Professional Documents
Culture Documents
Историјско сликарство
Историјско сликарство
Везано је за грађанство 19. века. Оно постаје носећа структура, нарочито после Француске
револуције. У епохи бидермајера, у 2/2 19. века, мења стари аристократски феудални
систем. Сада почива на капитализму. Има свест о напретку, развитку, прогресу- грађанин
као еманципаторска категорија која сматра да сваки човек треба да буде грађанин. Георг
Зимел пише 1909. „Филозофију новца“. Одатле произилазе два сегмента грађанства. Прво
је официјално грађанство, са репрезентативном културом- субјективизам,
егзистенцијализам; Друго је до пред крај 19. века било либерално настројено и одређује се
према капиталу. Тежи ка класичном образовању. Грађански вишак времена улаже се у
културу и уметност. Граде се позоришта, отварају музеји. После, временом долази и до
пролетаријата, трећег сталежа, социјалистичких покрета итд.
Имагинарна репрезентација историје: 30их и 40их година две белгијске слике пролазе кроз
Немачку. Долазе белгијски сликари, Едуард де Биф и Луј Гале. Едуард де Биф
„Компромис племства у Холандији“; Луј Гале „Абдикација Карла V“. До тада Немци
сматрају да је само фреско сликарство одговарајуће за историјске слике. Ове две слике су
уље на платну- монументалних размера и од тада то постаје уобичајено за историјске теме.
Чак је и Давид радио велике формате. Долази и до још једне новине- употребе богатог
колора, као синоним грандиозног уљаног сликарства. Боја постаје реторско средство.
Монументализација отаџбинске историје: Везује се за Виљема Кублаха, који је сликао по
подобију ове две белгијске слике. Ради фреске Новог музеј у Берлину. Ту је представљена
целокупна историја људске цивилизације, са нагласком на религијски прогрес и
постепеним освртом на немачки тријумф реформације. Сачувана је „Битка Хуна“- митска
битка духова, Каталонаца и Хуна, у Риму, из 1834. и „Разарање Јерусалимског храма“-
приказан је развој цивилизације, тријумф немачке визије хришћанства- колорни, бојени
идеализам; Груписање је око центра композиције. Насликана је божја праведна казна.
Адолф Менцел (историјски жанр): Био је пруски сликар који је радио и у реализму. У
историјском сликарству био је прогресивни реакционар. Већ од младости је био славан. По
вокацији је био присталица либерарног грађанства. У 19. веку се они сукобљавају
углавном са монархистима. 1840. године, Франц Куглер га ангажује да илуструје књигу о
Фридриху Великом (борац за либерарне просветитељске идеале). Владара слика за радним
столом (пре је нпр. Наполеон сликан на коњу- Давид). Сада се тежи и ка аутентичности,
историчности, али из визуре уметника који ствара врсту не сентименталне, али лирске,
хумане историје. „Концерт флауте у дворцу Сансучи“- Опет везано за Фридриха Великог.
То је интимнија слика историје. Види се психологизација, пледира се ка просвећеном
владару. А и владар је међу народом. „Крунисање Виљема I у Кенсбергу“, 1861.- Сам
владар није наглашен, јер је то слика народа и владара. То је сада један документовани
приказ. „Полазак цара Виљема у рат“- Ово сада није ефемерни спектакл, нити насликана
велика историјска тема. Више је ово приказ велеграда који прати владара у рат.
Нагризање историјског сликарства: Од 1871. и уједињења, долази до појачаног култа, али
и нагризања историјског сликарства. То не значи крај. Антон Ромако се везује за то. Он
слика историјско сликарство али и представе као што је „Адмирал Тегетхоф“- аустријски
адмирал који је приказан у нетипичној форми за класично историјско сликарство.
Разрадња класичног, епског и високог сликарства; Као нпр. Манеово „Стрељање
Максимилијана“; Види се и протоекспресионизам. Овој слици је замерана
карикатуралност. Јака је и психологизација, ретка у историјском сликарству. Слика настаје
1878.