Велеумни племић Дон Кихоте од Манче.

Први део
Don Quijote de la Mancha, I

Мигелa Сервантесa Саведрe

M iguel de Cervantes

издала задужбина И.М . Коларца, Београд, 1895.

Edición digital basada en la de Beograd, Zadužbina Ilije M ilosavljevića Kolarca, 1895.
Vols. 1 y 2. Con prólogo del traductor Đorđe Popović. En cirílico.

Texto proporcionado por la profesora Jasna Stojanović y los estudiantes de Lengua

española y Literaturas Hispánicas de la Facultad de Filología de la Universidad de
Belgrado (Curso 2013/2014).
Índice

Ђорђе Поповић, Сервантесов живот и дела му, 1895.

ПРЕДГОВОР
ПРВА ГЛАВА
Која г овори о стању и занимању славног племића Дон Кихота од Манче.
ДРУГА ГЛАВА
Која г овори о првом поласку, који је предузео из свог а завичаја велумни Дон
Кихоте.
ТРЕЋА ГЛАВА
У којој се прича о смешном начину, на који Дон Кихоте постаде витезом.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
О томе, што се дог одило нашем витезу, кад је пошао из крчме.
ПЕТА ГЛАВА
У којој се даље казује белај нашег а витеза.
ШЕСТА ГЛАВА
О лепом и великом суду, који учинише парох и берберин у књижници нашег
велеумног племића.
СЕДМ А ГЛАВА
О друг ом поласку нашег а честитог витеза Дон Кихота од Манче.
ОСМ А ГЛАВА
О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и ниг да
незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друг е дог ађаје достојне срећне
успомене.

Д Р У Г А КЊ И Г А

ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој се завршује и концу приводи чудостојни бојак, који су имали срчани
Бискајац и храбри Манчанац.
ДЕСЕТА ГЛАВА
O пријатном разг овору између Дон Кихота и њег ова коњушара Санча Пансе.
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
О томе, шта се случило Дон Кихоту са неким козарима.
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
О томе што је причао један козар онима који су били са Дон Кихотом.
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
У којој се довршује приповест о пастирици Марсели са друг им дог ађајима.
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
У којој су очајни стихови умрлог а пастира са друг им неочекиваним дог ађајима.
Гризостомова песма.

Т Р Е Ћ А КЊ И Г А

ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
У којој се прича непријатна пустоловина, у којој се нађе Дон Кихоте кад се
намери на неке бездушне Јанг уезе.
ШЕСНАЕСТА ГЛАВА
О томе што се дог одило велеумном племићу у крчми, коју је држао да је замак.
СЕДАМ НАЕСТА ГЛАВА
У којој се настављају небројени белаји, који храбри Дон Кихоте и њег ов честити
коњушар издржаше у крчми, коју витез на своју злу срећу држаше за замак.
ОСАМ НАЕСТА ГЛАВА
У којој се казује разг овор Санча Пансе са њег овим г осподарем Дон Кихотом, уз
друг е дог ађаје достојне да буду причани.
ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА
О мудром разг овору Санча са њег овим г осподарем и о пустоловини са мртвацем,
са друг им знаменитим дог ађајима.
ДВАДЕСЕТА ГЛАВА
О ниг да невиђеној и нечувеној пустоловини, коју је са мање опасности извршио ма
који славни витез у свету, као што је извршио храбри Дон Кихоте од Манче.
ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
Која г овори о узвишеном збитију и бог атом задобивању Mамбринова шлема са
друг им стварима, што су се десиле са нашим непобеђеним витезом.
ДВАДЕСЕТДРУГА ГЛАВА
О слободи, коју је Дон Кихоте дао мног им несрећницима, које су против њихове
воље онамо водили, куда нису марили да иду.
ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
О томе што се дог одило славном Дон Кихоту у Сијери Морени, што је била једна
од најређих пустоловина, што се причају у овој истинитој повести.
ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се наставља пустоловина у Сијери Морени.
ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Која г овори о чудним стварима, које се у Сијери Морени прикључише храбром
витезу од Манче и о њег овом подражавању испаштања Белтенебросова.
ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
У којој се настављају танкости, које је Дон Кихоте чинио у Сијери Морени као
заљубљеник.
ДВАДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА
Како су прошли са својом намером парох и берберин, уз друг е ствари, к оје су
достојне да се причају у овој великој повести.
 
Ч ЕТ ВРТ А КЊИ Г А
 
ДВАДЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА
У којој се казује нова и љупка пустоловина, која се пароху и берберину десила у
истој планини.
ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој је реч о лепој зг оди и начину, ког а су се латили, да би нашег а витеза
извукли из најсверепија испаштања, коме се био подврг нуо.
ТРИДЕСЕТА ГЛАВА
У којој је реч о разборитости лепе Доротије, уз друг е ствари веома пријатне и
забавне.
ТРИДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
О пријатном разг овору међу Дон Кихотом и њег овим коњушарем Сачом Пансом,
уз друг е дог ађаје.
ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се казује, шта је било у крчми са целом дружином Дон Кихота.
ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
У којој је приповест о Неопрезном радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се наставља приповест о неопрезном радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Која г овори о страховитом и нечувеном боју што г а је имао Дон Кихоте са
неколиким мешинама црна вина, и довршује се приповест о Неопрезном
радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
У којој се казују друг и необични дог ађаји, који су се збивали у крчми.
ТРИДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА
У којој се наставља повест славне принцезе Микомиконе, са друг им пријатним
дог ађајима.
ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
У којој је реч о знаменитој беседи Дон Кихота о оружју и о науци.
ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој роб казује свој живот и збитија.
ЧЕТРДЕСЕТА ГЛАВА
У којој се наставља робова повест.
ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У којој роб још наставља своју повест.
ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој је реч о даљим збитијама у крчми и о мног им друг им стварима, које је
вредно знати.
ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
У којој се прича пријатна повест мазг арева, уз друг е необичне дог ађаје, који су се
збили у крчми.
ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се настављају нечувени дог ађаји у крчми.
ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
У којој се провери сумња због Мамбринова шлема и самара, уз друг е сасвим
истините дог ађаје.
ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
О знаменитом збитију са четницима и о великој јарости нашег а доброг а витеза
Дон Кихота.
ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
О чудном начину, како је био очаран Дон Кихоте од Манче, са друг им славним
дог ађајима.
ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
У којој каноник наставља претрес књига о витезовима, са друг им стварима,
достојнима њег ове умности.
ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој је реч о мудром разг овору, који је имао Санчо Панса са својим г осподином
Дон Кихотом.
ПЕДЕСЕТА ГЛАВА
О паметној препирци Дон Кихота са каноником, са друг им догађајима.
ПЕДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У којој је оно што је козар причао онима, који су водили Дон Кихота.
ПEДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
О кавзи, коју је Дон Кихоте имао са козарем, уз необичну пустоловину са
покајницима, коју је срећно довршио у зноју свог а лица.

 
 1 
 

Ђорђе Поповић, Сервантесов жи вот и дела му, 1895.

Пу на три столећа навр шу ју се, откако се велеу мни витез од Манче са својим
вер ним коњушарем Санчом дигао у свет у пу столовине, један на Росинанту , други на
Сивцу , па у нашем р аздр аганом уображењу они и данас касају ситним касом. У
књижевном свету биће за једно тесте таквих витезова, за које нема пр остор а и времена.
Кад ови створ ови у ма и фантаз ије, ова чеда духа, пр еђу у здрављу неке године, они
постану бесамртни. Њима тада ништа не може да наху ди, ни неспр етни славопоји, ни
глу па објашњавања, ни шупља тумачења, ни подражавања, ни фалсификати, нити икакве
шпекулације. То њих само подмлађу је, увећава их, ор игиналност им оживљава и у двојава
р азмер е њиховога типа љупког, страшног или шаљивога. Санчо је данас трбушастији него
ли што је био за Сервантеса; његов тарчуг, набијен прир одним р азумом нар одским, далеко
већи обим заузима у нашим очима; а силуета племенитог др у га његовога подиже се на
ор изонту утолико више и ипер воличније, до пир у ћи својим копљем до месеца, с погледом,
који се гу би у облацима, са брковима боље засу каним, или још ју начкијима него икад.
Ако се у опште може казати за писца да се његов животопис огр аничава на оно што
је њега пр еживело, да су његови списи његова дел а, да се код њега човек губи у писцу , код
Сервантеса није тако. Његов живото пис био би занимљив сам по себи и његов живот исто
је тако пу н милине и наравствености, као и његови списи. Није дакле чудо ако се сваки
час нађе по ко год, те се наново даје у посао да опису је дела и да оцењу је списе
Сервантеса, чији високи ум и вел ико јунаштво већ су толика сл авна пер а обасипал а својим
хвалама. Ако сам се ја овде латио да коју о Сервантесу кажем, то је само зато што је ово
пр ви српски пр евод његовога бесамртнога дела, пак је свакако на свом месту да се нашој
пу блици прикаже писац р омана над романима. При томе сам се држао у главном Луја
Вијардота (Viardot), који је највише тр у да положио око тога; а послу жио сам се и
Сервантесовим животописо м од Цолер а као и Похвалном речи Мигелу Сервантесу
Саведри од Дон Хоза* Мор /де, прим. Ј.С./ Фуентеса.
Седам гр чких гр адова отимали су се о част да је Омир ова колевка у њима била.
Осам шпањолских гр адова доказивали су да је у њима Сервантес у гледао света. Дуга и
заметна истр аживања доказала су да се о н р одио у Алкали де Енарес, у који дан не з на се,
1
али је крштен тамо 9. окт. 1547. Стар ином је био о д Галисије, али му се фамилија
настанил а у Кастилији и р ачунала се у племство, које Шпањолци називају фидалг о
(хидалго*, коленовић). Још у XIII столећу одликовала се она у бојевима са М аврима. Отац
му Родр иго био ожењен племићком, с којом је р одио пр во две кћери, затим два сина,
Родрига и Мигела. М игел је био најмлађи.
На сву пр илику пр имио је М игел своје пр во изобр ажење у месту р ођења; а кад је
одрастао, отишао је у свеучилиште у Саламанку , где је остао две године, а затим је доспео
у Мадрит, где је у чио латински у ху манисте Ојоса (Hoy os). Ту је сачинио једну еклогу ,
једну елегију и друга мања стихотворења, која су била похваљена. У то вр еме (1568. г)
                                        
                                
 
1
Фуентес има 3. октобра, али ја се држим Вијардота.
 2 
 

десила се тајанствена смрт краљевића Дон Карлоса и кр аљице Јелисавете, па је у М адрит

дошао кар динал Аквавива, да од папине стране изр ази саучешће Фил ипу II. Без су мње да
би у Италији до пунио своје студије и своје знање, оде Сервантес са кар динало м у Рим, као
и његов комор ник (camarero). У оно време то је био обичај, да су млади племић и одлаз или
у службу р имској багр еници. Али већ иду ће године о стави се Сервантес доколице у
кар диналовој служби и, следујући својој накло ности, у писа се у чету слав нога међу
Шпањолцима капетана Дијега Урбине.
Тада се био заподео велик р ат. Селим II у дар ио је 1570 г. на млетачк и Ћипар и
освојио га. У помоћ М лецима дође папа и Шпањолска. Над у дру женом флотом поставише
за команданта Дон Ху ана Ау стр ију , копилана ћесар а Карла V, а Ш пањолска поткр епи
флоту са 5000 војника, међу којима је била и чета Дијег а Урбине, која је била на гал ер и
Маркези.
Пошто флота одби Турке од Кр фа, стиже о на ту р ску флоту 7. окт. 1571. на уласку у
залив од Лепанта. Сервантес је тада боловао од гр ознице и његов капетан и другови му
говорaше да иде под палу бу ; али он замоли капетана да га постави на најопасније место.
Бој се почне по сле подне и до вечер а сврши се коначним пор азом турским. Маркеза се
особито одликовала; она је освојил а брод мисир скога капу дана, у била 500 Тур ака, добила
мисир ску краљевску заставу . У овом кр вавом окр шају добио је Сервантес два турска зрна
у груди, треће му р азмр ска леву ру ку , у коју остаде сакат. Сервантес није жалио што је по
ту цену у чествовао у овом славном боју . У томе беше пр ави Ш пањолац; пу н патр иотизма,
2
оданости ка вер и, витешке хр абрости.
3
Бој код Лепанта није имао никакве користи по хр ишћане. Сервантес је видао ране
у Месини, а пошто се извидао, учествовао је у р ату следеће године, који такође није имао
никаква у спеха. У Дон Кихоту заробљени капетан описује овај по хо д. Пошто је још
учествовао у походу на Ту нис, пу сти га Хуан Аустр ија 1575 г. у Шпањолску да се
опорави. Снабдевени најлепшим пр епору кама Дон Ху ана и сицилијанског а вицекр аља,
у кр ца се Сер вантес са својим братом Родр игом, који је такође био служио у војсци. Али
26. септ. нападну на њихову галеру три алђерска брода под командом капу дана Ар наута
Дели Топал М амије. У крваву окр шају , у коме се М игел, као и у век, храбро борио,
надјачаше Ту р ци, који одву коше заробљену галеру у Алђер , где поделише р обље. М игел
доспе у ру ке Дели М амије.
М амија био је колико грабљив, толико свиреп. Кад виде какве пр епору ке има
М игел, помисл и да ће он бити какав од најотменијих Шпањолаца, те да би з а њега
исцедио што веће отку пе, окова га у синђир , баци га у тамницу , мучаше га од сваке руке.
У по ових патњи показао је М игел у звишено јунаштво стрпљења. Њега муке не поло мише
него у њему сазре пл ан да о слободи себе и другове, којима је са својим узвишеним духом
и карактером брзо постао коловођа. План им је био да оду у Оран, који су тада држали
                                        
                                
 
2
У боју код Лепанта особито су се одликовали дал матински бродови у млетачкој флоти.
3
Велики везир, славна потурица Мехмед Соколовић, већ оне зиме имао је нову флоту, те и рече касниј е
млетачком посл анику: „Ми вама отфикарисмо јед ан уд, Ћипар; а ви нама само браду по ткресасте, која је већ
сутра нарасл а”.
 3 
 

Шпањолци. Сервантес беше задобио једног Мавра, који их заиста изведе из Алђер а: али
већ други дан остави их М авар и сужњима не о стаде др у го него да се вр ате својим
господарима и да пр име казну за своје поку шавано бегство.
У 1576 г. отку пише са др у гима једнога друга Сервантесова, по коме оба брата
јавише р одбини своје стање. Отац на то пр одаде своје добарце, сестре неудате дадоше свој
мираз, осу ђу ју ћи себе на највећу сиротињу . Све беше залуду . М амија искаше за М игела
толико да се овај остави надања да ће се ослободити. Свој део у сту пи он за о тку п брата
Родрига, који се ослободи 1577. г. Полазећ и, Родр иго обећа да ће доћи са једним бр одом
да ослободи М игела и другове му .
План за ослобођење смисл ио је М игел изр аније. На три часа од Алђер а на исток
био је летњиковац каида Хасана, грчке потур ице. Ту је један р об Шпањолац био
баштован. У башти је он потајно ископао тамник у који су један по један одбег авали
поједини робови. Кад је Родр иго пошао у Шпањолску , било их је тамо већ петнаест. Не
излазећи из М амијине куће, М игел је упр ављао овом др у жином и старао се за њену храну
и безбедност. Човек би био вољан да посу мња у ову ствар , која сведочи за М игелово
оштр оу мље, али су ту поуздани докази. Осим баштована био је ту у помоћи још један роб,
који се млад поту рчио, па се посл е опет покр стио. Овај је носио храну у тамник, из кога су
само ноћу излазили. Кад је М игел мислио да ће ту бити вр еме да му брат дође, утекне и он
у тамник. Заиста дође брод после неколико дана, пр иближи се ноћу обали, али се о нде
десише неки р ибар и који дигоше у збуну , те бр од мор аде да у сту пи. Касније по нови брод
свој поку шај, али су М аври били на опр езу , па заробише оне који су дошли да ослобађају
р обље.
Свака нада остави сада робље у тамнику , где су већ и болести почел е да бесне. Већ
сутрадан онај други р об наново се поту р чи и изда алђерском деју Хасан аги где су се
скрили бегу нци. Деј по шље тамо 30 Тур ака, који, вођени издајником, изнебу ха ју р ну у
тамник са голим сабљама. Докле они везиваше хр ишћане, племенити Сервантес повика да
нико од његова друштва није крив, да их је он једини навео да беже и да се скрију , дакле
да само њега треба каз нити. Удивљени Тур ци послаше одмах коњаник а до деја, да му јаве
за то. Деј заповеди да се р обови одведу у затвор , а коловођу да доведу њему. Окована
одведоше Сервантеса у конак кроз светину , која га је обасипала погр дама. Више пута
у зимаше га деј на испит, обећаваше му , ласкаше му , претијаше му, али Сер вантес
окр ивљиваше само себе. Дир нут толиком пл еменитошћу деј г а само окова у свом затвору .
М еђутим, каид Хасан својом руком обеси свога баштована. Иста судбина очекиваше
Сервантеса и његове др угове, да их не спасе дејово среброљубље. У то стари господари
тражише своје р обове и Сервантес опет доспе у М амијину власт, али га од овога купи деј
за 500 талира.
Овај Хасан ага био је поту р чен М лечић Андрета и био је један од највећих зверова.
У Дон Кихоту опису је му сверепост заробљени капетан. Од њега су стр епили не само
његови р обови, којих је имао 2000, него и мусломани. Али код све опасности, Сервантес
не престајаше р адити на свом о слобођењу . У 1578. г. нашао је начина да по једно м М авру
 4 
 

пошаље писмо у Оран до губернатора. Али писмоно шу у хватише пр ед Ораном и

доведоше га деју , који заповеди да несрећника набију на колац, а Сервантесу да у дар е две
хиљаде дегенек а. Некоји пр ијатељи, које је Сервантес могао да задобије у дејовој околини,
заузеше се зањ и сверепи Хасан опет му опр ости, милоср ђе тим необичније, што су у исто
вр еме издахну ла на његове очи од дегенека три Шпањолца р оба, које су у хватили на
бегству .
Толики неуспеси и несреће не могоше оборити Сервантесу дух. Он у диљ мишљаше
на своје и својих др у гова ослобођење. У г. 1579. поз на се са поту рченим Шпањолцем који
је жел ео да се вр ати крсту . С њим у деси план за бекство. Два трговца Шпањол ца у Алђеру
пр истадоше у з план му и један од њих даде новце да се купи брод. Све беше спремљено,
неколико отменијих р обова чекаше на Сервантесову поруку , па да се крећу ; али један
фратар издаде их за новце. Хасан ага чекаше да их по хвата на делу , јер би р обови онда
дошли у његову својину . Али се ствар пр очу . Онај трговац који је дао новац за брод хтеде
да Сервантеса отку пи пошто пото и да га пошаље у Шпањолску, како на му кама не би
одао сау чеснике. Али С ервантесу не биваше да бежи кад је опасност могла да падне на
његове другове, зато одбије трговчеву пону ду , уверавајући га заклетвом да ни му ке ни
смрт неће од њега изву ћи никакво пр изнање. Како се био спремио да иде на потурчењаков
брод, Сервантес је био утекао из затвора и склонио се у кућу једног свог друга од војске.
Ту пођоше тел али по у лицама, који за деја тражише р оба Сервантеса, пр етећи смрћу оном
који би г а крио. Увек племенит, С ер вантес опр ости свога пр ијатеља такве одговорности.
Сам се пр еда Хасан аги. Овај иск аше од Сервантеса да му ода своје другове, па, да би га
поплашио, веза му р уке наопако и замаче му омчу око вр ата. Али се С ервантес не
поколеба; он окр ивљиваше само себе, и као учеснике означи четири шпањолска пл емића
који су већ били слободни. Његови одговор и били су тако благородни и му др и, да Хасан
опет о мекша. Он се задовољи да потур чењака пошаље у Фес у заточење, а Сервантеса
баци у тамницу , у којој је чамио окован пет месеци. Један очевидац ове С ервантесове
племенитости вели да је за њу Сер вантес у хришћана заслужио славу , част и кр у ну .
Све ово пр ибави Сервантесу толико у важење у Алђеру међу мусломанима и
хришћанима, да се Хасан аг а бојао и већа чу да. У Алђер у било је тада на 25,000 крштених
р обова и стр ах је био да би их Сервантес могао побу нити. Један од његових новијих
биографа каже да је о н то и намер авао и да би био и у спео да није било издаје. Сам Хасан
ага стр епио је од њега, па би говор ио: Кад имам под добром стражом оног сак атога
Шпањолца, не бојим се за мој град, за мо је робље и моје бр одове. Па ипак – тол ику моћ
има пр ава величина! - та звер од човека био је умерен и пу н обзир а пр ема Сервантесу . Сам
Сервантес казује то у Дон Кихоту на у ста заробљенога капетана.
Докле се он тако трошио у безуспешним поку шајима за своје о слобођење, његова
р одбина чинила је све што је могл а да би га могл а отку пити. М еђутим, умр е му отац, што
и опет задржа ствар . Најпосле реши краљ да пошље фратре р едемптор исте, да откупљују
р обље у Алђеру . Бедна мати Сервантесова донесе фр атр овима 250 дуката за отку п свога
мезимца, бедна сестр а даде им 50 дуката за отку п брата свога. Али деј иск аше за
 5 
 

Сервантеса 1000 талира, пр етећи иначе да ће га водити у Стамбол, куда га је султан

позвао. Најпосл е пр истаде Хасан да за Сервантеса прими 500 златних шпањолских тал ира.
М орали су много додати да би ту суму подмир или. У који се пар Хасан кретао у Стамбол,
доби Сервантес своју слободу 19. септ. 1580.
Прво што је слободан у чинио беше да је одбио гадне клевете онога фратра
издајника, који је на њега бацао кривицу због неу спеха последњега покушаја. На његово
искање пр еду зе апостолички нотар ије истр агу којој р езу лтат би свечана потвр да његовом
патриотизму и поштењу. Најпосле, издр жавши пет година тешк а р обовања, стаде на
шпањолску земљу слободан.
Љу та сиротиња брзо га истер а из р одитељске куће. Са братом Родригом стане опет
у војску , као пр ост војник. Војевао је пр и освајању Пор тугалије, учествовао је славно у
морским битк ама и вр ати се у венчан ловориком, вазда пр азном, да са фамилијом, која се
због њега упр опастила, подно си највећу невољу . Бавећи се у Лизабони, р одио је са једно м
томошњом дамо м кћер , коју је пр и себи задржао и кад се оженио. То му беше једино дете.
Љу бав повр ати Сервантеса на књижевно поље. Налазећи се као војник у
Ескивијама (Еsquivias) у Кастилији, позна се са племенитом госпођ ицом тамошњом,
Каталином Пал асиос Саласар и Восмедијано. У славу љубљене девојке сачини Галатеју,
коју он назива еклогом, а то је пастир ски р оман пр ема тадашњем у ку су , у коме је пр ичао
део својих збитија, хвалио тадашње писце и пр ослављао Доњу Каталину, све под другим
именима. Галатеја је хваљена са чиста стил а, лепих описа, нежности у опису љу бави. Од
ње је изашао само пр ви део. Крајем 1584. г., у којој је написао Галатеју, оженио се Доњом
Каталином. Са женом је добио нешто мир аза, а он је у брачном у говору њојзи даровао 100
дуката, како р ече, десети део свог имања.
Оставивши војску, као пр ост војник по сле о нако сјајних у слу га, настани се у
Ескивијама. Пр имор ан да у већа свој малени доходак, баци се на књижевност, што му је
тим л акше било због близине М адрита. Тада могаше бити матер ијалне користиза
шпањолскога писца само код театра, који се код Шпањолаца у оно вр еме почео р азвијати.
Шпањолски краљевски двор настанио се 1561. г. у М адриту , а 1580. г. већ су тамо била
два театра. Од 1564. до 1588. г. сачинио је Сер вантес близу 30 драматских комада. Дуго
времена није се з нало за њих и мислило се, према некојим местима у Дон Кихоту, да су то
драматски ремеци. Касније су нашли 3-4 од њих у видело се да њима нимало није увећана
његова слава, као драматскога писца. Као најбољ е театарске комаде држе његове саинете,
интер меце, који су пр иказивани између актова. Таквих су нашли 9 и већином се одликују
живом шаљивошћу . Али сиромаху Сервантесу не би суђено да код позор ишта нађе
очекивану славу и корист. Тај извор брзо пресуши. И њега, као и многе др у ге, отер а од
театра Лопе де Вега са својом баснослов ном плодношћу .
Сервантес мор аде тражити др у ги начин опстанка за своју пор одицу , у којој је имао
ћер ку и две неу дате сестре. Фуентес пребацује Сервантесовим савр еменицима „варварско
слепило“, који су га тако оставили да се пати. Он се прима да буде пр одовољствени
комисар у Севиљи, а 1590. г. молио је за какво место порезника у Новој Гр анади, или
 6 
 

кмета у Гуатемали у Амер ици, коју он назива у точиштем шпањолск их очајника. Ова
његова молба затури се негде и никад не доби на њу р ешења.
У Севиљи остаде неких 10 година. Године 1593. престаде му комисарство и он се
лати поср едничке ађенту р е. Али није у з то занемаривао му зе. Дом славнога сл икара
Франсиска Пачека (Pacheco) у Севиљи био је отвор ен сам свако м заслужном човеку ; ту је
било збориште севиљским „лепим духовима“. И Сервантес је био ту чест гост и Пачеко је
исписао његов лик. У Севиљи је Сервантес написао већину својих новела, које су касније
издане. Ово су прве шпањолске новеле; има их 7 озбиљних и 8 шаљивих. Назвао их је
примернима (ejemplares), што су као за у зор потоњима и што, к ако вели, од сваке може да
се изведе неки користан пр имер . После Дон Кихота оне су Сервантесов најбољи
пр оизвод.
Сервантесово бављење у Севиљи непријатно се пр екиде. Њега бацише у затвор и
у зеше пр ед р ачу нски суд због пр одовољстевних р ачу на. Оставши сиромах, лако могаше
да докаже своју невино ст. Наново га хтедоше бацити у затвор , али га пу стише на јемство,
докле се у 1603. г. није и те беде о пр остио. Најбољи доказ његове невиности у сиротињи је
његовој и онда у томе што са својим веселим оштр оу мљем помиње своја апшења. А да је
било какве пр љавштине у њега, зацело му је не би опр остили завидљивци, који су му чак и
сакату ру ку замерали.
Из Севиље отишао је у Манчу и ту се настанио у паланци Ар гамазиљи де Алба. Ту
је имао многе непр ијатно сти, чак је био и у затвору . Не зна се томе пр ави у зр ок, јер
подаци из његовог живота од 1598. до 1603. г. посве су р етки. А за тих пет година он је
замисл ио, почео и скоро довршио пр ви део Дон Кихота. Његов затвор у Ар гамазиљи биће
да је дуго трајао, јер у предговору Дон Кихота вели да је з ачет у затвору ; а остало је једно
писмо, које је Сервантес писао једном свом стрицу и молио га з а помоћ из затвора.
Сећајући се тога посту пка с њиме у Ар гамазиљи, почиње он Дон Кихота овим р ечима
благе освете: „У једном селу у Манчи, на чије име не марим да се опомињем...“
Г. 1605, гоњен неу тешним стањем своје пор одице, оде Сервантес до дуке Лерме,
свемоћног а љубимца Фил ипа III. Али овај „највећ и лопов у Шпањолској“ прими га са
презирањем. До ср ца у вр еђен, Сервантес се за у век одрече мољакања. Остатак свога
живота пр овео је, издр жавају ћи се сиротињски својим трудом и по тпор ом, коју су му
давали конде (гр оф) Лемос и толедански ар циписку п.
Мучне његове околности пожу рише га са пр вим делом Дон Кихота. Сад је ваљало
наћи за књигу моћна покр овитеља, који би примио посвету и у зео је у окриље. То је тада
био обичај у Шпањолској, а непоз нату и у богу Сервантесу и књизи од врсте, какве је био
Дон Кихоте, било је то пр ава потр еба. Ако би ову књигу у зели као обичан р оман о
витезовима, људи у њој не би нашли ону фину сатиру на поквар ени им у ку с. Бу ду ли је
пак одмах познали и р азумели, наћи ће се толик и пецну ти да јој је свакако требала моћна
заштита. Сер вантес одабр а за то дуку Бехара (Bejar), једну од оних високор одних
незнал ица које књижев ност и уметност у достојавају свога снисходитељна осмеха. К ада
дука чу да је Дон Кихоте нека шала, помисли да му је тиме достојанствено по нижено и не
 7 
 

хте да пр ими посвету . Сер вантес замол и да изволи допу стити да му пр очита само једну
главу из књиге. Толико бише слушаоци овим читањем занесени, да је С ерватес мор ао да
чита ципо м до краја. Сад дука попу сти и пр истаде да г а Сервантес на тај начин обесамрти.
У почетку 1605. г. изиђе пр ви део Дон Кихота. Ради боља р азу мевања нека је
р ечено ово што иде.
Време у које стављају ту мараће витезове (caballero andante, chevalier errant,
irrender Ritter) у зима се између престајања стар ог и постајања новога света. У то време
вар вар ства, где је пр аво било у сили, где се правда доказивала на мегдану , где је
насил ничк а нео бузданост сл авила ор ђије, било је свакако л епо посветити се одбрани
несрећних, заштити притешњених људи. Такав племенит витез свуда би пожњео
захвалност и дивљење, име његово ишло би о д у ста до у ста, пр елазило би о д колена на
колено. Одпр илике таква је eпока настала и у српском нар оду кад је ту р ска најезда
р азор ила српску културу и повратила вар варство у српским земљама. Тада је нар од себи
створио Марка и друге витезове који су штитили нејач, ослобођавали робље, полу тали
Ар апе зулумћаре, светили се за непр авду . На западу је уз то са хр ишћанством поникла
галантер ија, нова вр ста љу бави, мешају ћи душевне дражи са тел еснима. Оту да су
тумараћим витезима пр иписивали као пр ву ду жност одбрану женских, те би ове борци у
оклопима делили своје вр еме између борбе и љубави. Замишљајући себи тако ту мараће
витештво, могли су се у књигама о њему додати описи тадашњих обичаја, мегдана,
свечаности, поклоњење светим местима, кр стоносни походи са св има чудесима истока.
Али књиге о витезовима не у ставише се на томе. Не освр ћући се на истину и на оно што је
могло бити, у њих су се трпале најгр убље погр ешке пр отив историје, земљописа, физике,
па и пр отив мор ала: ту се знало само за вечити бој, за невер оватна дела, пустоловине
скрпљене збрда здола, без свез е, без р азбор а; мешала се насилно ст са сверепством, злочин
са бабунством; ту су киптели дивови, немани, маљенице, мађинци, ишло се само на то,
како ће се из нети ствар што чу днија и немогу ћнија.
Ипак се овакве књиге допадаше. Не само што у човечијој пр ироди има велика
наклоност ка чу десно ме, него маса незналица и беспосл ичара ни тада није у мела бољим
чиме да растера вр еме; зато се жељно баци на ове књиге. Уз то од кр стоносних похода
р азвио се на западу у ку с за пустоловна предузећа, чиме се дивно спр емио пу т р оманима о
витезовима. А у Шпањолској су такве књиге морале већма него др у где имати трајна
у спеха, што нигде нису пр илике биле тако згодне за витезове, као у Шпањолској. Таман се
довршише борбе Шпањолаца са Ар апима и Маврима, које су трајале пу них осам стол ећа,
а дође откр ивење Америке, па р атови у Италији, Фл андрији и Африци. Катало нску
епизоду на балканском тр опољу да не помињем. Је ли чу до ако су се књигама о
витезовима заносили у земљи где се баш то витештво на делу вршило? Дон Кихоте није
био пр ва будала те вр сте; имао је живих пр етходника. Није један његов земљак пр е њега
ишао да дели мегдане са главним мавар ским ју нацима, а било их је, који су попу т пр авих
 8 
 

тумараћих витезова ишл и по Францу ској, Немачкој, Италији, зовући витезове да са њима
4
ломе копља у част својим дамама.
Али чр езмер на воља на витешке р омане брзо донесе ру жан плод. М лади људи
почеше се у гледати у ју наке тих књига. Повиновање женским ћу дима, забрањена љубав,
лажно частољу бље, крвава освета за ситницу, необу здана раскош, пр езир ање друштена
р еда, све то у ђе у обичај и витешке књиге дођоше кобне и за нар авственост и за добар
у ку с. Први у сташе мор алисте и разу мни и по божни писци на зло, које долажаше са читања
тих књига. Онда дођоше закони. Карло V заповеди властима у Амер ици да не допуштају
да се тамо печата, пр одаје ил и чита какав р оман о витезовима, а кортеси у Ваљадолиду
искаше 1555. г. да се таква забрана изда и за Шпањолску , сувише, да се поку пе и спал е све
такве књиге. Али не по могоше ни пр идике, ни р асправе, ни закони. Свет и даље писаше и
читаше књиге о витезовима. Великаши и пр елати пр имаше по свету од њих. Једна света
Терезија написа такође један такав р оман. Сам Кар ло V гу таше такве књиге. Један
фр анцишкан написа још у 1589. г. р оман коме је главни јунак био патр он његовога р еда,
св. Фр ања од Асизија. Посветио га је кондестаблу од Кастил ије. На наслову био је
светитељ сав у оклопу и о н и коњ му; на шлему је имао као челенку крст са чавлима и
трновим венцем, на штиту пет рана Христових, а на барјачићу на копљу слику Вере, која
је држала крст и пу тир са натписо м: En esta no fa ltaré (овим нећу промашити).
Тако беше у Шпањолској кад Сервантес, притворен у селу у Манчи, зауми да
у ништи књиге о витезовима. Он, у боги сиромах, непознат, без покр овитеља, једино са
својим духом и пер ом, нау ми да у дари на ту идру , која је пр косила р азу му и закону. И
у спех му беше потпу н. Од како је изишао Дон Кихоте, не само да се никакав нов р оман о
витезовима није написао, него ни старе не прештампаваше више, тако да су они данас
реткости за библиографе. Од гдекојих само се име зна, а многима се з ацело и име
изгубило. Једном р ечи, успех Дон Кихота био је такав да су му гдекоји замерали да је
јаким својим леко м из азвао противно зло, да је пр емашио циљ, ослабивши максиме
старога частољу бља кастил ијанскога.
Пу блика је сасвим р авноду шно пр имила пр ви део Дон Кихота. Зато Сервантес изда
анонимно један памфлет, у коме, тобоже кр итикују ћи своју књигу , изнесе јој праву
намер у , у исти мах наговешћу јући, ако су личности у књизи и измишљене, да би мо жда
могле имати нек е свезе са савременим људима и стварима. Ово лукавство поможе. Људи
стадоше читати Дон Кихота и равнодушност се окрену у највећу љубопитност. В ећ прве
године би пр ви део Дон Кихота у Шпањолској четир и пута препечатан, а у исто време
издаваше га у Фр анцу ској, Италији, Пор ту галији и Фландрији.
Овај сјајни у спех није изву као Сервантеса из сир омаштине, ал и му је тим више
створио завидљиваца и непр ијатеља. Осим ситних сујета, које цр кавају од муке код сваке
ваљаности, било је у књизи довољно литер ар них сатир а, тако да се мог ао у зру јати сав
књижевнички свет. Као и у век, тако и ту највећма се помамише слабији писци. Гр дише га

                                        
                                
 
4
Који добро знају српски народ, ти ће потврдити да се није јед ан момак одметнуо у хајдуке само зато што су
га гуслари раздр агал и песмама о Новаку, Т атомиру, Грујици и другим славним хајдуцима.
 9 
 

јавно и тајно; одрицаше му изобр ажење и знање; један га назва чак кихотистом; овај га
прескакаше у памфлету , тадашњим новинама, онај му у писму шиљаше погр дну песму ,
коју би Сервантес, на свој начин светећи се, сам издао штампом. Сер вантес, у звишен дух
без пакости и сујете, мора да се смејао на ове нападе сујетних људи; али његово осетљиво
срце мор ало је у цвелити кад су га оставили некоји које је он држао да су му пријатељи, а
који нису могли да му опр осте што је он већи од њих.
Кад је Дон Кихоте изашао, р одио се Филип IV. Енгл ески краљ посла нар очита
посланика да Филипу III честита р ођење сина. Овога посланика частише у шпањолском
краљевском двору на дотад невиђен начин. Међу осталим био је и један ру чак, где је било
1200 ђаконија од меса и р ибе, не р ачунају ћи у то десерт и ђаконије за које већ није било
места. Ове светковине нар очито су описане и мисле да је тај о пис сачинио Сервантес. Али
у след ових свечаности доспе Сервантес по трећи пут у затвор . Један каваљер хоћаше да
ноћу пр еђе пр еко једног мо ста у Ваљадолиду , где је тада био краљевски двор , кад му
непознат човек стаде на пу т. Потегоше мачеве и каваљер би р ањен. Запомажући, сав крвав
у тр ча у једну од суседних кућа, у којој на доњем спрату становаше Сервантес и једна
у довица са својим синовима. На к аваљер ову запомагању истрча Сервантес и један
у довичин син, те рањеника у несоше у стан у довичин, где други дан у мр е од р ана. Поведе
се истр ага. Судија претпостављаше, да је каваљер био уплетен у љубавне послове са
Сервантесовом кћером, или сестичином, те пр итвор и и њега и сву његову женску
р одбину . Тек после десетак дана, после испита и саслушања сведока, пу штени су на
слободу .
М исли се да се Сервантес 1606. г. био стално настанио у Мадриту. Већ је доспео у
године старости; сиромах, са велико м фамилијом, без пр изнања за своје з аслуге и дар ,
занемарен од пријатеља, гоњен од такмаца, он се о ставио сваке илу зије, па је живео као
философ, не р оптају ћи, не жалећ и се. Књиге тада нису ништа доносиле, ађ ентура му није
више давала, те је тако боравио дане у тешкој сиротињи. Ипак је имао два добротвора,
толеданског ар цибиску па Бернарда и Дон Фер нандеса де Кастра, конда Лемоса, који, и
сам писац који је у Напољ отишао за вицекр аља, није заборавио на стара саката војника.
Човек не може да по јми како је он за живота био предан забораву, нити га се ико
сећао у краљевску двору , који је давао којекаквим писк арачима толике пенсије
издрљанчене пр осјачењем и ласк ањем. Ствар колико часна по С ервантесов карактер ,
толико стидна по краљеву околину . Пр ича се, да је Фил ип III са доксата свога дворца
у гледао једанпу т ђака који је пор ед р еке М ансањареса* шетао са књигом у ру ци. Ђак би
сваки час застао, млатарао би рукама, лу пио се у чело и гр ехотом се смејао. Гледајући
издалека ову пантомиму, краљ р ече: Или је онај ђак лу д, или чита Дон Кихота. Одмах
отр чаше дворани да виде да ли је краљево оштроумље погодило, па се вр атише да јаве
Филипу да је ђак заиста читао Дон Кихота. Али ни краљ, ни који од дворана не сети се да
писац ове по пу ларне књиге у својој старости сир оту је.
Г. 1612. изда Сервантес своје новеле, које и у Шпањолској и у другим земљама
пр имише као и Дон Кихота. То су биле пр ве шпањолске новеле и многи су их
 10 
 

подражавали, многи су из њих узимали гр ађу за драмате и опер е. После две године издао
је свој по емат Пут на Парнас (Viaje del Parnaso) и малени дијалог Додатак Парнасу
(Adjunta al Parnaso). Г. 1615. штампао је 8 глу ма и толико интер меца, али их је пу блика
пр имила равнодушно. Ту пу блика није била непр аведна, јер драматски пр оизводи
Сервантесови не вр еде. Исте године славил и су кано низацију шпањолске светице думне
Терезије de Jesus, и међу другим песмама у њену славу написао је једну и С ер вантес, коме
је тада било 67 година. Исте године изишао је и др у ги део Дон Кихота.
Сервантес је био већ написао већ ину другога дела, кад у 1614. г. изађе у Тар агони
наставак Дон Кихота, као дело лиценцијата Алонса Фернандеса Авељанеде, р одом из
Тордезиља. То беше измишљено име плађијаторово, а право име никад му не могоше
дознати, тек се мисл и да је фратар пр едикатор кога је Сервантес у пр вом делу Дон Кихота
због неке глу ме мало очепио. Није том Авељанеди било доста што је у кр ао наслов и мисао
од Сервантесова дела, него, пакостан и зав идљив, избљу вао је на Сервантеса сву своју
отр овну жу ч. Он га назва сакатим, маторим, гунђалом, завидљивцем, клеветником;
пр ебациваше му његову несрећу , затворе, сиротињу; р ече му , да је глу п, да нема дара и
духа, па се хвалио како ће га да л иши добитка од продаје др у гога дела Дон Кихота. Кад
Сервантес доби ту књигу и виде онолике у вреде, он нау ми да се освети на начин који је
достојан био њега. Пожур и се да доврши своју књигу , тако да се на посл едњим главама
виде трагови ове жу р бе. Посвећујући своје глуме конду Лемосу , он му р ече: „ Дон Кихоте
запетљао је остр уге, да господству ти дође и ноге ти целива. Рекао бих да ће бити у
неколико су тру сан, јер су га у Тарагони завели и злостављали; ал и је о н истр агом доказао
да није он онај што је у оној повести, него неки други подметну т, који је хтео да буде он,
али у томе није у спео.“ А у самом Дон Кихоту (у предговору и у 59. глави) одговор ио је на
гру бе грдње свога плађијатора, кога не у достоји да му каже пр аво име, финим шалама,
пу нима деликатности и атичк е соли, показу ју ћи тако своју племенитост и достојанство,
као и савшеност свога дела. Али да се не би нашао још какав Авељанеда, који би у дар ио у
нове пр офанације, о н сад одведе свога ју нака до гр оба; о н му пр ими тестаменту, исповест
и посл едње издисање; он га погр ебе, начини му надгр обно и с о пр авданим и узвишеним
поносо м заврши: Ту је Сид А мет Б ененџелија оставио своје пер о, али га је закачио тако
високо да никоме више не падне на у м да га у зима.
Да погледамо самог а Дон Кихота.
Кад је Сервантес почео да пише, он је само хтео да ор у жјем сатире у дар и на књиге
о витезовима. Он нам то и сам каже у пр едговору . А и по оним необичним аљкавостима,
пр отивословљима, неу путностима каквих је пу но у пр воме делу , види се да је он почео да
пише у тренутну расположењу , у тренутној р аздр аганости, без пр омишљена плана,
пу стивши пер у мах, нити давајући какву особиту вредност своме делу , коме као да ни он
сам није ник ад појмио свуколику величину . Али кад би вр едност Дон Кихоту била само у
пародисању р омана о витезовима, он ове не би дуго преживео. Кад би тај циљ био
постиг ну о, и он би отишао у заборав. Али Дон Кихоте нешто је далеко више него сатира
на старе р омане.
 11 
 

У почетку је Дон Кихоте само будала, пр ава будала, коју би требало везати, а
нар очито бити, па сиромах и прима толики бој и од скотова и од људи, да би доста било и
за Росинанта. И Санчо Панса није др у го с почетка него глу па сељачина, који је из
глупости и кор истољу бља пр истао у з свога господара. Али то тако не траје дуго. И зар је
Сервантес могао дуго остати између лудости и глупости? М ало по мало о н заволи своје
ју наке, које зове чедима свог ума; брзо им даје своју памет, свој дух, а свакоме л епо
одр еди свој део. Господару даде у м у звишен и широк, какав може да се р оди у здраву духу
у з сту дију и пр емишљање; слузи даде нагон огр аничени, али поуздани, у р ођени здрави
р азум, пр ир одну искр еност, кад је користољубље не му ти. Дон Кихоте има у свом мозгу
само још једну му шицу ; његова је моно манија као у поштена човека, који негоду је на
неправду , а заноси се са вр лином. Још о н сања како је он утешитељ у цвељенима,
бранитељ сл абоме, гр озан гор доме и неваљаломе. Иначе је дивно разу ман и р ечито у ме да
р азлаже. Од своје стране Санчо је из ишао други човек; он је фин, ако и незгр апан,
шакламан, ако и наиван. Као што Дон Кихоте има још само једну му шицу у глави, тако је
и Санчу остала мрва лаковерности, али се ова даје о правдати вишим у мом његовога
господара и његовом пр ивр женошћу према њему . И ту сад почиње диван пр изор. Ова два
човека, неразлу чна, позајмице објашњавају , допуњавају један др у гога; у дру жени у циљу у
исти мах пл емениту и безумну; творећи глупости и зборећи мудр о; изложени потпрду
људи, па и њиховој неотесаности, и износећи махне и глупости о них који се њима
подсмевају и злостављају их; у пр ве побу ђу јући у читаоца смех, онда његово сажаљење,
најпосле највећу његову симпатију ; у меју ћи да га р азнеже и развеселе, давајући му у исти
мах забаве и нау ке; најзад, у вечиту међусобну контрасту , као и у контрасту свом пр ема
осталом свету , творећи непокретно дно од огр омна, вазда нова драмата. Нар очито у
другом делу Дон Кихота може јасно да се види нова мисао његовога писца. Ту о
тумараћим витезовима има толико по мена колико да се настав и први део, колико да исти
општи план везу је оба дела. Али то није в ише само пар одија р омана о витезовима; то је
књига пр актичне философ ије, збирка максима и пар абола, блага и р азложита критика
целога човечанства. Кад је Санчо по стао гу бер натор остр ва Бар атар ије, ко није помислио,
да ће овај импр овизовани владар починити више лу дор ија неголи Дон Кихоте, кад је
испаштао у Сијери М орени? Али Сервантесов ђеније имао је у виду други циљ, ако и није
заборавио да забавља читаоца. Хтео је да покаже да хваљена нау ка о пр ављенију људима
није искључна тајна једна фамилије, или једне к асте, да је она пр исту пачна свакоме и да се
за њу иште нешто важније од познавања закона и излу чивања политике: здрав р азу м и
благе намере. Не прелазећи сферу свога духа, не излаз ећи из свога карактера, Санчо Панса
суди и влада као нов Соломон. Упр аво комика није у толикој мер и у з Дон Кихота, колико
у з Санча, јер онај хоће да се пл еће у тадашње књижев ничке лудорије и због тога је
ишчилео од чести; ал и код његовога коњушара, код му др ог и енерђичног гу бернатор а од
Бар атар ије, те дивне смесе у мља и лудости, није остарила ни једна цр та; он је створ за
себе, трајан комични тип.
 12 
 

Други део Дон Кихота изашао је на десет година посл е првога. Кад је Сервантес
написао први део, није по мишљао на то да га настави. Тада је то била таква мода. А ни
Авељанедино пр оду жење није побудило Сервантеса да о н своје проду жење напише, јер је
ово већ било скоро готово кад се Авељанеда јавио. Упр аво, Дон Кихоте остао би
недовр шен да је био само литер ар на сатира. У помену тој намери Сервантес се наново
латио ствари и наставио је. Ето зашто су оне после тога дел а јединствени изузетак у
књижености: др у ги део, који је изашао по сле постигну те намер е, а пр воме не само да је
р аван, него га надмашава. А то је зато што му изведење није слабије, што му је руководна
мисао виша и плоднија; јер ово дело збори свим нар одима, свим временима, јер збори
човечанству свесветским језиком; јер се у њему даје највиши израз пр ир одном здравом
р азуму . Нема у свету пр иче која ће се боље допадати сваком у зр асту , сваком у кусу , сваком
карактеру , сваком стању. А написана је језиком дивним, армоничним, лаким, који у зима
сваку ну ансу , сваки тон; стилом у коме су сви стилови, од пр осте комике до
највеличественије р ечитости; зато и веле за њу да је „боговски написана боговским
језиком.“ Ко хоће да зна и да се сети каква је она вековечита комика, којој је корен у
општим будалаштинама човечије пр ироде, тако да јој вр еме не може да наху ди, тај нека
само у век пр очита коју главу у Дон Кихоту. У Сервантеса толико је у мља да његове
будале му др ије зборе од паметних људи у других писаца; тако је пу н и богат шаљиве
лу дости да његовим епиго нима на том пољу остаје само тек да пабир че.
Нико неће онима замерити који гл едају на стакло увећавајуће кад је реч о Дон
Кихоту. Ко би замерио славном Густаву Дору (Doré), што и он са својим дивним
илу стр ацијама спада у ту школу у дивљене егзегезе, што се није мог ао уздр жати а да не
поетише и не иројише? Узмите му последњу слику начињену за Сервантесов р оман:
заогр ну т дугим плаштом као самртњачом, с очима у пр ављеним у небо, а мачину
пр итисну вши на гр у ди, спу шта се Дон Кихоте вел ичаствено по степенима у костур ницу ;
Велики Карло, Роланд и Сид, ору жани од главе до пете, држе плочу која ће скорим да се
спусти за посл едњим витезом; Иракле, велики витез древности, клечи и пл аче,
наслонивши р у ке на своју чвор новаку . Да је Дор е знао за нашег а Марка, зацело би и њега
метну о на своју слику , која нек а би у нечем и пр етер ивала, ипак так ав начин мор а се
претпоставити шмокљастоме дивљењу које у Дон Кихоту види само повор ку забавних
догађаја. До н Кихоте није кар икату р а; њему је Сервантес дао део своје бл аге и вел ике
душе. Та и сам Сер вантес био је нек и Дон Кихоте. И он је војевао, а никаква добра није
видео; храбро се борио, два зрна добио је у гру ди, једна му је р у ка остала саката, али је он
за то опет служио још толике године. Ни ране, ни служба не пр ибавише му никакву
пензију , а кад се он оставио војске, њега се зла ср ећа никад није остављала; њега бацају у
апс; он тражи на све стране занимања за своје способно сти и своју часност; таман почиње
имати у спеха са својим глу мама, кад мор аде доћи млади Лопе де Вега, да га и ту
у пр опасти. Тако стојаше Сервантес кад се у својој 58 години латио да пише Дон Кихота.
Други би с онаквом пр ошлошћу био пу н гњева и ир оније; ал и нису такви философски
духови и добри карактери; у њих нема места з а гор чину; из своје невоље изводе они
 13 
 

глу ме, а не трагедије, хумор и шалу , а не декламацију . Заиста мора човек да је тронут код
Сервантеса; сакат, стар , често гледајући, лишен у техе од успеха, о н нема ни мрве жучи.
Његов Дон Кихоте пр осто је забаван.
Није чу до ако су Дон Кихота преводили и тумачили сви изобр ажени нар оди.5 А то
најбоље показу је да он носи печат бесамр ности, кад је тако сл авно одолио унакажавању
р aзних пр еводилаца. Уз то имају у њему многе танке алузије који ни сами Шпањолци
данас не разу меју потпу но. Ваљало је завести њушкала свете инквизиције, зато је
Сервантес морао да крије своје најтајније мисли, те оту да мног и двосмислени изр аз, многа
лу кава ир онија. Без тумачења данас се Дон Кихоте не може читати. Ја сам се послу жио
објашњењима Вијардота, огр аничавајући се на најнеопхо днија, а дао сам и о сим тога и
друга објашњења, где сам држао да су потр ебна.
Као што су Дон Kихота много пу та издавали и преводили, тако су му многи и
подражавали. Филдингов Том Џонс, Бу тлеров Худибрас, донекле Попова Донкијада,
Виландов Силвио Розалва, и друге Сервантесове потр агу ше ни из далека не пристасају за
његовим бесамртним делом. У та подражавања спада и Роман без романа нашег а Јована
С. Поповића, као и песма Шипoдер војвода даровитога Јована Рајић а (не историка). Има
Фр анцу за који веле да је Вол тер ов Кандид надмашио Дон Кихота. Тако што је могао
казати само национал ни шовиниз ам.
Поку шавали су да Дон Кихота и драматизују . Нарочито Фр анцузи лаћали су се
често тога по сла. М олијер је игр ао Санча Пансу у комедији Дон Кихоту, коју је удесила
његова снаха М агдалина Бежар (Béjart) и један од М олијерових биографа пр ича како је
М олијер једно вече имао пу но му ке са јогунастим магарцем, који је хтео да изађе на
позоницу пр е шаптачева знак а. Последњи драматизатор Дон Кихота међу Францу зима
био је В икторијан* С ар ду .
Код толике попу лар ности Сервантесовог р омана није могло бити иначе него да су
слике главних лица живе пр ед очима сваком изображено м човеку . Дон Кихоте, Санчо,
Дулсинеја оз начавају одр еђене типове и карактере, као што се кихотеријом означава
нар очит појам. А то се зна, да су се у Шпањолаца одомаћиле стотине р ечи и р еченице из
Дон Кихота. У отменим шпањолским кућама спада у добро васпитање да се деца нау че у
р азговору на алузије на С ервантесов р оман. Дође ли странац у М анчу , сваки сељак
показиваће му места куда је ходио и бродио Дон Кихоте, о коме је у вер ен да је нек ада
заиста живео и да је био његов земљак.

                                        
                                
 
5
Немци имају једно тесте превод а. По толико их имају и Енглези и Т алијани. Французи ће их имати барем
15; један од ових превода имао ј е до 60 изд ања. Рачунају да је Дон Кихот е до сада издаван шпањол ски 530
пута, енглески 305 пута, француски 180 пута, тал ијански 100 пута, пор тугал ски 85 пута, тол ико пу та
немачки, шведски 18 пута, пољски 10 пута, дански 8 пута, руски 7 пута, грчки 5 пута, катало нски 4 пута,
влашки 3 пута, мађарски и чешки по 2 пута, латинск и и басканск и по 1 пут. Т олико пута никаква књиг а,
осим Библ ије, није штампом издавана, као што осим Библије никоје дело неће сликару д авати толико
мотива. Још Доситија д ао је изр аза жељи д а се Дон Кихот е преведе на српск и. Г. 1862. почео је у Београду
да излаз и неки превод који није имао ник акве вредности. Браћа Јовановићи у Панч еву изд али су превод
једне фр анцуске прераде за млад еж. (Исти заслуж ни изд авачи из дали су мој превод Сервантесове новеле
Енглеска Шпањолкиња).
 14 
 

Сервантес беше већ пр ешао шесет година, али му р адна снага нимало не беше
малаксала. У посвети конду Лемосу другога дела Дон Кихота обећава скоро издање свога
р омана Персилеса и Сигисмунде. Другом пр иликом обећавао је други део Галатеје и два
друга дела којима се само знају имена (Бернардо и Седмице у врту.) Персилеса је издала
његова у довица 1617.г. Чу дно! У који је пар Сервантес својом сатиром у био р оман о
витезовима, истим пер ом написао је скоро исто тако претеран р оман као што су они који
су помер или памет његовом коленовићу . Сам паде у грех на који је бацио анатему.У
Персилесу све је чрезмерно, нити се он може са чиме у пор едити, нити класификовати, јер
он не спада ни у какву врсту , а све су врсте у њему . Добро је у чинио што га је преместио у
ипервор ејске р егионе, јер и онако нема никакве везе са светом у коме је живео. Човек се
диви бујној фантазији у старца од скоро 70 година, да је богатију нема ни Ариосто. По
стилу можда је Перси лес најкласичнија књига шпањолска. Упоређивали су га са палато м
од мрамора и кедра, али без сразмере.
Кад је Сервантес издао други део Дон Кихота, беше га већ обу зела водена болест.
Последња мисао беше му чу ство захвалности своме добр отвору . Беху му јавили да конде
Лемос дол ази из Напоља за председника држаном савету . Скор о у миру ћи, пошто су му већ
свештал и масла, казивао је пер о писмо конду Лемосу, за које лепо вели Лориос (Los Rios),
да би га у век тр eбaли да имају пред очима великаши и писци, да се једни уче
великоду шности, др у ги захвалности. А то писмо показу је да Сервантеса није до
последњега часа остављала ведр ина духа. Издахнуо је 23. (13) апр . 1616. Енглез и су
пр иметил и да су два највећ а ђенија оног а вр емена умр ла у исти дан, оба пр езр ена, али је
обојицу потомство осветило: Сервантес и Шек спир . Али како су у Шпањолској пр имили
нови календар већ 1583. г,. а у Енглеској су се служили старим календаром до 1754. г, то је
Шекспир још десет дана живео после Сервантеса.
Сервантес је погребен у женском клоштру у који је сту пила у думне кћи Изабела,
можда пр имор ана тешком сиротињом. Ове се думне преселише по сле 17 година у нов
клоштар , а Сервантесов гроб заборавише где је, јер га никакав белег не означаваше. Исто
тако пр опала су два његова пор тр ета, један од Хаур ега (Јаuregui), др у ги од Пачека. Од
Хаур егова лика има препочетак, који сасвим одговар а опису који је сам Сервантес дао о
себи у пр едговору својим новелама. Целога века презр ен, гоњен, неуважаван, тек после
два столећа траже му Шпањол ци кол евку и гроб, означавају му кућу у којој је становао
мр амор ним медаљоном, дају његово име једној у лици у М адриту , подижу му споменик на
пијаци!
*
Још неколико р ечи о овом пр еводу .
Као ђак читао сам Дон Кихота неколико пута, увек у другом немачком пр еводу .
Толико ме је освојила класична лепота Сервантесова дела да сам учио шпањолски да бих
га могао на српски превести. Био сам почео пр евод и у Седмици имају од тога пр евода
две главе; али сам се оставио посл а, јер ми се чинило да би ми пр евод био нагр ђивање
ор игинала. Тек последњих година, у којима сам пр отив воље био доколнији, латио сам се
 15 
 

наново пр евода. Књижевна Задужбина Илије М. Коларца помогла је да ми се превод изда.

Господа др Љу бомир Недић и Хаим Давичо, којима је Колар чева Задужбина повер ила
оцену мога пр евода, дали су о њему што ласк авију оцену . Не само што су пр еводу
пр изнали савесност и брижљивост, него им је мишљење да је мој пр евод можда највер нији
пр евод Дон Кихота у свету . Од своје стр ане толико ћу само казати да сам пр и овом послу
поступао с оним пијететом какав се иште за превођење класичних дела. М ожда би ту и
тамо пр евод испао течнији и лакши да сам хтео да будем слободнији. Али имајући у виду
да је ово први ср пски превод Дон Кихота и да ће он можда многе године остати и једини
пр евод српски, ја сам мисл ио да, по могу ћству не гр ешећи о српски језик, будем у пр еводу
што вер нији, тако да могу казати да Србин који не зна шпањолски са повер ењем мо же да
се ослони на мо ј пр евод. Потоњи пр еводиоци моћи ћ е већ бити слободнији. И онако бар
свака генерација требало би да има своје пр еводе од класичних списа.
У мом пр еводу изоставио сам песме које имају напред у ориђиналу . Тада је обичај
био у Шпањолској да су писци за своју књигу тражили не само патр онство каквог моћног
великаша, него и пр епор у ку од колега чувенијих песника. Исмевајући овај обичај,
Сервантес је сам сачинио ове песме, означивши их да су их сачинили главни витезови и
даме из гл авних романа о витезовима; па ту имају и песме некојих витешких коњушара
Санчу Панси, а најпосл е и сонет у коме се р азговар а Сидова Бабијека са Росинанто м. Исто
тако, изоставио сам и стихове које је Сер вантес, исмевају ћи р ечену моду , на крају свога
дела додао.
Што сам у пр вом делу изоставио посвету дуки Бехар у , томе ће читаоци наћи
р азлога у Сервантесовој биографији.
Коларчева Заду жбина у својила је пр едлог господе оцењивача пр евода, и тако овај
пр евод излази у крашен карактеристичним илу стр ацијама славнога францускога сликара
Тона Жоанота (Јоhannot). На сплендидне илу стр ације Густава Дорeа није се могло
рефлектовати због трошка, који би за наше прилике био несразмеран.

Ђорђе Поповић, „Сервантесов живот и дела му ”. У: М игела Сервантеса С аведре*

Велеумни племић Дон Кихоте од Манче. Са шпањолског превео Ђорђе Поповић. Београд:
Задужбина И. М . Колар ца, 1895, I, 7-29.
 
 1
 

В ЕЛ ЕУ МН И ПЛ ЕМ ИЋ ДОН К ИХО Т Е О Д МАНЧ Е

ПРВ И Д ЕО

ПРЕДГОВОР

Докони читаоче, и да ти се не кунем, можеш ми веровати, да желим, да ова књига,

као чедо мога у мља, буде најл епша, нају миљатија и најчеднија, к ако се само може
замисл ити. Али не мого х ништа пр отив р еда у пр ироди, да у њој сваки створ р ађа себи
р авна. И тако што је мој јалови и лоше изобр ажени у м и могао р одити, до ли повест о
суху, у велу , ћудљиву сину , пу ну свакојаких мисли, какве нису другоме коме падале на
памет, исто као о нај, који се р одио у тамници, где се свака неу добност настанил а и где је
боравиште сваком ту жном шуму ? Покој, пријатан стан, љупка поља, ведр о небо, жубор
од извор а, душевни мир, већином помажу , да се и најнеплодније му зе показују плодне,
те дају свету чеда која га испу њавају дивљењем и задовољством. Дешава се, да отац има
сина р у жна и без икакве милине, а мило шта, коју има спрам њег а, мећ е му повез на очи,
па му не види мане, него их јо ш држи за пр еимућства и лепоте и показу је их својим
пр ијатељима као оштр оумље и љупкости. Али ја, који ако изгледам да сам отац Дон
Кихоту , тек сам му поочим, не мисл им поћ и у пбичајним пу тем, нити те скоро са сузним
очима молити, као што то други чине, драги мој читаоче, да о пр остиш ил и пр евидиш мане,
које ћеш на овом мом сину видети; а онда, ти нити си му род ни др у г и у твом телу имаш
твоју душу и слободну вољу како само може да буде, па си у својој кући, у којој си
господар , као и краљ у његовим добрима, па знаш, штоно р еч, да испод моје кабанице
пу цам под но с пр сто м и краљу . Све то опр ашта те и о слобађа те свака обзир а и обавезе, те
тако мо жеш казати о овој пр иповести шта ти се свиди, без бојазни, да ће ти се з аметити за
зло, нити да ће те нагр адити за добро, које ћеш казати за њу.
Само би хтео да ти дам чисту и голу , без украса од пр едговор а, нити да безбројем
и повор ком у обичајних сонета, епигр амата и по хвалних песама, које хоће да мећу у
почетку књига. Јер ваља да ти кажем, ако ме је и стало нешто тр у да да је сачиним, ни
један ми се не чини да је био већи од тр у да, да начиним овај пр едговор , који сада читаш.
М ного пу та латих пер о да га напишем, и много пута оставих га, јер нисам знао шта да
 2
 

напишем. Па једанпу т како сам недоумевао, са хар тијо м пред собом, са пер ом за у ветом,
лактом на писаћем столу и ру ком на обр азу , премишљајући шта да кажем, ево ти у невреме
један мо ј досетљив и р азбор ит пр ијатељ, који видећи ме тако з амишљена, запита ме за
у зр ок , а ја не кријући му га р екох му , како мислим на пр едговор , који треба да начиним за
пр иповест о Дон Кихоту, па да ми то задаје тол ико главобоље, да сам нау мио да га не
пишем, па да ни славна дел а тог племенитог витеза не пуштам у свет. Јер како ћеш да
нисам у забуни због онога, што ће да каже стар и законодавац, кога зову пу бликом, када
буде видео, како сам после толико година, што сам их пр овео дремајући у ћу тању и
1
заборавноти, сада дошао, претоварен свима мојим годинама са једно м пр ичом сухопарном
као жу ква, лишеном замишљаја, без стила, у богом у досеткама и обнаженом од сваке
нау чности и књижевности, без опазка на страни и без пр имедба на крају књиге, као што
видим да су друге књиге, ако ће бити и измишљене и световне, тако пу не изр ечења из
Аристотела, Платона и целе чете философа, па им се читаоци диве и држе им писце за
људе начитане, у чене и речите? Па тек к ада наводе свето писмо! Не иначе, него да кажеш,
да је то какав свети Тома или други у читељ цр квени, пр и чему набљу ду ју занесена
заљубљеника, а у другом држе хр ишћанску проповед, да је удовољство и сласт то слушати
и читати.Свега тога л ишава се мо ја књига, јер нити имам што да додам на страни, нити
што да пр иметим на крају , још мање знам, којих сам се писаца у њој држао, те да их
пор еђам у почетку, како сви чине, све по абецеди, почињу ћи са Аристотелом завр шавајући
Ксенофонтом и Зојило м ил и Зевксом, ако је и био један зла језика, а други сликар . Исто
тако неће ми књига имати сонета у почетку, бар не сонета, којим су сачинитељи дуке,
мар кизи, конди, биску пи, госпе или гласовити песници. Премда кад бих их замол ио од
два или три вешта пр ијатеља, знам да би ми их дал и, и то такве, да се с њима не би могли
у поредити они који су у нашој Шпањолској највише на гласу .
Најзад, господине и пр ијатељу мој, наставих, ја са нау мио, да господин Дон К ихоте
почива погребен у његовој аркиви у М анчи, докле небо не пошаље кога, који ћ е га
у кр асити тол иким стварима што му недостају , јер ја велим, да нисам подобан да то
у чиним, пошто немам те силе и нисам тако учеван, а и по пр ир оди сам поду ласт и тром,
те да би се дао да тражим писце, који оно кажу што ја знам казати и без њих. Оту да оно

                                        
                                
 
1
Сервантесу је било преко 57 година, када је издао први део Дон Кихота.
 3
 

недоумевање и зловољност, у којој си ме нашао: а то што сам ти казао довољан је р азлог

моме нер асполо жењу .
Кад мој пријатељ чу то, пљесну се шаком по челу и стаде грохотом се смејати, па
р ече:
За бога, брате! Ево сада сам опростио крива мишљења, у коме сам био за све ово
дуго вр еме што те знам и у коме сам те у век држао за р азбор ита и му дра у сваком твоме
послу . Али сада видим. да си од тога тако далеко, као што је далеко небо од земље. К ако је
можно, да такве ситнице и тако лаке ствари имају толико силе. да вежу и збуне тако зрео
у м, као твој што је, и који је подобан да савлада и победи дал еко веће тегобе? Вере ми, то
није због недовољне способно сти, него због сувишне лености и недостатка у
пр емишљању . Хоћеш да ти докажем да је тако? Дакле послушај ме, па ћеш видети, како
ћу, док тренеш, развејати све твоје тегобе и излечити све недостатке, за које велиш, да ти
сметају и пл аше те, те не смеш на свет да издаш приповест о д твог славног Дон К ихота,
светила и наде свих коликих тумараћих витезова. А ти кажи, одговорих му на његове
р ечи, на који начин мислиш да попу ниш пр азнину мога стр аха и да у светлост доведеш
метеж мо је забуне?
На то одговор и: Прво, што те кињи због сонета, епиграма и по хвалних песама, који
ти требају да их метнеш пр ед књигу и да су од важних лица и велике господе, томе може
да се доскочи, ако се сам будеш потру дио да их сачиниш, а по сле их можеш крстити и
2
дати им име какво ти воља, посметнувши их Попу Јовану од Инђије, или цар у од
Тр абизонде, за које ја знам да се пише, како су били славни песници; а све нека и нису
били, на нека би се и нашао какав у ча или ђаче, који би те хтел и јести с леђ а и посумњати
у ту истину, немој да их ни у што у зимаш, јер нека би и доказали да си лагао, нећ е ти
одсећи р у ку , којом си писао. Што се тиче навођења са стране књига и писаца, одакле би
у зео изр ечења и правила да их употр ебиш у својој приповести, не треба ти др у го, него да
се удесиш о нако, како ти дођу под руку каква изр ечења, или што л атински што знаш на
памет, или бар тако што, што ти неће давати много посл а да га тражиш, као што би се
могло у зети, када је р еч о слободи и р обовању:
                                        
                                
 
2
Т о је баснословна личност. У ср едњем веку мислили су, д а у источниој Инђиј и има негде хришћански
витез, који је цар и поп уједно. Држе, да је та басна по стала отуда, што је у Инђији заиста био на раз међу XII
и XIII стол ећа мал ен јед ан владал ац нестор ијанских хришћана кога је утаманио Џ ингис хан. Други мисл е, да
Поп Јована треб а тражити у Ависинији ; а трећи држе, да је искон басни о Поп Јовану у сличности папинске
вере са вером тиб етанског а далајламе.
 4
 
3
Non bene pro toto libertas venditur auro.
4
Па одмах на страни навести Ор ација, или ко је већ то казао. Поменеш ли моћ смрти, држи
одмах:
Palida mors aequo pulsat pede
5
Pauperum tabernas, regumque tures.
Је ли р еч о пријатељству и љубави, коју бог заповеда да имамо и према
непријатељима, онога часа зађи у свето писмо, што можеш у чинити без многе опр езности
па наведи барем речи самог бога: А ја вам кажем: љубите своје непр ијатеље. Ако по менеш
ру жне мисли, потегни евађеље: Из срца излазе зл е мисл и. Ако ли непостојанство
пр ијатеља, ево ти Като на, који ће ти дати своју дистику :

Donec eris felix, multos numerab is amicos

6
Tempora si fuerint nubila, solus, eris.
Па се ов им латинск им стварима и др у гима од те вр сте држаће те батем за
граматика, што у наше вр еме није мала част и корист. Ш то се тиче стављања пр имедаба
на крају књиге, можеш поу здано посту пити на овај начин: Ако поменеш каква дива у
својој књизи, а ти удеси да то буде див Голијат, и само тиме, што те тако рећи неће,
ништа стати, имаћ еш велику пр имедбу , јер можеш метну ти: „ Див Голијат био је
Филистеј, кога је пастир Давид замашним каменом у био у долу Тер ебинту , као што се
пр ича у књизи о цар евима, у глави коју ћете наћи да се то пише.“ За тим, да се покажеш
човек учеван у људском знању и космограф, у деси, како ћеш у својој приповести да
поменеш реку Тахо, па ето те одмах са др у гом славном примедбом метнувши: „Река Тахо
тако је названа по неком цар у од Шпањолске; свој извор има на том месту и гу би се у мору
Окејану , целу ју ћи зидове славног гр ада Лисабоне, а мисли се, да носи златан песак, итд .“
Ако говор иш о лупежима, ја ћу ти дати пр ичу о Каку , коју знам на изу ст. Ако о женама
наложницама, ето ти бискупа од М ондоњеда, који ће ти дати Ламију , Лајиду и Флору, и
пр имедба о томе даће ти вел ико у важење. Ако о свирепима, Овидије ће ти дати М едеју .
Ако о врачарицама и вештицама, Омир има Калипсу , а Вер ђилије Ћир ћу . Ако о храбрим
војводама, сам Ју лије Ћесар даће ти самога себе у својим Коментаријама, а Плу тар ко ће
                                        
                                
 
3
Ни за сво злато не треба слободу продав ати.
4
Т о није казао Орације, него безимени писац, који је написао тако зване Езопове басне.
5
Бледа смрт исто м ногом походи сиротињске колеб е и краљевск е дворце.
6
Докле будеш срећан, многе ћеш бројати непријатеље; наоблачи ли ти се небо, бићеш сам . (Али ова дистика
није од Катона, него од Овидија)
 5
 

ти дати тисућу Александара. Ако будеш писао о љубави, нека и мрву знаш од тосканског
7
језика, наћи ћеш Леона Јевр ејина, који ће ти жељу испу нити. А ако не марите да идете у
туђе земље, ено ти у твојој кући Фонсека О љубави к бог у, где се налази све, што би ти и
најоштр оу мнији човек могао о томе пожелети. У кратко, не треба ти дуго, него да гл едаш
да поменеш та имена, или да наведеш у својој пр иповести ове које сам споменуо, па онда
пу сти мене да ја мећем пр имедбе и о паске, а ја ти се кунем, да ћу ти напунити све мар ђине
и надр љати четири арка на крају књиге. Да дођемо сада на навођење писаца, као што има
у другим књигама, а чега нема у твојој. Лек томе је посве лак, јер ти не треба ништа
друго, но да потр ажиш какву књигу , у којој су побележени сви, од А до Ижице, како
велиш. Дакле тај исти списак метнућеш у твоју књигу ; ако после и буду јасно у видети
лаж, по што си слабо имаопотр ебе да их у потр ебиш, ништа не мар и; а шат се нађе какав
глу пак, који ће повер овати, да си их све у потребио у својој пр остој и безазленој
пр иповести. Па ако буде др у ге користи, бар ће тај простр ани списак од писаца послу жити
да књизи изненада даде важности. И тим пре, што се нико неће наћи, који ће хтети да
пр овер и, да ли си их у потр ебио или ниси, пошто га се то ни мало не тиче. Сувише, ако сам
добро р азумео, овој твојој књизи не требају ник акве ствари, за које вел иш да јој недостају ,
јер она цела је гр дња је пр отив књига о витезовима, о којима Ар истотеле никада ништа не
помиње, нити што говор и свети Василије, нити зна Ћићер он, нити у њено пр ичање о
измишљеним лу дор ијама спадају изискивања истине, нити посматрања астролођијска;
нити за њу имају важности ђеометр ијске мере, нити побијање р азлога, којима се служе
р етор ика; нити она хоће коме да пр иповеда, бр кајући човечанско са божанск им, што је
таква вр ста збрке, каквом не би требало да се кити никакав хришћански разу м. Само хоће
да се служи подражавањем у ономе, што хоће да опише, и што буде оно савршеније, тим
боље биће оно што се пише. А пошто ово твоје писање неће што др у го, него да р азор и
уважење и оно место које у свету и светини имају књиге о витезовима, то ти није потр ебно
да идеш и да просјачиш код фило софа за изр ечења, код светог писма за савете, код
песника за басне, код р итор а за беседе, код светаца за чу деса, него да ти р еч тече пр осто,
изр азно, часно и нар едно и пер иоди да су ти звучни и о штроу мни, да своју намеру у свему
износиш у ономе што је постижно и можно, да су ти мисли р азговетне, а да их не
заплићу јеш и не замршујеш.Такође постарај се, да читају ћи твоју пр иповест, су мор ни се

                                        
                                
 
7
Равин из Португалије, за тим лекар у Млецима, где је писао Дијалог е о љубави.
 6
 

насмеје, весељак јо ш боље развесели, глу пак има у живања, паметан да се диви
домишљању , озбиљан да не презир е, нити мудар да је не хвали.Једном р ечи, нека ти
намер а иде на то, да ср у шиш зло подигну ту бину тих књига о витезовима, којих се толико
гну шају , а још више њих хвале их: па ако то постигнеш, нећеш мало постигну ти.
Дубоко ћутајући слу шао сам што ми је пр ијатељ говор ио, и његови р азлози толико
ми се у ду бише у душу , да не побијају ћи их, усвојих их као добре и од њих самих нау мих
да начиним овај пр едговор , у коме ћеш, наклоњени читаоче, видети разбор итост мога
пр ијатеља, моју добру срећу што сам у тако пр екој потр еби добио таква саветника, и твоју
олакшицу , што ћеш сасвим пр осто и без заковртања добити пр иповест о Дон Кихоту од
М анче о коме сви који станују у окру гу поља М онтијела мисл е, да је био најцело му дрији
љу бавник и најхр абр ији витез што су га од много година видели на оне стр ане. Ја нећу да
ти дижем цену у слу зи, коју ти указујем. давајући ти да познаш тако знаменита и тако часна
витеза; ал и жел им да ми захвалиш, што ћу те познати са сл авним Санчом Пансом, његовим
коњушарем, у коме како се мени чини теби дајем иску пљене све коњушарске љупкости,
које су разбацане у силесији празних књига о витезовима. И с тиме ти бог дао здравље, а
мене не заборавио. Збогом.
 7
 

ПРВА ГЛ АВА
Која г овори о стању и занимању славног племића Дон Кихота од Манче.

У једном селу у Манчи, на чије име не мар им да се опомињем, није много времена
како живљаше један племић о д оних, који имају копље у пр едњем трему , оклоцан штит,
8
мр шава парипа и огр а за лов. Оља нека више од говеђ ине него овчевине, о вечер и по
највише исецкано зачињено месо 9 суботом божији оброци 10 петком сочиво, по који голу б
додатка недељо м, то му потр оши три четвртине доходака.Остатак оде на хаљину од танке
чохе, на чакшир е од аксамита за пр азнике и на ципел е од истога, а у остале дане преко
седмице задовољавао се сивом чо хом, средње каквоће. У својој кући имао је газдарицу ,
која је пр ешла четрдесет, и једну синовицу , која још није имала двадесет година, онда
једно слушче за поља и авлију , која седлаше пар ипа и дрва цепаше.
Наш племић имао је око педест година; био је снажна састава, мршав, су ха л ица,
велик р аноу сталац и љубитељ лова. Има их који хоће да кажу да се пр езивао Кихада или
Кезада (јер у томе има разлике међу онима, који су о томе писали) пр емда би се морало
у зети пр ема пр ема пр ема вер одостојном памћењу , да се звао К ихана. Али то мало смета
нашој пр иповести: доста је да се она у пр ичању о њему не удаљава од истине.
Дакле ваља знати, да овај по мену ти племић у часовима када је био докон (а таквих
је у години највише било), дао се на читање књига о витезовима, и то са тол ико воље и
насладе, даје тако р ећи посве заборавио на лов, као и на упр аву својим имањем, па је у
томе дотле ишао са својом лу дор ијом и жељом, да је пр одао многе дулуме ор аће земље, да
би куповао књиге о витезовима да их чита, те их тако наку пи у својој кући које је год
могао да добије. А од свију никакве му се нису допадал е, као оне које је сачинио сл авни
Фелисијано да Силва: јер јасноћа његове пр озе, па о на његова заплетена у мствовања
чинише му се пр ави бисер , а нар очито кад би читао оне љубавне у чтивости и писма од
изазива, где би на више места нашао написано :разбор неразборитости, која се показује
моме разуми, толико ми слаби умље, да са разлог ом морама да се жалима на твоју

                                        
                                
 
8
Оља (Olla) рећ и ће у опште лонац или кувано јело; olla podrida jeло је чорбасто, у коме су главни делови
месо овчије и говеђе, шунке и живина.
9
Salpicon, јело од исецкана меса (об ично од гов еђине) са биб ером, со љу, оцтом и цр ним луко м, које се ј еде
хладно
10
У бачком потисју зову тако завијачу, само што јело duelos у quebrantos који се помиње у шпањол ском
ориђиналу.има са јајима помешано још и мозга од телета ил и овце.
 8
 

лепоту.А исто тако када би читао: Висока небеса, која твојом божанственошћу
божанствено те звездама укрепљавају и достојном те чине достојанства, које се
достоји твојој величини. Уз такве р еченице бедни витез помер и памећу, те се мучаше да
их разу ме и смисао им докучи, који не би докучио, нити га р азумео ни сам Аристотеле,
баш када би у скр сну о само због тога.
Није био ни чисто ни са ранама које је дон Белијанис давао и пр имао, јер мишљаше
, ако су га и видали вешти видар и, ипак не може да не каже да му је лицу и сво тело било
пу но пу но ожељака и масница. Ипак хваљаше његовога писца због оног а завршетка у
књизи му , обећавши он неко недовр шено збитије, па више пу та дође му воља да дохвати
пер о и да га доврши на дну писма, као што се тамо обећава, и без сваке сумље био би то
у чинио и на своју част извр шио би , да му нису сметале већ е и недосту пне мисл и. Често би
се дохватио са пар оком из села (који је био у чен човек и добио је степен докторски у
11
Сигуенси око тога ко је био бољ и витез, да л и Палмерин од Англије, ил и Амадис од
Галије: али мајстор Никола, берберин из истог сел а, говор аше да се нико не може
у поредити са витезо м од Феба, а ако би се баш који могао са њим бар абар ити, то је био
дон Галаор, брат Амадиса од Галије , јер је он најодобнији за све: јер није био налицкан
витез, нити онакав плачко к ао брат му , а што се тиче храбрости, у томе му не у ступа.
Једном р ечи, о н се тол ико зари у своје читање, да пр овођаше ноћи читају ћи од су нца до
сунца, и дане читају ћи од мр ака до мр ака: те мало спавајући и много читају ћи, осу ши му се
мозак; тако да изгу би памет. Уобразиља му се напу ни свим оним што је био читао у
књигама, као вр ажбинама и кавгама, бојевима, изазовима, р анама, у дварањем, љу бавима,
белајима и немогућим лудоријама. И у овом уобр ажењу тако себи у вр те да је истинита сва
она гомил а оних сањаних измишљотина што их је читао, да зањ у свету није било
поу зданије повеснице. Он говораше, да је Сид Ру ј Дијас био вр ло добар витез, али да ни
нанесен није био на витеза од Пламена М ача, који је једним у дар цим преполовио два љута
и чрезмер на дива. Боље му се свиђ ао Бер нардо од Кар пија, јер је у Ронсесваљесима у био
очараног Роланда, послуживши се вештином Ер ку ловом, када је у свом нару чју у гу шио
Антеона, земљиног сина. Вр ло је лепо говор ио о диву М органту , јер ако је и био од оног
дивовског р ода , који су сви охоли и гру бијани, он сам био је љубазан и у чтив. Али од

                                        
                                
 
11
Ово је иронија. У оно време било је у Шпањолској малих универзитета, који су за новац ма каквој будали
давали степен докторсва. Сигуенса је била на гл асу да докторство даје и магарцу за два дублона.
 9
 

свију најбоље се слагао са Рејнал дом од М олталбана,особито кад би га видео, како излеће
12
из свог замка и р оби што ту падне шака, па када је испр ека у крао онај М ухамедов кип,
који је био од суха злата како казује његова повесница. Говорио би, да би дао своју
13
газдар ицу и још пр иде своју синовицу, само кад би мог ао изђотати издајицу Галалона.
Најзад, кад г а је свест сасвим оставила, паде му на у м најнеобичнија мисао, к акву је игда у
свету манит излегао, наиме, у чини му се пр илично и потр ебно, како р ади већ е своје части,
тако и р ади у су ге својој земљи, да буде тумарећи витез и да пође кроз свет са својим
ору жјем и коњем, тражећи збитија, и да вр ши све оно што је био читао да су ту марећи
витезови вршили, испр ављају ћи сваку непр авду и замећу ћи кавгу и бацајући се у опасност,
које савладавши,стећ и вечно име и славу . Несрећник већ гледаше себе да је због храбре
своје мишице крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пр ијатним мислима,
у схићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожу р и да у дело пр иведе што је жел ео.
Први му посао беше да очисти ору жје, које му је остало од дедова, па зарђало и
пр ашно, дуга столећа беше заборављено у једном углу .Очисти га и ур еди, како је боље
могао, ал и ту виде, да има један велики недостатак, наиме није имао потпу н шлем, но само
обичну пикачу ; но ту му помаже његова досетљивост, јер од хартије за корице направи
нешто као пола шлема, што у веза за пикачу , те доби изглед као потпу н шлем. Ду ша ваља,
да би оку шао је ли и доста јак и да ли поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха у дар и
га, али већ на пр ви мах и одједанпу т поквар и оно што је градио за недељу дана; тек за то
не изгу би из воље шл ем, што га је тако л ако поквар ио, па да би се обезбедио од ове
опасности, л ати се да га наново пр ави, подметну вши изнутр а неколике гвоздене шипке,
тако да је био задовољан његовом јачино м, и не марећи да учини нови опит, о н нађе, да је
то прекрасан потпу н шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња, и ма да је овом лој кости изметао да и
14
више мана имао од коња гонел ина, који је био кожа и кост њему се чинило да се сњим не
може у поредити Ву ћефал ал ександров,каво име да му дадне: „јер ( говор аше у себи ) нема
смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”.И

                                        
                                
 
12
Из северне Афр ике.
13
Или Галадон. Један од дванест банова Карл а Великог, прозван издајица ш то је у кланцу Ронсесваљеском
издао хришћанску војску Сараценима.
14
Пјетро Гонела б ио је дворска буд ала фар ског дуке Борса.Јед анпу т се опклади, да ће њ егов коњ, нека
матора и јектичав а мрцина више скочити, него дукин коњ; он га натера да скоч и са једног балко на и тако
доби опкладу.
 10
 

тако му чаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пр е но што је био
тумараћа витеза, и шта је био од сад: јер то је имало смисла, кад му је господар пр оменио
стање, да и он пр омени име и учини га славним и чувеним, као што пр истји новом р еду и
занимању , кога се већ држао.И тако по што је многа имена сачинио, избр исао и махну о,
додавао, кварио и окр етао у својој памети и фантазији, најпосле г а назове Росинанте 15 име,
по његовом мишљењу , високо, звучно и означавају ћи оно што је био као мр цина, пр е него
што је био што је сад, када је био пр ед свима мр цинама у свету и први међу њима.
Пошто је свом коњу дао име тако по својој вољи науми да и себе пр езове, те у том
пр емишљању пр оведе дугих о сам дана и најпосл е докона да се зове Дон К ихоте откуда,
како веле,писци ове истините пр иповести у зеше р азлог, да ће се о н бити свакако звао
16
Кихада, а не Кезада, као што то др у ги хоће да кажу , али сетивши се, да се храбри Амадис
није тек задовољио да се зове пр осто Амадис, него је додао име своје кр аљевине и
отачанства, да би га пр ославио, и назвао се Амадис од Галије, тек нау ми и он, к ао добар
витез, да свом имену дода име свог завичаја и назове се Дон Кихоте од Манче, чиме је, по
његову мишљењу, сасвим јасно означио своју повр зму и завичај који је частио, у зимајући
свој надимак одањ.
Пошто је дакле очистио своје ору жје, од пикаче начинио шлем, дао име своме коњу
17
и сам себе покр измао, у чиниму се, да му ништа више не фали, но да потражи госпу
какву , у коју ће да се заљуби, јер тумараћи витез без љубави био би дрво без лишћа и без
плода и тело без душе. Говор аше у себи: „Кад бих ја р ади испаштања мојих грехова, или
мојом добром ср ећом наишао одавде на каквога дива, као што се то обично дешава на
тумараћим витезовима, па бих га оборио једним махом, или га преполовио, ил и га најзад
савладао и надјачао, зар не би било лепо, када би имао кога, коме би га посл ао да се
пр икаже, а о н тек у ђе и пр ед мојом слатком сењором спусти се на кол ена и каже гласом
покор ним и по низним: ја сам див Кар аку лијамбр е, господар од остр ова М алиндр аније,
кога је на мегдану победио никад довољно не нахваљени в итез Дон Кихоте од Манче, који
ме је посл ао да се пр икажем твојој милости, те да ти високо господство расположи мноме
по своме нахођ ењу !” О! Како се р адовао наш добри витез, када је довршио ову беседу, па

                                        
                                
 
15
Ово титрање речима неможе се превести.Rocin у шпањолском рећ и ће мрцина, antes пре, раније,предњ е.
16
Quijote рећи ће оклоп на бутини; quijada знач и вилица; quesada, погачица са сиром. У шпањол ском
окончавање оте обично означава смешне ств ари.
17
Католици хоће кат кад о кризмању да промене име.
 11
 

још када би нашао којој ће дати име своје госпе.Наиме, тако веле, у једно м селу близу
његовога била је једна цу р а сељанка вр ло лепа, у коју је он био заљубљен неко вр еме,
пр емда, како веле, она то није никад дознала, нити је у зимала на у м.Звала се Алдонса
Лоренсо и њему се у чини, да ће добро бити да њу назове госпом његових мисли. Елем
тражећи име које би пр иликовало његовоме, а које би у пу ћивало на принцезу и велику
госпођу назове је Дулсинеа од Тобоза, јер је бил а р одом из Тобоза: име, како се њему
чињаше музично и странско, а значајно, као и сва остала, која је надену о себи и својим
стварима.
 12
 

ДРУГА ГЛАВ А
Која г овори о првом поласку, који је предузео из свог а завичаја велумни Дон Кихоте.

Пошто би готов с овим припремама, не мог аше дочекати час кад ћ е да извр ши своју
намер у , а на то га пожу риваше штета, коју , како мишљаше, пр ичињаваше у свету његово
оклевање, као што беху увр еде, што их је мислио у клонити, кривде, које ће испр авити,
неправде, које ће попр авити, злоупотребе, које ће у кину ти, и дугови, које ће да намир и. И
тако никоме не казавши о својој намери, нити опажен од кога, једно ју тро пр е дана (а био
је један од најтоплијих у ју лију ) тури на се сву своју у бојну опр ему, попне се на Росинанта,
натак не свој којекако скр пљени шлем, шчепа свој штит, дохвато своје копље, па на
стражња врата авлијска доспе у поље, особито задовољан и радостан видећи, како му је
лако пошао почетак његове благе намер е. Али тек што се виде у пољу , када му дође
страшна мисао тако да се у мало није ок ану о почета предузећа, наиме паде му на у м, да
није за витеза р ођен, те пр ема витешким законима да не може нити сме мерити ор у жје ни
са каквим витезо м, а и кад би то био, мор ао би но сити ор ужје празно, као нов витез, без
обележја на штиту , докле га не би задобио својом храброшћу . Ове мисли у здр мају га у
његовој намер и; али лу дост његова бил а је јача од свака друга р азлога, за то нау ми да се
даде витезом начинити од пр вога на кога наиђе, подражавајући многим другима, који су
исто тако чинили, као што је био читао у књигама о тим стварима. Што се тиче пр азна
ору жја, то је мислио да га тако својим вр емено м очисти, да буде беље од ермел ина. И с
тим се у мир и и настави свој пу т, не тражећи други, но што га му је коњ одабр ао, мислећи
да се у томе састоји су штина необичних збитија.
Дакле, јашући наш млади пу столов, стаде сам са собом овако говорити:
„Нема сумње, кад у будуће време буде на свет изашл а истинита повест мојих
славних дела, да ће му др ац, који је буде писао, кад стане пр ичати о овом мом пр вом
поласку у зору , почети овако: Тек што је ру јни Аполон р ашир и по лицу широке и
пр остр ане земље злаћане у војке својих дивних власи, и тек што су малене и шарене
птичице својим јасним језицима поздр авиле слатком и медотечном армонијом долазак
ру жичне Авр ор е, која остављајући меку постељу љу бомор нога су пру га, показиваше се
самртнима кроз вр ата и балконе манчанског о бзорја, када сл авни в итез Дон Кихоте од
 13
 

М анче, махну вши беспосличарско перје, по јаха свог сл авног коњица Росинанта и пође
јездити старим и познатим пољем монтијелским“ – а заиста је тим пољем јездио – па
додаде, р екавши: „Срећно вр еме и столеће срећно, у које ће на свет да изађу моја славна
дела, достојна да се у р ежу у мед, да се у вајају у мрамор и да се испишу на платну ради
бу дућега спомињања! О ти, мудр и мађиниче, који си да си, коме ће бити дано да буде
летописац ове чудесне повести! молим те, да не заборавиш мога доброга Росинанта,
ваздашњега мога др у га на свима мојим пу товима и похо дима.“
Одмах окр ену другу и р ече, као да је био заиста заљубљен:
„О пр инцезо Дулсинео, госпођо овог заробљенога ср ца! вел ику си ми непр авду
у чинила, што си ме одбила и манисала ми са строгим налогом, да се не појављу јем пред
лепото м твојом. Смилуј се, сењора, и сети се на ово теби подложно срце, које подноси
толики јад, што те љуби.“
Овим глупостима додаваше друге, све на начин, како су му га пок азале његове
књиге, подражавајући по могу ћству р ечима у њима; а међу тим јахаше тако полако, а сунце
одскакаше и тако пр ижизаше, да би довољно било да му истопи мозак, да г а је имао.
Скоро цели тај дан јахаше, а ништа му се не догоди, што би било за пр ичање, због
чега очајаваше, јер жељаше да што пре наиђе на кога, који би иску сио храброст његове
снажне мишице. Има писаца, који вел е, да му се пр ва пу столовина десил а у кланцу
Лапису ; други кажу , да је пр ва била са ветрењачама; али колико сам ја мог ао у тој ствари
да пронађем и колико сам нашао у летописима манчанским, то је, да је ишао цели тај дан и
да су пр ед вече његов коњ и он били умор ни и у пола мр тви од глади, па осврћу ћи се на
све стране, је да би где угледао какав замак, или какву торину пастир ску, где би сврнуо и
подмир ити могао своју велику потр ебу , опази не далеко од пу та којим је ишао једну
крчму , те му беше, као да је у гледао звезву , која ће да одвести на вр ата, ако не у хр амине
његова спаса. Пожу р и коња и стигне тамо таман кад се смркавало.
Случајно се нађоше испред вр ата две девојке, од оних што се зову наше, које су
ишле у Севиљу са неким мазгарима, који су у крчми нау мил и да пр еноће; па како све што
би мислио, в идео, ил и замишљао, нашем пу столову изгледаше да је онако, како је у
књигама био читао, то чим у гледа крчму , већ му се она у чини да је замак са четир и куле и
кровом од светла сребра; нити ту недостајаше дижив мост и дубок р ов, у з сву осталу
справу , како се такви замци опису ју . Пр илазећи крчми (која се њему чињаше да је замак),
 14
 

у малом растојању од ње затегне у зде Росинанту , очеку ју ћи да се покаже маљеница између

зубаца на зиду и да каквом трубом даде знак, да замку прилази витез. Али кад виде, да
оклевају , а како се Росинанте жу р ио да доспе и коњу шницу, то приђе вратима од крчме и
у гледа оне две девојчу р е, које су тамо биле и које се њему у чинише да су две дражесне
госпођице или две љупке госпе, па испред замачких вр ата стоје и уживају хладовину .
Случајно се деси, да у тај пар свињар један тераше са неке стрњике чопор свиња
(које се тако зову и без опроштења), па духну у р ог, којим знаком купи их, а Дон Кихоту
они час у чини се да је то оно што је жел ео, да какав кепец даје знак од његова доласка, те
са ванр едним задовољством дође до крчме и до женских, које кад у гледаше, да долази
човек оружан на онакав начин и са копљем и штитом, пуне страха хтедоше да у зекну у
крчму . Али Дон Кихоте, домушљајући се њиховом страху из њихова бег ања, подиже
р ешетку од корица, па показавши своје сухо и пр ашно л ице, р ече им на у чтив начин и
озбиљним гл асом:
„Нека не беже ваше милости, нити се бојте какве непр иличности; јер витешки р ед, у
који ја спадам, не допушта да се то икоме чини, а некамо л и тако високим го спођицама као
што показује ваше држање.“
Дивише му се девојке и погледима тражише да му виде лице, које му незгодна
р ешетка покр иваше; а кад чуше да их он зове госпођицама, ствар толи необична о
њиховоме занату не могоше да се у здрже од смеха, тако да се Дон Кихоте расрди и рече
им:
„Смерност добро доликује лепотицама и к томе голема је лудост смех, који долази
са ник аква р азлога; али вам не кажем то, да бих вас у цвелио и кварио вам вољу јер ја
немам др у гу жељу, но да вам будем на у слу гу.“
Говор , какав сењоре нису дотле чу ле, и р ђав изглед нашега витеза увећаваше код
њих смех, а код њег а негодовање, и било би свашта, да у тај пар не дође крчмар , који јер је
био вр ло гојазан, био је и врло мирољу бан, који кад виде ово нак арађено створење,
ору жано тако р азноликим ор у жјем, као што му беше у зда, копље, штит и пикача, у мало
што и сам не пр истаде уз госпођице у начину понашања. Али бојећи се тако опр емљене
машине, нау ми да говор и с њиме у чтиво, за то му р ече:
„Ако вам господство, сењор витеже, тражи пр еноћишта, мимо постељу (јер у овој
крчми нема ник акве) све остало имаћете у њој у сваком изобиљу .“
 15
 

Када виде До н К ихоте понизно ст пор колаба од тврдиње (јер њему је то био крчмар
и крчма) одговор и:
„Ја сам, сењор кастељане, ма чиме задовољан, јер
Накит ми је ор ужије,
А одмор ми бојевање,
и тако даље.“
Кад крчмар чу , да га он назва кастељаном, по мисли, да га држи за пр епр едена
18
лу пежа од Кастилије, а он је био Андалузијан, и то из краја санлу кар скога, не мањи
крадљивац него Како, нити мањи неваљалац од ђака или слушчета. Он дакле одговор и:
„На тај начин вашем би господству била
Тврда стена мека ложа,
А лак санак вечно бдити;
и према томе, можете овде одјахати пуно у верени, да ћете у овој чатрљи имати пр илике и
пр илика да не спавате и пу ну годину дана, а камо ли једну ноћ.“
И говор ећи тако, пр идржа стрмен Дон Кихоту , који се спусти с коња с тешком
му ком и напор ом, као који цели онај дан није дор у чковао. Одмах рече крчмару , да се што
боље постар а за његова коња, јер у свету није било јо ш тако добра пар ипа. Кр чмар га
погледа и ник ако му се не у чини да толико вреди, како Дон Кихоте говор аше, па ни у пола.
Он га смести у коњушницу и врати се да види, шта му жел и гост, коме су међу тим ск идале
ору жје девојке (које су се већ биле помир иле с њим), које ако су му и скунуле биле оклоп
са пр сију и р амена, никако не знадоше и не мого ше да одврну оковр атник, нити да му
скину накар ађени шлем, који је био привезан неким зел еним тр ачцима, те би их требало
расећи, јер се чвор ови нису могли да одр еше; али он не хте ни на који начин на то
пр истати, те тако остаде целу ону ноћ са шлемом на главу , што беше најдр ажеснија и
најнеобичнија фигу р а, каква може да се з амисли. А докле су му скидале ор у жје (како је он
мислио, да су оне блу днице и скитнице, које су га разоружавале, неке главе госпођ е из тога
дворца), он им р ече са много у чтивости:
„Јоште никад не би витез
Тако служен од госпођа,
                                        
                                
 
18
Овде у ориђиналу опет има титрање реч има, које се не д а прев ести. Castellano рећи ће Кастилијанац и
кастелан (порколаб, диздар ); a sano de Castilla (као што је у Серв антесову роману ) значи у пословичком
(лупешком) језику препред ена лупежа.
 16
 

К'о што беше Дон К ихоте,

Кад из свога сел а пође:
Девице се зањ стараше,
Пр инцезе за коњица му ,
или за Росинанта, јер то је сењоре моје, име мо ме коњу , а ја се зовем Дон Кихоте од
М анче. Премда ја нисам хтео да се кажем, докле ме не би проказала дела извр шена у вашој
служби и за вашу корист, али нагођен да у овој пр илици пр именим стару р омансу о
Лансароту , казах вам моје име пр е времена. Ипак ће доћи време, кад ћ е ваша господства да
ми заповедају , а ја ћу слу шати, па ћ е хр аброст моје мишице откр ити моју жељу да вам
будем на у слу гу .“
Девојке, које нису биле вичне да чу ју такве кићене р ечи, не одговорише ништа, само
га запиташе, да ли би што да једе.
„Кусаћу вам ма што,“ одговор и Дон К ихоте; „јер како видим, то би ми пр еко
требало.“
Слу чајно се десило, да је био тај дан петак, те у целој крчми било је неколико оброка
суве р ибе, коју на једном месту зову бакалар , на др у гом треска, на трећем пастрма.
Запиташе га, да ли би можда његово господство јело пастр мице, јер немају да му даду
другу какву р ибу .
„Ако има много пастр мица,“ одговори Дон К ихоте, „могу поднети место једне
пастрме: јер то би тако било, као кад би ми ко дао осам реала у ситно, или новац у тврдо од
осам реала. Тим пр е, што те пастр мице могу бити као телећина, која је боља од крабља
меса, као и јар еће месо што је боље од јар чија. Него ма што било, нека долаз и што пр е, јер
посао и ор ужје не може се по дносити ако желудац није намир ен.“
Поставише му сто испр ед вр ата од крчме пор ади хладовине и крчмар му донесе
обр ок зло испр ана и још гор е обарена бакалара и хлеба тако цр на и глотна, као што му и
ору жје беше; али човек да се извр не од смеха гледајући га, како једе, јер како је имао на
глави и р ешетку , издигнуту , то није својим ру кама ништа могао да пр инесе у стима, него
други ко морао је да г а храни, те тако једна од оних госпођица узе на се ту службу : још
мање беше му можно дати да пије, нити би што од тог а било, да крчмар не проби једну
трску , те један крај од ње ту р и му у у ста, а на др у ги сипаше вино : а све то он је стрпељиво
подносио, само да не би кидао трачке на шлему . Таман они у том послу , а случајно стиже
 17
 

пр ема крчми један свињски штројач и тако прилазећи духну четир и или пет пута у своју
свирајку од трске, што сасвим утвр ди Дон Кихота у мисли, да се налази у каквом славном
замку и да га часте свирком, и да је бакалар пастрмка, и хлеб колач, и дроље госпе, и
крчмар кастељан у замку, и с тиме мишљаше да му је намер а и полазак добро по шао за
ру ком. Тек га је много тиштало, што није р еђен витез, јер му се чињаше, да се по закону не
може у пу штати ни у какву пу столовину, ако не буде добио ред витешки.
 18
 

ТРЕЋ А ГЛАВ А
У којој се прича о смешном начину, на који Дон Кихоте постаде витезом.

И тако мучен том мишљу пожур и се са својом крчмарском и мршавом вечером,

коју кад доврши, позове крчмара и затворивши се с њим у коњу шници, баци се пр ед њим
на колена говорећи му :
„Хр абр и витеже, ја донде нећу устати с овога места, докле ми твоја доброта не
одобр и дар, за који хоћу да те молим, а који ће бити теби на сл аву и на корист човечијем
р оду.“
Кад крчмар виде овога го ста код својих ногу и чу такве р ечи, збуни се, те га гледаше
не знајући шта да чини и да каже; он га мољаше да устане, али то никад не би било, да му
није био р екао, да му одобр ава дар , који иште од њега.
„Нисам се, сењоре мој, мањему надао од велике твоје велеможно сти,“ одговор и Дон
Кихоте; „дакле ћу да ти кажем, да дар , за који сам молио и који ми је твоја доброта
одобрила, у томе је, да ме у ју тру р едиш за в итеза; а ја ћу ноћас у капели овога твога з амка
стр ажар ити код оружја, па у ју тру , како р екох, испуниће се оно што толико желим, како
бих како треба пошао на све четири стране света, тражећи пу столовине користи ради о них,
који су потр ебити, к ао што је то задатак в итешк и, нарочито тумараћих витезова, као ја што
сам, чија жеља тежи за таквим делима.“
Крчмар , који је, како је р ечено, био у неколико лола и већ се домишљао да му гост
нема четврте, у твр ди се сасв им у том мишљењу , када чу такве р ечи, па да би имао чему
смејати се о ну ноћ, нау ми да пр истане у з шалу , те му р ече: како он посве пристаје на
његову жељу и како је његов предлог својствен и пр ир одан код витезова тако главитих,
као што му се чини да је о н и као што његов диван стас показу је; како се и сам у својим
млађим годинама био дао на тај часни посао, те је ишао по свету тражећи за себе
пустоловине, не мимоилазећи бркљаче од Малаге, аде ријар онске, севиљске шестаре,
чар шију у Сеговији, масл иник код Вал енсије, гранадске ћор бу џаке, санлукарско жало,
кордованскога коња, толеданске пив нице 19 и др у ге р азличне крајеве, у којима је био
вежбао своје лаг ане ноге и своје танке пр сте, творећи многу кривду , у пр опашћу ју ћи многу
у довицу , пр окваривши неколике девице и преваривши неколико сирочади, и најпосле

                                        
                                
 
19
Ово су све места у Шпањолској, где се лупежи и скитнице понајвише врзу.
 19
 

поставши познат код свију власти и су дова скоро у свој Шпањолској; па како се најзад
повукао у овај свој замак, у коме живи од свог имања и од туђега, дочекујући у њему све
тумараће витезове ма кога стања и занимања били, једино из велике љу бави пр ема њ има и
да би они с њиме делил и своје имање у нагр аду за његову благу намер у . Још му р ече, како
у овом свом замку нема никакве капеле, у којој би се могл а стража држати код ор у жја, јер
је пор у шио, да би нову сагр адио; али како он зна, да у случају потр ебе може стража да се
држи где се хоће и да он ову ноћ може бдити код ор у жја на двору замачком, а у јутру
извршиће се с божјом помоћу потр ебни обр еди, тако да ће о н постати потпу н витез, и то
такав витез, каква неће више бити у свету .
Запита га, да ли је понео новаца. Дон К ихоте о дговор и, да није по нео ни парице, јер у
повестима о ту мараћим витезовима никад није био читао, да је који од њих носио новаца.
На то му рече крчмар , да се вар а; јер ако се то не пише у повестима, то је за то, што се
њиховим писцима чинило, да није потр ебно писати о ствари тако јасној и потребној, као
што је ношење новаца и чистих кошуља, и зато не треба мисл ити, да их нису носили. И
тако је он уверен да су сви тумараћи витезови (о којима су пуне толике веродостојне
књиге) носили добро напу њене кесе за сваки слу чај, који би их могао снаћи, а исто тако да
су носили кошуље и малу кутијици пу ну мелема, к ако би л ечили ране које би добили; јер у
пољима и пу стињама, у којима се боре и буду р ањени, нема сваки пу т онога који би их
извидао, ван ако не би имал и као побр атима каквог му др ог мађиника, који би им одмах
пр итекао, носећи кроз вазду х у каквом облаку какву девицу или кепеца са каквом бочицом
такве водице, да кад би од ње окусили неколико капљица, онога часа биле би им залечене
маснице и р ане, као да им ништа није било. Али кад тога није било, може се у зети као
извесно код по мену тих витезова, да су њихови коњушари били снабдевени новцем и
другим потр ебним стварима, као што је ишчијано платно и мелеми за видање. А кад се
десило, да такви витезови нису имали коњушара (што се посве р етко дешавало), они сами
све су то носили у господским бисагама, које се тако р ећи ни виделе нису, остр аг на седлу ,
као да је то било што друго много важније; јер ако није било тога р азлога, у тумараћих
витезова није било баш у обичају да носе бисаг е. И зато му даје савет (а могао би му баш и
заповедити, као свом посинку , који ће му у скоро да буде), да се од сада не креће на пут ез
новаца и без спреме, па ће видети, како ће му то добро доћи, кад не буде на то ни мислио.
 20
 

Дон Кихоте обећа му , да ће му савет у свему послу шати. А за тим одмах уреди како
ће да држи стражу код ору жја на велику двору, који је био од једне стране крчме, па пошто
га сво покупи, Дон Кихоте га намести на једно м валову пор ед бунара, узе свој штит, исто
тако и своје копље, па са пл еменитим држањем стаде ходати испред појила; а кад је почео
свој ход стаде и ноћ спуштати се.
Свима, који су се нашли у крчми, пр иповеди крчмар лудило свога госта, стр ажар ење
код ору жја и како очекује да га р еди за витеза. Они се дивише тако чу дну лудилу и
издалека посматраше га и в идеше, како каткад хода у мир ну држању , онда се наслони на
своје копље и у пре очи у оружје, па их дуго са њега не скида. Ноћ се спусти са свим, али је
месечина била тако јасна, да се могла надметати са сунцем, о д кога је светлост пр имала,
тако да су сви све видел и, шта је нови витез радио. У то паде на у м једно м од мазгар а, који
су били у крчми, да напо ји своју сејисану , те је ваљало са по јила у клонити ору жје Дон
Кихота који видећи га да дол ази, р ече му гр омким гласом:
„О ти који си да си, пр одрзљиви витеже! који идеш да так неш ор у жје најхр абр ијега
витеза, који је игда мач пасао, пази шта чиниш и не тичи га, ако нећеш да изгу биш живот
за казну твоје пр одр зљивости.“
М азгар се не освр таше на те р ечи (а за његово здравље боље би било да се освр тао),
него шчепа р емење и завитл а ору жје далеко оданде. Када то виде Дон Кихоте, подиже очи
к небу и у пр авивши (како се чињаше) своју мисао ка својој сењор и Дулинеи, р ече:
„Пр итеци ми, госпо моја, у овој пр вој погр ди, која наилази на ове теби покорне
гру ди; нека ме не остави твоја наклоност и по тпор а у овом пр вом одсудном часу !“
С тим и другим сличним р ечима о стави штит, шчепа копље оберучке и њим тако
жестоко у дар и по глави мазгара да га обор и на земљу у тако рђаву стању , да му више не би
требао видар , да га је још једном у р адио. Када то у чини, поку пи своје ору жје и стане опет
ходати исто тако спокојно као и пр е.
М ало за тим, не знајући шта је било (јер мазгар још лежаше у несвести), дође др у ги с
истом намер ом да напо ји мазге, па пође да уклони ору жје и да спреми појило; али Дон
Кихоте, не пр оговор ивши ни р ечи, нити иштући чију накло ност, по др у ги пу т остави штит,
по други пут шчепа копље, па не поломивши га, више него на три места р азби главу
другом мазгару , јер му зададе четир и р ане. На вику дотрчаше сви људи из крчме, међу
њима и крчмар . Кад их До н Кихоте у гледа, у зе свој штит и спу стивши р у ку на мач, р ече:
 21
 

„О госпођо од лепоте, сило и снаго мог сл абачког срца! Сад је час да очи твоје
величине бациш на овог твога роба витеза, кога очекује ова страшна пу столовина.“
С тиме, како мишљаше, доби толико срчаности, да ни за једну пед не би у змакну о,
па да су нањ у дар или сви мазгар и у свету . Др у гови оба р ањеник а кад видеше шта је,
стадоше из далека бацати се камењем на Дон К ихота, који како је боље мог ао заклањаше
се својим штитом, а није смео да се у даљи од валова, да не би ор ужје остало само. Крчмар
викаше да га се о ставе, јер им је већ говор ио да је луд, па му као луди неће ништа бити, па
ако ће их све побити. А Дон Кихоте викаше јо ш јаче, називају ћи их му чким у билцима и
издајицама, а господара од замка да је нитков и неваспитан витез, кад допушта да се са
тумараћим витезовима на такав начин посту па.
„Само да сам ја р еђен за витеза, а ја бих теби показао твоју подлост; а што се вас
тиче, р ито и р ојто, као да вас и нема: бацајте се, пр имичите се, дођите, вређајте ме колико
можете, па ћете већ в идети своју плату за своју манито ст и пр одр зљивост!“
Ово изу сти са тол иком ватр ом и одважношћу, да својим нападачима ули гр озан
страх, те које због тога, које на крчмареве р ечи пр естадоше бацати се камењем, а он их
пу сти да однесу рањенике, па се вр ати да стр ажар и код свог ору жја са истим спокојством и
озбиљношћу .
Крчмару се не допадаше шале његовога госта, зато нау ми да ствар сврши и да му
одмах даде цр ни ред витештва, пр е но што би било др у га каква белаја; зато му пр исту пи и
извини се због неу чтивости те пр осте светине, за коју он није ништа знао, али да су и
добили добру казну за своју безобразност. Рече му , како му је већ казао, да у овом замку
нема капеле, а није баш ни по тр ебна за оно што још има да се учини; јер за р еђење за
витеза не треба друго него у дар ру ком за вр ат и у дар мачем по р амену , у колико он зна за
обр едник ређења, а то може да се изврши и на сред поља; уз то он је већ у чино што треба
за стр ажар ење код ору жја, јер ово стр ажар ење свршује се са два часа, а он је био на стражи
више од четир и.
Све то вер оваше Дон К ихоте и р ече, да је он о дмах готов да се повину је и да се ствар
сврши што брже; јер ако би га напал и и по други пут, а он би био већ р еђен за витеза, неће
оставити живе душе у замку , изу зимају ћи оне које му он буде означио и које ће оставити
из поштовања пр ема њему .
 22
 

Опомену т и попл ашен тиме кастељан одмах нађе неку књигу , у којој записиваше
сламу и јечам што је давао мазгар има, па са једним дераном, који је носио пар че свеће, и са
обе већ помену те девице дође онамо где је стајао Дон Кихоте, коме заповеди да клекне, те
читају ћи у својој пр отоколи као да мр мљаше какву побожну мол итву , у по читања издиже
ру ку и поштено г а у дар и за вр ат, а онда његовим мачем згодно га так ну по вр ату ,
непрестано мр нђају ћи кроз зубе, као да чита неке молитве. Пошто тако у чини, заповеди
једно ј од оних дама, да му пр ипаше мач, што ова у чини са доста неу сиљености и
смерности, јер није мало му ке требало, па да наново пр сну у смех код свака нова обр еда;
али докази, које су видели од новога витеза, држаше им смех у гр аницама. Пр ипасу ју ћи му
мач, р ече добра сењора:
„Нека бог даде вашој милости да будете најср ећнији витез и да вас у боју прати добра
срећа!“
Дон Кихоте запита је, како се зове, да би у бу ду ће знао, коме треба да је обвезан за
добивену милост, пошто је вољан да јој даде део од части, коју ће доботи храброшћу своје
мишице. Она са вел иком смерношћу одговори, да се зове Толоза и да је кћи једнога крпе
р одом из Толеда, да жив и у чатрљама у Санчобијенаји и докле буде жива да ћ е му бити на
у слугу и припознаваће га као господара. Дон Кихоте јој р ече, да њему за љубав у чини ту
20
милост и да у будуће меће пр ед име Дон и да се зове Доња Толоза. Она му то обећа.
Друга му пр ивеже остру ге, а он с њом имаше од пр илике исти р азговор , као и с оном што
му је мач припасала. Запита је за име и она му р ече, да се зове М олинера и да је кћи
поштена воденичар а из Антекере. Њу Дон Кихоте такође замоли да свом имену дода Дон и
да се зове Доња Молинера, ну дећи јој такође услу ге и милости своје.
Пошто се у трку и на брзу ру ку свршише донде ник ад не виђени обреди, Дон Кихоте
не могаше да дочека час да се види на коњу и да пође тражити пустоловине. Одмах о седла
Росинанта и појаше г а, па загрливши свога до маћина, говор аше му тако чу дне ствари,
захваљу ју ћи му на милости, што г а је р едио за витеза, да не можемо дрзнути да то
саопштимо. Крчмар , који једва чекаше да га једном види ван крчме, одговор и му не мање
р ечито, ако и краћим изразима, и не тражећи да му плати трошак за јело, пожеле му срећан
пу т.

                                        
                                
 
20
Дон или доња рећи ће господин или госпођа и почасти рад и меће се пред име.
 23
 

ЧЕТВРТ А ГЛАВА
О томе, што се дог одило нашем витезу, кад је пошао из крчме.

Већ свиташе, кад Дон Кихоте пође из крчме тако задовољан, тако расположен,
тако весео, што је већ био р еђен за витеза, да се од р адости тресоше и попр у ге на коњу .
Али му падоше на у м савети његовога домаћ ина у погледу на тако потр ебне пр ипр еме,
које ваља да има у за се, посебице у погледу на новац и кошуље, зато нау ми да се врати
кући и да се свиме снабде, к ао и једним коњушарем, пр и чему р ачу наше да најми једног
сељака суседа свога, који је био сиромах и имао деце, али је таман био за службу
витешкога коњушара. У тој мисли окр ене Росинанта пр ема своме селу , а коњ као да
познаваше зав ичај стаде к асати тако весело, да се чињаше, е не стаје ногама на земљу .
Није дуго ишао, кад му се у чини, да с десна из шипр ага од гаја једнога, који је био тамо,
допире слаб глас, као да неко плаче. Чим је то чу о, а он р ече:
„Нека је хвала небу на мило сти, коју ми у казу је, кад ми тако брзо пру жа пр илику, у
којој ћу моћи оно вр шити, што сам дужан по своме занимању , те брати плод мојих благих
намер а. Овај глас без сумње долаз и од каква невољника или невољнице, којим је невоља
до моје мило ште и по моћи.“
Па нави у зду и окр ену Росинанта онамо, о дакле су му се чинили гласови да долазе. И
кад у лезе неколико корака у гај, виде кобилу пр ивезану за један раст, а за други везана
гола до пола тел а дечка од својих петнаест година који је оно јаукао, и то не без р азлога,
јер снажан један сељак у дар аше га кајишем, а сваки ударац пр атијаше опо мено м и
саветом, јер говораше:
„Језик за зубе, а очи отвор и!“
А дечак одговар аше:
„Нећу више, господару ! тако ти милоште божје, нећу више! обећавам ти се, да ћу
одсад боље пазити на стадо.“
Кад Дон Кихоте виде шта се чини, р ече гњевно:
„Груби витеже, р у жно ти доликује бити онога, који не може да се брани! Појаши
твога коња и узми твоје копље (јер заиста беше једно копље наслоњено на раст, за који је
кобила била пр ивезана), па да ти пок ажем, да је то подуласто што сада чиниш.“
 24
 

Видећи сељак пр отив себе ову пр илику пу ну оружја, како му под но сом млата
копљем, љуто се препаде и по низним гласом одговори:
„Господине витеже, овај деран, кога овде бијем, мо ј је слуга, који ми чува стадо
оваца што га имам ову да, па је тако непажљив, да ми сваки дан нестане по која, па јер му
кажњавам непажњу или неваљалство, он вели, да чиним из цицилука, да му не бих морао
издати плату , а лаже, тако ми бога и моје душе!“
„Лаже, предамном? Неваљали сељаче!“ р ече Дон Кихоте. „Тако ми су нца, које нас
осветљава, хоћу ти скроз и скроз пр обити ово копље! Одмах га исплати без свака одговор а,
иначе, тако ми бога, који нас је саздао! хоћу те овога часа стопити и у ништити. Одмах га
дреши!“
Сељак обор и главу и без свака поговор а одр еши свога слугу , кога Дон Кихоте з апита,
колико му дугује његов газда. Одговори му овај да дугује за девет месеци по седам р еала
на месец. До н Кихоте пр ор ачу на и нађе, да то из носи шесет и три реала, па р ече сељаку, да
их оног а часа положи, ако нећ е да пог ине. Уплашени сељак одговор и, како ту стоји и тако
му учињене клетве (а није се ничим клео), да није толико; јер ваља одузети и одр ачу нати
троје кондуре што му их је дао и један реал што су му пу штали у два маха крв, кад је
боловао.
„То је све лепо и красно,“ одговор и Дон Кихоте; „али обућа и пу штање крви
пр ебијају се за у дар це, које си му на правди дао, иако је о н подер ао кожу од обуће, коју си
ти пл атио, ти си му дерао кожу са његова тела, а ако му је берберин пу штао крв у болести,
ти си му је здраву пу штао; дакле у то име ништа ти не дугује.“
„Незгода је та, го сподине витеже, што немам у за се новаца; нека Андр ес дође са
мном кући, па ћу му положити све до последњега р еала.“
„Ја да идем с њим?“ р ече дечко; „наново? Да не да бог! Не, сењоре, то ни мислити
није, јер кад бисмо остали сами, би ми кожу одерао као каквом светом Вр атоломији.“
„Неће он то чинити,“ одоговор и Дон Кихоте; „доста је да му ја заповедим, па да ме
слуша, и да ми се заку не законом витештва које је пр имио, да ће те пу стити слободна и
зацело те исплатити.“
„Ама гледајте, милостиви господине,“ р ече дечко; „јер овај мој г азда није витез, нити
је примио какав витешк и р ед, него је то богати Ху ан Алдудо из Кинтанара.“
 25
 

„Не мар и ништа,“ одговори Дон Кихоте; „јер може бити Алдуда и витезова, у толико
више што је свак чедо својих дела.“
„То је истина,“ р ече Андрес; „али овај мој газда каквих је дела чедо, кад ми одр иче
моју плату и мој зној и моју му ку ?“
„Не одричем, брат' Андр есу ,“ пр ихвати сељак; „него учини ми повоњство и пођи са
мном, а ја ти се кунем свима витешк им р едовима што их има у свету , да ћу те исплатити,
како р екох, реал по реал, па још нове новцате.“
„Не тражим ти нове,“ р ече Дон Кихоте; „дај му реале, па сам тиме задовољан; па
гледај да у чиниш, као што си се заклео; иначе ти се кунем исто м клетвом, да ћу се вр атити
да те потр ажим и казним, па ћу те наћи, све да се боље сакријеш него гуштерица. А ако
желиш да знаш ко ти то налаже, те да видиш да си тим већма обавезан да извршиш, знај,
да сам ја храбри Дон Кихоте од М анче, уништитељ у вр еда и неправде. Па збогом остај, и
нека не заборављаш оно што си обећао и чиме си се заклео, иначе ће те по стиг ну ти
изр ечена казна.“
И р екавши то, ободе свога коња и до мало у даљи се од њих.
Сељак га пр атијаше очима и када виде, да је изишао из шуме и да се в ише не може
догледати, окр ену се своме слузи Андресу и рече му :
„Одидер амо, синко, да ти пл атим што ти дугујем, као што ми је з аповедио онај
уништитељ у вр еда.“
„Ваистину ,“ р ече Андрес, „тако је, и ако ти заиста не у чиниш по заповести о нога
доброга витеза, који нека поживе тисућу лета, јер је заиста храбар и добар суђаја, тако ми
Рока, не будеш ли ме исплатио, хоће се вр атити и у чиниће, како је рекао.“
„Исто тако и ја ти се кунем,“ р ече сељак: „па како ти желим добра, хоћу да повисим
дуг, како бих повећао плаћање.“
Па га у хвати за р у ку и наново га пр ивеза за раст, те га издевета на мртво име.
„Сад вичи, сењор Андресу, уништитеља у вр еда,“ говор аше сељак; „видећ еш, да ово
неће у ништити, премда ми се чини, да с ов им није све свршено, јер бих имао вољу да те
жива одер ем, као што си се бојао.“
Али најпосле одр еши га и даде му слободу да тражи свог судију , нека изврши
изр ечену пр есу ду .
 26
 

Андр ес оде пр илично зловољан и кунећи се, да ће потажити храброга Дон Кихота од
М анче и свему од почетка до краја пр ичат шта је било, па ће му већ све то горко платити;
али у за све то он оде плачу ћи, а газда му оста смејући се.
И на тај начин у ништи у вреду храбри Дон Кихоте, који у схић ен збитијем, јер му се
чињаше, да је своје витештво почео што срећније и у звишеније, посве задовољан сам
собом јахаше пр ема своме селу и са пола гласа говораше:
„Заиста се можеш назвати најсрећнија од свију на свету , о надлепо тицама лепото
Ду лсинео од Тобоза! јер ти је судбина дала да имаш подло жена и предана свој твојој вољи
и ћуди тако храбра и тако сл авна витеза, као што јесте и као што ће бити Дон К ихоте од
М анче, који као што зна цели свет, јуче пр ими витешк и р ед, а данас је у ништио највећу
у вр еду и непр авду , какву је игда из мисл ила лу дост а сверепост извршила. Данас сам
истргну о каиш из руке оном немилосрдном непр ијатељу , који је онако без р азлога у дар ао
оног нежнога дечака.“
У то стиже на место, где се пу т р азилазио на четир и стране и одмах му падоше на у м
р аскр снице, на којима су се тумараћи витезови давали у мисли, којим пу тем да у дар е, па да
би им подржавао, застаде на који час, а пошто се беше добро пр омислио, пу сти узде
Росинанту , оставивши коњу на вољу да бира, а овај држаше се своје пр ва намер е, то јест да
иде својој коњу шници. Идући тако једно две миље, у гледа Дон К ихоте велику гомилу
људи, после се видело, да су то бил и неки толедански трговци, који су ишл и у Мур сију да
купују свилу . Беше их шест и ишл и су под својим штитовима од су нца, с њима беху још
четир и слуге на коњима и три мазгар а пешака. Тек што их Дон Кихоте о пази, а њему се
у чини да ће то бити нека нова пу столовина, па да би у колико је можно било подражавао
начину , који је читао у књигама, у чини му се да ваља да се у гледа на један и да по њему
посту пи. И тако са пл еменитим држањем и срчаношћу добро се намести у стр менима,
стисне копље, метне штит пр ед пр си и наместивши се на ср ед друма, очекиваше да дођу
они тумараћи витезови (јер их већ беше држао да су то), а кад се они пр иближише толико
да су га могли видети и чути, Дон Кихоте диже глас и сасвим пр одрзљиво р ече:
„Цели свет нека стане, ако цели свет неће исповедити, да у целом свету нема лепше
госпођице од цар ице манчанске, несрављене Ду лсинеје о д Тобоза.“
Тр говци застадоше, чу вши ове р ечи и у гледавши чу дно створење које им говораше,
па по изгледу и по р ечима познадо ше да је лу д, али хтедоше и боље знати, у чему се
 27
 

састоји та исповест, коју од њих иск аше, те један међу њима, човек малко шаљивчина и
велик домишљан, р ече му:
„Господине витеже, ми не познајемо ту добру сењору коју помињеш; покажи нам је,
па ако буде тако лепа, као што кажеш, драге воље и без поговор а каква признаћемо истину ,
коју од нас тражиш.“
„Кад бих вам је показао,“ одговор и Дон Кихоте, „шта бисте бил и велико у чинили,
кад бисте исповедили тако јасну истину ? Важност је у томе да не видевши је, вер у јете,
исповедате, потврђу јете, тиме се кунете и браните; иначе са мном имаш посла, једна грдна
и о хола траго! Па сад ходите један по један, како иште витешки р ед или сви џу мле, као
што је обичај и р ужан начин у људи ваше вр сте, ја вас чекам овде и у здам се осл ањају ћи се
на разлог који је уза ме.“
„Господине витеже,“ на то ће трговац; „у име свију ових кнезова овде молим се твојој
милости, пошто не можемо у зети на душу да исповедамо нешто што никада нисмо видели
21
ни чули и по што би то могло бити на у штрб цар ицама и краљицама од Алкар ије ) и
Естремаду ре, да твоја милост благоволи пок азати нам какву слику од те сењоре, па нека би
била мају шна к ао зрно жита, јер по концу нађе се и клупче, а ми ћемо с тим бити
задовољени и обезбр ижени, па ће твоја милост бити задовољена и намир ена. Сувише,
мислим, да смо већ толико теби наклоњени, кад би нам показао њену слику са зиравим
једним оком, а из др у гог да јој цу р и ћиновар и сумпор, да бисмо твојој мило сти за љубав за
њу све оно казали што од нас иштеш.“
„Не цур и јој, поганијо једна,“ викну Дон Кихоте плану вши гњевом, „не цур и јој оно
што ти велиш, него амбер и мир изма, нити је она крива, нити гур ава, него је пр авија од
гуадарамска вр етена. Али ћете ми платити за ту велику погр ду , коју сте изу стили пр отив
толике лепоте, као што је моја сењора.“
Па, р еквши то, окоми копље и са тол ико по мамом и јартошћу залети се на онога који
је био говор ио, да би пр одр зљиви трговац зло био пр ошао, да му добра ср ећа не хтеде, те
Росинанте у по трка спотаче се и стропошта се. Росинанте паде, а господар му се добар
корак откотр ља у поље, нити могаше да се опет подигне, јер му много сметаше копље,
штит, мамузе и шлем са теретом старог оклопа. А докле се тако му чаше да у стане, а не
могаше, говор аше:

                                        
                                
 
21
Алкарија рећи ће у шпањолском так ав предео, где су сама бедна мал а села и бед не сељачк е колебе.
 28
 

„Не бежите, пу дљивци једни, ропска траго! Чекајте, јер не лежим овде својом
кр ивицом, него је томе крив мој коњ.“
Један од мазгар а, који је био у друштву , а као да није био најмило стив нија срца, када
чу беднога витеза да тако гр ди, није могао да подноси а да му не да одговор по р ебр има.
Па дође до њега и дохвати копље и по што га изломи, једним комадом по че нашег Дон
Кихота тако деветати, да га пор ед свег оклопа на мртво име излу па. Његови господар и
викаше му , да га не у дара толико и да га се остави; ал и мазгар се био р азгор опадио, па не
хте оставити се игр е, докле са свим не искал и своје срца, сувише, купљаше ко мађе од
копља и крхаше их о неср ећнога витеза, који код свег овог пљу ска од батина, које падаше
нањ, не затвараше у ста, него прећаше небу и земљи и лупежима, за које их држаше.
М азгар сустаде и трговци наставише свој пу т, имају ћи шта да пр ичају о несрећном
издеветаном; а о н кад се виде сам, опет поку ша да у стане; али кад то није могао, док је био
здрав и читав, како је могао угру ван и тако избијен? Па још држаше себе за срећна,
мислећи да је таква несрећа својствена тумараћим витезовима, а све зло пр иписивао је
кр ивици свога коња. Али није мог ао да се диг не, јер му је сво тело било испр ебијано.
 29
 

ПЕТ А ГЛАВ А
У којој се даље казује бела ј нашег а витеза.

Кад дакле виде, да заиста не може да се макне, науми да пр итекне свом обичном
леку, то јест да мисл и на које место у својим књигама, и његова лу дост сети г а на оно о
Балдовину и мар кезу од М антове, кад га је Карлото оставио р ањена у планини: пр ича коју
знају деца, која није непозната одраслима, коју старце хвал е па и вер у ју , а која пор ед свега
22
тога није истинитија о д Му хамедових чудеса. Она му се у чини таман прикладна за стање
у којем се налажаше, дакле са изр азом велика бол а поче ву ћи се по земљи и слабим гласом
говор ити оно што веле да је р ањени витез говор ио у шуми :

Где си, голубице моја?

Не боли те зар мој јад?
Ил зањ јоште чула ниси?
Ил си невер на ми сад?

И на тај начин говор аше даље р оманцу до ових стихова, који гл асе:

Светли Бане од Мантове,

Стриче мој и р оде мо ј!

Случајно се деси, када дође до тога стиха, да ће онуда пр оћи један р атар из његова
села и његов сусед, који је носио у млин вр ећу жита. Онај кад виде човека, где ту лежи,
пр иђе му и запита га, ко је и која му је му ка, кад тако жалосно јау че. Зацело је Дон К ихоте
мислио, да је то маркез од М антове, његов стриц, па му не одговор и иначе, него казиваше
даље своју р оманцу , у којој се казу је његова несрећа и ашиковање цар евог сина са његовом
женом, све онако како се пева у р оманци. Сељак се удивио слу шају ћи ове лудорије, па му
скине р ешетку , која је већ била излу пана од батина, и у бриса му лице, које му ме било
пу но пр ашине, а чим г а је био у бр исао, познаде г а и рече:
                                        
                                
 
22
У тој романци прича се, како је Карло то, син В еликога Карла, одмамио Балдовина у ,,Шу му без среће“ са
намером да га убије и д а се о нда ожени њ еговом удовицом. Он му з аиста з адад е две смртне р ане и остави га
на месту. Случајно беше на оној страни маркез од Мантов е, његов стриц, који чује јаук рањеников и позна га.
Он пошље посл аник е у Париз до цара, да иште правду, и Велики Карло погуби свога сина.
 30
 

,,Сењоре Кихада (и тако ће бити да се звао, докле је био пр и чистој свести и није се
начинио од мир на пл емића тумараћи витез), а ко ти је господство тако у р едио?“
Али он говор аше даље своју р оманцу , ма га овај колико питао.
Када сељак виде то, а он му како је боље знао скине оклоп са пр ију и плећи, да
види, да није р ањен; ал и не в иде крв нити какву озледу . Гледаше да га подигне са земље и
са не мало тр у да подиже га на своје магар е, јер му се чињаше да ће бити мир није за јахање.
Поку пи оружје, па и иверје са копља, и све веже на Росинанта, онда му у зме у зду и у лар од
свога магарца, па се у пу ти свом селу, веома замишљен слу шајући лудорије што их је
говор ио Дон Кихоте. А није био мање замишљен ни Дон К ихоте, који онако изгр у ван и
испребијан једва се држаше на маг арцу, па би овда онда пустио по који уздах према небу ,
тако да сељаку наново даде повода да га пита, да му каже, шта га боли. Али као да га сам
ђаво сећаше на пр иповести, које су бил е према његово м збитију , јер сада з абор ави на
23
Балдовина и цети се Арапина Абиндар ајеса, кад га је алкаид од Антекер е, Родриго
Нарваес, заробио и као роба одвео у свој замак. Тако да кад га сељак поново запита, како
му је и шта га боли, он му одговор и оним истим р ечима и начином, којим је заробљени
Абенсераџ одговор ио Родр игу Нарваесу , исто онако, како је то читао у Дијани Хор ха
М онтемајора, у којој је то описано, па то у потр еби тако згодно, да сељак отпр ављаше до
вр ага сву ту р пу лудорија. А тиме познаде да му је сусед полу део, те се жу р ијаше да доспе
у село и да се курталише досаде, коју му пр ичињаваше Дон Кихоте својим дугим
словословљењем. Најпо сле му овај р ече:
,,Нека ти господство знаде, сењоре Дон Родр иго Нарваесе, да та лепа Харифа, коју
сам споменуо, данас је дивна Ду лсинеја од Тобоза, за коју сам чинио, чиним и чинићу
најславнија витешка дел а, која је гледао, гледа и која ће гл едати свет.“
На то одговор и сељак:
,,Ама погледај ме, сењоре, гр ешан у бога! нисам ја Дон Родр иго Нарваес, нити
мар кез од Мантове, него сам Педр о Алонсо, твој сусед, нити је твоје господство Балдовин,
нити Абиндарајес, него си ти часни племић и сењор Кихада.“

                                        
                                
 
23
Порколаб, диздар.
 31
 

,,Ја знам ко сам,“ н то ће Дон Кихоте, ,,и знам, да могу да будем не само о но што
24
сам каз ао, него и свих дванаест банова од Франције и сувише свих девет од Славе, јер све
оно, што су они скупа и сваки за себе починили, надмашавају моја дела.“
У овом и дру гом сличном разговору стигоше до села у вече, али сељак причека, да
се још боље смркне, како не би видел и испр ебијанога пл емића на тако лошу пар ипу . Кад
дакле дође час, који му се чинио у десан, у ђе у село и у кућу Дон Кохота, коју нађе сву
у знемир ену, а у њој је био пар ох и берберин из села, који су били велики пр ијатељи Дон
Кихота, а његова газдарица на глас говор апе им:
25
,,Шта вели ваша милост, господине лисенсијадо Перо Пересе (јер тако се зваше
пар ох), на ту несрећу мога господар а? Ево шест дана, како нема ни њега, ни коња, ни
штита, ни копља, ни оклопа. Куку мени неср ећници! ево ја кажем, и то је тако истина, као
што се р ађамо да умр емо, да су му памет по мер иле оне пр оклете књиге о витезовима, што
их има и обично их чита; јер сада се сећам, да сам чула толико пу та, како говор и у себи, да
ће да се начини тумараћи витез и да ћ е поћи по беломе свету да тражи пустоловине. Да су
пр епору чене Сотони и Варави такве књижу р ине, које су најпосле у пр опастиле
најоштр оу мнију главу што је било у свој М анчи!“
Синовица рече исто, па и више:
,,Треба да знате, сењор мајсторе Никола (јер се берберин тако зваше), да се много
пу та десило господину моме стр ицу , како је читао те бездушне књиг е од несреће по два
дана и две ноћ и, а онда би књигу оберу чке завитлао и дочепао мач и у дар ао по зидовима,
па кад би се сасвим у морио, казао би, да је убио четир и дива као четир и куле, а зној, што
би му цур ио од у мор а, казао је да је крв од рана што их је добио у боју , па би онда одмах
попио велику ру менчу хладне воде и био би здрав и мир ан, говор ећи, да је та вода неко
26
драгоцено пиће, које му је донео му др и Ескифе, велик мађиник и његов пр ијатељ. Али ја
сам крива за све, јер нисам вашим господствима јавила за лудовање господина мога
стрица, па да га излечите, пр е него што је у чинио, а и да спал ите све те проклете књиге – а
има их много – јер зацело заслу жу ју да буду спаљене, као да су јер етичке.“

                                        
                                
 
24
Девет од славе (los Nueve de la Fama ) три су Јеврејина: Ису с Навин, Давид и Јуд а Макавеј; три су
незнабошца: Ектор, Александар и Ћесар; три су хришћанина: Артур, Велики Карло и Годофред од Буљона.
25
Који је свршио високе науке.
26
Срдита синовица искр енула је ово име. Т о је Алкифе, мудри писац Амадиса од Греције.
 32
 

,,И ја тако велим,“ пр ихвати парох, ,,и ваистину , хеће пр оћи сутрашњи дан, а да им
свечано не судимо, па нека буду осу ђене на огањ, како не би дале пр илике да их ко чита и
да оно чини, што ће мој добри пријатељ бити чинио.“
Све то слушаше сељак и Дон Кихоте, и то по све разјасни сеаку болест његовога
суседа, зато и поче викати:
,,Отвар ајте, господо милостива, сењору Балдовину и господину мар кезу од
М антове, који долази тешко р ањен, као и господину Ар апину Абиндарајесу , кога води
заробљена храбри Родр иго Нарваес, антекерски алкајиде.“
На ове р ечи истр чаше сви, па кад једни познаше свога пр ијатеља, друге свога
господара и стрица, који још никако не беше одјахао са магар ца, јер не могаше, по хиташе
да га гр ле. А он р ече:
,,Оставите се тога, јер долазим тешко рањен због кр ивице мог а коња; о днесите ме у
моју постељу , па ако је можно, позовите му дру Урганду , да ми пр егледа и вида ране.“
,,Ето у зао час!“ на то ће газдар ица; ,, пр аво је мени казало моје срце, где жу љи мога
господара. Само нека ваша мило ст у добри час иде у собу , а ми ћемо веас већ знати овде
извидати и без те Урганде. И по др у ги пу т, велим, и по сто пу та нека су пр оклете те књиге
од витезова, које су вашу милост дотл е довеле!“
Одмах га однесоше у постељу и потр ажише му р ане, али ни једну не нађоше, а он
им рече, да је све у томе што се у грувао, јер је зло пао са Росинантом, његовим коњем, кад
се борио са десет дивова највећ их и најбешњих што их може бити у свету .
,,А! а!“ р ече пар ох; ,,дакле су ту дивови имали посла? В ере ми, пр е но што прође
дан, сутра ћу их спал ити!“
Стављаше Дон К ихоту тисуће питања, али он ни на једно не одговар аше др у го што
него да му даду јести и да га пу сте да спава, јер му то највише треба. Тако учинише, а
пар ох се потанко извести од сељака, на који је начин био нашао Дон Кихота. Овај исприча
све заједно са лу дор ијама, како је говор ио, кад га је нашао и кући носио, а то само у твр ди
пароха у намер и, коју је сутра дан извр шио, кад је позвао свога пр ијатеља бер берина
мајстор Николаса, с којим оде кући Дон Кихота.
 33
 

ШЕСТ А ГЛАВА
О лепом и великом суду, који учинише паро х и берберин у књижници нашег велеумног
племића.

А овај још непр естано славише. Пар ох заиска од синовице кључеве од собе, у којој
су биле књиге, ти виновници зла, и она му их даде драге воље. Уђоше у собу сви и са њима
газдар ица и нађоше пр еко сто комада вел иких књига, врло лепо у коричених и много
малих. А кад их газдарица у гледа, жу рно изађе из собе и одмах се вр ати са кр опионицом
свете водице и једним кр опило м, говорећи:
,,Узмите, милостиви господине пар оху, покр опите ову собу, да не би ту био какав
од оних многих мађ иника што су у овим књигама, па да нас очар а за казну , што хоћемо да
им спискамо за душу .“
Насмеја се пар ох простоти газдар ичиној, па р ече бербер ину, да му додаје о не књиге
једну по једну , да в иди, о чему пишу , јер би се могла наћи која, да не заслужује огњену
казну .
,,А не,“ р ече синовица, ,,не треба опр остити ни једно ј, јер су све биле штеточиње;
боље ће бити да их побацамо кроз прозор на двор и од њих да начинимо гомилу и да их
потпал имо, ил и ако то не, да их однесемо у стражњу авлију, па тамо да се начини гло мача,
бар неће дим досађивати.“
Исто р ече и газдарица, толико су њих две биле кивне на невине књиге; али пар ох не
пр истаде на то, докле барем не пр очита наслове.
Прво што му пр едаде мајстор Николас, беху четири књиге Амадиса од Гали је, а
пар ох р ече:
,,Ово је као неко знамење, јер како сам чу о, ово је пр ва књига од витезова што је
печатана у Шпањолској и све касније од ње имају искон и повр зму, зато ми се чини, да без
изговор а каква треба да је осу димо на ог ањ, као основатеља тако погане секте.“
,,Немојте господине,“ примени берберин; ,,јер и ја сам опет чу о, да је то најбоља
књига тога р ода што је написана, па за то као јединој те вр сте ваља да јо ј се о пр ости.“
,,То је истина,“ р ече парох, ,,и пор ади тог а разлога пр ашта јо ј се живот за сад. Да
видимо ту другу што је уз њу .“
,,Ово је,“ рече берберин, ,,Витешка дела Еспландијана, законитога сина Амадиса
од Галије.“
 34
 

,,Пошто је истина,“ р ече пар ох, ,,да очине врлине не треба да важе за сина, а ти,
сењора газдар ице, отвориде овај пр озор , па је баци на двор и тиме у дар и основ веселој
гломачи коју ћемо да начинимо.“
Газдар ица у чини тако са пу но задовољства и вр ли Еспландијан одлете на двор, са
пу но стрпељивости очекујући огањ, који му претијаше.
,,Даље,“ р ече пар ох.
,,Ово што долази,“ р ече бер берин, ,,Амадис је од Греције па бих рекао, да ће све на
овој страни бити од исте повр зме Амадисове.“
,,А они нека иду сви на двор,“ р ече пар ох; ,,јер само да бих спалио краљицу
Пинтикинијестр у и пастир а Даринела, његове склоге са наказним и извијеним
му др олијама његовога писца, бих с њима спалио и оца који ме је р одио, кад би ми дошао
под видом тумараћа витеза.“
,,Тако велим и ја,“ р ече берберин.
,,Богме и ја“ додаде синовица.
,,Кад је тако,“ р ече газдарица, ,, дајте их амо, па с њима на двор .“
Пр едадоше их јо ј, а било их је много, а у на у штеде себи степенице и завитла их
доле кроз прозор.
,,Каква је то купусара?“ запита пар ох.
,,То је,“ одговор и берберин, ,,Дон Оливанте од Лауре.“
,,Писац те књиге,“ р ече пар ох, ,,исти је који је сачинио Цветник, и заиста ја не могу
да пресудим, која је од тих двеју истинитија, или да се боље изр азим, мање л ажљива:
толико могу да кажем, да ћ е ова ићи на двор због глупости и у обр ажености.“
,,Ова за њом Флорисмарте је од Хирканије,“ рече берберин.
,,Ту је и сењор Флорисмарте?“ одазва се парох; ,,боље нека и он иде што пр е на
27
двор крај свега његовог необичног рођења и измишљених пустоловина, јер друго не
засужује његов тврди и сухопарни стил. На двор с њим и с овим др у гим, сењора
газдар ице!“
,,Драге воље, господине,“ одговор и она, и са пу но р адости изврши што јој беше
заповеђено.
                                        
                                
 
27
Његова мати Марсел ина, жена кнеза од Мизије Флорасана, родила г а је у шуми и повер ила га д ивљакињи
Балсахини, која га је по очину и материну спојену имену назвал а Флорисмарте, одакле је после начињено
Феликсмарте.
 35
 

,,Ово је Витез Платир,“ р ече берберин.

,,То је стара књига,“ р ече парох, ,,али у њој нема ништа што би заслу живало
опр оштај. Нека он без даља поговор а пр ати оне о стале.“
И тако би учињено.
Отвор ише другу књигу и видеше да јој је наслов Витез од Крста.
,,Пор ади тако света имена, као што га има ова књига, могла би јој се глупост
опр остити; али право веле људи: иза крста вири ђаво. На ватру с њим!“
Берберин узе другу књигу и р ече:
,,Ово је Ог ледало Витешко.“
,,Позната ми је већ његова милост,“ рече парох; ,,ту ти шета сењор Реиналдос де
М онталбан, са свим својим пријатељима и др у жинама, сви већи крадљивци од Кака, па
дванаест банова са истинитим повесто писцем Тур пином: ја у пр аво бих ове осу дио само на
вечито пр огнанствоиз земље, барем зато што их је од чести изу мео славни М атео Бојардо,
28
од кога је своје ткиво ткао кршћански писац Лудовико Ар иосто; а овога ако овде нађем,
па да говори др у гим језиком, а не својим, нећу имати никаква о бзир а пр ема њему ; ал и ако
збори својим језико м, хоћу му начинити места на мо јој глави.“
,,М а ја га имам талијански,“ р ече берберин, ,,Али га не р азу мем.“
,,Богме и не би боље било, да га разу мете,“ одговор и пар ох, ,,теби смо овде
опр остили сењору капетану , који га је пр евео на шпањолски и пок астеланио, јер му је
29
много у зео од његове пр ир одне вредности; а то чисто чине и сви о ни, који књиге у
стиховима хоће да пр еводе на др у ги језик, јер крај све брижљивости, коју залажу, и
вештине, коју показу ју , никада нећ е о ну висину постигну ти, коју они имају на свом пр вом
језику . Ја дакле велим, да ова књига и све оне, које би се нашле да говор е о тим
фр анцу ским пословима, буду остављене у какав сух почу о, докле се са више пр омишљања
не види, шта да се у чини с њима, ал и изу зимају ћи некаквога Бернарда од Карпија,који
нека се торња одавде, и она друга названа Ронсесваљес, јер ове ако ми падну шака, хоће
доспети у газдар ичине р уке, а из љених у ватру без икаква милосрђа.“
Све то потвр ди берберин и то му беше пр аво и сасвим му дро, јер је држао пар оха за
тако добра кр шћанина и тол ика љубитеља истине, да не би др у го шта р екао ни за са свет.

                                        
                                
 
28
Као штоје познато, Бојардо је спевао Заљубљеног Орланда, а Ариосто Манитог Орланда.
29
Т о је био капетан Херо нимо Хименес од Уреје.
 36
 

Па отвори другу књигу и виде да је то Палмерин од Оливе, а до ње беше др у га са насловом

Палмерин од Анг лије, што кад пар ох виде р ече:
,,Ова маслина (олива) нека се одмах исцепа и спали, тако да од ње не остане ни
пепел а; а ова по ма (пал ма) од Англије нек а се сахрани и чу ва, као јединствена ствар, и
нека се за њу начини још један онакав ковчежић, какав је Александар нашао у Даријеву
плену и одр едио га да у њему др жи списе песника Омир а. Ова књига, господар куме, има
важности са двојака р азлога: прво је сама по себи особито добра, а др у го, јер се говор и, да
је сачинио дар овит један краљ од Порту галије. Сва збитија у замку М ирагуарди не могу
бити боља и веома су уметнички изведена, р азговор у чтив и разговетан и држи се са
много м вештино м и р азбор ом пр имерености пр ема оно ме који говори. Ја дакле велим,
господар мајсторе Николас, ако и ви на то пр истанете, да ова и Амадис од Галије буду
поштеђене од ватре, а све о стал е, не претресајући их и не прашећи их, нека гину .“
,,А не, господине куме,“ одговор и берберин, ,,јер овде има славнога Дон
Белијаниса.“
,,Што се тиче тога,“ нато ће пар ох, ,,др у гој, трећој и четвртој чести требало би
нешто р у веда да се очисте о д чрезмерне своје јар ости, па би требало да избаце све оно о
замку од Славе, као и друге вр ло важне непр иличности; з ато нека им се даде прекоморски
30
р ок, па пр ема томе како се буд попр авиле, посту пиће се с њима по пр авди или по
милости, а међу тим задржите их, куме, у својој ку ћи, али никоме их немо јте дати на
читање.“
,,М ени је право,“ одговори берберин.
Па не хотећи више да се мор и читају ћи књиге од витезова, р ече газдар ици, да
покупи све вел ике књиге и да их баци на двор. Није то био р екао ни лу дој, ни глу хој, него
жени, која је волија била да их спал и, него ли да јој даду комад пл атна ма како велико и
танко било, па дохвати их једно осам у једанпу т и завитл аих кроз пр озор. Како је у један
мах много узела, паде јо ј једна код бербер инових ногу , који је по диже желећи да зна, каква
је, те виде да се зове: Повест о славном витезу Тиранту Белом.
,,Слава богу !“ викну парох; ,,дакле је ту Тиранте Бели! Дајте ми га амо, куме, јер
мислим, да сам у њему нашао благо од у живања и ру дник од забаве. Ту је Дон
Ћиријелејсон од Монтаблана, храбар витез, и његов брат Томас од М онтаблана и витез

                                        
                                
 
30
Судски рок за људе у прекоморским насеобинама био је у Шпањол ској најмање шест месеци.
 37
 

Фонсека, уз бојак срчанога Детријанта с Аланом, па досетљива девица Пласердемивида у з

љу бави и ликавштине удовице Репозаде, па госпо жда царица, која се заљубила у свога
коњушара Иполита. Пр аво да вам кажем, господар куме, по своме стилу то је најбоља
књига у свету ; ту ти витезови једу и спавају и у миру на својим постељама и пр е смрти
пр аве тестаменте, у з друге ствари, којих у свим књигама тога р ода нема. И опет вам кажем,
крај свега тог а, онај који је написао, з аслу жио би да га осу де да весла на гал ијама докле је
жив, ако се није толико трудио око толик их будалаштина. Понесите је кући и читајте је,па
ћете видети, да ли је истина што сам вам казао.“
,,Биће по вашој р ечи,“ одговор и берберин; ,,али шта ћ емо са овим малим књигама
овде?“
,,Ове,“ одговор и пар ох, ,,неће бити о витезовима, него ћ е бити стихови.“
Па отвори једну и виде, да је Дијана Хор ха М онтемајора, те мисл ећи да су све
остале истога р ода, р ече:
,,Ове не заслу жу ју да се спале, као оне, јер нити чине, нити ће чинити, ону шкоду ,
коју су у чиниле о не о витезовима, него су то књиге од забаве без штете по кога.“
,,Ајао, господине!“ викну синовица; ,,боље да кажете да их све спал ите као и оне;
јер неће много проћи, пошто ми се господин стр иц буде излечио од витешке болести, а он
ће читајући ове овде добити вољу да буде пастир, па ће певајући и свир ајући ићи по
гајевима и ливадама, ил и што је још горе, да ћ е хтети да буде песник, а то је, како веле,
болест, којој нема лек а, и заразна је.“
,,Право вели ова девојка,“ р ече пар ох, ,,и добро ће бити да се нашем пр ијатељу
у клони за у будуће ова прилика за поср тање. Па кад смо почели са Дијаном
М онтемајоровом, ја мислим, да се о на не спаљује, али би јо ј требало оду зети све оно, где је
р еч о му дрој Фелисији и о волшебно ј водици, као и све већ е стихове, па нека јо ј се у добри
час остави пр оза и част да је пр ва међу таквим књигама.“
,,Ова за њом,“ р ече берберин, ,,Дијана је названа др уга, од Салмантина; а ова друга,
опет с истим имено м,од писца Хил Пола.“
,,Нека та од Салмантина,“ одазва се пар ох, ,,пр ати и у множи број оних што су
осу ђене на двор ; а ова од Хил Пола нека се чува, као да је о д самог Аполона; ал и ајдемо
даље, сењор куме, па да се пожур имо, јер хоће да буде касно.“
 38
 

,,Ова књига,“ р ече берберин, отворивши другу , ,,Дванаест су књиг а од Аморове

среће, које је сачинио сардински песник Анто нио Лофразо.“
,,Тако ми ређења које сам пр имио!“ викну парох, ,,откако је Аполон Аполон и музе
му зе и песници песници, тако миле и тако маните књиге као ова није било написано, и у
свом р оду то је најбоља и јединствена што их је у гледало света, и ко је није читао, може
казати, да још није читао ништа ваљано. Дајте ми је амо, куме, јер више ценим што сам њу
добио, него л и да су ми дали мантију од флорентинске чо хе.“
Он је остави на страну пуно весео, а берберин настави, р екавши:
,,Ове што долазе јесу : Пастир од Иберије, Енарске нимфе и Залудна љубоморност.“
,,Ту нема др у го да се чини,“ р ече парох, ,,него нека се пр едаду световним р у кама
газдар ичиним, а немо јте да ме питате за што, јер никад нећу до краја доћи.“
,,Ова што долази Филидин је па стир.“
,,Није то пастир ,“ р ече пар ох, ,,него најоштроу мнији дворанин; нека се чу ва, као
драгоценост каква.“
,,Ова велика на р еду има наслов: Сакровиште разних песама,“ р ече берберин.
,,Кад их не би толико било,“ рече парох, ,,биле би већма уважене; требало би ту
књигу оплевити и очистити од некојих пр остачлу ка што их има међу својим великим
стварима. Задржите је, јер јој је писац мо ј пр ијатељ, и за љубав другим ју начкијим и
у звишенијим делима што их је написао.“
,,Ово је,“ настави берберин, ,,Песмарица Лопеса М алдонада.“
,,Такође је мој пријатељ и писац ове књиге,“ одазва се пар ох; ,,а његовим стиховима
из његових у ста диве се они који их слу шају; па му је тако љубак глас којим их пева, да
очарава; у неколико је растегнут у еклогама; ал и добра никад није било сувише; оставите
га међу изабр ане. Него каква је то књига до ње?“
,,Галатеја Мигела де Сервантеса,“ одговор и берберин.
,,Тај Сервантес већ ми је толико година велик пријатељ и знам га, да се боље
р азумева у недаћама, него л и у стиховима. У његовој књизи замишљај може да поднесе,
гдешто започиње, а не довршује ништа. В аља пр ичекати други део, који обећава; да ако се
поправи и потпу но заслужи помиловање, које му се сад одриче, а докле се то не види,
држите га, куме, затворена у својој кући.“
 39
 

,,Добро,“ одговори берберин; ,,а овде су три уједанпут: Араукана Дон Алонса
Ер сиље, Аустријада Хуана Ру а, општинара кордованскога, и Монсерат Кр истобала
Вируеса, валенсијанскога песника.“
,,Све ове три књиге,“ реч епарох, ,,најбоље су што их на кастиљанском има
написаних ју начким стихом, те могу да се такме са најсл авнијима талијанскима. Нека се
чу вају , као најбогатији у кр ас шпањолскога песништва:“
Парох беше у моран да пр егледа и даље књиг е и тако р ече негледу ш, да се све
остале спале; ал и берберин већ беше једну отвор ио, која се зваше Анђеликине сузе.
,,Ја бих их био лио,“ р ече пар ох, када чу наслов, ,,кад бих био дао да се таква књига
сагори; јер јој је писац био један од славних песника у свету , не само у Шпањолској, па је
особито срећан био у пр евођењу неколико Овидијевих басана.“
 40
 

СЕДМА ГЛАВ А
О друг ом поласку нашег а честитог витеза Дон Кихота од Манче.

Када дотле дођоше, нададе дреку Дон Кихоте:

,,Амо, амо, добри витезови, овде ваља да покажете снагу својих јуначких мишица,
јер дворани хоће да однесу славу у игри витешкој!“
Похиташе на ову вику и ур небес и зато се ненастави даљи пр етрес књига које су
остале, те тако се мисли, да су доспеле на ватр у ни виђене ни преслушане Каролеја и
Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила, 31 које су свакако
морале бити међу заосталима, па мо жда не би иску силе тако строгу осу ду , да их је парох
био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ у стао са по стеље и настављаше лудо
бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако трезан, као да никад није тренуо.
Ухватише га око паса и силом га опет поло жише на постељу, те пошто се беше у неколико
у мир ио, окр ену се пар оху и р ече му :
,,Ваистину , господине арцибиску пе Тур пине, то је велика срамота за нас, који се
зовемо дванаест банова, да тако ол ако пу штамо, да нам дворски витезови однесу славу у
овој алци, а овамо смо ми пу столовци однел и нагр аду у сва три р анија дана.“
,,Само ћу тите, господине куме,“ р ече пар ох; ,,даће бог, па ће се ср ећа окренути и
што се данас изгубило, то ћ е се сутра добити; а засада гледајте ви своје здравље, јер ми
сечини, да ћете бити и сувише умор ни, ако нисте баш и тешко р ањени.“
,,Рањен нисам,“ одговор и Дон Кихоте; ,,ал и не сумњам, да сам изгру ван и
изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао стаблом о д раста, а то све из
зависти, јер зна да сам једини, који могу у храбрости да се мер им с њим; ал и тако се не
звао ја Рејналдо с М онталбан, ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за
све то платио, нити ће му помоћи све његове мађ ије. А засада дајте ми да једем, јер знам да
ми то сада најв ише треба, па само пу стите мени, како ћу му се осветити.“
Учинише тако: дадо ше му да једе и остадоше: о н по други пу т да спава, а они
дивећи се његовој лу дости.

                                        
                                
 
31
Сачинитељ ниј е Лујс Авила, него Лујс Сапата. Т у ће бити да се или Сервантесу перо омакло, или је слаг ач
његов мало погрешио.
 41
 

Ону ноћ спали и сагор и газдарица све књиге што су биле на двору и у свој кући, те
ће и такве бити изгор иле, које би заслуживале да се на вечита вр емена сачувају; али тако
донесе су дбина и тромост суђајина, и тако се на њима испу ни р еч, да каткад плаћају
пр аведници за гр ешнике.
Један од лекова, који пр отив болести њиховога пријатеља у потр ебише пар ох и
берберин, беше да зазидају и замажу собу од књига,како их неће наћи, кад буде у стао
(можда са узр оком престаће и последица), а да му кажу , како их је однео један мађ иник и
собу и све. Тако учинише са много м жур бом.
После два дана у стаде Дон К ихоте и пр ви му посао беше да обиђе своје књиг е, па
како не нађе собу , у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где
иначе беху вр ата и пипаше р у кама и окр еташе и пр евр таше очима на све стране, ништа не
говор ећи; ипак после поду жа времена запита своју газдар ицу , где му је соба са књигама.
Газдар ица, коју су већ били добро нау чили, шта да одговор и, р ече му :
,,Какву собу тражи ваша милост и не з нам шта још? Нема ту више ни собе, ни
књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ пр ихвати синовица, ,,него некакав мађиник, који једне ноћи,
откако сте ви били одавде отишли, дође у једно м облаку , па сјаха са нек е змију рине, у ђе у
собу и не знам шта је у њој р адио, тек мало за тим излете кроз таванице и остав и кућу пуну
дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је р адио, нити видимо књиге, ни со бе, само
толико се сасв им добро сећамо ја и газдар ица, да кад је полазио тај пакосни старац, р екао
је на гл ас, како је због пр икр ивене мрзности пр ема госпо дар у тих књига и собе у чинио у
овој кући штету , која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име му др и Муњатон.“
32
,,Биће да је казао Фрестон,“ р ече Дон Кихоте.
,,Ја не знам,“ одговор и газдар ица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам,
да му се име свршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар мађиник, моје велики непр ијатељ, који
је киван на мене, јер помоћу своје мајстор ије и нау ке зна, да ћу ја у своје вр еме да поделим
мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми прави сваку пакост

                                        
                                
 
32
Биће д а је у Сервантесову рукопису б ило Фристон, како се звао мађ иник, за кога веле, да је написао
Белијаниса и да је становао у шуми од Смрти.
 42
 

коју може; али ја му велим, да ће он мучно моћи о су јетити или избегну ти оно што је бог
нар едио.“
,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица; ,,ал и,господине стриче, ко вас го ни у такве
кавге? Зар не би боље било да седите мир но код своје куће и да не идете по свету тражећи
пр еко хлеба погаче, не р ачу нећи да многи о ду по ву ну , па се вр ате остр ижени?“
,,О, синовице моја!“ одговор и Дон Кихоте; ,,како сл або р азумеш твар ; пр е него што
би мене остригли, би ћ елави и без длаке о стал и св и, који би дрзнули и једну моју длаку
такнути.“
Њих две не хтеше випе одговар ати, јер видеше, да га обу зима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показу ју ћи ничим, да
хоће да по нови своје р аније бу далаштине, а за то вр еме имао је најлепших р азговор а са оба
своја кума, са пар охом и бер бер ином, око тога,што је он тврдио, да је у свету ствар
најпр ече потр ебна да има ту мараћих витезова, те како ће он наново да пр обу ди ту мараће
витештво. Парох би му каткад пр отивословио, а другдаш би му повлађивао, јер да се није
држао те лукавштине, не би могао с њим изаћ и на крај.
За то вр еме сал еташе Дон К ихоте једног сељака, свога суседа, човек а ваљана (ако се
ваљаним може назвати онај који је сиромах), али са вр ло мало мозга у тикви. Најпосле
толико га наговараше и обећаваше му, да сиромах сељак пр истаде да пође с њим и да га
служи као коњушар . Између осталих ствари р ече му Дон Кихоте, нека се одважи да
добровољно пође са њим, јер може у једанпу т да се деси таква пустоловина, да док длан о
длан добије какво осторово, па ће га наместити тако да буде губернатор . Код ових и
других сличних обећања С анчо Панса (тако се зваше сељак) напусти жену и погоди се у
свога суседа за коњушара. Одмах се даде Дон Кихоте у посао да набави новаца, па
пр одавши једно, др у го заложивши, а све у бесцење, накупи приличну сумицу . И себе
снабде округлим великим штитом, који у зме у наруч од једног свога пријатеља, па пошто
свој поломљени шлем опр ави како је боље могао, јави свом коњушару Санчу дан и час, у
који је наумио да се крене на пу т, те да се и он о пр еми с о ним што види да му је
најпотр ебније; али пр е свега р ече да му понесе бисаге. Овај му обећа да ће их понети и да
такође мисли да поведе једног магарца, а имао је особито добро магар е, јер није био
особит пешак. Што се тиче маг ар ца, ту се Дон Кихоте као малко и замисли, па се сећаше,
да ли је к акав тумараћи витез водио коњушара, који је јахао на магар цу , али му никад
 43
 

никакав не паде на у м. Ипак докона да га тако поведе, намер авају ћи да му пр вом у добном
пр иликом пр ибави часнија пар ипа, збацивши са коња пр ва неу чтивог витеза, на кога би
наишао. Снабде се кошуљама и осталим стварима, као што га је саветовао крчмар.
Када све то би у чињено и извр шено, не опр остивши се Панса од своје деце и жене,
нити Дон Кихоте о д своје газдар ице и синовице, кренуше се из сел а једне ноћи, а да их
нико не опаз и, па целу ноћ толико јахаше, да су у зору држали да се немају бојати, да ћ е их
наћи, па све да их и траже. Санчо Панса на његовом магар цу беше као какав патр ијар х, са
његовим бисагама и мешино м и са великом жељом да себе да себе већ види као
гу бер натора од остр ова, које му је његов господар био обећао. Дох Кихоте удешаваше да
у дари истим пр авцем и пу тем, којим је био пошао пр иликом свог пр вога поласка, то јест
пољем М онтијелом, којим сада јахаше са мање незгоде него пр ошли пу т, јер како је било
ју тро, то падаше на њих су нчеви зраци косо и не досађ иваше им. У то ће рећи Санчо Панса
своме господар у :
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали,
на острово, а ја ћу већ знати њим у пр ављати, па ма колико оно било.“
На то одговор и Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то у век био обичај у стар их тумараћих
витезова, да су своје коњушаре пр авили гу бер наторима над островима ил и кр аљевинама
што су их добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојо м кр ивицом;
напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише
пр илика, чекали, да им коњушари остаре, па већ кад су били сити да их служе и да подносе
цр не дане и још цр ње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску , или барем
33
маркеску од какве долине или области, већ како је била већа или мања. Али ако о станеш
жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће пр оћи, а ја ћу да задобијем
какву краљевину , која ће имати и др у ге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као
краља над којом од њих. Па немој да мисл иш да претерујем, јер таквим витезовима
дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако нигда невиђен и незамишљен, да
лако не мо же бити, да ћу ти више дати но што ти обећавам.“

                                        
                                
 
33
У Шпањолској у племићкој јарархији мањи је марк ес (бан) од грофа; а обратно је у Немачкој, Француској
и Енглеској.
 44
 

,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чу дом, како ви
велите, о нда би свакако мо ја женица Ху ана Гутијересова постала краљицом и мо ја деца
краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговор и Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пу стио на
земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре
Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа; 34
гр офица би и подносила, ал и и ту да бог сачува.“
,,Ослони се у томе на бога, С анчо,“ одговор и Дон Кихоте; ,,о н ће јо ј оно дати што
јој најбоље пр иличи; али ти немо ј да себе тако по нижаваш и да се задовољиш мањим од
гу бер наторства.“
,,Нећу , господине,“ одговор и Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара,
као што сте ви, који ћ ете ми знати дати о но што је за мене и што ћу моћи понети.“

                                        
                                
 
34
Мараведи је б ио у Шпањол ској златан и сребрн новац, али је временом вред ност његова пала; д анас је
маравед и парунски новац и вреди од прил ике нешто више него чаршиј ска пар а.
 45
 

ОСМА ГЛАВА

О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и ниг да незамишљеном
збитију са ветрењачама, уз друг е дог ађаје достојне срећне успомене.

У тај пар угледаше тридесет или четрдесет ветрењача што су у том пољу , а Дон
Кихотe чим их о пази, р ече свом коњушару :
,,Срећа нам р у ководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погл е тамо, брат’
Санчо Панса, где се појављу ју тридесет или нешто више гр дних дивова, са којима сам
вољан да бијем бојак и да их све погу бим и сa њиховим плено м почећ емо да се богатимо;
јер то је праведан р ат и богу се пу но у гађа, кад се таква пог ана трага тамани са л ица
земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговор и му господар ; ,,они са дугим р у кама, да их
гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него
ветрењаче, и што вам се на њима чини да су ру ке, то су крила, које ветар окр еће, те онда
иде жр вањ.“
,,Види се сасвим,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да се не разу меш у пустоловинама: оно
су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на стр ану и моли се богу, докле ја будем отишао
да се с њ има у пу стим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара
Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветр ењаче, а не дивови, на које хоће
да удар и. Али он беше себи тако у вр тео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога
коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био пр илично њима пр иближио, него још
викаше:
,,Не бежите, подл и и пу дљиви гадови, јер на вас у дара само један витез!“
У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази
Дон Кихоте, викну:
,,Та да мичете и в ише р у кама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“
И р екавши то, пр епору чи се од свега ср ца својој госпи Ду лсинеји, молећ и јој се, да
му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми,
појур и на Росинанту у највећем трку , навали на пр ву ветрењачу пред собом и кад је у дар и
 46
 

по крилу , ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и
коњаник бише обор ени и в итез се подобро откотр ља по земљи. Прихита му Санчо Панса у
помоћ што је брже могао на свом магар цу , а када дође до њега, нађе да не може да се
макне, тако се био у гру вао са Росинанто м.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта р адите,
јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; ,,јер р атне ствари изложене су у
вечитој пр омени већ ма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај
охоли Фр есто н који ми је у кр ао собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би
ме лишио сл аве да сам га победио : толико је киван на мене; али најпосле слабо ћ е му
његове пр оклете мајсторије по моћи пр отив мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса.
Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био ор ону о,
и говор ећи о ово м збитију , у пу тише се пр ема клисури Лапису , јер ту , р ече Дон Кихоте, не
може бити да пр ође без многих и р азличитих пу столовина, пошто тим местом пр олази
многи свет; само је био вр ло дертан, што није имао копље, па по мену вши то своме
коњушару , р ече му :
,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Пер ес
Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим
тај дан таква чу деса починио и толике Арапе умецкао, да су га пр озвали Мачука (мецкало),
35
те тако о н, као и његово колено, пр озваше се од тог а дана и даљ е Вар гас и М ачука. То ти
за то кажем, јер од пр вог раста на који наиђем мислим да одломим какву гр ану толику и
такву , као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за вр ло
срећна, што си се у достојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва
моћи вер овати.“
,,У божијој смо р уци,“ рече Санчо: ,,све то вер у јем, како ми кажете; али испр авите
се мало, јер као да сте се наерили, а то ће бити, што сте се у гру вали кад сте пали“.

                                        
                                
 
35
Ово се догод ило за св етога Ф ердинанд а, кад су Шпањол ци о својили Хер ес. Имају некол ике романце о
томе.
 47
 

,,Тако је заиста,“ одговори Дон Кихоте: ,,а ако не јаучем од болова, то је за то, што
тумараћим витезовима није слободно жалити се ни на какву р ану, ако ће на њу куљати и
цр ева.“
,,Ако је тако, онда немам шта да к ажем,“ на то ћ е Санчо; ,,али бога ми, право би ми
било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јау чем код
најмањега бол а, већ ако се не р азу ме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју
жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му р ече да
може до милог бога јау кати к ако и кад хоће, била му воља на то, ил и без воље, јер до тога
дана није ништа пр отивно томе читао у витешким правилима.
Санчо му сада примети, да је време да се р у ча. Господар му одговор и, да он засад
не осећа потр ебу , а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како
је боље могао на свом магар цу , па вадећи из бисага што је у њих био метну о, једући јахаше
добар комад пу та за својим господарем, а овда о нда натег ао би мешину са таквим
уживањем да би му могао завидети и најсавршенији го стионичар у М алаги. И тако на тај
начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на у м никакво обећање, које му је његов
господар био дао, нити је сматрао за какву муку , него за велику забаву да иде да тражи
пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ пр оведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон
Кихоте једну суху грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе
од копља, које се изломило.
Целу ту ноћ није тренуо Дон Кихоте мислећи на своју сењору Дулсинеју, да би се
пр илагодио ономе што је био читао у својим књигама, како су витезови не спавајући
пр оводили по толике ноћи у шу мама и пу стињама и р азговар ајући се сећањем на своје
сењоре. Није је тако пр овео и Санчо Панса, који к ако је био напу нио стомак, и то не водом
од водопије, једним ципом целу је преспава, и да га није господар му викао, не би га
пр обу дили ни сунчеви зраци, који су му били у прли у лице, нити песма оних многих
птица, које су што веселије поздр ављале долазак новога дана. Кад се пробу ди, помилова
мешину и нађе је доста спласнуту спрам синоћ, те му се стужи у срцу , јер му се чињаше, да
нису у дар или пу тем, не коме би се ова мана тако брзо излечила. Дон Кихоте не хте да
доручкује, јер како р екосмо, он се хр анио сочним у спо менама.
 48
 

Они наставише свој започети пу т пр ема клису р и Лапису и после трећега часа по
сванућу у гледаше је. Кад је опази Дон Кихоте, р ече:
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову
пустоловине; али те опо мињем, све да ме в идиш у највећој опасности у свету , да ниси узео
твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају , лупежи и пр остаци,
јер у том случају можеш ми са свим помаг ати; ал и ако би бил и витезови, ни на који начин
није ти допуштено и дозвољено да ми по мажеш, докле год не будеш р еђен за витеза.“
,,Не бр ините се, сењоре,“ одговор и Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим по слу шати, и
то тим р адије, што сам ја по себи мир ан човек и не мар им да се пачам у кијамете и кавге;
али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе,
јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који г а напаству је.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени
помажеш пр отив витезова, ту мор аш држати у гр аницама твоју пр ир одну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговор и Санчо, ,,и да ћу се тога пр описа држати,
као и свете недеље.“
Докле се они тако разговараше, у казаше се на друму два фр атр а од р еда светога
Бенедик та, јашу ћи на два дромедара, јер нису биле мање оне њихове две мазге. Имали су
пу тничке нао чар е и штитове од су нца. Иза њих дол ажаху кочије са четир и или пет људи на
коњима, који су их пр атил и, и два мазгар а пешака. Као што се после видело, у кочијама је
била нека госпа из Бискаје, која је ишла у Севиљу , где јој беше муж, који иђаше у Индију
на важно место. Фратрови нису с њо м пу товали, ако су и ишли истим др у мом. Али Дон
Кихоте тек што их о пази, р ече свом коњушару:
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пу столовина што је игда било, јер оне
цр не пр илике што се о намо у казу ју мор ају бити без сваке сумње какви мађ иници, који у
оним кочијама воде кришом какву пр инцезу и зато треба да ја свом силом станем на пу т
овом насиљу .“
,,Биће богме ово гор е од ветр ењача,“ р ече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су
фр атр ови бенедиктни, а у кочијама биће какви пу тници. Кажем вам, пазите се, у змите се
на ум што радите, да вас не би ђаво опет пр евар ио.“
,,Ја ти већ р екох, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбир аш у послу
око пу столовина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
 49
 

Изговор ивши ово, похита у напр едак и намести се на средини друма, којим су
фр атр ови долазили, и пустивши их од пр илике толико, да су му могли р ечи р азабр ати,
пр ивикну им:
,,Врашки грдни р оде! овога стика пу штајте у звишене пр инцез е, које силом водите у
оним кочијама; иначе спремите се да одмах пр имите смрт, као праведну казну за ваша
злодела.“
Фратрови затегоше у зде и стадоше дивећи се како пр илици Дон Кихота, тако и
његовим р ечима, на које одговорише:
,,Господине витеже, ми нити смо вр ашки, ни грдни, него смо два фратра
бенедиктна, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или
немају какве пр инцезе под мор ањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон
Кихоте.
Па не чекају ћи даљег одговор а, ободе Росинанта и с окомљеним копљем ју р не на
пр вога фр атр а са толиком јар ошћу и неу стр ашивошћу , да би фратр а обор ио на земљу и
пр отив његове воље и можда зло р ањена, ако не би баш и мр тав пао, да се овај није сам
спустио нагло са мазге. Дру ги фратар кад виде, како се посту па са његовим другом, ободе
своју добру мазгу и пу сти се преко онога поља лакши и од ветр а. Када Санчо Панса виде
фратра на земљи, лако скочи са свога магар ца и пр итр ча му , па му стаде скидати хаљ ине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговор и, да
је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио.
М омци, који нису знали за шалу, нити су р азумевали што о плену у биткама, видећи да је
Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама,
кидисаше на Санча, па г а обор ише и не о ставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше,
онда га оставише онако пр у ћена на земљи без даха и свести. А фратар , не часећи ни часка,
сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу , па је ободе и полете своме
другу , који подаље оданде стајаше, гледају ћи и чекају ћи, како ће да се сврши та напаст, и
не марећи да виде крај целом овом почето м покор у , одоше даље својим пу тем, крстећи се
већма него да им је ђаво био у сео на кркаче.
Како је р ечено, Дон Кихоте говор аше са госпођо м у колима.
 50
 

,,Ваша лепота, сењоро моја, р ече, ,,може сада са својом личношћу чинити, што јој је
највише у вољи, јер охолост ваших похититеља већ лежи на земљи пор ажена овом мојом
снажном мишицом; а да се не бисте мучили са дознавањем имена вашега ослободитеља,
знајте, да се зовем Дон Кихоте од М анче, тумараћи витез и р об несравњене и лепе Доње
Ду линеје од Тобоза; па у нагр аду за доброчинтво, које сте од мене пр имил и, не тражим
друго, него да одете у Тобозо и да се од моје стране пр икажете пред том сењором и да јој
кажете, шта сам у чинио за ваше о слобођење.“
Све то, што Дон Кихоте говор аше, слушаше један коњушар од оних, који су
пр атили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пу шта, да иду даље, но да вел и, да
одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и р ече му лошим
кастељанским и још гор им бискајск им језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер , хоћеш зло пр ођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не
пу стиш каруц, хоћем тебе у бијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је р азу мео Дон Кихоте и одговор и му сасвим спокојно:
,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и пр одр зљивост, ти
р опски створе!“
На то му одговор и Бискајац:
,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и
мач ву ци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на
море, племенит до ђавол, па л ажиш, како видиш к ажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, к азао је Аграхес,“ одговор и Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу , ису ну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на
Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са
мазге, која најмљена будући, није се мог ао у њу поу здати, али кад г а виде да му тако
долази не имаде каде друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послу жи, те се нађе
близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали
један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их у мир е,
али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говор аше, ако га не пу сте да
доврши своју битку , да ће он сам у бити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, у дивљена и поплашена оним што гледаше, р ече кочијашу, да мало
даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно у дар и
 51
 

Дон Кихота по р амену једном и по горњем крају штита, тако да би га р асколио до паса, да
није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког у дар ца, викну говор ећи:
,,О, Дулсинео, сењоро моје душе, цвете од лепо те! пр итеци овом твом витезу , који
да би задовољио твоју многу милошту , налази се у овом страшном боју .“
Изговор ити ово, стисну ти мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на
Бискајца – све то би у исти мах, тврдо нау мивши, да све метне на коцку једног у дарца.
Бискајац, који га виде да тако кидише нањ, виде му срчаност по одважности, па нау ми да
у чини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не
могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на др у гу страну, јер ова већ и од сама у мора, а
невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како р екосмо, Дон Кихоте кидисаше на о презнога Бискајца с издигну тим
мачем и са намер ом, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше г а такође
са издиг нутим мачем и заклоњен својим јасту ком, сви пак остали стајаше у страху и
стрепећи од о нога што ће да буде од тих гор опадних удараца, којима пр етише један
другом; а госпођа од интова с остал им њеним служавкама заветоваше се свима иконама и
цр квама у Шпањолској, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике
опасности, у којој се нал ажаху .
Али је то штета у целом овом, да је таман на том месту писац ове приповести
оставио недовр шену ову битку , извињавају ћи се, да од дела Дон Кихота није нашао више
написано, него кол ико је саопштио. Оно је истина да други писац ове пр иповести није
могао да вер у је, да би тако љу бопитна пр иповест била предана законима заборава, нити би
му др е главе у М анчи биле тако мало љу бопитљиве, да не би могл и наћ и у својим архивама
или у својим писаћим столовима некоје хартије, у којима је р еч о овом славном витезу : и у
тим мисл има дакле није очајавао, да ће наћи завршетак ове љупке пр иповести, па како му
небо беше наклоњено, и нађе га на начин, који ћ е се пр ичати у другом делу .
 52
 

Д Р УГ А К Њ ИГ А

ДЕВ ЕТ А ГЛАВА

У којој се завршује и концу приводи чудостојни бојак, који су имали срчани Бискајац и
храбри Манчанац.

У првоме делу ове приповести оставили смо храброга Бискајца и славнога Дон
Кихота с у здигну тим и гол им мачевима, готове да зададу два љута у дар ца, таква, да кад би
пала у пу ној сили, у најмању руку били би расцепљени и раскољени од гор е до доле и
отвор ени као какав шипак, и да је баш на том тако кобном месту ова тако сочна пр иповест
била пр екину та, нити нам њен писац остави белешку, где би се од ње могло оно наћи што
је недостајало. То ме је много озловољило, јер у живање при читању овога малога окрену
се у нерасположење, кад бих помислио на непр ијатности, које ме очекивају при тражењу
онога многог а, што је по мо м мишљењу недостајало од тако пр ијатне приповести. Некако
ми се чињаше немогу ће и мимо сваки благи обичај, да тако честит витез нема к аквога
му др аца, који би у зео на се, да о пише његова нигда невиђена дела, нешто, што није
недостајало ни једном тумараћем витезу , за које људи веле, да иду и траже пустоловине,
јер сваки од њих имао је по једног или по два му др аца спремна, који су описивали не само
његова дела, него су износили и његове најситније мисли и детињарије, ма како ове биле
скривене. Па није могао бити тако несрећан тако ваљан витез, да оно нема, што је
излишило за Платир а и за др у ге тога рода. И тако не могох склонити се да веру јем, да је
тако красна пр иповест о стала крња и недовр шена, и бацах кр ивицу пакосно м вр емену , том
пр ождир алу и потр ошачу свачега, које или је где крије, или је у таманило. С друге стране
чињаше ми се, кад су се међу његовим књиг ама нашле тако нове, као што је Залудна
љубоморност и Енарске нимфе и пастири, да ће му пр иповетк а свакако бити од нова
времена, па ако баш не би била написана, да ће живети у памети људи из његовога села и
околине.
Ове мисли бу нише ме и даваше ми жељу , да потпу но и истинито дознам сав живот
и чудејства нашега славног а Шпањолца Дон Кихота од Манче, дике и огледала
манчанск их витезова и пр вога, који се у нашем веку и у ово тако жалосно вр еме дао на
посао и занимање тумараћих витезова и да поништава у вреде, притиче удовицама, штити
девице, и то такве, које са бичем и на свом јор ги, а у за се са својим девичанством иду од
 53
 

брда до брда и од долине до долине, па кад се не би нашао какав зликовац, или как ав
неваљалац са наџако м и под пикачом, ил и какав незгр апан див, који би их примор авао,
таква девица дотерала би и у старо вр еме и до осамдесет лета, и за све те године
ниједанпу т не би спал а под кровом, па би ипак пр и самрти била таква цел ица, као и мајка
јој, која је р одила. Ја дакле велим, да због ових и др у гих многих обзир а наш ваљани
Кихоте з аслу жу је вечиту и вел ику хвалу , а ова не треба ни мени да се у скр аћу је р ади оног
труда и прилежавања, који сам у ложио, тражећи крај ове пр ијатне пр иповести, пр емда
иначе добро знам, да ми небо, слу чај и добра срећа не помогоше, свет би остао лишен и
без забаве и у живања, које л ако може имати и за два часа о нај, који је буде пажљиво читао.
А нашао сам је на овај начин.
Кад сам једно м био у Алкали у Толеду, ево једног дерана и пр одаје једном свилару
неке тетраде и старе хар тије, па како имам страст да читам, ако ће бити и хартије с у лице,
побуђен том мојом пр иродном наклоношћу узмем један свитак од оних што их је деран
продавао и познам, да је исписан арапским писменима. Али ако сам то и познао, нисам
36
у мео да читам, те се дигнем да нађем каквог Мориска пошпањоленог, да пр очита. Нисам
се много трудио да нађем таква тумача, пр емда бих га нашао, да сам га тражио и за други
37
бољи и старији језик.
Елем, срећа ме послу жи и нађем једнога коме кажем моју жељу и предам му књигу ,
а он је отвор и на средини и пошто мало читаше у њој пр сну у смех. Запитах га, зашто се
смеје, а он ми одговор и, да се смеје нечему што је у тој књизи написано као пр имедба.
Рекох му , да и мени каже, а о н непрестано смејући се р ече:
,,Како р екох, овде на страни овако пише: Ова Дулсинеја од Тобоза, која се толико
помиње у овој приповести, веле, да је имала најподеснију руку за усаљање свињетиње како
никоја друга у Манчи.“
Када чу х име Дулсинеје од Тобоза, пренеразих се и у дивих, јер одмах ми паде на
у м, да ти свитци садржавају повест о Дон Кихоту . У тој мисл и одмах му р екох, да чита
почетак, а он у чинивши тако и одмах пр еводећи с арапског на кастиљански, р ече да овако
гласи: Повест о Дон Кихоту од Манче, списана Сидом Аметом Беленџелијом, арапским
повестописцем.
                                        
                                
 
36
Мориски су потомци Арапа и Мавара, који су остали у Шпањолској, пошто је Гренада бил а освојена, па су
их силом покрстили.
37
Овде мисли Сервантес јеврејск и језик.
 54
 

Ту је требало добро се узети на у м, да сакријем у довољство, које сам осећао, када

38
сам чу о наслов књиге. Отмем од св илара и купим од дерана за пола реала све оне хартије
и свитке; а да је имао памети и да је знао оно што желим, могао је за пазар лако добити и
више од шест реала.
Одмах одем за Мориском у ходник од велике цркве и замолим га, да ми на
шпањолски преведе ове свитке, све г де је р еч о Дон Кихоту, ништа не изостављају ћи, нити
што додавајући, а пону дим му плату , какву хоће. Он се задовољи са две аробе39 су ха воћа и
два мер ова жита и обећа, да ћ е их превести добро и вер но и што скорије. Ал и ја да бих
боље олакшао по сао и да не бих из ру ке давао тако добар налаз ак, одведо х га кући, где
40
кроз подруг месец и нешто више све ми пр еведе на начин, како се овде казује.
У првом свитку била е сасвим пр ир одно исписана битка Дон Кихота са Биск ајцем,
онако у оном положају, како их опису је пр иповест: с издигну тим мачевима, један
заклоњен штитом, други јастуком из кола,а Бискајчева мазга беше тако живо исписана, да
јој се на пушкомет видело да је кир иџијск а. Код ногу бискајчевих био је потпис, који је
гласио: Дон Санчо од Аспејтија, што је без сумње било његово име, а код ногу
Росинантових био је други потпис који је гласио: Дон Кихоте. Росинанте беше дивно
иснисан, тако дуг и тако отег нут, тако сух и мршав, са таквом хртењачом, тако јектичавом
гр ађом, да је одмах на први поглед показ ивао с к аквом су мудрошћу и својственошћу дали
њему име Росинанта. Поред њега беше С анчо Панса, који је држао магар ца за у зду , а овом
испод ногу беше др у ги потпис, који гласаше: Санчо Санкас, а биће да се тако звао зато,
што је, к ако показиваше сл ика, имао велик трбух, кратак струк и широке стопале, и зато ће
41
бити да су му дали име Панса и Санк ас, јер тим двама именима назива га пр иповест
неколико пу та.
М огао бих споменути и неко је др у ге маленкости, ал и све су од мале важности и
ништа не пр иносе истинито сти ове приповести, иначе никаква није р ђава, ако је истинита.
Ако би се могло било шта пр иметити у погледу на њену истинито ст, једино би то било,
што јој је писац Ар апин, јер том нар оду особито је својствено да лаже; но како су нам

                                        
                                
 
38
Реал има отприлик е грош.
39
Ароба мери 11 килограма и 500 грама.
40
Сервантес се прилагођавао нач ину у романима о витезовима, те каже, да му је књигу написао Мавро, а себе
назива само издавач ем. Иначе је под имено м Бен Енџел ије сакрио своје име. Иџел ил и еџел у арапско м рећи
ће јелен, као што и Сервантес долази од шпањол скога сјерво, јелен.
41
Panza рећи ће у шпањолском трбух, а zanca рећи ће дустаб ан.
 55
 

толики непр ијатељи, пр е би се могло узети, да је што у мањио, него ли да га је увеличао; и

мени се баш тако чини; јер кад би могао и требао да р азвезе пером у хвалу тако ваљана
витеза, он као да хотимице то пр ећу ту је, а то је ствар ру жна и пакосна душа, јер
повестописци треба и дужни су бити вер ни, истинити и нимало пр истрасни, и да их ни,
корист ни страх, пизма ни наклоност не може скренути са пута истине, која је мати
повесници, такмац времену , скр овиште делима, сведок пр ошлости, пр имер и наука
садашњости, опо мена за будућност. У овој знам да ће се наћи све што би се желело
најзабавније; а ако би недостајало каква добра у њој, то ће, мислим, бити пр е због
пексијана њезинога писца, него л и због мане у ствари.
Елем др у ги јој део, по гласу пр евода, почиње овако:
Гледајући голе издиг ну те оштре мачеве ових двају храбрих и љутих борацца, не
иначе него се чињаше да пр ете небу , земљи и аду ; толику ср чаност и смелост показиваху .
А први, који ће да одмер и свој у дар ац, беше ватр ени Бискајац, који га даде са тол иком
снагом и таквом јар ошћу, да кад му се не би мач у спу т искрену о, тај једини ударац био би
довољан да у чини крај том жестоком боју и свима пустоловинама нашега витез а; али
добра ср ећа, која га чуваше за већа дела. искрену мач његовом противнику тако, да ако га
је и дохватио по левом рамену , не у чини му друге штете, о сим што га са целе те стране
обезору жа, однесавши успу т велики део шлема са половином у вета, што све са гр озним
ломом паде на земљу , оставивши га у рђаву стању .
Господе боже! Ко ли би могао како треба сада описати јар ост, која обузе ср це
нашем М анчанцу , када се виде, у какву је стању . Нећу да казујем даље, него се он наново
у справи у стрменима, па шчепавши мач обер у чке, тако га јар осно спусти на Б искајца,
у даривши га на сав мах по јастуку из кола и по глави, да кад не би био тако добро
заклоњен, као да је нањ брдо какво пало, поче бацати крв на ноздрве и на у ста и на у шеса,
те се по че заносити да падне са мазге, а био би са ње пао и зацело, да јо ј није био вр ат
обу хватио; ал и ипак испадоше му ноге из стрмена и брзо опусти руке, а мазга поплашена
страшним удар цем стаде трчати по пољу и после неколико скокова збаци свога господар а
на земљу .
Све то посматр аше Дон Кихоте сасвим спокојно, а кад га виде да паде, скочи са
свога коња и са лаким кораком оде до њега, наслони му врх од мача на лице и рече му да
се пр еда, иначе ће га погу бити. Бискајац беше тако збуњен, да ни р ечи не могаше да
 56
 

пр ослови, и зло би био пр ошао, како је Дон Кихоте био засл епио, да госпе из кочија, које
су донде од страха пр емр ле посматрале бој, не дођоше до њега и молише г а са великим
ласкањем, да у чини вел ику милост и љубав и да поклони живот том њиховом коњушару. А
Дон Кихоте одговор и им на то са поно сом и озбиљно:
,,Будите у вер ене, лепе сењор е, да сам веома задовољан, што вам могу по жељи
у чинити; али то чиним с једним у словом и погодбом, а то је, да овај овде витез мени да
р еч, да ће ићи у место Тобозо и од моје стране пр иказати се неср авњеној Доњи Дулсинеји
па она да чини с њиме, што јо ј буде воља.“
Устрављене и малоду шне сењоре не питаше. шта упр аво хоће До н Кихоте, нити
распитиваше, која је та Ду лсинеја, него му обећаше, да ћ е коњушар све учинити, што у је
он наложио.
,,На вашу ову р еч нећу му у чинити дање шкоде, ако је то и заслужио од мене.“
 57
 

ДЕС ЕТ А ГЛАВА

O пријатном разг овору између Дон Кихота и њег ова коњушара Санча Пансе.

У тај пар Санчо Панса већ се био предигао, пр илично издеветан од фратарских
момака, па посматраше бој свог господар а Дон Кихота и из свега ср ца мољаше бог а, да му
благоволи подар ити победу , те да с њом з адобије какво острво, у коме ће га начинити
губернатором као што му је био обећао. А к ад виде, да је бој већ свршен и да му се
господар окр ену да појаше Росинанта, оде да му држи стрмене, и пр е но што ће се на коња
попети, спусти се предањ на колена, у хвати г а за р у ку , пољуби је и р ече:
,,Нека благоизволи ваша милост господару мој Дон Кихоте, да ми даде у губернију
оно остр во што га је добила у овом љутом боју, јер ма колико било, ја осећам толику снагу ,
да ћу знати њим упр ављати онако исто, како су и други у прављали, остр вима на свету .“
На то му одговор и Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат Санчо, да ова пустоловина и њојз и сличне нису пустоловине
островљанске, него раскршћанске, у којима се не задобија шта друго, него да се р азбије
глава и изгуби једно у хо. С тр пи се, а биће већ пу столовина, у којима не само да ћу те моћи
начинити гу бер натор ом, но и што више.“
Санчо му много захвали, по други пу т га пољу би у руку и помогне му попети се на
Росинанта, а сам појаха свог магар ца и пође за својим господарем, који не о пр остивши се с
онима у кочијама, нити говорећи с њима, оштр им ходом у лезе у гај један, који је на близу
био.
Санчо га пратијаше у сав кас на свом магар цу , али Росинанте тако се жу р аше, да
Санчо виде да ће заостати, те мораде викати господар у да га пр ичека. Дон Кихоте у чини
тако и затег ну у зде Росинанту , докле га не стиже умор ни му коњушар , који кад до њега
дође, р ече му :
,,Ја бих р екао, сењоре, да би добро било, кад бисмо се склонил и у какву цр кву , јер
42
како је у р ђаву стању онај што сте се с њиме бил и, лако да ће то јавити светоме братству ,

                                        
                                
 
42
Свето братство, santa Hermandad, врста суда, који има да гони разбој нике, д а чува друмове, као и д а
истр ажује и казни злочине извршене изв ан варошких и сеоских атара; а тако се зову нароч ито стр ажари
полициј ски, пешаци и на коњу, који су тога ради узети и постављени.
 58
 

па ће да нас у хвате, па богами, ако то буде, хоће нам се бунда добро знојити, пр е но што се
затвора опростимо“.
,,Ћути, “ р ече му Дон Кихоте; ,,где си ти игда видео ил и читао, да је ту мараћи витез
позиван пред суд, па ма колико вештаствених пр еступљенија у чинио?“
,,Не знам ја ништа з а вештице,“ одговор и Санчо, ,,нити сам у мом веку имао са
њима посл а; само то знам, да свето братство мотри на о не, који се бију у пољу , а друго ме
се то не тиче.“
,,Дакле немо ј да се бринеш, брајко,“ на то ће Дон Кихоте; ,,јер ћу те ја изву ћи из
ру ку Калдеја, а нек амо из ру ку братства. Него ми кажи, здравља ти, да ли си видео
храбрија витеза од мене у цело ме свету? Да ли си у повестима читао за кога, да има ил и да
је имао в ише ватре у нападању, више снаге у истр ајању , више вештине у задавању р ана,
или више окретности у обарању?“
,,Право да кажем,“ одговор и Санчо, ,,да ја никад нисам читао никакву повест, јер не
знам ни читати ни писати; али што смем потвр дити, то је, да свога века нисам служио
гор опаднијег а госпо дар а од вас, и дај боже, да ту гор опад на пл атимо онако, како р екох,
него бих вас мол ио, да привежете р ану, јер вам од у вета липти многа крв, а ја имам у за се у
бисагама ишчијана пл атна и нешто беле масти.“
,,Све то не би требало,“ рече му Дон Кихоте, ,,да сам се био сетио да начиним једну
боцу мелема Фијерабрасова,43 јер само једном капљицом од њега у штедело би се вр еме и
лекар ије.“
,,Каква је то боца и как ав мел ем?“ запита С анчо Панса.
,,То је мелем,“ одговор и Дон Кихоте, ,,од кога пр епис имам у глави; ко га има, тај
не треба да се боји смрти, нити да помишља да ћ е погину ти од р ане. Дакле, кад га будем
начинио и теби га дао, па ме будеш видео, да су ме у каквом боју по пола пресекли, као
што то много пу та хоће да се деси, а ти немаш да чиниш друго што, него о ну полу тину од
тела, која буде пала на земљу , да лепо и са што већо м опрезношћу , пр е него што би се у
крв у сир ила; метнеш на о ну другу полу што је остала у седлу , пазећи да их како треба

                                        
                                
 
43
У повести Карл а Великог а прича се, како је Фијер абас б ио див наз набожац или мухамедовац, цар од
Александрије и син адмирал а Балана, који је освојио Рим и Јеру салим. Био је у з авади с Ол ивером, који му
зададе смртне ране, али Фијер абас одмах се извида, попивши нешто мел ема, који је у два мала буренцета
носио уза се и који је задоб ио при о свајању Ј ерусалима. Веле, да је тај мелем остао од Јосипа од Ариматије,
којим је Исус балсамован.
 59
 

саставиш; онда ћеш ми одмах дати само два пу та да гунем од р еченога мелема, па ћеш ме
видети здрава као јабу ка.“
,,Ако је тако,“ р ече Панса, ,,ево одмах велим, на част вам губернаторство над
обећаним острвом, нити за моју многу и верну службу тражим другу плату , него да ми
дате пр епис од тога чу дотвор нога мелема; јер ја велим да ће његова у нција ма где било
вредети више него два реала, а мени више не треба, па да поживим поштено и без бриге.
Него ваља сада знати, да ли се хоће много трошка да се направи.“
,,Не треба ни три реала, па да се начини више од три оке,“ одговор и Дон Кихоте.
,,Па шта чекате, грешан у бога,“ викну Санчо, ,,што га не пр авите, па и мене не
нау чите?“
,,Ћути, брајко,“ одговор и Дон Кихоте; ,,јер хоћу да ти покажем и веће тајне и да ти
и веће награде дадем; а за сада дела да се привежемо, јер ме у хо већма боли но што ми је
драго.“
Санчо извади из бисаг а платно и маст:; али кад До н Кихоте угледа свој шлем
изломљен, јави да се по мами, па метну ру ку на мач и диг нувши очи к небу, р ече:
,,Кунем се творцем свију твари и светим четвер има јеванђељима, тамо где су их
писал а најопшир није, да ћу живот онако пр оводити, како га је пр оводио велики мар кез од
М антове, кад се заклео, да ће о светити смрт свога синовца Балдовина, а то је, да неће
ру чавати на трпежњаку , нити са својом женом шалити се, и др у ге ствари, на које ако се не
сећам, нека су као да сам их овде спо мену о, док се не будем потпу но осветио ономе, који
ми је нанео тол ику увр еду !“
Када ово чу Санчо, р ече:
,,Ја вас подсећам, сењоре Дон Кихоте, ако о нај витез буде извр шио оно што му је
заповеђено и оде да се прикаже мо јој сењори Дулсинеји од Тобоза, он је онда извр шио оно
што је био дужан да у чини и онда не заслужује другу казну , ако не учини нову какву
кр ивицу .“
,,Врло си добро говорио и пр иметио,“ одговор и Дон К ихоте, ,,и тако поништавам
заклетву , у колико се тиче нове освете; али се њом кунем и потвр ђу јем је наново, да ћу
пр оводити живот, како сам р екао, све дотле, докле од каквога витеза на силу не отмем
други шлем исто тако добар , као што је овај. А немој, Санчо, да мислиш, да ја то чиним из
 60
 

какве лакоу мности, јер у томе имам у кога да се у гледам, пошто се то исто од слова до
44
слова десило са Мамбриновим шлемом, који је тако ску по стао С акр ипанта.“
,,М ахните до вр ага, сењоре, такве маните захтеве,“ на то ће Санчо, ,које пуно шкоде
спасенију и много терете душу . Иначе, кажите ми, ако случајно прође много дана и ми не
наиђемо на човека са шл емом, шта ћемо онда? Хоћемо ли да извр шујемо заклетву уз
толико неупу тности и незгоде, као што ће да буде спавање у оделу и неспавање међу
светом, и толика друга испаштања што су у заклетви оне матор е будале мар кеза од
М антове, коју ви сад хоћете да обновите? М а погледајте добро, да свима овима др у мовима
не иду људи у оклопима, него мазгари и возар и који не само да не но се шлемове, него
можда свога века нису ни чу ли за њих.“
,,У томе се вар аш,“ р ече Дон К ихоте, ,,јер нећемо бити ни два часа на овим
р аскр зницама, а ми ћемо да видимо више оклопник, него што их је дошло под Албраку да
45
би освојил и лепу Анђелику .“
,,Дакле ап! нека је тако,“ р ече Санчо, ,,и дај боже, да све прође добро и да већ дође
вр еме, кад ћемо да задобијемо оно о стр ово, које ме толико стаје, па ако ћу одмах
издахну ти.“
,,Ја сам ти већ казао, Санчо, да ти то не треба да задаје никакву бригу , јер ако ти се
измакне остр ово, ено ти краљевине Даније или Собрадизе, које ће ти у исати као прстен на
пр ст, и већ зато и треба да се већма р аду јеш, што су ти оне на копну . Него оставимо то за
своје вр еме, а ти гледни имаш ли што у тим бисагама да се једе, а онда ћемо одмах
потражити какав замак, где бисмо преноћили и начинили о нај мелем за који сам ти
говор ио, јер тако ми бога, баш ме у хо бол и.“
,,Ево имам један лукац и нешто сира и некол ико корица хлеба,“ р ече Санчо; ,,ал и то
нису ђаконије за тако храбра витеза као што сте ви.“
,,Ти то не разу меш,“ одговор и му Дон Кихоте; ,,треба да знаш, Санчо, да је то част
за тумараће витезове, да по месец дана не једу, а кад већ једу , заложе се оним што им дође
под р у ку . Са те стране ти би био у вер ен, да си читао толике повести к ао ја, али колико сам
их год читао, ни у једној нисам нашао да пише, да су тумараћи витезови иначе јели, но

                                        
                                
 
44
Ариостов Махнити Орландо XVIII песма.
45
Бојардо у Заљубљеном Орланду прича, како је татарски цар Агр икан пао под Албраку са два милијуна
војника, кои су покрили поље са четири миље. А у Махнитом Орланду казује Ариосто, како је цар Марсилио
опсео исту тврдињу са тридесет и два своја клетвеника краља и са свима њиховим војскама.
 61
 

само случајем и о к аквим господск им о бедима, које су им давали, иначе су своје дане
већином проводили једноу дећи. Па ако се то и по себи р азуме, да нису могли живети а да
не једу и не свршавају остале пр ир одне ну жде, јер су најзад били људи као и ми, ваља
имати и то на у му , да су већином у своме веку ишли по шумама и пу стињама и то без
кувара, дакле им је најобичније јело било сељачко, као што ми г а по богу ти ну диш; и тако,
брат Санчо, немој да се бринеш ти за то, шта је за мене, нити да испр ављаш свет
р аменом, нити да тумараће витештво крећеш из багламе му .“
,,Опр остите ми,“ р ече Санчо, ,,јер како сам већ р екао, ја не знам ни читати ни
писати, па не знам, ни шта су пр описи о д витешкога заната; а одсада ја ћу већ дати у
бисаге сваке вр сте о шапа за вас, јер бо сте ви в итез, а ја како нисам витез, за мене ћу
понети друге ствари летуште и мало једр ије.“
,,Не велим ја, Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, ,,да тумараћи витезови не смеју што
друго јести, до ли сухо воће, како велиш; него да им је најобичнија храна мор ала бити
некоје биљке што су их налазили у пољима и које су знали, а з нам их и ја.“
,,Богме је то згода,“ пр ихвати Санчо, ,,кад се такве биљке знају , јер мени се чини, да
ћемо се једном мор ати послу жити тим знањем.“
М еђу тим извади о но што р ече да но си и о бојица једоше на миру и пријатељски.
Али желећи да потр аже ноћишта за ову ноћ, на брзу ру ку свр шише своју мр шаву част, па
одмах појахаше и по жу рише се да стигну у какво село пр е но што се смркне; ал и их издаде
сунце и нада да ће наћи оно што су желели, баш кад су били код неких козарских колиба,
зато доконају , да ту пр еноће, те у колико се Санчо вајкаше, што нису стигли у село, у
толико његов господар беше задовољан, што ће да спава под ведр им небом, јер му се
чињаше, да сваки пу т, кад му се то случи, он извр шу је чин, који му олакшава доказивање
његова витештва.
 62
 

ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
О томе, шта се случило Дон Кихоту са неким козарима.

Козари га дочекаше срдачно, и пошто Санчо како је боље могао подмир и Росинанта
и своје магар е, приву че га пар а што дол ажаше од некаквога меса јар ећега, које кркљаше
пор ед ватре у једном гвоздењаку. Ако је и хтео одмах да види, да ли је месо у том стању да
се пр енесе из гвоздењака у желу дац, ипак се остав и тога посла, јер козари скинуше
гвоздењак с ватр е и пр остр вши по земљи неколико овчијих р у на, поставише на брзу руку
своју пр осту трпезу и са пу но срдачности пону дише њих двојицу оним што су имали.
Шест њих, колико их је било код обора, посадише се око руна, пошто су пр во са
пр остачким церемонијама мол или Дон Кихота да седне на једну чабр ицу , коју су били
изврну ли. Дон К ихоте посади се, а С анчо остаде на ногама, да му служи купу , која је била
начињена од р ога. Видећи га господар му где стоји, рече му :
„Да би знао, Санчо, колико благо крије у себи ту мараће витештво и како лако они,
који се ма у каквој његовој служби у пр ажњавају , могу да буду поштовани и уважавани у
свету , хоћу да седнеш овде у за ме и у друштву ових добрих људи, и да будеш једно са
мном, који сам ти господар и пр ир одни власник, да једеш са мога тањира и да пијеш
одакле ја пијем: јер за тумараће витештво може се к азати што се вели за љубав, да
изједначава све.“
„Велика хвала!“ одговори Санчо; „али мор ам да вам кажем, кад имам што добро да
једем, хоћу се исто тако добро и још боље најести с ногу и сам за се, него ли да седим у з
цар а. И ако ћу пр аво да кажем, много ми је слађ е оно што једем у мом кутку без у спијања
и штимовања, ако ћ е бити хлеб и лу кац, него ли ћур кови печени з а дугим трпезама, где
морам полако да жваћем, да сркућем, сваки час да се бришем, где не смем да к ихнем, ни да
се накашљем, ако ми воља дође, нити др у ге ствари да у чиним, које подносе у самоћи и
слободи. И тако сењоре мој, оне поште, које хоћете да ми дате, зато што сам слуга и као
члан ск итничкога витештва, окрените на др у го што, што би ми боље пр истајало и вајдило,
јер сам ја само ваш коњушар , а ових које ми дајете, пр емда их ја у зимам као пр имљене,
одр ичем се сада и за сав век.“
„Ипак зато треба да седнеш, јер ко се понижава, тог а бог у звишава.“
Па га у зе за ру ку и силом га посади у за се.
 63
 

Козари ништа не разабр аше од овог пословичког језика о коњушарима и тумараћим

витезовима, но само једоше и ћуташе и посматр аше своје госте, који са много у чтивости и
воље слагаше залогаје колико песница. Пошто свршише са месом, дадоше на ру но многи
осу шен жир од сладуна и заједно с тим изнесо ше половину сомуна од сира тврђа него да
су га пр авили од кумсала. М еђу тим није дангубио ни р ог, него је о билазио наоколо час
пу н, час празан тако често, к ао кабо на бунару , да се у часку испр азни једна о д двеју
мешина, које су се ту нашле.
Пошто Дон Кихоте добро намир и свој желу дац, у зе у ру ку шаку жир а и
посматрајући га пажљиво, диже глас овако говор ећи:
„Срећно време и векови били су они, које су стари назвали златнима, а то не зато,
што се злато, које у овом нашем железно м веку толико цене, у оно блажено вр еме добијало
без сваке муке, него што они, који су тада живели, нису знали за ове две р ечи: моје и
твоје. У то свето вр еме све су ствари биле заједничк е; да би имао свој обични у житак,
никоме није био потр ебан др у ги труд, него да дигне р уку и да га у зме са снажнога р аста,
који је ту вољан стојао и ну дио свој слатки и у кусни плод. Бистри извор и и жу борећи
потоци пу шташе им у велелепном изобиљу свежу и чисту воду . У пу котинама у стењу и у
дупљама од дрва оснивале су р адљиве и му дре пчеле своје државе, ну дећи свакој р у ци без
сваке себичности обилати пр оизвод свога слаткога р ада. Снажни плу тови даваше без друге
вештине, до ли своје драге воље, своју широку и лагану кору , којом се почеше покр ивати
куће на простом кољу , грађене само ради заклона од непогоде. Тада беше све поко ј, све
дружба, све слога. Још се тешко гвожђе кривога плуга није у су дило да отвара и премеће
штедру у тробу наше прамајке, јер она и непр иморавана пр у жаше на све стране свога
плодног и пр остранога крила оно што је могло наситити, одржавати и наслађ ивати њене
синове, који су тада на њој били. Тада идоше пр осте и красне пастир ке од дола до дола и
од брда до брда, гологлаве и са витицама, без друга одела осим о нога, које је било
потребно да се часно покр ије оно што обр аз иште и што је искао увек да се покр ива; нити
су имале накит, какав се данас употр ебљава, који се поску пљу је тирском багр еницо м и од
сваке ру ке му ченом свилом, него су носил е спл етове од зелена лишћа и бршљана, а тиме
су биле можда тако окићене и намештене, као што су данас наше дворанке са р етким и
туђинским пр оналасцима, које је за њих измислила беспослена домишљатост. Тада се
изјаве љу бавне красише у пр остој и безазленој души онако, како их је она примал а, не
 64
 

тражећи вештачко извијање р ечима, да би им се већа цена дала. Превара, лукавство и злоба
не мешаше се с истином и искр еношћу . Правда је владала у свом цар ству, нити се
у су ђиваше у знемир ити је и вређати хатер и себичност, које је данас тол ико вређају ,
понижавају и го не. С амовоља се још није настанила у срцу судијином, јер тада не беше ни
што да се су ди, ни коме да се суди. Девице и поштење им, како р екох, идоше куд им воља
беше, саме и самосвојне, не бојећи се да ће им пр етити чија пр одр зљивост и по хотљива
намер а, и оне га губише по својој вољи и наклоности. А сада, у овом нашем поквареном
веку, није ни једна безбедна, па да је крије и затвара нов какав лавир инат, као што је био
онај на Криту , јер и тамо ће да пр одр е љубавна ку га кроз пукотине, или вазду хом са
р евношћу пр оклете неу мор ности, те оне падају са свом њиховом самоћом. Па како што
даље вр еме иде, све даље растеи неваљалство, то њима р ади безбедности о снован је р ед
тумараћих витезова, да брани девице, штити удовице и пр итиче сирочади и невољнима. У
тај ред спадам ја, козар и браћо, којима захваљујем на части и лепу дочеку моме и мо јега
коњушара; јер ако по прир одноме закону и јесте сваки живи створ дужан да иде на р уку
тумараћим витезовима, ипак знајући, да ви не знајући за ту дужност, мене сте пр имили и
почастили, ваља да својом добром вољом вама по свом могу ћству захвалим на вашој
доброј вољи.“
Целу ову пространу беседу , без које се сасвим могло бити, изговор и наш витез, јер
жир, којим су га почастили, одведе га да се сети златнога века, те доби вољу да ово
сувишно р азглагољство упр ави козарима, који му ништа не одговор ише, него у безекну ти и
у дивљени слу шаше га. Такође и Санчо ћу таше и жваташе жир , а почесто по хађаше другу
мешину , коју су били обесили о једно плу то, да би се вино р асхладило. До н Кихоте дуже
говор аше, но што вечер а трајаше, а кад се ова сврши, р ећи ће један од козар а:
„Господине ту мараћи витеже, да можеш са више р азлога казати, како смо те
дочекали радо и од срца, хоћемо да те весел имо и задовољимо песмом једног нашега
друга, који ће до мало доћи, а то ти је мо мак р азборит и вр ло заљубљен, па, сувише, зна
читати и писати и свирати на егеду , да боље не мо же бити.“
Тек што козар доврши, а зачу се егеда и мало за тим дође и свирац, момче од једно
двадесет и две го дине и вео ма леп. Другови га запиташе, да л и је вечер ао, а он одговор и да
јесте, на што онај, који г а је приказао, рече му:
 65
 

„На тај начин, Анто нио, могао би нам баш учинити по вољи и малко певати, нека
види овај наш госпо дин гост овде, да у шу мама и у брдима има ко зна свирку . Ми смо му
казали, шта све ти знаш, па велимо да покажеш, да смо истину зборили. И зато те молим,
тако ти душе, да седнеш и певаш ону песму од твоје љу бави, коју ти је саставио твој стриц
опат и која се целом селу тако допала.“
„Хоћу р адо,“ одговор и момак.
Па не даде се више молити, него се по сади на одсечен један пањ, удеси своје егеде и
мало за тим л епим гласом поче овако певати:

Антонио
Знам, Олаљо, да ме љубиш,
М а да ниси то ми рекла,
Ни бар оком казала ми
Вест љубави нему твоје.

Јер бо знадем да си му др а;
Да ме љубиш, ласкам себи;
Јер знам, да је срећна свагда
Опажена љубав била.

Истина је, да си каткад

Спрама мене таква бил а,
К'о да душу од челика,
Од камена срце имаш.

Ал' у твоме у карању

И у твојој ср дитости
Нада мени показује
Пору б своје од одеће.

Тада опет себи л аскам

 66
 

И правдам се мо јој вер и,

Која с' никад не у мали,
Нити кадгод ваљуља се.

Благост ако је милошта,

Ја по твојој по благости
Већ се добру крају надам
За надање моје тврдо.

А у слу ге ако могу

Срце умилостивити,
Шат гдекоје и од мојих
Буду исти успех имат'.

Јер мотр ила ако си само,

Чешће си ме тад видела,
Тежатником да стајаће
Ја облачим моје р ухо.

К'о што с'љубав и кићење

Једно с другим лепо слаже,
Гледао сам да пр еда те,
Увек у глађен изађем.

Да због тебе само игр ам

То нећу ни помињати,
Нити свирку , коју чујеш
Доцкан и кад петли поју .

М ахнућу се казивања,
Да лепоту твоју хвалим,
 67
 

И баш за то, што не лажем,

М нога мене пр еко гледа.

Тереза ми Бер окала

Рече, кад сам хвалио те:
„О анђелу многи снева,
„А он љуби баш мајмуна,

„Кој нак итом којекаквим

„И са туђом вр аном косом
„И са лажним лепотама
„Самог Амор а варају .“

„Лажеш!“ рекох. Расрдих је.

Братић за њу заузе се;
Увреди ме, и већ знадеш,
Што смо ја и о н чинили.

Не љубим те тек онако,

Ни те иштем, ни ти служим,
Да ми будеш наложница;
Јер добра је намера ми

Света цр ква има иго,

Сво од свиле спл етено је;
Пружи твој вр ат под то иго,
Па ћу и ја исто чинит'.

Иначе се овде кунем

Првим божјим у годником,
Да ћу са планине сић и,
 68
 

Ли да идем у фр атр ове.

Тиме доврши козар своју песму, па ако га До н Кихоте и јесте молио, да још што
пева, не пристаде на то С анчо Панса, јер беше већма расположен да спава, него л и да
слуша песме. Те тако р ече своме господару :
„Добро би било, сењор е, кад бисте потр ажили место, где ћете да пр оведете ноћ, јер
ови људи раде по цел и дан, па им не бива да у певању пр оводе ноћ.“
„Већ те р азу мем, Санчо,“ одговор и му Дон Кихоте, „јер се свак ако домишљам, да
твоје посете код мешине ишту пр е накнаде у сну , него ли у свир ци.“
„Хвала богу , свима нам је добро било,“ на то ће Санчо.
„И ја тако велим,“ одговор и Дон Кихоте; „него се ти намести где знаш, а људима од
мога заната већма пр иличи да бдију него ли да спавају ; ипак пор ед свега тога биће добро,
Санчо, да гледаш да ми пр ивежеш ово ухо, јер ме већма боли, но што би требало.“
Санчо му учини по заповести, а кад један од козара виде р ану , рече му, да се не
брине, јер ће му он дати лек, да му р ана одмах зарасте. Па у зе неколико листова
ру змар ина, кога је ону да пу но било, ижвата их и по меша их са мало сол и, па их метну на
у хо; које добро стеже, уверавајући Дон Кихота, да му не треба др у ги лек; па тако и би.
 69
 

ДВАНАЕСТА ГЛ АВА
О томе што је причао један козар онима који су били са Дон Кихотом.

У то ево другог момка, од оних што доносе храну из села, па р ече:

„А знате ли, браћо, шта бива у селу ?“
„Како ћемо да знамо?“ одазва се један од њих.
„Дакле да знате,“ настави мо мак, „да је ју тр ос у мр о онај чувени пастир ђак по
имену Гризостомо, па веле, да је у мр о због оне вр ашке девојк е Марселе, кћери богатога
Гиљерма, оне што иде у пастир ску ру ху по овим гу дур ама.“
„Због М арселе, велиш?“ запита један.
„Рекох, због ње,“ одговор и козар ; „а што је најлепше, да је у својој тестаменти
нар едио, да га погр ебу у пољу , као да је М авро, и то да буде у дну стене, где је извор од
сладуна, јер тако се говори (а веле, да је он то казао), на том месту је њу видео први пу т. И
још је нар учио и друге такве ствари, да попови у селу веле, да се не могу извр шити, нити
би добро било да се изврше, јер изгледају као поганске. А на све то одговар а онај његов
велики пријатељ, ђак Амбр озио, који се пр еру шио у пастира, као и он, да све на длаку
мора бити онако, како је Гр изостомо нар едио, па се сада због тога село у збу нило. Али како
веле, најпосле ћ е бити онако, како хоће А мброзио и пастири, који су му сви пр ијатељи, па
сутра хоће да га погр ебу са великом пар адом тамо где сам казао. А ја бих р екао, да ће се ту
имати шта да в иди, бар ја нећу пропустити да одем да гл едам, па ма знао, да се нећу сутра
вр атити у село.“
„Сви ћемо да одемо,“ одговор ише козар и, „па ћ емо бацати коцку , ко ће да остане да
чу ва све козе.“
„Право велиш, Педр о,“ пр ихвати један од њ их, „пр емда неће требати да се у потреби
тај начин, јер ћу ја да останем за све; а то немојте да ми пр ипишете у вр лост и што не
мар им да видим, него што не могу да идем од трна у који сам се ју че у боо.“
„Ипак нека ти је хвала од нас,“ одговори Педро.
А Дон Кихоте замоли Педр а, да му каже, ко је био тај у мр ли и каква је то пастирка.
Педр о му одговори, да колико зна , тај мр тавац био је богат пл емић из једнога места у овој
планини, па се у чио као ђак многе године у Саламанци, а онда се вр ати у своје место, на
гласу као врло у чеван и да је многе књиге читао.
 70
 

„Нарочито веле, да је з нао читати у звездама и шта тамо р аде на небу сунце и месец,
па нам је на длаку казивао липсање сунца и месеца.“
„То се, пр ијашине, зове еклипса, а не липсање, то је помр чавање ових двају великих
светила,“ пр имети Дон Кихоте.“
Али Педр о не у зимаше на у м ситнице и настави даље своје пр ичање:
„Исто тако знао је да погоди, хоће ли година омахну ти, или ћ е бити свега бозбол е.“
„Изобила треба да кажеш, пр ијашко,“ пр имети Дон Кихоте.
„Бозболе ил и изобила,“ рече Педр о, „све је једно. Па велим, његов отац и његови
пр ијатељи, који му вер оваше, вр ло се обогатише у з оно што је о н говорио, јер су чинили
онако, како их је он саветовао, говорећи им: Ове године немојте сејати шеницу , него јечам;
ове године мо жете сејати р огачицу , а не јечам; на годину ће добро р одити маслине, а три
године за тим нећ е се добити ни к ап у ља.“
„Та се нау ка зове астр олођија,“ пр имети Дон Кихоте.
„Не знам ја, како се зове,“ одговор и Педро, „али знам, да је све то знао и још више
што. Најпосле не пр ође некол ико месеци, како је дошао из Саламанке, к ад одједанпут
искрсну преру шен као пастир са пал ицо м и кожухом, а скинуо беше о ну широку хаљину
што је носио као ђак, па се с њим у исти мах обу че као пастир онај други његов пр исни
друг по имену Амбр озио, који је с њим био на школама. Заборавио сам да кажем, како је
покојни Гризостомо био особито вешт да начини песму , те их је пр авио за вер тепе о
божићу и за брашанчево, па су их пр иказивали момци из нашега села и сваки вели да боље
не могу бити. Када сељани видеше оба ова ђака, уједанпут прерушене као пастире, даше се
у чудо, нити могоше да се домисле у зр оку , зашто су у чинили тако чу дну пр омену . Баш у
то вр еме умр е отац нашем Гр изостому и остави њега као насл едњика од велика имања,
како покр етна, тако и непокр етна, и од не мало кр у пне и ситне сток е и од много новца, те
од свега постаде момак потпу н господар ; а пр аво р ећи, све то и заслуживао је, јер је био
вр ло добар друг и милостиван и пр ијатељ добрим љу дима, а имао је лице благо као благи
дан. Касније се дознало, да се он пр еру шио само зато, да би по овим пустињама ишао за
оном пастир ком Марселом, коју је наш пр истав мало час спо мену о, јер се у њу беше
заљубио сиромах покојни Гр изостомо. И хоћу још да вам кажем, јер ваља да знате, ко је то
девојче. М оже бити, а баш и зацело да тако што нећете чу ти целога свога века, па ма више
живели него М атија Сал ин.“
 71
 

„Ама кажи М атусал,“ примети Дон Кихоте који не могаше да поднесе, што козар
46
изврташе речи.
„Био ма ко,“ на то ће Педр о, „али, сењоре, ако ћете ми сваки час замерати р ечима,
нећемо до краја доћи ни за годину дана.“
„Опр ости, пр ијатељу ,“ р ече Дон Кихоте; „хтедох само да ти кажем, што је то велика
р азлика; али настави своје казивање, јер ти ништа више нећу пр имећивати.“
„Дакле велим, господине мој драговићу ,“ пр ихвати козар , „да је у нашем селу био
један сељак богатији и од оца Гр изостомова, који се звао Гиљер мо, па мимо своје много и
велико благо имао је ћерку , којој пр и пор ођају у мре мати, а то вам је била у свем овом
крају најпоштенија жена. Чисто ми је, као да је сада гледам и о но њено л ице, од кога од
једне стране сијаше јој су нце, а од друге месец, а свр х свега била је вредна и пр ијатељ
сиротињи, па зато мислим да јој се душа у овај пар наслађава на оно м свету гледања у
божије лице. Од туге за тако добром женом, у мр е јој муж Гиљермо и остави своју кћер
М арселу малешну али богату под окриљем једног њенога стр ица, који је у нашем селу
пар ок и пребендар. М ала растијаше тако лепа, да нас сећаше на лепоту њене матер е, а ова
је баш била л епа, ипак држасмо да ћ е је једном кћи и надмашити. Те тако би, к ада дође до
четрнаесте-петнаесте године, нико је не виде, а да не благосиљ аше бога, што је створио
тако красну, а већина их се заљубише да полуде. Стриц је држаше под добрим надзор ом и
у многу запту , ипак пу че глас о њеној лепоти тако, да које због ње, које због њена блага, не
само из нашега села, него и далеко из околине људи, и то најбољи, мол ише њенога стрица,
наваљиваше нањ и досађиваше му , да је у да за њих. Али о н, који је пр аво рећи добар
кр шћанин, ако је и жел ео да је у да, чим је видео у тим годинама, не хте то да чини без
њене воље, нити се у томе освр тао на добитак и корист, који му даваше упр ављање
девојачким имањем, кад би јо ј удадбу одгађао. И вере ми, то се тако говорило у селу не у
једно м друштву у хвалу добром свештенику . Па бих хтео да знате, сењор скитнички, да се
у овим малим селима свашта претреса и о свачему се говори, па то у змите у твр до, као што
и ја држим, да онај поп мор а бити особито добар , који своје овчице пр имор а, да за њега
добро говор е, нарочито у селима.“

                                        
                                
 
46
У шпањолском има: „Више него сарна“ (шуга). А Дон Кихоте пр имети: „Кажи Сара.“ У шпањолском има
узречица: ser mas vi ejo que la sarna (б ити старији од шуг е), бити стар престар. Ово титрање р ечима не да се
превести.
 72
 

„То је истина,“ р ече Дон Кихоте, „па, добри мој Педро, пр ичај даље, јер ти је прича
лепа, а у меш да је згодно казу јеш.“
„Дај боже да је тако. Елем да вам даље кажем, стриц је говор ио својој синовици и
описао јој свакога посебице какав је од оних многих, који су је просили, и мол ио је да се
у да и да бира, који јо ј се допада, ал и она никада не одговар аше, него да за сада не мисл и да
се удаје, јер је још сувише мл ада и не осећа се подобна да би могла понети терет од брака.
На ове р ечи, које су изгледал е да су р азложите, није јој стриц више досађивао, надају ћи се,
да ће већ бити зрелија, па ће знати себи по вољи изабр ати друга. Јер , говор аше и ту је имао
р азлог, р одитељи не треба да своју децу пр еко њихове воље жене и у дају . То тако беше,
кад уједанпут, кад се нико ни надао није, начини се пастирком наша лепа М арсела, па не
осврћу ћи се на свога стрица и на цело село, који је одговар аше, о на поче ићи с о сталим
пастиркама из села и стаде сама чу вати своје стадо. А чим она изађе у свет, те јој се лепота
показа на дану , ја вам заиста не бих з нао каз ати, колики богати момци, племић и и сељаци,
навукоше Гр изостомово ру хо, па заљубљени тумарају по овим лу зима. Један од њих, како
већ р екох, беше наш покојник, за кога веле, да је више није ни волио, него је обожавао. А
немој да мислите, ако се М арсела дала у такав слободан живот и ако је бил а са маленим
или никаквим надзор ом, да је за то дала и најмања повода, што би било на штету њеном
обр азу и поштењу, него је толика и таква њена опр езност, са којом чу ва своје поштење, да
ни један, који око ње ласкају и чепају , није мог ао да се похвали, нити се са пр авом може
похвал ити, да му је дала ма и најмању наду да ће му се испу нити жеља. Али зато не бежи
нити се крије од др у штва и р азговор а са пастирима, него с њима по сту па лепо и
пријатељски, докле јо ј који од њих не откр ије своју жељу, па била ова тако праведна и
света као брак што је, о на га од себе одбаци, као из пр аћке. И владајући се на тај начин,
она пр ави више штете у земљи, него ли да по њој куга мор и, јер њена милина и лепота
пр ивлачи им срца, да мор ају да јо ј служе и да је љубе, а њено презирање и осор ност
доводи их да очајавају , те тако не знају шта да јој кажу , него је на глас зову бездушном и
немилоср дном и још иначе је таквим начино м називају , да се мо же о ту да видети, каква јој
је ћуд. Па, сењоре, кад бисте нешто остали овде који дан, чу ли бисте ове планине и ове
долине к ако јече од јау ка оних неср ећника, који за њом иду . Није далеко одавде једно
место, где ће бити двадесетак букава, и ни једне нема, да јој у глаткој кори није урезано и
написано име М арсела, а повр х гдекојега бива ур езана у дрвету круна, као да је љу бавник
 73
 

хтео сасвим јасно да покаже, да је М арсела носи и заслужује са своје потпу не човечанске
лепоте. Овде један пастир у здише, онамо се др у ги жали, тамо се чу ју заљубљене песме,
оданде јечи очајно нар ицање. Један пр оведе по целу ноћ седећи пор ед каква раста или
стене и не склапајући плачне очи, па у ду бљена и занесена у мислима налази г а у зору
сунце; други не да починка ни одмор а својим уздасима, па у по најтопл ијег л етњега дана
пру ћио се по вр еломе песку и шаљ е своје жалбе милостивном небу ; а лепа М арсела
слободна и весела р у га се и овима и онима. И сви ми који је знамо чек амо, на што ће изаћи
њена о холост и који ћ е бити онај срећник, који ће доћи да у мекша ту гр озну ћуд и да
у жива толику лепоту . Како је све то што сам казивао пр ава истина, то морам да мислим да
је тако и с оним што је наш пристав казао за повод Гр изостомове смрти. И зато бих вам
пр епору чио, сењоре, да свакако сутра одете на његов погр еб, јер ће се имати шта да види,
пошто Гризостомо има мног е пр ијатеље, а нема ни пола миље одавде до места, где је
нар едио да га погребу .“
„То ће ми бити брига,“ одговори Дон Кихоте; „па ти захваљујем на у живању , које
си ми пр у жио, казивајући ми тако красну пр иповест.“
„О!“ на то ће козар , „не знам ја ни половину од онога , што се све десило
М арселиним љу бавницима; али шат будемо су тр а наишли на каквога пастира, који ће нам
то пр ичати. Него ће за сада бити добро да идете и да спавате под кр овом, јер под ведрим
небом могле би вам р ане позлити, ако се и не треба бојати никакве непр илике после лека,
који сам вам дао.“
Санчо Панса, који је већ у першу н отправљао толико брбљање козар ево, такође
навали на свога господара, да иде да спава у Педровој колеби. Он тако у чини и сав остатак
ноћи пр оведе у мисл има о својој сењори Ду лсинеји, подражавајући Мар селиним
љу бавницима. Санчо Панса намести се из међу Росинанта и свога магар ца, па заспа не као
несрећни љубавник, но као коме су добро наместил и р ебр а.
 74
 

ТРИНАЕСТА ГЛАВ А
У којој се доврш ује припо вест о пастирици Марсели са друг им дог ађајима.

Али тек што се дан поче по јављивати на вр атима од истока, а пет од шест козара
дигоше се и стадоше будити Дон К ихота и питати га, да ли остаје пр и намер и да иде да
види Гризостомов сл авни погр еб, а о ни ћ е бити у његову друштву. Дон Кихоте, који друго
није ни желео, диже се и заповеди Санчу , да одмах седла и меће самар , што овај у чини са
доста брзине, а исто тако жу рно сви се кренуше. И не идоше ни четвр т миље, кад на
једно м раскршћу у гледаше, где пр ема њима иду до шест пастира у цр ним кожусима и са
главама окићенима венцима од кипариса и злољесине. Сваки је имао добру батину од
поме. С њима јахаше и два племића у господску пу тничку оделу и са њима још три момка
пешака, који су их пр атили. К ада се су кобише, у чтиво се поздр авише и питаше се једни
друге, куда иду , те дознаше, да сви иду на место погр еба, и тако сви заједно пођоше даље.
Један од коњаника у разговору са својим др угом р ече му :
„Ја бих р екао, сењоре Вивалдо, да се нећемо кајати, што смо пр одангу били, идући
да видимо овај р азглашени погр еб, јер ће заиста према ономе, како су нам ови пастири
пр ичали, изаћ и на гл ас чудне ствари о умр лом пастиру , као и о у билачкој пастир ици.“
„И сам тако мислим,“ одговор и Вивалдо, „па бих пр одангу био не један дан, него
четир и, да бих то могао видети.“
Дон Кихоте запита их, шта су они чу ли за Марселу и за Гр изостома. Коњаник му
одговор и, како су се ју тр ос ср ели са овим пастир има, па видећи их у тако тужну оделу ,
запитал и су их, зашто иду у короти, а један од њих пр ичао им је о настраности и лепоти
некакве пастир ке по имену М арсела и о љубави, коју многи осећају спрам ње, као и о
смрти тога Гр изостома, коме иду на погр еб. Једном р ечи, он испр ича све што је Дон
Кихоту пр ичао Педр о. Овај разговор престаде, а поче други, јер онај, који се звао Вивалдо,
запита Дон Кихота, какав га је у зр ок навео да на такав начин ор ужан иде по земљи тако
мирној. А Дон Кихоте одговор и му :
„М ој занат не слаже се нити допушта да ја идем др у гојачије. Удобност, благовање и
доколица, то су изу мели за мекушце дворане; ал и посао, неспокојство и ор у жје изу мели су
и створили само за оне, које свет зове тумараћим в итезовима, од којих ја, ако и недостојан,
најмањи сам међу свима.“
 75
 

Чим су ово чу ли, одмах сви видеше, да је лу д, а да би се боље у верио и видео, кога
је р ода лу дост му , опет ће га запитати, шта ће то да каже тумараћи витезови.
„Зар ви нисте читали,“ одговори Дон Кихоте, „летописе и повести од Англ ије, у
којима је реч о славним делима краља Артура, кога ми у нашо ј кастељанској р оманци увек
зовемо краљем Арту сом, о коме има древно и о пште предање у свој краљевини В еликој
Бр итанији, како тај краљ није у мр о, него је неком мађијо м пр етвор ен у гавр ана, а са
временом да ће се вр атити да влада и опет да у зме скиптар своје краљевине! Због тога
47
нема пр имер а, да је од тога доба па до наших дана Енглез у био гавр ана. Елем за тога
48
доброга краља основан је онај слав ни р ед витешки од витезова Окру гле Трпезе и
догодиле су се од слова до слова љубавне ствари што се пр ичају о Дон Лансароту од Језер а
и Хинебр и краљици, а поср едница и која је за све знала била је она часна дуења
Кинтањона, отку да је постал а она опште позната романца, која се толико пева у нашој
Шпањолској:
Јоште никад не би витез
Тако служен од госпођа,
К'о што беше Лансароте,
Из Бретање када пође,

са оним тако сл атким и тако љупким описо м његових љу бавних и ју начких дела. Од тога
времена и од р уке до руке тај је витешки р ед растао и ширио се по многим и различним
крајевима света, и у њему пр ославише се и познаде их свет са њихових дела: храбри
Амадис о д Галије са свима његовим синовима и уну цима до петога колена, па ју начки
Фелик мар те од Хир каније, па Тир анте Бели, који се ник ад не може довољно слав ити, па
непобедни и ју начки витез Дон Б елијанис од Гр еције, кога смо тако рећи у наше дане
гледали, с њим се др у жили и слушали га. То ће дакле, господо, р ећи тумараћи витез и као
што сам казао, то је р ед његовога витештва, у који, како мало час р екох, ако и грешан,
ступио сам и ја и што су помену ти витезови р адили, то чиним и ја, те тако идем по овим
самоћама и пустињама, тражећи пустоловине, одваживши се, да мо ју мишицу и моју
                                        
                                
 
47
Артур је баснослован краљ британски, о коме има у народу пуно пред ања. Т ако се говори, да г а је њ егова
сестра Моргајина, велик а мађиница, опчинила, али да ће се он зацело вр атити и о пет сести на свој престо.
Скоро сваки народ има такве своје јунаке, за које вели, да нису умрли и да ће се опет вратити у свет.
48
Ред од Округле Т рпезе (Тabla Redonda, Table-Ronde, Tafelrunde) основао је краљ Артур и имао је двадесет
и четири витеза, у које су примали и стр анце.
 76
 

личност принесем и у најопаснијем задатку , који ће ми судбина дати, р ади по моћи слабима
и невољнима.“
После ових р ечи његових пу тници се потпу но у вер ише, да је Дон Кихоте по мерио
памећу , и каква је лу дост која је њим овладала, па се томе исто тако дивише, као што се
дивио сваки, који су пр ви пу т за то дознали. А Вивалдо, који беше човек вр ло оштр оу ман и
веселе нар ави, да би у забави прешао оно мало пу та, што им р екоше да имају још пр оћи до
стене, где ће бити погр еб, нау ми да му даде још повода да којешта лу ду је. Зато му р ече:
„Ја бих рекао, господине тумараћи витеже, да сте ви одабрали један од
најстр ожијих р едова што их има у свету , па мисл им, да ни р ед фратара кар ту зијана није
тако строг.“
„М оже бити да је тако строг,“ одговори наш До н Кихоте; „али да је тако и потр ебан
свету , ту ни за два пр ста нећу да посу мњам. Јер ако ћемо истину рећи, војник, који
извршу је оно што му војвода заповеди, не чини мање од самога војводе, који му то
заповеда. Хоћу р ећи, да монаси сасвим мир но и спокојно моле бога за благо земље; али ми
војници и витезови извршу јемо и оно, за што се они моле, бранећи то храбрим нашим
мишицама и оштрицо м наших мачева, и то не испод крова, него под ведр им небо м, на
чисто изложени несно сним зр ацима сунчевим у лето и љутим мразевима зиминим. Тако
смо дакле слу ге божије на земљи и мишице, пр еко којих се на земљ и врши божја пр авда.
Па како р атни послови и што се на њих односи не могу бити извр шени без зноја, напора и
велика труда, то излази, да они, који их у пр ажњавају , полажу свакако већи труд, него ли
они, који у тихом спокојству и мир но шаљу богу молитве, да буде у помоћи нејакима.
Нећу да кажем, нити ми то пада на у м, да је сталиш тумараћега витеза тако добар , као онај
усамљенога монаха; само хоћу то да кажем према оно м што сам подносим, да је без сумње
му чнији и у мор нији, и гладнији и жеднији, јадан, одр пан и у шљив, јер нема сумње, да су
бивши тумараћи витезови у току свога живота искусили многу недаћу . Па ако су гдекоји
знали да постану цар евима поради храбрих својих мишица, богме их је то и стало доста
њихове крви и зноја; а ти који су се тако понели, да нису имали мађиника и му др аца, који
су им помагали, би се заиста пр евар или у својим жељама и не би им се испу ниле наде.“
„И ја тако мисл им,“ пр ихвати коњаник; „али међу толиким др у гим стварима једно
ми се не допада од тумараћих витезова, а то је, кад дођу у пр илику да се баце у какву
велику и опасну пустоловину у којој су очевидно у опасности да ће живот да изгу бе, никад
 77
 

им у том часу , кад ће да се у дар е, не пада на у м да се пр епору че богу , као што је сваки
кр шћанин дужан да чини у таквим опасно стима, него се они пр епор у чу ју својим дамама са
толиком уср дношћу и побожношћу , као да су богиње; а то ми у неколико заудара
незнабо штвом.“
„Господине,“ одговор и Дон Кихоте, „без тога не може да буде ни на који начин и
оном би се тумараћем витезу замерило, ако би иначе посту пио; јер то је већ обичај и начин
у тумараћем витештву , да ту мараћи витез, пр ед што ће да се у пу сти у какво велико у бојно
дело, има пр ед собом своју сењору , да њојзи нежно и заљубљено окр ене очи, као да је
моли, да му иде на р уку и помаже у сумњивој борби, у коју ће да загази. Па ако га нико и
не би чу о, он је дужан да пр омр мља некол ико р ечи, којима јој се од свег а срца
пр епору чу је. А о томе имамо небр ојене пр имер е у повестима. Али зато не треба мисл ити,
да они не треба да се препор у че богу, ако им то време и место допусте да у чине у току
посла.“
„Ипак,“ примети пу тник, „има што ми није право, а то је, што сам читао много пута,
како се два ту мараћа витеза пор ечкају, па један р еч – други р еч, они се р азјар е, окрену
коње, па подобро зађу у поље и онда у једанпу т поју р е један на др у гога, а у по тр ке
пр епору чу ју се својим дамама. И од тога сукоба обично бива то, да један падне нау знако
пр еко коњске сапи, јер га је противниково копље скроз пр обило, а други би исто тако
пр ошао и пао на земљу, да се не у хвати за гр иву своме коњу . Сад ја не знам, к ако је
погину ли у току таква нагл а посла имао каде да се богу препоручи. Боље би било, да је
р ечи, које је трошио у трку , пр епоручу ју ћи се својој дами, у потр ебио на то, на што је
требао и био дужан да у потр еби као кр шћанин, тим пр е, што мислим, да немају сви
тумараћи витезови даме да им се пр епор у чу ју, јер нису сви заљубљени.“
„То не може да буде,“ одговор и Дон Кихоте; „велим, не може да буде да има
тумараћи витез без даме, јер је њима закон, да су заљубљени, тако својствен и тако
пр иродан, као што небо мор а да има звезде; и то је извесно, да нема повести, у којој би
било ту мараћа витеза без љубави, и у пр аво зато, кад не би био заљубљен, не би г а држали
за пр ава витеза, него за нека копил ана и да у тврдињу р еченога витештва није у шао на
вр ата, него пр еко плота, као какав р азбојник и лу пеж.“
„Ипак,“ на то ће пу тник, „мени се чини, ако се добро сећам, да сам читао, како Дон
Галаор , брат храброга Амадиса о д Гал ије, никад није имао одређену даму , којој би се
 78
 

могао пр епор у чити, па опет за то није био мање уважен и био је вр ло храбар и славан
витез.“
На то му одговор и наш Дон Кихоте:
„Сењоре, једна ласта не пр ави пр олеће, тим мање, што ја знам, да је тај витез у
потаји био вр ло заљубљен, осим тога што је он био свакој наклоњен, која му се допадала;
јер таква му је била нар ав, па није могао иначе. Најпосл е, ипак је сасвим доказ ано, да је он
имао једну, коју је једину у чинио госпођом своје воље, којој се препоручивао сваки пу т,
али сасвим у потаји, јер је хтео да буде тајанствен витез.“
„Кад је дакле главно, да сваки тумараћи витез треба да је заљубљен,“ р ече коњаник,
„то се може у зети, да сте заљубљени и ви, јер то спада у р ед; па ако не пол ажете вредност
да будете тако тајанствени, као Дон Гал аор , то вас молим са највећо м озбиљношћу у име
целог овог друштва и у своје, да нам кажете име, отачаство, својства и лепоту своје даме,
јер ће се она држати за срећну, ако сав свет буде знао, да је љуби и да јој служи такав
витез, какав ви изгледате.“
Дон Кихоте у здахну овде дубоко и р ече:
„Не бих могао казати, да ли моја сл атка душманка воли ил и не воли, да свет знаде,
да јој ја служим; само одговар ају ћи на оно, што се од мене иште са толиком у чтивошћу ,
знам да кажем, да јој је отачаство Тобозо, место у Манчи, да има својства, да би у најмању
ру ку могла бити пр инцеза, јер је моја цар ица и сењора, да јој је лепо та натчовечанска, јер
су у ње постали истинити сви немогу ћи и замишљени пр идеви лепо те, које песници дају
својим дамама, да су јој власи злато, њено чело Јелисејска поља, њене обр ве небеске дуге,
њене очи су нца, њени обр ази ружице, њене усне мерџан, бисер њени зуби, алавастар њен
вр ат, мрамор њене груди, слонова кост њене руке, кожа јој снег, а у дови, које
срамежљивост крије од људских очију, такви су , како ја мислим и р азу мем, да би их само
савестан преглед могао уважити, али никако и у пор едити са чим.“
„Желели бисмо јој знати повр зму , р од и колено,“ на то ће Вивалдо.
На то одговор и Дон Кихоте:
„Није о д р ода древних р имск их Ку р тија, Гаја и Шћипио на, нити од нових Колона и
Ор сина, нити од каталуњских М онкада и Рекесена, па ни од валенсијанских Ребеља и
Виљанова, или од арагонских Палафоха, Ну са, Рокабер та, Кореља, Луна, Алагона, Уреја,
Фоса и Гур еја, ни о д кастиљанских С ер да, М анр ика, М ендоса и Гусмана, ни од
 79
 

пор ту галских Аленк астра, Паља и М енеса; али је од р ода Тобоза од М анче, од пл емена,
ако и нова, али таква, да може дати сл аван почетак најсјајнијим пор одицама будућих
векова. Па нека ми се ту ништа не пр имећу је, ван у з у слове, које је Цер бино ставио у дну
трофеја начињених од Орландова ор у жја, написавши:
Дирнут' их немо ј
С Орландом ако не смеш бити бој.“

49
„Ако моје племе и јесте од К ачопина од Лареда,“ примети пу тник, „ипак г а не бих
смео у пор едити с Тобозима од М анче, пр емда истину р ећи, до данас нисам чуо за такво
пр езиме.“
„Како то да га нисте чу ли!“ одговор и Дон Кихоте.
Сви остали слушаше са велико м пажњом р азговор ове двојице, па и сами козари и
пастири увидеше, колико недостаје памети нашем Дон Кихоту . Само Санчо Панса
мишљаше, да је све онако, како његов господар каже, јер га је знао, ко је и познавао га је
од детињства; једино што му некако не биваше да вер у је, беше оно за лепотицу Дулсинеју
од Тобоза, јер никад не беше чуо за такво име, ни за такву пр инцезу , макар што је живео
тако близу Тобоза.
Идоше тако разговарајући се, кад у гледаше кроз стру гу између два висока брда,
како се спуштају до двадесет пастира, сви обучени у цр не кожухе и закић ени венцима, које
су после видел и да су од кипар иса. Шест од њих но сише но сила покр ивена многим
р азноликим цвећем и гр анчицама. К ада то виде један од козара, р ече:
„Они, што онамо дол азе, но се тело Гр изостомово, а у дну онога брда место је, где је
нар едио да га сахране.“
Зато се пожу р ише и таман стигоше, кад су они, који су долазили, већ спустили били
носила на земљу , а четири од њих оштр им пију цима копаше гр об пор ед једне тврде стене.
Једни др у ге у чтиво поздр авише, а Дон Кихоте и који су с њиме дошли одмах почеше
50
посматрати но сила и на њима видеше покр ивено цвећем мртво тело у пастирску оделу ,
од пр илике човека од тридесет година. Ако је и био мр тав, видело се да је био лепа л ица и
красна изгледа. Око њега на носилима беху неколике књиге и многе хартије отворене и
                                        
                                
 
49
Качопинима звали су тад а у Шпањолској убоге ђаволе, који су се селили у Америку.
50
Како је Гризостомо умро као очајник (d esesp erado), како веле Шпањолци, тј. самодавећ и се, то му ј е и
погреб б ез свака црквена обред а. Зато има на себ и пастирско одело, а не самртњачу (mortaja), монашку
мантију, у којој мртваце погребавају.
 80
 

у мотане. И тако они, који посматр аше као и они, који су копал и гроб, и сви о стал и што их
је ту било, дивно се држаше мучања, докл е један од оних, који су мр тваца донели, рече
другоме:
„Пази добро, Амбр озио, да ли је ово место, које је казао Гр изостомо, кад већ хоћеш
да се све о нако на длаку извр ши, како је нар едио у својој тестаменти.“
„То је,“ одговори Амброзио, „јер ми је ту много пу та мој несрећни пр ијатељ
казивао приповест своје несреће. Казао ми је, да је ту први пу т видео ону самртну
душманку човечијега р ода, исто тако овде је било, када јој је откр ио своју мисао колико
поштену , толико заљубљену , а ту је било последњи пу т, где га је Марсела најпосле
освестил а и пр езрела, тако да је он у чинио крај жалосној игр и његовог јаднога живота, па
ту , ради спомена толике несреће, желео је да буде положен у у тр обу вечитога заборава.“
Па окренувши се Дон К ихоту и коњаницима, настави говор ити:
„Ово тело, господо, које посматр ате р азнеженим погледом, било је обиталиште
души, коју је небо било украсило небројеним својим благом. Ово је тело Гр изостома, који
је јединствен био по у мљу , једини у учтивости, претеран у племенито сти, несравњен као
пр ијатељ, неоцењен у веледу шности, озбиљан без охолости, весео без нискости и једном
р ечи први у свему што је вр лина, а без р авна себи у свему што је несрећа. Љу био је, беше
одбијен; обожавао је, беше пр езр ен; преклињао је једну горду , молио мрамор , јурио је по
ветру , зборио самоћи, служио незахвал ности, од које је то добио, да је по стао жр твом
смрти у по пу та његова живота, коме у чини крај једна пастирка коју је он хтео да
овековечи, те да живи у у спомени свију нар ода, као што би то могле доказати ове хартије
које гледате, да ми о н није нар у чио да их предам огњу , пошто му тело будем пр едао
земљи.“
„Ви бисте,“ пр имети В ивалдо, „с њима опорије и сверепије по сту пили, него сам
њихов господар , јер нити је пр аво, нити се пр исто ји да се извр ши нечија воља у ономе, као
он што наређу је мимо р азлог. Па Август Ћесар не би био добро учинио, да је пр истао на
то, да се оно извр ши, што је божански М антован нар едио у својој тестаменти. И тако,
сењор Амбр озио, већ кад будете пр едали земљи тело свога пр ијатеља, немојте да забораву
предате његове списе, јер ако је он наређивао као у вр еђен, није добро, да ви то извр шујете
као нер азуман; напр отив, оставивши у животу ове хартије, о др жите за увек и спомен на
М арселину сверепост, нека служи као пр имер за вр емена потоњих нараштаја, те да се
 81
 

клоне и беже од таква опасна посл а. Ја и који смо овде дошли, већ знамо повест овог вашег
заљубљеног и очајнога пријатеља и знамо ваше пр ијатељство и повод његовој смрти, као и
што је он нар едио на крају свога живота; а из те жалосне повести може да се знаде, колика
је сверепост М ар селина била, Гр изостомова љубав, ваше вер но пријатељство, као и мета,
којој иду они, који колачки јур е по пу ту, што им га манита љубав износи пр ед очи. Синоћ
дознасмо за Гр изостомову смрт, и да ће да га погр ебу на овом месту , те из љу бопитства и
сажаљења остависмо свој предузети пут и доконасмо да својим очима видимо о но, што нас
је при слушању толико дир ну ло; а у нагр аду за ту растуженост и желећи да је излечимо,
ако могбу демо, молимо те, о мудри Амбр озио, бар ја те молим од моје стране, да се
оставиш спаљивања тих хартија и да ме пу стиш да у змем коју од њих.“
Па не чекају ћи на пастиров одговор , пру жи руку и узе некоје, које су му најближе
било, што кад А мбр озио виде, рече:
„Сењоре, из у чтивости пр истаћу да задржите оне што сте их већ у зели; али би
залуду било мислити, да остал е нећу спалити.“
Вивалдо, који је жел ео да види шта пише у тим хар тијама, одмах отвори једну и
виде да јо ј је наслов: Очајна песма. Кад то чу Амбр озио, р ече:
„То је последња хартија, коју је неср ећник исписао, па да бисте, сењоре, видел и, до
колике је мере био несрећан, читајте да и др у ги чују , а имаћете каде докле се ископа гр об.“
„То ћу да учиним вр ло р адо,“ р ече Вивалдо.
Па како су сви остали имал и исту жељу , окру жише га, а он читају ћи на глас, ово им
казиваше:
 82
 

ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
У којој су очајни стихови умрлог а пастира са друг им неочекиваним дог ађајима.
Гризостомова песма.

Кад већ, свирепа, хоћеш да се знаде

Од нар ода до нар ода, од у ста
До у ста сила кр утог ср ца твога,

Чинићу тако, да сам пак'o дадо

Звук болећа мог јада гр дна, пу ста
Нек њиме јечи дрхат гласа мога;

Па жеља мо ја, искон бола мога

И твоја цр на да казујем дел а,
Из груди јак и тисвуће страшан
И са њиме, ах! какав поглед плачан!
Румену крвцу из мог срца свела.

Чу ј дакле и обр ати пажљив свој у м

На звучни склад не, већ на замршен шум,
Кој куља са дна мо јих гр у ди,
Сировитом покр етан манитошћу ,
Да теби болљу , мени сласт буди.

Лавовска рика, сграхотно вијење

Зверског ву ка, ужасно сиктање
Отровне гује и немани какве

Хуктање грозно, злокобно гракћење

Гаврана враног, и страшно урлање
Олује бесне, с морем кад се кавжи,
Рањеног бика, али још у сназ и,

Јар осна битка, самице гр лице

Гу кање тужно, па су морна крика
Мрзана кућа, уз то плачна вика
Целог пакла црне др у жнице –
Све би то ванка са душом боланом,

Смешано скупа једним гр дним гл асо м,

Да сва претр ну човечија чу ла,
Јер моје муке, моје страшне му ке,
Од друге ру ке траже си оду шке.

Ур небес овај никако с' не ор и

Жалосном јеком пор ед Тага жу тог,
 83
 

Ни масл иником чувеног Бетиса:

Тешки мој јаде овуда се шир и,

Сред кршна стења, амбиса дубоког,

Са живом р ечи од мр тва језика,
Ил' долом мр ачним, ил и по л итица,

Куд људска није још крочила нога,

Или где сунце не засветли нигде,
Ил' где крај Нила гмиже небр ојен гад,
И неман љута тражи друга свога.
Па док прому кла јека мога јада

Безљу дним крајем р азлеже се сада

И твоју кивност жели разгласити,
Због моје цр не несрећне судбине
За њу ће цела васељена знати.

Убија пр езир ; стрпљење смождава,

Ил' лажна сумња, или опр авдана;
И љубомора све љуто покоси;

Ду г изостанак живот разор ава;

У срећну су дбу не бива надања,
Од заборава страх кад срце носи.

Све клања с' смрти, том страшноме госи;

А ја, да чуда ниакд непозната !
Живим одсутан, љубоморан, пр езр ен.
Уз чисту сумњу као и усмр ћен.
Са жешћ им огњем пор ед заборава,

И код толике моје му ке, нигде

Поглед мој не зна за сенку од нада;
А ја очајник тога и не желим,
Већ да бих једно м краја догледао
Ево се кунем, да за њим не тежим.

У истом часу да ли може бити

И страховања и сл аткога нада ?
Зар има наде, где је р азлог страху ?

Ко ли ће моћ и очи затворити

Код љубоморе, кад му тешко пада,
Да је не види на сваком даху ?

Шир ом ћу вр ата отвор ити маху

 84
 

Неповерења, кад а гледам јавно

Изр ажен пр езор и, о горка мено!
Сумњање тешко делом остварено,
Истину светлу скрену иту на лажно?

Ох! љубоморо , тир анине пр ави

У цар ству љу бве, нож дај отр овани
Пр езор е, дај ми коноп у плетени –
Али вај! вашу успомену дави
Победом гр озном бол од патње вељи.

Умирем најзад; а да се не надам

Никада добру , ни жив, ни у гр обу ,
У мојој мисл и нећу попу стити.

Љубав је благо, то ћу р ећи ваздан,

Душа слободна у свакоме добу,
Када се даде љубвом покор ити.

Душманка моја - и то ћу још р ећи -

Душу и срце да лепо имаде,
Њен немар да је са кр ивице моје
И љу бав, код све веље злоће своје,
Да у свом цар ству мир одржат знаде,

И, са том мишљу и у з омчу јаку ,

Прекр аћују ћи тешку муку сваку ,
До које дођох због њена пр езира,
Предаћу ветру и душу и тело,
Без наде какве будућега добра.

Ти, која таквом свирепошћу својом

Дала си разлог, да овако творим
С животом својим, који ми је тежак,

Када већ знадеш, да са р аном мојо м

На срцу моме само р адо скорим,
Да ти се мржњи ја жр тву јем једнак :

Ако ли срећом – за ме случај р едак –

Твог ока небо хоће да се му ти
Због смрти мо је, немо ј то да чиниш;
Јербо не желим, као да ти видиш
Накнаду неку у мојојзи души.

Боље да с' види на моме опелу,

Весела да си, к'о на каквом пр елу .
 85
 

Али сам глу пак, то ти помињу ћи,

Кад сваки знаде, да је дика твоја,
Што тако р ано чезне душа моја.

Час је ту ; ходи с понор а дубока,

Тантале, с жеђу , и Сизифе, амо
С теретом сињ им твоје кршне стене;

Титије, дајде ти јастреба твога,

Пак и Исксијо н с колом нек је амо,
И динајиде што с' у век послене.

Сви нека сло же своје нар ицањ е,

У моје гр уди, па са тихим гл асом
(Ако то бива једно м очајнику)
Нека запоје жалосно опело,
Над телом, ком се самртњача не да.

А вратар адски, Ћер вер са три главе,

Безброј авети с тисућу сабласти,
Нек погуђу ју у з жалосну песму:
Лепше о пело о ном не пр иличи,
Ко са љубави самог себе дави.

Очајна песмо, немој да ми ту жиш,

Што се с мно ме више ти не др у жиш;
Јер кад већ оној, рад’ које си сузна,
С несрећом мојо м порасло је перје,
Ти о погребу немој бити ту жна.

Слушаоцима се добро свидела Гр изостомова песан, само онај, који је читао, р ече, да
му се нек ако не слаже с оним што је слушао за поштење и доброту М ар селину , јер у песни
се жал и Гризостомо на љубомору , подзр евање и одсуствовање, све то на штету добром
гласу и образу М арселину . Амбр озио, који је знао и најскр ивеније мисл и свога пријатеља,
одговор и му :
,,Да бих вам, сењоре, р азјаснио ову сумњу , добро је да знате, да кад је овај јадник
писао ту песму , био је далеко од М арселе, од које се био у даљио, да би видео, хоће ли
одсуство с њиме посту пити пр ема свом обично м начину . Па како одсу тнога заљубљеника
свака ствар мор и и страховањем га испу њава, тако је и Гр изостома мучила замишљена
љубомора и страховање, као да је било томе разлога; и са те стране, онако је као се говор и
 86
 

о Марселину поштењу , јер осим што је сверепа и мало охол а и сувише поносита, ни сама
завист не може и неће јој дати какву ману “
,,Имате пр аво,“ одговор и Вивалдо.
Па како како хтеде да чита др у гу хартију од оних што их је спасао од ватр е,
пр екиде га у томе чу десно виђ еније (јер тако то изгледаше), које се уједанпут у каза
њиховим очима, а то беше да на вр ху од стене, код које су копали гр об, указа се пастирка
М арсела тако лепа, да јој је лепота надмашавала глас о њој. Који је дотл е нису видели,
гледаше је дивећи се и ћутећи, а који су већ били навикли да је гледају , не бленуше мање
него они, који је нигда нису видели. Али тек што је Амбр осио у гледа, а он јој пу н
негодовања р ече:
,,Да ли ниси дошла, о аспидо васил инска ових пл анина, да можда видиш, да ли пред
тобом л ипти крв из р ана овога јадника, коме је твоја сверепост у зела живот? Или си дошла
да се гордиш сверепим дел има твоје охолости? Или да са те висине, као други
немилоср дни Нерон, гледаш пожар његовог запаљенога Рима? Или да безобразно газиш
ову несрећну лешину , као она незахвална кћи што је газил а лешину свог оца Тарквинија?
Говори брзо, зашто си дошла, ил и што би ти најмилије било, јер знајући ја, да
гр изостомове никада за живота му нису престале да ти се повину ју , ево ћу у чинити, да ти
се покор авају и у смрти, као и сви ови, који се зову његови пријатељи.”
„Нисам, о Амбр осио, дошла пор ади ни једне ствари које си споменуо,“ одговор и
М арсела, „него да сама себе браним и да покажем, колико мало р азлога имају сви они, који
мене криве због гризостомових му ка и његове смрти. Зато мол им вас све, који сте овде, да
ме послушате, а неће ми требати много времена, нити да потр ошим многе р ечи, да бих
р азумнима доказала оно што је истина. Како велите, небо ме је створило лепу , тако да вас
моја лепота пр имор ава да ме љубите, нити мо жете иначе да чините; а пор ади те ваше
љу бави пр ема мени велите, па и иштете, да и ја вас морам љубити. Са пр ир одним р азу мом,
који ми је дао бог, ја у виђам да све што је лепо заслужује и љубав; али не р азу мем, да зато,
што га љубе, онај, кога љу бе р ади лепоте, мора да љуби онога, који њега љуби, тим мање,
што се мо же десити, да је љубитељ лепог а р ужан, па као ружан заслужује гну шање, нити
има смисл а да каже: Ја те љубим, што си л епа, дакле треба да ме љубиш, и ако сам р у жан.
Али баш да у змемо да лепоте иду напор едо, не морају зато напоредо ићи и жеље, јер не
побуђу је љубав свака лепота, него некоје увесељавају око а не овлађују вољом; а кад би
 87
 

све лепоте побу ђивале љубав и вољом овлађивале, да би се начинила збрка од воља, које
не би знале, где да се уставе, јер како су лепи предмети безбројни, тако би бескрајње
морале бити и жеље; а ја сам чу ла, да се пр ава љубав не дели и да треба да је добр овољна и
не натер ана. Кад је то тако, као што ја мислим да је, зашто хоћете да моју вољу потчиним
намор авању , и то само за то, што ви велите да ме волите? Ако није тако, кажите ми: у
место што ме је небо створило лепом, да ме је створило ру жну , зар би било пр аво, кад бих
се ја ту жила на вас, што ме не волите? У толико пр е, што ваља да помислите, да нисам ја
сама одабрала ову моју лепоту , него ми је такву дало небо из мило сти, без моје молбе и
избор а; па као што гу ја није крива за свој отров, јер њиме у бија, пошто јо ј је га дала
пр ирода, тако ни ја не з аслу жу јем да ми се пребацује, што сам лепа Лепота у часне женске
таква је, као удаљена ватр а, или оштар мач, јер нити ова жеже, нити ова сече кога, ако јој
се не пр имак не. Поштење и вр лина у крас су ду ши, без њих тело не треба да се чини лепо,
баш и да је лепо; па ако је поштење једна од вр лина, које тело и душу већма красе и
у лепшавају, зашто да га изгу би она, коју воле пор ади лепоте, само да би одговорила тежњи
онога, који једино за љубав своје насл аде р ади свом својом снагом и вештино м на томе, да
је у пр опасти? Слободна сам р ођена, и да бих могл а слободно живети, изабр ала сам пољску
самоћу ; дрва ових пл анина моја су дружба, бистра вода ових потока мени је огледало, са
дрвима и са пото цима делим моје мисл и и лепоту . Ја сам ватр а у даљини, мач склоњен.
Који су се заљубили у мене, гледајући ме, њих сам р азувер ила р ечма; а ако се жеље
одржавају надањем, пошто нисам наде дала ни Гр изостому , ни коме другоме, то се
најпосле ни з а једног од њ их не мо же казати, да га је у била моја сверепост, него његово
јогунство. Ако ми се пр ебацу је, да су му намер е биле часне и да сам зато требала да им
одговор им, ја велим, к ад је на овом истом месту , где се сада копа гроб његов, откр ио мени
чистоту своје жеље, ја сам му одговор ила, да је мо ја жеља да живим у век сама и да једина
земља у жива плод моје часности и обележје мо је лепоте. А ако је о н пор ед свег а тога
обавештења хтео да се оду пир е нади и да плови у з ветар , зар је чудо, ако се у топио у по
затона своје необуздане жеље? Да сам му изашла у сусрећу, била бих пр етвор на; да сам га
задовољила, поступил а бих пр отив моје боље намер е и о длуке. Он се обавештен узјогу нио,
очајавао је, а није био мржен: кажите сада, да ли има р азлога, да се на мене баца кр ивица
за његов јад? Нека се жал и, ко је обмахну т, нека очајава, кога су пр евар иле обећане наде,
нека се у зда, кога ћу да позовем, нека се по носи, коме сам се одазвала; али нека ме о нај не
 88
 

зове сверепом, ни у билицом, коме нити сам обећала, ни о бмахну ла га, ни звала га, ни му се
одазвала. Досада још није небо хтело да љубим по су дбини; а глупо је мисл ити, да ћу ја
љубити по избору. Ово обавештење нека у опште служи за опомену нар очиту сваком који
обилази око мене, и нека се одсада знаде, ако буде ко у мр о због мене, неће у мр ети са
љубоморе и несреће, јер ко никога не љуби, ником не даје ни повода љубомори, и јер
р азочар авање не може да се у чини као пр езир ање. Ко ме зове звером и аспидом
василиском, нека ме се остави као о паке и опасне ствари; ко ме зове нез ахвалном, нека ме
не слу жи, ко ме зове необичном, нека ме не гледа, коме сам сверепа, нека не иде за мно м;
јер та звер , та аспида васил иска, та незахвал на, та сверепа и необична нити ће их тражити,
служити им и гледати их, нити ићи за њима ма на који начин. Ако је Гр изосто ма у била
његова нестр пљивост и пр одр зљива жеља, зашто да се кр ивица баца на мо је поштено
владање и скромност? Ако ја моју чистоту чувам у држби са дрвима, зашто би хтео, да је
изгубим, онај, који би хтео да је сачувам међу људима? Као што знате, ја имам свога добра
и не желим туђе; ја сам слободна и не марим да се коме потчињавам; ја никога нити љубим
нити мр зим; не вар ам овога, нити облећем око онога, не шал им се с једним, нити се
забављам с др у гим. Ја се забављам у часну разговору са пастир кама из ових села и у бризи
за моје козе; ове планине гр анице су мојим жељама, а пр елазе ли пр еко њих, то је да би
посматрале лепо небо, куда ће се душа да у пу ти, као у своје исконско боравиште.“
Па рекавши то, не чекају ћи никакав одговор, окр ену леђа и изгу би се у тесном
сур ду ку једног од оближњих брда, оставивши све, који су ту били, у дивљене како због
њеног у мља, тако и због лепоте јој. А некоји (од оних, које је моћна стрела зракова њених
лепих очију р анила) као да хтедоше за њом да пођу , не о сврћу ћи се на јасну опомену , коју
су били чу ли. Кад то опази Дон К ихоте, у чини му се, да је ту згода за његово витештво да
пр итекне невољним девицама, па метну ру ку на балчак свога мача и вел егласно рече:
„Нико, ма кога стања и занимања био, да се није покусио да пође за лепом
М арселом, ако неће да га снађе моје јаросно негодовање. Она је јасно показала, да је мало,
или нимало крива за смрт гр изостомову , као и да никако не мисл и да у чини по жељама ма
ког од њених з аљубљеника; за то је пр аво, у место да се иде за њо м и да буде гоњена, да је
поштована и уважавана од свију часних људи у свету , јер је показала, да у њему једина је
она, која живи са таквом часном намером!“
 89
 

Било због пр етњИ Дон Кихота, ил и што им је А мбр осио р екао, да свр ше оно што су
дужни да учине његовом добром пр ијатељу , тек од пастир а ни један се не мак ну, нити оде
оданде, докле не ископаше гр об, па спал ивши гр изостомове хратије, метну ше уњ његово
тело не без мног их суза од стране пр ису тних. Гр об поклопише великом каменицом, докле
се не начини плоча, коју је Амбр озио, како р ече, хтео да нар у чи са надгр обним, које ће
овако да гласи:
Хладан леш овде почива
Љу бавника јадног, бедног;
Био пастир стада белог,
Нељу бав га у била.

Лепотица бездушна
Зададе му самрт преку ,
у му шком га пр авом јеку
Рака покр ива ту жна.

За тим посу ше гроб мног им цвећем и гр анчицама и пошто сви изр азише његовом
пр ијатељу Амбр осију у чешће у тузи, расташе се сњим. Исто у чинише Вивалдо и његови
другови; и Дон Кихоте се опр ости са својим домаћинима и са пу тницима, који га мол ише
да пође с њима у Севиљу , јер је то место тако згодно за пустоловине, да их има у свакој
у лици и иза свакога р огља више но ма у каквом другом. Дон Кихоте им захвал и на савету
и на њиховом пријатељ ском расположењу , па им р ече, да засада не мисли ићи у Севиљу ,
докле све ове пл анине не очисти од р азбојника, за које је чуо да их је пу но туда. Видећ и му
племениту одлуку, пу тници не хтедоше да му више досађују , него се наново опр остише с
њим и оставише га, наставивши свој пут, на коме су имали доста да говоре како о повести
М арселе и Гр изостома, тако и о лудоријама До н Кихота, који нау ми да потр ажи пастирку
М арселу и да јој се пону ди у службу са свим оним што му је у власти. Али се не зби онако,
како је он мислио, као што ће се причати у овој истинитој приповести, којој се овде
свр шу је други део.
 90
 

Т Р ЕЋ А К Њ И Г А

ПЕТ НАЕСТА ГЛАВ А

У којој се прича непријатна пустоловина, у којој се нађе Дон Кихоте кад се намери на неке
бездушне Јанг уезе.

Мудри Сид Амет Бененџелија казује, како Дон Кихоте, пошто се беше опр остио са
својим домаћинима и са свима, који су се нашл и пр и погребу пастир а Гр изостома, он и
његов коњушар уђоше у исту шуму , у коју су видели пастир ку М арселу да је у шла, и
пошто су ишли по њој више од два часа, тражећи је на све стране и не могу ћи је наћи,
зауставише се на ливади пу ној свеже траве, пор ед које тецијаше тих и хладан поток, тако
да је позивао и чисто примор ао, да тамо проведу подневне часове, који се почеше већ
жестоко осећати. Дон Кихоте и Санчо одјахаше и пустивши на вољу магар цу и Росинанту
да се напасу онамо бујне траве, навалише на бисаге и без к аквих цер емонија господар и
слуга у најлепшој слози пор учаше што се у њима нађе. Санчо се није по бр ину о да
Росинанта веже за у же, јер знајући га као благе нар ави и нимало похо тљива, мислио је, да
га ни све кобил е са кордованска пашњака не би могле навести на зло. С ад судбина и ђаво,
који не спава у век, у десише, да ће оном долином пасући да прођу некакви јангу ески
мазгар и са чопор ом галисијанских коња, који имају обичај, да са својом стоком у подне
застану на местима са травом и водом, а оно место, где се десио Дон К ихоте, беше
Јангу езима таман к ако ваља. Елем би, да Росинанту дође жеља да се мало забавља са
сењорама кобилама, па чим их осети. Остави се своје наваде и обичаја и не питају ћи за
допуштење свога господар а, закаса се у неколико ситним касом и хтеде да код њих
подмир и своју прир одну потр ебу . Али оне, које као да су имале више воље на траву , него
ли на што др у го, дочекаше га копитама и зубима, тако да му у скоро попуцаше колани и он
остада без седла; а што ће и горе да буде по њега, беше да мазгари опазише насиље, које
хоће да им на кобил ама извр ши, те пр итр чаше са батинама и дадоше му толико удараца, да
га у злу стању обор ише на земљу .
М еђутим Дон Кихоте и С анчо, који су видели, како лемају Росинанта, хиташе
онамо задихани и Дон К ихоте р ече Санчу :
 91
 

„Како видим, брат Санчо, оно нису витезови, него неки пр остаци и ниски р од; то ти
кажем, јер ми сасвим лепо мо жеш помоћ и, да се како треба осветим за увр еду , коју су на
наше очи нанел и Росинанту .“
„Какву до вр ага освету помињете,“ одговор и Санчо, „кад их је више од двадесет, а
нас смо само двојица, а можда и један и по?“
„Ја ваљам за стотину !“ на то ће рећи Дон Кихоте.
Па не трошећи више р ечи, трже мач и залете се на Јангуезе, а исто тако у чини
Санчо Панса, побу ђен и покр ену т пр имер ом свога господар а, и на пр ви мах зададе Дон
Кихоте једно ме ударац, који му р асече кожни прслу к и добро засече р аме. Видећи
Јангу ези, како њих толике само два човека злоставе, дохвате своје батине, па узевши ону
двојицу у среду , стану их деветати са велико м у срдношћу и жестино м. Елем на други
у дарац стропошта се Санчо на земљу, а исто се слу чи и Дон Кихоту, коме ништа не
поможе вештина и хр аброст, па случај хтеде да падне Росинанту чело ногу , који се још не
беше пр едигао, откуда може да се види беснило, са којим ударају батине у ру кама
разјарених сељака. Кад онда видеше Јангуези, какво су зло починил и, што брже могоше
натовар ише своје коње и одо ше даље, оставивши оба пу столова у лошу стању и још горем
расположењу .
Први, који се пр ибр а, беше Санчо Пансо, и видећи се пор ед свога господар а, рече
слабим и жалостивним гласом:
,,Сењоре Дон Кихоте ! о х, сењоре Дон Кихоте !“
,,Шта хоћеш, брат Санчо?“ одазва се Дон Кихоте истим малаксалим и плачним
гласом.
,,Хтео бих бих, ако је можно,“ одговори Санчо Панса, ,,да ми дате да само два пу та
гу цнем од онога пића фер басар ова, ако г а имате ту при ру ци, шат буде добро и за
поломљене кости, као што л ечи р ане.“
,,Камо срећа, да га имам ту ,“ рече Дон Кихоте, ,,ништа нам не би било; али ти се
кунем, Санчо Панса, вером тумараћа витеза, да ни два дана неће пр оћи, само ако су дбина
не буде иначе у р едила, па ћу га имати, ван ако не бих мог ао мо цати р у кама.“
,,А да колико мисл ите требаће нам, да могнемо ногама мицати?“ опет ће Санчо
Панса.
 92
 

,,За себе могу казати,“ одговор и излемани витез Дон Кихоте, ,,да не бих знао дати
р ока тим данима; ал и ја сам крив свему , јер нисам требао узимати мач на људе, који нису
р еђени витезови, као ја, и зато мисл им, да за к азну , што сам пог азио витешке законе,
у бојни је Бог пу стио на ме ту педепсу . Зато, брат Санчо, ваља да знаш ово што ћу ти сада
казати, јер ће добро бити за нас обојицу , а то је, кад видиш, да нас пр остаци хоће да
у вр еде, а ти не чекај, да ја на њих трзам мач, јер то ја нећу у чинити ни на који начин, него
ти тргни твој мач, па их казни што боље знаш; ал и ако им у помоћ и р ади одбр ане дођу
витезови, ја ћу те већ знати бранити и удараћу на њих са свом мојом силом, а већ си видео
тисућу знамења и доказа, докле се пр у жа храброст ове моје снажне мишице.“
Толико се бедни сењор понео са својом победом над ср чаним Бискајцем. Али Санчу
Панси не свиде се баш савет његовога господара, зато му одговор и:
,,Сењоре, ја сам човек мир ан, благ, мекан, па у мем да отр пим ма какву увр еду : јер
имам жену и децу да храним и одгајим; зато нека и ви знате, јер се то не може заповедати,
да ја ни на који начин нећу потезати мач ни на сељака, ни на витеза, и да ја од сада па до
страшнога суда праштам све у вр еде, које су ми у чињене и које ће ми се учинити, или које
је био у чинио, ил и ми их чини, или ће ми их бити учинио ко, па био он висока или ниска
р ода, богат или у бог, племић или пр остак, не изу зимају ћи никакво стање ни занимање“
Када му то чу господар , одговори :
,,Да ми је да могу да дахнем, те да бих могао са мање муке говор ити, па да ми
колико толико попу сти бол у овом р ебру овде, те да ти покажем, Панса, колико се вараш.
Амо дакле, гр ешниче ! ако се ветар од среће, досада толико пр отиван, окр ене на нашу
корист, пу нећи нам ветрила жеље, како ћемо безбедно и без сваке пр епоне да улегнемо у
пр истаниште којег од остр ова, које сам ти обећао, шта ћеш онда бити ти, каад га ја будем
добио и од њега те начинио господарем? А ти ћеш у чинити немогу ћим да будеш витез,
нити то желиш, нити имаш срца ни воље да светиш нанесену ти увр еду и да бр аниш своје
господство; јер ваља да знаш, да у њима није страха. И зато треба да нови господар има
памети и да се зна владати, и да има хр абрости, да може, ма што било, и нападати и
бранити се.“
,,У овоме што нам се сада десило,“ на то ће С анчо, ,,мени би право било, да сам
имао ту памет и ту хр аброст, коју помињете; ал и тако ми поштења, мил ији би ми сад био
какав мел ем, него ли р азговор . Дела видите, да л и можете да у станете, па да по могнемо
 93
 

Росинанту , ако то и не заслужује, јер он је главни повод био целом боју . Никад то не бих
помислио за Росинанта, јер сам г а држао за чељаде тако чедно и мир но, као и сам што сам.
Најзад, пр аво веле, да се хоће пу но вр емена, па да се човек позна, и да се човек ни на што
не може осло нити у овом животу . Ко би р екао, да ће после о них силовитих у дар аца, што
сте их задали оном несрећнику ту мараћем витезу ; доћи одмах и као нека испратња, овај
пљусак од батина, које се излише по нашим л еђима?“
„Барем твоја, С анчо,“ примети Дон Кихоте, ,,створена су за такве непогоде; али
моја су однегована у холандском и у сади-пл атну , дакле морају већма осећати и бол од ове
незгоде; и да не мислим – шта рекох, мислим? – да не знам сасвим на чисто, да су све те
неприлике скопчане са војничк им занатом, ево бих овде скапао од тешке муке.“
На то одговор и коњушар:
,,Сењоре, кад већ такви белаји иду у з витезовање, кажите ми, да ли о ни дол азе по
често, или можда имају своје одр еђене р окове, кад се збивају ; јер бих ја р екао, да после
овакве две испр атње нећемо ни мало ваљати за трећу , ван ако нам бог у својој великој
милости не по могне.“
,,Ваља да знаш, брат Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да је живот тумараћих
витезова подвр гнут тисући опасности и белаја, а исто тако скопчано је с тим, да ту мараћи
витезови постану краљевима и цар евима, као што нам то иску ство показу је код многих
р азличних витезова, којима повест ја по тпу но знам; и само кад бих мог ао од болова, сад
бих ти могао пр ичати за неколико њих, који су само помоћу своје храбре мишице доспели
до тако великих места, као што р еко х, а ти исти и пре и посл е били су у различним бедама
и невољама. Јер храбри Амадис од Г алије нашао се у бласти свог самртнога непр ијатеља
мађиника Аркалава, за кога се зна као извесно, да му је у р опству дао више него двеста
у дараца у здом његова коња, пошто га је био пр ивезао за ступ на једном двору . И још има
други писац непоз нат, али заслу жу је пу но вер е, који прича, како су витеза од Феба
у ловили помоћу некога трапа, који му се отвор ио под ногама у једном з амку , па кад је пао,
нашао се у дубокој јами испод земље са везаним ногама и ру кама, и ту му онда у штр цаше
што се зове клистир од снежнице и песка, тако да мало што не скапа, и да му у тој великој
невољи не пр итече један му дарац, велик његов пријатељ, би богме бедни витез вр ло зло
пр ошао. Дакле са свим могу поднети међу толиким одличним људима, јер су веће у вреде,
које су они подносили, него ли што их ми сада подносимо. Дакле хоћу, Санчо, да ти
 94
 

кажем, да не наносе у вр еде р ане, које се задају ору жјем, што се случајно десило у р у ци, те
овако пише изр ечно у закону о мегдану : ако ципелар у дар и кога шаном који му је у руци,
све нека је овај заиста од дрвета, опет зато не мо же се казати да је ударени био батинан. То
ти кажем, да не мислиш, ако су нас у овој прилици избили, да смо и у вр еђени, јер оружје,
које су они људи имали и којим су нас ударали, биле су само њихове батине, а ни један од
њих, колико се сећам, није имао палоша, мача ни ножа.“
„Богме мени не дадо ше, да их тол ико гледам,“ пр имети Санчо; „јер тек што тргох
мој мач, а они ме стадоше миропомазити својим моткама, тако да ме издадоше и очи и
ноге, те се пр у ћих амо, где и сада лежим и где се нимало не му чим око тога, да ли су оне
батине биле у вр еда или нису , као што ме му чи бол од удараца, који су ми се љуто
у тисну ли и у памет и у плећа.“
„Ипак ти велим, брат Санчо,“ на то ће Дон К ихоте, „да нема сећања, које се
временом неће изгу бити, нити бола који смрт неће изл ечити.“
„Онда ја не знам, где ћеш веће несреће,“ одговор и Санчо, „него да се чека вр еме да
излечи и смрт да избр ише? Овај наш белај и подносио би, кад би се могао излечити каквим
мелемом; али к ако видим, неће бити довољни ни фластрови читаве болнице, да колико
толико пр едигнемо.“
„Остави се, Санчо, тога и поцр пај снагу у немоћи,“ пр имети му Дон Кихоте; „ето ћу
тако да чиним ја, па да видимо, како је Росинанту , јер бих р екао, да сиромах није извукао
тањи крај у овој несрећи.“
„То није никакво чу до,“ на то ће Санчо, „кад је и он ту мараћи витез; ал и се чу дим
томе, да је моје маг ар е остало здраво читаво, а овамо нама изло мише р ебра.“
„Увек ће случај оставити једна вр ата отвор ена у несрећи, како би се овој
доскочило,“ пр имети Дон Кихоте; „то зато велим, што ће то живинче моћи сада заменити
Росинанта, те ме одавде однети до к аква замка, где ћу да видам моје р ане. То тим пр е, што
нећу држати да сам понижен таквим пар ипом, јер се сећам да сам читао, како је онај
ваљани старац Сил ен, наставник и у читељ веселога бога Смеха, кад је у лазио у стовратни
гр ад, са великим задовољством јахао на прекрасну магар цу .“
„М оже бити да је о н тако јахао, како ви велите,“ на то ће Санчо; „али је велика
р азлика јахати и лежати попр еко као врећа са тр ицама.“
Њему одговор и Дон Кихоте:
 95
 

„Ране добивене у боју пр е служе на част, него ли на срамоту ; зато, брат Санчо,
немој више да ми којешта пр имећу јеш, него како ти већ р екох, у стани како мо жеш, па ме
намести на твом маг арцу како боље знаш, те да идемо одавде пр е но што дође ноћ и да нас
не затече у овој пустињи.“
,,Aма ја чух, где р екосте,” на то ћ е Панса, ,,да тумараћи витезови пр еко године
већином спавају у пољу и у пу стињи и да им је то пр ава сласт.“
,,То бива онда,“ одговор и Дон Кихоте, ,,кад им иначе не бива, или када су
заљубљени. И то је тако истина, да је било витезова, који су на стени на су нцу и у сенци и
у непогодама небеск им стајали по две године, а да им сењора то ни знала није; а један од
њих био је Амадис, кад се назвао Белтенеброс и станио се на стени Сиротој, сад не знам,
да ли за осам година, или за осам месеци, јер не знам у пр аво повест; доста да је о н ту био,
испаштају ћи не знам за какву непр ијатност, коју му је учинила дама Ор ијана. Али да
махнемо то, Санчо, па свр шу ј што треба, пр е но што се деси к акав белај са матарцем, као и
са Росинанто м.“
,,То би онда било до вр ага,“ р ече Санчо.
Па пу стивши тридесет ајао! и шесет уздисаја и сто и двадесет клетава и псовака
ономе, ко га је ту довео, у стаде, оставши погур ен на по пу та, као какав турски ћемер , нити
му пође за р у ком да се испр ави. Мучећи се тако, опреми свога магар ца, који код превелике
слободе онога дана беше мало подаље отишао. За тим дигне Росинанта, који да је имао
језика да се жали, зацело не би у томе заостао за Санчом и за својим господарем. Најпосле
намести Санчо Дон Кихота на магар цу, веже Росинанта магар цу за р еп, па узевши магар е
за улар , у пу ти се од пр илике онамо, где му се чинило да ће бити главни др у м. Срећа га
послу жи од добра на боље, те не пр ође ни малу миљу , а у гледа друм, на коме после откр и
крчму , која је, по мишљењу и уку су Дон Кихота, мор ала бити замак. Санчо тврђаше да је
крчма, а његов господар да није, но да је замак, и пр епирка им дотле трајаше, да је не
довршише, ни кад до ње дођоше, а С анчо са целом својом сејисаном у ђе уну тр а, не
тражећи даље оверавање.
 96
 

ШЕСНАЕСТА ГЛАВ А
О томе што се дог одило велеумном племићу у крчми, коју је држао да је замак.

Крчмар , који је видео Дон К ихота, где попр еко лежи на магар цу , запита Санча, шта
му је. Санчо му одговори, да није ништа, него да је пао са једне стене, па је ребр а мало
нагњечио. Кр чмар је имао жену, која није била онаква, какве су обично од њенога рувета,
јер је била срца милостив на и пр имала је срцу несрећу свога ближњега. Дакле одмах се
лати да вида Дон Кихота и заповеди својој кћери, младом и вр ло красном девојчету , да јој
помогне лечити госта. У истој крчми служаше једна девојка Асту р ијанка, широка лица,
зализана потиљка, прчаста носа, на једно око чиљава, а друго јој није било сасвим читаво.
Тек је истина, да јој је дивни стас накнађавао о стале мане: од пете до главе није имала
седам шака, а у неколико натовар ене плећи пр имор аваше је да више да гледа у земљу, но
што је марила. Дакле ова нежна девица помогне госпођици и њих две начинише Дон
Кихоту злохуду неку постељу у неком страћу , коме се јасно видело, да је негда многе
године служио за смештање сламе; а у њему беше се сместио и један мазгар , који је имао
постељу мало даље од нашега Дон Кихота, па ако му је ова и била од самара и покр оваца
његових масака, тек је била много у гледнија од Дон кихотове, који је имао само четири зло
састављене даске на две посве неједнаке клупе и један модр овац, који по својој танкоћи
изгледаше као јорган, пун кучића, које би по твр доћи мор ао човек држати да су шиљци, да
се кроз неколике р у пе није видело да су од ву не, онда две плахте као од кр у те коже, па
једно ћ ебе, коме су се сви конци могли по вољи избројати, а да се ни један не изостави.
У ту узаочасну постељу спусти се Дон Кихот и одма га кр чмар ица и ћер ка јој
стадоше мазати од главе до пете, пр и чему им светлијаше М ар итор нес, као што се звала
Астур ијанка, па како мажу ћи Дон Кихота виде, да је свуд пун масница, р ече кр чмар ици, да
јој ово више изгледају батине, а не да се у гру вао.
„Нису биле батине,“ одговор и Санчо, „него је стена имала многе шиљке и друге
заоштрљке, па је сваки оставио своју модр ицу ; а и то ћу да вам кажем, сењора, да тако
у десите, да претече која крпа, јер ће се већ наћи коме ће требати, будући да и мене нешто
тиште л еђа.“
„На тај начин бићете и ви бил и пал и?“ запита кр чмарица.
 97
 

„Нисам пао,“ одговор и Санчо Панса; „али кад сам видео мога господара да је пао,
тако сам се пр епао, да ме све тело бол и, и тако ми је, као да ми је неко дао хиљаду
у дараца.“
„То може бити, “ одговори девица, „јер ми се неколико пу та десило, да сам сањала,
како падам са куле, а никако да доспем до земље, па кад бих се пр обу дила иза сна, тако
бих била ломна и испр ебијана, као да сам заиста бил а пал а.“
„То и јесте вр аг, сењор а,“ на то ће Санчо Панса, „што ја нисам ништа сањао, него
сам био буднији него сад што сам, па о пет зато немам мање модр ица од мог а господар а
Дон Кихота.“
„Како се зове овај витез?“ запита Асту ријанка М ар итор нес.
„Дон К ихоте од Манче,“ одговор и Санчо, „и он је витез пустолов, и то о д најбољих
и најјачих што их је одавна било у свету .“
„Шта је то витез пу столов?“ опет запита девојка.
„Зар си тако млада зелена у овоме свету , да то не знаш?“ одговор и Санчо Панса;
„дакле да знаш, сешо, да је витез пу столов створење, које, док ти длан о дл ан, буде бијен и
оцарен; данас је најнесрећнији и најневољнији створ у свету , а сутра има две и три
краљевске круне да их да своме коњушару .“
„Па кад вам је тако добар господар ,“ примети кр чмарица, „зашто да немате, како ми
се чини, барем какву кнежевину ?“
„Још је р ано за то,“ одговор и Санчо, „јер нема истом месец дана, како идемо и
тражимо пу столовине, па досад јо ш нисмо наишли на такву , која би се назвала
пустоловином, а често се тражи нешто и нађе се сасвим друго; тек то стоји, нек а ми се мој
сењор Дон Кихоте излечи о д ове р ане или у боја, а и ја да од тога не о станем богаљ, па оно,
чему се надам, не бих дао ни за какво богатство у Шпањолској.“
Сав овај р азговор слушао је Дон Кихоте вр ло пажљ иво, па посадивши се у кревету ,
како је могао, у зе кр чмарицу за ру ку , и р ече јој:
„Верујте ми, лепа госпођо, да се можете држати за срећну, што сте у овом своме
замку мене пр имил и, јер ја сам такав, да ако се не хвалим, то је зато, што се обично каже,
да се квари, ко се хвал и. Али мој коњушар казаће вам, ко сам. Толико ћу вам рећи, да ћу
вечито уписану у мојој памети држати у слугу , коју сте ми у казали, да бих вам остао
захвалан, докле ми живот буде текао. А да није била воља високих небеса, да ме љубав
 98
 

тако покори и тако подложи својим законима и очима оне незахвалне лепотице, коју тек у
себи именујем, очи ове лепе госођице бил е би господари над мо јом слободом“
Кр чмар ица и кћи јој и добра М ар итор нес стојаше збуњене, слу шајући беседе
пустолова витеза, јер их тол ико р азу меваше, као да им је грчки говорио, пр емда су ипак
схватиле, да се то све своди на лепу хвалу и ласкање, па како нису биле вичне таквом
говору , гледаше га и дивише се и чињаше им се други човек, него ли обични што су, те
пошто му захвалише на ласкавости крчмарским р ечима, одоше, а Астур ијанка пр евије
Санча, коме то није мање требало него л и његовом господару .
Беше с њом мазгар у говор ио, да се ону ноћ заједно забављају , и она му беше дала
р еч, пошто им се гости смире и њезини господари буду заспали, да ће га потр ажити и
у чинити му по вољи, што год буде желео. А за ту добру девицу прича се, да никад није у
томе дала р еч, а да је није испу нила, па да је нешто била дала у планини и без каква
сведока, јер је много држала на своје племенито порекло, а није држала за понижење што
служи у крчми, јер говораше, да су је до тога стања довеле беде и рђаве прилике.
Тврда, трошна, тесна и никаква постеља Дон К ихотова беше пр ва на средини ове
оклепане стаје, а одмах до ње начини Санчо своју , у којој је била само једна р огожина и
једно ћ ебе, које пре изгледаше да је од стрижене пртине, него ли од ву не. После ова два
кревета долажаше мазгаре, начињен како р екосмо, од самара и од целога пр ибор а његове
две најбоље мазге што их је имао, а имао их је двадесет, све сјајне, у гојене и красне, јер је
био један од богатих мазгар а из Аревала, као што то каже писац ове повестим који овога
мазгар а нарочито по миње, јер га је добро знао, па неко и вел е, да му је био баш и нешто
р од. Излази дакле, да је Сид Амет Бененџелија био писац, који је хтео да ствари сазна и у
свему био вр ло савестан, а то може да се л епо види, јер по ономе што је наведено, ако су и
биле ствари по све ситне и незнатне, ипак није хтео да их му ком пр еђе, нашто се могу
у гледати озбиљни повесничари, који нам казују дела тако у кр атко и збијено, да их једва
можемо да оку шамо, остављајући у мастио ници, било сад због небр ижљивости, или због
пакости и незнања, оно што је нагл авније у ствари. Хиљаду пута боље посту па писац
Табланта, Рикамо нта и онај од др у ге књиге, у којој се пр ичају дела Конда Томиљаса. Како
на длаку све описују они!
Елем р екох, пошто је мазгар обишао своју стоку и дао јој дру ги оброк, прући се на
своје самаре и стане чекати своју поу здану Мар итор ну . Санчо беше већ превијен и лежаше
 99
 

у кревету , али ако је и поку шавао да заспи, не допушташе му то бол у ребр има, а и Дон
Кихоте са болом у својима држаше очи отворене као зец. Цела крчма почиваше у тишини
и нигде не беше др у ге светлости, до ли коју је пу штао жижак обешен на средини од
у ласка. Ова чу десна тишина и оне мисл и, које су се у век по глави нашега витеза вр зле о
догађајима што се сваки час пр ичају у књигама виновницама његове несреће, заведоше га
да се з анесе у најчу днију лу дост што би се могла замислити; а то беше, да је он себи
у образио, да је доспео у славан неки замак (а како р екосмо, њему су замцима биле све
крчме, у које је свртао), па се крчмарева кћи, тј.кћи господара од замка, побеђ ена његовим
племенитим начином, заљубила у њега и обећал а му , да ће ноћас кришом од својих
р одитеља доћи да код њега полежи неко вр еме. Па држећи за истиниту и јамачну целу ту
лу дор ију , коју је сам себи склопио, дад се у бригу и у мисли, како ће му сада образ да дође
у непр илику , и у себи докона, да неће невер е у чинити својој сењори Ду лсинеји од Тобоза,
па све да му дође и сама краљица Хинебр а са њеном пр атилицом Кинтањоном.
Докле он ове луде мисли пр емишљаше, дође вр еме и час (који је за њ биои
несрећан), кад ће да дође Асту ријанка, која у кошуљи и боса, косу туривши у мр ежицу од
ву не, нечу јно и опр езно уђе у одају где су били њих тројица, да потр ажи мазгара. Али тек
што она дође на вр ата, а Дон Кихоте осети је, па посадивши се на кревету у пркос својим
р ебрима, опр у жи руке да дочека своју лепу госпођицу Астур ијанку , која се сва ску пила и
не дишући пр у жила ру ке пр еда се, тражећи свога љубазника. Она натрапа на р уке Дон
Кихота, који је снажно стиште за један чланак на ру ци, пр иву че је себи и посади је на
кревет, а она не смеде да пу сти глас. Одмах јој опипа кошуљу , па ако је и била пр тена,
њему се у чини да је од најтања и најмекша сади пл атна. Око чл анака на ру ци имала је низ
стаклених ђинђу ва, али њему су се оне преливале као скупоцени источњачки бисер ; њене
власи, које су у неколико бил е као грива, њему су биле танане жице најсветлијега злата
арапскога, које својим блистањем помр чава и само сунце; а дах њен, који је з ацело
заударао смесом од у стојал а и пр окисла јела, њему се чињаше, да јој из уста шаље
пр ијатан и ароматски мирис. Најзад о н је у својој у обр азиљи описао исто онако, као што је
био читао у својим књигама о каквој пр инцези, која је дошла да походи ноћу љуто
р ањенога витеза, кога је љубав опхрвала, са свима оним у кр асима, који су тамо наведени.
Па је неср ећни племић био тол ико заслепљен, да ни пипање, ни задах, нити друге ствари
могоше да га освесте, које је ово племенито госпојче собом вукло, а код којих би се
 100
 

смучило сваком др угом, који није био мазгар . Њему на пр отив чињаше се, да у свом
нар учју држи богињу лепоте, па држећи је тако крепко, почео је говорити заљубљеним и
тихим гласом:
„Желео бих, л епа и у звишена госпођице, да сам у том стању , да бих могао
захвалити на толикој милости, коју сте ми указали погледом ваше велик е лепоте; али
су дбина, која неу мор но хоће да го ни оне који ваљају хтела је да ме баци на ову постељу ,
на којој лежим тако изгњечен и изломљен, да и кад бих хтео да задовољим вашу вољу, то
би ми немогу ће било, тим мање, што уз ту немогућност долази већа, а то је вера, коју сам
задао несравњеној Ду лсинеи од Тобоза, јединој сењори мојих најсакривенијих мисл и; а од
тога није по средини, не бих ја био тако шмокљаст витез, те да пр опу стим на пр азно
срећну пр илику , коју ми је дал а ваша вел ика доброта.“
М ариторнес да свисне од страха и зној је проби, што је Дон Кихоте тако чврсто
држаше, па не р азу мевају ћи, нити пазећи на његове р ечи, гледаше о нако му чећи да г а се
курталише. Добри мазгар , коме његове р у жне жеље нису дале да заспи, био је у своју
р оксу осетио, чим је била у шла, па је пажљу живо слушао све што је Дон Кихоте говорио,
те љу боморан, што му Асторијанка није одр жала р еч другоме за љу бав, пр ику чи се ближе
кревету Дон Кихотову и о стаде мир ан да види, на што ћ е да изађу те р ечи, које није могао
да разу ме; али кад виде, да се цур а у сиљава да би се отел а, а Дон Кихоте да се напр еже да
је задржи, у чини му се да је то за шалу и сувише, измахне песницом, па је спусти тако
гр озно на мршаву вилицу заљубљенога витеза, да му се у ста одмах напунише крвљу , али
незадовољан тиме, скочи му на р ебр а и са најбр жим касом пр етр ча их све с краја на крај.
Кревет је и онако био слабуњав и без чврстих основа, те немогу ћи поднети још и мазгарев
терет, поломи се и паде на земљу , а на ту велику праску пробуди се и крчмар и одмах се
досети, да ће ту бити нека М ар итор нина посла, јер је био викао, а о на му се није одазвала.
Подозревају ћи тако у стаде, запали жижак и у пу ти се о намо, одакле је чу о лом и тучу .
Видећи девојчу р а, да јој иде господар и да је зло разјарен, сва поплашена и збуњена
шмукне у кревет Санча Пансе, који још спаваше, и ту се згрчи и начини се као клупче.
Крчмар у ђе говорећи:
„Где си, ти др ољетино ? Зацело је ту опет твога масла.“
На то се пробу ди Санчо, па осетивши тако р њћи на себи тај терет, помисли да га је
пр итисла мора и стаде ударати и једно м и др у гом песницом. Међу осталима не знам
 101
 

колико пу та дохвати М ар итор ну , која од бола баци стид под ноге и стаде Санчу тако
враћати зајам, да га хтео не хтео остави сан, па видећи о н, да се тако с њим по сту па, а не
знајући од чије стране, издиже се како је могао, у хвати се у коштац са Мар иторном и сад
поче из међу ових двоје најжешће и најљу базније комешање у свету.
Када мазгар спрам крчмарева жишка виде, где му је лепојка, остави се До н Кихота
и похита да јо ј да потр ебну помоћ; исто у чини и крчмар , само са пр отивном намер ом, јер
је хтео да казни девојчуру , зацело држећи, да је само она повод целоме овом покор у. И
тако, штоно р еч, мачак на миша, миш на у же, у же на батину , мазгар у дар аше по Санчу ,
Санча по девојчури, она по њему , крчмар по њој, па сви млатише са таквом р евношћу, да
ни за часак не пр авише хују . Сад јоши то дође, да се крчмару у гаси жижак, те к ако осташе
у мраку , удараше се на су мце тако немилоср дно, да куда паде песница, тамо не пр ође без
маснице.
Случајно се ону ноћ нађе један од четник а што се зову од старога светога братства
толедантскога, који и сам чу ју ћи необичну тутњаву од баталије, дохвати своју палицу и
кутију лиману са његовом испр авом, па по мраку у ђе у одају говорећи:
„М ир у име власти братства!“
Први на кога наиђе, беше избу бани Дон Кихоте, који лежаше у свом поломљеном
кревету без свести, с устима горе, па пипају ћи ру ком наиђе му на браду непрестано
говор ећи:
„Покор ност власти!“
Али видећи да о нај, кога је држао, нит` се миче нит` помиче, помисл и да ће бити
мр тав, а који су у ну тр и да су му у билци, па то подозревајући у су туби глас вичу ћи:
„Нека се з атвор е вр ата од крчме, нека се пази, да нико не оде, јер овде има мртав
човек!“
На ове р ечи сви се пр епадоше и свак се онога часа остави кавге. Крчмар оде у своју
собу, мазгар ка својим самар има, девојка у свој страћ; једини До н К ихоте и С анчо не
могоше с места макну ти се. М еђу тим четник пу сти браду Дон Кихотову и оде да потр ажи
свећу , те да пр онађе и похвата кр ивце; али је не нађе, јер крчмар беше намерно у трну о
лампаду , кад је о тишао у своју собу , и тако чувар беше примор ан да притекне огњишту ,
где после вел ике и мног а времена пр ипали дуги жижак.
 102
 

СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА
У којој се наставља ју небро јени бела ји, који храбри Дон Кихоте и њег ов честити коњушар
издржаше у крчми, коју витез на своју злу срећу држаше за замак.

М еђу тим се Дон Кихоте беше већ повр атио из своје несвестице, на о ним гласом,
којим је дан пр е позивао свога коњушара, кад је лежао у Леманом Долу , поче га звати:
„Санчо брате, спаваш л и? С паваш л и, брат Санчо?”
„Да, до спавања ми је!” Одговори Санчо зловољан и једак, „ама није него као да сам
ноћас имао посла са св има ђ аволима”
„То веру ј у тврдо,” на то ће Дон Кихоте, „јер или ја не знам ништа, или је овај з амак
очаран, јер ваља да знаш… ал и што ћу сад да ти кажем, заку ни ми се, да ћеш чувати као
тајну све до мо је смрти.”
„Добро, кунем се,” одговор и Санчо.
„То ти зато велим,“ додаде Дон Кихоте, „што сам противан, да се задире ма у чији
обр аз.”
„М а кажем вам да се кунем,” о пет ће Санчо, „да ћу ћутати све до ваше смрти, а дао
би Бог, кад бих могао то пр ичати колико сутра.”
„Зар ти толико зла чиним,” на то ће Дон К ихоте, „да желиш да ме видиш мр тва у
тако кратку р оку ?”
„Није зато,” одговор и Санчо, „него што не мар им да дуго др жим тајну у себи па не
бих хтео да ми се од чу вања у смр ади.”
„Било сад зашто му драго,” р ече Дон Кихоте, „ја се више о слањам на твоју љубав и
у служност. И тако да знаш, да ми се ноћ ас прикљу чила једна од најнеобичнијих
пустоловина, каквима ћу се мо ци по хвалити, и да ти у кратко кажем, да з наш, да је мало
час дошла мени кћи господара овога замка, а то ти је тако у бава и лепа девица, да је далеко
на свету нема р авне. Шта да ти кажем за красоту њенога тела! Шта за њено живоу мље!
Шта ли за друге скривене ствари, које ћу да пр еђем нетакну те и му чећи, да бих очувао
веру, коју сам дужан мојој сењори Ду лсинеји од Тобоза! Само хоћу да ти кажем, да
завидећи ми небо тол иком добру , која ми је срећа предала у ру ке, или можда (а ово ће пр е
да буде) што је онај замак очар ан, као што ти р екох, баш кад сам с њом био у најслађем и
најљу бавнијем р азговору, нити сам видео, нити з нао одку да, ето ти дође песница од неке
ру ке каквог грднога дива и зададе ми такав ударац по вил ици, да ми је сада сва у крви, а за
 103
 

тиме тако изударан да сам сада гор е него ју че кад су оно мазгар и због Росинантове
необу зданости онако нам у вр еду нанели, као што ти је поз нато. Оту да се домишљам, да ће
бити, да благо од лепо те р ечене госпођ ице чу ва какав очаран Ар апин и да није мени
намењено.”
„А мени ни тол ико,” пр ихвати Санчо, „јер више него четири стотине Ар апа тако да
су ме излемали, да је онај бој од батина бијо спрам овога торта и паштета. Него кажите ми,
сењоре, како можете казати да је ово красна и р етка пу столовина, када смо у њој добили то
што смо добили? Па ви још и којекако, јер сте држали у свом нар у чју ону несравњену
лепотицу , како велите; али шта сам ја добио, до ли батине, какве свога века нећу добити?
Куку мени и мо јој мајци, која ме је р одила! Ја нити сам скитница витез, нити мисл им да то
игда будем, а од сваке беде мор ам да потегнем дебљ и крај.”
„А зар си и ти добио батине?” запита Дон К ихоте.
„Та до беса, зар вам нисам већ казао, да јесам?” одговор и Санчо.
„Не бр ини се, пријатељу ,” р ече Дон Кихоте, „јер ћу ја сада да начиним онај
драгоцени мелем, с којим ћ емо да се исцелимо за један тренут ока.”
М еђутим пр ипали четник жижак и дођ ем да види о нога, за кога је мислио да је
мр тав; а кад га виде С анчо да у лази у кошуљи, са рупцем увијеним око главе и са жижком
у руци, у з то са врло немилим лицем, запита свога господара:
„Сењоре, да није ово којом ср ећом онај очар ани Арапин, па се вратио да нас о пет
маже, ако му је остало што у мастио ници?”
„Не може да је Арапин,“ одговор и Дон Кихоте, „јер које очаран, тај се ником неда
видети.”
„Ако се не даду видети, дају се осетити,” р ече Санчо; „то ће посведочити моја леђа.”
„Богме исто би могла и мо ја посведочити,” пр ихвати Дон Кихоте; „али то није
довољно знамење, па да се каже, да је тај што г а видимо, очар ани Арапин.”
Четник пр иђе, па кад их чу , где се тако мир но разговарају , забезекну се. Ду ша ваља,
Дон Кихоте јос лежаше с у здигну тим устима, нити могаше да се мак не од силних батина
завоја. Четник му пр иђе и запита га:
„Но, како је, пр ијашине?”
“Да сам на твом месту ,” одговори Дон Кихоте, „бих у чтивије говор ио; зар се у овој
земљи тако говор и са тумараћим витезовима, један заврзане?”
 104
 

Када четник виде, да са њим тако о холо говор и човек, који тако зло изгледаше, не
могаше да то поднесе, па замахну кандилом и заједно с у љем у њему завитла га Дон
Кихоту на главу , тако да га р ужно уреди, па за тим о нако у помр чини одмах изађ е. А
Санчо Панса р ече:
„Ово је, сењоре, зацело очараним Ар апино м, па ће бити да за друге чу ва благо, а за
нас има само песнице и жишке.”
„Тако је,” одговор и Дон Кихоте, „зато се не може ништа ни чинити са тим
вр ажбинама, нити да се једимо и гњевимо због њих, јер како су невидовне и сабласне, неби
смо имали коме да се светимо, све и кад бисмо хтел и. Зато ако можеш, а ти, С анчо, у стани
и дозови пор колаба од овога замка, па гледај да добијемо мало у ља, вина, сол и и
ру змар ина, те да начинимо о нај спасоносни мел ем, а вајстину рекао бих, да би ми сад
свакако требао, јер ми много крв липти из р ане, коју ми зададе ова авет.”
Са великим болом у костима својим устаде Санчо и диже се у мраку да потрази
крчмара, те ту наиђе на четник а, који пр ислу шкиваше, шта ће да му р ади пр отивник, па му
р ече:
„Сењоре, ко сте, да сте, у чините нам милост и добро дело и дајте нам мало
ру змар ина, у ља, соли и вина, јер нам треба з а видање једног од најбољих скитница
витезова на овом свету , који онамо у кревету лежи у теским р анама од р у ке очараног
Ар апина, који је ту, у овом замку .”
Када четник чу ово, виде да није при чистој свести, па како већ поче свитати,
отвор и вр ата на крчми и зовну крчмара и рече му да том добром човеку да што иште.
Крчмар му даде што је искао и Санчо се врати Дон Кихоту ; који се р укама држаше за
главу , тужећи се на бол о д лампаде, а ова му беше начинила само две повеће чвору ге, а
што је мислио да је била крв, то беше само з ној од издр жане велике му ке. Елем он у зе ове
ствари, све их смеша и онда их поду го кухасе, докле му се не у чини доста. Заиска за тим
какву боцу, да у њу саспе мелем, а како се у крчми никаква не нађе, р еши се да га у спе у
једну у љаницу од лима, коју ми крчмар беше дао на дар . Сад очита над у љаницом више од
осамдесет оченаша и опет толико здравих М арија и веру ја, а сваку р еч пропр аћаше
крстовим знамењем као бл агословом. Све то учини се пр ед Санчом, крчмарем и четником,
јер мазгар се беше у тишини у даљио да тимари своје мазге.
 105
 

Пошто се то сврши, одмах хтеде да обиду је силу овог драгоценог мелема, као што
је мисл ио, и тако попије оно што не могаше да стане у у љаницу , и што беше заостало у
лонцу у коме се вар ило, а беше га за један литар . Тек што пр естаде пити, а о н почне
бљувати, тако да му у стомаку ништа не остаде, а у з му ку и напор пр и бљувању пр оби га
обилат зној, зато рече да га покрију и сама г а оставе. Они у цинисе тако и он о ста спавајући
дуже од три часа, а о нда се пр обу ди, осећајући се сасвим лак и тако мало осећаше своје
маснице, да се држасе да је здрав, те заиста мишљаше да је пронашао Фијер абр асов мелем
и да са тим л еком може одсада да се без икаква страха у пушта ма у какве кавге, битке и
борбе, па биле о не ма колико опасне.
Санчо Панса, коме такође беше за чу до исцељење његовог господара, замоли га да
му даде оно што је остало у лонцу , а тога не беше мало. Дон Кихоте му допусти, а он
дохвати лонац о бер у чке са тврдом вер ом и још бољом вољом и ју начки потеже бар
онолико, колико и господар му . Али бице да стомак сиромаха Санча није био тако нежан,
као његова господара, јер пр е него што ће да се побљу је, снал ажаше га тол ика му ка и
гађење, у з толики зној и обамир ање, да је у тврдо држао да му је ту последњи час, па
видеци се у толикој невољи и муци, проклињасе мел ем и оног лу пежа, који му га је дао.
Гледајући га тако, р ече му Дон Кихоте:
„Ја мислим, Санчо, да ти је све ово зло оту да што ниси р ођен витез, јер ми се чини,
да ово пиће неће онима помоћ и, који то нису .”
„Па кад сте знали,” одговор и Санчо,” да то није за мене и моју багру , зашто сте ми
дали да пијем?”
У то ће пиће да учини своје и бедан коњушар поче испр ажњавати се на обе стране
тако жестоко, да ни р огожина, на којој се био бацио, ни пр тени покр ивач не беху више ни
за што. Толико се знојаше и му цаше, да не само он, него сви мислаше, да му оде душа. Ова
бура и му ка подр жа једно два часа, а посл е се не осећасе као господар му , но тако малаксао
и ломан, да се једва могаше да држи.
Али Дон Кихоте, који, како рекасмо, осећаше се лак и здрав, жељаше да одмах
полази и да тражи пустоловине, јер му се чињаше, да је све оно вр еме, које се ту
задржаваше, пр опало за свет и за о не у њему , којима је потр ебна његова наклоност и
потпор а, у толико више, сто се поу здано ослањао на свој мел ем. И тако гоњен том жељом,
он сам оседла Росинанта и ошамари маг ар ца свог коњушара, коме поможе и да се обу че и
 106
 

да се попне на магар е. Одмах по јаха коња и отишавши у један у гао у крчми, у зе неко
пољар ско бодило, да му буде место копља. Сви што су били у крчми, а беше их више од
двадесет људи, гледаше га, а гледаше га и крчмарева кћи, па и он не скидаше очију са ње и
овда онда пу стио би у здах, који као да дол азаше сад на његове у тробе. Сви мислаше да ће
то бити од бола у р ебрима, бар тако мислаше они, који су синоћ гледал и, како су га
пр евијали.
Кад већ обојица беше у седлу , застаде он на вр атима од крчме, зовну крчмара и
најсвечанијим и најозбиљнијим гласом р ече му :
„М ноге су и веома вел ике мило сти, сењор пор колабе, које сам пр имио у вашем
замку , и остајем вам по све обвезан, да вам на њима будем захвалан целог мог живота. Ако
вам могу то вр атити, светећи вас на каквом насионику , који вам је нанео какву у вр еду ,
знајте да моје звање и није друго, но да помажем слабомоћнима, да светим нанесене
у вр еде и да казним о холост. Притеците своме памћењу , па ако надјете тако што да ми
пр епору чите, само треба да ми кажете, а ја вам обећавам в итешк им р едом који сам
пр имио, да ћу вас задовољити и платити вам по вашој жељи.”
Крчмар му одговор и исто тако озбиљно:
„Господине витеже, немам потребе, да ми осветите какву увреду , јер ја знам и сам
светити се, ако ме ко у вреди; само треба да ми платите трошак, који сте ноћ ас у чинили у
овој крчми, дакле за сено и зоб за оба живинчета, како и за вечер у и постељу .”
„Дакле је ово крчма?” запита Дон Кихоте.
„И то вр ло часна,” одговор и крчмар .
„То сам ја све до сада живео у заблуди,” на то ће Дон Кихоте, „јер сам ја заиста
мислио, да је замак и то не лош; ал и кад је већ тако, да није замак, него крчма, за сада не
може се друго учинити, него да опростите за плату , јер ја не могу преступити закон
тумараћих витезова, за које поуздано знам (нити сам до сада читао што др у го), да никада
нису плаћали ни конак нити друго што у крчми, у којој би се насли, јер по пр аву и пр авици
њима пр исто ји од свакога добар дочек у нагр аду за онај несносни тр у д њихов, тражећи они
ћпустоловине ноћу и дању , зими и лети, пешице и на коњу , жеђу ју ћи и гладу ју ћи, по
вру ћини и по зими, изложени свакој непогоди небесној и свакој незгоди земаљској.”
 107
 

„Не тиче се мене то ништа,” одговори крчмар ; „платите ви мени што је моје, а
оставимо се пр иповедак а и витезова, јер ја се не бринем ни за што др у го, но да ми је посао
у р еду .”
„Ви сте једна будала и неваљао бирташ,” одговор и Дон Кихоте.
Па ободавши Росинанта и окомивши бодило, одју р и из крчме, нити га ко задржа; а
он се не освр те за својим коњушарем, но подобро измаче у поље.
Када крчмар виде, како он оде а не плати, заиска плату од Санча Пансе, који р ече,
кад његов господар није хтео да плати, да неће платити ни он, јер пошто је коњушар у
скитнице витеза, исто правило и р азлог важи и зањ, к ао и за господара му , да ништа не
плаћа у гостионицама и крчмама. Крчмар се на ово много наљу ти, па му попр ети, ако му
неће платити, да ће г а тако почастити, да ће га памтити. На то му одговор и Санчо, да
пр ема закону од витештва које му је господар пр имио, неће да му пл ати ни пар ицу , ако ће
га и главе стати, јер не треба због њега да пр опадне добри и стари обичај тумараћих
витезова, нити хоће да се нањ туже коњушари потоњи, замерајући му да је погазио такву
добру пр авицу .
Зла коб неср ећнога С анча донесе, да се међу људима, који су били у крчми, нађоше
51
и четр и сукнара из Сеговије, три иглар а од кордованскога Потра и два суседа у
беспо сличар ењу из Севиље, људи весели, добре воље, на зло брзи и шаљиви, који као да
их је подбола и покр енула иста мисао, пр иђоше Санчу и пошто га скинуше са маг арца,
један од њих у ђе по поњаву са крчмареве постеље, бацише га на њу , погледаше горе и
видеше, да су таванице испод капије сувише ниске за њихов посао, зато доконају да иду на
двор, коме су небеса биле таванице, и ту метну ше Санча на средину поњаве, па га почеше
бацати у вис и с њиме се титрати, као са псетом о месојеђама. Дрека јаднога Санча беше
таква, да допре и до у шију његова господар а, који се заустави да добро чује и помисли, да
ће то да буде каква нова пу столовина, докле са свим јасно не познаде, да се то дере његов
коњушар . Окр ене коња и у трку доспе до крчме, коју нашавши затворену , пође да је
обилази, једа би нашао где улазак. Али не дође до платна од двора, које није било високо,
кад виде р ужну шалу са његовим коњушарем. Виде га, како се спушта и диже у вазду ху са
                                        
                                
 
51
Потро ће у шпањолском р ећи о ме. Тако се у Кордови зове ј едан трг, на коме се крадљивцима уд ара жиг и
кесарошима уши секу; дакле нико није томе похваљен, ако се з ањ каже, да ј е имао послана кордованском
Потру.
 108
 

толиком пристојношћу и скор ошћу , да мисл им, да би се морао смејати, да га није јарост
обу зела. Покуша да се са коња попне на зид, али беше тако мал аксао и ломан, да не
могаше ни да се спу сти на земљу , те тако са коња поче тако грдити и псовати оне, који су
се са Санчом титрали, да се то не могаше ни описати, али зато нити они престаше са
својим смехом и по слом, нити лету шти С анчо престајаше са својим јадиковањем
помешаним час са пр етњама, час са мол бама; тек му све то ништа не по маже, докле га се
не оставише, чисто што су се били у мор или. Пр иповедаше му магар ца и попевши га нањ,
огр ну ше га његовом кабаницо м, а болеца М ариторнес, видећи г а тако малаксал а, помисли,
да ће добро бити, ако му пр итече са бок алом воде, те му га и напу ни из бунара, како би
вода што свежија била. Узе Санчо бокал и подиже г а на уста, али застаде на вику свога
господара, који му говораше:
„Санчо сине, не пиј воде, сине, не пиј, јер ће те у бити! Ево овде благословени мелем
(па му показиваше у љаницу са пићем), попи од њега две капљице, па ћеш јамачно
оздравити.”
На ове р ечи извали Санчо очи као пр еко р амена, па одговори још јаче вичући:
„Зар сте којом срећом заборавили, да ја нисам витез? Или бисте ваљда хтел и да
избљу јем и ово мало црева што ми је остало од ноћ ас? На част вам васе пиће са свима
ђаволима, а в и ме се оканите!”
Па кад доврши то, одмах натеже да пије, ал кад на пр ви поглед опази да је вода, не
хте даље да пије, него замол и Мар итор несу , да му донесе вина, што о на и у чини драге
воље, па га јо ш и плати својим рођеним новцем, као што се збиља каже за њу , ако је и била
у такву стању , ипак је имала из далека нешто и кр ишћанства у себи.
Дакле пошто се напи; Санчо у дар и петама свога магарца, те како му широм
отвор ише врата од крчме, изађе ван вео ма задовољан, што није ништа платио и што је
остало на његову , ако је то и било на р ачу н његових обичних јамаца, а то су му биле плећи.
Душа ваља крчмар му је задржао бисаге на име дуга, али Санчо у својој збуњености није
у зео то на у м. Крчмар хтеде да добро замандали вр ата, кад га виде на пољу , али то не
дадоше поњавар и, који су бил и такви људи, да Дон Кихота не би ни пода шта узимали, па
све да је био ту мараћи витез и од саме Окр у гле Тр пезе.
 109
 

ОСАМНАЕСТА ГЛАВА
У којој се казује разг овор Санча Пансе са њег овим господарем Дон Кихотом, уз друг е
дог ађаје достојне да буду причани.

Санчо стиже до свога господар а, клонуо и малаксао, да је једва могао да тера свога
магар ца. Када га тако виде Дон Кихоте, р ече му :
„Сад у тврдо веру јем, др аги Санчо, да је онај замак или крчма на сваки начин
очарана, јер они, који су се онако грозно титрали тобом, шта могу бити до ли авети и
створења с онога света? А у томе у твр ђу је ме то, што сам видео, кад сам био код платна од
двора, гледајући чинове твоје тужне трагедије, да нисам могао да пређем пр еко њега, нити
могох спустити се са Росананта, јер су ме зацело били опчинил и. А кунем ти се оним што
сам да сам могао пр ећи или сићи, бих те био тако осветио на о ним пу дљивцима и
нитковима, да би се вазда сећали те шал е, па све да бих знао у томе погаз ити законе
витешке јер као што сам ти казао толико пу та, они не допуштају да витез трза мач на кога,
који то није, о сим у одбрани свога живота и личности у пр екој потреби и великој невољи.”
„Не бих ја питао, јесам ли р ођен за витеза или нисам, него бих се о светио, да сам
могао, али то је, што нисам мог ао. Иначе р екао бих, да о ни што су се са мном титрали,
нису били авети, ни људи опчињени, као што ви велите, него људи са месом и костима,
као и ми, па како сам их чу о звати, док су ме бацали, сви су имали своја имена, те се један
зваше Педр о М артинес, а други Тенор ио Фернандес, а крчмар шуо сам зове се Хуан
Паломеке Су вак. Дакле, сењоре, ако нисте могли да пр еђете пл атно од двора, нити да се
спустите с коња, ту је нешто друго било, а не вр ажбина. И што ја из свег а тога на чисто
изводим то је, да ове пустоловине, које тражимо, хоће нас најпосле дотле дотерати, да
нећемо знати, која нам је десна нога; па по мојој малој памети ја вел им, да би било најбоље
и најпаметније, кад бисмо се ми вр атили у наше село сад кад је жетва, па да гледамо свој
52
домазлук, а да се оставимо да тумар амо од С еке до Меке и од зла у гор ем, штоно р еч.”
„Ти, Санчо, по све мало знаш од в итешк их послова,” одговор и Дон Кихоте. „Ћути,
па чекај, а доћи ће дан, кад ћ ес се својим очима у вер ити, колика је част бити у том чину .

                                        
                                
 
52
Сека се звала највећа и најстарија ар апск а џамија у Кордови када су мухамедовци одлаз или много у
хаџилук.
 110
 

Или кази ми, зар у свету има већег задовољства, или зар се може која сласт у пор едити с
оном, кад се задобије битка и кад се победи непр ијатељ? Никоја, ваистину.”
„Ајде нека је и тако,” на то це Санчо, „ако то и не р азу мем, тек толико знам, од како
смо тумараћи витезови, ил и од како сте ви то (јер ја се не могу р ачу нати у тако часно
друштво), још никада нисмо добил и какву битку , осим оне са Бискајцем, па из те издрали
сте са пола у вета и пол а шлема, а од то доба све су биле батине на батине и буботке на
буботке, к томе ја сам добио и бацање у поњави, и то од очар аних људи, којима не могу да
се осветим, те да бих окусио сласт од победе над непријатељем, као што ви велите.”
„Та то ме и му чи, као и тебе, Санчо, што мора мучити, ” о дговор и Дон Кихоте;
„али ћу ја да се постарам, да ми до руке дође какав мач, скован с таквом вештином, да
никакве вражбине не могу ономе нахудити, који га но си у за се, а мо же баш и то бити, да
ме ср ећа послу жи и да добијем мач Амадиса, кад се назвао витезом од Ог њена Мача, који
је био један од најбољих мачева што га је у свету витез понео, јер осим што је имао
помену ту вр лину , секао је као бријач, нити је било оклопа јака и са чинима, који би му
могао одолети.”
„Какве сам ја среће, ” р ече Санчо, „баш да и нађете так ав мач, о н би био од вајде
само р еђеним витезовима, као оно и мел ем, а за коњушаре би било да ждеру батине.”
„Не бој тога, С анчо, “ р ече Дон Кихоте, „небо ће с тобом боље да посту пи.”
У таквом разговору иђаше Дон Кихоте са својим коњушарем, кад др у мом којим
идоше у гледа Дон Кихоте велику и густу прашину, где се њима пр имаче. Кад је опази,
окр ену се Санчу и р ече му :
„Ово је дан, о Санчо, у који ће да се види оно добро, које ми је судбина наменила;
ово је дан, вел им, у који ће већма но у који др у ги показати се храброст моје мишице и у
који ћу да починим дело, које ће се у писати у књигу за све потоње векове. Видиш л и ти,
Сначо, о ну пр ашину , што се онамо дигла? Она је пу на вел ике војске, која је састављена од
р азличитих и безбројних нар ода и овамо се у пу тила.”
„Онда их морају бити две,” пр имети Санчо, „јер се и од о не др у ге стране диже исто
такав облак од пр ашине.”
Дон Кихоте погледа на ону страну и виде да је тако, па се вео ма обр адова, зацело
мисл ећи да су то две војске, које хоће да се у дар е и побију на овом широком пољу , јер му
фантазија у сваком часу беше пу на оних битака, чини, дог ађаја, бљутавости, љу бави,
 111
 

изазива што се у њима пр ича у књигама о витезовима, те што је год говор ио, мислио и
чинио, све се то односило на такве ствари. А облак од пр ашине, коју је видео, подигла се у
два велика стада од оваца и овнова, која су истим др умом долазила са две пр отивне стране,
те се од пр ашине нису могла да виде, докло нису ближе дошла. Дон К ихоте тврђаше тако
поу здано, да су то војске, да Санчо најпосле вероваше, па му р ече:
„Па шта ћемо да радимо ми?”
„Шта?” понови До н Кихоте; “да смо на ру ци и у помоћи потр ебнима и слабима.
Тр еба да знаш, Санчо, војска што иде пр ема нама, њу води и пр едводи вел ики цар
Алифанфарон, господар од великог о стр ова Тр апобане; овај др у ги што долаз и иза мојих
леђа, то је његов непр ијатељ Пантанолин, цар над Г ар амантима, са з асуканим р укавом, јер
у бој у век иде са обнаженом десницо м.”
„Па зашто се мр зе толико та два господара?” запита Санчо.
„Зато се мрзе,“ одговор и Дон Кихоте, „што је тај Алифанфар он жесток поганик и
заљубљен је у Пентаполинову кћер , а то ти је госпођица о собито лепа и ванр едно љупка и
кр ишћанка је, па њен отац неће да је у да за поганога цара, докле се прво он не одрече
закона лажнога прор ока Мухамеда и не пр ими закон њен.”
„Тако ми браде, “р ече Санчо, “Пентаполин твори сасв им добро и хоћу му баш по
могућности да помог нем.”
„Ту ћеш да у чиниш о но што треба,” пр имети Дон Кихоте; „јер , Санчо, за такве
битке не мор а човек бити р еђен витез.”
„То ми је пр аво,“ одговор и Санчо, „али куда ћемо да денемо овога магар ца, како
ћемо зацело да га нађемо, пошто буде битка пр ошла, јер не верујем, да је до данас био
обичај, да се у бој иде с оваквим пар ипом?”
„То је истина,” одговори Дон К ихоте; „што ћеш с њим да у чиниш, пусти га на
срећу , па изгу био си или не, јер изађемо л и као победитељи, имаћемо толико коња, да мало
те неће и Росананте бити у опасно сти да буде промењен за другога. Али сада слушај и
гледај, јер хоћу да ти кажем главне витезове који се нал азе у обе војске, а да их боље
видиш и у познаш, пођимо на о ну хумку тамо, одакле ће се моћи видети обе војске.”
Учинише тако и наместише се на једној хумци, са које би добро видели оба стада,
што су Дон Кихоту била две војске, да облаци о д прашине, коју су дизала, нису сметали и
 112
 

погледу их крили. Ипак он видећи у свом уобр ажењу оно што није видео ни чега није
било, у звишеним гл асом стаде беседити:
„Онај витез што га видиш онамо у жу том оклопу , који у штиту има крунисана лава
чело ногу једне девице, то је храбри Лау р калко, господар од сребрнога моста. Онај др у ги у
оклопу са златним цветовима, који на штиту има три сребрне круне у плаветну пољу , то је
страшни Микоколембо, велики дука од Киросије. Онај други са дивским стасом што је
десно од њега, то је неу стр ашни Брандибарбаран од Болича, господар од три арабије, који
место оклопа има кожу од змије, а место штита носи једна вр ата, за која веле, да су од
онога храма, који је ср у шио Самсон, кад се са својом смрћу осветио својим
53
непријатељима. Али баци очи на ову другу страну , па ћеш у гледати испр ед оне друге
војске вазда победнога и никад побеђенога Тимонела о д Каркахоне, кнеза од нове Бискаје,
који има оклоп подељен на коцке плаветне, зелене, бел е и жу те, а на штиту има златна
мачка у пу рпур ну пољу са натписом: Мију, што је почетак имена његове даме, која је, како
веле, несравњена М ијулина, кћи Алфењикена од Алгар бије. Онај др у ги, који онако тешко
пр итиску је р ебр а оном коњу бујину , а има оклоп бео к ао снег и штит чист и без икаква
знамења, то је нов витез р ода фр анцускога, по имену Пјер Цапин, господар од барунија
Утрика. Онај други, који гвозденим о стр у гама цака слабине о ној шареној и лаг аној зебри, а
има оклоп са пл аветним цветићима, то је силовити дука од Нер бије, Еспар тафил ар до од
Шу ме, који у штиту има као знамење шпаргу у семену са шпањолским натписо м: „Моју
судбину тражим.“
На тај начин именова мног е витезове од једне и друге војске, које је себи
уображавао, па код свакога означи грб, боје, знамења и натписе, без оклевања, ношен
у образиљом донде невиђене његове лудости. Не одмар ају ћи се настави говор ити:
„У овој војсци пред нама р азлична су племена. Ту су они, који пију слатку воду
славнога Ксанта; планинци који ходе масилијским пољима; о ни који пер у најчистије и
најситније злато у Ср ећној Арабији; о ни који у живају чувену и хладну воду бистрога
Термодонда; они који у многе и различите чатр ње одводе златоноснога Пактола;
Ну мидијани непоуздани на р ечи; Пер сијани славни са лу ка и стрела; Парти, М иђани, који
се боре бежећиви; Ар апи са несталним станом; Скити колико св ирепи, толико бели;
                                        
                                
 
53
Није Самсон однео врата од храма, у коме је погинуо, него су то била врата од града Гаве.
 113
 

Етиопи пр обу шених усана, и други безбројени нар оди, којима лица познајем и видим, ако
им се имена и не сећам. У оној др угој војсци долазе они, који пију кристалну воду
маслинороднога Бетиса; они који своје лице чисте и перу течношћу вазда богатога и
златоносног а Тага; они који у живају здраву воду божанственог а Хенила; они који ходе по
тартезијским пољима богатима пашом; о ни који се игр ају на јелисејским пољима
хереским; богати М анчанци окић ени злаћаним класјем; они који се у железо облаче,
древни остаци готске крви; они који се купају у Писуерги, чувеној са блага свога тока; они
који пасу своја стада на широким пашњацима кривудаве Гуадијане, слављене са скривена
јој тока; они који дркћу на мразу пиренејске шумадије и на снежним вр ховима високог
Апснина; једном речи, сви нар оди, које цела Европа садржи и обихвата.“
Господе боже! Колике ли земље спомену , какве ли нар оде именова, давајући сваком
са дивном спр емношћу својства његова, сав занесен и у глубљен у оно што је био читао у
својим лажљивим књигама! С анчо Панса слушаше му р ечи ништа не говор ећи, само овда
онда освр ну о би се да види, да ли иду витезови и дивови, што их његов господар
именоваше, па како не у гледа ни једнога р ече му :
„Сењоре, ево нека ме вр аг носи, ако ту има и један човек или див, или витез од свих
оних што их ви спомињете; бар ја их не видим, ван ако ће све то да буду мађије, као и
ноћашње аветиње.“
„Шта ти то збориш?“ одазва се Дон Кихоте; „ зар не чу јеш хрзање коњско,
трештање тр у ба, лупу од бубњева?“
„Ја не чу јем што,“ одговор и Санчо, „до ли на много блејање оваца и шкопаца.“
А тако је и било, јер су већ оба стада на бл изу била дошла.
„Страх твој, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „чини да нити пр аво видиш, нити чу јеш, јер
један од у чина страха пому ћивање је чу ла и пр ичињавање да пр едмети не изгледају оно
што су ; на кад се толико бојиш, склони се на страну и остави ме сама, јер ја сам довољан
сам да оној страни пр ибавим победу , којој пр узим моју помоћ.“
Па р екавши то, ободе Росинанта и окомивши копље јур ну као муња са оног
брдељка. Санчо се даде у вику :
„Вратите се, сењоре Дон Кихоте! Јер тако ми бог а, оно су овце, на које хоћете да
у дарите. Вратите се, куку мајци, која ме р одила! Ма каква је то лудост! А ма погледајте,
 114
 

нема тамо ни дивова, ни каквих вотезова, ни мачке, ни грбова, ни штитова подељених и

целих, ни пл авих цветића, ни враголија. М а што чините? Ех, гр ешан сам ти у бога!“
Али Дон Кихоте не о свр таше се на то, него још наглас викаше:
„Хај! витезови, који идете и борите се под заставама храброга цара Центаполина са
засуканим р укавом, сви замном, да видите, како ћу лако да га осветим на његовом
непријатељу Алифанфар ону од Тр апобане!“
С тим р ечима јур ну у сред стада и стаде овце бости са таквом срчаношћу и
одважношћу , као да збиља натиче на копље своје највеће непр ијатеље. Пастири и чобани,
који су ишли у з стадо, викаше му , да се остави тога посл а; али кад видеше да то не
помаже, развезаше пр аћке и стадоше му у шеса поздрављати каменицама као песница. Али
Дон Кихоте каменицама ни мукает, него јо ш тркајући на све стране в икаше:
„Где си, гор ди Алифанфар оне, ходи амо, јер ја инокосан витез вољан сам да се
мер им с тобом и да ти у змем живот за казну , за у вреду , коју си нанео хр аброме
Пентапол ину Гар аманти.“
У тај пар стиже један пиљак и пого ди га са стр ане и сатера му два р ебр а у у тр обу .
Кад осети тај ударац, помисли да је зацело пог ину о, или зло р ањен, па сетивши се свога
мелема, дохвати своју у љаницу и натеже је, па стаде лити пиће у свој стомак; али пр е него
што онол ико по пи, колико мишљаше да би било довољно, ево и другога бадема па га тако
добро погоди у руку и у уљаницу , да ову сву расцопа, по несавши у спу т и три четири зу ба
кутњака из у ста и љуто му осакативши два пр ста на ру ци. И први и други у дар ац беше
тако силовит, да јадни витез мор аде да клоне са коња. Пастири му пр иђоше и мисл ећи да
су га у били, што брже иску пише своју стоку , натоварише оне овце што су погинуле, а било
их је око седам, па не р аспиту јући даље, у текоше.
Цело то време стајаше Санчо на хумци, гледају ћи шта му изр ађу је луди господар и
чу пају ћи браду и проклињући онај час, кад је срећа хтел а да г а позна; а кад г а виде да паде
на земљу и да су пастири отишли, спусти се са хумке и пр иђе му , па га нађе у врло рђаву
стању , пр емда небеше изгу био свест, и р ече му:
„Јесам ли вам казао, сењор Дон К ихоте, да се вр атите, јер на кога сте хтел и да
кидишете, нису биле војске, већ стадо оваца?“
„Ето како је у мео да то искр ене и преокрене онај лу пеж му дар ац, мој непријатељ! И
знај, Санчо, да је таквима сасвим лако да опсенама учине да оно видимо што они хоће, па
 115
 

тај зликовац, који ме гони, завидећи слав и, коју је видео да ћу задобити у овом боју ,
преокренуо је непријатељске војске у стада оваца. Иначе, тако ти живота, Санчо, у чини
нешто, па да се у вер иш и да видиш да је онако, како ти ја кажем: по јаши твога магарца, па
пођи онако за њима, па ћеш видети, кад буду одавде неколико одмакли, к ако ће да узму
свој пређашњи облик и да престану бити шкопци, него да буду људи сасвим о накви, какве
сам ти их ја био описао. Али немој сад да одлазиш, јер ми треба твоја служба и помоћ.
Ходи овамо па погледај, колико ми фали зуба и кутњака, јер ми се чини, да ми ни један
није остао у у стима.“
Санчо му пр иђе тако бл изу , да му готово очи тури у ста, кад у Дон кихотову стомаку
поче р адити мел ем и таман кад се санчо даде да му гледа у ста, избаци жешће него из
пу шке оно што је у њему било и све то сасу у браду болећем коњушару .
„Света М арија!“ викну Санчо; „шта је сад ово? Зацело је овај гр ешник добио
самртну р ану , кад бљује крв.“
Али пр ибравши се мало боље, виде по боји у ку су и мир ису , да то није крв, него
мелем из уљанице, који је видео, кад га је пио, па се тако згади, да му се пр евр ну у тр оба и
он испр азни своја цр ева на свога господара, те се о бојица блисташе као бисер . Санчо отр ча
своме магар цу , да из бисага што извади да се у бр ише и да пр евије свога господара, а кад
их не нађе, у мало што не полуде. Наново у дар и у пр оклињање и у себе докона да ћ е да
остави свога господара и да се вр ати у своје село, па ма изгу био и плату за досадашњу
службу и наду на у пр аву обећаним о стровом.
М еђутим устаде Дон Кихоте, па метну вши леву ру ку на у ста, да му не би
поиспадал и зуби, дохвати др угом у зду р осинантову , који ник ад да се макну од свога
господара (тако беше поштен и вер ан), па оде до свога коњушара, који се наслонио на
свога магарца и узео обр азе међу шаке, као човек посве замишљен. Када га виде Дон
Кихоте таква са знацима вел ике жало сти, р ече му :
„Ваља, Санчо, да знаш, да човек није бољи од др у гога, ако не р ади више него други.
Све ове непогоде, које нас сналазе, знамења су , да ће се скорим небо изведр ити и да ће се
ствари на боље окр ену ти, јер то није можно, да траје и зло и добро, и отуда излази, ако је
зло дуго држало, добро је већ близу ; зато немој да си ту жан због несрећа које ме сналазе,
јер оне се тебе и не тичу .“
 116
 

„Како да није?“ одговор и Санчо; „а молим, кога су оно ју че бацали у поњави, него
сина мог оца? Па бисаг е што их сада нема ту са свима мојим стварима, чије су , него опет
моје?“
„Шта, нема бисага, Санчо?“ запита Дон Кихоте.
„Нема их,“ одговор и Санчо.
„На тај начин нећемо данас имати шта да једемо,“ р ече Дон Кихоте.
„Тако ће да буде,“ одговор и Санчо, „ако на овим ливадама буде нестало и о них
трава, за које велите да их знате, а којима су се у таквим незгодама по магал и тако
несрећни скитнице витезови, као ви што сте.“
„Ипак,“ на то ће Дон Кихоте, „у овај пар милијаби ми била четвр т хлеба, ил и каква
погача са две главе од аринге, него л и све биљке што их описује Дио скор ид, па ма биле
протумачене и доктор ом Лагуном. Али пор ед свег а тога појаши твоје магар е, драги Санчо,
и пођи за мном, јер бог, који се стара за све, неће ни нас о ставити, тим мање што ми њему
служимо, јер он не заборавља на му хе у вазду ху , ни на црве на земљи, ни на мрмољке у
води, и тако је милоср дан, да пу шта да су нце гр еје праведне и грешне и киша да пада на
криве и пр аве.“
„М еђер бисте ви, сењоре,“ р ече Санчо, „боље подносили за по па, него ли за
скитницу витеза.“
„Тумараћи витезови, Санчо, знају све и треба да знају,“ одговор и Дон Кихоте; „јер у
пр ошлим вековима тумараћи витез, ако је то требало, мор ао је да држи пр оповед или
беседу у по поља, као да се у чио на пар иском свеучилишту . Отуда излази, да копље не
тупи вр х пер у ни пер о копљу .“
„Сад добро, нека је тако, како велите.“ р ече Санчо ; „пођимо сада одавде и гледајмо
где ћемо преноћити, па дај боже да тамо не буде ни поњаве, ни поњавара, ни аветиња, ни
опчињених Ар апа; јер ако их буде, да их све носи вр аг без трага!“
„М оли се богу , синко,“ рече Дон Кихоте, „па води ти куда хоћеш, јер за овај пар
остављам теби да избер еш пр еноћиште. Него дедер амо р уку и опипај ми пр стом па види
добро, колико ми зуба и кутњака фали овде на десно у горњој вилици, јер ту осећам бол.“
Санчо ту р и пр сте и пошто пажљиво пропипа, р ече му:
„Колико сте кутњака иначе имали на овој страни?“
 117
 

„Четир и,“ одговори Дон Кихоте, „о сим најстр ажњег, а сви су били цели и сасвим
здрави.“
„Пазите, сењоре, добро, шта говор ите,“ пр имети Санчо.
„Рекох четир и, ако их није баш пет било,“ одговори Дон Кихоте; „јер свога века
нисам вадио зуба ни кутњака, из у ста, нити ми је који испао, нити ми се изео од тр у лежи
или р евмата.“
„Дакле на овој страни доле,“ р ече Санчо, „немате више него два ку тњака и по; а на
гор њој немате ни пол а нити ишта, јер је сва чиста к ао длан.“
„Куку мени несрећнику !“ р ече Дон Кихоте, чувши тужни извештај свога коњушара;
„Волији бих био да су ми одсекли једну р уку, само не ону која мачем влада; јер ваља да
знаш, Санчо, у ста без кутњих зуба то су што и млин без жр вња, и зуб један ваља већма
ценити него дијамант. Али свему томе изложени смо ми, који се држимо строгога реда
витешкога. Јаши, синко, па води, а ја ћу за тобом пу тем који будеш изабр ао.“
Санчо у чини тако и у пу ти се онамо, где се надаше наћи преноћиште, а да не сврће
са цар ска друма, којим ону да иђаше многи свет. Али идоше тек полагано, јер бол у
вилицама До н Кихота не допушташе ни да застану , ни да хитају ; зато нау ми Санчо да га
забавља и разоноди пр ичају ћи му што, па међу осталим што му говораше беше и то, што
ће се казати у идућој глави.
 118
 

ДЕВ ЕТНАЕСТ А ГЛАВ А

О мудром разговору Санча са њег овим господарем и о пустоловини са мртвацем, са
друг им знаменитим догађајима.

„М ени се чини, сењоре, да сви ови белаји, који су нас снашли ових дана, јамачно су
били казна за гр ех, који сте ви у чинили пр отив р еда вашег ветештва, јер нисте извр шили
заклетву своју , да нећете јести хлеба на трпежњаку , нити се шалити са краљицом, заједно
са свим о ним што у з то иде и што сте се в и заклели да ћ ете учинити, докле год не добијете
онај шл ем од С мандрљана, или како ли се зове о нај Арапин, јер се више не осећам добро.“
„Имаш пу но р азлога, Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „ал и да ти истину кажем, то сам био
смео с у ма, па и то можеш у зети као јамачно, да ти се догодило оно са поњавом за твоју
кр ивицу , што ме ниси за вр емена о помену о. Али ја ћу то да испр авим, јер у витешком реду
има л ека свачему .“
„Зар сам којом ср ећом и ја себе заветовао ?“ на то ће Санчо.
„Ништа зато, ако ниси завет полагао,“ одговори Дон Кихоте; „доста је да ја мислим,
да ти као саучесник ниси сасвим чист, па било сад тако или не било, неће бити згорега да
се постарамо за лек.“
„Кад је то тако,“ р ече Санчо, „а ви гледајте да не заборавите и то, као и заклетву .
М ожда ће аветиње иначе добити вољу да се опет са мном поигр ају, а можда и са вама, кад
вас виде тако у порна.“
У овом и др у гом разговору у хвати их мрак на по друма, а не нађоше где за ону ноћ
да се склоне; а што пр и томе никако није добро било, скапаваше од глади, јер изгу бивши
бисаге, изгубили су и сав ћ илер и пр одовољство. Да би им несрећа и већа била, деси им се
пустоловина, која је то заиста била без свака мајсторисања. Елем ноћ се спусти доста
мр ачна, али су они ипак ишл и даље, јер је Санчо мислио, кад је то цар ски др у м, да после
једне ил и др у ге миље свакако морају доћи до какве крчме. Иду ћи тако по мр ачној ноћи,
коњушар гладан, а господар са вољом на јело, у гледаше на исто м др у му , којим су ишли
где се пр ема њима пр имичу силна светил а, која се креташе. Санчо пр етр ну , кад их опази, а
боље не би ни Дон К ихоту . Један затеже у лар свом магар цу , а други узду своме коњу, па
застадоше, пажљиво гледају ћи, шта то мо же да буде. Видеше, да им се светил а све боље
пр имичу и у колико су ближа, да све већа долазе. Кад ово угледа Санчо, деста дрктати, као
лист на јасици, а До н Кихоту у спр ави се коса на глави, ал и се о н мало осмели и рече:
 119
 

„Санчо, сумње није, да ће ово да буде највећа и најопаснија пу столовина, у којој ће

требати да покажем сву своју храброст и силу.“
„Куку мени!“ одазва се Санчо, „ако ова пу столовина буде с аветињама, као што ми
се чини да је, одкуд ми р ебр а, да и то поднесем?“
„Биле ма какве авети,“ рече Дон Кихоте, „ја нећу допу стити да ти и једну длачицу
у вр еде; јер ако су оно пре могли с тобом да збијају шалу , што ја нисам могао да пређем
пр еко платна од двора, сад смо у отворену пољу , где могу на сав мах из махну ти мачем,“
„Али ако га опчине и затупе, као што би оно пр е,“ пр имети Санчо, „шта ће нам
помоћи, што смо у широку пољу?“
„Ипак,“ одговор и Дон Кихоте, „молим те, Санчо, да будеш храбар , а искуство ће ти
показати, да ли сам храбар ја.“
„Добро, бићу храбар , у име божије,“ одговор и Санчо.
Па обојица сташе на једну страну од пута и наново стадоше пажљиво мотр ити, шта
то могу бити она светила што иду , и мало за тим у гледаше многе људе у белим стихар има,
коју страхоту кад Санчо Панса о пази, клону сасвим духом и стаде цвокотати зубима, као
да га је у хватил а тролетњица, а стаде и жешћ е дрктати и цвокотати кад јасно разазнаше
шта је било. Наиме у гледаше до двадесет људи у стихарима, сви на коњима, са запаљеним
буктињама у ру ци, и иза њих долажаше тетриван цр нилом покривен, после кога идоше
другох шест коњаника у вијених у цр но до мазгиних копита, јер се добро познавало да нису
коњи, пошто им је ход био тих. Љу ди у стихар има идоше, мр мљају ћи међу собом гласом
тихим и тужним.
Ова необична појава у то доба и у таквој самоћи свакако је била довољна да у лије
страх у Санчово ср це, па и у срце његовога господара. Тако је и било код Дон Кихота, а
Санча о стави сва снага. Иначе би са његовим господар ем који сад у свом уображењу живо
себи представи, да је то нек а пустоловина из његових књига. Он по мисл и од тетривана да
су носила, на којима мора да је какав мртав или тешко р ањен витез, кога само он може да
освети, па не пр емишљају ћи се даље спусти своје копље, добро се намести у седлу и са
племенитом одважношћу и држањем намести се на ср ед друма, којим су стихарци морали
пр оћи, а кад их у гледа на бл изу , пр ивикну им:
„Стојте, витезови, ко сте да сте, и дајте ми р ачу на ко сте, отку да долазите, куда
идете, које тај што га носите на оним носил има; јер пр ема знамењима, или сте ви
 120
 

извршили, или су вама учинил и какву непр авду , па ваља и треба ја то знам, било сада да
вас казним за извршено зло, било да вас осветим за увр еду нанесену вам.“
„Нама је жу р но,“ одговор и један од оних у стихарима, „а крчна је далеко, те не
можемо стати, да толик и р ачу н дамо, какав иштете.“
Па ободе мазгу и пође даље.
Овај одговор вр ло у вр еди Дон Кихота, па у хвативши мазги узду , р ече:
„Стојте и будите мало учтиви, па ми дајте одвета на оно, што сам вас питао, ако
нећете са мном посла.“
М азга је била пл ашљива, а кад је он у хвати за у зду , она се тако по плаши, да скочи у
пр опнице и баци на земљу свога господара. Један мо мак, који иђаше пешице, кад виде
стихарца да паде, стаде грдити Дон Кихота, који је и о нако гњеван, не окл евајући окоми
копље на једног у цр нини и тешко р ањена обор и га на земљу , онда се окрену ка другима и
то, беше вредно гледати, скаквом их бр зином нападаше и обараше, да не беше иначе, но
Росинанту као да су пор асла крила у тај пар , тако је лако и по носито корачао.
Сви они у стихарима били су људи плашљиви и без ор у жија, и зато без му ке и у
часку оставише бој и стадоше бегати пр еко поља са запаљеним буктињама, да су
изгледали као крабуље, кад трче пр иликом ноћних забава. Исто тако и они у короти,
замумљени и закукуљени у њиховим мантијама и расама не могаше да се мичу , тако да их
се Дон Кихоте мог аше свију по вољи да наудар а и нагони их, да их против воље своје
у ступе, јер су сви мислили, да то није човек, него ђаво из пакла, који на њих наваљу је, да
му оставе мр тво тело, што су га носили у тетривану . Све то гледаше Санчо, дивећи се
смелости свога господар а, и говор аше у себи:
„Ваистину је овај мој го сподар онако храбар и јак као што каже.“
Беше на земљи једна буктиња пор ед оног пр вог, што га је мазга збацила, и спрам ње
могаше га видети Дон Кихоте, који му пр иђе, наслони му врх од бодила на л ице и позва га
да се пр еда, јер ће га иначе у бити. Онај са земље одговор и му :
„И су више сам предан, јер не могу да се макнем, пошто ми је сломњена једна нога.
М олим вас, ако сте кршћански в итез, да ме не у бијете, је ћ ете се огр ешити о светињу ,
пошто сам ја лиценцијат и пр имио сам пр во посвећење.“
„А који вас је вр аг довео овамо,“ запита Дон Кихоте, „кад сте духовно л ице?“
„Који сењоре?“ одговор и лежећиви; „довела ме моја зла срећа.“
 121
 

„Богме ће вас и гора снаћи,“ рече Дон Кихоте, „ако ми нећете одговорити на сва
моја питања.“
„Лако ћете бити задовољени,“ одговори лиценцијат; „и тако да знате, ако сам мало
час и казао, да сам л иценцијат, ја нисам то, но само бакалар и зовем се Алонсо Лопес,
р одом сам из Алковенда, долазим из вар оши Бајесе са др у гих дванаест свештеника, који су
у текли са буктињама, идемо у вар ош Сеговију , пр атећи једног а мр тваца, који је у оном
тертивану , а то је један витез, који је умр о у Бајеси, где си г а били погр ебли, а сада, како
р екох, носил и смо му кости у његову костур ницу , која је у Сегови, одакле је р одом.“
„А ко га је у био?“ запита Дон Кихоте.
„Бог посредством кужне вр у ћице, која га је била спопала,“ одговори бакалар .
„На тај начин,“ р ече Дон Кихоте, „наш господ о пр остио ме је посла, који бих имао,
светећи му смрт; али кад је умр о од таква у дар ца, ту само могу ћутати и слег нути
р аменима, као што бих у чинио, кад би и мене у дар ио. А хоћу да ваша часност знаде, да сам
ја витез од М анче, по имену Дон Кихоте, и моја је дужност и посао да идем по свету и да
исправљам кривде и загладим у вр еде.“
„Ја не знам, какво је то испр ављање кривде,“ на то ће бакалар , „кад сте ме од права
начинили крива, пр еломивши ми једну ногу, која се свога века неће више испр авити;
у вр еду , коју сте мени загладили, у томе је, да сте ме за у век оставил и вр едовна, па је грдна
несрећа била што сам наишао на вас, који тражите пустоловине.“
„Не бивају све ствари на исти начин,“ одговори Дон Кихоте; „зло је било,
господине бакаларе Алонсо Лопесу , што сте ишли, као што сте ишли ноћу, у оним
огр тачима, са запаљеним буктињама, мр мљају ци, у вијени у короту, да сте заиста
изгледали, као неко зло и с оног света, па тако нисам мог ао да не чиним своју дожност, и
у дарио сам на вас, а бих удар ио на вас, па да сам баш на чисто знао, да сте и саме сотоне из
пакла, као што сам у век и држао да сте то.“
„Кад је већ тако хтела моја су дбина,“ рече бакалар , „молим вас, го сподине ту мараћи
витеже, због кога никад више нећу тумарати, да ми помогнете да се изву чем испо д ове
мазге, која ми је притисла једну ногу између стр мени и седла.“
„М огао сам говорити и до сутра,“ р ече Дон Кихоте; „па што ми одавна нисте казали
за своју невољу ?“
 122
 

Одмах зовну Санча Пансу да дође; али овај није хитао са дол аском, јер се дао у
посао да опљачк а једну мазгу , коју су она добра господа водила добро натовар ену сваким
јестивом. Санчо начини као врећу од своје кабанице, поку пи и набије у њу све што је
могао, натовар и њом свога магарца, о нда одмах пр ихита на вику свога господар а и по може
господин бакалару да се опр ости терета од његове мазге, онда га попе на њу и предаде му
буктињу , а Дон Кихоте рече му, да пође за својим др у штвом од кога нека у његово име
иште о пр оштење за у вр еду , а није у његовој власти било да је не у чини. И Санчо му р ече:
„Ако би та господа случајно хтела знати, ко је тај ју нак, који их је тако намајсторио,
кажите им, да је то славни Дон Кихоте од Манче, који се др у гим имено м назива витез
Жалосног а Лица.“
С тиме у тече бакалар , а Дон Кихоте запита Санча, шта га је побудило, да га сад, а
никад дотле назва витезом Жалосног а Лица.
„Хоћу вам казати,“ одговор и Санчо; „дакле ја сам вас донекле гледао спр оћу оне
буктиње, коју носи онај несрећник, и ваистину ви тако рђаво изгледате, да таква л ица
ваљда никад нисам видео, а то ће бити или од у мора у свом боју , или што су вам избили
кутњаке и зу бе.“
„Није за то,“ на то ће Дон Кихоте, „ него онај му др ац, који ће имати да пише повест
о мојим делима, биће да је мислио, да ће бити добро да у змем какав надимак, као што су га
имали сви бивши витезови; један се звао од Огњена Мача, други од Инороза, овај од
Госпођица, онај од Тице Финака, други витез од Грифа, треци од Смрти, и по тим
именима и знамењима бил и су познати на свом земљином шару . И тако велим, да ће
помену ти мудрац бити теби дао на језик и у мисао, да ме сада назовеш витезом Жалосног а
Лица, како сам наумио да се зовем од сад, па у напредак; а да ми такво име и боље у јише,
хоћу кад буде била згода, да дадем исписати на мом штиту једну врло жалосно лице.“
„Немате р ашта, сењоре, да трошите вр еме и новац на пр ављење тога лица,“ рече
Санчо, „него само треба да покажете своје и да вам виде л ице, који вас гледају , па без
ичега др у гог и без друге какве слике или штита зваће вас од Жалосна Лица. И веру јте ми
да истину кажем, кад вам то велим, сењоре, (али то нека је р ечено у шали), да од глади и
што немате кутњака тако р ђаво изгледате, дакако већ р екох, сасвим можете да будете без
жалосне слик е.“
 123
 

Насмеја се Дон К ихоте Санчовој досетљ ивости, тек о пет нау ми да се тим именом
пр езива, а кад буде могао да испише свој штит, као што је био намислио, па му рече:
„Ја знам, Санчо, да ћу бити анатемисан, што сам ставио насил ну руку на свештену
54
ствар , пр ема оно м: Si qu is suadante diabo lo и тако даље пр емда и то знам, да нисам ставио
ру ку, него ово бодило; тим мање, што нисам мислио да вређам свештенике, или цр квене
ствари, јер ја цр кву пошту јем и обожавам, као католик и вер ан кршћанин, него аветиње и
страшила од онога света. А баш и да буде тако, ја држим у памети оно, како је било са
Сидом Рујом Дијасом, кад је пр ед његовом светости папом поломио стол ицу поклисар у
некаква краља, због чега папа га анатемише, ал и врли Родр иго од Вивара владао се онај
дан као најчаснији и најхрабр ији витез.“
Пошто ово чу , бакалар , како р екосмо, оде без сваке даље р ечи. Дон К ихоте хтеде да
види, да ли су кости или не оно тело као што је у тетривану било, али Санчо не даде му ,
р екавши:
„Сењоре, ви сте извр шили ову опасну пу столовину славније него ма коју другу ,
коју сам видео. Ако и савладани и р азвијани, ови људи могу есапити, да их је победио
само један човек, па оср амоћени и по стиђ ени тиме вратити се и потр ажити нас, па нас тако
добро почастити, да бисмо то памтили. М агарац је онако како треба, планина је близу , глад
велика, не остаје др у го, него да се пову чемо лепо овако ногу пр ед ногу , па како оно кажу ,
нека мр твац иде у гр об, а живи за погачу .“
Пак потер а свога магар ца напред и замол и свога господара, да иде за њим,а овај
виде, да С анчо има р азлог, не одговори му ништа, него пође за њим. Пошто мало идоше
између два брега, нађоше се у широкој и скровитој долини, где одјахаше, а Санчо олакша
свога магарца, па се посадише на зелену траву и доручковаше, ру чаше, и вечер аше све
уједанпут, зачињавајући глађу и задовољавајући своје стомаке не једно м ђаконијо м, коју
су носили на мазги господа свештеници покојникови (који р етко кад нису добро
збринути). Али их снађе др у га незгода, која се Санчу чињаше гор а од свију других, а то је
што нису имали вина да пију , па ни воде да оквасе у ста. Како су му чени били жеђу, а
видећи да ливада, на којој се налазише, беше покривена зеленом и ситном травом, рече
Санчо, што ћ е казати у глави која иде.
                                        
                                
 
54
Т о је канон латеранекога сабора римске цркве од г. 1139, који гласи: Si quis suadente Diabolo hujus sacrilegii
reatum incurrerit, quod in Clericum, vel Monachum violentas injecerit, anathematis vinculo subjaceat.
 124
 

ДВАДЕС ЕТА ГЛАВА

О ниг да невиђеној и нечувеној пустоловини, коју је са мање опасности извршио ма који
славни витез у свету, као што је извршио храбри Дон Кихоте од Манче.

„Сењоре, не може бити иначе, него да ова трава показу је, да ту на близу мор а бити
какав извор или поток, који јој даје потр ебну влагу; зато ће бити добро да пођемо мало
даље у напредак, па шта нађемо, где ћемо моћи загасити ову страшну жеђ, која нас мори и
зацело нам више муке задаје него гл ад.“
Добро се свиде тај савет Дон Кихоту, па он у зе Росинанта за у зду , а Санчо свог
магар ца за у лар , пошто је нањ био натовар ио остатке од вечер е, и почеше пипају ћи ићи
пр еко ливаде, јер мр ачна ноћ не даваше им ништа да виде. Не пођоше ни двеста корака, а
до ушију им допре јак шум од воде, као да пада са каквих вел иких и в исоких стена. Овај их
шум веома обр адова, па застадоше да чу ју , са које стране долази; али уједанпут зачуше
други шум, са кога им р адост због воде у воду паде, нар очито С анчу , који је од нар ави био
плашљив и р авноду шан. Наиме чу ше неко ударање одмерено са неком звеком од гвожђа и
вер ига, што у з помамни шум од воде улило би страх у свако друго ср це, које не би било
Дон Кихотово. Ноћ беше мр ачна, к ако р екосмо, а они се нађоше испод неких високих
дрва, којима л ишће покретано благ им поветар цем шумораше страшљиво и тихо, тако да
самоћа, оно место, по мр чина, шум од воде са шу морењем лишћа, све то задаваше страх и
у жас, а још више кад видеше, да нити лу па престаје, нити ветар утишава се, нити се буди
зора, додавши уз све то да нису знали место на коме су. Али Дон Кихоте са својим
неу стр ашним срцем скочи на Росинанта, па шчепа свој штит и обори копље и р ече:
„Санчо, брате, треба да знаш, да сам ја по небеској милости р ођен у овом нашем
железно м веку , да у скр снем век од злата, или златни век, као што га зову . Ја сам о нај, за
кога су задржане опасности, велика дела, храбри подвизи; ја сам онај, и о пет вел им, који ће
да пр обу ди оне од Округле Тр пезе, дванаест банова од Франције, оних девет од Сл аве, и
онај, који ће у заборав да баци Платире, Табланте, Оливанте и Тиранте, Фебе и Белијанисе
са свом повор ком славних ту мараћих витезова из пр ошлих времена, творећи у овом у коме
се налаз им таква велика, необична и витешк а дела, да ће спрам њих да потамне и
најсветлија њихова. Ти добро видиш, вер ни и поштени коњушару, ову мрачну ноћ, њену
чу десну мучаљивост, потму ли и нејасни шумор ових дрва, страшљиви шум оне воде коју
 125
 

тражимо, да се чини, као да се стропоштава и су р вава са високих М есечевих планина, па

ону непр екидну лупу ,, која нам дере и му чи ушеса; све ће ствари у једно и свака з а се
подобне су да у лију страх, трепет и у жас у прси и самога Марта, а камо ли о нога, који није
вичан таквим збитијама и пустоловинама. Али све то, што ти опису јем, само ми буди и
дражи храброст, са које ми срце у грудима игр а од жеље да се пу сти у ту пу столовину, ма
се она како му чна пок азивала. Зато пр итегни мало колане Росинанту , па остај збогом и
чекај ме овде три дана, више не, и ако се за то вр еме не вр атим, пођи натраг у наше село, а
оданде у чини ми љубав и добро дело и отиди у Тобозо, где ћеш казати несравњеној
сењори мојој Дулсинеји, да је њен р об витез погину о творећи подвиге, који би га
достојним учинили да се њеним назове.“
Када Санчо чу такве р ечи од свога господар а, стаде плакати са највећим чу ством и
говор ити:
„Сењоре, ја не знам, зашто хоћете да се у пу штате у ову тако стр ашљиву
пустоловину . Сад је ноћ, овде нас нико не в иди, сасвим л епо можемо окренути натр аг и
у клонити се од опасности, па макар не пили воде и три дана. Па кад нас нико не види, неће
нам нико казати, да смо кукавице; тим пр е, што сам много пу та чуо, како пр едику је парок
из нашег а сел а, кога ви вр ло добро знате, да ко тражи опасност, тај пр опада у њој. Дакле
није добро кушати Бога и у пу штати се у такво гр ешно дело, из кога би се могло утећи само
чу дом каквим. И доста је што је небо у чинило за вас, кад вам није дало да доспете у
поњаву , као што сам ја доспео, и кад вам је дало да као победил ац, здрав и читав изиђете
између толиких непр ијатеља, који су пратили мр тваца; па кад све то не дира и не у мекшава
ваше тврдо срце, а оно нека га дирне помисао и вер а, да чим ви будете пошли одавде, ја ћу
од стр аха да моју душу предам ономе ко је буде хтео. Ја сам пошао из мога завичаја и
оставио сам децу и жену, да бих вама служио, мисл ећи да ћу бити нешто боље, а не гор е;
али од гр амзивости хоће да се пар а врећа, а мени је подерала све мо је надање, јер таман
кад сам као у воску држао да ћу добити оно цр но и пр оклето острово, које сте ми обећали
толико пу та, ето видим, да места њег а хоћете да ме оставите на месту , које је сасвим мимо
свет. Тако вам јединога бог а, сењоре, немо ј да ми чините толику непр авду . Али ако баш
никако нећете да се оставите тога посла, а ви га одгодите барем до сутра, јер колико ми
 126
 

показу је знање што сам га по црпао као пастир , до зоре неће бити више него три часа, јер
55
отвор на р огу стоји изнад главе и пр ави пола ноћи у пр авцу са левом ру ком.“
„Ама, С анчо“, примети Дон Кихоте, „како можеш да видиш тај пр авац и где је
отвор и потиљак, како велиш, кад је ноћ тако мрачна, да на небу нема ниједна звезда?“
„Тако је“, одговори Санчо, „али у страха су велике очи и види и ствари под земљом,
а камо ли оне на небу ; у з то лако се може знати, а до дана није в ише далеко.“
„Било сад како било“, на то ће До н К ихоте, „ал и за мене неће се казати ни сад нити
игда, да су ме сузе и молбе скренула са пу та, којим сам требао ићи као витез. Зато те
молим, Санчо, да ћу тиш, јер Бог, који ми је дао ср ца да се у пустим сада у ову досад
невиђену и страховиту пу столовину , постараће се и за мој спас и за утешење твоје
жалости. Што ћеш да чиниш, притегни добро потпруге Росинанту, па остани ту, а ја ћу се
брзо вр атити жив или мртав.“
Кад дакле виде Санчо тврду одлу ку свога господара, те како му мало по мажу
његове сузе, савети и молбе, нау ми да у потреби лу кавштину , како ће, ако могбу де, да га
пр имор а на чекање до дана; зато кад је коњу пр итезао потпр у ге, полако и нео сетно веже
магар ећим уларем обе ноге Росинанту , тако да кад Дон Кихоте хоћаше да пол ази, не
могаше то, јер коњ могаше само да пр ави скокове. Када Санчо Панса виде добри у спех
своје лу кавштине, р ече:
„Ето, сењоре, и небо се умекшало на моје молбе и сузе, па је нар едило да Росинанте
не може да се макне; а кад бисте ви хтели да се у зјогу ните и да га цак ате и гоните, то би
било пр косити су дбини и штоно р еч песницо м ударати по шилу .“
Дон К ихоте очајаваше због тога и што јаче маму заше коња, тим мање могаше да га
крене, па не домишљајући се путу , напосле се склони да се смири и да чека, или да сване
или да се Росинанте макне, зацело мислећи, да је томе други какав у зрок, а не Санчова
лу кавштина, те му р ече:
„Кад је тако, С анчо, да Росинанте не може да се макне, ја ћу пр ичекати, докле ми се
зора не осмехне, ако бих и пл акао, што са дола ком оклева.“

                                        
                                
 
55
Шпањол ски пастири зову мал и плуг на небу лов ачким рого м. Ово сазв едије састоји се из поларне звезде,
која је непомич на, и седам других звезда, које се око ње окрећу. Да би знали, које је доба, пастир и замишљају
крст или човека распета. На сред ини крста полар на је звезда, и по месту звезде, која је на отвору рога, спроћу
четири главна крака у крсту, одређују часове ноћне. У августу, кад се горња пу столовина десил а, правац
поноћни ид е на леви крак крста, тако да Санчов рачун није погрешан.
 127
 

„Што ћете да плачете“, на то ће С анчо, „та ја ћу вас разговар ати, причаћу вам приче
од сад па до дана, ван ако нећете да одјашите и да мало лег нете да спавате на зел еној
тр авици по обичају скитница витезова, како бисте били одмор ни, кад буде свануло и
дошао час да се у пу стите у ту страховиту пустоловину , коју очекујете.“
„Коме л и то кажеш да одјаше и да спава?“ осекну се на њ Дон Кихоте; „зар сам ја
можда од оних витезова, који почивају у опасностима? Спавај ти, који си се р одио да
спаваш, или чини што ти воља, а ја ћу да чиним што ми се најбоље подудара са мојом
чашћу .“
„Немојте да се срдите, сењоре,“ одговор и Санчо; „нисам ја то за то казао.“
Па му пр иђе и метну му једну ру ку на у нкаш, а другу остр аг на седло, тако да је
леву бутину свога господара обу хватио, нити се смеде од њега и за један пр ст одмак нути,
тако се бојаше оне лу пе, која се без пр естанка одмер ено чу јаше. Дон Кихоте му рече, да му
пр ича штогод, те га р азговар а, као што му је био обећао. Санчо му одговор и, да би тако
чинио, само кад би г а се оставио страх од о нога што чује.
„Ипак,“ додаде, „ја ћу се потру дити да вам пр ичам једну пр ичу, и ако је будем
могао испричати и не збуни ме штогод, то вам је најлепша пр иповест што је има, па сада
слушајте, јер ћу одмах почети: Елем беше једном што беше, свако добро што ће да буде,
56
нека буде за све, а зло оном ко га тражи ; узмите само на ум, сењоре, да се у старо време
нису пр иповетке тако почињале као сада, него је ту била у зр ечица Римљанина Катона
Цинцар ина, који вели: а зло ономе, који г а буде тражио, што овде таман пр истаје, као
бурма на пр ст, те да миру јете и да не тражите нигде зло, него да окренемо др у гим пу тем,
јер нас нико не го ни да и даље идемо овим, на коме на нас наилазе толике страхоте.“
„Казуј ти твоју причу , Санчо,“ рече Дон К ихоте, „а мени остави бригу за пу т, којим
ћемо у дар ити.“
„Елем р екох,“ настави С анчо, „био у једно м селу у Естремадури један пастир козар ,
хоћу р ећи који је чувао козе, па тај пастир ил и козар, како се већ пр ича, звао се Лопе Руис,
па тај Лопе Ру ис загледао се у једну пастир ку која се звала Тор алва, па та пастирка, која се
звала Тор алва била је ћ ерка једног богатог говедар а, па тај богати говедар...“

                                        
                                
 
56
Каткад би се шпањол ске народне приповетке почињал е овако: Сваком свако добро, а зло на попову
бишофтерку.
 128
 

„М еђер , Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „ако будеш тако пр ичао твоју пр ичу , да два
пу та понављаш оно што си казао, нећеш бити готов ни за два дана. Говори како се говор и
и причај као паметан човек, иначе боље да ћу тиш.“
„Онако како ја причам,“ одговор и Санчо, „причају се у мом селу све пр иповетке, и
ја не з нам др у гојачије, нити је л епо да ме ви сад го ните, да нешто ново заводим.“
„А ти пр ичај, како знаш,“ р ече Дон Кихоте; „кад ми је већ таква судбина, да те
морам слушати, а ти говор и даље.“
„Елем, господине мо ј драги,“ настави Санчо; „к ако већ р екох, тај пастир загледао се
у пастир ку Торалву , а то вам је била претила цу р а, гор опадна и у неколико му шкобана, јер
је имала мал е нау снице, тако ми је, као да је сада гледам.“
„Зар си је ти знао ?“ запита Дон Кихоте.
„Нисам је ја знао,“ одговор и Санчо, „ал и онај, који ми је каз ивао ову причу , казао
ми је, да је све тако било и да је све истина, да ја кад то др у гоме пр ичам, могу слободно
казати и заклети се, да сам је баш мо јим очима видео. Ел ем дан по дан, па ђаво, који никад
не спава и у све се брка, удеси да се пастирева љубав пр ема пастирци окрене у мржњу и у
злобу , а како зли језици веле, то је било због тога, што му је она давала више пута повода,
да буде зле воље на њу , јер је прекардашивала гр анице и чинила што је неваљало било, и
од тога доба пастир је тако огади, да нау ми да је више не гледа и да оде из онога краја
куда, где је очи његове никада неће видети. Када виде Тор алва, да Лопе за њу више не
мар и, одмах г а већма заволи, но што га је игда била волила.“
„То је таква женска нар ав,“ пр имети Дон Кихоте, „да не маре за онога, који их воли,
и да воле оног а, који се гади од њих. Тер ај даље, Санчо.“
„Даклем,“ настави Санчо, „пастир ће да извр ши своју намеру , па иску пи своје козе
и у пу ти се естр емаду р ским пољем да пр еђе у пор ту галску краљевину . Тор алва то дознаде,
па ајд' за њим и иђаше за њим пешке и боса назорце са пал ицо м у ру ци и са торбом о
вр ату , у којој је имала, како веле, један комад од огл едала и комад о д чешља и још не знам
какво стакоце белил а за лице. Али сад носила што носила, ја сад нећу овде питати, је ли
баш тако било, само кажем, како се пр ича, да пастир дође са својим стадом на реку
Гуадијану , која је у тај пар била нар асла и скор о рећи излила се, а од стр ане, од које је
долазио, не беше ни чу на ни оранице, нити ко би превезао на другу страну њега и његово
стадо, због чега се он много даде у бригу , јер је већ видео Тор алву вр ло близу себе и знао
 129
 

је, да ћ е му она много досађивати својим молбама и су зама. Али се о н толико на све стране
осврташе, докле угледа једног рибар а, који је има у за се тако мален чу нић, да је у њ могао
стати само један човек и једна коза. И пак га он зовне и погоди се с њим да превезе њега и
његових триста коза. Уђе дакл е рибар у чун и превезе једну козу , врати се и превезе другу ,
опет се вр не и о пет вр ати и превезе другу . Сад ми држ'те р ачу н од коза што их је р ибар
превео, јер ако се једна пр омаши, биће пр иповетци крај, нити ће се моћи од ње пр ичати и
једна р еч. Дакле ја настављам и кажем, да је место за искр цавање на другој обали било
пу но блата и клизаво, те је р ибар много дангу био при долажењу и одлажењу . Ипак се он
опет враћаше по др у гу козу , и опет по једну .“
„Ајде р еци да их је све превезао,“ рече Дон К ихоте, „немој вазда дол азити и
одлазити на тај начин, јер са превожењем нећ еш бити готов за годину дана.“
„Колико их је превежено досада?“ запита Санчо.
„А ђаво ће их знати,“ одговор и Дон Кихоте.
„М а ја сам вам казао, да добро хватате р ачу н; ето сад је пр иповетци крај, нити могу
даље да пр ичам.“
„Како је опет то?“ на то ће Дон Кихоте; „зар је у приповетци тако важно да се зна,
колико је коза прешло на ону страну , да не можеш даље да пр ичаш, ако се и са једном
погреши?“
„Не могу , сењор е, ни на који начин,“ одговор и Санчо; „јер кад сам ја вас запитао, да
ми кажете, кол ико је коза пр ешло, а ви сте ми одговор или, да не знате, у тај исти мах ја сам
све заборавио, што сам имао јо ш да кажем, а бога ми то је било вр ло лепо и добро.“
„На тај начин,“ р ече Дон Кихоте, „пр иповетке нема више.“
„Тако је, нема више, као ни мо је мајке,“ одговор и Санчо.
„Право да ти кажем,“ на то ће Дон Кихоте, „ти си сад пр ичао неку посве нову
пр ичу , пр иповетку или пр иповест, какву још нико у свету није могао да замисли, и так ав
начин пр ичања и завр шивања још се није ник ад мог ао видети, нити ћ е се игда видети,
пр емда се од твоје памети нисам бољем ни надао. Али се не чу дим, јер мо жда ова лупа,
која не пр естаје, збу нила ти је памет.“
„Све то може да буде,“ одговор и Санчо, „тек ја знам, да што се тиче моје
пр иповетке, немам више ништа да кажем, јер она се одмах тамо сврши, где почиње
погрешка у р ачу ну за превезене козе.“
 130
 

„Нека се у име божје свршује где хоће,“ р ече Дон Кихоте, „а ми да видимо, да ли
може Росинанте да се миче.“
Опет га цакну и опет коњ поче скакати и стаде; тако беше добро спутан.
У тај пар , било због ју тар ње хладовине, која у зимаше маха, или што је Санчо био
вечер ао што растварајуће, или што је сасвим пр ир одним начином дошло (и ово као да ће
бити глав но), њему дође воља и жеља да нешто сврши, што други није могао у чинити
место њега; али му у срце беше у шао толики страх, да не смеде да се одмак не од свога
господара ни за један нокат. М еђутим није ник ако могао мисл ити да не свр ши оно што је
хтео и тако што ће мир а р ади, него у клони десну руку , која му је била остр аг на седлу, па
њом полако и без каква шума одр еши лаку петљу , којом су му се чакшир е држале без
какве друге помоћи, те кад их пусти, оне одмах спадоше доле и остадоше му на ногама као
пу то. За тим издиг не кошуљу, како је боље мог ао, и пу сти у зрак две полу тине од
стр ажњице, која није била најмања. Пошто тако у чини, а то је мислио да је главно, па да се
опр ости ове страшне ну жде и невоље, ево му др у ге још веће, а то је што му се учини да се
неће моћи олакшати а да не у чини нека стропота и шума, те дај стискај зубе и у влачи
р амена и не диши, већ како је могао ; ал и код све ове опр езности беше тако несрећан, да
овамо онамо па учини нешто шума, који се посве разликовао од онога, који му је задао
толики страх. Чу то Дон Кихоте и запита:
„Санчо, какав је то шум?“
„Не знам, сењор е,“ одговор и овај; „биће што ново, јер пустоловине и белаји никад
не почињу р ади ситнице.“
По други пу т окуша ср ећу и тако му добро испаде за ру ком, да без већа шума и
гр аје него пр ви пу т курталиса се тер ета, који г а беше толико тиштао. Али како је Дон
Кихоте имао и но с исто тако осетљив, као и слу х, а како С анчо беше тако близу и у з њега,
да је пар а тако р ећи пр авце њему у вис ишла, то не мог аше да се избегне, а да нешто од ње
не допре и до његових ноздр ва. Чим то тако би, а он пр итече у помоћ ноздр вама и затвори
их двама прстима, па у нкају ћи рече:
„Ја бих р екао, Санчо, да си у велику страху .“
„Јесам,“ одговор и Санчо; „али откуда вам се то сада већ ма чии но иначе?“
„Јер сада,“ одговор и Дон Кихоте, „већма но иначе мир ишеш, и то не амбером.“
 131
 

„Лако може бити,“ на то ће Санчо ; „али томе нисам крив ја, него ви, што ме ву чете
у ово доба и по овим пу стим местима.“
„Одмакнидер се, брајко, на три ил и четир и корака даље,“ рече Дон Кихоте (све то
не скидају ћи пр стију с носа), „па одсада мало више води р ачу на о томе, ко си и шта си
дужан пр ема мени, јер моје велико снисхођење спрам тебе причинило је ово
малоуважење.“
„Ево да се опкладимо,“ на то ће С анчо, „да ви мисл ите, да сам ја нешто у чинио, што
нисам требао.“
„Још би горе било у то дирати, брат Санчо,“ одговори Дон Кихоте.
У таквом и др у гом сличном р азговору пр оведоше ноћ господар и слу га, а кад Санчо
виде, да се зора све боље пр имиче, са св им вешто одр еши Росинанта и стегне своје
чакшир е. Кад се Росинанте виде слободан, ако сам по себи и није био нимало жустар , ипак
као да се осетио, те стаде копати пр едњим ногама, јер нека ми не замери, он није умео
скакати у пр опнице. Кад дакле виде До н Кихоте, да се већ и Росинанте миче, у зе то као
добро знамење, па му се у чини, да је ора да се у пу сти у ону страшљиву пу столовину . У то
дође и зора и пр едмети се могоше р аспознавати, те Дон Кихоте виде, да се нал азе под
неким висок им дрвима, кестенима, који су бацали врло гу ст сен; исто тако чу јаше, да лупа
не престаје, али не виђаше, отку да је могла долазити. Зато не оклевајући даље, ободе
Росинанта, па наново опростивши се са Санчом, заповеди му , да га ту чека најду же за три
дана, к ао што му је већ био казао једном, а ако се посл е три дана не вр ати, нека знаде, да је
бог тако хтео да му се у тој опасној пустоловини заврше његови дани. Наново га сети на
поруку и поклисар ство, које треба да изврши од његове стране код његове сењоре
Ду лсинеје; а што се тиче пл ате за његову службу , за то нека се не бр ине, јер пре него што
је пошао из села, начинио је тестаменту, у којој ће се наћи наредба да му се изда сва плата
за оно вр еме, које га буде служио; али ако га бог изнесе здрава и читава из ове опасности,
може се што сигу рније надати обећаном остр ову .
Када Санчо наново чу жалостивне р ечи свога доброга господар а, у дар и наново у
плач и нау ми да га не о ставља до последњега часа и краја у овом послу . По овим сузама и
тако часној одлуци Санча Пансе изводи писац ове повести, да је мор ао бити од добра рода
 132
 
57
и у најмању руку кр шћанин од старине. Ово његово чуство у неколико дирну његовога
господара, ал и не толико, да би показао к акву слабост, него напротив кријући то што је
боље могао, у пу ти се на ону страну , од које му се чињаше да долази о нај шум од воде и
она лу па.
Санчо га пр атијаше пешице, држећи по свом обичају за у лар свога магарца,
ваздашњега др у га у његовој доброј и злој срећи. Пошто подобро идоше испод о них
кестенова и гу стих дрва, излегоше на једну ливадицу испод нек аква висока стења, са кога
падаше силовит слап воде. Доле код стења беху некол ике јадне куће, које више изгледаше
на неке р азвалине, него ли на куће, и ту опазише, да из њих дол ази онај шум и лу па, која
никако не престајаше. Росинанте се у знемир и од шума воде и од лупе, али га Дон Кихоте
у мир и, па се полако стаде пр иближавати о ним кућама, од свега срца пр епор учу ју ћи се
својој сењори и молећи је, да му буде наклоњена у овом страшном дану и предузећу, а
у спут се препоручиваше и богу , да га не заборави. Санчо не одступаше од њега, па у
колико могаше о тегну врат и вребаше између Росинантових ног а да види, шта л и је то, што
му је у ливало толику страву . Пођоше још сто тину корака, кад свр ну вши за један р огаљ,
откри им се и показа у зрок, нити могаше др у ги бити оно м гр омовито м и за њих страшном
шуму , који их је целу драгу ноћ држао у толику стр аху у трепету , а то беху (ако ти, о
читаоче, неће бити досадно и непријатно) шест ступа једне ваљарице, које својом
наизменично м лу пом пр ичињаваше онај лом.
Када Дон Кихоте виде то, занеме и сав се у кочи. Погледа га Санчо и в иде га, како је
оборио главу на прси и да сав изгледа постиђен. И Дон Кихоте погледа у Санча и виде га,
где му се обр ази напели, а у ста му пу на смеха са јасним знацима, да хоће да пр сну са њим,
па на поглед у Санча не поможе му ни сва меланкол ија да се не осмехне. А кад Санчо виде,
да му се господар почео, пр сну у смех тако да мор аде песницама подбочити се, да не пукне
од смеха. Четир и пу та одахну и толико пу та опет у дар и у смех исто онак силовито, као и у
пр ви мах, због чега би Дон К ихоте да до ђавола иде, а су више кад г а чу да говори као
исмевају ћи га:

                                        
                                
 
57
У Шпањол ској се зову они кршћанима од стар ине, који међу својим прадедовима немају покрштених
Жидова или Мавара.
 133
 

„Треба да знаш, о Санчо брате, да сам ја по небеској мило сти р ођен у овом нашем
железно м веку , да ускрснем у њему златни век. Ја сам о нај, за кога су задржане опасности,
велика дела, храбри подвизи.“
И ту понови све, ил и већину р ечи, које је Дон Кихоте говор ио, кад су пр ви пу т чули
страшну лупњаву. Кад дакле виде Дон К ихоте, да га је С анчо у зео у потпрд, тако се расрди
и р азјар и, да из махну бодилом и у два маха тако г а удар и, да кад би га био лу пио по глави,
а не по р амену , не би му мор ао плаћати плату , ван ако не његовим наследњицима. Кад
Санчо виде, да му се шала плаћа тако злом збиљом, попл аши се, да ће му господар и даље
у томе поћи, па му сасвим по низно р ече:
„Умир ите се, јер за бога само се шалим.“
„Ако се ти шал иш, не шалим се ја,“ одговор и Дон Кихоте. „Дела, весели мој
сењоре, зар ти мислиш, к ао што је ово била лу пњава од ваљар ице, да је то била каква
опаснија пустоловина, да ја нисам показ ао ону хр аброст, која би требала да је преду змем и
довршим? Зар ја, ако сам витез, да сам којом срећом дужан да разазнајем звуке и да знам,
који су од ступа,а који нису ? Су више, што их можда, а тако у пр аво и јесте, свога века
никад нисам видео, као што си их видео ти, један пр остачк и ниткове, који си се међу њима
р одио и одрастао. Иначе у чини, да се ових шест ступа преокрену у шест џинова, па их
пу сти на ме једног по једнога, или све у једанпу т, па ако их све не поваљам, да издигну
своје пете, онда ми се потпр ду ј колико хоћеш.“
„Немојте више, сењоре,“ одговор и Санчо, „јер и сам пр изнајем, да сам у смејању у
неколико претерао. Али кажите ми сад, кад смо се по мирили, да ли вас је бог извео из
досадашњ их пустоловина тако здрава и читава, као из ове? И зар није било да се човек
смеје и за пр иповест онај велики страх који издр жасмо ? Бар ја сам г а имао, а што се вас
тиче, то већ знам, да не познајете и не знате шта је страх и трепет.“
„Не велим ја,“ одговор и Дон Кихоте, „да о но није за смех, што нам се десило ; али
није за приповест, јер нису сви људи тако р азбор ити, да свакој ствари даду своје место.“
„Бар ви,“ на то ће Санчо, „знадосте бодило метнути на своје место, хотећи ме по
глави, а мазну вши ме по плећ има, богу хвала и мојо ј хитр ини, да сам могао да се у клоним;
али сад што му драго, и то ће пр оћи, а ја сам чу о да веле: онај те воли који те нагони на
плач, тим пр е, што велика го спода, кад испсу ју свога слугу , а они му тада одмах даду једне
 134
 

чар апе, пр емда не знам, шта му хоће да поклоне, пошто му даду батине, већ ако неће
скитнице витезови, по сле батина да дају остр ова или краљевине на копну .“
„Оно би се могло тако окр ену ти,“ р ече Дон Кихоте, „да се све обистини што кажеш;
а сад пр ости што је било, па буди од сада паметан и знај, да пр ви покр ети нису у човечијој
власти. И још да си опо мену т сада за будуће у једној ствари: да се у здр жаваш и да ниси у
говору са мном необу здан, јер што сам год читао књига о витезовима, а таквих је безброј,
никад нисам нашао, да је какав коњушар тако говор ио са својим господарем, као ти са
својим, и заиста мисл им, да је то велика мана твоја и моја: твоја, у колико ме мало
пошту јеш, моја, у колико не иштем већ е по штовање; јер Гандал ин, коњушар Амадиса од
Галије, био је кнез од остр ова на копну, па се чита за њега, да је у век са својим господарем
говор ио са капом у ру ци, са погну том главом и повијеним тело по ту р ском обичају . Шта
ли пак да кажемо за Газабал а, коњушара Дон Галаора, који је био таква ћу талица, да му се
име само једанпу т помиње у целој оној колико велико ј, толико истинитој повести, да би се
тиме означило преиму ћство његове чувене мучаљивости? Из свега овога што сам казао
треба, Санчо, да имаш нау к, да ваља правити разлику између господара и слуге, господина
и служитеља и између витезова и коњушара: дакле у бу дуће нека буде пр ема нама више
поштовања, нити да буде с нама потпрдивања, јер било ма на који начин да се расрдим на
58
тебе, у век ће зло бити по крчаг. Награде и милоште, које сам ти обећао, доћи ће у своје
вр еме, а не дођу ли, барем плата неће ти пр опасти, као што сам ти већ к азао.“
„Тако је, како кажете,“ р ече Санчо; „али бих хтео да знам (ако случајно не би дошло
доба за мило сти, него би мор ало спасти на плату ), колико је у оно вр еме добијао коњушар
скитнице витеза и да ли су погађали на месец ил и на дан, као о но надничар и зидар ски?“
„Ја мисл им,“ одговор и Дон Кихоте, „да такви коњушари никад нису били за плату ,
него за нагр аду ; а ако сам те ја спо мену о у тестаменти з апечаћеној, коју сам о ставио код
куће, то је било з а свак и случај, јер ја не знам, како ће бити са витештвом у ово наше тако
чемер но време, па нисам хтео, да ми се на о ном свету му чи душа због ситнице; јер то хоћу
да знаш, Санчо, да у свету нема опаснија посла од пустоловина витезовања.“
„То је истина,“ рече Санчо, „јер сама лу пњава од ступа у ваљарици могла је да
задрма и забр ине ср ца таква храбра скитнице пу столова, као што сте ви; али са тим можете

                                        
                                
 
58
Овде се наговешћује шпањолск а пословица: Т а пао камен на крчаг, та пао крчаг на камен, увек зло по
крчаг.
 135
 

бити без бриге, да од сада у будуће нећу отварати у ста да правим шалу са оним, што се вас
тиче, но да вас поштивам, као мога господар а и р ођенога госпо дар а.“
„На тај начин,“ потвр ди Дон Кихоте, „живећеш на лицу земље, јер после р одитеља
ваља господара поштовати, као и њих.“
 136
 

ДВАДЕС ЕТ ПРВА ГЛАВ А

59
Која г овори о узвишеном збитију и бог атом задобивању Mамбринова шлема са друг им
стварима, што су се десиле са нашим непобеђеним витезом.

У то поче киша прскати и Санчо хтеде да у ђе у ваљар ицу ; али се Дон Кихоте због
пр ошле шале тако гну шао од ње, да никако није хтео да у лази, те окрене пу тем на десно и
тако се у путе пр авцем противним о номе којим су били ју че ишли. М ало за тим угледа Дон
Кихоте човека на коњу , који имаше нешто на глави, што се блистало, као да је од злата.
Чим га опази, окр ете се Санчу и р ече му :
„Ја мислим, Санчо, да нема пословице, која не би истину казала, јер су сва она
изр ечења поцр пана из сама искуства, матере свега знања, нар очито пак оно које вели: где
се једна врата затворе, друга се отвор е. Ово за то велим, ако нам је срећа ноћ ас затворила
вр ата од онога, што смо тражили, и обману ла нас са ваљар ицом, сад нам широм отвар а
друга вр ата за другу бољу и р азговетнију пустоловину , у коју кад се не бих у пу стио, сам
бих био крив, нити бих се могао извињавати да нисам добро био извештен, као код
ваљар ице и код мрачне ноћи! Ја то зато вел им, што ако се не вар ам, ево према нама човека,
који има на глави М амбринов шлем, за којим сам се заклео, као што з наш.“
„Отвор ите ви добро очи, шта говор ите, и још боље шта чини,“ пр имети Санчо, „ако
нећете да опет буду какве ваљарице те да нас не поваљају и не смрве у ступу .“
„М а ти ниси пр и себи!“ викну Дон Кихоте; „каква посл а има шлем са ваљар ицом?“
„Ја не знам,“ одговор и Санчо, „али бога ми, кад бих могао онако говор ити као
иначе, можда бих знао казати р азлоге, да бисте видели, како се варате у оном што
говор ите.“
„Како могу да се вар ам у оном што говор им, ти издајничка кукавицо?“ викну Дон
Кихоте. „Кажи ми, зар не видиш онога витеза, што пр ема нама долази на зеленку и на
глави има златан шлем?“
„Што ја видим и могу да разберем,“ одговор и Санчо, „то је само човек на сиву
магар цу , као мој што је, и на глави има нешто што се бл иста.“

                                        
                                
 
59
Мамбрино је био арапски цар и имао је очаран шлем, који ко је имао, није могао добити рану.
 137
 

„Е то ти је мамбир нов шлем,“ р ече Дон Кихоте. „Уклонидер се мало и остави ме

сама са њим, па ћеш видети, како ћу и без једне р ечи, да не бих дангу био, свршити ову
пустоловину у задобити шлем, који сам толико желео.“
„Ајде побрину ћу се да се у клоним,“ на то ће Санчо „али дај боже, и опет велим, да
буде цвеће, а не батине.“
„Већ сам ти казао, да ми више не помињеш то ни у мисли,“ викну Дон Кихоте, „јер
тако ми... нећу више да говор им, ал и ћу ти душу избатинати.“
Санчо у ћута, бојећи се да му господар не извр ши завет, који му тако жестоко
испаде.
А ево шта је било са шл емом и са коњем и са коњаником, кога је видео Дон К ихоте.
У оном крају била су два села, једно тако мало, да није имало ни дућана, ни бербер ина, а
друго до њега имало је, и тако берберина из онога, већег а служио је и мање село, у коме се
нађе један болесник, коме је требало пу стити крв, а једнога је ваљало бријати. Због тога
ишао је берберин и понео је тањир од туча, а ту се деси, да га к иша у хвати у пу ту, па да му
не би оштетио шешир , који ће бити био нов, метне тањир на главу , те како је овај био
светао, бл истао се на по миље. Јахао је на сиву магар цу , као што је р екао Санчо, и то је
дало Дон Кихоту повода, да му се у чинио коњ жер ав и витез са златним шлемом, јер све
што би видео, он би сасвим лако пр илагођавао својем скренутом витезовању и заврнутим
мислима. Када в иде, да му се несрећни јахач пр иближио, не у пуштају ћи се у разговор с
њиме, у највећем Росинантовом трку навали нањ с окомљеним бодилом, намеравају ћи да
га прободе скроз и скроз; а кад дође до њега, не задржавајући се у трку , викне му:
„Брани се, један никоговићу , или ми од своје воље предај о но, што је мо је по сваком
р азлогу .“
Видећи бербер ин, како нањ долази ова сабласт, кад на њу ни мислио није, нити је
од ње био страховао, не имаде др у га начина да се спасе од копља, него да сам падне на
земљу са магар ца, па чим се дотакну земље, скочи лаган као јел ен и стаде трчати пр еко
поља, да га ни ветар не би стигао. Тањир остави на земљи, којим се Дон Кихоте задовољи,
р екавши, да је поганик мудро посту пио и да је подражавао дабр у, који кад види да су га
ловци опколил и, а о н зубима оно пр егр изе и откине, што по пр иродном наго ну зна, да је
у зр ок његовом гоњењу . Заповеди Санчу да подигне шлем, који га узе у руке и р ече:
„Богме је ово леп тањир и вр еди талир као мараведи.“
 138
 

Кад га даде своме господару , овај га одмах метну на главу , окрећући га то на ову, то
на ону страну , тражећи му згоду, па не нашавши је, рече:
„Онај пог аник, на чију се мер у пр ви пут пр авио овај славни шлем, зацело је мор ао
имати велику главурду , а што је још горе, нема му једне поле.“
Када С анчо чу , да тањир зове шлемом, не мог аше да се уздр жи од смеха, али му
паде на у м јар ост његовога господара, зато престаде у по смеха.
„А што се смејеш, С анчо?“ запита га Дон Кихоте.
„Смејем се,“ одговор и овај, „што гледим, колику је гл авурду морао имати погани
господар овога шлема, који изгледа синти берберски тањир .“
„Знаш ли ти шта ја мислим, Санчо, да је ова славна ствар , овај очарани шлем
каквим чу дним случајем мор ао доћи у руке каквог, који му није у мео да позна и оцени
вредност, па не знајући што чини, видећ и га од жежена злата, мора да је стопио о ну другу
полу, да би јој вредност добио, а од друге половине начинио је ово што изгледа, као
берберски тањир , како велиш. Али сад било како му драго, ја му знам вредност и не
мар им, што су га пр едругојачили, и дотераћу га у првом месту , у коме се нађе ковач, тако
да га неће превазилазити, а богме неће га ни достизати ни онај, што га је бог ковача
начинио за бог а р ата. А међутим носићу га, како се буде могло, јер боље ишта, него ништа,
тим пр е, што ће бити довољан да ме одбр ани од каква каменања.“
„То ће и бити,“ пр ихвати Санчо, „ако се не буду бацали пр аћком, као што су се
бацал и у боју између оне две војске, кад су оно вама избили кутњаке и р азбили вам
у љаницу , у којој је било оно најблагословеније пиће, од кога мало што не избљу вах и
цр ева.“
„Не бр инем се ја,“ на то ће Дон К ихоте, „што сам га изгу био, јер то већ знаш,
Санчо, да у глави имам његов пропис.“
„И ја га имам,“ одговор и Санчо ; „ал и ако г а будем зготовио, или г а ик ад у мом веку
оку сио, нека одмах скапам, а тим пр е, што не мислим да долазим у пр илику да га
потребујем, јер хоћу да се са свих својих пет чу ла чувам, да не добијем рану , нити да кога
р аним. Што се пак тиче тога, да опет доспем у поњаву , ту не кажем ништа, јер такве
незгоде мучно могу да се избег ну , па кад дођу , не остаје друго, него у ву ћи р амена,
задржати дах, зажму р ити, па пу стити се о намо, куда нас баци судбина и поњава.“
 139
 

„Ниси, Санчо, добар кршћанин,“ р ече Дон Кихоте, чу вши ово, „јер никад не
заборављаш у вр еду , која ти се у чини. Дакле знај, да пл еменито и великоду шно срце не
у зима на ум детињар ије. На коју си ногу хром? Које ти је р ебро сломљено ? Где ти је
р азбијена глава, да не можеш због тога да заборавиш на о ну шалу? Јер ако ћемо ствар на
чисто да у змемо, била је шала и забава, јер да нисам ја то тако у зео, бих се већ био вр атио
и светећи те, бих био у чинио више штете, него ли што су је Гр ци у чинили поради отете
Јелене, а она да је била у ово време, или да је моја Ду лсинеја тада живела, могла би бити
сигурна, да не би изишла на глас, као таква лепотица, за какву је сада држе.“
И ту пу сти дубок уздах у облаке, а Санчо р ече:
„А оно нека иде као шала, кад од освете не може да буде збиља; али ја знам, какве
су биле збиље и шале, а и то знам, да их нећу заборавити, као што ми неће парасити се и
плећа мојих. Али да оставимо то, кажите ви мени, шта ћ емо с овим пар ипом жеравом, који
изгледа као магарац сивац, што га је ту оставио самохрани о нај М артин, кад сте га
стр обор или, јер како је жестоко загребао и очистио чу ства, не вер у јем, да мисли икад
вр атити се, а тако ми браде, жерав баш ваља.“
„Никад немам обичај,“ рече Дон Кихоте, „да оне пљачкам, које победим, нити је
витешки обичај, да им се коњи узимају и они о ставе пешице, ван ако није да је победитељ
изгубио свога коња у боју , јер у том слу чају допуштено је у зети коња побеђеникова, као
шићар у часној борби. Дакле, Санчо, остави тога пар ипа, или магар ца, ил и што хоћеш да
је, а његов господар , чим буде видео, да смо се у даљили одавде, вратиће се по њег а.“
„Бог ми је сведок, како бих га радо повео,“ на то ће Санчо, „или бар да га трампим
за овога мога, који ми не изгледа тако добар . Ваистину , витешк и закони баш су стр оги, кад
неће да допусте, да се један магар ац измења за другога; онда бих желео знати, да ли се
могу измењати барем самари.“
„То не знам баш поу здано,“ одговор и Дон Кихоте „па докле се боље не обавестим,
велим, да их из мењаш, ако ти је баш невоља за то.“
„Таква ми је невоља,“ одговор и Санчо, „да већа не би била, баш кад би се и мене
тицало.“
Па имају ћи ово допуштење, одмах пр еду зе измену , те свога магарца ваздан ок ити,
да је лепши био и три и пет пу та. После тога дор у чковаше остатке од продовољства, које
 140
 

су опљачкали са мазге поповске, напише се воде из поток а од ваљар ице, али не окр ећу ћи
јој лица, јер тако су је омрзнули због страха, који им је била задала.
Пошто их пр ође срчба, пак и зловољност, појахаше и не одабр авши одр еђен пу т (јер
то је сасвим било пр ема ту мараћим витезовима, да се не бира одр еђен пу т), упу тише се
даље онамо, куда је хтео Росинанте, а за његовом вољом ишао му је господар , пак и
магар ац, који је увек ишао свуда онамо, куда га је водио његов др у г и пр ијатељ. Ипак
доспеше на цар ски др у м и пођоше њим даље без друге какве намер е. Идући дакле тако,
р ећи ће Санчо своме господару :
„Сењоре, хоћете ли ми допу стити, да се мало р азговар ам са вама? Јер откако сте ми
издали ону круту заповест да ћутим, више него четири ствари истру ну ле су ми у стомаку ; а
у овај пар нашла ми се једна на вр х језика, која не бих да ми тако пропадне.“
„А ти је кажи,“ р ече Дон Кихоте; „али немо ј да отегнеш твој говор , јер што је год
дуго, није слатко.“
„Ја велим, сењоре,“ на то ће Санчо, „како од неколико дана амо пр емишљам, како
се мало добија и вајди, тражећи те пу столовине, које ви по овим пу стињама и
р аскр сницама тражите, па и нека би и дошла и свршила се и најо паснија, нема кога, ни да
их види, ни зна, и тако ће да остану у вечиту забораву и на штету ваше намер е и оног а што
заслу жу ју . Па велим, да би боље било (дабогме ваша ће бити најпаметнија), кад бисмо ми
нешто служили каквог цар а, или др угог каквог принципа, који је у рату , и у његовој
служби да би покажете вредноћу своје личности, своју велику снагу и велико у мље. Кад би
то видео онај господар , коме бисмо служили, мор ао би нас нагр адити свакога по његовој
заслузи, а тамо би се и такав нашао, који би на писмо дао ваша дела р ади вечитога
спомињања; за моја дела не велим ништа, јер она неће изаћи пр еко гр анице коњушарске,
пр емда велим, ако је у витезовању обичај да се пишу коњушарска дела, мисл им, да се неће
заборавити ни моја.“
„Та ти није р ђава, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „али пр е но што се дотле дође,
ваља ићи по свету, као у неку потвр ду , тражећи пустоловине, како би се неколике свршиле
и задобило име и сл ава, те к ад би се дошло на двор каквог великога монар ка, да је витез
већ познат са својих дела и чим га дечу р лија виде да је у шао на градска вр ата, да за њим
потрче и опколе га вичући: Ово је витез од Су нца, ил и од Гу је, или од др угог каквога
знамења, по д којим је био извршио велика дела. Ово је, викаће, онај који је на мегдану
 141
 

победио дива Брокабруна силнога, он који је скинуо чини са великога мамелу ка од

Персије, који је опчињен чамио неких девет стотина година. Тако ће му се дел а да славе од
једнога до др у гога, а на вику дечурлије и о сталога нар ода указаће се на пр озору на свом
цар ском двору , цар од оне цар евине, па чим буде у гледао витеза, познаћ е га по ору жју , или
по знамењу на штиту , те ће обрадован викнути: На ноге се, витезови моји, што вас је год
на мом двору , да дочекате цвет од в итезова, који амо долази! На ту заповест сви по хитају ,
а цар оде до на половину степеница, па га што својскије поздрави и даде му поздрав,
пољу бивши га у уста, па га одмах у зме за р у ку и одведе у собу госпође цар ице, где је витез
затече са цар евном њеном ћер ком, која је једна од најл епших и најсавршенијих дев ица,
каква би се с тешком муком могла наћи на познатој земљи. Одмах за тим о на ће да баци
очи на витеза, а он на њу , и свако се другоме у чини створ пр е божански, него ли
човечански, па и не знајући, шта и како бива, они се у хвате и з аплету у лукаве љубавне
мр еже, а срце им обу зме велика брига, јер не знају, шта да кажу једно др у гом, да би си
открили своје јаде и своја чу ства. Одатл е ће га свакако одвести у какву собу у двору ,
богато намештену, где ће му скину ти оружје и огр нути га у богат плашт од скерлета; а он
ако му је добро ујисало ору жје, још боље му мора доликовати кућевно ру хо. Када се
смркне, вечер аће са царем, царицом и цар ском кћери, са које никада неће ока скидати,
посматрајући је кр адом од осталих, а она ће исто да чини с истом опр езношћу, јер како
р екох, то је вео ма му др а девица. Пошто се вечер а сврши, ето ти одмах на вр ата од трема
гадан и мален кепец са лепо м госпо м, која између два дива долази иза кепеца са неком
пустоловином, коу је у десио стар један му др ац, тако да ко је изврши, тај ће бити најбољи
витез у свету . Цар ће одмах да заповеди, да сви, који су ту, обидују ову пу столовину , али
нико је неће довршити и извршити, само витез гост на своју велику славу , са чег а ће
цар ева кћи да буде што задовољнија, па ће себе држати за ср ећну и богато нагр ађену , што
је своје мисли у правила и у твр дила на тако високој стр ани. А што је најлепше, тај цар или
пр инцип, ил и шта већ буде, има крвав р ат са др у гим исто тако силним, као и о н, те пошто
му је неколико дана био у двору , витез гост мол и га да му допусти, да му послу жи у
р еченом р ату . Цар му драге воље даде то допуштење, а витез ће му у чтиво пољубити ру ку
за учињену му милост. А ту ноћ опростиће се са својо м сењором цар евом ћер ком кроз
р ешетку у вр ту , који је испод њене ложнице, а он је кроз ту р ешетку већ више пу та
говор ио са њом, при чему је била посредница и повер итељица једна госпођ ица, на који се
 142
 

цар ева кћи много ослањал а. Он уздисаше, о на се обезнани, госпођица донесе воде,
бринући се много да не сване, те да се не би на штету части њене сењоре дознало за њих.
Најпосле ћ е се царева кћи р азабрати, па ће своје бел е р у ке да пру жи витезу кроз р ешетку , а
он ће их пољу бити хиљаду и хиљаду пу та и оку паће их сузама. Ту ће њих двоје да се
договоре, како ће једно др у гом да јављају своје добро или свој јад, а цар ева кћи молиће га,
да се задржава што мање може; он ће јој то обећ ати у з многе пр исеге. Опет јој стане
љубити руке и опр ости се с њом са тол иким чу ством, да готово да му пр епукне срце.
Одатле оде у своју ложницу , баци се на постељу , од бола са растанка не може да спава, пр е
зоре пор ани, па оде да се о пр ости са цар ем, цар ицо м и цар ском кћери. Кад му кажу , пошто
се био опростио са оних двоје, да је сењор а цар евна болесна и да га не мо же пр имити,
витез се досети, да је то од бола због његова одласка, срце му задркће и у мало што се
јасно не издаде са својим јадом. Ту је и го спођица поср едница, која све то опаз и, па оде да
каже својој сењори, која је дочека са сузама и каже јој, да јој је једна од највећ их му ка што
не зна, ко је њен витез и да ли је од краљевска р ода или није. Госпођица је уверава, да
толика у чтивост, племенитост и хр аброст, као што је у њенога витеза, може бити само у
лица од р ода краљевска и господска. Ту жна цар евна у теши се тиме и стара се да се
развесели, да не би својим р одитељ има дал а ру жно мишљење о себи, и после два дана она
се опет јавно пок аже. В итез је већ отишао; о н се бори у р ату, побеђу је царева непр ијатеља,
освоји многе гр адове, тријумфује у многим биткама; вр ати се на двор , састане се са својом
сењором на обичном месту и договоре се, да је пр оси у оца јој за љу бовцу у нагр аду за
његове у слу ге. Цар неће да је да, јер не зна, ко је о н; али ипак, било да је о н отме, било да
је на др у ги који начин, тек цар евна буде му жена и њен отац држи то за велику срећу , јер
се после потвр ди, да је тај витез син храбра краља од не з нам које краљевине, које мислим
и нема назначене на мапи. Отац у мр е, наследи га кћи, једно м р ечи, витез постане царем.
Сад је дошао час, да у казу је многе мило сти своме коњушару и свима онима, који су му
помогли, да се тако високо попне. Свога коњушара ожени госпођицом царевнином, која ће
зацело бити она, што је бил а трећа у њиховој љубави, а то је кћи једног од пр вих војвода.“
„То и ја желим и то је оно пр аво,“ викну Санчо; „ја ћу се тога држати, јер све то на
длаку ће да буде и код вас, који се зовете Витез од Жалосна Лица.“
„Немој да сумњаш, Санчо,“ прихвати Дон Кихоте, „јер на исти начин и истим
пу тем, као што сам ти казао, пењу се и пењали су се тумараћи витезови, да постану
 143
 

краљевима и цар евима. Само ваља сада распитати, који крштени или поганички краљ има
р ата и има лепу кћер ; али ћу имати каде и на то да мислим, јер како ти рекох, пр во ваљау
свету изаћи на гл ас, па о нда отић и на двор . Ипак ми нешто др у го недостаје, јер да у змемо,
да се нађ е краљ са р атом и са л епо м кћери, а ја да сам се прославио и по целом свету , опет
не знам, како да се удеси да ја будем од краљевска р ода, или барем цар ски братучед; јер ми
краљ неће дати своју лепу кћер за љу бовцу , ако пр во не буде са те стране сасвим на чисто,
па ма кол ико то иначе заслуживала моја сл авна дел а, тако да се бојим, да ћу због те мане
изгубити оно, што ми мишица буде добро заслужила. Оно истина ја сам племић од позната
60
стара колена, имам свога непокр етна имања и пр аво да тражим пет стотина солада; а
може бити да ћ е онај мудар ац, који буде писао мо ју повест, довести тако мо је пор екло и
поврзму , да ме начини уну ком краљевским од пета или шеста колена; јер ваља да знаш,
Санчо, да у свету имају две вр сте пор екла: једни, који доводе своје колено од владал аца и
монар ка, које је вр еме мало по мало уништило, те се завршују кано пир амиде у вр шку ;
други су имали свој искон од ниска р ода, па се пењу од степена до степена, докле не
постану велика господа, тако да је р азлика у томе, да су једни били оно што више нису, а
други су оно, што већ нису били, па можда сам ја од тих, јер ће се касније бити показало
моје високо и славно порекло, чиме се мор а задовољити краљ, мој будући таст. А неће ли,
његова кћи тако ће ме љубити, да у пр кос њеном оцу , па све да зна, да сам син једног
сакаџије, она ћ е ме у зети за господара и војна; иначе ту долази, да је отмем и одведем куда
ми је воља, докле вр еме или смрт не у чини крај гњеву њених р одитеља.“
„Ту и оно таман подно си,“ на то ће Санчо, „што гдекоји неваљал ци кажу: немој да
молиш за оно, оно можеш силом да узмеш; пр емда би боље приликовало казати: боље
шумагеле, него молба добрих људи. То велим зато, јер ако сењор краљ ваш таст нећ е да се
у мекша и да вам даде моју сењору краљевну, онда не преостаје др у го, него како р екосте,
отети и одвести. Али је то незгодно, докле се помир ење не начини и в и у краљевини мирно
не уживате, сиромах коњушар може сушити зубе, докле не дође до нагр аде, већ ако трећа
госпођица, која треба да му буде жена, не у скочи заједно са краљевом кћери, те он с њом
пр оводи своју неср ећу , докле небо инако не нар еди; јер ја мислим, да му је његов господар
може одмах дати за зако ниту жену .“
                                        
                                
 
60
Према старим пр авима (fueros), племић у Кастилији мо гао је на увреду нанесену његовој лично сти ил и
његовом имању тр ажити на име задовољења 500 солада; а који није б ио племић имао је права само на 300
солада.
 144
 

„То му нико не може забранити,“ р ече Дон Кихоте.

„Кад је тако,“ на то ће Санчо, „онда не остаје, него да се на бога ослонимо, па нека
су дбина тече, докле се на боље не окр ене.“
„Даће бог,“ пр ихвати Дон К ихоте, „онако како ја желим и како, Санчо, теби треба, а
онај нека остане пр остак, ко се држи за пр остака.“
„Дај боже,“ р ече Санчо, „а ја сам стари кршћанин и то ми је доста, да могу бити
гр оф.“
„И су више ти је,“ пр итврди Дон Кихоте, „па баш да и нити то, не мар и ништа, јер
кад сам ја краљ, могу да ти дам и племство, да га и не купујеш, нити да ме служиш, јер кад
те начиним гр офом, начинио сам те одмах и витезом, па нека кажу што им је воља, бога
ми, мор ају те мор ају да те зову господарем, па било им пр аво или не.“
„Сад само што пр е, а ја ћу већ знати, к ако ћу за у везанију ,“ викну Санчо.
„Треба да кажеш уважење, а не увезанија,“ примети му господар .
„Ако ће,“ одговори Санчо Панса; „ја велим, да ћу већ знати да се удесим, јер кад
сам једно м био ваму лу с у једном братству , тако ми је лепо у јисало ваму лу ско рухо, да су
сви казали, да бих баш могао поднети и за кључара у истом братству . Ја што ће тек да
буде, кад се огр нем војводским плашто м, или кад се оденем у злато и бисер , као какав
странац конде? Ја мисл им, да ће са сто тину миља долазити да ме виде.“
„Добро ћеш изгледати,“ пр имети Дон Кихоте; „ али ће требати да добро поткр ешеш
браду , јер како ти је сада гу ста, разбарушена и забатаљена, ако је нећеш ножицама кресати
барем сваки др у ги дан, хоће ти се видети на пушкомет, ко си.“
„Па шта ми др у го треба,“ на то ће Санчо, „него да у змем бербера, па да га држим у
кући под платом, а ако би баш требало, да иде са мном, као коњушар за великашем.“
„А отку да знаш ти,“ запита Дон Кихоте, „да вел икаши воде са собом своје
коњушаре?“
„Хоћу вам казати,“ одговор и Санчо; „пр ошлих година био сам једанпу т пу н месец
дана у М адриту , па сам тамо видео, кад би пр олазио један господин врло мален, за кога
р екоше да је вр ло велик, свуда би га пр атио један човек на коњу , тако да је изгледао као
његов р еп. Ја запитах, зашто тај човек не пристане у з онога другога, него у век иде иза
њега, а о ни ми одговор ише, да му је то коњушар и да вел икаши имају обичај да их воде са
собом. Од то доба то добро знам, да никад нисам заборавио.“
 145
 

„Заиста имаш р азлог,“ р ече Дон Кихоте, „пак и ти можеш водити твога берберина,
јер обичају нису дошли сви уједанпут, нити су их изу мели на један мах, зато можеш ти да
будеш пр ви конде, који за собом води свога берберина; а ко томе више се иште повер ења
за дотеривање браде, него ли за седлање коња.“
„Што се тиче бербер ина, то је моја брига,“ р ече Санчо, „а ви само гледајте да
постанете краљ и да ме начините гр офом.“
„Тако ће и бити,“ одговори Дон Кихоте.
Па диже очи и у гледа што ће се пр ичати у идућој глави.
 146
 

ДВАДЕСЕТДРУГ А ГЛАВА
О слободи, коју је Дон Кихоте дао мног им несрећницима, које су против њихове воље
онамо водили, куда нису марили да иду.

Сид Амет Бененџел ија, арапск и и манчански писац, пр ича у овој посве озбиљној,
у звишеној, понизној, љупкој и оштр оумној повести, како је после о ног разговор а између
славнога Дон К ихота од М анче и његова коњушара Санча Пансе, који је саопштен у
пр едњој глави, Дон Кихоте подигао очи и у гледао, да истим пу тем иду до двадесет људи
пешака нанизани као бројанице на дугачку гвоздену ланцу око вр ата, а сви са л исицама на
ру кама. С њима беху два човека на коњу и два пешака, о ни на коњима са пу шкама, а
пешаци са копљима и мачевима. Кад их опаз и Санчо Панса, р ече:
„То је ланац са г алијашима, које краљ пр иморава да му служе на галијама.“
„Како пр имор ава?“ запита Дон К ихоте; „зар то може да буде, да краљ икоме чини
силе?“
„Не кажем ја то,“ одговор и Санчо, „него да су то људи, који су због својих кр ивица
осу ђени, да мор ају краљу да служе на галерама.“
„Једном р ечи,“ на то ће Дон Кихоте, „било сад како му драго, ови људи иду под
морање, а не од своје воље.“
„Тако је,“ одговори Санчо.
„На тај начин,“ р ече му господар , „ту има места вр шење моје дужности, да у кидам
насиљ е и да пр итичем и помажем невољнима.“
„М а пр омислите,“ пр имети му Санчо, „да суд, а то је главо м краљ, не чини никакво
насиљ е ни увр еду таквим људима, него их казни за њихове кр ивице.“
У то стиже галијашка повор ка и Дон Кихоте нају чтивијим речима замоли чу вар е, да
му изволе објаснити и казати у зр ок или у зор ке, пор ади којих воде те људе на такав начин.
Један од чувар а коњаника одговор и, да су галијаши, људи његовога величанства, који иду
на галер е, и да нема што више да каже, нити он в ише зна.
„Ипак,“ на то ће До н Кихоте, „желео бих да знам о сваком посепце у зр ок њиховој
несрећи.“
Овим р ечима додаде друге такве и тако у чтиве, да би их по бу дио да му кажу што је
желео, да му онај др у ги коњаник р ече:
 147
 

„Оно ми имамо овде списак и потврђене пресуде свију ових злоср ећника, али
немамо каде да се задржавамо, те да бисмо их вадили и читали. Приђите им и питајте њих
саме, јер ако хоће, о ни ће вам к азати, а то ће хтети зацело, јер ти људи р адо хоће да казују
неваљалштине.“
С овим допуштењем, које би Дон Кихоте себи био узео и да му га нису дали, приђе
повор ци и првога запита, за какву је кр ивицу дошао у такво ру жно стање. Овај му
одговор и, што је био заљубљен.
„Не за што друго?“ викну Дон Кихоте; „ако заљубљени долазе на галер е, то бих ја
давно и давно требао за њима да весл ам.“
„Није то љубав, као што ви мисл ите,“ р ече галијаш; „јер моја је бил а таква, да сам
сепет пу н бела р убља тако заволио, да сам г а пр игрлио толико јако, да га ни до данас не
бих оставио од своје воље, да ме од њега није суд силом раставио. Како су ме на делу
у хватили, то није било места мучењу , ствар се сврши, по леђима добих пу ну стотину и к
томе јо ш три године кар лице, и тиме би ствар свршена.“
„Шта су то карлице?“ запита Дон Кихоте.
„Карлице су галере,“ одговор и галијаш, који беше момак од своје двадесет четир и
године, а рече, да је р одом од Пједр ајите.
Исто запита Дон К ихоте др у гога на реду , који ни р ечи не одговор и, него је био
тужан и суморан. Али за њега одговор и онај пр ви и рече:
„Овај, сењоре, иде што је канар инац, хоћу р ећи што је свирач и певач.“
„Како то?“ запита Дон К ихоте; „зар на гал ер е одлазе и због свир ке и певања?“
„Дакако, сењоре,“ одговор и галијаш, „јер нема ти горе, него певати у невољи.“
„Напр отив,“ на то ће Дон К ихоте, „ја сам чу о да кажу: певати и бригу растерати.“
„Овде је нао пачке,“ р ече галијаш; „ко једном пева, плаче целога века.“
„Ја то не р азу мем,“ р ече Дон Кихоте.
Али један од чу вар а р ече:
„Господине витеже, певати у невољи значи код ових људи одати на му кама. Овога
зликовца метнули су на му ке и он је пр изнао своје злодело, да је био четвртак, што ће
р ећи, крао је стоку , па по што се одао, осу дили су га на шест година галер е, осим две
стотине бичева, што их је већ пр имио по плећима, и вазда иде замишљен и ту жан, јер
остали лу пежи, који су тамо остал и и овде иду , злостављају га и никоговићем га зову и
 148
 

ру гају му се и ни пода шта г а не у зимају , што се одао, а није имао срца да каже: нисам. Јер
они веле, да у нисам има тол ико писмена, колико и у јесам, и да је то за окривљеника
велика срећа, што је у његовом језику његов живот или смр т, а није у језику сведока и
доказа. И ја бих р екао, да у томе не суде сасвим криво.“
„И ја тако мисл им,“ р ече Дон Кихоте.
Па пр иђе трећем и запита га, као и ону двојицу , а он брзо и са великом готовошћу
одговор и:
„Ја идем на пет година на к ар лице, што су ми недостајали десет дуката.“
„Ја бих р адо дао двадесет,“ р ече Дон Кихоте, „да те опр остим ове невоље.“
„То ми тако изгледа,“ на то ће галијаш, „као кад ко има новаца на пу чини, па у мир е
од глади, јер нема где да купи што му треба. То велим зато, јер да сам ја у своје вр еме имао
тих двадесет дуката, што ми их ви сада ну дите, био бих намазао писар у пер о, а адвокату
бих оживио памет тако, да бих данас био у Толеду насред пијаце Сокодовер а, а не на овом
пу ту, везан као пас. Али бог је вел ик, стр пићемо се, па доста.“
Дон Кихоте пр иђе четвр томе, који беше човек часна изгледа, бела брада пал а му по
пр сима, који кад га запита, зашто је ту , поче плакати и ништа не одговор и; али пет
осу ђеник послу жи му језиком и р ече:
„Овај пречасни човек иде на четир и године на галере, пошто је свршио уобичајену
опходњу у великолепну руку и на коњу.“
„То ће бити, како ми се чини,“ рече Санчо Панса, „да је био на пел енг ир у .“
„Тако је,“ одговори галијаш; „а кр ивица му је, због које су му одмерили ту казну ,
што је био самсар за у шеса, па и за цело тело. Управо р ећи, овај витез био је подводник, а
61
био је у з то још и врачар .“
„Да нисте додали и оно о врачаријама,“ р ече До н К ихоте, „не би заслуживао да иде
на галере једино због подвођења, него би га тамо требало послати, да над њима буде
ђенер ал; јер звање подводника није тек којек акво, него се ту ишту р азбор ити љу ди, и оно
је добро уређеној држави веома ну жно, па би требало да га у пр ажњавају људи од добре
куће. Такође би требало да имају над њима надзорници и пр егледачи, к ао и у другим

                                        
                                
 
61
У Шпањолској је казна з а подводнике и по дводнице бил а ова: метнули су их пол а голе на магарца, пошто
су их медом намаз али и перјем по сули, па су их тако водил и кроз улице. На глави су имали шиљасту капу од
беле хар тије, на којој је писало кру пним словима по дводник или подводница. На тој о пходњи светина се на
њих бацал а трулим наранч ама, јабукама и другом неч исто том, а онда су их протер али из земље.
 149
 

звањима, с одр еђеним и поз натим бројем, као код самсара на бу р си. На тај начин
пр еду пр едило би се много зло, које иначе долаз и оту да, што је тај посао у р укама људи
глу пих и нер азу мних, као што су мање или више све женту рине, млада слу шчад и
лакрдијаши с мало година, и са још мање иску ства, који у највећој потреби и кад би се
требало добро домислити, пу штају да им се чорба охлади од ру ке до у ста, нити знају , која
им је десна р ука. М огао бих и даље ић и и навести р азлоге, зашто би у држави требало
бирати људе, који би се тим тако ну жним посло м занимали, али није место згодно за то.
Биће пр илике, к ада ћу то коме казати, који ће се ту моћи састарати и помоћи. Сада само
толико кажем, да оно непр ијатно чу ство, које сам осећао, видећи ове седе власи и ово
часно л ице у толикој невољи због подвођења, оставило ме је због додатка што је врачар ,
пр емда добро знам, да у свету нема вр ажбине, која би могла покр ену ти и пр иморати вољу ,
као што мисле гдекоји глу паци; јер наша воља слободна је и нема биља ни вр ажбине, која
би је могла пр имор ати. Оно што хоће да пр аве некоје глу пе женту рине и нитковске
вар алице, то су којекакве смесе и отр ови, којима залуђују љу де, вар ају ћи их, да имају силу
да натер ају на љубав, јер како рекох, воља се не мо же пр исилити.“
„Тако је,“ рече часна старина; „и з аиста, сењоре, што се тиче вр ажбине, ту нисам
крив, а што се тиче подвођења, ту не могу пор ицати; ал и никад нисам мисл ио, да тиме
чиним какво зло, јер ми је сва тежња на то ишла, да се сав свет слаже и у миру и
спокојству да живе, без свађе и му ке. Али ова добра тежња ништа ми није помогл а, него
сад мор ам да идем онамо, одакле се не надам да ћу се вр атити, јер су ме пр итисле године и
нека болест у бешици, која ми ни часа одмора не да.“
И ту опет у дар и у плач, као и у почетку , те се Санчо тако р ажали, да се маши у
недра и извади сребрн р еал и даде му га. Дон Кихоте пође даље и запита др у гога за његову
кр ивицу , који одговор и много веселије, него онај пр ед њим:
„Идем сада ову да, што сам се и сувише шал ио са две мо је брадучеде и са др у ге две
сестре, које нису биле моје. Најпосле толико сам се шалио са свима, да је из те шале
поникло неко тако запл етено сродство, да га не би могао расплести ни највећ и р ачу нар .
Све се доказа пр отив мене, наклоно сти није било, новаца нисам имао, мало што ми не
посекоше вр ат, осу дише ме на галер е за шест година. Ја пр истајем на то, то је к азна за моју
кр ивицу ; млад сам, имам живота пр ед собом, а са њим је свему крај. Ако ћете, господине
витеже, дати штогод у помоћ овим бедницима, бог ћ е вам платити на небу, а ми ћемо се на
 150
 

земљи старати да се молимо богу за живот и здравље ваше мило сти, да буду тако дуги и
добри, као што заслу жу је доброга вашега пр ису ства.“
Овај беше у ђачку оделу и један од чу вар а р ече, да у ме вр ло лепо да говори и да зна
латински савршено.
После свију ових долажаше човек вр ло добра изгледа од својих тридесет година,
само што је био на оба ок а р азр ок. Био је нешто иначе спу тан, него ли остали, јер на
ногама имао је тако вел ико пу то, да га је пасало око целога тел а, а на вр ату имао је два
огр љка, један на ланцу , а други тако звани пазидр у г, од кога су ишле две гвоздене шипке
до појаса, а у њима су биле две пр итвр ђене лисице, у којима су му биле р уке, а бил е су
опет закључане двама тешким катанцима, тако да нити мог аше р уке дигнути до у ста, нити
главу спустити до р уку . Дон Кихоте запита, зашто тај човек има много више окова, него ли
остали. Чувар му одговори:
„Јер он један у чинио је више злих дела, него сви остали з аједно, а тако је пр одрзљив
и тако лу кав, да нисмо сигу р но с њим, ако га и тер амо на такав начин, него се бојимо, да ће
нам у тећи.“
„Па какве је злочине починио,“ запита Дон Кихоте, „кад није заслужио већу казну ,
него да га пошаљу на галер е?“
„Осуђен је на десет година,“ одговор и чувар, „а то је колико и грађанска смрт. Не
треба друго да кажем, него да је овај поштени човек р азглашени Хинес о д Пасамонта, кога
иначе зову Хинесиљо од Пар ипиље.“
„Господине комисару ,“ на то ће галијаш, „дела мало лакше, па немо јмо сад
издевати имена и надимке. Ја се зовем Хинес, а не Хинесиљо, а презивам се Пасамо нте, а
не Пар апиља, као што ваше господство каже, а нека сваки погледа око себе и биће му
доста.“
„Говор и мало смер није,“ одговор и комисар , „сењоре лупежу пр ве вр сте, ако нећеш
да те у ћу ткам, како ти неће бити мило.“
„Оно изгледа,“ на то ће гал ијаш, „да човек онако пр олази, како хоће бог ; али ће
једно м неко дознати, да ли се зовем Х инесиљо од Парапиље, ил и не.“
„Зар те не зову тако, р азбојниче?“ р ече чу вар .
„Зову ме,“ одговор и Хинес; „ал и ћу ја већ једно м у десити, да ме више тако не зову ,
или ћу их наместити, како већ знам. Господине витеже, ако хоћете да нам што дате, а ви
 151
 

нам дајте, па пођите с богом, јер је већ досадно толико распитивање за туђе стање; ако ли
пак жел ите знати мој живот, а ви знајте, да сам ја Хинес од Пасамо нта, чији су живот
описал и ови пр сти.“
„Истина је,“ пр имети комисар , „јер он сам написао је своје житије, како само може
бити, па је остав ио књигу у залогу у тамници на двеста реала.“
„А мисл им да је о тку пим,“ пр ихвати Хинес, „па ма ме стало двеста дуката.“
„Зар је тако добра?“ запита Дон Кихоте.
„Јесте тако добра,“ одговор и Хинес, „да спрам ње није ништа Ла сариљо од Тормеса
и све остале тог а рода што су написал е, или ћ е се написати. Толико вам могу казати, да је у
њој све истина, а та истина толико је љупка и забавна, да нема лажи, која се с њом може
у поредити.“
„А како се зове та књига?“ запита Дон Кихоте.
„Живот Хинеса од Пасамонта,“ одговор и он сам.
„А је ли довршена?“ запита Дон Кихоте.
„Како ће да буде довршена,“ одговори он, „кад ми ни живот није још довршен?
Што је написано, то је од мога р ођења до дана, када су ме овај посл едњи пу т осудили на
галер е.“
„А зар си већ био тамо к адгод?“ запита Дон Кихоте.
„У име божије и у краљево здравље био сам тамо четир и године и знам, шта ћ е рећи
двопек и камџија,“ одговор и Хинес; „ал и ми није баш жао, што ћу на галије, јер ћу тамо
имати каде да моју књигу довршим, јер имам још доста што шта да к ажем, а на
шпањолским галер ама има човек више мир а, но што ће ми требати, ако ми много и не
треба за оно што ћу да напишем, јер све знам на изу ст.“
„Изгледаш да си способан,“ пр имети Дон К ихоте.
„И несрећан,“ одговор и Хинес, „јер неср ећа у век гони даровите људе.“
„Гони лу пеже,“ р ече комисар .
„Већ сам вам казао, господине комисару ,“ одговор и Хинес, „да будете мало
умеренији, јер вам она госпо да нису дала ту палицу , да нас неср ећнике злостављате, но да
нас водите и пр атите онамо, куда је заповедило његово величанство; иначе, тако ми
живота... Али доста. М ожда ће једном већ изаћи у лужници оне мрље, што су се начиниле
 152
 

у крчми, па сваки нека ћути и добро живи и боље говор и, па да се иде даље, јер ово је већ и
сувише за шалу .“
Комисар измахну пал ицом, да Пасамонту одговор и на пр етње му , али се умеша Дон
Кихоте и замоли га да га не бије, јер није сувише, кад су коме тако везане р у ке да мало
већма пу сти језик, па окрену вши се свима на ланцу , рече им:
„По свему, што сте ми казал и, пр едрага браћо, на чисто видим, ако вас и јесу
казнили за ваше кр ивице, да казне, које подно сите, нису вам много по вољи и да идете
тамо само нер адо и посве пр отив ваше воље; а и то да може бити, да је оно мало
срчаности, што је овај имао на мучењу, недостатак у новцу код овога, оно мало наклоности
у онога и најпосл е крибо суђење у суђаје, да је било у зр ок што сте тако зло пр ошли и што
вам није у чињено по правди, као што би требало. Све то тако ми се представља у мојој
памети, да ми то каже, уверава ме и у пр аво гони ме, да на вама на делу покажем, зашто ме
је небо посл ало на свет и у чинило, те сам у зео р ед витешки у коме сам, као и завет његов,
да потпо мажем невољне и оне, које силни у гњетавају . Али пошто знам, да спада у
му др ост, да оно што може да се у чини лепим, не треба да се чини ру жним, то хоћу да
молим ову господу чуваре и комисара, да изволе одр ешити вас и пу стити вас да идете с
миром, јер ће већ бити других, који ћ е да служе краља у бољим приликама; а мени се чини
свирепо, да се о д оних пр ави р обље, које је бог и прир ода створ ио слободне. Ово тим пр е,
господо чувар и,“ додаде Дон Кихоте, „што ови бедници нису вама ништа скривили; нека
дакле свакога са својим грехом, а бог је на небу и он неће заборавити да казни кривца и да
награди праведника, па није ни л епо, да су поштени људи кр вници др у гим људима, кад их
се све то ништа не тиче. Ово молим тако лепо и мир но, како бих вам имао на чему да
захвалим, ако ми то у чините; а не у чините ли на лепе начине, ово копље и овај мач са
мојом храбром мишицом у чиниће, да то на силу извршите.“
„Лепа лу дор ија!“, одговор и комисар ; „баш красна шал а, с којом најпосле изађе на
среду ! Хоће да пустимо краљеве р обове, као да ми имамо власт пуштати их, или да о н има
пр ава да од нас то иште! Идите ви, господине, л епо даље својим путем, па наместите боље
тај тањ ир на својој глави, а немој да истер ате ку р јака.“
„Ти си курјак и дедак и поганац!“ викну Дон Кихоте.
Па с тим речима пол ете нањ тако нагло, да овај не имаде кад да се брани, него га
Дон Кихоте обор и на земљу зло р ањена копљем, а то баш беше онај, који је имао пу шку .
 153
 

Остали чувар и стадоше пренеражени и убезекнути због ненадане напасти; али се

пр ибр аше, и они на коњима тргоше мачеве, а пешаци потегоше своја копља, па навал ише
на Дон Кихота, који их чекаше сасвим спокојно. Без су мње био би зло пр ошао, да
галијаши, видећ и пр илику да дођу до слободе, не покушаше да је добију , трудећи се да
р азбију ланац, за који су били везани. Начини се забуна, тако да чувар и час трчаше
галијашима, који се о слобођаваше, час удараше на Дон К ихота, који на њих наваљиваше, и
тако не свршише ништа паметно. Санчо од своје стране поможе Хинесу од Пасамонта да
се опрости окова, и овај беше пр ви, који стаде у пољу слободан и одр ешен, те навали на
лежећива комисара и у зе му мач и пушку , коју сад напери на једног, сад нанишани на
другога, а не опал и је ни једанпу т, тако да ни један чувар онде не остаде, него сви
поу тицаше које од Пасамонтове пу шке, које од силних каменица, којима се ослобођени
галиоти на њих бацаше.
Санчо се много ожало сти код овог у спеха, јер је мислио, да ће бегунци јавити за то
светоме братству , а ово ће у дар ити у звона наопако, па ће тражити кривце. Он то рече
своме господар у и замоли га, да одмах оданде иду и да се скрију у оближњој планини.
„Добро велиш,“ одговор и Дон Кихоте, „али ја знам шта треба сад да се р ади.“
Он позва све гал ијаше, који су врвели на све стр ане и опленини комисара до коже, а
сад се искупише око њега да виде, шта ћ е да им каже. Он им овако говор аше:
„Људи поштени захваљују на примљену доброчинству , и један од грехова, који бога
највише вређају , незахвалност је. Ово вам зато кажем, што сте већ видел и, господо, јасним
искуством оно што сте од мене пр имил и, а за то иштем и моја је воља, да носећи овај
ланац, који сам скину о са ваших вр атова, одмах се дигнете на пу т и одете у град Тобозо и
тамо да се представите сењори Ду лсинеји од Тобоза и да јој кажете, да њен витез од
Жалоснота Лица вас шаље и препору чује вас, и да јој испр ичате све потанко, како је текла
ова славна ствар , докле вас није поставио у жељену слободу . А кад то у чините, можете
ићи, куда вам је воља.“
У име свију одговор и Хинес од Пасамонта и рече:
„То што од нас иштете, господине и ослободитељу наш, ни на који начин не може
да се извр ши, јер ми не можемо ић и друмом сви у гомили, него инокосни и р астављени и
сваки за се, гледају ћи да се у земљу заријемо, да нас не би нашло свето братство, које ће на
сваки начин поћи за нама у потер у . Што бисте могли да у чините и треба да се у чини, то је,
 154
 

да ту службу и тај одлазак до сењоре Ду лсинеје од Тобоза пр еиначите у извесну количину

здравих Марија и вер овања, које ћемо ми очитати по вашо ј жељи, а то је ствар , која може
да се сврши и ноћи и дању , у бегању или одмар ању , у мир у или у рату . Али помисл ити, да
се сад враћамо мисир ским лонцима, хоћу р ећи, да у змемо свој ланац и да идемо у Тобозо,
то је кол ико мислити, да је сад ноћ, а овамо је истом десети час од дана, и то искати од нас
толико је, колико искати кр у шке од бреста.“
„А ја се дакле кунем,“ викну Дон Кихоте већ р азјар ен, „ти господичићу курвићу ,
Дон Хинесиљо Пар опиљо, или како ли се зовеш, да ћеш ти ићи сам са р епом међу ногама и
вукући сав ланац!“
Пасамонте, који није био о собито стрпељив, (а већ је био в идео, да Дон К ихоте
нема четврте, кад је у чинио толику лудост да им вр аћа слободу ), кад виде, да се с њим
посту па р ужно и на такав начин, намигну на др угове, те се мало у клонише и стадоше
сипати такве и толике каменице на Дон К ихота, да не имаде доста р уку да се заклања
штитом, а бедни Росинанте тако се освр таше на маму зе, као да је био саливен од меди.
Санчо се шчу чу њи иза свога магар ца и њиме се одбранио од пљу ска од каменица, које су
на њих падале. Дон К ихоте не мог аше да се тол ико заштити, да га не погодише не знам
колико каменица по телу са таком силом, да га оборише на земљу, а тек што паде, већ се
код њега обре и ђак, који му скиде тањир са главе и њиме га три или четир и пута лупи по
леђима, а толико пу та удар и и тањиром о земљу , тако да га скоро р азлу па. Скидоше му
доламу , коју је носио повр х оклопа, а би му скину ли и чар апе, да им нису сметале гвоздене
у длаге. Санчу у зеше кабаницу и оставише га у кошуљи, и пошто међу собом поделише
остали шићар из боја, оде сваки на своју страну , више бринући се, како ће да по бегну од
страшнога братства, него ли да носе л анац и да га предстану сењори Ду лсинеји од Тобоза.
Сами осташе магар ац и Росинанте, С анчо и Дон К ихоте; магарац с о пу штено м главом и
замишљен, овда онда потресајући у шесима, ваљда мислећи, да још није престао гр ад од
каменица, које су му у ши гађале; Росинанте лежећи пор ед свога господар а, јер и он се
стропоштао од једне каменице; С анчо у кошуљи и стрепећи од светога братства; Дон
Кихоте што зловољнији, видећи да тако ру жно с њим посту пише они, којима је у чинио
толико добра.
 155
 

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛ АВА

О томе што се дог одило славном Дон Кихоту у Сијери Морени, што је била једна од
најређих пустоловина, што се причају у о вој истинитој повести.

Видећи се у такву жалосну стању , р ече Дон Кихоте своме коњушару :

„Увек сам, Санчо, чу о да кажу , да је чинити добро поганији толико, колико сипати
воду у море. Да сам ти био вер овао што си ми говорио, био бих избегао ову белу. Али сад
што би, би; стрпићемо се и опаметићемо за други пу т.“
„Опаметић ете се ви,“ на то ће С анчо, „као што ћу се и ја поту р чити. Али кад велите,
да сте ми били вер овали, да бисте били избегли ову штету, а ви ми вер ујте сада, те да се
избегне друга и већа, јер ја вам кажем, да са светим братством треба да се оканете свака
витезовања, јер оно не да за све ск итнице витезове ни два мар аведа; не вер у јте ми, тако ми
62
је, као да му стреле већ зује око мојих ушију .“
„Ти си р ођен пу дљивац, Санчо,“ р ече Дон К ихоте; „али да не р екнеш да сам
тврдоглав и да никад нећу да ти послушам савет, ево ћу сада да ти пр имим савет и да се
у клоним од опасности, које се толико бојиш. Али то да буде под једним условом: да никад,
ни жив, ни мр тав не кажеш никоме, да сам се од ове опасности у клонио и скрио што сам се
поплашио, него само да ти мол бама у чиним по вољи; јер ако будеш казао иначе, лагаћеш,
и ја те сад за будуће и у будуће за сад опор ичем и велим, да лажеш и да ћеш лагати сваки
пу т, када то будеш по мислио и казао. Па немој ништа да ми одговар аш; јер и сама
помисао, да се ја уклањам и повлачим испр ед какве опасности, а нар очито испред ове, где
изгледа да у мене има нека сенка од стра, гони ме да овде останем и да ту чека не само
свето братство, које по мињеш и бојиш га се, него и братства од дванаест изр ајиљевих
племена, и седам М акевија, и Кастора и Полука, па и сву браћу и братства што их је год у
свету .“
„Сењоре,“ одговори Санчо, „пову ћи се није бегати, а ишчек ивање није срчаност,
кад је опасност већа од очекивања. Му др и се чу вају данас за сутра и не р изику ју све у
један дан. Па да вам кажем, ако и неотесан и пр ост, ипак имам нешто од онога, што се зове
добро у прављање. Зато немо јте да се кајете што сте ме послушали, него по јашите
Росинанта, ако можете, а ако не можете, ја ћу вам помоћи, па ајдете за мном, јер ми каже
памет, да нам сада више трабају ноге, него л и р уке.“
                                        
                                
 
62
Свето братство стрел ама је убијало своје осуђеник е, па им је за тим мртва тел еца давало на вешала.
 156
 

Дон Кихоте ништа не одговор и, но појаха коња, а Санчо на свом магарцу

пр едводећи, у лезоше у једну стр ану Сијер е Морене, која онде беше, при чему је Санчо
имао намеру , да је целу пр еђе и да оде у Висо или у Алмодовар дел Кампо, па тамо да се
склоне неколико дана у оним провалијама, како их не би нашло братство, ако би их из боја
са гал иотама здрава читава остала зајира на његовом магарцу , што је заиста чудно било,
како су галијаши све преметали и тражили.
Ону ноћ стигоше нар ед Сијер е М орене, где Санчо нау ми да пр оведу ту ноћ и још
даље који дан, барем докле им буде трајал а зајира што је носио, те тако сместише се за ноћ
између две стене и многих плутова. Али зла судбина, која по мишљењу оних, који нису
пр освећени виделом пр аве среће, р уковиди, упр авља и р асполаже по својој вољи, хоћаше
да Хинес од Пасамонта, онај р азглашени неваљалац и лу пеж, који се храброшћу и
лу дошћу Дон Кихота опр остио пу та, доњен страхом од светога братства, од кога је са
пр аведним р азлогом стрепио, докона да се скрије у планини, па његова судбина и страх
доведе га на ону исту страну , куда је стигао Дон Кихоте са Санчом да у сну . Па како су
неваљалци у век незахвални, а невоља даје повод да се притиче о ном што не треба, па
садашња добит преча је од будуће, Хинес, који нити је био захвалан, нити племенитија
срца, нау ми да у краде Санчу Панси магар ца, не осврћу ћи се на Росинанта, јер је био стока
исто тако лоша за залогу , као и за пр одају . Санчо Панса, спаваше, а о н му у кр аде магар ца и
пр е него што свану беше већ толико одмакао, да га нису могли више наћ и.
Зора се диже и обрадова земљу , а ожалости С анча Пансу , јер не виде свога сивца, те
кад се нађе без њега, поче што жалосније и што тужније запевати, тако да се на његово
нар ицање пр обу ди Дон Кихоте и чу га, како збори:
„О сине мој једнор одни, одрастао у мом дому , адиђару моје дец, него моје жене,
зависти мојих суседа, олакшицо мога терета и најпосле мој половни хр анитељу , јер са
оних двадесет и шест мараведа, што си их зарађивао сваки дан, ја сам подмир ивао пловину
мога трошка.“
Када виде Дон Кихоте плач и дознаде му узр ок, тешаше Санча што је лепшим
р ечима у мео и мољаше га да се стрпи, обећавајући му , да ће му дати меницу , да му се даду
три магар ца од пет, што их је био код куће оставио. Санчо се тиме у теши и утр са своје
сузе, у мер и своје јецање и захвали Дон Кихоту на милости коју му чини; а овај ккао је
улегао у ову планину , срце му се р азигр а од р адости, јер му се ова места чинише таман
 157
 

згодна за пу столовине, које је тражио. Падоше му на у м она чу дна збитија, која су се у

таквој самоћи и пу стињи дешавал а тумараћим витезовима, па опијен тим мисл има и
занесен, не мар аше ни за шта др у го; ни С анчо не имаше више никакву бригу (откако
мишљаше да онде нема никакве опасности), до ли како ће да задовољи свој желудац
остацима од поповске пљачке. Седећи на женски начини на свом маг арцу, иђаше за својим
63
господарем, вадећи из бисага и трпајући у свој трбух, па докл е је тако ишао, не би био
дао ни једну мангуру за нову какву пустоловину . У то диже очи и виде, да му се господар
зауставио, тр у дећи се да вр хо м бодил а по дигне некакав замотуљак, који лежаше на з емљи,
зато му пр ихита да му помогне, ако би требало, и таман стиже, кад је Дон Кихоте са вр хом
од бодила издигао један јастук и бисаг е пр ивезане зањ, све то у пола истр уло и распаднуто.
Али је завежљај био тако тежак, да Санчо мор аде одјахати и пр ихватити г а. Господар му
заповеди да види, шта има у бисагама. С анчо у чини тако са вел иком окретношћу , па ако
бисаге и беху затворене ланцем и катанцем, како су биле пр одр те и истр у ле, могаше
видети шта има у њима, а то беху четири кошуље од танка холандска платна и друге
ствари од платна исто тако лепе и чисте, а у једном ру пцу нађе сумицу златних тал ира, те
кад их виде, р ече:
„Да је благословен господ, што нам даде пу столовину од неке вајде!“
Тр ажећи даље, нађе књижицу записницу богато у кр ашену . Ову заиска Дон Кихоте,
а новац, рече, нека задржи за себе. Санчо му пољу би ру ку на толикој милости, и
повадивши из бисага сво ру бље, тури га у вр ећу с јелом. Када све то виде, р ече Дон
Кихоте:
„Ја бих р екао, Санчо, а и не може бити иначе, да ће какав пу тник бити залутао,
прелазећи пр еко ове пл анине, па су какви зликовци нањ напали и у били га, и онда га
погребили у овом тако пустом крају .“
„То не може бити,“ пр имети С анчо, „јер да су били лупежи, не би ту били оставил и
свој новац.“
                                        
                                
 
63
Ово се не слаже са оним, да је Х инес украо Санчу маг арца. Домишљали су се од св аке руке, да про тумач е
ово противуречје, па су мислили, да је Серв антес хтео да пародиш е романе о витезовима, у којима има пуно
таквих противусловља. Биће да је Сервантес наставио писање ове гл аве посл е подуже поч ивке, кад је био
смео с ума ову ситницу са санчовим маг арцем; а можда је крађу хинесову уметнуо овде, тек пошто је био
написао сл едећ е две главе. У другом издању Дон Кихота Сервантес је поправио ту непажњу, али не потпуно,
него је оставио на више места. Али Шпањол ци са поштовањем према великом сину свом не мењају му текст,
па ни оне нескл адно сти, које су у поменутој честимичној исправци; а ова исправка гл аси: „и тако иђаше за
својим го сподар ем, натовар ен свим оним, што ј е сивац тр ебао да носи.“ У другом д елу Дон Кихота
Сервантес сам шаљиво исмева своју непажњу и она противословњ а, која отуда излазе у његовој приповести.
 158
 

„Пр аво велиш,“ р ече Дон Кихоте, „и тако не могу да се домишљам, шта би то могло
бити. Али чекај, да видимо, да ли ће у овој књижици записници бити што написано, по
чему бисмо могли доз нати, оно што жел имо.“
Отвор и књижицу и пр во што нађе написано, као у пр ву сачињењу , премда врло
читким писмо м, беше један сонет, који пр очита на глас, да би га чу о и Санчо, а овако је
гласио:
Ил' љубав не зна, зашто тако р ади,
Или је она мати свирепости,
Ил' ни у каквој не стоје р авности
С у зр оком својим моји вељи јади.

Бог љубве, Амор , он ништа не гради

Без сазнавања, без пу не зналости,
Нити он отац може бити злости;
Ко дакле посл а бол, који срце вади?

Речем ли, ти си, Клор идо, послала,

Лаж би то била; од добра толика
Нема зла таква; р ај не шаље ада.

Шта др у го могу ? Умрети ми ваља,

Другога лека ниј' за бол есника,
Кога у веку мине свака нада.

„Из ове песме,“ р ече Санчо, „не мо же ништа да се дозна, ван ако се неће од о не рите
дознати за цело ткање.“
„Каква има ту р ита?“ запита Дон Кихоте.
„Па мени се у чини,“ одговор и Санчо, „до ви помену сте неку р иту.“
„Нисам казао р ита, него Клорида,“ на то ће Дон К ихоте, „а то ће зацело бити име
оне даме, на коју се ту жи писац овога сонета, а вер е ми, биће пр иличан песник, ил и се ја у
том нећу разбир ати.“
„Шта,“ викну Санчо, „зар се ви разу мете и у песмама?“
„И више но што ти мислиш,“ одговор и Дон Кихоте, „па ћеш то да видиш, кад будеш
однео мојој сењори Дулсинеји од Тобоза писмо написано у стихови од гор е до доле; јер
треба да знаш, Санчо, да су сви тумараћи витезови, или већина од њих, били велики
песници и велики му зици, јер ове две вештине, или боље р ећи два дара, скопчани су са
 159
 

заљубљеним витезовима; душа ваља песме некадашњих витезова имају више духа, него ли
уметности.“
„Читајте јо ш што,“ р ече Санчо, „шат нађете што, што ћ е вас задовољити.“
Дон Кихоте пр еврне лист и р ече:
„Ово је пр оза и биће неко писмо.“
„Писмо, сењоре?“ запита Санчо.
„Пр ема почетку изгледа да ћ е бити љу бавно писмо,“ одговори Дон Кихоте.
„Али читајте г а на гл ас,“ на то ћ е Санчо, „јер ми се допадају те ствари од љубави.“
„Драге воље“ р ече Дон Кихоте.
Па стаде читате велегласно, као што га је Санчо био молио, и в иде да овако гл аси:
„Твоје лажно обећање и моја извесна несрећа воде ме далеко, одакле ћеш пре чути
г лас о мојој смрти, него ли речи мога јадања. Одбацила си ме, незахвалнице, поради
човека, који више има, а не који више вреди од мене; јер кад би врлина била благо, које би
се убажавало, н е бих ја завидео туђој несрећи, нити оплакивао своју несрећу. Што ти је
лепота узвисила, то су ти дела оборила; поради пр ве држао сам те за анђела, а по о вима
видим да си жена. Остај због ом, виновнице рата против мене, и нека би небо дало, да
никад не дознам за варање твога мужа, те да се не кајем за оно што си учинила а ја да не
узмем освету за оно што не желим.“
Кад доврши читање свога писма, р ече До н Кихоте:
„Из овога писма још се мање мо же дознати, него ли из стихова, до ли да је о нај, који
га је написао, какав пр езрен љу бавник.“
Па пр евр ћући скоро све листове у књижици, нађе и др у гих стихова и писама, које је
некоје могао да чита, а некоје не, ал и све што је у њима било, беху жалбе, јадиковања,
чежње и грдње, пребацивање, милошта и пр езир ање, једини славњени, други оплакивани.
Докле Дон Кихоте пр егледаше књижицу , Санчо пр егледаше бисаг е, не о ставивши у
њима нити у јастуку ни једнога кутка, који није преметнуо, пр ецу њао и испитао, нити
какав шав, који није отпар ао, нити прамен ву не, који није ишчијао, као што се ништа не би
изгубило због недовољне р евности и пажње. Оволику гр абљивост пр обу диле су у њему
оне нађене шкуде, којих је било пр еко сто, па ако и није ништа више нашао, о пет је р екао,
да је добро нагр ађен за лет на поњави, бљување мелема, бл агослове батинама, песнице
мазгареве, нестале бисаге, у кр адену кабаницу и за сву глад, жеђ и у мор , који је издр жао у
 160
 

служби свога доброга господара, који га је више но што треба нагр адио, оставивши му
милостиво оно што је нађено.
Витез од Жалосног а Лица остаде са велико жељом да доз на, ко ли је господар од
бисага, закљу чу јући из сонета и писма, из златна новца и онога танкога рубља, да ће бити
какав отмен заљубљеник, кога је пр езир ање и р ђаво поступање његове даме довело до
какве очајне одлуке. Али како се у овом пу стом и суровом месту нико не указиваше, кога
би мог ао запитати, то само мишљаше на то, како ће даље да иде, не бир ајући други пу т, до
ли онај, који Росинанте буде одабрао, вазда у овој мисли, да се у овим честима мора
десити каква необична пустоловина.
Идући дакле у таквим мисл има, виде на вр ху једног брежуљка пред собом човека,
како с необичном лакоћом скакаше са стене на стену и од жбу на до жбуна. Изгледаше да
беше го, да имаше браду цр ну и гу сту , косу бујну шире по изгледу од смеђа аксамита, али
тако подр те, да му се на више места виђаше гола кожа. Б ио је гологлав, па ако и јесте лако
трчао, како р екосмо, ипак све ове по јединости у очи и о пази витез од Жалосна Лица. Ако је
то и поку шавао, не могаше за њим ићи, јер Росинанте по својој слабости није био на
пролажење оним неспу ћем, више будући оклевао и флег матичан. Одмах се домисли Дон
Кихоте, да ћ е оно бити власник од јастука и бисага, па у себи докона, да ће да га тражи, ако
ће и годину дана да тумара по оним брдима, докл е га не нађе. Заповеди дакл е Санчу , да
одјаше свога магар ца и да оде на једну страну брда, који се онако жу рно мало час био
склонио испр ед њих.
„Не могу ја то чинити,“ одговор и Санчо, „јер чим се одмакнем од вас, одмах ме
спопадне страх и наваљују на ме свака чу дејства и виђенија. И то што вам сада кажем,
нека вам је на знање, да ја о д сада нећу од вас да се макнем ни за један пр ст.“
„Ајде де!“ на то ће витез од Жалосна Лица; „па ми је баш мило, да се толико
ослањаш на мо ју храброст, која те неће ни издати, ван ако би ми се одел ила душа од тела.
Ходи дакле за мном полако, или како можеш и од својих очију начини л ампаде; да
пр ођемо овим брдељком, шат наиђемо на онога човека што смо га видели, који зацело није
други, него господар од нашега наласка.“
На то му Санчо примети:
„Биће много боље, ако га не тражимо, јер ако га нађемо и случајно он буде господар
од новца, онда је јасно, да му га мор ам вр атити. Зато ће бити боље, да се без невоље не
 161
 

трудимо, него д ановац буде у мене са мир ном савешћу , докле се прави госпо дар не јави на
други, не тако наметљиви и тешки начин; а можда бих ја донде новац био и потр ошио, па
би ме о нда и краљ опр остио.“
„Вараш се у томе, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер кад смо већ посумњали, да је
онај господар , кога смо мало час видели, дужни смо да га потр ажио и вратимо му новац;
не потр ажимо ли га, код те јаке сумње, да је он власник, бил и бисмо исто тако криви, као
кад бисмо извесно знал и. Дакле, брат Санчо, немо ј да ти је му ка тражити га, а ја ћу се
опр остити моје муке, ако га нађем.“
И ту ободе Росинанта, а С анчо за њим пешице и носећи терет, благодарећи
Хинесиљу од Пасамонта. Пошто пр ођоше једним делом брега, нађоше поред једног потока
мр цину од оседлане и зауздане мазге, у пола поједену од паса и вр ана, што у њима још
боље у твр ди сумњу , да је онај што је бегао, господар од мазге и јастука. Докле је они
гледаше, чуше звиждање, к ао од пастира, и у исти мах лево од њих појавише се многе козе,
а за њима на вр х брега у каза се козар , који их је чу вао, човек већ постар . Дон Кихоте викну
га и замоли г а да сиђе до њих. Он им се одазва вичу ћи, ко их је довео на то место, куда
слабо ко или никада не долаз и, осим коза и вукова и других зверова, који ону да тумарају .
Санчо му одговори, нека само сиђе до њих, па ће му на све одговорити. Козар се спусти са
брда, а кад дође до Дон Кихота рече му:
„Смео бих се опкладити, да гледате мазгу , која је у оној гудур и липсала, а бога ми
биће већ по године, о ткако је тамо. Кажите ми, да ли сте јо ј где наишл и на го су јој?“
„Нисмо наишл и ни на кога,“ одговор и Дон Кихоте, „о сим једног јасту ка и бисага
што смо их близу одавде нашли.“
„Видео сам их и ја,“ пр ихвати козар ; „али ник ад нисам хтео да их дигнем и да их
такнем, бојећи се какве беде, и да ме не повијају због крађе; јер је ђаво лу кав, па хоће
човеку да што пр ед ноге баци, како ће да се спотак не и да падне, ни сам не знајући како.“
„То и ја велим,“ на то ће Санчо, „јер и ја сам оно видео, али не бих му био пр ишао
ни за пу шкомет; нека га тамо и нек а остане како је било, јер не марим пса са прапорецем.“
„Кажи ти мени, добри човече,“ рече Дон Кихоте, „да л и ти знаш ко је власник оних
ствари?“
„Што бих вам у мео казати,“ одговор и козар , „то је, да од пр илике пр е по године
дана дође ка једном стану на једно три миље одавде мл ад један човек господска стаса и
 162
 

изгледа, јашу ћи на истој мазги, што јој је онамо л ешина, а с истим јастуком и бисагама,
које велите да сте нашли и нисте их так нули. Запита нас, који је крај од ове пл анине
најпу стији и најскр овитији. Рекосмо му , да је тај, где смо ми сада, а то је истина, јер да
пођете јо ш за по миље даље мо жда не бисте могли изаћи одавде, па се чудим, како
доспесте довде, јер нема стазе ни ногосту па, који би водио на ово место. Ел ем кад чу наш
одговор , младић окрену мазгу и у пу ти се онамо, како смо му били казали, и о стави нас све
у чуду , како се његова господска изгледа тако и са његова питања и оне жу р бе, са којом га
видесмо да се у путио био међу брда. Од то доба никад више не видесмо га, док после
неколико дана ето ти га изађе пр ед једног нашег а пастир а, ништа му не рече, него навали
нањ и стаде га песничити и газити, па онда држ'на маг арца са храном и у зе све што је
носио хлеба и сира, за тим одлете као ветар у брда. Кад то чу смо, ми неколико козара
дигосмо се да га тражимо по највећим гу дур ама у овој планини и после два дана нађосмо
га у дупљи једног великог дебелога плу та. Изађе пр ед нас по све мир ан, одела већ
исцепана, лица испр чена и смагнута од су нца, тако да га једва познасмо, и само одело, ако
и подер ано, како смо га били запамтили, показиваше нам, да је то онај кога тражимо. Лепо
нас поздр ави и са мало сасв им паметних р ечи каза нам, да се не чудимо што га видимо да
тако иде, али каза нам, да се не чу димо што га видимо да тако иде, али тако мора да буде,
јер мор а да издржава покајаније, које му је због мног их његових грехова нало жено.
Замолисмо га да нам каже, ко је, али га на то никако не могосмо приволети; и то га
молисмо, кад му треба хране, без чега не може опстати, да нам к аже, где да му је оставимо,
а ми ћемо је тамо вр ло р адо доносити; ако л и му пак није тако повољно, а он нека бар дође
и нека иште, а не да отима од пастир а. Он нам захвали на нашој пону ди, замоли за
опр оштење за прошасте напасти и р ече, да ће у будуће молити бог а р ади, а неће никоме
досађивати. Што се тиче његовога боравка, р ече, да нема други, него који му даде пр илика,
где га ноћ у хвати; а своје р ечи заврши тако гр озним пл ачем, да ми, који смо га слушали,
морали бисмо бити од камена, да нисмо и ми пл акали, сећају ћи се, каква га видесмо први
пу т и какав је сад, јер како р екох, беше то красан и пр икладан младић и својим смерним и
смишљеним р ечима показиваше, да је био од добра рода и лепо одгајан, јер ако смо и били
пр остаци, који смо г а слушали, тек је био тако у миљат, да смо то и могл и да познамо.
Таман кад је најбоље говор ио, уједанпут застаде и занеме, упр е очу у земљу подуже вр еме,
а ми сви стајасмо и чекасмо, шта ће да буде са том вансебно шћу , и много га жалисмо
 163
 

гледајући га, а он би тек диг ао очи, у пр о их у земљу , дуго не тр епћу ћи, или би их
заклопио, стисну о у сне и набр ао обр ве, отку да лако познасмо, да га је било снашло његово
лу дило. А он ће ускор о да нам покаже, да је у пр аво онако, како се ми домишљасмо; јер
једанпу т скочи као помаман са земљ е, на коју се беше бацио, па навали на пр вога од себе
тако жестоко и по мамно, да би га био у био песницама и закл ао зубима, да их не
растависмо, а све то чињаше в ичу ћи: „Ха, издајниче Фер нандо! Сад, сад ћеш ми платити за
подлост, коју си ми у чинио! Ове ру ке ишчу паће ти ср це, у коме су се у гнездиле све злоће
у ку пно, а нар очитво лукавштина!“ И још додаде друге р ечи, које су све на то ишле, да
нагрде онога Фер нанда и да г а обележе као издајника и неваљалца. М и га за тим о стависмо
веома ожалошћ ени, а он ништа више не р ече, него оде од нас и нестаде га трчећи по овом
шипрагу и чести, тако да нисмо могли за њим ићи. Отуда ми мислимо, да га лу дило
сналаз и овда онда и да ће му некакав Фернандо бити у чинио какво велико зло, да га је то
довело до таква стања. А све то потвр дило се досад више пута, кад је он пресретао пастир е,
каткад молећ и их да му даду што да једе, другдаш да им то силом отме; а кад га споз наде
лу дило, нека му пастири и од добре воље дају јело, он то неће, него га узима песничајући
их; а кад је пр и себи, он смерно и пр исто јно моли бога р ади и на то им пуно захваљује, па
и у з су зе. И пр аво да вам кажем, господо,“ настави козар, „ју че доконасмо ја и четир и
момка, две слуге и два моја друга, да га тражимо, докле га не нађемо, а кад га будемо
нашли, да га било силом, било милом одведемо у град Алмодовар, који је одавде на осам
миља и тамо да га дамо лечити, ако му болетица нема лека, ил и бар да дознамо, ко је, кад
је при себи; па ако има рода, да јавимо за његово зло. То вам, сењори могу казати на оно
што сте ме питал и; и треба да знате, да господар од ствари, које сте нашл и, исти је о нај,
кога видесте у пола нага, да онако брзо пр ође.“
Дон Кихоте беше заиста казао, како је видео онога човека да ск аче по планини. Он
оста у дивљен на оно што је био чу о од козара, и још већма зажеле да дозна, ко је тај
манити неср ећник, зато у себи нау ми, што је већ био смислио, да га потр ажи по својој
планини и да не оставио ни један кутак ни пећ ину непр егледане, докле га не нађ е. Али
срећа га боље послу жи, но што је мислио и надао се, јер у тај исти пар у једном су р дуку ,
који се пр ужаше до њих, у каза се онај младић, кога је тражио, који иђаше говор ећи са
собом нешто, што се не могаше р азабрати ни изблиза, а камо ли издаље. Одело му беше,
какво смо га описал и, само кад бл иже дође, виде Дон Кихоте, да има на себи пр шњак од
 164
 

миришљаве јелење коже, сасвим поцепан, одакле се домишљше, да не може бити од ниска
стања, који носи такво одело.“
Пр иближивши им се, мл адић их поздрави пр ому клим и суровим гласом, али веома
у чтиво. Дон Кихоте вр ати му поздр ав са не мање у чтивости и одјахавши Росинанта, загрли
га са племенитим држањем и својски, те га подобро подр жа тако у свом нару чју, као да га
је био одавна познавао. Онај други, кога можемо звати Одрпанцем од бедна лица, као Дон
Кихота од жалосна, пошто беше пу стио да г а загрли, уклони га мало од себе, метну руке
Дон Кихоту на р амена и стаде га посматр ати, као да би хтео да види, да л и га познаје, а
можда не мање у дивљен, видећи лице, стас и ор у жје Дон кихотово, као што се Дон К ихоте
њему дивио. Најпосл е, пр ви који ће после загрљаја да проговори, беше Одрпанац, који
р ече што ће мало даље да се каже.
 165
 

ДВАДЕС ЕТ Ч ЕТВРТ А ГЛАВА

У којој се наставља п устоловина у Сијери Морени.

Повест нам к азу је, како је Дон Кихоте са највећо м пажњом слушао беднога витеза
од Планине, који настављајући свој говор , р ече:
„Заиста, сењоре, који сте, да сте, јер вас ја не знам, ја вам захваљујем на учтивости,
коју сте према мени показал и, и ја бих желео да сам у стању, да вам могу чим другим, а не
само добром вољом, вр атити овај лепи дочек; алу судбина моја није ми дала да одговорим
на лепом у чешћу пр ема мени другим чим, до ли благим жељама.“
„М оје жеље,“ одговор и Дон Кихоте, „иду на то, да вам будем на у слу зи, тако да сам
био нау мио не одлазити из ове планине, докле вас не нађем и од вас не дознам, да ли јад,
који необичним својим животом показу јете да вас мори, може да има каква год лека, па
ако би требало да га тражим, да га тражим са највећо м р евношћу ; а ако би вам несрећа
таква била, да су јој затворене двери од сваке у техе, нау мио сам да вам помажем плакати и
оплакивати је, колико год могу , јер свакако је у несрећи у теха, кад се ко нађ е болећи. А ако
моја добра намер а заслужује захвалност са неком у чтивошћу , то вас молим, сењоре, да с
оном многом у чтивошћу, коју видим у вас, и у једно вас пр еклињем оним, што вам је у
животу било и јесте најмилије, да ми кажете, ко сте, к ао и у зр ок, зашто сте дошл и да
живите и умр ете у овој пу стињи, као к аква дивља звер , јер ћете у њој у мрети отуђени сами
себи, као што то показује ваше по нашање и личност. И кунем се,“ додаде Дон К ихоте,
„р едом витешким, који сам пр имио, ако ми у томе, сењоре, у чините по вољи, да ћу вам
бити на у слу зи са оно м р евношћу , на коју ме обавезује оно што сам, било лечећ и вам
несрећу , ако јој има лека, било по мажући вам у јадиковању , као што сам вам обећао.“
Витез од Шу ме, који на такав начин слушаше да говор и витез од Жалоснога Лица,
само га гл едаше и опет гледаше и наново га посматраше од главе до пете, те пошто га се
беше доста нагледао, р ече му :
„Ако имате да ми што дате да једем, тако вам жива бога, дајте ми, а пошто се будем
пр ихватио, хоћу све у чинити, што се мене иште, у име захвалности, на тако благим
жељама, какве су ми се овде у казале.“
Одмах Санчо из своје вр еће и козар из своје торбе извадише по штогод, чиме
Одрпанац поплаши своју глад, једу ћи оно што су му дали, као човек суманут, тако
 166
 

хал апљиво, да није давао вр емена једном залогају и др у гом, него је пр е гу тао, но што је
ижватао, а докле је јео, нити он, нити они, који су га гледали, говор ише што. Кад доврши
јело, знацима их позва да иду за њим, што и учинише, а он их одведе на зелену ливадицу ,
која мало на страни иза једне стене беше. Дошавши тамо, пр у ћи се у траву , што и остали
у чинише, а све то без ичије р ечи, на што ће Одрпанац р ећи, пошто се на свом месту боље
наместио:
„Ако, сењори, хоћете да вам у кратко испр ичам моју чезмер ну несрећу , мор ате ми
обећати, да ми никаквим питањем, ни иначе чиме нећете пр екинути конац моје жалосне
повести, јер чим то будете у чинили, о нога стика пр естаћу са пр ичањем.“
Ове р ечи одр панчеве сетише Дон К ихота на пр иповетку његовога коњушара, кад
није пазио на број коза, које су пр ешле пр еко р еке, те тако остаде пр ича недовршена; али
одрпанац узе р еч и настави:
„Ово вас зато молим, што бих хтео да што брже свршим казивање мо је несреће, јер
сећајући је се, само додајем нове јаде старима, а што ме мање будете питали, тим пр е ћу
вам ствар испр ичати, ал и зато нећу ништа важније изостав ити, да бих потпу но задовољио
вашој жељи.“
У име осталих обећа му то Дон Кихоте и он са тим уверењем поче овако:
„М ени је име Карденио, р одом сам из једног од пр вих гр адова у Андалузији,
пор еклом сам племић, родитељи су ми богати, али ми је несрећа тол ика, да ће је моји
р одитељи оплакивати и мој р од осећати, а неће је моћи у блажити својим богатством, јер
несрећу , коју небо пу шта, не може откло нити никакво земаљско благо. На исто ј земљи
живљаше небо, које је љубав украсила свом својо м славо м, какву сам само мог ао желети;
таква је лепо та у Лу синде, госпођице тако племените и богате, као и ја, ал и ср ећније и са
мање стал ности, него ли што је требало да је има пр ема мојим часним намерама. Ову
Лу синду ја сам љубио, миловао и обожавао још од мале малоће, а и она је мене љубила с
оном безазленошћу и искр еношћу , какву допушташе њено детињство. Наши р одитељи
знали су нам наклоно ст и било им је пр аво, јер су добро видели, ако то и даље пође, да се
не може иначе завршити, него нашим браком, што се таман поду дар ало са једнакошћу
нашег а племена и богатства. Са годинама растијаше љубав међу нама, па се лу синдину оцу
у чини поради обр аза, да треба да ми одрекне пр исту о у његову кућу , у томе као
подражавајући р одитељима оне Тизве, коју песници толико певају . Ова забрана само
 167
 

пр идаде пламен пламену и жељу жељи; јер ако и везаше језике, не могоше везати и пер а,
која са више слободе него ли јез ици о номе коме хоће исказу ју оно, то је на дну душе; јер
много пу та пр ису ство љубљенога предмета збу њу је и везу је најодлучнију намер у и
најсмел ији јез ик. О небо, колико л и сам јој писама писао! какве нежне и часне одговор е
добијао сам! кол ике сам песме сачинио, колике ли заљубљене стихове, у којима душа
изјављиваше и показиваше своје чу ства, описиваше своје пламене жеље, одржаваше њену
у спомену и предаваше се заносу! Најпосле, видећ и себе у крајности и да ми се душа троши
у жељи да је видим, нау мим да у чиним једним махом оно, што ми се у чинило да је
најпр иличније, те да бих постигну о моју жељу и заслужену нагр аду, а то беше, да је у њена
оца пр осим за љу бавцу , на тако и у чиним. Он ми на то о дговор и, да ми захваљује на вољи,
коју показујем да га почаству јем и да себе почаству јем сродством са њим; али пошто имам
оца жива, да по праву он треба да за мене пр оси девојку , јер ако то није са пу ном његовом
вољом, Лусинда није таква, да се кришом у зима и даје. Ја му захвалим на добру
расположењу , јер ми се чинило, да има р азлог да онако говор и, а мој отац да ће пр истати
на то, чим му будем казао, па са том намер ом одмах пођох оцу да му кажем, шта ми је
жеља. Кад у ђох у собу његову , затекох га са отвор еним писмо м у ру ци и пр е но што му
могох што р ећи, предаде ми писмо са речима:
„Из овога писма видећ еш, Кар денио, да дука Рикар до хоће да ти у чини мило ст.“
„Као што ћете, сењори, већ знати, овај дука Рикар до шпањолски је гр анде
(великаш), који има своја добра у најлепшем крају Андалузије. Узмем писмо и пр очитам
га. Било је тако својски написано, да се и самом мени у чини, да би ру жно било, кад би ми
отац пр опустио да не учини оно, што се у њему искало, наиме да мене одмах онамо
пошаље, где је дука био, а он је жел ео, да будем његово м старијем сину друг, а не слуга, па
ће већ његова брига бити, да ме постави у положај, који ћ е одговар ати уважењу његовим
пр ема мени. Пр очитам писмо и читају ћи га занемим и више, к ад ми отац рече:
„До два дана пол азићеш, Кар денио, да у чиниш дуки на вољи, па захвали богу , што
ти је о творио пу т, којим ћеш оно постићи, што ја з нам да заслу жу јеш.“
„Овим р ечима додаде друге очинске савете. Дође дан моме поласку . Ја сам једну
ноћ говор ио са Лусиндом и казао јо ј, шта бива, а исто сам казао и оцу јој, молећ и га да
пр ичека који дан и да одгоди њену удадбу , докле не видим, шта мисл и Рикар до са мном.
Он ми то обећа, а она ми потвр ди тису ћом заклетава и тисућом несвестица. Најпосле
 168
 

стигох тамо, где је био дука Рикар до, и он ме тако лепо р пими и тако поступаше са мном,
да одмах почеше да ми завиде његови страији служитељи, јер им се чинило, да су на
њихов у штр б докази од мило сти, које ми је дука давао. Али од свију се најбоље мени
обр адовао други син дукин, по имену Фернандо, младић красан, отмен, широка и
заљубљена срца, који за кратко вр еме толико се опр ијатељи са мном, да су се томе сви
чу дили, па ако ме је старији брат и волио и указивао ми своју наклоност, тек ни издалека
није ме тако волио и са мном по сту пао, као Дон Фер нандо. Елем како међу
пријатељствима нема тајне, коју неће један другом саопштити, а како дружба моја са Дон
Фернандом пр еђе у пријатељство, то ми о н казиваше и све своје мисл и, посебица за неку
љубав, која га у неколико бацаше у бригу . Он је љубио једну сељанку , поданицу његовог
оца, а р одитељи су јој било брло богати, она пак била је тако л епа, чедна, р азу мна и часна,
да ко је знао, не мог аше да каже, у којој је од свих ствари претежнија и која је већма краси.
Оваква тако красна својства лепе сељанке толико распалише жеље Дон Фернанда, да
нау ми, да би мог ао савладати и пр идобити њено девичанство, да јој обећа, да ћ е се њом
оженити, јер на други начин није могао до циља доћи. По дужности, као пр ијатељ његов,
гледао сам, да га са што бољим р азлозима и са најживљим пр имер има од тог а одговор им и
одвратим, а кад видех, да то не по маже, наумим да целу ствар саопштим његовом оцу ,
дуки Рикарду . Али Дон Фер нандо, лу кав и домишљат, подозр евао је и бојао се, да ћу ја,
као вер на слуга, по дужности открити моме господину дуки оно што је тако штетно по
његову част, па да би ме одвр атио и предвар ио, р ече ми, како нема боља лека, да би могао
избити из главе лепо ту , која га је тако опчинил а, него да се у клони за који месец дана, и за
то вр еме да нас двојица будемо у кући мог оца, а дуки да се каже, да би хтео да види и
купи неколико добрих коња у мом р одном месту , пошто су тамо коњи најбољи на свету .
Чим ми о н то р ече, а ја покретан мојом страшћу , ако му одлу ка и није била тако добра, био
бих је одобр ио као најбољу што се мо же замислити, јер сам видео у томе добру пр илику и
згоду , да опет видим мо ју Лусинду . Са том мишљу одобр их му мишљење и у твр дих га у
намер и, говор ећи му , да је што скор ије у делотвор и, јер заиста одсуство чини своје у пркос
и најјачим намер ама. А кад ми је то био казао, он је како сам посл е дознао, већ био у живао
код сењанке су прушка права, па је вар дао пр илику , да се без своје опасности откр ије дуки,
јер се бојао шта ће овај да у чини, ако му буде иначе дознао за нпр омишљеност. За тим
дође, како љубав у мадића већино м није др у го него само жеља, којој је наслада последњи
 169
 

циљ, па постигну вши ову и пр естаје, те оно, што се чинило да је љубав, окр ене и натраге,
јер не може да прелази границу коју јој је прир ода положила, а ту гр аницу није пр ирода
положила пр авој љу бави – хоћу р ећи, кад је Дон Фер нандо тако у живао ону сељанку ,
његове жеље се утишаше и р асхладише се пожу де, па ако се у прве градио да ће да се
у клони, да би се од њих изл ечио, сада ревносно настојаше на том, да их не би
у пр ажњавао. Дука му даде допуштење и мени заповеди, да г а пр атим. Ми дођосмо у мој
гр ад, мој отац дочека г а пр ема његовом сану, а ја одмах по ходих лу синду и моје жеље
одмах у живеше, (ако и нису биле мр тве, нити у спаване), о чему сам на своје зло пр ичао
Дон Фер нанду , јер ми се чинило, да од његовог великог пријатељства, које је показивао, не
треба ништа да му кријем. Ја му хвалих Лусиндину лепоту , љупкост и оштр оу мље, тако да
моја хвала у њему пр обуди жељу да види госпођицу у кр ашену таквим својствима. Ја му је
испуних на мо ју несрећу и једне ноћи покажем му је спроћу светлости једне свеће а кроз
пр озор , кроз који смо се ми обично разговарали.Он је виде и тако се занесе, да у заборав
пу сти све лепо тице, које је донде био видео. Постаде ћу тљив, бесчуствен, сав замишљен и
најпосле тако заљубљен, као што ћете већ в идети из тока повести моје неср еће. А да би му
се страст још већ ма у спалила (што је од мене крио и само небу повер авао), хтеде судбина,
да једанпу т нађе једно њено писмо, у коме ме позива, да је пр осим у оца за љубавцу , тако
паметно, тако часно и тако пино љу бави, да пр очитавши га, он ми р ече да су у једној
Лу синди иску пљене све мил ине лепо те и р азума, што су подељене међу остал им женама у
свету . Оно истина мор ам сад исповедити, ако сам и видео, да Дон Фер нандо хвали
Лу синду са пу ним р азлогом, ипак ми непр ијатно беше слушати оне хвале из његових у ста,
те поче бојати га се и подозр евати наљ, јер ни часка не беше, да он бе би повео р еч о
Лу синди, па би пр ви почео, ако ће повод и силом наћи. Ово у мени буђаше као неку
љубоморност, не што бих се био бојао каква непо стојанства од Лу синде у милости и у
вер ности; тек ми мој судбина побу ђиваше страх од оног а, што ми је она спр емала. Увек би
Дон Фер нандо искао да чита писма, која сма ја слао Лусинди и којима је она мени
одговар ала, тобоже што је пу но у живао у оштр оу мљу једне и друге стране. Десиће се за
тим, да ме Лу синда замоли за неку књигу о витезовима да је чита, која јој се о собито
допадал а, а то беше Амади с од Галије.. “
Тек што је Дон К ихоте био чу о да се спомену књига о витезовима, а он повикну :
 170
 

„Да сте ми бил и одмах у почетку казали, да је милостива сењора Лусинда љубитељка
књига од витезова, не би требала никаква друга хвала, па да имам по јма о њеном високом
у мљу , јер ово јој не би било онако одлично, к ао што сте га сењоре описал и, да се она
лишавала уку са таква одабр ана читања. И тако мени није потр ебно трошити и даље р ечи,
опису ју ћи јој лепоту , врсноћу и р азум, јер само тиме што сам дознео за њен у ку с, ја
потвр ђу јем да је она најлепша и најр азу мнија жена на свету. Само бих био желео, сењоре,
да сте јој били посл али са Амадисо м од Галије и врлога Дон Ру хела од Гр еције, јер сам
у верен да би сењора Лу синда пу но у живала у Дарајиди и Гар аји и у оштр оу мљу пастира
Даринела, као и у оним дивним стиховима његових пастир ских иг ар а, што их је он певао и
пр иказивао са сваком мил ино м, досетљивошћу и неу сиљеношћу. Али шат се вр еменом
могбу де ова погрешка попр авити; а за ту попр авку не треба друго, него кад бисте ви
иѕволели да са мном пођете у моје село, где ћу вам моћи дати пр еко триста књига које су
сласт мо јој души и р азговор моме животу , пр емда ми се чини, да немам више ни једне,
благодарећи пакости, неваљалих и завидљивих мађиника. Али опр остите ми, што сам
погазио дату р еч, да вам нећу прекидати говор ење, јер кад чу јем да се спомену витешке
ствари и тумараћи витезови, исто тако не могу да не говор им о њима, као што сунчеви
зраци не могу д ане греју , нити месечина да не даје влагу . Дакле опр остите и пр оду жите,
јер то је сада најглавније.“
Дакле Дон Кихоте говораше то што је казао, Кар денио беше спу стио гл аву на гру ди и
видело се, да се много дао у мисли, па и кад га До Кихоте и два пу та позва, да настави
своју повест, он нити диже главу , нити одговар аше, него после поду же почивке пидиже је
и р ече :
„М ени не може да изађе из главе нити ми ико у свету може противно док азати, и онај
би био заврзан, који би иначе р азу мео и мислио, мего да је онај нитков мађистар Ел изабат
са краљицом мадазимо м живео у забрањеном одно шењу .“
„Није тако, тами ми...“ викну Дон Кихоте и по свом обичају жестоко о псова; „то је
велика пакост, или боље р ећи нитковлу к, јер кр аљица М адазима бил а је о собито тмена
госпођа и не може се претпоставити, да ће таква узвишена владатељка да се по меша са
64
једним мазалом. А ко иначе каже, тај лаже к ао највећ и нитков, и то ћу му доказати
пешице или на коњу , с оружјем или без ор у жја, у ноћи или у дану , или како му је воља.“

                                        
                                
 
64
Елизабат био је видар Амадиса од Галије.
 171
 

Кар денио га посматр аше сасвим пажљиво, а већ му беше дошао насту п од лудила,
зато није могао ни своју повест пр оду жити, као што је немогаше ни Дон К ихоте слушати,
како га беше расрдило оно што је био чу о за М адазиму . Чу дновато! Толико се жестио
пор ади ње, као да му је заиста бил а његова права и законита кр аљица: к ако су га залу диле
његове гр ешне књиге. Ел ем к ако Карденио већ беше у свом лудилу и чу , а да га зову
лажом и нитковом, у з друге такве грдње, у чини му се ру жна таква шала, па дохвати једну
каменицу , која му беше пр и руци, и њом тако у дар и у груди Дон Кихота, да овај паде
нау знако. Када Санчо Панса в иде, да се тако поступа са његовим господарем, навали на
суманутога са песницом, а одр панац га дочека на исти начин и једним у дар цем обор и га на
земљу и одмах скочи нањ и изгази му р ебр а до миле воље. Козар хтеде да г а одбрани и
пр ође исто тако, те пошто их је све пролемао и избубао, остави их и са племенитим
спокојство м изгу би се у планини. Санчо се подиже, на јаростан, што без своје кр ивице
тако зло прође, навали да се свети козар у , пребацујући му , да је он крив, што их није
опомену о, да онога човека овда онда спопада лу дило, јер да су то знали могли су се
чу вати. Козар одговор и, да им је то веч к азао, а ако о н није чу о, да није његова кривица.
Санчо Панса одговор и њему , козар опет њему, и крај одговор има беше, да се дохватише за
косе и стадоше се тако песничати, да би један другога били р ашчупали, да их Дон Кихоте
није р азвадио. Тезмајући се са козарем, говор аше Санчо:
„Пу стите ви мене, господине Витеже од Жалосна Лица; јер овом овде, који је сељак,
као и сам што сам, нити је р еђен за витеза, могу сасвим по вољи светити се за ненету ми
у вр еду , бијући се с њим пр си у пр си, као поштен човек.“
„Оно је тако,“ р ече Дон Кихоте; „али ја знам, да није ништа о н крив за оно што је
било.“
С тим их у мир и, и Дон Кихоте наново стаде питати козар а, да ли би се Карденио
могао наћи, јер би вр ло радо хтео да чује свршетак његове повести. Козар му р ече оно, што
му је био казао у пр ви мах, да му у пр аво не зна стана; али ако буде много тумарао по оној
околини, мораће га наћ и било присебна, било суманута.

                                        
                                        
                                        
                                        
                                        
                                   
 
 172
 

ДВАДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А

Која г овори о чудним стварима, које се у Сијери Морени прикључише храбром витезу од
Манче и о њег овом подражавању испаштања Белтенебросова.

Дон Кихоте опр ости се са козарем, па наново појахавши Росинанта, заповеди Санчу
да иде за њим, који то учини на свом магар цу посве задовољан. Мало по мало у легоше у
најнепр оходнији крај у планини, а Санчо да скапа од жеље да беседи са својим
господарем, па чекаше да овај почне р азговор , да он не би пр есту пио заповед; али не
могући да подно си тол ико ћу тање, р ече му :
„Сењоре Дон Кихоте, дајте ви мени свој благослов и допуштење, да се одавде
вр атим кући и мојој жени и мојој деци, с којима бар могу да говорим и да зборим све што
хоћу; а ви ако хоћете да са вама идем по овим пу стињама дан и ноћ, а да не говор им, кад
ми дође воља, то је, као да сам жив погребен. Кад би барем хтела срећа, да животиње
говор е, као што су збориле за Гизопета, не би ни по јада било, јер бих се разговарао са
мојим магар цем што бих хтео, и тиме бих р азбијао бригу . Ваистину то је мучна ствар , нити
се то мо же ол ако да подноси, да се траже пустоловине целог а века, а овамо се нал азе само
у дарци и поњаве, каменице и песнице, па још к отоме треба да зашијемо у ста, нити човек
сме да каже што му је на срцу , као да је немак.“
„Већ те р азу мем, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „му ка ти је, што не у кидам забрану ,
што сам ти је ставио на језик; дакле узми, да сам је скинуо, па кажи, шта би хтео, али с
у словом, да ово у кидање не траје дуже, но докле будемо тумарали по овој планини.“
„Ајде де,“ на то ће Санчо; „нека ја говор им сада, а посл е како бог да; па пр ема том
допуштењу питам вас, шта се то вас тицало, да сте се толико з аузимали за ону кр аљицу
М акумазу , или како се звала? Шта се то вас тицало, да л и је онај зубати био њен драган
или није? Јер да сте се томе били чинили невешти, пошто јој ни онако нисте били судија,
у штедели бисте ударац каменицом и гажење и још в ише него шест пљусака.“
„Бога ми, Санчо,“ одговор и Дон К ихоте, „да ти знаш, као ја што знам, како је часна
и отмена госпођа бил а краљица М адазима, знам, да би казао, да сам био и сувише
стрпељив, јер нисам одмах р азбио у ста, која су говор ила такве богохулности; јер веће
богохулности нема, него казати, да се једна краљица по мешала са једним видар ем. У
ствари је то, да је тај мађистар Елизабат, кога је о нај суманути по мену о, био човек вр ло
 173
 

му дар и врло р азбор ит и да је био кр аљици као саветник и као лекар ; али казати, да му је
она била драгана, то је таква глу пост, да заслу жу је највећу казну ; а да у видиш, да
Карденио није знао, шта је говор ио, треба да имаш на у му , да већ није био пр и себи, кад је
то казао.“
„Па то ја и кажем,“ пр ихвати Санчо, „да не треба много водити р ачу на о томе, шта
говор и једна будала; јер да вам добра ср ећа није помогл а и да она каменица није погодила
у прси, него у главу , бисмо боме лепо пр ошли за то, што смо се заузимали за ону сењору ,
у био је Бог! А Карденија као суманута пу стили би и ништа му не би било.“
„Било пр отив му др их, било пр отив лудих, сваки тумараћи витез дужан је да брани
част женскима, па биле оне ма ко, а к амол и тако у звишеним краљицама и особито каква је
била краљица М адазима, којој сам ја посебице наклоњен због њених лепих својстава; јер
не само што је била лепа и брло паметна и стр пељиво је сносила беде, које су је много
сналаз иле; а савети и друштво мађистара Елизабата вео ма су јој користили и олакшали су
јој, те је могла свој посао да свр шу је му др о и стрпељиво, то пак дало је повода глу пој и
пакосно ј светини да из мисл и и каже, да му је она била наложница. А лажу , велим и по
други пу т, и лажу по две стотине пу та сви, који тако мисл е и говоре.“
„Нити ја то кажем, нити мисл им,“ на то ће Санчо; „на част им, па нека присмачу са
својим хл ебом. Јесу ли били драган и драгана или нису , о томе ће богу давати р ачу на. Ја
долазим из мог а виногр ада и ништа не знам; не мор ам да дознајем, како др у ги живе, јер ко
купује и лаже, томе к еса бива пр азнија, тим пр е, што сам се го р одио, го сам остао, нити
што гу бим нити добијам. А нека би баш и били, шта се то тиче мене? М ноги мисле, да
имају сланине, а они немају ни тр у шнице; ал и ко ћ е метати вр атнице на пољани? Тим пр е,
што су и самог а бога ху лили.“
„Аман и помагај!“ викну Дон Кихоте, „ма Санчо, шта наређа ваздан све лу ђе од
лу ђега! Шта се то тиче наш р азговор свих тих по словица, што их нижеш? Тако ти живота,
Санчо, ћу ти и одсад гледај, како ћ еш да цакаш твоје маг аре, а остави се посла, који те се не
тиче. И р азу ми са свих пет чула, да све што сам чинио, чиним и што ћу чинити, то је
сасвим му др о и посве према законима витешким, које ја боље знам, него сви витезови што
их је било у свету.“
„Сењоре,“ на то ће Санчо, „па зар је и то пр ема закону витешком, да лу тамо по
овим брдима без стаза и ногосту па, тражећи једну будалу , коју кад будемо нашли, можда
 174
 

ће добити вољу да доврши што је почела, то јест, не своју пр иповетку, него са вашом
главом и мојим р ебр има, да их сасв им поломи?“
„Мучи, и опет ти кажем, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „јер треба да знаш, да ме по
овим вр летима не води тол ико жеља да нађем ону лу ду, колико то, што хоћу да ту
извршим једно дело, са којим ћу стећи вечито име и сл аву у свему свету, такво дело, које
ће да у дари печат на све о но, што мо же тумараћега витеза да у чини савршеним и
славним.“
„А је ли то дело опасно ?“ запита С анчо Панса.
„Није,“ одговор и витез од Жалосна Лица, „тек и тако може коцка да падне, да буде
гу битак место добитка; али све ће зависити од твоје ревности.“
„Од моје р евности?“ запита Санчо.
„Да,“ одговор и Дон Кихоте; „јер ако се будеш брзо вр атио оданде, куда мисл им да
те пошаљем, брзо ће се свршити и моје му ке и брзо ће ми почети сл ава. А пошто није
добро да те и даље оставим у неизвесности и да чекаш, на што у пр аво циљам са мојим
р ечима, то хоћу да знаш, Санчо, да је славни Амадис од Галије био један од
најсавршенијих тумараћих витезова. Не велим, да је био један; био је једини, први,
јединствени, господар над свима што их је у оно вр еме било у свету . Тешко Дон
Белијанису и свима о нима, који мисле, да су му у чему р авни, јер у томе се, вер е ми, з ацело
вар ају . Исто тако велим, кад какав живописац хоће да буде славан у својој уметности, а он
гледа да подр ажава подлиницима најбољих живописаца што их зна, и то исто пр авило
важи за сва звања и занимања, која служе државама за у кр ас. И тако треба да по сту па, па и
посту па онај, који би хтео да га зову мудрим и стр пељивим, подражавајући Улису , у чијој
личности и дел има о писао нам је Омир живу слику мудрости и стрпељивости, као что нам
је и Вер ђилије у лицу Енеје приказао вр лине добра сина и оштр оумност храбра и р азумна
војводе, не опису ју ћи их, какви су били, но какви треба да су , како би потоњим коленима
оставили пр имер њихових вр лина. На тај исти начин постао је Амадис север ном звездом,
светилом и су нцем храбрих и заљубљених витезова, коме мор амо да подр ажавамо сви,
који воју јемо по д заставом љу бави и витештва. Кад је дакле тако, како јесте, то нал азим,
брат Санчо, да што му ту мараћи витез више подражава, ближи ће бити постигнућу
витешкога савршенства. А једно од дела, у којима је овај витез показао своју му дрост,
вр лину, срчаност, стрпељивост, постојанство и љубав, било је, кад се, презр ен од сењоре
 175
 

Ор ијане, пову као р ади испаштања на Бедну Стену , променивши своје име на име
Белтенеброс, име зацело значајно и згодно пр ема животу, који је он од своје воље био
изабр ао. Дакле како ми је посве л ако у томе подражавати му , него л и раскољавати дивове,
сећи главе змијама, у бијати змајеве, распуђивати војске, р азвијати флоте и разор авати
чини, и пошто је ово место таман згодно за такве по слове, то не знам, зашто да пр опу стим
пр илику , која ми се тако згодно даје.“
„Дакле у право,“ запита Санчо, „шта хоћете ви да р адите у обој пу стињи?“
„Зар ти нисам већ казао,“ одговор и Дон Кихоте, „да хоћу да подражавам Амадису ,
градећи се овде очајник, суманут и манит, да бих у исти мах подражавао храброме Дон
Ролдану , кад је код једног извор а нашао знаке, да је лепа Анђел ика са Медором у чинила
нешто р у жно, због чега се тако р аздертио, да је помер ио памећу и чу пао дрва, мутио воду
у бистрим извор има, у бијао пастир е, растеривао стада, спаљивао колибе, ру шио куће, коње
спутане вукао и починио др у гих стотину хиљада претераности, које су достојне да се за
сва времена запишу ? А како ја не мислим подражавати Ролдану , или Ор ланду , или
Ротоланду (јер сва три ова имена његова су) на длакун у свима лудоријама што их је
чинио, говор ио и мислио, ја ћу да што боље могу своје у чиним у оно м, што ми се буде
чинило најважније, а можда ћу се задовољити само подражавањем Амадису , који није
чинио штетне лудости, него је плак ао и уздисао, те је стекао тол ику славу , као нико
други.“
„Ја бих р екао,“ на то ће Санчо, „да витезови, који су тако посту пил и, били су
изазвани и имал и су повода, да чине такве будалаштине и испаштања; ал и који је р азлог
вама да полу дите? Каква је дама вас презр ела? Или какве сте знаке ви нашли, који би вам
показали, да је сењора Ду лсинеја од Тобоза у чинила какву беспослицу с Ар апином или
кр шћанином?“
„Та то и јесте оно,“ одговор и Дон Кихоте, „и у томе је танкост мога посл а. Јер да
тумараћи витез помер и памећу , што има повода, то нити је што лепо, ни што особито; али
мајстор ија је полудети без повода, па дати р азу мети својој дами: кад ово овако р адим без
повода, да што бих чинио, кад би повода било? Тим пр е, што имам велика р азлога у оном
дугом одсуству мом од моје ваздашње сењоре Дулсинеје од Тобоза; јер као што си већ чуо
неки дан од о нога пастира Амбросија, ко је одсу тан, тај му чи сваку бригу и страхује сваки
страх. Зато, брат Санчо немој да трошиш вр еме да ме одговар аш од тако необична, тако
 176
 

срећна и досад невиђена подражавања; јер ја сам лу д, бићу лу д, докле се год ти не вр атиш
с одговор ом на писмо, које мислим по теби да по шаљем мојој сењори Ду лсинеји; па ако
буде такав, како треба да је пр ема мојој вер ности, пр естаћ е и моја лудост и испаштање; али
буде ли пр отивно, онда ћу тек да будем лу д, а тада ништа нећу осећати. И тако одговорила
она како јој драго, ја ћу се опростити забуне и му ке, у којој ћеш ме оставити, у живајући
пр исебан благо, које ћ еш ми донети, или лу д не о сећају ћи зло, које ће ми с тобом доћи.
Него кажи ти мени С анчо, јеси ли ти добро сачувао М амбр инов шлем? Јер сам ја видео,
како си га подиг ао са земље, к ада је онај незахвалник хтео да га р азбије, ал и није могао,
одакле се може да види, како је вешто скован.“
„Забога, сењоре витеже од Жалосног Лица, ја збиља не могу да по дносим
стрпељиво некоје ствари, које ви говорите и због којих почињем мислити, да све оно што
ми кажете за витезове и за освајање краљевина и цар евина, за давање остр ова и за
раздавање других милости и дарова, као што је то обичај у ту мараћих витезова, да све то
мора да је ветар и лаж и једна гатка, или басна, како ли ћемо то да кажемо, јер нека когод
чу је вас, како берберски тањир називате М амбр иновим шлемом и како пр и томе остајете
већ четир и дана, шта може друго да мисли него онај, који то каже и док азује, да није
читав? Ја сам тањир ту р ио у вр ећу сасвим излу пан, па ћу га однети кући и испр авити, те да
се у њењму бријем, ако ми бог буде толику милост дао, да се састанем са мојом женом и
децом.“
„Видиш, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „кунем ти се истим, чиме си се ти мало час
клео, да у свету још није било коњзшара тако кратке памети, к ао ти што си. Ето већ толико
идеш са мно м, па како да још ниси видео, да све ствари тумараћих витезова изгледају као
опсене, маштанија и лу дор ије и да су оне све натр ашке окр ену те? А то није што је баш
тако, него што у з нас у век има читава р уља мађиника, који све наше послове извр ћу и
искрећу и окрећу по својој вољи и како им је ћеф да нам иду на р у ку , или да нам шкоде. Па
тако оно што се теби чини берберски тањир , мени изгледа да је М амбр инов шлем, а
другоме ће се чинити нешто друго. А то је била необична о пр езност оног а му дарца, који је
у за ме, да је у десио, да се свакоме чини да је тењир оно, что је у право и у истину
М амбр инов шлем; јер како му је толика вредност, сав свет би ме вијао, да ми га отме, али
кад виде, да је то тек само берберски тањир , не маре да га се дочепају , као што се лепо
видело код о нога, који га је хтео да р азбије, па га је оставио на земљи, а да је з нао, шта је,
 177
 

бога ми, никада се не би о двајао од њега. Чу вај га друже, јер за сад ми не треба, него хоћу
да скинем и све ово ор у жје и да о станем го, као од мајке р ођен, ако ми буде воља да више
подражавам Ролдану , него ли Амадису.“
У том р азговору стигоше до под једно високо брдо, које се као отесана грдна стена
дизаше поср ед мног их других. Пор ед њега тецијаше тих поточић и ор ошаваше свуда око
себе тако зелену и бујну ливаду , да се очи наслађиваше гледајући је. Ту беше и много
шумских дрва, као и доста биљака и цвећа, те о но место изгледаше пријатно. Ово есто
одабр а витез од Жалоснога Лица за своје испаштање, те тако чим га у гледа, стаде говорити
велегласно, као да је по мер ио памећу :
„Ово је место, о небеса! које сам одвојио и одабр ао да о плаку јем несрећу , у коју сте
ме ви бацили; ово је место, где ћ е сузе мојих очију наводнити овај мали поточић, а моји
непрестани и дубоки уздаси без престанка покретати лишће ових шумских дрва, у доказ и
у знамење оно му ке, коју подноси моје ту жно срце. О ви пољски боз и, који сте да сте, који
на овом необитавано м месту имате свој стан, чу јте тугу овога несрећнога љу бавника, кога
дуго одсу ство и нека уображена љубоморност доведоше да плаче у овој пу стињи и да се
жали на сверепо држање оне незахвал нице лепо тице, у зор а и вршка сваке човечанске
лепоте! О ви, Напеје и Др ијаде, које обично станујете у планинским гудур ама, тако вам
никад не нарушавали ваш слатки покој лагани и по хотљиви С атири, који вас љубе, ако и
залуду , помозите ми о плакивати моју злу срећу , или барем немојте да се у мору те
слушајући је! О Ду лсинејо од Тобоза, дане моје ноћи, северна звездо моме путу , сунце
моје среће! нека би ти небо дало свако добро, које будеш одањ искала, ако бациш поглед
на место и на стање, докле ме је довело твоје одсуство, и ако будеш онако одговор ила,
како то изиску је моја верност! О ви, у самљена дрва, која ћете од сада да ми будете др у гови
у самоћовању , дајте знак а благим нихањем ваших гр ана, да вам мо је пр исуство није
немило! О ти, коњушару мој, пр ијатни др у же у мојим у спешним и несрећним збитијама,
добро у ту би ово што видиш да овде чиним, те да пр ичаш и кажеш све у зр оку свега тога!“
Па рекавши то, одјаха Росинанта и у часку му скиде у зду и седло, па тапшући га по
сапи р ече му :
„Слободу ти даје онај, који без ње овде остаје, о парипе колико изврстан по твојим
делима, толико несрећан по су дбини твојој! Пођи куда хоћеш, јер на челу ти пише, да те у
 178
 

лаганости не достиже Ипогр иф Астолфов, нити чу вени Фронтин, који је тако ску по стао
Брадаманта.“
Гледајући то, р ече Санчо:
„Да се није нашао онај, који нас о пр ости по сла да са сивца ск идамо самар у лар , а
бих га, бога ми, шопнуо и имао бих му у хвалу шта казати; ал и кад би ту био, никад ја не
бих пр истао, да се са њега ск ида самар , јер не би имао рашта, јер се њега нису тицали
пр описи з аљу бљенички и очајнички, јер му то није био господар , а тај сам ја био, докле је
божја воља била. Па збиља, сењоре витеже од Жало сна Лица, ако ће што да заиста буде од
мога одласка и ваше суманутости, ја велим, да би добро било, кад би се Росинанте наново
оседлао, те да замени сивца, јер би се иначе вазда отегло вр еме са мојим пол аском и
доласком, јер ако будем пешачио, не знам, када ћу тамо стићи, ни к ад ћу се вратити, јер
пр аво р ећи, лош сам пешак.“
„Рекох ти, Санчо,“ одговор и Дон К ихоте, „удеси се, како знаш, јер не бих р екао, да
ти је намера р ђава; а велим, да од данас после три дана пођеш, јер хоћу да за то време
видиш, шта творим и зборим поради ње, па да јој то кажеш.“
„А шта имам ја да видим осим онога што сам већ видео ?“ запита С анчо.
„Вараш се јако у рачу ну ,“ одговор и Дон Кихоте; „још треба да раздерем хаљине, да
разбацам ор у жје и да главом ударам у ово стење, уз друге такве ствар и, којима ћеш да се
дивиш.“
„Ако бога знате,“ р ече Санчо, „у змите се ви на у м, како ћете у дар ати главом, јер
у дарати о такву стену , могло би испасти, да на пр ви мах буде крај целом испаштању ; зато
бих ја мислио, кад већ велите, да мор ате лу пати главу и да се без тога не може пр оћи, да
тако удесите, јер је и онако све то к’о навољ’ и из мишљотина и лакр дија, велим, да
у десите, да главом лу пите о воду , или о штогод меко као паму к, а ја већ то пр имам на се,
да кажем мојој сењори, како ви у дар ате главом о стену тврђу и од дијоманта.“
„Хвала ти на бл агој намер и, брат Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „али треба да знаш,
да све то што чиним није шала, него највећа збиља, јер иначе би се повр едили велики
закони, који нам заповедају , да никад лаж не кажемо, иначе да гу бимо витештво; а чинити
место једнога нешто друго, то је као и лагати. Дакле и моје лу пање главом биће истинско,
озбиљно и срчано,нити ће у њему бити што софистично и из мишљено. Зато ће требати да
 179
 

ми оставиш ишчијана платна, да се видам, кад је зла срећа хтел а да немамо мел ема, који
нам је пр опао.“
„Већа је штета, што је нестало магар ца,“ на то ћ е Санчо, „јер са њиме је пр опало
ишчијано пл атно и све. Па мол им вас, немојте ми више помињати оно проклето пић е, јер
само кад га чу јем да се спомене, већ ми се душа пр евр ће, а камо ли стомак. И још вас
молим, да у змете, као да су већ пр ошла она три дана, што сте ми их дал и р ока да вам
видим ваше лу дости, а ја их већ у зимам, као да сам их в идео и да су заиста и извр шене, па
ћу чу дејства да напр ичам мојој сењор и. Поинда напишите писмо и што пре ме шаљите, јер
једва чекам да вас изву чем из тога чистилишта, у коме вас остављам.“
„Чистилиште велиш, Санчо?“ р ече Дон К ихоте; „боље би погодио, да си рекао ад, и
још гор е, ако има горе што.“
„Кога се пакао дочепао,“ одговор и Санчо, „нула ест ретенцио65, тако сам ја чу о да
веле.“
„Не р азу мем, шта ће р ећи ретенцио,“ пр имети Дон Кихоте.
„Ретенцио је то,“ одговор и Санчо, „кад је ко у паклу , тај више ник ад не изађе из
њега, нити може изаћ и; ал и то тако неће бити код вас, или ја нећу мицати ногама, ако
будем имао маму зе да цакам Росинанта. А нека сам само ја једанпут у Тобозу и пр ед мојом
сењором Ду лсинејом; бре ћу јој тако наказивати за бу далаштине и лу дости (а то је све
једно), које сте починил и и још хоћете да почините, да ћ е бити мекша од р укавице, баш да
је нађем тврђу од растовине, па са њеним слатким и замедљаним одговор ом вратићу се
облаком, као к акав вр ачар , па ћу да вас изву чем из овог чистил ишта, које вам се чини да је
пакао, али није то, јер се можете надати да ћ ете о данде изаћи, а као што сам р екао, који су
у паклу , они се томе не могу надати, нити ја мислим, да ћ ете и ви друкчије мислити.“
„То је истина,“ р ече витез он Жало сног Лица; „само како ћ емо књигу да
напишемо?“
„Па и књижицу магар ећу,“ додаде Санчо.
„Све ће то да буде написано,“ рече Дон Кихоте, „па би добро било, кад већ немамо
хартије, да напишемо, као што су чинили у старо вр еме, на лишћу од дрва, или на
дашчицама од воска, пр емда би овде исто тако тешко било наћи то, као и хар тију. Него ми

                                        
                                
 
65
In inferno nulla est redemptio, из ада нема искупљењ а. Овде се опет титрао Сервантес са речима, јер retentio
значи задржавање и Санчо би са nulla est retentio казао, да у паклу нема задржав ања.
 180
 

сад паде на у м, где би било добро, па и најбоље да напишем писмо, а то је у књижицу

записницу што је кардениова била, а ти ћес се постарати, да се она пр епише на хартији
лепо р азговетноу пр вом селу, где бу деш нашао мађистор а школскога, или каквога
сакристана; ал и ни по што не дај да ти га пр епише к акав писар , који пр ави пар ничка писма,
јер онда га ни Сотона не би р азумео.“
„А шта ћемо са потписо м?“ запита Санчо.
„Амадисова писма никада нису имала потписа,“ одговор и Дон Кихоте.
„То је лепо,“ на то ће Санчо, „али у пу тница треба да је потписана како треба, а кад
би се о на преписала, би казал и, да је потпис лажан, и ја би остао без магарца.“
„Упу тница ћ е бити потписанау исто ј књижици, и к ад је види мо ја синовица, неће се
ништа пр отивити да је извр ши; а што се тиче љубавнога писма, ту ћес метну ти потшис :
Ваш до г роба витез од Жалосног Лица. А то ништа не мари што ће бити написано туђом
ру ком, јер колико могу да се опоменем, Дулсинеја не з на но читат, ни писати, нити је
целога свога века видела моје писмо или потшис, јер моје миловање и њено у век је било
платонско, нити је даље ишло од часна погл еда, па и то тако на р азмаке, да бих по истини
смео да се закунем да за ових дванаест година, како је љубим више него зеницу ових очију ,
које ће у земљи да истр уну , нисам је видео но четири пу та она можда није ни у зела на у м,
да ја њу гледам : тако су је стр ого и под надзор ом одгојил и њени р одитељ и Лоренсо
Корчу ело и мати јој Алдонса Ногалес.“
„Гле, гле!“ Викну Санчо, „зар је кћи Лоренса Кор чу ела сењора Ду лсинеја од
Тобоза, која се иначе зове Алдонса Лоренсо.“
„Да о на је,“ одговор и Дон Кихоте, и она је која заслужује, да буде госпођа над
целом васељеном.“
„Знам је добро,“ рече Санчо, „и могу казати, да може да по тегне снагом, као ма који
момак у селу . Тако ми бога, то је једанпу т девојкаправа и здрава, па гор опад, да би могла
из блата изву ћи ма каквога скитницу витеза, или би можда била сењора. Ау курвино
копиле! каква је то снага, па какав глас ! Знам, како се једанпу т попела на сеоску звонару ,
да зове некоје своје слуге, који су били на оченој њиви, па ако су и били висе него на то
миље, тако су је чу ли, као да су били дол е код звонаре ; а што је најбоље у ње, није
никаква чепа, него је баш слободна, са сваким се шали и од свачег пр ави спрдњу и
лакрдију . Па ћу да вам кажем, сењор е витеже од Жалосног Лица, не само можете и треба
 181
 

да лудујете пор ади ње, него можете заиста очајавати па и обсити се, јер ко год буде дознао,
казаће, да сте у чинили сасвим добро, баш и кад би вас ђаво однео. А ја бих хтео да сам већ
на пу ту , само да је видим, јер је већ поодавна, како је нисам видео, па ћ е бити да се и
пр оменил а, јер у жена хоће много да квар у је лице, кад иду вазда по пољу , по су нцу и по
ветру . И хоћу вам пр аво казати, сењоре Дон Кихоте, да сам све до сад био посве на криву
пу ту, јер сам у тврдо веровао, да ће сењора Дулсинеја бити нека принцеза, у коју сте се ви
заљубили, или каква госпа, која заслу жу је богате дарове, што сте јој их послал и, као онога
Бискајца и г алиоте, и многе друге, што ће их свакако бити, као што су морале бити и многе
ваше победеод оног а времена, кад вам још нисам био коњушар . Али ако ћемо право
казати, шта ће се вајдити сењора Дулсинеја од Тобоза, што ћ е јо ј отићи да пр ед њом
клекну они побеђен, које јо ј ви шиљете и још ћете јој послати? Јер може да буде, кад они
дођу њојзи, да је затеку , како трља лан, или млати жито, па они кад дођу да је виде, да им
се она потпр ду јеи да им се даровима р уга.“
„Ја сам ти већ тол ико пу та казао, Санчо,“ р ече До н Кихоте, „да си ти велик
брбљавам, па ако и јеси глу пак. Хоћеш р адо да се у пу шташ у мудровање. А да видиш,
колико си лу д ти, а ја кол ико сам паметан, хоћу да ти кажем једну кратку пр ичу . Дакле
једна лепа, млада, слободна и богата и сврх свега жива у довица заљуби се у једног младог
искушеника, здрава и замашна мо мка. Ово најпосле дозна његов старешина, па једанпу т
че, као братски пребацујући, рећи доброј у довици : Чу дим се, сењора, и не без многа
у зр ока, да се тако отмена, бог ата и лепа женска, као ви што сте, заљуби у човека тако
никаква, ниска и глу па, као што је оно чељаде, а у овој кући имате тол ике мађистр е,
докторе богословља и богослове, међу којима сте могли бирати као крушке, па казати:
овога хоћу, овога нећу . Али му она одговор и вр ло учтиво и искр ено: Ви се господине мој,
вр ло вар ате и ви мислите и сувише по стар ински, ако мисл ите, да сам р ђав избор у чинила с
оним чељадето м, иако се чини да је глу пак; јер за оно, зашто га ја потребујем, зна толико
философију, као и Аристотел, па и више. Дакле исто тако, Санчо, за оно, за што ми треба
Ду лсинеја од Тобоза, она ми толико ваља, колико и највиша пр инцеза на свету . Исто тако
и песници, који славе даме под именом, које су им по својој вољи дали, нису у њих у
истину заљубљени. Зар ти мисл иш, да оне Амар илиде, Филиде, Силвије, Дијане, Гал атеје и
остале којих су пу не књиге, р оманце, бер бернице, позр ишта, да су збиља бил од пу ти и
кости и љубавнице онима, који су их слав или и који ће их славити? Зацело, нису , него их
 182
 

само измишљају , да би им стихови имали неку пр едмет и да би их људи држали за

заљубљене и за љуе, који нешто полажу на заљубљеност. И тако мени довољно да мислим
и веру јем, да је добра Алдонса Лоренсо лепа и поштена, а што се тиче њенога пор екла, то
слабо мар и, јер нико неће за то питати је, ваљда да би је узели у какав клоштар , па ја је
себи замишљам, да у свету нема више пр инцезе од ње. Зато треба да знаш , Санчо, ако
ниси знао, да две ствари већ ма но ишта побуђу ју на љубав, а то су велика лепота и леп
глас, а те обе ствари у потпу но се слажу у Дулснеји, јер у лепоти никоја јој није р авна, а у
лепу гласу мало је која достиже. А да у кратко завршим, ја себи замишљам, да је све онако,
како кажем, и да нити треба што одузимати, ни додавати па је у свом уображењу тако
замишљам, какву је желим како у лепоти, тако и у господству , те нити је достиже Јел ена,
нити је надмашава Лу кр еција, нити икоја др у га од славних жена прошастих векова,
Гркиња, вар вар ка или Латинка. Па нека говори ко шта хоће, нек а ми због тога незналице
замерају , али строги људи ме нећ е осу дити.“
„Видим да ви у свему томе имате право,“ одговори Санчо, „а ја да сам маг арац.
Само не знам, одку да ми р еч магар ац у у стима, јер не ваља по мињати у же у кући обешена
човека. Него брже са писмо м, па збогом, јер хоћу да полазим.“
Дон Кихоте дохвати књижицу записницу , уклони се мало на страну и са много
спокојства поче писати писмо, а к ад га доврши, зовну Санча и р ече му , да хоће да му га
пр очита, те да га запамти, пошто се може свашта очекиватиод његове несреће. На то
одговор и Санчо :
„Напишите г а ви ту у књигу два или три пу та, па ми га дајте, а ја ћу га већ добро
чу вати ; јер то је сасвим глу по, да ћу га ја уту бити, јер ми је памет тако сл аба, да често
заборавим и како се зовем ; али опет зато пр очитајте ми га, јер ће ми бити мило да га
чу јем, пошто мор а бити као сал ивено.“
„А ти слушај, јер овако гласи,“ рече Дон Кихоте.

Писмо од Дон Кихота Дулсинеји од Тобоза.

„Самодржавна и пр евисока сењора!

Рањен врхом одсуства и повр еђени до сба ср ца, о слачајша Дулсинео од Тобоза,
жели ти здравље, које сам нема. Ако ме твоја лепо та пр езир е ако твојаврсноћа није мени
наклоњена, ако ми твој немар задаје јаде, макар да сам доста подносио, опет ћу тешко
моћи издр жати ову му ку, која не само што је веља, но и сувише траје. М ој добри коњушар
 183
 

Санчо потанко ће те, о лепанезахвалнице, љубљена душманко моја, известити о начину ,

како сам о стао због тебе. Ако будеш хтела да ми притекнеш, твој сам ако л и нећ ес, чини
што ти је воља, јер завршујући мој живот, задовољићу ти сверепост и моју жељу ,
Твој до гроба,
Витез од Жалосна Лица.“

„Тако ми очине душе!“ викну Санчо, кад чу писмо, „тако што високо овога века ја
још не чу х. Ау му чицу му ! па како ви ту све кажете, што год треба, па како згодно
доликујеу потпису Витез од Жалосног Лица. М орам да кажем, д асте ви пр ави вр аг и да
нема оно што ви не з нате.“
„За моје знање потр ебно је све,“ одговор и Дон Кихоте
„Е сада,“ рече Санчо, „окр ените лист, да напишете на др у гој страни писмено за три
магар ца, па га р азговетно потпишите, како ћ е га познати ко га види.“
„Драге воље,“одговор и Дон Кихоте.
Па написавши га, пр очита г а, а гласио је овако :
„На ову прву меницу изволите, госпођице синовице, предати мо м коњушару Санчу
Панси три од пет магар аца, које сам у кући оставио и налазе се под вашим старањем. Ова
три магар ета изволите му предати и платити за исто тол ико овде пр имљених у готовом,
што ће се овим и његовом пр изнаницом у ред довести. Написано у сред Сијере Морене
вадесет и седмог авгу ста ове текуће године.“
„Добро је,“ р ече Санчо, „а сада га по тпишите.“
„Није потребно д апотписујем,“ на то ће Дон Кихоте, „само ћу да ставим з нак од
мог имена, што је толико кол ико и потпис, и било би довољно за три магар ца, а ако ће и за
триста.“
„Ја се ослањам на вас,“одговор и Санчо ; „а сад пу стите ме да одседл ам Росинанта и
спремите се да ми дате свој благослов, јер мисл им, да одмах полазим, а да не гл едам оне
лу дор ијешто их хоћете да чините, а ја ћу већ казати, да сам их видео толике, да ми више
неће требати.“
„Бар толико желим, С анчо, а желим што тако треба, да ме видиш гол ишава и како
ћу да начиним једно ил и два тестета лудорија, што ће све бити ни за по часа, бар кад их
 184
 

будеш видео својим очима, моћи ћеш се свачим клети, да си видео и о стале, које ћ еш да
додаш; а уверавам те, да ти нећеш за толике казати, колико их мислим да учиним.“
„Ако бога знате, господине мој, немо јте да вас видим голишава, јер би ме то много
растужило и не бих се могао у здр жавати да не плачем, а већ ми је гл ава и онако отежала од
плаче ноћашњега за сивцем, д ане марим да поново удесим дипле. А ако баш хоћете да
видим какве лудорије, а ви их начините обу чени, у кратко и које вам баш дођу под р у ку , јер
у пр аво мени све то и не треба, и као што сам вам већ р екао, само ме задржава од поласка и
да се вр атим скорије и да вам донесем гласе , к акве ви желите и заслужујете. А не буде ли
тако, нака се сењора Ду лсинеја добро опаше, јер ако не одговор и како треба, ево се кунем
свачим на свету , да ћу јој одговор какав треба песницама и ногама ишчупати из стомака;
јер ко би и трпео, да тако сл аван скитница витез, као ви, полу ди ни знаш зашто, ни кошто,
него због једне... Нек а ме сењора само не пу шта да искажем, јер тако ми бога, хоћу јој све
што знам казати и без прекидања, па и што с еникад не пр одаје. Кадар сам ја то у чинити;
не зна о на мене, а бога ми д аме зна, би ми држала седмицу .“
„Ваистину , Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „ја бих рекао, да ти ниси паметнији од
мене.“
„Нисам тако лу д,“ одговор и Санчо, „ал и сам ватр енији. Али да оставимо то, него
шта ћете ви јести, докле се ја не вр атим? Или ћете као К ардениопресретати пастир е и од
њих отимати?“
„Та брига нека те не му чи,“одговор и Дон Кихоте; „јер и да имам, не бих јео друго
што, до ли биље и плод, који ће ми дати ова ливада и ова дрв, јер у томе и јесте танкост
мога предузећа, да не једем и иначе не испаштам.“
На то р ече Санчо:
„Знате ли ви, шта се бојим? Да се нећу у мети вр атити на ово место, где вас сад
остављам, како је сасвим на страни.“
„Утуби ти добро знакове, а ја ћу гледати да се не удаљавам одавде,“ р ече Дон
Кихоте, „па ћу још потру дити се да се попнем на ове највише стене, како бих те могао
у гледати на повр атку ; али ће још боље и сигу р није бити, да ме не би пр омашио и себе
изгубио, д аускинеш и понесеш ове жу тиловке што је пу но има овде, па иду ћи, да овда
онда коју пу стиш на земљу , докле не доспеш на чистину , те ће ти она служити као место
 185
 

међаша и знакова, како ћ еш ме наћи на повр атку , подражавајући тезејеву концу у

лавир инту .“
„Тако ћу и да у чиним,“ рече Санчо Панса.
Па одсече неколико жу тиловака и замоли свога господара за благослов и опр ости се
с њим не без мног их суза с обе стране. Онда се по пе на Росинанта, кога му Дон К ихоте
топло пр епор у чи, да се стара зањ, као и за самога себе, па се у пу ти пр ема чистини,
пу штају ћи овда онда гранчице од зу тиловине, као што му је његов господар био
пр епору чио. И тако оде, пр ема Дон Кихоте не пр естајаше звати га, да г а види, како је
начинио барем две лудорије. Али се не одмаче ни стотину корака, кад се вр ати и р ече:
„Ја бих р екао, сењоре, да сте ви вр ло добро казали, да бих се могао заклети, а да не
гр ешим душе, да треба да вас видим, како пр авите лудорије, па ако ће бити да видим барем
једну , пр емда је свакако највећа та, што вас овде сама о стављам.“
„Јесам ли ти казао?“ На то ће Дон Кихоте: али пр ичекај, Санчо, неће пр оћи ни једно
вер овање, па ћу ти да их учиним.“
Нагло свуче чакшир е и остаде го и само у кошуљи, на одмах без оклевања два пу та
поскочи и два пу та сеусчлови главом доле и ногама гор е, откривајући неке ствари, које да
не би видео и по други пу т, окрену Санчо Росинанта, по тпуно задовољан и спокојан, што
се може заклети, да је свога господара оставио суманута. И тако ћемо га оставити да иде
својим пу тем, докле се не вр ати, што ће за мало да буде.
 186
 

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛ АВА

У којој се настављају танкости, које је Дон Кихоте чинио у Сијери Морени као
заљубљеник.

Дакле враћајући се на казивање онога, што је витез од Жалоснога Лица чинио,

откако је остао сам, повест вел и, по што је Дон К ихоте свршио чловљење и пр екобацивања,
до пола о д доле го и до пол а од гор е обу чен, и кад је в идео, да је Санчо отишао, не марећи
да гледа и др у ге лудорије, он се попео на вр х од високе стене и ту се дао у мисли о томе,
што је толико пу та већ био пр емишљао, а никад није могао у томе да дође до одлу ке, а то
беше: шта би било боље и више би њему доликовало, или да подр ажава Ролдану у
штетним лудоријама које је чинио, или Амадису у меланколичним, па разговарају ћи сам
собом, р ече:
„Ако је Ролдан био тако добар витез и тако храбар , као што сви кажу , није ни чудо,
јер најзад био је очаран и нико га није могао у бити, до л и који би г а у бо иглом на једно
66
место на табану , зато је он и носио обу ћу са седам гвоздених ђонова. Пр емда му те
мајстор ије не помогоше код Бернарда од Кар пија, који је дознао за њих, па га у
Ронсесваљима у гушио у свом загрљају. Али да оставимо на страну његову храброст, него
да дођемо на оно, што је помер ио памећу , а то се зна, да је поманитио због з накова што их
је нашао код извор а и због вести, које му је донео пастир, како је Анђелика спавала не
једанпу т са М едором, младим Арапчетом кудравих власи и двородр жицом у Агр аманта.
Ако је дакле он р азу мео, да је то истина и да му је његова дама нанела такву срамоту , није
ништа много, што је полу део. Али како да му ја подражавам у лудости, ако му нећу
подражавати у њеном поводу ? Јер моја Ду лсинеја од Тобоза, смео бих се заклети, није
целога свога век а видела каква Ар апина о нако, какав је и у његовом оделу , и онаква је и
данас, каква јо ј је мати била, која је родила. Ја бих јо ј дакл е очевидно нанео увр еду , кад
бих, мисл ећи друго што о њој, окр ену о да онако лудујем, као што је лу довао манити
Ролдан. На другој страни видим Амадиса од Галије, који није изгу био памет, нити је
пр авио лу дости, а постигао је као заљубљеник толику славу , како нико други; јер како се
пише у његовој повести, он није друго чинио, него кад је видео, да је његова сењора
Ор ијана презр ела и заповедила му , да пр ед њу не долази, док га она не зовне, пову као се на
Сиромашну Стену са једним пустињаком и тамо се сит налио суза, докле му није небо
                                        
                                
 
66
Т о је био Ферагу, који је носио на пупку седам гвоздених плоча.
 187
 

пр итекло у његовој највећој му ци и невољи. Ако је дакле то истина, к ао што јесте, зашто ја
сада да се дајем у посао да се свучем го наг и да ов им дрвима чиним квара, која ми ништа
нису скривила, и зашто да му тим бистру воду овим потоцима, који ће ме напојити, када
будем желео? Да живи спомен Амадисов и њему нека у свему што се буде могло
подражава Дон Кихоте од М анче, за кога ћ е се к азати, што се за другога некога р екло, ако
67
није извр шио велика дел а, бар је у мр о обиду јући их! А ја ако нисам погрђен и пр езр ен од
моје Дулсинеје, доста ми је, к ако сам већ казао, што нисам код ње. Напр ед дакле, па на
посао! Дођите ми у памет, А мадисови послови, и у пу тите ме, где да почнем подражавати
вам. Али ја знам, да је њ ему главно било читати мол итве, па ћу тако и ја.“
Узе дакле неколико крупних шишарака од једног плу та, па их наниза једно десетак
и начини бројанице, ал и га много му чаше, што о нде не беше никаква пу стињака, који би га
исповедио и с којим би се тешио. И тако би пр оводио вр еме ходајући по мал еној л ивади,
пишу ћи и ур езивају ћи у кору од дрва и по ситном песку многе стихове, сви удешени према
његовој тузи, а некоји у славу Дулсинеји; ал и што су их могли да нађу целе и који су могли
да се пр очитају , када су га тамо нашл и, само су ови били што иду :
О траве, биљке, дрвеће,
На овом пустоме месту ,
Зелени, бујни, к’o цвеће!
Не пр евир ите бол свету ,
Чу јте јад, ср цем што креће.

Бол ми од вас ништ’ не хоће,

М ада му р авна још неје;
Срце му то место оте,
Ту плака, ту Дон Кихоте,
Што није код Ду лсинеје
Од Тобоза.

Ово је место и пак’о,

Љу бавник вер ни где седе,
Од драге бежећ’ злопако,
Допавши вел ике беде,
А не зна, зашто и како.

Амор испружио нокте,

Од њега злим сваким веје;

                                        
                                
 
67
Ово се од носи на Фаетона, заког а Овид ије к аже у Пр еображењима, ако и није могао да упр авља оч иним
колима, али је тек погинуо, дрзнувши велико дело.
 188
 

Док нали врч сузне воде,

Ту плака, ту Дон Кихоте,
Што није код Ду лсинеје
Од Тобоза.

Тр ажећи пустоловине
М еђу камењем и стењем,
Пр оклињу ћ’ судбине кивне,
Јер међу дрвљем и трњем
Свуд нађе несреће цр не.

Амор га бије на ноте,

Па му се тако злобно смеје,
Разне му памет на фоте:
Ту плака, ту Дон Кихоте,
Што није код Ду лсинеје
Од Тобоза.

Који су гор ње стихове нашли нису се мало смејали додатку од Тобоза к имену
Ду лсинејину , јер им се чињаше, да је Дон Кихоте морао мисл ити, да се стих нећ е моћи
р азумети без Тобоза; па је тако и било, као што је к асније признао. Писао је и друге многе,
али како је р ечено, осим ове три китице нису се више могле р азабрати. У томе и у
пр изивању Фау на и Силвана оних гајева, Нимфа од потока, ту жне и пл ачне Јеке, да му се
одазову , да га теше и слушају , пр овођаше вр еме, као и у тражењу некојих биљака, којима
се издр жавао, докле се С анчо не вр ати. Али да се задржао три дана, би се витез од
Жалосног Лица тако преобразио да га не би познала ни мајка, која га је р одила.
А сада ћ е бити добро да га оставимо окру жена његовим уздасима и стиховима, а ми
да пр ичамо, шта се десило Санчу Панси на његовом поклисар ству .
Елем кад из ађе на цар ски друм, даде се у тражење Тобоза и други дан стиже до
крчме у којој је имао онај белај с поњаво м. Тек што је у гледао, одмах му се у чини, као да
га наново бацају у вис, зато не хтеде тамо свратити, али је и стигао у доба, кад је то могао
и требао чинити, јер је било ручно доба, а и сам је желео да се чим топлим заложи, јер
одавна хр анио се непр естано хладним јело м. Ова потр еба нагони га да пр иђе крчми, али
вазда не доумевајућу , да ли да у ђе или не. Докле он тако стајаше, изађоше из крчме два
човека, који га одмах познаше, и један рече другоме:
„Кажите ми, сењоре лиценцијате, онај онамо на коњу није ли Санчо Панса, што за
њега р ече газдарица нашега пустолова, да је са њеним господарем отишао као коњушар?“
 189
 

„Он је“, одговор и лиценцијат, „а о но је коњ нашег а Дон К ихота.“

А познали су га дабог ме, јер су то били пар ох и берберин из истог а сел а, они који су
судили књигама и спал или их, па кад већ сасвим познаше Санча Пансу и Росинанта,
жељни да што чу ју за Дон Кихота, пођоше му и пар ох га зовну по имену и р ече му :
„Брат Санчо Панса, а где ти је господар?“
Санчо Панса одмах их познаде и нау ми да им не каже место и стање, где је и како је
оставио свога господара. Дакле им одговор и, да му се го сподар задржао негде некаквим
вр ло важним посло м, које о н њима не сме казати, пошто има очи у глави.
„Нећемо тако, С анчо Панса“, р ече берберин; „ако нам нећ еш каз ати, г де је, ми ћ емо
мислити, као што већ и мисл имо, да си га ти у био и опљачкао, кад те ето на његову коњу .
Дакле ћеш нам набавити господара коњу , или тешко теби!“
„Нема р ашта да ми пр етите, јер ја нисам човек, који ће кога харати и у бити. Сваки
гине по својој срећи или по вољи божијој. М ој господар остао је у по ове планине, па тамо
испашта на сав мах“.
Па одмах, не пр естају ћи у говору , пр ича им, у какву га је стању оставио, шта му се
све догодило, па к ако носи писмо сењори Ду лсинеји од Тобоза, у коју му се господар
заљубио као луд.
Она двојица дивише се ономе што им С анчо Панса казиваше, па ако су и знали за
лу дило Дон Кихотово и кога је р ода, опет к ад чу ше, наново се дивише. Искаше од С анча
Пансе, да им покаже писмо, што га је носио сењори Ду лсинеји од Тобоза. Он им р ече, да је
написано у једну књигу записницу и да му је господар заповедио, да га даде пр еписати на
лист хартије у пр вом месту у које буде дошао. На што му р ече пар ох, да му га пок аже, а он
ће га што лепше пр еписати. Санчо Панса маши се у недра, тражећи књижицу, али је не
нађе, нити би је мог ао наћи, па да је тражио и до данашњег а дана, јер је Дон К ихоте
задржао у себе и није му је дао, а он се опет није сетио да је од њега иште. Када виде
Санчо да нема књиге, пребледе као крпа, па наново стаде се жу р но свуда пипати и наново
опет виде, да је нема; а он на то обер учке дохвати се за браду и стаде је чупати и нагло се
поче песницама лупати по лицу и по носу , тако да сав огр езну у крви. Када то видеше
пар ох и бербер ин, запиташе га, која му је велика невоља, да се тако гру ва.
„Која ми је невоља?“ одговор и Санчо. „Ето док длан о длан изгу био сам у часку три
магар ца, од којих је сваки био к ао гр ад.“
 190
 

„Како то?“ запита берберин.

„Изгу био сам књижицу записницу “, одговори Санчо, „у којој је било писмо за
Ду лсинеју и једно писмено, које је потписао мој господар и у коме је заповедао својој
синовици, да ми даде три магар ца од о на четири или пет што су били код куће.“
Па им онда испр ича, како је изгу био свица. Парох га у теши и р ече му , кад се буде
нашао са својим господарем, нека му овај наново напише у пу тницу, и то тако, да је начини
на листу хартије, као што је обичај; јер у пу тнице у записницама никад се не пр изнају , нити
се извр шавају . Санчо се у теши тиме и р ече, кад је тако, онда и не мари много, што се
изгубило Ду лсинејино писмо, јер тако р ећи зна га наизу ст, па га може дати да се пр епише
где хоће и кад хоће.
„Па дела нам г а кажи, Санчо“, рече берберин, „па ћемо га преписати.“
Санчо Панса стаде се чешати по глав и, једа би из ње изву као писмо, па час стане на
једну ногу, час на другу, сад упр е очи у земљу , сад у небо и пошто себи одгризе скоро
половину нокта на једном пр сту, одржавајући ону двојицу у живу очекивању , рече после
дуге почивке:
„Тако ми бога, господине по по, ево нека одмах сви ђаволи носе оно, што се сећам
од писма, само з нам да се овако почињало : Превисока и смождавана сењоро.“
„Неће бити р екао смождавана,“ пр имети берберин, „него савршена, или
самодржавна сењора.“
„Тако је,“ викну Санчо ; „о нда је даље, ако се могу да о поменем... рањен и без сна и
озлојеђен љуби руке вашој милости, незахвална и врло непозната лепотице; онда нешто не
знам к аже за здравље и за бол ест што јој шаље, па онда иде даље, докле не дође свршетак:
Ваш до г роба витез од Жалосног Лица.“
Она двојица у живаше, видећи добро памћ ење Санча Пансе, те му га и хвал ише
много, па га позваше да им још један пу т и два пута каже писмо, како ће и они да га
запамте и да га у своје вр еме пр епишу. Санчо га им наново каза три пута и толико пу та
наново изусти три хиљаде бу далаштина. О нда и сам испр ича, шта му је господар чинио,
али ни р ечи не спомену за ону поњаву, с којом је имао посла у тој крчми, у коју није хтео
да свр не. И то р ече, к ако ће његов го сподар , ако му буде донео добре пор у ке од сењоре
Ду лсинеје од Тобоза, да се дигне и да пор ади да буде цар , или барем владар , јер су се њих
двојица тако погодил а, и то ће да буде сасв им л ако, како је храбар и силне мишице; па кад
 191
 

то буде, онда ћ е њега да ожени цар ичино м госпођицом, која ће да насл еди богату и велику
државу на тврдој земљи, без каквих острова и острва, јер за ова већ и не мари. Све то
говор аше Санчо тако озбиљно, час по бр ишући нос, и тако без памети, да се о на двојица
наново дивише, видећ и, колик а је жестока бил а лудост у Дон Кихота, кад је могао да
залуди и овог сиромаха. Не хтедоше да се му че и да га обавештавају , јер им се чињаше, кад
му то ништа не шкоди савести, да ћ е боље бити да га у томе оставе, а њима ћ е бити тим
слађе слушати му глупости. Рекоше му дакле, нек а се моли богу за здравље свога
господара, јер је ствар вер оватна и врло можна, да ће о н временом постати цар, као што
вели, ил и бар ем ар цибиску п, ил и други такав сан да ћ е да добије. На то им Санчо
одговор и:
„Ако би срећа окренула ствари тако, да би мој господар имао вољу да не буде цар
него да буде арцибиску п, онда бих, господо, желео знати, шта л и дају скитнице
арцибискупи својим коњушарима.“
„Па дају им,“ одговор и пар ох, „какву обичну цр квену овицију или парокију , или
какву сакристанију, која им доноси л епу вајдицу , осим других доходака, који обично дају
још толико.“
„Онда ће зато требати,“ на то ће Санчо, „да коњушар није ожењен и да знаде бар о
миси по магати; а ако је тако, шта ћу ја несрећник, који сам ожењен и не знам ни пр во
писме у бекавици? Шта ће да буде са мно м, ако мој господар буде добио да буде
арцибискуп, а не цар , као што је о бичај у скитница витезова?“
„Немој да се бринеш, брат Санчо,“ р ече берберин, „јер ћемо ти ми господар а
милити и пр епору чити му , па и на његову савест позваћемо се, да буде цар , а не
арцибискуп, што ће му и лакше бити, јер је више храбар , но што је учеван.“
„Тако бих рекао и ја,“ р ече пар ох, „и чинићеш тако, као добар кр ишћанин. Ал и што
сад ваља да се чини, то је, да се у деси, како ће да се твој господар опрости непотр ебна
испаштања, које је, велиш, остао да вр ши; а да бисмо промислили начин, којим то да
извршимо, као и да бисмо јел и, биће добро да у ђемо у ову крчму .“
Санчо им рече, нека они у ђу , а он ће их чекати ту на пољу , па ће им после већ
казати, зашто неће да у ђе и з ашто му не бива да у лази у крчму ; него их мол и, да му ту
донесу да што једе, али нека је што вру ће, па исто тако и зоби за Росинанта. Они у ђоше у
крчму и оставише г а на пољу , а мало за тим донесе му берберин да једе.
 192
 

Пошто њих двојица пу но пр емишљаше о начину , кога да се држе, те да би постигли

оно што желе, досети се пар ох начину сасвим пр ема у ку су Дон Кихотову и пр ема оном
што би они хтели, а то беше, како рече берберину , да мисли, да се о н пр ер у ши као
скитница и госпођица, а берберин да се како боље зна начини коњушарем, па тако да оду
тамо, где је Дон Кихоте, градећи се он, да је девица ту жна и невољна; па ће онда да га
моли за дар, који му он као храбар скитница витез, неће моћи одбити, а тај дар , који мисли
да од њега иште, да буде то, да он са њом пође, куда ће га повести, те да испр ави у вр еду ,
коју јој је опак један витез нанео, као и то да га моли, да од ње не иште да скида своју
обр азину , нити да је што пита за њене околности, докле не буде испр авио зло дело онога
витеза. М ишљаше, да ће Дон Кихоте у то име све у чинити, што се одањ буде искало, и да
ће га на тај начин оданде изву ћи и одвести у његово село, где ће се постарати да виде, да
ли има каква лека његовој чу дној лу дости.
 193
 

ДВАДЕСЕТ С ЕДМА ГЛАВ А

Како су прошли са својом намером парох и берберин, уз друг е ствари, кoје су достојне да
се причају у о вој великој повести.

Парохов план добро се свидео бербер ину, тако да одмах присту пише да га
у делотвор е. Заискаше од крчмарке једну хаљину и неколико ру баца, а за то оставише у
залогу нову парохову мантију. Берберин начини вел ику браду од сива или р иђаста
воловока репа, у који је крчмар свој чешаљ закачавао.Кр чмар ица их питаше, нашто ће им
те ствар и. Пар ох јој у кр атко каже, како је Дон Кихоте полу део и како им треба то
прерушавање, те да би га изву кли из планине, у којој се сада налази. Одмах се досетише
крчмар и кр чмарица, да ће та будала бити био њихов гост са мелемом и господар
коњушара у поњави, па пр ичаше пар оху све што им се десило, не пр ећу тавши ни о но, што
је Санчо пр ећу тао.Најпосл е обу че крчмарица пар оха тако, да се др у кчије није могло
пожелети. Она му обу че чошну сукњу пу ну пру га од цр на аксамита шир оких са шаке и
изр ецканих, па један пр слу к од зелена аксамита, са пасом од бела кумаша, све такво као
68
што се кројило још за краља Вамбе. Пар ох није хтео да му пр аве конђу , него метне на
гдаву капицу од пр ошивена платна, коју је носио да у њој ноћу спава, а чело повеже
подвезом од цр не свиле и другом широком подвезом начини обр азину , којом сасвим лепо
покрије браду и лице.На главу метне свој шкрљак, који је био тако широк, да му је служио
као штит од сунца, па огр ну вши се огртачем, седне на мазгу своју на женски начин, а
берберин појаше своју са својом дугом и сивом брадом, која му допираше до појаса, а како
р екосмо, начинио је од р епа здрава вола.Опростише се са свима, па и са добром
М аритор несом, која обећа, ако и гр ешна, да ће очитати читаве бројанице, да им бог даде
добра у спеха у тако му чну а тако кршћанску делу , као каквога су се били латил и.
Али тек што из ађе из крчме, а пар оху паде на у м, да не чини добро, што се тако
пр еру шио, јер није пр истојно, да се један свештеник тако накаради, па ма било и због
важне ствари. Рече то берберииу и замоди га, да мењају одело, јер је пр авије да берберин
буде невољна девица, а он ће бити коњушар; неће ли тако, он је нау мио не макнути се
даље, па ма ђаво однео Док Кихота. У то пр истиже Санчо и видећи њих двојицу у такву
ру ху, не могаше да не прсне у смех. Б ерберин заиста пр истаде на све што је пар ох хтео, па
                                        
                                
 
68
Вамба је био готски краљ у сед мом стол ећу, који се и сад ау народу помиње; нароч ито кад хоће да се каже,
да је што давно било, онда се вели, да је то било за Вамбина краљевања.
 194
 

кад мењаше р у хо, пар ох га поучаваше, к ако да се влада и шта да говор и Дон К ихоту , те да
би га побу дио и нагонио, да с њим пође и да се остави боравишта, које је био изабр ао за
своје пр азно испаштање. Берберин одговор и, да му не треба никакво поучавање, јер ће он
већ како треба о двалатати своју лекцију . Не хте засад да се облачи, докл е не стиг ну близу
места, где је био До н К ихоте, з ато савије своје хаљ ине, а парох намести своју браду , па се
у пу те даље, пр едвођени Санчом Пансом, који им испр ича, што им се десило са суманутим,
кога су нашли у нланини, ал и пр ећу та, како су нашли бисаг е и што се ових тицало, јер
макар да јо био шмокљаст, ипак је ово чељаде било и мало себичио.
Сутра дан стигоше тамо, где је Санчо био остављао гр анчнце као знакове, да би
знао место, где је свога господара оставио. Када познаде место, р ече им, да је то у лазак и
да се сада могу преобу ћи, ако је то потр ебно, да би му се господар ослободио; јер су му
они пр во били казали, да је ово овакво идење и прерушавање посве важно, да би му се
господар отргнуо од онога ру жна живота, који је одабр ао, па му пу но препору чиваше, да
не каже свом господар у, ко су , нити да их познаје; па ако га буде питао, као што ће га
зацело питати, да ли је предао писмо Ду лсинеји, нек а каже, да јесте, а по што о на не зна да
чита, то му је наустице казала и пор учила, да му заповеда, да онога стика дође до ње,
иначе ће га постигну ти њена немилост, а то је зањ веома важно, пошто тиме и с оним, што
су сами нау мили да му кажу , мисле, да ћ е га повратити к у љу днијем животу и толико
постиг ну ти, да се он одмах дигне на пу т, да буде цар или монар к, јер да ће да буде
арцибискуп, тога нека се не пл аши.
Све то слушаше Санчо и добро у ту би, па им много захвал и на њиховој намер и, да
ће саветовати његовом господару , нека не буде ар цибиску п, него цар , јер се њему чини, да
цар еви могу боље чинити милости својим коњушарима, него ли скитнице ар цибиску пи. И
то им јо ш рече, да ће бити добро, да о н пођ е напр ед да га потр ажи и да му однесе одговор
од његове сењоре, јер ће већ то бити довољно, те да га изву ку из тога места, нити ће им
требати, да се они тол ико труде. Учини им се, да Санчо Панса има р азлога, дакле
доконају , да ће да га пр ичекају , докле не дође да им јав и, да је нашао свога господар а.
Санчо у легне кроз онај теснац у планину , оставивши њ их двојицу на једном месту ,
где је текао тих поточић и где су pр ијатну хладовину пр авиле неке стене и некоlик а дрва.
Врућина и пр ипeка била је јака, јер је био месец август, кад у оном крају хоће да је врло
велика жега, доба је било око три часа посл е по дне, све то твораше оно место веома
 195
 

пр ијатним и позиваше их да ту чекају на Санча да се вр ати, као што и у чинише.

Лешкајући њих двојица тако у хладовини, допре им до у шију глас, који без пр атње какве
друге инстр у менте звоњаше слатко и пр ијатно, чему се они не мало у дивише, јер
мишљаху , да оно није место, где би се могло наћ и такво певање; јер ако и хоће да кажу , да
у гор и и у пољу имају пастири са дивним гласом, то је више песничко кићење, него ли
истина. Још већма се зачудише, кад р азу меше, да оно што се пева стихови су , не пр остих
говедар а, него оштр оу мних дворана; у томе их у твр дише ови стихови, које су чу ли:

Ко ми квари срећовање?
Превирање.

Ко ми множи боловање?
Ревновање.

Ко ми куша истрајање?
Негледање.
Зато мо је јадовање
Не налази нигде л ека,
Јер ми ру ше наду сваку
Презор , ревност, негледање.

Ко овим јадо м гр ува?

Љу бва.

Ко ми сл аву моју вређа?

Срећа.

Ко помаже тога беса?

Небеса.

Зато с’ ових свих чудеса

Ваља мени у мр ијети,
Јер прот мени су заклети
Љу бав, срећа и небеса.

Шта ће блажити мо ју коб?

Гр об.

А љубави шта је цена?

М ена.

Шта јој л ечи њену скудост?

Лудост.
 196
 

Зато дакле није му др ост,

Тражит’ лека од љубови,
Кад су од ње ти лекови:
Црни гроб, па мена, лудост.

Доба од дана и године, самоћа, глас и вештина певачева изазва дивљење и

задовољство у слушалаца, који осташе мир ни, надајући се, да ће чути још што; али видећи
да ћутање поду же потр аја, доконаше да се дигну и да траже певача, који тако дивним
гласом певаше, и таман да тако у чине, кад исти глас у чини да се не макоше, допрвши
наново до њихових у шију, певају ћи овај сонет.
Сонет

О света дружбо, која си се дигла

М еђ свете душе р ајском пер ивоју ,
Нам остав ивши тек пр ивидност своју ,
Ширећи небу своја лака крила,
Одакле нама, да се чу ство крене,
Покажеш лице застрто ваћело м,
Који' се каткад бл иста добрим делом,
Тек ово најзад на зло се искр ене:

Сиђи са неба, о дружбо! Ил’ не дај,

Да ти одор ом превара се кити,
Да њоме р ужи сву намеру благу;

То не буде ли, онда у здано знај,

Свет хоће брзо р ату се вратити,
Раздору првом, пакленоме вр агу.

Певање се заврши дубоким у здахом, а ова двојица наново пажљиво очекиваше, да

ли ће се јо ш певати; ал и видећ и, да се песма окр ену ла на јецање и тужно вајкање, нау ме да
дознају , који је тај веселник, који тако дивно пева, а тако ту жно у здише, и не пођоше
далеко, кад савивши за једну стену , угледаше човека исто онаква изгледа, како га је био
описао Санчо Панса, кад им је пр ичао за К ар денија; а тај човек кад их о пази, не ђипи, него
остаде онако главе спуштене на пр си, као да се дао у мисли, нити подиже очи да их гледа
више но онај пр ви пу т, кад су изненада дошли. Пар ох, који је био човек лепор ек (а већ је
знао за његову несрећу , јер га је познао по знацима), приђе му и кратким, али веома
 197
 

р азумним разлозима стаде г а мол ити и наговар ати, да се о стави тог јаднога живота, да га
тамо не би изгу био, што би највећа несрећа бил а међу свима несрећама. К ар денио беше
тада сасвим пр и свести, слободан од о ног насту па од беснил а, који би га тако често
оту ђивао самоме себи, па видећи ову двојицу у оделу , какво нису носили обитници оне
пу стиње, није се томе мало чудио, тим више, кад је чуо, да су говорили о његовом
страданију, као о познатој ствари, јер из пар охових р ечи могао је то да разбер е, те
одговор и овако:

„Који сте, да сте, госпо до, ја добро видим, да небо, које се бр ине за помоћ добрим
људима, па много пу та и неваљалима, мени, који без р азу ма пр оводим живот, шаље, ако то
и нисам заслужио, у ове у даљене о д света стране људе; који живим и многим р азлозима
гледају да ме одатле извуку ; на бољи пу т. Али како они не знају , као што знам ја, кад бих
се и у клонио од ове беде, да бих пао у другу већу , то би ме можда морали држати за човека
слабе памети, ил и што би још горе било, за сасвим лу да; а не би чу да било, кад би тако
било, јер ја добро знам, да је моћ замишљаја моје несреће тако силна и тако дејствује на
моје зло, да нисам подобан да јој одолим, и онда сам као камен, без свака људска осећања
и свести, па онда морам вер овати, кад ми људи кажу и показу ју знамења од о нога што сам
починио, докле ме је опхр вао овнај страшни наступ. А ја др у го не знам, него залуду
жалити се и пр оклињати без вајде моју злу срећу , те онима, који хоће да чу ју , у извињење
моје манитости, казивати њен повод; јер кад р азбор ити људи виде, какав је узр ок, неће се
чу дити посл едицама, па ако ми неће дати лека, бар ме неће кр ивити, и њ ихово негодовање
спрам мо је непр илично сти окрену ће се у сажаљење спрам моје несреће. Па ако сте ви,
господо, дошли с исто м намер ом, са којом су др у ги пр е вас долазил и, пр е но што бисте
даље пошли у вашем добронамерном усаветовању, молим вас, да саслушате нечу вену
пр иповест од моје несреће, јер пошто је будете чули, шат се попл ашите од посл а који
бисте у зели на се, кад бисте хтели јаду дати у техе, коме не може бити у техе.“

Она двојица, који др у го и не желеше, него баш из његових у ста да чују повод
његовој неср ећи, молише га да им пр ича, обећавајући, да нећ е друго чинити, него што он
буде желео р ади његова л ека и у техе. С тиме поче ту жни витез своју жалосну повест од
пр илике истим р ечима и начином, као што је био пре неколико дана пр ичао Дон Кихоту и
козару , кад је због мађистр а Елизабата и савесности Дон Кихотове у одржавању витешког
у гледа оставио причање недовршено, као што је већ гор е описано. Али сада хтеде добра
 198
 

срећа, да не дође насту п од манито сти, те могаше да дотера казивање до краја. И тако
дошавши донде, како је Дон Фернангдо нашао писамце у књизи од Амадиса од Галије,
р ече Кар денио, да га је добро запамтио и да је овако гласило:
„Лусинда Карденију.
„Сваки дан налаз им у вама вр лине, које ме обвезу ју и пр имор авају, да вас све више
уважавам; и зато ако хоћете да ме опр остите овога дуга, али без у штрба по мој образ,
можете то ласно у чинити. Имам оца, који вас поз наје и који ме милу је, и о н ће не
пр имор авају ћи ми вољу , испу нити ону, која ће бити пр ема вашој; ако ме ви пошту јете, као
што кажете и као што веру јем.“
Ово писамце, к ао што већ р екох, побу ди ме да пр осим Лусинду за љубовцу , а оно је
у чинило, те је Дон Фер нандо у свом мишљењу држао Лусинду за једну од најпаметнијих и
најразбор итијих девојак а онога вр емена, па то писамце побуди у њему жељу , да ме
у пр опасти, пр е но што би се моја жеља испу нила. К ажем Дон Фер нанду , како ми је
одговор ио Лу синдин отац, да мој о тац ваља да је пр оси, а ја му то не смем да кажем,
бојећи се да нећ е на то пр истати, не што није добро знао Лу синдину вредност, доброту ,
вр лину и лепоту , и што их није држао за довољне да о племене ма коју кућу у Шпањолској,
него што знам, да ми отац не би желео да ме тако брзо жени, докле не види шта је нау мио
са мном дука Рикар до. Једном речи, казах му , да не могу да се у су дим да мом о цу говорим,
како због ове незгоде, тако и због многих др у гих, које су ме плашиле, и не знајући их какве
су биле, али тек да ми се чини, као да никада ништа неће бити од онога што сам желео.
На све ово одговор и ми Дон Фернандо, да он у зима на се, да са мојим оцем говор и
и да га наведе да говор и са Лу синдиним оцем. О частољубни М арије! О сверепи
Катилино! О зликовче Су ла! О подли Галалоне! О издајниче Вељидо! О осветљиви
Ју лијане! О гр абљиви Ју до! Издајниче, сврепи, осветљиви, подму кли! Каква ти је зла
у чинио овај бедник, који је са тол иком искреношћу откр ио најтајније тајне срца свога?
Чиме те је увр едио? Које ти је речи казао, или к акав савет давао, а да сви нису на то ишли,
да ти у већају част и корист? Али шта се жалим неср ећник, кад се зна, ако звезде у свом
току носе несрећу, те ова од горе навали са необу зданом јарошћу и силом, да нема силе на
земљи која ће је задржати, нити човечије вештине, која може да је пр еду пр еди. Ко ће да
помисли, да Дон Фер нандо, одличан, разбор ит витез, мени обвезан за моје у слуге, који је
подобан био да постигне оно, што му је љубавна жеља тражила, ма се на коју страну
 199
 

окр ену о, да ће он да, се укописти, штоно р еч, и да ми пр еотме једину мо ју овчицу , коју ни
сам још нисам имао! Али да остав им ове некор исне и сувишне примедбе и да наставим
пр екину ти конац моје неср ећне повести.
Дакле Дон Фер нанду у чини се, да му је на сметњи моје пр ису ство за извр шење
његове издајничк е и ру жне намер е, па докона да ме пошаље до његовог старијег брата,
тобоже да од њега иштем новац за исплату шест коња, које је навчаш и само да би ме
у клонио, како би лакше мог ао у спети са својом проклетом намер ом, исти онај дан био
купио, у који се био понудио да говор и са мо јим о цем, па искаше да ја идем по новце. Зар
сам могао пр еду предити ово издајство? Зар сам мог ао и да га слутим? Зацело не, напр отив,
са највећом вољом понудих се да одмах пођем, задовољан добрим пазар ом. Ону ноћ
говор ио сам са Лу синдом и р екох јој, шта је у дешено са Дон Фер нандом, и да се тврдо
у здам, да ће наше благе и праведне жеље имати у спеха. Она ми р ече, као ни ја не
помишљајући на издају Дон Фернанда, да гледам да се што пр е вр атим, јер мисли, да ће се
наше жеље испу нити, чим буде мој отац говор ио са њеним. Не знам, како би, али када ми
то рече, напу нише јој се очи су зама и гр ло јој се стеже, да ништа више није могла да
говор и, а учинило ми се, да је још много имала да ми каже. Зачудих се овом ненаданом
случају , који дотле никад код ње нисам пр иметио, јер кад бисмо се год по доброј срећи и
моме старању састали, разговарали смо се са сваком р адошћу и задовољством, нити смо у
наш р азговор мешали сузе, у здахе, р евновање, сумње и стр аховање. Све ми увећаваше
срећу , што ми је небо дало за љу бавницу , ја јој пр еу зносих лепоту , дивљах се њеној
вр лини и разбор итости, а она опет хваљаше на мени оно, што јо ј се заљубљеној чинило да
је хвале вредно. Уз то ир ичали бисмо тису ће детињарија и шаљивих ствар и од наших
суседа и познаника и највише што бих се у судио, било би да јој као силом у хватим лепу ц
белу ру чицу и принесем је мојим у снама, у колико је то допуштала честа ниска р ешетка,
која нас је растављала. Али ону ноћ пр ед мој жало сни пол азак она плакаше, јецаше и
уздисаше, те ме баци у забуну и немир , јер сам се поплашио, видећи у Лу синде тако нове и
тако ту жне знак е од туге и чу ства; ипак да не бих р азор авао моју наду , све сам приписивао
силној њено ј љу бави пр ема мени и болу , који хоће да изазива одсуство у онима, који се
милују . Најпосле кренух се тужан и замишљен, са душом пу ном мисли и сумња, а не
знајући шта сумњам и шта мислим - јасна знамења, која су показивала ту жан у спех и
несрећу , која ме је очекивала.
 200
 

Стигох онамо, куда сам био послан, предадох писмо брату Дон Фер нанда, бих
лепо дочекан, али не и брзо отпр емљен, јер ми р ече да чекам осам дана, сасвим пр отпв
моје воље, и да гледам, како ме дука његов отац неће видети, пошто му је брат писао, да
му новац пошље без очина знања. А све то измислио је невер ни Дон Фернандо, јер је
брат имао новца, да ме одмах врати. Овај налог беше такав, да дођох у иску шење, да му
се не повину јем, јер ми изгледаше немогу ће, да ћу моћи жив издр жати толико дана у
одсуству од Лусинде, тим мање, што сам је оставио онаку тужну , као што сам вам казао;
ипак као добар слу га повиновах се, ако сам и видео, да ће то бити на штету мога
здравља. Али четвр ти дан по мом доласку ево човека једног где ме тражи са писмом,
које ми предаде и које по адреси познадо х да је од Лусинде, јер је ру копис био њен.
Страхујући и у збуђен отвор их га, мислећи да ће бити нешто велико, што је побудило да
ми у одсу ству пише, јер је то р етко чинил а, и кад сам прису тан био. Пре но што ћу
писмо читати, запитах човек а, ко му га је дао и колико је времена пр овео на пу ту. Он ми
р ече, како је у подне ишао у вароши једно м у лицом, кад га кроз један прозор зовну вр ло
лепа сењора с очима пу ним суза, те му жур но р ече:
„Брате, ако сте крштен, као што изгледате, тако вам бог а, одмах идите с овим
писмом у село и до лица, које је означено на адреси, као што се о боје добро види, и тиме
ћете у чинити велику у слу гу самоме богу ; а да бисте то могли у чинити у добно, нате ово
што је у овој мар ами. С тим р ечима добаци ми кроз пр озор рубац, у коме је било увезано
стотину р еала и овај златни пр стен што ми је на пр сту и писмо што сам вам га дао. Па
нечекају ћи мог одговор а, оде, са пр озор а, пошто је пр во видела, како сам у зео писмо и
ру бац и знацима јој к азао, да ћу у чинити о но што ме моли. Видећи ја, да сам тако добро
награђен за тр у д, који сам могао имати тражећи вас, а познавши из адресе, да сте ви,
коме се пише, јер ја вас, господине, вр ло добро знам, у з то обвезан сузама оне л епе
госпође, нау мим да писмо иикоме не повер авам, него сам да дођем да вам га предам; а
на пу ту сам пр овео шеснаест часова, јер знате, да има осамнаест миља.“
Докле ми овај захвал ни и нови гласоноша то говор аше, бејах сав пор ажен
његовим р ечима, ноге ми дрхташе, да се једва могох држати. Најзад отвор их писмо и
пр очитах ове р ечи:
„Реч, коју вам је дао Дон Фернандо, да ћ е говор ити вашем оцу, да говор и са
мојим о цем, он је одр жао више пр ема својој жељи, него ли на вашу корист. Знајте,
 201
 

сењоре, да ме је он пр осио, а мој отац, заведен пр еиму ћствима, која му се чини да Дон
Фернандо има над вама, у зео је ту ствар тако озбиљно, да ће од данас до два дана да
буде вер идба, али тако у потаји и тако скривена, да ћ е бити сведоци само небеса и
некоји људи домаћи. Како ми је, можете мислити; ако вам је можно доћи, по хитајте, а да
вас љубим, или не, то ће вам показати у спех ове ствари. Дај боже да ово писмо доспе у
ваше р у ке пр е но што се мо ја р ука буде мор ала спојити са ру ком онога, који тако р у жно
држи задану р еч.“
То беше укр атко садржај писма, које ме одмах крену на пу т, не чекају ћи друга
одговор а ни новца; јер сам сада сасвим јасно поз нао, да ме Дон Фер нандо није до свога
брата послао због ку повине коња, него р ади своје згоде. Јарост, коју сам осећао спрам Дон
Фернанда, у з страх да ћу изгубити благо, које сам толиким годинама дворбе и чежње
задобио, даде ми крила, те као у лету стигох сутра дан у моје место у онај час, у који сам
се обично састајао са Лу синдо м. Тајом у ђох у вар ош и оставих мазгу , на којој сам дошао, у
кући онога доброга човека, који ми је донео писмо, а срећа ме у тај пар тако добро
послу жи, да нађох Лусинду на р ешетци, која је била сведок нашој љу бави. Лу синда ме
одмах поз наде и ја познадо х њу; али не о нако, како је она требала да ме види и ја њу да
нађем. Али камо тога у евету , који се може по хвалити, да је пр оникну о и дознао збуњену
мисао и нестално расположење у женске? Зацело тога нема. Дакле кад ме Лусинда у гледа,
р ече ми:
„Карденио, обу чена сам за веридбу , већ ме чекају у сали издајица Дон Фернандо и
мој гр абљиви отац са другим сведоцима, који ће пр е видети моју смрт, него ли моју
веридбу . Не брини се, др у же, само гледај да се нађеш пр и тој жр тви коју ако не будем
могла пр еду пр едити мојим р азлозима, имам скр ивен нож, који ће моћи пр еду пр едити да
ме снага изда, у чинивши крај моме животу и почетак твоме познавању , да видиш, колико
сам те волила и волим те.“
Ја јој одговор их збуњен и жу р но, бојећи се да нећу имати каде да јој одговор им:
„Нека ти, мил а моја, твоје дело обистини твоје р ечи, јер ако ти имаш нож р ади
потвр де твојих р ечи, ево ја имам мач да те браним њиме, ил и да се у бијем, ако нам срећа
буде пр отивна.“
Не веру јем да је могла чути све ове речи, јер је жур но позваше, пошто је чекао
младожења. С тиме наста ноћ моје туге, зађе су нце моје р адости, остадо х без видела у
 202
 

очима и без р азбор а у уму . Не знадох ни у ћи у њену кућу , ни макнути се ма куда; али
сетивши се, колико је потр ебно моје прису ство за оно, што је могло у тој пр илици да буде,
пр ибер ем се што сам већма могао и у ђем у њену кућу , па како сам знао у њој врло добро
све улазе и излазе, а нар очито како се цело у тајности чинило, то ме нико не о пази, тако да
неопажен могох да се сместим у пањези од једног а прозор а у истој сал и, где су ме сагови и
завесе тако скривали, да сам све могао да видим што се у сали чини, а да мене нико не
види. Ко би могао казати, каква су ми чу ства срцем пр олазила, докле сам тамо стојао,
какве су ми мисли долазиле у главу , какве сам планове правио! Јер их је било тол ико и
таквих, да се не могу казати, нити мар им да их к азу јем. Доста је да знате, да је мл адожења
у шао у салу без друга накита, до ли у обичду свом оделу. Као сведок био му је један
Лу синдин рођак и у целој сал и никога са стране није било, до ли домаћа чељад. М ало за
тим изађе из једне побочне собе Лусинда, пр аћена матер ом и њеним двема девојкама, тако
лепо обу чена и пр инар еђена, као што је заслуживао њен сталеж и лепота и како је
захтевала господска велелепо та и у ку с. М оја у збу ђеност и занос не дадоше ми да потанко
гледам и посматрам њено одело, само мого х пр иметити боје белу и црвену и блеск од
драгога камења и адиђара у накиту на глави и у целом њено м оделу , а све то гу било се
спрам нео писане лепоте њених дивних р у сих власи, које спрам драга камења и светлости
од четири велике воштанице у сал и само још већма бл исташе се пр ед очима. О памети,
пр ека душманко мом поко ју ! Шта ми вр еди сада замишљати несравњену лепоту оне моје
обожаване непр ијатељице? Не би ли боље било, сверепо сећање, да ме о поменеш и
изнесеш ми о но, што сам тада чинио, те да побу ђен таком очито м у вр едом, ако не да се
осветим, а оно бар да се опр остим овога живота? Немојте, господо, да су вам досадне моје
пр имедбе, јер му ке моје иису такве, да се могу и требају да казују укр атко и као узгр ед, јер
свака околност у њима мени се чини достојна пр острана р азговор а.“
Парох му одговори на то, да не само што им није досадно слушати г а, него баш оне
појединости, које казу је веома су пр ијатне, јер су такве, да их не треба муком прећи, него
заслу жу ју исту пажњу , као и главни догађај.
„Елем“, настави Кар денио, „кад су сви били у сали дође ондашњи парох, па их
обоје у зе за ру ку , те да извр ши оно, што се у таквој пр илици иште. Он р ече:
„Хоћете ли, го спођице Лу синдо, го сподина Дон Фернанда, који је овде, за свога
законитога супруга, као што то заповеда света мати цр ква?“
 203
 

Целу главу и врат промолих из међу сагова и са највећом пажњом и смућеном

душом стадох слутити, шта ће Лу синда да одговори, очеку ју ћи од њеног одговор а моју
смртну пр есу ду , или по твр ду мога живота. О, зашто тада нисам изашао на среду , зашто
нисам повик ао: Лусиндо, Лусиндо! Пази што чиниш, по мисли, шта ми дугујеш, помисли,
да си мо ја и да не мо жеш бити чија др у га. Имај на у му , да твоје да и крај мо ме животу
биће једно и исто. Хеј, издајниче Дон Фернандо, ти разбојниче моје среће, ти смрти мога
живота! Шта хоћеш? Шта тражиш? Пр омисли, да на кршћански начин не мо жеш
постиг ну ти твоје жеље, јер је Лу синда моја зару чница и ја сам јој вер еник! Ах, ја будала!
Сад, кад сам на стр ани и далеко од опасности, говор им, шта сам требао чинити и што
нисам у чинио; сад, кад сам пу стио да ми се отме моје бл аго, пр оклињем о тмичар а, коме
сам могао да се осветим, да сам имао срца за то, као што га имам да се јадам; па да, кад
сам онда био кукавица и глуп, право је да сад умр ем по д срамотом, у кајању и луд.
Парох чекаше на Лусиндин одговор , која с њим поду го оклеваше, и кад сам ја
мислио, да ће потег ну ти нож да се осигу р а, или да ће одрешити језик и изу стити какву
истину или изјаву, која ће излазити на мо ју корист, чу х је, где р ече гласом малак салим и
слабим: Да, хоћу . Па то исто рече Дон Фернандо и даде јој прстен, те тако беше везани
нер аздр ешивом везом. Вереник пр иђе да пољуби своју вер еницу , а она метну руку на срце
и обезнањена клону матери у нару чје.
Имам још да кажем, како ми је било, кад сам са оним да видео да су осу јећене моје
наде, да су лажне Лу синдине р ечи и обећања, да је онемогућен ма за које вр еме повр атак
блага, које сам изгу био у том часу . Мене остави у мље, у чини ми се да ме је цело небо
издало, да сам постао мрзак земљи, која ме је но сила, те ми није давал а вазду ха за у здахе и
влаге за очи; само ми порасте ватр а, тако да сам сав буктео од јар ости и љу боморе.
Сви се у жур баше око онесвеснуте Лу синде и кад јој мати раскопча пр си, да би јој
дисање ол акшала, нађоше савијену хартију , коју одмах у зе Дон Фернандо и стаде је читати
спрам једне воштанице, а кад је пр очита, баци се на једну столицу и наслони главу на
ру ку, као човек врло замишљен, нити по магаше, да му се заручница поврати из несвести.
Видећи све у кући збуњене, доконам да одем, па видел и ме или не, нау мивши, ако ме виде,
да учиним такав р у свај, да ће сав свет чу ти праведно негодовање мог а срца у казни
издајничкога Дон Фер нанда, као и у пр евртљивости обезнањене невернице. Али моја
су дбина, која као да ме је сачувала за веће беде, ако их може бити већих од садашњих,
 204
 

у деси, те у тај пар дође ми пр исебност, која ме је од тог доба оставил а, и тако не тражећи
да се осветим мо јим највећ им ду шманима, (а то сам лако мог ао у чинити, како нико на ме
ни мисл ио није), нау мим да се осветим на мени и да на себи извршим казну , коју су они
заслуживали; а можда сам ту био окрутнији, него ли да сам им тад задао смрт, јер муке
брзо престану , кад нагло дођу , а кад се му ке одгађају, то вазда у бија, не довр шу јући живот.
Најпосле изађо х из оне куће и одох тамо, где сам о ставио мазгу , дадох је оседлати и
не пр аштајући се, појахах је и одо х из града, као Лот не у суђу ју ћи се да се о свр нем натраг;
а кад се видех сам у пољу и ноћни мр ак ме окр у жи и тишина ме његова позва да се јадам,
не мар ећи да ли ћ е ме ко чу ти или познати, дигох гл ас и одреших језик у толиком
пр оклињању Лусинде и Дон Фернанда, као да ћу тиме испр авити неправду , коју су ми
у чинили. Назвах је сверепом, немилом, пр етворном и незахвал ном, али највише
гр абљивом, јер богатство мога непр ијатеља заслепило је очи њене воље, те ме је оставила
и предала се ономе, спрам кога се срећа била показала штедрија и подашнија; а у по ових
клетава и грдња ја је извињавах, говор ећи, да је она била само девојка држана у кући
својих р одитеља, васпитана и нау чена да им се у век повину је, па је мор ала одговор ити
њиховој жељи, кад су јој давали као супр у га витеза тако одлична, тако богата и лепа; јер
да није пр истал а нањ, могло се мисл ити, или да нема памети, или да је на другу страну
окренула своју жељу , а тога се мор ала бојати р ади свог доброг гласа и образа. Онда опет
р екох, да је нешто она само бил а казал а, да сам ја њен зару чник, видели би они, да она
није са мном у чинил а најгор и избор , па би је извинили, јер пр е но што се по ну дио Дон
Фернандо, ни о ни сами, ако им је жеља била р азложна, нису могли за своју кћер желети
бољу пр илику од мене, те пр е но што је пр истала на силу и у последњем часу дала руку ,
могла је казати, да сам јој ја дао моју р уку , а ја бих о нда изишао и по твр дио све што би
она том приликом била измислил а. Најпосл е доконах, да је мало љубави, мало р азбор а,
много частољу бља и жеља з а величино м у чинила, те је заборавила на р ечи, којима ме је
вар ала, задржавала и одржавала у мојој тврдој нади и у поштеним жељама.
С таквим речима и у том неспокојству јахах остатак од ноћ и, и кад освану, нађох се
на једно м у лазу у ову планину, којом јахах др у га три дана без стазе и пу та, докле не
стигох до неке ливаде, које су не знам на којој стр ани ових брда, и ту запитах неке
пастире, где су ова брда понајдивљија. Рекоше ми, да је овде. Одмах се овамо у пу тих са
намер ом, да ту довршим живот. Кад стигох у ову пу стињу , скапа ми мазга од у мора и
 205
 

глади, или што ће бити пр е, да се курталише тако непо требна терета, какав је са мном
вукла. Сад опешачих, савладан пр иродом, опхрван глађу, а не хотећи ни мислити да
тражим кога да ми помогне. На тај начин о стадо х, не знам докле лежећ и на земљи, а о нда
се дигох без глади и нађох се у з неке козар е, који су ми свакако били у помоћи, јер ми они
р екоше, како су ме нашли и како сам говорио такве лу дости и бесмислице, да се јасно
видело, да сам по мер ио памећу . И од тог доба сам сам осетио, да ми није увек читава, него
да тако ослаби и попу сти, да р адим тисуће лудорија, дерем хаљине на себи, вичем по овој
пу стињи, проклињући моју злу срећу и у залу д понављају ћи сл атко име моје душманке, не
имају ћи другу мисао и намер у тада, него да виком том у чиним крај моме животу ; а кад
дођем к себи, нађем се тако умор ан и малаксао, да једва могу да се мичем. Највише
станујем у шупљем једном плу ту , где могу да склоним ово јадно тело. Говедар и и козари у
овој планини, покретани сажаљењем, издр жавају ме, о стављају ћи јело по стазама и стењу ,
куда мисле да ћу можда пр оћи и наћи га, па ако ми тада и није чиста свест, али пр ир одна
потреба даје ми да познам храну и отвар а у мени жељу да је тражим и вољу да је у змем.
Другдаш ми кажу, кад ме нађу пр и свести, да излазим на путове и да од пастир а, ако ми и
дају од драге воље, отимам, кад долазе са храном из села у своје станове. На тај начин
пр оводим мој јадни и неср ећни живот, докле небу не буде воља да га доведе ка крају , или
ми памет тако окрене, да се не сећам лепо те и невер е Лу синдине, ии у вр еде Дон Фернанда.
Буде ли то за мога живота, хоћу мо је мисли упр авити на бољу страну ; не буде ли, само ћу
га једно молити, да ми се души смилује, јер ја не осећам силе у себи ни подобности, да
тело своје истр гнем из ове невоље, у коју сам га бацио од своје воље.
То је, господо, горка пр иповест о мојој несрећи. Реците ми, да ли се могла
испричати са мање бола, него што сте га видели у мене? Па немо јте да се тр у дите и да ме
наговар ате и светујете, што вам памет буде говор ила да би било добро за моје исцељење,
јер то би ми толико помогло, колико и лек, који би славан, лекар прописао бол еснику , који
неће да га узме. Без Лусинде не треба ми спаса; а по што о на хоће да је друга чија, а овамо
је била или требала да буде моја, тако и ја хоћу да сам несрећан, а овако сам могао бити
срећан. Својом нестал ношћу она је хтела да у твр ди моју пр опаст, а ја гл едајући да се
у пр опастим, хоћу да јо ј вољу испу ним, и онима који за мном буду долазили, бићу пр имер ,
да је само мени недостајало оно, што у свију несрећних преостаје, којима хоће да
преостане утеха, да им, несрећа не може бити већа; а мени је само повод већем јаду и
 206
 

терету , јер мислим, да му неће бити краја ни кад у мр ем.“

Овде доврши Кар денио свој дуги говор и колико несрећну , толико љубавну
пр иповест, и таман пар ох да му каже неколике р ечи од у техе, кад га пр екиде глас, који му
допре до ушију , и који ту жан оно говораше, што ћ е се казати у четвр том делу ове
пр иповести; јер на овом месту довршио је трећи део мудри и вр едни пр иповедач Сид А мет
Бененџел ија.

 
 207
 

Ч ЕТ В Р Т А К Њ И Г А

ДВАДЕС ЕТ ОСМА ГЛАВ А

У којој се казује нова и љупка пустоловина, која се пароху и берберин у десила у истој
планини.

Срећно и пресрећно било је време, када се у свету појав ио најхрабр ији витез Дон
Кихоте од М анче; јер имају ћи он тако часну намер у, као што је поку шај да се у скр сне и
свету поврати већ изгу бљени и тако р ећи у мрли р ед ту марају ћих витезова, у живамо ми у
ово наше вр еме, коме су потр ебне веселе забаве, не само сласт његове истините повести,
него и оних пр иповедак а и епизода у њој, које од чести нису мање пр ијатне и у метничке и
истините, као и сама повест, која настављају ћи свој огребенали, о плетени и одељени
конац, пр ича, како таман кад је пар ох био заустио да теши Кар денија, пр екиде га глас, који
му допре до у шију и који је тужно овако говорио:
„Авај боже! Да ли једно м нађох место, које ће да буде скривен гроб сињем терету
овога тела, који и сувише пр еко моје воље носим? Да, биће, ако ме не вара самоћа, коју ми
обећава ова планина. Авај несрећница! И колико милије друштво биће мојој намер и ово
стење и шипр аг, јер ће ми до пустити да се пожалим небу на моју несрећу , што на земљи
никога немам, од кога могу очекивати савета у двоу мици, у техе у јаду , нити лек а злу.“
Све ове р ечи чу ше и р азумеше пар ох и који су с њиме бил и, па како им се у чини, а
тако је и било, да су оне ту у близини изу штене, дигоше се да потраже тога ту жнога, па не
у чинише ни двадесет корака, кад иза једне стене угледаше под једним јасеном момче у
сељачку руху , коме у први мах нису могли да виде лице, јер је главу био сагнуо пер ући
ноге у потоку , који је онуда текао, а они беху пр ишли тако тихо, да их о н није о сетио, нити
је био на што друго пазио, него да пере ноге, које су такве биле, да су изгледале као два
комада бела гр исталда, што се тамо у потоку изр авна пор ед друга камења. Они се у дивише
белоћи и лепоти ногу , јер им се чинило, да насу биле створене да газе по земљ и, ни да иду
иза плу га и волова, као што је показивало одело у младнћа. Елем видећи, да их није
осетио, парох, који је напр ед ишао, даде знак о сталој двојици, да се скрију за неко камење
што је тамо било; тако и у чинише сви, пажљиво мотр ећи, шта р ади мо мче, које имаше на
себи мр к гуњ од две поле, стег нут око паса бел им р у пцем. Носио је још и чакшире и
доколенице од мрке чохе, као и на гл ави мр ку капу . Доколенице је био уздигао до
 208
 

половине ногу , које чисто к ао од бел а алавастра изгледаше. Кад доврши прање лепих ногу ,
одмах их убр иса убру сом, који извади испод капе, па скидајући ову , подиже лице, те који
га посматраше, у дивише се, к ад у гледаше несравњену лепоту , тако да Карденио тихим
гласом р ече пар оху :
„Ако ово није Лу синда, онда није човечански створ , него божански.“
М омче скиде капу, па тресући главом тамо амо, поче му се коса осипати и ширити,
да би јој и сунце могло завидети. По овом познаше, да је по изгледу сељак био женско; и
то такво, да га нежније и лепше нису дотле виделе очи о не двојице; па ни Карденио, да
није видео и знао Лусинду , јер је касније казао, да се само Лу синдина лепо та може
такмичити с овом. Дуге и р у се власи не само јој плећ а покр иваше, него је целу до доле
у вијаше, тако да се од тела друго не виђаше осим ногу , такве су и толике власи биле. Сад
се место чешља послу жи р у кама, које, ако су ноге у води изгледале к ао комади гр исталда,
у коси су изгледале као комади од у грудана снега. Све то баци она три гледаоца у највеће
чу до и побу ди у њима што јачу жељу да дознаду , ко је то. Зато нау ме да се укажу и на
шум, који учинише кад се кренуше, диже гл аву лепа девојка и у клонивши обема р у кама
косу испр ед очију, погледа у оне, који су тај шум пр ичинил и, и чим их опази, ђипи и не
обу вши се и не поку пивши косу , шчепа нагло један замотуљак као од платна, који беше
пор ед ње, те покуша пу на забуне и страха да бежи; али не у чини ни шест корака, кад не
могући јој нежне ноге издр жати о штр о камење, паде на земљу. Кад ово видеше она
тр ојица, прихиташе јо ј и пр ви јој пар ох р ече:
„Не бежите, сењора, ко сте, да сте, јер што нас овде видите, једино имамо намер у да
вам будемо на служби. Немате рашта да се дајете у безразложно бегање, јер нити вам ноге
могу то да издр же, нити ми можемо на то пр истати.“
Поплашена и збуњена на све то о на ни р ечи не одговор и. Они јој на то пр иђоше и
пар ох је у зе за р уку и настав и:
„Што нам крије ваше одело, сењора, то су нам одале ваше власи, јасни знаци да
нису мор али бити мало важни у зр оци, који су вашу лепоту испрчили у тако недостојну
ру ху и довели вас у пу стињу , као што је ова, у којој срећа нас послу жи да вас нађемо, ако
не да дамо лека вашем злу , а оно да вам дамо у техе, јер никакво зло не може бити тако
силно, нити дотерати до крајиости, докле год има живота, да не би хтело нослушати барем
савет, кад се овај даје са добром намером паћенику . И тако, сењора, или сењоре, или што
 209
 

већ хоћете да сте, оставите страх, који вас је обу зео код нашега погледа, па нам кажите
своју добру или злу ср ећу , а у нама у ку пно и у сваком по јединце наћи ћете, који ћ е вам
помоћи у осећању за ваше патње.“
Докле пар ох тако говор аше, беше прерушена девојка као пренеражена, погледајући
их све, не мичу ћи у снама, нити р ечи говор ећи, као оно сељак, кад му се покажу ствари
р етке и које дотле никад није видео. Али кад нар ох рече и др у ге речи, које су имале исти
циљ, она дубоко уздахну и пр екиде ћу тање, р екавши:
„Кад самоћа ових брда није могла да ме сакрије, нити ми моје распуштене власи
допустише да ми језик лаже, те би ми залуду било наново што измишљати, које ако би ми
се вер овало, било би више из учтивости, него л и из др у га р азлога. Претпоставивши ово,
велим вам, господо, да вам захваљујем на пону ди коју сте ми у чинил и и која ми је
наложил а обавезу, да вас у свему задовољим што сте од мене искали, ако се и бојим, да ће
казивање моје несреће вама причинити колико сажаљења, толико и непр ијатно сти, јер
нећете наћи л ека за њу , нити савета да је растерате. Ипак, да ми част код ваше добре воље
не би изгледал а сумњива, по што сте ме већ поз нали да сам женска и в идите ме као девојку
саму и у овом оделу , што све у ку пно и свако за себе може да обор и свако добро мишљење,
хоћу да вам кажем о но, што бих хтел а пр ећу тати, кад бих могла.“
Све то р ече без устру чавања она, која изгледаше тако лепа женска, и тако лаким
језиком, тако љупким гласо м, да се њеној р азбор итости не мање дивише, него ли лепоти; и
пошто јо ј учинише нове по ну де и наново је замолише, да испу ни што је обећала, она се не
даде више молити, о бу се са сваком чедно шћу , па поку пивши своју косу , намести се на
једно м камену , и пошто се она тр ојица око ње наместише, у сили се да задржи неколике
сузе, које јој дођоше на очи, и поче озбиљним р азговетним гласом каз ивати повест свога
живота овако:

„У овој Андалу зији има једно место, по коме се пр езива један дука, који је један од
69
оних људи што се зову гранди (великаши) од Ш пањолске. Он има два сина, стар ији је
наследник његовог имања и канда његових врлина, а млађ и не знам шта је наследио, ако
70
не невер ство Вељида и подмуклост Галалона. Овом господину клетвеници су моји
                                        
                                
 
69
Мисле, да је Сервантес овде имао на уму дуку Осу ну, јер је можда било нека ств арна основа у Доротијину
казивању.
70
За Г алалона приметил и смо пре (стр. 14). Вељидо ј е витез од Кастилиј е који је уб ио краља Санч а II пр и
опсади Саморе 1073. године.
 210
 

р одитељи, ниски пор еклом, али тако богати, да кад би благо од њихове пр ироде било
р авно њиховом богатству, нити би о ни имали што више да желе, нити бих ја имал а бојати
се да се видим у несрећи у којој сам; јер можда мо ја зла срећа оту да пониче, што о ни нису
високог р ода; оно истина нити су тако ниски, да би се могли стидети свога стања, нити
тако високи, да бих се ја могла оставити моје мисли, да ми неср ећа долази од њихове
нискости. Једном р ечи, они су сељаци, људи пр ости, несмешани ни са каквом р ђавом
пасмином, и штоно р еч од старине чисти кршћани, ал и тако чисти, да њ ихово богатство и
отменост могла им је мало по мало прибавити име пл емића, па и витезова. Али је њима
било највеће племство и богатетво, што сам им ја бил а кћи; па како нису имали друге
деце, а били су р одитељи пу но милостивни, то сам бил а једна од најр азмаженијих кћери,
коју су р одитељи игда имали. Б ила сам им огл едало, у коме су се гледал и, по тпор а
старости, мета којој су ишл и, мер ећи пр ема небу све своје жеље, а како су ове биле благе,
то ни мо је ни у чему нису се од њих одвајале. И као што сам им над срцем била господар ,
тако сам бил а и над њиховим имањем; ја сам пр имала и отпу штала млађе; р ачун од сетве
и жетве ишао је пр еко мојих ру ку ; тескови од у ља, пивнице, р ачу н од крупне и ситне
стоке, од кошница, једном р ечи од свега, што тако богат сељак, као мој о тац, може да има
и има, водила сам р ачу н ја и била сам газдар ица и до маћица са тол иком р евности и на
толико његово задовољство, да вам то не могу исказати. Часове од дана, који су ми
преостајал и, пошто бих дала што треба најстар ијим слугама и осталим надничар има,
пр оводила сам у занимању , које је девојкама и корисно и потр ебно, као што га даје игла и
ђер ђев, а много пу та преслица; а кад бих та занимања о ставил а, да бих се душом
опоравила, а ја бих се забављала читају ћи какву књигу од божанства, или бих ударала у
арфу, јер ми је иску ство показало, да му зика у тишава у збу ђену душу и олакшава у мни
р ад. Такав ми је био живот у р одитељској кући, а ако сам га тако подр обно описала, није
било из р азметљивости, ни да бих се по хвал ила, да сам бог ата, него да видите, како сам
без моје кривице из по мену тог доброг стања доспела у несрећу , у којој се сад налазим.
Елем пр оводећи мој живот у толику послу и у такву затвору, да се могао упор едити
с оиим у клоштру, да ме, како мишљах, нико не могаше видети осим домаће чељади, јер
оних дана, кад бих на мису ишла, бивало је то тако р ано и толико сам била пр аћена
матер ом и осталим слушкињама, и у з то била сам тако у вијена и покр ивена, да су ми очи
једва виделе земљу , где ћу ногом да станем - ипак очи љубави, или боље р ећи
 211
 

беспослености, које су оштрије од р исових, изложише ме пажњи Дон Фер нанда, јер тако
се зове дукин млађи син, ког а сам вам већ споменула.“
Пр иповедачица није још добро изр екла име Дон Фернанда, а Кар денио се пр омени
у лицу и стаде з нојити се у толикој у збу ђености, да пар ох и бер берин, који га посматраше,
страховаше да ће га снаћи наступ од манитости, за коју су били чу ли, да овда онда наилази
нањ; ал и Кар денио само се знојаше и остаде мир ан, укочено гдедају ћи у сељанку ,
домишљајући се, ко је; а она не у зимају ћи на ум Кар денијево трзање, настави даље своје
казивање:
„Чим ме је видео, а о н, као што ми после р ече, тако се заљуби у мене, како се то
могло добро р азумети из његовога понашања. Али да бих пр е била готова са причањем
моје бескрајне патње, нећу помињати, шта је све чинио Дон Фер нандо, да би ми показао
своју вољу: подмити све људе у кући; мојим рођацима даваше и нуђаше дарове и користи;
пр еодан у мојој у лици не престајаше пр азновање и увесељење, а пр еоноћ нико од свирке
не спаваше; писамца, која не знам како долазише ми у ру ке, беху без краја и конца, пуна
заљубљених р ечи и обећања, мање слова, него уверавања и заклетава. Али све то не само
да ме не у мекша, него ме још отвр дну тако, као да ми је био највећ и ненријатељ и као да је
све што је чинио да би ме з адобио, чинио ради противна у спеха; не што ми се не би
допадао племенити стас До н Фернанда, ил и што би ми се његово обилажење чинило да је
претерано, јер сам осећала као неко у довољство, видећи да ме толико љуби и у важава тако
отмен витез, нити ми криво беше читати у његовим писмима моју хвалу ; јер ма како
ру жне да смо ми женске, ја бих р екла, да нам је у век мило чу ти, да нас зову лепотицама;
него свему томе пр отивљаше се моје поштење и непрестано саветовање мо јих родитеља,
који су већ сасвим знал и за намер у Дон Фер нанда, пошто се он нимало није бринуо, ако ће
је знати сав свет. Родитељи ми говор ише, да своју част и добри глас остављају и полажу
само на моје поштење и добро срце, да р азмислим разлику између мене и Дон Фер нанда,
па да ћу увидети, ако он и вели нешто друго, да његове мисли више иду на његову
насладу , него л и на моју корист, па ако ћу да на неки начин ставим пр епону , те да се он
остави своје неправедне тежње, да ће ме они одмах у дати за онога, који се мени најбоље
допада, било међу најодличнијима у нашем месту , или у околини, јер све то може да се
у чини код њихова велика имања и мога добра гласа. Уз ова поу здана обећања и у з истину
њихових р ечи ја сам се у твр ђивала у мојој намер и и никад ни речи не о дговор их Дон
 212
 

Фернанду , која би му и издалека могла показати наду , да ће постигну ти своју жељу . Али
све ове мо је о пр езности, које је о н требао да држи за пр езирање, мора да су му само већма
дражиле његове ру жне пожу де, јер тако мор ам да назовем намеру , коју ми је показивао,
јер да је ова била онаква, каква је требала да је, не би сте ви сад з нали за њу , јер не бих
имала пр илику да вам је казу јем. најпосл е дознаде До н Фернандо, да моји р одитељи хоће
да ме у даду , како би му оду зели наду да ће ме добити, или барем да ћ е ми дати јаке
чу вар е. На овај глас или су мњу он у чини оно, што ћ ете одмах чу ти.
Једне ноћи, кад сам у мојој соби сама била са једном девојком служавком, добро
закљу чавши вр ата, бојећи се да ми због небр иге не дође поштење у опасност, не знам и
не разу мем како, тек у по ове опр езности и чувања и у самоћи о не тишине и затвора обре
се он пр еда мно м, а ја кад га угледах, тако се збуних, да ме очи издадоше и језик ми
занеме, и зато не мого х повик ати, а мислим, да ми ни о н не би допу стио, јер одмах ми
пр итр ча, па у зевши ме у своје нару чје - јер како р екох, у оној забу нинисам имала моћи
да се бр аним - поче ми говор ити такве р ечи, да не знам, к ако је можно, да лаж има
толику вештину , како ли их зна сл агати, да онако истините изгледају ; невер ник у чини,
да му сузе потвр ђиваше р ечи, а уздаси његову намер у . Ја сиротица, одрасла код мојих
сама, невешта у таквим пр иликама, почех не знам ни сама како држати за истину толику
пр етвор ност, али не тако, да би ме био покр ену о на што више својим сузама и уздасима,
до ли на сажаљење. И тако кад ме прође прва забуна, почех опет по мало пр ику пљати
изгубљену свест, те са више сталности, него што се могао надати, рекох:
„Кад бих, сењор е, као што сам у твоме нар у чју, била у наручју дивљега лава и кад
бих се од њега могла избавити, у чинивши или казавши што на у штр б мом обр азу , то би
било исто тако немогу ће да учиним и да кажем, к ао што би ми немогу ће било да
пр естанем бити оно што сам била; зато ако ми и држиш тело обу хваћ ено твојим р у кама,
ја имам душу моју окру жену мојим часним чуствима, која су тако различна од твојих, да
ћеш то видети, ако би на силу хтео даље да посту пиш пр отив мене. Ја сам ти клетвеница,
али не р обиња. Нити племенитост твоје крви има, нити треба да има силе, да нискост
моје крви обешчасти и ни пода шта држи; и у толико ја сељанка себе пошту јем, колико
ти себе држиш као господар и каваљер; код мене ти твоја снаг а ништа неће помоћи, нити
ће имати вредности твоје благо, нити ће ме преварити твоје р ечи, нити ме дирнути твоји
у здаси и сузе, а ако бих коју од свију помену тих ствари видела у онога, кога би ми
 213
 

р одитељи одр едили за мужа, моја воља пр илагодила би се његовој и мо ја и његова воља
не би се раздвајале, тако да кад бих остал а са мојом чашћу , од своје воље, ако и без
у живања, дала бих му оно, што ти, сењоре, сад на силу хоћеш да добијеш. Све то казала
сам, да не би по мислио, да би ико шта од мене добио, који ми не би био законит су пр у г.“
„Ако је само то што ти побу ђује сумњу , прекрасна Доротија,“ (јер то је име ове
несрећнице) р ече непоштени витез, „ево ти овде дајем ру ку , да ћу бити твој, а сведок
овој истини нека је небо, коме ништа није сакривено, и ова икона наше госпе, коју овде
имаш.“
Кад Карденио чу , да каже, да се зове Доротија, наново се у збу ди и најпосле се
у вери, да се о дмах добро домишљао; али не хте да прекида казивање, да види, на што ће
изаћи оно, што је тако р ећи већ знао; само р ече:
„Име ти је Доротија, сењора? Чу о сам, да се још једна тако зове, која је можда
једнаке среће с тобом; говор и даље, а у своје време казаћу ти ствари, да ћеш се
пренеразити и у исти мах стужити.“
Доротија погледа на ове р ечи пажљиво у Кар денија и у његово необично и
очајничко одело, па га замол и, ако што зна за њену злу срећу , да јој одмах к аже, јер ако јој
је добра срећа што оставила, то је срчаност да може да по дноси ма какву невољу, која би је
снашл а, у вер ена будући, да јој се ништа не може десити, што би могло повећ ати несрећу ,
која је већ снашл а.
„Нећу пропустити, сењора,“ одговор и Карденио, „да ти кажем, шта мислим, ако се
обистини оно, чему се домишљам; а за сада још није згодни час, нити би ту вајдило, кад би
знала.“
„Било како му драго,“ р ече Доротија, „да настав им моје к азивање.“
„Дон Фер нандо у зе једну икону што је у соби бил а и њу позва као сведока нашем
вер ењу . Најснажнијим р ечима и страшним заклетвама обећа ми, да ће ми бити му ж. Али
пр е но што је то изу стио, р екох му , да добро пази што чини и да пр омисли, како ће се
његов отац р азјарити, кад га види ожењена сељанком његовом ноданицом; да га неће
заслепити моја лепота; јер нећ е бити довољна, да у њој нађе изввњење за његову
погрешку , па ако жели да ми у чини добра из љубави пр ема мени, нека ми пу сти судбину
да тече, како то иште моје стање, јер такви неједнаки бракови ник ад не доносе р адости,
нити дуго траје сладост, са којом почињу . Све ове р ечи р еко х му и јо ш многе др у ге, на
 214
 

које се не сећам; али о не не могоше да га одвр ате од његове намер е, исто као што о нај,
који не мисли платити, кад удешава превару , не гледа на незгоде. А у исто вр еме у кр атко
се и сама пр омислих и рекох сама себи: Па нећу ја бити пр ва, која ћу удадбом од ниска
стања да се попнем до господства, нити ће До н Фернандо бити пр ви, кога је лепота, или
боље р ећи слепа страст навела, те се оженио пр иликом, која није пр ема његовом
господству; кад дакле не чиним ништа необично, нити заводим нов обичај, то зашто не
бих пр истала на ову част, коју ми су дбина пру жа; па нека му наклоност, коју ми показу је,
и не потр аје дуже од испу њене жеље, ја ћу најзад пред богом бити његова жена; а кад бих
хтела да га са презирањем отерам, он би још могао учинити што не треба и силу
у потр ебити и о нда бих била обешчашћена и без извињења за кр ивицу , које би ми могао
дати он, јер људи не знају , како сам дошла дотле; јер какви р азлози били би довољни; да
ми се р одитељи и др у ги увере, да је тај витез ушао у моју собу без мог пр истанка?
Сва ова питања и одговоре пр етур их у тренутку у мојој памети, а свр х свега почеше
да ме савлађују и да ме склањају на оно, што ни мислил а нисам да ми је пропаст, заклетве
Дон Фер нанда, сведоци које је пр изивао, сузе које је л ио, па најпосл е његова у миљатост и
лепота, што у з толике доказе искр ене љубави могло је савладати и др у го срце, које је тако
као моје било слободно и безазлено. Дозовем моју слушкињу , нека на земљи прати
небеске сведоке. Дон Фернандо стаде понављати и потврђивати своје заклетве, пр вим
свецима додаде нове као сведоке, позва на себе тисућу бу ду ћих пр оклетиња, ако своје
обећање не извр ши, опет стаде влажити своје очи и умножи своје уздахе, стиште ме јаче у
своје нар у чје, из кога ме ник ад на пу штао није, па с тим и кад из собе изађе мо ја девојк а, ја
пр естадо х бити том, а о н постаде неверник и поганац.
Дан, који је дошао иза ноћ и моје несреће, као да није тако брзо дошао, рекла бих,
како је то жел ео Дон Фернандо; јер пошто се извр ши оно, што пожу да иште, највећа жеља
што може да дође та је, да се оде оданде, где је постигну та. Ово велим, јер се Дон
Фернандо жу р ио да оде од мене, те по моћу моје слушкиње, оне исте, која га је бил а у собу
пр опу стила, нађе се на у лици пр е сванућа; а о пр аштају ћи се са мно м, ако и не онако
својски и жестоко, као кад је дошао, рече ми, да не су мњам у његову веру и да су његове
заклетве постојане и истините, па у већу потвр ду своје речи скиде са пр ста скупоцен
прстен и натаче га на мој пр ст. Једном р ечи, он оде, а ја остадо х не знајући, да ли тужна
или весела. То могу по истини казати, да сам била збуњена и замишљена и к ао ван себе
 215
 

доведена тим новим случајем, нити имах срца, или ми не паде на у м да покар ам моју
слушкињу због извр шене издаје, с којом је пу стил а Дон Фернанда у саму мо ју собу , јер
још нисам бил а на чисто са мном, да ли је то било добро или зло, што ми се догодило. При
поласку р екох Дон Фер нанду , да истим пу тем ове ноћи може ме походити и даље по ноћи,
јер сам његова била, докле му се не свиди, да ту ствар изнесе на јавно ст; али осим прве
ноћи за тим, он више не дође, нити га мого х видети на у лици, ни у цр кви кроз више него
месец дана, те сам се залуду мучила да се с њиме састанем, а знала сам да је у месту и да је
скоро сваки дан ишао у лов, јер му је та забава била особито мила. Добро знам, да су ови
дани и часови били за мене тужни и жало сни, и добро знам, да сам тада почела сумњати,
па и р азу вер авати се од вер е у Дон Фернанда; и то знам, да је моја девојка тада чу ла речи
од укор а за њену пр одрзљивост, каквих пр еђе није слушала; па знам, да сам морала да
водим р ачуна о мојим сузама и о изгледу мога лица, да не бих дала повода мојим
р одитељима да ме питају, зашто сам тако зловољна, те да морам тражити, каквом л ажи да
им одговорим. Али све то заврши се у једанпу т, јер дође нешто, што поломи обзир е и
у чини крај пр истојним мисл има, него престаде стрпљење и на видик изађоше моје тајне
мисли; а то би, кад се после неколико дана пронесе глас по месту, да се Дон Фернандо у
једно ј оближњој вар оши вер ио са девојком несравњене лепо те и од вео ма о тмених
р одитеља, ако и није тако богата била, да је пр ема свом мир азу могла очекивати тако
одличну прилику. Рекоше да јој је име Лусинда и да су се пр и њеној веридби догодиле
друге ствари достојне дивљења.“
Када Кар денио чу Лусиндино име, само што у ву че рамена, у једе се за у сне, набр а
обр ве и мало за тим пу сти од очију два извор а од су за, али Доротија ипак настави своје
казивање овако:
„Овај жалосни глас дође до мене и у место да ми се код њега срце следи, толика се
јар ост и гњев распалише у њему, да мало што нисам потр чала у лицама вичу ћи и казу јући,
каква ми се г адна издаја и невера у чинила; али засад се ова помама у мер и пр и помисл и, да
ону исту ноћ у дело приведем оно, што сам нау мила, а то би, да ту р им на се оно одело,
које ми је дао млађи пастир , који је слу жио у мог оца, пошто сам му открила сву моју
несрећу и замолила га да ме отпр ати до вар оши, у којој сам чу ла да ми се мо ј ду шманин
налази. Он у пр ве замери ми смелости и у кор и ме за ламер у , али кад ме виде стал ну у
предузећу , пону ди ми се да ме пр ати, како рече, до на крај света. Онога стика у вијем у
 216
 

платно једно женско одело у з некоје драгоцености и нешто новца за сваки случај, на оне
ноћи у тишини, не јавивши се мојо ј невер ној служавци, одо х од куће, праћена мојим
слугом и небр ојеним мислима, па се пешице у пу тих у вар ош, носена живом жељом да
тамо стигнем, и ако не да поквар им што је у чињено, а о но да питам Дон Фернанда, где му
је душа била, да тако у чини.
За два и по дана стигох камо сам хтела, и кад у ђох у вар ош, запитах за кућу
Лу синдиних р одитеља. Први, кога запитах, више ми одговор и, него што сам жел ела да
чу јем. Рече ми кућу и све што се догодило пр иликом кћ еринога прстеновања, те к ако се
људи екупљају и по свој вар оши о томе говор е. Рече ми, к ако ону ноћ, кад се Дон
Фернандо вер ио са Лусиндом, пошто је она изу стила своје да, да ће му бити зар у чница,
снашл а је јака обамр лост, па к ад јој је вер еник пр ишао да је раскопча, те да добије ваздуха,
нашао је писмо написано Лусиндином р уком, у коме она каже и изјављу је, да она не може
бити вер еница Дон Фер нанду , јер је она зару чница Кар денију , за кога ми онај човек р ече,
да је то веома отмен каваљер из истога гр ада; па ако је казала да Дон Фернанду , то је
у чинила само из послу шности пр ема својим р одитељима. Једном р ечи, кажу , да је у том
писму тако писало, да је о на дала р азу мети, да је имала намер у да се у бије, пошто се
сврши прстен, па је наводила р азлоге, зашто је себи узела живот, а све то потвр ди се тиме,
што су нашли један нож не зиам где у њеној хаљ ини. К ад је све то видео Дон Фернандо,
у чини му се, да му се Лусинда ругала и титрала с њим и држала га ни пода шта, он ју рну
њојзи пр е но што се освестила и истим ножем, који су код ње нашли, хтеде да је изу дар а,
па би то био и у чинио, да му нису стали на пут њени р одитељи и они који су се ту десили.
Још р екоше, да је Дон Фер нандо одмах о тишао и да се Лусинда из несвести повратила тек
сутра дан и онда је пр ичала својим родитељима, да је о на пр ава зар у чница помену тога
Карденија. Још дознадох, да је К ар денио, како пр ичаше, био пр и прстену и кад је видео
прстеновану , што о н никад није могао да помисл и, да је очајан отишао из гр ада,
оставивши најпр е једно писмо, у коме се жалио на о но, што му је Лусинда у чинил а, и како
ће отићи, где га нико неће видети. Све то било је познато у целој вароши и о томе се
говорило, и сви говор ише и више, кад дознаше, да је Лусинде нестало из очине куће и из
вар оши, јер је у целој не нађоше, тако да р одитељи јој скоро да помер е памећу , не знајући
шта да чине, да би је нашли.
Ове вести оживеше ми наду и у чини ми се да је боље, што нисам нашла Дон
 217
 

Фернанда, јер не нашавши г а зар у чена, помисл их, да ми нису сасвим затворена вр ата од
лека, мислила сам, да је можда небо зато ставило ову препону за други брак, да би му
показало да у види, шта је пр воме дужан, и да у зме у р ачу н, да је крштен и да више треба
да помишља на своју душу , него ли на земаљске обзир е. Све те ствари пр етур ивах у
мислима и тешах себе без каква р азлога, замишљајући себи далеке и слабе наде, да бих
одр жала живот, који ми је већ одвратан постао.
Налазећи се тако у вар оши и не знајући, шта да чиним, пошто нисам нашча Дон
Фернанда, чу х зду р а да јавно виче, како се обећава велика нагр ада ономе, који нађе,
опису ју ћи моје године и одело у коме сам, те чу х, како веле, да ме је из очине куће отео
момак, који је са мном дошао; а то ме до срца дарну , јер видех, колико ми је пала част, јер
не беше доста да ме срамоте са мојим одласком, него још додаше и с киме, са човеком
тако ниским и недосто јним мојих накло ности. Чим дакле чух здура, одмах одо х из града
са мојим слу гом, који већ показиваше да му се обећана вер ност у здр мала, па о ну ноћ
доспесмо у честе ове планине, бојећи се да нас не наћу . Алн штоно реч, да једно зло
изазива друго и да крај једне беде хоће да буде почетак др у гој већој, тако би и са мном; јер
мој добри слуга донде вер ан и поу здан, кад ме виде у овој самоћи, побу ђен пр е својим
неваљалство м, него л и мојом лепотом, хтеде да у потр еби прилику, коју му пру жаше, како
он мишљаше, ова пу стиња, па са мало у стру чавања и још мање страха од бога и
поштовања пр ема мени поче ми говор ити о љу бави, а кад виде, да му ја на његове
безобразне пр едлоге одговор их оштр им и заслу женим р ечима, о стави се молбе, чиме је у
пр ви мах мисл ио да се користи, па поче силу да у потр еби. Али праведно небо, које р етко
или никад не пр опу шта да паз и на поштене намер е и да им иде на р у ку , поможе и мени,
тако да са мојом малом снаго м и са мал им напор ом њега отисну х са једне стрмени, где га
оставих, не знам да ли мртва или жива, па одмах са што већом жу рбом, у колико се могло
од узбу ђености и умор а, у легох у ова брда, не имају ћи др у гу мисао ни другу намер у , него
да се ту сакријем и да бежим од оца и од оиих, које је он посл ао да ме траже. Са том
жељом има не знам већ колико месеци да сам у овим брдима, где сам нашла једнога
пастира, који ме је у зео за слугу у једном месту у сред планине, и код њега сам служила
цело то време, гледају ћи, да сам у век у пољу , да бих скрила ове власи, које ме данас
издадоше, кад ни мисл ила иисам. Али све моје лу кавство и све моје старање ништа ми не
помогоше, јер мој газда опази, да нисам мо мак, па му се роди иста р у жна мисао, као и у
 218
 

мога слуге; а како срећа не даје у сваком белају и помоћ, те не нађо х стрмен ни р у пчагу ,
одакле бих се опростила газде и стрмекнула га, као што сам у чинил а са слугом, то нађох
за мању незгоду да га о ставим и да се наново сакријем у ову пу стињу , него ли да код њега
к шам моју снагу и у вештавање. И тако, како рекох, наново се стадох крити и тражити, где
бих без какве пр епоне могла с уздасима и сузама молити небо, да се смилује мојој неср ећи
и да ми даде начина и згоде да је се о простим, или да о ставим живот у овој пу стињи, те да
не остане по мена од неср ећнице, која је тако без своје кр ивице дала повода, да се о њој
говор и и да је оговар ају у њеном завичају и на страни.“
 219
 

ДВАДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВ А

У којој је реч о лепој згоди и начину, ког а су се латили, да би нашег а витеза извукли из
најсверепи ја испаштања, коме се био подврг нуо.

„То је, господо, истинита повест моје несреће. Сад р еците и судите, да ли у здаси,
које сте чули, р ечи, које сте разабр али, и сузе, што ми од очију теку, имају довољна
р азлога, да се показу ју у највећој мер и. А кад ми у змете пр ир оду моје несреће, видећете, да
би залуду била свака у теха, јер јој нема л ека. Само вас молим – а то можете и треба лако да
ми учините – да ми дате савета, где бих могла пр овести живот, а да не мор ам страховати и
бојати се, да ће ме наћи они, који ме траже; јер ако и знам, да ћу код велике милоште мојих
р одитеља пр ема мени зацело бити лепо пр имљена код њих, тек ме тол ики стид обу зима
пр и самој помисли, да ћу пр ед њих доћи не онако, како су они мисл или, да сам волија за
у век у клонити се испр ед њихова погледа, него ли да им видим л ице са помисли, да ме они
гледају отуђену поштењу, које су у мени очекивали.“
С тим р ечима у ћута, а лице јој се покри руменилом, које јасно показиваше чу ство и
стид у њеној души. А који су је били слушали осећаше спрам њене несреће колико
сажаљење, толико и дивљење, па ако је пар ок и хтео да је одмах теши и савету је, пр едвар и
га Кар денио и р ече:
„Дакле, сењора, ти ли си л епа Доротија, јединица богатог а Кленарда?“
Зачуди се Дор отија, када чу име свог оца и да га помиње онакав бедник, јер смо већ
помену ли, како је лоше био обу чен Карденио, па му рече:
„А ко сте ви, пр ијатељу , који ми очино име знате? Јер досад, ако се добро сећам, у
целом току пр иповести о мо јој несрећи ја г а нисам именовала.“
„Ја сам,“ одговои Кар денио, „онај несрећник, за кога је, како р екосте, сењора,
казала Лу синда, да сам јој вер еник; ја сам несрећни К ар денио, кога је пакост онога, који
вас је довео до стања у коме сте, поставио таква, каква ме видите, у др оњцима, гола, без
сваке у техе човечанске; а што је од свега најгор е, без памети, јер ову само онда имам, кад
је небу воља да ми је даде за који кратки час. Ја сам, Доротијо, о нај, који сам пр ису ствовао
неправди Дон Фернанда и који сам чекао да чујем оно да, што га је Лу синда изу стила да ће
му бити зару чница; ја сам онај, који нисам мог ао да видим, шта ће да буде од њене
несвести, нити шта ће се показати из писма што су га нашл и у њеним недр има, јер ми
душа није имала снаге да гледа тол ики јад у исти мах, па тако оставих кућу и стрпљење и
 220
 

једно писмо, које дадох мо ме домаћину , са молбом да га пр еда Лу синди, и дођох у ову
пу стињу са намером, да у њој завршим живот, који ми је после тога био мрзак, као највећи
мој душманин; али су дбина не хте да ми га у зме, задовољивши се, да ми у зме памет,
можда да ме одр жи за добру срећу и вас да нађем; јер ако је истина оно, што сте нам сада
пр ичали, а вер у јем да је тако, онда може бити да нам је небо и једно м и др у гом сачувало
бољи у спех у нашој несрећи, него што ми мисл имо; јер пр етпоставивши да се Лу синда не
може у дати з а Дон Фер нанда, што је моја, ни До н Фер нандо оженити се њом, што је ваш, и
пошто је она то онако отворено изјавила, то се свакако можемо надати, па ће нам небо
повратити оно што је наше, јер то постоји све у диљ, нити је отишло у друге руке, нити је
у ништено. И пошто имамо ту утеху , која се не оснива на ник аквој нејасној нади, нити на
манито м уобр ажењу , то вас молим, сењор а, да у својим часним мислима у змете другу
одлуку , као што и ја мислим да је у змем за себе, па да пр истанете да се надате бољој срећи.
А ја вам се кунем вер ом, као витез и кршћанин, да вас нећу оставити, докле вас не видим
као љу бовцу Дон Фер нанда, и ако га р азлозима не могу довети да у види, шта је дужан
пр ема вама, да ћу онда да се послу жим сло бодом као витез и да са пр авом иштем од њега
одвета за непр авду , коју вам је у чинио, не помињу ћи моје увр еде, за које освету остављам
небу, да бих на земљи могао баше о светити.“
На ове карденијеве р ечи зачуди се Доротија у највећем степену , па не знајући, како
да захвали на толик им пону дама, хтеде да се баци предањ и да му ноге љуби, што
Карденио не допусти, а лиценцијат одговор и за њих обоје и одобр и карденијеве племените
р ечи, а пр е свега замоли их, да иду са њим у његово село, где се могу снабдети оним што
им недо стаје и где се може удесити, како ћ е да нађу Дон Фер нанда, или да одведу
Доротију до њених р одитеља, или да учине што им се најбоље буде свидело. Карденио и
Доротија захвалише му и пр имише му пону ду.
Берберин, који је цело то вр еме мир но ћутао, изговори такође паметну р еч и понуди
се са не мањом вољом, као и пар ок, на сваку у слу гу , којом би им се помогло; такође
у кр атко каза у зр ок, који их је овамо довео, као и чудну лудост Дон Кихота, и како чекају
његовога коњушара, који је о тишао да га тражи. Као кроз сан сети се Карденио на распру ,
коју је имао са Дон Кихотом, па је и осталима каже; али не у меде казати, око чега су се
завадили.
 221
 

У то чу ше вику и познаше да је то С анчо Панса, који не нашавши их на месту, на

коме их је био оставио, викаше их. Одоше предањ и питаше га за Дон Кихота, а он им
р ече, како га је нашао гола у кошуљи, мр шава, пожу тела и скоро мр тва од глади, како
у здише за својом сењором Ду лсинејом; па како му је казао, да му она заповеда, да остави
то место и да иде у Тобозо, где га о наа пу на наде очеку је, а о н је одговорио, да је одлучио
не излазити пр ед њену лепоту , докле не буде починио дел а, која ће га достојним у чинити
њене милоште; те ако ће то тако да и даље иде, да је ту опасност, да неће по стати царем,
као што би требало по дужности да постане, да ни арцибиску пом, што би већ најмање било
да постане; зато нека гледају , шта да се чини да би га о датле изву кли.
Лиценцијат му одговор и, да се не брине, да ћ е га они већ опр остити му ке, у којој се
налази. Одмах каже Карденију и Доротији, чему су се домислили да би Дон К ихота
излечили, барем да га његовој кући одведу ; на што р ече Доротија, да ће она боље него
берберин пр иказати невољну девицу , нар очито што има уза се хаљине, у којима ћ е то
сасвим пр ир одно да у чини, з ато нека они само њојз и оставе да све оно пр иказу је, што буде
потребно за у напређивање њихове намер е, пошто је о на читала многе књиге о д витезова и
добро зна стил, кога се невољне девице држе, кад од тумараћих витезова траже какве
дарове.
„Па више нам није по требно,“ р ече пар ок, „него да се одмах латимо посла, јер
очевидно ср ећа ми је наклоњена, кад и не мислићи на вас, господо, ето је почел а да отвар а
вр ата вама на у теху , а нама да олакша оно што нам треба.“
Одмах извади Доротија из свога замотуљка целу хаљину од богате тканине и један
огр тач од друге прекрасне зелене матер ије, а из једне кутије у зе ђер дан и други накит,
чиме се у часку тако накити, да је изгледала као богата и отмена сењора. Све то и још
друго, р ече, понела је од куће, ако би јо ј затребало, па досад јој се није дала пр илика да
у потр еби. Сви беху у схић ени њеном велико м милином, љупкошћу и лепото м и сложише
се у томе, да Фернандо није имао много чу ства, кад је толику лепоту презр ео; али ко се
највише дивио, беше Санчо Панса, јер му се чинило, а тако је у пр аво и било, да за свога
века није видео тако лепо створење. Дакле запита пар ока онако својски, да му каже, ко је
ова тако лепа сењора и шта тражи по овим гу дур ама.
„Ова лепа сењора, брат Санчо,“ одговор и пар ок, „није ни мање ни више, него
наследњ ица по правој мушкој лози велике царевине микомиконск е, која је дошла да тражи
 222
 

твог господара, да о д њега иште дар , а то је, да одмазди неку кривду или у вр еду, коју јој је
нанео један поганац див, па како се по цело м свету пр очу о твој господар као добар витез,
то је дошл а и ова пр инцеза из Г инеје, да г а тражи.“
„Прекрасно тражење и још красније налажење,“ на то ће Санчо Панса, „а о собито
ако ми господина послу жи срећа, те опер е ону љагу и испр ави ону кривду и убије онога
курвића дива, кога помену сте, а он ћ е га у бити, ако га нађ е, ван ако није аветиња, јер мој
господин нема никакве моћи над аветињама. Ал и међу другим, господине лиценцијате,
имао бих нешто да вас замолим, а то је, да ми го сподин не одбије вољу да буде
арцибискуп, чега се у пр аво бојим, да па му пр епору чите, да се одмах ожени овом
пр инцезом, те о нда не би могао добити арцибискупски р ед, него би лако дошао до своје
цар евине, а мени би се испу нила жеља; јер ја сам то добро пр омислио и за мој р ачу н
налазим, да ми не бива да мој господар буде ар цибиску п, јер ја нисам за цр кву , јер сам
ожењен, а кад бих сад тражио раздр ешења, а да бих могао имати дохотка од цр кве, како
имам жену и децу, ник ад не бих дошао до краја; и тако, го сподине, све је сад за тим стало,
да се мој господин омах ожени овом сењор ом, којој још не знам господства и зато је и не
зовем по имену .“
„Она се зове пр инцеза Микомикона,“ одговор и парок, „јер кад се њена цар евина
зове М икомикон, по себи излази, да и она треба да се тако зове.“
„У томе нема двоу мице,“ на то ће Санчо, „јер сам ја многе видео, да су имали
пр езиме и надимак од места где су се р одили, па су се звали Педр о од Алкале, Ху ан од
Уведе и Дијего о д Ваљадол ида, па ће тако бити о бичај и у Гинеји, да кр аљице у зимају име
од својих краљевина.“
„Дабогме да је тако,“ р ече пар ок; „а што се тиче женидбе твога госпо дина, хоћу већ
у чинити све што могу .“
С тим беше кол ико Санчо задовољан, толико се парок дивљаше његовој глупости,
видећи, како му се у вр тела у главу иста лу дост, као и његовом господину , јер без икакве
сумње он показиваше, да ће да буде цар.
Опомену ше га, да не каже, да познаје пар ока и бер бер ина, јер у томе је главно, ако
ће му господин бити цар, да их не поз наје, а ни пар ок ни Карденио нису хтели да иду с
њима, да се не би Дон Кихоте сетио кавге своје са Кар денио м, а пар ок зато не, што му
пр ису ство за сад није било потр ебно, и зато пу стише њих да иду напред, а они полако
 223
 

пр истасаше пешке з а њима. Парок не пр опу сти да каже Доротији, шта има да чини, на што
му она р ече, да се не брине, јер ће све на длаку да онако буде, као што се иште и о писује у
књигама од витезова.
М огли су тако ићи три четвр ти миље, кад у гледаше Дон Кихота између неких
растрканих стена већ обу чена, ако не и ор ужана, а чим га Доротија опази и од С анча
дознаде, да је оно Дон Кихоте, ошину своју јор гу , а за њом пође берберин са његовом
великом брадом, те кад дођоше до њега, скочи коњушар са своје мазге и дочека Доротију
на своје р уке, која се спусти на ног е са велико м љу пкошћу и клекне пр ед Дон Кихота, па
ако се он и тр у дио да је подиг не, о на га клечећи овако ослови:
„Нећу одавде устати, о храбри и срчани витеже, докле ми ваша доброта и у чтивост
не одобри дар , који ће бити на сл аву и част ваше личности, а на корист најнеутешније и
највећ ма уцвељене девице, на коју је икад су нце сјало ; и ако храброст ваше снажне
мишице одговар а гласу ваше бесмртне славе, то сте дужни да пр итекнете неср ећници, која
од тако далеких страна долаз и по мир ису вашега чу веног имена, тражећи вас р ади по моћи
у њеној неср ећи.“
„Ни р ечи вам нећу одговор ити, лепа сењоро,“ одговор и Дон Кихоте, „нити ћу ишта
слушати од ваше ствар и, докле се не подигнете са земље.“
„Ја нећу донде устати, сењор е,“ на то ће у цвељена девица, „докле ми пр во ваша
у чтивост не одобри дар који иштем.“
„Ја вам га одобр авам и дајем,“ одговор и Дон Кихоте, „ако није што на штету и
у штрб мога краља, мога отачаства и о не, која држи кључ од мога срца и слободе.“
„Неће бити на штету ни на у штр б онима, које споменусте, добри мој сењоре,“
одговор и тужна девица.
У то пр иђе Санчо Панса уху свога господара и са свим тихо р ече му:
„Ваша милости, сењоре, мо же јој слободно одобрити дар који иште, јер цело није
ништа, само да се у бије неки див, а ова што то иште светл а је пр инцеза М икомикона,
кр аљица велике краљевине микомиконске у Етио пији.“
„Била ко јој драго,“ одговор и Дон Кихоте, „ја ћу чинити оно, што сам дужан да
чиним и што ми прописује савест сходно моме чину .“
Па окренувши се девици, р ече:
„Нека у стане ваша велика л епота, јер вам одобр авам дар , који ћете од мене иск ати.“
 224
 

„Дакле што иштем то је ,“ р ече девица, „да ваше великодушно лице одмах пође са
мном онамо, куда ћу вас повести, и да ми се обећ ате, да се нећ ете у пу штати ни у какву
пустоловину , ни у др у гу какву кавгу , докле ме не осветите на издајнику , који ми је пр отив
божијег и човечијега пр ава пр еотео моје краљевство.“
„Дакле кажем, да одобр авам,“ одговори Дон Кихоте, „и тако, сењора, већ од овога
часа можете одагнати сету , која вас мор и, и учинити, да ваша клонула нада задобије нов
живот и снагу , јер у з божију помоћ и моју мишицу брзо ћете се видети повр аћена у вашој
краљевини и посађена на пр естолу ваше старе и велике државе, а на му ку и јед оним
подлацима, који би хтел и да се пр отиве. Па на посао, јер веле, да је опосност у оклевању!“
Уцвељена девица наваљиваше много да му пољу би ру ке, али Дон К ихоте, који је
био смеран и у чтив витез, никако не допусти то, него је подиже и пр игр ли са много
у чтивости и у глађености, па заповеди Санчу , да пр итегне колане Росинанту и да га одмах
ору жа.
Санчо поскида ору жје, које је попу т трофеја висило о једном дрвету , па пошто
пр итегну колане, у часку оружа свога господара, који кад се виде под ор у жјем, р ече:
„Пођимо одавде у божије име, да будемо у служни овој високој госпођ и.“
Берберин стојаше још на коленима и много се напр езаше да не пр сне у смех и да му
не спадне брада, јер кад би ова пала, можда ништа не би било о д све благе намер е; а кад
виде да је дар већ одобр ен и да се Дон К ихоте дао у жур бу да иде да г а извр ши, подиже се
и у зе своју госпођу за дру гу руку и између њих двојице помогоше јој на мазгу . Одмах
појаше Дон Кихоте свога Росинанта, а берберин се намести на свом кљусету , оставивши
Санча пешке, те му се повр ати наново жалост за сивцем код овога недостатка, али је све то
са вољом сносио, јер је видео, где му се госпо дин упу тио таман да буде цар ; а без сваке
сумње држаше да ћ е се оженити ово м пр инцезом и бити барем краљ од Микомикона; само
га бацаше у бригу помисао, да је та кр аљевина у земљи цр них Ар апа и да ће сви људи, који
ће му бити клетвеници, бити црни Ар апи; ал и брзо у својој памети нађе томе добра лека и
р ече себи:
„А шта марим ја, ако ће ми васали бити цр ни? Зар ми треба што друго, него
у кр цати их у лађу и довести их у Шпањолску, где их могу пр одати и где ће да ми за њих
положе готов новац, па за тај новац моћи ћу ку пити какво имање или какво звање, па да
без бриге поживим целог мога века. Нисам ја глу пак, имам ја памети и вештине да у десим
 225
 

ствар , па ћу да продам једно тридесет ил и десет хиљада поданика док си длан о длан. Бога
ми, хоће све да л екеде мали и велик и, већ како се може, па нека су и цр ни, хоће ми већ
бити бели и жу ти. Хоћу већ с њима у десити, макар да сам луд.“
С таквим мислима иђаше тако лак и задовољан, да је заборавио на незгоду што
пешачи. Све то гледаше између неког трња Карденио и пар ок и не знадоше, како ће да
у десе, да се њима у дру же; али пар ок, који је био вр ло домишљат, досети се шта ће да
у чине, па да постигну што желе: ножицама, што их је имао у за се, брзо поткреса браду
Карденију и наву че му мрку хаљину , коју је носио, па га заогрну , те од Кар денија начини
тако друга човека, да сам себе не би био познао, кад би се у огледалу видео. Пошто тако
у чинише, ако су они остали и одмакл и били, докле су се они прерушавали, лако пр ед њих
излегоше на краљевски друм, јер често и р ђави пр олази нису допуштали коњаницима, да
ону да онако брзо иду као пешаци. И тако о ни се наместише на чистини испр ед уласка у
планину , па к ад оданде изиђе Дон Кихоте са др у жином, посматр аше га пар ок подуже,
давајући знаке, да г а је познао, те пошто га је неко време био гледао, пође му у сретање са
р ашир еним р у кама и на глас говор ећи:
„Нека је од срца поздр ављено огледало витезовима, мој добри земљак Дон Кихоте
од Манче, цвет и дик а племенитости, у точиште и потпора невољнима, у зор тумараћим
витезовима!“
И с тим р ечима обухвати код колена леву ногу Дон Кихоту , који дивећи се томе,
што виде и чу да твори, и говор и овај човек, стаде га пажљиво гледати и најпосл е га
познаде, те се зачуди, што га ту види, па се стаде много трудити, да се спусти с коња; али
му то не даде пар ок, на што Дон Кихоте р ече:
„Пустите ме, господине лиценцијате, јер нема смисла, да сам ја на коњу , а тако
пречасно лице, као ви, да иде пешице.“
„Ни на који начин не могу на то пр истати,“ р ече парок; „нека ваше високо
господство остане на коњу , јер на коњу извр шили сте највећа дела и пустоловине, што их
је наш век видео ; а мени, као недостојно м свештенику , биће довољно, да се наместим на
сапима ових масака у ове господе, што иду с вама, ако им то не буде досадно, а мени ћ е то
тако бити, као да јашем на Пегазу , или на зебри, ил и на коњу бујину , на коме је јахао онај
 226
 

славни Ар апин Мусараке, који и дан дањи лежи очар ан на великом хуму Су леми, који је
71
близу велике Комплуте.“
„На то нисам мислио, господине лиценцијате,“ одговор и Дон Кихоте; „а ја знам, да
ће госпођа пр инцеза мени за љубав наложити своме коњушару , да он вама у ступи место у
седлу на мазги, а он да се намести на сапима ако ћ е иначе мазга издр жати.“
„Ја мисл им, да ће издр жати,“ пр имети пр инцеза; „а и то знам, да неће требати
никаква налога госпо дину мо ме коњушару , који је тако у чтив и тол ико у глађен, да неће
дати, да духовно лице иде пешице, кад може да јаше.“
„Тако је,“ пр ихвати бер бер ин.
Па одмах скочи са мазге и пону ди пар ока са седлом, који пону ду прими, не давајући
се много молити. Али несрећа хтеде, кад берберин хтеде да се по пне на сапе, мазга, која је
у пр аво била најмљена, што је довољно р ећи да се зна да је била погана, р итну се у два
маха стражњим ногама и да је мајстор Николу у прси погодила бил а или у главу, би до
свих вр ага желео и кад се дигао з а Дон Кихотом. Ипак се од тога тако попл аши, да паде на
земљу , тако мало по мишљају ћи на браду , да му ова спаде, а кад се он в иде без ње, не з наде
друго, него да обема р у кама покр ије лице и да се вајка, како му је мазга р азбила вил ицу .
Кад Дон Кихоте виде онол ику бр адускеру без вилица и крви и далеко од лица
оборена коњушара, викну:
„Е богами, ово је баш велико чудо, како је брада отргну та и скинута с лица, као да
је тако навлаш у чињено!“
Парок, који опази опасност да ће му се план открити, одмах скочи до браде и оде с
њом тамо, где лежаше мајстор Никола, који у диљ дрекаше, па наслонивши му главу на
своје гр у ди, једним махом намести му је, мрмљају ћи у з то неке речи, за које рече, да су
поу здана басма за пр илепљивање брада, као што ће одмах да виде и по што је намести оде
на стр ану , а коњушар дође тако брадат и здрав, као и пре, чему се Дон Кихоте зачуди
пр еко мер е и замоли пар ока, да му у згодној пр илици к аже ту басму , јер мисли, да ће јој се
моћ и на даље простирати, а не само да лепи браде; јер је јасно, кад брада отпадне, да мора
месо бити повређено и рањено, а кад се све то зал ечи, мора по моћи још чему , а не само
бради.

                                        
                                
 
71
Сулема зове се брдо југозападно од Алкале де Енарес, и на врх њега имају неке развалине, за које мисле, да
су од древнога Комплутума. Овде Сервантес чини помен месту у ком се родио.
 227
 

„Тако и јесте,“ р ече пар ок и обећа, да ће г а научити ту басму пр вом пр иликом.

Доконаше, да засад јаше пар ок а после ће њих тројица наиз менце да јашу , док не
стигну до крчме, која је оданде бил а на две миље.
Кад тако троје јахаше, то јест Дон Кихоте, пр инцеза и пар ок, а троје пешачише,
Карденио, берберин и Санчо Панса, р ече Дон Кихоте девици:
„Нека ме ваше високо господство води сад о намо, куда вам се најбоље свиди.“
Али пр е но што ће она да одговор и, у зе р еч лиценцијат:
„У коју краљевину хоће да иде ваше господство? Да не мислите у М икомикон? Ја
милим, да ће то бити, или ја не знам шта је краљевина.“
Како је она била домишљата, одмах се досети, да треба да потвр ди, зато одговор и:
„Да, господине, ја мислим у ту краљевину .“
„Ако је тако,“ р ече пар ок, „онда мор амо да пређемо средом мог а сел а, а оданде ће
ваша милост да у дар и на Картађену , где се са згодом може укр цати у лађу, па ако вам буде
ветар поспешан, море мир но и без буре, ни за пу них девет година моћи ћете доспети до
у ласка у велики мочар Миону , хоћу р ећи М иотиду , одакле нешто више него сто дана има
до краљевине вашега високога господства.“
„Варате се, господине,“ одговори она, „јер нема ни две године, како сам се кренула
из краљевине, и у пр аво никад нисам имала по спешно време, па ипак сам постигла да
видим што сам тако жел ела, то јест сењора Дон Кихота од Манче, за кога сам чу ла чим сам
ногу метнула у Шпањолску и то ме је побудило да га потр ажим и да себе у слу жности
његовој препору чим, као и мо ју праведну ствар хр абрости његове непобеђене мишице.“
„Не више, пр естаните са мојо м хвалом,“ на то ће Дон Кихоте, „јер сам непр ијатељ
сваком ласкању , па ако ово и није ласкање, ипак такве р ечи вр еђају ми моје целому дарне
у ши. Толико могу казати, сењора, имао ја храбрости ил и не, оно што је имам ил и немам
у потр ебиће се у вашој служби, ма и живот изгу био. И тако оставимо то у своје време, а сад
молим господина л иценцијата да ми каже, шта је у зрок, да је дошао тако сам у ове стране,
тако без службе и тако лако обучен, да се мор ам да се чу дим.“
„На то ћу вам у кратко одговор ити,“ одговор и пар ок, „јер ваља да знате, сењоре Дон
Кихоте, да смо ја и мајстор Никола наш пријатељ и наш берберин, ишли у Севиљу да
дижемо неке новце, које ми је послао неки р ођак, који је има много година отишао у
 228
 
72
Инђију , а није тако ни мало било, јер је било шесет хиљада добрих пеза, што ће нешто
р ећи. Па кад јуче ову да пр олазисмо, нападо ше на нас четири лу пежа и однеше нам све до
брада, и тако нас добро очистише, да берберин мор аде у зети туђу бр аду , па и овог младића
овде,“ и показа на Кар дениа, „одр аше до коже. Што је најлепше, овуда свуда говор е, да су
ти лупежи били нек и галио ти, које је, веле, ослободио од прилике на том истом месту неки
човек тако срчан, да их је и поред комисара и чу вара све опростио; а сумње нема да мор а
бити без мозга, или ће бити исто тако поганац, као и о ни што су, или човек без душе и
савести, јер је пустио вука међу овце, лисице међу кокоши, му ху на мед. Велим, квари
пр авди, иде пр отив свога краља и пр ир однога господара јер је посту пио пр отив његових
праведних заповести; он је, вел им, оду зео галијама р у ке за веслање, у збунио свето
братство, које је од тол ико година амо мир но било; најзад учинио је дело, којим гу би своју
душу а свом телу ништа не кор исту је.“
Санчо је пар оку и бер бер ину био пр ичао за дог ађај са г алиотима, који је његов
господар извр шио са онолико м својом славом, зато је пар ок и у лучио ту згоду и повео је
р еч о томе, да види, шта ће да чини или да каже Дон К ихоте, који се мењаше у лицу код
сваке р ечи, а не у су ди се да каже, да је он био ослободилац оних добрих људи.
„Ти су дакле нас опљачкали,“ додаде пар ок, „а бог у свом милоср ђу нек опр ости
оном, који није пустио да их одведу на заслужену казну .“

                                        
                                
 
72
Шпањолски новац, иначе пиј астар, вредност му је око два динара.
 229
 

ТРИДЕСЕТА ГЛ АВА
У којој је реч о разборитости лепе Доротије, уз друг е ствари веома пријатне и
забавне.

Још пар ок у р ечи, а Санчо повика:

„Тако ми вер е, господине л иценцијате, о нај који је то у чинио био је мо ј господин, а
није да му нисам пр е казао и о помињао га, да пази шта чини и да је гр ехота дати им
слободу , јер су их све терали као највеће зликовце.“
„Завр зане!“ На то ће Дон Кихоте; „витезови тумараћи не питају , нити их се тиче да
пр овер е да ли су бедници, окованици и пр итешњени, које на такав начин сретну на своме
пу товању , доспели у ту незгоду својом кр ивицом или врлином; њихово је само да им
пр итеку као у цвељенима, гледајући на њ ихову невољу , а не на њихово неваљалство. Ја сам
наишао на повор ку људи невољних и несрећних, па сам с њима у чинио, што је од мене
искао мој завет, а др у го ме се не тиче. А коме се то чини да је зло-част и поштење светом
чину господина лиценцијата и његовом часном л ицу -томе велим, да се слабо р азбира у
витешким пословима и да л аже као курвин син и никоговић, и то ћу му доказати мојим
мачем где год хоће.“
И рекавши ово, намести се у стрменима и наби јаче ликачу , јер берберски тањир ,
који је по његовом мишљењу био М амбр инов шлем пр ивезао је спреда о у нкашу, докле га
не излечи од неу чтива посту пка галиотскога.
Доротија, која је била разбор ита и досетљ ива, знајучи већ за заковрнуту памет у
Дон Кихота и да осим Санча Пансе сви с њим тер ају спрдњу , не хте бити гор а од других,
па видећ и га тако љутита, р ече му :
„Господине витеже, о помените се на дар , који сте ми одобрили, и да пр ема њему не
можете се упуштати ни у какву пу столовину , ма како жур на била. Умирите своје гр у ди, јер
да је господин лиценцијат знао, да су овом непобедном мишицом били ослобођени
галиоти, три пу та би се удар ио по у стима и још би се три пута у јео за јез ик пр е но што би и
р еч изу стио која би била неповољна вашој мило сти.“
„На то бих се мог ао заклети,“ прихвати пар ок; „пр е бих себи брк ишчу пао.“
„Ја ћу ћутати, сењора,“ рече Дон Кихоте, „и угу шићу пр аведни гнев, који ми се већ
био диг нуо у мојим пр сима и мир ан и спокојан бићу, докле год не извр шим обештани дар ;
али у награду за ову благу намер у молим вас да ми кажете, ако вам иначе није то
 230
 

непријатно, који вам је јад и колика су и која и каква су лица, од којих ваља да вам
пр ибавим дужну , довољну и потпу ну освету ?“
„То ћу р адо у чинити,“ одговори Доротија, „ако вам неће бити отужно да слушате
јадиковање и несрећу .“
„Неће ми бити отужно, сењора,“ одговор и Дон Кихоте.
„Кад је тако, а ви ме изволите слушати.“
Чим она тако р ече, а Карденио и берберин наместише се пор ед ње, жељни да виде,
како ће му др а Доротија да измишља своју приповест, а исто тако у чини и Санчо, који беше
исто тако залуђен, као и господин му . Она пак, пошто се добро намести на седлу и спреми
се, нак ашљавши се и иначе у десивши се, поче са много љупкости овако казивати:
„Пре свега ваша милост ваља да з нају , да се ја зовем...“
И ту мало запе, јер беше заборавила име, које јо ј је парок био наденуо; ал и он
пр ихита у помоћ, јер се досетио, где је запело, и р ече:
„Није ни чудо, сењора, ако се ваше високо господство буни и недоу мева, казу ју ћи
своју несрећу , јер ова хоће да бива таква, да често одузима памћење онима, које
пр итиску је, тако да ни на своје рођено име не могу да се сете, као што и са вашим високим
господством, који сте заборавили да се зовете пр инцеза М икомикона, законита насл едница
велике кр аљевине микомиконске; па с овом малом о помено м моћ и ће ваше високо
господство лако повр атити у своју у цвељену памет све о но што хоћете да пр ичате.“
„То је истина,“ одговори девица, „а од сада, мислим, неће ми требати никаква
опомена, јер са мојом истинском повешћу доспећу већ у добро пр истаниште. Дакле, краљ,
мој отац, који се звао Тинакрио Учени, био је веома искусан у оном што се зове мађиничка
вештина, и својом нау ком дознао је, да ћ е моја мати, која се звала кр аљица Хамар иља,
у мрети пр е њега, и да ћ е по кратку вр емену и он оставити овај живот, а ја да ћу остати без
оца и мајке; али, р че, није га ово толико тиштало колико га је бу нило, што је знао као
јамачно, да један незгр апан див, господар велика о стр ва, које је тик наше краљевине, по
имену Пандафиландо са М рким Погледом – јер то је истина, да је он истина имао очи на
свом месту и пр аве, али је у век тако гледао попр еко, као да је био р азр ок, а то је тако
чинио од злоће и да би улио страх и трепет у оне које гледа – р екох, знао је, да ће дај див,
кад буде дознао да сам осир отела, у дарити са вел иком силом на моју краљевину и да ће ми
је целу отети, а неће ми оставити ни најмање сеоце, где бих се склонил а; ал и да ћу моћи
 231
 

избегну ти сву ту пр опаст и неср ећу , ако будем пошла за њега; али је знао и то да мени
никад неће пасти на у м, да пр истанем на такав неједнак брак, и у томе се није вар ао, јер
никад ни помисл ила нисам, да се у дам за тога дива, па ни за којега др у гога, ма како о н био
велики и гломазан. Ипак ми р ече отац, пошто о н буде у мро и ја видим, да Пандафил андо
почиње да удар а на моју краљевину , да не чекам и не бр аним се, јер би ми то била пр опаст,
него да му слободно и без пр отивљења оставим краљевину, ако ћу да сачувам од смрти и
коначне пропасти моје добре и вер не клетвенике, јер неће ми бити могуће да се браним
пр отив паклене силе дивове; него да се одмах са неколико вер них дигнем у Шпањолску ,
где ћу наћи лека мо ме јаду , јер ћу наћи витеза ск итницу , чија ће слава да испуни сву ту
краљевину и који ће се звати, ако се добро сећам, Дон Асо те ил и Дон К ихоте.“
„Биће казао Дон Кихоте, сењора,“ пр имети овде Санчо Панса, „или др у гим р ечима
витез од Жалосна Лица.“
„Управо тако је,“ р ече Доротија; „ још р ече да ће бити висока стаса, суха лица и да
ће на десној страни испод лева пл ећа ил и онуда на близу имати мрку белегу са неколико
чекињастих длака.“
Кад ово чу Дон Кихоте, рече своме коњушару:
„Одидер амо, Санчо синко, по мози ми да се свучем, хоћу да видим, да ли сам ја онај
витез, за кога је прорекао онај мудри краљ.“
„А зашто хоће ваша милост да се свуче?“ запита Доротија.
„Да видим, да л и имам оно обележје, за које је казао ваш отац.“
„Немате р ашта да се свлачите,“ р ече Санчо, „јер ја знам, да имате белег так ав
насред леђа, што значи срчана човека.“
„То је доста,“ р ече Доротија, „јер код пријатеља не треба гл едати на ситнице, па сад
је ли на пл ећу или на л еђима, неће много р ећи; доста да је белег ту , па где је да је, јер је све
исто месо. А мо ј добри отац зацело је добро погодио, а и ја сам добро погодила, кад сам се
пр епору чила сењору Дон Кихоту , јер је о н баш онај, за кога је каз ао мој отац, јер обележја
на лицу подударају се са славом, коју је овај витез стекао не само у Шпањолској, него и у
свој М анчи; јер чим сам се бил а искр цала у Осуни, када чух за толика његова дела, одмах
ми ср це р ече, да је то у право онај, кога тражжим.“
„Али како сте могли, сењора, искрцати се у Осуни, кад тамо није морско
пр истаниште?“ запита Дон К ихоте.
 232
 

Али пр е но што би Доротија одговор ила, у зе реч пар ок и каза:

„Светла принцез а биће да је хтел а да каже, пошто се била искр цала у М алаги, да је
Осуна била пр во место, где је чула за вас.“
„То сам и хтела да кажем,“ р ече Доротија.
„Е то је јасно,“ р ече пар ок; „а сад нека ваше величанство настави даље.“
„Немам шта да наставим,“ одговор и Дор отија, „ до ли да ми је срећа била најпосле
тако наклоњена, да сам нашл а сењора Дон Кихота, тако да себе већ р ачу нам и држим за
кр аљицу и владатељку целе моје краљевине; јер ми је он у својој у чтивости и високом
духу обећао дар , да ће ићи са мном онамо, куда ћу ја да га водим, а то није нику д иначе,
него да га изведем пр ед Пандафил анда са Мрким Погледом, те да га погу би и мени оно
поврати, што ми је на толикој непр авди пр еотео; а све то биће од речи до р ечи, јер је такво
пр орпштво оставио Тинакрио Учени, мој добри отац, који је и то оставио казано и
написано калдејским ил и гр чким писменима, која ја не знам да читам, ако тај витез од
пророчанства, пошто буде погубио дива, буде хтео да се мноме жени, да ја одмах на то
пр истанем без сваког приговора да му будем љубовца по закону и да му дадем власт над
мојом краљевином заједно са мојом л ичношћу.“
„Шта велиш, брат Санчо?“ р ећи ће ту Дон Кихоте; „чу јеш ли, шта је то? Зар ти
нисам тако говор ио? Ето видиш, имамо већ краљевину да њом владамо и кр аљицу да се
њом женимо.“
„Бре триста му !“ рече Санчо;“ оно је пр ави поганац који се не ожени, чим пр екоље
сењора Пандафиланда; јер зар је лоша краљица? Да ми се хоће у такву претворити бухе у
сламњачи!“
Па с тим речима два пу та се р итну ногама као у знак највећег задовољства, одмах
у хвати у зду дор отијине мазге и зауставивши је, клече пр ед њу молећи је, да му даде руку
да је пољу би у знак, да је пр ипознаје за своју краљицу и госпођу .
Ко се од прису тних не би насмејао, гледају ћи лу дост господара и глупост у слуге?
Доротија му заиста пр у жи ру ку и обећа му , да ће г а начинити великим господином у својој
краљевини, чим јој небо буде дало да је задобије и у мир у држи. Санчо јој захвал и таквим
р ечима, да се сви наново мор аше смејати.
„То је, господо, моја заповест,“ настави Доротија; „имам још само то да вам кажем,
да од свију мојих пр атилаца, с којима сам по шла из моје краљевине, остао ми је само овај
 233
 

добри брадати коњушар , јер су сви остали пропали у страшној бури, коју смо имал и пр ед
самим пр истаништем; он и ја доспесмо као чудом на сухо на две даске, а чу до ми је и као
тајна цела повест мога живота, као што ћете бити пр иметили; па ако сам у чему била
сувише опшир на или не довољно јасна, као што би требало, баците кр ивицу за то на оно,
што је господин лиценцијат пр иметио у почетку мо је повести, да непр естане и изванр едне
патње хоће да у зму памет оно ме, који од њих страда.“
„Бре мени је неће у зети, о у звишена и срчана сењора,“ р ече Дон Кихоте, „што их
год будем поднео у вашој служби, па биле оне ма како вел ике и дотле невиђене; и тако
наново по твр ђу јем дар , који сам вам о бештао, и кунем се, да ћу с вама ић и до на крај света,
докле не у гледам оног вашег непр ијатеља, коме у з помоћ божију и моје мишице мислим
скинути гор ду главу оштр ицом овог, не могу казати доброга мача, благодарећи Хинесу од
Пасамонта, који ми је мој мач однео.“
Ово р ече онако кроз зубе; а онда настави:
„А пошто га будем погубио и вас поставио у мир но владање над вашом државом,
оставићу вам на вољу да својом личношћу располажете о нако, како вам се буде најбоље
свидело, јер докле ми памет буде одузета и воља заробљена, а разу м изгу бљен поради
оне... даље ништа не велим, ал и ја ни помислити не могу на женидбу , па све да би било и
птицом финиксом.“
Санчу се тако мало св иде о но што му господин сада рече, да не мисл и женити се, да
се зло р ажљу ти и повика:
„Тако ми бога, сењор е Дон Кихоте, ви нисте при себи! Јер како можете да
двоумите, да ли да се жените тако у звишеном пр инцезо м, као што је ова? Зар ви мислите,
да ће вам срећа пру жити иза свака р огља такву пр илику као што вам се сада дала? Зар је по
срећи моја сењора Дулсинеја можда лепша? Вала није, ама ни у пола, па баш ни за мали
пр ст није овој овде. А ја ћу о светом никада добити моју грофовину, којој се тобоже надам,
ако ћете тар ану да вадите из бунара. Жените се, жените се одмах овом, па нек а је носе сто
вр ага, и у змите краљевину , која вам не знаш како долаз и у тал; а кад постанете краљем,
начините ме мар кезом или губернатором, ако ће онда ђаво све да однесе.“
Дон Кихоте, који чу тако хулне р ечи на своју сењору Дулсинеју , не мога то да
поднесе, него диже копље, па ни р ечи не говорећи, нити Санча чиме о помену вши, одалами
 234
 

га у два маха тако, да га обор и на земљу , и да му Доротија не повика, да га остави, би му

зацело онде спискао за душу .
„Зар ти мисл иш, гадни ниткове,“ р ече најпосл е, „да ћу ја у век метнути ру ке у
растриж и да ћеш ти у век моћи којешта чинити, а ја да ти пр аштам? Дакле нек а ти не пада
то више на у м, безбожни зликовче, јер си зацело тај, кад си твој језик пу стио пр отив
несравњене Дулсинеје. Та зар не знаш, гаду, пр остачино, лоло, да ми она у мишицу не
у лива силу, не бих могао у бити ни једну буху ? Реци, нак азо са змијињим јез иком, ко
мислиш да је освојио ону краљевину и скинуо главу оном диву и тебе мар кезом начинио-
јер све то држим ја све то за извр шено и у чињено, као да је суд своје р екао-него је то
у чинила сила ду лсинејина, која је моју мишицу у зела као ору ђе за своја дела? Она се бори
у мени, она побеђу је у мени и ја у њој живим и дишем и по стојим и јесам. О неваљали
курвин син! па колико си нез ахвалан кад си подигну т из пр ашине са земље и постао си
велик господин, а ти се одазиваш тако добру делу , хулећи ону, која је тако с тобом
посту пила.“
Санчо није био тако претучен, да није све чу о што му је господин говорио, па доста
брзо подиже се и намести се иза доротијине мазге и оданде рече своме госпо дар у:
„Кажите ви мени, господине, ако сте баш ви у твр до нау мили да се не жените овом
великом принцезом, онда је јасно, да краљевину нећете добити, а кад то није, какву ми
награду можете дати? То и јесте о но што ми је криво; ожените се би једанпу т овом
кр аљицом, овако како нам је ту, као да је спала са неба, а посл е можете се окр ену ти мојој
сењори Дулсинеји, јер није мало било у свету краљева, који су живели са нало жницама. А
што се тиче лепоте, у то се не мешам, јер ако ћу пр аво да кажем, мени су обадве лепе, јер
никада нисам ни видео сењору Ду лсинеју .“
„Како је ниси видео, богохулни издајниче,“ вик ну Дон К ихоте, „кад си ми мало час
донео налог од њене стране?“
„То јест,“ одговори Санчо, „нисам је видео тако изблиза, да бих могао комад по
комад запамтити њену лепоту и добре јој стр ане; него онако једно на др у го мени се
допада.“
„Онда ти пр аштам,“ р ече Дон К ихоте, „и опр ости ми з а непр илику , коју сам ти
пр ичинио, јер човек није властан над првим покр етима.“
 235
 

„Ја већ то видим,“ на то ће Санчо, „па тако је код мене воља да говор им у век први
покрет, нити могу оно да пр ећу тим, што ми једно м дође на језик.“
„Ипак,“ примети Дон Кихоте, „пази, С анчо, што говор иш, јер крчаг дотле одлази на
бунар ...ја више не кажем.“
„Па добро,“ одговор и Санчо; „има бог на небу, који све види, и о н ће да пресуди, ко
чини више зла, да л и ја, кад не говорим у пу тно, или ви, кад радите неу пу тно.“
„Сад нека је доста,“ р ече Доротија; „ајде брже, Санчо, па пољуби у руку твога
господина и мол и га да ти опр ости, а од сада боље пази, како ћ еш да хвалиш и да кудиш, и
немој да р ужно говор иш за ону сењору Тобозу , коју не поз најем, а бих јој дворила, па се у
бога у здај, да ћеш већ доспети у стање, да ћеш живети као кнез.“
Санчо се поку њи и оде до свога господина и замол и га да му да руку , а овај му је
даде на свечан начин, те пошто је био пољу био, даде му господин свој бл агослов и рече
Санчу , да се мало у клоне, јер има да га пита и да расправи с њим неке веома важне ствари.
Санчо у чини тако и по што њих двоје мало измакоше, р ече му Дон Кихоте:
„Откако си се вр атио, ниам имао ни места ни вр емена да те питам за многе ствари
нар очито, у колико се тиче твога поклисарства, и за одговор , који си донео; а сад, кад нам
је срећа дала и времена и места, немој да ми у кр аћу јеш срећу коју ми можеш дати тако
лепим гласовима.“
„Само ви питајте шта бисте да знате,“ одговор и Санчо, „па ћу ја већ дати онаква
одвета, какво буде питање; само вас молим, господине, да убу ду ће не будете тако
осветљиви.“
„А зашто ми то кажеш, Санчо?“ запита Дон К ихоте.
„Велим зато,“ одговор и Санчо, „јер ове данашње батине више су биле пор ади оне
наше свађе, што је неку ноћ међу нас бацио ђаво, неголи за оно, што сам казао за моју
сењору Дулсинеју, коју ја љубим и штујем, као какву светињу , ако то и није ње р ади, него
само да вама у чиним повољство.“
„Остави се, С анчо, тих речи, по што си жив,“ р ече Дон Кихоте, „јер се једим на
њих; ја сам ти за то о пр остио, али добро знаш, како се каже: новом гр еху нова казна.“
Докле је то тако било, у гледаше на пу ту којим су они ишли, човека једног на
магар цу , а кад им ближе дође у чини им се да је циг анин; али Санчо Панса, коме би на мах
срце гр акнуло, чим би магарца видео, тек што у гледа тога човека, одмах познаде да је то
 236
 

Хинес од Пасамонта, па по циганском концу познаде и клупче од свога магар ца, а тако је и
било, јер је Пасамо нт у право јахао на сивцу , а да г а не би поз нали и да би пр одао маг арца,
пр еру шио се као циганин, а цигански језик и многе др у ге знао је тако да добро говори, као
да их је знао од детињства.
Санчо га виде и поз наде и чим га виде и поз наде, о н повика на њ:
„Ха, лу пежу Хинесиљо, амо с мојим благом, враћај ми живот, не сметај ми више
миру и покоју , дај мога магар ца, дај ми дику моју ! Бежи, курвићу , торњај се, лопове, и
остави оно што није твоје!“
Нису биле потр ебне толике р ечи и гр дње, јер код прве скочи Хинес, па у зевши кас,
који изгледаше као трк, у часку се изгуби и у клони испр ед њих. Санчо приђе своме сивцу ,
загрли га и р ече:
„Како ти је било, добро моје, очи моје сивче, др у же мој?“
Па га у з то љубљаше и миловаше, као да је био човек. М агарац стојаше и пу шташе
да га Санчо љуби и милује, ни речи не одговар ају ћи. У то пр истигоше о стали и честиташе
му , што је сив ца нашао, а посебице Дон К ихоте, који му р ече, да за то неће тргнути натр аг
оно писмено за три магарета. Санчо му захвали на томе.
Докле су се њих двоје тако разговарали, р ече пар ок Доротији, да је вео ма паметно
посту пила, к ако и у приповести, тако и што је у кратко свела и што је у десила према
књигама од витезова.
Она одговор и, да се много забављала чиају ћи их, ал и да није з нала, где су
пр овинције и мор ска пр истаништа, па је тако на сумце била к азала да се искр цала у Осуни.
„Ја сам то опазио,“ р ече пар ок, „и зато сам одмах прихватио да кажем онако, како
сам казао, чиме је све било у глађено. Али зар то није чудно видети га, како лако тај
несрећни човек вер у је све те из мишљотине и лажи, само јер пр истају у з стил и начин о них
његових лудих књига.“
„Тако је,“ пр ихвати Карденио, „и то је нешто тако р етко и никад невиђено, да
мислиш, нема оног оштр оу мља, које би све то тако могло изу мети и удесити.“
„Има у томе још и то,“ р ече пар ок, „да осим глу пости што их тај добри племић
говор и, где се тиче његове лу дости, ако је р еч о чему др угом, а он збори што р азложеније и
пр иказу је у свему јасно и пр ијатно у мље, тако да тамо, где се не тиче његових витезова,
нико не би иначе рекао, него да је то врло паметан човек.“
 237
 

Докле они тако р азговар аше, настави До н Кихоте свој р азговор и рече Санчу :
„Оставимо, брат Санчо, нек а засад иду у сиње мор е наше свађ е, него ти мени сада
кажи онако без сваке срдње и пиз ме, где си, како и кад нашао Дулсинеју? шта р ади? шта
си јој к азао? шта ти је одговор ила? како је изгледала, к ад је читала моје писмо? ко ти га је
преписао ? и све што си видео и што је у овој пр илици вр едно да се зна, да се пита и да се
задовољи, не додавајући и не измишљају ћи што да би ме обрадовао, а још мање
изостављајући што, да би ме насладе лишио.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ако ћу пр аво да кажем, писмо ми није нико
преписао, јер нисам ни носио никакво писмо.“
„Тако је, како кажеш,“ рече Дон Кихоте, „јер бележницу , у којој сам га написао,
нашао сам код мене два дана по твоме одл аску , што ми је пр ичинило највећу бригу , јер
нисам з нао, шта ћеш да чиниш, кад видиш, да нема писма, па сам све мислио, да ћ еш се из
оних стопа вр атити, чим видиш да га нема.“
„Тако би и било,“ одговор и Санчо, „да га нисам добро у ту био, кад сте ми г а читали,
тако да сам га казивао у пер о једном сакристану , који ми га је пр еписао по памћењу од
р ечи до р ечи, тако да р ече, ако је и читао многа писма од анатемисања, да свога века није
видео ни читао такво красно писмо.“
„А да ли га јо ш памтиш, Санчо?“ запита Дон Кихоте.
„Богме не памтим, господине,“ одговор и Санчо, „јер пошто сам га о номе казивао,
кад сам видео, да ми више не треба, а ја сам га заборавио; а чега се сећам, то је
Самодреждена, хоћу р ећи Самодржавна сењора, и на крају : Твој до г роба, витез од
Жалосна Лица; а на средини између овога двога ту р ио сам добре три стотине душа и
живота и мојих очију .“
 238
 

ТРИДЕС ЕТ ПРВА ГЛАВ А

О пријатном разговору међу Дон Кихотом и њег овим коњушарем Сачом Пансом, уз
друг е дог ађаје.

„Све то није ми криво,“ р ече Дон Кихоте, „казуј даље. Дошао си тамо, па шта је
чинил а она кр аљица од лепоте? Зацело си је затекао како ниже бисер , или злаћаном
у плетеном жицо м везе какав белег за свога р оба витеза?“
„Богме сам је затекао,“ одговор и Санчо, „како је на двору њене куће вејала две
вр еће жита.“
„Али си опазио,“ рече Дон Кихоте, „да се зрно онога жита пр ометало у зрну бисера,
кад би га она такнула својом руком; па кад си гледао, брате, да ли је жито била белица
шеница или цр вена шеница?“
„Богме је бил а р аж,“ одговор и Санчо.
„М огу те увер ити,“ р ече Дон Кихоте, „да ће без сваке сумње одатл е да буде под
њеном р уком најбоља брашненица. Али говори даље: кад јој предаде моје писмо, да ли га
је пољу била? да ли г а је пр итисла на чело? да л и је извр шила покр ет достојан таква писма?
или шта је радила?“
„Кад сам хтео да јо ј га пр едам,“ одговор и Санчо, „баш је вејал а подоста жита у
пр отаку , па ми р ече: метнидер, пр ијатељу , то писмо на ову пу ну вр ећу , јер га не могу
читати, докле не проточим све ово овде.“
„Паметна сењор а,“ пр имети Дон Кихоте; „то ће бити зато било, да г а натенани чита
и да се наслађу је њим. Даље, Санчо! Па докле је била у свом послу , шта се р азговар ала с
тобом? шта те је питала за мене? и шта си јој одговар ао ти? Дела, све ми пр ичај, немој ни
најситнију ситницу да изоставиш.“
„Није ме ништа питал а,“ одговор и Санчо; „ ал и сам јој ја пр ичао, како ви у њеној
служби вршите испаштање го од појаса на ниже како сте се у вукли у ову планину , као
какав дивљак, спавајући на голој земљи, не једу ћи хлеба са тр пежњака, ни чешљ ајући
браду , него плачући и проклињући своју ср ећу.“
„Што си к азао да пр оклињем моју срећу , ниси добро казао,“ пр имети Дон К ихоте,
„јер напр отив још је благосиљам и бл агосиљаћу је целог мога века, што ме је у достојила да
љубим тако високу сењору , као што је Дулсинеја о д Тобоза.“
 239
 

„Богме је толико висока,“ пр ихвати С анчо, „да ће л ако бити већа од мене за читав
педаљ.“
„Како то, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „зар си се мерио са њом?“
„Ето к ако сам се мер ио с њом,“ одговор и Санчо, „помагао сам јо ј да дигнемо врећу
жита на магар ца, па смо тако на бл изу дошли, да сам могао да видим, да је од мене већа за
добру шаку.“
„Толико стоји,“ пр имети Дон Кихоте, „да ту величину прати и укр ашава хиљаду
милију на ду шевних мил ина. Али ми једно нећ еш пор ећи, Санчо : кад си стајао пор ед ње,
ниси ли о сетио као задах о д истока, као ароматски мир ис и нешто бл аго што ти не у мем
исказати онако као неку дуву , као кад би био у дућану код господска ру кавичар а?“
„Толико у мем казати,“ одговори Санчо, „да се осећала у неколико к ао мушко, а то
ће на сву прилику бити што се оз нојил а од многа посла и сва се задухала.“
„Неће бити тако,“ пр имети Дон Кихоте, „него ћеш ти бити имао балабан, или си сам
себе осећао; јер добро знам чиме мир ише ова р ужица у трњу, тај пољск и крин, тај
истопљени амбер .“
„М оже и то бити,“ на то ће С анчо, „јер много пу та иде од мене онаква сага, каква
ми се тада у чинила да долази од њене милости сењоре Ду лсинеје; ал и ту није никаква
чу да, један ђаво као и други.“
„Е лепо,“ настав и Дон Кихоте; „дакле је прорешетала своје жито и посл ала га у
воденицу , а шта је чинила, кад је пр очитала писмо ?“
„Она писмо није читал а,“ одговор и Санчо, „јер р ече, ни читати ни писати, него га
исцепа и искида на ситне комадиће говор ећи, да не би да га ико други чита, јер не треба да
се у селу зна за њене тајне, а доста је што сам јо ј у смено казао за љубав, што је ви имате
пр ема њојзи, и за необично испаштање, које вр шите ње р ади; и најпо сле ми р ече, да вам
кажем, да вам љуби ру ке и да би јо ј милије било да вас види, него да вам пише, и да вас
још лепо мол и и заповеда вам, чим пр имите ту пору ку , да махнете овај шипраг и да се
оставите правити којекакве бу далаштине, него из оних стопа да пођете у Тобозо, ако вам
не би што много важније сметало, јер има велику жељу да вас види. М ного се смејал а, кад
сам јој казао, да се презивате витез од Жалосна Лица. Питао сам је, да л и јо ј је доходио
онај некидањи Б искајац; р ече ми, да је дол азио и да је то врло красан човек, а питао сам је
и за галиоте, али ми р ече, да до сада није видела јо ш ни једног.“
 240
 

„Ово довде све је лепо и красно,“ р ече Дон Кихоте; „али кажи ми какав ли ти је
адиђар дала у нагр аду за новости што си јо ј донео о д мене? јер то је давнашњи и стари
обичај међу ту мараћим витезовима и дамама, да штитоношама, девицама или маљеницама
од њихових дама и дамама од њихових скитница, даду по какав богат адиђар на име
му шту лу ка и награде за њихов тр у д.“
„То може бити да је и р екао бих, да је то леп обичај; али ће бити да је тако било у
старо вр еме, јер данас је у шло у обичај, да даду комад хлеба и сира, као што је и мени моја
сењора Дулсинеја дал а пр еко еведре од једне авлије, кад смо се р астали, и за боље
вер овање био је овчи сир.“
„Дарежљива је врло,“ р ече Дон К ихоте, „па ако ти није дала какав златан адиђар ,
зацело је зато било, што јој се није десио пр и ру ци да ти г а да; ал и је добар по нов и после
у скрса; ја ћу се већ састати са њом, па ће се све довести у р ед. Али знаш ли, чему се чу дим,
Санчо? што ми се чини, да си мор ао летети тамо и амо, јер нешто више пр еко три дана
требало ти је да идеш у Тобозо одавде и да се овамо вр атиш, а одавде биће пу та преко
тридесет миља; због тога мор ам да мисл им, да је онај му дри волшебник, који води р ачу на
о мојим пословима и мој је пријатељ, јер свакако имам га и мор ам га имати, пошто иначе
не бих био добар тумарач и витез, р екох, такав волшебник морао ти је по моћи у пу товању ,
а да ни осетио ниси; јер имају такви мудраци, да у зме тумараћег витеза, кад спава у свом
кревету , па овај, не знајући ни како, ни на који начин, сутра дан пр обу ди се на више него
хиљаду миља од места, где је заноћио ; а кад то не би тако било, не би тумараћи витезови
могли у опасности један др у гоме бити у помоћи, као што се хоће да помажу у сваки час;
јер се дешава, да се један у јер менским пл анинама бори са каквим з мајем, или са каквом
страшном немани, или са др у гим каквим витезом, па кад бојак нагор е стоји и он већ је ту
да погине, ево ти из небуха на гр ани од облака, или на каквим ватр еним кочијама др угог
витеза, његовога пр ијатеља, који се мало пр е тога налазио у Енглеској, те му помогне и
избави га од смрти, па на вече ено га у својој кући вечер а по својој вољи, а хоће да буде
између једне и друге земље по две и три хиљаде миља. И све то бива по вештини и знању
ових му дрих волшебника, који воде бригу за ове храбре витезове, тако да мени, брат
Санчо, није тешко вер овати, да си за ово тако кратко вр еме ишао одавде у Тобозо и вр атио
се, јер , како ти р екох, какав му дар пр ијатељ биће те однео у лету , а ти то ни осетио ниси.“
 241
 

„И биће тако,“ р ече Санчо, „јер је Росинанте збиља ју р ио као цигански магар ац са
73
живом у у шима.“
„Бре заиста као да је имао живу,“ потврди Дон Кихоте „и чак леђијон демо на, јер су
то људи, који пу тују и путовати дају без одмор а по својој вољи кога хоће. Али да оставимо
то на страну , шта би ти р екао, шта да чиним сад на то, што ми моја сењора заповеда да
идем до ње? јер ако и видим да сам дужан да испу ним њен налог, ипак в идим и то, да тако
не могу у чинити због дара, који сам обећао пр инцези што са нама иде, а зако н витешки
гони ме, да своју реч пр е испу ним, неголи своју жељу. С једне стране го ни ме и мори жеља
да видим своју сењору , с друге стране дражи ме и зове задата р еч и слава, коју ћу да
задобијем у овом предузећу ; али ја сам наумио да се пожу р им и што пр е да стигнемо
онамо, где је онај див, па кад тамо дођем, да му скинем главу и пр инцезу у миру да
повратим у њену државу , а онда о дмах да кренем да видим видело, које ми чу ства
осветљава; а ја ћу јој о нда навести таква извињења, да ће ми одобрити закашњавање, јер ће
видети, да све излази на у множење њене славе, пошто све што сам постигну о, што
постизавам и што ћу постић и ору жјем у овом животу, све то долази ми од њене милоште и
што сам ја њен.“
„О мај!“ викну Санчо, „како сте се дали у бригу за те тричар ије! Ама кажите ви
мени, сењоре, мислите ли ви збиља, да ово сад путу јете тек онако и да пр опу стите и
изгубите прилику за тако добру женидбу , као што је ова, где вам се у напр ед даје читава
краљевина, за коју сам чуо да поу здано кажу, да има више од двадесет хиљада миља, кад
би је човек хтео да обиђе, и да је обилата сваким добром што треба за живот човеку и да је
већа него Пор ту галија и Кастилија у једно? Тако вам бога, само сад ћутите и треба да се
стидите з а оно што сте рекли, него пр имите мој савет, и опростите ми, па се одмах жените
у првом селу , где има пар ок ил' ако тако нећете ево ту нашег а лиценцијата, који ће то
у чинити таман како треба. А пр омисл ите, да сам већ у тим годинама, да могу дати савета, а
овај што вам га сад дајем, таман је к ако треба; јер више вреди врабац у ру ци од јастреба
под облацима, јер коме се даде пр илика и не у ме да је избер е, ма се како љутио, нећ е се
осветити.“

                                        
                                
 
73
У Шпањолској Цигани успу мало живе у уши мазги или коњу, кад хоће да их прожустре. Наши Цигани
мећу им запаљену труд у уши.
 242
 

„Е видиш, С анчо,“ одговор и Дон Кихоте, „како ме ти то саветујеш да се женим,

како бих одмах постао краљем, чим бих у био дива, те имао згоду да те нагр адим и да ти
дам што сам обећао, ево ти ја опет велим, да ти жељу сасвим лако могу испу нити, а да се
не женим, јер пр е но што се упу стим у битку , ја ћу да у говор им, ако из ње изиђем као
победил ац, а не оженим се, да ми даду део краљевине, који ћу моћи дати коме хоћу; па кад
ми га даду , коме ћу га дати пр е него теби?“
„Ово је баш паметно,“ р ече Санчо, „ал и гледајте да одаберете земљу у кр ај мор а; јер
ако ми се тамо не допадне, да могу моје цр не поданике у кр цати и с њима у чинити што сам
већ казао; а за сад ви немојте да идете да по хо дите моју сењору Ду лсинеју , него идите па
у бите онога дива, па да свр шимо ту ствар , јер тако ми бога, мени се чини, да ће отуда бити
много по штења и много вајде.“
„Рекох ти, С анчо,“ на то ће Дон К ихоте, „да у томе ништа не двоумим и да ћу
пр имити твој савет и поћи прво са пр инцезо м и посл е по ходити Дулсинеју ; али те
опомињем да никоме ништа не говор иш, па ни овима што с нама иду , шта смо сад овде
говорили и доконали, јер је Дулсинеја толико скровита и обазр ива, да не мар и да јој се
знају мисл и, а то не бих да их о ткр ивам ја, ил и др у ги ко у колико се мене тиче.“
„Добро,“ рече Санчо, „кад је то тако, зашто онда кажете ви свима, које победите
својом мишицом да иду и да се пр икажу мојој сењори Дулсинеји, кад тиме отворено
кажете о д своје стране, да је волите и да сте њен заљубљеник? па кад они који треба да оду
и пред њом да савију колена, мор ају да су дошли у ваше име да јој се покло не, како онда
могу да се крију мисли вас двају?“
„Е баш си глупи пр остак!“ викну Дон Кихоте; „зар не видиш, да све то иде само на
њену већу славу ? Јер ваља да знаш, да је по том нашем витешком адету велика част, кад
једна дама има многе тумараће витезове, који јој служе, а своје мисли не пу штају даље,
него да јо ј служе, само јер је она то, нити очеку ју другу нагр аду за своје многе и добре
у слуге, него да она пр истане да их пр ими за своје битезове.“
„Па ја сам чу о у цр кви,“ р ече Санчо, „да таквом љубављу треба да љубимо нашег
господа, само њега р ади, да нас не креће ни надање у славу, ни страх од казне, пр емда ћу
га ја љубити и служити му , колико и како могу.“
„Иди бесу и са сељако м!“ викну Дон Кихоте, „какве су то р ечи у једанпу т! М а
изгледа као да си био на нау кама.“
 243
 

„А вер е ми не знам ни читати,“ одговори Санчо.

У то их викну мајстор Никола, да малко стану, јер хоће да се задрже да пију воде из
нека изворчића, који је тамо био. Дон Кихоте заустави се на вел ико задовољство санчово,
који се већ у мор ио толико лажући, те се бојаше да ће га његов господин ухватити у лажи,
јер ако је и знао, да је Дулсинеја сељанка из Тобоза, никад је свога века није видео. Међу
тим је Кар денио обу као хаљине што их је Доротија имала к ад су је нашли, па ако и нису
биле баш особите, тек су биле много боље о д оних што их је скину о. Спустише се пор ед
извор а, па с о ним што је пар ок био по нео из крчме, ако је и мало било, поплашише велику
глад, коју су сви осећали.
У то деси се да ону да прође путем један дечко, који стаде и пажљиво погледа све
који су били пор ед извора, па мало за тим потр ча Дон Кихоту и обу хвативши му колена,
стаде гр озно плакати говор ећи: „Ајој, господине, зар ме не познајете? Ама добро ме
погледајте, јер ја сам онај дечко Андрес кога сте ви одр ешил и од раста, за који је био
везан.“
Дон Кихоте познаде га и у зевши га за руку , окр ену се осталима и рече:
„Да бисте, господо, видел и, колико је важно да у свету имају тумараћи витезови,
који испр ављају у њему кривде и у вр еде, што их чине неваљали и зли људи, нека знате, да
сам неки дан, пролазећи неко м шумом, чу о веома жалостивну вику и помагању од некога,
који је био у цвељен и у невољи. Гоњен мојо м ду ховношћу , одмах одем тамо, одакле ми се
чинило да дол ази плачна вика, и нађем везана за један р аст овог дерана што је ту пр ед
нама, што ми је особито мило, јер ће посведочити, да ни најмање нећу лагати. Дакле беше
пр ивезан за један раст и до појаса го, а једа сељак шибаше г а у здом од коња, за кога сам
после дознао, да му је био газда. Кад то видех, запитах га, зашто га бије тако жестоко. Тај
гру бијан одговор и ми, да га бије, јер му је слу га и јер његове некоје немар ности долазе
више од његове пакости, неголи о д глупости, на што ми ово дете рече: Госпо дине, само ме
зато бије, што тражим мо ју плату . Газда одговор и не знам чиме пр авдају ћи се и
извињавајући се, што ако сам и био чу о, нисам одобрио. Једном р ечи, дадох г а одр ешити и
сељак ми се мор аде заклети да ће г а одвести својој кући и платити му реал по р еал, и још у
здраву новцу . Зар није све то истина, синко Андресе? зар ниси видео, како сам му
силовито заоведио, а о н како је по низно обећ ао да ће извр шити све што сам му наложио и
објавио и искао? Одговар ај, немо ј да се бу ниш, нити што да двоумиш, кажи овој
 244
 

госпоштини, шта је било, нека виде и нека оцене, како је корисно, што ја вел им, да треба
да има витезова, који тумарају по друмовима.“
„Све то што сте казал и, сушта је истина,“ одговор и дечко; „али крај од посла
догодио се сасвим инако, а не како ви мисл ите.“
„Како инако?“ запита Дон К ихоте; „зар те сељак није одмах исплатио?“
„Не само што ме није иплатио,“ одговор и дечко, „него кад ви изађосте из гаја и
остадосмо сами, наново ме пр ивеза за исти р аст и наново ми даде тол ико у дар аца, да сам
био као свети Вр атоломија, кад су му кожу одерали; а код свака у дар ца, који ми је дао,
р екао би по какву досетљиву и подр у гљиву , да би се потпр дну о са вама, и да ме није онако
болило, мор ао бих се смејати његовим р ечима. Укратко он ме тако издевета, да сам се све
до сад у једно ј болници лечио од зла, које ми је зли сељак учинипо; а свему томе криви сте
ви, јер да сте ону да били пр ошли и да нисте долазили онамо куда вас нису звали, нити се
мешал и у туђе послове, мој газда задобољио би се, да ми даде једно ил и два тестета
у дарца, па би ме одмах одрешио и исплатио ми, што је имао да ми да; али како сте га ви
онако љуто осрамотили и казали му онакве погр де, у њему плану гнев, па како га није
могао да искали на вама, кад се видео сам, иск алио је на мени срце тако, да бих р екао, да
нећу ваљати целога мога века.“
„У томе сам погр ешио,“ р ече Дон Кихоте, „што сам о тишао оданде, а нисам требао
одлазити, докле те није исплатио; јер толико сам требао да знам из дуга иску ства, да нема
сељака, који ће своју р еч одр жати, ако зна да оту да неће имати користи; ал и, Андресе, ти
ћеш се већ сећати, да сам се з аклео, ако те не буде исплатио, да ћу га потражити и да ћу га
наћи, ма се сакрио киту у трбух.“
„То је истина,“ одговор и Андр ес, „али која вајда?“
„Сад ћеш видети, која вајда,“ р ече Дон Кихоте.
Па с тим речима ђипи и заповеди Санчу , да заузда Росинанта, који је пасао, докле
су они јели. Доротија га запита, шта је наумио да чини. Он јој одговор и, да хоће да
потражи сељака и да га казни за такав р у жан поступак и нагони га да исплати Андреса до
последњега мар аведа, за инат и на муку свима сељацима у свету . На то му она пр имети,
нека се о помене, да о н, пр ема обећаном јој дару , не може у пу штати се ни у какво друго
предузеће, докле не сврши њено, те пошто он то боље зна него ико, да свој гњев у толи,
докле се не вр ати из њене кр аљевине.
 245
 

„То је истина,“ одговор и Дон Кихоте, „и Андрес мора да се стрпи до мога повр атка,
као што р екосте, сењор а; а ја му се опет кунем и обећавам, да нећу мир овати докле га не
осветим и не наплатим.“
„Не у здам се ја у те заклетве,“ р ече Андрес, „него бих волио сад да имам су чим
отићи у Севиљу , него ли све освете у свету . Дајте ми сад, ако имате, што да једем и мало
харча, па останите с богом и ви и сви витезови скитнице и нек а са скитањем онако пр ођу ,
као што сам пр ошао с њима ја.“
Санчо извади из своје торбе комад хлеба и сира и пр ужају ћи га дечку р ече:
„Узми, брат Андресе, јер на све нас долази део твоје несреће.“
„А како долази део на тебе?“ запита Андр ес.
„Па по овом хлебу и сиру што ти га дајем,“ одговор и Санчо; „јер бог зна да ли ће ми
требати или не; јер ваља, брајко, да знаш, да ми коњушари витезова скитница мор амо да
подносимо многу глад и др у гу беду , па још и друге ствари, које се боље могу осетити
неголи исказати.“
Андр ес узе хлеб и сир и видећи, да му нико ништа више не даје, обори главу и у зе
пу т за у ши, како се вели. Душа ваља још р ече пр и поласку Дон Кихоту :
„Тако вам бога, господине витеже и скитницо, ако бисте ме још кадгод срели, па да
видите, да ме на комаде секу , не пр итичите ми, нити ме помажите, него ме оставите са
мојом несрећом, јер ма каква она била, опет ће мања бити од оне, која би ми дошл а од
ваше по моћи, а вас у био бог и све витезове скитнице што их је било у свету !“
Хтеде Дон Кихоте да се дигне да га казни, али онај загреба да га нико не би могао
стигну ти. Дон К ихоте остаде сав посрамљен од Андресова казивања, а о ни о стал и с
тешком муком у здр жаше се да не пр сну у смех, чиме би г а бил и са свим збу нили.
 246
 

ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛ АВА

У којој се казује, шта је било у крчми са целом дружином Дон Кихота.

Пошто се доврши добри ру чак, одмах опет појахаше и без да им се што десило, што
би вр едно било казивати, стигоше др у ги дан до крчме, страха и ужаса Санчо Пансина, коју
ипак не могаше да избегне, ако и није мар ио да у њу сврће. Кр чмар ица, крчмар , њихова
кћи и М ариторна, који видеше Дон К ихота и Санча да долазе, изиђоше да их дочекају са
знацима велике веселости, али их витез пр ими озбиљно и са снихођ ењем и р ече им, да му
спреме другу , бољу постељу , него ли посл едњи пу т. На ово одговор и кр чмар ица, ако ћ е он
боље да плати, него последљи пут, хоће му дати кнежевску постељу .
Дон Кихоте р ече, да ће платити, те му спремише пр истојну постељу у истом
некидашњем вајату , а он одмах леже, јер је био веома у мор ан и малаксао на памети.
Још се о н није добро затворио, а кр чмар ица пође ка бер бер ину и у хвативши г а за
браду , р ече:
„Тако ми бога, не дам више да мо ј р еп но сите као браду ! Враћајте ми мој р еп, јер
онај мога мужа вуче се по земљи, да је баш срамота, хоћу р ечи чешаљ, који сам обично
забадала у мој добри р еп.“
Не хте га јој дати берберин, ако га је она и ву кла, докле му парок не рече, да га
пу сти, јер му више није потр ебно да се крије, него нек а се слободно откр ије и покаже
онакав, какав је, а Дон Кихоту нека каже, да је у текао у ову крчму, кад су га они галиоти
опљачкали; а буде ли га питао за пр инцезина коњушара, казаће му , да га је она напр ед
послала, да јави у њеној краљевини, како она долази и доводи спаситеља свију њих. На ово
вр ати берберин драговољно р еп кр чмарици, а исто тако вр атише јој све ове ствари, што их
је бил а дала у нар уч р ади иску пљења Дон Кихотова.
Сви у крчми дивише се Доротијиној лепоти, као и господскоме стасу чобанина
Кардемија. Пар ок нар у чи да им спреме р у чак од онога што се нашло у крчми, а крчмар ,
надају ћи се бољем плаћању , спреми им својски присто јан обед. А дотле је Дон К ихоте
непрестано спавао, о ни пак доконаше, да га не буде, јер ће му за сад више вајдити спавање
него ли јело.
За ручком, онако пр ед крчмарем, његовом женом и кћером, М ариторном и свима
пу тницима, разговараше се о чудној лу дости Дон Кихотовој и како су га били нашли.
 247
 

Кр чмар ица им причаше, шта се догодило са њ им и са мазгарем, освр ћући се, да л и је ту

можда Санчо ; а к ако га онде не о пази, пр иповедаше им његово страданије са поњаво м што
су они слушали са не малом насладо м. Када пар ок р ече, да су књиге од витезова, што их је
Дон Кихоте читао, њему памет пр еокр ену ле, пр имети крчмар :
„Ја не виђу, како то може да буде, јер колико се ја р азбирам, нема у свету лепша
читања од тог а, па и ја имам ту две или три такве књиге уз друге хартије, које ми заиста
веселе срце, па не само мени, него и многим другима, јер кад је о жетви, иску пе се овде о
пр азницима многи жетеоци и увек се нађе по који, који зна читати, те ти дохвати коју од
тих књига, а нас више од тридесет око њег а, па га слу шамо тако слатко да све у живамо;
бар за мене могу казати, кад чујем, какве горопадне и страшне у дар це дају они витезови,
чисто ми дође воља, да и сам тако чиним, а то бих могао слушати дан ноћ.“
„И ја исто тако,“ рече крчамарица, „јер у кући никад немам мира, до ли к ад слушаш,
како читају, јер онда се тако занесеш, да ти не пада на у м да се свађаш са мном.“
„То је истина,“ прихвати М ар итор на: „и ја, бога ми, исто тако у живам, кад слушам
такве слатке ствари, а нар очито кад се пр ича, како се каква сењора под по мор анчом грли
са својим витезом, а једна дуења стоји на стражи, а сва у мир е од зависти и сил на страха –
ја кажем, све то слађе је од меда.“
„А како се вама допадају те ствари, сењор а госпођице?“ запита пар ок крчмареву
ћер ку .
„Ја не знам, господине, душе ми,“ одговор и она, „тек и ја слу шам, па ако баш и не
р азбир ам, тек ми је мило да слушам; али не мар им за у дар це, који се мом оцу допадају ,
него оно вајкање од витезова, кад су далеко од њихових сењора, и заиста каткад мор ам да
плачем што ми их је жао.“
„То бисте их ви одмах у тешил и, сењора госпођице, кад би они због вас пл акали?“
запита Доротија.
„Ја не знам, шта бих чинила,“ одговор и девојчица, „само то знам, да међу тим
сењорама имају некоје тако сверепе, да их њихови витезови зову тигрицама и лавицама и
многим другим гадним именима; а, боже мој, ја не знам, како може да има света тако
бездушна и без савести, да се не освр ћу на поштена човека, него га пу сте да скапа, или да
помер и памећу ; ја не знам, шта се толико снебивају и цивр ају ; ако мисле часно и поштено,
нека се у дају за њих, јер они не траже др у го што.“
 248
 

„Ћу ти, дијете,“ р ече кр чмар ица; „ти као да и сувише знаш о тим стварима, а није
лепо, кад девојк е толико знају и говор е.“
„Кад ме је питао овај господин,“ одговор и она, „нисам га могла оставити без
одговор а.“
„Е лепо,“ рече парок; „донесите ми сењоре гостионичар е, те књиге, хтео бих да их
видим.“
„Драге воље,“ одговор и овај.
Па оде у своју собу и донесе оданде старе бисаге затворене вер ижицо м, отвор и их и
извади из њих три вел ике књиге и некоје хартије исписане вр ло лепом р уком. Прва књига,
74
који парок отвори, беше Дон Сиронђилио о д Тракије; Дру га беше Феликс Марте од
Ирканије, а треће беше Повест о великом капетану Гонсалу Фернандесу од Кордове са
Животом Дијег а Гарсије Паредеса. Кад пар ок прочита оба прва наслова, окрену се
бер бер ину и р ече:
„Овде би нам сада само још требала г аздар ица нашег пр ијатеља и његова
синовица.“
„М оже и без њих да буде,“ одговор и берберин, „Јер и ја ћу их знати завитлати на
двор или у комин, у коме збиља таман има добра ватра.“
„Ваљда ми неће палити моје књиге?“ запита крчмар .
„Не све,“ одговор и пар ок, „само ове две, од Дон Сир онђил ија и Феликс М арта.“
„А да нису моје књиге јер етичне или флег матичне,“ запита крчмар, „кад хоћете да
их пал ите?“
„Ваљда хоћете, пријатељу , да кажете шизматичне, а не флегматичне,“ пр имети
берберин.
„Па да,“ одговори крчмар ; „али ако хоћете кога да палите, ето вам Вел икога
Капетана и тога Дијега Гар сије, а пр е бих дао да ми сина спале, него ли кога од осталих.“
„Слушајте, пр ијатељу ,“ р ече пар ок; „ове две књиге измишљене су и пу не су
лу дор ија и булажњења; а ова од Вел иког Капетана истинита је повест и у њој су дела
Гонсала Фернандеса од Кор дове, који је з а своја мног а и вел ика дел а заслужио, те га сав
свет зове Великим Капетано м, надимак сл аван и светао и посве заслужен, а овај Дијего

                                        
                                
 
74
Овај роман написао је Бернардо Варг ас; наслов му је: Књиге о Дон Сиронђилију од Тракије, сину
племенитог краља Елесфро на од Маћедоније, онако како их је списао Новарко грчки и Промузис латински.
 249
 

Паредес био је одличан витез, р одом од града Тру хиља у Естремадури, веома храбар
војники са толиком пр иродном снагом, да би једно м пр стом задржао воденично коло, кад
се најјаче окр еће; а једанпу т се са мачино м наместио на уласку од моста, па читавој
великој војсци није дао да пр еђе пр еко моста, и починио је др у га таква дела, која је о н сам
пр ичао и описао се витешко м скр омношћу и као свој летописац, а да их је писао други
човек слободно и без пристрасности, би потаманила и дел а Хектора, Акила и Роланда.“
„Идите ми збогом!“, р ече наш крчмар ; „чу дна ми чу да, задржати коло од воденице!
Бре читајте ви, као ја што сам читао за Феликса М арта од Ир каније, како је једним у даром
преполовио пет дивова по пасу , као да су били од пасуља, као што деца пр аве мале
фр атр ове, а др у ги пу т побио се са грдном и силовитом војском, у којој је било преко
милију н и шест стотина хиљада војника, сви ор у жани од главе до пете, пак их је све
растурио, као да су били стадо оваца. А што ли да се каже за честитога Дон С ир онђилија
од Тр акије, који је био тако храбар и срчан, као што се то види у књизи, где се пр ича, како
је пловио пр еко реке, па наср ед воде измоли се један змај огњени, а он чим га о пази,
навали нањ и објаха га на пл ећима покр ивенима краљушћу , па му гушу тако силовито
стиште обема р у кама, да з мај к ад виде, да ће да га у гу ши, не знаде др у го, него да се спусти
р еци на дно, носећи на себи и витеза, који га никако не хте пу стити; а кад доспеше доле,
нађе се он у неким дивним двор овима и вртовима, да је било за чу до; а змај се одмах
пр ометну ку ку љавим старцем, који му казиваше такве ствари, да их се не можеш сит
наслушати. Само ћутите, господине, јер кад бисте то чу ли, од насладе бисте полудели; а за
Великога Капетана и за тог Дијег а Гар сију што помињете, за њих не дам вам ни два
шипка.“
Кад Доротија ово чу , р ече полако Кар денију :
„Нашем крчмару не треба много, па да буде друг Дон Кихоту.“
„И мени са тако чини,“ одговор и Каренио, „јер по његовим р ечима он држи за целу
истину , да се све оно, што се у тим књигама пр ича, на длаку онако догодило, како се тамо
пише, нити би г а од тога вер овања отргли и босонози фр атрови.“
„М а пр омислите,пријатељу ,“ у зе пар ок наново р еч, „да на свету никад није било ни
Феликса Марта од Ирканије, ни Дон С ир онђилија од Тр акије, нити оних др у гих таквих
витезова, о каквима се пише у књигама од витезова, јер све то сачинил и су и изу мели
беспослени људи, да би се пр екр аћивало вр еме, као и ви што кажете да су се забављали
 250
 

ваши жетеоци, кад су их читали; и ево вам се истинск и кунем, да таквих витезова никад
није било на свету, нити су икад у свету чињена таква дел а и лудорије.“
„Другом псу подајте ту кост,“ одговор и крчмар , „Као да је не знам, колико је
петина, нити где ме жу љи ципел а. Немојте да мислите, да сам ја дете, а бога ми ни луд
нисам. Таман погодисте, да ми кажете, да су све то глупости и лажи, што је у овим
кр асним књиг ама, које су напечатане са допуштењем господе од краљевскога већа, као да
су то људи, који би пустили да се печатају толике лажи и толике битке и толике
волшебности, да човеку стане памет!“
„Ја вам већ р екох, пр ијатељу ,“ опет ће пар ок, „Да се то чини, да би се занимале
наше беспослене мисли; па као што се у добро уређеним државама допушта да има игр е
шкака, лопте и билијар а, р ади забаве некол икима, који нити мар е, нити морају , нити могу
да раде, тако се допушта да се печатају и да имају такве књиге, мислећи, као што и јесте
тако, да нико нећ е бити таква незналица, да ће за истину у зети приповести у тим књигама;
па кад би томе била пр илика, или кад би слушаоци желели, ја бих умео к азивати штошта о
томе, шта треба да има у књигама од витезова те да буду добре, и можда би онда бил е коме
од користи и чак и по вољи; али ја се надам, да ће се дати прилика, где ћу то моћи каз ивати
некоме, који ће моћи наћи лека, а међу тим вер у јте, господар гостионичар е, да је онако,
како сам вам казао, па у змите ваше књиге и чистите се са њиховим истинама или лажима,
па нека вам буду на здравље, и дао бог, да не будете хроми на нози, на којој храмље ваш
гост Дон Кихоте.“
„То неће бити,“ одговор и крчмар „јер ја нећу бити тако лу д да се начиним скитница
витез, јер ја лепо видим, да данас није више онај адет, који је био онда, када су како веле,
светом пр олазили ови славни витезови.“
У по овог разговор а дође Санчо, који остаде вео ма збуњен и замишљен код о нога
што је чу о, како данас нису у обичају скитнице витезови и како су све књиге од витезова
глупости и лажи; па у себи докона да пр ичека, како ће испасти ово путовање његовога
господина, па ако не буде с онаквом срећом, како је он замишљао, нау ми да га махне и да
се врати својој жени и деци и свом обично м послу .
Крчмар понесе бисаге и књиге, ал и му пар ок рече:
„Чекајте, хтео бих да видим, какве су то хартије, које су исписане тако лепим
ру кописом.“
 251
 

Крчмар их извади и даде их пар оку на читање, који виде, да ту има осам табака
ру кописа, а у почетку је био наслов кр у пним словима: Новела о неопрезном радозналцу.
Парок пр очита у себи три четири вр сте и р ече:
„Почетак ове новеле није лош и имао бих вољу да је читам целу .“
Крчмар му одговори:
„Па ваша пречасност може је читати, а ваља да вам кажем, да су некоји гости овде
читали је и много су били задовољни, па су је искали ваздан од мене; али им је ја нисам
дао, јер мисл им да је вратим оно ме, који је овде заборавио ове бисаг е са тим књиг ама и
хартијама, јер лако мо же бити, да овамо по неком времену свр не власник, па ако и знам, да
ће ми бити жао књига, кад их будем вр атио, ал и ако и јесам крчмар , ипак сам крштен
човек.“
„Имате пу но р азлога, пријатењу ,“ р ече пар ок; „али ако ми се пр иповест свиди,
даћете ми је да је пр епишем.“
„Од свег срца,“ одговор и крчмар.
Докле њих двојица тако разговар аше, узе Карденио пр иповетку и поче је читати, па
му се свиде исто онако као и пароку , те га замоли, да је чита како ће је чу ти сви.
„Читаћу је,“ р ече пар ок, „ако неће бити боље да то време проведемо спавајући, а не
читају ћи.“
„М ени ће бити довољно одмор а,“ рече Дор отија, „ако будем вр еме пр овела
слушајући какву пр ичу , јер ми се душа још није тол ико у мир ила, да бих могла спавати, као
што би требало.“
„Е кад је тако,“ р ече пар ок, „а ја ћу је читати бар из љубопитства; шат нам се буде
понар авила.“
И мајстор Никола стаде га исто тако мол ити, па и Санчо, што кад парок виде и
р азумеде, да ће свима у чинити по вољи и сам да ће у живати, р ече:
„Кад је тако, а ви сви слушајте, јер пр иповетка овако почиње.“
 252
 

ТРИДЕС ЕТ ТРЕЋА ГЛАВ А

У којој је приповест о Неопрезном радозналцу.

У Флоренцији, богатом и славном гр аду у области које се зове Тоскана, живел и су

Анселмо и Лотарио, два богата и отмена витеза, који су се тако миловал и, да су их сви који
су их знали, по преиму ћству и имену звали оба пријатеља. Бил и су нежењени, младићи
истих година и истих навада, што је све било довољан р азлог да они одговор е један
другоме узајамним пријатељ ством. Истина Анселмо је више био наклоњен љу бавним
насладама, него ли Лотарио, кога су више мамиле насл аде лова; али кад би се пр илика
дана, Анселмо би махну о своје наклоности, да би сл едовао Лотарију , а Лотарио би махну о
своје, да би пр истао у з Анселмове, и на тај начин њихове воље тако би се слагале, да није
било часовника, који би тако на дл аку ишао.
Анселмо се беше заљубио у једну отмену и лепу девицу из истога гр ада, кћер тако
добрих р одитеља и сама по себи тако добра, да пошто се договори са својим пријатељем
Лотариом, без кога ништа не би пр еду зимао, докона да је иште од родитеља себи за
љу бовцу , па тако и у чини, а које био пр осилац, то беше Лотарио, који ствар извр ши тако
пр ема вољи пријатељевој, да се овај за кратко вр еме виде у др жавини жељенога блага; а
Камил а беше толико задовољна, што је Ансел ма добила з а му жа да непрестајеше бога
благодарити и Лотарија, чијом помоћу је дошла до тол ика добра.
Првих дана, као што ов и обиично бивају весели у сватовима, по ходио је Лотарио
као и обично кућу свога пр ијатеља Ансел ма, тр у дећи се да колико год може у већа му част,
светковину и весеље; али кад се свадба доврши и престадоше честе походе и честитке,
поче Лотарио намер но ређе долазити Ансел мовој кући, јер му се чинило, као што се са
р азлогом чини сваком разбор итом човеку , да не треба куће ожењених пр ијатељ а онако
походити, као кад су били нежењени; јер ако добро и пр аво пр ијатељство и не може и не
треба да је подозриво ма у чему, ипак је част о жењеног а тако дел икатна да би се могла
повредити и међу р ођеном браћом, а камо ли међу пријатељима.
Анселмо опази Лотариово устручавање и зло се стаде на то жалити, говорећи му , да
је био знао, да ћ е његова женидба бити у зр ок, што га он нећ е по ходити као иначе, да се
никад не би ни женио, па ако су због лепе дружбе њихове, докле је он био нежењен, они
стекли тако сл атко име, да су их пр озвали оба пријатеља, да он не допушта, да само због
 253
 

опр езности, без свака друга повода, тако сл авно и пријатно име пропадне; зато да га моли,
ако је слободно употр ебити такав изр аз међу њима, да о пет буде као господар у његовој
кући и да у њу долази и из ње одл ази, као и пр еђе, уверавајући га, да његова жена Камила
нема др у ге р адости, нити друге воље, него коју он хоће да о на има, те кад је доз нала,
колико су се њих двоје бил и миловали, да је у недоумевању, видећи сад ово туђење.
На све ове и многе друге р азлоге, које је Анселмо навео Лотарију , да би га
наговор ио, да му у кућу опет долази као и пр е, одговор и Лотарио тако паметно, смишљено
и р азложно, да Анселмо беше задивљен добром намер ом свога пријатеља, те доконаше, да
Лотарио два пу та у недељи и о пр азницима ру ча код њих; но ако су се и погодили тако
њих двојица, наумио је Лотарио, да не одлази чешћ е, него ли кол ико пр истоји за част
његовога пријатеља, чији обр аз дражи му је био од његовог р ођенога. Он р ече, а имао је
пр аво, да ожењен човек, коме је небо дало лепу жену , ваља да се онолико брине, какве
пр ијатеље пр има у својој кући, као што треба да пази са каквима се пр ијатељицама меша
његова жена; јер што не може да се у чини и да се удеси на пијацама, ни у цр квама, ни пр и
јавним светковинама, ни о литијама, (ствар и, које мужеви не могу увек укр аћивати својим
женама) то ћ е да се у деси и олакша у кући пр ијатељице или рођаке, којој се највише
повер ава. А и то рече Лотарио, да сваки ожењен човек треба да има по пријатеља, који би
му обратио пажњу на неке ствари, јер бива, да му ж код велике своје љубави према жени
или је не опомене, или јој не каже, да је не би срдио, како треба што да у чини, што ако
буде у зимала, или не, може да јој буде на част или на срамоту ; а када га у том погледу
пр ијатељ опомене, л ако се може л ека наћи свему. Али где да нађеш пр ијатеља тако
р азумна и поу здана и искр ена, као што га ту иште Лотарио? Толико могу казати, да је
једини Лотарио био тај, који је са сваком р евношћу и опрезношћу мотрио на част свога
пр ијатеља, па је десетковао, одузимао и скраћивао дане уговорене р ади доласка у њихову
кућу да не би беспосленој светињи и пако сним очима што замерно било, ако у кућу тако
лепе жене, к ао што је Камила, долази младић богат, пл емић и од добра р ода, који има
таква пр еиму ћства, као што их је сам себи пр еписивао; јер све нек а би њена племенитост и
вр лина обуздавала сваки пакосни језик, он ипак није хтео да у сумњу доводи добар глас
њен и свога пр ијатеља, и зато је већину у говор ених дана проводио у другом послу , за који
је говор ио, да се није могао пропустити, тако да је вел ик део таквога дана пр олазио у
жалбама од једне и у извињавању од друге стране.
 254
 

Десиће се једном, да се њих двојица шеташе по ливади иза гр ада, те Ансл мо ће

Лотарију овако да пр оговор и:
„Лотарио друже, зацело мислиш, да код штедроте, са којом ме је бог у чинио сином
онаквих р одитеља кави су били моји, и дао ми издашном р у ком блага, како она што их
зову пр ир однима, тако и она срећина, да не могу довољно бити захвал ан на примљеном
добру и на томе, што ми је дао тебе као пр ијатеља и Камилу за вер ну љубовцу , два добра,
која ако не ценим о нако, како би требало, ценим их, колико могу . Ипак код свега тог а, што
се узима потпу но као оно, сучиме људи хоће и могу да задовољни живе, ја сам ти
најочајнији и најнез адовољнији човек, што га има у свету ; јер не знаш од када мор и ме и
тишти жеља тако чу дна и тако осим свака обичаја, да се сам себи чу дим и сам себе корим
и псу јем, па гледам да је у ћу ткам и сакријем сам од својих мисли; ипак ме ова тајна
пр итиску је, као да навлаш треба да је к ажем целом свету . А пошто она мора те мора
избити на поље, то нека буде теби повер ена, у здају ћи се ја у то и у твоју брижљивост, са
којом ћеш као мо ј пр ави пр ијатељ хтети да ме лечиш, да ћу се брзо опр остити бриге, која
ме мучи, и да ће ми се у з твоју р евност повр атити веселост до онага степена, до кога ме је
са моје лу дости довело моје незадовољство.“
Удивљен слушаше Лотарио Ансел мове р ечи, нити знађ аше, куда ће да изађе тол ики
у вод или пр исту п; па ако у својој памети и нагађаше, каква ли би то жеља толико морила
његовога пријатеља, у век би био посве далеко од пр аве истине; да би се дакле о пр осио
му ке, коју му причињаваше ова неизвесност, р ече му , да велику кривду чини тол иком
његовом пријатељству , када вазда околиши са казивањем својих тајних мисли, јер може
бити у вер ен, да од њега може очекивати или савет, како да их се опр ости, ил и начин, како
да му се испу не.
„Пр аво велиш,“ одговори Анселмо; „и са тим повер ењем дајем ти на з нање,
Лотарио друже, да мисао, која ме мори, она је сумња, да ли је моја жена Камила онако
добра и савршена, као што ја мислим, нити могу о тој истини у верити се, него да је метнем
тако на пр обу , како ће ова показати вр едност њене врлине, као што огањ показу је вредност
злата; јер ја ти, друже, мислим у себи, да ни једна жена није боља од др у ге, докле није била
у иску шењу , и да је само она крепка, која се не пода обећањима, даровима, сузама и
непрестаном наваљивању р евноснога љубавника; јер каква је то врлина, што је једна жена
добра, кад јој ништа не каже да буде р ђава? Какво ми је чу до, ако је она скромна и
 255
 

поштена, којој не даду пр илике да буде разуздана, или која зна, да има му жа, који би је
лишио живота, када би је у хватио у првој непр иличности? Зато ја о ну , која је поштена из
страха, или што није имал а пр илике, не могу онако по штовати, као што бих поштовао ону ,
која би нападана и гоњена задобила венац победе. И тако са ових р азлога и са много х
других, које бих ти могао навести у доказ и потвр ду мога мишљења, желео бих, да моја
жена Камила пр ође кроз те незгоде и да опстане и своју вр едност одржи у огњу , видећи да
је жели и на њу наваљу је такав, који толико вр еди, да може пр ема њојзи окр ену ти своје
жеље; па ако из те борбе, као што се надам изађе са по мом победе, ја ћу држати моју срећу ,
да јој нема р авне; моћ и ћу казати, да је испу њена празнина мо јих жеља; рећи ћу да ми је у
део пал а крепка жена, о којој мудар ац каже: ко ће је наћи? А ако то испадне иначе, него ли
што се надам, са уверењем, да се нисам преварио у мом мишљењу , ја ћу стрпљиво
подносити о ну казну , коју ми може са р азлогом пр ичинити тако р изични поку шај; па
претпоставиши да никаква пр имедба од твоје стране пр отив моје намер е неће моћи мене
одвратити од ње, желим, Лотарио друже, да се р ешиш, да ти будеш оруђе, које ће се
пр имити тога посла по мојој жељи; а ја ћу ти дати маха да то у чиниш и даћу ти све што
мислим да ћ е бити потребно, да би се задобила часна, поштована, смерна и несебична
жена. А да теби повер им тај тако тугаљиви посао међу осталим побу ђу је ме то, кад видим,
да си ти Камилу победио, да победа неће ић и до крајне крајности, него само да се држи као
у чињено оно, што са добрих р азлога не треба да се учини, те тако ја ћу бити у вређен само
у мојој намер и, а моја у вр еда биће скривена у вр лини твоје му чаљивости; јер знам добро,
да је ова вечита, као и смрт, у свему оном, што се мене тиче. Дакле ако ћеш да живим
пр авим животом, ваља одмах да започнеш овај љу бавни бој, али не млако и немар но, него
са ватр ом и р евношћу , која ће одговарати мојо ј жељи, и са поверењем које ми о сигу рава
наше пр ијатељство.“
Тако је говор ио Анселмо Лотарију , који га непр естано пажљицо слу шаше и докле
год он у р ечи бејаше, не отвор и у ста да што каже, а кад виде, да више не говори, поду же га
гледаше, као да посматра нешто што још никад није видео, а што му изазва чу ђење и
пренераженост, па му р ече:
„Не могу иначе да мислим, А нсел мо друже, него да је то шала што си ми р екао, јер
да сам мислио да ми озбиљ но говор иш, не бих те пустио да тако далеко одеш, него бих ти
дугу беседу пр екину о не слу шају ћи те. Свакако мисл им, или да ти мене не познајеш, или
 256
 

да ја тебе не познајем; али није тако, јер добро знам, да си ти Анселмо, а ти знаш, да сам ја
Лотарио; него је беда то, што мисл им да ти ниси више о нај Ансел мо, који си био, но си
морао мислити, да исто тако ја нисам онај Лотарио, који треба да сам; јер оно што си ми
казао нити је од мог пр ијатеља Ансел ма, нити оно што од мене иштеш, треба да се иште од
Лотарија, кога познајеш; јер добри пријатељи треба да кушају своје пријатеље и да се на
њих позивају usque ad aras, како р ече један песник, што ће р ећи, да не треба од њихова
пријатељства да ишту оно, што би богу пр отивно било. Па кад је тако о пријатељству
мислио један незнабожац, у колико више треба да мисли тако један кршћанин, који зна, да
ни за какву човечанску љубав не треба да изгу би љубав божанску ? Ако ће пак пр ијатељ
дотле да иде, да на страну остави вољу божју , да би учинио по вољи пр ијатељу , то не треба
да буде за којешта и за какве ситнице, него за тако што где се тиче части и живота његова
пр ијатеља. А кажи ми сад, Ансел мо, која је од ове две ствари код тебе у опасности, да
мислиш да треба да ти у чиним по вољи и да се л атим тако гнусна посла, као што г а иштеш
од мене? Зацело ни једна, него колико ја разу мем, ти иштеш од мене, да настанем и
потру дим се да те лишим части и живпта, а у једно и себе тога да лишим; јер ако ја треба да
се постарам да те л ишим части, јасно је, да те лишавам живота, јер човек без части гори је
од мртваца, а пошто бих ја, као што ти желиш, био ор у ђе за толико твоје зло, ја бих био
бешчастан, дакл е због тога бих био без живота. Слу шај, Ансел мо друже, и стрпи се да ми
не одговараш, докле не довршим да ти кажем о но што ми паде на у м у погледу на твоју
жељу , а имаћеш каде да ми одговар аш, а ја да те саслушам.“
„Добро,“ р ече Анселмо, „казу ј шта хоћеш.“
А Лотарио настав и овако говор ити:
„М ени изгледа, о Ансел мо! да ти је сада памет, као што је у век имају М аври, којима
се не може погр ешност њихове вер е доказати наводима из светога писма, нити разлозима,
који се састоје из довода р азу ма, нити који се оснивају на члановима вер е, него им ваља
навести пример е опипљиве, л аке, разу мљиве, доказне, нео спор не са математским
доказима, који се не могу порећи, као кад се каже: ако од два једнака дела одузмемо
једнаке делове, они што остану такође су једнаки, па кад то не разу меју р ечима, као што
заиста не разу меју, ваља им показивати р у кама и изнети им пр ед очи, па ипак све то није
довољно да им се докаже истина наше свете вер е. Исти тај начин требало би да употр ебим
код тебе, јер жеља, коју си зачео, тако је далеко и тако изван свега онога, што је и нал ик на
 257
 

памет, да мислим, да би било време изгу бљено, кад би ти се доказивал а твоја глупост, јер у
овај пар не могу то назвати другим имено м, а з а казну твоје р у жне намер е требало би те
оставити при твојој неу пу тности; али ми не допушта ту строгост моје пријатељство према
теби, које неће да те оставим у тако јасној опасности да се у пропастиш; а да то јасно
видиш, кажи ми, Анселмо, ниси ли ми сам р екао, да дворим једној скр омно ј, да преварим
једну поштену , да митим некористољубну , да служим паметној жени? Ти си ми то казао;
па кад знаш, да имаш жену скр омну, поштену , некор истољу бну и паметну, шта још
тражиш? И кад мисл иш да би о на на све моје ју р ише остала победитељка, к ао што би и
остала без сумње, какве боље титуле мислиш да јој даш по сле тога од ових што их сад
има? ил и шта ће она бити после боља него сад што је? Ти дакле или је не држиш за
онакву , како кажеш, или не знаш шта хоћеш. Ако је не држиш за ону , какву је кажеш,
зашто хоћеш да је кушаш, па да са њом у чиниш о нолико зло, какво ти само мо же пасти на
у м? Ако ли је пак тако добра, као што мисл иш, биће ствар неуместна да се пр ави поку шај с
истом истином, јер кад се буде у чинио, неће се ништа пр идати ранијем уважењу . И тако
чисто излази, да само неразбор ита и продр зљива памет може да почиње ствар , из које нам
пр е може доћи штета него корист, тим пр е, кад се у то хоће да у пу сти без невоље и не
морају ћи, а овамо из далека већ се в иди, да је чиста лу дост тако што започињати. М учне
ствари пр еду зимају бога р ади, или света р ади, или р ади обојих; о не што се бога р ади
пр еду зимају , извршили су светитељи, пр оводећи анђелски живот у човечијем телу ; оне
што се пр еду зимају р ади света, извр шују они, који пр олазе толика бескрајна мор а, толике
р азличне климате, толике туђе нар оде, да би оно стекли, што зову ср ећиним благом; а оне
што се чине р ади бога и света у једно, дела су храбрих војника, који тек што виде у
пр отивничку зиду отворен толики пр олом, колико може да начини окру гло зрно, а они
оставе на стр ану сваки страх, не пр омиу шљајући, нити осврћу ћи се на јавну опасност, која
им пр ети, ношени у лету на крилима жеље да гину за своју веру , за свој нар од и за свога
краља, неустр ашно јур ну у по тисућа смрти, које их на пр отивно ј страни очеку ју . Ове
ствари пр еду зимају се, и част је, слава и корист предузети их, ако и јесу пу не незгода и
опасности; али оно што велиш да ти хоћеш да пр еду змеш и да га се латиш, нити ће ти
пр ибавити сл аве у бога, ни срећних добара, ни части у љуи, јер да узмемо, да ти то испадне
по жељи, нити ћеш бити веслији, ни богатији, нити ћеш имати више части него сад; а не
испадне ли ти по жељи, видећеш се у највећој невољи, какве може да се замисли, јер ти
 258
 

после нећ е по моћи, што ћеш мислити да нико не зна, каква те је несрећа снашл а, јер доста
је, да је ти сам знаш, па да будеш тужан и пор ажен. А у потр врду овој истини хоћу ти
навести ејдну станцу , коју је сачинио сл авни песник Луиђи Тансило на крају пр вог дела
75
Суза светог Петра, која овако гласи:
У Петр а кад се дан у каза, туга
Све већа бива, све се већма стиди,
Па ако нико и не види ту га,
Сам себе стиди с', свог гр еха се стиди:

Срамота тишти пл еменита духа,

Све да га поглед чији и не види,
Себе се стиди, свога гр еха веља,
Ако то и зна тек небо и земља.

И тако тајна ти не би ол акшал а бол, него ћеш плак ати без престанка, ако не сузе од
очију , а оно крваве су зе од ср ца, као што их је лио онај глупи доктор , за кога нам песник
казује, да је предузео пробу са судом, а мудр и Рејналдо згодно се изговор ио и није је
76
пр еду зимао; па нека то и јесте песничка измишљотина, тек у њој су скривена
нар авоу чења, која заслу жу ју да се у важе, р азумеју и по њима да се посту пи, тим пр е, што с
овим што ћу ти р ећи потпу но ћеш у видети велику погр ешку , коју хоћеш да у чиниш. К ажи
ми, Ансел мо, кад би те небо, ил и добра срећа у чинила зако нитим власником најлепшега
дијаманта, чијо м вр едношћу и чистотом били би задовољени сви зл атари, који би га
видели, те би сви у исти мах и сложно казал и да је у погледу на вр едност, чистоту и
финоћу такав, какав само може да буде такав камен, па и ти сам то да вер у јеш, нити да
знаш да није тако: да ли би то паметно било, кад би те дошла жеља да у змеш тај дијамант и
да га метнеш међу наковањ и чекић, па да ту свом силом удараца и мишица пр обаш, да ли
је тако тврд и фин као што к ажу ? Па тек кад би то извр шио! Јер узмимо, да камен одоли
таквој манитој пр оби, тиме он нити би добио више вр едности нити славе; а кад би пр сну о,
што мо же да буде, зар не би онда било изгу бљено све? Зацело би, о стављају ћи власника
дијаманта, да г а сви људи држе за глу пака. Дакле промисли, Анселмо друже, да је Камила
најлепши дијамант к ако о твом мишљењу , тако и по туђему , и да нема р азлога изложити га
стању да прсне, јер нека и остане целоку пан, неће моћи добити већу важно ст но што је сад
                                        
                                
 
75
Луиђи Т ансило из Нол е у Јужној Италији, спевао је Суза светог Петр а (Le lagrime di San Pietro) да б и
загладио саблаз ну, коју је био причинио својим несташним спевом под насловом Берач (Le vendemiatore).
76
Ово се односи на алигор ију Ариостову у Манит у Орланду, одакле је, како мисле, Сервантес узео мисао за
ову своју новелу.
 259
 

има; а ако би слаб био и не би одол ио, пр омисли већ сада, какав би о стао без ње, са каквим
би разлогом могао сам себе кривити, да си био у зр ок пропасти њеној и својој. Промисли,
да у свету нема адиђ ара, који би толико вр едео, кол ико целому дарна и поштена жена, а да
се сво поштење женско састоји у лепу мишљењу о њима; па кад је мишљење о твојој жени
такво, зашто хоћеш ту истину да доводиш у сумњу ? Пр омисли, друже, да је жена
несавршен створ и да јој не треба метати сметње, о које ћ е се спотак нути и пасти, него јој
ваља очистити пут и опростити га од свак е незгоде, како би без му ке и лако постигну ла
савршенство, које јој недостаје и које се састоји у вр лини. Пр ир одњаци веле, да је
гор ностај зверка са веома белом кожом, па кад ловци хоће да је у лове служе са таквим
лукавством, да знајући, куда ће гор ностај пролазити и трчати, ону да у пр љају блатом, те
кад он дође до блата, застане и даде се пр е у хватир и, него ли што ће пр ећи пр еко блата и
изгубити и у пр љати своју белоћу , која му је милија од живота и слободе. Часна и поштена
жена гор ностај је, а вр лина поштења беља је и светлија од снега, па ко хоће да је не изгуби,
него да је одржи и сачува ваља да дукчије посту пи, него ли са гор ностајем што се чини, јер
не треба пред њу да се износи бл ато дворења и ласкања досадних љу базника, јер може
бити па и без мо же бити, она нема толике прир одне вр лине и крепости, да би сама собом
савладала те пр епоне и пр еко њих пр ешла; зато је потр ебно ове у клонити и пр ед њу
ставити чисто ту вр лине и лепоту која иде у з добар глас. Добра жена слична је и огледалу
од гр исталда светла и чиста, али оно хоће да посу хне и да по тамни ма на какав дах. Са
поштеном жено м ваља поступати, као са светим моштима, поштовати их, али не тичући у
њих; добру жену ваља чувати и ценити, као што се чува и цени диван перивој пун цвећа и
ру жица, чији власник нико ме не допушта да њиме шеће и дира га; довољно је, да се из
далека и кроз гвоздену ограду у жива његов мир ис и лепота. Најпосле хоћу да ти кажем
некоје стихове, који ми падоше на у м, а чуо сам их у некој новој комедији, па ми се чини,
да таман пристају у з оно, о чему говоримо. Му дар један старац препуручивао је другоме,
оцу једне девојке, да је на страни држи, чу ва и затвара, па међу другм р азлозима казао му
је и ово:
Жена је о д стакл ета
Зато не треба кушати
Да л' ће, неће ли пу цати:
У часку је ту беда.

Пре хоће се р азбити,

 260
 

Па је лудо р изикати,
Да се може р азлу пати,
Што се не да слепити.

Општа ј' мисао така,

И р азлог јој људи виде,
Јера где су Данајиде,
И киша ј' ту од злата.

Што сам ти довде говор ио, о Анселмо! било је о но што се тебе тицало, а сад ваља да
чу јеш, што се мене тиче, па ако ћу бити опшир ан, не замери, јер све то иште лавир инт, у
који си у шао и хоћеш да те ја из њега изву чем. Ти ме држиш за пријатеља, а хоћеш да ми
у змеш част, што је пр отино сваком пријатељству ; па нећеш само то, него још иштеш да ја
лишим тебе части. А да ми је ти у зимаш, то је јасно, јер кад Камила види, да ја око ње
онако обилазим, како ти иштеш од мене, зацело ће ме држати за човека непоштена и
неваљала, пошто намер авам и чиним ствар посва пр отивну ономе на што не обавезује моје
биће и твоје пр ијатељство. А да иштеш, да тебе лишим части, о томе нема сумње, јер кад
види Камила, да ја на њу наваљу јем, помисл иће да сам на њој видео неку лакоу мност, која
ми је дала смелости да јо ј откр ијем моју р ужну жељу , па буде ли о на себе држала за
обешчашћ ену , њена срамота исто се тако тебе тиче, као и ње; а о ту да долази оно, што
обично бива, да човек браколомне жене, све да зато и не зна, нити да је дао пр илике , да му
жена буде онаква, каква не треба даје, све да и није до њега стојало и до његове
немар ности и непажње, ако га је несрећа постигла, ипак га људи зову имено м погр дним и
ру жним, па о ни који му знају за женино неваљалство, нек ако га пр е гледају с очима
пр езир ања, него ли сажаљења, ако и виде, да га је та несрећа снашла не са његове кривице,
него са наклоности његове неваље су пру жнице. А хоћу да ти кажем, зашто је са добрим
р азлогом обешчашћен муж неваљале жене, ма он зато и не знао, нити био крив зато, нити
учествовао у томе, нити дао прилике, да о на буде таква, па немој да ти је досадно да ме
слушаш, јер све то треба да буде теби на корист. Кад је бог створ ио нашег пр аоца у
земаљском р ају , пише свето писмо, да је бог пу стио надама сан и докле овај спавао, узео
му је једно р ебр о од леве страна и од њег а начинио је нашу прамајку Еву, тек кад се Адам
пр обу дио и њу видео, р екао је: Ова је месо од мог меса и кост од моје кости. А бог р ече: За
њу ће човек оставити свог оца и матер и они ће бити двоје у једној пу ти; и тада би
основана божанствена тајна брака са таквим у зима, да их једина смр т може р аскину ти. И
 261
 

ова чудесна тајна има толику силу и крепост, да од две р азличне лично сти начини да буду
једна и иста пу т; сувише у добром браку и више у чини, ако и имају две душе, да имају
само једну вољу ; а оту да долази, к ао што је женина пу т иста, као и у му жа, да љаг е које на
њу падају , или мане, које она задобије, падају на му жевљеву пут, све да он није дао
пр илике, како р екох, да се то зло у чини; јер као што бол у нози или ма у ком уду
човечијега тела осећ а цело тело, јер је цело исто месо, и к ао што глава осећ а озледу чланка
ако је и није она пр ичинил а, тако и му ж учесник је у женино ј срамоти, јер је једно са њом;
па како у свету поштење и бешчашћење по ниче од пути мора и му ж да је у њему учесник и
да га људи држе за оср амоћена, све ако он то и неће знат. И то промисли, о Анселнмо на
опасност, у коју се бацаш, хотећи да узнемириш спокојство, у коме ти је сада добра жена;
пр омисли, са каквом сујетном и непр омишљено м лакоумношћу хоћеш да пр обу диш
страсти које сада мир но почивају у гру дима твоје цело мудар не жене; пр омисли, да оно
што ћеш можда добити мало је, а што ћеш изгу бити да ће бити тол ико, да нећу да кушам
да то опишем, јер немам р ечи да то изр азим. Али ако све то што сам казао не може да те
одврати од ру жне намер е, а ти трежи др у го оружје за своје бешчашће и несрећу, јер ја то
нећу да сам, ако ћу тога р ади изгибити твоје пр ијатељство, што је за мене највећи гу битак
што га могу да замислим.“
Ту уму кну поштени и мудр и Лотарио, а Анселмо остаде тако збуњен и замишљен,
да поду го не могаше ништа да одговори; али најпосле му р ече:
„Видео си, др у же Лотарио, с каквом сам пажњом слушао, што си хтео да ми кажеш,
и у твојим р азлозима, пр имерима и упоређењима видео сам твоју велику мудрост и
највиши степен правога пр ијатељства, до кога си се попео ; а исто тако видим и пр изнајем,
ако не следујем твоме мишљењу, него идем за мојим, да бежим од добра и бежим за злим.
Претпоставивши ово ваља да у змеш, као да ја сада болујем од бол ести, коју хоће да добију
неке жене, које добију вољу да једу земљу , креду , у гљен и друге и горе ствари, које су
гадне већ на погледу , а камо л и да се једу ; па зато ваља у потр ебити какву мајстор ију те да
оздравим, а то може лако да се у чини, само ако ћ еш почети, ако и млако и к'онавољ, да
облећеш око Камиле која неће бити тако слаба, да ће јој поштење да се пода одмах код
пр ва напада; а ја ћу се задовољити већ тим пр вим почетком, а ти си у чинио оно што си
дужан нашем пријатељству , не само давајући ми живот, него и увер ивши ме, да себе не
гледам као без части; а то си дужан да учиниш већ и зато, што како сам нау мио да ту пробу
 262
 

пр еду змем, да не смеш допустити, да ја моју манитост повер им др у гом коме, чиме бих
иложио о псно сти част, коју ти хоћеш да не изгу бим; а што се тога тиће, да ће твоја част
код Камиле иштетити, докл е будеш око ње чепао, то ће мало р ећи ил и ништа, јер кад у ње
видимо ону вр лину којој се надамо, ти јо ј можеш укр аткио казати пр аву истину о нашој
мајстор ији, па ћеш у ње опет онолико важити колико и пр е, пошто тако мало ризикаш, а
толико мо жеш да ме задовољиш, ако се у то упу стиш, немој да одрекнеш у чинити, све ако
би ти и друге незгоде пале на ум, јер како већ р екох, чим будеш почео, ја ћу ствар узети
као извр шену .“
Видећи Лотарио у Анселма одсу тну вољу и не знајући нових пр имер а да наведе,
нити др у ге р азлоге да изнесе, да би г а од ње одвратио, па чујући му пр етњу , да ће другоме
да повер и своју ружну намер у да би се избегло веће зло, нау ми да га задовљи и да му
у чини по жељи, с том намер ом, да ту ствар тако удеси, како се у Камиле чуства неће
у збудити, а Анелмо да буде задовољен; и тако одговор и му , да никоме др у гом не
саопштава своју мисао, да о н на себе узима терет тога предузећа, које нек а почне, кад он
буде на то имао највише воље. Ансел мо га што нежније и срдачније загрли и захвал и му на
понуди, као да му је у чинио велику неку милост, те се њих двоје погодише, да се већ сутра
почне посао, а он ће му дати места и времена, како ће на само моћи говорити са К амилом,
па ће му дати и новца и адиђар а, да јој може дати и покло нити. Препору чи му , да јој прави
серенаде, да јој у по хвалу пише стихове, а ако не мари да се му чи око њих, да ће му их он
начинити.
На све пр истаде Лотарио, ако и не с о наквом намер ом, као што је Анселмо мислио;
па спор азумевши се тако, вр етише се А нсел мовој кући, где затекоше К амилу забр инуту ,
чекају чи мужа, јер је тај дан касније но иначе дошао.
Лотарио оде својој кући, а Анселмо остаде дома тако задовољан, као што се
Лотарио дао у мисли, не знајући, како да удеси, да из ове непр омишљене ствари добро
изиђе; ал и ону ноћ домисл и се начину , како ће да пр евар и Анселма, а да не у вр еди Камилу ,
па су тр а дан оде на р у чак своме пр ијатељу где г а Камил а лепо дочека која г а је пр имала и
частил а од свега срца, јер је знала, колико га цени њен му ж. Кад довршише ру чак и
распремише трпезу р ече Анселмо Лотарију , да остане ту са Камилом, докле он оде неким
пр еким посло м, али ће се вр атити кроз подру ги час. Камила га мољаше да не одлази, а
Лотарио се ну ђаше да иде с њим; али ништа не у спе код Анселма, него овај још
 263
 

досађиваше Лотарију , да тамо остане и чек а га, јер има да говор и с њим о некој вр ло
важној ствари. Исто тако р ече Камили, да не остави Лотарија сама докле се о н не вр ати.
Једном р ечи, он знаде тако описати неодло жено ст ил и неупу тност свога одласка, да нико
не мог аше опазити, да је то само пр етвор ност.
Анселмо оде и за трпезом остадоше само К амила и Лотарио, јер остал а чељад сва је
отишла да ру ча. Лотарио се виде на бојишту , како му је пријатељ жел ео, и са непријатељем
испред себе, који би само са својом лепотом могао победити чету ор ужаних витезова.
Помислите, да л и је Лотарио имао р азлога, ако се бојао; али он шта ће, него наслони на
наслон од стол ице свој лак ат, метну обр аз у шаку , па молећ и Камилу , да му опр ости што је
тако лоше забавља, р ече, да би да мало почине, док се Ансел мо не врати. Камила му
одговор и, да ће боље почину ти на миндер у , него на стол ици, те га замоли, да оде тамо и
наслони се. Лотарио не хте да у чини тако и остаде тамо дремајући, докле се не врати
Анселмо, који кад Камилу нађе у њеној соби и Лотарија да дрема, помисл и пошто се био
толико задржао, да су њих двоје имали кад да говоре и да дремају и на могаше да дочека
да се Лотарио пр обу ди, те да оде са њим и пита г а, како је пр ошао. Све би онако како је
желео. Лотарио се пр обу ди и одмах њих двојица одо ше од куће и Анселмо запита га,што је
желео знати, а Лотарио му одговор и, да му се није свидело, да се о дмах пр ви пу т сасвим
изр ази, зато да није др у го чинио, него да је Камилу хвалио са лепоте, р екавши јој, да се у
овом гр аду не говор и о чему другом, до ли о њеној л епоти и р азбор итости, и да му се то
чинило да је згодан почетак, како би јој дошао у вољу и расположио је да га др у ги пу т
р адо слуша, служећи се тако лу кавством, којим се служи зли дух, кад кога хоће да пр евар и,
који сам на себе мора да пази, те се пр ометне анђелом видела он, анђео мрака, па изно сећи
с почетка добра својства, најпосл е се покаже, ко је, и изнесе своју намер у, ако му пр евару
нису у хватили у почетку . Све то много задовољи Ансел ма, па р ече, да ће му сваки дан исту
пр илику давати, ма и не одл азио од куће, јер ће се о н и дома занимати таквим стварима, да
му Камила не може лу кавству у траг у ћи.
После тога пр ође доста дана, да Лотарио ни речи није казао Камили, а Анселмо је
говор ио, како јој збори и како никад не може ни најмањи знак да опази у чему , који би се
ру жно могао тумачити, нити да му она даје и сенку од наде, него му рече, како му она
пр ети, ако се не остави те своје ру жне намер е, да ће пр ичати своме му жу .
 264
 

„Лепо,“ р ече Ансел мо, „до сад је К амила одолевала р ечима; сад ваља видети, како
ће одолети делима. Сутра ћу ти дати две хиљаде шкуда у злату , да их пону диш њојзи и
даш, а толико ћу ти дати да купиш накита, чиме ћеш је намамити; јер лепе женск е, ма
иначе како бил е целому др не, хоће да имају страст да се л епо носе и ките; па ако одоли том
искушењу , ја ћу бити задовољан и нећу ти више досађивати.“
Лотарио одговоти, кад је већ почео, да ћ е тај посао и до краја тер ати, ако и в иди, да
ће у њему сустати и бити побеђен.
Сутра дан добије четир и хиљаде шкуда и са њима четир и хиљ аде забуна, јер није
знао шта да каже и да наново сл аже, али најпосле нау ми да к аже, да је Камила исто тако
непристу пна дар овима и обећењима, као и р ечима, дакле да не вр еди и даље мор ити се, кад
се сво вр еме залуду губи.
Али судбина, која је ствар онако у прављала, у деси тако, да пошто је Анселмо
оставио саме Лотарија и Камилу, као што је иначе чинио, затвори се у једну собу , па кроз
кључаоницу стаде гледати и слушати, шта ће да р аде њих двоје, те виде, како Лотарио кроз
више од пола часа ни р ечи не р ече Камил и, нити би јо ј пр ословио, да је ту остао пуно
столеће; он се досети, да је све било из мишљотина и лаж, што му је пријатељ говор ио о
Камил иним одговор има; па да би се у вер ио, да ли је тако, изађе из собе и одазвавши
Лотарија на страну, запита га, какве вести има и на чему је са Камило м. Лотарио одговор и,
да неће више да има посла са том ствари, јер му она одговар а тако опоро и осор но, да он
нема више срца да јој и речи више к аже.
„Ах, Лотарио, Лотарио!“ р ече Анселмо, „како лоше одговар аш ономе што си ми
дужан и оно м велико м мом повер ењу . Сад сам те гледао кроз ону кљу чаоницу и видео сам,
да ни р ечи ниси проговорио Камили, оту да закљу чу јем, да ваља истом прву да јој
пр оговор иш; а кад је тако, као што зацело јесте, зашто ме вар аш, или зашто хоћеш твојом
преваром да ми оду змеш средства, која бих могао у зети, да бих постигао моју намер у ?“
Анселмо не р ече више, али то што је рекао беше довољно да се Лотарио застиди и
збуни, који као у зимају ћи ствар од части, што су га ухватили, закле се Анселму , да о д тога
часа у зима на се да га задовољи и да га не лаже, што ћ е видети, ако би га и што пажљ ивије
у ходио; али да неће бити потребно никакво пооштравање, јер да би га задовољио,о н је
нау мио да му не да повода никаквој сумњи. Ансел мо му повер ова, па да би му дао
поу зданију пр илику и без свака узнемир авања докона да оде од куће на осам дана ка
 265
 

једно м свом пр ијатељу , који је живео у једном селу , не дал еко од града. Са том пријатељем
у деси, да га позове тобоже неодложним по слом, како би за К амилу имао изговор што
одлази. Неср ећни и непромишљени Анселмо, шта то чиниш! шта си то нау мио ? шта си то
у десио? Промисли, да сам пр отив себе радиш, поступајући на своје бешчашће и
удешавајући своју пр опаст. Добра је твоја жена Камил а, ти је имаш миран и безбрижан,
ништа ти не нар ушава у живање; њене мисли не прелазе зидове твоје куће, ти си јој р ај на
земљи, циљ њеним жељама, у ку пност њеним р адостима и средиште, из кога цр па своју
вољу , прилагођавајући је у свему пр ема твојој и према вољи божанској; па к ад и р у дник
њеног поштења, лепоте, части и скр омно сти даје без свака твога тр у да сво богатство што
га има и што г а ти мо жеш да желиш, зашто хоћеш да копаш земљу и да тражиш нове жице
од нова и никад не виђена благ а, излажу ћи себе опасности, да ће се све просести, јер
најпосле све се држи на сл абим потпорњима њене прир одне нејакости? Промисли, да се са
пр авом одриче оно, што је можно оно ме, који тражи о но што је немогу ће, као што лепше
изр ази песник овим р ечима:
Живот тражим у самрти,
Здравље у болесника,
Слободу у су жника,
А излазак у томруци,
Веру код издајника.

Ал' у моје су дбине

Нигда нема добриње,
Па докона пу на злоће,
Када тражим немогу ће,
И можно да ми г ине.

Сутра дан оде Ансел мо у село, пошто је К амили био казао, да ће за вр еме његова
одсуства доћи Лотари да надгледа кућу и да с њом обеду је, зато нека о на гледа, да г а онако
пр има, као њега самог а. Као жена р азу мна и поштена, ожалости се К амила на наредбу , коју
јој је му ж давао, па му рече, нека пр омисли, да није пр истојно, да у његову одсу ству ико
други заузме његову столицу за његовим столом, а ако тако чини, што нема вер е, да ће она
у мети у пр ављати својом ку ћом, нека је стави на пр обу овај пу т, да ће по иску ству видети,
да би о на бил а дорасла и већим бригама. А нсел мо јо ј одговор и, да је тако његова воља и да
јој не остаје дуго, него да пр иклони главу и да га послу ша. Камила р ече, да ће тако
у чинити, ако и пр отив своје воље.
 266
 

Анселмо оде, а су тр а дан дође у његову ку ћу Лотарио, где га К амила дочека

љубазно и са почашћу . Она је тако била удесила, да никад не буде сама са Ло тариом, па је
у век била окружена слугама и слу шкињама, нар очито је у з њу била једна њена служавка
по имену Леонела, коју је о на много волил а, јер су њих две од детињства заједно одрасле у
Камил ино ј р одитељској кући, а кад се Камила у дала за Ансел ма, одвела је и њу са собом.
У прва три дана никад јо ј Лотарио ништа не говор аше, ако је то и могао, кад би
распремили трпезу и млађи отишл и да р учају на брзу ру ку , јер им је тако Камила
заповедила; а Леонела ако је и имала налог, да једе пр е Камиле и да никад не одступа од
ње, она је имал а своју памет код других ствари, које су се допадале њојзи, па јој је оно
вр еме и оно место требало за њено уживање, те тако није у век испу њавала налог своје
госпође, него би их о ставил а саме, као да нјо ј је тако нар еђено било. Ипак Камил ино
достојанство, њено озбиљно л ице, њен племенити стас имаше толику моћ, да су Лотарију
везивали језик; али корист од Камилиних многих вр лина, налажу ћи ћутање Лотариову
језику , искр ену се на то већу штету њих двају , јер ако је језик ћутао, мисао је ходила и
имала каде да посматр а потанко све крајности вр лине и лепо те у Камиле, које би подобне
биле , да љубављу загреју кип од мр амор а, а камо ли срце од меса. За оно вр еме, докле је
могао да јој говори, Лотарио је гледаше и посматр аше, колико је била достојна љубави, па
ово посматрање поче мало по мало да обара обзире које је имао пр ема Ансел му , и по
тисућу пу та хтео је да се у клони из гр ада и да тамо оде где Ансл мо ник ад неће видети
њега, нити о н Камилу ; али му већ сметаше и задржаваше га сл аст, коју је налазио
гледајући је. Он се усиљаваше и бораше се сам са собом, да би стресао и да не би о сећао
у довољство, које је налазио гл едајући Камилу; сам себи пр ебацивао је своју манитост, себе
је називао лажним пр ијатељем и још гор им кришћанино м; пр етр есаше и упор еђиваше себе
и Ансел ма и у век налажаше, да је више кривице у Анселмовој лу дости и повер ењу , него ли
у његовом маленом сверовању , и тако ако ће наћ и извињења код бога, к ао код људи за оно
што је смерао да у чини, да не треба да се боји казне за своју кр ивицу . Кр атко да кажем,
лепота и врлина Камилина у з пр илику, коју је нер азу мни му ж дао му на ру ку, обор ише
сасвим Лотариово поштење, па не гледају ћи на што др у го, него на што га навођаше његова
наслада, после три дана по Анселмову одласку, за које вр еме био је у непрестаној борби да
би одолио својим жељама навали на Камилу са толиком жестином и са таквим љу бавним
изјавама, да се о на чисто пренерази и само што се подиже са места, на коме је бил а и оде у
 267
 

своју собу , не одговор ивши му ни једне р ечи; али ова р авноду шност не обори у Лотарија
наду, која се увек р ађа у исто вр еме са љубављу , него му само још дража дође Камила.
Видећи она у Лотарија оно што никад није помишљала, није знал а, шта да р ади; па пошто
јој се у чини, да не би ствар била сигурна и најбоља, к ад би му дала пр илике и згоде, да
говор и с њом и по др у ги пу , науми да по шаље још исту ноћ, као што и у чини, једног свога
слугу до Анселма са писмо м у коме му је овако писала:
 268
 

ТРИДЕС ЕТ ЧЕТВ РТА ГЛАВА

У којој се наставља приповест о неопрезном радозналцу.

„Као што се обично каже да је тешко војсци без војводе и тврдињи без диздара, тако
велим ја, да је много горе у датој и младој жени без свога мужа ако му не сметају најпречи
р азлози. Мени је тако зло без тебе и толико ми није можно да подносим ово одсуство, да
ако брзо не дођеш, о тићи ћу р одитељској кући, макар твоју и без чувара оставила, јер онај,
кога си ми о ставио, ако је, р ецимо, ту био под тим именом, р екла бих да више циља на
своју насладу , него ли на оно што се тебе тиче, па пошто си паметан човек, немам шта да
ти још кажем, а није ни добро, да ти више казујем.“
Анселмо добије ово писмо и р азу ме из њега, да се Лотарио већ латио посла и да ће
му Камила бити како је он желео; па особито обр адован на такве гласе, пор у чи Камили
у стмено, да не пр еду зима ни на који начин такве пр омене у кући, јер ће он што скор ије да
се врати. Ансел мов одговор баци Камилу у чудо, јер се она збуни још већ ма него пр еђе, јер
нити се у суђиваша да остане у кући, још мање да оде својим р одитељима, јер остане ли, у
опасности јој је поштење, а о де л и, посту пиће пр отив му жевљева налога. Најпо сле о дважи
се на о но што је гор е било, дакле да остане, па нау ми да се не клони Лотаријева пр ису ства,
да не би дала повода слугама да што говоре, па се већ кајаше што је своме мужу писала
оно пимо, бојећи се, да ће помислити, да је Лотарио опазио на њој неку непр иличност, која
га је побу дила, да пр ема њој не одражава дужни обзир ; дакле ослањајући се на своју
вр лину, у здаше се у бога и у своју чвр сту одлу ку , па мишљаше, да ће ћу тају ћи одолети
свему ономе што би јо ј Лотарио хтео да к аже и да више ништа не јавља своме мужу , да га
не би заплела у какве распре и незгоде; сувише она тражаше начина како ће да извини
Лотарија код Анселма, кад је овај буде питао, који је повод био, да му је писала оно писмо.
Са тим мисл има, које су биле више часне, него ли поу здане и корисне, слушаше она
Лотарија сутра дан, који на такав начин наваљиваше, да се Камил ино постојанство поче
љуљати, па њено поштење имаше не мало му ке с очима, да не би пок азала знамења
љу бавна сажаљења, које су Лотаријеве сузе и р ечи пр обудиле у њеним гру дима. Све то
опази Лотарио и то га још већ ма распали. Најпо сле му се у чини, да у р оку и згоди, коју му
даје Анселмово одсуство, ваља сасвим да затвори ту тврдињу , те стаде ударати на њену
сујету хвалећи јој л епоту, јер ништа не савлађује и не р у ши брже у твр ђене куле сујете у
 269
 

лепотици, него сама сујета, изр ажена р ечима ласкања. Укратко да кажем, са тол иком
р евношћу лагу маше он стену Камил инога поштења са таквим ор у жјем, да би морала
попустити све да је о д меди била. Лотарио плакаше, мољаше, обећаваше, ласкаше,
наваљиваше и претвар аше се са таквим чуством, са доказима толике искр ености, да
савлада Каил ину часност и однесе победу над нечим, што је најмање мисл ио и највише
желео. Камил а се предаде, пр едаде се Камила, ал и зар је у томе чу да, кад издаде Лотариово
пријатељство? Јасан пр имер , који нам показује, да се љубавна страст побеђу је само ако је
избегавамо, и да нико не треба да се хвата у коштац са тако сил ним пр отивнико м, јер се
ишту божанск е силе за савлађ ивање својих човечанских сила.
Једина Леонела знала је за слабост своје госпође, јер од ње нису је могли сакрити
оба лоша пријатеља и нови љубазници. Лотарио није хтео да каже Камили за Ансел мов
налог, нити да му је он дао пр илику да дотле дође, да о на не би мање ценил а његову љубав
и помисл ила, да је он тек слушао и без намер е око ње полагао тр у да.
Неколико дана за тим вр ати се Ансел мо кући и не у зе на у м оно што у њој
недостајаше, што је најмање чувао, а што му је најдр аже било. Одмах оде до Лотарија и
затече г а код куће; изгр лише се њих двојица и он запита за вести о своме животу или о
смрти.
„Што ти могу да кажем, о др у же Анселмо,“ р ече Лотарио, „то је да имаш жену , која
са пр авом може да буде у зор и круна свима добрим женама. Што сам јој говор ио, то је
одбила у ветар , пону де ни пода шта није у зимала, дарове није допуштала, што сам
неколико пр етворних суза пр олио, томе се добро нару гала. Једном р ечи, као што је Камила
вр хунац од сваке лепоте, тако је и шкриња, у којој се чу ва поштење и храни чедност и
смерност и све о не вр лине, које часну жену могу да пр ославе и уср еће. Узми натр аг свој
новац, пр ијатељу , који је ево у мене, јер нисам имао потр ебе да га тичем, по што Камил ино
поштење не у сту па пр ед тако ниским стварима, као што су дарови и обећања. Задовољи се,
Анселмо, и немој да пр авиш друге пр обе мимо већ у чињене, па кад си босом ногом прешао
пр еко мор а од незгода и подозревања, која хоће и могу да се имају пр ема женама, немој да
наново загазиш у дубоко море од нових непр илика, нити пр ави поку шаје са новим
крманошем у погледу на вр сноћу и јакост л ађе, коју ти је небо подар ило, да на њој пр ођеш
море овога света; него рачу нај, да си већ у безбедну пр истаништу , у тврди се на котвама
 270
 

искрена повер ења и остани ту , докле не дођу да од тебе ишту дуг, који никакво племство
међу људима не може да избегне.“
Анселмо беше веома задовољен Лотаријевим речима и тако им је вер овао, као да му
их је казала каква ор аку ла; али ипак га замоли, да се не оставља пр еду зећа, ако ће и само
р ади љубопитности и забаве, па ако и нећ е одсада у потр ебаљавати ону превелику р евност
као досада; само би желео, да јо ј напише неколико стихова њојзи у славу под именом
Клор иде, јер ће он К амили да каже, к ако се он заљубио у једну даму , којој је дао то име да
би је могао славити са пристојношћу , која пр ипада њеној часности, а ако Лотарио не мар и
да се му чи око састављања стихова, начинић е му их он.
„То неће бити по тр ебно,“ р ече Лотарио, „јер му зе и су ми толико ненаклоњене, да
ме не би по који пу т у години походиле; кажи ти само Камили оно што си по мену о за моју
тобожњу љу бав, а стихове ћу већ ја да сачиним, ако и не онако добре, као што пр едмет
заслу жу је, а оно ће да буду барем најбољи што их ја могу да саставим.“
Дакле тако удесише неопр езни и неверни пр ијатељ, те кад се Анселмо вратио кући,
запита Камилу за оно, због чега се о на већ чу дила, зашто је није питао, то јест, да му каже,
шта јој је дало повода да му пише оно писмо, које му је послала. Камил а му одговор и, да
јој се било у чинило, као да је Лотарио гледа у неколико са мање поштовања, него ли кад је
он дома; али да је већ видел а, да се вар ала, и да мисли да је то само било у њеном
уображењу, јер Лотарио клони се да је види и да са њом одтане сам. Ансел мо јој р ече да
свакако може напустити то подозр ење, јер она зна, да се Лотарио заљубио у једну отмену
госпођицу у гр аду, коју слави под именом Клор иде; а или све и да није то, о на не треба
ништа да зазире од Лотарија пор ади његове искр ености и велика пријатељства међу њима
двома. Да није Лотарио известио Камилу , да је она љубав пр ема Клориди измишљена и да
је он то казао Ансел му , да би се који пу т могао занимати хвалом саме Камил е, би она без
сумње пала у очајну мрежу љу боморности; али како је она била извештена, то је без
пренеражености чула за то.
Кад су сутра дан њих троје бил и за трпезом; замоли Ансел мо Лотарија, да к аже што
од оног што је срочио на своју драгу Клор иду ; јер кад је Камила не познаје, мо же без
зазора р ећи све што му воља.
„Па и да је познаје,“ одговор и Лотарио, „не бих ја ништа крио, јер када љу бавник
хвали своју даму са лепоте и опису је је као сверепу , не наноси никакав у штр б њеном
 271
 

доброме гласу ; али било како му драго, толико знам, да сам ју че срочио сонет на окр у тност
те Клор иде, који овако гласи:
Сонет.
Слађани санак кад у ноћи тихој
Све самртнике на земљи савлада,
Плачевни р ачу н мога вељег јада
Небу ја дајем и Клориди мојој.

И онда кад се сунашце по маља

На ружичастим источним вратима,
С болним јецањем, с гор ком уздасима
М оје се старо вајкање понавља.

И када су нце са пр естола сјајна

Огњене зраке земљи шаље пр лој,
И плач и у здах у дваја се мени.

Нојца се вр аћа, с њом туга ми трајна,

И увек нађох у борби ми црној
Да су небеса и Клор ида неми.

Вр ло се допао сонет Камил и, али још више Ансел му, који га хваљаше и рече, да је
дама пр еко мер е сверепа, кад се не одазива таквим искр еним чу ствима. На то р ече Камила:
„Да ли је збиља све истина, што заљубљени песници кажу ?“
„Као песници, не казу ју истину ,“ одговор и Лотарио; „али као заљубљени увек
остану немоћни да искажу све што чу ству ју .“
„О томе нема сумње,“ прихвати Анселмо, да би код К амиле потпо могао и оверио
лотариова чуства.
Али Камила исто тако није мар ила за Анселмову мајстор ију, као што се већ сасвим
заљубила у Лотарија, па како су јој се допали његови стихови, а још више што је знала, да
се његово уздисање и стихови ње тичу и да је у пр аво она Клор ида, замоли га, да к аже још
такав сонет, ил и др у ге стихове, ако их зна.
„Знам јо ш један,“ одговор и Лотарио; „али бих р екао, да није тако добар, као онај
пр ви, или да се боље изр азим, да је лошији, а можете судити и сами, јер овако гласи:

Сонет.
Знам, да мрем; па све нек се не вер у је,
Радије себе гл едао бих мртва,
 272
 

Душманко лепа, као твоја жр тва,

Нег да се кајем због љубавне стр у је.

Кад одем смрти, њеном пер ивоју ,

Лишен живота, славе и милоште,
На моме срцу отвореном, јоште
Видећеш слику извајану твоју .

Светињу ову чувам за час страшни,

Којем се надам са моје стал ности,
А ову крепи сверепост ти крута.

Тешко мор нару у з данак облачни

По туђу мору, пу ну опасности,
Пристану звезда где не каже пу та!

И овај други сонет похвал и Ансел мо, као што је чинио са пр вим, и на тај начин
додаваше карику по карику ланцу , којим је склапао и стезао своју срамоту , јер кад га је
Лотарио највећ ма срамотио, он му је говорио, да му је част што чистија; и што је Камила
код свега тог а већма падал а по степенима до своје презор ности, пењал а се она у мишљењу
њенога му жа на врху нац вр лине и добра гласа.
М еђу тим деси се, да се Камила једанпу т као и иначе нађе сама са својом
служавком, па јој рече:
„Срамота ме је драга Леонела, што видим, како сам мало у мела сама себе да ценим,
јер ваљало је, да је Лотарио истом по неком времену дошао до потпу на у живања онога,
што сам му тако брзо предала од своје воље. Бојим се, да ћ е ми наглост или лакоумност
пр езир ати, а неће увиђати, да његовој силовитој навали нисам могла одолети.“
„Немој, сењора, да се тога р ади бринеш,“одговор и Леонела, „јер не вр еди, нити има
р азлога, да се мање уважава оно што се брзо дало, ако је то заиста добро и ако је само по
себи вр едно уважавања; а и о нако веле, да онај два пута даје који брзо даје.“
„Али и то кажу ,“ рече Камила, „да се слабо у важава, што се јефтино добије.“
„Тај р азлог не тиче се тебе,“ одговори Леонела; „јер како сам чу ла, љу бав код
једних лети, код др у гих корача; с овим трчи, а с оним иде полако; једнога начини
млакоњом, др у гога распали; једне р ањави, а др у ге у бија; каткад тек што је почела пу т
својих жеља, већ га је у исти пар довршила и завршила; ују тру хоће да опседне тврђаву
какву , а у ноћ мора ова да јој се пр еда, јер нема силе да јо ј одолева; па кад је тако, шта се
 273
 

плашиш и бојиш, кад се исто то морало догодити и са Лотариом пошто је љубав

у потр ебила одсу ство мога господара као средство, да би вас савладала? Па се у том
одсуству морало извр шити, што је љубав била доконал а, не давајући маха времену , да се
Анселмо врати и да због његова пр исуства остане ствар недовр шена, јер љубав нема бољу
слугу за извр шивање онога што жели, него што је пр илика; пр иликом служи се она у свима
својим пословима, нар очито у почетку . Све то знам ја вр ло добро и више по искуству , него
ли по чу вењу , а већ ћу ту, сењора, други пу т казати, да сам и ја девојка од крви и меса. А
сувише, сењора Камил а, ниси се ти пр едала и подала тако брзо, докле ниси у уздисајима, у
очима, у р ечима и у обећањима и даровима Лотариовима видела сву његову душу , видећи
у њој и у његовим вр линама колико заслу жу је Лотарио да буде заљубљен. Па кад је тако,
немој да ти на у м падају ове стр ашљиве мисли, као у какве чепе, него буди увер ена, да
Лотарио тебе онако уважава, као што ти уважаваш њега, па живи мир на и задовољна, што
кад си већ пала у љубавну мр ежу , да те у њој држи човек од вр сноће и уважења; а о н не
77
само да има сва четир и СССС, за која веле, да их добри љубавници треба да имају , него
има читаву азбуку, и само ме слушај, па да ти је к ажем на изу ст. Како ја вел им и како ми се
чини, он је атеш, бог ат, витешки, господски, добар, ђентилан, елег антан, живостан,
захвалан, искрен, јуначан, красан, личан, љубак, млађан, нежан, отмен, поуздан, речит,
онда дол азе четири СССС, па онда тајан, учтив, храбар, частан, штедар. Њ је неко
незгодно писме, Ћ и Ц немају ништа што би њему пр истајало, Ф и Џ некако су туђа
писмена, али зати има он и пето С, то јест старање за твоју част.“
Насмеја се Камила азбуци своје служавке и нађе, да је у љу бавним пословима много
искуснија, него ли што је мислила, а она јој се исповеди и откр и Камили, како пр оводи
љубав са једним младићем од добре куће у истом граду , због чега се Камил а даде у бригу ,
бојећи се, да би тим пу тем њена част могла иштетити. Она је испитиваше, да л и су и даље
отишли о д р ечи. Са мало стида и са много неу стр у чавања одговор и јој, да су богме
отишли; јер то је већ позната ствар , да неопрезност у госпође одузима стид у слу шкиња,
које кад виде госпођ е да су поср ну ле, нимало се не у здр жавају да не храмљу на обе ноге,
ма то цел и свет видео. Камил а не мог аше друго, него да моли Леонелу , да оном што вели
да јој је љубазник ништа не говор и за њену ствар , а своје послове да држи у тајности, како

                                        
                                
 
77
Шпањолкињама су четири љубавничка SSSS ова: Sabio, Solo, Solicito y Secreto, што би се у српском могло
превести: Смишљен, Сам, Служљив и Скровит.
 274
 

не би за то дознао Анселмо или Лотарио. Леонела јој одговор и, да ће тако поступити, али
се тако владала, да је Камила као поу здано страховала, да ће због ње да изгу би свој добри
глас.
Јер непоштена и безобразна Леонел а, откад је видел а, да јо ј се госпођа не влада
онако, како би требало, осмели се да пушта у кућу свога љубавника, у здају ћи се, баш да је
госпођа и види, да нећ е смети да је прокаже; јер погр ешке домаћичине вуку за собом и то
зло, да постану ропкиње својих слушкиња, те морају да крију њихове безобразности и
неваљалства, к ао што је било и са Камило м; јер ако је и видела једанпу т и много пу та, да је
њена Леонела са својим швалером у једној соби од њене куће, не само није смела да је
у кори, него јој је још ишла на р уку , да га закљу ча, и у клонила је сваку пр илику , да га не би
видео њен му ж.
Али не могаше преду пр едити да га Лотарио не види једанпут, кад је зором одлазио.
Не знајући га, ко је, у прве помисли, ди ће бити каква аветиња; али к ад га виде, како оде и
замуму љи се, и у ви брижљиво у плашт, остави се такве лу де мисли и паде на другу , са које
би сви били пр опали, да Камила није нашла лека. Лотарио помисли, да онај човек, што га
је видео да у тако необичан час излази из Ансел мове куће, није тамо био због Леонеле, па
ни на у м му не паде, да има Леонела у свету, него као што је Камил а била према њему
лакоу мна, да је таква и спрам др у гога; јер те последице ву че за собом неваљаство
неваљале жене, да гу би веру у своје поштење код самог оног а, на чије се молбе и речи
предала, те он мисли, да се о на са јо ш већо м лакоћо м пр едаје другима, и поклања тврду
веру сваком подозревању, које му падне на у м. И не иначе, него као да је у томе Лотарија
била о ставила сва р азборитост и као да му је из памети нестало сваке паметне помисли, не
да не у чини ништа добро и смишљено него не чекају ћи да Анселмо у стане, нестрпљив и
слеп о д по мамне љубоморности, која му р аздир аше груди, жеднећи за освето м на Камили,
која га ни у чему није била у вр едила, оде Анселму и рече му:
„Да знаш, Анселмо, да има већ толико дана, како се борим сам са собом,
усиљавајући се да ти не кажем оно, што већ није могуће ни пр аво да ти и даље кријем.
Дакле да знаш, да се Камилина тврдиња пр едала и покор ила свему оно м што сам с њом
хтео да чиним; а ако сам оклевао да ти откр ијем ту истину, то је за то било, што сам хтео
да видим, да ли је ту било само нек е лакоумне пожуде њене, или она тако чини, да би ме
пр обала и видела, да ли су биле са тврдом намер ом чињене оне љубавне изјаве, у које сам
 275
 

се био у пустио са твојим допуштењем; а и то мислим, кад би била она, која би требало да
је и какву смо је обојица замишљали, да ти је већ требала казати за моје по сту пке; али
видећи да она оклева, видим да су збиљска обећања, која ми је дал а, да кад опет одеш од
куће, она ће са мно м да се састане у ризници (а заиста се тамо и састајао са Камилом); ја
дакле не бих хтео да нагло извршиш какву освету , јер још гр ех није извр шен, но само у
мисли, и може бити, докле би се извр шио, шат се Камила пр омени и у њој се р оди к ајање.
Па кад си већ у свему или од чести у век послушао мо ј савет, послу шај и овај, који ћу ти
сад дати, и држи га се, како би поу здано и с озбиљним пр емишљањем себе задовољио
онако, како ти се најбоље буде свидело. Реци, да ћеш тобоже да одеш на два на три дана,
као што си иначе чинио, па у деси, да се скријеш у ризници, где ти тапети што су тамо и
друге ствари дају добру згоду да се пр икр ијеш, и онда можеш видети р ођеним очима, као и
ја мојима, шта је у пр аво Камилина намер а; па ако буде неваљаство, којега бисмо се пр е
могли бојати, него ли надати му се, моћи ћеш у тишини, му др о и пр омишљен осветити
своју у вр еду .“
Пренеражен, недоу мевајући и з ачу ђен слушаше Ансел мо Лотариове р ечи, јер их чу
у онај пар , кад им се најмање био надао, јер већ беше држао Камилу за победитељку над
тобожним Лотариовим навал ама и почео беше у живати у победи. Дуго остаде ћу тећи и
нетренимице гледајући у земљу и најпосле р ече:
„Ти си, Лотарио, онако посту пио, како сам очекивао од твога пријатељства; ја сам
се у свему држао твога савета, чини и сад што ти се свиди и храни тајну , као што знаш да
треба у такву ненадану случају .“
Лотарио обећа тако и полазећи од њег а, љуто се покаја за своје р ечи, видећ и, како је
глу по био постпу пио, јер је могао да се Камили освети, а да се не лаћа начина тако сверепа
и тако срамотна. Пр оклињаше своју памет, прекораваше се због брзоплетости, нити
знађаше, чега да се лати, да би збрисао што беше у чинио, или да би ствар окренуо на
р азуман свршетак. Најпосле докона, да све каже Камили, па како није био без пр илике да
то учини, још исти дан нађе се с њом на само, а она чим виде да може с њим говор ити,
р ече му :
„Знајте, пријатељу Лотарио, да имам неку муку , која ме тако тишти, да мислим,
хоће ми срце у грудима да пр епу кне, и не би чу да било, ако би тако било, јер безоразност
Леонел ина дотле је дошла, да сваку ноћ затвара у овој кући неког свог љубазника и с њим
 276
 

се пр оводи до зоре, што све доводи у опасност мо ј добри глас, јер који би га видео, да из
моје куће излази у тако необично доба, може на сав мах свашта да мисли; па што ми је
му ка, што не могу да је казним ни у корим, јер пошто она з на за наш однос, мор ам да ћу тим
на њене посту пке, па се бојим, да ћ е отуда да изиђе неко зло.“
Кад му је Камила почел а то да говори, помисли Лотарио, да је то лу кавштина, како
би он мислио, да онај човек што га је видео, није од ње ишао, него од Леонеле; али кад је
виде плачну и тужну и да га моли за помоћ, у вер и се о истини, а с тиме још се већма збуни
и кајаше се због свега; ипак одговор и Камил и, да се не брине, јер ће он већ наћ и начина, да
обу зда Леонелину безобразност. Уједно јој р ече, шта је гоњен јаросном по мамом
љу бор евности казао Ансел му , те како су у десили, да се Анселмо сакр ије у р изници и тамо
да види јасно, како му је мало она вер на; мољаше је за опр оштење за ту лудост и за савет,
како би своју лу дост могао испр авити и извући се из тако заплетена л авир инта, у који га
беше довела његова непромишљено ст.
Камил а се по плаши, када чу , што јој Лотарио казиваше, и пу но срдећи се, са
многим р азлозима пр екор и га и покар а за његово ружно мишљење и за глупу и узаочасну
одлуку , али како је по прир оди женска домишљатија за добро и зло од мушкога, а овамо
остави је оштр оумље, кад хоће са намер ом да се покаже паметна, тако и Камил а одмах
онога стика нађе начина да исправи ствар , којој по изгледу никако није било лека, те рече
Лотарију , да у деси, како ће се Ансел мо сутрадан сакр ити онамо где је р екао, јер је она
мислила, да ће баш о ту да добити у добност, к ако ће у будуће да се састају без свака страха,
па не р азложивши му сву своју мисао, пр епору чи му, да се спр еми, пошто се Ансел мо буде
сакрио, да дође, чим га буде Леонел а позвала, и да јој на питања онако одговара, као што
би одговарао, баш и да не зна да га Ансел мо слуша.
Лотарио наваљиваше, да му каже, шта је нау мила, јер ће са више поу здања и
вештине моћ и онако да се влада, како треба.
„Ја вам кажем,“ р еће Камила, „да немате др у кчије да се владате, до л и да ми
одговар ате, како вас будем питала.“
Камил а није хтела да му пр во каже, шта је нау мила да чини, јер се бојала, да се он
неће владати по плану , како га је она смислила, него да ће се држати пл ана или да ће
тражити такав, који неће моћи бити тако добар.
 277
 

Лотарио оде на то, а Ансел мо сутрадан оде тобоже у оно село своме пријатељу , па
се вр ати да се сакрије, што је мог ао да у чини сасвим удобно, јер Камила и Леонела
намер но му у томе идо ше на р уку . Сакривени Анселмо беше у оној у збу ђености, која се
може да замисли код онога, који је очекивао да види својим очима р азу ђавање своје части,
те хоће да изгу би оно највећ е благо, које је мислио да има у својој љубљеној Камил и.
Знају ћи већ Камила и Леонела, да се Ансел мо сакрио, у ђоше у р изницу и чим је у
њу сту пила Камила, дубоко у дахну и рече:
„Ах, драга Леонела! Не би ли боље било, пр е но што се буде оно извр шило, што не
бих хтела да знаш, да ми не би у томе сметала, кад би у зела Ансел мов нож, који сам искала
од тебе, па да ми га сју р иш у ове срамне гр у ди? али нећу да то чиниш, јер нема р азлога да
ја носим к азну за туђу кр ивицу. Прво хоћу да знам, што су то на мени виделе Лотариове
безобразне и неваљале очи, да му је дало повода да се обезобр ази и да ми откр ије тако
гадну жељу, са којом је у вр едио свога пр ијатеља а мене обешчастио. Стани, Леонела, на
онај пр озор и зови га, јер нема сумње, да ће бити на улици, надају ћи се да ће моћи
извршити своју ружну намер у ; али пр во ће да се извр ши моја намер а колико сверепа,
толико поштена.“
„Јој, госпођо!“ одговор и домишљата и окр етна Леонела; „а шта би ти са овим
ножем? да нећеш мо жда себи са у змеш живот, или Лотарију ? јер ма које од тога што
хоћеш, изићи ћ е на пр опаст твога л епога гласа. Боље је, да сакријеш ту у вр еду и да не даш
пр илике, да тај неваљал и човек дође у ову кућу и да нас нађе саме. Помисл и, госпођо, да
смо ми слабе жене, а о н је човек и одважан, па како долази з аслепљен и распаљен о ном
ру жном намер ом, можда пр е него што би ти извр шила своју намер у , учинио би он оно,
што би горе било, него да ти узме живот. Тешко нашем господину Анселму , који је том
поганцу дао толику слободу у својој ку ћи! Али, сењора, р ецимо да га у бијеш, као што ми
се чини да хоћеш, шта ћемо онда са мртвацем?“
„Шта, драга моја?“ одговор и Камила; „предаћемо г а Анселму да га погребе, јер је
пр аво, да у накнаду у зме на се труд око погребавања своје р ођене срамоте. Ама зови га
једанпу т, јер све то вр еме, што оклевам са дужном осветом за моју у вр еду , изгледа ми као
повреда верности, коју дугујем моме мужу .“
Све то слушаше Анселмо и код сваке речи, коју је Камил а изу стила, окр еташе му се
мисли; али када р азабр а, да је нау мила да у бије Лотарија, хтеде да изађе и да се покаже, да
 278
 

се не би тако што у чинило ; ипак надвлада жеља да в иди, како ће се извр шити толика
срчаност и часна одлука, а нау мио је да у своје вр еме изиђе и да је пр еду пр еди. М еђутим
савлада К амилу јака несвест и она паде на по стељу , која тамо беше, а Леонела стаде гор ко
р идати и говор ити:
„Куку мени неср ећници! зар тако да немам ср еће, да ми ту на мојим р укама умр е
цвет од поштења у свету , круна добрих жена, узор целому дар ности!“
Ко би слушао ове и овима сличне р ечи, човек би њу држао за најту жнију и
највер нију слушкињу у свету , а њезину госпођу за нову и гоњену Пенелопу . Мало за тим
поврати се Камила из несвестице и дошавши себи, р ече:
„Што не идеш, Леонел а, и не зовеш најневернијег а пр ијатеља пријатељу, што га је
сунце гледало, или га ноћ крила? Дела, трчи, хитај, жу ри се, да се окл евањем не би
охладила моја јар ост и моја пр аведна освета, којој се надам, да се не изгуби у пр етњама и
клетвама.“
„Хоћу га већ звати, госпођо,“ р ече Леонела; „ал и пр во да ми даш тај но ж, да не би у
мом одсуству што у чинила, што би целог свог века оплак ивали сви који те воле.“
„Пођи без бриге, драга Леонел а, нећу тако што у чинити,“ одговор и Камила; „јер ако
ти се мо ј посту пак и чини смеон и глуп за моју част, ја ипак нећу онако р адити, као она
Лу кр еција, за коју веле да се у била, а није ни у чему била погр ешил а, нити је пр во оног
у била, који је био у зр ок њеној несрећи; ја ћу у мр ети, ако је да се у мире, али ћу се пр во
осветити ономе, који ми је дао повода да овамо дођем и да о плаку јем његову
пр одрзљивост, којој ја никаква повода нисам дала.“
Дуго се даде Леонела мол ити, пр е но што оде да зове Лотарија, али најпосле оде, а
међутим до њена повр атка р ече Камила, као говор ећи сама за себе:
„О боже! зар не би боље било, да сам одбила Лоратија, к ао што сам у чинил а толико
пу та, него ли што сам му дала повода, да ме држи за непо пштену и неваљалу , ако ће бити и
само за о но вр еме, докле г а не изву чем из заблуде? Зацело би то било боље; али онда не
бих се ја осветила, нити би част мог а мужа била задовољена, кад би о н тако чистих р у ку и
без му ке отишао натр аг ону да, куда су га довеле његове гадне намере. Нека издајник
животом плаћа, што се поку сио са тако погано м жељо м! нек а свет зна – ако би случајно
дошао – да је Камила не само одржала вер ност своме му жу , него да се и осветила о ном,
који је дрзнуо да ову у вреди! Ипак мисл им, да би боље било, да о томе известим Анселма;
 279
 

али ја сам му то већ наговестил а у писму , које сам му писла у село, па биће ако није
похитао да лечи зло, за које сам му јавила, да од чисте доброте и повер ења није хтео нити
могао да вер у је, да би у грудима таква поу здана пр ијатеља могла понићи каква мисао, која
би била против његове части, као што ни сама нисам вер овала многе дане, нити бих игда
вер овала, да му безочност није дотл е ишл а, те су његови толики дарови и велика обећања и
вечите сузе мени то откр иле. Али нашто сад сав тај говор? зар можда за одважно дело
треба какав савет? Зацело не. Ван дакле, неверници! амо, о свето! Нека дође издајник, нека
у ђе, пр иђе, погине, па нека се извр ши и збуде што хоће! Чиста сам дошла у власт ономе,
кога ми је небо дало, и чиста ћу да одем од њега, па ма била и окупана у мојој чистој крви
и у поганој крви најневернијега пр ијатеља, што га је пр ијатељство видело у свету.“
Говор ећи ово, корачаше по сали са голим ножем тако гор опадно и бесно, кретање
јој беше тако чр езмер но, да изгледаше не иначе, него да је помер ила памећу и да није била
нежна жена, него очајна убојица.
Све то гледаше Ансел мо иза нек их тапета, за које се беше скрио, и свему се томе
чу ђаше, те му се учини да што је в идео и чу о, довољно би задовољење било и за највеће
подозревање; већ жељаше, да поку шај са дол аском Лотариовим не испадне, бојећи се каква
ненадан зла; и већ хтеде да се по јави, да изађе и да загрли и обавести своју жену , али се
у здржа , јер виде Леонелу, где се вр аћа, водећи Лотарија з а руку .
Чим га у гледа Камила, пову че на земљи ножем испр ед себе дугу пру гу и рече му :
,,Лотарио, пази што ћу да ти кажем: ако се случајно у су диш да пређеш ову пругу
овде, или само да јој се пр иближиш, чим будем видела твоју намеру , у исти мах сју р ићу у
гру ди овај нож, који ми је у руци; и пр е но што ми и речи кажеш на то, хоћу да ми
саслушаш још неке р ечи, а о нда мо жеш одговар ати, што ти буде воља. Прво желим,
Лотарио, да ми кажеш да л и ти познајеш Ансел ма, мога мужа, и шта мислиш о њему; а
друго иштем да знам и то, да ли познајеш мене. Одговор и на то и немој се бу нити и много
премшљати, шта ћеш да ми одговор иш, јер што те питам, није ништа тешко.“
Лотарио није био тако луд, па чим му је Камил а била казал а, да сакр ије Анселма,
одмах је водио р ачу на о ономе што је она мислил а да у чини, те тако одазиваше се њеној
намер и тако паметно и тако згодно, да њих двоје начинише од ове лажи више него праву
истину . Он дакле одговори Камили овако :
 280
 

,,Нисам мислио, лепа К амила, да си ме звала, да ме питаш за ствари, које су тако

далеко од намер е, са којом сам овамо дошао. Ако то чиниш, да би ми одгодила обећану
награду , можеш је и даље о дгодити, јер тим већма мучи нас жу ђено благо, што је већа нада
да ћемо г а добити; али да не би казала, да ти на питања не одговар ам, ево, кажем, да ти
му жа Анселма познајем и нас двојица знамо се од наше мал е малоћ е; а не мар им да ти
казујем, што ти тако добро знаш за наше пр ијатељство, да не бих сам посведочавао
неправду , коју љубав чини да је чиним, снажно ив ињење за највеће погр ешке И тебе знам
и држим те на истој цени, као и он; јер да није тако, за мање благо, него ти што си, никад
не бих ишао пр отив онога, што сам дужан самом себи, ни пр отив светих закона пр авога
пријатељства, које сам пог азио и повредио сад р ади тако силна непр ијатеља, као што је
љубав.“
,,Када то признајеш,“ одговор и Камила, ,,ти смртни непр ијатељу свега онога што
заиста заслу жу је да буде љубљено, с каквим обр азом у су ђујеш се да изађеш пред ону , за
коју знаш да је огледало, у коме се огледа онај, у кога си се ти требао у гледати, те да
у видиш како га без икаква повода вр еђаш? Али, куку мени, несрећници! Већ се
домишљам, з ашто си се тако мало освр тао на о но што си сам себи био дужан, јер ће то
бити каква моја неопр езност, коју не могу назвати непр истојно шћу , пошто није долазила
од намер не одлуке, него од какве непромишљености, , као што их жене хоће нехотице да
у чине, кад мисле, да немају р ашта у стру чавати се. Ако то није, кажи ми, о издајниче, кад
сам о дговор ила на твоје молбе и једном р ечицом или знаком, који би могао у теби да
пр обу ди неку сенку од наде, да ћу ти испу нити гадне жеље? Кад ти нисам заљубљене речи
одбила и пребацила мојим строгим и осор ним р ечима? Кад сам твојим многим обећањима
и најбогатијим даровима вер обала ил и их пр имила? Али пошто мислим, да нико не може
истрајати у љубавном расположењу кроз дуже вр еме, ако га не подр жава нек а нада, то ћу
себи да припишем кривицу за твоју продрзљивост, јер зацело је каква моја неопр езност
кроз толико вр еме одр жавала твоју страст, и зато хоћу себе сама да казним и да педепшем
онако, како заслужује твоја кр ивица; а да видиш, да нечовечна будући тако спр ам себе,
нисам могла да не будем таква и спрам тебе, то сам те хтела да довучем, да будеш сведок
жр тви, коју хоћу да принесем увр еђеној части мог а тако часног а мужа, кога си ти увр едио
са највећо м р евношћу , каква може да буде, а ја сам га у вр едила са оно мало о пр езности, са
којом сам требала да се клоним пр илике, ако сам ти какву дала, да ми на руку идем
 281
 

ру жним намер ама и да их по твр ђу јем. И опет кажем, да ме највише мучи сумња, да је
каква моја непр омишљеност изазвала у теби тако погане мисл и, то и моја велика жеља, да
се казним својим р укама, јер кад би ме ко други казнио, можда би ми се кр ивица већма
пр очу ла. Али пр е но што ћу то да у чиним, хоћу у миру ћи да у бијем и са собом да поведем
онога, који ће ми тек потпу но да задовољи жеђ за освето м, којој се надам и негу јем је, те
ћу тамо, где већ буде било, гледати казну , коју ће досудити пр аведни и неподмићени суд
ономе, који ме је довео до таква очајна посту пка.“
Па са тим р ечима навали са голим ножем на Лотарија са невер оватно м снагом и
брзином, показу јући толико воље да му нож сју р и у пр си, да и о н сам дође у сумњу , да ли
су те ствари пр етвор не или збиљске, јер је мор ао да у потр еби сву своју окретност и снагу ,
да не да Камил и да то учини; а она се с овом чу дном јарошћу и лукавством тако живо
пр етвар ала, да хотећи јо ј дати изглед збиље, нау ми да је у кр аси својом крвљу , те видећи,
да не може да р ани Лотарија, или гр адећи се да то не мо же, рече:
„Кад већ судбина не да да потпу но извр шим моју намер у, а она бар неће имати
толико силе, да ми стане на пу т, да извршим бар један део.“
Па отимајући ру ку са ножем, коју је Лотарио држао, ослободи је и у пр авивши вр х
онамо, где се није могла дубоко р анити, забоде га с лева у месо изнад пазу ха и одмах се
стропошта на земљу као ван себе.
Узбезекнути и преплашени сташе Леонел а и Лотарио код овога догађаја и чисто
сумњаше у истину тога чина, ако су и гледали Камилу , где у својој крви лежи на з емљи.
Што брже и у препашћен пр ихита Лотарио, да изву че нож, а кад виде незнатну р ану ,
опр ости се свога страха и наново се стаде дивити оштр оу мљу , памети и великој
домишљатости лепе Камиле; па да би извр шио оно, што му је био задатак, стаде ваздан
тужно нар ицати над К амилиним телом, као да је она мр тва била, те пу но пр оклињаше не
само себе, него и о нога који је био повод, да је дотле дошло; а како је знао, да га слуша
његов пр ијатељ Ансел мо, то је тако говор ио, да онај који га је слушао морао је много више
њега жалити, него ли Камилу , баш и да је за мртву држао.
Леонел а је у зе у нару чје и положи је на кревет, молећ и Лотарија, да потражи кога,
који би Камилу у тајности видао; такође га замоли за савет и мишљ ење, шта да кажу
Анселму за ту р ану њене госпође, ако би се он случајно вратио пре но што се она извида.
Он одговори, нека кажу што знају , а он да не у ме дати корисна савета; само јој р ече, нека
 282
 

гледа да задржи крв, а он оде тамо где га људи неће видети. Па показу ју ћи велику жалост и
у збуђеност оде из куће, а кад се нађе сам и да га нико није могао видети, стаде се крстити,
дивећи се Камилиној вештини и умешности Леонел иној. Помисли, како тврдо мора
Анселмо бити у вер ен, да му је жена друга Пор ција, па жељаше да се састане са њим и да
заједно славе лаж и пр етвор ну истину , да се претвор нија никад није могл а замислити.
Као што р екосмо, Леонела у стави крв својој госпођи, које није више истекло, него
колико је било довољно да се лукавство овери, и пошто опр а р ану са нешто вина, пр ивије
је, како је бољ е знала, а док је превијала, говор ила је такве р ечи, да баш и нису њима
пр етходиле др у ге, биле би довољне да у вер е Анселма, да у Камили има узор од часности.
Леонел иним р ечима додаде друге Камила, која себе гр ђаше као подуласту и плашљивицу ,
јер онда, кад је највише требало, није имала срца да себи у зме живот, који јо ј је тако мр зак.
Искаше савета од своје слушкиње, да ли да каже или не љубљеном му жу за сав тај дог ађај;
а она јој р ече, да му не говори, јер би он онда мор ао светити се Лотарију , што би могло
бити само са великом његовом опасношћу , а добра жена дужна је да не даје пр илике своме
му жу да се кавжи, него још да га у клања од сваке могуће распре. Камила одговор и, да јој
се њено мишљење сасвим свиђа и да ће г а се држати; али да свакако ваља потр ажити, шта
да се каже Анселму , отку да је та р ана, коју ће он мор ати видети. На то јој Леонела
одговор и, да она ни у шали не би у мел а лагати.
„А зар бих ја, сестро, могла лагати?“ одговори Камила; „ма не бих се усу дила да
измислим или да подр жавам какву лаж, па да ми се тиче главе. Па кад већ не знамо да
нађемо изласка одавде, најбоље ће бити да му се каже гола истина, да нас не би у хватио у
лажи.“
„Немој да себе мучиш, госпођо,“ на то ће Леонел а; „до сутра ћу се домислити, шта
ћемо казати, па шат се рана на том месту може да сакрије, да је он не види, а небо ћ е се
у милостивити и ићи ће на ру ку нашим тако поштеним намер ама. Умир и се само, госпођо,
и гледај да своју узбу ђеност смириш, да те мој господин не би нашао у збуђену , а за остало
ослони се на мене и на бога, који у век помаже бл агим жељама.“
Што пажљивије слу шаше и гледаше А нселмо пр иказивање трагедије од смрти
његове части, коју су са таквим необичним и живим начином пр иказивала л ица у њој, да је
изгледало, да су се пр етвор иле у су шту истину онога што су измишљали. Једва чекаше да
се смр кне, те да има прилику да оде из своје куће и да се састане са својим добрим
 283
 

пр ијатељем Лотаријом и с њим заједно да се раду је оном скупоценом бисеру , који је нашао
у доказу врлине његове жене. Њих две постараше се, да му даду прилику и згоду, да може
отићи, и он не оклевајући оде и одмах потр ажи Лотарија, кога кад нађе, небројено пу та
загрли га, нити се може казати, колико му је изр ажавао своје задовољство и како је хвалио
Камилу . Све то слушаше Лотарио, не могући дати знаке какве р адости, јер му паде на у м,
колико се љуто вар а његов пр ијатељ и како га неправедно он вређа. Ако је Анселмо и
видео, да Лотарио није весео, мислио је, да је то за то, што је Камилу оставио под р аном и
што је р ани он био у зр ок; он му дакле међу осталим р ече, да се не бр ине због догађаја са
Камило м, јер ће рана без сумње бити лака, јер су се оне договориле, да то крију од њега,
дакле пр ема томе нема чег а да се боји, него од сада нека се с њим р аду је, пошто његовом
вештино м и по моћу види се сада подигну та до највише среће коју је икад желео, те од сада
неће се чим др у гим занимати, него да пр ави стихове у похвалу Камил и, који ћ е јо ј спомен
овековечити за потоња столећа. Лотарио му по хвали намеру и р ече, да ће му он од своје
стране по моћи да подиг не тако дивну зграду .
На тај начин би Ансел мо човек преварен на најфинији начин, как ав се могао наћи у
свету : својом р у ком одведе својој кући онога, који му је у ништио сву част, а овамо
мишљаше да води ор у ђе од своје славе; Камила га дочека са лицем тобоже набу ситим, а
срце јој се овамо смејало. Ова превара потр аја неко вр еме, докле посл е неколико месеци
окр ену ср ећа своје коло, те изађе на среду неваљаство, које се дотле тако вешто скривало,
а Ансел му ће живота да стане његова неопр езна р адозналост.
 284
 

ТРИДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А

Која г овори о страховитом и нечувеном боју што га је имао Дон Кихоте са неколиким
мешинама црна вина, и довршује се приповест о Неопрезном радозналцу.

Није још много остало да се чита о д пр иповетке, к ад ево из страћа, у коме је Дон
Кихоте почивао, изађе С анчо Панса сав у сплахир ен вичу ћи:
„Амо, господо, брзо, и помозите мом господину , јер се заплео у тако жесток и
му чан бојак, какав моје очи до сад не видеше. Тако ми бога, тако је у дар ио дива, онога
душманина госпође пр инцезе Микомиконе, да му је главу одр убио, ама као да је репа
била!“
„Ама, брајко, шта то говор иш?“ р ече пар ок, који се остави да чита оно што је још
остало било од новел е; „јеси ли ти пр и себи, Санчо ? Како ће до вр ага да буде то што
кажеш, кад је див одавде на две хиљаде миља далеко?“
У то чу ше у оној соби велику грају и Дон Кихота, како на сав мах виче:
„Чекај, лу пежу , разбојниче, ниткове ! Сад сам те ухватио и неће ти по моћи твоја
сабљетина !“
И у чини им се, као да љуто у дара по дувар овима; а Санчо р ече:
„Шта сте стали ту и слушате, него улазите и р азвадите их, или по мозите моме
господину , пр емда то неће ни требати, јер ће див на сваки начин већ бити мр тав и даваће
богу р ачу на за свој погани живот, јер сам видео крв како је текла по земљи и главу
одсечену на једно ј страни, а толика је, као каква велика мешина вина.“
„До сто вр ага !“ викну ту крчмар , „још ће Дон Кихоте ил и До н Ђаво бити дао как ав
у дарац којој од мешина са цр ним вино м што су му биле чело главе и пу не, па пр осу то вино
биће да се учинило крв овом заврзану овде.“
Па са тим р ечима пол ете у страћ и сви остал и за њим и затекоше Дон Кихота у
најчу дноватијем одјејанију у свету . Беше у кошуљи, која не беше толико дугачка, да му је
спреда покр ивала бу тине,а од остраг била је у пет палаца краћа; краци мршави ваздан му
се отегл и, пу ни дл ака и ни мало чисти; на гл ави имаше цр вену малену шлофкану
крчмареву ; око леве руке обавио поњаву са постеље, на коју је Санчо зло киван био, и знао
је добро зашто; а у десници имаше го мач, којим удараше на све стране, говор ећи р ечи, као
да се заиста борио са каквим дивом. Што је најлепше, нису му очи биле о творене, јер је
спавао и сањао, да бије бојак са дивом, пошто му се уображење толико напу нило мислима
 285
 

о предузећу , које је хтео да извр ши, да је сањао, како је већ стигао у краљевину
М икомикон и да је већ почео бојак са својим пр отивником, те је тол ике у дарце мачем
задао мешинама, мислећи да их даје диву , да је сва соба била пу на вина, што кад виде
крчмар , тако се р азјар и, да навали на Дон К ихота и песницо м стаде га тако бубати, да би
у чинио крај р ату са дивом, да га Кар денио и парок нису раставили. Али ни тиме не
пр обу дише беднога витеза, докле берберин не донесе са бунара велико ведр о хладне воде
и њом запљу сну цело тело, на шта се пр обу ди Дон Кихоте, ал и се не р азабр а толико, да би
видео у какву је стању . Дор отија, која је видела, како је кратко и танко одевен, не хтеде да
у ђе да види бој међу својим по моћником и својим противнико м.
Санчо се у сту мар ао, па свуда тражи по земљи дивову главу , и кад је не нађе, р ече:
„Ја већ знам, да је у овој кући све сама вр ажбина, јер оно пр е на истом овом месту ,
где сам сад, дадоше ми мног е песнице и буботке, а никад нисам знао, ко ми их даје, нити
сам могао кога да видим, а сад ето нема о не главе, коју сам мо јим р ођеним очима видео,
кад су је одсекли, а крв је шиктала из тела, као из каква точира.“
„Какву крв и какав точир помињеш, пр отивниче божји и његових у годника?“ рече
крчмар ; „зар не видиш, један лупежу, да та крв и точи није друго, него ове избу шене
мешине овде и црно вино што тече по овој соби, да бог да видео да тече по паклу душа
онога, ко их је избу шио!“
„Не знам ја ништа,“ одговор и Санчо, „само то з нам, да ће ме и та несрећа снаћи, ако
не нађ ем ту главу , да ће ми се истопити моја грофија, као и со у води.“
И тако Санчо будан горе бунцаше, него његов госа у спавању ; тако су га занела
обећања његовог господина.
Крчмар да се помами, гледају ћи р авноду шност коњушареву и зло дело господар ево,
па се ку нијаше, да сад неће бити, као последњи пу т, кад су отишли, не плативши р ачу н,
него да му сад неће по моћи правице витешке, те ће платити и једно и др у го, па чак и
трошак за закрпе, што ће се морати метати на мешине.
Парок држаше за ру ке Дон Кихота, који мишљаше, да је већ свршио свој задатак и
да се сад нал ази пр ед пр инцезом Микомиконом, те се баци на колена пр ед пар оком
говор ећи:
„Од данас може ваше вел ичаство, у звишена и л епа госпо, сасвим безбрижно да
живи, нити вам може какво зло чинити тај пакосни створ ; а и ја сам исто тако од данас
 286
 

разрешен од р ечи, коју сам дао вама, јер помоћу бога јакога и милошћу оне, којом живим и
дишем, ја сам је сада испу нио.“
„Јесам казао?“ викну Санчо, кад ово чу ; „та нисам ја био пијан; ето сад видите, да
ли је мој господин дива метнуо већ у саламуру; посао је свршен, моја гр офија не гине ми.“
Ко се не би смејао лу дости ове двојице, господар а и слуге? Сви се смејаше, само не
крчмар , који се помамио; ал и најпо сле тол ико у спеше берберин, Кар денио и пар ок, да са
не малом муком метнуше на постељу Дон Кихота, који заспа са знацима највећ а у мор а.
Пу стише га да спава и одоше на капију од крчме да теше Санча Пансу , што није нашао
дивову главу ; али много више посл а имаше, докле у тишаше крчмара, који беше очајан
због ненадне смрти његових мешина, а кр чмарица запеваше и викаше:
„У зао час и на несрећу ми је дошао у кућу тај скитница витез! К амо да га моје очи
никад нису виделе, колико ме је стао! Последњи пу т не плати трошак за једну ноћ, вечер у ,
постељу , сламу и зоб за њега и з а његова коњушара и једнога коња и једно магар е, вели,
витез је пустоловац, да бог да га не пу стило зло њега и све пу столове што их је у свету ! па
за то, вели, није дужан да плати ништа, јер тако, вели, пише у тарифи тумараћих витезова;
онда његарад дође овај други господин и у зе ми мој р еп и вр ати ми га у две четвр тине
оштећена и сасвим очер упана, тако да г а мој муж неће за оно у потр ебљавати, за што му је
требао; па најпосле и као завршетак свему подер а ми мешине и просу ми вино – да бог да
му видела пр осу ту крв! Али тако ми костију мог о ца и тако ми мати не била жива! нека не
мисли, да ми сада нећ е платити све до посл едње пар е, или да се не зовем о на која се зовем
и да нисам она која сам!“
Ове и друге сличне р ечи говораше крчмарица у највећој јар ости, а помагаше јој
њена добра слушкиња Мар иторна. Кћи ћу таше и овда онда осмехнула би се.
Парок у мири све, обећавајући да ће им гу битак накнадити што боље мо же, како од
мешина, тако и од вина, а нар очито штету са р епом који им је тако драг. Доротија у теши
Санча Пансу , р екавши му , ако и кад се обистини, да је његов господин погубио дива,
обећава му, кад мир но стигне у своју краљевину , да ће му дати најлепшу грофију у њој.
Санчо се утеши тиме и увераваше пр инцезу, да не сумња, јер је он баш видео
дивову главу и да је за веће веровање имао браду , која му је допирала до појаса, а ако је
сада нема, то је зато, што све што у овој кући бива, сама је вражбина, к ао што је већ
 287
 

искусио, кад је једно м ту конаковао. Доротија р ече, да му то вер у је и да се он не бр ине, јер

ће све бити добро и онако како он жели.
Кад се сви у мир ише, хоћаше парок да доврши читање пр иповести, јер је видео, да је
нема још много. Кар денио, Доротија и сви остали молише га да чита до краја, те да би
свима у чинио по вољи и пошто је и сам р адо читао, настави приповетку , која је овако
гласила:
Добивши уверење о камилиној вер ности, Анселмо је за тим пр оводио живот
задовољан и безбрижан, а К амила је намер но пр ћила у ста на Лотарија, како би Анселмо
мислио пр отивно о њено м пр авом расположењу , а томе у већу потвр ду мољаше га Лотарио
за допуштење, да му више не долази у кућу , јер се јасно види зловољност, са којом Камила
пр има његове походе. Али преварени Анселмо р ече му , да то ни на који начин не чини. И
тако Анселмо од сваке ру ке р ађаше на својој срамоти, мислећи да је све то на његову
срећу .
М еђутим весела Леонела видећи се овлашћена у својој љу бави, тераше тако далеко,
да ни на што не осврћући се, не знађаше ни за какву у зду, ослањајући се на то, да ће је
њена госпођ а крити, па још је и нау чити, како ће да поступи, а да не изазива ни најмању
сумњу . Најпосле једне ноћи чу је Ансел мо кораке у Леонелиној соби, па хотећи да у ђе да
види ко је, осети да су вр ата поду пр ли, што га тим већма надр ажи да о твор и, те навали и
отвор и вр ата и у ђе таман да види, како је један човек скочио кроз прозор на у лицу . Он
пр ихита, да га стиг не или позна, ал и му се не даде ни једно ни др у го, јер га Леонела
обу хвати и р ече му:
„Умири се, господару , и немој да се срдиш и да идеш за оним, који је овуда скочио;
то је мо ј посао, јер то ми је му ж.“
Анселмо не хте да јо ј вер у је, него заслепљен јар ошћу трже нож и хтеде да у дар и
Леонелу , рекавши јој да му истину каже, иначе ће је у бити. У стр аху и не знајући, шта
говор и, р ече му :
„Немој, го сподар у, да ме у бијеш, а ја ћу ти казати вр ло важне ствари, да их ни
замишљати ниси могао.“
„Одмах говор и,“ рече Анселмо, „иначе ћ еш пог ину ти.“
 288
 

„За сада ми није мо жно,“ р ече Леонела, „јер сам збуњена; остави ме до у ју тру, а
онда ћеш од мене дознати ствари, да ћеш се дивити; а буди у вер ен, да онај, што је скочио
кроз пр озор, момак је из овога града, који ми је дао реч, да ће ме у зети.“
Анселмо се задовољи тиме и нау ми да дочека р ок, који је од њега иск ала, јер му ни
на крај памети, да ће чу ти што пр отив Камиле, по што је о њеној врсноћи био тако у вер ен и
сигуран. Он дакле оде из собе, у којој је закључао Леонелу , р екавши јој, да оданде неће
изаћи, докле му не к аже оно што има да каже. Одмах оде Камили и к аже јој све што му се
десило са њеном служавком и како му је обећ ала, да ће му откр ити велике и вр ло важне
ствари. Није ну жно по мињати, да ли се К амила препала или није, јер је обу зе толики страх
и у жас, мисл ећи збиља- а и могла је то да мисл и- да ће Леонела казати Ансел му све што је
знала за њену невер у , па не имаде ку р ажи да пр ичека, да л и јој је сумња основана ил и није,
него још ову ноћ, кад јој се у чинило, да је Ансел мо заспао, поку пи најскупоценији адиђар
што га је имала и нешто новаца и изађе из куће, да је нико није опаз ио, па оде Лотарију ,
коме каже, шта се десило, па г а мољаше, да је пр икрије, или да се обоје склоне гдегод, где
ће моћи бити сигурни од Анселма. Камил ин извештај тако збуни Лотарија, да јој ни речи
не знаде одговор ити, још мање могаше на што да се р еши. Најпо сле пр едложи, да одведе
Камилу у један клоштар , где је једна његова сестра била опатица. Камила пр истане на то,
па са жу р бом, коју је ствар изискивала, одведе је Лотарио у клоштар и остави тамо, па и
сам оде одмах из града, нико ме не јавивши за свој одлазак.
Када свану, не у зимају ћи на ум, да Камила није пор ед њега, Ансел мо у стаде са
жељом да чује што је Леонела хтела да му каже и оде тамо, где је био закључао. Откључа
собу и у ђе, али у њој не нађе Леонелу, само виде о прозору спуштене неколике креветне
чар шаве надвезане, знак и доказ, да се ону да спустила и удаљила. Одмах се вр ати врло
тужан, да каже Камили, и сав се пренерази, кад је не нађе у постељи, ни у свој кући.
Питаше за њу чељад, али му нико не знаде дати одговор а. Тражећи Камилу , случајно опази
њене ковчеге отвор ене и да из њих нема већине њеног накита, чиме се у вер и сасвим о
својој несрећи и да му јаду није у зр ок Леонела. Онако како је био, још необу чен сасвим,
жалостан и брижан оде да јави за своју несрећу свом пр ијатељу Лотарију ; али када га не
затече дома и слуге му његове р екоше, да је о не ноћи отишао о д куће и да је понео сав
новац што г а је имао, мисл ио је да ће да полу ди; а да би се цело довршило, кад се врати
кући, не затече тамо никога од послу ге му шке и женске, него кућа беше пу ста и сама. Не
 289
 

знаде шта да мисли, каже и чини, и мало по мало стаде г а остављати памет. Погледа се и
виде се у једанпу т без жене, без пр ијатеља и без чељади, чињаше му се, да га је оставило и
небо над њим, а надасве виде се без части, јер у Камилиној погр ешци видео је и гу битак
части.
После дуга вр емена најпосл е нау ми да оде на село своме пр ијатељу , код кога је
бивао, кад је давао пр илике да се цел а та неср ећа начини. Закључа вр ата од куће, појаше
коња и сав клонуо дигне се на пу т; али једва што је прешао пола пу та, савладан својим
мислима мор аде да одјаше и да пр ивеже коња за једно дрво, коме код стабла клону тужно
и болно у здишу ћи. Ту остаде до вечер а, а тада у гледа човека једног на коњу да иде из
гр ада. Пошто га беше поздр авио, запита г а, шта има ново у Флор енцији. Грађанин му
одговор и:
„Веома чу дно нешто, што се одавна није у њој догодило, јер се јавно говор и, да је
Лотарио, онај велики пријатељ богатог Анселма, који је живио у Сан Џовану , ноћас у кр ао
Камилу , Анселмову жену, а и овога је нестало. Све то казала је једна Камилина служавка,
коју је ноћас гу бер натор у хватио, кад се о чаршаву спустила са пр озора на Анселмовој
кући. Ја у пр аво не знам, како је та ствар била, само знам, да се сав град чуди томе догађају ,
јер се нико није могао надати таквом по слу код велика и тесна пр ијатељства међу том
двојицо м, које је, веле, било толико, да су их звали оба при јатеља.“
„Да ли се случајно зна,“ запита Ансел мо, „којим су пу тем у дар или Лотарио и
Камил а?“
„Ни најмање,“ одговор и грађанин, „ако је гу бер натор и у чинио све што је могао да
их нађе.“
„Е срећан вам пу т, господине,“ рече Ансел мо.
„Остајте збогом,“ одговор и грађанин и оде.
На овакве кобне гласе Анселмо скоро да изгуби не само памет, него и да га живот
остави. Подиже се, како је могао, и стигне до куће свога пријатељ а, који ако му и није знао
за несрећу , али кад га је видео бледа, малак сала и клонула, домишљао се, да га је снашло
какво велико зло. Анселмо одмах з амол и, да му даду постељу и што треба за писање.
Учинише тако и оставише га у постељи и сама, јер је он тако искао и још да му закљу чају
вр ата.
 290
 

Кад дакле остаде сам, изнесе пред своје уображење своју несрећу тако живо да по
самртном чуству , које у себи осећаше, јасно виде, да му је ту животу крај; зато нау ми да
остави гласа о у зроку своје необичне смрти; почне дакле да пише, али пре но што написа
све оно што је хтео, издаде га дах и он остави живот у руке јаду , који му је пр ичинила
његова неопр езна р адозналост.
Видећи домаћин, да је већ касно, а Анселмо да се не јавља, нау ми да у ђе да види,
није ли му болест на горе окренула, па га нађе, где ничице лежи, пола са телом на кревету
и пола на столу , на коме беше л ист хартије исписан и р ашир ен, а да јо ш држаше у руци
пер о. Домаћин му пр иђе, пошто г а беше зовнуо, у зе га за руку , кад му се он не одазва, и
нашавши га хладна, виде, да је мртав. Зачуди се и препаде се здраво, те сазва људе из куће,
да виде, каква се несрећа десила Ансел му , а најпосле прочита лист, на коме је познао
његову руку и где су биле ове р ечи:
„Луда и неопр езна жеља оду зе ми живот. Ако глас о мојој несрећи допре до
Камил иних у шију, нека знаде да јој праштам, јер није била дужна да чудеса твори, нити
сам ја требао да од ње иштем да их чини; те пошто сам својој срамоти сам био крив, то
нема р ашта.....“
Дотле беше Анселмо написао, тако да се видело, да га је ту оставио живот, нити је
могао да доврши што је почео.
Сутрадан извести му пријатељ ср однике Ансел мове о његовој смрти, али су му већ
чу ли били за несрећу и знал и су, у коме је клоштру била Камила, такорећи, и сама у стању
да иде са мужем на оно м пр инудном пу ту , не р ади вести о у мр лом му жу, него ради онога
што је доз нала за одсутнога љу бавника. Кажу , ако се и видела као удовица, ипак није хтела
да иде из клоштра, још мање да положи обет као думна, докле пр е неколико дана не доби
глас, да је Лотарио погину о у боју , који је у то време био из међу господина Лотрека и
великога капетана Гонсал а Фернандеса од Кор дове у краљевини напољској, куда је био
отишао позни покајни пријатељ.78 Када К амила то чу, положи обет и до мало дана доврши
живот у свирепом нар у чју туге и жалости.
Тако довршише сви због онако луда почетка.

                                        
                                
 
78
Овде је Сервантес погр ешио у времену. Велики Капетан отишао је из Италије 1507. и умро је 1515. године;
а Лотрек је дошао у Италију са францу ском војском 1527. године и војском Карл а V управљао је принц од
Горанџе.
 291
 

„Ова ми се новела добро допала,“ р ече пар ок; „ал и не могу да вер ујем, да је то било
истина; а ако је из мишљено, онда је писац незгодно измисл ио, јер не може бити да има
тако лу д муж, који би хтео да учини тако р изичан опит, као Анселмо. Кад би се тај случај
десио између љу базника и његове даме, могло би и поднети; али између му жа и жене
некако ми изгледа немогуће; а што се тиче начина, како је причано, нисам незадовољан.“
 292
 

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВ А

У којој се казују др уги необични дог ађаји, који су се збивали у крчми.

У тај пар крчмар , који стојаше на вр атима од крчме, рече:

„Ево иде лепо друштво од гостију ; ако овамо свр ну , хоће бити весело.“
„Какви су то људи?“ запита Карденио.
„Четир и човека,“ одговор и крчмар , „јашу са кратким стрменима, носе копља и
79
штитове, а сви имају црне образине; са њима је женска у белу ру ху на женску седлу ,
такође с обр азином на л ицу , онда још два мо мка пешака.“
„Јесу ли близу ?“ запита пар ок.
„Тако су близу ,“ одговори крчмар , „да су већ ту .“
Када Доротија то чу , покр и своје лице, а Карденио оде у Дон К ихотову собу , и једва
што то у чинише, а у крчму уђоше они, о којима је крчмар био говор ио. Пошто она
четвор ица сиђоше с коња и видело се, да су били посве господскога стаса и држања,
скидоше женску , која је била у седлу , а један је пр ихвати у свом нару чју и посади у једну
столицу , која је бил а испр ед врата од собе, у којој се Карденио беше скло нио. За све то
вр еме ни она ни они не поскидаше обр азине, нити р ечи пр ословише; само женска, кад
седаше на стол ицу, у здахну дубоко и опусти руке, као ко је болестан и онесвеснут. М омци,
који су пешке ишли, одведо ше коње у коњу шницу .
Видећи ово пар ок, дође му жеља да зна, какви су то људи, који у такву руху и тако
ћу тећи пу ту ју , оде до момака и једнога од њих запита то што је желео, а овај му одговори:
„Богме, сењоре, ја вам не бих умео казати, ко су ти људи, само знам, да ће бити
нека велик а господа, а о собито онај, који је на својим р укама пр ихватио ону госпу , што сте
је видел и, а то велим, што г а сви о стал и пошту ју и само се оно чини, што о н заповеди и
нар еди.“
„А ко је она госпа?“ запита пар ок.
„Ни то вам не у мем казати,“ одговор и момак, „јер целога пу та ја јој не видех лица;
али сам је чу о више пута како је уздахну ла и јаукну ла, да се чинило сваки пу т да је
издахну ла; а није чу да, ако не знамо више, него колико смо каз али, јер мој др у г и ја идемо

                                        
                                
 
79
Т ада су го спод а, нарочито кад су путовал а, носил а обр азине од какве лаке материј е, обично од црне лаке
свиле.
 293
 

с њима исто м од два дана амо, јер кад смо се с њима срели на пу ту , замолише нас и
говор ише нам, да с њима пођемо до Андалу зије, ну дећи нам за то вр ло добру плату .“
„А чусте ли име кога од њих?“ запита пар ок.
„Баш никако,“ одговор и момак, „јер сви пу ту ју у такву ћутању , да је то чудо, и међу
њима не чује се др у го, него уздисање и јецање јадне сењоре, да је баш жалимо, и ми не
сумњамо, да њу силом воде онамо куда иду , а колико се може судити по њеном оделу , она
је думна, или ће то да буде, тако нешто изгледа, па можда зато изгледа тако ту жна, што јој
думанство није о собито у вољи.“
„Све то можда је тако,“ рече парок.
Он их остав и и оде до Дор отије, која кад је чу ла уздисање госпе под копреном,
кретана пр ир одним у чешћем приђе јој и р ече јој:
„Је ли вам зло, го спо? Ако је што, у чему женске имају знања и иску ства за лечење,
ја вам од моје стране ну дим добру вољу да вам будем на служби.“
На све то ћуташе тужна сењора, па ако је Доротија додал а и већ е у чтиве пону де, она
остаде ипак му чаљива, докле не дође витез под обр азином, за кога је момак казао, да му се
остали повину ју , те р ече Доротији:
„Немојте, сењора, да се тр у дите и да овој жени ичим се ну дите, јер је њен обичај, да
ни на чему не захваљује, што се за њу чини, нити тражите од ње к аква одговор а, ако нећете
да чујете какву лаж из њених у ста.“
„Никад је ја нисам изу стила,“ рече ту она, која је дотле ћутала; „него у пр аво за то
што сам тако искрена и без л ажне лу кавштине, ево ме у таквој несрећи, а ту самог а вас
зовем као сведока, јер само моја чиста искр еност у чинила је, да сте ви неискр ени и
лажљиви.“
Карденио чу ове р ечи јасно и р азговетно, јер је био сасвим близу оне која је
говорила, пошто су међу њима бил а само вр ата од дон К ихотове собе, и кад их чу, повикну
велегласно:
„Боже! Шта чу јем? Как ав то глас дол ази ми до у шију?“
Она госпа окрете главу на ту вику сва у пр епашћена, па не видећ и онога, од кога је
вика долазила, у стаде и хтеде да у ђе у собу, али када витез то виде, задржа је, да није
могла крочити. Онако збуњеној и у знемир еној спаде свила, која јој је лице покр ивала, те се
у каза несравњена лепота и дивно лице, ако и бледо и у сплахир ено, јер с очима прелеташе
 294
 

на све стране, мотр ећи тако пажљиво, да изгледаше као да је ван себе, а ови знаци, ако им
и нису знали у зр ока, изазваше велико сажаљење у Дор отије и у свију , који су је гледали.
Витез је свом снагом дршаже седећиву на столици, па држећи је тако, не могаше да
подигне обр азину, која му падаше, те најпосле и сасвим паде, а кад Доротија подиже очи,
која је госпу бил а обгрлила, виде, да о нај, који је ову такође био обу хватио, беше њен муж
Дон Фер нандо, и чим га беше поз нала, а она из дубљине свога срца ту жно завапи: Авај! па
обезнањена занесе се да падне, и да се пор ед ње не нађе бер бер ин, који је пр ихвати у
нар учје, би нау знако пала на земљу .
Парок одмах пр итр ча и скиде јој обр азину , да би јој лице водом пошкр опио, а кад
јој откри лице, познаде је Дон Фернандо, јер он беше који је ону другу био обухватио, па
се скамени, кад је виде, ал и опет зато не пусти Лусинду , која се отимаше из његовога
нар учја, јер је по у звику познала Карденија, к ао што је он познао њу . Карденио је чуо
такође и оно авај! Дор отијино, к ад се обезнанила, па мислећи, да је његова Лу синда, пу н
страха изађе из собе и прво опази Дон Фер нанда, који је у свом нару чју држао Лу синду. И
Дон Фер нандо беше одмах познао Карденија, и свих троје, Лу синда, Карденио и Доротија
стојаше неми и у дивљени, као да не знадоше, шта их је снашло. Сви ћу таше и гледаше се,
Доротија у дон Фернанда, Дон Фер нандо у Кар денија, К арденио у Лусинду и Лусинда у
Карденија.
Али ће пр ва да прекине ћутање Лу синда, која дон Фернанду овако пр оговор и:
„Пустите ме, сењоре Дон Фернандо, за љубав ономе што треба да сте, кад већ
нећете из др у га обзир а да то у чините; пу стите ме да се пр ивијем зиду , коме сам бршљен и
од кога ме нису могли отр гну ти ваше досаде, ваше претње, ваша обећања, ни ваши дарови;
ето видите, к ако ме је небо необичним и за нас скривеним пу товима опет довело до мог
пр авог му жа, а знате добро после тисућу скупих искустава, да би само смрт могла њена
избрисати из мо је памети. Нека једном тако јасан наук помогне да окр енете- к ад већ инако
не можете- своју љубав у јар ост, наклоност у мр зост, па да ми у змете живот, који ако
изгубим пред мо јим добрим му жем, држаћу да није на пр азно пр ошао; шат са мојом смрћу
буде увер ен о вер ности, коју сам му одр жала до последњега часа мога живота.“
М еђутим је Доротија дошла себи, па је чу ла све што је Лусинда говорила, одакле
виде, ко је била она; па видећ и, да Дон Фернандо нити је пу шта из свога нар у чја, нити јој
 295
 

одговар а на р ечи, у сили се што је више могла, подиже се и клече код његових ногу и
пр оливају ћи многе лепе и жалостивне су зе, овако му поче говор ити:
„Ако ти, господару мој, зраци овога сунца, које по мр чало држиш у своме нар учју ,
нису оду зели и помр чали видело твојим очима, бићеш већ видео да о на, која ти код ногу
клечи, несрећна је Доротија, која ће у јаду остати, докле год ти будеш хтео. Ја сам она
понизна сељанка, коју си ти по твојој доброти или наклоности хтео да дигнеш до висине,
да би се смела назвати твојом; ја сам она, која затворена у међ ама по штења живил а сам
задовољним животом, докле на р ечи твојих молба и на твоја по изгледу искр ена и љу бавна
чу ства нисам отворила врата свога скрова и предала ти кључеве своје слободе: дар , који си
ти тако зло у важио, као што се јасно види оту да, што сам била пр имор ана да ме опет
нађеш овде где си ме нашао, и ја тебе да видим тако, као што те видим. Али зато не бих да
ти у у обр ажењу дође помисао, да сам овамо дошла са мојо м ср амотом, јер ме је довела
само туга и јад, што си ме ти заборавио. Ти си хтео да будем твоја и хтео си то на начин, да
ако сад и нећ еш да сам твоја, није могуће да ти ниси мој. Промисли, господар у мој, да моја
несравњена љубав пр ема теби може да буде потпу на накнада за лепоту и племство, р ади
кога ме напу шташ: не можеш бити лепе Лу синде, јер си мој, нити она мо же бити твоја, јер
је Кар дениова; и лакше ће бити, ако за тим пођеш, да твоју наклоност повр атиш оној, која
те обожава, него ли да ону , која се тебе гр ози, окр енеш да те воли. Ти си облетао око моје
безазлености, пр еклињао си моју чистоту , није да ниси знао мој стал еж, ти добро знаш, на
који си ме начин себи приволио, нема дакле места излику, да се поз иваш на превару; па
кад је тако, као што јесте, и ако си тако кр шћанин, као што си витез, зашто са толиким
околишењем одгађаш да ме у срећиш на послетку , као што си ме у ср ећио у почетку ? Па
кад ме нећеш као оно, што јесам, твоја законита жена, а ти ме бар у зми и пр ими као твоју
р обињу , јер само нека сам твоја, па сам задовољна и срећна. Не дај, да оставивши ме и
махну вши ме, пр аве и сроче погр де на моју срамоту ; немој да мо јим р одитељима огор чиш
старост, јер нису то заслужили за ваздашњу вер ну слу жбу , као добри клетвеници твоји; а
ако мисл иш, да ћеш понизити твоју кр в, што ћеш је помешати са мојо м, пр омисл и да у
свету има мало или никаква пл емства, које није тим пу тем пр ошло, и да оно, које се пр има
од жена, не у словљава светла покољења, у толико мање, што је право племство у вр елини,
па ако ове немаш, одр ичу ћи ми оно, што си ми дужан по сваком пр аву , ја ћу бити
племенита са већим пр авом него ли ти по твоме. Најзад, сењоре, да ти још кажем, да хтео
 296
 

ти не хтео, ја сам твоја жена; то сведоче твоје р ечи, које нису , нити смеју бити лажне, ако
већ на себи цениш оно, р ади чега мене пр езир еш; сведочи пр исега, коју си поло жио, и
сведочи небо, које си позвао као сведока за оно што си ми обећавао; а ако све то не важи,
важиће твоја савест, која ћ е подиз ати свој глас у по твога весеља, понављати ову истину ,
коју сам ти казал а, и у знемир у јући те у највећој насл ади и уживању.“
Ове и још друге речи изусти јадна Доротија са тол иким чу ством и сузама, да у томе
у з њу пр исташе и о ни, који су пратили Дон Фернанда, и који су је слу шали.
Дон Фер нандо слушаше је, ништа не одговарајући, докле она у мукну и поче тако
јецати и у здисати, да би онај морао имати ср це од леда, који не би о мекшао на доказе
толике туге. Лусинда је гледаше, не мање дир ну та њеним чуством, него л и дивећи се њеној
великој разборитости и лепоти, али и ако је хтела да јој пр иђе и да јој каже неколике речи
од утехе, не пу шташе је р уке Дон Фер нанда, које су је обухватил е; а он, пу н забуне и
у дивљења, после поду жа вр емена, докле је пажљиво био гледао Дор отију , р ашир и ру ке и
пу стивши Лу синду р ече:
„Победила си, лепа Доротијо, победила си, јер није могу ће пор ицати толике
нагомилане истине!“
Како је Лусинда још слаба била од несвести, коју је имала, кад је пустио Дон
Фернандо, би пала на земљу , али се ту нађе Карденио, који се био склонио иза леђ а Дон
Фернанда, да га не би познао, па оставивши се сваког страха и готов на сваку опасност,
пр ихита да пр идр жи Лу синду , и у зевши је у своје нару чје, рече:
„Ако милостивно небо хоће и жели, да једно м и ти починеш, моја вер на, постојана
и лепа го спођо, нигде, мисл им, нећеш бити безбрижнија, него у овом нару чју , које те сад
држи и које те је некад грлило, кад је срећа хтела, да сам те могао звати мојо м.“
На ове р ечи баци Лу синда поглед на Кар денија и пошто га је пр во почела да позна
по гласу , сад се увер и и по стасу да је о н, па ван себе од чу ства и не осврћући се ни на
какав зазор, обгр ли га и пр итисну вши своја у ста на Кар дениова, р ече му :
„Да, господару мој, ти си пр ави господар ове твоје р обиње, па ако ће јој се
ненаклоњена судбина и већ ма пр отивити и животу јој јаче пр етити, који се држи о твоме
животу .“
То беше необично позорје за Дон Фернанда и за све прису тне, који се дивише
таквом невиђено м догађају . Доротији се у чини, да је Дон Фернандо пр оменио боју на л ицу
 297
 

и да хоће да се свети К арденију , јер га виде, како спусти р у ку на мач и чим то помисли, већ
и са невиђено м бр зино м обу хвати му колена, љубећи их и стискујући их, да се он не
могаше макну ти, па не престајући сузе лити, говораше му :
„Шта си нау мио да чиниш, једина снаго моја, у овој неочекиваној пр илици? Ево ти
код ногу твојих твоја жена, а која би хтео да ти је жена, у нар у чју је свога му жа; пр омисли,
да ли би ти доликовало, или би ти можно било да р аставиш о но што је небо саставило, или
би ти пр истојало да хоћеш да са собом изједначиш ону , која презир у ћи сваку незгоду ,
у тврђена у својој истини и сталности, у твоје очи у пир е своје, с окупаним л ицем и гр у дима
од љубавних суза њеног пр авог му жа. Богом те пр иклињем и о ним што си, молим те, нека
те овај јасни нау к не само не баци у јар ост, него да ти је још тако у мал и, да мир но и
спокојно допу стиш, да се ово твоје љубазника без икакве сметње од твоје стране љубе,
докле год небу буде то воља, и у томе показаћеш великоду шност твога племенитога и
светлога срца, а свет ће видети, да тобом више влада р азу м, него ли пожу да.“
Докле Доротија тако говор аше, Кар денио не скидаше ока са Дон Фернанда, ако је и
држао Лу синду пригр љену , одважан, чим би пр иметио какав сумњив покр ет у њега, да се
брани и у дар а како боље зна против свију оних који би на њега напали, па ма га и живота
стало; али у то пр иђоше пријатељи Дон Фернанда и пар ок и берберин, који су сви
пр ису ствовали, а ту је био и добри Санчо Панса, па опколише Дон Фер нанда, молећ и га, да
се умилостиви и да погледа у Доротијине сузе, па ако је истина, као што они не су мњају да
је, оно што је она говорила, да он не допусти, да се преваре тако праведне наде; да
пр омисли, како то није било случајно, како се чини, него да су се по особитом небеском
пр омислу сви састал и на месту , где нико ни мисл ио није. А пар ок му р ече, нека пр омисли,
да само смрт може растав ити Лусинду од Кар денија, па нека би их раставил а оштрица
каквог мача, они би смрт пр имили као највећу срећу ; а у пословима, који се не даду
пр еиначити, да је највиша му дрост, у силити се и савладати сам себе и показ ати племенито
срце, зато нека он пр истане, да о но двоје само по његовој вољи уживају благо, које им је
небо већ поклонило; па нека баци поглед и на Дор отијину лепоту и види, да се мало њих
или ниједна не може са њо м у пор едити, а камол и надмашити је, и л епоти њено ј да дода
смерност и о ну превелику љубав пр ема њему; а осим свега нека пр омисли, ако себе држи
за витеза и за кр шћанина, да не може иначе чинити, него држати дату јој р еч, што кад
у чини, у годиће богу и задовољиће р азбор ите људе, који знају и увиђају , да је повластица
 298
 

лепоте, нека би бил а и у ниском л ицу , ако је удру жена са врлином, да се може да у звиси и
да се изједначи ма са каквим височаством, а без понижења за онога, који је до себе подиже
и себи је изједначи; јер кад се вр ше силов ити закони накло ности, а у томе не има гр еха,
ономе се не мо же замерити, који их се држи.
Овим р азлозима сваки додаде др у ги такве и толик е, да витешко срце у дон
Фернанда, свакако загревано у звишеном крвљу , омекша и даде се победити од истине, коју
не би мог ао пор ицати све и кад би хтео; а у знак, да се предао и покр ио се добрим
саветима, које су му давали, пр иже се и пр игрли Доротију , говорећи јој:
„Устани, госпођо мо ја, јер није пр аво, да она клечи код мојих ногу , коју ја у мом
срцу држим; а ако досад нисам давао доказе ономе што кажем, можда је тако била небеска
воља, да видећ и у теби вер у , са којом ме љубиш, нау чим онако те поштовати, како
заслужујеш; а молим те, да ми не замериш ру жном владању и вел иком немар у, јер исти
повод и моћ, која ме је покр енула, да те пр изнам з а своју , она иста ми је сметал а да будем
твој; а да је то истина, окр ени се и погледај у очи задовољне Лусинде, па ћеш у њима наћи
извињење за све моје погр ешке. Пошто је пак она нашла и по стигла што је желела, а ја сам
оно нашао, што ме у ср ећава, нека она са својим Кар денијо м живи без бриге и у
задовољству дуга и срећна лета, а ја ћу на коленима молити небо, да ми исту ср ећу да са
мојом Доротијом.“
Рекавши то, наново је стаде грлити и љубити са толиким нежним чу ством, да се
морао много усиљавати, да му су зе не даду јасне знак е од његове љубави и кајања. Али не
у чинише тако Лусинда и Карденио, па ни сви они, који су ту били, него стадоше лити
обилате сузе, једни са своје среће, остали са туђе, тако да изгледаше, да је нека велика
несрећа снашла све; и сам Санчо Панса плакао је, ако је по сле и казао, да је само зато
плакао, што је видео, да Доротија није, као што је он мислио, краљица М икомикона, од
које се надао вел иким нагр адама.
Неко вр еме потр аја општи плач и у дивљеност, а онда Кар денио и Лу синда клекоше
пр ед дон Фернанда и на доброти, коју им је указао, захвалише му тако лепим речима, да
дон Фер нандо не знаде, шта да им одговор и, и тако по диже их и загрли са док азима велике
милоште и у чтивости. Затим запита Дор отију , да му каже, к ако је доспела овамо, тако
далеко од њена завичаја. Она кратким и згодним р ечима каже све оно, што је пређе
пр ичала Кар денију , а Дон Фернанду и његовим пр атиоцима тол ико се понар авило њено
 299
 

казивање, да би желели да је и дуље потрајало: таква је милина била, са којом је Доротија

пр ичала своја збитија. А кад она доврши, каза Дон Фернандо, шта је било у граду , откако
је нашао у Лу синдиним недр има писмо, у коме она вели, да је Кардениова жена и да не
може бити његова. Рече, да је хтео у бити, и би то био у чинио, да г а не пр еду пр едише њени
р одитељи, и тако о тишао је из њене куће јар остан и киван, са намер ом, да ће са више
у добности да се освети. Су тр а дан дознао је, да је Лусинде нестало из р одитељске куће, а
нико није умео да каже, куда је отишла, али најпо сле по сле неколико месеци чује, да је у
једно м клоштру са намер ом, да тамо сав свој живот пр оведе, кад не може да буде уз
Карденија. К ад је то дознао, одабр ао је ова три витеза и отишао је тамо, где је она била,
али није тражио, да с њом говори, јер се бојао, кад се буде дознало, да је он тамо, да ће је
они у клоштру боље чувати; те тако опазивши једанпу т да су вр ата била отворена, о ставио
је двојицу као стражу на вр атима, а са трећим у шао је у клоштар да тражи Лу синду , коју
нађоше у ходнику у разговору с једном думном, одмах је шчепаше и без оклевања
одвукоше, докле не доспеше на једно место, где су могли да у десе што треба, како ће је
даље носити. Све то могли су натенане да у чине, јер је клоштар у пољу подалеко од села.
Рече, како се Лу синда обезнанила, кад се видела у његовој власти, а кад је дошл а к себи, да
није друго чинила, него плакала и уздисала, ни р ечи не говор ећи; и тако праћени ћу тањем
и сузама, доспели су до ове крчме, у којој мисли да су дошли у р ај, у коме престаје и
свр шу је се свака земаљска незгода.
 300
 

ТРИДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА

У којој се наставља повест славне принцезе Микомиконе, са друг им пријатним
дог ађајима.

Све то слушаше Санчо, не са малом тугом срца свога, гледају ћи, како ишчезавају и
у диму се р азилазе наде о његовом господству и како се лепа пр инцеза М икомикона
пр ометну ла Доротијом, а див се пр етвор ио у Дон Фернанда, а његов господин тврдо спава,
не бр ину ћи се ништа за оно што се збива. Доротија никако да се увер и, да ли је сан срећа
коју је постигла, К ар денио беше у истом мишљењу, а мисао Лусиндина гр еђаше истим
пр авцем. Дон Фернандо захваљиваше небу на пр имљеној милости и што га је извело из
онога заплетенога лавиринта, у коме умало што није изгубио част и душу ; најпосле сви
што су били у крчми беху задовољни и р адосни због добра исхода, који су имали тако
му чни и очајни послови. Пар ок, као паметан човек, све то доведе у свој р ед и свакоме
честиташе на полученој ср ећи; а највише се радоваше и беше задовољна кр чмарица, јер су
јој Кар денио и парок обећали, да ће јој платили сву штету са каматом, коју је пор ади Дон
Кихота била претрпела.
Једини С анчо, к ао што је већ р ечено, беше у цвељен, тужан и жалостан, те сав сетан,
невесео у ђе своме го сподину , који се таман буђаше, и р ече му :
„М ожете сад, витеже од Жалосна Лица, до мил е воље спавати, нити брину ти се,
како ћете погу бити дива и пр инцези повр атити њену краљевину , јер је већ све то у чињено
и свршено.“
„То ти сасвим веру јем,“ одговори Дон Кихоте, „јер сам са дивом имао најстр ашнији
и најгр ознији бојак, да такав никад свога века нећу имати: једним махом, фис! отфикарих
му главу на земљу и толика крв истече од њега, да је по земљи текла к ао вода.“
„Као цр но вино, боље да кажете,“ пр ихвати Санчо; „јер ваља да знате, ако не знате,
80
да је погу бљени див просечена мешина, и крв шест су ароба цр на вина што је у њој било,
а глава одсечена ку р ва је, која ме је р одила и да хоће све сотона однети!“
„Шта бенета ова будала?“ р ече Дон Кихоте; „јеси ли ти пр и себи?“
„Само у станите,“ одговори Санчо, „па ћете видети, какав сте покор починил и и шта
ћемо имати да плаћамо, и в идећете краљицу где се пр ометну ла обичном дамом по имену
Доротијом, у з друге ствари, којима се хоћете див ити, докле их дознате.“
                                        
                                
 
80
Ароба вина има 16 литар а и 12 центилитара.
 301
 

„Ја се ничему нећу чудити,“ пр имети Дон Кихоте; „јер ако се добро сећаш, кад смо
ту скор о овде били, ја сам ти к азао, да што год овде бива, све је сама вражбина, па не би
било ник акво чу до, ако би и сад исто било.“
„Све бих ти вер овао,“ на то ће Санчо, „да је и моја поњава била ствар од те багре,
али није таква била, него баш истинска и збиљска, па сам баш видео, да ће крчмар , који је
и дан дањи ту , држао крај од поњаве и бацао ме у вис сасвим весео и р аздраган и са
толиким смехом, кол иком и снагом; па где могу да се разазнају људи, ја бих р екао овако
пр ост и гр ешан, да ту нема никакве вр ажбине, него пуно батине и зле среће.“
„Е лепо, лепо, даће бог, биће добро,“ рече Дон Кихоте; „дај ми да се обучем, те да
могу изаћи на поље, да видим дог ађаје и пр омене, што их помињеш.“
Санчо му даде хаљине и докле се о блачио, каже пар ок Дон Фер нанду и осталима
онде за лу дост Дон Кихотову и за лукавштину , којом су се служили да га отр гну од Бедне
Стене, где је мислио да је доспео због пр езор а његове сењоре. Такође им исприча и све
пустоловине, за које је Санчо казивао, чему се не мало дивише и смејаше, јер им се
чињаше, као и свакоме, да је то најнеобичнија вр ста лу дости, која је могл а снаћи
пор емећено у мље. Пар ок додаде, пошто већ добра ср ећа сењоре Дор отије не допушта јој,
да и даље остане пр и својој намер и, да ваља измислити и пронаћи др у ги начин, како би га
могли о двести у његов завичај. Карденио пр едложи, да се настави, како се почело, и да би
Лу синда могл а сада заменити Доротију.
„А не,“ р ече Дон Фер нандо, „не треба тако, него ја мислим, да Дор отија настави
своју измишљотину , па како није сувише далеко одавде село тог а доброга витеза, мени ће
бити мило, ако будем по могао пр и његовом исцељењу.“
„Нема одавде два дана хода.“
„Ако ће бити и више, др аговољно ћу донде ићи, где се тиче тако добра дела.“
У то изађе Дон Кихоте у пу ној својој у бојно ј опр еми, са М амбр иновим ако и
излупаним шлемом, о левој мишици са својим штитом и насл ањајући се на своју тољагу
или копљачу . Дон Фер нандо и о стал и зачудише се чудној појави Дон Кихота, видећ и му
његово сухо и жуто лице, које се отегло на по миље, његово неједнако ору жје и одмерено
држање, па ћу таше да виде, шта ће да каже, а он са велико м озбиљ ношћу и свечаношћу
у пр е очи у лепу Дор отију и р ече:
 302
 

„М ене је известио, красна сењора, овај мој коњушар , да је ваше господство само
себе по ништило и ваше биће да се пр едру гојачило, јер од кр аљице и високе госпође, која
сте иначе били, да сте се пр етвор или у обичну девицу . Ако је то по заповести краљевскога
волшебника вашег оца, који се боји, да вам ја нећу дати потр ебну и дужну помоћ, онда
кажем, да се он није р азбир ао нити се р азбира у ствари нимало и да су му слабо познате
повести о витезовима, јер да их је читао и проу чио тако пажљиво и толико вр еме, колико
сам их ја пр оу чавао и читао, нашао би код свак а корака, како су други витезови, мање
славни него ја, извр шивали најму чније по слове, јер то није ништа осо бито погу бити какво
дивче, ма како о но безобразно било, јер мало час имао сам посла са једним и..... хоћу да
ћу тим, да ми не кажу да лажем; ал и време, које открива сваку ствар , показаће и то, кад се
томе и не надамо.“
„Имали сте посла са две мешине, а не са дивом,“ пр имети ту крчмар .
Али му Дон Фернандо заповеди да ћу ти и да не у пада у р еч Дон Кихоту ни на који
начин, а Дон Кихоте овако настави:
„Ја дакле велим, узвишена и свога достојања л ишена сењора, ако је са по мену тога
р азлога ваш отац учинио ту пр омену у вашој л ично сти, немојте да му дајете никакве вер е,
јер нема опасности у свету , кроз коју мој мач неће пр окр чити пута, с којим ћу на земљу
положити главу вашега непр ијатеља, а вама кроз мало дана на вашу главу метну ти круну
ваше државе.“
Дон К ихоте у му кну и очекиваше, да му пр инцеза одговор и, а ова, знајући већ вољу
Дон Фернанда да се с њиме настави превара, докле Дон Кихота не одведу у његово село,
одговор и са пу но умешности и достојанства:
„Ко вам је год казао, храбри витеже од Жалосна Лица, да сам ја моје биће
пр оменил а и пр едру гојачила, није вас добро известио, јер која сам ју че била, она сам и
данас. Толико је истина, да су некоји ср ећни догађаји у чинили неку пр омену са мном, јер
су ми дал и о но најбоље, што сам себи могла да желим; али за то нисам престала да сам
она, која сам и пр е била, и да остајем пр и исто ј намер и, коју сам у век имала, да се
послу жим сило м ваше храбре и непобедне мишице. И тако, господине, нека ваша доброта
поврати поштовање пр ема о цу , који ме је р одио, па га држите за искр ена и му др а човека,
јер својим знањем нашао је он тако лака и поу здана пу та да ми помог не у неср ећи; а ја
мислим, да вас није било, сењоре, никад не бих дошла до среће, коју сам постигл а, и у
 303
 

томе кажем пу ну истину, као што ће ми посведочити остала ова господа овде. Остаје нам
сада, да се сутра дигнемо на пу т, јер данас би се већ слабо могло одмаћи, а за о стал и добри
у спех, коме се надам, о слањам се на бога и на ваше храбро ср це.“
Тако р ече паметна Доротија, а кад је чу Дон Кихоте, окр ену се Санчу и р ече му са
знацима велике јарости:
„Ево ти велим, мој лепи С анчо, да си највећи лу пеж што га има у Шпањолској.
Кажи ти мени, лоло и пр обисвете, зар ми ниси мало час р екао, да се ова пр инцеза
преокренула у девицу , која се зове Доротија, и да је глава, коју сам мислио да сам одсекао
једно м диву , била ку р ва, која те је р одила, са другим глупостима, које су ме бациле у
највећу забуну , у каквој сам се икад налаз ио у мо м веку ? Ево се кунем,“ и ту погледа у
небо и стиште зубе, „да ћу чудо од тебе у чинити, да ћу улити памети свима лажљ ивим
коњушарима тумараћих витезова, што ће их од сада да буде у свету!“
„Немојте да се љутите, господине,“ одговор и Санчо, „јер лако може бити да сам се
и преварио, што се тиче пр омене са пр инцезом М икомиконом; ал и што се тиче дивове
главе, или барем избу шених мешина и да је ова крв цр но вино, ту се богме не варам, јер су
мешине ено тамо просечене чело главе од вашега кревета, а од црнога вина начинило се у
соби читаво језер о; а ако не веру јете, видећете, кад се буду лу пала јаја, хоћу р ећи, кад вам
његова милост овде, сењор крчмар , буде потражио штету од свега. Што се о сталога тиче,
да је госпођ а кр аљица о на која је била, мени је сасвим право, јер ћу онда добити што је
моје, као и свако др у го чељаде.“
„Онда ти вел им, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да си ти један заврзан, па ми опр ости и
онда нека је крај.“
„Нека је доста,“ рече Дон Фернандо, „и нек а се о томе више не говор и; а пошто
госпођа принцеза жели, да се су тр а даље иде, пошто је сад већ касно, то нека се тако и
у чини, па ћемо ову ноћ провести у лепу р азговору до зоре, а аонда ћемо сви да пр атимо
сењора Дон Кихота, јер желимо да смо сведоци ју начким и нечу веним делима, што ће да
их почини у току велика предузећа, кога се латио.“
„На пр отив, ја бих хтео да вама будем на у слу гу и да вас пр атим,“ одговор и Дон
Кихоте, „и много захваљујем на милости, која ми се у казу је, и на лепу мишљењу , које
имате о мени, а моје је да гледам, да то потвр дим, па ма ме и живота стало, а и више, ако је
то можно.“
 304
 

М еђу Дон Кихотом и Дон Фернандом измењаше се многе р ечи од у чтивости и

многе понуде, ал и свему томе у чини крај један пу тник, који у тај пар у ђе у крчму, а својим
оделом показиваше, да је кр шћанин, који је не давно дошао од мавар ске земље, јер је имао
на себи кратко гуњче од плаветна сукна са кратким р у кавима и без огр лице; чакшир е му
беху од плаветна платна, а капа исте боје; носаше ниске чиз ме ур мине боје и мавар ску
сабљу о кајасу , који му је ишао пр еко пр сију . Одмах за њим у ђе на магар цу женска у
мавар ску руху , са лицем застртим танким велом; на глави имаше капицу од златотканице,
а од р амена до ногу покр иваше је широк огр тач. Човек беше снажна и гипк а стаса, око
четрдесет година, л ица цр номањаста, са дугим брцима и л епо м брадом; једном р ечи,
изгледаше тако, кад би био боље одевен, да би га држали за отмену личност и од господска
р ода. Кад уђе, заиска једну собу, а кад му р екоше, да у крчми нема такве собе, као да му не
беше мило; оде за тим до о не, која по оделу изгледаше да је М аварка, и у свом нар учју
скиде је са самара.
Лу синда, Дор отија, кр чмар ица, њена кћи и Марит ор на, које је пр ивлачило ново
одело, какво дотле нису виделе, окру жише М аварку , а Доротија, која је у век била љубазна,
у чтива и паметна, како јој се у чини, да она, као и њен вођа мало су зловољни, што нема
собе, р ече јој:
„Немојте, сењора, да се много једите, што овде немате сваку у добност, јер у
крчмама то је обично тако; ипак ако имате вољу , дасе нама пр идр у жите,“ показу ју ћи на
Лу синду , „можда ћете у даљем току свога путовања наићи на конаке, где нећ ете имати ни
толике у добности.“
Женска под копреном не одговор и на све ништа, нити што у чини, него се диже са
места, на које се беше спустила, и прекр стивши обе ру ке на грудима, пр иклони главу и
поклони се у знак да захваљује. По њеном ћутању судише, да ће без сваке сумње бити
М аварка и да не зна кршћанск а језик а.
У то дође роб, који је међу тим имао нек а друга посла, па видећи их све, како су
окружиле ону , која је с њиме дошла, а она да ћути на све њихове р ечи, р ече:
„Сењоре, ова девојка тек-тек р азбира наш јез ик, нити знаде говорити другим
језиком, до ли о ним свога завичаја, и за то није могла да одговор и на о но, што сте је
питал е.“
 305
 

„Нисмо ми њу ништа питале,“ одговори Лу синда, „него смо јој за ноћас пону диле
наше др у штво и део од места, у коме ћемо да се сместимо, па ће ту да има у добност, коју
јој може да даде готовост, која нас обавезује да смо на у слугу странима, којима је
потребно, а нар очито кад се то тиче женске.“
„У њено и у моје име ја вам, сењора, љубим ру ке,“ одговори р об, „и много ценим и
како треба пону ђену милост, јер је особито велика у таквој пр илици и од стране таквих
личности, као што вам показу је ваш изглед.“
„Кажите ми, сењоре,“ р ече Доротија, „је ли ова сењора кршћанка или М аварка? јер
по оделу и ћу тању њену изгледа нам да је о но, што ми не бисмо хтеле да је.“
„Она је М аварка по оделу и телом, али у души је велика кршћанка, јер има највећу
жељу да то буде.“
„Дакле није крштена?“ запита Лу синда.
„Још није било пр илике за то,“ одговор и роб, „откако се кренула из Алђерије,
њенога завичаја, а до сада још није била у каквој тако пр екој смртној опасности, да би је
требало крстити, пр е но што би најпр е знала све о не обр еде, које нар еђу је наша мати света
цр ква; али у з божију помоћ о на ћ е се скорим крстити с оно м свечаношћу , коју захтева њен
сталеж, јер она је нешто више, него што показу је одело њено и мо је.“
Овим р ечима у свију који су га слушали изазва он жељу да дознаду , ко је била
М аварка и р об, али нико не хте да пита за о нај пар , јер се видело, да им требаше одмор а
дати, а не питати их за њихов живот. Доротија у зе М аварку за руку и посади је у за се и
замоли је, да у клони копрену . Она погледа у роба, као да га питаше да јој к аже, шта говор е
и шта она да чини. Он јој арапски р ече, да је моле да у клони покр ивало, па нека у чини
тако, и тако о на ск ине копрену и покаже тако лепо л ице, да се Доротији у чини лепша од
Лу синде, а Лу синди л епша од Дор отије и сви који су онде били по мислише, ако се која
може у поређивати са ов им двема, да је то М аварка, а некојима се чињаше, да их је о на и
надмашил а у неколико. А како лепота има ту повластицу и милину , да ублажава духове и
да себи задобија накло ности, тако и све одмах обу зе жеља да лепој М аварци служе и да је
дворе.
 306
 

Дон Фер нандо запита р оба, како је име М аварци, а овај одговор и, да се зове Лела
81
Сорајида. Кад она то чу, досети се, шта је питао кршћанин, па р ече жу р но, пу на р евности
и мил ине:
„Но, но Сорајида: М арија, М арија!“
Тиме даваше р азумети, да се она зове Марија, а не Сор ајида. Ове р ечи и страсност,
са којом их је изустила, из мамише не једну су зу из очију некојима из околине, нар очито
женск има, које су по пр ир оди нежне и болеће. Лусинда је загрли пу на милоште говорећи
јој:
„Да , да, Марија, Марија!“
А Маварка јој се одазва:
„Да, да, М арија: Сор ајида маканџе!“
А то ће р ећи: никако.
У то већ се спушташе ноћ и по нар едби оних, који су дошли са Дон Фернандом,
постарао се крчмар и потр у дио се да спреми вечер у, како је боље могао. К ад дође вр еме
јелу, сви поседаше за дугу трпезу , као оно у чељадској трпезарији, пошто у крчми не беше
округле и квадратне трпезе, и прво место у прочељу дадоше Дон Кихоту , ако се о н томе и
пр отивио, а он искаше, да пор ед њега седне сењора Микомикона, пошто јој је он заточник.
За тим по седаше Лу синда и Сорајида, а спроћу њих Дон Фернандо и Карденио, па р об и
остали витезови, а пор ед сењора пар ок и берберин; и тако вечер аше пу но задовољни и још
веселији дођоше кад видеше Дон К ихота да престаде јести и покр етан сличним духом, који
га је побудио да говор и, кад је оно вечер ао са козарима стаде беседити:
„Заиста, господо мо ја, ако добро погледамо, велике и нечу вене ствари хоће да
дочекују они, који исповедају ред тумараћих витезова. Или који би живи у свету у шао на
вр ата овога замка и видео нас овако, како смо, па помислио и вер овао, да смо ми оно што
смо? Ко би у мео казати, да је ова сењора поред мене велика кр аљица, коју сви знамо, а ја
да сам онај витез са Жалосним Лицем, чију славу свуда по свету р азносе? Данас се ни мало
не сумња да та уметност и занимање надмашује све које су људи изу мели, а тим више ваља
га уважавати, што је оно изложено већим опасностима. Нека ми не излазе пр ед очи они,
који веле, да су нау ке пр етежније од ору жја, јер ћу им казати, па били они ко им драго, да

                                        
                                
 
81
Лела рећ и ће арапски: бож анска, обожавана, блажена. Ово име д ају само бого матери М арији. Сорајида је
тепање од сорат, цвет.
 307
 

не знају шта говоре: јер разлог, који они хоће да наводе и ког а се највише држе, тај је, да је
у мни р ад претежнији од телеснога, а ор у жје да се само телом у пр ажњава; као да је
војничко занимање посао носачки, за који се не иште друго, до ли добра снага; или као да
се за оно, што ми зовемо војничк им занимањем и што ми у пр ажњавамо, не ишту таква
дела хр абрости, за која пр и извр шењу иште се пуно разборитости; или као да дух у
војника, који пр едводи војску , или брани о пседну т град, не р ади исто тако, као што му и
тело р ади. Или кажите ми, да ли се само телесном снагом мо же докучити непријатељска
намер а, планов и, лу кавства, да л и се могу преду пр едити непр илике и штете могу ће, а то
све рад је умни, у коме тело нема никаква у чешћа. Кад је дакле тако, да ору жје исто тако
иште у мља, као и нау ка, да видимо сад, чије у мље р ади више, да ли нау чењаково, или
војниково; а то ће се видети, кад погледамо циљ и мету , коме сваки од њих тежи, јер она
тежња ваља да се већма цени, којој је циљ племенитији. Циљ и мета нау ци- ја овде не
говор им о божанској науци, која води и у пу ћује душе ка небу , а то је такав бескрајни циљ,
да се с њиме не може никоји други у пор едити- ја мислим човечанску нау ку , којој је циљ да
пр авда побеђу је, да се сваком даде што је чије, да се добри закони разу меју и пошту ју : циљ
ваистину племенит и у звишен и достојан велике хвал е, тек не онол ике, какву заслу жу је
циљ, за којим иде ор у жје, а овоме је пр едмет мир , што је највећ е благо што га људи могу
желети у овом животу ; па тако пр ва благовест, што је имао свет и људи, била је она, коју
су у ноћи, која је била наш дан, анђел и огласили, кад су појали на небесима: слава на
висинама и мир на земљи људима добре воље; а поздр ав, који је најбољ и у читељ земље и
неба у чио своје ученике и изабр анике, био је да кажу , кад у коју кућу дођу : мир буди у
овом дому; а толико пу та р екао им је: дајем вам мој мир, мој мир вам о стављам, мир буди
с вама; што је као адиђар и залог, дат и остављен од такве ру ке, адиђар , без кога не може
бити никаква добра ни на земљи ни на небу . Тај мир пр ави је циљ р ату , јер оружје и р ат то
је све једно. Претпоставивши дакл е ову истину , да је р ату циљ мир и да је у томе његов
циљ претежнији од циља нау ке, пр ећи ћемо сад на тел есни р ад научењаков и војников, па
да видимо, који је му чнији.“
На такав начин и са таквим добрим р азлозима наставио је До н К ихоте своју беседу ,
да у тај пар нико од оних, који су га слушали, не могаше г а држати за будалу , него како су
сви већином бил и витезови, којима је ор у жје било занимање, то су га слушали са највећом
вољом, а он настави беседити:
 308
 

„Дакле велим, главне муке у чењакове ове су: пр е свег а сиротиња, не зато што су
сви сиромаси, него да у змем тај случај у његовој највећој крајности; а к ад сам рекао, да се
пати сиротињом, мислим, да немам што додавати његовој беди, јер ко је сиромах, тај не
у жива никакво добро. Овом сиротињом пати се у њеним по јединостима, час глађу , час
зимом, час голотињом, час свиме тим у купно; ипак она није толика, да се о н неће
наситити, ако и нешто касније, него што је обичај, ако ће бити и су вишком од богаташа, а
највећа невоља у ђака је о на, што они међу собом зову ићи на чорбу82; а нађе се и как ав
мангал или комин, те може ако не да се огр еје, а оно бар да се откр ави на з ими, а најзад
ноћу добро спавају под покр ивачем. Остале ситнице не морам да по мињем, као што је
недостатак у кошуљама, па о нај у обу ћи, у р етком и по хабано м оделу , нити по мињем како
хоће јелом да се очемере, кад их добра срећа доведе на какав пир . На овом пу ту, који сам
описао, неравну и му чну, ту поср ћу ћи, тамо падајући, опет у стају ћи и наново падајући,
дођу до жељене мете, коју кад постигну , мног е смо в идели, к ако су прошавши кроз те
вр лети и између тих Сћила и К ар ивда, као да их је носило ветр ило наклоњене среће, р екох,
како смо их видели, да заповедају или у пр ављају светом са столице, променивши своју
глад и зеботињу у благостање, голотињу у накит, а место да спавају на р огожини, почивају
на хол андском платну и дамашки: нагр ада, коју су својом вр лином праведно заслужили.
Али кад се њихове му ке у пор еде са оним војниковим, показу ју се у свему много мање, као
што ћу сад да кажем.

                                        
                                
 
82
Andar á la sopa, ићи на чорбу, каже се у Шпањол ској за просјаке, који у одређено време иду на клоштарска
врата, гд е им се даје чорба и комад хлеба. Стање шпањол ских ђ ака није се много попр авило од
Сервантесових времена; и данас мног и ђаци просе по улицама, по каванама и по кућама.
 309
 

ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВ А

У којој је реч о знаменитој беседи Дон Кихота о оружју и о науци.

Дон Кихот настави овако:

„Кад смо код ђ ака почели са сиротињом и њеним пр инадл ежно стима, да видимо, да
ли је бојник богатији, и ту видимо да ни сама сиротиња није сиромашнија, јер је он
огр аничен на своју јадну плату , која му се издаје касно или никада, или ако може што да
заграби својим р укама у з велику опасност по свој живот и по своју савест; а каткад је тако
без одела, да му је поцепан кожух и трлац и млатац, па у по з име хоће да буде изложен
немилосном небу, стојећи насред р авна поља само са дахом из својих у ста, који како
долази из пр азна пр остора, мислим да пр отив све прир оде мор а бити хладан. Ту бар може
да се нада да ће доћи ноћ и он да се о пор ави од свију ових незгода у постељи, која га чека,
а ова, ако није његове кр ивице, никад није тесна, јер на земљи може по вољи да се
разбалаћи и да се по њој пр евр ће, а да се не боји да ће изгужвати поњаве. На све то ће да
дође дан и час к ад ће да полу чи пр ави сан свога занимања, дође дан о д битке и ту ће да му
на главу положе кићанку од ишчијана платна, да би га видали о д каква зр нца, које му је
пр ошло кроз слепо око, ил и му је осакатило ру ку или ногу ; а ако није то, него га болећиво
небо сачува и одржи здрава и жива, може да остане у исто ј сиротињи у којој је био пр еђе, и
да ће требати да дође још који су коб, још која битка, па да у век изиђе као победилац, ако
ће да до чег а дође; ал и таква чуда р етко бивају . А кажите ми, господо, ако сте о томе
пр емишљали, колико је мање оних, који су у р ату награђени него ли оних, који су у њему
пр опали? Зацело ћете ми о дговор ити, да се то не може у пор еђивати, нити се могу у мрли
у зети на р ачу н, а живи награђени да се могу ср ачу нати са три цифре из р ачу нице. Све је то
ионако код у чењака, јер сви о ни могу да се издр жавају својим звањем, тако да је у војника
мања нагр ада, ако му је патња и јесте већ а. Али на ово може да ми се одговор и, да је лакше
наградити две хиљаде учењака, него ли тридесет хиљада војника, јер они бивају награђени
давањем звања, која се дају само онима од њихова занимања, а ови могу бити награђени
само имањем господар а, коме слу же; а ова немогу ћност потвр ђује још већма мој р азлог.
Али оставимо то на страну , јер је то лавиринт из кога је вр ло му чно изаћи, па да се
вр атимо на пр еиму ћство ору жја над нау кама: ствар , која ваља да се пр омотр и према
р азлозима, које свака страна наводи, а уз које сам навео, вели нау ка, да се без ње ор у жје не
 310
 

би могло одр жати, јер и рат има своје законе и подложан им је, а закони долазе под нау ке и
под учењаке. На ово одговар а оружје, да се закони не могу одр жати без њега, јер оружјем
се бране репу блике, одржавају се краљевства, чу вају се градови, обезбеђу ју се пу тeви,
чисте се мора од гусара; једном р ечју , кад оружја не би било, р епу блике, краљевине,
монар хије, гр адови, мор ски и земаљски пу тови били би подвр гну ти крутости и забуни коју
р ат доводи са собом, докле траје и док има слобо ду да се служи својим повластицама и
својом силом; а и то је осведочена истина, да оно што више стаје мор а се више и
поштовати. Доћи до тога, да неко буде одличан у нау ци, иште се времена, бдијења,
гладовања, голотиње, у мна напрезања, очемерена желу ца и др у гих ствари што у з то иду ,
које сам од чести већ споменуо; али да ко дотле дође, да буде добар војник, тога стаје свега
онога, као и ђака, само у толико већ ем степену , који се не да у пор едити, што на сваком
кораку може да изгу би живот. Па каква му ка од невоље и сиротиње може снаћи ђака и
кињити г а, која би се могла упор едити са муком војника, који налазећи се опкољен у
каквој тврдињи и стојећи на стражи у каквом опко пу или шарампову осећа да непр ијатељи
лагумају земљу под њим, а он оданде не може нипо што да се уклони, нити побећи од
опасности, која му тако изблиза пр ети? Једино што мо же да у чини то је да јави своме
капетану за оно што се чини, те да доскочи каквим пр отивним лагумом, а сад да остане
миран, стрепећи и очеку ју ћи кад ће у једанпу т да оде по д облак е без крила и да се у бездан
спусти без своје воље. А ако се ово чини да је незнатна опасност, погледајмо, да ли јој је
р авна или већа од ње она, кад се две галере дохвате пр овама насред морске пу чине, па су
се закучале и заквачиле, те је војнику остало само за две стопе пр остор а на дасци од
шиљка, па ипак, ако пр ед собом и види о нолико служитеља смр тних који му пр ете, колико
је топова напер ено на противној страни који нису од њега ни за једно копље, ако и види да
ће код прва неопр езна корака ићи у по ходе у дубоко крило Непту ново, ипак са
неу стр ашивим срцем, вођен чашћу која га покр еће, он себе ставља као циљ толиким
смр тоносним цев има и поку шава да тим тесним прелазом пр еђе на пр отивничку галију; па
чему се човек мора највише чу дити, чим је један пао да се више не дигне докле је света и
века, већ да је други стао на његово место, и нека и овај падне у мор е, које га вр еба као
душманин, други и други долазе за њим, не давајући вр емену вр емена за његово у бијање:
највећа храброст и одважност што може да се нађе у свему р атном послу. Срећна су била
она благословена столећа која нису знала за гр озно беснило ових пакл ених артиљеријских
 311
 

ору ђа, којима проналазач, мислим, у паклу је, где пр има нагр аду за свој сотонски
проналазак, којим је дао повода да по дла и кукавичка мишица оду зме живот храбру
витезу , и да не знаш ни како ни отку да, тек у по срчаности и заноса, који загрева и
оду шевљава ју начка срца, дође лу до какво зрно које је пу стио как ав који је бег ао и
поплашио се од севка ватр е, кад је плану ла пр оклета напр ава, па пр екине и у чини крај у
тренутку мислима и животу , који је заслуживао да траје дуге векове. И тако посматр ајући
све то, морам да кажем, да ми као терет пада на душу што сам се латио посл а тумар ајућег
витеза у тако мр ском времену , као што је ово у коме живимо; јер ако мени и не у лива
страха никаква опасност, ипак ми је немило кад помислим да прах и олово могу да ме
лише пр илике да храбром мојом мишицо м и оштр ицом мога мача будем славан и чу вен у
целом познатоме свету . Али нека небо чини онако како за добро нађе јер ћу тим бити више
уважаван, кад постигнем мо ју намер у у колико се будем пуштао у веће опасности него ли
што су их пр етур или тумарајући витезови прошастих векова.“
Целу ову дугачку орацију изговор и Дон Кихот докле су остал и вечер али, не
помишљајући на то да се заложи, ако му је Санчо Панса и казао некол ико пу та, нека
вечер а, па ће после већ имати каде да каже све о но што жел и. Који су га слушали наново
жалише, видећ и човека који изгледаше да је р азу ман и р азбор ит у свакој ствари о којима
би говорио, а коначно је лу д кад спомене његово цр но и пр оклето витештво. Пар ок му
р ече да има пу но р азлога у оном што је говор ио у корист ору жју , и он, ако и у чеван и
одликован, да мисли исто тако.
Довр шише вечер у, скинуше тр пежњак и докле кр чмар ица, њена кћи и Мар иторна
намешташе собу Дон Кихота од М анче, где су одредили да ову ноћ саме женске пр оведу ,
замоли Дон Фер нандо р оба да пр ича ток свога живота, јер не може бити да није необичан
и занимљив, већ по о номе што се видим по што је дошао са Сорајидом. На ово одговор и
р об да ће врло р адо у чинити према тој заповести, само се боји да му пр ича неће пр у жити
онолике забаве колико он жели: ипак ће да казује, да се не би огр ешио о послушност.
Парок и сви остали захвалише му и наново га молише, а он видећи да га толико
моле, р ече да нису потр ебне молбе, где је заповест у пу ној важности.
„Па слушајте, го сподо“, додаде, „па ћете чу ти истинску повест са којом можда се не
могу у поредити оне измишљ ене, које хоће да састављају са необично м и великом
вештино м.“
 312
 

Тиме у чини да се сви наместише и наста велика тишина, а он видећи да они већ
ћу те и чекају , шта ће да говори, поче пријатним и одмер еним гласом овако говорити:
 313
 

ТРИДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВА

У којој роб казује свој живот и збитија.

М оје племе води своје пор екло из једног места у леонским пл анинама и пр ир ода му
је била наклоњенија и штедрија, него ли срећа, пр емда у оном сир омашно м крају мој је
отац ипак изишао на глас као богат, па би то и био заиста, да је положио толико тр у да за
очу вање имања, колико га је дао да га у пр опасти. А разлог, што је био издашан и
распикућа, био је у томе, што је у своје младе године био војник; јер солдачија то вам је
школа, у којој тврдица постане издашан, а издашан бива р аспику ћа, па ако се који војник
нађе циција, то су као неке наказе, које се р етко кад виде.
М ој отац прешао је гр анице штедроте и заишао је у област распикућанства, а та
ствар није никако пр обитачна за човека ожењена и који има синове, који ваља да га
наследе и у имену и у стању . Мој отац имао нас је тр ојицу, сви одрасли мл адићи и сви у
годинама да бирају какав положај. Кад дакле мој отац виде да не може, како р ече, да
савлада своју наклоност, то нау ми да се лиши ор уђа и повода, који га је пр авио
распикућом и издашним, то јест да себе лиши имања, без кога и сам Александар био би
твр дица, и тако нас једанпу т позове сву тројицу на само у једну собу и од пр илике овако
нам р ече:
„Децо мо ја, да вам кажем, да вас милу јем, доста је знати и рећи да сте ми деца, а да
се разу ме, да вам хоћу зла, довољно је знати да нисам подобан да вам ваше имање
сачувам; да бисте дакле видели сад и у век да вас милу јем као отац и да нећу да вас
у пр опастим као очу х, хоћу нешто с вама да у чиним, што сам већ много времена
пр емишљао и расположио са зрелим расуђењем. В и сте већ у годинама да бирате стање,
или бар да изаберете занимање које ће вас, кад будете старији, частвовати и хранити, па
сам смисл ио да моје имање поделим на четвор о: три дела даћу вама, сваком по онолико
колико и другом, а четврти део остаће мени, да живим и прехр ањујем се за оне дане, који
ми небо буде дало да још пожив им; али желим, да по што сваки од вас добије свој део од
имања, пођете о ним пу тем који ћу да кажем. Има једна пословица у нашој Ш пањолској,
која ми се чини вео ма истинита, као и све што су , јер су то кратка изр ечења поцр пана из
дуга и пр омишљена искуства, а она, коју ја мислим, вел и: црква, или море, или краљев дом,
као да би сасвим јасно да каже: ко хоће да што важи и да буде богат, нека иде или за
 314
 

цр квом, или нека плови морем тргујући, или нека иде да служи краљу у његовој кући, јер
се каже: више вреди краљева мрвица, нег о ли плата господска. То велим зато, јер желим и
воља ми је, да један од вас иде на науке, други на трговину , а трећи нека служи краљу у
р ату, јер је му чно доспети да му се слу жи у његовој кући, а р ат ако баш не да велико
богатство, он хоће да даде много уважење и велику славу. До осам дана даћу вам ваше
делове у новцу , нити ћу вам закину ти и једну пару , као што ћете видети на самом делу. А
сад ми кажите, да ли ћете послушати мо је мишљење и савет у ономе, што сам вам
пр едложио.“
Па мене, као најстар ијег а, позва да одговор им, а ја му р екох, нека се он не лишава
свог имања, него нек а онолико троши, колико му је воља, јер смо ми толики момци, да
ћемо моћи што стећи; ал и он искаше, да му у чинимо по вољи, на што р екох, да имам вољу
на војнички посао, служећи богу и мо ме краљу . Други брат у чини исте пону де и одабр а да
иде у Индију , куда ће да понесе што је његово. Најмлађ и, и како ми се чини најпаметнији,
р ече да ће да стане у црквену службу , или да ће да доврши у Саламанци своје почете
нау ке.
Елем пошто тако у годисмо и изабрасмо себи занимање, отац нас изљуби, па као
што је био р екао, за оно кратко вр еме извр ши што нам је био обећао. Он нам даде сваком
његов део, што је износило, колико се сећам, на свакога по три хиљаде дуката у готову
новцу , јер наш један стриц, да не би имање отишло у туђе ру ке, ку пио је цело и испл атио
готовим нов цем, те нас тр ојица исти дан о простимо се са нашим добрим оцем, али ту се
мени у чини, да не би било човечно, да ми стари отац остане на тако незнатну имању , па га
пр иболих да од моје три хиљаде дуката у зме две хиљаде, јер ће мени о статак бити довољан
да се снабдем о ним што је војнику потр ебно. Покр ену ти мојим пример ом, мо ја оба брата
дадоше му сваки по хиљаду дуката, тако да мом оцу остадоше четири хиљаде дуката у
новцу и сувише три хиљаде, јер толико од прилике вр едило је имање које му је остало и
које није хтео да пр ода него га је хтео да задржи као непоср едно добро.
Укратко да кажем, опр остисмо се с њиме и с оним нашим стрицем не без велике
жалости и суза код свију ; а они нам наложише, да их, кад нам се год пр илика даде,
извештавамо о нашим успесима или незгодама.
 315
 

М и им обећасмо и пошто нас они изљубише и дадоше нам свој благослов, један од
нас оде у Саламанку , други у Севиљу, а ја се у путих у Аликанте, где дознадох да има
ђеновска галија која је ту товарила ву ну за Ђенову .
Сад је томе двадесет и две године, како сам отишао од очеве куће, а за све то вр еме,
ако сам и писао неколико пу та, нисам ништа чу о ни за њега, ни за моју браћу, а што се
мени за то вр еме догодило, то ћу у кр атко казати.
Укрцам се у Аликантеу , срећно стигнем у Ђенову , одатле одем у М илан, где се
снабдем ору жјем и др у гом војничком опр емом, па оданде хтедох да одем у Пијемонте да
тражим себи места, кад на пу ту у Алесандрију дела Паља чу јем, да велики дука Алба
одлази у Фландрију . Ја пр оменим намер у , одем к њему и служио сам му у његовим
походима, био сам пр и смр ти грофова Егмонта и Хорна, најпо сле постадо х заставником
славног неког капетана од Гуадалахаре, по имену Дијего од Урбине 83, а по неком времену
после мог а доласка у Фландрију дознам за савез који је његова светост папа Пије Пети
блажене успомене био закључио са М лецима и са Шпањолском пр отив општега
непријатеља, то јест Турчина, који је у то вр еме са својом флотом био задобио славно
острво Кипар , који је био у млетачкој држави: жалостан и несрећан гу битак! Знало се као
поу здано, да ће војвода овога савеза бити Пр есветли Дон Хуан од Аветрије, пр иродни брат
нашег доброг краља Дон Филипа; говорило се о огр омним пр ипр емама за р ат, а све то
побуди ме и подстак ну ми дух и жељу да учествујем у очекиваном походу ; па ако сам и
очекивао и имао и тврда обећања, да ћу пр вом у добном приликом постати капетаном, ја
нау мих да све то оставим и да одем у Италију , што и у чиних. Ср ећа ме послу жи, да је
таман тада сењор Дон Хуан од Аветрије био дошао у Ђенову , одакле ће пр ећи у Напуљ, да
се сједини са мл етачком флотом, као што је посл е и учинио у М есини.
Укратко да кажем, да сам у оном срећном по ходу у чествовао већ као пешачки
капетан, до кога часнога сана дошао сам више мо јом добром срећом, него ли по мојој
заслузи; а онога дана, који је за кршћанство био тако сл аван, јер се у њему свет и сви
нар оди опростише з аблу де у којој су били, мислећи да се Тур ци не могу на мор у победити,
онога дана, р екох, кад је османск а гордост и охоло ст бил а поломљ ена, међу толиким
срећнима, који су ту били - јер још већу срећу нашли су они кршћани, који су ту погинули,
него ли који су остали живи и победиоци – сам ја био сам несрећан, јер у место каквог

                                        
                                
 
83
Овај Дијего од Урбине био је капетан над четом, у којој се Сервантес борио у великом боју код Лепанта.
 316
 

бр одског венца коме сам се могао надати, да су то била р имск а вр емена, видех се оне ноћи,
која је дошл а после тако славна дана, са пу том на ног ама и лисицама на р укама, а то је
84
овако било.
Учалија, краљ од Алђер ије, смео н и срећан гу сар , у дар ио је на глав ни брод
малтијански и савладао га, тако да су на овом остала само три витеза жива, па и ови у
тешким р анама. Малтијанима дође у помоћ главни брод Хуана Андр еје, на коме сам ја био
са мојом четом. Чинећ и оно што је требало у таквој пр илици, скочим на непријатељску
галер у , али се ова отку ча од оне, која је била напала, те не даде мојим вoјницима да за
мном пођу, и тако се ја нађо х сам међу мојим непр ијатељима, којима нисам могао да
одолим; најпо сле покр ивен р анама падо х, па као што сте, господо, већ чули, да се Учалија
спасао са цело м својом флотом, доспех ја као р об у његову власт, те сам бејах тужан међу
толиким весел има и р об међу толиким слободнима, јер тога дана петнаест хиљада кршћана
добише жељену слободу , који су сви били на весл има на турској флоти.
Одведоше ме у Цар игр ад, где султан Селим начини мога господара капудан пашом,
што је у боју чинио своју дужност, донесавши у доказ своје храбрости заставу
малтијанских витезова. Иду ће године, а то је хиљаду пет стотина и седамдесет друге,
нађох се у Наварину , веслајући на главном броду Три фењера. Ту сам видео и гледао
пр илику , која се пр опу стила да се ухвати у пр истаништу цела ту р ска флота, јер сви
Левантинци85 и јаничар и на њој држали су као избесно, да ће се на њих да у дар и у самоме
пр истаништу , па су имали у припр авности свој пр тљаг и пашмаге, а то су им папу че, да
беже на сухо, не сачекавши борбу : толики је био страх у њих од наше флоте; ал и је небо
ионако наредило, не због кривице или немар а од стране нашега војводе, него због гр ехова
кршћанских и јер бог хоће и допушта да у век има шиба, које ће да нас казне. Укратко,
Учалија се пову че у М одон, што је острово близу код Наварина, па изведавши људство на
сухо у твр ди у лазак у пр истаниште и о стаде мир ан, докле се није удаљио сењор Дон Хуан.
Том пр иликом освојена је галера Шићар, на којој је био капетан један син оног славног
гу сар а Барбаросе. Освојио је напољски гл авни брод Вучица, којим је у пр ављала она у бојна
му ња, отац војницима, онај срећни и непобеђени капетан Дон Алвар о од Басана, мар кез од
Санта Кр у са; а не могу да не кажем како су задобили Шићар. Барбар осин син био је тако

                                        
                                
 
84
Сервантес говори о овом боју као очевидац и учесник.
85
Т о су Грци морнари са Архипелаг а.
 317
 

свиреп и тако је зло поступао са својим р обовима, да кад су они, који су на веслима били,
видели да на њих иде г алер а Вучица и да их је стигла, у један мах махнуше весла,
дохватише свога капетана, који је стојао код крме и викао да живље весл ају , па бацајући га
од клупе до клупе, од крме пр ема пр ови, толико га изуједаше, да једва што је прошао био
катарку , већ је и своју душу пр едао паклу : толика беше, како р екох, свирепост, са којом је
86
он с њима по сту пао, и мржња њихова пр ема њему .
Вратисмо се у Цар игр ад, а иду ће године, то јест хиљаду пет стотина и седамдесет
треће, дође тамо глас, да је сењор Дон Ху ан отео Ту нис, ту краљевину освојио од Тур ака и
наместио тамо Мулеј Амета, пресекавши наду да ће се тамо на престо вр атити Мулеј
Амида, који је најсвир епији и најхр абрији Мавар што га је било у свету. Су лтан је много
жалио за овим гу битком, па следу ју ћи у виђавности, која је својствена свима од његовога
дома, начини мир са М лечићима, који су га већма желели него о н, а иду ће седамдесет
четвр те године удар и на Голету и на тврђаву , коју је сењор Дон Хуан близу Ту ниса
подигао и недовр шену оставио.
За свих ових догађаја ја сам био на веслу без икакве наде на слободу : бар нисам се
надао, да ћу је отку пом добити, јер сам био нау мио не писати мо м оцу за моју неср ећу .
Најпосле изгу би се Голета, изгу би се тврђава, на која места кренуто је седамдесет и
пет хиљада плаћених турских војник а, а пр еко четири стотине хиљада Мавара и Арапа из
целе Афр ике, и у з ове силне људе била је толика у бојна опр ема и толики р обијаши, да су
Голету и тврђаву могли покр ити ру кама и пр егр штима земље.
Прво се изгу би Голета, коју су дотле држали за неосвојну , а није се изгу била
кр ивицом њених бр анитеља, који су за њену одбр ану чинили све што је требало и што су
могли, него што је иску ство показало, како се лако могу да подижу опкопи у оном песку ,
јер , говор ише, да се на воду наилази, кад се копа за два педља, а Тур ци је не налазише ни
за хват један, и тако са многим вр ећама песка подиго ше опкопе тако високе, да су
надмашивал и градске зидове, па пу цајући са висине на њих, нико није мог ао да опстане и
истраје у одбрани. Обично се тада мислило, да наши нису требали да се затворе у Голети,
него да су непр ијатеља дочекал и у пољу при искрцавању. Који тако говоре, говор е из
даљине и без многа иску ства у таквим пр иликама, јер кад у Голети и у тврдињи једва ако је
                                        
                                
 
86
Други писци веле, да је то био Барбаросин унук, а не син и да се звао Амет беј. Кажу да је он крштене
весларе на својој галери ударао мишицом, коју је одсекао једном од њих.
 318
 

било седам хиљада војника, како је могао тако мален број, па све да су били и најјачи,
изаћи ће на мез ево и у коштац се хватати са тол иким непријатељима? И како да не падне
тврдиња, којој не долаз и по моћ, па још кад су је опколил и непр ијатељи многи и кивни и
још у својој земљи? Али многи мисле, а и ја велим, да је небо у чинило Шпањолској
нар очиту милост и добро, кад је пу стило да пр опадне оно легло и сметиште од свака
неваљалства, онај р ак и пијавица, где су се небр ојени новци тратили, а од свега никакве
користи није било, да ли што се одр жавала успомена, да је освојио најсрећнијега спомена
најнепобеднији Кар ло Пети, као да би потребно било за његов вечити спомен, да га
одржавају они зидови.
Изгуби се и тврдња, али је Турци добише стопу по стопу, јер војници који су је
бранили, борили су се тако храбро и снажно, да је пр еко двадесет и пет хиљада
непријатеља погину ло у двадесет и два глав на ју р иша што су их преду зимали. Од њих три
стотине који су заробљени живи, ниједан није био без р ане, поуздано и јасно знамење
њихове храбрости и срчаности и к ако су добро бранили и држали своја места.
Пр едаде се осим тог а мал ена твр ђавица или кула, што је била у по језер а под
заповедништвом Дон Хуана Саног ере, валенсијанска витеза и добра војник а. Зар обише
Дон Педр а Пуертокареру, војводу од Голете, који је чинио што је могао да своју тврдињу
брани, а толико је срцу пр имио, што је изгу био, да је од дерта пр есвисну о на пу ту у
Царигр ад, куда су га водили као р оба. Зар обише и војводу од тврђаве, који се звао Габрио
Сервељон, миланск и витез, велик инжењер и веома храбар војник. У ове две тврђаве
погибоше мног и знаменити људи, међу којима је био Пагано Дорија, витез од реда светог
Јована, племенита срца, као што то показу је она вел ика штедрота са којом је посту пио
пр ема своме брату, славном Јовану Андр ији Дор ији; а што му смрт чини још жало снијом,
то је, што је погину о од ру ке некојих Арапа, којима се био повер ио, кад је већ видео да је
тврдиња пала, а који су му се пону дили да га одведу у мавар ску оделу у Табар ику , малено
пр истаниште или кућа, коју у оном пр имор ју имају Ђеновљани који тамо лове мер џан.
Речени Ар апи одсекоше му главу и однесоше је турском капудан паши, а овај извр ши на
њима нашу кастилијанску пословицу : ако је и повољна издаја, издајник је гнусан; јер веле,
 319
 

да је капудан заповедио да повешају оне, који су му донели дар зато што му га нису жива
87
довели.
М еђу кр шћанима, који су у тврдињи допали р опства, био је један по имену Дон
Педр о Агилар , р одом не знам из кога места у Андалузији, који је био заставник у тврдињи,
одличан војник и необично даровит, а особито је био вешт ономе што зову поезијом.
Велим ово, што га је судба довела на моју галер ију и на моју клупу и да буде р об у истога
господара; а пр е но што ћемо се кренути из оног пр истаништа, тај витез срочио је два
сонета, као неке натписе, један на Голету, а други на тврдињу ; а баш имам вољу да их
кажем, јер их з нам на изуст; а мислим, да нећ е бити досадни, него ће се допасти.
Када р об помену Дон Педр а Агилар а, Дон Фернандо погледа у своје другове и сва
тр ојица осмехну ше се, а кад о нај помену сонете, р ећи ће један од њих:
„Пре но што наставите своје казивање, мол им вас, р еците ми, шта је са тим Дон
Педр ом Агилар ом, кога сте спо мену ли.“
„Толико знам,“ одговор и р об, „да после две године дана, нал азећи се у Цариграду ,
утекао је преру шен као Арнаут са једном гр чком уходом, па не з нам, да ли је слободан, али
мислим, да јесте, јер годину дана за тим видео сам Гр ка у Цар играду , али га нисам могао
питати за успех о нога пу товања.“
„Добро је испало,“ р ече витез, „јер тај Дон Педр о мој је брат и сад је у нашем месту
здрав и богат, ожењен и има три детета.“
„Нека је богу хвала,“ р ече р об, „на толикој учињеној милости, јер ја мислим да у
свету нема среће, која би се могла у поредити са повраћеном изгу бљеном слободом.“
„Сувише, “ пр ихвати витез, „ја знам сонете, што их је срочио мо ј брат.“ „Па кажите
кад нам их ви, “ р ече р об, „јер ви ћете их боље знати казати од мене.“
„Драге воље, “ одговор и витез; „онај на Голету гласи овако:

                                        
                                
 
87
Голету је освојио Синан паша, српска потурица, који је по сле дв адесет година спал ио на Врач ару мошти
св. Саве; а турск и велики в езир б ио је тада о пет потурч ењак Мехмед Соколовић, највећи вел ики вез ир, што
су га имали османск и султани.
 320
 

ЧЕТРДЕС ЕТА ГЛАВ А

У којој се наставља робова повест.

Сонет.
Блажени дуси, опроштени тела
Човека смртног, који се дижете
Са ниске земље у пр остор е свете
Висока неба, р ади добрих дела!

Горећи гњевом и ревношћу часном

Телесну снагу сву залагали сте,
Своју и туђу крв пр оливали сте
На блиском мор у и жалу пешчаном.

Не срце храбро, живот остави вас

У мишицама од у мор а тешка,
Ал' побеђени победу носите.

Између вида и мача стиже вас

Вазда завидна лепа смрт витешка,
Да се у свету на веки славите!

„Исто тако знам сонет и ја, “ рече р об.

„А сонет на тврдињу , “ р ече витез, „овако гласи:

Сонет.
Са ове земље, изр ивене, гол е,
Са р азру шених овизих браника,
Гле! Свете душе три тисућ'војника
Летнуше горе у жилиште боље.

Залу ду они силу показаше

Мишица својих снажних, прекаљених,
Док малаксали најзад, у мањени
Живот под мачем славно о ставише.

Ради богатства ту жних у спомена

Познат је овај мал и комад земље
У старим и у новим вековима:

Чистије душе с' тврда крила њена

Још не пр ну ше у р ајско насеље,
 321
 

Нит' се покр ила храбриј'м лешевима.

Сонети се пр илично допадоше, а р об се обр адовао вестима свога др у га, па настави

своје казивање овако:
Пошто у зеше Голету и тврдињу , заповедише Ту р ци да се р азруши Голета, јер је
тврдиња таква била, да се није имало шта р у шити, па да би се посао пр е свр шио, лагу маше
Голету на три стране; али ник ако не могоше да ср у ше оно што је изгледало слабије, то јест
стари зидови, а све што је било остало од у кр епљења нових, што их је начинио Фратин,
паде на земљу без по му ке.
Најпосле се повр ати флота у Цар игр ад са тријумфом и победом, а за тим после мало
месеци у мре мој го сподар Учалија, кога су звали Учалија Фартах, што ће турски рећи
шугави потурчењак, јер је и био такав а у Тур ака је обичај, да имена издевају по каквој
мани, ил и по каквој вр лини, коју ко има; а то је зато, што међу њима имају само четир и
пр езимена од пл емена, која долазе од османска дома, а остали, к ако р екох, у зимају име или
пр езиме или од каквих тел есних мана, или од душевних врлина; па овај шугави веслао је
као султанов р об четрнаест година и кад му је било више од тридесет и четири године,
потур чио се од муке, што му је један Тур чин дао ћу шку , кад је био на веслу , па се одр екао
своје вер е, да би се могао осветити; а био је тако храбар , да не служећи се гадним
средствима и пу тевима, којима иду остали султанови љубимци, постао је краљем од
Алђер ије, а затим капудан пашом, што је у тој цар евини трећи сан. Био је р одом из
Калабр ије и био је добар човек, па је веома човечно поступао са својим робовима, којих је
имао три хиљаде, а после његове смрти ови су се поделили, као што је о н нар едио у
тестаменти, између султана (који иначе наслеђује све, кад ко у мр е, и на једно м је талу са
покојниково м децом) и његових потурчењака; те ја доспех једном млетачком поту р чењаку ,
кога је Учалија заробио, кад је био мали на једној лађи, и тако га је заволио, да му је био
најмил ији међу млађима; па тај вам је био најсвер епији потурчењак што га је икад било.
Звао се Асан ага и постао је вр ло богат и краљ Алђерије, с којим сам дошао из Цар игр ада у
неколико задовољан, што ћу бити тако близу Шпањолске, не што сам мислио ико ме да
пишем за своју злу срећу , него што сам хтео да видим, да ли ће ми судбина бити
наклоњенија у Алжиру , него ли у Цариграду , где сам већ кушао на тисућу начина да
у текнем, па никад нисам имао згоде ни среће; те тако мислио сам, да у Алжиру потр ажим
друга начина, како бих извр шио оно што сам толико жел ео, јер никад ме не остављаше
 322
 

нада, да ћу добити слободу , па кад у ономе, што сам удешавао, смишљао и почињао, није
одговар ао у спех жељи, одмах сам мислио и тражио другу наду да ме подр жава, ма како
била слаба и неоснована.
88
Тако сам пр оводио живот затворен у затвору или кући, коју Тур ци зову бањо , у
којој затварају крштено р обље, како краљево, тако и некојих пр иватних људи, као и које
зову алмасен, што ће рећи као гр адско р обље, које служи гр аду у јавним пословима
његовим и у другим пр иликама, и ови р обови најтеже добијају своју слободу , јер су као
јавни и немају нарочита господар а, немају с киме да се погађају за откупе, баш и к ад их
имају . У тим бањима, како р екох, дају своје робове гдекоји пр иватни људи, нарочито кад
треба да се отку пе, јер их тамо држе под пр исмотр ом, докле им отку п дође. Ни краљеви
р обови, који су за отку пе, не иду на посао с о стало м го мило м, осим кад им се о ткупи
задрже, па да би писал и својима настојавније, дају им по сла и да иду по дрва с осталима,
што није мален посао.
Елем ја сам био један од одређених за откупе, јер како су знали, да сам био к апетан,
ако сам и казао, да сам сиромах и без имања, ништа ми то не помаже, него ме у зеше у број
витезова и одр еђених за отку пе. М етнуше ми пу то, више у знамење откупа, него ли да ме
њиме чу вају , и тако сам пр оводио живот у том бању с осталим мног им витезовима и
одличним људима, које су одредили и држали за откупе.
Ако смо се и патили к аткад, а баш и у век глађу и голотињом, ништа нас не му чаше
толико, колико слушати и гледати на сваком кораку никад невиђене и нечу вене
сверепости, које је мо ј господар р адио са крштенима. Сваки дан обесио би по једнога,
другога би набио на колац, трећем би одсекао у ши, и то због такве ситнице и без свака
р азлога, да су и Турци видели, да то чини само да би то р адио, јер му је у пр ир оди било да
89
буде крвопија целог а р ода човечијега.
Једини је с њим излаз ио на крај један шпањолск и војник, неки Сааведра, који и ако
је у чинио ствар и, које ћ е код о них људи остати дуге године у памети, а све да би дошао до
                                        
                                
 
88
Бањо ће рећи по арапском кор ену: обељено зд ање. – Робови у том б ању нису тако зло живели, као што се
обично мисли. Имали су богомоље, где су им св ештеници служили службу божију; ту су катол ици служили
своје мисе са помпо м и музико м; ту су се деца крстила и вршил е су се о стал е тајне; ту се славио Божић и
Ускрс што свеч аније. Јед ан Шпањол ац вели, да му слиманском роб љу у Шпањолској није тако добро било,
као крштеном робљу у бањи.
89
Овај господар био је родом Млечић и звао се Андр ета. Кад су га з аробили, био је писар на једно м
дубровачком броду. Кад се по турчио, назвао се А сан аг а, постао је еламир, тј. риз нич ар у Учал ије, по
његовој смрти по стао је алжирским дејем (краљем) и капуд ан пашо м, докле га један такмац не отрова.
 323
 

слободе, ипак никад га не у дар и, нити заповеди да га бију , нити му ру жну р еч р ече, а за
најмању ствар од оних мног их што их је у чинио ми смо стрепили сви да ће г а набити на
колац, а и сам је то очекивао не једанпу т; и кад бих само имао каде, бих вам сада пр ичао
што од онога што је тај војник чинио, и то би вас много већма занимало и ви бисте се
90
далеко више чу дили, него ли мојо ј пр иповести.
Ваља да кажем, да су на двор од нашега затвора ишли пр озори од куће једног
богатог и отменог М авра, који, као што је обично у М авара, више су били неке баџе, него
ли пр озор и, па и на њ има још су били чести и збијени капци. Елем деси се да сам једанпу т
стојао на једној батр ици од нашега з атвор а са још три друга, поку шавају ћи да скачемо у
пу ту, да бисмо пр овели вр еме, а били смо сами, јер сви остали кршћани били су отишли на
посао. Слу чајно дигох очи и видех како се кроз оне затворене капке промолила трска којој
је на крају био привезан ру бац, па се трском махало и кретало као да се дају знаци, да
пр иђемо и да је у змемо. Гл едасмо у то, па један од о них, који су били са мном, намести се
под трску да види, хоће ли је бацити доле, или шта ли ће да чине; ал и чим он тамо стиже,
издигоше трску и махаше њом на обе стране, као кад би главом казал и не. Кршћанин се
вр ати, а они трску опет спустише и махаше њом, као у почетку. Оде други мој друг и
пр ође онако, као и пр ви. Најпосле оде и трећи и прође, као пр ви и други. Кад то видех,
хтедох такође да окушам срећу, али чим тамо одо х и стадох под трску , пустише је и паде
ми код ногу у бањо. Одмах о др ешим р у бац, у коме видех чвор и у чвору нађох десет
сијанија, а то је ситан златан новац, којим се служе М авре и сваки вреди наших десет
реала. Не треба да кажем, да сам се обр адовао, кад сам то нашао, јер сам се и р адовао и
чу дио пр и помисли, о ткуда та ср ећа баш мени, јер што трску нису хтели да спусте, него
само мени, јасно је показивало, да се мени мило ст указивала. Узмем мо ј лепи новац,
сломијем трску , вр атим се на батрицу , погледим у пр озор и видим, к ако се из њега
промоли вр ло бела ру ка, која га жур но отвор и и затвори. Оту да разабрасмо или се
домишљасмо, да ће нам онај дар бити дал а каква женска, која живи у оној кући, а у знак,
да јој захваљујемо, поклонисмо се на мавар ски начин, погну вши се дубоко и метну вши
ру ке на срце. М ало за тим пр омолише кроз исти прозор мален крст од трске начињен и
одмах га у ву коше. Овај знак потвр ди нам да ће у оној кући бити каква кр штена р обиња и
                                        
                                
 
90
Овај „неки“ Сааведра главом је наш Сервантес, који је као роб у Алжиру заиста предуз имао нечувена дела,
да би себе и друге ослобод ио.
 324
 

она да нам је оно добро учинила; али њена бела р у ка и златне гр ивне на њој избише нам ту
мисао из главе, него се домишљасмо, да ћ е бити по ту р чена кршћанска, којима њихови
господари обично хоће да се ожене, па то још држе за своју срећу, јер њих већма цене од
жена од свога р ода.
У свему нашем нагађању били смо вр ло далеко од истине, а сва наша забава од сад
и у напр едак беше да гл едамо у нашу север ну звезду у прозор , на коме нам се бил а указала
трска; али пр ође добрих петнаестих дана, а она нам се не у каза, ни р у ка, нити друго какво
знамење; па ако смо за то вр еме и гледал и својски да дознамо, ко живи у тој кући и да ли у
њој има каква по ту р чена кршћанка, нико нам никад не знаде др у го казати, него да ту живи
отмен један и богат М авар , по имену Хаџи Мурат, који је био диздар у Пати, што је у њих
91
вр ло високо звање. Али кад ни по мишљали нисмо, да ће још каде пасти дажда од
сијанија, угледасмо у једанпу т трску где се указа и на њој други ру бац са другим већим
чвором, а то беше у онај пар , кад је бањо било празно и без људи, као и прошли пу т.
Учинисмо обичну пр обу, те пр е мене идоше она тројица што су са мном бил а, али се трска
никоме не спусти, него само мени, јер кад ја тамо одох, спустише је на з емљу . Одр ешим
чвор и нађем у њему четрдесет шпањолск их шкуда и писмо исписано арапск и, а на крај
писма беше начињен велик крст. Целивам крст, у змем шкуде, вр атим се на батрицу и сви
начинимо наше поклоне, опет се у каже ру ка, у чини знак да читам писмо и пр озор се
затвори.
Сви остадосмо збуњени и р адосни због тога догађаја, а како ни један од нас није
знао арапски, то на беше велика жеља да дознамо шта је било у писму , а још већа тегоба,
да кога нађемо да нам га пр очита. Најпосле нау мим да се повер им једно м потурчењаку из
Мурсије, који се градио мој особит пријатељ, а ја сам имао од њега јамства, да је мор ао
чу вати тајну , коју ћу му повер ити; јер некоји потурчењаци, кад намер авају да се вр ате у
кршћанску земљу, хоће да имају у за се по некол ико у вер ења од главних зар обљеника, у
којима на начин, који им је могу ћ, уверавају, како је тај поту р чењак добар човек и да је
у век добра чинио крштенима и да има жељу да у текне првом приликом која му се буде
дала. Некоји набављају оваква у вер ења са добром намер ом, а некоји се њима служе за

                                        
                                
 
91
Шпањол ски фратар Аједо (Haedo) у својим делима о Алђер ији често спо миње овога Хаџи Мурата,
потурчена Словенина, (свакако од ср пскога приморја, јер на Средоз емно м мору нема друг их Словена), као
једног од најбогатијих људи у Алжиру.
 325
 

сваки случај и из лу кавства, јер кад иду да р обе по кршћанским земљама, ако би случајно
залутали, или допали р опства, по тегну своја уверења, па веле, к ако се из тих хартија види,
с каквом су намером дошли, то јест да остану у кршћанској земљи, и да су зато с осталим
Турцима пошли у гусарење. Тиме избегну незгоду у пр ви мах и помир е се са цр квом, нити
им се чини каква шкода; а кад им се укаже згода, они се враћају у Берберију , да буду што
су и пр е бил и. Некоји у потр ебљавају таква уверења и набављају их са добром намер ом, па
остану у кршћанској земљи. Дакл е један од таквих потурчењака био је тај пр ијатељ, који је
имао у вер ења од свију наших другова, где смо га колико се могло пр епору чивали, а кад би
М аври у њега нашли та уверења, жива би га пекли.
Ја сам знао да о н вр ло добро зна арапски, и не само говорити, него и писати; али
пр е но што бих му се сасвим повер ио, рекох му да ми пр очита о но писмо које сам случајно
био нашао у једно м кутку мога затвора. Он га отвори и подуго га гледаше и у чаше
мр мљају ћи кроз зубе. Запитах га да л и га је р азабр ао; р ече ми да је сасвим р азабрао, али да
му дам мастил а и пер о, ако желим да ми саопшти од р ечи до р ечи, јер ће боље тако да
у десу . Одмах му додасмо што је иск ао, а он мало по мало преведе га и к ад би готов, р ече:
„Све што је овде на шпањолском, све је у овом мавар ском писму, нити је
изостављено једно писмо, само ваља да знате, где каже: Лела Маријен, то ће рећи наша
г оспа девица Марија.“
Прочитасмо писмо, које је овако гласило :
„Кад сам била мала, имао је мој о тац једну р обињу , која ме је на мом језику нау чила
кршћанску молитву и много ми каз ивала за Лелу М аријен. Кр шћанка је умр ла и ја з нам да
она није у огњу , него код Алаха, јер од то доба у два маха видела сам је и казала ми је, да
идем у кршћанску земљу да видим Лелу М аријен, која ме много воли. Ја не знам како да
одем. Кроз овај пр озор видела сам многе кршћане, и ни један ми се није у чинио да је
витез, до ли ти. Ја сам врло лепа и девојка и имам мног и новац који ћу понети са собом. Ти
пр омисли, да л и можеш да у десиш, како ћемо да одемо, и ако будеш хтео, тамо ћ еш ми
бити му ж, а ако нећ еш, не мар им, јер Лела Маријен даће ми за кога ћу се у дати. Ово ти
пишем, пази коме ћеш дати да чита, не повер авај се никаквом М авру , јер су сви
непоу здани. Ово ми задаје много бриге, да се нећеш мо жда неком повер ити; јер ако ми
отац то дозна, одмах ће ме бацити у какав бунар и пр етр паће ме камењем. На трску
пр ивезаћу конац, пр ивежи зањ одговор, а ако немаш ко ће ти арапски написати, к ажи ми
 326
 

знацима, а Лел а Маријен у чиниће да те р азу мем. Она и Алах нека зе хране и овај крст, који
целивам много пута, јер ми је тако наложила ропкиња.“
Пр омислите, господо, да ли смо имали р азлога, да се томе писму дивимо и
р адујемо, и то једно и друго чинисмо тако, да је потур чењак р азу мео, да се ово писмо није
нашло случајно, него да је оно заиста писано коме од нас, он нас дакле мољаше, ако је
збиља оно, чему се он домишља, да му се повер имо и да му то кажемо, а он ће свој живот
да ризика за нашу слободу . Па говорећи тако, извади из недар а распело од бронзе и уз
многе сузе ку нијаше се богом, кога она слика приказиваше, у кога он, ако и грешан
зликовац, вер но и тврдо верује да ће нам држати веру и тајну , што му год будемо
повер или, јер њему изгледа и слути му се да ће помоћу оне која је писала о но писмо он и
сви ми добити слободу , те ће он постићи о но што толико жел и, да се врати у стадо своје
матер е свете цр кве, од које се одвојио и отпао пор ади свога нез нања и гр ешности, као труо
у д. Потур ица говор аше то у з толике су зе и са знацима толика кајања, да сви једноду шно
нау мисмо и сложисмо се да му кажемо целу ствар , те му и пр ичасмо све и ништа му не
затајисмо. Показасмо му пр озор чић, на коме се трска у казу је, и он отуда у туби кућу и
нау ми да се својски постара да дозна ко живи у њој. И у томе се сложисмо да би добро
било одговор ити М аварци на писмо, па како смо имал и ко ће то у чинити, одмах онога
стиска потур ица напише р ечи, које сам му казивао, а то су сасвим оне, које ћу вама да
кажем, јер од свега важнијега што ми се дешавало у тој прилици ништа нисам заборавио,
нити ћу заборавити, докле будем жив. И тако одговорио сам М аварци овако:
„Нека те храни Алах од истине, госпо моја, и она блажена Маријен, која је истинита
мајка божија и у срце ти дала да идеш у кршћанску земљу, јер бо те милу је. Ти њу моли,
нека ти изволи дати да р азу меш, како ћеш да извр шиш оно што ти заповеда, јер је она тако
добра, да ће то у чинити. Од моје и од стране свију ових кршћана, који су са мном, ну дим
ти да за тебе чинимо све што можемо, па и да пог инемо. Немој да ми не пишеш и да ми
јавиш, шта си наумила да чиниш, а ја ћу ти увек одговар ати; јер велики Алах дао нам је
једнога кршћанина р оба, који зна да говор и и да пише твој језик тако добро, као што ћеш
видети из овога писма. И тако без страха мо жеш нам јављати све што хоћеш. Што велиш,
кад будеш у кршћанској земљи, да ћеш ми бити жена, ја ти обећавам, к ао добар кршћанин,
а знај да кршћани оно што обећају боље држе него М аври. Алах и његова мати М аријен
нека те хране, госпо моја.“
 327
 

Пошто се ово писмо написа и запечати, чекао сам два дана, да бањо опет остане
пр азно, као обично, и одмах одох на обично место на батр ици да видим, да ли ће се
појавити трска, а она не оклеваше дуго да се укаже. Чим је опазих, ако и не мого х видети
ко је пр у жа, показах писмо, као давајући р азу мети, да пр ивежу конац; али о н је већ био
пр ивезан на трсци, за коју вежем писмо, а мало затим опет се у каза наша звезда са белом
заставом мир а привезана ру пца. Спустише је на земљу , а ја је подиго х и нађох у ру пцу
р азна сребрна и златна новца пр еко педесет шкуда, које у педесет пу та повећаше нашу
р адост и потвр дише наду, да ћемо се ослободити.
Ону исту ноћ вр ати се наш потурчењак и каза нам да је дознао да у оној кући живи
исти о нај Мавар ; за кога су нам говорили да се зове Хаџи Мур ат, човек пр еко мере богат,
који има јединицу ћер ку, наследницу целог његовог имања, и да се у свој вар оши говор и,
да је она најлепша женска у Берберији, па су је многи кајмаками тамошњи пр осили, а она
никад није хтел а да се уда; па и то да је дознао, да је о на имал а крштену р обињу , која је
већ у мр ла. Све то поду дар аше се с оним, што је у писму било.
Одмах се стадосмо договарати са потурчењаком, како да посту пимо, те да доведемо
М аварку и сви да доспемо у кршћанску земљу , и најпосл е би доконано за сад, да чекамо
нову пору ку од Сор ајиде, као што се звала она, која сад хоће да се зове М арија, јер смо
добро видели, да она и нико други не може дати помоћ и у свима овим незгодама. Пошто
тако доконасмо, рече нам потурчењак, да се не бринемо, јер ће он изгу бити главу , али ће
нас ослободити.
Четир и дана било је бањо пу но људи, због чега у четир и дана касније појави се
трска, а кад за тим бањо по обичају остаде празно, указа се о на са р у пцем тако надевеним,
да је обећавао што обил атију садржину. Тр ска се и р убац мени поклонише и у рупцу нађох
друго писмо и сто златних шкуда без друга каква новца. Ту се десио поту р чењак, коме
дадосмо у нашо ј соби писмо да чита, а о н р ече, да је оно овако гласило:
„Ја не у мем, господар у мој, назначити начин, како да одемо у Шпањолску, нити ми
је Лел а М аријен то казала, ако сам је и мол ила. Ш то може да се у чини, то је, да ћу вам кроз
овај пр озор дати што више златна новца: отку пи себе њиме и своје пријатеље, па један
нека оде у кршћанску земљу и нека купи шајку и вр ати се по остал е; а мене ће наћи у
гр адини мога о ца, која је испр ед капије баб-асо нске до самог а мора, где ћу цело ово лето
бити са мојим о цем и са мо јом чељади. Оданде можете ме ноћу без стр аха одвести и
 328
 

довести шајку . И имај на у му , да треба да ми будеш му ж, иначе ћу молити М аријен да те

казни. Ако се ни у кога не у здаш да ће доћи са шајком, отку пи ти себе и иди, а ја знам, да
ћеш се ти боље вратити него други, јер си витез и кршћанин. Постарај се да знаш, где је
гр адина, а кад будеш одавде пол азио, гледај да бањо буде пр азно, па ћу ти дати много
новаца Алах нека те чу ва, господару мој.“
Тако гласаше садржај другога писма, које како сви дознаше, сваки се пону ди да
њега отку пе, обећавајући да ће отићи и сасвим поу здано вратити се; по нудих се тако исто
и ја; ал и у свему томе оду пр е се потур ица, говорећи да никако нећ е пристати да се који
ослободи, докле сви сложно не буду слободни; јер је иску ство показало, како ружно држе
ослобођени р еч, коју су дали и р опству ; јер много пу та послу жили су се тим начином
некоји отмени заробљеници, отку пивши новцем кога из Валенсије или М ајорке, да би
могао опр емити шајку и вр атити се се по оне који су га откупили, па се никад нису
вр атили; јер задобивена слобода и страх да ће је опет изгу бити брисаше им из памети све
обавезе у свету . Па у потвр ду истине онога што нам је говор ио, у кр атко нам пр иповеди
случај, који се у само оно вр еме десио са некојим кр штеним витезовима, нешто по све
необично што се ик ад догодило на о не стране, где се сваки час збивају ствари, да им се
човек мор а дивити и чу дити. Најпосле р ече, што може и треба да се у чини то је, да новац,
што би имао да се да за откупе једног кршћанина, нека се њему даде, да он у Алжиру купи
шајку под изликом, да ће да тргује у Тету ану и у оном примор ју, а он, као господар од
шајке, лако ћ е наћи згоду , да их све изведе из бања и у кр ца. А то тим пре, што М аварка,
како каже, ако да новац да се сви отку пе, кад они буду слободни, могу се најл акше у кр цати
у по дана; већа је незгода ту , што М аври не пристају, да потурчењак купује или има шајку ,
осим да има велику галију , да са њом иде гу сар ити, јер се боје, да онај који купује шајку ,
нар очито ако је Шпањолац, само зато је купује, да би отишао у кршћанску земљу ; али да
ће он ту незгоду уклонити, што ће да се у дру жи са једним таг аринским Мавром у погледу
на сопственост шајке и на добитак од трговине, па под тим изликом о н ће бити господар од
шајке, чиме је тако р ећи све о стало готово. Ако се мени и мојим др у говима и чинило да је
боље, да једнога пошљемо у М ајорку по шајку, као што нам је М аварка пору чила, ипак не
смедосмо да му пр отивсловимо, бојећи се, ако не у чинимо онако, како он каже, да ће нас
одати и довести у опасност, да изгу бимо главе, ако би се дознало за Сорајидин пл ан, а за
њу сви бисмо дали свој живот. И тако р ешисмо, да се пр едамо у ру ке богу и потур ици.
 329
 

Одмах одговор исмо Сорајиди, да ћемо све онако учинити, како нас она у чи, јер се тако
добро домислил а, као да је научила Лела М аријен, и да само о д ње стоји, да се та ствар
одгоди или одмах извр ши. Ја јој се наново обећах, да ћу јој бити му ж, а сутрадан, како
бањо остаде пр азно, додаде нам она трском и р у пцем у неколико пу та две хиљаде златних
шкуда и једно писмо, у коме нам јављаше, да ће пр ве џуме, што ће р ећи петак отићи у
очину гр адину , а пр е но што оде, да ће нам дати још више новаца; а ако то не би било
довољно, да јој јавимо, па ће нам дати, кол ико иштемо, јер њен отац има толико, да неће
ни осетити, тим мање, што су у ње кључеви од свега.
Одмах дадосмо по ту р ици пет стотина шкуда да купи шајку ; са осам стотина
откупим себе, давши новац једно м валенсијанском трговцу, који се у то вр еме налазио у
Алжиру , који ме откупи од краља, у зевши ме на своју р еч, да ће моје откупе да плати, чим
пр ви брод из Валенсије дође; јер кад би одмах положио новац, побу дио би сумњу у краља,
да је мој отку п одавна у Алжиру , па га је трговац пр икр ио, да би с њиме р адио. Једном
р ечи, мој господар био је такав сплеткаш, да ни на који начин нисам смео да му се новац
одмах исплати.
У четвртак у очи петка, у који ћ е лепа Сорајида да оде у гр адину , даде нам још
хиљаду шкуда и јави нам за свој о длазак молећи ме, кад се будем отку пио, да одмах
распитам за гр адину њеног оца и да тражим свакако пр илику да одем тамо и с њом да се
састанем. Одговорим јо ј у кр атко, да ћу тако да у чиним, а о на нека се постара и пр епору чи
нас Лели Маријен свима оним молитвама, које је научила од р обиње.
Кад се тако у чини, удесисмо, те се она три наша друга откупише, да би се олакшао
одлазак из бања, као и да се не би у збунили, видећи мене слободна, а себе не, а овако имам
новаца, те да их ђаво не наведе да у чине што на штету Сорајидину ; јер ако знајући их ко
су , и нисам мор ао тога бојати се, ипак нисам хтео да ствар мећем на коцку, и зато их дадох
откупити на исти начин, како сам себе откупио, предавши сав новац трговцу, како би
поу здано и сигурно могао јамчити; али њему не откр исмо нашу намер у и тајну због
опасности, која је била скопчана са њом. 
 330
 

ЧЕТРДЕС ЕТ ПРВА ГЛ АВА

У којој роб још наставља своју повест.

Није пр ошло петнаест дана, а наш потурчењак већ беше ку пио вр ло добру шајку ,
која је могла понети пр еко тридесет људи; а да би био сигу рнији у послу и дао му тобожни
изглед, одвезе се у једно место, које се зове Сархел и од Алђер а је на двадесет миља према
Ор ану , где је јака трговина са су хим смоквама. Два или три пу та учини тај пу т у друштву
са помену тим тагар ином. У Берберији зову таг арине М авре из Арагоније, а мудехаре оне
из Гранаде, а у краљевини Фесу му дехар е зову елчије и њима се краљ највише служи у
р ату.
Дакле, кад год би пол азио, пр истао би са својим шајком у мален затон, који је на
два пу шкомета био од гр адине, где је Сорајида чекала, и ту би потурчењак са младим
М аврима, који су бил и на весл има, намерно пр авио поклоне, ил и као у шал и оно
покушавао, што је смерао у збиљи да у чини, те је тако одл азио у Сор ајидину гр адину и
исекао воћа, а њен отац давао му је не познавајући га. Ако је и желео да говор и са
Сорајидом, како му је после казао, и да јо ј каже, да је он онај, који ће да је по мојој
наредби одведе у кршћанску земљу , и да о на буде весела и без бриге, никад му то не беше
могуће, јер М аварке не даду се видети никаквом Мавру ни Турчину , ван ако им то не
наложи му ж или отац; са заробљеним кршћанима р азговар ају и друже се и више но што би
требало; а и ја бих био у бризи, да је он говор ио с њом, јер би се о на можда у знемир ила,
кад би видел а, да је њена ствар повер ена потурчењаку ; али бог, који је ионако био нар едио,
не даде места бл агој жељи нашег потур чењака, који видећи, да слободно иде у Сархел и
вр аћа се и да пр истаје кад и како и где хоће, и да његов другар тагарин све оно чини, што
он нар еђу је, и ја да сам већ откупљен и само да треба још наћ и неколико кршћана, који ће
веслати, р ече ми, да поведем јо ш неколико мимо откупљене и да их погодим з а пр ви петак,
у који је одр едио да полазимо. Видећи то, договорим се са дванаест Шпањолаца, св и добри
веслачи и од оних, који су сасвим слободно могли да иду из гр ада; а није мало било наћи
их толике у овој пр илици, јер двадесет галија отишле су у гусарење и са њима сви веслачи,
па ни ови не би се нашли, да им господар овога лета није остао дома и није отишао да
гу сар и, јер је довршивао једну галеру у кантеру ; њима само толико р екох, да у петак који
пр ви дође у вече изађу кришом један по један и да се иску пе на пу ту пр ема Хаџи му р атовој
 331
 

гр адини, па тамо да ме чекају , докле дођ ем. Свакоме нар едих тако по себице, с тим, ако би
тамо видео др у ге кршћане, да им само каже, да сам им ја казао, да на том месту чекају .
Кад је ово било учињено, остало ми је још нешто да у чиним, што ми је најважније
било, то јест да известим Сорајиду , како стоји ствар , да би била опо мену та и извештена, те
да се не препадне, ако бисмо пр ед њу искр сли пр е онога времена, које је она могла
замишљати да се шајка може вратити из кршћанлука; и тако нау мим да одем у гр адину и
да поку шам, да ли могу говор ити с њом, па под изл иком, да ћу да тражим неке биљке,
одем тамо један дан пр ед мо ј полазак и пр ви, на кога нађох, беше њен отац, који ми рече
језиком, којим се говор и међу робовима и М аврима у свој Берберији, па и у Цар игр аду, а
који нити је маварски, ни шпањолск и, нити језик другог ког нар ода, него је нека мешавина
од свију језика, којом се сви међу собом р азу мевамо; дакле, како р екох, тим језико м запита
ме, шта тражим у његовој градини и чији сам. Одговор их му, да сам р об Арнаута М амије, а
то зато, што сам вр ло добро знао, да му је то особит пр ијатељ, и да тражим неке биљке, да
начиним салату . Он ме запита за тим, да ли ћу се отку пити, или не, и колико иште мој
господар за мене.
Докле ме он тако питаше и ја му одговар ах, изађе из куће у градину лепа Сорајида,
која ме је већ одавна била опазил а, па како се М аварке нимало не устру чавају да се покажу
кр штенима, нити се од њих крију , као што р екох, тако се и она у пути онамо, где јој је отац
стојао са мном, тим пр е, кад је отац опазио и издал ека је позвао да пр иђе. Залу ду бих вам
сада хтео описивати велику лепоту , достојанство, ску поцени и богати накит, у коме се
мила моја Сор ајида мо јим очима у казала; само ћу то да кажем, да је на пр екр асну гр лу, у
у шима и у коси имала више бисера, него власи у глави. На чланковима од ногу, које је по
тамошњем обичају имала голе, имала је два каркаџа(јер тако се маварски зову гр ивне на
ногама) од жежена злата, осу та толик им дијамантима, да ми је после казал а, да их је њен
отац ценио на десет хиљада дублона, а гр ивне, што их је имала на чланковима од руку ,
опет су толико вредиле. Бисера је било много и особито лепа, јер М аварке најрадије ките
се кру пним и ситним бисером, и зато има у Мавра више крупна и ситна бисера, него у свих
других народа, и Сорајидин отац био је на гласу , да има највише и најл епша бисера у
Алђеру , а имање да му вреди преко двеста хиљада шпањолских шкуда, од чега свега била
је господар она која је сад моја. Да ли је са свим тим накито м могл а бити још лепша или
не, може се судити по остатцима из а толиких патња, каква је мор ала бити у срећним
 332
 

пр иликама, јер је познато, да лепота некојих женских иде пр ема данима и времену и у
пр иликама бива мања ил и већа; а пр ир одно је, да душевне страсти њу подижу или
смањују , а већином је р азор авају. Укратко да кажем, тада дође сасвим принаређена и у свој
својој великој лепоти, или се бар мени у чинило, да такве лепоте дотле нисам видео ; у з то
ми падаше на у м обавез е, у које ме је ставила, те ми се у чини, да пред собом имам небеско
божанство, које је сишло на земљу мени за љубав и за мо ј спас. Елем кад о на дође, р ече јој
отац њиховим језиком, да сам роб његовога пријатеља Ар нау та Мамије и да сам дошао да
тражим биљке за салату. Она узе р еч, па о ним мешовитим језиком који сам споменуо
запита ме, да ли сам в итез и зашто се нисам откупио. Ја јој одговор их, да сам се већ
откупио и да она по цени може да види, колико ме је мој господар ценио, јер сам за себе
92
дао хиљаду и пет стотина солтанија. А она на то р ече:
„Заиста, да си био р об у мог оца, ја бих бил а искала да те не пу шта ни за још
толико, јер ви кршћани у век лажете што год кажете и градите се сиромаси, да бисте
преварили М авре.“
„М ожда је и тако, сењора,“ одговор их, „али ја сам поштено уговарао са мојим
господарем и тако уговарам и у говар аћу са сваким у свету .“
„А кад полазиш?“ запита Сорајида.
„М ислим су тр а,“ р екох, „јер има овде једна г алија из Француске, која сутра
р азапиње ветр ила, па мисл им са њом да идем.“
„Зар не би било боље,“ примети Сорајида, „да пр ичекаш да дођу из Шпањолске, па
да са њима идеш, а не са лађо м из Француске, која вам није пр ијатељ?“
„Није,“ одговор их; „кад бих чу о да долази л ађа из Шпањолске, бих је свакако чекао,
али је поу зданије да пођем сутра, јер жеља да се видим у мом завичају и код људи, који су
ми мили, толика је, да ми не да да чекам др у гу каснију пр илику , па ма како добра била.“
„Бићеш зацело ожењен у том завичају ,“ р ече Сор ајида, „и зато желиш да одеш да се
састанеш са својом женом.“
„Нисам ожењен,“ одговор их, „али сам дао р еч, да ћу се оженити, к ад онамо дођем.“
„А је ли лепа дама, којој си се обећао?“ запита Сорајида.
„Тако је лепа,“ одговор их, „ако ћу да је по хвалим и да истину кажем, вео ма л ичи на
тебе.“

                                        
                                
 
92
Солтанија је вредила 40 сребрних аспри, или 2 здрава шпањолска гроша.
 333
 

Њен отац од срца се томе насмеја и р ече:

„Валах, ђаур ине, онда мора бити о собито лепа, кад л ичи на моју кћер, која је у
својој краљевини најлепша; иначе добро је гледај, па ћеш видети да ти истину кажем.“
У овом р азговору већином био нам је тумач Сорајидин отац, који је боље знао
ладински, јер ако је она и говор ила онај мешовити језик, који се, како р екох, тамо
у потр ебљава, више је знацима него л и речима показивал а оно што је хтела.
Докле се то и много друго р азговар асмо, дотрча један М авар вичу ћи, да су преко
огр аде пр ешла четир и Тур чина у гр адину , па беру воће, ако и није зрело. Препаде се
старац и Сорајида, јер Маври се сви и као по пр ир оди боје Тур ака, а нар очито војника, који
су тако пр одр зљиви и толико су се осилил и на М аврима, који су им поданици, да с њима
гор е поступају , него да су им р обови. Отац ће на то рећи Сорајиди:
„Чедо моје, иди у кућу и закључај се, докле ја одем да говор им с оним псима; а ти,
ђаурине, тражи твоје биљке, пођи са срећом и нека те Алах на мир у одведе у твој завичај.“
Ја се поклоних, а он оде да тражи Турке, оставивши ме сама са Сорајидом, која
тобоже пође, куда јој је отац заповедио, али чим је био заишао за дрва у градини, окр ену се
она мени и са очима пу ним суза р ече ми:
„Тамеџи, кристијано, тамеџи?“
Што ће р ећи: зар идеш, кр шћанине, зар идеш? Ја јој одговорих:
„Идем, сењора, али никако не без тебе; чекај ме пр ве џу ме и немој да се препаднеш,
кад нас видиш, јер јамачно идемо у кршћанску земљу.“
Ово јој р екох тако, да ме је вр ло добро р азу мела све што смо говорили, па бацивши
ми једну руку око вр ата, пође малаксалим корацима пр ема кући, а судбина хтеде, што је
могло испасти врло ру жно, да небо није иначе нар едило, да иду ћи нас двоје онако, како
вам р екох, са једно м ру ком око вр ата, њен отац, који је већ у клонио Тур ке и враћао се,
виде нас онако како смо ишли, а и ми смо видели, да нас је био о пазио; али Сорајида,
опр езна и мудра, не хтеде да скине р у ку са мога вр ата, него се још већма наслони на мене
и метну своју главу на моје гр уди, помало клецајући, показују ћи јасно, да се о безнанила, а
ја опет показ ивах, као да је држим против моје воље. Њен отац пр итр ча нам, па видећи
своју кћер у таквом стању, запита је: шта јо ј је; али к ако она не одговар аше, р ече њен отац:
„Зацело се препала, што су они пси дошли, па се обезнанила.“
 334
 

Па узевши је са мојих гру ди, пр итиште је на своје, а она у здахну и са очима још
мокрима од суза наново рече:
„Амеџи, кристијано, амеџи!“ Иди, кр шћанине, иди!“
Њен отац на то одговор и:
„Не треба, дете моје, да одлаз и ђау р ин; није ти он учинио ник аква зла, а Тур ци су
већ отишли; ничега се не бој, јер нема р ашта да страхујеш, јер како ти р екох, Тур ци су на
моју молбу већ отишли, откуда су дошли.“
„Од њих се она препал а, господар у , како си р екао,“ р екох ја њеном оцу; „ал и кад
она каже да одл азим, нећу да је срдим; остај на мир у, а с твојим допуштањем опет ћу доћи,
ако ми буду требале биљке из ове гр адине, јер како мој господар вели, нигде нису тако
добре за салату као овде.“
„М ожеш доћи, кад год ти је воља,“ одговор и Хаџи Мур ат; „А моја кћи не вели то,
што си јо ј досадан ти, или који од кршћана, него само да каже, да одлазе Ту р ци, или што
треба већ да тражиш твоје биљке.“
С тим се опр остих с обојима, она оде с оцем, а изгледаше као да јој срце пу цаше, а
ја под излико м да тражим биљке тумарах свуда и до миле воље по целој гр адини: добро
пр омотр их уласке и изласке и поу зданост куће и згоду , која би се могл а дати, да нам се сав
посао олакша.
Кад тако учиних, одо х и р екох потурчењаку и мојим др у говима све што је било и
већ једва чеках час, кад ћу без бриге да уживам бл аго, које ми је ср ећа пр у жила у
прекрасној и лепој Сорајиди.
Најпосле пр ође време и дође дан и р ок, који смо толико очекивал и, па држећи се
сви нар едбе, коју смо више пу та удешавали са мудрим пр емишљањем и свестраним
претресањем, имадо смо добар у спех који смо желели, јер у петак, који је дошао после
дана, у који сам говорио са Сорајидом у гр адини, поту р чењак у сумрак пу сти ленгер са
својом шајком тако р ећи тик самога стана прекрасне Сорајиде. Кршћани, који су требали
да весл ају били су већ спремљени и скривени на р азним местима онуда. Сви су били
у збуђени и р аздр ажени, чекају ћи мене, жељни већ да у дар е на шајку , која им је била пред
очима; јер нису знали за договор са потурчењаком, него су мислили, да на силу треба да
дођу до слободе, погу бивши Мавре, који су били у шајци. Чим се ја указах са мојим
 335
 

друговима, сви остали скривени кад нас у гледаше приђоше нама. У то доба гр ад беше већ
затворен и у целом оном пољу не беше живе душе.
Кад смо се иску пили, недоу мевасмо, да л и ће бити боље да пр во идемо по Сорајиду ,
или да најпр е савладамо М авре весларе у шајци; у тој нашој сумњи дође нам наш
потур чењак и р ече нам, да не оклевамо, јер је већ ту ор а, а сви његови М аври да су без
бриге и већина да их спава. Рекосмо му, шта нас заджава, а он р ече, да је главно, да се пр во
задобије шајк а, што може да се извр ши посве лако и без сваке опасности, па онда да се иде
по Сор ајиду . Свима нам се свиде што је говор ио, те не оклевајући више, он пр ед нама,
дођосмо до шајке, он пр ви скочи у њу и држећи сабљу р ече мавар ски:
„Да се нико од вас не миче одавде, ако неће да га стане живота!“
Већ су међу тим ушли бил и и сви кршћани. Маври нису били срчани људи и видећи
да им онако говори њихов падру н, препадоше се, нити и један од њих потеже за ор у жје,
које су мало или ник ако имал и, те и без једне р ечи пу стише да их кршћани повежу , а ови
то брзо свршише, претећи М аврима, ако и најмање писну , да ће их одмах све поклати.
Кад већ то свршисмо, остависмо половину наших на стражи, а ми остал и, опет под
водством поту р чењаковим, одосмо Хаџи мур атовој гр адини, и добра срећа даде, кад
хтедосмо да отворимо врата, ова се тако лако отвор ише, као и да нису била закљу чана, те
тихо и нечујно доспесмо у кућу, да нас нико није осетио. Прекрасна Сорајида очек иваше
нас на једном пр озору и кад чу да иду људи, запита тихим гласом, да л и смо низарани, као
да да би да к аже или пита да ли смо кршћани. Ја јој одговорих да јесмо и нек а сиђе. Кад ме
она поз наде, не почаси ни часа, него ништа не одговар ају ћи ми сиђе одмах, о твор и вр ата и
свима се у каза тако лепа и богато обу чена, да вам то не могу описати. Ч им је у гледах, узех
јој једну руку и стадох је љубити, а поту р ица у чини исто тако, а моја два др у га и остали,
који за ствар нису знали, у чинише што су видели да чинимо ми, тако да изгледаше, да јој
захваљујемо и припознајемо је к ао госпођу над нашо м слободом. Поту р ица је запита
мавар ским језиком, да ли јој је отац у гр адини. Она одговори, да јесте и да спава.
„Треба га пр обу дити,“ р ече поту р ица, „па га повести с нама и све што је од
вредности у овој лепој градини.“
„Не“, р ече она; „у мог оца никако не треба дирати, а у овој кући нема ништа друго,
него што ћу ја понети, а то је толико, да ће бити доста да сви будете богати и задовољни;
пр ичекајте мало, па ћете видети.“
 336
 

Рекавши то, вр ати се у кућу са р ечима, да ће одмах да се вр ати, али да будемо

мирни и да се не мичемо. Запитам потурчењака, шта је говор ио с њом, а он ми каза, на што
му рекох, да се ни на који начин инако не р ади, него како Сорајида жели; а о на се врати
носећи ковчежић пу н златних шкуда, толико да их је једва држала.
Зла срећа хтеде, да јој се међу тим отац пр обу ди и чу шум од гр адине; промоли се
кроз пр озор , одмах виде да су ђаур и сви који су ту били, па дер ући се на сав мах, стаде
арапски викати:
„Ђаури! ђаур и! хајдуци! хајду ци!“
Због ове вике се сви нађосмо у највећој и стр ашно ј опасности; али потурчењак
видећи опасност у којој смо и колико је за тим стало, да се одавде у клонимо, пр е но што
би нас осетил и, што брже у стр ча до Хаџи Мурата, а са њим пр исташе и некоји од наших,
јер ја нисам смео да остав им Сор ајиду , која је као онесвеснута клонула у моје нар учје.
Укратко да кажем, који су били у стр чали, били су тако вр едни, да у часу сиђоше са Хаџи
Муратом, водећи га везаних р у ку и туривши му у у ста р у бац, да није гласа могао пу стити,
претећи му ако проговори, да ће изгу бити живот. Кад га у гледа његова кћи, покр и очи да
га не види, а он се препаде, јер није знао, како се р адо она нама била пр едала.
Али сад су нам ноге биле најпо тр ебније, те хитајући и жу р ећи се упу тимо се шајци,
а које смо у њој били оставили, већ су нас са страхом чекали, да нам се није какво зло
десило.
Једва ако је било пр ошло два часа ноћи, кад смо већ сви били у шајци, у којој
Сорајидину оцу одр ешисмо р уке и извадисмо р у бац из у ста; ал и му поту рица наново р ече,
да ништа не говор и, иначе да ће погину ти. Кад о н ту виде своју кћер , стаде тужно
уздисати, тим јаче кад је опазио, да сам је ја својски пр игр лио, а она нити се брањаше,
нити жаљаше, нити се о тимаше, него мирна беше, ипак код свега тог а ћуташе, да
потур чењак не би извр шио своје многе пр етње. Кад се дакле Сорајида већ виде у шајци и
да хоћемо да пу стимо весла у воду , а гледајући ту свога оца и остале М авре, који су били
везани, р ече потурчењаку да ми каже, да у чиним милост и да одр ешим о не М авре, а њеног
оца да пу стим на слободу, јер она ће пре да скочи у море, него ли да гл еда својим о чима да
са њене кривице воде њеног о ца као роба, који је њу толико миловао. Поту р чењак ми то
р ече, а ја одговорих, да ми је сасвим пр аво; али он пр имети, да то не може бити, јер да их
ту оставимо, о дмах би повикал и земљу и у збунили град, те би дали повода да нас потерају
 337
 

са неколико лак их вр кета и да нас одсеку од копна и мор а, тако да не бисмо могли измаћи;
него што може да се у чини, то је, да им се даде слобода, кад стигнемо у пр ву кршћанску
земљу .
Сви пр истадосмо на то; и Сорајида се задовољи, којој се саопштише разлози, са
којих не можемо да у чинимо одмах по њеној жељи. Одмах у веселој тишини и р адосној
р евности сваки од наших ваљаних веслара дохвати весло и од свега срца пр епору чивши се
богу, почесмо пловити пр ема островима од Маљорке, као најближој кршћанској земљи;
али како је пу хао северни ветар и мор е је било у неколико валов ито, то нисмо могли да се
држимо правца од М аљорке, него морадосмо држати се обале пр ема Ор ану , не без велике
бриге наше, да ћ е нас у гледати од С архела, који на ону страну није од Алђера само шест
миља; а и тога се бојасмо, да ћемо ону да сусрести се са каквом галијом о д оних, које
обично но се р обу од Тетуана, пр емда сваки од нас и сви у једно држасмо, ако бисмо се
сударили са трговачком галијом, која не би била од гусарских, да се не само не бисмо
предали, него да бисмо и лађу отели, на којој бисмо сигур није могл и извр шити наше
пу товање. Међу тим Сорајида, докле смо пловил и, држаше гл аву међу мојим р укама, да не
би видела свог оца, а ја сам чу о, како је пр изивала Лелу М аријен да нам помогне.
М огли смо пловити тридесет миља до свану ћа и нађосмо се на своја три пу шкомета
од копна, које видесмо пусто и без икога који би нас мог ао одати; ипак ми завесласмо даље
у пучину , па како је мор е било мир није и ми на једно две миље одосмо од копна, то
нар едисмо, да се весла наиз менице, докле би др у ги могли јести, јер је шајка била храном
добро снабдевена; али који су на веслу били рекоше, да није вр еме за одмар ање и о ни неће
ни на који начин остављати весла из руку . Тако и у чинисмо, а у то поче дувати јак ветар ,
који нас примор а да одмах р азапнемпо ветрила и махнемо весла, те заједрисмо према
Ор ану , јер се није могло на др у гу страну . Све то у часку се у чини и тако једрисмо по више
него осам миљ а на час, нити се чега бојасмо, до да ли да се сусретнемо са каквим
гу сар ским бр одом. Дадосмо да једу Маври, које поту р ица тешаше, говор ећи им, да они
нису р обови, него да ћ е им се дати слобода првом приликом. Исто би р ечено и Сор ајидину
оцу , који одговор и:
„Све друго, о кршћани, могу очекивати и веровати вашој штедроти и доброј вољи,
али да ћете ми дати слободу , немојте ме држати за тако глупа, јер мислим, да се ви никад
не бисте излаг али опасности да ми у змете слободу , да бисте ми је вр атили тако штедро,
 338
 

нар очито кад знате, ко сам и колику корист можете имати, ако ми дате слободу ; ако
хоћете, кажите ми одмах сада, а ја вам ну дим све што иштете за мене и за ову моју
несрећну кћер , или ако ће само за њу , јер она је већи и бољи део моје душе.“
Говор ећи тако, поче тако гор ко плакати, да нас све дирну и пр имора Сорајиду да га
погледа, која кад га виде да плаче, тако се р азнежи, да се подиже са мога крила и оде до
оца, загрли га и пр ислонивши своје лице у з његово, обоје стадоше тако тужно плакати, да
многи од нас онде пр истадо смо уз њих.
Али кад је отац виде у стајаћу руху и онако искићену, р ече јој њиховим језиком:
„Што ће то р ећи, кћери, јер синоћ, пр е но што ћ е да нас снађе ова стр ашна несрећа у
којој смо, видео сам те у твом обичном и кућевном оделу , а сад, ако и ниси имала каде да
се преобу чеш и ако ти и нисам донео никакав весео глас, да би га славила тиме, што ћеш се
накитити и у кр асити, видим те у најбољој одор и, коју сам ти у мео и могао дати, када нам
је срећа била наклоњенија? Одговор и ми на то, јер ми је то више за чудо, него и сама
несрећа у којој сам.“
Све што је М авар говорио својој кћери, тумачио је нама поту р чењак, а она му не
одговор и ни р ечи. Али кад у једно м углу у шајци угледа ковчежић, у ком је она држала
свој накит, за који је добро знао, да су га оставили у Алђеру и да га нису понел и у гр адину ,
веома се збуни и запита је, како је тај ковчежић доспео у наше шаке и шта има у њему .
Не чекајући да му Сорајида одговор и, рече му на то поту р ица:
„Немој, сењоре, да се трудиш питају ћи твоју кћр Сорајиду за такве ствари, јер ћу ти
једно м р ечи на све одговор ити, и тако да знаш, да је она кршћанка и да је о на била пила
нашим оковима и слобода од нашега робовања; она је овде од своје воље, тако задовољна,
како се мени чини, што је у том стању, као ко је дошао из мр ака у светлост, од смрти ка
животу и од невоље ка слав и.“
„Је ли то истина, што онај каже?“ запита М авар .
„Тако је,“ одговори Сорајида.
„Дакле,“ на то ћ е старац, „ти си заиста кршћанка и ти си предала свог оца у власт
његовим душманима?“
На то одговор и Сорајида:
„Ја јесам кршћанка, ал и те нисам ја довела у то стање, јер ми жеља никад није ишла
да ти чиним зла, него себи да у чиним добра.“
 339
 

„А какво си, кћери, добро у чинила себи?“

„То питај Лелу Маријен,“ одговор и она, „она ће ти то боље умети казати од мене.“
Чим то чу М авар, а он са невер оватном брзином стрмоглави се у мор е, где би се
зацело у топио, да га широко и алватно одело његово није донекле задржало над водом.
Сорајида дрекну , да га вадимо, и ми сви по хитасмо и дохвативши га за кафтан, изву космо
га у пола угу шена и без свести, што толико у цвели Сор ајиду, да га као мр тва стаде ту жно и
жалосно опевати. Окр енусмо га стрмоглавице и он повр ати многу воду и после два часа
дође к себи, а међу тим се ветар окрену о и тераше нас пр ема копну , те морасмо свом
снагом веслати, да не бисмо насели; али добра срећа хтеде, те стигосмо у затон један у з
малено пр едгор је или р ат, који М аври зову Кава Румија, што ће на нашем језику р ећи зла
кршћанка, а има предање међу М аврима, да је на том месту погребена Кава, због које је
пр опала Шпањолска, јер кава на њиховом језику р ећи ће зла жена, а румија р ећи ће
93
кршћанка. Ако они и држе за злу коб, да овде пу штају котву , кад их невоља на то
нагони, а без невоље то неће у чинити, али за нас није то био затон Зл е Жене, него
поу здано пр истаниште за наш спас, како је узбур кано било мор е. Наместисмо страже на
копну и не пуштасмо весла из р уку ; прихватисмо се оним што је потурчењак спремио и од
свега срца мол исмо се богу и Нашој Го спи, да нам по могне и на р у ку иде, те да срећно
довршимо, што смо тако срећно започели. На Сорајидину молбу би у дешено, те на сухо
изнесемо њеног оца и све остале М авре, који су били везани, јер не имаше срца, нити јој
мека душа мог аше да гледа свог оца везана и оне остале своје земљаке. То смо обећали пр и
поласку да ћемо учинити, а на ово м пу стом месту није било опасно да их оставимо.
Наше молбе нису биле залудне, јер их небо чу и нама за љубав одмах се окрену
ветар , мор е се у тиша, позивају ћи нас, да весели наставимо започето пу товање. Видећи то,
одр ешисмо М авре и једног по једног метнусмо на сухо, чему се они чу дше; али кад
хтедосмо да искр цамо Сорајидина о ца, који већ сасвим беше дошао к себи, р ече нам:
„Шта мислите, ви кршћани, зашто ова неваљала женска наваљу је да ми дате
слободу ? Мислите ли, да је због милоште пр ема мени? Зацело није, него то чини, што би
јој моје прису ство сметало, кад би хтела да извр ши своје гадне жеље; нити треба да
мислите, да је њу покр ену ло да пр еврне вер ом, што је у видела, да је ваша вера боља од

                                        
                                
 
93
Ово се односи на Флоринду, кћер грофа Јул ијана од Сеуте, коју је превар ио Родриго, последњи готски
краљ шпањолски, а њен отац, да би се за то осветио, дозове Арапе у земљу.
 340
 

наше, него што зна, да се у вашој земљи безобразност може слободније да шири него у
нашој.“
Па окренувши се Сорајиди, а држећи га ја и још један кршћанин за обе руке, да не
би учинио какву манито ст, р ече јој:
„О неваљала девојко и лудо дете! Куда идеш з аслепљена и залуђена у власт ових
паса, наших диндушмана? Пр оклет онај час, кад сам те р одио, и проклета она брига и нега,
којом сам те окру живао!“
Али видећи ја, да он неће тако скор о престати, по хитах да га метнемо на сухо, а он
оданде настави викати и пр оклињати и нар ицати, молећ и Мухамеда, нека мол и Алаха, да
нас упр опасти, у ништи и сатари; а кад р азапесмо ветр ила и не могасмо му више чу ти р ечи,
видесмо му покр ете, како чупаше браду и косу и ваљаше се по земљи; али једанпу т у сили
глас толико, да могосмо чути, како говор аше:
„Врати се, мило дете, вр ати се на земљу, а ја ти све пр аштам, остави тим људима тај
новац, који је и онако њихов, па се вр ати да тешиш овог јадног оца твога, који ће на овом
пу стом песку скапати, ако га ти о ставиш!“
Све то слушаше Сор ајида и све то чу јаше и плакаше, не знајући му др у го казати ни
одговор ити, него:
„М оли се, оче мој, Алаху, да те у тузи у теши Лела Маријен, која је у зр ок, што сам
кршћанка. Алах зна најбоље, да ја не могу инако, него како сам у чинила, и да ови кршћани
нимало нису у тицали на моју вољу , јер да нешто и нисам пошла са њима и да сам остала
дома, не бих могла одолети навали моје душе, да извршим оно што се мени тако чини да је
добро, као што се теби, слатк и оче, чини да је зло.“
Ово говор аше она, кад је нити о тац чујаше, нити га ми видесмо; и тако тешећи ја
Сорајиду , сви пр иону смо око нашега пу товања, при чему нам иђаше на р у ку поспешан
ветар , тако да тврдо држасмо, да ћемо са зором бити под шпањолском обало м.
Али као што р етко или никад не дол ази добро чисто и незаму ћено, а да га не прати
у застопце по какво зло, које г а му ти и р емети, тако хтеде наша ср ећа, или можда клетва
М аврова на своју кћер , јер очина клетва у век је страшна, ма о н какав био, хтеде, р екох, кад
смо већ били на пу чини и кад је већ пр ошло три часа ноћи, а ми р азапел и сва ветр ила,
махну вши весл а, јер поспешна ветр а нису нам требала, да спр ам јасне месечине у гледасмо
близу нашега брода округлу галију , која р азапела сва ветр ила, па нагну вши се крмом мало
 341
 

на страну , пролажаше мимо нас, и то тако близу , да мор асмо ветр ила уву ћи, да се не би
у дарили са њом, а о ни мор аше снажно окр ену ти крмом, да нас пусте да пр ођемо.
Наместили су се били на галији и питали нас, ко смо и куда пловимо и одакле долазимо;
али пошто су нас то питали француски, р ече нама по ту р ица:
„Нико нека не одговар а, јер то су без сумње фр анцу ски гу сар и, који р обе све.“
Због ове опо мене нико не одговор и ништа и по што мало измакосмо напр ед, да је
галија о стал а испод ветр а, у једанпу т опал ише два топа, и као што се чињаше, оба
синџирлије, јер један метак пресече нашу катарку по ср едини и обор и је са ветр илом у
море, а у тај пар опал ише други топ, који нам у дар и у сред шајке и скроз је пр оби, не
у чинивши др у га зла каква; ал и кад в идесмо да тонемо, у дарисмо сви у помагању и молити
оне у галији да нас пр име, јер ћемо се у топити. Ови уву коше ветрила и спу стивши у море
шајку , у ђоше у њу дванаест Фр анцу за, добро ору жаних самострелима и са запаљеним
мићама, и тако дођоше до нас; а кад видеше, кол ишно нас је и да нам шајка тоне, пр имише
нас, р екавши, да нас је то зато снашло, што смо били неу чтиви и нисмо одговорили. Наш
потур чењак дохвати ковчежић са Сорајидиним благом и завитли г а у море, да г а нико није
опазио кад је то чинио. Укратко да кажем, сви пр еђосмо ка Фр анцузима, који по што од нас
све дознаше што су хтели да знаду , као да су нам били динду шмани, опљачкаше нас са
свим, па са Сорајиде по скидаше и гр ивне што их је имал а на ногама; али мени није онога
жао било, ради чег а је Сор ајида жалила, колико сам стрепио, чега се и она бојал а, да ће
пр во у зети најбогатији и најдр ажи накит и онда лишити је адиђар а, који је највише вр едио
и она га највише ценила; ал и пожу де ових људи не иду даље од новца, а овога њихова
грабљивост никад нема доста, па је толика била, да би нам у зели и наше р обовско одело,
да им је шта вр едило. Међу њима појави се мишљење, да нас све у вију у једно ветр ило и
баце у мор е, јер су намер авали да у некојим шпањолским пр истаништима тргују ,
издавају ћи се за Бр итанце, па ако би нас живе повели, да би бил и кажњени, кад би им се
открила превара; али капетан, који је о пљачкао моју драгу Сорајиду , р ече, да се
задовољава добијеним пленом и да не мисли свртати ни у какво шпањолско пр истаниште,
него ће одмах да окрене у мор оу з ђибр алтар ски, те да га пр ође ноћу или како може, па у
Рошелу , одакле се кренуо. И тако се погодише да нам даду шајку од своје гал ије и све што
нам треба за кратко наше пу товање које смо још имали, па тако и у чинише сутра дан већ
на погледу шпањолској земљи, коју кад угледасмо, развеселисмо се и заборависмо сасвим
 342
 

на сву нашу невољу и сиротињу, као да је никад ни подносили нисмо : толика је сласт кад
се добије изгу бљена слобода.
М огло је бити и око подне, кад нас пустише у шајку, давши нам два барила воде и
нешто двопека; а капетан, покр етан не знам каквим сажаљењем, кад се прекрасна Сорајида
у кр цавала, даде јој до четрдесет златних шкуда, нити допусти, да јој његови војници узму
оне исте хаљ ине што су на њој.
Уђосмо у шајку , захвал исмо им на у чињену добру , показу јући се више весели, него
тужни. Они се латише пучине, држећи се пу та пр ема мор оузу ; а ми не гледајући на друго,
него на земљу , која нам се у казиваше, у дар исмо тако својски веслати, да пр и залажењу
сунца бејасмо тако близу, да нам се чињаше, да ћемо стићи пр е мрака, али како те ноћи
није било месеца и небо је било о блачно, а како нисмо знал и примор је где смо бил и, то
нам се не свиђаше саветно да пр истајемо у з копно, као што су многи наши хтели,
говор ећи, да треба да пр истанемо, ако ће бити и на стени далеко од села, јер тако нећемо се
морати бојати, чему иначе има разлога, пошто ону да тету р ају лађе тетуанских гусара, који
заноће у Бер бер ији и освану у шпањолском пр иморју , по обичају пљачкају и враћају се
дома на конак; али о д противних мњења би у својено, да се пр имичемо копну полако, па
ако мир но мор е допусти, да се искр цамо где можемо. Тако и у чинисмо и у неколико пр ед
ноћ стигосмо пр ед неко високо брдо чудна изгледа, које није ни било тако близу мор а, да
није давало пр остор а, да се у добно искр цамо. Насучемо се на пр у ду , сви изађемо на копно,
пољу бимо земљу и са сузама најр адоснија задовољства сви одасмо хвалу господу богу на
несравњеном добру , које нам је указао на нашем пу ту . Из шајке извадисмо храну што је у
њој била, изву чемо је на сухо, па онда пођемо добар комад у з брдо, јер ако смо ту и били,
ипак нам срце не беше сигу р но, нити могасмо да веру јемо, да је то већ кршћанска земља у
којој смо.
Чинило ми се, да је касније свануло, него што смо жел ели; попесмо се сасвим низ
брдо, да видимо, да ли ћемо оданде у гледати какво село, или какве пастирске колебе; али
ма колико да се освртасмо, не угледасмо ни село, ни човека, ни стазу , ни друм. Нау мимо
дакле да пођемо дубље у земљу, јер није могло бити иначе, него ћемо морати брзо наћи
кога, који ће нас известити о њој; али што ме је највећ ма мучило, беше да гледам Сорајиду
како пешке иде по оном камењаку , па ако сам је који пу т и у пртио на леђа, више је њу
морио мој умор , него што је о пор ављао њен одмор , и зато ник ако више није хтела, да се ја
 343
 

тиме му чим, те у з велико стрпљење и знаке од веселости, водећи је ја непрестано за руку ,

ни за једну четвр т миље нисмо ишли, када чусмо звук од мал ене клепетуше, јасан знак, да
ту близу има стадо ; па мотрећи сви пажљиво, неће ли се ко појавити, у гледасмо у з једно
плу тово дрво младо пастирче, које спокојно и безбрижно дељаше на некој палици.
Викнусмо га, а он диже главу и загреба, и како смо после дознал и, пр ве које је у гледао био
је поту р ица и Сорајида, па како их је видео у мавар ску ру ху , помисли, да су сви М аври из
Берберије, те необично лако стру жу ћи кроз шипр аг, стаде на сав мах дерати се:
„М аври, ево М авара! М аври! М аври! На ору жје! На оружје!“
Ова вика све нас збуни, нити знасмо шта да чинимо ; али пр омисливши, да ће
пастирова вика у збу нити земљу и да ће пр имор ски коњаници одмах доћи да виде шта је,
доконамо да потурчењак скине турско ру хо и да наву че р опски прслу к или гуњче, што му
један од нас одмах даде, а сам у кошуљи остаде; и тако препору чивши се богу , у дар исмо
истим пу тем, којим смо пастира видели да је отишао, непрестано очеку ју ћи пр иморске
коњанике да на нас ју р ну ; и наше домишљање није нас преварило, јер нисмо ни два часа
ходили, по што смо већ изашли из о ног трња и излегли у р авницу , кад угледасмо до педесет
коњаника, где колачки јур е пр ема нама. К ад их видесмо, застадосмо очеку ју ћи их; а они
кад стигоше до нас и у место М авара, које су тражили, видеше тол ике бедне кршћане,
недоумеваше, и један од њих запита нас, нећемо ли можда ми бити повод, што је један
пастир у чинио поклич.
„Тако је,“ одговорих.
Хтедох да почем да му кажем моје збитије и откуд долазимо и ко смо, кад један од
кршћана, који су с нама ишл и, поз наде ко пљаника, који нас је питао, не пуштају ћи да даље
говор им, рече:
„Нека је богу хвала, господо, што нас је одвео на тако добру страну , јер ако се не
вар ам, ми смо сад у околини Велеса Малаге; ако ли пак године мога робовања нису ми
у зеле памћење и сећ ање, то сте ви, сењоре, који нас питате, ко смо, Педро де Бустаманте,
мој ујак.“
Чим кршћанин роб то изу сти, а копљаник се пу сти са коња и загрли младића
говор ећи:
„Слатки мој нећ аче, сад те већ познајем, а оплак ао сам те већ као мр тва и ја и моја
сестра твоја мати и сви твоји, који су још живи, јер је бог изволио да нам даде живота, те
 344
 

да се р аду ју , што те опет в иде. М и смо већ чули, да си у Алђеру, па по знацима и твом
оделу и свију у овом друштву видим, да сте се ослободил и на чу дана начин.“
„Тако је,“ одговори младић, „па имаћемо каде да вам све испр ичам“
Чим копљаници чуше, да смо крштени р обови, одјахаше коње и свак и нас по нуди
својим, да нас одведу у гр ад Велес М алагу , који је оданде био за подр у г миље. Некоји од
њих одо ше да довуку шајку у гр ад, пошто смо им казал и, где смо је оставил и, др у ги нас
у зеше за се на коње, а Сорајида доспе иза у јака р обова. Сав гр ад изађе да нас дочека, јер су
за наш долазак чули од једног а, који је напр ед био отишао. Нису се чу дили видећи
слободно робље, нити заробљене М авре, јер сви у оном пр имор у вични су да виде једне и
друге; али се дивише Сорајидиној лепоти, која у онај пар беше на вр ху нцу , како од у мор а
на пу ту , тако и од р адости, што је већ у кршћанској земљи, без бојазни да ће пропасти, и то
јој изаз ива на лицу такве боје, да ако ме тада није љубав варала, смео бих казати, да лепша
створа нема у свету , барем ја да л епшу нисам видео.
Одосмо пр авце у цр кву , да богу захвалимо на пр имљеној милости, а Сорајида кад у
њу уђе, р ече, да тамо имају лица, која л иче на Лелу М аријен. Рекосмо јој, да су то њене
иконе и потурчењак јој како је боље знао објасни, шта оне значе, да би им се она
поклонила, као да је свака од њих заиста главом Лела М аријен, која јој је говорила. Она са
својим добрим р азу мом и лаким и бистр им схватањем одмах је р азу мела, шта јој се казало
за иконе.
Одатле нас у зеше и поделише све по р азним кућама у месту, а потур ицу , Сорајиду и
мене о нај кршћанин, који је с нама дошао, одведе у кућу својих р одитеља, који су били
људи средња имања, па нас у гостише, као и свога сина.
Шест дана бесмо у Велесу , а онда потурчењак, пошто је распитао што му је
требало, оде у гр ад Гр анаду , да се пу тем свете инквизиције опет повр ати у пресвето крило
цр кве; остали ослобођени кршћани одоше сваки, куда му се најбоље свидело, сами
остадосмо Сор ајида и ја само с оним шкудама, које је у чтиви Француз дао Сорајиди, чиме
сам ку пио оног магар ца на коме јаше, па будући сам јој досад био као отац и коњушар , а
не као му ж, идемо са намер ом да видимо, да ли ми је отац жив, ил и да ли је који од моје
браће имао бољу ср ећу од моје, ако ми се и чини, кад ми је небо дало Сорајиду као друга,
да ми никаква друга су дбина не може доћи, ма како добра била, коју бих ја више ценио.
Стрпљење с којим Сорајида сноси незгоде, које иду у з сиротињу , и жеља, коју показу је да
 345
 

се једном покр сти, толика је и таква да се ја див им и то ме побу ђу је да јој служим целог
мога века; само ми сл аст, што се видим да сам њен и она да је моја, му ти и квари то што не
знам, да л и ћу у мом завичају наћи кутак, где бих је склонио, и дал и вр еме и смрт нису у
стању и имању мог оца и браће у чинили такву пр омену , да можда нећу никога наћ и, који
би ме познавао, ако њих не бих имао.
Немам, господо, више да вам казујем за моја збитија, па ако вам се мо је казивање
буде у чинило забавно и необично, то нека ваш добри суд каже; што се мене тиче, толико
велим, да бих требао да сам вам моју повест у краће пр ичао јер страх, да ћу вам бити
досадан, јесте у чинио, те сам некоје ствари прећутао.
 346
 

ЧЕТРДЕС ЕТ ДРУГА ГЛАВ А

У којој је реч о даљим збитијама у крчми и о многим друг им стварима, које је
вредно знати.

Рекавши то, р об уму кну , а Дон Фернандо р ече му :

„Зацело, господине капетане, начин, на који сте пр ичали овај необични догађај, био
је такав, да је р аван новости и необичности саме ствари; све је чу дно и р етко и пуно
догађаја који у дивљавају и у чудо бацају онога који их слуша, и толика је сласт, коју смо
имали у слушању, да бисмо пристал и да се пр иповест иста понови, макар нас пр и томе
затекла и зора.“
Рекавши то, Дон Фер нандо и сви о стал и ну дише му да му буду на у слугу свачим
чиме могу, а р ечима и р азлозима тако ср дачним и искр еним, да је капетан био веома
задовољан са њиховом готовошћу ; нарочито му се нуђаше До н Фернандо, ако ћ е с њим да
пође, па ћ е пор адити, да његов брат мар кез кумује при Сорајидину крштењу , а он од своје
стране да ће га тако снабдети, да ће моћи отићи у свој завичај с оним угледом и
у добношћу, као што пр иличи његовој лично сти. Роб на свему захвал и учтиво, али не хте
да пр ими ни једну њихову штедру понуду .
У то спусти се ноћ и кад се смрче, стиже у крчму један интов са неколико људи на
коњима. Искаше ноћиште, а крчмарица им одговор и, да у свој крчми нема ни педља
незау зета.
„Нека би и тако било,“ рече један од коњаника који су били дошли, „за го сподина
великога судију , који је ту дошао, мор а бити места.“
Кр чмар ица се на те р ечи препаде и р ече:
„Сењоре, пр аво да кажем, немам по стеље; а ако његова милост вел ики су дија има
своју постељу , а биће да је носи са собом, нека у лази у име божије, а ја и мо ј муж даћемо
нашу собу , да се у њој намести његова милост.“
„У добри час!“ р ече коњушар .
Али међу тим већ је из интова изишао један човек, који је оделом о дмах показао
звање и чин свој, јер дугачка хаљина са шир оким ру кавима, коју је имао на себи,
показиваше да је био велики судија, као што је слуга казао. За ру ку вођаше девојку од
својих шеснаест година, тако лепу и красну и у баву, да се на њен поглед сви зачудише,
тако да нису видели Доротију и Лу синду и Сорајиду, које су биле у крчми, мислил и би, да
 347
 

би се му чно могла наћи таква лепотица, као ова девојка. Дон К ихоте нађе се пр и у ласку
великога судије и девојке и чим их у гледа, р ече им:
„Ваша мило ст може без бриге ући у овај замак и у њему боравити, јер ако и јесте
потесан и лоше снабдевен, тек у свету нема те тескобе и неудобности, где не би било места
за ору жје и за нау ку , нарочито ако ору жје и нау ка имају лепоту као вођу и калауза, као што
ваша милост има у овој лепој девојци, којој треба да се о твар ају не само з амкови, него и
стене да се у клоне и брда да се растворе и понизе, да би јој дали дочека. Улазите само,
р екох, у овај р ај, јер ћете овде наћи звезде и су нца, која пр истају у з небо, које ви у за се
водите; овде ћ ете наћи ору жје у пу ном сјају и лепоту на њеном вр ху нцу .“
Велики судија зачуди се р ечима Дон Кихота и у зе га пажљиво посматрати, па се не
мање чу дио његовом изгледу , као и р ечима му , и не нашавши ништа да му одговор и, даде
се наново у чудо, кад пр ед собом у гледа Лусинду , Доротију и Сор ајиду , које на глас о
новим го стима и на оно што им је крчмарица казала о л епоти девојци, дошл е беху да је
виде и да је дочекају ; а Дон Фернандо, Карденио и пар ок дочекаше га са простијим и
у глађенијим поздр авом. И заиста господин велик и судија у ђе недоу мевају ћи како због
оног што је видео, тако и због оног што је слушао, а лепотице из крчме дочекаше
добродошлицом лепоту девојку. Велики судија истина виђаше, да су ту све отмени људи,
али га буњаше изглед, л ице и држање Дон К ихота.
Пошто је одговорио на све у чтиве пону де и пр огледао у добности у крчми, би
нар еђено онако, како је раније било удешено, да све женске буду у већ споменутој соби, а
му шки да остану с пољ а, као њихова стража; и тако би задовољан велик и судија и кћи му ,
јер то је била она девојк а, што ће бити с оним сењорама, и о на то прими са великим
задовољством; те нешто са худом крчмаревом постељом, и са половино м оне, што је
велики судија са собом носио, сместише се з а ону ноћ боље, него што су се надали.
Већ у пр ви мах, кад је у гледао великога судију, заку ца р обу ср це и он поче слутити,
да ће му то бити брат; запита једног од слугу, који су с њиме дошли, како се зове, и да ли
зна, одакле је. Слуга одговор и, да се зове лиценцијат Ху ан Перес од Вједме и да је слушао
да кажу , да је из једног места у леонској планини.
Овај извештај и оно што је сам видео у твр ди га, да му је то брат, који је према
очину савету отишао на нау ке, па узбуђен и радостан позва на страну Дон Фер нанда,
Карденија и пар ока и р ече им шта је било, уверавајући их, да је тај велик и судија његов
 348
 

брат. И то му је слуга био р екао, да иде као мехички вел ики судија у Индију ; дознао је, да
је она девојк а његова кћи, којој је мати у мрла пр и пор ођају , те је остао вр ло богат са
миразом, који је уз кћер остао у кући. Он их замоли да га саветују, на који начин да му се
каже, ил и да пр во дозна, да ли ће брат његов, ако му се каже, њега стидети, или ће га
пр имити срдачно.
„Пустите ме да ја у чиним ту пр обу ,“ р ече пар ок; „тим пр е, што не могу иначе
мислити, него да ћете ви, господине капетане, бити вр ло добро пр имљени, пошто вр лина и
р азбор итост, коју ваш брат показу је својим достојанственим изгледом, не показу је да је
поносит и охол, нити да не у ме пр омене у срећи како треба оценити.“
„Ипак,“ примети капетан, „не бих да му се покажем изненада, него околишећи.“
„Како већ р екох,“ одговор и пар ок, „ја ћу тако у десити, да ћ емо сви бити
задовољни.“
М еђутим, беше вечер а зготовљена и сви седоше за трпезу, осим р оба и женских,
који су засебно у својој соби вечер али. У по вечер е рећи ће пар ок:
„Господине велики судијо, ја сам био у Царигр аду заробљен неколико година, па
сам имао тамо нека др у га истог имена, као и ви, који је био један од најхр абр ијих војника и
капетана у шпањолској пешадији, али колико је био ваљан и храбар, толико је био
несрећан.“
„А како се звао тај капетан, господине?“ запита вел ики судија.
„Звао се,“ одговори пар ок, „Ру ј Пер ес де Вједма и био је родом из једног места у
леонским планинама, па ми је пр ичао, шта се догодило његово м оцу са његовом бр аћом, и
да ми то није пр ичао човек озбиљан као о н, ја бих држао за г атку , какве пр ичају бабе зими
пор ед ватре, јер ми р ече, како је његов отац поделио своје имање међу својим трима
синовима и дао им извесне савете боље од Катонових; и тол ико вам у мем казати, да је он
одабр ао да иде у р ат и толико је напредовао, да је за мало година својом вр едношћу и
храброшћу, без друге потпор е осим своје вр лине, по стао капетаном у пешадији и био је на
пу ту да што пр е постане пу ковником; али г а ср ећа остави, јер кад јој се најбоље надао, она
га изневер и и о н изгу би слободу у најср ећнији дан за толике друге, то јест у боју код
Лепанта; ја сам је изгу био у Голети и за тим после р азличних догађаја нађосмо се као
другови у Цариграду . Оданде је доспео у Алђер , где му се догоди један од најнеобичнијих
случајева, што их може да буде у свету.“
 349
 

Ту сад настави пар ок и укр атко испр ича оно, што је било са Сорајидом и његовим
братом.
Све то слушаше велик и судија тако пажљиво, како никад пр и никаквом суђењу .
Тако дође пар ок донде, како су Францу зи опљачкали кр шћане у шајци, те у каквој
сиротињи и невољи остао му је др у г и лепа Маварка, а за њих није више доз нао, како су
пр ошли ни да л и су доспел и у Шпањолску , или су их Фр анцу зи одвели у Фр анцуску .
Све што је пар ок говорио слушао је капетан мало издаље и мотио је на сваки покр ет
свога брата, који видећи да је пар ок већ свршио своје казивање, дубоко уздахну и с очима
пу ним суза р ече:
„О господине! К ад бисте знал и, колико ме се тичу те вести, које сте ми казивали, те
сам пр иморан да доказе томе дајем овим сузама, које ми на очи долазе пр отив све моје
воље и усиљавања. Тај тако храбри капетан, о коме говористе, мој је старији брат, који као
најснажнији и у звишенијих тежња од мене и мог а млађег а брата, одабр а часну и достојну
р атну службу , која је била један од три пу та, које нам је отац пр едложио, као што вам је
казао ваш др у г, причају ћи вам то, што вам се у чинило као гатка. Ја сам отишао на нау ке, у
којима сам божјом помоћу и мојом мар љивошћу дотерао до чина, у коме ме видите. Мој
млађи брат у Перу је и тако богат, да с о ним што је посл ао мо м о цу и мени нак надио је
обилато тал, који је понео, и још је оца ставио у стање да је могао следовати својој
пр ирођеној штедроти, а и сам могао сам са више пр икладности и важности да се одам
нау кама, и да дођем дотле, где сам сад. И отац ми је жив и умир е од жеље да што доз на за
свога старијег а сина, па се мол и богу без пр естанка, да му смрт не заклопи очи, докле за
свога века не види очи свога сина, коме се чу дим, јер је тако разбор ит, да у толиким
му кама и невољама или добрим пр иликама није хтео да свом оцу пошаљ е гласа од себе, јер
да је отац знао, или који од нас, не би имао по тр ебе да чека на чудо са трском, па да се
откупљу је; али сад страхујем да ли су му они Французи дали слободу , или су га у били, да
би сакр или своје разбојништво. Због тога нећу мој пу т наставити с оно м р адошћу , с којом
сам га почео, него посве сетан и невесео. О добри брате мој! К ад би ко знао, где си, бих те
потражио и опр остио твојих мука, ма било и с мо јом му ком. О! Ко ли ће јавити нашем
старом оцу, да си у животу , па ма био у најду бљој тамнци у Берберији, да те оданде изву че
његово, братово и моје благо. О Сорајидо лепа и дарежљива! Ко ће моћи да ти захвали на
 350
 

добру , које си брату у чинила? Ко л и ће бити пр и новор ођењу твоје душе и у сватовима,
што би свима нама пр ичинило тол ику нагр аду!“
Ове и сличне р ечи говораше велики судија, пу н толика у чешћа у след вести, које је
добио о своме брату , да сви који су га слу шали с њим заједно показ иваше чу ство
сажал евања. Кад дакле виде пар ок, да му је намер а пр ема капетановој жељи тако добро
испал а, не хте да их све држи дуже у жалости, него устаде од трпезе и у шавши тамо, где је
била Сорајида, у зе је за руку , а за њом изиђоше Лу синда, Дор отија и кћи великога судије.
Капетан чекаше да види, шта је пар ок нау мио, а овај у зе и њега другом руком и међу њима
и с њима оде тамо, где је био велик и судија с остал им витезовима и р ече:
„Нека вам престану сузе, господине вел ики су дији, јер се ваша жеља испу нила са
сваким жу ђеним добром, јер ево пр ед вама вашег доброга брата и ваше племените снахе:
овај што га овде гледате капетан је Вједма, а ово је лепа Маварка, која му је толика добра
у чинила: Фр анцу зи, за које сам вам говор ио, бацили су га у ову сиротињу , да бисте ви
показали великодушност свога пл еменитога срца.“
Капетан прихита да загрли свога брата, а овај му метну ру ке на груди, да би га мало
издаље посматр ао; ал и кад га најпо сле познаде, загрли га лијући тако чу ствитељне сузе од
р адости, да и остали који су ту с њиме били с њиме стадоше плакати. Речи, које су браћа
један др у гоме говорили, чу ства, која су показивали, тешко би било и замисл ити, а камо ли
описати их. Сад укр атко казиваше један др у гоме шта им се догађало, сад показиваше један
другоме братинску милошту у свему сјају , сад гр љаше велики су дија Сор ајиду , сад јој
ну ђаше своје имање, сад р ече кћери да је загрли, сад лепа кршћанка и прелепа М аварка
изнова отвор ише извор суза у свију .
Дон Кихоте стојаше ту , пажљиво по сматр ајући, а ни р ечи не говор ећи, ове тако
необичне ствари, пр иписују ћи их све маштама скитничкога витештва.
Ту доконаше, да се капетан и Сорајида вр ате са његовим братом у Севиљу и да јаве
оцу , да су га нашли и да је слободан, те да може доћи Сорајиди у сватове и на крштење,
пошто велики судија није мог ао махнути пу т, јер је чуо, да до месец дана пол ази флота из
Севиље у Нову Шпањолску , те би му вр ло незгодно било, кад би ту пр илику пр омашио.
У кратко, сви су били задовољни и весели због р обове добре среће; па како је ноћ
већ две тр ећине свога тока превалила, то нау ме да легну и да почину онолико, колико је од
ње остало.
 351
 

Дон Кихоте по ну ди се да стр ажар и у замку , да не би на њих напао какав див или
други какав злонамерни пог анац, жељни оног великог бл ага од лепоте, које је било у овом
замку . Који су га знали, захвалише му и известише великога судију о необичој лу дости
Дон Кихотовој, што овај није са мал им з адовољством слушао. Само С анчо беше зловољан,
што се оклева са легањем, и само он удеси се боље, него сви остали, наместивши се на
пр ибору свога магар ета, који га је тако скупо стао, као што ће се после пр ичати.
Пошто се даме наместише у својој соби, а остали се удесише, како су могли са што
мање у добности, изиђе До н Кихоте из крчме да чу ва замак, као што је био обећао.
Ту се деси, да пред саму зору дође дамама до у шију тако пу н и леп глас, да све
мореше да слушају , нар очито Доротија, која је још била будна, а пор ед ње спавала је Доња
Клара од Вједме, како се звала кћи великога су дије. Нико не могаше да се домисл и, ко би
то тако лепо певао, а беше сам глас, без пр атње какве инстр у менте. Каткад им се чињаше
да пева на двору , каткад опет у коњу шници, и докле су тако у тој забуни слушали, дође
Карденио на вр ата од собе и р ече:
„Ко не спава, нека слуша, па ће чути глас од мазгара, који тако пева, да очар а.“
„Чујемо га већ, господине,“ одговор и Дор отија.
Карденио оде на то, а Доротија слу шајући што пажљивије, чу да се ово пева:
 352
 

ЧЕТРДЕС ЕТ ТРЕЋА ГЛАВ А

У којој се прича пријатна повест мазгарева, уз друге необичне догађаје, који су се
збили у крчми.

Ја сам морнар од љубави,

И дубоким њеним мор ем
Без икакве наде пловим,
Да ћу стићи ком затону.

Пловим тако за звездицом,

Издалека коју гледам:
Ни Палину р никад лепшу
Ни сјајнију ниј' видео.

Не знам, куд ме она води:

Ето тако збуњен пловим,
Ду ша тоне у гледању ,
Сетна и опет без бриге.

Али претерана чедност

И обр азност необична
К'о облаци крију ми је,
Кад највећма за њом чезнем.

Звездо светла, звездо јасна!

У твом сјају ја се гу бим:
Кад пр ед оком ишчезнеш ми,
И мој живот ишчезну ће.

Кад је певач био дотле дошао, по мисли Доротија, да не би било лепо, кад би Клару
оставила да не чу је тако леп глас, те је пр одр ма и с једне и с др у ге стране и пр обу дивши је,
р ече јој:
„Опр ости ми, дете моје, што те будим, али бих да чу јеш најлепши глас, што га
можда свога века нећ еш чути.“
Клара се пробу ди сва санана и у пр ви мах није р азу мела шта јо ј Доротија говор и, те
је запита, а ова јој наново р ече, на што Клар а стаде слушати; али није чула ни два стиха,
што је певач у песми био наставио, а њу спопаде таква необична др ктавица, као што је
снашл а љута четвор одневна гр озница, па жестоко загрливши Доротију , р ече јој:
 353
 

„Авај драга и слатка сењора! Зашто ме пр обу дисте? Јер највеће благо, које би ми
срећа сада могла у чинити, било би да су ми затворене очи и у ши, те да не гледам и не
чу јем тог несрећног младића.“
„Шта то збориш, дете? Ево веле, да је тај певач мазгар.“
„Није,“ одговор и Клар а, „него је господар од некол ико места и од моје душе, коју
тако чвр сто држи, да ће она на веки бити његова, ако је се не буде махну о.“
Доротија се у диви р ечима младе девојчице, јер јој изгледаше много р азложне према
њеној мл адости, па јој р ече:
„Ви тако говор ите, сењора Клара, да не могу да вас р азу мем; изјасните се боље и
кажите ми, шта је то са душом и местима што вел ите са тим певачем, чији глас вас толико
у знемир у је? Али немојте ми за овај пар ништа говор ити јер не бих р ади објашњавања ваше
забуне да изгу бим сласт, коју осећам слу шајући овога певача, који као да хоће да започне
нову песму и нов глас.“
„Што вам драго,“ одговор и Клар а, и да г а не би чула, запуши о бема р укама уши,
чему се Доротија такође зачуди.
Слушајући певање, чу да се оно овако наставило:
Надо моја слађана,
Што пролазећи кроз вртлет и цесту ,
Гредеш ми пу тем стал на,
Бираш и р авниш сама себи мету :
Не клони, смрт када ти
Упорна, кивна сваки корак пр ати.

Ленивац не добива
Тр ију мфе часне, ни победе сјајне,
Нит игда срећан бива
Кој судби не да да век отпор е трајне,
Већ мал аксан подлеже,
Сва чу ства да му мека лено ст веже.

Љу бав ску по пр одаје

Над собом сл авље, а то и право је;
Оно благо тек траје,
Љу бавним огњем кад прекаљено је;
Истина је по ср еди:
Да се не цени, што тек мало вр еди.

Постојанство љубави
Често постигне, немогу ће што је;
 354
 

Зато кад у љубави

Идем за оним, најмучније што је;
Твр до очекујем крај,
Да ћу на земљи по стиг ну ти мој р ај.

Ту у му кну глас, а поче Клара наново уздисати. Све то побу ди р адозналост у

Доротије, која жељаше да зна повод тако слаткој песми и тако ту жну плачу, па за то
навали питати, шта јој је хтела мало час да каже. С ада Клар а, бојећи се да је не чује
Лу синда, чврсто пр игр ли Доротију и пр инесе своја у ста тако бл изу њена у вета, да је
поу здано могла говор ити, а да је др у ги ко не чује, и овако јој казиваше:
„Драга сењора, тај што пева син је једног витеза од краљевине арагонск е, господар а
од два сел а, који је у М адриду живио пр еко пута од куће мог оца; па ако је мој отац и имао
94
на својим пр озор има зими завесе и лети капке , и сад не знам како је то било, да је тај
витез, који је био на наукама, мене опазио, у цр кви ли, на другом ли месту , тек он се у
мене заљуби и то ми даде познати са пр озор а његове куће са толиким знацима и толиким
сузама, да сам морала да му веру јем, па и да г а замилујем, ако и нисам знала, да о н мене
љуби. Између знакова, које ми је давао, био је и тај, да је спајао једну руку са другом,
давајући ми р азу мети, да ће се оженити мноме; па ако сам се и р адовала много, што је то
тако, како сам била сама и без мајке нисам имал а коме бих казал а, то сам г а тако оставила
и нисам му указивала другу милошту , до ли кад мој и његов отац не би били дома, ја бих
мало у клонила завесу или капак и показала бих се цел а, чему би се о н тако обрадовао, да
би изгледао, као да ће помер ити памећу . М еђу тим, дође време да ми отац полази, што је
он дознао, али не од мене, јер му то никад нисам могла казати. Он се р азболи, колико сам
р азумела, од јада, те тако онај дан, к ад ћемо поћи, нисам никако могла да га видим и да се
са њим о простим, ма и погледима; али после два дана како смо путовали, кад улазисмо у
једну стрању у неком селу на дан хода одавде, видех г а на вр атима од крчме, прерушена
као мазгара тако пр ир одно, да га не бих могла познати, да му лик нисам носила у мојој
души. Познадох га, у дивих се и обр адовах се; он ме гледаше крадом од мог оца, од кога се
у век склони, кад пр ед њим пр олази испр ед мене на пу ту и у крчмама, у које свр ћемо; а
како знам, ко је, и пр омислим, да р ади мене иде пешице и у з толики труд, то умир ем од
туге и куда он ноге ставља, тамо ја бацам погледе. Ја не знам, с каквом намер ом иде, ни

                                        
                                
 
94
Т ада у Мадриду још нису имали стакла а прозорима, па ни велике судије.
 355
 

како је могао да измакне од свога оца, који га и сувипе милу је, јер нема др у га наследњика
и јер он то заслу жу је као што ћете сами видети, докле га видите. И то још могу да кажем,
да све што пева, пева из своје главе, јер сам чула да говоре, да је веома учеван и песник; па
још и то, да свак и пу т, кад га видим, или г а чу јем да пева, сва се у здр кћем и стр епим од
страха, да ће га мој отац познати и дознати наше жеље. М ога века нисам говорила са њим
ни речи, али га ипак тако волим, да без њега не бих могл а живити. То је, моја сењоро, све
што вам могу казати за тог а певача, који вас је својим гласом тако задовољио, и само по
њему можете сасвим да видите, да то није мазгар , како р екосте, него властел ин над срцима
и селима, као што сам већ каз ала.“
„Не говор ите више, сењора Доња Клар а,“ р ече сад Доротија, љубећи је небр ојено
пу та; „не говорите више, р еко х, и у здајте се у нови дан, а ја се уздам у бога, да ћу вашу
ствар тако удесити, да ћ е да се лепо сврши, као што и заслу жу је тако леп почетак.“
„Ох, сењоро!“ р ече Доња Клар а, „какав се свршетак мо же очекивати, кад му је отац
тако отмен и богат, да ће мислити, да ја његовом сину не могу бити ни слу шкиња, а камо
ли жена? А да се венчам кришом од мог оца, то ни за сав свет не бих учинила; само то
желим, да се тај младић вр ати и да мене махне, може бити кад г а не будем видел а и код
велика р астојања, куда идемо, олакшаће ми се ова му ка, коју сад имам, пр емда морам
казати, да тај лек, како ми се чини, неће ми много помоћ и; ја не знам, који је то вр аг био,
ни откуда је дошла ова моја љубав, јер сам још тако млада, а и он је тако млад, да збиља
мислим да смо једних година, а ја још нисам навр шила шеснаест година јер мој отац каже
да ћу их навр шити о михољу дне.“
Доротија не мог аше да се не насмеје, чујући Доњу Клару , како говор и као дете, па
јој рече:
„Да починемо, сењора, оно мало, што мислим да нам је још остало од ове ноћи;
даће бог нов дан, па ћ емо већ што наћи, ил и бих мор ала бити вр ло невешта.“
С тим се у тишаше и у целој крчми насту пи дубока тишина; само не спаваше
крчмарева ћер ка и њена слушкиња М ар итор на, које знајући већ, од какве болести болује
Дон Кихоте, и да изван крчме ору жан и на коњу чува стражу , доконаше обе, да са њим
начине какву комедију , или да бар пр оведу мало вр еме, слушајући његове лу дор ије.
Ваља знати, да у целој крчми није било пр озор а у поље, осим једне баџе од тавана,
кроз коју су бацали сл аму на поље. Обе полу девице наместише се на ту баџу и видеше Дон
 356
 

Кихота, како седи на коњу , наслонивши се на своју копљачу , овда онда пу штају ћи тако
тужне и дубоке у здахе, да изгледаше, да ће са сваким и душу испустити; а такође чу ше га,
како говори нежним, свечаним и заљу бљеним гл асом:
„О моја сењор а Дулсинеја од Тобоза, у зору сваке лепоте, цвету и вр хунче
р азумности, хранилиште највећег оштр оу мља, оставо обр азности и највиша мисли сваке
савршености, часности и милине што је има у свету ! Шта ли милост р ади сад? Да ли
можда мислиш на твога р оба витеза, који је пошао од своје воље да се изложи
опасностима, само да би тебе слу жио? Дај ми вести о њој, о видело са три лица! М ожда
завидљиво гледаш јој сада лице, која пр олази којим ходником својих господских дворова,
или се наслонил а на какав балкон, па пр емишља, како би, не вређајући свој обр аз и
господство, у блажила муке, које р ади ње подноси ово моје болно срце, какву р адост да
даде мо јим патњама, к акву у теху мојој бризи и најпосл е какав живот мојој смрти и какву
награду мојој служби. И ти, сунце, које већ биће да журно пр ежеш твоје коње, да би
пор анило и видело мо ју сењору, кад је будеш видело, молим те, да је поздр авиш од мене;
али паз и, кад је у гледаш и поздр авиш, да јој не даш пољу бац у лице, јер ћу љубоморнији
бити на тебе, него што си ти било на ону лагану незахвалницу , која је учинила, те си се
толико знојило и тумарало по тесал ским р авницама, ил и по обалама Пенеја, јер се не сећам
добро, куда си тада тумарало љубоморно и заљубљено.“
Дотле беше Дон Кихоте дошао у својој жалостивној ор ацији, кад му крчмарева кћи
поче нањ са Пст! Пст! И пр оговор и му :
„Сењоре, пр иђите амо, ако је по вољи.“
На те знак е и р ечи окр ену главу Дон Кихоте и спрам месечине, која је на сав мах
сијала, виде како га зову кроз баџу , која се њему у чини пр озор, па још са позлаћеном
р ешетком, као што и требају да их имају тако богати замци, како је он мислио да је ова
крчма; па му онога часа у његовој лудој глави паде на у м, како је оно пређе, кад је ону да
пр ошао, лепа девица, кћи госпође овог замка, побеђена љубављу , око њега врзла се, па у
тој мисл и, да се не би показао неу чтив и незахвалан, окр ену Росинанта и пр иђе баџи, те
чим виде оне две девојке, р ече:
„ Ја вас сажал евам, л епа сењор а, што сте своју заљубљену мисао окренули на такву
страну , где вам не могу одговорити онако, како з аслужује ваша висок а врсноћа и љупкост,
а за то не треба да кр ивите овог беднога тумараћег витеза, кога љубав држи у
 357
 

немогућности да своју вољу може обр атити другој, до ли оно ј, која се у чинил а искљу чном
госпођом његове душе, чим су је очи његове виделе. Опр остите ми, милостива сењоро, и
вр атите се у своју одају, нити се трудите више да ми пок азу јете ваше жеље, јер ћу се
показати посве незахвалан; а ако по љубави, коју имате према мени, имате што др у го, у
чему да вас задовољим, ал и да то није сама љубав, а ви ми р еците, и кунем вам се о ном
одсутном мојом слатко м душманком, да ћу вам пр ибавити задовољење, па да ишетете од
мене прамен медузине косе, која је сва била о д гу ја, или сам сунчев зрак затворен у боци.“
„Не треба мојој сењори ништа од тог а, господине витеже,“ раче ту М ар итор на.
„Да што треба, мудр а дуењо, вашој сењори?“ запита До н Кихоте.
„Само једна ваша л епа ру ка,“ рече М ар итор на, „да је у з њу мине она велик а жеља
која је довела на ову баџу са великом опашношћу по њену част, јер кад би је отац био
осетио, у најмању ру ку би јој у хо одсекао.“
„Но, то бих хтео да видим,“ одговор и Дон Кихоте; „ал и ће се он тога добро чу вати,
ако неће да гор е пр ође, него и један отац у свету , који је дигао руку на нежне удове своје
заљубљене кћери.“
М ариторни се свиђаше, да ће Дон К ихоте свакако пру жити р уку , коју је искала, па
смисливши шта ће да чини, оде са баџе доле у коњушницу, где у зе у лар са магар ца Санча
Пансе, па што жур није вр ати се на баџу , таман кад се Дон Кихоте био ногама по пео на
Росинантово седло, к ако би допро до пр озора са р ешетком, где је о н себи замишљо да је
девица р ањена срца, па пр у жајући ру ку р ече:
„Узмите, сењора, ову руку , или боље р ећи овај бич за злковце у свету; нате ову
ру ку, велим, које се још није такнула ру ка никоје женске, па ни оне, која је власник од
целог мог а тел а. Не дајем вам да је љубите, него да посматрате ткиво њених живаца, склоп
њених мишића, чвр стоћу и р азвијеност њених жила, из чега ћете су дити, каква снага мора
бити у мишице, која има такву руку .“
„То ћемо одмах видети,“ р ече Мариторна.
Па начини омчу на у лару и замаче му је за песницу , онда се у клони са баџе и други
крај чвр сто пр ивеза за браву на таванским вр атима.
Дон Кихоте осети гр у бо уже око своје песнице и р ече:
„Ви као да ми р уку не милујете толико, колико је рибате; немо јте с њом да тако
ру жно поступате, јер није о на крива за зло, које вам моја воља пр ичињава, нити је то
 358
 

добро, да се на тако малену уду светите са св им вашим гњевом; пр омислите, ко право

љуби, не свети се тако р ужно.“
Али све ове р ечи Дон Кихота већ нико не слу шаше, јер пошто га је Мар итор на
пр ивезала, она и она друга да пукну од смеха, па га оставише у такву стању, да се није
могао опр остити.
Он стојаше, како рекосмо, на Росинанту , с опру женом р у ком пр ема баџи и пр ивезан
песницо м за браву од врата у највећем страху и бризи, да ће се Росинанте макнути на ову
или о ну страну , те би он онда остао висећи о р у ци, те тако не у су ди се да мр дне, ако се од
Росинантове стрпељивости и мир ољу бности и могло очекивати, да се неће макну ти ни за
стотину година.
Укратко да кажем, кад До н Кихоте виде, да је везан и да су даме већ отишле, паде
му на у м, да све то бива вр ажбино м, као оно пр еђе, кад га је у истом замку деветао онај
М авар очаран у мазгара, па у себи пр оклињаше своју малу памет и р азлог, јер кад је оно
пр ви пу т онако р ужно прошао у том замку , он се опет латио да оде тамо по др у ги пу т, а то
је правило за витезове скитнице, кад су обидовали какву пустоловину и с њом нису добро
пр ошли, да је то знак, да о на није одр еђена за њих, него за др у ге, зато и не треба да је се
лаћају по др у ги пут. Ипак потезаше својом р уком, да види, хоће л и се моћи о др ешити, али
беше тако пр итвр ђен, да му сви поку шаји беху залуду . Душа ваља потезао је о презно, да се
не би Росинанте мак нуо, па ако је и желео да седне и у седлу се намести, не могаше тако,
него мор аде остати на ногама, или себи р уку истр гну ти. Час жељаше мач Амадисов,
пр отив кога немаше силе никаква вражбина; час пр оклињаше своју злу ср ећу ; час се
вајкаше због гу битка, који ће свет имати због његова одсу ства, докле је ту очаран, јер је у
тврдо држао, да су га опчинили; час би се наново сетио своје љубљене Ду лсинеје од
Тобоза; час би звао свога доброга коњушара Санча Пансу , који погр у жен у сну и
пру ћивши се по самару свога магарца, у онај пар не сећаше се ни мајке, која га је р одила;
час зваше волшебнике Лиргандеја и Алкифа, да му по могну ; час пр изиваше своју добру
пр ијатељицу Ур ганду , да му пр итекне.
Најпосле га тако и зора затече, толико очајна и смућена, да је р икао као бик, јер се
не надаше, да ће му са даном престати му ке, пошто их је држао за вечите, држећи себе за
опчињена; а у тој вер и утвр ђиваше га, што је видео, да се Росинанте никако не миче, па је
 359
 

мислио, да ће тако без јел а и пић а и сна о н и коњ му остати, докле год не пр ође тај зли
у тицај од звезда, ил и докле др у ги му дрији волшебник не скине са њега чини.
Али се много пр евар ио у свом мишљењу , јер тек што је почело свитати, а четир и
коњаника стигоше пр ед крчму , добро одевени и опремљени са мушкетима на ункашу . На
вр атима од крчме, која су још била затворена, викаше жестоко лу пају ћи, што кад опази
Дон Кихоте, који ни оданде не престајаше стражарити, повика гор опадним гл асом:
„Витезови или коњушари, ко сте, да сте, немате рашта викати на вр атима овога
замка, јер је довољно јасно, да они који су у ну тр и у то доба спавају , или немају обичај да
тврдињу отвар ају, докле су нце не озари земљу ; идите одатл е, па чекајте да сасвим сване,
па ћемо онда видети, да ли ће требати отворити вам или не.“
„Каква је до вр ага ова тврдиња или замак,“ р ече један, „да бисмо морали те
цер емоније држати? Ако сте крчмар , заповедите да нам отвор е, јер смо пу тници и само
хоћемо да назобимо коње, па да идемо даље, јер нам је жу р но.“
„Зар вам ја, о витезови, изгледам као какав крчмар ?“ одговор и Дон Кихоте.
„Не знам ја, на што сте налик,“ одговор и онај, „али знам, да лу до говорите, кад ову
крчму називате замком.“
„Замак је,“ р ече Дон Кихоте, „и још један од најлепших у овој области, а у ну тр и су
људи, који су имали скиптар у руци и кр у ну на глави.“
„Боље би било обр атно,“ р ече пу тник, „скиптар у глави и круна у ру ци; и на сву
пр илику биће у ну тр и какво комендијашко др у штво, јер они често држе те кр у не и
скиптрове што их по менусте; а у тако малој крчми и у којој је толика тишина, као у овој,
не вер у јем да конакују љу ди достојни кр у не и скиптра.“
„Ви се сл або р азбир ате у свету ,“ одговор и Дон Кихоте, „јер не знате догађаје, који
се збивају , у ту мараћем витештву .“
Онима који су са питачем били, досади се његов р азговор са Дон Кихотом, те
наново у зеше горопадно викати, тако да се пр обуди крчмар и сви остали у крчми, те
крчмар у стаде да види ко зове.
У тај пар деси се, да један од коња, на којима су дојахала о на четворица што су
звала, пр иђе да оњу ши Росинанта, који сетан и невесео о пустио уши, па непомичан држи
свог испр уженог господара, па како је најзад и о н био од меса, ако се и чинило да је од
дрвета, не могаше да не вр ати зајам и да се не освр не и не оњуши оног, који му је пр ишао
 360
 

да га о милује, и тако није се малко макну о, а састављене ноге Дон К ихотове о макоше се са
седла и би с њиме пал е на земљу , да није био обешен о р у ку , што му пр ичини тол ики бол,
да је мисл ио, ил и да му секу песницу , или да му се мишица ишчу пала, јер је био тако близу
земље, да је пал цима од ногу додиривао земљу , што је зањ тим гор е било; јер како је
осећао, да му не треба много, па да је на земљи, то се му чаше и отезаше што већма, да би
доспео на земљу , као оног кога су метну ли на му ке на отезав ицу , па стоји и не стоји, а сам
себи у већава бол тиме, што би да се већма истегне, у варљиву надању , ако се још мало
истег не, да ћ е домашити земљу .
 361
 

ЧЕТРДЕСЕТ Ч ЕТВРТ А ГЛАВА

У којој се настављају нечувени дог ађаји у крчми.

И заиста дер ао се Дон Кихоте тако, да крчмар што пр е отвор и врата од крчме сав
у сплахир ан, да види, ко се тако дере, а који су били на пол ју исто учинишше.
М ариторнес се већ беше пр обудила на исту дреку и домисл ивши се, шта ће бити, оде на
таван, да је нико не виде, и одреши у лар , који је држао Дон Кихота, а овај одмах паде на
земљу пр ед крчмара и коњанике, који му приђоше и запиташе га, шта му је, кад се тако
дере. Ништа не одговарајући, он свуче у лар са песнице и у ставши на ноге, попне се на
Росинанта, у зме свој штит, обори копље, па добро пар че поља пр ошавши, вр ати се у ситну
трку, говорећи:
„Који год каже, да сам са р азлогом био опчињен, ако ми то буде допустила моја
пр инцеза Микомикона, ја му кажем да лаже, ја га зовем на мег дан јуначки!”
Нови пу тници зачудише се речима Дон Кихота ал и их крчмар опрости чуда
р екавши им, ко је био Дон Кихоте, и да не треба да се осврћу нањ, јер није пр и себи. Они
запиташе крчмара, да ли је случајно дошао у ту крчму какав деран око својих петнаест
година, који се носи као мазгар , са таквим и таквим обележјем, опису ју ћи ова онако, каква
су била у љу бавника Доња Клар е. Кр чмар одговор и, да у кр чми има толико света да није
доспео да мотри на о нога, за кога питају ; али један од њих у гледа кочије, у којима је био
дошао велики судија, па рече:
„Ту ће бити без сумње, јер оно су кочије, за којима, веле, иде; зато један од нас нека
остане на вр атима а двојица нека у ђу да га траже; а биће добро, да један од нас обилази
целу крчму, да не би из макну о пр еко огр аде.”
„Тако ћемо и у чинити,” одазва се један од њих.
И тако двојица их у ђоше у ну тр а, један остаде на вр ати, а један оде да обилази
крчму . Све то гледаше крчмар и не могаше да погоди, з ашто се чине све те о пр езности, ако
се и домишљао, да траже о ног дечка, кога су му описали.
У то већ беше свануло, те које због тога, које због граје, коју је дигао Дон Кихоте,
сви се поизбу дише и поустајаше, а по именце Доња Клар а и Доротија, једна у збуђена, што
је тако близу љу бавник, а др у га жељна да га види, те су тако ту ноћ р ђаво спавале. Дон
Кихоте, видећ и да ни један од оне четвор ице не обр ће нањ главе, нити му одговар а на
 362
 

изазив, да свисне и да се по мами од муке и јар ости и да је у пр авилима свога р еда нашао,
да витез скитница може латити се и пр еду зети нову ствар , пошто је дао своју р еч и веру, да
се неће упуштати ни у какву докле не извр ши оно што је обећао, би на њих све кидисао и
натер ао их да му даду одвета и пр еко своје воље, ал и пошто му се учини, да се не пр истоји,
нити би лепо било, кад би се латио новог посла, пре но што би повр атио М икомикону у
њено краљево, то ћу таше и мироваше чекају ћи да види, на што иду они пу тници са
њиховим припр емама.
Један од ових нађе дечка кога је тражио, како спава у з једнога мазгар а, сасвим без
бриге да ће га когод тражити, још мање да ће га наћи. Човек га пр одр ма за руку и р ече му :
„Заиста, сењоре Дон Лујсе, лепо вам пристаје одело на вами и доликује постеља, на
којој вас налазим, оној нези, којом вас је мати одхр анила.”
Дечко трљаше санане очи и дуго гледаше у онога, који га је држао; одмах је био
познао, да је то слу га његовог оца, од чега се тако препадеда дуго не могаше ни речи
пр ословити, а слуга настави говор ити:
„Ту не остаје друго, сењоре Дон Лујсе, него да се стрпите и да се вр атите кући, ван
ако нећ ете, да вам о тац и мо ј господар оде на о нај свет, као што и не може бити иначе код
жалости, у којој је пор ади вашег одласка.”
„Али како је доз нао мој отац,” питаше дон Лујс, „да сам по шао овим пу тем и у овом
ру ху?”
„Један ђак,” одговор и слу га, „коме сте саопштили своју намер у , одао вас је,
покрену т сажаљењем, к ад је видео, шта вам чини отац, кад вас је нестало, те тако је послао
четир и своје слуге да вас траже, и ту смо сви вама на службу , већма задовољни, него што
може да се мисли, због доброг гласа, с којим ћемо се вр атити, водећи вас пр ед очи, које вас
толико милу ју .”
„Биће онако, како ја хоћу, или како небо буде нар едило,” одговор и дон Лујс.
„Шта мо жете ви хтети, ил и шта ће небо да нар еђу је, него да пр истанете да се
вр атите? јер друго што не може да буде.”
Сав овај р азговор између њима двома слу шао је мазгар , поред кога је био Дон Лујс,
па се по диже и оде да каже шта је Дон Фердинанду и Карденију и о сталима, који су се већ
обукли, те им р ече, како онај човек вели Дон оном дечку , и шта су говорили, и како га зове
да се вр ати кући оцу , а дечко неће. Ово је што су већ знали за лепо гр ло, које му је небо
 363
 

дало, сви добише велику вољу да подрбније чу ју , ко је био, па да му се у помоћи нађу, а

ако би хтели да му у чине какво насиље, и тако одоше тамо где се он разговарао и препирао
са слугом својим.
М еђутим изађе Дор отија из своје собе и за њом Доња Кл ар а смућена. Доротија
одазове Кар денија на страну и укр атко му каже ствар са певачем и Доња Кларом; он опет
каза њојзи шта је било, како су дошли слуге његовог оца да га траже, а то јој не каза тако
тихо, да није чу ла Доња Клар а, на што ова толико се обезнани, да би пал а на земљу да није
Доротија пр ишла и пр идр жала је. К арденио рече Доротији, да се вр ате у собу , а он ће се
постарати за л ек свему , и оне тако у чинише.
Сва четворица, која су пошла у потер у за Дон Лујсом, била су сад већ у крчми и око
њега, наговар ају ћи га, да одмах без оклевања иде натраг и утеши свог оца. Он им
одговор и, да то не мо же чинити ни на кој начин, докл е не сврши неки посао, где се тиче
његовог живота, његове части и душе. Слу ге навајиваше сад још већма нањ, говор ећи му ,
да се о ни никако неће вр аћати без њега и да ће о ни њег а водити, па хтео он или не хтео.
„То ви нећете у чинити,”
одговор и дон Лујс, “ван да ме носите мр тва, ал и однели ме ма како, носић ете ме као
мр тва.”
М еђутим пр иђоше им сви остали у кр чми, поименце, Карденио, Дон Фер нандо,
његови другови, велики судија, пар ок, берберин и Дон Кихоте, коме се чињаше да није
више потр ебно да чу ва замак.
Карденио, који је већ знао дечакову повест, запита оне који су хтели да га воде,
зашто хоће да воде тога дечака пр отив његове воље?
„Зато,” одговор и један од четвор ице “да би смо дали животе његовом оцу, који је у
опасности да ће га изгу бити због одсу ства ова господина.”
„Није овде место” р ече дон Лујс на то, „да се овде говор и о мојим посл авима; ја сам
слободан човек, па ћу се вр атити, ако ми је воља, а ако није, нико од вас нећ е ме натер ати.”
„Нагониће вас на то памет,” одговор и човек; „а ако она код вас не по могне, у чиниће
своје код нас, да оно у чинимо, ради чега смо дошл и и што смо дужни да учинимо.”
“Да видимо, шта је ту у пр аво,” р ече овде велики судија. Али човек, који га је знао,
као суседа, па је отипшао из очине куће у оделу тако неприлично његовом положају , као
што то мо жете да видите.”
 364
 

Велики судија погледа га сада пажљивије; па га познаде и загрли га, р ече:

„Какве су то детињарије, Дон Лујсе, или какви су то велики поводи, који су вас
навели, да идете на такав начин и у такву оделу, које се тако мало сл аже са вашим
положајем”.
Дечку у дарише сузе на очи и ништа не могаше да одговори великом судији, који
р ече оној четворици да се у мир е, да ће све бити добро, па у зевши за р у ку Дон Лујса,
одведе га на страну и запита, зашто је то отишао тако из куће
Докле га он тако и онако питаше, подиже се вика на вр атима од крчме, а у зр ок је
био тај, што два госта, која су у њој преноћивала, видећи, како су се сви збу нили око тога
да знаду , шта траже она четворица, хтедоше да оду, а да не плате што су дуговали; али
крчмар , који је више мотр ио на своје послове, него ли на туђе, у хвати их пр и изласку код
вр ата и заиска да му плате, па им р ужну њихову намер у р ебаци таквим р ечима, да они
имадо ше повода да им одговор е песницама, те г а стадоше тако бубати, да сиромах крчмар
нађе за потр ебу да виче и да зове у помоћ. Кр чмар ица и њена кћи не видећи другог кога
мање у послу , да би могао помоћи, него Дон Кихота, р ече му ћер ка:
„Тако храбрости, коју вам је дао бог, помозите, господине витеже, мом сиромашном
оцу , јер она два зликовца хоће да га сатру у млево.”
Дон Кихоте одговор и јој натенане и сасвим флег матично :
„Лепа девице, за сад ваша молба нема места, јер се не могу у пу штати у други посао,
докле год не свршим о нај, у коме сам заложио мо ју реч; али ћу вам одмах к азати шта могу
у чинити, да бих вам био на у слу гу : трчите и кажите вашем оцу , нека се у том боју држи
што боље може и нека се никако не да победити, а међу тим ја ћу од пр инцезе М икомиконе
искати допуштење, да могу притећи у невољи, и даде ми ли г а, не сумњајте, да ћу га
извући из беде.”
„Куку мени!” р ече М ар итор на која ту стојаше; „докл е ви то допуштење добијете,
биће ми господар већ на оном свету .”
„Дајте ми, сењора, да добијем допуштење,” одговор и Дон Кихоте, „а добијем л и га,
не мари ништа, ако ћ е он бити на оно ме свету, јер ћу га оданде изнети у пр кос и том свету ,
који би се пр отивио, или ћу се осветити тако онима, који га буду тамо послали, да ћете
бити више задовољени, него л и у средњу ру ку.”
 365
 

Па не говор ећи ништа више, приклони колена пр ед Доротијом, молећи је р ечима

витешким и скитничким, да њено височанство благоизволи дати му допуштење, да
пр итекне и помог нњ пор колабу овога замка, који се налази у му чну окр шају .
Пр инцеза му га даде др аговољно, а о н одмах шчепа свој штит и метну р уку на мач,
па оде на вр ата од крчме, где су она два госта се удиљ деветала крчмара; али кад тамо
стиже, у стукну и застаде, макар да су му крчмарица и М ар итор на говориле, да не стоји,
него да им господар у и мужу помогне.
„Устручавам се, '' рече Дон Кихоте, „јер ми није дозвољено дизати мач на којекакве
коњушаре, него зовите амо мога коњушара Санча, јер њему пр истоји и њег а се тиче ова
одбрана и освета”.
Ово биваше у капији од крчме и ту падаше песнице и буботке на сав мах, у ек на
у штр б крчмару и на јар ост М ариторне, кр чмар ице и њене кћери, које очајаваше гледајући
Дон Кихотову подлост и беду , која им је снашл а господара, му жа и оца.
Али оставимо га ту , јер ће му већ неко по моћи, а ако не, нека трпи и ћу ти ко се лати
чега, што му превазилази снагу, па вратимо се даље са педесет корака да видимо, шта је
одговор ио Дон Лујс великом судији, кога смо о ставили с њим на страни, где га пита, зашто
је тамо дошао пешк е и у онакву непр иличну оделу .
Дечко га жестоко стиште за руке, као да му неки велики бол притиску је срце, па
гр озне сузе, лију ћи, р ече му :
„Господине, не могу вам дугпо казивати, него од оног а часа, које је небо дало и
наше суседство му на р уку ишло, када сам видео сењору Доња Клару , вашу ћерку и моју
госпођу , од тога часа ја сам је учинио заповедницо м над мојо м вољом; па ако ваша воља,
истински мој господару и р одитељу , није томе пр отивна, још овај дан о на ћ е ми бити жена.
Због ње сам оставио очинску кућу и због ње сам у зео ово рухо, да је пр атим куда било, као
оно стрела циљ, или као морнар северну звезду . Она не зна за моје жеље више, него колико
је могла разу мети, кад ми је неколико пута издалека видела очи да сузе лију . Ви,
господине, већ занте богатство и племство мо јих р одитеља и да сам им ја једини
наследњ ик; ако вам се чини, да је то довољно, да хтеднете да ме сасвим уср ећите, а ви ме
одмах пр омите за свога сина; а ако мог оца р уководе друге намер е и о н не би одобр ио ову
срећу , коју сам ја знао наћи, време има више сил е да поквар и и измени ствари, него ли
човечја воља.”
 366
 

Заљу бљени дечко у му кну после оих р ечи, а велики судија, слушајући га, беше
зачуђен, збуњен и у дивљен, како чу вши начин и прикладност, с којом је Дон Лујс њему
открио своју намер у , тако и што се нашао у пр илици, да није знао шта да чини у такој
изненадно ј и неочекивано ј ствари; и тако не одговори му друго, него да се засад у мири и
да пр иволи своје слу ге, да га за тај дан не воде натр аг, па ће имати каде да пр омисли, шта
ће да буде најбоље за све. Дон Лујс силом му пољуби ру ке и још их ор оси сузама, што је
могло да дирне и срце од мр амор а, а не само су дијино који као паметан човек већ беше
измер ио, како би за његову кћер био добар овај брак, ако би га у дело мог ао привести с
одобр ењем Дон Лујсова оца, за кога је знао, да је своме сину хтео да пр ибави високе
санове.
У то се већ измир ише гости са крчмарем, али ише на саете и благе р ечи Дон
Кихотове, него л и на пр етње, платише му све што је искао, а слуге Дон Лујса очек иваше
крај разговора са великим судијом и одлуку свога господара, кад ђаво, који не спава, удеси
да у тај пар у ђе у крчму берберин, од кога је Дон Кихоте узео М амбр инов шлем, а Санчо
Панса о пр ему за маг арца, коју је тр ампио з а своју ; те кад бер берин одведе соје маг аре у
шталу , виде Санча Пансу, који удешаваше не знам шта на самару , па чим га опази, поз наде
га и у су ди се да навал и на Санча, говорећи:
„А, дон лупежу ! Ту си! Овамо мој тањир и мој самар и сав мој прибор , који си ми
отео!”
Кад се Санчо виде, како га нападоше тако изненада, и чу онакве гр дње, једном
ру ком шчепа самар , а др у гом лу пи берберина песницо м, да му зуби одмах огрезоше у
крви; али берберин ипак не пу сти шићар који је задобио са самаром, него још стаде тако
дерати се, да си у крчми дотрчаше на грају и свађу , па говораше:
„Амо у име краља и пр авде! Јер што хоћу да имам оно што је моје, хоће да ме у бије
овај лу пеж и р азбојник.”
„Лажеш,'' одгоор и Санчо: „јер ја нисам р азбојник, него је тај плен у поштену рату
задобио мој господар Дон Кихоте.”
Већ се ту нађе Дон К ихоте, пу но задовољан, што види, како му се коњушар добро
брани и напада, те г а одсада у век држаше за важна човека и науми у себи, да га начини
витезом првом у добном пр иликом, јер мишљаше, да ће код њега витешки р ед бити добро
пр имењен. М еђу дру гим стварима, што их је берберин у току кавге говор ио, р ече и ово:
 367
 

„Господо, овај самар моје је, као што сам богу дужан смрћу, и ја га знам, као да сам
га родио, а ево мога магар ца у штали, који ме неће терати у лаж; ако не веру јете, пр обајте
му га и ако му не стоји као сал ивен, нека сам нико и ништа; и суише, исти дан, када су ми
у зели самар, у зели су ми и но тањир од туча, а дао сам зањ једну шкуду .”
Ту се Дон Кихот не мог аше у здржати да не одговор и, па ставши између њих двоје и
р азвадивши их, спусти самар на земљу, нека је тамо на очима, докле се не објасни истина,
и р ече:
„Да би ваше господства јасно и р азговетно увидела блудњу , у којој је овај добри
коњушар , јер тањиром зове оно, што је било, јесте и биће Мамбринов шлем, који сам му
у зео у часној борби и присвојио га на законит и допуштен начин – што се тиче самара, ту
се не мешам, јер ту толико знам казати, да ме је мо ј коњушар Санчо молио за допуштење
да скине о пр ему са коња ове побеђене кукавице и њом да окити свога; ја сам му то дао, и
он је у зео, а што се опр ема пр ометну ла самаром, то не знам др у га разлога, него онај
обични, да се такви преображаји збивају у витештву; а томе у потвр ду трчи, Санчо синко,
и донеси амо шлем, за који вели овај добри човек да је тањир .”
„Богме, господине,'' р ече Санчо, „ако немамо др у га доказа за ваше р ечи, него које
ви наводите, о нда је тањир исто тако Мамбринов шлем, као што је о пр ема коњска овога
човека самар .”
„Ради што ти заповедам,'' одговор и Дон Кихоте, „јер ваљда неће у овом замку ићи
све по вр ажбини.”
Санчо оде по тањир и донесе га, а када г а Дон К ихоте виде, у зе га у ру ке и р ече:
„Посмотр ите, господо, с каквим обр азом може овај коњушар да каже, да је ово
тањир , а не шлем, као што ја велим; а ево се кунем витешким р едом у коме сам, да је овај
шлем исти онај, који сам у зео од њега, нити сам од њега ишта оду зео, нити му што додао.”
„У томе нема сумње,'' примети ту Санчо, „јер откако га је мој господар задобио, па
до сад није с њим био у боју , но само једанпу т, када је о слободио несрећне окованике; а да
не беше овог шлемтањира, би богме тада зло пр ошао, јер том пр иликом падало је камење
као гр ад.”
У по ове мешавине, урнебеса и лавиринта од ствари у чини се Дон К ихоту , да се
уједанпут налази у завађеном околу аграмантову , те повика гласом, који је гр мео крчмом
„М ир , сви! Сваки мач у кор ице! Стојте сви, чујте ме сви, ако желите остати живи.”
 368
 

На овај гр омовити глас сви дођоше мирни, а он настави:

„Јесам ли вам казао, господо, да је овај замак опчињен и да ћ е у њему имати свој
стан који леђион од демона? У потвр ду томе молим вас да својим очима погледате, да се
међу нас у селила неслога из окола аграмантова.Погледајте, к ако се ту боре за мач, тамо за
коња, овде за ор ла, онамо за шлем, и сви се боримо, и сви се не разу мемо; ходите, дакле,
господине вел ики судијо, и ви господине пар оче, па један нека је краљ Агр аманте, а други
краљ Собрино, и нека нас у мире; јер тако ми бога свемогућега, заиста је велика лу дост да
се толик и одлични људи као што смо овде, боре око којечега.”
Четници који нису р азу мели Дон К ихотове р ечи, а видели су се злостављани од Дон
Фернанда, К ар денија и осталих његових др у гова, нису марили да се у мир е, а берберин је
р ад био мир у , јер у кавзи беше му рашчу пана брада и самар ; Санчо, као добар слуга,
повиноваше се на најмању р еч свога господара; четир и слуге Дон Лујса остадоше такође
мирни, видећ и да их се ствар мало тиче; једини крчмар искаше да ваља казнити манитост
ове будале, који му сваки час у збу њује крчму ; најпосле се галама за сада у тиша, самар
остаде до судњега дана седло, берберски тањир шлем и крчма замак у Дон Кихотову
уображењу.
Пошто се сви у мир ише и спријатељише на р ечи великога судије и пар ока, Дон
Лујсове слуге наново стадоше нањ наваливати, да о дмах иде са њ има, а докле се о н с њима
гложио, заиста велики су дија До н Фернанда, Карденија и пар ока, шта да чини у овој
пр илици, па им каже, што му је говор ио Дон Лујс. Најпо сле доконаше, да се Дон Фер нандо
каже слугама Дон Лујса, ко је, те како има вољу , да Дон Лујс иде с њим у Андалу зију , где
ће га његов брат мар кез пр имити, као што пр иличи сану Дон Лујса, јер се на тај начин
могла видети одлука Дон Лујса, да се за овај мах не вр аћа на очи своме оцу , па ма га на
комаде исекли. Када она четвор ица чуше, ко је Дон Фернандо, и р азу меше одлуку Дон
Лујса, договорише се међу собом да се тројица вр ате и јаве његовом о цу , шта је било, а
четвр ти да остане да служи Дон Лујса и да га не оставља, докле они не дођу по њега, или
док се не види, шта ће му отац нар едити.
И тако по моћу уважења Агр аманта и му др ости краља Собр ина уталожише се оне
презаплетене ствари; али непријатељ слоге и завидљивац мир а, видеће се пр езр ена и
изигр ана и како се мало вајдио, што их је све довео у тако заплетен л авиринат, нау ми да на
други начин куша срећу , замећући нове кавге и немире.
 369
 

Дакле, четници се у мир ише, кад су дознали, ко су они, с којима су се борили, те се

повукоше из распре, јер су су дили, ма како испал а ствар , да ћ е по њих бити гор е; ал и један
од њих, онај што г а је Дон Фернандо деветао и г азио, сети се, да из међу некојих налога,
које је добио за хватање неких злочинаца, има и један за Дон Кихота, за кога је свето
братство издало налог, да г а хватају , што је о слободио галиоте, чег а се Санчо са пуно
р азлога и бојао. Сетивши се дакле тога, хтеде да се у вер и, да ли се поду дар а опис са Дон
Кихотом, извади дакле из недара једну пер гаменту , нађе што је тражио, па лативши се на
тенану читања, јер није био најписменији, код свак е р ечи, коју је читао, погледаше у Дон
Кихота, и тако у пор еђу ју ћи у налогу са Дон Кихотовим лицем, нађе да нема никакве
сумње, да је то онај, кога налог тражи. Чим се био у вер ио, а он склони своју пергаменту, у
леву у зе налог; а десном шчепа Дон Кихота снажно за огр лицу , да је једва могао дисати, и
стане викати:
„Послушност своме братству ! А да би се видело, да то иштем с разлогом, читајте
овај налог, у ком стоји, да се у хвати овај р азбојник.”
Парок у зе налог и виде, да је онако, к ако је говор ио четник и да се опис подудара са
Дон Кихотом, који к ад виде, како с њим по ступа овај обични лу пеж, тако се р азјар и, да му
кости у телу кврцаше, па оберучке свом снагом стиште четника тако за гу шу, да би овај
пр естао живити, пр е но што би га Дон Кихоте пу стио, да му другови нису дошли у помоћ.
Крчмар , који је морао по свом члану да им по маже, одмах им пр итр ча у помоћ.
Кр чмар ица, кад наново виде свога му жа у окр шају , наново стаде викати, а на њену вику
одмах дођоше М ар итор на и кћи јо ј, ишту ћи по моћ и од неба и од пр исутних. Кад Санчо
виде што бива, р ече:
„Е живога ми бога! баш је истина, што мо ј господар вели за чини у овом замку , јер
у њему не може да буде мир а ни за један часак.”
Дон Фернандо р астави четника и Дон Кихота и на задовољство објице опр ости их
међусобно њихових р у ку, које су једнога држале за огр лицу , а дру гог за гушу стегнуче;
али четници о пет зато не престадоше иск ати да се он у хвати и да им се помогне, да га вежу
и за ног е и за р у ке, јер тако иште краљева служба и светог а братства, у чије име наново
искаше по моћ и послу шност, те да се у хвати тај р азбојник и хајдук, који је засео стазе и
друмове.
Слушајући такве речи, Дон Кихоте насмеја се и сасвим спокојно р ече:
 370
 

„Овамоте, подл и и по тиштени роде! Зар ви зовете разбојништвом, кад се слобода

даде окованицима, заробљени пу сте, пр итече невољницима, пр идигну пали, у теше
у цвељени? А х, никакви људи! Због ваше ниске и подуласте душе не заслу жу јете, да вам
небо покаже вр лину , која је у тумараћем витештву, нити да вам даде р азу мети гр ех и
неу виђање, у коме се налаз ите, не по штују ћи и сенку, а камоли пр ису ство каквог
тумараћег витеза! Овамоте, лу пежи у чети, а не четници, разбојници једни по допуштењу
светога братства! р еците ми, који је то био звекан, који је издао налог за пр итвор таква
витеза, као ја што сам? Који је тај, који не зна, да су тумарајући витезови изу зети испод
свака суђења и да је њима закон њихов мач, њихове пр авице њихове мишице, њихови
пр описи њихова воља? Који је тај заврзан, који не зна, да нема оне племићк е испр аве са
толиким повластицама и правицама, као што их добије ту мар ајући витез о нај дан, кад
постане витезом и подвргне се витешком кр утом занимању? Који је тумарајући витез кад
плаћао порезу , царину , трошарину , доходарину , малтар ину и бр одар ину ? Који је кројач од
њега тражио наплату за руке од одела које му је скројио? Који је пор колаб њега пр имио у
замку и искао да му плати што је појео и по пио ? Који га краљ није седао за своју трпезу ?
Која се девица није у њега заљубила и предала му се сасвим његовој вољи и расположењу ?
И најпосл е, који је ту мараћи витез био, јесте и биће у свету, који не би имао толико силе,
да он сам даде четир и стотине батина четир и сто тине четницима, који му стану на пу т?”
 371
 

ЧЕТРДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А

У којој се провери сумња због Мамбринова шлема и самара, уз друг е сасвим
истините дог ађаје.

„Шта вел ите на то, господо,” рече берберин, „кад ови красни људи веле и још се
свађају , да ово није бер бер ски тањир , него шлем?”
„А ко пр отивно каже”' р ече Дон Кихоте, „томе ћу показати да лаже, ако је витез, а
ако је коњушар , да лаже и опет лаже по хиљаду пу та.”
Наш берберин, који је све то гл едао, к ако је добро знао Дон Кихотову лу дост, хтеде
у томе још да га потвр ди и да тера шалу даље, како ћ е сви да се смеју , па окрену вши се
другом бербер ину, р ече му :
„Сењор бербер ине, или шта ли сте, ваља да знате, да сам и ја од вашега ру ковета и
још пр е двадесет година имам уверење о положеном испиту , па вр ло добро знам сваку
берберску алатљику од пр ве до последње, а сувише, неко вр еме у младости био сам и
војник и знам такође, шта је шлем, и шта је кацига и пик ача и остал и војнички пр ибор, па
велим, не пр отивећи се бољем суду и увек клањајући се јачем доказу , да ово овде што овај
часни господин држи у рукама, не само није берберски тањир , него је од њега далеко, као
бело од цр нога и истина од л ажи; тек велим, ако ово и јесте шлем, да није по тпу н.”
„Дабогме да није,” р ече Дон Кихоте, ''јер му доња половина недостаје, део за
браду .”
„Тако је,” рече парок, који је већ р азу мео намер у свога пр ијатеља берберина.
А исто потвр дише Кар денио, Дон Фер нандо и његови др у гови, а и вел ики судија би
од своје стране пристао уз шалу, да није било мисл и због Дон Лујса, али озбиљне ствари,
које га занимаше, тол ико му даваше посла да је мало или нимало пазио на ове лакр дије.
„Забога!” викну сад преварени берберин, „како могу толики часни људи да кажу, да
ово није берберски тањир , него да је шлем? То је нешто, што би у чу до бацило читаво
свеучилиште са свом његово м нау ком. Е кад је овај берберски тањир шлем, о нда мор а да је
овај самар коњско седло, као што је овај господин казао.”
„Ја бих р екао, да је самар,” р ече Дон Кихоте „ал и сам већ казао, да се у то нећу да
плећем.”
„Да ли је самар или седло,''р ече пар ок, „ту ваља своју да каже сењор Дон Кихоте,
јер у тим витешком пословима сва ова господа и ја њему дајемо првенство.”
 372
 

„Бога ми, господо,” р ече Дон Кихоте, „у два маха, што сам свртао у овај замак,
толике и тако чудне ствари дешавале су ми се, да се устру чавам о чему за јамачно
говор ити, шта се у њему збива када би ме запитали, јер мисл им, да што год у њему бива,
све је сама вр ажбина. Први пут много ме наму чи опчињен М авар , који је у њему , а ни
Санчо није много боље пр ошао са његовим помоћницима; а ноћас сам пуна два часа в исио
о овој ру ци, нити знам како, ни зашто сам доспео у такву незгоду. И тако кад бих се сад
плео у тако заплетену ствар и давао свој суд, било би од мене вр ло пр одрзљиво. У колико
се тиче тога што веле, да је ово берберски тањир , а не шлем, ту сам већ одговорио; али да
пр есу дим да ли је ово самар или седло, ту се не у суђу јем дати коначан суд, то остављам
добром у виђању вашем: мо жда како нисте у чињени потпу ним витезовима, као ја што сам,
нећете својим очима в идети чини овога места и имаћете слободна чу ла, те ћете о стварима
у овоме замку моћи судити о нако, како су оне у ствари и заиста, а не к ао што се мени чини
да су.”
„Нема сумње,” примети на то Дон Фернандо, „да је сењор Дон Кихоте ово вр ло
згодно р екао, да је на нама да р ешимо ову ствар ; а да би текла што основаније, ја ћу у
тајности поку пити гласове ове господе, па што се буде показало, то ћу вер но и јасно
саопштити.”
За оне, који су знали Дон Кихотову лудост, све ово било је веома смешно, ал и за
оне, који је нису знали, изгледаше као највећа глу пост на свету , нарочито четвор ици
слугама Дон Лујса, па и самом Дон Лујсу , као у другој тр ојици путника, који су случајно
свр ну ли у крчму и изгледали су као четници, а то су заиста и били; али ко се највећма
кидао, беше бер бер ин, чији се тањир на његове очи пр ометну о Мамбриновим шл емом, а
ни часка није двоумио, да ће му се и самар прометнути бог атом коњском о пр емом; и један
и други смејаше се, гледајући Дон Фернанда, како иђаше и купљаше гласове од једног до
другога, шапћући им да кажу да ли је самар или седло она др агоценост око које се толико
пр епир ало, па пошто је поку пио гласове од оних, који су знали Дон Кихота, рече
велегласно:
„Е, добри човече, већ сам сустао купећи толик е гласове, јер видим, кога год сам
запитао за оно што сам хтео да знам, сваки ми је к азао, да је манито р ећи, да је то самар за
магар ца, него је седло од коња, и то коња семенита соја, те тако стр пићете се, јер у пркос
 373
 

вама и вашем магар цу ово је седло, а не самар, и тако ви сте сасвим р ђаво донели доказ е са
ваше стране.”
„Да бог да не видео р аја,'' р ече бедни берберин, ''ако се сви ви не вар ате, ио нако ми
душа изишла пр ед бога, ако ово није мој самар , а не седло; али већ закон онако каже... па
више нећу да говор им:95 а ја заиста нисам пијан, јер још се данас ни омр сио нисам, ван ако
ће бити по гр еху .”
Бер бер инове глу пе р ечи изазваше не мањи смех, него Дон Кихотове лу дор ије, који
ће ту р ећи:
„Ту сад не остаје др у го, него да сваки у зме што је његово, па шта је коме бог дао,
нека му благослови свети Петар.”
Један од оне четвор ице рече:
„Ако то није удешена шала, ја не могу да р азумем, како тако паметни људи, као што
јесу или изгедају сви који су овде, не устручавају се да кажу и тврде, да ово није берберски
тањир , а оно самар ; али видећи да то тврде и кажу , мор ам да мисл им, да ће ту бити нека
тајна, кад тврде нешто, што је пр отивно оном, што пок азу је сама истина и само иску ство;
јер тако ми – па ту нешто кр у пно окр еса – да ми нико у свету неће доказати, да ово није
берберски тањир , а оно самар за маг ар ца.”
„М оже бити и за магарицу ,” пр имети пар ок.
„Ако ће,'' рече слуга, „јер није питање о томе, него да ли је то самар или није, као
што ви кажете.”
Чувши то један од четника, који су били дошл и, који је слушао ову пр епир ку , пу н
љутње и негодовања р ече:
М а то је самар , као што сам и ја син мог о ца и ко инако каже, тај мор а бити пијан!”
„Лажеш, као нитковски лупеж!” одговор и му Дон Кихоте.
Па подигнувши копљачу, која му избиваше из ру ку , хтеде да четнике посред главе
у дари и да се овај није у клонио, би га смлатио; копљача оде на земљи на пар анпар че, а кад
остали четници видеше, како се зло посту па са њиховим др у гом, подигоше глас, иштући
помоћ за свето братство Кр чмар, који је спадао у то братство, одмах оде по своју палицу и
мач и стаде у з четнике: Дон Лујсови момци окр у жише Дон Лујса, да у оној гу нгу ли не
у текне; берберин, видећи ону галаму у кући, наново шчепа самар , а Санчо исто тако; Дон

                                        
                                
 
95
Allá van leyes dó quieren reyes – закон онако каже како краљ налаже. Шпанска пословица.
 374
 

Кихоте трже мач и навал и на четнике; Дон Лујс викаше својим слугама, нек а се махну
њега и потеку у помоћ Дон Кихоту , Кар денију и Дон Фер нанду , који сви пр исташе у з Дон
Кихота; пар ок викаше, кр чмарица кричаше, кћи јој се вајкаше, М ариторна плакаше,
Доротија беше збуњена, Лу синда у збезекнута, а Доња Клар а онесвеснута. Берберин
деветаше Санча; Санчо лемаше бер берина; један слуга у судио се да Дон Лујса у хвати за
ру ку, да не би у текао, а Дон Лујс тако га лу пи песницом, да му се одмах зуби окрвавише;
велики судија, брањаше га; Дон Фер нандо добио под своје ноге једног а четника и на сав
мах танцаше по њему ; крчмар наново подиже глас, ишту ћи помоћ за свето братство, тако
да цел а крчма беше плач, в ика, крик, забуна, стр ах, трепет, беда, батине, буботке, песнице,
ђотање и крвопр олиће.
 375
 

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТ А ГЛАВА

О знаменитом збитију са четницима и о великој јарости нашег а доброга витеза
Дон Кихота.

Докле је Дон Кихоте тако говорио, доказиваше пар ок четницима, како Дон К ихоте
није читав, као што то виде по његовом р аду и р ечима, и зато да немају рашта да ту ствар
терају до кр аја, јер и када би га у хватили и одвели, одмах би га пустили као луда; на што
одговор и онај са налогом, да није његово да су ди, да л и је Дон Кихоте луд, него да чини
оно, што му је старешина заповедио, а кад га буду једанпу т у хватили, могу га пу штати
после, ако ће и три стотине пу та.
„Ипак,” р ече пар ок, „за овај пар немојте да га водите, а колико ја видим, ни о н се не
би дао одвести.”
Једном р ечи, пар ок им знаде толико говор ити, а Дон К ихоте знаде да почини толике
лу дор ије, да би четници лу ђи бил и него о н, кад не би видели, шта фали Дон Кихоту, те
зато нађоше за добро да се задовоље, те још поср едоваше да се начини мир између
бер бер ина и Санча Пансе, који све у диљ не одустајаше од своје кавге. Најпосле о ни, као
судска лица, пор авнаше ствар и беше јој изабр ане судије, тако да су обе стране биле, ако
не са самаре, али не и потпр у ге и у ларе; а што се тиче М амбр инова шлема, пар ок тајом и
да Дон Кихоте не опази, даде му за тањир осам реала, а берберин му начини признаницу ,
да се неће од сада и никада дондежде више позивати на какво пр аво.
Пошто се пор авнаше све две распре, које су биле најглавније и најзамашније,
остало је још, да слу ге Дон Лујса пр истану , да се тројица од њих врате, а један да остане да
га прати, куда ће да га води Дон Фер нандо, па како је наклоњена судбина и добра срећа већ
почела да ломи копља и да олакшава тегобе у корист заљубљенима у крчми и храбрима у
њој, то она све лепо сврши и свему даде срећан исход, јер слуге пр исташе онако, како је
желео Дон Лујс, чему се Доња Клар а толико обрадова, да ко је сад само погл едао, видео би
јој на л ицу душевно задовољство.
Сорајида, ако и није добро р азу мевала све догађаје, које је видела, тужила би и
р адовала се насумице пр ема томе, како је видела да су они остали, а нар очито њен
Шпањолац, са кога није ока скидала и о коме јој је душа висела.
Крчмар , који је опазио пар оково давање и плаћање бер бер ину , искаше да му се
плати што је Дон Кихоте трошио, у з накнаду штете за његове мешине и пр оливено вино,
 376
 

кунећи се да, из крчме неће пу стити Росинанта ни Санчова магарца, пр е но што му се не

исплати све до последње пар ице. Све то изр авна пар ок, а Дон Фер нандо исплати, а и
велики судија вр ло се р адо понуди да плати.
И тако се сви у мир ише и задовољише, нити је крчма више изгледала завађ ена, као
аграмантов око, к ао што је р екао Дон Кихоте, него је била синти мир и покој октавијанова
времена; а на свему томе по општем мишљењу ваљало је захвалити бл агој намер и и
великој р ечитости пар оковој и несравњеној издашности Дон Фер нанда.
Видећи дакле Дон Кихоте, да се опр остио и ослободио од толиких запл ета својих и
свога коњушара, учини му се, да ће добро бити да настави свој започети пу т и да доврши
ону велику пу столовину, на коју је био позват и изабрат; па се одважно м одлуком
пр еклони колена пр ед Доротијом, која му не допусти да и речи прослови, дакле не у стане,
а он повинују ћи јој се, у стаде и рече:
„Позната је по словица, прекрасна сењора, да је пр илежност мати ср еће, а у многим
озбиљним стварима показ ало је иску ство, да мар љивост у трговца пр иводи добром крају
сумњив р ачу н; али се ова истина ни у чему тако не показу је, као у р атном по слу , где
брзина и жу р ба пр еду пр еђава непријатељске пл анове и свршује победу пре но што
пр отивник почне да се брани. Све ово вел им, у звишена и изр една сењор а, што ми се чини,
да наше борављење у овом замку већ није ни од какве користи и може да нам се окр ене на
толику шкоду , као што ћемо једнога дана видети; јер ко зна, није ли пр еко тајних и вештих
у хода ваш непр ијатељ див већ дознао, да ја долазим да га утаманим, па имају ћи вр емена,
сад се у тврђу је у каквом несавлађеном замку или тврдњи, пр отив које ће слабо помоћи
моја р евност и сила моје неу мор не мишице? Зато, сењора, пр еду пр едимо, како р екох,
нашо м пр илежношћу његове намер е и у име божије полазимо одмах, јер ваше височанство
не има већу жељу да га пор азимо, колико ја не мар им да оклевам, да се огледам са вашим
пр отивником.”
Дон Кихоте у му кну и ништа више не рече, очеку ју ћи сасвим спокојно одговор лепе
инфанте, која са господственом озбиљношћу и пр ема стилу Дон Кихота овако му
одговор и:
„Хвала вам, господине витеже, на жељи, коју показу јете да ми по могнете у мојој
великој невољи, као витез, коме пр исто ји и пр ипада му , да помаже сироте и у цвељене; и
нека би небо дало, да се извр ши ваша и моја жеља, те да видите, да у свету има
 377
 

благодарних жена; а што се тиче мога поласка, нека одмах буде, јер ја немам другу вољу
него вашу ; располажите мно ме сасв им по вашој вољи и у виђењу, јер кад сам вам једном
повер ила заштиту моје л ично сти и у ваше р у ке пр едала повраћање мо је државе, то не бива
да се пр отивим оно м, што ваша му др ост буде одредила.”
„У име божије!'' рече Дон Кихоте; „к ад је тако, да ми се понижава једна сењор а, то
нећу да изгу бим пр илику да је по дигнем на њен наследни престо; одмах нека се полаз и, јер
ме гони жеља и даљ ина, јер се каже, да је о пасност у оклевању ; а пошто није небо ништа
створило, нити пакао видео, што би мене поплашило и подил астим ме у чинило, седлај
Санчо, Росинанта и о преми твога магар ца и јор гу кр аљичину , па да се пр аштамо са
порколабом и с овом го сподо м и да полазимо одавде овога стик а.”
Санчо, који је све то гледао, р ече машу ћи главом:
„Хеј, хеј, господине! бре у селу је веће зло, него што се мисли, нека је р ечено с
опр оштењем свију часних конђа.”
„Какво зло може бити у селу и у свим градовима у свету , које би ти могао
замисл ити мени на у штр б, ти један лу пежу ?”
„Ако се љутите,” одговори Санчо, „ја ћу ћу тати и нећу говорити оно што сам дужан
да кажем, као добаркоњушар , и као што треба да каже добар слуга свом господару .”
„Говор и што имаш,” р ече Дон Кихоте, „ако ти р ечи не иду на то, да ме плаше, јер
ако је тебе страх, ти чиниш пр ема себи, а ако мене није страх, ја чиним пр ема себи.”
„Није то, грешан у бога,” одговор и Санчо, „него што ја држим за јамачно и за цело,
да ова сењора, која се каже кр аљица о д велике кр аљевине Микомикона, тол ико је краљица,
колико моја мати, јер кад би то била што каже, не би се цмакал а са неким овде у гомили,
чим човек главу окр ене, и у сваком буџаку .”
Доротија поцр вене на С анчове речи, јер је заиста њен му ж До н Фер нандо неколико
пу та крадом у зимао својим у снама део од нагр аде, коју су његове жеље заслуживале, а то
је Санчо био видео, па му се у чинило, да таква непр истојно ст више дол икује каквој
намигу ши, неголи кр аљици вел ике краљевине; она не могаше, нити хоћаше ишта
одговор ити Санчу, него га пу сти да даље збори, а он р ече:
„То велим, господине, јер ако ће плод од наше му ке брати онај што пр езјава у овој
крчми, пошто смо ми пролазили др у мовима и имали злих конака и још гор их дана, онда
немам р ашта да се жу р им са седлањем Росинанта, опр емањем магарца и јор ге, него ће
 378
 

боље бити, да останемо на миру и свака курва нека пр еде свој лан, а нама на здравље
ру чак.”
Јао, боже, како ли се страшно р азјари Дон К ихоте, слушајући непр истојне речи
свога коњушара! Рекох разјар и се тако да промуклим гласо м и муцајући, бацају ћи живи
огањ од очију , р ече:
„О, пр остаче и лупежу , злонамер ниче, безобразниче и глу паче, заврзане, брбљавче,
оговар ало и клеветниче! како си се у судио, да такве речи изу стиш пр еда мном и пр ед овим
у звишеним сењорама и да такве бешчасности и подр зљивости туриш у твоју луду главу ?
Торњај ми се испр ед очију , чудовиште пр ир оде, стовар иште лажи, ору жницо клевете,
слагалиште нитковлу ка, измишљачу пакости, пр оноситељу глупости, непр ијатељу
поштовања дужнога краљевским лично стима! Тор њај се и да ми више не долазиш пр ед
очи, ако нећеш да те по стиг не мој гнев!”
Говор ећи тако, беше набрао обрве, наду вао обр азе, на све стр ане звераше, а десном
ногом лу паше по земљи, све знаци од јар ости, која му је утр обу испу њавала. На ове речи
гор опадне покр ете Санчо дође тако малодушан и попл ашен, да пожел е, да се у тај пар
земља отвор и и да га прогу та, нити знаде шта друго, него да леђа покаже и оде испр ед
љутита погледа његовога господар а.
Али паметна Доротија, која је већ знал а Дон Кихотов начин, да би му у блажила
гњев, р ече му :
„Немојте да се љутите, господине витеже од Жало сна Лица, због лу дор ије, коју је
казао ваш добри коњушар , јер можда их није казао без повода, нити се код његове
р азбор итости и кршћанске савесности може посумњати, да на кога криво сведочи; него не
подозревајући нањ, мор а се помислити, како по вашим р ечима, господине витеже, у овом
замку све јесте и бива путем вражбине, биће, велим, да је Санчо на исти тај ђавољи начин
видео оно што вели да је видео на тол ики у штр б моје части.”
„Е тако ми бога свемогућега!” рече на то Дон Кихоте, „ваше величанство погодило
је, у чему је ствар, и биће са се ма какво нечастиво виђеније пр ичинило ово м гр ешнику
Санчу , те је видео, што не би иначе могао видети, него по каквим чинима, јер ја добро
знам доброћудност и безазленост тога несрећника, који не би могао ни на кога криво
сведочити.”
 379
 

„Тако је и тако ће бити,” пр ихвата Дон Фер нандо, „и зато треба ваша милост,
сењоре Дон Кихоте, да му опр остите и да га наново пр имите у лоно своје милоште, sicut
96
erat in princip io , пр е него што су му таква виђенија обузела памет.”
Дон Кихоте одговор и, да му пр ашта, а пар ок оде по Санча, који дође вр ло понизан и
клекнувши пр ед свог господар а, замоли га да му да руку , и он му је даде, те пошто пусти
да гапољу би у ру ку , даде му свој благослов говор ећи:
„Сад ћеш једном у видети, синко Санчо, да је истина, што сам ти говорио толико
пу та, да је у овом замку све опчињено.”
„И ја тако мислим,” р ече Санчо, ''изу зимају ћи оно са поњаво м, што је било сасвим
од истине.”
„Немој да мисл иш,” пр имети му Дон Кихоте, „јер да је тако било, ја бих те био тада
осветио, или ма и сада, ал и ни тада ни сада не мог ах нити видех кога, на коме бих могао
светити твоју у вр еду .”
Сви зажелеше да з нају , шта је то било са поњавом, и крчмар им по танко испр ича,
како је то било са леткањем С анча Панса, чему се сви не мало смејаше, а због чега би се
Санчо не мање једио, да га његов господин није наново уверавао, да је то била вр ажбина,
пр емда Санчова лудост никад није дотле ишл а, да не вер ује као голу нагу и осведочену
истину , без свака додатка од какве преваре да су њега у поњави бацали људи од меса и
кости, а не авети замишљене ил и сањане, као што је његов господин мислио и доказивао,
Већ је два дана пр ошло, како је све ово светло друштво било у крчми, те им се
чињаше, да би већ вр еме било да се полази; зато нар едише, како ћ е пар ок и берберин по
њиховој жељи одвести Дон К ихота и у његовом селу поку шавати да галече, а да се не
труде Доротија и Дон Фер нандо, да са њиме иду у њихово село и да настављају
измишљања с ослобођењем кр аљице Микомиконе.
И тако у десише, те се погодише с једним р абаџијо м, који је случајно о ну да пр ошао,
да га на овај начин понесу : начинише као крлетку од мотака намештених као р ешетка, тако
да је Дон Кихоте мог ао у њој у добно лежати.
Одмах Дон Фер нандо и његови другови са момцима До н Лујса и четницима,
сложно с крчмарем, сви пр ема нар еђењу пар окову , закрабуљише се и нагрдише себи л ица,
неко овако, неко онако, тако како ћ е Дон Кихоту изгледати, да су то др у ги људи, а не они,

                                        
                                
 
96
Како је било у почетку.
 380
 

које је видео у крчми. Кад тако учинише, у највећо ј тишини одо ше тамо, где је он спавао и
одмар ао се од бивших битака. Одоше дакле до њега, који је слободан и не мислећи на
такву напаст спавао, па га добро шчепаше и чврсто му везаше ру ке и ноге, тако да кад се
пр обу дио, пренеражен не могаше макну ти се, нити друго шта чинити, него гледати и
чу дити се, гледајући пор ед себе тако чудна л ица, и одмах му паде на у м, што му је његово
непрестано и замршено у обр ажење представљало, те помисл и, да су све те пр илике
аветиње од овог опчињеног замка, па да је и о н без сваке сумње опчињен, по што није
могао да се макне, ни да се брани - све сасвим онако, као што је виновник целог тог посла,
пар ок, мислио да ће да буде.
Од свију пр ису тних једини Санчо био је при својој памети и са својим обичним
изгледом, па ако му и није баш много требало, па да га обу зме иста бол ест, као и господар а
му , ипак разазнаваше све оне пр ер у шене пр илике, ко су били; али се не у су ди да отвор и
у ста докле не види, шта ће да буде од тога напада на господар а му и од његовога р опства; а
овај исто тако ни р ечи не говораше, очеку ју ћи да види исход своме белају , који се у томе
састојао, да довукоше онамо крлетку и њега у њој затворише, па онда баскије тако добро
заковаше, да се нису могле олако искину ти. Онда га у пр тише на рамена и кад пођоше из
собе, зачу се страшљив глас, како га је већ мог ао да удеси берберин, не о нај са самаром,
него онај други који говор аше:
„О витеже од Жало сна Лица! Немој да те смућава затвор , у који одлазиш, јер тако
треба, да би се брже свршило предузеће, у које те је довела твоја велика ср чаност; а о но ће
се извр шити, кад јар осни манчански л ав буде у једно везан са тобозанском белом
голубицом и пошто буде поно ситу главу погну о у благо или брачно; а из овога нечу венога
су пру жинства пр оизићи ће свету на видику ју начки кот, који ће подражавати оштрим
панџама свога р одитеља; и то ћ е бити пр е но што пр атилац бежећиве нимфе у свом
журном и пр ир одном ходу буде два пута походио светле слике. А ти, о најпл еменитији и
најпослу шнији коњушару , који је икад имао мач о бедрици, бркове под носом и у носу
чу ло, немој да се пренеразиш и да тужиш, гледајући где носе тако на твоје очи цвет
тумараћих витезова; јер скорим, ако буде воља створитељу света, видећеш себе тако
у звишена, да сам себе нећ еш познати, и обећања, која ти је дао твој добри господин, неће
бити на празно; а од стране мудр е Лагар инане уверавам те, да ћ е ти се плата издати, као
што ћеш то видети на делу ; па следуј стопалама храброга и очаранога витеза, јер ваља да
 381
 

идеш тамо где ћете се о бојица зауставити; а по што ми није допуштено да још што
говор им, остајте збогом, јер ја се вр аћам онамо, куда ја знам.”
И кад ће да доврши пророчанство, подиже глас, а онда га спушташе мало по мало и
заврши тако нежно, да и они, који су знали за шалу , држаше да је истина оно што су били
чу ли.
Дон Кихоте беше у тешен пророчанством које је чуо, јер му је одмах схватио сво
значење и видео је, како му се обећава, да ће себе видети везана у свету и закониту браку
са својом љубљеном Дулсинејом од Тобоза, из чије ср ећне утр обе пр оизићи ће кот, који ће
бити његови синови, а на вечиту славу М анче; па веру ју ћи у то тврдо и чвр сто, диже глас и
са дубоким уздахом р ече:
„О ти, који си, да си, који си ми дао тако лепо пророчанство, молим те, да од моје
стране иштеш од му др ости волшебника, који води бригу о мојим по словима да не да да
пр опаднем у овој тамници у којој ме сада носе, докле не будем видео испуњена тако
р адосна и несравњена обећања, као што су ми сад овде дата; а буде ли то, биће ми као
слава му ке мога тамновања и као сласт ови окови, који ме стежу , нити ће ми бити као
тврдо поље бојно ова ложа, на коју ме намештају , него као мека постеља и срећни брачни
одар. А што се тиче у техе Санча Пансе, мога коњушара, ја се у здам у његову ваљаност и
племенитост, да ме неће о ставити ни у добру, ни у злу, јер нека и не бих са његове или
моје зле коби могао дати му остр ово, или друго што исте вредности што сам му обећао, он
никако неће моћ и изгу бити своју плату, јер у мојој тестаменти, која је већ написана, ја сам
означио, шта треба да му се да, не пр ема његовој многој и доброј служби, него према моме
могућству .”
Санчо Панса поклонио му се са пу но учтивости и пољу би га у обе ру ке јер у једну
није ни могао, пошто су обе бил е свезане. У то оне аветиње у зеше крлетку на р амена и
наместише је на воловска кола.
 382
 

ЧЕТРДЕС ЕТ С ЕДМА ГЛАВ А

О чудном начину, како је био очаран Дон Кихоте од Манче, са друг им славним
дог ађајима.

Кад се Дон Кихоте виде на такав начин у кавезу и на колима, р ече:

„М ноге и вр ло озбиљне повести читао сам о ту марају ћим витезовима; али никад
нити сам читао, ни видео, нити чу о, да очаране витезове возе на такав начин и са
спорошћу , коју обећавају ове лепе и споре животиње; јер у век хоће њих да носе кроз
вааздух са необичном брзином увијене у какав цр н или гу ст облак, или на каквим огњеним
колима, или пак на каквом ипогр ифу , или на др у гој сличној зверињи; али што мене сада
носе на воловским колима, то ме заиста баца у чу до; него можда витешк и послови и
волшепства нашега времена треба да иду другим путем, а не оним, којим су ишли у старо
вр еме; а и то може бити, к ако сам ја нов витез у свету и први, који сам у скр ену о
заборављено већ упражњавање пу столовскога витештва, да су исто тако пр онашл и нове и
другојачије начине за опчињавање и за пр еношење опчињених. Како се то теби чини,
Санчо синко?“
„Не знам ја, како се мени чини“, одговори Санчо, „јер нисам тако писмен у
скитничким књигама, као ви што сте; тек тол ико смем р ећи и заклети се, да ове авети, што
туда му те, нису сасвим благочастиве.“
„Бог те видео, бл агочастиве!“ викну Дон К ихоте „како ће бити бл агочастиве, к ад су
то све демони, који су на се у зели сабласне пр илике, како би ово у чинили и ставил и ме у
ово стање? А ако хоћеш да се у вер иш о тој истини, а ти их дирни и опипај, па ћ еш видети,
да им је тело само од вазду ха и да се само пр ичињавају такви.“
„Бога ми, господине,“ одговор и Санчо, „ја сам их већ пипао, па овај ђаво, што се ту
ваздан у жур бао, има сасвим чврсто месо и још има нешто, што немају ђаволи, као што сам
слушао, јер кажу , да они ударају на сумпор и на други гад, а овај ти мир ише амбром на по
сата.“
Ово р ече Санчо за Дон Фернанда, који, као онакав господин, мор ао је мирисати, као
што је Санчо казао.
„Немој да се томе чу диш, брат Санчо,“одговор и Дон Кихоте, „јер хоћу да ти кажем,
да ђаволи много шта знају , на нека и имају мир измате у за се, они се ни на шта не осећајум
јер бо су дугови, а ако се осећају, не могу се осећати на пр ијатне ствари, него на непр ијатне
 383
 

и смрдљиве, а р азлог је томе, што ма где били, они носе уза се и пакао, нити могу имати
икакве олакшице у њиховим мукама, па к ако је пр ијатни мир ис ствар љупка и слатка, то не
може бити, да се они осећају на што пр ијатно; зато ако ти се чини, да тај ђаво за кога
велиш, мирише амбром, ти се или вар аш, или о н хоће да те превари, како га ти не би држао
за ђавола.“
Сам овај разговор био је између господара и слуге, па како се Дон Фернандо и
Карденио бојаше, да ће им Санчо открити целу измишљотину , којој је већ много у шао у
траг, то нау мише да у скор е полазак и позвавши на страну крчмара, заповедише му да
одседла Росинанта и осамар и Санчово магар е, што овај у чини са вел иком жу р бом.
М еђу тим се беше пар ок погодио са четницима, да га пр ате до његова села, а за то
ће им дати нешто на дан, К ар денио о беси о у нкашу на Росинанту с једне стране штит, а са
друге берберски тањир , па знацима заповеди Санчу да се пење на свога магарца и да узме
Росинанта у поводцу , а оба четника са њиховим мушкетима намести са обе стране кола;
али пр е но што ће кола да се крену , дођоше кр чмар ица, њена кћи и Мар итор на да се
опр осте са Дон Кихотом, градећи се да опл акују његову ср ећу , а Дон Кихоте им рече:
„Не пл ачите, добре моје сењоре, јер све ове незгоде скопчане су с о нима, који се
оним занимају , чиме се занимам ја; и да ми се ове непр илике не дешавају , не бих себе ни
држао за славна тумараћа витеза, јер такве ствари никад се не дешавају витезовима, који
нису изашли на глас и не сл аве се, јер у свету нико о њима не води р ачу на; али је ионако са
ју нацима, који побу ђу ју завист спрам њихове вр лине у многих кнезова и у многих других
витезова, који у потр ебљавају ружне начине, да би ју наке у ништил и. Ипак је вр лина толико
силна, да ће сама по себи, у пркос свима чаролијама, што их је знао пр ви им проналазач
Зоастар , као победитељка изаћ и из свију незгода и о светлити свет својим виделом, као што
и сунце светли на небу . Опр остите ми, л епе госпе, ако сам вам по непажњи пр ичинио
какву непријатно ст, јер хотимице и навлаш то никоме не чиним; па молите бога, да ме
опр ости ове тамнице, у коју ме је неки злонамерни волшебник ставио, а ако је се о пр остим,
нећу заборавити на о не милоште, које сте ми указивале у овом замку , те да вам на њима
захвалим, да вам слу жим и наградим вас онако, како вам милости заслужују .“
Докле је ово бивало између госпа из замка и До н Кихота, пар ок и берберин опр осте
се са Дон Фернандом и с његовим др уговима, са капетаном и братом му и са свима оним
р адосним сењор ама, нар очито са Доротијом и Лусиндом. Сви се изгр лише и иск аше да јаве
 384
 

једни др у гима, шта им се буде догодило, а Дон Фер нандо каза пар оку , куда да му пише, да
би му јавио, шта је са Дон Кихотом, у вр авају ћи га, да га ништа не би могло тако
обр адовати, као такав извештај, он пак сам јавиће му све што мисл и да би му могло бити
пр ијатно, као за своју женидбу и крштење Сорајидино, па з а успех Дон Лујса, па за
повратак Лу синдин њезино м дому . Пар ок обећа, да ће што савесније у чинити све што се
од њега иште. Наново се стадоше гр лити и наново чинише једно другом пону де.
Крчмар пр иђе пароку и даде му некоје хартије, р екавши му , да их је нашао у једном
чпагу у бисагама, у којима се нашла новела о Неопрезном радозналцу, па како им се
власник никад више није о ну да вр атио, то нека их о н у зме све, јер он и онако не зна
читати, па му и не требају . Парок му захвали и отворивши тетарду , одмах виде, да с
почетка ово писаше: Новела о Ринконету и Кортадиљу, одакле разу ме, да ће бити друга
пр иповест, те пошто је она о Неопрезном радозналцу била добра, то закључиваше, да ће и
ова друга ваљати, јер ће можда обе бити од истога писца; зато је склони са намер ом, да је
97
чита, кад буде био докол ан.
Он појаше своју мазгу, исто тако његов пр ијатељ берберин, обојица под
обр азинама, да их Дон Кихоте не би одмах познао, и тако пођоше за колима; а ишли су у
овом р еду : прво идоше кола, која је водио рабаџија; с обе стране четници са њиховим
му шкетима, као што је р ечено; о нда долажаше Санчо Панса на свом маг ар цу , водећи
Росинанта за у лар; иза свију долажаше пар ок и берберин на њиховим здравим мазгама, с
обр азинама на лицу, као што је р ечено, држећи се озбиљ но и мир но, не ускор авају ићи ход
већма, него што је допуштао спори воловски корак. Дон Кихоте сеђ аше у кавезу везаних
ру ку, опружених ногу , наслонивши се на летве, тако му чаљив и стрпељив, као да није
човек од меса него кип од камена.
Тако полако и у тишини идеше једно две миље и доспеше у једну долину , где се
р абаџији у чини згода да волове одмор и и пу сти их на пашу . Он то р ече пар оку , а берберин
пр имети, да се иде још мало даље, јер је знао, да иза брдељка, који се ту видео, има доља
са бољом травом и л епша од о не, где су хтели да стану . Пр истану уз бер бер инов пр едлог и
тако наставе пу т.

                                        
                                
 
97
Ринконете и Кортадиљо Сервантесов а је новела. (Ринкон у шпањолском рећи ће кут, буџак, а кортадиљо
врста је варања у картању.)
 385
 

У то освр ну се пар ок и виде да за њима иду шест или седам коњаника добро
одевених и ор у жаних, који их брзо стигоше, јер нису ишли са спор ошћу и флегмом
воловском, него као који иду каноничким мазгама и са жељо м, да што пр е стигну на
пландовање у крчми, која се оданде видела у растојању ни од једне миље.
Журни стигоше спор е и у чтиво се поздр авише, а један од нових пу тника, који је
заиста био кано ник из Толеда и господар над о нима, који су га пр атил и, видећи свечану
опходњу са колима, четник е, Санча, Росинанта, пар ока и берберина и сувише Дон Кихота
у кавезу и везана, не могаше да не запита, шта ће то р ећи, да тога човек а воде на такав
начин; пр емда видећи обележја четничка, већ се беше домишљ ао, да ће бити какав гр озан
р азбојник, или други какав злочинац, чија казна долази пр ед свето братство. Један четник,
кога беше запитао, одговор и овако:
„Господине, шта ће р ећи, да овај витез овако иде, нека вам каже он, а да ми то не
знамо“.
Дон Кихоте чу о је р азговор и р ече:
„Да ли сте, господо витезови, познати којом срећом и иску сни у оном што се
односи на тумараће витезове? Јер ако сте, казаћу вам мо ју несрећу , а ако нисте, немам
р ашта да се мор им и да вам је казу јем.“
М еђутим већ стигоше и пар ок и берберин, видећи пу тнике у разговору са Дон
Кихотом од М анче, да би о нако одговор или, како им се не би откр ила лу кавштина.
На Дон Кихотове речи одговор и каноник:
„Богме, брате, ја се боље р азбир ам у књигама о витезовима, него ли у Сумулама
98
Виљалпанда; зато ако је само стало за тим, можете ми слободно казати оно што хоћете.“
„У име Божије,“ рече на то Дон Кихоте; „кад је тако, господине витеже, онда ваља
да знате, да сам очаран у овом кавезу по зависти и лу кавству пакосних волшебника, јер
зликовци већма прогоне вр лину, него што је по штени људи љубе. Ја сам тумарајући витез,
и то не о д оних, на чија имена сл ава се никад не сећа, да би их овековечила у својој
памети, него од оних, који ће у пр кос и на јад зависти и свима мазима, што их је Пер сија
пр оизвела, браманима од Инђије и ђимно софистама од Етиопије дасвоје име стави у храм
бесмртности, да слу жи за пр имер и у зор будућим вековима, где ће тумараћи витезови да
                                        
                                
 
98
Кашпар Кардиљо Виљалпандо, учен Шпањолац, који се одликовао по тридентској концил ији, написао је
под имено м Sumas de las sumulas кратку школску књигу о лођици.
 386
 

виде пу т, којим ваља да иду , ако ће да стигну до вр шка и часне висине од војничка
занимања.”
„Сењор Дон Кихоте од Манче истину збори“, р ећи ће ту пар ок, „јер је он у овим
колима очар ан не пор ади својих кр ивица и гр ехова, него поради пакости оних, који мр зе на
вр лину а храброст им је немила. Ово је, господине, витез од Жалосна Лица, ако сте икад
чу ли зањ, чија храбра дела и велик и подвиз и биће у писани у тврду мед и у вечити мр амор ,
па ма се колико трудила завист да их помр ачи и пакост да их пр икрије.“
Када каноник чу зар обљеника и слободнога да на исти начин говоре, од чу да скоро
да се крсти, нити могаше да схвати, шта му би, а у истом чуду нађоше се и они, који су с
њиме ишли. У то Санчо Панса, који беше пр ишао да чу је р азговор, у венчавају ћи још цело,
р ече:
„Јако, господо, можете ми замерити ово што ћу р ећи, тек толико стоји, да је овај мој
господин До н Кихоте толико о пчињен, колико и моја мати; он је сасвим пр и свести, једе и
пије и свр шу је своју ну жду , као и други људи и као што је свршивао, пре него што су га
турили у кавез. Кад је пак тако, како хоће да ми докажу , да је опчињен? Јер ја сам слушао
од многих људи, да кога су опчинили, тај нити једе, нити спава, нити говори, а мога
господина да пу сте, би надговорио и тридесет адвоката.“
Па се окр ену и погледа у пар ока и настави:
„Јао, господине попо, господине попо! Зар ви мислите, да вас нисам познао? И зар
мислите, да ја не знам и не докучујем, куда се иде са овом новом вр ажбином? М а знајте
дакле, да ћу вас ја познати, ма се ви и како замумуљили, па знајтем да ћу вас докучити, ма
ви како крили своје сплетке. Јер најпосл е, тамо где влада злоба, не може опстати вр лина,
нити има дарежљивости, где је тврдовање. Ту се умешао ђаво, јер да није било ваше
пречасности, досад би се мој господин већ био оженио инфанто м Микомиконом и ја бих у
најмању руку био гроф, јер мање што се није могло очекивати од доброте мога господина
од Жалосна Лица, као ни од велике моје службе; али већ видим ја, да је истина, што људи
веле, да се срећино коло брже окреће, него коло у воденици, и ко је ју че био горе, тај је
данас доле. Жао ми је само пор ади деце и жене, јер кад су могли и требали да се надају да
им се отац кући вр ати као губер натор или вицекраљ од каква острва или краљевине,
вр атиће им се о н као о бичан коњушар . Све ово што сам вам к азао, господине по по, само је
за то, да ваша пречасност у зме ср цу и да помисли на бога и да не посту пате тако са мојим
 387
 

господином, па промисл ите добро, неће л и вас на о ном свету бог узети на одвет због овога
тамновања мога господина и у зети вам као кривицу пор ади сваке помоћ и и добра, које мој
господин Дон К ихоте не може да чини, докле овако тамнује.“
„Усекни твој нос,“ р ећи ће ту берберин; „зар и ти, Санчо, спадаш у друштво твога
господина? М еђер ја видим, да би требало да си с њим у кавезу и да си онако исто
опчињен, као и о н, јер је и тебе обу зела витешка болест. У зао час пр имио си у се његова
обећања и у зло доба напу нио си тикву остр вом, за којим тако чезнеш.“
„Нисам ја ни од кога ништа у се пр имио,“ одговори Санчо, „нити бих у се што
пр имио, па ни од краља; ако сам и сиромах, ја сам кришћанин о д старине и никоме ништа
не дугујем; а ако чезнем за острвима, др у ги чезну и за гор им стварима, а свак и даје одвета
за своје дело, па ако сам и мален човек, могу постати и папо м, у толико пр е губернатог
каква остр ва, тим више, јер их мој го сподин може толико да задобије, да не зна, коме да их
даде. Пазите се в и шта говорите, господине бр ицо, јер није сва мајстор ија у бријању, па
има нек е разлике међу Петр ом и Петр ом. Ово велим, јер се знамо сви, а ја се не дам
преварити; а што се тиче чини на мом господину , бог већ зна, шта је у истини; па нека тако
и остане, јер би гор е било да се то чеврљи.“
Берберин не хтеде да одговар а Санчу , да овај по својој простоти не би оно открио,
што је о н са пар оком толико крио, па због иста страховања био је пар ок р екао канонику ,
неко мал и напр ед измакне, па ће му казати тајну са крлетком са другим стварима, које ће
га занимати. Каноник у чини тако измакне у напр едак са својим слугама и са њ име, па
саслуша пажљиво, што му је пар ок говорио о стању , животу , лудости и навадама Дон
Кихота, у кратко изложивши му искон и повод његовој лудости и сав ток његових збитија,
све докле га није довео у крлетку , те шта им је намера, што г а доводе у његов завичај, је да
би се нашло каква начина, да се о н излечи од његове лу дости.
Наново се дадоше у чудо слуге и каноник, када чу ше необичну повест о Дон
Кихоту , и каноник р ече:
„Заиста, господине пар оче, ја мисл им, да су по др у штво шкодљиве те књиге, што их
зову књигама од витезова; па ако вођен беспосленошћу и кривим у ку сом и јесам читао
почетак скоро од свију што су печатане, ник ад не мого х ни једне да пр очитам од краја до
корица, јер ми се чини, да су више, ил и мање, све на један калуп, нити једна више вр еди од
друге, ни ова од оне; и како се мени чини, овај р ед писања и сачињења нити је од онога,
 388
 

који зову милетским баснама, што су пр иче непр икладне и иду само на забаву , а не на
поу ку , пр отивно баснама поу чним, које забављају и у једно поу чавају ; па да у змемо да је
главна намер а таквих књига и забава, ја не знам, како ће то да постигну , кад су пуне таквих
и толиких бесмислица; јер наслада, коју душа пр има, треба да је она лепота и складност,
коју ова види или посматр а у стварима, што их вид ил и уображење пр ед њу износи, а што
год је ру жно и нескладно, не може нам пр ичинити никакву насладу . А каква лепота може
да се има, или к аква сразмерност делова пр ема целоме и целога пр ема деловима у књизи
или пр ичи, у којој деран од шеснаест година тако звизне дива велика као кула, да га
преполови, као да је од медена колача? Или кад хоће да нам опису ју битку , пошто су
казали, да на непријатељској страни има милију н бораца? Нека је пр отих ових ју нак од
књиге, у силу бога, хтели, не хтели, морамо да пр истанемо на то, да је тај витез задобио
победу једино храброшћу своје снажне мишице. Па онда шта да кажемо за ону лакоћу, са
којом се краљица или цар ица наследњица баца у нар у чја каквом ск итници и непознатом
витезу ? Чија памет, ван ако није по све вар вар ска и неизобр ажена, може да се задовољи
читају ћи, како велика кула пу на витезова плови морем, као лађа са поспешним ветр ом, да
данас омр кне у Ломбардији, а сутра осване у земљама свештеника Јована од Инђије, или у
другима каквим, које нити је описао Птоломеј, нити их је видео Марко Поло? А ако би ми
се на то приметило да они који састављају такве књиге пишу их као измишљене ствари,
дакле да нису дужни освр тати се на ситнице и на истину , тима одговарам, да је
измишљотина тим боља, што изгледа истинитија, и да је тим пријатнија, што више од
сумњивога и могућега. Измишљене приче ваља да се сачетавају са р азу мом оних који их
читају , зато ваља да су тако написане, к ако ће немогу ће да буде олакшано, што је велико
да буде поравњено, да бух буде занимат, да се читаоци чу де, у збуде, потресу и забављају
тако, да напор едо иду сложно дивљење и у живање; а све то не може у чинити о нај, који
бежи од вер оватности и подражавања, у чему се састоји савршенство оног а који пише. Ја
не видех ник акву књигу од витезова, која би творила једноставно тело у пр ичи у свима
њеним деловима, тако да средина одговар а почетку и крај почетку и ср едини, него их
сачињавају са толиким у довима, да више изгледа да су имали намер у да начине неку
пр азну ствар , или неко чу довиште, него л и да створе сразмерну пр илику . Осим тога у
стилу су тврде, у р адњама невер оватне, у љу бави бесрамне, у у чтивости неотесане, у
борбама опшир не, у говору глу пе, у пур овању безумне, и једно м р ечи лишене сваке
 389
 

р азумне уметности, и зато заслу жу ју да из кришћанске земље буду пр отер ане, као
непотр ебна поганија.“
Са великом пажњом слушаше га пар ок и у чини му се, да је човек веома разбор ит и
да има р азлога у ономе што говор и; зато му рече, пошто је и сам истог а мишљења и киван
је на књиге од витезова, то је и спалио све Дон Кихотове, а било их је много, па му
исприча, како им је судио, те које је осу дио на ог ањ и које је оставио у животу , чему се
каноник не мало насмеја, те р ече, како год свег а зла, што г а је р екао о тим књигама, налази
у њима једну добру ствар , а то је пр едмет њихов, тако да се добар у м може у њима да
покаже, јер дају широко и пр остр ано поље, на коме без икакве пр епоне може перо да тече,
опису ју ћи бр одоломе, бу р е, мегдане и бојеве, приказу јући ваљану војводу са свима
својствима, која се з а то ишту , показу јући се као обазр ив, преду пр еђу ју ћи лу кавства својих
непријатеља, а као р ечит говорник, наговар ају ћи или одговарајући своје војнике, зрео у
савету , брз у р ешењу , подједнако храбар у дочекивању , као и у нападању ; опису ју ћи сад
плачан какав и трагичан одг ађај, сад весело и неочекивано збитије; овде прекрасна дама,
часна, паметна и смерна, тамо витез кр ишћански, храбар а благ; овамо несразмеран
вар вар ски хвалиша, тамо владалац учтив, храбар и р азбор ит; пр иказују ћи ваљаност и
вер ност поданичку, величину и милости у господе; може да се покаже час као звездочатац,
час као изврстан космограф, сад као музичар , час као који р азуме државне послове, а
каткад ће му се дати пр илика да се покаже као вр ачар , ако хоће; може да изнесе лу кавство
Улиса, побожно ст Енеје, храброст Акила, несрећу Хектора, издајство Синона,
пр ијателјство Евр ијала, дарежљивост Александра, величину Ћесар а, благост и
истинољу бље Трајана, вер ност Сопир а, му дрост Катона, и једно м р ечи, сва она дела, која
могу да савршеним творе одлична човек а, час давају ћи их једноме, час делећи их међу
многе; па кад се ово извр ши са љу пким стилом и са у мним замишљајем, који се што је
могуће већма пр иближује истини, о нда ће без сваке сумње творити ткиво изаткано од
р азних лепих нити, које довршено показиваће нам толико савршенство и красоту , да ће
оно постигну ти најлеши циљ, који се иште од списа, а то је, да да у исти мах по ду чава и
забавља, као што р екох, јер слободно писање ових књига даје маха, да се писац може
показати као епик, лир ик, трагик, комик, са свима оним стварима, које у себи садр жавају
најслађе и најпр ијатније нау ке песништва и витијества, јер епика може да се пише исто
тако у пр ози, као у стиховима.
 390
 

ЧЕТРДЕС ЕТ ОСМА ГЛАВА

У којој каноник наставља претрес књиг а о витезовима, са друг им стварима,
достојнима њег ове умности.

„Тако је, како кажете, господине канониче,“ р ече пар ок, „и зато заслужују особит
у кор они, који су досад сачињавал и такве књиге, не осврћући се на какв леп говор , нити на
вештину и пр авила, којих би се могли држати и пр ославити се у пр ози, као што су се
стиховима пр ославила два пр вака гр чке и латинск е поезије.“
„Бар ја,“ на то ће каноник, „ био сам као у иску шењу, да сачиним књигу о
витезовима, држећи се свију ствар и, које сам споменуо; па ако ћу истину да кажем,
написао сам в ише него стотину табака, а да бих видео, да ли одговар ају мојим намер ама,
саопштио сам их љубитељима таквих књига, у ченим и р азбор итим, као и незнал ицама,
који само у томе уживају, да чују глупости, па сам код свију нашао л аскаво одобр ење; али
пор ед свега тога нисам даљ е наставио, једно што ми се чинило, да нешто творим, што ми
није занимање, друго, што сам видео, да је више глу пака, него паметних; па по што је боље
бити по хваљен о д некол ицине паметних, него л и поку ђен од мнозине глу пака, то не марим
да се излажем збрканом су ду уображене светине, које већ ино м чита такве књиге. Али што
ми је највећма ово избило из руку , па и из главе да га довршим беше р азлог, који сам сам
са собом р аспр авио, а у зео сам га из комедија, које се сад пр иказују , па сам р екао: Кад за
ове, што сад пр иказу ју , било измишљене, или истор ијске, за све или за већину им веле, да
су глу пе и да немају р епа ни у шију , па опет их за то светина слуша са уживањем и држи
их и одобрава их као добре, макар да су далеко од тога; па кад сачинитељи и у пр авитељи
позор ишта веле, да такве треба да су , а не другојачије, јер их такве хоће светина; па кад
оне, које се држе пр ава пу та и обрађују басну пр ема захтевима уметности, ваљају само за
четир и р азумна човека, који и х р азу меју , а сви о стали ташти остају , слушајући уметничко
дело, те писци пр етпо стављају да код многих зараде што, него ли пр изнања да добију код
неколицине: то ће исто тако да пр ође и моја књига, по што наму чио држећи се по менутих
пр авила, па ћу само бити залуду р адио па ако сам некол ико пу та и поку шавао да р азу верим
писце, да се вар ају , ако онако мисле, а да би више људи пр иву кли и више славе добили,
кад би пр иказивали комедије, које се држе уметности, а не глупости, они су тако у твр ђени
и у вер ени у свом мишљењу , да нема р азлога ни пример а, који би их од њега одвр атио.
 391
 

Сећам се, да сам једанпут казао једном од тих тврдоглаваца: Кажите ми, да л и се сећате,
како су у Шпањолској пре мало година пр иказивали три трагедије, које је сачинио славан
један песник ових кр аљевина, а такве су биле, да су им се дивили, њима се наслађивали и
у живали у њима сви који су их слушали као незнал ице,тако и у чени, како велика го мила,
тако и одабр аници, те су пр иказивачима пр ибавил е само њих три више новца, него ли и
тридесет од најбољих, које су се касније сачинил е? – Сећам се, одговор и поменути писац,
ви мисл ите Изабелу, Филипу и Александру? 99 – Баш те мислим, р екох ја; па кажите ми, да
ли су оне набљу довале пр описе уметности, а да л и због тог а нису увесељавале цео свет,
тако да погр ешка није код светине, која тражи глупости, него код оних, који не знају друго
да пр иказују . Исто тако, није глува била ни Освета за незахвално ст, нити Нуманција, нити
је био Заљубљени трг овац, па ни Наклоњена душманка,) нити још некоје, које су сачинили
некоји р азмни песници за своју славу и дику , као и за корист онима, који су их
пр иказивали. И још овоме додадох др у ге ствар и, којима сам га, како ми се чини, у
неколико забу нио, али га нисам тол ико задовољио и у вер ио, те да бих га изву као из
погрешна му мишљења.“
„Ту сте, господине канониче,“ рећи ће сад пар ок, „дотакнули ствар , која је у мени
пр обу дила стару мр жњу, што је имам спрам данашњих комедија и која се барабари са
мојом мр жњом спрам књига о витезовима; јер како вели Ту лије, комедија треба да је
огледало човечија живота, пр имер за нар ави и слика истине, а што се данас пр иказу ју
огледало су глу пости, пример и лу дости и слике од безобразности; јер ку д може да буде
веће глупости у ствари о којој говоримо него кад у пр вој појави првога чина излази дете у
пеленама, а у другој већ долази као бркат човек? И где ћете веће лу дости, него храбра
старца, момк а кукавицу, витију локаја, двор одр жицу саветника, краља надничар а и
пр инцезу су доперу ? Па шта да кажем, како се освр ћу на време, у коме могу или су могле
да се догађају приказиване ствари, јер сам видео комедију , којој је пр ви чин почео у
Европи, други се наставио у Азији, а трећи се довршио у Афр ици, а да је било четир и чина,
четвр ти би се довршио у Амер ици, те би се тако збивала у сва четир и дела света. Па ако је
подражавање главно, чега комедија ваља да се држи, како ће моћи и средњи р азу м да

                                        
                                
 
99
Освету за н езахвалност (La ingratitud vengada) написао је Лопе од Вег е; Нуманцију написао ј е сам
Сервантес, Заљубљеном трговцу (El mercador amante) писац је Кашар од Аг илара, а Наклоњ ену душманку
(La enemiga favorable) написао је кано ник Франсиско Тарага.
 392
 

задовољи она, у којој се изно си р адња, која се збива за краља Пепина и Карла Великога, па
се као главно л ице у њој из носи цар Ир аклије, како је са кретом у шао у Јерусалим и
освојио свети гр об као Годофр ед од Буљона, кад су ту безбројне године из међу једнога и
другога? А ако се комедија оснива на измишљеној ствари, како да јој се пр ипису ју
истор ијске истине и додају комади од ствари, које су се догодил е разним лицима и у р азна
времена, и то не на вероватан начин, него са очевидним погр ешкама, које се не могу
извинити? А што је најгор е, имају незналице, које вел е, да је у томе савршенство и да би
претерано било више што тражити. А што, ако узмемо духовне комедије? Каква се чудеса
измишљају у њима, какве лажне и испречне ствари, пр иписују ћи чудеса једнога светитеља
другоме! Па се усу ђу ју да творе чудеса и у световнима ко медијама без др у га обзира и
пр емишљања, него што им се чини, да би ту згодно било такво чудо и виђеније, како они
веле, како ће глу па светина да се чу ди и да долази у комедију ; а све то на штету је истини и
на уштр б истор ији, па и на срамоту шпањолском уму ; јер странци, који се са вел иком
точношћу држе закона комедије, држе нас за вар вар е и незналице, гледајући нас, какве
глупости и лу дости чинимо; и у томе није довољно извињење каз ати, да у добро уређеним
државама главна је намер а пр и допуштању да се приказу ју јавне комедије у томе, да се
пу блика забавља каквом часном забавом и у једно да се одводи од р ђавих мисли, које рађа
беспосленост; а пошто се то постизава ма каквом комедијом, добром ил и р ђавом, то нема
р азлога пр описивати законе, нити ограничавати о не, који их сачињавају и пр иказу ју , да их
пр аве овако, како би требало да се сачине, пошто, како р екох, са сваком се по стиг не оно,
на што се са њима иде. А ја бих на то одговорио, да би се тај циљ по стиг ну о далеко боље и
без свака упор еђивања са добрим комедијама, него л и са ло шима, јер пошто је слушао
у метничку и добро састављену комедију , слушалац ће отићи весео од шале, поучен
истином, удивљен догађајима, разу ман од р азлога, опоменут сплеткама, мудар од пр имер а,
огорчен против пор ока и заљубљен у вр лину ; јер сва ова чуства пробу диће добра комедија
у слушаочевој души, па био о н ма како пр ост и туп; па је сасвим немогу ће, да комедија,
која би имала сва та својства, не би увесељавала и забављала и задовољавал а много боље
од оне, које их не би имал а, као што их се већином лишавају оне, што се сада приказу ју. А
кр ивица за то није код песник а, који их пишу, јер некоји од њих знају врло добро, у чему
гр еше и шта би требало да чине; али како су комедије постале пр одајно м р обом, то веле и
истину веле, да их пр иказивачи не би куповали, кад не би биле од такве вр сте; те тако
 393
 

песник гледа да се пр илагоди оном, што од њега иште приказивач, који ће да му плати
труд. А да је то истина, в иди се на оним многим безбр ојним комедијама, које је сачинио
један од најср ећнијих велеу мова у овим краљевинама са толико дивоте, са толико
оштр оу мља, са толико кр асним стихом, са тако озбиљним поу кама, са тако добрим
р азлозима и најпосле тако пу не р ечитости и у звишена стила, да је свет испу њен његовом
100
славом; па да би се пр илагодио у ку су приказивача, нису све достигле савршенство
потребно, као што су га некоје по стигл е. Други их сачињавају , толико не освр ћу ћи се на
оно што чине, да по сле представе глу мци морају да беже и да се крију , бојећи се да ће бити
кажњени, као што је то бивало много пу та, јер су пр иказивали ствар и на у штрб некојих
краљева и на погрду некојим пор одицама; а све ове незгоде престале би, па и друге многе
које не помињем, к ад би се пр и двору поставило лице р азборито и паметно, које би
пр егледало све комедије, пр е но што би се пр иказале, и то не само оне, које би се
пр иказивале у пр естоници, него и све што би се хтеле да пр иказују у Шпањолској, па без
његовога одобрења, печата и потписа да никаква власт не да у свом месту приказивати
какву комедију . На тај начин постарали би се глумци да шаљу комедије на двор и са
сигурношћу могли би их пр иказивати, а који их пишу , поклањали би више старања и
брижљивости своме по слу , бојећи се да ћ е им р ад пр оћи кроз оштр и испит о нога који га
р азуме; и на тај начин сачињавале би се добре комедије и постигло би се што ср ећније оно,
што се од њих иште, то јест забава за нар од, као и слава шпањолск их великих у мова,
корист и безбедност за глумце, а у штедио би им се страх од казне; а ако би се предала
дужност другоме или исто ме, да пр егледа књиге о витезовима, које се нове пишу , зацело
би некоје могл е изаћ и са савршенством, које сте спо мену ли, обогаћавајући наш језик
пр ијатним и драгоценим дар ом р ечитости, давајући пр илике да старије књиге буду
замењене виделом нових, које би бил е као часна забава не само за беспосл ене, него и за
оне, који имају и сувише посла, јер лу к не може у век бити затегнут, нити пр ир ода и
слабост људска могу да опстану без каква допуштена у живања.“
Каноник и парок беху дотле дошли у своме р азговору, када берберин њима пр иђе и
р ече пар оку:

                                        
                                
 
100
Ово се тич е Лопа од Веге, савременик а Сервантесова, који је написао не мање од осамнаест стотина
драматских дел а.
 394
 

„Господине лиценцијате, овде је место, за које сам р екао, да је згодно, да ми

планду јемо, а волови да имају свежу и обилату пашу .“
„И мени сае тако чини,“ одговор и пар ок.
Каже канонику , шта је намер ио, а овај зажел е да остане са њима, примамљен
положајем красне долине, која им се погл еду даваше; па да би у живао у долини, к ао и у
р азговору са пар оком, који му се већ био понар авио, а и да би подр обније дознао за дела
Дон Кихота, заповеди некојим својим слугама, да оду до крчме, што је недалеко оданде
била, и да из ње донесу што буде било за јело свима, јер је био наумио да оно посл е подне
тамо пр оведе; на што му један служитељ одговори, да ће мазга са храном бити већ у
крчми, а да она толико носи сваке захире, да ће у крчми требати у зети само јечма.
„Кад је тако,“ р ече кано ник, „ нека се тамо о тер ају све мазге, а овамо дотерајте о ну са
захиром.“
Докле ово биваше, виде Санчо, да може говор ити са својим господином без ваздашања
пр ису ства пар окова и бербер инова, који су њему подозр иви бил и, пр иђе кавезу , у коме му
господин беше, и рече му:
„Господине, хоћу да скинем терет са срца и да вам кажем, како је упр аво са вашим
чинима, а то је, да ова двојица што ту иду покр ивена лица, пар ок је од нашег села и
берберин, па мислим да су у десили, да вас тако воде чисто што вам завиде, што сте их
надмашил и у славним дел има. А кад је то истина, онда изл ази, да вас нису опчинили, него
су вас обманули и заблудили. У доказ томе хоћу нешто да вас питам, а ако ми онако
одговор ите, као што мислим да ми мор ате одговор ити, ода ћете р у ком опипати ову
превару , па ћете видети да нисте опчињени, него сте мало шенули памећу.“
„Питај, Санчо, синко, што ти је воља,“ одговор и Дон Кихоте, „ а ја ћу те задовољити и
потпу но одговор ити твојој вољи; ашто вел иш, да су ови што са нама иду ту наши земљаци
и знанци пар ок и бер берин, лако може бити, да изгледа, као да су баш они; али да су то
баш о ни заиста, то никако немој да мислиш; то треба да знаш и р азу меш, ако ти се они
онако чине, како кажеш, то ће бити зато, што су они, који су ме опчинили, у зели на се тај
лик и нал икост, јер волшебницима је лако да у зму пр илику на се, каква им је воља, то ће
бити у зели вид ових наших пријатеља, да би ти дал и повода да мисл иш то што мисл иш и
да те заведу у лавир инту мисли, из кога нећеш изаћ и, па да имаш и Тезејево у же; а зато су
то учинили, да бих се ја поколебао у мом уверењу и да се не бих домислио, отку да ми
 395
 

долази та беда; јер кад са једне стране ти ми кажеш, да ме пр ате бер бер ин и пар ок из
нашег а села, а ја са друге стране видим себе у кавезу , а овамо знам, да човечанске силе,
осим натприр одних, не би биле довољне да ме стрпају у крлетку , шта можеш друго хтети
да мисл им, него да начин мо је очар аности превазилази све што сам их читао у свима
повестима, у којима је р еч о тумараћим витезовима, који су били очарани? И тако можеш
се сасвим умир ити, у колико веру јеш, да су оне који кажеш, јер су толико, колико сам и ја
Турчин; а што хоћеш да ме нешто питаш, говор и, а ја ћу ти одговар ати, ако ћеш ме питати
и до сутра.“
„Јао мајко божија!“ викну Санчо; „ та за може да буде, да сте ви тако тврде главе и
тако без мозга, да не видите, да је то чиста истина, што вам говорим, и да ово ваше
тамновање и несрећа не долази толико од вражбине, колико од злобе? Али кад је тако,
гледаћу да вам сасвим докажем, да нисте одчињени; дакле ми кажите, тако вас бог
опр остио ове му ке и тако се нашл и у нар учју моје госпође Дулсинеје, кад на то и не
помишљате!“
„Остави се преклињања,“ р ече Дон К ихоте, „ па питај што хоћеш, јер сам ти већ казао,
да ћу ти одговор ити што точније.“
„То иштем,“ на то ће С анчо, „и што бих да знам то је да ми к ажете, не додавајући и не
оду зимају ћи ништа, него потпуну истину , као што се очеку је да је казују и као што је
казују сви који као ви носе ор у жје под именом скитница витезова.“
„Кажем ти, да ни у чему нећу лагати,“ одговор и Дон Кихоте; „почни једанпу т да
питаш, јер заиста већ си ми, С анчо, досадан са тол иким уверавањем, молбама и
пр ипр емама.“
„Ја кажем, да вер у јем у доброту и истину мога господина, па тако, пошто то спада у
нашу ствар, питам вас, говор ећи са сваким поштовањем, да л и откако сте стрпани у
крлетку и како мисл ите очарани у том кавезу , нисте добили вољу и жељу , да свршите
велику или малу ну жду , као што се то каже?“
„Не р азу мем те са свршивањем нужде, Санчо; изјасни се боље ако ћеш да одговорим
пр авце.“
„Зар може да буде да ви не разу мете, шта је то свршивати велику и малу ну жду ? М а то
знају и мала деца у школи. Дакле да з нате да хоћу да кажем, да ли вам је дошла жеља да
нешто у чините, што не може да се пр опу сти?“
 396
 

„А сад те већ р азу мем, Санчо. Те колико пу та, па и сад имам вољу – опр ости ме ове
беде, иначе може да буде свашта.“
 397
 

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВА

У којој је реч о мудром разговору, који је имао Санчо Панса са својим г осподином Дон
Кихотом.

„А!“ викну Санчо, „сад сам вас ухватио, то је оно што сам желео да знам за живот
главе. Е дакле, господине, можете л и пор ицати, да сви тако веле, кад је неко зле воље, кад
не зна шта му је, па нити једе, нити пије, нити спава, нити одговара како треба на оно што
га питају , да није друге него да су га опчинили? Отуда излази, да који не једу , нити пију ,
нити спавају , нити свршују пр ир одне послове које сам помену о, да су ти људи опчињени;
али нису они, који имају жељу, као и ви, и пију , кад им се да, и једу , кад што имају, и
одговар ају на све што их питају .“
„Истину збориш, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „ ал и сам ти већ казао, да имају многи
начини од чини, па може бити да су се вр емено м пр оменили једни на др у ге, те је сад
обичај, да који је опчињен све ово чини што и ја чиним, ако то пр е и нису чинили, тако да
пр отив обичаја нема шта да се чини и да се нешто изводи. Ја знам и држим за себе, да сам
очаран, и то ми је довољно за споко јство мо је савести, јер то би ме вр ло му чило, кад бих
помислио, да нисам очаран и да тако стојим у кавезу беспослен и као кукавица,
оду зимају ћи помоћ, коју бих мог ао пру жити многим невољницима и потр ебнима, којима
можда и у овај пар у највећем степену треба моја потпор а и по моћ.“
„Ја ипак велим,“ на то ће Санчо, „да би р ади веће потпуности и задовољства добро
било кад бисте поку шали да изиђете из ове тамнице, а ја ево дајем реч, да ћу вам по
могућству олакшати, па и изву ћи вас одатле; па гледајте, да опет седнете да свог доброга
Росинанта, који такође изгледа као о пчињен, тако је сетан и невесео; па кад тако у чинимо,
наново ћемо да окушамо срећу тражећи пустоловине; а не пође ли нам то за р у ком,
имаћемо каде да се вр атимо у крлетку ; а ја вам обећавам, као добар и вер ан коњушар , да ћу
се и ја са вама затворити, ако бисте случајно ви били тако несрећни, или ја тако глуп, то не
би онако испало, како ја кажем.“
„Ја пр истајем да чиним, како велиш, брат С анчо,“ одговор и Дон К ихоте, „па к ад ти се
у чини згода да ме ослободиш, хоћу ти се повиновати у свему и свачему ; али ћ еш већ
видети, С анчо, како се вар аш у познавању моје несреће.“
У овом р азговору скитница витез и његов коњушар стигоше тамо, где их већ о дјахали
очекиваше пар ок, кано ник и бербер ин. Одмах испр егне р абаџија воловеиз кол а и пу сти их
 398
 

да по својој вољи иду по овој зеленој и љупкој долини, чија свежина позиваше да је људи
у живају , али не очарани као Дон Кихоте, него паметни и р азу мни, као његов коњушар ,
који замоли пар ока, да допсути, да његов господин за часак изађе из крлетке, јер ако га не
пу сте, неће му тај затвор остати онако чист, као што би пристојност изискивала од таква
витеза, као што је његов господин.
Пар ок га је р азу мео и р ече, да би он вр ло р адо учинио што иште, да се не боји, кад му
се господин види у слободи, да ће опет у дар ити у свој посао и отићи где га нико више не
би нашао.
„Ја стојим добар , да неће у тећи,“ р ече Санчо.
„И ја,“ р ече каноник, „нар очито ако ми даде витешку реч, да се од нас нећ е одвајати,
докле не буде наша воља.“
„Ево моја р еч,“ пр ихвати Дон Кихоте, који је све то слушао; „тим пр е, што онај, који је
очаран као ја, нема слободу да од своје личности чини што би хтео, јер онај, који га је
очарао, може да учини, да се он не може с места макну ти ни за триста година, па к ад би
утекао, вр атио би га у лету ; па кад је тако, можете ме слободно пу стити, тим пр е, што би то
било косрисно за све, а ако ме не пу стите, уверавам вас, да нећете моћи избег ну ти
непријатности по обоњаније, ако се не бисте одавде уклонили.“
Каноник му узе једну, ако су му и биле везане, па на његово поштење и р еч пу стише га
из крлетке, чему се он вео ма и без мер е р адоваше, кад се виде изван крлетке, и пр во му
беше да протегли цело тело, затим оде до Росинанта, па потапкавши га два пу та по сапима,
р ече:
„Уздам се у бога и његову благословену мајку , о цвете и огледало коњско, да ћемо се
нас двојица скорим онако видети, како желимо, ти под својим господарем, а ја на теби,
вр шећи дужност, ради које бог ме је дао на свет.“
И казавши то, Дон Кихоте у клони се са Санчом на стр ану , одакле се врати веома
олакшан и са тим већо м жељом да о но извр ши, што ће му нар едити његов коњушар .
Каноник га посматраше и дивљаше се, гл едају ћи му необичност његове вел ике
суманутости и да је у говору и одговарању показивао потпуну пр исебитост, само би онда
отишао на зауш, као што је р ечено бише пута, кад би р еч дошла на витешке послове; и
тако покр етан, саучешћем по што су се сви били посадил и на зеленој трави, чекајући на
каноникову захиру, р ече му :
 399
 

„Да ли је мо жно, племенити господине, да је читање злоср ећних и ник аквих књига од
витезова имало тол ике силе код вас, да вам је окренуло памет тако, да сад мислите, да сте
очарани, у з друге ствари истога р ода, које су тако далеко од истине, као што је дал еко од
ње сама лаж? И како је можно, да има људскога мозга, који би себи замишљао да је у свету
било оних безбројних Амадиса и оне булументе од толиких славних витезова, толиких
импер атор а од Трапезу нта, толиких Фел иксмарта од Хир каније, толик их јор га, толиких
скитница девица, толиких змија, толик их аждаја, толиких дивова, толиких нечу вених
збитија, толиких начина очаравања, толиких битака, тол ико пр езмер них мегдана, толике
претераности у оделу , толиких заљубљених пр инцеза, толиких окнежених коњушара,
толиких љупких кепеца, толик их писамаца, толик е у чтивости, тол иких храбрих жена, и
једно м р ечи толиких и тако суманутих ствари, као што их има у књигама од витезова? Што
се мене тиче, могу да к ажем, да у њима у неколико и у живам, докле ми не падне на у м, да
је све то лаж и глупост; али к ад се сетим шта су у право, завитлам о зид и најбољу од њих,
па бих је и у ватру бацио, кад би ми се десила пр и руци, јер заслужују такву казну , пошто
су лажне и преварне и без онога, што иште прир одност, и јер измишљају нове секте и нове
начине живота, и јер дају повода, да глу па светина веру је и за истину држи толике
глупости што су у њима; па још су толико пр одрзљиве, да се усу ђу ју р еметити памет
р азбор итих и изобр ажених племић а, као што се ето види јасно оту да, што су с вама
у чиниле, јер су вас дотле довеле, да су вас морали затворити у кр летку и носити вас на
воловским колима, као што но се ил и воде лава или тигра од места до места, да би што
добили пр иказу јући га. Дела, господине Дон Кихоте, пожал ите сами себе и вратите се у
крило р азу ма, па у потр ебљавајте свој обични р азу м, који вам је небо дало,
у потр ебљавају ћи р етки дар свог у ма на др у гојачије читање, на корист ваше савести и на
у множење своје части; а ако ру ковођени својом прир одном наклоно шћу хоћете баш да
читате књиге од славних дела и витезова, читајте у светом писму књигу о су дијама, јер
ћете тамо наћ и у звишене истине и дела кол ико истинита, толико и храбра. Лу зитанија је
имала Вар ијар та, Рим Ћесара, Кар тађина Ханибала, Гр чка Александр а, Кастилија кнеза
Фернана Гонсалеса, Вал енција Сида, Андалузија Гонсала Фернандеса, Естремадура Дијега
101
Гарсију од Паредеса, Хер ес Гар са Переса од Варгаса, Толедо Гар силаса , Севиља Дон

                                        
                                
 
101
Толедо има два Гарсиласа. Један је песник, који је такођер био добар војник. Сервантес овде мисли
другога Гарсиласа од Вег е, који се прославио, кад су католичк и краљеви 1491. године били о псел и Гранаду.
 400
 

М ануела од Леона, па читање њихових храбрих дела може да забавља, поу чи, увесељава и
на дивљење да побу ђу је нају звишеније у мове, који би их читали. Овакво читање, мој
господине До н Кихоте, било би достојно вашега одличнога ума, и са њим поу чили бисте се
у истор ији, заволели бисте вр лину , у пу тили бисте се у благостињи, поправили бисте се у
нар авима, били бисте храбри без подр зљивости, срчани без подлости, а све то било би богу
на част, вама на корист и М анчи на сл аву , јер сам дознао да сте ви тамо рођени и да вам је
одатле пор екло.“
Што пажљивије слушаше Дон К ихоте кано никове р ечи, па пошто је видео да је овај
пр естао говор ити, поду го га посматр аше, па онда р ече:
„М ени се чини, господине пл емићу, да ваше р ечи иду на то, да ми даду р азумети, како
у свету није било ту мараћих витезова, и да су све књиге о витезовима лажне, лажљиве,
шкодљиве и непотр ебне за државу , и да сам ја зло чинио читају ћи их, још горе вер у ју ћи
им, а најгор е подражавајући им, лативши се да вр шим најму чније занимање тумараћега
витештва, које оне пр иказу ју , па велите, да у свету није било ни Амадиса ни од Галије, ни
од Гр еције, нити свију оних других витезова, којих су пу не књиге.“
„Сасвим је тако, као што сад р екосте“, одговор и каноник.
На то му р ече Дон Кихоте:
„И то сте додали, к ако су мени те књиге пр ичиниле многу штету , јер су ми пор еметиле
памет и довеле ме у крлетку , те да би за мене боље било да се испр авим и да пр оменим
читање, читају ћи др у ге истинск ије књиге и које боље з абављају и поу чавају .“
„Тако је“, р ече каноник.
„А ја,“ на то ће Дон Кихоте, „вел им, да ви немате памети и ви да сте очарани, кад сте
могли да иту стите толик е погр де на ствар тако пр ипознату у свету и узету као истиниту, да
онај, који би је пор ицао, заслужио би исту казну , коју ви, како велите, дајете књиг ама, кад
их читате и оне вам дођу бљутаве; јер хтети неко ме док азати да Амадиса није било у свету ,
ни свих оних пу стловних витезова о којима су повести пу не, било би као и доказивати, да
сунце не светл и, лед није хладан, ни земља да нас не носи. Јер камо у свету у мља, које ће
кога у вер ити, да није било истина о но за инфанту Флоринесу и Гуја од Бур гу ндије, па оно
за Фијерабаса на мосту од М антибла, што се догодило з а Карла Великога? Па ево се кунем,
                                        
                                        
                                        
                                        
                                        
                                   
 
Њега зову и Гар сил асо од Аве Мар ија (Здрава Мар ија), јер је на мегдану по губио ј едног мав арског витез а,
који је из погрде на репу свога коња носио име Аве Марија.
 401
 

да је то тако истина, као сад што је дан; а ако је лаж, онда излази да није било ни Хектор а,
ни Акила, ни тројанскога р ата, нити дванаест пер ова од Фр анције, ни краља Артуса од
Англије, који и дан дањи иде претвор ен као гавран и коме се у његовој краљевини надају
сваки час; исто тако дрзнули би и казали, да је лажна повест Гуар ина Мескина, и она о
освојењу светога Гр ијала102, а да није истина миловање До н Тр истана и кр аљице Изеје,
нити оно Хиневре и Лансерота, а овамо имају лица, које се сећају , тако р ећи, да су видели
дуењу Кинтањону, која је била најбоља пехар ница у Великој Бр итанији; а то је тако
истина, да се ја сећам, како ми је говорила једна моја баба са очине стране, кад би видела
какву дуењу са часном капом: Дете моје, ова изгледа као дуења Кинтањона; из чег а ја
изводим, да је мор ала познавати, или је барем могла да види какав њен лик. А ко може
казати, да није истинита повест о Петру и лепој М агалони, кад се и дан дањи у краљевској
ору жници види чекр к, којим се у пр ављао дрвени коњ, на коме је храбри Петар јездио
103
вазду хом; а чекр к је нешто већи од ру де у колима? А у з чекрк је седло Бабијек е ,ау
104
Ронсесваљима је Ролданов р ог, толики као велики какав балван , одакле може да се
изводи, да је било дванаест перова, да је био Петар, да је био Сид и остал и витезови од
оних, који су на своју руку тражили пустоловине. Иначе кажите, да није истина, да је био
тумараћи витез храбри Лузитанац Ху ан од Мерла, који је отишао у Бур гу ндију и у граду
Раси борио се са славним господином Шарном, кога су звали М ојсијем Петром, а затим у
гр аду Базилеји са М ојсијем Хенр иком од Реместана, па је из оба мегдана изашао као
победил ац и пу н часне славе; као ни збитија и мегдани, што су их такође у Бур гу ндији
имали храбри Шпањолци Педр о Барба и Гу тијер е Кахада (у чијега р ода ја произилазим у
пр авој му шкој грани по мачу ), који су савладали синове грофа Сан Пола. Кажите, да није
отишао у Немачку да тражи пу столовине До н Фернандо од Гевар е, који се борио са
господином Ђорђем, витезо м куће дуке Австр ије. Реците, да су лакр дије биле мегдани
Суера од Кињона дел Пасо ; подвизи М ојсија, Лујса Фалсеса пр отив Дон Гонсала од
Гусмана, кастиљанскога витеза, са толик им другим великим делима, што их починише
крштени витезови из ових и страних краљевина, а тако су ујамчена и истинита, да и опет
кажем, ко би их пор ицао, лишавао би се свака у ма и здраве памети.“
                                        
                                
 
102
Свети Гријал или Грал чинија је, у коју је Јосиф од Ариматије пр имио крв Ису са Христа, кад га је скинуо
са крста, д а би га погреб ао. Повест о то ме, како су краљ Арту с и витезови од Округл е Т рпезе освојили
светог а Гријала, написана је прво латински у дванаестом столећу.
103
Бабијека је коњ шпањолскога народнога јунак а Сида.
104
Како веле Данте и Бојардо, овај рог чуо се на две миље дал еко.
 402
 

Удивљен слушаше каноник ову збрку Дон Кихотову од истине и лажи и гледајући,
колико он знаде све оне свари, које се тичу и односе на дела његових тумараћих витезова,
па му одговор и:
„Не могу спорити, сењоре Дон Кихоте, да није истина нешто од онога, што сте к азали,
нар очито што се тиче шпањолских тумараћих витезова; исто тако допустићу да је било
дванаест пер ова од Фр анције; али не могу да вер у јем, да су они све оно починили, што о
њима пише ар цибиску п Тур пин; јер толико је истина, да је било витезова, које су одабрали
105
краљеви од Фр анције, па су их звали пер овима , пошто су били једнаки по вр лини,
пор еклу и храбрости, или је бар требало да су једнаки, и то је био као неки р ед, као што га
имају данас в итезови од Сантјага или Калатр аве, јер се претпоставља, да они, који су у том
р еду, треба да су витезови ваљани и храбри од добра р ода; па као што се данас каже витез
од светог Јована или Алкантар е, тако су у оно вр еме казали витез од дванаест перова, јер је
било дванаест једнаких, који су бирани у овај војнички р ед. Да је био Сид, о томе нема
сумње, као ни од Бернарду од Карпија; али мислим, да има вр ло много претеривања у
ономе, што веле за њихова дела. Што се пак тиче чекрка грофа Петра, који споменусте, и
да је у з Бабијекино седло у краљевској ору жници, ту пр изнајем мој грех, јер сам таква
незнал ица, или тако кратковид, да ако сам и видео седло, нисам могао да видим чекр к,
макар да је о нолики, као што ви кажете.“
„М а и он је тамо, без сваке сумње“, пр имети Дон Кихоте, „и за ближе означење кажу ,
да су га турили у говеђу кожу , да га не би по пао пл есан“.
„М оже бити да је и тако,“ одговори каноник, „али тако ми р едова што сам их пр имио,
не сећам се, да сам г а видео ; ал и баш и да допустим, да је тамо, зато нисам дужан вер овати
повести толиких Амадиса, нити о не од онол ике булументе витезова, као што нам се тамо
пр ича; нити има разлога, да човек, као ви што сте, тако частан и тако даровит и имајући
тако одличан р азум, треба да истините држи толике и тако необичне лу дор ије, као што су
писане у глу пим књигама од витезова“.
 

                                        
                                
 
105
Pair, француск и (Pares, латински, што ће рећи једнаки).
 403
 

ПЕДЕСЕТА ГЛАВ А
О паметној препирци Дон Кихота са каноником, са друг им догађајима.

„То би лепо било!“ одговор и Дон Кихоте; „дакле књиге, које су печатане са
краљевским одобрењем и са одобр ењем оних, који су их пр егледал и, и које се с вољом
читају и славе се од великих и малих, од сир омашних и богатих, од у чених и неписмених,
од пр остих и витезова, једном р ечи од свију људи, па били о ни кога му драго стања и
занимања, те књиге да буду лаж, а овамо изгледају сасвим истините, јер нам казују оца,
матер , завичај, р ођаке, године, место и дела на длаку и од дана на дан, што их је какав
витез извршио, или их витезови извршили? Ћу тите само, не говор ите такве погр де и
верујте ми, да вам у томе дајем савет, какав треба да вам даде р азбор ит човек; иначе
читајте их, па ћете видети ону сласт пр и читању . Кажите ми, мол им вас, зар може бити
веће у живање, него гледати, тако да кажем, како се ту сада на наше очи у казу је велико
језеро смољано, како кључа и вр и, а по њему плове и тумарају силне змије, гу је и
гу штер ови и многе др у ге вр сте дивљих и страшних зверова, па тек од средине језера чује
се тужан глас, који збори: „О витеже, који си да си, који по сматр аш страшљиво језер о, ако
хоћеш да задобијеш благо, што се крије под овим цр ним валима, покажи вр лину твојих
снажних гру ди, па се залети у ср едину ових цр них и кључалих таласа, јер не учиниш ли
тако, нећеш бити достојан да видиш велика чу дејства што их у себи крију и садр жавају
седам дворова од седам в ила, који су испод овог цр нил а.“ А витез тек што је чу о овај
страшљиви глас, а о н не пр омишљају ћи даље, не освр ћу ћи се на опасност, којој се излаже,
па и не скину вши тешки свој оклоп, пр епору чи се богу и својој дами и баци се у по
кључала језер а, кад у једанпу т и не знајући како, нађе се на цветну пољу , на које елисејска
поља ни нашенена нису. Тамо му се чини, да је небо ведр ије и да су нце светли са
подмлађ еном светлошћу : очима му се укаже пр ијатан гај са тако зеленим и лисним дрвима,
да му зеленило увесељава поглед, а слу х му чу је слатко и пр иродно појање малених и
шарених безбројних птичица, које летк ају међу у плетеним гр анама. Овде види поточић,
чија свежа вода изгледа као течан кристалд и тече пр еко чиста песка и углађена шљунка,
који изгледа као злато и чисти бисер. Тамо види диван шедрван од шарена јаспида и
у глађена мрамора; намо види други, удешен необично, где ситне шкољке од каменица са
завојитим бел им и жу тим пу жевим кућама, намештене у неу р едну р еду, са измешаним
 404
 

међу њима комадима од сјајна кристал да и по др ажаваним смарагдима творе р азнолик

посао, тако да уметност, подражавајући пр ир оди, овде као да је побеђује. Ту уједанпут
у гледа јаку тврдињу или диван замак, коме су зидови од жежена злата, гребени од
дијаманта, вр ата од јаћинта, једном р ечи, тако је чу десно састављен, да ако вештаство, које
је при њему у потребљено, није др у го, него дијаманти, кар бу нку ли, ру бини, бисер , злато и
смарагди, још му више вр еди изр ада; а пошто се тога нагледао, зар може још што више
бити, него кад види, како на вр ата од замка излазе многе девице, којима бог ато и
велелепно одело кад бих сад хтео да о пису јем, као што нам г а казују повести, никад не бих
дошао до краја, па она, која међу њима изгледа као главна, у зме за ру ку смеонога витеза,
који се бацио у кључало језер о, па ни р ечи не говорећи, одведе га у богату тврдињу или
замак, тамо га свуку гола, као од мајке р ођена и окупају га у млакој води, а за тим га
намажу мир ишљавим мастима и обу ку у кошуљу од најтањега садиплатна, која је сва
намирисана, па онда дође др у га девица и пребаци му пр еко р амена плашт, за који веле, да
ваља барем гр ада, а можда и више? Па што, кад за тим видимо, како нам описују , како га
после свега тога одведу у другу салу , где налази трпезе са толиком раскошношћу
постављене, да мор а да се чу ди и диви? Па што, кад га видимо, како му лију на ру ке воду
сву од амбера и мирисава цвећа начињену ? Што ли, кад га седају на стол ицу од слонове
кости? Па кад видимо, како га служе све девице, хранећи чудесну му чаљивост? Ш то ли,
кад му доносе толике ђаконије тако уку сно зготовљене, да му иштал не зна, које да се
маши? Па кад чу је свирку , која јечи, докле о н једе, а не зна се, ни ко пева, ни отку да јечи?
А кад је свршио ру чак и трпеза се р аспр емила, па витез се на стол ици извалио и можда
чачка зубе, као што је обичај, ето у једанпу т на вр ата од сал е у лази друга много лепша
девица, него и једна од пређашњих, па седне до в итеза и почне му казивати, какав је то
замак и како је она у њему очар ана, са другим стварим,а које бацају витеза у чудо, а у
у дивљење оне који читају његову повест? Нећу о томе даље да говор им, јер из овога може
да се изводи, нека се у зме и чита ма на ком месту повест о каквом ту мараћем витезу , увек
ће оном који је чита пр ичинити насладу и дивљење; па вер у јте ми, као што вам р екох,
читајте ове књиге, па ћете видети, како ће вам растерати сету ако је имате и поправити вам
расположење, ако вам случајно не би било најбоље. За себе могу да кажем, откако сам
постао тумараћи витез, ја сам храбар, у чтив, штедар , васпитан, великоду шан, у дворан,
смеон, благ, стрпељив, подносим му ке, затвор , чини, па ако сам у овај пар затворен у
 405
 

кавезу као луд, уздам се, ако ми буде небо ишло на р у ку и ср ећа ми не буде противна, да
ћу са мојом хр абром мишицо м до мало дана постати краљем од какве краљевине, па ћу
онда моћи показати захвалност и штедроту , која ми испу њава груди; јер вер е ми,
господине, сиромах нема подобно сти да покаже вр лину штедроте спрам кога, па ма је он
имао и у највишем степену , а захвалност, која се састоји једино у жељи, мртваје ствар , као
што је мр тва вера без дела. За то желим, да ми ср ећа што пр е пру жи пр илику , те да
постанем импер атор ом и да покажем моје срце, чинећи добра мојим пр ијатељима, а
нар очито овом сиромашку Санчу Панси, мо ме коњушару , који је најбољи човек што га
има у свету, па бих да му дадем какву грофовину , као што сам му поодавно обећао, само се
бојим, да неће имати вештину за у пр аву својом државом.“
Чим је С анчо чу о ове р ечи свога господина, а он му рече:
„Само ви, господине Дон Кихоте, гледајте да ми дате ту грофовину , коју сте ми
толико обећавал и, а ја јој се толико надам, а ево вам моја р еч. да нећ е бити мане у моме
владању , а ако баш не бих у мео владати, ја сам слу шао, да имају људи у свету , који
у зимају од господе властелинства у заку п, па им дају годишње неколико што одреде, па
они воде бригу о у пр ави, а господин седи без бриге и у жива доходак који му дају , не
старајући се за друго што; па ћу тако и ја да учиним, нити ћу око тога ваздан лу пати гл аву ,
него ћу одмах свега да се отар асим, па да у живам мој доходак, као какав дука, а они тамо
нека р аде како знају .“
„Ово важи, брат Санчо, за у живање дохотк а,“ пр имер и кано ник; „али што се тиче
изр ицања пр авде, ово мора да р азу мева сам господар државни, и ту онда стало је до његове
вештине и р азборитости, а нар очито до добре намере, јер ако нема ове у начелу , у век ће
бити погр ешна средства и циљев и, а и бог хоће да помаже добру намер у пр остог у ма, а да
иде пр отив зле намер е у многа човека.“
„Не знам ја те вилозовије,“ одговор и Санчо Панса, „само то знам, чим будем имао
гр офију , знаћу и упр ављати њом, јер и ја имам душу, као и други, и имам тело као ма који,
па ћу да будем у мојој држави такав краљ, као и сваки у својој, а кад сам то, чинићу што
ми воља, а чинећ и што ми воља чинићу за моје у живање, а чинећ и за моје у живање, бићу
задовољан, а кад је ко задовољан, нема шта више да жел и, а кад нема шта више да жели,
онда је ту и крај, па нека само дође држава, па збогом и видећ емо се, што р екао слепац
слепцу .“
 406
 

„Нису , Санчо, лоше философије, што си их казао, ипак има много шта да се каже
што се тиче гр офовина.“
Ту пр ихвати Дон Кихоте:
„Ја не знам, шта има да се каже, само се р у ководим пр имером, који ми даје велики
Амадис од Гал ије, који је начинио свога коњушара грофом од инзуле на копну , те тако и ја
могу без у стру чавања начинити гр офом Санча Пансу, који је један од најбољих коњушара
што су их имали тумараћи витезови.“
Дивљаше се каноник лођично ј лу дости – ако у лудости има лођике – коју је Дон
Кихоте наговор ио, начину , како је описао догађај витезова од језер а, упечатку, који су у
њему у чиниле измишљене лажи у књигама што их је читао, а најпо сле чуђаше се лу дости
Санча, који са толиком жу дњом очекиваше грофовину , коју му је његов господин обећао.
У то вр атише се и каноникове слу ге, које су ишле у крчму по мазгу са захиром па
р ашир ивши саг по зеленој трави на л ивади, да им буде трпеза, поседаше у хладу
неколиких дрва и пр ихватише се ту , да р абаџија не би изгу био пр илику са тим местом, као
што је р ечено.
Једући они, уједанпут чуше неки шум и звук од клепетуше, који долажаше од нека
трња и густа шипрага, а у исти мах у гледаше, где из те честе изађе лепа коза, сва шарена
цр на, бела и мр ка; за њом долажаше козар , који је зваше и говораше јој по обичају , еда би
стала, или се вр атила чопор у . Бегу ница коза, плашљ ива и попл ашена, дође до људи, као да
би у њих заштиту тражила, и ту стаде. Пр истиже и козар , па у хвативши је за р огове, као да
би подобна бил а разу мети му р ечи, говор аше јој:
„Скитницо, скитницо, шарко, шарко! Ку да си се дигла по такву пу ту ? Какви су те
то ву ци поплашили, цу р о моја? Хоћеш л и ми казати, шта је то, лепото моја? Али шта може
друго бити, него си женска р ода, па не можеш мир на да о станеш – да вр аг носи и твоју ћу д
и свију оних, којима подражаваш! Ходи натр аг, ходи натр аг, драга моја, јер ако не толико
задовољна, а о но ћеш барем сигу р на бити у твом обор у или са твојим др угар ицама; јер кад
ти тумараш тако без вође и пу та, која треба да их паз иш и водиш, шта онда могу оне да
чине?“
Козареве речи причинише у довољство онима који их чу ше, нарочито канонику ,
који му р ече:
 407
 

„Тако ти живота, брате, одмор и се мало и немо ј да се жу риш, враћајући тако брзо
ову козу њеном стаду ; јер кад је женско, као што велиш, она мор а да сл едује свом
пр иродном нагону, па ма ти колико у томе њој сметао. Узми овај залогај и напи се
једанпу т, чиме ћеш у толити свој гњев, а коза ће се међу тим одмор ити.“
С тим р ечима пр ужи му на вр х ножа плеће од хл адна печена пито ма зеца.
Козар пр ими то и захвали, напи се и у мир и се и за тим р ече:
„Зато што сам с овим живинчето м тако говор ио, немојте да ме држите за глу па
човека, јер р ечи које сам казао није да не значе нешто. Ја јесам сељак, ал и нисам тако
пр ост, да не знам, како ваља да се поступа са људима и к ако са стоком.“
„То веру јем потпу но,“ р ече пар ок, „јер из иску ства знам, да пл анине р ађају
књижевнике и да пастирске колебе закривају мударце.“
„У најмању ру ку , сењоре“, пр ихвати козар , „живе у њима разбор ити људи; а да би
сте се у верили о тој истини и да је р у ком опипате, ако и изгледа, да се непозван намећем,
ако вам није досадно и желите, господо, да ми дате мало пажљивости, хоћу вам казати
једну истину , која ће потвр дити оно што је р екао овај господин“ – и ту показа на пар ока –
„као и мо је р ечи.“
На ово пр имети Дон Кихоте:
„Видећи да та ствар има као неке сл ично сти са витешко м пу столовином, ја од моје
стране хоћу те слушати, брате, са највећо м вољом, а исто ће чинити сва ова господа, јер су
људи веома р азбор ити и пр ијатељи необичним новостима, које у збу ђују , увесељавају и
занимају чуства, као што зацело мислим да ће да буде твоја повест. Почињи дакле,
пр ијатељу , а сви ћемо слушати.“
„Осим мене,“ р ече Санчо, „јер ја одох на о нај поток с овом паштето м, где мислим
да се наједем за три дана, јер мој господин Дон Кихоте каже, да коњушар скитнице витеза
треба да једе, кад му се даде прилика, да више не може ни оку сити, јер хоће да се деси да
доспе у тако гу сту шуму, да из ње не може изаћи ни за шест дана, па ако човек није сит,
или није добро напу нио бисаге, може тамо да се осуши као дрво, као што је то бивало
много пу та.“
„Имаш пр аво, Санчо“, рече Дон Кихоте; „пођи куда си нау мио и једи што ти се
може, а ја сам себе већ по дмирио и само још треба и души да дадем њено у живање, као
што ће је имати, слушајући пр ичање овог доброга човека.“
 408
 

„И ми ћ емо да га дамо сви нашим душама,“ р ече каноник и замол и за тим козар а, да
почиње пр ичање, као што је обећао.
Козар потапка козу по плећима, коју је држао за р огове, и р ече јој:
„Ајде, шарка, лези у з мене, а имаћемо каде да се вр атимо нашем обор у .“
Као да га коза беше р азумела, јер кад јој се господин посади, пр у ћи се и она пор ед
њега сасвим спокојно, па гледају ћи му у лице показиваше, да слуша оно што ће козар да
говор и, а он поче своју повест на овај начин.
 409
 

ПЕДЕСЕТ ПРВ А ГЛАВ А

У којој је оно што је козар причао онима, који су водили Дон Кихота.

На три миље од ове долине има једно село, које и ако је малено, али је од
најбогатијих у околини, и у том селу био је један ор ач вео ма поштован, па ако поштовање
и иде у з богаштину , њега су бише поштовал и због његове ваљ аности, него због имања му ;
али како би он говор ио, највећ а му срећа беше, што је имао кћер тако необично лепу , р етке
памети, оштр оу мља и поштења, да онај који је знао и видео, дивио би се видећи рако
велике дарове, којима су је украсили небо и пр ир ода. Још као дете, била је лепа и лепота
јој је све већма р асла, а кад јој би шеснаест година, била је пр екр асна. Глас о њено ј лепоти
пу че по свима селима наоколо, али шта велим по селима у околини? Разнесе се и до
далеких градова, па допре и у краљевски двор и међу људе сваке вр сте, тако да су ода
свуда долазили да је гледају , као неку реткост, или као чу дотвор ну икону .
Отац њен чуваше је, а чувала се и она сама, јер нема браве, страже и катанца, који
ће девојку боље да чу ва, него што је чу ва њено рођено поштење. Очина богаштина и
кћерина лепота покреташе многе, како из села, тако и са стране, да је пр осе; ал и он, који би
требало да р асположи тако богатим адиђар ом, беше у недоу мевању , нити могаше да се
одлучи, коме да је даде од о них безбројних, који му досађиваше, па међу оним многима,
који су имали исту благу жељу, бејах и ја један, који сам имао много и вел ико у здање у
добар крај, јер ме је отац знао, ко сам, пошто сам био из истога сел а, од чисте крви, у
младићк им годинама, богат имањем, а и по памети добро обдар ен.
С истим таквим својствима пр осио је и др у ги момак из истог а села, што би повод,
те се очина воља стаде л елу јати, јер му се чинило, да би му се кћер добро у дала ма за кога
од нас; па да би се опр остио о д овог недоумевања, нау ми да каже Леандри – јер тако се
зове та богаташка, која ће ме у невољу да баци – пошто смо нас двојица били једнаки, да
ће добро бити, ако својој драгој кћери буде оставио на вољу , да у чини избор , што би
вр едно било да подражавају сви р одитељи, који своју децу хоће да жене и у дају . Не велим
то, да их пусте да бир ају ствари неваљале и рђаве, него нека им предложе добре и од ових
нека бирају по својој вољи. Не знам, шта је чинила Леандра, само знам, да нас је отац
обојицу задржавао са сувишном мл адошћу своје кћери и са пр азним р ечима, које нити су
њега везивале, нити су нас разрешавале. Мој такмац зове се Анселмо, а ја се зовем
 410
 

Евђеније, да бисте знали и имена лица у овој жалосној игр и, која и ако још није довршена
тек се јасно в иди, да ће јој крај несрећан бити.
У то вр еме доћи ће у наше село неки Висенте од Роке, син једног сир омашка, орача
из истог а села, а тај Висенте долазио је из Талије и из др у гих р азличних крајева, где је био
војник. Кад му је било дванаест година, одвео г а је из нашега села један капетан, који је са
својом четом случајно онуда пр олазио, а посл е других дванаест година вр атио се као
момак, одевен по војничк и, шарен као детлић, навешавши вазда којек аквих тричарија од
кристала и танк их вер ижица од чел ика. Данас би се овако нак итио, сутра онако, али све му
беше танко премазано, лако и без вредности. Љу ди сељаци, који су по прир оди пакосни, а
кад су доколни, су шта су пакост, пазише и бројише комад по комад сву његову ђузел
ђејисију и наките, те нађоше, да није имао три одела р азличне боје са подвезама и
чар апама; ал и је он с тиме пр авио толике промене и толико се домишљао, да ко их није
бројио, би се заклео, да има више него десет пар и хаљина и пр еко двадесет пер јаница; и
немојте да вам изгледа беспослица и су вишно што вам ту говор им о његовом оделу , јер
оно много важи у овој повести. Сео би на клупу , што је испод вел ике топол е на нашој
пијаци, па би нам пр ичао своја дел а, да бисмо з ину ли слушајући га. Нема земље у целом
свету , коју он није видео, нити беше битке, у којој није био он; више је побио М авара, него
што их има у М ароку и Ту незији, а како говор аше, однео је више мегдана, него Ганте-и-
Луна, Дијего Гар сија од Паредеса и небр ојени други, које је именовао, па је са свакога
отишао као победилац, нити су му и кап крви пролили. Другдаш би нам показивао
ожиљке, који ако се и нису видели, он нам је говор ио, да су од зрна што су га погодила у
р азличним окр шајима и бојевима. Једном р ечи, са нечу веном безочношћу говор аше ви
себи р авнима, па и онима који су га знал и, па би р екао, како је његова мишица његов о тац,
његова дела његов р од, а као војник да ни самом краљу ништа не дугује. Уз ове безочности
долажаше, да је мало био и свирач, те је тандр као у гитар , тако да су некоји говорили, да
овај под његовом р у ком збори; али његово дар ованије не у стави се на томе, јер се он
држаше и за стихотворца, па би макар о каквој ситници у селу сачинио и романцу у
ду жину од подру ге миље.
Дакле овога војника, кога сам ту описао, тога Висента од Роке, тога дел ију , тога
пеливана, тога свир ца, тога стихотворца видела је и гледал а Леандра много пу та са
пр озор а њене куће, који је ишао на пијацу . Она се заљуби у вар ак његовог кићеног одела,
 411
 

опчинише је његове р оманце, јер чим би коју сачинио, р аздао би од ње по двадесет

пр еписа, до ње допреше гласови о делима, која је сам о себи пр ичао, једном р ечи, ваљда је
тако сам ђаво био удесио, она се заљуби у њега, пр е но што је он и помислио, да чепа око
ње; а како у заљубљеним пословима ништа се тако брзо не испу ни, него онај који се тиче
женск е жеље, то се брзо у годише и Леандра и В исенте, те пр е него што се и један од
њених мног их просилаца јаду досетио, она је своју жељу већ била испунила, оставивши
кућу свог милог родитеља, јер мајке нема, па је из села отишла са солдатом, који је из
овога предузећа изишао са већим тријумфом, него ма из кога од оних, које је себи
пр иписивао.
Сви у селу у дивише се, као и свак и, који чу за то; ја се пренеразих, Анселмо беше
пор ажен, отац тужан, родбина р аздр ажена, суд у журбан, четници свуд мотр ише,
пр егледаше пу тове, преметаше све шипр аге и шумарке и после три дана нађоше ћу дљиву
Леандру у једној пећ ини у брду само у кошуљи и без оног многог новца и скупоценога
накита, који је била по нела од куће. Вратише је жалосно м оцу , питаше је за њену несрећу и
она без свака пр имор авања пр изнаде, како је Висенте од Роке пр евар ио и обећавши јој, да
ће јој бити му ж, наговорио је да остави очину кућу , како ће је одвести у најбогатију и
најразвратнију варош у целоме свету , то јест у Напољ, па к ако је она непромишљена и зло
преварена њему вер овала, те покр авши свог оца, предала се њему оне ноћи, кад је било
нестало, а он да је одвео на неко стрмо брдо и тамо је затворио у ону пећину , у којој су је
нашли. И то р ече, да јој солдат није дирао у обр аз, али јој је узео све што је имала и
оставио је у оној пећ ини, па је отишао. Ово наново баци свакога у чудо.
Тешко беше вер овати, госпо до, у у здр жање момково; ал и она тврђаше то са таквим
уверавањем, да се неу тешни отац у некол ико у теши, не марећи за благо које су му однели,
кад су му кћери оставили онај адиђар, који кад се једанпут изгуби, нема наде, да ће се
више повр атити.
Исти дан, кад су Леандру нашли, у клони је њен отац испр ед наших очију и одведе
је у један клошта у суседном граду , надају ћи се, да ће вр еме у гладити један део од ру жна
гласа, у који му је кћи дошла. Леандр ина младост служаше као извињење за њену
погрешку , бар у оних, којима је све једно било, била она добра или неваљала; ал и који су
јој знали р азбор итост и памет нису јој погр ешку пр иписивали незнању , него лакоу мности
и прир одној женско ј накло ности, која је већином непр омишљена и неваљала.
 412
 

Затворена Леандра у зе вид Анселмовим очима, бар не имаше ништа, што би могле
са насладом гледати; мо је о сташе у мраку без видела, јер без Леандре ништа их више не
увеесељаваше; наша туга растијаше, стр пљење нам биваше мање, поклињасмо солдатову
ђузел ђеисију и негодовасмо због малене опрезности Леандр ина оца. Најпосл е Ансел мо и
ја договорисмо се, да о ставимо село и да дођемо у ову долину , где он пасу ћи многе своје
овце, а ја велик чопор мојих коза, пр оводисмо живот међу дрвима, давајући маха нашим
страстима, или сложно певају ћи по хвале или погр де Леандр иној лепо ти, или инокосни и
самотни у здишу ћи казу јемо небу наше жалбе.
Угледајући се у нас, мног и други Леандрини заљубљеници дођоше у ову дивљу
планину , владајући се као и ми, па их има толико, да изгледа, као да се овај крај начинио
новом Ар кадијом, јер је тако пун пастира и обора, нити има кутка, где се не чује име лепе
Леандре. Један је пр оклиње и зове ћу дљивом, превр тљивом и непоштено м; др у ги је
осу ђу је, као лакоумну и непр омишљену ; овај је извињава и пр ашта јој, а онај је о су ђује и
гр ди; један јо ј слав и лепоту , други јој манише памети, а најпосл е сви је куде и сви је
обожавају , и међу свима толико је лу дило у зело маха, да их има који се туже на пр езор , а
никад нису р ечи прословили с њом ил и се јадају и о сећају помамну болест љубоморе, коју
она ником није задала, јер како р екох, пр е се дознало за њену погр ешку, него ли за њену
жељу . Нема пећине у стени, нити бајира крај потока, ни сенке под дрветом, где не би био
по какав пастир , који облацима казује своју несрећу; одјек понавља Леандрино име на све
стране: Леандр а одјеку ју брда, Леандра жу бор е потоци и Леандра нас је све обу зела и
опчинила, надамо се без наде и стр епимо не знајући од чега.
М еђу овим суманутима најмање и највише памети показује мој такмац Анселмо,
који имају ћи толике друге ствари да се на њих жал и, само се жали на њено одсуство, па у з
106
гу сле, у које дивно гу ди, жали се певају ћи стихове, у којима показу је свој л епи дар ; ја се
држим лакша пу та и р екао бих поу зданија, па р у жно говор им о женској лакоу мно сти,
непостојанству , о женској дволичности, лажним обећ ањима, о неодр жаној вер у женској и
најпосле о краткој памети што је имају, не з нају ћи обу здати своје мисл и и намере; па то је,
господо, био повод р ечима и говор у мом овој кози, кад сам овамо дошао, јер пошто је
женскога рода, то је слабо ценим, ако и јесте најбоља у свему стаду мом.

                                        
                                
 
106
У шпањолских пастира много се употр ебљав ају омање гусл е са три жице, које се зову rabél.
 413
 

То је повест, коју сам обећао да ћу вам је пр ичати; ако сам био проливен у
пр иповедању , нећу бити кратак у служби вашој; овде на близу имам моју колебу и у њој
имам свежа мл ека и веома у кусна сира, у з друго разно воће од доба од године, које је
пр ијатно исто тако гледати, као и оку сити.
 414
 

ПEДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВ А

О кавзи, коју је Дон Кихоте имао са козарем, уз необичну пустоловину са покајницима,
коју је ср ећно довршио у зноју свог а лица.

Козарева прича нађе опште у довољство код свију који су је слушали, а нар очито
код каноника, који са необичним љубопитством посматраше начин, на који је казивао
козар , који не беше као у пр остака, него као у изобр ажена двор анина; зато и рече, да је
пар ок вр ло добро казао, кад је рекао, да у планини има у чених људи. Сви се са у слу гама
понудише Евђенију , али најштедр ији показиваше се До н Кихоте, који му рече:
„Зацело, брат козару , кад бих се налазио у стању да могу почињати какву
пустоловину , бих се из оних стопа диг ао, да вам какву добру пр ибавим, јер ја бих Леандру
извадио из клоштара, у коме без сваке сумње мора да је пр отив своје воље, у пркос
опатици и свима, који би у томе хтел и да ми сметају , па бих је предао у ваше р у ке, да с
њом чините по својој вољи и нахођењу , али држећи се закона витешких, који заповедају ,
да се ни једној девојци не чини непр авда и срамота; али се уздам у нашега господа бог а, да
моћ пакосног једног волшебника неће бити већ а од др у гог благонаклоњеног волшебника,
те засад вам обећавам моју наклоно ст и по моћ, као што ми је дужност по занимању , а то је
да помажем нејак има и невољнима.
Козар га погледа и видећи га онако лоша одела и лица, у диви се, те запита
бер бер ина, који је био пор ед њега:
„Сењоре, ко ли је тај човек, који тако изгледа и на такав начин говор и?“
„Ко ће бити други,“ одговор и берберин, „него славни Дон Кихоте од М анче,
осветник од у вреда, испр авитељ кривда, заштитник девицама, у тамнитељ дивова и
победитељ у бојевима!“
„То мени изгледа,“ р ече на то козар , „као оно што се чита у књигама о скитницама
витезовима, који све ово чине, што ви вел ите з а овога човека; зато мислим, или да се ви
шалите, или да овај добри човек нема све четир и у глави.“
„Ти си једна најпоганија лола,“ на то ће Дон Кихоте, „и ти немаш све четири у
глави и ниси читав, а ја сам читавији, него што је икад била о на ку рветина, која те је
р одила!“
Па говорећи то, шчепа хлебац, који беше поред њега, и њиме у дар и козара у лице
тако јар осно, да му р азби нос; али козар , који није знао за шалу , кад виде, како га збиљски
 415
 

у дарише, не освр ћу ћи се ни на саг, ни на чар шав, ни на остал е, који су јели, скочи на Дон
Кихота и дохвати га оберу чке за гу шу и би га зацело у гу шио, да у то не пр истиже Санчо
Панса, те га дохвати за рамена и тресну на трпезу , р азбијају ћи чиније, ломећи тањире и
ру шећи и пр осипљу ћи све што је на њој било. Кад се Дон Кихоте виде слободан, скочи на
козар а, који сав крвав у лицу и гажен Санчо м, тражише пипају ћи по столу какав нож, те да
се кр ваво освети; али га у томе пр еду пр едише каноник и пар ок; али се берберин удеси, те
козар доби пода се Дон Кихота, те обори нањ кишу од толиких песница, да је са лица
сиромаха пл емића тол ико крви цур ило, као и са његова.
Каноник и пар ок да пу кну од смеха, четници све ск ачу од у живања, те пу јдаше
једног и другога, као што се чини са псима кад се кољу , једини Санчо Панса очајаваше, јер
не могаше да се о пр ости једнога каноникова момка, који му сметаше да дође у помоћ
своме господину .
У кратко да кажем, докле се сви наслађиваше и у живаше, осим оне двојице, који се
позајмице деветаше, з ачуше звук од трубе тако ту жан, да погледаше о намо, одакле им глас
допираше; али највећ ма се смути Дон Кихоте, кад га чу , који и ако је био испод козара
веома пр отив своје воље, те већма намештен но што је требало, р ече му :
„Ђаволе брате, јер не може бити да ниси сам ђаво, кад си имао силе и моћи да мене
савладаш, молим те да начинимо пр имир је не више но за један час, јер ту жни звук оне
трубе, који нам допире до у шију, чини ми се да ме позива на нову пу столовину .“
Козар , који беше већ сустао бијући и пр имају ћи батине, одмах г а пу сти, и Дон
Кихоте стаде на ноге и погледа онамо, одакле се чујаше звук, те виде одмах, како се низ
један брдељак спуштају многи људи у белу оделу обучени на начин пок ајника.
Наиме о не године облаци су ускр атили земљи своју р осу, те су у свим местима
онога краја носили литије, пр ошенције и чинил и су покајања, мол ећи бога, да о твор и руке
свога милоср ђа и да им даде кише, па р ади тога људи из једног села онде близу идоше у
пр ошенцији до неког побожног пу стињак а, који беше на једно м брежуљку у оном долу .
Дон Кихоте виде нео бично одело у покајника, па му не паде на ум, да их је толико пу та
видео, него по мисли, да је то нека пу столовина, коју само он, као тумараћи витез, треба да
изврши; а у том уобр ажењу потвр ди га то, што су они носил и кип обу чен у короту , те он
помисли, да ће то бити каква отмена госпођа, коју на силу воде они поганци и крајњи
зликовци; па к ад му то паде на у м, лаганим скоком пр искочи Росинанту , који је пасао,
 416
 

скиде му с у нкаша узду и штит, у часку га заузда, па заискавши свој мач од Санча, по јаха
Росинанта, дохвати свој мач, па повик а свима који су онде бил и:
„Сад ћете, сл авна др у жино, да видите, колико вр еди, што у свету има витезова, који
се држе скитничкога р еда; сад ћете, велим, да видите слободну ону добру госпу, коју тамо
заробљену држе, и да ли треба поштовати тумараће витезове!“
Па с тим речима стиште Росинанта ногама, јер није имао мамуза, па у трку – јер у
целој овој истинито ј повести ниг де се не чита, да је Росинанте колачки ју р ио – пође пр ед
покајнике, ако су пар ок и каноник и берберин и гледали да га задрже, али им не пође за
ру ком, као ни Санчу , који му викаше:
„Куда ћете, сењоре Дон Кихоте? Какви су вам ђаволи у срцу , који вас подбадају да
идете пр отив наше католичанске вер е? М а погледајте, грешан у бога, то је покајничка
пр ошенција, а о на го спа што је носе на поду менти, к ип је преблагословене пр ечисте
девице; пазите, сењоре, шта чините, јер за овај пар може се рећи, да не знате што чините.“
Залуду се мучаше Санчо, јер његов господин тако се захукао пр ема заку куљенима и
да би о слободио ону госпу у короти, да ништа не чу , а и да је чу о, не би се вр атио, па да га
је звао и сам краљ. Стиже дакле до пр ошенције и заустави Росинанта, који већ осећаше
жељу да мало одахне, па пр ому клим и су р овим гласом р ече:
„Станите ви, који можда зато што сте неваљал ци скривате своја лица, па чу јте што
ћу да вам кажем.“
Први се десише они, који су носил и кип, а један од четир и свештеника, који су
појали литаније, видећи необични стас Дон К ихотов, Росинантову мршавост и остале
смешне ствари, које је о пазио на Дон Кихоту , одговор и му :
„Господине брате, ако имате што да нам кажете, казу јте што пре, јер ова браћа
шибају себе, па не можемо, нити је р азлог да се задржавамо и да што слушамо, ван ако ће
бити у две р ечи.“
„Једном р ечи казаћу вам,“ одговор и Дон Кихоте, „ и то је да овога стика пу штате на
слободу ову лепу сењору , чије сузе и ту жан изглед јасно показују , да је водите пр отив
њене воље и да сте јој нанел и какву велику увреду ; а ја који сам р ођен на овом свету, да
поправљам такве кривде, нећу дати ни да крочите, докле јој не дате жељену слободу , коју
она заслу жу је.“
 417
 

Сви који чуше ове р ечи увидеше, да ћ е Дон К ихоте бити каква будала, те пр сну ше у
смех, али овај смех јо ш већ ма распали гњев у Дон Кихота, јер не говорећи више, шчепа
мач и полете на но сила. Један од носача остави терет својим др уговима и пође на сусрет
Дон Кихоту , издигну вши нек е виле ил и мотку , којом је пр идржавао носила, ал и Дон
Кихоте тако сил но у дар и по вилама, да их преполови, а носач са оно м трећином, која му
оста у р у ци, одалами Дон Кихота тако зло по р амену од оне стране, где му беше мач, да га
штит не могаше да заштити од сељ ачке силе, те сиромах До н Кихоте нађе се на з емљи у
посве жалосну стању . Санчо Панса, који се сав задухао трчећи за њим, кад га виде на
земљи, повик а ударачу , да га не у дар а више, јер је то опчињен сиромах витез, који свога
века никоме зла у чинио није; али сељака не задржа Санчова вик а, него што је видео да Дон
Кихоте не миче ни ру ком ни ногом, па мислећи да га је у био, брже боље задиже своју
мантију до појаса, па загреба преко поља као дивокоза.
М еђу тим стигоше и сви остали од дру жине Дон К ихотове онамо; ал и учесници у
пр ошенцији, видећи их где трче пр ема њима и са њима четнике са својим пу шкама,
побојаше се и даљег а зла, те сви око копа начинише шупље коло, подигоше своје
покајничке капе, стисну ше бичеве, а попови чир аке, те очекиваше напаст са намер ом да се
бране, па и да нападну на своје нападаче: али срећом ствар пр ође боље но што су мисл или,
јер Санчо не у чини друго, него паде на тело свога го сподина, нар ичу ћи над њим на
најжалоснији и најсмешнији начин, мислећи да је мр тав. Пар ок се познавао са другим
пар оком, који је ишао са пр ошенцијо м, и ово познанство утоли страховање на обе стране.
Први пар ок р ече другоме са две р ечи, ко је био До н Кихоте, те и он и сви покајници
пр иђоше да виде, да ли је мр тав бедни витез, па чу ше, како Санчо Панса са сузним очима
говор аше:
„О цвете од витезова, који си једним у дар ом од батине завршио ток твојих тако
славних година! О дико твога рода, поно су и славо цел е Манче и можда целога света, у
коме без тебе биће пу но зликоваца, који се нећ е бојати, да ће за своја зла дела бити
кажњени! О подашнији од свак а Александр а, јер само за осам месеци службе хтео си да ми
даш најлепше о стр ово што га море окру жава и око њега тече! О ти пониз ни с охол има и
охоли с понизнима, нападачу у опасностима, тр пљениче у вр еде, заљу бљениче без р азлога,
бичу поганцима, непр ијатељу неваљалцима, једно м р ечи скитниче витеже, јер тиме је све
р ечено што може да се каже!“
 418
 

На Санчово јау кање и уздисање дође к себи Дон К ихоте и прве му р ечи беху :
„Ко далеко од тебе живи, пр еслатка Ду лсинејо, тај је изложен и већем јаду , него
што је овај. Помози ми, Санчо др у же, да ме метнеш на очарана кола, јер ти не могу држати
се у седлу на Росинанту , јер ми је ово раме сво смрвљено.“
„Хоћу то учинити драге воље, господине,“ одговори Санчо, „па да се вр атимо у
моје село с ово м господом, који вам желе добра, и онда ћ емо се спремити за др у ги полазак,
који ће нам бити на већу корист и славу.“
„Добро збориш, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „и добро ће бити да пу стимо да прође
зли у тицај од звезда, који сада влада.“
Каноник и пар ок и бер бер ин р екоше му , да ће вр ло добро бити, ако о нако у чини,
како вели; те тако у живају ћи пу но у простоти Санча Пансе, наместише Дон Кихота на
колима, како је пре био, опходња се у реди, па настави свој пу т; козар се опрости са свима;
четници не хтеше даље да иду и парок им плати, колико је требало; каноник замоли
пар ока, да му јави за догађаје Дон Кихота, ако се излечи од његове лудости, или ако је
буде наставио, и с тиме се о пр ости да настави свој пут.
Најпосле сви се раставише и осташе сами парок и берберин, Дон Кихоте и Панса и
добри Росинанте, који на све о но што је дочекао беше онако стрпељив, као и господар му .
Рабаџија у пр егне своје волове и намести Дон Кихота на навиљку сена, па са својом
обично м равнодушношћу настави пут, који му је пар ок означио, те после шест дана
доспеше у Дон К ихотово село, куда стигоше у по дана, и то случајно баш у недељу , кад су
људи сви били на пијаци, којом по среди пр ођоше кола са До н Кихотом. Сви пр ихиташе да
виде, ко се то вози у колима, а кад познше свога земљака, удивише се; а један дер ан отр ча
да јави његовој газдар ици и синовици, к ако им стриц и господин долази мр шав и бл ед и
лежећи на нешто сена и на воловским колима. Жалост беше слушати вр иску ових двеју
добрих женских, те како се гру ваше по глави и наново у дарише да куну пр оклете књиге о
витезовима, што се све понови, кад у гледаше До н Кихота да у лази у своју кућу .
На глас о ово м доласку Дон Кихота дотрча жена Санча Пансе, која је већ била
знала, да је о н отишао као коњушар Дон Кихота, па кад у гледа Санча, пр во што ће да га
запита беше, да ли је срећно и магар ац дошао? Санчо одговор и, да је магар цу боље, него
његову господару.
 419
 

„Нека је хвала богу ,“ р ече она, „што ми је указао толику милост; али кажи ми сад,
човече, чиме си вајдио са твојим коњушарством? Какав си ми зубун донео? Какве ли
папучице својој дечици?“
„Од свега тога, женице, не доносим ништа,“ р ече Санчо, „али донео сам друге
ствари много важније и замашније.“
„То ми је особито мило,“ одговор и жена; „покажидер ми те ствар и важније и
замашније, мој драгане, да их видим, да ми се развесели моје срце, које је било тако тужно
и незадовољно за све оне дуге векове, докле те није било дома.“
„Показаћу ти дома, женице,“ р ече Панса, „а за сада буди задовољна, а други пу т кад
пођемо на пу т да тражимо пустоловине, хоћеш ме бога молећи видети к ао грофа, или
гу бер натора од каква острова, и то не тек на каква, него од најбољега што га мо же бити.“
„Дај боже, му жићу, јер би нам то и требало. Ма р еци ми, каква су то о строва? Јер ја
то не р азу мем.“
„Није мед за магар ећа у ста,“ одговор и Санчо; „у твоје вр еме већ ћ еш видети,
женице, па ћеш да се чу диш кад те сви твоји поданици стану звати госпо ждом.“
„Шта ти то говориш, Санчо, за госпожде, острова и поданике?“ на то ће Хуана
Панса, јер зако се зваше Санчова жена, ако и нису били у р оду, него што је у М анчи
107
обичај, да жене у зимају мужевљево пр езиме.
„Немој, Хуана, да се жур иш, да би све то тако брзо дознала; доста да ти кажем
истину , па сад језик за зубе; само ти могу то онако у згр ед казати, да у свету нема лепше
ствари за по штена човек а, него бити коњушар у з скитницу витеза, који тражи
пустоловине. Душа ваља, већином су такве, да нису баш онако повољне, како би их човек
желео, јер од стотине што се дешавају деведесет и девет хоће да буду наопачке. Знам то ја
по иску ству , јер у некојима бацали су ме на поњави, а у другима било је и боја; тек је лепа
ствар пр олазити пл анином, тумарати по шумама, пентр ати се по стењу , свртати у замке,
конаковати по крчмама по својој вољи, а овамо не плаћати ни вр ажији мараведи.“
Сав овај р азговор текао је међу Санчом Пансом и Хуаном Пансом, његовом женом;
докле су газдарица и синовица Дон Кихотова дочекал е њега, свукле га и метну ле га на

                                        
                                
 
107
У осталој Шпањолској удате жене пр езивају се својим д евојачким през именом. – У своме Дон Кихоту даје
Сервантес различ на имена Санчовој жени. Прво је зове Марија Гутијерес; овде је зове Хуана Панса; у другом
делу назив а је Т ереза Каскахо, онд а опет Марија Гутијерес, па она Т ереза Панса. И најпосл е остаје при овом
имену.
 420
 

његову стару постељу . Он их избеченим очима гледаше и не могаше да их р азуме, где је.
Парок пр епору чи синовици, да добро негу је свога стр ица и да пази да им не би опет
умакао, пр ичају ћи, колико је му ке било, докле су га довукли кући.
Њих две ту наново у дар ише у јау кање, наново стадоше кл ети књиге од витезова, па
молише небеса, да на дно пакла баце писце таквих лажи и глу пости. Укратко р ећи, оне
недоумеваше и страховаше, да ће опет остати без свога господина и стрица, чим се буде у
неколико опоравио, па је тако и било, како су мислиле.
Али писац ове повести, ако и јесте прилежно и р евносно тражио вести о делима,
која је Дон Кихоте починио приликом свога трећега по хода, није могао да о њима нађе
трага, бар не у вер одостојним списима; само се одржало устмено предање у Манчи, да је
Дон Кихоте, кад се по трећи пут дигао из своје куће, био у Сарагоси, где се нашао пр и
славним витешким игр ама, које су у том граду прир едили, и ту су се догодиле ствари
достојне његове храбрости и великог у мља. Ни о његовом концу и свршетку није могао
ништа да докучи, нити би што докучио и дознао, да га добра срећа није намер ила на
некаква стара лекар а, који је имао некакву ку тију од олова, коју је, како говор аше, био
нашао у рушевинама од некакве старе пустињачк е колебе, коју су оправљали, па у тој
кутији нашли су пер гаменте пр еписане готск им писмом, али у кастилијанским стиховима,
који су описивали многа дела и јављали за лепо ту Ду лсинеје од Тобоза, за пр илику
Росинантову , за вер ност Санча Пансе, као и за погр еб самога Дон К ихота, у з р азлична
надгробца и по хвал не р ечи о његовом животу и нар авима; па што се могло пр очитати и на
чисто извести, то овде ставља вер одостојни писац ове нове и досад невиђ ене повести.
У нагр аду за пр евелики труд, који га је стао, докле је пр еметао и пр етр ажио све
аркиве у Манчи, да би је изнео на видело, писац не тражи ништа др у го од читалаца, него
да јој исто онако вер у ју , као што веру поклањају р азумни људи књигама о витезовима, које
су тако лепо пр имљене у свету , па ће тиме себе држати за добро нагр ађена и задовољена,
те ће добити вољу да потр ажи и друге, ако и не тако истините, а оно бар исто тако
108
измишљене и забавне.
Само некоји од тих стихова могл и су се пр очитати; остали, к ако им је писмо било
ишчилело, предати су једном академичару , да се домисли шта је у њима. Веле, да му је то
                                        
                                
 
108
Сервантес никако ниј е тада мисл ио, да пише и други део свога Дон Кихота. У ориђиналу су некоји од
помену тих стихова, али у овом преводу изостављени су, јер немају никаква смисл а ни садржине, пошто их је
писац намерно такве сачинио.
 421
 

пошло за ру ком после многа неспавања и велика труда и да намер ава да их изда на видело,
надају ћи се трећем по ходу Дон Кихота.
109
Forse altrui canterà con miglior plettro.

КРАЈ ПРВОМ ДЕЛУ.

                                        
                                
 
109
Шта други ко запоје уз гласније стру не. (Манити Орландо, ХХХ песма)