Paul Zindel

Dejstvo gama zraka na

sablasne nevene

Effect of gamma rays on man-in-the-moon marigolds 1971

( Pulitzerova nagrada za dramski tekst 1971)
 LICA:

TILI, devojka
BEATRISA, majka
RUT, druga kćerka
BAKA
ARNAL
DŽENIS VIKERI

Prvi čin

Scena

Soba u baraci koja je nekada bila stovarište povrća, odakle je polazila konjska zaprega
da raznosi robu po varošici. Ali više nema stovarišta - mada se tu smestila udovica koja je
svuda oko sebe ostavila trag svoje pometenosti. Iz glavne sobe vrata vode u bakinu sobu, na
čijem dovratku vise izbledele zavese, koje leti omogućavaju ventilaciju. Tu je i hodnik i
telefon. Stepenište od teškog drveta vodi do odmorišta sa balustradom, dvoja vrata i malim
hodnikom. Beatrisa spava u jednoj, a Tili i Rut dele drugu sobu. Stvari koje ljudi inače kriju u
ormanima, razbacane su po glavnoj sobi: novine, časopisi, posude, prazne flaše, odeća, koferi,
prljava posteljina. Ovakav nemar toliko je savršen da je jasno kako je ponikao iz naslednih
procesa; ali da budemo pošteni prema ukućanima, kad padne sumrak, kada senke i čkiljave
sijalice prospu svoju čaroliju, soba postaje zanimljiva. Na stolu, blizu prednje strane sobe,
nalazi se omanji žičani kavez, namenjen kuniću. Blizu njega - nekoliko udžbenika, sveski i
ostali školski pribor. Kuhinja u kojoj se šepuri rešo, smeštena je u prostoru ispod stepeništa; a
prozor, koji je nekad bio prednji deo stovarišta povrća, sada je pokriven starim novinama -
odbrana od radoznalih prolaznika. Doduše, pri vrhu je oslalo malo čistog stakla, ali mu prete
požutele, beživotne draperije koje vise duž obeju strana prozora.

(Muzika, kao da se prikrada, donoseći čudnu temu za nesrećnu, gotovo nakaznu decu.
Iz tame progovara Tilin glas; čujemo ga na fonu muzike.)

TILIN GLAS: Rekao mi je da pogledam svoju ruku: jedan je njen deo došao sa zvezde koja se
raspala, toliko davno da čovekov um to ne može ni da zamisli. A ovaj deo mene - nastao je od
plamenog jezika, onog što je urlikao nebeskim prostranstvima sve dok se nije pretvorio u naše
Sunce. A ovaj moj deo, ovaj majušni deo mene, bio je tu, na Suncu, kada se i ono rasprslo,
uskovitlano sred strašne pomame, iz koje su se pomolile planele. (Svetla se polako pale.) A
ovaj maleni deo mene bejaše tada tek mrmorenje Zemlje. I kad je najzad proklijao život, ovaj
je deo mene utonuo u gorostasnu paprat, stešnjenu pod popaljenom zemljom, sve dok se nije
stvrdnula u ugalj. A onda se - samo nekoliko miliona godina kasnije - pretvorio u dijamant,
blistav poput zvezde sa koje je i pristigao.

TILI: (preuzima tekst od snimljenog glasa) A možda je ovaj deo mene bivao izgubljen u
razjarenoj životinji ili se našao unutar divovske ptičurine, dok je nadletala iskonske močvare.
I rekao mi je da je bio toliko mali - ovaj je deo mene bio toliko sićušan, gotovo nevidljiv; pa
ipak - bio je tamo još od samog postanja. I nazvao je ovaj delić mene atomom! I čim je tu reč
napisao na tabli, ja sam se ti nju zaljubila. Atom! Kakva čudesna reč! (Zvoni telefon.)

BEATRISA: (van scene) Oćeš’ li podići tu slušalicu? (Telefon ponovo zazvoni pre no što se
Beatrisa pojavi u frotir mantilu, dolazeći iz kuhinje.) Niko da pritekne! Sve moram sama!

2
(Diže slušalicu) Alo! Jeste! Ko?... Nije valjda nešto zabrljala u školi?... Aaa, uvek je bila
takva! A i kod kuće - samo ćuti! Što kažu: usta ima - jezik nema! Šta ćete, ima nas
svakakvih... Da, baš sam htela da vam se javim i zahvalim na onom slatkom kuniću koga ste
poklonili Matildi. Ona i ja ga prosto obožavamo. A što je porastao! Bože... Aaa, mudro,
mudro... Profesore, nemojte se ljutiti što menjam temu, ali jesti li vi onaj zgodan mladić kome
se Tili pre jedno mesec dana javila u samousluzi? Stajali ste pored tezge sa kobasicama, a mi
kod smrznutog povrća... Onaj mio i naočit mladić?... A ne, ne, ne, baš onako... zgodan!... Da,
da, da, znate... Tja, hrabrim je kad god mogu. Šta, da se nije žalila? Obe mi kćerke imaju
svaka svoj pisaći sto, i svaka sijalicu od 75 sveća... Da... Da... Lično, mislim da su li testovi,
profesore, grdno precenjeni... Tja, verujte mi, ja je ne znam kao takvu, ona kod kuće...
Slušajte, profesore, hvala vam na trudu i pažnji, ali verujte: sve je to žalibože! Sve sam
probala, ali šta je tu je! Da je bar umiljata... Ako ćemo pošteno - najgore je tek čeka. Ah, još
će se ona napatiti. A vi, jeste oženjeni?... C, c, c!... Baš šteta! Dakle, današnje žene! Da tek
tako pusti tako zgodnog muškarca... Znate kako je, ponekad joj se prosto ne ide u školu.... I
sami ste rekli da je bistra... A i ja se... Eto, posle svega što se dogodilo njenoj sestri, prosto se
plašim da joj natovarim toliko obaveza... E pa da, taj pritisak, to i jeste ono najgore... Pravo da
vam kažem, ni meni se ne dvori još jedna padavičarka. Pa kažite i sami, ko bi... Ne... Ne
brinite vi za Matildu. Ma, i za nju će se naći neko mesto pod suncem... Što kažu, ima nas
svakakvih... Pa, javite se opet, profesore, baš mi je bilo milo da... Ne, ne, ne, hvala vama!...
Ne, ne, ma meni je bilo zadovoljstvo... Do viđenja. (Beatris spusti slušalicu i odlazi u glavnu
sobu. Pale se svetla) Je li Matilda, što si rekla da ti ne dam da ideš u školu? Je l to lepo? Došlo
mi je da propadnem u zemlju kako je razgovarao sa mnom! Taj tvoj profesor Gudmen! Ko da
živiš u koncentracionom logoru! Svaka mu je bila optužba, ko da sam najcrnji dželat prema
rođenoj deci! Je l’ shvataš šta si uradila?... Je l’ shvataš koliko je strašno kad te tako optuže?
U stvari, i nije strašno! Ta tvoja škola ionako nema veze sa životom! Verovala ili ne, ovde obe
više naučile nego od tog ljigavka Gudmena. Kako samo izgleda, još da ga čovek požali! Ono
ženskasto lice! Fuj! Posmatrala sam te dok ste ono razgovorali kod tezge sa kobasicama i
pomislila: sačuvaj bože, ona moja ima za profesora fizike pravog pravcatog hermafrodita.
Doduše, taj nije ni prineti onoj Menlijevoj. Sloši mi se kad samo pomislim da vam ta predaje
fiskulturu... A i ti, baš si morala da mi prirediš da me potežu u pola devet ujutru... Ni manje ni
više...

TILI: Nisam im ništa rekla.

BEATRISA: Pa šta im kažeš kad te pitaju što izostaješ?

TILI: Kažem da sam bolesna.

BEATRISA: Pa ti i jesi bolesna! Ono, još se ne zna kakva je to bolest, ali da si bolesna jesi!
Svaka kćerka koja rođenu majku predstavlja kao komandanta koncentracionog logora mora da
pati od neke gadne boleštine!

TILI: Mogu li danas u školu, mama?

BEATRISA: Ići ćeš ti... ići ćeš... da!...

TILI: Profesor Gudmen je rekao da će izvesti eksperiment...

BEATRISA: Au, taj mora da je rođeni naučnik... Odmah se vidi...

TILI: ... sa radioaktivnošću.

BEATRISA: Samo vam je još to trebalo!

3
TILI: Doneće i "oblačnu komoru".

BEATRISA: Ma nemoj, molim te! Da si mi to juče rekla, bome bih se i ja uparadila i pošla s
tobom. Da vidim tu ”oblačnu komoru”.

TILI: U njoj se vidi kako...

BIl ATRISA: Ma ajde, molim te, zabole me glava od tebe!

TILI: Mama, molim te!

BEATRISA: A ne, draga moja, danas će onaj hram nauke i znanja ostati bez tvoga prisustva.
Imaš li i ovde uzbudljivih dužnosti. I to napretek! Prvo da očistiš one zečje brabonjke!

TILI: Mama, kad te molim... mogu to i posle škole.

BEATRISA: Još malo pa će opoganiti čitavu kuću. Ima ih i u mojoj spavaćoj sobi.

TILI: Očistiću posle časa kod prefesora Gudmena. Reći ću mu da sam bolesna i zamolili ga da
me pusti.

BEATRISA: Oćeš da ga sad sredim hloroformom?

TILI: Ne.

BEATRISA: Onda umukni!

(Na vrhu stepeništa pojavljuje se Rut. Obučena je za školu i, mada su joj haljine obične, odaje
utisak pomalo čudne osobe. Kosa joj nije sasvim 'legla', pulover joj nekako ne pristaje, itd.)

RUT: Je l’ tu "Poljubac greha"?

BEATRISA: Vidi u kupalilu. (Rut silazi niz stepenice i odlazi ka vratima kupatila, koje se
nalazi ispod sjepeništa. Naglo ih otvara i pretura po kupatilu.)

RUT: Dode mi da poludim od ovolikog krša.

BEATRISA: Da nije u mojoj tašni... Požuri, zakasnićeš u školu.

RUT: Pa kako ću nenamazanih usta!

BEATRISA: Je l’ se sve toliko mažete?

RUT: (traži karmin) Sve. Osim Tili. A bolje bi joj bilo da se i ona malo našminka; bar joj se
juče ne bi onoliko smejali.

BEATRISA: Zašto su joj se smejali?

RUT: Pa na sekciji. Zar ti nije rekla da smo imale sastanak sekcije?

BEATRISA: Ni ti nisi pominjala nikakav sastanak.

4
RUT: Pa kako da ti pomenem kad mi nije palo na pamet. Ko da svi misle na ono šlo ti misliš!
E, jes mi žešći provod: sastanak prirodnjačke sekcije.

BEATRISA: (Tili) Šta se desilo?

RUT: Možeš misliti. ukipila se pred svima, a ljudi se valjaju od smeha.

BEATRISA: Dosta, Rut! Zašto su ti se smejali?

TILI: Ne znam.

RUT: A sad kao ne znaš, je l’? Bože, na šta je ličila! Stoji tamo ko šlogirana u onom
izbledelom džemperu sa otrcanim i istegnutim okovratnikom, a kombinezon joj se omlohavio
i viri ispod suknje. Kosa k'o da ju je neko uključio u struju!...

BEATRISA: Ajde, ne preteruj...

RUT: Stoji tako i drnda ručicu nekog modela...

TILI: Atoma.

RUT: E pa taj model atoma ima, ovako, ručicu i kao jednu dugačku cev, pa kad se ručica
okreće, onda se uzmuvaju neke obojene loptice, i jure ko lude po toj cevi. A Tili se ukipila ko
nezdrava, zatelebana u atome, i čangrlja li, čangrlja onoin ručicom... onako odrpana i sva
raščupana dok neki zatupanko sa naočarima čita svoj rad... Kad svi nismo svisnuli od
smeha!... Na licu mesta! A onda su nastavnici krenuli da se deru; pa smo se jedva uzdržali...
Posle su me svi čitav božji dan udušuli pitajući: "Je li, je l' ti ono stvarno sestra? Koja je ono
gušiteljka! Svaka čast." A znaš šta mi je rekao Kris Bernz: "Izgleda kao da ne izbija od
psihijatra". Došlo mi je da ga pred svima poljubim.

BEATRISA (uzimajući češalicu za leđa) Matilda, ako se ne budeš čestito oblačila, nećeš više
ni kročiti u tu školu! Šta misliš, kako mi je kad ti se smeju? Kao da se meni smeju u lice. I da
više nisam čula da čangrljaš tim... atomima.

RUT: (vraćajući karmin u Beatrisinu tašnu) "Poljubac greha" ti je pri kraju.

BEATRISA: Da ga manje trošiš, duže bi trajao.

RUT: Ko je to malopre telefonirao?

BEATRISA: Matilda me je proglasila za Gestapo.

RUT: Jesam li od jutros zaslužila cigaretu?

BEATRISA: Može... (Beatrisa joj pruža češalicu i cigaretu)

RUT: Šta je hteo?

BEATRISA: Ko?

RUT: (pali cigaretu) Pa taj što je zvao! Da nije bio profesor Gudmen?

BEATRISA: Jeste.

5
RUT : (Češe Beatrisu češalicom, dok se ova meškolji i uvija od zadovoljstva) E, znala sam....

BEATRISA: Ajde, malo više...

RUT: Ovde?

BEATRISA: Tu, tu, tu....tu... Otkud si znala da je on?

RUT: Ma, juče me je izveo sa časa šivenja, sećam se, imala sam raskopčanu bluzu, pitao me
zašto Tili toliko izostaje.

BEATRISA: Niže, malo niže... I šta si mu rekla?

RUT: Što opet ne pređeš na Kulsov karmin? Taj mi se više sviđao?

TILI: (ozbiljno zabrinuta) 1 šta si mu rekla?

RUT: Da si bolesna. Hteo je da zna od čega, pa sam mu rekla da imaš lepru.

TILI: Nisi valjda.

RUT: Da si mu samo videla facu! Ne daje bio sladak onako... Rekla sam mu da si zapatila
kožni lišaj i gangrenu.

BEATR1SA: A on?

RUT: I rekla sam mu da imaš ono što je imao mamin poslednji pitomac. Kako se ono zvao?

BEATRISA: Psorijaza.

RUT: E, to!

TILI: Nisi valjda.

RUT: Dobro, nek ti bude. Nisam... Al’ da znaš da jesam!

HliATRISA: Ma znao je on da se šališ.

RUT: A onda sam mu rekla nek pogleda moj školski dosije, pa će mu sve biti jasno. Oni iz
škole, čim vide moj dosije, odmah me ostave na miru. Misle da sam luda.

BEATRISA: Rut.

RUT: I rekla sam mu da si na smrt bolesna i da ti nema spasa.

BEATRISA: O kom li dosijeu pričaš?

RUT: Jedna ovako mala fascikla, a unutra sve o nama. Možeš misliti!

BEATRISA: Otkud znaš?

RUT: Pročitala sam ga od A do Š, kad me je prošlog polugođa nastavnica fizičkog odvukla u

zbornicu zato što nisam htela da se pentram uz konopac, pa sain joj rekla da mi otiče lobanja.

6
BEATRISA: Malo niže, je l’ čuješ šta ti govorim?

RUT: Više, niže. Odluči se već jednom! Bilo bi ti bolje da se vratiš na 'Crveni baršun', ovaj je
nekako... fuj... ljigav! Znaš, stvarno sam mislila da mi otiče lobanja. Ili to ili da je tumor. Zato
me je i odvukla iz gimnastičke sale. Valjda je mislila da ne mogu da čitam naopačke, pa je
sela preko puta mene i čitala dosije. Samo, i ja sam ga se sita načilala.

BEATRISA: I šta piše?

RUT: Pa, piše da si ti krenula da se razvedeš, a ja poludela... I da je tatu na licu mesta strefila
kap, a ti ispala udovica.

BEATRISA: (misli na češanje) To! Baš tu! A, a, ah!

RUT: Čekaj, šta još, piše da izmišljam i preterujem, da se plašim smrti i da imam noćne more
i... i sve takve neke gluposti!

BEATRISA: I šta još?

RUT: Znaš da ne mogu da sve upamtim. Zapamti ovo, zapamti ono...

(MRAK...MUZIKA)

TILIN GLAS: Danas sam to videla! Iza stakla se zaista pomolio beli oblačak. Prvo je stavio
komadić metala u samo središte komore, a onda smo čekali; i ovo, ugledala sam prvi oblačić,
pramen dima koji je pokuljao iz ništavila, a potom iščezao neznano kuda; pa onda još jedan...
i još jedan... sve dok mi nije postalo jasno da izvire iz samog metala. Podsećali su na vodenu
prašini oko vodoskoka u našem parku i neumorno prštali, sve dok nisam skreuula pogled.
Rekao mi je da bih mogla da prestojim čitav svoj život, a da ne ugasne, taj vodoskok... toliko
blizak da sam ga mogla dotaći. Pred mojim očima, jedan se deo sveta preobražavao u nešto
sasvim drugo. Atomi su se raspadali i vrcali naokolo, sićušne čestice uskovitlane u vodoskok
novih atoma... I niko ne bi mogao da ga zaustavi. Trajao bi, tako, milione i milione godina,
kao istinski slap večnosti.

(Pri kraju monologa svetla se palei zatiču Tili kako priprema kutije sa đubrivom u koje će
zasaditi seme. Pored nje u kavezu kunić. Beatrisa čita novine u drugom kraju sobe. Srkuće
kafu iz ogromne šolje.)

BEATRISA: Mislila sam da sve imamo, al ti si se, vidim, setila šta nam još treba... (čita iz
novina) Dvadeset i dva jutra zemlje na domaku grada. Mali ribnjak. Šest hiljada dolara. Baš
jeftino. Da imam para, išla bih da vidim... Kakve su ti to semenke?

TILI: Seme neveua. Izloženo zračenju kobalta 60.

BLATRISA: I da me je neko pitao šta mi je poslednja želja, rekla bih mu: kuća zasađena
nevenom, s tim da je ozračen kobaltom 60. Što ne zasadiš i leju paradajza u kupatilu?

TILI: Pusti da budu tu bar nedelju dana, dok ne proklijaju. Onda ću ih presaditi iza kuće.

BEATRISA: (čita) Kuća za četiri porodice. Dva šestoiposobna iznad dva petosobna. Osam
garaža. Od toga bih već mogla da napravim nešto... Recimo, jaslice... Eh, živa se jedem što
nisam završila kurs o prodaji nekretnina. Mogla sam i srednju kozmetičku... Bože, šta bih sve

7
mogla da napravim od tih osam garaža... (Čuje se zvuk iza zavese na dovratku. Beatrisa
pokazuje u tom pravcu.) Uh, jedva čekam da se otarasim ove.

TILI: Znam.

BEATRISA: Razmišljala sam o čajdžinici. Jesi li primetila kako ih je malo u ovome kraju?

TILI: Jesam.

BEATRISA: A kraj je dušu dao za dobru čajdžinicu. Služile bismo ukusnu pitu sa sirom. Kad
se ima čajdžinica, onda mora i ono uz čaj... (računa) Osam puta deset...tja... osam puta osam,
ako ne uspe... to je šezdeset četiri dolara mesečno samo od garaža... Eh, para paru vrti.
(Šuškanje iza zavese. Dve mršave i smežurane ruke polako razgrću zavesu, zatim se
pojavljuje Bakino prastaro lice. Krči sebi put kroz zavese. Sasvim je smežurana i sasušena,
kao da ima sto godina. Vreme joj je ostavilo samo senku osmeha. proplamsaj duše koja kao
da je već napustila telo. Kada je čovek pogleda izbliza, vidi ogromne mrene na očima i jasno
mu je da njenu tamnicu gluvoće dopiru jedino senke spoljašnjeg sveta. Kao da je celu sobu
preplavila svojom starošću. Baka se oslanja na četvoronožni, polukružni dubak, koji ima
ispred sebe nesigurnim pokretima, njišući se poput klatna na satu. Santimetar po santimetar, i
ona ulazi u sobu. Tili i Beatrisa nastavljaju razgovor, znajući da će proteći još nekoliko
trenutaka pre no što se baka dovoljno približi da bi ustanovila kako su i one tu.)

BEATRISA: Šta je to kobalt 60?

TILI: Materija koja izaziva... promene u semenju... Znaš, mama, doneo je 'oblačnu komoru'
samo za mene, i pričao mi o radioaktivnosti, o vremenu poluraspadanja. Nabavio mi je i seme.

BEATRISA: (i dalje zadubljena u novine) Kakvo ti je to sad vreme poluraspadanja?

(Baka je već prilično odmakla na svom putu dok Tili odgovara.)

TILI: (naizust) Vreme poluraspadanja polonijuma 210 je 150 dana. Vreme poluraspadanja
radijuma 226 je 1.590 godina. Vreme poluraspadanjn uranijuma 238 je 4,5 milijardi godina

BEATRISA: (sklanja novine) Dosta više, zabole me glava od tebe. Ti si, bako, krst božji, je l’
znaš to mazuljo matora? Doduše, bolja si od gospodina Mejoa, onog što je imao tumor na
mozgu, a bome i od one što je imala rak na... pa da vidiš, i od gospodina Bruema... kako se
ono zvaše?

TILI: Aleksandar.

BEATRISA: Gospodina Aleksandra Bruema - onoga sa crvljivim nogama. Tako, bakice,

samo tako... bravo, kao dobra devojčica... A dobre i poslušne devojčice dobiju na kraju vodicu
i med!... Kobalt 60, ha! Je l’ me ti to zavitlavaš?

TILI: Ne. mama.

BEATRISA: Nauka, nauka, nauka! A ovamo ne znaju šta će sa onima koji se ne snalaze u
životu! Bar da ih nauče nečem korisnom! Ih, šta sam sve mogla da postanem, samo da me nije
progutala ova baruština! Mogla sam da budem balerina! Gospođica Beti Frenk, primabalerina
hiljadu devetsto i... neke. Prvo najbolja u školi, okretna kao čigra, svuda omiljena, a onda...
Dovoljna je jedna greška - i sve krene nizbrdo! Udaš se za pogrešnog čoveka. I još se nisi
čestito ni osvestila, a veš prtiš dva kamena! Doživotno! A u onoj odvratnoj gimnaziji bila sam
među najboljim učenicama. Uvek sam se čudila: zašlo se ljudii stalno žale: još koliko juče...
eh, još koliko juče... još koliko juče... Još nisam znala gde mi je dupe, a gde glava, a već sam

8
zapalila proširene vene i zbogom baletu! Nestalo je sve o čemu sam sanjala, raspalo se u
param-parčad! Bakice, bako, ajde brže s tim medićem... Razvejalo se. Iščezlo. Čudno: već
sam potpuno zaboravila šta sam sve ono htela da budem... Je li bakica gotova? Uh, uh, što je
slatko! Hvala bogu, rpi kraju je... Uskoro će i bakičina kćerka da vidi bakicu. Je l’ bakica
srećna zbog toga? E, seci me gde sam najtanja, ako se ta pojavi! Pa je l’ zauzeta ili nije? Mene
je našla da laže! A ima vremena za ono što joj se sviđa, ko da ja ne znam! Misli, da sam
budala! Jao, bakica je prosula vodu! Blago meni... Uh, da mi je da ti još koliko sutra dam
nogu, pa da otvorim čajdžinicu. Ali biće i to! Nešto tu mi kaže da će biti! Kao prvo, imam da
se otarasim ovoga kunića.

TILI: (jedva je sluša) Dobro mama.

BEATRISA: Misliš da se šalim?

TILI: Ne mislim...

BEATRISA: Samo da znaš: smrtno sam ozbiljna... (pretura po fiokama komode) Nameravala
sam to još pre mesec dana. (vadi neku bočicu) Evo je! Nova reč za tebe! (Čita) Tri...
hloro...metan... Je l’ znaš šta je to, Matilda? Hloroform! (sklanja bočicu) Čuvam ga za tvoju
angorsku sraćkalicu. Kad smo već kod toga je l’ bakica spremna da obavimo ono? (Pomaže
Baki da se digne sa slolice i privlači joj dubak) Pa, da, bakica je uvek spremna da obavi ono.
Je l’ tako, bakice? Zato što je baka dobra i poslušna, a dobre i poslušne devojčice uvek rade
ono što treba. I bog ih zato uvek nagradi medom i vodicom. Je l’ tako bakice? (Beatrisa seda u
predsoblje i gleda baku dok ova napreduje prema kupatilu. Pauza dok traje teturanje starice.
Svetlo upaljeno na Tili bledi, Baka se pretvara u siluetu, pištolj-reflektor ostaje jedino na
Beatrisi. Ona se vraća novinama, ali ih ubrzo baci iznervirana bakinim teturanjem.) Vreme
poluraspadanja! Ako hoćeš da znaš šta je pravo vreme poluraspadanja pogledaj mene! Pred
tobom je original poluraspadanjn! Navukla sam sebi polu-muža, jednu polu-ludu kćerku;
drugu koja je polu-epruveta; kuću dopola punu zečjih brabonjaka i jedan polu-leš. To je pravo
polu-raspadunje, Matilda! Ja i kobalt 60. Dva najogavnija poluraspadanja na ovoj planeti!
(Dekor tone u mrak. Malo zatim, čuje se okretanje brojčanika i pištolj-reflektor se pali na
Beatrisu, koja pored telefona, s mukom pokušava da izvuče cigaretu iz kutije. Beatrisa u
telefon) Halo, halo... Molim vas, profesora Gudmena. Otkud znam da l’ je na času!... Halo,
profesore... Je l’ to profesor Gudmen?... Oh, izvinite profesorka... Molim Vas!... Da,
pričekaću... Možete li da ga potražite, gospodice... Molim... Oh, izvinite profesore Gudmen!
Kako ste?... Sigurno ne možete da pogodite ko vam se javija... Gospoda Hansdorfer... sećate
se, vi ste stajali kod tezge sa kobasicama, a ja... (Smeje se) Sluštajte, profesore Gudmen, Rut
mi je rekla da ste je uzeli za sekretaricu. Baš lepo! Toliko ste pažnje posvetili Matildi, da je
Rut postala ljubomorna. Šta ćete, takva je! Nadam se da je bar prilježna... Mada, pitam se šta
ona uopšte traži u jednom takvom... velikom... mučnom... kabinetu. Eh, ta hoće da svuda
zabode nos. (Odbija dim) Vaša pomoćnica? Baš lepo... I kartone? Zamislite! Poverili ste joj...
Pojma nisam imala da ume da kuca. Zamislite! Ja ću... Naravno, ne valja da se pretrže... Nije
ni čudo što ništa ne ume... Pa da, nema te koja baš ništa ne ume, svejedno od čega je bolesna.
Ovaj, mislila sam, bez obzira od čega se oporavlja... A da, ono semenje što ste dali Matildi...
eto, već je nedelju dana u kući i sad je proklijalo… Da. rekla mi je da je ozračeno, a ja sam,
znate, čula toliko strašnih stvari o tom radioaktivnom zračenju da sam to automatski povezala
sa sterilitetom i, naravno, sva pretrnem kad vidim kako se te semenke vuku po kući. Zar ne bi
mogla da posadi obične nevene, kao i svi drugi? (Odbija dim) Oh... (izduva još jedan oveći
dim. napravivši oblak poput atomske pečurke.) Da, baš zanimljiv eksperiment, samo...
(izduva do sada najveću količinu dima.) Ne, moram priznati: ne znam šta je mutacija.
Profesore Gudmen, profesore Gudmen! Nemojte misliti da me to ne zanima, ali, molim vas,
poštedite me definicija preko telefona. Otići ću sledeće nedelje do biblioteke i uzeti neku
knjigu, pa ću onda natenane sa tim mutacijama... Ne... Niste me uvredili, samo hoću da znate
da nisam glupa... Pa dobro, profesore Gudmen, mislila sam: bolje sprečiti nego lečiti. Matilda

9
ionako ima svoju muku. I bez tog steriliteta... Eto, brinula sam se, ali vi ste umirili majčino
sree. Eh, da je više takvih mladih nastavnika, sklonih novotarijama, gde bi nam bio kraj! Ne,
stvarno to mislim. Ne, zaista. Zaista. Do viđenja, prolesore Gudmen.

(Pri kraju razgovora, lice joj osvetljava pištolj-reflektor; zatim scena ostaje u mraku. Javlja se
muzička tema u molu; najpre tiho, praćena sve jačim udarima, koji najzad prerastaju u
grmljavinu. Sa sprata se čuje vrisak, a onda ugledamo dekor u noćnim senkama. Tili naglo
otvara vrata svoje spavaće sobe i uleće u Beatrisinu. Rut ponovo vrisne.)

TILI: Mama, Rut opet ima napad.

(Rut se pojavljuje na odmorištu i pušta još jedan krik koji prelazi u krkljanje. Kreće niz
stepenice i zastaje na pola puta da bi ponovo kriknula. Ponovo strašna grmijavina, dok
Beatrisa izlazi iz svoje sobe, pali svetlo u predsoblju i stiže histeričnu devojku na stepeništu.)

BEATRISA: (viče) Dosta! Prekini, Rut!

TILI: (na vrhu stepeništa) Onesvestiće se!

BEATRISA: Rut! Smesta da si prestala!

TILI: Evo, gubi svest!

BEATRISA: (vikne na Tili) Umukni i vuci se u svoju sobu! (Rut vrisne) Da se nisi
onesvesiila! Jesi li me čula! Rut! Da se nisi onesvestila!

RUT: Juri me! (Vrisne. Slede je munja i grom.)

BEATRISA: To si samo sanjala, čuješ li... Niko te ne juri, niko!

TILI: Evo, već je prevrnula očima...

BEATRISA: (Tili) Vuci se u svoju sobu! (Pomaže Rut da siđe niz ostatak stepenica.) Eto
tako, niko te ne juri. Ajde sada, lepo... polako. Diši duboko...Tako... Kakav to bezobraznik
juri moju devojčicu, a? (Posadi Rut da sedne. A onda stavlja obe rukt na lice i razvuče ga u
komičnu masku. Rut počinje da joj se smeje.) Neka velika, nevaljala muška babaroga? (Obe
se od srca nasmeju) Pa i nije bilo toliko strašno, je l da?

RUT: Opet sam sanjala gospodina Mejoa.

BEATRISA: Evo sad ću ti doneti toplog mlekca. (Strašna grmljavina i grom bacaju dekor u
mrak.) Uh, nestade struje! Gde su se dele one sveće?

RUT: Koje sveće?

BEATRISA: One bele, sa moje prošlogodišnje rođendanske torte.

RUT: Uu, otkad ih je Tili istopila! Bile su joj potrebne za školu.

BEATRISA: (pretura po fiokama) Kako se samo usudila!

RUT: Pa pitala te je! Trebalo je da pričvrsti papirnatu slamčicu za flašu od mleka, iznad toga
je bio balon. Kao, to je trebalo da pokaže kad će kiša.

10
BEATRISA: (našavši bateriju) Evo! Radi! Ne volim kad uzimate ono što još može da zatreba.
Eto, sveće su uvek potrebne... (Odvodi Rut do kauča, osvetljavajući put baterijom) Bože Rut,
hladna si k'o led! (Pretura po nekoj kutiji i vadi ćebe) Ovako će biti toplije. Šta je sad?

RUT: Baterija...

BEATRISA: Što ti smeta?

RUT: Sa njom sam obilazila gospodina Mejoa.

BEATRISA: Ma nemoj? Baciću je.

RUT: Ne, ostavi je... Za uspomenu... (Smeje se) Znaš kako su to opisali u mom dosijeu? Kažu
da sam izašla iz sobe. (Upravlja svetlo baterije prema svojoj sobi) ... i krenula niz stepenice,
korak po korak... a onda sam čula krkljanje i škripu kreveta.

BEATRISA: Idem na spavanje!

RUT: Ne moj!

BEATRISA: Dobro! Ali da mi pričaš o nečem lepom.

RUT: Mama, pričaj ti! O onim kolima...

BEATRISA: Kako brzo menjaš raspoloženje! Jedva te pratim.

RUT: Mama, molim te... pričaj o kolima.

BEATRISA: Ne umem da pričam priče. Eno ti onih tvojih pametnih profesora, pa nek ti oni
pričaju!

RUT: Pričaj mi opet o konjima i ono... kako si ukrala kola.

BEATRISA: Ti stalno isto...

RUT: Mama. molim te.

BEATRISA: (vadi kutiju cigareta) Hoćeš cigarelu?

RUT: (uzima) Nemoj samo o onome... kako ubijaju konje... (Obe zapale)

BEATRISA: Ali, dušo, pa ti već znaš čitavu priću.

RUT: ”Jabuke! Kruške! Kraaa...stavci!”

BEATRISA: Ne. ”Jabuke! Kruške! Krastaaaa...vci!”

OBE: (Obe izgovaraju zajedno) Jabuke! Kruške! Krastaaaa...vci! (Smeju se)

RUT: Kako te nije video kad si se dočepala kola?

BEATRISA: To je bar bilo lako! Kad god bi ostao kod kuće, napravio bi meni i sebi sendviče,
već je bilo prošlo nekoliko godina od mamine smrti, a onda bi zadremao na staroj sofi, koja je

11
nekada bila tamo! (Pokazuje u ugao sobe) I dok je spavao, ja bih upregla konje i vozila se
naokolo, mašući čitavom susedstvu.

RUT: Nisi valjda!

BEATRISA: Bome, jesam! Bila sam mala, ali drska k'o pašše. A trebalo je imati petlju pa
sesti na vrh kola i vikati: "Jabuke!...

OBE: Kruške! Krastaaa...vci! (Ponovo se smeju)

RUT: Je l’ te nekada uhvatio?

BEATRISA: Jeste, jednom. Dojurio je za mnom i počeo da me mlati dok sam još bila gore na
kolima... ne jako, ali nije bilo baš prijatno... Imala sam u zadnjem džepu bombone i sve su se
zgnječile... Možeš misliti da mi to više nikada nije palo na pamet... I ti bi ga volela Rut, i
vozila se sa njim kolima... po čitavom gradu, derući se koliko te grlo nosi...

RUT: ”Jabuke! Kruške! Kraaa...stavci!”

BEATRISA: Nije.

RUT: Krastaaaa...vci!

BEATRISA: Tata je vredeo koliko svi ostali muškarci zajedno, Rut. Da ste ga samo vas dve
upoznale! Sada bi mu bila tek sedamdeseta... Sigurna sam da bi još prodavao povrće po
gradu... Shvataš li, Rut? Sve je bilo tako lepo, a onda... Mislim da nikada nisam razumela šta
me je to zadesilo...

RUT: Nemoj o...

BEATRISA: Ne brini, neću o konjima.

RUT: Šta ti se to dogodilo?

BEATRISA: Bili smo samo tata i ja... a motao se tu i tvoj otac. Onda se tata razboleo... i ja
sam ga odvela u sanatorijum. Vratila sam se kući, morala sam, zbog konja.

RUT: Mama!

BEATRISA: I tako... Brinula sam se o konjima... A onda se tata strašno razboleo i molio me
da se udam, da bude siguran da sam zbrinuta. Da je znao kako sam se zbrinula, prevrnuo bi se
u grobu!... A tek noćne more! Oćeš da znaš koju sam najčešće sanjala? Nikada ih nisam imala
zbog svađa sa tvojim ocem, ni zbog njegove tromboze, zaslužio ju j e, Ne, nikada zbog toga
nisam ružno sanjala... Da ti ispričam jedan strašan san koji mi se stalno vraćao! Ovako, ja na
tatinim kolima, samo nekako novijim... kao blješte, a vuku ih lepi beli konji. Ne neke rage...
više kao cirkuski konji... sa dugim grivama i belim perjanicama, a kola plava, svetlo plava, i
puna, prepuna žutih jabuka, grožda i zelenih bundeva... A ja imam... smejaćeš se, ja imam na
sebi prekrasnu haljinu, svu izvezenu draguljima; a kosa, kosa mi je skupljena na temenu i u
njoj veliko pero. I svuda brujanje zvona. Ogromna zvona se njišu na zlatnom gajtanu,
razapetom na zadnjem delu kola i bruje: dong, dong… dong, dong… A ja vičem: “Jabuke.
Kruške. Krastaaaaa…vci!”

RUT: Ne izgleda kao mora…

12
BEATRISA: A onda zavijem u našu ulicu i sve utihne. Ulica se nekako otegla, nigde kraja, a
na svim kućama zatvorena vrata; sve je nekako zbijeno i tesno. Nigde žive dtiše. Onda me
preplavi slrah da će se povrće ukvariti... i da ga niko neće kupiti. I osećam kao da ne treba da
sam na tim kolima, pa stalno hoću da viknem. Ali glasa - niotkud! Mrtva lišina! Onda se
obazrem i pogledam preko ulice, put naše kuće. Ugledam prozor na spralu i par ruku kako
lagano razmiču zavese. Pomoli se i tatino lice, a srce, srce kao da mi je stalo... Makni to
svello. Rut...

(Duga pauza)

RUT: I hoće li baba umreti kod nas?

BEATRISA: Neće!

RUT: Otkud znaš?

BEATRISA: Znam.

RUT: Je l’ ti to plačeš mama?

BEATRISA: Šta mi je ostalo? Rut?

RUT: Molim, mama?

BEATRISA: Bože, šta mi je ostalo?

Scena polako tone u mrak, dok sipljiva kiša postaje glasnija, potom i ona utihne. Kada se
svetla ponovo upale. Baka sedi za kuhinjskim stolom, pred njom flaša i čaša. Tili ulazi kroz
glavna vrata sa kutijom velikih nevena i stavlja ih tamo gde neće upadati u oči. Vadi kunića iz
kaveza, seda pored bake i mahne joj. Beatrisa se iznenada pojavi na vrhu stepeništa i, uz
užasni tresak, baci paket novina. Vraća se u svoju sobu da bi izbacila još jednu pregršt
starudije.

TILI: Mama! Šta to radiš?

BEATRISA: Spremam kuću! A i ti ćeš! Kao prvo, da se otarasiš tog kunića ako nećeš da ga
ugušim... (Gucne iz čaše sa viskijem) Misliš da neću, je l’? Ko čeka, taj dočeka! Gde je Rut?
Verovatno jurca po školskom dvorištu u prslučiću. (Silazi niz stepenište)

TILI: Mama, imam da uradim domaći...

BEATRISA: Bakice! Jesi čula bakice? Ima domaći! Ju, ju, ju, što je to važno, bakice! Hoću li
doživeti da nešto uradiš i za ovu kuću! Mogla bi bar da se otarasiš tvog zekana. Biću
plemenita! Dozvoliću ti da ga pustiš da ode. Daleko, daleko odavde... Daj ga tvom profesoru
Gudmenu. Iz ovih stopa bih ga ugušila hloroformom kad ona tvoja luda sestra ne bi zbog toga
dobila napade sledrćih pedeset godina... A ja ne podnosim kad se kuća trese... I da si se
otarasila tih sterilnih nevena... Smrde! A kako si mi ti, bakice? A? Je l’ se bakica sprema na
dugo putovanje, a ? Slušajte svi, straćila sam današnji dan sabirajući svoj život i dobila nulu!
Sabrala sam sva živa poglavlja, i dobila nulu.... Nula... nula. nula nula nula nula nula nula
nula nula nula nula nula nula nula nula nula ... a ti. mudrice, valjda znaš šla to znači, ti što si u
toj tvojoj školi, posisala svu pamez ovoga sveta! To znači ništa, ništa, ništa, ništa, ništa ništa
ništa ništa… Je l’ tako bakice? A? Šta ti kažeš? A ti, da si do kraja nedelje makla tu repatu

13
žgadiju. Naći ćemo ti posao u nekoj jeftinoj radnji. Pa ako ne umeš sa ljudima, smestićemo te
za mašinu. Kako li se to dopada?

(Uleće Rut, baca knjige i sipa hiljadu reči u minutu)

RUT: (oduševljeno) Prosto da čovek ne poveruje! Nisam ni ja dok mi Kris Bernz nije lično
rekao na času geografije. A onda sam prisluškivala i čula kad je to ponovio i profesor
Gudmen. Mora da pucaš od sreće, Tili? Toliko sam ponosna, prosto ne mogu da verujem,
mama. Svi pričaju sao o tome. I niko joj se... Znaš, to je prvi put da su svi odlepili za njom, a
ja sam im rekla: "Da, to je moja sestra!" Rekla sam im: "Ona je moja sestra! Moja sestra!
Moja sestra!" Daj mi cigaretu!

BEATRISA: Sebi ruke!

RUT: Češaću ti leđa.

BEATRISA: Da me nisi takla!

RUT: Što, je l’ već zvao? Bože, prosto ne mogu da verujem! Lepo ne mogu da verujem!

BEATRISA: Zvao? Ko?

RUT: . Aaa, nije u redu da ti to ja saopštim, kao lična sekretarica profesora Gudmena... On će
te ionako zvati iz škole.

BEATRISA: (Tili) O čemu ona to priča?

TILI: Prijavila sam se za školski vašar nauke.

RUT: Šta, zar ti nije rekla? Bože, kako to?! Tili?! Ona je fenomenalna, mama! Ušla je u
najuži izbor za Vašar nauke. Samo njh pet od nekoliko stotina. I sve ih je rasturila onim
nakaznim cvećkama... Super! Bakice, je l’ da je super? Direktor škole ju je izabrao za finale.
Glavom i bradom! A čula sam i profesora Gudmena kako kaže da će Tili postati druga madam
Paster. Da do sada nije imao takvu učenicu i... pa sam im onda svima rekla: "Da, to mi je
sestra". Tili, ti si moja sestra, tačno tako sam im rekla. Profesor Gudmen je pozvao novine,
doći će da te slikaju. Mama, mama, sve ih je načisto zakucala i niko joj se nije smejao. ”To mi
je sestra!" - rekla sam im - "Tili je moja sestra!" (Zvoni telefon) Mora da je profesor Gudmen.
Javi se ti, mama..Mene je strah! (Ponovo zvoni) Javi se, prekinuće vezu. (Ponovo zvoni)
Mama! Pa spustiće slušalicu! (Rut zgrabi slušalicu) Alo?... Da... (Na stranu, Beatrisi) On je!...
Trenutak, molim... (Pokriva rukom slušalicu) Hoće da razgovara s tobom.

BEATRISA: Ko?

RUT: Direktor škole!

BEATRISA: Spusti slušalicu.

RUT: Ali rekla sam mu da si tu! Mama!

BEATRISA: (Ustaje i polako se odvuče do telefona. Konačno u telefon) Da?... Da, znam ko
ste, gospodine direktore... Zbilja?... Zar niste mogli da izaberete nekog drugog! Ima ona i
ovde šta da radi... daj bože da i o kući brine kao o tim sablasnim nevenima... Ja? Šta ću vam ja
na pozornici?... Druge majke nek rade šta hoće... Mislim da u onom vašem školskom dosijeu
već dovoljno piše i bez... Da, razmisliću... Do viđenja, gospodine direktore... (pauza, a onda

14
drekne) Rekla sam da ću razmisliti! (Tresne slušalicu, a onda se polako okreće ka Rut, pa ka
Tili, koja je od stida zagnjurila glavu u zečje krzno)

RUT: Šta je rekao?

BEATRISA: (tresne čašu o pod) Kako si mogla da mi to prirediš? Kako si mogla da pustiš tog
čoveka da mi se javi! Nemam ni jedne haljine, je l’ čuješ? lzgledala bih kao ti, tamo na
pozornici, ti mala rugobo! Zar hoćeš da nam se smeju? Da nam se obema smeju?

RUT: (ne verujući) Ali, mama!... Zar nisi bar malo ponosna zbog nje? Mama... Pa to je... čast.

TILI: (Tili grunu suze i odmiče se, od Beatrise. Deluje slomljeno, ali se zaustavlja i okreće
licem prema majci.) Ali... Niko mi se nije smejao, mama... Niko...

BEATRISA: (Beatrisino lice počinje da bude mekše kad shvati šta je učinila) Bože moj, bože
moj... (Tili kreće ka njoj, a Beatrisa širi ruke da je zagrli, dok počinje muzika svetla se gase.
Završni akord označava kraj prvog čina.)

Drugi čin

RUT: Jedina ozbiljna konkurencija biće ti Dženis Vikeri. Kažu da ju je uhvatila blizu zaliva i
da je bila još živa dok joj je drala kožu.

TILI: (uzima biljke od Rut) Pusti mene, molim te, Rut.

RUT: Ooo, izvinjavam se što sam ih uopšte i dirala!

TILI: Zašto ne nahraniš Pitera?

RUT: Zato što ne volim da ga hranim... Mada, možda bih i mogla... (Vadi nekoliko listova
zelene salate iz jedne torbe) Kažu da je urlala još čitava tri minuta kad ju je Dženis ubacila u
lonac. Zato što voda još nije bila proključala. Ih, jes mi neki talenat, ošuriti mačku i zguliti joj
kožu. Šta, posle samo sklopiš kosti. Uh! To sam i sanjala. Sredila je to za manje od dan i
otišla među pet najboljih. A ti si mesecima negovala to atomsko cveće.

TILI: Požuri. treba da se obučeš.

RUT: Pa, ja sam se već obukla!

TILI: Zar ćeš u tom puloveru?

RUT: Pusti ti mene. Neću ja biti na pozornici. A da sam na tvom mestu, propala bih u zemlju
zbog te mašne.

TILI: Mama mi je vezala...

RUT: Ima da ti se smeju kao kad si ono čangrljala atomom... Izvnini, nisam hlela da... Ako se
budu smejali, smejaće se mami.

TILI: Što?

15
RUT: Daj, molim te, da ti skinem tu mašnu.

TILI: Zašto, šta joj fali?

RUT: Samo ti sedi. Neću da te ismevaju...

TILI: Zašto si rekla ono o mami?

RUT: Čula sam ih juče, dok su razgovarali u prirodnjačkom kabinetu... Profesor Gudmen i
nastavnica fiskulture. Henlijeva se žalila da je dobila svega 12 dolara i 63 centa da organizuje
ovo večeras....

TILI: I šta su rekli?

RUT: Henlijeva se raspitivala kod profesora Gudmena o mami.... Znaš, ono kad je čula da si u
najužem izboru. A on ju je pitao da l’ je sa mamom sve u redu. Kaže, zvučala mu je k'o luda
preko telefona. A Henlijeva mu je rekla da ona jeste luda i daje uvek bila takva i da jedva
čeka da vidi kako mama izgleda posle toliko godina. Rekla mi je da je mamin nadimak bio
"Beti ludača".

TILI: (Dok joj Rut češćka kosu) Rut, boli me.

RUT: Kažu da je strašno ličila na tebe i svi su je smatrali čudakom. Tako! Ovako je mnogo
bolje. (Odlazi do kunića) Pitere, ako neko pokuša da te baci u ključalu vodu, ubiću ga. Da
znaš!... (Tili) Kako se to zove kad mačku oderu ključalom vodom? Je l’ to ubistvo? Ja bih
rekla da jeste. Kažu da su je udarila kola, a da ju je Dženis pokupila i - cap!... već je maukala
u loncu s ključalom vodom... Znaš šta svi čekaju da vide? Mamino perje! BaŠ je tako rekla i
ona Henlijeva. Kaže, mama lupeta, onako propisno, k'o da je engleska kraljica, i kaže da ona,
kad hoće da se obuče, nabaci sve što ima od perja, pa se šepuri k'o paunica. I uvek gleda gde
će da se umuva. K'o prava lešinarka.

TILI: Ne pominji to mami, molim te.

RUT: Bila sam gore dok se oblačila... Naravno, izvukla je perje...

TILI: Nisi joj valjda kazala šta je rekla profesorka Henli?

RUT: Nisam valjda luda! Samo sam joj rekla da mi se ne sviđa to što je izabrala i da mislim
da ne bi trebalo da ga nosi. Ali izgleda da nije ukapirala.

TILI: Nema veze...

RUT: Nema veze? Misliš da mi je milo što će nam se večeras smejati cela škola. Kad je tu i
Kris Bernz i svi ostali...Crći će od smeha, a ja ću se od bruke ispisati. I to zbog tvoje
raščupane kose i njenog perja. Henlijeva će se načisto ušinuti od smeha.

TILI: Obećaj da joj nećeš ništa reći!

RUT: Pod jednim uslovom.

TILI: Kojim?

RUT: Pokloni mi Pitera.

16
TILI: (ignoriše je) Taksi samo što nije stigao, a ja nisam sve spremila. Gde mi je govor?

RUT: Je l’ čuješ šta sam ti rekla: pokloni mi Pitera?!

TILI: Onje ionako zajednički.

RUT: Ali da bude samo moj! Samo moj! Šta će ti! Ti ionako imaš to nakazno cveće.

TILI: Pusti me!

RUT: Ako mi ga ne daš, reći ću mami da svi jedva čekaju da joj se smeju.

TILI: Gde su one iskucane kartice?

RUT: Ozbiljno ti kažem: daj mi ga!

TILI: Zar tije toliko stalo?

RUT: Jeste!

TILI: Važi.

RUT: (posle izliva smeha) "Beti ludača"... (Ponovo se smeje) Možeš misliti: "Beti ludača"!

TILI: Pa nije baš lepo...

RUT: Prvo su imali "Beti ludaču", a sada "Tili ludaču..." (Kuniću) Ne brini, Pitere, ja te
nikada neču menjati za bezvezno cveće... Koliko košta taksi, odavde do škole?

TILI: Ne mnogo...

RUT: Baš je mogla da meni da taj novac što je straćila na ove drangulije... kartone, boju, i te
saksije... Oko mene se toliko brinula samo kad sam ono pošandrcala...

TILI: Kaži joj da požuri. molim te...

RUT: Bila sam kod Dženis Vikeri da vidim lonac u kojem je uradila 'ono'. Zamisli, tnman
sam njenoj mami i njoj počela da pričam o crvljivim nogama gospodina Bruema, kad izbaciše
me napolje. Kao vreme je za večeru! Možeš misliti što smo fini: kao osetljive su na crve u
tuđim nogama, a ne smeta im kad u svome loncu kuvaju mačku...

TILI: (zove) Mama! Taksi samo što nije stigao!

(Beatrisa se pojavljuje na vrhu stepeništa. Čudno je obučena, ali ne preterano. Čak deluje
zgodno. I premda je reči odaju koliko je uzbuđena zbog onog što će se dogoditi večeras, glas i
ponašanje ukazuju i koliko je silno ponosna)

BEATRISA: Evo me i bez tvog požurivanja!

TILI: Mama, izgledaš prekrasno!

BEATRISA: Samo bez laskanja! Rekla sam da ću ići i sad nema vrdanja. Je li, molim te, kako
misle da se popnemo na pozornicu? Prozovu nas ili... šta ja već tamo! A gde ćeš ti biti, a?

17
Trebalo je da svim roditeljima pošalju listić sa iskucanim uputstvima. Kad je sve to već toliko
važno, onda je trebalo i da čestito organizuju čitavu svečanost...

TILI: Sešćeš na pozornicu sa ostalim roditeljima, pre nego što počne takmičenje.

BEATRISA: Koliko li će, bože, sve to trajati? I utuvi, baš me briga ako pobediš, ja neću da
držim nikakav govor. Umela sam da se ponašam u svakoj prilici. Ali, tu sam školu mrzela još
dok sam išla u nju, a mrzim je i sad. Vrvi od glupih nastavnika i opake dečurlije. Kad samo
pomislim da su odrali živu mačku.

RUT: Nije je odrala. Ošurila ju je.

BEATRISA: Pa, malopre si mi rekla da joj je odrala kožu tupim nožem i... uh, što ti umeš da
iznerviraš čoveka... (Tili) Ti samo stavi sve to u ovu kutiju, a ja ću spakovati. Zabolela me je
glava dok sam ispisala sve te naslove, a tebi se, možda, i ne dopadaju.

TILI: Ne, baš mi se sviđaju.

BEATRISA: Slušaj, ako hoćeš da i ja idem, ne moram. Raduješ se ovome koliko i panj.

TILI: Izvini.

BEATRISA: I sad samo gledaj da se unervoziš. Stavi mašnu u kosu.

RUT: Ja sam joj skinula.

BEATRISA: Zašto?

RUT: (uzimajući kunića u naručje) Zato što sa njom izgleda kao da je pobegla iz ludnice.

BEATRISA: Baš ti znaš šta je ludnica. Da ti je pulover samo milimetar tešnji, ne bi mogla da
dišeš. (Uzmuva se oko Tili) Mašna li tako lepo pristaje. A jedna devojka treba da izgleda
pristojno. Matilda, i ako već nemaš para da se skupo i ekskluzivno oblačiš, ljudi će te voleti
zato što se trudiš da izgledaš lepo. Tja, jednom ćeš možda biti i zgodna. Lice će ti izgledati
kao da je lepše, ako ti kosa živne i doteraš se šminkom. Nisi valjda pregusto zasadila te
biljke? Jesi našla govor?

TILI: Da, mama.

BEATRISA: Znaš. Matilda, sve se nešto mislim: bože, hoćeš li baš ti pobediti... Ne zato što
nisi najbolja, nego zato što je u toj školi toliko intriga. Smejaćeš se, ali ako neko zna šta to
znači, onda sam to ja. Jednoga dana ću napisati knjigu i ocrniti tu školu! Trude se da satru
svakoga ko se makar i malo razlikuje od njih.

RUT: (oblačeći kaput) Tili mi je poklonila kunića.

BEATRISA: Je l’? Onda su tvoji i oni zečji brabonjci na spratu. Šta će ti taj kaput?

RUT: Idem da sačekam taksi?

BEATRISA: A ne, ne ideš ti nikuda! Smesta da si počistila one zečje brabonjke. Inače nema
cigareta, makar mi leđa češala tupim nožem.

RUT: Idem s vama u školu.

18
BEATRISA: Bome, nećeš. Pravićeš društvo onom lešu. Ako se probudi i počne da bulazni
samo joj suni malo viskija. (Napolju se čuje sirena taksija) Ajde brzo! Ti uzmi biljke, Matilda,
a ja ću ovaj pano.

RUT: Hoću da idem. Obećala sam Krisu Bernzu da ću se naći sa njim.

BEATRISA: Jesi čula šta sam ti rekla?

RUT: Moram da idem!

BEATRISA: Umukni!

RUT: (gotovo s ubilačkim besom) Baš me briga! Ja idem!

BEATRISA: (grubo ošamari Rut) Šta si rekla?

TILI: Mama!

BEATRISA: (Posle pauze ponovo sirena taksija) Požuri s tom kutijom, Matilda, i kaži mu da
ne trubi. Požuri! Ne znam samo otkud ti to da ideš večeras? Šta misliš, ko će da ostane ovde...
Sad bar znaš kako mi je bilo svih ovih godina, dok ste ti i tvoja sestra jurcale naokolo kad god
vam je palo na pamet... i to zato što sam uvek ja bila tu da čuvam onaj leš za koji nam plaćaju
onu bednu crkavicu. I zato hoću da me bar poštuješ. Ne treba mi ništa drugo od vas samo
poštovanje. (melodramatično) Ti se mene stidiš! Viđali su me i sa gorima od tebe. Ne znam ni
sama zašto idem večeras. Ne misliš valjda da mi je stalo do tog pišljivog takmičenja...
(Počinje da sklapa pano sa naslovima: "Prošlost", ”Sadašnjost", "Budućnost") Hoćeš da znaš
zašto idem? Hoćeš da znaš zašto jedan jedini put neko drugi mora da ostane sa onom
smežuranom babuskerom? Zato što je ovo prvi put u mom životu da sam makar malo
ponosna. Je l’ ti to glupo? Negde u dubini ovog mog pilećeg mozga osetila sam malo ponosa.
O, ljudi! A ti mi zavidiš i na tome, đubre jedno! (Taksi nestrpljivo trubi)

RUT: (surovim glasom) Požuri... čekaju te... svi te čekaju...

BEATRISA: (noseći sklopljeni pano tako da se vide štampana slova reči "Prošlost") Valjda se
boja osušila... Ko me to čeka?....

RUT: Svi... a naročilo Henilijeva... svim profesorima je pričala o tebi... i sad te čekaju...

BEATRISA: Kakva si ti lažljivica! Kad ne dobiješ ono što želiš, u stanju si da i drugom
zagorčaš ono malo... (Ide ka vratima)

RUT: Laku noć. Beti ludačo!

(Beatrisa ostaje da stoji kao da ju je neko udario nožem. Čuje se sirena nekoliko puta, dok
Beatrisa spušta pano)

BEATRISA: (bespomoćno) Uzmi ovo.

RUT: Što?

BEATRISA: Idi s Matildom.

RUT: Neću da idem.

19
BEATRISA: (prasne) Marš napolje!

RUT: (posle duže pauze) Sada će Tili mene da krivi što ne ideš i uzeće natrag kunića. (Taksi
ponovo trubi dok Rut oblači kaput) Šta ja mogu što te ljudi tako zovu? (Uzima pano) Da
kažem Tili da ćeš doći kasnije? Ne moraš da mi odgovoriš, baš me briga!..
.
(Rut izlazi. Beatrisa grune u plač koji joj trese telo. Svetla se polako gase na njenoj jadno
zgrčenoj figuri. Muzika. Iznenada snop svetlosti osvetli prostor u desnom kraju scene. Dženis
Vikeri stoji u samom središtu svetlosnog kruga, držeći skelet mačke na malom postolju. Glas i
izraz lica su joj izveštačeni)

DŽENIS: PROŠLOST. Mačku sam nabavila u gradskoj kafileriji, neposredno pošto su je

ugušili mehanizmom na bazi visokog pritiska. To objašnjava zašto nedostaje nekoliko
rebrenih kostiju. Naime, ovom se metodom isisa vazduh iz pluća životinje, tako što se
pocepaju sve telesne šupljine. Kažu da je to najbezbolnije za životinje, ali ja mislim da je to
prosto strašno! (Smeje se) Ovaj, što se tiče budućih planova, nameravam da je poklonim
prirodnjačkom kabinetu, a sledeće godine, ukoliko opet bude Vašara nauke, možda ću sve ovo
ponoviti sa psom. (Treći udarac gonga) Hvala na pažnjn nadam se da ću pobediti.

(Dženis, kao i reflektor upravljen na nju, nestaju iznenadno, kao štu se i pojavili; opet se čuje
muzika, dok se svetla polako pale na Beatrisu. Očigledno je pila, a upravo prelistava imenik.
Našavši broj, odlazi do telefona i okreće ga)

BEATRISA: (u telefon) Direktora škole, molim vas... A vi ga onda skinite s pozornice... Ne

tiče vas se ko sam! A tako... Da, imam poruku za njega, za profesora Gudmena i za vas
lično... To isto važi i za profesorku Henli... Recite im da se javljala gospoda Hansdorfer da im
zahvali za sve što su učinili kako bi poželela da je više nema... Hoćete li im, molim vas,
preneti ovu poruku?.... Najlepše hvala .

(Spušta slušalicu, stoji, a onda prelazi pogledom po sobi. Pogled joj se zaustavlja na prozoru
prekrivenom novinama. Telefon zvoni nekoliko puta, no ona ne obraća paznju. Prilazi prozoru
i počinje da cepa hartiju. Kada to završi smrtno uplašena govori o svom panou)

TILI: PROŠLOST. Najpre je... u radiološkom centru... seme bilo izloženo dejstvu... gama
zraka... različite jačine... Profesor Gudmen mi je pomogao da ga kupim. Njegov rast je
podeljen... na vremenske intervale... (Glas joj se gubi. Čuje se prvi udarac gonga)

SADAŠNJOST. Seme koje je u maloj meri bilo izloženo dejstvu radioaktivnih zraka, izraslo
je u sasvim normalne biljke. Umereno ozračeno seme izazvalo je izvesne mutacije, kao što su
dvostruki cvetovi. džinovske stabljike i šareno liššće. Seme najviše izloženo dejstvu gama
zraka ili je bilo potpuno uništeno ili je izraslo u kržljave biljke. (Drugi udarac gonga)

BUDUĆNOST. Doći će dan kada ćemo dubije proučiti zakone radijacije i kada će sila
oslobodena eksplozijom atoma preobraziti naš pojavni svet. (Nadahnuto) Neke od promena
biće blogordne, nastaće čudesne stvari i nadmašili naše snove, ja verujem, verujem svim
svojim srcem. Doći će dan kada će čovečanstvo biti zahvalno za čudesnu, čarobnu energiju
atoma. (Poslednji deo Tilinog govora odjekuje elektronski, čuje se duboko damaranje muzike,
dok je reflektor usredsređen na Tilino lice. Iznenadna tišina; čuje se samo Rut koja ponavlja
Tiline poslednje reči. Svetla se pale nad glavnim delom dekora; soba je prazna. Rut uleće na
prednja vrata, nosi pano i zembilj pun biljaka; sve to baca na pod)

RUT: Mama! Mama! Pobedila je! Mama? Gde si? Pobedila je! (Otrči do uzlaznih vrata i viče
u pravcu Tili) Požuri! Brzo! Oh, blagi biže, ne mogu da verujem. (A onda viče put sprata)

20
Mama! Siđi! Brzo! (Tili ulazi kroz prednja vrata, noseći ostale biljke i veliki trofej. Rut uzima
trofej) Daj mi ga! (Kreće na sprat) Mama! Da vidiš! (Beatrisa se pojavljuje na vrhu stepeništa.
Mnogo je pila i u rukama čvrsto drži gomilu slarih, jevtinih zavesa i drugog materijala)
Mama! Pobedila je....! (Beatrisa nastavlja da mehanički silazi niz stepenice) Jesi li me čula?
Tili je pobedila!... Mama? Šta ti je? Zašto si pocepala hartiju s prozora? (Beatrisa počinje da
ukucava jednu zavesu)

TILI: Mama? Hoćeš da otvoriš... radnju?

RUT: Šta je? Što ne odgovaraš?

BEATRISA: Dodaj mi eksere.

RUT: (dere se) Rekla sam da je pobedila! Jesi gluva?

BEATRISA: Umukni, Rut! Ili ću te izbaciti napolje.

RUT: Trebalo je da oni izbace tebe, Beti ludačo! (Duga pauza)

BEATRISA: Kunić je u tvojoj sobi. Hoću da ga sahraniš do sutra ujutru.

RUT: Ako si mu nešto uradila... Ubiću te! (Potrči gore)

TILI: Mama, nisi ga valjda uspavala?

BEATRISA: Baka odlazi sutra. I to rano ujutru. (Sa sprata se čuje krik)

TILI: Rut! Šta ti je?

BEATRISA: Još ne znam šta će biti. Možda čajdžinica. A možda ne. (Rut se pojavljuje na
ulazu ti svoju sobu. Drži mrtvog kunića u plavom peškiru. Kad stigne do vrha stepeništa,
počinje da bolno ječi) Radićeš ovde posle škole. Radićeš u kuhinji, učićeš da kuvaš i imaćeš
platu, kao na svakom drugom mestu. (Tili polako kreće stepenicama ka Rut.)

TILI: (silno uplašena) Mama... opet će se onesvestiti. (Rut počinje da se trese. Tili joj se blago
obraća) Ne... nemoj.... (Rut zakovrne očima, a drhtanje tela je sve izraženije. Ispušta kunića i
peškir, koji pada preko njega) Pomozi mi! Mama! Pomozi mi!

BEATRISA: Dosta s tim. Jesi li me čula! Rut, da se nisi onesvestila! (Tili) Pomozi mi da je
spustim niz stepenice. (Samo što su sišle. Rut potrese strašan grč. Beatrisa je spušta i odgurne
Tili. Viče) Donesi varjaču. (Tili reaguje tek kad Beatrisa smesti Rut na sofu. Napad traje čitav
minut, a onda se stiša. Tili donosi ćebe i pokriva Rut.)

TILI: Da pozovem doklora? (Duga pauza) Da pozovem doktora?

BEATRISA: Ne, biće joj dobro i ovako.

TILI: Mislim da bi trebalo da ga pozovemo...

BEATRISA: Nisam te pitala šta misliš!.... Potrebna nam je svaka para ako hoćemo da
otvorimo radnju. (Beatrisa prekrije stolnjakom jedan sto i položi na njega gomilu starih
platnenih salveta. Seda i pali cigaretu)

TILI: (uzimajući kunića sa stepeništa) Idem da ga sahranim iza kuće. (Polazi)

21
BEATRISA: Pazi da ne sahraniš i peškir.

TILI: (Tili zastane, glasno jeca, a onda se savlađuje) Uradiću to ujutru.

(Nežno polaže kunića blizu vrata. Ušuška Rut i nekoliko trenutaka sedi pored usnule sestre.
Muzika se tiho javlja, dok Beatrisa nastavlja da sklapa salvete, okrenuta leđima. Neko šuška
iza zavese na dovratku; to baka polako ulazi u sobu. Sporo napreduje u svome polukružnom
dupku, beslovesna, usahla, kao da je u nekom drugom svetu)

BEATRISA: (slabim glasom) Matilda?

TILI: Da, mama?

BEATRISA: Mrzim ovaj svet, Matilda.

(Svetla počinju da se gase. Javlja se muzika i pištolj-reflektor osvetljava Tili. Ona se kreće
prema stepeništu, a ostatak dekora tokom njenog monogloga, uranja u tamu. I dok se penje
stepenicama njen glaa sa magnetofonske trake govori kao na početku komada)

TILI: ZAKLJUČAK. Moj je eksperiment pokazao kakve pogubne posledice može da izazove
radijacija i koliko može da bude opasna kada se sa njom ne postupa oprezno. Profesor
Gudmen mi je rekao da bi u svome zaključku trebalo da kažem i kakvi su moji budući
planovi, koliko mi je ovaj eksperiment pomogao da ih odredim. Na primer, ovo dejstvo gama
zraka na sablasne nevene zainteresovalo me je za Sunce, jer i čitav svemir mora da je poput
skupa velikih atoma, a ja želim da što više saznam o tome. Ali, mislim da je najvažnije to što
me je ovaj eksperiment naterao da se osetim važnom, da osetim kako je svaki moj atom, svaki
atom drugili došao sa Sunca, sa mesta koja ne slutimo čak ni u našim snovima. Atomi naših
ruku, atomi naših srca... (Prestaje svaki zvuk. Tili ostatak govori živahno, sa nadom, blistajući
od sreće) Atom. Atom. Kakva čudesna reč!

KRAJ

22