Professional Documents
Culture Documents
Душан Вукотић - Санскрит
Душан Вукотић - Санскрит
сурбелских језика
САНСКРИТ
Увод
madhukoshah = (m) beehive - "кошница за мед"; Оковани океан
да би се у српском објаснила именица "кошница", Уквашена аква
морамо кренути од "свемогућег" глагола "сурвати" Хорс и Христ
(сурбати, зора бити, жар бити, жар вити, ж-вити, живити, Клада у хладу
живети), одакле су нам дошле бројне речи, попут: суво, Пустиња
сиво, али и живо. Ако је нешто оживело, оно мора бити Срби и жила
"жилаво" да би могло остати у животу. Отуда, видимо, и Сурбелски
именица "жила" (вена, од са-вијена), без које се живо језик
биће не може замислити. Оно што се налази "око жила", Лом у души
Беда српских
у нашем речнику се "окожило" и тако смо добили име за
језичара
спољашњи омотач живог бића – кожа. Следећи такву
логику, пчеле које живе у огромним ројевима, да би САНСКРИТ
LINGUA
опстале у суровој природи, морале су да праве своју GOTORUM
"кожницу" (кошницу). На сличан начин у српском језику
добијено је и име одевног предмета, који се облачи на АПЕЛ
голу кожу, а то је кошуља, у ствари, "кожуља". Пошто су
кошуље некада прављене од веома грубих материјала, Апели српској науци
јавности
често су иритирале кожу, правећи човеку неугодности у
виду красти, а понекад и болних рана, које се Срби
назвали по поменутој "ко-жуљи" – жуљ. Правећи
склониште од првобитних материјала, где кожа долази на
прво место, човек је то назвао једноставно и сасвим природно – кош (кож).
Буквалан превод горње санскритске речи је, како видимо, "мадукоша"
(медукожа). Познато је да природном (спонтаном) развоју језика нису
својствене сложенице (кованице), већ да су оне карактеристика оних језика
који су на брзину стварани и који су у свом развоју врло млади (пример
немачког), где је речник био врло сиромашан те се морало прибећи једином
начину да се успостави колико толико разумљива међуљудска комуникација,
односно, вештачком спајању именица, на пример нем. Blut-korperchen-
senkung-geschwindi-keit, где су употребљене чак четири именице, набацане
једна на другу, да би се рекло просто "таложење крви" или, мало краће, али
опет, са становишта српског језика, сасвим бесмислено, Blutfluss (крварење),
односно, крв-река. Крв у немачком језику именује се по српском корену
“бел” (обло, облити, блут). Уз све то, код Немаца је "флус" река (српска
основа “плут”), али и ток (протицање). Свакако, немајући времена да се
природно разграна (разуди), немачки језик није имао избора, јер је
миленијумима каснио за српским, али и за грчким и романским говорима,
већ је морао да прибегне најнижем степену аперцептивног спајања,
аглутинирајући оне речи (именице) којима тренутно располаже. Мед је,
опет, именица која је настала од именице "ум" и глагола "дати" (умдати,
медити), јер је мед хранљива материја за коју се од памтивека сматрало да
помаже психичке процесе у организму, то јесте, памћење или ум.
adhimatratama = највећи, највиши, врховни - један/мудар/отмен
madhya = middle - међа је у српском настала од придева "умети",
преко глагола "уметати" (умећати, међити, метаљка);
chakra = Circle, wheel, psychic centre in humans - једна врло
занимљива реч, која нам, наизглед, звучи сасвим страно. Видимо да је она
вро близу глаголу "кретати" (кре-ће) у коме су слогови испревртани. Ипак,
ако боље размислимо, видећемо да и у српском језику имамо реч која је
гласовно готово идентична поменутој "чакри", са врло сличним значењем
(точак). Реч је о српској "чигри", где одмах препознајемо именицу "игра" или
глагол "играти". Чигра је заправо "точак који се врти" (окр-еће), данас познат
као игра-чка, односно, занимљив предмет који својим необичним и дугим
окретањем заокупља људску пажњу. У ствари, именица "чигра" произашла је
из глагола " играти" и, што је посебно интересантно, из именице "око" (мн.
очи). Заправо, ради се о синтагми "очи играју", јер се човеку, када је уплашен
или узбуђен, очи врте као "чигра". Приметићемо да се наше "очи" налазе у
многим речима, на пример, "очекивати" (настало од глагола "ковати" и
именице "очи", јер када се нешто чека, очи се, природно, "закују" за
одређену тачку у којој очекујемо појаву жељеног или нежељеног субјекта
или објекта). Такође, видимо да се слог "чак" налази и у именици "то-чак",
свакако, сасвим у складу са претходним случајем, јер је точак именица
порођена из глагола "точити" (то јесте, "оточити"), у складу са поимањем да
оно што се креће (а најмоћнија представа кретања одувек је била вода)
одлази из нашег видног поља или удаљује се "од очију" (оточити). Од
именице "чигра" настале су именице "чекрк", за коју се код нас, сада
схватамо, сасвим неоправдано сматра да је турског порекла (тур. чикрик
точак) и "чегртаљка";
madhyonnatakaachah = (m) magnifying lens – опет аглутинација
("међу натако очи") без икаквог реда, која нам показује да је санскрит језик
домородаца који су од Срба учили да говоре, али није искључено ни да је то
првобитна форма српског језика, у којој су се речи слагале једна преко друге,
да би се у каснијим вековима и миленијумима говор подвргнуо финој
рафинацији. Ипак, и када би се радило о другој могућности, саснскрит је
опет искварен облик оног говора који је настао на балканском полуострву,
до чега је свакако морало доћи услед велике удаљености од матичног
говорног језгра. Уз све то, начин записивања речи је био такав да су се тешко
могле разграничити појединачне речи. Данас би се таква група речи
изговорила другачијим редом, јер су “наочари” помагало које се уистину
натиче на очи или “међу очи натиче”.
manapravaaha = Stream of thought – спој умнога (уман) и права
(правога, првога, правити). Глагол “правити” у српски језик је стигао из
корена “сур-бел” (србити, сабрати, брат, обратити, обртати, обр-, опр-,
упр-, про- пре-, пра-, потом белити, бити, опро-бати, про-бити, при-бити,
пре-бити, при-вити, пра-вити, пра-вило, пр-ви...) и везан је за обртање којим
се нешто “пробија” или “опробава”. Стога, оно што се “опробало” или
“провалило” (пробило), то је оно што се на основу “првог” испита доказало
као “истинито”, то постаје “правило”, које се касније користи као “магацин”
наталоженог људског искуства. Човек се мора не мало зачудити када у
речнику страних речи и израза, пронађе и именицу “проба” (нл. proba) или
“проблем” (гр. πρόβλημα, προβάλλω изнети питање, поставити задатак), када
је више него очигледно да се ту ради о српском глаголу “опробати”
(пробити, пробало), јер оно што се “проба” и покаже се истинитим, постаје
“правило”, а ако такво “пробијање” буде заустављено, тада је јасно да је
такво испитивање неуспешно (пропало). Оно што се након умног
“пробијања” (пробања) покаже као “правило”, свакако је “прво”, “право” и
једино. Ту је и именица “правда”, заправо, оно што се у складу са горњим
примером, “прво да” и што је истина до које се дошло “пробијањем” или
“провалом” у подручје необоривих чињеница. Наравно, такву везу не
можемо наћи ни у грчком ни у другим језицима, ван сурбелског говорног
ареала. Ток мисли је заиста заслужан што човек уопште може нешто да
“направи”, те је очигледно да је наведени превод са санскрита на енглески
језик прилично исправан. Још да томе додамо да је “ман” исто што и “уман”
или “хуман”, односно “мислеће биће”, човек који мисли, ради и ствара.
manojavam = having the speed of mind – умножавам (манођавам,
многавам, ум гони, умно гони, много). Код источних народа у Персији и
Индији, преметање слогова је можда било израженије и далеко чешћа појава
него што је то било у Европи. Александар Велики је тамо био познат под
именом Искандар али и Сикандар. Ни у једном ни у другом случају, да ту
ствар није историјски јасна, ми не бисмо били у стању да препознамо
Александрово име. Уосталом, и Грци су Лесандрово име прилагодили свом
изговору.
mantra = spell – превод очигледно није тачан, јер су се у "мантри"
спојиле две српске речи, "уман" и глагол "терати", слично француској
именици "monter", јер је јасно да се код склапања одређених предмета
(машина) не сме пустити да то ради било ко, већ то сме да ради или да "тера"
(дира) само онај ко је добро обучен, то јесте, ко је "уман" или "уме". Заправо,
ту је реч о српском, назално изговореном, глаголу “мотрити”, који је у
латински прешао као monter, али и као глагол moneo, monere (подсетити,
саветовати, опоменути, предвидети, све “умне” радње скопчане са “умним
терањем (енг. monitoring).
mantrah = transcendental chant – "дирати" (додиривати) "умно" поље.
AUM = Primordial Sound (српски УМ) - назал “м” уистину
представља онај глас који директно повезан са умом и умним активностима.
Да је то тако потврђује нам и изговарање тог гласа, у оним тренуцима када се
човек добро замисли или када жели да реши некакав проблем, а да при томе
не отвара уста. Такво “ммм...” или “хмм...” чује се на свим крајевима планете
и код свих људи, без обзира којим језиком говоре, на потпуно исти начин.
Зато је глас “м” директан, први “потомак” или “гласник” ума, а у српском
језику не само да се тим гласом обележава мисаоност, већ се “м” налази у
свакој речи која се односи на умну делатност, када је у питању прво лице
једнине и множине (радим, трчим, певам, свирам...). Када се каже “умна
делатност”, под тим се подразумева свака људски покрет, јер је он свакако
незамислив без учешћа ума у већој или мањој мери.
omkara = the syllable om - свакако да се у поменутој речи налази
слог “ом” или “ум”, но ту се може видети и сурбелски праглас “хорс”, који у
комбинацији са праслогом “ум”, гради речи као што су “мир”, “умор”,
“мора”, “море”; заправо, ум “гори”, ум “хара”, ум “кара” све до оног часа
када се њему ватра сасвим не утиша или згасне, када се он од свега
“ум(х)ори”, “ум(х)ири” и коначно “ум(х)ре, односно, ум-гре (ум-грети, ум-
крет) или “хо(р)де” (оде, врати се) у своје извориште, у не-ставило (не-
стабило, лат. не-стопило, ништавило). Враћање ума у ништавило
(нестабило), показује нам колико је моћан сурбелски речник, јер сада
схватамо да ни лат. stabilis, stabile, гр. στάβλος, σταθερός, као ни енглеско
stable, са двоструким значењем (стабилност, штала, стаја), никада не би било
изговорено да није “свемоћног” Сурбела. Наравно, ту примећујемо да је
време одвајања грчке и романске гране од сербијског “стабла” било у давном
добу, док Сурбели још нису били заменили глас “б” са “в” у тадашњем
глаголу “стабити”. До такве замене дошло је у релативно каснијем времену,
због потребе да се направи дистинкција између сличних, али, свакако, не
истих појмова (с-табати, стопити, ставити, ступати, стуб, стабло, стопа).
Стамени Сурбел проговорио слобанским “устима” таквом лепотом и умном
снагом, која нам данас омогућује потпун увид у историју, па чак и најдаљу
прошлост, све до оне примордијалне тачке у којој је човек, гледајући “зору
белу”, изненада ставио прст на чело и испустио горе поменути назал “м”.
Чврстина и стаменост људског бића огледа се управо на оној првобитној,
исконској тачки, у “ставилу” (став) у који је ум крочио из “неставила”.
Уколико човеков ум “стоји” на чврстом становишту (ум-ста, ста-ум), тада је
он свакако достојанствен и “ста-мен”. Енглеска именица stamina
(издржљивост у снази, лат. stamina нит судбине, конци на машини за ткање,
стан), у ствари није ништа друго до сербска “стаменост”.
a = not - везник “а”?
ankusha = a goad (metal stick used to control elephants) гонити, гнати,
гониш, гонич, кнута, нагониш, куш! (ућу-т-кујеш некога, такође – ћути! Енг.
goad исто тако долази од српског "по-годити", годити, гађати, у поменутом
случају, боцкати, бости заоштреним металним штапом; наравно, нормалан
човек и осећајан се свега тога "гнуша". У германским језицима сурбелски
глагол “гонити” (ићи, кретати се) присутан је, углавном, у скраћеном
облику, у складу са српском заменицом “га” за треће лице једнине, сем у
немачком (gehen). Грчко πηγαίνω, видимо, гласовно је готово идентично
српском “погонити” (погонио, погањати), док у латинском имамо ire, vadere,
eo, vado, incedo, у складу са српским глаголима “јурити” (јури, лат. ira бес,
љутња), “водити” (води, водати, вода лат. vadum, vadi плићак, поток, канал),
једноствним узвиком “еааа!”, којим се издаје команда марви; све примери у
којима нема ни трага глаголу “гонити”. Баски кажу igo, igan (пењати се, ићи
навише), што би свакако могло бити повезано са гоњењем стоке на испашу.
Глагол “гонити” (го, ђи) протеже се у многим језицима света, чак све до
јапанског, где се “пењати” (дизати) каже go или ko.
anga = body, organ - у питању је српска "нога". Заправо, јасно је да
се ту ради о сурбелском глаголу “гонити”, јер се никако не може “гонити”
без ногу, то јесте, органа који живом бићу даје покретност. Од ногу (нагона)
у српском језику добијени су глагол “носити” (нозити), као и име једног од
проминентних органа на људском лицу - нос, којег човек, каткад, може
“поносно” да “подигне”. Наравно, видимо да се многим језицима нос
именује приближно исто као и у српском, али он нигде није у директној вези
са ногама и глаголом носити (енг. nose, лат. nasus, норв. nese, snute, швед.
nдsa, nos, рум. nas, исл. nef, фран. nez, ирс-гал. srуn, тал. naso, дан. nжse, хол.
neus); на латинском нога се каже crur, cruris, crus /хрс/, а стопало pes, pedis
/под, пут/; енглеске именице за ногу и стопало (leg, foot), чини се, тешко је
објаснити, али, ако се поведемо логиком да је латинско “педис” уистину
везано за српску именицу “под”, тада бисмо могли рећи да је енг. foot
настало на исти начин, то јесте, од српског “пода”; ипак, ако бисмо на томе
завршили, било би то сасвим неуверљиво и, вероватно, помало неозбиљно,
пошто нам је за такву тврдњу потребна далеко јача аргументација. Зато ћемо
најпре погледати како се “нога” и “стопало” именују у другим европским
језицима: енг. leg нога; фран, jambe, patte нога, pied стопало /видимо да оно
што је у латинском стопало у француском постаје и нога/; дан. fod, pote
стопало /под, пут/, ben нога /бити, обијање?/; хол. been нога, voet стопало; гр.
πρόποδες, πόδι стопало, πόδι, στάδιο нога /стати ногом, стадо-х/; нем. Bein
нога, Fuss стопало; тал. (poet. = piede), base, base, piede стопало, zampa,
gamba нога /једини пример где се појављује у скривеној форми глагол
“гонити”, “го”, заправо, “гон-бити”, “гамбати”, “згамбати”, фр. jambe/; швед.
fot, stativ /слично грчком “стати ногом”/; норв. fot стопало, etappe /видимо и
да је “етапа” одређена раздаљина коју морамо “утабати”/, lеr, ben нога; баск.
hanka, hank /”ханга, метатеза - нога > на баскијском нос је dudur, sudur што
би евентуално могло бити у складу са сурбеловским глаголом “дурити” -
“дури се”, надигао нос”, а уз све то, при тучи човека најпре “ударе” по носу;
удар > дури, заправо када неког “ударе” он се “дури”, откуд и глагол
“дурати”, судар/. Да бисмо објаснили настанак енглеског leg и foot,
прошетаћемо се до далеког Исланда где нога има назив fуtleggur, leggur, док
је стопало fуtur. Наравно, нећемо ићи тако далеко па да тврдимо да је
латинска бдућност (future) нешто што нам се “потура” или оно што ће нас
тек “потерати”, мада је то можда само по себи јасно, већ ћемо обратти
пажњу на “гејзирско-ледену” ногу, у којо се прилично јасно назире српска
именица “под-лога”. Још да додамо, да немачко Bein и слични називи за ногу
у германским језицима долазе из српског глагола “бити” (бијење),
симболичног “обијање прагова” или буквалног обијања врата, које се
свакако најлакше обавља ногом. Тиме ћемо и завршити причу о германском
“фут-легу”, који се, сасвим очигледно, излегао из Сурбеланове говорне
матице.
Глагол “гонити”, на пример, налазимо у грчкој именици γωνία (угао,
од “угонити у угао”, угнати, угаоно), који са предметком πολύ (много, више)
чини онај “полигон”, на коме се води непрекидна борба од постнка света.
Заправо, људи су се од памтивека прогањали или “пољем гонили”, а само
српско “поље” изникло је из праречи, праслога или сербског божанства Бел,
одакле и “биље” које расте по “пољу”. Ништа мање није занимљива и друга
грчка реч, која се у овом часу баш не уклапа директно у нашу расправу о
“гоњењу”, а која се односи на “полигонију” богова и религија. Реч је
“политеизму (гр. πολύ много, θεός бог, див), који нас опет враћа
сурбељанском богу Белу, овог пута у комбинацији са именицом “див”
(дивус, θεός), заправо Бел-Диву, од кога се обртањем слогова добија Див-
Бијели, Дивјели (прелазак “б” у “в”), односно, Дијавол (Дијабел, dia-blo, Teu-
fel, de-vil или српски “ђаво”), одакле и српски глагол “дивљати”, придев
“дивљи” (ђавољи) и именица “дивљак” (ђаволак). Тако се на крају стиже и
до Луцифера (lux зрака, луча; ferre носити, доносити, преносити >
преносилац ватре слично Прометеју /прометати/), односно Лучибера, који на
крхка људска плећа то-вари, варљиву, варну и к-варну привлачну снагу
светла. Горњи пример нам казује да се у српском речнику налази не само
јасна и до краја исказана (предсказана) идеја хришћанства, већ су у нашем
сурбеланском гласу скривене и све друге религије и богови, почев од
сумерског бога Ергала (Херкула, Хер-кола), преко египатског сунчаног
божанства Ра (Ера), Озириса (Зора), Брамана (бремена кога се никако не
можемо ослободити), Зевса, Шиве (жив), па све до Исуса Христоса (Хорс,
Хрс, Крсто);
angana = field - нагонити, нагнати, ту би се то евентулно могло
односити и на поље, али не у директном смислу, пошто се стока "гони" на
испашу у поље;
angasanginau = with - ногом се нагони, али је заиста тешко, па и
немогуће видети на основу чега је наведена реч преведена као предлог “са”;
из таквог сскр. израза могло би се евентуално закључити да су ту у питању
две ноге, које, свакако, “иду” једна “са“ другом (нога са ногом, с ноге на
ногу, нога за ногом);
a.ngaih = limbs, body parts (сада примећујемо да се и у енглеском
преводу, на одређен начин, враћамо на српску "ногу" или "удове");
angaistushhtuvansastanubhih = having satisfied with strong limbs? -
“Нога се стуштава на састанак” (стуштити, станути, станувати, устанути).
Аутор санскритско-енглеског речника се овде, као што видимо, сасвим
непотребно снебива. Наравно, горњи премер нам показује како изгледа
класична аглутинација, која је морала бити неизбежна код сваког језика у
настајању. Након тога следила је обавезна “рафинација”, изазвана тежњом ка
упрошћавању језика због лакше и једноставније комуникације. Преметањем
слогова и избацивањем извесних гласова, након више миленијума свог
развоја, језик је успео да се “прилагоди” и сведе речи на најмање могуће
гласовне вредности, али ипак довољно велике да би се одређени феномени
међу собом могли јасно разликовати. Јасно да нога сем за кретање служи и
за стајање, "ста", али ту је и глагол "ступати", "ступити", "наступати", где
такође имамо комбинацију речи "стати" и "бити", слично баш као и код
глагола "го-нити" и "стати" /гост/; енг. stop, видимо следи управо ту логику
јер "гост" долази да "остане" извесно време, то јесте, да на кратко "на-ступи"
на неком другом месту; у српском имамо и именицу "стан", која је изворно
настала од глагола "стати" и "гнати" /срп. стегнути, нлат. stagnatio/ која јасно
указује на заустављено кретање или гоњење /стагнути, станути, стати,
становати, стан; тешко би било наћи иједан језик на свету који би на логичан
начин могао повезати речи, попут гост, стан, густ, гуштер, костур,
гостионица, густара, станути, ставити, стапати, стабати );
anjana = anointment - тешко да поменута реч има икакв везе са
мазањем, једино ако се не мисли на место где је маст (уље) нанесено, то
јесте, “он-ђена”. Ђе, ђа, ђи је исто што и гнати, гонити – по-ђи (погнати,
поћи), до-ђи (догнати, доћи), на-ђи (нагнати, наћи), за-ђи (загнати, заћи), си-
ђи (сагнути, саћи, сићи), ђи, ђиха – или просто, на-ђено. Српски глагол
“наћи”, заправо је исто што и “на-гнати”, односно, “на-гнути се”, јер да би
нешто било нађено, човек мора да то тражи, а када се некакав предмет
тражи, то се најчешће чини у “нагнутом” (погнутом, сагнутом) положају.
antaranga = inner body or inner nature, feelings, inside - “унутрашњи
нагон” (унутар ноге), док енг. nature долази у њихов речник преко латинског,
али из изворног српског, "надарити" и "натерати" – натурити, наредити, што
је, као што видимо и главна улога природе (народ, наредити, натерати,
надирати, натурити). У српском језику именица “народ” управо долази од
речи “род” (сурбел, србелати, србати, са-брати, брат, обратити, об-родити,
оброд, пород, род, рађати), уз префикс (пре-вик) “на”; заправо то је и онај
сурбеловски део народа који, некада давно, преселивши се на север Европе
(Сурбе, Урбе, Урпе) и заборавивши своје име, узима за себе ту општу
србљанску именицу, да би се прозвао Нордима (народ, nord север).
a.ntargata = internal - опет "унутар гнати", скраћено "гати", гањати,
"унутра га то пече...", али, исто тако, могуће је да се ради и о “трагу”,
“тргању” или “трагању” (бити на трагу, на-тргати). Највероватније да српски
глагол “тргати” води своје порекло од именице “рог”. Кренуло се од
праслога “сур”, односно од двослога “сур-бел” и глагола “сурвати” (ровити),
да би се потом, да би се отом у исту језичку раван унео и глагол “су-рија-
вати” (сурљавати, сурљати, сурјати, Урије, рије, рити); ту је и глагол
“сукнути” (првобитно, суркнути, сар-ко, жар-ко, Жар-кан, Сар-гон, сур-
гнати), одакле је настало име Сур-рог-ан или Сва-рог, у ствари један од
назива бога Бака (Белак, бик), чији нам је рог сасвим јасан. Ако се сада
вратимо животињи званој бик, видећемо да она “рије”, “рига” и “риче”. Ту је
и глагол сурбелски, “ргнути”, у ствари, “рогнути”, повазан са
карактеристичним “букањем” бика, који својим роговима, “трга” околне
предмете. У такву слику јасно се уклапа и глагол “от-ргнути”, а када се неко
или нешто “отргне”, за њим (или тим) може се “трагати” само по “трагу”
који остаје забележен у прошлости. На крају, српски “трг” није ништа друго,
већ онај већ поменути “траг” (рог) за којим се “трага” и који нам је потребан,
а на који сви долазе у потрази да би тамо пронашли оно што желе себи да
прибаве. Друга реч за “трг” је “пазар” (базар), за коју се безразложно тврди
да је персијског порекла, јер је ту у питање “рано устајање”, “полазак у зору”
(слично “храни” и “уранку”), то јесте, у питању је “бела зора”, кретање у
набавку “по-зори” не би ли се на “тргу” нешто “позорило” (пазарило).
ambaa = mother - ту је изгледа погрешно усвојена српска именица
"баба" (бабо), где се у назалном изговору то често може разумети као
"бамба" или "амба", мада није искључено да се ради и о мами (мам-б-а).
Именица “бабо” повезана је са вавилонском кулом и њеним господаром
Нином Белом (Бабилон, Бабел, Бабо).
ansha = part, angle (пре ће бити "наша", од "нас", мада се може
прихватити и као "део нас", јер то што припада нама јесте наше; овде видимо
да је енглески angle заправо исто што и српски "угао" у ген. "угла", где се
слично као и у претходној речи, при назалном изговору то "чује" као "унгла"
– енгл)
anshabhuutam = has been a part of her - "део ње?", бесмислено, јер је
реч о српској снахи – снаши, која није била раније, али сада јесте "наша";
отуда и реч за копулацију код Срба – сношај; док је бутам исто што и
"будем", од глагола "бити"; улога снахе је била да буде и да се пода, будем –
подам, свом суђенику.
anshumaan.h = radiant - донекле је то добро преведено, јер је реч о
нечему што се не чује, што је бешумно – нешумно; српски глагол "шумити",
откуд и именица "шума", јер лишће шуми, долази од "чути", чујем – шујем –
шум; све је опет везано са оком, очима, као да се чује од "очију", јер су и сва
"чула" од "очију" – очила, уочило, а не од ушију, пошто је ухо у
примордијалном стању свести било исто што и око; отуда се "ушима" не
уочава, али се зато чује "шум" – звук. Ушима –шум - шуми –шума.
anshena = part - part (опет "наша", али сада толико да је "ношена";
српски језик је до краја прецизан, пошто је јасно да је да је "наше" само оно
што собом "носимо", одакле су и настале заменица "нас", "наше", "нама", а
то опет може бити само део материјалног или духовног света )