Житије Свете Марије Египатске

Света Марија Египатска, грешна жена која је након блудног живота успела да
пронађе спасење и уједно добије љубав поштовање и дубоку наклоност оца
Зосима за кога се говорило да побожнијег и скромнијег човека од њега нема.
Зосим Палестински дуго посвећен аскетском животу питао се да ли постоји
неки други монах који може додатно да изоштри његову аскетску
дисциплину и приближи га спасењу. Непозната особа му је пришла
похвалила његов монашки начин живота нагласивши да постоје други путеви
спасења које треба да открије, запутивши га у манастир који се налазио у
близини реке Јордан. Напустио је манастир у коме је до тада боравио и
упутио се ка реци Јордан. Тамо пронашавши манастир примио је благослов
од старешине манастира и упознао се са осталим монасима и њиховим
дневним рутинама.
Прве недеље великог поста након уобичајене литургије монаси се
окупљју у капели где се међусобно грле и добијају благослов од старешине
манастира, потом сви одлазе у оближњу пустињу где би окајавали своје грехе
и водили унутрашње борбе. Сваки од њих би са собом понео мало хране и
нешто одеће. У пустињи би се раздвајали при чему ни један монах не сме да
приђе другоме сваки је жиивео за себе и бога. На тај начин би провели читав
пост и вратили би се пред Васкрс, при чему не би говорили о својим
унутрашњинм борбама и немирима које су доживели боравећи у пустињи. На
такво путовање кренуо је и отац Зосим које ће бити од великог значаја за
њега јер ће на свом путу управо срести Марију.1 Попут остале манастирске
браће и он је боравио данима у пустињи како би био сам са својим мислима
певао је религијске песме и изговарао молитве по цео дан а ноћу би легао да
се одмори.
Након двадесет дана боравка у беспућу коначно је запазио неку таму
фигуру која му се приближавала. Зосим је помислио да је то неко демонско
створење и приказа која жели да га обмане и науди му2. Његове сумље биле
су распршене када је схватио да је у питању лудско биће које се почело
склањати од њега чим га је запазило. Отац Зосим је био пун радости и
узбуђења јер дуго времена није видео ниједно живо биће у пустињи. Почео је
1
Отац Зосим није из првог разговора сазнао њено име тек касније.
2
Сам син божији Исус Христ је лутао пустињом заокупљен својим мислима суочавајући се са сотоном и
његовим искушењима што можемо видети у јеванђељима по Матеји и Марку.
да јури ову непознату особу којој се све више приближавао, та особа успела
је да пређе сасушени канал а отац Зосим исцрпљен овом потером није имао
снаге да настави са потером. Непозната особа му се тада обратила говорећи
да је женско и да је нага и да због тога не може да се суочи с њим. Затражила
је од њега да јој да огртач како би прекрила своје тело. Отац Зосим био је
изненађен кад га је непозната жена назвала његовим именом а никад раније
га није видела ни упознала. Њено тело било је мршаво, измучено, преплануло
од сунца, имала је седу косу , нешто што би према данашњим стандардима
лепота назвали дегутантнин и ружним. Међутим из перспективе
ранохришћанског периода и историграфије овакав облик теала био је веома
поштован и цењен представљао је потпуну посвећеност аскетском животу и
одрицања од овоземаљских добара и искушења. По изгледу њеног теала и
сам отац Зосим је приметио да је ова жена дуго окренута богу. Дуго лутавши
беспућима пустиње ова жена дуго није видела цивилизације те се почела
распитивати код оца Зосима како живе хришћани и какво је стање у цркви.
Отац Зосим јој одговара као је све у реду захваљујући њеним
молитвама, тражећи од ње да се помоли за све Хришћане и њега грешника.
Сада наступа тренутак када ће ова жена показати неке натприродне
способности и велики ниво спиритуалности до тада непознат и самом
учењаку какв је био Зосим. Приликом заједничке молитве Марија изговара
неке речи и стихове непознате и самом оцу Зосиму који је засигурно
теолошки веома образован а с друге стране Марија није знала ни да чита и
пише. Додатну неверицу код оца Зосима изазваће и њено левитирање3 изнад
земље приликом молитве као и њена способност читања мисли.4Отац Зосим
показује неку врсту духовне подређености, те се баца на колена пред њена
стопала називајући се њеним слугом. Желео је да зна све о њој и њеном
животу пре него што је доспела у пустињу. Она се стидела својих срамних
дела током живота али је одлучила да се исповеди оцу Зосиму нескривајући
ништа.
Марија започиње своју исповест нагласивши да је родом из Египта а
да је као даванаестогодишња девојчица отишла у Александрију где је живела
развратним животом.Њена пожуда била је велика тако да своје сексуалне
услуге није ни наплаћивала циљ јој је био да заведе што већи број
3
Отац Зосим је мислио да је у питању неки демон који је узео женски облик, што није неуобичајено у
периоду раног хришћанства где се женски утицај, њена контрола и ауторитет сматрао девијантним и
малигдним.
4
Лоше слутње Зосима бивају уклоњене када му Марија говори да зна о чему размишља и да нема потребе
да се плаши јер је она само једна грешна жена а не демон.
мушкараца. Кренула је на брод који је водио за Јерусалим, многи људи су
ишли да виде крст на који је Исус Христ био разапет.5 Она на ово путовање
није прошла из религијских разлога него из своје пожуде према младим
мушкарцима који су били на броду. Није имала новца за ово путовање те је
уместо тога пружала задовољство мушкарцима на броду. Блудни живот
наставила је и када је дошла у Јерусалим заводећи тамошње мушкарце и
младе момке. Када је дошла до цркве покушала је у њу да уђе али је била
изгурана од стране масе људи која је хрлила унутра како би видели свети
крст. Марија је имала неколико безуспешних покушаја да уђе у цркву, чак јој
је једна група војнка забранила пролаз. Уморна и слаба више није имала
снаге да се гура са другим људима схватајући да јој божија сила не даје да
уђе унутра због свог грешног живота и срамних дела.Отишла је у двориште
цркве где је размишљала о својим гресима молећи се пред иконом
Богородице тражећи приступ унутрашњости цркве.Њене молитве су
услишене успела је да уђе у цркву, овог пута неометана од других људи није
била изгурана или одбачена овај акт она је схватила као милост Мајке Божије
и њену шансу за спасење. Након уласка у цркву целивала је свето тло и
тражила пут ка спасењу од Богородице. Зачула је неки непознати глас који јој
је саветовао да пређе реку Јордан и да ће тамо наћи мир.6Од непознате особе
добила је три бакарна новчића којим је купила три векне хлеба а потом је
напустила Јерусалим и кренула ка реци Јордан.
Њен аскетски живот почиње посетом цркве Светог Јована Крститеља
а потом прелази чамцем реку Јордан и одлази у пустињу где ће лутати
беспућима наредних седамнаест година.7 Оцу Зосиму описала је и грешне
мисли које су је прогониле као и стална жеља за овоземаљским добрима
пупут хране и вина којег је била жељна. Уздала се у своју заштитницу Мајку
Божију да ће јој уклонити све грешне мисли не заборављајући сврху свог
аскетског живота. Стари огртач које понела са собом приликом доласка у
пустињу потпуно се исцепао те је морала да трпи велике врућине током дана
и хладне ноћи, за своје преживљавање захваљује богу и својој заштитници
Богородици. Отац Зосим био је прва особа коју је видела након дуго времена.

5
Крст је био изложен у Храму Христовог Распећа.
6
Можда је то био истии глас (или особа ) која је саветовла Зосима да дође у овај манастир у близини
пустиње.
7
Лутала је пустињом седамнаест година јер је исто толико година провела блудничећи у Александрији.
 Марија је тражила његову заклетву да никоме неће ни реч казати о
њиховом сусрету и разговору. Зосим још једном остаје затечен када му
Марија говори да током следећег поста не практикује обичаје манастира у
коме борави и да не прелази реку Јордан и долази у пустињу јер му се ништа
добро неће десити. Замолила га је да у ноћи Последње вечере причести
односно донесе свете елементе причешћења хлеб и вино. Пожелела му је
срећан повратак у манастир а она је отрчала дубоко у пустињу. Отац Зосим
вративши се у манастир није никоме говорио о овом сусрету у пустињи с
нестрпљењем је чекао поновни сусрет са овом побожном женом.
Када је дошла недеља Великог поста здравствено стање оца
Зосима се погоршало и морао је да остане у манастиру, да је тада кренуо на
пут болест би га затекла ван манастира и вероватно би скончао у пустињи, он
се сетио Маријиних речи и остао у манастирским одајама док се није
опоравио. Она му је захваљујући својој видовитости вероватно спасила
живот. Када се опоравио кренуо је поново у пустињу поневши са собом хлеб,
вино (елементе причешћења ) као и нешто одеће хране и воде. Стигавши до
реке Јордан није могао да спази ову измучену жену те се окренуо молитвама
у нади да ће је поново видети сматрајући себе недостојног њеног присуства.
Долазимо до тренутка које оца Зосима потпуно одушевио а истовремено и
запрепастио, ова жена учинила је оно што је и сам син божији Исус Христ,
направивши крст преко реке она је ходала по води и тако прешла на другу
обалу. Зосим је овај догађај пропратио молитвама и одушевљењем, Марија је
након овог догађаја добила свети причест као и велику Зосимову наклоност и
љубв и његову спремност да је прати било где нудивши јој нешто хране коју
је понео са собом. Она је узела свега три зрна пасуља говорећи му да се врати
догодине на исто место где су се први пут срели. Отац Зосим показује још
једном одређену врсту подређености према овој жени тако што клечи пред
њом додирује јој стопала и тражи да се помоли за њега, цркву и све
Хришћане. Марија се вратила у унутрашњост пустиње поновивши исто чудо
ходања по реци Јордан а Зосим се вратио у манастир. Кривио је себе што није
успео да сазна име ове побожне жене8 али је гајио велику наду да ће је
поново видети.
Наредне године приликом почетка Великог поста отац Зосим
дошао је до исток сасушеног канала у пустињи где је први пут срео ову жену,
пошто је нигде није било почео је да изговара молитве у нади да ће се она
појавити. Приликом молитве запазио је беживотно тело како лежи окренуто
8
Тада још није сазнао да се зове Марија.
ка истоку. Није се усуђивао да такне било који део њеног тела осим стопала
указујући јој велико поштовање. Приметио је некакав запис поред њене главе
из кога ће сазнати њено име (Марија)и њену молбу упућену баш њему да
сахрани њене земне остатке. Марија Египатска преминула је непосредно
након што је примила свето причешће у месецу Априлу. Зосим код себе није
имао алат којим би могао да ископа рупу, него му је за овај посао послужило
парче неког сасушеног дрвета. Почевши да копа зачуо је страшну рику и
угледао лава. Био је уплашен и уједно се присетио Маријиних речи да никада
није видела дивљу звер што му је био доказ да ју је божија милост очувала у
тако суровом окружењу. Лав није био непријатељски настројен, покретом
шапа и главе поздравио је Зосима а преминулој Марији је лизао
стопала.9Отац Зосим је наложио лаву да својим шапама ископа јаму како би
ту могао положити Маријино тело. Након очитане молитве отац Зосим се
вратио у манастир а лав дубоко у унутрашњост пустиње. Испричао је
осталим монасима све шта је видео и доживео како би сећање на Марију
остало, од тада па надаље се препричава прича о Марији Египатској као
прави узор и пример аскетског и испосничког живота који води ка спасењу.
У ранохришћанској историографији водећу улогу су углавном
имали мушкарци (апостоли први црквени поглавари ) који су битно утицали
на целокупни хришћански свет. У средишту пажње овог житија је једна жена
које се показала достојном и равнопрвном сваком апостолу и мученику који
је свој живот посветио богу. Марија Египатска није скончала насилничком
(мученичком смрћу) попут већине светитеља али је велики део свог живота
провела у покајању и молитви одрицајући се овоземаљских задовољстава.
Задобила је велику наклоност љубав и поштовање оца Зосима који је као њен
савременик важио за најпосвећенијег и најбогоугоднијег монаха. Зосим
Палестински бива надмашен од Марије Египатске у физичком смислу што
моземо видети из примера где њему треба двадест дана да дође на место
сусрета са Маријом а њој само сат времена, спиритуалном (духовном)
смислу, што можемо видети на примеру Маријиних стихова и молитви који
су били непознати и самом Зосиму а он је теолошки засигурно био веома
образован. Додатну супериорност Марија ће показати чудима које је
изводила попут левитирања и ходања по води. Шире сагледавајући слику
овог житија можемо закључити да је улога Зосима била да исповеди,
причести а потом и сахрани Марију,што је иначе и улога самих свештеника.
9
У рано-хришћанској историграфији и библиографији чест је мотив да светитељима дивље звери помажу у
тешким ситуацијама и неприликама.
Његова је заслуга та што је остало сећање на ово побожну жену а сам је
дочекао веома дубоку страост умро је у стоседамнаестој години.