Branislav Ivković

Željko Popović

UPRAVLJANJE
PROJEKTIMA U
GRAĐEVINARSTVU

Beograd, 1998. godine Jugoimport - SDPR

IP NAUKA
(ili drugi)
PREDGOVOR III IZDANJU

"Istina je, sasvim sigurno, kada nije u našoj moći da odredimo šta je istina, mi
težimo ka onome što je najverovatnije."
Dekart

Dekartova misao bliska je svakome od nas u svakodnevnim životnim situacijama. Ona je

značajnija kada problemi, sa kojima se suočavamo, imaju više uzroka i više različitih
mogućih posledica. Razmišljajući o nekom problemu, analizirajući ga i tražeći rešenje,
vremenom sistematizujemo postupak njegovog rešavanja, često iznenađeni uočenim
uzrocima i varijantnim rešenjima. Pojavom sličnih problema, korišćenjem prethodnih
iskustava i postupaka, primećujemo da smo sposobniji i efikasniji u njihovom rešavanju.
Koristeći već razvijenu metodologiju i definisane procedure, postajemo eksperti za
određenu problematiku. Naša moć da određujemo najverovatnije zasniva se na sposobnosti
uočavanja važnijih uzroka i verovatnijih posledica. To je, zasigurno, i put ka istini na koji
ukazuje Dekart.

Opravdano je pretpostaviti da filozof Dekart nije mislio na upravljanje projektima, ali se

može reći da njegova misao u potpunosti odgovara procesu rešavanja niza problema koji se
postavljaju pred donosioce odluka u građevinarstvu.

Svaki veliki projekat ima svoj životni ciklus u kojem se može uočiti više faza. Definisanje
pomenutih faza direktno zavisi od interesa učesnika na projektu: investitora, izvođača,
konsultanta, projektanta itd. Svaki od učesnika, sa svog stanovišta, uočava prioritetne faze,
sa osnovnim ciljem da formira više grupa međusobno tehnološki zavisnih aktivnosti. Šta on
time postiže? Uočavanjem navedenih grupa aktivnosti učesnik je u mogućnosti da odredi
svoje parcijalne ciljeve, međusobno komplementarne u funkciji uspeha u realizaciji
projekta. Time on propisuje hijerarhiju u odlučivanju, formira osnovu za definisanje
metodoloških pristupa i procedura, a sve radi smanjenja neodređenosti, odnosno
određivanja najverovatnijeg.
Saznanja o nekom projektu imaju svoj razvojni put i povećavaju se kako se bliži njegov
kraj. Bilo koji učesnik da je u pitanju, određujući faze u realizaciji projekta, priprema se da
što uspešnije savlada neodređenost na početku projekta, kvalitetno evidentira i koristi
stečena saznanja tokom rada i pripremi se za "istinu" do koje se dolazi na kraju projekta.
Dužina puta do "istine" i veličina odstupanja u odnosu na procene sa početka projekta
direktno zavise od pristupa upravljanju projektom, korišćenja iskustava sa prethodnih
projekata i primene znanja iz više oblasti. Kako i sama "istina" može da ima više aspekata,
pogotovo kada su u pitanju kompleksni investicioni projekti, tako su i za efikasno
približavanje njoj neophodna tehničko-tehnološka, organizaciona, pravna, ekonomska,
informaciona i druga znanja. Veština njihovog objedinjavanja i usmeravanja ka
ostvarivanju ciljeva projekta naziva se upravljanje projektom (project management), a kada
je u pitanju realizacija projekata u oblasti građevinarstva - upravljanje projektima u
građevinarstvu (construction project management).

Verujući da je ova knjiga upravo korak ka "istini", autori se zahvaljuju recenzentima,

svojim kolegama i prijateljima, prof. dr. Živojinu Praščeviću, docnetu Alekseju Postnikovu,
prof. dr. Milanu Kukriki, prof. dr. Miloradu Ristiću i dr. Slobodanu Otoviću, koji su dali
značajan doprinos formiranju prve i svih narednih verzija ove knjige.

Nije nevażno kada ističemo da knjiga "Upravljanje projektima u građevinarstvu" żivi sa

studentima i u praksi već oko pet godina. Njeno III izdanje sadrżi mnogo izmena i dopuna,
nastalih kao posledica dodatnih istrażivanja i rada autora na realizaciji investicionih
projekata. Kao i građevinska struka u celini, prirodno je da rukopis dożivljava
osavremenjavanje i korekcije tamo gde je to potrebno. Ali, ako je uopšte primereno
autorima da daju svoje mišljenje, może se istaći da su osnovni principi i filozofija
upravljanja projektima iskazani pre više godina i danas veoma aktuelni. Oni prużaju
dovoljno prostora za dalji istrażivački i praktični rad, pogotovu na definisanju konkretnih
rešenja i procedura usaglašenih sa specifičnim uslovima realizacije određenih projekata.
Takav rad autori će uvek ohrabriti i pomoći, a kao sopstveni pokušaj u okviru svakog
poglavlja nudimo mnoštvo ilustrativnih primera i studija iz prakse.

Beograd, Branislav Ivković

01.08.1998. god. Željko Popović
I UVOD

1.1 O investicionom projektu

Projekat je, u suštini, svaki proces kojim se postiže neki cilj ili grupa ciljeva. Za razliku od
projekata u opštem smislu, izgradnja i opremanje investicionih objekata je uvek u direktnoj
vezi sa građevinarstvom kao privrednom granom. Zato se ovakvi projekti mogu nazvati
"građevinski" ili, češće, "investicioni" projekti. Pri tome se podrazumeva realizacija niza
aktivnosti, od same ideje o određenom investicionom dobru, preko izrade predinvesticionih
studija, planske i projektne dokumentacije do ugovaranja, izgradnje, opremanja, obuke
kadrova i puštanja objekta u eksploataciju. Navedeni spisak aktivnosti je samo jedan deo
života investicionog objekta. Nije redak slučaj da se dopunjuje i aktivnostima koje su van
tradicionalnih okvira definisanih za oblast građevinarstva, kao što su, na primer, aktivnosti
na obezbeđenju neophodnih finansija za izgradnju i opremanje, transfer tehnologije koja se
koristi u objektu, uspostavljanje raznovrsnih trgovinskih aranžmana, itd. Tu su, svakako,
prisutne i aktivnosti aktuelne na kraju XX veka, kao što su: zaštita životne sredine,
uspostavljanje sistema kvaliteta, održavanje objekta u eksploataciji, analiza primene novih
materijala, instalacija računarske podrške proizvodnim procesima, itd.

Zato je prihvatljiva definicija da investicioni projekat predstavlja kompleksan tehničko-

tehnološki, organizacioni, finansijski i pravni poduhvat čiji je cilj izgradnja i opremanje
objekta ili objekata za koje je u prethodnim investicionim studijama pokazano i dokazano
da su svojom funkcijom neophodni investitoru ili da mu, kao takvi, donose profit.

U ovoj knjizi će se, umesto termina "investicioni projekat" i "upravljanje investicionim

projektom", često koristiti samo "projekat" i "upravljanje projektom". Pod tim terminima se
istovremeno podrazumeva i izgradnja stambenih i drugih objekata za koje se takođe
obezbeđuju značajna finansijska sredstva.

Može se postaviti pitanje zašto se realizacija investicionog projekta smatra kompleksnim

poduhvatom. Jedan od razloga za takav stav je i izuzetno veliki broj raznovrsnih aktivnosti
bitnih za njegovu realizaciju. Od mnogih razloga, ovde se navode i sledeći:

4
 - svaki građevinski proizvod je unikatan, a to uzrokuje nemogućnost formiranja
jedinstvenih cena. Dok u ostalim privrednim granama proizvođač sam određuje
cenu svog proizvoda i sa njom izlazi na tržište, u građevinarstvu naručilac
određuje karakteristike proizvoda (objekta) i procenjuje njegovo koštanje, a
stvarna cena se utvrđuje tek po izvršenim radovima, uz primenu odgovarajuće
metodologije;
- tokom realizacije investicionog projekta na jednoj ili više lokacija, ponekad
značajno međusobno udaljenih, istovremeno funkcioniše više proizvodnih linija na
kojima se izvode raznovrsne aktivnosti koje vode istom cilju;
- proizvodnja, odnosno izgradnja, često traje dugo, te i vremenski faktor bitno utiče
na tok izgradnje objekata;
- u realizaciji investicionog projekta angažovan je veliki broj učesnika, od firmi,
pojedinaca, do pojedinih gradskih i državnih ustanova i komunalnih preduzeća;
- pokretač i finansijer posla - investitor, po svojoj volji, može da razdvoji fazu
projektovanja od faze izvođenja budućeg objekta, čak i pojedine delove ovih faza
(opremanje, transport) može da učini nezavisnim. Time se posao na realizaciji
projekta dodatno komplikuje, a broj učesnika povećava;
- specifičnosti lokacije ili lokacija na kojima se izvode radovi zahtevaju
kontinuiranu stručnu kontrolu realizacije radova i, u skladu sa realnim stanjem
radova, stalno odgovarajuće angažovanje učesnika koji je projektovao objekat;
- značajan deo aktivnosti ostvaruje se na otvorenom prostoru, te je izgradnja objekta
podložna klimatskim uticajima. Zbog velikog uticaja klimatskih faktora ova
privredna oblast, odnosno onaj deo koji se odvija na otvorenom, je u dobroj meri
sezonskog karaktera;
- objekti se često grade u urbanizovanim područjima, pa je sve aktivnosti na
njihovoj izgradnji potrebno usklađivati sa ovom situacijom. Zato se ističe važnost
pravovremenog i potpunog rešavanja imovinsko-pravnih problema, obezbeđivanja
uslova za projektovanje od komunalnih preduzeća i inspekcijskih organa,
dobijanja saglasnosti na projektovanu dokumentaciju itd.

Zbog kompleksnosti realizacije investicionih projekata, kao i zbog unikatnosti

građevinskog proizvoda i uopšte poslovanja u građevinarstvu, ova oblast obiluje veoma
specifičnim problemima. Iskustvo govori da se oni kontinuirano pojavljuju, nezavisno od
tržišta na kome se projekti realizuju. Dovoljno je navesti samo neke:
- u današnje vreme, pri izrazito visokim procentima inflacije, javlja se problem
kvalitetnog i poštenog finansijskog poslovanja u uslovima dugoročnog trajanja
posla. Jedan od načina da se ovaj problem prevaziđe je, na primer, avansiranje
(plaćanje dela troškova unapred). Naravno, svako rešenje odmah postaje i omiljena
tema za sporenje, u ovom slučaju o izvođačevom pravilnom trošenju avansa,
odnosno pravovremenoj kupovini materijala za početak radova i optimalnoj
pripremi posla novcem dobijenim unapred. Pored avansa, kao najjednostavijeg,
postoje i drugi oblici finansijskog poslovanja koji pokušavaju da reše isti problem
(npr. klizna skala ili posebni tipovi ugovora). Svi oni će biti predmet razmatranja u
ovoj knjizi;

5
 - investitori koji imaju sredstava u poziciji su da zahtevaju kratke rokove i
postavljaju teško ostvarive uslove plaćanja ili čak kreditiranja posla od strane
izvođača. Sa druge strane, zbog velike konkurencije, izvođači su spremni i to da
prihvate da bi dobili posao. Posle prihvatanja posla, izvođač počinje borbu sa
rokovima i cenama potpomognutim inflacijom i dodatnim nepredviđenim
teškoćama i obično biva gubitnik, ukoliko svoju strategiju upravljanja poslom na
vreme ne osmisli. U teoriji i praksi upravljanja projektima razvijene su mnoge
metode za efikasnu pripremu, planiranje i kontrolu realizacije projekata, a
najvažnije od njih su takođe obuhvaćene ovom knjigom;
- niz problema oko realizacije projekta proističe iz specifičnog ugovornog odnosa
između izvođača i investitora. Često se javljaju neslaganja u nepriznavanju obima
stvarno izvršenog posla, odugovlačenju isplate, odgovornosti u neplaniranom
prekoračenju rokova ili nekvalitetno izvršenom poslu. Da bi se zaštitile od ovakvih
situacija, obe strane moraju dužnu pažnju da poklone izučavanju suštine ugovornih
odnosa u građevinarstvu i poznavanju procedura koje se preporučuju kao efikasni
pravni modeli za ugovaranje i realizaciju projekata. Neki od takvih poznatijih
modela su prezentirani u poglavljima V i VI.
- poseban aspekt upravljanja projektima je kontakt sa investitorima i izvođačima iz
drugih zemalja i poslovanje po međunarodnim pravilima. Za jugoslovenske
izvođače najinteresantnije zemlje, zemlje u razvoju, ustupaju poslove uglavnom
nadmetanjem. U praksi za takve poslove je potrebno da se uradi vrlo detaljna i
kompetentna ponuda, koja će ubediti investitora da je ponuđeno rešenje najbolje za
njega. Da bi se uradila kvalitetna ponuda, potrebno je poznavanje niza ulaznih
veličina. Na primer, negde se domaći izvođači favorizuju, a negde su u
ravnopravnom položaju sa inostranim; negde ne postoje raspoloživi domaći
kapaciteti za proizvodnju određenih materijala, pa ih treba uvoziti; na određenim
tržištima je isplativo koristiti lokalnu radnu snagu; neke zemlje imaju izrazito oštru
carisnku politiku, te se i ova činjenica uzima u obzir kod formiranja cene itd. Ovi,
preko potrebni podaci za izradu ponude, prikupljaju se kontinuiranom delatnošću
firme, nezavisno od konkretnih poslova. Poznavanje tržišta na kome će možda
raditi je za izvođača veoma bitno i zato on treba da osmisli i primeni sopstvenu
proceduru njegovog sistematskog istraživanja. Tom problemu je, takođe,
posvećena dužna pažnja u ovoj knjizi.

Problema ima mnogo, pa je time jasnija potreba za proučavanjem metodologije upravljanja

projektima u građevinarstvu. Pošto je jasno da se radi o izuzetno kompleksnoj oblasti,
proučavanje ćemo početi od osnovnih pojmova, a da bi oni bili objašnjeni prvo ćemo
govoriti o učesnicima u realizaciji investicionog projekta.

1.2 Učesnici u realizaciji projekta

Jasno je da opisani kompleksan skup aktivnosti koje stoje pred učesnicima u realizaciji
investicionog projekta zahteva i odgovarajauće izvršioce i vrlo precizne opise poslova i
zadataka koje bi oni trebalo da izvršavaju u domenu svog znanja, odnosno svoje oblasti
delovanja i preuzetih ovlašćenja. Vremenom, kako je napredovala nauka i praksa, broj
mogućih učesnika, odnosno karakterističnih aktivnosti ili, preciznije, funkcija u realizaciji

6
 1.2 Učesnici u realizaciji projekta

I UVOD

investicionog projekta se povećavao i to tako da je svaka od njih dobijala svoje

proceduralno, suštinski i formalno sređene moguće oblasti delovanja. Pri tome je ostavljena
i mogućnost međusobnog preklapanja pojedinih funkcija ili isključivanja jedne radi
proširenja druge.

Trenutno stanje na internacionalnim i jugoslovenskim projektima podrazumeva sledeće

učesnike ili funkcije na projektu:
- investitor;
- generalni izvođač ili samo izvođač;
- podizvođači i kooperanti (uključujući isporuku opreme i materijala);
- konsultant;
- projektant;
- revident;
- stručni nadzor i, u okviru njega, projektantski nadzor;
- upravni nadzor.

Većina navedenih funkcija je kod nas i u svetu zakonski precizno definisana. Izuzetak je
uloga konsultanta koja je, za razliku od međunarodnih standarda, normativa i prakse, u
jugoslovenskoj regulativi i praksi loše analizirana i definisana, a samim tim i locirana u
međusobnim odnosima tokom realizacije investicionog projekta.

Investitor je organizacija, pojedinac ili firma, koja ima potrebu za izgradnjom objekta i
raspolaže finansijskim sredstvima potrebnim za realizaciju projekta. Prema jugoslovenskim
zakonima, investitor je onaj "ko donosi investicionu odluku i finansira izgradnju, odnosno
rekonstrukciju objekta".

Od budućeg objekta se očekuje da obezbedi ispunjenje određenih ciljeva unutar ograničenja

koja postavlja investitor ili određuju propisi. Pošto investitor insistira na realizaciji svojih
ciljeva, za njega je od suštinskog značaja da sklopi jasan ugovor sa učesnicima koji
realizuju njegove želje i za to dobijaju odgovarajuću naknadu. Sklapanje ugovora je
institucionalizovan način da onaj ko finansira realizaciju projekta zadrži čvrstu kontrolu
kvaliteta, roka i cene završenog objekta, što ujedno predstavlja osnovne ciljeve investitora
(vidi sliku 1-1).

U suštini, onaj ko priprema realizaciju projekta neizostavno mora da se suoči sa zahtevima i

potrebama tržišta u određenom vremenu. Da se objekat ne bi gradio napamet i da bi se
sagledao uticaj raznih faktora, građenju prethode opsežne pripreme. Deo ovih priprema
može da radi investitor ili konsultant koga je on angažovao. Investitor može imati uticaja
na rukovođenje radom na svakom od nivoa (faza) tokom realizacije projekta, ili može
tražiti profesionalni savet i uslugu kada mu je to potrebno. Većina investitora se odlučuje za
samostalno upravljanje poslom i za konsultaciju sa specijalizovanim firmama -
konsultantima o ostalim potrebnim radovima. Primera radi, na nivou koncipiranja projekta,
investitor može da bude zainteresovan za usluge konsultanta, radi procene ekonomske i
finansijske mogućnosti građenja objekta, pri čemu posebnu pažnju obraća na različite
odredbe saveznih, državnih i lokalnih zakona koji mogu da utiču na odluke o investiranju.

7
 1.2 Učesnici u realizaciji projekta

I UVOD

Takođe može da oceni da je potrebno konsultovati i investicione banke oko različitih načina
finansiranja izgradnje objekta.

Tro{kovi Kvalitet

Najjeftiniji Najbolji

Ekonomi~an Odgovaraju}i

PROJEKAT

Razumno

Najbr`e

Vreme izgradnje

Sl. 1-1 Osnovni ciljevi investitora koji pokreće realizaciju projekta

Pri planiranju građenja različitih tipova objekata, načini obezbeđivanja profesionalnih

usluga, zaključivanje građevinskih ugovora i finansiranje izgradnje mogu biti potpuno
različiti. Investitori mogu, i ne moraju, biti upoznati sa praksom građevinske industrije, ali
treba da budu tako osposobljeni da mogu odabrati kompetentne profesionalne konsultante.

Od svih postojećih definicija i opisa poslova na projektu, najmanje je razjašnjena uloga

konsultanta. Uopšteno rečeno, njegova je funkcija prvenstveno savetodavna, ali mu se
mogu dati i ovlašćenja da zastupa svog poslodavca u određenim poslovima. Konsultanta
može angažovati investitor, ali i izvođač, ukoliko proceni da mu je, u određenoj oblasti,
potrebno ekspertsko znanje ili visokokvalitetna usluga. Oblast delovanja, prava i dužnosti
konsultanta predmet su posebnog razmatranja u ovoj knjizi (poglavlje 2.6).

Za deo poslova koji daju osnovne ulazne podatke za građenje po pravilu se angažuje
poseban učesnik - projektant. Uloga projektanta je da, prema zahtevima investitora,
koncipira i objedini izgled, sadržaj i funkcionisanje objekta, dimenzije pojedinih njegovih
delova, materijale i tehnologiju izgradnje. Različite varijante izrade projektne
dokumentacije mogu se raditi na nivou idejnog rešenja, idejnog projekta ili glavnog
projekta, a izbor između varijantnih rešenja se formira na osnovu tehničko-tehnoloških,
organizacionih i finansijskih posledica koje iz njih proističu.

8
 1.2 Učesnici u realizaciji projekta

I UVOD

Pošto ga usvoji i odobri ovlašćeno lice, konačno projektno rešenje postaje osnova za
realizaciju i kontrolu realizacije posla na gradilištu. Posle završetka građenja, obično postoji
kratak period konsolidacije objekta po puštanju u rad, uz isprobavanje ugrađene opreme,
eventualnu obuku osoblja i uklanjanje nedostataka u garantnom periodu. Konačno, kada se
sve obaveze po sklopljenim ugovorima završe, izgrađeni objekat se predaje investitoru na
korišćenje, sve do njegovog rušenja ili predaje nekom drugom na raspolaganje. Uz predaju
objekta na korišćenje obavezno se investitoru dostavlja i projekat izvednog stanja, koji
postaje osnova za eksploataciju i održavanje objekta. Na osnovu svega, razumljivo je da
angažovanje projektanta treba da bude kontinuirano tokom realizacije projekta.

Prema jugoslovenskom Zakonu o izgradnji objekata, projektant je odgovoran za izradu i

unutrašnju kontrolu tehničke dokumentacije, dok je revident dužan da proveri primenu
zakona i drugih propisa, standarda, tehničkih normativa i normi kvaliteta koji se obavezno
primenjuju na građenje određene vrste objekata. Revident može biti druga projektantska
organizacija koju je investitor ovlastio da obavi poslove revizije.

Niz poslova vezanih za proveru kvaliteta izvođenja radova i primenu propisa, standarda,
tehničkih normativa i normi kvaliteta; kontrolu materijala koji se ugrađuje; kontrolu
podudarnosti izvođenja radova sa tehničkom dokumentacijom na osnovu koje je odobrena
gradnja objekta; kontrolu dinamike građenja po etapama; proveru realizacije finansijske
konstrukcije predviđene investicionim programom itd, vrši stručni nadzor. Stručni nadzor,
prema našem zakonu, dužan je da obezbedi investitor. U slučaju kompleksnijih projekata,
kod kojih se projektovanje i građenje odvijaju simultano moguće je, čak i poželjno, da se
stručni nadzor podeli na projektantski i izvođački.

Radi realizacije poslova na gradilištu, investitor angažuje jednog ili više izvođača. Prema
jugoslovenskim propisima izvođač je onaj ko vrši pojedine ili sve poslove koji se odnose na
izgradnju objekta, pri čemu se pod izgradnjom objekta podrazumeva: izrada tehničke
dokumentacije, izvođenje pripremnih radova u vezi sa građenjem i građenje, odnosno
rekonstrukcija objekta. Dakle, u opštem slučaju i projektant ima status izvođača u odnosu
na investitora.

Svaka od navedenih funkcija (investitor, projektant, nadzor, revident, izvođač) obično je u

nacionalnim propisima tačno definisana, precizirani su uslovi koji se moraju ispuniti. Da bi
se obezbedilo poštovanje tih uslova, jugoslovenski zakon definiše funkciju upravnog
nadzora, koji, u ime organa uprave (tj. države), vrši inspekciju i proverava primenu svih
propisanih uslova za projektovanje i građenje objekata.

Svi navedeni učesnici u realizaciji investicionog projekta imaju svoje obaveze i okvir u
kome se te obaveze mogu izvršavati. Oni se, u različitim trenucima vremena i sa različitim
intenzitetom, uključuju u realizaciju projekta. Na sl. 1-2 slikovito je prikazana promena
nivoa angažovanja ključnih učesnika (investitora, izvođača i projektanta) u toku realizacije
projekta.

9
 1.2 Učesnici u realizaciji projekta

I UVOD

Preliminarne
studije Projektovanje Izgradnja

Izvo|a~
Nivo
Anga`ovanja

Projektant

Investitor

Sl. 1-2 Promena nivoa angažovanja glavnih učesnika tokom realizacije

projekta, jedna od varijanti

Nivo angažovanja pojedinih učesnika u realizaciji projekta menja se sa vremenom, zavisno

od njihove stručnosti, interesa i potreba projekta. Sa sl. 1-2 vidljivo je da je na samom
početku investitor jedina angažovana strana. U određenom trenutku na scenu stupa
projektant, čija je osnovna odgovornost izrada projektne dokumentacije. U fazi izgradnje
izvođač je nosilac aktivnosti realizacije projekta, a ostali samo učestvuju u kontroli i
verifikaciji izmena. Pored situacije prikazane na sl. 1-2, moguće su i druge varijante
uključivanja pojedinih učesnika, zavisno od tipa ugovora. Za sve njih je, ipak, zajedničko
da postoji određeno fazno pomeranje u nivou angažovanja učesnika tokom realizacije
projekta.

1.3 Pristup modeliranju projekta

Upravljanje realizacijom investicionog projekta podrazumeva, u suštini, rešavanje niza
problema. Jasno je da u takvoj situaciji treba formirati organizacioni sistem sa precizno
definisanim hijerarhijskim odnosima, međusobnim pravima i obavezama učesnika, koji će
garantovati optimalne uslove za proces donošenja i sprovođenja odluka. Takav
organizacioni sistem projektuje se i prikazuje organizacionom strukturom, kojom se, u
dobroj meri, definišu međusobni odnosi. Formiranje organizacione strukture je ključni
zadatak za svaki projekat, pa je samim tim to i problematika koja je analizirana u velikom
broju stručnih radova i knjiga. U tim analizama su, pored uobičajenih organizacionih
struktura kao što su funkcionalna, matrična i projektna, data i mnoga unikatna rešenja
prilagođena specifičnim situacijama. Problematici projektovanja organizacionih struktura
posvećeno je poglavlje 3.2.

I pored toga što ima jasno definisano mesto u organizacionoj strukturi, svaki od učesnika u
procesu planiranja, izrade tehničke dokumentacije, finansiranja, građenja i svih ostalih
poslova projektovanja, izgradnje i opremanja sa različitog aspekta pristupa upravljanju
projektom. Ta činjenica, sama po sebi, nije loša, jer je ona posledica različitih polaznih
motiva i interesa sa kojima se pojedini učesnici uključuju u realizaciju projekta. Dobra
metodologija upravljanja projektom ne treba da insistira na izjednačavanju tih interesa, već
na njihovom razumevanju i međusobnom uklapanju u interesu projekta. Takva

10
metodologija treba, pre svega, da prouči i jasno definiše pristup upravljanju projektom sa
stanovišta ključnih učesnika, jer je to uslov za optimalno rešavanje problema. Samim tim i
model projekta, koji je rezultat različitih pristupa, može da ima više varijantnih rešenja.

Kod definisanja različitih pristupa upravljanju projektom, svi učesnici bi svakako trebalo da
obrate pažnju na interese investitora, jer on obezbeđuje finansijska sredstva i to je izvor
zarade. Zato je modeliranje projekta sa stanovišta investitora posebno sagledano u ovoj
knjizi u poglavlju II, gde su upoređena razna svetska iskustva i dat opširan komentar.

Sa druge strane, jugoslovenska operativa je u svojstvu izvođača bila i još uvek je mnogo
angažovana na gradilištima širom sveta. Analiza tog angažovanja opširnije je data u
narednom poglavlju 1.4. U skladu sa tim model upravljanja projektom je, sa aspekta
izvođača radova, u knjizi posebno detaljno sagledan. Kroz poglavlja III - VIII dat je
originalan pristup upravljanju projektom sa stanovišta izvođača koji je uglavnom posledica
iskustava koja su autori knjige sticali kao učesnici, pretežno konsultanti, na realizaciji
različitih projekata. Taj pristup, po mišljenju autora, predstavlja optimalan okvir za
donošenje odluka u nadležnosti izvođača, a istovremeno i investitorima pruža informacije
značajne za razumevanje ukupnog poslovanja na projektu.

Što se tiče ostalih učesnika, razmatrane su obaveze, prava i interesi konsultanta (poglavlje
2.5) i uloga projektanta (poglavlje VII).

Bez obzira o kom je pristupu reč, u ovoj knjizi ukazujemo na profil kadrova koji treba da
budu uključeni u pojedine faze upravljanja projektom. Stručnjaci, koji upravljaju
projektima u građevinarstvu, treba da poseduju sposobnosti rukovođenja, ali se od njih
posebno očekuje poznavanje suštine odvijanja građevinskih aktivnosti. Pod tim se
podrazumevaju tehnološka i proceduralna znanja i iskustva iz oblasti koje su karakteristične
za građevinarstvo: projektovanje, rad na gradilištu, poznavanje tehnologije proizvodnje i
ugrađivanja građevinskih materijala, rad građevinske mehanizacije i slično. Konačan test iz
teorije i prakse rukovodilaca projektima je u njihovoj sposobnosti da primene osnovne
principe građevinarstva u rešavanju problema u novim i nepoznatim situacijama, koje su
obeležje promenljivih uslova u građevinskoj industriji. Praksa pokazuje da široko
obrazovani rukovodioci projektima dostižu vrhunac u svojoj profesiji, dok usko obrazovani
upravljači imaju prvensteno uloge njihovih pomoćnika.

Pored poznavanja tehnologije izvođenja građevinskih radova, stručnjaci koji upravljaju

investicionim projektima (project manager-i) treba da razvijaju i primenjuju sopstvenu
tehnologiju upravljanja. Tehnologija upravljanja sastoji se, po pravilu, od različitih
metodoloških pristupa i procedura. Propisivanjem metodoloških pristupa i procedura za
obavljanje pojedinih poslova u okviru upravljanja realizacijom pojedinih aktivnosti
građevinsko poslovanje sve manje postaje podložno poremećajima karakterističnim za ovu
privrednu granu.

Na kraju nameće se zaključak da je za realizaciju projekta odgovoran određeni

organizacioni sistem i niz učesnika u njemu od kojih svaki ima svoje motive, interese i
pristup problemu. U modeliranju i analizi takvog organizacionog sistema može se primeniti
sistemski pristup u okviru kojeg se:
1. formira model sistema;

11
 2. simuliraju stanja sistema;
3. analizira ponašanje sistema;
4. planira funkcionisanje sistema, i
5. kontrolišu izlazne veličine.

Tako modeliranim i projektovanim sistemom može se upravljati, a delovanje pojedinih

njegovih delova ili sistema u celini može se optimizirati. Pri tome se ne podrazumeva
isključivo primena matematičkih metoda optimizacije, već, naprotiv, daje se prednost
razvoju metodoloških pristupa i procedura. Zato, kada u okviru upravljanja projektima
pominjemo "model sistema", obično mislimo na uređeni proceduralni sistem, kod koga su
dovoljno dobro opisani elementi (učesnici), njihova funkcija i potrebe (aktivnosti i resursi),
(komunikacione i organizacione) veze, kao i metodologija evidentiranja i kontrole
funkcionisanja. Autori su ubeđeni da je iskustvo i sagledavanje uticaja okrużenja bitan
faktor prilikom koncipiranja nekog sistema upravljanja projektima. Na takav pristup je,
uostalom i ukazano u velikom broju ilustrativnih primera koji su dati u ovoj knjizi.

1.4 Analiza angažovanja jugoslovenskih

građevinskih firmi na inostranom tržištu
Građevinska industrija je skup različitih delatnosti i učesnika okupljenih radi realizacije
investicionih projekata. Ona ima značajnu ulogu u svakoj nacionalnoj ekonomiji. Važnost
građevinske industrije je u, ranije opisanoj, specifičnosti njenih proizvoda, koji obezbeđuju
temelj za industrijsku proizvodnju i uopšte za život ljudi, pa se njeni uticaji na nacionalnu
ekonomiju ne mogu meriti samo produktivnošću i brojem zaposlenih. Zato napredak u
kvalitetu realizacije projekata ne pomaže samo građevinskoj industriji, nego može da bude i
pokretač ekonomije uopšte. Da bi se ostvario značajniji napredak, neophodno je
poznavanje građevinske industrije, njene izvođačke sredine i institucionalnih ograničenja
koja utiču na aktivnosti, kao i na prirodu upravljanja projektima.

Građevinarstvo kao privredna grana ima dugu tradiciju u Jugoslaviji i niz praktičnih i
teorijskih rezultata na svetskom nivou, pa se može reći da, u tom pogledu, građevinarstvo
odskače u odnosu na ostale privredne grane. Praktični rezultati na svim kontinentima sveta,
izuzev Australije, ukazuju na veliki stručni i naučni potencijal jugoslovenskog
građevinarstva. U toj činjenici treba tražiti i motivaciju za dalji razvoj građevinarstva,
posebno u oblasti upravljanja projektima koja je tradicionalno bila zapostavljena. Veliko je
pitanje da li su ostvareni rezultati mogli da imaju još veći uticaj na nacionalnu ekonomiju
da je veća pažnja posvećena organizovanom nastupu na svetskom tržištu i kvalitetnom
upravljanju realizacijom ugovorenih poslova. Radi ilustracije uočene dileme dajemo
analizu poslovnih rezultata jugoslovenskog građevinarstva na inostranim tržištima
devedesetih godina. Analizu je izvršio Institut za tržišna istraživanja iz Beograda.

Investicioni radovi u inostranstvu predstavljaju poseban oblik izvoza usluga, ali i materijala
i opreme i kao takvi pružaju značajan doprinos uspostavljanju povoljnijih odnosa u
ekonomskoj razmeni Jugoslavije sa inostranstvom, posebno u tzv. nerobnom bilansu
Jugoslavije. Prema podacima Instituta za tržišna istraživanja iz Beograda u periodu 1980 -

12
1988. godine građevinske, projektantske i inženjering firme sa ukupnog bivšeg
jugoslovenskog privrednog prostora ugovorile su i realizovale van zemlje poslove u
vrednosti od preko 21 milijarde dolara, te je u tom periodu bivša Jugoslavija bila među 10
najvećih svetskih kontraktora (izvođača). Od ukupne vrednosti ugovorenih radova od strane
250 najvećih svetskih firmi na međunarodnom tržištu u 1988. godini bivša Jugoslavija je
učestvovala sa 1%, od čega su čak 50% realizovale firme sa teritorije Srbije. U proseku je
preko 100 firmi iz bivše Jugoslavije, a od toga 50 firmi iz Srbije, svake godine uzimalo
učešće u izvršavanju ugovorenih poslova na investicionim radovima u inostranstvu i
ostvarivalo prosečnu vrednost radova od ukupno 2 milijarde dolara. U vrednosti svih
izvršenih poslova u inostranstvu u posmatranom periodu radovi u oblasti visokogradnje
učestvuju sa 52-55%, niskogradnje sa 26-28%, a hidrogradnje sa 17-20%. Istovremeno su
poslovi projektovanja zastupljeni sa svega 1-3% u ukupnoj vrednosti izvršenih radova, što
pokazuje da nisu u zadovoljavajućoj meri iskorišćene mogućnosti za nastup projektantskih i
inženjering firmi. Što je još nepovoljnije, poslovi u oblasti konsaltinga su bili zastupljeni u
zanemarljivom obimu. Desetak godina kasnije, u novoj Jugoslaviji, situacija je još
alarmantnija.

Od velikog broja podataka koje je Institut za tržišna istraživanja prikupio i obradio, za ovu
priliku su posebno interesantni podaci prikazani u tabelama 1-1 i 1-2.

Do 12 meseci Do 24 meseca Preko 24

(%) (%) meseca (%)

Visokogradnja 18,9 18,8 62,3

Nisko i hidrogradnja 57,6 22,8 19,6

Instalacioni i završni radovi 43,9 56,1 -

UKUPNO 32,8 24,5 42,7

Tabela 1-1 Dužina ugovorenih rokova za poslove koje je (bivša) jugoslovenska

građevinska operativa ugovorila u 1990. godini u inostranstvu

Glavni izvođač Suizvođač Kooperant

(%) (%) (%)

Visokogradnja 7,3 4,4 88,3

Nisko i hidrogradnja 88,0 - 12,0

Instalacioni i završni radovi - - 100

UKUPNO 41,3 2,6 56,1

13
Tabela 1-2 Oblik angažovanja firmi iz bivše Jugoslavije na ugovorenim poslovima van
zemlje u 1990. godini

Podaci prikazani u tabeli 1-1 ukazuju na dugoročnost i kompleksnost ugovorenih poslova

na investicionom tržištu u inostranstvu, koja ima za posledicu značajnu poslovnu sigurnost
u stalnosti angažovanih kapaciteta. Ova nesumnjiva prednost ima i određene nedostatke
koji se, pre svega, ogledaju u činjenici da je još u fazi izrade ponude izuzetno važno
sagledati trendove u troškovima za duži vremenski period. U tom smislu posebno je
značajno sagledati troškove opremanja objekta, utroške i koštanje materijala za
instalaterske i zanatsko-završne radove. Samo opremanje objekta ima posebnu težinu kod
ugovora po sistemu "ključ u ruke" i kada se kao kooperantski radovi ugovaraju radovi sa
proizvođačima procesne opreme.

Na osnovu podataka datih u tabeli 1-2 može se lako zaključiti da jugoslovensko

građevinarstvo ni približno nije koristilo svoje umne i stručne potencijale, u izgradnji
objekata visokogradnje, a posebno instalaciono - završnim radovima. Ovaj zaključak sledi
iz činjenice da su u oblasti visokogradnje jugoslovenski izvođači samo u 7,3% slučajeva
bili glavni izvođači, dok u oblasti instalaciono-završnih radova ni jedanput nisu bili glavni
izvođači. Kooperantska pozicija na izvođenju radova na izgradnji objekata visokogradnje, a
posebno objekata kao što su kongresni centri, hoteli i bolnice, se, u većini slučajeva, svodi
na puku prodaju radne snage. Kod takvih projekata, po pravilu, glavni izvođač za sebe
zadržava pravo izbora i nabavke materijala i opreme, naravno u dogovoru sa investitorom i
u skladu sa ugovornim odredbama. Daleko je bolja situacija kada su u pitanju objekti nisko
i hidrogradnje, gde su jugoslovenski izvođači u 88% slučajeva bili glavni izvođači radova.
Na žalost, možda i ovaj podatak ukazuje na nespremnost građevinara da upravljaju
kompleksnim projektima, jer objekti visokogradnje zahtevaju daleko bolju koordinaciju
velikog broja raznovrsnih učesnika i firmi i odlikuju se "finijim" radovima.

Analizom određenog broja realizovanih projekata i direktnim učešćem u realizaciji velikih

investicionih projekata na više različitih tržišta, autori su se uverili da zaista vrhunske
tehničko-tehnološke domete nije uvek pratilo adekvatno upravljanje projektom, pa samim
tim ni finansijski efekti nisu bili onakvi kakvi su mogli da budu. Sigurno je da deo krivice
za takvo stanje treba tražiti u tradicionalnom poimanju građevinarstva i vrlo uskom
shvatanju zadatka građevinskog inženjera. Njegova uloga se svodi na puko projektovanje i,
u najboljem slučaju, na pokušaj ostvarivanja veze između teorijskih proračuna i rešavanja
tehnoloških problema tokom građenja. Ovom knjigom, autori veruju, Građevinski fakultet u
Beogradu će dati svoj doprinos formiranju savremenog inženjerskog profila, baš onakvog
kakav je potreban građevinskoj operativi, a posebno onoj koja poslove traži i pronalazi u
inostranstvu.

14
II FAZE U REALIZACIJI
PROJEKTA SA
STANOVIŠTA
INVESTITORA

2.1 Uvod
Na osnovu razmatranja u prethodnom poglavlju, lako se može zaključiti da se u realizaciju
investicionog projekta uključuje više učesnika, svaki sa svojim jasno izraženim ciljevima.
Mada su ti ciljevi ponekad potpuno suprotstavljeni, ipak se među njima može izdvojiti
jedan osnovni cilj, zajednički za sve učesnike, koji predstavlja težnju ka uspešnoj realizaciji
projekta. Jasno je da svaki od učesnika želi da na projektu ostvari profit, kao i da stekne
referencu značajnu za budući rad. Od svih njih, ipak, od investitora potiče ideja i finansijska
potpora za realizaciju projekta i on, svakako, snosi najveće posledice u slučaju neuspeha
projekta. Zato je i razumljivo da su u literaturi iz oblasti upravljanja projektima u
građevinarstvu uglavnom zastupljeni radovi koji životni ciklus projekta posmatraju sa
stanovišta investitora. Shodno tome, uočavaju se i definišu one faze tokom čije realizacije
se donose odluke i pronalaze rešenja koja imaju najveći uticaj na troškove.

Interes investitora za kvalitetno upravljanje projektom posebno je naglašen u početnim

poslovima na realizaciji projekta (predinvesticione studije, preliminarne skice objekta,
izrada idejnog projekta, izrada specifikacije opreme itd), jer se tada odlučuje da li će se
objekat uopšte graditi, definiše se njegova struktura, formira procena troškova i vremena. U
početnim fazama realizacije projekta investitor, sam ili uz pomoć nekog konsultanta i/ili
projektanta, razmatra i formuliše svoje zahteve o sledećim pitanjima:
1. funkcionalnost objekta - zahtevi o dokazu instaliranog kapaciteta, višenamenskoj
upotrebi, definisanju načina horizontalne i vertikalne komunikacije, mogućnostima
proširenja i dogradnje, itd;

15
 2. kvalitet radova - posebna unutrašnja obrada, uvođenje specijalnih instalacija,
zahtevi o izboru i kvalitetu opreme, itd;
3. vreme - definisanje vremenskih limita u izgradnji (rokovi i međurokovi), fazna
primopredaja i puštanje u rad delova objekta ili objekata, dužina garantnog
perioda, itd;
4. troškovi i plaćanje - minimalni ukupni troškovi, limiti u planiranim troškovima
po vrstama radova, delovima objekta ili tipovima opreme, podela rizika sa
izvođačem preko premija i penala, definisanje limita u troškovima održavanja
objekta, projektovanje sistema kontrole troškova u toku izgradnje, itd;
5. posebni zahtevi - nominacija željenog isporučioca opreme ili izvođača radova,
uvođenje posebnog režima i tajnosti rada na gradilištu, angažovanje sopstvenih
potencijala tokom realizacije projekta i slično.

Svakako, u trenutku kad izvođač radova dobija prve informacije o eventualnom poslu,
trebalo bi da je investitor već u dobroj meri došao do osnovnih saznanja o projektu i
sagledao sve posledice svojih mogućih odluka. Tu se, pre svega, podrazumeva kvalitetna
procena osnovnih parametara: troškova, rokova i zahtevanog kvaliteta, na osnovu koje
investitor donosi odluku o investiciji i obezbeđuje priliv finansijskih sredstava. Prema
tome, izvođač, sa velikom verovatnoćom, treba da računa da je investitor obavio pripreme
za prvi kontakt sa njim.

Kada se donese odluka o gradnji i potpiše ugovor sa izvođačem radova, uloga investitora
uglavnom bi trebalo da se svede na kontrolu realizacije ugovorenog posla i izvršavanje
finansijskih obaveza prema izvođaču. Kontrolu realizacije projekta investitor može da
obavlja sam ili, ukoliko nema stručni kadar, da imenuje konsultantsku firmu koja će te
poslove obavljati u njegovo ime. Intenzitet njegovog angažovanja bitno je manji u fazi
realizacije radova na gradilištu nego u fazi koncipiranja i ugovaranja posla. Sa druge strane,
izvođač radova je maksimalno angažovan baš u toj, kasnijoj fazi, jer je praktična realizacija
radova njegova ugovorna obaveza. Nabavka materijala, doprema opreme, saradnja sa
projektantom, angažovanje podizvođača, sopstvena kontrola realizacije radova, samo su
neki od važnih poslova koje izvođač treba da sprovede, ako želi da efikasno upravlja svojim
delom posla. Naravno, u okviru ovako uopštenog razmatranja uvek treba imati u vidu da
inventivan izvođač i u ranijim fazama realizacije projekta može da pokaže određenu
aktivnost, pokušavajući da ponudi svoje usluge investitoru ili da prezentira i favorizuje
svoju tehnologiju. Izvođač čak može i besplatno da uradi određene predinvesticione radnje
da bi imao prednost prilikom dodele posla.

Svaki od učesnika u realizaciji projekta ima, dakle, svoje interese i periode angažovanja i,
na osnovu toga, razvija svoju metodologiju upravljanja. Da bi se efikasno upravljalo
projektom sa aspekta određenih interesa, neophodno je uočiti osnovne faze u realizaciji tog
projekta. Time se postavljaju okviri u kojima će se odvijati upravljanje i definišu osnove za
razvoj određenih procedura i tehnika za praktičan rad.

16
2.2 Različiti pristupi definisanju pojedinih faza
Već je napomenuto da su u literaturi dati brojni pristupi realizaciji investicionog projekta sa
stanovišta investitora. Radi sveobuhvatnog sagledavanja ove problematike, dajemo pregled
nekoliko najkarakterističnijih pristupa, a pre svega izuzetno kvalitetnu analizu W. Hughes-a
[26].

2.2.1 Generalna podela

Najopštiji pristup realizaciji investicionog projekta, sa aspekta investitora, definiše dve
generalne faze:
1. fazu izgradnje;
2. fazu eksploatacije investicionog objekta,

a prva faza se deli na:

- fazu formiranja koncepcije, koja prestaje sa odlukom o investiciji, i
- fazu realizacije, koja se definitivno završava istekom garantnog roka.

Faza formiranja koncepcije je, sa stanovišta investitora, odnosno investitorske grupe koja
ga zastupa, najdelikatnija faza, u kojoj je prisutna puna odgovornost za ostvarenje
postavljenih projektnih ciljeva. U ovoj fazi neminovno je angažovanje konsultanata za
pojedine oblasti, a posebno nezavisnih projektanata za izradu idejnih rešenja i idejnog
projekta. Na osnovu urađene projektne dokumentacije i studija koje se u ovoj fazi rade -
studija mogućnosti (opportunity study), preliminarna studija opravdanosti
(prefeasibility study) i studija opravdanosti (feasibility study) - definiše se strategija
projekta u celini. Studijom mogućnosti se identifikuju okvirne mogućnosti izgradnje neke
buduće investicije i procenjuje broj i sadržaj studija koje je još potrebno uraditi.
Preliminarnom studijom opravdanosti donose se provizorne odluke o opravdanosti
izvođenja projekta, i odluka o tome da li je potrebno pristupiti izradi studije opravdanosti.
Studija opravdanosti sadrži konačan izbor budućih karakteristika projekta, koje su
definisane na osnovu prethodnih studija, i određuje opravdanost projekta u skladu sa
postavljenim kriterijumima.

Pored navedenih studija uobičajeno je da se radi i studija podrške (support study), kojom
se izučavaju pojedini aspekti budućeg projekta, kao što su marketing, sirovine i
finansiranje, i studija o oceni opravdanosti (evaluation study), koja u suštini sadrži
konačnu odluku o ulaženju u investiciju.

17
2.2.2 Sedam karakterističnih pristupa
koje je obradio W. Hughes
W. Hughes [26] je izvršio komparativnu analizu (tabele 2-1, prvi deo i 2-1, drugi deo) na
odabranom uzorku od sedam različitih pristupa realizaciji projekta, uključujući objavljene
knjige iz oblasti upravljanja projektima u građevinarstvu, zvanične publikacije i procedure
koje preporučuju nadležne institucije:
1. "Project Management & Construction Control"
Peters (1981) u svojoj knjizi detaljno objašnjava procedure koje bi trebalo usvojiti
tokom upravljanja projektom. On smatra da je projekat "dinamičan i stalno
promenljiv sistem", pri čemu posebno ističe ulogu rukovodioca projekta (project
manager). Ovaj pristup obuhvata najveći broj koraka u proceduri od svih sedam
analiziranih pristupa i dat je u koloni 1 tabele 2-1.
2. "Capricode"
Drugi analizirani pristup je "Capricode" (1986). To je obavezni okvir za
upravljanje građevinskim projektima u oblasti izgradnje bolničkih kompleksa i
medicinskih centara. On je nezavisan od usvojenog sistema kontrole realizacije
projekta, koji može da varira od slučaja do slučaja. Ovaj pristup sumiran je u
koloni 2 tabele 2-1.
3. "Managing Construction Projects"
Austen & Neale (1984) u svojoj knjizi naglašavaju ulogu dobrog upravljanja
projektom i potrebu pažljivog planiranja u ranim fazama. Oni uočavaju generalne
principe u upravljanju projektom i navode da postoji i određena internacionalna
uhodana praksa u toj oblasti. Pristup ova dva autora dat je u koloni 3 tabele 2-1.
4. The British Property Federation - BPF
Ova britanska institucija izdala je 1983. "Manual of the BPF System" u kome se
definiše pet osnovnih faza (vidi kolonu 4 u tabeli 2-1). U njenom pristupu vidljiva
je želja da se predloži fleksibilan sistem, koji ne prejudicira preciznu
organizacionu strukturu.
5. Property Services Agency (PSA) Project Management Guide
Agencija PSA (1984) je svojim pristupom želela da definiše generalni okvir za sve
strukture upravljanja projektima u programu izgradnje državnih objekata u Velikoj
Britaniji. Cilj ovog vodiča za upravljanje projektima je isključivo da naznači
procedure u upravljanju, a ne da razmatra potrebne tehničke korake (vidi kolonu 5
u tabeli 2-1). Intencija je da predložene procedure budu primenljive na svim
tipovima projekata.

18
Tabela 2-1 (prvi deo) Komparativna analiza različitih pristupa

19
Tabela 2-1 (drugi deo) Komparativna analiza različitih pristupa

20
 6. "Project Management in Development"
Finn (1984) je u formi liste zadataka (checklist) sumirao svoja iskustva u
upravljanju projektima. Formirao je svojevrsni vodič za upravljanje projektima sa
237 aktivnosti koje treba izvršiti da bi se uspešno upravljalo projektom.
Međusobni prioriteti i zavisnosti pojedinih aktivnosti nisu posebno razmatrani,
izuzev što su dati u formi liste zadataka (kolona 6 tabele 2-1).
7. RIBA Plan of Work
RIBA (Royal Institute of British Architects) je 1980. objavila do sada najpoznatiji i
najsveobuhvatniji skup dokumenata, koji uzimaju u obzir različite tipove projekata
i moguće promene u upravljanju. Namera ovakvog pristupa (datog u koloni 7
tabele 2-1) je da se, uz pridržavanja datog plana rada, "arhitekta koncentriše na
arhitekturu, radije nego na upravljanje projektom". Sugeriše se, dakle, podela
odgovornosti pojedinih konsultanata u svakoj fazi realizacije projekta.

2.2.3 Pristup W. Hughes-a

U tabeli 2-1 upoređuju se sedam analiziranih različitih pristupa upravljanju projektom sa
stanovišta investitora. Horizontalnim linijama, koje označavaju ključne odluke u toku
upravljanja projektom, izdvojene su pojedine faze u upravljanju. Lako se može uočiti da
postoji dosta zajedničkih elemenata u svakom pristupu. Međutim, mnogi od navedenih
pristupa imaju malo zajedničkog sa sistemskim pristupom upravljanju projektom, nudeći
samo malo više od proste liste zadataka.

Na osnovu poređenja prikazanog u tabeli 2-1 Hughes [23,26] definiše sledeće faze u
realizaciji projekta sa stanovišta investitora:
1. faza prihvatanja realizacije projekta (inception stage), koja obuhvata
sagledavanje finansijskih implikacija i mogućih izvora sredstava, odnosno izradu
ranije navedenih predinvesticionih studija. Na kraju ove faze donosi se (prihvata)
odluka o gradnji;
2. izrada studija opravdanosti (feasibility stage), obuhvata idejne skice i
preliminarne proračune i proučavanje mogućih alternativa sa stanovišta troškova.
Na osnovu tog proučavanja, bira se izvodljivo i podesno (feasible) rešenje za
ulaganje;
3. izrada idejnih rešenja (scheme design), obuhvata kontakte sa projektantima,
stručnu formulaciju potreba investitora, odobrenje idejnih rešenja, grubo poređenje
procenjenih troškova sa odobrenim budžetom i pripremu za razradu detaljnih
projekata;
4. izrada idejnog i glavnog projekta (detail design), obuhvata razradu tehničke
dokumentacije, kako bi se obezbedila integracija svih sistema u okviru objekta. U
ovoj fazi se planira izgradnja, sa procenom vremena i troškova na odgovarajućem
nivou;
5. ugovaranje (contracting), obuhvata izradu tenderske dokumentacije, sprovođenje
procedure izbora izvođača i potpisivanje ugovora o izvođenju radova;

21
 6. izgradnja (construction), koja obuhvata izvođenje svih radova na gradilištu i
kontrolu vremena, kvaliteta i troškova;
7. prijemu objekta i puštanju u rad (commissioning) pripadaju obuka i početak
održavanja objekta i opreme. U trenutku početka eksploatacije objekta još ne
moraju da budu završene sve aktivnosti, već se, nezavisno od toga, priprema
konačni obračun, regulišu pravni problemi i vraćaju garancije.

Suština Hughes-ove identifikacije faza u realizaciji projekta je da se one ne dešavaju uvek

istim hronološkim redom. Na primer, ukoliko je projekat tehnološki specifičan, moguće je
da se kontakti sa izvođačem sprovedu mnogo ranije, kako bi on svojim tehnološkim
znanjem i iskustvom učestvovao u izradi projektne dokumentacije. Ugovor sa izvođačem
može se potpisati čak i odmah posle prve faze, gde se donosi odluka da li će se projekat
uopšte realizovati. U tom slučaju, odabrani izvođač učestvuje u izradi studije opravdanosti,
a projektna dokumentacija potpuno se prilagođava njegovoj tehnologiji.

Autori ove knjige smatraju da Hughes-ov pristup realizaciji projekta veoma dobro
odslikava interese investitora. On je i univerzalan u velikoj meri, jer se može primeniti na
razne tipove projekata, izmenom redosleda i preklapanjem navedenih faza. Zbog toga se
može prihvatiti kao dobar model realizacije projekta sa stanovišta investitora.

2.2.4 Pristup R. Pilcher-a

Pilcher se u svojoj knjizi Project Cost Control in Construction [75] bavi problemom
modeliranja projekta sa stanovišta investitora. On razvija tezu da različiti projekti mogu
imati i različite faze u svojoj realizaciji, ili da se osnovne faze međusobno mogu mešati i
preklapati. U njegovom pristupu definišu se svega četiri osnovne faze bitne za investitora:
1. izrada studije opravdanosti i projektovanje (feasibility and design);
2. naručivanje i nabavka resursa (purchasing / ordering);
3. izgradnja (construction), i
4. prijem objekta, puštanje u rad i eksploatacija (commissioning and operating).

Pilcher-ov pristup je, po mišljenju autora knjige, veoma generalan. Data opšta podela bi se
mogla eksplicitno dopuniti i drugim aktivnostima značajnim za investitora, kao što su
izrada ostalih predinvesticionih studija, detaljnije podfaze u izradi projektne dokumentacije
ili aktivnosti na pripremi tendera i izboru izvođača radova.

2.2.5 Pristup Snowdon-a

Snowdon, u svojoj knjizi Management of Engineering Projects [86], takođe analizira
korake u realizaciji projekta i prezentira ih u vidu šeme koja je data na sl. 2-2.

22
 POTREBA ZA INVESTICIJOM

STUDIJA OPRAVDANOSTI
(FEASIBILITY STUDY)
TEHNI^KI PROBLEMI IZBOR LOKACIJE
PROCENA TR@I[TA DOSTUPNOST MATERIJALA
PROCENA BUD@ETA RASPOLO@IVA RADNA SNAGA
KOMERCIJALNI POSLOVI PRELIMINARNI PROGRAM RADA

PRELIMINARNE SKICE
(PRELIMINARY SCHEME)

GLOBALNA
PODACI
FINANSIJSKA PROCENA

ODOBRENJA

FINANSIJSKA PLANSKA ZAKONSKA

IZVR[ENJE

PROJEKTOVANJE UGOVORNI ODNOSI IZGRADNJA

PRIMOPREDAJA I PU[TANJE
U RAD (COMMISSIONING)

EKSPLOATACIJA

Sl. 2-2 Koraci u realizaciji projekta prema Snowdon-u

I u ovom pristupu naglašava se značaj studije opravdanosti, kojom investitor prikuplja

dokaze da će opravdano uložiti novac i da tim ulaganjem može da dostigne željeni cilj. U
toj fazi realno se istražuju mogući tehnički rizici, obavezno uz sagledavanje ekonomskih,
lokalnih, tržišnih i drugih faktora. Snowdon precizira da je u toku izrade studije
opravdanosti potrebno ispitati sledeće tehničke aspekte [86]:
1. dostupnost sirovih materijala;
2. mogućnosti deponovanja i odlaganja otpadnih i nepotrebnih materijala;

23
 3. raspoloživi prostor u zoni izgradnje;
4. mogućnosti angažovanja stručne i fizičke radne snage;
5. dostupnost vode i energije na gradilištu;
6. uticaj građenja na okolinu, i
7. specijalne zahteve karakteristične za određeni projekat.

Pomenuta osnovna istraživanja zahtevaju veliki broj prikupljenih podataka i vizuelnu

inspekciju potencijalnog gradilišta. Da bi se u toku izrade studije opravdanosti izvršila
selekcija lokacije potrebna su i sledeća dodatna istraživanja [86]:
- sagledavanje potreba o budućem proširenju kapaciteta objekta;
- prikupljanje podataka o vlasništvu i trenutnoj upotrebi zemljišta;
- razmatranje problema dobijanja planskih dozvola;
- ispitivanje tla (prvenstveno nosivost i vodopropustljivost);
- utvrđivanje kontura gradilišta;
- eventualno sprovođenje širih istražnih radova;
- razmatranje uticaja visine objekta na okolinu;
- utvrđivanje transportnih i pristupnih puteva, i
- definisanje mogućnosti i potreba za izgradnju privremenih objekata.

Poseban deo studije opravdanosti čine ekonomske analize, kojima se obuhvata ne samo
izgradnja objekta, već i duži period održavanja i eksploatacije.

Izradu studije opravdanosti, po pravilu, karakteriše kratak rok, uz angažovanje malog i

stručnog tima ljudu. Cena izrade studije opravdanosti gotovo uvek je zanemarljiva (do 1 ili
2% vrednosti investicije) u odnosu na efekte koji se postižu. Zbog svega toga, osnovni cilj u
ovoj fazi nije da se projektuje objekat ili da se reše svi problemi, nego da se sugeriše
strategija budućeg rada koja će najefikasnije dovesti do cilja. Upravljanje izradom studije
opravdanosti je zato u nadležnosti investitora, a samu izradu može da radi ili investitor ili
neka spoljna grupa koju je on odabrao.

Pored studije opravdanosti, po Snowdon-u vrlo veliki značaj ima i izrada preliminarnih
(idejnih) rešenja (preliminary scheme). U toj fazi izvršavaju se poslovi koji se obavljaju
odmah posle završene studije opravdanosti, a ponekad postaju i njen deo. Značaj
preliminarnih rešenja je, pre svega, u identifikaciji svih delova objekta. Na osnovu toga,
sprovode se prve procene kapitalnih troškova, sagledavaju grube potrebe u resursima koje
će trošiti izgrađen objekat (voda, struja, gas, para itd.) i procenjuje radna snaga koja će biti
potrebna za eksploataciju objekta. Sa daljom razradom preliminarne dokumentacije,
moguće je dati posebne grube procene troškova za izgradnju, održavanje i funkcionisanje
objekta, koje možemo nazvati globalnom finansijskom procenom. Rezultati rada iz ove faze
trebalo bi da omoguće pravovremen i efikasan početak izrade projektne dokumentacije.

Važan korak u realizaciji projekta za investitora, po Snowdon-u, je svakako obezbeđenje

raznih odobrenja i dozvola, nakon što je doneo definitivnu odluku o investiranju. Ova
odobrenja i dozvole mogu biti finansijske prirode (kredit, pozajmica), planske prirode

24
(urbanističke i ekološke saglasnosti) i zakonske prirode (dozvole od države i strukovnih
udruženja). Procedura obezbeđenja odobrenja i dozvola nekad je toliko složena, da
investitor treba da formira posebnu funkcionalnu jedinicu koja će se baviti samo tim
poslom.

Sve navedene radnje, koje prethode izvršenju projekta, koštaju relativno malo (tipično 3-
5% od ukupnog koštanja projekta), ali se kroz njih fiksira veliki deo budućih troškova (oko
8 %) [86]. Zbog toga one imaju ogroman značaj za investitora, dok izvođač o njima u tom
trenutku zna malo, ili gotovo ništa.

Prijem objekta i puštanje u rad (commissioning), po Snowdon-u, poslednja je faza

izgradnje, sa stanovišta investitora, i ona, za njega, praktično znači aktiviranje uloženog
novca i početak eksploatacije koja će početi da vraća uloženo. Retko kada se dešava da po
završetku izgradnje sve funkcioniše besprekorno, pa u ovoj fazi investitor zahteva da se
obave sledeće radnje:
- verifikacija da su radovi izvršeni prema odobrenim projektima;
- funkcionalne provere u skladu sa prihvatljivim standardima (npr. provera rada
pumpe i poređenje izmerenih performansi sa podacima iz atesta i odgovarajućih
standarda);
- probni rad, pogotovu kod industrijskih projekata;
- obuka investitorovog osoblja;
- odvojena ili fazna provera funkcionisanja procesne opreme i pojedinih proizvodnih
linija.

Prikazani Snowdon-ov pristup je sveobuhvatan, a posebno se ističe u odnosu na ostale zbog

primenjene inženjerske logike i sagledavanja aktivnosti na izradi planske dokumentacije i
obezbeđenja neophodnih odobrenja i dozvola. Svakako, ovaj pristup bi u tom delu trebalo
proširiti i rešavanjem imovinsko-pravnih problema, koje je potrebno rešiti pre uvođenja
izvođača u posao.

2.2.6 Pristup Morris-a

U referentnoj knjizi A Guide to the Project Management Body of Knowledge [101], kao
tipičan primer żivotnog ciklusa projekta dat je pristup Morris-a, koji se sastoji od 4 faze:

- Fizibiliti faza, u kojoj se projekat formuliše, opravdava i odobrava;

- Planiranje i projektovanje, gde se razrađuju projektna rešenja i formira detaljan plan

realizacije sa stanovišta ugovornih odnosa, troškova i vremena;

- Izgradnja objekta, koja obuhvata izvođenje radova, proizvodnju, isporuku i ugradnju

opreme;

- Puštanje u pogon i početak eksploatacije, čime počinje odrżavanje objekta, koje se

takođe uključuje u żivotni ciklus projekta.

25
Ovaj pristup obuhvata slične faze realizacije projekta kao i pristup Hughes-a, s tim što
nešto uprošćenije razmatra fazu planiranja i projektovanja. Kompletan pogled na pristup
Morris-a dat je na sl. 2-3. Pristup Morris-a zvanično je prihvaćen od strane američkog
Project Management Institute, koji je ugledna profesionalna institucija zadużena za razvoj i
primenu teorije upravljanja projektima i sertifikaciju inżenjera koji se profesionalno bave
ovom oblašću.

Start
eksploatacije
Završetak
radova

100 %
Procenat realizacije projekta

Potpisivanje
ugovora o
izgradnji

Odluka o
pocetku
realizacije
projekta

Faza 1 Faza 2 Faza 3 Faza 4

Fizibiliti Planiranje i Izgradnja Primopredaja
projektovanje

Formulacija projekta Projektovanje Proizvodnja Puštanje

Fizibiliti stidije Troškovi Isporuka u pogon
Odabir strategije Vrem. plan Graðevinski radovi i
Odobrenje projekta Nacrt ugovora Montaza Odrzavanje
Det. planiranje Ispitivanje

Sl. 2-3 - Pristup Morris-a realizaciji građevinskog projekta

(prihvaćen od strane američke profesionalne
organizacije Project Management Institute)

26
2.3 Komentar analiziranih pristupa realizaciji
projekta sa stanovišta investitora
Opisani pristupi upravljanju projektom favorizuju one faze koje su bitne sa stanovišta
investitora. Tu se, pre svega, misli na identifikaciju posla, odnosno formulisanje želje
investitora. Logičan naredni korak je, svakako, izrada studije opravdanosti, u okviru koje
se prvenstveno analiziraju varijantna rešenja i ocenjuju finansijski efekti.

Čak i površnim pregledom tabele 2-1 lako se može uočiti da su svi autori najveću pažnju
posvećivali fazi projektovanja pri formulisanju svog pristupa upravljanju projektom sa
stanovišta investitora. Da je takav pristup opravdan potvrda se može naći u radovima niza
autora koji se bave kontrolom troškova. Oni u tim radovima ukazuju da se kvalitetnom
kontrolom troškova u fazi projektovanja može ostvariti 80-90% od ukupnih mogućih ušteda
tokom celog toka realizacije projekta, odnosno procesa kontrole troškova. Ukoliko je
projekat kompleksniji, sa instaliranom procesnom opremom, tada je i procenat mogućih
ušteda koje se ostvaruju kontrolom troškova u fazi projektovanja viši.

Ni jedan od prikazanih pristupa, izuzev, donekle, pristup Snowdon-a, ne obuhvata značajan

skup aktivnosti koje investitor treba da finansira i izvrši, a koje se odnose na regulisanje
planske dokumentacije za lokaciju na kojoj se predviđa izgradnja objekta. U okviru tog
skupa aktivnosti rešavaju se i svi problemi definisanja uslova komunalnih kuća (vodovod,
kanalizacija, gradska čistoća, PTT, elektrodistribucija, toplane ...) i dobijanje njihovih
saglasnosti na projektnu dokumentaciju. U poglavlju VII (Projektovanje i priprema
realizacije posla) ukazuje se čitaocima ove knjige na specifičnosti izrade planske i tehničke
dokumentacije za objekte koji se grade u urbanizovanim sredinama.

Opisana grupa aktivnosti svakako je u direktnoj vezi sa aktivnostima na regulisanju odnosa

sa odgovarajućim institucijama koje zastupaju interese grada u oblasti zemljišta. Naravno,
ovo se odnosi na one projekte koji se realizuju u urbanizovanim područjima. Kad su u
pitanju urbanizovana područja, vrlo često se investitor suočava sa rešavanjem imovinsko-
pravnih problema, odnosno raseljavanjem postojećih objekata. Na primer, nije redak
slučaj u gradovima da se svaki peti, pa čak i svaki treći izgrađeni stan koristi na ime
raseljavanja u okviru određene lokacije. Loše procenjena strategija investitora u oblasti
rešavanja imovinsko-pravnih problema i loša koordinacija sa aktivnostima na uvođenju
izvođača u pojedine faze rada na projektu, može da uzrokuje velike finansijske gubitke.
Često se, na primer, u građevinskoj praksi događalo da je investitor stvorio sve uslove da
uvede izvođača u posao i omogući mu nesmetani rad, a da se tek u situaciji kada je trebalo
da se izgrade priključci za fluide i njihovo povezivanje sa instalacijama u objektu saznalo
da nisu rešeni imovinsko-pravni problemi na trasama infrastrukture do objekta. Rezultat
takve situacije je da investitor snosi sve posledice zastoja radova na gradilištu, kao i
produženja rokova i kasnijeg puštanja objekta u funkciju. Zato grupu aktivnosti oko
rešavanja imovinsko-pravnih odnosa treba predvideti što ranije u fazama realizacije
projekta sa stanovišta investitora i usloviti početak izgradnje svakog samostalnog dela
objekta njihovom realizacijom.

27
Slična situacija se javlja i kod objekata koji se grade van gradskih područja, a predstavljaju
velike investicione poduhvate. Tu se, pre svega, misli na izgradnju saobraćajnih objekata,
objekata vodosnabdevanja i energetike. Navedeni objekti zauzimaju velike površine i za
njihovu izgradnju vrlo često je potrebno izvršiti izmeštanje postojećih infrastrukturnih
objekata. U slučaju izgradnje veće akumulacije, na primer, potrebno je da se izmeste cela
naselja. Zato se u literaturi iz oblasti organizacije i tehnologije građenja razlikuju pojmovi
prethodnih i pripremnih radova. Definišući strategiju za realizaciju tako kompleksnih
projekata, investitor treba da vodi računa ne samo o rešavanju imovinsko-pravnih
problema, nego i o izvršenju najvećeg dela prethodnih radova, naravno o svom trošku, pre
nego što izabere glavnog izvođača, uvede ga u posao i omogući mu da otpočne pripremne
radove. Jasno je da prethodni radovi, pored imovinsko-pravnih odnosa, uključuju i
eventualno rušenje i izmeštanje postojećih objekata, izgradnju novih izmeštenih naselja,
kao i realizaciju istražnih radova i niz drugih mogućih aktivnosti. Ponekad prethodni
radovi mogu da imaju tako veliki obim da predstavljaju poseban investicioni poduhvat
(projekat). Ilustrativan primer izvođenja obimnih istražnih radova za potrebe izgradnje
jednog hidrotehničkog objekta dat je u narednom poglavlju (2.4).

Pripremi tendera i fazi ugovaranja posvećuje se dovoljna pažnja kod većine analiziranih
autora, mada bi se mogle dati dopune. Osnovna dopuna bi bila da investitor prethodno
obavezno definiše kriterijume za izbor najpovoljnijeg izvođača. U toj fazi bi, takođe,
trebalo posvetiti pažnju definisanju relevantnih stručnih i ostalih propisa o kojima bi
izvođač trebalo da razmišlja tokom izrade ponude, i obimu podataka koje mu treba dostaviti
iz rezultata istražnih radova.

Činjenica je da izborom izvođača radova investitor završava, u suštini, osnovni deo svog
posla i da mu u fazi izgradnje preostaje da, na bazi prethodnih saznanja, kontroliše
troškove, vreme i kvalitet. I pored toga što je u potpunosti već odredio svoje glavne
troškove, investitor nikako ne sme da smatra da mu je preostao najlakši deo posla.
Naprotiv, u fazi izgradnje, koja je u prikazanoj tabeli 2-1 veoma siromašno analizirana,
investitor može da izgubi sve ono što je mudrom strategijom u prethodnim fazama dobio.
Faza izgradnje, i sa stanovišta investitora, predstavlja značajnu fazu, za koju investitor i
organizaciono i kadrovski treba dobro da se pripremi. Ona se, sa stanovišta investitora,
sastoji iz niza segmenata koji obuhvataju:
- definisanje organizacione strukture investitorovog tima na projektu;
- formiranje odgovarajućeg informacionog podsistema za potrebe projekta;
- organizaciju projektovanja u fazi izgradnje - izradu izvođačkih projekata,
radioničkih crteža i detalja, kao i evidentiranje svih izmena i dopuna;
- učestvovanje i kontrolu u procesu izbora podizvođača, a posebno isporučilaca
materijala i opreme;
- verifikaciju izmena učesnika na projektu u odnosu na ugovor - izmene projektanta,
podizvođača, nominacija novog isporučioca opreme itd;
- definisanje i sprovođenje sopstvenog sistema kontrole troškova, vremena i
kvaliteta;
- propisivanje sistema zvanične komunikacije na projektu, koja obuhvata prepisku,
tekuće sastanke, davanje i primanje naloga itd, i učestvovanje u njemu;

28
 - asistiranje izvođaču radova u tumačenju i sprovođenju lokalnih propisa, posebno
carinskih;
- pripremu i donošenje odluka o uočenim tehničkim propustima tokom
projektovanja ili izvođenja radova, kao i nedostataka u predviđenim tehnološkim i
organizacionim rešenjima;
- verifikaciju delova projekta izvedenog stanja, i
- pripremu za primopredaju objekata.

Tokom primopredaje objekta sumiraju se svi uspešni i neuspešni potezi investitora nastali
prilikom realizacije projekta. To je ključni trenutak, jer od tog momenta, izuzimajući
garantni period, investitor na sebe preuzima brigu o objektu. Ukoliko je investitor još u
fazi ugovaranja bio "dobar domaćin", on je konačnu primopredaju objekta mogao da uslovi
istekom garantnog perioda, kako za instaliranu procesnu opremu, tako i za sam objekat.

Sa stanovišta investitora najbitnije je da, prilikom prijema objekta, iskontroliše njegovu

funkcionalnost i performanse, kako bi što izvesnije započeo sa eksploatacijom. Da bi se
eksploatacija objekta odvijala u optimalnim uslovima, neophodno je da investitor raspolaže
projektom održavanja objekta i instalirane opreme. Svakako, značajan uticaj na uslove
eksploatacije ima i kvalitet izvršene obuke investitorovih kadrova od strane izvođača
radova.

Sa stanovišta izvođača radova osnovni problem u opisanom pristupu je što on ne uzima u

obzir aktivnosti koje su za izvođača od primarnog značaja: prikupljanje detaljnih podataka i
ostvarivanje kontakata sa izvorima podataka, pronalaženje posla i izradu ponude uz
korišćenje prikupljenih podataka, kao i post-projektnu analizu koja bi proširila bazu
istorijskih podataka firme. Pored toga, za izvođača radova je značajan i rad na
osmišljavanju i primeni praktičnih procedura za kontrolu realizacije projekta i obavljanje
tekućih poslova na gradilištu, kao što su: skladištenje, carinski poslovi, rad sa tehničkom
dokumentacijom, sistem naplate radova itd. Različiti interesi investitora i izvođača
rezultiraju potrebom da i izvođač radova razvije svoj model realizacije projekta, u okviru
koga će definisati svoju metodologiju upravljanja njegovom realizacijom.

29
2.4 Izrada studije opravdanosti: primer
upravljanja realizacijom istražnih radova
Deo prethodnih radova, koji se odnosi na prikupljanje bitnih podataka za donošenje
početnih odluka o investiciji, realizuje se još u fazi izrade studije opravdanosti. Za
kompleksnije projekte često je nemoguće odmah pristupiti izradi projektne dokumentacije
zbog nedostatka ili nepouzdanosti ulaznih podataka. Postojanje pouzdanih ulaznih podataka
posebno je značajno kod velikih hidrotehničkih i podzemnih objekata, gde tip tla i uslovi
prirodne sredine odlučujuće utiču čak i na samu odluku da se pristupi izgradnji objekta.
Korišćenje loših ulaznih podataka moglo bi da rezultira i lošim izborom lokacije za objekat,
neodgovarajućim dimenzijama objekta, pogrešno odabranim tipom konstrukcije ili
tehnologijom izgradnje.

Da bi se smanjila neizvesnost donošenja odluka usled nedostatka tehničkih podataka o

prirodnoj sredini, pristupa se izvođenju istražnih radova. Ovim radovima, kao i bilo kojim
drugim radovima koji prethode angażovanju izvođača za realizaciju glavnih radova,
investitor treba da upravlja, koristeći za to dostupne tehnike i usluge konsultanata.

2.4.1 Tehnologija izvođenja istražnih radova

Istražni radovi mogu da obuhvate veoma široku zonu oko objekta, ako je to značajno za
njegovu izgradnju. Tipičan primer obimnih istražnih radova vezuje se za izgradnju jedne
brane, koja spada u kompleksne hidrotehničke objekte. Cilj istražnih radova kod ovakvih
objekata može biti ispitivanje potencijalnih lokacija za pregradno mesto, analiza mogućih
tipova brana (gravitaciona, lučna, nasuta), preciziranje geološkog sastava terena u celom
akumulacionom prostoru, kao i ispitivanje kvaliteta i količine vode u budućoj akumulaciji.

Pre izrade idejnog projekta, uočavaju se potencijalne lokacije za pregradno mesto i prostor
koji bi mogla da obuhvati buduća akumulacija. Da bi se dobio odgovor na pitanja da li je na
tom mestu moguće izgraditi branu, kakvog tipa treba da bude ta brana, kakav će uticaj
imati postojanje akumulacije na okolinu i da li se voda iz akumulacije može koristiti za
piće, pristupa se izvođenju obimnih istražnih radova. Često se u praksi, zbog uštede u
vremenu, planira početak izrade idejnog projekta i pre završetka svih istražnih radova,
naravno ukoliko rezultati istraživanja to dozvoljavaju. Izradom idejnog projekta i
formiranjem nekoliko varijantnih rešenja pravovremeno se ukazuje na eventualnu potrebu
za izvođenjem dodatnih istražnih radova, dok su ekipe i oprema još na terenu.

Projekat izvođenja istražnih radova generalno obuhvata sledeće oblasti:

1. izvođenje istraživanja i formiranje hidroloških podloga za idejni projekat;
2. izvođenje istraživanja i formiranje geoloških podloga za idejni projekat;
3. izvođenje istraživanja i formiranje hidrogeoloških podloga za idejni projekat;
4. izvođenje istraživanja i formiranje podloga iz oblasti kvaliteta i zaštite kvaliteta
voda za potrebe izrade idejnog projekta;

30
 5. izvođenje istraživanja i formiranje podloga iz oblasti bujica i erozija za potrebe
izrade idejnog projekta;
6. izrada idejnog projekta.

Za svaku istraživačku oblast potrebno je definisati predmet, obim i tehnologiju istraživanja.

Zato u daljem tekstu dajemo kratak opis osnovnih grupa istraživačkih aktivnosti u okviru
izgradnje hidrotehničkih objekata.

Geološki istražni radovi započinju proučavanjem postojeće dokumentacije (karte, avio-

snimci, satelitski snimci, literatura). Posle toga neophodno je, u periodu od 6-9 meseci,
izvršiti istražna bušenja u zoni akumulacije i pregradnog mesta i prikupiti uzorke iz raznih
slojeva tla. Istražne bušotine su prečnika od 100 do 150 mm, a dubine bušenja kreću se i po
nekoliko stotina metara. Prilikom bušenja vade se cilindrični uzorci. Paralelno sa istražnim
bušenjem proučava se geološki sastav uzoraka, uočava njihova ispucalost i opšte
karakteristike i na osnovu toga se crtaju detaljne geološke karte merodavne za budući
objekat.

U domen geoloških istraživanja spada i proučavanje mogućih izvorišta građevinskih

materijala. Generalno, prikupljanje podataka o mogućim izvorištima gline, agregata za
beton, peska i sl. vrši se na dva načina. Prvi način je prikupljanje uzoraka i njihovo
laboratorijsko ispitivanje, a drugi način je izvođenje eksperimenata na terenu. Ovi
eksperimenti uključuju geoelektrična ispitivanja u već napravljenim istražnim bušotinama,
gde se, na osnovu promene električnog otpora tla, donose zaključci o kvalitetu materijala,
kao i seizmička ispitivanja, gde se eksplozijom inicira seizmički talas i prati njegovo
prostiranje kroz tlo. Na kraju ovih ispitivanja donosi se zaključak o mogućnosti i načinima
korišćenja lokalnih materijala.

Hidrogeološka istraživanja, takođe, počinju proučavanjem postojeće dokumentacije.

Primarni zadatak hidrogeoloških istraživanja je da, u okviru terenskog rada, ispitaju
vodopropustljivost tla, i da eksperimentalno odrede pravce kretanja podzemnih voda.
Merenje vodopropustljivosti tla vrši se ubrizgavanjem vode pod pritiskom u istražne
bušotine (iste one koje se koriste i za geološka istraživanja) i kontrolom provlaživanja
uzoraka. Ispitivanja vodopropustljivosti bitno utiču na ocenu koliko je prostor buduće
akumulacije sposoban da zadrži vodu. Određivanje pravca kretanja podzemnih voda radi se
tzv. "opitima bojenja" - prati se pojavljivanje obojene vode na mestima izbijanja podzemnih
voda. Pored ovih aktivnosti, hidrogeolozi izrađuju i opitne bunare, u kojima se, tokom
perioda od nekoliko meseci, prati kretanje nivoa podzemne vode. Hidrogeološka i geološka
istraživanja mora da se odvijaju simultano, jer koriste iste istražne objekte.

Hidrološka istraživanja obuhvataju nabavku meteoroloških i hidroloških instrumenata,

projektovanje meteoroloških i hidroloških stanica na terenu i kontinuirano merenje
hidroloških (protok vode, vodostaj) i meteoroloških (količina padavina i sl.) podataka.
Merenja ovih veličina odvijaju se bar godinu dana i njihov cilj je da pruže ulazne podatke
za procenu vodnog bilansa sistema.

Kvalitet voda ispituje se u nekoliko ciklusa, tako da se ravnomerno obuhvate sva godišnja
doba i periodi niskog i visokog vodostaja. Jedan ciklus traje oko dvadeset dana i sastoji se
od uzimanja uzoraka i njihove laboratorijske analize. Ispitivanja u laboratoriji obuhvataju
bakteriološke i biološke analize, testiranje na pojavu određenih metala i slično. Uzorci se

31
uzimaju i iz nadzemnih tokova i iz istražnih bušotina koje se rade za potrebe geoloških i
hidrogeoloških istraživanja. Cilj svih ovih ispitivanja je da se identifikuju potencijalni
zagađivači i da se propišu mere za zaštitu od njih. Za rad stručnjaka iz oblasti kvaliteta voda
izuzetno su značajni i rezultati hidrogeoloških istraživanja koja definišu pravce kretanja
podzemnih voda.

Istraživanje iz oblasti bujica i erozije oslanja se na postojeće geološke karte i

aerofotogrametrijske snimke. Suština ovih istraživanja je kartiranje vegetacionog pokrivača
i erozionih procesa u akumulaciji i na mestima potencijalnih objekata (cevovod, stanica za
prečišćavanje, pumpno postrojenje). Pored toga, ispituju se uzorci iz rečnog nanosa i rade
se granulometrijske analize tih uzoraka. Istraživanja iz oblasti bujica i erozija odvijaju se u
prvoj polovini izvođenja istražnih radova, jer se njihovim rezultatima koriste timovi koji
sprovode istraživanja iz oblasti zaštite kvaliteta voda od zagađivača. Sa druge strane, svako
dodatno saznanje od geološke grupe prosleđuje se istraživačima iz oblasti bujica i erozija i
pomaže im u njihovom radu.

Pod završetkom istraživačkog procesa podrazumeva se dostava elaborata svih istraživačkih

oblasti. Svi prispeli elaborati se objedinjuju u jedinstvenu publikaciju, gde mora biti
prikazano da su istraživanja vođena koordinirano i da su se istraživačke grupe koristile
saznanjima stečenim u istraživačkom procesu. Nakon revidovanja rezultata istraživanja,
ukoliko se konstatuje da je na ispitanom mestu moguća izgradnja brane, počinje izrada
idejnog projekta brane i pratećih objekata.

Primer
Sadržaj istražnih radova i problemi koji se javljaju kod upravljanja njihovom realizacijom
prikazani su na primeru konkretnog projekta koji treba da doprinese iskorišćenju vodnog
potencijala reke Crni Timok u istočnoj Srbiji. Projekat je nazvan Višenamenski regionalni
vodosistem "Bogovina". Kao najveći objekat u okviru tog projekta predviđena je brana
"Bogovina" sa nizom pratećih objekata (cevovodi, stanica za prečišćavanje vode, pumpna
stanica, eksploatacioni bunari, prateće saobraćajnice itd).

Projekat upravljanja istraživačkim procesom i izradom idejnog projekta urađen je na

osnovu potpisanog ugovora. Kao izvor ulaznih podataka korišćeni su i projekti istraživanja
iz pojedinih oblasti, koji su sastavni deo ugovora i projektni zadatak za izradu tehničke
dokumentacije idejnog projekta. U toku konsultacija sa izvršiocima istraživanja uočene su
veze u radu između pojedinih istraživačkih grupa i identifikovani su ključni trenuci
razmene informacija u toku istraživanja. Na taj način došlo se do neophodnih saznanja za
koordinirano upravljanje celim tokom istraživanja.

Uz poznavanje tehnologije izvođenja istražnih radova definisan je i sastav tima koji je

zadužen za realizaciju postavljenih zadataka. U svakoj istraživačkoj oblasti određen je
rukovodilac, koji je obavezno bio tehničko lice - ekspert za poslove koje realizuje njegova
grupa. Istraživačke grupe čine stručnjaci raznih specijalizovanih firmi, instituta i fakulteta,
pri čemu je, pri izboru istraživača, poštovan kriterijum stručnosti i iskustva u radu na tako
složenim i nestandardnim poslovima. Na najvišem nivou organizovano je stručno telo,
nazvano Stručni savet, čiji je zadatak bio da u stručnom pogledu usmerava istraživački rad i
organizuje periodičnu razmenu rezultata istraživanja. Celokupnim projektom rukovodio je
direktor projekta, tehničko lice, poznavalac tehnologije rada na istraživanjima.

32
Na osnovu tako celovito sagledanog i obrađenog problema upravljanja istraživačkim
procesom formirana je realna dinamika realizacije radova. Tom dinamikom planirano je
da se terenski istražni radovi odvijaju u što je moguće povoljnijim vremenskim uslovima,
vođeno je računa o interakciji rada stručnjaka iz različitih oblasti, a izlasci na teren i
uzorkovanje planirani su saglasno predviđenom obimu istraživanja. Okosnicu opisa radova
činili su prilozi iz ugovora, jer je utvrđeno da oni dovoljno dobro odslikavaju predviđeni
obim istraživanja. Pored toga, stavkama iz ugovora pridružene su i odgovarajuće ugovorne
cene, pa je to olakšalo izradu dijagrama planirane dinamike ulaganja finansijskih
sredstava i kasniju kontrolu realizacije projekta istraživanja, o čemu će kasnije biti više
reči (vidi u poglavlju VIII o kontroli realizacije radova). Pokazano je da se sva istraživanja
mogu završiti u roku od dvanaest meseci od dana potpisivanja ugovora, osim za dugotrajna
hidrološka osmatranja (rok završetka bio je petnaest meseci) i eventualno neke od analiza iz
oblasti kvaliteta voda.

Usvojena je obaveza za sve istraživačke grupe da, po isteku roka od dvanaest meseci, daju
ulazne podatke za izradu idejnog projekta, čime je omogućen raniji početak procesa
projektovanja. Analizom predstojećeg obima posla na izradi idejnog projekta, zaključeno je
da rok od šest meseci predstavlja realan vremenski period za izradu celokupne tehničke
dokumentacije idejnog projekta. Usvojena je, dakle, strategija delimične paralelizacije rada
na istraživanju i projektovanju, onoliko koliko to tehnologija rada dopušta. Završetak izrade
idejnog projekta predviđen je nakon osamnaest meseci od dana potpisivanja ugovora.

Najveće nepoznanice predstavljale su istraživačke aktivnosti na izradi i eksploataciji

istražnih bušotina i bunara, s obzirom da njihov tačan broj i lokacija zavisi od prvih
rezultata istraživanja. Ove aktivnosti su uslov za mnoga geološka i hidrogeološka
ispitivanja i planirane su, većim delom, u periodu proleće-leto, zbog povoljnih vremenskih
uslova. U toku kontrole realizacije projekta, pokazalo se da izrada istražnih bušotina i
bunara predstavlja objektivno najteži posao. Dolazilo je i do potrebe da se zbog tih radova
reviduje plan istraživanja, srećom bez uticaja na krajnje rokove.

Za sve učesnike u poslu bile su predviđene određene koordinacione aktivnosti, razmena

informacija i učešće u izradi kompleksnog informacionog sistema. Bilo je predviđeno i
realno potrebno vreme za sumiranje rezultata istraživanja, izradu finalnih elaborata i
konačnu prezentaciju. Generalno, planirano je da se "fina" obrada rezultata istraživanja
obavlja posle davanja osnovnih ulaznih podataka projektantima za izradu idejnog projekta.
Projektom upravljanja sve istraživačke grupe dobile su precizan zadatak (datum) do koga
treba da pripreme ulazne podatke za projektovanje i predaju konačne verzije istraživačkih
elaborata. Realno potrebno vreme za finalnu analizu i sumiranje rezultata posebno je
značajno za geologe i hidrogeologe, a odgovarajuća pažnja posvećena i istraživanjima iz
oblasti kvaliteta voda i bujica i erozije. Na sl. 2-4 i 2-5 kao ilustracija dat je izvod iz
projekta upravljanja radovima iz oblasti geoloških istraživanja, a na sl. 2-6 i 2-7 iz oblasti
hidrogeoloških istraživanja. U takvom obliku su rukovodiocima svih istraživačkih grupa
periodično dostavljane njihove obaveze, a direktor projekta imao je uvid u celokupnu
dinamiku odvijanja radova. Za potrebe viših nivoa rukovođenja formirani su periodično i
sumarni izveštaji, u kojima su srodne grupe aktivnosti tretirane zajedno. Takvi izveštaji
obuhvatali su najviše dve do tri stranice sa najvažnijim informacijama za donošenje
ključnih odluka.

33
Posebno kompleksno su planirana istraživanja iz oblasti kvaliteta voda i zaštite kvaliteta
voda. Njihov cilj je da se proceni mogućnost korišćenja vode iz buduće akumulacije za
piće, da se registruju eventualni izvori zagađenja i predlože mere zaštite od njih. Ova
istraživanja su obuhvatila kompletan inventar podzemnih i površinskih voda na području
Crnog Timoka. Merenja na površinskim vodama odvijala su se na 13 profila, a na
podzemnim su uzorci uzimani sa 10 vrela. Prvobitnim programom istraživanja bilo je
predviđeno da se uzorci površinskih voda uzimaju na 16 profila, ali se to pokazalo
neracionalnim. U kasnijoj fazi istraživanja, zbog izrade istražnih bunara, predviđano je
znatno povećanje broja mesta za uzorkovanje podzemnih voda.

Ispitivanja kvaliteta voda obavljana su u pravilnim ciklusima u periodu od 12 meseci. Na

taj način registrovane su sve sezonske promene u površinskim i podzemnim vodama, sa
stanovišta njihovog kvaliteta.

Uzorci sa površinskih voda uzimani su 1 mesečno, a u letnjim mesecima (jun, jul, avgust)
na 15 dana. Usvojeno je da se 4 puta godišnje, po jednom u svakom godišnjem dobu,
kompletno snime sve karakteristike površinskih voda (septembar, decembar, april i jul). U
ostalim mesecima nije ispitivano prisustvo radioaktivnih materija, mikrobiološko
istraživanje i ispitivanje organskih polutanata, već samo snimanje fizičko-hemijskih
karakteristika i ispitivanje prisustva teških metala. Ovim je ostvarena efikasnost
istraživanja, bez značajnih gubitaka kvaliteta budućih zaključaka.

Ispitivanje uzoraka podzemnih voda rađeno je dvomesečno, a u letnjim mesecima jednom

mesečno. Ova ispitivanja su uvek bila kompletna, (znači da su obuhvala sve gore navedene
analize). U periodu uhodavanja istraživanja bila je predviđena eksterna kontrola i
interkalibracija (međusobna razmena metoda i podešavanje instrumenata između različitih
laboratorija).

34
Sl. 2-4 Tabelarni redosled radova za istraživanja iz oblasti geonauka

35
Sl. 2-5 Grafički prikaz dinamike radova za istraživanja iz oblasti geonauka

36
Sl. 2-6 Tabelarni redosled radova za hidrogeološka istraživanja

37
Sl. 2-7 Grafički prikaz dinamike radova za hidrogeološka istraživanja

38
Ispitivanjima su obuhvaćeni i Borsko jezero i područje obližnje akumulacije "Grlište". Cilj
ovih ispitivanja je bio da se proveri kvalitet vode na već postojećim akumulacijama. Uzorci
sa Borskog jezera uzimani su jednom u 2 meseca, a na "Grlištu" 4 puta godišnje.

Pored ispitivanja uzoraka vode, planirano je da se ispitaju i uzorci mulja (dva puta u toku
godine istraživanja), kao i da se izvrše detaljna biološka ispitivanja. Na uzorcima
površinskih voda planirano je izvršenje bioogleda, i to u dva ciklusa (februar i jun).
Bioogledima se utvrđuje prisustvo viših bioloških organizama (ribe, rakovi i slično).
Očekivalo se da kompletna biološka ispitivanja daju biološku sliku voda sa područja Crnog
Timoka - prisustvo algi, "ustajalost" i "protočnost" voda, prisustvo sitnih životinjica i sl.

Istražnim radovima obuhvaćeno je uzorkovanje i analiza potencijalnih izvora zagađenja.

Ovim istraživanjima dolazi se do ulaznih podataka za projekat zaštite kvaliteta voda.
Projektom upravljanja istraživanjima iz oblasti zaštite kvaliteta voda predviđene su i
aktivnosti na nabavci i instaliranju opreme za ispitivanje atmosferskog taloga. Ispitivanje
atmosferskog taloga rađeno je u 12 mesečnih ciklusa. Na kraju, dat je i dovoljan vremenski
period za obradu rezultata istraživanja i izradu elaborata.

Projekat upravljanja istražnim radovima obuhvatio je i sumarni pregled planiranih

aktivnosti iz oblasti kvaliteta voda. Delovi ovog pregleda dati su na sl. 2-8 (tabelarni
redosled radova) i sl. 2-9 (grafički prikaz dinamike odvijanja radova). U posebnom separatu
data je i detaljna analiza dinamike realizacije svih aktivnosti iz oblasti ispitivanja i zaštite
kvaliteta voda. U ovoj detaljnoj analizi pojedini ciklusi ispitivanja kvaliteta voda su
prikazani konkretnim poslovima (uzimanje uzoraka, ispitivanje, dostavljanje rezultata i
slično), sa rokovima i datumima početka i završetka svakog pojedinačnog posla. Urađena
detaljna analiza, zbog svog obima i neophodnih dodatnih predznanja, ovde nije prikazana.

2.4.3 Zaključak o upravljanju realizacijom istražnih

radova
Sumirajući izlaganje o planiranju realizacije istražnih radova u građevinarstvu, treba reći da
njihova kompleksnost kod određenih projekata daleko prevazilazi mnoge projekte koji
obuhvataju "samo" izradu projektne dokumentacije i izgradnju objekata. Ta kompleksnost
ogleda se u učešću nekoliko timova različitih profila, velikom broju radova i ogleda na
terenu, potrebi da se primenom različitih metoda i nestandardnih tehnologija rezultati
provere i usklade između različitih struka. Pojedini rezultati u toku istraživanja iz jedne
oblasti mogu odlučujuće da utiču na tok istraživanja u drugoj oblasti. Zato je veoma važna
dobra koordinacija u toku istraživanja. Slična kompleksnost sreće se i kod drugih
prethodnih i pripremnih radova u građevinarstvu, pa je jasno upozorenje investitorima da i
oni, a ne samo izvođači, treba da prilagođavaju svojim potrebama poznate modele
realizacije projekata, primenjujući pri tome savremene tehnike upravljanja projektima.

39
Sl. 2-8 Sumarni redosled radova za istraživanja iz oblasti kvaliteta voda

40
Sl. 2-9 Grafički prikaz dinamike radova za istraživanja kvaliteta voda

41
Rezultati istražnih radova ponekad praktično određuju da li će se objekat uopšte graditi, kao
što je slučaj u prikazanom primeru izgradnje jedne brane. Ukoliko se pokaže da je izgradnja
objekta opravdana, rezultati istražnih radova su dragoceni za projektante kao ulazni podaci
za izradu tehničke dokumentacije (nosivost tla, debljina slojeva tla, vodopropustljivost,
proticaj vode, količina padavina, nivo podzemne vode i slično). Osim kompleksnosti, znači,
istražne radove odlikuje i veliki značaj za uspešnu realizaciju budućih poslova u okviru
realizacije projekta. Sve to je dovoljan razlog da se istražnim radovima posveti potrebna
pažnja prilikom upravljanja investicionim projektom.

Prikazani projekat upravljanja realizacijom istražnih radova za potrebe izgradnje

Višenamenskog sistema "Bogovina" samo je polazni korak u sagledavanju ovih radova. U
toku realizacije istražnih radova potrebno je stalno upoređivati planirano stanje sa stvarnim,
korigovati ga, preduzimati eventualne mere ukoliko je neki od ciljeva projekta ugrožen i na
osnovu toga prognozirati uspešnost dalje realizacije radova. Ukratko, upravljanje radovima
podrazumeva i stalnu kontrolu onoga što je planirano, pa će realizacija istražnih radova za
sistem "Bogovina" poslužiti kao primer i u delu koji se bavi kontrolom realizacije projekata
(u poglavlju VIII).

Dati primer je u potpunosti ukazao na svu kompleksnost aktivnosti koje je potrebno da

organizuje i finansira investitor ukoliko želi da, na bazi realnih parametara, donosi odluke o
investiciji. Primer je obuhvatio samo mali segment aktivnosti u okviru izrade tehničke
dokumentacije, pa je tim pre jasniji zaključak da svaki investitor nije osposobljen da razume
tako složenu problematiku i da rukovodi njenim rešavanjem. Kako je već ranije
napomenuto, u takvim okolnostima za investitora je najbolje rešenje da angažuje neku od
konsultantskih kuća posebno kvalifikovanu za pružanje usluga u oblasti koja je interesantna
za njega. Zato je u narednom poglavlju 2.5 detaljno analizirano više međunarodnih opštih
uslova i preporuka kojima se definišu vrste, obim, način i uslovi pružanja konsultantskih
usluga.

2.5 Uloga konsultanta u realizaciji

investicionog projekta

2.5.1 Uvod
Uloga konsultanta je, što i sama reč govori, pre svega savetodavna, pri čemu se polazi od
činjenice da svi investitori ne moraju da budu stručno odgovarajuće osposobljeni i
opremljeni za upravljanje investicijom. Njima su na raspolaganju konsultanti koji, štiteći
interese samog projekta i investitora, učestvuju u realizaciji projekta. Zadatak konsultanata
je najčešće da analiziraju i predlože određene odluke u toku realizacije projekta ili da
obavljaju visokostručne poslove u ime investitora.

Kao što investitor može sebi da priušti usluge konsultanta, tako i izvođač može da angažuje
stručnjake koji će mu pružiti savetodavne ili nestandardne usluge. Takva situacija je česta
kod tipova ugovora u kojima generalni izvođač na sebe preuzima takav obim aktivnosti da
je primoran da angažuje konsultantsku kuću koja će mu pomoći da uspešno i profitabilno

42
izvede investicioni projekat do kraja. U tim slučajevima se često javlja i situacija kada se
jedna naspram druge nalaze dve konsultantske kuće, jedna koju angažuje investitor da štiti
njegove interese i druga, koju angažuje izvođač da mu ne samo štiti interese u okviru
ugovornih odnosa, nego i da mu pomogne da izgradi i opremi investicioni objekat.

U kojoj fazi rada, u kom svojstvu i sa kojim obimom posla će konsultantska kuća uzeti
učešće u realizaciji investicije, rešava se od slučaja do slučaja, pri čemu postoje određene
sugestije o tome šta bi sve konsultanti mogli da rade, kao i uslovi u okviru kojih bi mogli
uspešno da izvršavaju svoj zadatak.

Tako, na primer, u "Vodiču za pružanje inženjering usluga nezavisnih konsultanata" (izdalo

Međunarodno udruženje konsultanata FIDIC) se ističe da:
- nezavisni konsultant treba da obavlja svoj posao na visoko profesionalnoj etičkoj
osnovi;
- tehničko znanje, iskustvo i sposobnost konsultanta, njegovih pomoćnika i kolega
mora u potpunosti odgovarati preuzetim projektima;
- usluge, koje nezavisni konsultant pruža, mogu se razlikovati obimom, od ličnih
savetodavnih usluga jednom preduzeću, do velikih predinvesticionih studija koje
uključuju i druge struke pod njegovim vođstvom, pa čak i kompletno planiranje i
nadzor nad građenjem velikih i kompleksnih projekata, uz angažovanje velikog
broja inženjera i tehničara;
- u obavljanju svoje struke nezavisni konsultant može biti ili usko specijalizovan ili
da radi na širokom području;
- prihod konsultanta potiče isključivo od honorara koje mu naručilac isplaćuje za
njegove usluge;
- nezavisni konsultant ne može direktno ili indirektno sudelovati ili pak imati
finansijskog interesa u poslovima koji bi mogli imati uticaja na donošenje njegovog
stručnog mišljenja u pitanjima o kojima daje savete.

U jugoslovenskoj praksi vlada prava konfuzija oko obima i vrste stručnih usluga koje pruža
konsultant, mada u Zakonu o izgradnji objekata postoje određene smernice u tom pravcu.
Praksa pokazuje pravu šarolikost rešenja, od onih po kojima konsultant treba da bude samo
savetodavni organ investitora, pri čemu druge firme rade sve ostale poslove, do rešenja po
kojima konsultant treba da bude projektant i da istovremeno daje usluge stručnog i
projektantskog nadzora, pri čemu je verovatno sledeći korak da konsultant bude i izvođač
radova. Ovo poslednje rešenje da je konsultant sve na projektu, pa čak i izvođač radova, je u
inostranoj praksi poznato, ali sa značajnim elementom u pogledu ugovornih odnosa, jer tada
investitor i konsultant ne sklapaju ugovor o delu (usluzi), nego ugovor o građenju.

Generalno, sva rešenja su moguća. Ni jedno rešenje do kojeg investitor može da dođe u
izboru izvršilaca pojedinih funkcija na projektu koji on finansira nije zabranjeno. Naprotiv,
investitoru koji troši sopstvene pare sve je dopušteno, izuzev nepoštovanja odgovarajuće
zakonske regulative kada je sigurnost objekta po svim parametrima u bilo kojoj fazi
izgradnje i eksploatacije u pitanju. Drugim rečima, investitoru nije ništa zabranjeno u obimu
posla koji poverava konsultantu, ali mu se određenim brojem članova i paragrafa
raznovrsnih akata i izdatih uslova sugeriše optimalan obim angažovanja konsultanata u

43
pojedinim fazama projekta. Razumljivo je da su u tom pogledu najviše analizirane faze do
izrade tenderske (predugovorne) dokumentacije za izbor izvođača, jer se smatra da je uloga
konsultanata u izradi i kontroli izrade predinvesticionih studija i projektne dokumentacije
ključna. Svakako je, radi očuvanja kontinuiteta znanja na projektu, opravdan korak
investitora da, u fazi izgradnje objekta, angažuje istu konsultantsku kuću i za kontrolu
realizacije radova ili upravljanje projektom. O tome u narednom poglavlju.

2.5.2 Vrste stručnih usluga koje pruža konsultant

Već je rečeno da se vrsta i obim usluga koje izvršava konsultant, kao i način njegovog
angažovanja, u svim svetskim propisima definiše više preko "jakih preporuka", nego
izričitim zakonskim i unapred propisanim rešenjima. Za ovu priliku, radi analize uloge i
položaja konsultanta, koristiće se Zakon o izgradnji objekata u Srbiji, Opšti uslovi i ostala
akta Međunarodnog udruženja konsultanata osnovanog 1913. godine u Belgiji (FIDIC), kao
i Vodič svetske banke i Priručnik o izradi industrijskih predinvesticionih studija UNIDO-a.
Sva navedena akta, a posebno ona izdata pod zaštitnim znakom FIDIC-a, podrazumevaju
značajnu ulogu konsultanata u realizaciji investicionog projekta i to od samog početka,
odnosno od ideje potencijalnog investitora da bi možda bilo opravdano da ulaže u izgradnju
nekog investicionog objekta, pa do konačnog obračuna, primopredaje radova i isteka
garantnog perioda za objekat i opremu.

Usluge koje pruža konsultant prema jugoslovenskim propisima

Trenutno važeći jugoslovenski propisi za izvođenje investicionih projekata u nas funkciju
konsultanta definišu preko pojma "tehničko-ekonomskih usluga". Preciznije, Zakon o
izgradnji objekata u Jugoslaviji "tehničko-ekonomskim uslugama" smatra obavljanje
sledećih poslova:
1. prethodna istraživanja o geološkim, geomehaničkim, geodetskim, meteorološkim,
hidrološkim i drugim uslovima za građenje objekata;
2. istraživanje tržišta u zemlji i inostranstvu i mogućnost plasmana proizvoda i usluga;
3. izrada analiza i studija o produktivnosti rada, organizaciji rada i ekonomskih efekata
u primeni naučnih metoda u toj oblasti;
4. istraživanja i praćenja razvoja tehnologije;
5. istraživanja u oblasti zaštite i unapređenja čovekove životne i radne sredine;
6. istraživanja izvora i vrsta energije i ekonomičnost njihove upotrebe;
7. izrada studija rentabilnosti plasiranih investicija, izrada ekonomskih i finansijskih
pokazatelja;
8. obrada podataka, izrada investicionog programa i izrada projektnog zadatka;
9. nadzor nad izradom dokumentacije koju izrađuju druge organizacije i pripremanje
podataka i dokumentacije u postupku ustupanja radova;
10. nadzor nad izvođenjem radova;
11. praćenje i usklađivanje rada svih učesnika u izgradnji;

44
 12. kontrola realizacije investicionog programa i finansijske konstrukcije;
13. pružanje stručne pomoći u postupku primopredaje objekta i konačnog obračuna;
14. nadzor nad funkcionisanjem objekta kod puštanja u probni pogon.

Iz navedenog je jasno da je oblast rada konsultanta niz poslova oko izrade investicionog
programa i definisanje ulaznih podataka potrebnih za projektovanje, rešavanje
nestandardnih problema u toku realizacije projekta i kontrolu odvijanja projektnih
aktivnosti. Jugoslovenski zakon, dakle, ne predviđa eksplicitno mogućnost da konsultant
radi izradu kompletne projektne dokumentacije, a pogotovu ne da izvodi radove.

Ono što jugoslovenskim propisima takođe nije kruto određeno, to su formalni odnosi
između pojedinih učesnika. Važeći jugoslovenski propisi ne nameću nikakve krute odnose
na projektu, ali ih i ne preporučuju posebno, jedino što se u njima insistira na funkcijama
spoljne tehničke kontrole (revizije) i stručnog nadzora, kao i na nekim ograničenjima u
ovim funkcijama. Osnovno ograničenje se formuliše u obliku zahteva da reviziju tehničke
dokumentacije "ne može da vrši organizacija koja je izradila tu dokumentaciju ni
organizacija koja je investitor", dok je za stručni nadzor jedini kriterijum odgovarajuća,
zakonom propisana stručnost.

Znači, nema zakonskih prepreka da investitor angažuje projektanta i za poslove stručnog

nadzora. Takva situacija, da jedna firma ima dve funkcije na projektu (projektovanje i
stručni nadzor) može, a ne mora da ima povoljan uticaj na realizaciju projekta. Povoljan
uticaj može da usledi kada kontrolu realizacije projekta obavlja organizacija koja je izradila
tehničku dokumentaciju, pa je, prema tome, i najbolje poznaje i može svojim uticajem da
usmeri izvođača ka primeni povoljnih izvođačkih rešenja. Na žalost, u praksi se mnogo
češće ispoljava nepovoljan uticaj izbora da projektant i stručni nadzor budu jedna ličnost.
Taj nepovoljni uticaj u praksi se ogleda u tome što projektant, i pored izvršene revizije,
predaje izvođaču nedorečena i njemu neprimerena rešenja, pa ih poboljšava i dorađuje u
toku gradnje, što rezultira nejasno definisanim obimom radova i tehnologijom izgradnje.
Dalje, mogući su razni nelegalni i "nedžentlmenski" dogovori između projektanta i izvođača
u favorizovanju novih tehničkih rešenja i materijala, od čega investitor obično ima samo
povećane troškove izgradnje. Na kraju, sama činjenica da projektant na sebe preuzima
funkciju stručnog nadzora, koja je zakonom definisana kao posebna (konsultantska)
funkcija, dovodi do toga da on praktično sam sebe savetuje i kontroliše, što se nepovoljno
odražava na realizaciju projekta.

Kada već mora da izdvoji novac za finansiranje stručnog nadzora, investitoru je redovno
uputnije da za to angažuje nezavisnog konsultanta, omogućujući tako sebi dotok informacija
o realizaciji projekta iz još jednog, po pravilu nepristrasnog izvora. U okviru takvog
pristupa, projektantu se može ostaviti određena nadzorna funkcija u okviru projektantskog
nadzora, gde on, za određenu proviziju, kontroliše saglasnost izvedenih radova sa
urađenom dokumentacijom i, po potrebi, upozorava investitora i/ili na licu mesta vrši
potrebne izmene u dokumentaciji. Ostali deo nadzorne konsultantske funkcije, tzv.
izvođački nadzor, treba prepustiti nezavisnoj konsultantskoj kući.

Treba reći da termin "projektantski nadzor" nije definisan u našem zakonu, ali investitoru
nije (i ne može biti) izričito zabranjeno da se stručni nadzor po njegovoj želji podeli na

45
projektantski i izvođački. Takva podela posebno je aktuelna i potrebna za kompleksne i
višegodišnje projekte, gde postoji veliki obim radova koje treba kontrolisati.

Slično zakonima i propisima koji se primenjuju za izvođenje radova u Jugoslaviji i Zakon o

izvođenju investicionih radova u inostranstvu ukazuje na usluge konsultanata i definiše ih
po sledećim oblastima:
1. izrada programa i studija o opravdanosti izgradnje investicionog objekta ili
izvođenja pojedinih radova na investicionom programu. Pri tome se u Zakonu
uopšte ne ulazi u suštinu sadržaja i obima programa i studija;
2. izrada investiciono-tehničke dokumentacije;
3. pružanje stručne pomoći pri izvođenju radova.

Usluge koje pruža konsultant prema FIDIC-u

U okviru prethodnog definisanja međusobnih odnosa na projektu slična situacija je i u
međunarodnim propisima. Nigde se posebno ne insistira na međusobnim vezama, ali se,
ipak, daleko više unapred sagledavaju moguće situacije, posebno uloga konsultanata, i daju
generalna ili, u pojedinim slučajevima, čak i detaljna rešenja. U FIDIC-ovim (FIDIC-
međunarodno profesionalno udrużenje, vidi dodatno i u poglavljima V i VI) aktima se, pre
svega, insistira na ranom uključivanju konsultanata u posao, tj. u izradu predinvesticionih
studija, jer se smatra da se 85% do 90% od mogućih ušteda na jednom projektu ostvaruje u
fazama rada do izrade tendera za izbor izvođača radova, a da se preostalih 15% do 10%
mogućih ušteda može ostvariti tokom izgradnje i opremanja investicionog objekta i to
striktnom kontrolom troškova, kvaliteta izvedenih radova i rokova.

Stručne usluge koje pruža konsultant se prema FIDIC-ovom "Vodiču za pružanje

inženjering usluga nezavisnih konsultanata" mogu generalno podeliti u 5 velikih kategorija:
1. savetodavne usluge (Counselling Services),
2. predinvesticione usluge (Pre-Investment Studies),
3. usluge projektovanja i nadzora nad izgradnjom objekata
(Design and Supervision Services for Construction of Works),
4. specijalizovane projektne usluge razrade i razvoja
(Specialized Design and Development Services),
5. upravljanje projektom (Project Management).

Savetodavne usluge
Ove usluge obuhvataju davanje saveta kontinuirano ili za posebne projekte i probleme. Tu
mogu biti obuhvaćeni saveti u rukovođenju, proizvodnji, nadzoru, testiranju i kontroli
kvaliteta. One mogu obuhvatiti i takve usluge kao što su zastupanje pred sudovima,
komisijama ili drugim pravnim telima kako bi se pružili dokazi ili na neki drugi način iznelo
stručno mišljenje zasnovano na poznavanju inženjeringa i iskustvu i dale procene o
vrednosti imovine, zgrada, opreme i materijala ili drugih sredstava i prirodnog bogatsva.

46
Predinvesticione studije
Predinvesticione studije se u Vodiču tretiraju kao istraživanja koja prethode donošenju
odluke o tome da li da se pristupi realizaciji nekog konkretnog projekta. Te studije mogu,
između ostalog, da imaju sledeće ciljeve:
- utvrđivanje investicione politike;
- određivanje glavnih karakteristika i opravdanosti projekta;
- utvrđivanje promena u politici, radu i organizacionim rešenjima potrebnim za
uspešnu realizaciju i funkcionisanje investicionog projekta.

U okviru studija sagledavaju se svi pokazatelji o prirodnim bogatsvima, radi funkcionalni

projekat, bira gradilište, realizuje pripremni inženjering, proračun troškova i ekonomske i
finansijske analize potrebne za ocenu projekta.

Usluge projektovanja i nadzora nad izgradnjom objekta

Ove usluge uglavnom obuhvataju inženjerski deo projekta i najčešće se sastoje od četiri
faze:
1. pretprojektna faza (pre-design engineering) u okviru koje se realizuju aktivnosti
kojima se utvrđuje opravdanost i cilj projekta. U ovoj fazi rade se funkcionalne
šeme, studija opravdanosti, topografska i ostala merenja i istraživanja, pregovara o
uslugama, analiziraju postojeći kapaciteti i ispituje tle;
2. preliminarna inženjerska rešenja (preliminary engineering) obuhvataju ocenu i
definiciju zahteva naručioca, razradu i optimizaciju koncepcije, merenja i
istraživanja gradilišta, te ispitivanje tla i svih ostalih faktora koji određuju uslove ili
politiku koja se tiče projekta, utvrđivanje projektnih kriterijuma i inženjerskih
standarda;
3. faza razrade detaljnih inženjerskih rešenja i crteża (detailed engineering) treba da
pruži i koncepcijske kalkulacije približnih količina, kao i pristup građenju i
logisitku. Troškovnik cene koštanja kompletnog investicionog projekta izrađuje se
kada je jedan deo ove faze završen, npr. za industrijske tipove projekata kada je
završeno oko 20% posla, a za velike projekte građevinskog tipa kada je završeno
40% do 70% posla od faze razrade detaljnih inženjerskih rešenja;
4. posebne usluge (special services) za kojima se, na nekim projektima, javlja
posebna potreba. One mogu obuhvatiti rezidentni nadzor nad izgradnjom objekta,
specijalne preglede i testiranja, planiranje, kontrolu troškova, pomoć kod puštanja
opreme u rad, itd. Potrebno je napomenuti da rezidentni nadzor podrazumeva
konsultanta koji ima stalno na gradilištu jednog glavnog inženjera nadzora (on je
na raspolaganju 24 sata na dan i stanuje na samom gradilištu ili u neposrednoj
blizini). Njegova je titula The Resident Engineer i on, i samo on, predstavlja
naručioca, investitora, tj. onoga koji potpisuje situacije. Ukoliko na jednom
projektu ima više gradilišta, rezidentni nadzor može imenovati na svakom
gradilištu inženjera gradilišta (Site Engineera) čija su ovlašćenja operativna i to
samo u saradnji sa rezidentnim inženjerom.

47
Specijalizovane usluge projektovanja i razvoja
Ovu vrstu radova izvode konsultanti specijalizovani za izradu inicijalnih projekata za
određene radove, kao što su procesi za obradu sirovina ili proizvodnju, za primenu sistema
automatskog upravljanja, za projekte montažnih zgrada ili opreme. U najvećem broju
slučajeva ova vrsta usluge se izvršava u saradnji sa osobljem naručioca posla. Uglavnom se
radi o konsultantima koji imaju vlastite laboratorije ili koriste laboratorijske usluge
istraživačkih i naučnih organizacija.

Upravljanje projektom
Upravljanje projektom je u Vodiču definisano kao: "Mobilizacija raznovrsnih izvora i
koordinacija njihovih aktivnosti sa ciljem da se posao koji izvršava svaki pojedinac
akumulira u multidisciplinaran timski napor da se postigne investitorov cilj u okviru
dogovorenog plana, budžeta i kvaliteta." Od tima za upravljanje projektom, pored
inženjeringa (tehničke funkcije), nabavke, izgradnje i primopredaje zahteva se da se
angažuje u izvršavanju i drugih značajnih poslova na projektu kao što su osiguravanje,
finansiranja projekta, održavanje javne svesti o projektu i dobijanje državnih saglasnosti i
odobrenja. Nešto kasnije u tekstu biće više reči o uslugama koje pruža konsultant angažovan
da, u ime investitora, upravlja projektom.

Usluge koje pruža konsultant prema Vodiču Svetske banke

U prvu grupu konsultantskih usluga Vodič Svetske banke ubraja izradu predinvesticionih
studija i taj posao definiše kao izradu različitih studija koje prethode odluci o početku
stvarnih radova na nekom projektu. Vodič Svetske banke ne govori eksplicitno o
projektovanju, ali drugu grupu usluga naziva pripremne usluge (preparation services) i u
njih ubraja sve one tehničke, ekonomske ili druge poslove koji su potrebni da bi se neki
projekat u celosti definisao i pripremio za izvršenje. Očigledno je da je tu uključen i rad na
idejnim i glavnim projektima, revizije, dorade, ustupanje građenja, osiguranje finansiranja,
itd..

U Vodiču Svetske banke je definisano da usluge konsultanata u toku faze izvođenja,

odnosno izvršenja radova (implementation services), treba da obuhvate nadzor nad
građenjem, upravljanje građenjem (project management), pregled obračunskih situacija i
tehničke usluge u vezi sa tumačenjem ugovornih dokumenata. Poseban deo usluga svrstan je
u četvrtu grupu koja je definisana kao "tehnička pomoć", pri čemu ona obuhvata raznovrsne
savetodavne usluge, kao, na primer, izradu razvojnih i parcijalnih studija, studija o
organizaciji i upravljanju, studija o potrebama za radnom snagom i obrazovanjem, te
pružanju pomoći pri ostvarivanju preporuka iz takvih studija.

Usluge koje pruža konsultant prema priručniku UNIDO-a

U Priručniku o izradi industrijskih predinvesticionih studija UNIDO-a definisane su
sledeće faze u izradi studija:
1. studija mogućnosti (project opportunity study), koja ima za cilj da identifikuje
okvirne mogućnosti izgradnje neke buduće investicije, kao i da odredi koje su još
dodatne studije potrebne;

48
 2. studija podrške (support study), kojom se izučavaju pojedini aspekti budućeg
projekta kao što su marketing, sirovine i finansiranje.
3. preliminarna studija opravdanosti (pre-feasibility study), kojom se donose
provizorne odluke o opravdanosti izvođenja projekta, kao i odluka o tome da li je
potrebno pristupiti izradi studije opravdanosti;
4. studija opravdanosti (feasibility study) sadrži konačan izbor budućih karakteristika
projekta koje su definisane na osnovu prethodnih studija (1, 2 i 3) i određuje
opravdanost projekta u skladu sa postavljenim kriterijumima;
5. ocena opravdanosti (evaluation study) sadrži konačnu odluku o ulaženju u
investiciju.

Usluge koje pruža konsultant prema analizi koju su sproveli Stallworty

& Kharbanda
U svojoj knjizi "International Construction & The Role of Project Management" (Gower,
Aldershot 1985) Stallworthy i Kharbanda zaključuju da investitorova odluka o angažovanju
konsultanta zavisi isključivo od sopstvene procene investitora o svojim mogućnostima i
potrebama. Imajući to u vidu, može se reći da, prilikom usvajanja strategije za realizaciju
projekta, investitor može da:
- sve poslove obavi sam;
- zatraži usluge konsultanta;
- zatraži usluge izvođača;
- zatraži usluge i konsultanta i izvođača.

Autori u vidu "jake preporuke" sugerišu investitorima da maksimalno koriste poslednji

navedeni model, u kome svaki od učesnika može da preuzme obaveze za čije izvršenje je
najstručniji. Podela posla između konsultanta i izvođača prema Stallworthy-ju i Kharbanda-
i prikazana je šemom na sl. 2-10.
Šema uloge konsultanta u realizaciji investicionog projekta koja je data na sl. 2-10 jasno
pokazuje predloženu podelu posla između izvođača i konsultanta. Prema toj šemi,
preporučljivo je da investitor zatraži konsultantske usluge u fazi osmišljavanja investicije,
pripreme posla i izbora izvođača, dok realizaciju posla (projektovanje, izvođenje i
opremanje) treba prepustiti za to specijalizovanim izvođačkim firmama. U poslednjim
fazama realizacije projekta, kada se instalirana oprema testira i pušta u pogon, takođe je
preporučljivo angažovanje iskusnih konsultanata koji će kontrolisati rad izvođača i
verifikovati karakteristike i kapacitete instalirane opreme.

Efikasnost rada konsultanta izrazito mnogo zavisi od sposobnosti investitora da iskaže svoje
želje, razume i prihvati rezultate i primeni ih u praksi. Da bi mogao da odgovori tim
zahtevima, investitor treba dobro da poznaje tok realizacije projekta i faze u kojima bi mu
pomoć konsultanta bila dragocena. Za potrebe razjašnjenja uloge konsultanta u toku
realizacije investicionog projekta Stallworthy i Kharbanda definišu svega četiri osnovne
faze i niz poslova u okviru njih, posmatrajući tok investicije sa stanovišta investitora. Na
ovom mestu treba reći da je modeliranje toka realizacije projekta (bilo sa stanovišta

49
investitora ili sa stanovišta izvođača) posebna tema, čijim se proučavanjem dolazi do
ulaznih parametara bitnih za trenutak, obim i vreme angažovanja konsultanata.

Faze u kojima se anga`uju

Poslovi koje konsultant (polja nagla{ena senkom)
obavlja konsultant i izvo|a~ (bela polja)

Strategijske poslovne
Identifikacija proizvoda
studije

Istra`ivanje tr`i{ta i studije

Studija opravdanosti Faza 1
tehnolo{kih procesa

Saveti u vezi osnova za

Osnove projektovanja
izradu teh. dokumentacije

Savetodavna funkcija u Definisanje organizacije

toku izbora kadrova projekta

Formalizacija svih Priprema tenderske

Faza 2
dokumenata i standarda dokumentacije

Vrednovanje ponuda i
Vrednovanje ponuda
izbor izvo|a~a

Detaljna izrada tehno- Izrada tehnolo{kog

lo{kog projekta projekta

Izrada kompletne pro-

jektne dokumentacije

Izgradnja objekta Faza 3

Instalacija opreme

Savetodavna funkcija u Pu{tanje opreme

planiranju starta rada u pogon

Uklanjanje uskih grla i Unapre|enje rada

mogu}e u{tede energije instaliranih postrojenja
Faza 4
Ocene o radu i od{tetni
Ocena rada opreme
zahtevi u vezi osiguranja

Sl. 2-10 Uloga konsultanta u realizaciji projekta (prema [10])

50
2.5.3 Uloga konsultanta kome je povereno
upravljanje projektom
Najspecifičnija i verovatno najodgovornija uloga koja se može poveriti konsultantu je
kompletno upravljanje projektom za račun investitora. Takva situacija je moguća i potrebna
kada investitor nema potrebno iskustvo i mogućnosti da formira kompletan rukovodeći tim.

Investitor koji nije u stanju da samostalno priprema i donosi odluke u toku realizacije
projekta može to svoje pravo, u većoj ili manjoj meri, da prepusti konsultantu u koga ima
neophodno poverenje. Nivo odluka koji se može prepustiti konsultantu zavisi od slučaja do
slučaja, ali se investitor nikada u potpunosti ne isključuje iz realizacije projekta, već za sebe
obično zadržava pravo odobravanja i revizije ključnih odluka.

Uloga konsultanta kome je povereno upravljanje projektom prema

standardima PMI
Različiti dokumenti i procedure publikovane u svetu različito i definišu poslove koje treba
(może) da obavlja project manager u ime investitora. Jedan od osnovnih dokumenata je
statut američkog PMI (Project Management Institute), publikovan u knjizi A Guide to the
Project Management Body of Knowledge, izdanje 1996. godine [101]. Obzirom da se radi o
profesionalnoj organizaciji čiji je jedini cilj standardizacija upravljanja projektima i
podizanje nivoa profesionalnih usluga u ovoj oblasti, navodimo zvaničnu definiciju usluga
kao "primenu znanja, veština, alata i tehnika na projektne aktivnosti, u cilju ostvarenja ili
prevazilażenja očekivanja vlasnika ili akcionara". Ovako kratka definicija karakteriše svrhu
angażovanja konsultanta u oblasti upravljanja projektima, a to je profesionalna zaštita
interesa investitora, koji ima potrebu i mogućnosti da izgradi određeni objekat.

PMI klasifikacija oblasti koje dolaze u obzir za prużanje konsultantskih usluga, tj. čijom
kombinacijom se postiże potpuno upravljanje projektima, obuhvata sledećih devet stavki:

1. Integracija projekta (Project Integration Management), što obuhvata sagledavanje

elemenata projekta i osnovnog plana za realizaciju;

2. Definisanje obima posla (Project Scope Management), čime se projektni elementi

(aktivnosti) potpuno opisuju;

3. Upravljanje vremenom (Project Time Management);

4. Upravljanje troškovima (Project Cost Management);

5. Upravljanje kvalitetom (Project Quality Management);

6. Upravljanje ljudskim resursima (Project Human Resource Management);

7. Upravljanje komunikacijama na projektu (Project Communications Management);

8. Identifikacija, analiza i mere za smanjenje rizika na projektu (Project Risk

Management);

51
9. Alokacija, planiranje i kontrola utroška resursa, kao i administracija ugovora (Project
Procurement Management).
Standardima PMI u opštim crtama i procedurama je opisan pristup prużanju konsultantskih
usluga iz svake od navedenih devet oblasti, a akcenat se stavlja na objedinjavanje
profesionalnog znanja i prużanje kompletne usluge upravljanja bilo kojim projektom. PMI
je telo koje u Americi i ostalim delovima sveta organizuje redovno certificiranje
profesionalaca, koji su dużni da prethodno prihvate statut udrużenja i ispune minimalne
profesionalne uslove (obrazovanje, radno iskustvo i polaganje odgovarajućeg ispita u vidu
testa).

Uloga konsultanta kome je povereno upravljanje projektom prema

standardima BPF
Dobar primer je i British Property Federation (BPF) System, koji u vidu veoma detaljne
liste navodi odgovornosti project manager-a u građevinarstvu. Project manager, odnosno
lice koje rukovodi projektom u ime investitora, se u BPF sistemu naziva Client's
Representative. Njegova osnovna odgovornost je da upravlja procesom izrade idejnih
rešenja, projektovanjem, izgradnjom i primopredajom, s tim što se deo obaveza može
preneti i na osoblje investitora. Ograničenja u vršenju dužnosti rukovodioca projekta
ogledaju se u tome da on ne može samostalno, bez saglasnosti investitora, da menja
osnovne postavke u idejnim rešenjima, plan troškova i program (plan) radova.

Lista odgovornosti Client's Representative-a se daje u sledećem obliku:

Poslove iz tačaka 1-6 1. priprema inicijalnih studija;

obično obavlja 2. istraživanje mogućnosti plaćanja troškova zemljišta;
investitorovo osoblje 3. pregovaranje sa finansijskim institucijama, javnim
službama i firmama koje trguju nekretninama;
4. obezbeđenje pravne podrške, asistiranje kod
iznajmljivanja prostora i opreme i pomoć u rešavanju
problema vlasništva;
5. pregovaranje sa vlasnicima zemljišta;
6. dogovor sa budućim stanarima (korisnicima) i definisanje
njihovih zahteva;
7. priprema budžetskih troškova i izrada studija opravdanosti
za investitora;
8. priprema crteža kojima se definišu idejna rešenja;
9. sprovođenje pregovora o planu izvođenja radova;
10. formiranje baze podataka o održanim sastancima i svim
ostalim aktivnostima;
11. izmena idejnog rešenja prema instrukcijama investitora;
12. sazivanje i predsedavanje sastancima o realizaciji projekta;
13. provera dospelih zahteva projektanta i izvođača
za plaćanja;

52
14. proširenje idejnog rešenja i podnošenje investitoru na
odobrenje;
15. referisanje investitoru o predlozima za skice i crteže;
16. dostavljanje izvoda iz dinamičkog plana radova;
17. organizacija (u ime investitora) istražnih radova,
geodetskog snimanja, izrade konstrukcionih modela i
ostalih sličnih poslova;
18. revizija projekata;
19. priprema i kontrola ostvarivanja glavnog programa
(plana) izvođenja radova;
20. priprema i kontrola realizacije plana troškova;
21. dostavljanje polaznih zahteva i zahteva za dopunama
rukovodiocu projektovanja;
22. obezbeđenje saglasnosti investitora o izmenama glavnog
programa (plana) radova i plana troškova;
23. proveravanje visine profesionalne naknade koja se
isplaćuje konsultantima;
24. diskutovanje inženjerskih i tehničkih rešenja iz projektne
dokumentacije sa predstavnicima izvođača;
25. odobravanje angažovanja podizvođača koje je predložio
investitor (nominovani podizvođači);
26. sačinjavanje mesečnih izveštaja namenjenih investitoru, uz
davanje u njima procene finalnih troškova i procene roka
završetka radova;
27. organizacija imenovanja veštaka i obezbeđivanje njihovog
angažovanja kada je to potrebno;
28. autorizovanje (potpisivanje) dopune plana troškova i
vremena;
29. odobravanje željenih komponenti i materijala koji se
ugrađuju;
30. podnošenje konačnog predloga projektne dokumentacije i
revidovanog plana troškova;
31. sačinjavanje liste mogućih izvođača;
32. prosleđivanje tenderskih dokumenata;
33. prijem obrađenih tendera i zahtevanje dodatnih
objašnjenja ukoliko je to neophodno;
34. priprema predloga za izbor najpovoljnijeg ponuđača;
35. kompletiranje ugovornih dokumenata, obračunavanje
sume potrebne za garancije i obezbeđenje pristanka
investitora i izvođača;
36. organizovanje pravovremenog naručivanja komponenti
koje imaju dugo vreme isporuke;
37. pribavljanje sertifikata o osiguranju od izvođača;

53
 38. pripremanje procene izvršenih radova i rad na pipremi
konačnog obračuna;
39. izdavanje naloga o izmenama (variation orders) i
instrukcija (instructions) izvođaču;
40. obezbeđenje saglasnosti investitora na izmene u obimu i
vrednosti radova kada to prevazilazi njegova ovlašćenja i
regulisanje potraživanja izvođača;
41. bavljenje odštetnim zahtevima (claims) u vezi osiguranja;
42. pribavljanje certifikata od nadležnih organizacija
(protivpožarna služba, zaštita na radu, zdravstvena
služba);
43. izdavanje certifikata o produženju ugovorenih rokova;
44. izdavanje certifikata o primopredaji objekta;
45. proveravanje da li su svi nedostaci otklonjeni;
46. pravovremeno reagovanje na rana upozorenja u toku
realizacije radova;
47. pripremanje realizacije programa opremanja i
obezbeđivanje uputstva za održavanje i skica izvedenog
stanja;
Savetovanje klijenta 48. savetovanje prilikom izbora rukovodećeg projektanta;
49. savetovanje o potrebi da se angažuje drugi konsultant;
50. savetovanje o rokovima imenovanja konsultanata i
rukovodioca projektovanja;
51. proveravanje i odobravanje troškova i programa rada
konsultanata;
52. savetovanje o radovima, ako ih ima, koje podizvođač treba
da ugovori direktno sa investitorom;
53. savetovanje o imenovanju nadzora (supervisor);
Odlučivanje i 54. davanje instrukcija konsultantima i projektantima o njihovim
instrukcije aktivnostima (istraživanja, izrada studija itd);
55. odlučivanje o podeli posla na projektovanju između
projektanta, konsultanta i izvođača;
56. odlučivanje o tipu informacija koje treba da dostave
konsultant i projektant;
57. davanje instrukcija konsultantima / projektantima o proceduri
izveštavanja;
58. donošenje odluke ko će biti veštak u sudskim sporovima;
Kontrola 59. registrovanje učinka projektanta, konsultanata, nadzora
i izvođača, u skladu sa njihovim preuzetim obavezama i
usvojenim planovima;
Povezivanje i 60. povezivanje sa pravnicima u vezi sa kritičnim
i koordinacija aktivnostima;
61. koordinacija zahteva budućih stanara (korisnika).

54
Formalni ugovor koji sklapa investitor sa nezavisnim project manager-om obično nije
ovako detaljan, već se u pogledu definisanja usluga jednostavno poziva na datu listu. Takav
ugovor se, prema BPF sistemu, sastoji od dva dela: Memorandum of Agreement i Conditions
of Engagement.
Memorandum of Agreement je formalna izjava investitora da postavlja zvaničnog
rukovodioca projekta i izjava rukovodioca projekta (firme) da prihvata tu ulogu. Pored
ostalog, u tom dokumentu se opisuje projekat, daju osnovni podaci o planiranim budžetskim
troškovima projekta i ostalim specifičnostima vezanim za tip organizacija koje će biti
angažovane na realizaciji projekta, bilo kao projektanti, konsultanti ili izvođači.

Conditions of Engagement je dokument koji definiše dužinu angažovanja rukovodioca

projekta, usluge koje će on pružati, usluge koje neće pružati, zahteve u pogledu
izveštavanja, cenu angažovanja, načine kontakta i imena ovlašćenih lica.

2.5.4 Modeli pružanja konsultantskih usluga

Uvod
Na početku realizacije svakog investicionog projekta uvek se kao prvi i osnovni problem
nameće definisanje odnosa na projektu tj. osnovne organizacione strukture projekta.
Ukoliko se taj problem na samom početku uspešno ne predvidi i ne reši, svi dalji odnosi na
projektu biće pod znakom pitanja i opterećeni stalnim smetnjama u pogledu podele prava i
odgovornosti pojedinih učesnika na projektu. Te smetnje će uvek voditi ka sumnjičenjima
kojima će zbog velikog obima ovlašćenja biti izloženi, pre svega, konsultanti. Svakako da je
to i bio razlog mnogih autora da u svojim knjigama, uzansama, propisima, uslovima. itd.
analiziraju moguće odnose na projektu i to ne samo kada su u pitanju učesnici na projektu
definisani u uvodnom poglavlju, nego i kada su u pitanju organizacione strukture samih
timova pojedinih učesnika. Definisanje hijerarhijskih odnosa u okviru projekta i timova,
jasna podela prava i odgovornosti, uočavanje i usmeravanje tokova informacija uz
odgovarajuću selekciju za pojedine nivoe upravljanja, u prvim danima projekta, predstavlja
osnovni preduslov za njegovu uspešnu realizaciju.

Pozicija konsultanta u definisanju odnosa na projektu predstavlja poseban problem. Samo

letimičan pregled vrsta mogućih usluga izloženih u prethodnim razmatranjima lako može
ukazati na suštinu problema. To je, pre svega, procena obima racionalnog učešća
konsultanta na projektu. Po prirodi stvari svaki konsultant će iz više razloga želeti da na
projektu na kojem je počeo sa izradom studija, što često predstavlja prvi korak, završi sa
učešćem u primopredaji radova i proveri instaliranih kapaciteta. To mu ni jedan od
navedenih akata ne sprečava. Sa "domaćinskog" stanovišta, samim tim sa stanovišta dobrog
investitora i potrebe za ostvarivanjem kontinuiteta znanja na projektu o samom projektu, to
predstavlja dobro rešenje. Problem se javlja onog trenutka kada se nivo ključnih znanja o
projektu preseli iz sedišta investitora u sedište konsultantske kuće. Polako, ali sigurno, kod
loše organizovanog investitora, to je prvi znak i da će se stvarno mesto odlučivanja preseliti
u istom pravcu uz zadržavanje formalnog odlučivanja na starom mestu donošenja odluka.

55
Rešavajući poziciju konsultanta na projektu u jednom od prvih akata iz ove oblasti u bivšoj
Jugoslaviji "Opšti uslovi za obavljanje investicionih usluga" (izdanje Koprojekta iz
Zagreba), autori su definisali dva osnovna modela pružanja konsalting usluga:
1. organizacija izvođenja investicije (organizacioni konsalting);
2. investiciono savetovanje (konsalting).

Interesantno je uočiti da se u popisu poslova koji se vrše u okviru organizacionog

konsaltinga nalaze svi poslovi od pribavljanja lokacije, otkupa zemljišta, preko predradnji za
predaju zemljišta izvođaču, do izrade dinamičkih planova realizacije radova i stručnog
nadzora, ali se ne nalazi izrada tehničke dokumentacije, odnosno projektovanje. Sa druge
strane, u okviru poslova definisanih za investiciono savetovanje nalaze se svi stručni
poslovi, od izrade investicionih studija, organizacije ili neposrednog izvršavanja istražnih
radova, preko rukovođenja i izrade tehničke dokumentacije, odnosno projektovanja, do
formiranja tendera i stručno-tehničkog zastupanja investitora, ali se ne nalazi vršenje usluga
stručnog nadzora na gradilištu. Zašto su autori baš tako uradili podelu poslova iz oblasti
konsaltinga nije napisano (vidi Vukmir, B. "Opšti uslovi za ugovore o izvođenju
investicionih radova - međunarodni", Zagreb 1980, str. 15 - 37). Međutim, može se
zaključiti da su želeli da formiraju i održe ravnotežu na mogućem projektu i da time
omoguće investitoru da ima monopol nad svim ključnim znanjima o projektu. Investitoru je
prepušteno da se, pored angažovane konsultantske kuće na vršenju usluga investicionog
konsaltinga sam angažuje na organizacionom konsaltingu, ili da za tu vrstu usluga angažuje
drugu konsultantsku firmu. U svakom slučaju ostavljen mu je veliki manevarski prostor da,
dobrom organizaciom posla i usmeravanjem informacija, za sebe zadrži potpun uvid u
investiciju i pravo stvarnog odlučivanja o svakom bitnom problemu na projektu.

Ne treba zanemariti ni član (isti izvor) u kojem se delimično iznosi stav da proces
preuzimanja dokumentacije za investitora ne može da vrši onaj koji je tu dokumentaciju
uradio.

Izbor modela prużanja konsultantskih usluga deo je opšte ugovorne strategije koju investitor
primenjuje u realizaciji projekta. Drugim rečima, zavisno od toga da li se investitor
opredelio da u većoj meri paralelizuje projektovanje i izvođenje objedinjavajući u jednom
učesniku ove poslove, ili, pak, da sekvencijalno obavi projektovanje, a potom ugovori
izvođenje radova, varira obim i značaj uloge konsultanta. Opširnije o primeni osnovnih
ugovornih strategija za realizaciju projekta dato je u poglavlju VI (Faza ugovaranja).
Zavisno od odabrane ugovorne strategije, investitoru su obično na raspolaganju i razne
podvarijante tipskih tekstova ugovora koje może da forsira prilikom angażovanja
konsultanta. Profesionalna udrużenja inżenjera (npr. FIDIC) i veći investitori (npr.
Ujedinjene Nacije), svako sa svog aspekta, publikuju preporučene tekstove ugovora i
procedura za angażovanje konsultanata, štiteći svoje interese i/ili standardizujući upravljanje
sopstvenim projektima. Ovi tipski ugovori i procedure za angażovanje konsultanata u stvari
predstavljaju praktične modele koje investitori mogu da primenjuju upraksi.

Primer 1: Podela prema Vodiču ujedinjenih nacija -

Ekonomska komisija za Evropu (ECE)
U ovom Vodiču se koristi termin "konsalting inženjering" koji isključivo podrazumeva
intelektualne usluge, bilo da se radi o uslugama u svim fazama realizacije projekta ili samo

56
u jednoj fazi (na primer projektovanju). Takođe se koristi i termin tehnička pomoć koji
podrazumeva usluge pri prenosu tehnologije, održavanju i pomoć pri popravkama.

Pozicija konsalting inženjera u odnosu na naručioca određena je prilazom pružanju usluga

prema projektu koji je u pitanju. Usvojene su četiri glavne metode (modela) pristupa
pružanju konsultantskih usluga:
1. konvencionalni pristup (Conventional);
2. korišćenje stručnjaka investitora (In - House);
3. upravljanje projektom (Project Management);
4. ključ u ruke (Turn - Key).

Konvencionalni pristup

Konvencionalni pristup podrazumeva da investitor preuzima ukupnu odgovornost za

realizaciju projekta, ostavljajući konsultantu obavljanje profesionalnih usluga kao što su
razrada planova i specifikacija, priprema tender dokumentacije, analiza troškova, zastupanje
interesa investitora pri davanju ponuda ili kod pregovora i izbora izvođača i nadzor nad
izgradnjom objekta. Prema tome, konsultant služi kao profesionalni savetnik i opunomoćeni
predstavnik za pripremu i nadzor, ali i kao kvazi arbitar u sporovima između naručioca i
izvođača, odnosno isporučioca opreme. Ovi odnosi su slično opisani i u dokumentu FIDIC-a
- Međunarodni uslovi ugovora za građevinske radove i Vodiču za pružanje konsalting
usluga.

Konsultant se bira na osnovu kvalifikacija. Plaćanje usluge konsultanta se najčešće utvrđuje

po satu angažovanja plus troškovi koji se priznaju, ili preko procenta od ukupnih troškova
na projektu. U slučaju kada je obim posla i plan rada jasno utvrđen plaćanje se reguliše u
vidu paušalnog iznosa.

Međunarodna pravna i finansijska udruženja najčešće daju prednost ovoj metodi, odnosno
konvencionalnom pristupu, i to zbog sledećih prednosti:
- konsultant u stručnom pogledu nastupa potpuno nezavisno i bez ikakvih
finansijskih interesa u izgradnji, proizvodnji i nabavci materijala, osiguravajući na
taj način u potunosti slobodu od bilo kakvih sukoba interesa;
- dokumentacija je uglavnom završena pre nego što se zaključi ugovor o građenju, te
se na taj način smanjuje rizik koji se javlja zbog nepredviđenih problema u toku
realizacije projekta;
- jasno su utvrđeni odnosi između investitora, konsultanta i izvođača;
- obim građevinskih radova je tačno utvrđen;
- učešće investitora je vrlo fleksibilno u razvoju projekta i obezbeđuje mu potpunost
informacija i samostalno odlučivanje;
- ovaj pristup uglavnom odgovara zakonskoj regulativi za javne radove u mnogim
područjima, i
- finansijska obaveza je prethodno utvrđena.

57
Konvencionalni pristup se primenjuje kod većine projekata (od srednjih do komplikovanih).
Iako se ovom metodom konsultantu poverava obavljanje najvećeg dela poslova, investitor
sebi po pravilu zadržava obavljanje manjeg, ali vrlo značajnog dela poslova na planiranju,
kontroli i koordinaciji, jer je upravo neuspešno obavljanje ovih poslova realno moguć razlog
neuspeha investicije. Zbog toga što investitori često nisu u pogledu stručnog kadra
kvalifikovani za obavljanje ovih poslova, razvijena je treća metoda koja se naziva
"upravljanje projektom".

Metoda koja se zasniva na konvencionalnom pristupu uglavnom nema efekta kada je u

pitanju izgradnja projekta po fazama, pri čemu se projektna dokumentacija završava u toku
izgradnje, jer njena striktna primena u tom slučaju zahteva znatno više vremena nego kod
drugih metoda. Primena ove metode podrazumeva, takođe, da je glavni izvođač sposoban da
preuzme odgovornost za podizvođače.

Korišćenje stručnjaka investitora

Ova metoda se kod nekih autora definiše i kao metoda limitiranog konsaltinga, jer se
generalno u punoj primeni svodi na minimalno korišćenje usluga nezavisnih konsultanata sa
jedne strane i maksimalno angažovanje stručnjaka investitora sa druge. Ona konretno
podrazumeva da stručnjaci investitora obavljaju rukovođenje projektom, propisuju
metodologiju izrade i sadržaj ponude, pa čak i proceduru izgradnje, dok je uloga konsultanta
ograničena na pomoć u specifičnim aspektima projekta za koje nisu osposobljeni
investitorovi stručnjaci.

Prednost ove metode je što se njenom primenom minimizira mogućnost spoljnog sukoba
interesa. Pri tome investitor ima mogućnost da održi kontinuitet angažovanja tima čiji se
članovi bolje upoznaju, pa samim tim kompaktnije i kvalitetnije dejstvuju. Kada je tim
investitora u pitanju, tu se sa druge strane mora istaći i zahtev za uspostavljanjem ravnoteže
između broja članova tima i obima posla. Investitor, istovremeno, u takvoj situaciji
preuzima odgovornost za kadrove, razvoj i održavanje odgovarajućeg broja stručnjaka koji
će moći da rade na projektu.

Jedna od osnovnih prednosti ove metode je i to što se vrlo jednostavno i lako već formiran i
uigran tim prilagođava tzv. "Fast - Track" izgradnji (brza izgradnja uz paralelizaciju
projektovanja i izvođenja), dok je njena optimalna primena onda kada investitor ima
perspektivu angažovanja ovakvog tima, odnosno konstantan obim investicionog posla.

Upravljanje projektom

Metoda "upravljanja projektom" podrazumeva angažovanje konsultantske firme ili više

firmi od strane investitora za izvršavanje sledećih aktivnosti u okviru realizacije projekta:
- planiranje realizacije projekta;
- projektovanje i/ili upravljanje izradom projektne dokumentacije;
- nabavke i licitacije,
- upravljanje izgradnjom i sl.

Konsalting firma u ovom slučaju predstavlja investitorov izvršni organ u svim aspektima
projekta i upravljanja realizacijom radova, s' tim što ona sama ne izvodi radove. To znači da

58
se usluge ograničavaju samo na stručne usluge. Firme koje se bave "upravljanjem
projektom" pripremaju i razmatraju ugovore i sve bitne stvari koje se odnose na proces
građenja objekta. Pri tome te firme nastupaju kao predstavnici investitora, što je i razlika u
odnosu na metodu "ključ u ruke" gde nastupaju kao predstavnici izvođača. Česti su
slučajevi, naročito prilikom realizacije kompleksnih projekata, da se jedna konsultantska
firma angažuje na izradi projektne dokumentacije, druga na pružanju usluga iz oblasti
upravljanja izgradnjom i vršenju nadzora, a treća na sveukupnom upravljanju projektom. U
takvoj situaciji firma koja osigurava izradu projektne dokumentacije obično nije uključena u
izvođenje projekta.

Osnovne prednosti ove metode su:

- angažovanje investitora je vrlo fleksibilno, pri čemu on kao deo tima za upravljanje
projektom može sarađivati direktnije i bliže u fazi izvođenja radova;
- u svim fazama se prihvataju iskusni stručni saveti;
- firma ili firme koje pružaju stručne usluge u upravljanju projektom se ne
sukobljavaju u interesima koji bi proizašli iz finansijksih interesa u izboru opreme,
materijala ili građevinskih radova;
- olakšava se izgradnja u etapama (Fast-Track), time da se dozvoljava planiranje i
održavanje kratkih rokova izgradnje;
- postoji mogućnost da se svi ugovori za nabavku i izgradnju formiraju na osnovu
rezultata sprovedenog licitacionog postupka baziranog na kompletnim
specifikacijama;
- efektivna kontrola cena je olakšana, jer se ugovori zaključuju na bazi licitacije, pa
se ponude mogu upoređivati;
- svako odstupanje od planiranih ili procenjenih troškova se može vrlo rano pronaći i
ispraviti u saradnji sa investitorom;
- olakšano je angažovanje malih ili lokalnih izvođača.

Jedan od osnovnih problema sa kojima se suočava investitor tokom primene ove metode je
taj što konsalting firma koja upravlja projektom ne može dati garancije za rad postrojenja ili
procesa koji se odvijaju u postrojenju. Ona jedino može dati garancije za sisteme ili procese
koje je projektovala. Optimalna primena ove metode je na izgradnji kompleksnih projekata
koji zahtevaju čvrst program rada, odnosno kod onih projekta kod kojih je koordinacija
aktivnosti od presudnog značaja.

Ključ u ruke

Metoda "ključ u ruke" podrazumeva ugovor sa jednom firmom za projektovanje i izgradnju

kompletnog projekta, pri čemu konsultant može imati dvojaku ulogu, tj. on može biti
angažovan od strane investitora da štiti njegove interese na projektu ili od strane izvođača.
U ovom drugom slučaju konsultant može da nastupa ili kao savetnik izvođača ili kao deo
konzorcijuma koji izvodi radove. Prednost ove metode je što se angažuje minimalan broj
osoblja investitora i što izgradnja može da počne pre nego što je gotova kompletna
projektna dokumentacija. Odgovornost prema investitoru definiše se samo jednim
ugovorom. Stručne usluge u pogledu izrade projektne dokumentacije su deo aktivnosti u
sistemu "Turn Key", i nisu u operativnoj nadležnosti investitora. Optimalna primena je kod

59
malih i/ili jednostavnih (standardnih) projekata, kao i kod projekata kod kojih definisanje
krajnje cene zavisi od više faktora. Program i preliminarne specifikacije koje se koriste na
licitaciji moraju biti dovoljno kompletni da bi se apsolutno osigurao kvalitet i sadržaj
projekta. U slučaju da neka firma nije izabrana putem licitacije, cena ili gornja granica cena
se ne utvrđuje pre studioznog sagledavanja obima posla.

Primer 2: Principi prużanja usluga konsultanta u oblasti projektovanja i

nadzora nad izgradnjom prema FIDIC-u
Principi prużanja usluga konsultanta (u terminu FIDIC-a: Savetodavnog inzenjera) za
projektovanje i nadzor nad izgradnjom definisane su u Međunarodnom modelu ugovora
između Klijenta i Savetodavnog inżenjera, izdatom od organizacije FIDIC (International
Model Form of Agreement and International General Rules for Agreement Between Client
& Consulting Engineer for Design and Supervision of Construction Works). Pored
projektovanja i nadzora u fazi izgradnje, Savetodavni inżenjer może biti angażovan i za
druge poslove, kada se primenjuju drugi modeli ugovora.

Sam spisak usluga koje pruża Savetodavni inżenjer nije definisan modelom, već se sugeriše
da se usluge iskażu u posebnom prilogu ugovora, koji se naziva Terms of Reference. Prema
iskustvima iz prakse, obim posla konsultanta na projektovanju może da obuhvati neke ili
sve od sledećih osnovnih poslova:

- izradu nacrta teksta ugovora o projektovanju;

- izradu varijantnih idejnih i planskih rešenja i izradu idejnog projekta na osnovu

tehničkog zadatka investitora;

- formulisanje tehničkog zadatka u ime investitora;

- izradu makete objekta, perspektiva, enterijerskih crteża i drugih formi prezentacije;

- izradu glavnog projekta sa svim izvedenim nacrtima i pregledima (predmeti,

predračuni, spisak opreme, mrežni plan radova i druge usluge upravljanja u fazi izrade
projektne dokumentacije);

- stručne usluge u fazi odobravanja projektne dokumentacije kod lokalnih autoriteta i

kontakte sa lokalnim slużbama;

- analizu i predlog korišćenja građevinskih materijala i ugrađene opreme;

- projektni nadzor i izradu projekta izvedenog stanja na objektu, itd.

Nadzor u toku izgradnje, opet na osnovu praktičnih iskustava, może da obuhvati:

- stručno sagledavanje obima i vrednosti radova;

- planiranje, koordinaciju i kontrolu realizacije radova na gradilištu;

- izradu teksta tendera i utvrđivanje uslova za raspisivanje međunarodne ili lokalne

licitacije;

60
- utvrđivanje teksta upita za prikupljanje ponuda zainteresovanih ponuđača kod
neposredne pogodbe;

- organizovanje i održavanje međunarodne ili lokalne licitacije za izbor najpovoljnijeg

izvođača radova i isporučioca namenske opreme;

- izradu teksta nacrta ugovora o građenju, sa svim prilozima; pomoć pri zaključenju
ugovora o građenju sa izvođačem i isporučiocem namenske opreme;

- izradu teksta nacrta ugovora o montaži namenske opreme i pomoć pri zaključenju;

- tehničke usluge inżenjerskog i projektnog nadzora;

- usluge kontrole kvaliteta izvedenih radova i isporučenih materijala i opreme;

- organizaciju obuke osoblja investitora za korišćenje sistema u objektu;

- organizaciju informacionog sistema i ostale specifične usluge upravljanja projektom;

- ugovorno opslużivanje investitora u fazi garantne eksploatacije objekta;

- administraciju ugovora, organizaciju sastanaka i vođenje prepiske, itd.

Implementacija FIDIC-ovog modela o prużanju konsultantskih usluga u praksi ima veoma

mnogo, jer u osnovnom modelu nisu navedeni svi detalji koji regulišu odnos Klijenta i
Savetodavnog inżenjera. I pored adaptacije i praktičnog prilagođavanja, postoji nekoliko
odredbi koje karakterišu "duh" FIDIC-ovog pristupa prużanju konsultantskih usluga, čineći
ga prepoznatljivim modelom. U nastavku navodimo osnovne odlike ovog modela, koje
potiču iz publikovanog tipskog formulara, ali su i posledica primera koje su autori
sagledavali tokom praktičnog rada.

U vršenju svojih obaveza Savetodavni inżenjer je dužan da radi savesno, uz primenu svih
svojih znanja i radnih iskustava, da bi po pravilima struke i poslovne etike, na najbolji
način, svuda, u svako vreme i u svakom pogledu zaštitio i doprineo interesima Klijenta. Za
neka posebno specifična područja stručnosti, Savetodavni inženjer, uz prethodnu saglasnost
Klijenta, može o svom trošku koristiti i usluge stručnjaka sa strane, pojedinaca ili
specijalizovanih firmi, pri čemu u potpunosti odgovara za njihov rad. Savetodani inženjer,
njegovo osoblje, kao i sa strane najmljeni stručnjaci u izvršavanju zadataka, dužni su da
poznaju i pridržavaju se propisa u zemlji Klijenta.

U toku izvršenja obaveza iz ugovora, Savetodavni inženjer i njegovo osoblje, osim nagrada
za svoj učinak po ugovoru, ne mogu imati nikakvih drugih koristi po ovome osnovu, kao na
primer: od trgovačke provizije, od popusta u ceni, pri nabavkama, od zaključenih ugovora,
od nagrada za davanje posla kooperantima i (ili) isporučiocima građevinskog materijala,
namenske i druge opreme i inventara, licenci i know-how tehnologija. Ova odredba ima za
cilj da podstakne apsolutnu profesionalnost i nepotkupljivost Savetodavnog inżenjera, što
je u praksi realno teško u potpunosti ostvariti.

Savetodavni inženjer je, po pravilu, dužan da proveri ispravnost, potpunost i stručnu

opravdanost svih planova, skica, šema, pregleda, pismenih podnesaka, laboratorijskih i

61
drugih analiza, koje je sam izradio ili koje Klijentu podnose izvođač radova, njegovi
kooperanti, isporučiocu građevinskog materijala i namenske i druge opreme i druga lica u
vezi sa građenjem objekta. Njegova savetodavna uloga, po FIDIC-u, ima ambiciju da
obuhvati potpuno preuzimanje stručnih poslova, omogućavajući investitoru da se bavi samo
vrhunskim finansijskim planiranjem i kontrolom. Pri tome je Savetodavni inženjer dužan da
o svemu bitnom što se događa u okviru njegovih ugovornih nadleżnosti, kao i o toku i
eventualnim problemima u vezi sa ispunjenjem ugovornih obaveza, uredno obaveštava
Klijenta pismeno, putem odgovarajućih izveštaja sa obrazloženjem i usmeno, u
svakodnevnim susretima. Savetodavni inženjer pritom predlaże odgovarajuće stručne
mere, ako su potrebne za otklanjanje nedostataka i unapređenje toka poslova. Ako ga
Klijent u tom pogledu ovlasti, Savetodavni inženjer izdaje i sve neophodne isprave i potvrde
o kvalitetu i obimu izvršenog posla na pripremi i izvođenju radova na gradilištu ostalim
učesnicima, radi naplate potraživanja kod Klijenta. Time mu se daju i značajna finansijska
prava i obaveze.

Savetodavni inženjer stiče autorsko pravo na svim izrađenim projektima, šemama,

skicama, planovima, predmeru i predračunu i drugim dokumentima. Klijent ovu
dokumentaciju može neograničeno koristiti samo za izgradnju predmetnog objekta i to pod
uslovom da projektovanje i/ili nadzor nad izvođenjem tih i dodatnih radova bude poveren
isključivo Savetodavnom inženjeru. U protivnom, Klijent je obavezan da isplati
Savetodavnom inženjeru primerenu tržišnu naknadu za korišćenje ove dokumentacije na
drugom projektu.

Prilikom vršenja svojih dużnosti Savetodavni inżenjer ima limitiranu odgovornost. On po

osnovnom modelu ugovora odgovara samo za neposredne, a ne i za posledične štete i
nedostatke, koji su nastali zbog grubljih profesionalnih grešaka i propusta u radu njega
samog, njegovog osoblja i od njega najmljenih stručnjaka. U tom slučaju odgovornost
Savetodavnog inženjera se ograničava samo na pokriće troškova za otklanjanje time nastalih
šteta i (ili) nedostataka na radovima, isporučenoj opremi ili građevinskom materijalu.
Naknada posledičnih posrednih šteta (neostvarena proizvodnja, izmakla dobit, šteta kod
trećih lica i dr.) u ovom slučaju je isključena. Savetodavni inženjer, po pravilu, ne snosi
odgovornost za radove, koje on nije projektovao ili, ako projekat nije rađen pod njegovim
nadzorom, za radove koji nisu izvođeni pod njegovim nadzorom, kao ni za radove ili
isporuku opreme za koju odgovornost snosi isključivo izvođač ili isporučilac. Isto tako,
Savetodavni inženjer ne snosi odgovornost za štete ili nedostatke na radovima ili
isporukama materijalnih dobara, koji nisu izvedeni ili isporučeni po odredbama projekta i
(ili) stručnim uputstvima Savetodavnog inženjera.

Savetodavni inženjer je dužan da čuva savesno sve tehničke, tehnološke i poslovne tajne,
koje su sadržane u projektnoj dokumentaciji kojom se on i njegovi saradnici služe u radu ili
do kojih su došli u službenom odnosu u poslu. Ova obaveza tajnosti rada Savetodavnog
inženjera je obično trajna; ona ne prestaje sa okončanjem zadataka po ugovoru.

U ulozi nadzornog inženjera na gradilištu, a uz prethodno pribavljenu saglasnost Klijenta,

Savetodavni inženjer, po pravilu, ima pravo da utiče na obim i cenu radova. On obično
może:

- ako je to neophodno i korisno za Klijenta, da predlaże i vrši određene manje izmene u

projektu;

62
- da vrši neznatne i manje izmene u ceni radova, koristeći se tehničkom logikom i
profesionalnim pravilima;

- da izvođaču i njegovim kooperantima daje neophodna stručna uputstva za rad, koja

mogu prouzrokovati povećanje ili smanjenje obima radova i troškova u odnosu na
vrednost i količine po ugovoru o građenju.

Savetodavni inženjer obično ima pravo, u hitnim slučajevima i radi izbegavanja havarija ili
šteta na gradilištu i u zaštiti interesa Klijenta i pre dobijanja njegove saglasnosti, da izda
nalog za izvođenje manjih dodatnih i/ili potrebnih zaštitnih radova (klizanje terena,
podzemne vode i sl.). O svemu tome, Savetodavni inženjer je dužan najhitnije pismeno i sa
potrebnim obrazloženjima postupka, da obavesti Klijenta navodeći i obim dodatnih radova i
verovatan iznos troškova.

Klijent je, sa svoje strane, obavezan da besplatno stavi Savetodavnom inżenjeru na

raspolaganje svu postojeću projektnu dokumentaciju, kao i da obezbedi pristup drugim
izvorima podataka, koji su u neposrednoj vezi sa izgradnjom projektovanog objekta. Pored
toga, obaveza Klijenta je često da obezbedi ostale uslove za rad: vize, dozvole, carinske
povlastice, mogućnost raspolaganja novčanim iznosima i sopstvenom uvezenom opremom.
Nije retko da se u prilogu ugovora navede i spisak razne opreme i usluga koje je Klijent
dużan da stavi na raspolaganje u određenom roku za potrebe obavljanja posla (smeštaj,
nameštaj, vozila i slično). Najvażnija obaveza Klijenta je, naravno, da plaća usluge prema
ugovorenim iznosima i dinamici.

Uz odgovarajuće stručno obrazloženje ili bez njega, Klijent može umanjiti, privremeno
odložiti ili prekinuti dalje vršenje usluga Savetodavnog inženjera; ovo odlaganje ili
ukidanje mora biti pismeno najavljeno najkasnije 45 dana pre roka njegovog nastupanja. Po
prijemu prethodnog obaveštenja, Savetodavni inženjer je dužan da preduzme sve neophodne
mere za smanjenje intenziteta ili obustavljanje daljeg vršenja usluga, u cilju odgovarajućeg
razumnog smanjenja troškova i zaštite interesa Klijenta. U slučaju prevremenog prekida
ugovora, Klijent je dužan da isplati ostvarenu ugovorenu naknadu Savetodavnom inženjeru
bez pripadajućih mu troškova poslovanja koji nisu nastali, kao i realno obeštećenje za
nastale troškove zbog prevremenog raskida ugovora. Savetodavni inżenjer, sa svoje strane,
ima pravo da raskine ugovor jedino ukoliko u roku od 30 dana nije primio overen iznos za
plaćanje usluga, pri čemu je prethodno morao pismeno da urgira ostavljajući rok od 30 dana
Klijentu da izmiri svoje obaveze, ili ako je Klijent permanentno odlagao vršenje usluga duże
od šest meseci.

Ugovor može biti prevremeno raskinut i ako nastupi stečaj ugovornih strana, grubo kršenje
ugovornih obaveza ili neki od događaja ili okolnosti više sile.

Ugovorom se definiše pismena forma kao osnova za izmenu ugovora, vażeće pravo u
slučaju spora, zvanični jezik i adrese za korespondenciju i komunikaciju.

63
2.5.5 Zaključna reč o funkciji konsultanta
Iz prezentiranih analiza može se zaključiti da je konsultantska funkcija vezana, pre svega, za
davanje intelektualnih usluga investitoru i/ili izvođaču i to putem saveta, konsultacija,
nezavisnih stručnih analiza i usluga koje zahtevaju visoku stručnost i iskustvo, nestandardnu
opremu, visoku profesionalnost i nepristrasnost.

Ovako shvaćena uloga konsultanta ne definiše precizno trenutak angažovanja konsultanta u

toku realizacije projekta, ali sugeriše da to bude u onim fazama kada se donose ključne
odluke i kada njegovo angažovanje može biti od velike koristi. Takve situacije su naročito
brojne na početku realizacije projekta, kada se donosi odluka o obimu i načinu realizacije
investicije. U toj fazi se konsultant može angažovati da uradi određena predinvesticiona
istraživanja, istraži tržište po određenom parametru i dostavi svoje mišljenje o tome,
predloži tehnologiju proizvodnje koja će se primeniti u izgrađenom objektu, pripremi
projektne zadatke za projektanta i slično.

Nije uobičajeno ni preporučljivo, mada nije nemoguće, da konsultant radi izradu celokupne
projektne dokumentacije. Ta funkcija je posebno definisana i objašnjena u svim svetskim
vodičima i priručnicima za investicionu izrgadnju. Uloga konsultanta u fazi projektovanja
posebno može da bude aktuelna kada se rešavaju veoma specifični tehnički problemi, a
posebno je treba istaći u trenutku revizije i primopredaje projektne dokumentacije, kada
konsultant može mnogo da doprinese u ocenjivanju kvaliteta i kompletnosti urađenog posla.

U fazi ugovaranja preporučljivo je angažovanje konsultanta koji će pripremiti opšte i

posebne uslove za ugovaranje, formirati delove tenderske dokumentacije, analizirati i
vrednovati predložene rokove i cene ponuđača i dati svoje mišljenje o najpovoljnijem
izvođaču. U okviru pripreme posla konsultant može da definiše i formira informacioni
sistem projekta, pomogne u nabavci računarske i ostale opreme i pruži određene usluge
obrade podataka u toku realizacije projekta.

U fazi izvođenja uloga konsultanta treba da bude pretežno kontrolnog karaktera, sa ciljem
da se pravovremeno uoče odstupanja i preduzmu korektivne mere. Ukoliko mu se to poveri,
konsultant može da se brine o planiranju rada i koordinaciji učesnika, pripremi odluka u
slučaju spornih situacija, kontroli troškova i slično. Ni jednim svetskim propisom ne
predviđa se da konsultant konkretno izvodi ugovorene radove, jer to spada u funkciju
izvođača odnosno podizvođača.

Pri kraju realizacije projekta konsultant se može angažovati za pružanje stručne pomoći u
postupku primopredaje objekta, dokaza kapaciteta opreme, obuke osoblja i konačnog
obračuna, kao i za nadzor nad funkcionisanjem objekta u toku probne eksploatacije.

Konsultanti se u svetu okupljaju oko svojih profesionalnih organizacija (npr. u Engleskoj je

to Association of Consulting Engineers). Statutima tih organizacija uglavnom nije
predviđeno da konsultanti oglašavaju svoje usluge, već u kontakt sa potencijalnim
investitorom stupaju preko internih konkursa, poziva ili putem direktnog kontakta. Svoje

64
usluge konsultanti naplaćuju uglavnom preko unapred definisanog procenta u odnosu na
veličinu investicije, ostvarene dobiti ili vrednosti dela projekta za koji su angažovani.

O trenutku i dužini angažovanja konsultanta odlučuje onaj ko ga je angažovao, a osnovno

načelo koje se primenjuje u njegovom radu je načelo profesionalnosti (pridržavanje zakona
struke) i nepristrasnosti (zaštita interesa projekta, a ne investitora ili izvođača). U slučaju
nepoštovanja ovih načela konsultant, pored zakonskih, snosi i po njega mnogo dugoročnije
sankcije: trpi moralnu osudu stručne javnosti, uskraćuje mu se članstvo u profesionalnim
udruženjima i mogućnost da bude angažovan na budućim projektima. Zbog toga se u svetu
konsultanti po pravilu regrutuju od najstručnijih kadrova koji su izuzetno dobro plaćeni,
čime se obezbeđuje njihova neutralnost u procesu investicione izgradnje. Ugled
konsultantske kuće dugo se stiče i gradi, a lako gubi, pa su u ozbiljnim tržišnim privredama
relativno retki slučajevi kršenja profesionalne etike i pristrasnost u obavljanju
konsultantskih usluga.

65