Данас се по други пут обележава успомена на новоканонизоване србске новомученике

сурдуличке.

(са странице OK RADIO)

Када се српска војска крајем 1915. године повукла из земље пред надирућом аустро-
немачком силом, Бугарска се укључила у ратна дејства и окупирала југоисточне делове
Србије. У наредном периоду, бугарска војска је починила већи број злочиначких убистава
нарочито виђенијих србских грађана. Најтеже је страдала Сурдулица и околна места. Део
становништва је тада интерниран у Бугарску на принудни рад, међутим између 6 и 8
хиљада њих је приликом интернације поубијан по околним шумама и кланцима.

Међународна комисија на челу са др Арчибалдом Рајсом је током 1919. године сачинила

извештај о бугарским злочинима у Србији, укључујући и сурдулички покољ.

После Првог светског рата, 1924. године, кости идентификованих жртава су сахрањене у
заједничкој костурници у Сурдулици, над којом је подигнут и споменик. Споменик и
костурницу су бугарске окупационе власти у Другом светском рату потпуно уништиле
1943. године, а кости су сахрањене на непознатом месту.

29/16. маја 2009. године, мошти мученика сурдуличких случајно су пронађене на простору
местног гробља (овај датум је узет као календарски дан за прослављање новомученика
сурдуличких), а следеће године је обновљена спомен-костурница у коју су мошти
похрањене.

Свакако најпознатији од сурдуличких новомученика су тројица црквених

великодостојника: митрополит скопски Викентије Крџић, митрополит рашко-призренски
Никифор Перић и игуман Манастира Прохор Пчињски - Владимир Протић са два сабрата.

http://www.spc.rs/sr/sveti_muchenici_surdulichki

Митрополит скопски Викентије Крџић (1853-1915), крштеним именом Василије,

замонашио се у Манастиру Студеница 1873. године. У периоду 1885-1900, борави у
овчарско-кабларским манастирима где добија чин архимандрита, а 1900. године одлази у
Хиландар. 1905. године постављен је за епископа скопског. У Македонији је био активан на
ширењу србске акције присаједињавања Македоније Србији, чиме се замерио Бугарима.
Након окупације Македоније од стране бугарске војске, склонио се у Призрен, код
митрополита рашко-призренског Никифора Перића. Међутим, Бугари су их обојицу
ухапсили. Приликом спровођења у Бугарску, митрополита су убили на путу између
Ораховца и Гњилана, опљачкали га, а његово тело запалили. Земни остаци митрополита
Викентија никад нису пронађени.

(са википедије)

Митрополит Викентије је рођен у Ушћу на Ибру, изданак је старог ушћанског рода Крџа /
Крџића:

https://www.poreklo.rs/2015/07/02/poreklo-prezimena-selo-usce-kraljevo/

Митрополит рашко-призренски Никифор Перић (1862-1918) је том приликом интерниран у

Бугарску, где се упокојио 1. фебруара 1918. године. Митрополит Никифор, кршеним
именом Никола, замонашио се 1880. године у Манастору Враћевшница. Једно време је
боравио у Цариградској патриаршији. 1901. године хиротонисан је за митрополита рашко-
призренског. Упокојио се у интернацији у Рилском манастиру.

(са википедије)

Митрополит Никифор потиче од Перића из Баранде у Банату: „Перић – Драганов (Ђурђиц),

из Сентђурђа (од њих је митрополит рашко—призренски Нићифор Перић)“. („Срби у
Банату“ Јован Ердељановић) Сенђурђ (Шенђурац) је у румунском Банату (Singeorge), од 17.
века насељен Србима (још 1938. године око 63% становништва били су Срби; данас се
Србима изјашњава око 19% Сенђурђана - „Срби у Румунији“ - Љубивоје Церовић).

http://www.eparhija-prizren.com/sr/eparhija

Свети свештеномученик Владимир Протић (1843-1915), крштеним именом Стојан, био је

игуман Манастира Прохор Пчињски. Потиче из свештеничке породице, и сам је постао
свештеник у родном селу Клиновцу у Пчињи. Када му се, 1902. године, упокојила жена,
отац Стојан се замонашио, а убрзо га је тадашњи митрополит скопски Фирмилијан
произвео за игумана Манастира Прохор Пчињски. У немирно време србског и бугарског
четовања по Македонији, почетком 20. века, Манастир којим је управљао игуман Владимир
био је скровиште србских четника, чиме се сам игуман замерио Бугарима.

(са странице DUH STARIH SRBA)

Октобра 1915. године, игумана Владимира, јеромонаха Арсенија Николића-Узуновића и

свештеника Јована Марковића-Поповића, Бугари одводе из Манастира у шуму, где су их
мучили и убили, а њихова тела запалили.