DUHOVNI RATNIK 2 - Preobražaj

požude u ljubav
Posvećujem ovu knjigu trojici ljudi
koji su me naučili čaroliji
pretvaranja požude u ljubav:
mojoj majci, majci Peariine;
mom ujaku, Nanda Maharaju;
i mom duhovnom ocu, Šrila Prabhupadu.
Nikada vam neću moći dovoljno zahvaliti za
vašu bezuslovnu ljubav.

Sadržaj
Zahvala
Predgovor
Predgovor autora

1. Škola ljubavi

Ljubav zadovoljava glad • Naša prirodna pozicija • Moći škole

ljubavi • Pravi učitelji mogu zainteresovati svoje učenike • Povezanost
ljubavi i sreće • Beskorisna zamena za ljubav • Ne
možemo da varamo • Zavisiti od Boga

2. Seks i kriza vod stv a

Požuda, seks i vodstvo • Uzrok je zloupotreba seksualnosti •

Društvo podstiče čulno uživanje • Posledice pogrešno usmerene
seksualne energije • Biseksualnost i homoseksualnost • Duhovni
vidovi homoseksualnosti • Ostali ezoterični vidovi seksualnosti •
Kako da popravimo tu situaciju? • Suptilni seks • Seksualna
energija i mir • Moć seksualne energije • Žalostan primer •
Zloupotreba moći • Pravilna uloga vođa • Važnost granica • Ovo
 je rat • Pitanja i odgovori

3. Šta je lj ubav? 43

Svetu nedostaje ljubav • Suština ljubavi nije u dobijanju •

Ljubav nije osećaj • Ljubav nije uvek prijatna • Ljubomora i zavist
nisu ljubav • Ljubav je jača od sumnje • Izvor ljubavi •
Bezuslovna ljubav je duhovna • Sastanak mudraca • Ljubav je
nemotivisano služenje • Postati transcendentalan • Svakodnevni
život je učionica • Pitanja i odgovori
 

4. Šta je požuda?

Patnja u materijalnom svetu • Materijalni svemir nije naš dom •

Odgovorni smo • Postupni put degradacije • Još neki načini kojima
nas požuda zavodi • Pobeda nad požudom • Duhovna snaga
obuzdava čula • Nad-duša u srcu • Prolaženje Gospodovih testova
• Isusovo iskušenje • Različiti stepeni požude • Važnost ljudskog
oblika • Božija pomoć je uvek dostupna • Pitanja i odgovori

5. Moć čulnog uživanja

Razvijanje "višeg ukusa" • Parabola: Miš i mudrac • Moć lažnog

ega • Odvojenost • Prijatelji nam pomažu u razvoju • Mračna
noć duše • Pretvaranje negativnosti u pozitivnost • Važnost vere
• Bolnica za naše duhovne bolesti • Postani Gospodov rob i budi
slobodan • Materijalne brige mogu da budu smetnja • Interakcija
sa višim bićima • Snažno duhovno zadovoljstvo • Tri uslova za
duhovni mir • Pitanja i odgovori

6. Seksualnost u svakodnevnom životu

 Važnost dubokih odnosa • Lepota dolazi od duše • Seks je sveta

stvar • Moć seksualne energije • Seksualnost u braku • Nauka o
razmnožavanju • Prirodna seksualnost • Kako duša bira okolnosti
• Karma i slobodna volja • Primena celibata • Celibat nije odricanje
• Odricanje ima različite oblike • Celibat u braku •
Sagledavanje materijalnog života • Pitanja i odgovori

7. Ljubav između muškarca i žene

Nedostatak dubine u današnjem društvu • Voleti druge znači

voleti sebe • Potraga za celinom • Pogrešne uloge polova •
Duhovni život je dvopolan • Uklanjanje razlika • Nuđenje svega
Gospodu • Jesmo li zaista nesebični? • Vezanost i odvojenost •
Traženje partnera • Sedamnaest načina za postizanje uspeha u
školi ljubavi • Pitanja i odgovori

8. Voleti bl ižnjega svoga

Potreba za kulturom ljubavi • Ljubav prema drugima prodire

ispod površine • Voleti druge i imati poverenja u njih • Čuvanje
tajni • Poverenje • Vrednost prosuđivanja • Apsolutni kriterijum
duhovnog života • Zakoni su univerzalni • Prvo oceni sebe •
Kako ostati pozitivan • Negativno ponašanje je vapaj za ljubavlju
• Kako izaći na kraj sa negativnošću drugih • Odnos prema rasizmu,
nacionalizmu i seksizmu • Razvijanje smislenog služenja •
Cilj je da postanemo transcendentalni • Borba sa iluzijom •
Pitanja i odgovori
 

9. Praktikovanje samilosti

Preduslov za povratak kući • Iznad mentaliteta spasenja •

Značenje samilosti • Samilost nije snishodljivost • Samilost
zahteva hrabrost • Osobe sa fizičkim poteškoćama • Beskućnici •
Zatvorenici • Nesreća izbeglica • Zlostavljani • Koliko smo
samilosni? • Samilost duhovno opunomoćuje • Pomoć onima čije
su iluzije razbijene • Problem je nedovoljna ljubav • Postati
otvoren za više energije • Umetnost samoobnavljanja • Pitanja i
odgovori

10. Ljubav prema Bogu

Čežnja za Gospodom • Ljubav prema Bogu nije zahtev • Strah

od Boga • Sumnje o Bogu • Nivoi spoznaje Boga • Potrebna
su nam duboka duhovna iskustva • Potraga za poverljivim
učenjima • Ljubav prema Bogu opija • Personalno druženje s
Gospodom u svetskim tradicijama • Duhovno sjedinjenje •
Poverljivi aspekti duhovnosti • Carstvo večne romanse • Uroni u
vlastitu tradiciju • Duhovni život je naše pravo • Pitanja i
odgovori

Zaključne misli

Zahvala

Želeo bih se iskreno zahvaliti svim osobama koje su uložile svoje

napore i vreme u stvaranje ove knjige. Greg Gurewitz je snimio
bezbroj kaseta koje su drugi transkribovali. Bonnie Brown, Glenn
Burns, Leslie Dent-Gurewitz, Amanda Dowling, Paul Ewing, Wiletta
Ewing, Danny Gurewitz, Patricia Jackson, Dawn Lamky, Tina Pihaylic,
Laurice Stewart i Brenda Williams su pažljivo transkribovali kasete s
kojih je preuzet tekst. Paulette Bowles, Makeda Cannon, Lisa DeSoto.
 Adam Kenney, Robyn Terry, William Webb su puno pomogli oko uređivanja.
Stewart Cannon je napravio prelom i prekrasne korice. Želeo
bih se zahvaliti i Ajamila dasu iz Goloka Books jer nam je velikodušno
dozvolio da na naslovnu stranu stavimo crtež iz prvog dela ilustrovanih
priča Bhagavatama.
Ova knjige ne bi bilo bez vašeg napornog rada i ljubavi. Sve vas
 jako puno volim.
Jako sam sretan i dirnut što se toliko mnogo divnih bhakta zajednički
latilo zadatka da ova knjiga Duhovni ramik II: Preobražaj požude
u ljubav doživi prvo srpsko izdanje. (Na srpskom izdanju knjige radili
su - op.ur.):

Danijela Gorički - prevod i lektura

Dharmasetu das - prelom knjige i tehnička podrška
 Velikodušni donatori: Bhakta Tibor i bh. Igor
 

Takođe velikodušno zahvaljujemo sledećim osobama: Dharma,

 Vasva, Nandanalaya, Lidija, Nina, Vaikuntha Nitay, Bane, Jelena,
Sandra Bali, Madva, Atmabu, Jocika, Dragan, Miki, Lacika, Grin,
Radahari, Bhakti, Bima, Nadija, Munja, Pedja, Veselin, Olja, Mane,
Bahulasva, Temple i svima koji su pomogli da ova knjiga oživi na
srpskom jeziku.
Bhakte su u Srbiji već čitali mnogo mojih knjiga na engleskom
 jeziku, ali je predivno to što će neke od njih sada biti dostupne na
srpskom jeziku. Duhovni ratnik IIsamo je početak.
Mnogo bhakta u Srbiji živi izvan hramova. Od velike je važnosti
imati knjigu poput ove, koja nam pomaže da produhovimo odnose.
Moramo se podsetiti da je u Bhagavad-giti, kad je Arjuna bio u stanju
velike zbunjenosti, Krišna objasnio da je to samo kama, požuda.
Za aspirirajućeg transcendentalistu požuda je najveći neprijatelj, ali i
 jedna od najjačih sila jer predstavlja iskrivljenu ljubav.
Ova knjiga, kao i mnoge moje knjige koje obrađuju društvena, psihološka
i duhovna pitanja, napisane su kako bi pomogle vaišnavama
da se lakše nose s određenim problemima i iskrenije prigrle transcendenciju.
Moje su knjige namenjene i ljudima koji su povezani s bilo
kojom filozofskom i religijskom tradicijom.
Nadam se da će svi oni koji budu čitali ovo srpsko izdanje imati
koristi u sopstvenom životu i da će iskoristiti neka od načela i pomoći
novom produhovljavanju društva. Sarađujmo radosno dok preobražavamo
požudu u blistavu, uzvišenu ljubav.
-  #
 Vaš u službi Šrila Prabhupade,
S ljubavlju,
Bhakti-Tirtha Swami
Predgovor

Knjiga Duhovni ratnik II: Preobražaj požude u ljubav je dragulj

koji treba čuvati, to je knjiga koju zbog njene duhovne snage i neprocenjive
vrednosti za svakodnevno življenje treba iznova i iznova čitati.
Poštom mi stiže mnogo knjiga. Žao mi je što moram da kažem da
većina njih ima jako malo sadržaja.To su samo konbinacije reči koje
imaju za cilj da zabave um i inteligenciju. Možete zamisliti kako sam
bio srećan i uzbuđen kada sam počeo da čitam knjigu Duhovni ratnik
II. U sebi sam govorio: «To, to! To mi je potrebno. To želim da nučim
i primenjujem.»
S velikim zadovoljstvom iznosim svoje mišljenje o jedinstvenoj,
lako razumljivomj knjizi Bakti Tirte Svamija u kojoj su predstavljena
drevna, večna učenja. Iako nikada nisam lično sreo Bakti Tirtu
Svamija - tu priliku s nestrpljenjem očekujem - na neki način već sam
ga susreo kroz njegove prethodne knjige i audio-kasete sa njegovim
predavanjima. Impresionirao me je svojom hrabrošću da govori o najdubljim
istinama i svojim bogatim znanjem. Budući da sam i sam
pisac, sveštenik i govornik bliska mi je sklonost da govorim ljudima
 

ono što im se sviđa kako bi nastavili da slušaju i da dolaze na naša

predavanja. Bakti Tirta Svami pogađa srž problema i nudi prava,
večna rešenja koja transcendiraju svetovna verovanja i retoriku prosečnog
religijskog vođe ili političara.
Kombinacija prvenstveno, ali ne i isključivo, hrišćanskih, muslimanskih
i vedskih učenja namenjena je ozbiljnim učenicima koji
iskreno žele da saznaju ko su, kako da žive u sladu sa Božijim zakonima
i da Ga vole i tako uspeju kao ljudska bića. Lekcije okje autor
tako velikodušno daje su teške, ne svode se na to kako da uhvatimo
muškarca ili zadržati ženu ili kako da iskoristimo Boga i Njegov
svemirda bi smo dobili ono što želimo. Sve ove dobrobiti prirodno dolaze
kada volite - ne kada koristite već kada volite.
Pripadnici bilo koje religije koji se brinu o sebi i istinski žele da
ispune misiju ljudskih bića prihvataju znanje koje izvire sa svake
stranice Duhovnog ratnika II. Neke nas knjige na trenutak nadahnu
ili pruže jednu zanimljivu poentu koju možemo da primeniti i to može
biti dovoljno da opravda cenu knjige i vreme koje smo utrošili na
čitanje. Ovde se to događa u svakom odlomku, a ponekad i u svakoj
rečenici. Trenutno drugi ili treći put čitam pojedina poglavlja ovog
božanski nadahnutog dara.
Svakome je potreban ovaj primerak knjige. Parovi i porodice trebalo
bi da zajedno čitaju i komentarišu lekcije i da raspravljaju o
načinima na koje mogu primeniti ove moćne istine u komunikaciji i
interakcijama. Knjigu bi trebalo proučavati na časovima psihologije u
školama jer je iznad svetovne psihologije i proučava bolesti i ciljeve u
njihovoj srži, a to je ljubav prema Bogu. Bez Boga ni jedan sistem
neće stvoriti utopiju, jer ne možema da živimo rajskim životom a da
držimo Boga, kao vlasnika i posednika, po strani, a sebe da stavimo
u središte Njegovog kraljevstva. Sa Bogom u središtu sve je moguće,
život je pun blaženstva, ljubavi i napretka.
U jednom trenutku svoga života svako od nas mora da se probudi
i suoči sa izazovom i da bude ono što jeste, da iz trenutka u trenutak
pokazuje i izražava istinskog sebe. Jedini način na koji možemo
rešiti probleme života, a koji možemo ostvariti, jeste da imamo večno
znanje i istinu i da ih primenjujemo u svim okolnostima.
Sve što imamo u životu zaslužili smo. Ako želite ljubav, blaženostvo
i oslobođenje predlažem vam ovu knjigu.
Neka te Bog blagoslovi, Bakti Tirta Svami, i hvala ti, prijatelju na
ovom poklonu koji si nam svima darovao.

Terry Cole-Whittaker, D.D.

 Autor knjiga: Ne tiče me se šta misliš o meni; Kako imati više u svetu
neimanja; Unutrašnji put od tačke na kojoj si sada do tačke na kojoj
želiš da budeš; Ljubav i moć u svetu ograničenja
 

Predgovor autora

Glad, bolest, terorizam, rat, ubistva, samoubistva, oluje, poplave,

zemljotresi, vulkanske erupcije, zatrovne reke i hrana, umiruće
drveće. Ova planeta pokazuje brojne znakove ozbiljne neravnoteže.
Međutim, iako je danas u svetu telesna patnje veoma rasprostranjena,
teškoće sa kojima se susrećemo zapravo nisu materijalne, već
duhovne. Ovi problemi su odraz našeg neuspeha da ispunimo najdublje
težnje, da volimo i da budemo voljeni. Za rešenje ovog problema
biće potrebno više od sofisticiranih tehnoloških napora. Možda
smo ostvarili veliko naučni napredak, ali kao kultura još uvek veoma
slabo razumemo ljubav, a još manje cenimo duhovnu dimenziju
života. Borba i razaranje koji nas okružuju ukazuju nahitnu potrebu
da se ova situacija popravi. Moramo naučiti kako da volimo sebe i
druge, kao i našu planetu i druga živa bića koja sa nama žive.
Krajnje materijalistička orjentacija industrijske kulture dovela nas
 je u šlepu ulicu. Potrošačko društvi nas je otaklo da se u potpunosti
prepustimo željama i da pokušavamo da ih zadovoljimo u svakoj prilici.
Umesto da razvijemo znanje o sebi samima i da ovladamo sobom,
naučili smo da tražimo zadovoljstvo izvan sebe, pogrešno verujući da
će nam takva potraga osigurati sreću. Međutim, otkrivamo da su oni
koji poseduju sve još uvek nesrećni i da vode očajne, isprazne živote.
Negde smo ozbiljno pogrešili Problem leži u činjenici da smo se
posvetili zadovoljavanju požude, a ne izražavanju ljubavi. Iako smo
svi mi po prirodi bića puna ljubavi, zaboravili smo svoju pravu prirodu
i žrtvovali smo prirođeno pravo zbog privačne zamene koja ustvari
ne donosi radost, već bol. Budući da je zadovoljavanje čula postalo
naš zajedički cilj, razvili smo egocentričnu kulturu, koja dopušta takmičenje,
iskorišćavanje i sve ono što je potrebnoda bismo dobili ono
što želimo. Naše egocentrično ponašanje vođeno požudom pojavljuje
se u bezbrojnim oblicima. Na primer, upuštamo se u seks bez
ljubavi, dominiramo drugima da bismo se osećali moćnima, uništavamo
tropske šume kako bismo stvorili unosnije pašnjake, bavimo se
manipulacijama na tržištu novca radi ličnog dobitka, lažemo i varamo
kako bismo uspeli u politici drogiramo se da bismo doživeli trans ili
zanemarujemo sopstvenu decu kako bismo zaradili više novca.
"Duhovni ratnik II: Preobražaj požude u ljubav" pokušaj je
pomnog istraživanja teme požude i ljubavi. Polazište ove knjige jeste
da moramo da steknemo duhovno razumevanje požude i ljubavi ako
želimo da živimo zdravijim, produktivnijim i ispunjenijim životom. U
onome što sledi istražićemo značenje, očitovanja i opasnosti požude,
predložiti puteve njene moći, i iscrpno opisati progresivne nivoe
ljubavi koji kulminiraju u ljubavi i služenju boga.
Prvo poglavlje opisuje krizu vodstva u svetu. Ova situacija ima
veliki uticaj na nas. Primeri naših vođa prodiru u ostatak društva i
utiču na naš način života. Danas više no ikada postoji očajnička
potreba za vođama koji su naučili da obuzdaju svoju požudu i ispune
 

svoju dužnost sa ljubavlju. Svako je od nas na neki način vođa i zato

svako ima dobrobit ako obuzdapožudu i počne da iskazuje više ljubavi
u svakom aspektu života.
Ostatak knjige pokazuje kako to možemo da postignemo. Drugo i
treće poglavlje iscrpnije objašnjavaju požudu i ljubav i tako nam
pružaju osnovno razumevanje o njihovom delovanju. U četvrtom
poglavlju sam obradio čulno uživanje i njegove posledice. U petom
poglavlju posebno sam govorio o ulozi seksualnosti u našem životu.
Šesto poglvlje posvećeno je ispitivanju ljubavnih odnosa između
muškarca i žene, a sedmo objašnjava kako da razvijemo ljubav u
svim drugim odnosima. U osmom i devetom poglavlju istražićemo
dva, duhovnija vida ljubavi, samilost i ljubav prema Bogu.
Ova izazovna vremena zahtevaju od nas da se učvrstimo u
duhovnom znanjui što je još važnije, moramo praktično da primenimo
svoje znanje. Tek setada možemo nazvati duhovnim ratnicima
koji su sposobni da služe druge. Kao duhovni ratnici ne smemo nikada
da zaboravimo da je naš najveći saveznik ljubav, a najopasniji
požuda. Možemo biti od istinske koristi jedino ako smo oslobođeni
sebičnih želja i ako postanemo čisti prenositelj Božije ljubavi.
Neka vam ova knjiga pomogne da savladate privlačne obmane
požude i da postanete duhovni ratnik koji širi božansku ljubav.

1. Škola ljubavi

Ljubav zadovoljava glad

Život je škola ljubavi.U ovoj školi nismo samo gladni nego umiremo
za ljubavlju. Gladovanje je stvar životnog stava. Osoba u ovoj
neugodnoj poziciji želi da preživi ali ako ne dobije dovoljno hrane
vremenom će se razboleti i čak umreti. Pomislite koliko je teško živeti
takozvani normalan život ako nemate hrane, vode ili adekvatnu zaštitu.
 Vrlo je teško. Ako odemo u ovom poređenju malo dalje, shvatićemo
da je naša prava hrana i sklonište ljubav, zbog toga što je duša
stvorena za ljubav.
Konačno, život je duhovni izraz, koji uključuje savršenost, znanje
i sreću. Ovi duhovni izražaji će se manifestovati kao spoznaja naše
večne prirode. Mi smo večna bića, što znači da nismo predviđeni za
privremena iskustva. Ako o sebi mislimo kao o privremenim pojavama,
to bi značilo da će i naši uspesi biti privremeni. Kako god, budući
da smo večna bića, naša delovanja znače biti večan.
Kao kada se trudimo da zadovoljimo različite potrebe tela, mi tragamo
za određenim veštačkim iskustvom, i takav odnos može da se
protivi našoj dubljoj potrebi i njenom zadovoljenju. Na kraju svega
tragamo za međusobnim odnosima, koji nam donose zajednicu ljubavi.
Želimo da živimo punim životom, jer je sam život stvar ljubavi.
To znači da kada nismo u ljubavnom okruženju ili u međusobnim odnosima,
nailazimo na prave probleme sopstvene egzistencije. Tako
npr., kada smo pod uticajem različitih emocija, videćemo još jasnije
 

kako je život škola ljubavi i kako se najbolje ostvaruje kroz namere

religije, čiji je cilj da zadovoljimo Gospoda. Ono što zadovoljava Gospoda
zadovoljava i našu dušu.

Naša prirodna pozicija

Činimo mnogo toga pretvarajući se i igrajući se Boga umesto da

prepoznamo da smo stvoreni za ljubav i da smo voljeni i više nego
što to možemo da zamislimo od strane Svevišnjeg. Ako zaista prihvatimo
da smo najvoljeniji, kako ikad možemo da budemo nesrećni?
 Ako stvarno prihvatimo da smo stvoreni za ljubavi i da smo duboko
voljeni, kako možemo da budemo inertni. Ne bismo trebali da osetimo
nikakvu mrzovolju, zato što će uvek postojati prilika da primimo i
da pružimo ljubav. Ako prihvatimo da je život škola ljubavi kako onda
ne možemo da budemo promišljeni u svakom trenutku. Mogli bi smo
se uporno truditi da obezbedimo hranu koja će nam pomoći da
razumemo svoju prirodnu poziciji. Kao što mašina najbolje
funkcioniše kada se upotrebljava svrsishodno mi takođe dajemo
najbolje rezultate kada delujemo u skladu sa svojom prirodom. Nasuprot
tome kada mašina ima specijalnu ulogu a mi je neadekvatno
koristimo, stvorićemo mnoge probleme.
Kada nismo srećni to znači da zaboravljamo naš identitet i našu
svrhu. Naše nezadovoljenje znači da propuštamo prilike da razmenimo,
da delimo i da primamo ljubav. Npr., kada god padnemo u depresiju
to je znak da ne šaljemo dovoljno ljubavi. Ovo je škola ljubavi.
Neki ljudi padaju iznova i iznova zato što nekako ne razumeju. Drugi
pak imaju zanimljive periode u životu, a drugom trenutku, su u ekstremno
komplikovanim situacijama. To znači da nekada mogu a nekada
ne. Neki ljudi pokušavaju da nađu tu ljubav samo sa jednom osobom.
Oni pokušavaju da nađu tu ljubav kroz jednu aktivnost, rasu,
religiju ili političku grupu. Oni to jednostavno ne razumeju, jer stvoreni
za ljubav, ne mogu da zadovolje potrebe na samo jedan način u
određeno vreme. Moraju je imati uvek i ona mora doći sa svih polj a.
Ne samo da mora doći sa raznih izvora, nego se mora i dati na sve
strane. Sa druge strane neki ljudi su uzbuđeni životom ljubavi. Oni
vide svaki trenutak kao priliku da iskuse mnogo više nego što upravo
imaju. I nekako im to polazi za rukom.

Moći škole ljubavi

Razmislite o moćima škole. Škola je mesto koje objedinjuje

učenike i učitelje. Svi smo mi učenici, i nekad kao deo procesa učenja,
mi učimo druge. U školi poseban kriterijum određuje na kom će
nivou biti učenik, a posebne tehnike određuju učenikovu sposobnost
i vladanje materijom. U školi ljubavi, nekad se ističemo skokovima, a
nekad stagniramo. S vremena na vreme idemo unazad i bivamo
nemotivisani. Materijalno telo i materijalni svet se mogu uporediti sa
popravnim domom ili zatvorom. Sve dok se fokusiramo na telo, mi
 

pretvaramo našu školu u zatvor. Ove stvari bi trebale da nam pomognu

da razumemo zašto nekad u svojim životima osećamo entuzijazam
koji je postojan i duhovan, a nekad prazninu. Zašto nam se
nekad čini, kao da nas ceo univerzum guši; kao da nas naša služba
nadmašuje; kao da nas međusobni odnosi izneveruju; ili kao da nas
naš posao ili nezaposlenje frustrira? Za neke ljude, samo ustajanje
ujutru izaziva traumu i bol jer su zaboravili da su stvoreni za ljubav.
Mnogi ljudi su neuspešni u školi, jer nekako kao da čekaju na
određenu lekciju i priliku, a bez razmišnjanja da su lekcija i šansa za
napredak uvek moguće. Bilo koji tip međusobnog odnosa stvara priliku
za razmenu ljubavi. Dok se povezujemo sa onima koji imaju
superiornu poziciju kao što su roditelji ili učitelji, mi možemo razmeniti
ljubav primajući savete i mudrost. Bez rezervi, možemo uvek
razmenjivati neki vid zdrave komunikacije, službe i prijateljstva. Sa
onima koji su možda manje iskusni od nas ili mlađi u školi, možemo
uvek podeliti neki osećaj ljubavi pokušavajući da ih vodimo i usmeravamo
na različite načine. Kada delimo ljubav na svim nivoima jedne
zajednice, postaje nam teže da zaboravimo ko smo, i imamo veću
šansu da postanemo priznati u ovoj školi. Ako osoba može da uči od
mlađih učenika, od njegovih ili njenih grešaka, i od onih iz viših razreda,
ta individua će postati veoma napredan učenik. Zasigurno će taj
učenik takođe postati odličan učitelj, budući da ce imati mnogo toga
da pruži shodno otvorenosti i spremnosti onih u školi. Tamo su učitelji
da usmeravaju, da vode i pokažu ljubav. Npr., sve češće se dešava da
neko posebno biće dođe u školu ili u ovaj materijalni svet da vidi ko
 je spreman da pređe u zemlju više, žive ljubavi. To su veliki proroci,
učitelji i ačarje. Nekad oni deluju kao milostivi lovci koji tragaju za
onima koji su spremni da se vrate u čistu zemlju ljubavi. Kada takvi
milostivi lovci dođu, mnoga bića koja su zaboravila svoje prave identitete
beže od ovih pomagača. Oni beže od ovih ličnosti koje su ustvari
došle da im pomognu da povrate ono što su privremeno zaboravili.
Oni beže u različite situacije koje im pomažu da propagiraju
iluziju da nisu voljeni i da nemaju ljubav da pruže. Kako god bilo, mi
želimo da prihvatimo njihovu pomoć, jer oni mogu da nam pomognu
da steknemo prava zvanja kako bi završili ovu školu. Mi želimo njihovu
pomoć, kako bi izbegli sebičnost. Mi ne želimo da budemo
sebični učenici, pokušavajući samo da vidimo šta sve možemo time
da dobijemo; radije, mi želimo da napredujemo tako što ćemo učiti i
upućivati druge dok istovremeno pokušavamo da prevaziđemo sami
sebe. I još, kad postanemo učitelji bićemo više u prilici da delimo
ljubav. I dok delimo, mi želimo da postanemo još više prodirni u primanju
tako da možemo još više da pružimo. Sta je gore od učitelja
koji daje iste lekcije svakog semestra? Ne samo da će štivo postati
dosadno, već će i učitelj takođe dosađivati svojim učenicima, jer će
on ili ona sve raditi mehanički. Mnogi učitelji funkcionišu na ovaj
način. Oni znaju plan lekcije, koji su savladali do neke granice i zbog
toga samo pričaju mehanički. Tada nisu samo oni dosadni, nego se i
učenici dosađuju. I onda učenici jedino žele svoje zvanje kako bi
 

mogli da završe školu i počnu zarađivati novac. Oni minimalizuju

svrhu lekcije i iskustva. Ovaj problem takođe nalazimo i u duhovnim
krugovima.

Pravi učitelji m ogu zainteresovati svoje učenike

Postoji mnogo učitelja koji znaju filozofiju i teologiju, ali budući da

nisu istinski upućeni u učenje, oni ne mogu zainteresovati ljude
dublje u njihovim srcima. Zapamtite da u školi ljubavi mi ne možemo
varati. U materijalnim školama neki ljudi mogu da sve nabubaju napamet
u posledjem trenutku, ili čak da polože testove bez učenja ili
iskustva u tom gradivu. Oni jednostavno pružaju učitelju ono što on
ili ona zahteva. Učitelji, koji od svojih učenika jedino žele da se gradivo
reprodukuje na određen način bez razumevanja suštine, jesu varalice.
Njihovi učenici neće naučiti ništa više od vladanja lažima. Mnogi
ljudi završavaju ovakav tip škole kao eksperti u varanju. Oni su izučili
način učenja, a razumeju tako malo iako se prave da tako mnogo
znaju. Oni mogu proći sve kvizove i testove tako da izgleda kao da su
materiju shvatili veoma ozbiljno. Naravno ovo se dešava samo kad
učenici imaju učitelje varalice, jer učitelji varalice uvažavaju učenike
varalice. Kako god bilo, kad je učitelj pravi, učenici ne mogu da prođu
sa varanjem na ovakav način. Pravi učitelj će protumačiti učenikov
nivo razumevanja, tako da učenik može da nauči gradivo na pravi
način. Ali učitelj mora biti upućen u ljubav, da prepozna i stimuliše
ljubav u drugima. Zbog ovog razloga, mi ne možemo varati u školi
ljubavi. U regularnoj akademskoj školi jedan učenik može da izgleda
da se zaista trudi, i čak da dobije visoku ocenu, iako on ili ona nije
upotrebio svo svoje umeće. U drugom slučaju, učenik može da se
spolja ne dokazuje tako dobro i da ne dobija visoke ocene, ali ta individua
možda ulaže mnogo veći trud i upotrebljava svo svoje umeće.
Učitelj koji jedino traži spoljni rezultat, može lako da prvom učeniku
da visoku, a drugom učeniku nisku ocenu, bez razmatranja drugih
faktora. Međutim,mnogi učitelji razumeju da visoka ocena jednog
učenika može biti mnogo kvalitetnija od visoke ocene drugog učenika,
 jer jedan učenik ulaže mnogo više truda u rad nego onaj drugi.
Jedan je učenik zaista upućen u suštinu kursa. Neko je možda
inteligentniji i proći će kurs lako, ali kasnije u životu to gradivo za
njega neće značiti mnogo. Drugi učenik će se možda više mučiti da
dobije dobru ocenu, ali će on ili ona zaista biti upućeni u gradivo. U
duhovnosti, ovi faktori su suštinski. Gospod gleda na naš kapacitet i
našu sposobnost. On razume sve naše granice i sudi nam prema
onome što imamo i kako to pravilno upotrebljavamo. Ova škola
ljubavi nas podseća na našu višu svrhu. Čak iako izgledamo da
nemamo dovoljno novca, zdravlja ili podrške, mi možemo da
razumemo da na kraju to uopšte nije bitno, jer duhovni ratnik zna da
ništa ne može zaustaviti našu priliku da i mi takođe budemo voljeni
koliko je to moguće. Svaki trenutak jeste prilika da pružimo i primimo
više ljubavi.
 

Povezanost ljubavi i sreće

U pokušaju da pristupimo našoj humanosti i duhovnosti, moramo

prihvatiti našu prirodu da volimo i našu sposobnost da trajno utičemo
na druge. Kada bi imali barometar koji bi mogao da odredi stepen
naše sreće i ispunjenosti u životu, to bi se direktno podudaralo sa
onim koliko mi funkcionišemo kao nosioci ljubavi. Npr. ako prihvatimo
našu stvorenu prirodu, kao bića koja vole, nedostatak materijalnih
olakšica nas neće odvratiti od pružanja ljubavi. To samo znači da bi
imali drugačiju pozornicu na kojoj bi iskusili ko smo i podelili ono što
imamo. Ako prihvatimo da smo stvarno stvoreni za ljubav, nije važno
koje sve neprilike dođu. Mi ćemo ih jednostavno videti kao prilike da
primimo ljubav i da je pružimo. Kad god dođemo pred takvu priliku,
mi želimo da nam ona pomogne da nađemo način za razmenu
ljubavi. Mi ćemo prihvatiti sve aktivnosti i emocije kao razmenu ili kao
vapaj za ljubavlju.
Možemo videti teskobu na različite načine. Neki ljudi imaju toliko
toga da rade, dok drugi nemaju. Oni koji imaju prilike da urade
mnogo stvari su u teskobi, jer su obuzeti dilemom kako da izvrše sve
zadatke. Sa druge strane, oni koji nemaju nikakve izazove u svojim
životima su obuzeti teskobom i frustracijom dosade. Oni koji imaju
decu su obuzeti odgovornošću koje roditeljstvo donosi. Oni koji
nemaju decu su ponekad obuzeti željom da se brinu o takvim bićima.
Oni koji imaju supružnika su ponekad obuzeti, budući da se supružnik
ne ponaša uvek u skladu sa očekivanim. Oni koji nemaju supružnika
su ponekad obuzeti jer nemaju vezu. Kako god, ako mi prihvatimo da
smo u školi ljubavi, takve teskobe će se opirati duhovnim prilikama,
opiraće se da uđu u proces sadana-bakti ili proces duhovne prakse.
Mi ćemo želeti da okupiramo um i čula bilo kojim poljem aktivnosti u
kome se prepoznajemo, i želećemo to da ponudimo Gospodu. Kako
budemo sve više prepoznvali da smo stvoreni za ljubav, dok budemo
brisali pod, prali suđe, čistili dvorište ili vodili brigu o našim kolima,
osetićemo iskustvo određene sreće, jer ćemo sve ove aktivnosti
obavljati s ljubavlju. Ako zaboravimo da smo stvoreni za ljubav, onda
će sve aktivnosti koje su deo "normalnog života" postati mučne.
Nećemo prepoznati priliku da pružimo i primimo ljubav kroz obavljanje
ovih dužnosti. Dok budemo pokušavali da sačuvamo naše financije,
brinuli o svom zdravlju ili obavljali religijsku praksu, naći ćemo
mnogo prilika da volimo sebe - naše pravo ja. Mi zapravo imamo
toliko prilika da odgovorimo da na Božiju ljubav. Dok izgovaramo
molitve, dok ulazimo u meditaciju, mantramo,itd. imamo priliku da
pojačamo vizije ljubavi. Ta duhovna spoznaja je realnost u koju zalazimo
sve dublje i dublje i muzika postaje sve slađa, a meditacije u
našem domu u duhovnom svetu - domu bezuslovne ljubavi - postaju
sve istaknutije u našim životima. Živeći na ovaj način, vraćamo se
prirodnom načinu života.
Dok zračimo čistotom, počinjemo da iskušavamo povezanost sa
duhovnim kraljevstvom. Ali ovo će se dogoditi samo ako proširimo
 

svoje vidike i spoznamo naše okruženje kao mogućnost za različito

izražavanje ljubavi. Mnogi ljudi pokušavaju da nađu dublje ispunjenje.
Neki to pokušavaju da nađu u drugoj osobi, što očigledno dovodi
do teškoća. Misliti da jedna osoba može da nam pomogne da iskusimo
potpuno ispunjenje u ljubavi, jeste stav prikrivenog ateiste. Ljudi
koji ovo rade misle da druga osoba može da bude u funkciji njihovog
Boga. Konačno, mi želimo da uđemo odnose sa namerom da nas
druga osoba podseti na Gospoda i da mi podsetimo nju. Trebali bismo
da uspostavljamo takve interakcije sa voljenim ili voljenom, prijateljima,
našom decom, čak i na poslu. Sve dok nismo vezani za grešnu
aktivnost, čak i naši poslovi ili službe bi trebali da budu prilike da
postanemo više upućeni u školu ljubavi i u njene nagrade.

Beskorisna zamena za ljubav

Pogledajmo stepen sreće, uzbuđenja, aktivnosti i sigurnosti u

našim životima. Ako ovi kvaliteti ne ispunjavaju naše živote, shvati će mo
da smo preplavljeni njihovim suprotnostima. Suprotnost sreći je
tuga. U ovoj školi smo srećni, a tuga je povezana sa našom zaboravnošću.
Suprotno od uzbuđenja je dosada. Kada nam je dosadno
mislimo da nismo sposobni da pružimo ljubav, zbog toga postajemo
suvoparni i dosadni. Nismo sposobni da uočimo prilike koje nam se
pružaju. Suprotno od aktivnosti je previše neaktivnosti. To znači da
umanjujemo mogućnosti, negiramo ih, ili ih vidimo kao smetnju. Uporedite
sigurnost i nesigurnost. Kada se osećamo sigurno mislimo na
pravom smo mestu i u pravo vreme, imamo utisak da smo zaštićeni.
Nesigurnost vodi do kontradiktornih osećanja. Ne osećamo da su te
okolnosti tu za naš napredak. Taj mentalitet je u stvari prikriveni
ateizam, zbog toga što zaboravljamo da je Gospod sve uredio čak i
ako nam nije jasan razlog. Gospod ne ide na godišnji odmor, ne
zapostavlja nas i nema miljenike. On duboko voli svaku dušu i uređuje
izazove i avanture za svakog od nas. Prihvatajući zamene za
ljubav znači da je nismo dovoljno gladni. Glad je tu ali pokušavamo
da je osetimo na pogrešan način. To neće funkcionisati. Ako je rezervoar
naših kola prazan , ne možemo da očekujemo da se pokrene
na vodu. Voda će napuniti rezervoar ali se kola neće pokretati. Slično,
ne možemo da očekujemo ispunjenje u našem duhovnom životu a da
se pritom punimo onim što ne predstavlja našu istinsku svrhu i identitet.
 Ali ako podsetimo sebe da smo stvoreni za ljubav i da smo
duboko voljeni onda ponovo možemo da budemo srećni, aktivni,
uzbuđeni i bezbedni i da očekujemo dodatno razumevanje i podršku.
Bez obzira na okolnosti, postoji mnogo načina da primimo i pružimo
ljubav.
Zamislite ljude koji traže privremenu ljubav, tj.požudu. Suočit će se
sa mnogim poteškoćama i neće se istaći u ovoj školi. I posle određenog
vremena, šta se događa? Kada neko pohađa neki kurs, ali ne
uspeva da shvati gradivo, posle nekog vremena odustaje ili čak želi
da napusti tu školu. Ljudi koji vrše određene aktivnosti ili slede neki
 

duhovni put će takođe odustati od svojih ciljeva ako nema napretka.

Napustiće institucije ili kurs. Pobeći će od onog što bi moglo da im
pomogne da postanu potpuno oslobođeni.
Treba da imamo u vidu da je svaki dan šansa da savladamo neku
leciju ili položimo neki test. Svaki dan je šansa da se družimo sa
drugima. Ali moramo da odredimo kvalitet tog druženja, zato što ono
utiče na kvalitet našeg učenja. Naš um nam je ponekad najgore
društvo. On nam govori: "Ti si promašaj. Nećeš naučiti ovu lekciju. Ti
si beskoristan, bezvredan i nisi vredan ljubavi." Iako smo suštinski namenjeni
za ljubav, um nas zavarava, odvlačeći nas od našeg prirodnog
položaja.
Život postaje mnogo uzbudljiviji, počinjem da se zaljubljujem u
svakoga sa kim dođem u dodir i mogu da vidim kako razmena može
da bude osvežavajuća. Nije važno ko je, jer je svako neponovljiv delić
Gospoda, deo istog Boga. U svakom odnosu možemo da doživimo
duboko iskustvo postojanja dok pokušavamo da nešto razmenimo,
bez obzira koliko je to malo. Razmotrite to da je svako stvoren za
ljubav, vi ste stvoreni za ljubav, a krajnji ljubavnik je Majka-Otac Bog.
Odnosi su u svom najpotpunijem izražaju usredsređeni na Boga i tiču
se ljubavi, što umanjuje šanse za neuspehom ili uznemirenošću.

Ne možemo da varamo

Da bi smo se pravilno razvili, moramo da postanemo slobodni od

bhukti, mukti i siddhija, tj. želja za čulnim uživanjem, oslobođenjem i
mističnim moćima. Moramo da se oslobodimo materijalnih vezanosti.
Moramo da prekinemo da impersonalno doživljavamo Gospodove
energije, jer je naš voljeni Gospod uvek spreman da nam se prikaže
u ličnom obliku ako mu se iskreno predamo. On je spremniji mnogo
više nego što možemo da pretpostavimo. Kako god, ako još uvek
želimo da Ga sklonimo u stranu, to nam jednostavno neće poći za
rukom. Lepota je u tome da je varanje u ovoj školi ljubavi osujećeno.
Svako ko pokuša da vara, sam sebi umanjuje kredit i napredak.
Nema varanja - samo ulaganja i odustajanja. Kada pomislimo da smo
uspešni u varanju, nadzornici u školi ljubavi primećuju da povlačimo
novac sa našeg računa u banci. Kada mislimo da možemo da pobegnemo
odstupajući ili zbog nedostatka entuzijazma, mi podrivamo naš
položaj dobrog studenta. Suprotno tome, ako smo zaokupljeni predanom
službom za Boga, ulažemo u naš bankovni račun. Zdravlje našeg
bankovnog računa određuje koliko brzo ćemo postati kvalifikovani
kao čisti ljubavnici. Biti kvalifikovan znači da testova više nema, samo
uspeha. Kada nastanimo materijalno telo u materijalnom svetu, stal-
no ćemo biti izloženi testovima, a testovi su izazovi ili prolazimo ili
padamo. Kada razumemo lekciju i položimo test, sve postaje deo
predstave koju smo već uvežbali. Svi odnosi na ovoj ravni pomažu
nam da se pravilno utemeljimo, pre nego što odemo u svet večne,
Božanske romantike.
 

Zavisiti od Boga

Svevišnji nam govori da uvek mislimo na Njega. Smisao svih vedskih

učenja je da uvek mislimo na Svevišnjeg i da Ga nikad ne zaboravimo.
Iskrena zaokupljenost voljenim doneće nam utehu. Ako pokušamo
da iskusimo duboku ljubav, zaboravljajući voljenog do koga
nam je duboko stalo, umanjujemo naše postojanje. To je kao smrt.
Nemogućnost da uzvratimo ljubav voljenom je još jedan oblik smrti,
 jer smo stvoreni da volimo.
U ovoj školi ljubavi naša suštinska prednost (svarupa-lakšana) je
potpuna zavisnost od Boga. Želimo da se uvek sećamo našeg voljenog
Gospodina i da Ga nikada ne zaboravimo. Želimo da činimo ono
što je povoljno za predano služenje i da otklonimo sve prepreke koje
nas sprečavaju da Ga se sećamo. Činimo sve, da Njegova ljubav
dopre do nas, i izbegavamo ono što ometa njen dolazak. Svako od
nas može da odluči koliko će mu trebati vremena da iskusi duboku
ljubav, koliko će ulagati ili se pred njom povlačiti. Posle nekog vremena
možemo čak biti isključeni iz škole na neko vreme. Stagnacija
 je opasna, jer može da izazove našu želju za prelaskom u drugu
školu. Zato molimo se za najviši oblik ljubavne razmene - za duhovni
dom - da neprekidno pristupamo aktivnostima i svesti koja omogućava
tu ljubav. Kako svi imamo obaveze, brige i probleme, hajde da
gledamo na njih kao na prilike u kojima možemo da pružimo i primimo
više ljubavi. To postaje prirodno kada preobrazimo požudu u
ljubav.

2. Seks i kriza vod stv a

Na kraju dvadesetog veka svet se suočava sa bezbrojnim izazovima.

Iako je tehnološki napredak nekim stanovnicima ove planete osigurao
određenu udobnost, većina ljudi ne izgleda srećnija ili mirnija.
Ogromne nepravde i dalje postoje u čitavom svetu. Čak i među bogatima
materijalno blagostanje nije garancija ispunjenja. Ekosistemi
naše planete su u ozbiljnoj neravnoteži, ratovi i sukobi uzimaju tragičan
danak, a svuda oko nas ljudi jure prestiž i profit po svaku cenu.
Zašto je to tako? Da bismo pronašli odgovor, moramo da pogledamo
ispod površine događaj da bismo videli šta se nalazi duboko u
našem srcu. Krajnji uzrok ovakvog stanja nije određeni skup istorijskih
događaja iako oni imaju određenu važnost. Uzrok su naše misli,
osećaji i želje. Članovi smo savremene industrijske kulture i veoma
nam je teško da odbacimo njene poruke. Većina nas je naučila da gleda
na sebe kao na fizička bića koja "žive samo jedanput" a potragu
za čulnim uživanjem smatramo nečim normalnim. Dopustili smo sebi
da se prepustimo materijalnim apetitima koje pokušavamo da zadovoljimo
na razne načine.
Naš položaj možemo da opišemo tako da kažemo da smo dopustili
požudi da vlada našim životima umesto ljubavi. Iako su naše namere
možda dobre, ovo društvo nas podstiče da živimo egocentrično, da se
 

takmičimo, da iskorišćavamo druge. Vođeni požudom, ne prestajemo

da iskorišćavamo zalihe na zemlji kako bismo proizveli više, potrošili
više, zaradili više i želeli više. Požuda nas nagoni da se penjemo do
vrha lestvice "uspeha" ne obazirući se na štetu koju na tom putu činimo.
Zbog požude se prepuštamo seksualnom ponašanju koje nas degradira
i koje nanosi bol i nama i drugima. Da bismo to promenili, moramo
da naučimo kako da preobrazimo požudu u ljubav. Budućnost
sveta zavisi od toga.

Požuda, seks i vodst vo

Nigde ta potreba za preobražajem požude u ljubav nije toliko

očigledna kao među našim vođama. Jedan od najvećih problema u
svetu danas je bezličnost vođa na svim društvenim nivoima. Oni uglavnom
nisu bili sposobni ili nisu želeli da pobede požudu. Pogotovo
nisu naučili kako da upotrebe seksualnu energiju na konstruktivan
način i zbog toga ne mogu da nadvladaju vezanosti koje stoje na putu
nesebičnijeg, duhovnog izraza ljubavi.
Kao što je jednom rekao Volter, francuski pisac iz 18. veka, masa
 je povodljiva. Ljudi su podložni modi i trendovima i zato oponašaju
osobe koje ih vode. Upravo zbog toga bezličnost vođa predstavlja tako
ozbiljan problem. Čitava planeta sledi njihove stope. Naše vođe su
nedovoljno osposobljene da bi mogle da se suoče sa negativnim strujanjima
današnjeg vremena, zato i ne mogu da dobiju pomoć sa viših
duhovnih nivoa, kako bi se uzdigla opšta svesnost društva. Zbog tih
slabosti svi smo sve izloženiji milosti i nemilosti demonskih energija.

Uzrok je zloupotreba seksualnosti

Seksualna energija je veoma jaka i može da se upotrebi konstruktivno

ili destruktivno. Ona može i da izgradi i da uništi civilizacije,
a naše vođe još uvek ne smatraju da je neophodno da
ovladaju njenim mnogobrojnim oblicima. Iako neprestano slušamo o
seksu, razgovaramo o njemu, razmišljamo o njemu i učestvujemo u
njemu, ne poznajemo njegove dublje aspekte. Pravilno razumevanje
seksualnosti je od velike važnosti ne samo za lični razvoj već i za
razvoj i jačanje nacije.
Mnoge, naizgled snažne, vođe nisu uspele u svojim misijama zbog
nemogućnosti da kontrolišu svoju seksualnu energiju. Pogrešno
usmerena seksualnost je bila uzrok propasti bezbrojnih političkih
režima i raspada brojnih religijskih i duhovnih institucija. Milioni ljudi
izgubili su život zato što su njihove vođe bile žrtve slabo kontrolisanih
seksualnih energija. Ustvari, patrijarhalna priroda samog društva podstiče
kršenje različitih normi i zbog toga je današnja kultura prepuna
znakova seksualne neravnoteže kao što su pornografija, promiskuitet,
pobačaj, incest, homoseksualnost i polne bolesti.

Društvo podstiče čulno uživanje

 

Seks sam po sebi nije štetan; štaviše, istina je sasvim suprotna.

Ne pokušavam da umanjim vrednost seksualnosti ni na koji način, već
dovodim u pitanje pristup savremenog društva seksu. Seks kao izraz
ljubavi postaje velika pozitivna snaga koja donosi mnoga duboka
duhovna otkrića i spoznaje. Na svom najvišem nivou seksualnost postaje
velika služba za Gospoda i za ovu planetu.
Materijalistička civilizacija pomešala je ljubav i seks. Zato nije čudno
što se u SAD-u silovanje događa gotovo svaki minut, a oko šestina
žrtava incesta su deca (dečaci i devojčice). Neprekidno nas bombarduju
reklamama koje teraju na čulno uživanje. Bez obzira da li je
reč o čokoladi, piću ili automobilu, u pozadini je ideja da potrošač
kupi određeni proizvod, uživa u njemu i time poveća svoju sposobnost
za uzbudljiv seksualni život.
Televizija i drugi mediji najviše utiču na našu mogućnost da kontrolišemo
seksualne apetite. Svako ko gleda TV nekoliko sati dnevno
seksualno je uznemiren. Seksualni prizvuci nisu prisutni samo u reklamama
već i u mnogim drugim emisijama. I filmovi vrve od seksa. To
možda i ne bi predstavljalo problem da prikazuju zdrave odnose.
Nažalost, najčešće prikazuju iskorišćavanje, zlostavljanje i perverzije.
Ljudi takođe troše neverovatan novac na filmove namenjenesamo
odraslima ili na seksualne programe na kablovskoj televiziji. Šta misle
da njihova deca gledaju kad uključe TV?
TV nas dovodi u alfa-stanje, slično hipnozi, u kojem puno lakše
prihvatamo sugestije nego obično. Dok gledamo, slike se usađuju u
naš um i tamo se zadržavaju danima, nedeljama, mesecima pa i godinama.
Razmislite o tome. Setite se kada ste poslednji put videli jednu
izrazito seksualnu scenu i koliko je dugo ostala u vama. Budući da u
svojoj svesnosti imamo takve slike, nije čudno da imamo toliko poteškoća
kada želimo da se odupremo izazovima.
Ova situacija nije slučajna. Svaki put kada zloupotrebimo jaku
konstruktivnu snagu kao što je seksualna energija, ta ista snaga
postaje jednako jaka, ali na negativan način. U ovom društvu mnogi
pokušavaju namerno da dirnu našu zavisnost od seksa i droge zbog
vlastitog dobitka. Budući da nismo naučili da vladamo svojim seksualnim
energijama, lak smo plen i tako postajemo robovi naših čula i
onih koji zarađuju na našim slabostima. Zbog toga je nezakonita
trgovina drogama i lekovima najunosniji biznis, a pornografija grana
industrije koja beleži najviši rast u svetu.

Posledice pogrešno usmerene seksualne energije

Pornografija je često povezana s organizovanim kriminalom i njegovim

raznim oblicima. Pornografija utiče na povećanje broja silovanja,
razara porodice i uništava zdrave odnose sa drugim ljudima.
Pošto je toliko prisutna, ljudi počinju da oponašaju degradaciju koju
vide i zato prihvataju takve perverzije kao nešto normalno da bi opravdali
različite vrste ponašanja koje zaslužuju svaku osudu.
 

Osim pornografije, negativna posledica pogrešno usmerene seksualne

energije je veoma brzo širenje polnih bolesti. Svake godine
pojave se milioni novih slučajeva sifilisa i gonoreje, a gotovo svakog
dana se nekoliko hiljada ljudi zarazi virusom SIDE tako da će mnogi
oboleti u sledećih nekoliko godina.
Ostaćemo podložni seksualnom zloupotrebljavanju i korišćenju
droga sve dok ne pronađemo viši smisao života. Dublje shvatanje duhovnog
načina života omogućiće nam da razvijemo više samilosti i
nesebičnosti, jer će nam ono pomoći da iskoristimo veliku pozitivnu
snagu svojih seksualnih energija da bismo voleli i brinuli za druge
umesto da te energije usmeravamo ka destruktivnim ciljevima.

Biseksualnost i homoseksualnost

Još jedno ispoljavanje pogrešno usmerene seksualnosti u savremenom

društvu jeste sve veći broj homoseksualaca i biseksualaca.
Možemo da se pitamo zašto se to događa. Naravno, ne bismo trebali
da budemo homofobični niti bismo trebali nekoga da osuđujemo.
Svako je u potrazi za ljubavlju.
Mnogi homoseksualci ne žele da oponašaju model muškog ponašanja
koji su uvideli kao deca. Ako dečak vidi svog oca da ne poštuje
majku i odbija da uzdržava svoju decu, da li će biti ponosan na to
da postane muškarac? Kada dečak vidi majku kako plače jer je njen
suprug napustio porodicu, hoće li to dete želeti da postane takav
otac?
Mnoge savremene kulture počivaju na autokratskom, patrijarhalnom
modelu ljudske interakcije. U tim sistemima normalno je da se
muškarci ponašaju kao da su gospodari svega. Takva društva teraju
muškarce da budu okrutni, sebični diktatori koji upravljaju drugima,
uprkos želji mnogih od njih da budu dobri, samilosni zaštitnici koji se
brinu za svoju porodicu. Muškarci koji nemaju potpuno poštovanje
prema sebi mogu veoma lako da podlegnu tim društvenim pritiscima
potpuno prihvatajući "mačo" ponašanje ili ga odbacujući u potpunosti.
Čak su i žene prihvatile ovaj patrijarhalni model; mnoge od njih su
spremne da iskoriste druge, muškarce i žene, za svoje lične interese.
Bez obzira na pol, svaka osoba koja se nalazi na višem položaju, a
nema ljubavi i samilosti, neminovno postaje diktator. Takvo iskorišćavanje
produžava patrijarhalni obrazac koji mnogima nanosi bol.
Žene se suočavaju sa toliko mnogo nepotrebnih izazova. Mnoge
devojke su zlostavljane samo zato što su žene. U patrijarhalnoj kulturi
mlada žena uči da ne vrednuje svoju ženstvenost. Žena koja šeta
ulicom mora da bude na oprezu samo zato što je žena. Mora da bude
oprezna čak i kada pozdravlja muškarca ili mu se smeši jer on može
pogrešno da protumači njeno ponašanje. Žena mora da bude oprezna
kada njen šef daje dvosmislene komentare. Može na poslu
naporno da radi, a zatim da otkrije da je plaćena mnogo manje nego
muškarac koji radi isti posao. Neprekidno je napadana. Kako može da
bude srećna što je žena?
 

Duhovni vidovi homoseksualnosti

Sa duhovnog gledišta, drugo objašnjenje homoseksualnosti ili biseksualnosti

leži u reinkarnaciji. Osoba koja nije pravilno integrisana
u jednom životu, može da se nađe u sledećem sa muškom svešću u
ženskom telu ili obrnuto. Takve duše su u klopci. One nisu jedini krivci
za takvu situaciju jer je svako učestvovao u stvaranju okoline i kulture
u kojoj su se razvile takve okolnosti. U mnogim slučajevima ako
 je osoba pokazivala preteranu mušku ili žensku energiju u jednom
životu, ili jaku mržnju prema drugom polu, to se nastavlja i u sledećem
životu - čak i u telu suprotnog pola. To može podstaći homoseksualni
način života.
Setite se, ovaj svet je samo škola. U prošlom životu duša je mogla
da bude smeštena u atletskom telu dizača tegova. Sada se ta duša
ponovno rodila u slabijem, ženskom telu. Kao muškarac se možda ponašala
izrazito šovinistički, bezosećajno i nije želela da razvije drugu
stranu svoje ličnosti. Sada mora da prihvati personalnost žene kako
bi razvila te osobine. Međutim, snažna povezanost sa prošlim životom
znači da još uvek izražava snažnu mušku energiju tako da je sada lezbejka
i to je razlog njene potpune zbunjenosti. Ta duša će se možda
ponovo reinkarnirati kao žena kako bi prihvatila ženske aspekte koje
odbacuje.
Na primer, neko drugi je možda u prošlom životu bio veoma
zlostavljan u ženskom telu. Sada se ta ista osoba rađa još jedanput
u ženskom telu, ovaj put ispunjena snažnom mržnjom prema samoj
sebi. Pokušavajući da porekne omrženu ženstvenost, stvara neravnotežu
u svom seksualnom usmerenju.
 Ako osećamo privlačnost prema pripadnicima istog pola, nismo
 jedini. Veliki broj ljudi ima slične karmičke zadatke koje moraju da
završe. Nema ništa loše u tome što osećamo naklonost prema osobi
istog pola. Ali, poteškoće nastaju ako imamo potrebu da tu naklonost
seksualno izrazimo. Seksualni život znači da su partneri spremni da
brinu o proizvodu svoje zajednice. Ono što prirodno nastaje iz seksualne
veze je dete. Bilo koja druga upotreba seksualnosti je neprirodna
i povlači za sobom negativne posledice.

Ostali ezoterični vidovi seksualnosti

S duhovnog gledišta, ne samo da reinkarnacija igra važnu ulogu u

homoseksualnosti, već takođe objašnjava i privlačnost koju možemo
da osetimo prema pripadnicima drugog pola. Svi smo živeli mnoge
živote tokom kojih smo se zasigurno upuštali u seksualne delatnosti.
U sadašnjem životu možemo da sretnemo seksualnog partnera iz
nekog prethodnog života prema kome osećamo ogromnu želju, a da
ne razumemo zašto. Ustvari, doživljavamo suptilnu vezu koja postoji
 jer smo toliko toga u prošlosti delili.
Međutim, sada postoji problem. Ta osoba može da bude suprug ili
 

supruga našeg najboljeg prijatelja ili naš sopstveni sin ili ćerka.
Možete li da shvatite kako ta situacija može da bude teška. Osobe
koje se nalaze u takvoj situaciji sile vuku u suprotnim pravcima, što
one ne mogu da razumeju. Situaciju možemo da popravimo tako što
ćemo delovati u skladu sa određenim načelima, iako privlačnosti postoje.
 Ako im se prepustimo, nastaće haos.
Postoji još jedan razlog zbog kojeg duhovni ljudi mogu da osećaju
snažnu seksualnu privlačnost u neprikladnoj situaciji. Ponekad je
dušama koje čekaju rođenje neophodna posebna vrsta zemaljskog
okruženja kako bi se pravilno razvile, pogotovo onima koje žele telo
ili vaspitanje pogodno za razvoj više svesnosti. Takve duše traže
određene osobe, ne obavezno oženjene, koje mogu da im osiguraju
potrebnu biologiju, zaštitu, vaspitanje ili obuku nakon njihovog dolaska
u ovaj svet.
Te duše vrše pritisak na svesnost izabranog para kad god se te
dve osobe nađu zajedno, bez obzira na njihove bračne obaveze
prema partnerima ili religiozne zavete celibata. Spoljašnja situacija je
nevažna ovim dušama koje su jednostavno usredsređene na svoj cilj.
To ni na koji način nije izgovor za kršenje religioznih ili bračnih
zaveta. Međutim, to objašnjava nepoznat izvor neodoljive seksualne
privlačnosti koji se često javlja među ljudima u duhovnim grupama.
Zbog toga što naše društvo tako često meša ljubav sa seksom i osobe
koje su na duhovnom putu mogu da budu dovedene u iskušenje. Iako
misle da su pronašle idealnog partnera, mogu da budu samo seksualno
privučene ili podložne pritiscima duša koje žele da se rode u
dobrom telu ili da odrastu u dobroj okolini.

Kak o da popravimo tu situaciju?

Zbog svoje odgovornosti i ranjivosti, duhovne vođe moraju da

budu vrlo pažljive da ne deluju na osnovu snažnog seksualnog nagona
koji ponekad osećaju. Moraju da sačuvaju vlast nad čulima kako
ne bi uništili svoje organizacije i vere mnogih ljudi.
Privučenosti će se prirodno pojaviti. Ne bismo trebali da se osećamo
postiđeno ili da budemo zbunjeni zbog toga, ali moramo da naučimo
kako da ih savladamo na način koji neće izazvati uznemirenje.
 Ako osobe koje su izabrane kao potencijalni roditelji ne razumeju šta
se događa ili ne ostanu postojane u svojim zavetima, seksualna želja
može da ih nadvlada i tada popuštaju. U takvim situacijama moraju
da budu oprezni i moraju da nauče kako da komuniciraju sa dušama
koje traže rođenje, objašnjavajući im neprikladnost okolnosti.
Takođe mogu da traže od polubogova da usmere te duše ka
drugim, prikladnijim okolinama. Mnogi ljudi smatraju da polubogovi
ne postoje i da su samo teorija. Međutim, svemir je veoma personalan.
Polubogovi upravljaju svim našim telesnim funkcijama: kretanjem
očiju, disanjem ili, na primer, varenjem. Na ovoj planeti su izrazito
aktivni. Mogu da pomognu i pomažu.
 Ako duša pokušava da navede udatu ženu na vanbračnu vezu,
 

polubogovi mogu da usmere tu dušu da postane dete te iste žene i

njenog zakonitog supruga. Još jedna mogućnost: duša koja pokušava
da izazove sveštenika može da se rodi u porodici koja je bliska tom
svešteniku tako da on moze da pomogne u vaspitanju tog deteta.
Imao sam takva iskustva. Živim u celibatu i zato ne vodim seksualni
život. Često se duše koje imaju ili traže vezu sa mnom pojavljuju u
porodicama mojih učenika tako da mogu i o njima da brinem.
Mnoge duhovne i svetovne vođe ne razumeju ovakve pojave. Međutim,
to nije važno. Bez obzira da li razumemo šta se događa ili ne,
moramo da vladamo čulima, da se pridržavamo načela i da razvijamo
kontakt s duhovnim mentorima koji mogu da nam pomognu da budemo
 jaki. Ako nastavimo da upotrebljavamo svoju moć za iskorišćavanje
ili zlostavljanje drugih, snosićemo posledice. Viša duhovna bića
uvek nas nadgledaju i mi smo odgovorni za naše ponašanje. To čine
iz ljubavi prema nama.Ta ljubav znači da se neprestano brinu za nas,
gledaju nas, razmišljaju o nama i žele da nam pomognu. Bog i njegovi
pomoćnici nas sve vole i zato nas vode i pomažu nam na razne
načine.

Suptilni seks

Seksualnost ima mnogo širi uticaj nego što mislimo. Slabo poznat
vid seksualnosti jeste pojava zvana suptilni seks. Čak i ako se
uzdržavamo od otvorene seksualne delatnosti, još uvek želimo da
dominiramo našom okolinom, da kontrolišemo sve i svakog oko nas,
ili da dajemo do znanja drugima koliko smo predivni i važni. Ako svoje
energije usmerimo ka dostizanju ugleda, divljenja i dobitka, uključeni
smo u razne oblike suptilnog seksa. Budući da se u materijalističkom
društvu takvo ponašanje smatra normalnim, biće nam veoma teško
da mu se odupremo.
Težnja za ugledom, obožavanjem i profitom simptom je koji nam
ukazuje na nedovoljnu kontrolu seksualne energije. Ako ne kontrolišemo
svoje egocentrične želje, one mogu da se degradiraju u
otvorene fizičke delatnosti. Kad smo sebično usmereni ka našem
zadovoljstvu u obliku ugleda, moći ili sopstvenog dobitka, skloni smo
da iskorišćavamo druge, gledajući ih kao produžetak nas samih i
koristeći ih za sebično uživanje.
Kada moćne vođe podlegnu želji za ugledom, nema sumnje šta se
događa iza zatvorenih vrata. Takvim pojedincima nedostaje disciplina
pa se prepuštaju seksualnom uživanju. Suprotno njima, istinski
snažne vođe, Mahatma Gandhi, Nelson Mandela ili majka Tereza, na
primer, ne ponašaju se na taj način. Oni svoju snagu grade na nesebičnosti
i poniznosti. Razvijaju duhovni oklop koji ih štiti od opasnosti
i privlačnosti suptilnog seksa.

Seksualna energija i mir

Svetski mir nije ostvariv sve dok ne ovladamo seksualnim energijama

 

kao i sklonošću ka suptilnom seksu. Mir konačno zavisi od

razvoja boljih odnosa unutar porodice, ali i od razvoja boljih odnosa
s ljudima koje svakodnevno susrećemo. Da bismo to mogli da
postignemo, moramo da pronađemo mir u sebi. Unutrašnji mir znači
otkrivanje unutrašnje ravnoteže. To nas direktno vraća na problem
razvoja odgovarajuće kontrole i regulacije seksualnih energija. Ako ne
naučimo pravilno da usmeravamo i integrišemo te energije, verovatnoća
da možemo da stvorimo miran svet je vrlo mala.
Jednom kad naučimo da živimo u skladu sa sobom, odnosi s
drugim ljudima, a posebno sa članovima porodice, automatski se
popravljaju. To poboljšanje pozitivno utiče na naše zajednice, nacije,
a konačno i na čitavu globalnu zajednicu. Zapamtite, trenutni nedostatak
sklada u svetu nastao je zbog činjenice da ne uspevamo da
izrazimo ljubav, već samo tragamo za čulnim uživanjem. Zato je vrlo
važno da se oslobodimo okova požude i usmerimo seksualne energije
na konstruktivniji način.

Moć seksualne energije

 Ako pogledamo seksualne aktivnosti drugih vrsta na ovoj planeti,

možemo još bolje da razumemo moć seksualne energije. U nekim
slučajevima sam seksualni čin je toliko značajan da pripadnik vrste
ima samo jednu priliku da ga izvede. Na primer, mužijak leptira pari
se samo jednom i zatim ugine. Ženka izlegne stotine jajašaca, a zatim
i ona ugine. Mravi i neki pauci takođe imaju samo jednu priliku za
razmnožavanje. Kod ovih vrsta seksualni čin toliko je moćan da okončava
fizički život.
Kod ljudske vrste, kao što smo već videli, seksualnost može da
bude sila stvaranja ili uništenja, zavisno od nivoa svesti osobe. Sve
duhovne tradicije priznaju moć seksualnosti i poučavaju nas kako da
 je kontrolišemo i usmerimo kako bismo dostigli dublju vezu sa Božanskim.
Istovremeno, nepravilna upotreba te iste energije podtakla je
mnoge osobe da počine okrutna dela. Usred nemira današnjeg sveta,
mi moramo da odlučimo kako ćemo usmeravati seksualne energije.
Možemo da se razvijemo u pozitivnom smeru ili možemo da se usredsredimo
na zadovoljavanje sebičnih želja, doprinoseći time opšte pro-
padanje koje bi na kraju moglo da uništi našu kulturu pa čak i celu
planetu.

Žalostan primer

Kad sam pre mnogo godina postao jedini crni vaišnavski guru,
predsednik Zambije i tada predsednik Organizacije afričkog jedinstva
(OAU), Kaunda, organizovao je vegetarijanski banket u moju čast. Bili
su pozvani članovi njegovog središnjeg odbora i moje osoblje. Mnogi
članovi njegovog bliskog kruga bili su marksisti i s nevericom su
primetili da je predsednik snažno privučen mojim rečima. Nekoliko
njih počelo je da se prepire sa mnom.
 

Govorio sam im o dubokim duhovnim načelima, alternativnim školama

i farmama, i predlagao rešenja za probleme poput nezakonite
trgovine drogom. Članovi središnjeg odbora objasnili su mi da su u
Zambiju došli mnogi misionari u ime religije jednom rukom nudeći
Bibliju, a drugom oduzimajući zemlju. Bojali su se da možda i ja igram
istu igru ili da sam možda agent CIA-e.
Njihovo zaključno pitanje je bilo: "Kako možemo da znamo da se
ponašate u skladu s onim što govorite? Kako možemo da budemo sigurni
da ste na strani naroda?" Shvatio sam da su ti ljudi zaista
zabrinuti ali takođe sam znao da njihova zemlja ima ozbiljan problem
s drogom, a da su barem sedamdeset posto tih ljudi koji su sa mnom
razgovarali direktno odgovorni za taj problem. Čudno, izgledali su
tako iskreno nesvesni vlastite dvoličnosti.
Ukazao sam na tu protivrečnost rekavši: "Tvrdite da ste zabrinuti
za ljude, govorite o revoluciji i uzdizanju svesnosti, ali vaš način života
 je u osnovi degradirajući. Zračite tu negativnost na svoju zemlju.
Osoba koja nije disciplinovana ne može pravilno da se brine o drugima.
Svaki put kad ne budete vladali čulima, napašće vas neprijateljske
struje ohrabrujući vas da popustite svojim slabostima."
Takvo uživalačko ponašanje prihvaćeno je u toj, kao i u mnogim drugim
zemljama, već generacijama.
Počeo sam da objašnjavam: "Puno pušite. Jedete meso, unosite
odvratne stvari u organizam. Imate seks sa skoro svim što se kreće.
Ipak govorite o brizi za narod, a i dalje ga direktno iskorišćavate svojim
spletkama i indirektno ga uništavate svojim primerom. Vodite ga
prema uništenju!"
Na kraju sam još jedanput naglasio važnost kontrole čula objašnjavajući
da su vođe koje imaju pravu duhovnu vezu mnogo veći rev-
olucionari nego komunisti. Predanost takvih vođa narodu omogućava
im da se odreknu sopstvenih neposrednih zadovoljstava u korist delatnosti
na višem nivou od koje svi imaju koristi.

Zloupotreba moći

Iako se rasprava s predsednikom Kaundom i njegovim pomoćnicima

desila pre više od dvanaest godina, tema je još i danas jednako
savremena. U svetu u kojem promiskuitet potkopava veze, incest uništava
porodice, a pohlepa koči produktivnost preduzeća, većini vođa
nedostaje samodisciplina kako bi pravilno podržali glasače.
Ovi moćnici mogu da uzdignu svesnost kako bi podržale globalnu
promenu razmišljanja, ili mogu da učine i suprotno. Rezultat u velikoj
meri zavisi od toga koliko su sposobne da kontrolišu svoje seksualne
energije, posebno u stresnim situacijama. Kad vođe - poput bilo koga
od nas - proživljavaju nezgode kao što su razvod, nezaposlenost,
bolest ili smrt voljene osobe, drugi ljudi mogu da pokušaju da izvuku
korist iz njihove ranjivosti. Vođe tada moraju da budu posebno oprezne,
i kad traže pomoć i kad je pružaju. Iznenada mogu da se pojave
kompromitujuće situacije. One nisu uvek svesno planirane, ali mogu
 

da se dogode jer upletene osobe ne razumeju sile koje deluju i

ozbiljnost posledica.
 Vođe koje iskorišćavaju druge ljude doprinose propasti društva
umesto da služe kao zaštitnici i uzori. Shvataju li da nanose štetu nečijoj
majci, sestri, ćerci, supruzi ili verenici kad se upuštaju u seksualno
iskorišćavanje? Shvataju li štetu koju nanose sebi i svojim porodicama?
Teraju na način života koji potpuno zloupotrebljava seksualne
energije i uništava ljude, organizacije i na kraju čitava društva.
Bez obzira jesu li sveštenici, direktori, vojni zapovednici, učitelji,
terapeuti, političari, šefovi ili roditelji, vođe moraju da prihvate odgovornost
koja je prisutna kad imamo moć nad drugim ljudima, posebno
u ovom dobu kad su mnogi ljudi vrlo siromašni. Moramo da shvatimo
da zlostavljanje osoba koje su nam poklonile svoje poverenje
ima ozbiljne posledice.
Svetovne i duhovne vođe danas koje nemaju kontrolu nad svojim
seksualnim energijama naneli su veliku štetu ili su čak i uništili svoje
nacije i organizacije. Uslovi degradacije koje mnogi od nas prihvataju
kao normalne u gradovima, poslovima, vladama, porodicama i
duhovnim organizacijama posledice su takvog iskrivljenog vodstva.
Neke političke vođe su ubile bezbroj ljudi ili su stvorili uslove u  koji -
ma preživljavanje postaje vrlo teško ili čak i nemoguće. Drugi su pak
toliko razočarali pojedince da su ovi sebi oduzeli život.
Ti problemi se tiču svih nas. Svako je vođa na neki način i svako
 je u dodiru s vođama. Vođe moraju što hitnije da kontrolišu svoja
čula, regulišu seksualnu energiju i prevladaju svaku želju da kontrolišu
i iskorišćavaju druge jer su vođe primer ostalima i imaju veliku
moć. Odgovorne vođe nisu robovi strasti.

Pravilna uloga vođa

U našim društvenim grupama, političkim institucijama, školama,

na radnim mestima, u duhovnim organizacijama i domovima vođe
moraju da stvore etičku i konstruktivnu klimu za sve, neprestano nadgledajući
svoje i tuđe ponašanje. Da bi postali pozitivne sile na ovoj
planeti, moraju da nauče da izraze mudrost duše i da nas sve odvedu
na viši nivo.
Idealno bi bilo kad bi sve vođe služili kao predstavnici Boga i podsticali
fizičko, mentalno, emocionalno i duhovno blagostanje drugih
ljudi bez želje za ličnim dobitkom. Duhovno vodstvo zahteva specijalnu
odgovornost jer osobe koje se duhovno brinu za druge imaju
određenu punomoć da vole, vode i štite. Njihove delatnosti trebalo bi
da donesu blagoslove čitavoj zajednici jer su opunomoćeni da prenosu
milost. Njihova uloga dušebrižnika automatski osvaja poverenje
na neki način, takve vođe su duhovni roditelji osoba o kojima se
brinu. Seksualno iskorišćavanje, koje je uvek vredno osude, posebno
 je bedna prevara u ovom kontekstu.
U stara vremena zajednice su očekivale od svojih vođa da imaju
duhovnu vezu. Društvo nije biralo kralja koji je bio samo dobar ratnik
 

ili političar, već onoga koji je takođe poznavao nauku brige o ljudima
i koji je mogao da komunicira s višim duhovnim svetovima. Pravedne
osobe koje su postavljale kralja ili sveštenike nadgledale su takve
vođe kako bi osigurali pravilno ponašanje. Danas smo, međutim,
okruženi varalicama i prevarenima i svako juri za čulnim uživanjem.
Budući da sve vođe - ne samo duhovne vođe - služe kao predstavnici
Boga, delatnosti vođa koji nepravedno iskorišćavaju druge
mogu da imaju ogroman uticaj. U porodicama, na primer, roditelji bi
trebalo da usmeravaju božanske energije prema deci. Nažalost, to se
događa vrlo retko. Broj incesta na ovoj planeti je zastrašujući i zapanjujući
 je broj ljudi koji pate od posledica drugih oblika seksualnog
zlostavljanja. Mnogi pojedinci ne mogu da imaju zdrave seksualne
odnose, povlače se u strahu od dodira, imaju jake migrene ili mokre
u krevet čak i kad odrastu. U nekim slučajevima ti ljudi nikada ne
mogu da vode normalan život jer su ih izdale i iskoristile osobe koje
su voleli i kojima su verovali. Zamislite koliko su duboke rane dece
koju su roditelji na taj način izdali. Zamislite strašnu bol i razočaranje
kad se duhovne vođe upuste u takve nastrane delatnosti. Ostavljaju
ožiljke koji u nekim slučajevima traju generacijama.
 Vođe nikada ne bi trebalo da se osećaju vlasnicima osoba o kojima
se brinu. Vlasništvo podrazumeva da imamo pravo da učinimo sa
svojom imovinom šta god želimo i to može da posluži kao opravdanje
za različite vrste iskorišćavanja i zlostavljanja. Ali ako sebe smatramo
osobama koje se brinu, koordinatorima, katalizatorima ili nosiocima
vizije i ako se prema drugima odnosimo s ljubavlju i podrškom ne
možemo sebi da dozvolimo upuštanje u takvo iskorišćavanje.

 Važnost granica

Želimo li da budemo efikasne duhovne vođe, moramo da poštujemo

tuđe granice. To poštovanje ne sme da ode u nezdrave krajnosti.
U savremenom društvu kojem nedostaje duhovna kultura i koje sve
smatra relativnim, ljudi mogu da tvrde: "Imam svoju istinu, dopusti
da učinim šta želim." To znači da na kraju više ne postoji istina; postoji
samo anarhija. Osobe koje se čvrsto drže takozvanih istina lako
mogu da upotrebe vlastite želje i sklonosti kako bi zlostavljale i iskorišćavale
druge.
Zdrave, konstruktivne granice daju ljudima dovoljno prostora da
neometano rastu i služe Boga na sopstveni individualan način. Istovremeno
efikasne granice prepoznaju važnost duhovnih vodiča koji
pomažu društvu da se pravilno razvije u skladu s duhovnim načelima.
Mudar vođa deluje pažljivo, ne krši tuđa prava, ali ni ne dopušta da
vlada anarhija.
Granice su važne i za same vođe jer im pomažu da sačuvaju integritet
i ravnotežu. Ako nas neprekidno bombarduju energije iz okoline,
a ne razvijamo unutrašnju snagu, na kraju postajemo isceđeni,
usamljeni i prazni. Prvi poriv koji u takvim trenucima dođe većini jeste
da prazninu ispune seksom.
 

Niko ne može da bude vođa, sa svim naporom koji to uključuje,

bez redovnog odmora i obnavljanja. Posebno osobe koje služe kao
duhovni mentori daju snagu, zaštitu i vodstvo ljudima koji traže pomoć
i tako se događaju mnogi psihički kontakti. Takvim vođama je
potrebna velika količina psihološkog prostora kako bi mogli da obnove
energiju i stupe u vezu sa unutrašnjom mudrošću. Bez toga, nakon
nekog vremena hitne potrebe, zahtevi i zavisnosti drugih osoba mogu
da počnu da utiču na njihovu svesnost.
Duhovne vođe koje se ne podmlađuju i ne obnavljaju unutrašnje
bogatstvo mogu da postanu velika sramota za svoju tradiciju. Umesto
da budu od pomoći, misle da su superiorni i veruju da sve izvire iz
njih i da bi trebalo da budu bogato nagrađeni. Kad se to dogodi, na
dobrom su putu da postanu ogromna prepreka duhovnom napretku.
Za razliku od njih, duhovne vođe koje su pravilno usklađene i uravnotežene
mogu da daju pozitivan doprinos svetu.

Ovo je rat

Kako vođa ili bilo ko od nas može da postane pravilno usklađen i

uravnotežen? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo da steknemo
dublje razumevanje različitih oblika požude i ljubavi. Sledeća
poglavlja se detaljnije bave tim temama i otkrivaju nam sile koje deluju
unutar nas i oko nas koje mogu da se usmeravaju ili ka spašavanju
sveta ili ka njegovom uništenju.
Nemojte da pogrešite. Ovo je vreme ratovanja protiv mračnih sila.
Svima nam je, a posebno vođama, potrebno duhovno oružje za preživljavanje.
Pravilna upotreba seksualne energije neophodna je ako
želimo da napravimo pozitivan pomak u svesnosti na ovoj planeti.
Moramo da ojačamo i da budemo čvrsti jer se negativni uticaji naglo
povećavaju, posebno protiv osoba koje tragaju za višom svešću.
Moramo da ojačamo tako što ćemo da naučimo da živimo na višem
nivou na kojem imamo trajnije i snažnije odnose - prave zajednice
utemeljene na dubokoj ljubavi. To je tema ove knjige.

Pitanja i odgovori

Pitanje:  Opisali ste mnogo načina na koje smo pogođeni požudom i

negativnim izrazima seksualnosti. Kako da razvijemo čistu ljubav
prema drugima?

Odgovor: To nije tako teško kao što možda izgleda. Sve duhovne
tradicije poučavaju nas da volimo bližnjega svoga kao samoga sebe i
da drugima činimo ono što bismo želeli da oni nama čine. Prirodno
želimo najbolje za sebe. U svakoj situaciji možemo da se smestimo u
tuđi položaj i da ocenimo da li bi nam se svidelo da primimo ono što
nudimo. Kada bismo tako češće mogli da menjamo način razmišljanja,
da vidimo uslove s drugog gledišta, dobili bismo vrlo koristan
barometar svojih dela. Međutim, obično tražimo ono što želimo i
 

manipulišemo okolinom da bismo ispunili svoje želje.

Kako je lepo kada se muškarac i žena ujedine u pravoj ljubavi!
Mogu da stvore zadivljujuće čudo. Nažalost, kao što smo videli, većina
ljudi na ovoj planeti ne zna kako da doživi pravu, iskrenu ljubav.
Štaviše, vrlo malo ljudi zna da se snađe kada imaju odnos uprkos činjenici
da su u svakodnevnom životu stalno izloženi seksualnom nagonu.
Kada bi zaista znali kako, zašto bismo imali seks sa tako mnogo
ljudi? Kada imamo duboku seksualnu vezu sa drugom osobom, zadovoljni
smo i ne tražimo uzbuđenje i pramenu sa nekom drugom.
Budući da ljudi ne znaju kako da se iskreno odnose prema drugima,
osećaju se prazno i pokušavaju da steknu ono što im nedostaje kroz
niz površnih susreta.

Pitanje: Da li ima smisla težiti visokom političkom položaju ili

visokom položaju u preduzeću ili duhovnoj organizaciji? Ili je to suptilni
seks?

Odgovor: To zavisi od motivacije. Ako delujemo da bismo zadovoljili

svoja čula ili osnažili ego, to je suptilni seks. Ali ako izražavamo ljubav
prema Bogu i čovečanstvu, to je služba. Materijalni apekti života, poput
slave, finansijskog uspeha ili seksualnog izražavanja, nisu loši.
 Važno je šta radimo s njima. Neko može da bude vezaniji za mali
pokrivač i posudu za vodu nego što neko drugi može da bude vezan
za palate i stambene zgrade. Važna je svesnost. Nema ništa loše u
profesiji koja teži popularnosti i donosi ugled; vrednost tih činioca
zavisi od toga kako ih koristimo. Ako zaboravimo Boga i smatramo da
smo mi posebni, da zaslužujemo još više popularnosti i ugleda, tada
smo na pogrešnom putu. Ali ako svoj uspeh možemo da posvetimo
služenju Gospoda, tada imamo više moći i veću priliku da
pomognemo.

Pitanje: Iz onoga što ste rekli razumeo sam da se korupcija današnjih

vođa, osim lošem seksualnom ponašanju, može da pripiše i uticaju
suptilnog seksa. Da li je to tačno?

Odgovor:  Da. Na primer, ponekad se sveštenici i sveštenice upuštaju

u nezakonito ili nemoralno ponašanje radi sopstvenih sebičnih ciljeva.
U jednoj afričkoj zemlji koju posećujem izvesni kriminalci su u
savezu sa sveštenicima, misticima i vračevima koji im služe kao zaštita
da ne bi bili uhapšeni ili ubijeni kada počine zločin. Nakon uspešno
počinjenog zločina, plate određenu svotu novaca onima koji su im
pomogli.
Evo još jednog primera iz iste zemlje. Pre nekoliko godina bio je
predskazan kraj sveta. Religijske vođe su sakupile puno novaca upozoravajući
versku zajedicu da se bliži kraj sveta. Naredili su svojim
sledbenicima da se pokaju i predaju svoju imovinu crkvi da bi iskupili
grehe - novac im i tako više neće biti potreban. Tri ili četiri dana pre
isceniranog smaka sveta neke od glavnih crkava koje su učestvovale
 

u prevari zaključale su svoja vrata i napustile zemlju.

U to vreme učestvovao sam u brojnim televizijskim emisijama u
toj zemlji i govorio o toj temi da je to već postalo smešno. Mnogi ljudi
nisu želeli da se suoče s krajem sveta u treznom stanju pa su se opijali.
Neki su prodavali kuće da bi dobili novac, da bi mogli da ga ponesu
sa sobom. Neki su podigli novac iz banke i odlazili prostitutkama
želeći da što više uživaju pre smrti. Očigledno je da je izopačenost
religijskih vođa prouzrokovala neopisiv haos za one koji su trebali da
vode i prosvetljavaju.

3. Šta je Ljubav ?

Svi želimo da budemo voljeni bezuslovnom, večnom ljubavlju - ljubavlju

koja gleda s one^ strane lepote, inteligencije ili bilo koje druge
površne odlike. Želimo da budemo voljeni jednostavno zato što postojimo.
Istovremeno, svi imamo prirodno, urođeno nastojanje da delimo
ljubav s drugima. Ta zaokupljenost ljubavlju se pojavljuje jer
smo večna bića puna ljubavi čije su duše ispunjene znanjem i blaženstvom.
lako smo u fizičkom telu privremeno prekriveni materijalnom
energijom, naša izvorna priroda je božanska i zato uvek tragamo za
blaženom ljubavlju duhovnog kraljevstva gde nas čeka pravo ispunjenje.
No izgleda da nešto uvek krene naopako. Uprkos neprestanoj potrazi,
obično doživljavamo razočaranje, otkrivajući da je naše iskustvo
ljubavi prolazno. Iako smo možda pokušavali da ostvarimo razne
odnose i pri tome doživljavali neuspeh, i dalje verujemo da negde postoji
prava osoba. Iz nekog tajanstvenog razloga, čini nam se da nikada
nismo na pravome mestu u pravo vreme.

Svetu nedostaje ljubav

Danas se bezbroj ljudi u svetu nikada nije osećalo istinski voljenima.

Nemaju nikakvu predstavu o tome šta je to ljubav, uprkos tome
što duboko čeznu za njom. Ustvari, u svakodnevnim odnosima pojam
"ljubav" dobio je neko neodređeno značenje, pa može čak da znači i
nešto sasvim suprotno, kao što su kontrola ili potreba.
Na primer, pojam ljubavi se često svodi na puku telesnu razmenu
ili na proces kojim pokušavamo da dobijemo ljubav od nekoga - ako
 je potrebno i silom. To nije ljubav.
Problem nastaje zato što tražimo odgovore na pogrešnim mesti-
ma. Zaboravili smo duhovnu dimenziju života. Društvu bez duhovnog
 jezgra nedostaje "kosmički lepak" koje bi omogućio da sve funkcioniše
kako treba. Ljubav je taj kosmički lepak koji nas drži na okupu dok
učimo da upoznajemo i uspostavljamo odnose jedni s drugima i, konačno,
sa Vrhovnom Božanskom Osobom.
Savremeno društvo je to izgleda zaboravilo. Ali duboko u sebi, iako
nas doživljaj ljubavi često zaobilazi, znamo da je ljubav naše urođeno
pravo. To je kao kad bi neko ispred nas držao nešto prekrasno,
ali izvan našeg dosega. Želimo to, znamo da je dostupno, ali nismo
 

u stanju da ga dohvatimo. Zato ga zamenjujemo nečim drugim, nadajući

se da ćemo naći sreću u bogatstvu, ugledu i moći. Pogledajmo
dublje kako to funkcioniše tako što ćemo da proučimo šta ljubav nije.

Suština ljubavi nije u dobijanju

Pravu ljubav ne zanima lični dobitak, već kvalitet razmene. Kad mislimo
samo na sebe, pokušavajući da uredimo stvari kako bismo
dobili ono što želimo, ne izražavamo ljubav. Bezuslovna ljubav nikada
se ne temelji na pokušaju dobijanja. Naprotiv, to je iskustvo davanja
i radosna delatnost u kojoj svaki učesnik teži da bude velikodušniji od
drugoga.
Ova poenta je naročito važna za društvo u kojem se ljubav često
izjednačuje sa seksom. Seks omogućuje jedan od najvećih užitaka
koji možemo da iskusimo ovde, i mi pokušavamo da uživamo u njemu
što je češće moguće. Gotovo svi veći pokušaji uticaja na našu svesnost
temelje se na tome da nas seksualno privuku. Nažalost, taj
pokušaj porobljavanja ljudske civilizacije i previše dobro uspeva. Kao
što smo već videli, danas bezbroj reklama pokušava da pobudi seksualnu
želju javnosti kako bi se povećala prodaja. Kao posledica toga,
ljudi su usmereni na spoljašnje stvari i ne pridaju nikakvu važnost
međusobnom upoznavanju. Ustvari, budući da ne mogu da nadiđu
"telesnu igru", njihova svesnost ostaje zarobljena i podređena
telesnim strastima.
No ljubav nema nikakve veze s količinom seksualnog zadovoljstva
koje možemo da dobijemo od druge osobe. Ljubav nije seks. Ljudi
često kažu: "Hajde da vodimo ljubav", a ustvari misle: "Imajmo seks."
Kad verujemo da je seks ljubav, tada čak i incest postaje prihvatljiv
 jer otac koji voli svoju ćerku osećaće će se slobodnim da joj priđe
seksualno. Svuda u svetu incest je u porastu, a ranije smo spomenuli
kako brojne žrtve incesta nose strašne rane, ponekad ceo život.
Ljubav nema nikakve veze sa izrabljivanjem. Ona nije trgovina niti
sistem obračunavanja koji zahteva da jedna osoba namiri račun
druge osobe. Umesto toga, ljubav izražava istinsku brigu za dobrobit
drugoga. To je teško da razumemo u našem "daj mi" društvu, koje
smatra da ljudi iza svojih delovanja uvek imaju skrivene motive.
Često se odlučujemo za sigurne odnose koji funkcionišu kao trgovina:
"Ti zadovolji mene, a ja ću da zadovoljim tebe." Nažalost, čim se
u našem ugovoru pojavi uznemirenje, spremni smo da potražimo
drugu vezu. Ustvari, prava ljubav nema ništa s onim što neko drugi
govori ili radi. Ona se temelji na nama - ne na drugoj osobi - ona je
izraz onoga što jesmo, što imamo i što možemo da damo.
Kad volimo nekoga, želimo nešto da učinimo za tu osobu. Ako
nam je zaista stalo do našeg muža, žene, deteta ili prijatelja, bićemo
srećni zbog svake prilike koja nam se pružila da ih služimo. A kad jednom
služimo, postaćemo srećniji jer smo imali mogućnost da pomognemo.
Kad god se pojavi neka poteškoća, izgaramo od želje da napravimo
nešto za one koje volimo kako bismo pokazali pažnju i odanost,
 

ne očekujući ništa zauzvrat.

Ljubav nije osećaj

 Većina nas smatra da je ljubav osećaj koji se smanjuje ili raste

zavisno od okolnosti. Međutim, istinska ljubav nije povezana s onim
što osećamo i nije vezana za neki spoljašnji uticaj. Prava ljubav je božanska
i ne može da postoji odvojeno od izvora, a to je Bog.
Ljubav nije nešto što možemo da otvorimo ili zatvorimo poput
slavine. U našem društvu to često ne razumemo. Muškarac i žena
mogu da daju bračne zavete, a zatim da se predomisle nakon nekoliko
meseci ili godina. S takvim stanjem svesnosti, stalno smo u potrazi
za nečim izvan sebe samih umesto da se okrenomo vrelu ljubavi
u sebi. Iako možemo biti povremeno uznemireni nečijim delima,
prava ljubav ostaje čvrsta jer se temelji na nečemu mnogo dubljem
od osećaja. Kad je ljubav osećajna, svako uznemirenje može iznenada
da pretvori predmet naše ljubavi u neprijatelja.
Mnogi ljudi imaju poteškoće prilikom uspostavljanja smislenih
odnosa s drugima. Kad jednom prođe slepa zaljubljenost, razočarano
otkrivaju da je njihova veza bila reaktivna, a ne proaktivna.
Proaktivna je osoba usredsređena na načela i filozofski je nastrojena,
dok je reaktivna osoba zaokupljena egocentričnim stvarima kao što
su jedenje, spavanje, branjenje i razmnožavanje. Reaktivni ljudi sve
gledaju sa gledišta ličnog uživanja. Ljubav je za njih osećaj koji povećava
njihov osećaj blagostanja tako da se, kad god ne dobiju ono
što žele, povlače.
S druge strane, kad istinski volimo, uopšte ne brinemo za sebe.
Ljubav je glagol: saosećamo, poštujemo, delimo, pomažemo i dajemo.
Ne pokušavamo da se osećamo dobro ili da kontrolišemo okolinu
kako bismo povećali lično zadovoljstvo.

Ljubav nije uvek prijatna

Budući da ljubav nije određena prijatnim osećajima, patnja može

da bude sastavni deo ljubavi. Iako bi mnogi od nas radije iskusili
sreću i uklonili patnju iz naših veza, taj se stav temelji na želji za
zadovoljavanjem čula. Istinska ljubav zaista može da nam donese
puno sreće, a opet može da bude i uzrok velike patnje.
 Ako barem malo proučimo svoj život, možemo da primetimo da
najveća patnja proizlazi iz veza sa onima koje volimo. Možda smo
pokušavali da dajemo, ali nismo bili dovoljno cenjeni, možda smo
hteli da ostvarimo vezu ispunjenu ljubavlju, ali nekako nismo mogli.
Ko ne može da se seti duboke povređenosti kad je bio izneveren,
razočaran, zanemaren i napušten? Istovremeno, naša najveća sreća
takođe dolazi iz odnosa s drugima. Paradoks je da nas ljubav, najisceljujuća
moć koja postoji, takođe učini toliko ranjivim da patimo.
U ljubavnom odnosu svaka poteškoća u životu postaje izazov da
slavimo i služimo Gospoda. Kad nam je stalo do nekoga, teška su vremena
 

prekrasna jer upućuju na potrebu za većom komunikacijom.

Zbog toga što naš partner nije primio naše reči i dela u duhu ljubavi,
vidimo potrebu za ljubavlju. To nam pruža divnu priliku da služimo i
delujemo za dobrobit druge osobe.
Kad smo u ulozi kontrolora, osećamo se dobro zbog svega, ali čim
stvari prestanu da se odvijaju po planu, ne želimo da se prilagodimo
našem partneru. Kad god osetimo sumnju u odnosu, okrećemo leđa.
Ta se sumnja javlja jer nam nedostaje vera ili zato što osećamo nesigurnost.
Svoje strahove i fobije često preslikavamo na partnera i
okolinu kako bismo izbegli činjenicu da je problem u našoj svesnosti.
Tada, čak i ako nam neko da kompliment, možemo sumnjičavo da
mislimo: "Šta misliš time da kažeš?" Neki ljudi se okružuju negativnošću
bez obzira šta se događalo.
Naš cilj kao duhovnih ratnika jeste da postanemo toliko puni ljubavi
da ništa ne može da nas uznemiri. U tom stanju negativnost
neće moći nikako da utiče na nas. Umesto toga, bićemo zahvalni za
negativne primedbe isto kao i za pohvale, a možda ćemo i grube reči
da shvatimo kao reči ljubavi. U početku taj način može da izgleda
naivno. Ali zapravo, takvo ponašanje odražava čvrstu veru u Boga i
želju da delimo ljubav i veru s drugima. Svi imamo sposobnost da se
usmerimo na ljubav tako da nam sve u našoj okolini samo pomaže da
 još više volimo. To je raspoloženje pravog duhovnog ratnika.

Ljubomora i zavist nisu ljubav

Međutim, čak i u duhovnim krugovima ljudi često ne razumeju

kako da vole jedni druge. Uprkos posvećenosti duhovnom načinu života,
pojedinci mogu da osete zavist i ljubomoru. Na primer, ako neko
duhovno napreduje, drugi koji su zarobljeni u materijalnoj svesnosti
mogu da budu u nemogućnosti da osete sreću zbog te osobe.
Umesto toga, postaju ljubomorni i podli.
Ljudi koji obožavaju slavu, novac i materijalnu udobnost vezani su
za prolazne vidove života. Na kraju su osuđeni na nesreću jer sve što
 je privremeno propada. Osuđeni su na gubitak i razočaranje. Potraga
za sebičnim zadovoljstvima glavno je obeležje zapadne kulture. U
procesu uspona prema vrhu, uslovljeni smo da mislimo: "Ja pobeđujem
 jedino ako ti gubiš." Da bismo napredovali, želimo tuđu nesreću.
Čak možemo i zlonamerno da ometamo potencijalnog suparnika,
verujući da je to način da postanemo uspešni.
Kako god, trebalo bi da imamo na umu da smo, kad god osećamo
tugu, uznemirenost ili zavist zbog nečijeg uspeha, onemogućeni za
blagoslove duhovnoga života. U takvim okolnostima moramo da radimo
na sebi kako bismo se oslobodili sebičnih motiva i na kraju dostigli
stupanj na kojem ćemo biti srećni i oduševljeni zbog tuđih uspeha.
Tuđi uspeh nas uvek ojačava, a ne slabi.

Ljubav je jača od sum nje

 

Ljubav mora da bude izvan svake sumnje koju možemo da imamo

zbog vrednosti duhovnoga života. Neprestane sumnje uvek su štetne
za duhovni napredak, čineći nas podložnim materijalističkim obmanama
i slabeći našu povezanst s duhovnim vodstvom i zaštitom. To ne
znači da bismo trebali da budemo zaslepljeni sledbenici koji prihvataju
duhovna učenja bez pitanja. Sumnje se prirodno pojavljuju dok
napredujemo na duhovnome putu. Ali da bismo izbegli opasnosti koje
su sastavni deo dugotrajnih sumnji, trebalo bi da postavimo pitanje
odmah nakon što se pojavi. Iskreno raspitivanje može da umiri sumnje,
a da ne ostavi prostora negativnim uticajima koji bi nas naveli na
pogrešan put.
Duhovni život zahteva veliku snagu, snažnu veru i čvrsto uverenje.
Nerešene sumnje čine da se telo i um vrate u prethodno stanje,
ponašajući se poput ovisnika o drogi koji se vraćaju svom poznatom
utočištu u drogi kad god život postane težak. Ako su nam vera i snaga
nestale, prirodno pribegavamo starim mehanizmima ovladavanja
poteškoća kako bismo našli neku utehu.
Naravno, većina nas su zavisnici. Jako smo ovisni o čulima i svojoj
nižoj prirodi, koji su nam stalni pratici već dugo vremena. Dok se
duhovno razvijamo, mormo da pazimo da ne postanemo previše neuravnoteženi
 jer bismo mogli da se vratimo starim obrascima. Zbog
toga moramo da razrešimo svoje sumnje što pre i što iskrenije.

Izvor ljubavi

Sada kad smo videli šta ljubav nije, pogledajmo bolje šta ljubav
 jeste i odakle dolazi. Poreklo ljubavi može se naći jedino na mestu
koje je daleko iznad ovog materijalnog sveta. Zapravo, duboka ljubav
ne može da postoji nezavisno od Vrhovnog Gospodina jer je On izvor
i riznica svega. Oni koji tvrde da ljubav nije povezana s Božanskom
Osobom mogu da misle da imaju vredne dijamante, ali zapravo poseduju
samo mnoštvo slomljenih staklića. Zbog toga što im nedostaje
neophodna duhovna povezanost, u stvarnosti nemaju ništa. Pravi
sveštenici, s druge strane, automatski su puni ljubavi jer su kanali za
Božiju energiju. Dok zrače božansku ljubav, prirodno je dele i pomažu
drugima da se sa njom povežu.
Naša čežnja za večnom ljubavlju znak je da se nalazimo izvan
svog prirodnog položaja. Privremeno zemaljsko stanje ne ispunjava
nas jer fizička tela i materijalne interakcije uvek imaju kraj. Želimo da
budemo večno voljeni jer smo neuništiva, duhovna bića kod kojih je
ljubav izraz duše.
Konačno, sve veće duhovne tradicije potvrđuju da smo bića puna
ljubavi kojima nije mesto u materijalnom svetu. Podučavaju nas da
imamo priliku da iskusimo mnogo više ljubavi nego što obično doživljavamo
u svakodnevnom životu. Kako postajemo sve ispunjeniji
ljubavlju i činimo napore da služimo druge, postupno ulazimo u
područje božanske ljubavi. Kad tu istinsku ljubav dajemo drugima,
dobijamo mnogo više zauzvrat. Kad jednom razvijemo duboku duhovnu
 

povezanost, počinjemo da doživljavamo veća zadovoljstva kojima

smo se pre nadali, ali ih nismo našli u materijalnom životu. Otkrivamo
ljubav koja je beskrajna, neograničena vremenom i okolnostima i koja
 je potpuno ispunjavajuća.

Bezuslovna ljubav je duh ovna

Bezuslovna ljubav, dakle, nadilazi materijalni svet. Ona postoji u

području koje transcendira um i telo i koje je povezano s prirodom
duša. Njen prirodni način izražavanja oslobođen je telesnih ograničenja
kao što su rođenje, bolest, starost i smrt. Da bismo iskusili
takvu ljubav, moramo da odbacimo vlastite želje za čulnim uživanjem
i da odustanemo od nastojanja da izmamljujemo unapred određen
odgovor.
Bezuslovna ljubav mora da bude upravo to: bez uslova, nemotivisana
i neprekidna. Takva ljubav je izvan svakog napora da se postane
dobar, pošten i moralan. Mnogi "dobri" ljudi rade dobre stvari
samo da bi dobili priznanje i pohvalu. Nasuprot tome, delatnost
utemeljena na bezuslovnoj ljubavi jeste ona kojoj smo verni čak i ako
nas drugi okrivljuju zbog nje. Na primer, majka može da zna da
njeno dete ne želi da prestane da se igra da bi ručalo. Ali ga ipak, nezastrašena
njegovom ljutnjom, poziva ga u kuću jer zna da mu je
hrana potrebna.
Elementi koji čine fizički svet deo su Božanskih odvojenih, spoljašnjih
energija i nisu direktno povezani s dubljim aspketima Božanskog.
Čista, nemotivisana ljubav, s druge strane, transcendentalna je
prema svemu materijalnom i konačno može da nas poveže s
Gospodovim moćnim unutrašnjim energijama.
Na sanskritu govorimo o sat-ćit-ananda-vigrahi, što znači da je
duša večno uronjena u ljubavni zanos, i prožeta potpunim znanjem i
blaženstvom. Duboka ljubav ne može da postoji bez znanja i razumevanja.
U odsutnosti tih odlika, ljubav postaje apstraktna i uopštena.
Ne možemo duboko da volimo nekoga koga ne poznajemo, čak i ako
imamo uglavnom "lep" osećaj prema toj osobi. Najviše što možemo
da izrazimo jeste osećaj neodređenog divljenja.
Što više znamo o onima koje volimo, to više naša ljubav može da
bude duboka i stvarna. Prava ljubav se temelji na znanju o određenim
svojstvima i odlikama. Kada dobro poznajemo onoga koga volimo,
razvijamo vrlo duboko poštovanje prema toj osobi i znamo kako da je
najefikasnije služimo. S druge strane, ako ne znamo dovoljno o
nekome, naše nepoznavanje može da proizvede poteškoće jer nam
nedostaje pravilno razumevanje za razvijanje delotvorne komunikacije
i delovanja. Isto tako ne možemo da volimo Boga bez velikog
razumevanja onoga što Bog jeste, što Bog čini i što Bog želi od nas.

Sastanak mudraca

Pored svih holivudskih prikaza sentimentalnih ljubavi koji preovladavaju

 

u našem mehaničkom društvu, mnogi od nas imaju poteškoće

u razumevanju pravoga značenja duhovne ljubavi. Imamo malo priliku
da nadiđem telesne odnose ili da gledam na druge kao na nešto
drugo, a ne kao na produžetke nas samih. Ti pristupi ljubavi toliko su
prošireni da utiču čak i na naš stav prema Bogu. Imamo sklonost da
mislimo na Boga kao na nekoga ko nam ispunjava želje i zato nam
nije stalo da Ga služimo nesebično, nemotivisano i bezuslovno.
 V

Šrimad Bagavatam, drevni i krajnje sveti vedski spis, opisuje zasedanje

 jogija i velikih mistika različitih škola koji su se u stara vremena
okupili u indijskoj šumi poznatoj kao Naimišaranja. Sastali su
se kako bi postavili pitanje: "Koja je najviša ljudska delatnost?" Ti
 jogiji su žarko želeli da otkriju najprimereniji proces dostizanja najvišeg
nivoa duhovnoga razvoja. Bili su spremni da ostanu zajedno i
da razmišljaju o tom pitanju godinama ako je potrebno sve dok ne
dođu do nekog zadovoljavajućeg zaključka. Uprkos činjenici da su
došli iz različitih tradicija, svi su delili zajednički cilj, to jest, želeli su
da iskuse najveće duhovne istine.
Usred sastanka pojavio se vrlo neobičan Gospodov bakta po
imenu Suta Gosvami. Toliko je bio zaboravio na materijalni svet da
nije nosio odeću i bio je toliko duboko zaokupljen mislima o Bogu da
su ljudi mislili da je lud. Uprkos njegovom izgledu, okupljeni mudraci
su shvatili da je ta osoba neobično uzvišeno duhovno biće.
Tragaoci sa skupa bili su iskreni. Na svakom duhovnom skupu
iskrenost govornika i onih koji slušaju je vrlo važna. Ta neobična
osoba bila je potpuno nesebična i nemotivisana. Nije došao na skup
da bi nekog zadivio, niti zbog nekog određenog protokola.
Jednostavno je lutao okolinom, gde je našao jogije odlučne da spoznaju
istinu i spremne da izvedu bilo koji obred, vežbu ili proučavanje
koje bi im moglo pomoći u otkrivanju istine.
Ono što je napokon proizašlo iz sastanka bilo je razumevanje da
duhovnost nikada nije stvar jedne vere ili dogme protiv druge.
Lutajući mudrac se nije zadržavao na takvim privremenim shvatanjima
niti je isticao da je neko učenje bolje od drugoga. Umesto toga,
govorio je o važnosti znanja o Bogu, služenju Boga i ljubavi prema
Bogu, koji su izvan bilo čega spoljašnjeg, objašnjavajući da ljubav i
služenje čine prave temelje samospoznaje. Kada volimo Boga
bezuslovno, tada ne molimo za oslobađenje od teskobe, patnje ili
uznemirenja. Takve molitve nisu pokazatalji velike devocije. Umesto
toga, moramo da naučimo kako da dajemo ljubav nemotivisano i
neprestano služeći.

Ljubav je nem otivisano služenje

Ljubav je mnogo više od sladunjavih reči; ona postaje istinska

 jedino kroz naše ponašanje. Ljubav izražavamo kroz ono što činimo.
 Ako neko izjavljuje drugome ljubav, ali nije zadovoljan što služi tu
osobu, ta ljubav nije duboka. Ona je teoretska i nije istinska. Ako ne
 

pokazujemo ljubav kroz dinamičko delovanje, nešto nije u redu. Što

 je ljubav dublja, moći ćemo više da je izrazimo nesebičnim služenjem
predmeta naše ljubavi.
To razumevanje ljubavi kao služenja osnova je svih velikih svetskih
religija. Iako se te religije, površno gledano, razlikuju u mnogim
pogledima, ujedinjuju se oko jedne središnje tačke: prava religija
znači služiti Boga. Kako god da se nazivamo - hrišćaninom, jevrejom,
muslimanom, budistom ili hindusom - to nema neki poseban značaj
niti ga imaju obredi koje izvodimo. Iza svih spoljašnjih delatnosti stoji
činjenica da je svaki religijski put nastao kako bi nam omogućio
određene načine da volimo i služimo Boga.
Iako ljubav transcendira gledanje, slušanje i osećanje, svi ti elementi
mogu da se uključe u nesebično služenje. Kada je naša ljubav
bezuslovna, ne tražimo neko određeno iskustvo za vlastitu dobrobit,
kao što bismo tražili ako bismo se upustili u koristoljubive delatnosti
zadovoljavanja svojih čula. Sebične delatnosti nam ne dopuštaju da
razvijemo dublju povezanost s Bogom, već se temelje na "ja", "moje
potrebe", "moje želje", "moje telo". Nisu istinski usmerene na drugoga
ili na služenje voljene osobe.
Što više dajemo i delimo ono što imamo, to više stavljamo Boga
na prvo mesto, prihvatajući poteškoće kako bismo Njega služili. Ako
imamo malo, dajemo komad hleba ili čašu vode. Imamo li samo
bananu, onda ćemo to da ponudimo. Ako imamo bilo šta za jelo,
onda bi i druga osoba trebala imati mogućnost da jede.
Kad nekog volimo, želimo da brinemo o njemu; jako želimo da
izrazimoono što iznutra osećamo čineći nešto za predmet naše
ljubavi. Čovek koji voli svoju ženu i decu neće im samo govoriti o
tome; on će provoditi vreme s njima i vodi će brigu o njihovim potrebama.
Žena može da tvrdi da voli muža i dete, ali ako ne hrani dete
i ne pomaže mužu, onda s pravom možemo da sumnjamo u njenu
iskrenost.
Ponekad možemo da izgovaramo ljubavne reči iako osećamo suprotno
kako bismo dobili priznanje ili potvrdu da smo sami voljeni.
Takvo ponašanje ne odražava ni ljubav ni služenje. Ne bismo trebali
da govorimo neiskreno samo da bismo bili nagrađeni. Ako je naša
ljubav istinska, prepuštamo se slobodno i iskreno voljenoj osobi bez
pitanja: "Šta tu ima za mene?"Kada bi se ljubav sastojala od očekivanja
određenog odgovora, šta bi se dogodilo kad ne bismo dobili
onaj koji želimo? Kada ljubav izjednačavamo sa zadovoljavanjem
čula, izlažemo se opasnosti da postanemo ljuti, mrzovoljni ili razočarani
kad god nismo zadovoljni. Ipak, većina nas uz ljubav postavlja
uslove jer nam je najviše stalo do lične udobnosti. Ali bezuslovna
ljubav nadilazi lično zadovoljstvo pojedinca, pa čak i do tog stepena
da se osoba izlaže velikim neugodnostima u korist voljene osobe.
Služenje je prirodno. Uvek služimo nekoga ili nešto, a oni koji se
međusobno vole razumljivo žele da izraze ljubav kroz služenje. Zbog
toga imamo zlatno pravilo: "Čini drugima ono što bi hteo da drugi tebi
čine." Kad vidimo sebe kao sluge voljene osobe, spontano nastojimo
 

da zadovoljimo tu osobu izražavajući na taj način svoju ljubav. Ravnodušni

smo prema pohvali ili pokudi. Ali nažalost, iako možda pokušavamo
da služimo ekstatično, naša je pobuda često nečista;
želimo da nas prepoznaju i cene. Moramo da naučimo da služimo sa
veseljem čak i u odsutnosti bilo kakvog uzvraćanja ili priznanja.
Trebali bismo uvek da imamo na umu da je način na koji se
ophodimo prema drugima zapravo način na koji se odnosimo prema
sebi jer nam se sve pre ili kasnije vraća. Zbog čega neki ljudi uvek
dobijaju toliko puno pomoći i brige? Zato što je daju zbog toga im se
i vraća na isti način. Zašto niko ne veruje onima koji ne veruju drugima?
Zato što im se ta energija nepoverenja vraća. Moramo da budemo
pažljivi u onome što činimo i kako mislimo jer naše misli i dela
odašilju sile koje nam donose povratne rezultate.
Možemo da napravimo eksperiment tako što ćemo da uradimo
anonimnu uslugu za nekoga do koga nam je zaista stalo. Po pravilu,
kad poklanjamo nekome nešto, šaljemo i kartu kojom identifikujemo
sebe kao darodavca i dajemo do znanja da očekujemo priznanje za
našu darežljivost. Očigledno, to nije nesebično, bezuslovno ponašanje
 jer se temelji na slavljenju sebe. Test nesebičnog i nemotivisanog
služenja možemo proći kad pomognemo nekome a da ne očekujemo
pohvalu, srećni jednostavno zato što znamo da smo pravilno postupili.

Postati transcendentalan

Kada iskreno služimo drugu osobu bezuslovnom ljubavlju, predajemo

se Božijoj volji. Lične interese stavljamo na stranu i činimo ono
što je potrebno, bez obzira na cenu. Zbog svoje ljubavi, ne reagujemo
čak i ako je neko kritički raspoložen ili ljut. Jednostavno pokušavamo
da pronađemo taktičniji način služenja. Nastavljamo da budemo
ponizni, što znači da brinemo za druge i da činimo još više za njih
nego što bismo činili za sebe jer ih volimo više nego što volimo sebe.
To je istinska bezuslovna ljubav.
Takvo dosledno ponašanje znači da postajemo transcendentalni
umesto da ostajemo samo sentimentalni. Sentimentalni smo onda
kada smo vezani za to da se osećamo dobro, da zadržimo mir po svaku
cenu ili kad podnosimo nedela drugih kako bismo izbegli njihovo
nezadovoljstvo. Takav oblik čulnog uživanja je smetnja duhovnom
životu. Kao što smo videli, prava ljubav se ne temelji na želji da se
dobro osećamo, mentalno, psihički ili fizički. Središte takvog površnog
pristupa jeste sebičnost jer samo koristimo odnos, čak i s Bogom,
kako bismo dobili ono što želimo.
Postajemo transcendentalni kad se uzdignemo iznad materijalnog
delovanja i iznad nivoa svakodnevne osrednjosti. Uzdižemo se usmeravajući
se na cilj, tako što ustrajavamo u duhovnoj praksi i prolazimo
svakodnevne testove. Ne smemo da dopustimo preprekama, kao
što su naša čula ili čula drugih ljudi, da nam stoje na putu.
Ljubav ne znači da uvek imamo i održavamo kontakt s drugom
osobom ili da smo blagi i ljubazni. Ponekad moramo da odemo ili da
 

izreknemo oštre reči. Ali takvo delovanje je nežno prema srcu jer je
nesebična pobuda. Ako smo spremni za pravu ljubav, ne prestajemo
da volimo druge čak i ako odlučimo da budemo žestoki ili prestanemo
da se družimo s njima. Uprkos nastupu, prioritet uvek treba da nam
bude njihovo najviše dobro.
Kao duhovni ratnici, trebali bismo uvek da nastojimo da podigne-
mo nivo energije oko sebe. Kada uzdižemo svoju okolinu, brzo napredujemo
 jer zračimo božanstvenost i ljubav gde god idemo. Prema
zakonu karme, kako delujemo na druge takve i povratne reakcije
možemo da očekujemo. Zato, što više ljubavi dajemo, više ćemo i da
 je iskusimo.
To nas dovodi do teme osposobljenosti. Iako možemo da želimo
da pomognemo drugima, možemo da verujemo da nemamo dovoljno
ljubavi da je damo. U takvim situacijama, Gospod koji prebiva u
našim srcima može da se odazove na naš poziv, osposobljavajući nas
za služenje iznad naših uobičajenih sposobnosti. Zaista, visoko duhovni
ljudi se ne oslanjaju isključivo na ličnu inteligenciju ili na svoje
uobičajeno razumevanje. Njihova duboka, čista predanost donosi
neograničenu ljubav, znanje i spoznaje iznad njihovih ličnih granica.
Zbog toga se, kada postanemo spremni za Božiju pomoć, događaju
čuda.

Svakodnevn i život je učionica

 „
Mudraci i jogiji na skupu opisanom u Šrimad Bagavatamu razumeli
su, milošću Šute Gosvamija, da se ljubav temelji na nemotivisanom
služenju Boga. Shvatili su da prava duhovnost znači da postanemo
svačiji sluga. Isto važi i za nas. U svakodnevnom životu naši međusobni
odnosi su vežba za božanske odnose koje ćemo jednom da
iskusimo. Kakvoća naših uzajamnih delovanja pokazuje koliko se
dobro pripremamo za druženje sa Svevišnjim Gospodom. Zato je toliko
važno druženje s drugima koji su ozbiljni u duhovnom životu.
Kroz ta iskustva učimo da volimo i da služimo Svevišnjega.
Najviši nivo duhovnog sveta jeste područje večne duhovne romantike
i nesebične ljubavne razmene. Da bismo ušli u carstvo čiste ljubavi,
moramo da počnemo ovde i sada u materijalnom svetu kako
bismo postali čiste, nemotivsane sluge. Svaka sebična pobuda nas
diskvalifikuje, jer da bismo doživeli božansku ljubav, moramo da osećamo
radost prilikom odricanja od sopstvenih želja zbog zadovoljstva
voljene osobe. U tom procesu ne gubimo sopstveni identitet. Naprotiv,
naš pravi identitet se povećava dok služimo, a svako izražavanje
nesebičnosti povećava našu sposobnost doživljavanja sve veće dimenzije
ljubavi. Kad nas iskrena ljubav podstiče da delujemo nesebično,
dostupno nam je još više ljubavi.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Spomenuli ste da su sve svetske religije po svojoj suštini

 

iste. Znači li to da razlike uošte nisu bitne?

Odgovor: Naravno da postoje značajne razlike, zavisno od toga

koliko je neki sistem razvijen. U svakom slučaju, sektaštvo je vrlo
opasno. Sektaški nastrojeni ljudi govore da Bog daje Svoju ljubav
kroz njihovu određenu grupu. Zar smo vredni Božije ljubavi samo ako
smo član hrišćanske crkve, ako smo sufi, baha'i, hindu ili pripadnik
nekog drugog religijskog sistema. Postoje mnogi sveštenici, učitelji i
laici koji bi potvrdno odgovorili, verujući da je njihovo učenje jedino
valjano. To znači da veruju da je Božija ljubav toliko ograničena da
On može da je izrazi samo na jedan način. Ipak, ne možemo da
služimo Boga na nepotpun, sektaški način.
Sledećom analogijom može da se objasni razlog postojanja toliko
mnogo različitih religija. Kao roditelji koji pokušavaju da pomognu
svojoj deci, možemo da im damo uputstva na određen način. Ako ne
razumeju ili ako pravilno ne primenjuju naš savet, možemo ponovno
da im damo uputstva, ali na malo drugačiji način jer nam je stalo do
njih i želimo njihov uspeh. Bog deluje na sličan način. Daje nam ista
uputstva na različite načine kako bi nam omogućio da naučimo da
činimo prave stvari.
 Ako mi, ljudska bića, možemo da imamo mnogo sinova i kćeri,
zašto bi onda Bog, vrhovni otac, imao samo jednoga sina? To nema
smisla. Osim Isusa, nisu li Muhamed i Buda - kao i mnogi drugi - takođe
Božija deca? Ustvari, nismo li svi Božiji sinovi i kćeri? Razlika je
 jedino u tome što smo mi sinovi i kćeri koji su skrenuli s puta, dok
Isus i drugi Božiji sinovi i kćeri nikada nisu zastranili.
Svi verodostojni duhovni izaslanici propovedaju Božiju poruku u
skladu sa svojim ovlašćenjem, što znači da svaki od njih treba da
ispuni i poseban zadatak. Oni pomažu u pripremanju duša za službe
u različitim područjima Božijeg kraljevstva. Kada bi sektaštvo bilo tako
bitno, milioni duša bi se prepirale i svađale kada bi jednom došle u
Božije prebivalište, govoreći: "Čekaj malo! Gde je mesto za adventiste?
Nemam vremena ni za koga drugog!" Ili: "Gde su sunitski muslimani?
Oni su prava Božija deca." Svi bi bili svrstani u suprotne tabore,
spremni na borbu. U takvim okolnostima, kada bi iko imao priliku
da slavi i služi Gospoda?
 Ako bi se Isus pojavio danas među nama, najverovatnije bi bio
razapet brže nego pre. Sigurno bi morao da istera mnogo dilera novca
iz današnjih hramova širom sveta. Ubrzo bi hrišćani raznih struja
obrazovali savez kako bi ućutkali tako uznemirujuću osobu. Kada bi
se prorok Muhamed danas vratio, plakao bi zbog nasilja u svetu, koje
 jasno pokazuje duboko neznanje i nerazumevanje njegovog učenja.
Kada bi se bilo koji veliki riši ili svami vedske tradicije vratio da vidi
kako napredujemo, bio bi duboko obeshrabren.
Duhovni život nije stvar etikete koju ćemo da nalepimo sebi ili drugima,
načina na koji se molimo ili mesta gde obavljamo bogosluženje,
već stvar iskrenosti. Na kraju krajeva, uopšte nije bitno kakvim se
prevozom vozimo. Nekome može da se sviđa ševrlet, nekome micubiši
 

ili ford, dok neko može da se oseća udobno jedino u jaguaru.

Izbor je na nama. Bitno je da dođemo do odredišta pomoću verodostojne
verske organizacije.
 Ako nam je problem da se složimo sa nečijom svešću zbog površnih
razlika, tada nas, zapravo, svesnost i ne zanima. Ako nas svesnost
ne zanima, onda smo na početnom nivou razvoja. Naše kolektivno
stanje svesti odlučujući je činilac koji može da menja svet. Cilj života
nikada nije bio povezan s nekom religijom, već uvek sa nivoom duhovnog
napretka. Prava borba na našoj planeti se danas odvija između
onih sa niskim, negativnim stanjem svesti i onih na višem nivou.

Pitanje: Govorite o materijalnom i duhovnom svetu. Koji je odnos

između tih dvaju svetova?

Odgovor: Možemo mnogo da naučimo o duhovnom carstvu proučavajući

materijalni svet, koji je odraz pravog Božijeg kraljevstva, iako
 je taj odraz iskrivljen. Većina nas je ovom ili onom prilikom iskusila
duhovno okrepljujuće druženje s drugim ljudima. Budući da su ti susreti
bili tako divni, osoba sa kojom smo bili zaokupila nam je misli i
čeznuli smo da ponovo budemo u društvom te osobe. Ponekad su
naša dnevna sanjarenja bila toliko prekrasna da su nas nosila kroz
mnoga tmurna, dosadna ili bolna razdoblja života.
Na sličan način, kada se susrećemo sa poteškoćama u materijalnom
životu, možemo da se podsetimo da je naš izvorni prirodni
položaj u duhovnom kraljevstvu - prebivalištu čiste ljubavi i devocije.
Naša svest o radostima duhovne spoznaje može da nam pomogne da
prebrodimo iskušenja i poteškoće koje bismo sada trebali da iskusimo.
Svaki dan, svaka nedelja ili godina mogu da nam se učine beskra-
 jnim kada se stvari ne odvijaju dobro. Ali sa gledišta večnosti, ovaj
život je samo mala pometnja, privremena tačkica na ekranu. Kada se
 jednom vratimo u duhovno kraljevstvo, bezbrojne godine provedene
na nižim nivoima postojanja izgledaće nam kao treperavi trenuci
noćne more.
Zato ako patimo, doživljavajući poteškoće mnogo veće nego što
možemo da podnesemo, možemo neprestano da se podsećamo na
večni život i gotovo da se smejemo svojim nevoljama. Možemo da se
podsećamo da ćemo na nekom nivou razvoja imati priliku da
postanemo čisti, tako da će svi naši sadašnji problemi da nestanu kao
što nestaju noćne more. To je kao da smo sada u duhovnom svetu,
ali smo malo zadremali. Celo iskustvo tog dremuckanja jeste ovo što
sada prolazimo u materijalnom svetu, koji nam se čini prepun beskrajnih
komplikacija, beda i izazova.
Svoje iskustvo možemo da promenimo ako se odreknemo relativnih
materijalnih stvari i materijalnog razumevanja i okrenemo prema
transcendentalnoj ljubavi, koju možemo da cenimo samo ako produbimo
znanje o duši. Kako uzdižemo svoju svesnosti i postajemo
transcendentalniji, naše će sadašnje poteškoće u materijalnom svetu
izbledeti do beznačajnosti.
 

Pitanje: U kojoj meri naši stavovi prema novcu imaju uticaj na naše
stavove prema ljubavi?

Odgovor: To je dobro pitanje jer u prilično povezano sa sadašnjim

društvom. Ljudi koji ne daju novac, verovatno neće davati ni na druge
načine. Finansije su samo jedan vid dubljeg problema. Oni koji odbijaju
da dele svoj novac sa drugima najverovatnije su sebični i u
drugim odnosima. U braku bi supružnici trebali da budu darežljivi
 jedan prema drugome, smatrajući sve vlasništvom Boga, a prema
tome i njihovog partnera.
Svi smo čuli izreku "Novac je sladak". Ali zapravo, bez obzira na to
šta on simbolizuje, novac ima vrlo malo veze sa ljubavlju, iako može
da bude izvor frustracije koja se meša sa nečijim izrazom ljubavi.
Razvod se često dešava jer postoje novčani problemi, a brige oko novca
mogu da dovedu napetost u porodici do tačke da ljudi bivaju onemogućeni
da daju svoju višu ljubav. Muž i žena mogu da budu toliko
usredsređeni na založenu imovinu, na osiguranje ili na automobil da
potpuno zaborave na ljubav i služenje. Komunikacija se prekida jer je
svaka osoba rastresena, misleći: "Još dva dana; a onda moram da
platim kola".
Odnos nije dubog ako par funkcioniše samo onda kada je sve
dobro. Pravi testovi nastaju onda kada nastanu poteškoće, kada obe
strane imaju potrebu da prime ljubav i da budu voljene. Neki ljudi
dopuštaju problemima da ih rastave. Ali one koji se zaista vole problemi
će još više povezati jer će pokušati da budu još nesebičniji, jer
će se još više odricati u korist druge osobe. Žena se može odreći nove
haljine kako bi muž dobio nove pantalone. Otac se može odreći automobila
 jer želi da njegovo dete ide u posebnu školu. Takve žrtve, koje
su izraz ljubavi, pomažu unapređivanju snažnog, bliskog odnosa.

4. Šta je požuda?

Drevni spis Bagavad-gita predstavljen je u obliku dugog razgovora

između Boga i ratnika Arđune. Na Arđunina pitanja o istinama
duhovnog postojanja, Bog mu nudi važne uvide u prirodu požude.
 Arđuna, Gospodov veliki učenik, buni se protiv odgovornosti da se
bori u važnoj bitci jer su mnogi od neprijatelja članovi njegove porodice,
učitelji i prijatelji. Do poslednjeg trenutka Arđuna odbija da se
bori. Paralisan od tuge i bola, moli Gospoda, koji igra ulogu vozača
njegovih bojnih kola, da mu objasni šta da učini. U jednom stihu (Bg.
3.36.) Arđuna pita: "Šta nagoni čoveka da čini grešna dela i protiv
svoje volje, kao da je na to prisiljen?" Arđuna želi da zna što nagoni
ljudska bića da deluju opako uprkos svojim dobrim namerama.
Zaista, zar se svi ne pitamo povremeno šta nas navodi da delujemo
suprotno našim najboljim namerama? Nismo li svi barem jednom
rekli: "Zašto sam to učinio? Zašto sam povredio tu osobu? Zašto sam
planuo?" Želimo da budem etični i moralni, želimo da živimo primernim
 

životom, ne želimo više da se drogiramo, da pijemo, da vređamo

svog supružnika, da budemo šoviniste ili da zlostavljamo druge. Ali
uprkos tome što smo obećali sebi da više nikada nećemo da činimo
takve stvari, još uvek nastavljamo sa istim, nepoželjnim obrascima
delovanja. Arđuna želi da zna šta izaziva takvu suprotnost.
U sledećem stihu Bagavad-gite Gospod daje odgovor, objašnjavajući
 Arđuni da je "jedino požuda" uzrok grešnog ponašanja. Samim
rođenjem u ovome svetu dolazimo u dodir sa požudom; ovaj svet je
mesto gde se naša večna ljubav prema Bogu jednostavno
preobražava u požudu zbog dodira s materijalnom energijom. Drugim
recima, naša urođena, prirodna ljubav prema Bogu postaje požuda
kao što se mleko usiri kad dođe u dodir s limunovim sokom. Požuda
 je zapravo sebična, pogrešno usmerena ljubav koja je naše urođeno
pravo - Ljubav svojstvena celoj kreaciji. Budući da smo sastavni delići
Boga koji voli, u svom prirodnom stanju delimo tu ljubav. Budući da
ovde u materijalnom svetu nismo u svom prirodnom položaju, egocentrična
energija požude navela nas je da zaboravimo svoje urođeno
pravo.

Patnja u materijalnom svetu

Patnja je nerazdvojivi aspekt rođenja u materijalnom svetu. U

Božijem kraljevstvu problemi starosti, bolesti i smrti ne postoje. Kako
neravnoteža ili nered mogu da postoje u Božijem kraljevstvu? Naše
patnje su posledice fizičkog utelovjjenja, a ne naše duhovne prirode.
Zamislite da vam je neko rekao: "Želim da te pošaljem na jedno
zanimljivo mesto. Tamo se ljudi neprestano ubijaju, rase se bore jedna
protiv druge, plemena se bore jedna protiv drugih, a muškarci i
žene se nadmeću jedni s drugima. To je mesto gde je ponekad toliko
vruće da možeš da dobiješ sunčani udar i umreš ili je toliko hladno da
od smrzavanja možeš da umreš. Mogu da te uznemire buba-švabe,
pacovi, zmije i pauci. Da bi se prehranila, jedna vrsta neprestano
proždire drugu." To je priroda našeg sadašnjeg okruženja; jako je
paklena. Inteligentna osoba koja ima izbor ne bi želela da dođe na
takvo užasno mesto.
Ponekad u svome dvorištu možemo da vidimo pticu kako se obrušava
i hvata bubašvabu za ručak. Zamislite samo kako biste se osećali
da ste vi ta buba. Jednog popodneva u Lagosu, u Nigeriji, sedeo sam
mirno na tremu kada mi je pogled pao na mrave i buba-švabu. Dok
sam promatrao, bubašvaba je brzo pojela mrave, a nakon toga pojavio
se skakavac i pojeo buba-švabu. Onda je odjednom doletela ptica
i pojela skakavca. Ta mala drama se dogodila za svega nekoliko minuta
i dala mi još veću spoznaju o tome kako jedna vrsta neprestano
izrabljuje drugu u sveopštoj borbi za opstanak.

Materijalni svemir nije naš dom

Ovo zemaljsko kraljevstvo, prepuno patnje, ne može da nam

 

donese sreću. Zbog toga nam Biblija govori da ne volimo ovaj svet
niti stvari ovoga sveta. Svi verodostojni proroci, uključujući Isusa,
Muhameda, Budu i mnoge druge velike učitelje, doneli su istu trostruku
poruku. Koristeći različitu terminologiju, uče nas da volimo
Boga svim srcem, da volimo bližnje kao sebe same i da tragamo za
kraljevstvom Božijim, koje je naš pravi dom.
Isus je rekao: "Oče naš, koji jesi na nebesima." Govoreći "Oče
naš", Isus je razjasnio da je svako od nas povezan s duhovnim svetom
baš kao i on. Svi imamo zajedničko poreklo i dom. Ali sve dok
smo prekriveni požudom, zaboravljamo tu istinu i živimo poput zločinaca
osuđenih na dug boravak u zatvoru, reinkarnirajući se iznova i
iznova dok tragamo za mirom i srećom na potpuno pogrešnim mestima.
Budući da smo u svom izvornom položaju svi čiste sluge Boga, šta
god drugo da postanemo privremeno je, deo nečistoće koju sebi
namećemo život za životom. Kada se jednom poistovetimo s materijalnim
svetom, podložni smo njegovim problemima i greškama. Ako
se previše vežemo za stvari ovog sveta, ne možemo da imamo
dovoljno ljubavi za Boga jer ne možemo da služimo Boga i istovremeno
da robujemo materijalnim dobrima. Kada su nam umovi ispunjeni
požudnim mislima o materijalnom uživanju, malo je mesta za
ulazak duhovnosti u našu svest. Zbog toga su nam sveci hiljadama
godina govorili da pojednostavimo život jednostavnim življenjem i
dubokim razmišljanjem. Trebali bismo neprestano da pročišćujemo
svoju svest. Ako to ne činimo, nema mesta za više spoznaje.

Odgovorni smo

Uvek imamo mogućnost izbora između Boga i lakomislenosti. Iako

za svoje ovisničke, manipulatorske ili sebične delatnosti možemo da
okrivljujemo spoljašnje sile, ne možemo da pobegnemo od svoje prvobitne
odgovornosti. Čak i u ekstremnim situacijama gde ljudi stvarno
postanu opsednuti, čuju glasove ili padaju u trans dok se telo
neobuzdano pokreće, takve prividne žrtve demonskih energija odgovorne
su za svoje stanje. Iako mogu da objasne da je njihovo ponašanje
bilo izvan njihove kontrole, zaboravljaju da su se ranije odlučili
za izbore koji su ih doveli u takvo stanje. Negativne sile su privučene
gde god postoji niža svesnost.
Čak se opravdavamo i u manje dramatičnim situacijama govoreći
da "nas je nešto obuzelo", da smo podložni demonskim uticajima ili
da nas je začarala maja - drugo ime za iluziju. Ali uprkos prividu, uvek
smo odgovorni za svoja dela. Da li bismo na sudu pokušali da racionalno
opravdamo svoje ponašanje objašnjavajući: "Sudija, nisam
kriv. Đavo me je na to prisilio"? Naravno da ne bismo. Sudija nikada
ne kaže: "Sve je u redu. U zatvor ću da pošaljem đavola umesto
tebe."
Zbog čega jedna osoba deluje nemoralno, a druga ne? Obe osobe
mogu da se suoče s istim iskušenjima, a ipak jedna podlegne, dok se
druga odupre ili jedna povremeno popušta, dok se druga redovno
 

prepušta. Razlika se može naći u stepenu predanosti duhovnom životu

svake osobe, koji povećava stepen otpornosti na negativne uticaje.
 Ako se otvorimo prema Bogu, delujemo duhovno. Kad uzdignemo
svesnost, naša ljubav i duhovnost deluju kao blokada koja odbija negativnost.
 Ali otvorimo li vrata grehu, tada postajemo opsednuti grešnom
svešću. Greh nikada ne bismo trebali da smatramo većim od
pravednosti. Ako kažemo da nas je "đavo" naterao da se ponašamo
loše, indirektno izričemo da je đavo moćniji od Boga. To nikada nije
istina, a opet nam se katkad čini zbog nečistog stanja našeg uma.

Postupni put degradacije

Kako smo postali tako nečisti? Gospod objašnjava u Bagavad-giti

(Bg. 3.37): "To je samo požuda, Arđuna, koja nastaje zbog dodira s
materijlnom gunom strasti i kasnije se preobražava u srdžbu. Ona je
sveprožimajući grešni neprijatelj ovoga sveta." Budući da zbog požude
gubimo zdrav razum, često se ponašamo na način koji je ispod
nivoa naše izvorne prirode, a tada se naša požuda meša sa srdžbom.
Pogledajmo kako to deluje.
 Ako ne dajemo i ne primamo ljubav na prirodan način koji je u
skladu s našim duhovnim prirođenim pravom, naša ljubav postaje
požuda koja nas prisiljava da delujemo na načine koje u normalnim
okolnostima ne bismo prihvatili. Budući da se osećamo prisiljeni,
postajemo utučeni, obeshrabreni i neispunjeni, a kao posledica toga,
postajemo ljuti. Duboko u sebi znamo da požuda nikada ne može da
nas ispuni, ali postajemo ovisni. To je začarani krug: što više popuštamo
požudi, to se više navikavamo na nju, a njeni zahtevi postaju
sve veći.
Slično je i s uzimanjem droge. U početku možemo da popustimo
iskušenju kako bismo videli šta će da se dogodi. Možda ćemo se čak
i prisilljavati da podnosimo takvu štetnu tvorevinu, ali kad se naviknemo,
počinjemo da uživamo u njoj. Na kraju shvatimo da nam je potrebno
više droge kako bismo postigli isti stepen stimulacije kao pre.
Takva je i požuda. Što joj više podležemo, to više preuzima konrolu,
sve dok konačno više ne delujemo grešno zbog užitka, već da bismo
izbegli bol.
Na primer, neko ko prvi put puši cigaretu može da oseća mučninu,
a osobi koja prvi put proba alkohol često se ne sviđa ukus. Sećate li
se kad ste ih prvi put probali? Kad ste prvi put uzeli cigaretu, sigurno
ste se mrštili, izbacivali dim, kašljali, davili se ili gubili dah. Najverovatnije
 je vaše prvo piće imalo užasan ukus ili ste zbog njega osećali
mučninu. U svakom slučaju, ako ste nastavili da pušite ili da pijete,
počeo je da vam se sviđa ukus i propratne pojave. Brzo se naviknemo
na takve stvari jer su društveno prihvatljive, čak i "kul", i zato što
doživljavamo stanje promenjene svesti zbog koje se osećamo
opuštenije nego inače. Na kraju požuda preuzima vlast nad nama u
takvoj meri da postajemo vezani za taj doživljaj i ne možemo lako da
se odreknemo tih supstanci.
 

Ne shvatamo da nas je požuda dovela do zavisnosti koja će konačno

da nam uništi zdravlje i blagostanje. Da bismo se osećali bolje
da bi smo bili prihvaćeni u grupi, u početku možemo samo da
pokušavamo da se uhvatimo u koštac sa životom ili da stvorimo
osećaj pripadanja uzimajući piće ili drogu kako bismo otupeli. Ali moć
požude toliko je velika da vremenom gubimo kontrolu, a naša zavisnost
preuzima stvar u svoje ruke. Zaista, požuda je uništila mnoge
ljude koji su mislili da "vladaju situacijom", čineći da izgube posao,
politički položaj, porodicu, zdrav razum, pa čak i život.
Ljudi prirodno žele pristup višim nivoima svesti i intenzivnim doživljajima
koji nadilaze ono što je uobičajeno i svetovno. U sadašnjem
društvu, gde je istinska ljubav prava retkost, zar je uopšte čudno što
toliko ljudi traže dodatnu stimulaciju kako bi ispunili prazninu? Istinska
ljubav može da bude opojna. Osoba koja voli usmerena je
prema jednom cilju, odlučna je, a katkad i pomalo budalasta. Na primer,
neposredno nakon telefonskog razgovora s osobom koju volimo,
možemo da se uhvatimo kako skakućemo i plešemo, a ako nam neko
do koga nam je stalo učini uslugu ili da kompliment, tada se osećamo
kao da lebdimo. Međutim, u odsutnosti ljubavi možemo da tragamo
za opijenošću drugim sredstvima, kao što su alkohol, droge ili seks.

Još neki na am kojima nas požuda zavodi

Lako je da postanemo ovisnici o cigarete, alkohol, čak i ako su u

početku neugodne. U drugim okolnostima, grešne delatnosti mogu
da nam se od početka čine izrazito privlačnim i možemo da im
podlegnemo ne razmišljajući o posledicama. Na primer, ako ugledamo
prekrasan dijamantski prsten koji želimo da imamo, ali ne možemo da
ga priuštimo, naša želja može da postane toliko jaka da zaboravimo
na sve ostalo. Samo mislimo: Zar ne bi bilo lepo da imam taj prsten?
Kako bi divno izgledao na mome prstu! Kako bi mi ljudi zavideli!"
Um nas je uverio da bi nam posedovanje tog prstena donelo veliko
zadovoljstvo pa ga krademo a da ne razmišljamo o posledicama.
Međutim, okolnosti se brzo menjaju. Kad napustimo zlataru, ushićeni
zbog novog poseda, policijski auto odjednom stane iza nas na ulici.
Zlatar je uključio alarm, a mi smo neslavno ustreljeni i strpani u
zatvor. Dok sedimo u ćeliji, imamo puno vremena za razmišljanje:
"Ume, kako si me doveo u ovu nevolju?" Nalazimo se u još bolnijoj
situaciji nego na početku.
Iako smo možda bili nesrećni zbog prstena, još smo jadniji što
smo ga ukrali i sada trpimo posledice. Krajnji rezultat je sličan onome
do kojeg dolaze i alkoholičari. Osoba koja se navikne na ukus alkohola
može da pije kako bi uživala u promenjenom stanju svesti i zaboravila
životne nevolje. Iako je iskustvo u početku prijatno, vremenom
postaje bolna zavisnost. Tada alkoholičar pije da bi održao
nesiguran osećaj ravnoteže, da mu ne bude zlo, da otupi bol ili da
spreči drhtanje. Šta god ukrademo, popijemo ili se prepustimo
drugim oblicima čulnog uživanja, krajnji ishod je često mnogo gori od
 

stanja od kojeg smo hteli pobeći.

Na taj način nas požuda drži zarobljenima. Kad jednom popustimo,
um nas vara iznova i iznova. On zna naše slabosti i zavodljivo
nam šapuće: "Evo tvoje prilike... Znaš da želiš... Hajde, uzmi!" Ako
um nema pristupa našoj inteligenciji - moći rasuđivanja - neprestano
ćemo da budemo žrtva tih iskušenja. Neki ljudi su godinama pokušavali
da prestanu da piju, odlučujući svako jutro da neće da ispiju
 još jedno piće. Još pre završetka dana, vratili bi se starim navikama.
Drugi su proveli većinu života u zatvoru jer su ih svaki put kad
su bili na slobodi njihove strasti i požuda navodili da ponovno počine
zločin uprkos svim suprotnim odlukama.

Pobeda nad požudom

Moramo da budemo jako pažljivi ako želimo da izmaknemo vlasti

požude. Da bismo zaustavili opadanje svesnosti, ne smemo da
dopustimo da se naša požuda pretvori u ljutnju ili trajnu iluziju, od
koje je krajnje teško pobeći. Ljudi koji su nadišli požudu mogu da
postignu zapanjujuća ostvarenja jer ih njihova samokontrola povezuje
sa energijom ljubavi. Postaju opunomoćeni duhovni ratnici koji se
 jako teško poražavaju. S druge strane, one koji su pod uticajem
požude lako je izmanipulisati. Na primer, bokser može da pokuša da
namerno razljuti svog protivnika kako bi ga naveo da izgubi kontrolu
I navali, ne razmišljajući o posledicama. To je ono što borac želi: da
mu je protivnik otvoren i nezaštićen, spreman za poraz.
Materijalna energija, u liku đavola ili maje, voli da tera ljude da
izgube kontrolu kako bi postali lak plen. Zato moramo da se obuzdavamo,
da pazimo da ne dopustimo požudi da nas natera da izgubimo
vlast nad bilo kojom situacijom. Poput malo pre spomenutog
boksera, ratnik koji izgubi kontrolu postaje žrtva. Vojnik koji se razljuti
na bojištu može naglo da skoči iz rova i da potrči prema neprijatelju
vičući: "Sve ću da vas poubijam!" Naravno, on je taj koji će uskoro da
bude mrtav.
Da bismo izbegli pad u takve zamke i da bismo živeli u potpunosti
kao ljudska bića, moramo da naučimo da kontrolišemo požudu tako
što ćemo da upravljamo čulima. Požuda se skriva u čulima i traži priliku
da nas iskoristi. Može da nas navede da izgubimo svako zrnce
uravnoteženosti i stabilnosti koje imamo i da učinimo najgora dela,
čak i ubistvo i samoubistvo. Kao što smo videli, što više popuštamo
požudi, to je teže odupreti se sledeći put. Tako postajemo još zarob-
Ijeniji i uslovljeniji - u tolikoj meri da ostatak života možemo da provedemo
u njenim kandžama.
Čula funkcionišu na zanimljiv način. Mogu da se uporede sa konjima
koji vuku kočiju od kojih svaki vuče na svoju stranu, želeći da
pokrene kočiju. Ako bilo koji povuče prejako, može da izazove nesreću.
Čula su toliko moćna da bilo koja nekontrolisana ili neispravno
kontrolisana situacija može da navede osobu da počini grešna dela.
Ko drži naša čula - konje na uzdi? Drži ih um, vođen inteligencijom
 

kada je u dodiru sa dušom. Inteligencija, kao što je upravo

spomenuto, je naša moć rasuđivanja. Ljudska bića funkcionišu prema
uzlaznoj hijerarhiji ovim redom: čula, um, inteligencija i, konačno,
duša. Poput veštog neprijatelja, požuda se skriva u čulima, umu i
inteligenciji, vrebajući priliku da nas pokori i prekrije svesnost duše.
Um služi kao posrednik između inteligencije i čula, on prihvata i
odbacuje podražaje iz okoline prema kvalitetu, sposobnosti i snazi
naše inteligencije.
Reakcijom na okolinu, čula - oči, nos, uši, usta i polni organi šalju
poruke umu, zahtevajući od njega da sve uredi za njihovo zadovoljstvo.
Um je neprestano zauzet prihvatanjem jednog zahteva i odbijanjem
drugog - prihvatanje, odbijanje, prihvatanje, odbijanje. Nedovoljno
 jak um neprestano će popuštati čulima. S druge strane, jak
um odbija da postane rob čula.
Često nam je teško da držimo um pod kontrolom čak i kad uspemo
da se suzdržimo da ne izgovorimo neumesne reči ili ne učinimo
neko nerazumno delo. Sve u našem životu temelji se na kakvoći uma:
ko smo sada, ko smo bili pre, ko ćemo da budemo i u kojoj smo meri
vezani ili oslobođeni. Um ili ometa samospoznaju ili služi dušu. Može
da nam bude najveći neprijatelj, ali i najbolji prijatelj. Ništa nije toliko
razarajuće kao neovladan um jer zna sve naše tajne. Neprijatelj koji
nam je toliko blizu može da bude vrlo razoran! Ali ovladan um postaje
naš najveći prijatelj iz istog razloga: poznaje nas intimno. Blizak
prijatelj je veliki izvor utehe i podrške. Izbor smera našeg uma zavisi
samo od nas.
Kako da razvijemo jak um? To činimo tako što mu pomažemo inteligencijom,
koja deluje kao moralni činilac. Čula mogu da imaju određenu
želju ona daju naredbe da se ta želja ispuni. Međutim, inteligencija
upozorava um: "Ali ako to učiniš, ovo su posledice." Kada je
povezana sa transcendentalnim znanjem, inteligencija poseduje
dovoljno snage da zauzda divlji um. Pod tim okolnostima, um se smiruje
i kontroliše čula na privilan načun. Ali ako je inteligencija slaba,
um neće da sluša, već postaje žrtva zapovesti čula.
Kada smo postigli zadovoljavajuću vlast nad čulima razvijajući jak
um i inteligenciju, možemo da uzdignemo svoju svesnost. S druge
strane, ako nemamo vlast nad njima, naći ćemo se na strmini padajući
prema životinjskom ponašanju. Životinje su jako zabrinute za teritorijalna
prava, napadajući druge kako bi zaštitile svoj suverenitet.
Ljudi s niskim stepenom svesnosti deluju na isti način. Dospeli smo
do značajnog evolutivnog stepena kad možemo da se oslobodimo tih
životinjskih okova. To činimo tako što razvijamo inteligenciju i dodajemo
 joj poniznost. Poniznost je moćno oružje jer nas otvara većoj
ljubavi, brizi i samilosti, tako da prirodno postajemo zainteresovani za
dobrobit drugih. Bez poniznosti, postajemo žrtva naduvane ideje o
vlastitoj važnosti i drsko tražimo ispunjenje svojih egocentričnih želja.
 Vladanje čulima jača nas na takav način da možemo da se mirno
nosimo sa svakom situacijom a da ne gubimo višu svesnost. Svaki
izazov jednostavno postaje prilika da iskoristimo vlast koju smo stekli.
 

 Ako imamo takvu vlast, Bog nam uvek daje priliku da je primeni-
mo. Ako zaista želimo da volimo Boga sve više, On nam daje mnoge
izazove i iskušenja koji nam omogućuju da rastemo. Ako je naša vlast
slaba i ako su naši motivi pomešani, nećemo proći te testove i brzo
ćemo se vratiti lošim obrascima ponašanja.

Duhovna snaga obuzdava čula

Dakle, požudu obuzdavamo duhovnim sredstvima. Inteligencija,

um i čula moraju da budu podređeni uputstvima koja dolaze od duše.
Kao što Bagavad-gita (Bg. 3.43.) objašnjava: "Tako znajući da je transcendentalna
prema materijalnim čulima, umu i inteligenciji, o
 Arđuna snažnih ruku, osoba treba razboritom duhovnom inteligencijom
da obuzda um i tako duhovnom snagom da savlada nezasitog
neprijatelja poznatog kao požuda."
Naša fizička tela su ustvari zatvorska odela koja nisu neposredno
povezana s Bogom. U Bibliji, u Knjizi Korinćana, kaže se da imamo
zemaljski i nebeski oblik. Sve dok smo u zemaljskom telu, daleko smo
od Boga. Telo sa svojim čulima, umom i inteligencijom stavlja velike
zahteve pred nas zato naša duša mora da se stalno nosi s tim
neprestanim napadima. Zato nas sveti spisi upozoravaju da ovladamo
svojim čulima i da se ne poistovjećujemo sa sadašnjim okruženjem.
 Ako ne vladamo svojim čulima, već se poistovećujemo s materijalnim
okruženjem, bićemo istovremeno rastrzani na više strana i izgubićemo
ravnotežu. Jednostavnost, odricanje i strogost, odlike koje su deo
svih duhovnih sistema, mogu da nam pomognu da se odvojimo od tih
iskušenja i svladamo požudu. Te osobine, a ne čula, omogućuju duši
da usmeri naše delovanje.

Nad-duša u srcu

Kad god duša, a ne čula, upravlja, to znači da smo u stanju da prihvatimo

Gospodovu volju. Zaista, Gospod nas nikada ne napušta.
 Aktivna, ljubavlju ispunjena Božija prisutnost nas osluškuje, pazi, promatra
i vodi iznutra ako smo voljni da slušamo. U hrišćanstvu ta
prisutnost je poznata kao Sveti Duh, a u vedskoj tradiciji naziva se
Nad-duša. Nad-duša u svakome od nas komunicira s individualnom
dušom kad god smo za to otvoreni. To je prekrasno stanje jer znači
da je Bog dovoljno blizu da nas čuje kad smo usamljeni i da nas smatra
vrednim kad nam se čini da niko drugi ne mari za nas. Ustvari,
Božija prisutnost u srcu je jedina prava uteha koju imamo. Spoljašnje
potpore mogu da nas razočaraju kad su nam najviše potrebne, ali
Bog nikada neće da nas izneveri iako mi možemo da izneverimo
Njega ne prihvatajući Njegovu ljubav i zaštitu.
Držanje za vlastitu volju samo će da prouzrokuje problem za problemom.
Konačno, put postizanja vlasti nad čulima i početak transformacije
požude u ljubav jeste predavanje Gospodu molitvom: "Neka
bude volja Tvoja." Na taj način postajemo saglasni da prihvatimo vodstvo
 

Nad-duše. Kad primenjujemo ovu molitvu predavanja, postajemo

odvojeniji od vlastite volje i korisniji Bogu.
Kako možemo da dostignemo stanje predavanja koje se čini tako
dalekim od naše sadašnje situacije? Dostupno nam je nekoliko koraka.
Pre svega, moramo da postanemo voljni da se pridržavamo zakona
duhovnog sveta. Takođe moramo da se družimo sa duhovnim
ljudima koji mogu da nas vode i podsećaju na naše obaveze.
Konačno, ne smemo da dopustimo ničemu i nikome - uključujući naš
um i inteligenciju da ometaju naš napredak prema cilju - ljubavi prema
Bogu i služenju Boga.
Ponekad čak i naši najbliži prijatelji mogu da budu smetnja. U
drugim slučajevima, prepreka može da bude u obliku novca ili nam
sopstveni muž, žena ili deca stoje na putu. Njihov otpor može da
bude toliko veliki da se, svaki put kada se prepustimo duhovnim
delatnostima, žale: "Zašto uvek čitaš duhovne knjige? Zašto uvek
meditiraš? Zašto se samo moliš kad god mi želimo nešto da radimo?"
Takvi ljudi zaista govore: "Zašto Bog mora sve vreme da bude u
središtu pažnje? Zašto ne ja?" Muž koji želi da njegova žena posvećuje
svu pažnju njemu može da pokuša da izbaci Boga. Žena može da
se ponaša na sličan način. Ali niko ne može da se bori s Bogom i svi
smo mi odgovorni za svoj izbor. Gospod je uredio naše okruženje kao
deo naših iskušenja kako bi proverio naše ponašanje u svakoj situaciji.

Prolaženje Gospodovih testova

Stavljamo li Gospoda na prvo mesto u svim okolnostima? Da bi to

otkrio, Gospod nas testira. Ne bismo trebali da mislimo da su velike
duhovne vođe u istoriji bili jedini koji su bili testirani. Kao što je Jov,
u Bibliji, prošao kroz ozbiljna iskušenja, svi mi imamo izazove koji
nam pružaju priliku da pokažemo nivo svoje predanosti duhovnom
životu. Priče o Jovovim poteškoćama ne govore samo o događajima
koji su se zbili nekom drugom. Namenjene su nama kako bismo ih
proučavali i razmišljali o njima i tako se bolje pripremili za vlastita
iskušenja. Ako analiziramo i shvatimo Jovova iskušenja, možemo da
naučimo kako da budemo uspešni uprkos sopstvenim poteškoćama.
I da, kada izazovi dođu, možemo da se smešimo, shvatajući: "Ovo je
prilika za mene da dobijem više milosti od Gospoda. Ovo je prilika za
mene da dokažem svoju predanost i pokažem da sam u svetu, ali da
nisam od ovoga sveta."
Naravno, možemo takođe pasti na testovima ostajući vezani za
ovaj svet, što znači da još nismo spremni da prihvatimo Božiju volju.
Zapamtite, Gospod nas testira kako bi otkrio jesmo li voljni da Ga
stavimo na prvo mesto bez obzira na sve drugo. Zbog toga bismo trebali
da ostanemo mirni ako nemamo novca, hrane, nikoga s kim
bismo razgovarali, s kim bismo se smejali ili s kim bismo delili život.
To je sve uredio Gospod. Postoji razlog situacije s kojom se suočavamo
koji je dublji nego što možemo da shvatimo. Kad ne bi bilo
dubljeg razloga, Bog bi grešio u našem slučaju. Ako prihvatimo tu
 

pretpostavku, tada moramo verovati da Bog deluje nerazumno i da

nas ponekad vara. Ne, mi smo ti koji greše, a ne Bog.
Postoji božanski red u prividnoj nejednakosti velikog obilja jedne
osobe i beskrajne bede druge osobe. Gospod primećuje šta činimo s
onim što nam daje. Takođe želi da vidi kako se ponašamo ako nam
nešto oduzme. Kada se čini da sve dobro ide, moramo da pazimo da
ne padnemo u zamku sebičnog govorenja: "Sva slava Tebi Gospode!
Tako si divan! Sada mi daj još!" Ako zadržimo takav stav, kada nam
Gospod sve oduzme, spremni smo da Ga kunemo ili da se pitamo
postoji li uopšte Bog."

Isusovo iskušenje

Sećate li se biblijske priče o sotoninim pokušajima da iskuša

Isusa? Kad je Isus postio mnogo dana, spremajući se da izvrši svoja
najveća dela, sotona je pokušao da ga odvrati idejama o materijalnoj
dobiti, govoreći mu: "Smatraju te Božijim sinom, a gladan si. Ako te
Bog voli, sigurno možeš da pretvoriš ovo kamenje u hranu." Da je
Isus bio materijalista, mogao je da se složi i iskoristi svoje moći za
zadovoljavanje sopstvenih čula. U novije vreme, komunisti su takođe
koristili taj pristup, govoreći gladnim ljudima: "Dakle, duhovni ste?
Onda se molite svome Bogu za hleb." Onda bi doneli hleb iz radnje,
govoreći: "Uzmite. Gde je sada vaš Bog? Ko je vaš pravi dobronamernik?"
Damo li prednost materijalnom životu, možemo lako da pogrešimo,
 jer će nas iskušenja iznova i iznova zbunjivati. Ali Isus nije bio
uznemiren svojom situacijom u pustinji niti sotoninim iskušenjima.
Nije posegao za mističnim moćima, već se bezuslovno predao Gospodu,
ne očekujući nagradu. Zato nije bio dirnut sotoninim rečima.
Prikazi iskušenja duhovnih učitelja mogu da posluže kao primeri
koji će da nas pripreme za naša vlastita iskušenja i da nas pouče
kako da ostanemo mirni i postojani u sreći i nesreći. Kada smo sposobni
da ostanemo uravnoteženi u svim prilikama, više ne moramo da
budemo testirani i Gospod će da nas stavi u ugodnije okolnosti.
Međutim, ako se i dalje nalazimo u bolnim okolnostima, na primer,
pateći od velike usamljenosti, treba da shvatimo da se nismo rešili
određenih ustaljenih obrazaca.
Prirodno, primećujemo šta nam nedostaje. Mislimo: " 0 Gospode,
postim; molim se; isplakao sam oči. Kada ćeš da me primetiš? Kada
ćeš da vidiš da su mi oči crvene, glas zagušen, a kolena bolna. Koliko
Ti treba da mi daš ono što želim?" Nikada nam ne pada na pamet da
nam Gospod možda daje ono što nam je potrebno, iako to možda nije
ono što želimo. Osećaj nezahvalnosti samo produbljuje našu patnju.
Trebali bismo da pokušamo da otkrijemo Gospodovu milost u svim
okolnostima, koliko god to izgledalo teško. On nam pruža priliku da
rastemo.

Različiti stepeni požude

 

Požuda dotiče svako živo biće u materijalnom svetu. Zaista, različite

životne vrste možemo razvrstati prema stupnju požude koja prekriva
njihovu svesnost. Bagavad-gita objašnjava (Bg.3.38): "Kao šta
 je vatra prekrivena dimom, ogledalo prašinom, a zametak matericom,
tako je živo biće u različitoj meri prekriveno požudam."
Drvo i bilo koja druga biljka upoređuju se sa zametkom prekrivenim
matericom. Ti životni oblici proživljavaju gotovo potpuno zatočeništvo.
Druga kategorija, životinjski život, u položaju je sličnom ogledalu
prekrivnenom prašinom. Životinje imaju višu svesnost od biljaka,
tako da požuda koja ih prekriva može lakše da se ukloni, kao što
 je lakše da uklonite prašinu s ogledala nego da izvadite zametak iz
materice.
Poslednja kategorija se odnosi na ljudska bića. Ponekad vatra
stvara tuliko gust dim da ne možemo da vidimo plamenove. Ali ako
raspirujemo vatru, plamenovi postaju jači, a dim nestaje. Ljudska
bića nisu prekrivena kao biljke i životinje. Ako upalimo šibicu da bismo
zapalili malu vatru, jak vetar može da raširi plamenove i spali kuću ili
čak i veliku šumu. Slično tome, svesnost Boga može da se u ljudskim
bićima razvije od male iskre do veličanstvenih razmera. Međutim, ako
taj potencijal ne podstičemo "raspirujući plamenove", iskra se neće
razviti u vatru.
Nastavljajući s ovom analogijom, možemo da izaberemo da podignemo
razinu naše svesnosti duhovnim delatnostima ili da dopustimo
da se naša duhovna iskra ugasi. Ponekad se iskra izmetne iz vatre i
ugasi na tlu. Na isti način, kad se previše udaljimo od izvora - naše
prirodne povezanosti sa Bogom - srljamo u propast.

 Važnost ljudskog oblik a

Iako su svi životni oblici na Zemlji pogođeni različitim stepenima

zatočeništva u materijalnom svetu, ljudski oblik je poseban, a ljudska
bića imaju važnu ulogu. Biblija to potvrđuje, izjavljujući da ljudi
imaju vlast nad drugim živim bićima na Zemlji. Reč "vlast" ovde ne
ukazuje na pravo iskorišćavanja ili zlostavljanja, već na to da ljudski
oblik ima posebnu važnost.
Zašto je ljudski oblik toliko neobičan? Prema Vedama, postoji
8. 400.000 vrsta živih oblika koje duša zauzima. Među njima, ljudski
oblik je jedini koji može da posluži kao "čamac za spašavanje". To
znači da duše mogu da se oslobode kruga rađanja i umiranja jedino
u ljudskom obliku. Životinja ili biljka nakon smrti automatski odlazi u
sledeću vrstu prema zakonu duhovnog evolucijskog procesa. Prema
učenjima, jedino su ljudska bića obdarena dovoljnom personalnošću
da se raspituju o samospoznaji i da nauče kako da se oslobode patnje,
bolesti, starosti i smrti.

Božija pomoć je uvek dostupna

Kao ljudska bića, moramo inteligentno da iskoristimo ovu dragocenu

 

priliku. To možemo da učinimo ako ne zaboravimo da se Gospod

nalazi u našem srcu kao Sveti Duh ili Nad-duša i vodi nas s ljubavlju.
Kad smo nesebični, Gospod to zna. Kao što smo videli, Gospod je
svestan i našeg nedoličnog ponašanja, za koje nas smatra odgovorn-
ima. Ako se osećamo usamljeni, potišteni, napušteni ili preopterećeni,
moramo da imamo na umu da smo stavljeni na to iskušenje da bi se
videlo kako ćemo da reagujemo.
Dok prolazimo testove, osećamo veću sreću i radost. Počinjemo
da doživljavamo viša zadovoljstva povezujući se s riznicom sveg zadovoljstva,
Svevišnjim Gospodom. Da bismo se pripremili za povratak
kući, Bogu, moramo da se uskladimo s duhovnim svetom još dok smo
ovde u materijalnom okruženju. Takvo usklađivanje znači da moramo
da naučimo da budemo nesebični, a ne sebični, samilosni, a ne okrutni
i da se oslobodimo okova pohlepe, požude i gneva.
Požuda nas nikada ne ispunjava. Videli smo kako deluje. Požuda
se pretvara u gnev; gnev se pretvara u iluziju; iluzija nas iznova i
iznova vuče u zbunjenost koja nastaje zbog odvojenosti od Boga. Taj
beskrajni krug možemo da prekinemo jedino ako čvrsto odlučimo da
požudu pretvorimo u njen izvorni oblik ljubav

Pitanja i odgovori

Pitanje: Požuda je ljubav, a ljubav dolazi od Boga. Zato, ako se

osećam požudno ili delujem požudno, znači li to da je ono što zaista
želim Bog?

Odgovor: Da. To znači da čak i najveći prevaranti, zlostavljači, manipulatori,

alkoholičari ili narkomani zaista žele Boga u najdubljoj
unutrašnjosti svesnosti. Njihova pažnja je samo pogrešno usmerena.
Svi želimo da budemo s najboljim prijateljem u najlepšem okruženju
koje postoji. Svi čeznemo za savršenom razmenom, savršenom
ljubavlju i savršenom srećom. Konačno, moramo da naučimo da sva
ta savršenstva mogu da se nađu jedino kod Boga.
Iako svi tražimo isto, požuda pogrešno usmerava naše energije i
iskrivljuje naše ponašanje. Budući da je požuda samo pogrešno primenjena
ljubav, u ovoj materijalnoj kreaciji ne postoji ništa drugo
osim ljubavi u različitim stepenima nereda. Zato se svi osećamo pomalo
prazno; svi čeznemo da budemo voljeniji. Ako neko kaže: "Volim
te, volim te, volim te", odgovaramo: "Reci mi to ponovno. Reci sporije.
Reci romantičnije. Reci osećajnije. O, molim te, reci da sam tvoja
najveća ljubav. I obećaj da ću uvek da budem najvažnija osoba u
tvom životu. I stalno me podsećaj na to."
Neprestano tragamo za ljubalju jer je ljubav jedino što nam zaista
nedostaje u životu. Nažalost, zbog prekrivenosti požudom, uporno
pokušavamo da pronađemo tu ljubav izvan sebe: u drogi, alkoholu,
ugledu, bogatstvu, moći ili na bezbrojne pogrešne načine. Ali ti stimulansi
nas nikada ne usrećuju. Bićemo ispunjeni jedino onda kada
otkrijemo čistu, neiskvarenu ljubav, koja je uvek dostupna ako znamo
 

gde treba da je tražimo.

Pitanje: Svuda oko sebe vidim takmičenje i nagon za isticanjem.

 Vidim to i kod sebe. Sada kad vas slušam, pitam se nismo li ludi što
se tako ponašamo kad smo u tako palom stanju da bismo uopšte
započeli tako nešto?

Odgovor:  Da. Sa gledišta razvijenijih bića iz drugih područja, svi smo

hendikepirani i na primitivnom stepenu evolucije. Naša gruba matarijalna
tela nisu pročišćena, a ipak smo, na svoj egocentričan način,
veoma ponosni na njih. Samo razmislite o tome: naša su fizička tela
ispunjena izmetom, urinom, gnojem, krvlju i parazitima. Na šta bismo
trebali da budemo ponosni? Idiotski je da budemo umišljeni zbog pripadnosti
određenoj rasi, zbog izgleda, boje očiju ili dužine kose.
Dobivši to, svi smo u zatvoru, pa zašto bismo onda bili ponosni zato
što je naše zatvorsko odelo malo svetlije, tamnije, duže ili kraće? To
 je još uvek zatvorsko odelo.
Dok ne spoznamo svoje pravo stanje, nikada ne možemo da budemo
pravilno duhovni. Sve dok nam je teško da shvatimo da je materijalni
život ropstvo, moramo da nosimo zatvorska odela različitih odlika
dok se ne umorimo. Mnoge duše prolaze upravo kroz to, seleći se
iz azijskog tela u europsko, iz europskog u afričko, iz afričkog u indijsko
i opet ispočetka. Zato Božiji poslanici dolaze među nas i pokušavaju
da nas izvuku odavde.
Da bismo evoluirali, moramo da iskusimo ono što odbacujemo ili
osuđujemo. Ako pokažemo manjak poštovanja prema suprotnome
polu, moramo ponovno da se rodimo kao osoba suprotnog pola da
potpunije iskusimo taj polaritet. Većina rasista može ponovno da se
rodi kao pripadnik rase koju mrzi. Mnogi robovlasnici ili ljudi upleteni
u trgovinu robljem morali su da se reinkarniraju u crnim telima kako
bi neutralizovali ono što su činili, kao što su se i mnogi nacisti vratili
kao Jevreji, a mnogi rani amarički naseljenici kao američki urođenici.
Materijalno gledajući, ljudi uopšte nisu slični. Svako se razlikuje
čak i blizanci. Svaka duša ima individualni identitet. Ali istovremeno,
kao sastavni delići Boga, sve su duše kvalitativno iste, bez obzira na
prekrivač - bilo da je telo dečije, odraslog čoveka, muško, žensko,
crno ili belo. Ako želimo da se ozbiljno duhovno razvijamo, moramo
da se usredsredimo na dušu. Sve dok na prvo mesto stavljamo telo,
nastavljamo da budemo zatvorenici sve dok se ne umorimo od patnje
i ne postanemo spremni da učimo kako da živimo kao slobodan
muškarac i žena.
Biti slobodan znači živeti kao duhovno biće. Duhovna bića ne bivaju
uhvaćena u zamku patnje koju mi ostali moramo da iskusimo da
bismo rasli. Oni iz toga uče. Ako ne želite da rastete, možete da priznate
da vam je prijatno u zatvoru. To je u redu; samo nema nikakve
veze sa duhovnim životom.

Pitanje:  Kako vi ili drugi duhovni učitelji možete da nam pomognete

 

da nadvladamo požudu?

Odgovor: Na bezbroj načina. Setite se samo ne želimo da vas učimo

kako da ostanete robovi ili zatvorenici. Previše vas volimo da bismo
sa vama igrali igru zavaravanja. Nećemo da vas lupkamo po leđima i
da vam govorimo kako lepo uživate u tamnici. Došli ste na pogrešno
mesto ako želite da vas neko mazi jer imate prekrasne plave oči, lepu
afro-frizuru, uočljiv izgled ili lepo oblikovano telo.
 Vaše telo je već počelo da se raspada; samo se pogledajte u
ogledalo. Šta mislite da će da se dogodi za dvadeset, trideset četrdeset
godina? Možda ćete da imate problema s hodanjem, spavanjem,
 jedenjem. Bez obzira na svu brigu koju poklanjate svom fizičkom telu,
pre ili kasnije ono će da propadne. Zašto bismo onda radili prekovremeno
pomažući vam da produbite vezanost za nešto prolazno? Duša
 je ono što ostaje s vama i to je ono što vas povezuje s Bogom.
 Ako ne želite da budete lepi na duhovan način, nemojte više da se
zamarate razmišljajući o ovim temama. Naš zadatak naša odgovornost
kao duhovnih mentora jeste da vam damo znanje o tome kako
da se vratite u duhovni svet. Ne uspemo li, odgovorni smo. Zato, ako
uočimo probleme i zanemarimo ih, ne ispunjavamo svoju misiju, već
prihvatamo licemerje. Kada sveštenici, Božiji predstavnici i druge
duhovne vođe tolerišu licemerje, sami postaju licemeri.
Mi ne prisiljavamo, ne koristimo pritisak. Ali služimo kao stalna
ogledala u koja gledate, podsećajući vas da niste telo, da ste duhovna
bića povezana s Bogom i da ste večni. Nismo ni od kakve pomoći
ako samo pojačavamo vaše uverenje da ste privremeno telo. Niko u
svojoj suštini nije privremen; večna smo bića koja samo nose privremen
teret.
Želite li svoju privremeni teret da učinite prioritetom, onda idite
kod ljudi koji ohrabruju takav mentalitet. Mogu da vam kažem da ste
posebni zbog vaših plavih očiju i plave kose, zbog vašeg afro-američkog
porekla ili zbog rođenja u bogatoj porodici. Glupost. Posebni ste
 jer ste povezani s Bogom, jer ste Njegov sluga. Svi smo Gospodova
deca i svako je deo Njegove porodice.
Zapamitite. Ništa ne smemo da stavimo ispred Boga. U tome je
vrednost druženja s duhovnim ljudima; oni mogu da ohrabre jedni
druge da prodube svoju ljubav, da Boga stave na prvo mesto i da
prepoznaju da je duša, a ne telo, prava osoba. Svi smo prekrasni i
večni.

5. Moć čulnog uživanja

Naša čula su jako moćna. Kratka i jednostavna priča iz Veda

pokazuje stalnu privlačnost koju većina nas oseća prema materijalnom
svetu i njegovim užicima. Bio jednom muslimanski car po imenu
 Akbar koji je želeo da sazna koliko dugo osoba ostaje prekrivena
požudom. Akbarov sveštenik, stari mudrac, objasnio je caru: "Požuda
 je snažna sve dok si u materijalnom svetu, gotovo do trenutka smrti."
 

Obećavši da će mu pokazati poučan primer, sveštenik pozva cara da

povede svoju ćerka do obližnje bolnice. Kada stigoše, sveštenik reče:
"Pogledaj čoveka koji leži u sledećoj sobi. Umreće za manje od sat
vremena. Pažljivo ga gledaj dok budemo ulazili u sobu." Od trenutka
kad su njih troje ušli u sobu, umirući muškarac nije mogao da odvoji
oči od privlačne mlade žene. Akbar je odmah shvatio.
Takva je moć čula. Toliko su jaka da ne možemo lako da ih pobedimo
ili odbacimo. Ako ne usmerimo pravilno svoje energije, čula će
nas zarobiti. Kada smo zarobljeni, ne možemo da razvijemo više
sposobnosti i ne možemo da iskusimo krajnje transcendentalno zadovoljstvo
koje dolazi od ljubavi prema Bogu. Moramo da naučimo da
preusmerimo svoja čula tako što ćemo da napravimo malu, jednostavnu
pramenu, kao da menjamo stanicu na radiju. Izvorne energije
 još uvek postoje, ali usmerićemo ih na drugačiji način. Kada svojim
čulima ponudimo viša zadovoljstva, možemo na kraju da se oslobodimo
nižih želja.

Razvijanje "višeg ukusa"

Budući da smo svi po prirodi bića koja tragaju za zadovoljstvom,

duhovni život nikada ne može da bude samo stvar odricanja. Duhovni
život mora da postane proces transformacije energije u kojem
odbacujemo niža, materijalna zadovoljstva u zamenu za duhovnija.
Taj proces zamene materijalnog uživanja višim duhovnim iskustvima
naziva se razvijanje "višeg ukusa". Tokom procesa zamene možemo
da postanemo nestrpljivi, pitajući se hoćemo li ikada da doživimo taj
viši ukus. Naravno, budući da smo naučeni na uobičajenu zabavu,
bilo bi nam draže da prvo imamo viši ukus, a onda odbacimo treperava,
privremena zadovoljstva jer verujemo da ćemo na kraju ostati
bez ičega.
Takvi strahovi znače da nismo spremni da napustimo materijalne
vezanosti; naša sposobnost doživljavanja istinskih viših iskustava još
nije sazrela. Ako i dalje prilazimo životu tražeći čulno zadovoljstvo i
nadmoć ega, naš duhovni napredak stagnira. Ali ako shvatimo da u
životu postoji nešto veće od materijalnog zadovoljstva, razvićemo
strpljenje i nećemo da dopustimo da nas ometu strahovi ili
privremene prepreke.
Sledeća analogija može da nam pomogne. Ako očekujemo da nam
neko da hiljadu dolara, lako možemo da postanemo vezani za svoje
očekivanje. Možemo da postanemo uznemireni ako se novac ne
pojavi. Zbog toga možemo da izgubimo prijateljstvo ili da podignemo
tužbu. S druge strane, ako nismo vezani za novac, već smo usredsređeni
na prijateljstvo, možemo da ostanemo otvoreni za mogućnost da
će hiljadu dolara možda da stigne ove nedelje ili sledeći mesec - ako
uopšte stigne. Tada ćemo da budemo prijatno iznenađeni ako novac
uopšte na kraju stigne.
Obično smatramo da su naši zahtevi opravdani jer verujemo da
smo središte svemira. Kada se tako ponašamo, širimo bolest zbog
 

koje smo i došli u ovaj materijalni svet. Ta je bolest naša želja da

budemo Bog. Iako Gospod zapravo poseduje sve, mislimo da ovaj
svet pripada nama i da možemo da ga upotrebimo za čulno uživanje.
Ne shavatamo da smo ovde da sve ponudimo natrag Gospodu i na taj
način izrazimo duboku zahvalnost za ono što nam je Bog dao.

Parabola: M iš i mudrac

Ovo me podsetilo na priču iz Veda o mišu i mudracu. Mudrac je

imao mistične moći i mogao je da ispunjava želje. Naravo, želje mogu
da budu opasne jer ono što tražimo često nije ono što zaista i želimo.
 Ako nam neko odgovori na zahteve na neočekivan način, postaćemo
uznemireni. Želimo da sve ide po našem planu tako da možemo da
održimo iluziju kontrole.
U priči miš je bio jako nesrećan jer ga je neprestano vijala mačka.
Očajan, otišao je da potraži pomoć mudraca. Svima nam je poznata
situacija tog miša jer smo svi ozbiljno zabrinuti u ovom ili onom obliku
zbog problema koji nam ugrožavaju sigurnost ili sreću.
Miš zamoli mudraca da upotrebi svoje mistične moći kako bi
sprečio mačku da ga dalje uznemirava. Mudrac je uzvratio na neočekivan
način pretvorivši miša u mačku i miš koji je sada bio mačka
radosno je pobegao. Ali nakon kratkog vremena vratio se s novom
žalbom jer su ga sada proganjali psi. Ponovno zatraži pomoć. Ovaj
puta mudrac pretvori mačku u psa, koji odjuri s velikim olakšanjem.
 Ali gotovo istog trenutka napadoše ga tigrovi.
Uplašen i nesrećan, pas dojuri mudracu žaleći se da njegova
rešenja nisu sredila problem, već samo pogoršavala situaciju. Zatraži
konačno rešenje koje će ga da oslobodi svih teskoba. Ovaj puta
mudrac ga pretvori u tigra. Međutim, odmah je shvatio svoju grešku
videvši glad u tigrovim očima. Pre nego što je tigar mogao da skoči
na njega, ponovno ga pretvori u miša.
Često u životu zamišljamo da bismo bili srećniji u drugačijoj okolini,
ali ubrzo shvatimo da svaka situacija ima svoje poteškoće. To je
priroda materijalnog sveta. Najmudrije rešenje je da prihvatimo svoju
situaciju (karmu) sa zahvalnošću i da iskoristimo iskustvo da iz njega
naučimo lekciju koja nam je potrebna da napredujemo.

Moć lažnog ega

Poput miša, većina nas nije zahvalna za teška iskustva i ne uči

rado iz njih. Naš lažni ego stoji nam na putu. Lažni ego je onaj vid
nas koji veruje da je uživatelj, vlasnik i upravitelj svega, paradirajući
s naduvanim osećajem važnosti i odbijajući da se preda Božijoj volji.
Kao što smo videli, to može da prouzrokuje razne nevolje i da ometa
naš duhovni razvoj na brojne neočekivane načine. Vede nas poučavaju
da je lažni ego jedan od osam materijalnih elemenata koji čine fizički
svet. Tih osam elemenata mogu da se podele u dve grupe: grube
i suptilne. Grubi elementi su oni koje smatramo fizičkim - zemlja,
 

voda, vazduh, vatra i etar. Suptilni elementi su psihološki i sastoje se

od uma, inteligencije i lažnog ega i u mnogim tradicijama su poznati
kao suptilno telo. Tih osam elemenata deluju zajedno kao privremeni
prekrivači večne duhovne duše.
Prema vedskom učenju svemir je tako oblikovan da je svaki od tih
materijalnih elemenata, prekrivača, deset puta deblji od prethodnog
i deset puta je teže da se probije od prethodnog. To znači da je deset
puta teže da se prođe kroz element vode, nego kroz element zemlje,
deset puta je teže da se prođe kroz element vazduha, nego kroz element
vode i tako sve do lažnog ega kroz koji je najteže proći. Mnogo
 je teže da se ovlada lažnim egom nego da se uspostavi kontrola nad
grubim fizičkim elementima vode, zemlje, vazduha, vatre ili etra.
Lažni ego je vrlo pametan i poprima mnoge oblike. Na primer, ponekad
ljudi izaberu naizgled duhovni način života, odreknu se mesa,
intoksikacije i promiskuiteta, održavaju telo čistim i pravilno se ponašaju,
ali usprkos tome, važno im je da svakome pokažu svoju vrlinu.
Nije jako zabavno da budete s takvim ljudima jer se drže kao da su
uvek u pravu podsećajući nas na svoju superiornost: "Ti jedeš belu
rižu? Ja to ne radim!" "Kako možeš da trošiš toliko šećera? Ja ne
 jedem ništa što sadrži šećer!" Iako su se takve osobe možda oslobodile
određenih negativnih ponašanja, još uvek su pod uticajem
lažnog ega koji se tvrdoglavo prilepio za nas i vrlo je teško da ga se
oslobodimo.

Odvojenost

Naš napredak u prevladavanju lažnog ega biće istinskiji i trajniji

ako razvijemo odvojenost. Odvojenost pomaže da ego postane manje
dominantan. Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, ako to želimo
da postignemo, najpre moramo da ovladamo čulima. To znači da
moramo da savladamo grube materijalne uticaje u našem životu kako
bismo mogli da kontrolišemo životinjske sklonosti poput želja da previše
 jedemo, previše spavamo ili budemo promiskuitetni. Međutim,
potrebno je da upozorenje da ne smemo da se oslanjamo samo na
odvojenost jer će nam tada ovaj put biti pretežak. Zapamtite, duhovni
život podrazumeva i zamenu nižih oblika zadovoljstva višima.
Odvojenost je nužan činilac koji nam pomaže da ovladamo grubim
materijalističkim željama. Kada njih jednom savladamo, zadatak nije
ni približno dovršen - ustvari, težak rad tek počinje. Na ovom stepenu
moraćemo da se preispitamo kako bismo otkrili suptilinije vezanosti
koje još uvek koče naš duhovni napredak. Ne možemo da radimo na
tim suptilnim vezanostima bez pomoći. Sami možemo lako da se
zavaramo i da vrednujemo svoje ponašanje onako kako nama odgovara.
Trebaju nam povratne informacije i vodstvo koje će nam pomoći
da iskorenimo duboko zakopane obrasce. Zato je neophodno duhovno
koji će da nam pomognu da rastemo.

Prijatelji nam pomažu u razvoju

 

Pravi prijatelji ne tapšu jedan drugog po egu i ne teraju na gluposti,

već podsećaju jedan drugog na ono što je najhitnije. Istinski
prijatelji su prijatelji koji su sa nama duhovno povezani i teraju nas
da idemo brže ka krajnjem cilju. Njihov nas primer podseća na dobrobiti
koje imamo ako ostanemo verni devocijskom procesu.
 Veliki učitelj u mom duhovnom nasleđu obično je govorio da je
osoba koja slavi našeg neprijatelja i koja kudi nas naš prijatelj. Osoba
koja nas slavi indirektno govori da smo dobri ovakvi kakvi jesmo, dok
osoba koja nas kudi vidi ono na čemu bismo trebali da radimo - a budući
da smo u materijalnom svetu, svako od nas ima mnoga područja
koje bi trebalo da popravi. Zato su osobe koje nas podsećaju da
više radimo na sebi naši pravi prijatelji. Trebali bismo da budemo
oprezni kad nas ljudi previše hvale i svaki puta kada napravimo nešto
značajno, trebali bismo da svaku pohvalu predamo Gospodu koji nam
 je dopustio da budemo iskorišćeni kao instrument u Njegovoj službi.
Kada počnemo da preuzimamo zasluge za svoje uspehe, prihvatamo
i sve druge materijalne terete koji prate takav stav.
Kada napustimo materijalne vezanosti, želećemo da znamo kako
da ocenimo sopstveni duhovni napredak. Možemo jednostavno da
znamo da napredujemo ako su nam mnoge prethodne delatnosti i
okolina postali dosadni ili neprijatni. Napredujemo kada nas više ne
uzbuđuju svetovna muzika koju smo nekada slušali, mesta koja smo
posećivali ili prijatelji s kojima smo se družili, a koji su još uvek zatvoreni
u materijalističke kalupe. Postupno počinju da nas iscrpljuju
takva zabava, takvi ljudi i okolina. To je znak da se nešto menja. Iako
spolja možda izgledamo isti kao i pre, iznutra smo se promenili jer
nam se podigao nivo svesnosti.

Mračna noć duše

U procesu oslobađanja od materijalnih vezanosti možemo da

doživimo "mračnu noć duše", odnosno period ozbiljnog testiranja. Da
bismo očvrsnuli za tako teške periode, ezoterična učenja naglašavaju
potrebu da budemo neuznemireni srećom i nesrećom. Kada živimo
regulisanim životom, kao što smo videli, možemo da razvijemo ravno-
težu i da naučimo da budemo neuznemireni okolnostima. Tako ćemo
biti pripremljeni kada se pojave poteškoće.
Hirurzi, lekari hitne pomoći i vatrogasci su brižljivo obučavani za
hitne slučajeve. Kada dođe do krize, znaju šta treba da učine.
 Vatrogasac navlači čizme, spušta se, uskače u kamion, uključuje
sirenu i juri do mesta požara. Lekar hitne pomoći proverava znakove
života i preduzima mere za spašavanje života. Hirurg seče na određenom
mestu i čini potrebne izmene. Ti ljudi se ne plaše opasnosti ili
krvi jer su pripremljeni.
No ako nismo obučeni ili smo nepravilno obučeni, u slučaju opasnosti
naš um je zbunjen i pojavljuje se panika. Ne znamo kako da
delujemo. Upravo kao što lekar hitne službe ili vatrogasac mora da
 

bude obučen da bi pravilno delovao u materijalnim hitnim slučajevima,

tako mi moramo da budemo u potpunosti pripremljeni u duhovnom
životu. Moramo unapred da naučimo kako da se ponašamo u
krizi koju je prouzrokovala naša želja za materijalnim uživanjem. Ako
svi unapred ojačamo, odmah ćemo znati šta trebamo da učinimo da
ostanemo postojani i neuznemireni.
U sanskritu postoji načelo poznato kao akincana, što znači da se
Gospod upliće u naš život da bi nam sve oduzeo. Iako ne shvatamo
Njegove razloge, u određenom trenutku Gospod nam, ustvari, čisti
put za nešto veće. Ne možemo da prihvatimo Njegove poklone sve
dok se grčevito držimo za ono što imamo; često nam je potreban
"božanski udarac" da to pustimo. Kada on dođe, možda ćemo bolno
uzviknuti: " O moj Bože, ništa nemam!" ali u tom trenutku moramo se
da setimo da se sve događa sa nekom svrhom. Ako Bog ne ukloni
naše stare vezanosti, naše ruke će biti pretrpane i nećemo moći da
primimo blagoslove koje želi da nam da.
Na gradskim ulicama često možemo da vidimo beskućnike koji
nemaju gotovo ništa, ali grčevito čuvaju ono malo beskorisnih predmeta
koje su uspeli da steknu. Ta jednostavna imovina od životne je
važnosti za te ljude i oni mogu da postanu zli ako neko pokuša da im
 je oduzme. Iako takvo ponašanje može da izgleda apsurdno, većina
nas se tako ponaša. Toliko smo snažno vezani za beskorisne stvari da
ne ostavljamo mesta za nešto vrednije. Neki od nas moraju sve da
izgube da bi se otvorili za više blagoslove.
Mračna noć duše je period u kojem nam se čini da sve ide
naopako iako smo se trudili da živimo duhovnim životom. U takvim
okolnostima bićemo u iskušenju da pomislimo: "Čak me i Bog ne voli.
Mantram, molim se, meditiram, postim, vegetarijanac sam, ljubazan
sam prema drugima, čitam svete spise, poštujem svece, imam
duhovnog učitelja. Radim sve što znam, ali Gospod me i dalje ne voli."
ali ostanemo li uravnoteženi, to je stepen na kojem naša svesnost
može isitinski da sazri. Više ne čeznemo za materijalnim rezultatima
svog duhovnog ponašanja jer su nam sve materijalne nagrade oduzete.
 Ako ustrajemo u duhovnom životu usprkos poteškoćama, učimo
da volimo i da služimo Gospoda bez obzira na sve.

Pretvaranje negativnosti u pozitivnost

Mračna noć duše ozbiljno izaziva materijalnu svesnost pozivajući

nas da postanemo transcendentalniji. Kada živimo na transcendentalnom
nivou, svaku okolnost prihvatamo kao povoljnu i učimo da
pretvaramo negativne okolnosti u pozitivne, a pozitivne da načinimo
 još pozitivnijim. Negativnu situaciju možemo da učinimo pozitivnom
ako je pažljivo proučimo i zapitamo se: "Zašto se ovo dogodilo? Bog
sve voli i nema slučajnosti u svemiru. Mora da postoji dobar razlog
zbog kojeg se pojavio ovaj problem u mom životu." Takav stav nam
omogućava da događaj koji nam je na početku izgledao negativan
 

postane korak napred. U svakodnevnom životu kad se penjemo uz

stepenice, uključeni smo u proces suočavanja i napretka: prvo se
suočimo sa sledećom stepenicom, a zatim napredujemo do nje. Slično
tome, u duhovnom životu ne možemo da napredujemo bez suočavanja.
Ne možemo da se uzdignemo na sledeću razinu bez testova i
studenti moraju da polažu ispite na kraju svakog semestra da bi profesoru
pokazali nivo do koga su napredovali.
Negativne situacije su prilike da pokažemo spremnost - ili njen
nedostatak - za sledeću razinu duhovnog života. Evo jednog jednostavnog
primera. Zamislite da vam neko kaže: "Lice ti je tako ružno!
Gadi mi se da te gledam!" Imate izbor. Možete da reagujete slično i
da se razbesnite i tako napravite situaciju kojom upozoravate osobu
na neugodne posledice masnice na oku. Ili ne morate da reagujete i
možete ponizno da odgovorite: "Žao mi je što si uznemiren, ali to je
tvoj problem." Zapamtite, ako izjavu shvatimo negativno, zapravo se
spuštamo na napadačev nivo. Štaviše, ako njegove reči shvatimo kao
napad, zaplićemo se u reakciju i već smo poraženi jer smo izgubili
samoovladanost. Naš napadač će nas još oštrije napasti sve dok ne
upadnemo u klopku negativnosti.
 Ako nas drugi uznemiravaju, možemo tu situaciju da iskoristimo
kao korak u duhovnom razvoju tako što ćemo suočavanje da shvati-
mo kao test. Kada postanemo uznemireni, kočimo svoj duhovni napredak.
 Ako ostanemo neuznemireni, naš potencijalni napadač će se
povući i čak će se osećati smešno nakon nekog vremena. Ne samo
da smo porazili dotičnu osobu, koja nije pokazala dovoljnu moć da
nas uznemiri, već smo pomogli uzdizanje svesnosti te osobe.
Duhovni ratnici nisu samo učeni predavači teorije. Pre svega, oni
primenjuju ono što propovedaju. U skladu s nivoom svoje spoznaje
odgovorni su za ono što čine i za ono što govore. Budući da njihovu
svesnost nadgledaju anđeli i polubogovi, duhovni ratnici plaćaju
visoku cenu ako se ponašaju nepravilno. Zato nije dovoljno samo da
slušamo ili da čitamo o duhovnim načelima. Moramo da ih naučimo
da ih primenjujemo u okolnostima koje nas se tiču. Život je jako
vredan i jako je važno kako ćemo da iskoristimo svoje vreme.
Duhovna učenja uvek moraju da imaju praktičnu primenu. Mora da
nam postane jasno kako ta načela deluju tako da možemo da ih
upotrebimo u svakodnevnom životu moramo iz iskustva da naučimo
kako možemo da poboljšamo našu službu za druge ljude i za Boga.
Ovu poentu mogu da objasnim primerom iz mog života. Ponekad
u jednom danu održim pet, šest predavanja ili intervjua. Budući da
radim toliko programa, doživio sam različite vrste smetnji pa sam
naučio da očekujem i predviđam takve izazove. Nedavno sam trebao
da se pojavim u televizijskoj emisiji u Nigeriji nakon posete vladinom
službeniku. Budući da službenik nije mogao da nas primi na vreme,
zakasnili smo na televiziju. Iako smo kasnili, morali smo da čekamo
 jer je trebalo da se srede neki pravni papiri. Mogao sam da se žalim:
"Oh, ovo je strašno, prvo sam zakasnio jer sam morao da čekam
službenika, a sada moram ponovno da čekam! Idem kući jer svaki put
 

kada dođem u ovu televizijsku kuću čekam više od dva sata. Umoran
sam od toga!" Zapravo to je istina, nikada nisam došao na tu stanicu
i odmah snimio emisiju.
No zašto bih bio uznemiren? Umesto toga odlučio sam: "Evo
ekstra vremena za pisanje i čitanje. A mogu da ga iskoristim i za
mantranje molitvi tako da mogu da pozovem Gospoda da mi
pomogne da kažem nešto što će da uzdigne svesnost ljudi kada se
pojavim u programu." Tako nisam gubio vreme i nisam trošio energiju
na frustraciju ili ljutnju.

 Važnost vere

Mračna noć duše može da bude beskrajna. Potreban je skok vere

da bismo izdržali njene izazove, ali moramo da budemo oprezni jer
vera deluje na nekoliko nivoa. Na primer, lopovi mogu da imaju čvrstu
veru da će im sledeća pljačka banke doneti milione dolara, ulagači
mogu da izaberu kobna ulaganja jer su poklonili veru prolaznom kapitalističkom
svetu. Iako su ovo primeri vere, vera je očigledno bila
pogrešno usmerena ka svetovnim, umesto duhovnim ciljevima.
Potrebno je da razvijemo čvrstu, pravilno usmerenu veru utemeljenu
na učenjima svetaca i svetih spisa. U razumnija vremena takva
bi vera bila učvršćena primerima naših vršnjaka u svakodnevnom
životu, ali u današnjem društvu vrlo malo ljudi živi u skladu sa svetim
spisima. Bez primera u okolini možemo da umanjimo vrednost svetih
spisa ili da ih se uplašimo. Zbog toga moramo da se ozbiljno potrudimo
da pronađemo duhovne ljude i da se družimo s njima. Budući da
vidimo pozitivne učinke koje duhovni život ima na njih, postajemo sve
spremniji da oponašamo njihov način života.
Sveti spisi obiluju primerima pravilnog duhovnog ponašanja.
Nažalost, iako te priče mogu da dirnu naš entuzijazam, i dalje možemo
da ih smatramo teorijom. Vrlo lako odbacujemo postignuća svetih
 junaka i junakinja i reći: "Pa to je Isus; to je Muhamed; to su gosvamiji.
Oni su Božiji sinovi! Naravno da ja ne mogu da budem kao oni."
No, grešimo. Takvi proroci i učitelji nam pokazuju kako da postanemo
baš kao oni.
Oni hrišćani koji smatraju Isusa Bogom veruju da na taj način
uzdižu i poštuju Isusa, ali zapravo nanose štetu. Sam Isus kaže
(Jovan 5:30): "Ja sam od sebe ne mogu ništa da učinim; kako čujem,
sudim; i sud je moj pravedan; jer ne tražim svoju volju; nego volju
onoga koji me posla." Jasno kaže da deluje u ime svoga Oca.
Smatrajući Isusa Bogom, hrišćani opravdavaju ljudsku sklonost
grešenja i umanjuju važnost pokušaja postanka poput Isusa. Mogu se
pravdati govoreći: "Isus je ipak Bog, a ja sam samo ljudsko biće." ali
Isus nas podseća da možemo oponašati njegova dela (Jovan 14:12)-.
"Zaista, zaista, kažem vam, onaj ko veruje u mene, činiće dela koja
 ja činim; i veća će od njih da čini."
Međutim, istina je da u Kali jugi, dobu svađe, ne možemo lako
oponašati svece. Zbog ljubavi prema nama Bog hvali naše napore jer
 

zna kako je teško biti svet u ovom dobu. U Bhagavad-giti kaže da

održava ono što imamo i daje nam ono što nam nedostaje. Njegova
pomoć ne dolazi besplatno; ipak moramo da dostignemo određenu
duhovnu razinu i da nastavimo da teško radimo kako bismo primili
pomoć koja nam se nudi. Kada jednom dođemo do te tačke, Gospod
i Njegovi predstavnici će nas uhvatiti za ruke i povući prema gore.
Gospodova milost uvek je veća od Njegovog zakona. Bog uvek uzima
u obzir olakšavajuće okolnosti i daje nam Svoju pomoć punu ljubavi.

Bolnica za naše duhovne bolesti

Ljudi koji su ozbiljni u duhovnom životu ne čeznu za bogatstvom,

slavom ili nekom drugom vrstom bogatstva. U materijalnom životu
pokušavamo da ostvarimo upravo te ciljeve. Istinski duhovne osobe
žele da iskoriste materijalne dobitke da bi još više predano služile
Gospoda. Ovo je pravilno raspoloženje: "Kako mogu da zaradim
novac a da ne moram da brinem o novcu? Kako mogu da zaradim dovoljno
novaca za ovaj projekt za Gospoda?" Ako osoba na duhovnom
putu postane slavna, ta će slava biti sredstvo kojim će usmeriti pažnju
na Gospoda i Njegove predstavnike.
Svako od nas trebalo bi da se trudi da postane opunomoćeni sluga
bez obzira na spoljašnje okolnosti u kojima se nalazi. Služenje je proces
čišćenja i lečenja, kao da smo u bolnici. Uzimamo utočište
duhovnog učitelja iz istih razloga zbog kojih idemo u bolnicu: bolesni
smo i shvatamo da nam je potrebna pomoć. Kao pacijenti, dobrovoljno
uzimamo lek, sledimo uputstva lekara i prihvatamo brigu koja
nam se nudi. Budući da svi duhovni ljudi nisu u potpunosti isti, ne
boluju samo od jedne vrste bolesti. Duhovne "bolesti" imaju različite
oblike i jačinu. Lepota te situacije je u tome da ti ljudi barem imaju
priliku da prepoznaju problem i da se smeste u "bolnicu" na lečenje.
 Ako uzimaju duhovni lek kako je propisano, ubrzo će ozdraviti.
Bolnica ponekad može da bude i opasna jer se ljude za vreme boravka
zaraze novim bolestima i infekcijama. Mogu da dođu s jednom
bolešću, a da dobiju neku drugu i da postanu žrtve bezbrojnih bakterija
koji se tamo nalaze. Slično tome, dok radimo na sebi, moramo da
pazimo da ne prihvatimo loše navike ljudi koji nas okružuju. Na primer,
možemo da postanemo uznemireni čulnim uživanjem ako smo
okruženi ljudima koji redovno ugađaju svojim čulima - čak i u duhovnim
grupama. Ili možemo da postanemo egocentrični i da brinemo
isključivo za sebe sledeći loše primere ljudi oko nas.
U procesu lečenja naš stav je od velike važnosti. Toliko je važan
da dve osobe mogu da budu u istoj sredini i da postignu potpune ra-
zličite rezultate zavisno od toga u kakvom su mentalnom stanju.
Osoba koja je morbidna, depresivna i turobna imaće mnogo više poteškoća
od osobe čija je svest puna života i entuzijazma. Iako su obe
osobe na početku jednako bolesne, pozitivnija, energičnija osoba čini
potreban napor kako bi sačuvala konstruktivan stav. Takva osoba će
mnogo pre izaći iz bolnice.
 

Postani Gospodov rob i budi slobodan

Naša materijalna bolest je delimično prouzrokovana našom upornom

verom da smo potpuno nezavisni. To je ironija, jer iako sva ljudska
bića rođenjem dobijaju određenu količinu slobodne volje, zapravo
nisu slobodna. Naš um je iskontrolisan. Svaki put kada uključimo
televizor, slušamo radio, čitamo novine ili imamo kontakt sa društvenim
ustanovama, programirani smo. Koliko god to zvučalo čudno, da
bismo se zaista oslobodili i da ne bismo postali žrtve starosti, bolesti,
smrti ili nekog drugog prolaznog, neprirodnog aspekta postojanja,
moramo doslovno da postanemo Gospodovi robovi.
Mi stvaramo sebi bol i patnju jer se čvrsto držimo za egocentrične
gluposti. Uprkos činjenici da smo odgovorni za svoju nesreću, ako
tražimo Gospodovu pomoć, često je odbijemo kada dođe. Ponašamo
se kao zatvorenici koji žele da budu pušteni iz zatvora, koji mole čuvara
da im otvori vrata, ali brzo pobegnu nazad kada se vrata otvore.
Pa ipak neprestano pitamo: "Kada ćeš me pustiti odavde?"
Iako nam Gospod nudi razne oblike pomoći da jednom zauvek izađemo
iz ovog materijalnog sveta, naša bolest nas tera da umesto toga
tražimo privremeno zadovoljstvo. Budući da se u savremenom životu
 jurnjava za materijalnim zadovoljstvom smatra normalnom,
svuda oko nas ljudi uglavnom to čine iako možemo da se uverimo da
 je odlučna potraga za "dobrim životom" primereno ljudsko ponašanje.

Materijalne brige mogu da budu smetnja

Takvo ponašanje je vrlo štetno za naš duhovni život. Kako naša

svesnost napreduje na duhovnom putu, razlike između požude i
ljubavi postaju sve očitije. Kada počnemo da otkrivamo koliko je naših
ranijih dela bilo prekriveno požudom, možemo da gledamo na svoj
život sa osećajem zbunjenosti ili straha. Shvatamo da je veliki deo
našeg ponašanja imao za cilj služenje nas samih čak i kada smo sami
sebe uverili da pomažemo drugima. Naša svesnost je delovala na
materijalnom, a ne na duhovnom nivou.
U ovom fizičkom telu neprekidno doživljavamo različite vrste uznemirenja
koje ometaju prirodni izraz duše. Zapamtite, materijalno telo
 je robijaško odelo. Neka su odela privlačnija ili nešto manje
ograničavajuća od drugih, ali još uvek su rezultat ropstva u ovom
materijalnom svetu. Ako pogledamo unazad, možemo da shvatimo da
smo morali da izvučemo najbolje iz loše sklopljenog posla jer se
nalazimo u klopci još jednog fizičkog tela, a nismo potpuno ž ivi u
duhovnom telu.
Sve što ne popravlja kvalitet života ili nas ne čini mudrijima zapravo
 je smetnja. Često nam se život zakomplikuje kada posedujemo
mnoštvo materijalnih stvari. Umesto da imamo manje problema, imamo
ih još više, ali sve zavisi od toga koliko smo vezani za ta sredstva
i kako ih koristimo. Ako smo nevezani i sve nudimo za služenje Gospoda,
tada naša materijalna imovina povećava našu sposobnost da
 

živimo duhovno. Ako nas odvlači od neprekidnog toka meditacije i

službe, materijalna imovina postaje prepreka koju moramo da savladamo.

Interakcija sa višim bićima

Duhovni život zahteva proces pročišćenja koji nam omogućava da

razvijemo kontakt sa transcendentalnim svetom. Već smo rekli da ne
moramo da napustimo fizičko telo da bismo saznali da je svesnost
Boga stvarna. Možemo da imamo lični odnos s Gospodom ovde i
sada, možemo da komuniciramo sa polubogovima, arhanđelima i
anđelima. Ta iskustva su nam dostupna u neposrednoj sadašnjosti
ako razvijemo dovoljnu svesnost viših svetova. Zapravo smo u
svakom trenutku u duhovnom kraljevstvu iako to možda ne shvatamo
 jer su nam duhovne sposobnosti uspavane. Duhovni proces je
proces "buđenja" tih sposobnosti tako da možemo da iskusimo
duhovno blaženstvo koje nam je bilo na raspolaganju sve vreme.
Bića u nevidljivim svetovima mogu da imaju snažan uticaj na naš
život. Prema Vedama postoji 33 miliona polubogova, neki od njih su
pobožni, a neki nisu. Iako nepobožni polubogovi imaju čvrstu vezu s
Gospodom, oni izazivaju nevolje i zastranjuju. Nalikuju ljudima koji su
bili deo verodostojnog duhovnog sistema, ali su odlučili da odu.
Pobožni polubogovi su za razliku od nepobožnih vrlo svesni Boga i
deluju za dobrobit svih. Osim pobožnih i nepobožnih polubogova postoje
i asure, demoni. Ti polubogovi često imaju iste moći kao i polubogovi,
ali pokušavaju da izazovu haos kako bi uništili svesnost Boga.
Kada proučavamo drevnu mitologiju - grčku, rimsku ili indijsku često
odbacujemo kao "mitove" priče o događajima koji su nepojmljivi
za današnji nivo razumevanja. Ideje i teme tih priča o bogovima i polubogovima
su univerzalne, što nam omogućava da naslutimo da su
nekada postojale interakcije između bića na ovoj planeti i bića rajskih
kraljevstava. Međutim, sada je planeta postala toliko prekrivena svetovnom
kolektivnom svešću da ta bića ne žele da dođu. Mnoga viša
bića koja su imala zadatak na tom nivou više to ne čine jer im više
odgovara neka druga okolina.
Pre mnogo godina moj duhovni učitelj prisustvovao je obredu
obožavanja u New Yorku. Uprkos svoj predanoj pažnji koju su mu prisutni
upućivali, izgledao je rastresen i sa smeškom je gledao u jednu
tačku u sobi. Kasnije su ga učenici u privatnim odajama pitali šta je
gledao i čemu se smešio. Odgovorio im je da se Narada Muni, moćno
transcendentalno biće koje putuje svemirima u Gospodovo ime,
pojavio usred obreda da bi komunicirao s njim. Čak se i sada takva
uzvišena bića ponekad pojavljuju ako je okolina dovoljno duhovna.

Snažno duhovno zadovoljstvo

Na višim nivoima duhovnog razvoja susreti sa duhovnim svetom

mogu da nam pruže tako snažno duhovno zadovoljstvo da fizičko telo
teško može da ga podnese. Iskustvo božanske ljubavi ponekad stvori
 

tako snažan zanos da možemo da padnemo u stanje nalik transu. Čak

i u svetovnom životu sreća može da izmeni naš izgled i ponašanje.
Hodamo lagano i smešimo se, zviždućemo, da drugi mogu da se zapitaju
šta nam se dogodilo.
Samo zamislite zadovoljstvo koje je toliko moćno da se širi po
našoj svesnosti i utiče na sve molekule, atome i stanice u telu. Kada
smo u takvom stanju zanosa, pokazujemo neobične simptome: suze
nam teku niz obraze, imamo poteškoće s govorom ili nam se kosa
naježi. U takvom stanju istovremeno smo ovde i u drugim dimenzijama,
komunicirajući sa duhovnim svetovima dok smo još uvek u ovom
materijalnom telu. Takav zanos je svakome dostupan iako je obično
vrlo prekriven. Ali čim se pročistimo i otvorimo, možemo da vidimo
stvarnost punu blaženstva.
Bog nema miljenika. Svako ima priliku da postane prirodan, da
dostigne spoznaju i da doživi božansku ljubav. To zavisi samo od toga
koliko jako želimo da dosegnemo ta stanja. Spisi nas podsećaju da je
veoma važno da volimo Gospoda svim srcem i da mu se potpuno
predamo.

Tri uslova za duhov ni mir

Kada iskusimo takvu ljubav, dostižemo duboki mir. To potvrđuje

stih iz Bhagavad-gite (Bg. 4.39): "Čovek koji veruje koji obuzdava
svoja čula i koji se posvetio transcendentalnom znanju zavređuje da
ga stekne. Stekavši takvo znanje, ubrzo dostiže najviši duhovni mir."
Tri uslova su potrebna da bismo dostigli taj "najviši duhovni mir".
Nijedan od njih nije sam za sebe dovoljan. Ukratko ćemo opisati
delatosti koje mogu da nam pomognu. One mogu da nam koriste kao
podsetnik kako da se održimo na putu postojanog, predanog duhovnog
razvoja.
1. Pre svega moramo da imamo veru. Ponekad smo zbunjeni zbog
te neophodnosti vere, ali trebamo da zapamtimo da je vera prisutna
u svemu što radimo. Razmislite o tome. Kada hodamo, imamo veru
da će se naše noge pokretati. Kada jedemo, imamo veru da će naše
telo svariti hranu. Kada idemo da spavamo, imamo veru da ćemo se
ponovno probuditi. Ne moramo se izvinjavati zbog važnosti vere. Moramo
da naučimo da svoju veru mudro uložimo. Ako svoju veru inteligentno
uložimo u duhovne stvari, dobićemo pozitivne rezultate. Međutim,
ako budemo slabo ulagali, oslanjajući se na prolazne aspekte
postojanja, postaćemo tužni i razočarani jer nismo uspeli da iskoristimo
svoje urođeno pravo.
2. Drugi preduslov za duhovni mir jeste pravilna zaokupljenost
uma transcendentalnim znanjem. U tom slučaju na nas manje utiče
nestalnost i patnja materijalnog sveta. Važno je, međutim, da spomenemo
da znanje mora da bude transcendentalno, iznad ovog materijalnog
sveta, dakle, ne sme da bude relativno ili prolazno. Možemo
da se izložimo takvom znanju tako da čitamo svete spise, obožavamo,
mantramo, meditiramo, molimo se, prisustvujemo predavanjima, slušamo
 

kasete i družimo se sa osobama koje imaju slične interese.

3. Treći uslov je da moramo da regulišemo čula. Kao što smo već
objasnili, to je ključ kojim možemo da nadvaladamo požudu. Ako ne
ovladamo čulima, delovaćemo spontano, emocionalno i hirovito.
Kontrola čula usko je povezana s kontrolom uma. Setite se stare izreke:
"Dokon um đavolja radionica." Način na koji usredsredimo um
određuje hoćemo li mi da gospodarimo čulima ili ona nama i služi li
um inteligenciju i dušu ili ometa njihov razvoj.
Te tri aktivnosti, ako se obavljaju pod odgovarajućim vodstvom,
svakome donose potpuni uspeh. Duhovni život znači razvoj samoovladanosti,
dovoljne da prekinemo ropstvo u materijalnom svetu.
Zato duhovne vežbe imaju za cilj regulisanje čula, ovladavanje uma i
omogućavanje duši da podstiče ineteligenciju. Duša je potpuno svesna
našeg odnosa sa Bogom. Čim um prestane da smeta, prirodno nas
preplavi spoznaja i viša zadovoljstva večnosti i blaženstva.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Jednom ste rekli da ne bismo trebali da odemo i da živimo

sami kao pustinjaci. Budući da moramo da ostanemo u ovom materijalnom
svetu, šta da učinimo da bismo suzbili negativne uticaje naše
okoline?

Odgovor: Odlazak na Himalaje ili u samostan nije ni dobar ni loš

izbor; važno je šta činimo kada smo tamo. Ako vaše telo sedi u pećini,
ali vaš um neprestano misli o sladoledu od kafe ili o prijateljima u
diskoteci, bolje je da ste u gradu. Međutim, ako možete iskreno da
služite kada se povučete od sveta - ako je to vaša priroda i misija -
tada je to u redu.
Postoje dve glavne grupe ljudi koji praktikuju duhovni život. Osobe
u prvoj grupi same su i nemaju dodira sa ljudima i one retko prihvataju
učenike. Druga vrasta ljudi kreće se među svetovnim ljudima,
poučava, deli i pomaže. Posebno u ovom dobu svađe društvo ima veliku
potrebu za zdravim uzorima. Zato bi ljudi koji se bave duhovnim
životom trebali da budu dostupni.
Drugi problem za osobe koje žive povučeno jeste taj da lako mogu
da budu zavarani i zato da počnu da veruju da su jači nego što zaista
 jesu. Kako mogu da znaju jesu li svladali situaciju ako nisu u okolini
koja ih testira? Zaokupljenost mističnom opijenošću ne mora da bude
znak napretka. Duhovna zrelost prisutna je kada možemo da održimo
višu svesnost bez obzira na smetnje ili prepreke sa kojima se suočavamo.

Pitanje: Kada govorite o čulnom uživanju, shvatam da je spavanje

 jedno od zadovoljstava o kojem sam ovisan. Koja je vrednost spavanja?

Odgovor: Možemo da služimo Gospoda čak i kad spavamo. Ako

uzmemo u obzir da prosečno osoba provede trećinu života u spavanju,
možemo da shvatimo koliko je važno da to vreme iskoristimo kako
 

bismo naučili više o Gospodu i kako bismo Ga služili. Duhovno napredne

osobe zapravo ne spavaju onako kako mi to shvatamo. Dok se
njihovo telo odmara, oni se kreću po različitim okolinama - čak i
različitim svemirima - kako bi se uključile u viši nivo služenja od onog
koje je moguće na telesnom nivou. Kada se više duhovno razvijemo,
otkrivamo da, kada je fizičko telo noću neaktivno, suptilno telo i duša
imaju više prilika da služe bez ograničenja koja im nameće fizičko
telo.
Pre odlaska na počinak trebali bismo da ispunimo um svešću o
predanosti. Trebali bismo da izdvojimo barem petnaest minuta ili, ako
 je moguće, pola sata pre spavanja za čitanje nečeg duhovnog ili za
mantranje. Pre nego što to učinimo, treba da zaključimo ono što se
dogodilo tokom dana i da namerno uđemo u drugi deo svoga života.
Kada legnemo sa osećajem oduševljenja za avanture koje nas
čekaju i za službe koje možemo da napravimo u unutrašnjim svetovima,
znamo da fizičko telo postupno postaje produhovljenije i predstavlja
sve manju prepreku za naš duhovni razvoj. Sa druge strane,
ako otkrijemo da na suptilnim, unutrašnjim nivoima naš um samo
pokušava da ispuni želje fizičkog tela manipulišući materijalnom
energijom, tada moramo više da radimo na usklađivanju uma i inteligencije
sa dušom.

Pitanje: Možete li nešto više da kažete o mračnoj noći duše? Već se

neko vreme nalazim u tom stanju i želeo bih bolje da shvatim šta to
znači.

Odgovor: U duhovnom životu mračna noć duše može da se dogodi

kada postanemo jaki na putu predanosti i vrlo odlučni u služenju
Boga. Takva situacija zapravo pokazuje da smo dostigli tačku na kojoj
se pripremamo za veću pozitivnu promenu koja vodi ka dubljoj
povezanosti s Gospodom.
Dok prolazimo kroz mračan period, moramo da proučimo svoje želje
i motive kako bismo otkrili stvarni temelj svog duhovnog života.
Kada nam je sve oduzeto, lakše možemo da vidimo istinu o sebi. Jesmo
li zaista spremni za dublje nivoe duhovne spoznaje? Motiviše li
nas zaista ljubav prema Bogu ili samo tražimo poklon od Gospoda?
Poteškoće koje se javljaju pomažu nam da prepoznamo naš stvarni nivo.
Možda ćemo otkriti da želimo da primimo povoljan znak ili da
možda želimo da budemo čak i ukoreni samo da znamo da je Bog još
uvek tu. Neki ljudi se u to vreme ovako mole: "Ako Bog postoji, želim
da Ga vidim sada i ovde", ili "Pričekaću još dan, dva i ako se situacija
ne promeni, neću više verovati u Boga." Te osobe misle da je
duhovni život jeftin. Za njih je Bog samo primalac narudžbenica pomoću
kojih bi trebalo da ispuni njihove zahteve.
 Ako nas duhovni mentor ne vodi pravilno i ako nemamo potporu
duhovne zajednice, lako možemo da odustanemo dok prolazimo kroz
mračnu noć duše. Sa logičkog gledišta, postoje dobri razlozi za
napuštanje duhovne potrage, ali ne smemo to da učinimo. Trebali
 

bismo umesto toga da kažemo: "Ne! Dao sam čitav život Gospodu.
Dragi Gospode, učini sa mnom šta god želiš. Ako Ti pričinjava zadovoljstvo
to što me držiš u ovom uznemirenom stanju, onda će to biti
moja radost!"

6. Seksualnost u svakodnevnom životu

Budući da današnje društvo ne shvata pravilno razliku između ljubavi

i seksa, mnogi od nas ne priznaju važnost duše u muško-ženskim
odnosima. Promiskuitet je vrlo raširen. Kao što smo videli,
mnoge vođe gube uticaj i moć jer slabo vladaju svojom seksualnom
energijom. Porodice, stubovi nacije, su nestabilne i raspadaju se. Svakodnevno
se rađaju bezbrojna neželjena deca.
Seksualnost je snažna životna sila koja sama po sebi nije ni dobra
ni loša. Poput noža, njena vrednost zavisi od toga kako se koristi. Lekar
može da upotrebi nož da bi spasio nečiji život, a ubica može istim
nožem da ubije nekoga. Razlika je u svesnosti osobe koja uptrebljava
nož. Slično tome, seksualnost ima dve strane. Seksualna aktivnost
može da bude sredstvo grube zlopotrebe, iskorišćavanja i požude. U
takvim okolnostima seks postaje stvar sebičnosti. Sa druge strane,
ako je seksualni čin razmena ljubavi, on postaje božanski. Kada se
upuštamo u seksualnu aktivnost da bismo izrazili ljubav, delujemo nesebično.

 Važnost dubokih odnosa

Društvu su očajnički potrebni duboki odnosi, puni ljubavi - mnogo

dublji i mnogo ispunjeniji ljubavlju nego što su to danas. Previše smo
zbunjeni seksualnim podražajem, gledamo jedni na druge kao na
seksualne objekte i tako gubimo pristup smislenijim i punijim nivoima
kontakta. U većini slučajeva ono što nazivamo ljubavlju obično je
pokušaj da dobijemo nešto egocentričnog zadovoljstva. Zapamtite,
većina ljudi nije iskusila pravu ljubav. Zapravo, mnogi od nas nisu bili
sposobni da prihvate izraze ljubavi ni od koga - bio to roditelj, prijatelj
ili supružnik - ne pitajući se koji su njihovi skriveni motivi. Nismo isku-
sili nesebičnu i bezuslovnu ljubav i zasigurno nismo pronašli ljubav
kroz seks.
Muškarci i žene moraju da postanu prefinjeniji u odnosima. To ne
znači nužno da bi trebali da se suzdržavaju od seksa. Međutim, umesto
posezanja za prolaznim užicima, trebali bismo da naučimo značenje
obaveze i da nastojimo da razvijemo čvrste, trajne i nežne veze
sa drugima.

Lepota dolazi od duše

Ovo društvo koristi prekomernu količinu energije na ulepšavanje

tela kako bi privuklo članove suprotnog pola. Međutim, duša je, a ne
telo, izvor naše lepote i privlačnosti. Budući da je Bog lep, što postajemo
pobožniji i božanskiji, to više isijavamo svoju prirodnu lepotu.
 

Ponekad zaboravljamo tu istinu i održavamo odnose samo na fizičkom

nivou.
No muškarci i žene mogu da razviju dublje međusobne odnose.
Iznad fizičke dimenzije, žene se često zaljubljuju i druže s muškarcima
iz srca, dok muškarci često uspostavljaju odnos iz uma. Često se
zbog tih razlika ne razumeju najbolje. Ipak postoje još dublji nivoi
rezmene na kojima se te razlike rastapaju u blistavoj energiji duše.
Tada seksualnost postaje snažna, konstruktivna sila.

Seks je sveta stvar

Seks je zdrav i prirodan i on ispunjava božansku funkciju. U svom

najvišem obliku seksualni odnos znači sjedinjavanje muškarca i žene
u služenju Boga, omogućujući novoj duši da uđe u ovaj materijalni
svet i razvije odnos s Njim. Kada gledamo na seks kao na sveto poverenje
i službu, on postaje duhovni čin.
Sa druge strane, ako odnose gledamo površno, prepuštajući se
"provodima za jednu noć", prihvatamo materijalistički, sebičan pogled
na ljudski život. Duhovnija kosmologija vidi ljudsko biće kao deo šire
zajednice u kojoj svaka osoba igra odgovornu ulogu. Muškarac koji
samo oplodi ženu i napusti je ne pokazuje čak ni ličnu odgovornost,
a kamoli društvenu odgovornost ili duhovno razumevanje. Da bi bila
društveno odgovorna, osoba mora da se brine za dobrobit cele zajednice.
Danas se mnogi od nas toliko često upuštaju u seks da je naša
seksualna vitalnost oslabila, a mnoge veze fizički propadaju jer ljudi
ne mogu međusobno da se zadovolje. Ogromna količina energije je
potrebna za stvaranje semena. Nije čudno što postajemo nesposobni
kao društvo kada se uzme u obzir da mnogi muškarci trače to
dragoceno bogatstvo. Slabi nam pamćenje kao i sposobnost međusobnog
ispunjavanja na svim nivoima. Sve mehaničkije obavljamo
svoje delatnosti, nesposobni da cenimo dublje nivoe druženja, ljubavi
i službe.

Moč seksualne energije

Seksualna je energija najmoćnija energija koju posedujemo. Da

bismo duhovno rasli, moramo da naučimo da vladamo njome. Iako
društvo naglašava seksualnu aktivnost, ispod svega toga svako
zapravo želi da da i da primi ljubav, a ne požudu. Kada izražavamo
seksualnost ljubavlju, možemo da uzdignemo razinu svoje svesnosti;
ali kada smo pod uticajem požude, seksualnost može da snizi našu
svesnost. Možemo da postanemo božanska bića ili nerazumne zveri.
Naša impersonalnost da shvatimo duhovne aspekate seksualnosti
i razmnožavanja postala je ozbiljan problem. Zemlja postepeno
postaje opterećena bićima na nižem nivou jednostavno zato što se
ljudi bave seksualnom aktivnošću, a nisu odgovorni. Egocentrične
osobe koje koriste druge zarad čulnog uživanja ne mogu da očekuju
da će dati život nesebičnim, samilosnim i predanim dušama. Kako
 

takve zajednice mogu da stvore nešto božansko? Nijedna visokorazvijena

duša neće biti privučena takvim okolnostima. Svi moramo
da posvetimo veću pažnju svom seksualnom ponašanju.
Lako mogu da nas ometu materijalne pogodnosti, čak i sam seks,
u tolikoj meri da možemo da zaboravimo važnost prave ljubavi. Moramo
da naučimo više da volimo jedni druge i da postanemo veštiji u
razvijanju čvrstih, trajnih veza. Dugotrajna veza, u obliku obavezujućeg
braka ispunjenog ljubavlju, pruža neprocenjivu priliku muškarcu
i ženi da izraze svoju seksualnost u duhovnoj vezi.

Seksualnost u braku

U braku bi supružnici trebali da gledaju svoje partnere kao Božije

darove. Supružnici koji razmišljaju na taj način, shvatajući da im je
Gospod nekoga poverio na brigu, biće pažljivi prema svojim partner-
ima i ponašaće se na način koji zadovoljava Gospoda. Brakovi koji se
postavljaju i održavaju na takvoj osnovi izrazito su prijatni i puni ljubavi,
a deca će u takvoj zajednici da odrastu u prekrasnom okruženju
punom podrške.
Kada se par seksualno sjedini, obe strane bi trebalo da žele susret
i da ga smatraju božanskim. Tada to iskustvo postaje nadahnjujući
i duboki izraz ljubavi. Svaki puta kada se sjedine, muškarac i žena
trebalo bi da se sete da je rođenje deteta krajnji izraz seksualnosti.
Iz tog razloga ne bi trebalo da koriste kontracepciju ili da pribegavaju
pobačaju jer je to uplitanje u svetu svrhu seksualnosti.
Kontracepcija nije prirodna, iako je danas uobičajena praksa. Moramo
da pazimo da ne pomešamo sociološka razmatranja s duhovnim.
Muškarac i žena možda ne žele da začnu dete zbog nedostatka
finansijskih sredstava za novog člana porodice ili jer se ne osećaju
psihološki spremnima. Međutim, te se okolnosti razlikuju od duhovne
stvarnosti te situacije. Sa duhovnog gledišta, kada se muškarac i žena
predaju jedno drugome i seksualno sjedine, moraju da budu spremni
za prirodne posledice. Trebalo bi da preovlada njihova duhovna
svesnost, navodeći ih da shvate upotrebu kontracepcije sa duhovnog,
a ne materijalnog gledišta.

Nauka o razmnožavanju

Postoji nauka o seksualnom životu poznata drevnim civilizacijama

koja govori o tome kada i kako se seksualno sjediniti. Svesnost muškarca
i žene za vreme seksualnog čina ima snažan uticaj na dušu koja
će doći na svet. Ljudi koji se upuštaju u seks u negativnom stanju
svesnosti stvaraju bića niže svesnosti.
Ljudi danas često imaju seks u vrlo nepovoljnim okolnostima - u
mraku, dok su pod dejstvom toksičnih materija ili sa tuđim supružnikom.
Ponekad žena ne želi da zatrudi, ali čak i ako ne pobaci i rodi
dete, neželjena duša deteta neće biti najuzvišenijih osobina. Štaviše,
dete može doći u okolinu u kojoj ga roditelji zanemaruju. Takva duša
 

ulazi u ovaj svet u kritičnom stanju.

Međutim, ako partneri žele da prihvate odgovornost i duhovno se
pripreme za seksualni susret, njihova svesnost poziva višu dušu koja
može da da pozitivan doprinos svetu. Ne smemo da zaboravimo da
detetova budućnost, u puno većoj meri nego što mi to shvatamo,
zavisi od svesnosti roditelja u vreme začeća. Muškarac i žena koji se
upuštaju u seksualnu aktivnost prihvataju sveto poverenje.
Muškarac i žena koji su spremni da začnu dete trebalo bi da se posebno
potrude da stvore mirno, duhovno okruženje pre seksa. Mogu
da mantraju, meditiraju, čitaju duhovnu literaturu i uglavnom se
pripreme za prihvatanje visokorazvijene duše. Čak i za vreme trudnoće,
budući roditelji moraju da stvore zdravu atmosferu punu ljubavi
i podrške za svoje potomstvo. Zapamtite, duša započinje svoje obrazovanje
čim uđe u maternicu. Savremena nauka tek počinje to da
potvrđuje, otkrivajući da je fetus svestan i da može da uči dok se
razvija u majci. Zvukovi koje čuje, hrana koju majka uzima, atmosfera
kojom je majka okružena - svi ovi činioci i mnogi drugi utiču na
svesnost deteta mnogo pre rođenja.

Prirodna seksualnost

Iz ovoga što smo do sada rekli, očigledno je da je najnormalnija

situacija u braku da su muž i žena seksualno aktivni samo onda kada
žele da začnu dete. To znači da su partneri spremni da budu odgovorni
za ono što stvore.
Brakovi bi trebalo da funkcionišu što je bliže moguće ovom idealu,
ali supružnici uvek moraju da odluče do koje mere mogu da se
pridržavaju ovakve seksualne discipline.
Ustvari, muž i žena koji se upuštaju u seksualni život samo u svrhu
razmnožavanja primenjuju oblik celibata. U nekom smislu, to je čak i
veći celibat od izbegavanja bilo kakvog kontakta sa suprotnim polom
 jer zahteva jaču kontrolu čula. Trebalo bi da zapamtimo da što više
zadovoljimo Gospoda koristeći svoje telo, um i inteligenciju na način
koji je On odredio, to brže možemo da pobegnemo iz zatvora ovog
materijalnog sveta. Sa druge strane, ako nastavimo da igramo
"telesnu igru" mešajući se u prirodno funkcionisanje tela, moraćemo
da se iznova i iznova rađamo dok ne transcendiramo želju za materijalnim
zadovoljavanjem čula.

Kako duša bira okolnosti

Iako smo već ranije opisali načine na koje duša koja traži rođenje
može da pokuša da izabere potencijalne roditelje, izbor okolnosti
rođenja ne zavisi samo od budućeg deteta. I dete i roditelji sudeluju u
odlučivanju kada i gde će dete doći na svet. Mentalitet određenih
roditelja privlači određenu vrstu duše i, obrnuto, određena vrsta duše
privučena je određenim roditeljima.
Imajte na umu da je karma sasvim tačna. Na primer, ako neko
 

opljačka banku, po karmičkom uređenju opljačkana je upravo ta

banka, a ne neka druga. Karma isto tako određuje ko će biti u banci
u to određeno vreme. Svi ti događaji su pomno usklađeni prema
karmi onih koji su u njih upleteni.
Možete pitati: "Znači li to da su moja želja i moj stav ti koji su
stvorili deformisano dete?" Ne mora da bude tako. Može samo da
znači da morate da iskusite takvu situaciju kao roditelj kako bi dalje
duhovno napredovali. Ili je tom detetu potrebna baš takva deformacija
i upravo takvi roditelji kao što ste vi da bi napredovalo do sledećeg
nivoa razvoja. Sve te okolnosti su pažljivo uređene.
Osim napora potencijalnih roditelja i deteta da izaberu pravilnu
situaciju za buduće rođenje, postoji još jedan činilac. Duša ne uređuje
direktno svoju situaciju u životu. Konačno, viši autoriteti koji deluju
u Gospodovo ime stvaraju sve važne uslove. Ti autoriteti određuju
fizičke odlike - kao što su nos, boja očiju, boja kose, telesni tip - te
okolinu - kao što su braća, majka, nacionalnost. Radeći s onim što
bismo mogli nazvati "karmičkom pločom", brinu se da sve bude pravilno
uređeno za dušu koja se rađa. Svi su ti aranžmani deo iskustva
koje je duša izabrala privučena svešću roditelja.

Karma i slobodna volja

Zapamtite, nema slučaja u svemiru. Bog ne greši i nije nepošten.

Situacije u kojima se nalazimo, uključujući one s našim partnerima i
našom decom, nastale su iz nekog razloga. Trebali bismo da naučimo
da tragamo za tim razlozima tako da možemo da naučimo lekciju i
pravilno delujemo.
Često može da nam se učini da nas nešto pokreće kao pijune po
ogromnoj šahovskoj tabli. Ali još uvek imamo slobodnu volju jer se
sve događa prema našoj želji. Kada saberemo sve što želimo, uzimajući
u obzir i prošlost i sadašnjost, dobijamo krajnji rezultat koji određuje
aranžmane koje će polubogovi i njihovi pomoćnici morati da
učine za nas. Drugim rečima, broj naših želja određuje naše okolnosti.
Zato moramo da pazimo kako usmeravamo svoju energiju. Svemir
nam nudi više onoga čemu usmeravamo pažnju.
Moramo da prihvatimo odgovornost za sve modele u svom životu,
bez obzira na to jesmo li srećni ili ne. Poput gosta u restoranu, možda
nam se ne sviđa ukus supe, ali ipak prihvatamo da smo naručili tu
supu i da moramo da je platimo. Ako smo odgovorni, možemo da
dobijemo moć da izvršimo promenu.

Primena celibata

Iako je seksualnost izražena na regularan, duhovno usmeren

način prikladna za većinu ljudi, postoje važne napomene. Svaka kultura
ima posebne duhovne prakse koje daju neobične moći. Jedna od
njih je celibat, koji pomaže osobi da razvije snažnu, usmerenu ljubav
za sva živa bića. Osobe u celibatu, umesto da budu ograničene samo
 

 jednim odnosom, sposobne su da ponude duboku ljubav i brigu

svakome ko se nađe u njihovoj blizini.
Načelo celibata nalazi se u jezgru mnogih religija. Novi nas zavet
u I Kor. 7 poučava da je najbolje da budemo u celibatu. Međutim, ovo
nas poglavlje uči da je bolje da se oženimo nego da patimo od želje.
Smisao celibata je da moramo da osetimo poseban poziv za takav
način života i da tada iz ezoteričnog duhovnog znanja naučimo o njegovom
značenju i primeni.
Na raspolaganju su mnoge tehnike koje nam omogućavaju da
sačuvamo seksualnu energiju kako bismo napredovali u duhovnom
životu i službi. Na primer, ako neko sačuva veliku vitalnu energiju koja
 je sadržana čak i u samo jednoj kapi semena i usmeri je prema gore,
ta će energija uzdignuti svesnost te osobe. Upozorenje: muškarci i
žene moraju imati poseban "poziv" za život u celibatu pre nego što
počnu ga primenjuju. Osim toga, moraju da paze da ne primenjuju
celibat u izolaciji, bez odnosa ispunjenih ljubavlju. Ako žive neposredno
bez partnera, moraju da nauče da sve vide kao svoju porodicu
i da se okruže odnosima punim ljubavi.
Ustvari, celibat je prilično redak i ne preporučuje se većini ljudi. Po
pravilu, društvu su potrebne čvrste porodice svesne Boga i zbog toga
bi se većina ljudi umesto života u celibatu trebala da oženi i odgaji
zdravu decu. Ali svako bi trebao da razume da neki pojedinci biraju
celibat kako bi razvili nadljudske moći da bi služili druge na što
uzvišeniji način, pun ljubavi.
Istovremeno moramo da imamo na umu da naša kultura previše
naglašava ulogu seksualnosti i da ljubav neizbežno ne počinje i ne
završava se seksualnim odnosom. To ne znači da seks ne može da
bude deo ljubavnog odnosa između muža i žene. Radi se o održavanju
zdrave ravnoteže između seksualnog izražavanja i ostalih vidova
ljubavi. Važno je da ljudi ne propuste iskustvo više ljubavi zato što se
usredsređuju na fizičko telo.
U prisutnosti osoba koje žive u celibatu često osećamo snažne nivoe
vitalnosti i ljubavi. Ljudi koji istnski primenjuju celibat imaju oko
sebe auru jer poseduju snažne energije nesebične samilosti koje slobodno
dele sa drugima. Sveštenici u drevnom Egiptu i drugim ranim
civilizacijama dobro su to znali, a mnogi koji primenjuju celibat u savremenoj
Indiji još uvek to znaju. Celibat ih osposobljava za postizanje
zapanjujućih dostignuća. Mahatma Gandhi bio je primer tog
fenomena; iz celibata je crpio snagu.
Neobično je to što su mnoge osobe u celibatu izrazito privlačne
članovima suprotnoga pola. Razlog tome je snažna ljubav koju te
osobe zrače. U tome nema ništa loše; privlačnost među polovima je
prirodna. Ali odgovornost osobe u celibatu je da bude potpuno nesebična
i da brine o drugima.

Celibat nije odricanje

Kada se pravilno shvata i primenjuje, celibat nije samoodricanje.

 

To je pitanje ljubavi. Pojedinci koji primenjuju celibat da bi svoju

energiju posvetili služenju Boga ne doživljavaju celibat kao žrtvu.
Njihova seksualna energija se pretvara u nesebičnu samilost i predanost
koju dele svakome koga sretnu. Sebe pre svega vide kao sluge
Boga i društva zato uvek nastoje da budu kanali kojima božanske
energije teku, vođe i ohrabruju druge.
Celibat odgovara samo onima koji ga slobodno izaberu. Ako pokušamo
da potisnemo seksualnu želju, a ne preusmerimo je, u sebi možemo
da otkrijemo ogroman lažni ego, snažnu srdžbu ili sklonosti ka
iznenađujućoj destruktivnosti. Moramo da naučimo da preusmerimo
seksualnu energiju umesto da negiramo njeno postojanje nadajući se
da će da nestane. Lažni celibat jednostavno postaje još jedna neprirodna
iskrivljenost seksualnosti, koja dodatno uništava naše društvo.
Celibat ne bi nikad smeo da bude beg od položaja sa kojim ne
možemo da se suočimo. Na primer, neki ljudi uskraćuju kontakt s pripadnicima
suprotnoga pola jer se ne mogu da se bore sa sopstvenom
seksualnošću. Rešenje ove situacije je veće poznavanje sebe, a
ne izbegavanje.
Celibat ne bi smeo da bude nametnut spolja. Ako je nametnut
spolja, možemo da razvijemo čudno i neprirodno ponašanje. Sa praktičnog
gledišta, lako je da se shvati zašto neke religijske institucije
nameću celibat svojim sveštenicima. Osobe na vodećim položajima
lako mogu da iskoriste suprotni pol. Bez nekog oblika ograničenja,
sveštenik koji je u čestom dodiru sa ženama zbog poverljivih stvari
lako može da podlegne seksualnom iskušenju. Nažalost, kada je celibat
nametnut spolja, mnogi sveštenici čeznu za seksualnim kontaktom
i pronalaze nezakonite načine da ispune svoje želje.
Svaki čin je povezan sa našom željom za zadovoljstvom, u obliku
iskorišćavanja i sebičnog zadovoljavanja. Zato, ako nemamo istinsku
želju za celibatom - što može da bude slučaj, na primer, ako nam
drugi nametnu celibat, ako smo impotentni ili ako se bojimo da izrazimo
svoju seksualnost - primena celibata može da bude štetna. Iskusićemo
samo frustraciju i ljutnju jer se lišavamo zadovoljstva za kojim
duboko čeznemo. Prisiljavajući se na celibat u takvim okolnostima,
vršimo nasilje sami nad sobom i nad drugima. Ne doživljavamo "viši
ukus", već samo prouzrokujemo još više patnje u svetu.

Odricanje ima različite oblike

Pravi celibat je, dakle, oblik odricanja u korist višeg dobra. Umesto
da bude stvar poricanja i izbegavanja, odricanje je pitanje naše raspoloživosti
služenju Boga. Za svaku osobu odricanje može da poprimi
različit oblik koji odgovara razvoju baš tog pojedinca. Na primer,
oni koji su navikli na haotičnost spoljašnjeg delovanja mogu da shvate
da odricanje od njih traži da se povuku i rade manje.
No za one koji su vezani za samoću, odricanje može da znači otvaranje
i uključivanje u spoljašnje delatnosti i odnose. Ljubav prema samoći
može da bude oblik čulnog uživanja, a to je onda slabost. Interakcije
 

sa drugima mogu da nam otkriju da te osobe nisu ni približno

toliko odvojene od sveta kao što bi to želele da se misli, jer je asketski
način života postao njihova zaštita od realnog uključivanja u život.
Mnogi jogiji koji meditiraju pod drvetom, u pećini ili u planinama
bili bi uznemireni kada bi morali da održavaju svakodnevne kontakte
sa ljudima. Osim toga, svi smo čuli za svamije ili gurue koji su nakon
mnogo godina provedenih na Himalajama počeli da putuju i da poučavaju
po Europi ili Americi gde su na kraju pali sa uzvišenih položaja
i podlegli iskušenju.
Pravi test odvojenosti je susret sa različitim situacijama u svakodnevnom
životu. Odricanje znači predavanje služenju Gospoda, a ne
nas samih, u svim okolnostima. Moramo na sebe da gledamo kao na
one koji se brinu za Gospoda, a ne kao na vlasnike svakoga ili svačega.
Međutim, odricanje ne podrazumeva impersonalnost ili ravnodu-
šnost u odnosima. Naprotiv, znači da smo još brižniji, pažljiviji, da
više delimo, da smo svesniji i pružamo zaštitu - ne zato što smo vezani
za svoje ispunjenje, već zato što prinosimo ponudu Gospodu.
Odričemo se uticaja lažnoga ega koji nas drži zarobljenim u ovom
materijalnom svetu.

Celibat u braku

Celibat nije namenjen samo sveštenicima i drugim religijskim vođama.

 Već smo spomenuli da se bračni seks u svrhu začinjanja dece
smatra oblikom celibata. U obliku potpune apstinencije od seksualne
aktivnosti tokom odredenog vremena celibat može da igra još jednu
važnu ulogu u braku. Ponekad odnosi postaju teški jer se osobe
međusobno vide samo na fizičkom nivou. U takvim okolnostima potpuno
apstiniranje od svih oblika seksualne aktivnosti može da bude
korisno.
Na primer, par može da se dogovori da će da primenjuje celibat
pet, šest meseci kako bi dobili prostora da se međusobno dožive na
drugačiji način. Odmor od uobičajene seksualne rutine može da im
pruži priliku da prodube i ojačaju druge aspekte međusobnog odnosa.
Na kraju mogu da shvate da se mnogi njihovi problemi rešavaju
sami od sebe uz vrlo malo svesnog napora.

Sagledavanje materijalnog života

Na kraju svako od nas mora da nauči da bude slobodan da vlada

čulima i željama unutar ograničenja koja nam nameće fizičko telo u
ovom materijalnom svetu. Bez obzira jesmo li u celibatu ili smo seksualno
aktivni, uvek bismo trebali da budemo povezani sa nečim višim
što će da nas vodi, štiti, podstiče i daje nam osećaj sigurnosti. Drevni
vedski spisi nas podsećaju, poput mnogih drugih tradicija, da svi
materijalni i duhovni svetovi imaju izvor u Bogu. Zato, ako pokušamo
da zadovoljimo Gospoda, automatski smo u dodiru sa središtem
svega. Tada će nam sve što nam je potrebno doći prirodno.
 

Nažalost, mnogi od nas zanemaruju tu činjenicu i idu u pogrešnom

smeru. Umesto da popravljamo svoj odnos s Gospodom, većinu vremena
provodimo pokušavajući da zadovoljimo niže želje. Seksualnost,
ako je pogrešno shvaćena, može da bude zamka koja će da nas
drži zarobljene u materijalnom svetu. Naravno, moramo da pazimo naotu
telo da bismo mogli svrsishodno da delujemo. Ali, ako dajemo prednost
zadovoljavanju čula i samozadovoljstvu iznad svega, ponovo i
ponovo ćemo se vraćati u fizički svet kako bismo igrali čulne materijalne
igre. Sa druge strane, ako se predamo duhovnom životu, naša
iskustva neće biti sama sebi svrha, već putokazi koji nam pokazuju
put nazad kući, Bogu.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Primenjujem celibat oko dve godine. U početku sam sebe

prisiljavao i borio se neko vreme, ali sada sam zahvalan jer znam ko
sam. Sada sam u položaju da privučem osobu koja mi se zaista sviđa
 jer vidim odnose sa duhovnog gledišta. Ali šta je sa oženjenom osobom
koja je zadovoljila potrebu za decom? Je li za tu osobu prirodno
da nema seksualnu želju?

Odgovor: Predivno je što možete da primenjujete celibat i što ste

tako puno naučili iz toga. Kao što smo upravo spomenuli, celibat
može da vam omogući da razvijete dublje odnose. Takođe, mnogi
ljudi ne shvataju da je promiskuitetni seks uzrok bržeg starenja.
Muškarci troše veliku količinu životne energije da bi proizveli samo
 jednu kap semena. Pre mnogo godina, kada je Muhamed Ali bio svetski
prvak u teškoj kategoriji, bio sam njegov savetnik. Voleo je da me
predstavlja: "Svami, moj prijatelj, sveštenik u celibatu." Jednom je,
ceneći moj zavet celibata, objasnio da mu je njegov trener uvek govorio
da se suzdržava od seksa tri, četiri meseca pre velikog meča.
Mnogi atletičari znaju da seksualna aktivnost može da smanji njihovu
otpornost, sposobnost opažanja i sposobnost funkcionisanja.
Što se tiče nivoa seksualne želje u braku, uglavnom se razlikuje
kod žena i muškaraca. Iako to muškarci možda ne žele da priznaju,
žena može da bude seksualno moćnija od muškarca, ali u isto vreme,
njena seksualnost se izražava na mnogo različitih načina. Na primer;
ona svoju seksualnu ljubav može da pretvori u ljubav prema deci, ili
u ljubavni odnos sa suprugom koji se temelji na dodiru, držanju za
ruku ili lepim rečima. Ona i dalje izražava seksualnu energiju, ali u
drugim oblicima.
Sa druge strane, muškarac ima veću želju za pravim fizičkim
činom. Dakle, par mora iskreno da porazgovara i da oceni situaciju da
bi mogli da je reše. Trebalo bi da imaju na umu da gubitak želje za
seksualnom aktivnošću nije nenormalan; sasvim suprotno, može da
bude zdrav.

Pitanje: Razgovarala sam sa prijateljicom koja je razmišljala o veštačkoj

 

oplodnji. Koje su posledice veštačke oplodnje?

Odgovor: Ima mnogo posledica. Najveća posledica je to što majka i

dete možda neće imati pojma o vezi između određene sperme i
muškarca koji je donirao spermu detetovog biološkog oca. Kako je
nositi dete, a da ne znate ko je otac? Kako je to da nemate priliku da
ikada upoznate oca? To je slično usvajanju. Možemo da usvojimo dete
ne znajući ko su majka i otac, ali muškarac i žena koji začnu dete
imaju snažan uticaj na detetovu ličnost.
To je slično situaciji u savremenoj medicini u kojoj osoba kojoj se
izvrši transplatacija srca ili nekog drugog vitalnog organa često poprimi
određena svojstva donatora. Ti medicinski postupci nisu tako jednostavni
kao što većina ljudi misli. Uticaj donatora definitivno postoji.
 Ako smo, poznavajući te činjenice, spremni da prihvatimo posledice
naše odluke, tada veštačka oplodnja može da bude u redu, ali
moramo da budemo svesni brojnih posledica.

Pitanje: Imaju li ikakvu vrednost različite duhovne orijentacije seksualne

prakse koje koriste seksualni čin u jogičke svrhe za uzdizanje
svesnosti? Jesu li one moralno prihvatljive ako se ne planira rođenje
deteta?

Odgovor: Mnogi znaju za tantru i nauku o kontolisanju seksualne

energije kako bi se doživela viša svesnost za vreme samog seksualnog
čina. Nažalost, danas se mnogi ljudi koji primenjuju tantru
samo angažuju u nezakonitim stvarima pod etiketom duhovnosti, ali
osobe koje se ozbiljno bave tantrom shvataju da je suština tantre da
se shvati vrednost muške i ženske polarnosti - jina i janga - i stvarno
značenje životne sile.
Moramo da znamo da se verodostojni tantrički sistemi koji
naglašavaju dostizanje nadsvesti kroz seksualno jedinstvo temelje na
kontroli seksualne energije, a ne na promiskuitetnom seksualnom
izražaju. Ta jednostavna činjenica pokazuje moć povezanu sa seksualnošću.
Tantrički seks je visoko regulisanana praksa koja ograničava
seksualnu energiju na određen vremenski period. Prema tom ograničenju
i usmerenju seksualne energije tantra je slična celibatu.
Moramo da shvatimo razliku između korišćenja seksualnih tehnika
za dobijanje mističnih moći i upuštanja u seks kao izraza ljubavi i
predanosti. Levičari tantre i čarolije i mnoge druge crne magije počivaju
na praksama koje su sasvim suprotne duhovnom pravcu, često
izokrećući duhovno znanje. Te prakse proizlaze iz znanja da je seksualna
energija sama po sebi neutralna. Kada je pravilno usmerena, ona
 je katalizator ljubavi i ekstaze, ali u svom demonskom obliku seksualna
energija može da se izrazi u obliku promiskuiteta ili može da se
koristi da bi se stekla vlast nad drugima. Na klizavom smo terenu ako
želimo da iskoristimo seksualnu energiju zbog moći koju nam daje, a
ne zbog ljubavi i začinjanja dece.
U prošlosti se duhovni život smatrao prirodnim. Štaviše, i u
 

današnje vreme ne moramo da znamo da su mnogi duboki zakoni i

načela duhovni. Moramo samo da razumemo šta je istinski prirodno i
utemeljiti svoje ponašanje na tom znanju. Bilo kakav pokušaj da se
upletemo u normalan ishod seksualnog čina ili da ga odbacimo
suprotstavlja se uređenju svemira. Moramo da budemo spremni za
posledice takvih delatnosti.

7. Ljubav između muškarca i žene

Ljubav je neophodna za dobro zdravlje. Osoba koja nije deo ljubavnog

odnosa ima deset puta veću mogućnost da oboli od hronične
bolesti i pet puta veću mogućnost da doživi nervni slom od osobe
koja to jeste. Očigledno ljubav nije samo bitan deo viših duhovnih iskustava
već osnovna potreba za fizičkim opstankom i blagostanjem.
Za mnoge od nas ljubav se smisleno izražava u odnosu sa osobom
suprotnog pola. Odnos između muškarca i žene je temelj porodične
zajednice, koja je opet kamen temeljac društva, nacija i svetskog
poretka. Ne naučimo li da stvaramo čvršće i pozitivnije muško-ženske
odnose, stvorićemo još veću zbrku na planeti.

Nedostatak dubine u današnjem društvu

Savremeno društvo je krajnje impersonalno. Naš mehanizovani i

elektronski svet odvaja nas jedne od drugih dok vozimo automobile,
gledamo televiziju, sedimo za kompjuterom i radimo u zatvorenim kancelarijama
daleko od kuće. Mnogi ljudi više vole da provode vreme
igrajući se igračkama nego da razviju istinski duboke i iskrene odnose.
Budući da postoji toliko mnogo pogodnosti na tržištu, naučili smo
da ih smatramo predmetima namenjenim našem uživanju. Nažalost,
naučili smo i ljude da gledamo na taj način. Rezultat toga je veliko
suparništvo, teskoba i beda. Verujući da je prava ljubav izmišljotina,
mnogi od nas odustaju od potrage za istinskim ljubavnikom i prihvataju
odnos iz interesa.
Naše društvo je prepuno ljudi koji ne mogu da imaju dublje odnose
zbog paranoje i straha od neuspeha. Mnogi pate jer ne mogu da
dosegnu osećaj istinskog blagostanja. Obavljajući dnevne delatnosti,
oni taj nesrećni mentalitet dele sa drugima. Kao posledica toga, širi
se razočaranje i cinizam.

 Voleti druge znači voleti sebe

Ljudi koji ne vole sebe ne mogu da vole druge. Svako ko traži partnera
mora da proveri ima li potencijalni partner zdrav osećaj ljubavi
prema sebi. Ljudi koji se ponašaju destruktivno prema sebi ne mogu
da vole druge i prenose svoje negativne osećaje u veze. Kako može
takva osoba da se duboko poveže sa drugom osobom? Posebno ljudi
koji se upuštaju u očigledno štetne delatnosti poput uzimanja droga,
opijanja, kockanja ili upuštanja u nezakoniti seks, štete sami sebi i
 

dele te degradirajuće navike sa drugima. Sa takvom osobom nije

moguć dubok ljubavni odnos. Gradimo kule u kule ako verujemo da
 je to moguće. Pojedinci koji ne vole sebe ne mogu duboko da dele sa
ostalima jer imaju pristup samo površinskim aspektima sebe. Moramo
dobro da otvorimo oči kada tražimo partnera. Ako mahnito tragamo
za nekim, skloni smo da obojimo svojim slikama svakoga koga sretnemo.
Predmet naše mašte naizgled ima sve najlepše odlike jer smo,
uostalom, mi naslikali tu sliku. U tim slučajevima, zaljubljujemo se u
svoje koncepcije, a ustvari nas nije briga za drugu osobu.
Kako možemo da budemo tako zaslepljeni? To je zapravo vrlo
lako. Nesvesni da je naša celina dostupna iznutra, jednostavno nalazimo
nekoga ko se spolja poklapa sa našom idejom privlačne osobe i
tu osobu koristimo kao ekran na koji projektujemo svoje snove u
obliku nada, strahova i želja.
Taj proces eksteriorizacije i projekcije obično je temelj romantične
ljubavi, a romansa traje samo dotle dok je iluzija netaknuta. Često se
veza raspada jer osoba nije ni približno onakva kakvu smo očekivali.
Na početku možemo da zaključimo: "Oh, ja sam zaljubljen! Ovo je
osoba koju sam toliko dugo čekao", ali nakon nekog vremena shvatimo
da smo samo bili opijeni sopstvenim idejama koje su nas sve
vreme sprečavale da priznamo ono što smo znali od početka: da ta
osoba nije za nas.

Potraga za celinom

Muškarci i žene međusobno se progone u potrazi za celinom.

Muškarac, kojem nedostaju neke osnovne ženske crte, traži ženu koja
će da mu da ono što mu je potrebno. Ustvari, traži ženu koja nedosta-
 je u njemu samom. Slično tome, žena traži izvan sebe muški aspekt
koji je uspavan u njoj samoj.
Svi mi u sebi imamo određeni stepen neravnoteže između ženskih
i muških odlika. Uspostavljanjem ravnoteže između njih postajemo
celoviti. Što smo spremniji da vrednujemo ženinu mušku stranu i muškarčevu
žensku stranu, to će nam odnosi biti zdraviji. Postajući sami
uravnoteženi i potpuni, lakše ćemo da privučemo slično uravnoteženog
i potpunog partnera koji će nam pomoći u službi.
Kada se dve nepotpune osobe nađu zajedno, rezultat nije celina,
nego još veća frustracija. Dve bedne osobe ne mogu međusobno da
se usreće. Prezauzeti su pokušavajući da pronađu ispunjenje za sebe.
Kada iz nekog razloga postanemo previše očajni, moramo da budemo
oprezni. Sve dok verujemo da će nas neko "tamo negde" usrećiti,
nećemo biti uspešni ni u jednoj vezi, ali kada dobijemo pristup
dubljim nivoima sebe, dostižemo prirodan sklad sa prirodom i sa
Svevišnjom Božanskom Osobom. Tada postajemo potpuniji i imamo
bolju ravnotežu između muških i ženskih energija.
Kada se dve potpune osobe nađu zajedno, imaju priliku da razviju
čvrst odnos. Nisu izrazito dominantne ili ovisne i ne manipulišu
 jedna drugom podupirući svoje nesigurnosti. Takvi ljudi se ne ponašaju
 

kao prosjaci u potrazi za osobom koja će od njih da napravi

čudo. Čak i ako ne uspeju da privuku partnera, neće se osećati izgubljeno
 jer će ceniti sve što je Gospod učinio za njih. Umesto da pokušavaju
da steknu nešto za sebe, želeće da podele svoju celinu sa drugima.
U takvom stanju počinju da liče - na svoj mali način - na božansku
riznicu, Svevišnjeg Gospoda, koji širi ljubav prema svima.
Što smo potpuniji, to smo prirodnije puni ljubavi, spremni za božanska
druženja, jer smo po svojoj suštini bića puna ljubavi koja su
samo privremeno prekrivena. Počinjemo sve više da doživljavamo celine
shvatajući svoju unutrašnju prirodu duhovne duše i doživljavajući
povezanost sa Gospodom.
Međutim, u potrazi za celinom moramo da budemo oprezni da ne
počnemo da verujemo da smo zdraviji i uravnoteženiji od ostalih. Ne
zaboravite, svi smo bolesni jer smo se rodili u ovim materijalnim
telima. Ovaj ograničeni fizički svet je svet frustracije, depresije, teskobe
i potištenosti u kojem živimo iz dana u dan čeznući za zadovoljstvom
i ekstazom za koje znamo da postoje negde. Pitamo pomahnitalo:
"Gde je ta ljubav?" Usamljeni i potišteni, znamo da nešto nije
u redu sa nama jer jednostavno ne možemo da pronađemo ono za
čim tragamo.

Pogrešne uloge polova

 Videli smo da je svaka osoba spoj muških i ženskih elemenata u

različitoj meri. Ta činjenica je uočljiva čak i na fiziološkom nivou: telo
muškarca sadrži ženske hormone, a žensko telo sadrži muške hormone.
Žene imaju grudi kao i muškarci i usprkos svim razlikama organi
za razmnožavanje imaju mnogo sličnosti.
Grešno savremeno društvo nas prisiljava na veštački iskrivljenu
igru uloga između polova. Muškarac se boji da bude osećajan,
saosećajan i pažljiv. Budući da ne razvija svoju nežnu stranu, ne može
da postane potpuna osoba. Sa druge strane, žena uči da odbacuje
svoj identitet, da potiskuje inicijativu i da bude pasivna. Ona takođe
nije potpuna osoba. Kao posledica toga, društvo funkcioniše na izrazito
neuravnotežen i fragmentaran način. Drugi vid te iskrivljenosti,
posebno u slučaju žena, jeste da su one često zlostavljane, tretirane
kao imovina ili su im čak uskraćena građanska prava poput glasačkog
prava ili prava na vlasništvo. Zato mnoge žene mrze što su žene.
Za razliku od tradicionalne pasivne uloge žene, u savremenoj kulturi
postalo je prihvatljivo da žene oponašaju muškarce te postaju
agresivne i takmičarski raspoložene kako bi postale poštovani delovi
ekonomskog sistema. To nije lek za neravnotežu među polovima.
 Agresivna muževnost sklona takmičenju koju žene oponašaju
predstavlja narušavanje pravih muških odlika poput inicijative, hrabrosti,
razboritosti i odlučnosti propraćene ljubavlju.
Kada pokušavaju da se ponašaju kao muške karikature, žene
umanjuju svoje jedinstvene ženske odlike intuiciju, nadahnuće i pristupačnost
i na taj način omalovažavaju svoju ulogu majke i nosioca
 

kulture koja bi mogla da pomogne spašavanju planete. Takođe, muškarci

ne doprinose rešavanju problema kada prisvajaju iskrivljene
ženske odlike, postajući sve pasivniji, ovisniji i slabiji. Tako je celo
društvo u neredu.
Po pravilu, iako mnogim ljudima u ovom društvu nedostaju autentične
ženske odlike, ili ih ne izražavaju, muške odlike su prenaglašene
na štetu svih. U stvari, ceo svet pati od nedostatka ženske energije,
što se vidi po strašnom načinu na koji izrabljujemo planetu.

Duhovni život je dvopolan

Duhovno napredne osobe, koje su prirodno dvopolne, integrisale

su mušku i žensku stranu. Duhovno jaka žena ima pristup dominantnoj
muškoj energiji koja joj omogućava odlučno delovanje, a
duhovno jak muškarac može lako da uoči ženske odlike kao što su
poniznost i osećajnost. Kako duhovno napredujemo, postajemo sve
predaniji Gospodu tako da nismo pod uticajem onoga što drugi misle.
Kad se to dogodi, nismo toliko vezani za tradicionalne uloge polova i
možemo lakše da izrazimo odlike koje se pripisuju suprotnom polu.
Spremni smo da živimo istinski i sponatano bez straha i lažne sentimentalnosti.
Ne možemo nepotpuni da se vratimo kući, Bogu. To znači da ne
možemo da se vratimo a da mislimo da smo samo muškarac ili samo
žena. Da bismo napredovali, moramo da razvijemo razumevanje o
bipolarnosti, koja nije samo fizička ili seksualna. Već smo spomenuli
da društvo želi da mislimo da je ljubav seks i da moramo da se
izražavamo seksualno kako bismo imali vezu sa drugim ljudima.
Međutim, ne smemo da zaboravimo da niko nije privlačniji od visoko
razvijene, duhovne žene ili muškarca. Svako želi da bude sa takvom
osobom; to je prirodno, ali to ne znači da odnos mora da bude
otvoreno seksualan.
Kada počnemo da se duhovno razvijamo, moramo da se trudimo
da ne uznemiravamo druge osobe. Na primer, kako muškarac bude
postajao potpunije biće, njegova ženska strana će početi da se manifestuje.
U toj početnoj fazi, muškarac će se osećati toliko ispunjen
ženskim energijama da će očajnički želeti da ih što snažnije oseća.
 Ako nije oprezan, mogu da počnu da ga privlače jedna žena za drugom
i osećaće potrebu da bude intimno povezan sa svakom od njih.
 Ako ne shvati da je taj osećaj rezultat buđenja ženske strane, može
da postane promiskuitetan. Zena može da ima slično iskustvo i da
bude privučena nizom muškaraca kada se probudi njena muška
strana. Ako nismo oprezni, možemo da počnemo nepromišljeno da se
upuštamo u seksualne aktivnosti. Taj fenomen možemo da vidimo i u
nekim novim new-age organizacijama u kojima muškarci i žene rutinski
praktikuju "slobodnu ljubav".
Moramo da se odupremo porivu da se neograničeno upuštamo u
seksualne aktivnosti. Na kraju ćemo samo frustrirati i sebe i druge.
Frustracija može da postane još jedan činilac koji doprinosi homoseksualnom
ili lezbejskom načinu života. Mnoge žene se umore od veza
 

i žale se: "Kada sam pokušala da pronađem muškarca na koledžu,

nije mi uspelo. Pokušala sam da nađem muškarca na poslu; nije
uspelo. Pokušala sam da se povežem sa starijim muškarcem; nije
uspelo. Kada sam pokušala da se vežem za mlađeg muškarca, opet
nije išlo. Onda sam pokušala da nađem duhovnu osobu i opet sam
bila iskorišćena. Dosta mi je. "Sada želim ženu." U procesu pokušaja
pronalaženja partnera mnoge žene su doživele neprekidno vređanje,
zlostavljanje i iskorišćavanje i zbog toga su izgubile zanimanje za
muškarce. Nažalost, žena u toj situaciji može da nastavi da doživljava
nedostatak integracije jer ne može da bude potpuna ako sama igra
ulogu dominantnog muškarca, potiskujući svoju ženstvenost.
Muškarci mogu da se nađu u sličnoj situaciji, zaključujući: "Dosta
mi je žena. Pronaći ću muškarca, nekoga sa sličnim iskustvima.
Barem ćemo moći da razumemo jedan drugoga. U nekim slučajevima
takvom muškarcu mogu da nedostaju jaka muška obeležja, lako
postaje vezan za drugog muškarca koji ima dominantna svojstva.
Ustvari, traži muškarca kojeg nema u sebi i pokušava da ga nađe u
nekom drugom.
U današnjem društvu mnogi homoseksualci postaju duboko duhovni
 jer su doživeli razočaranja na svim stranama i spremni su za stvarnu
pramenu. Žele istinsku vezu sa nečim višim. Ponavljam, ne smemo
da ih osuđujemo jer je njihovo ponašanje vapaj za ljubavlju. Nažalost,
budući da taj vapaj nije usklađen sa razvojnim potrebama celog
bića, može da prouzrokuje uznemirenje i zbrku.

Uklanjanje razlika

Muškarci i žene koji žele zajedno skladno da žive ne smeju da se

boje sukoba. Ova izjava može da izgleda kontradiktorno, ali sukobi i
razlike u mišljenjima sastavni su delovi svakog odnosa. Lepota leži u
činjenici da partneri mogu zajednički da reše probleme kada je ljubav
obostrana. Čak i kada verujemo da nismo pogrešili, možemo da pitamo
partnera: "Kako da se promenim? Šta mogu da učinim? Kako
bismo što duhovnije mogli da pristupimo ovom problemu?" Partner
kojem je stalo neće predložiti nešto što je nemoguće i još više ćemo
se zbližiti zbog razmene.
 Vaša supruga će možda da kaže: "Znaš, stvarno si napravio
budalu od sebe. Nisi trebao da se tako ponašaš." U tom trenutku
imate izbor. Možete da kažete: "Nisam bio budala! Samo si zavidna.
 A ti juče? Bila si još gora." Ili umesto toga možete da kažete: "Kako
bismo to mogli da popravimo? Popričajmo o tome." Tada možete da
se dogovorite kako ćete da rešite problem. Ako prvo rešenje ne
pomogne, možete da se dogovorite da pokušate nešto drugo. Čak i
ako se neslaganje nastavi, vaša spremnost za razgovor može da bude
primer vašem bračnom drugu kako da se ponaša u takvim okolnostima.
Takve situacije nisu toliko teške ako imamo osećaj poniznosti i
ako smo spremni da se razvijamo i učimo.
Često osećamo naklonost prema onima koji nam pojačavaju iluzije
 

0 nama. Kao dokaz toga, uglavnom nemamo vremena za ljude koji

ne prihvataju naše pogrešne predstave o nama. Što se neko više
slaže sa nama, to se bolje osećamo jer nam to omogućava da nastavimo
da verujemo kako je sve u redu. Budući da se ne popravljamo,
naše iluzije se povećavaju i začarani krug se nastavlja. Krajnji rezultat
 je zbrka i nesrećne veze jer nismo spremni da rastemo.
Ponekad verujemo da nam partner ne uzvraća ljubav. Ustvari,
priznajemo da smo zaljubljeni u predstavu o tome kako druga osoba
treba da se ponaša. Ako je naša ljubav iskrena, želećemo da znamo
za probleme koje činimo i pronaći ćemo načine da ih rešimo. Kada
čujemo predloge, možemo da tražimo pomoć i da radimo na njima.
Zašto ljudi rade na svojoj patnji i stvaraju toliko bola u vezama? To je
zaista nepotrebno.
Nema veze bez problema. Ponekad su i najlepše veze pune sukoba.
Jedina prava razlika između uspešnog i neuspešnog braka jeste
način na koji par rešava nadolazeće probleme. Sve zavisi od našeg
izbora. Moramo da odlučimo želimo li da patimo ili da usrećimo sebe
1 druge u životu. Imamo moć stvaranja zdravih, pozitivnih odnosa. Ne
smemo da dopustimo da tuđe ponašanje bude uzrok našeg zaboravljanja
i napuštanja duhovne prakse. Važnije je da budemo ponizni i da
istinski poštujemo druge. Ako je naš partner zabrinut, otkrijmo kako
možemo da mu pomognemo. Možda smo mi odgovorni za problem.
Sve dok verujemo da smo u pravu ili da druga osoba mora da ispuni
naše zahteve, pravo rešenje nije moguće. Niko nije srećan u takvoj
kući.

Nuđenje svega Gospodu

Kada shvatimo da nam je Bog dao partnera, pitamo se: "Je li Bog
zadovoljan načinom na koji se ponašam prema Njegovoj ćerci ili
sinu?" Takav nam pristup daje veću snagu da podnosimo poteškoće
u vezi. Kada se pojavi problem, možemo da razmišljamo: "To je bila
uvreda! Ljut sam." Ali ako se setimo da se brinemo o Gospodu,
možemo da se uzdignemo iznad uznemirenja, da tumačimo uvredu
kao vapaj za ljubavlju, a ne napad.
Kada nudimo sve Gospodu, otkrivamo mnoge ključeve koji mogu
da pomognu u funkcionisanju naših odnosa. Ako ne želimo da tražimo
te ključeve, ni svi seminari i radionice na svetu neće pomoći. Teorije
su besmislene ako ne živimo iz srca. Nema koristi od proučavanja
knjiga ako "ne tragamo za dubljim shvatanjem pojedinca, ljudskog
položaja i večnih duhovnih istina.
Problemi u vezi su dobra prilika da otkrijemo koliko nam je stalo
do druge osobe. Takve situacije su test naše spremnosti da budemo
predani, iskreni, odgovorni i pouzdani. Nažalost, kada se pojave izazovi,
 jedan partner može da počne da traži izlaz iz veze i partnerstvo
se narušava, ali ako ustrajemo i rešimo poteškoće, ljubav jača jer
smo ostali verni jedan drugome i zajednički pobedili poteškoće.
Za vezu je vrlo važno da stavimo Boga u središte. Kada mislimo
 

da smo mi vlasnici, vežemo se za novac i drugu imovinu. Ali kada

shvatimo da smo Gospodove sluge, shvatamo da je sve što imamo
sredstvo koje nam omogućava da ponudimo svoju ljubav Gospodu.
Ta spoznaja nas ohrabruje da postanemo prepuni ljubavi i pažnje jer
znamo da se brinemo u ime Svevišnjeg.
 Veza je Božiji aranžman koji nam daje priliku da uzvratimo Bogu
ljubav prema nama. Dok se staramo o mužu, ženi ili deci, dirnuti smo
da im damo sve najbolje od sebe, čak i više nego što je potrebno jer
oni pripadaju Bogu. Naša deca nisu samo naša; ona su Božija deca.
Ni naš partner nije naše vlasništvo, već Gospodov predstavnik.

Jesmo li zaista nesebični?

Kada delujemo sebično, hranimo svoje želje umesto da služimo

nekog drugoga. Moramo pažljivo da preispitamo naše veze kako
bismo otkrili u kojem pravcu ustvari usmeravamo svoje energije. Jesmo
li zabrinuti za dobrobit druge osobe? Zanima li nas da vidimo
osobu dublje? Gledamo li duhovnim očima? Možda smo opijeni sopstvenom
važnošću, nastojeći da se pre svega mi dobro osećamo?
U ljubavnoj vezi najvažnija je briga u Gospodovo ime, a ne dobrobiti
koje dobijamo. Kada gledamo na sebe kao na osobu koja se brine,
predajemo svoja dela Svevišnjem Gospodu. Radi se o nama, ali
ne gledamo na drugu osobu samo kao na produžetak nas samih.
Ulažemo sve napore da toj duši damo najbolje što možemo da ponudimo.
Naravno, najbolje uključuje i ispunjavanje materijalnih odgovornosti,
ali to je samo početak. Drugoj osobi moramo takođe da damo i
ono što je zaista važno, a to su ljubav, razumevanje i duhovnost. Trebali
bismo sa ljubavlju da ponudimo podršku i ohrabrenje svome
partneru i da odgajamo decu da budu svesna Boga, poučavajući ih
da pripadaju Bogu.
Zbog toga su za brak potrebni čvrsti duhovni temelji. Brak koji se
temelji na egocentričnosti, ekonomskoj sigurnosti ili društvenoj pogodnosti
vrlo verovatno će biti uzrok nesreće. Takvi pokazatelji su prolazni.
Ekonomska ili društvena situacija mogu da se promene, stavovi
partnera mogu da se razviju, a početni razlozi stvaranja zajednice
mogu iznenada da nestanu. Ništa ne ostaje kada ti elementi nisu
važni.

 Vezanost i odvojenost

 Vezanost i odvojenost, važni elementi duhovnog života, su

neophodni u braku. Moramo da budemo vezani i odvojeni na pravilan
način, izbegavajući krajnosti kao što su prevelika vezanost i zahtevnost
ili prevelika suzdržljivost i ravnodušnost. Postavlja se pitanje:
Za šta smo tačno vezani? Želimo li da damo Bogu ono što Mu pripada
ili smo vezani za svoje želje za čulnim uživanjem? Naša bi vezanost
trebalo da počiva na nuđenju svega Gospodu, bez obzira radi
li se o porodici, kući, poslu ili imovini.
 

Ustvari, ništa ne posedujemo jer sve pripada Gospodu. Dakle, čak

i kada pokušamo da se odvojimo od bračnog druga i dece, čega se
zapravo odričemo? Ako tvrdimo da smo odvojeni, podrazumeva se da
se odričemo nečega što smo jednom posedovali. Takvo shvatanje je
pogrešno. Osim toga, ne bismo smeli da koristimo duhovnu odvojenost
kao izgovor da budemo ravnodušni prema osobama koje nas
okružuju. To nije ponašanje puno ljubavi. Dužnost nam je da sve
upotrebimo za Gospodovo zadovoljstvo, nikada ne verujući da smo mi
vlasnici.
Kada delujemo kao osobe koje brinu, a ne kao vlasnici, pokušavamo
da zadovoljimo Gospoda kroz interakcije sa bliskim osobama jer
shvatamo da je svako Božiji predstavnik. Da roditelji ne hrane pravilno
svoju decu, školuju ih i brinu za njihovo zdravlje, Gospod ne bi bio
zadovoljan. Iako su naša fizička tela samo vozila, ipak pripadaju Bogu
i odgovorni smo za njihovo održavanje kako ne bi ometali
funkcionisanje uma, inteligencije i duše.

Traženje partnera

Iako gotovo svako želi bračnog druga, mnogi ljudi teško pronalaze
odgovarajućeg. Osobe koje tragaju za bračnim partnerom moraju da
imaju jasne prioritete u životu. Kada idemo u prodavnicu, obično
znamo šta želimo. Ako to ne znamo, besciljno lutamo od prodavnice
do prodavnice kupujući nasumice stvari i vraćamo se kući neispunjeni.
Slično je i s biranjem bračnog partnera. Ako samo lutamo od
osobe do osobe, a da ne znamo koje odlike želimo, na kraju ćemo da
završimo sa nekom potpuno neodgovarajućom osobom. U najboljem,
potrošićemo mnogo energije i postaćemo frustrirani.
Kada jednom odlučimo šta želimo, trebalo bi da svoje potrebe
stavimo na sto i potražimo nekoga ko može da zadovolji te potrebe.
 Veza je partnerstvo, to je stvar timskog rada u kojem se obe osobe
međusobno nadopunjavaju i idu prema zajedničkom cilju. Pre nego
što prihvati obavezu, par bi trebalo zajednički da ispita ciljeve kako bi
otkrio jesu li na istom putu. Ukoliko to ne učine, mogu da se pojave
ozbiljni problemi.
Moramo da shvatimo duhovni aspekt odnosa. Muškarci i žene u
vezama mogu da se međusobno pomažu da duhovno napreduju. Ako
imamo partnera, trebali bismo sa njim da napredujemo ili da omogućimo
da on sa nama napreduje. Ako mi napredujemo, a naš partner
ne, možemo da imamo velike probleme. Muškarca i ženu koji nemaju
 jasne prioritete uglavnom oblikuju nefunkcionalne veze. Obe
osobe na kraju eksperimentišu jedna s drugom, nadajući se da će da
nađu odgovor za sebe. Kada taj eksperiment ne uspe, odbacuju partnera
i traže novog. Međutim, kao što smo videli, dve nepotpune
osobe koje koriste vezu da bi se osećale potpune ne mogu da uspeju.
Svaka takva osoba očekuje da ona druga napravi čudo i na kraju
se obe strane osećaju prevarene.
Kada jednom shvatimo šta nam je najvažnije, ne smemo da
 

poričemo svoje potrebe samo da bismo pronašli partnera. Ako to činimo,

bićemo kasnije još frustriraniji. Moramo da budemo prirodni, dopuštajući
da naši prioriteti govore sami za sebe, i da iskreno raspravljamo
o njima sa potencijalnim partnerom. Ako druga osoba nije
spremna da ih prihvati, tada nema značajne mogućnosti za vezu. Nije
mudro da se nadamo da će se druga osoba promeniti. Osobe koje se
hvataju za tu nadu izazivaju nesreću. Muž čija se žena razljuti svaki
put kada se on posveti duhovnim aktivnostima ne može da bude
ispunjen i obrnuto.
Nemojmo bespotrebno da mučimo sebe; već imamo dovoljno
poteškoća. Trebamo da tražimo partnera koji će da nam omogući da
izrazimo ljubav kroz delovanje, da uživamo u životu na višem nivou i
da delimo spoznaje sa drugima. Ne smemo da dopustimo da nas
samoća natera u zajednicu sa osobom koja je nesposobna da deli
najvažnije aspekte našeg života. Konačno osećaćemo veću bol nego
što je bila izvorna usamljenost, jer partner neće biti voljan da primi
ono što imamo da mu ponudimo. Kada napokon shvatimo uzaludnost
naših napora, uložili smo već toliko toga da je razdvajanje bolno.
Ljudi čitav život nose duboke ožiljke nakon takvih iskustava i nikada
više nikome ne otvore srce.

Sedamnaest načina za
postizanje uspeha u školi ljubavi

Da bismo razvili smislenu vezu sa osobama suprotnog pola,

moramo da postanemo celovita ljudska bića koja nemaju potrebu da
traže rešenja izvan sebe. Umesto toga moramo da naučimo da se
okrenemo sebi i da se povežemo sa višim, duhovnim stvarnostima.
Kako možemo da se povežemo? Deset navedenih napomena i vežbi
u kojima je sažeto ono o čemu smo do sada raspravljali predstavljaju
vodič za postizanje celine koja može da bude temelj za čvrstu, trajnu
vezu s partnerom.

1. Ljubav je neophodna za dobro fizičko i duhovno zdravlje. Onaj

ko nije u odnosu punom ljubavi ima 10 puta veće šanse da hronično
oboli i 5 puta veće šanse da doživi nervni slom.

2. Ljubav nije poslovni dogovor ili ugovor s posebnom tačkom koja

se odnosi na beg u slučaju poteškoća. Ne možemo prići Gospodu u
raspoloženju cenkanja i ne bismo smeli da započinjemo meditaciju i
molitvu s podužim spiskom za kupovinu. Molitve ove vrste se ne
temelje na nemotivisanoj bezuslovnoj ljubavi i ne pomažu nam da
razvijemo višu svesnost koja je potrebna da bismo postali potpuni. Ne
treba da podsećamo Boga na naše potrebe. Što više prihvatimo činjenicu
da je naš život uvek pod Božijom kontrolom, to ćemo bolje
shvatiti da prava molitva znači: "Neka bude volja tvoja". Kada možemo
iskreno da uputimo tu molitvu postajemo potpuna bića.
 

3. Ljubav je odluka za koju možemo da se odlučimo u bilo koje

vreme pod bilo kakvim okolnostima. Niko nema moć da natera drugoga
da ,ga ili je, voli, ali svako je sposoban da pruži ljubav.

4. Ljubav je kad učimo da prihvatimo sami sebe. Osobe kojima

nije stalo do njih samih ne mogu davati drugima. Jedan oblik ljubavi
prema sebi je poštovanje 4 osnovna principa: ne uzimanje droge ili
drugih opojnih sredstava, ne upuštanje u kockanje, u nezakonit seks
1 ne jedenje mesa. Svi ti užici mogu da oslabe našu osnovnu koncepciju.
Što više živimo po prirodnim zakonima, bićemo predaniji Božijim
zakonima. Ako nam nedostaje samopoštovanje, odbijamo da vidimo
sebe kao Božije dete i nemamo dovoljno ljubavi i devocije koju bismo
podelili s drugom osobom.

5. Ljubav je traganje za celovitošću; i ako je neophodno, možemo

da imamo partnera s kim bi podelili tu celovitost. Ljudi koji misle da
će neka druga osoba da ih učini potpunim ili da će ljubav da zakuca
na njihova vrata ostatće uskraćeni. Što više volimo i što smo potpuniji,
privlačićemo više ljubavi iz okruženja.

6. Ljubav nije kada se dva očajnika nađu da bi jedno drugo iskoristili,

pokušavajući da nađu sebi ispunjenje. Dvoje ljudi koji su u
oskudici i koji su sebični, ne mogu usrećiti jedno drugo. Oni su previše
obuzeti time da uzmu ili dobiju nešto od druge osobe.

7. Ljubav je sveti odnos u kom se partneri udružuju da bi služili i

otkrili svoje slabosti i snage. U bezbožnim odnosima svi specijalno
kriju svoje slabosti. Takve osobe su uglavnom zainteresovane za
erotičnu ljubav (požudu), umesto za odgovornu, nesebičnu ljubav.

8. Ljubav je energija i glad duše. Kada molimo za ljubav, mi

molimo za povezanost sa dušom, a ona je deo Boga. Ne bi trebalo da
očekujemo da nas ljubav obuzme kao napad epilepsije. Ona mora biti
ponovo otkrivana svakog trenutka, tako što ćemo požudu pretvoriti u
ljubav, i time se povezati sa svojom dušom u dušama drugih. Svi mi
gladujemo za istinskom, bezuslovnom ljubavlju.

9. Ljubav je kada na svog partnera gledamo kao na poklon od Boga.

Moramo se izdignuti iznad nivoa pukog voljenja drugih kao što volimo
sami sebe. Kad toliko volimo svoje partnere, shvaćamo da su
nam oni dani kao darovi od Boga i da ih ne posedujemo. Samo se
brinemo u ime Boga i naša je odgovornost da ispunimo Božje želje
koje se na njih odnose. Svaki pokušaj da vladamo njima postaje odvratan.
Umesto toga moramo da se potrudimo da se pokažu njihove
više odlike - to je vežba koja će otkriti i našu višu prirodu.

10. Ljubav je kada na svog partnera gledamo kao na sredstvo uz

pomoć koga ćemo ljubav uzvratiti Bogu. Ljubav koju primamo od partnera
 

ustvari dolazi od Boga, a naš je zadatak da je pošaljemo natrag.

Drugi usmeravaju Božju ljubav ka nama, a mi je usmeravamo
ka drugima. Bog nas uključuje u svoju igru da bi video šta ćemo
učiniti s njegovom ljubavlju. Možemo uzvratiti Božju ljubav brinući se
0 partneru s velikom devocijom, kao da je sam Bog prisutan.

11. Ljubav je kada podelite svoje duhovne spoznaje s partnerom,

pomažući tako uzdizanje njegove, a i vaše svesnosti. Tada će vaš
odnos postati odnos rasta i ubrzanja. Ako se vi i vaš partner ne razvijate
zajedno duhovno, doći će do sloma u odnosu. Ponekad se bojimo
predavanja u duhovnom životu, plašimo se da ćemo morati da se
odreknemo svog identiteta. No, moramo shvatiti da je predavanje
Svevišnjem prilika da ponovo dobijemo svoj potpuni identitet. Bez
duhovne dimenzije života nismo potpuni i ne možemo doživeti potpunu
ljubav.

12. Ljubav je odnos sa vašim partnerom u kom zamišljate trougao

sa tri tačke. Vi ste A, vaš partner je B, a Gospod koji prebiva u srcu
 je C. Dogovorite se sa partnerom da ovaj trougao bude stalna veza
između vas, tako da uvek kada meditirate, mantrate ili se molite
budete povezani sa partnerom i sa Gospodom. Nije neophodno da
istovremeno zajedno meditirate ili razmišljate o vezi. Vaš dogovor
deluje u svako doba i na svakom mestu. Na ovaj način uvek ćete
Boga držati u središtu vašeg odnosa, u svim mislima i aktivnostima.

13. Ljubav je kada na sebe gledamo kao na ljubav kroz delovanje,

kad nosimo ljubav gde god da idemo, toliko ispunjeni njome da
ona prirodno preplavljuje sve koje srećemo. Naša želja da budemo
ispunjeni ljubavlju je toliko velika da ona prirodno preplavi svakoga
koga sretnemo. U takvom stanju uma služimo kao predstavnici Božanskog
u svakom aspektu svoga života, stoga funkcionišemo kao
budni duhovni ratnici. Možemo da vežbamo ljubav kroz delovanje u
disanju. Kada udišemo, vidimo sebe kako upijamo bol i frustraciju voljenih
osoba; kada izdišemo, odašiljemo im sreću, radost, ljubav i mir.
Ustvari, ova vežba ne pomaže samo onima koji su nam bliski, već
čitavom svetu. Udišemo: zabrinuti smo. Nismo slepi za probleme
drugih ljudi. Želimo da pomognemo. Izdišemo: izdišemo ljubav,
samilost i blagost. To nije samo beskorisna vežba. Ima moćan uticaj
1 ako posmatramo proces neko vreme, bićemo svedoci povoljnih učinaka
na druge.

14. Ljubav je kada razvijamo takmičarske, nesebične odnose. U

prvom trenutku ovo može da zvuči čudno i kontradiktorno. Kako
možemo da govorimo o saradnji, deljenju i nesebičnosti i da zagovaramo
takmičenje? Ali kontradiktornost ustvari ne postoji. U duhovnom
kontekstu takmičenje znači da se trudimo da budemo nesebičniji
od našeg partnera promatrajući ko može da da više. Takmičimo se u
podsećanju partnera na Svevišnjega i ohrabrivanju da ide brže prema
 

Gospodu. Svrha takvog takmičenja je međusobno pomaganje u duhovnom

rastu. Ovaj proces je namenjen samo ljudima koji žele da
budu duhovni, koji tragaju za višim iskustvima iznad treperavih užitaka
materijalnog života. Takvo takmičenje u nesebičnosti podstiče
partnere da se sećaju zašto su u ovom telu - da ponovno postanu bića
puna ljubavi, predana Gospodu.

15. Ljubav je kada svima pružate jednak kvalitet ljubavi koju

osećate prema svom partneru - ali bez seksualne primese. Drugim
rečima, proširite i na ostale ljubav koju osećate prema najvoljenijem
biću. Možemo da se pitamo kako da izdvojimo seksualnost. Samo se
setite da ljubav i seks nemaju obavezno isto značenje. Ljubav prema
deci može da bude vrlo snažna bez seksualnih prizvuka. Bez obzira
na okolnosti, pokušajte da razvijete istu vrstu ljubavi u svim svojim
odnosima. Svi znamo kako je slatko voleti samo jednu osobu. Možete
li da zamislite koliko bi bilo slađe da osećamo isto prema svima?
Razmislite o ljubavnim razmenama koje bi mogle da se razviju,
uzvraćanje koje bi obogatilo naš život i živote drugih. Nezamisliva
sreća, radost i zadovoljstvo bili bi naša dnevna kvota. Ne bismo se
više oslanjali na određene pojedince koji bi nam omogućavali to
iskustvo jer bismo shvatili da tražimo Boga. Što više razumemo da je
Bog u svakoj osobi, to više osećamo Božansko i tako će nas Božansko
činiti više potpunima.

16. Ljubav je kada tražimo partnera s kojim bi iscelili ovaj svet, a

ne pobegli od njega. Mnogi traže partnera s kojim bi pobegli od ovog
sveta. Oni su nesrećni i misle da će sve moći da se istoleriše ili
popravi ako nađu novu sobu. Ne možemo da izlečimo ovaj svet ako
smo i sami previše ranjeni.

17. Ljubav je kada sve odnose tretiramo kao pripremu za krajnje

Božanske odnose u Božijem kraljevstvu. Na sve naše odnose treba da
gledamo kao da nam je Bog poslao partnera da popravi sve ono što
treba da se popravi, pre nego što mu se večno pridružimo. To znači
da moramo da vežbamo da promatramo partnera kao Božijeg zastupnika,
prepoznajući svoju božansku prirodu i sećajući se da smo
Božija deca koja na raspolaganju imaju velike spoznaje i zadovoljstva.
Samo u Božijem kraljevstvu naći ćemo ljubav i večne odnose za
kojima duboko čeznemo. Konačno, stvarni odnosi i druženja odvijaju
se u svom savršenom obliku u Božijem kraljevstvu. Upravo sada
živimo u školi razvoja koja nam pomaže da se osposobimo za doživljavanje
ljubavi koja je daleko iznad svega što trenutno možemo da
zamislimo. Da bismo to postigli, Boga moramo da stavimo u središte.
Gospod je u svačijem srcu, spreman da nas vodi. Ali ne možemo da
se vratimo kući ako verujemo da smo samo materijalna bića koja
traže sreću sa suprotnim ili istim polom. Možemo da se vratimo kada
prihvatimo da smo Božija deca koja imaju priliku da budu sa svojom
Majkom-Ocem Bogom punim ljubavi u večnom prebivalištu. To je
 

naše urođeno pravo. Svaki put kada neku situaciju gledamo kao izraz
Gospodove božanstvenosti ili kada se o nekoj osobi brinemo umesto
da je zlostavljamo ili iskorišćavamo korak smo bliže večnom kraljevstvu.
Zapamtite, kad živimo u takvom stanju visoke svesnosti,
svuda susrećemo božanstvenost sve dok napokon ne počnemo da
doživljavamo carstvo duhovnog sveta čak i dok smo u smrtnome telu.
Lepota je u tome što smo uvek duboko zaljubljeni u Boga i sve
Njegove delove. Mi smo samo privremeno pobegli od Svevišnjeg i
naših Božanskih saradnika.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Kada ste spomenuli ljubav prema sebi, rekli ste da ljubav

prema sebi znači odbacivanje droga, kockanja, nedopuštenog seksa i
mesa. Možete li nešto više da kažete o mesu?

Odgovor: To je vrlo jednostavno. Svi znamo da ono što jedemo u

veiikoj meri utiče na telo. Životinja živi za jedenje, spavanje, razmnožavanje
i branjenje. Nema ništa loše u tome jer životinje ne zanima
samospoznaja. Ali osoba koja jede životinjsko meso poprima neke
životinjske odlike koje mogu da koče duhovni napredak. Osim toga,
sa gledišta prehrane mnogi stručnjaci znaju da meso nije previše
zdravo. Sa duhovnog gledišta, osnovna zamerka je nasilje koje prati
klanje životinja. Uglavnom kulture sa tradicijom vegetarijanstva iskazuju
mnogo manje agresivnog nasilja.
 Ako je ikako moguće, trebali bismo da dirnemo partnera da postane
vegetarijanac. Možemo da pripremimo ukusna vegetarijanska
 jela. Kada pripremamo hranu u stanju svesnosti pune ljubavi i ponudimo
 je Gospodu, hrana postaje produhovljena i može da bude snažna
i pročišćavajuća sila.

Pitanje: Šta da učinimo ako partner postaje sve više neprijateljski

raspoložen i sve sebičniji svaki put kada pokušavam da budemo nesebični?

Odgovor: Ako imate takvog partnera, onda zapravo nemate partnera.

Partner znači par, osoba koja vas nadopunjava. Ako muškarac
nastavlja da iskorišćava ženu koja pokušava da bude što ispunjenija
ljubavlju i brigom, ona mora da shvati da je u vezi koja ne funkcioniše.
Što više pokušava da bude duhovna, to partner više deluje da
bi je obeshrabrio. Možda će morati da nađe nekog drugog ili je možda
njena karma da u ovom životu nema fizičkog partnera.
Nekim ljudima u ovom životu nije suđeno da imaju partnera. To
ne mora da bude veliki problem jer većina nas ne ostaje u ovim fizičkim
telima jako dugo. Umesto da jadikujemo nad situacijom, možemo
da iskoristimo vreme za intenzivan duhovni rad i tako se pripremimo
za sledeće korake. Postajući uravnoteženiji, osećaćemo jaču
ljubav prema sve većem broju ljudi. Tada ćemo da nađemo ispunjenje
u pravim odnosima.
 

Pitanje: Uvek se okrećem za privlačnim pripadnikom suprotnog pola.

Kako da prestanem da posmatram osobe samo kao tela?

Odgovor: Ako igramo telesnu igru, na kraju ćemo da budemo

razočarani jer se telo našeg partnera neizbežno menja. I naše takođe.
 Ako se veza temelji na izgledu, ubrzo će nam se zgaditi jer mladost
fizičkog tela ne traje dugo.
Ljudi stalno menjaju oblik iako to često ne shvatamo. Na primer,
neko koga volimo može da doživi nesreću i da izgubi ruku ili nogu. Ili
osoba koju volimo može da počne da stari. Osoba kojom smo bili
privučeni sada izgleda potpuno drugačije, s manje kose, debelja.
Ustvari, osoba je dobila novo telo. Ponekad možemo da budemo u
iskušenju i da kažemo: "To nije osoba koja me je privukla. To je potpuno
drugačija osoba."
 Ako se odnos temelji samo na površinskom izgledu ili na tome
kako slatko, pesnički ili rečito razgovaramo sa partnerom da bismo
prikrili svoju unutrašnju prazninu, prava, duboka povezanost ne može
da postoji. Ljubav mora da bude iznad fizičke privlačnosti. Ponekad
su veze u tolikoj meri na telesnom nivou da dolazi do sukoba čim
nema fizičkog kontakta, a da partneri ni ne znaju zašto se to događa.
Doživljavaju samo veliku napetost i teskobu čim igra dodirivanja
prestane.
Nažalostjednog dana naša čula i čula našeg ljubavnika neće više
biti ista. Šta će da se dogodi sa vezom ako se temelji samo na seksualnom
nagonu? Hoćemo li, ako veza postane prazna, da odlučimo
da Bog više ne postoji? Hoćemo li da zaljučimo da nas Bog ne voli ili
da nas je na neki način prevario samo zato što više ne osećamo fizičko
zadovoljstvo s partnerom? Hoćemo li da uzviknemo i da proklinjemo
Boga ili ćemo da pokušamo da dublje shvatimo kako situacija
može da bude izraz Njegove ljubavi?

8. Voleti bl ižnjega svoga

Svuda vidimo rezultate usmerenosti društva ka robi i novcu i obožavanja

slave, moći i kontrole. Zbog toga savremena kultura ne poštuje
ljudska i ostala živa bića kako ona to zaslužuju. Naša planeta - i
samo živo biće - strašno pate zbog nedostatka ljubavi. Kao što smo
videli, ponašamo se prema zemlji i njenim životnim vrstama sa toliko
nepoštovanja da se svuda oko nas pojavljuju simptomi ozbiljne
bolesti: poplave, glad, zemljotresi, suše,orkani, epidemije i bezbrojne
druge nepogode. Osim toga, umesto da se prema drugim ljudima
odnosimo s ljubavlju, pažnjom i samilošću , manipulišemo njima i
iskorišćavamo ih u uzaludnom pokušaju zadovoljavanja svojih želja.
Te negativnosti mogu da se suzbiju odnosima punim ljubavi. Naši
odnosi su mikrokosmos naših odnosa na organizacijsko m,  nacionalnom
i globalnom nivou i našeg odnosa prema drugim oblicima života
i samoj zemlji. Izlečenje naše planete zavisi od naših međusobnih
 

odnosa u jednostavnim interakcijama svakodnevnog života. Odnoseći

se prema drugima s ljubavlju, svako od nas može da učini pozitivan
pomak u svojoj neposrednoj okolini.
U današnjem društvu mnogi ljudi ne dobijaju dovoljno ljubavi u
porodice, školi ili na radnome mestu. Ljubav koja ne može da se izrazi
na zdrav način često se pojavljuje u iskrivljenim oblicima. Već smo
spomenuli porast nasilja prema deci, incesta ili silovanja kao i druge
društvene nezgode i ostale probleme okoline. Seksualni zločini su ispoljavanje
prirodne ljubavne sklonosti koja ne može da se izrazi konstruktivno.
Svaki puta kada ljudi odbace svoju božansku prirodu, njihova
zatamljena ljubavna energija postaje destruktivna snaga u svetu.

Potreba za kulturom ljubavi

Ova planeta neće biti zdrava sve dok ne dostignemo dublje razumevanje
duše i univerzalne ljubavi koju delimo. Kao Gospodovi sastavni
delići, prirodno pripadamo kulturi ljubavi, oslobođenja i neprekidnog
slavlja. Kada tu ljubav i radost prenesemo na druge, doživljavamo
sve dublje nivo Božije ljubavi. Svetu je preko potreban dublji
smisao zajedništvo i zrelije shvatanje individualne sreće. I jedno i
drugo zavisi od naše volje da uzdignemo individualnu i kolektivnu
svest deleći ljubav sa drugima.
Razmotrimo "zajednicu" drveća. Iako je lišću drveta potrebna
voda, ne trebamo zalivati svaki list posebno. Ustvari, ako zalivamo
lišće, a zanemarimo koren, drvo neće dugo živeti. Ali ako zalivamo
koren, širimo vodu po celom drvetu tako da drvo lepo raste.
Iako možemo da mislimo da smo samodovoljni, ustvari nismo
ništa samodovoljniji od lišća drveća. "Hrana" koja nam je potrebna
 jeste ljubav i usmeravajući svoju ljubav prema Bogu, "zalivamo
koren" i prirodno delimo ljubav celoj zajednici.

Ljubav prema drugim a prodire ispod površine

Materijalizam je ukorenjen u dualnosti: relativan je i nestalan.

Materijalni aspekti stvari nisu njihova unutrašnja stvarnost. Materijalističko
gledište je usredsređeno na spoljašnje manifestacije i ne
obraća pažnju na nevidljivu suštinu. Ne možemo da imamo duboke
odnose baveći se samo nivoom spoljašnjeg prekrivača.
Materijalistička usredsređenost automatski nas onesposobljava za
doživljavanje dubljih nivoa ljubavi. Zapamtite, bezuslovna ljubav prema
drugima ne temelji se na materijalnom razumevanju života jer sva
ljubav emanira iz riznice ljubavi, a to je Bog. Ako uklonimo Boga sa
slike, samo smo privučeni materijalnim stvarima i pojavama; mi ne
možemo da doživimo bezuslovnu ljubav.
Kako budemo duhovno rasli, bićemo neprestano zapanjeni
količinom ljubavi koju možemo da doživimo i podelimo. Duhovni svet
 je ispunjen večnim ljubavnim razmenama koje nemaju kraj, ne propadaju
i ne donose razočaranje. Čak i u takvom okruženju nadmetanja
 

i dokazi služe samo da ohrabre brige i podele.

Svi smo čuli za majke koje bi sve žrtvovale za decu, učitelje koji bi
sve učinili da pomognu učenicima ili muževe koji nastoje da usreće
svoje žene i porodice. Ovi jednostavni primeri nesebičnih odnosa u
materijalnom svetu daju nam kratak uvid u duhovno carstvo prave
ljubavi. U prethodnom poglavlju smo videli da sukobi koji nastaju u
intimnim odnosima mogu da budu uzrok još veće povezanosti među
partnerima umesto podela. Osobe se bolje međusobno razumeju i to
dublje razumevanje omogućava rast obostrane pažnje i poštovanja.

 Voleti druge i imati poverenja u njih

Prava ljubav je postojana uprkos nevoljama. Ljubav nam daje

hrabrost da zadržimo svoj položaj - čak i neprivlačan - u svakom okruženju.
To ne znači da moramo da budemo budalasti ili naivni. Poricanje
neugodnih činjenica je suprotnost ljubavi; prava ljubav se
temelji na iskrenosti i poverenju, ne na izbegavanju. Voleti bližnjega
svoga kao samoga sebe znači voleti ga jako, onako kako bismo želeli
da sami budemo voljeni. Iskrenost privlači iskrenost, a poverenje
privlači poverenje. Bez tih odlika nema ljubavi.
Možemo da pitamo kako da volimo osobu koja je očigledno odbojna
ili kako da verujemo nekome ko nije zaslužio naše poverenje.
Takvoj osobi možemo da priđemo kao što bismo prišli problematičnom
detetu. Roditelji obično ne prilagođavaju svoje ponašanje
ponašanju deteta. Umesto toga, oni pomažu detetu da poboljša ponašanje
po modelu onako kako treba i ohrabruju ono što je pozitivno.
Svako ima neke dobre odlike. Roditelji poznaju ograničenja svoje
dece i svesni su šta je za njih opasno. Nude iskustva u skladu sa stepenom
zrelosti dece, utiču na njihov razvoj i štite ih od zahteva koji
bi mogli da budu previše naporni.
 Ako prestanemo da gledamo druge osobe kao neprijatelje čak i
ako pokušaju da nas povrede, možemo da volimo gotovo svakoga.
Moramo uvek da se setimo da naši takozvani neprijatelji imaju očajničku
potrebu za ljubavlju, koju izražavaju najbolje što mogu iako to
rade na negativne načine. Kao duhovni ratnici, uvek imamo izbor u
takvim okolnostima. Možemo da odgovorimo samilošću ili možemo da
gledamo na takve ljude u nevolji kao na neprijatelje koji u svojim
glavama žele da nas unište. Ako reagujemo na drugi način, tada i
sami postajemo destruktivni jer druge svrstavamo u kategoriju štetnih
elemenata. Ali ako ih gledamo kao zalutale tragače ljubavi, bićemo
i dalje ispunjeni ljubavlju i tu ljubav ćemo moći da izrazimo na
nepreteće načine.
Ne možemo da volimo osobe u koje nemamo poverenje. Kako
onda možemo da povećamo ljubav i da verujemo nepouzdanim ljudima?
Naravno, ne želimo da vidimo sebe i druge kao žrtve i da zanemarimo
njihovo negativno ponašanje. Moramo samo da budemo
dovoljno inteligentni da saznamo njihova ograničenja, podržavajući
njihove pozitivne kafakteristike i odbijajući da im damo iskušenja kojima
 

neće moći da odole.

Na primer, nećemo da ostavimo blago na dohvat ruke lopovu. Ali
ako svoje dragocenosti stavimo na sigurno, možemo da verujemo lopovu
čak i u svojoj kući. Možemo da verujemo alkoholičarima da neće
piti ako uklonimo alkohol iz njihove blizine. Drugim rečima, verujemo
drugima shvatajući njihova ograničenja, uklanjajući iskušenja i izražavajući
ljubav. Ako smo dovoljno pametni da imamo realno viđenje njihovih
slabosti, možemo njihove jake strane da negujemo i do te mere
da oni prevaziđu svoje negativno ponašanje.
Tako, s pravilnim stavom, možemo da imamo poverenja zapravo u
svakoga.

Čuvanje tajni

Drugi aspekt poverenja odnosi se na problem tajni i poverenje.

Naravno, naša delotvornost kao duhovnih ratnika, posvećenih da
pomažemo drugima, usko je povezana sa našim odnosom prema tajnama.
U svakodnevnom životu gotovo smo svi čuvali tajne, delili ih,
izdavali ili ih koristili da isključimo druge osobe i pokažemo svoju
takozvanu nadmoćnost.
No tajne nemaju ulogu u duhovnoj svesnosti jer stvaraju barijere
među ljudima, mešaju se u naše izražavanje ljubavi i znače da nešto
krijemo. Tajne stvaraju podelu na "ljude iz grupe" i "one izvan nje",
svrstavajući ljude u dve kategorije, prijatelje i neprijatelje tako uništavaju
poverenje. U duhovnom životu svako delovanje mora da bude
ponuda Bogu i njegovim pomoćnicima, tako da sve što radimo, govorimo
ili želimo postaje sredstvo slavljenja Boga. Kakva je potreba za
tajnama u takvim okolnostima?
Zdrave zajednice ne bi trebale da budu previše vezane za tajne.
Ustvari, životi duhovnih ratnika trebalo bi da budu otvorene knjige jer
Gospod sve gleda. Što smo svesniji Boga, to će osobe oko nas više
osećati prosvetljenje, radost i ljubav. Nažalost, mnogi od nas ne žele
 još u potpunost da polažu račune Bogu - ili sebi ravnima - i tako pribegavamo
tajnama. Ne želimo da iko zna šta smo učinili jer se bojimo
da će da nas osude zbog našeg ponašanja.
Naša želja da ne polažemo račune podrazumeva da možemo da
se sakrijemo od Gospoda. Naravno, to je nemoguće. Zapamtite,
Gospod je u našem srcu svedok svega što činimo. Sve naše delatnosti
trebalo bismo da sa žarom ponudimo Gospodu kao deo ljubavnog
programa služenja za koji želimo da budemo odgovorni i priznati.
Kada ovako razmišljamo o svim svojim delatnostima, nemamo šta da
krijemo i više ne želimo da čuvamo tajne.

Poverenje

Postoji razlika između tajni i poverenja. Neke delatnosti su poverljive,

ali nisu tajna. Na primer, supružnici vode ljubav. To je deo njihovog
iskustva razmene u bračnom životu i poverljivo je - zaista,
 

malo je aspekata života koji su poverljiviji od razmene ljubavi. Ali čak

i kada muž i žena stvaraju potomstvo, čine to sa svesnim naporom da
slave Boga. Njihovo ponašanje postaje ponuda i, iako je privatno, nije
tajna.
Poverenje je često potrebno za razvijanje poverenja koje je, kao
što smo već rekli, važan aspekt ljubavi. Zbog toga su neki delovi
života poverljivi. Međutim, iako neke delove iskustva čuvamo od očiju
 javnosti, poverenje ne podrazumeva nameru isključivanja drugih.
Samo ne želimo da činimo nepotrebno uznemirenje i tako umesto da
odmah sve otkrijemo, delimo informacije postupno.
Duhovni život zahteva poverenje u situacijama kada bi potpuna
istina bila opasna za druge osobe. Na primer, u 16. veku Gospod Čejtanja
 je u Bengalu svima propovedao ljubav prema Bogu, ali je
određena duhovna iskustva ostavio za one koji su visokorazvijeni,
pripremljene duše. Prerano izlaganje takvim iskustvima ne bi bilo
dobro za um prosečne pobožne osobe. Gospod Čejtanja nije želeo da
bude isključiv, već je želeo da zaštiti one koji ne bi mogli da podnesu
nivo tako snažne ljubavi. To je pravilno korišćenje poverenja.
Roditelji koji vole svoju decu ponašaju se na sličan način. Dok
deca rastu, roditelji ponovo i ponovo objašnjavaju iste stvari, svaki
put sve dublje, u skladu sa detetovim nivoom razumevanja. Vrlo
maloj deci na početku samo kažu da prestanu sa određenim ponašanjem.
Kasnije mogu da im objasne moralne i etičke razloge koji
stoje iza određene naredbe. Kasnije mogu još dublje da pouče decu
zašto je takvo ponašanje neprihvatljivo.
U svakom primeru objašnjavaju isto ponašanje na različitim nivoima.
Poverenje u duhovnom životu funkcioniše na isti način. Učitelj
može da objasni određena duhovna načela na uvodnom nivou širokoj
publici, ići mnogo dublje sa grupom iniciranih učenika i istu temu još
dublje da istraži s grupom naprednih učenika.
Na primer, početnici u duhovnom životu najpre nauče nekoliko
osnovnih Istina, kao što su: nismo ovo telo, možemo da imamo lični
odnos s Bogom, duhovni život počiva na snažnim nivoima ljubavi.
Budući da pridošlice na početku nisu preplavljene sa previše informacija,
mogu ta učenja da čuju bez otpora. Nakon početnog izlaganja
dobijaju dublje spoznaje u skladu sa nivoom spremnosti. Poverenje
ustvari olakšava nuđenje višeg znanja u pravo vreme. Bez nje, novi
učenici bi mogli da budu preopterećeni i da odbiju celokupno učenje
pre nego što su imali priliku da ga shvate.

 Vrednost prosuđivanja

Osim razumevanja uloge tajni i poverenja u duhovnom životu,

moramo da razvijemo pravilno razumevanje prosuđivanja. Rašireni
otpor prosuđivanju u našoj kulturi, posebno među "new age" grupama,
posledica je odbijanja da prihvatimo univerzalni standard po
kojem bismo vrednovali svoje delatnosti. Ali to odbijanje ne znači da
takav standard nije dostupan, niti je izgovor za našu neodgovornost.
 

Mnogi ljudi su skloni da izjednačavanju duhovnost s mirom, tolerancijom

i prihvatanjem. Međutim, trpeljivost nije uvek božanska i mir
nije uvek znak ljubavi. Te odlike ukazuju raspoloženje spokojstva koje
nije uvek u skladu sa zahtevima situacije. Kada tražimo mir i toleranciju,
mi možda pokušavamo da izađemo na kraj sa situacijom,
upravljajući se ili poričući postojanje neprikladne situacije. Na primer,
 jesmo li zaista puni ljubavi ako tolerišemo sina koji je ovisnik o drogama?
Naravno da nismo. Roditelj koji izbegava prosuđivanje da bi
sačuvao mir u takvoj situaciji ponaša se neodgovorno.
Duhovni život se temelji na ljubavi, a to znači međusobno služenje
kroz duboko povezivanje i intenzivnu interakciju. Takvo služenje
sadrži prosuđivanje i vrednovanje. Biti kritičan u toj situaciji znači da
dovoljno brinemo i da smo čuvar svoje braće i sestara. Ako odbijemo
da budemo kritični, znači da smo neodgovorni i da ne brinemo. Pravilno
prosuđivanje je sastavni deo duhovnog napretka jer je neprekidno
vrednovanje potrebno za rast. Da bismo napredovali, moramo
da prosuđujemo sami sebe i da budemo otvoreni za procenu drugih.

 Apsolutni kriterijum duhovnog života

Kada sledimo verodostojni duhovni put, učimo da prosuđujemo

svoj napredak prema automatizovanom kriterijumu. Slično tome, procenjujemo
i u svakodnevnom životu. Na primer, kolekcionari procenjuju
slike prema standardu koji je prihvaćen u svetu umetnosti.
Muzičari usavršavaju svoju muziku primenjujući posebne tehnike.
Razmislite o tome. Možemo li učitelju borilačkih veština da kažemo da
ne bude kritičan prema svojim učenicima? Možemo li lončaru da
kažemo da ne bude kritičan prema šegrtima? Možemo li učitelju da
kažemo da ne bude kritičan prema svojim učenicima? Ako svakom
učeniku da peticu, njegovi učenici neće imati adekvatno merilo svojih
uspeha.
Ove procene se ne temelje na hiru ili trenutnim osećajima, već na
objektivnim standardima. Ako primenjujemo spoljašnje kriterijume,
neće nas zavesti naša iskrivljena opažanja. U duhovnom životu
učitelji, sveci i izvorni spisi pomažu nam da ispravno prosuđujemo,
štite nas od razočarenja lažnog ega koji nas lako može odvesti na
stranputicu. Da bismo izbegli grešku, moramo da se oslonimo na
autoritete koji su čvrsto utemeljeni u priznatoj duhovnoj tradiciji.

Zakoni su u niverzalni

Pravila i propisi su životne činjenice koje vladaju svime što činimo.

 Ako se parkiramo na pogrešnoj strani ulice, dobićemo kaznu. Ako ne
platimo porez, bićemo kažnjeni. Ako stalno kasnimo na posao, možemo
da izgubimo posao. Ako odbacimo sve oblike prosuđivanja, slažemo
se da zakoni i pravila nemaju funkciju u društvu.
No zakoni su nužni za održavanje civilizacije i reda. Naravno, neki
ljudi poštuju zakone, a neki ne. Međutim, ne odbacujemo sve zakone
 

samo zato što se nekim pojedincima ne sviđaju i ne poštuju ili zato

što su neki zakoni nepravedni i neprijatni. Istovremeno, da bi bili efikasni,
zakoni ne smeju da uguše naše energije ili da nas neprirodno
ograničavaju. Umesto toga, zakoni bi trebalo da nas štite, da dirnu
našu kreativnost i pojačaju naš osećaj blagostanja.
Istina je da neki ljudi zloupotrebljavju prosuđivanje i povređuju
druge. Međutim, to nije pravo prosuđivanje već osuđivanje. Kada prosuđujemo,
ne bismo smeli da projektujemo svoju negativnost na druge
niti da imamo neke skrivene motive. Nikada ne bismo trebali da
koristimo prosuđivanje kao priliku da za nekoga zatvorimo svoje srce.
 Ali istovremeno, ako želimo da pomognemo drugima ili ako želimo da
napredujemo sami, moramo da shvatimo potrebu za pravilnim prosuđivanjem
i vrednovanjem.
 Ako verujemo u suprotno, verujemo da smo dobri takvi kakvi jesmo,
iako često činimo gluposti, odstupamo od apsolutnog duhovnog
autoriteta i prepuštamo se ponašanju koje može da stvori ozbiljne
probleme nama i drugima. Prihvatanje lošeg ponašanja znak je odbijanja,
a ne ljubavi. Ljubav znači da rastemo zajedno i da učimo iz
grešaka. Moramo da pokažemo dovoljno ljubavi da pomognemo jedni
drugima kako bismo učinili potrebne ispravke.
Umesto da govorimo ljudima da ne budu kritični, trebalo bismo da
ih molimo upravo suprotno. Ako nas zaista vole, nežno će ali vrlo čvrsto
da ocene naše ponašanje i pokazaće nam područja koja treba da
poboljšamo. Isto bismo i mi trebali da učinimo za njih, gledajući na
njihove negativne delatnosti kao na vapaj za ljubavlju, tražeći načine
na koje bismo mogli da im pomognemo.
Dakle, dužnost je nas, duhovnih ratnika, da međusobno pomažemo
u razvoju. Često se bojimo mišljenja drugih osoba jer jednostavno
ne želimo da se suočimo sami sa sobom i da učinimo potrebne
promene. Još uvek smo vezani za ukorijenjene navike zadovoljavanja
čula. Međutim, ako želimo duhovno da napredujemo moramo
hrabro, sa korenom, da iščupamo te stare destruktivne navike. Prosuđivanje
 je neprocenjiv alat u tom procesu.

Prvo oceni sebe

Mnogi ljudi kojima je potrebna pomoć prvo ne žele da prihvate

sugestije zbog ega. Ne mogu da veruju da su tako lako mogli da
pogreše ili se boje promene. Vrlo često uče samo iz kriza, nevolja i
haosa - drugim rečima, "školom teških udaraca". To je spor način učenja,
ali uprkos tome, vrlo je čest. Zvuči li vam to poznato? To nije
samo obrazac prisutan kod osoba kojima pokušavamo da pomognemo.
Svi smo se mi tako ponašali u ovim ili onim situacijama.
Da bismo pobedili iskušenje oštrog i nepravednog prosuđivanja
drugih, moramo uvek prvo sebe da ocenimo, a tek onda da procenjujemo
druge. Nažalost, neki ljudi pokušavaju da nađu mane u drugima
i to im je način da izbegnu da zavire u sebe. Njihovi sudovi nemaju
težinu jer se ne temelje na želji za pomaganjem punom ljubavi.
 

Umesto da ponude konstruktivnu povratnu informaciju, takvi ljudi

samo traže žrtveno jagnje. Da bismo bili korisne sudije drugih,
moramo da budemo oprezni sa svojim slabostima i neprekidno da
težimo poboljšanju.
Uvek bismo trebali da zadržimo duh poniznosti, nikada ne savetujući
i poučavajući druge sa uverenjem da mi ništa ne treba da naučimo.
Evo jednog ličnog primera: svaki puta kada držim predavanje,
usredsredim se na nešto što bih želeo da razumem bolje. Tada sam,
čak i ako svi zaspu, uzbuđen jer sam nešto naučio. U suprotnom,
poučavanje je poput predstave kojom samo želimo da zadovoljim
publiku. Na kraju će da nam se dogodi da ćemo da govorimo ono što
ne mislimo i ljudi će znati razliku.
Da biste se pravilno ocenili, savetujemo vam da tražite povratnu
informaciju o sebi od onih osoba koje vas dobro poznaju. Priđite im
sa sveskom u ruci. Dok slušate njihove odgovore, zapisujte ih bez
komentara ili reakcije. Kasnije ih pažljivo proučite. Na ovaj način
bićete sigurni da ćete tačno da zapamtite sugestije bez grešaka i
racionalizacija čiji je uzrok lažni ego, samoobmanjivanje ili građenje
kula u vazduhu. Nećete biti u iskušenju da se opravdavate ili poričete
ono što drugi govore.
Svako želi da se razvija i svi koristimo jedni drugima kako bismo
se međusobno pomogli. Ali ponekad možda ne možemo da shvatimo
šta nam drugi govore. U takvim slučajevima, nakon što zapišemo povratnu
informaciju, možemo da je odložimo dok ne budemo spremni
da se njom bavimo. Kasnije, kada budemo pregledali komentare, bićemo
iznenađeni kada uvidimo kako nam Gospod neprestano daje
priliku da se razvijamo i pročišćavamo. Bićemo zapanjeni kada budemo
videli kako često odbijamo Njegovu pomoć. Međutim, ako počnemo
da shvatamo da se sve u našem životu događa iz nekog razloga,
počećemo da cenimo to koliko smo blisko vođeni i koliko nas Bog voli.

Kak o ostati pozitivan

Sebe najviše ranjavamo kada ne verujemo drugima ili kad ih

grubo napadamo, a da nismo najpre razmotrili svoje ponašanje.
Takođe činimo loše i osobama koje volimo, zatvarajući se u pogrešnom
pokušaju samozaštite. U oba slučaja pokazujemo da mi sami
nismo dovoljno puni ljubavi jer nismo voljni da nedolično ponašanje
gledamo kao na poziv u pomoć.
Duhovni ratnici nikoga ne teraju iz svog srca. Oni vole svakoga i
pronalaze pozitivne odlike u svakom pojedincu čak i kada su dobro
prikrivene. Kao duhovni ratnici, možemo da uočimo da su neki ljudi
nezreli, ali umesto da ih osuđujemo, trebamo da tražimo načine da ih
s puno ljubavi zaštitimo i vodimo.
Teški ljudi su poput antikviteta: potencijalno su lepi uprkos ružnim
mrljama. Na primer, ako volimo stari nameštaj, toliko može da nam
se sviđa sto iz 18. veka da ćemo ga iznova i iznova tapacirati. Budući
da nam je taj komad važan, pronaći ćemo način da ga učinimo
 

funkcionalnim i lepim. Slično tome, ako zaista brinemo o porodici, prijateljima

i kolegama, učinićemo naše odnose prijatnim, ublažavajući
teške situacije i pomažući onima koji se neproduktivno ponašaju da
se poprave.
Razvrstavati ljude na negativan način znači da smo odlučili da su
oni urođeno sebični, nepouzdani, bez ljubavi. Ne možemo im pomoći
da pretvore svoje slabosti u jake tačke. Zaključili smo da su njihova
ograničenja nepremostiva, stavili smo ih u kalup iz kojeg je gotovo
nemoguće da izađu. Umesto da delimo ljubav, učvrstili smo njihove
nedostatke odnoseći se prema njima u skladu sa svojom ograničenom
definicijom.
Bez obzira koliko smo pozitivni, mogu da se pojave situacije u kojima
ljudi odbijaju našu ljubav, savet i potporu. Kako da se ponašamo
u takvim okolnostima? Najmudrije je da ostanemo čvrsti i postojani i
da ne reagujemo negativno ili da odustanemo. Ne smemo da menjamo
ono što jesmo ili da promenimo ljubav koju osećamo. Ako
reagujemo negativno na osobu koja odbija našu pomoć, nešto nije u
redu sa našom svešću. Tražimo zadovoljenje sebe zato što želimo da
budemo velikodušni, mudri ili moćni. Naša ljubav je uslovljena.
Ne moramo da manipulišemo drugima da bismo dobili njihovu ljubav
i poštovanje. Moramo da živimo jednostavno i autentično, ne
smemo da budemo pod uticajem okoline. Ako smo zaista ispunjeni
ljubavlju, ljudi će prirodno da budu privučeni nama. Jedini savet je da
se ponašamo istinoljubivo i da prihvatimo činjenicu da se nekim ljudima
sviđamo, a nekima ne. Ni pod kojim okolnostima ne bismo trebali
da pokušavamo da se promenimo samo zato što nas neko ne prihvata.

Negativno ponašanje je vapaj za ljubavlju

Kao duhovni ratnici koji ozbiljno žele da uzdignu svesnost naše

planete, ne smemo nikada da zaboravimo da svakome ljubav znači
više od svega. U svim okolnostima reči i dela neke osobe su ili raz-
mena ljubavi ili vapaj za ljubavlju. Iako lako možemo da prihvatimo i
cenimo izraze ljubavi drugih, vapaj za ljubavlju može da bude izazov.
Ti vapaji mogu da imaju nekoliko oblika koji mogu da izgledaju potpuno
suprotni ljubavi. Na primer, koliko često primećujemo potrebu
za ljubavlju iza nečijeg besa, nepristojnosti, ljubomore, ravnodušnosti
ili okrutnosti?
Često je naš prvi poriv da uzvratimo u samoodbrani ili da vratimo
milo za drago. Međutim, time kod druge osobe samo produbljujemo
ranu i pojačavamo osećaj neprimerenosti, uskraćivanja i odvojenosti.
Kada imamo poteškoće u odnosu, umesto da vrednujemo reči i
ponašanje onoga koji govori, trebalo bi da zagrebemo ispod površine
pitajući se: Gde ova osoba oseća nedostatak ljubavi? Kako mogu da
 joj pomognem? Kada na situaciju gledamo kao na izraz bola ili
potrebe druge osobe, a ne kao na napad ili namernu neljubaznost,
možemo da postanemo takvi da svaki osvetnički poriv pretvorimo u
želju za služenjem.
 

Promatrajući vlastite osećaje u različitim okolnostima, možemo da

shvatimo tu univerzalnu potragu za ljubavlju u svim interakcijama.
Pretpostavimo da se razljutimo. Lako možemo da vidimo da naša ljutnja
proizlazi iz našeg doživljaja osećaja nevoljenosti. Druga osoba je
osujetila naše nade ili očekivanja da ćemo primiti pažnju, poštovanje,
ljubaznost, brigu ili neki opipljiviji znak ljubavi u vidu nekog gesta
ili poklona. Rezultat toga je da se osećamo lišeni, potcenjeni i
nemoćni. Budući da je za većinu nas to nepodnošljivo, ljutimo se
zamenjujući moć srdžbe za bol zbog osećaja nevoljenosti.
 Ako smo zavidni, osećamo prazninu i neadekvatnost u samima
sebi. Uznemireni smo jer druga osoba prima priznanje, bogatstvo ili
sreću koju želimo i mislimo da zavređujemo. To je takođe čežnja za
ljubavlju koja bi nam dala osećaj celine i ispunjenosti koji nam
nedostaje.
Isto bismo mogli reći i za veliki broj negativnih emocija. Strah je
reakcija na situaciju u kojoj očekujemo zlo, napad, uništenje, poniženje
ili čak smrt. Osećamo se sami i ranjivi, odvojeni od ljubavi koja
nam je tako snažno potrebna da bismo se osećali povezani i sigurni.
Kada mrzimo, vraćamo milo za drago za ljubav koju nismo dobili kada
smo je želeli. Kada smo okrutni, nepristojni, neljubazni ili namerno
ravnodušni, odašiljemo snažne signale bola koji pokazuju našu očajničku
potrebu za ljubavlju.iako smo možda potpuno nesvesni pravog
značenja našeg ponašanja.
Dakle, kao duhovni ratnici, moramo da zapamtimo, da svaki put
kada komuniciramo sa drugima, ili delimo ljubav ili izražavamo potrebu
za ljubavlju. Druge osobe se takođe ponašaju na taj način. Ljudi
koji su neljubazni, zahtevni, osetljivi, ljuti ili tužni zapravo vape za
ljubavlju. Uvek bismo trebali da budemo svesni ove univerzalne potrebe,
za ljubavlju, i da ljubav delimo obilno. U svakoj situaciji moramo
da se zapitamo: "Sa kojim se činiocem ljubavi susrećem?"

Kako da izađemo na kraj sa negativnošču drugih

Zadatak je nas, duhovnih ratnika, da u svim okolnostima odgovaramo

pozitivno na vapaje za ljubavlju koji su u pozadini negativnog
ponašanja. Postoje tri glavna načina na koje možemo da odgovorimo
kada nas neko napadne. Prvi način je da preispitamo sebe kako
bismo otkrili svoj nedostatak osećajnosti, veštine ili brige. Ako pažljivo
i iskreno pogledamo svoje motive i dela, gotovo ćemo uvek da
pronađemo neki element kojim smo pridoneli problemu. Tada možemo
da popravimo stvar sa velikom poniznošću.
Drugi način je da ostanemo usredsređeni i isijavamo ljubavnu
energiju i da odbijemo uključivanje u svađu. Budući da nismo spremni
da zagrizemo bačenu udicu, naš potencijalni protivnik će možda da
se povuče. Niko ne voli da se oseća neupotrebljivo. Agresivni ljudi se
uglavnom osećaju beznadežno ako njihovo negativno ponašanje
nema uticaja i oni brzo prestaju. Suprotno tome, ako na napad uzvratimo
napadom, doživećemo veliku napetost i teskobu. Druga osoba
 

nas je već porazila jer smo pristali da napustimo viša načela da bismo
učestvovali u uznemirujućoj igri. Takva reakcija pokazuje da još uvek
moramo mnogo da radimo na sebi.
Treći način odgovora na napad da pokažemo napadaču koliko nam
 je stalo. Čak i ako pojedinac odbije naše napore, osećaćemo se bolje
 jer ljubav i plemenitost koju smo ponudili postaju deo našeg iskustva.
 Ako se razljutimo i uznemirimo, očigledno nismo nikome pomogli,
najmanje sebi. Kada nudimo pravu ljubav, ne samo da smirujemo
uznemirenje druge osobe već nudimo lek za nedostatke koji su
uzrokovali uznemirenje na samom početku.
Kada odgovaramo smireno i sa ljubavlju bez reagovanja, sprečavamo
drugu osobu da nam našteti i služimo kao uzor, pokazujući
alternativne načine ponašanja. Zapamtite, duhovni ratnici ne žele
samo da zaštite sebe; oni takođe žele da uzdignu svesnost i da
ponude pomoć. Svaki put kada to čine, uzdižu nivo svesnosti u svetu.
 Ako se bojimo da ćemo da budemo iskorišćeni, biće nam teško da
odgovorimo konstruktivno. Umesto toga, jednostavno ćemo da očekujemo
da se drugi ponašaju onako kako se mi ponašamo prema
njima. Varalice se boje da će biti prevarene, kao što se lopovi boje da
će biti pokradeni. Nasuprot tome, duhovni ratnici primaju ljubav iz
svoje okoline bez obzira na to gde se nalaze, učvršćujući pozitivne
vibracije koje su već prisutne i pomažu im da ojačaju.

Odnos prema rasizmu, nacionalizmu i seksizmu

Posebno raširen vid negativnog ponašanja u današnjem svetu

poprima oblik rasizma, nacionalizma ili seksizma. Mnogi članovi
savremenog društva ispunjeni su mržnjom prema onima koji se razlikuju
od njih. Kao duhovni ratnici ne smemo negativno da reagujemo
na nepoštovanje i nepravde koje čine ljudi koji imaju predrasude.
Zapamtite, ne možemo uspešno da se borimo na bojnom polju ako
smo ljuti; gubimo bistrinu i spretnost. Srdžba, frustracija i očaj takođe
mogu da uzrokuju ozbiljnu bolest ili poremećaj u našem telu. I na
kraju, ako smo ispunjeni negativnim emocijama, ti osećaji će se prosuti
među naše odnose, posebno u one do kojih nam je najviše stalo.
No to ne znači da bismo trebali jednostavno da poreknemo postojanje
rasističkog, nacionalističkog ili seksističkog ponašanja pokušavajući
da se pretvaramo da je sve u redu. Kao ljudskim bićima potrebna
nam je određena mera samozaštite. Ne smemo da dopustimo da
budemo žrtve predrasuda. Ako nas drugi gledaju na rasistički,
nacionalistički ili seksistički način, ne smemo da zaboravimo da je to
odraz njihovog nivoa svesnosti.
Čak su i nasilni ljudi puni predrasuda Božija deca koja su privremeno
zaboravila svoj pravi identitet. Morali bismo da budemo tužni
zbog takvih osoba jer time što su nehumani prema drugima uništavaju
svoju čovečnost. Trebamo da volimo osobu - dušu, koja je
prava suština - a ne dela. Na taj način, ne prihvatajući destruktivno
ponašanje, možemo da ostanemo verni misiji služenja i da budemo
 

dokazi ljubavi na del u.

Razvijanje smislenog služenja

Iako duhovni ratnici ne traže materijalnu nagradu, mnogi od nas

nisu dostigli taj nivo nesebičnosti da bi praktikovali takav altruizam u
potpunosti. Neka egoistična pobuda obično je prisutna u našem
pomaganju drugima. To nije u potpunosti loše. Ako pomažemo deci
u vrtiću, zlostavljanim ženama ili hranimo gladne, delujemo konstruktivno.
Nema ništa loše u želji da budemo hvaljeni. Ta čežnja za
priznanjem stepenica je na putu spoznaje da sve trebamo da nudimo
Bogu.
Problem je, ipak, da ne možemo uvek da računamo na rezultat
koji želimo. Ponekad možda nećemo da dobijemo pohvalu koju mislimo
da zaslužujemo ili naše delatnosti mogu da uznemire druge
osobe. Ako spremnost da pomognemo drugima temeljimo na očekivanju
pohvale i priznanja, prestaćemo da se trudimo čim izostane
priznanje.
Ne bismo trebali da prestanemo da delujemo kada shvatimo da
smo vezani za zahvalnost drugih. Trebamo da nastavimo, svesno se
trudeći da plodove svoga rada ponudimo Gospodu. Uostalom, čak i
ako niko ne priznaje naše doprinose, Bog zna za njih. Naš zadatak je
da ponudimo najbolje bez obzira na posledice.
Zapamtite takođe da se pravo uzdizanje svesnosti ne temelji na
tome koliko dobro planiramo i organizujemo aktivnosti iako to može
mnogo da pomogne. U središtu naše službe mora da bude briga za
druge sa ljubavlju. Mnogi ljudi su započeli humanitarni ili duhovni posao
sa dobrim namerama, ali su se toliko zapetljali u birokratiju da su
zaboravili početnu nameru. Postali su vezani za slavu i ugled ili su
postali umorni, da tretiraju ljude kao zupčanike u mašini. Njihov rad
više ne uzdiže svesnost i tako gubi svoju krajnju vrednost.
Što više nesebično pomažemo drugima, to nam Gospod više daje
blagoslove čak i ako spolja naše delatnosti izgledaju neuspešne. Zapamtite,
kao duhovni ratnici brinemo se za uzdizanje svesnosti, a ne
za poboljšanje materijalnog blagostanja. Ne možemo da merimo vrednost
svog rada fizičkim postignućima. Umesto toga, naš uspeh zavisi
od toga koliko nam se uzdigla svesnost delovanja.
Mnogo je bolje da duboko utičemo na jednu osobu nego da
pokušavamo da dodirnemo površno mnoge ljude. Promene koje se
dogode u tom pojedincu imaju veći uticaj na kolektivnu svesnost
planete nego male promene u načinu života mnoštva drugih. Ponekad
najjednostavnija dela mogu da utiču na nivo svesnosti osobe - topao
zagrljaj, ljubazna primedba ili osmeh pun ljubavi. Svi možemo da
učinimo napor da ovako jednostavno uzdignemo ljude bez obzira na
našu situaciju i veštinu.

Cilj je da postanemo transcendentalni

 

Cilj duhovnih ratnika je da postanu transcendentalni. Često ljudi

koji pomažu drugima ne razumeju šta to znači. Sve što je transcendentalno
napada osnovnu prirodu materijalnog svemira i ide puno
dalje. Nasuprot tome, tradicionalno priznate religije često pokušavaju
da pomognu ljudima da im materijalni život postane udobniji tako
da osećaju manje bola, teskobe ili razočaranja. Mnogi su zadovoljni s
tim nivoom i ostaju na njemu.
No transcendentalisti nisu zadovoljni sa takvim težnjama i tragaju
za višim dimenzijama iskustva. Izražavaju ljubav koja je dovoljno jaka
i duboka da može da bude nadahnuće drugima i da može da spreči
uticaj negativnosti drugih osoba na njihovu vlastitu svesnost. Drugim
rečima, transcendentalne osobe doživljavaju život iznad zemaljskih
delatnosti svakodnevnog sveta, puni su ljubavi i onda kada njihova
okolina nije i time uzdižu svesnost čitavog sveta.
Kao što smo već objasnili u 2. poglavlju, biti transcendentalan ne
znači nužno biti prijatan i nežan, ne znači ostati u vezi bez obzira na
sve. To je pogrešno shvatanje. Kad smo transcendentalni, negativni
ljudi će se ili promeniti prema nama ili će se osećati dovoljno uznemireni
da nas ostave na miru. U nekim slučajevima ćemo možda da
izaberemo da se držimo podalje od njih. Uvek bismo trebali da budemo
spremni da pomognemo, ali ako drugi uporno odbijaju našu
pomoć, možemo na kraju da odlučimo da se udaljimo, mirni i uvereni
da smo učinili sve što smo mogli da proširimo ljubav.
Ostanak u štetnoj situaciji obično je poziv da budemo iskorišćeni.
Nema smisla da nastavimo da dajemo svoje vreme i energiju onima
koji ne mogu ili ne žele da uzvrate. Oni će da nastave svoje neprihvatljivo
ponašanje sve dok ne vide da pružamo otpor. Što više
pružamo pažnju i brigu takvim osobama, to će one više misliti da smo
slabi i samo će da nastave da nas iskorišćavaju.
 Ako tolerišemo takve situacije, pojačavamo njihovu grešku. Da
bismo zaustavili pogrešno ponašanje, možda ćemo morati da se
udaljimo sa scene i da volimo osobu sa distance. To ne znači da smo
prestali da pružamo bezuslovnu ljubav. Štaviše, izražavamo ljubav.
Ljubavni je čin da sprečimo drugu osobu da nakuplja još više negativne
karme time što više nećemo biti dostupni za zlouporabu.

Borba sa iluzijom

Nije lako da postanemo transcendentalani. Na putu duhovne

prakse susrećemo velike izazove i iskušenja. Tako funkcioniše materijalni
svemir. Kako duhovno napredujemo, postupno bežeći od dominacije
iluzije, materijalna energija se čvrsto hvata za nas ne želeći da
nas pusti bez borbe. Zbog toga moramo da imamo na umu cilj dok
napredujemo na duhovnom putu. Kada put postane težak, usredsređenost
na krajnji rezultat pomaže nam da idemo napred.
U borbi sa materijalnom iluzijom nikad ne smemo da zavisimo od
svoje snage i inteligencije jer je materijalna energija jača od svakog
od nas. Moramo da se oslonimo na Gospoda, koji kao Nad-duša prebiva
 

u srcu svih živih bića i nudi sve vrste pomoći kada to dopustimo.
 Ako nam se čini da nema pomoći na vidiku, to je zato što nemamo
veru da razumemo kako nas Gospod lično nadzire i pomaže nam.
Svaki put kada pokušavamo da ovladamo sopstvenom snagom,
strašću i iskušenjem, izlažemo se opasnosti od pada. Samo je stvar
vremena kada ćemo da se nađemo u situaciji koju ne možemo da
savladamo. Ali ako shvatimo stalnu opasnost i ostanemo oprezni,
naša pažnja će nam pomoći da ne padnemo u okove iluzije. Problem
nastaje kada ne shvatamo iskušenje ozbiljno i kada smanjimo oprez.
Duhovni ljudi padaju uglavnom zbog dvaju razloga: novca i
seksa.Pohlepa za novcem navodi mnoge duhovne ljude da izgube
poštenje, suočeni sa ekonomskim problemima, mogu pasti u iskušenje
da zloupotrebe novac. Osim toga, kao što smo videli, zbog požude
koja prevladava u društvu, mnogi pogrešno tumače ljubavno ponašanje
kao poziv za seksualni kontakt. Mnogi usamljeni pojedinci
poriču više shvatanje kako bi dobili bilo kakav ukus ljubavi, čak i na
samo fizičkom nivou.
Kada postanemo vodiči ljubavne energije, naši odnosi se produbljuju.
 Više ne želimo da manipulišemo drugima kako bismo zadovoljili
svoje apetite jer smo razvili dovoljnu unutrašnju snagu da
možemo da shvatimo ko smo, šta je duša i u kakvom odnosu smo sa
Bogom. Više ne tražimo krajnje ispunjenje u materijalnom svetu.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Moj sin smatra da ga previše kritikujem. Postoji li razlika

između kritikovanja i prosuđivanja?

Odgovor: To je stvar svesnosti. Ako se vaš sin ne brine o sebi, ako

ne uči ozbiljno, trebalo bi da se borimo. Vaša odgovornost je da ga
nadgledate za njegovo dobro, iako bi se on možda radije igrao osamnaest
sati dnevno. Vaša uloga je da mu pomažete i da ga ohrabrite,
a da biste tu ulogu mogli pravilno da odigrate, potrebno je procenjivanje.
 Ali dok pokušavate da pomognete sinu, morate da poštujete
njegovu individualnost i nezavisnost. Pazite da od njega ne učinite
produžetak sebe. Ućutkivanje deteta, čak i ako su vam namere dobre,
može da izazove otpor i mržnju.
Ponekad kada razgovarate sa sinom, on to može da shvati kao kritikovanje
i da odbaci povratnu informaciju. Ali ako vidite da je to
potrebno, morate da se stavite na raspolaganje bez obzira na njegovu
reakciju. Ako pruža otpor ako se oseća napadnut, možete da
pokušate da zadovoljite istu potrebu na prihvatljiviji način. Roditelji
uvek moraju da budu oprezni, ali ipak neprenapadni da ne bi psihički
povredili dete.
Roditelji imaju odgovornost da štite, nadgledaju, poučavaju i
vode; to je sve. Ako primetite da vaš sin nije dolično odeven, reći ćete
mu za njegovo dobro da promeni pantalone. Niste kritični, samo ste
praktični. Možete da želite da bude pažljiv kada vozi bicikl. Obavljate
 

dužnost da bi ste osigurali njegovu sigurnost, ali ga ne napadate i ne

optužujete.
Njemu možda neće uvek biti drago što ga nadgledate. Ali kao
zabrinut roditelj, morate uvek da budete spremni da mu date ljubav,
podršku i vodstvo. Davanje povratne informacije deo je odgovornosti
roditelja. Štaviše, roditelj koji ne reaguje kada je potrebno nije mu
previše stalo ili se plaši toga šta će dete misliti.

Pitanje: Ja sam osoba koja ne veruje drugim ljudima. U mom slučaju

to je zaista naučeno ponašanje koje se temelji na prethodnom
iskustvu. Kako to da rešim?

Odgovor: Kao što smo već rekli, ne bismo trebali da budemo naivni,

budalasti ili da poričemo stvari. Moramo da vidimo stvari onakve
kakve jesu. Možda ste iz prethodnog iskustva naučili da je neko
hronični lažljivac ili lopov, ali ne smete da dopustite da to ometa vaš
sadašnji rast i razvoj. Umesto toga, kada ste sa tom osobom, morate
 jednostavno da budete oprezni da ne dovedete osobu u iskušenje
koje bi bilo preteško. Ne smete da date oštar nož malom dečaku. To
ni na koji način ne narušava vašu ljubav, samilost i brigu za njega.
Ustvari, iz ljubavi uklanjate iz njegove okoline potencijalni izvor štete.
Potrudite se da svaku osobu vidite kao deo Boga. Tada ćete, čak
i ako vas neko napadne, moći da gledate na to kao na Božiji
aranžman za svoj rast. Zapamtite, u svemiru nema slučajnosti. Vaš
napadač je ustvari Božiji posrednik - osoba koja je privremeno u stanju
zbunjenosti amnezije - koji je poslan da vam ukaže na nešto. Ako
sa ljubavlju promatrate svog potencijalnog protivnika, možete da
uzdignete njegovu svesnost. Ta osoba može potpuno da se promeni,
da se izvini, nasmeši i zatraži oproštaj. Sa druge strane, ako napad
dočekate protivna padom, komunikacija je otežana. Obojica odlazite
uznemireni.
Zapravo govorimo o dubljoj veri. Kada osoba ima dublju veru u
Boga, počinje da primećuje kako se Bog u njenom životu pojavljuje u
mnogim oblicima i okolnostima. Vaš zadatak je da budete spremni da
volite i doživite Boga na bilo koji način na koji se On predstavi. Bog
pokušava da poveća vašu svesnost tako što vas čini osetljivijim na
svoje nečistoće kada primećujete probleme drugih. Drugim rečima,
Gospod vam pokazuje gde morate da radite na sebi stvarajući situacije
u kojima su izloženi vaši nedostaci.
Koja je cena života punog straha i nepoverenja? Skupo plaćate u
obliku svoje ljubavi, samilosti i brige. Čvrsto zatvarate vrata i prozore
štiteći se od zla, ali ne dopuštate da uđe ni nešto pozitivno. Premda
ne biste trebali da budete budala, hteli bismo da vas ohrabrimo da se
otvorite za više nivoe iskustva i ljubavi.

Pitanje: Kako bismo na temelju onoga što ste rekli o prosuđivanju

trebali da shvatimo biblijsku izreku "Ne sudi da ti ne bi bilo suđeno"?
 

Odgovor: Kada prosuđivanje i pravila ne bi bili potrebni, tada Bog ne

bi dao prorocima tolike zakone. Takva učenja nam govore, na primer,
da su preljuba, bezbožništvo, kleveta i ubistvo grešni. Vrednovanje je
potrebno da bismo mogli da prepoznamo ove i ostale grehe.
No moramo da sudimo sa ljubavlju i poniznošću. Biblijska izreka
koju si citirao podseća nas da se ne usredsređujemo na greške drugih
kada smo sami jako grešni. Nismo dirnuti ljubavlju ako kritikujemo
nedostatke drugih da bismo izbegli svoje propuste. Pokušavamo da
povredimo druge da bismo se mi bolje osećali.
Prosuđivanje je prisutno kroz celu Bibliju. Mnogi delovi Starog
zaveta govore o zastranjenjima izraelske dece i raznim pokušajima da
se ona isprave. I u Novom zavetu, ispunjenom učenjem ljubavi i
samilosti, Isus ipak izbacuje dilere novca iz hrama oštro ih osuđujući.
Ljudima nudi parabole, opomene i uputstva kako bi im pomogao da
žive u skladu sa Božijim zakonima. Biblija nam, kao i svi veliki religijski
spisi, pokazuje da je vrednovanje, ako je dirnuto ljubavlju, zdravo
i potrebno.

9. Praktikovanje samilosti

Danas živimo u okruženju koje je tako nesklono ljudskom i duhovnom

rastu da više istine ne mogu lako da prodru do naše svesti. A
upravo su te istine ono što nam je potrebno. Fizička stvarnost samo
 je spoljašnje ispoljavanje nečega što je pokrenuto na dubljem nivou
i materijalna rešenja naših problema ne mogu da funkcionišu jer ne
zadiru ispod površine. Da bismo učinili trajne promene, moramo jako
da se potrudimo da vidimo šta je ispod površine neke situacije.
U svim okolnostima, bez obzira na lekove koje možemo da
isprobamo, za današnje teške problemi treba nam samilost. Samilost
prodire duboko u srž svake situacije i nudi bezuslovnu ljubav kao lek.
Kako postajemo svesniji svoje unutrašnje duhovne prirode, shvatamo
da samilost može da nam pomogne da transcendiramo privremene i
relativne aspekte stvari. Ta rastuća svesnost na kraju može da nas
izvede iz negativnih okolnosti. Kada se otvorimo samilosti, naša svesnost
postaje transcendentalnija i isijavamo više energije koje uzdižu
druge i nude izlečenje u svetu bola i patnje.

Preduslov za povratak k ući

Krajnji cilj duhovnog života je povratak kući u Božije kraljevstvo, u

duhovni svet. Samilost je vrlo bitan elemenat pripreme za ovaj cilj.
Priprema je potrebna čak i u svetovnom životu; pomaže nam da funkcionišemo
pravilno u različitim okolnostima. Na primer, ako idemo na
formalnu zabavu, pripremamo se tako što se formalno odevamo. Ako
imamo koncert, dugo vežbamo pre nego što izađemo na pozornicu.
 Ako glumimo u pozorištu, moramo da naučimo tekst uloge. Bez
pravilne pripreme izlažemo se mogućnosti velike neprilike.
Slično tome, moramo dobro da se pripremimo za konačan odlazak
 

u duhovni svet. Kao što smo videli u 3. poglavlju, svi veliki sveti spisi
naglašavaju da smo večna bića koja imaju dom daleko iznad svetovnog,
materijalnog života. Ne pripadamo materijalnom svetu, koji
služi samo kao učionica za viša iskustva, ali to nije mesto gde
možemo da budemo zaista srećni.
Sad moramo što bolje da se pripremimo da bismo vratili ono što
smo izgubili i da bismo dobili blago koje nas čeka u duhovno m kraljevstvu.
Niko ne može da očekuje da će ući u Božije kraljevstvo bez
duboke samilosti. Skoro svi verodostojni sveti spisi - uključujući
Bibliju, Kuran i Toru - podučavaju nas da volimo bližnjega svoga kao
samoga sebe. Ali bez obzira na sve vrednosti, voleti bližnjega svoga
kao samoga sebe može da se pretvori u trgovinu jer se temelji na razmeni
 jedne količine ljubavi za drugu. U takvoj situaciji ljubav je pre
uslovljena nego slobodno pružena. To nije transcendentalno.
Objasnili smo u 2. poglavlju da kao duhovni ratnici moramo ići
dalje i voleti druge čak i više nego sebe. Ako volimo bližnjega svoga
više nego što volimo sebe, razmišljajući samo o dobrobiti druge
osobe, na dobrom smo putu da postanemo transcendentalni.
Kada se nesebično uskladimo sa transcendentalnom svešću,
svemir će nam dati zapanjujuću podršku. Budući da više nismo u
vlasti uobičajenih ograničenja zemaljskoga sveta, možemo da napravimo
čuda. Kada razvijemo višu percepciju i višu Ljubav, zaslužujemo
takve blagoslove tako da ćemo na kraju biti "pomilovani" i oslobođeni
ograničenja materijalnog zatvora.

Iznad mentaliteta spasenja

Iako je samilost uslov za povratak kući, Bogu, ne bismo trebali da

 je shvatamo egocentrično kao sredstvo koje povećava naše šanse za
spasenje. Samilost je mnogo više od bilo kakve sebične pobude - čak
i više od želje da uđemo u Božije kraljevstvo. Zato, ako samo
proučavamo nekoliko tehnika joge, ako želimo da dobijemo neke psihičke
moći ili pokušavamo da povećamo šanse da budemo spašeni,
bavimo se početničkim duhovnim aktivnostima. U konačnoj analizi
ovo su samo načini borbe sa zatvorom pomoću kojih možemo da
pronađemo olakšanje od teskobe i stresa materijalnog života. Ovi
načini ne transcendiraju svet sebičnosti i nemaju puno veze sa istinskom
duhovnom spoznajom. Sa takvim mentalitetom ne možemo da
se vratimo u duhovni svet.
Sebičnost se kosi sa duhovnim napretkom i zato bismo neprestano
trebali da se preispitujemo i analiziramo način razmišljanja kako
bismo je iskorenili. Većinom vremena smo zaokupljeni svojim željama,
čak ne potrebama. Toliko smo se navikli na ispunjavanje sopstvenih
želja da ne možemo da doživimo duboku ljubav i sreću i da
se stalno dobro osećamo. Umesto toga, usredsređeni smo na probleme
ovog sveta dualnosti, neprekidno hraneći čula i učvršćujući
osećaj "ja" i "moje" umesto da ih nadiđemo i doživimo viša zadovoljstva.
Čak je i tako uzvišena želja poput želje za spasenjem ukorenjena
 

u sebičnosti. Spasenje se, ustvari, događa automatski kada

napustimo sebične želje i produbimo samilost.

Značenje samilosti

Samilost je oslobođena materijalnih okova. Pojam "materijalan"

podrazumeva preživljavanje jačega koje se temelji na tome ko je
dominantniji, ko više kontroliše i ko ima veću sposobnost manipulisanja
ljudima. Samilost je suprotna tome. To je duhovna odlika
koja se temelji na nesebičnosti i slobodi od zavisti i osećaja vlasništva.
Nije sentimentalna i ne dolazi i prolazi sa našim osećajima. Kada
smo samilosni, drugima nudimo nemotivisanu, bezuslovnu ljubav i
žrtvujemo se u njihovo ime.
Samilost je spontana i nema ništa zajedničko sa krivicom, strahom
ili mržnjom. Ako nudimo pomoć, a to zapravo ne želimo, nismo dirnuti
samilošću. U takvim slučajevima nas na to prisiljavaju okolnosti i
mi se nerado nudimo samo zato jer to nismo mogli da izbegnemo.
Situacija je potpuno drugačija kada pomažemo drugima sa vedrom i
radosnom svešću.
 Ako tvrdimo da volimo Boga, moramo da volimo i njegove sastavne
deliće - sva živa bića oko nas. Gospodov pravi bhakta samo želi
da bude sluga drugih i na svakoga da gleda kao na ispoljavanje
Gospodovih energija. Nikoga ne možemo da isključimo iz kruga svoje
ljubavi i samilosti jer kada služimo druge, ustvari služimo Gospoda.
Materijalni život je pun nedaća. Ako se brinemo samo za svoju
udobnost ili čak za svoje oslobođenje, čvrsto se držimo sebičnog
usmerenja i ne možemo da dostignemo krajnji cilj, druženje sa
Gospodom u Njegovom kraljevstvu. Ali ako razvijemo dubok nivo
nesebičnosti i samilosti, postajemo prave sluge koje mogu da dele
božansku ljubav sa svakim bez obzira na okolnosti. Kada srećemo
osobe koje pate - na primer, slepe, hendikepirane, bolesne, beskućnike,
zatvorenike, zlostavljane ili prognane - volimo ih toliko da želimo
da preuzmemo njihov teret na sebe kako bismo ih oslobodili bola.

Samilost nije snishodljivost

Kao što smo već rekli, svi bismo trebali da težimo tome da budemo
izraz ljubavi na delu i uvek da tražimo priliku da služimo.
Međutim, moramo da pazimo na raspoloženje služenja. Ponekad se
ljudi busaju svojim tobožnjim naprednim položajem i nude pomoć sa
snihodljivim stavom koji podrazumeva: "Ti nisi dorastao, ali pogledaj
kako se ja dobro nosim sa situacijom." Nikada ne bismo trebali samo
da tolerišemo druge ili da osećamo sažaljenje sa svog tobožnjeg
superiornog položaja. Samilost ne znači da priđemo osobi sa stavom
:"Biću ljubazan prema tebi", ili "Pokazaću ti kako sam dobar". Takvi
stavovi su glupost i u suprotnosti sa samilošću.
Naš stav bi trebao da bude: "Ja sam tvoj brat po Bogu; ja sam
tvoja sestra po Bogu. Ja sam prijatelj koji te voli i vidim da si ranjen.
 

Moja želja i dužnost je da ti pomognem." Kao što smo raspravljali u

prethodnom poglavlju, na poteškoće druge osobe trebali bismo da
gledamo kao na vapaj za pomoći - vapaj za ljubavlju, samilošću i
službom. Niko ne želi da doživi bol, zbunjenost ili teskobu. Čak i ljudi
koji izgledaju zbunjeni samo žele pažnju - drugim rečima, žele ljubav.
Kada svaku situaciju procenjujemo iz ove dublje perspektive, lakše
ćemo ostati neuznemireni kada se neka osoba neprijateljski i nesmotreno
ponaša. Možemo da kažemo sebi: "Oh, ovoj osobi je potrebna
ljubav i Gospod mi daje priliku da učinim neku službu. Da vidimo
kako mogu da pomognem." Kada tako razmišljamo, manje smo skloni
da samo tolerišemo slabosti druge osobe.
Ustvari, ako pomažemo ljudima bez osećaja samilosti, oni će imati
samo površnu dobrobit. Međuljudska komunikacija snažnije se odvija
na suptilnom nego na grubom nivou. Osećaje koje sputavamo su
osećaji koje najsnažnije izražavamo. Zato druga osoba uviđa, čak i
samo podsvesno u nekim slučajevima, da samo pokušavamo da
pokažemo svoju superiornu mudrost i samokontrolu. Primalac naše
pomoći neće se osećati uzdignuto jer pomoć nije istinska.
Iako neverbalna komunikacija osećaja može da ima negativan uticaj,
kao što smo upravo opisali, može da deluje i pozitivno. Ako delujemo
pravično želeći da pomognemo, poruka će biti prenesena na
nekom nivou čak i ako nečiji ego pokušava da prekrije naše dobre
namere. Ako ne odmah, nakon nekog vremena, osoba će moći da
uzvrati.

Samilost zahteva hrabrost

Samilost je iznad ideja "ja" i "moje" i transcendira ideje materijalne

udobnosti i sigurnosti. Kada smo samilosni, ne zanima nas ni
 jedan oblik moći, čak ni psihička ili mistična moć. Zaboravljamo na
sebe, ravnodušni smo prema gubitku ili dobitku, osećamo patnju
drugih tako duboko u svome srcu da odlučujemo da nešto uradimo.
To zahteva veliku hrabrost.
Bezbrojni problemi današnjega sveta traže moćne duhovne ratnike
koji mogu da se kreću nedirnuto kroz teško prohodne nivoe kontaminacije.
Takvi ratnici mogu da pomognu ljudima koji se osećaju
usamljeni, napušteni, bespomoćni ili beznadežni - koji nesrećni ležu i
bude se sa strahom - da spoznaju da ih Bog voli i da postoji nada.

Osobe sa fizičkim poteškoćama

Jeste li ikada pokušali da zamislite kako je biti slep? Život može da

bude vrlo težak za slepe. Vid je potreban za toliko mnogo stvari i oni
su često prisiljeni da zavise od pomoći drugih. Kada im je pomoć očajnički
potrebna, možda ljudi neće obraćati pažnju na njih ili će ih
možda zlostavljati. Ako želimo da postanemo transcendentalni i da
razvijemo odlike koje nas vode natrag Bogu, moramo da osećamo
samilost prema tim osobama. Moramo da budemo spremni da se
 

žrtvujemo da bi se njihova životna situacija popravila, čak i ako to

podrazumeva da ćemo morati da se odreknemo svoje sigurnosti i
udobnosti. Možemo li da zamislimo kako se zamenjujemo sa osobom
kako bismo je oslobodili slepoće?
Kako bi bilo da imamo govorne poteškoće? Zamislite da niste
sposobni da se izrazite rečima. Možete li da osetite unutrašnju frustraciju
koju bi prouzrokovala takva situacija? Taj nivo nesebične
ljubavi određuje našu spremnost da se vratimo natrag kući u Božije
kraljevstvo.
Svi smo bili u poseti kod ljudi koje je teška bolest prikovala za
krevet kod onih koji ne mogu da hodaju jer su postali bespomoćni
invalidi. Budući da ne mogu da se brinu sami o sebi, zavise od drugih
koji ih hrane, kupaju ih i čak ponekad vode u kupatilo. Takva zavisnost
može da bude vrlo ponižavajuća. U nekim situacijama takozvani
prijatelji i članovi porodice mrze takve osobe, smatrajući ih teškim
teretom jer im je potreban stalan nadzor i pomoć.
Često te osobe stvaraju toliko poteškoća da čak i njihovi bliski
rođaci osete olakšanje kada umru. Članovi porodice možda samo
čekaju, nadajući se da će smrt doći brzo i da će ukloniti njihove
obaveze. Je li vaša samilost za ove duše tako jaka da biste se zamenili
sa njima kako biste ih oslobodili patnje?

Beskućnici

Beskućnici su problem u Sjedinjenim Američkim Državama i u

celome svetu. Čak i u Washingtonu, glavnom gradu, mnogi ljudi su
šćućureni na pločnicima, rešetkama ili u ulazima u svako doba godine
i u svim vremenskim okolnostima. Na kraju dana ti ljudi nemaju
porodicu koja bi ih utešila, nemaju sklonište. Setite se svog života:
ujutro napuštate udobni dom, idete na posao ili obavljate druge
aktivnosti, na kraju dana vraćate se da provedete veče sa svojom
porodicom ili bliskim osobama. Osobe koje volimo daju našem životu
smisao, ispunjavaju nas snagom da ponovno izađemo sledeći dan i
suočimo se sa novim izazovima.
 Ali zamislite ljude koji nemaju posao, dom i porodicu. Kada napokon
nađu mesto na ulici gde mogu da se odmore, deca mogu da ih
gađaju kamenjem ili ih policija hvata. Kada prođemo kraj njih, okrenemo
glavu, u najboljem slučaju damo im nešto sitniša. Je li naša samilost
dovoljno jaka da možemo da osećamo njihovu tugu i nesreću?
Danas su mnogi ljudi tako prestrašeni, napeti i takmičarski raspoloženi
da uživaju u tuđoj nesreći, osećajući se bolje kada pronađu
osobu koja je u gorem položaju od njih. Ako prijatelja zadesi nesreća,
izreći će reči saosećanja i ohrabrenja, ali iznutra će im biti drago što
su oni izbegli takvu sudbinu. Takav stav pokazuje materijalnu svesnost.
Kada naša samilost bude toliko jaka da smo spremni da
zauzmemo mesto beskućnika kako bismo ga oslobodili muke, tada
ćemo da budemo dostojni ulaska u duhovni svet - ne pre toga.
 

Zatvorenici

Činjenica da mnogi građani krše zakon umesto da normalno žive

tužna je kritika američkog društva. Savremeno društvo ne zadovoljava
potrebe mnogih ljudi. Visoka stopa kriminala i zatvorskih kazni
pokazuje da nešto zaista nije u redu sa društvom. U Sjedinjenim
 Američkim Državama situaciju pogoršava činjenica da mnogo tinej-
džera čini krivična dela. Mladi su budućnost svake nacije. Ali je sve
veći broj mladih ljudi ljuto, uznemireno i frustrirano i udara po svojoj
okolini na neproduktivne, čak i na vrlo ozbiljne načine.
Možete li da zamislite da ste osuđeni na doživotnu robiju bez
mogućnosti pomilovanja? Svaki se dan budite bez nade. Možda više
nemate nikakav dodir sa spoljašnjim svetom, čak ni vaša porodica
više ne komunicira sa vama. Žalite što^ ste uopšte rođeni i vaše
najveće očekivanje je trenutak smrti. Želite da počinite samoubistvo,
ali nemate ni toliko slobode jer vam je oduzeto sve što biste mogli da
u potrebite u tom pokušaju.
Mogli bismo da prekinemo uobičajenu rutinu i da posetimo zatvor
da shvatimo nepovoljan položaj zatvorenika. Tako bismo produbili
samilost i razvili osećaj zahvalnosti. Mogli bismo takođe da posetimo
bolnicu ili ustanovu za mentalne bolesti da se podsetimo koliko je
ljudi prikovano za postelju, bolesno i ranjeno. Kada vidimo tolike vrste
oštećenja i bespomoćnosti kojima su drugi pogođeni, počećemo više
da cenimo svoju dobru sudbinu i još ćemo više da se predamo pomaganju
drugim ljudima koliko je to u našoj moći. Kada to učinimo,
manje ćemo stvari uzimati zdravo za gotovo i moći ćemo da shvatimo
da su naše žalbe često samo popuštanje sebi samima i događaju
se kada nam nisu dostupna uobičajena sredstva zadovoljavanja čula.
U zapadnom svetu naši problemi su retko opasni po život.
Možemo lako da se zapletemo u svoje frustracije i teskobu, neprekidno
da se žalimo zaboravljajući da su milioni ljudi u okolnostima koje
su mnogo gore od bilo čega sa čim smo se mi susreli. Žalimo se jer
nismo mogli da platimo mesečnu ratu kredita za auto, ali barem
imamo auto. Kukamo jer ne možemo na vreme da platimo premiju za
osiguranje, ali barem smo osigurani. Iako se američko socijalno osiguranje
raspada, većina zemalja uopšte ni nema socijalno osiguranje.
U mnogim zemljama u razvoju hendikepirana osoba bez posla i
porodice koja bi joj mogla pomoći morala bi ili da prosi ili da gladuje.
Uzimamo zdravo za gotovo našu mrežu socijalnog osiguranja i
naše materijalno blagostanje. Umesto da budemo zahvalni Gospodu
i posvetimo se pomaganju osobama koje imaju manje, često se
žalimo zbog onoga što nemamo. Ali zapamtite, ako želimo ući u
Božije kraljevstvo, moramo da budemo spremni da učinimo bilo
kakvu žrtvu da bismo na kraju pomogli slavljenju Boga i dopustili
drugim ljudima da se približe Gospodu.

Nesreća izbeglica
 

Zamislite sada prognanu porodicu, njeni članovi žive u primitivnim

okolnostima poput divljih životinja, očajnički lutajući iz jednog predela
u drugi u potrazi za hranom, skloništem i sigurnošću. Svi smo na vestima
čuli priče o velikoj patnji koja se događa kada je velik broj ljudi
proteran iz svojih kuća bez hrane, zaklona ili lekarske brige. Ti ljudi
doslovno žive od sata do sata.
Nemamo iskustvo koje može da se uporedi sa njihovim iskustvom.
Možda živimo od plate do plate, ali oni žive od minuta do minuta,
lutaju od jednog do drugog grada, od jednog izbegličkog kampa do
drugog i ne mogu da umanje svoju nesreću. Često su puni dubokih
trauma, doživljavaju strah, bol i tugu zbog nasilja koje su doživeli u
prošlosti, strašno pate u sadašnjosti i u budućnosti ne vide ništa osim
 još većeg bola ili čak i smrt. Možda su morali da beže da izvuku živu
glavu iz užasa rata, da ostave svu imovinu, njihovi najbliži i najdraži
su ubijeni u borbi. Njihovi voljeni su možda čak mučeni i ubijeni pred
njihovim očima.
Te izbeglice moraju neprekidno da žive sa ovim užasnim sećanjima,
nemaju ništa sigurno za šta bi mogli da se uhvate jer su morali
da napuste sve ono što bi u normalnim okolnostima služilo kao temelj
za budućnost. Mnogi od njih su izgubili volju za životom jer su izgubili
sve što im je bilo najdraže. Zapravo, izgubili su veliki deo svog identiteta.
Kako biste se osećali u takvoj situaciji? Nestalo je sve što je vašem
životu davalo smisao. One koje najviše volite izgubili su se, osakaćeni
su ili mrtvi, a vi morate da sakupite komadiće svog života. Ništa vam
nije ostalo, ali da biste nastavili, treba vam vera u svet koji vam je
naneo ogroman bol i zbunjenost. Milioni ljudi su danas u situaciji da
nemaju šta više da očekuju od budućnosti. Problem raste jer je u
svetu sve više rasnih, plemenskih, etničkih i verskih sukoba. U toj
situaciji najviše pate obični ljudi, posebno deca.
Iako nam se čini da su izbeglice u boljem položaju od zatvorenika
 jer naizgled mogu slobodno da se kreću, oni su zapravo isto u zamci.
Deca koja su proživela taj užas imaju posledice ceo život i više ni u
koga nemaju poverenje. Tužni i usamljeni, ležu u plaču, imaju grozne
noćne more jer su im pred očima ubijeni majke, očevi, tetke, stričevi,
bake i dedovi.

Zlostavljani

Sada zamislite malog, bespomoćnog dečaka koga iznova i iznova

zlostavljaju osobe koje bi trebale da budu njegovi zaštitnici. Kako je
bolno da razmišljamo o nevinom detetu koje od roditelja očekuje
ljubav i brigu, a dobija mučenje! gospođu koja Zlostavljanje dece je
u porastu u našem društvu. Zlostavljana deca rano nauče da ne veruju
odraslima i nauče da je čitav svet neprijateljsko mesto. Milioni
dece tako gledaju na svet jer su doživeli samo srdžbu i nasilje.
U porastu je i zlostavljanje starijih osoba. Zamislite staricu koja je
ceo život dala za svoju porodicu, a u podmaklom dobu doživljava
samo izolaciju i ponižavanje. Rođena deca je odbacuju i prema njoj
 

se odnose sa prezirom. Zaboravljaju da će i oni ostareti jednoga dana

i da će zavisiti od drugih - možda od svoje dece - koja će ih kao voleti
iz zahvalnosti i poštovanja.
Ponekad deca tuku stariju gospođu znajući da ona ne može da im
uzvrati ili da sve ispriča nekome. Ta su nezahvalna deca uznemirena
samom činjenicom da je ona još uvek živa. Poput lešinara, uzimaju
 joj novac i imovinu još za života nadajući se da će uskoro da umre
kako bi naplatili njeno osiguranje i zauvek završili s njom.

Koliko smo samilosni?

Teraju li nas ovakve situacije na suze? Da li želimo da ostanemo

na ovoj paklenoj planeti večno, odbacujući svaku brigu za svoje
oslobođenje samo da te duše budu slobodne? Samo ako možemo
iskreno da odgovorimo potvrdno, bićemo dostojni ulaska u Božije
kraljevstvo. Naravno, Gospod ne dopušta da neki od njegovih voljenih
sluga večno pate u ime drugih, ali Gospodov napredni sluga mora da
pokaže iskrenu spremnost da to učini. Gospod postaje vrlo pažljiv
prema onima koji su se predali na tom stepenu svesnosti. Štaviše,
takav stupanj samilosti kupuje Gospodovu pomoć kojom se ublažava
bol i očaj drugih ljudi.
Mnoge duhovne tradicije nam govore da sveci doslovno osećaju
bol bića kojima su okruženi. Budući da tako snažno osećaju očaj, jako
paze da ne budu uzrok nečije patnje. Radosni su kada mogu nekome
da pomognu da dožive sreću.
Zamislite sebe u nekoj od teških ili bolnih situacija opisanih u
ovom poglavlju. Osetite jačinu patnje i meditirajte na vrstu ljubavi
koja je potrebna da bi pomogli osobama koje toliko pate. Kao što smo
videli, duboka samilost znači da smo spremni da preuzmemo tuđu
patnju na sebe da bi ta osoba mogla da živi bolji život. Ovde ne govorimo
samo o veri, već o dubokom nivou duhovnosti koja zahteva
veliku predanost. To nije za svakoga. Kao duhovni ratnici, moramo da
razvijemo visok stepen duhovne zrelosti da bismo dobrovoljno učinili
tako velike žrtve i pomogli uzdizanju nivoa svesnosti naše planete.
Takva potpuna predanost i snaga preduslovi su za ulazak u svet
božanske ljubavi. Duhovni život nije dodatan posao niti se tu radi
samo o zarađivanju "hleba večnoga". Oni koji dostignu ulazak u
Gospodovo kraljevstvo, uzdigli su se daleko iznad osećaja krivice ili
straha od kazne i ne zanima ih šta Bog može da učini za njih.
Shvataju da duhovni život podrazumeva pramenu svesnosti tako da
osoba može u potpunosti da da sebe u službu za Gospoda i Njegovu
kreaciju.
Ponekad krajnja sebičnost i snažna patnja mogu da budu toliko
nadmoćne da se pitamo je li iko sposoban da izrazi nesebičnu
samilost. Srećom, ipak uvek postoje božiji glasnici koji podučavaju
samilost. Oni su uzori koji mogu da uzdignu našu svesnost na viši
nivo duhovnog izraza. Osobe koje sretnu takva nesebična bića
blagoslovljene su retkom prilikom da vide te uzvišene duše na delu,
 

duše koje se odriču ličnog dobitka da bi omogućile drugima povratak

kući, Bogu. Videvši potpunu predanost i neograničenu samilost tih
svetih duša, kako da ih ne oponašamo? Uz njihovu zaštitu i pomoć,
možemo da napravimo čuda.

Samilost duhovno opunomoćuje

Dublje nivoe duhovnosti dostižemo u skladu sa stepenom naše

ljubavi i samilosti. Kada osećamo snažnu želju da napravimo
drastične promene na bolje, postajemo jako opunomoćeni. Iako
ispunjenje takve snažne želje može da bude daleko iznad naših
sposobnosti, setite se da naša iskrenost i predanost mogu da privuku
Gospodove energije i da nam omoguće da izvršimo dela koja nikada
ne bismo mogli da izvršimo sami.
Mnogi veliki proroci su imali takva iskustva opunomoćenja. Neki su
došli direktno sa viših prebivališta kao misionari sa misijom da
naprave velike promene na ovoj planeti. Neki su se pak rodili na
Zemlji i postali tako samilosni i razvili vrlo snažnu želju da pomognu
drugima da su primili božansko opunomoćenje. Oni osećaju tuđi bol
u tolikoj meri da Gospod dopušta Svojoj božanskoj energiji da uđe u
njih i pomogne im u njihovoj misiji milosrđa.
Budući da deluju kao Gospodovi pomoćnici, primaju jedan od najvećih
blagoslova koji iko može da doživi u ovom stanju evolucije svesti:
sposobnost da ponište negativne karmičke obrasce drugih osoba,
kao što je to učinio Isus žrtvujući se za ljudske grehe. Životi tako
samilosnih bića poništavaju veliki deo negativnosti i kolektivne karme
u društvu, dajući ljudima priliku da nešto nauče o višim istinama.

Pomoć onima čije su iluzije razbijene

Materijalizam sveta stalno zaokuplja naša čula i kljuka nas veštačkom

hranom koja nas ne zadovoljava i ne hrani. Ustvari, materijalizam
deluje kao spor otrov. Nešto zaista nije u redu kada se velik
broj naših najpametnijih umova posveti usavršavanju sposobnosti
ubijanja ili kada je jedan od najvećih poslova na svetu nezakonita
trgovina oružjem. Kultura nije zdrava kada stvara zalihe dovoljne
količine hemijskog i nuklearnog oružja koje mogu višestruko da unište
svakoga na zemlji.
Kao što smo videli u 1. poglavlju, nemoć naših duhovnih vođa
sprečava ih da suzbiju proširenu negativnost u današnjem svetu. Kao
posledica toga, svi smo sve više pod uticajem demonskih energija. U
tako ludom svetu ne bismo trebali da se trudimo da se prilagodimo
iskrivljenim kalupima i da se bojimo da budemo drugačiji. Prilagoditi
se ovoj bolesnoj okolini znak je prave ludosti, a biti drugačiji, može
da bude zdrav, ozbiljan položaj.
Kao duhovni ratnici, moramo da razumemo atmosferu koja je
dominantna i ne bismo trebali da budemo iznenađeni kada ljudi odbiju
našu pomoć. Oni su robovi zadovoljavanja čula ili se osećaju
 

nemoćni da se bore protiv ponašanja kojim su okruženi. Osim toga,

možda su se razočarali u prošlosti i boje se da će ih duhovni misionari
opet prevariti. Drže se po strani da bi se zaštitili.
No samilost nas podstiče na delovanje. Ako smo prevelike kukavice
da bismo hrabro delili ljubav i devociju drugima ili ako se bojimo
da ćemo da budemo izdvojeni zbog svoje takozvane ekscentričnosti,
tada smo deo ludila i nećemo baš biti od pomoći. Iako se ne smemo
nametati drugima, kako se naša ljubav i samilost budu produbljivale,
obasjaćemo ljude snažnim duhovnim sjajem i oni će početi da prihvataju
nas i ono što im nudimo. Kada ostanemo uravnoteženi, postojani
i dosledni, ljudi će početi da shvataju da se naše ponašanje ne
temelji na nekim skrivenim motivima. Budući da ljudi zapravo žele
najbolje za sebe, postaće otvoreniji kada se jednom uvere da želimo
da im iskreno pomognemo da duhovno rastu i napreduju.

Problem je nedovoljna ljubav

Nikada ne smemo da zaboravimo da je uzrok većini patnji u svetu

nedovoljna ljubav, a ne materijalne okolnosti. Setite se besa i agresivnosti
današnje dece. Kada se uzme u obzir okolina u kojoj odrastaju,
gotovo je nemoguće drugačije ponašanje. Kao proizvodi
sebičnih i diktatorskih zajednica, začeti su u nasilju lišenom prave ljubavi.
Ta deca u maternici čuju samo teskobu, frustraciju, srdžbu, setu
i očaj. Nakon rođenja izložena su istom zračenju. U svakoj kritičnoj
razvojnoj fazi - štaviše, gotovo u svakom trenutku - život se prema
njima odnosi sa neprijateljstvom, zlostavljanjem i zanemarivanjem.
Ove duše nikada nisu srele osobu koja zaista brine o njima.
Ponekad ljudi iz takve okoline izbegnu uobičajenu sudbinu. Ne
okrenu se drogi i kriminalu, nisu u zatvoru. Umesto toga postanu političari,
doktori, socijalni radnici ili prosvetni radnici koji pokazuju istinsku
brigu za druge. Kako da pobegnu od neprijateljstva i degradacije
svog okruženja? Kada pogledamo njihovu porodicu, otkrijemo da je
barem jedna osoba u njihovom životu bila drugačija. Neko je zaista
brinuo o njima i ljubav te osobe promenila je njihovu svest. Dobili su
osećaj motivacije i samopoštovanja koji im je pomogao da se odupru
negativnosti koja ih je okruživala.
Nikada ne znamo kada igramo važnu ulogu u životu druge duše.
Utičemo jedni na druge i na suptilne i na realne načine i ponekad
nismo svesni uticaja koji imamo na nekoga. U ovom dobu u kojem se
toliko ljudi guši u teškim nečistoćama zemlje, kratak dah svežeg vazduha,
mali otvor, može puno toga da promeni - pogotovo ako je moćan.
Ne možemo dovoljno da naglasimo važnost malih, naizgled beznačajnih
gestova. Što se više božansko oslikava u nama i izražava
kroz samilost, to više možemo da uzdignemo osobe koje srećemo u
svakodnevnom životu.

Postati otvoren za više energije

 

Dok razmišljamo o problemima u društvu i osećamo želju da nešto

promenimo, moramo da razvijemo unutrašnje sposobnosti kako bis-
mo mogli da služimo. Ne možemo da damo ono što sami ne posedujemo.
Da bismo imali nešto vredno što bismo mogli da podelimo, moramo
da se pročistimo i da živimo na transcendentalniji način. Tada
će naši odnosi biti iskreni, dopiraće iz unutrašnjosti jezgra, neće biti
samo površno ponašanje koje smo prihvatili samo zbog forme.
Dejstvo koje imamo na druge temelji se na tome ko smo mi i koje
energije isijavamo. Na fizičkom nivou ne moramo mnogo da učinimo
da bismo nešto promenili. U interakcijama sa drugim ljudima i njihovom
okolinom naša ljubav, devocija i viša svesnost automatski se
prenose na druge osobe koje zauzvrat takođe mogu da naprave
važne promene.
Zbog toga moramo da radimo na sebi: da bismo prirodno isijavali
ljubav i samilost. Takav rad uopšte nije egocentričan. Postajemo poput
boraca koji se pripremaju za bitku. Svaka interakcija sa drugom
osobom prepuna je suptilnih uticaja i razmena koje su puno prodornije
nego što nam se čini spolja. Još jedanput, male reči, jednostavni
izrazi i ljubazni gestovi koje delimo sa ljudima u nevolji često im
donose više dobrobiti od dolara koje ćemo im staviti u ruku.
Duhovne vežbe poput čitanja, meditiranja ili pevanja mogu da
nam pomognu u pripremi za veću službu ljudskom rodu i ovoj zemlji.
Međutim, naša motivacija za te vežbe ne sme da bude poboljšanje
naše materijalne situacije ili sticanje psihičke duhovne moći nad drugima.
Uvek bismo trebali da se pitamo: "Kako mogu da se razvijem i
da rastem da bi delio?" Takav stav praćen poniznošću i samilošću
može da nas učini otvorenim za više energije.

Umetnost samoobnavljanja

 Ako želimo da služimo druge sa uspehom i sa postojanom samilošću,

moramo da naučimo i umetnost samoobnavljanja. Vođe opisane
u 1. poglavlju nisu jedini kojima je potreban odmor i obnavljanje da
bi mogli pravilno da izvršavaju svoje funkcije. Svi imamo sličnu potrebu
za brigom o sebi dok ispunjavamo dnevne dužnosti. Neki članovi
profesija koje se bave pomaganjem - socijalni radnici, medicinske
sestre ili lekari, na primer - mogu da postanu jako iscrpljeni i neosetljivi
 jer pokušavaju da pomognu drugima, a nemaju vremena za
sebe. Na kraju ih uhvate niže energije ljudi kojima se bave i postanu
nesamilosni i neljubazni.
Možemo da se pročistimo molitvom, meditacijom, postom ili tako
što ćemo da provedemo neko vreme izvan te okoline i izložiti se
dotoku duhovne energije da bismo očistili svoju svesnost. Pevanje ili
ponavljanje mantre može da bude od velike pomoći. Mnoge tradicije
koriste brojanicu kao potporu pevanju mantri u meditaciji. Kada ljudi
koji se bave duhovnim životom pevaju na tim brojanicama, mole se:
"Dragi Gospode, na neki način sam pao. Molim Te, podigni me.
Dopusti mi da Te ponovno služim." Pevanje takođe omogućava ljudima
 

da oteraju brojne negativne energije koje ih stalno okružuju na

poslu ili na ulici.
Zamislite kako bi bilo da možemo da vidimo misli ljudi dok prolazimo
kroz prozaiku svakodnevnog života! Zamislite sebe u gradu, dok
putujete sa posla autobusom kući. Sada zamislite da je drugi putnik
ljut. Uticaj te ljutnje isti je kao da ta osoba baca kamen na vas. Neko
 je pun straha, neko je uznemiren, a neko je pak zavidan na vašu
odeću. Ustvari, sedite u autobusu sa petnaestak osoba koje vas bombarduju
kamenjem. Je li čudno što odlazite ranjeni? Vaše fizičko telo
to možda ne oseća, ali je vaše suptilno telo napadnuto. Sve te ožiljke
nosite sa sobom kući.
Ponavljanje svete mantre pomaže da se ove povrede zacele. Jača
našu otpornost tako da možemo da se odbranimo od tih napada na
našu svesnost. Zbog topa mnoge tradicije naglašavaju važnost
pevanja Božijeg imena. Čak i u svetovnom životu kada pozovemo
osobu po imenu, pozivamo je da nas primeti i priđe nam. Na isti
način, kada izgovaramo ime Gospoda, pozivamo Ga. Pevanje svetih
imena može da bude moćna praksa koja priziva zaštitu Svevišnje
Božanske Osobe pune ljubavi. Takođe može jako da nam pomogne
da postanemo duboko samilosni.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Šta se događa kada ljudi dostignu takav nivo nesebične

ljubavi da iskreno žele da zauzmu položaj osoba koje pate? Mogu li
to zaista i da učine i šta se dogođa sa njima?

Odgovor: Ljudi sa visokim stepenom samilosti i nesebične ljubavi

spremni su na žrtve kako bi omogućili da drugi napreduju, čak i ako
to znači da moraju da dele i svoje zasluge ili da ih se u potpunosti
odreknu. Ako ne mogu da pomognu na drugi način, dele svoju snagu,
ljubav i duhovnu energiju kako bi pomogli drugima. Bog će da posreduje
u nečije ime ako ta osoba živi u istini i razmišlja na taj način.
Problem je u tome što obično mi pokušavamo da kontrolišemo,
manipulišemo i dominiramo drugima. Zapamtite, duhovna spoznaja
nije nešto što nam je nametnuto spolja ili stanje bivstvovanja koje
možemo da dobijemo spolja. Uspavana je u nama samima. Svrha je
naših spoljašnjih iskustava da nam pomognu da razvijemo veću veru
i da nam postane jasnije kako da priđemo spoznaji koju već imamo.
Prekrili smo je bezbrojnim nepotrebnim brigama. U svojoj ludosti
pokušavamo da pobegnemo od onih stanja svesnosti koja su
najblagotvornija za nas.

Pitanje:  Moja majka boluje od staračke demencije (med. ludilo) koja

 je slična Alzheimerovoj bolesti. Bolest se stalno pogoršava, ali moja
majka fizički ne propada. Ja sam ovu situaciju prihvatila kao njenu
karmu. Da li grešim? Nedavno me je prijateljica pitala zašto više ne
pomognem majci.
 

Odgovor: Uvek bismo trebali da pokušavamo da izlečimo sebe i

druge. Neki ljudi su aktivni iscelitelji i mogu da kanališu isceljujuću
energiju ili da dopuste Gospodu da ih iskoristi kako bi pomogli nekom
drugom. Ali svi smo mi iscelitelji jer uvek možemo da pomognemo
drugima da uzdignu svoju svesnost. Svaka bolest ima komponentu
svesnosti i možemo da pomognemo drugima da nauče da žive bolje
tako da se ne razbole ili da iskoriste bolest i dobiju više duhovnih
spoznaja. Možemo da pokažemo onima koji su bolesni kako da izbegnu
depresiju i dejstvo bolesti.
Da bismo lečili, nije nužno da položimo ruke na nekoga, upućujemo
molitve sa udaljenosti ili se uključimo u druge vrste metafizičkih
aktivnosti. Možemo da im pomognemo jednostavno tako što ćemo im
pomoći da poprave svoj karakter ili da im ublažimo patnju čak i ako
to nije mnogo više od poseta ili nekoliko ljubaznih reči. Ako nosimo
višu, duhovnu energiju, automatski ćemo prirodnim isijavanjem da
podignemo raspoloženje te osobe.
Kada govorite svojoj majci ili joj čitate iz knjige, njena će duša da
razume iako um nije u mogućnosti. Kada dopustite da se povežete sa
njom na duhovan način, biće sposobna da primi ono što joj nudite.
Nažalost, ponekad medicinske sestre i lekari u neznanju obeshrabre
ili čak i ubiju ljude svojim komentarima kada misle da pacijent ne čuje
i ne razume. Ljudi koji su pod anestezijom ili u komi mogu još uvek
na nekom nivou da razumeju šta im govorimo.
Pod anestezijom deo naše svesnosti je i dalje aktivan i izrazito osetljiv
na okolinu iako telo spava. U takvim okolnostima negativan komentar
o stanju pacijenta može da bude vrlo štetan jer podsvesno to prihvata
kao istinu. Osoba koja je bila izložena takvim rečima može da
postane depresivna, i bez nade, bez nekog vidljivog razloga. Zato bi
ljudi čija je to profesija morali da budu pažljivi uvek svesni više
energije i da se pozitivno odnose s ljubavlju i samilošću. Mogu da
pomognu ljudima da brže i potpunije ozdrave. Sa druge strane, ako
nisu pažljivi, mogu da unište svaku mogućnost za oporavak.

Pitanje: Mnoge duhovne organizacije govore o kupovini zemljišta na

selu, razvijanju samostalnosti i napuštanju opasnih, nasilnih uslova u
gradu. Da li je to dobar izbor? Ako svi pokušavamo da spasimo sebe,
kako pomažemo osobama kojima smo najviše potrebni?

Odgovor: Najpre shvatite da će osobe i organizacije koje odlaze iz

grada samo da bi spasile sebe biti deo uništenja. To nije samilosno
ponašanje. Sve što se događa na ovoj planeti je pod nadzorom. Ljudi
su usklađeni sa različitim energijama zavisno od svoje svesnosti. Osobe
koje pokušavaju da napuste neku okolinu samo zbog samoočuvanja
već su duboko zapletene u egoističnu glupost i tu istu glupost
nose sa sobom ma gde išli jer se njihova svest nije promenila.
Gradski život je neprirodan.Fabrike, prljavština, nekvalitetni
proizvodi, napuštene zgrade - sve je to u potpunoj suprotnosti sa prirodnim
 

načinom života. U gradu ljudi imaju malo mogućnosti da

uzgajaju nešto. Moraju da zavise od hrane iz supermarketa, od struje,
liftova, automobila i vozova i mnogih drugih proizvoda koji ih udaljavaju
od prirodnog reda. Seoska sredina, u kojoj u većoj meri
možemo da se oslonimo na prirodu, je zdravija. U takvoj sredini
možemo lakše da se povežemo sa višim energijama jer nema toliko
smetnji.
Iako mnogi ljudi beže iz grada samo da bi spasili sebe, postoje
drugi koji imaju nesebične, samilosne motive. Ti pojedinci i grupe
pokušavaju da pokažu ostalima kako da postanu samostalni i da žive
od zemlje. Trude se da primene moto: "Jednostavno življenje, duboko
razmišljanje." Takvi ljudi i zajednice su na uzvišenijem položaju koji
donosi božansku zaštitu.
Imajte na umu da će mnogi ljudi morati da dožive fizičku smrt prilikom
čišćenja Zemlje. To čišćenje je povezano sa svešću i mnoge će
duše morati da budu reciklirane. Ali mnoge druge će moći da ostanu
ovde kako bi pomogle stvaranju neke vrste neba na Zemlji. Ustvari,
velik broj duša došao je namerno na ovu planetu u ovo vreme da bi
dovršio evoluciju svoje duše i tako napredovale u višim svetovima.
Bog nas ne ostavlja same ni u jednom trenutku. Viši predstavnici su
uvek spremni da nam pomognu.
Postoje određene sredine, poput mnogih seoskih krajeva, koje
više privlače razvijena bića sa viših područja od ostalih. Kada
provedemo neko vreme u takvoj sredini, možemo da postanemo
svesniji prisutnosti tih bića. Zato je vrlo važno da razvijemo neke veze
izvan grada. U seoskoj sredini verovatnije je da ćemo imati osećaj
kontrole nad sopstvenom sudbinom i da ćemo da doživimo prirodniji
način života. Možemo više da izrazimo svoju višu prirodu i kao posledica
toga, postaćemo sposobni da pomognemo drugima. Takve sredine
pružaju moćnu podršku za praktikovanje samilosti.

10. Ljubav prema Bogu

Sećate se iz 2. poglavlja da je u Šrimad Bagavatamu, velikom vedskom

spisu, opisan skup mudraca koji su se zanimali za najviše istine
i duhovnu dobrobit čovečanstva. Kada su se ti mudri ljudi raspitivali
o najdubljem duhovnom znanju, saznali su da je darma juga, najviša
duhovna delatnost za ovo doba, služenje Boga i čista, bezuslovna
ljubav prema Njemu. Ta ljubav ne zavisi od spoljašnjih okolnosti ili od
raznih obreda, već se temelji na svesnosti.

Čežnja za Gospodom

Svi mi ustvari tražimo odnos sa Gospodom. I u svakodnevnim

delatnostima i u duhovnom životu tražimo određenu rasu, "draž",
odnosa. U različitim odnosima postoje različite rase. Na primer, ras a
između prijatelja razlikuje se od rase između ljubavnika. U materijalnom
svetu takve veze su bledi odrazi raznolikih dubokih ljubavnih
 

rasa koje imamo sa Gospodom. Kako postajemo sve ispunjeniji istinskom

ljubavlju, sve više prihvatajući svoju božanstvenost i sve više se
povezujući sa Bogom, možemo da imamo moćne odnose koji nadmašuju
sve što smo upoznali u ovom životu.
Svrha je nas, ljudskih bića, da se ponovno zaljubimo u Boga i da
se vratimo u zemlju božanske ljubavi gde možemo da doživimo svoje
prirodno stanje. Sve ostalo je neprirodno. Ako nismo u potpunosti
zaokupljeni božanskom ljubavlju, ostajemo podvrgnuti ropstvu
požude i patnjama starosti, bolesti i smrti - sve je to deo materijalne
okoline i nije u skladu sa onim što mi ustvari jesmo.
Moramo da shvatimo na kraju da u potpunosti postojimo za
Gospoda. Kada imamo takvo razumevanje, volimo Boga svim svojim
bićem. Takvo ljubavno stanje ne uništava naš identitet, već ga proši-
ruje, povećavajući dubinu našeg iskustva dok pružamo ljubav Gospodu
i primamo je zauzvrat. Izražavanje ljubavi donosi nam još više
Ljubavi.
Ne možemo da budemo u potpunosti zadovoljni sve dok se ne vratimo
u svoje prirodno stanje u duhovno kraljevstvo gde je Bog
središte svih odnosa. Zato je vrlo važna svakodnevna duhovna praksa.
Ona nas priprema za snažnu ljubav i služenje u duhovnom svetu.
Treba da vežbamo potpuno posvećeno i predano, mnogo više nego
što vežba violinista koji se priprema za najvažniji koncert svog života.
Kada volimo druge, duboko patimo ako ih ne vidimo ili se ne čujemo
sa njima. Želimo da znamo sve o njima; žudimo da sa njima poverljivo
razgovaramo, da sa njima provedemo neko vreme ili da primimo
pismo ako su daleko. Ako sve te osećaje imamo ovde u fizičkom
svetu, zamislite koliko su te čežnje snažnije kada su usmerene prema
Gospodu.
 Ako duhovnost stavimo na prvo mesto, možemo da uspostavimo
kontakt sa duhovnim carstvom ovde i sada. Istina je da Bog i Njegovi
f m . .V V i i V V . .

pomocnici mnogo više žele da se povežu sa nama nego što se mi

želimo da se povežemo sa njima. Kada iskreno stavimo Boga na prvo
mesto u svemu što radimo - sto posto, ne samo delomično, teoretski
ili ponekad počinjemo da doživljavamo ono o čemu smo pre samo
čitali ili slušali. Duhovni svet postaje deo naše stvarnosti.
Ljubav prema Bogu nije zahtev

Iako svako od nas želi da iskusi ljubav, često se razljutimo i

obeshrabrimo kad se pojave problemi. Pravi test je da ostanemo
čvrsti u ljubavi prema Bogu bez obzira na sve. U suprotnom, na Boga
gledamo kao na slugu čiji je zadatak ispunjavanje naših želja i prohteva.
U takvim okolnostima smo poput razmažene dece koja se
okrenu ili ljute ako nam Bog ne da ono što želimo. Ljubav prema
Bogu mora da bude iznad takvog stava.
Mnogi od nas ne shvataju neophodnost bola i patnje u životu. "Ako
Bog postoji", pitamo se, "zašto na svetu postoji zlo?" "Ako Bog postoji,
zašto ne daje ljudima - meni posebno - sve što im je potrebno
 

da budu srećni?" "Ako je patnja stvarnost", zaključujemo, "Bog ne

može da postoji." Ovakvo stanovište koje se temelji na sebičnim željama
za uživanjem podrazumeva da bi Bog trebao uvek da ispunjava
naše želje. Ne uzima u obzir našu zloupotrebu slobodne volje i karmičke
posledice naših dela niti priznaje obrazovnu vrednost naših is-
kustava, uključujući i ona teža.
U književnosti, tragični heroj često uči kroz različite oblike nedaća
i na kraju izlazi kao jača osoba zbog iskustva. Isti proces rasta dostupan
nam je kroz Gospodovu beskrajnu milost. Staviše, ako naša
veza sa Gospodom ne ojača u vremenu nedaća, to znači da ne delujemo
na nivou duboke ljubavi.

Strah od Boga

Mnogi ljudi veruju da je strah od Boga preduslov za duhovni život.

Slučaj o kojem govorim jeste reakcija na izjavu predsednika Gane pre
nekoliko godina (neki kažu da je to moj uticaj) na skupu sveštenika,
preduzetnika i političara. U svom govoru je spomenuo da uči da voli
Boga umesto da Ga se boji. Crkva ga je odlučno osudila zbog te izjave
rekavši: "Kakav je to čovek? Kako on može da bude naš predsednik?
Kako ljudi mogu da glasaju za njega - za osobu koja se ne boji Boga?"
Te religijske vođe nisu shvatale da može da postoji veza sa
Gospodom koja je puno dublja od straha.
Deca koja se boje roditelja i učitelja pravilno se ponašaju samo
pod pretnjom kazne. Ako se ukloni spoljašnji pritisak, ta deca rade
sve i svašta. Isto se događa u našem odnosu sa Gospodom. Veza sa
Bogom utemeljena na strahu ne može da bude čvrsta. Zadržava se
na površinskom nivou koji nam onemogućava da razvijemo dublje
razumevanje potrebno za istinsku duhovnu spoznaju.
Strah nas sprečava da se slobodno dajemo ili da razvijemo duboke
veze sa drugima. Umesto toga, prvenstveno se usredsređujemo na
izbegavanje neprijatnih posledica. Ljubav koja je izraz slobodne volje
utemeljene na poštovanju i spontanosti ne može da raste u takvoj
okolini. Nažalost, mnoge religijske tradicije deluju na temelju straha,
obožavajući Boga koji kažnjava osobe koje krše Njegove zakone.
Sledbenici tih tradicija troše više energije na izbegavanje kazne nego
na izražavanje ljubavi.
Ipak, strah može da odigra važnu ulogu u ranim fazama razvoja.
Kada su deca mala, roditelji moraju da pribegnu nagradama i kaznama.
Na tom početnom nivou odnosa deca su prema autoritetu egocentrična
i motivisana uglavnom strahom. Kasnije počinju da shvataju
dublje nivoe i govore: "Volim mamu i ne želim to da učinim jer će
 joj to smetati." Ili: "Tata će biti nesrećan ako to učinim i zato to neću
da uradim." Kako sazrevaju, uče da čine dela koja se temelje na
ljubavi. Isto se događa u našem odnosu sa Bogom. Na početku Ga se
možda bojimo - to je često potreban korak jer barem prepoznajemo
da On postoji. Na kraju razvijemo dublje razumevanje otkrivši da
duhovni život nije samo stvar pravila i propisa, već veze duše sa
 

Božanskim.

Sumnje o Bogu

Sve dok smo u materijalnom svetu, imaćemo sumnje o Bogu. Da

nemamo sumnje, ne bismo više bili ljudi i ne bi nam trebalo materijalno
telo ili materijalna svesnost. Već bismo živeli u duhovnom kraljevstvu.
Ne bismo trebali da budemo zabrinuti zbog sumnji. Videli smo u
3. i 4. poglavlju da um i čula vole da vladaju. Kada um i čula osete
da postajemo svesni transcendentalnih energija, um se pod dejstvom
čula ljuti kako bi nam odvukao pažnju od viših predela iskustva. Na
kraju ipak shvatimo da um igra ove "igre sumnji" kako ga ne bismo
kontrolisali ili ignorisali. Kada to shvatimo, više nećemo primati smicalice
uma tako ozbiljno.
Umesto toga, moramo da ojačamo svoju duhovnu praksu kako bi
naša inteligencija u dodiru sa dušom usmeravala um. Tada će naša
vera i razumevanje da budu jaki i moći ćemo da tolerišemo sumnje.
Kako naša vera i razumevanje budu rasli, tako će sumnje nestajati
praveći mesto za nove, naravno! Konačno će, ipak, što više budemo
dopuštali duši da se manifestuje, naše sumnje da budu manje uznemiravajuće.
Iako moramo da pobedimo sumnje, moramo da zapamtimo da
religija nije stvar samo slepe vere. Istina je da je vera potrebna u
svemu što radimo, i materijalnom i duhovnom. Ali pravilno usmerena
vera trebala bi da se pretvori u spoznaju - drugim rečima, u direktno
iskustvo. Duhovni život je egzaktna, uzvišena nauka, a mi imamo
određene ključeve koji mogu da pomognu da ova nauka radi za nas.
Bez napuštanja tela možemo da uspostavimo kontakt sa duhovnim
svetom. Ako naša praksa ne donosi rezultate, ili nismo dovoljno
stručni ili se naša vera temelji na nepravilnom sistemu verovanja.

Nivoi spoznaje Boga

Ljudi na različitim duhovnim putevima raznim imenima nazivaju

krajnji cilj: nirvana, samadi, kosmička svest, ulazak u Božiji um ili sta-
panje sa Bogom. Pa ipak, svi ovi nazivi se odnose na energije
duhovnog carstva koje emaniraju iz Gospoda; ne odnose se na samoga
Gospoda. Kada pečemo kolač, možemo da osetimo miris po čitavoj
kući iako ne vidimo kolač u rerni. Isto tako, iako nikada nismo posetili
sunce, možemo da iskusimo njegovu toplinu i da uživamo u njegovom
sjaju. Na isti način, mnoge osobe koje praktikuju duhovni život
žele da dožive Gospodove božanske energije bez susreta sa Bogom
licem u lice.
Postoji još jedan aspekt duhovnog života. Ako dublje proučavamo
duhovnost, otkrićemo da postoje različiti nivoi svesnosti Boga. Kao
što smo rekli, proces razvijanja svesnosti Boga krajnje je uzvišen. Na
nivou koji smo upravo opisali, na nivou doživljavanja Gospodovog
sjaja, počinjemo da osećamo jedinstvo sa čitavom kreacijom i sa
Gospodovim energijama. Iznad ovog nivoa svesnosti Boga je nivo u
 

kojem otkrivamo Sveti Duh, Nad-dušu - prisutnost Boga u našem

srcu. Još viši doživljaj Boga je u kojem ulazimo u duhovno carstvo.
Čak i tu postoje različiti nivoi i podele kao što je pokazao Isus kada
 je rekao: "U kući moga oca ima mnogo stanova."

Potrebna su nam duboka duhovn a iskustva

Mnogi od nas duhovno gladuju. Postajemo mehanički, suvi i gubimo

veru jer nam nedostaju duboka duhovna iskustva ili nemamo
uzore koji imaju takva iskustva. Ako ne doživimo zadovoljstvo iz
duhovnih izvora, kao bića koja tragaju za zadovoljstvom, počećemo
da ispunjavamo prazninu materijalnim delatnostima.
Neki ljudi su bili uznemireni jer je moj duhovni učitelj u svojim
knjigama i predavanjima neprekidno ponavljao: "Nismo ovo telo."
Želeli su da govori o poverljivijim i ezoteričnijim temama. Nije odgovarao
na njihove zahteve jer te teme nisu namenjene širokoj raspravi.
Pripadaju polju neposrednog iskustva.
 Ako koristimo inteligenciju i um da bismo razgovarali o iskustvima
koja su u domenu duše, možemo da se zbunimo i da iskrivimo istinu.
Kao što reči ne mogu da opišu boje slepoj osobi, tako ne mogu da
nam daju u potpunosti razumevanje ezoteričkog područja. Ono može
da dođe samo zbog iskustva. Da bismo stekli to razumevanje,
moramo da radimo na svom karakteru, moramo da se pročistimo i da
postanemo predaniji tako da postanemo dostojni transcendentalnog
znanja i blaženstva.
U duhovnosti uvek postoji viši nivo koji se može dostići. Nijedan spis
ne daje dovoljno informacija da bismo dostigli duhovni svet. Zato su
potrebni učitelji i duhovni vodiči. Da ne bismo bili zavedeni, moramo
da budemo sigurni da su poruke naših učitelja u skladu sa spisima i
ostalim spoznatim osobama koje praktikuju taj duhovni put. Kada
 jesu, možemo da imamo poverenje u njih kao vodiče. Ako pravilno
primenjujemo uputstva, postupno ćemo dobiti rezultate koje su
opisali sveci i spisi, otvoriće nam se prozor u duhovni svet i želećemo
 još viša iskustva.
Da ne bismo skrenuli sa puta duhovnog razvoja, mnoge uzvišene
duše ne pokazuju svoje mistične sposobnosti. Shvataju da bi ljudi bili
privučeni njihovim moćima, a ne njihovom predanošću i ne žele da
dirnu verovanje da je duhovni život samo stvar određenih trikova i
tehnika. Ponekad mislimo da neka formula može da nam pomogne da
vidimo Boga. Pitamo se: "Kako mogu da vidim Boga? Kako mogu da
čujemo univerzalni zvuk? Kako mogu da dobijem vodiča?" Ostaćemo
na površini duhovnosti sve dok budemo uporno verovali da je
duhovnost stvar tehnike, sve dok ne budemo spremni da pronikemo
dublje u ono što već imamo i dok se budemo opirali potrebi za
samoispitivanjem i samopročišćavanjem.
U duhovnom životu važno je stanje svesnosti, a ne samo spoljašnji
religiozni oblici i praksa. Jezik koji koristimo u molitvi nije važan, nije
važno ni gde se molimo - u štali, katedrali ili svojoj spavaćoj sobi.
 

Spoljašnje pojedinosti samo nam pomažu da dostignemo viša unutrašnja

iskustva. Ako se ne razvije unutrašnja duhovna veza, spoljašnje
pojedinosti postaju skoro gubitak vremena.
 Ako nemamo uzore koji će da nam pruže jačanje i poučavanje,
bićemo zadovoljni osrednjošću. Kada to učinimo, umanjujemo spise i
učenja našeg puta jer podrazumevamo da su viša duhovna dostignuća
nemoguća u našoj tradiciji. Takav stav umanjuje istinska dostignuća
mnogih kvalifkovanih duhovnih učitelja i osoba koje praktikuju
taj proces i omogućuju nam da budemo zadovoljni sa malim dostignućem.

Potraga za poverljivim učenjima

Svaka tradicija ima poverljiva učenja. Svako bi od nas trebao da

pokuša da nauči više o tom dubljem znanju jer nam ono pomaže da
vidimo ispod spoljašnjih aspekata religioznog života. Gospodova ljubav
i samilost su univerzalne. Ako se zapletemo u spoljašnju, egzo-
teričnu praksu, postajemo sektaši, a sektaštvo je odgovorno za mnoge
probleme jer dovodi u sukob različite grupe i uzrok je neopisive
patnje. Kada proniknemo dublje u poverljiva učenja, otkrićemo zajedničke
temelje svih duhovnih tradicija.
Zbog toga nikada ne bismo trebali da čitamo spise kao da su samo
izvori činjenica ili zbirke zanimljivih mitova i priča. Ne okrećemo se
spisima samo da se zabavimo ili saznamo neke podatke. Spisi su živi
kao i mi; spisi su Gospodove književne inkarnacije. Zato vrlo napredne
duše mogu da padnu u stanje ekstatičnog transa nakon što su
pročitale samo jedan odlomak. Za njih spisi nisu samo reči; spisi služe
kao veza sa čitavim područjem duhovnog iskustva. Kada sa velikom
ljubavlju i pažnjom čitamo spise i ostalu devocijsku literaturu, gledamo
kroz duhovni prozor u transcendentalno carstvo.
Neka učenja postoje na Zemlji od njenog nastanka. Među njima
su Vede, jedan od najstarijih spisa što ih poznaje čovečanstvo koji se
temelji na spoznaji i stvarnoj primeni poverljivih duhovnih učenja.
Čak i danas postoje osobe koje primenjuju učenja Veda i prenose to
znanje drugima u živom, iskustvenom obliku. Ta učenja mogu da donesu
rezultate koje su donosila i u prošlosti ako smo spremni da ih iskreno
primenjujemo.

Ljubav prema Bogu opija

Duhovni život nije suvoparna teorija ili neprekidna borba, napor i

samoosporavanje. Duhovni život čine duboka iskustva i radosna opijenost.
Zašto da se zavaravamo? Svi želimo da volimo i da budemo
voljeni. Svi želimo da doživimo vrhunce zadovoljstva. Sveden na svoj
najjdenostavniji oblik, duhovni život je najviše uživanje, najveće
zadovoljstvo i najsnažnije zadovoljavanje čula - ali daleko iznad materijalnog
nivoa. Vršimo različite strogosti, obrede i vežbe da bismo
se pripremili za transcendiranje senki i slika ovog materijalnog sveta
i dostizanje slava duhovnog carstva.
 

Zapamtite da sva živa bića traže ljubav, sreću i zadovoljstvo

uključujći i ljude koji se ponašaju na pogrešan ili destruktivan način.
Možete li da zamislite koliko bi bilo vaše zadovoljstvo kada biste uklonili
sve prepreke i ograničenja do njegovog čistog postignuća? Možemo
da osetimo tračak takvog stanja u doživljaju moćnog i preplavljujućeg
osećaja prema osobi do koje nam je stalo. Zašto oklevamo
da se približimo Bogu i da doživimo više nivoe zadovoljstva?
Kada počinjemo da ulazimo u viša stanja svesti, fizičko telo možda
neće biti sposobno da kontroliše ekstatična iskustva koja su doslovno
iznad ovog materijalnog sveta. Pa ipak, iako je ekstaza poprilično opijajuće
iskustvo, samo je početni aspekt procesa razvoja čiste ljubavi
prema Bogu. Osećaji, simptomi i iskustva čiste ljubavi prema Bogu
ustvari su daleko iznad ovog nivoa.
Kako duhovno rastemo, tako razvijamo slatko takmičenje sa Bogom
u kojem sve više pokušavamo da služimo Gospoda, a On sve više
želi nas da blagoslovi i primi. U takvoj situaciji osećamo tako duboku
ljubav prema Gospodu i Njegovo uzvraćanje da verujemo da On
brine samo o nama. U takvom stanju svesti nije nas briga jesmo li u
raju ili u paklu jer znamo da smo voljeni. Svaki trenutak je doživljaj
davanja sve više ljubavi prema Bogu i primanja pune ljubavi.
Lepota duhovnog života leži u činjenici da možemo da privučemo
Gospodovu božansku milost i kad jednom primimo tu milost, možemo
da je podelimo sa drugima. Ako ohrabrujemo ljude nudeći im svoja
iskustva i spoznaje, mogu da pomisle: "I ja želim to da doživim. Želim
da se oslobodim svih nedaća ili da barem budem neopterećen njima.
Želim da imam ravnotežu u životu, ne želim da se osećam rastrzano."
Šizofrenično je živeti život sledeći nekoliko puteva. Ne bismo trebali
da budemo tako podvojeni, već bi trebali da se integrišemo oko ovih
bitnih pitanja: koliko volim Gospoda? Koliko želim Njegovu potpunu
milost i blagoslove?

Personalno druženje sa
Gospodom u svetskim t radicijama

Bog je više od energije, zvuka ili svetla. Kao što sve u materijalnom
svetu ima svoj oblik, tako ga i Bog ima, ali Njegov oblik je duhovan.
 Ako malo bolje razmislimo o tome, to ima smisla. Nema ništa izvan
Gospoda, uključujući i oblik. Zašto onda On ne bi imao oblik? Sve
vrste bogatstva poput lepote, ljubavi i znanja dolaze od Gospoda i
Njegov su deo. Možemo da ih doživimo jer su deo Svevišnje Božanske
Osobe.
Budući da Gospod ima oblik, ljubav prema Njemu nije samo
apstrakcija, već izraz direktnog, ličnog odnosa. Napredna poverljiva
učenja mnogih tradicija naglašavaju duboke nivoe ljubavi na najličniji
način. Proučite pažljivo Kuran ili Bibliju. Otkrićete mnoge potvrde
ličnog odnosa sa Gospodom. Ti spisi poput vedskih spisa govore o
susretu sa Bogom licem u lice.
Na primer, odlomak u islamskoj haditskoj knjževnosti objašnjava
 

da je najveće iskustvo u raju videti Alaha. Muslimanski spisi takođe

opisuju Prorokovo uspinjanje kao jedno od najviših iskustava njegovog
života. Pratio ga je anđeo Gabrijel od nižih do viših planetarnih sistema
sve dok nisu stigli do tačke od koje je Prorok morao dalje da
nastavi sam da bi direktno susreo Alaha.
I u hrišćanskoj tradiciji Bog ima lični aspekt. Na primer, sveštenici
podučavaju da će osobe koje su čiste u srcu videti Gospoda. Knjiga
otkrovenja tvrdi da će oni koji su poznati kao Božija deca nositi Gospodov
znak na čelu i da će videti Njegovo lice. I u islamskim i u
hrišćanskim spisima opisano je da se Sara odnosila prema Bogu kao
prema svom voljenom detetu. Abraham se obratio Bogu kao prijatelju.
Ne može bezoblična energija da nam bude dete ili prijatelj.
Roditeljstvo i prijateljstvo podrazumevaju odnos koji se temelji na delatnostima
između različitih pojedinaca; u ovom slučaju jedan je zemaljski,
a drugi božanski.

Duhovno sjedinjenje

Poverljive svetske tradicije povezuju nas sa dubljim nivoima personalnog

iskustva. U duhovnom svetu seks postoji u obliku duhovnog
sjedinjenja, ali u uslovljenom stanju u kojem se nalazimo ne možemo
to da shvatimo. Fizička seksualnost materijalnog života samo je
iskrivljeni odraz večnog, čistog, zanosnog odnosa duše sa Svevišnjim
Gospodom. Iako taj odraz ima neke odlike stvarnog odnosa, nije istinski
u pravom smislu. Može da nam se čini da nam seksualno iskustvo
donosi zadovoljstvo dok smo u uslovljenom položaju, ali nam na
kraju ne daje duboko ispunjenje za kojim tragamo.
Pa ipak, ne možemo seks u ovom materijalnom svetu da proglasimo
iluzijom, verujući da je materijalni život nestvaran, a duhovni
stvaran. Važno je da razlučimo da je duhovni život večan, a materijalni
privremen. Čak je i iluzija na neki način stvarnost: stvarna je
pojava koja poprima izgled nečeg drugog. Iako iluzija ne može da
postoji sama za sebe, bilo bi pogrešno da poričemo njeno postojanje.
Na primer, kada vidimo svoju sliku u ogledalu, shvatamo da je ta
slika pravi dvodimenzionalni odraz trodimenzionalne stvarnosti. Odraz
ima neke osobine te stvarnosti, ali mu mnogo njenih osobina nedostaje.
Delimičan je i nesavršen. Isto tako, privremeno iskustvo fizičkog
seksa je nesavršen odraz duhovnog sjedinjenja. Iako nam ne
daje ono što zapravo želimo, služi kao pozitivan znak da pravo, trajno
iskustvo duhovnog sjedinjenja ipak postoji.
U duhovnom carstvu sjedinjenje nema ništa zajedničko sa dva tela
koja međusobno pokušavaju da se stimulišu ili sa genitalijama koje
traže kontakt koji im pruža zadovoljstvo. Duhovno sjedinjenje znači
da se svi aspekti duhovnog tela sjedinjuju sa voljenim. Ustvari, u
Božijem kraljevstvu duhovna čula nemaju ograničenja naših materijalnih
čula. Na primer, u fizičkom telu moramo da koristimo oči da
bismo videli jer ne možemo da vidimo nekim drugim organom. Međutim,
stanovnici božanskog carstva vide svakim delom svog duhovnog
 

tela. To vredi i za ostala čula. Jedno čulo može da vrši delatnosti

svih drugih čula jer ne postoje razlike među čulima kao što je to
slučaj u fizičkom svetu.
Fizičko telo je ograničeno i ne može da iskusi večni, čisti odnos sa
Svevišnjim i zato materijalna seksualnost nikada ne može da ispuni
čežnje duše. Ipak i u ovom svetu možemo da se bavimo seksualnim
životom na oslobađajući način. U Bagavad-giti (Bg. 7.11) Gospod
Krišna kaže: "Ja sam seks kojim se ne krše religijska načela." Fizički
seks ima valjanu ulogu u duhovnom životu kada mu pristupimo kao
služenju Gospoda - seks koji omogućava dušama da se rode u ovom
svetu da bi nastavile svoj put povratka kući, Bogu. Ako imamo taj
stav služenja, možemo da se upustimo u seksualnu aktivnost, a da ne
povećamo svoju vezanost za materijalni svet.
U današnjem društvu mnogi ljudi razmišljaju o seksu ceo dan.
Iako možda ne znaju, zapravo žele najuzvišenije iskustvo - najvišu
zanosnu vezu duše sa Božanskom Dušom, krajnjim izvorom svih
duša. Problem je u tome što osobe koje deluju na telesnom nivou pokušavaju
da imaju sjedinjenje bez sjedinjenja. To znači da traže fizičku
bliskost ne znajući ko su i šta su. Verujući da su fizička tela, smatraju
da je svrha života samo lično zadovoljstvo i stimulacija. Nažalost,
traže iskustvo sjedinjenja fizičkim sredstvima jer nemaju znanje
o duši. Budući da je svako istinsko sjedinjenje duhovno, njihovi
pokušaji su uzrok frustracije i razočarenja.

Poverijivi aspekti du hovnosti

Svaki pokušaj razumevanja duhovnog seksa ili duhovnog sjedinjenja

mora da se izdigne iznad formalne, veličanstvene i zastrašujuće
koncepcije Boga kao Vrhovnog Stvaraoca, Održavaoca i Uništitelja.
Takođe moramo da napustimo impersonalnu ideju Boga kao svetla ili
energije. Dublji, poverljiviji aspekti duhovnosti uključuju blizak, poseban,
zanosni odnos duše s Bogom. Mnoge vrste prisnih, zanosnih
odnosa sa Gospodom moguće su kada više nismo vezani za materijalnu
svesnost i kada više nemamo želju za fizičkim čulnim uživanjem.
Takvi odnosi čine deo poverljivih učenja svake verodostojne duhovne
tradicije, doživljeni od strane najnaprednijih svetaca.
Na primer, poverljiva učenja zaručničkog misticizma hrišćanske
tradicije uključuju sopstvena iskustva sa Bogom tako da sveštenice u
nekim redovima postaju Gospodove neveste. Osim toga, dela Tereze
 Avilske i sv. Jovana krstitelja opisuju mistični, bračni, ljubavni odnos
sa Bogom u kojem duša, ženska po osobinama, uživa u druženju sa
 Voljenim. U drevnoj vaišnavskoj tradiciji mnogi veliki gosvamiji pišu o
tome kako imaju žensku prirodu u duhovnoj svesnosti smatrajući se
Gospodovim ljubavnicama.
Nažalost, u današnje vreme ljudi su postali toliko površni da opise
duhovnih iskustava u spisima smatraju pukom alegorijom ili mitom.
 Ali to nije tako. Na primer, Solomonova pjesma u Bibliji govori o personalnom
odnosu sa Bogom kao sa ljubavnikom. Kada bismo zamolili
 

sveštenika da nam objasni te stihove, čuli bismo različite pretpostavke.

Međutim, autor Solomonove pjesme opisuje međuljudsko
iskustvo u kojem on sebe zapravo vidi kao ženu i zamišlja Gospoda
kao svog ljubavnika. Pesma koja nije alegorijska, već istinita, opisuje
poverljive aspekte sjedinjenja duše sa Gospodom. To je književni
izraz posvećenosti, ljubavi i ekstaze tog velikog sveca.
Ljubavne razmene u duhovnom svetu ne događaju se samo licem
u lice. Postoje dve vrste izraza ljubavi: izrazi ljubavi koji se događaju
u prisutnosti Voljenog i izrazi ljubavi koji se događaju kada smo odvojeni
od Njega. Dubljom vezom se smatra ljubav doživljena u odvojenosti
od Gospoda jer kada Voljeni nije prisutan, ljubavnica je potpuno
zaokupljena meditacijom na Njega, očekujući radost ponovnog
sjedinjenja. Taj aspekt duhovnog života pokazuje veliku razliku
između fizičkog seksualnog života i duhovnog sjedinjenja. Materijalna
seksualnost počiva na fizičkoj stimulaciji dok se u duhovnom sjedinjenju
iskustvo odvojenosti smatra većim od stvarne prisutnosti
 Voljenog.
Za dušu je prirodno da bude neprekidno u zanosu sjedinjena s
 Voljenim ili da pravi planove za to sjedinjenje. To je još jedna velika
razlika jer materijalna se seksualna aktivnost događa samo kada je
ljudi žele. U duhovnom životu duša uvek oseća blaženo jedinstvo, doživljaj
 je čak i jači kada je duša odvojena od Voljenog. Iako sa mater-
ijalnog gledišta to nema smisla, ima savršeni duhovni smisao jer sjedinjenje
u duhovnom carstvu nije povezano sa fizičkim telima.
Razlika između sjedinjenja u duhovnom telu i seksa u materijalnom
telu slična je razlici između vode i ulja. Iako su i voda i ulje
tečnosti, ako popijete ulje, umrećete, a ako popijete vodu, živećete,
izlažući se opasnosti od smrti samo ako je ne pijete. Postoji i analogija
sa razlikom između altruističnog, poštenog građanina i zlog,
sebičnog kriminalca. Građanin i kriminalac su pod uticajem različitih
zakona i imaju različita polja delatnosti. Način života kriminalca i
okolina u kojoj živi iskrivljene su kopije stvarnog društva. Svet kriminlca
 je zatvor, a građanin može da se slobodno kreće. Zatvorenici koji
zabrave da su zatvoreni i pokušaju da sačuvaju svoje navike u zatvoru
ne menjajući svoj zločinački način razmišljanja mogu da proigraju
pomilovanje. Slično tome, ako nastavimo da se poistovećujemo sa fizičkim
čulima u ovom materijalnom zatvoru, proigraćemo svoju
sposobnost da se oslobodimo materijalne energije.

Carstvo večne romanse

Najviši nivo duhovnog sveta je carstvo večne romanse u čijem su

središtu nesebične ljubavne razmene u kojima^ igramo ulogu
Gospodovog ljubavnika, roditelja ili prijatelja. Što smo bliže vreloj
peći, to više topline osećamo. Isto tako, što više znamo o transcendentalnim
carstvima, to smo bliže Bogu. Što smo više u harmoniji sa
Bogom, to je naš kontakt sa božanskom ljubavlju čvršći. Kada produbljujemo
znanje o Gospodovoj velikodušnosti, svemoći i sveprisutnosti
 

- ne samo teoretsko, već i spoznato znanje - sve više osećamo

Božiju ljubav.
Pomoću sledeće analogije možemo da objasnimo razliku između
prirode pravih ljubavnih veza i egocentričnih požudnih druženja. Ako
nekoga jako volimo - supružnika, dete, prijatelja - brinemo se o tome
šta se toj osobi događa. Radujemo se njenim uspesima i žalimo zbog
gubitaka kao da su naši sopstveni i želimo da pomognemo koliko je
to u našoj moći. U duhovnoj zajednici je isto, samo na višem nivou.
Osoba koja služi drugoga sa ljubavlju i posvećenošću doživljava isto
toliko, a često još i više zadovoljstva od onoga koji je služen. Na
primer, vedska tradicija objašnjava da su sluge Srimati Radharani,
predane pratilje Gospoda Krišne, osećali milion puta veće uživanje
čak i od samog Krišne. To je priroda pravih ljubavnih odnosa za razliku
od egocentričnog, požudnog ponašanja koje samo traži specijal-
nu sreću, stimulaciju i zadovoljstvo.
Božanska ljubav koja je u ovaj materijalni svet donesena iz viših
dimenzija često nam je nerazumljiva jer ono što mi nazivamo
ljubavlju u ovom svetu uglavnom se temelji na egocentričnim stvarima.
Potrebna nam je pomoć da bismo mogli da je iskusimo. Božanska
ljubav dolazi do nas kroz delovanje viših bića koja dolaze iz duhovnog
carstva da nas poučavaju, uzdignu i vode.
Teško je da shvati poniznost božanskih predstavnika. Majstor borilačkih
veština poznaje moć svojih ruku i nogu. Može da oduzme život
u nekoliko trenutaka. Ima prirodan osećaj poniznosti jer zna kakvu
štetu može da prouzrokuje zloupotreba njegovih veština. Shvata da
će da ga smatraju odgovornim za ono što učini. Na isti način su
božanski glasnici svesni svoje velike odgovornosti.
U materijalnom smislu, velika moć može da izgleda nespojiva sa
samilošću. Poniznu osobu često smatraju poslušnom - slabićem, a ne
moćnom. Međutim, sa duhovnog gledišta te dve odlike su spojive.
Iako Gospodovi predstavnici imaju ogromnu moć, njihova poniznost
se temelji na velikoj ljubavi prema ljudima koji su u stanju amnezije
i pate život za životom iako su im dostupni ključevi pomoću kojih
mogu da okončaju nesreću.
Duhovni glasnici su ponizni iz drugog razloga: njihovo ponašanje
se nadgleda i snose posledice ako svoje delatnosti ne izvršavaju
pravilno. Ponizni su i zato što zavise od Gospoda. Shvataju da je On
izvor sve moći i ljubavi, a ne oni.
Misija mnogih verodostojnih učitelja je povezivanje njihovih sledbenika
sa samo jednim određenim aspektom Božijeg kraljevstva. Zato
nam se čini da se učitelji razlikuju; oni pozivaju duše da iskuse
različite aspekte ljubavi i služenja Gospoda. Ponekad ljudi to
pogrešno shvataju verujući da je Bog poslao samo jednog proroka ili
sina. Međutim, Isus je sam rekao da može ljudima da da moć da
postanu Božiji sinovi. Ako ponizno i predano sledimo bilo kojeg verodostojnog
proroka, i mi možemo da postanemo Gospodovi svesni
sinovi i kćeri. Nažalost, kao što smo videli, religije to ne shvataju i
međusobno se bore kako bi odbranile ekskluzivnost svojih doktrina.
 

Uroni u vlastit u tradiciju

Problemi nastaju kada ljudi ne ostaju verni sopstvenim verodostojnim

tradicijama jer nikad ne idu dovoljno duboko u učenja kako bi
stekli značajno duhovno razumevanje. Ali ako ostanu na tom vero-
dostojnom putu, spisi i praksa mogu da im otvore vrata prema Bogu.
 Ako vam najviše odgovara katoličanstvo, to je u redu. To znači da je
katoličanstvo možda vaš put. Ako vam se sviđa da budete musliman,
tada je islam vaš duhovni smer. Važno je da, kada se jednom odlučite,
ostanete verni vašim spisima i putu tako da ljubav prema Bogu može
da vam se razotkrije na pravilan način.
Ne možemo da poštujemo druge tradicije ako ne verujemo dovoljno
u svoju tradiciju. Nema "međuvere" bez vere. Ako ljudi u različitim
tradicijama nemaju duboku veru u svoje spise, učitelje i praksu,
površno će pristupiti ličnoj duhovnosti. Zato će se, kada budu razmatrali
druge vere, usredsrediti samo na razlike u spoljašnjim primenama
1 neće videti jedinstvo koje postoji ispod površine.
Šta su dobili ljudi koji lutaju od jednog do drugog puta? Samo frustraciju,
podrum pun knjiga, a bankovni račun biće im prazan nakon
što ispišu čekove za seminare i radionice. Nisu naučili da odbace sebičnost
i telesni pristup životu niti su razvili duboku ljubav i samilost.
Umesto toga, uporno su izvan sebe tražili ono što prebiva u njima.
Duhovni napredak zahteva ljubav, posvećenost i predanost ako
želimo da dostignemo stabilnost i razumevanje da bismo se uzdigli
iznad sektaštva. Kada imamo dovoljnu dubinu, možemo da cenimo
svaku verodostojnu tradiciju. Duboko spoznato znanje naših spisa i
prakse omogućuje nam da poštujemo druge, a u isto vreme ostajemo
čisti i verni svom putu.
Nikada ne zaboravite ovu poentu: Ne možemo u kratkovidnom
stanju svesnosti da služimo sveobuhvatnog Boga. Ne smemo da
budemo fragmentarni ili pristrasni. Ne možemo da budemo ograničeni
i sektaški nastrojeni i da tvrdimo da smo glasnici ljubavi. Ako
smo istinski glasnici ljubavi, puni smo ljubavi u svako doba i na
svakom mestu i svima delimo ono što imamo. Ako uvidimo da nismo
spremni da delimo, moramo da radimo na sebi. Potreban je neko
nalik Bogu da bismo mogli da se povežemo sa Bogom.
Kako je prekrasno čuti ljude kako se mole na različite načine,
kakav prekrasan orkestar! Kako je vredno kada skladno sarađuju ljudi
različitih vera, rasa, pola i nacionalnosti! Ako razmišlajamo drugačije,
podupiremo rasparčavanje koje je uzrok najvećeg svetskog problema
na mestima poput Bosne, Liberije, Ruande, Severne Irske ili Srednjeg
istoka. Moramo da naučimo da se usklađujemo sa ljudima na dubljem
nivou koji se temelji na sličnostima u svesnosti, ne smemo da se
usredsredimo na razlike u načinu odevanja, jeziku, rasi ili religiji.

Duhovni život je naše pravo

 

Duhovni život je naše urođeno pravo i dostupan je svakome od

nas. Da bismo odbacili materijalne okove, najpre moramo da shvatimo
šta nam se nudi i tada shvatimo svoju odgovornost da tražimo
nasledstvo na koje imamo pravo. Ako verujemo da nam je duhovno
carstvo nedostižno i da zahteva previše muke da bi se dostiglo,
onemogućavamo sopstveni napredak. Duhovna svesnost je naše
prirodno stanje i dostupna je svakome od nas ako to iskreno želimo.
Kada Bog postane naš glavni prioritet, spremni smo da učinimo
nešto da se pročistimo i da služimo. Tada je milost Gospodovih sluga
uvek dostupna i pomaže nam da svladamo sve prepreke i odbacimo
slojeve karme tako da možemo brzo da napredujemo u predanom
služenju. Nažalost, mnogi ljudi sporo napreduju, ako uopšte napreduju.
Kada se pomičemo presporo, možda nećemo biti spretni da
prestignemo materijalne energije koje nas prate velikom brzinom.
Sve ima cenu. U svetovnom životu cena određenog cilja možda je
previsoka da bi bila vredna njega. Ali u duhovnom životu krajnji rezultat
 je večna ljubav i blaženstvo zbog kojih moramo da napustimo sve
materijalne vezanosti i egocentrične borbe koje nam ionako donose
samo patnju. Je li to preteško?
Razmislite o tome. Lutamo iz života u život, iz tela u telo, iznova i
iznova, hiljadu ili milion puta. Sa tog gledišta, ako odlučimo da posvetimo
ovaj život da bismo jednom zauvek završili taj proces, ne žrtvujemo
puno. Dostizanje Božijeg kraljevstva vredno je toga, bez obzira
na cenu koju moramo da platimo. Čak i kada bismo morali da živimo
svaki dan u teskobi i frustraciji, neshvaćeni od čitavog sveta, takva bi
patnja bila beznačajna u poređenju sa onim što bismo večno dostigli.
Da cilj nije tako predivan ili da nije stalan, možda bi cena bila previsoka.
 Ali cilj je i predivan i stalan: nema više smrti, bolesti, starosti
ili borbe - samo blaženstvo, ekstaza i neprekidne ljubavne razmene u
Božijem kraljevstvu. Možemo da ostavimo sve patnje za sobom ako
bezuslovno posvetimo ovaj život Bogu. Zašto da to ne učinimo?

Pitanja i odgovori

Pitanje: U Bibliji se često spominje strah od Gospoda. Zašto je to

naglašeno?

Odgovor: Postoji razlika između raja i duhovnog carstva. Biblija nas,

pogotovo u svom sadašnjem obliku, poučava kako da se pripremimo
za raj koji se sastoji od viših materijalnih planetarnih nivoa i prebivališta
anđela, a ne za duhovni svet koji je Božije kraljevstvo. Anđeli
ne žive u Božijem kraljevstvu. Ulaz u rajsko carstvo temelji se na ideji
straha od Gospoda kako bismo izbegli odlazak u pakao. Zato tako
veliki deo biblijskih učenja govori o užasima pakla ili o strahu od
Boga. Ako su deca neposlušna, moramo da ih usmeravamo da se
pravilno ponašaju kako bi izbegli kazne. Zbog tog pritiska oni će stati
i razmisliti šta su pogrešno uradili i zašto bi trebali da se bolje ponašaju.
Zapamtite da veći deo Starog zaveta čini priča o deci izraelskoj
 

koja poriču Boga, čine uvrede, postaju dvolična i zastranjuju sa

pravog puta. Jedna od glavnih biblijskih molitvi glasi: "Gospode, daj
nam hleb naš svagdašnji." To nije nivo bezuslovne, nemotivisane
ljubavi, već nivo nade u dobitak poklona u zamenu za obožavanje.
Međutim, osoba koja dublje čita Bibliju postupno će doći do poente
da je najvažnija molitva: "Neka bude volja Tvoja."
Strah od pakla ima svoju ulogu jer osobe koje skrenu sa pravoga
puta moraju da budu dirnute da prekinu nedolično ponašanje pre
nego što shvate potrebu da žive drugačije. Očekivanje kazne može da
bude snažan poticaj za pramenu navika.

Pitanje: Svaka duhovna tradicija nas poučava da molimo na drugačiji

način. Hrišćani, jevreji, muslimani, budisti i hindusi imaju svoje
posebne mantre. Koja mantra je ispravna?

Odgovor: Sam zvuk ima uticaj na materiju i svesnost: zvuk može da

dirne, pročisti, izazove ili privuče pažnju. Kada dozivamo nečije ime,
uspostavljamo komunikaciju i razmenu, pozivamo osobu da se druži
sa nama. Slično tome, kada pevamo različite mantre, uspostavljamo
duhovne veze. Mantre su moćne i deluju kao mačevi, seku negativnu
energiju koja nas okružuje. Različite mantre imaju različite svrhe.
Ponekad će učitelj da da učeniku osonovnu, univerzalnu mantru koja
pomaže u gotovo svim situacijama. U nekim slučajevima učitelj će da
da posebne mantre koje odgovaraju određenim okolnostima. Osobe
koje praktikuju neke procese pevaju određene mantre na početku
duhovnih obreda, a druge na završetku. Postoje mantre za zaštitu
kao i mantre koje bude blisku vezu sa Bogom.
Članovi pokreta svesnosti Krišne koriste brojanicu dok mantraju,
to isto čine i muslimani, budisti i katolici kada izgovaraju svoje
molitve. Mantranje omugućuje da se um usredsredi na zvučnu
vibraciju. Ako glasno ponavljamo mantru, njena vibracija ulazi u naše
uho i ima pročišćavajuće dejstvo. Ako tiho mantramo, usredsrđujemo
um na mantru koja nas tako pročišćava.
Ma znači um, a tra znači osloboditi. Vrsta mantre određuje od
čega ćemo da budemo oslobođeni. Univerzalne mantre koje dozivaju
Gospodova imena - kao Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna Krišna, Hare
Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama Rama, Hare Hare - jednostavno
znače da molimo da budemo oslobođeni od materijalnog sveta, da
budemo pod Gospodovom brigom i da budemo uključeni u Njegovu
službu.
Takve mantre, jesu molbe Gospodu, sveobuhvatne su i mogu nam
pomoći da se uzdignemo iz gotovo svake situacije. Kada se oslonimo
na te vibracije, osećamo razliku, telesnu, mentalnu i duhovnu jer
mantra može da prodre kroz različite slojeve nečistoća i otpora.

Pitanje:  Spomenuli ste da bismo uvek trebali da budemo svesni da

 je Bog naš Otac i da sve pripada Njemu. Iste izjave čujemo i po pitanju
dostizanja zemaljskog bogatstva: Bog je naš Otac i budući da je
 

čitav svet Njegov, ustvari je naš i možemo da ga dostignemo. To je

za mene kontradiktorno. Možete li to malo da objasnite ?

Odgovor:  Na različitim nivoima svesnosti Boga postoje različiti nivoi

ljubavi. Kada naša ljubav nije jako duboka, na objekat ljubavi
gledamo kroz ono što nam ta osoba može da da. To je kao trgovina.
Ljudi sa takvom svešću imaju devociju prema Bogu koja zvuči ovako:
"Molio sam se; meditirao sam; mantrao, dao sam donacije u
dobrotvorne svrhe. Sada je red na Tebe, Gospode. Šta ćeš da učiniš
za mene?" Takav se pristup ne temelji na ljubavi, već na tome šta
možemo da dobijemo. Kao što smo već rekli, iako takav stav nije na
visokom nivou, bolji je od potpune nezainteresovanosti za Boga.
Postupno upornošću materijalna prljavština će biti uklonjena i osoba
će dobiti izvornije iskustvo duhovnosti.
Kada se približimo vatri, prvo se malo ugrejemo, zatim nam
postane vruće i na kraju se opečemo. Vatra proguta ono što je ušlo
u nju. Na sličan način, duhovni život postupno sagoreva naše materijalne
želje. Bagavad gita objašnjava da, čak i ako još uvek imamo te
želje, možemo da ponudimo Gospodu plodove svoga rada. Kako
napredujemo, sledimo kretanje od rada koji obavljamo direktno u
Gospodovo ime do sleđenja duhovnih načela i, konačno, do usredsređivanja
uma na Gospoda i potpunog predavanja Gospodu. Nikada
ne dostižemo vrhunac duhovnog života jer uvek postoji nešto još
više. Povećavajući želju da volimo i služimo, Gospod u našem srcu
urediće da se ta iskustva dogode. Transcendentalni duhovni život je
večna romansa u kojoj svaka razmena postaje sve slađa.

Zaključne misli

Život je škola ljubavi, i mi smo stvoreni za ljubav. Svi želimo ljubav,

ali retki znaju kako da je pronađu. Savremena kultura ima nepotpun
pogled na svet jer vidi samo fizički svemir i spoljašnje pojave koje
našem životu naizgled daju smisao. Ako se smatramo samo fizičkim
bićima koja moraju da manipulišu okolinom da bi preživela ili iskusila
bilo kakav privid zadovoljstva, život postaje beskrajna borba. Je li
čudno što nam se život čini teškim kada popuštamo željama, takmičimo
se za prevlast, iskorišćavamo druge ljude i okolinu i očajnički
pokušavamo da ugrabimo što više zadovoljstva?
Naravno da ne možemo da budemo srećni a da živimo na takav
način jer pokušavamo nemoguće. Ironija ljudskoga života je u tome
što čeznemo za bezuslovnom ljubavlju, neprekidnim blaženstvom,
večnim životom i potpunom sigurnošću, a živimo u ravnodušnoj, bolnoj,
prolaznoj i opasnoj okolini. Ne možemo da dostignemo trajno
zadovoljstvo, sigurnost i mir kada okolnosti ne mogu da nam pruže
ono što želimo. Zašto ne želimo to da vidimo, zašto tako uporno tragamo
na pogrešnom mestu?
Ne moramo da napustimo svoje želje. Naprotiv, želje nam pokazuju
da smo namenjeni za nešto više i trajnije. Ispod materijalnih prekrivača
 

svi znamo da smo duhovna bića, inače ne bismo tražili nešto

što izgleda nedostižno. Ali tražimo na pogrešnom mestu. Požuda je
ono što nas prisiljava na neispunjenu potragu za trajnim zadovoljstvom
u materijalnom svetu. U suprotnom, lako bismo mogli da shvatimo
svoju situaciju i potpuno da promenimo svoj stav. Budući da nije
tako, moramo da potražimo pomoć kako bismo se oslobodili iluzija
koje nas iznova i iznova mame u zamršenu mrežu egocentričnih želja
i lišavaju večne ljubavi na koju imamo pravo.
Požuda je puno više od egocentrične želje za seksualnim zadovolj  -
stvom, a sesksualnost je puno šira od iskustva međusobne privlačnosti
ili telesnog sjedinjenja. Suptilni seks, u kojem se naša požuda očituje
kao sveprisutna želja za obožavanjem, ugledom ili zaradom,
nalazi se u samome središtu savremenog društva. Da li bismo se bez
suptilnog seksa takmičili za priznanje, manipulisali drugima zbog
finansijske dobiti, ratovali da bismo osigurali vlast nad prirodnim
bogatstvima, prekrivali ostarela tela skupom kozmetikom, kupovali
najnovije proizvode kako bismo išli u korak sa najnovijom tehnologijom
i uglavnom iskorišćavali zemlju zbog rasipničkih navika?
Razorno delovanje požude danas je vidljivo svuda i planeta više ne
može da podnese štetu. Moramo da pronađemo drugi način. Naša
kolektivna sudbina zavisi od sposobnosti pretvaranja požude u ljubav.
Mahatma Gandhi jednom je rekao da se prava civilizacija ne temelji
na udvostručavanju želja, već na njihovom dobrovoljnom ograničavanju.
Tek tada slobodni smo da nesebično volimo i da služimo jedni
druge. Naš moto bi trebao da bude "jednostavno življenje, duboko
razmišljanje".
Da bismo mogli svojevoljno da ograničimo svoje želje, moramo
verovati da nećemo ništa vredno izgubiti ako odbacimo uobičajene
obrasce čulnog uživanja. Da bismo to mogli da postignemo, potrebna
nam je pomoć. Zato je toliko važan duhovni sistem podrške. Sveti
spisi, duhovni mentori i dnevne vežbe mogu nas naučiti kako da niža
zadovoljstva koja su nam donela toliko patnje zamenimo višim, duhovnim
zadovoljstvima. Kada razvijemo ljubav prema Bogu i svim bićima
sa kojima delimo ovu planetu, naše materijalne želje će postupno
same otpasti jer ćemo doživljavati radost i ispunjenje koji se stalno
produbljuju.
Ljubav je odgovor na probleme sveta. Ali to mora da bude ljubav
na delu, ljubav koja nudi nesebično služenje drugih. Iskrenost i dubinu
ljubavi možemo da prepoznamo po stanju svesnosti i ponašanju,
a ne po rečima ili verovanjima. Kao duhovni ratnici moramo da naučimo
da u svako doba i u svim situacijama budemo spremni da kažemo
neku lepu reč, da umanjimo sukob, da ponudimo pomoć i ponizno da
isijavamo ljubav koja raste u nama.
Da bismo mogli istinski da služimo, moramo da budemo spremni
da duhovno radimo na sebi kako bismo se oslobodili najsuptilnijih uticaja
požude. Ne možemo da damo ono što nemamo, ono što jesmo
puno je jače od onoga što činimo. Da bismo drugima delili ljubav,
moramo sami da je iskusimo. Moramo da postanemo žive alternative
 

zastrašujećem takmičarskom raspoloženju današnjeg drušva. Kao

duhovni ratnici pozvani smo da uzdignemo svesnost svih živih bića.
Duboka samilost je ključ. Moramo da prestanemo sa očekivanjima
da primamo ljubav i da počnemo da je pružamo. To je nešto što
možemo da učinimo u svakom trenutku. Hajde da stvorimo kulturu
ljubavi.