ДЕЧАЦИ ПАВЛОВЕ УЛИЦЕ

Ференц Молнар

 Књижевна врста: Роман

 Књижевни род: Епика
 Тема:

Немирно детињство дечака из Павлове улице које су они проводили у ратним играма,
копирајући јунаке из прочитаних авантуристичких романа, борба за место за игру између
дечака из Павлове улице и црвенокошуљаша

 Идеја:

не треба да понижавамо физички слабије од нас самих; човек се мери делима која чини, а
понекад су они најмањи најхрабрији; увек би требало да препознамо и ценимо правог
пријатеља.

 Главни ликови: Немачек, Јанош Бока, Гереб, Фери Ач, браћа Потер
 Место и време радње: Будимпешта, крајем 19. века (1889.година)
 Поруке:

Човек се мери делима које чини. Физички слабије од себе не треба да малтретирамо и да их
понижавамо. Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.

 Белешке о писцу

Ференц Молнар рођен је 12. јануара 1878. у Будимпешти као Ференц Неуман. Остао је познат као
драмски писац и један од најпознатијих и најцењенијих аутора у 20. веку.

Ференц је био писац који је веома волео комедије, али и романе па је већином писао дечије
приче о занимљивим дечијим авантурама током њиховог одрастања, баш као што је дело „Дечаци
Павлове улице“.

Током Првог светског рата Ференц је деловао као ратни дописник, а уз то је остао упамћен као
велики поборник тадашње Аустроугарске империје. За своје поступке добио је и признање
Хабсбурговаца, али с друге стране и много критика од колега који су, за разлику од њега, били
пацифистички оријентисани.

Током Првог светског рата радио је као дописник и није пропустио прилику да укаже на све
позитивне ствари о Хабсбурговцима, а након завршетка сукоба написао је своје искуство о рату.

Емиграција у Америку убрзо је уследила током Другог светског рата због страха од нацистичког
прогона Јевреја. Умро је у Њујорку 1952., у 74. години.
Иако је написао многа дела, славу је стекао романом “Дечаци Павлове улице“, који се сматра
једном од најбољих књига за децу, и на основу којег је снимљен и филм.

Роман “Дечаци Павлове улице“ многи су упамтили по јединственој причи која је утицала на
одрастање многих генерација. У делу је описана једна од најлепших прича о храбрости, суровости
из стварног живота, али и о великом пријатељству које понекад олакшава пролазак кроз тешке
животне ситуације. У делу постоји и трагикомедија кроз коју се главни јунаци боре за мали комад
земље, а читајуц́и дело, сваком читаоцу постаје јасно како је Ференц желео да нагласи
патриотизам.

Драма „Лилиом“ је још једно добро познато дело које је прошло незапажено, касније
прилагођено за мјузикл „Гардиста“. Мјузикл је касније послужио за снимање истоименог филма у
коме су глумили Алфред Лунт и Линн Фоннтане.

Поред драме „Лилиом“, бројна Ференцова дела касније су послужила за снимање познатих
филмова у којима су глумили Софија Лорен и Хорст Бакхолц. То је још један доказ његовог
уважавања као писца, не само унутар границе Мађарске, вец́ и шире.

Његови најпознатији романи укључују „Чамац без господара“, „Ева“, а написао је и драме „Чувар“
и „Лабуд“.

 Анализа дела

Дечаци Павлове улице роман је најпознатијег мађарског драмског писца из 20. века који је у својој
држави био екранизован више пута. Када класификујемо дело као роман, то имплицира да се
ради о опсежном наративном делу са више ликова који учествују у великом броју догађаја. Међу
романима тематизираним из детињства, ово је једно од оних које се увек радо чита, а главна
карактеристика (лик) је група дечака где писац истиче само пар појединих ликова.

Радња романа је о групи дечака који покушавају да одбране своје игралиште копирајући вештине
из ратних дела, филмова, а који је заправо само обично градилиште и одлагалиште дрва од
старије и много јаче групе дечака која жели да им „отме“ њихово место за игру. Дечаци организују
своју трупу у правом војном стилу, а појединци (вође) успостављају хијерархију међу њима, чиме
групе добијају потребну војну дисциплину.

Ове две групе дечака неодољиво нас подсећају на ратне стратегије које иначе виђамо на
филмовима, па чак и у стварном свету, од лукавства, припремања ратних стратегија, шпијунирања
до хватања противника. У оваквим моментима, личност и карактер искушава сваког лика као што
се дешава и у стварном животу, па се и овде нађе неки лик који оклева, издајица и кукавица, али и
пожртвовни јунак (као што је мали Немечек) и савесни и бистри војници који су спремни да
жртвују све за одређену заједничку идеју.

Оно што наизглед се чини као детињаста игра дечака из Павлове улице постаје судбоносна, а
начин на који се дечаци спремају да заштите своје игралиште верно подсец́а на патриотско
одушевљење које видимо у одбрани домовине. Ако скренемо пажњу са генерала на појединца (са
групе као протагониста до појединца), писац малог Немечека ставља у први план. Немечека, који
је уобичајени родољуб за остале дечаке у Павловој улици, али његова вредност и храброст га гура
у наше мисли и остаје нам највише у памц́ењу па га издвајамо као главни лик. Немечек је
окарактерисан као „велики мали човек“ чију вредност први примец́ује његов непријатељ (вођа
супротстављене групе дечака) него његово сопствено окружење (његова чета).

Оно што овај роман издваја од осталих класичних дечјих романа написаних за децу је то да писац,
за крај романа, бира трагичан крај. Читајући одломке дела често се можемо повезати са
ликовима, а када наиђемо на одељак који верно описује Немечекову смрт, ретко који читалац
нец́е осетити тугу при помисли да ће изгубити најбољег пријатеља.

Тужни крај дела такође има један посебан додатак који додатно наглашава трагедију Немечекове
жртве – дечаци из Павлове улице победили су своје непријатеље, али сада имају новог:
грађевински инжењер који је дошао да пренамени њихово „игралиште“ (место где се складишти
дрво) да би саградио нову зграду. Оно за шта се група некад тако снажно борила је изгубљено
заувек.

Место радње је град Будимпешта, где недостатак простора за игру доводи до сукоба две групе
дечака. Тачније, црвенокошуљаши, који имају своје игралиште у Ботаничкој башти, започињу
сукоб желец́и да заузму простор дечака из Павлове улице, јер им чувар Ботаничке баште не
дозвољава да се добацују лоптом. Време радње може се тачно утврдити у одељку где професор
Рац испитује чланове кит-удружења, где се помиње да је заплењени печат отиснут 1889. године.
Такође, ако се сетимо, схватиц́емо да у то време још нису откривени антибиотици, који данас лече
теже упале плуц́а од којих се мали Немечек разболео, што је за њега било смртоносно.

Роман је објављен 1907., што нас наводи на питање зашто је аутор ставио време радње у 1889.
годину када му је било једанаест година (Ференц Молнар рођен је 1878.)? Да ли се радња заснива
на неким искуствима из детињства?

 Дечаци Павлове улице (препричано)

1) Увод

У Павловој улици живела је група дечака чије је највећи непријатељ била ратничка група црвених
кошуља из ботаничке баште.

2) Заплет

Повод за сукоб ове две групе је заплена кликера малом плавокосом дечаку Немачеку из Павлове
улице од стране браће Пастор, чланова противничке групе.

Једног дана, прилично досадан час хемије прекинуо је изненадни звук музике. Била је то весела
мађарска мелодија која је имала ритам марша. Дечији погледи су са експеримента одлутали кроз
отворен прозор, тражећи извор музике и док је професор узалуд покушавао да поврати њихову
пажњу, дечаци из Павлове улице су се кришом дописивали. Између њих је кружила порука:
"После подне у три главна скупштина. Бирање председника на градилишту. Обнародовати".

Градилиште у Павловој улици било је центар света за ове дечаке. Оно је било домовина, град,
шума, стеновит брдски крај, једном речју све оно за што су га прогласили. На њему су сви били
официри, а само је мали Немечек био редов. Њега су сви дечаци потцењивали. Сматрали су га
плашљивим и недовољно зрелим за њихово друштво, али нису знали да тај мали плави дечак
није ни незрео ни плашљив, већ изузетно храбар и увек спреман да све учини за своју дружину.

3) Кулминација

Кад се час завршио, дечаци су била весели, и њихову раздраганост није могла помути ни
чињеница што је продавац слаткиша тог дана повећао цене. Нашли су се на градилишту и на
скупштини су изабрали вођу, Јаноша Боку који је са једанаест гласова победио свог друга Гереба.
Сутрадан поподне вођа дечака из Павлове улице са Немачеком и још једним дечаком отишло је у
ботаничку башту, на "терен" црвених кошуља. Одлучили су да продру на њихово острво, а да би
то остварили, морали су да прођу кроз разне препреке и опасности. Кад су продрли у противничку
територију изненадили су се кад су међу својим непријатељима видели Гереба. Боки је то пало
најтеже, јер му је Гереб био његов друг, имао је поверења у њега, а овај га је издао.

Неколико дана после тога Немачек је одлучио да сам оде на територију црвених кошуља по
заставу своје групе коју су црвенокошуљаши запленили. Док је седео на дрвету и чекао да му се
ослободи пролаз чуо је Гереба који каже да нико од његових другова није храбар, То га је много
повредило, па није могао да издржи, а да се не супростави таквом мишљењу. Када је Фери Ач,
вођа црвених кошуља видео да је Немачак сам дошао по заставу задивиила га је његова храброст,
па га је позвао у своју дружину, али малиша га је поносно одбио. Казнили су га тако што су га
загњурили у плитко језеро, а он је ћутке све поднео, иако је био прехлађен.

4) Перипетија

Пред главну битку за одбрану градилишта дружина Павлове улице остала је без јединог свог
редова, јер мали Немечек разболео. Узрок његове болести је било купање у халдној води, први
пут за домовину, други пут случајно и трећи пут скад су га црвенокошуљаши на то приморали. У
међувремену Гереб послао је писмо команданту и генералу Боки у којем признаје грешку за
издају, моли га за опроштај и тражи да се врати у дружину као обичан редов и учествује у борби за
спас градилишта. Бока и његови официри примају Гереба, а Бока још наређује да са о Геребовој
грешци не говори. Дечаци обе ратничке дружине прихватају објаву рата, а тиме и правила
ратовања. Неће бити туче, биће употребљен само пешчане бомбе, правилно рвање и борба
копљем. Пресудан моменат за исход битке био је кад је пред Ача стао Немечек, који је за читаву
главу био нижи од њега. Тај мали плави и болесни дечак оборио је на земљу Фери Ача, а онда и
сам пао преко њега при чему се онесвестио. То је била његова последња борба у животу у којој је
добио чин капетана.

5) Расплет
Дечаци Павлове улице су победили, а велику радост победе помутила је чињеница да се Немечек
смртно разболео. Обилазили су га другови из дружине, чак и Френ Ач и чланови његове групе.
Дечаци су били много тужни због болести свога малог другара. Дивили су му се јер је он за своју
дружину учинио више од осталих. Док је ветар тресао прозоре собе у којој се мали капетан мучио
у грозницу, чуле су се његове речи изговорене шапатом: "Са градилишта дува. С драгог
градилишта дува". То показује колику је љубав овај дечак имао према свом игралишту.

Убрзо, после Немечекове смрти, на градилиште су дошли радници да га прекопају. Заједно са

Немачеком нестали су дечија игра и безбрижни дечији дани.

Роман ”Дечаци Павлове улице“ нуди бројне поруке читалачкој публици којој је намењен. Основна
порука лектире је да треба бити пажљив према свима, а нарочито према својим другарима и да
се види какав је ко човек према ономе што он чини. Никога не треба малтретирати, ни на који
начин, а нарочито не треба показивати своју снагу на ономе ко нам не може или неће узвратити.

 Анализа ликова

Ликови: Бока, Немечек, Гереб, Фери Ач, Чонакош, дечаци Павлове улице, Црвене кошуље

Немечек – најмањи и најслабашнији дечак из дружине дечака Павлове улице. Зато је једини остао
с чином обичног војника, док су се сви остали успели на њиховој војничкој љествици. Иако је
мален и крхак, Немечек показује велико срце и изнимну храброст. Први се јавља за све потхвате, а
чак и кад се боји, смело ступа у акцију и даје све од себе. То је приметио и вођа непријатељске
дружине, који га је због његове храбрости позвао да се придружи његовој екипи. Немечек је то
одбио, јер је он изразито поштен и никада не би изневерио своје другове.

Немечек се јако разболио јер се три пута окупао у хладној води, а задњи пута када је већ био
болестан. Али то га није спречило да буде уз другове све док није био толико болестан да није
могао да стоји на ногама. За време грознице почео је да чује гласове и дозивање својих пријатеља
да им дође помоћи, а он чак и јако болестан и немоћан, није могао да им се не одазове. То га је на
крају коштало живота, али је умро поносан и као прави јунак у очима другова, али и непријатеља.

Бока – био је вођа дечака из Павлове улце. Иако је имао само 14 година био је мудар. Изгледао је
озбиљно, али је у њему било неке благости. Није се мешао у мале свађе, али је зато знао да
решава велике проблеме. Дечаци су се много ослањали на њега и бирали га за вођу у тешким
временима.

Јако се зближио с Немечеком јер је увидио величину и храброст тог малог дечака. Бринуо се за
њега и био му је истински пријатељ. Јако га је погодила Немечекова смрт. Настојао је да буде уз
њега до самога краја. На крају, када је сазнао да је изгубио и грунд, Бока је остао посве
емоционално уништен. Први пута се запитао имају ли његови поступци смисла и да ли вреди да се
бори за ишта. Био је то његов први сусрет са животом и разочарењима одраслог човека.

Фери Ач – злогласни вођа Црвених кошуља. Био је велики дечко кога су се сви бојали. Ипак, иако
је био строг и страшан, био је и праведан. Храброст и праведност ценио је више од свега, зато му
се и омилио мали Немечек. Страшно га је пекла савест након што се Немечек разболио, јер је био
свестан да је он за то крив. Зато је послао своје другаре да посете малога, а након битке и пораза
којег је претрпио од тог малог дечака, дошао је да се и сам опрости од њега.

Фери Ач је унаточ свом изгледу и приступу био добар и праведан. Имао је своје суставе вредности
којих се и држао, зато га читатељ може ценити унаточ томе што спада међу непријатеље главних
јунака.

Гереб – дечко који је силом хтео да буде попут Боке. Најприје му је био најбољи пријатељ, а онда,
кад је изгубио изборе од њега док се бирао вођа за време „рата“, издао је целу дружину,
откривши Црвеним кошуљама како да освоје грунд. Гебер је потицао из богате породице и био је
размажен. Када је увидио да је погрешио, тражио је опрост, али није могао тако лако да га добије.
Опростили су му тек након што га је Немечек спасио од очева гнева. Након тога Гебер му је послао
књигу у знак захвалности. Овај лик као да је најгори јер је лажац и издајица, али се на крају ипак
покаје и приклони добрим дечкима.