NEODREĐENO VREME

Žeri Mišel

Prevod: Pavlović Nikola

 1.

Rober Olzak diže se, a dekor njegove sobe poče da živi, slično nekom mirnom nekadašnjem pejzažu.
Jedna riđa krava večno je pasla na nekoj zelenoj livadi. Iznad nje pisao je jedan koan zen: posle
četiri hiljade dana hoda krava stiže na ivicu svemira, i šta radi? U bolnici svako je imao svoje
mišljenje o ovom važnom pitanju, izuzev obolele od jetre i de kartovaca koji su tvrdili da svemir ima
kraja. Krava je odlučila da se vrati svojoj kući, mislio je Rob. Ali, četiri hiljade dana čine više od
deset godina, a toliko isto treba za povratak...
On će sigurno umreti na povratnom putovanju. Mi ćemo učiniti kao ona. Čemu putovati? Pa ipak on se
spremao na dugo, vrlo dugo putovanje.
On priđe zidnom panou da bi posmatrao jednu krticu koja izdiže gomilicu smrvljene zemlje.
Brežuljčić je mrdao, povećavao se, međutim majušna siva i slepa glava još je odbijala da se pojavi.
Krava se okrete i ozbiljno pogleda u doktora Olzaka. Bar u to bi se moglo poverovati. Iluzija je bila
savršena. Rad maestralan. Dekor je trebalo da vredi blizu dve hiljade monka.
On se istušira, prepusti se maseru i berberinu i obuče beli kimono. Bio je spreman. Lagan i malo
hladan glas centroforda Mihaela diže se sa TIS-a: "Fordska mreža Bolnice Garišankar. Sad je sedam
časova i petnaest minuta. Doktore Olzače. Vaše odbrojavanje unazad počelo je pre trideset minuta.
Sve je u redu. Vaš fiziološki dijagram je normalan. Morate odmah progutati dve pilule broj jedan.
Odgovorite."
"Sad je sedam časova i četvrt. Uzimam dve pilule broj jedan. Sve je u redu."
"Fordska mreža Bolnice Garišankar. Odgovor pribeležen. Želimo vam da uspete."
Dve male prozračne boce nalazile su se na noćnom stočiću. On pritiskom palca otvori onu koja je kao
jedinu oznaku imala šifrovani broj jedan i polako na svoj dlan izruči dve pilule, jarko bele i
ljubičastog odsjaja. On ih stavi u usta ali ih ne proguta. Hronolitički preparati obično su apsorbovani
ispod jezika. Kasnije bi dobio intravenoznu injekciju pod visokim pritiskom, ali to bi jedva osetio, ne
samo zbog tog što je to bilo potpuno bezbolno, već zato što bi on već manje-više bio u hronolizi.
Pilule su imale za cilj da pripreme prvu fazu operacije. Njegovo dovođenje u odgovarajuće stanje
trajalo je četiri hiljade dana. Ne, od pre osamdeset dana. Već se sedamdeset časova nalazio u
potpunoj izolovanosti na trideset metara iznad površine... On se kraće vreme zadrža u toaletu. Od pre
četrdeset osam časova nije imao prava na bilo kakvu čvrstu hranu, a od pre dvadeset i četiri časa pio
je samo vodu. On se vrati i ispruži se na svom krevetu. Bio je miran. Kao što je Mihael rekao, sve se
odvijalo u redu. On je znao da je pod stalnim nadzorom bolničkih fordova (fotoničnih kompjutera).
To je bilo pomalo neprijatno, ali je u načelu osiguravalo njegovu bezbednost.
On stavi ruke ispod glave, pogleda uperenog u tavanicu, što je bio njegov omiljeni položaj za
razmišljanje. One dve pilule polako su se topile u njegovim ustima. On usredsredi pažnju na neki grč
u želucu i uspe da ga otkloni u roku od nekoliko minuta. Krava na livadi postajala je vazdušasta.
Morao je da učini napor da bi se nagnuo nad glavne komandne dirke koje su se nalazile pored
kreveta. On ublaži osvetljenje i pozva mrežu.
"Sedam časova i dvadeset tri", odgovori Mihael. "Vaš dijagram je normalan. Sve je u redu.
Odbrojavanje unazad sto dvadeset minuta. Odgovorite."
"Ovde je doktor Olzak. Sve je u redu."
Rob je znao da će brzo izgubiti pojam o vremenu. On je bio na svom devetom hronolitičkom
putovanju, od kojih su dva poslednja sadržavala tačan zadatak u prošlosti. Na početku bi mu njegovo
iskustvo malo pomoglo. Vrlo malo. A još manje u toku putovanja. Svako putovanje u Neodredljivo
bilo je nov doživljaj. A spajajući se sa stranom ličnošću, kad bi u tom uspevao - on bi gubio svoju
autonomnost sve do većeg dela svojih uspomena. Poneki put su se istraživači Neodređenog vremena
vraćali poludeli, pri povratku padali ili do smrti tonuli u stanje prevaziđene kome, kada to ni sami
fordovi nisu mogli da objasne. Nije se znalo za uzrok tih udesa. Možda su nesrećnici ostajali
'zarobljenici prošlosti'. Ili su pak išli suviše daleko - na kraj svemira - i kao krava padali od umora
na povratnom putu.
Hronoliza, koju su neki smatrali kao sredstvo za subjektivno produženje ljudskog života, čak kao
način za približavanje besmrtnosti, u stvari je dovodila do brze istrošenosti putnika. U Bolnici
Garišankar niko nije išao na više od četrnaest putovanja (broj koji je postigao dr Ger Norlan), dok se
svetski rekord nalazio negde ispod dvadeset. A počev od izvesnog doba starosti, čovek je postajao
nepodoban za zadatke u vremenu, ne zbog fizičke nesposobnosti, već zbog psihološkog zakrčivanja:
više se nisu primali 'sažeti' snovi.
Rober Olzak nije bio suviše uznemiren. Njegovo pripremanje je, kao i uvek, bilo vrlo brižljivo.
Sredinom XXI veka, savršenije se vladalo psihološkim tehnikama. To je vredelo koliko je trebalo, a
u svakom slučaju stajalo je manje no jedna ekspedicija prema Alfi Kentaura; štaviše, hronolitičke
droge u slabim dozama bile su odlična sredstva za umirenje. Činilo se da je uznemirenost bila važna,
prirodno, kada je reč o svesti o vremenu. Kad bi ona počela da slabi ili da se remeti, ona je ustupala
mesto nekoj vrsti ravnodušnosti, pasivnosti, koju su cenili ljubitelji koji nisu težili da budu dalje od
nirvane nižeg sprata. A ta drugorazredna akcija pokazivala se kao korisna, jer putovanje u prošlost i
manje-više potpuna integracija sa stranom ličnošću, bivali su užasavajući poduhvati.
Rob je sa zabavnom radoznalošću ispitivao malu okruglu odaju u kojoj je bio zatvoren već skoro pet
dana. Možda je ponovo više nikad neće videti. Ona poče da tone u jednu finu maglu, pomalo
ružičastu. Ona je manje ličila na neku ćeliju sektaškog sveštenika Plavog slona, a više na Robovu
dečju sobu u Ariziju. Pogled mu se nostalgično i neraspoloženo zadrža na trostrukom ekranu TIS-a
(Transmisija -Informacije-Saopštenja) - vezan sa podsetnikom i sa fordskom mrežom - na dirkama
komandi i na dekoru sa riđom kravom, vrednom krticom i koan zenom. Sad mu se već žurilo da
otputuje. On poče da mrzi tu plodnu livadu i tu blagu i debelu životinju, koja nikad neće otići na kraj
sveta. Naravno on bi više voleo more kao u njegovoj sobi Parka Evrope IV kad mu je bilo deset
godina. U to doba je priželjkivao da se Prevashodni, jedrenjak sa dva jarbola, koji je plovio po
nekom zejtinjavom moru, najzad približi zemlji. Ponajpre nekom od Karipskih ostrva. Isto tako
priželjkivao je da se neka druga ličnost pridruži kormilarenju. Ponajbolje neka plava žena, obučena u
dugu crvenu haljinu utegnuta struka. Bila ona skriveni putnik, zvanica ili zarobljenica... No, tehničari
graditelji uprave Parka sigurno su bili nesposobni da zamisle neku toliko romantičnu situaciju...
"Brojanje unazad jedan čas trideset minuta", izgovori Mihael udaljenim glasom koji je bio glas Žana
Olzaka, glavnog čuvara Parka Evrope IV, sada doktora Olzaka. "Dijagram normalan, stanje
nepromenjeno. Odgovorite."
Sat i po... Rob pokuša da računa. Koliko li je sad časova? Osam, devet časova... Poče da se smeje. U
lzolaciji A naravno nije bilo časovnika, i vreme poče da mu izgleda kao neki smešan pronalazak. To
je bio dobar znak.
"Računanje unazad čas i po", promumlja on zevajući. "Sad je u redu i ostavi me na miru!"
On poče da svlači svoj kimono. Dodir s njim postajao mu je nepodnošljiv. A druga posledica
hronolitika bila je želja da bude nag. Ništa da ne bude između moje kože i svemira! Zatim se pojavi
želja da bude negde na drugom mestu, da postane nešto drugo: krava ili piratski jedrenjak, neki breg
ili neka zvezda, krtica ili žena u crvenoj haljini... On čak više nije ni znao da li mu je centar govorio
posredstvom TIS-a ili da li je poruka bila preneta neposredno njegovom mozgu, zahvaljujući
tranzistorizovanim elementima usađenim u njegove čeone režnjeve. On je bio neka vrsta kiborga, ali
ta je reč dobila neki jeziv prizvuk, kao posledica nekih promašenih pokušaja i više je uopšte nisu
upotrebljavali. Postavljanje stalnih elemenata u mozak, čak iz medicinskih potreba, bilo je
zabranjeno od većine vlada. Jedva da su bile dopuštene neke pokretne proteze. Hronolitička
istraživanja vršena su manje ili više potpuno u zatvorenim prostorijama Autonomnih bolnica.
Rukovodioci Aurige gledali su na psihronaute sa veoma posebnim nepoverenjem, mada je lično
predsednik Ben Barka bio veliki putnik. A Evropa je kasnila deset godina iza Kinesko-Američke
Unije. Uistinu, Bolnica Garišankar, bila je nešto ispred ostalog hrišćansko-muslimanskog Zapada.
Rob je trebalo da pokuša da uradi posao isto toliko dobro kao istraživači Republike Kalifornije
/Utopija 01/... uvek na vrhu psihološkog i hronolitičnog napretka.
Osećao je da se izdvaja i taj utisak mu je činio zadovoljstvo koje se ne može izreći. Da, bio je srećan
što izlazi. Svet u kom je živeo bez sumnje je bio najmanje mogućno rđav, uzimajući u obzir greške
prošlosti. Društvo je sredinom veka zamislilo prihvatljiv kompromis između trpeljivosti i pravde;
ono je oslobodilo čoveka od industrijskog ropstva. Sledovanje pirinča i pšenice bilo je isto u Los
Anđelesu, Garišankaru i u Kalkuti. Izgledalo je da je budućnost čovečje vrste bila osigurana. Rob je
voleo svoj poziv i imao je sreće da ga obavlja u Bolnici Garišankar, u toj tvrđavi smelosti. No, on se
ipak dosađivao. Još gore: gušio se. A Bolnica mu je bila draga naročito zbog tog što je bila otvorena
Neodredljivom, jednom svemiru gde je sve - možda - bilo mogućno. Između dva zadatka, potajno je
mislio na okean Oradak i na kontinent Pertu na Riabi, tajanstvenu oblast za koju su kalifornijski
istraživači verovali da su otkrili s one strane Neodređenog vremena. Jednog dana će se, ko to zna,
iskrcati u fantastične zemlje...
Gore, na površini, nisu cenili smisao za bežanje: treba biti lud da bi se poželelo pobeći iz raja! No,
možda je čovek najzad zaslužio pravo da gleda malo dalje od nasušnog hleba i plavog neba - ili od
onog što je od njih ostalo. Bez obzira na to kako su bili rešeni ekonomski problemi, svako je bio
suočen sa strepnjom i smrću. U očekivanju večnosti, jedino unutrašnji čovekov svet pružao je jedini
mogućan izlaz.
"Odbrojavanje unazad pedeset devet minuta", reče centar. "Dijagram normalan. Stanje
nepromenjeno."
Za Roba vreme je postajalo haos. Sve je bilo u redu. Osećao je kako neka besomučna veselost
probija kroz njegov zamor. Putovanje... Odlazio je na put, odlazio je! Poslednjim naporom oslobodio
se svog kimonoa. Sad je bio nag i osećao živu seksualnu razdraženost. Grč mu iskrivi izraz lica.
Pokuša da se seća. Kad nestane vreme... događa se neko krajnje fiziološko popuštanje... Kontrola
mozga popušta... to je praznik tela... On pomisli na Elenu koja je trebalo da ga prati. Ne, brkam. Nije
trebalo da me prati, da mi pomaže prilikom odlaska i povratka ili tako nešto... Video ju je u susednoj
dvorani. To je bio prizor prenet moždano-fordalnim vezama. Elena Lomer je već bila u srednjoj fazi
hronolize. Ispružena na jednom ležaju, pružala je desnu ruku doktoru Larisu Nortriženu, koji je sedeo
pored nje. Rober Olzak se divio njenom nagom ramenu, njenom vrlo bledom licu ispod talasa crne
kose, njenim čvrstim dojkama, njenom ravnom trbuhu, njenim širokim bedrima i tamnoj mrlji koja je
obeležavala, kroz providnu tkaninu, stidne malje. On je, pokretom ruke, prijateljski pozdravi. Zatim
se vrati u svoju desetu godinu i prenese se u svoju sobu u Ariziju. Jedrenjak Prevashodni najzad se
približavao nekoj nepoznatoj obali. Počeše da se razaznaju peščane plaže i kokosove palme. Možda
je to Perta na Riabi. Već je toliko godina mali jedrenjak plovio po zidu, pa je bilo pravedno da
pristane uz obalu. Zatim se jedna žena obučena u crvenu haljinu na zadnjem mostu pridruži
ubogaljenom mornaru. Rob je stajao pored slike da bi bolje pratio prizor. Jedrenjak je istovremeno s
ostrvom postajao veći. Rob na plaži primeti jednu džinovsku kornjaču. Jasno je video tu mladu ženu.
Bila je lepa kao Ziti, izraza vladalačkog koji je tačno podsećao na kraljicu Famelo u vazdušnoj lopti.
Njena suknja koju je vetar naduvao prekri celu sliku. I, odjednom, ona se nađe u sobi, stojeći pored
Roba. Manje je ličila na Ziti. Na kraljičinom licu nikada se nije videla ta blagost koja je osvetljavala
oči i crte lica nepoznate posetiteljke. Njena plavo riđa kosa bila je vezana u pundu, otkrivajući njeno
okruglo lice i njen tanak vrat. Imala je mali prav nos, široka usta, visoke jagodice i ispupčeno čelo.
Njena bluza stegnuta oko struka diskretno je pravila uzani otvor u visini grla. Gracioznim pokretom
podiže peš svoje suknje od skrletnog satena, otkrivajući list nuge u crnoj čarapi. Levu ruku je držala
upola dignutu, pesnicu savijenu u visini srca, a njeni prsti su pokazivali pokret diskretnog
prijateljstva. On je dugo udisao njen topli miris izmešanog bibera i limuna. Bio je nag i voleo je da
se dama u crvenom takođe svuče: to bi bilo zabavnije nego čas zadovoljstva sa devojkama čija se
anatomija znala napamet.
"Dobar dan, Robe", reče ona. "Zovem se Serelen."
On se priseti. Serelen je bila jedna od ličnosti sa prozračne lopte, kao kraljica Ziti, Pepen-jabuka,
unuka Proksimova, kapetan Geboda i Spar, mačak iz svemira. Serelen - putnik kroz vreme... I ja,
odluči on, i ja ću putovati kroz vreme. Vratiću se u doba pirata i dugih haljina... Ona ga uhvati za ruku
i podoše, hodajući po pesku, a za njima džinovska kornjača.
"Kako ti to, Serelena, činiš da bi putovala kroz vreme?" upita Rob.
"Ja, dragi, imam jednu mašinu za putovanje kroz vreme."
On joj se ozbiljno divio. Imala je visoke obrve, duge trepavice i dva svetleća oka. Njen pogled je
navodio na pomisao o svemiru, na beskraj, na večnost. Ona se zagonetno smešila. Sad je već mirisala
na uvelo cveće koje raste ujesen ispod šumskog drveća: pravi miris prošlosti. Neki čovek ih je čekao
u senci jedne palme: to je bio ubogaljeni mornar.
"Evo Renata, mog ljubavnika", reče Serelen Robu.
Ona sede pored tog čoveka, koji poče da je dugo ljubi u usta, zatim poče da je miluje svojom levom
rukom kojoj su nedostajala dva prsta.
"Odbrojavanje unazad četrdeset minuta", reče centar, materinskim glasom. To je bio Serelenin glas.
"Hronoliza je malo ubrzana. Čujete li me, doktore Olzače?"
"Čujete li me, doktore Olzače?" ponovi Rob ne shvatajući.
"Hronoliza je malo ubrzana."
"Hronoliza je malo ubrzana..."
"Mislite hladnokrvno."
"Mislite hladnokrvno..."
"Čujete li me, doktore Olzače?"
"Aha, u redu je. Mihaele, ostavi me na miru."
"Doktore Olzače, vaš ulazak u hronolizu je pomalo prebrz. Jeste li me razumeli?"
"Pomalo prebrz... Pomalo prebrz... Pomalo prebrz!"
"Mislite hladnokrvno."
"Hladnokrvno..."
...Bilo mu je deset godina, u Parku Evrope bio je Božić. Svake godine u oblasnoj upravi od koje je
zavisio njegov otac, priređivana je svečanost za decu osoblja. Svi su hteli da imaju svoj deo snega i
još malo više no svoj deo. Meteorološke službe bile su prenatrpane zahtevima. U ravnici nekoliko
malih upola istopljenih pahuljica, provlačilo se ispod sivog neba, ali kakva je radost bila za decu kad
ih je lezobus iskrcao u Nefonu. Beli pokrivač je dosezao do ispod kolena, leden vetar šibao vas je po
licu i po rukama. Skijaši su klizili niz padine ostavljajući za sobom beskrajne obojene spirale...
Zgrade oblasne uprave dizale su se između borova, a drvene planinske kućice okruživale su ih sa svih
strana. Deca su skakala u saonice koje su vukli psi. Svi su se smejali, svi su pevali: -Jadni mornaru -
Ti koji odlaziš na krajnji jug - Lovče na zamišljene snove - Ne bojiš li se srdžbe - kraljeva, dobrih
ljudi, kapetana? -
Sneg je padao tako kao da nikad neće prestati da pada. Na nebu se vrteo debeli meteorološki lezo.
Zatim su deca jurišala u veliku osvetljenu dvoranu u kojoj kao da su pravi borovi u šumi bili usađeni
u tle pokriveno očvrslim snegom. Iznad borova lebdeli su holobaloni puni slika poput onih koje su
promicale vazduhom i koji su slušani pomoću jedne specijalne antene. Međutim, oni su bili sasvim
blizu. Gotovo da su se mogla dodirnuti lica koja su se unutra kretala. Čika Tib, kraljica Ziti, kapetan
Gejbada, Mačor Spar i mnogo drugih.
Na borovima visili su neuhvatljivi lukovi kroz koje su tekli potoci svetlosti, zatim svi pokloni za
decu, igračke, kolači, voće, slatkiši, zatim korisni predmeti kao što su fostovi, ili neki naročiti kolači
i naravno životinje priučene da kupe kućno smeće kao što su miševi sa antenama sa planete Berg -
planete iz uobrazilje. I takođe, mnoštvo divnih raznobojnih loptica koje su letele dvoranom. One
mora biti da su sa državale neki veoma laki plin ili nešto slično. Posle poslednjih godina Industrijske
imperije Lezo, umelo se već stvarati bestežinsko polje. Čim bi se pokušalo da se uhvate, loptice su
naglo izmicale. Pokatkad, najviša deca uspevala su da, iznad glava ostale dece, uhvate neku od njih,
dok oni mali rastom nisu imali nikakvih izgleda, jer se suviše ljudi guralo u tom mravinjaku od
dvorane.
Rob iznenada opazi kako jedna plava lopta pade na sneg i on kleknu da je uhvati. Imala je pukotinu u
vidu zvezde i nije mogla više da lebdi, ali je još bila veoma lepa. Plave su bile najlepše. Dok se
divio svom blagu, nije spazio šaku koja mu je ote. Lopta pade i bi izgažena. Rob kleče četvoronoške,
samo da mu uzalud zgnječe prste. Diže se očajan. Želeo je više od svega na svetu da ima jednu od tih
stvari. Sigurno bi mu dali jednu, da se usudi da je traži: to je bilo jednostavno. Međutim, on nije hteo
da prizna tu dečačku želju, te se zatvori u plašljivo ćutanje. Mislio je da im nikad neće oprostiti.
Strasno je želeo da ode vrlo daleko... More, beli pesak, palme i neka pomalo luckasta kraba koja je
pokatkad puzala uz drvo da bi odsekla jedan orah. Da li na toj ili na nekoj drugoj planeti ima kraba
koje pužu uz drveće? Rob je od sveg srca želeo da to postoji. Inače, ne bi vredelo živeti.
"Mislite hladnokrvno."
"Mihaele..."
"Odbrojavanje unazad trideset osam minuta. Hronoliza neznatno ubrzana. Čujete li me, doktore
Olzače?"
"Mihaele, ostavi me, molim te, na miru. Ali šta je sa Elenom?"
"Robe."
"Kako si?"
"Dosađujem se pomalo. Ako hoćeš u šetnju stazom, ja ću ostati kod kuće."
"Ti znaš da je tvoja uloga veoma važna."
"Da... A ti, kako si?"
"Brzi hrono, kao i obično. Uvek ranije na sastancima..."
"Nemoj."
"Potrebna mi je hladnoća."
Obuze ga osećanje smeha, pojačano moždano-fordalnim kompleksom: to je bilo neko uzletanje
golubova, zatim pojačani galop kentaura i jedan orgazam usamljene device.
"Ja nisam frigidna, doktore Olzače."
"Ali ti toliko dobro zračiš hladnoćom, doktore Lomere."
"Pripremi se, mali: biće zlo."
"Znam. Kad ti kažeš da je život ružan, dobije čovek želju da puca u sebe."
"Kako hoćeš!"
Rob se namršti, prekinuvši dah, zbog nekog prostranog i bezobličnog bola. Ličilo je to na neko
očajanje koje ga je poneki put usred noći obuzimalo, kad je mislio na svoj promašeni život - jer svaki
život je uvek promašen: na starost i smrt. Ali u gorem obliku, hiljadu puta gorem. To je bila
neposredna blizina smrti, ledeno prisustvo ništavila. Neka čudovišna tuga plavila je njegove živce,
davila ga. Suze, koje je zadržavao već deset godina, naglo mu navreše, grlo mu se steže, a srce kao da
su mu mengele stegle. Iz njegove svesti nestadoše boje. Sad je video samo neko prljavo, beskrajno
sivilo: kišu nad morem, maglu ispod breza. Pitao se kako su ljudi već hiljadama godina mogli da
zaborave na svoju skoru smrt, da bi se brinuli kako će opstati. Tu nije bilo nade. Uostalom, trebalo je
ubiti nadu. Dolaziš iz hladnoće i vratićeš se u hladnoću. Grč mu steže želudac, srce, trbuh. Osećao je
da će početi da urla kao usamljeni vuk koji na snegu crkava od gladi. No, to odjednom prestade, isto
tako naglo kao što je i došlo. Hvala, doktore Lomere.
"Odbrojavanje unazad trideset šest minuta", reče centar.
"Hronoliza naglo usporena. Sve je u redu. Predsednik Ben Barka želi vam prijatan boravak u 1996...
Čujete li me, doktore Olzače? Predsednik Ben Barka..."
"Reci predsedniku Ben Barki da mu želim da od gladi umre na snegu... ili od žedi u pustinji... sam,
kao neko pseto!"
"Čovek je uvek sam - da bi živeo i da bi umro. Vaša poruka biće preneta."
"Onda, kako je?"
"Draga, želim ti da se ugušiš u..."
"Umiri se, gotovo je."
"...u velikom broju zubaca testere tog dijagrama."
"Doktor Olzak nije ovlašćen da zna..."
"Datum 1966. za ovu priliku su izabrali fordovi."
"Uglavnom, sve se ipak dobro odvija."
"Olzak i Lomer znaju i za druge muke, doktore Karsone."
"...Ben Barka zna o čemu govori."
"Doktore Olzače", reče centar, "vaš dijagram je sad normalan. Čujete li me?"
"Čujem te, Mihaele."
"Tačno kroz trideset minuta ući ćete u duboku hronolizu. Pošto je vaše glavno odredište razdoblje
1950-1975, mi smo u 1966. uspeli da izdvojimo jednu vezu koja odgovara vašim glavnim
posebnostima. To je jedan muškarac. Njegov maternji jezik je francuski, ali on takođe zna i nemački.
On je skoro vaših godina. lma srednje naučno obrazovanje i radi u jednoj laboratoriji u Parizu. Zove
se Danijel Dijersan. Čujete li me, doktore Olzače?"
"Podseti me šta treba da radim u 1966."
"Prekasno je da vam se uliju u pamćenje glavne poruke. Radićete najbolje što možete, kao i obično."
"Imam utisak kao da se iskrcavam sa planete Berg."
"Da li se osećate kao malo izgubljen? To je normalno. U dubokoj hronolizi sve vaše uspomene
nestaće. Vi ćete iščeznuti pred ličnošću vaše veze. Potrebno je da postanete Danijel Dijersan, pa
makar to bilo na nekoliko trenutaka. Da bismo vam pomogli, evo šta vam predlažemo... Danijel
Dijersan bio je žrtva jednog udesa - ili nekog zločinačkog pokušaja. On je takođe verovatno drogiran,
što nam je pomoglo da uspostavimo hronolitičku vezu s njim, no mi ne znamo ni kakva je vrsta droge,
niti okolnosti pod kojima ju je uzimao. Možda su mu je njegovi napadači - ako je reč o napadu -
ubrizgali. Mi to ne znamo. Vi ćete pokušati da otkrijete šta se dogodilo. Biće teško, u to ne sumnjajte.
lstraga u Neodredljivom nikad nije laka."
"Ti, Mihaele, hoćeš da od mene napraviš neku vrstu pajkana. Privremenog agenta ili tako nešto? Jesi
li siguran da ne gledaš previše u dno čaše?"
"Molim vas, doktore Olzače, ovo je vrlo ozbiljna stvar. I ja sam primoran da brzo nastupam. Vi ste
trenutno u stepenastoj zoni, pre no što ćete ući u duboku hronolizu. Kroz nekoliko minuta više me
nećete razumeti... Vaša istraga će biti Arijadnin konac koji će vas voditi u Neodređeno vreme. Vi
ćete se manje-više svesno prisetiti da se morate potruditi da otkrijete šta vam se dogodilo. Možda će
vam istina izmaći, ali vi ćete mnogo naučiti o eposi koju ćete osetiti, o svetu Danijela Dijersana, o
životu, o mislima, o običajima iz 1966. A ako dospete do istine, to će biti tačan rezultat koji će vaš
poduhvat staviti u svetske razmere - staviće ga u sasvim prvi red. To je milost koju vam žele fordovi
Garišankara.
Sad, prisetite se. Možda su pokušali da ubiju Danijela Dijersana. Da vas ubiju. Samo ako to nije
običan udes... ili pokušaj samoubistva. Vi ćete pokušati da saznate istinu. Ne zaboravljajte..."
"...hteli da me ubiju, barabe! Ali ja sam živ, ja sam... Elena!"
"Ja ću bilo kako uvek biti pored tebe, Robe. Srećan ti put."
"Nije udes. Barabe su me..."
"Odbrojavanje unazad dvadeset sedam minuta. Čujete li me, doktore Olzače?"
"Ubice HKH-a..."
"Odbrojavanje unazad..."
"Ja sam na autoputu. Idi do đavola, đubre!"
"...ušao u duboku hronolizu u dvadeset šest minuta i petnaest sekundi. Dijagram normalan."
"Dobrodošli u Pertu na Riabi!"
"Bolje je da odmah znaš: moj raj je nastanjen siromašcima i kurvama!"
"Čovek se vrti ukrug."
"Čekamo vas, Dijersane."
"lmate li vašu ličnu kartu?"
"Hteo bih da budem s tobom, dragi moj Renato, na žalu od divnog beloga peska, veoma plavoga
okeana. Ja te volim."
"Opustite se, zažmurite, spavajte!"
"Ali kad sam doživeo udes."
"Jesi li u to siguran?"
"Pa i nisam, ali mislim kao da me je šok bacio u hronolizu."
"Tebe su u stanje hronolize stavili fordovi Garišankara."
"Godine 1966. nije bilo hronolitičara."
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati."
"Dijersan je mrtav. Osećam to. Znam to. Nešto se dogodilo u trenutku povratka. Udes. Još jedan."
"Renato! Prvi put u istoriji čovečanstva uspostavljena je veza između dva neizrecivo udaljena
sveta..."
"Dobar dan, doktore, zar ne da bekstvo nije rešenje? Dosta sam vas gledao, prljavi pajkane! HKH
postoji i mi ćemo vam to dokazati. Bolje dođi da prođemo ovuda, sačuvaću ti jednu mrku vreću...
moram da telefoniram. To je pravilo, ali ja sam na autoputu, ali ja sam, prljavi pajkane, na autoputu s
kog se dolazi iz budućnosti. Pretpostavljam da sam išao suviše brzo. Renato Rizi, znaj, ovo ti je
poslednja šansa!"

"Odbrojavanje unazad deset sekundi..."

Poruka koju pokušavam da vam uputim, u stvari vam stiže na mnogo složeniji način i može biti
iskrivljena za vreme prenosa. Ja nisam taj kakvim me vidite...
"Devet..."
Doktore Olzače, očekuje vas jedno bolno iznenađenje u Garišankaru, pokušava da stigne do mora
gonga i cimbala. Nemogućno je verovati da će se uistinu desiti nešto ako budem dao...
"Osam..."
...mali okret volana nadesno prema drveću smrskavaš se o drvo ubijen si budiš se na putu okret
volana smrskavaš se o drvo ti si...
"Sedam..."
ubijen budiš se na putu. Naglim okretom volana prema drveću i ti si jadnik koji ne pripada istoriji
HKH. Baš me briga za nauku ubrizgavanja one stvari. Stari, više ništa.
"Šest..."
stvarno je u opasnosti fašistička industrijska imperija. Možete doći kod Monike Gersten Forestije.
Gubi se, đubre, dosta si video, dosta si video Renata mornara i inženjera u iznošenom odelu, onu
odvratnu ubogaljenu ruku, ti si
"Pet..."
Renato, moja jedina ljubavi iz Garišankara koja doživljava rđave trenutke u hronolitičnom svemiru
koji je napravio onaj pakosnik Dijersan, mornar ubogaljene ruke, najgrublja patvorina koju sam ikad
video...
"Četiri..."
mesec maj 1998. završen u zbrci i zbrka u neodređenom vremenu nastaje odmah osamnaest meseci
nezaposlenosti moje žene koja je tvoja bedna njuška, ubio sam se zbog -
"Tri..."
ne da spava posle opasne injekcije, ne na istom planu stvarnosti koju ta plava školjka gleda ako vas
glavni lekar traži na karti HKH gazda moj stari telefon iz Garišankara.
"Dva..."
Ja sam Monika Bolnica Garišankar samo što se ne razvali fordovi ne bi mogli HKH; to će ti zatvoriti
oči ti dole čuješ kućnog pajkana; kuća; laboratorija; subjektivna večnost.
"Jedan..."
doktor Lomer nikad nema Renata podseti me koji su oni svetovi kojima potpuno gospodari Elena;
odbijam da vas HKH potcenjujem; nećete nam umaći i vi i Garišankar ste pritešnjeni želim vam dug
život u mebsitalu okeana Oradaka
"Nula!"
 2.

"Dijersane, da li me čujete?"
Danijel nije imao vremena da odgovori. On samo što je napravio skok od nekoliko dana u svoju
prošlost - ali naravno, on to nije shvatio. Bio je u kolima na putu za Šartr. Spuštao se sumrak. Letovi
golubova lelujali su se nad potamnelom ravnicom. Kule katedrale izgledale su gotovo kao bliznakinje
izvajane u crno poslednjim svetlucanjem sutona. Siva magla zaokruživala je uglove severnog zvonika
i obavijala oštricu njegovog šiljka... Danijel upali svoje farove za ukrštanje. Munja zaigra preko
žitnog polja. Vozio je bez tačno određenog cilja. To je bila jedna od onih vožnji kad je on tražio
samo slobodu i usamljenost. Možda će se zaustaviti u nekoj krčmi pored Nožan-le-Rotrua, ješće bez
žurbe i vratiće se u Pariz... u jednom trenutku pomisli da više nije na autoputu broj 10. Jedan znak u
vidu strele pokazivao je: Perta na Riabi. On nije znao za to neobično ime. Međutim, nekoliko minuta
kasnije stigao je u predgrađe Šartra i zapitao se: budalo, zašto si odbio Defnerov predlog? Vratiti se
kod Serbe a zatim svratiti kod Nereka - to bi bila tvoja životna šansa. Elena je sigurno intervenisala
zbog mene. On će mi to zameriti. Bila je to šansa da tiho napustim bordel Seaka i ja sam je promašio.
Da iz njega izađem, dobri bože! Znači, nikad iz njega neću izaći.
U Seaku u visokim krugovima vlasti besnela je nemilosrdna borba za nasleđivanje generala
Demezona koji odlazi u penziju. Sukobljavalo se više klika. U načelu, položaj Delegiranog upravnika
u direkciji programa (istraživanja i fabrikacije), bio je predsoblje za predsedništvo: Maks Rolan,
počasni nosilac tog položaja, logično je trebalo da nasledi generala. Međutim, ne mali broj drugih
kandidata direktno je guralo napred svoje pione: Parelija, Lažerdijea, Kolena, Dimulena, a naročito
Robera Sartesa, direktora fabrike u Šoaziju... Pri čemu ne treba zaboravljati Serba. Zar je Hajnrih
Defner, nemački direktor po položaju ravan Serbi, mogao da postane predsednik Seaka? To bi sam
bio bog znao - ako bi se interesovao za kapitalističko prljavo rublje... Delegiran Serbi, Danijel je
stalno pripadao Birou za tehničku dokumentaciju Seaka i zavisio od Centralne službe za
dokumentaciju i istraživanja kojom je rukovodio Maks Rolan, pošto je Evropski centar za
istraživanja u primenjenoj biohemiji (Serba), farmaceutsko odeljenje Nerek algemeine Chemikalien,
bilo zajednički ogranak Društva za proučavanje i primenu hemije i fizike (Seak), i Nereka i Frobašea.
Njegove simpatije i želje bile su naklonjene Roberu Sartesu, njegovom bivšem gazdi u Šoaziju, kog
su njegovi saradnici iskreno ili ironično nazivali Velikim Zmajem. Ako bi Maks Rolan pobedio
njegov položaj u BTD-u postao bi nesiguran. Pa šta! Bilo bi dezerterstvo napustiti Seak u trenutku
kad je počinjao rat varalica za nasledstvo. E, pa lepo, imao je pravo da pobegne iz te korpe krabova.
Suviše je otmeno šetati se među ljuskarima kad se nema ljuštura! Ili: kad neko nema kandže, drži se
na odstojanju kao gazela. Krupne zveri počele su da se svađaju oko žive žrtve, a on je bio suviše
mala grabljivica da bi mogao učestvovati u komadanju divljači. Zavisno od ishoda borbe, bio bi
ujeden ili bi dobio komad iznutrice. Ali, morao je priznati sebi, još je bio žedan društvenog uspeha.
Bio je spreman da izdrži jedan ujed da bi igrao neku ulogu, ma koliko mala, ma koliko osrednja ona
bila. A bilo ga je malo stid samog sebe.
Jurio je kroz noć. Mnogo se vozio tim svojim starim folksvagenom. U kolima je provodio duge
časove, što je bio najbolji način da malo ublaži svoju samoću ne izazivajući obazrivost dobrih ljudi.
Voleo je da projuri nekoliko desetina kilometara, katkad i stotine, oko Pariza prema Solonji, Anžuu,
Normandiji. On bi se ukočio, čak ništa ne bi gubio od svojih refleksa, mirnih i budnih živaca, a duha
slobodnog, ako ne i lucidnog. U folksvagenu, u tom mehuru koji je lebdeo u sredini večnosti, ništa se
mije moglo desiti. Vreme je postajalo mekano kao testo, a svet bezopasan. Oko njega se obrazovao
tajanstveni žaštitni omot. Nemoguće je poverovati da će se zbilja dogoditi nešto, ako malo naglo
skrene upravljačem udesno. To bi bilo lako. Sve izgleda nestvarno, prekid faze s materijom, ne
samoubistvo, već iskustvo. Sudariš se s jednim drvetom, ubijen si, budiš se na putu: zaokret
upravljačem; sudariš se s drvetom; ubijen si; budiš se na putu; nagli zaokret upravljačem; sudaraš se
sa drvetom; ubijen si; budiš se na putu; nagli zaokret upravljačem; ti si...
Folksvagen je jurio kroz noć. Svetlost gradova i sela rasipala se po njihovim laganim putanjama.
Vreme kao da je bilo ukočeno. Danijel je uživao u iluziji da živi večni trenutak. Udaljeni brežuljci su
se kao plava čipka ocrtavali na vidiku obasjanom mesečevom svetlošću. Zujanje motora bilo je
slično šumu morske školjke kad se prinese uhu. Danijel je lebdeo između dveju voda, u unutrašnjosti
nekog grubog dvoljuskara i površine iznad njega koja se tu i tamo presijavala oštrom svetlošću.
Pustio je da ga obuzme mirna vrtoglavica. Utisak što vidi svet koji oko njega oživljava, dok on sam
ostaje nepomičan, postajao je sve jači i jači i sve više ga je uznemiravao. U jednom trenutku
prihvatio je pomisao da je prostor bio bezoblična stvar koja se obrće oko Danijela Dijersana...
Prostor se okrete i on poče da se desnom obalom vozi prema Šoaziju. Pođe avenijom Vilnev i
zaustavi se pred fabrikom i dva puta zasvira sirenom. Noćni čuvar pojavi se sa svojom crnom kapom,
ali se ne pomače. On je bio nekadanji žandar, visoko svestan svog značaja. Danijel sačeka nekoliko
trenutaka, pa se zatim reši da izađe iz kola da bi udovoljio ritualu: "Šta želite u ovo vreme?"
"Hoću da razgovaram sa direktorom, naravno."
On pokaza ličnu kartu Seaka, žutu sa dvema mrkim crtama.
"Ah, da, Dijersan, vi ste već dolazili."
"Najmanje deset puta."
"Telefoniraću."
"Nije potrebno. Veliki Zmaj me očekuje."
"Takvo je pravilo. Prošlo je devet časova."
"Pa dobro. Telefonirajte."
Danijel ponovo uđe u svoj folksvagen, ostavljajući vrata otvorena da bi ponovo pročitao Elenino
pismo na svetlosti unutrašnje svetiljke.

Dragi moj Danijele,

Okolnosti za koje ćeš saznati kasnije primoravaju me da se vratim u Nemačku. Monika treba da mi
neke stvari pošalje kasnije, a ostalo nije važno. Uopšte se ne brini, jer nikad neću biti vrlo daleko od
tebe. Sigurna sam da ćeš se izvući i da ćemo se ponovo videti. Dobro si uradio što nisi prihvatio
Defnerov predlog. Mislim da je to bila zamka koju su postavili naši neprijatelji. Što se tiče mebsitala
mogu ti reći da budeš bez brige. Hronoliza je moj izum. To će možda jednog dana postojati, ali ne
tako skoro...

Danijela zaslepi bledo sevanje munje. Imao je utisak kao da je skočio u mestu, dok mu je pismo
klizilo između prstiju. On ga čvrsto stisnu i nastavi svoje uzbuđeno čitanje.

Uopšte se ne brini. Žalim što se u ovom trenutku naši planovi ne mogu ostvariti, ali ti si svakako
pogrešio što nisi prihvatio Defnerov predlog: to ti je bila šansa koja ti se više nikad neće pružiti...
Jesi li uništio kutiju mebsitala? Hronolitici su krajnje opasni i ti nisi imao prava da imaš tu kutiju.

Danijel savi pismo i stavi ga u džep. Nešto se nije slagalo. Ali šta? Nameravao je da o mebsitalu i
hronolizi upita Robera Sartesa. U svakom slučaju on neće uništiti kutiju sa pilulama. Možda će čak
pokušati da izvrši neki pokušaj, već prema tom šta bude rekao Sartes.
Čuvar mu dade znak da je sve u redu i poče da otvara rešetkastu gvozdenu kapiju. Danijel se nasmeši.
Da, sve se dobro odvijalo, on će se izvući. On krenu glavnom alejom, pomalo rasejano, dok mu je
otežalo desno stopalo pritiskivalo papučicu za gas. Masivne zgrade zaklanjale su prema nebu
ogromno pravougaono dvorište. Kao da su spore ledene sante prolazile ledenim dekorom iz bajke:
severni pol Žila Verna s oazom u sredini, u kojoj su cvetale narandže. Odjednom, nalete nešto crno.
Danijel naglo prikoči i dvaput okrete upravljač. Gume zaškripaše.
Oba vozila se gotovo dodirnuše a njihovi branici se malo sudariše. Pežo 404, metalno siv, iznenada
je izleteo zdesna iz jedne sporedne aleje. Svetlela su mu samo poziciona svetla, ili su mu sva svetla
bila ugašena. Sad mu je srednje svetlo bilo upaljeno, a njegov vozač krenu glavnim putem držeći se
desne strane u najvećoj mogućoj meri. Zatim se naglo ispe na pločnik i pođe travnjakom. Pežo 404
sad je išao samo jednim točkom po glavnoj aleji. Čovek - ako je to bio čovek - bio je dosta
hladnokrvan... ili je brižljivo pripremio svoj poduhvat. Ali u kom cilju?
Danijel je bio savršeno svestan da je već doživeo ovaj prizor. Više je bio razdražen no iznenađen.
On je dobro znao za onaj izraz 'već videno-već doživljeno'. On odgovara izvesnom nervoznom
kretanju u moždanim ćelijama, a naravno ne objektivnom fenomenu... sem ako samo vreme nije bilo
moždani fenomen.
Vrata se zalupiše. Danijel siđe držeći jednu ruku u džepu svog sakoa. U takvim slučajevima je uvek
žalio što ne puši. Umirilo bi ga kad bi pripalio cigaretu i ulilo bi mu nešto samouverenosti. Osećao se
nelagodno i kao stranac u svom sopstvenom životu... Jedan visok čovek sa šeširom na glavi stade
pred folksvagen. Danijel mu je rđavo video glavu, ali je odmah prepoznao tu dugačku priliku
klimatavih ruku: bio je to Forestije, starešina ličnih čuvara Seaka, žandar preduzeća. On učini pokret
kao da hoće baciti cigaretu koju nije pušio. Šta, bogamu, radi tu Forestije, bogamu Forestije, bogamu
Forestije, bogamu...?
"Šta radite tu?" dreknu Forestije. "Zamišljate li da ste na autoputu?"
"Ali ja i jesam na autoputu", odgovori Danijel mirno.
On se seti da je bio miran onog puta i to mu je pomoglo. Forestije prsnu u smeh.
"Prijatelju, je li se vi to sa mnom sprdate?"
Danijel učtivo ali hladno upita:
"Da li se štogod desilo vašim kolima?"
"Ne, ništa, bar tako mislim, ali ni to nije vaša zasluga."
Gust polumesec zamračio se u ljubičasto nebo poput nekog dugmeta napola uvučenog u rupicu. Kroz
zastakljene široke prozore laboratorija probijale su se sumnjive munje. Danijel se borio protiv
strepnje koja ga je obuzimala. Forestije je rđav susret, ali on je osećao da postoje i drugi povodi za
njegovo nelagodno osećanje.
"Recimo da sam išao nešto brže", reče. "Recimo, takođe, da vi niste dovoljno upalili farove. Mislim
da je to pravedno. I ne govorimo više o tom. Laku noć."
"Trenutak, Dijersane. Da li dolazite kod Velikog Zmaja? Bar tako pretpostavljam."
"Prirodno."
"Zvanično?"
"Da, nosim prevode."
"U ovo doba? Prevode? Eto, proizvedoše vas u kurira!"
"Treba da zbog tog posla razgovaram sa gospodinom Sartesom. On nema vremena da me primi preko
dana."
"Mislio sam da ste premešteni kod Serbe. Otkud to da vi još radite prevode za Sartesa?"
"Ja još pripadam BZP-u." Biro za prevode.
"Da li gospodin Maks Rolan zna da vi radite za Sartesa?"
"Pretpostavljam da ga to ne zanima. Ja ne radim za bilo kog: ja radim za Seak."
"Zato što smatrate da je Sartes Seak."
"A zar to nije tako?"
"Shvatam. Vi mislite da će Sartes naslediti generala?"
"Baš me briga: to nema nikakve veze sa mojim radom."
"Dobro, laku noć."
Danijel sleže ramenima i pope se u svoja kola. Znači, rat je u Seaku uvijen i diskretan. Svako je
pazio na stavove drugih i pokretao svoje pione. Danijel pomisli da je u izvesno vreme Veliki Zmaj
imao neke planove u vezi s njim. Ali te barabe su udesile da odem iz Soazija. BZP, dok se suprotno
ne dokaže, bio je domen Maksa Rolana. Možda su hteli da me stave pod nadzor i da me neutrališu? Ili
je to možda bio Sartesov podmukao poduhvat pokušavajući da jednog od svojih odanih ljudi ubaci
kod neprijatelja? U određenom trenutku mogao bih odigrati neku ulogu pod uslovom da me Maks
Rolan nije podmetnuo prebacujući me Serbi...
Danijel ostavi svoj folksvagen pored Sartesovog BMV-a, zatim obiđe jedan gust ružičnjak, a miris
ruža pogodi ga u srce. On pritisnu zvonce na jednim ulaznim uzanim vratima od masivnog drveta, bez
ručice i vidljive brave. Zatim tiho izgovori svoje ime. Forestije nije imao nikakve mogućnosti da uđe
u poslovne prostorije da bi čuo razgovor između Danijela i Velikog Zmaja, što je svakako bio njegov
cilj. Da, on me je svakako pratio, zatim je pokušao da prvi uđe u dvorište u nameri da se sakrije,
možda iza ružičnjaka, da ukoči bravu u vratima kad budem ušao i da kod Sartesa upadne nekoliko
trenutaka posle mene... Da, tako je. Ali zašto li me je ta baraba pratila? Zbog Elene?
Vrata se otvoriše uz tihu škripu. Danijel proveri da li su se sasvim zatvorila. Forestije je promašio!
On pođe nekoliko koračaja unazad, zatim zastade da bi odahnuo. Spasen! On zažmuri i na trenutak
utonu u laku sanjivost. U tom dobi udarac u potiljak. Oseti po nosu i po usnama neki oštri hladan
mlaz. Neko ga je prskao aerosolom. Imao je osećanje da mu je postavljena zamka. Međutim, jedan
deo njega samog, razuman i skeptičan, nije hteo da se obazre na to upozorenje... Probudilo ga je jako
osećanje hladnoće u jednoj nozi. Bio je ispružen na nekoj klupi ili kanabetu. Njegova noga se
naslanjala na neko sleđeno staklo. Iznad njega je bila sijalica bez abažura. Bio je potpuno nag. Neki
čovek obučen u sivi kišni mantil gurao je njegovu košulju i njegovo odelo u jednu jutanu vreću. Odaja
je bila gotovo prazna. U sredini je bio jedan sto dve ili tri stolice, jedna škrinja sa ukrasima na njoj...
Uđe mlada žena plave kose noseći zdelu vode koja se pušila i ostavi je na stolu. Začu se metalni
zvuk.
Danijel se osloni na lakat i iza sebe ugleda čoveka sa šeširom natučenim na oči. Iznenada se pojavi
neka četvrta osoba sa zavežljajem odela ispod pazuha. Bio je to dugačak i visok tip, prosede kose,
mršava lica, ogromne brade; jedna duboka bora koja je polazila od oka, prelazila je preko obraza,
praveći krivinu oko kraja usana. Forestije!
"Hajde Dijersane, ne uzbuđujte se!"
Kraj ove rečenice odjeknu u hodniku. Šef bezbednosti nagonski utiša svoj glas.
"Budite sportski duh, do đavola! Ne može se uvek dobijati."
Danijel se uzdrža da odgovori, da nikad nije ništa dobio. Ali, možda je on ipak dobio, i ne znajući za
to. To je bilo ohrabrenje. Drhtao je od hladnoće. Forestije mu baci odelo pred noge. Mlada žena se
okrete. Držala je jedan špric za potkožne injekcije i paketić vate. Danijel oseti miris alkohola i
pokuša da ustane. Čovek koji je se nalazio iza klupe ivicom dlana ga udari po ramenu i on pade na
svoje mesto.
"Šefe, hoću li mu u nos uštrcati još jedan mlaz?"
"Ne", zamoli žena. "Sad ne treba da spava. Ja moram da pazim na dejstvo injekcije."
"Ostavite me na miru!" dreknu Danijel.
"Nemojte biti budala", reče Forestije. "Nećemo vas ubiti. Hoćemo samo da vas malo urazumimo."
"Konačno, zaboga, šta hoćete od mene?"
U to vreme eksplodira. Danijel obazrivo pruži ruku i pomilova Babara, ružičastog slona koji se
nalazio na noćnom stočiću, i oseti se potpuno sigurnim. Bio je u svom krevetu, u svojoj sobi u ulici
Vernej. Kako je u to mogao sumnjati. U mislima je imao neodređen talas zahvalnosti civilizaciji.
Neki nežan ženski glas pevušio je: Jadan mornar - jadan mornar - ti koji odlaziš - u Pertu - prema
Perti na Riabi!
Njegovo detinjstvo prođe kroz njega sa ushićenom nežnošću i on se seti.
 3.

Imao je deset godina, i to je bio prvi dan velikog raspusta. Pesak je zrnce po zrnce padao sa jednog
peščara višeg no ljubičaste planine zemalja iz mašte. Mogao je deset puta da napravi put oko Zemlje,
da se zadrži kod svake travčice, da broji ribe u moru, i još ne bi bio trenutak da se vrati u školu.
Prepodneva su se pružala kao široke lokve vremena. Popodneva nikako nisu umirala u svetlosti
zalaska sunca. Večeri su se vukle usta razjapljenih na nedokučive tajne. Noć je najzad zaključavala
tamu i opterećivala dugotrajnim strahom. Danijel se mučio da se otme od sveta. Nije hteo da se
prepusti noći. On se vekovima borio protiv sna koji se zatvarao nad njim kao vilice i odbacivao ga,
začuđenog i oduševljenog, na ivici jednog drugog dana. Pošto se uglibljivao na ivici pakla, najzad se
našao u raju ispunjen poverenjem i nevericom. Otimao se vičući da hoće da ode i pogleda pastrmke u
potoku, divlje svinje u šumi ili slepe miševe u jednoj pećini. Potrčao je prema svetlosti i snovima
dana, u savršenom skladu sa svemirom i pune glave pitanja. Te se događalo pre hiljadu vekova. Sad
je Danijel imao trideset četiri godine i budio se za prvi dan raspusta. Isterali su ga, pošto su mu
platili za otkazni rok. Bio je slobodan i on poče da se nada da će sve biti kao nekad.
On polako isplovi iz sna prepunog mora. Više nije znao da li je sanjao toliko besmislenosti i mučnih
zapleta, ili je samo sanjao da ih je sanjao. Na kraju krajeva kakva je tu razlika?
Još je bio vrlo umoran a istovremeno kao da je i bio oslobođen. Hteo je iz tog da izađe. Jedna
tužbalica koju je nekad pevao njegov otac poče da mu proleće kroz sećanje:

Ti koji ideš prema krajnjem jugu,

Jadni mornaru, lovcu na varke,
Zar se ne bojiš srdžbe
Kraljeva, dobrih ljudi, kapetana?

On otvori oči, zbaci čaršav i nalakti se. Zadrža dah i oslušnu. Bilo je to kao neki udaljeni i prigušeni
bubanj. Zatim se začu kao neko metalno gužvanje, slično onim kratkim šumovima vetra koji su katkad
prethodili olujama. Na trenutke je bubanj bivao jači, katkad je to bilo gužvanje koje kao da se na
trenutak približavalo da bi se vrlo brzo ponovo udaljilo.
On sa zebnjom pogleda u mrak. Zid preko puta njega ispuštao je laku plavičastu fosforescenciju. On
ispruži levu ruku da bi dohvatio prekidač lampe na noćnom stočiću, ali nije mogao da dohvati gajtan.
On se ponovo sruči na jastuk dišući isprekidano. Taj šum mora biti da je u njegovoj glavi. Poremećaj
srednjeg uha, tumor u mozgu ili tegoba u pužu? Organ u uhu, u obliku puža. Izgubljene nade, požele
da ponovo zaspi, da se udubi u neki drugi san da bi pobegao od nepodnošljive stvarnosti.
...Folksvagen je prolazio kroz neko selo pod turobnim i hladnim očima svetiljki. Iznenada iskrsnu
jedna benzinska pumpa, kao crvena straža u noći. Zatim se put uvuče u šumu poput koplja u telo
ubijenog čudovišta. Mesec nestade. Svetlost farova se preli prema vetrobranu. Sa svake strane puta
stabla su obrazovala gustu ogradu, svetlije boje od lišća. Kola pojuriše u jedan mračan i gust tunel,
kao da ih je naglo udahnuo snop njegovih farova.
Zatim se na jednoj okuci drveće naglo proredi. Nebo se sruči kao munja. S leve strane izdiže se jedna
sjajna stena, sa desne, niže, pojavi se nerasvetljena gomila drveća koje je oivičavalo neku reku.
Svetlucala je neka gomila šljunka; zatim Danijel ugleda beo krov nekih kola koja su stajala pored
vode: bolnička kola sa plavim farom napred i sa plavim zavesicama na bočnim prozorima.
Dva čoveka stajala su pored kola kao da su u stavu mirno. Njihovi kombinezoni od belog najlona na
hladnoj mesečevoj svetlosti imali su metalan i koban odsjaj. Noge su im bile u visokim belim
čizmama, a na glavi su im bile prozračne lopte. Danijel zaustavi folksvagen i pođe prema njima.
Odmah mu pade u oči naslov ispisan crvenim slovima na bolničkim kolima: Bolnica Garišankar.
Čudnovat naziv. A i ti bolničari - ili ti lekari - koji imaju kosmonautske šlemove? To je bio samo
nastavak te beskrajne more. Ipak, Danijel je bio siguran da svoju ulogu mora odigrati do kraja. To je
bilo veoma važno, ali nije znao zbog čega. On polako pođe prema ljudima u belim kombinezonima.
Možda će saznati istinu. I on se upita: koju istinu?
"Mogu li vam, gospodo, biti od pomoći?"
Onaj viši, koji je izgledao kao da je njihov starešina, pođe Danijelu u susret. Imao je prosedu kosu,
koščato lice, snažnu bradu: to je Forestije. Ali, šta on ovde radi, taj Forestije, pobogu?
"Čekamo vas, Dijersane."
Danijel sleže ramenima. Pajkani preobučeni u bolničare! Znači, nikad se neće izvući! Već su mu
dvojica stali s leve i sa desne strane.
"Imate li vašu ličnu kartu?"
"Naravno."
On pruži kvadratić kestenjaate boje preko kog je bila žuta šira linija i na kom je bila stara fotografija.
Forestije mu je odmah vrati.
"Da li vi to terate šegu sa mnom, Dijersane? Mislite li da sam budala, ili ste možda vi ludi?"
Danijel nije znao šta da odgovori. On pogleda u ličnu kartu. Na mestu znaka Seak, na gornjoj levoj
strani, nalazila su se samo tri velika slova, čiji mu je smisao bio nepoznat: HKH...
On zažmuri i poče da sluša. Svaka tri ili četiri sekunda, neki potmuli udar se smenjivao sa
jednoličnim i udaljenim kotrljanjem. Začu se udarac gonga, jedan, zatim drugi i još jedan. A zatim
slab šum cimbala i neka vrsta sitnog i nepodnošljivog picikata. Sve skupa je činilo mučnu graju. Ne
ispuštajući iz ruku ličnu kartu obeleženu sa HKH, Danijel zapuši uši dlanovima. Kotrljanje i graja
utrnuše, ali zvonjenje gonda ostade.
"Vi ste, Danijele, drski. Zar meni da pokažete lažnu ličnu kartu HKH?"
Danijel otvori oči i polako spusti ruke. Forestije ga je neprekidno posmatrao istovremeno
iznenađeno, sa divljenjem, prezrivo i besno.
"Zašto je lažna ova lična karta?"
"Zato što nosi potpis Huber Hagen Hes. HKH... To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video!"
Danijel baci ličnu kartu. Forestije dade znak svom sadrugu. Drugi čovek nosio je dug valjak koji se
otvori i odmah pretvori u nosila. Forestije zgrabi Danijela za rame. Očigledno hteo je da ga natera da
se ispruži na njihovoj napravi, koja je nepokretno lebdela u vazduhu, ne oslanjajući se ni na šta. Ali
on nije bio bolestan niti ranjen i nije nimalo želeo da se popne u njihova prokleta kola! On se
oslobodi, skoči unatrag i otrča prema svojim kolima. Jedva da je učinio deset koračaja, zastade
užasnut: folksvagen je bio samo gomila gvožđurije. Prednji deo i desna strana kao da su bili potpuno
smrvljeni. On pomisli: dobri bože, da sam bio za upravljačem šta li bi mi se desilo!? Udes je možda
objašnjavao prisustvo ljudi u belom i njihov prezir. Ali ne, popravi se - to nije prezir, to je zamka.
Forestije jednom rukom gurnu nosila koja zalebdeše u vazduhu kao dečiji balon poteran vetrom.
Danijel se pitao što bi vredelo reći ovim izazivačima da on nije bio u kolima u trenutku sudara i da
čak nije bio ni ranjen! Ne, oni za to nisu hteli da znaju. On ponovo skoči u vremenu. Probudi se, sa
glavom među šakama, laktovima naslonjenim na upravljač svog folksvagena. Dobri bože, a moj
sastanak!
"Čekam vas u mojoj radnoj sobi počev od večeras od devet časova i trideset minuta", rekao je Veliki
Zmaj. "Biću tamo do ponoći. Moći ćete da mi ispričate šta vam se dogodilo." Rober Sartes je želeo
da bude čovek tajnosti, čovek noći, usamljenog rada u senci. Te večeri... te večeri!? Danas, 20.
novembra 1966?
Svetlosti grada plenile su svojim malim lažnim suzama koje su se kroz maglu presijavale kao duga.
Tu i tamo folksvagen se bacao na neko čudovište tela od ehtoplazme, puštajući da ga proguta, zatim
odmah povrati, šikljajući kroz noć zimsku, nagu, metalnu i ledenu. Danijel bi prinuđen da uspori.
Pustio je putem grejanje i oseti da ga ponovo obuzima laka pospanost. Desnom obalom stigao je u
Šoazi i nešto pre fabrike pođe avenijom Vilnev. A šta ću reći Sartesu? U svakom slučaju, stigao je
ranije. On se zaustavi i da bi se probudio, načini nekoliko koračaja po pločniku. Nebo je bilo veoma
svetlo. Sa svoje leve strane, tačno iznad kuće, video je sazvežđe Orion. Normalno za kraj novembra.
Pitao se da li bi bilo dobro da ode do jedne kafanice i pojede jaje sa šunkom. Ali, nije bio gladan ni
žedan, već je u svom letnjem odelu drhtao od svežine. On ponovo pogleda u Orion. Rigel mu je bio
skriven, ali je video Betelgezu, Aldebarana, a nešto više udesno Kastora, a Poluksa s leve strane...
Sve je to dobro odgovaralo sezoni, ali folksvagen je prešao samo četiri stotine kilometara od 18.
jula, dana kad je poslednji put menjao u motoru ulje. A bio je u stvari 31. Maks Rolan me je primio
30-og, juče - da mi da na znanje da odlazim. Kad sam se vratio kući progutao sam jednu ili dve ili tri
pilule mebsitala, a sutradan, to znači jutros, bio sam ipak dovoljno svestan da bih telefonirao Sartesu
i tražio sastanak s njim. Hronolitično dejstvo se, dakle, pojavljuje sa nekoliko časova zakašnjenja.
Nerekovo pismo. Monikin šamar, magla 20. novembra i Orion: opsena! U redu... on ponovo uđe u
svoja kola i poveze se prema fabrici.
Jedno pojačanje zida obrazovalo je ulaz u čijem se dnu nalazila gvozdena rešetkasta kapija. Danijel
krenu u tom pravcu i dvaput dade znak sirenom. Pojavi se noćni čuvar, dade neki znak i priđe ulaznim
vratima; bio je to bivši žaca sa podgušnikom. On zalupa potpeticama: sigurno čovek Forestijeov i
Maksa Rolana. Danijel se pomiri s tim, siđe i pođe do rešetkaste kapije.
"Šta vi hoćete u ovo vreme?"
Danijel pruži svoju Seakovu ličnu kartu.
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Ah, da, Dijersan. Već sam vas video."
"Nadam se. Najmanje deset puta."
"Ne baš toliko, ne. Telefoniraću."
"Nije potrebno. Gospodin Sartes me čeka."
"Takvo je pravilo. Prošlo je devet časova."
"Kako hoćete."
Sartes potvrdi sastanak i Danijel se minut kasnije vozio glavnom alejom. Zidine zgrade fabrike
zaklanjale su prema nebu ogromno pravougaono dvorište. Širok dekor leda i mesečina poigravali su
se po ledenim santama. Ti dolaziš iz hladnoće i... jeza! Odjednom neka crna masa nalete i preseče
put. Kola ugašenih farova. Danijel ih izbeže naglim skretanjem, ispravi i ukoči. Na vreme. Oba vozila
se okrznuše, a njihovi branici se malo sudariše. Pežo 404 sive metalne boje izlazio je iz garaža sa
strane. Jedva da je bio osvetljen - ili uopšte nije bio osvetljen. Njegov vozač poleteo je na glavni put
držeći se desne strane što je mogućno više. On se pope na pločnik i poveze travnjakom. Da, ta baraba
je dobro pripremila svoj plan tako da ja ne budem u pravu! Bio je to Forestije: to je mogao biti samo
on. Visok čovek u širokom sakou od štofa sa četvrtastim šarama, sa šeširom svetle boje koji mu je
skrivao oči: pajkan kuće Seak. Do đavola, šta on ovde radi! On me je sigurno pratio. Tako je, pratio
me je i kad je shvatio da idem u fabriku pokušao je da me na brzinu uhvati. On je ušao kroz garaže,
ali je izgubio u vremenu i...
"Šta tu radite?" povika Forestije. "Zamišljate li da ste na autoputu?"
"Ali ja jesam na autoputu", mirno odgovori Danijel. Bio je to lažan mir. U stvari bio je na ivici
panike. Forestije prsnu u grub smeh.
"Terate šegu sa mnom!"
"Takav luksuz sebi ne mogu dozvoliti. Je li se što desilo vašim kolima?"
"Ne, ne verujem. Ali to nije blagodareći vama."
Debeo polumesec širio je zejtinjastu svetlost. Kraj prve četvrti. Nekakva praznina se pojavi na mestu
Oriona. Nestali su takođe Kastor i Poluks. Nešto više Danijel primeti trougao Altair-Deneb-Vega.
Ova poslednja bila je veoma bleda zbog meseca i nalazila se gotovo u zenitu. Raspored zvezda
sasvim je odgovarao sredini leta. Temperatura je bila mlaka. Stvari su zauzele svoja mesta. Drukčije
rečeno, kriza se udaljavala, možda je uticaj mebsitala slabio - ako je to bio mebsital.
Neka svetlost sijala je na prvom spratu jedne male zgrade u dnu dvorišta. Sartes je bdio. Danijel diže
pogled i odahnu. Nešto nebeskog mira prostruja kroz njega. Tišina je bila izuzetna. Nego, koji smo
dan danas? On se okrete Forestijeu.
"Pretpostavimo da sam vozio suviše brzo", reče on pomirljivo. "Ali, ni vi niste bili dobro osvetljeni.
To je najmanje što se može reći za danas, kvit smo. Laku noć."
"Trenutak, Dijersane. Šta vi ovde radite?"
"A vi?"
"Ja vršim svoj posao. I upozoravam vas, ako vaš odgovor ne zadovoljava, napisaću izveštaj o vama."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
"Donosim prevode."
...na mesečevoj svetlosti raspoznade nekoliko ruža gotovo ljubičaste beline. Nije znao njihovo ime i
to zažali: trebalo bi uvek znati ime cveća sa kojim se srećemo na putu.
On nervozno pritisnu dugme na jednim sakrivenim vratima i prijavi se tihim glasom. Ona bitanga
Frorestije pogodio je da idem Velikom Zmaju. Mora biti da je pokušao da prvi stigne u dvorište
fabrike u nameri da se sakrije, da bi me posmatrao; zatim da ukoči bravu vratima iza mene i odmah
zatim uđe.
Da, to bi bilo verovatno. Ali zašto me je pratio? Vrata zaškripaše i otvoriše se. Danijel učini
nekoliko koračaja natraške da bi se uverio da su se ona ponovo zatvorila. Promašio si, stari! On
zastade na stepeništu da bi na miru počeo disati i savladao svoje uzbuđenje. Više nikakva pretnja nije
mogla da ga stigne, tu u jazbini Velikog Zmaja.
"Uđite, Dijersane. Čekao sam vas."
Odaja u kojoj je preovlađivalo crvenilo prostirki, crnilo naslonjača, crvenilo pisaćih i drugih
stolova, ta odaja nije bila vrlo velika, mada bi jedno pola tuceta osoba moglo da se u njoj komotno
oseća. Na to su uticala široka vrata, visoke tavanice i umanjena veličina nameštaja rasturenog u
znalačkom neredu. Fabrikovan dekor, fabrikovana okolina...
"Drago mi je da vas vidim!"
Kod Sartesa je odmah padala u oči masivnost njegovog obrisa i lica. Zatim bi se zapazila dužina
torzoa, snaga glave i vrata, četvrtasto lice ispod guste prosede kose. I stas: najmanje metar i
osamdeset pet. Veliki Zmaj imao je na sebi kućni sako od štofa sa četvrtastim šarama i pantalone od
bezobličnog flanela. Iza njegovih debelih naočara sevale su varnice. Ličio je na neku ribu iz dubina.
Na njegovom pisaćem stolu nalazio se jedan Hermes /Danijelu nepoznat lik, neodređeno futuristički,
nešto novo.../. Stajao je pored mašine za računanje marke Dan 101, internog telefona, dva obična
telefona i jednog kompjuterskog terminala. Na jednom niskom stolu nalazila se moderna Biblija u dva
toma i Seakov podsetnik (Sartesovo lično delo). Na zidu je bilo više dijagrama i grafikona; Danijel
se nije sećao da ih je video; njihov smisao uopšte nije shvatao; i jedan slikovit nagi akt: jedna mlada
solidno građena i mišićava žena koja je gledaocima pružala prizor širokih bedara i mrkih gustih
dlaka.
Sartes zakuca po stolu svojom lulom.
"Jeste li za viski?"
"Čist, molim vas."
Veliki Zmaj bio je lenjo zavaljen u svojoj naslonjači dok mu je lik postepeno postajao tromiji, kao da
je dremao; ali Danijel je znao da je on budan i pažljiv. Na zidu u drvenom ramu nalazio se mali
kalendar - efemeride. Bio je 31. jul 1966. g. Sve se dobro odvijalo. Sve se dobro odvijalo.
"Još danas sam stupio u vezu sa mojim prijateljima iz Nereka", reče Sartes. "Oni će sigurno moći da
vam nešto nađu. Ali ipak pod jednim uslovom: da pristanete da napustite Francusku za najmanje pet
meseci. Da li vam je to mogućno?"
"Napustiti Francusku da bih išao kuda?"
"U Ameriku, naravno. U Sjedinjene Države." Danijel uzdahnu. Amerika - ta varka, taj lažni raj, ta
zamka... Struggle for life Borba za život - na engleskom.: da najbolji pobeđuje, ili najveća hulja!
Tuče na svim vrhovima, bez milosti za bilo kog... Ne, oaze mira i sreće postoje samo u romanima
naučne fantastike, a i to je pitanje. Sem ako čovek nije milijarder. Živeti životom kako se hoće staje
sve više i više. Treba se s tim pomiriti. Amerika? Zašto da ne? Danijel je imao osećanje da su sve
odluke važne po njega bile donete na drugom mestu, ali nije znao na kom. U Pentagonu, u Agartinoj
pećini, na oblačiću na kom stoluje Bog-otac ili u nekom tajanstvenom upravnom odboru.
"Mislim da bi to trebalo da bude mogućno", reče on oprezno.
"Postoji jedno drugo rešenje", reče Veliki Zmaj.
Povremeno je vukao dim iz svoje lule i ispuštao ga polako. Govorio je glasom muklim i pomalo
pevajućim, u kom se osećao pirinejski naglasak. Danijel je primećivao krajičak crnoplavog neba
između dve zavese.
Fabrika, grad i svet bili su s one strane zida, bezopasni, kao da su očišćeni od nečastivog.
"Jeste li čuli za HKH?" upita Sartes.
Jedna svetla mrlja se zaokružavala na sredini prozora: to je bio svetleći prsten fenjera u magli, ili
obična optička iluzija. Danijel usredsredi pogled na tu bledu maglovitost, koja je možda postojala
samo u njegovoj mašti. Ona je menjala oblik i kao da se vrtela oko sebe. Uskoro se u njoj stvoriše
dve crne rupe, zatim jedna treća iznad, i on prepoznade mrtvačku glavu, apstraktnu, kao što ih je kao
dete crtao u doba kada se zanosio gusarima. Upozorenje. Neka vrsta prethodnog upozorenja... HKH!
Zapao sam u zamku. On se diže. Sartes poče da se smeje.
"Verujem da znate za HKH."
Ta bitanga me je izdala! Svi su oni protiv mene! Oseti kako mu kolena zaklecaše i pade napred.
Probudilo ga je osećanje veoma usredsređene, vrlo jake hladnoće. Njegova bosa noga oslanjala se na
zaleđeno okno. Bio je ispružen na nekoj klupi ili kanabetu. Iznad njega visila je sijalica bez abažura.
Shvati da je nag. Neki čovek u kišnom mantilu trpao je njegovo odelo u jednu vreću. Odaja je bila
gotovo prazna: samo sto, nekoliko stolica, jedan rasklimatan orman. To sve je moralo zaudarati na
buđ, no Danijel je još imao u nosu i grlu neki snažan hemijski zadah. Uspavao ga je neki
mikrooblačni generator. Uđe neka mlada žena noseći zdelu vode koja se pušila i stavi je na sto. Začu
se zveket metala i čaša koje su se međusobno sudarale. Žena okrete leđa, skrivajući ruke. Danijel se
diže, osloni na jednu ruku i ugleda jednog čoveka koji je stajao iza klupe. On se ponovo sruči na
svoje mesto.
Četvrta osoba uđe noseći svežanj odela. Bio je to neki dugajlija, mršav, mišićav, sede kose, uzana
lica, snažne brade sa dubokom borom kao brazgotinom koja je polazila od oka i presecala mu obraz.
Šef bezbednosti Seaka. Forestije.
"Hajde, Dijersane, smirite se, do đavola. Ne može se uvek dobijati."
"Šta to treba da znači?"
"Vi zamišljate da ste vrlo jaki, je li?"
Forestije baci odelo na pločice ispred Danijela. Mlada žena se okrete. Ona je držala špric i malu
gužvu vate. Danijel oseti miris alkohola. Pokuša da se digne. Čovek koji je stajao iza njega udari ga
dlanom po ramenu.
"Šefe, hoću li mu ponovo špricati u nos?"
Danijel ponovo zauze svoje mesto na klupi.
"Ne treba da spava", reče žena. "Treba da pazim na dejstvo injekcije."
"Ostavite me na miru!" viknu Danijel.
"Ne budite budala", reče Forestije. "Nećemo vas ubiti. Samo ćemo vas malo protresti."
"Ali, zaboga, šta hoćete od mene?"
Šef bezbednosti pogleda mladu ženu.
"Hoću li mu ispričati?"
"U svakom slučaju, a on se tog neće sećati."
"Tako je, stari moj. Ipak se nećete sećati. Zaboravićete čak i kako se zovete. Bar za neko vreme.
Zatim će vam se vratiti sećanje, malo-pomalo, izuzev na ovo što se večeras dogodilo. Poslednjih
časova posle injekcije: sem tog ništa više. Pustićemo vas u prirodu na nekoliko stotina kilometara od
Pariza. Pre no što budete saznali ko ste i to dokazali, biće vam potrebni meseci. Uskoro ćete biti
primorani da nas ostavite na miru! A ovu stvarčicu, ovu tečnost iz šprica trebalo bi da poznajete: ona
dolazi od vaših prijatelja Nereka i Forbašera. To je NF 7009: ništi sećanje. Izgleda da je on još u
fazi ispitivanja. E, to, ispitaćemo ga! Najgore što vam se može desiti, bilo bi da godinu-dve
provedete u duševnoj bolnici. No, ja zbog tog neću plakati."
"A sad, ako ne budete mirni, bićemo primorani da vas uspavamo aerosolom", reče mlada žena. "A to
će povećati rizik, jer ja moram da kontrolišem vaše srce, i u slučaju da počne popuštanje, da vam
dam još jednu injekciju. A ja nisam lekar. Bolje bi bilo da mi kažete šta osećate u prvim minutima."
Ona se usiljeno osmehnu. Okrugle i visoke obrve činile su njene oči razrogačenim. Njeni upali
obrazi, njen malo spljošten nos i njena pomalo napućena usta odavali su strepnju. Ona se bojala.
Njene crte su se urezale u Danijelovo pamćenje. Možda nikad više neće videti neko drugo lice
nadneto nad njegovim. On pruži dolakticu. Ruke mlade žene su pomalo drhtale. Danijel zažmuri.
Jedva da je osetio ubod. Laka toplina postepeno je obuzimala njegovu ruku, zatim dno grla.
"Eto, vrlo dobro", reče Forestije. "Obucite se."
Danijel se diže i žurno obuče svoje donje iznošeno rublje i kao petrol plavo odelo, staro najmanje
deset godina. Žena ga zadrža.
"Nemojte još uzimati sako, u slučaju da bude potrebno da vam brzo dam još jednu injekciju."
"Sako mi nije potreban. Zar nije danas 31. jul?"
Oni ništa ne rekoše. Tačno, bio je 31. jul. Ili su ga hotimice varali.
"Noći su sveže", reče Forestije. "Ovako gadno leto ne pamtim."
Danijel se vrati i sede, utonuo u talas fatalizma koji je nesumnjivo bio osnova njegove prirode.
Najzad je našao sebe: čovek potpuno prepušten sudbini, a time samim i oslobođen.
"Koliko ćemo čekati?" upita onaj tip u kišnom mantilu.
"Do pola časa", odgovori Forestije.
Mlada žena klimnu glavom. Ona prestruže grlić jedne ampule i spremi drugi špric. Danijel oseti
slabost i grozničavost. Ona sede na kanabe pored njega i uze ga za ruku.
"Kako je?"
"Dobro, samo mi je hladno."
Forestije donese plavi sako. Ogrnuše njime Danijelova ramena. Ona druga dva saučesnika posmatrali
su ovaj prizor, vidljivo zabrinuti. Danijel zabaci glavu na naslon klupe i ponovo zažmuri.
"Šta nije u redu", upita Forestije mladu ženu. "Da ne spava?"
"Ne, ne verujem. Puls mu je slab. Da, to je bilo predviđeno, ali sam malo zabrinuta."
"Dajte mu tu injekciju."
"Rado. Mislim da treba pozvati nekog lekara."
"Kako bismo mi tad izgledali?"
"Jednog lekara - prijatelja. Mogli bismo upozoriti..."
"Ne pominjite imena!" dreknu Forestije.
"Nadam se da nećemo imati nezgoda zbog vaših prljavština", reče jedan od ljudi.
"Hteo bih da spavam", reče Danijel. "Dosad sam sasvim glupo živeo i vrlo sam umoran. Hteo bih da
dugo spavam... i da se probudim na morskoj obali... na plaži od belog peska..."
"Daću mu injekciju", odluči se mlada žena.
Ona kleče pred Danijela.
"Ako se nešto desi, vi ćete biti odgovorni", reče ona Forestijeu.
"Pa HKH nas štiti."
"Mislim da bi ipak bilo bolje pozvati lekara."
"Ne! Ja se samo nadam da je ta tečnost usavršena."
"Mislite li na NF 7009?"
"Da. To nije samo obično sredstvo za gubljenje sećanja. To je hronolitik, zar ne?"
"Ali, šta ćemo mi da radimo?" upita jedan od ljudi.

Stanovao je u jednoj garsonjeri u ulici Vernej, na petom spratu. U toj velikoj odaji, pomalo mračnoj,
gomilao je uspomene iz detinjstva, razglednice od prijatelja i pozive na putovanja turističkih
agencija. Tu kod njega jedini luksuz bio je telefon. Fotografija jednog dečaka suviše sjajnih očiju
stajala je na stalku: Danijel Dijersan u doba kad je sanjao o gusarima i Indijancima. Svoje ime
napisao je na poleđini fotografije sa sledećom posvetom samom sebi: ja sam veliki poglavica hladne
zemlje, ja vozim moje saonice brže od vetra. Do viđenja uskoro.
Na komodi je ležao jedan lutak od gume: Miki Maus kao kosmonaut. A na krevetu, po prostirci, na
naslonjači ili na nekom drugom mestu, jedan ružičasti slon kao oni koje vide, kad su pijani, izvesni
izveštačeni džentlmeni jajolikih glava kojima se Danijel uvek divio u anglosaksonskoj književnosti.
To je bio prototip specijalnih plastičnih predmeta koje je Seak proizvodio u Soaziju: gipki, otporni,
nesagorivi itd. Što se tiče slika bio je tu jedan toranj za bušenje nafte koji je blistao u dekoru smaka
sveta. A radi slikovitosti, jedna riđa krava na zelenoj livadi sa koan zen natpisom: posle četiri
hiljade dana hoda, krava stiže na kraj svemira i šta tu radi?
Danijel se diže zevajući i trljajući slepoočnice. Gadna mora! Kakvo bi se to zlo krilo u njegovom
mozgu? On nije voleo te rane junske vrućine kojima grubo počinje letnja sezona. U životu su mu bili
potrebni blagi prelazi. Čitav život je možda jedan prelaz, govorio je sebi ne verujući u to. Da,
budalo, blag prelaz između ničeg i ničeg. I uz to još ne baš toliko blag! On se odvuče do kupatila. U
svakom slučaju, nije ga brinulo tadašnje vreme, već vreme koje prolazi. Da li bi ono moglo da se
poremeti? Besmislica. On se radoznalo pogleda u ogledalo iznad umivaonika. Oči su mu bile kao u
Azijca, usne debele, brada malo isturena, nos pomalo spljošten. Kosa svetle boje padala mu je u
neredu na čelo presečeno dvema vrlo tankim borama, što mu je davalo izgled deteta zauzetog
rešavanjem nekog problema suviše mučnog za njegove godine. Smešno: kad bi video tu glavu na
ramenima nekog sličnog njemu, on je sigurno ne bi prepoznao.
Sa gutljajem vode popi jednu pilulu alkasagila Serba (neka vrsta aspirina) i rasejano otvori drugu
tubu mebsitala Nerek. Jednu dražeju gotovo ljubičaste beline zakotrlja po levom dlanu. Sve su ga
droge privlačile, iako stvarno nije želeo da ih uzima. Pravio je zbirku farmaceutskih proizvoda
počev, naravno, od proizvoda Nereka i Serbe. Mlade žene koje je dovodio u svoj stan bile su
uglavnom očarane raznobojnim kutijama. A poneka se nije mogla uzdržati da kradomice ćušne neku i
u svoju torbu. Za nekoliko barbiturata dala bi svoju dušu kao nagradu. Te lepe žene čija su tela imala
svoju tarifu. One su takođe željno i s nepoverenjem mirisale plave pilule nidopana - Serbirt proizvod
protiv začeća. No kutija sa mebsitalom bila je sakrivena. Danijel je imao samo jednu i nije želeo da
mu ukradu tu retkost. Šta više, Elen mu je kazala da će taj proizvod biti povučen iz prodaje zbog
sporednih dejstava koja su premašivala sve što se moglo zamisliti. Nerekovi pronalazači hteli su da u
jednom jedinom sastavu sjedine sredstva narko-analize, dejstva amfetalina i oniro-analize. Mebsital
je bio predodređen da učini propustljivijom granicu podsvesti - pretpostavljajući da postoji neka
podsvest i neka granica - iza koje bi se pojavila bogata simbolična sadržina - pod pretpostavkom da
postoje snovi i simboli. Međutim, francusko Ministarstvo zdravlja odbilo je da da svoje odobrenje.
Zbog hronolitičkih dejstava, tvrdila je Elena. Šta je hronoliza? - To je dubok poremećaj vremena. - U
svesti subjekta? Naravno, ali ako ima predodređenosti ili ako je doza premašena, onda se vreme
završava tim što za bolesnika sasvim prestaje da postoji. U tom slučaju san se može beskrajno
produžiti. On zamenjuje stvarnost; otuda, u izvesnim slučajevima, nastaje nemogućnost povratka u
budno stanje. A onom ko sanja, nekoliko minuta izgledaju često kao dani i kao meseci. Bilo je već
vrlo mnogo nesrećnih slučajeva: ludilo ili smrt... Zanimljivo je što čujem prvi put da se o tom govori.
- Laboratorije se trude da prećute ovu pojavu...
Danijel se ispruži na krevetu, stavi tubu na noćni stočić, zabaci ruke iza glave, što mu je bio
najomiljeniji položaj za razmišljanje. On nije mogao da sasvim veruje u tu priču o hronolizi. Zašto ne
bi probao? Jednu dražeju ili dve? Ili pola tube? I nije se odlučio.
Da putuje... Da li je istina da se nigde ne stiže? Možda postoji neki način da se iz tog izađe, neka
skrivena vrata, čiju tajnu nekoliko povlašćenih osoba prenose jedno drugom iz doba u doba. Ne,
nema više devičanskih ostrva, niti viših nepoznatih bića. Sem ako...
A zašto poći putem na jug? Jug - to je smrt. Budućnost je izgledala siva. Danijel je govorio u sebi da
bi više voleo neuspeh sa njegovim posledicama: borba za život i ne samo za bolja mesta. U njemu je
sem žaljenja rasla i neka neodređena srdžba. Platiće mi oni to! Ali na kog se okomiti? Ništa nije
gluplje nego zamerati celom svetu. Ili možda ništa nije umnije...
On učini skok u prostoru i vremenu. Prošao je kroz dvostruka vrata svetilišta. Zastade zaslepljen kao
neki zatvorenik koji izlazi iz mračnog zatvora. Stotinu puta je doživeo ili sanjao ovaj prizor. On je
odjednom dobijao simboličnu veličinu i sažimao njegovu podređenu sudbinu, njegova osećanja
krivice, njegov potajni strah od božjeg i ljudskog suda.
Starinski nameštaj, tapiserije i slike poznatih majstora, toliko stvari koje nije cenio i od kojih mu se
zapravo gadilo. Prebacivao je sebi što je bio zadivljen tim spoljnim znacima moći. Visok, ohol,
uzdržano elegantan Glavni upravnik, Maks Rolan očekivao ga je iza raskošnog pisaćeg stola, odvojen
naslonjačama sa visokim naslonom, namenjenim posetiocima, iza no man's land Ničija zemlja -
engleski u originalu. od tri ili četiri metra.
"Sednite, Dijersane."
Glavni upravnik je vrebao iza svog izrezbarenog malog tornja. Njegove naočare, izdužene i bez
okvira, kad bi se smeškao davale su mu izgled američkog intelektualca iz pedesetih godina: upola
reklama paste za zube, upola uhranjena divlja zver. Veliki gazda. Polubog. Divlja velika plovka koja
zamišlja da je beli labud u večnom vrtu, govorio je Sartes. Gotovoo svež dah strujao je kroz radnu
sobu. Maks Rolan je prelistavao neki dosije, reklo bi se ne misleći, ali možda ne bi trebalo imati
poverenja u taj izgled dosade i rasejanosti, što je i možda pomalo suviše klasična prerušenost jednog
mesoždera koji se spremao da skoči na svoju žrtvu. Iznenada ustade, diže pogled i dlanovima se
osloni o sto.
"Vi, pre no što ćete ući u Seak, zar ne, bili ste kod Loran-Divernoa?"
"Da."
"Vi ste čak radili na usavršavanju njegovog čuvenog D-aminogela?"
"Da."
"Znači da ste kao hemičar bili zaposleni u Laboratoriji Loran-Divernoa."
"Tako je."
"Kako to da ste sad prevodilac? Zanimljiva prekvalifikacija."
"To je želeo Seak."
"Objasnite to."
"To, gospodine, ne treba da ja objašnjavam. Pretpostavljam da je u jednom određenom trenutku bilo
suviše hemičara, a nedovoljno stručnih prevodilaca. Ja sam se uvek bavio prevodima... sem ako me
oni nisu uvukli u neku zamku!"
"Sem tog, imate trideset četiri godine, a niste oženjeni." Danijel sleže ramenima. Maks Rolan nastavi:
"Vi znate da psiholozi pridaju izvestan značaj takvim pojedinostima. Oni bi mogli da posumnjaju da
ste ostali neženja zato što ste sanjarili da vašeg oca ubijete udarcima zvečke u doba kad vam je bilo
dve i po godine, da biste se oženili svojom majkom. No, ja pretpostavljam da to nije bio slučaj s
vama."
U pogledu Maksa Rolana u trenutku zablista leden zračak svetlosti. Danijel se nije trudio da bilo kako
komentariše ovu jezivu šalu.
"A kakvi su vam sad planovi?"
Danijel je oklevao. Treba uvek izgledati kao da volite novac, ako ne želite da budete sumnjivi u
jednom svetu u kom je novac bog. Danijel se oseti da je sposoban da uzvrati. On se potrudi da iskaže
divljenje užasnom bronzanom časovniku koji je skrivao hartije koje su ležale na stolu pred Glavnim
upravnikom.
"Naravno, želeo bih da poboljšam svoje stanje."
"A da li biste mogli reći šta to znači?"
Takve sam sreće, pomisli Danijel! Jedanput, eto, kad sam hteo da odigram svoju ulogu, bije me
maler. Maks Rolan mu pruži listić hartije koji on uze malo drhtavom rukom. Kao da je već znao šta
treba očekivati. Bilo je to pismo i on vide da je bilo upućeno njemu. Laboratorija Nerek i Frobašer
gospodinu Danijelu Dijersanu.
Kako li je dopalo ruku Maksa Rolana? Opet Forestijeovo delo? On pročita:

Gospodine,
Preko gospodina Robera Sartesa saznali smo da ste slobodni počev od 1. oktobra 1966. Izgleda da
vaše stručno iskustvo koje ste stekli u Birou za tehničku dokumentaciju S.E.A.K-a, kao i u Evropskom
centru za primenjenu bio hemiju (S.E.R.B.A), kao i vaše dvostruko tehničko i lingvističko
obrazovanje odgovaraju kvalifikacijama koje zahteva položaj koji treba popuniti u Vilmingtonu
(Delavar), u sedištu naše zajedničke filijale sa Dipon-de-Nemurom.

Danijel zažmuri. To je neki falsifikat. To nema nikakvog smisla! Zašto su to izmislili? Istovremeno,
nije mogao da se uzdrži, a da se ne ponada da je pismo došlo baš od Nereka i da ga je Forestije
pritajio od ljudi Seaka ili Serbe. Postide se tog detinjastog nadanja. Budala! Zar još u to veruješ? Šta
ti to treba? On otvori oči i tek tad primeti datum 19. septembar 1966. Zamka. To je bila hronolitična
zamka! Danas je 30. jul, nema sumnje. Mene je tek sinoć Forestije primetio u fabrici u Šoaziju... On
pogleda oko sebe ali ne spazi kalendar.
"Datum..."
"Pa šta je bilo sa datumom?"
Danijel odustade da nastavi, da ne bi pokazao svoju strepnju. Eh, oni su jaki. Zašto se prepirati? Oni
su uvek u pravu. On umorno vrati pismo. Možda bi trebalo da ga zadrži pošto je bilo upućeno njemu.
No bio je previše umoran. Bilo mu je svega dosta. Izaći iz ovog, dobri bože, samo izaći!
"Ne razumem", reče. "To je neki falsifikat, ili ne znam šta. Da je to pismo poslao Nerek ja bih ga
imao, a ne vi. Koji je danas dan?"
Maks Rolan ga je, dugo i hladno, netremice gledao.
"Danas je poslednji dan vaše saradnje sa Seakom. Večeras se javite blagajni radi isplate
otpremnine."
Danijel izađe na ulicu pošto je pre tog sreo Forestijea u hodniku preduzeća. Kućnog pajkana krasio je
pobednički osmeh. Oni hoće da pokušaju da pošašavim, ili šta? Šta je to što se ne uklapa? On svrati u
jednu kafanicu. Nekad nije išao za tim da namerno u alkoholu traži rešenje svojih problema, a još nije
sebi mogao dozvoliti luksuz da se opije. Lucidnost mu je bila potrebnija više no ikad. On se posluži
samo jednom čašom koju je polako ispijao, izbegavajući da gleda u kalendar koji je visio na zidu
pored telefona. Vreme je bilo sivo. Sunce je ličilo na pokvareni krem. Izgledalo je da će se noć
spustiti već u četiri i četvrt. Danijel je drhtao u svom letnjem odelu. Oko njega ljudi su nosili
gabardene ili bunde, a žene kapute ili kišne mantile. On ugleda jedan kiosk sa novinama i pomisli da
sad ili nikad treba da se suoči sa istinom. Kupi Frans-Soar, ali smognu hrabrosti da samo jedanput
pogleda u datum, i to kad je bio zaklonjen u svojim kolima. Zaklon od sveta i od vremena. A ipak
bilo mu je hladno, bojao se. Bio je 20. novembar. On se seti Eleninog upozorenja. Mebsital je imao
takvo hronolitično dejstvo, da je Nerek bio primoran da ga povuče iz prodaje. Dobri bože, šta li sam
učinio? Opit? Ili sam pokušao da se ubijem tom gadošću? A sad, jesam li sve zaboravio? Ali to nema
veze!
Bilo kako, tek izgubio je jasan pojam o vremenu. U njegovom pamćenju otvarala se praznina od više
meseci. To je bilo nešto više no obično gubljenje pamćenja. Ili nešto manje. On se malo-pomalo
smiri. Osećao se lucidnim. Samo, njegova lucidnost ne bi mu povratila tri meseca vešto oduzeta, ništa
više no što bi mu pomogla da se izleči od nekog oboljenja jetre ili tumora na mozgu. Ukoliko se više
trudio da se seća, utoliko je više u njemu jačao bes. Platiće mi to, te barabe. On stisnu pesnice uz
slepoočnice. Baš je trebalo da živim u to vreme! Dakle, radio sam u Seaku, kod Serbe i bog će sveti
znati gde. On izvadi svoju lisnicu iz unutrašnjeg džepa svog sakoa i otvori je. Imao je para: čitav
svežanj banknota od pet stotina franaka. Zaboga, nedirnuta otpremnina koju sam naplatio! A pismo?
E, pa, pisma nije bilo. To je bila hronolitična mora. Ono čega se bojao, ili ono čemu se nadao,
mešalo se u njegovoj glavi s onim što mu se uistinu događalo. No, šta da radi? Uopšte nije želeo da
se poveri psihijatrima. Možda će moći sam da se snađe, naročito ako nije promenio ni zaposlenje ni
stan. Čekaj, a ključevi. Da, slaže se to. A morao je kod kuće u ulici Vernej imati i svoje
mehanografske liste plate. On se malo razneži pomislivši na Babara, na svog ružičastog slona. Samo,
nije imao želje da se vrati. Ili se, možda, bojao. Užasavala ga je pomisao da bude sam u svojoj sobi.
On prekrsti ruke na upravljaču, a čelo nasloni na nadlanicu da bi razmislio. Možda je Elena već
napustila Francusku. Tog se nije sećao. Kad ju je upoznao, ona je stanovala u jednom hotelu u blizini
lstočne stanice, ali se s njom najčešće sretao na Monmartru kod njene prijateljice Monike Gersten.
To je izgledalo suviše daleko, u prostoru i u vremenu. On se odluči da pokuša, mada se mnogo nije
nadao. Treći sprat. Gospođica Monika Gersten, novinar... Da, Monika je govorila da je bila dopisnik
više nemačkih listova. Danijela uhvati vrtoglavica, te morade da se nasloni na zid. Ovog puta, stari,
spasen si. Sačeka nekoliko trenutaka pre no što će pozvoniti. Možda će Elena biti tu. Uostalom, to
nije bilo važno. Monika će umeti da obavesti svoju prijateljicu.
On stavi ruku na jedan vreo radijator. Centralno grejanje je radilo, što je normalno za 20. novembar.
Njegova strepnja se malo ublaži. On zazvoni. Samo da je Monika tu. On prepoznade lake korake
mlade žene. Olakšanje koje je tad osetio natera ga da proceni dubinu svog nespokojstva. Monika
naglo otvori vrata i hladno pogleda Danijela. Otprilike kao što ga je Maks Rolan pogledao pre
nekoliko časova ili pre nekoliko meseci. Bila je obučena u večernju haljinu od crvenih krpica. Njena
bluza, ušnirana i stegnuta oko struka, bila je poluotvorena na grudima - ali skrivajući njene dojke.
Ispod riđoplave kose otkrivali su se njeno čelo i njene uši. Lice joj je bilo duguljasto ovalno, nos
mali i prav, visoke jagodice i usne jako izražene. Danijel se nasmeši. U jednom trenutku se uplašio da
se prevario. Da, to je bila Monika Gersten. Divio joj se obuzet neizvesnim uspomenama, između
želje i nejasno određene strepnje.
"Dobar dan, Monika", reče. "Vratio sam se."
Međutim, Nemica se ne skloni da bi ga propustila da uđe, a pogled joj se ne ublaži. On kroči prema
njoj. Na to ga ona bez vike i bez reči iz sve snage ošamari, jedanput s leve strane, a drugi put s desne.
On se povuče, a ona to iskoristi da bi ispred njega naglo zalupila vrata.
On siđe niz stepenište. Glava mu je bila teška. Sad je Monika bila njegov neprijatelj. A možda i
Elena. Od njihovog poslednjeg susreta prošlo je više od sto dana, bar od poslednjeg kog se sećao.
Sem ako... Jedna misao mu pade na pamet. On podiže poklopac na folksvagenu da bi proverio
prilepljenu belešku o zameni ulja i podmazivanju. Pisao je datum 18. jul 1966. Kilometraža: 74560.
On požuri da bi video brojku na brojčaniku pređenih kilometara. Stajalo je 75072. On spusti
poklopac, sede za upravljač, privuče vrata i zažmuri. Spavati? Ta mu nada ispuni glavu, proširi se po
njegovim živcima i telu: spavati.
Dobri
bože
što
sam
umoran
čini
mi
se
da
ću
spavati
čitav vek i grozničavim bolesnim, čudnovatim snom odspava jedan ili dva, čak tri časa. Kad se
probudio seti se svog zakazanog sastanka sa Sartesom u fabrici u Šoaziju. Zevnu i protrlja oči. One
barabe su me isterale i ja ću moći da se odmorim. Vreme je bilo lepo a noć zvezdana. Altair, Deneb,
Vega... dobro je! Ili sam sanjao da sam video Orion? Pogleda na sat. Vreme je, treba da požurim.
Počinje da mi dosađuje ta bolest da spavam bilo kad i bilo gde.
On okrete ispred fabrike i pođe avenijom Vilnev. Šta ću sada ispričati Sartesu? Da putujem za
Ameriku? Koješta, videćemo... On zasvira dvaput sirenom, a gvozdenoj rešetkastoj kapiji priđe noćni
čuvar obučen u plavu ili crnu uniformu.
"Šta želite?"
"Hoću da vidim gazdu."
"Kog gazdu?"
"Kako kog gazdu? Zar ih imate više?"
"Ima ih tušta i tma. To je Seakova nezgodna strana. Hoćete li kod Velikog Zmaja?"
"Naravno."
"Telefoniraću."
"Mislite li da je to potrebno?"
"Takvo je pravilo posle devet časova uveče."
Danijel ponovo uđe u folksvagen, ostavivši vrata poluotvorena da bi na svetlosti svetiljke na
unutrašnjosti krova od kola, ponovo pročitao Elenino pismo.

Dragi moj Danijele,

Ne misli da sam te zaboravila. Od vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula nisam prestajala da budem s
tobom. Uskoro ćemo se ponovo videti. Ne kažem gde, ni kad. Te reči, shvatio si, nemaju nikakav
smisao u svetu u kom sad živimo.
Moram te umiriti i u pogledu mebsitala. Taj proizvod zbilja nije opasniji od bilo kog barbiturata.
Hronoliza je moj pronalazak. Pronalazak ili proročanstvo: to će nesumnjivo postojati jednog dana.
To čak mora biti da postoji na izvestan način, jer izgleda da se vreme raspalo. Međutim, nimalo nije
mogućno da je to dejstvo mebsitala. Još nijedna hronolitička droga nije bila usavršena 1966, a ja
nisam uzela dražeje slezove boje...

Nekoliko trenutaka kasnije Danijel je jurio fabričkim dvorištem. Nebo je bilo svetlo, a na njemu su
slabo sijala letnja sazvežda. Dekor meseca, leda i betona, sa čudnim odsjajima na santama leda. On
poče polako da vozi posmatrajući zvezde. Odjednom ponovo oseti zamor. Stisnu zube. Da, izvući će
se, u to se zaklinjao. Više nije bio sam. Naći će Elenu i ona će se boriti zajedno s njim. Iznenada
izleteše Forestijeova kola zdesna, a zatim sleva. Na obema stranama bio je po jedan 404 metalne
boje. Danijel načini skok u vremenu, sedam ili osam sekundi unapred.
Folksvagen i 404 s desne strane stizali su jedan iza drugog, gotovo izravnati. Drugi 404 prošao je
raskršće i zaustavio se na aleji koja se spuštala prema garaži. Foresti je? Bez sumnje. Ali zašto dva
Forestijea u dva istovetna automobila, ustremljena da folksvagen stegnu u sendvič?
Sa svih strana zgrade su se izdizale vrlo visoko. Zastakljeni široki prozori odbijali su plavičasta
svetlucanja. Taj futuristički dekor nije uopšte više bio onaj koji je Danijel poznavao... Forestije izađe
iz kola, obučen u crno faustovsko odelo. Mora, vremenski ili hronolitički udes? Još nikakva
hronolitička droga nije pronađena i, uostalom, možda hronoliza čak ni ne postoji. Ali, ako se desio
neki vremenski udes, ja više nisam u 1966. Danijel zažmuri. To je postalo kao refleks. Ne dozvoliti
da panika ovlada. To nije svet u kom sam živeo trideset i četiri godine - ili verovao da živim. Ali to
isto tako nije ni mora. Ne obična mora, ne. Događaji se vladaju prema zakonima mračnim, ali ipak
logičnim. U to sam siguran... Trebalo je da, kao dete, nauči da živi u nekom tajanstvenom svemiru.

Očekivao je Forestijea. Opet. I nikad nije toliko oštro osećao taj mučni utisak podjednake slobode i
nemoći. On više nije mogao da stvarno utiče na budućnost, zato što je budućnost u običnom smislu
reči nestala.
"Šta tu radite?" dreknu šef bezbednosti. "Zamišljate li da ste na autoputu?"
"Ali ja i jesam na autoputu", reče Danijel mirno. Bila je to lažna mirnoća. U stvari, on je lebdeo
između besa i panike. Pa ipak, seti se da je hiljadu puta u otprilike istim situacijama bio miran.
Forestije prsnu u grubi smeh.
"Čujte, vi terate šegu sa mnom, je li?"
To je bio onaj Forestije kog je Danijel poznavao, sa njegovim koščatim licem, upalih očiju ispod
gustih jakih obrva, sa dubokom borom, kao ožiljkom, koja mu je presecala obraz, i ogromnom
bradom. Međutim, na sebi je imao crni kombinezon i neobičnu kapu sa vizirom. Ličio je na čoveka
žabu.
Danijelu se zgadi: ponovo je počinjao, iste su mu reči navirale i nije mogao da se uzdrži a da ih ne
izgovori.
"Pretpostavimo da sam vozio prebrzo. Ali vi, vi niste bili dovoljno osvetljeni, zar ne? Izravnati smo.
Ne govorimo više o tom. Laku noć."
"Trenutak, Dijersane. Nemojte suviše da zavitlavate. Dolazite li kod Velikog Zmaja?"
"To je moje pravo."
"Naprotiv. Vi ste od juče premešteni iz Seaka. Ovde, stari moj, nemate više šta da tražite."
Bitanga! Danijel se iznenada pobuni protiv vremena, protiv života, sudbine, protiv snage stvari i
težine prošlosti. Vekovima je savijao kičmu, ali i to će se promeniti. Izaći iz tog, dobri bože, hteo je
da se iz tog izvuče!
"Pajkanska budalo! Briga mene za vaše priče. Seak je korpa, kraba, a vi ste prokleto đubre. Zdravo."
"Bravo, Dijersane", odjeknu jedan glas iza njega. Vozač drugog 404 mirno se približavao. Danijel u
njemu prepoznade inženjera u iznošenom sivom odelu kog je sreo - gde li je to sreo tog čoveka starog
oko četrdeset pet godina, simpatičnog, koji se smešio, rđavo obučen, držeći ruke u džepovima, u
bezobličnim pantalonama koje su mu se uvijale oko nogu, sa masnom kravatom i cipelama sa
izlizanim potpeticama?
"To sam ja, Larše", reče. "Zar me ne prepoznaješ?"
On opkorači pločnik i skoči na travnjak.
"Stižem na vreme, je l' da?"
"Na vreme za šta?"
"Da te izvučem iz šapa ove bitange."
"Hvala ti što si došao, mada verujem da ću se sam izvući."
"Oh, to bi me začudilo. Izgleda da baš nisi u najboljem položaju."
Danijel je jasno raspoznavao isprekidane crte inženjerovog lica. Bio je kraj prve četvrti, gotovo pun
mesec. Oni se rukovaše. Forestije poče da se smeje i povuče se dva-tri koraka.
"Sa vašim drugovima ili bez vaših drugova, Dijersane, nećete se izvući!"
Larše stavi ruku na Danijelovo rame.
"Dođi u moju kancelariju."
"Zar ti imaš kancelariju?"
"I te kako!"
Oni pređoše preko travnjaka: originalna istočnjačka prostirka sa koje je otisak koračaja odmah
nestajao. Nameštaj od crvenog drveta, naslonjače od crne ispunjene kože. Danijelu se malo-pomalo
vraćao prijatan utisak sigurnosti. On se sruči u jednu naslonjaču, prostranu kao san iz detinjstva.
Inženjer u iznošenom odelu netremice je gledao u zid preko puta. Nabrao je veđe i zurio. Malo ga
iznenadi što se između njegovih očiju ocrtavalo veliko T. Njegova donja usna je malo prekrivala
gornju i obrazovala ispitivački osmeh. Zabavljao se nekom plavom loptom, sjajnom kao one kojima
se ukrašava božićno drvo. To je svakako bila neka amajlija.
"Dakle, stari druže, šta ti o tome misliš?"
Danijel zavrte glavom. Samo što je primetio da još nosi ono demodirano i ne baš toliko prikladno
kao petrol plavo odelo, koje su ga Forestije i njegovi ljudi naterali da uzme. Oboje su izgledali kao
par nezaposlenih radnika. Dva bedna nezaposlena radnika u luksuznoj radnoj sobi PDG. Jedan se
smeškao, drugi je bio zgranut. Čudna priča. Ah, sećam se. U uredu za radnu snagu upoznao sam se s
ovim čovekom!
"O čemu ja to mislim?"
"O dekoru. To je prostorija u kojoj sam ranije radio. Ja sam smešten u kancelarijama. Bar kad su
prazne. Smejem se. Na mene je red. Osamnaest meseci bez posla, predstavi sebi šta to znači..."
"Zar toliko? Pa ipak, ti si inženjer."
"Pa šta? Zar još nisi primetio da je njihovo društvo počelo da iskače iz šina? Tačno osamnaest
meseci, a moglo je trajati duže. Prošlo je osamnaest meseci kad sam pucao u sebe. To je sve."
"Promašio si se? - zato što si pucao u sebe."
"Pa izgleda. U svakom slučaju ništa ne žalim. Ovde ne bi bilo suviše rđavo da nema onih baraba iz
HKH. Ali, snaći ću se."
"Ko su barabe iz HKH?"
Larše se ugodno ispruži na stranu, nogu prekrštenih preko bočnog naslona svoje naslonjače i podupre
bradu rukom.
"Izvukao si se, stari, iz njihovih šapa!"
Njegov stav davao je njegovom glasu šišteći ton, isprekidan i poverljiv.
"Ne pitaj me šta je HKH. Pojma o tom nemam. Međutim, barabe su uvek tu da bi pokušale da te
pritegnu, bar u početku. Sa malo iskustva, uspećeš da im umakneš. To je čak i prilično smešno. Prava
umetnost, videćeš ti! Oni, na primer, nikad ne dolaze ovamo. Sad počinjem verovati da ću se izvući."
Danijel se setno nasmeši.
"Ima nešto što ne razumem."
"Toliko ima stvari koje ne razumem. Samo nastavi."
"Koji je dan danas?"
"Eh, dan koji hoćeš. Ne, čekaj, to nije toliko jednostavno. Nije zbilja to pitanje volje. Treba iskustva.
U početku čovek se vrti ukrug. Na svaki način ništa ne dokazuje da je datum isti i za tebe i za mene.
Vreme je bolesno..."
"Šta se dogodilo? Vremenski udes?"
"Vremenski udes ništa ne znači."
"Onda šta?"
"Stvari su uvek bile takve, ali to uglavnom niko nije primećivao. Tebi i meni, a bez sumnje i mnogim
drugima, dogodilo se nešto što nam je otvorilo oči, što nam je dopustilo da stignemo u stvarni svet. U
to sam siguran: stvarni svet je ovaj, ne drugi, nekadanji."
"Onda, doživeo sam udes?"
"Verovatno."
"A ti, ti si pucao u sebe... Možeš li mi reći zbog čega?"
"Osamnaest meseci nezaposlenosti - zar ti to nije dovoljno kao objašnjenje? Pa, možda si u pravu.
Počeo sam živeti tačno onda, kad sam postao nezaposlen. I ništa ne žalim. Ali kad sam bio mlad,
toliko su mi punili glavu: rad, porodica, otadžbina i slično! Dakle, više nije bilo posla. Moja žena je
uhvatila maglu sa jednim mladim radnim čovekom više spreme ili nekim njemu sličnim, a otadžbina
je na strani gazda: konačno, to je normalno, to je ista etimologija, to ide zajedno, otadžbina gazdama,
to čini istu krilaticu. Dobro, eto, lutam. To nije nešto izuzetno, ovde se stalno luta, videćeš. Onda sam
se osetio gadno potcenjenim. Nizašta nisam bio, bednik. Jednog dana rekoh sebi: bolje je tome učiniti
kraj. Pao sam u zamku za budale. Ili, stari, možda to ni je bila zamka, to ne znam. Ispalio sam sebi
metak u glavu i, naravno, promašio. Nikad nisam bio sposoban da u ovom kurvinskom svetu uspem u
bilo čemu! No otkad sam ovde, bolje je. Ništa ne žalim."
"Promašio si. A zatim?"
"Više volim da mnogo na to ne mislim."
"Zar ti nije palo na pamet da si mogao biti mrtav?"
"Eh, eh!"
Larše se usiljeno i gorko nasmeja.
"Zar ti veruješ u te gluposti? Ne, ja nisam mrtav. Tek što sam se rodio!"
Sa njegove desne strane zazvoni telefon, a jedna se lampica upali. On diže slušalicu.
"Vidiš li koliko je to divno? Telefoniraju mi takođe... Nedostaje mi samo jedna lepa mala
sekretarica."
Nevidljivi ventilatori vetrili su sobu nevidljivim mlazevima svežeg vazduha. Spuštene zavese
stvarale su neki pokretan polumrak u kom se izdvajalo jezero svetlosti, tačno na sredini direktorovog
pisaćeg stola. Preko te mrlje Larše je prelazio svojom šapastom rukom, kojom je držao muštiklu kao
neko oružje. Mora biti da je avgust, pomisli Danijel. Zbog tog su, naravno, kancelarije prazne. On se
potrudio da stavi u pogon rashladne uređaje, i to je sve...
Širok otvoren prozor pokazivao je nebo boje japanskog porculana. Reklo bi se da je civilizacija na
trenutak zadržala svoj ubistven dah. Danijel ustade da bi posmatrao jedan ružičasti oblačić, daleko
iznad grada. Laršeova radna soba nalazila se u blizini Jelisejskih Polja. Sa prozora se video
Ronpoen. Ali, obično iznad Pariza nije bilo ružičastih oblaka... Danijel odjednom upoznade ono što
je želeo: pustu plažu, daleko od sveta, more, beli pesak, palme, ružičast oblak na nebu i pomalo
luckaste krabe koje bi povremeno puzale uz drveće da bi odsekle jedan ili dva oraha... Ima li na ovoj
planeti ili na drugom mestu kraba koje pužu uz drveće?
"HKH", viknu Larše u telefon. "Nikad za to nisam čuo! Vi terate šegu sa mnom! Objasnite mi šta je taj
vaš, KHH ili HKH, ili ne znam šta!"
Međutim, on ne sačeka odgovor i grubo spusti slušalicu.
"Čuj Dijersane."
Danijel se vrati i sede. Bože, što sam umoran! Ovo je bolje od folksvagena: konfor ima svoje
prednosti.
"Čuj Dijersane, da nisi u vezi sa Bolnicom Garišankar?"
"Mnogo je reći: u vezi."
Prema Eleni, bolnička kola sa natpisom Bolnica Garišankar, bila su zamka. Zamka koju je postavio
HKH. A šta reći o ljudima u belom koji su došli u Šoazi sa 404 broj 2. Štaviše, postojalo je Elenino
pismo u njegovom džepu - sem ako... sem ako ono više nije tu, ili tu nikad nije ni bilo! Danijel se
osećao usamljeniji no što je ikad bio! Danijel je bio sam više no ikad - oh, ne baš ne toliko više sam,
to se više odnosilo na ugao posmatranja. U njemu su istovremeno živele dve osobe. Postojao je jedan
Danijel Dijersan koji je gledao u drugog, ali to nije bilo sredstvo protiv usamljenosti. On iz lisnice
izvuče Seakovu ličnu kartu, koja je sad imala na sebi famozni znak crnog K između dva zatvoreno
mrka H... On Forestijeu pruži taj pravougaonik ukrašen starom fotografijom koju šef bezbednosti
hladno odbi, pitajući:
"Je li vi sa mnom terate šegu, Dijersane? Ili ste ludi?"
Danijel stisnu zube da bi sakrio svoj bes. Nije bio trenutak da prizna da nije znao za smisao čudnog
znaka. On zatvori oči i oslušnu udarce gonga koji su nadjačavali udaljeno dobovanje doboša. Zatim
zatreštaše cimbala. Bila je to mučna larma, ali već poznata. Opasnost? Da, to je trebalo da bude neko
upozorenje. Sa te strane put u budućnost bio je zatvoren. Kad je ponovo otvorio oči, video je da ga
Forestije mrsko gleda. Zatim, druga osoba reče mu nešto, što je on shvatio kao gledanje kroz prste.
Ah, to lice je već negde video...
"Vaša lična karta HKH je falsifikat", reče šef bezbednosti. "Ko vam ju je dao?"
Bolnica Garišankar? Bolničari sa kosmonautskim šlemovima - pa to ne postoji, to ne može postojati.
"Jadni moj Forestije, vi ste sasvim smešni u toj odeći", reče Danijel prezrivo. "Idite i preobucite se i
ostavite me na miru. Ja ne verujem u Bolnicu Garišankar, niti u HKH, a vaša maskarada me više ne
zabavlja!"
Forestije sleže ramenima.
"Dijersane, pogledajte vaša kola."
Danijel se okrenu. Folksvagen je bio gomila gvožda, sa prednjom i desnom stranom potpuno
zgnječenom. Da sam bio za upravljačem, bio bih gadno smrvljen. Da, već viđeno, već doživljeno.
Kako iz tog izaći?
"Znači više ne izigravate obešenjaka?"
"Slažem se. To je unapred pripremljeno, ali me nećete imati!"
Laki dodir upozori Danijela da je drugi bolničar ćuškao nešto u džep njegovog sakoa. Možda neku
poruku. Sad ga je i prepoznao. Bio je to inženjer sa iznošenim odelom koji mu je predstavio Elenu.
Da nije on neki saveznik u Neodređenom vremenu? Takav mu je i bio potreban. Kasnije će pročitati
poruku. Udarci gonga, dobovanje i buka cimbala ometali su ga da se usredsredi. Uz to, Forestije ga je
posmatrao.
Šef bezbednosti jednom rukom gurnu nosilo kroz bestežinski prostor i ono skliznu prema Danijelu. On
se naglo povuče unazad. Niti je bolestan, niti je ranjen. Nije imao nikakvu želju da se popne u
bolnička kola. Ti odvratni pajkane! U trenutku udesa nisam bio u mojim kolima. Luda sreća! On se
okrete folksvagenu. Pa ipak ako... Mesečina je osvetljavala olupinu. Na prednjem delu, ili na onom
što je od njega ostalo, neka mračna masa ležala je izmedu iskrivljenih sedišta i razbijenog
vetrobrana. Neko telo... Samo da mu se izvući iz tog! On je već bio pobegao iz ove epizode-zamke,
otvarajući ispred sebe put kojim je trebalo da ponovo pođe. On dvaput zasvira sirenom i izađe iz
kola. Noćni čuvar u tamnoj uniformi priđe mu sa unutrašnje strane kapije od gvozdenih rešetki. U ruci
je držao neki kratak i sjajan predmet, koji bi mogao biti neko oružje ili ručni generator mikromagle.
"Šta vi želite u ovo vreme?"
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Imate li ličnu kartu?"
Danijel kroz rešetku pruži kartu HKH držeći čvrsto jedan njen ugao.
"Aha, izgleda da je u redu. Telefoniraću."
"To zbilja nije potrebno."
"Eh, znate, ima Vodrana koji ovuda lutaju."
"Koga to?"
"Vodrana. A skoro je i ponoć."
Već toliko kasno! Danijel je imao neodređeno osećanje očekivanja i strepnje. I nestrpljenja. Ovu
scenu doživeo je deset ili sto puta, ali svaki put se tanano razlikovala od drugih. Na primer, noćni
čuvar još mu nikad nije govorio o Vodranima. Ko li su ti Vodrani?
Nije žalio što je došao. Put budućnosti išao je putem za Šoazi. On se ne bi mogao izvući iz ruševina
vremena, a da ne prođe kroz prepreku fabrike.
On ostavi leva vrata poluotvorena da bi na svetlosti sa tavanice, čekajući čuvara, čitao pismo koje
mu je dao Forestijeov čovek, bivši inženjer u iznošenom odelu. S malim šokom zadovoljstva i
uznemirenosti on prepoznade Elenin živ, nervozan i čitak rukopis.

Dragi moj Danijele,

Postalo mi je teško da održavam vezu sa tobom. Posle vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula svet
podleže drugim zakonima, to si već primetio. Dobila sam priliku da ti ovo pismo pošaljem po
inženjeru Laršeu, koji je, verujem, prijatelj - ali čovek u Neodredljivom ne može biti siguran ni u bilo
šta, niti u bilo kog. Uskoro ćemo se ponovo videti, ali ti ne mogu reći ni gde ni kad: to ne bi imalo
nikakvog značaja u prostoru i vremenu u kom živimo.
Ti znaš da u 1966. još nije bilo hronolitika. Pretpostavku sa mebsitalom treba, dakle, otkloniti.
Možda je mebsital odigrao izvesnu ulogu. Ja ne znam koju. U svakom slučaju, to nije bitno.
Pokušaćemo da stupimo u vezu sa Bolnicom Garišankar da bismo dobili neko objašnjenje. Možda
smo to već učinili: znači zaboravili smo objašnjenje... Naročito, budi oprezan: Forestijeova bolnička
kola ne pripadaju Bolnici. To je zamka.
Do videnja uskoro. Elena.

Nekoliko minuta kasnije folksvagen je jurio glavnom fabričkom alejom. Nebo je bilo toliko svetlo da
je pun mesec činio zvezde gotovoo nevidljivim. Prizor je bio veličanstven: polarna oaza ili
vanzemaljski krug u svetoj noći. Sazvežđa su pomalo podrhtavala. Da bi ih posmatrao, Danijel uspori
vožnju. Sve se dobro odvijalo. Trebalo je da još jedanput okuša sreću. Nemogućno bi bilo izvući se,
a da se kroz to ne prođe. Borio se protiv pospanosti koja ga je obuzimala i zadrža svoju desnu nogu,
koja je postajala teža. Forestijeov Pežo 404 najpre se pojavi sleva, zatim zdesna, zatim spreda. Tri
potpuno slična siva automobila. Samo su jedna zbilja pripadala Forestijeu, i to teorijski ona sa desne
strane. Ako se sve bude odvijalo kao prošli put, Larše bi trebalo da bude u levim kolima. Ali, ko je
onda u trećim, u onim koja su dolazila sa kraja fabričke staze? Folksvagen je išao brzinom od 15
kilometara na čas, kočen motorom. Tri pežoa 404 i dalje su jurišala. Danijel se nije odlučivao. Bilo
mu je potrebno da bolje upozna zakone ovog sveta. Prema tom, on je morao da stekne neka iskustva,
no on je rđavo procenjivao opasnosti. Šta će se dogoditi ako naletim na Forestijeova kola? Ili na
neka druga? Desnim stopalom lako pritisnu papučicu za gas. Vreme kao da se ukočilo. Folksvagen
poče da se trese. Pežoi 404 su se spreda i otpozadi kretali levo-desno, kao da su klizili po poledici.
Ostavljali su utisak kao da su jurili najvećom brzinom. Međutim, oni su se jedva micali. Danijel nije
bio siguran da je to želeo. Kad bi on mogao tako da utiče na vreme, ovaj svemir bio bi samo varka,
mentalno projektovan prizor. Ili možda je ova akcija bila varka - a ne svet. Kako saznati? Noga mu se
pokretala ne pritiskujući pedalu za gas. Sivi automobili su se elegantno klatili. On malo pojača
pritisak. Pežoi 404 se povukoše dok folksvagen pojuri. Da li je trebalo nastaviti tako, ili pokušati da
se po svaku cenu probije. Bio je u jakom iskušenju da naleti na Forestijeova kola, da bi video šta bi
se dogodilo. Konačno, odluči se. On pritisnu do kraja papučicu za gas. Nekih desetinu delova
sekunde imao je utisak kataklizme. Zatim se sve sredi. Folksvagen i pežo 404 broj 1 zaustavili su se
jedan iza drugog, gotovo se dodirujući. Pežo 404 broj 2 i broj 3 bili su pored njih na kratkom
odstojanju, jedan u aleji garaža, a drugi u glavnoj aleji.
Danijel otvori vrata... zatim se odupre nagonu koji mu je zapovedao da poleti u susret Forestijeu kao
u ranijim prilikama. On se na svom sedištu skupi, stežući upravljač jednom rukom. Bio je u napetom
stanju, trudeći se da savlada strah. Četvorica, predvođeni Forestijeom, izađoše iz prvih kola. Šef
bezbednosti uputi u Danijelovom pravcu neodređeni preteći pokret. Zatim tri druge osobe izađoše iz
pežoa 404 sa glavne aleje. Svi su nosili crne kombinezone sa crvenim prugama. Reklo bi se da su
junaci iz stripova. Oni se okupiše na raskrsnici. Izgledalo je da ih Danijel ne zanima. Vrata na broju 3
istovremeno se zalupiše. Danijel se trže. Četiri čoveka obučena u tunike i u bele pantalone stadoše u
red preko puta one druge sedmorice. Na njihovim grudima sijao je natpis crvenim slovima: Bolnica
Garišankar. Obe grupe zastadoše u savršenom redu na nekoliko metara jedna od druge. Zatim kroz
potmulu tišinu neki glas viknu kao neki ratni poklič: HKH! Da li je on dolazio od belih ili od crnih?
Pre bi se reklo od crnih, ali to je bio samo utisak. Koji su bili prijatelji? Koji su bili neprijatelji?
Možda su svi bili neprijatelji. Danijel tiho zatvori svoja vrata, pokrenu motor i ubaci polugu u brzinu.
Folksvagen ugašenih farova provuče se između pežoa 404 broj 1 i pežoa 404 broj 3, gotovo dodirnu
Forestijea i Ijude u crnom i pojuri glavnom alejom.
 4.

On pre fabrike skrenu ulevo i pođe avenijom Vilnev. Zid je pravio krivinu, neku vrstu udubljenja u
čijem su dnu bila teška blindirana vrata. Danijel zađe u sredinu suženja koje mesečina nije
obasjavala. On dvaput kratko zasvira sirenom. Neka svetlost se upali, a trenutak kasnije pojavi se
čuvareva kapa. Danijel izađe iz kola i priđe prozorčiću na vratima. Hrapav glas - ali pomalo drhtav -
upita ga šta hoće. Glas koji je prepoznao nije mu se sviđao. Dežurni čuvar bio je jedan od
Forestijeovih ljudi. Nešto nije bilo u redu. Veliki Zmaj nije trebalo da mi za večeras zakaže sastanak.
"Hoću da govorim sa gazdom."
"Da li vi ovde radite?"
"Naravno."
"Dajte vašu ličnu kartu."
Danijel mu pruži pravougaonik preko kog su bile dve mrke crte, sa starom fotografijom i znakom
HKH.
"Dijersan. Nisam vas prepoznao. Dobro. U redu je."
"Mogu li ući?"
"Sačekajte dok telefoniram."
"Zašto?"
"Takvo je pravilo. Sad je... još tri minuta do ponoći."
"U redu. Uradite tako."
Danijel ponovo uđe u svoj folksvagen ostavivši vrata poluotvorena da bi pročitao Elenino pismo na
svetlosti sa tavanice kola.

Dragi moj Danijele,

Čestitam ti na hladnokrvnosti sa kojom se odupireš jednoj užasno komplikovanoj i strahovitoj
situaciji. Kad smo se prvi put sreli, odmah si mi ostavio utisak čvrstine, zrelosti: tvoj pogled, tvoji
pokreti, tvoj način govora, stabilnost, neka vrsta uravnoteženosti... A sad vidim da se nisam
prevarila.
Ne, ovo nije neka mora. Ti si u hronolitičkom svemiru. Za tebe put budućnosti prolazi preko događaja
koji su se odigrali pre vremenskog udesa od 29 (ili 31) jula. Prema tome, biće ti potrebno da otkriješ
šta se u tom trenutku dogodilo. To je veoma važno.
Budi oprezan! Na tvom su tragu ubice HKH. Oni te vrebaju na mestu na kom se desio vremenski udes,
i da bi te napali traže priliku da pređu na istu realnost na kojoj si ti. Pokušaj da ostaneš u istoj fazi sa
Garišankarom. Ja sam uvek tu. Pomoći ću ti. Želim ti dobru sreću. Elen.

Danijel brižljivo savi pismo i stavi ga u lisnicu između fotografije jedne mlade crnomanjaste žene i
svog čeka za otpremninu.
"Zovu vas na telefon!" viknu čuvar.
"Ko?"
"Rekao bih, neki lekar, nisam razumeo njegovo ime. Uđite... To bi trebalo da bude nešto važno kad su
dali vezu ovde."
Danijel uđe u jednu dvoranu boje čelično sive, niske tavanice sa metalnim nameštajem, jednom
zelenkastom tablom sa dugmadima i telefonskom kućnom centralom. Brojčanik je ličio na neko malo
vodeno čudovište spremno da ugrize. Lekar? Šta hoće on od mene?
"Alo?" reče on glasom koji je od strepnje bio promukao.
"Dobar dan, kako ste?"
"Trebalo bi da vas poznajem?"
"Ja sam doktor Rober Olzak. Mislim da vam je Elen govorila o meni."
"Oh, možda."
"Da li se vi sećate Elene?"
"Da."
"A sem tog, mi smo se već sreli u Neodređenom vremenu..."
"Šta vi nazivate Neodređenim vremenom?"
"Hronolitički ili Neodredljiv svemir."
"Hronoliza je znači jedan poremećaj vremena?"
"To je pravo razaranje vremena. Jedna liza vremena."
"A zašto sam ja žrtva te pojave? Ili je to možda opšti udes? Neki vremenski udes?"
"Vi ste u posledici jednog događaja bili izgubljeni u Neodredljivosti... ili je to bio udes. Na vama je
da otkrijete šta vam se stvarno dogodilo. U tom pogledu nimalo vam ne mogu biti od pomoći. No, ja
ću ipak pokušati... Ono što se već dogodilo u Neodredljivom vremenu ponovo se sistematski događa,
sa većom ili manjom tačnošću. To je zakon hronolize. Prošlost se neprekidno ponavlja i na neki način
vam čini prepreku na putu u budućnost. To vam može pomoći, ali pazite da ne upadnete u zamku.
Štaviše, dolazite u opasnost da se vaša ličnost raspadne, a da se vaša strahovanja materijalizuju i da
vas podmuklo i svirepo napadnu... Ja ne mogu da se umešam, jer ja u hronolitičnom svemiru uopšte
nisam na istom polju kao vi. Ja dolazim iz jednog drugog vremena."
"Hoćete li reći da pripadate budućem?"
"Ja sam psihronaut Bolnice Garišankar. Ja uistinu pripadam vašem budućem vremenu. Ja sam rođen
2025 i sad mi je trideset pet godina. Dobio sam zadatak da stupim u vezu s vama."
"Zašto sa mnom?"
"Mi ćemo se sresti. Objasniću vam. Gde ste vi sad?"
"Vi to dobro znate, pošto ste me vi zvali."
"Ne. Telefon je samo mentalni sporazum."
"Ali vreme i prostor više ne postoje u hronolitičkom svemiru. Zašto je važno gde sam?"
"Vreme i prostor su smrvljeni. Međutim, za nas oni nastavljaju da postoje. Čas, datum i mesto su
mentalne tačke često veoma važne. To ćete saznati. Da li biste mogli da se nađete sa mnom kod
Monike Gersten?"
"Zašto bih se nalazio s vama?"
"Zato što ste izgubljeni. Zato što sam vam ja potreban. Zato što hoćete više da saznate o ovom svetu."
"Dobro, u redu. Kad?"
"Odmah. Ili bilo kad. U Neodredljivom je to gotovo isto. Čekam vas. Želim vam sreću!"
Odmah, i ako to nije naročito želeo, Danijel se nađe u jednom mračnom hodniku neravnog poda.
Električni aparat koji radi pomoću satnog mehanizma i obezbeđuje kontakt za određeno vreme,
prestade da radi. On oseti laku vrtoglavicu i nasloni se na zid. Zašto li je on već ovde? Ah, da,
vremenski udes, hronoliza. Elena, doktor Olzak, Monika Gersten... novinar. On poče da se smeje.
Monika je bila kurva. On je to odavno znao. Kad je bio na plovidbi upoznao ju je u Hamburgu... Ma
šta je sve to? Kad sam bio na plovidbi? A upoznao ju je u Đenovi pre no što će izgubiti dva prsta
desne šake... Dobri bože, kakva li je to priča o prstima? Da li ludim? On uplašeno protrlja svoje
dlanove, izbroja svoje zglavke. Sve je na svom mestu. Ja sam budala. To je hronoliza. Moja se
ličnost raščlanjuje. Svetlost se vrati. On pogleda u svoje šake. Očigledno je da one pripadaju nekom
kancelarijskom službeniku, a ne mornaru. Pusti sve, stari prijatelju. Već će se videti. On ode do vrata
Monikine garsonjere i zazvoni. Možda će tu takođe biti Elena? Kakva li je veza postojala između te
dve žene? On je to zaboravio. Možda on lično. On se seti kako mu je Elena rekla da ode do doktora
Olzaka, ako ima ozbiljnih neprilika. (Ali zašto bi on imao ozbiljnih neprilika?) Olzak - to ime ga je
podsećalo, ali ne zna na šta. Lekar iz Garišankara rekao mu je da su se oni već negde sreli... On stavi
desnu šaku na jedan radijator. Bio je baš vreo. To je normalno, dvadesetog novembra... ako je bio
dvadeseti novembar. Njegova strepnja ponovo se vrati, bez razloga. Dugo je disao. Ipak, na kraju će
se izvući iz lavirinta.
Monika otvori vrata, kao prošli put - ili prošlih puta... No ona se više ne smeši ugledavši Danijela.
Jedan zračak u njenim očima ipak mu kaza da ga prepoznaje. Njena plava kosa je kao slap padala na
njen crni pulover. Ispod kratke suknje njene noge s očiglednim ponosom su izvirale iz crnih čizama
koje su joj bile iznad kolena. Ona ga hladno pogleda, podbočena jednom rukom, dok se drugom
poigravala sa pozlaćenim lančićem koji je nosila o vratu.
"Dobar dan, Monika. Mogu li ući?"
"Ne. Ti vrlo dobro znaš da je među nama sve svršeno."
"Zašto?"
"Zato što si ti, Renato, jedna preispoljna prostačina."
Danijel se malo povuče unazad.
"Ja nisam Renato. Zaboga, pogledaj me, ja sam Danijel Dijersan."
"A ja sam engleska kraljica. I dovoljno sam te gledala."
"Čuj Monika, desilo mi se nešto ozbiljno. Ne verujem da ću ti to sad moći objasniti. Ali treba da mi
pomogneš. Molim te: pusti me da uđem."
"Ne. Ja sam se zaklela da Renato Rizi neće nikad više kročiti kod mene."
"Do đavola, Monika, pa dobro vidiš da ja nisam Renato Rizi. Prvi put čujem to ime."
"Još uz to teraš šegu sa mnom."
"Monika, ja..."
On polako pređe rukom preko čela i očiju.
"Nešto nije u redu. Izvini. Ne razumem šta se događa. Poznaješ li doktora Olzaka?"
"Ne. Govori mi o Vodranima sa mora!"
"Vodrani sa... A šta je to?"
"Ti patiš od gubitka pamćenja, mali moj Renato!" Danijel kroči korak napred i stade sasvim uz
Moniku. Nasmeši joj se i omirisa njen miris vrelih začina. Ona se tad povuče i ošamari ga dvaput,
vrlo brzo, iz sve snage, jednom s desne strane, a jednom s leve, vičući: "Eto ti, da osvežiš pamćenje,
prostačino!" Zatim snažno zalupi vratima pred njim. Ponovo se nađe u mračnom hodniku i ponovo se
nasloni na zid.
Jedan od zakona hronolize! Prošlost sprečava put u budućnost... Ali koja prošlost? Ne samo prošlost
Danijela Dijersana, već i prošlost Renata Rizija, nepoznatog mornara. Ko je taj Renato? I šta je
učinio Moniki? Neka prostačina? Ali ko se pokatkad ne ponaša kao prostačina? A doktor Olzak?
Treba da potražim drugi put... Automat za svetlost naglo osvetli hodnik i Danijel ugleda bakarnu
pločicu na su sednim vratima: Doktor Rober Olzak, neuropsihijatar, Bolnica Garišankar. Poslanik
budućnosti stanovao je, dakle, u istoj zgradi kao i Monika Gersten? Ili je možda to bio znak
prepoznavanja, mentalno zračenje? On besno pritisnu zvonce i diže pogled prema zvezdama. Orion je
bio nestao. I Kastor i Poluks. Lako je pronašao trougao Altair - Deneb - Vega, a ovu poslednju
gotovo iza zenita. Mesec je krajem prvog tromesečja širio zejtinjavu svetlost zbog koje su bledela
sazvežda. Položaj ovih odgovarao je tačno sredini leta. Jul - avgust. A trebalo je i da bude negde
blizu dvadeset tri časa. Bilo je toplo. Neka svetlost sijala je na trećem spratu nekakve kule na kraju
glavne aleje. Danijel se nije sećao da je video tu kulu. On ostavi folksvagen na jednom praznom
parkingu. Sartesov BMW nije bio tu. On obiđe jedan ružičnjak čiji mu se miris učinio neobičan.
Zastade uznemiren. Na mesečini ugleda nekoliko ruža boje sleza, gotovo ljubičaste. Produži svojim
putem. Bile su samo ruže! On stiže do jednih uzanih metalnih vrata, bez kvake, bez reze, bez vidljive
brave i izgovori svoje ime glasom koji je od uzbuđenja bio promukao. Uspeo je uprkos svemu da
stigne do pribežišta Velikog Zmaja. On će izaći iz lavirinta.
Vrata se tiho otvoriše. On natraške pođe nekoliko koračaja kroz hodnik da bi se uverio da su se vrata
potpuno zatvorila. Dobro je. Niko me ne prati. Pomalo zadihan, zastade na stepeništu. Zatim ponovo
pođe. Na odmorištu stepeništa na drugom spratu potraži vrata predsoblja kroz koje se dolazilo do
Sartesove radne sobe. Međutim, ništa više nije bilo kao u njegovom sećanju. Neka plavičasta svetlost
osvetljavala je dug bledosiv hodnik, uzan i pust. Danijel pođe tim hodnikom i stiže u predvorje sa
nekom tavanicom, punom belih sijalica koje su žmirkale. Odjednom odjeknu neki muzikalni zvižduk.
Zatim tup šum. Zvižduk prestade. Jedan čovek izade iz lifta. Bio je obučen u neku vrstu belog kimona.
On priđe Danijelu i pruži mu ruku, smešeći se tužno, ali toplo. Prilično mlad, omalen, duge zatvoreno
mrke kose i jako izraženih crta. Nešto podrugljiv izraz sa kraja debelih, gotovo crnačkih usana
produžavao je njegov osmeh. Mogao je biti star oko trideset pet godina.
"Ja sam Rober Olzak. Vi ste Danijel Dijersan, zar ne? Drago mi je što sam vas upoznao. Sa zebnjom
sam vas očekivao: to su vam neizvesnosti Neodređenog vremena. Ja sam asistent doktora Karsona,
glavnog lekara u Garišankaru, specijalno zadužen za hronolitička istraživanja. Sad sam na mom
desetom boravku u Neodredljivom. Hoćete li da pođete sa mnom?"
"Kuda?"
"Pravićemo se da idemo u posetu Bolnici Garišankar i da imamo sastanak sa doktorom Karsonom.
Udite u kabinu."
"Zašto praviti se?"
"To je tehnički metod koji se upotrebljava u psihronautici, da bi se uspostavili trajni odnosi između
subjekata u dubokoj hronolizi. Potrebna mi je vaša saradnja: to će uspeti samo ako se vi slažete i ako
se ne prepustite rasejanosti. Od ovog svemira imate mnogo da naučite."
"U redu. Gde smo sad?"
"Ovde, bilo gde, negde, svud. Ovaj dekor nije trajan. To je običan sporazum između vaših i mojih
predstava."
"Recimo. Vi ćete me odvesti u Garišankar?"
"To neće baš sasvim biti Garišankar, već samo na izgled. Ali ne znam da li ćemo uspeti. Između nas
su fordovi Bolnice uspostavili mentalnu vezu, ali ona katkad popušta, i mi se gubimo. Hteo bih da
napravim opit, kako bih je ponovo uspostavio. Više puta imao sam osećanje da je neka sila, neki
strani um pokušavao da nas odvoji."
"Koji je cilj vašeg zadatka?"
"Bolje da ga ne znate."
"A ako odbijem da sarađujem?"
"Onda ćete biti prepušteni samom sebi - ili ne znam čemu Neodredljivom, i možda iz njega nikad
nećete izaći. Uđite u kabinu."
Danijel posluša i nađe se u nekoj okrugloj prostoriji koja je imala oko dva metra u prečniku. To nije
bio lift. Doktor Olzak uđe, a vrata se tiho zatvoriše. Bleda zelena svetlost izbijala je iz zidova.
Izgledalo je veoma futuristički. Muzikalan zvižduk se ponovi i prestade.
"Ja vam baš sasvim ne verujem", reče Danijel.
"Ali... kad budete... ponovo učvrstili mentalnu vezu koja nas sjedinjuje, šta će se onda desiti?"
"Ja ću ući u podsvest. Moja ličnost će se stopiti sa vašom. Ja ću tad biti samo budan svedok vašeg
iskustva. Za izvesno vreme moje će uspomene nestati. No ja ću se osloboditi, kad bude potrebno da
vam pomognem... Mi imamo jednog zajedničkog neprijatelja: HKH."
"Ko je HKH?"
"Jedna privatna industrijska imperija koja je u Evropi postojala krajem prošlog veka i koja je bila
srušena, ali koja je nastavila da fantomatično i učaureno postoji u hronolitičkom svemiru. Ti fantomi
imaju jednog mitskog imperatora, Harija Krupa Hitlera I, koji je rođen u paranoičnim snovima jednog
magnata dvadesetog veka, čija su početna slova takode bila HKH: Hans Karl Hauzer. Ne znam zašto
se HKH okomio na vas. Bolje bih ga razumeo da raspolažem svim svojim mogućnostima i svim
svojim uspomenama. No ja sam samo ograničeno svestan, a moje pamćenje se muti. Ne znam zašto je
moždano-fordalna veza uspostavljena između nas naglo popustila i zašto sam ja bio probuđen.
Postoje dve pretpostavke: ili HKH pokušava da nas odvoji, ili Garišankar pokušava da me pozove...
Ja nisam pred vama, a dekor koji vidite je samo uslovan. Uslovan je takođe naš susret. I naš
razgovor, isto tako. Poruka koju vam upućujem može biti izopačena za vreme prenosa, bilo ako se
umešaju naši neprijatelji, bilo slučajno. Uvek je teško opštiti u hronolitičnom svemiru. Ovde nikad
ništa ne treba shvatiti kao definitivno ostvareno."
"A kad ćemo stići u bolnicu?"
"Pojma nemam. Bilo kad, ili nikad. Možda smo već u njoj. Možda je nikad nismo napustili. Možda i
ne idemo u nju. Možda..."
Danijel nije imao nikakvo osećanje kretanja. Rober Olzak je bio nepomičan, ukočenog izraza lica i
krutih udova. Dugo je ćutao, i najzad prošaputa:
"U vezi sam sa fordovima Garišankara. Sve je u redu."
Danijel pokuša da porazmisli o čudnom položaju u kom se nalazio. Po meri u kojoj se prošlost ništila
ponavljajući se, čitav niz događaja se ređao oko ova dva stožera: HKH i Bolnice Garišankar. Da li
su to bili plodovi njegovog duha, strana mentalna viđenja, lutajući simboli na pola puta između dana i
noći ili istinite stvarnosti budućnosti? Možda sve to istovremeno. Sve, bilo šta ili baš ništa! I bog će
znati šta još... Danijel je uvek bio sklon sanjarenju i snalaženju više no akciji: te mu ovaj ludi svemir
neizvesnosti nije izgledao sasvim stran. On ga je prihvatio kao što je prihvatio društvo u kom je živeo
otkad je odrastao, sa mešavinom verovanja u sudbinu i prezira, visine i odsutnosti. Pokoravao se
novim zakonima, jedva nešto besmislenijim i prinudnijim od zakona civilizacije. Osećao se
izgubljen, ali jedva nešto više no nekad. Svakako je promenio gospodare. Na izgled, stari gospodari
nisu nimalo bili važni. Nije žalio za njima. Sem ako se oni nisu jednostavno prerušili. Prinuda je sad
vršena na grublji i potuljeniji način, u svakom slučaju zastrašujuća, a to je možda bilo samo pitanje
navike.
Gušio se. No on je uvek imao osećanje da je zatvoren u nekom lavirintu. Već su mu odavno ukrali
vidik. Uprkos svemu, gajio je nadu da će se iz tog izvući, i znao je da ga nikad neće izgubiti. Pre
vremenskog udesa često je imao utisak da je njegov život san: bar za vreme njegovih noćnih vožnju
oko Pariza. Nimalo ga nije iznenađivalo što je, usled nekog grubog preokreta, njegov san sad bio
život. Njegovo sadašnje iskustvo izgledalo je da se ipak nalazi izvan sna. Međutim, verovatno je
lažna misao koju imamo o snu kad smo budni. Šta se to misli o snu kad se sanja? Bilo šta, ili baš
ništa...
Kao svestan i budan video je sebe onakvim kakav je uvek bio. Uostalom, zašto se promenio? Hteo je
da izađe iz tog, ali nije bolje no pre znao kako slomiti obruč koji ga je držao zarobljenog; a što je sad
taj obruč bio mentalan, nije ga činilo lakšim za uništenje. Danijel nije imao smelosti da se protiv
iluzije buni više nego što je znao da se bori protiv stvarnosti. Služio se lukavstvom, bežao je, opirao
se, kad je bilo potrebno varao je, gajeći uvek nadu da će jednog dana biti jači, da postigne više
svesnosti i slobode, da bi tad mogao da se jednakim snagama bori sa društvom ili svemirom. Ali
droga - ako je to bila droga - ili rasprskavanje vremena - ako je to bilo rasprskavanje vremena - nisu
mu još doneli snage, svesti i slobode.
Možda je nastao trenutak da se pobuni i da se bori... On pređe desnom šakom ispred svog lica, što je
pobrkalo njegovo viđenje, da vazduhu oko njega da staklast izgled i da Robera Olzaka utopi u neku
drhtavu maglu, dok je izgledalo da se njegovo lično telo delilo. Prestade da se kreće i sve postade
normalno - ili gotovo normalno. Samo što je doktor Olzak postao nešto vazdušast. Danijel proceni da
on tu ličnost može oterati naporom volje. Da je odstrani iz toka prizora. Naterati je da nestane. No, da
li je to dobar potez? Aktivan čovek oprobao bi sve mogućnosti akcije koje su mu se pružale. On bi
svim sredstvima pokušao da sruši tu iluziju i da prekine moru, uz opasnost da se zaglibi dublje u užas,
ako to ne bi bila ni iluzija ni mora. On nije bio čovek od akcije i bilo mu je odvratno da se suoči sa
borbom lice u lice: bojao se onog što bi mogao otkriti na drugoj strani iluzije ili more. Nagonski,
izabra još jednom bekstvo. Kad je u nepokretnoj kabini napetost postala nepodnošljiva pored jednog
neznanca promenjenog u kip od soli, on lako skoči u vremenu, kao što je više puta uspeo sa
folksvagenom. On je uvek priželjkivao tu moć. Sad ju je imao. Sve se dobro odvijalo.
Kabina nestade. Danijel poče da se penje. Bilo mu je dobro. Imao je osećanje da, najzad, zauvek
napušta ovaj prostor koji ga guši i za koji ga je sudbina prikivala već hiljadu godina. On zažali za
Bolnicom Garišankar. On neće upoznati doktora Karsona. Nikad neće saznati istinu o HKH. Šteta. No
u svakom slučaju bitno je bilo izaći, a ta tajanstvena bolnica izgledala je kao neka nova zamka, nov
spretan način da ga zadrže u lavirintu... Peo se stepeništem. Sve je bilo u redu. Zatim oseti kako mu
polet slabi, a telo postaje teže. Mišići mu se ukočiše od strepnje, i u jednom trenutku dodirnu ga
beznadežnost. Ponovo je padao. Probudilo ga je snažno osećanje hladnoće. Njegova bosa noga
oslanjala se na zaleđeno okno. Ležao je na nekakvoj niskoj i tvrdoj klupi ili na kanabetu. Velika
sijalica bez abažura visila je iznad njega. Primeti da su mu skinuli odeću. Neki čovek u crnom
kombinezonu gurao ju je u jednu vreću. Odaja je bila gotovo prazna: okrugao sto u sredini, nekoliko
stolica, jedan rasklimatan orman, jedna škrinja sa starim prašnjavim televizorom. Osećalo se na
zatvoren prostor, uprkos aerosolu koji je Danijel još osećao u nozdrvama. Jedna mlada plava žena
uđe noseći poslužavnik na kom se nalazio jedan kovčežić od abonosa ili od metala. Začu se
nerazgovetan šum, kao neko krkljanje rđavo doteranog radio-prijemnika. Žena okrete Danijelu leđa
krijući svoje ruke. On se nalakti i spazi kako neki čovek u crnom stoji iza njega, naslonjen na naslon
kanabeta. On se ispruži, udahnu vazduh i pokuša da se opusti.
To je već video, to je već doživeo. Zamka iz prošlosti. Ali možda je trebalo ići tim tokom do kraja da
bi se saznalo šta se dogodilo. U predviđeno vreme iskrsnu Forestije. Kao i u Šoaziju, na sebi je imao
crni kombinezon sa crvenim prugama i neku vrstu gipkog šlema stisnutog oko njegove koščate
lobanje. Na grudima su mu tri slova HKH bila okružena crvenim krugom. Izuzev toga, bio je to
Forestije, kog je Danijel poznavao; onako dugačak, mršav, sa jakim zglavcima, sede kose, uzanog
lica, nosa oštrog kao sečivo noža i dve brazde slične ožiljcima koje su polazile od očiju i sastavljale
se ispod njegovih usana. Tako obučen izgledao je nekako satanski.
"Hajde, Dijersane, nemojte da ste takvi, stari moj", reče on gotovo prijateljskim glasom.
Udaljeni odjek ponovi njegove poslednje reči. Ova kuća je zbilja bila ozvučena. Odjekivala je.
Forestije zatvori vrata od hodnika, vrati se i smešeći se dodade:
"Budite mirni. Vi ste uhvaćeni. Ne može se uvek dobijati." Od tavanice se odbi odjek... uvek!
"Još me vi, Forestije, nemate."
"Baš vas imam. Vi ste u škripcu i reći ćete mi šta ste radili u fabrici u Šoaziju."
"To ćemo videti", reče Danijel.
Odluči da ni u čemu ne prenagli, da ide do kraja ovog toka stvari, da se, koliko je to mogućno, ponaša
kao u stvarnom svetu.
Forestije baci pred njega iznošeno donje rublje i kao petrol plavo odelo koje je on dobro poznavao.
On tu pojedinost nije sebi objasnio. Ćutao je. Kao i ranije. Temperatura nije imala više ničeg letnjeg.
Svakako da više nije bio mesec jul. Postojalo se sad ili bilo kad. Možda je 20. novembar. Ili 32.
decembar.
Mlada žena se okrete. Na sebi je imala bele pantalone utegnute oko članaka i dugu belu tuniku. Na
grudima, između dve dojke i ramena imala je neku vrstu značke sa natpisom crvenim slovima:
Bolnica Garišankar. U ruci je držala kovčežić od abonosa ili od metala. Ona kroči dva-tri koraka
prema Danijelu, stade pred njega i pogleda ga u oči, kao da bi mu prenela neko tajanstveno
upozorenje.
"Istina je to što on kaže. Vi ste u opasnosti i bolje je da budete poslušni. Naročito, nemojte na bilo
koji način pokušavati da pobegnete. Ne može se umaći Imperijalnoj izvršnoj službi. Eto, vidite, i ja
sam zarobljenica."
"Baš me briga", reče Danijel.
"...me briga", svadljivo ponovi odjek.
Danijel pokuša da ustane. Neubedljivo je to bilo. Znao je šta će se dogoditi. I zbilja, čovek koji je
stajao iza njega snažno ga udari između vrata i ramena. On se ponovo sruči na kanabe. Počeo je opet
da se pita da li je vredelo ići ovim tokom do kraja. Besmislenim tokom. Želeo je samo da se izvuče.
On se ispruži i zažmuri.
"Ostavite me na miru", reče. "Pustite me da spavam ili da crknem ili bilo šta."
Forestije prsnu u smeh.
"Ne zamaraj se. Budi miran, više od tebe i ne tražimo." Mlada žena se zabrinuto umeša.
"Ne mislite da je ovo neki san. Vi možete umreti."
"Ma biće on razuman", reče Forestije. "On tako ne izgleda, ali on vrlo dobro shvata šta je u njegovom
interesu. Neće se više zabavljati izigravanjem zloće. Neće se to usuditi, čak ni u snu."
"Pa verovatno ću se i usuditi", reče Danijel vrlo tiho.
"Eh, to bih voleo videti!"
"Čujte", reče mlada žena. "Slušajte dobro. Šumove, glasove. Shvatićete tad da ne sanjate. HKH i
Bolnica Garišankar stvarno postoje u vašoj budućnosti. Hronolitički svemir takođe je stvaran. Ubrzo
ćete za to imati dokaza. Dakle, nemojte ništa rizikovati."
"Dobro, u redu", preseče Forestije. "Pusti ga i daj mu brzo injekciju."
U tom trenutku vrata od hodnika neko odgurnu. Danijel otvori oči. Pojavi se neki Forestijeov čovek:
imao je crni kombinezon i pljosnatu kapu.
"Šefe", upita on, "šta ćemo da radimo s vašim kolima? Hoćemo li ih isto tako izvesti na autoput broj
20?"
"Pa ti si pošašaveo! Ostavićemo ih u Parizu, naravno. Posle ćemo videti šta se može učiniti. U
svakom slučaju, ja ću se brinuti o mojim kolima. Nisu mnogo oštećena. Snađite se sa folksvagenom."
"On je gadno udešen! U redu, šefe."
Čovek izađe i zatvori vrata, a odjek njegovih koraka dugo je odzvanjao. Danijel ponovo pokuša da se
digne.
"Hoću li ga opet pošpricati?" upita čovek koji je stajao iza kanabeta.
"Ne, ne", reče mlada žena. "On ne treba da spava posle injekcije. To je suviše opasno."
"Kakve injekcije?" uzviknu Danijel. "Šta je to? Šta hoćete da mi uradite?"
"Dobićete jednu sasvim bezbolnu injekciju..."
"A zatim?"
"Ničeg se nećete sećati", reče Forestije. "Čak ćete i vaše ime zaboraviti. Bar za izvesno vreme. Posle
toga, malo-pomalo vratiće vam se, sem ovog što se večeras desilo. Samo poslednjih časova koji su
prethodili ovoj injekciji, a zatim ništa. Praznina! Onda ćemo vam dati drugi identitet, drugo odelo i
prenećemo vas u HKH. Biće vam potrebno više meseci pre no što saznate ko ste i to dokažete. Ovo
što ćemo vam ubrizgati potiče iz Bolnice Garišankar. To je jemstvo, zar ne?"
"To nije viši hronolitik, ali on ima nuzpojave, naravno."
Danijel učini napor, trudeći se da ostane miran.
"Hoću li se povratiti?"
Forestije se isceri.
"Zavisi od tog šta vi nazivate povratiti."
Mlada žena mu se okrete.
"Molim vas, nemojte mu reći."
"Hoću da znam istinu... ako postoji neka istina", reče Danijel.
"Niste spremni", reče mlada žena.
"Dobro, u redu, dajte mu tu injekciju", naredi Forestije.
Danijel se naglo diže. Čovek koji je pazio na njega nije mogao da ga zadrži.
"Kunete li se da taj proizvod dolazi iz Garišankara?"
"Kunem vam se. Bezopasno je, pod uslovom da budete mirni. Primorana sam da slušam", dodade
mlada žena. "Ničim vam ne mogu pomoći."
"Odavde mogu pobeći kad zaželim", reče Danijel.
"Ako pokušate da pobegnete oni će vas uspavati, a to će povećati opasnost. Ja moram da pazim na
vaše srce i da vam dam još jednu injekciju, da bih vas ojačala u slučaju klonulosti. A pošto ja nisam
lekar, morate mi reći šta osećate. Budite mirni. Imajte poverenja."
Imati poverenja? Ne, Danijel više nije imao poverenja ni u šta ili u bilo kog u ovom besmislenom
svetu.
"Izvolite", reče on sležući ramenima.
U čemu je bila stvarnost? A san? Ko je sanjao? Danijel Dijersan ili čitav svemir?
On pođe natrag, sede na klupu i mladoj ženi pruži desnu ruku. Ona je uhvati, zatim kovčežić od
abonosa ili od metala stisnu uz sebe laktom. On oseti njen voćni i kiseo miris: mirisala je na vitamin
C. Nešto mu zagolica kožu i, malo-pomalo, osećanje jake hladnoće pope mu se do ramena, proširi na
vrat, zahvati grlo, pluća i čitav gornji deo tela.
"Hladno mi je", reče.
"To je normalno", reče mlada žena.
"Obucite se", reče Forestije.
Danijel se nespretno uvuče u pantalone boje plave kao petrol koje mu je Forestije bacio ispred
divana.
"Nemojte još oblačiti sako", zamoli ga mlada žena. "Za slučaj da budem primorana da vam dam još
jednu injekciju."
"U redu. Je li danas 31. jul?"
Forestije zbunjeno pogleda u svog zarobljenika.
"31. jul! Žurite, prijatelju! Koliko znam još je", i on pogleda u svoj sat, "još nekoliko minuta je 20.
jun."
"20. jun 1966?"
Šef bezbednosti slegnu ramenima.
"Sigurno ne 1914. pre Hrista!"
"Pretpostavljam da je to duhovit način reći da smo u 1966!"
"Reći na duhovit način, he!"
Jun 20... Danijel se sad osećao suviše umoran - i ravnodušan - da bi analizirao sve posledice te
pretpostavke. I to prilično zastrašujuće pretpostavke. Bio je umoran, slab i grozničav. Sručen na
klupi, više nije imao snage ni želje da ustane.
"Dakle, Dijersane, nećete više da izvodite?" Mlada žena priđe i sede pored Dijersana.
"Sve će biti dobro", reče ona. "Za vas nema drugog rešenja do saradnje sa HKH. Ja, ja sam u
Garišankaru i pristala da radim za Imperijalnu izvršnu službu. Znate, to ima prednosti. Iskreno vam
mogu reći: pre nisam znala šta je to ljubav. Nisam imala nikakav seksualni život. Kunem vam se da
nećete ni za čim zažaliti. Da, u seksualnom pogledu HKH će vam pružiti sve što možete zaželeti, sve
što možete zamisliti i preko tog. Štaviše, imaćete šansu da postignete... subjektivnu večnost. Ako
umrete u hronolizi, mogućno je pomnožiti silu deset sa oko dvanaest subjektivnih trajanja vaših
poslednjih trenutaka života. HKH ima tu moć, jer Imperija pripada hronolitičkom svemiru."
"Ma ne", reče Forestije. "Obrnuto. Hronolitički svemir pripada HKH. I na našoj strani je pravo, kad
ga branimo od Garišankarovih lekara i njihovih prljavih eksperimenata. Da, Dijersane, što se ostalog
tiče, ona je u pravu. Ali ja ti o tom ne bih govorio. To ti se ne bi tek onako pružilo. Moraš pružiti
svoje dokaze. A dotle... gledaj, tvoja lažna lična karta, evo šta od nje činim."
Šef bezbednosti diže mali mrki četvorougaonik ukrašen jednom starom fotografijom i nadnese je nad
plamen svog upaljača.
"Ako lekari misle da će nas prevariti ovakvom stvarčicom, varaju se. To je amaterski rad. Jeste li
videli ovu fotografiju? Nema čak ni najosnovnije sličnosti! Glava je izduženija, crte su izraženije, oči
su više upale, čelo bez kose, sa dugim mrkim pramenom... Ovaj tip mora biti ili Italijan ili Španac.
Oni su se jednostavno zeznuli!"
Danijelu se čudno steže oko srca. On je pridavao sentimentalnu važnost svojoj propusnici. Gotovo je
bio ponosan što je imao tu kartu. Zahvaljujući njoj, osećao je da pripada maloj rasi gospodara...
"Gledajte šta radim s njom, prijatelju!" reče Forestije.
Zatim uze Nerekovo pismo, pročita ga i odsečno pruži Danijelu.
"Objasnite mi ovaj datum: 19. septembar 1966? Šta to treba da znači? Šta izigravate? Pokušavate da
me uverite. Terate šegu sa mnom."
"Šta izigravate?" upita odjek.
"Šta izigravate?"
"Šta izigravate?"
"Šta izigravate, Dijersane. Do đavola, terate šegu sa mnom, 19. septembar 1966!"
Danijel nesvesno uze listić. Imao je mnogo muke da uperi pogled na tih nekoliko redova za koje je,
uostalom, imao utisak da ih zna napamet.

Naši prijatelji, G. Defner i Rober Sartes, obaveštavaju nas da ste slobodni počev od 30. septembra
1966. Oni nam takođe ukazuju da vaše profesionalno iskustvo stečeno u Birou za tehničku
dokumentaciju S.E.A.K-a i u Laboratorijama S.E.R.B.A, kao i vaša dvostruka književna i naučna
sprema odgovaraju na dovoljan tačan način kvalifikacijama za položaj u Vilmingtonu (Delavar), u
sedištu naše zajedničke filijale sa Dipon Di Nemurom...
Budalo! To je dakle vrsta snova koje sebi pružaš... jer, naravno, to tamo ne postoji. Nikad Nerek i
Frobašer nisu mogli da ti pišu da bi ti predložili položaj u Americi.
I oni ti nikad neće pisati. Takve se stvari ne događaju u stvarnom svetu... On pogleda da bi proverio
datum - taj datum koji dovodi u zabludu, i neobjašnjiv. Međutim, on iznenađeno pročita: 29-31. jul,
Bolnica Garišankar:

Pažnja, Danijele Dijersane! Upali ste u klopku HKH. Mi mislimo da ste u opasnosti. Pokušavaju da
vas uvere da se vremenski udes desio 20. juna, da bi na taj način poremetili vaše rasuđivanje i
uništili vašu moralnu snagu. Vaš stepen svesti već dramatično opada. Vi se povlačite u nepoverljivost
kao što to želi HKH: njima je potrebno da ostanete pasivni... Uskoro ćemo vas osloboditi. Budite
mirni. Zasad se trudite da ne zaspite. To je veoma važno. Treba da budete svesni, da bismo mogli
dosegnuti do vas. Ne krećite se. Ne pokazujte nikakvo iznenađenje. Pažnja, mi stižemo!
Vaša nacionalnost nije prepreka, pod uslovom da pristanete da se nastanite u SAD u najmanjem
trajanju od pet godina.
Pažnja, mi stižemo!
Ako vas naš predlog interesuje, izvolite stupiti u vezv sa g. Distelbartom na gornjoj adresi...

Čudno je to upozorenje Bolnice Garišankar stavljeno u Nerekovo pismo. Danijel se upita da li treba
da taj listić hartije vrati Forestijeu koji je besno pazio na njega. Laboratorija Nerek i Frobašer g.
Danijelu Dijersanu. Poruka bolnice je nestala. Ostalo je pismo. Bilo mu je toga dosta. Želeo je da
spava i da se probudi. To je bilo gotovo isto. To je značilo izaći. Ali, kako izaći iz jednog sna kom
nema kraja?
"To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video!" reče Forestije uzimajući ponovo listić hartije.
Danijel je kroz maglu groznice, pomalo ružičaste, raspoznavao šefa bezbednosti, mladu ženu i
njihove pratioce. Peckalo ga je u očima. Njegova slabost je rasla. No ipak, on je pokušavao da se
odupre snu; ne toliko zbog poruke i Garišankara, u koju nije verovao, već zato što ga je bilo strah.
Kakav je to san izvan sna? Smrt?
Odjednom se kroz zidove i sa tavanice pojavi horda belih priviđenja sa hirurškim maskama na licu i
naoružana ručnim generatorima za mikromaglu. Oni opkoliše Forestijea i njegove saučesnike. To su
svakako ljudi poslati iz Bolnice Garišankar. Danijel prepoznade doktora Robera Olzaka koji je,
izgleda, predvodio malu grupu, i Laršea, bivšeg inženjera u iznošenom odelu.
"Dijersane, stari moj Dijersane, spaseni smo", viknu Larše.
Forestije i njegovi prijatelji nestadoše još u prvim trenucima napada. Mlada žena je pošla za njima.
Ili su je oni odveli. Spaseni? Bio bih spasen kad bi to bilo istina, pomisli Danijel. Međutim, to je
samo jedan drugi san. Larše ga je muvao u slabine smejući se i stiskajući mu snažno ruku.
"Kakav doživljaj, stari moj! Osamnaest meseci nezaposlenosti i zatim ovo... U stvari, za mene je bila
sreća što nisam našao zaposlenje. Da sam našao nekakvo zaposlenje bio bih neki siromašak..."
On provuče kroz kosu svoje prste na kojima su nokti bili polomljeni. Kosa mu je padala u sedim i
krupnim pramenovima oko neobrijanog lica. Danijel ponovo prestade da sluša. Dva čoveka iz
Garišankara ga uzeše za ruke i pomogoše mu da se digne. Uz njihovu podršku on načini nekoliko
koraka kroz prečist hodnik, beskrajan i sve širi i širi, i koji se gubio usred neke snežne pustinje... Ti
ćeš se vratiti hladnoći! Zatim prestade da gleda, da očekuje, da se nada. Želeo je da se onesvesti, da
nestane i da iz svega izađe na bilo koji način.
 5.

On dvaput zasvira sirenom. Pojavi se noćni čuvar u metalno sivoj uniformi sa kapom sa vizirom,
širokih ramena i duge majmunaste ruke o kojoj je visilo neko sjajno oružje.
"Šta vi želite, u ovo doba?"
"Da posetim vašeg gazdu, prijatelju."
"Kog gazdu?"
"Oh, bogamu. Ne zakerajte. Evo moje lične karte."
Čuvar izađe iz svoje stražare, uze četvorougaoni karton koji mu je Danijel pružio kroz rešetku.
"Ne znam da li je ispravna."
On upali baterijsku lampu i prinese kartu očima.
"Šta je bilo?"
"Pa ova slika ne liči mnogo na vas."
"Ja sam Danijel Dijersan."
"Na fotografiji ste ćelaviji i mršaviji."
"Šalite se - ćelaviji!"
"Čelo vam je prilično golo, eto."
"Pa, promenio sam način češljanja."
"Nije samo to. Čelo, nos, brada - to baš niste vi."
"Malo sam se ugojio."
"To je čudno, jer uprkos tome na fotografiji ste stariji no u stvarnosti."
"Čujte, tu se ništa ne vidi. Batalite to."
"Dobro, telefoniraću."
"Veliki Zmaj me očekuje."
"Prošla je ponoć. Moram da telefoniram. Takvo je pravilo."
Ponoć je prošla! Nemoguće da je toliko kasno... Danijel je imao zbrkano osećanje umora i
odvratnosti. Nije se još bunio: bio je premoren da bi se sad bunio. Jednog dana, kasnije, on će se
pobuniti, to je znao - on je uvek znao... Pri poluotvorenim vratima folksvagena on ponovo pročita
Elenino pismo na svetlosti sa plafona kola.

Dragi moj Danijele,

Srećna sam što te mogu obavestiti da ćemo uskoro moći da se sastanemo. Ti sumnjaš da nije lako
organizovati takav susret. Međutim sve je u redu. Samo, moraš biti spreman na jedan šok. Iznenadiće
te dekor i okolnosti. To je bilo neizbežno iz razloga koje ćeš kasnije saznati. Od tebe tražim da
ostaneš miran, ma šta se dogodilo. Hronolitički svemir može nam prirediti još iznenađenja... Želi ti
sreću i do skorog viđenja. Elena.

"Gospodine Dijersane, dodite brzo!" viknu čuvar otvarajući gvozdenu kapiju. "Zovu vas na telefon.
Mora da je nešto važno, čim vas ovde zovu i što su fordovi dali vezu!"
Danijel besno zgužva pismo i gurnu ga u džep sakoa boje plave kao petrol. On brzo izlete iz kola i
nalete na zid. Noge su ga jedva držale. Leva ruka mu je još bila sleđena, a na usnama je imao kristale
soli.
"Šta, jeste li umorni?" upita čuvar pridržavajući ga. "Izvinjavam se zbog karte. Nisam mislio da ste
neko toliko važan?"
"Otkud toliko važan?"
"Pa kad vam ovde telefoniraju."
"Ko me traži?"
"Ured glavnog lekara, mislim."
Stražareva kućica sastojala se od jedne majušne četvrtaste odaje sa metalno zelenim nameštajem i
prilično velikim telefonskim aparatom sa mnogo dugmadi. Danijel se osloni na jedan sto i uze
slušalicu.
"Dijersan? Ovde je Olzak. Gde ste?"
Danijel umorno i odsutno pogleda oko sebe. Dobri bože, zar se nikad neću izvući.
"I ja bih hteo znati! Negde... u Neodredljivom, naravno."
"Zar niste u fabrici u Šoaziju?"
"Recimo. Ja sam na nekom mestu koje liči na fabriku u Šoaziju."
"Budite oprezni. Fabrika u Šoaziju nalazi se u hronolitičkoj zoni koju manje-više kontroliše HKH.
Ljudi te Imperije pokušavaju da vas priteraju u ćoše. Oni će vam preprečiti sve puteve budućnosti, a
potom ćete zavisiti od njih."
"Ali šta im može značiti da li ću biti ovde ili negde drugde? Šta oni hoće od mene?"
"Nemam pojma."
"A zar vam Garišankarovi fordovi nisu to objasnili?"
"Ja više nisam u vezi sa Garišankarovim fordovima."
"Znači, vi više ništa ne možete učiniti da bi mi pomogli?"
"Ja poznajem hronolitički svemir i njegove zamke."
"Počinjem da se na njih navikavam. Jeste li mi to vi poslali poruku u Nerekovom pismu?"
"Ja vam neprestano šaljem poruke. Svesno ili ne. Stiže možda jedna od sto."
"Pretpostavljam da je to zakon u hronolitičkom svemiru."
"Veze u Neodredljivom su teške i malo pouzdane. HKH to koristi da bi uneo zbrku, da bi svud
posejao sumnju i podozrenje."
"Hteo bih da znam kakvu ulogu u svemu tome igram ja."
"Mislim da je ta uloga važna."
"No, da li sam ja pion ili igrač?"
"Vi ste možda pion. Potrebno vam je da postanete igrač. U svakom slučaju, ja vam ne mogu pomoći,
ako mi stalno promičete između prstiju. Hteo bih da sa vama uspostavim čvrstu vezu, ali vi se stalno
krećete, prijatelju. Ja..."
"U stvari, vi pokušavate da se poslužite sa mnom, zar ne?"
"Ne. Kunem vam se. Mi smo saveznici. Silom. To, Dijersane, treba da shvatite."
"Ostavite me na miru. Pustite me da mirno crknem!"
Rober Olzak se nasmeja, oštro i ogorčeno.
"Dragi moj, nikad se na miru ne crkava. Ne, čak ni to, žalim... Još jedanput ćemo pokušati s lažnim
kontaktom sa Garišankarom."
Danijel je duboko disao. U ušima mu je bubnjalo.
"Pretpostavimo", reče on. "Počinjem da bivam umoran od vaših marifetluka i pitam se nije li HKH u
pravu. Šta treba da radim?"
"Pa ništa. Baš ništa. Smireno nastavite ovim tokom. Ne krećite se. Nemojte preduzimati inicijative.
Dolazim i dokazaću vam da je HKH vaš neprijatelj."
"U redu. Čekam vas."
Danijel načini laki skok unapred i poče da proračunatom sporošću vozi glavnom alejom. Još je bio
umoran i rasejan kao pre. Pritiskao je pedalu za gas, što je manje mogućno, ali kad mu je zapovedanje
mišićima malo izmicalo, folksvagen bi naglo poleteo napred. Pritiskom na pedale kočnica usporavao
bi ga. Mesečina je plavila dvorište pod svetlucavom prašinom. Džinovske fabričke zgrade
zasenčivale su nebo kao olovne stene. Samo polako! Jedna siva masa pojavi se s leve strane. Na
desnoj strani ispred njega, dve, tri, četiri! Ukupno osmoro ili devetoro kola sličnih Forestijeovim
kolima. I još jedna pozadi. To je neko znamenje: pajkani se množe da bi preprečili put u budućnost.
Da li da sačeka? Da ne pokuša da beži... Svi pežoi 404 su usporeno jurišali. Odjednom se začu
tajanstveni šum: podsmešljivi picikato uz tutanj dobovanja. A izdaleka škriputavi smeh cimbala. Taj
šum je podsećao Danijela na neku uspomenu, koju nije mogao da dokuči. U dnu vremena nešto se
dogodilo na tu muziku. Dobri bože, da sam doživeo udes u Šoaziju! Da me je u dvorištu, kad sam išao
kod Velikog Zmaja, ta baraba spljeskala? I onaj drugi, prokleti doktor, šta li samo čeka da se pojavi?
Sad 404 koji je bio ispred, s užasavajućom sporošću pođe pravo na folksvagen. Nagonski i uprkos
svojim odlukama Danijel prikoči i malo skrenu. Njegovi pokreti imali su u vremenu dejstvo onakvo,
kakvo je očekivao. Folksvagen i 404 razdvojiše se, istovremeno ostajući na svojim putanjama.
Istovremeno se povukoše i ostali 404. Danijel skide stopalo sa kočnice. I ponovo poče potera. Pežo
404 koji je dolazio iz dna dvorišta izgledao je kao da leti i pikira na folksvagen. Neko bledo sevanje
iza vetrobrana otkri dve pomalo nejasne glave. Jedna je imala na oči natučen šešir, a druga kačket sa
vizirom. Metalni ukras na hladnjaku podsećao je na zube nekog razjarenog čudovišta. Oba vozila nisu
bila udaljena jedno od drugog više od nekoliko metara, nekoliko centimetara. Danijel ponovo pritisnu
kočnicu i udaljenost se odmah vrati na trideset-četrdeset metara. Glasno je disao. Pritisak na papučici
postajao je sve više i više neravnomeran. Ruke i kolena su mu drhtali. Deset pežoa 404 i folksvagen
ljuljali su se napred - natrag i na mahove se opasno približavali jedno drugom.
Danijel je bio pijan od umora. Njegova krajnja slabost umirivala je u njemu svaki strah. Govorio je
sebi: to je samo jedan rđav trenutak kroz koji se mora proći. Ovako ili onako, ja ću se ipak izvući. Da
se samo razbudim, dobri bože, da se samo razbudim! Sad je samo jedno želeo: da se razbudi. On
ukrsti ruke ispred lica, sa uzdahom pusti da mu glava klone na upravljač i naglo otpusti kočnicu. On
nije video da se 404 bacio na folksvagen. Udarac ga snažno odbaci i spljošti uz sedište. Kroz
cimbala začu se zvon gonga i divljački picikato. Danijel raširi ruke i diže glavu. S druge strane
rasprslog vetrobrana gledala je izmučena njuška sivog 404. Začudi se što nije mrtav, što se nije čak
ni onesvestio. Neki neobičan, gotovo prijatan bol blago je podrhtavao u njegovim grudima. Kao
prisna životinja, nežna druga. Ti si u meni, ljubavi moja, kao život, kao smrt. On htede da digne ruku
da bi pomilovao životinju, koja mu je umiljato lizala srce, ali se ništa ne dogodi - ni osećanje ni
pokret. Njegovi mišići više nisu bili poslušni. Dobro, oduzet sam. Tome se trebalo nadati.
Čitav oblak belih priviđenja igrao je oko sudarenih kola: ljudi iz Garišankara. Sve se dobro odvijalo.
Danijel pomisli: ovog puta sam se izvukao. Neka mlaka tečnost tekla je njegovim grlom. Krv? Ali ja
nisam ranjen... To je prekrasno. Nikad on ne bi poverovao da krv može biti toliko ukusna. Neki
uzbudljivi miris vrućeg hleba lebdeo je u folksvagenu. Nasmeši se. Okružavala su ga bela priviđenja
nadnosila se nad njim. Polako utonu u nesvest. Hodao je ulicom. Bila je to neka uzana ulica koju su
lampe baroknih oblika škrto osvetljavale. Vazduh je bio vlažan i topao. Danijelu je koža bila
lepljiva. Mokra kosa mu se lepila za čelo i za vrat. Sako je nosio ispod pazuha. Košulja mu je bila
mokra od znoja. No, ipak, nije mu bilo vrućina. Zaista, nije bila vrućina. On podiže pogled, ali
prekriveno nebo nije dopuštalo da se vidi ijedna zvezda. Između svetiljki nekakav dim ili magla širili
su se nad tlom. Po mirisu proceni da je to dim. Izgledalo je kao da neki olovni veo prekriva grad. Da
li je leto? 29. ili 31. jul? Osloni se o stub neke svetiljke. Gušio se. Samo da se izvuče, dobri bože,
samo da se izvuče. Koji je ovo nepoznati grad? Šta ja ovde radim? Seti se Forestijeovih reči:
"Daćemo vam drugi identitet, druga odela i prenećemo vas u HKH. Pre no što budete znali ko ste i to
sebi dokažete, proteći će dobrih nekoliko meseci..." Samo nešto se nije odvijalo po planu tih bitangi.
On je bio Danijel Dijersan i on je to znao. Sem ako i to nije neka varka. Možda ja nisam Danijel
Dijersan. Možda sam Renato Rizi, mornar s ubogaljenom šakom. Ili Žan Larše, inženjer u pohabanom
odelu. Ili Rober Olzak, psihronaut iz Garišankara... Sem tog, izgubljen sam u nekom gradu
Industrijske Imperije. Zar je to, dakle, budućnost? Ovaj vazduh koji se gotovo ne može udisati, ta
vlaga, ta omorina koju prati neka vrsta unutrašnje hladnoće... Taj pusti grad, bedno osvetljen... Ne, to
se ne oseća. To je mora. Ja sam bolestan ili ranjen. Buncam. Odjednom se seti: fabrika u Šoaziju, sivi
404, udes. Nije se usuđivao da ruku prinese grudima, tamo gde se nalazila rana. Znači, sanjao je na
nekom bolničkom krevetu. Izvućiće se. Sve se dobro odvijalo. Nepoznat grad s uzanim ulicama i
baroknim svetiljkama nije postojao. I odbaci ga. HKH i Garišankar nisu postojali. Odlučno ih
odbaci.
Bio je obučen u staro odrpano odelo. Od prtljaga imao je samo balonastu antenu. Putovao je
gratferom, železnicom siromašnih i skitnica: nije išla brzo, ali nije ništa stajala. Sedeo je na nekoj
prljavoj asuri i krož napuklo staklo vagona posmatrao gotovo pustu ravnicu. Pored njega je bila jedna
grupa srećnika, potpuno nagih, koji su igrali nagoam pušeći marihuanu sa Berga. (Berg je bila ona
planeta iz mašte koja je svetila ljude za njihove svemirske neuspehe.) Bilo je i nekoliko naoružanih
seljaka - što je bilo nezakonito - i neki torbar koji je svoje starudije vukao u nekom providnom
koferu. Ventilatori su terali neki smrdljiv i jedva svež vazduh. Temperatura u vagonu se bližila
tridesetom stupnju. Napolju, čelično sunce pržilo je mrtva polja. Industrijska Evropa vraćala se
pustinji. To je bila pravda.
Rob se diže i pođe nekoliko koračaja hodnikom. Neka mlada žena mu priđe i ponudi ga jednom
dražejom mebsitala. Bila je vrlo visoka, a njena široka odeća nije sasvim skrivala njenu krajnju
mršavost. Neka vrsta vrlo visokog i upola zavrnutog okovratnika pokrivala joj je potiljak i skrivala
veći deo lica. Jedva su se raspoznavale njene sjajne, izdužene, plavo-zelene oči. Njena kosa bakarne
boje padala joj je na čelo i prostirala se na okovratnik. Rob joj je jedva video obrve, koren nosa, a
isto tako jedva je nagađao oblik njenog tela. Međutim, on nije sumnjao da je ona veoma lepa. Njena
odeća pokazivala je da je ona državna prostitutka, a te žene su uvek divne. Rob uze dražeju koju mu
je ona pružala.
"Kanašiva", reče ona.
On odgovori: "Šoazi." To je bila ugovorena lozinka. Ona ga zamoli da pođe za njom, a on posluša.
Trebalo je da ga odvede do Elene, negde u gratferu. Više bi voleo da ima manje upadljivog
izaslanika; međutim, znao je za čudan ukus doktora Lomera. Pratio je tu mladu ženu kroz pet ili šest
vagona. Rekla mu je da se zove Monika. Stigoše tako u jedan odeljak koji je zauzimala grupa sektaša
Plavog slona, mrtvački mršavih, i četiri odrpana milicionera koji su čučali oko jednog čanka sa
pirinčem. Jedna žena u uglu upola se skrivala iza oblaka belog dima. Utegnuta u kratku haljinu
slezove boje, mala, vitka, lažno krhka, jakih grudi, imala je svetlo, gotovo belo, lice ispod kao ugalj
crne kose, ogromne izrazito azijatske oči sa dugim baršunastim trepavicama. Elena.
On se pored nje sruči na asuru. Dobri bože, što je bio umoran! Dražeju mebsitala stavio je u džep:
biće mu za ovaj sastanak potrebna sva njegova lucidnost. Monika pridiže svoju haljinu od crvenog
satena i smesti se između njih u nekoj vrsti stava jogi (ali noge joj se nisu videle). Ona će, znači
učestvovati u razgovoru, ili ga bar slušati? Možda je živela sa Elenom. Doktor Olzak uzdahnu.
Bolnica Garišankar trebalo je da od svojih psihronauta zahteva više strogosti. Elena dade Robu znak
da joj se približi. Ona promeni stav da bi mu napravila malo mesta. Njena suknja slezove boje
otkrivala joj je sada noge. Zatim ona poče da otkopčava Robov abid.
"U slučaju ako bi nas Bezbednost iznenadila", reče ona, smešeći se.
Jer, Bezbednost je postojala. Ovde, tamo, svud. On je na to gotovo zaboravio. A možda ga je i
Forestije pratio.
"Slažem se, rado prihvatam igru", reče. "Ali ipak ne suviše. Crkao sam. A ti, ti ostaješ tu?" upita on
Moniku.
"To je predviđeno. Ja sam profesionalna voajerka. Mogu ti pokazati svoju legitimaciju."
"Verujem ti", reče Rob.
Ona ga diskretno pomilova. Neki uznemireni zračak blistao je u njenim svetlo kestenjastim očima. On
pomisli da se ona boji. Ali čega? Ona protrlja svoje čizme jednu o drugu, i ukrsti noge izazivačkom
gracioznošću. Zatim pojača milovanje s kojim je počela pre jednog trenutka. Da li hoće da prevari ili
se zabavlja na moj račun. On se odlučno i nežno oslobodi njenih ruku. Miris dve žene svirepo ga je
obuzimao. Elenin je bio topao, kiseo, ljut, pomalo egzotičan, a Monikin: miris puti, mleka, nestalog
cveća...
"Pred Monikom možeš da govoriš, ona je prijateljica iz Garišankara", reče Elena tiho.
Ona stavi na Robovu butinu svoju malu ruku sa pozlaćenim noktima, tamo gde je pocepana odeća
otkrivala golu kožu. Monika podeli cigarete sa Berga. Elena duž njegovog obraza zamišljeno i
ozbiljno pređe slobodnim kažiprstom.
"Dakle, Robe, slušamo te."
"Slušamo te..."
"Slušamo te!"
"Slušamo te..."
Gledao je u nju. Iz njene pozlaćene kose izbijale su male vazdušaste kovrdže koje su podvlačile vrlo
izdužen jajasti oblik njenog lica. A to lice budilo je u njemu, nije znao koju, tajanstvenu uspomenu s
one strane vremena.
"Ti si tražila sastanak", reče on. "Pa ti i počni."
"Više bih volela da prvo ti govoriš. Verujem da će mi to pomoći u onom što ti ja imam reći."
"Pomozi mi", zamoli Rob. "Podseti me šta se ovde očekuje od mene da radim."
"Hoćeš mi reći da si zaboravio svoj zadatak?"
"Moja sećanja su rasplinuta. Ja čak nisam siguran ni u svoj identitet."
"Ti si doktor Olzak iz Bolnice Garišankar. Tebi su fordovi dali studijski zadatak u 1966. godini. Naš
susret se prema tome održava u Neodređenom vremenu. Ti su u dubokoj hronolizi, a ja samo u
srednjoj. Mi se sastajemo na sredini puta."
"Zašto u 1966?"
"Nije izabrana baš 1966. Reč je o jednom sistematskom programu istraživanja za razdoblje 1960-
1985, koje je odlučujuće u našoj istoriji. Sledeće, 1985-1998. još važnije, još odlučnije, mnogo je
bolje poznato."
"Da, sećam se tog. Ali... moj zadatak, ima li on kakve veze sa HKH?"
"Posredno, možda. Misli se da su industrijske imperije bile u začetku društva iz 1965-1970."
"Bio sam zaboravio istoriju HKH. Za mene je bilo potpuno iznenađenje kad sam... kad je Danijel
Dijersan sreo ljude Imperije u Neodredljivom."
"To je normalno. U tom trenutku tvoje uspomene i tvoje predstave pripadale su Danijelu Dijersanu."
"No ja još ne razumem šta su od mene htela priviđenja Hansa Karla Hauzera i Harija Krupa Hitlera."
"Ni ja ne znam. Ja ću dati svoj izveštaj fordovskoj mreži. U početku tvoj zadatak se nije odnosio
posebno na HKH, ali su se otad dogodili izvesni događaji koji su mogli da izmene situaciju. O tom ću
ti kasnije govoriti."
"Da li je to HKH u više mahova pokušao da me odvoji od Danijela Dijersana... i koji je u tom uspeo?
Ili je to bio Garišankar koji je pokušavao da me probudi da bi stupio u vezi sa mnom? Da bi
organizovao naš susret?"
"Mi smo uspostavili tu vezu prilikom našeg prvog pokušaja. Nismo te mi poremetili. No, prekid
spojenosti između Dijersana i tebe mogao se slučajno dogoditi. To nije retkost."
"Ali moja polovična budnost."
"Da... Zbilja, to bi moglo biti mešanje HKH? Podneću izveštaj."
"Podseti me na datume Imperije."
"1985-1998. Kao što znaš, događaji iz 1998. doveli su do nestanka svih privatnih imperija Evrope i
Amerike. Jedino je nadživela Imperija Lezo koja je gospodarila Japanom."
"Kako su obrazovane te imperije?"
"Oko 1980, zemlje nazvane razvijenim našle su se pred sledećom dilemom: zaustaviti industrijski
porast ili uništiti planetu. To je bilo predviđano još od 1970, ali javnost je bila za porast. Ona je
počela da se ljulja još od 80-te. Tad su velika kapitalistička društva, a sa njima i fanatici divlje
industrijalizacije postali manjina. Zatim je nastalo reagovanje fašističkog tipa. Da bi se održala
društva su morala da prekinu sa državama koje su pod uticajem masa postajale sve više i više
uporne. To je oko 85. i 90. moralo da dovede do padanja privatnih industrijskih imperija. U Evropi
HKH je bila najvažnija i prema zakonu o monopolu brzo je apsorbovala sve ostale. Sve do ustanka iz
devedeset osme..."
Ona je netremice gledala u Roba svojim očima boje lešnika, mirnim ali strasnim pogledom. I Rob
oseti kako mu se u glavu penje val radosti. Topla želja pojača njegov seksualni nagon. Do skorog
viđenja, Elena.
"Sad mi tebe slušamo", reče ona.
Rob duboko razočarano uzdahnu.
"Ništa nije teže no ispričati jedan psihronautički doživljaj. Šta se dogodilo Garišankaru?"
"Ne samo Garišankaru. Posle ću ti pričati."
"Nešto ozbiljno?"
"Da."
"Što se na mene odnosi?"
"Što se odnosi na sve vas. Ne, pre svega, mi tebe da čujemo."
"Pa dobro... Ja ću govoriti u ime Danijela Dijersana. Ja sam... vrlo umoran. Doživljavam hrpu čudnih
utisaka. Pretpostavljam da je to normalno. Mešanje ličnosti. To je kao da sam siguran da ću uskoro
umreti. Nešto nije u redu. Ovo doba luči zagušljivu atmosferu. Naročito u moralnom pogledu, jer
vazduh je prilično pogodan za disanje, uprkos kolima i fabrikama. Ničeg nema što se ne može
preokrenuti u 1966. No ljudi ni u šta ne sumnjaju. Da poludiš. I njihova kola... neverovatno. Svud ih
ima. Još 1966. Počinju i sa pajkanima. Dobro se predviđa kakvo će biti sledeće razdoblje 70-80:
zagađivanje i gušenje... Kola, lekovi, pajkani, novac: to su četiri stuba njihove civilizacije. A povrh
toga sitničarska, neprilagođena i neracionalna administracija. Uz to moć velikih društava, koja se
katkad ispoljava otvoreno, katkad potajno, ali koja već premašuje moć država."
"Mi to. Robe, znamo. I ti si to znao pre no što ćeš se spustiti u 1966. To je korisna potvrda. Mi bismo
sad želeli da nam daš tačne podatke."
"Sve se pobrkalo u mom pamćenju. Postavljaj mi pitanja."
"Je li to vrlo teško?"
"Ne... ne vrlo. Bar ne za mene. Ja nisam na dnu lestvice. Ovaj, nisam bio - jer su me premestili.
Sigurno da je vrlo teško na dnu lestvice. Ne postoji ništa užasnije od bede u izobilju industrijskih
društava. Istraživači u Kaliforniji na to su dobro ukazali. A ono što je mene u ovom svetu (Francuska
iz 1966. godine) pogodilo, to je krajnja nejednakost, odstojanje između visokih i najnižih klasa. Kad
se sve dobro odmeri, pitam se da li je ono ikad bilo veće u toku istorije. A zatim postaje tuga, umor...
sklonost ka smrti koju ne uspevam da definišem. Nejednakost je jedan od mehanizama njihovog
društva. Međutim, tuga i umor ne dolaze samo od nepravde. Često se ima osećanje da HKH već kuca
na vrata. Možda je to neka unapred rođena misao. Ne znam... Imao sam neodređeni utisak da moj
život nije vredelo živeti. Nisam čak bio siguran da živim. Mogućno je da sam pokušao da se ubijem."
"Kako?"
"Možda tako što bih progutao celu tubu mebsitala. Ili ako bih svojim kolima naleteo na neko drvo.
Lek ili kola. Ne znam. Prolazim kroz dosta mučne faze hronolitičkog buncanja i imam muke da se
ponovo snađem u svojim uspomenama."
"Jesu li te izbacili iz službe? Zbog čega? Da li se to često događalo u to doba?"
"Da, to je bila obična stvar. Otpustili su me ali ne razumem dobro zbog čega. Ne uspeva mi da
rekonstruišem red događaja. Radio sam u farmaceutskoj grani hemijskog preduzeća Seak. Predsednik
tog preduzeća nalazi se pred odlaskom u penziju, a visoki rukovodioci međusobno ratuju ne bi li
došli na njegovo mesto. Tu je neka složena situacija i ja sam bio daleko od tog da je do kraja
upoznam. Mogućno je da sam bio umešan bez moje želje - ili želeći to - u neku epizodu tog rata.
Jedne večeri otišao sam u fabriku u Šoaziju da bih posetio direktora Robera Sartesa, zvanog Veliki
Zmaj (ne znam dobro zbog čega). Kasno uveče. Izgleda da Sartes katkad u svojoj radnoj sobi ostaje
do ponoći. Možda je to samo neka hronolitička alegorija. Nemam pojma. Dakle, odlazim u Šoazi kad
se spustila noć (a bio je kraj jula, dakle oko devet, devet i trideset). Donosio sam prevode. Jer ja sam
stručni prevodilac Seaka, što mi je moj glavni gazda, upravnik Maks Rolan prebacio dajući mi otkaz
(mada sumnjam da je ta scena bila stvarna). Bio sam hemičar, ali pošto sam isto tako imao dobro
književno obrazovanje, diskretno su me stavili na put dokumentacije i prevoda. A sad se koriste tim
izgovorom da bi me eliminisali. Ono što sam verovao da razumem, to je da rđavo razumem. Vraćam
se u fabriku u Šoaziju. Noćni čuvar se pojavljuje na zvuk moje sirene. Pružam mu moju Seakovu ličnu
kartu... U hronolitičkoj verziji te scene, Seakova karta teži da postane 'karta HKH'."
"Dakle, ti izjednačuješ HKH sa Seakom?"
"Manje ili više. A Forestije, šef bezbednosti Seaka kaže mi da je ta karta grubi falsifikat. Kratko
rečeno, ja ipak prolazim. Ulazim u fabričko dvorište. Tad se Forestije iznenada pojavljuje. Njegov
404 nasrće na moj folksvagen. Udes je za dlaku izbegnut. Međutim, taj fabrički pajkan podnosi svoj
izveštaj. Sutradan sam pozvan u sedište preduzeća gde mi daju na znanje da sam otpušten. No, pazite,
to nije sigurna činjenica: to je linija verovatnoće. U vezi s tim, kolika je verovatnoća u obaveštenjima
koja mi ti donosiš?"
"Vrlo visoka. Naš sastanak je sasvim neuobičajen, organizovan od fordova Garišankara. Oni ga i
kontrolišu. Ne verujem da grešaka može biti više od dvadeset odsto. To je najviša postignuta
verovatnoća u Neodredljivom. Bar tako ja mislim."
"A zbog čega taj izuzetan postupak u moju korist?"
"Ne samo u tvoju korist. Bilo je odlučeno da se upozore svi psihronauti na zadacima po čitavoj
planeti, a da se ne pozovu."
"Znači, to je veoma ozbiljno."
"Još je suviše rano da bi se procenila ozbiljnost događaja. Nastavi, molim te."
"Pre nekoliko dana pozvao me je direktor Laboratorija Serba. Serba je zajednička podružnica Seaka i
nemačke grupe Nerek i Frobašer. Tamo su me privremeno pridodali da bi me se, možda, ratosiljali.
Dakle, Defner, direktor, predložio mi je da me definitivno zaposli u Serbi, što sam iz različitih
razloga odbio. Sem tog, upravnik Maks Rolan ima jedno Nerekovo pismo, a u tom pismu Nemci mi
nude položaj u Americi. To mi se čini malo verovatnim. U jednoj drugoj hronolitičkoj verziji ja imam
to pismo. Nema dima bez vatre. To je, dakle, druga linija verovatnoće."
"Podsećam te da si imao udes - ili da su pokušali da te ubiju - ili da si hteo da izvršiš samoubistvo.
Potrebno je da otkriješ šta ti se uistinu dogodilo. To je važna strana tvog zadatka, ili je to bila u
početku. Poslednji događaji su to stavili na drugo mesto. Ja ti ipak savetujem da svoje istraživanje
nastaviš u tom smislu. Htela bih, takođe, da ti postavim neka pitanja."
"Slušam te."
"Kako su ti pristizale moje poruke?"
"To su pisma koja čitam u svojim kolima pred fabrikom u Šoaziju, čekajući da mi noćni čuvar otvori
vrata. Skupa uzeto, u njima ima dosta grešaka i neizvesnosti, ali sam srećan da ih čitam i ona su mi
veoma velika moralna podrška."
"Ti si mi naveo dve verovatnoće. Da li ih ima još?"
"Da, još najmanje dve."
"Kako ti objašnjavaš prisustvo HKH u toj hronolitičkoj zoni?"
"Ja ništa ne objašnjavam."
"Veruješ li da te oni traže?"
"Mene... Robera Olzaka? Ili Danijela Dijersana?"
"Pa, jednog ili drugog."
"Oni su možda otkrili da se doktor Olzak krije iza ličnosti Danijela Dijersana. Oni pokušavaju da
preko Dijersana dođu sa mnom u vezu."
"A to im je teško. Oni nemaju Garišankarove fordove."
"Da, ali Neodredljivo je njihov svemir."
Sumrak koji se sve više spuštao skrivao je Robu Elenin pogled. Međutim, izgledalo je da ga mlada
žena posmatra s izvesnim podozrenjem. Kao da se u Neodređenom vremenu zarazio nekom
sumnjivom bolešću... ili kao da je postao tajni agent HKH! Sjajno crnilo njene kose plavilo je njeno
lice boje svetlog mermera. Ona je bila lepa, možda nešto više no u stvarnosti; onakva kakvu ju je on
voleo, onakva kakvom je sebe videla ili onakva kakvom su je Garišankarovi fordovi predstavljali u
svom hladnom srcu... On sad nikog više nije video, no samo nju. Oko njih se sad širila zona
hronolitičke senke. Tobožnji dekor malo-pomalo dobijao je senke pod maglovitim sivilom. Čak su i
zvuci slabili, mrmorenje motornih kola, škripa vagona, pevanje fantija. Milicioneri su sasvim nestali.
Kroz napukli prozor raspoznavala se samo jedna crvenkasta mrlja. Duga riđa Monikina kosa lepršala
se po Eleninom ramenu, ali magla je progutala njeno lice.
"Imam dovoljno elemenata za moj izveštaj", reče Elena. "Nadam se da se nećemo prebrzo odvojiti iz
faze. Ti treba da znaš šta se dogodilo."
Glas joj je bio tih ali razgovetan. Slab odjek je udvostručavao nekoliko slogova. Rob pomisli da će
se kontakt prekinuti. On potraži Eleninu ruku, nađe je, stegnu je svojim šakama snažno i nežno. Elena,
tako ti boga, ne ostavljaj me.
"To je počelo u Kaliforniji svakako mnogo pre tvog odlaska. Palo Alto, San Luis... Pojava za koju bi
se pomislilo da je sasvim nemogućna. Možda je zbog tog trebalo dugo vremena da bi se razumelo.
Sad su pogođene autonomne bolnice u Pekingu, u Oslu, u Lusaki, u Lozani, u Alžiru... i u Garišankaru.
Bile su uzimane u obzir sve vrste pretpostavki. Govorilo se o kliženju hronolitičkog svemira, o
invaziji, čak i o napadu. Neki su pomišljali na pokušaj HKH da osvoji Zemlju. Optužuju psihronaute.
Optužuju nas. Priča se da se to dogodilo zbog naših opita. Jedan udes... Šta se to dogodilo? Veliki
broj osoba u bolnicama čitavog sveta - čak i u nekim gradovima Utopije 01 - utonule su u stanje
manje-više duboke hronolize. Ne zna se da li su oni slučajno apsorbovali hronolitike ili je hronoliza
iznenada postala zarazna... ili prirodna. Isprva je bilo odlučeno da se pozovu svi psihronauti, ali tom
su se fordovi svud usprotivili. Tad se pokušalo da se sa vama uspostavi što je mogućno sigurnija
veza. Zbog tog smo se i sastali. A sad su u toku još mnogi drugi kontakti ove vrste... Izgleda da se zlo
proteže na čitavu Kaliforniju. Trovanje, epidemija? To se ne zna. U Garišankaru je stanje mnogo
manje ozbiljno. Kriza nije zahvatila bolnicu. Sa manjim izuzecima, ona je ograničena na veću dubinu.
Neka bolest... Ili neki napad. Da, to liči na neki napad. No mi smo sposobni da se branimo. Mi, kao
što znaš, imamo fordove i neverovatno jake hronostatske droge. Sad je najbitnije saznati ko je
neprijatelj, ako je uistinu u pitanju napad. Fordska mreža računa na psihronaute na zadacima. Ne,
trenutno, nema ničeg čega bi se trebalo bojati. Izuzev Kalifornije. Bilo je već nekoliko žrtava u
gradovima. U Palu Altu tri lica su umrla u jednom liftu... u jedinom liftu tog grada. Putnici u tom liftu
bili su stavljeni u hronolizu i sigurno su učinili neku sudbonosnu grešku. Na sreću, u Utopiji 01 nema
mnogo mašina niti saobraćaja. Nadajmo se da se ta pojava neće proširiti na visoko mehanizovane
gradove. To bi bilo strašno u Pekingu, u Alžiru, u Lusaki. Bojim se da se ne misli da su autonomne
bolnice odgovorne, i da će nas naterati da obustavimo naša istraživanja. Da, psihronautika dolazi u
opasnost da od tog trpi... ili da od tog dobije, ko zna, pošto ceo svet, braneći sebe, može postati
psihronautičan. To ćemo kasnije saznati. U svakom slučaju, Odbor za hitne slučajeve autonomnih
bolnica smatrao je za potrebno da svi putnici na zadacima budu obavešteni. I ti si, eto. Ako se
situacija pogorša, vi ćete ranije biti opozvani. No, ti znaš da preuranjen opoziv može biti krajnje
opasan. U svakom slučaju fordska mreža Garišankara, ako ustreba, može raditi bez ikakve ljudske
pomoći. U krajnjem slučaju, može ti se na povratku dogoditi da zatekneš bolnicu potpuno
dezorganizovanu. A kako postoje izgledi da ti budeš neosetljiv na zarazu, morao bi tad raditi na
našem spasavanju uz pomoć fordova... Međutim, ne postoji ni hiljaditi deo mogućnosti da se do tog
dođe.
Za tebe, do novog naređenja, ništa nije promenjeno. Ti nastavljaš svoju anketu o događajima iz 1968.
godine. Psihronautička istraživanja nastavljaju se više no ikad. Sigurno će nas napasti, možda
pokušati da nas razore. Mi moramo postići maksimum dokaznih rezultata, i to što je mogućno pre.
Kroz nekoliko trenutaka veza između nas biće prekinuta. Mogla sam da ti gotovo potpuno prenesem
svoju poruku. No, ti ćeš njen veliki deo zaboraviti. To nema važnosti. Ti ćeš se nje setiti u trenutku
poziva. To je bio veoma zanimljiv pokušaj... Naš susret je za tebe morao biti mučan. Znaj da je i za
mene bio težak. Međutim, radovalo me što te ponovo vidim. Verujem da će sve ići dobro i da će
fordovi moći da te puste da ideš do kraja poduhvata. Tad ćemo se sigurno sastati i to će biti za dugo
vremena.
Srećno, doktore Olzače!"
"Elena, čuj me!"
"Robe, ja ne..."
"Do..."
Ulica se blago spuštala. Pločnik je bio ljigav i klizav. Sve su kuće ličile jedna na drugu: visoke,
zbijene, sive, stroge, uzanih vrata, sa metalnim prozorskim kapcima, bez izloga i balkona. Zbog dima
ili zbog magle pogled nije dopirao dalje od petnaest metara. Danijel izbi na jednu raskrsnicu za koju
nije znao. Njena sredina je, međutim, bila nešto bolje osvetljena od ulica. U njenom samom centru
nalazila se neka vrsta obaveštajne table sa četiri putokazne strele. Danijel siđe sa pločnika i, gazeći
smeće, obiđe oko stuba sa tablom. Leva strela - kad se gleda u pravcu padine - ukazivala je: Bolnica
Garišankar. Desna: HKH. Strela ispred njega: Perta na Riabi. Četvrta okrenuta u pravcu iz koje je
Danijel došao: Fabrika u Šoaziju.
Kako slomiti tok more? Više nije bio siguran da to još želi. Stvarnost je verovatno bila njegovo
isprebijano i okrvavljeno telo na nekom bolničkom krevetu - Bolnica Garišankar, možda, ako ona
postoji, ili bilo koja druga. Sve skupa uzeto, čak zagušljiva i jeziva mora bolja je bila od tog.
Naravno, postojala je opasnost. On nije zaboravljao Elenino upozorenje: nekoliko minuta mogu
spavaču izgledati kao dani ili meseci, a san može da zameni stvarnost tako da učini nemogućim
povratak u budno stanje... Otkud je to Elena znala? Možda ona poput Renata, Laršea, Robera Olzaka
služi kao posrednik tim tajanstvenim bićima koja pokušavaju da mi se obrate. Jer, pokušavaju da
govore sa mnom u dnu mog sna, u to sam siguran. Ma ko oni bili, možda ću na kraju uspeti da se
sretnem sa njima.
Držeći kaput ispod pazuha, on poče da hoda ukrug oko informacionog stuba. Još mu je bilo vrućina.
Još je isto tako rđavo disao. Bože, šta ja radim ovde? Ovaj pust, mračan, smrdljiv grad - da li je to
neka slika budućnosti ili neka tajna optička varka koju je zračilo njegovo nesvesno biće. Izgledalo je
nemoguće izaći iz sna. U tom slučaju, kojim pravcem poći? Bolnica ili Imperija? Fabrika u Šoaziju
ili Perta na Riabi (no šta je to Perta na Riabi?). On odluči da svoj duh privede svom telu, to jest da se
vrati u Bolnicu u kojoj se bez sumnje stvarno nalazio. Žalio je za nepoznatim. - Perta na Riabi - ali
hrabrosti nije imao da pođe u avanturu. Isto je tako bilo pre more. Vrteo se po lavirintu, sanjajući da
izađe, međutim, on istinski nije težio da izađe. Njegov život je već bio mora. U sebi je govorio:
sanjam! Ali nije činio nikakav napor da se probudi. Znao je da će morati da bira kad se probudi.
Zato, prihvatio je san.
I tako pođe levim pravcem, onim koji vodi u bolnicu. Koraci su mu odjekivali po pločniku, no on se
ipak osećao lak, vazdušast, kao da ga nešto napred usisava. Morao je da se odupre neodoljivom
nagonu da pojuri. Da, to bi trebalo da bude dobar pravac. Sam je sebi čestitao na tom izboru. I dalje
je bio svestan svog umora, ali njegova težina se smanjivala ukoliko se više približavao bolnici. Bože,
što je bio lak! Gotovo je mogao uzleteti. U stvari, to mu se nimalo nije sviđalo. On je veoma želeo da
se vrati, da se vrati u svoje telo, ali mu se nije žurilo. Imao je puno vremena da ponovo dođe u
samoću i patnju. Jer on je sigurno morao patiti, a možda je i izmislio ova daleka putovanja samo da
bi pobegao od bola. Da, on će se vratiti uskoro - kasnije. Priželjkivao je neku promenu, neki događaj
nepredviđen, nemoguć, nešto što bi ga na trenutak zadržalo daleko od stvarnosti. (Gle, to nije novo: ja
sam to uvek očekivao...) Znao je da je nesposoban da taj događaj izazove, da ga stvori. On ga je
očekivao od drugih, od društva, od sveta ili od Boga.
Posmatrao je ulicu sa nadom. Bio je žedan. Pogledom potraži neku česmu, neki izvor vode, bilo šta:
neko mesto na kom bi mogao piti. Da li će njegovu žed utoliti voda koju bude pio u svom snu? Malo
je verovatno... On nastavi da kroz maglu ili kroz dim ili kroz, bog će znati šta, ide u nepoznato, u
budućnost ili u neki tajanstveni unutrašnji svemir. Nebo je bilo mračno, noć mrkla, vazduh sličan
nekom vrelom sirupu. Imao je utisak da udiše zašećerenu paru. Miris punča. Ne. Ispravi se: miris
zgnječenih jabuka. Odjednom na svojoj desnoj strani ugleda jednu osvetljenu fasadu. Da nije to neka
otvorena pivnica? On pređe ulicu. Možda je to bio željeni događaj. Prebaci sebi što nije ništa bolje
našao. On stade pred vratima pitajući se da li da pođe prema Šoaziju, HKH ili Perti na Riabi. Ruka
mu se lepila za kvaku. Konačno se odluči, gurnu vrata i uđe. Na prvi pogled je zamrzeo zastareli i
naivan dekor: paravani od bambusove trske, asure, đerdani, koplja, kože, slike u kolonijalnom stilu.
Istovremeno, osetio se protiv svoje volje privučen, obuzet nekom mučnom nostalgijom sastavljenom
od umora i od odricanja. Zatim mu se atmosfera dvorane dopade zbog svoje užarene tišine, pritisnute
iskustvom i saučesništvom. Nekoliko gostiju igralo je karte usporenim i pomalo drhtavim pokretima.
Razgovaralo se tiho. Tiho šuškanje je izviralo iz srži suvih bambusa. Mlad i snažan barmen kretao se
iza šanka, držeći u jednoj ruci krpu, a u drugoj čašu.
"Dakle, šta je novo?"
Danijel sleže ramenima. Mnogo je novosti, samo sam ih zaboravio. Nešto se dogodilo u Kaliforniji,
ali ne znam šta. Uostalom, ja nikad nisam bio u Kaliforniji.
"Čujte, vi, da li bi vam se svidelo da budete pacov u nekom lavirintu?"
"Oh, pa mi smo svi pacovi, to sam rekao pre pet minuta jednoj potpuno pijanoj uličarki", reče barmen
zauzevši stav mudraca. "Svi smo pacovi! Izgleda da će se to izmeniti..."
"Da će se to izmeniti?"
"Pa, zar niste gledali u kalendar. Maj devedeset osme: tad je trenutak, zar ne?"
"Nisam u toku stvari", reče Danijel.
"Vidim: tek ste stigli. Zar vas događaji iz devedeset osme ni na šta ne podsećaju?"
"Ne. Ja dolazim iz sedamdesete."
"Kapu dole, prijatelju. Maj 1998. je kraj HKH. Istorija je zbrisala sve industrijske imperije!"
"Verovao sam da je HKH izdržao do 2021 godine."
"Eh, to dokazuje samo da ste bili rđavo obavešteni."
"Možda. Onda, šta ti radiš iza tog šanka sa tom svojom prljavom krpom? Da ne čekaš revoluciju?"
"Ja sam u tranzitu, stari. Ja... ovaj, čekam na prelaz u Pertu. Da li znaš za neki brod..."
"Ja ne znam za brodove", reče Danijel.
On poruči jedan viski, ispi ga i zatraži drugi. Voleo je to fiziološko, skriveno, potajno osećanje koje
je postizao posle dve-tri čašice. Njegove brige i njegove sumnje odletale su kao dim. Tako reći,
video je kako su se pred njim rastopile. Želeo je da se na isti način prospe u slobodne molekule plina
i da nirvanu upozna prema Mariotovom zakonu. Obuzimala ga je neka iskričava mirnoća. Krv mu je
postajala bogatija. Dobri bože, kad bi tako uvek moglo biti. Zašto je to nemoguće? Pio je: ništa nije
bilo promenjeno, i sve je bilo promenjeno. On je potpuno osećao da je lično on, a i sasvim drugačiji.
Valovi snage prolazili su njegovim telom. Dobijao je snagu i mišiće, a pokatkad i nov lik. U svojoj
glavi osećao je snažne talasne udare mirne i lude sreće. Sreća, mir, snaga, eto to se događalo u
njegovom mozgu: to nije zavisilo toliko od objektivnih životnih uslova. Dovoljno je bilo da na
izvestan način podstakne središta nerava. Topla radost, optimističko i beznadežno gledište, cinično i
blagonaklono, koje je pružao alkohol - sve bi to trebalo da bude čovekovo normalno stanje. Stanje
milosti koje su preci izgubili zbog prvobitnog greha. Adam i Eva su bez sumnje živeli u
hronolitičkom svemiru. Pošto su bili nevini, nisu imali more, već samo prijatne snove koji su od
Neodredljivog činili raj... 'Čudna misao za jednog nevernika kao što sam ja', reče u sebi Danijel. U
svakom slučaju, alkohol ga je približavao Bogu. Polupijan, video je sebe onakvim kakav jeste:
bednik i bitanga - jednom reči grešnik. I u isto vreme je osećao božju velikodušnost prema
siromašnima, potlačenima, pobeđenima. On takođe voli siromašne tipove i bitange. Pristojni ljudi i
ljudi zemaljskih dobara ne mogu ga interesovati. Ali siromašci i bitange su srž svemira. Hvala što si
me učinio i jednim i drugim.
"Konobar... Hoću reći: barmene! Jedan viski, bez ičeg."
On isplovi iz tog slatko-gorkog razmišljanja da bi se divio jednoj visokoj plavoj devojci koja je tek
bila sela na okruglu stolicu najbližu do njegove. Znači, neće biti pošteđen iskušenja! Dopustila je da
se njena uzana svetlo-smeđa suknja podigne do njenih dugih bedara, dok se porub od crne čipke
pomaljao ispod kratke i lepo ispunjene čarape. Njene dojke slobodno su poigravale ispod zelene
bluze. Ovaj prizor ili neki drugi sasvim sličan viđao je u svom sećanju sto puta. Svojom
jednostavnošću nadmašivala je najizopačenije erotične snove. On se mahinalno nasmeši mladoj ženi i
stavi na šank svoju ubogaljenu desnu šaku. Nedostajao je srednji prst i prst na kom se nosi prsten.
Oči nepoznate zažmiriše i širom se otvoriše, zatim se vratiše u prirodan položaj, neodoljivo
privučene, i zaustaviše se na toj šaci. U jednom trenutku ličila je na neku mladu životinju pobeglu iz
legla, koju je hipnotisala neka zmija. Ona se okrete Danijelu raširivši kolena. Njena plavoriđa kosa, -
a možda kestenjasto zlatasta - zalizana na glavi u nisku punđu na potiljku, široko je otkrivala njeno
čelo i njene uši. Lice joj je bilo savršeno ovalno sa malim i pravim nosem, sa malim uvalama na
obrazima i na slepoočnicama. Usne su joj bile ukrašene neverovatno pohotljivim crtama. Njen tanak i
čvrst vrat graciozno je izvirao iz oblih i malo punačkih ramena.
"Vi niste odavde?" upita ga ona tiho.
"Ja? Ja niotkud nisam."
"Da, vi ste mornar."
"Možda. Zar se to toliko vidi?"
"Za mene - da. Ja mnogo volim mornare."
Glas joj je bio baršunasto promukao sa severnjačkim naglaskom.
"Poznavala sam jednog mornara koji se zvao Renato. Ličio je malo na tebe. On mi je prvi govorio o
okeanu Oradaku i o morskim Vodranima..."
"Morski Vodrani? A šta je to?"
"Oh, neka vrsta čudnih avanturista. Pričao je da ih je sreo na južnom Tihom okeanu, ali da su dolazili
iz nekog drugog svemira. Hteli su da ga ubede da postane jedan od njihovih i da sa njima pođe tamo
negde oko okeana Oradaka. U početku sam verovala da je sve izmislio, mada mi se to ipak mnogo
dopadalo. Da bih pratila svoje uživanje meni je potrebna tiha noćna muzika. U tim trenucima patim
od zatvorenog prostora. Potrebno mi je da mi se pričaju malo luckaste priče. To je kao kad bi se
zidovi mog zatvora srušili."
"Šta si ti pre radila?"
Mlada žena prsnu u smeh. Ona bez žurbe isprazni svoju čašu pre no što će odgovoriti.
"Diplomirala sam književnost, a posle tog nisam našla zaposlenje. Onda sam se odlučila da živim za
svoj račun. U Hamburgu, sa garsonjerom i telefonom!"
"Šta ti se dogodilo? Zašto si ovde?"
"Učestvovala sam u seansama grupnog seksa. Ovaj... kao profesionalka. Jednom prilikom neki tipovi
tražili su od mene nešto što ja nisam volela. Odbila sam. Onda su me oni naterali da progutam neku
ne znam kakvu gadost i ja sam pristala. Izgleda da sam se lepo zabavljala, mada sam imala utisak da
spavam. Sećam se kako mi je dok sam spavala prišao i govorio jedan lep mlad čovek, potpuno nag i
dobro građen. Rekao mi je: 'Ja sam jedan bog.' 'Ah, zar si bog?' 'Bog ribara.' 'Pa šta?' 'Došao sam da
te upecam...' Čuj, mornaru, ti mi se baš dopadaš i..."
"Ali, jesi li videla ovo?" reče Danijel i pokaza svoju šaku.
Ona dobro udahnu vazduh, proteže svoje mišićave noge, i blago, savršeno, izvanredno, požudno
zavrte glavom.
"Tvoja šaka? To ne smeta da se vodi ljubav. Renato takođe..."
"Ostavi me na miru s tim tvojim Renatom!"
Danijel prođe kroz kafanicu. Mlada žena ga pozdravi prijateljski i doviknu mu da mu želi dobru
sreću. On izađe kroz vrata u dnu kafanice i nađe se u uzanoj i mračnoj ulici negde u nepoznatom
gradu. Nije čak bilo ni stubova sa svetiljkama. Prošao je pedeset ili sto koračaja, držeći se zida od
rapavog betona. Neka neodređena mesečina otkrivala je ravne krovove i puškarnice iznad kuća. U toj
ulici više nije postojao pločnik. Danijel se, gazeći po otpacima, peo uz klizavu padinu. Konačno
ugleda jedno osvetljeno raskršće sa nekom ljudskom prilikom na uglu ulice. On se zaustavi,
oklevajući ponovo. Začu korake iza sebe i skoro odmah zatim oseti ruku na svom ramenu. On se trže i
okrete. Neka zdepasta prilika stajala je u senci blizu njega.
"Jesi li to ti, Dijersane?"#
On prepoznade Laršeov glas.
"Da. Jesi li još bez posla, stari?"
Inženjer u iznošenom odelu odgovori sigurnim tonom:
"Nikada više neću biti bez posla, dragi moj druže u bedi. Sad radim za svoj račun."
Danijel se isceri.
"Je li sa garsonjerom i felefonom?"
"Ne, sa svemirom."
Zajedno pođoše. Ulica se još blago spuštala prema - prema moru? Jedan mali crvenkast i prljav
mesec dizao se iznad luke. Između niskih masivnih kuća sličnih karaulama Danijelu padoše u oči
nekoliko svetlećih mrlja. Reklo bi se da su to neke velike lokve vode. Što su više napredovali,
uviđali su da je more velikim delom presušilo i da je luka napuštena. Dugi mračni oblici između
lokvi izgledali su kao nasukani brodovi. Larše mu stavi ruku na rame.
"Sačekaj me jedan trenutak. Ne miči se. Tipovi iz HKH još uveliko lutaju po ovim graničnim
oblastima. Treba biti oprezan..."
Sad su dve ženske prilike stajale na raskrsnici, nedaleko od jednog stuba sa svetiljkom u obliku
morskog čudovišta, koje se smestilo na keju. Inženjer u iznošenom odelu pođe prema njima i sa
najbližom poče da razgovara. Ne vodeći računa o upozorenju, Danijel učini nekoliko koračaja da bi
pokušao da ih iznenadi u razgovoru. Međutim, on čak nije mogao ni da raspozna jezik kojim je Larše
govorio. Jedna od tih prilika stade ispod svetlosti, kao da bi bila bolje viđena. Ta žena je na sebi
imala dugu belu tuniku bez rukava, spreda otvorenu, a veo joj je skrivao donji deo lica. Njena tamna
kosa padala joj je do izvanredno tananog struka. Iz gledalo je kao da joj koža pomalo zrači, dok su
njene oči sijale svetlošću ulične svetiljke. Tanka mreža vela bakarne boje prekrivala je gornji deo
njenog lica, njene ruke, njene noge koje je otvor haljine otkrivao. Danijel je bio suviše daleko da bi
mogao imati tačnu sliku njenih crta koje su, uostalom, upola bile sakrivene. Međutim, pošto je to bez
sumnje bila vizija iskrsla iz njegovog mozga, mogao je da je zamišlja kako mu volja: lepa, čudnovata.
Ličnost iz sna za vanserijski san.
Njena saputnica, malo povučena, držala se nepomično naslonjena na jedna vrata. Danijel je shvatio
njihovo lukavstvo. Larše i on nalazili su se u jednoj nepoznatoj luci jednog neodređenog sveta; da li
je to opsena, mentalno zračenje prizora, mora ili bog će sveti znati šta, malo je bilo važno. Ove dve
prilike koje su stajale ispod svetiljke bile su devojke za mornare. I one su čekale na klijentelu koja
nikad neće doći, pošto je more bilo presušilo. Međutim, pomisli on, devojka iz kafanice je mislila da
sam mornar. On razgleda sebe na svetlo mračnoj raskrsnici koja je počela da biva obasjana
mesečinom. Na sebi je imao odelo boje plave kao petrol, pohabano i demodirano. Desna šaka mu je
bila ubogaljena... Možda je on zbilja bio mornar iz neke iskrcane posade. On pođe malo napred i
dade sebi truda da ugleda drugu lepoticu noći. U tom trenutku Larše se vrati i odvuče ga na obalu.
"Izvini što si morao da me čekaš. Mislim da možemo dalje. Kraj izgleda miran."
"Možemo kuda dalje?"
"Videćeš. Pretpostavljam da si ovde potpuno zbunjen, je li? Ovaj prokleti kraj je kanta za smeće.
Treba malo da ti objasnim, a to neće biti lako. Kažem ti, prava kanta za smeće. Ovaj morski rukavac
je sasvim presušio, ali tamo (on pruži levu ruku prema pučini) postoji okean Oradak. A na drugoj
strani je Riaba, dakle jedna pokrajina. Perta na Riabi koja je bila manje-više istraživana od
psihronauta našeg svemira. Ako baš hoćeš, to je zemlja s one strane ogledala. A s one strane tamo",
on pokaza levom rukom u pravcu grada, gotovo u smeru putokaza na kom je pisalo Šoazi, "s one
strane su subjektivni svetovi, hronolitičke more ili nešto tako."
"Mi smo, dakle, u jednoj graničnoj zoni sa skutovima snova i ostrvima stvarnosti. Tu postoji neka
vrsta manje-više gipkog isturenog temelja koji možda pripada Riaba-Oradaku. On je prekriven
gomilom istorijskih taloga poreklom sa Zemlje. Eh, sa dronjcima naše istorije. Tu zonu je gadno
pogodila kriza iz perioda 1980-2020 (malo više ili malo manje). Svako to vidi na svoj način:
subjektivni pogled je važan. Za nas, koji smo živeli pre krize, to je pomalo vazdušasto, ali srž je tu:
vrućina, nedostatak vode, smrad, gust i zagušljiv vazduh, kućerine koje liče na tvrđave, noću
zabarikadirani ljudi, a danju gomile koje gamižu, drečave i smrdljive, beda, eksplozija stanovništva,
otpaci... I po jedan pajkan iza svake gomile izmeta! Ljudi obučeni u crno, u crveno, u kaki, u
leopardaste materije, u mrko, u zeleno... sa pištoljima, sa bombama aerosola, laseri ili otrovne
kame... bilo šta, već prema onom što svakog muči!"
"Tu me ti čudiš", reče Danijel. "Za predeo bi se pre reklo da je pust. Već vekovima nisam ugledao
nijednog pajkana."
"Ti, ti si pre svega divljač rezervisana za HKH. Drugi tu nemaju pristupa. A sem toga ima takvih
trenutaka kad su policajci retkost. Zbog tog sam išao da razgovaram sa onim ženama: činilo mi se da
nešto nije u redu. Dakle, izgleda da Vodrani tumaraju po ovom kraju. A pajkani-fantomi užasno se
boje ljudi sa crnim zastavama..."
"Ko su ljudi sa crnim zastavama?"
"Vodrani sa mora. Možda plaćenici gospodara Perte."
"Ko su gospodari Perte?"
"Pojma nemam. Ne znam čak ni da li postoje. U svakom slučaju, nikad ih nisam sreo. Ni Vodrane.
Već ćeš sam biti obavešten. Ja sam u ovom kupleraju sagradio svoje malo carstvo. Sve što tražim to
je da me ostave na miru. U stvari, ja sam imao više sreće od tebe. Bio sam slobodan. Nisam više
imao mnogo veze s ovim kurvanjskim životom. Bio sam spreman na sve. Odlučio sam da se ubijem i
promašio sam se, zamalo. A ti, je li to bio udes sa kolima, a?
Ništa nema goreg od tog. Iznenada te uhvate a zatim tvoj mozak ne prestaje da luta. Ponavljaš i
ponavljaš isto! Ako je verovati lekarima Garišankara, ti si u najvećoj opasnosti: večno se vrtiš u
prošlosti, kao medved u kavezu. Moraš se potruditi da se brzo izvučeš. Ti si možda sebi u glavu
utuvio da po svaku cenu treba saznati šta se dogodilo. Stari moj, to nikad nećeš saznati. Moj savet ti
je da to batališ. I po istoj ceni dajem ti još jedan: čuvaj se tipova iz HKH. Što se tiče mene, sad me
ostavljaju na miru. Ja sam sebi sagradio tvrđavicu na samoj graničnoj liniji i tu do mene ne mogu
dospeti. Ako ništa drugo, bar u to verujem. Međutim, oni su tebi na tragu. Ja to znam."
"Ja sam na oprezu... A posle? Šta hoćeš da uradim?"
"Treba, stari moj, da izbegneš da se vrtiš ukrug po svojoj prošlosti. I ja sam imao muke da se iz nje
izvučem. Ne vodi računa o onom što se dogodilo. Reci sebi da te baš briga. Sad u tome ništa ne
možeš promeniti. Shvataš li, budeš li se zbog tvog udesa zatvorio u majušnu vremensku zonu, nećeš
im umaći. Ja ne znam šta oni hoće od tebe, ali možeš biti siguran da će te oni konačno uhvatiti. Ja
vidim samo jedan izlaz: pokušaj da sebi stvoriš jedan svet iz mašte na granici, a zatim, ako možeš,
beži u Pertu."
"A zašto ne pobeći odmah u Pertu?"
"Treba naći neki prolaz."
"Kako neki prolaz?"
"Ne mogu ti reći. Pretpostavljam da je to neki mentalni uslov. Niko te ne sprečava da okušaš sreću. A
mene baš briga. Meni je ovde vrlo dobro. Ovde sam kod svoje kuće. Kad sam pucao u sebe, bio sam
sasvim odsečen od društva. Bilo mi je povrh glave, nisam više mogao trpeti i hteo sam da crknem.
Zatim, kad sam zapao u hronolizu nisam tražio zaposlenje..."
"Kad smo se sreli ti si se bio zaposlio, zar ne? Bio si se smestio u kancelarijama tvog preduzeća."
"Eh, to me je neko vreme zabavljalo, ali mi nije bilo stalo do toga."
"Ima nešto što me kopka. Tad smo se već poznavali. Uostalom, ti si bio taj koji me je potražio u
Šoaziju. No, pitam se kad smo se prvi put sreli."
Larše prsnu u malo gorak smeh.
"Prvi put, poslednji put... U hronolitičkom svemiru to ne znači mnogo. Možda smo se mimoilazili u
vremenu. Ne znam. Mislim da ne vredi postavljati takva pitanja. Lupaj glavu koliko ti je volja."
Sad su već Larše i Danijel napustili grad. Hodali su polako obalom. Oko njih se poigravalo zmijoliko
svetlucanje. Na ivici jedne muljevite bare koja je ključala belasala se pena na plavičastim belucima.
Talas dima i sagorele plastike mešao se sa bljutavim natrulim smradom koji se prostirao oko grada.
Danijel se saže i zahvati šaku peska i pusti ga da se prospe između njegovih prstiju. Pesak je bio
istovremeno nežan i škripav, vlažan, težak i vrlo stvaran.
"Čini mi se da si vrlo dobro obavešten o ovom svetu", reče Danijel.
"I ti ćeš brzo napredovati, pod uslovom da izađeš iz samog sebe. Sve što sam saznao o
Neodredljivom, saznao sam ovde u graničnoj zoni."
"Kakvu igru igra Bolnica Garišankar?"
"Lekari Garišankara su ostvarili veštačku hronolizu", reče inženjer. "Oni imaju neki metod da bi se
stavili u fazu - kako oni kažu - sa bićima koja su kao mi u prirodnoj hronolizi i da im pomognu. U
načelu, to su naši prijatelji. No ja nalazim da su oni malo suviše uporni i ja u njih nemam poverenja
isto koliko ni u one druge."
"Trenutak. Jesi li siguran da je naše stanje prirodno?"
"Da i ne. Reč prirodno nije sasvim prava. Recimo: slučajno."
"Da nisam pod uticajem neke droge - nečeg kao mebsital, nekog halucinogena ili bog će znati čega?"
"Pre 1980. godine, ili 1985, nisu postojali hronolitici."
"Znam... Nego... da nismo mi... na neki način... bili upecani od fordova Garišankara?"
"Odakle ti takva pomisao?"
"Nemam pojma."
"Aha. Oni bi nam rekli da su tu, da bi nam pomogli, a u stvari mi bismo im poslužili za njihove opite.
To je mogućno. Međutim, izgleda da su svi teški ranjenici - ili bar oni ranjeni u glavu prirodno
utonuli u hronolizu."
"Ko to kaže? Garišankar?"
"Oh, nemoguće je pratiti odakle potiču obaveštenja koja cirkulišu hronolitičkim svemirom. Možda
Garišankar, možda HKH, možda bilo ko drugi."
"Zar bi neka rana na glavi mogla biti uzrok te pojave?"
"Da, izgleda."
"A posle izlečenja šta se događa? Zaboravlja li se?"
"Bez sumnje. O tom, stari moj, ja ne znam ništa više od tebe. U svakom slučaju verujem da je
Garišankarova intervencija za nas sve izmenila. Da li na dobro ili na rđavo, to će se videti. Lekari su
nas probudili. Možda nije prava reč probudili. Oni su nam pomogli da budemo svesni našeg stanja.
Oni su učinili da izgubimo neku vrstu čednosti koja je trebalo da bude dosta prijatna. Mislim da mi iz
tog ipak možemo izvući izvesnu korist..."
"Zar je za njih to običan opit?"
"Recimo da to predstavlja deo njihovih istraživanja."
"Gde se nalazi Bolnica Garišankar?"
"U 2021-2100. godini koliko znam. Mi smo u fazi sa periodom 2060. godine."
"U budućnosti... Pokušavam da shvatim", reče Danijel zastavši.
On se potpuno okrete oko sebe, pogleda u crno nebo, presahlo more, sivu plažu prepunu otpadaka i
grad sličan nekoj tvrđavi na crvenkastoj mesečini. Slušao je. Udahnu oštar i vlažan vazduh.
"Malo je manje zagušljivo no u gradu."
"Dođi do mene, ja imam sistem za provetravanje."
Danijel poče da se smeje.
"Ovaj svet je ipak jedna varka."
"Ne kažem da nije. Međutim, za nas - u ovom trenutku - to je stvarnost. Moraš se prilagoditi."
"U stvari, ja sam u bolnici i sanjam."
"Eh, i ja takođe. Pretpostavljam. Ali baš me briga."
Stigoše do jedne kuće sa svetlim krovom, s lica osvetljenom plavim i crvenim svetlostima. Danijel
siđe iza Laršea dva ili tri stepenika. Inženjer gurnu jedna vrata od izrezbarenog drveta koja su
izgledala kao načičkana glavama gmizavaca i šapama sa kandžama. Obuze ih težak miris jasmina i
ljubičice. Uđoše u neki dug slabo osvetljen hodnik, na čijem je kraju ravnodušno stajala jedna
devojka s haljinom izrezanom oko dojki.
"Upozoravam te odmah da se ne iznenadiš", reče Larše ozbiljno. "Moja mala kraljevina nastanjena je
kurvama, čudovištima i bednicima. Kurve - njih znam. Odavno nisam ništa drugo imao. Osamnaest
meseci nezaposlenosti, a? A moja žena je pobegla! Uostalom, dobro je učinila. Nemaš pojma kakva
je ona bila hulja. Treba reći da ni ja nisam bio mnogo bistriji. Jadnike takođe mnogo volim. Videćeš
ih nekolicinu. Eno, barmena... Zdravo, momče!"
Čovek stavi na šank dve velike riđe izborane šake. Glupav osmeh je razvlačio njegovo konjasto lice,
a opušteni brkovi davali su mu tužan izgled ograničenog čoveka. Inženjer komotno sede na jednu
stolicu bez naslona.
"Čuj, kretenu, da li ti se dopada ovaj posao?"
Zatim se okrete Danijelu:
"Pusti ga. Da ovaj tip stvarno postoji, ja mu se tako ne bih obraćao. Ja nisam baraba."
"Šta se može, gospodine Larše", reče barmen, "živeti se mora."
"Do đavola!" dreknu inženjer. "Znao sam da će mi to reći. Nije sigurno da treba živeti, budalo. I ja
sam mogao biti barmen, čistač, šofer, sobar ili bilo šta. Više sam voleo da se ubijem, čuješ li malo to
šta ti kažem: više sam voleo da se ubijem! Ja sam tip. Da, promašio sam se, to je istina. Ali zamalo,
prijatelju, za vrlo malo... A ako ti dam debeo svežanj novčanica, zar ne bi pobegao odavde?"
Barmen ostavi svoju krpu i zainteresovano se zaklati.
"Zavisi koliko, gospodine Larše."
"Videćemo."
Inženjer iz svojih džepova izvadi nekoliko svežnjeva novčanica i stavi ih na šank.
"Eto, tu ima prilično krupnih novčanica, zar ne? Da sam ja to tamo imao, koliko bih sebi priuštio
cura, a da ne govorimo o odmoru na Balearskim ostrvima! Ali, ima jedan uslov."
"Da, gospodine?"
"Moraš da oližeš moje cipele, obraćajući mi se sa: gospodine direktore. Da li te to boli?"
"Da, gospodine! Ne, gospodine! Možete misliti, toliki novac! Odmah dolazim."
"Za tu cenu ja bih vam dobro uradila neku drugu stvar", reče jedna žena sedajući.
Njena pripijena bluza se poluotvori i pokaza udubljenje između dojki. Jednim elegantnim pokretom
ona podiže donji deo svoje široke suknje od skerletnog satena, otkrivši samo vrh crne cipele.
Dvoumeći se malo Danijel je prepoznade. To je bila ona plavuša koja je mislila da je on mornar. Ali
tad je imala na sebi kratku suknju kestenjaste boje i zelenu bluzu. On polako diže svoju stisnutu
pesnicu koja je zbog ozlede ličila na komad izrezanog drveta. Devojka mu se nasmeši.
"Dobar dan, mornaru!"
"Predstavljam ti Moniku", reče inženjer. "Moje remek-delo. Pravi inženjerski rad. Čak i umetnički,
rekao bih. A? Pitam se kako li sam u tom uspeo. U mom životu nisam imao često prilike da obavim
neki stvaralački rad. Bilo je vreme da se tog prihvatim. Vidiš li, nezaposlenost mi uspeva. Dijersane,
pogledaj lice te male."
"Anđeo", složi se Danijel.
"Pa ipak, prava hulja. Reci to, Monika. Reci gospodinu, da si hulja."
Monika je levu ruku držala upola dignutu, pesnice stegnute u visini grudi, a prsti kao da su učinili
prijateljski gest.
"Ja sam hulja", reče ona ubedljivo. "Daj mi novac."
Inženjer stavi ruku na svežnjeve i s nasladom ih pomilova.
"Sigurno, srce moje. Novac je pravljen za hulje."
"Gospodine Larše, rekli ste mi..." poče barmen.
"Umukni, skitnico! Da nisi poverovao da ću sav ovaj dobar novac predati crvu kao što si ti? Znaš li
da si ti crv? A pre svega, ako bih ti ovo dao, šta bi ti s tim učinio? Jesi li pomislio na to? Kuda bi
išao, golaću? To ne bi znao. Za tebe nema mesta van ovog ovde. A nisi sposoban da zamisliš jedan
svemir, glupavko."
"Da, gospodine. Ne, gospodine", reče barmen. "Sve što vi kažete istina je. Molim vas da mi
oprostite. Ja ću vam ipak olizati noge, ako hoćete."
"Pusti ga, dragi", reče Monika Laršeu. Ona ćušnu novčanice u svoju torbu, a inženjer stavi ruke
ispred lica.
"I reći da sam pucao u sebe zbog ovog? Eh, do đavola, lepo sam se zakleo da ću stvoriti svet bez
novca, ali ne mogu da uspem. To nije za moju snagu. Ja sam obeležen. Ne prestajem da pravim
novčanice od pedeset hiljada i ženske spremne da se prodaju za jednu, ili četvrtinu takve, ili bilo za
šta. Šta ćeš, to me zabavlja. Priznajem da je to ružno. Ništa me ne može više uzbuditi od pomisli da je
jedna lepa devojka spremna da legne za petofranak. Kakva odmazda, stari! Ili baš naprotiv. Izmisliti
milione i baciti ih jednoj drolji misleći na sve jadnike koji savijaju grbaču za manje od ničeg. Slažem
se da je to odvratno. U svakom slučaju ne žalim što sam pucao u sebe."
On rasejano pomilova glavu neke vrste čudovišta upola zveri, upola žabe, koje je podsećalo na Vulu,
marsovskog psa Džona Kartera. On se nasmeja prekidan štucanjem. Danijel je pio svoj viski,
posmatrajući dekor. Unutrašnjost ovog bara koju je stvorio Larše bila je odvratno prostačka.
Prostačka uprkos paravanima, zavesama, bojama i devojkama koje su se kretale sredinom, neke
obučene u raskošne večernje haljine, a neke potpuno nage. Prostačka uprkos siromašaka i devojaka za
mornare, Moniki, koja je izlagala svoj izazovni sjaj i Vule koji je palacao svojim jezikom. Pomisli
da je možda u gledanju na Laršeovo delo unosio svoj - negativan - ličan stav. Ili je možda on lično
pronalazio sve to, uključujući i inženjera u pohabanom odelu. To je bilo novo pozorište Klare Gazul,
delo jedne Klare Gazul koju je stvorio Merime pre no što je sanjao o njoj.
Danijel se dvoumio između dva suprotna utiska. S jedne strane oštro osećanje istine: sve je bilo jako,
čisto, tačno. Bio je svestan svog tela i želeo je Moniku. Put je bila put, drvo je bilo drvo, tkanina je
bila tkanina. Smatrao je da je lucidan (ali je bio gotovoo siguran da ne zna ili da ne može da
postavlja prava pitanja; a uostalom, uvek je mislio da je, postavljajući bilo kom vrlo jednostavno
pitanje, mogao saznati suštinu istorije i tajnu svemira - samo on nije nalazio pitanje). Bio je prisutan.
Njegova čula zabranjivala su mu da u to sumnja. Sasvim je jasno da njegov doživljaj nije bio san.
Najviše mu se činilo da se neko lako pijanstvo pripojeno velikom zamoru postavljalo između
stvarnosti i njega kao neka vrsta zaklona. A na drugoj strani imao je čisto intelektualno uverenje da
sanja, dok je stvarni svemir bio u blizini, u fantastičnoj blizini, koja se ne bi mogla izraziti u
angstremima ili u piko-sekundama, pošto su ova dva merila bila još gruba, bliska, toliko bliska pa
ipak nedokučiva (i to je bilo uvek u izvesnom smislu: još pre je lutao na jednoj asimptoti stvarnog
sveta). Da, svet bi trebalo da je tu, sasvim blizu, a do ludila je dovodila nemoć da se jednim udarcem
skrha iluzija da bi se ponovo našla stvarnost i vratiti se kući. Možda bi u tom uspeo kad bi to hteo sa
dosta snage. Morao je postojati neki način, neki vrlo jednostavan način na koji on nije pomišljao. A
nije pomišljao zato što je spavao. To ti je san: stanje u kom se imaju pitanja i odgovori, ali u kom se
oni više ne mogu uskladiti jedno sa drugim. Život kojim je Danijel dotad živeo ličio je takođe na san,
a možda je za žive mrtvace sveta postojao neki način da se probude, na koji niko nije pomišljao.
On se usredsredi da bi sakupio što je moguće više utisaka. On udahnu Monikin kiseo, pomalo gorak
parfem: miris narandži zgnječenih u ljusci. Oslušnu kreštavo gukanje koje je dopiralo iz muzičkih
automata i piskave i krte glasove žena. Zatim pomilova Monikinu ruku. Tad se inženjer u pohabanom
odelu okrete. Imao je pogled u kom je bilo sjaja, prijateljstva i svireposti.
"Da ne sumnjaš, Dijersane, prijatelju? Oni su ti bar ispričali da u Neodredljivom nikad ništa nije
sigurno, da je sve bar upola bilo varka i laž. To je intoksikacija, stari moj. Tako zahteva HKH.
Međutim, lažovi su oni, ta banda fosila. Ne treba ih slušati. Ovde su stvari realne na svoj način.
Zažalićeš za svim tim kad izađeš iz bolnice - ako iz nje izađeš. To je možda jedna varka, a ono što
smatramo za stvarnost, možda je neka druga varka. A šta nas se to tiče? Da bi se živelo treba se
praviti kao da je tako. Osloniti se na spoljni izgled, jer drugog ničeg nema. Što se tiče mene, ja sebi
odavno ne postavljam pitanja. Ono što je važno, to je iskustvo. Videćeš. Monika zadigni svoju
haljinu."
Mlada žena poslušno siđe sa svoje stolice, stade između Laršea i Danijela, zatim uzevši prvim
pokretom obema rukama donji deo svoje duge crvene suknje, uvrnu je do kolena, a zatim je drugim
pokretom podiže do kukova. U tom muzika iz jednog džuboksa poče da tutnji, a smeh odjeknu u ritmu,
kao da je dirigovan Laršeovim vrhovnim pogledom.
"E pa, hajde, miluj je", reče inženjer s nekom vrstom besa.
Danijel pruži svoju desnu ubogaljenu ruku. Šaku široku, snažnu i grubu, kojoj su nedostajali srednji
prst i prst do njega. Bilo je to strašno. On je povuče i pruži levu ruku. Stavi prste na nagu kožu iznad
crne čarape sa stegnutom čipkanom podvezicom. Monika saže glavu da bi pratila njegove pokrete.
"Hajde, napred, pipni!" viknu inženjer. "Čega se bojiš? Nema ti ovde gazde, niti majke!"
Put mlade žene bila je mlaka, baršunasta, gipka, potpuno slična sećanju koje mu je ostalo o puti
mladih žena. Zatim dlanom pređe preko čarape nadole iznad kolena. Zatim dožive neočekivano
uzbuđenje. Taj dodir sa rapavom svilom i zategnutim vlaknom, istovremeno glatkim i rapavim,
izazvao je neko čudno osećanje, koje se nije moglo iskazati i koje je bilo fantastično stvarno.
Osećanje koje je pomalo zaboravio. Kao neka poruka u kojoj se mešala neka luda živost, dok se neka
prestravljena beznadežnost sjuri niz njegovu ruku, izazva drhtanje u kičmi i utonu u njegov mozak,
vrteći mu po potiljku kao burgijom. Zadovoljstvo i strah se besno izmešaše. 'Ja živim', pomisli
Danijel, 'i nešto se dogodilo. Možda je to bio uzrok ovog straha. Čovek ne zna da li živi i nema ništa
užasavajućeg od tog saznanja, jer tek kad se smrt približi postaje se svestan. Ja ću umreti!' I nastavi
da šeta šakom po najlonskoj čarapi, prožet požudom i zaluđen osećanjem snažnijim i uzbudljivijim od
bilo kog drugog, kog se mogao setiti. Poruka koju je primio nervoznim krajevima prstiju urlala je
negde u njegovom telu: 'Ja živim, ja živim! Zatim: nešto se dogodilo, ali ja živim. I na kraju: nešto se
dogodilo i ja umirem!'
"Verujem da su naša čula bila otupljena", reče inženjer čudno mirnim glasom. "Ne nalaziš li da ih je
hronoliza malo izoštrila? Stari moj, to nije san, to je buđenje!"
Danijel diže glavu. Monikino lice koje se rumenilo zračilo je nekom neuporedivom nežnošću. Oči
mlade žene bile su svetlije od svih koje je on ikad video.
Grlo mu se steže, a učini mu se da mu srce prestaje da kuca. Poverova da je krv prestala da mu struji.
Da se pretvorila u zlatni pesak, u istopljenu platinu, u čistu svetlost. Bio je na izmaku daha, na izmaku
snage, na izmaku nadanja i užasa.
"Hoću da se vratim u bolnicu", reče.
 6.

Bolnica, to tajno, neprikosnoveno sklonište. Danijel se okrete na leđa i otvori oči. Svetlost obasja
sobu, ne odjednom, kao kad se upali električno osvetljenje, otvori prozorski kapak ili razmaknu neke
zavese, već postepeno: kao da je bežala neka ogromna masa oblaka, otkrivajući tako sunce. To je bila
dnevna svetlost, ili je na nju mnogo ličila. Danijel na trenutak zadrža pogled uperen na neobično
nisku tavanicu metalne beline. Odaja je bila prostrana, no on se sam nalazio u njoj. To je pre bio neki
luksuzni sanatorijum nego bolnica. No, Garišankar sigurno nije bio kao druge bolnice. Ne, to je
besmisleno. Garišankar je bio deo sna koji tek što je prestao. 'Pokušajmo da vidimo jasnije', reče u
sebi Danijel.
Bio je umoran, žedan, ali ga ništa nije bolelo i osećao se sposobnim da normalno kreće svojim
udovima. On pogleda svoju desnu šaku i s olakšanjem vide da je opet dobila svoj normalan izgled.
Ubogaljenost je pripadala mori, a ne stvarnosti. Da, mora biti da sam bio ranjen u glavu. To je to što
hronoliza objašnjava i sve one halucinacije koje su bole oči istinom... On se napregnu da bi se
prisetio i tačno vide napad pežoa 404 u dvorištu u Šoaziju, udar koji ga je prikovao za sedište dok su
se pojavljivala bela priviđenja iskrsla iz hronolitičnog svemira. Sećao se sna, a bio je zaboravio
stvarnost. Isto tako je bila nedirnuta u njegovom sećanju scena sa bolničkim kolima: Forestije i
njegovi pratioci prerušeni u bolničare, sa prozirnim šlemovima i smrvljeni folksvagen udaljen
nekoliko metara od njih. Udari gonga i tasova... Dijersane, pogledajte vaša kola! Mora biti da se udes
desio negde na autoputu broj 20 - ali to je zaboravio.
Da bi sredio misli on zažmuri... Da li su more i halucinacije imale neki smisao? Upitao se da li je
manje ili više uhvatio razgovor lekara pored njegovog ležaja i da nije iz njih crpeo materijale za svoj
san. To mu se činilo verovatnim. Hronoliza je nesumnjivo pojava poznata 1966. godine, koju je jedan
lekar pomenuo pred njim u vezi s njegovim stanjem. To, naravno, nije sve objašnjavalo. Vraćao mu
se strah. Njegov slučaj trebalo bi da bude ozbiljniji nego što su to spoljni izgledi dozvoljavali da se
pretpostavi. On je zadobio ozledu lobanje, te se nešto čudno dešavalo u njegovom mozgu. Ozledu
praćenu gubitkom pamćenja, što mu je onemogućavalo da razlikuje uspomene iz sna od uspomena iz
života. Ko je inženjer u iznošenom odelu? Da li je sreo Elenu ili je to uobrazio? Da li je Forestije
zapovedao privatnom policijom Seaka, ili je samo pripadao carstvu fantazmagorija? A zar nije u
svakom slučaju vrlo čudno ono što se obično događa u mozgu?
On glasno izgovori svoje ime.
"Ja sam Danijel Dijersan."
Diže ruku i zakuca savijenim prstom na zid iza sebe. Zvuk je jasno čuo. Nije bio gluv. On ispita svoje
druge osećaje. Nema nikakvog bola. To je bilo ohrabrujuće i pomalo zabrinjavajuće. U ustima je
imao blag ukus metala. A sem tog, ništa neobično. Da, možda: neka ukrućenost potiljka. Međutim, on
je uvek naginjao ankilozi potiljačnih pršljenova. I... neka ugodnost malo mučna, kao ona koja se
oseća kad se leže s velikim zamorom ili sa početkom groznice. Neodređena ugodnost ili nejasna
bolest? Granica između njih izgledala je vrlo neodređena. Seti se da je nešto slično osećao u svom
detinjstvu. Tad bi njegova mati rekla da ima bronhitis, boginje ili bilo šta drugo. Pretnja koju je
predosećao bila je u njemu, ali joj nije mogao dati ime, niti je razumeti. On joj se čak nije mogao
hladnokrvno suprotstaviti. Čim bi pokušao da usredsredi svoje misli na taj predmet, želja za snom bi
uništila njegov napor. On se povlačio na granicu pospanosti, a da ipak potpuno ne utone u nesvesnost.
I još se nije usuđivao da preduzme neki odlučniji pokret, na primer, da ustane i da zove. U sebi je
govorio: to je smešno. Međutim, bojao se.
Bio je sam i nemoćan. Život mu je uvek ostavljao izvesnu iluziju moći i slobode. A toj iluziji nije
više bilo mesta u jednoj bolničkoj sobi. Bolnica je mesto u kom čovek prirodno mora da se suoči sa
nemoći i samoćom - poneki put sve do zbrkanosti - ali to isto tako može biti luka milosti, mirna
tvrđava, mesto u kom pristajući da si samo bolesno telo, izolovano, zaštićeno sa svih strana,
branjeno, ljudsko biće ponovo nalazi sigurnost materinskih grudi. No, Danijel se nije bezbedno
osećao u toj prostranoj nepoznatoj odaji. Bojao se onog što se u njemu krije i bojao se sveta koji ga
okružuje. Činilo mu se da se neka logična, sigurna i čvrsta veza, koja je uvek u svetu i u njemu
postojala, tajanstveno prekinula. Otud i osećanje neke neposredne opasnosti.
Bilo mu je potrebno da nešto uradi. Bar da vidi da li je moguće uraditi. A šta da učini? Pa, eto, pošto
je bio žedan, da pokuša ustati da bi pio. Kad je doneo tu odluku, iznenadna slabost obuze mu noge,
kao da mu zabranjuje da je izvrši. On pomisli: to je samo strah. Ali kakav strah? Strah da se može
učiniti opasna nesmotrenost? Da, bez sumnje. A isto tako strah da se može otkriti... otkriti nije znao
šta... a bilo mu je milije da to ne sazna. On otvori oči i pogleda u metalizirani plafon, u širok prozor
preko puta kreveta, na njegovoj levoj strani.
Osećao je prividnu sigurnost da taj prozor gleda na neko jezero okruženo planinama. Otkud je on to
mogao znati? Bilo kako, tek on je poznavao ovo mesto. Planinsko jezero - pa to je značilo da je bio
veoma daleko od Pariza. To je Centralni masiv ili su to Alpi? Ali šta je on radio na Alpima, u
Centralnom masivu ili na drugom mestu? Ovakva pitanja nisu ničemu služila. On glasno uzdahnu,
gotovo jauknu. Dići se i pogledati. Pre svega, bio je žedan. Činilo mu se da već vekovima umire od
žedi. On se osloni na laktove, pridiže noge i oslušnu ubrzano kucanje svog srca. Trebalo je da može
da stane pravo. On zbaci bledoplavi čaršav i ćebe sa četvrtastim šarama. Na sebi je imao belu
pižamu sa crvenim prugama, na kojoj je uzalud tražio bilo kakav znak. Sede na krevet, spusti noge da
mu vise i razgleda sobu. Bila je velika i tri četvrtine prazna, sivobelih zidova. U sobi su se nalazili
jedan orman, dve stolice, jedna polica: sav ovaj nameštaj bio je metalan, prilično grubo obojen kao
da je drven. Na polici su bile knjige. Na stolu - kita veštačkog cveća. Dosta rđavo napravljenog. U
jednom uglu bio je malen radijator centralnog grejanja, a pored kreveta prilično širok noćni stočić sa
lampom i telefonom. Prekoputa prozora kroz poluotvorena vrata videle su se keramičke pločice:
kupatilo. Bolnička soba sa kupatilom i telefonom! On se nasmeši. Nalazim se u doba trideset šeste
Republike. A ako se u stvari jednostavno nalazio u hotelu? Nije bio ranjen, nije imao nikakvog
razloga da se nalazi u bolnici. On diže svoju nagu ruku i poče da je posmatra, na kojoj čak nije mogao
razaznati uobičajenu marku ručnog časovnika. Da zna čas ne bi mu mnogo koristilo, kad već ne zna
koji je datum. A i nigde se ne vidi baš nijedan kalendar. On oprezno stade i oproba čvrstinu svojih
nogu. Nisu klecale. Očima potraži svoje odelo i ne ugleda ga. Svakako su ga stavili u orman? Ko su
oni? On napravi dva-tri koraka i stade, neodlučno. Mogao je prići ormanu i uveriti se da mu se odelo
nalazi unutra. Ili, mogao je otići u kupatilo i napiti se vode. Nešto se nije slagalo u tom uskom dekoru.
Nije znao šta. Nije mu polazilo za rukom da utvrdi zbog čega. Sem telefona, koji zbilja nije bio
razlog. On se predomisli i odlučno priđe prozoru. Jezero okruženo visokim planinama. Znao sam to!
On se, dakle, nije varao. Tipično alpski pejzaž. A soba se nalazila na gornjem spratu prostrane
zgrade koja je sasvim ličila na bolnicu. On odustade da shvati, odreče se svake opreznosti; okrete
leđa prozoru i dugim koracima uđe u kupatilo. Bože, što sam žedan! Nađe jednu čašu od teške i
neprovidne plastike i odvrnu desnu slavinu. Nekoliko sekundi ništa se nije događalo. Danijel okrete
slavinu do kraja na levu stranu, zatim na desnu i ponovo na levu. Obuze ga neka prekomerna strepnja.
Nema vode. On pokuša sa drugom slavinom, sa istim uspehom. Neka mučnina ga je čupala po želucu.
Prestrašio se. Nema vode!
Zatim na levoj strani zašišta mlaz pare, a sa desne poče da teče tanka struja tečnosti. Danijel je morao
čekati dve do tri sekunde da bi napunio čašu. Oseti kako mu se na potiljku ledi znoj. Bila mu je
vrućina. On zatvori levu slavinu koja je užasno šištala. Zatim prinese čašu ustima i usisa jedan gutljaj
koji je morao odmah da ispljune. Voda je bila mlaka, s jako izraženim ukusom metala. 'Bože!' reče
zažmurivši. Toliko je bio žedan! On savlada svoju odvratnost, ispi četvrtinu čaše, odahnu glasno i
zadrhta. Učini mu se da se u kupatilu temperatura snizila. Vrati se u sobu i pod bosim nogama oseti da
je pod mlak. Još je imao utisak da žvaće gvozdenu strugotinu. Zaustavi se pred ormanom i ne ugleda
ništa čime bi ga otvorio: nije bilo ni ključa ni ručice. On stavi šaku na gladak i hladan metal, tražeći
neku neravninu koju bi mogao da zakači noktima i otvori vrata. Uzalud. Uostalom, nigde nije video
žljeb. Moglo bi se reći da čak nije ni bilo vrata. Obeshrabren, ponovo priđe prozoru, koji isto tako
nije imao ni ručice ni reze. On je bio napravljen od četiri pravougaona okna uokvirena metalom. Bilo
je nemoguće otvoriti ga. Danijel pogleda jezero. Svetlost je bila bleda. Sunce, nevidljivo, trebalo je
da se nalazi sa druge strane bolnice. Gotovo je sigurno bilo veče, nešto pre sumraka. U daljini su se
videli snežni vrhovi. Večni snegovi? Ili je to možda bila zima? On opipa rukom radijator centralnog
grejanja koje nije radilo. Logično, trebalo bi da je sredina leta, između kraja juna i početka avgusta.
U okolini jezera polja su izgledala pusta. Tačno je da je prozor bio prilično osrednja osmatračnica.
Danijel ostade jedan trenutak čela naslonjena na okno, u nadi da će u tom pejzažu videti neku ljudsku
priliku. Bezuspešno. U podnožju zgrade bila je široka terasa, ali njom uopšte nisu prolazili ni kola ni
ljudi. Ražalošćen, on se udalji od prozora i obiđe odaju, polako, dodirujući predmete. Radijator je
bio hladan, a temperatura je bila niska za jednu bolničku sobu. On se zaustavi pred jednom policom
sa knjigama: engleski kriminalistički romani. On otvori jedan. Lažan: obična prazna kutija od kartona.
Vrati se do kreveta i sede na njega. Nigde se nije video nijedan natpis. Čak ni neki fabrički znak, niti
redni broj.
Danijel se za trenutak izgubi u posmatranju telefona: bela slušalica na postolju bez brojčanika.
Odjednom se njegova strepnja pretvori u užas. Sad je znao šta nedostaje u tom dekoru. Soba nije
imala vrata. On se diže, pritrča najbližem zidu i poče cvileći da ga udara pesnicama. Bol mu je činio
dobro. Prinese usnama ozleđene zglavke na prstima šake. Boli me, znači postojim. Upola svesno
razmišljanje kog bi se možda odrekao, jer više nije sumnjao u svoje postojanje. Udarcima ramena
ispita zidove sobe i kupatila. Neki otvor je ipak morao postojati, međutim, ništa nije otkrivalo
njegovo mesto. S druge strane, prozor je bio hermetički zatvoren i na njemu se nije video nikakav
otvor za provetravanje.
Danijel se sruči na jednu stolicu i stade da njuši. Vazduh se činio dosta svež, dosta čist, namirisan
mirisom koji nije poznavao, ali za što mu je trebalo izvesno vreme da bi ga tačno odredio: miris
zgnječenih zelenih jabuka. Miris koji je snažno podsećao na detinjstvo, jesen i voćnjake rodnog kraja.
Zatim se pobuni. Mora biti da se vara. Zašto bi jedna bolnička soba mirisala na zelenu jabuku? A
zašto da ne? Još jedno čudo spreja ER-Vika! Najzad, ma kakvi bili priroda i poreklo mirisa, u sobi je
obavezno morao biti otvor za provetravanje. On se laktovima nasloni na sto i obuhvati glavu rukama,
pritiskujući uši vrhovima prstiju. Jedna druga neprirodna pojedinost pogodi ga, te se naglo diže
isprekidanog daha, a slepoočnice su mu bubnjale. Ta tišina! Ta strašna tišina! Posle vazduha iz
rashladnog uređaja, gotovo savršeno odstranjenje zvuka. Ne, to nije bila obična bolnica. Alpski
pejzaž je naravno podsećao na Švajcarsku, a u toj zemlji su nesumnjivo postojale neke tajanstvene
eksperimentalne klinike. Garišankar. To ime sa neodređeno indijskim prizvukom. Mogao je takođe,
strogo uzevši, biti nemački. I ova soba bez vidljivih vrata možda je pripadala nekoj istraživačkoj
službi, sekciji za visoki nadzor... Ali, zašto su me ovde ugurali? Šta je sa mnom? Da nisam ranjen u
glavu? On obema rukama pređe preko lobanje. Kosa mu se učini mnogo dužom no obično, a čelo
naprotiv, previše bez kose. Nikakav trag ožiljka, niti neko izuzetno bolno mesto. On se ponovo diže s
namerom da se ispita u ogledalu u kupatilu. Miris zelenih jabuka, taj divni miris detinjstva i sreće, na
njega je uticao kao posebno umirujuće sredstvo dozirano do savršenstva. On reče u sebi: sve se
dobro odvija, sve se dobro odvija. I istovremeno poče da prihvata pomisao da najgore nije
isključeno. Najgore - ma šta bilo. Užas mu se na mahove vraćao i sušio mu usta. Zatim bi miris
zelenih jabuka prevagnuo, brišući sve što nije bilo uspomena i nada. On se predomisli pre no što će
ući u kupatilo i vrati se blizu kreveta i diže slušalicu, koja mu je tiho šaputala u uho. Na liniji se
mešalo više udaljenih razgovora. Deset ili sto razgovora. Mnoštvo. Danijel zažmuri i oduševljeno
osluhnu, ne razumevajući nijednu reč. Bio je spasen. Bolnica je živela. Kako je u to mogao
posumnjati? On se nervozno nasmeja. Pa šta su govorili ti glasovi? Bili su suviše udaljeni, a i bilo ih
je suviše. No on se osećao potpuno umiren i čak obuzet nekom dečačkom radošću. On se nije
usuđivao da prekine taj neobičan koncert šaputanja, uzvika, uzdaha i poziva. Posle više minuta
čekanja, on izgovori u aparat jedno stidljivo i promuklo alo. Svi glasovi naglo ućutaše. Možda je u
telefonskoj bolničkoj centrali postojalo automatsko prekidanje pomoću kompjutera, ili nešto tome
slično. U toj tišini Danijel ponovi gotovo molećivo:
"Alo! alo! alo!"
Ali, zaboga, zašto oni ne odgovaraju? Obuzet opet strepnjom, on dodade:
"Ja se zovem Danijel Dijersan. Mislim da sam bio ranjen u jednom automobilskom udesu. Zatvoren
sam u jednoj sobi na... ne znam koji je sprat... izgleda veoma visoko... Ne razumem šta mi se desilo."
Tišina je trajala još minut ili dva, zatim glasovi počeše ponovo da ravnodušno šapuću. Danijel pozva
još triput, bez ikakvog rezultata. A svakog puta smanjivala su se njegova ubeđenja i njegove nade. Na
čelo mu je pao jedan pramen kose ulepljen znojem. On ga nesvesnim pokretom zabaci. Okovratnik
njegove pidžame bio je mokar. Uzdrhta od hladnoće i od gađenja. Sad kao da je iz kupatila dolazilo
ledeno strujanje vazduha. On ponovo ispita tu malu belu odaju, koja je bila uža i viša od sobe. Zašto
viša? To je besmisleno. Isprva je mislio da je bila osvetljena samo kroz prozor u sobi. On zatvori
vrata između sobe i kupatila i primeti da jedna okrugla svetiljka sija na tavanici, tačno iznad kade.
Ona je svetlela svetlošću sličnoj dnevnoj. On nikad nije video osvetljenje koje je tako dobro
podražavalo sunčevu svetlost.
Međutim, nije mogao da otkrije aparat za pročišćavanje vazduha, niti poreklo strujanja vazduha. Tad
njegovu pažnju privuče jedan mali orman ugrađen u zid. Prvi put ga nije video. Vrata su se lako
otvarala pritiskom na jedno dugme. Orman za lekove. Neobičnost u jednoj bolničkoj sobi. On izbroja
jedno tuce lekova koje je gotovo sve znao. Sve sem jednog. Obična bočica sa dražejama i brojem 1
na majušnoj nalepnici. Ostale su poticale od Serbe, Nereka i Loran-Divernoa. Tuga za prošlošću i
užas. Bili su tu D-aminagel, ekijetal, ekigin, nidopan, mebsital... Mala siva kutijica mebsitala Nerek!
Ali, zaboga, zašto? Otkud ovde mebsital? On pokuša da hladnokrvno sagleda najstrahovitije
pretpostavke. Recimo, ludilo. Zar neki duševni bolesnici ne prenose u svet izvesne tegobe svog uma?
Međutim, on se osećao lucidno. Toliko lucidan, da sa interesovanjem, gotovo sa nadom, može
razmatrati pomisao da je možda lud. A najgore možda nije bilo ludilo, već samoća. Zar on nije uvek
bio sam? On pomisli na svog čudnog sadruga iz more, na inženjera u iznošenom odelu. A gde li su
Larše i lepa Monika? I Elena Lomer? I ona druga Monika - Monika Gersten? Da li su sva ta bića
stvarno postojala? Ni u šta nije bio siguran.
Odluči da se suoči s istinom - ili bar s onim što su njegova čula htela da mu prikažu kao istinito.
Pogleda se u ogledalu iznad umivaonika. Lik mu se učini neprirodno vazdušast. Možda je uzrok bilo
to tajanstveno osvetljenje. Ukoliko je više u to gledao, utoliko je slika bila manje jasna. Ili, možda,
nešto više nije bilo u redu sa njegovim vidom ili sa njegovim mozgom. Sve u svemu, to je bilo
ubedljivo: imao je dobrih razloga da bude u bolnici. No bilo je tu i gore. U ogledalu, neki nepoznati
lik se smenjivao s njegovim. Zatim se oba izmešaše da bi stvorili treći. Halucinatorna psihoza,
razdvajanje ličnosti na dve, ili oštećenje mozga? To je bio dovoljno užasan predznak, no Danijel je u
svakom slučaju više voleo da bude bolestan u zdravom svemiru, no zdrav u bolesnom svemiru.
On odgurnu dug vlažan pramen kose koji mu je padao na čelo, a njegov pokret tačno ponoviše njegovi
dvojnici iz ogledala. Samo je prva osoba, koja je ličila na Danijela, imala kratku kosu, a crn, krupan i
ulepljen pramen preko čela pripadao je drugoj. Morao je da se složi: najgore je bilo izvesno. Patio je
od dubokih duševnih tegoba zbog kojih je potpuno menjao stvarnost. Svedočanstva njegovih čula bila
su bez vrednosti, jer su dolazila krivotvorena u njegov mozak, sem ako sam mozak nije taj
krivotvorac. Činilo mu se da je njegova moć rasuđivanja ostala nedirnuta, ali to je nesumnjivo takođe
bila varka. Jedna više. On nije mogao verovati u odmerenost svojih misli više no u tačnost svojih
opažanja. Znači, bio je sasvim odsečen od sveta. Teško je zamisliti korenitiji oblik šizofrenije - i
usamljenosti.
On se polako vrati u sobu. U sobu koja nesumnjivo nije čak ni postojala. Možda se u stvari nalazio u
nekoj gadnoj i zagušljivoj dvorani. A da bi umakao toj zbrci, pronašao je ovu unutarnju tvrđavu...
Priđe prozoru i pogleda u jezero. On je verovao da vidi planinski pejzaž, tamo gde je stvarno
postojalo bolničko dvorište ograđeno zidom, mračno, uzano, jezivo, sa vojskom pajkana-bolničara
iza prepunih kanti za smeće. Nikad niko nije dolazio na terasu, jer terasa nije ni postojala.
I iz istih razloga, nijedna kola nisu prošla putem oko jezera. U izvesnom smislu Danijel je sebe
mogao smatrati srećnim: više je vredela tišina no galama, samoća no zbrka.
On poče po sobi da hoda ukrug, udarajući pokatkad pesnicom u zid, gurnuvši poneki komad
nameštaja, milujući prostor rukom koja je tražila ne znajući koju istinu, što nije bila pristupačna
njegovom pogledu. On ponovo diže slušalicu i osluhnu. Odjednom iz nje izroni neki glas iz večnog
koncerta šaputanja. Glas pun strepnje i gotovo molećiv:
"Konačno, zaboga, zašto me ovde držite zarobljenikom? Pa šta hoćete od mene?"
Neki drugi glas, ozbiljan i udaljen, gotovo nečujan, odgovori:
"Vi ste zarobljenik lekara iz Garišankara koji hoće da se vama posluže za njihove opite iz hronolize.
Ja predstavljam Imperijalno izvršno telo Garišankarovog neprijatelja. Pokušavamo da vam
pomognemo. Pokušajte da imate poverenja u nas: to je vaša jedina šansa. Jer, vi ste u velikoj
opasnosti..."
"Kakvo Imperijalno izvršno telo? Koja Imperija?" upita prvi glas kog su nerviranje i panika činili
sve više i više piskavim.
"Industrijska imperija HKH. Bolnicu Garišankar stavio je van zakona Njegovo Veličanstvo Herman
Kan Hinderberg III, gospodar Slobodnog Sveta. Međutim, nama je vrlo teško da postupimo protiv
samostalnih bolnica, koje su veoma moćne u svojoj zoni i zaštićene Lozanskim ugovorom."
"Hoćete li me osloboditi?"
"U ovom trenutku čak pokušavamo da dođemo do vas. Nama su potrebne vaša saradnja i vaše
poverenje."
"Šta treba da radim?"
"Već sad morate da se obavežete da ćete se sa nama boriti protiv ludih lekara."
"Koji su ludi lekari?"
"Psihronauti samostalnih bolnica..."
Danijel besno spusti slušalicu. Mora se i dalje nastavljala. Prvi glas je bio sličan njegovom, ne
onakav kakav je često čuo na magnetofonu. Drugi bi trebalo da je Sartesov glas, mada je naglasak bio
jedva primetan. Znači, nikad se neću izvući!
Zašto mu lekari - naravno oni iz stvarnog svemira - ne pomognu, umesto što su ga prepustili ovim
vizijama? Nalazio se u jednoj bolničkoj sobi i neka čudovišna pojava se razvijala u njegovom mozgu.
Zašto lekari ništa ne čine?
On požuri u kupatilo, uze iz ormana kutiju sa mebsitalom, sruči na dlan jednu malu dražeju gotovo
boje slezovog cveta i sasvim odvrnu slavinu iznad umivaonika. Mlaz hladne vode ga poprska. On
kliknu od srećnog iznenađenja. Bar sa te strane pošlo je nabolje. Otpušila se dovodna cev! Možda će
i ostalo da se sredi. Drhteći od zadovoljstva, on žmureći, dugim gutljajima poče da pije bistru vodu,
gotovo hladnu, sa blagim ukusom zelene jabuke. I sa poslednjim kapima bez oklevanja proguta jednu
dražeju mebsitala. Kocka je bačena!
Odmah se oseti bolje, ne samo zato što je utolio žed, već i zbog toga što je ulagao mnogo nade u
drogu. Već je bio manje napet, a njegova strepnja poče da se smiruje. Možda bi bolje bilo da odmah
legne. Više je voleo da malo sačeka. Već će se videti. On priđe prozoru i tad ga obuze iznenadan bes.
Zašto nema ni ručica, ni reza? Zašto se nije mogao otvoriti ovaj odvratni prozor, da bi se nadisao
planinskog vazduha?
Naravno, pomisli, prozor i planine postoje samo u mojoj glavi. To je mentalna zamka - ali ipak
zamka. On diže pesnicu u pravcu okna i u trenutku kad je hteo da udari, on primeti kako neka strana
volja zapoveda njegovim pokretom. Volja njegovog alter ega, mornar sa crnim pramenom i
ubogaljenom šakom. On htede da spusti ruku, ali mu se njegova stegnuta pesnica izmače i sruči na
jedno od četiri prozorska okna.
Luka je ličila na ostale luke sveta. Zejtinjavo more nije obali donosilo nikakvu svežinu. Prašnjav i
sladunjav vazduh zgušnjavao je pljuvačku. Pomislio bi čovek da se nalazi na Džonatanovom keju u
Singapuru. Ili je to bila psihološka varka? Zar taj bljutav i sladunjav ukus koji je Renato osećao na
svom jeziku nije bio ukus izmešane radosti i tuge? A vrućina? Njemu je uvek bilo vrućina čim bi mu
nedostajao vetar sa pučine. U ustima je stalno imao onaj ukus nagorele zemlje. Vazduh gradova za
njega nikad nije bio dovoljno čist.
Tek se bio definitivno iskrcao. U ruci je držao kofer, a na leđima torbu. Na sebi je imao iznošeno
odelo plave boje kao petrolej. Svojim povijenim nosem južnjaka udisao je mastan gradski vazduh.
Žmirkao je od umora. Dug pramen kose znojem ulepljen padao je na njegovo pomalo ogoljeno čelo.
On ga je sa tri prsta svoje desne šake terao ka slepoočnici. Bilo mu je trideset pet godina. Nadao se
da neće previše ličiti na iskrcanog mornara, jer se vraćao da zauvek živi među ljudima sa kopna.
Mrzeo je vunene bluze sa vodoravnim prugama, pljosnate kačkete, morske Vodrane, priče o burama i
o brodskoj momčadi, južnjački naglasak kakav je bio i njegov, devojke iz krčmi i svoju desnu
ubogaljenu šaku. A šta voli, nije mnogo znao: suviše stvari - a možda i iste. Bio je živahan, a apetit
mu je zverski. Sačuvao je bolnu nežnost prema svemu što ga je podsećalo na život koji je napustio i
prema svetu od kog je pobegao. Nikad ništa nije jednostavno. Filozofija stražarskih soba, lajtmotiv
mirnih noćnih stražarenja kad meditiranje postaje sporazum sa vremenom i katkad partija šaha sa
svemirom pod koprenom.
On se osvrnu i uputi palubi oproštajni pogled. Azurno plava i štrokava vizija! Dekor je podsećao na
jedan stari plakat Pomorske i kolonijalne lige. Brodovi se za poslednjih dvadeset godina nisu nimalo
promenili. Izgledali su kao da nisu imali ni svoje doba ni istoriju. Međutim, mnogi od njih su
upoznali gotovo mitološko doba More i Kolonije i vukli svoju sipljivu slavu po poslednjim obalama
Imperije, u vremena kad su još vladale nevinost i čista savest. Tad se nije čula grmljavina
topovnjača. Sa blistavih paluba kontrator piljera, vesela muzika posada flote odgovarala je bubnjanju
umirenih plemena, uredno postrojenih na žalu. Mršavi i golobradi mladići, koji su u sebi nosili
sklonost prema doživljajima kao neki teret na trbuhu, išli su na obalu da kupe paket cigareta i odlazili
na sto hiljada godina.
Renato Rizi je bio jedan od njih. Sa osamnaest godina, na nekoliko meseci pre rata, stupio je u
mornaricu. Poreklom Italijan, rođen u Francuskoj, skoro je uvek živeo između pokrajina Dofine i
Langdok. Sredozemno more mu je izgledalo kao jezero za dobru decu. Sanjao je o Snarku, o belom
kitu i pobunjenicima iz Elsinera. Hteo je da vidi Rt Horn, džinovsku pticu sa planina južnog mora i
lepe mulatkinje u Panami. More je u njegovoj mašti imalo dah slobode i slave. Kao mornar sa palube
ili u brodskom magacinu od 1939. do 1945. godine, plovio je na dobroćudnim pacifičkim teretnim
brodovima, a da mu se nikad nije ukazala prilika da postane heroj. On nije video obris oklopnjače
Patjomkin, niti je bio torpedovan od neke nemačke podmornice. On nije čuo banzaj! banzaj! japanskih
vojnika koji jurišaju. No ipak je naučio da mrzi rat. Kad mu je bilo dvadeset godina, već više nije
želeo da bude heroj.
Okrznula ga je samo jedna jedina avantura, u nekom ćumezu Ablune, u licu jedne visoke plavokose
devojke, ne toliko lepe ali zadivljujuće građene, koja je tvrdila da je Šveđanka i da se zove Sigrid.
On se još sećao njenih bajnih grudi koje su gotovo virile iz crvene bluze utegnute vrpcom, i njenih
bedara koje je suknja jedva zadržavala. Na nogama je imala duboke cipele na dugmad i molila je
mladog mornara da joj pomogne da ih izuje. Majstorija stara kao svet - da bi mu pokazala da ispod
svoje haljine nema ništa. No on je nju ocenio kao nešto suviše prepredeno za jednu devojku iz luke.
Kasnije, kad je saznao da ona nije bila Šveđanka već Nemica, i da od savezničkih mornara izvlači
obaveštenja, čestitao je sebi na toj opasci. Njemu, uostalom, nije pretila nikakva opasnost: on nije
znao ni za jednu tajnu koju bi vredelo pričati ležeći na štrokavom jastuku u sobi neke krčme.
Preživljavao je stare slatko-gorke časove žaljenja za avanturama koje nije doživeo, za borbama u
kojima nije učestvovao, za karijerom koju je možda promašio. Sem nostalgije i van žaljenja, u njemu
je rastao neki potmuli bes, protiv života, sveta, ljudi. Platiće oni to meni!
Voleo je plavuše nemačkog ili švedskog tipa, ali se oženio jednom crnkom vrlo blede kože,
Italijankom, kao što je on, koja se zvala Monika. Znao je da ga ona vara, ali svoju sudbinu nije
tragično shvatao, tim pre što ga ona nikad neće moći naterati da sasvim zaboravi na razne Ingrid,
Sigrid, Grete, Olge ili Moredane iz javnih kuća u svetu. Sedamnaest godina u mornarici, a uskoro
deset godina sa Monikom! Vraćao se svojoj kući. Baviće se trgovinom, zemljoradnjom ili bog će
znati čime.
Mrzeo je novac, ali je imao ušteđevinu. Svoju platu je svakog meseca slao u banku. A katkad i malo
više od svoje plate. Dobro se snalazio, čak i suviše dobro. To je bio jedan od razloga zbog kojih je
napustio more. Nije hteo da postane prodavačka baraba, švercer, Vodran - ili nešto slično tom.
Mogao bi kupiti neku malu farmu ne zaduživši se, pod uslovom da cene od poslednjeg puta nisu
suviše skočile. Zbog tog njihovog prljavog rata u Alžiru! A što se tiče nekog bara ili krčme - ako
konačno bude izabrao lakši put - to bi moralo da dobro krene, uz skroman zajam.
Naravno, Monika je više volela bar. A i nekako je nije najbolje sagledavao kao seljanku, nju koja je
toliko volela toalete koje privlače, crne čarape, visoke potpetice, čipke, veštačke ekstravagantne
frizure - sve u svemu ono što se svida građanstvu gradova. Šteta. Renato je želeo da gaji ovce i konje
i da stanuje u blizini neke šume u kojoj bi u jesen lovio grivce, a zimi cepao drva. More je za njega
bilo simbol nepopravivog neuspeha. Više je voleo da ode i živi u unutrašnjosti, da ne bi više mislio
na ono što je promašio, na ono što je izgubio; da bi zaboravio na prekomerne snove koji se nikad
neće ostvariti. Bilo mu je dosta lutanja i bežanja. Neka neodoljiva sila ga je primoravala da stane, da
se ustali, da pusti korenje u tle, da postane rastinje pošto je toliko dugo bio ptica-selica.
Stan Rizijevih nalazio se u jednoj simpatičnoj i siromašnoj četvrti Tregabe: nekoliko sivih kocki
okićenih raznobojnim rubljem, nasred nekog neobrađenog zemljišta. Između kuća, igrala su se bez
oduševljenja rđavo umivena deca. 'Sad je raspust', pomisli Renato. Očigledno. Bio je 30. ili 31. jul,
31 jul 1956. godine. Na stepeništu, dve vrlo mlade devojke vrebale su čoveka gledajući ga ispod
čela. Imale su na sebi duge suknje pošto je moda bila takva, ali su ih diskretno na trbuhu otvorile,
otkopčale možda. Bilo im je dovoljno da sednu i rašire malo noge da bi izložile široke površine kože
boje mleka i lepo runo kestenjaste boje. Renato ih nije poznavao. On taj prizor primi sa prirodnom
blagonaklonošću koju je imao za takve stvari.
"Ovde stanujem", reče. "Ja sam Monikin muž i vraćam se kući. Još ćemo se videti."
Treći sprat, bez lifta. Na sreću, Renatu lift nije bio potreban. Zar meni, starom pomorcu! On se
nasmeši da bi sebi dao neki stav, ali grlo mu se stezalo, a usta sušila. Monika!
Prozori su gledali na neobrađen teren koji je manje-više bio pretvoren u javno smetlište. Kad bi se
čovek malo nadneo, mogao bi videti hidroavione na jezercetu Lazar. Jevtini snovi i neosvojiv pogled
na tuđu sreću!
Monika je bila obaveštena o pristajanju uz obalu mešovitog broda Oceanija. Ova petparačka cura
mogla je doći i sačekati svog gospodara i vlasnika. Ali, eto, ona se retko uznemiravala. Na to je
navikao. On spusti svoj kofer na stepenište koje je ličilo na neku kućicu, sa zadahom i sumnjivim
šumovima. Učini mu se da raspoznaje žagor razgovora ili svađe koji je dopirao iz njegovog stana.
Nikakvoj se diskreciji nije mogao nadati u takvom kavezu za sirotinju. Mora biti da su susedi
obavešteni o svemu - a istom prilikom i policija. U hodniku se napravi da se sapleo o jednu asuru od
rafije i glasno opsova, ne bi li privukao Monikinu pažnju. Glasovi ućutaše, ali niko mu ne izađe u
susret.
"Do đavola!" dreknu. "Da nisam ušao u pogrešnu kuću, ili šta?"
Nije. On poče da se smeje. Bio je baš kod svoje kuće. Isuviše je dobro poznavao taj osrednji dekor.
Fotografije brodova i dalekih luka, lutka nage crnkinje ispod staklenog zvona i prostirke i zavesa od
rafije koji su davali slabo uverljivu egzotiku. Prosečnost - da se čoveku smuči. No to će se promeniti.
On obeća sebi da će prvom prilikom sve te stvari baciti. Spusti kofer i torbu i uđe u kuhinju. Tu
zastade, stisnutih pesnica, zaprepašćen. Tri čoveka u crnim uniformama opkoljavala su njegovu
polunagu ženu u poderanoj haljini, koja je zadihana ležala na podu. Monika pokuša da ustane, ali je
jedan od ljudi udari čizmom i ona ječeći ponovo pade. Drugi uperi u Renata revolver sa dugom cevi i
reče grubo i sa stranačkim naglaskom:
"Ne mičite se!"
Staklo se ne razbi, ali naprsnu i pocepa se kao list hartije. Danijel oseti jaku hladnoću i odmah
povuče ruku. Ledena struja vazduha produva kroz sobu, a okno postepeno postade mrko, zatim crno
kao neka bela stranica koju su liznuli plamenovi. Prozor poče da se trese. Tri nedirnuta okna zamutiše
se kao neuglačano staklo. Pejzaž se izgubi. Neki nejasan šum se začu sa druge strane stakla i promeni
se u muziku istovremeno prisnu i jezivu; muziku: škripavi picikato, dobovanje doboša i luparanje
tasova. Danijel zaprepašćeno pogleda svoju desnu ubogaljenu šaku i dreknu.
Otrča u kupatilo da bi povraćao. Ne, neću. Ja nisam Renato. Ja sam Danijel Dijersan. Imam diplomu
naučnika, ne želim da postanem neki nepismen mornar! On se seti da je ovu mešavinu gađenja i užasa
jednom prilikom već osetio u snu. Bio je teško ranjen, a lekari su između sebe govorili: "Daćemo mu
transfuziju duše!" Probudila ga je konačno snaga njegovog revolta. Ali, možda je njemu uistinu bila
potrebna transfuzija duše. Hladan znoj slivao mu se po licu, potiljku i rukama. Beznadežnost je u
njemu stvarala ledenu santu. Činilo mu se da nijedna samoća nije bila ravna njegovoj: on je bio samo
stvar: bolesna, ranjena, napuštena od Boga i od ljudi. Pridiže se, unezveren i zapenušen. Soba je bila
gotovo sasvim mračna. Lampa iz kupatila davala je samo svetlost predvečerja, napuklu i upropašćenu
mračnim senkama, kao kavernama. Hladnoća se uvlačila zajedno sa noći. Danijel se drhteći nasloni
na zid. Bože, šta li sam učinio? Zažele da umre, nestane, da nikad nije ni postojao. U njegovoj svesti
nastade praznina i on spazi sebe kako puzi prema svom krevetu u atmosferi nekog plesnivog podruma.
Pidžama mu je bila u dronjcima, a koža pretvorena u pločice sive, česte i pomešane s krvlju. Pod se
pretvarao u mrku i žilavu materiju koja se lepila za njegove ruke, trbuh, noge. Sad je vladala potpuna
tama. Puzio je po mekanom podu, pošto je bio nesposoban da se drži pravo. Borio se za nešto manje
od života i osećao se užasno bedno.
"Upomoć!" zastenjao je. "Doktore Olzače, doktore Karsone, Larše, Elena, Monika! Molim vas,
pomozite mi. Pomozite mi, doktore. Zar ne vidite da sam bolestan? Zaboga, zar ne shvatate da ću crći
ako mi ne pomognete?"
On se sudari sa noćnim stočićem, koji se zaklati, ali uspe da uhvati brojčanik telefona i sa mukom ga
prinese licu.
"Bolnica Garišankar", reče. "Doktore Karsone, odgovorite mi!"
Zavlada nekoliko sekundi tišine, a zatim se začu jedan spokojan, razgovetan i jasan glas.
"Ovde je doktor Kelim Karson. Ko govori?"
"Danijel Dijersan. Molim vas, doktore, pomozite mi."
"Šta nije u redu?"
"Napustili ste me. Doktor Olzak došao je po mene da bi me odveo u bolnicu Garišankar. Zatim me
napustio. Ja sam bolestan, doktore. Potrebna mi je nega. Imam utisak da se moje telo raspada, i da se
raspada sve oko mene. To je vrlo teško. Mislim da sam napravio neku glupost. Probudio sam se u
nekoj sobi bez vrata. I prozor se nikako ne može otvoriti. Onda sam razbio jedno okno i sve je
postalo crno i hladno. A sad moje šake nisu više moje. Desna je ubogaljena. Nedostaju mi tri prsta..."
On prestade da govori, a ponovna tišina nastavi se, presecana mnogobrojnim šištanjem.
"Doktore, čujete li me? Jeste li vi zbilja doktor Karson?"
"Reč je o nekom pretvaranju, očigledno", reče glas.
"Znači, nisam u vezi sa Bolnicom Garišankar?"
"Jeste. Na jedan vrlo posredan način. Posredstvom doktora Lomera i fordske mreže."
"Doktore... mogu li vas zvati doktore? Pomozite mi. Ma ko da ste, pomozite mi."
"Zatvorena soba, raspadanje stvari oko vas, vašeg tela, i vaša ubogaljena šaka su klasični simptomi
hronolize. Na to ćete se navići. To se stvorilo u vašem mozgu, ili u vašoj svesti, ako vam ovo više
odgovara. Međutim, neka od tih stvaranja mogu dostići stupanj visoke stvarnosti. I vi ne znate kako se
od nje odbraniti. Vi još imate mnogo da učite, a i sami psihronauti su često obezoružani. Moraćete
prihvatiti ovaj svet i održati iluziju sna. Vi ne sanjate. I sve dok manie-više budete potajno ubeđeni
da sanjate, vas će pogađati vaša lična opsena. U Određenom vremenu idealistička iluzija čini vas
nesposobnim da pogledate u oči životu i istoriji. Ovde je isto tako. Materija je predstava, ali
potrebno je biti materijalist... Na nesreću, okolnosti nam ne dopuštaju da vam pomognemo kako
bismo hteli... Garišankar i većina autonomnih bolnica naše epohe trpe od napada kojima je poreklo u
hronolitičkom svemiru. To je izgledalo više no neverovatno, ali se desilo. Ja ne odričem da i mi u toj
situaciji imamo deo odgovornosti, ali ma šta bilo, mi moramo braniti Zemlju."
Danijel se gorko nasmeja.
"Dakle, moji lični problemi nemaju više nikakvog značaja!"
"Ne mislite tako. Pre svega, vi ste verovatno umešani u taj rat."
"Ja?"
"Sigurno. Vi ste u mentalnoj simbiozi sa jednim psihronautom Garišankara."
"Zašto se ne pojavi da bi mi pomogao?"
"Pojavljuje se onoliko koliko može. Čak i u ovom trenutku..."
"Znači, to ste vi, doktore Olzače, koji mi sada govorite?"
"Na neki način, govori vam doktor Olzak. Ali on nije svestan. Njegova ličnost se potpuno povukla iza
vaše."
"On se krije iza mene da bi uhodio vaše neprijatelje!"
"Ne, nije tako. Ne tačno tako, ne. Istina se sastoji u tome da ste vi bolje od njega naoružani da se
oduprete uticaju HKH."
"Je li HKH vaš neprijatelj?"
"Vaš takođe."
"U to nisam siguran."
"Ljudi Imperije su u to sigurni."
"A zašto sam ja u hronolitičkom svemiru?"
"Mislim da ste imali udes i da ste zadobili jako oštećenje lobanje."
"Znači, mene nisu upecali fordovi Garišankara?"
"Ma ne! Kad su fordovi stupili u vezu s vama, vi ste bili u stanju duboke hronolize."
"To je ipak neki eksperiment... a njegov predmet sam ja."
"Nije eksperiment. Već intervencija... koja bi trebalo da bude blagotvorna za vas. Jer mi vam
možemo pomoći."
"A dotle služite se sa mnom."
"Mi smo saveznici. Vaš instinktivni otpor dobro pokazuje da vi mrzite HKH."
Danijelu su se uz bes malo-pomalo vraćali njegova borbenost i njegov duh.
"Odgovorite na moja pitanja. Posle ćemo videti kog volim i kog mrzim... Da li sam živ ili mrtav?"
"Vi ste živi. Zbog toga i ne pripadate hronolitičkom svemiru. Bar ne zauvek. Međutim... nije sigurno
da ćete ozdraviti. Na žalost, postoje neki izgledi da izgubite pamćenje i da budete oduzeti. Za vas bi
buđenje bilo neka vrsta smrti. Želim vam da umrete u hronolizi, jer tako biste postigli subjektivnu
večnost."
"HKH već mi je obećao subjektivnu večnost."
"Subjektivna večnost pomoću HKH bila bi pakao."
"Kako bih mogao biti siguran da mi govorite istinu?"
"Pa, zasad, vi morate naročito dobijati u vremenu da biste usavršili svoje poznavanje zakona ovog
sveta. Uskoro ćete biti sposobni da izbegnete zamke HKH. Razumećete ko laže, a ko govori istinu...
Pripremite se da se suočite sa Neodredljivim. U pitanju je vaša sudbina. Ubuduće vaš život je ovde,
u Neodređenom vremenu, u kom su čovekova najbolja oružja mašta i raspoloživost. Vi dolazite iz
jedne psihički siromašne epohe, u kojoj je bitisanje bilo neizdrživo, ispresecano morama, te će za
vas to biti teško. No verujem da ćete se iz tog izvući. Ovaj svet je svet bez odmora, u kom su sva
osećanja pojačana i razdražljiva; svet večitih borbi, zamki i patnji... ali i ludih radosti i neizmernih
iskustava..."
"HKH mi je obećao... lude radosti, i neizmerna iskustva... ili tako nešto."
"...ako prihvatite borbu i ako izbegnete zamke, a naročito zamke HKH. Vaša prva pobeda biće, kad
postanete potpuno vi, lično. Biće vam potrebno da prihvatite drugostepene ličnosti, koje su deo lično
vas i koje izlaze iz senke zahvaljujući hronolizi, kao mornar sa ubogaljenom šakom..."
"Da li vi poznajete mornara s ubogaljenom šakom?"
"Posredstvom doktora Olzaka, podelili smo neka naša iskustva. Odbacujući ih, vi ćete sebe
osloboditi i podleći ćete uticaju HKH."
"Doktore Karsone, vi lažete!" reče neki ozbiljan i spor glas koji je ličio na glas Velikog Zmaja.
"Šta se to događa?" uzviknu Danijel. "Ko govori? Doktore Karsone, odgovorite!"
"Danijele Dijersane, oprostite mi što sam prekinuo tobožnjeg doktora Karsona. Garišankar vas laže."
"Jeste li vi Sartes?"
"Ja sam Hauard Kenedi Hjuz iz Imperijuma."
"Aha... HKH! Kenedi i Hauard Hjuz: svida mi se mešavina. Šta hoćete?"
"U vašem je interesu, Dijersane, da se složite sa Imperijom. Kad više ne budete bili potrebni
Garišankaru, on će pozvati doktora Olzaka i vi ćete se probuditi... za kratko vreme. Od hronolitičnog
šoka se ne može izlečiti. Ubrzo posle toga umrećete. Zauvek. Kad vaše srce prestane da kuca, a vaš
mozak prestane da misli, treba da budete u hronolizi. Tad ćete definitivno pasti u Neodredljivo, a
vaši poslednji trenuci života biće neverovatno umnoženi. Oni će postati vek ili dva veka, ili
hiljadugodišnji! Svidalo se to vama ili ne, mi smo na istoj strani. Vaš jedini izgled da preživite
sastoji se u tome da se otrgnete od uticaja fordova Garišankara. Tad ćete prestati da budete zamorče
ludih lekara i postaćete slobodan čovek u slobodnom svetu!"
"Ne verujem vam."
"Prevarili su vas!" reče pomalo grub, beznadežno iskren glas Velikog Zmaja... Hauarda Kenedija
Hjuza. "Zašto mi ne verujete?"
"Industrijska imperija HKH bila je to što sam najviše mrzeo pre no što sam ovde došao."
"Industrijska imperija više ne postoji. Mi smo preživeli izgubljeni u Neodredljivom."
"Ko govori o Imperiji, Imperijumu, Imperijskom izvršnom veću? Ko tvrdi da hronolitički svemir
pripada HKH-u? Ko laže?"
"Mi samo nastavljamo jednu tradiciju. No, tačno je da smo mi ovde kod svoje kuće."
"Ne verujte u to", iznenada se umeša doktor Karson. "On laže. HKH nije ništa drugo do laž. A mi smo
čitava Zemlja, mi smo napadnuti. Rat više nije ograničen na mentalni prostor hronolitičkog svemira.
Doneli su ga kod nas, u fizički prostor. Oni počinju da osvajaju naše vreme."
"To je smešno! Ne verujte u to, Dijersane! Mi smo vrlo jaki ovde u Neodredljivom. Međutim, mi
nemamo nikakvih sredstava da bi prodrli u entropijski svemir. Ako je Zemlju neko napao, to sigurno
nismo mi."
"Zemlju je, Dijersane, napao HKH. Sa fantomima iz Imperije! A invazija je pripremana sa najvećom
pažnjom. Već odavno je HKH nametao svoju volju našim psihronautima, a da mi u to nismo
posumnjali. On je od njih - od nekih - načinio svoje poslušne robove. A mentalna moć imperijalaca u
mozgovima ljudi održava se vrlo dugo posle njihovog povratka u fizički svet. Naši psihronauti
postali su vojnici HKH!"
"To je ludost!" razdra se Hauard K. Hjuz. "Oni su ludi. To su poludeli lekari."
"Vi ste guba svemira i vi treba da budete uništeni!"
"Doktore Karsone", reče Danijel, "dajte mi pojedinosti o tom ratu. Šta rade psihronauti kojima
gospodari HKH?"
Nikakav odgovor. Ni od Garišankara, ni od predstavnika Imperijuma. Prekinuta veza. Prekinut spoj.
U istom tom trenutku u Danijelovoj šaci ispari brojčanik. Očigledno on nikad nije ni postojao. Ali
veza je bila stvarnost.
Danijel odluči da se skloni u svoju sobu u ulici Vernej, ne bi li dobio u vremenu, jer je u vremenu
trebalo dobiti. On razmisli nekoliko trenutaka - čitavu večnost - pogleda gde su vrata, prozori,
nameštaj, Babar, ružičasti slon, i ubedi sebe da je ležao u svom krevetu, da se tad budio, da je sve u
redu. On pruži otvorenu šaku da bi pomilovao Babara i...
 7.

Ponovo se nađe za volanom svog folksvagena, negde na autoputu broj 20. Motor je ispravno brujao.
Snop farova je sekao uzane delove pejzaža noći koja je bledela. Iza jednog reda sivih stabala, sjajila
se ravnica obasjana sedefastim nebom punog meseca. Kazaljka na brzinomeru njihala se između
devedeset i sto. Brojčanik ukupno pređene kilometraže pokazivao je 73444 kilometra. Benzinomer je
pokazivao da je rezervoar pun. Danijel se začudi: samo što je uzeo benzin, tog se nije sećao. On
pogleda u svoj časovnik: 11,50. 'Vrlo blizu ponoći', pomisli rasejano. Ubrzo će stići... Kako
poverovati da je sve to bila varka? San su, naprotiv, bili Garišankar i hronoliza. Pa ipak, nešto se
nije slagalo. Nije znao šta. On porazmisli malo, ali nije mogao tačno videti zbog čega je imao takav
utisak. On omirisa nekoliko puta i oseti lak zadah benzina. Neki miris zbilja tanan, gotovo
nerazgovetan - možda plod mašte. On spusti prozor i udahnu talas vazduha mirisavog, oporog, i
toplog, gotovo sredozemnog. Međutim, nalazio se veoma daleko od mora. Prošao je kroz Solonju i
pejzaž mu je bio vrlo poznat. Vozio je prema jugu i... nije znao koji je datum tog dana. Eto šta nije
bilo u redu. Sasvim jasno je, da je leto. Neki letnji dan između 20. juna i 31. jula. Ali, zaboravio je
tačan datum. To ničemu nije bilo dokaz, ali je bilo malo sumnjivo. Nešto nije bilo u redu sa njegovim
pamćenjem, sa njegovim mozgom. Bog će znati šta. Nema potrebe da se uštine. Dobro je znao da ne
sanja. On stisnu rukama upravljač. Folksvagen malo skrenu sa svoje putanje. Sve je to bilo istina,
beznadežno istinito.
Usta mu se osušiše, grlo steže, a ritam srčanih otkucaja ubrza se. Ponovo ga obuze strepnja, poveza
mu mišiće, u njegovo telo ubrizga kristale leda, a živce mu pretvori u drhtave strune. Bio je sam na
putu. Oh, samoćo, stara drugo! Nasmeja se. Oduvek je lutao po nekoj prenaseljenoj pustinji. No ipak,
to je bilo pomalo čudnovato. Po ovakvoj letnjoj noći autoput broj 20 bio bi krcat putničkim
automobilima i teretnjacima. Ali, Danijel je bio gotovo siguran da se nije mimoišao ni sa kim, nikog
pretekao, niti ga je iko pretekao od pre najmanje mnogo minuta, možda četvrt časa, ili više. Vozio je
sam na bezizlaznom putu koji je ličio na autoput broj 20, ali koji nije bio autoput 20... Opet neki
efekat hronolize? Put se uvlačio u šumu poput nekog velikog sečiva u dlakavo telo. Lišće je skrivalo
mesec. Kola su jurila po tragu svetlosti, kao da su ih usisavali njegovi farovi. Stabla su postajala
toliko zbijena, da su s obe strane puta obrazovala sivo platno, gotovo bez procepa. Ali na jednoj
okuci naglo se razmakoše a nebo se sruči kao munja. Sa desne strane izdizao se nasip načičkan
svetlećim kamenovima. Sa leve, u dnu, vrhovi drveća obrazovali su gustu masu iznad neke reke, koja
se čula, ali nije videla. Verovatno neki slap. Danijel naglo ukoči i zaustavi se pred gomilom šljunka.
Gušio se. Otvorenih usta izlete iz folksvagena. Dugo je udisao vazduh i gledao u nebo na kom je,
uprkos mesecu, gotovo u zenitu ugledao Vegu. Pogleda na sat. Ponoć. Bože, što je kasno! Drveće je
skrivalo Altair na jugu. No, mogao je da vidi Severnjaču i da se po njoj upravlja. Vega je bila nešto
malo istočnije. Izuzimajući neku grešku, trebalo je da je najdalje kraj jula. On izvadi svoju lisnicu u
nadi da će u njoj naći kalendar sa mesečnim menama. Ote mu se osmeh: nije se sećao da je imao
toliko novca. Recimo, taj svežanj novčanica od pet stotina franaka? Šta ja radim tu na autoputu broj
20 usred noći sa pet stotina hiljada franaka u džepu?
On se okrete i pažnju mu privuče crveno-beli debeli levak. Ili je olupina neke benzinske pumpe,
srušeni totem, jedini preživeli iz rase svojih obožavalaca. To je bio neki stari model pumpe, zarđao,
ulupan, izvijen, s razbijenim prozorčićima ispred oznake količine i cene. Slabo se može objasniti
njegovo prisustvo pored puta na kom se odvija gust saobraćaj. Ono, istina, pomisli Dijersan, ako je
reč o saobraćaju, to je ništavilo.
On svoju lisnicu ponovo stavi u unutrašnji džep sakoa i trže se, jer u njemu nađe jedan koverat koji
prepoznade: Nerekovo pismo. On se vrati u kola da bi ga pročitao na svetlosti svetiljke na tavanici.
Najpre datum: 26. jun 1966. godine. To je bilo logično. Poče slobodnije da diše. Sad bi trebalo da je
30. jun ili 1. jul.
On pogleda u pismo i učini mu se da će poludeti zbog njegovog sadržaja.

Laboratorija Nerek i Frobašer

gospodinu Danijelu Dijersanu
koji se nalazi na zadatku u Neodredljivom.

Dragi saradniče i prijatelju,

Odavno smo izgubili vezu sa vama, ali se nadamo da se naše hronolitičko putovanje ostvarilo prema
predviđenom planu.
Ovu poruku vam šaljemo po našem prijatelju Laršeu. Podsećamo vas da morate što je moguće pre da
stupite u vezu sa HKH. Kao što znate, naš predstavnik u Imperijalnom izvršnom odboru je Hajnc Kurt
Hofman. Vi ćete se staviti na puno i potpuno raspolaganje Imperijumu sve do vašeg opoziva u 1966.
godini. Zatim ćete iskoristiti vaš položaj da bi prikupili sve korisne informacije o našim
neprijateljima, psihronautima iz Garišankara.
Želimo vam...

Danijel zgužva pismo i od njega napravi loptu i baci ga u jarak što je mogućno dalje. Da mu se izvući
iz tog, bože, da mu se izvući!
Prizor zvezdane noći, fantastične čistote, pomože mu da savlada užas koji ga je obuzimao. Znači, on
je bio u službi Nereka i Imperije!
Ne. Prisutnost Vege nad njegovom glavom uli mu malo sigurnosti. Pod uslovom da se pismo ne uzima
u obzir, bilo bi još moguće jedno razumno razjašnjenje. Maks Rolan mu je pokazao vrata. On je svoj
novac podigao iz banke, seo u folksvagen i usred noći pobegao prema jugu i slobodi. No, pre no što
će otputovati, zbog zamora ili zbog prkosa, progutao je nekoliko dražeja mebsitala. I odmah je počeo
da brka san i javu... Da, da, sve je to bilo prihvatljivo, uprkos neobično pustom autoputu i
besmislenoj benzinskoj pumpi napuštenoj na ivici jendeka. On se ponovo vrati na sredinu puta. Ako
bi se neka kola iznenada pojavila, imao bi svakako vremena da se baci u stranu. U svakom slučaju,
farove bi video dosta ranije. Iz daljine se nikakva svetlost nije pojavljivala. Hodao je. Njegovi
koraci jako su odzvanjali po očvrslom katranu, a šuma je kroz tišinu slala potmuli odjek. Na sebi je
imao tešku obuću koju nije prepoznavao. Temperatura je bila mlaka, vazduh namirisan (uvek s onim
zadahom gumenih esencija što je Danijel teško sebi objašnjavao, jer je oko sebe video samo lišće:
bukve, hrast, breze...) Hodao je pet minuta i vratio se. I baš u tom trenutku i bez naročito određenog
razloga, on se odreče smirujuće iluzije sna. Biti zreo znači priznati ono tragično i ludo u ljudskoj
sudbini, i to prihvatiti. On priznade i prihvati. Kladio se na najluđu pretpostavku. Odricao je ono što
je još moglo biti stvarnost i odlučio se da veruje u neverovatno. Uostalom, postojanje i svest sami po
sebi nisu bili manje fantastični fenomeni od hronolize. On se, pognute glave, stisnutih pesnica i vilica,
vrati krupnim koracima. Pokušavao je da stvori jasnu predstavu o položaju u kom se nalazio, te mu je
bila potrebna sva lucidnost na svetu. I to nije bilo dovoljno, jer su mu izmicali mnogi neophodni
podaci. On (to jest njegovo telo) se nalazio negde u nekom bolničkom krevetu, ili možda još u olupini
svog automobila. Udarac koji je dobio u glavu zaronio ga je u neko nepoznato stanje neurofiziologije
kao i psihologije iz 1966. godine, ali stanje već manje-više naslućeno od nekih naučnika: hronolizu.
Jedna filozofska škola i to ne neka od najmanjih, mogla je potvrditi da je svet postojao samo kao
predstava. Početkom veka je svani Bagavan Das ovako sažeo hindusističku misao: "Brama je sanjao
o svemiru, o bogovima, o slonovima, o ljudima, izdvojenom ja koje je bilo mudrac. Zatim je mudrac
istinski i potpunije mislio: ja sam Brama. Odmah se poništio jedan deo sna." I čika Bo, obešenjačko
lice iz legendi Bornea, rekao je Bongu, prostom seljaku: "Vi postojite samo u mojoj glavi. Ako me
ubijete, svi ćete nestati." I Bong mu poverova, jer čovek nikad nije bio siguran u bilo šta. Ali, trebalo
je izabrati. Danijel je izabrao tu novu sudbinu, ni bolju ni goru od stare. Možda ipak malo bolju.
Život koji je ranije živeo nije vredeo - s tim je bio načisto. Nikad nije imao ni najmanju vlast nad
svojom sudbinom. Možda bi u Neodređenom vremenu mogao postati svoj sopstveni gospodar.
Subjektivna večnost! Sem ako to nije bila greška u prenošenju ili greška telegrafiste! A stalno je
lebdela pretnja nekog užasnog buđenja. No pre toga smrt je vrebala u zasedi iza svakog sekunda. Tu
nije bio u gubitku.
Da li su lekari psihronauti Garišankara bili njegovi prijatelji, ili njegovi novi gospodari? Kakvu su
ulogu igrali ljudi HKH-a, saradnici Hermana Kana Hindenburga, Hajnca Kurta Hofmana, Hauarda
Kenedija Hjuza? To će se tek videti.
On stade da bi posmatrao šumu. Izgledala mu je mračna, uprkos mesečini. Svetlost nimalo nije
prodirala ispod lišća. On se ispe na uzvišicu iznad dubokog desnog jarka. Malo se trže. Pred njim je
bilje koje je raslo ispod drveća bilo crno kao... kao mora! Razrogačenih očiju, uzalud je ispitivao
tamu. Šta je to, što je tu senku činilo toliko gustom, ljigavom i nezdravom? Odjednom se probudiše
ledeni užasi detinjstva šćućureni u dnu njegovog pamćenja. Dobi želju da urlajući pobegne, ne bi li se
sklonio ispod gradskih svetlosti. To je smešno. Tama je bila samo odblesak njegovog ličnog straha.
On je isto tako mogao da se udubi u šumu: ne bi daleko otišao. Šuma je bila mamac. Našao bi se u
fabrici u Šoaziju, u nekoj ulici na granici, kod Monike, kod inženjera u pohabanom odelu ili bilo gde
na putu. Bolje bi bilo ispitati sadašnje stanje, ako je to moguće. Možda će konačno otkriti gde se, i
kako se desio udes. Više je bio sklon pretpostavci s autoputem broj 20. Neko (Elena) mu je rekao da
će njegovo istraživanje biti opasno. Dolazio je u opasnost da dopusti da bude zatvoren u nekoj uzanoj
zoni bez izlaza, i da ne uzmogne da umakne ljudima HKH koji ga vrebaju. Međutim, trebalo mu je da
sazna istinu. To mu je potvrdio doktor Olzak. Gde - kad - kako? Upoznati stanje svog tela. Saznati da
li mu preti grubo buđenje ili da li će umreti da bi bio strmoglavljen u tu subjektivnu večnost o kojoj
je govorio glavni lekar... kome je trebalo da veruje? On izvadi lisnicu iz unutrašnjeg džepa sakoa
(kao petroleum plavo mornarsko odelo), izvadi iz nje Seakovu ličnu kartu koja je sad imala žig HKH.

U IME HONIVELA K. HAJDRIHA

Propusnica
DANIJEL DIJERSAN NA SLUŽBENOM
PUTOVANJU U
NEODREDLJIVO
Veliki Zmaj HKH: Sartes

On je pruži Forestijeu, ali je ovaj pocepa prezrivo i njene komadiće baci na šljunak.
"Šta vi, Dijersane, mislite ko sam ja? To je najgrublji falsifikat koji sam ikad video! Šta vi,
prijatelju, hoćete sa tim da učinite?"
Danijel sleže ramenima. Ova scena je bila najtajanstvenija u hronolitičkoj mori. Mora biti da se tu na
neki neobjašnjiv način mešaju izvesni elementi iz njegove prošlosti sa simboličnim predstavama i sa
epizodama iz rata između HKH i Garišankara. Možda su se u toj psihodrami krili poslednji minuti
pre udesa?
On zažmuri i osluhnu čudan šum u kom je verovao da prepoznaje znak opasnosti. Možda je, kad se
sudario s drvetom po prvi put, čuo tresak tasova i dobovanje i video benzinsku pumpu i sivi 404.
Ovo je ličilo na neki crnački tam-tam, katkad oštar, i katkad potmuo. Čula se i neka vrsta metalne
škripe, slične buci vetra koji predskazuje oluju. I najzad, neki skakutavi i podsmešljivi picikato
presecao je s vremena na vreme hladno kikotanje tasova.
"Ne pravite se pametni, Dijersane", reče Forestije. "Počinjemo da vas upoznajemo. Ovog puta vi nam
nećete umaći!"
Kako izbeći da se ponovi ova scena na pokoran i glup način? Trebalo je ići napred po svaku cenu...
Šef bezbednosti ga je posmatrao svojim uobičajenim izrazom besa, prezira i sumnje. Drugi čovek -
takođe prerušen u bolničara Garišankara - bio je uperio u Danijela generator mikro magle. Treći se
držao nepomično, udaljen nekoliko koračaja, između srušene benzinske pumpe i sivog 404... onaj 404
koji je zamenjivao bolnička kola Garišankara. Da li je ova mala pojedinost bila značajna?
Forestije prsnu u smeh, isturivši napred svoju ogromnu bradu.
"Vi, prijatelju, potcenjujete HKH. Vaši prijatelji iz Garišankara se trenutno loše provode, a ja nemam
utisak da ste sposobni da se snađete sasvim sami. Pođite sa mnom!"
Njegova oba pratioca uzeše jednu debelu cev dugu oko metar, koja je stajala pored 404 i otvoriše je:
bila su to nosila sa protivtežom, koja su se nepomično držala u prostoru na pedeset centimetara od
tla. To je već video, već doživeo. Danijel je oklevao. Bio se upaničio poslednji put kad je našao
svoja kola slupana. Pobegao je i promenio red stvari. Ali, bekstvo nije bilo rešenje.
Forestije i njegovi ljudi ga opkoliše i stadoše nepomični. On se okrete: folksvagenu je desna strana
bila ulubljena, a prednja pocepana. Nema sumnje, pomisli, ako sam bio za upravljačem - a kako i ne
bih bio? Mora biti da sam bio gadno ranjen! Ali, bilo iz jednog, bilo iz drugog razloga, nije uspevao
da se prenese na tačno mesto događaja. Možda su mu preprečili put ljudi koje je HKH poslao? Koja
su bila njihova sredstva i njihovi ciljevi?
Udarci gonga, dobovanje doboša i tresak tasova smetali su mu da se usredsredi, dok su ga ometale
parazitske misli. Kao ova: 'Nema svrhe toj barabi objašnjavati da ja nisam bio u kolima, da nisam ni
bolestan, ni ranjen, i da nemam nikakve želje da se popnem u njegova bolnička kola... koja to nisu!'
Zastarelo razmišljanje. On pogleda u olupinu folksvagena osvetljenu mesečinom. Na prednjem delu,
na onom što je od njega ostalo - raspoznavala se neka nejasna masa, sabijena između iskrivljenih
sedišta i razbijenog vetrobrana. Neko telo. Međutim, ta tamna forma kao da se nije nalazila pored
upravljača. Danijel raširi ruke i snažno odgurnu Forestijea i njegovog saučesnika, koji padoše kao
lutani koji su izgubili ravnotežu. Pošto se oslobodio, on odlučnim koracima pođe ka svojim kolima.
Pitao se da li će videti svoj lični leš. Ovakva vrsta doživljaja je česta u pričama fantastike i
tajanstva. Međutim, telo se nalazilo na desnoj strani. Bio je to muškarac. Mesec je osvetljavao
njegovo uzano sivo lice, koje je smrt ukočila u sarkastičnom grču. Inženjer u pohabanom odelu,
zgnječenih grudi i nogu zahvaćenih limom. Šta taj Larše traži u mojim kolima? Došao je da mi donese
neku poruku? Mrtvac je stvarno držao u svojoj zgrčenoj šaci neki list hartije, savijen načetvoro.
Pismo. Danijel provuče ruku između blokiranih vrata i spoljoštenog krova. Dohvati pismo i povuče
ga. Inženjerova šaka se otvori, ispuštajući hartiju. Danijel sad nije mogao čitati poruku. Tu je bio
Forestije, a mesečeva svetlost je bila nedovoljna. On stavi pismo u džep. Kad se okrenuo, šef
bezbednosti je podbočen pesnicama stajao pored folksvagena.
"Vi ste gotovi, Dijersane!"
Danijel zasvira dvaput sirenom, a noćni čuvar u beloj uniformi otvori kapiju i priđe kolima.
"Vi hoćete da govorite sa doktorom Karsonom?"
"Da."
Ne izlazeći iz kola, Dijersan pruži svoju ličnu kartu:

RATNI KOMITET AUTONOMNIH BOLNICA

PROPUSNICA
DANIJEL DIJERSAN NAŠ AGENT NA ZADATKU
U HRONOLITIČKOM SVEMIRU
Dr Karson, gl. lekar Garišankara

Čuvar jednostavno pogleda pravougaonik sa crvenom prugom i ukrašen starom fotografijom.

"Da, u redu je. Samo ne znam da li će doktor Karson moći da vas primi u ovo vreme."
Danijel mahinalno pogleda na sat: nula časova i trideset. Bože, nikad nije toliko kasnio!
"Konačno, mi smo u ratu", reče. "Ukoliko nema doktora Karsona, voleo bih da se vidim sa doktorom
Olzakom ili doktorom Lomerom."
"Telefoniraću."
"Da li je to potrebno? Ja sam na službenom zadatku, kao što vidite."
"Oprostite. Otkako je rat otpočeo, preduzimaju se izvesne predostrožnosti sa psihronautima. Invazija
dolazi iz hronolitičkog svemira, onda, zar ne..."
"Dobro. Čekam vas."
Danijel se vrati u svoj folksvagen ostavivši vrata poluotvorena, da bi pri svetlosti svetiljke na
tavanici pročitao poruku koju je našao u Laršeovoj ruci. Elena...

Dragi moj Danijele,

Svi smo mobilisani za odbranu bolnice i njene hronolitičke zone. Gotovo sve Autonomne napadnute
su istovremeno. U Kaliforniji invazija je obuhvatila čak i sela i gradove. Rat se odvija na dva polja.
Najpre u geografskom ili fizičkom prostoru. Svud su se ljudi, žene, deca našli utonuli u hronolizu na
neobjašnjiv način. Među njima veliki broj odmah je postao neprijatelj društva i počeo da sabotira
naše instalacije. Neki su organizovani u komandoske grupe pod zastavom HKH i zahvaljujući trenutku
iznenađenja oni su mogli da se dočepaju nekih baza. A rat se nastavlja nasumice u Neodredljivom, u
kojem su se snage Imperije pokazale daleko nadmoćnije od naših procena.
Mi smo sad svi u opasnosti i nisam sigurna da ću moći još da ti pomažem. Iz razloga koje ćeš kasnije
razumeti, ljudi HKH svakako će pokušati da se dočepaju tebe da bi te naterali da im služiš. Životno
je važno da im umakneš. Ti imaš za dužnost da ostaneš slobodan. Savetujem ti da bežiš što dalje iz
subjektivne zone u kojoj se sad nalaziš. I što je dalje mogućno od granice. Neodređeno vreme je
prostrano. Dobru sreću, želi ti Elena.

Sasvim u dnu strane nalazio se post-skriptum:

Pazi! Ovo nije Bolnica Garišankar, to je nova zamka HKH. Napuštaj odmah ovaj niz toka.

Danijel oseti poznatu tegobu. Zastarele misli navirale su u svakom trenutku njegovog sećanja i
potapale njegov duh. Fabrika u Šoaziju, pakleni ciklus vremena, put u budućnost, Veliki Zmaj, HKH,
Garišankar, udes, pazi na zamku, sloboda i nemoć, nikakva hronolitička droga u 1966. godini, ponovo
naučiti živeti, Hari Kurt Hitler I-vi, nije opasnije od bilo kakvog barbiturata!
Minut kasnije, a da to nije hteo, jurio je glavnom fabričkom alejom. Bio je miran i rasejan. Živeo je
istovremeno na više polja... Letnja sazvežda, sa Vegom u zenitu, slabo su sjala na svetlom nebu punog
meseca. 29. ili 31. jul, više ne znam. U svakom slučaju, uskoro će raspust i ja se još dvoumim između
šume i mora. Izloženi smo nekoj vrsti eksplozije vremena. Hronoliza ne postoji, ali će postojati
jednoga dana... Trudio se da ne pritisne papučicu za gas, ali mu je kontrola mišića katkad izmicala.
Tad bi folksvagen naglo pojurio napred.
Noć je jedva osenčila geometrijske linije zgrada koje su se dizale prema nebu poput čeličnih stena.
Polako, polako. Možda je imao neki izgled da pobegne u trenutku udesa. Pobeći u neki zamišljeni
svemir, kad bi bio sposoban da jedan takav zamisli i da sa dosta snage veruje u njega. Ili stići na
okean Oradak i u Pertu na Riabi, ako okean Oradak i Perta na Riabi postoje. Ali kako naći prolaz do
njih? Možda je Renato znao... Izvući će se, na svaki način.
On malo pritisnu papučicu za gas i folksvagen jurnu. U spoljnjem ogledalu pojavi se neka siva masa.
Druga izlete sa leve strane. Jedna sa desne, jedna spreda. Samo četvora kola prema osam od prošlog
puta. Možda su ljudi HKH malobrojni zbog rata? Rat koji ih je primoravao da se tuku na više
frontova. Ne kočiti, ne ubrzavati. Ne činiti ništa da bi se izbegao udes. A iščupati se iz tog sleda u
trenutku sudara. Pronaći neki svemir...
Automobili 404 držali su se na odstojanju. Oni su nastavili da jurišaju jezivom usporenošću.
Folksvagen je jedva napredovao, ali se ceo tresao, sa prenapregnutim metalnim zvukom. A tu je i
tresak tasova. Izdaleka je odjekivala grmljavina nevremena. Jedna munja nacrta bledi ožiljak iznad
krovova. 404 koji je bio spreda išao je pravo na folksvagen, približavajući se centimetar po
centimetar. Danijel se obema grčevitim šakama držao za gornji deo upravljača i nije skreteo sa svog
pravca. Tri ostala 404 izgledala su kao da su skakutala, strahovita u svojoj nepomičnosti.
On se smešio. Trebalo je da stvori jedan svet. On malo jače pritisnu papučicu za gas.
"Dajte mi more!" reče.
 8.

On se diže i zakorača po pesku. Nebo je bilo svetlo. Sunce koje je zalazilo rasipalo je svoje
plamenove po pučini. Okean Oradak, pomisli Danijel. Perta na Riabi.
Začu kako neko iza njegovih leđa zove.
"Renato! Renato!"
On se okrete. Gledala ga je Monika, podsmešljivo i izazivački. Ona diže ruku da bi doterala kosu
koja joj je u neredu padala oko lica. Grudi isturi, a trbuh uvuče. Bila je naga. I on. Kakve li sreće biti
oslobođen onog prokletog plavog odela! Nasmešiše se jedno drugom.
"Jesi li došao da se kupaš?" reče ona.
"Ne znam. Kasnije."
Ona prsnu u smeh.
"Pa ti se Renato, plašiš!"
"Ovaj kraj izgleda divalj."
"Oh, pa to je Italija."
"Nije. Siguran sam samo u jedno: to nije Italija." Monika odmahnu glavom. Njene vlažne i ozbiljne
oči na ovalnom licu sijale su klasičnom čistotom, kao dva dijamanta iza satenske maske.
"Ne znam", priznade ona. "Veruješ da mi..."
Danijel je tražio po svom sećanju. Nešto se dogodilo, a on je zaboravio. Otkud li se njih dvoje nalaze
ovde?
"Ja nisam Renato", reče on.
Monika se dugo smejala, tresući svojom gustom crnom kosom.
"Ti si Renato, moj mili veliki brat, moja jedina ljubav!" Ona poče da se vrti ukrug oko njega, mašući
rukama. Bila je oseka. Iznad obale letele su velike ptice nalik na morske laste i na mrke morske
galebove. Neka vrsta morskog crva prekrivenog srebrnim šljokicama sijala se na žutom pesku. Mada
je sunce već zalazilo, nebo je bilo svetlo i duboko. Galebovi su vrištali kao iskasapljene rospije.
"Gde smo?" upita Monika. "Hoću reći: gde smo, ako, po tebi, nismo u Italiji?"
"Jesi li već čula za Pertu na Riabi?"
"Nisam. I baš me briga!" reče ona izvodeći korak klasičnog baleta.
"Ako ovo nije Perta na Riabi, onda je neki svet iz uobrazilje. Ili ne znam šta."
Danijel se okrete prema kopnu. Nijednog drveta, ni brežuljka, ni stene. Dokle mu je pogled dopirao,
video je neobičnu ravnu pustinju. Ne, ravna, to nije prava reč. Pre bi čovek poverovao da se nalazi
usred nekog suda, poput umivaonika. I još kad bi ta predstava bila tačna. Danijel je imao osećanje da
se nalazi u podnožju neke nagnute ravni, koja je izgledala kao da se izdiže sve do vidika, svakako
zbog nekog uticaja perspektive. A ako bi se pogledalo s neke druge strane, postojala je druga ravan
koja je sa prvom obrazovala vrlo raskoračeni ugao. I tako dalje. Izgledalo je kao da se sve ravni
sastaju u tački noge posmatrača. Iluzija je slabila ukoliko su se oči više navikavale na pejzaž. Ako
ništa drugo, Danijel je tako mislio.
Prostor se dizao uvis. Čak je izgledalo da se i more izdiže. A i vidik je bio vrlo visok. Ne, vidik u
stvari nije postojao. Nebo se neprimetno mešalo sa zemljom u blistavoj i vazdušastoj zoni. Danijel,
ne shvatajući na trenutak, razmisli o ovoj neobičnoj pojavi. On se sruči na tle, uze šaku peska i pusti
ga da se prosipa u njegovu drugu šaku: teža ovog sveta mora biti da je niža od zemaljske normale.
Danijel oseti kako umor, na koji je trenutno zaboravio, svom svojom težinom pritiska njegovo telo i
mozak. Mora biti da je teža ovog sveta ispod zemaljske normale! Reče u sebi kako suviše radi. Već
više nedelja nije imao odmora. A jedna noć sa Monikom nije baš bila odmor. Da, sad se sećao da je
noć proveo sa Monikom. Ona mu je rekla: "Ima u tebi nečeg što mi uliva poverenje. Tvoj pogled,
tvoji pokreti, tvoj miran govor, što čvrsto stojiš na svojim nogama, nekakva ravnoteža... Odmah mi se
učinilo da si solidan i čovek koji neće lako napustiti ženu. Pored tebe se osećam bezbedno. Ti me
podsećaš na Renata, mog starijeg brata... Bog će znati kuda je otputovao mornar Renato! Možda ga
više nikad neću videti... Danijele, hoću da sa tobom budem na morskoj obali. Na plaži od belog
peska, sa vrlo plavim okeanom. Ja te volim!"
I rekla je: "Hoću da sa tobom budem na morskoj obali." I neko - bog ili polubog, uslišio je njenu
želju. Odjednom dobi utisak da se nalazi u nekom šupljem valjku. Izgledalo je da nebo iznad njega
beži kao da ga usisava neki tunel. Zadržavajući se u gotovo vodoravnom položaju, Danijel se licem
okrete prema suncu koje je zalazilo. I tako se činilo kako čitav deo neba, narandžastog i boje sleza,
najvećom brzinom pada prema suncu. On oseti snažnu i naglu vrtoglavicu sa osećanjem gušenja.
Zažmuri.
Na svaki način, izvukao sam se! Napustio je Pariz, Seak i Serbu. Nema više Defnera, Maksa Rolana,
niti Forestijea.
Nije žalio za tim podrugljivim i svirepim svetom. Tim besmislenim svetom. Bio je slobodan čovek.
Potrudio se da hladnokrvno ispita problem. Zamor ga je istovremeno branio od neverice i od panike.
Bio je toliko umoran, da više nije imao snage da sumnja niti da drhti. Takođe Monika, odbacujući
stvarnost, izbegla je strepnju.
Jesmo li pioni ili igrači? Ovo se Danijel nije prvi put pitao. Istina nije bila toliko jednostavna. Mi
smo svi oni koji igraju i oni sa kojima se igra, pomisli. Na jednoj strani Pavlovljevi psi ili božji
roboti, ili demoni i demijurzi... Nešto se desilo. On je to zaboravio, te poče iznova da se priseća. Sve
će mu se uskoro vratiti. U to je bio siguran. Setiće se gde je i kad je sreo Moniku... Gubitak
pamćenja? To mu se učini dečačkim. Postojalo je svakako neko drugo objašnjenje. Možda on uistinu
nije hteo da se seća. Zar je istina bila toliko zastrašujuća? Onda, bolje je odreći se od traženja te
istine. Bar privremeno.
On se diže izbegavajući da gleda u nebo. Sa mukom proguta pljuvačku. Bio je žedan. To je normalno.
A kad bi pio - ako nađe nešto za piće - bio bi gladan. Poput nekog junaka iz avanturističkih romana.
Biće primoran da se bori za njihov opstanak. On pokuša da sa malo humora sagleda situaciju: bolje
je ovo od BDT ili od stolice distrofičara. A oni će se iz ovog izvući.
"Renato, hladno mi je", reče Monika.
Hladno? Trebalo mu je malo vremena da nađe smisao ove reči. Žeđ, glad, hladnoća... pa to je trebalo
očekivati. Brodolomnici, izgnanici... bolje je to no Seak i Forestije.
"Renato!" reče Monika.
On je pogleda smešeći se. Šta vredi ponavljati joj da on nije Renato. Ona je odbila jednu stvarnost
koja se ne može zamisliti. Ona se sklanjala u prošlost i san, koji su je oslobađali straha. Najbolje što
je mogao učiniti, to je da je ostavi na miru. On lično osećao se sposobnim da se prilagodi.
Brodolomnik, izgnanik... Uprkos žeđi, gladi, hladnoći, zebnji, bilo mu je teško da zadrži živahnost,
koja je u njemu rasla. Ovaj svet je ubuduće njegov. Teža je odgovarala njegovim mišićima, a udisao
je mnogo čistiji vazduh no onaj na Zemlji. Sigurno, bilo mu je potrebno da reši pitanje vode, i hrane,
ali nije sumnjao da će u tom uspeti čim se bude malo odmorio. Nije žalio za ulicom Vernej, niti za
fabrikom u Šoaziju. On nije žalio za svojim skučenim životom dresiranog majmuna, za svojom
zbirkom uzoraka lekova, niti za visokom penzijom koju nikad neće dobiti! Nije žalio za starom
prljavom i bučnom planetom, predatom kombinatima i trustovima, besnim trgovčićima i svinjama sa
čovečjim likom. On će se snaći da živi u ovom svemiru. Vazduh koji se lako udiše i normalna teža: to
je već čudesno. Ili je to pre značilo da se nisu slučajno nasukali na ovom mestu. Neki um i neka volja
pratili su ih i potajno vodili.
Danijel razmisli. On nikad nije imao prave prijatelje. Ljubavnice i drugove da, ali ne i prijatelje. Na
izgled, on se uključivao, a u stvari nije se ni u jednoj sredini, ni u jednom društvu osećao komotno.
Od kraja svog detinjstva nikad nije bio kod svoje kuće. Vekovima je uzalud tražio svoju otadžbinu.
Možda će ovde umeti da je stvori. Ali kad je digao glavu, video je koliko je njegova nada bila
preuranjena. Stranac! Izgledalo je kao da to nebo viče poskakujući iznad njega. Nebo je igralo igru
mrtvaca i pevalo svoja prokletstva. Stranče! Odlazi odavde, stranče!
U zenitu se rađala neka vrsta prevrnute piramide i prostor delila na toliko ravni koliko je imala strana
i bilo je nemogućno izbrojati ih, svaka se udvostručavala čim bi pokušao. Na svakoj ravni nebo se
prema beskraju pelo ludačkom brzinom. Danijel spusti pogled da bi izbegao vrtoglavicu. Stajao je
čvrsto na tlu raširenih nogu, kao neki mornar na palubi broda kog ljuljaju talasi. Dva problema su
svojom hitnošću nadmašivala svako mudrovanje: vrtoglavica i žed. Pre svega naučiti gledati u nebo,
a da ti ne pripadne muka... On se okrete pučini. Izgledalo je kao da je sunce selo na more. Međutim,
to je bio ceo krug te bi se reklo da ga je more zapljuskivalo sa svih strana. Danijel je sad imao utisak
da se nalazi u nekom dugačkom tunelu u kom je crvena mrlja sunčevog zalaska predstavljala kraj.
Zidovi i krov tunela ludački su se gnjurali prema suncu. Osećao se kao da pada napred. On pruži ruke
da bi se zaštitio od grubog pada. U ušima mu je bubnjalo: udarci gonga, i tasova. Njegov pad nikako
da se završi. Nije padao prema zemlji, već prema moru, prema vidiku... vidiku beskrajno dalekom,
tako reći odsutnom. Padao je prema prostoru, prema ničemu.
On ponovo zažmuri da bi razmislio. Tle pod njegovim nogama postade čvrsto. Vrtoglavica nestade.
On spusti ruke. Nema vidika, sve je dolazilo otuda. Pre svega, trebalo je prihvatiti tu pomisao.
Monika i on nisu bili na Zemlji, niti na bilo kojoj poznatoj planeti. Ovaj svet, stvaran ili u mašti, što
nije činilo veliku razliku za izgnanike, nije imao nikakvu krivinu koju bi čovekova čula osetila. Bio je
ravan. Na njemu je vladala nekakva teža veštačkog porekla. Možda je to običan mentalni sporazum.
Neka pseudoteža... Dugo je udisao morski vazduh i u njemu oseti slani miris. Voda koja se na pesku
čipkasto penušila ne bi trebalo da bude dobra za piće... Na um su mu padala dva rešenja: poći pravo
prema unutrašnjosti zemlje ili ići pored obale u nadi da će naići na ušće neke reke, na neku baru, ili
močvaru. U oba slučaja bili bi možda primorani da hodaju vrlo dugo, a Danijel bi morao da gleda
dole ispred sebe da bi izbegao vrtoglavicu, što ne bi bilo vrlo ugodno. Bilo bi, bez sumnje, mnogo
sigurnije okrenuti leđa moru, ali Danijel je znao da se on ne bi lako odlučio da napusti obalu.
Oprezno, ne dižući suviše pogled, on poče da posmatra Moniku. Još jednom mu se učini da mu nebo
pada na glavu. On se razdraži, stisnu vilice, nabora čelo i podboči se. Eh, Monika, ona će se sama
vrlo dobro snaći. Njoj, izgleda, nimalo nije smetala vrtoglavica. Da čovek poveruje da je bila rođena
u Perti na Riabi - ako je to bila Perta na Riabi... Pogledi im se sretoše. Ona mu se nasmeši dišući
malo jače. On primeti kako se njena prsa vrlo brzo dižu i spuštaju. Ona učini neki pokret koji je
značio bezbrižnost. Gledala je u nebo i u more ne pokazujući nikakav nemir. S vremena na vreme
saginjala se da bi dohvatila neku školjku. Ona se polako vrtela oko Danijela. Gledala je u nebo kao
da je to bilo nebo njene rodne Italije. Uostalom, trebalo je da se ona uvek oseća kao da je kod svoje
kuće... Ona se gotovo nagonski prilagodila situaciji. Ali, po koju cenu? Ludila? Da ludilo nije oblik
prilagođavanja nekom različitom svetu? Danijel se obradova što je sačuvao svoju duhovnu ravnotežu
pod ovakvim okolnostima. Možda. Pa ko bi se u to mogao zakleti? Za uzvrat, jedva se držao na
nogama. On se seti prvih trenutaka provedenih na plaži. On nije odmah primetio da nema vidika (ili
normalnoo vidika) niti fenomena 'bežanja neba'. Kad je njegova svest primila ove osobenosti najpre
je osetio laku vizuelnu smetnju. Vrtoglavica, užasna vrtoglavica i mučnina, trebalo je da naiđu malo
kasnije. To su, dakle, bila pre svega fizička reagovanja. On će sigurno uspeti da ih savlada. Ali, kako
izbeći da gleda u nebo? Jedno novo sunce, jedno plavo sunce tek se bilo pojavilo nasuprot crvenom,
visoko iznad zemlje. To je bio samo jedan bledi kružić, kao mesec gledan usred dana i četiri ili pet
puta manji, ali njegova svetlost je iznad njega otkrivala neki neodređeni reljef koji je bio ostao u
senci sve do njegove pojave... Svemir je sad ličio na neki tunel u obliku vrlo otvorenog slova V, ako
bi se posmatrač naravno nalazio na preseku dva kraka, a dva sunca predstavljala krajnje tačke tih
krakova.
Danijel donese junačku odluku: suočiti se još jedanput sa vrtoglavicom. On se diže licem prema moru
i crvenom suncu. Ono je izgledalo kao da se istovremeno diže i smanjuje. Reklo bi se da se udaljuje
povlačeći tunel za sobom. U zenitu više nije bilo piramide. Poput pokretnog krova, nebo je klizilo
prema jednom ili drugom suncu, već prema tome na kojoj se strani stajalo. I zemlja i more takođe su
se peli prema suncima. U 'praskozorje' ljubičaste planine koje su se u daljini pojavile nisu sasvim
dostizale do plave zvezde. Nasuprot tom, na 'zalasku' izgledalo je kao da okean vrši pobedosni napad
na plavu zvezdu koju je okružavao prstenom boja koje su se prelivale.
Danijel je imao osećanje kako ga privlači čas jedno, čas drugo. Imao je iluziju da se isteže i da raste.
Umesto da ga goni na posrtanje, vrtoglavica ga je primoravala da se drži sasvim pravo, nepomično
okrenut nebu, poput Džona Kartera koji priprema svoj let prema planeti Mars. Međutim, njegova
snaga odavno nije podnosila toliko grub ispit. Od pre njegovog prvog putovanja u... Ne, on nikad
nije... Stajao je tako više minuta 'izigravajući Džona Kartera', prema izrazu koji je sad pronašao, a ti
minuti činili su mu se kao časovi. To je bilo pravilo igre u hronolitičkom svemiru. Sekunde su katkad
bile vekovi. No, da li je on još bio u hronolitičkom svemiru? On, najzad, spusti pogled, osetivši malu
glavobolju, ali siguran da je postigao svoj prvi uspeh.
Nekoliko koračaja udaljena, Monika je klečeći na pesku tražila školjke i pužiće. Kad je opazila da je
on posmatra, ona ježeći se pomilova svoju golu ruku i doviknu da joj je hladno. Danijel zabrinuto
pogleda u nebo. Sumnje nije bilo: crveno sunce je odlazilo. Na drugoj strani plavo sunce nije se
nimalo povećavalo. Ono se možda kretalo u pravcu uporednom sa obalom. I možda se nikad nije
približavalo više. Nastade neki suton koji je dolazio sa 'severa' i sa 'juga'. To je bilo dosta mučno.
Da se nije noć spuštala na ovaj svet? I na koje vreme? Ako je tako, kakva bi tad bila temperatura?
"Dođi", reče on Moniki. "Hajde da vidimo da li je morska voda dobra za piće."
"Morska voda nikad nije dobra za piće", reče Monika ozbiljno.
"Ti si sigurno u pravu, ali vredi pokušati."
Izgledalo je da se promenljiva granica, ocrtana valovima koji su izdisali na plaži, nalazi na manje od
sto metara. Ukoliko su joj se oni približavali, utoliko se ona povlačila. Danijel je koračao pogleda
uperenog u svoje noge. Umesto sto metara, prošli su najmanje tri stotine. Voda je bila mlaka, prijatna
na dodir, gotovo zejtinjava. Kad se zahvati dlanom imala je neodređeno plavičastu boju. On je
isproba i nađe da je malo slana, malo gorka, ukusa koji je podsećao na maslinov ukus. On proguta
jedan gutljaj. To nije gasilo žed. Naprotiv. Pošto ga je Monika pogledom pitala, on joj dade znak da
ne pije.
Poče da se kreće lakše. Nije osećao vrtoglavicu ako ne bi disao suviše, i ako se ne bi naglo okretao,
jednom ili drugom suncu. Na 'severu' i na 'jugu' nebo se gotovo više nije micalo. A praskozorje koje
je nailazilo činilo je prizor podnošljivim. Pokatkad bi se iluzija tunela iznenada ponovo rađala.
Izgledalo je da sav prostor beži. Danijel bi tad spustio pogled i ta bi pojava prestajala. Prsti na
nogama su mu još povremeno brideli, ali postajao je sposobniji da hoda pravo izvesnom brzinom. Da
hoda da bi išao kuda? Ništa o tom nije znao.
Monika je skakutala oko njega da bi se zagrejala. Često se saginjala da bi uzela neku školjku ili
ljušturu puža, koje je na trenutak zagledala pre no što će ih baciti. Nisu razgovarali. Među njima je
postojala neka tajanstvena prisutnost koja se nalazila van govora. Katkad bi im se izmakao poneki
uzvik. Napravili bi neki pokret, usta su im obrazovala neku reč koju nisu potpuno izgovarali.
"Renato", šaputala bi Monika. On nije bio Renato, ali je nju razumeo. Pomišljao je da je položaj
mogao biti i gori. Selektivna amnezija mlade žene verovatno nije značila da su osuđeni na platonske
odnose. Monikina osećanja bila su najmanje dvosmislena. Pitao se do koje li su se tačke njene
uspomene povukle, ako je to bilo povlačenje. Smatrao je da bi bilo zanimljivo ako bi trebalo da je
nauči ljubavi igrajući ulogu starijeg brata koji je preterano nežan...
Međutim, bilo je jasnije od dana da je tražiti pijaću vodu bilo najvažnije i najpreče. A noć se
spuštala, svežina je jačala. Da bi se ugrejali, možda neće naći drugi način no da spavaju zagrljeni.
Zdrav razum je nalagao da okrenu leđa moru i da pođu u pravcu plavog sunca, prema planinama
'praskozorja'. Međutim, Danijel najpre nije bio sasvim siguran da su to bile baš planine. Poneki put je
verovao da posmatra udaljeni planinski lanac sa vrhovima, prevojima, dolinama, večitim snegovima
i glečerima. Ali poneki put se bojao da vidi samo oblake. A pošto nije mogao vrlo dugo da posmatra
ovu stranu neba, nije uspevao ni da razgraniči te dve pretpostavke. Sem tog, ako je stvarno postojao
planinski lanac - sa šumama, izvorima, vodom... on bi trebalo da je užasno daleko. Možda desetine ili
stotine kilometara. Tako su izgnanici sa nostalgičnom upornošću išli obalom.
Oseka je opadala, kao da je sunce u svom bekstvu odvuklo more. A plavo sunce je nesumnjivo bilo
vrlo udaljeno da bi svoju privlačnu snagu osetno vršilo. Danijel je hodao na nekoliko metara od
vode. To poznato i zaštitničko prisustvo ulivalo mu je hrabrost. Ali se još nije osmelio - ne još - da
se upusti u unutrašnjost kopna i pokorno se s tim slagao, sa toliko većom lakoćom što nikom nije imao
da polaže račune i što Monika ništa nije tražila od njega. Voleo bi da još neko vreme ostane na
morskoj obali. Možda bi neka pomoć došla sa te strane. U stvari, on bi želeo da nikad ne napusti tu
plažu. Bio je nag, bilo mu je hladno, bio je žedan i nasuprot svemu tom, osećao se bezbedno.
Monika je s vremena na vreme zavlačila obe ruke u vlažan pesak tražeći mekušce, ljuskare ili
bodljokošce. Danijel se nije mnogo brinuo zbog njenog ponašanja, pomalo detinjeg. Ko ne bi
podetinjio na morskoj obali? Iznenada ugleda kako je klekla, zastala na trenutak posmatrajući svoje
otkriće, zatim se ponosito diže.
"Renato, pogledaj ovo. Plava školjka. Što je lepa! Jesi li već video neku ovoliko plavu?"
"Ne, nikad", priznade Danijel.
"Plava spolja, a iznutra, pogledaj..."
Ona mu pokaza neku vrstu krupnog kapulida, sličnog po obliku mađarskoj kapi, školjki sa obala
Atlantika, ali najmanje triput većoj. Levak je bio beline skoro boje slezovog cveta. Neodređeno se
sjajio na sivoj svetlosti sumraka. Danijel se nasmeši Moniki.
"Da, mila, to je zbilja lep nalaz..."
To je možda značilo da je more napredovalo vrlo daleko sa visokom plimom. On se odluči da
neprimetno pazi na kretanje plavog sunca. Zasad, sa te strane nema se čega bojati... Oni nastaviše da
hodaju u pravcu juga, duž obale, Danijel je još bio neodlučan. Sunce koje je 'izlazilo' šetalo se po
planinskim vrhovima koji su počeli da dobijaju mermerni izgled. Da, to su sigurno bile planine:
stenovit lanac sa snežnim vrhovima. 'Zalazeće' sunce zavlačilo se u jedan tunel, u neku vrstu dimnjaka
izdubljenog u nebu. U ovom svemiru, sve što se udaljavalo izgledalo je da se beskrajno penje. Na
'zapadu' boja sleza se pretvarala u zatvoreno plavu, narandžasta u purpurnu, dok se neka tamna zavesa
prostirala preko mora. Noć se spuštala i sa svih strana bacala svoja koplja senki. To bi bila noć bez
zvezda. Prizor njene najezde sve je više pritiskivao.
Plaža je sad bila crvenkasto siva. More je bleštalo svetlošću plavog sunca. Katkad bi se iznenada
pojavila, neznano odakle, neka tajanstvena svetlost; zatim se odmah gasila. Okean - Oradak? -
osvetljen je dokle pogled dopire. To je bilo kao neka severna svetlost, samo mnogo kratkotrajnija.
Danijel je ponovo dobijao nadu. Uostalom, on nikad nije bio bez nade. Možda će se iznenada pojaviti
neko treće sunce, bilo gde na nebu, donoseći svetlost i toplotu. Istina, izgledalo je kao da ovaj
nepoznati svet imitira Zemlju i da će noć takođe morati da zavlada nad njim. Uskoro će se pojaviti
neki mesec ili nešto slično tome. No mesec neće zagrejati gole i drhtave izgnanike. Međutim,
Danijelu je žeđ bila mučnija no hladnoća a zamor je učinio da na trenutak zaboravi i na jedno i na
drugo. Malo-pomalo Monika mu se približila. Hodali su uporedo. Ona je još držala plavu školjku
koju je povremeno prinosila uhu. Tad bi joj detinji osmeh osvetljavao lice. Sve češće se naslanjala
na Danijela. Koža joj je biIa mlaka, uprkos svežem vazduhu. Ovo kratko doticanje njihovih ruku,
kukova, bedara, stvaralo je u srcima izgnanika plašljivu i stidljivu nežnost. Na trenutke Monika se
zabavljala tim što je plavu školjku prislanjala Danijelovom uhu. Ona je ispuštala neki čudan šum:
kratko coktanje praćeno šištanjem. Šum koji je u sebi imao nečeg živog. Iz radoznalosti, uze od
Monike školjku da bi osluhnuo, prinevši je svojoj slepoočnici. Ba-dam-hi-čč... Monika ga je
posmatrala smešeći se. Danijel dobi utisak da je zvuk postajao jasniji, da je izražavao apel ili bog će
znati šta. Ba-ta-hič! Ne, to nije ništa značilo. On pređe školjkom oko svog uha. Sa prilično dobre
volje moglo bi se razumeti: 'Odlazi! Traže te!' Smešno. On vrati Moniki njeno blago.
Pade mu na pamet da nemaju nimalo izgleda da nađu neko sklonište i vodu pre dana - kog dana?
Hodali su po pesku. Pesak se pružao u beskraj. Plaža se nastavljala pustinjom. Kad bi mogli naći
samo nekoliko stena sa pijaćom vodom i neku rupu! Ne, tu je samo pesak...
On mahinalno spusti pogled na svoju desnu nagu šaku. Šta se događalo s vremenom u ovoj avanturi?
Sekunde, časovi - da li su oni prolazili kao tamo, u normalnom prostoru, u svetu ljudi, gradova i
časovnika? Da li je imalo neki smisao postavljati pitanja. On poče da opipava svoje bilo i utvrdi da
je nešto sporije. Previše sporo. Kao bilo atletskog šampiona. Možda će se ovde zakoni života gipkije
i umnije ispoljiti. Zakoni života i smrti. On je u samog sebe, u svoje nove izvore imao sasvim novo
poverenje. Poverenje koje ga je iznenađivalo. Da li je on bio Danijel Dijersan, kancelarijski
činovnik, varoški i miran? Ili pak... U glavi mu se pojavi jedna zadnja misao. Ovaj svemir, u koji on
nije slučajno ubačen, pružio bi mu možda priliku da savlada tajne sile koje je osećao u sebi. Poput
ptice zarobljene u suviše uzanom kavezu, nikad nije mogao naučiti da leti. Sad ga više niko neće
ometati da raširi svoja krila i da uzme svoj zalet u ovom otvorenom prostoru. Ovu pomisao proceni
kao pomalo detinjastu i potrudi se da je odbaci. Od svemira se nema šta očekivati. Svemir je
neprijatelj. Boriti se. Trebalo je boriti se i otkloniti prevelika nadanja. Zakle se da neće dopustiti da
ga sruše hladnoća, žed ili strah. Ako je to neko isprobavanje, on će ga hladnokrvno izdržati. Samo
izaći iz tog, dobri bože! Izaći će on iz tog!

Monika mu blago dodirnu rame.

"Pogledaj!"
U levoj ruci držala je školjku, a desnom pokazivala na neku tamnu tačku na mračnom moru nedaleko
od obale. Do tog trenutka nikad nije video ni najmanju olupinu izbačenu na obalu. Danijel diže
pogled. To je bez sumnje bio neki komad drveta, ili neka morska životinja koja se trenutno odmarala
na površini. Vidljivost nije bila dovoljna da bi čovek o tom mogao imati jasnu predstavu. Sem boje:
bila je mrka. Da, možda neka olupina. Međutim, oblik je pre navodio na pomisao da je to glava ili su
leđa neke životinje kojoj je telo bilo pod vodom.
"Pogledaj, približava se", reče Monika.
I stvarno, izgledalo je da se tajanstveni predmet približava obali. Pretičući Danijela, Monika uđe u
vodu.
"Renato, mlaka je", uzviknu. "Dođi!"
Danijela je isto tako iznenadila temperatura mora, više no blaga. Mora biti da je postojala neka vrsta
termostatičkog podmorskog ispravljača, koji je na neki način nadoknađivao hlađenje atmosfere...
Monika je već do pojasa ušla u vodu, pognuta i raširenih ruku. Danijel pođe za njom, svestan svoje
neopreznosti, ali nesposoban da se odupre privlačnosti toplog kupanja. Valovi zadovoljstva već su
milovali njegovu kožu. Eto jednog zbilja nađenog skloništa za noć: more... Pod uslovom da plima ne
počne odmah naglo da se penje! Moniki je voda stizala do pojasa. Ona se, uzviknuvši radosno, naže i
zapliva prema mrkoj mrlji. Danijel je zovnu. Mogla bi iskrsnuti neka opasnost. Čuo je kako se mlada
žena smeje. Nije se uopšte obazirala na njegovo naređenje, niti na njegovu molbu, te se odluči da joj
se pridruži. Ona mu doviknu da je to verovatno neka mrtva riba. Ona zapliva ukrug oko olupine.
Zatim se udalji plivajući prema jugu, uporedo sa obalom. Danijel je koračao po peskovitom dnu,
loveći obema rukama ljigave alge nalik na paučinu. Monika se naglo okrete unazad i stilom kraul
dopliva do njega. Stigli su zajedno do predmeta koji je plivao. To nije bila mrtva riba. U svakom
slučaju, ne obična riba. Pre bi se reklo da je to neka vreća. Velika vreća hermetički zatvorena i
možda ispunjena vazduhom. Danijel odluči da je izvuče na plažu.
Tad se okrenu prema obali i spazi kako se četiri ljudske prilike kreću prema njemu. Četiri čoveka
istog stasa, obučen u crno, sa šlemovima i u čizmama. On ih prepoznade.
Forestijeovi pratioci! Poslati od HKH.
"Renato, koji su ono ljudi?" mirno upita Monika.
On ne odgovori. Bio je suviše zauzet da bi se setio sveg onog što je hteo zaboraviti, toliko da je
gotovo uspeo: hronoliza i Neodređeno vreme, HKH i Garišankar, doktor Olzak i Veliki Zmaj, doktor
Karson i Hari Krup Hitler I. Bolnica protiv Imperije, invazija na Zemlju i subjektivna večnost, svet
bez odmora... svet večitih borbi, zamki i patnji... ali, takođe ludih radosti i prekomernih iskustava!
Odlazi, traže te!
Plava školjka ga je lepo upozorila. Elenina poruka ili poruka doktora Olzaka. Da nije možda otišao
suviše daleko? Ljudi HKH ponovo su ga tražili. Možda su bili u stanju da ga svud nađu. Šta vredi
pokušati bežati? Ovaj svemir pripada Imperiji: Forestije je to rekao.
Četvorica u crnim uniformama išla su napred ravnomernim korakom, ruku opuštenih, na izgled
nenaoružani. No njima oružje nije bilo potrebno, pošto su bili samo mentalna predstava mentalnog
napada. Danijel se prisećao. Mali poznati bol mu ispreseca stomačnu duplju. Znači, nikad se neće
izvući!
Ljudi HKH gotovo su stigli do obale. Koračali su polako, osvetljeni bledom svetlošću. Zaustaviše se
istovremeno. Zatim jedan od njih, koji je mogao biti Forestije, uđe u vodu i rukom dade znak
Danijelu. Znak prepoznavanja. Gotovo prijateljstva. Dođite, približite se, govorila je dignuta ruka,
otvorena dlana i kao da je bila fosforescentna. Nitkov, pomisli Danijel. Doktor Karson nije se varao.
On je nagonski mrzeo Imperiju.
On se okrete i ne spazi Moniku. Mlada žena je nestala. On je pozva a nešto se pokrenu pod vodom.
Monika, ljubavi moja. Napravi se vrtlog. I on se pusti da potone. Bilo mu je toplo. Dobro se osećao.
Disao je normalno. On zaroni i zapliva pod vodom. Odjednom oseti da više nije žedan. Oseti kako
sve dublje i dublje zalazi i udaljava se prema pučini.
 9.

On odsečno zatvori poklopac folksvagena i sede za upravljač, zalupi vrata, zažmuri. Da mu je

spavati.
Ta nada mu ispuni glavu, telo, projuri njegovim živcima, i naraste u njegovim umornim mišićima. Da,
spavati! Pomisli: znači, nikad se neće izvući! Zatim: Bože, pa sad ću moći spavati.
I spavao je grozničavim snom, osvetljenim proročanskim svetlostima. Probudio se prekrštenih ruku
na upravljaču, nažuljene brade, čelo ga je bolelo, a usta suva. Jedna obližnja svetiljka bacala je bledu
svetlost sve do kola. Na desnom sedištu spazi jedan broj 'Frans-soara'. Novembar 20. 1966. godine. I
jedan naslov: Na frontu hronolitičkog rata. On baci novine. Nije hteo da zna. Još ne. Bilo mu je
hladno. Ispod odela boje plave kao petroleum, koje je trebalo da bude još iz pedesetih godina, na
sebi je imao košulju od svetlog najlona, ne baš sasvim čistu. Bio je bosonog, u sandalama sa đonom
od konopca. Bosonog u sandalama jednog 20-og novembra! I zašto to demodirano odelo od pre deset
godina? Nešto se dogodilo. Na frontu hronolitičkog rata? Da nije on borac? Jeste, on je Nerekov
agent sa zadatkom u Neodredljivom. Poče da se priseća. Imao je sastanak u fabrici u Šoaziju sa
Velikim Zmajem HKH. On pogleda časovnik. U redu, biću tamo u jedan čas. Da li imam pri sebi
moju ličnu kartu? On izvadi svoju lisnicu i u njoj nađe svežanj novčanica od pet stotina starih
franaka. Otkud taj novac? U redu, nije nimalo važno. Karta HKH bila je tu.

HAUARD K. HJUZ
NALOG DANIJELU DIJERSANU
ZA IZVRŠENJE ZADATKA

Sve se dobro odvija. Pojuri napred nekoliko minuta, zasvira dvaput sirenom, a iza rešetkaste kapije
upali se svetlost. On izađe iz kola i pride gvozdenim vratima. Uz oštru škripu otvoriše se vratanca na
vratima.
"Šta želite?"
"Imam sastanak sa Velikim Zmajem."
"Pokažite vašu kartu."
Danijel pruži četvorougaonik kestenjaste boje, prevučen crnom prugom na levoj strani i sa njegovom
fotografijom u desnoj. Jedna ruka u rukavici je prihvati.
"Priđite", reče čuvar oštro.
Danijel kroči napred. Neka svetlost bila je uperena u njegovo lice.
"Jeste li vi Danijel Dijersan?"
"Naravno. U čemu je stvar?"
"Fotografija na vašoj karti uopšte ne liči na vas."
"Pokažite."
"Ne, zadržaću kartu. Telefoniraću."
"Kako hoćete."
Danijel se vrati do kola. On otvori svoju lisnicu i u njoj nađe jednu drugu kartu.

U IME IMPERIJALNOG IZVRŠNOG ODBORA

NAREĐENJE SVIM AGENTIMA HKH DA
NEIZOSTAVNO UKAZUJU POMOĆ DANIJELU
DIJERSANU
VELIKI ZMAJ: HANIBAL K. HIMLER

Vrlo dobro, reče. Zatim pogleda fotografiju. Nije bila njegova. Dobri bože, šta li se to događa?
Poznavao je to lice. Taj povijen nos, to čelo sa crnim pramenom kose: to je Renato, mornar sa
ubogaljenom šakom. Besnim pokretima pocepa kartu na komadiće i baci ih.
"Dijersane!" doviknu čuvar. "Možete ući. Otvaram vrata. Srećno!"
Danijel pokrenu folksvagen i pođe polako napred. Gvozdena vrata se pred njim otvoriše a u istom
trenutku opkoliše ga ljudi u crnom. On htede da ubrza, međutim snažan udarac zgnječi desnu stranu
kola i ona se prevrnuše. On se onesvesti, a osvesti se ispružen na podu čuvareve kućice, sa nekim
pokrivačem ispod glave. Stojeći ispred njega, posmatrao ga je Forestije.
"Molim vas za izvinjenje, Dijersane. Ali, zaboga, objasnite mi konačno zašto fotografija na karti nije
vaša."
"Ne shvatam", reče Danijel.
On sede, na časak oslušnu udarce gonga, podsmešljivi picikato i besne tasove.
"Pogledajte", reče Forestije pružajući mu kartu broj jedan, kartu Hauarda K. Hjuza.
"Pa?" upita Danijel.
"Šta, pa?"
"Ona je moja."
"Onda zašto ste se prerušili?"
"Prerušio?"
"Dajte mu ogledalo."
Ljudi su uzalud preturali po svojim džepovima. Konačno čuvar donese jedan retrovizor sa
iskrivljenom drškom i naprslim ogledalom. Danijel se ogleda. Taj povijeni nos, ti koščati obrazi...
On snažno povuče crni pramen i zadrža bolan krik. To lice bilo je njegovo. On zažmuri. Da čovek
poludi. Ja sam magistrirao nauke, ja ne želim da budem... On načini skok napred... ili u stranu. Siđe
dva ili tri stepenika iza Laršea. Inženjer u iznošenom odelu gurnu jedna teška gvoždem okovana vrata.
U hodniku ih zapljusnu neki uporni miris pelinkovca i ljubičica. Na kraju hodnika stajala je jedna
devojka našminkanih očiju, rasečene haljine i otkrivenih grudi.
"Stari moj Dijersane", reče Larše. "Bolje je da te odmah upozorim. Moj raj nastanjuju siromašci i
kurve."
"Znam, znam", reče Danijel umorno. "Već si mi to ispričao."
"Osamnaest meseci nezaposlenosti, a! A moja žena je pobegla! Zdravo, barmene."
Glupav osmeh nabora konjasto lice čoveka sa keceljom. Inženjer se drsko pope na okruglu stolicu bez
naslona.
"Evo jednog bednika!"
"Vrtimo se u krug", reče Danijel.
"I te kako! Tu gusarsku njušku i tu ozleđenu šapu - neću zaboraviti."
"Zar ovu... ovu njušku nisam imao kad si me prvi put video?"
"Eh prijatelju, pojma nemam. Ti nećeš biti prvi koji je promenio lik u ovoj buđavoj rupčagi. To ti
mogu iskreno reći. Samo, to ne treba da te suviše brine. Tako si vrlo dobar. Siguran sam da se
dopadaš ženama. Baš ćemo videti. Monika!"
On se isceri.
"Videćeš. Ja sam se među kurvama i tupavcima uvek osećao kao mali bog. Monika!"
Zatim se obrati barmenu.
"Reci mi, kretenu, da li ti se dopada ovaj posao?"
"Šta da vam kažem, gosn. Larše", reče konjasta glava. "Živeti se mora."
"Čuj ovu budalu... Monika! Pitam se šta li radi ta droca!"
Barmen se krišom saže, a kad se ispravi držao je revolver uperen u Danijela.
"Ruke uvis, Dijersane! I vi Larše, takođe."
"Kaže se, gospodine Larše."
"Umukni!"
"Baraba! Ja bih se međutim zakleo da pijandure HKH neće nikad kročiti kod mene!"
"Mi smo gospodari hronolitičkog svemira", reče barmen. "Hajl Hitler!"
Danijel sede na klupu. Bio je nag pred jednom mladom ženom, ali to nije bilo zbog seksa. Ona je
zabadala neku iglu u venu njegove ruke. Injekcija. Ključna sekvenca. I najneprijatnija u celom
ciklusu.
"Eto, vrlo dobro", reče Forestije. "Obucite se, doktore."
Doktor? Šta znači ta titula? Opet neka greška. Nikad kraja. Danijel umorno uzdahnu i odustade od
pokušaja da razume. Njegovom rukom pope se talas toplote i stiže mu do grla. On žurno navuče donju
odeću i sivo odelo koje je Forestije doneo za njega.
Zatim se okrete i sede sav utonuo u talas fatalizma i prepuštajući celo svoje biće njegovoj
besmislenoj sudbini.
"Bolnica Garišankar nalazi se pred kapitulacijom, doktore Olzače", reče Forestije.
Danijel sleže ramenima. Doktor Olzak? Da nije on doktor Olzak iz bolnice Garišankar? Nije li on
inženjer Larše u pohabanom odelu? Ili Renato Rizi s ubogaljenom šakom? Ili, jednostavno, Danijel
Dijersan, prevodilac Društva za proučavanje i primenu hemije i fizike? Ili istovremeno svi ti ljudi, i
mnogi drugi?
"Imali smo mnogo muke dok smo utvrdili vaš identitet, doktore Olzače", reče šef bezbednosti gotovo
prijateljskim tonom. "Najzad, demaskirani ste. Beskorisno je nastaviti s tom igrom žmurke. Ovaj
svemir je naš. I mi ga suviše dobro poznajemo da bi čak neki psihronaut Garišankara mogao uvek da
nam umakne... Sad ćete postati jedan od naših. Rat je zašao u novu fazu. Većina autonomnih bolnica
je u našim rukama, a iz svih baza uskoro ćemo kontrolisati celu Zemlju. Tad će se HKH roditi u
fizičkom prostoru."
Danijel je odustao od borbe i osećao se slobodan. Mlada žena priđe, sede pored njega i uhvati ga za
ruku. On se upita da li je ona zbilja bila zarobljenik kao on. Pomalo je sumnjao.
"Kako ste, doktore?"
Danijel je oklevao. Možda on nije bio doktor Olzak iz bolnice Garišankar. Međutim, pomisli da bi on
to mogao odmah postati i da je to uvek bio. Dovoljno je bilo hteti i hronolitički svemir bi se pokorio
njegovoj volji.
"Šta hoćete da načinite od mene?" upita.
Forestije se pobedonosno nasmeja. Danijel sa gađenjem prepoznade snažnu vilicu čoveka od akcije i
ožiljke junaka koji su mu presecali obraze: prava plaćenička njuška policajca, ubojice ili robota.
"Za početak postavićemo vam nekoliko pitanja o bolnici Garišankar; doktore Olzače."
"Čemu, pošto će kapitulirati?"
"To je naša stvar. Za to ne brinite."
"A ako odbijem da odgovaram?"
"Nećete dugo odbijati. Droga koja vam je maločas ubrizgana je uništavač volje. Kroz koji minut
bićete sasvim poslušni i ljubazno ćete odgovarati na pitanja koja vam budu postavljana. Posle tog,
sve ćete zaboraviti. Jedva da ćete se sećati vašeg prezimena. Vaša ličnost biće potpuno uništena i vi
ćete biti vrlo srećni da služite HKH."
"Sumnjam. Šta hoćete da znate?"
"Govorite mi o Geru Norlanu."
"Ne znam to ime."
"Ne pravite se budala. To je jedan lekar Garišankara - jedan vaš kolega - i u Evropi teoretičar
hronolize broj jedan."
"Ne."
"Doktore Olzače, sasvim je u vašem interesu da sa puno dobre volje sarađujete sa nama. Ako budete
pokazali volju za saradnju dobićete sredstvo protiv uništavača volje, a struktura vaše ličnosti biće
očuvana. Vi znate da hronolitički svemir pripada HKH, a ne autonomnim bolnicama. Ako smo počeli
ovu operaciju protiv entropijskog svemira, to je samo da bismo se branili. Jer vi ste napadači, vi
psihronauti koji ste došli da pravite hajku na nas u našoj kući. No, vi ste potcenili Imperiju..."
Dekor se promeni. Danijel je stajao klateći se zaslepljen na ulazu u neku dugu i onisku dvoranu,
osvetljenu sa strane nekakvim prozorčićima kao na brodu i plafonjerama u obliku prizme. To je ličilo
na neku stilizovanu laboratoriju u nekom baroknom filmu. I, pomisli Danijel, stil je sastavni deo
zamke. Zidovi, nameštaj, instrumenti - sve je to bilo mrke boje, ili boje stare bronze. Bilo je tapeta i
stolica boje uvelog lišća. Ispred Danijela, tri tela ležala su na niskom stolu od grubog drveta. Tri
mlade uspavane nage žene, mirnih izraza lica, kao da ih je san maskirao. On se gotovo ne iznenadi
prepoznavši Moniku Gersten, pepeljasto plave kose; Moniku, devojku iz bara, venecijanski plavu; i
Moniku, crnokosu sestru tajanstvenog Renata.
Oči Monike Gersten brzo su se micale. Mlada Nemica je nešto sanjala. Sanjala možda da je u
hronolizi i da sanja. Danijel se seti Perte na Riabi i uplaši se. On je naseo: ponovo je bio u
mentalnom zatvoru, u vlasti HKH. Međutim, zadatak doktora Olzaka trebalo je da se približio kraju.
On osluhnu kako mu u glavi krv bije. Nešto je u njemu ili pored njega potmulo tutnjalo. Do njega su s
vremena na vreme dopirali odlomci neke udaljene sevajuće melodije. Udisao je težak zadah podruma
ili električne centrale. On zatvori oči i otvori ih odmah; uzaludan pokušaj, ali koji je za njega postao
refleks. Mrka i bronzana dvorana bila je još tu. I na stolu su spavale one tri devojke. Forestijeov glas
trže ga iz grozničavog razmišljanja.
"Doktore Olzače, ove žene koje vi poznajete biće vaše robinje za sve vreme vašeg boravka u HKH,
ako pristanete da sarađujete sa nama. Pretpostavljam da vam se sviđaju: vi ste ih, na izvestan način, i
stvorili. Ja vam ih pozajmljujem, ja vam ih dajem. Možete se igrati njima, ponižavati ih, silovati,
mučiti, bogaljiti i ubiti. Nije važno. HKH uvek održava svoja obećanja. Hajl Hitler!"
"O kom to Hitleru govorite?"
"O Hariju Krupu Hitleru I, našem imperatoru."
"Koji ne postoji!"
"Ali, kog ćemo, doktore, mi stvoriti da bi vladao nad našom planetom. A sad, odgovorite na moja
pitanja. Jeste li spremni?"
"Slušam vas", reče Danijel.
"Psihopatolog Ger Norlan - da li on još vrši istraživanja o subjektivnoj večnosti?"
"To je mogućno. Dobro biste uradili da ga to upitate, kad budete zauzeli bolnicu."
"Odgovarajte."
"Svi istraživači na svetu interesuju se za subjektivnu večnost."
"Da li je istina da su hronolitici bili ubrizgavani osobama u agoniji?"
"Koliko znam, nisu, ne. Ne u Garišankaru."
"Zašto?"
"To je rizik koji niko neće da primi na sebe."
"Subjektivna večnost vredi da se prihvati rizik."
"Ništa ne dokazuje da to ne bi bila sudbina gora od smrti. Pakao!"
"Da li se u Garišankaru misli da je hronolitički svemir pakao? Pakao u kom bismo mi bili demoni?
Nikad nisam čuo ništa gluplje!"
"Saslušavaćete doktora Norlana kad ga budete uhvatili."
"HKH je večan. Znate li zašto?"
"Ja ne verujem u HKH."
"Vi ste ludi, doktore Olzače."
"HKH je samo mentalna projekcija."
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati."
"HKH se rodio iz mojih strahovanja... iz strahovanja Danijela Dijersana da će svetom sasvim
zagospodariti monopoli i da će biti podeljen između privatnih imperija. Takva evolucija bila je
predviđena 1966. godine. Ali, nastali su događaji iz 1998. godine i..."
Ponovo mu se usta osušiše a na jeziku oseti ukus gvožda. Forestije ga je posmatrao, njegove
ispitivačke oči bile su svedene na dva duguljasta proreza na metalu koji mu je prekrivao lice.
Mašinerija njegove glave i njegovog lica koja se videla iza providnih pločica njegovih obraza i
usana, kotrljala je užasne mehurove beličastog plina. Šef bezbednosti bio je kiborg.
"Šta vi znate o događajima iz 1998. godine?"
"Istorija je zbrisala sve industrijske imperije."
"Ali, 1998. godine HKH je gospodario nad polovinom Evrope."
"Ne verujem vam."
"U stvari, dogodio se veliki anarhistički ustanak 1-og maja. Hans K. Hauzer i njegovih devet
najbližih saradnika bili su zatvoreni u jednoj Imperijalnoj kuli u Leverkusenu, opsednuti ruljom.
Nekakav improvizovani sud osudio ih je na smrt. Oni nisu čekali da ih ubije razbesnela gomila. Oni
su se ubili hronoliticima, stupajući tako u subjektivnu večnost. Oni su izgubili jednu imperiju ali su
osvojili jedan svemir!"
Čak su i najiskusniji psihronauti upadali u zamku. Rober Olzak se već više puta nalazio u spletu
nekog gustog sna. I svaki put je imao utisak da iz njega nikad neće izaći. Za sve putnike kroz
Neodredljivo to je bilo obično iskustvo. Znao je za tehnike koje u sličnom slučaju treba primeniti, da
bi se zaštitio. Ali, postajući strana ličnost izgubio je svoju samostalnost i nije više vršio nikakvu
kontrolu nad hronolitičnim prostorom. A bio je gotovo siguran da je u dubine Neodređenog vremena
zašao vrlo daleko, dalje no bilo koji drugi psihronaut Garišankara. Pobeda! On proguta pljuvačku,
kao da bi bolje uživao u svom uspehu. No odmah se upita, nije li, naprotiv, pretrpeo potpuni neuspeh.
Da nije, svojom krivicom ili ne, izgubio vezu s Elenom, fordovima i Bolnicom. Da nije bio sveden na
samoću i na nemoć i predat silama more. Neće li ga sad proždrati fantomi koje je on sam izazvao. Da
mu je izaći, dobri bože, da mu je izaći!
"Elena", reče, "podseti me, molim te. Na ivici sam!"
On se ukoči u zaletu iščekivanja, ali ništa se ne desi. Kiborg prsnu u škripav smeh.
"Garišankar vas ne čuje, doktore Olzače. To je jedan od uticaja droge koja vam je bila ubrizgana."
"Nikakva droga mi nije bila ubrizgana, Forestije. Nema uništavača volje u hronolitičkom svemiru. To
je bilo jedno jednostavno pretvaranje, a moglo je da uspe samo ako bih dopustio da me ubede. Sad
biste mogli da prestanete sa tom maskaradom."
Forestije napregnu mišiće ruku i ramena raspoređenih u zvezdanim snopovima na metalnoj armaturi.
Reklo bi se da je mnoštvo zmijuljaka trčalo po njegovoj glatkoj koži.
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati. Prihvatam da je naš susret pretvaranje, ali droga koja vam
je ubrizgana je jedan mentalni otrov, i vi ćete pretrpeti njegove uticaje. Imajte hrabrosti da pogledate
istini u oči. Doktore Olzače, vi ste u našoj moći."
Danijel svojom ubogaljenom šakom odbaci znojem slepljeni pramen koji mu je padao na čelo. Možda
je Rober Olzak bio u moći HKH, ali Renato Rizi nije!
On priđe mladim nesvesnim ženama, nagim, poželjnim.
"Hajde, doktore", reče Forestije, "podlegnite iskušenju."
"U civilizovanom svetu, Forestije, odakle ja dolazim, žene su ljudska bića. Nisu stvari."
"Ali, vi želite, vi, da se prema njima ponašate kao prema stvarima. Vaš zadatak u Neodredljivom
izmenio vas je, doktore Olzače. Vi ste obeleženi vašom simbiozom sa Danijelom Dijersanom. Vi više
nikad nećete biti isti čovek. A ako Garišankar preživi, vi u njemu nećete ponovo naći svoje mesto. Vi
ste jedan od naših..."
"Elena, doktore Karsone!" mislio je Danijel. "Bolnica Garišankar, odgovorite mi. Ja sam Rober
Olzak. Odgovorite mi, pomozite mi!" Uprkos sebi, on ispruži svoju ubogaljenu ruku kao da hoće da
pomiluje grudi prve od triju uspavanih mladih žena, grudi Monike Gersten. Zatim obiđe sto i stavi
drugu, levu, na Monikino rame. Moniki sklonoj smehu, saputnici u njegovom lutanju po plaži sa dva
sunca. U stvari razlikovale su se samo po kosi. Sličnost njihovih crta bila je neobična.
"Hajde, doktore", upita Forestije, "jeste li sad spremni da odgovarate na sva moja pitanja?"
"Idite do đavola!" odgovori Danijel glasom Renata.
On kroči napred i nade se na ulici. Na maloj prljavoj i klizavoj ulici koju je dobro poznavao, sa
njenim retkim svetiljkama u dimu ili u magli. Neka voštana toplota slepljivala je njegovo odelo uz
kožu. On skide svoj plavi sako i uze ga ispod ruke. No odmah se naježi u znojem natopljenoj košulji.
Ala je ovo buđav kraj, kao što reče Larše! To je bila granična zona, sa ne toliko udaljenom
napuštenom lukom, presahlim morem, a izvan toga okean Oradak i Perta na Riabi.
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati!"
Pratio ga je udaljen ali jasan Forestijeov glas. Znači, te bitange nikad ga neće ostaviti na miru! On
podiže pogled; kao da je neki oblak pepela prekrivao grad. Nebo je bilo crvenkasto-sivo, kao vreli
metal.
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati!"
Postade svestan žeđi koja mu je sušila grlo. Već hiljadu godina je crkavao od žedi. On do kraja
odvrnu desnu slavinu. Nema vode. On uzalud pokuša sa levom slavinom. Neki grč mu steže stomak.
Nema vode! Užasnut, upita se u jednom trenutku, da li će ostati zarobljenik Neodređenog vremena.
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati!"
Iznenada mlaz pare šiknu sa leve strane, a struja sveže vođe poče da teče sa desne. Danijel pruži
sastavljene dlanove. Znoj mu je ledio potiljak i ramena. On prinese šake ustima, ali kad se njegovom
pogledu ukaza užasna ubogaljenost on se zgrozi i trže. Voda mu izmače i prosu se na ivicu lavaboa.
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati!"
On stavi glavu ispod slavine i zahvati gutljaj koji odmah ispljunu. Voda je imala opor ukus metala.
On se ispravi da bi se odupreo mučnini. Elena!
Da li ga Elena čuje? Više čak nije bio siguran u njeno postojanje. Bolnica Garišankar, HKH,
hronoliza i pakao... Sam pakao je verovatno postojao!
"Doktore Karsone! Bolnica Garišankar! Ovde je Rober Olzak! Odgovorite mi!"
"HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati!"
On zažele da umre, nestane, da ga nikad nije bilo.
 10.

On zaustavi folksvagen pred kapijom, ugasi motor i dvaput zasvira sirenom. Glas noćnog čuvara
zakrklja u zvučniku:
"Šta želite?"
"Moram odmah da razgovaram sa Velikim Zmajem."
"Izađite iz kola i stavite vašu propusnicu kroz prorez na prozorčiću u kapiji. Povucite se dva koraka i
sačekajte."
Danijel izvadi kartu iz lisnice.

NAREĐENJE ZA IZVRŠENJE ZADATKA

izdato dr R. Olzaku
ZA HKH HAROLD K. HOUKER
HAJL KRUP HITLER!

On priđe gvozdenoj kapiji, stavi pravougaonik od kartona i povuče se dva koraka kao što je to od
njega traženo. Jedan far ga osvetli od glave do nogu. Posle nekoliko trenutaka zažmuri, zaslepljen.
"Jeste li vi doktor Olzak?"
"Jesam."
"Fotografija na vašoj karti ne odgovara vašem liku. Moram javiti Imperijumu."
"Veliki Zmaj me poznaje."
"Ne mogu rizikovati. Fotografija na propusnici nije vaša. To je neka greška. Možete se vratiti u vaša
kola. Ali ne palite motor."
Danijel izvadi Elenino pismo iz unutrašnjeg džepa svog sakoa boje plave kao petroleum i pročita ga
na svetlosti svetiljke sa tavanice folksvagena.

Dragi moj Danijele,

Garišankar ti zahvaljuje na prkosnom otporu koji si pružio pokušajima HKH da za sebe obezbede
mentalnu kontrolu doktora Olzaka, psihronauta Garišankara. Da tebe nije bilo mi bismo oboje možda
popustili, silom ili pod sugestijom, te bismo bar za neko vreme postali poslušni robovi u službi
Imperijuma. Mi bismo uveličali redove invazionih komandosa... Takav je bio cilj HKH.
Fordska mreža priprema se da pozove doktora Olzaka. Tad ćemo morati da se zauvek rastanemo.
Želela bih da te poslednji put sretnem, pa te molim da se vidimo u krčmi Gomez pre opoziva R.H.
koji će ti lično dati znak. Svi lekari Garišankara - naročito Ana Kelim Karson, Loris Nortrigen, Gudir
Norlen i Nada Plukova - potvrđuju ti njihovo najbratskije prijateljstvo. Do viđenja. Elena

"Doktore Olzače!" viknu čuvar. "Možete li doći na telefon? Objasnićete se sami sa Velikim Zmajem."
Danijel iskoči iz kola, posrnu, i da ne bi pao zadrža se za otvorena vrata. Ruke su mu bile lepljive,
leda sleđena, usne osušene usled groznice. Pođe zanoseći se, te je čuvar morao da ga do stražare
pridržava. Stražara je bila četvorougaona odaja, sivih zidova, sa telefonskom kućnom centralom i
raznim aparatima blede i neodređene boje. On se sruči na jednu stolicu i uze slušalicu.
"Dobar dan, doktore", reče hladan Forestijeov glas. "Bekstvo nije rešenje, a vaša dečačka lukavstva
ničemu ne služe. HKH postoji i mi ćemo vam to dokazati... Ne mičite se odavde. Dolazimo. Ovo je
vaša poslednja šansa."
Danijel spusti slušalicu i učini skok u vremenu. Stoti ili stohiljaditi put je vozio glavnom alejom
fabrike u Šoaziju. Zidovi su zaklanjali nebo sve do visina Kapela, Altaira i Velikog Medveda. Jeziv
dekor betona, noći i smrti. Upinjao se da se bori protiv pospanosti koja ga je hvatala. Zatrese
glavom. Da, izvući će se on iz svega! Iznenada sa desne strane pojavi se jedan sivi 404, a drugi
spreda. Ubrzo ih je bilo deset. Bilo ih je stotinu. A još uz to neki su se peli jedan na drugog, uletali
jedan u drugog. Stotine sivih 404, svi slični Forestijeovom. Danijel instinktivno ukoči i pojuri
unazad. Jedno zadebljanje zida obrazovalo je levak u čijem se dnu nalazila rešetkasta kapija. On
priđe sa folksvagenom i dva put zasvira sirenom. Noćni čuvar u beloj uniformi pojavi se na kapiji i
dade znak rukom da ne dozvoljava ulaz. Danijel izađe iz kola i priđe.
"Šta se događa?"
"Bolnica je zatvorena."
"Zašto?"
"Zbog rata, naravno."
"Ja sam psihronaut na zadatku. Neizostavno moram razgovarati sa doktorom Karsonom."
"Imate li vašu kartu?"
Danijel pruži beli pravougaonik sa dve crvene pruge i fotografijom.

GLAVNI ŠTAB PSIHRONAUTIČKIH SNAGA

Dr ROBER OLZAK
NA SLUŽBENOM ZADATKU U
NEODREDLJIVOM

"Dobro. U redu. Ispravna je. Sačekajte trenutak da telefoniram."

Danijel ponovo uđe u folksvagen da bi pročitao Elenino pismo.

Dragi moj Danijele,

Rat izmedu HKH i Garišankara nastavlja se u geografskom prostoru, kao i u hronolitičkom svemiru.
Ti si doktor Olzak. Ti ni po koju cenu ne smeš pasti u klopke HKH. Obaveštenja koja imaš o Bolnici
i o našim tajnim istraživanjima ni u kom slučaju ne smeju biti saopštena Imperiji. Ovo je prvi put da
možemo da pazimo na napore HKH koji bi da sebi obezbedi kontrolu nad jednim od naših. Ti napori
su dosad uzaludni i mi ti na tom čestitamo. Ubuduće, naši psihronauti biće bolje opremljeni da bi se
oduprli pokušajima imperijalaca. Budi oprezan! Fabrika u Šoaziju nije Bolnica Garišankar. To je
zamka HKH.
Do viđenja. Elena

"Doktore Olzače!..." doviknu čuvar. "Imate doktora Karsona na liniji."

"Najzad!" uzviknu Danijel.
Pitao se na šta li su fordovi čekali da bi ga pozvali. Bilo mu je svega dosta. U sebi je preklinjao
Elenu i fordovsku mrežu da učine kraj njegovom zadatku. A odmah zatim, molio ih je da se još malo
strpe. Roberu Olzaku žurilo se da se vrati svojoj kući. Danijel Dijersan se bojao onog što bi se desilo
kad više ne bude pod kontrolom fordova. Još samo minut, draga Elena!
"Imate doktora Karsona."
"Danijel Dijersan?" reče jedan ženski glas nežan, miran, savladan i melodičan. "Ovde je Ana KeIim
Karson."
Neki tih i pomalo podsmešljiv smeh poteče iz slušalice.
"Jesi li iznenađen što je glavni lekar bolnice Garišankar žena?"
Znači da je Rober Olzak to zaboravio? E pa, tako je gotovo sa svim autonomnim bolnicama. Ali, ako
te to može utešiti, izgleda da su muškarci obdareniji od žena za hronolitička putovanja. A doktor
Olzak je jedan od najboljih istraživača Neodredljivog.
"Oprostite", reče Danijel. "Više ne znam na čemu sam. Da li ste u ratu sa HKH?"
"Rat nije prava reč. Fantomi imperije uspeli su da podjarme izvestan broj psihronauta našeg
vremena. Ti ljudi i te žene po njihovom povratku postali su nesvesni agenti HKH. Oni su uneli
hronolitike u naše namirnice, naša pića, naše lekove. Veliki broj osoba, u bolnicama i gradovima,
tako je bez ikakve pripreme ubačen u Neodređeno vreme. Većina njih je za imperijalce bila lak plen,
i oni su na taj način vrlo brzo povećali njihovo zemaljsko brojno stanje. Međutim, mi smo gotovo na
svim mestima mogli da zaustavimo njihovu najezdu, koristeći hronostatike u velikim dozama. U
Garišankaru, jedva da je jedno tuce naših opkoljenih u jednoj laboratoriji još pod uticajem HKH.
Nasuprot tom, imperijalci potpuno vladaju bolnicom u Palu Altu, u Utopiji 01, kao i jednim delom
grada. Naravno, taj ludački pokušaj za obnavljanje Industrijske imperije nema nikakvih izgleda na
uspeh. Čak i ako bi desetine bolnica palo, poduhvat bi se završio haosom. Istorija se ne može
ponoviti. Ipak, Zemlja će ostati dugo - možda u toku cele večnosti - pod pretnjom nekog novog
napada. A u Neodredljivom ništa nije odigrano do kraja. Ubuduće moramo računati sa besmislenom
željom mrtvaca da se vrate u svet živih. HKH je veoma jak u hronolitičkom svemiru, u kom su
paranoičari više od ostalih sposobni da se množe. Pustolovina subjektivne večnosti tek počinje...
Htela sam da te upozorim da se naša fordska mreža priprema da opozove doktora Olzaka. Taj
poduhvat je na pragu. Morali smo da ga ubrzamo, jer bi otpor vas obojice mogao oslabiti. Kroz
nekoliko trenutaka ti ćeš biti slobodan..."
"A šta će mi se posle dogoditi?"
Zavlada trenutak duboke tišine.
"Kako to posle?" upita doktor Karson začuđeno, ali Danijel je smatrao da se samo pravi začuđena.
"Kad se probudim..."
"Ti ćeš verovati da si sanjao. Zaboravićeš vrlo brzo, kao što se zaboravlja svaki san."
"Ali, u kakvom ću stanju biti? Bogalj, oduzet?"
"Ne znam, Danijele. No ti se nećeš odmah probuditi. Dogodilo se nešto nepredviđeno. Neki dosta
redak splet okolnosti. Ti si imao oštećenje mozga, a zatim si apsorbovao veliku dozu psiholeptika.
Spoj ova dva činioca imao je gotovo hronolitički efekat. I zbog toga si bio uvučen vrlo duboko u
Neodredljivo od strane doktora Olzaka. Nikad nijedan čovek tvog vremena nije došao toliko blizu
nas..."
"Dobro", reče Danijel. "Ali posle?"
"Ti ćeš biti oslobođen u hronolitičkom svemiru. Dok se ne probudiš."
"Da... nije li tačno da u 1966. godini nije još bilo hronolitika? Zar ne?"
"Tvoje doba je već znalo za neke sastave koji su u stanju da kod obdarenih osoba izazovu izvesno
mentalno oslobođenje, koje je bilo prvi korak ka hronolizi. Fordovi Garišankara učinili su ostalo."
"Imam utisak da mi ne govoriš istinu, Ana Kelim Karson. Ne celu istinu. Ja ne odričem uticaj
mebsitala... droge koju sam sigurno uzeo... niti šok koji sam doživeo u mom udesu... ali verujem da
sam u stvari upecan od fordova Garišankara da bih vam poslužio u vašim psihronautičkim opitima. A
sad, kad vam više nisam potreban, vi me napuštate. Je li tako?"
"To nije baš sasvim tačno."
"Ali to nije sasvim pogrešno."
"Nije, ali je zadatak doktora Olzaka imao nepredviđen razvoj. A najezda HKH nas je znatno omela.
Nameravali smo da pošaljemo jednog drugog psihronauta, koji bi zamenio doktora Olzaka, a tebe
malo još vodio u Neodređenom vremenu. Međutim, u ovom trenutku obustavljena su sva hronolitička
putovanja. Kasnije, pokušaćemo da ponovo dođemo u vezu s tobom."
"Razumem. Umešali ste me u vaš rat, a sad hoćete da me ostavite nasamo sa vašim neprijateljima. Je
li tako?"
"HKH ostaviće te na miru čim budeš izgubio vezu sa nama i kad budeš sam. Imperijalci nisu
zainteresovani za tebe. Kroz tebe su pokušavali da se domognu doktora Olzaka, da bi ga podvrgli
svojoj volji i od njega napravili agenta HKH. To je sve."
"Elena tvrdi da je moj lični otpor bio odlučujući. Je li to istina?"
"To nije baš toliko jednostavno. Recimo da se jedinstvo Dijersan - Olzak pokazalo veoma otporno."
"Drugim rečima: Garišankar mi ništa ne duguje. Zahvaljujem ti, doktore Karson."
"Sad će mreža pristupiti pozivanju doktora Olzaka. Za nas je ta veza veoma teška, te moramo
prekinuti. Srećno, Danijele!"
"Idi do đavola!" odgovori Danijel. Ali je u njegovom glasu bilo prijateljstva i žaljenja.
Folksvagen je išao brzinom dvadeset kilometara na čas bez pritiska na papučicu za gas. Čopor 404
bio je gotovo nepomičan. Ne kočiti, ne ubrzavati. Ne pokušavati ništa da bi se izbegao udes. Možda
ćeš konačno saznati istinu. U trenutku sudara pokušaćeš da se preneseš u krčmu Gomez, dok će se
doktor Olzak vratiti svojoj kući.
'Sem ako sam ja uistinu Rober Olzak', pomisli on. 'Možda je Danijel Dijersan samo hronolitičko
priviđenje, ličnost iz mog sna.'
Pežoi 404 su stalno držali dobro odstojanje. Njihovi točkovi su se obrtali punom brzinom, mada su se
oni jedva micali. Folksvagen se sumanuto tresao: picikato, gong, tasovi. Zatim provala oblaka: munje
zabrazdaše nebo, kiša poče da se sliva niz vetrobran. Dve kolone 404 išle su spreda pravo na
folksvagen... ali nisu napredovale. Danijel odustade od svoje odluke. Ili pak donese odluku višeg
reda. On pritisnu papučicu za gas i folksvagen jurnu napred. U toku nekoliko delića sekunde imao je
utisak da svet eksplodira. Zatim se sve sredi. Oba automobila su se očešala. Sad su bili jedan iza
drugog, gotovo u istoj ravni. Jedna vrata se oštro zalupiše. Danijel izađe s ubogaljenom šakom u
džepu svog kaputa. Drugom izvadi svoju lulu i stavi je između zuba. To mu je ulilo sigurnost. Više
ličnosti se otimalo o njegovo telo, njegov mozak, njegovu dušu. Bio je tu doktor Olzak, mornar
ubogaljene šake, inženjer u pohabanom odelu i... Danijel Dijersan! Osećao se nelagodno u svojoj
koži koja je postala previše uzana za sve ljude koji su bili on.
Neki visok čovek obučen u karirano odelo sa šeširom svetle boje na glavi ravnodušno pođe prema
folksvagenu. Forestije. Mora biti da me je pratio kad je shvatio da idem u fabriku. Pokušao je da me
uhvati na brzinu. On... Već sam to video, već sam to doživeo. Parazitske misli. Istovremeno, Danijel
se iznenadi kad shvati kako sprema izveštaj doktora Olzaka. "...jer je fašistička Industrijska imperija
HKH (1985-1988) bila u zametku društva iz 1966 godine. U to doba već su se množile privatne
policije u velikim kapitalističkim preduzećima, koja su se upinjala da obrazuju moćne autonomne
feudalne sisteme u okviru Država. Uostalom, vlade su se ponašale kao saučesnici i kao vazali."
A jednim delom sebe odbijao je da veruje u HKH.
"Šta vi tu radite?" upita Forestije. "Mislite li da ste na autoputu?"
Danijel se nasmeši.
"Ali, prijatelju, ja i jesam na autoputu."
Pajkan preduzeća Seak uzdrža svoj vidljivi bes. Oči mu sevnuše crvenkastom munjom. To su bili
jednostavni duguljasti prorezi u metalnim pločicama koje su pokrivale njegovo čelo i njegove
jagodice.
"Doktore Olzače, u Garišankaru vas očekuje rđavo iznenađenje."
Danijel sleže ramenima. Kiborg zaškrguta svojim sjajnim metalnim lukovima koji su služili kao zubi.
"Što se tiče vas, Dijersane, još ćemo se videti. Olzak odlazi, ali vi ostajete. Ne zaboravite da
hronolitički svemir pripada HKH. Hteli ste da budete mnogo pametni. To ćete mi platiti. Primam na
sebe da vam pružim mali prethodni ukus pakla. Želim da dugo ostanete među nama. Jedan vek, ili
dva, ili tri, ili deset! Zabavljaćemo se."
"Gubi se, đubre!"
Forestije se vrati u svoja kola i udalji vozeći unazad. Danijel ostavi folksvagen na raskrsnici i pođe
prema dnu dvorišta. Bože, ako je ova bitanga govorila istinu! Garišankar me napušta, a HKH će mi se
osvetiti po svaku cenu... U trenutku kad se fuzija Dijersan-Olzak lomila, dostizala je svoj najviši
sklad. Danijel oseti da su čas i minut došli. Slab udarac u leđa natera ga da posrne. Jedna ruka se
nađe na njegovom ramenu da bi ga zadržala. Pored njega, smešeći se, pojavi se doktor Olzak u beloj
bluzi, gologlav. Danijel prepoznade podrugljive oči, udubljenje u dubokim očnim dupljama, dug i
oštar nos, malo uvučenu bradu, debele usne, izvijene u stranu u podrugljivom grču. On stište ruku koju
mu je lekar pružio. Daleko prema jugu pojavi se masivan grad koji je okružavala neka plavičasta
svetlost, jedva nešto svetlija od mesečeve.
"Garišankar? Nisam ga tako zamišljao."
Rober Olzak klimnu glavom, ali ne reče ni da ni ne. Odjednom nebo poče da se crveni. Neka
pokretna svetlost prostre se po putu za bolnicu. Danijel se okrete. Iza njega je gorela fabrika Šoazija.
Purpurni plamenovi izdizali su se do Vege.
"Šta ovo znači, doktore?"
"Ne razumem."
Danijel pogleda uvis. Na južnoj strani Orion je ocrtavao neki zvezdast grb iznad bolnice.
"Dijersane", reče psihronaut, "mi ćemo se rastati. Ja... Ja znam šta osećaš. Ti misliš da smo se
poslužili tobom za naše opite i da ćemo te sad napustiti."
"U redu, tako je. Ne govorimo više o tom. Želim ti srećan povratak."
"Ne, ja priznajem krivicu. Ovo je moj poslednji zadatak u Neodredljivom. Mislim da treba prestati s
tim istraživanjima. U nekom smislu, invazija HKH je dobra stvar. Mi smo razbuktali pakao, i mi to
znamo. Bez ozbiljne klonulosti fordova fantomi Imperije ne bi mogli kontrolisati toliko psihronauta i
od njih načiniti agente na Zemlji, a upravo to se i desilo. Bili smo previše sigurni u sebe i u naše
mašine. To ćemo platiti i to skupo. No, to će biti korisna pouka... Ja ću ipak posle mog povratka
pokušati da sačuvam vezu s tobom. Ako je to moguće. Hteo bih da mogu da ti pomognem. HKH je
uvek - i više no ikad - naš zajednički neprijatelj. I ovaj neobičan požar ne sluti ni na šta dobro. Pitam
se šta li će sad pronaći... Nadam se da ćeš se ti izvući. Sad, možeš ići na tvoj sastanak. Sećaš li se?
Krčma Gomez... Srećno..."
Danijel otvori balkonska vrata uokvirena zavesama i izađe na balkon. Obuze ga neki mlaki talas
vazduha. On pogledom potraži Altair, Deneb, Vegu, izgubljene u letnjoj noći. Šuma je pod bledom
mesečinom izgledala kao da je livena u bronzi. Neka grozničava buka pela se iz zemlje. Vetar je
donosio miris suvog sena i dima. Dugo je udisao a zatim se vratio u sobu. Elena mu se pridruži i uputi
mu diskretan znak prijateljstva, sruči se u jednu naslonjaču, stavi dlanove na kolena, spusti pogled i
poče da čeka. On joj se ozbiljno divio. Ona je možda bila njegova poslednja veza sa svetom živih.
Njena narandžasta bluza bila je u divnom skladu sa njenom mrkom kadifenom suknjom. Njena crna
kosa priljubljena oko ovalnog lica davala joj je gotovo iberijski izgled. Obrazi su joj bili crveni od
uzbuđenja, a pogled iza naočara sa debelim okvirom sjajio je blagošću. Ali sem kose i očiju kojih se
vrlo jasno sećao, to nije bila Elena Lomer koju je nekad upoznao u Parizu, u Seaku, kod Serbe ili na
nekom drugom mestu. Ispravi sebe: ja Elenu nikad nisam sreo u Parizu, u Seaku, kod Serbe, niti na
bilo kom drugom mestu. Uspomene Robera Olzaka, jednostavno, izmešale su se sa mojim! Pa ipak, on
je nju sa sigurnošću prepoznavao, a da mu se ni senka sumnje nije rodila. To je bila Elena.
Ona ustade, skinu naočare i pažljivo ih spusti na sto, pored jednog buketa crvenih sabljičica.
"Ne nalaziš li da ovo pomalo liči na luksuznu javnu kuću?"
Saučesničkim pokretima pokazivala je na prostran krevet, na ogledalo, zidove i tavanicu, na vunenu
prostirku koja je podražavala krzno, crvene zavese i džinovsku lampu na noćnom stočiću. Danijel
uzdahnu. Ovaj poslednji sastanak srce mu je parao.
"Provincijska buržoazija mnogo ovo voli", reče on stegnuta grla.
"Pretpostavljam da si ovde dolazio sa tvojim ljubavnicama?"
"Verovao sam isto tako da sam ovde dolazio i sa tobom. Još jedna varka!"
Ona se vrati svojoj naslonjači. On sede pored njenih nogu, zagrli ih, dok mu je ona milovala potiljak.
Odjednom oseti melanholično uzbuđenje i osećanje da je ovo poslednji put, poslednja šansa, što mu
je u prošlosti bilo prisno.
"Avaj", reče Elena. "Imamo tako malo vremena. Naš susret je moguć samo zahvaljujući fordovima
Garišankara. Ja ću biti opozvana u isto vreme kad i Rober Olzak. A ti ćeš biti slobodan."
"Slobodan!" reče on gorko.
"Razumem te", reče ona.
"Fordovi su me uvukli u hronolitički svemir, da bi vama omogućili da dođete u dodir sa mojim
dobom. Nije li tako?"
"Otprilike", složi se ona, "čemu to odricati?"
"Hteo bih da ti postavim nekoliko pitanja."
"Slušam te", reče ona uzevši u svoje ruke njegovu ubogaljenu šaku.
"Zar nikad neću saznati šta mi se dogodilo? Mislim, onaj tajanstveni udes. I droga - ne sećam se da
sam uzeo mebsital - niti šta drugo."
"Fordovi će proanalizirati Robov izveštaj: mada se bojim da nećemo moći da ti saopštimo rezultate."
"Rober Olzak mi je rekao da će posle njegovog povratka pokušati da ponovo dođe u vezu sa mnom."
"Možda. Ti ćeš saznati istinu u Neodređenom vremenu."
"Dobro. Nije nimalo važno. A HKH i HKH?"
"Rat će se nastaviti između Imperije i bolnica - i Zemlje. Svet mrtvih protiv sveta živih."
"Znači li da je istinita ona priča koju su mi ispričali? Da su Hauzer i njegovi saradnici izvršili
samoubistvo u njihovoj kuli u Leverkusenu?"
"Oni nisu izvršili samoubistvo. Oni su bili vrlo daleko napredovali u svojim hronolitičkim
istraživanjima. Oni su svesno uleteli u Neodređeno vreme, zajedno s njihovim paranoičkim snovima.
I stvorili su jednu fantomsku imperiju u Neodredljivom."
"Znači li da ću biti sam u HKH?"
"Da."
"Sam u neprijateljskoj zemlji?"
"Da."
"Pretpostavljam da to neće biti lako?"
"Da."
"Obećali su mi da će mi dati predukus pakla. U vremenu od jednog veka, ili dva. Ili deset."
"Danijele, ja..."
"Ti ništa ne možeš učiniti za mene. Znam. A po tvom mišljenju, čemu treba da se nadam?"
"Mislim da će oni pokušati da ti zatvore sve puteve u budućnost. Nateraće te da se vrtiš ukrug u nekoj
ograničenoj hronolitičkoj zoni."
"Postaću konj iz manježa, neka vrsta robota."
"Jednog dana moći ćeš da pobegneš."
"Kuda? Kako?"
"Snaći ćeš se."
"Dobro", reče on. "Ja... Ja ću pobeći. Hvala. A Renato?"
"Ko je Renato?"
"Ova šaka... ova ubogaljena šaka nije moja. Ona pripada jednom mornaru koji se zove Renato Rizi.
Njegova ličnost katkad pokušava da se stavi na mesto moje ličnosti. I poneki put imam njegov lik.
Možda je to u hronolizi normalna pojava. Međutim, zbog tog su ljudi HKH često bili zavedeni. Šta će
se sad dogoditi?"
"Ne znam, Danijele. To je možda tvoja šansa."
"Moja šansa u čemu?"
"Da umakneš HKH."
"Hvala Elena", reče. "Sad, ja... ja bih hteo da se svučeš."
Ona duboko uzdahnu.
"Pretpostavljam da nemamo vremena za ljubav. Čak ni u hronolitičkoj simulaciji."
"Ti si nesumnjivo poslednja živa žena koju ću sresti. Hoću da te vidim golu."
Ona se nasmeši i ustade da bi skinula bluzu, sa sporošću kojom se poigravala. Zatim dugo zatrepta i
pusti da joj padne suknja. U tom trenutku neki glas ozbiljan, odmeren i gotovo pribran odjeknu u
tišini:
"Lozis I, fordska mreža Garišankara."
Bližio se kraj. Danijel stisnu zube, pogleda uperenog u Elenu. A Elena se klatila pred njim u
gaćicama i sa prslučićem. Ona izvede jedan korak igre, a njena crna kosa se zatalasa. Hteo je da je
zagrli. Ona mu izmače i leže na krevet.
"Operacija je završena", ponovo se ču glas koji je govorio u ime fordova Garišankara. "Kroz
nekoliko trenutaka pozvaćemo doktora Olzaka i doktora Lomera. Zbog mentalne veze uspostavljene
između vas, Danijele Dijersane, i fordske mreže, morate očekivati šok. Da bismo ga sveli na
najmanju meru, potrebna nam je vaša saradnja. Opustite se, zažmurite, spavajte!"
Danijel nije vodio nikakvog računa o ovom naređenju. On se spusti pored Elene i sa beznadežnom
žurbom skide joj donje rublje. Udahnu istovremeno njen miris koji je podsećao na začine i voće, dok
se najlon pršteći cepao u njegovoj šaci. Njegova ubogaljena šaka tražila je ponuđeni seks.
"Opustite se, zažmurite, spavajte!" uzalud su fordovi zapovedali.
Vrata od sobe naglo se otvoriše. Inženjer Larše pojavi se na pragu, klateći se.
"Danijele!"
Danijel ga pogleda ne videvši ga, pusti da mu pantalone skliznu i leže pored Elene. Pod se sruči
ispod nogu Laršea, koji do pojasa utonu u nematerijalni krš. Iza njega iskrsnu Forestije.
"Garišankar, biće srušen kao Kartagina!"
"Gubi se dosta smo te gledali!" razdera se inženjer u pohabanom odelu.
Forestije poče da se smeje. Dva čelična komada sjajila su se na mestu njegovih zuba. On diže svoju
metalnu ruku u besprekornom hitlerovskom pozdravu.
"HKH će pobediti. Do viđenja, uskoro, Dijersane!"
Lud od pohote, nade i beznadežnosti, Danijel uđe u Elenu i istroši se u njoj.
"Opustite se, zažmurite, spavajte!"
Ali, Danijel nije više čuo fordove.
"Dijersane!" viknu inženjer u pohabanom odelu. "Imaš još jednu šansu. Pokušaj da dođeš u Pertu na
Riabi. Seti se: plaže sa dva sunca. Tamo te čeka Monika. Naći ć"emo se.
Nekakav crni talas ga odnese i nestade sve što je ostalo od krčme Gomez.
Elena nestade.
Danijel se nađe sam u jednom svetu metalne boje, punom piskavih zvukova i hemijskih zadaha.
"Opustite se, zažmurite, spavajte!"
Danijel pade.
 11.

On dvaput zasvira sirenom i izađe iz kola. Iznad fabrike izdizala se ogromna crvena pečurka.
Udahnuo je smrad sumpora, a dim poče da mu štipa oči. Iznenada ga obuze val toplote. Oseti kako mu
znoj curi niz čelo i obraze. Jedna visoka prilika u sivom kombinezonu pojavi se iza rešetkaste kapije.
"Šta vi hoćete?"
Na svetlosti požara Danijel spazi da taj čovek ima na licu masku a na rukama rukavice.
"Je li to fabrika gori?"
"To se vidi, zar ne?"
"Je li to već dugo traje?"
"Ne, tek je počelo. Ali neće skoro prestati."
"Zašto?"
"Zato što vatra svud zahvata i što nema više vatrogasaca."
"Nema vatrogasaca?"
"Umrli su 1998. godine!"
"Treba da se nađem sa Velikim Zmajem", neubedljivo reče Danijel.
Znao je da je pošao putem bez izlaza. Ali kako se izvući iz zamke?
"Imate li kartu?"
On pruži žuti četvorougaonik ukrašen sa dve mrke pruge i sa Renatovom fotografijom. Čuvar je kroz
rešetku uzeo levom rukom i odmah je vrati.
"Je li se vi to šegačite sa mnom?"
"Šta je bilo? Pozajmite mi vašu lampu."
Danijel je teško disao. Da, gotovo je. Ovog puta sam pritešnjen. Bitange!

HARI KRUP HITLER I IMPERATOR

NEOPOZIVA ZABRANA ULAZA
DANIJEL DIJERSAN
NEPRIJATELJ HKH

"Šta znači ovo?" zakrklja čuvar ispod svoje maske.

"To je lukava šala tvog gospodara, budalo!"
"Šta vi tu radite?"
"Čekam na kraj požara... ili revoluciju."
"Gubite se ili ću zvati policiju!"
Danijel poskoči malo napred, unazad ili ko će znati kuda i ponovo se zateče na autoputu broj 20.
Vozio je u pravcu krčme Gomez - ako je krčma Gomez još postojala. Motor je odlično radio. Snop iz
farova dubio je u noći tunel svetlosti. Kazaljka na brzinomeru bila je blokirana na stotom kilometru i
nije se micala. Danijel pogleda u svoj sat: 11,55. Ravnica se sjajila pod divnom mesečinom. On
spusti prozor i oseti lak miris benzina... Ne, dima! Istovremeno oseti žed. Dobri bože, da mu je izvući
se! On pritisnu do poda papučicu za gas, ali kazaljka se zadrža na stotini.
Bio je sam na putu. Sam. Daleko od Garišankara. A i fordovi su ga napustili. Bio je slobodan.
Slobodan ali sam. A znao je da ga očekuju ljudi HKH. Ulete s kolima u šumu i ne usporavajući uđe u
jednu okuku. Drveće je zaklanjalo mesec. Zbijena stabla obrazovala su neku vrstu sive stene. Ona se
odjednom razdvojiše i nebo se pojavi. Sa mesecom, Altairom i Vegom. Danijel prepoznade kamenitu
padinu, gomilu šljunka i topole iznad nevidljive reke. On prikoči i stade. Drukčije nije mogao uraditi.
Njegova volja mu je izmicala. On izađe iz kola, ču slap i ispred sebe ugleda oborenu benzinsku
pumpu. Ova mesečina bila je sasvim fantastična. On pogleda uvis i shvati. To nije bila samo
mesečina. U nebo se dizala ogromna crvena svetlost između Arktura i Altaira. Šuma je gorela. Put
prema jugu bio je preprečen. Put prema jugu i prema budućnosti. Prostor je bio zažaren. Senke su
poigravale. Danijel ponovo oseti toplotu na svom licu. To je bio taj mali predukus pakla koji mu je
obećao Forestije. Počinjem da razumem: svud kud god budem otišao, naići ću na vatru. Na vatru
umesto na ljude HKH. Pritešnjen sam. Kako se odavde izvući? Šta je Larše rekao? Pokušaj da stigneš
u Pertu na Riabi. Seti se plaže sa dva sunca... Plaža sa dva sunca - to je bio raj. Kako se tog setiti sa
obala pakla?
On se priseti okeana Oradak, plave školjke i Monikinog lika. Bio je ubačen u neki mračan hodnik u
trenutku kad se svetlosni automat ugasio. On se osloni o vreo zid. Bio je u zgradi Monike Gersten.
Bilo mu je zagušljivo. Zar i ovde plamen? Monika. Zamka bez greške. On pronađe dugme svetlosnog
automata, upali ga, požuri do vrata Monikine garsonjere i zazvoni. Ništa. On oseti ponovo zadah i
dim. Zalupa na vrata. Niko ne odgovori. Priljubi otvoren dlan na drvo. Vrelo. Zahvati ga oblak oštrog
dima. Svetlost se ugasi. Iz poda poče da izbija plamen, koji je davao dovoljno svetlosti da bi se, ne
pipajući, moglo otići do stepeništa. Zgrada je bila pusta. Iznenadi ga hladnoća. Seti se: 20. novembar.
Retki prolaznici žurili su u gotovo zimski Pariz. Bili su u kaputima, gabardenima ili kišnim mantilima.
Danijel zadrhta u svom plavom odelu, diže glavu i ugleda veliki broj crvenih mrlja na nebu
prestonice. Da nisu i to bili požari? Poče da hoda ne znajući kuda ide. Nije bilo važno kuda ide. On
posrnu i pade na kolena na pod svoje sobe. Opeče prste i zagrcnu se. Za njegove prste se lepilo nešto
ljigavo i toplo. On shvati: Babar se topio. Pode mu za rukom da se digne; otrča do vrata i otvori ih.
Promaja pojača plamenove u njegovoj potpuno zažarenoj sobi. Danijel skoči i zateče se za
upravljačem svog folksvagena. Na sedištu pored sebe spazi neke novine. Frans-Soar, 20. novembar
1966. On pročita:

Poslednje vesti iz pakla:

Javno bogosluženje u Bogorodičnoj crkvi u Parizu da bi se pomolilo za pomoć boga Riabe

On podiže pogled. Na drugoj strani ulice jedna zgrada je gorela. Plamenovi su osvetljavali
unutrašnjost kola. To je bila neka mentalna zamka, te je trebalo pobuniti se, poricati pakao! Međutim,
Danijelova podsvest je ostala obeležena njegovim katoličkim vaspitanjem, strahom od đavola i od
večne vatre. A njegovi neprijatelji pronašli su u njemu taj skriveni strah iz njegovog detinjstva, koji
zrelo doba nikad nije potpuno izbrisalo i kojim su se oni služili da bi ga mučili. Bilo je lako kazniti
ga, jer je imao osećanje duboke krivice. Verovao je u đavola i nije verovao u boga Riabu! Šteta. A
njegovo kažnjavanje trajalo bi možda koliko je trajala subjektivna večnost. Vek ili deset vekova. Sem
ako se ne probudi na nekom bolničkom krevetu u invalidskoj naslonjači. Ili možda još u nekom
drugom paklu, jer sad je bio gotovo siguran da je mrtav.
Vozio je putem za Šoazije između dve plamene zavese. U kolima je postajalo sve vrelije i vrelije. On
uspori da bi skinuo svoj sako, te pusti upravljač. Šta je rizikovao? Pogotovu ne da se ubije. Pitao se
šta bi se desilo kad bi uleteo u žarište vatre. Završiće pokušajem kad mu bude dosta svega, ali za to
još nije imao hrabrosti. On spusti prozor. Bilo je još gore. Još jedan skok u vremenu. Nađe se pred
fabrikom i uobičajeno dvaput zasvira sirenom. Pomislio je da postaje savršen robot. Na nebu je
crvena pečurka još više porasla, dok je ulazni levak bio osvetljen kao u po dana.
On izađe iz kola zaklanjajući maramicom lice. Iza rešetke pojavi se čuvar u odelu od azbesta. Danijel
pomisli: po svaku cenu moram izbeći da se ona scena tačno ponovi. Treba da pokušam da promenim
nekoliko reči, nekoliko pokreta, bilo šta. To je sve što mi je ostalo od slobode.
"Šta hoćete vi?"
"Hoću, naravno, kod Velikog Zmaja. Recite mi da li odavno fabrika gori?"
"Od 1998. godine", reče čuvar. "Imate li kartu?"
Danijel izvadi iz lisnice omrznuti žuti karton.

DANIJEL DIJERSAN ČAROBNJAKOV UČENIK

NAREĐENJE ZA MISIJU U PAKLU
ZA VELIKOG ZMAJA IMPERIJE
I P. O. HIMLER K. HJUZ

Šala je bila dosta jeziva. On stisnu zube. Dobri bože, izvući ću se!
Čuvar za trenutak zadrža kartu u svojoj ruci sa rukavicom.
"Aha, izgleda da je u redu. Telefoniraću."
"Zar telefon radi?"
"Sad ćemo videti."
Danijel se vrati u svoja kola, sede za upravljač, ostavivši vrata poluotvorena. On pretraži svoju
lisnicu i sve džepove. Nekako neodređeno se nadao da će naći neko pismo od Elene. Ništa. Nasuprot
tom, još je tu bio poznati svežanj od pet stotina hiljada starih franaka. On se nasmeja. Čak ni u paklu
to nije bila vrlo velika svota. Na prvoj novčanici bilo je nešto napisano prilično nespretno. On se
naže i odgonetnu:
Svi Italijani
Besmisleno. Ničeg zanimljivog. On se uzdrža da baci svežanj, ali žarište je bilo suviše daleko; on ga
ponovo stavi u svoju lisnicu.
"Gospodine Dijersane", viknu čuvar. "Dođite brzo! Zovu vas na telefon."
Danijel potrča, obuzet ludačkom nadom. Sudari se s otvorenim vratima. U stražarevoj sobi dim je bio
toliko gust da je morao da zažmuri.
"Ko me traži?"
"Mislim da dolazi sa najvišeg vrha", reče čuvar.
Danijel se zakašlja, stavi maramicu ispred usta i pipajući uze slušalicu. Daleki, promukli glas
napregnuti, besan zapovednički i molećiv, viknu njegovo prezime:
"Dijersan!"
"Da."
"Ovde je Hitler."
"Hitler?"
"Hari K. Hitler! Čujete li me Dijersane? Da li Pariz gori?"
Neki ludi smeh zakrešta u slušalici i Danijel je spusti. Da bi ga mučio, HKH se služio njegovim
uspomenama, njegovim optičkim varkama i njegovim proganjanjima. A on je nesvesno ulazio u tu
igru. Ovaj niz događaja ne bi bio moguć bez njegove saradnje.
On se okrete, a čuvar nestade. On načini nekoliko koračaja po nekoj vrsIi šljake i spotače se o gomilu
đubreta. Zatim na desnoj strani spazi jednu svetiljku, te je mogao da raspozna gde se nalazi pločnik.
To je bio onaj crn i jeziv grad u kom je sreo Laršea. Ulica se blago spuštala prema presahlom moru.
Niže se nalazio putokaz sa četiri strele. Na strani mora nebo je bilo crveno, ali se mesec nije video.
Danijel se u jednom trenutku ponada da će se on pojaviti kroz dim i maglu. Ne, mora se vratiti
stvarnosti. Nema meseca. To je bio požar. A dim je prekrivao grad. On se pope na pločnik i brzo
zakorača do raskršća na kom se nalazio poznati stub. Stub je bio na svom mestu. Danijel priđe da bi
pročitao natpise na strelama. Sve četiri pokazivale su HKH.
On sleže ramenima i okrete se nalevo. Mislio je da se seća da je poslednji put išao tom ulicom.
Ispred njega je plamtelo više zgrada. Bio je pacov u začaranom lavirintu. Tražio je izlaz koji nije
postojao. Nemoguće. Mora biti da postoji neki način da se iz njega izađe, i ja ću ga naći! Ovde u
graničnoj zoni, možda imam neki izgled... Što je više išao napred, to su požari postajali brojniji,
plamenovi se povećavali, vrućina postajala mučnija. Za trenutak je bio uporan. Znao je da ovo nije
bio dobar metod za izvlačenje iz zamke. No najpre je hteo da se uveri da ljudi - ili fantomi HKH -
nisu ništa zaboravili, da nisu ostavili negde neku mišju rupu kroz koju bi mogao pobeći. Ako je zbilja
ceo hronolitički svemir u plamenu - onda bi trebalo pokušati nešto drugo... Odjednom ugleda bar u
koji je jednom prilikom ušao i u kom je sreo Moniku. Laršeovu tvorevinu. Plava svetlost je
svetlucala iznad ulaza. A preko puta je plamtela neka kuća. Reče u sebi da ima dovoljno vremena da
ode i pogleda da li je devojka još tamo. Šanse nije bilo ni jedan prema hiljadu, ali vredelo je skrenuti
sa puta. On uhvati lepljivu kvaku i gurnu vrata. Prepoznade egzotičnu starudiju, a kolonijalne
imitacije davale su dekoru svoj neverovatno demodirani karakter. On se saplete o jednu umoljčanu
kožu pantera, zakači se za jedno koplje. Sudari se sa zavesom od bambusa i dospe u bar.
Monika ga je očekivala prekrštenih nogu, visoko na barskoj okrugloj stolici. Na sebi je imala crvenu
suknju, crni pulover i crne čarape. Danijel stavi na šank svoju ubogaljenu šaku.
"Zar nikog ovde nema?"
"Svi su zbog požara pobegli", reče Monika.
"Ali ti, ti si ostala?"
"Verovala sam da ćeš se sigurno vratiti. Začudilo bi me da si već potrošio pet stotina hiljada. Ja bih,
ti me poznaješ, za novac učinila bilo šta."
Ona se okrete prema Danijelu da bi mu omogućila da se divi njenim divnim bedrima i obilnim
grudima uz koje se pulover sasvim pripijao.
"Da li mi možeš pozajmiti sto franaka, mornaru?"
"Svakako", reče on.
On izvadi svežanj iz lisnice i prvu novčanicu pruži mladoj ženi. Svi Italijani... On primeti nastavak
rečenice na ivici druge novčanice: nisu katolici. To je glupo. Svi Italjani nisu katolici! Šta se to mene
tiče!
"Hoćeš li još?"
"Ne", reče ona. "Samo jednu. Čuvaj ostale. Mogu poslužiti."
"Za šta?"
"Već ćeš videti."
"A šta ćemo sad raditi? Da vodimo ljubav?" Monika se nasmeja svirepo, pomalo histerično.
"Ne. Zapalićemo vatru."
Ona savi novčanicu, izvadi upaljač iz svoje torbe i kresnu ga. On se upali. Zatim polako svoju ruku
koja je držala novčanicu prinese ruci s upaljačem.
Tad se sve stvari bara upališe. Plamen je klizio po jednoj asuri i poče da liže Danijelove noge.
On skoči unazad... skoči napred. Zaustavi kola pred ogradom, zasvira dvaput sirenom. Izađe iz kola.
Crvena pečurka sad je zauzimala tri četvrtine neba. Vidljivo je bilo kao usred podneva. Jedna
vatrogasna kola, urlajući sirenom, prodoše ulicom: picikato i tasovi odjeknuše. Izdaleka začu
uobičajeni zvon gonga.
"Zar vatrogasci?" reče Danijel. "Znači oni nisu svi pomrli 1998. godine?"
Noćni čuvar se nasmeja.
"Oni su umrli pokušavajući da ugase požar u laboratoriji hronolitika!"
"Hoću da se vidim sa Velikim Zmajem."
"Opet."
"Nije li to moje pravo, da ili ne?"
"Nemam pojma, ali vi počinjete da mi dosađujete. Telefoniraću. Dajte mi vašu kartu."
"Nadam se da je nisam izgubio. Nisam, evo je."

HERKUL KISINDŽER HEJDS

PROPUSNICA DANIJELA DIJERSANA
INSPEKTORU ZA VATRU

Bitange!
"Vratiću vam je malo posle", reče čuvar.
Danijel se vrati u folksvagen, kao i obično. Jedna misao mu pade na pamet. On izvadi svežanj
novčanica svoje lisnice. Svaka novčanica imala je na sebi deo jedne rečenice.
Skup je činio potpunu poruku, ali sažetu... nisu katolici - ne veruju u đavola - Renato je rođen - u
Francuskoj - a otac mu je bio - komunist - on se boji samo - Vodrana sa mora.
Danijel vrati novčanice u lisnicu i uhvati se za glavu. Bože, ovo je neka poruka. Ali, ko li mi je nju
poslao? Elena? Rob? Rob mi je obećao da će ponovo uspostaviti vezu sa mnom, posle svog
povratka... Šta hoće reći? Šifrovana poruka - da je ne bi razumeli pokvarenjaci HKH. To znači - bilo
je nešto važno.
On se nasmeši. Samo jedna rečenica bila je veoma važna: svi mornari ne veruju u đavola. Prevedeno:
Renato Rizi ne veruje u đavola - u pakao. Ako postaneš Renato bićeš oslobođen mentalne zamke...
Danijel pogleda svoju ubogaljenu šaku. Imao je Renatovu šaku, a pamćenje Danijela Dijersana.
Međutim, jednom prilikom je i postao Renato, u trajanju jednog sekunda ili jednog časa. Izdržao je
jednu potpunu transfuziju duše. Da li bi mogao ponovo da iziđe iz svoje kože? Onaj koji mu je poslao
poruku verovao je da je on nesumnjivo za to sposoban.
U tom trenutku pozva ga čuvar.
"Dođite brzo, zovu vas na telefon!"
Dakle, ponovo počinje! To je opet onaj šef bande koji me ne ostavlja na miru. Ja... On otrča u
stražaru, dvoumeći se između revolta i nade. On se zaguši ulazeći u uzanu zadimljenu odaju.
"Ko me traži?"
"Nemam pojma. Ali mora biti nešto važno, kad vezu prenosi Imperijalni izvršni odbor."
Danijel uze otkačenu slušalicu, stavi svoju maramicu oko mikrofona i zažmuri.
"Dijersan?" reče jedan prijateljski glas. "Ovde je Larše. Je li sve ide kako ti hoćeš?"
Inženjer u pohabanom odelu! To je bilo iznenađenje - i ne baš prijatno.
"Dakle, i ti, i ti si sa njima?"
"Nisam imao izbora. Hronolitički svemir pripada HKH. Ja sam se toliko mučio pre no što sam se
našao ovde, da bih sad učinio bilo šta, da bih imao mira. Ja nisam pokušavao da izigravam heroja,
prijatelju stari. Zbog toga su mi možda i dozvolili da te pozovem. Hteo bih da mogu da ti pomognem,
ali oni su suviše jaki... Nema nikakvog načina da se ugase ti požari, ali mislim da će te oni pustiti da
neke upališ."
"Pa onda?"
"Pa zar nema nijednog mesta gde ne bi voleo da podmetneš vatru?"
"Ne znam. A zbog čega?"
"To bi ti moralno pomoglo. A zatim, možda bi to bio elegantan način da tražiš da te poštede."
"Je li ti govoriš u ime HKH?"
"Nikako. To mi je palo na pamet. Međutim, vredi pokušati."
"Pokušati šta?"
"Na primer, sedište Seaka... Ja bih na tvom mestu voleo da vidim u plamenu kuću tih baraba. Mislim
da bih baš uživao. Šta ti misliš o tome?"
"Ne znam. Nemam..."
On prevrnu džepove svog sakoa i nađe jedan upaljač. Renatov upaljač. Mornar s ubogaljenom šakom
pušio je lulu. Levim palcem upali upaljač.
"Ne sviđa mi se mnogo tvoja zamisao", reče.
Ali inženjer je već prekinuo vezu.
U ulici Fobur-Sent-Onore plamen još nije zahvatio Seakovu zgradu. Nad gradom se nadnosio
ogroman oblak dima. Danijel pogleda u sat: četrnaest časova i četrdeset pet, čas njegovog sastanka sa
Maksom Rolanom. Sunce se više nije videlo. Odsjaj požara bio je neka vrsta crvenkastog sumraka.
Larše je morao imati opravdanog razloga kad me je ovamo poslao, pomisli Danijel. On skoči napred
i nađe se u nekom hodniku prvog sprata. Fantomi koji su sedeli u Seaku obavljali su svoje male
smešne poslove kao da nikog nema. Jedna sekretarica s naočarima odmeri ga prezrivo. Naravno, u
svom starom odelu boje petroleuma, nije imao izgled činovnika te kuće. Imao je osećanje užasne
krivice. Ne ja nikad neću uspeti. Preostaje mi da malo pričekam. Seak će ipak konačno sam izgoreti,
kao fabrika u Soaziju, kao sve ostalo. Bio je sasvim blizu ureda glavnog direktora. Prišao je vratima
tog svetilišta. Iz džepa svog sakoa izvadi upaljač i stavi ga u džep od pantalona. Upaliti to preduzeće?
Ne, on to ne bi mogao. Ne, on, Danijel Dijersan, odani službenik, poštovalac pretpostavljenih, uprkos
varljivim snovima. On iznenada shvati Laršeovu nameru. Danijel Dijersan bio je nesposoban da
podmetne požar u sedištu Seaka. Sve u njemu protivilo se tom: njegov karakter, njegova prošlost
njegovo vaspitanje. Još i kad ne bi nikog bilo! Međutim, Renato ne bi imao istih obzira. On je bio
buntovnik, ako ne i revolucionar. Avanturist, možda. Ovo sve ga je vrlo mnogo zabavljalo. A Larše -
ili neko drugi na njegovom mestu - zamislio je ovaj poduhvat da bi naterao mornara da se otkrije, i
ako ustreba, najuri Danijela Dijersana. Transfuzija duše: to je bio jedini način da se izbegne pakao.
Da nisu Renato i Danijel pripadali istoj mentalnoj grupi? Bila je tu neka opasnost. Davalac je imao
jaču ličnost od primaoca. A ovaj drugi dolazio je u opasnost da nestane u toku poduhvata.
Danijel nije dugo oklevao. Trebao bih da uđem u radnu sobu Maksa Rolana i zapalim njegove
hartijetine. Počev od mog dosjea. Zbog tih baraba ja sam ovde, u to sam siguran. Zavlada neka
praznina i on se zateče ispred glavnog gazde. Maks Rolan ga je besno posmatrao, u neverovatno
napetoj tišini. Požar je po odaji bacao pokretne senke.
"Ko ste vi?"
Glavni direktor polako otvori jednu fioku. Možda je tražio neko oružje. Danijel se nasmeja. Ko sam
ja? To će se i videti. On učini dva koraka prema Maksu Rolanu i izvadi svoj upaljač. Ta njuška! Moj
otac je takve nazivao izložbenim govedima.
Direktor naglo ustade.
"Povucite se ili ću pucati!"
Uperio je u Danijela revolver, a ruka mu nije drhtala. Međutim, Danijel nastavi da mu prilazi. On
stiže do pisaćeg stola, uze hrpu hartije ubogaljenom rukom, a drugom pritisnu upaljač. Neverovatan
plamen planu, a istovremeno zagrme revolver. U istom trenutku Danijelu se usta napuniše peskom. On
se osloni na laktove da bi pljunuo. Usta puna peska, usta puna peska, peska... ja sanjam. Oni me drže!
On kleknu i zatrepta, zaslepljen. Plaža sa dva sunca. Perta na Riabi. Sanjam. Ne sanjam. On se diže.
Uspeo sam, Monika!
 12.

On pruži ruku prema mrkoj vreći čiji je otvor zjapio, te mu omogućavao da u spletu konaca i nabora
vidi ostatak namirnica. Nije ih bilo mnogo. No oni će sigurno naći neku drugu vreću kad im bude bila
potrebna. Monika bi ih primećivala iz velike daljine, tako da se moglo poverovati da ih je dozivala.
A možda ih je zbilja i pozivala plavom školjkom od koje više nije htela da se rastane.
Renato uze jednu neverovatno laku kristalnu bocu u kojoj je iskričao neki zlatasti napitak. Monika
prinese školjku koja joj je zamenjivala čašu.
"Žedna sam."
Renato spretno napuni sedefasti sud.
"U tvoje zdravlje. U zdravlje naše samoće!"
Mlada žena je zamišljeno gledala kako svetleći mehuri prskaju u vazduhu. Njene crne oči izgledale su
uvećane od nešto zabrinute pažnje. One su zauzimale mnogo mesta na njenom licu, izduženo ovalnom,
bogatom nepravilnostima ispod šlema od tri četvrtine razmršenih tamnih kovrdža.
"Ne", reče ona. "Mi nećemo uvek biti sami. Mi smo možda prvi, ali sigurna sam da će doći i drugi."
Ona uze Renatovu šaku i svojim usnama prinese zadebljani ožiljak koji se obrazovao na korenima
zglobova između kažiprsta i domalog prsta.
"Je li da je ružna ta sakata šapa", reče on.
"Ma nije, mili, nemoj biti smešan. Meni to nimalo ne smeta. A to je važno, zar ne?"
Imala je retku osobinu da se smeje ostajući ozbiljna, da bez napora meša dva suprotna izraza, ali njen
pogled, uporan i pokretan, nikad nije bio sasvim veseo.
"Čini mi se da si uvek bio takav. Možda bih te manje volela da nemaš tu ozleđenu šaku."
On poče da pretura po vreći: to je morala biti neka vrsta životinje. Neka ascidija možda. Ali kako su
ascidije okeana Oradak mogle da proizvode smrznuto meso i boce šampanjca? On pronađe jedan
štapić koji se sastojao od ušećerenog voća i poče da ga žvaće, misleći da je to isto tako mogao biti
ostatak neke suve ribe, te komad koji mu je bio u ustima odmah dobi ukus soli i dima.
Izgnanici su sakupili gomilu raznih vrsta okamenjenih morskih kopriva, koje su zračile nekim
mlečnim sjajem i odavale prijatnu toplotu. Sad su bili zaštićeni od hladnoće i vlage zahvaljujući
ogrtačima koje su pronašli u vreći. Vatra im zapravo nije bila potrebna, ali su se u društvu sa njom
osećali sigurnije, sad kad su oba sunca bila samo dve majušne tačke na dva kraja svemira i kad je
mali mesec u obliku elipse dobijao mračan izgled na pokretnom nebu.
Monika je rukama obuhvatila noge i savijajući se gipko naslonila bradu na pridignuta kolena. U tom
stavu, koji joj je davao gotovo jajast oblik, izgledala je mala i krhka i istovremeno nepristupačna,
daleka, odsutna, van domašaja svih ljudskih želja. Ali to je bila samo maska i Renato je to otkrio. Jer
ona je uspela da se postavi na domašaj svih želja, čak i najprostačkijih. Jer ona je u međuvremenu, a
možda i iz ljubavi prema njemu, postala devojka za mornare. On se diže, uzdišući. Bio je srećan što
je ponovo našao i bio sa svim odlučan da je više nikad ne napusti. Prepuštao se prijatnim osećanjima
sigurnosti. Uspeo je. Stvorio je sebi otadžbinu. Bio je daleko od Zemlje, daleko od Garišankara, od
HKH. Na hiljade kilometara i svetlosnih godina: bog će sveti znati kako se mogu meriti razdaljine u
Neodređenom vremenu. Sanjao je. Svi snovi su bili mogućni. Sve nade su bile dozvoljene.
Oblaci, nalik na duga prozračna priviđenja, kretali su se ispred meseca, ali nisu skrivali njegovu
svetlost. U daljini, prema crvenom Zapadu, neki crveni prsten bacao je odsjaj na more. Sunca nikad
nisu sasvim zalazila: nisu mogla da pređu preko horizonta, jer horizonta nije ni bilo. Ona su se
uvlačila u ravno nebo... Kad bi se dugo gledalo u mesec, dobijao se utisak da se oko njega kreću
plaštovi noći, kao da se prostor sastojao od tamnih tkanina koje vetar njiše. Katkad su iz okeana
dopirali mlaki, spori, gotovo opipljivi valovi. Neki miris zelenih jabuka koji je dopirao sa zemlje u
oblacima se mešao sa mirisom soli.
Renato učini stotinak koračaja po plaži. Činilo mu se da ga je nebrojeno mračnih i zlih očiju
posmatralo kroz poluotvorene očne kapke. Špijuni HKH? Nije u to verovao. Daleko je bila Imperija
Harija K. Hitlera. Ali možda je ovaj svemir takođe nekom pripadao. Tajanstvenim gospodarima
Perte na Riabi: onima koji su izgnanicima slali mrke vreće... On se skloni od belih kraba koje su
šuštale mileći po pesku između algi koje je ostavljala oseka. Hodao je između dupljara najniže vrste,
bodljikavih afrodita i raznih vrsta morskih zvezda. On pređe preko jednog kruga koji se napravio oko
vatre, ali na razumnom odstojanju. Taj krug su činili glavonošci sa pipcima na čijim su vrhovima bile
oči.
Iza njega se razleže vrisak i on se okrete. Monika je stajala. Njen tanani stas okružen srebrnastom
fosforescencijom mesečine stajao je okrenut jugu. Otvorivši šaku pružala je ruku uporedo sa obalom.
Renato pogleda u tom pravcu. Iznad meseca stvarala su se obojena svetlucanja i prelazila nebom kao
zvezde padalice. Najpre se pojavi niz bledih pruga, nešto manjih od Orionovog pojasa, zaobljenih na
krajevima, a katkad u obliku đuladi. Zatim tanje pruge, kraće i življih boja, sićušne školjke koje su
odletale u neverovatnoj povorci. Izgledalo je da su sve izvirale iz ništavila, u nekom tačnom trenutku
noći bez zvezda. Bežale su sve brže i brže. One su se za nekoliko stepeni udaljavale, zatim ponovo
približavale, da bi polako nestajale. Izgledalo je kao da se uzdižu prema nepristupačnim
udaljenostima. Optička iluzija ponikla iz strukture ovog sveta, pomisli Renato. Čudne zvezde
padalice koje su se pele prema nebu i gubile se bog će znati gde... Posle nekoliko desetina sekundi
pruge nestadoše i zameniše ih nerazgovetne mrlje slezove boje. Zatim mrlje nestadoše. Ova pojava je
trajala manje od jednog minuta. Renato na trenutak ostade nepomičan, gledajući netremice u nebo.
Imao je osećanje da te svetlosti znače neki znak, neki signal, neki poziv ili nešto slično tome. Čiji
poziv, kome?
Možda nama?
On se vrati vatri pognute glave. Svetleće tačkice su još poigravale na njegovoj dužici.
Zadihanost umirućih talasa nije sasvim pokrivala kratkotrajni šum vetra nad kokosovim palmama.
Čulo se teško udaranje krilima i udaljeni i tužni krici ptica. Neka vrsta sirene je pokatkad urlikala na
pučini, slično duvanju maglenog roga ali sa izrazito životinjskom zvučnošću. Renato se nasmeši.
Čudovišta iz njegovog detinjstva krila su se negde u svemiru koji je on zamišljao. No, da li ga je on
zamišljao? Nije. Okean Oradak i Perta na Riabi bili su stvarni. On se samo prepustio da bude prenet
na plažu sa dva sunca. Ostalo je samo da dozna da li bi izaslanici HKH, ljudi u crnom, koji su
progonili Danijela Dijersana, mogli da ga pronađu izvan Neodređenog vremena. Jer on je napustio
hronolitički svemir, u to je bio siguran. Iskrcao se na nekoj novoj zemlji, u jednom postojanom
prostoru i vremenu. A mrke vreće? Odakle su stizale mrke vreće? Hrana koju su one sadržavale bila
je obilna, mada prefinjena; piće vanredno, ali neobično. Međutim, pošto je pio i jeo, nešto čudno ga
je obuzimalo. Utolivši glad i žed, tražio je ni sam ne znajući šta među sasušenim organima vreće.
Možda neki pun nabor sa nekom porukom. Ili možda dokaz, neoboriv, ali koji je nemogućno odrediti,
da je ovaj svemir bio stvaran i da je postojanje te mane ipak razumno. Međutim, sumnja u to nije mu
se sviđala. Ni izvesno nezadovoljstvo. Inače, ovaj svet bi suviše ličio na raj, a Renato nije želeo raj.
Nadao se da ovde živi kao što je živeo na Zemlji, ne verujući ni u bogove ni u đavole. Njega će
hraniti i pojiti nevidljivi gospodari, koji mnogo ne zahtevaju. Ovu sudbinu je prihvatao sa humorom.
Tad se začu neki glas s neba, pope se iz mora, iskrsnu iz peska ili iz usta nekog glavonošca, i odjeknu
u njegovoj glavi. Glas koji je izgovarao njegovo ime: ono koje je nosio u svojim morama, iz
rasejanosti, greškom ili iz prokletstva - Danijel Dijersan - i ono koje mu je Monika davala, jedino
ime koje je sad priznavao: Renato Rizi.
"Jesi li ti Danijel? Jesi li ti Renato? Ja sam Rober Olzak, bolnica Garišankar. Pokušaj da mi
odgovoriš."
"Ja sam Renato Rizi", reče Renato ne oklevajući. Zatim se seti da je on još bio, jednim neodvojivim
delom, Danijel Dijersan. "Ja sam Danijel Dijersan i Renato Rizi", popravi se on. "Ne znam otkud to,
ali je tako. Dobar dan, doktore!" Njegov deo Rizija, ne čudeći se mnogo, prihvatio je činjenicu da je
lekar Garišankara mogao i hteo da ponovo uspostavi vezu sa njim. Njegov deo Dijersana odmah poče
da sumnja, pobuni se i potraži neko objašnjenje.
"Gde ste, doktore? Kako možemo opštiti?"
"Fordovi su u poslednjem trenutku odlučili da ostave u hronolizi Elenu i mene. Ali ova veza je pravo
čudo. Slučaj nam je poslužio..."
"Slučaj ili nešto drugo."
"Jeli li ti u Perti na Riabi?"
"Da, na plaži sa dva sunca. Sa Monikom. Jeste li vi bili ti - Elena i ti - koji ste mislili da ja, Renato,
ne verujem u pakao i koji ste to stavili do znanja mom alter ego, Danijelu Dijersanu?"
"Mi smo tek sad ponovo uspostavili vezu s tobom. Ne shvatam dobro na šta ciljaš. Ta priča o paklu...
Da, HKH te je zatvorio u mentalnu zamku. Mi smo to znali. Hteli bismo da ti pomognemo, ali smo
prekasno stigli..."
"Reklo bi se."
"Elena i ja smo se obavezali da ti pomognemo, ali ništa nismo mogli bez fordske mreže, a trebalo je u
to ubediti Mihaela, glavnog, što nije bilo lako."
"Šta je s vašim ratom?"
"Imperijalci imaju mostobrane u gotovo svim autonomnim bolnicama Zemlje, a i u podosta gradova.
Masovno se upotrebljavaju hronostatici, što nije bezopasno. HKH neće osvojiti Zemlju, ali je
verovatno da ćemo morati obustaviti proizvodnju hronolitika i uništiti postojeće zalihe. Tako će biti
presečen svaki saobraćaj između Neodređenog vremena i našeg sveta. To znači da je psihronautika
završila svoje. To je cena koju treba platiti. Naš sadašnji zadatak je nesumnjivo jedan od poslednjih
dragovoljnih čovekovih upada u Neodredljivo. To je razlog zašto si nam ti potreban."
"Ja vama potreban?"
"Gotovo je sigurno da okean Oradak i Perta na Riabi ne pripadaju hronolitičkom svemiru. Ti si
prešao na drugu stranu Neodređenog vremena. Renato Rizi, čuješ li me?"
"Dobro čujem, doktore. Ali sve to čini mi se vrlo daleko. Svet iz kog ja dolazim - ako iz bilo kakvog
sveta dolazim - više me ne zanima. A tvoj još manje. Ne verujem, prijatelju, da ću moći da ti
pomognem. Izvini: doktore."
"Treba da mi pomogneš, Danijele... Renato. To je vrlo važno, ne samo za mene i Garišankar... već
isto tako i za nauku, za budućnost čoveka."
"Baš me briga za nauku i za budućnost čoveka."
"Dobro, čuj me."
"Bolje dođi malo ovamo. Sačuvaću za tebe jednu mrku vreću."
"Mrku vreću? Da, da, to me interesuje, ali... Renato. Prvi put u istoriji čovečanstva mogla je biti
uspostavljena veza između dva sveta neopisivo udaljena i neizrecivo različita. Ti i ja moramo
iskoristiti šansu koja nam je pružena. Ako uspemo, tvoje ime će učiniti da ljudi zaborave ime
Kristofora Kolumba - bez literature."
"Ja mnogo ne volim Kristofora Kolumba. Uvek sam se pitao da li je on bio nadahnut ili varalica. A ti
mi kažeš da ćete obustaviti sva psihronautička putovanja. Onda će veza između nas zauvek biti
prekinuta. Ne vidim šta bih pod tim uslovima mogao učiniti za tebe."
"Za nas postoje dve mogućnosti. Bilo da uspostavimo vezu između Perte na Riabi i... recimo
Garišankara, ne prolazeći kroz Neodredljivo, dakle bez pomoći hronolize, ako se potvrdi da Perta
nije u hronolitičkom svemiru. Osim da našu vezu znatno produžimo koristeći se vremenskom
razlikom. Između dva opštenja bilo bi za nas svega nekoliko sekundi, a za tebe dani, nedelje,
meseci... ili ono što važi u Perti na Riabi... i to do kraja naše misije."
"Nije mi želja da budem Kristofor Kolumbo. Mani se tog, doktore."
"Renato, čuj me. Mi ti možemo takođe pomoći. Mi i fordovi Garišankara. Svemir u kom sad živiš
krije svoje opasnosti. Mi za neke znamo, preko psihronauta Utopije 01 koji su se već tamo bili
iskrcali u dubokoj hronolizi. Mi ćemo ti pomoći da ih otkriješ i da ih izbegneš."
"Snaći ću se sam. Pomogli ste mi samo zato da biste se sa mnom bolje poslužili."
"To nije istina. Mi smo pravili greške, ali se nismo tobom služili. Rober Olzak i Danijel Dijersan
našli su se na istom brodu, eto šta se dogodilo. Ne zaboravi da je u jednom izvesnom trenutku nastalo
potpuno spajanje između nas. Ja sam bio Danijel Dijersan. Ja sam bio ti. To je iskustvo o kom se
mora voditi računa. A zatim, Renato Rizi, bez mene, bez nas, bez Garišankara, ti nikad ne bi postojao
kao autonomna ličnost. Jer ti si hronolitički duplikat Danijela Dijersana. A pravi Danijel Dijersan se
povukao da bi ti napravio mesta. Da li te interesuje da saznaš šta mu se desilo 1966. godine - šta ti se
desilo, Renato?"
"Ne, doktore, to me ne interesuje. Podnesi svoj izveštaj tvojim šefovima, a mene ostavi na miru."
"Ja sam najpre bio doveden u laku hronolizu i podneo svoj izveštaj fordskoj mreži koja je tek sad
završila njegovu analizu. Rezultat je krajnje zanimljiv. Danijel Dijersan je stvarno doživeo udes, ali
to nije sve... To je sigurno poslednja kriminalistička istraga koju je u prošlosti vodio jedan
psihronaut. Ma šta ti o tom mislio, ti si pomalo Danijel Dijersan, te je bolje da znaš istinu..."
"Istinu?"
"Recimo jednu beskrajno verovatnu verziju događaja koji su te odveli u hronolitički svemir. Ti si
manje-više bio vezan sa Roberom Sartesom i ti si hteo da odigraš neku ulogu u ratu za nasledstvo
Seaka. Prijatelji Maksa Rolana su to primetili. Najpre su te pridodali Laboratoriji Serba, zatim su ti
predložili definitivnu promenu posredstvom Defnera, nemačkog kodirektora. Ti si odbio, onda su oni
odlučili da te otpuste, uz naknadu. Tvoja julska plata uz naknadu predstavljala je sigurno pet stotina
hiljada franaka, koje si imao u lisnici. 29. ili 30. jula 1960. godine, pošto ti je uručen otkaz, ti si
telefonirao tvom zaštitniku Roberu Sartesu, koji ti je za isto veče zakazao sastanak u fabrici u Šoaziju.
Ti si, mora biti, bio zadržan pred kapijom u razgovoru sa čuvarom, kad je ulicom prošao Forestije u
svojim kolima. Možda je odlazio posle poslednjeg patroliranja u dvorištu. On je, mora biti, izašao
kroz garaže. On je, znači, ugledao neka kola koja su se spremala da uđu. Sigurno je pomislio: poseta
Sartesu. Kao što si pogodio, on je pokušao da stigne pre tebe pred zgradu da bi se sakrio, a zatim
ušao. On se vratio; naravno, imao je ključ od garaže i ponovo došao u fabriku; a kad je već ušao u
dvorište on je ugašenih farova pojurio da bi te preduhitrio. Međutim, nedostajalo mu je nekoliko
sekundi. Njegov 404 i folksvagen su se, dakle, sudarili na raskrsnici glavne aleje i aleje za garaže.
Tvoja su kola bila ozbiljno oštećena, ti si dobio udarac u glavu, ti si se onesvestio. Izgleda da Rober
Sartes ništa nije primetio. Sa Forestijeovog gledišta i sa gledišta rukovodioca preduzeća trebalo je
po svaku cenu izbeći policijsku istragu u fabrici. Taj slučaj bi za grupu Maks Rolan mogao biti
koban. Tad je Forestije odlučio da ukloni sve tragove udesa. Noćni čuvar je bio jedan od njegovih
ljudi. Forestije je koristio sva sredstva. Dok je jedna ekipa bezbednosti prenosila tvoja kola daleko
od Šoazija, i tebe takođe, bez sumnje, on je lično sa svojim ključevima otišao u ulicu Vernej i
pretresao tvoj stan. Možda se nadao da će naći neku prepisku ili predmete koji bi osvetlili tvoje
odnose sa Sartesom. Ili je pak hteo da jednostavno ukloni svaku kompromitujuću belešku. Možda je
imao i još neki drugi cilj... A kod tebe pronašao je jednu kutiju mebsitala, među ostalim uzorcima
lekova. To ga je navelo na pomisao: naterati te da progutaš nekoliko pilula. Zahvaljujući toj
neobičnoj zbirci policija bi mogla poverovati da si se drogirao. To bi objasnilo tvoj udes. Međutim,
ti si stalno bio u nesvesti, bar na izgled, jer tvoje pamćenje koje nije prelazilo preko praga svesnosti,
za to vreme je registrovalo izvestan broj činjenica i reči. Mogućno je da oni nisu mogli da te nateraju
da progutaš dražeje mebsitala. Onda su oni nabavili jednu ampulu tog proizvoda i ubrizgali ti ga.
Zatim su te ostavili u tvojim kolima, negde na autoputu broj 20. Sve u svemu, to je bilo ubistvo...
Međutim, počev otad, sve što bismo mogli dodati bila bi samo uzaludna čista teorija. Ja, Renato,
žalim što sam ti ispričao ovu priču..."
"Dobro, u redu. Žalim što sam ti rekao da me to ne zanima. Varao sam se. Pratio sam te od početka do
kraja i mislim da nisam daleko od istine. Ja sam uveliko sumnjao da je Forestije kriv za udes... za
moj udes, ako baš želiš. I ja nisam toliko iznenađen saznanjem da je on bio takođe ubica... jer ja
pretpostavljam da je Danijel Dijersan mrtav?"
"Mi ništa o tome ne znamo. Kad bi ti bio raspoložen da nam pomogneš, mogli bismo..."
"Mani se tog. Dijersan je mrtav. Ja to znam. To se dogodilo kad sam mislio da se nalazim u vašoj
prokletoj bolnici. Tad sam zbilja doživljavao svoju smrt. Video sam kako se svet oko mene
rasprskava, a moje telo raspada. Bukvalno sam osećao da crkavam, i počeo sam da postajem... ono
što sam sad. Ne želim da o tom više saznam. U svakom slučaju neću moći ići na sahranu!"
"Ti si naslednik Danijela Dijersana. Treba da nam umesto njega pomogneš ti, kao što bi on to voleo
da učini."
"To je istina: ja sam njegov naslednik. Ja sam ono što je on hteo biti, ali to nije priznavao. Danijel
Dijersan je dvostruko uspeo u svom bekstvu. Napustio je jedan svet koji je mrzeo, a izvukao se iz
svoje kože da bi postao ono što je potajno želeo da bude: slobodan čovek."
"Ti, Renato, stvarno nisi slobodan. Još ne."
"Zašto?"
"Ti nisi istorijski čovek. Tvoja prošlost je velikim delom uobraženje. Ti nemaš korena. Tvoje
postojanje još je nesigurno."
"Hoćeš li reći da sam neko niže biće, neki potčovek?"
"Fordovi misle da ti nisi biološko biće, već mentalna bit, proizvod Neodređenog vremena."
"I zbog toga nemam li prava na slobodu? I zbog toga, moram li vam biti poslušan? Do đavola neka
idu fordovi. Ja jesam Danijel Dijersan i ja ti u njegovo ime odgovaram ono što se on ne bi osmelio
da ti odgovori, jer bi mislio da si neki šef: ostavi me na miru!"
"Danijele Dijersane, hteo ti ili ne, ti imaš obavezu prema društvu."
"Kakvu? A sem tog, ja sam Renato Rizi!"
"Renato, Elena je pored mene. Ona te ne zaboravlja. Ona ima poverenja u tebe. Verujem da te još
voli. Ona traži od tebe..."
"Znam. Ja se dopadam ženama uprkos mojoj upropašćenoj šaci. Ili zbog nje. A i izgleda da sam u
seksualnom pogledu pravi bog. Žalim, Elena, što sa tobom nisam mogao ići do kraja. To je bilo
veličanstveno. Do večnosti neću zaboraviti!"
"Potreban si Eleni i meni."
"Ja sam samo jedan bednik koji ne pripada istoriji. Ne vidim kako bih mogao biti koristan čuvenim
naučnicima Bolnice Garišankar."
"Nauci je potrebna tvoja pomoć."
"Baš me briga za nauku."
"Čovečanstvo..."
"Ja mu ne pripadam. I to je bolje. Ja sam jedna opasna ličnost. Možda isto toliko opasna koliko i
fantom HKH. Uostalom, i ja sam jedan fantom. I bilo bi opasno da zarazim vašu divnu epohu."
"U našoj epohi, čovek je konačno osposobljen za osvajanje svog unutrašnjeg svemira."
"Ali u kutiji je bio đavo i vi ste primorani da zalupite poklopac."
"Čuj me, Renato, mogao bi nam pomoći da dobijemo mnogo u vremenu, da uštedimo na trudu. Ti
možeš steći slavu, igrati glavnu ulogu u najvećem čovekovom doživljaju, da dospeš do zbilja
istorijskog bitisanja. No, ako odbiješ da nam pomogneš, mi ćemo sami uspeti. Ili pak naši naslednici.
Ti ćeš to zažaliti."
"Doktore, sad govorim u ime Danijela Dijersana. Moj život je bio zamka. Trajalo je čitavu večnost
dok sam se upinjao da se iz nje izvučem. I izvukao sam se. Neću dozvoliti da ponovo prvom prilikom
padnem u zamku. Neću da se stavim u službu nekog sistema, pa makar on bio i savršen. Ja više i ne
učestvujem u igri - ni u kakvoj igri. Pošto si ti saučestvovao u mojim uspomenama, moraš znati da
život nije veseo u svetu iz kog dolazim, naročito ako se čovek nalazi na dnu lestvice. Ti moraš znati
koliko je u njemu rad odvratan i zaglupljujući. E pa, našao sam jedan svemir u kom mogu živeti a da
ne radim, i u kom je besmislena čak i pomisao na rad. Baš me briga ako je to neka mentalna slika ili
bilo šta takve vrste, ili ako ja shvatam istoriju pomalo naopako. Ja ne tražim zaposlenje. Nemam
nikakve želje da se obrem kao doktor honoris causa Bolnice Garišankar. Odlučio sam da prekrstim
ruke, sve dok negde bude dobrih bogova koji će slati mrku vreću svaki put kad to zaželim. I nadam se
da ću postati isto toliko glup i naivan kao oktopodi ovog mora. Da mi mozak siđe u stopala - eto šta
želim: to bi bilo divno olakšanje. Ja već više neću s tim da imam posla. Ja nikad više neću biti u bilo
kakvoj sličnoj situaciji. S time se pomiri. Ja te mnogo volim, Robe, uprkos neprijatnosti koju si mi
pričinio - ali znam da ti to nisi želeo. Da sam ti uistinu potreban, ja bih bio veoma srećan da ti
pomognem. Ali ti hoćeš da ti pomognem da uspeš. Mani se tog. Osvajanje svemira je pomalo otrcana
igra. Pozabavi se da živiš. Neguj svoje bolesnike, ako ih imaš. Što bolje umeš, održavaj seksualne
odnose sa Elenom. A ništa te ne sprečava da povremeno odeš i mentalno se odmoriš u nekom
zamišljenom svetu. Siguran sam da imate hrpu erzaca za zamenu hronolitika. Zaboravi na Kristofora
Kolumba i ne pokušavaj da me ponovo pronađeš, da bi me uvukao u tvoje planove. Bez obzira na to,
želim ti sreću!"
Mentalna razmena postade izvanredno jasnija. A Renato (ili, u njemu, Danijel Dijersan) pobuni se
protiv te pojave. On nije sasvim verovao Robovim objašnjenjima. Ta prekinuta veza, ali ne sasvim
prekinuta, zatim ponovo uspostavljena, taj prenos previše savršen, ta neobična predusretljivost
fordske mreže... to je značilo da su se neke sile, neka nova inteligencija, umešali u ovu igru. Bogovi
Perte na Riabi? Ribari?
"Ti čak i ne znaš koju sam vrstu saradnje hteo da ti predložim", reče Rob. "Uskoro ćeš se, Renato,
dosađivati u tvom raju i bićeš srećan da radiš za ljude."
"Biću srećniji ako ne radim. Bolje bi bilo da odmah izgubiš iluzije u vezi sa mnom."
"Je li to tvoja poslednja reč?"
"Jeste."
"Dobro. Uprkos tvojoj odluci, svi lekari Garišankara šalju ti izraze bratskih osećanja."
"Za mene, isuviše časti. Ponizno ih pozdravljam."
"Ne budi toliko gorak, Danijele Dijersane. Ti si uspeo."
"Ja razumem tvoje stanovište. Elena takođe. Renato, kroz nekoliko trenutaka pozvaću te ponovo. Ma
šta se desilo, to će biti poslednji put. Za nas je važno da mi ti odgovoriš. Važno za Elenu i za mene.
Manje za nauku i za čovečanstvo. Slažeš li se?"
"Slažem se, ali se ne odričem onog što sam rekao."
"Hvala. I do viđenja."

Monika je bdela sedeći pored vatre od aktinija. On se ispruži pored nje, zatim je zagrli. Možda je ona
bila deo nekog sna koji mora da se doživi u nekom tajanstvenom cilju, ali to nije imalo nikakve
važnosti. San mu se sviđao. San ga je ushićivao. Onda ga je prihvatio. Možda je Monika bila samo
plod mašte, stvorenje rođeno iz nepriznatih želja Danijela Dijersana... kao Renato Rizi. Nije za to
hajao. Uostalom, u ovom svemiru ona se snalazila bolje od njega. Sa svojom plavom školjkom, ona
je otkrivala ili pozivala mrke vreće. Plava školjka i mrke vreće, pomisli. Na izvesnom stupnju, putevi
tehnologije moraju se do krajnosti uprostiti da bi se stopili u dekoru. Tako, mašine i instrumenti jedva
da su se razlikovali od vazduha i vode, od svetlosti, od vetra, od kamenja i od peska, od životinjskih
koža i mirisa cveća... Ovaj svet je bio pripremljen za izgnanike. Možda je čitav hronolitički doživljaj
bio proces stvaranja zamišljen i usmeren od nepoznatih gospodara iz Perte na Riabi, da bi naselili
svoj svemir.
Monika učini nežan pokret da bi uzela Renatovu ubogaljenu šaku. On udahnu miris njene puti, kiseo,
pomalo ljut. On je podiže jednom rukom, kojom je obuhvatio njen struk; i položi je na sebe da bi je
svukao. Hulahop skliznu šušteći kao svila i Renato oseti kako mu hiljadu igala probadaju leđa. Imao
je utisak da Monikino telo, Monikina ljubav, u njegovom telu bude nova čula. Nešto što je čulu vida
davalo moć čula dodira; nešto što se sa osećaja njegovih dlanova prenosilo na nešto što je milovanje
menjalo u treperavu muziku na usnama; nešto pomalo demonsko, što je nateravalo da se u njegove
pljuvačne žlezde luči šampanjac i sa zadovoljstvom meša ukus smeha i suza. On se seti jedne
Laršeove misli: to nije san, već buđenje. Možda - a u to više nije sumnjao - da je život u Perti na
Riabi bio bogatiji i življi... Skretao je polako prema nekoj čudesnoj i tajnoj teritoriji u kojoj nikakvo
žaljenje, nikakva nostalgija niti bilo kakav strah ne bi mogli da ga pogode... mesto na kom je zauvek
bio u bezbednosti... rajska oaza na hladnom putu u ništa.

Probudi ga vrisak.
"Renato!"
Oklevao je trenutak pre no što će otvoriti oči. Oseti vlažan i svez dah vetra s mora. Bio je nag. On
osluhnu za tren teško lupanje krila ptica, koje su kružile iznad plaže i udaljenu pesmu okeana
Oradaka. On pogleda u nebo. Mesec je bio nestao. Plavičasto svitanje dizalo se sa strane planina. To
su stvarno planine, pomisli. On kleknu, zatim se diže. Monika je stajala pred njim, prava, krhka i
naga, okrenuta u pravcu zalaza plavog sunca. Vetar sa mora lepršao je njenu kosu po levom ramenu.
"Renato, pogledaj: muškarac i žena."
Na rastojanju koje Renato proceni naoko, dve stotine metara duž plaže, približavale su se dve prilike.
Bile su gotovo istog stasa, mada je jedna bila mršavija, vitkija, imala dugu plavu kosu. Došljaci su
bili nagi što je, izgleda, bilo dokaz da još nisu našli mrke vreće. Renatu se učini da prepoznaje ženu.
No, oboje su još bili suviše daleko da bi mogao da raspozna njihova lica. Monika se polako okrete.
"Lepo sam ti kazala da nećemo ostati sami."
"Obucimo se", reče Renato.
"Zašto? Kad ni oni nisu obučeni?"
"U pravu si", složi se on. "Temperatura je sasvim podnošljiva."
Posetioci, neodlučni, zaustaviše se na jedno stotinak metara. Monika im dade znak dobrodošlice, a
zatim im pođe u susret.
"Ja ih poznajem!" reče Renato.
Larše i Monika, naravno. Inženjer u pohabanom odelu - bez njegove uniforme večito nezaposlenog - i
devojka za koju je mislio da ju je stvorio. Ona nije bila obična opsena, već stvorenje onih nepoznatih
bogova koji su vladali na Perti na Riabi i možda nad Neodređenim vremenom.
Odjednom iza brda iznenada iskrsnuše male raznobojne mrlje i rasuše se po nebu. Renato se seti da
su se ove svetlosti prvi put pojavile tačno pre poziva Roba - doktora OIzaka. On pođe nekoliko
koračaja iza Monike. Larše i Monika su ih gledali. Zatim su ove dve žene gledale kao da se poznaju.
Crnomanjasta viknu a plavokosa potrča da joj se pridruži. Inženjer je čekao podbočen posnicama.
U tom trenutku u Renatovom mozgu iznenada odjeknu poziv.
"Ovde je Rober Olzak!"
"Ne nerviraj se doktore, ja sam još ovde."
"Renato, Garišankarov centroford Mihael je u vezi sa fordskom mrežom autonomnih bolnica,
ujedinjenih da bi se oduprle najezdi HKH. Imaću razgovor sa njim, što znači posredno sa svim
fordovima Zemlje. Hteo bih da čuješ taj razgovor i da eventualno u njemu učestvuješ."
"Ako misliš da je to korisno."
"Neophodno je, Mihaele!"
"Dobro, doktore Olzače, čujem vas."
Glas centrov u Renatovoj glavi odjekivao je ženskom nežnošću i demijurškom ozbiljnošću.
"Mihaele", upita doktor Olzak. "Znači li to da sam dobro izvršio zadatak koji si mi poverio?"
"Jesi."
"A poslednji zadatak se sastojao da učinim sve kako bih ubedio Danijela - Renata da sarađuje s
nama?"
"Da."
"Je li to ono što je želela fordska mreža?"
"Da."
"Možeš li nam ukratko objasniti zbog čega?"
"Posle iznenadnog napada HKH situacija na Zemlji je takva, da mi moramo obustaviti psihronautička
istraživanja i definitivno ukinuti zadatke u Neodređenom vremenu. U smislu ovlašćenja koja su
fordskoj mreži data hitnim dekretom ja sam ipak doneo odluku da u hronolizi održim u beskrajnom
vremenu doktore Lomera i Olzaka, koji su po njihovom povratku s putovanja sačuvali svoj mentalni
integritet i svoju slobodu. Postojao je rizik predati ih osvajačima, ali ja sam smatrao da moram
prihvatiti taj rizik. Tako sam prihvatio želju zainteresovanih da nanovo obnovim vezu između
Danijela Dijersana - Renata Rizija i njih samih, što smo mogli učiniti bez mnogo teškoća. Vreme nas
je gonilo... određeno vreme. Danijel-Renato je nesumnjivo poslednja veza koja postoji između
Zemlje i Perte na Riabi. Njegova dobrovoljna saradnja izgledala mi je neophodna da bi u ovom
svemiru dobio obaveštenja koja više nikad nećemo moći dobiti."
"Ja sam dakle kod njega bio lojalan fordski ambasador", reče doktor Olzak, "i to mada ne delim
sasvim opšte mišljenje o nauci, čovečanstvu i čovekovoj budućnosti."
"Da."
"Ti Mihaele, znači, znaš da Elen i ja razumemo odbijanje Renata i da ga čak odobravamo?"
"Da."
"I ti nas ne osuđuješ?"
"Ne."
Zavlada trenutak mentalne tišine. Renato je osećao da veza nije prekinuta, ali do njega više nije
dopirala nijedna određena misao. Izgledalo je da oba udaljena sagovornika očekuju bogzna šta.
Robovo prisustvo izazivalo je ravnomerno disanje, a Mihaelovo strujanje krvi u jednoj arteriji. Ko je
prenosio ova saopštenja? To je premašivalo moć fordova. Sa svima nama neko rukuje, pomisli
Renato. HKH i Garišankar, fordovi i fantomi... Imao je utisak da se u ovoj tišini sprema neki ozbiljan
događaj, neki čudesan događaj, koji neko želi. Zatim mu Laršeov dolazak skrenu pažnju s toga.
"Zdravo mornaru!" Zatim, pokretom glave kao da se izvinjava zbog svoje golotinje, dodade: "Imam
osećanje da sam pomalo budala!"
"Nisi u pravu, to je idealna odeća za nekog koji nije zaposlen."
"Kako je uspelo pecanje?"
"Pa, računajući i tebe, ima nas četvoro upecanih!"
"A, tako. Mi smo ribe, a ne ribari?"
"Aha... Rado bih nešto popio."
"Monika", reče Renato. "Potraži neku mrku vreću."

Nastavi se udaljeni dijalog. Renato zažmuri.

"Mihaele", reče Rob, "ti si znači spreman da nam daš ono što smo od tebe tražili?"
"Da."
"Renato!"
"Tu sam."
"Rekao si mi, svrati ovamo, sačuvaću za tebe jednu mrku vreću. Važi li još tvoj poziv?"
"Važi."
"Dobro. Mihaele, da li još hoćeš da nam pomogneš da dođemo u Pertu?"
"Hoću."
"Međutim, svi hronolitički zadaci su definitivno ukinuti, te je nemoguće da ostanemo u hronolizi. Da
li je to tačno?"
"Tačno je."
"Onda, šta ćeš da učiniš?"
"Ubiću vas čim budete u dubokoj hronolizi. Tako ćete možda stupiti u subjektivnu večnost."
U tom trenutku začu se neki nepoznati glas. On se Renatu učini blizak, prisan, prijateljski, pomalo
podsmešljiv i istovremeno zapovednički i ravnodušan, blag i bez slabosti. Glas neke žene. Ili
boginje.
"Mi vas čekamo."
"Do viđenja uskoro, Renato", reče Rob.
Elena je bila ta, koja je došla prva. Ona izroni iz mora i sruči se na plažu. Renato potrča i diže je u
naručje.
"Dobar dan", reče ona.