Прерафаелити

Прерафаелити су група уметника која се везује за 1848. годину, када се утемељују. Њихово
језгро су сликари Џон Еверет Миле, Томас Вулнер, Вилијам Холман Хант и Данте
Габријел Росети. Позни средњи век и Рана ренесанса су им идеали. Религиозна и
интелектуална позадина; Организовани су против академског сликарства. Највећа
сликарска продукција ипак остаје у академским оквирима. Они су против Рафаела, високе
ренесансе и строгих постулата, декорума, историје као врха сликарства. Они се развијају у
Енглеској. Тамо је водећа академска личност Џошуа Рејнолдс. Са друге стране његова
опозиција је Џон Раскин који пише „Истину о природи“ и тврди да су се прерафаелити
отргли од академског отрова, они сада траже као и Назарени осећајност и искреност.
Раскин је против напамет наученог, а за животне и људске идеале. Сада се исказује вера у
природу и чисту религиозност, а не улепшану, као у ренесанси. Прерафаелитски узори
били би нпр Лорензо Монако „Крунисање Богородице“ и Карачијева „Месара“, оличење
простог реализма.

Прерафаелитски манифест је „Спис бесмртних“ са 57 имена изабраних као водеће

револуционарне личности- научници, поете, архитекте и неки савремени британски
уметници. Ту су парадоксално и Рафаел, Тинторето, Тицијан. Ту су и Исаија и Исус Христ.

Ана Браунел Џејмсон пише приручник „Сакрална и легендарна уметност“, 1848. где се
заговара јединство речи и слике. То је приручник христолошке симболике.

1834. је у Енглеској изгорео Вестминстер. Долази до ревитализације уметности. Многи

уметници учествују. Жели се повратак националном духу Енглеске и славној историји.
Едвард Армитиџ слика сцене из британске историје. Данијел Маклис „Витештво“ у
Парламенту- то је био један од мурала. Ово је упаковано у класицистички академски
пакет. Ни прерафаелити не могу да избегну да сликају по академским начелима.

1849/50 три сликара конкуришу за пројекат Вестминстера. То сликарство је везано за

песништво, реинтерпретацију славне средњевековне прошлости Енглеске, Шекспира,
Милтона итд.:
Џон Еверет Миле „Изабела и Лоренцо“ (Вестминстер)- Ово је парафраза Бокачовог
„Декамерона“. Види се та рана ренесанса. Ово је дакле ренесансна легенда. Бокачо прича о
девојци чија браћа увиђају да се заљубила у момка нижег сталежа и убијају га.

Вилијам Холман Хант „Луиђи Риенци“ (Вестминстер)- Предложак је Едвард Линтон. Он је

у поеми описао револуционара Луиђија. Изражен је витешки дух. Светао колорит, без
сенки указује на италијанско средњевековно сликарство.

Данте Габријел Росети „Детињство Богородице“ (Вестминстер)- Стилски архаизам се види

у све три слике и намерна блага рустичност. Благо светла палета као и сложена
хришћанска симболика, такође. Ово је и прво јавно иступање ових уметника.

Џон Еверет Миле „Христос у кући родитеља“- Приказан је у дрводељиној радњи.

Изражена је тако и симболика предмета, као код Ван Ајка и Холанђана. Дикенс протестује
против ове слике, јер у Дарвиново доба ова слика не утиче на верника да буде побожан, јер
и иначе влада скептицизам. Овде је света породица реалистична, људска. То не може у
академском свету. Овде је и превише емоција, искрености, све је реално. То желе
прерафаелити. Снажна је и типологија- низ детаља који спајају садашњост са догађајима у
будућности (Христов убод, стигме итд). У половини 19. века долази и до обнове папства.
Дикенс, иначе протестант оптуже ове слике да су католичке.

Ново протестантско сликарство се везује за Вилијама Холмана Ханта. Његов

„Аутопортрет“, 1967. је из викторијанског доба. Долази до самоинсценације уметности.
Сместио се у црквени ентеријер- нова протестанстка етика. Одећа је његова, дуга брада,
необична Христолошка, личност, он наступа као визионар и револуционар. Жели повратак
правој религиозности, животу и природи. Томас Карлај „О Херојима“, 1841 био је роман
који говори о великим људима из прошлости који су мењали историју. Херој није нужно
производ Божијег провиђења, већ зависи и од својих дела. Први такав херој је био Христ,
са његовом полу људском природом. 1860. излази збирка више аутора- Џон В. Паркер је
био уредник „Есеја и приказа“- То дело је изазвало више контроверзи и од Дарвина. Ова
књига удара темеље хришћанства. Они желе критичко проучавање Библије, проницање у
људску природу Христа, до кога треба допрети једино разумом. Ернест Ренан пише
„Живот Исусов“, 1863.- Исто изазива скандале. Изражена је потреба да се образложи
Христов живот на земљи, али они нису атеисти, то је битно.

Вилијам Холман Хант реагује на све то. „Светлост света“. Налази се у катедрали светог
Павла у Лондону. Једна је од иконичних слика енглеског 19овековног друштва, које
сматра да витешке слике више нису актуелне и тражи нову- овакву религиозну поетику.
Ово дело је масовно репродуковано, уподобљено је викторијанском моралу. У овој
представи проналазе ту религиозну поетику. Бернард Шо ју је критиковао, јер Хант не
може да избегне научни однос према вери и истину према природи. Сваки детаљ је овде
еманација Бога, али у природи. Он је светлост која улази у тај критички морал, постаје
појединац, али опет се добија једна трансцедентална појава, Ово је Раскинов реализам-
Христ је у природи. И овде је снажна симболика, иако је он еманација Бога у природи, ово
није пантеизам. Атмосфера је та која је трансцедентална.

1854. Хант иде у Свету Земљу, Палестину. Траже се историјска места, локализација
божанске мисије. Слика „Мали Христос у храму“ указује на реалистичност и
оријентализам у викторијанском сликарству тог времена. Мали, донекле збуњени дечак
одражава људскост. То је уједно и збуњеност друштва- да ли хоће божанског или људског
Бога тј. Христа. Реалне одежде рабина и фарисеја, реинтерпретација ентеријера Алхамбре;

Вилијам Холман Хант „Сенка смрти“- Ту је и Богородица која гледа у сенку. Све указује
на његово будуће страдање. Ту је и ковчег три мудраца са Истока. Иза је пејзаж Галилеје-
реални. Има дакле спајања неспојивих тј. више догађаја.

Поетика религиозног- најава естетицизма: Раскин каже да је за Росетија „Свето писмо

најлепша поема, као vita nuova“- предмет естетизације, чулности. Поезија као највећа
чулна ствар; Он не жели да је проучава ни религиозно, ни научно. Није срж обнова вере,
као вере, већ као поезије.:

Данте Габријел Росети „Благовести“, 1860- Ово је пример поетске визије Богородице.
Белим тоновима се ствара поетичност.

Данте Габријел Росети „Богородица у кући светог Јована“- Ако је у претходној слици била
изражена реалистичност, овде је то сада ублажено. Сада је исказан моменат благе, чулне и
поетске комуникације. Није ни скроз реални приказ, али ни божански. Све је умерено. То
је најава естетизације уметности ради уметности.

Вилијам Бел Скот „Илустрована породична Библија“, 1870. Најпознатија; Прилагођена је

викторијанском моралу. Ово нису оријентални аутентични догађаји. Долази сада до
естетизације форме, изражене субјекције и чулности.