Medicinski fakultet

Novi sad

SEMINARSKI RAD

PROCENA RIZIKA RADNOG MESTA U RUDARSTVU

SADRŽAJ:

1. UVOD ...................................................................................................................................... 1
2. ZAKONSKA REGULATIVA ................................................................................................ 2
2.1. PRAVA I OBAVEZE ZAPOSLENIH ............................................................................. 2
2.2. OBAVEZE I ODGOVORNOST POSLODAVCA.......................................................... 3
2.3. PROCENA PROFESIONALNOG RIZIKA .................................................................... 4
3. CILJ RADA ............................................................................................................................. 5
4. PROCENA RIZIKA NA RADNOM MESTU I U RADNOJ OKOLINI ............................... 5
4.1. METODOLOGIJA ZA PROCENU RIZIKA .................................................................. 6
5. KARAKTERISTIKE RADA U RUDARSTVU ................................................................... 12
5.1. POVRŠINSKI OTKOP – POVRŠINSKA EKSPLOATACIJA .................................... 13
5.2. PODZEMNI (JAMSKI OTKOP) – PODZEMNA EKSPLOATACIJA ........................ 14
5.3. DOBIJANJE (EKSPLOATACIJA) NAFTE, PRIRODNOG GASA I VODE .............. 15
6. RADNO MESTO PUKOVAOCA GRAĐEVINSKIH MAŠINA U RUDARSTVU ........... 16
7. ZAKLJUČAK ........................................................................................................................ 18
LITERATURA: ............................................................................................................................ 20
 1. UVOD

Uslovi rada u rudarstvu direktno su uslovljeni izlaganju velikom broju različitih štetnih noksi,
kako fizičke prirode, tako i hemijskim štetnostima kao i profesionalnoj izloženosti teškim
metalima pre svega olovu. Morbiditet radnika je jedan od najvažnijih pokazatelja zdravstvenog
stanja populacije. Sa aspekta Medicine rada, radi izučavanja eventualnih uticaja uslova rada i
radnog procesa na učestalost i strukturu morbiditeta, potrebno je poznavati uslove na radnom
mestu, profesionalne štetnosti, njihov intenzitet, dužinu izloženosti i ukupan radni staž
zaposlenog (1).

Medicina rada posebnu pažnju posvećuje profesionalnim bolestima i bolestima u vezi s radom.
Profesionalne bolesti, opisane u Zakonu o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog
osiguranja, obuhvataju „bolesti koje su prouzrokovane dužim neposrednim uticajem procesa i
uslova rada na poslovima, odnosno radnim zadacima koje osiguranik obavlja“ pri čemu postoji
uzročno-posledična veza između obavljanja poslova i nastanka bolesti (2). Bolesti u vezi s
radom, prema definiciji Komiteta eksperata Svetske zdravstvene organizacije iz 1985. godine,
predstavljaju „veoma širok spektar bolesti koje su na neki način, ne uvek uzročno, povezane sa
zanimanjem ili uslovima rada, a čija je etiologija uvek multikauzalna“ (3).

Osnovna odlika bolesti u vezi s radom je to što u njihovoj etiopatogenezi, pored štetnih faktora
(radno opterećenje i profesionalne štetnosti), veliku ulogu igraju individualne osobine pojedinca
(starost, pol, rasa, genetski faktori, tip ličnosti), njihove navike (pušenje, konzumiranje alkohola,
ishrana, fizička aktivnost i sl.), odnosno da se mogu javiti, za razliku od profesionalnih oboljenja
i u opštoj populaciji, zbog čega je njihov broj veoma veliki (4). Svetska zdravstvena organizacija
posebno ističe tri grupe bolesti u vezi s radom: kardiovaskularne u koje svrstava i moždani udar,
hronične nespecifične bolesti disajnih organa i bolesti lokomotornog sistema (5).

Proučavanje i praćenje morbiditeta ima višestruki značaj, kako za pojedinca tako i za društvo u
celini. Rano otkrivanje zdravstvenih poremećaja omogućava pravovremeno lečenje i sprečavanje
nastanka pojave invaliditeta radnika, što je od velikog značaja kako za radnika, tako i za širu
društvenu zajednicu uopšte, kako sa zdravstvenog, tako i sa ekonomskog i socijalnog aspekta.
Statistički pokazatelji morbiditeta radno aktivnog stanovništva služe za ocenu njihovog
zdravstvenog stanja, ali i za ocenu nivoa kvaliteta zdravstvene službe koja pruža zdravstvenu
zaštitu toj kategoriji stanovništva. Saznanja o strukturi morbiditeta radnoaktivne populacije
primenjuju se u planiranju organizacije zdravstvene službe, njenih kadrova i opreme, u
planiranju i sprovođenju mera prevencije u smislu otklanjanja postojećih štetnosti ili njihovom
smanjivanju na dozvoljeni nivo i primenu mera sredstava kako ličnih tako i opštih zaštitnih
sredstava. Primenom ovih mera radi se na očuvanju zdravlja radnika, smanjuje se apsentizam, a
povećava produktivnost rada.

1
 2. ZAKONSKA REGULATIVA

Procena rizika na radnom mestu u našoj zemlji uvedena je usvajanjem Zakona o bezbednosti i
zdravlju na radu („Sl. Glasnik RS“, br. 101/2005 i 91/2015). Ovim zakonom uspostavljen je
sistem bezbednosti i zdravlja na radu. Zasniva se na pokretanju niza aktivnosti u više oblasti
delovanja koje se ne postižu samo primenom mera zaštite zaposlenih na radu, već i primenom
drugih mera, kao što su zdravstvena zaštita na radu, higijena na radu, uvođenje preventivnih
mera u svim fazama i oblicima rada, uspostavljanje odgovornosti poslodavca i osiguranja od
povreda na radu i profesionalnih oboljenja.

Uvođenje principa primene preventivnih mera je od suštinskog značaja i podrazumeva aktivno

preduzimanje svih mera u cilju otklanjanja rizika od mogućih povređivanja ili nastajanja
profesionalnih oboljenja, odnosno oboljenja u vezi sa radom (7).

Procena rizika je važna jer omogućava poslodavcu preduzimanje mera potrebnih za postizanje
bezbednosti i zaštite zdravlja zaposlenih. Preduzimanjem odgovarajućih preventivnih mera
verovatnoća pojave rizičnog događaja se može smanjiti do prihvatljivog nivoa. Izbor
preventivnih mera poslodvac utvrđuje polazeći od procenjenog rizika, utvrđenog prioriteta i
poštujući principe prevencije. Preventivne mere se primenjuju u svim fazama radnih procesa. To
obuhvata procese projektovanja, proizvodnje kao i korišćenja i održavanja sredstava za rad,
sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu i od opasnih materija.

Ako bi se zanemarila procena rizika i potencijalne opasnosti koje nose radna mesta na kojima
postoje povećani rizici, to bi direktno ugrozilo bezbednost i zdravlje radnika (7).

2.1. PRAVA I OBAVEZE ZAPOSLENIH

Zaposleni ima pravo i obavezu da se pre početka rada upozna sa merama bezbednosti i zdravlja
na radu na poslovima ili na radnom mestu na koje je određen, kao i da se osposobljava za
njihovo sprovođenje. Zaposleni ima pravo:

 da poslodavcu daje predloge, primedbe i obaveštenja o pitanjima bezbednosti i

zdravlja na radu
 da kontroliše svoje zdravlje prema rizicima radnog mesta, u skladu sa propisima o
zdravstvenoj zaštiti
 zaposleni koji radi na radnom mestu sa povećanim rizikom, ima pravo i obavezu da
obavi lekarski pregled na koji ga upućuje poslodavac

Zaposleni ima pravo da odbije da radi :

2
  ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene
propisane mere za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu na koje je rasporedjen, sve dok
se te mere ne obezbede
 ako nije upoznat sa svim vrstama opasnosti i štetnosti i merama za njihovo otklanjanje,
na poslovima ili na radnom mestu na koje ga je poslodavac rasporedio
 na sredstvu za rad na kojem nisu primenenje propisane mere za bezbednost i zdravlje na
radu

Zaposleni je dužan da primenjuje propisane mere za bezbedan rad, da namenski koristi sredstva
za rad i opasne materije , da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu i da sa
njima pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje kao i bezbednost i zdravlje
drugih lica.

2.2. OBAVEZE I ODGOVORNOST POSLODAVCA

Poslodavac je nosilac svih obaveza i odgovornosti u uspostavljanju bezbednih uslova rada i

zaštite zdravlja zaposlenih. U tom smislu opšta obaveza poslodavca je da zaposlenom obezbedi
rad na radnom mestu i u uslovima u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zaštite zdravlja,
odnosno da prilikom organizovanja rada i radnog procesa (pre početka rada i u toku rada)
primeni preventivne mere kao i da za njihovu primenu izdvoji potrebna finansijska sredstva. Pri
izvršavanju ove obaveze poslodavac je dužan da se pridržava osnovnih principa koji su sadržani
u međunarodnim aktima, pre svega u Opštoj direktivi EU i ugrađeni u član 12. Zakona a koji se
odnose na:

 izbegavanje rizika;
 procenu rizika koji se ne mogu izbeći;
 otklanjanje rizika na njihovom izvoru primenom savremenih tehničkih rešenja;
 prilagođavanje rada i radnog mesta zaposlenom, naročito u pogledu izbora opreme za rad
i metoda rada, kao i izbora tehnološkog postupka da bi se izbegla monotonija u radu i
smanjio njihov uticaj na zdravlje zaposlenog;
 zamenu opasnih tehnoloških procesa ili metoda rada bezopasnim ili manje opasnim;
 davanje prednosti kolektivnim nad pojedinačnim merama bezbednosti;
 odgovarajuće osposobljavanje za bezbedan rad i izdavanje uputstava za rad na bezbedan
način.

Navedeni principi predstavljaju osnovu za delovanje poslodavca pri čemu je njegova obaveza da
aktivnosti usmerava prevashodno na eliminisanje rizika ili svođenje na najniži mogući nivo. U
tom cilju poslodavac ima posebne obaveze u pogledu uređivanja prava i obaveza zaposlenih,
procene rizika, osposobljavanja radnika za bezbedan rad, ostvarivanja prava zaposlenih,
obavljanja stručnih poslova zaštite na radu, informisanja zaposlenih, stvaranja mogućnosti za

3
učešće zaposlenih i njihovih predstavnika i preduzimanja drugih preventivnih mera kako bi se
zaštitio fizički i psihički integritet radnika na radnom mestu. Prilagođavanje rada i radnog mesta
zaposlenom i zamena opasnih tehnoloških procesa i metoda rada bezopasnim ili manje opasnim
predstavljaju mere kojima se eliminiše ili smanjuje rizik.

2.3. PROCENA PROFESIONALNOG RIZIKA

Kad se govori o riziku na radu, podrazumeva se rizik koji se javlja na radnom mestu, koji
ugrožava život i zdravlje zaposlenog pri obavljanju poslova svog zanimanja (profesije), pa se
takav rizik definiše kao profesionalni rizik. Ovi rizici su različiti po vrsti i intenzitetu te je
neophodna identifikacija i određivanje stepena mogućeg uticaja na zaposlenog što se utvrđuje u
postupku procene profesionalnog rizika za svako radno mesto.

Činjenica je da se praktično ne mogu eliminisati svi faktori rizika, što znači da na svakom
radnom mestu postoji neki rizik, ali se on do određenog nivoa smatra prihvatljivim jer ne
ugrožava neposredno zdravlje zaposlenog. Procenjuje se preostali rizik, onaj koji poslodavac nije
mogao da izbegne niti da otkloni na njegovom izvoru te postoji opasnost i verovatnoća da ugrozi
zdravlje zaposlenog. U pitanju su radna mesta na kojima se (zbog prirode posla), i pored
preduzetih mera, rizik ne može otkloniti niti smanjiti (rad na visini, na otvorenom, pod vodom ili
zemljom), te je neophodno utvrditi pravo stanje, izvršiti analizu uticajnih faktora i proceniti koje
i kakve štetne posledice može da izazove i koje mere u svakom slučaju primeniti da bi se
zaposleni zaštitio.

Procena rizika predstavlja najznačajniju obavezu poslodavca. Vrši se pre početka rada, u toku
rada kao i u svakom slučaju kada zbog izmena uslova rada može doći do pojave novog rizika ili
promene stepena utvrđenog rizika. Procena rizika kao preventivna aktivnost značajna je zbog
toga što se vrši za svako radno mesto na osnovu opasnosti utvrđenih na radnom mestu i u radnoj
sredini i mogućeg uticaja na zaposlenog na tom radnom mestu.

Poslodavac je obavezan da donese poseban akt o proceni rizika u pisanoj formi koji sadrži
podatke o stvarno utvrđenom stanju (procesu rada, opasnostima i zaposlenima), procenjenom
riziku i predviđene mere zaštite. Aktom o proceni rizika, a na osnovu ocene službe medicine
rada, poslodavac je obavezan da odredi konkretne zdravstvene uslove koje mora da ispuni radnik
da bi mogao da obavlja određene poslove na radnom mestu. Procena rizika je stručan, složen i
odgovoran posao koji zahteva obrazovanje stručnog tima za procenu, izbor metodologije i
odgovarajućih metoda, kvalitetne i tačne podatke o uslovima rada i zaposlenom i dr. Zakon samo
načelno određuje da u utvrđivanju i proceni rizika kao i prilikom sastavljanja akta o proceni
rizika učestvuje služba medicine rada i da u pripremi akta o proceni rizika učestvuje lice
određeno da obavlja stručne poslove bezbednosti i zaštite zdravlja na radu. Bliži uslovi, način i

4
postupak procene rizika propisani su Pravilnikom o načinu i postupku procene rizika na radnom
mestu i u radnoj okolini.

3. CILJ RADA

Cilj rada je da se kroz prikaz rada i uslova na radu na radnom mestu Rukovaoc građevinskih
mašina koje se veoma često koriste za obavljanje različitih poslova u rudarstvu, ukaže na
prisutne opasnosti i štetnosti poreklom sa radnog mesta i iz radne okoline, te na mere prevencije.

4. PROCENA RIZIKA NA RADNOM MESTU I U RADNOJ OKOLINI

Rizik je kombinacija verovatnoće i posledice određenog opasnog događaja koji se odvija, a koji
može da dovede do nastanka: povreda, oboljenja ili oštećenja zdravlja. Procena rizika je
sveobuhvatni proces ocene važnosti rizika i odlučivanja da li se rizik može prihvatiti ili ne. Ovaj
proces podrazumeva sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu rada koji
mogu uzrokovati nastanak povrede na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja i utvrđivanje
mogućnosti, odnosno načina sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja rizika.

Procena rizika sastoji se od sledećih faza:

 utvrdivanje opasnih elemenata;

 identifikacija radnika (ili drugih osoba) izloženih rizicima tih opasnih elemenata;
 kvalitativna i kvantitativna procena ispoljenih rizika;
 ispitivanje mogućnosti da se rizik eliminiše (ispitivanje treba uraditi čak i kada rizik ne
može da se eliminiše);
 procena potreba da se donesu druge mere radi prevencije ili smanjenja rizika.

U vršenju procene koriste se pristupi zasnovani na sledećim principima:

 posmatranje okruženja na radnom mestu (na primer: pristup radnom mestu, stanje
podova, bezbednost mašina, prisustvo prašine, dima i gasova, temperatura, osvetljenje,
buka, itd);
 utvrđivanje svih poslova i zadataka koji se obavljaju na radnom mestu (kako bi svi bili
uzeti u obzir prilikom procene rizika);
 analiza poslova i zadataka koji se vrše na radnom mestu (procena rizika pri obavljanju
različitih zadataka);
 posmatranje rada (radi provere da se dobro primenjuju utvrđene/predviđene procedure i
da li ima drugih rizika);
 analiza radnih operacija (radi procene izlaganja raznim vrstama opasnosti);

5
  analiza spoljnih faktora koji utiču na radno mesto (na primer meteoroloških faktora kada
se rad obavlja na otvorenom);
 analiza psiholoških, socijalnih i fizičkih faktora koji mogu doprineti stresu na radnom
mestu i interakcije ovih i drugih faktora u kontekstu radne sredine i organizacije rada;
 traženje oblika organizacije rada koji će garantovati bezbednost radnika i očuvati
mehanizme zaštite (utvrditi da li su sistemi procene sposobni da uoče nove rizike koji se
mogu pojaviti prilikom korišdenja nove opreme i materijala i da posluže za aktueliziranje
informacija o postojećim).

Informacije se mogu prikupljati iz sledećih izvora:

 analiza stručnih aktivnosti u cilju predvidjanja eventualnih nesreća (uglavnom

kvantitativna procena rizika);
 konsultovanja i/ili saradnje sa radnicima i/ili njihovim predstavnicima; specifikacije ili
uputstva za upotrebu proizvodaca i snabdevača;
 dokumentacija i izveštaja stručnih ili specijalističkih udruženja za zaštitu na radu o
teorijskim i praktičnim informacijama o delatnosti koja se posmatra;
 revija, časopisa i baze podataka o zaštiti na radu;
 smernica raznih domaćih službi i instituta i nadležnih organa o zaštiti na radu;
 podataka o povredama i nesrećama (uključujući i podatke o opasnim situacijama -
incidentima), epidemioloske studije;
 uputstva za rad na radnom mestu, pravilnika i sl., u pisanoj formi;
 podataka o praćenju delovanja i merenju preduzetih i dopunskih mera;
 podataka zdravstvenih službi (anonimno);
 naučne i tehničke literature;
 normi definisanih od strane nadležnih nacionalnih ili evropskih institucija;
 minimalnih propisa u oblasti zaštite zdravlja i bezbednosti na radnom mestu, minimalnim
uslovima za zaštitu zdravlja i bezbednosti na radnom mestu.

4.1. METODOLOGIJA ZA PROCENU RIZIKA

Procena rizika je prevashodno empirijski proces donošenja inženjerskih odluka na osnovu znanja
i iskustva u cilju povišenja bezbednosti i zdravlja na radu koristeći izabrane i do sada poznate i
priznate metode. U svetu postoji veliki broj priznatih metoda za procenu rizika formiranih od
strane različitih udruženja i asocijacija. Nijedna metoda za procenu rizika ne propisuje izbor
preventivnih mera za smanjenje, otklanjanje ili sprečavanje rizika.

Pravilni izbor metode za procenu rizika omogućiće adekvatnu primenu mera, kojima bi se
ostvarilo bezbednije radno mesto i radna okolina i manja verovatnoća da će doći do
profesionalnih oboljenja i povreda zaposlenih.

6
U zavisnosti od kriterijuma za procenu rizika sve metode koje se primenjuju u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu možemo podeliti na:

 kvalitativne,
 polukvantitativne (kombinovane) i
 kvantitativne.

Kvantitativna procena rizika polazi od osnovnog obrasca:

Rizik = Verovatnoća događaja x Posledice događaja

pri čemu je potrebno da oba uticajna faktora (verovatnoća i posledice) budu iskazane kao brojne
vrednosti. U tom slučaju je i rezultujući rizik brojna vrednost odnosno rizik je potpuno
kvantifikovan. Uglavnom se verovatnoća događaja prestavlja kao njegova učestalost po jedinici
vremena ili aktivnost, dok su posledice predstavljene kao brojčani gubitak (finansijski, izgubljeni
radni dani i slično).

Kvalitativne metode za procenu rizika baziraju se na ličnom iskustvu i rasuđivanju učesnika u

timu za procenu rizika i/ili korišćenju raspoloživih kvalitativnih, nenumeričkih podataka. Ovakav
pristup ne zahteva podatke o prethodnim štetnim događajima, uzrocima i posledicama, ali
uslovljava da krajnji rezultat procene rizika bude opisno, kvalitativno iskazana veličina rizika
(npr. visoki rizik, umereni rizik, sl.).

Kvalitativni kriterijumi koriste reči retko, neverovatno, moguće, verovatno ili skoro sigurno kako
bi se opisala verovatnoća pojave neželjenog događaja i reči kao što su kobne, ozbiljne, male ili
zanemarljive kako bi se opisala veličina štete - posledice. U kvalitativnim metodama za procenu
rizika najčešće se koriste subjektivni kriterijumi, koji se mere u kvalitativnim skalama. Procena
je subjektivne prirode pa je zbog toga podložna greškama. U praksi se optimalno koriste
kvalitativne skale sa tri do sedam kvalitativna opisa, što zahteva izražen stručni pristup analizi
potencijalnih opasnosti/štetnosti. Metode sa manje od tri kvalitativna opisa za faktore rizika nisu
zanimljive, a sa više od sedam dovode do značajnih poteškoća subjektivnog karaktera, povezanih
sa nemogućnošću učesnika u timu za procenu rizika da dosta precizno prepozna kvalitativni opis
faktora rizika.

Kvantitaivna procena rizika predstavlja konačnu, tačnu brojnu vrednost rizika. Primeri za ovakvu
procenu u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu mogu biti vezani za procenu rizika od buke i
drugih fizičkih ili hemijskih štetnosti i slično gde je jasno određen nivo dozvoljenog izlaganja,
kao i povećanog izlaganja. Da bi se definisale verovatnoće i posledice kao brojne vrednosti
neophodno je sprovesti dublje analize, posedovati odgovarajuće statističke podatke o
akcidentima itd., što predstavlja suviše složen proces za masovniju primenu pa je u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu prioritet dat kvalitativnoj proceni rizika, dok se kvantitativna
primenjuje pre svega u slučajevima visikoh rizika.

7
Učesnici u timu za procenu rizika često koriste u radu matricu rizika za uspostavljanje logičke
povezanosti posledica i verovatnoće u procenjivanju rizika za prethodno identifikovane
opasnosti/štetnosti.

Matrica rizika (slika br.1.) se formira tako što se na x-osu nanose rangovi verovatnoće (korak 1),
a na y-osu rangovi posledica (korak 2). Kombinacija prethodno navedenih nivoa rangiranja daje
rang rizika (korak 3).

Slika br. 1: Formiranje matrice rizika

Tipične kvalitativne metode za procenu rizika predstavljene su sledećim matricama za procenu

rizika:

 matrica rizika 4x6 (MIL-STD-882C),

 matrica rizika 5x5 (AS/NZS 4360: 2004) i
 matrica rizika 3x3 (OHSAS standard).

U nacionalnim okvirima nema usvojene metodologije kojom se propisuje način procene

profesionalnih rizika. EU-SME (Small and Medium Enterprises) se bazira na podacima koje
daje poslodavac i pogodan je samo kao smernica poslodavcu. U Nemačkoj je u primeni
metodologija nemačkog stručnog udruženja BG (Die gewerblichen Berufsgenossenschaften).
U Sloveniji metodologija je propisama Pravilnikom o načinu izrade izjave o oceni rizika, a
metodologiju podnosi na usvajanje ministarstu institucija koja će vršiti procenu rizika. Najčešče
se citira metodologija Austrijske grupe prizvođača celuloze i papira pod nazivom AUVA
(Allgemeine Unfallversicherungsanstalt). Ovaj model deluje najkompletnije i relativno je

8
jednostavan za primenu. Prema ovoj metodi rizik se definiše množenjem težine neželjenih
efekata sa verovatnoćom nastanka oštećenja.

U Srbiji najčešće korišćena metoda je OHSAS. U preporukama za primenu OHSAS standarda

Evropske agencije za bezbednost i zdravlje na radu preporučuje se matrica 3x3, koja je prikazana
na tabeli br. 1.

Tabela br.1: Matrica procene rizika prema OHSAS-u

Matrica ima tri nivoa za kvalitativni opis verovatnoće (neverovatno, verovatno i veoma
verovatno), kao i za opis posledice (umerene, srednje i velike). Rizik takođe ima tri nivoa
izražena kvalitativnim opisom: mali, srednji i veliki.

Polukvantitativne (kombinovane) metode za procenu rizika imaju u praksi široku primenu, jer
često nije moguće proceniti verovatnoću nastanka neželjenog događaja (pogotovo za retke
događaje) i veličinu posledice (različite posledice za različite uslove). Procenjivanje i rangiranje
ovih veličina zasniva se na iskustvu i znanju učesnika u timu za procenu rizika.

Kvalitativne skale sa određenim brojem kvalitativnih opisa za verovatnoću i posledicu su osnov

za procenu mere rizika, koja se najčešće određuje kao proizvod nivoa rangiranja verovatnoće i

9
potencijalnih štetnih efekata. Svakoj određenoj kvantitativnoj meri rizika pridružuje se
kvalitativno tumačenje, odnosno kvalitativni opis i odgovarajući rang (8).

Zajedničko za sve polukvantitativne metode za procenu rizika je da za premeštanje kvalitativnih

u kvantitativne ocene pojedinih faktora rizika koriste pristup rangiranja. Svakom stepenu
kvalitativne ocene pridodajemo rang - neku uslovnu numeričku vrednost. Pristup rangiranjem se
odlikuje jednostavnošću, ali i nemogućnošću uočavanja neznatnih razlika ili nedostataka (9).

Izbor metode koja će se primeniti za procenu rizika nije ograničen ali je bitno ispuniti sve uslove
za praćenje realizacije procene. Za procenu rizika pretežno se koriste polukvantitativne
(kombinovane) metode.

Postoje tri pristupa procene rizika kod polukvantitativnih metoda i to:

 matrična metoda procene rizika (zasnovana je na kombinaciji formiranja matrica i

tabela),
 tabelarna metoda procene rizika (zasnovana je na formiranju tabela (obrazaca) od svih
elemenata za procenu rizika, kao i samog rizika) i
 grafička metoda procene rizika.

Matrica rizika predstavlja kvalitativnu metodu. Ukoliko se preciznije odrede podaci, koji se
koriste u njoj, može predstavljati polukvantitativnu metodu. Elementi za procenu rizika kao i
sam rizik izraženi su nivoima, numeričkim vrednostima, kvalitativnim opisom i kvantitativnim
rangiranjem.

Procena rizika po Kinney metodi

Prema metodi Kinney rizik se računa, korišćenjem obrasca

R=VxUxP

kao proizvod sledećih faktora rizika:

 verovatnoće povređivanja/oboljenja (V),

 učestalosti i vremena izlaganja opasnostima/štetnostima (U) i
 posledice, odnosno težine moguće povrede ili oboljenja (P).

Za definisanje faktora rizika V (verovatnoća povređivanja/oboljenja) usled nastanka neželjenog

događaja koristi se skala sa 7 nivoa rangiranja (tabela br.2.).

10
 Tabela br.2: Metoda Kinney - verovatnoća povređivanja/oboljenja

Faktor rizika U (učestalost i vreme izlaganja opasnostima/štetnostima) koristi skalu sa 5 nivoa

rangiranja (tabela br.3.).

Tabela br.3: Metoda Kinney - učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima

11
Za definisanje nivoa rizika (R) koristi se skala sa 5 nivoa rangiranja (tabela br.4).

Tabela br.4: Metoda Kinney - nivo rizika

Prema Kinney metodi rangovi rizika 1, 2 i 3 predstavljaju prihvatljive, odnosno rizike na radnim
mestima za koje se utvrdi da nisu sa povećanim rizikom. Rangovi rizika 4 i 5 predstavljaju
neprihvatljive rizike, odnosno karakterišu ona radna mesta koja se Aktom o proceni rizika
proglašavaju radnim mestima sa povećanim rizikom.

5. KARAKTERISTIKE RADA U RUDARSTVU

Rudarstvo je grana privrede koja obuhvata pronalaženje i vađenje korisnih mineralnih sirovina iz
njihovih ležišta u zemljinoj kori. Osnovni zadatak rudarstva je da proizvodi idostavlja industriji
potrebne količine mineralnih sirovina, koje se direktno koriste ili daljim postupcima prerađuju u
poluproizvode koje ostale industrijske grane koriste pri izradi konačnog proizvoda.

Rudarstvo starih civilizacija bilo je vrlo razvijeno. Najznačajniji pronalasci kroz vekove, nakon
probijanja prvog rudarskog okna u XVI veku, su parna mašina, parna lokomotiva, sigurnosna
lampa, dinamit, bušilica na komprimovani vazduh. XX vek je period visoke zastupljenosti
tehničkih sredstava u rudarstvu.

Rudarstvo je od davnina razvijano i u Srbiji. Na ovim prostorima rudarstvom su se bavili još Iliri,
Kelti i Tračani. Ekspanzija rudarstva započela je još u doba Nemanjića, kada su dovođeni rudari
iz drugih država.

12
U Srbiji postoji veliki broj različitih ruda metala i nemetala i one se javljaju u značajnim
količinama. Najzastupljenija je eksploatacija gvožđa, hroma, mangana, molibdena, kobalta,
kadmijuma, bakra, antimona, cinka i olova.

Rudarstvo se, obzirom na način i prostor vađenja rude, deli na tri grane:

 Površinski otkop - površinska eksploatacija

 Podzemni (jamski) otkop – podzemna eksploatacija
 Dobijanje eksploatacija nafte, prirodnog gasa i vode

5.1. POVRŠINSKI OTKOP – POVRŠINSKA EKSPLOATACIJA

Ovaj način dobijanja rude primrnjuje se za mineralne sirovine koje se nalaze srazmerno blizu
zemljine površine. Eksploaracija ležišta površinskim kopom se odvija u dve radne faze:

 raskrivanje rudnog tela

 otkopavanje rudnog tela

Raskrivanje rudnog tela sastoji se u skidanju jalovine i odvoženju na deponiju, mesto koje je
tome namenjeno. Otkopavanje rudnog tela se izvodi u obliku etaža. Dimenzije i raspored etaža
uslovljeni su prilikama u ležištu, fizičko – mehaničkim svojstvima korisne mineralne sirovine i
jalovine, kapacitetom proizvodnje i mehanizacije (11).

Pri dobijanju rude površinskim otkopom radovi se obavljaju na otvorenom prostoru, bez ulaska u
rovove. To omogućava angažovanje moćnih mašina sa velikim učinkom, a zahvaljujući tome
manji broj radnika kao I izloženost ovih profesionalnim štetnostima. Danas se praktično sve rude
mogu dobijati na površinskom kopu. Pri ovom otkopu, najnepovoljnija štetnost je prašina.

Osnovni izvori zaprašenosti su procesi bušenja, procesi kopanja, transport motornim vozilima i
rad buldožera i ostalih mašina za sakupljanje rude. Intezitet zaprašenosti zavisi od karaktera
tehnološkog procesa, od tvrdoće i vlažnosti rudne naslage, meteoroloških uslova, načina
transporta, stanja puteva i pravca ruže vetrova. Znatno je manje prašine u toku vlažnih perioda
godine (12).

Prašina na površinskimotkopima je visokodisperznog sastava. Više od 90% čestica prašine su

prečnika manjeg od 5 mikrometara. Prašina može sadržati gvožđe, okside kalcijuma,
aluminijuma, bakra, cinka, čestice slobodnog silicijumdioksida i silikata.

Pošto se znatan broj radnih mesta nalazi na otkrivenom prostoru, radnici su izloženi nepovoljnim
klimatskim uslovima. U toku zimskog perioda izloženi su hladnoći, a u toku leta povišenim
temperaturama vazduha i sunčanoj radijaciji. Glavni uzroci povreda pri ovom načinu vađenja

13
rude su korišćenje neodgovarajućeg i neispravnog alata, pad materijala, pad niz stepenice i
transportna sredstva.

Pri površinskom otkopu rudari su izloženi i štetnom dejstvu buke. Uzroci buke su rad rudarskih
mašina za kopanje rude, za bušenje i transportna sredstva. Osim buke, rukovaoci mašina i
transportnih sredstava izloženi su i vibracijama (13).

5.2. PODZEMNI (JAMSKI OTKOP) – PODZEMNA EKSPLOATACIJA

Pri dobijanju rude podzemnim otkopom, rudnik predstavlja skup rudnog nalazišta, jama,
bušotina, hodnika i tehničkih uređaja. Svaki rudnik mora imati bar dva ulaza, nezavisnih i
udaljenih jedan od drugog bar 30 metara. Jedan ulaz služi za transport, a drugi za provetravanje.
Hodnici treba da omogućavaju istovremeni prolaz ljudi i prevoz iskopane rude bez smetnji. Ako
se to ne može obezbediti postavljaju se zakloni. Da krov otkopa ne bi popustio , otkopi se
podgrađuju drvenom i metalnom građom (13).

Radovi na podzemnom otkopu obuhvataju više procesa. Prvo se vrše istražni, a zatim pripremni
radovi, pa se nakon toga pristupa vađenju rude. Dobijanje rude iz otkopa obuhvata kopanje,
lomljenje, zasecanje, bušenje i utovar. Ovi procesi se mogu vršiti ručno, mašinski ili
kombinovano.

Ručni rad pri kopanju u jami je veoma naporan, jer se vrši ručnim alatom, u ograničenom
prostoru i pri prinudnom polažaju tela. Utovar iskopane rude je takođe vrlo naporan fizički rad.

Da bi se zaštitila bezbednost zdravlje radnika pre svega treba postići što potpuniju mehanizaciju
dobijanja rude. Zbog nedovoljnog prostora za rad u jami, potpuna mehanizacija je teško
ostvarljiva, jer ovi sprečavaju uvođenje većih mašina i odgovarajuće odstranjivanje toksičnih
materija (12).

U većini rudnika sprovodi se delimična mehanizacija. Ovo obuhvata zamenu pijuka otkopnim
čekićem na komprimovani vazduh, koji se može koristiti za kopanje, za izradu zaseka i podseka.
Sa ovim čekićem može se do nekog stepena zameniti otpucavanje eksplozivom, što je posebno
važno u jamama gde je prisutan metan. Odvajanje rude od prirodne veze, uglavnom se vrši
otpucavanjem pomoću eksploziva. Pri ovome, bušači pripremaju rupe, gde se smešta eksploziv.
Bušenje se vrši pomoću ručnih pneumatskih bušilica, čija težina je od 20 – 32 kg, a za rad sa
njima potrebna su velika fizička naprezanja. U novije vreme koriste se mašine za automatsko
bušenje, sa daljinskim upravljanjem. Zahvaljujući ovome isključen je nepovoljan uticaj vibracija
i buke na radnike. U širokoj su upotrebi i električne bušilice. Njihova prednost je u tome što
uzrokuju manje zaprašenosti, niže nivoe buke i vibracije na radu. U izbušene rupe stavlja se
eksploziv pa se vrši otpucavanje. Posle otpucavanja jamu treba provetravati najmanje dva sata.

14
Zatim se ruda tovari u vagonete i vozi ručno, užetom ili lokomotivama. Ručni transport je
ograničen na kraće rastojanje ili na rudnike gde nije uvedena mehanizacija. Sledi transportovanje
rude na površinu pomoću specijalnih liftova ili korpi (13).

Rudari na podzemnom otkopu izloženi su raznim profesionalnim štetnostima, koji se razlikuju

po prirodi i intezitetu zavisno od vrste mineral, geološkog sastava, tehnika dobijanja rude i
drugih faktora.

Mikroklimatski uslovi u rudnicima zavise od klimatskog pojasa, dubine podzemnih jama i

sistema ventilacije. Ovi uslovi variraju kod ulaza rudnika, a stabilni su u krajnjim jamama. Na
dubini od 500 metara vrednost temperature okolne sredine iznosi oko 27°C. Ove temperature
odgovaraju normalnoj telesnoj temperature čovečijeg tela. Sa povišenjem relativne vlažnosti i
fizičkog naprezanja ove temperature deluju nepovoljno na organizam čoveka.

Mehanizacija u rudnicima dovodi do izloženosti visokim nivoima buke i vibracijama. Buka zbog
otpucavanja eksplozivom štetno deluje na organ sluha.

Zbog nedovoljnog prostora u rudničkim jamama i hodnicima rudari često rade pri prinudnom
položaju tela. Takvi prinudni položaji su klečeći, puzeći i poluležeći položaji.

Hemijske materije u obliku aerosol takođe mogu imati štetan uticaj na rudare. Tako na primer, u
rudnicima uglja najveću opasnost predstavlja udisanje silicijumdioksida, koja uzrokuje silikozu i
udisanje ugljene prašine, koja dovodi do antrakoze.

Moguća su i trovanja zbog udisanja toksičnih prašina i gasova. U rudnicima uglja gde postoje
“hronični požari”često se nakuplja ugljenmonoksid.

Kod rudara se javljaju i oboljenja perifernog nervnog sistema u vidu lumbosakralnih

radikulitisa, gnojna kožna oboljenja, reumatična oboljenja zglobova i mišića (13).

5.3. DOBIJANJE (EKSPLOATACIJA) NAFTE, PRIRODNOG GASA I VODE

U istraživanju i proizvodnji nafte i gasa utvrđene su sledeće profesionalne štetnosti:

 nepovoljni mikroklimatski faktori zbog rada na otvorenom prostoru;

 buka i vibracije;
 isparenje sirove nafte i kontakt sa njom;
 druge hemijske supstance (živa, ksilol, benzol, amonijak, hlorovodonična, mravlja,
sumporna i druge kiseline, benzin, gazolin);
 rad na visini;
 rad sa izvorima jonizujućeg začenja;
 rad sa izvorima nejonizujućeg zračenja;

15
  zaprašenost radne atmosfere (12).

6. RADNO MESTO PUKOVAOCA GRAĐEVINSKIH MAŠINA U

RUDARSTVU

Zahvaljujući snažnoj i savremenoj mehanizaciji, u današnje vreme se sve više primenjuje

površinski način vađenja rude, naročito za dobijanje uglja, metalnih i nemetalnih ruda.
Proizvodni proces se sastoji u pripremi zemljišta, izradi puteva, pruga i traka za transport rude,
transportnih sredstava i mašina za kopanje rude.

Danas postoje veoma snažna postrojenja sa malim brojem radnika, koji upravljaju tim
visokoproduktivnim mašinama, koji kopaju rudu i ubacuju na prenosne trake i druga
transportna sredstva.

Radnici, rukovaoci građevinskih mašina otkopanu masu ubacuju u prevozno sredstvo, nabacuju
na transportnu traku ili odlažu na određeno mesto. Pri tome su izloženi brojnim opasnostima i
štetnostima:

 opasnost od povrađivanja,
 rad na otvorenom,
 prinudan, dugotrajan položaj tela u prostoru kabina,
 izlaganje buci,
 izlaganje opštim vibracijama,
 izlaganje prašini i gasovima.

Povrede na površinskom otkopu nastaju pri pomeranju, podizanju, prenošenju, utovaru i

skladištenju materijala, pri klizanju i padu lica koja se kreću po neravnom ili strmom terenu, pri
transportu rude ili drugih materijala za vreme otkopavanja, pri popravci mašina i slično. Povrede
vezane za transport i radne mašine po pravilu su teške, a često i smrtonosne.

Pri radu na otvorenom, radnici su izloženi temperaturnim ekstremima, leti toplo sa sunčevim
radijacijama, a zimi hladno i često uz padavine.

Povećano strujanje vazduha može dovesti do snižavanja temperature vazduha i rashlađivanja

radnika.

Velike, snažne građevinske mašine stvaraju buku i do 110dB, a otpucavanje mina eksplozivnu
buku.

16
Rukovaoci mašina i transportnih sredstava, izloženi su i vibracijama, čiji parametri mogu
prelaziti higijenske norme.

U radnoj sredini rukovaoca građevinskih mašina česta profesionalna štetnost je intezivna

zaprašenost. Intezitet zaprašenosti zavisi od karaktera tehnološkog procesa, od tvrdoće i
vlažnosti rudne naslage, meteoroloških uslova, načina transporta, stanja puteva i pravca ruže
vetrova. Osnovni izvori zaprašenosti su bušenje, ručno i mašinsko, procesi kopanja, transport
motornim vozilima, rad buldožera i mašina za uzimanje zemlje. Po pravilu prašina je
visokodisperznog sastava, a različitog minerološkog sastava, gde se mogu naći gvožđe, oksidi
kalcijuma, aluminijuma, bakra, cinka i drugo, a znatno varira zastupljenost čestica slobodnog
SiO2 i silikata.

Prašina može biti izvor i drugih opasnosti jer smanjuje vidljivost, a još opasnija pojava je da
sitna prašina, na primer ugalj u kombinaciji sa vazduhom može dovesti do eksplozije.

Aerozagađenje radne sredine, osim prašine, izazivaju i gasovi kao što su: ugljnmonoksid,
ugljendioksid, nitrozni gasovi i drugo. Oni nastaju usled sagorevanja eksploziva pri miniranju,
usled rada vozila sa pogonom na tečnim gorivima, usled oslobađanja gasova iz tla ili kao
posledica požara.

Kod rukovaoca građevinskih mašina u rudarstvu najčešće se i javljaju bolesti respiratornog

sistema, u okviru kojih je karakteristična pojava pneumokonioza (silikoze, antrakoze), kao i
pojava nadražajnih simptoma gornjih disajnih puteva. Česta je i pojava nespecifičnih bolesti
respiratornog sistema kao što su akutni i hronični bronhitis, bronhijalna astma, sinuzitisi i druge
bolesti. Kao kasne posledice ovih oboljenja mogu se javiti razni oblici plućnih fibroza i malignih
tumora.

Mogu se pojaviti i simptomi trovanja teškim metalima, a od drugih profesionalnih bolesti može
se očekivati pojava vibracione bolesti, kako opšteg, tako i lokalnog oblika te bolesti.

Buka oštećuje sluh rukovalaca građevinskih mašina. Pod dejstvom buke dešavaju se i promene u
mozgu u vidu spazma krvnih sudova. Kod dugotrajne izloženosti nastaju funkcionalne promene
u centralnom nervnom sistemu. Javljaju se glavobolje, zujanje u ušima, vrtoglavica, povećana
razdražljivost i emocionalna labilnost. Buka nepovoljno deluje i na koncentraciju i dovodi do
zamora organizma.

Kod rukovalaca građevinskih mašina česte su i bolesti lokomotornog sistema kao posledica
dugotrajnog nefiziološkog položaja tela pri radu.

17
 7. ZAKLJUČAK

Rudarstvo, kao i mnoge druge grane industrije predstavlja izazov da bi se učinilo što je moguće
više na planu prevencije nesreća i obezbedilo blagovremeno planiranje, savesnost, informisanost
i komunikacije, koje omogućavaju smanjenje štetnih uticaja na zdravlje ljudi i na životnu
sredinu.

Jedan od osnovnih procesa u cilju sprečavanja nesreća je procena rizika. Glavni razlog zbog čega
je potrebno napraviti procenu rizika je mogućnost za upravljanje rizikom, njegovo smanjenje ili
eliminaciju. Preduzimanjem odgovarajućih preventivnih mera verovatnoća pojave rizičnog
događaja se može smanjiti do prihvatljivog nivoa. Izbor mera poslodavac utvrđuje polazći od
procenjenog rizika, utvrđenog prioriteta i pođtujući principe prevencije u skladu sa propisima.

Zahvaljujući snažnoj, savremenoj mehanizaciji, u današnje vreme sve više se primenjuje

površinski način vađenja rude, naročito za dobijanje uglja, metalnih i nemetalnih ruda, pa je
jedno od najčešćih zanimanja rukovaoc građevinskih mašina. To su kvalifikovani radnici koji
upravljaju različitim vrstama bagera. Izloženi su brojnim opasnostima i štetnostima na radnom
mestu kao što su: opasnost od povređivanja, rad na otvorenom, izloženost štetnim uticajima
mikroklime, prinudan, dugotrajan položaj tela u skučenom prostoru, izlaganje buci, vibracijama,
prašini i gasovima. Najčešće profesionalne bolesti od kojih obolevaju su bolesti respiratornog
sistema, lokomotornog sistema, vibraciona bolest i oštećenje sluha.

Radi postizanja bezbednosti i zaštite zdravlja rudara potrebno je sprovesti kompleksne mere
zaštite, koje obuhvataju tehničke, higijenske, lične, medicinske, socijalne i zakonodavno –
administrativne mere.

U sklopu kompleksnih mera zaštite bezbednosti i zdravlja rudara osnovni značaj imaju postizanje
što potpunije mehanizacije dobijanja rude i odgovarajući nivo sanitarnohigijenskih uslova.

Za suzbijanje zaprašenosti radne sredine pri podzemnim otkopima efikasno je vlažno bušenje u
kombinaciji sa optimalnim provetravanjem. Ovi obezbeđuju sniženje sadržaja prašine u vazduhu
rudnika do gornjih graničnih vrednosti.

Pri radovima u kabinama na površinskim otkopima treba obezbediti kabine koje su dobro
izolovane od okoline radi zaštite od štetnih aerosol, buke i vibracije, sa kondicioniranjem
vazduha, koji će obezbediti optimalne uslove rada u svim periodima godine.

Neophodno je održavanje visokog nivoa opšte i lične higijene. Treba obezbediti uslove za pranje
ruku i tuširanje u rudnicima, kao i odgovarajuća radna odela rudarima. Neophodno je obezbediti
higijenski ispravnu vodu za piće, kao i odgovarajuće uklanjanje otpadaka.

Za zaštitu sluha od buke primenjuju se antifoni.

18
Radi prevencije vibracione bolesti, ručno bušenje pneumatskim bušilicama zamenjuje se
mašinskim bušenjem sa automatskim upravljačem. Takođe, primenjuju se antivibracioni
amortizeri i antivibracione drške u sklopu bušilica, kao i specijalne rukavice za zaštitu od
vibracija.

U sklopu racionalnog režima rada i odmora treba ograničiti radon vreme sa vibrirajućom
pneumatskom bušilicom, najbolje formiranjem grupa radnika koji se smenjuju na pojedinim
poslovima.

Pri radovima na otvorenom prostoru rudare na površinskom otkopu treba zaštititi od

atmosferskih nepogoda obezbeđivanjem adekvatne odeće i zaklona.

U sklopu medicinske zaštite sprovode se prethodni i periodični medicinski pregledi i ocena radne
sposobnosti rudara. Pri tome treba obratiti pažnju na kontraindikacije za rad u rudniku, pre svega
respiratorna, kardiovaskularna i kožna oboljenja.

19
LITERATURA:
1. Đorđević V. Biostatistika u medicini rada. U: Vidaković A. Medicina rada I. Beograd:
Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu KCS, Udruženje za medicinu rada
Jugoslavije; 1996. p.508-13.
2. Vidaković A. Uvod u profesionalnu patologiju. U: Vidaković A. Medicina rada II.
Beograd: Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu KCS, Udruženje za medicinu rada
Jugoslavije; 1997. p.550-62.
3. World Health Organization. Identification and control of workrelated diseases. Report of
WHO Expert Committee (TRS 714). Geneva: World Health Organization; 1985.
4. Rakan J. Work-related chronic muscle pain, Work Life 2000. Quality in Worklife,
Workshop Summary, No 40; February 2000.
5. World Health Organization. Epidemiology of work-related diseases and accidents. Report
of the Joint ILO/WHO Committee on Occupational Health (TRS 777). Geneva: World
Health Organization; 1989.
6. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. Glasnik RS“, br. 101/2005 i 91/2015).
7. Pravilnik o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i u radnoj okolini („Sl.
Glasnik RS“, br. 72/2006).
8. Kiš, D.: Znastveni pristup analizi rizika radnog mjesta u procjeni opasnosti, Rad Sigur.
2002: 235-253.
9. Gušina, L., Vasiljkov, J.; Metode izračunavanja rizika u sustavima menadžmenta
sigurnosti. http://www.kvalis.info/dmdocuments/7_225.pdf
10. Кleut, N.: O određivanju rizika, Zaštita u praksi. Beograd, 2009: 15-23.
11. Rudarstvo (internet stranica). The Wikimedia Foundation, headquartered in the United
States of America ( citirano 2007 apr 15). Dostupno na:
https://hr.wikipedia.org/wiki/Rudarstvo
12. Mudrinić P. Rudarstvo. U Vidaković A. (ur.) Medicina rada I, Beograd: Udruženje za
medicinu rada Jugoslavije, 350-365.
13. Mikov M. Karakteristike rada i specifični problemi zaštite zdravlja radnika u rudarstvu.
U: Mikov M, Mikov I. Medicina rada. Novi Sad: Ortomedics, 2007: 305-309

20