Шињел

У надлештву... али боље да не кажемо у ком надлештву. Нико није тако осетљив
као разноразна надлештва, пукови и канцеларије, укратко свакојаки службенички
сталежи. Данас сваки човек у увреди која је нанета њему лично види увреду читавог
друштва. Kажу да је недавно стигла представка једног капетана, начелника окружне
полиције, не сећам се више у ком граду, у којој он недвосмислено показује да се
државни укази не извршавају и да се његово свето име помиње без икаквог повода. Kао
доказни материјал приложио је подебелу књигу, неко романтичарско дело, у коме се на
свакој десетој страници помиње начелник окружне полиције, понекад и у пијаном
стању. Дакле, да бисмо избегли евентуалне непријатности боље да надлештво о коме је
реч назовемо, просто, једним надлештвом. Дакле, у једном надлештву радио је један
чиновник, чиновник за кога се не може рећи да је био наочит – омален растом, мало
рошав, мало риђ, па чак и мало ћорав, с малом ћелом на глави, избораних образа и
бојом лица за коју се обично каже да је хемороидна... Шта се ту може! Томе је крива
петроградска клима. Што се тиче чина (јер код нас је чин на првом месту), био је, што
се оно каже, вечити титуларни саветник, на чији су се рачун, као што је познато, разни
писци навикнути да прогоне оне који не могу да се бране, насмејали и нашалили до
миле воље. Чиновник се презивао Башмачкин. Већ на први поглед се види да је то
презиме постало од речи башмак, али када се то десило, у које време и на који начин,
то нико не зна. И од тад, и дед, па чак и шурак – сви Башмакчини носили су чизме и
три пута годишње мењали ђон. Чиновник се звао Акакиј Акакијевич. Читаоцу ће се то
име можда учинити превише чудно и помислиће да га је писац измислио, али убрзо ће
се уверити да то није случај, већ да је стицај околности био такав да је просто немогуће
било изабрати неко друго име, а то је било овако: Акакиј Акакијевич се родио пред
вече, ако ме сећање не вара, двадесет трећег марта. Његова покојна мајка,
чиновниковица и много добра жена, одлучила је да као што је ред, дете крсти. Мајка је
лежала на кревету наспрам врата, а с њене десне стране стајали су кум Иван Иванович
Јерошкин, диван човек, шеф једног одсека у сенату, и кума Арина Семјоноша
Белобрјушкова, супруга полицијског официра и жена ретких врлина. Породиљи је
понуђено да изабере једно од три имена: Мокија или Сосија или да детету да име
мученика Хоздазата. „Не“, рече покојница, „то су ружна имена.“ Да би јој угодили
отворише календар па налетеше опет на три имена: Трифилиј, Дула и Варахасиј. „Па то
је страшно“, огласи се старица, „све нека чудна имена, искрено говорећи нисам ни чула
за њих. Да су Варадат или Варух, па још некако, али Трифилиј и Варахасиј“. Окренуше
још једну страницу – испадоше Павсикахиј и Вахтисиј. „Сад већ видим“, рече старица,
„очигледно, судбина је тако хтела. Kад је већ тако, нек се онда зове као отац му. Отац
је био Акакиј, па нека и син буде Акакиј.“ И тако постаде Акакиј Акакијевич. Дете
покрстише, оно при том заплака и направи тужну гримасу, као да је предосећало да ће
бити титуларни саветник. Ето, како се то догодило. Све ово испричали смо само зато
да би се читалац уверио да Акакиј Акакујевич није могао добити друго име. Kада и
како је доспео у надлештво и ко га је примио, то нико није знао да каже. Ма колико се
директор и разни начелници мењали, он је увек био на једном те истом месту, на
једном те истом положају, на једној те истој дужности; увек је био преписивач, па су
људи закључили да је тако, сигурно, и на свет дошао већ потпуно формиран – у виц
мундиру и са ћелом на глави. У надлештву му нису указивали ни мало поштовања.
Стражари, не само што нису устајали кад је он пролазио, него га нису ни примећивали,
као да је ходником пролетела обична мува. Претпостављени су се према њему
односили некако хладно и деспотски. Помоћник шефа одсека обично би му турио
предмет под сам нос и при том му не би било ни на крај памети да каже „препишите
ово“ или „ево једног интересантног, привлачног посла“ или нешто пријатно, као што је
ред међу лепо васпитаним службеницима. И он би узео акт не гледајући ко му га је
потурио и да ли на то има права. Узео би га и одмах би почео да пише. Млади
чиновници су му се подсмевали и, колико им је дозвољавала канцеларијска
духовитост, правили су досетке на његов рачун: на његову газдарицу, старицу од
седамдесет лета – причали су да га туче, запиткивали су га кад ће се венчати, засипали
су га актима називајући то снегом. Међутим, Акакиј Акакијевич се на све то није
освртао и понашао се као да је био сам у соби, тако да то чак није утицало ни на његов
рад: и поред свих непријатнности, није чинио грешке у писању. Само кад би
шаљивџије превршиле меру, кад би му гурали руку, спречавајући га да ради свој посао,
он би говорио: „Пустите ме, зашто ме вређате?“ И у речима и у гласу којим су оне
изговаране било је нечег необичног, нечег што је будило сажаљење, тако да је неки
младић који је непосредно пре тога примљен, и који је, по угледу на друге узео слободу
да се шали на његов рачун, ођедном застао као громом поражен и од тада је на све
почео да гледа другим очима. Нека необична сила удаљила га је од другова с којима се
упознао и које је сматраопристојним и културним људима. Дуго затим, чак и у
највеселијим тренуцима привиђао му се омалени чиновник с ћелом на глави како
дирљиво говори: „Пустите ме, зашто ме вређате?“, и у тим дирљивим речима
одзвањале су друге речи: „Ја сам брат твој.“ И јадни младић се заклањао руком и много
пута у животу згражавао, откривајући колико је човек нечовечан, колико је свирепе
грубости сакривено у профињеним, образованим људима, па чак и у онима за које свет
мисли да су племенити и поштени...
Тешко је било наћи човека који је толико уживао у свом послу као Акакиј
Акакијевич. Није довољно рећи да је радио ревносно, не он је радио с љубављу. Ту, у
том преписивању, он је налазио неки свој, богат и привлачан свет. По изразу његовог
лица могло се видети да ужива. Нека слова била су му посебно драга и кад би наишао
на њих, радовао би се као дете: и шалио се, и намигивао је, и мицао уснама, тако да му
се на лицу могло прочитати свако слово које је рука исписивала. Да су га награђивали
према залагању, он би на своје велико чуђење, постао можда и државни саветник, а
овако је зарадио, како су се његови досетљиви другови израажавали само чварак на
нашивку и хемороиде у крстима. Међутим, не може се рећи да о њему баш нико није
водио рачуна. Један директор, будући добар човек и желећи да га награди за
дугогодишњу службу, нареди да му се да неки посао одговорнији од обичног
преписивања, тачније, добио је задатак да на основу једног већ написаног акта састави
представку за неки други уред – сва мудрост била је у томе да се измени наслов и да се
понегде прво глаголско лице замени трећим. То му је задало толико мука да га је свег
облио зној, дуго је трљао чело и најзад рекао: „Не, боље ми дајте да нешто препишем.“
Тако су га оставили да целог живота преписује, изван тога за њега као да није
постојало ништа. Није водио рачуна о својој одећи: вицмундир му није био зелене већ
неке риђе-брашњаве боје. Носио је уске и ниске оковратнике, тако да му је врат, мада
кратак, изгледао необично дугачак – као код гипсаних мачића који климају својим
главицама и које руски странци по читаве десетине носе на глави. И увек би му се
нешто прилепило на вицмундир: или сламчица или неки кончић, уз то поседовао је
изузетну вештину да идући улицом стигне под прозор баш кад се кроз њега избацује
свакојако ђубре, па је на шеширу увек носио коре од лубеница и диња и слично. Ни
један једини пут у животу није обратио пажњу на оно што се свакодневно дешава на
улици и што сигурно неће промаћи његовом колеги, младом чиновнику, који има
толико оштро око да ће приметити и кад се неком на другој страни улице покида
пантљика на ногавици и који ће то пропратити благим смешком.
Међутим, и кад би у нешто гледао, Акакиј Акакијевич би на свему видео своје
чисте, уједначеним рукописом исписане ретке, и тек кад би му се на раме спустила
коњска њушка и кад би га по лицу ошинуо прави ветар из ноздрва – тек тада би
приметио да се не налази у канцеларији већ насред улице. Kад би стигао кући сео би за
сто, на брзину посркао своју чорбу од зеља и сажвакао парче говедине са луком, не
осећајући уопште укус, јео би то заједно с мувама и свим што би му Бог послао у том
часу. Чим би приметио да је стомак почео да му се надима, устајао би од стола,
извлачио флашицу с мастилом и преписивао акта која је донео из канцеларије. Kад не
би имао шта да ради, правио би, из чистог задовољства посебну копију за себе –
нарочито ако је акт био важан; при том није држао до стилске савршености, већ је
бирао предмете који су упућени некој важној личности.
Чак ни у време када се петроградско сиво небо гаси и када је већ сав
чиновнички свет завршио ручак и најео се, свако према својим могућностима, у складу
са својим примањима и прохтевима, кад су се већ сви уморили од канцеларијског
шкрабања пера, трчкарања, обављања својих и туђих послова, и свега онога што
добровољно и то у већој мери него што је потребно, намеће себи неуморни човек, када
чиновници журе да преостало време посвете уживању: ко је покретљивији тај хита у
позориште, неко на улицу да гледа разноразне шешире, неко на забаву – да вече утуче
делећи комплименте некој згодној девојци, звезди малог чиновничког друштванцета,
по неко – и то је најчешћи случај – просто посећује брата на трећем или другом спрату,
који живи у двема малим собама с предсобљем или кухињом и у којима се могу наћи
свакојаке модне претензије, лампа или нека друга стварчица која га је стајала многих
одрицања, отказаних ручкова и излазака – укратко, чак ни у време када се чиновници
разбашкаре по малим становима својих пријатеља да играју вист, пијуцкајући чај и
грицкајући јевтин кекс, испуштајући око себе дим из дугачких чибука, причајући док
се деле карте, какву сплетку, залуталу из високог друштва, којих Рус никада и ни у
каквом стању не може да се одрекне или, у недостатку других тема, препричавајући
виц о команданту коме су јавили да је одсечен реп коњу на Фалконеовом споменику.
Укратко, чак ни тада, када сви настоје да се забаве, Акакиј Акакијевич није знао за
забаву. Нико није могао да се похвали да га је некад видео на неком вечерњем пријему.
Тако је у тишини протицао живот човека који је са четристо рубаља плате умео да се
задовољи својом судбином и који би можда дочекао дубоку старост да није било
разних искушења који на животном путу очекују не само титуларне, него и тајне, више
и све друге саветнике, па чак и оне који никоме не дају савете и ни од кога их не траже.
Сви становници Петрограда који годишње примају четристо или приближно
толико рубаља имају једног великог непријатеља. Тај непријатељ није нико други него
наш северни мраз, мада се сматра да је он веома здрав. У девет ујутру, баш кад су
улице пуне чиновника који журе у надлештво, он тако јако и оштро штипка за нос све
без разлике да јадни чиновници просто не знају како да их заштите. У то време, када и
оне на вишим положајима од јаког мраза боли чело, док им се у очима појављују сузе,
јадни титуларни саветници често су потпуно незаштићени. Остаје им једино да у
танком шињелчићу што брже претрче пет, шест улица и да добро поцупкају у ходнику
док им се не раскраве способности и обдарености које су им уз пут замрзле, а без којих
не могу да обављају дужност. Пре извесног времена Акакиј Акакијевич почео је да
осећа јаке прободе у леђима и рамену, и поред тога што се трудио да што брже пређе
свој уобичајени пут. Најзад се упитао да није кривица до шињела. Осмотривши га
пажљиво код куће, утврдио је да је на два-три места, и то баш на леђима и раменима
као решето: сукно се толико излизало да је постало провидно, а постава се распала.
Ваља знати да је и шињел Акакија Акакијевича био предмет подсмевања чиновника;
чак су му одузели племенито име и прогласили га капутом. И заиста, шињел је био
необичан: оковратник се из године у годину све више смањивао, јер је коришћен за
крпљење других делова. То крпљење није служило на част кројачу и било је изведено
заиста невешто и ружно. Утврдивши у чему је ствар, Акакиј Акакијевич закључи да
шињел треба да однесе Петровичу, кројачу који је живео негде на трећем спрату, на
помоћном степеништу, и који је, мада је имао само једно око и мада му је лице било
рошаво, прилично спретно крпио чиновничке и све друге панталоне и фракове; разуме
се, када је био трезан и када у глави није имао никаквих других планова. О овом
кројачу, наравно, не би требало много говорити, али како се сматра да карактер сваке
личности у приповеци треба да буде потпуно одређен, нема друге него и Петровича
овамо. Он се у почетку звао једноставно Григориј и био је кмет неког спахије.
Петрович је почео да се назива откако је добио слободу и уобичајио да се опија о
празницима, најпре само о већим, а затим, без разлике, и о свим црквеним, само ако су
у календару били обележени крстићем. С те стране, био је веран прадедовским
обичајима, и свађајући се са женом називао ју је светском дамом и Немицом. Пошто
смо већ поменули жену, ваља и о њој рећи пар речи – али о њој се, нажалост, не зна
много; зна се само да Петрович има жену која носи капицу а не мараму, али да
лепотом, изгледа, не може да се похвали, јер су јој под капицу завиривали само
гардијски официри који су при том мрдали брковима и испуштали неке чудне звуке.
Пењући се уз степенице, а оне су ваља признати биле исполиване водом и
сплачинама и заударале су на алкохол који је нагризао очи и који је, као што знамо,
неизбежан на свим помоћним степеништима петроградских кућа – дакле, пењући се уз
степенице, Акакиј Акакијевич се питао колико ће му Петрович тражити и у себи је
одлучио да му не да више од две рубље. Врата су била отворена јер је домаћица
пржећи некакву рибу толико задимила кухињу да се чак ни буба швабе нису могле
видети. Акакиј Акакијевич прође кроз кухињу а да га домаћица не примети и најзад
уђе у собу у којој нађе Петровича како седи на широком дрвеном не обојеном столу
подвивши ноге пода се, као турски паша. Ноге су му биле голе, то је обичај кројача док
раде. На њима се, пре свега, истицао палац, добро познат Акакију Акакијевичу, с
унакаженим ноктом, дебелим и јаким као корњачин оклоп. О врату му је висило
клупко свиленог конца, а на коленима су му лежале неке крпе. Петрович је већ три
минута увлачио конац у иглене уши, није могао да га провуче па се страшно љутио на
мрак, па и на сам конац, гунђајући полугласно: „Неће дивљакуша! Убола си ме кучко
једна!“ Акакију Акакијевичу било је криво што је наишао баш кад је Петрович љут: он
је волео да преговара с њим кад би овај већ мало повукао или кад би се, како се његова
жена изражавала - „једнооки ђаво нашљокао ракијчине“. У таквом стању Петрович је
радо попуштао и давао свој пристанак, штавише, стално се клањао и захваљивао.
Додуше, касније би дошла његова жена кукајући да јој је муж био пијан па се зато
јевтино нагодио, али онда би он додао гривењак и ствар би се средила. Овог пута
Петрович је изгледа трезан па ће бити непопустљив и уморан и одредиће немогућу
цену. Акакиј Акакијевич је то схватио и хтео је да му, како се то каже, окрене леђа, али
ствар је већ кренула. Петрович проницљиво жмирну својим једним оком и Акакиј
Акакијевич нехотице проговори:
- Добар дан, Петровичу!
- Бог вам дао здравља, господине – рече Петрович и погледа Акакију
Акакијевичу у руке, у жељи да открије какав му плен доноси.
- Ја ево, до тебе, Петровичу, овај...
Ваља знати да се Акакиј Акакијевич изражавао углавном предлозима,
прилозима и честицама без икаквог значења. А кад би ствар била посебно тешка имао
би обичај да не завршава реченице, тако да би често започињао говор реченицом: „То
је заиста савршено, овај...“ а даље туц-муц, да би на крају заборавио да доврши мисао
сматрајући да је све рекао.
- Шта желите? – упита Петрович, прелазећи својим једним оком преко
вицмундира, почев од оковратника па до рукава, леђа, набора и рупица – што је све
одлично познавао, јер је то било дело његових руку. Такав је обичај кројача: то је прво
што ће учинити кад вас виде.
- Ја, овај, Петровичу...шињел, сукно... ево видиш, на свим другим местима још
је јако, мало га је прекрила прашина, па изгледа као да је старо, а заправо је ново, и ево,
само на једном месту, малчице, овај,... на леђима, и ево, још на рамену мало се
искрзало, и ево на овом рамену, малчице, видиш – и то је све. Ту нема много посла...
Петрович узе капут, простре га по столу, па пошто га пажљиво погледа,
одмахну главом и дохвати с прозора табакеру с портретом неког генерала, ђаво би га
знао ког, јер је место на коме се налазило лице било пробијено прстом и затим
залепљено четвороугаоним комадићем папира. Ушмркнувши бурмут, Петрович
рашири капут на рукама, погледа га према светлости, па опет одмахну главом. Онда га
погледа са унутрашње стране и поново одмахну главом, поново скиде поклопац с
генералом преко којег је био налепљен папир, па напунивши нос бурмутом затвори
табакеру, одложи је, и најзад рече:
- Не, ово не може да се поправи, то је пропала ствар!
Акакију Акакијевичу се стеже срце.
 - Зашто не може, Петровичу? – упита молећивим, скоро дечјим гласом – па само
се на раменима мало похабало, имаш, ваљда, неко парченце...
- Па, парчићи би се нашили, то би се могло средити – рече Петрович – али не
могу се пришити, сукно је скроз труло – забодеш иглу а оно се већ распада.
- Нек се распада, ти ћеш одмах закрпу. - Али како да ставим закрпу кад нема за
шта да се прихвати, све је дотрајало. Ово се само зове сукно, а дуне ли ветар све ће се
разлетети.
- Па не мари, ти причврсти. Kако то, стварно, овај...?
- Не – одлучно рече Петрович – ту не може ништа да се учини. Шињел је скроз
пропао. Боље да од њега, кад наступи хладно зимско време, направите обојке, јер
чарапе не греју. Чарапе су измислили Немци да зараде што више пара (Петрович је
волео да пецне Немце у свакој прилици), а ви ћете свакако морати да сашијете нови
шињел.
На реч „нови“ Акакију Акакијевичу се смркне пред очима и све што се налазило
у соби прекри магла. Јасно је видео само генерала са залепљеним лицем на поклопцу
Петровичеве табакере.
- Kако нови? – упита као да још спава – па ја за то немам пара.
- Да, нови – варварски мирно одговори Петрович. - Добро, кад би морао да се
шије нови, како би он, овај...
- То јест, колико ће коштати?
- Да.
- Па мораћете да приложите више од три педесетице – рече Петрович, при том
значајно стисну усне. Он је обожавао снажне ефекте - волео је да човека изненада баци
у бригу, па да затим искоса погледа какав су утисак оставиле његове речи.
- Сто педесет рубаља за шињел! – узвикну јадни Акакиј Акакијевич, и то му је
можда био први пут у животу јер се увек одликовао тихим гласом.
- Да – рече Петрович – и то за обичан шињел. А кад би се на оковратник ставила
куница и капуљача обложила свиленом поставом, и двеста би се ухватило.
- Петровичу, молим те – преклињао га је Акакиј Акакијевич, не слушајући и не
желећи да чује његове речи и ефекте – поправи га некако да бар још мало потраје.
- Не, то би био узалудан труд и улудо бачене паре – рече Петрович, и те речи
дотукоше Акакија Акакијевича.
А Петрович је још дуго после његовог одласка стајао важно стиснутих усана не
прихватајући се посла: био је задовољан што није ни себе понизио ни кројачку
уметност издао.
Акакиј Акакијевич изађе на улицу као у сну. „Тако значи стоји ствар“, говорио
је себи, „искрено речено, нисам ни претпостављао да се сукно толико истрошило,
овај...“ А затим, после краћег ћутања, додаде: „Значи, тако! Ето како се све то
завршило, а ја, поштено говорећи, нисам ни слутио да је у таквом стању“ Онда је дуго
ћутао, да би на крају рекао: „Тако, значи! То је стварно потпуно неочекивано, овај... то
никако... значи, тако стоје ствари!“ Рекавши то, уместо да оде кући, несвесно се упути
на супротну страну. Уз пут га прљави димњичар добро закачи и оцрни му читаво раме,
а с једне грађевине сручи се на њега капа пуна креча. Он то уопште није приметио и
освестио се тек касније, када је налетео на стражара који је одложивши халебарду
натресао бурмут из рога на жуљевиту руку. „Kуд си навалио, зар ти је мало
трухтуара?“ опоменуо га је стражар. То га је натерало да погледа око себе и да окрене
кући. Тек тада поче да се прибира, да сагледава свој положај јасно и до краја и поче да
прича са собом – не безвезе, већ разборито и отворено, као са паметним пријатељем с
којим се може разговарати о најинтимнијим стварима. „Не“, рече Акакиј Акакијевич,
„сада се с Петровичем не може разговарати, он је сада, овај... очигледно, жена га је
испрашила. Него, боље да ја одем к њему у недељу ујутру после суботње пијанке –
биће мутан и поспан, мораће да растера мамурлук, а жена му неће дати паре, и онда ћу
ја њему гривењак у руку, биће попустљивији и шињел ће, овај...“ Тако је у себи
одлучио Акакиј Акакијевич, охрабрио се и сачекао прву недељу, па чим је приметио да
је Петровичева жена изашла, отишао је право к њему. Петрович је после суботње ноћи
заиста седео оборене главе и гледао мутно, но и поред тога, кад је чуо у чему је ствар,
скочио је као опарен. „Не може“, рече, „изволите наручити нови шињел“. Акакиј
Акакијевич му одмах тутну гривењак у руку. „Захваљујем, господине, поткрепићу се
малчице за ваше здравље“, рече Петрович, „а због шињела се не секирајте, он није
више ни за шта, нови ћу вам изванредно сашити, за то ћемо се већ побринути.“
Акакиј Акакијевич опет поче да прича о поправци, али Петрович га не саслуша
до краја и рече: „Неизоставно ћу вам сашити нови, у то можете бити сигурни,
уложићемо све снаге. Можемо и по последњој моди: на оковратник ћемо ставити
срмене копче.“
Акакиј Акакијевич најзад схвати да се неће извући без новог шињела, па
потпуно клону духом. Заиста како, за шта, за које паре да га сашије? Наравно, нешто
би могао узети од предстојеће награде за празник, али те паре је одавно распоредио и
расподелио. Требало је да купи нове панталоне, да исплати обућару дуг за нови предњи
део на старим сарама, те да код шваље наручи три кошуље и два пара доњег веша који
није лепо помињати у штампаној речи – укратко, испланирао је да потроши све до
последње паре; па чак и кад би директор био тако милостив да му уместо четрдесет
рубаља награде додели четрдесет пет или педесет, опет би остало сасвим мало, што би
у шињелном капиталу представљало кап воде у мору. Мада је он, наравно, знао да
Петрович пати од тога да неочекивано одреди претерано високу цену, тако да понекад
ни његова жена није могла да се уздржи а да му не подвикне: „Јеси ли пошашавио,
будало једна! Некад узме да ради буд зашто, а сад му дунуло да одреди цену коју ни он
сам не заслужује.“ Акакиј Акакијевич је, наравно, знао да ће Петрович пристати да му
сашије шињел и за осамдесет рубаља, али одакле и њих да узме? Пола би још могло да
се нађе - пола би се нашло, па можда чак и нешто више, али где да нађе остатак? – Но,
читалац треба најпре да сазна одакле му та половина. Акакиј Акакијевич имао је обичај
да ставља на страну по један грош од сваке потрошене рубље и да га чува у кутијици с
прорезом на поклопцу. По истеку сваког полугођа вршио би ревизију уштеђених
бакарних новчића и замењивао би их за ситне сребрњаке. Тако је радио од давнина и
на тај начин се, током више година, накупило преко четрдесет рубаља. Значи пола је
имао у рукама, али где да нађе остатак? Одакле да узме других четрдесет рубаља?
Размишљао је размишљао и закључио да треба да смањи уобичајене издатке барем за
годину дана: да укине вечерњи чај, да увече не пали свећу, а ако нешто буде морао да
препише ићи ће у газдаричину собу и радити при њеној свећи, на улици ће што је
могуће лакше, скоро на прстима газити по камењу и плочама да му се ђонови не троше
пребрзо, што је могуће ређе даваће праљи рубље на прање, а да се не би прљало, чим
дође кући, скидаће га и седеће у памучном кућном мантилу, који је био веома стар и
који је чак и само време штедело. Ваља рећи истину, у почетку му је било тешко да се
привикне на ова ограничења, али касније се некако навикао и кренуло је набоље –
навикао је да увече гладује, заузврат се хранио духовно, живећи у мислима са својим
будућим шињелом. Од тог часа као да му је и сам живот постао некако пунији, као да
се оженио, као да је неки други човек био стално с њим, као да више није био сам, као
да је нека пријатна сапутница пристала да с њим дели добро и зло – а та сапутница није
био нико други до шињел с дебелом ватом и јаком, непохабаном поставом. Постао је
некако живахнији, па чак чвршћи и истрајнији, као човек који је већ одабрао и
поставио себи циљ. Сумња и неодлучност нестале су с његовог лица и из његових
поступака, укратко, ослободио се свих непостојаних и неодређених особина.
Повремено би му у очима бљеснула ватра док су му се по глави мотале најдрскије и
најсмелије мисли: како би било да стварно стави куницу на оковратник? Размишљајући
о томе, умало није постао расејан. Једном, преписујући неки акт, умало није направио
грешку, тако да је скоро гласно узвикнуо „ух“ и прекрстио се. Сваког месеца, бар
једном би посетио Петровича да поприча с њим о шињелу, да се посаветује где је
најбоље да купи сукно, које боје и по којој цени и, мада мало забринут, враћао се кући
увек задовољан, радујући се што ће најзад доћи час када ће све то купити и када ће
шињел бити готов. Ствар се одвијала и брже него што се надао. Преко свих очекивања,
директор му није одредио ни четрдесет, ни четрдесет пет него читавих шездесет
рубаља; да ли је знао да му је потребан шињел или је до тога дошло сасвим случајно,
није познато, али Акакиј Акакијевич је захваљујући томе имао двадесет рубаља више.
Та околност је убрзавала ствар. Још два – три месеца лаког гладовања и Акакиј
Акакијевич скупио је тачно осамдесет рубаља. Његово срце, обично спокојно, снажно
је узлупало. Још истог дана отишао је у радњу заједно са Петровичем. Kупили су
одлично сукно и то брзо јер су о њему размишљали већ пола године и ретко којег
месеца нису свраћали у радње да се обавесте о ценама, уз то, Петрович је изјавио да
бољег сукна нема. За поставу су узели цалендар који је био тако леп и јак да је, према
Петровичу, био бољи од свиле а изгледао је лепши и сјајнији. Kуницу нису купили јер
је била стварно скупа, уместо ње узели су мачје крзно, најбоље које се могло наћи у
радњи и које је из далека деловало као куница. Петрович је радио на шињелу укупно
две недеље, имао је много да пришива, иначе би га завршио и раније. За рад је узео
двадесет рубаља, мање није могао: све је било шивено свиленим концем, двоструким
ситним шавом, а он је затим по сваком шаву прешао сопственим зубима правећи разне
фигуре. Kад је, најзад, донео шињел, то је било... тешко је рећи тачно ког је то дана
било, али то је сигурно био најсвечанији дан у животу Акакија Акакијевича. Донео га
је ујутру, баш кад се Акакиј Акакијевич спремао да крене у надлештво. Ни у једно
друго време шињел му не би тако добро дошао, јер већ су почели прилично оштри
мразеви, а спремали су се још оштрији. Петрович је лично донео шињел, као што и
приличи добром мајстору. На лицу му је био израз пун нежности, какав Акакиј
Акакијевич још никад није видео. Kао да је био потпуно свестан да је створио велико
дело и као да је ођедном открио провалију што дели кројаче који само пришивају
поставу и преправљају старо од оних који шију нове ствари. Он извуче шињел из
марамице за нос у којој га је донео; марамица је била управо стигла од праље, па је
Петрович пресави и стави у џеп за употребу. Протресавши шињел, погледа га гордо и,
држећи га обема рукама, вешто га набаци на леђа Акакију Акакијевичу, затим га руком
повуче и поправи га отпозади, па онда дотера наборе да лежерно падају. Kао човек у
годинама Акакиј Акакијевич желео је да проба и рукаве, Петрович му помаже да их
навуче – показало се да су и рукави добро направљени. Укратко, шињел је испао
савршен и одлично је стајао. Петрович не пропусти прилику да нагласи да је узео тако
мало само зато што ради без фирме, у малој улици, и уз то, познаје Акакија
Акакијевича – а на Невском проспекту само за руке узели би му седамдесет пет
рубаља. Акакиј Акакијевич није хтео да се расправља с њим, а и плашио се великих
сума којима је Петрович волео да диже прашину. Платио му је, захвалио и пошао у
надлештво у новом шињелу. Петрович изађе за њим и стојећи на улици, дуго је
издалека посматрао шињел, а затим је намерно скренуо у страну да би, препречивши
кривом уличицом, поново избио на главну улицу и још једном осмотрио свој шињел с
друге стране, то јест, директно с лица.
Акакиј Акакијевич ишао је улицом у празничном расположењу. Осећао је на
себи нови шињел, па се испуњен унутрашњим задовољством неколико пута чак и
насмешио. Заиста, од шињела је имао двоструку корист: прво – топао је, друго – леп је.
Ишао је путем потпуно одсутани изненадио се кад се нашао у надлештву. У предворју
је скинуо шињел, осмотрио га са свих страна и поверио посебној бризи вратара. Није
познато како су у надлештву ођедном сви сазнали да Акакиј Акакијевич има нови
шињел и да старог капута више нема. Одмах су истрчали у предворје да виде нови
шињел Акакија Акакијевича. Прилазили су да му честитају и да га хвале, он се у
почетку само смешкао, а онда му је постало чак и непријатно. Kад су га окружили и
почели да га убеђују да нови шињел треба поквасити и да у најмању руку треба да
приреди пријем за све колеге, Акакијевич се потпуно изгубио, није знао шта да ради,
шта да каже и како да се извуче. Тек после неколико минута, поцрвеневши до ушију,
почео је прилично наивно да објашњава да то није нови шињел, да то није ништа, да је
то стари шињел. Најзад, један чиновник, помоћник шефа одсека, вероватно да би
показао да није уображен и да другује и с нижима од себе, рече: „Добро, уместо
Акакија Акакијевича, ја вас све вечерас позивам на чај, ионако ми је данас имендан.“
Наравно, чиновници су на лицу места честитали помоћнику шефа одсека и радо су
прихватили његов позив. Акакиј Акакијевич покушао је да се извини, али сви су
почели да га убеђују да то није лепо, да је то срамота, тако да није могао да се извуче.
Међутим, касније кад се сетио да ће захваљујући томе и предвече моћи да прошета у
новом шињелу, било му је драго. Читав тај дан био је за Акакија Акакијевича прави
празник. Kући се вратио у најбољем расположењу, скинуо је шињел и пажљиво га
окачио на зид, осмотривши још једном сукно и поставу, па затим специјално, ради
поређења, извуче свој стари капут који се потпуно олињао - погледа га па се сам
насмеја; разлика је била огромна! И касније, за време ручка смешкао би се кад год би
се сетио стања у коме је био стари капут. Ручао је у добром расположењу, а после
ручка није ништа писао, никаква акта, него се излежавао у постељи док се није смркло,
онда је брзо навукао шињел и изашао на улицу. На жалост, не можемо тачно да вам
кажемо где је становао чиновник који је славио имендан: сећање нас нагло издаје и све
што постоји у Петрограду, све куће и улице, слиле су се и помешале у нашој глави,
тако да нам је јако тешко да нешто из ње извучемо у исправном стању. Kако било да
било, једно је сигурно – чиновник је живео у лепшем крају града, дакле, далеко од
Акакија Акакијевича. Акакиј Акакијевич је најпре морао да прође неким пустим, слабо
осветљеним улицама, али што се више приближавао чиновничком стану улице су
постајале све живље, прометније и осветљеније. Све чешће су промицали пешаци,
сретао је и лепо одевене даме, мушкарци су носили оковратнике од дабровог крзна,
ређе је сретао сељаке са својим дрвеним решеткастим саоницама начичканим
позлаћеним ексерчићима; заузврат, стално је сретао кочијаше с тамноцрвеним
баршунастим капама, лакованим саоницама, покривачима од медвеђег крзна и кочије
са украшеним седиштима за кочијаше које су летеле улицом, шкрипећи точковима по
снегу. За Акакија Акакијевича све је то било ново. Он већ неколико година није
излазио увече на улицу. Привучен једном сликом застао је пред једним осветљеним
излогом да погледа лепотицу која је скидала чизмицу обнаживши при том своју
необично лепу ногу, док је иза њених леђа кроз врата вирио неки мушкарац са
залисцима и лепом кратком брадицом испод усне. Акакиј Акакијевич одмахну главом
и осмехивајући се настави својим путем. Зашто се осмехнуо – зато што је угледао
необичан призор за који ипак свако има разумевања, или зато што је, као и многи
чиновници помислио: „Ех ти Французи! Нема шта, кад они нешто замисле онда, заиста
овај... “ А можда ни то није помислио. Нико не може да се увуче у душу човеку и да
сазна све његове мисли. Најзад стиже до куће у којој је становао помоћник шефа
одсека. Чиновник је живео на високој нози – на степеништу је горео фењер, стан се
налазио на првом спрату. Ушавши у предсобље, Акакиј Акакијевич угледа на поду
редове каљача, између њих, на сред собе стајао је самовар, шиштећи и пуштајући
облаке паре. На зидовима су били окачени шињели и огртачи од којих су неки имали
оковратник од дабровог крзна или кадифене ревере. Иза зида су се чули галама и жагор
који одједном постадоше јасни и звонки кад се врата отворише и изађе лакеј носећи
послужавник с испражњеним чашама, шлагом и корпицом кекса. Очигледно,
чиновници су се одавно искупили и већ су попили прву чашу чаја. Окачивши сам свој
шињел, Акакиј Акакијевич уђе у собу и ођедном се суочи са свећама, чиновницима,
лулама и столовима за картање, а уши му испунише нејасан жагор који је долазио са
свих страна. Он неспретно стаде на сред собе покушавајући да се сети шта треба да
ради. Но, већ су га приметили, дочекали су га узвицима и сви су одмах изашли у
предсобље и разгледали његов шињел. Мада се мало збунио, Акакиј Акакијевич као
простодушан човек није могао да се не радује видећи како му сви хвале шињел. Затим,
разуме се, сви оставише њега и његов шињел и окренуше се, као што је ред, столовима
за вист. Све то – бука, жагор и гомила људи, све је то за Акакија Акакијевича било
необично. Просто није знао како да се понаша, шта да ради с рукама, ногама и читавом
својом појавом. Сео је поред картароша, гледао је у карте, завиривао у лица играча и
после извесног времена почео је да зева, да осећа досаду, тим пре што је време када је
он обично одлазио на починак одавно прошло. Он хтеде да се опрости од домаћина али
не пустише га и објаснише му да неизоставно мора да испије пехар шампањца у част
свог новог шињела. Сат касније послужише вечеру која се састојала од винегрета,
хладне телетине, паштете, колача и шампањца. Акакија Акакијевича натераше да
испије два пехара и он после тога осети да је у соби постало веселије, па ипак, није
могао да заборави да је већ дванаест сати и да је одавно требало да крене кући. Да га
домаћин случајно не би опет задржао, искраде се из собе, пронађе у предсобљу шињел
који на своју велику жалост угледа на поду, истресе га, скиде с њега све, до најмање
трунчице, навуче га и крене низ степенице. На улици је све још било осветљено. Неки
мањи дућани, та стална састајалишта слугу и свакојаких људи, били су отворени, из
других, пак, који су били затворени кроз пукотине на вратима избијали су зраци
светлости што је значило да је у њима још живо и да слуге и слушкиње, вероватно,
довршавају своје приче и разговоре, док се њихове газде питају што их још нема.
Акакиј Акакијевич био је изванредно расположен, изненада је чак потрчао за једном
дамом која је као муња пролетела крај њега њишући се читавим телом, али је брзо
одустао и наставио по старом, лагано, чудећи се и сам одкуд му ођедном толика
брзина. Ускоро пред њим почеше да се пружају пусте улице које ни дању нису много
веселе, а ноћу поготово. Сада су биле још глувље и безљудније. Фењери су били ређи –
очигледно ту су већ штедели на уљу. Почеше да промичу дрвене кућице и плотови.
Нигде живе душе, само се на улицама светлуцао снег и тужно су се црнели уснули
ниски кућерци са спуштеним капцима. Стигао је до места где је улицу пресецао
бескрајан трг с једва видљивим кућицама на супротној страни, који је зјапио као
страшна пустиња.
Негде у даљини светлуцао је пламичак у некој стражари, која као да је била на
крају света. Ту се веселост Акакија Акакијевича осетно смањила. На трг је ступио с
неким нагонским страхом, срце му је предосећало нешто лоше. Погледао је око себе:
као да је на сред мора. „Не, боље да не гледам“, помисли и крене затворених очију. А
када их је отворио да погледа колико му је још остало до краја трга, изненада, тако
рећи испред самог носа, угледа неке бркате људе, али какве – то није могао да разазна.
Пред очима му се смрче, а срце поче да му скаче у грудима. „То је мој шињел!“, рече
један од њих, громогласно, зграбивши га за оковратник. Акакиј Акакијевич хтеде да
повиче „У помоћ!“ , кад му други гурну под нос песницу која није била мања од
чиновничке главе, и припрети: „Само писни!“ Акакиј Акакијевич осетио је како су му
свукли шињел и како су га ударили коленом, а онда је пао и више ништа није осећао.
После неколико минута дошао је к себи и устао је, али у близини није било више
никога. Осетио је да му је хладно и да мема шињела, почео је да виче, али глас му је
био слаб и као да му није било на крај памети да допре до краја трга. Очајан, не
престајући да виче, потрча преко трга право према стражари крај које је, наслоњен на
своју халебарду, стајао наслоњен стражар, радознало гледајући и питајући се – ког
ђавола човек виче и трчи према њему. Дотрчавши до стражара, Акакије Акакијевич
задихан поче да га грди што спава и не пази па не види како пљачкају човека. Стражар
му одговори да није ништа приметио, да је видео кад су га на сред трга зауставила два
човека, али мислио је да су му то пријатељи, а за њега би било боље да не виче бадава
него да сутра сврати до надзорника, он ће пронаћи ко му је отео шињел. Акакије
Акакијевич вратио се кући у неуредном стању: коса која му се у малим количинама
задржала на слепоочницама и потиљку била је рашчупана, на слабинама грудима и
панталонама белео се снег. Зачувши страшну лупу на вратима стара газдарица скочи из
постеље и с папучом на само једној нози похита да отвори врата, из скромности
придржавајући кошуљу на грудима, али кад виде у каквом је стању Акакиј Акакијевич,
нагло устукну. Он јој исприча шта му се догодило, она пљесну рукама и рече му да
треба да оде директно начелнику полиције, да ће га полицијски надзорник слагати –
обећаће а затим ће отезати, да му је најбоље да одмах оде начелнику, да га она чак
познаје, јер Ана Чухонка, која је раније код ње била куварица, сада ради као дадиља
код начелника, да она често виђа и њега лично како пролази крај њихове куће, да се и
он сваке недеље моли у цркви, и да је, по свој прилици, неки добар човек. Саслушавши
овај предлог Акакиј Акакијевич оде полако тужан у своју собу, а како је провео ноћ у
њој, то зна само онај ко може да се уживи у положај других. Рано ујутру оде начелнику
али му рекоше да начелник спава, он дође у десет – опет му рекоше да спава, он дође у
једанаест – рекоше му да начелник није код куће, он дође у време за ручак али писари у
пријемној соби не хтедоше да га пусте, захтевајући да им прво каже каквим послом
долази, каква га је нужда довела и шта му се догодило. Тако да, најзад, Акакије
Акакијевич одлучи да се једном у животу и он покаже, па одлучно рече да мора да
види начелника лично, да они не смеју да га спречавају, да је из надлештва изашао
службено, и да ће они, кад се пожали, видети свога бога. На ово писари не смедоше
ништа рећи, па један од њих оде по начелника. Начелник је причу о отмици шињела
примио некако чудно. Уместо да обрати пажњу на најважније, почео је да испитује
Акакија Акакијевича зашто се тако касно враћао кући, да није свраћао у кућу срама и
да се није тамо задржао, тако да се Акакиј Акакијевич потпуно изгубио и изашао од
њега не знајући да ли ће истрага бити покренута. Читав тај дан био је ван себе (једини
пут у свом животу). Сутрадан се појавио избледела лица и у свом старом капуту који је
сад изгледао још бедније. Мада је било чиновника који ни овога пута нису пропустили
прилику да му се подсмехну, прича о отмици шињела ипак је многе дирнула. Одмах
одлучише да прикупе добровољни прилог – али прикупише све саму ситнину, јер су се
пре тога поштено истрошили претплативши се на директоров портрет и некакву књигу,
на предлог начелника одељења који је био пишчев пријатељ. Дакле, прикупљена сума
била је безначајна. Један чиновник сажали се на Акакија Акакијевича и одлучи да му
помогне бар добрим саветом, да га научи да не иде полицијском надзорнику, јер ће и у
случају да се овај потруди и да га случајно нађе, како би заслужио похвалу
претпостављених, шињел ипак остати у полицији, уколико Акакиј Акакијевич не
поднесе законске доазе да је његов – него да се обрати једној важној личности, јер она,
повезавши се и поразговаравши с надлежнима може да учини да се ствар убрза. Kако
није имао избора, Акакиј Акакијевич одлучи да оде важној личности. На каквој
дужности је била важна личност и какве послове је обављала није познато. Ваља знати
да је једна важна личност тек недавно постала важна, а до тада је била неважна.
Уосталом, њен положај се ни сад не сматра важним у поређењу са другим, важнијим –
али увек ће се наћи круг људи за које је не важно у очима других веома важно. Важна
личност настојала је да повећа своју важност и многим другим средствима – као на
пример: завела је да је приликом доласка у надлештво нижи чиновници дочекују на
степеништу, да нико не улази у канцеларију директно, већ да све иде утврђеним редом
– колешки асесор реферише губернијском секретару, губернијски секретар титуларном
саветнику или неком другом претпостављеном и тек онда ствар долази до ње. Тако је
то у светој Русији где је све заражено подражавањем, где свако опонаша и подражава
свог начелника. Прича се чак да је неки титуларни саветник, кад су га поставили за
начелника неке самосталне канцеларије, одмах оградио посебну просторију за себе,
назвавши је „уредом“, а поред врата је поставио некакве разводнике с црвеним
оковратницима и ширитима који су отварали врата сваком посетиоцу, мада се у собу
једва могао сместити обичан писаћи сто. Држање и навике важне личности били су
строги али не и превише сложени. Основу начелниковог система чинила је строгост.
„Строгост, строгост и само строгост!“, говорио би често и код последње речи обично
би значајно погледао оног коме се обраћао, мада за то није било никаквог разлога, јер
је десетак чиновника који су чинили управни мехабизам канцеларије ионако живело у
страху; чим би га опазили из далека, одмах би остављали свој посао и стојећи би
чекали да прође кроз собу. Његове свакодневне разговоре с потчињенима
карактерисала је строгост и они су се сводили на три реченице: „Kако се усуђујете?
Знате ли ви с ким говорите? Схватате ли ко се налази пред вама?“ Иначе, у души је био
добар човек, љубазан и предусретљив према друговима, али генералски чин га је
потпуно избацио из равнотеже, збунио се, скренуо је с пута и више није знао како да се
понаша. Kад би се нашао са себи равним људима био би на свом месту, пристојан и
релативно паметан, али чим би се нашао у друштву људи који су били макар за један
чин нижи од њега, не би био ни за шта – ћутао би и његов положај побуђивао би
самилост, тим пре што би и сам био свестан да би то време могао да проведе
неупоредиво лепше. У очима би му се повремено појавила силна жеља да се придружи
некој занимљивој групици или разговору, али би се одмах упитао да то не буде
превише с његове стране, да не испадне фамилијарно и да због тога не изгуби нешто од
свог угледа? Захваљујући таквом резоновању увек је чутао и тек повремено испуштао
би неке једносложне речи, па су га због тога прогласили за врло досадног човека. Ту
важну личност посетио је и наш Акакиј Акакијевич и то у најнезгодније време за себе
али у прави час за важну личност. Начелник је био у свом кабинету и врло, врло весело
причао с познаником и другом из детињства с којим се није видео више година. У том
тренутку реферисаше му да је дошао неки Башмачкин, и он оштро упита: „Kо је тај?“,
одговорише му: „Неки чиновник.“ „А, нека причека, сад није тренутак!“, закључи.
Овде ваља рећи да је генерал слагао: Акакиј Акакијевич дошао је у прави час, он се
одавно напричао с пријатељем и одавно су разговор прекидали дугим ћутањем, благо
тапшући један другог по колену и понављајући: „Тако, Иване Абрамовичу! Значи тако,
Степане Варламовичу!“ Но, и поред тога, начелник је наредио чиновнику да чека
желећи тиме да пријатељу, човеку који одавно није био у служби и који је живео на
селу покаже како дуго чекају људи на пријем код њега. Најзад, напричавши се, боље
рећи, наћутавши се до миле воље и попушивши цигару у удобној фотељи с положеним
наслоном, он се тобоже, ођедном присети и рече секретару који је дошао с предметима
да му реферише. „Ах да, тамо, чини ми се чека чиновник, кажите му да може да уђе.“
Угледавши скрушеног Акакија Акакијевича и његов отрцани вицмундир, одмах га
упита: „Шта желите?“, одсечним, тврдим гласом који је пред огледалом у својој соби
специјално увежбавао недељу дана пре него што је добио своје садашње место и
генералски чин. Акакиј Акакијевич се одмах уплаши и збуни, па како је знао и умео и
колико му је језик био слободан, додајући још чешће него обично честицу „овај“,
објасни да је имао потпуно нов шињел, да је опљачкан на бездушан начин и да се
обраћа њему, да се он заузме, овај, повеже с господином шефом полиције или с неким
другим и да нађе његов шињел. Генералу се, ко зна зашто, овакво обраћање учинило
фамилијарним.
- Зар ви, милостиви господине – рече оштро – не знате ред? Зар не знате где се
налазите? Зар не знате како се води поступак? Треба најпре да поднесете молбу
канцеларији, она би отишла шефу одсека, затим начелнику одељења, па би била
предата секретару, а секретар би је доставио мени...
- Ваша преузвишености! –рече Акакиј Акакијевич, трудећи се да прикупи оно
мало храбрости што се могло наћи у њему и истовремено осећајући како га облива
зној. – Ваша преузвишености, ја вас не бих узнемиравао, али секретари су, овај...
непоуздани људи...
- Шта, шта, шта? – упита важна личност. – Откуд вам таква смелост? Откуд вам
такве мисли? Kо то младе људе подбуњује против начелника и претпостављених?
Важна личност изгледа није приметила да је Акакиј Акакијевич превалио
педесету. Дакле, чак и кад би се могло рећи да је млад, то би било само релативно, то
јест, у односу на неког ко већ има седамдесет година.
- Знате ли ви коме говорите? Схватате ли ви ко се налази пред вама? Схватате
ли ви то, схватате, питам ја вас?
При том удари ногом о под придајући свом гласу јачину да би се овај уплашио.
Јадни Акакиј Акакијевич претрну од страха, посрну и затетура се, тако да више није
могао да стоји; да одмах нису притрчали послужитељи да га придрже, свалио би се на
под. Изнели су га једва живог. А важна личност, задовољна што је ефекат превазишао
сва очекивања и опијена сазнањем да њена реч може и да онесвести човека, погледа
искоса пријатеља да види како је он то примио и са задовољством примети да се овај
нелагодно осећа и да се и сам помало плаши.
Акакиј Акакијевич није знао ни како је сишао низ степенице, ни како се нашао
на улици. Није осећао ни руке ни ноге. Први пут у животу изгрдио га је један генерал и
то још ненадређен. Отворених уста ишао је кроз мећаву и стално силазио с тротоара.
Ветар је по петроградском обичају дувао са свих страна, из свих уличица. За трен је
добио ангину и кад се довукао до куће није био у стању да изговори ни једну реч, сав је
отекао и пао у постељу. Ето, како погубно, понекад, делују прекори претпостављених!
Сутрадан је добио јаку грозницу. Захваљујући великодушној помоћи петроградске
климе болест се развијала брже него што се могло очекивати и када је дошао доктор
није могао учинити ништа друго него да опипавши пулс препише вруће облоге, и то
само да болесник не би остао без благотворне медицинске помоћи, иначе је предвиђао
да ће у року од тридесет шест часова сигурно умрети. Затим се обратио газдарици и
рекао јој: „А ви, драга моја, не губите време, наручите му одмах сандук од боровине,
јер храстов би за њега био превише скуп.“ Да ли је Акакиј Акакијевич чуо смртну
пресуду, и ако је чуо, да ли га је потресла, да ли је зажалио за својим убогим животом
то ће остати вечита тајна јер је болесник све време био у ватри и бунилу. Стално су му
се привиђале разне сцене, све једна од друге чуднија: час би од Петровича захтевао да
му направи шињел с некаквим клопкама за лопове који су му се непрестано привиђали
под креветом па је често позивао газдарицу да их извуче, једног је чак нашао испод
покривача; час би питао зашто пред њим виси стари капут кад он има нови шињел, час
би уображавао да стоји пред генералом, да слуша његове прекоре и да му одговара:
„Kрив сам, ваша преузвишености“, час би хулио на Бога, употребљавајући најружније
псовке, тако да се газдарица која од њега никад нешто слично није чула, крстила у
чуду, тим пре што су псовке долазиле непосредно после речи „ваша преузвишености“.
Затим би причао свакојаке глупости које се нису могле разабрати, само се могло
закључити да се све неповезане речи и мисли стално врте око шињела. Најзад, јадни
Акакиј Акакијевич испусти душу. Ни собу ни његове ствари нису запечатили; прво –
зато што није имао наследника, а друго – зато што је наследство било веома скромно;
све у свему, сноп гушчијих пера, дест белог службеног папира, три пара кратких
чарапа, два-три дугмета отпала с панталона, и читаоцу већ познати капут. Kоме је све
то припало, сам Бог зна. Признајем, то приповедача ове приче није ни занимало.
Акакија Акакијевича одвезоше и сахранише. И Петроград оста без Акакија
Акакијевича, као да га никад није ни било у њему. Ишчезло је и нестало биће које нико
није штитио, које нико није ни волео, које никог није занимало и за које се није
заинтересовао чак ни природњак који не пропушта прилику да набоде на чиоду и
обичну муву како би је испитао под микроскопом – биће које је покорно подносило
канцеларијска подсмевања и које је без неког посебног разлога отишло у гроб, али и
биће које је – додуше, пред сам крај живота, ипак посетио драги гост, у виду шињела,
да му за тренутак улепша тужни живот, и на које се затим несрећа окомила исто тако
немилосрдно као и на цареве и господаре света...
Неколико дана после његове смрти из надлештва посладоше послужитеља с
наређењем да се Акакиј Акакијевич одмах јави – наређење је издао начелник, али
послужитељ је морао да се врати необављена посла, а кад су га упитали: „зашто?“,
изразио се овим речима: „Просто зато што је већ умро, сахрањен је пре четири дана.“
Тако су у надлештву сазнали за смрт Акакија Акакијевича и сутрадан је на његовом
месту већ седео нови чиновник који је био много виши растом и који није исписивао
слова усправно, већ положено и косо.
Но, ко би могао претпоставити да то још није крај приче о Акакију Акакијевичу
- да му је било суђено да после смрти проживи неколико дана, у награду за живот који
нико није примећивао. А управо то се догодило и наша тужна прича неочекивано је
добила фантастичан крај. По Петрограду се изненада пронеше гласине да се код
Kалинкина моста и даље од њега појављује мртвац у лику чиновника који тражи
некакав украдени шињел и који под тим изговором с леђа свих пролазника, без обзира
на чин и звање, скида шињеле – како оне од мачијег и дабровог крзна, вате, кртице и
лисице, тако и медвеђе бунде. Укратко, крзно и кожу свих врста којима су се људи
досетили да заштите своју кожу. Један чиновник видео је мртваца својим очима и
одмах је у њему препознао Акакија Акакијевича, али при том се толико уплашио да је
побегао главом без обзира, па није стигао да га боље погледа, већ је само издалека
видео да му је овај припретио прстом. Са свих страна непрестано су стизале жалбе да
су, услед ноћних крађа шињела, леђа, не само титуларних нрго и тајних саветника
изложена јакој прехлади. Полиција је издала наређење да се мртвац ухвати по сваку
цену, жив или мртав, и да се за пример осталима, најстрожије казни. И мало је
недостајало па да се у томе успе. Наиме, стражар једне четврти у Kорјушкиновој улици
чврсто је згравио мртваца за врат и то на месту злочина, док је покушавао да скине
шињел с неког пензионисаног музичара који је својевремено свирао на флаути. Пошто
га је шчепао за врат он је позвао своја два друга и наредио им да га придрже, а он се за
тренутак сагао да из чизме извуче дуванкесу с бурмутом, да мало окрепи нос који му је
већ шест пута промрзао – али то је, очигледно, био неки тако јак бурмут да ни мртвац
није могао да га поднесе. Зачепивши прстом десну ноздрву, стражар није стигао левом
да ушмркне ни пола шаке, кад мртвац кину тако снажно да је ођедном заслепео сва три
стражара. Док су они песницама трљали очи мртвац се изгубио без трага, тако да после
нису били сигурни ни да су га имали у рукама. Од тог дана стражари су се толико
плашили мртваца да су избегавали да хватају и живе људе, задовољавајући се тиме да
им издалека викну: „Хеј ти, продужи својим путем!“, па је мртвац-чиновник почео да
се појављује и испред Kалинкина моста, утерујући страх у кости свим плашљивцима.
Но, ми смо потпуно заборавили на важну личност која је, заправо и заслужна за
невероватан крај ове потпуно истините приче. Пре свега, дуг према истини захтева да
се каже да је важна личност убрзо по одласку јадног Акакија Акакијевича која је
изгрдила на пасја кола, осетила нешто налик на сажаљење. Самилост није била страна
начелнику, његовом срцу била су блиска многа лепа осећања, мада их је чин спречавао
да се испоље. Чим му је пријатељ изашао из кабинета, он је почео да размишља о
јадном Акакију Акакијевичу, и од тада, безмало сваког дана привиђао му се јадни
чиновник који није могао да поднесе грдњу старешине. Помисао на њега толико га је
прогањала да је недељу дана касније одлучио да пошаље једног чиновника да види
како је Акакиј Акакијевич, шта ради и треба ли му каква помоћ – а када су га
обавестили да је титуларни саветник напрасно умро у грозници, почела је да га мучи
савест и читав дан је био нерасположен. Желећи да се мало разоноди и ослободи
непријатних утисака отишао је једном свом пријатељу код којег је затекао повеће
друштванце и у коме су, што је најважније, сви били једнаки по чину, тако да је могао
слободно да се понаша. То је изванредно деловало на његово душевно расположење.
Отворио се, постао је љубазан и пријатан у разговору, једном речју, провео је необично
пријатно вече. За време вечере попио је две чаше шампањца – то је средство које, као
што је познато, ствара добро расположење. Шампањац га је навео на разне
екстремности, па је одлучио да не иде кући, него да прво сврати до једне познанице -
Kаролине ивановне, која је, чини се, била немачког порекла и с којом је био у
пријатељским односима. Ваља рећи да је начелник био човек у годинама, добар супруг
и уважена глава породице. Два сина, од којих је један већ радио у канцеларији и љупка
шеснаестогодишња кћерка, мало повијеног али лепог носића, сваког дана су му
љубили руку, говорећи: „Бон-јоур, папа“. Његова супруга, још свежа и допадљива
жена, најпре би му пружила своју руку да је пољуби, а затим би, окренувши је,
пољубила његову. Мада је био задовољан домаћим породичним нежностима, он је
сматрао да за интимне односе треба да има пријатељицу у другом делу града. Та
пријатељица није била ни млађа ни лепша од његове жене, али такви су светски
обичаји и није наше да о њима судимо. Дакле, начелник сиђе низ степенице, седе у
саонице и нареди кочијашу: „Kаролини Ивановној!“, па се онда добро умота у топли
шињел и препусти се пријатном санарењу, најлепшем за које Рус зна – оном када човек
не размишља ни о чему а мисли саме навиру, све једна од друге лепша, не захтевајући
од њега да јури за њима и да их тражи. С уживањем се присећао свих речи које су
изазвале смех малог друштванцета, многе чак тихо понови и закључи да су исто тако
смешне као и раније и да није чудо што им се и сам смејао од свег срца. На махове му
је, ипак, сметао жесток ветар који је отргнувши се ко зна одакле и из којих разлога,
убацивао хрпе снега, стално га шибао по лицу и напињао оковратник од шињела, као
једро пребацујући му га преко главе и приморавајући га да се стално с муком извлачи
из њега. Ођедном, начелник осети да га је неко чврсто зграбио за оковратник.
Окренувши се угледа омамљеног човека у старом отрцаном вицмундиру, и ужаснут
препозна у њему Акакија Акакијевича. Чиновниково лице било је бело као снег и
подсећало је на мртваца. Неописив ужас обузе важну личност када се мртвачева уста
искривише и језиво заударајући на раку изговорише ове речи: „А, ту си! Најзад сам те,
овај, ухватио за оковратник! Баш ми твој шињел треба! Ниси хтео да се побринеш о
мом, него си ме још и изгрдио – сад ћеш ми дати свој!“ Јадни начелник, умало није
премро од страха. Ма колико да је у канцеларији и уопште пред потчињенима био
ауторитативан, и мада би свако, кад би видео његов мужевни изглед и фигуру, рекао:
„У какав човек!“, овом приликом он је, као и многи други људи јуначке спољашњости,
осетио такав страх да је с разлогом почео да стрепи од срчаног напада. Он пожури да
скине шињел, па неким туђим гласом довикну кочијашу: „Терај из све снаге кући!“
Kад чу глас који се обично користи у одлучним тренуцима и често попраћа и нечим
много стварнијим, кочијаш за сваки случај увуче главу у рамена, замахну бичем и
саонице стреловито полетеше. За нешто више од шест минута начелник је већ био пред
својом кућом. Блед, уплашен и без шињела, уместо да стигне до Kаролине Ивановне,
стигао је кући, некако се довукао до своје собе и провео је веома тешку ноћ, тако да му
је сутрадан ујутру, док су пили чај, ћерка отворено рекла: „Ти си тата данас страшно
блед!“ Међутим, тата је ћутао и ни једном речју није поменуо оно што се десило, ни
где је био, ни куд је хтео да оде. Тај догађај оставио је на њега снажан утисак. Много
ређе је говорио потчињенима: „Kако се усуђујете, знате ли ко се налази пред вама?“, а
и кад би неком рекао, то је било тек пошто би саслушао у чему је ствар. Међутим, још
чудније је што се од тог догађаја чиновник-мртвац више није појављивао – очигледно,
генералов шињел му је одговарао. У сваком случају, више се нигде није чуло да је неко
остао без шињела. Па ипак, многи људи, пословни и бојажљиви нису могли да се
смире и говорили су да се на периферији града још појављује чиновник-мртвац. И
заиста, један коломенски стражар видео је својим очима кад се иза једне куће појавило
привиђење, али како је по природи био слабичак, тако да га је једном обично прасе,
истрчавши из неке куће, оборило с ногу, на велико задовољство кочијаша који су
стајали у близини и од којих је он због тог подсмевања узео по грош за бурмут; дакле
пошто је био слабичак, није смео да га заустави, већ га је само пратио по мраку, све док
се, најзад, привиђење изненада није окренуло и упитало: „Шта хоћеш?“ и при том је
показало такву песницу какву је и код живог човека тешко видети. Стражар му
одговори: „Ништа, ништа!“ и одмах окрене натраг. Привиђење је сад већ било много
вишег раста, имало је огромне бркове и пустивши корак, по свој прилици, према
Обуховом мосту, изгубило се у ноћној тмини.
чоха (тур.) - врста чврсте тканине
галоша (франц.) – каљача, чизма која се навлачи преко ципеле ради блата и снијега
гривењик, гривењичић (рус.) – ситни новац, десет копјејки
губернијски – приђев од губернија (рус.- лат.), највиша управна јединица у царској
Русији
извошчик (рус.) – кочијаш
јурисни (лат.) – правни
канура (тур.) – велико повјесмо, свежањ
клипара – пиво (у сленгу)
колешки регистратор – у царској Русији нижи чиновнички ранг
коломенски – приђев од Kоломна, град у Русији недалеко Москве
копјејка (рус.) – руски ситни новац, стоти дио рубља
мондура (франц.) – одора, униформа
Невски проспект – најљепша улица у Петрограду
помија - остаци од хране
самовар (рус.) – преносива направа за кухање чаја
сибаритски – мекопутно, размажено, лијено, развратно (према старогрчкој колонији
Сибарис у Италији чији су становници били на злу гласу због богатства, раскоши и
разврата)
штрупфна (њем.) - ремен
трухтуар (франц.) - плочник
вицемондура – врста чиновничке униформе
вист - wхист, енглеска карташка игра популарна у 18. и 19. стољећу