Professional Documents
Culture Documents
Оријентализам
Оријентализам
Далеки видици (Енглески колонијализам): Османлије као и Енглези иду у далеки свет да
проучавају своје колоније, и он се конструише као имагинаријум зачина, опијата итд.
Оријентализам је значајна тема и термин који се односи пре свега на теме које се тичу
Блиског истока. Иако је тај феномен познат од раније, он у романтизму добија највећи
замах. Он се тиче културе која се дешава у Египту, Мароку, Алжиру, Тунису, Арабији,
Ирану, Ираку, Сирији, па и на Балканском полуострву, у Епиру, Албанији и Турској.
Највећа оријентална сила 19. века била је Енглеска у смислу колонијализма. Она је та која
под својм влашћу држи највећи део Северне Африке и Блиског истока. Иако није
оријенална сила као Отоманско царство, она услед свог великог утицаја то постаје. Поред
Енглеске, Француска је такође имала велику улогу на Истоку.
Џејмс Кук, енглески истраживач и морепловац посетио је 1774. године Тахити и описао га
је, као и Луј Антоан де Бугенвил, чији су списи у Европи створили слику о Тахитију као
рајском острву, неисквареној цивилизацији која је у том тренутку постала као сновиђење.
Рај на земљи о коме је било говора још у антици потпуно је био виђен у оквиру овог
острва. Џејмс Кук је био врло значајан истраживач, јер је са собом водио и уметнике који
су имали прилику да забележе одређене слике са острва. Џошуа Рејнолдс „Омај“, 1776.-
Путници који су долазили на ово острво су неке од Полинежана доводили са собом у
Европу и они су се у сусрету са таквом врстом цивилизације трајно променили. Овог
дечака је пронашао капетан Кук и он је у Европи постао циркуска атракција. Вилијем Хоџ
„Тахити“- Енглези и Французи проналазе нове светове и острва, која постају за њих нова
Китера. У романтизму све недоступно и далеко, постаје фантастично. Хоџ је био један од
уметника који је путовао са Џејмс Куком и који је на лицу места имао прилику да ствара
оваква дела. Западу су биле нејасне толике слободе, нарочито сексуалне, које су постојале
на том острву.
Откривање Америке исто спада у овај дискурс. Ен-Луј Тријозон „Полагање Атале у
гроб“. Опет се академски дискурс преноси у индијанску причу. Ради се о оплемењивању
дивљака.
Развија се и литература. Семјуел Тејлор Колриџ пише поему „Кублај Кан“. Овде се више
не ради о осећању за антикварно, већ о путовању у сопствено осећање и фантазију. И
Бајрон је битан за овај наратив. Он у Оријенту проналази своју личну имагинацију. Пише
нпр. „Ђавола“, „Сарданапа“ итд. Бајрон фаворизује Грке под нечасним Османлијама, али
уједно се он и диви Османској неустрашивости.
Почетком 18. века јавља се велико интересовање за Оријент и томе је великим делом
допринео и превод збирке прича „Хиљаду и једна ноћ“. Антоине Галланд, француски
оријенталиста и археолог постао је познат управо по томе што је први превео ово дело и
могуће да је неке делове и измислио. Прича о Симбаду сасвим извесно није била део ове
збирке, већ је додата у њу приликом превођења. Оријентализам је био и литерарни покрет
и као и у готичким новелама овде такође постоје фикције са фантастичном атмосфером,
заплетом и убиствима. То су такође готик приче, само се њихова радња одвија на арапском
тлу.
Једна од значајнијих готик новела је „Ватхек“, дело Вилијам Бекфорда. Дело је било
инспирисано Галланд-овим преводом Хиљаду и једне ноћи и Бекфорд га је написао 1782.
године, када је имао 21 годину. Назив књиге инспирисан је историјском личношћу,
абасидским калифом који је владао од 842. године.
Делакроа „Масакр на Хиосу“- Велику пажњу уметника заокупила је тема грчког рата,
који се посматра као део феномена оријентализма, али и херојства и потраге за душом.
Дело које је извршило револуцију у своме времену због колорита, фигура, лица,
антиклимакса. Приказан је масакр над грчким становништвом, а пасивност ишчекивања
жртава била је различито перципирана. Ђаур – хришћански народ; Приказан је напад
турског паше на ђаур. Видљив је утицај Бајрона. Фасцинација Оријентом укључивала је и
фасцинацију Турцима, иако је Европа била на страни Грчке у њиховом окршају. Ипак,
Грчка и Турска су посматране као истост, као припаднице Оријента.
Француски оријентализам (Египтоманија): Још је у Рококоу било утицаја оријенталног
наслеђа у декорима итд. Овај концепт египтоманије, везан је пре свега за Наполеоново
освајање Египта. Поред 40 000 војника, Наполеон тамо води и велики број научника и
уметника. Антоан Жан Грос „Битка код пирамида“- Наполеон ураумљује племенитог
дивљака. Тардј „Одмор француске армије у Египту“; Пјер Нарцис“Наполеоново
милосрђе у Каиру“; И након Наполеона египтоманија није престала да постоји. Жан
Леон Жером „Наполеон и његови генерали“.
После француског освајања Магреба долази до другачијег виђења Оријента. Током 19.
века тако ће се јавити тежња за реалистичнијим и аутентичнијим сликарством. Дух
времена: 1829. Вилијем Ф. Едвардс пише „Физиолошке карактеристике људских раса“.
1830. се оснива Париско етнолошко друштво, а 1855. се отвара Антрополошка галерија у
Националном музеју у Паризу. Роберт Нокс проучава египатске саркофаге итд. То је
његова потрага за примитивним расама. Уметност кореспондира са духом времена. 30их,
40их и 50их година, то је ствар учењаштва. Проучава се боја лица, типови лица из
саркофага итд. Тражи се јединствено порекло људске расе (афирмативна теорија). То
прати и уметност- ослобађање од ропства. Са друге стране се истиче супериорност беле
расе- гроф Гобино. Шарл Кордје „Црна венера“- Потреба да се укаже на тип жене из
магреба. „Црнац из Судана“. Луј Лонга „3 типа човека из Алжира“- Бербер, Арапин и
Црнац. Многи етнографи, антрополози и палеонтолози их истражују. Бербери су били
откриће, најпримитивнији народ од свих- изоловани од цилизације. Све је то убрзало
трагање за примитивним типом и документарном сликом Оријента која се базира на
реалности.