Sanja Polak

U životu je važno imati pet

Kupili su mi novu torbu, knjige, sveske, patike... Mama i tata mislim. Bila sam srećna i
zadovoljna.

Onda je mama rekla: ,,U životu je važno biti dobar“, a tata je dodao: ,,I poslušan“. Dalje su nastavili:

,,Moraš redovno pisati zadatke.“

,,Moraš na vreme dolaziti u školu.“

,,Moraš slušati učitelja.“

Ja sam iza svake njihove rečenice poslušno klimala glavom i rekla: ,,Aha...“

Sve manje sam bila srećna. Rekli su mi da se još malo igram, a mnogo čitam, da se malo zezam, a
mnogo vežbam. Da malo skačem, a malo sedim, da malo lenčarim, a mnogo radim, I na kraju su
zaključili:

,,U životu je važno imati petice.“

,,I uvek se primereno ponašati.“

Uopšte više nisam bila srećna. Oni nisu normalni! Šta to traže od mene? Pomislila sam to dok su mi
još drobili kako su i oni u životu imali petice i pristojno se ponašali i bili uvek, uvek, uvek savesni i
vredni, uzorni i uvek samo hvaljeni. Hah, možete misliti! U tu priču nisam mogla poverovati, baš da
sam i želela. Nakon slatkog razgovora s njima, istrčala sam iz stana i odjurila do kuće tatine mame.
Nisam gubila vreme, odmah sam rekla šta me zanima:

,,Bako, treba mi tatina đačka knjižica.“

Baka me zbunjeno pogledala, trenutak razmislila, podigla kažiprst leve ruke, namignula i krenula do
treće ladice stare komode u dnevnom boravku. Tatina đačka knjižica našla mi se u rukama. Brzo sam
listala njene stranice tražeći petice, ali peticama ni traga.

,,Znaš, Paulina, tata je bio solidan vrlo dobar đak“, uzdahnula je baka i počela mi pokazivati njegove
fotografije kad je bio mali. A na fotografijama! Tata sa razbijenim kolenom, tata s poderanim
pantalonama, tata s prljavom majicom, tata vrišti, iako se to s fotografije ne čuje. Tata trči, tata skače,
ohooo! Tako ne izgleda dečak uzornog ponašanja. Krenula sam prema telefonu i utipkala broj mamine
mame, to jest, moje druge bake.