JAKOB BRONOVSKI

MAGIJA, NAUKA I CIVILIZACIJA

Prevela sa engleskog
Angelina Milosavljević

Naslov originala

Magic, Science and Civilizaton

Jacob Bronowski

1
 I TUMAČENJE PRIRODE

Uprkos prilično odbojnom naslovu, nameravam

da razmotrim nešto što mi se čini spornim pitanjem
današnjice, naime, mesto nauke u celokupnoj
oblasti znanja i ljudskih vrednosti, budući da u
ovom veku treba da ih preinačimo. Ja to nazivam
savremenim problemom; štaviše, primarnim
savremenim pitanjem. U isto vreme bih rekao da,
od sada pa nadalje, problem mesta nauke u
savremenoj ljudskoj misli i delovanju smatram
bezvremenim. Može da se učini čudnim ako se u
isto vreme izjavi da je nešto veoma živo, prisutno,
savremeno, novo sporno pitanje, a ipak tvrdi da je
univerzalno i bezvremeno. Ali, čini mi se
najvažnijim da se shvati da su obe ove tvrdnje
istinite. Nešto se dogodilo u provali nauke u
zapadnu civilizaciju, koja je nova, a ipak
nepromenljiva i nepokretna. U evoluciji bilo koje
životinje dolaze trenuci kada vrsta preduzima
radikalno nov korak, jedna se mutacija ugradi u
totalni genetski sklop, i od tog trena nadalje, ta
vrsta je podvrgnuta nekom novom načinu života –
pout izbijanja vode na površinu zemlje. Ja verujem
da je naučna revolucija našoj kulturnoj istoriji
uradila baš to, i moramo da se prosto suočimo sa
tom činjenicom. Nije u pitanju samo to da se nauka
dogodila, da će, ako skrenete pogled, da iščezne. U
čovekovom kulturnom razvitku desio se jedan
nepovratan korak; dogodio se na početku naučne
revolucije, recimo od 1500. do 1700. godine, i on
se nikada neće poništiti. Podvrgnuti smo naučnom
mišljenju i onome što on sobom nosi, tehnološkom
načinu delovanja, i ne možemo natrag. Mislim da je

2
to potrebno reći ovako direktno, jer, posebno u toku
našeg životnog veka, napredak nauke je tako brz i
nezadrživ, a ipak se čini kao da ona puzi. I samo
kad pogledamo unazad do velike promene između
1500. i 1700. godine postajemo svesni da se nikada
više nećemo vratiti u vreme pre 1500-tih. Nauka
može da se uništi, naša civilizacija može da
promeni karakter, ali kazaljku evolucije ne možete
da vratite unazad. Korak koji je preduzet u naučnoj
revoluciji, što je skraćenica za čitav sistem
promena između 1500. i 1700. godine, bio je isto
toliko radikalan kao pronalazak zemljoradnje,
pisma, pesništva i umetnosti ili pronalazk gradskog
života. Sve ovo mi u našoj civilizaciji prihvatamo
zdravo za gotovo, ali su sve to bili nepovratni
koraci, i od trenutka kada su se dogodili ljudski
život se promenio, i ništa ga nije moglo vratiti
nazad. Nikakva priča o tome kako se živi na selu i
kako je lepo proleće u šumi neće promeniti način
urbanog života. Nikakav razgovor o prirodi nas
neće učiniti drugačijim od ljudi koji čitaju i pišu i,
između ostalog, čitaju i pišu poeziju i stvaraju
umetnička dela.
Oprostite mi što razmatram ovu stvar, ali toliko
je rečeno o značaju nauke, a tako malo o tom
radikalnom prevratu koji smo prešli, da mi se čini
da je važno da se on pomene. Pre par godina sam
ukrao jednu frazu o ovome, što mi je drago da sada
priznam, jer kada sam je ukrao niko drugi je nije
navodio, i tako mi se činilo savršeno u redu da je
upotrebim. Ona glasi da je „najizvanrednije otkriće
naučnika sama nauka”, a moj prijatelj Žerar Pijel,
koji je zapravo izgubio iz vida ovu nerazmotrenu
sitnicu prilikom jednog našeg razgovora, nikada je
nije ponovo naveo. Ali, sada kada vidim da je
navode drugi ljudi, možda pravda nalaže da
priznam njeno poreklo.
Ako je to istina, onda je jasno da, kao gradski
život, kao pisanje i pesništvo, kao zemljoradnja,
ono što se pojavi u nama jeste nešto što sasvim
menja naš stav prema svetu i, posebno, odnos

3
između čoveka i prirode. To je, u osnovi, tema
kojom ću da se pozabavim u ovoj knjizi, i razlog
što sam svoje prvo poglavlje nazvao „Tumačenje
prirode”. Ovo naglašavam jer nauka, na jedan
način, predstavlja opšte veoma staro ljudsko
tumačenje, a na drugi, posebno tumačenje.
Ali, ako je razlika zaista tako radikalna, onda
nikakva malena besmislica u vezi drugog zakona
termodinamike neće zalečiti opisani razdor. Pošto
mi je Čarls Snou drag, moram da kažem da mi se
čini malčice patetičnim ići naokolo sa malom
mistrijom i malo maltera, praveći se da se mogu
zakrpiti pukotine između starog i novog načina
razmišljanja, učeći ljude drugom zakonu
termodinamike, ili, ako čitate drugo izdanje 1,
zanemariti drugi zakon termodinamike i
usredsrediti se na molekularnu biologiju. To nije
baš tako lako – ne samo laicima, već i naučnicima.
Postoji znatna opasnost da sami naučnici, kojih je
iz dana u dan sve više, odustanu od zadatka da
pokušaju da izgrade jedan opšteljudski stav, i da se
naprosto zadovolje povlačenjem u sopstvenu
specijalnost. Tako, koliko god da sam, kao naučnik,
uz Čarlsa Snoua u osudi svih onih literata koji neće
da čitaju ništa o molekularnoj biologiji, mora se
priznati da naučnici snose sve veću odgovornost za
objašnjavanje ljudske suštine, ne samo u onome što
ljudi rade, već i u njihovom načinu razmišljanja. I
ako biste smišljali neki drugi naslov, mogli biste da
stavite „Naučni način razmišljanja jeste ljudski
način razmišljanja”; on za nas postaje jedini način
koji možemo da smatramo ujedinjujućom
disciplinom.
Ako je nauka načinila tako radikalan prodor
tokom poslednjih trista i više godina, ako je sada
neophodno da se uspostavi jedan stav prema
čoveku i prirodi koji se zasniva na ovom naučnom
odnosu, pojavljuju se dva očigledna pitanja. Prvo:
da li su revolucije stvarno tako intelektualne kao
1
C.P.Snow, The Two Cultures: A Second Look, New York: Cambridge,
University Press, 1969.

4
ova? I drugo: da li smo mi zaista jedinstveni u
nastojanju da izgradimo jedan jedinstveni svetski
sistem?
Dozvolite da se najpre pozabavim prvim
pitanjem. T. S. Eliot, u uvodu za jedno izdanje
Seneke, ima predivnu rečenicu: „Nekolike stvari
koje mogu da se dogode jednom narodu važnije su
od pronalaska neke (nikada nećete pogoditi)...
stiha”.
Ovo je porazna primedba, ali ipak nije sasvim
nepravedna. Čini mi se da se dobro uklapa u ovaj
kontekst jer, na kraju, treba da se suočimo sa
činjenicom da su velike ljudske revolucije
intelektualne revolucije. Ono što se dogodilo, da
pojasnim reči gospodina Eliota, sa herojskim
kupletom u Engleskoj krajem sedamnaestog i
početkom osamnaestog veka predstavlja novi
pristup, ne samo pesništvu, već argumentu,
naučnom i nenaučnom razmišljanju, a to je važno.
Ipak, odbacimo dubokomislenu književnu kritiku,
ako gospodin Eliot ima nekog prava da to kaže za
novu vrstu stiha, onda mi svakako imamo pravo da
kažemo to isto za novi način razmišljanja koji je
nastao sa kupletom u vreme Kraljevskog društva,
krajem sedamnaestog veka. Tako se ja nimalo ne
stidim što diskutujem o stvarima uma. Razmatraću
ono što je suštinski intelektualna revolucija, i ne
stidim se što sam intelektualac. Naprotiv, ja i ne
znam drugi način da budem ljudsko biće.
Sada se okrećem drugom pitanju. Suočeni smo
sa tim da pokušavamo da izgradimo jedinstvenu
teoriju o svetu – onu koja obuhvata ceo ljudski
život, a zamišljena je u okviru naučne discipline
koja je, po mom mišljenu, preobratila svet oko
1600. godine, manje-više sto godina. Nikada pre u
istoriji nije postojao trenutak u kome se pokušalo
da se svet vidi kao celina iz jednog jezgra ili tipa
objašnjenja.
Očigledno, to kao jedna istorijska primedba
mora da bude otvoreno za izazov, a najočigledniji
je izazov reći: „Ma hajde, u srednjoj Evropi je,

5
između 1250. i 1550. godine, preovlađivao stav
zasnovan na delu Tome Akvinskog, u kome su
ujedinjene crkvene doktrine i Aristotelova fizika i
filozofija. Nije istina da je on ciljao, i u nekom
smislu ga dostigao, na jedan jedini ujedinjujući
pogled na svet?” Ja ne mislim da je to istina. I
mislim da je najbolji način da se to dokaže taj da se
razmotri jedan specifičan problem, koji svi znamo,
i vidimo šta se s njim događalo tokom tog vremena
– zakon gravitacije.
Kada je Njutn objavio Principia 1687. godine,
bila je to senzacija – ne samo među naučnicima,
već i među svim drugim ljudima od misli, koji su
smesta shvatili da se svet reorganizovao.
Aleksandar Poup je, koristeći herojski kuplet koji
sam pomenuo, rekao: „Priroda i zakoni njeni
skriveni čuče u tami,/ Bog reče Njutna pustite na
miru i sve svetlo posta”. A to su ljudi zaista i
osetili; Bentli, učitelj na Trinitiju, najveći
naduvenko toga doba u engleskoj crkvi, rekao je da
je to bio razlog što je od Njutna zatražio dopuštenje
da propoveda o zakonu gravitacije kao poslednjem
i savršenom primeru božanskog poretka.
Međutim, zamalo da Principia ne budu
objavljena. Pošto su se u velikoj meri zasnivala na
Njutnovoj tvrdnji da se gravitacija podvrgava
zakonu obrnuto proporcionalnih kvadrata, između
Isaka Njutna i Roberta Huka je izbila svađa. Huk je
izjavio da bi hteo da mu se u ”Predgovoru” oda
priznanje da je on takođe razmišljao o zakonu
obrnuto proporcionalnih kvadrata. Njutn je, sa
onom veličinom koja ne trpi prigovor, a koju je
uvek ispoljavao kada je bio u bezizlaznoj situaciji,
rekao: „Insistiraj, i neću objaviti”. Tako, nema
nikakvog priznanja Huku.
Sada govorimo o 1680-tim, i čini mi se čudnim
što raspravljamo o tome da li je gospodin Robert
Huk ili ser Isak Njutn bio u stvari onaj koji je,
među mnogim drugim, pretpostavio da je
gravitacija između dva masivna tela obrnuto
proporcionalna kvadratu njihovog rastojanja. Jer,

6
ako se na tren u mislima vratite na onu čuvenu
scenu iz 1666. godine, u bašti, kada je Njutn bio
dečak, činjenica je da zakon obrnuto
proporcionalnih kvadrata jeste gotovo slučajan.
Njutn je, u seoskom voćnjaku zapravo mozgao o
tome šta bi se dogodilo kad bi gravitacija doprla do
Meseca. Drugim rečima, ovaj problem 1666.
godine nije bio oblik zakona gravitacije, već puka
ideja da ona doseže do Meseca. Zatim je došla
Njutnova mnogo smelija pretpostavka da ona
doseže do Sunca i dalje.
To je bila prilično, ali ne i sasvim, nova
spekulacija. Jer 1618-19. godine, ili par godina pre
ili kasnije, Kepler je objavio jednu veoma neobičnu
knjigu nazvanu Somnium, koja je bila jedno
maštovito putovanje na Mesec – veoma omiljena
knjiga tokom XVII veka. Ali, Kepler je prvi čovek
koji je rekao da će, kad putujete odavde do meseca,
gravitacija ići sa vama celim putem, ali da će doći
trenutak kada će zemljina teža prestati a mesečeva
će postati mnogo jača. Bilo je sjajno to reći pre
trista pedeset godina – posebno ako uzmete u obzir
da je gotovo trista pedeset godina trebalo čoveku
da otkrije fenomen o kome je ovaj čudni mali
astrolog, koji je zarađivao za goli život pišući
knjige iz astronomije, govorio već 1618. godine, ili
tu negde.
Ako pročitate Somnium, videćete da Kepler kaže
da postoji jedna tačka kada sila teže prestaje, i
zatim daje račun koji je pogrešan. Račun je
pogrešan, jer je on verovao da je gravitacija
obrnuto proporcionalna rastojanju, a ne kvadratu
rastojanja. Postoje vrlo dobri razlozi za ovu grešku.
Ako se ozbiljno promisli, postoje samo dve valjane
mogućnosti – obrnuto proporcionalno rastojanje ili
obrnuto proporcionalan kvadrat rastojanja – radi se
o jednom od ova dva, kao što i jeste.
Zagonetka je kako je Kepler došao do ove
tvrdnje. Knjiga se pojavila tek posle njegove smrti,
kada ju je objavio njegov sin. To je njegovu majku
dovelo u nevolju zbog veštičarenja, budući da je

7
lokalno sveštenstvo verovalo da se u njoj opisuje
stvaran put na Mesec – koji je, naravno, pre trista
pedeset godina smatran Bogohulnim, a ne, kao
danas, herojskim.
Nije baš jasno gde je Kepler došao do ovog
zaključka, jer je bio prilično ispred svog vremena –
nekih pedeset godina pre Njutna i njegovog doba.
Ali, čini se verovatnim da je čitao neoplatoničare,
koji su tada bili u modi. Među njima je čitao
Nikolu Kuzanskog, koji je rekao nešto o tome da bi
masivna tela trebalo da se međusobno privlače.
Nikola Kuzanski je ovo preuzeo od jednog pisca iz
V veka, koji se zvao Dionisije Areopagita, a on je
rekao da se masivna tela sigurno međusobno
privlače pošto je ceo svemir ispunjen Božjom
ljubavlju: tako je svako masivno telo ispunjeno
ljubavlju prema svakom drugom masivnom telu, i
zato se sva masivna tela sigurno međusobno
privlače.
Ako bih morao da biram između Principia i
Dionisija Areopagite, plašim se da bih bio u
velikom iskušenju, bar na par minuta, da kažem da
ne bi trebalo da izostavimo tu sjajnu spekulaciju
koju je otkrio Pjer Diem. Ipak, naveo sam ovaj
primer da bih naznačio dve stvari. Prva je da se
pomoću Božje ljubavi ne možete baviti nikakvom
naukom. Dionisije je imao izvanrednu ideju – tela
se međusobno privlače – i imao je jedan dobar
razlog da tako misli. Ali, to nije bio razlog koji će
mu reći da li je privlačenje obrnuto proporcionalno
rastojanju ili obrnuto proporcionalno njegovom
kvadratu. To nije bio razlog kojim se može
manipulisati na bilo koji način. To nije bio
koherentan razlog, jer podleže i jednom drugom
načinu razmišljanja. Naredni citat je jednog
sledbenika Pika dela Mirandole i Savonarole. To je
veliko neoplatonističko predanje. Potiče iz 1487.
godine, a nađeno je u knjizi koju je Nesi napisao o
De Charitate Dei, o Ljubavi Božjoj: Pretvaram
onoga koji voli u voljenog, a voljenog u onoga koji
voli. Onaj koji voli postaje voljen, jer onaj koji voli,

8
a koji umire, živi u voljenom. A voljeni postaje onaj
koji voli, jer uči da pozna samog sebe u onom koji
voli i počinje da voli sebe kroz onoga koji voli. I
dok tako voli sebe voleći onoga koji voli, on voli
onoga koji voli, koji je i sam postao voljen.
Ne navodim ovaj odlomak sasvim bez pakosti –
iako spremno priznajem da je neki element moje
pakosti ispario u traženju ovako čudnog navoda –
ali, da pojasnim, koliko god su se Akvinski i
rimska katolička crkva borili sa ovim problemom
zasnivanja fizike na Ljubavi Božjoj, ili na nekoj
drugoj maštariji koja dolazi iz neke druge oblasti,
ovaj problem je nerešiv. U osnovi postoje dva
gledišta. Mislim da je ovo predivan citat; on je
dobar kao bilo šta u francuskoj egzistencijalističkoj
književnosti. Ali, kao i savremeni francuski
egzistencijalizam, za koji imam najveće
poštovanje, on neće rešiti nikakve diferencijalne
jednačine.
Postoji još jedan, vrlo prost, razlog iz kog priča
o Dionisiju Areopagiti pojašnjava da jednostavno
ne možete da dobijete jedan jedinstveni pogled na
svet sa tog stanovišta. Kada je Kepler čitao Nikolu
Kuzanskog, i kada je Nikola Kuzanski čitao
Dionisija Areopagitu, oni su verovali da je zaista
postojala takva osoba. Ali, nije. Čovek koji je
napisao taj odlomak o Ljubavi Božjoj bio je neka
varalica iz V veka, koji se pravio da je živeo
mnogo pre nego što jeste, tako da bi njegovi spisi
mogli da se prihvate u crkvi kao deo zakona
crkvenih otaca. Ovo je odlučujuće pitanje na koje
ću se vratiti u poslednjem poglavlju, ali bih i sada
mogao da primetim da je problem sa društvom pre
Kopernika, Keplera i drugih, bio taj što ono što
kažete ne mora da bude istinito sve dok je
religiozno. Reći tako nešto je veoma okrutno , i ja
ne želim da se rugam ničijem religioznom
osećanju, ali je u ono vreme postojao jedan način
mišljenja koji praktičari sami nazivaju načinom
dveju istina – postojala je istina po veri i istina po
logici. Jasno je, naravno, da je Akvinski pokušavao

9
da ih kombinuje, ali od njegovog vremena, od
1250. godine, do negde 1500-1550, postojali su
mnogi dokumenti koji su bili upisani u crkvenu
istoriju, a koji su bili lažni, a opet, ljudi koji su ih
pisali nisu smatrali da će ukaljati dostojanstvo
crkve. Postojao je jedan intelektualni sistem u
kome ste mogli da tvrdite da ste Dionisije i da ste
pravi Hristov savremenik, iako ste u stvari, živeli
pet vekova kasnije. I ta je dihotomija, po mom
mišljenju, omogućila da se u to vreme postigne
jedan jedinstven pogled na svet.
Načinio sam ovu prilično dugu digresiju jer
mislim da su gravitacija i Ljubav Božja sjajne
teme, ali i zato želim da pojasnim da ako, u stvari,
nije bilo moguće, čak ni u delu Akvinskog,
uspostaviti jedan pokušaj koji bi funkcionisao u
stvaranju jedinstvenog pogleda na svet, onda je
opravdana moja tvrdnja da je to ono što mi sada
radimo, i da je to nastojanje jedinstveno i vrlo
naporno. Mnogo je lakše podeliti stav prema svetu
na dve polovine, reći da znate da ova pripada
svakodnevnoj polovini, a da ova pripada nedelji.
Ova pripada načinu na koji treba da radim, ali je
ova sistem verovanja po kome živim. To ja zovem
podeljenim stavom, magijskim stavom prema
prirodi i čoveku, i zato sam ove eseje nazvao
Magija, nauka i civilizacija.
Moje određenje magije je vrlo jednostavno. To
je stav da u svakodnevnom životu postoji izvesna
logika, ali da postoji i logika jednog drugog sveta. I
ta, druga, logika dela na neki drugi način, i samo
ako možete da nađete tajni ključ, ako možete da
uđete u neku magijsku praksu – naročito ako
možete da nađete pravu reč – onda će ili
Svemogući biti na vašoj strani, ili ćete sakupiti sve
glasove na izborima, ili će ljudi u to verovati, jer vi
to nazivate mirom, a to nije ista reč kao rat, i sve
one ostale stvari koje je Orvel tako briljantno
prikazao, ali koje se sve zapravo uvek svode na
jednu istu stvar: nastojanje da se upravlja svetom i,

10
naročito, mišljenjem drugih ljudi pomoću neke
formule koja je sve samo ne istina.
U ovim sam esejima vodeće mesto dao konceptu
magije, jer se mi zaista nalazimo na prekretnici. Iz
same nauke izrasta jedna nova magija. To je magija
tehnologije, magija stvarnog letenja na Mesec. Na
kraju, kako je to elegantno formulisao Franklin
Ford, profesor sa Harvarda, posmatranje ljudi koji
se nalaze u orbiti je sada najpopularniji sport na
otvorenom u Sjedinjenim Državama. A divota u
svemu tome nije što su oni u orbiti, već činjenica
da izvode neku radnju koja se romantično razlikuje
od naše. To je, znači, magična formula; ali, znaju je
samo ezoterici. Samo posvećeni imaju ključ za nju.
A ključ uopšte, koji nam se sada svima nudi, jeste
neka vrsta ulaska u jedan specijalan oblik
tehnologije. Magija je tehnologija, tehnologija bez
nauke; a tehnologija vrši posao magiji. I naši heroji
sada naginju tome da budu heroji magije. Ja sam i
sâm ovo video – špijun, agent-provokator, žena
koja tajno predaje poruku u železničkoj kućici na
granici između Čehoslovačke i Rusije, dvostruki
agent, čovek koji je ubijen penjući se uz Berlinski
zid. Svi ti ljudi nose tu magičnu božju formulu u
svojim ustima, onako kako praška legenda kaže da
je Golem nosio četiri slova Božjeg imena u svome,
što ga je oživelo. I, sa ovom magijom, granice će se
nekako preskočiti, nauka će stati, razum će završiti,
i ući ćete, sa nekom vrstom oreola, u svet okultne
moći. Centralna suprotnost između magije i nauke
jeste ona između moći i znanja.
Jedan citat o tehnologiji će pojasniti moje
gledište. On dolazi od E. E. Kamingsa:

da žališ to vredno čudovište, čovekasurovog,

nemoj. Napredak je bolest prijatna:
tvoja žrtva (smrt i život zagrobni bezbedan)
igra se sa veličinom njegove malenkosti
– elektroni uzdižu jednu oštricu brijača
na nivo planine; sočiva se šire
neželjena krivom gdekad sve dok se neželjeno

11
 ne vrati na svoje ne-sebe.
Svet napravljenog
nije svet rođenog – žali jadno meso
i drveće, jadne zvezde i kamenje, ali nikada ovaj
lepi primerak hipermagičnog
ultrasvemogućeg. Mi doktori znamo
jedan beznadežan slučaj ako – slušaj: jedan
strašno
dobar svet postoji u susedstvu; hajdemo.

Sećam se da sam slušao E. E. Kamingsa kada je

čitao neke svoje pesme na poslednjim
predavanjima koja je držao na Harvardu, i da sam
bio šokiran ne-naukom koja se rađala iz svake reči
koju je upotrebio. Sećam se i da sam bio, čak i tada,
iznenađen činjenicom da je on bio tako dobro
obavešten. Na primer: „sočiva se šire neželjena
krivom gdekad”. To znači krivom prostor-vreme
sjedinjenih u četvorodimenzionalni spoj, „krivom
gdekad sve dok se neželjeno ne vrati na svoje ne-
sebe”. Sećate se da se radi o tome kako se, ako se
putuje kroz prostor-vreme, vraćate natrag na samog
sebe. O tome je vrlo obavešten; ne sumnjam da je
to znanje iz popularnih članaka o nauci, ali ga on
vrlo dobro primenjuje. Ako je čitao popularne
članke, Jupitera mi, odabrao je dobre.
Ali, to znanje je potpuno nenaučno u svom
stavu, jer se sve stvari koje uzima: „elektroni
uzdižu jednu oštricu brijača na nivo planine”, u
svemu slažu sa tehnološkim čudima. Ni
„čovekasurovog” nisu izmislili naučnici. A što se
tiče onoga: „jedan strašno dobar svet postoji u
susedstvu; hajdemo”, nema takvog sveta, i mi
nemamo gde da odemo ako odlučimo da napustimo
ovaj. Štagod da je sa krivom gdekad, to je ona za
koju smo vezani, i nikakav pokušaj da nauku
poništimo rekavši „hajdemo u šumu da se igramo”
neće uspeti. Onda, šta je odlučujuće; kako ćemo da
izađemo na kraj sa ovim? Evo nas na kraju ove
duge panorame: Kopernik koji izbacuje čoveka iz
centra svemira, Veler koji pokazuje da se organski

12
molekuli ne razlikuju od neorganskih, Darvin koji
pokazuje da čovek pripada drvetu evolucije drugih
životinja, Frojd, Ajnštajn... dalje možete i sami. Mi
se nalazimo u ovom trenutku; kako da zalečimo taj
razdor između čoveka i prirode na koji ukazuju
ljudi kao E. E. Kamings, a koji ga osećaju? Već
sam rekao da njega ne mogu da zakrpe naučnici
koji uče neke Kamingsove zanimljivije pesme, ili
pesnici koji uče neke još interesantnije stvari o
četvorodimenzionalnom prostoru.
Na kraju ovog razvoja, od Kopernika preko
Velera, i posebno Darvina i Mendela, moramo da
se suočimo sa činjenicom da postoji samo jedan
način da to učinimo, a taj je da sami sebe zapitamo
ponešto o čoveku čiju prirodu pokazujemo isto tako
nemilosrdno, ali i jednako temeljno, kao što radimo
i na ispitivanju bilo koje druge vrste. Na kraju, šta
čini čoveka jedinstvenim među drugim vrstama?
To što je on jedino biće koje vidi svet i iznutra i
spolja, koje je sposobno da sagledava sopstvene
motive i da, u isto vreme, posmatra druge ljude kao
da su oni, ne on sam u njima ponovljen, već neka
strana vrsta.
Predmet kojim se bavim nazivam „ljudska
specifičnost”, koja je, po mom mišljenju, ključna
karika u izgrađivanju stava prema svetu u kome su
priroda i čovek zaista spojeni u jedinstvo. Ono što
čini ljudsku vrstu posebnom jeste baš sposobnost
da sebe vidimo i iznutra i spolja. Mi posedujemo
moć da stvorimo jedan ujedinjujući stav, kao da
izvrćemo topologiju. Postoje mnoga vrsti
primerena svojstva, i ja ću govoriti o njima. Ali,
ono na koje ovde želim da se usredsredim jeste
činjenica da se ljudska bića rukovode planiranjem.
Neću govoriti o stvarima koje su tako osetljive
kao što je slobodna volja – da li planove koje
pravite zaista pravite sami, da li je ponašanje za
koje verujete da je izraz vašeg izbora zaista ono
koje možete sami da odaberete. Moramo da se
usredsredimo na nešto mnogo jednostavnije i
neposrednije, što znači da smo mi vrsta koja se

13
rukovodi planiranim izborima. Može da bude da je,
kad se ljudi okupe uveče, to rezultat složene
molekularne interakcije, koju mi samo zovemo
planom. To je zaista stvar bez značaja, već je
pitanje metafizike koja nema ništa zajedničko sa
empirijskim ispitivanjima ljudskog ponašanja, jer je
stvar u tome da su se oni okupili neke večeri zato
što su planirali da budu tamo baš tada. I to su
isplanirali sa savršeno jasnom namerom u svojoj
svesti, sa teleologijom koja je stvarno bila
usmerena na to vreme, to veče, to mesto.
Neću razmatrati metafizička pitanja o tome da li
je taj mehanizam u stvari nalik mašini ili nije, jer
mi se čini da ona nemaju ništa sa načinom na koji
se zapravo ponašamo. Predugo smo se zanimali
pitanjima o tome kako mehanizam radi na nivou
koji nismo u stanju da anliziramo, umesto da se
zapitamo koje ponašanje razlikuje jedan skup
organizama od ostalih?
Pacovi se od gundelja razlikuju ne samo svojom
psihologijom, već i savršeno razumljivim
obrascima ponašanja. A ljudska se bića od pacova
razlikuju ne samo svojom psihologijom, već i
jednim oblikom ponašanja u kome plan zauzima
centralno mesto.
Najvažniji oblik plana koji smo uspeli da
razvijemo u praksi tokom poslednjih trista godina
jeste, naravno, naučni plan. Mi razumemo
mehanizam neživih predmeta mnogo bolje nego
bilo šta drugo, i zato naginjemo tome da mislimo
da sve radnje moraju da imaju tu vrstu mehanizma;
ali, gde su tu vrednosti, gde drugi vidovi kontakta?
Reći ću prvo da nije ispravan čovekov opis nauke
(vidi treće poglavlje), a drugo, kada pogledate kako
ljudska bića, u stvari, planiraju, onda dugoročne
strategije, kao moral, vrednosti i drugi oblici
ponašanja, postaju apsolutno presudni u
određivanju njihovog načina života (vidi četvrto
poglavlje).
Da zaključimo: prvo, nauka nije nezavisna,
oslobođena vrednovanja, posebna delatnost, koja

14
može da se izvodi mimo ostalog dela ljudskog
života, zato što je – drugo – izraz veoma preciznog
oblika, vrsti primerenog, ljudskog ponašanja koje
se usredsređuje na pravljenje planova. Treće, nema
razlike između naučnih strategija i ljudskih
strategija u vođenju dugoročnog razmatranja
pitanja kako da živimo i kako da gledamo na svet.
Nauka jeste pogled na svet koji se zasniva na
činjenici da možemo da planiramo pomoću
razumevanja. Četvrto, nauka se razlikuje od
magijskih stavova činjenicom da odbija da prizna
deobu između dve vrste logike. Postoji samo jedna
logika; ona uvek isto dela u svim oblicima
ponašanja, i ne izvodi se nikakvom formulom, već
aktivnim odnosom prema tome kako primenjujete
logiku strategije dugoročnog planiranja na
upravljanje celim svojim životom. Na kraju,
najbitnije, nauka se razlikuje od ranijih oblika
nastojanja da se postigne ujedinjujući pogled na
svet činjenicom da u njemu postoji samo jedna
vrsta istine. Nema razlike između čoveka i prirode,
nema razlike između logike magije i drugih logika,
i nema razlike između sredstva i cilja.
Na kraju pet ili šest vekova traganja za istinom
pomoću svih vrsta dogmi, ako postoji ijedna stvar
za koju možemo da kažemo da je nauka ima, što je
put i smer u njenom razvoju, to je da nikada nije
rekla „ah, pa, dobro, znate, to je veoma dobar kraj i
ne budimo tako osetljivi na to da li se to zove
obrnutim kvadratima ili samo obrnutim, znate, sve
to služi svrsi”. Postoji jedna stvar u vezi nauke za
koju ja verujem da je presudna za svaku rezoluciju
sveta danas, a to je eliminacija obraćanja
sredstvima i ciljevima. Ako je ubijanje ljudi loše,
ono je loše; ubijanje ljudi se ne završava dobro.
Ako je laganje loše, ono je loše; i nijedan Dionisije
ne služi dobrom cilju pretvarajući se da je Hristov
savremenik. Tako, taj određeni oblik sjedinjenja, za
koji smatram da je ključan jeste da je nauka jedan
odnos prema svetu koji veruje da, kad ste jednom
stvorili svoj stav prema životu, svoju sliku sveta,

15
onda sredstvo i cilj moraju da budu jedno. Držaćete
se toga, i ničeg drugog.

II CRNA MAGIJA I BELA MAGIJA

Završio sam prvo poglavlje u kome sam govorio

o tumačenjima prirode, nabrojavši pet osobina
nauke onako kako shvatam to tumačenje prirode.
Prvo, nauka ne može da se smatra izolovanom ili
nezavisnom aktivnošću, jer o njoj, kao drugo, mora
da se razmišlja kao o slici sveta. Ovako ćemo, od
sada nadalje, gledati svet, sve dok ne dođe neko sa
mnogo sofisticiranijim stavom. I treće, ta slika
sveta je aktivna; ona razmišlja o znanju kao o
nečemu što je upravljeno na planiranu aktivnost,
ljudskoj vrsti primereno shvatanje na kome se ono
zasniva jeste da su ljudska stvorenja planeri, da se
rukovode gledanjem unapred i biranjem, i da je
nauka izraz tog vrlo opšteg ljudskog pristupa. U
nauci ne možete, a to je moj četvrti stav, da načinite
nikakvo razdvajanje i da kažete da je ovaj deo
života naučan i specijalizovan, a da drugi to nije;
priroda spada ovde, čovek tamo; ili, sredstvo
pripada ovde, ali cilj se nalazi iznad svega onoga
tamo. Na kraju, moj peti stav – iznad svega, ne
možete da napravite razliku između moći i znanja,
a to je osnovna razlika koju čini magija. Ne postoji
bavljenje naukom koje je magijsko. To je taj peti
stav koji ću ovde da razmatram.
Rečenica Znanje je moć prvi put je upotrebljena,
koliko znamo, 1620. godine. Do tada ljudi nisu
razmišljali o moći – bilo ličnoj ili moći nad
prirodom – u ovim terminima. Kako sam već rekao,
magijom nazivam sve što udvaja naš stav prema
svetu. Kartezijansko razdvajanje uma i tela je,
mislim, deo staromodne magije koju bi bilo bolje
zaboraviti. Slična nas razdvajanja proganjaju i sada
– između tehnologije i nauke, ili politike i
rukovođenja – na šta ću da se vratim u narednim
poglavljima. Ovde ću da istaknem nešto o

16
magijskom stavu na koji smo zaboravili tokom
istorije, ali koji nam preti u našem savremenom
odnosu.
Oblik magije o kome ću da govorim jeste stav
da postoji jedan način da se stekne moć nad
prirodom koji jednostavno zavisi od toga da li će se
pogoditi pravi ključ. Ako kažete „Sezame, otvori
se”, onda će priroda da se otvori za vas; ako ste
stručnjak, onda će priroda da se otvori vama; ako
ste neki specijalista, ili ako ste usamljenik, ako ste
ezoterik, ako ste posvećenik, postoji neki način da
se uđe u prirodu koja nije dostupna drugim ljudima.
To je bila dominantna tema svih vekova do
petnaestog. I svi primitivni oblici magije –
simpatička magija, ona magija o kojoj čitate kod
Levi Strosa, na primer, magija o kojoj govore
strukturalisti – vraćaju se na ovo: ne postoji način
sticanja moći koji je ezoteričan, i ne zavisi od
svima dostupnog znanja. Mislim da je to osnovna
greška, i takođe mislim, naravno, da je jako opasna,
jer se uvek nanovo javlja u svakoj generaciji. Ali,
dozvolite da kažem nešto o ovom vrlo specifičnom
kontekstu magije do XV veka.
Jedna od stvari koja je morala da vam se ureže u
pamćenje, ako ste čitali neku knjigu o magiji, jeste
da postoji tendencija magijskih rituala da prirodu
okrenu naopako. Na primer, ako ste ikada videli
crtež veštice koja jaše metlu, ona tu metlu ne jaše
sedeći spreda, već natraške. Može da se učini
detinjastim što jedan ugledni istoričar razmatra
način na koji sede veštice. Ali, činjenica je da je
intelektualna istorija načinjena baš od takvih stvari.
Zašto su ljudi mislili da satanski rituali treba da
budu postavljeni naopako? Zašto su ljudi slavili
crnu misu idući kroz nju natraške? Zato što je
zamisao osvajanja prirode bila, ma gde se nalazili
njeni zakoni, da se magija sastoji od njihovog
izvrtanja. Isus je rekao: „Sunce, stoj mirno”; nije
spomenuo elipse i zakone obrnutog kvadrata
rastojanja. On je rekao: „Zaustavimo zakone
prirode i okrenimo ih unatrag na njihovim

17
putevima”. I zaista, neko bi mogao da kaže, ako to
mogu da definišem tako okrutno, da je do 1500.
godine svaki pokušaj da se od prirode dobije moć u
sebi sadržao ideju da to može da se postigne samo
ako se priroda natera da je dâ protiv svoje volje.
Prirodu je trebalo potčiniti, a magija je bila jedan
oblik govora, radnji i slika koje su je prisiljavale da
radi nešto što ona sama ne bi.
Dopustite da primetim da nauka radi baš
suprotno. Ali je važno shvatiti da je potčinjavanje
prirode zadatak svake magijske prakse. Moramo da
je nateramo da za nas učini nešto što ne bi za sve
druge – što znači da moramo da učinimo da ona ne
poštuje sopstvene zakone. Naravno, ljudi pre 1500.
nisu baš imali neku predstavu o tome šta je bio
zakon prirode. Ali, koliko su razmišljali o prirodi
koja sledi neki prirodni tok, magija je bila nešto što
ga je menjalo.
Ovo je moj stav, iako nije stav i svih onih koji
pišu o magiji. Lin Torndajk je, na primer, bio
ugledan pisac na tu temu. Njegovo delo u osam
knjiga se zove Istorija magije i eksperimentalne
nauke (The History of Magic and Experimental
Science, New York, Columbia University Press,
1923-58). Bilo bi neumesno da ne kažem da je on
mislio drugačije. Naprotiv, sam naslov Istorija
magije i eksperimentalne nauke ukazuje na jedan
odnos prema nauci različit od mog. Lin Torndajk je
rekao da u magijskoj, a posebno alhemijskoj, praksi
postoje mnoge tehnike koje su docnije postale
jedan značajan deo tehnologije i eksperimentalne
nauke. To je nesumnjivo istina. Ali, avaj, mislim da
to nema nikakve veze sa ovim o čemu se govori.
Naravno, raznorazni ljudi su se bavili svim vrstama
alhemije do samih Njutnovih dana, čija su
alhemijska dela bila tako slobodna da nikada nisu
bila objavljena. Međutim, mene u prvom redu
zanima njihov odnos prema svetu i način na koji
svet može da se potčini, a uopšte me ne interesuju
njihova otkrića o čulu mirisa ili načinu na koji se
odvija baš taj metalurški proces. To je gledište Lina

18
Torndajka, a isto tako i nekih drugih uglednih
istoričara nauke, da postoji kontinuitet od pre
srednjeg veka do moderne nauke. Ovo je Pjer Diom
želeo da pokaže, a na neki način je to rekao i
Džordž Sarton. I u tome, svakako, ima neke istine.
Nema ni najmanje sumnje da bilo koji poseban
ogranak nauke koji danas postoji može da se prati
do neke fantazije iz srednjeg veka. Ja sam to i
učinio u prvom poglavlju, kada sam rekao da zakon
gravitacije ide unatrag do onoga što je Pseudo-
Dionisije rekao o Božjoj Ljubavi koja ispunjava
sve stvari.
Ali, čini mi se da te neprikladnosti daju jednu
pogrešnu sliku o velikom potresu iz koga je je
buknula moderna nauka. I to ću izraziti vrlo
jednostavno: ne znam da li se nauka rodila pre
1500. godine, ili ne (iako ne verujem da jeste), ali
znam da je magija, umrla posle 1500.
Moram takođe da odam poštovanje onim
istoričarima koji misle da ne bi trebalo da gledamo
na istoriju srednjeg veka ili renesanse kao da je ona
preteča današnjice. Napisao sam jednu knjigu o
intelektualnoj istoriji, i zabavilo me je kada sam
video da je jedan od mojih ljubaznih kritičara rekao
da je ona vrlo dobra, ali se zapitao zašto ja mislim
da današnje vreme nije ništa bolje od XV veka? Pa,
ne znam da li je bolje, ali čini mi se strašno
zanimljivim da je XV vek doveo do našeg doba, a
da naše vreme nije dovelo do XV veka.
Moj odnos prema istoriji jeste u osnovi
evolucioni. Mislim da na istoriju treba da gledamo
sa jednim osvrtom unazad, jer, čini mi se iz dva
razloga, da je najvažnija vrsti primerena stvar koju
čovek poseduje, i koja ga je i podstakla na
njegovom evolucionom putu, baš moć da sagleda
greške kada se one dogode. Ako bilo šta planirate,
samo će vam docniji osvrt reći da li je to bilo
dobro. Drugo, znamo, iz rada u oblasti sećanja, da
se jedino iz tog osvrta, jedino iz sećanja, razvija
imaginacija i predviđanje. Zbog toga se ne
izvinjavam što ću razmatrati istoriju prošlosti kao

19
da je najuzbudljivije u njoj to što nas je ona dovela
do sadašnjosti.
U prvom poglavlju sam rekao da se u vezi nauke
čvrsto moramo držati pravila da je ona preduzela
nepovratan korak u kulturnoj evoluciji čoveka.
Primetio sam da nismo dali dovoljno značaja
činjenici da nauka nije samo promenila naše živote,
već da je bila i svojevrstan početak. Držeći se toga,
moram da kažem da datumi naučne revolucije
između 1500. i 1700. godine zaista predstavljaju
najveću prekretnicu u razvoju nauke.
To izgleda neobično ljudima koji su pokušali da
prate istoriju nauke dalje od tog vremena, zato što
oni ukazuju da je, na kraju, tokom XIII, XIV i XV
veka, postojala škola ljudi – koji su čitali
Aristotela, bili averoisti, koji su nastavili da govore
o naučnoj istni i da je razlikuju od duhovne – na
brojnim univerzitetima, kao što su pariski i
padovanski.
Škola koja traga za kontinuitetom u razvoju
nauke traži ga u samoj nauci. Mislim da je taj
trenutak pogrešno shvaćen, jer smatram da se oko
1500. godine dogodilo nešto vrlo značajno u celoj
intelektualnoj istoriji, a čiji je sastavni i ključni deo
nauka. Nije baš moderno sada govoriti o renesansi
zato što su svi vrlo zaposleni objašnjavajući kako je
sve, u stvari, počelo mnogo pre. I, nije moderno
govoriti o humanizmu, jer vrlo ugledni učenjaci su,
uključujući i profesora Krajslera sa Univerziteta
Kolumbija, pokazali da je humanizam bio posebna
vrsta akademskog nastavnog programa, koji je
doveo do razrade retorike i teorija o jeziku na uštrb
teologije i ostalih nauka. U osnovi, humanizam nije
stvorio nov način života i, naravno, nije uticao na
nauku. Sve mi to izgleda savršeno u redu. A ipak,
apsolutna je istina da je Firenca u 1500-tim bila
sasvim drugačija (ponovo navodim Krajslera) od
Firence 1400-tih godina. U Italiji se dogodilo nešto
što je načinilo veliki upliv u ustanovljene,
vladajuće i tradicionalne poglede na život.

20
 Kada ponovo ocenjujemo renesansu preko
narednih dvadeset ili trideset godina učenosti, stav
do koga sigurno dolazimo jeste da najvažnija stvar
nije to što su ljudi u Firenci počeli da čitaju Platona
umesto Aristotela, ili što su ljudi iz Padove
raspravljali o ovome ili onome, ili što je Fičino
napisao ovo, a Pomponaci ono, već što se, na neki
način, dogodio raskid sa tradicijom, i razvilo
interesovanje za nove stvari, pri čemu karakter
novog nije bio ni približno tako važan kao
uzdrmavanje starog. I ta je osobina bila presudna za
razvoj nauke u to vreme. Po mom mišljenju,
najčudnovatije je da je oko 1500. godine talas
neoplatonističkih i mističkih ideja dao taj impuls
ljudskom umu, da je doneo ono razumsko
vrednovanje sa koga su nauka i umetnost zajedno
uzleteli. Stav koji ističem jeste da se revolucija
dogodila i u nauci i u umetnosti, i da nije moguće
razumeti tu zaista radikalnu promenu koju je
načinila renesansa ako ne budemo videli nauku ne
kao jednu zakasnelu misao, već kao sastavni deo
tog humanizma – retoričkog i jezičkog, i svih.
Pređimo sada na neke male, zanimljive,
specifične primere. Između 1450. i 1465. godine,
Kozimo de Mediči je počeo da formira biblioteku
grčkih rukopisa. Na zapad su ih doneli obrazovani
ljudi, i on je poslao poslao svoje trgovce da ih
otkupe. Oni su doneli Platonove dijaloge, koji još
uvek nisu bili prevedeni sa grčkog, a takođe i
nekompletan rukopis Corpus Hermeticum,
legendarnu knjigu o magiji srednjeg veka, čiji je,
opet, samo mali deo bio preveden na latinski.
Njegov sekretar se zvao Marsilio Fičino, i 1463.
godine je prevodio Platonove dijaloge, kada mu je
Kozimo de Mediči rekao da prvo prevede Corpus
Hermeticum. U stvari, Kozimo je umro sledeće
godine i očigledno je osećao da treba da sazna ovu
ezoteričnu nauku, ovu magiju. Corpus Hermeticum
je jedna čudesna knjiga koja je u našem
(engleskom, prim. prev.) jeziku ostala jednostavno
zato što koristimo frazu „hermetically sealed” za

21
značenje zapečaćeno tajnom alhemijske formule.
Iako se knjiga zove Corpus Hermeticum zato što je
trebalo da bude knjiga o Hermesu Trismegistusu
(Hermes je Trostruki Veliki, koji je trebalo da bude
mitološka grčko-jevrejska ličnost), Fičino je mislio
da je on verovatno trebalo da bude sam Mojsije. Ne
treba da vam kažem da su knjige bile lažne, ali je to
otkriveno tek sto pedeset godina kasnije –
svejedno, već sam objasnio, laž u to vreme nije bila
zločin.
Fičino je bio izuzetna ličnost, jer je živeo u
vreme kada više nije bilo stare crne magije,
veštičjih sabata i ostalog. Fičino nikad nije ustao i
rekao: „Neću u veštičje kolo”. On je bio suviše
učtiv, previše gospodin da bi gô jurcao vlažnim
poljima sa satanskim pejzažima i jarcima, a i
pripadao je jednoj novoj vrsti više društvene klase
koja se zanimala za magiju. Ti su ljudi bili
prefinjeni i gospodstveni, i nije ih zanimala ta vrsta
crne magije. A ipak, Fičino je pevao himne; on je
zaista verovao da je dozivao uticaje planeta i da se,
na neki način, svet otvarao, da su Orfej i Pitagora i
svi ti planetarni uticaji jedno.
Ovo je zaista središnja tačka neoplatonizma,
kako je Fičino izložio. Svet je velika harmonija, a
harmonija je ključna reč. Ona je doslovno značila i
muziku i matematiku i, slučajno, poeziju. Sve su
ove stvari bile različiti vidovi univerzalnog duha,
anima mundi, za koju su Palton i Plotin rekli da je
kao veliko organsko stvorenje sveta. Međutim,
Đorđo je rekao da je sve to samo opis, da je svemir
lice Boga, i da su svi njegovi aspekti – muzika,
pesništvo i matematika – različiti izrazi činjenice
da je on sav harmoničan. Muzika i matematika idu
zajedno zato što su Pitagora i Grci, pre tri hiljade
godina, otkrili da, da biste načinili oktavu, morate
da napravite muzičku dvaput dužu žicu, a da biste
proizveli ostale osnovne note morate da imate
odeljke celih brojeva. I ova izvanredna tvrdnja da
dužina vibrirajuće žice takođe daje zadovoljstvo
uhu i ispunjava dušu harmonijom došla je od Grka.

22
Na primer, Pitagora je izmislio izraz „muzika
sferâ”. Ubrzo posle vremena o kome govorim,
Kepler je pokušao da uvrsti pet platoničkih
geometrijskih tela u orbite solarnog sistema, jer je
osećao potrebu da sve ove tvari moraju da idu
zajedno – matematika, muzika i harmonija su
jedno. Harmonija je, naravno, reč koje se treba
držati.
Značajno je kod ovih neoplatoničara, na prvom
mestu, to da su ljude zainteresovali za matematiku.
Otada pa nadalje je ponovo otkrivana grčka
matematika, ponovo postaje ljudima uzbudljiva;
počeli su da raspravljaju o Plejferovom aksiomu i
svemu što je bilo nejasno kod Euklida. To je dovelo
do prirodnog saznanja putem matematike kojoj je
Njutn postavio kamen temeljac. Drugo, ljudi kao
Fičino su imali ono sjajno osećanje da je svet u isto
vreme i inteligibilan i lep. Rečenica (koja nije
Fičinova) da je on lice Boga, ovde je zapreka.
Imamo osećanje da se srednji vek odjednom
završio. Tom prilično tegobnom stavu o Bogu koji
sedi na svetu, sa čovekom koji tiho ispunjava
okolinu, tako da ga ne uvredi, došao je kraj.
Odjednom se na nebu pojavila dúga, svet je lep.
Obuzima nas osećanje lepote prirode, ali, iznad
svega, lepote stvaranja.
Ovaj stav vidimo kod Kopernika kada je u
sledećem stoleću, 1543. godine, objavio knjigu na
kojoj je radio gotovo trideset godina, o preobražaju
planeta. Govorio je o Suncu, o tome kako je ono
čudesno. Naravno, udžbenici nam samo kažu da je
on rekao: „Pa, jednostavnije je ako Sunce stavimo
u centar svemira”. Ali, on nije rekao to, već da je
Sunce podešeno da bude centar svemira. Sunce je
divno. A to je uzeo direktno od Fičina, koji je, u
stvari, napisao jednu knjigu koja se zove O Suncu.
Tek je nedavno otkriveno da, kada je Đordano
Bruno došao u Oksford, u narednom veku, i
predavao o Kopernikovom sistemu, oksfordski
predavači su ga gledali sa velikom sumnjom,

23
naročito zato što su svi uočili navode iz Fičina za
koje je mislio da ih ne znaju.
To osećanje da su čovek i svemir jedno, da je
prisutnost Boga u svemiru neka druga vrsta
prisutnosti, jeste ono što neoplatonističku
revoluciju čini presudnom u nauci renesanse.
Nazvao sam je antiautoritarnom, ali je zapravo
trebalo da kažem antitradicionalna. Ovim ne
mislim da su ljudi najednom počeli da idu naokolo
govoreći da je Bog mrtav, što je tada bilo
nezamislivo. Događalo se nešto sasvim drugo:
postojala je hijerarhija Bog – čovek – priroda. A u
toj hijerarhiji Bog i čovek su zauzeli isto mesto.
Čovek je i dalje vladao prirodom, ali više nije
postojalo osećanje da se on nalazio pod bilo
kakvim višim autoritetom. Sve što je Bog izrazio
bilo je prisutno u čoveku.
Ovo najbolje vidimo kod jednog Fičinovog
sledbenika, Pika dela Mirandole, koji je 1487.
godine izneo na raspravu čuvenu zbirku teza koje
su do nas došle pod naslovom O dostojanstvu
čoveka. Rasprava jeste stvarno govorila, do
izvesnog stepena, o dostojanstvu čoveka,
podrazumevajući da je shvaćena jednakost između
čoveka i Boga. Piko dela Mirandola je, iznad
svega, govorio da je čovek jedinstvena životinja
zato što je on jedina životinja koja je sebe samu
načinila, koja nema vrsti primerena svojstva. To
jeste preterivanje, ali i nije tako loše životinjsko
ponašanje, kako bi moglo da se pomisli, jer je
sigurno istina da je najvažniji deo čovekove
„opreme” njegova neuporedivo veća fleksibilnost i
prilagodljivost nego ijedne druge životinje. U
biologiji uglavnom ovo izražavamo rečima da, dok
je svaka druga životinja prilagođena nekoj
evolucionoj stepenici, čovek se u osnovi zabavlja
pravljenjem u prirodi stepenice za sebe.
To nije rekao E.E. Kamings u pesmi koju sam
naveo u prvom poglavlju, ali je jednako istinito.
Zabrinjava me kada vidim da to dosežu pesnici i
nenaučnici – da je čovekova sposobnost da sebe

24
stvori, a pogotovo da sebe stvori mišljenjem,
presudna. To iskazuje Piko dela Mirandola.
Piko dela Mirandola je takođe bio protiv
astrologije. To on i kaže u govoru koji je pun
svakojakih stvari iz Kabale – svakojakih stvari koje
više niko ne čita, osim po ćoškovima. Pa ipak,
1487. godine on kaže da je astrologija zlo. Zašto? –
zato što čovekovo dostojanstvo vređa to da smo
podložni uticaju planeta koje se kreću svojim
nepromenjlivim, turobnim, predodređenim
putanjama. To ne može da se slaže sa čovekovim
dostojanstvom. Ovo je raskošna misao; naravno, mi
bi smo je danas formulisali prilično drugačije.
Rekli bimo da se to kosi sa dostojanstvom planete.
I Fičino i Piko su se, kao i mnogi drugi oko
1500. godine, bavili magijom, a ipak je, njihova
magija imala drugačije svojstvo. Oni su, na neki
način, pokušavali da iskoriste predodređnu
harmoniju u prirodi. Fičino to kaže vrlo ubedljivo:
„Kada pevam pesmu Suncu, to nije zato što
očekujem da će ono promeniti svoju putanju, već
(zato što) očekujem da se stavim u drugačije stanje
uma u odnosu na Sunce”. Ovo je vrlo važan
koncept koji se razvio između 1500. i 1550. godine
– stav da postoji magija, ali da je to prirodna
magija, bela magija. Niko ne zna kako tačno ona
dejstvuje, ali ona, za naše dobro, pokušava da iz
svemira izdvoji njegove sopstvene harmonije. I,
evo nas na putu nauke kakvom je mi razumemo.
Ako bi trebalo da se ovo datira, neko bi rekao da se
presudni trenutak, grubo rečeno, odigrao između
1500. i objavljivanja Portine knjige 1558. godine,
koja se zove Prirodna magija. Naravno, ne
pokušavam da kažem da se sve promenilo 27.
februara. Istorija se ne odvija tako. Ali, ono što se
dogodilo jeste da su se veoma inteligentni ljudi
zanimali demonima i anđelima, i svim
suprotnostima u staroj magiji; oni su bili ubeđeni
da je svemir harmoničan, da čovek može da stupi u
vezu sa njim, i pitali su se kako to može da se
sprovede. Postoje fascinantne zbirke rukopisa koji

25
su nastali između 1500. i 1550. godine, a koje tek
treba istražiti (oni su, naravno, usložnjeni pojavom
novog humanizma) – dela ljudi kao što su Erazmo,
Luter (protestantizam) koji nastavljaju da pitaju –
„Pa, kako bi to magija mogla da dejstvuje?”
Sada dolazimo do nekoliko zanimljivih načina
mišljenja. Neki ljudi kažu: „Pa, vidite, sve je to
psihološki”, i to razumete. Oni kažu: „Vernici ili
praznovernici se nalaze u posebnom duševnom
stanju u kome stvarno vide sve te aveti i osećaju
njihove uticaje”. U redu – ovo nikoga mnogo ne
brine, jer je psihologija bila stvar koju zaista
razumeju. I razumeju sve u vezi umetnosti sećanja i
ljudske imaginacije, i njene moći, ali do 1500.
godine su se pitali o jednoj vrlo ključnoj stvari –
„Može li se to preneti na spoljni svet? Svi smo
uvereni da čovek može da začara publiku, ali da li
će ta čarolija da deluje na stolice? Da li će ona
delovati na neživu prirodu?” I pitanje – „Da li je
bela magija prelazna – može li da se prenese na
mrtve stvari?” – zaokupilo je svačiju pažnju. Vrlo
je zanimljivo kako se različiti ljudi odnose prema
ovome, ali se svi vraćaju na isto. Tu kreću
različitim putevima.
Neki od njih su rekli: „Pa da, ali u vrlo
posebnim uslovima”; ili: „Pa da, ali ne možete baš
da naterate prirodu da se povinuje vašoj volji,
međutim ako izaberete pravi momenat da to
uradite, kada je priroda spremna, onda možete malo
da je izobličite”, i tako dalje. Neki su, naravno,
počeli otprilike u to vreme da izjavljuju da to
jednostavno nije istina. Ne postoji baš nikakva
magija. Tokom nekoliko stotina godina svi su
govorili da je dobro poznato da žene koje imaju
menstruaciju ne smeju da se ogledaju u ogledalima
jer se ona zamagljuju. A onda, oko 1550. godine,
ljudi su govorili: „Jesam li se skoro ogledao u
ogledalima? Nisam primetio da su se ona
zamaglila”. I, naravno, u tom trenutku, sve one
bajne babske priče o čovekovom uticaju na okolinu
su počele da nestaju. Navodim, kao zaključak,

26
Pomponacija, koji, u knjizi koja se zove O
čaranjima, kaže vrlo određeno: Moguće je svako
iskustvo objasniti prirodnim uzrocima, i samo
prirodnim uzrocima. Nema razloga koji može da
nas prisili na bilo koji opažaj koji zavisi od
demonskih sila. Nema svrhe uvoditi natprirodne
sile. Smešno je, koliko i frivolno, napustiti
postojanje prirodnog razuma, i tragati za stvarima
koje nisu ni moguće, niti razumne.
Ovo je, svakako, u to vreme bio vrlo usamljen
glas. Pomponaci je bio aristotelovac iz Padove, koji
je ovo pokupio sa strane; ali, on je označio jednu
veliku prekretnicu u ovom vremenu u kome je crna
magija bila na izdisaju; svi su prolazili kroz fazu
bele magije. U crnoj magiji se verovalo da ćete
naterati prirodu da ide protiv svoje volje. U beloj
magiji počinjete da govorite: „Pa, znate, hajde da
prirodu nateramo da radi sa nama. U njoj postoji
harmonija; mogli bismo da je iskoristimo”. Na
kraju je došao i sam koncept prirodnog zakona. I on
je bio predstavljen na najspektakularniji način prvi
put u delu Frensisa Bekona, između 1600. i 1620.
godine. Bio je to onaj Frensis Bekon kog sam
naveo, koji je prvi rekao: „Znanje je moć”. To je
bio onaj Frensis Bekon koji je, u delu Novum
Organum, rekao: „Ne možemo da upravljamo
prirodom, osim ako joj se ne pokorimo”. U ovom
pogledu, naučna revolucija je bila stvarno završena.
Ovo je važna stvar, jer se i te kako raspravljalo o
tome ko je bio Frensis Bekon – da li je on pisao
Šekspira, na primer. Vrlo je bitno odrediti kako se
on uklapa u sve ovo. I, tek kad je objavljena knjiga
Paola Rosija, Frensis Bekon od magije do nauke
(Paolo Rossi, Frensis Bacon from Magic to
Science, University of Chicago Press, 1968) postalo
nam je jasno da je on prošao kroz sve to; on je
razumeo celu tu italijansku stvar. I onda, na kraju,
došao je do jednostavnog saznanja: ne može. To je
vrlo engleski način. Moglo bi da se napiše čitavo
poglavlje o tom puritanskom načinu mišljenja, koji
ga je naterao da kaže: „Sve to o licu Boga i

27
harmoniji sfera i brojeva, mitologiji i Božjoj ljubavi
– kako to stvarno funkcioniše?” u svakom slučaju,
jasno je da su ga vređale mnoge priče pisaca XVI
veka o sećanju i magiji, i da je došao do
odlučujućeg zaključka: „Ne možemo da
upravljamo prirodom, osim ako joj se ne
pokorimo”. Postoje zakoni prirode, i ne treba ih
izvrtati, već koristiti.
Dao bih vam jedan spektakularan primer: ko bi i
pomislio 1569. godine – kada su već uveliko bili na
putu ka ovom konceptu – da ako zaista želite
najveću eksploziju koja se ikada dogodila na
zemlji, ne treba nikako da prizovete Sunce,
prizovete vulkane, mističnu silu; treba samo da
uzmete obične atome uranijuma, stavite atome
U238 u jednu kutiju, atome U235 u drugu, i ovaj će
jednostavni spoj dići u vazduh sto dvadeset hiljada
ljudi u Japanu.
Samo sam se uzgred pozvao na jednu promenu
u Engleskoj u ovo vreme, i ne bi bilo fer da nisam
skrenuo vašu pažnju na značaj protestantizma i
puritanizma. Veoma je čudna istorija magije za
koju smatram da nije lažna. Uvek je bilo zagonetka
zašto su, svakako od 1640. godine nadalje, a možda
i pre, protestantske zemlje postale vodeće u nauci.
Očigledno je suđenje Galileju 1633. godine imalo
ogroman uticaj, ali mora da postoji nešto u
pozadini perioda između 1500. i 1600. godine što je
počelo da pomera centar gravitacije. Verujem da to
ima dosta zajedničkog sa magijom, iz vrlo čudnog
razloga. Do 1600. godine je svako mogao da kaže:
„Ne možete da ubedite ljude u jedno, kada je drugo
istinito samo rečima”. Ali na žalost, Toma
Akvinski se posvetio tvrđenju da reči koje se
koriste za osvećenje hostije imaju apsolutnu moć
da promene hleb u telo Hristovo i vino u krv
Hristovu. I tvrdnja koju je Toma Akvinski dao
1250-ih bila je tako neprikosnovena da je zaista
bilo nemoguće zaobići je. Reči: „Ovo je moje telo”,
reči: „Ovo je moja krv” bi, ako si izgovorene,
načinile neku razliku čak i da ih je izrekao neki

28
nepošten sveštenik, ili sveštenik u nedostojnim
prilikama, ili sveštenik koji ne razmišlja o tom
činu. A ako ih ne bi izustio, onda transsupstancije
ne bi bilo. Ovo je bilo vrlo značajno pitanje tokom
čitavog XVI veka zato što autoritet Tome
Akvinskog u ovoj stvari nije mogao da se zaobiđe,
a ipak je tu postojalo nešto što je, nekako, trebalo
da se opravda, a bilo je opravdano vrlo adekvatno.
Moglo bi da se piše o stavu Dunsa Skota, o stavu
tomista, o tome kako se sve ovo posmatralo tokom
XVI veka. Ali, činjenica je da se formirao jedan
stav o prirodi nauke i postojanju magijskih moći
koji je bio različit u rimskim katoličkim zemljama i
u novim protestantskim zemljama. A to znamo zato
što su protestantski pisci bili vrlo zaposleni
napadima na ono što su nazivali praznoverjem
Crkve. I, svakako, ovo je bilo posebno prisutno u
puritanskoj Engleskoj.
Napravio sam ovaj dugi istorijski izlet zato što
sam hteo da pokažem šta mislim da je Fičino
uradio kada je odjedared otvorio svet i stvorio dúgu
punu boja, i rekao da priroda i čovek stoje u
harmoniji. Rekao sam u prvom poglavlju da ne bih
mogao da zamislim drugačiji način da budem
ljudsko biće osim da budem intelektualac. Za mene
biti intelektualac ne znači poznavati intelektualna
pitanja; znači uživati u njima. I baš se to, po mom
mišljenju, i dogodilo – baš je to promenilo odnos
prema nauci oko 1500. godine. Iznenadno osećanje
svemira koji se otvara – vidite ga kod Kopernika,
vidite ga kod Galileja. Ako čitate Galilejeve
Dijaloge, i sve one banalne šale, vidite čoveka koji
voli ono čime se bavi, i koji više ne upražnjava
faustovsku demonsku magiju i zaklinjanje đavolu.
On je pod otvorenim nebom; i misli da je to divno.
Ja mislim, naravno, da je nauka na taj način
prekrasna. I završavam Frensisom Bekonom baš iz
tog razloga – elizabetansko doba, za nas doba
literature, jeste doba kada su sva nauka i literatura
zajedno sazrele u Engleskoj.

29
 Naveo sam Novum Organum iz 1620. godine.
Tada je, najkasnije, te 1620, prvi put napisana
rečenica: „Znanje je moć”. Dvadeset pet godina
kasnije, na Božić 1645. godine, rođen je Isak
Njutn; u narednih četrdeset godina, Isak Njutn je
objavio Principia, i sasvim iznenada se svet
preobrazio u nešto što je i racionalno i lepo na isti
način kako su verovali neoplatoničari sa svom
svojom averoističkom i aristotelovskom tradicijom.
Prirodu tog naučnog saznanja ću razmatrati u
trećem poglavlju, a njegove ljudske implikacije u
poslednjem. Ali, čini mi se ispravno da ovde
završim primedbom da sam pokušao da se
povežem sa činjenicom da su, u jednom trenutku u
istoriji, nauka i umetnosti iznikli zajedno, zbog
čovekovog smisla da uživa u sopstvenim
obdarenostima.

III STRATEGIJA NAUČNOG SAZNANJA

Izneo sam stav da je nauka slika o svetu. Ona

nije tehnika; ona nije oblik moći; nije ni
jednostavno nagomilavanje znanja. Ali jeste visoko
integrisani oblik znanja koji sačinjava jedan pogled
na svet. I tome smo, čini mi se, negde od renesanse
bili neopozivo potčinjeni. Smatram da je naučna
revolucija od 1500. godine na ovamo bila suštinski
deo renesanse, da bez nje renesansa ne može
pravilno da se razume kao prevrednovanje čoveka,
kako kažu profesor Krajsler i njegove kolege u
njihovoj zajedničkoj knjizi Renesansno shvatanja
čoveka (The Renaissance Concept of Man)2.
Otada se mi nalazimo u jedinstvenom položaju
pokušavajući da stvorimo jednu jedinu predstavu o
celini prirode, uključujući i čoveka. To je nov
poduhvat; razlikuje se od prethodnih po tome što
nije magijski, pod čime podrazumevam to da ne

2
New edition, New York, Harper, 1973.

30
pretpostavlja postojanje dve logike, jedne prirodne
i jedne natprirodne.
Kada je novi stav prema položaju čoveka postao
važeći, oko 1500. godine, aristotelovska nauka je
bila slomljena kao tradicija, i postalo je neophodno,
na neki način, ponovo ustanoviti odnos između
čoveka i prirode, različit od starog pravila „Bog
vlada nad čovekom”, i „Čovek koristi prirodu koja
je stvorena radi njega”. U to vreme nije bilo
moguće pretpostaviti da sve može da se uradi bez
Boga, ali Bog i čovek su postali vrlo izjednačeni, i
postavilo se pitanje u kakvom je odnosu sa
prirodom ta slika, slika Boga-čoveka? Naravno,
tada je došlo do vrlo ličnog gledanja na prirodu, do
one vrste psihološke magije koju sam opisao pri
kraju drugog poglavlja, u kojoj ljudi više nisu
razmišljali o vladanju prirodom putem okrutnog
izvrtanja njenih zakona, crne magije, već pomoću
psihološke dominacije. Mag, iz vremena
hermetičkih knjiga, postaje neko ko uverava druge
ljude da oni zaista vide prikaze, da su oni zaista u
stanju ekstaze, i neko ko pokušava da misli da je to
dar koji može da se prenese. U njihovom rečniku,
prirodom se takođe upravlja na ovaj način. Imamo
osećanje da je priroda oživljena; ona je ona anima o
kojoj su govorili Platon i Plotin, i ima dušu. A
čovek pokušava da kontroliše prirodu kao što bi
kontrolisao protivnika – rečima, pokretima, svim
onim sredstvima koja bi koristio kada bi se
suprotstavljao ljudskom biću.
Jedan francuski naučnik, čije ime neću da
pomenem, rekao mi je jednom: „Za mene osvojiti
prirodu jeste isto što i osvojiti jednu ženu”. Pa, to je
uveliko stav bele magije 1500; malo van vremena,
ali takvi su Francuzi. I možda u toj neobičnoj
rečenici, koja je izgovorena sa svom ozbiljnošću,
dobijate suštinu odnosa koji je čovek u to vreme
pokušao da uspostavi sa prirodom. A možda moja
šala o tome kakvi su Francuzi i nije sasvim bez
veze, zato što je ovaj animistički stav prema prirodi
važio sve dok Frensis Bekon nije napisao Novum

31
Organum 1620. godine i po prvi put pretpostavio
da je priroda mehanizam koji treba proučiti i
razumeti na jedan sasvim drugačiji način, pomoću
njenih sopstvenih zakona. Naravno, kada pomenem
1620. godinu ne treba da pretpostavite da to niko
nikada pre nije rekao, ili da je 31. decembra 1619.
na snagu stupio novi zakon. Ali, sigurno je da se
tada dogodila promena. U drugom poglavlju sam se
pozvao na knjigu Paola Rosija, Frensis Bekon od
magije do nauke, i pomenuo sam da je cela skala
sada prešla od crne magije, preko ove bele,
psihološke magije, prirodne magije, do primedbe
„pa, takav je svet”. Kako je Frensis Bekon rekao:
„Samo znanje je moć; moramo da razumemo
prirodu. Ne možemo više da vladamo tom
naložnicom; u najboljem slučaju, možemo da je
koristimo, ulagujući joj se, prateći njene lične
preosetljivosti”.
Frensisa Bekona su dosta napadali u prošlim
vremenima iz mnogih razloga, od kojih je jedan
zajednički najvećem broju filozofa nauke, i delom
zaslužen: on nikada nije stvarno bio naučnik-
praktičar, i najveći broj stvari o kojima je govorio
je suviše formalizovan. Njegov stav o tome kako bi
se trebalo baviti naukom je krajnje naivan, kao i
indukcija koju je predlagao. On predlaže da
posmatrate prirodu, pa je posmatrate, pa kad ste
videli dovoljno pojedinačnih slučajeva, kažete:
„Aha, vidim kako se odvija proces”, i onda imate
jedan prirodni zakon – ta vrsta zaključivanja,
naravno, ne ide.
Iz više razloga mi nikako ne možemo da se
takmičimo sa prirodom spolja na način na koji o
njoj razmišljamo u svojim glavama, misleći da
jednostavnim podražavanjem spoljašnjeg sveta
možemo da otkrijemo pravila kojima se rukovode
pojedinačni slučajevi.
Za Frensisa Bekona se može reći da formuliše
dobra pravila za prirodu, ali to nije isto što i iznaći
prirodne zakone. Dozvolite da dam jedan
jednostavan i prikladan primer. Mislim da je

32
najbriljantniji slučaj induktivnog zaključivanja, koji
se ikada dogodio bio kada je Dimitrij Ivanovič
Mendeljejev, marta 1869. godine, izneo ono što se
danas zove Periodni sistem elemenata – ideja da će,
ako pišete različite elemente po redu njihove
atomske težine, svaki osmi element biti prilično
nalik onome koji u tablici stoji iznad njega. To je
bilo izvanredno. Prvo, bilo je istinito – ako niste
tačno brojali, malo ste pomerili osmice, malo
izmenili kolone, i uradili sve one stvari za koje se
uvek ispostavi da morate da uradite (nauka je
mnogo neformalnija od svih tvrdnji o njoj). Ali,
drugo i mnogo važnije je bilo da se ispostavilo da
ta pravilnost nešto znači. Ona je predstavljala pravi
prirodni zakon, za šta je, naravno, posle trebalo
mnogo vremena da se otkrije – da su atomi zaista
sačinjeni na takav način da, kada konačno popunite
prsten elektrona, koji može da se sastoji od osam
mesta, počinjete ponovo sledeći prsten; i odatle
dolazi poredak osam mesta. Tako, odjedared vidite
jedno mudro objašnjenje, prirodni zakon koji je
indukcija u bekonovskom smislu jedva nagovestila.
Ali, cela stvar o atomskom sistemu bi bila užasno
nezanimljiva da nije dovela do takvog otkrića, jer
ko bi mario za to da ima sve te stvari napisane u
nizovima po osam, i tako dalje; ima ih samo oko
stotinak. A ako samo napravite neka uopštavanja,
našli bi ste pedeset dovitljivih načina povezivanja
tih elemenata, tako da oni imaju neke sličnosti. Ali,
to je bila jedna sličnost, jedna indukcija, koja je
zaista ukazala na objašnjenje.
Ja mislim da o svim naučnim sistemima treba da
se razmišlja kao o sistemima zakonâ, a ne
sistemima slučajeva, i ne smemo da razmišljamo o
prirodnom zakonu samo kao o nabrajanju njegovih
pojedinačnih slučajeva. To nije objašnjenje u nauci.
Nismo sigurni šta objašnjenje zaista znači; svi smo
zaposleni time, i stotinama godina ćemo pokušavati
da prečistimo i razjasnimo ovaj najosnovniji ljudski
koncept značenja objašnjenja. Ono sigurno ne znači
samo skraćenicu za broj slučajeva, da možete samo

33
jednom da siđete svakih osam stepenica. I postoje
vrlo dobri razlozi iz kojih, u stvari, ne možemo da
načinimo jednu sistematičnu sliku sveta, koja se
jednostavno zasniva na pobrojavanju prirodnih
pojava. Ovo mogu da formulišem vrlo otvoreno
ukazavši na činjenicu da je mozak suviše prost da
prirodu beleži tako da u svojoj glavi možemo samo
da pustimo film svih slučajeva i kažemo: „Tako
svet funkcioniše”.
Sa svim svojim čudesnim spojevima, mozak,
ljudski mozak, najsloženiji od svih mozgova, još
uvek je vrlo sirov instrument. On pravilnost u
prirodi može da nađe jedino sećanjem na
informacije o njoj ili njihovim taloženjem u sebe
(kako god to formulisali), ali ne samo pukim
beleženjem prirode. Oko nije mehanizam koji
zaista prenosi mozgu ono što vidi, kao da je tu neki
drugi čovečuljak u njemu koji okreće neki film, u
čijoj bi glavi, bez sumnje, postojao još jedan čovek
koji okreće neki drugi filmčić; niti je bilo koje naše
poimanje prirode tako jednostavno, naivno. U oku i
u svim čulima se odvija vrlo složen proces
integracije. I to je ta integracija koja na neki način
za nas čini zakon, predodređuje nas da
prepoznajemo neke vrste zakona, a takođe nam
onemogućava da pronađemo zakone, ako uopšte
treba da pronađemo svoj put kroz prirodu.
Ovo je sjajno iskazao Aleksandar Poup, u šestom
odeljku Eseja o Čoveku. Ovaj odeljak vodi do onog
predivnog odlomka, koji svi znate, o beskrajnom
lancu postojanja u koji se uklapaju sve životinje.
Ali, on ovde vrlo određeno govori o čoveku:

Blaženstvo Čovekovo (može li Ponos taj

blagoslov da nađe)
Nije da radi i misli izvan ljudskog roda;
Ni da moći tela ili duše deli,
Već šta mu priroda i njegovo stanje uzmognu da
svare.
Zašto Čovek nema mikroskopsko oko?
Iz jasnoga razloga: Čovek nije Muva.

34
 Kaži kakva korist od finijeg oka datog,
Da se stvor sićušni gleda, a ne razume nebo?
Il dodir da je drhtav živ po celom telu,
Da vređa i muči na svakoj pori?
Il da znanje ko blesak kroz mozak projuri,
O smrti ruže u mirisnom bolu?
Ako priroda zagrmi u ušima mu načuljenim,
I ošamuti ga muzikom sfera,
Kako poželeti može da mu je Nebo ostavilo ipak
Zefir što šapće, i potok što žubori?
Kome se Proviđenje dobrim i mudrim ne čini,
Kako u onome što daje, tako i što uzima?

Za filozofiju koja propoveda radost to je sjajno.

Radi se o nečemu jako zanimljivom. On zaista kaže
da, kada bi naša čula trebalo da nam daju potpunu
sliku o svetu, mi bismo, na neki način, bili
preplavljeni. U svakom slučaju, trebalo bi nam ono
što ljudi koji se bave kompjuterima zovu kapacitet
skladištenja, mnogo veći od bilo kog koji
posedujemo.
Nauka, zato, uređuje ove pojave, poruke koje
nam dolaze putem čula, i organizuje ih na način
koji im daje određenu strukturu. Najbola analogija
koja može da se napravi sa tom strukturom jeste
reći da je nauka jezik koji u sebi sadrži te vrste
jedinica. U knjizi Čovekov identitet (The Identity of
Man) napisao sam3: Nauka nije toliko model
prirode, koliko jedan živi jezik koji je opisuje. Ona
ima strukturu jezika, izvesno jezičko blago,
formalnu gramatiku i rečnik za prevođenje. Jezičko
blago se sastoji od njenih koncepata od univerzalne
gravitacije i neutrona do neurona i nesvesnog.
Pravila njene gramatike nam govore kako da
organizujemo koncepte u razumne rečenice – da
atomi mogu da poseduju neutrone, na primer, a da
će ih teški atomi, kada se rascepe, osloboditi. I
rečnik, zatim, prevodi ove apstraktne rečenice u
praktična zapažanja koja mogu da se provere u

3
New York, Doubleday/ Natural History Museum, 1971, p. 42

35
svakodnevnom životu: na primer, šteta koju će
načiniti neutroni kada se pocepa plutonijum.
Želim da ovu sliku o jeziku nauke razvijem
dalje. Ovde imamo jedan lepi jednostavni model
jezika; postoji jezik jedinica – neutrona, neurona,
kompleksâ, silâ, i slično. Način na koji pišete
jednačine između njih jeste, u stvari, slaganje
vremenâ. A onda, ono što rečenice iskazuju može
da se prevede u stvarnost. Po mom mišljenju, tako
dèla ljudski jezik, i tako i nastaje. Kažem da je
nauka, u stvari, izraz kapaciteta ljudskog jezika na
jedan poseban, formalan, način. Vidite, sve
životinje imaju jezik u nekom smislu; to znači da
imaju sredstvo komuniciranja. Ovaj način opštenja
se uvek sastoji od rečenica. Kada pas laje na nas,
on govori nešto prilično složeno, kao: „Odlazi”, ili:
„Ne dopadaš mi se”, ili: „Pazi ili ću te ujesti”. Ali,
šta god da kaže to nije jedna reč; to je rečenica; to
je ceo znak ili poruka. To je ono što bih ja dalje
zvao instrukcija.
Postoje teorije o ljudskom jeziku koje
pretpostavljaju da je sposobnost ljudskih bića da
stvaraju i koriste jezik drugačija, i da ljudska bića,
zapravo, počinju sa rečima – bebi kažete „ma-ma” i
„ta-ta”, a onda ona uči da kaže složenije stvari, kao
„postolje za jaje”.
Mislim da su ovde pogrešne dve stvari. Prva je
da bi bilo vrlo teško razumeti kako se čovekov
jezički kapacitet razvio iz nečega što je zajedničko
svim drugim životinjama, a ipak uzeo sasvim
drugačiji oblik. I drugo, mi, u stvari, znamo
dovoljno o prvim stvarima koje bebe kažu da bismo
počeli da sumnjamo da su to zaista rečenični zvuci
kao što su životinjski, i da oni treba da prenesu
gotovu poruku. Čini mi se da mi analiziramo svet
na istovetan način kao i nauka, a to radimo od
trenutka kada postanemo ljudska životinja. Tako
analiziramo svoje iskustvo. U isto vreme dok
učimo jezik, mi poredimo analizu iskustva sa
analizom onoga što nam kažu roditelji i, konačno,

36
analiziramo prirodne fenomene, čime kontrolišemo
poruke iz prirode.
Kako? Mi vrsti znakova koje koriste životinje
radimo nešto što ih razdvaja, tako da mogu ponovo
da se sastave na različite načine. Ljudski jezik od
životinjskog razlikuje mnogo toga, ali je ključno da
ljudska stvorenja mogu da počnu rečenicom, kao
„Džon voli Meri”, i mogu da je raščlane, pa kažu:
„Meri voli Džona”. To je još uvek rečenica, ali
znači nešto drugo. Ne postoje životinjski sistemi za
koje znamo da to rade. Vrlo razrađena Zinkinova
analiza jezika babuna, na primer, pokazuje da baš
ovo oni ne mogu. Oni nemaju sinonime; nemaju
način da reorganizuju stvari.
Da li je važno raščlaniti rečenicu i ponovo je
sastaviti? Da, to je presudno. Zato što tada
odjednom u svet ubacite, svetu naturite, jednu
strukturu koja u njemu uopšte nije postojala. Svi
smo toliko dugo živeli sa rečima, stvarima i
radnjama da pretpostavljamo da postoji samo jedan
način da se svet posmatra. Svet se sastoji od
predmetâ, stolica, ljudi; sastoji se od radnji koje
ljudi vrše; takođe se sastoji od vlasništva, i sličnog.
Ali, to je samo naša analiza sveta. Pas ne razmišlja
o svetu kao nečemu što se sastoji od drveća sa
lišćem, koje je zeleno, i tako dalje. Pas ne razmišlja
o čoveku koji seče drvo; to nije vrsta radnje o kojoj
on misli. Mi ne znamo kako tačno on analizira svet,
ali iz njegovog vizuelnog sistema i njegovog
ponašanja znamo da ga ne raščlanjuje u ovako
prerađene predmete. To postvarenje sveta jeste, ja
mislim, vrlo specifično ljudsko svojstvo, koje je, u
stvari, jezičko svojstvo. Ogroman napredak koji je
ljudska vrsta načinila u ovom izuzetno kratkom
evolucionom periodu (u toku poslednja dva miliona
godina) se sigurno, u velikoj meri, zasnivao na
selektivnoj prednosti samog jezika, a ne samo na
sredstvima komunikacije (babuni imaju stotinu
znakova; svi razumeju ceo rečnik; sve sasvim
dobro funkcioniše). Evolucioni razvoj jezika nije
postojao samo kao sredstvo opštenja, već i sredstvo

37
analiziranja sredine, tako da se njime možete služiti
u svojoj glavi.
Jezik za nas nije samo način da nekom nešto
kažemo, prenesemo instrukciju, nego i da se
snabdemo saznajnim rečenicama. Ako je ova
analiza jezika ispravna, onda ćete videti da se on
prerađuje isto kao što nauka analizira stvarni svet.
Postoji isto nastojanje da se u njemu nađu
nepromenljive strukture; isto nastojanje da se nađu
rečenice koje opisuju kako se nešto radi, kako se
struktura menja iz ovoga u ono, svojstva stvari, i
tako dalje. Izlažem, dakle, stav da je metod nauke,
opredmećenje entiteta, apstraktnih koncepata, ili
artificijelnih koncepata kao što su atomi, u stvari
direktan nastavak ljudskog jezičkog procesa, i
ispravno je misliti o nauci kao jednostavno visoko
formalizovanom jeziku. Da ponovim navod T. S.
Eliota, iz prvog poglavlja: „Nekolike stvari koje
mogu da se dogode jednom narodu važnije su od
pronalaska neke nove vrste stiha”.
Ali, ja ovde kažem da je nekoliko stvari koje
mogu da se dogode svetu mnogo važnije od
pronalaska neke nove vrste proze. Jer, navodno, baš
to se dogodilo u XVIIveku. Tada je delovao Bekon,
i tada je nastala ona velika puritanska naučna
tradicija, oksfordska grupa, Nevidljivi koledž,
Kraljevsko društvo. Kraljevsko društvo je bilo
zaokupljeno jednim proznim stilom koji je bio
precizan, bez ukrasa. Ovo predstavlja jedan
ozbiljan pokušaj ne samo da se bude jasan i
puritanski, već da se preciznim izrazima postigne
jezički opis sveta. Kako je to rekao Poup: „Znaj,
postoje Reči i Slogovi, koji mogu da, u granicama,
kontrolišu tu Groznicu duše”. A to je istina; veliki
deo ljudskih odnosa se sastoji od kontrolisanja te
groznice duše rečima ili slogovima. Postoji jedna
književna vrsta koja ima baš ovaj kvalitet, ali je
forma koja je izmišljena u XVII veku u
Kraljevskom društvu tipičan izraz nastojanja da se
načini analiza samog jezika, jedno naučno
prilagođavanje načinu na koji se vidi svet.

38
 Počeo sam ovu raspravu tvrdnjom da je mozak
suviše sirov da bi mogao da zabeleži pojave sveta.
Moramo da tražimo zakone, zato što je to jedini
način na koji mozak može da radi. Ovo bi moglo da
se shvati kao neka vrsta strukturalističkog stava.
Zato želim da razjasnim da to nije moj stav. Ja
mislim da ljudski mozak, kao i svaki životinjski,
ima neka urođena ograničenja. Ali, ne mislim da su
naši rezultirajući načini viđenja sveta, a posebno
jezik, urođene strukture. Naprotiv, filozofiju koju
izlažem nazvao bih konstruktivističkom. I kažem
da, pomoću ovog analitičkog stava, mi pravimo,
konstruišemo zakone prirode onako kako ih
vidimo. Mi raščlanjujemo okolinu na predmete;
pravimo grupe predmeta, koncepte, klase, i onda ih
rekonstituišemo u različite rečenične oblike. I ceo
naš imaginativni proces se odvija na ovaj način; to
znači da se naša sposobnost da ovo uradimo u
mozgu zasniva na činjenici da možemo da pamtimo
u simboličnim izrazima; sposobni smo da svom
sećanju priključimo simbole i da ih projektujemo
pred sebe kao predviđanje, i tako možemo da,
putem mašte, pretvaramo okolinu u ono što bi ona
mogla da bude. A jezik je jednostavno sredstvo
komunikacije, ali se mi u svojim glavama sve
vreme služimo ovom vrstom jezika da bismo, da to
kratko kažem, maštali. A mašta je, u osnovi, jedna
konstruktivistička delatnost; zato ja svoju filozofiju
zovem konstruktivističkom.
Nema nikakve bojazni da ćemo otkriti prirodne
zakone; nema mnogo opasnosti da ćemo se čak
približiti formulaciji prirodnih zakona koji bi mogli
da, na pukoj logičnoj osnovi, deluju u
aksiomatskim sistemima koje koristimo. Ali, ono
što mi radimo na naš pedantni, spor, ali u osnovi
ljudski način, jeste da neprestano prečišćavamo
svoj unutrašnji jezik u jedan prenosiv oblik, tako da
možemo da koristimo sve više i više rečenica o
prirodi koje imaju smisao i opisuju je kao zakon. A
onda, nauka proverava te imaginativne
pretpostavke, i tako dalje.

39
 Nema opasnosti da otkrijemo prirodne zakone,
jer ne smemo da pretpostavimo da se nalazimo na
ivici neke vrste redukcionizma. Nećemo videti da
će sve postati mnoštvo atoma, i da vi jednostavno
nećete morati da čitate moje reči zato što ćete, ako
vam se pošalje totalni obrazac moje molekularne
strukture, znati šta ću da kažem. Od toga nema
opasnosti iz jednog vrlo jednostavnog razloga – sve
je to metafizika. Činjenica da razumemo nešto od
mehanizma koji odgovara prirodnom toku ništa ne
govori o tome da li je sama priroda ta vrsta
mehanizma. Ne smemo da pretpostavimo da to
obrazloženje ima taj redukcionistički karakter.
Navešću jedan primer redukcionizma koji smatram
smešnim. Na strani 2165 Oksfordskog rečnika,
između reči theca i themselves, nalazi se reč theism
(teizam, prim. prev.), čije objašnjenje glasi: „1886.
Pat(ologija): Bolesno stanje koje karakteriše
glavobolja, pospanost, i lupanje srca,
prouzrokovano preteranim konzumiranjem čaja”.
Moram da priznam da u rečniku postoji i druga
definicija teizma, i ja ne zamišljam da smo blizu
dana kada će ta dva određenja teizma biti pomirena.
I, sasvim slučajno, imam jedan isto tako lep
primer – natpis iz Njujork Tajmsa: („happy
childhood is linked to atheism”). A to je još jedan
vid redukcionizma.
Ovaj konstruktivistički odnos prema nauci je,
naravno, u osnovi vrlo skroman, i naglasio sam da
je on proširenje, formalizacija, jedne vrlo
pravolinijske vrste ljudske aktivnosti. Rekao sam
da ga ne smemo smatrati metafizičkom izjavom o
tome kako će svet izgledati u poslednjoj analizi, jer
je sasvim sigurno da nijedan aksiomatski sistem ne
može da bude poslednja analiza. Pa kako, onda, da
ga posmatramo? Da li je bilo koji sistem dobar kao
svaki drugi? Nije. Ovo moramo da smatramo
strategijom za istraživanje prirode, i zato ovo
poglavlje zovem „Strategija naučnog saznanja”.
Mislim da je velika greška razmišljati o napretku
nauke kao različitom od čovekove strategije za

40
bavljenje fenomenima, njihovo razumevanje,
objašnjavanje, uživanje u tom intelektualnom radu
i, u isto vreme, kako je Bekon prorekao, crpljenjem
moći iz nje, jer produbljivanjem svog razumevanja
oslobađamo više od skrivene moći u prirodi.
Vilijem Kingdom Kliford je u prošlom veku
napisao knjigu koja se zove Zajednički smisao
egzaktnih nauka kojoj sam se toliko divio da sam
svojoj prvoj knjizi o nauci dao gotovo isti naslov 4.
A sledeći navod mi se čini jednako istinitim danas
kao u vreme kada ga je napisao ovaj čudni,
izuzetni, nesrećni i osporavani čovek: Zapamtite
zato da je naučna misao vodič delanja; da istina do
koje ona dolazi nije ona koja može da razmišlja
idealno, bez greške, već ona kojom možemo da se
upravljamo bez straha; i ne možete a da ne vidite
da naučna misao nije družbenica ili uslov ljudskog
napretka, već sam ljudski napredak. Vratiću se na
poslednju račenicu, ali dozvolite mi da se prvo
usredsredim na osnovni sadržaj. „Istina do koje
naučna misao dolazi nije ona koja može da
razmišlja idealno, bez greške, već ona kojom
možemo da se upravljamo bez straha”. A to je
presudno. Nauka je, naravno, napredovala samo
kod onih naroda kod kojih se rad smatrao većim
dobrom od razmišljanja. A osećanje da razmišljanje
treba da dođe do istine jeste uvek i zauvek sasvim
tuđe stavu o nauci koji ja izlažem, koja je delatnost
kojoj nas vodi naše znanje, za koje će se ispostaviti
da je pogrešivo, a onda ćemo da izumimo nove
zakone, i tako dalje.
A što se tiče Klifordove radosne tvrdnje da
nauka nije samo družbenica ili uslov ljudskog
napretka, već je sam ljudski napredak – pa, on je
pokušao da kaže gotovo istu stvar o progresivnoj
prirodi naučnog saznanja; on nije ulazio ni u kakve
rasprave o tome da li postoji pravi napredak i da li
smo mi išta srećniji. On je isticao da je nauka
progresivna delatnost; ona je kodifikacija osnovne
4
Common Sense of Science/ New York, Random House; paperback
ed.:Vintage, 1959/.

41
ljudske osobine, planiranja. I tako se uvek nalazi na
vrlo oglednoj, vrlo privremenoj osnovi.
Planove i moral ću razmatrati u poslednjem
poglavlju; ovde želim da vašu pažnju skrenem na
jednu osnovnu stvar – u ovom stavu koji izlažem,
nauka nije delatnost koja rešava probleme; ona nije
improvizovana, s-vremena-na-vreme aktivnost koja
nas suočava sa problemom koji rešavamo, a onda
prelazi na sledeći. Moj prijatelj i kolega Karl Poper
je, u svom poslednjem delu počeo da naglašava
ideju da u formiranju naučnih zakona postoji jedan
veliki element koji rešava problem. Mada ga veoma
poštujem, mislim da on, kao i mnoge njegove
kolege, pati od nenaviknutosti na način na koji se
odvija razrada problema. Nema jasno definisanih
problema; nema odluka u koje postavite neki ogled
i kažete: „Evo ga zakon, evo hipoteze, izazivam je,
negiraću je”. Umesto toga, sve se odvija jednim
vrlo eksperimentalnim putem.
Profesor Kargaf je načinio izuzetno važna
otkrića na kojima se, u izvesnom smislu, zasniva
cela moderna molekularna biologija; naime, postoje
jednake količine jedne baze, i druge baze, a zatim
jednake količine treće i četvrte baze. Sve je ovo
otkrio ne postavljanjem hipoteze kojom bi se
rukovodio, i ne izvođenjem nekog velikog ogleda,
već nizom papira od kojih na jednom on kaže: „Pa,
zanimljivo je primetiti”, a na sledećem: „Može da
se učini kao dosadna slučajnost”, i tako to, vidite,
ide, sve dok se konačno ne ispostavi da je to tako, i
stavi se tačka. U tom trenutku je postavljena
hipoteza o strukturi DNK koja odjednom izbija na
videlo, tako da se teorija i ogledi međusobno
podržavaju, zato što sačinjavaju neku vrstu
zagonetke koja otkriva smisao.
U ovom, vrlo oglednom smislu, u kom sam
opisivao nauku, upravo leži smisao učenja jezika,
njegovog proširivanja, baš kao što mi danas
radimo. Ako bi trebalo da pregledamo pet hiljada
reči koje sam napisao u ovom poglavlju, sigurno
bismo našli bar stotinak rečeničnih obrta ili reči

42
koje nisu bile u običnoj upotrebi pre pedeset
godina. A to je isto toliko proširivanje naše kulture,
i našeg razumevanja, kao i bilo koje naučno
otkriće.
Poper i ja delimo stav da se proces nauke sastoji
od formiranja hipoteze, izvlačenja nekog logičnog
zaključka iz nje, koji može da se podvrgne testu, i
proveri zaključka. Ali to je odviše formalno
gledište, kao što su, svakako, skoro svi stavovi o
naučnom metodu koje je izložio bilo ko – filozofi i
nefilozofi. Jer, isto kao što se ispostavilo da je
izuzetno teško pisati o razvoju jezika, ispostavlja se
da je vrlo teško opisati tu izuzetnu zagonetku
procesa rada. Mi ne posedujemo jezik koji nema tu
finu linearnu formu kojom idete od A do B, do C, i
tako dalje. A tako se nikako ne vrše intelektualna
otkrića. Iznad svega, tako se ne čine oni veliki
imaginativni skokovi pomoću kojih nastaju nove
hipoteze.
Kako, uopšte, naučni zakoni ulaze u nečiju
glavu? Sada se direktno vraćamo na magiju i XVI
vek. Usred svih ovih kontroverzi o slogovima i
rečima, i tako dalje, Erastus, veliki protestantski
kritičar, koji je napadao sve što su drugi pisali o
prirodnoj magiji, napadao je naročito stav da čovek
stvarno može da poseduje imaginativnu dominaciju
čak i nad ljudskim stvorenjima. On je, nekako, bio
privučen sledećim argumentom: „Sigurno niko
zdrave pameti neće da misli da slika uobličena u
duhu moje fantazije može da izađe iz mog mozga i
uskoči u glavu nekog drugog čoveka”. Lepo je
misliti da su protestantski teolozi mislili da
imaginativne ideje ne mogu da se prenose. Ali,
svakako, činjenica je da bi ceo ljudski jezik propao
kada se to ne bi moglo, i svakako bi cela nauka bila
beznadežna kad bi bilo tako.
Uzbudljivo je, kada se radi o čovekovom
položaju, baš to što postoji jedna promenljiva
granica između unutrašnjeg ja i spoljašnjeg sveta, u
kojoj mi dosta učimo o njemu, koji odjednom ima
ogromnu imaginativnu snagu za nas – tako

43
imaginativnu da, kad stvarno vidite naučnika koji
ima dobru ideju, prvi put shvatite da je ona za njega
baš kao poetska slika. Ja sam video jednog takvog
čoveka; i danas se sećam gde se to dogodilo, gde je
on stajao u vreme kada sam ja razvijao složenu
teoriju o tome kako radi pesnička imaginacija.
Video sam ga kako gleda i sluša šta je neko
govorio; onda se njegovo lice ozarilo i rekao je:
„Ali, ako tako ide zamišljeni disk, onda on treba da
uradi ovo, ono i ostalo tokom rasta insekta”. I
mogli ste da vidite ceo njegov razvoj. Neka
određena činjenica koju mu je neko rekao
odjednom je sadržavala ono osnovno.
Mi ne prenosimo nauku tako: vrlo smo obazrivi
u razmatranju opštosti putem opštosti. Još uvek
nosimo sa sobom sve te živahne reči o prirodi –
moć, gravitacija, stimulus, i sve druge – za koje se
pretpostavlja da su dovoljno neutralne za
uopštavanja koja se sprovode od čoveka do čoveka.
Ali, za čoveka koji otkriva određena činjenica ima
zapravo snagu poetske slike – baš kao u trenu kada
čujete Viljema Blejka da kaže:

Pas izgladneli pred Kapijom Gospodara

Predviđa slom Države.

I, kažete: „Gospode, pas je uginuo!” Odjednom, to

vam govori o jednoj civilizaciji koja ide naniže. I
baš kao što ta pojedinost za sve nas nosi jednu
opštu koncepciju, tako i za naučnika koji otkriva tu
snagu nosi baš opservacija težine, mase, osnove, i
drugo. U takvim trenucima dèla ljudska
imaginacija. Kako? Tako što mi možemo da, putem
jezika ili drugih simbola, u svojim glavama,
upravljamo neostvarenim situacijama. Imaginacija
jeste pretvaranje, u našim glavama, slika u
budućnosti koje se nisu dogodile (koristim reč slika
za značenje bilo koje vrste znakovne strukture, kao
što su na primer reči).
Tako se prave hipoteze, a onda se proveravaju u
ostalim pojedinačnim slučajevima. Ali, beznadežno

44
je misliti o ovome kao o jednom procesu koji može
da se objasni ili da se formalizuje. U stvari, mi i ne
znamo kako da prelazimo sa jedne hipoteze na
drugu.
Vrlo je lako sve ovo reći danas, jer mi već
pedeset godina živimo sa jednim bogatstvom
promena u svetu nauke, koje bi bilo nezamislivo
pre sto pedest godina. Jednom sam to rekao svom
prijatelju, filozofu sa Harvarda, a on je odgovorio:
„Dragi čoveče, možda će to trajati još samo malo;
možda će se nauka uskoro nekako primiriti”. Pa, ja
ne mislim da hoće.
Zašto smo odjednom postali svesni toga da
nijedno objašnjenje nije konačno? Iz vrlo prostih
razloga. Godine 1900. su svi znali da njutnovska
fizika ne važi u nekim slučajevima, ali niko nije ni
sanjao da stvari treba da se postave toliko drugačije
da ne treba više da se govori o sili, da treba da se
oformi novo shvatanje mase, ili da se zakon
obrnuto proporcionalnih kvadrata rastojanja neće
održati. Filozofski, danas postoji sasvim drugačija
slika. Kada Njutn u trećoj knjizi Principia (drugo
izdanje) kaže, grubo rečeno: „Napraviću samo
jednu središnju hipotezu, a ta je da je centar sveta
nepomičan”, to je ona ista hipoteza koja se završila
1905. godine kada je Ajnštajn došao do
relativnosti. Rodila se sasvim nova koncepcija. A
onda smo se svi uhvatili za glavu i rekli: „To je
neverovatno. Još od 1687. godine smo bili ubeđeni
da je njutnovska fizika tako dobro štimala, da ne
može da bude pogrešna; ne može da bude
pogrešna”. Baš kao onog dana 1687. godine, kada
je Njutn sedeo u majčinoj bašti i računao orbitu
Meseca pod pretpostavkom zakona obrnuto
proporcionalnih kvadrata, a putanja je iznela
dvadeset osam dana. On nije više lutao i išao okolo
govoreći: „Pitam se da li je to istna”, već je
jednostavno rekao: „Dvadeset osam dana ne može
da bude slučajnost; mora da imam zakon”. I tako
smo osećali sve vreme, od tog trenutka, da
njutnovski zakoni moraju da budu ispravni, jer nije

45
moglo da bude slučajnost da napišete nautički
almanah i predskažete plimu na Ognjenoj Zemlji, a
da vam posle kažu, 1905. godine, da je cela stvar u
osnovi potpuno pogrešna. Da li je ta potpuna
greška u osnovi tako važna? Jeste, zbog toga što je
to jedina zanimljiva stvar u svemu. Ja jesam za
računanje plime i oseke na Ognjenoj Zemlji, ali to
ne smatram najvećom intelektualnom radnjom; ali
mislim da je razumevanje sveta – predstava o tome
zašto se u svetu pojavljuju brojke – najveća
intelektualna aktivnost. Sada sam se vrato do
Đorđa, i brojeva koji su Božje lice.
Na kraju, kalkulacije svoju moć duguju baš toj
lepoti razuma. Ali, šta ih čini lepim? Njihovo
jedinstvo, činjenica da imamo jednu sliku o svetu.
A kada slika o svetu, kada jedan skup aksioma
može da se promeni tako brzo kao što je to bilo
1905, svi najednom postanemo vrlo skromni u
oceni konačnosti naučne istine. Svesni smo da smo
vezani naučnom strategijom; da je ona
neograničena, progresivna strategija; da mi, kao što
je i bilo, ne predviđamo neki budući problem i ne
rešavamo ga. Stvorili smo politiku strategije,
istraživanja na neki način, verovanja o tome kako
se zakoni odvijaju dok ne dokažemo da su
drugačiji. A to je taj smisao strategije naučnog
saznanja koji je bio odgovoran za trijumfe
poslednjih trista godina, i za intelektualno
zadovoljstvo koje daju meni, a nadam se i vama.
U narednom poglavlju ću naznačiti da ako
naučnici skromno poštuju osnove platonističkog
humanizma od koga su započeli 1500. godine, onda
to traži i od humanista da takođe pokažu izvesnu
skromnost.

IV LjUDSKI PLANOVI I CIVILIZOVANE

VREDNOSTI

Ako je istorija stvarno jedan nepovratni korak u

kulturnoj istoriji, ako se promena u vrsti dogodila

46
pre nekih četiristo godina, da li ostaje mesta za
moral i vrednosti? To pitanje može da se postavi po
dva različita osnova. Prvo, moglo bi da se kaže:
„Čini mi se da sve naše radnje mogu da se, na
kraju, objasne mehanizmima fizičkih struktura.
Ako je tako, nema slobode delovanja i besmisleno
je pitati se treba li da radim ovako, treba li da se
ponašam dobro, treba li da idem u školu, treba li
bilo šta da učim? Na neki kalvinistički način sve je
predodređeno, pa onda zašto da brinem?”
U trećem poglavlju sam rekao da je ovo
metafizička spekulacija i da, kao i sve metafizičke
spekulacije, zapravo uopšte nema uticaja na
aktivnost. To je sasvim besmislena analiza. Isto
može da bude istina, kako je Laplas mislio, da se
Univerzum otvara na neki miran način, sa možda
nekoliko kvantnih oscilacija; ali, ništa izvan tog
fizičkog niza nije važno. I naročito može biti da
smo u zabludi kad mislimo da je učenje čitanja
nešto više od mehaničkog odgovora na ono što smo
bili kada smo se rodili, našim odrastanjem. Meže
biti da je cela priča o prirodi i odgajanju, o
instinktu i planu, nevažna; možda je to stvarno
jedna te ista stvar, a svi planovi, sve čovekove
misli, samo Schein ili efinomena – samo
priviđenjâ.
Ja ovo nazivam prilično besmislenom
metafizikom zato što ona baš ništa ne govori. Kada
ste je izrekli, ona uopšte nema nikakvog uticaja na
vaše ponašanje. Vi radite u dubokom uverenju da
razlog što želite da budete vrlo obrazovan čovek i
da dobijete najbolje ocene iz svih predmeta ima
veze sa načinom na koji ste nastali. Ali, to ne menja
stvar – ponašate se na potpuno isti način, idete na
ista predavanja, polažete iste ispite. Drugim rečima,
misao da čist mehanizam naših životâ može da se
raščlani jeste komad nerealnog razmišljanja baš kao
što je solipsizam. Svi znaju da se solipsizam ne
može opovrgnuti; nikome ne možete da dokažete
da su drugi ljudi stvarni.

47
 U jednoj klasičnoj šali koju mi je ispričao
Bertrand Rasel, a siguran sam da je ispričao i
drugima, rekao je da je voleo ženu koja mu je
napisala da je bila ozlojeđena zašto, pošto
solipsizam očigledno ne može da se obori, više
ljudi ne veruje u njega. Pretpostavljam da bi trebalo
da joj se odgovori: „Zašto vi ne možete da
zamislite da više ljudi veruje u njega?” Ali, svi se
mi nalazimo u istoj barci kada se radi o
metafizičkoj svesti da ceo život može da se svede
na neku vrstu predvidljivog mehanizma, jer stvarno
nije ni ovde ni tamo; niko se ne bi ponašao ni za
dlaku drugačije. Ako dođete na predavanje, to je
zato što mislite da želite da dođete, i bilo da su vaše
misli fantazija ili stvarnost, vi, svejedno, uradite
isto. Mislim da je to vrlo moćna stvar koja je u
velikoj meri bila izostavljena u celom onom
uzbuđenju oko predodređenosti i slobodne volje, i
tako dalje, ali ja je neću razrađivati.
Međutim, mogao bi da postoji jedan drugi
razlog da se kaže: „Ako je nauka sada postala
pogled na svet uvek i zauvek (znači, može samo da
se promeni unapred; nema natrag), možda postoji
drugi razlog zbog koga su moral i vrednosti
nepoželjni”. A taj je: ako svet ima takvu vrstu
mehanizma, onda on nema nikakvog smisla, nema
plana, ne postoji ništa za šta je čovek stvoren; i u
tim okolnostima možete prilično ozbiljno da
kažete: „A, pa dobro, vrlo sam srećan što se
ponašam loše, sada možete da radite šta hoćete sa
svojim predavanjem, ne zanima me, zanimalo me
je samo dok sam mislio da ljudsko biće znači
ispunjenje neke više svrhe. Ali, ako nema plana,
ako nema svrhe, ako celi svemir može da se svede
na delić mehanizma, onda stvarno ne možete da me
ubedite da dođem. Idem ja da se napijem”.
Primetićete da sam upotrebio istu reč plan koju
sam upotrebio i u prvom primeru, kada sam pitao:
„Možemo li da planiramo svoje ponašanje?” U
drugom sam upitao: „Postoji li plan za svet?” po
mom mišljenju, najveći broj diskusija o ovom

48
drugom pitanju propada nerazumevanjem prirode
ljudskih planova.
Ponekad i pesnici i tehnolozi misle da ako čovek
ne napravi razliku između mehanizma života i
dubljih istina, ne može da se uspostavi nijedan
etički sistem. Hjum je rekao da nikakva nauka neće
crpsti vrednosti iz činjenica; to je ponovo tvrdio, u
vidu naturalističke zablude, G. E. Mur. Maks Veber
je dao veliki doprinos ovoj diskusiji rekavši: „Ne
možete da dobijete vrednosti iz nauke, ali morate
njome da se bavite sa strašću, a to je čini vrednom”.
Međutim, sve ove ideje sadrže pretpostavku da
vrednosti moraju da imaju drugačiji karakter od
obične životne akivnosti. Ovu vrstu dualizma ja
nazivam magijom; protiv nje sam ustao u prvom
poglavlju; napad sam nastavio u sledeća dva, to
želim i ovde. Ona je još uvek prisutna kod nas sve
vreme u onom kartezijanskom dualizmu koji
pokušava da razlikuje dušu i telo kao da su oni
zaista entiteti koji mogu da se razdvoje. Stav koji ja
ovde izlažem, kao jedan od pet centralnih stavova o
nauci (dva od pet) jeste da je moguć samo jedan
ujedinjujući pogled, da bilo koji pokušaj da se
razdvoje životne aktivnosti, i da se uspostavi
dualizam, automatski postaje neka vrsta magije.
U prvom poglavlju sam naveo jednu pesmu E.
E. Kamingsa. Dozvolite da navedem jednu V. B.
Jejtsa. Ona je iz Kule, i sadrži dva odlomka. Prvi
kaže:

Lok utonu u nesvest;

Vrt minu;
Te Bog odnese preslicu
Dalje od njega.

A drugi fragment pita:

Otkud mi istina ta?

Ona je iz ustiju medijuma,
Stigla je niotkuda,
Iz šumske ilovače,

49
 Iz tamne noći u kojoj leže
Krune Ninive.5

Ovde imate spektakularnu razliku. Prvi odlomak

kaže da Lok predstavlja filozofiju, nauku, sve ono
što je Blejk nazivao „Lok, Njutn i neverovanje”.

Lok utonu u nesvest;

Vrt minu;
Te Bog odnese preslicu
Dalje od njega.

Preteglo je u korist tvrdnje da Rajski Vrt umire i

da nastupa tehnologija. Imam dovoljno muke sa
tehnolozima koji misle da su mađioničari, ali,
vidite, drugi stih je mnogo gori, jer ko je
mađioničar? Pesnik.

Otkud mi istina ta?

Ona je iz ustiju medijuma,
Stigla je niotkuda,
Iz šumske ilovače,
Iz tamne noći u kojoj leže
Krune Ninive.

Mislim da je ovo vrlo destruktivan stav. Savršeno

je istinito da je Jejtsova žena bila medijum, i da je
ona proizvela ovaj tip poruke; svakako nije mogla
da proizvede mašinu za predenja. Ali, ideja da vam
ova velika istina o tome kako vrt umire dolazi
nekom vrstom proročkog nadahnuća, i da je to
jedini način da dođete do onoga o čemu govore
moral i vrednosti, jeste potpuno pogrešna. Isto tako
je pogrešna misao da je tehnolog neka druga vrsta
posvećenika. Ono što ne valja kod ovih magijskih
stavova je to da oni nekako uspostavljaju svet u
kome postoje ljudi koji znaju, a vi ostali druškani
dole – slušate, odete i kažete: „Izvanredan čovek,
kako li samo to uspeva?” Ali, vi ništa ne

5
Preveo N. Šuica.

50
preduzimate, sve prepuštate meni. Pa vidite, ja ne
mislim da je svet načinjen od ljudskih stvorenja
koja su drugačija od mene. Jejts je, izgleda, mislio
da je svet stvoren od različitih ljudi, ali pošto je
mrtav, ne bi trebalo da raspravljamo o tome.
Ako postoji bilo koji razlog iz kog magijski stav
mora da se obori, onda je to taj da je suština
dualizma postojanje mađioničara; postoji Mag,
postoji utešitelj duha ili duše, u kartezijanskim
terminima, koji se razlikuje od običnog ljudskog
bića koje se bavi svakodnevnim stvarima. Postoji
posvećeni, ili kako je Kalvin govorio, „izabrani”,
koji jedino stvarno može nešto da uradi, jer
izabrani su kao oni visoki zgodni inženjeri u belim
togama, koji su se šetkali u knjigama H. Dž. Velsa.
Inženjeri idu naokolo, i blagosiljaju papskim
gestom, govore: „Dobri moj narode, budi srećan,
mi ćemo paziti na tvoj komfor, mi ćemo se
pobrinuti da svemirski brodovi polaze na vreme –
ili da vozovi kreću na vreme”. Na kraju, od čega se
sastojalo celo Musolinijevo carstvo? Ne mislim da
se u životu radi o svemirskim brodovima, niti o
vozovima, i mislim da se, ako ostanete verni ovom
stavu, stavljate u položaj neke vrste robovlasničkog
društva koje veruje da postoje izabrani, da postoje
posvećeni, da oni znaju. Doktrina kojom
tehnologija sebe odvaja od običnih ljudskih pitanja
ostavlja izabrane na stranu i kaže: „Praktikovaćemo
moćni paternalizam”, jeste u osnovi pogrešna iz
razloga koje ću da razjasnim.
Ali, dozvolite mi prvo na trenutak da skrenem.
Jedno morate da oprostite tehnolozima – oni vole
ono što rade. Maks Veber je bio sasvim u pravu
kada je rekao da, na kraju, svako ljudsko biće ima
strast prema onome što radi. I vrlo čest razlog zbog
koga oni osećaju da su drugi ljudi inferiorni jeste
da znaju da drugi ljudi rade u bankama, ili peru
sudove, ili ostaju kod kuće da čuvaju decu – stvari
koje ne vole da rade i za koje nemaju nikakve
strasti. Mislim da smo mi vrlo srećni što smo
izabrani, jer radimo ono što volimo. Jednom sam, u

51
jednom intervjuu na BBC-ju, rekao da sam imao
predivan život jer sam uvek bio plaćen da radim
ono što volim – baš kao prostitutka. BBC je
izostavio poslednju rečenicu. Ali, naravno,
tehničari vole ono što rade, i zato je na primer,
sasvim sigurno da su ljudi koji su radili u Los
Alamosu stvarno nameravali da bace bombu; niste
ih mogli zaustaviti. Ali, to reći uopšte ne znači
izjaviti da su oni nameravali da je bace i ubiju sto
dvadeset hiljada ljudi. To memorandum Viner-
Zilard nije propisao. Oni su, svakako, bili ludo
nestrpljivi da demonstriraju bombu i, naravno, bili
su puni priča o tome kako bi bilo dobro da je ljudi
vide, kada su zaista umirali od želje da je vide
aktiviranu. Ali, dobro zapamtite da takva želja
sadrži svo ono uzbuđenje lansiranja rakete na
Mesec, i nema ništa sa uzbuđenjem koje izaziva
ubistvo mnoštva ljudi.
Tako, morate da, u svim aktivnostima, dopustite
– Jejtsovoj isto kao i tehničarevoj i naučnikovoj –
osećanje da vam znanje daje ogroman podstrek da
vidite svoje delo kako funkcioniše. U stvari, to je
vrlo važno, jer je jedna od stvari u vezi sa idejom o
izabranima ta da oni vole da rade u tajnosti.
Jedan francuski naučnik je radio za mene tokom
rata, i uvek kada bi video papir sa oznakom
„Tajna”, on bi rekao: „Mislim da je posredi neka
greška”. Ali, kad je video novu klasifikaciju koju
su doneli Amerikanci, a koja je glasila „Vrhovna
tajna”, rekao je: „Znam da je posredi neka velika
greška”. On nije mislio na grešku u smislu samo
matematičke greške, već je to u osnovi istinito, i
cela je stvar o tajnosti u nauci, tajnom istraživanju
svake vrste, povezana sa tim. Zašto naučnici stalno
govore: „Nećemo moratorijum, hoćemo otvorene
stvari, stvarno se mora otkrivati”? To je prosto zato
što je dolaskom tajnosti cela naučna tradicija
postala iskrivljena. Sposobnost da se učini
napredak u prirodnom smeru pre nego da se reše
problemi u predodređenom smeru bi propala. To je
veliki problem, i navodim jednu malu pesmu

52
Roberta Bernsa, koja govori o tajnosti u ljubavi, ali
takođe i o tajnosti u nauci:

Odrekoh se delića greha,

Igre zvane skrivanje;
Al', oh! To stisnu iznutra sve,
I skameni mi osećanje.6

Svako zna da to važi za zabranjenu ljubav. Ali, to

takođe u suštini važi i za bavljenje naukom, i za
razlog zbog koga je tajnost istraživanja tako
fundamentalno zlo, i što je zadovoljstvo u
iščekivanju da istraživanje izađe na videlo, želja da
bude objavljeno, nastojanje da se ne radi u okviru
neke organizacije ograničen patentima, pravilima i
zakonima, tako zdrav deo naučnog napretka.
Pošto sam toliko govorio o shvatanju izabranih,
i pošto sam načinio neka zapažanja o katolicizmu i
magiji, što bi nekoga moglo da navede na pomisao
da imam predubeđenja u stvarima religije,
dozvolite da podvučem kalvinističku poruku,
čitajući odlomak iz Erastusa, velikog protivnika
crkve i magije, koji je verovao da će ih
protestantizam uništiti. U trećem poglavlju sam
naveo jedan fragment u kome je rekao da
imaginacija ne može da iz mozga jednog čoveka
pređe u mozak drugog. To je bila neka vrsta kutije
u koju se zatvorio. Ovde govori o magiji, a posebno
o formalnostima i ceremonijama: Nema nikakvih
moći u ceremonijama, osim reprezentacije. Jer,
ceremonije su ustanovljene radi reprezentacije, ili
radi reda i sjaja, da bi, zaslepivši oči manje
obrazovanim, mogli da pomognu razumevanju i
sećanju. D. P. Voker, iz čije knjige o magiji ovo
navodim7, ima jednu suvoparnu belešku u vezi
ovog odlomka u kojoj kaže da se čini da ona znači
„da inteligentnim hrišćanima sa dobrim pamćenjem
nisu potrebne ceremonije”. Ali, ja se ne šalim sa
6
Preveo N. Šuica.
7
Spiritual and Demonic Magic from Ficino to Campanella, London,
Warburg Institute, 1958.

53
ovom primedbom, već jednostavno pokazujem
kako je lako dobiti ideju o izabranosti, tj. da ste u
posebnoj kategoriji, da se vaše znanje računa u
posebnu kategoriju. I mislim da je to pogubno, bilo
da to iskazuju pesnici kao Jejts, bilo tehnolozi koji
misle da se problemi sveta mogu rešiti prosto
pomoću njihove posebne tehnike. Vrlo dobro. Ako
to treba da izbegnemo, na čemu da zasnujemo ideju
da je razvitak morala stvarno pravi ljudski izraz?
Očigledno, moramo da je zasnujemo na
specifičnosti ljudske vrste. Moramo da kažemo da
je planiranje važan deo načina na koji dela ljudski
um. Ovo je bitno pitanje – da li verujete ili ne
verujete da je sve to delo molekularne biologije?
To su činjenice; ovo je vrsta plana – razlikuje se od
ponašanja drugih životinja. Ljudska bića imaju
posebne osobine sećanja, imaginaciju, simbolično
predstavljanje i jezik koji im omogućava da se
projektuju u budućnostî koje se nisu još dogodile (i
od kojih se neke i neće dogoditi), da postave
artificijelne budućnostî i planiraju prema jednoj
radije nego prema drugoj. To je centralni čin
izbora, i zaista je sasvim nevažno da li slobodna
volja postoji ili ne, jer ljudi se tako ponašaju. I baš
kao što se ponašanje ostalih životinja proučava u
terminima njihovog ponašanja, tako i ponašanje
ljudskih bića treba da se prepoznaje onako kakvo
ono jeste. Posebno kod ljudi jeste da kada planiraju
oni posmatraju ne samo spoljni svet, već i sebe.
Paradoksi nauke i paradoksi literature potiču iz ove
sposobnosti ljudskog uma i celog ljudskog jezika
da uokvire pitanja koja se odnose na njih same.
Ova tema o samoispitivanju, samoposmatranju
zadivila je i naučnike i pesnike. Jedna pesma koju
smatram sjajnom za razmatranje ovog problema
jeste osma Rilkeova Devinska elegija.
Rilke je bio veoma zainteresovan za to pitanje o
čoveku koji se samoposmatra i životinji koja
posmatra spoljni svet, i njegov prijatelj Rudolf
Kasner, koji je sasvim drugačije mislio, takođe se
zanimao za ovo pitanje – otvorenost sveta za

54
pravolinijsku životinjsku viziju, i nastojanje
čovekove vizije da se vrati na samu sebe. Navodim
nekoliko stihova, iz prevoda J. B. Leismana i
Stivena Spendera, Osme elegije koja se cela bavi
ovom temom.

With all its eyes the creature-world beholds

the open. But our eyes, as though reversed,
encircle it on every side, like traps
set round its unobstructed path to freedom.
What is outside, we know from the brute's face
alone; for while a child's quite small we take it
and turn it round and force it to look backwards
at confirmation, not that openness
so deep within the brute's face.

Trebalo je da dvojica čuvenih pesnika prevedu tu

pesmu. Nažalost, Rilke nije ništa rekao o „the
creature-world beholds”. One jeste rekao:

Mit allen Augen sieht die Kreatur

das Offene. Nur unsere Augen sind
wie umgekehrt [as if inverted] und ganz um sie
gestellt
als Fallen, rings um ihren freien Ausgang.
Was draussen ist, wir wissens aus des Tiers
Antlitz allein; denn schon das frühe Kind
wenden wir um und zwingens, dass es rückwärts
Gestaltung sehe, nicht das Offne, das
im Tiergesicht so tief ist.8

Naravno, Rilke nije stvarno mislio da ono što je

napolju mi znamo samo sa lica životinje, jer mi to
znamo i od samih sebe. Ali, on je mislio da na neki
način lice životinje otkriva ono što je spolja bolje

8
Očiju širom otvorenih gleda/životinja u otvoreni svet. Jedino naše oči kao
da su/okrenute i sasvim oko nje stavljene, kao klopke, svud ukrug/oko izlaza
njenog slobodnog. Što napolju postoji, to mi znamo/samo iz lica životinje; jer
već i malo dete okrećemo mi/i teramo ga da uobličenje za sobom gleda, a ne
otvoreni/svet, što se čita s lica životinjskog toliko dubok (Rajner Marija
Rilke, Izabrane pesme, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1986).

55
nego naše sopstveno, zato što životinja nema
sposobnosti saodražavanja. Iz njenog nedostatka
sećanja znamo da ona ne poseduje simbole kojima
bi ova pitanja usmerila ka sebi. To su vrlo važne
stavke na koje ću se vratiti. Ovde ću reći samo da
nam one pokazuju da znanje o fizičkom svetu nije
samo proces eksperimentisanja, kao da svet postoji
izvan nas. Ne postoji jezik koji tako opisuje spoljni
svet, iako nauka, naravno, to sve vreme nastoji. A
ona to pokušava terminima u kojima je naš način
razmišljanja razumljiv drugim ljudima, a onda da
prepoznamo ljudsko stanje u sebi. To je sjajno
čudo. Na neki način, čitajući moje reči ne čitate
prosto tok poruka; čitate reči nekoga ko je kao vi.
U meni prepoznajete svoje sopstvene slabosti –
male stvari koje krijete od samih sebe, male taštine
koje nikome ne otkrivate, ali ste zadivljeni što ih i
ja pokazujem; i onda odjednom kažete sebi: „Takvi
su ljudi”. I u isto vreme, vi shvatite ne samo da je
svako do te mere kao vi, već i da ljudskost ima ta
mnogostrana lica, od kojih je vaša kombinacija
jedinstvena – isto kao što je hemija vašeg tela
jedinstvena, iako je jednostavno sačinjena od
različitih aranžmana životinjskih elemenata koje
svi delimo. Tako, kada nameravamo da linčujemo
ubicu, to nije zato što mrzimo ubistvo, već zato što
se plašimo ubistva u nama samima, tako da ga na
kraju i činimo.
I u ovom smislu smo svi mi ljudsko biće, koje je
prepoznatljivo u svima nama, što delu naše analize
daje različit karakter od puke studije sveta izvan
nas. Mi smo deo tog sveta u smislu da moramo da
analiziramo iskustvo, i to je naš način njegovog
raščlanjivanja i ponovnog sastavljanja.
Jedna stvar koju zato razumemo jeste način na
koji ljudi planiraju. A posebno razumemo da
postoji borba vrednosti u svakom planu koji
pravimo. Razvoj planiranja je jedna od velikih
stvari koje razlikuju ljudska bića u istom smislu u
kome sam (u trećem poglavlju) govorio o jeziku
kao vrsti primerenog svojstva. Ako treba da

56
nađemo moralnost i etiku i razumevanje sveta,
smisao koji osmišljava svet, moramo da ga nađemo
u činjenici da mi sebe interesujemo kao ljudska
bića. Nalazimo ga baš u srodstvu sa drugim ljudima
i vraćajući se u same sebe. Kako je došlo do toga?
Nekako smo, tokom dva miliona godina, naučili da
hodamo uspravno, da oslobodimo ruke, a naročito,
kada smo sišli sa drveća, da lišimo ruke čak i
funkcije veranja po drveću. Oslobađanje ruku
dovodi do oslobođenja usta, jer kad ste jednom
počeli da hvatate hranu rukama usta više nisu
zauzeta grabljenjem, komadanjem i žvakanjem
hrane. Usta postaju slobodna za druge stvari, od
kojih je govor, naravno, najvažnija, ali koji nas i
stavlja u direktan kontakt na kome se i zasniva
ljudski život.
Mnogo pre ovoga, oči su već rotirale unapred,
kao kod svih primata, tako da imamo binokularnu
viziju. Ali, dogodio se i znatan napredak u
muskulaturi oko usta i ruku. Ogroman deo nervnog
sistema kod ljudi upravlja ustima, a to sobom nosi
ne samo upravljanje govorom, već i direktnim
kontaktom; ljudska bića sve svoje aktivnosti
sprovode kontaktom licem-u-lice. Na primer, mi
smo jedina životinja koja upražnjava seksualni
odnos licem-u-lice, i to se tako radi u svim
kulturama; to je osnovni ljudski način, a sasvim je
nenormalno kod nekih životinja kao što su viši
primati koji eksperimentišu sa seksualnim pozama.
Usta postaju erogena zona, a sa razvojem govora i
šakâ došlo je, možda u poslednjih pola miliona
godina, do velikog razvoja mozga.
Koliko mi znamo, pre jedno pola miliona godina
mozak je težio oko jedne funte9 (kao danas kod
šimpanze), možda funt i po; sada prosečan ljudski
mozak teži oko tri funte, tako da se bar dvaput
povećao. A nije samo pitanje udvostručenja
veličine, već i vrlo specifičnih stvari. Došlo je do
povećanja gustine ćelija u vizuelnom sistemu, tako

9
Funta = 453,59 gr

57
da vidimo mnogo bolje. I to je, naravno, jedan od
razloga što smo sposobni da raščlanimo svet na
predmete, na način na koji to pas nikada ne može.
Jedan deo mozga je posvećen govoru, jedan je deo
blisko sjedinjen sa centrima za vid, a veliki deo se
bavi upravljanjem šakama. Razdvajanje mozga,
koje je karakteristično ljudsko, dogodilo se tako da
mi stvarno za mnoge namene koristimo polovinu
mozga. Porasla je razvijenost šakâ, koja ne postoji
kod ostalih životinja, a razvili su se i veliki prednji
režnjevi mozga – oni koji čine da imamo visoke
obrve i čine nas nekako jajolikim, koji upravljaju
sećanjem i imaginacijom. Ne znamo tačno šta
stvarno rade ti prednji režnjevi mozga, osim što je
njihovo oštećenje vrlo pogubno za celu integraciju
ličnosti, čak i kod malih majmuna. Mali majmuni
kojima su oštećeni ovi delovi mozga mogu da
izvrše bilo koji mehanički zadatak, baš kao i pre, i
mogu da ga i nauče, čim im, na primer pokažete
neki predmet, i sakrijete ga, oni se nalaze u onom
dobu prvih meseci detinjstva, kada je sve što je
daleko od očiju daleko od srca.
Ovaj aparat, kako sam ga opisao, je mnogo više
zabavljen, naravno, manipulacijom oruđem, ali se
takođe bavi i sposobnošću da prošlost upotrebi za
budućnost – da iskoristi sposobnost osvrtanja za
sobom, unazad (veliki i centralni ljudski dar), i
projektuje je u predviđanje. I zato kažem da je
planiranje sigurno osnovno za čoveka, i možda je
veliki kulturni pritisak u razvoju čoveka bio baš
izbor partnera, sa dobrom manuelnom veštinom i sa
dobrim govorom, dobrom sposobnošću planiranja u
prilično primitivnim društvima. Sada stvarno
mislim na Australopiteksa, krajnje primitivni mali
red primata. Upotrebio sam reč plan da bih
naznačio predviđanje i osvrt unazad, i pre nego što
pređem na dublje razmatranje plana, daću još par
primedbi u vezi tog osvrta unazad. Ako treba da se
zapitate da li planovi koje pravite uspevaju ili ne,
morate da imate neki kriterijum tipa: „Da li se
dogodilo ovako, ili nije” Ovaj kriterijum objektivne

58
istine, pravljenja saznajnih rečenica za koje može
da se kaže da li su istinite ili ne, na savim
objektivan način, jeste karakterističan za ljude. Ne
znam kako biste mogli da izmislite eksperiment sa
životinjom u kome biste je pitali: „Da li je ovo
istina ili laž?” I, naravno, vrlo je osobeno da se svi
paradoksi ljudske logike dogode kada počnete da
uvodite reči istina i neistina. Mislim da su istina i
neistina vrlo primitivni pojmovi da bi imali bilo šta
sa tim da li predviđanje odgovora onome što se
dogodi, krajnjem osvrtu unazad, i zato imaju veliku
selektivnu prednost u čovekovoj evoluciji.
Neka od pitanja koja mogu da se postave o ovoj
vrsti opisa evolucije su: „Kuda ona ide?”, „Zašto se
dogodila?”, „Koji je bio plan?” A izrazi kojima
sam vam je objasnio ne pokazuju da je to pitanje
osetljivo. Ništa što sam rekao ne pretpostavlja da je
postojao planer koji je napravio plan. Ništa što sam
rekao ne pretpostavlja da u našoj evoluciji ljudski
rod rešava neki kosmički problem. Vidite, nauka je
nastojala da se u ljudskim umovima poveže sa
nekom vrstom omiljene inženjerske fraze:
„sposobnost za rešavanje problema” ili „aktivnost
kojom se rešava problem”. Ali, rešavanje problema
jeste krajnje skroman oblik rada imaginacije.
Pronalaženje problema (pronalaženje pravih
problema) traži rad, ali se planiranje ne bavi
rešavanjem problema. Prilično zgodan primer
pronalaženja problema jeste Paskalova opklada o
pitanju kako čovek treba da se ophodi prema
onome što dolazi. Paskal je rekao da je to stvarno
vrlo jednostavno: ako Bog postoji, onda ćemo, ako
se ne ponašamo kako treba, biti prokleti; ako ne
postoji, nije važno. Dakle, mi jednako možemo da
prihvatimo opkladu i da se ponašamo kao da Bog
postoji. Prilično je čudan fenomen da Bog nije baš
tako fin kao đavo; đavo vas ne kažnjava za dobro
ponašanje, ali Bog vas kažnjava za loše. Paskalova
je opklada jednostrana zato što se zasniva na
pretpostavci da đavo ne traži sitninu. Ali,
prihvatimo Paskalovu opkladu. Ono što ovde zaista

59
pada u oči jeste da, ako je to jedan etički plan, on je
neizrecivo podao. Svaka duboko religiozna osoba
bi rekla Paskalu: „Radije ću da budem proklet nego
da verujem na tim principima”, i nije ni čudo što je
Paskal bio tako podeljen i nesrećan ako je stvarno
tako osećao. A zašto? Zato što je o etici mislio kao
da je ona stvar rešavanja problema.
Dozvolite da sada uzmem drugi primer, primer
poučne i prekrasne knjige Džima Votsona,
Dvostruka zavojnica (The Double Helix). To je
knjiga o tome kako su on i Frensis Krik otkrili
strukturu DNK. Ljudi govore sve moguće ružne
stvari o Džimu Votsonu i Dvostrukoj zavojnici;
pitaju se kako čovek može da ide naokolo misleći o
Nobelovoj nagradi kada bi trebalo da razmišlja o
višim naučnim ciljevima? Kako čovek može da se
upusti u istraživanje sa takvim takmičarskim
duhom? I uglavnom su se uverili da su bolji od
Džima Votsona, u šta mora da su bili ubeđeni pošto
je on dobio Nobelovu nagradu. Ali, ključ stvari je u
tome da je knjiga tako uzbudljiva zato što vrlo
jasno otkriva pravu prirodu te vrste plana. Tu je
čovek koji namerava da u svetu uradi nešto veliko.
On ne izlazi, kao oni momci u knjizi Trumana
Kapota, Hladnokrvno, da ubija ljude. To je vrlo
jednostavno rešenje problema. Hoćete da se vaše
ime pojavi na naslovnim stranama, uzmete pušku,
zadavite osamnaest bolničarki, i tako dalje.
Ali, Votson bi zaista želeo da dobije Nobelovu
nagradu. On ne započinje jedan od onih filmova B-
produkcije, sa velikim zapletom oko toga kako,
viseći naglavačke u Kopenhagenu, možete da
ukradete Nobelovu nagradu. On smišlja životni
plan koji će ga dovesti do velikog dostignuća, a
prvo što radi jeste da pronalazi problem koji je
vredan pažnje. I kada ima problem, onda (vidite
kako mu se šire nozdrve) kaže: „Znate, stvarno sam
na tragu nečemu; Jupitera mi, mogao bih da
dobijem Nobelovu nagradu”. I ne možete da ga
osuđujete. Ali, onda celo to osećanje potere u
knjizi, traganje za ciljem, prisutno je zbog toga što

60
postoji duboka osnova tog plana, da „imam veliki
problem, nešto zaista vredno truda, i svoj život ću
tako da organizujem da ga rešim”.
Kako kao naučnik organizujete svoj život da
dođete do rešenja problema? Jedna od stvari koje
ne radite jeste da ne kradete tuđi rad, jer je plan
nauke takav da ništa ne postižete ukradenim radom.
A ako pogledate ceo taj put, pojavljuje se jedna
vrlo jednostavna, vrlo zanosna, strašno naivna
osoba (sjajna osobina knjige je da ju je pisao neko
ko ne nosi srce u rukavu, već, u stvari, ide u
košuljama kratkih rukava), koja vam prenosi
osećanje kako se do toga dolazi. Kaže vam da
planirate rad; krenete i čitate sve vrste knjiga koje
sadrže bilo šta što vam se učini važnim; pitate
svakojake ljude. Naravno, neprekidno osećate da
niste baš zanimljivi, i da biste stvarno želeli da
odete u bioskop; ali, sve vreme postoji ova uteha:
„U redu, nemam rok, ali ću rešiti ovaj problem. A
imam dobar problem, odlučujući čin suda”.
Ovu vrstu planova ja nazivam neograničenim
planovima, pod čime podrazumevam da to nisu
planovi koji su usmereni na specifičan cilj koji
može da se dostigne poznatim brojem koraka. To
su neograničeni planovi zato što možete da smislite
strategiju da dođete do njih, ali ne možete da
iznađete niz taktika; i mislim da je velika odlika
ljudskog ponašanja da mi imamo strategije prema
kojima upravljamo svoje živote. A te strategije
postoje da bi se nešto postiglo; to ne bismo mogli
lako da pretočimo u reči.
Ne bismo mogli tako lako da kažemo: „Pa,
znate, voleo bih da budem srećan i spokojan, da
deca budu bolja, i zaista ne bih želeo da se ponovo
razvedem”. Sve su to stvari na koje mi
usmeravamo svoje živote, ali sve one znače da
postoje izvesni opšti ciljevi koje pokušavamo da
dostignemo, kao što je rešavanje strukture DNK. I
mi ne znamo kako da je otkrijemo taktičkim nizom
koraka, kao da je ona problem. Sve što znamo jeste
da verujemo da možemo da stvorimo opšta pravila

61
za svoje sopstveno ponašanje koje bi bilo ova vrsta
neograničenog plana. Ime tog neograničenog plana
glasi vrednosti. Jednostavno kažemo: želite li da
živite srećno? Pa, trebalo bi da uspostavimo merilo
prijateljstva; trebalo bi da uspostavimo merilo
izvesnih vrsta odricanja; treba da uspostavimo
posebno merilo za ponašanje prema drugim ljudima
onako kako bismo želeli da se oni ponašaju prema
nama, i tako dalje. Besmisleno je da nabrajam
dalje, jer je sve mnogo bolje rečeno u propovedi na
Gori, sa kojom se ne takmičim. Ono ima tu osobinu
da je otvoren, neograničen plan usmeren ka
ostvarivanju opštih ciljeva u životu, u nauci, i da
nije niz rešenja problema. Ne koristi Paskalov izlaz
izražen rečima: „Znam jedan trik za rešenje tog
problema”.
Ovi otvoreni planovi, neograničeni planovi,
zavise od našeg razmevanja da smo drugi ljudi i mi
jedno – da mi njih razumemo kroz same sebe i
bolje razumemo sebe kroz njih. To je osnovno za
svaku etičku strategiju života – za naučnu strategiju
kakvu sam opisao u trećem poglavlju ili za etičku
strategiju življenja. Ne koristim reč strategija u
pežorativnom smislu; upotrebljavam je samo za
jedan dugoročan stav prema tome kako pojedinac
želi da izađe iz nje. Osnovno je za te strategije da
prepoznamo da su sva ljudska bića ljudska u smislu
u kome smo i mi. Zato sam ja tako protiv stava o
Magu, posvećenom, izabranom, jer takvi ljudi ne
postoje. Ja ne poznajem takve ljude, najviše što
mogu da kažem o drugim ljudima jeste da sebe
vidim u njima, i njih u sebi.
Verujem da je ovo duboko osećanje srodnosti
osnovno za dve ljudske vrednosti; nema veze da li
se bavite naukom ili nečim drugim. U stvari, ne
možete da se bavite naučnim radom bez tog
osećanja istine i dostojanstva, tog osećanja da je
ljudsko srodstvo sredstvo i da ne može da postoji
viši cilj. Ako to ne verujete, onda, naravno, padate
u neku vrstu klopke u koju je upala nacistička
Nemačka. Nacisti su se našli u jednom vrlo

62
neobičnom paradoksalnom položaju zato što su, s
jedne strane, na opštem kulturnom planu verovali
da moć mora da dođe iz znanja. Ovaj stav je bio
ukorenjen u poslednjih četiristo godina. Ali, s
druge strane, oni nisu stvarno verovali u tu ideju
zbog svog posebnog viđenja moći i arijanizma i
izabranih. Tako su bili vezani željom da istražuju,
željom za saznanje, ali i osećanjem da imaju neko
pravo na moć drugačiju od znanja.
Zlo koje su nacisti ispoljavali prema
zatvorenicima, Jevrejima i komunistima velikim
delom je neka vrsta skrivenog besa zbog saznanja
da ti ne-nacisti takođe mogu da budu ljudska bića, i
da zato imaju pravo da se sa njima postupa ljudski.
Imajte u vidu da jedna od najosnovnijih stvari u
vezi koncentracionih logora nije da su ljudi bili
tučeni i mučeni, spaljivani i ubijani, nego da je
tamo postojalo proračunato nastojanje da se ljudi
od samog početka ponize i dehumanizuju. Na
primer, jednostavan deo politike u
koncentracionom logoru je bio da su ženski i muški
nužnici bili okrenuti jedan prema drugom na
otvorenom prostoru, i odvojeni žicom, tako da niste
mogli da vršite svoje fizičke funkcije (koje su
često, u uslovima zatvoreništva, sa takvom hranom,
bile krajnje bolne) nikako drugačije osim pred
očima ljudi suprotnog pola. Možete da mislite da je
ovo neka vrsta rafinirane neljudskosti, ali je
zapravo bazična neljudskost: isto smo mi uradili
kada smo zaratili sa Japancima, i odjednom ih
naslikali tako da liče na pacove. Tako smo mogli da
se oslobodimo misli da su oni takođe ljudi. Smisao
u kome je to najviše izraženo jesu eksperimenti sa
ljudima, i na kraju želim da govorim o njima, da
bih nešto rekao o naučnoj etici.
Ljudi ponekad pišu da su mnogi naučnici radili
u koncentracionim logorima, kao što često pišu o
ljubavi Nemaca prema kulturi i muzici. Naučnici bi
slušali neku simfoniju, a onda otišli i mučili ljude.
Mogu da vas uverim da u koncentracionim
logorima nije bilo ni muzičara ni naučnika. U

63
logorima su radili siledžije, od kojih su neki,
svakako, voleli muziku, i od kojih su se neki bavili
i naukom. Ali, usredsredimo se samo na medicinski
deo. Pročitaću vam jedan stih iz Straha i bede u
Trećem Rajhu, Bertolda Brehta:

Stižu gospoda učenjaci

sa lažnim tevtonskim bradama
i pogleda punog straha.

Oni ne mare za pravu

već bi arijevski jasnu
nemačku fiziku.10

To je savršeni opis one vrste eksperimentisanja

koje se, u stvari, odigravalo pod nacističkim
režimom.
Godine 1946. su se održala velika suđenja
dvadeset trojici nemačkih lekara, od kojih je sedam
obešeno, a neki od njih su bili ugledni naučnici. Na
primer, Karl Gebhart je bio predsednik nemačkog
Crvenog krsta. On je, takođe, bio Himlerov lični
lekar i desilo se da su neki eksperimenti koje je on
nadgledao imali vrlo poseban karakter, zato što je,
kada je Hajdrih bio ranjen u Čehoslovačkoj,
Gebhart pozvan da pokuša da isceli ranu bez
koršćenja lekova na bazi sulfata; Hajdrih je dobio
gangrenu – gasnu gangrenu – i umro. I Himler je
rekao Gebhartu: „Nikada me nećete ubediti da niste
koristili sulfa- preparate sve dok ne vidim da ste
oglede vršili i na drugim ljudima”. Tako je on
otišao u koncentracione logore, i izvodio oglede, a
pošto je nesreća bila da su sulfa-preparati delovali
pozitivno, bilo je neophodno da zatvorenici umiru
da bi Gebhart sačuvao svoj ugled i život. Ovakav
slučaj moramo da posmatramo kao posebnu
kategoriju. Ali, ako pogledate celinu suđenja

10
Preveo N. Šuica

64
dvadeset trojici lekara, otkrićete da je svo njihovo
istraživanje bilo usmereno ka tehnološkim
ciljevima, kao što je slučaj sa sulfa-preparatima i
gasnom gangrenom. Prikaz suđenja je na
engleskom objavljen pod užasnim naslovom Lekari
sramote,11 ali su je napisala dva Nemca, koja su
prisustvovala suđenju, Aleksandar Mičerlih i Fred
Melke, pod, po meni, vrlo lepim naslovom na
nemačkom: Das Diktat der Menschenverachtung,
Nalog za prezir prema čoveku. Knjiga je o tome, i
tako bi Nemci i trebalo da je shvate. Ako pogledate
u indeks na kraju knjige, videćete da su govorili o
testovima koji su se vršili na velikim nadmorskim
visinama, o slomljenim kostima, o tome kako bi
morska voda mogla da se pije a da se ne odstranjuje
so? Da li bi ljudi brzo mogli da se učine neplodnim
u velikom broju? I tako dalje. Moram da vam
objasnim da to čak nije bila ni dobra tehnologija.
Sama činjenica da je na kraju moglo da se okupi
dvadeset tri lekara sa nekim ugledom pokazuje da
nije mnogo uglednih ljudi učestvovalo u tome. Ali,
ono što ne valja u tom stavu jeste saznanje da
tehnolog može da izvodi svoje oglede, posebno radi
vođenja rata, i da se nikada ne obazire na cenu.
Suprotno tome, želim da govorim o ljudima koji
nastoje da se bave nečim što bi moglo da se nazove
naukom u logorima.
Ljudi kao Mengele, Entres, profesor Klauberg,
radili su u koncentracionim logorima posebno na
eksperimentima u kojima su pokušavali da
sterilizuju ljude u velikom broju. Teško mi je, kao i
bilo kom naučniku, da mirno razmatram stravičnu
glupost tog posla. Ljudi kao Klauberg su dovodili
bezbroj logorašica, proizvodili neku smesu koja je
sadržala izvestan procenat kiseline, ubrizgavali je u
vagine tih žena, i onda se pitali: „Hoće li uspeti ili
neće?” I to se zvalo naučnim eksperimentom.
Nema mnogo smisla govoriti o tome da li
naučnici imaju savest ili ne kada se suočite sa

11
Heinz Norden, trans., New York, Henry Schuman, 1949.

65
totalnim naučničkim šljamom koji su predstavljali
ovo ljudi. To su bili ljudi koji nisu bili sposobni da
izmisle ni jedan jedini razuman ogled. Međutim,
ogoman broj ogleda u ovoj zemlji se vrši u vezi
pitanja kako, u stvari, sprečiti ljude da imaju decu.
Skoro sav posao koji se vrši u ovom trenutku se
usmerava ka analizi fine funkcije hipotalamusa,
zato što on kontroliše ciklus ovulacije. Pa čak i
pilule koje se danas koriste deluju posredno, preko
dela mozga na kome se nalazi hipotalamus. To je
vrsta eksperimenta koja vas negde vodi. To nije
ono što su sprovodili nacisti.
„U redu”, mogli biste da kažete – „možda ne
možete da vršite oglede na ljudima. Možda pravi
naučnik ima jedan odnos prema humanosti koji mu
ne dozvoljava da vrši opite na ljudima”. Bojim se
da to nije istina. Bojim se da ako ste dobar i hrabar
naučnik, i imate deset hiljada ljudi u svom logoru,
koji će ionako umreti, a neko vam kaže: „Učini
nešto korisno sa zatvorenicima”, postoje mnoga
značajna naučna pitanja na koja još nije dobijen
odgovor, i na koja neće biti odgovoreno još mnogo
godina ubuduće, kojima bismo mogli da se
približimo. Dopustite da uzmemo jedno primitivno
pitanje. Znamo da je veliki broj slučajeva raka kod
životinja prouzrokovan virusima. Još ne znamo ni
za jedan jedini slučaj raka izazvanog virusom kod
ljudi. Ne treba da budete mnogo pametni da biste
rekli: „Oni će svejedno, biti spaljeni, hajde da im
ubrizgamo viruse”, i tako dalje. Mogu samo da vam
kažem da profesor Klauberg i gospodin Mengele
nisu imali ideju da izvrše pravi ogled. Ali, u stvari,
postoje mnogo prefinjeniji i dublji eksperimenti
koje je neophodno da izvršimo. Vidite, ljudska
stvorenja su vrlo posebna po tome što dve strane
njihovog mozga vrše vrlo nejednake funkcije; mi ih
ne znamo.
Možemo da imamo sreću da bismo izvršili takve
oglede. Ponekad se desi neko oštećenje mozga
zbog kog je neophodno odvojiti te dve hemisfere.
A odličan eksperiment Rodžera Sperija u Kal Tehu,

66
na primer, ili rad ser Džona Eklsa, govore nam šta
tamo ima. Uopšte, ogledi sa moždanim funkcijama
se vrlo teško sprovode; praktično nemamo nikakve
informacije. A svakako nemamo informacije o
pitanjima razdvojenosti funkcije mozga koje
možemo da dobijemo samo od ljudi. U ovom
trenutku možemo samo da imamo pacijenta koji je
zadobio veliko oštećenje mozga, na primer, u
saobraćajnoj nesreći. Onda se on nalazi u
beznadežnom stanju kada eksperimenti mogu da se
vrše – u smislu da možemo da posmatramo šta se
događa.
Ako biste stvarno imali jedan koncentracioni
logor pun ljudi, ako biste stvarno bili oslobođeni da
vršite oglede, i ako biste se lično osećali slobodnim
da ih vršite, postoje vrlo razumni eksperimenti na
mozgu koje biste mogli da izvodite. To nije ono što
su radili nacisti. Ogledi koje su oni vršili su bili
takvi da ih ne biste izvodili ni na životinjama – bili
su tako glupi. A glupi su jer su sasvim oslobođeni
duha naučnog istraživanja. A sasvim su oslobođeni
tog duha zato što ne sadrže osećanje ljudskosti koje
sve i podstiče. Oni polaze od pretpostavke da ćemo
otkriti magiju.
I tako, došao sam do toga da na kraju kažem
zašto sam koristio reč magija na početku – zašto
želim da dođem do reči civilizacija na kraju. Nauka
je sada sastavni deo ljudske osećajnosti. Ona je u
svakom smislu ljudska kao i usložnjavanje jezika, i
kao traganje za onim stvarima koje nas čine
posebnim. Nadam se da sam pokazao da su to vrlo
duboke stvari, i nadam se da sam pokazao da
bavljenje naukom, u stvari, ne može dalje da se
odvija bez njih. Ali, mi zaista živimo u jednom
teškom intelektualnom razdoblju – u vremenu u
kome je teško shvatiti šta se dešava, i kada je tako
lako prepustiti je drugim ljudima, i reći sebi: „Pa,
ako ništa drugo, mađioničar sam na rečima” (Jejts),
ili: „Ja sam mađioničar na mašini za predenje”.
Nijedna vrsta magije nije dovoljna. Moramo da
ustanovimo jedno jedinstveno osećanje ljudske

67
situacije, činjenice da je saznanje jedna od stvari
kojima su ljudska bića nagrađena. Da nas je ono
stvorilo kao jedinu životinju koja se ne prilagođava
evolucionoj niši, već je samo modeluje, koja
uobličava svoju fizičku, mentalnu i kulturnu
sredinu. A ključni deo uobličavanja te kulturne
sredine jeste da se vidi da je jedini plan koji
sledimo veliki, neograničeni, etički plan niza
vrednosti kojima upravljamo svoju delatnost jer
smo takvi. To je način da se bude čovek.

68