1.

Savremene tendencije u svetskoj privredi i medjunarodnoj trgovini

Svetska privreda se generalno posmatrano, značajno promenila nakod Drugog svetskog rata. Ranije su
promene u svetskoj proizvodnji i medjunarodnoj trgovini bile daleko slabijeg intenziteta, nego danas.
Osnovni uzrok dinamičnijih kretanja leži u procesu globalizacije koju karakteriše sve veća
medjuzavisnost nacionalnih ekonomija i svetske privrede. Nacionalne privrede su u poziciji da traže
održivi balans ekonomske samostalnosti i stepena uključenosti u medjunarodnu ekonomiju. U takvom
okruženju se umnožava broj ekonomskih problema, pa se zbog tih razloga uloga države bitno menja u
eri globalizacije.
Savremeni medjunarodni ekonomski odnosi su rezultat nasledjenog stanja iz prethodnih decenija i
vekova, težnji svih zemalja da se izbore za bolju poziciju na svetskom tržištu i pokušaj svetske zajednice
da izgradi principe koji će u jednak položaj staviti sve učesnike.
Najjači uticaj na medjunarodna ekonomska kretanja ipak imaju interesi najrazvijenijih zemalja sveta.
Medjunarodni ekonomski poredak nastao je u imperijalizmu, zasnovan na podeli rada izmedju
industrijskih i proizvodjača primarnih proizvoda i samo je delimično izmenjen toko 20og veka. Ovi
odnosi su produbili ekonomski jaz izmedju razvijenih i zemalja u razvoju.
Sistem medjunarodnih ekonomskih odnosa zasnovan na medjunarodnoj podeli rada koja vuče poreklo
još iz kolonijalizma, održava interese vladajućih ekonomskih snaga u svetskoj privredi. Kolonijalizam
se može shvatiti kao maksimalno iskorićenje svih potencijala koje pruža jedan prostor. Ova dimenzija
kolonijalizma će nastaviti da živi i nakon procesa dekolonijalizacije.
Klasični (politički) kolonijalizam je podrazumevao administrativnu upravu i vojne trupe metropole u
koloniji. On je vremenom menjao oblik, ali su ciljevi kolonijalizma ostali isti. Ekonomski kolonijalizam
će biti logična posledica dekolonizacije. Naime, privredna struktura u zemljama koje su stekle političku
samostalnost, je dugi niz godina bila prilagodjavana potrebama metropole. To znači da novoformirane,
politički nezavisne države moraju i dalje da saradjuju sa metropolama jer se steruktura privrede nije
mogla promeniti preko noći.
Slično prethodnom će se razvijati i tehnološki kolonijalizam. Sticanje politične nezavisnosti bivših
kolonija je vrlo krhko ukoliko nije ostvaren i minimalan nivo ekonomske nezavisnosti. Bivše kolonije će
nakon oslobodjenja nastaviti da koriste kapacitete koji su ostali od kolonijalizma, ali će biti tehnološki
vezane za firme metropole.
Finansijski kolonijalizam je oličen znatno višim kamatnim stopama koje se naplaćuju bivšim
kolonijama.
Osamdeseetih godina dvadesetog veka će početi da se kombinuju sektor usluga i proizvodnje kroz
„informatički“ kolonijalizam. Uslov za učešće u medjunarodnoj trgovini postaje informatička
kompatibilnost koja podrazume stalnu kupovinu hardvera i softvera.
Sve češće se čuje i kovanica „ekološki“ kolonijalizam. Na neki način se on može shvatiti kao mogućnost
za povećanje profita. Ekološki kolonijalizam podrazumeva seljenje prljavih tehnologija i skladištenje
nuklearnog otpada u bivše kolonije. Francuska npr. svoje nuklearne probe vrši u svojim prekomorskim
kolonijama, a ubedjuje okolno stanovništvo da je to za njih bezopasno.
Najperfidniji vid kolonijalizma se ogleda u odlivu mozgova. Ova nevidljiva ruka eksploatacije
obezbedjuje sistem obrazovanja u manje razvijenim zemljama. Višim zaradama, boljim mogućnostima
za usavršavanje i bavljenje naučnim radom, metropole privlače stručnjake iz celog sveta. Tako se bez
ikakvih ulaganja stavlja na raspolaganje najrazvijenijim zemljama najvažniji resurs. Iz pregleda vodećih
zemalja u izvozu i uvozu u svetskoj trgovini, vidi se da najveći deo otpada na razvijene zemlje Evropske
unije i Severne Amerke. Interesantno je pomenuti Kinu koja poslednjih desetak godina beleži ogromne
stope rasta i dratičan porast učešća u svetskom uvozu i izvozu.
Pomenuta globalna kretanja u svetskoj privredi i tergovini ne obezbedjuju uslove siromašnim i
nerazvijenim zemljama da povećaju svoje učešće u svetskom nacionalnom dohotku i smanje jaz u
privrednoj razvijenosti koja postoji u odnosu na razvijene zemlje. Neravnomeran privredni razvoj u
svetu, pre svega izmedju razvijenih i zemalja u razvoju, naglašava ulogu spoljne trgovine u rešavanju tog
problema.
Formalni završetak „hladnog rata“ nije značilo i prevazilaženje sukoba ekonomskih interesa bivših
socijalističkih i kapitalističkih zemalja. Kritičari marksizma rado ističu činjenicu da se svet u kome
živimo drastično razlikuje od Evrope 19og veka, odnosno da je kapitalizam poslednjih godina postao
humaniji i bolji. Medjutim, smatra se da je istina drugačija.

2.Spoljnotrgovinski koeficijenti – koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza

Medjunarodna podela rada je spoljnu trgovinu savila u centar pažnje problema privreenog razvoja. Ona
je postala pouzdani znak pozitivnih ekonomskih kretanja. Analizirajući strukturu nacionalnog dohotka
koji se u zatvorenoj privredi raspodeljuje na ličnu, budžetsku i investicionu potrošnju, u otvorenoj
privredi se mora uključiti i faktor spoljne trgovine:
Y=C+G+I+(X-M)
Y-nacionalni dohodak, C-lična potrošnja, G-budžetska potrošnja, I-investiciona potrošnja, X-izvoz, M-
uvoz.
Može se doći do zaključka da će se mogučnost potrošnje povećati ukoliko je izvoz veći od uvoza, a
smanjiti ukoliko je uvoz veći od izvoza. Zbog toga se učešće uvoza i izvoza, kao i ukupne spoljne
trgovine, smatra jedim od važnijih parametara uključenosti privrede u medjunarodnu podelu rada.
Koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza pokazuje koji se deo nacionalnog dohotka stvara izvozom.
Koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza (Kx) se dobija jednostavnim uporedjenjem obima izvoza i
nacionalnog dohotka Kx=X/Y
Rast koeficijenta zavisnosti zemlje od izvoza tokom vremena jasno dokazuje poboljšanje položaja zemlje
u medjunarodnoj podeli rada. U nekim slučajevima, koeficijent zavisnosti zemlje od izvoza može biti
ekstremno visok, a da se radi o vrlo nerazvijenim zemljama. To je slučaj sa zemljama gde je najvažnija
a možda i jedina grana, turizam. Mnogo je pouzdanije praćenje kretanja ovog parametra iz perioda u
period od apsolutne veličine, jer će se tako pratiti poboljšanje ili pogoršanje položaja zemlje.
 3.Spoljnotrgovinski koeficijenti – koeficijent zavisnosti zemlje od uvoza
Medjunarodna podela rada je spoljnu trgovinu savila u centar pažnje problema privreenog razvoja. Ona
je postala pouzdani znak pozitivnih ekonomskih kretanja. Analizirajući strukturu nacionalnog dohotka
koji se u zatvorenoj privredi raspodeljuje na ličnu, budžetsku i investicionu potrošnju, u otvorenoj
privredi se mora uključiti i faktor spoljne trgovine:
Y=C+G+I+(X-M)
Y-nacionalni dohodak, C-lična potrošnja, G-budžetska potrošnja, I-investiciona potrošnja, X-izvoz, M-
uvoz.
Može se doći do zaključka da će se mogučnost potrošnje povećati ukoliko je izvoz veći od uvoza, a
smanjiti ukoliko je uvoz veći od izvoza. Zbog toga se učešće uvoza i izvoza, kao i ukupne spoljne
trgovine, smatra jedim od važnijih parametara uključenosti privrede u medjunarodnu podelu rada.
Koeficijent zavisnosti zemlje od uvoza (Km) pokazuje koji deo nacionalnog dohotka se troši na uvoz.
Dobija se kao odnos vrednosti uvoza i nacionalnog dohotka: Km=M/Y
Da bi se preciznije utvrdio položaj zemlje po osnovu uvoza (Kx/M) pri čemu Kx/M označava koeficijent
pokrivenosti uvoza izvozom. Ukoliko je ovaj parametar veći od 1 (odnosno od 100) bez obzira na
vrednost koeficijenta zavisnosti zemlje od uvoza, situacija će za zemlju biti vrlo prihvatljiva.

4.GEOGRAFSKA I ROBNA STRUKTURA UVOZA I IZVOZA

Za spoljnu trgovinu bi se moglo reći da ima tri osnovne dimenzije. Jednu predstavlja smer, geografsko
odredište izvoza ili poreklo uvoza, drugu čini struktura izvoza i uvoza po robama, dok je treća dimenzija
obim spoljne trgovine po količini i vrednosti.
Koeficijent geografske strukture uvoza i izvoza pokazuje važnost određenog tržišta za nacionalnu
ekonomiju, kao i važnost nacionalne ekonomije za tog spoljnotrgovinskog partnera, pa se često ovaj
parametar naziva i koeficijentom važnosti međusobne razmene. Utvrdjuje se upoređivanjem:
relativnog učešća izvoza zemlje A u zemlju B u ukupnom izbozu zemlje A sa relativnim učešćem uvoza
zemlje B iz zemlje A u ukupnom uvozu zemlje B.

% učešće izvoza zemlje A u zemlju B u ukupnom izvozu zemlje A

Kgxx=
% učešće uvoza zemlje B iz zemlje A u ukupnom uvozu zemlje B

Pri čemu je Kgxx – koeficijent geografske strukture izvoza

Ako izračunavamo geografsku strukturu izvoza i uvoza Srbije i Italije u brojioocu ovog koeficijenta će
biti učešće Italije kao izvoznog tržišta u ukupnom izvozu Srbije, dok će se u imeniocu nalaziti učešće
uvoza Italije iz Srbije u ukupnom uvozu Italije. Taj parametar bi se izračunao upoređenjem: učešća
uvoza Srbije iz Italije u ukupnom uvozu Srbije i izvozom Italije u Srbiju u ukupnom izvozu Italije.

% učešće uvoza zemlje A iz zemlje B u ukupnom uvozu zemlje A

Kgsm=
% učešće izvoza zemlje B u zemlju A u ukupnom izvozu zemlje B
Koeficijent robne strukture izvoza i uvoza zapravo uporedjuje važnost izvoza (uvoza) odredjene robe
za nacionalni i ukupan svetski izvoz (uvoz). Ovde se uporedjuje procentualno učešće izvoza (uvoza) robe
x u ukupnom nacionalnom izvozu (uvozu) sa procentualnim učešćem izvoza (uvoza) robe x u ukupnom
svetskom izvozu.

% učešće izvoza robe x u ukupnom izvozu zemlje A

Krsx=
% učešće izvoza roobe x u ukupnom svetskom izvozu

Ukoliko je imenilac ovog parametra visok, radi se o robi značajnog za svetsko tržište

5. ELASTIČNOST IZVOZA I UVOZA

Elastičnost je kategorija koja je u ekonomiju došla iz tehničkih nauka i meri promenu jedne
veličine(zavisno promenljive) u odnosu na promenu druge veličine (nezavisno promenljive). Praktično
elastičnost meri reagibilnost jedne veličine u odnosu na promene druge veličine. Opšti obrazac za
koeficijent elastičnosti apstraktnih veličina xi y glasi:

y2-y1
y1
e= =

Kao nezavisno promenljiva se može uzeti cena p ili dohodak x pa se tako govori o cenovnim i
dohodovnim elastičnostima. Kao zvaisna promenljiva javlja se ponuda i tražnja. U analizi spoljne
trgovine kao zavisne promenljive javljaju se izvoz (X)i uvoz (M). Kada su u pitanju cenovnle elastičnosti
za položaj zemlje u medjunarodnoj podeli rada su bitne: cenovna elstačnost domaće ponude izvoza,
cenovna elastičnoost domaće tražnje uvoza i cenovna elastičnost inostrane tražnje za domaćim izvozom.
Što se tiče dohodovnih elastičnosti, za analizu spoljne trgovine je bitna dohodovna elastičnost domaće
tražnje za uvozom. Dohodovna elastičnost izvoza ne postoji jer izvoz utiče na dohoda, a ne obratno.
A)Cenovna elastičnost domaće ponude izvoza
Cenovna elastičnost domaće ponude izvoza pokazuje u kojoj meri će se promeniti prizvodnja i izvoz u
zavisnosti od promene cena izraženih u domaćoj valuti. Ovaj koeficijent elastičnosti se dobija na osnovu
obrasca:
X P
edpi= *
P X
Pri cemu je edpi – elastičnost ponude izvoza, X – izvoz a p-cena. Ukoliko je ovaj koeficijent veći od 1
domaća ponuda izvoza će rasti bržim tempom od povećanja cenaa, ukoliko je manji od 1 domaća ponuda
izvoza će procentualno rasti po manjoj stopi od porasta cena i ukoliko je jednak jedinici ponuda izvoza
će rasti u istom procentu kao i cene.
Analiza faktora koji utiču na cenovnu elastičnost domaće ponude izvoza mora poći od karakteristika
proizvodnje, ali i mera kojima se utičce na povećanje izvoznih cena koje se u slučaju ove elastičnosti
izražavaju u domaćoj valuti. Ukoliko u nekom segmentu proizvodnje poostoji usko grlo, porast cena neće
biti iskorišćen jer proizvodnja nije mogla da bude uvećana. Fleksibilnost organizovane strukture se
odnosi na mogućnost brzog organizovanja većeg obima proizvodnje uvođenja druge i treće smene,
nabavke repromaterijala itd. Pozitivni impulsi u vidu povećanja cena izvoznih proizvoda vrlo često
kratko traju pa ih treba iskoristiti što pre. Kada su u pitanju mogućnosti na povećanje cena izvoznih
proizvoda, kao najvažniji faktori se javljaju mere kreditno monetarne politike. Za cenovnu elastičnost
domaće ponude izvoza od presudnog značaja je devizni kurs. Viši nivo deviznog kursa će stimulativnije
uticati na povećanje uvoza.
B)Cenovna elastičnost domaće tražnje uvoza
Ova elastičnost pokazuje koliko će se smanjiti uvoz ukoliko dodje do povećanja cena ili koliko će se
povećati uvoz ukoliko dodje do smanjenja cena. Obrazac

M P
edpi= *
p M
edpi označava koeficijent elastičnosti domaće tražnje uvoza. Ako je koef veći od 1, tražnja za uvozom će
se menjati po stopi većoj od one po kojoj se menjaju cene, ako je koef manji od 1, manje ce biti
procentualne prmene uvoza u odnosu na realtivne promene cena i ako je koef jedna jedinici cene i uvoz
će se menjati u istom procentu.
Faktori:Jedan je stepen privredne razvijenosti, a drugi su mere monetarno kreditne politike. Sa
povećanjem stepena razvijenosti raste i ponuda domaćih proivodjača, kako u količini tako i u asortimanu,
sa smanjenem vrednosti nacionalne valute(devalvacijom depresijacijom) što će uvozne cene formirati na
višem nivou. Visok devizni kurs će smanjivati cenovnu elastičnost domaće tražnje uvoza, a nizak
povećati ovaj koeficijent.
V)Cenovna elastičnost inostrane tražnje za domaćim izvozom
Cenovna elastičnost inostrane tražnje za domaćim izvozom pokazuje koliko će se promeniti tražnja u
inostranstvu za domačim proizvodima u slučaju promene cena izvoznih proizvoda izraženih u stranoj
valuti. Inostrana tražnja za domaćim izvozom ozražava se kao razlika izmedju ukupne svetske tražnje za
datim proizvodom (W) i ponude svih ostalih proizvodjača datog proizvoda (C). Obrazac:

Pri cemu je eitdi- cenovna elastičnost inostrane tražnje za domaćim izvozom, ew-cenovna elastičnost
ukupne svetske tražnje za datim proizvodom, ec – cenovna elastičnost ponude ostalih ponudjača na
svetskom tržištu, C ukupna ponuda ostalik ponužača na svetskom tržištu, W ukupna svetska tražnja za
proizvodom. Pozitivan efekat devalvacije na povećanje ponude i smanjene tražnje na deviznom tržištu
je definisan u Maršal Lernerovoj teoremi. Ona kaže da zbir koef cenovnih elast. Domaće tražnje uvoza i
inostrane tražnje za domaćim izvozom mora biti veći od 1 da bi se devalvacija pozitivno odrazila na
platni bilans
edtu + eitdi >1
G) Dohodovna elastičnost uvoza
Kod dohodovnih elastičnosti se kao nezavisna promenljiva javlja nacionalni dohodak. Promene u
nacionalnom dohotku izazivaju i promene u uvozu koje predstavljaju zavisno promenljivo. Logično je
očekivati da će se rast nacionalnog dohotka odraziti i na povećanje uvoza, ali koliko će to povećanje biti
zavisiče od koef dohodvne el. Uvoza. Koef dohodovne el uvoza pokazuje koliko će se povećati uvoz
ukoliko dodje do povećanja nacionalnog dohotka. Obrazac:

M Y
edu= *
Y M
Pri čemu je edu elasičnost uvoza u odnosu na dohodak, M uvoz Y- nacionalni dohodak. Ovaj koeficijent
najviše zavisi od prvog dela obrasca koji predstavlkja sklonost uvozu i pokazuje koji deo povećanja
nacionalnog dohotka će biti utrošen na povećanje uvoza. Što je nacionalni dohodak veći, koef dohodovne
el uvoza je manji. Objasnjene za ovu pojavu je da sa rastom nacionalnog dohootka raste i procentualno
ućešče štednje, a smanjuje se učešće potrošnje. U strukturi potrošnje, pak se smanjuje učešće uvoza jer
se privrednim razvojem povećava asortiman roba koje nude domaći proizvodjaci.

6.ODNOSI RAZMENE
Odnosi razmene predstavljaju merilo koristi koje zemlja ostvaruje u medjunardnoj trgovini po osnovu
ppromene cena. Dva ključna parametra koja definišu devizni priliv i odliv po osnovu spoljne trgovine su
količina uvoza i izvoza cene po kojima se ostvaruju.
A)Čisti odnosi razmene
Za odnose razmene se može reći i da su samo drugi izraz za relativnu cenu jedne robe u odnosu na
drugu.Pošto se uporedjuju uvozna i izvozne cene, moglo bi se zaključiti da odnosi razmene pokazuju i
realnu kupovinu moć izvoza izraženu uvozom. Ali pošto su cene veoma dinamična kategorija, a odnosi
razmene prate njihove fluktuacije u vremenu, time odnosi razmene prate iskazujujj promoenu kupovne
moći izvoza u odnosu na uvoz.
Koeficijent odnosa razmene se izračunava po sl obrascu:

Ipx
Tt= * 100
Ipm
Pri čemu su Tt – odnosi razmene, I- indeks, p-cene, x-izvoz, m-uvoz. To bi značilo da je Ipx – oznaka za
indeks izvoznih cena, Ipm – oznaka za indeks uvoznih cena. Ukoliko se obrazac razvije on glasi:

Ako je koeficijent odnosa razmene veći od 1, odnosi razmene su se poboljšali. To znači da postoji
pozitivna razlika u kretanju izvoznih i uvoznih cena u tekućem u odnosu na bazni period. Poboljšanje
odnosa razmene se može desiti u jednom od pet slučajeva:

• Ukoliko su i izvotne i uvozne cene u posmatranom periodu rasle, ali su izvozne cene više uvećane
nego uvozne.
Ipx>1; Ipm>1; Ipx>Ipm
• Ukoliko su izvozne cene rasle, a uvozne ostale nepromenjene.
Ipx>1; Ipm>1;
• Ukoliko su izvoozne cene rasle, a uvozne opadale
Ipx>1; Ipm<1;
• Ukoliko su iyvoyne cene ostale nepromenjene, a uvozne beležile pad
Ipx=1; Ipm<1;
• Ukoliko su izvozne I uvozne cene u posmatranom period beležile pad ali su ovzne cene više
smanjene od izvoznih.
Ipx<1; Ipm<1; Ipx<Ipm
Za poboljšanje odnosa razmene mora postojati pozitivna razlika izmedju ivzvoznih i indeksa uvoznih
cena. Veza među odnosa razmene i stanja u platnom bilansu je nešto kompleksnija jer poboljšanje odnosa
razmene ne mora obavezno voditi ka poboljšanju stanja u platnom bilansu. Sa druge strane devizni priliz
zavisi ne samo od cena već i od količina izvezene robe. Cenovna elastičnost inostrane tražnje za domaćim
izvozom. Ukoliko je ovaj koef ela. Visok, poboljšanje odnosa razmene će voditi pogoršanju stanja u
platnom bilansu. U suprotnom ukoliko na inostranom tržištu postoji nizak koef cenovne el. Uvoza,
poboljšanje odnosa razmene će rezultirati poboljšanjem stanja u platnom bilansu.
Devalvacija kao mera monetarnih vlasti kojom se smanjuje vrednost nacionalne valute za cilj ima
povećanje izvoza. To smanjene vrednosti nacionalne valute dovodi do povećanja cena uvoznih proizvoda
izraženih u nacionalnoj valuti, ali i omogućava smanjenje izvoznih cena izraženih u stranoj valuti kako
bi se povećao obim izvoza. Ideja o povećanju deviznog priliva devalvacijom računa na povećanje obima
izvoza a ne na poovećanje izvoznih cena. Devalvacija pogoršava odnose razmene. Problem
izračunavanja razmene najvećim delom leži u izboru cena koje že biti upotrebljene. Naječšće se koriste
prodajne cene registrovane u uizvoznim i uvoznim fakutrama koje predstavljaju i osnov za carinjenje.
B) Bruto I faktorski odnosi razmene
Ukolliko se kupovna moć izvoza izrazi količinom robe koja se može uvesti, prelazi se u domen bruto
odnosa razmene. Bruto odnosi razmene se dobijaju stavljanjem u odnos fizičkog obima izvoza I uvoza
kojim se neutralize uticaj cenovnih promena u uslovima neravnoteže trgovinskog bilansa, odnosno
razlike izmedju izvoza I uvoza. Obrazac za izracunavanje koef bruto odnosa razmene je:

Koef bruti odnosa razmene veći od 1, odnosno 100 označava koliko više robe možemo uvesti u tekućem
period sa strukturom I količinom izzvoza koji smo imali u baznom period. Koef bruto odnosa razmene
manji od 1 odnosno 100 označava koliko manji uvoz možemo ostvariti u tekućem period sa izvozom koji
smo imali u baznom period. Bruto odnosi razmene dopunjavaju zaključke koji su doneti izračunavanjem
čistih odnosa razmene.
Zato se čisti odnosi razmene moraju korigovati promenom cena faktora proizvodnje čime se ulazi u
concept faktorskih odnosa razmene koje je definisao Dxejkob Vajner. Koef faktorskih odnosa razmene
se dobija korekcijom cistih odnosa raztmene odnosm indeksa izvoznih I uvoznih cena faktora
proizvodnje.

Ipx Ipƒx
Tt= :
Ipm Ipƒm

Problem sa faktorskim odnosima razmene je kompleksnost njihovog izr i dostupnost podataka o cenama
koštanja. Zato se u analizi spoljne trgovine u najvećem broju slučajeva ipak koriste samo čisti odnosi
razmene.
V)Odnosi razmene između privrednih grana i regiona
Oni se mogu koristiti za utvrdjivanje promene položaja u nacionialnoj ekonomiji, kao i kod utrvdjivanja
promene položaja privrednih grana u raspodeli društvenog proizvoda. Zaključak koji se može doneti u
takvoj analizi je da se pozicija pojedinih regiona poboljšava ili pogorsava u nacionalnoh ekonomiji po
osnovu promene cena. Ukoliko bi se analiza odnosa razmene vršila za cene pojedinih privrednih grana,
mogli bi se doći do zaključka kako se menja pozicija date grane u nacionanoj privredi. Najčešće se ova
analiza vrći i za industriju i poljoprivredu sa zaključcima koji ukazuju da se pozicija pljiprvrede stalno
pogorsava.
Prvi razlog se odnosi na delovanje paradoksa koji navodi da se sa povećanjem po GDP-a po
glavi stanovnika smanjuje procentualno učešće izdataka za hranu u ukupnoj potrošnji. Veći deo
povećanja životnog standarda odlazi na upovinu industrijskih proizvoda usluga i štednju.
Drugi razlog se odnosi na mogućnost povećanja produktivnosti. Te mogućnosti su u industriji daleko
veće s obzirom da u poljoprivredi ograničenje čine prirodni ciklusi proizvodnje koji su veoma dugi.
Trećo razlog leži u efektima poovećanja produktivnosti koji su sasvim različiti u industriji i
poljoprivredi. Povećanje produktivnosti u poljipprivredi rezultira smanjenjem cena, dok se povećanje
prudktivnosti u industriji koristi za povećanje pre svega profita.
U periodima prosperiteta cene industrijskih proiizvoda rastu brže od cena poljoprivrednih proizvoda zbog
rasta tražnje. U vreme recesije kretanje cena je oobrnuto.

7. Indeks globalne konkurentnosti

Pre objašnjenja indeksa globalne konkurentnosti, treba razgraničiti pojmove komparativnih i
konkurentskih prednosti. Komparativne prednosti se izvorno odnose na zemlju, dok se konkurentske
prednosti odnose na proizvod. To bi značilo da zemlja ima komparativne prednosti u poljoprivrednoj
proizvodnji zbog plodnog zemljišta, povoljne klime, pravilnog rasporeda padavina i sl. Moglo bi se
takođe reći da se komparativne prednosti zasnivaju na jeftinoj radnoj snazi, bogatim prirodnim resursima,
obilju kapitala.. Konkurentske prednosti se po pravilu odnose na proizvod u kojem su sadržane sve
komparativne prednosti, ali i nedostaci zemlje (u kvalitetu proizvoda, izgledu, ceni, produktivnosti,
kanalima distribucije..). Otuda se komparativne prednosti uglavnom odnose na jednu ili samo nekoliko
karakteristika zemlje, dok konkurentske uključuju sve faktore koje proizvod čine poželjnijim na
svetskom tržištu. Međutim, najbitnija razlika je da komparativne prednosti mogu da postoje i ne budu
iskorišćene, dok su konkurentske prednosti pretočene u proizvod.
Prvi put je ovaj indeks korišćen na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2004. godine. Ideja Majkla
Portera je bila da konkurentnost zemlje počiva na konkurentnosti preduzeća, ali da i ekonomski ambijent
(okruženje) u kojima ona posluje značajno doprinosi povećanju ili smanjenju konkurentnosti preduzeća
na svetskom tržištu. Makro konkurentnost je izvedena iz konkurentnosti preduzeća koja u toj privredi
posluje. Indeks globalne konkurentnosti sve faktore grupiše u devet grupa: 1. institucije 2. infrastruktura
3. makroekonomija 4. zdravlje i osnovno obrazovanje 5. više obrazovanje i obuka 6. tržišna efiklasnost
7. tehnološka oprrmljenost 8. razvijenost poslovanja 9. inovacije. Svi ovi faktori ne utiču podjednako na
konkurentnost u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Zato su sve zemlje podeljenje u 3 grupe:
1. U prvoj grupi su zemlje kod kojih privredni razvoj, a time i konkurentnost, počiva na faktorima
proizvodnje, tj. Njihovom obilju. Dominantnu ulogu u formiranju indeksa konkurentnosti imaju
prve četiri grupe faktora – podindeks 1
2. U drugoj grupi zemalja su one kod kojih privredni razvoj najvećim delom zavisi od efikasnosti
privređivanja. Dominantno mesto imaju peta i šesta grupa faktora – podindeks 2
3. Treću grupu zemalja čine one čiji je privredni razvoj vođen inovacijama, novim i složenim
tehnološkim procesima. Dominantno mesto imaju osma i deveta grupa – podindeks 3.
Svi podindeksi učestvuju u formiranju globalnog indeksa konkurentnosti, ali sa različitim
procentualnim učešćem u zavisnosti o kojoj grupi zemalja se radi. Kod prve grupe zemalja odnos
podindeksa je 50%:40%:10%. Kod druge grupe 40%:50%:10%. Kod treće grupe 30%:40%:30%.
 Indeks globalne konkurentnosti se odnosi na srednji rok. ,

8. Spoljnotrgovinski multiplikator

Džon Majnard Kejns je svoju vezu spoljne trgovine i privrednog razvoja bazirao na investicijama. Zemlja
koja ima suficit u platnom bilansu mora registrovati veći priliv novca po osnovu izvoza od odliva kojim
se plaća uvoz. Takvo stanje rezultira i povećanom ponudom novca na finansijskom tržištu koje vodi
obaranju kamatnih stopa. Niže kamatne stope blagotvorno deluju na investicije, povećanu uposlenost
faktora proizvodnje i time direktno utiču na uvećanje stope rasta. Deficit u platnom bilansu smanjuje
ponudu novca na domaćem finansijskom tržištu. Manja ponuda novca utiče na rast kamatnih stopa,
smanjuje obim investiranja i obara stopu rasta.
Ravnoteža u nacionalnoj ekonomiji se uspostavlja na unutrašnjem i spoljnom planu. Unutrašnja
ravnoteža znači jednakost investicija i štednje, dok je spoljna ravnoteža bazirana na jednakosti uvoza i
izvoza.
Ako je nacionalni dohodak u otvorenoj privredi jednak zbiru potrošnje (lične – C, budžetske – G i
investicione – I) i stanja u platnom bilansu (X – M), dobijamo relaciju
Y = C + G + I + (X – M)
a štednju (S) shvatimo kao razliku izmedju nacionalnog dohotka i lične i budžetske potrošnje
S=Y–C–G
lako ćemo doći do jednakosti koja nam označava opštu ravnotežu u privredi:
Y – C – G – I = X – M tj
S – I = X – M ili S + M = X + I

Opšta ravnoteža postoji kada su veličine koje smanjuju nacionalni dohodak (uvoz i štednje) jednake
veličinama koje ga uvećavaju (izvoz i investicije).
Povećanje izvoza će rezultirati povećanjem nacionalnog dohotka. Povećani nacionalni dohodak bi
trebalo raspodeliti izmedju lične potrošnje, uvoza i štednje, dok investicije ostaju nepromenjene. Da bi
se raspodelilo uvećanje nacionalnog dohotka, Fric Mahlup uvodi kategoriju graničnih sklonosti uvozu,
štednji i potrošnji.
Granična sklonost uvozu (∆𝑀/∆𝑌) pokazuje koji će se deo povećanja nacionalnog dohotka iskoristiti za
povećanje uvoza. Granična sklonost štednji (∆𝑆/∆𝑌) pokazuje koji će se deo uvećanja nac. dohotka
iskoristiti za povećanje štednje. Granična sklonost potrošnji (∆𝐶/∆𝑌) pokazuje koji će se deo povećanja
nac. dohotka iskoristiti za povećanje potrošnje. Predstavljena fiksna vrednost graničnih sklonosti je:
∆𝑀 3 ∆𝑆 2 ∆𝐶 5
= 10 = 10 = 10 - pri čemu se uočava da zbir graničnih sklonosti
∆𝑌 ∆𝑌 ∆𝑌
uvozu, štednji i potrošnji jednaka jedinici.
Autonomni izvoz je multiplikovao nacionalni dohodak. Stepen multiplikacije je odredjen veličinom
graničnih sklonosti uvoza i štednje. Pošto ove veličine umanjuju nac. dohodak, u formuli za
spoljnotrgovinski multiplikator će se naći u imeniocu:
1
𝑚𝑠 =
∆𝑀 ∆𝑆
∆𝑌 + ∆𝑌
Sa konstantnim vrednostima graničnih sklonsti spoljnotrgovinski multiplikator će iznositi:
1 1 1 10
𝑚𝑠 = = = = =2
∆𝑀 ∆𝑆 3 2 5 5
+ +
∆𝑌 ∆𝑌 10 10 10
Zaključak do kojeg smo došli je da će autonomno povećanje izvoza sa datim graničnim sklonostima
udvostručiti nacionalni dohodak.
 9. Faktori konkurentnosti izvoza

Faktori konkurentnosti se generalno dele na cenovne i necenovne. Kao dva tradicionalna faktora
konkurentnosti se obično izvode cena i kvalitet. Medjutim, krajem XX veka pojavljuju se i drugi faktori
koji bitno utiču na pozicioniranje proizvoda na svetskom tržištu.
Sve teorije medjunarodne trgovine koje su u centar pažnje stavljale stranu ponudu su polazile od
pretpostavke da je cena ne samo najvažniji, već i jedini faktor konkurentnosti. Za XIX i prvu polovinu
XX veka to je bilo i normalno jer su dominantnu poziciju u medjunarodnoj trgovini zauzimali primarni
proizvodi.
Izvozne cene su sa jedne strane definisane troškovima proizvodnje, a sa druge strane, kupovnom moći
izvoznog tržišta.
Druga polovina XX veka će doneti bitne promene u strukturi svetskog tržišta. U poslednjoj četvrtini XX
veka će se desiti još jedna bitna promena. Dominantno učešće u medjunarodnoj trgovini će preuzeti
multinacionalne kompanije i njihova intrafirmska trgovina po transfernim cenama. Tako će cene biti u
funkciji maksimizacije profita ukupne kompanije, a ne direktnog proizvodjača.
Sve veći značaj dobijaju necenovni faktori konkurentnosti u koje se mogu svrtati:
1. kvalitet 2. dizajn
3. inovacije 4. tehnologija
5. standardizacija
Mogu se pomenuti i drugi faktori konkurentnosti kao što su garantni rok, servis, brend itd. Ali ovi faktori
konkurentnosti se ili mogu svrstati u neki od navedenih ili su toliko izgubili na značaju da ih više ne treba
shvatati kao faktor konkurentnosti.
Veoma dugo je kvalitet smatran jednim necenovnim faktorom konkurentnosti. Pokušaj definisanja
kvaliteta kao faktora konkurentnosti je uglavnom bio usmeren na shvatanju da kvalitet predstavlja
karakteristike proizvoda koje imaju za cilj ispunjavanje želja kupaca.
Dizajn predstavlja estetsku dimenziju proizvoda. Kod ovog faktora konkurentnosti su odlike unikata
prenete na masovnu proizvodnju, pa je tako nastao industrijski dizajn. Medjutim dizajn je često i u
funkciji upotrebne vrednosti proizvoda.
Inovacije su verovatno dominantni faktor konkurentnosti danas jer novi proizvod određeno vreme nema
konkurenciju na svetskom tržištu.
Tehnologija kao faktor konkurentnosti podrazumeva određena tehnička i upravljačka znanja koja mogu
smanjiti troškove poslovanja i poboljšati ili standardizovati kvalitet proizvoda.
Standardizacija utiče na konkurentnost preko garantovanog, nepromenjenog kvaliteta proizvoda koji
time garantuje njegovu upotrebnu vrednost.

10. Teorija apsolutnih prednosti

Ma koliko da je teorija apsolutnih prednosti osporavana zbog svoje jednostavnosti, njena važnost leži u
postavljanju temelja teorije koja će u manjoj ili većoj meri biti prisutna u ekonomskoj teoriji i praksi više
od dva veka. Adam Smit je definisao teoriju apsolutnih prednosti koja se još naziva i teorijom apsolutnih
troškova. Polazne osnove ove teorije su već pomenute a sastoje se u sledećem:
-na specijalizaciju u proizvodnji i međunarodnu podelu rada utiču isključivo prirodni faktori;
-svi faktori proizvodnje se izražavaju u homogenom radu, a merna jedinica faktora proizvodnje je jedan
radni dan;
-u analizu se uključuju dve zemlje i dva proizvoda;
-oba proizvoda su neophodna i jednoj i drugoj zemlji.
Pred svakom od ovih zemalja (zemljom A i zemljom B) je izbor da li će proizvoditi i proizvod x i
proizvod y ili će se specijalizovati za proizvodnju jednog od njih. U slučaju specijalizacije proizvod koji
se ne proizvodi u zemlji bi se kupovao u zemlji koja ga prioizvodi. Adam Smit je kao primer uzeo
Englesku i Portugaliju i proizvode sukno i vino. Prirodni uslovi u ove dve zemlje se bitno razlikuju. U
Portugaliji ima puno sunčanih dana i zemljište je pogodno za gajenje vinove loze, tj. proizvodnju vina.
Zbog vlažne atlantske klime u Engleskoj ima puno kiše koja maksimalno pogoduje širenju pašnjaka, pa
je Engleska pogodnija za gajenje ovaca, proizvodnju vune i sukna. Dakle, svaka od ove dve zemlje je
pred izborom: da li da proizvodi oba proizvoda jer su i jedan i drugi potrebni stanovništvu ili da se
specijalizuje u proiizvodnji jednog od njih. Ukoliko bi Engleska sve svoje faktore proizvodnje iskoristila
za proizvodnju proizvoda x u toku jednog radnog dana bi se proizvodilo 100 metara sukna. Ukoliko bi
se pak, svi faktori proizvodnje upotrebili za proizvodnju proizvoda y, Engleska (zemlja A) bi proizvodila
50 litara vina dnevno. Zbog različitih prirodnih uslova u Portugaliji odnosi proizvodnje su sasvim
drugačiji. Ako bi se svi faktori proizvodnje iskoristili za proizvodnju sukna, za jedan radni dan bi moglo
da se proizvede 50 metara sukna. Pogodni uslovi za gajenje vina bi omogućili da se u Portugaliji
proizvede 80 litara vina za jedan radni dan. Upoređujući dnevne količine proizvodnje između zemlje A
i zemlje B, lako je uočiti da je zemlja A produktivnija u proizvodnji proizvoda x, a zemlja B u proizvodnji
proizvoda y. S obzirom da su i proizvod x i proizvod y potrebni i jednoj i drugoj zemlji, u slučaju da
nema specijalizacije deo faktora proizvodnje bi morao da se iskoristi za proizvodnju jednog, a drugi deo
za proizvodnju drugog proizvoda. Ako se polovina faktora proizvodnje iskoristi za proizvodnju jednog,
a druga polovina faktora proizvodnje za proizvodnju drugog proizvoda, onda se smanjuje i ukupno
proizvedena količina. Ukupna proizvodnja zemlje A i zemlje B je u slučaju specijalizacije 100 proizvoda
x i 80 proizvoda y jer zemlja A neće proizvoditi proizvod y, a zemlja B neće proizvoditi proizvod x. U
slučaju da i jedna i druga zemlja proizvode oba proizvoda (nema specijalizacije), onda bi ukupna
proizvodnja bila 80 proizvodnja x i 65 proizvoda y. Zaključak koji je Smit izveo je da će se
specijalizacijom uvećati ukupna proizvodnja. Iskorišćenje prirodnih potencijala će biti racionalnije jer će
se prirodni faktori bolje koristiti za uvećanje proizvodnje. Proizvodi koji se ne proizvode u zemlji će se
uvoziti. Ako bi se pretpostavilo da se na sličan način analiza izvrši za sve zemlje sveta zaključak bi bio
isti. Svaka zemlja bi se specijalizovala za proizvodnju jednog ili više proizvoda koje druge zemlje ne
proizvode što bi vodilo maksimalno racionalnom korišćenju svetskih prirodnih resursa. U takvom
zaključku leži najveća slabost teorije apsolutnih troškova. Ona se sastoji u pitanju da li svaka zemlja ima
apsolutne prednosti u nekim prirodnim faktorima? To bi značilo da su zemlje siromašne prirodnim
resursima a priori isključene iz međunarodne podele rada čime se krnji univerzalnost teorije apsolutnih
prednosti.

11.Teorija komparativnih prednosti

Krajem 18. i pčcetkom 19. veka nametnuno je usavršavanje teorije apsolutnih prednosti i dokaz da za
sve zemlje sveta ima mesta na svetskom tržištu u uslovima maksimalno liberalizovane spoljne trgovine.
Taj napredak je donela teorija komparativnih prednosri Davida Rikarda. Rikardo je postavio pitanje: da
li se u slučaju kada jedna zemlja ima apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda specijalizacija više
isplati od autarkija? Odgovor je pronađen u analizi troškova (ili produktivnosti) unutar zemalja, a ne
uporođivanjem apsolutne visine troškova (produktivnosti) između zemalja. Da bi se jasnije prestavila
uloga koju relativna prednost ima u određivanju modela međunarodne trgovine, potrebno je da zamislimo
da se susrećemo sa jednom privredom koja proizvodi samo dva proizvoda. Kada ne postoji međunarodna
trgovina, ta zamišljena privreda bi morala da proizvodi oba proizvoda da bi zadovoljila svoje potrebe.
Pretpostavimo da zemlja A ima apsolutne prednosti i u proizvodnji proizvoda x i y proizvodnji proizvoda
y. Za takvu situaciju teorija aspolutnih prednosti bi bila zaključak da do specijalizacije ne bi trebalo da
dodje jer zemlja B ni za jedan proizvod nema niže troškove. Rikardo je uocio da se razlike u
produktivnosti razlikuju od jednog do drugog proizvoda. Najjednostavniji odgovor bi bio da zemlja koja
je produktivnija treba da se specijalizuje u proizvodnji onog proizvoda u kome je razlika u produktivnosti
veća.
Ali zašto bi zemlja koja je manje produktivna uopšte ulazila u specijalizaciju i međunarodnu podelu rada
kad je naizvesno da će u razmeni gubiti. Za odgovor koristićemo analizu produktivnosti unutar zemalja.
Ako bi doslo do specijalizacije u kojoj zemlja A proizvodi samo proizvod y, do razmene bi došlo samo
ako bi zemlji A bilo ponuđeno da za jedan proizvod y dobije vise od 3 proizvoda x. Korist bi bila
očigledna. Umesto da jedan proizvod y unutar zemlje razmenjuje za 3 proizvoda x, ona će dobiti više od
3 proizovoda x iz uvoza.
Situacija u zemlji B je obrnuta. Ako nema specijalizacije u zemlji B se jedan proizvod y razmenjuje za 4
proizvoda x. Ako bi pak došlo do specijalizacije u kojoj bi se zemlja B specijalizovala za proizvodnju
proizvoda x, do međunarodne razmene bi došlo samo ako bi se jedan proizvod y iz uvoza davalo manje
proizvoda y.
Razlika u odnosu na Smitovu analizu u teoriji apsolutnih prednosti je što se analiziraju i odnosi u kojima
će se razmenjivati proizvodi. Upoređivanjem troškova proizvodnje unutar zemalja Rikardo je definisao
oblast isplativosti za učesnike u međunarodnoj razmeni. Iako je zemlja B inferiornija po pitanju prirodnih
faktora koji zemlji A donose apsolutne prednosti u proizvodnji oba proizvoda, zemlja B kroz
komparativne prednosti ostvaruje interes za specijalizaciju i međunarodnu podelu rada. Specijalizacija
donosi korist za sve učesnike u međunarodnoj podeli rada. Ali da bi ona bila moguća neophodno je
maksimalno liberalizovati međunarodnu trgovinu.
Teorija komparativnih troškova se može objasniti i preko oportunitenih troškova. Utemeljenost teorije
komparativnih prednosti je nedvosmislena. Postoji i jedan izuzetak kojeg teorija komparativnih prednosti
ne može da objasni. Taj izuzetak se ne uklapa zaključak do kog je Rikardo došao. Ako bi relativni
troškovi u proizvodnji unutar zemalja bili jednaki ne bi se mogla definisati oblast isplativosti
međunarodne razmene ni za jednu zemlju. Druga dilema koju nameće Rikardova teorija je pretpostavka
o homogenosti rada i konstantnosti troškova. Iako je Rikardo po pitanju mobilnosti faktora proizvodnje
učinio korak napred u odnosu na Smita jer je uočio njihovu manju mobilnost između zemalja, unutar
zemlje je smatrao faktore proizvodnje apsolutno mobilnim. Takav pristup je nespojiv sa konstantnošću
troškova po jedinici proizvoda.

12. TEORIJA TEHNOLOŠKOG JAZA

Početkom šezdesetih godina XX veka, Mihael Posner je izložio teoriju tehnološkog jaza. Zemlja koja
ulaže u naučno istraživački r ad će ostvarnim rezultatima koji će biti oličen u novim proizvoodima ili
tehnologijama steći odredjenu prednostu odnosu na druge zemlje. Materijalizacija tehnološke prednosti
će biti oličena u povećanju izvoza I praktično monopolskoj poziciji na svestkom tržištu ukoliko se radi
o novom proizvodu. Jak ekonomski profit za ove procese je visok profit koji na tržištu donosi plod naučno
istraživačkog rada. Period koji protekne od pojave novog proizvoda ili tehnologije do trenutkka kada će
druge zemqe taj proizvod kopirati se naziva period imitacionog zaostatka. Zemlje koje ulažu u naučno
istraživački rad teže da taj period bude što druži. Zato će ulagati u nova istraživanja dežeći da
permanentno tehnološki budu bar korak ispred drugih. Ekonomski motiv I koristi nove tehnologije neke
zemlje vode ka produbljenju tehnološkog jaza. Monopolski položaj koji sa sobom nosi nova tehnologija
će temlji koja investira u naučno istraživački rad doneti dobit u period imitacionog zaoostatka. Ali
vremenom process imitacije preuzima primat, niži troškovi proizvodnje postaju dominant factor
konkurentnosti, pa I zemlja innovator uvozi iste proizvode iz zemalja imitatora.
 13. TEORIJA ZIVOTNOG CIKLUSA PROIZVODA
Praćenje obima i strukture troškova na jednoj i obima prodaje i profita na drugoj strani je Rajmonda Vernona
navelo da ponudi teoriju životnog ciklusa proizvoda. Svaki proizvod koji je plod naučnoistraživačkog rada prolazi
kroz tri faze:
1. Faza stvaranja proizvoda – su troškovi istraživanja i razvoja najviši, rizik ulaganja takođe, a profita
praktično nema na početku ove faze. U strukturi troškova značajno mesto zauzimaju troškovi visoko
kvalifikovane radne snage. Cena novog proizvoda je u ovoj fazi najviša.
2. Faza zrelosti – počinje imitacija proizvoda od strane drugih proizvođača, kako na nacionalnom, tako i na
svetskom nivou. Ova faza se često naziva i fazom realokacije proizvodnje. U ovoj fazi obim prodaje
dostiže maksimum. Ona može biti podeljena u dve etape:
- U prvoj se odvija naučnoistraživački rad,
- A u drugoj vrši investiranje u opremu koja će obezbediti masovnu proizvodnju.
3. Faza standardizacije – kada je proizvod dobro poznat tržištu, komparativne prednosti se pomeraju u
korist zemalja sa niskom cenom radne snage. Prodaja na svetskom tržištu počije naglo da opada, cene i
proft se smanjuju, a u proizvodnju se uključuju i manje razvijene zemlje.

Uvođenje Zrelost Standardizacija

Novog

proizvoda
Obim prodaje

Proizvod X Proizvod Y

O A B C t

Grafikon 1. Životni ciklus proizvoda

Specijalizacija i međunarodna podela rada se prema ovoj teoriji vrše po fazama životnog ciklusa proizvoda
(grafikon br. 1). Krajem sedamdesetih godina XX veka, Rajmond Vernon je dopunio svoju teoriju mogućnošću
da se druga etapa prve faze životnog ciklusa već može vršiti u manje razvijenim zemljama zbog nižih troškova.
 14. TEORIJA EKONOMIJE OBIMA

Još početkom XX veka su se marksističkim krugovima razvijale ideje po kojima spoljno tržište
omogućava očuvanje kaptialističkog društveno ekonomsko Sistema time što omogućava širenje procesa
reprodukcije a time I druptvenih odnosa. Ma koliko da je nacionalno tržište veliko u jednom trenutku će
postati pretesno za prozivodne mogućnosti zemlje koje sup o pravilu veće od potreba tržišta. Dakle, za
razliku od teorije troškova supstitucije koja je polazila od pretpostavke potpune uposlenosti faktora
proizvodnje, teorija rasprodaje viška pretpostavlja da postoje neiskoripćeni faktori proizvodnje, a
posebno neuposleni instalirani proizvodni kapaciteti. Spoljnotrgovinski impuls po svojoj teoriji nastaje
u spoju viškova domaćih prozivodnih kapaciteta I nepodmirene tražnje u inostranstvu, ali I u spoju
viškova inostranih instaliranih kapaciteta I nepodmirene domaće tražnje.
Praktično viškovi kapaciteta otvaraju mogućnost za specijalizaciju I medjunarodnu podelu rada. Da bi se
razmenjivali viškovi proizovda potrebna je liberalizacija spoljne trgovine. Dopunu teorije rasaprodaje
viškova predstavlja produktivitetna teorija koji isti problem posmatra iz perspective produktivnosti.
Otvaranje inostranog tržišta za potpunije korišćenje instaliranih kapaciteta automatski znači I opvežanje
produktivnosti kako u zemlji izvoznici, tako I u zemlji uvoznici. Fiksni troškovi po jedini proizvodnje se
time smanjuju, a time I cena koštanja. Povećanje produktivnosti će time voditi ili povećanu konkurentosti
snižavanjem cena ili povećawu profita ostvarenjem veže razlike izmedju tržišne cene I cene koštanja.
Teorija rasprodaje I viškova produktivitetna teorija su u nauci poznate kao nekonvencionalne teorije.
One sun a neki način otvorile novi pravac u razvoju teorije medjunarodne trgovinne koji se zasniva na
ekonomiji obima.
Kakos u pojedine vrste troškova nepromenljive u odnosu na obim proizvodnje to se sa povecanjem
proizvodnje troškovi više nego proporcionalno smanjuju, a prihodi povećavaju. Time se postiže
višestruki efekat: povećavaju se prihodi, smanjuju troškovi, omogućava smanjenje izvoznih cena što će
povećati konkurentnost na inostranom tržištu, otvara proctor za specijalizaciju drćave za odredjene
prozivode itd.

15. Teorija konkurentskih prednosti

Bazičan stav Majkla Portera da konkurentnost države leži u konkurentosti preduzeća koja je u njoj
posluju. Medjutim postoji i povratni uticaj države na preduzeće jer država stvara manje ili više povoljan
poslovni ambijent koji omogućava firmama da više ili manje povećaju i samu konkurentnost države. Sve
faktore koji utiču na konkurentnost, Majkl Porter je podelio u 4 grupe:
1. Uslovi ponude (proizvodnje)
2. Uslovi tražnje
3. Prateće i srodne delatnosti
4. Strategija, struktura i suparnisštvo firme

Između svih ovih faktora postoji uzajamna međuzavisnost. Veze između faktora cine čuveni “Porterov
dijamant”.
1.Uslovi proizvodnje čine grupu faktora od kojih zavise konkurentske prednosti bazirane na inputima,
troškovima proizvodnje i ceni koštanja. U teoriji su se najčešće delili na zemljište, rad i kapital. Takav
parcijalni pristup imale su teorije alspolutnih i komparativnih prednosti, neoklasična teorija,
međunarodne trgovine itd. U teoriji konkurentskih prednosti ovi faktori su razvrstani u 5 grupa.
 1. Fizički resursi – čini obradive površine, šume, rečni tokovi, morska obala, rudno bogatstvo,
nalazišta nafte itd. Ovi faktori mogu bitno da utiču na konkurentnost zemlje. Izražavaju se u
kvantitativnim mernim jedinicama, ali i njihovim kvalitetom, kao i lakoći eksplatacije.
2. Ljudski resursi – se odnose na broj radne snage i njenu kvalifikovanost. Najznačajnija
karakteristika sa stanovišta konkurentosti je visina nadnice tj. cena radne snage.
3. Resursi znanja – izražavaju se brojem visokokvalifikovane radne snage, brojem državnih i
privatnih instituta i univerziteta, broj istraživačkih centara, mrežom obrazovanih institucija. To
je osnov za stvaranje konkurentnih prednosti u pogledu novih tehnoloških otkrića, stvaranju novih
proizvoda koji će biti ponuđeni svetskom tržištu.
4. Resursi kapitala – su sadržani u obilju i ceni kapitala, broju poslovnih banaka, razvijenosti
finansijskog tržišta itd. U ovom resursu preko visine kamatne stope najjasnije se uočava stepen
bezbednosti odnosno rizik investiranja.
5. Infrastrukturi resursi – sadržani su u saobraćajnoj mreži (izgrađenosti i kvalitetu saobraćajnica,
železnica, aerodroma, luka itd. ) izgrađenosti poštanskih veza, elektro mreže, komunalne
infrastrukture i sl.

2. Uslovi tražnje – ispunjenjem zahteva kupaca na domaćem tržištu, preduzeće se u većoj ili manjoj
meri priprema i za izlazak na svetsko tržište. Stepen uspeha u osvajanju stranog tržišta će zato zavisiti
od stepena preklapanja ili sličnosti domaće i inostrane tražnje. Uslovi tražnje se zato sadestvuju sa ostalim
elementim ove teorije. Uostalom, teorija konkurentnih prednosti je i definisana kao eklektička (hibridna),
sastavljena iz različitih elemenata koji pružaju celinu samo ukoliko se posmatraju u sadejstvu.
3.Prateće i srodne delatnosti – ove delatnosti ne samo da omogućavaju proizvodnju finalnog proizvoda
čija se konkurentnost gradi, već i omogućavaju i obogaćuju njegovu potrošnju. Porter je mišljenja da bez
pratećih sektora izgradnja konkurentske pozicije preduzeća a time i privrede uopšte nije moguća. Ako su
faktori uslova ponude i tražnje i mogli biti posmatrani odvojeno, prateće i srodne delatnosti odvojeno ne
znače ništa. Jedino povezane sa drugim faktorima konkurentosti one skupa nude mogućnost za
poboljšanje konkurentosti na svetskom tržištu.
4.Strategija, struktura i suparništvo firmi
Inovativna strategija se često poistovećuje sa ulaganjem i razvoj nove tehnologije i poboljšanja u
sektoru proizvodnje. Inovativna strategija podrazumeva primenu novih metoda i načina u svim
segmentima reprodukcije. Cilj ukupnog ovog procesa je povećanje konkurentosti na domaćem i stranom
tržištu. Inovativna strategija podrazumeva i stalnu aktivnost na praćenju novih dostignuća i
osavremenjavanju poslovanja. Predugo zadržavanje na postojećim rešenjima ne znači samo stagnaciju
već i gubitak konkurentske pozicije preduzeća, a generalno posmatrano i zemlje.
Imitativna strategija akcenat stavlja na kopiranju rešenja firmi sa inovativnom strategijom. Razlika je
u osnovi zasnovana i na razlici između fundametalnih i primenljivih naučnih istraživanja.
Zavisna strategija primenjuju preduzeća koja obično prate vodećeg finalizera. Kod njih inovativnost
nije faktor na kojoj se bazira konkurentnost, ali su u obavezi da se prilagođavaju promenama koje nameće
inovativna strategija finalizera.
Tradicionalna strategija je karakteristična za preduzeća koja se bave proizvodnjom koja se ralativno
malo menja, jer se proizvodi u neizmenjenom obliku daleko duže zadržavaju na tržištu. Cena je
dominatni faktor konkurentnosti. Takva je npr. proizvodnja hleba, mleka, lokalnih novina itd.
Kada je u pitanju konkurentnost zemlje koja po Porteru počiva na konkurentosti preduzeća, velika
odgovornost pripada i državi. U njenoj nadležnosti je izgradnja zdravog poslovnog ambijenta koji će
omogućiti, ali i podstaći preduzeća na jačanje konkurentosti na svetskom tržištu. Što je konkurencija na
domaćem tržištu oštrija, domaća preduzeća će se lakše nositi i sa inostranom konkurencijom. Izgradnja
zdravog poslovnog ambijenta otvara mogućnosti i dolaska stranih direktnih investicija koje će uneti nov
kvalitet u suparništvo na domaćem tržištu, ali i nove ideje posebno o nastup na inostranom tržištu.
Konkurentnost na međunarodnom planu zahteva od preduzeća da domaće konkurentske prednosti
pretvore u međunarodne.