ДОБРИЦА ЋОСИЋ

ДЕОБЕ
ПРВА КЊИГА

НОЛИТ-ВЕОГРАД
НЕДОУМИЦА
 Када ћу, осуђен, да се нагнем и погурим над празном свеском, над толиким
празним вескама које треба испунити некаквим смислом, у овом времену које ће морати
да се памти и по несвршеним пословима. Годинама узмичем и бежим, увек лицем
окренут тихом поразу. Докле ћу да варам то морање?
Да ли је човечно да подсећам на заборављено и на оно што се жели заборавити?
Да ли је зрно мрака и у сваком зрну сунца? Није ли узалудно, и данас увредљиво, да
вичем себи, другима: лева руко, чувај се! десна, твоја сестра, држи нож!
У несаници и овоме мом невиду чујем танко и бистро Анино дисање. По сну јој не
гази страх, памћење јој је невино. Хоћу да осетим мирис те невиности, па дуго стојим и
над том ненаписаном свеском. Сви смо то били. И убице су биле деца, и њихово дисање
је мирисало на млеко и некакав сапун. Никад и нико није знао чије ће све грло морати да
загрли нож. Никад и нико није знао чије ће све руке, што су у почетку више украс но
смисао, чврсто да стегну држак сечива. Расту ли и данас деца да и њима, људима,
последњи дах клизне низ комад клепаног гвожђа и челика?
Не знам и знам: овај тренутак је ничији. Између ноћи и дана, клонућа и наде. Ту
зида нема. Могу ли ја преко брисаног простора свитања неокрњено да пренесем своје
памћење? Јер и ако дође дан, била је ноћ, права, истинска, са несаницом: човек сам и
страх. Можда други људи нису такви. Можда је већини рат већ сада само трњак у
завичају успомена. Хоћу ли издати љубав, смалаксати надање ако будем говорио о
толиком човековом поразу и о нашем клању нас самих? Колебам се да расађујем ово
памћење, а ноћ се стварно већ осипа, она је дотрајала, задимио се млад дан, а ја опет
немам снаге да кидишем на себе.
Знам: постоје Срби који мисле српски, и Французи који мисле само француски, и
постоје такви полицајци који живе да би казнили за сваки неспокој, и постоје људи који
неће да читају о ужасима, и постоје и људи и жене који не могу да виде крв, чак ни
кокошију. И знам: мајке су плакале и плачу, једнако очајне за децом убицама и за децом
убијеном; пријатељи су изгубили пријатеље, свеједно да ли су били каме или вратови за
каме; жене су преварене у чекањима, опет свеједно куда су нестали они што су их оне
чекале; песници су често имали доста великих речи за злочинце и издајнике. Ниједно
проклетство није неопозиво. Да, али ми живи још увек мислимо, сећамо се, сањамо.
Снови су ми страхом загађепи, а сунце често замућено, по цветовима је сукрвица, јер и
после толиких година од рата ја сањам четнике. Никад да зажалим што сан дуже не траје.
Увече пе подижем јастук да провсрим није ли случајно кама под њим. Знам да није. И
знам да је много ножева вешто и хитро заривено у мој врат. Морам да признам: човек
сам и нож. И у руци.
Испод прозора моје собе деца иду у школу. Слушам њихову грају, погледам их, не
могу а да не мислим: и ми смо били деца иако смо, још са букварима, због гуњева и
чакшира више личили на старце.
Рођени смо у Прерову Николине Србијице, која није сва Србија. Рођени смо поред
реке што извире у шумама сунчевог заласка и месечевог уштапа, па се брзне кроз
шљиваре, пијући њихову боју и отров, онда застајкује поред винограда и баца сунце у
чокоће, па онда пијано и лено, та река гладница, рије по хлебу наших њива и, угојена
кукурузом, тихо се здружи са имењакињом од југа за поход на равнице према Дунаву. На
истој обали реке, која има своје вирове и своје плићаке, стицали смо, невини, и храброст
и страх. Исте њивице храниле су нашу снагу и нашу немоћ. Река нам је јела њиве и
матицом померала међе; сваког пролећа са тополом листала је и неправда. За ту земљину
правду и неправду очеви су нам се боли вилама, секли секирама, а мајке мотикама. Код
нас је небо дугуљасто, и чим смо пробауљали исто смо, поучени од старијих, дуго
гледали у њега. Једним путем, ретко, одлазили смо увек рано у Паланку и у сутон се
враћали, свагда тужнији. Слутили смо: свет је сувише велик за нас, пешаке. Све до
азбуке, само снагом песница и хитрином ногу задобијали смо поштовање један код
другог.
Али раније од азбуке, поред плотова, у јарцима испод брестова и дудова,
мешајући се с прасићима, почеле су, заједно са нама, да расту завист и охолост. Јер
многи од нас нису имали краве; многима шајкаче нису биле по мери, наслеђене од
старије браће, понекад и од очева; многи су за Светог Саву и Преображење, славу
манастира преровског, обували туђе опанке од свињске коже; неки су се замомчили у
модрим пртеним панталонама, а неки пре таблице понеше копоране од лесковачког
шајака. Одвећ брзо, и у свему, почесмо да се разликујемо онако како су се у пољу поред
Мораве разликовале наше њиве, а на коси где дедови и очеви покрчише манастирску
шуму, наши виногради. Да будем савестан; учитељеве тројке и петице најмање су нас
одвајале, а ја се никако не сећам суза на она четири Видовдана.
Њих тројица што одоше да седе у скамијама у Паланци не посадише завист у
нама. Одоше, чинило нам се тада, заувек од нас. Њихови качкетићи, ма колико да су
изазовни били међу нашим шајкачама, не такоше нашу мржњу. Иако су у Прерово
долазили за празнике и кад зри јечам, остајући док бостану не прође време и док дренак
баци шарак, знали смо, и ћутали смо, и ми што остадосмо и они што одоше, да више
нисмо исто. Али оне јесени кад они одоше, очеви нам на старе мотике, земљом и ковачем
изједене, ударише дуге јасенове држаље. Кад их стиснусмо нашим малим длановима, и
уским плећима погурисмо се над њима и грудвама, замислили смо се, само за тренутак:
више нисмо деца, копачи смо, људи смо. И само за тренутак промину туга, осмеђи нам и
поглед и душу. Већ увече, као млади ратници ранама, хвалили смо се распуклим
жуљевима. Тако ми, поред реке, продужисмо да брже растемо у надничаре и газде, љуто
дретвећи и знојећи мржњу и доброту преровске земље.
У то време нисмо слутили да ћемо једне ноћи мотике заменити карабинима и
ножевима, мада још од раног пролећа наш свет око Мораве с дугуљастим небом постаде
жива шкољка страха, у Прерово се вратише они за које смо мислили да су заувек
отишли, а одоше војни обвезниди, погурени од брига, флаша ракије, вина и печених
петлова. Само кратко са дедама домаћиновали смо ми, кријући жито и маст, једва се
тискајући кроз уздахе жена, љути, распевани у псовци на све. Те недеље сви смо гледали
у небо што јекну пробуражено летом три авиона; знали смо да су немачки. Неки
попадаше уз плотове, а неки остадоше само зањихани. А и једни и други добро смо знали
да то тутњи у слабинама Паланке и прште јој ребра. Не знам зашто али сви смо
помислили : готово је. Не само са Краљевином Југославијом, војском, слободом. Од тога
дана сви смо били будни. Војници су се враћали без пушака, али са чутурицама,
порцијама, ћебадима и другим државним стварима, кад Немци у зору, пуцајући, прођоше
на тенковима кроз Прерово. Прођоше, али нешто оставише за собом, нешто незнано,
тајновито, у сваком дрвету, у свакој грудви земље, у петловом кукурику, у мотикама,
плотовима, у гуњевима и очима свим, и крављим, оставише за собом нешто због чега се
шапуће и наша преровска псовка.
Не потраја дуго и ми, вршњаци, почесмо да се разликујемо, најпре по гласу и
шапату, онда по вери и снази. Са нама заједно и наши очеви и преровски старци, од којих
слушасмо споре и тихе приче о Аћиму Катићу и његовим бунама. У Прерову, и са обе
стране реке, и тамо горе у Планини, започе једно велико врење, једно велико окупљање и
деоба људи. Не одједном, и не коначна. Онда својски, преровски, тежачки прионусмо по
њивама, виноградима и шумама да садимо смрт Немцима и њиховима. И себи, узајамно,
богато. А најпре смо свађу започели око времена. »Време је да се дижемо и
усправљамо«, викали смо ми, а они су шапутали: »Још није време, чекајмо и чувајмо
главе«. Нисмо се дуго цењкали, јер ми Преровци, сем Ћорђа Катића, већ давно покојног,
трговачког искуства нисмо имали. Нама који смо се дизали и усправљали, загледани у
даљине, црвена звезда са српом и чекићем постаде знак. А они, погнути и натраг
окренути, понеше шубаре на које прикачише краљевски грб с мртвачком главом.
Пустише да им дуге косе и браде покажу жалост за слободом, страх и мучеништво, на
рукавима чоханих антерија белим свиленим концем извечоше »Слобода или смрт«, па
исковаше каме и урезаше на њих и кундаке слово »3«. Хармоникаши испеваше им песму:
»Дрма нам се, тресе нам се шубара и цвеће, убићемо, заклаћемо ко за краља неће...« По
Прерову и обалама реке започе клање. Више се нисмо делили на охоле и зависне, на
газде и надничаре; више нисмо били ни другови, ни пријатељи, ни рођаци, ни земљаци.
Ни Срби. Постојали су само они који кољу и они који су за клање, само каме и вратови.
Три године несаница је боравила у Прерову, река је сваке ноћи вукла на своје дно
непливаче са пресеченим гркљанима, а убице су се тетурале по кукурузима, спотицале о
чокоће и међаше, враћајући се пред зору у кафану-штаб. Будни преровски вратови
слушали су хармонику и пре њиховог одласка, и после.
Нису ли се узалуд погурила под торбицама и, журећи у школу, савила вратове ова
деца што се смеју гласно под мојим прозором, овога јутра кад се и ја узалудно нагињем
над празном свеском? Јер и ми смо ишли у школу, слично смо се смејали и слично
надимцима довикивали. О томе страху у себи морам да говорим, о мојим загађеним
сновима, иако смо победили Немце, четнике, и све друге »уз немце«, иако је десет година
откако у Прерову, око реке и на Планини пуцају само ловачке пушке, каме више не носе
ни најљуће убојице, а браде само попови и ретки старци сасвим нарочите нарави.
Десет година је прошло, а ја се још ниједном нисам окупао у Морави с брзацима и
вировима зеленијим од детелине. Знам: дотаћи ће ме белуци по којима су бауљали
непливачи с пресеченим гркљанима. Некад кад сам скакао са обале у слабине матици,
волео сам да викнем: сада, бојим се да бих јаукнуо. Па другима шапнем помало
стидљиво: јесам рођен на обали реке, али не умем да пливам.
Волим у заранке да лутам пољем, преко њива и винограда, да мислим само о
усевима, гаталачки забринут, као некада мој покојни деда празником рано ујутру.
Ниједном не одох у такву шетњу откад са Планине с пушком сиђох у град. Бојим се
видећу чичак и сетићу се Мише дечака који је, лутајући пијацом и сањајући о бициклу
што му обећаше четници, бацао чичак на људе код којих јс видео паре или сат бележећи
их за клање.
У Прерово одлазим само кад морам, и заноћим једино кад морам. Јер ноћу лају
пси, лају исто као пре десет година. Сви сокаци, сви кукурузи, свс чокоће, сви жбунови
били су заседе.
Волим ларму музике, али кад на радију чујем хармонику, брзо мењам станицу.
Јесам Преровац, али мрзим хармонику.
Кад сретнем погуреног и безнадежно снужденог сељака, не могу а да не
помислим: присилно мобилисан. И сетим се оног отегнутог, са свачим помиреног:
Морално сам натеран у четничке редове.
Да се не правдам више, старим и већ се мирим да мудрост не расте са седином
моје неугодне косе. Памћење је моја казна. Треба да причам да бих заборавио, да не
заборавимо, да подсетим живе: пред спавање, и кад сте слаби, и кад вас је страх, и кад
сумњате, и кад сте најрадоснији и загрцнути надом, кад желите да грлите жену, и кад она
вас грли, опомињем вас, и поражене и победнике, савесно пропипајте своја грла и увек
незаштићене вратове. Ако вам ножеви нису у њима, загледајте своје руке: можда је нож у
вашим шакама. Одбрана није, ни доказ такође, ако само тврдите: Ми смо добри људи, ми
никад не можемо постати убице, ми живимо у двадесетом веку, ми смо човечни, ми смо
цивилизовани... И они су слично тврдили, не само пре четрдесет прве, сетите се! И они
који данас по свету кољу, исто тврде, чујете ли их? Зар су нас једном обманули, зар смо
једном обманули?
Дрхтав и блед, видно и у мраку по поноћи, стотинама ноћи, годинама понављам
једно питање: Ви Преровци, ви окорекци, ви Планинци, моји вршњаци, очеви нас
вршњака, браћо, земљаци, како сте могли, како сте умели да својим Преровцима, својим
земљацима, својој браћи по хлебу дугуљастом, по реци најсрпскијој, по мотици и
кукурузу, по жутој проји и вину од рскавца, како сте могли и умели хитро да заривате
каме у вратове и на подгрлима да правите фине, румене, вретенастс ране?
Ваше кости су давно сиве и оне ћуте. То би требало да значи: мртви сте. Али
срећемо се у сновима. Срећемо се свуда. Чујем вас. Сваког јутра новине говоре о вама, о
убијању, о рату. Много вас је по свету. Оштрите ножеве. И радите ножевима свуда где се
слобода усправља. Ко сте, шта сте ви, шта ли сте наумили?
Опет свиће. Мада јс небо ведро, и овим даном вући ћу исте облаке, исти
неодговор: Хоћу ли имати моћи да видим истину, и ону коју ће видети наши потомци,
више својим животом но књигама?
 Да ли онај који је четништво гледао само суженом зеницом за нишан, има око за
истину иза барикаде?
Може ли онај коме је савест била да буде противник сада да буде сведок, судија?

( 1955)
ОТКРИЋЕ
 Страх је у свему:
у шумама и небу, једнако подмуклим, у сваком изласку и заласку сунца, у Морави
што једе њиве и људе и води пут ка истоку, Азији, и пружа га западу, Европи. Њим кроз
Србију пролазе само ратови, у оба правца само смрт; смрт под свакојаким знамењем.
Страх од шума, неба, Мораве, пута, страх од дана и ноћи, синови иаслеђују од очева:
страх је у крви, очима, руци, и смеху, и песми; Страх је и љубав, и мржња: он је
неизмерно, прастаро богатство. У свачијем животу и увек: у почетку свега јесте страх.
Сељаци беже у село, ћутке, са стоком и алатом, оствљајући за собом посечену
траву на бојиштима хлеба: беже поражени сазнањем да су умор и зној узалудни, без
иједне наде, погурени више но икад. Куће не нуде никакву безбедност, знају то, али је у
њима скупљено и нагомилано највише муке, и најдуже бриге; у кући је све памћење. На
праговима, у вратима, дуго стоје, ипак. Тако је суђено и осуђено заувек, тако мора бити:
да се буде ту, вољом, очајањем, инатом. Ако би се бежало из села, из својих дворишта, из
кућа, признала би се кривица и саучесништво за толику пуцњаву у заранцима на коси.
Ако ватра прождере куће, због чега би се даље грбачило, жеднело и гладнело. Жене
ионако немају куда, јер ако људима може да припада и земља, женама је само кућа и
казна и спас.
Тада се стамнило и небо, још гушће шуме, и још гушће страх што расте брже,
најбрже од свега, једино он у свим правцима; од њега нема ни заклона ни скровишта.
Људи не стоје, ни жене, ни деца, врте се у виру кућа, у виру дворишта, неми и немоћни,
дишући страх као рибе воду. Звезде би показале дубину кад би људи гледали у њих. Они
то не чине, иако знају да је и у земљи страх, као у плотовима, зидовима, дрвећу и сећању;
не гледају у небо јер знају да би их оно подсећало само на то да се нема куд, свеједно
што је одавно тихо, што је са сунцем нестало митраљеза и бомби. Гледају на пут и
шљиваре, а мрак стално долази у колонама, у гомилама, прескаче плотове, виси на
вратницама, некакав давни, остарели мрак, из свих ноћи у којима се човек уплашио,
задрхтао, јаукнуо. Тај страх је толико стар да нико више и не памти кад се родио, јер се
родио с првим сељацима, са свим мајкама, и пре њих. Зато ћуте.
Тама постаје једрија, а претња бива свечанија, па тиме опчињени људи више ни
своја срца не чују, ходајући и крећући се све спорије и спорије. Онда на прстима. Између
звекета ланца на псу и старачког кашља. Између уздисаја. По пригушеном жубору реке
средином села, жубором реке у својим жилама.
Том речицом, њеним жубором, доћи ће Немци.
Главе се искрећу и уста су отворена: жубор опија, трује, он ће бити и после њих.
Увек. У њему се разбијају свирке хармоника и фрула. И свадбе, крштења, славе. Све се
брзо и лако заборавља, јер ова стрепња не подноси таква сећања, не трпи ни псовке.
Ако неко вечера, то су само деца, она најмлађа, гладна и рођена. А од старијих ако
неко у Трнави вечера, то је само инат свом и свачијем страху, покушај тихе освете
животу и целом свету, у мраку, неизведене до краја, јер кашике су опасно гласне, а
жвакање се чује и изван села. И цигаре се пале и пуше кријући се у шаци, као у заседи;
ове ноћи у Трнави нема лампи, светлост би могла бити једино у очима да људи нису
сами. Без комшија и пријатеља. Сасвим сами, опкољени истом таквом самоћом између
муклих пуцњава, расутих низ Мораву.
Али се многи и себе уплашише, свог стајања уз плот, уз дирек, дуд, шљиву, неке
своје одједном величине, те будности у ноћном и полицијском часу, па се коштуњави
неспавачи згрчише да буду што мањи, и поребарке се ужљебише у пртене сламарице по
ниским собама, под орасима и по вајатима, ноћас истим богати и пребогати за све
плотовс и међе, иако су им губери увек кратки. У млакој тами бдију пободене цеванице и
смоничави табани. Многи старци легоше на степенице, с прагом у узглављу. Да боље
чују, зауставе опасност, да тек преко њихових глава она закорачи у кућу. Ти копачки и
косачки умори не траже спас у сну; ћуте широко отворених очију, и згранути слутњом да
одједном може све да се изгуби, и ничим спречи. Тим забринуте, и руке мирују као алати
под стрехама, руке скореле од земље, зноја и сока трава: оне су ноћас непотребне за све
сем за узглавља; оне никог не милују. Чак ни мајчине. Ниједан мушкарац жени ие нуди
снагу, свеједно што уз прозорс танко мирише слез. Не осећају га, ни влагу окопаних
башта, ни кисео задах траве што је остала иза мотика да скапава у пољу и тами. Никад
тако гласно нису људи дисали као ове ноћи. Чини се: Немци скачу с тараба, прескачу
јарке, те подмукло опкољавање никако да се оконча ове ноћи: то капљу презреле шљиве.
Сазна се после, заборави опет. Старци верују: шљиве су очајније од људи. Ипак,
било би сасвим тихо неспавачима и стоци, псима и живини, да не заплака дете негде
усред села; сви га чују. Тај плач истка додире и везе међу људима, многима би одједном
лакше; живот залепрша у тами као запаљена застава; њен пламен посвећује и опет
подмлађује свачији бол, и он постаје бол за све и страх за све. Тај плач је и охрабрење
ноћас; он ослободи снагу за кашаљ, гласнији шапат и промену положаја у постељи: тај
плач је заклон и заштита слободи и праву да људи један другоме посведоче своје
присуетво и постојање. Али дете ућута, и селом леже још злослутнија тишина.
Око поноћи страх се у људима згрудва у умор без памћења, па многи заборавише
на заранке, пуцњаву и шуму. Започе предавање спасоносној обмани: сан уклони претњу
да људи и жене расту ка врху ноћи, ка земљи. На неколико тренутака само, пред свитање,
задремаше и потоци.
Онда птице прхнуше из свих шумарака и забрана, а село оста доле, стегнуто
косама, везано речицом без обала, оковано њивама и виноградима, заувек. Птице
просипају страх високо над крововима и оџацима, развејавају се по предзорју, уплашене
и од звезда, са свих страна муте висину ситном сулудошћу и меко падају у шљиваре и
врзине. На грудвама смрска се роса.
Петлови истржу главе из сна, с коначишта на старим јабукама, отварају очи:
неколико звезда смањи се и одмаче у стрму даљину; петлови заривају нокте дубље у
кору, хоће да завичу, али им се кљунови распукну и остају празни. Кокошке, савијених
вратова, опуштају се и падају као јабуке у тамицу гушћу и дубљу на сувој гажевини. А
они, петлови, само усправљају свој грч, затежу га у ћутање и слушање, на гранама
зањиханим кратко, невољно.
Пси, синоћ непотребно заћутали за један трнавски несан, гледају вратнице
нагнуте ка праговима, загледају се у плотове, што и трули сведоче мојину, па угризају
своју уморену љутњу, али се и то не чује.
Не чује се ни роса што смртоносно силази низ петељке и дрхтури пред једини и
последњи пад, свеједно што се трава издужује да јој подметне своју сада смеђу
танушност.
Људи и жене отварају очи да би видели још увек видљив страх, присутан у свему,
надолазећи. Прсти би хтели да се покупе у песнице, не за отпор и не из мржње. Тело се
расушује, безболно разваљује и подаје безумљу немоћи, чак и да се дише. Али заболе
све: плот, орах, врата, пртена сламарица, мутњикаво небо; боли све што стаје у очи; боли
толико да пресахну снага и за реч и за покрет. Нико не зна ни кад је започео ни када се
свршио удар те готово потпуне обамрлости.
Најпре се старице лако откидају из презрелих лежаја и дрхтурећи, млаке, иду
према плотовима, расипајући стврдлим табанима давно и свима непотребну топлину.
Понека се загледа у небо, иако је недеља, многе ка истоку, не да би се прекрстиле пред
његово рођење; неке на косу и шуму више села где је синоћ кратко и густо пуцало. Све
гледају навише; и људи у гаћама, који им једва и ћутке прилазе и брзо се одмичу, јер
плотови не могу да их заштите. Стоје пригњечени животом и земљом; више нису сами.
То као да личи на спас. Гледају се. Машу рукама. Окрећу се, гледају, машу рукама опет.
Глувонемо. Не може никако да се изговори та реч и осуде и избављења. Шта ће бити с
муком, не само њиховом и не само за њих. Шире руке, млатарају бешумно.
Око њих и над њима тишина се мршти, мрешка, лелуја; онда нарогуши, затеже, па
закрцка и задими: погасише се звезде. У врховима брестова брзо се избистри; бистрина
силази низ гране и стабла, пере плотове, а троскот постаје сив око њих усправних и
погурених, сада и кајањем.
Зашто синоћ нису побегли, зашто, из села и оставили све, зашто, сем стоке и деце.
Све се види, зашто. Па где су. Не може више да се чека. Зашто се још не виде, зашто не
долазе. Не може да се ћути, гуше се. Само машу рукама.
 Лају. Залајавају. Са свих страна лају. То није истина. Како ово лају. Наши пси не
лају овако. Јесте, лају. Лају нечувени пси. Мислиш, они пси. Пси.
Иза кошуља скорелих од зноја не чују галаму јер виде њих. Олакшање и очај
једно су сада. Сви их истовремено виде како погнути, набодени на кундаке и густи, иду
сасвим полако. Да најпре саставе круг. Не иду. Вуку их пси. Потрчкују за псима. Као
сасвим невољно. Људи и старице, ту где су се затекли, истежу се, у грчу ружно зинули,
распукли, отворени да их пропусте кроз себе, нечим обешени за небо, док им се руке
клате, шупље и тешке. Неки смогоше да прошапућу:
Немци
Они долазе споро, погнути, брда се примичу, шуме их потискују наниже, у
винограде, у њиве, у детелишта, ка њима, још увек голошакима и немима. Глувонемима.
Огромнима.
Можда их нема са свих страна.
Лају. Залајавају пси. Главе се трзају, немоћ се заталаса од прагова до плотова, па
селом, немоћ боса и голуждрава, задахтана од вечитог бежања. Слаби и празних руку
беже увек наниже, речици, само она је плитка, без обала, а људи крупни, виде се са свих
страна, као Планина. Опет назад и опет беже. Још увек глувонеми, безгласни, размахани,
раскидани својом немом престрављеношћу.
А они опкољавају. Све су гушћи и ближи. Пси шене уз плотове. Пси заскачу
шљиве.
Из првих врзина око села полећу косови, ослепљени циком ударају у крошње
јабука, падају на стара сена, и опет полећу ниско, све ниже: под цокулама закукаше први
плотови, крти и јадни.
Стање је ратно, можда војска вежба, она иде право на све што јој се испречи,
војска гази и воду и долове, и виноград и расад, али зашто иду са свих страна, зашто не
пуцају. Неиздржива је ова тишина, луди се од ње, од заурлавања паса. Па псујте бар.
Људи и жене муте свитање, пресецају празна дворишта, све је голо и мало, земља
толико мала да ни очи не могу да се скрију, ниједна нада, ииједно сећање, све се види, а
мора се некуд, изван њиховог ока и тог круга око ссла, око кућа, око гуше коју стежу, не
може се дисати од тог иепорозног, нераскидивог ланца, не може да се закука од
разбеснелог залајавања под стеном неба, наваљеном на кровове и дрвеће.
Онда меци право буше тишину, зелено воће, лишће, вратнице; неки се смирују
скривени у зидове кућа и стаја, неки остају у поразбијаним ћерамидама, хладећи се,
мртви. А пси скачу на бегунце.
Све се постеље изнаказују, модре и беле сламарице, распорене и одједном
хладњикаве, изрињују страх; он се расу по двориштима, воћњацима и путевима, храпав и
пискав у безнађу, па куће зинуше све одједном, задављене бежањем, јер небеска стреха
не гори, ипак; врата јече и не престају да се клате. Око људи и за њима луде живина и
мачке.
Треба имати нешто са собом, нешто своје изнети, спасти, бар тај једини
порцулански тањир, бар саборске чарапе, дечју кошуљицу, фотографију из кадра,
гипсано псетанце с прозора, бар чађаву свињску главу, остатак пастрме, виноградарску
прскалицу, тапије од имања, где су тапије од имања, треба све изнети, све понети, а не
зпа се шта, јер се гази у цику деце до појаса, главе ударају у зидове, у наћве, у диреке,
шаке су пуне косе, стравично смо богати сад сви, а руке су нам кратке, руке су нам слабе,
да се излуди; куће не могу да стану под мишку, ни амбари, ни бачваре, стоку спасавај,
стока је живот, она муче, блеји и њиска, тако је затегла ужад и ланце да од пуцњаве не
може да се одвеже, па је туку песницама по брњицама и очима, али треба најпре чељад
спасавати, живот најголији, кад се ништа друго не може, ништа.
Они, Немци, зелени а неми, говоре само кажипрстима на окидачима, с кундацима
неодвојиво срасли, и споро, корак по корак за својим псима, заједно с њима заривају се у
село, у шљиваре, у сењаке, у сулуда и кратка бежања, да ништа не би промакло, да се све
похвата. На оне који не мирују, ту где су се затекли у недељу и свануће, пуштају псе,
смирују их метком, полажу на земљу; она је њихова ионако, и увек сељачка, од Адама;
оне који се понадају да је страх бржи од једног метка, стижу рафалом. Муницију не
штеде, има је много више него народа у гуњевима и шајкачама. И жене, рађају
бунтовнике и хране партизане. И децу, расту да наследе очеве, курири су, извидници. И
краве, хране их. И коње, поносе се њима. И овце, одевају их. И петлове, рано их буде. И
псе, јављају им да беже. И воће, ако није узрело. Све.
Где сакрити децу, бар ово мушко, под кревет, под сламарицу, видеће, на таван,
попеће се, у сено, никако, запалиће, у кацу, пуцаће, у ђубриште, тако је, не, бошће
бајонетом, о боже, о крвниче, најкрвавији, шта смо ти скривили, шта смо толико
згрешили. Сина ти нисмо разапели, нити смо ти пишали у браду. Јесте, псујемо свеце,
псујемо их као и жене, као и себе што псујемо. Јесте, радимо на празнике, па морамо,
полипсали бисмо да не радимо. Постимо православне постове, и неправославне, увек
постимо, и у цркву идемо кад год имамо времена, боже, зар те стварно нема. Није
могућно да те нема. Како може да те нема. Свим властима се одазивамо колико год смо
могућни, добровољни смо мученици, и одувек свачије дугове плаћамо, па како да се
сачува једно дисање, само оно, голо дисање.
Мора да се сачува, не за радост, но за муку да се сачува, мора, за смрт мора, другу
и друкчију, мора, али свануло је и види се лепо, а они су са свих страна и свуда, не може
се у поље и шуму, кртице нисмо, птице нисмо, винске мушице нисмо, видели би нас
опет, небо је толико голо. Људи јесмо, мора се кукати.
То жене још могу, само то подсећа на освету, и отпор, зато оружје повисује и
удебљава глас. И пси. Неки не схватају, стоје и гледају суву печурку на бресту, остарело
тоцило, истрошен камени степеник. Један хоће, а не зна зашто, да и сад ради оно што и
сваког јутра: узима канту с водом и полива купус иза куће. Деци се чини да сањају
страшну игру и нечувен лов. Дечаци низ конопац силазе у бунаре, огледну се у огледалцу
воде, уплаше себе, утопиће се, не, овде су сами, тамно је, не могу да су сами сада, не
могу да не виде шта ће бити са осталима, па загребу навише, ка светлости, ка плавој
чистини неба што омамљује висином, личи на спас. Дечаци се пужу уз дрвеће, у гране и
лишће да се скрију, у пупољак, у мрежу паука. Неће ваљда свако дрво и гранчицу да
загледају, њихови пси не пужу се ваљда уз дрвеће. Дете зарива липе у мајчина недра, ту
га неће видети, дубље, дубље у месо. Дете се клупча око очевих ногу, лута рукама око
колена и грли их, а он се шакама веша за своју косу, кратко, шта може: псовка би сад
била исто што и осмех, па се сагиње, зарива нокте у земљу, она се проклетнички стврдла,
сковала, неће живе.
Сине, чујеш ли, немам те где.
Ни комунистичке летке младићи немају где да сакрију, па их пале, а они споро
горе, гасе се, раздувавају их, чуче иза шимшира, иза торова, видеће Немци да је хартија
горела, газе је, играју, клецавих колена.
Ех, луда главо, зашто нисам послушао Душана Катића кад ме звао у одред. А ја
обећао: чим жито овршем и још сто метака набавим. Умри сад, умри као овца.
Где ћу војну књижицу. Ако исцепам, где да исцепам, како да је исцепам?
А краљеву слику. Нисам крив, сви смо то куповали, имали, и Хитлер је краљ, сви
имају краљеве
Књига. Због књиге глава пада, где је књига коју је дете за одлично учење добило.
Али ја сам чист сељак, комунисте не волим, и увек сам против њих, а Немци су
паметни људи, имају спискове свих сумњивих.
Жене, не лудујте, у кућу се увуците, послујте, радите нешто, да вам ни глас нисам
чуо.
Човек седа на праг, вади дрвеиу кутију, хоће да завије цигару, он је на свом прагу,
неће ништа да види, ништа га се не тиче, неће да чује, ни комшију.
Љута, шнапс, осам година стара, војници, господине официре, хоћете ли ракију.
Српска. Шнапс, у свету је нема боље. Шнапс.
Немац пушком разби литрењак, сељак се осмехну, па одједном унакази лице, јер
га кундак удари у ребра, мокрих ногавица саже се и узе грлић разбијеног литрењака,
гледа Немца: не зна чим сад да га понуди.
 Нема се где, суђено нам је тако, ако мора да се умре, онда мора: укућани, децо,
снахо, дођите око мене, ја ћу за све да одговарам, ви само ћутите. Млађи сте, само
ћутите.
Многи беже, чују и ништа не чују; преко плотова и други беже, крију се,
откривају, где год се скрију откривени су; од пушака и митраљеза ломи се небо, чисто,
без ветра. Стрма густа висина. Склониште једино за звезде. Људима припада земља,
дебела, јулска, ни сечиво мотике у њу да се скрије; дечаци прострељени у врховима
дрвећа падају с грана тупо, као презреле дуње. Онда ту, на томе само телом освојеном
комадићу земље, мирују и ћуте, а пси их њуше и прескачу. Мирују и ћуте и људи и жене
што су у трку окитили плотове. Многи прагове. Неки уз плугове или са секирама. Да
буду то што су одувек били.
Сви нису храбри, као што нису ни плашљиви сви ови што гологлави и убеђени у
нема се куд стоје пободени међу децом и женама.
Ако смо нешто криви, онда смо криви што смо људи, и сељани, и што смо живи.
Зато стрељајте, имате право, имате све.
Синови, кажите им: добро јутро, схватиће да нисмо зверке.
Од митраљеза се не чује поздрав.
Мене убијте, и жену ми, нас пунолетне, ако. Али децу.
И ја сам против комуниста, доле комунисти. Дајте ми пушку да их гоним с вама.
Не треба ми ни пушка, секиру имам. Будак.
Па зар ми против вас, ви сте сила, а Хитлер је, свака му част, живео вам, узмите све,
даћу, јесте ли гладни, уморни сте, јадници, а рат је, знам ја шта је рат и шта је војска.
Их, што су вам лепи пси. Што ти је сила и велики народ. И пси су им велики. А
ови наши српски џукци, да се умре од стида. Господинс официре, гладни су вам пси, а ми
имамо млад и неслан кајмак.
Људи у шлемовима и кратким чизмама не разумеју српски, а молбе се више плаше
но псовке ових што стоје, још више оних што беже, заћуталих опет више од оних што
кукају и псују, па пуцају, престрављено пуцају: у бабу, у оџак, шимшир, гуњ обешен о
дирек, поцепану шајкачу палу уз плот: споро, једва се крећу, као да се не крећу, крути су,
несавитљиви, пуцају, и непогођене псима сатерују у гомилице, да буду што мање, толико
мале да се могу нагазити, згазити као маче, као лист.
Нико није видео кад се из шуме подигло сунце, непотребно људима. Сад је пут
шарен од сунца и лишћа: путеви су шарени њима који збијени у гомилице, пред пушкама
и псима, иду ка цркви, са свих страна ка цркви.
Куда, недеља је, у Немачку, зашто сви у ропство.
Митраљези избушили, нагрдили, смрскали то сунце што се запаљено суља у чисто
и празно небо, и капље, цури, пљушти по лицима, недрима, леђима, мокро, топло,
гадљиво, и тужно због тога у себи: стидно је ипак што се види: многи су и сад онакви
какви су у постељи били. Сви су загрцнути густом белином, усијаном, стидом што су
живи, кајањем што су људи да још могу да иду и ћуте, а да не смеју и не могу прескакати
мртве по коловозу, па их газе, боси, меко, млитаво; жена изненада врисне и оглуви од
себе, од пустоши што је запаљена остала у њој испод ишчупаног гласа. Ситно корачају,
гледају навише: по јарцима, уз плотове и вратнице мирују они, кажњени, што нису могли
да сачекају и у реду, са остатком породице и комшија, да пођу ка цркви, хришћани смо.
И они што су залудно рекли: ја од куће нећу, можете ме овде, па су или сели на праг, или
се ослонили на зид да још једном осетс своје, и погледали виноград на коси: за кога сам
те окопао и опрскао. Метак нису дуго чекали. Они, и ови по јарцима на оголелим жилама
брестова, опомињу збијене у гомилице који ходају све спорије и све мекше, све
нечујније, јер су боси: мора да се корача пред псима, шлемовима и пушкама, свеједно
куда и свеједно докле. Док ноге носе. Криве се, њишу, погурени, шарени, неки од крви
по лицу, по рукама обележеним својима, мртвима. Брда се узгибала, поље се дими,
дрвеће је искошено и смрвљено небом и сунчевим пљуском; све се нагнуло, у свим
правцима, и судара се, немо, и та страховито тешка срца, обична, похватана. У
непокошеној ливади, пред црквом, олакшање код многих јавља се одједном; похватани
се окрећу селу, доле ка реткој пуцњави и муклом залајавању; људи се загледају у великој
светлости која је припалила и небо и шуме, и њиве на земљи; људи долазе себи у тој
огромној светлости јутра: нада се оказује у дисању, у очима, па журе ка цркви у сенци
пет старих храстова.
Пред ниским вратима цркве старац стаде, издвоји се из гомиле.
Бос и у гаћама да уђем у свето место. Никако нећу. Ја сам хришћанин и душа ми је
крштена.
Немац се јаче прислони уз кундак, зачуђено гледа старца; с прекором и љутњом
старца гледају и комшије.
Ја ти познајем оца, младићу. У прошлом рату четири године сретао сам се с њим.
И видим, по свему си на њега, разлика може бити само нешто у одећи и обући. Деде,
обави свој посао.
Женама жао што га Немац не разуме, нема злобе у његовом гласу, ни љутње у
спором молитвеном паду: челом меко дотаче камен у темељу, и бос, у распараним
гаћама, остаје уз врата, једва приметно крвавих рукава.
Старчев протест не измамљује сажаљење, и што је узалудан, и што су очи за
тренутак испуњене светлошћу јутра и ведрине, па се људи згаде на старца уз темељ
цркве, чак мржњу осете: та нада, свстлост сунца над самом шумом, преко старца, преко
прага, уђе у цркву, у таму, и сва лица одјсдном потамнеше. Похватани миришу сагорео
восак, тамјан и старе иконе: прастари мириси опијају и гасе последње јауке. Место је
свето, црква је, постају смерни, свечани, а камени зидови цркве обећавају сигурност,
пуцњи и лавеж у селу све су ређи, заурлавањс паса удаљује се, запомагања замиру у
високој и бистрој светлости лета и јутра над Трнавом, над земљом.
Лица су сва иста, смеђа, спасена. Гледају се. Неми.
Страсно се гледају. Загледају. Неверица је свирепа и огромна. Запрепашћење још
веће.
Жив сам. Жив је. Живи смо.
Дрхтавица обузима људе, жене, децу. Дрхтавица ломи, слама, свија живе.
Зар је истина: дај ми руку, човече. Спасени смо.
Што ближе олтару, што дубље у таму, заклон је сигурнији: смирење постаје
готово радост, и безмало једнака код свих. Љубе руке један другоме, љубе грубо
омалтерисане зидове, камене стубове.
Камен љубе. Смерно и захвално. Радост нема ниједну реч, ниједан узвик. Ниједан
велики покрет.
Највећа и најстварнија радост: дише се, гледа, чује туђе дисање. Почиње тихи
плач. Плач смирења. Очаја. Очајничке радости.
Црква се стално пуни народом из светлости, из смрти и пуцњаве. Сунце наваљује
на врата, захвата и део припрате, само похватани се спасавају, беже из светлости, тискају
у таму, свечани а избезумљени, и што су живи и што улазе у плач.
С крова и зидова цркве помакоше се сенке храстова, и млаз светлости кроз висок
и узан прозор проби се у цркву, кос, блистав, густ, дотаче се другог зида, ивицом паде на
полијелеј, засу га, запали и оста над главама косих, ка олтару занесених верника.
Споп светлости пренерази људе, иду и сузе: главе се искрећу увис, према греди
светлосги што постаје претња, велика опомена ту пред олтаром. Глсдају у светлост, у
огњиште у полијелеју; кратка су и свирепа сећања на венчања, славе и крштсња.
Клонулост хвата, нико не би ни стопу даље, ни стопу ближе светлости која пресеца и
дели цркву. Али с врата се тискају, стално придолазе, крцка иконостас, клате се кандила,
иконе гребу зидове. У олтар нећс, опиру се, гурају назад, немо шуште боса стопала по
камемом поду цркве. Зинуше, треснуше олтарска врата, заплака дете.
Жено, напоље из олтара.
Морала сам, хтедоше да ми га удаве.
Сукњо, не погани место на које до данашњег дана никад ниси ступила.
Поломићу иконостас, не гурајте, где ћу с дететом.
Напоље, жено, не љути бога.
Али не могу. Не могу никако.
Гура леђима, преосталим страхом. За њеним у наручју, охрабрена, плачу деца.
 Грешно је да она још стоји тамо, одмакните се, људи.
Ја не могу да гледам женско у олтару.
Исто нам је свима.
Људи, не могу да изиђем, нека се одмах овде пакао отвори за мене.
Нека дете остане у олтару, али ти изиђи.
Женско дете.
Онда не може. Напоље
Нисте људи. Пси сте
Велико олакшање, многи га осећају: изговорене су прве речи у цркви, у тами, под
претњом светлости. Ако су псовке и увреде, нека су и бесмислене, речи су: успостављени
су односи, говори се, не ћути. Постоји разлог да се нешто говори, да се не мисли, да се
нешто ради, предузме, да се неком супротстави. Мушке руке пружају се у олтар, хватају
жену за рамена и косу, суровије но дављеника, чупају је из олтара и заривају између
ребара и шиљастих кукова у задахталу густу гомилу. Замуче њено дете, за њим и остала.
Најснажнији и светињи најоданији старци раскречују се пред олтарским вратима да
рукама и коленима спасу себе и осталс од огрешења. Али у припрату надолазе други,
накратко скривени па пронађсни, и добротом Немаца живи још увек, па разочараном и
осветничком снагом наваљују на дубину цркве, ка олтару. У раменима старцима се
ишчашују руке, на лицима им знојави грчсви. Олтар се брзо испуни, највишс младићима.
Људи, не бојте се. Жене, мир
Ти верујеш
Сви верујемо
Верујем да смо спасени
У цркви смо, како да нс верујемо
Хтели само да нас заплаше. Тврдим вам: да није било бежања и јурњаве јутрос,
људи не би ни метак опалили
Јесте, зато су и довели псе
Држаће нас најдаље до подне, прочитаће наредбу и пустиће нас
Само ће стоку отерати
И ракију и вино. Амбари и подруми остаће празни
Немци плаћају све што узму
Али од чега ћемо да живимо ако све однесу
Јешћемо земљу. Живи смо
Живи сте, живи смо. А мртви. Шта ће бити с њима на овој врућини
Жене, људи, браћо. Сузе не помажу. Јауци не помажу. Таква је судбина наша.
Спасло се оно што је бог рекао да се спасе. Шта можемо, људи смо
Истина је. Људи смо и незахвални смо. Толико нас је живих а могли су, да их бог
није спречио, све да нас побију. Они у муницији не оскудевају и имају онако способне
псе
Помолимо се богу и светињи, овој цркви која нас спасе и сачува
Молитве се гласно говоре. Плач за мртвима је, ипак, гласнији. Ови што се моле
хтели би да не чују плач. Боје га се. Вређа. Изазива слутње. Верници опомињу ове који
плачу. Моле их и преклињу да заћуте, да не вређају бога, под свстлошћу над главама и
светлошћу у вратима кроз која стално улази народ, гологлав, бос, престрављен и нем.
Највернији почињу да мрзе ове што кукњавом затрпавају молитву. Њен жамор престаје,
заборавља се. Млаз светлости је све гушћи, све тамнији.
Девет стотина четрнаесте било је исто у цркви, у Шапцу
Зар у цркви
Истина је. Својим очима сам видео
Под 'Гурцима пре, и опет у цркви
Зар су и тада свс
Па све
Ти си луд. Немци нису Турци. Они хоће само да нас заплаше, да нас попишу,
можда ће способне да отерају на рад
Жив нећу у Немачку
 Нећу ни ја
Мир, жене
Тата, зашто су нас дотерали овде
Да нас венчају са земљом
Шта смо им то урадили
Гризли смо земљу. Много смо гризли земљу, сине
Ја нисам ни војску служио
Родио се јеси
Зато што је синоћ много пуцало
Нећу да чујем. Ништа нисам чуо. Ни вас
Али партизани су убили само петнаест Немаца
Не изговарај ту реч, чуће
И осморо ранили
Рекао сам: ништа не чујем
Петнаест пута сто, то је хиљаду пет стотина
Додај још осам пута педесет
Колико је осам пута педесет
Замукните, жене, матер вам божју
Зар пред Богородицом, пред крстом овде
Пред њом, и њеним сином, и човеком јој, баш овде, сад ми је слатко. Додајте ми
је, људи, скините је, браћо, одозго да је зубима исцепам
Господе, молим ти се, удри, стока смо, не жали
Да га видим, деде, боже, да те видим, ако то урадиш, признајем, има те. Чик
Песпицом, још једном, још, још
Шест стотина
Није. Четири стотине. И хиљаду и пет стотина, то је хиљаду и девет стотина. На
разне расходе, покварили им камионе, избушили гуме, додај још четрдесет, то је хиљаду
и девет стотина чстрдесст и иешто
Поново кажем: ништа не чујем
Али у нашем селу нема толико душа. Рачунаће и децу
Има у другом. Србија
Има. Гробље је густо насељено
Кукавице сте. Није вас стид пред децом. Само на зло мислите
Умукните, жене
И људи. Мушки сте, срамота је
Митраљези ситно укивају брда да заувек остану где су, да више нису заседа, да су
покорна; митраљези пуне шуме дугом хуком и кркљањем, сувим, самртничким; зрак
сунца кроз прозор изнад ђаконикона блистав је и оштар нож што се зарива у цркву над
густим главама. Крст може само на лицу да се обележи, лицу окренутом кубету без
Христа, јер у стисци нико не може да пободе трокрст на прса и пупак.
Зашто се не прекрстиш, младићу
Не могу да извучем руку
А кад би нешто могао да украдеш, онда би је провукао и кроз ребра
Зашто да молим. Спас је био у Планини. Овде, не. Бог, не
Крстите се, молите се
А за живот. За овај остатак
Нећу. Пустите ме да одем право у пакао
Испуњена ти је жсља
Баш ме брига
Сад се сигурно зна да нисмо људи
А они, јао, они што нису овде
Да видимо кога нема овде. Ја сам кмет, и хоћу ваш старешина да останем до краја
Благо ономе кога нема
Није тако. Треба сви да смо овдс. Сложни
Јесге, спасени смо. Никакво зло неће нам се догодити
 Неће. У цркви смо
Ниси више власт. Она сад не постоји
Власт мора да постоји и у гробљу
Онда владај, командуј на кулук, наплаћуј прирез, продај ми краву за порез
Тако тупо пуца кад је цев прислоњена уз месо
Тачно. Докончавају рањенике
Доста с плачем и кукњавом. Јесте ли Српкиње
Јао нама
Зинуле сте, па нам сав ваздух поједосте ви што кукате. Погушићемо се
Ћутите, мушки проклетници. Ви сте ножеве и пушке направили
Немци затварају врата. Тишином јекну шкрипа старих шарки. Лица тамне. Све
тамни. И мисли, и свеци на иконама, и Христос на распећу. Само светлост кроз прозор,
над главама, постаје гушћа, оштрија, коначнија. Њу жели да додирне руком дете из
наручја, пружа руке, маше; његову игру прате деца. Једино деца.
Што мора да буде, мора и биће
Треба да останемо људи и Срби, како доликује имену нашем
Зашто то говориш
Говорим за сваки случај
Лажеш, робови смо. Понос никад нисмо ни имали
Ако нас оружана сила буде питала, морамо да знамо наше бројно стање и ко није
овде присутан
Не покоравам се више ником
Ни ја. Да сам бар узео пушку и отишао у шуму.
Људи ме лепо звали, звали
И мене. Звали, а ја
Видите ли, браћо, због таквих ће они нас све
И треба, стока смо ми сељаци
Ти си комунист
Јесам и морам
Докле, несрећниче
До краја
Умукни
Гомила се зањиха, људи наваљују ка олтару, јаучу пригњечена деца, болешљиве
жене и старци полудушници, неки очајем успевају да извуку руке изнад глава, машу
песницама, ударају главу најближу руци, било чију.
Пред црквом запуца митраљез.
Све занеме одједном. Низ подигнуте руке споро спадају раскопчани рукави
кошуља; песнице се отварају и руке постиђено и с муком, угрожене, незаштићене,
враћају се уз тела. У ножу светлости изнад глава бешумно колута дисање, врело и густо.
Од дисања дими се распукао полијелеј и згореле иконе.
Види страх. Небо је сада камено кубе. Камен је и под ногама. Камен је свуда
около. На то не треба мислити. То не сме да се зна. Тај страх мора бити тајна. Некакав
излаз треба тражити. Нешто треба предузети, време пролази, види се по светлости.
Поново, народе, питам ко није присутан
Да нам од тога не буде још горе
Не може
Казујте онда. Смирите се. Утишајте се сасвим па разговетно шапућите
Мог човека, пред мојим и дечјим очима, зато што сиромах од страха није могао да
подигне руке увис
Мог сина, није хтео да бежи. Понео сланину да сакрије у јасле, али га она псина
стиже и, нећете ми веровати, обори човека. За кога сланина сад
Не помаже. Стегни се за гушу
И мог оца, поред бунара, кад му спазише војничке цокуле. Солдат, рекоше, а он:
никс, господине, опет никс, и ништа не поможе
То ти не приличи, мушко си, ћути
 Лако је теби кад сте сви из куће овде
И моја жена оста на прагу. Такву нарав имала несрећница, пљуну Немцу на шлем.
Можда и нешто ниже.
Уроша Бабовића са целом фамилијом нема
Само, ми га нисмо слушали. Јавно нас саветовао: Не идите у партизане, не
пуштајте их у село.
А ми немамо памети ни колико звер има
Али тражио да се сви запишемо у његов списак.
Зар ми да носимо пушке које Немци дају, па њима на своје, Србе
Ћутите, син му је овде
Јесам, ту сам. За све остале ја сам овде
А где ти је отац
Боље је овако да изгинемо, браћо, шапућите
Ако се теби гине, ти гини. Ја нећу. Топ бих носио а пе пушку само да се спасем, да
се спасем. Зашто да погинем. Нећу
Мораш
Не морам
Морамо
Како да изиђемо из цркве. Нема излаза
Веру ћу да променим
А наша историја, људи
Постојим само ја
Постоје моја деца
Кућа
Земља
Али наша част и наше достојанство, људи
Где је сад мајор Коста Цветић
Ја се само у Доктора уздам
Људи, будите сложни у божјем дому. Ми смо Срби безбожан народ. Ми смо
богопсовци, изелице, ненавидници
Истину кажеш. Јесте време да се затремо. Нека се земља одмори од нас
Кад би Доктор знао шта је с нама
Врата се отварају тешко и споро, шкрипа шарки и остареле храстовине меша се с
муклом јеком оних који треба да устукну, најпре пред гомилом светлости. Заноси се
огроман сноп народа, упарен знојем, стегнут зидом, притиснут страхом и памћењем. Јаче
закрцка иконостас, али муклије и однекуд дубље.
Немац се повија у довратку, дуго и жмиркаво гледа по главама, па онда увис,
према кубету.
Када је сазидана ова грађевина
Немац, а говори српски, чујеш ли
Спасени смо. Он ће разумети шта му кажемо.
А невини смо
Јесмо. Треба да му објаснимо
О, боже, боже, има те, опет видим: има те
Господине, нико не памти кад је ова црква сазидана. Ни наши дедови
Да, види се по свему. Од камена је, свакако
Биће да је подигао српски цар Лазар, онај што је са царством погинуо на Косову
Како он, Немац, да зна где је Косово и ко је био Лазар. Мала смо ми земља и
ситан смо ми народ за њега, Немца
Како да не зна. Сви су они школовани. Немојте сви углас
Господине, дете ми је жедно. Пресвиснуће, а бунар је ту. Одмах иза цркве
Јесмо ми Срби без образа
Он хоће с нама лепо да разговара, а ми одмах тражимо воду
Истина је. Увек се нађе неко да нас све осрамоти
Само воду молим. За дете. Не за себе
 Издржите још мало. Колико вас има овде. Избројте се сами. Верујем вам
Хвала ти, господине, што нам верујеш. Сви смо овде
Нисте сви
Имаш право. Неки остадоше у селу
Многи остадоше
Тишина, народе; сузе и кукњава срамоте нас пред њим
Избројте се сами па ми јавите. Куцните о врата
Црква се смрачује, шкрипе врата за светлошћу која одлази. Тамна лица и уздаси.
Ја сам вам лепо рекао, треба да знамо наше бројно стање
Мислиш ради онога хоће да зна бројно стање
Да нас ослободе, наравно
Нема нас хиљаду и девет стотина
Али он зна српски: можемо му објаснити да смо неутрални и да се покоравамо
победничкој сили
Нећемо да се пребројавамо
За живот, зашто да нећемо
Нећемо
Ви у олтару ћутите. Због таквих смо ово и дочекали
Нећемо да се бројимо. Језик ми је сувљи од листа дувана
А колико треба да нас буде
Да кажемо да нас има више
Шапућите, он сигурно стоји уз врата
Нећемо да лажемо
Ако хоће да нас побију, шта ће им онда бројно стање
Они и мртве броје
Ти си кукавица
Говорите бројно стање своје чељади, овде присутне
Ако нас све не побију, како ће живети они што остану
Биће богати. Имаће доста и њива и ливада
Опљачкаће нам куће и торове. Ја не дам да ико ово преживи. Ако смо кривци, сви
смо кривци
Зар још и на то можеш мислити
Могу, познајемо се ми добро
Људи, ако неко случајно остане жив, нека запамти мој тестамент: имање ником не
остављам
Ни ја
Никоме, кажем
Зашто да неко остане жив
Ко да остане жив
Кад гинемо, да гинемо сви
И ја сам за то, да будемо сложни
Мир, људи
Домаћини, казујте своје бројно стање
Нећемо да нас кмет броји
Па ја сам вам старешина
Учитељу, броји нас ти
Не, браћо, учитељ је сумњив, ради с књигама
Али је писмен човск
За то нисам учио школу
Хоћемо ти да нас бројиш, ти си нам децу учио, теби верујемо
Деца се опиру, неће да заћуте. Мајке их ућуткују, грле их грубо, заштитнички.
Чује се грцаво дисање. Људе страх да проговоре. Гледају себи у прса, онда светлост над
собом, све топлију, гушћу и косију. Већ су две иконе сагореле, у сенци су, светлост пали
трећу, светац подигао крст. Над црквом, над Трнавом сунце је високо, мисле, а дан
незапамћено светао, сећају се воћњака, винограда и кукуруза. Нико не би хтео први да
каже број чланова своје породице. Нико не жели да почне бројање. Нека је то и спас,
нека их пусте напоље чим се изброје. Зашто да се бројимо, људи смо. Ни за смрт, ни за
спас. Старица у тишини, у стиду, у слутњи, под самом гредом светлости, скида мараму,
остаје гологлава, обема рукама диже мараму више главе, људи и жене, задрхтавши,
гледају црну мараму, слутња расте, старица завезује први чвор шапућући: да им се
путеви завежу, и очи, и мисли; све да забораве, па да не знају куд ће и како да побегну из
Трнаве; да моле да им покажемо пут којим су дошли; и више никад да не дођу.
Почнимо
Моји су сви овде. Седморо нас је
Нас је четворо. Син ми је, као што знате, у заробљеништву
Пиши пет
А где су ти остали
Остадоше у шљивару
Жена ми и ја смо ту, с народом
Ако и себе рачунам, онда из моје куће троје је присутно
Људи, удависге ме. Не гурајте више. Ако за Христа знате. Душа ми јс мања од
зрна овса
Колико ти је укућана овде
Ја сам, један. А остали, пред ватреним оружјем и псима, прхнуше некуд
Ви у олтару, тишина. Човек поштено прича своје бројио стање
Само брже и краће, само број кажите, молим вас
Ја са својом браћом пример сам, то знате, целом нашем крају. Живимо у љубави и
слози. Не мислимо да се делимо, па смо и данас сви, ево, овдс у божјој кући
Кажи само број
Ако се рачуна и моја унука Јагода, шест јој је недсља, онда нас јс свега
седамнаесторо
Је ли крштено дете
Крстили смо га прошле недеље
Онда, учо, урачунај и њега
Немојте децу и болесне да бројите
Немци траже само број
Треба тачно да се избројимо, нека знају да смо поштени
Не дамо децу да бројите
Не дамо. Ако и децу, шта ће после бити
Замукните, жене
Пиши пет
На моје име три
Ја сад видим да сам сама
А где су ти остали
Не знам. Све сам заборавила. Мајко божја,
Мајко божја, Мајко божја
Људи, немојте. Комшије смо, није јој то од радости
Шакама јој притисните очи. Смириће се. Јаче, јаче, не знају они за бол
Из моје куће тројица су стигла пушке да носе, и сви знате где су
Да су ти синови комунисти и да су с Душаном Катићем, ти се немачком
команданту похвали
Поштено сам рекао оно што они треба да знају, остало је у њиховој моћи
Због тебе и таквих, Трнава биће пуста
Ако срце имаш, и човек јеси, онда умри одмах
Учо, ту је са снахом и унуком, пиши три
Ако
Нећу да кажем број. До гуше је догорело, нећу да кријемо партизане
Зашто сви ми, зашто цело село због њих неколико да настрада. То никад није било
и то није правда. Ви што сте уз врата зовите Немца који зна српски
Хоћемо да кажемо ко је партизан, зовите га, ја ћу да кажем
 Продана душо
Издајице, срам да вас буде
Хоћу да живим. Чист сам, праведан сам
Мртвима не треба поштење. Ко ће да памти
И ја хоћу
Нећеш жив одавде
Хоћу да живим. Око ћу да издам, крв ћу да издам, мајку ћу да издам
Ништа си, немаш шта да издаш
Комунисто
Браћо, браћа смо, не удрите се
Људи, убисте човека
Убиј
Не, деца су му ту
Ако издајника
Људи, ми нисмо овакви, ми нисмо овакви били, па шта је то са нама данас
Врата се отварају, улази светлост, снажна, чиста, па Немац стаје у њу и гледа дуго
Колико Вас има
Господине, ја ћу да вам кажем ко су партизани и ко их помаже. Пустите ме
То нисам питао
Чујеш ли, бедо
Хоћу у инат
Треба ли и децу да рачунамо
Свакако
Мислите и на одојчад
Рекао сам.- могу и она
Онда, свега двеста једанаест. А можда и двеста петнаест
Мало
Шта можемо. Опрости што нас нема више
Како ли је име овом Немцу
А за шта је то мало, господине
За шта
За шта
Кажи, господине
Ја молим за тишину
Милион нас је овде, господине
Не разумем
Треба да разумете. И ја вам понављам: милион нас је овде
Заћути, Милоше
Молим дас, не шалите се
Озбиљно вам кажем. Ми смо цео народ. И наше мало село, сада, овога дана
постало је цела земља
Умукни, Бабовићу. Не слушајте га
Да, господине, и ваша земља
Опет не разумем
Толика је наша патња
Истину говори, господине. Зар не видите колика је светлост земљу обасјала
Кад је дан био овако блистав и светао као овај
Па колика је тишина била ноћас
Целу ноћ су звезде падале, господине
Причајте даље
Слуша
Боже, како ли је име овом Немцу
Осмехује се
Причајте. Смејте се. Певајте
Сигурно воли песму
 Певајте, девојке
Говорите му наше најлепше речи
Зора
Шума
Нећу
Ливада
Хлеб
Очи
Причајте
Ноћ
Певајте, девојке
Нож
Смрт
Видело
Поново молим за тишину. Опет молим за тишину
Они изговарају најлепше речи српског језика.
Најпре певушећи, онда брундаво, претеће.
Немац устукну, светлост уђе дубље у цркву, обасја још неколико глава, извуче
револвер и опали метак увис, онда га врати у футролу, у занемелост.
Питајге, људи, како је име томе Немцу. Шта да урадим да би ми казао име
Ко зна од каквог је материјала сазидан олтар
Од камена
Цела црква је од камена
Јесте ли сигурни
Јесмо. Само кубе биће да је од цигле
Партизани, шапућу младићи у олтару. Ништа живо неће остати, мисле старци; сви
слушају брзу пушчану паљбу. Кад се пуцњава утиша, Немац повуче резу и затвори за
собом врата. За толико и простор порасте, и одмах се испуни тамом и њима
раздрљенима, стиснутима, мокрима од зноја. Гледају нож сунца пободен у северни зид,
изнад својих глава.
Јесте Немац, али је добар. Ја сам одмах рекао, не треба да се бојимо. Да нисмо
бежали, ником ни длака с главе
И ја мислим. Хтели само да нас заплаше
Ако. Да се једном опаметимо и да знамо ко смо. Да се не мешамо у послове који
иису наши
Робови смо. И поштено је да чувамо ред и мир
Шта смо ми. Шака јада. Мали, бедан народ српски
Па сиротиња. Погледајмо се. За шта пас да нас ухвати
И неписмени
Мали и слаби украј. Сад велики и моћни мегдан деле
Шта ће нам слобода. Ми је никад нисмо ни имали
Много је бриге и без ње
Кад год смо слободу желели, само смо несрећу имали
Власт, држава, шта то нама треба
Има људи на земљи, има правде, има бога
Има, крстите се, јер грешни смо, ни очи нам се не виде
Шта да радим, умреће ми дете од жеђи
Не плачи, издржаће још мало
Оно је само жедно, а у недрима ми се пресекло.
Ни кап
Устима окваси мараму па му дај нека сише
Сува су ми уста
Очи ти нису суве
Чујете ли
Отворених уста искрећу главе: чује се ниско куцање о зид споља.
 Какав ли је то знак
Немац који зна српски можда је инжењер
Сигурно. Сви су они инжењери
Хоће сам да се увери је ли црква од камена
И не треба да нам верује
Јавља да не бринемо
Можда неку наредбу закивају на зид
Побијају клинове да вежу коње
То су само Турци радили, Немци су хришћани
Они не јашу коње. Сви се возе камионима и тенковима
Учитељ се мучи да прочита на зиду годину грађења цркве.
У сам темељ, ниско, кљуцају
Где су чекић нашли
Будаком
Какав будак. Имају они справе за све
Ја знам шта раде, само нећу да кажем
Откуд ти све знаш
То је моја ствар
Колико је сати
Ускоро ће подне
Стока је ненапојена. И гладна
Купус сам расадио, изгореће на овој ватри
Још јуче сам морао да упластим сено
А ја не стигох да опрскам виноград
Заћутите. Чујете ли
Заћуташе сви сем деце. Гледају у икону изнад кандила на иконостасу. Из чађаве
даљине, заљуљане у магли што шуми од дисања, од капања крви из ногу распетог, руку у
грчевима неспасоносним, глава се приклања у страну, у врзини је, у шуми трња где су
испала два ока, огромна ока. Сасвим таман ветар струже и хуји кроз његова ребра и
плитке спарушене слабине. Капље са иконе сува крв. Чују капање. Чују забијање ексера у
Христове табане и дланове. Неки се ситно трзају. Неки морају да зажмуре како не би
видели онога који закива ексере у дланове и стопала распетог мртваца; да не би видели
ни тога који кљуца о зид цркве. Чекић гребе зид олтара. По ребрима, по срцима, по
очима.
Ја не видим да се смеје
Ни ја не видим
Али тврдим вам: Немац је инжењер
Како не видиш, безбожниче. Клекни, народе
Клекни
Како да клекнемо. Где да клекнемо
Откад памтим, он је увек исти иако је на крсту
Исти је
Ко је исти
Син божји
Ни бога ни сина му ништа не боли
До ноћи сви ћемо бити луди или мртви
У пакао ћете, безбожници. Али зашто на децу не мислите. Невина су. Чујете ли,
стока смо, празне главе
Зашто да сруше пркву
Цркву
Не признајем
Никако
Немци нису Турци, хришћани су, будало
Слушају чекић. Сад је на северној страни.
 Мукло јечање заглушује праскав и једак глас чекића. А они би хтели, они желе, и
морају да га чују чисто, јасно, јасније од својих срца замотаних кожом и крпама мокрим
од зноја, што заударају на прљаве постеље, торове и натрулу траву. На женске косе
мазане петролеумом. Људи страсно желе да виде тај чекић, тај цик камена под њим;
морају да га виде, чују, пркосе себи, изазивају себе. Па шакама затварајуцуста онима што
јаучу, а чекић кевће, угриза темељ,цобилази цркву.
Старица изнад главе завезује нов чвор на црној марами: да се и њему, чекићу, пут
завеже, замрси; да му замукне глас. Нико је не слуша и не гледа. Почиње шапат.
Људи, подне је. Небо гори
Одмакните се мало, дете сте ми угушили. Незна за себе
Како да се одмакнемо, куда
Сабијте се мало, молим вас као браћу рођену
Сем један другом у ребра да се завучемо
Пресвиснућу, људи божји
Шта чекају, што не сврше с нама
Учо, замоли оног Немца да само за часак отвори врата, мало ваздуха да добијемо.
Ово мало што је остало толико се згуснуло, кашиком да га узимаш
Где вам је достојанство и национални понос
Ти, учо, после то читај моме покојном оцу
Господине војниче, господине Немче, само за минут отвори врата. Једном да
удахнемо
Кажи солдате или Виљеме, тако се они зову
Зову се још Херман и Фрања
Господине солдате, Хермане, Фрањо, Виљеме, само мало одшкрини врата, ваздух
да удахнемо.
Немамо куд да бежимо, невини смо, нећемо да бежимо, зашто да бежимо
Куцни мало јаче. Јаче. Могу још помислити да се нешто тајно договарамо
Онај поред врата нешто јаче закуца. Нико му се не одазива. Чекић проба зид на
западној страни цркве. За чекићевим ходом окрећу се и главе, покисле од зноја,
отворених уста, запаљених очију. Чекић је све гласнији. Људи не могу, не смеју, неће да
га слушају; песницама ударају о врата. Из све снаге.
Хајл, солдате, отвори мало
Кажи хајл Хитлер, мора да отвори, крв му немачку
Хајл Хитлер, господине Хермане, солдате Виљеме, отварај. Ваздуха мало
Псују. Најпре шапатом, па гласније.
Људи, да запевамо, из ината да певамо, можда ће песма да их заплаши
Чекић се уједначено чује. Лупају и вичу да га не би чули, да не би мислили.
Рафалом олово пљусну по крову и зидовима цркве и утиша све сем неколико најситнијих
верника. Грцава дисања гараве светлост, косу замахнуту над главама.
Врата се отварају да запрепасте за тренутак. Немац је опет повијен у густој
светлости што се, врела, прели у припрату, по људима као постиђеним пред тим
огромним блиставим даном, коме виде једино комад шуме на коси и нешто плаветнила
над шумом и шлемом Немца. Дишу брзо, халапљиво, прегладнело. Прежеднело.
Хвала ти војниче, и нека те бог за ово награди
Зар вам нисам рекао да су и они људи и да се не бојите
Ко је иајбогатији међу вама
Зашто најбогатији, господине
Опет најбогатији
Докле најбогатији
А ми. Хоћемо и ми да живимо
Урош Бабовић је најбогатији у нашем селу
Нека изиђе
Он је на време отишао у Паланку. Овде му је син
Није му овде син
Ја сам питао ко је овде у цркви најбогатији
 У Трнави, господине, нема нерадника
Сви смо ми неспавлије
Ако су нам њиве различите, нисмо ми за то криви
Очеви су нам мало оставили
Држава не да шуму да заузимамо
Од нас сељака велики се порези тражили
Ратови и вароши појели нам снагу. Нисам крив што су ми њиве уске и у брду
И свима нама тако што јесмо ту где смо
Али невини смо
Ако друкчије теби изгледамо, опет нисмо криви
Ја питам ко је најбогатији
Зашто само газде да се спасу
Биће да сам ја најбогатији, а ви, људи, кажите по правди
А зашто баш ти. Ја имам више њива од тебе
Имам и ја
А ја. Кад покрчим све забране, набираћу више жита него пола села
Ако хоћете по правди, онда од мене нико нема бољу стоку
Немојте тако. Ко има бољу ливаду од моје
Ја сам највише деце изродила и најбогатија сам
Моје је једно. И нека неко каже има ли лепше девојке. Ево је овде, погледај је,
господине
Ја имам најбржег коња у срезу, господине
Ви знате да је мед лек и здравље. У Трнави нико нема више кошница од мене
А ја што сам сваки глог и дивљаку накалемио, па добио диплому за крушке на
Земаљској пољопривредној изложби. Моје руке, моји прсти, господине, у свим су
воћкама. Све што цвета, мирише и рађа моје је
Најбогатији је онај ко је најздравији. Кажите да ли сам се некад разболео
Кад поженим све синове, нико неће бити богатији од мене
Господине, од мене нема јачег човека. Бар у пола среза
Био сам најбољи војник у пуку
Ја што имам, ни за какво имање не бих заменила
А шта ти то имаш, жено
Срце имам. Срце, ето то, господине
Не хвали се срамотом, због таквих и треба да нас запале
Сад смо сви једнаки
И сви смо једно
Ви бунтовници из олтара, доста
То значи да сте сви богати и да не можете да изаберете најбогатијег
Од синоћ и јутрос изгледа да је то истина
Смрћу јесмо
Пуцњи потврђују, сада ретки али поуздани. И плач тих, згуснут, као захвалан тој
гомили светлости и ваздуха у вратима, и Немцу у њој, повијеном и замишљеном, са
шлемом.
Није ни њему лако
На оваквој врућини мора шлем да носи
И да је закопчан до грла
У туђој земљи кратак је и прљав сан
Где год згази, куд год крене: смрт
Видиш ли, гледа децу. Сигурно је ожењен и отац
Јадна његова мајка
И сестра. Сестре најдуже плачу
Можда је јединац
Силом га у рат отерали
Он само извршава наређења
Војник је највећи мученик на свету
 Немац клону главом, уздахну, зажмури
Бићемо спасени
Видите ли му сузе
Дрхти
Будале
Из угла припрате разлеже се смех, страшнији од сваке псовке и претње. Ови код
врата, у светлости, и они који су шаптали, скривају лица.
Реците ми ко је најбољи радник међу вама
Сви смо једнаки радници
То нисмо. Зашто да лажемо човека кад зна да нисмо
Како бисмо живели да нисмо
Одувек смо мученици, господине
Ти си, на пример, ленштина. И отац ти је такав био
А ти си најгори косач у селу
Умро бих а не бих знао да су људи овако зли
Погледај моје руке, господине, жуљеви су крвави
И моја рамена. Нисам грбав рођен. На мотици и плугу савила ми се кичма. И тако
остала
Покажите руке. Њима ће више веровати него речима
Многи извлаче руке увис, шире дланове изнад глава.
Оне дрхтуре у шуму дисања. Руке длакаве, обавијене и завезане жилама,
земљасте, све тамне, помало зарђале од траве, зноја и земље; неке плаве од бордовске
чорбе, неке пободене у светлост и зато тамније од оних у тами. Те распрсле песнице ипак
прете и опомињу својом давно презреном пажњом.
Жене, покажите своје руке
Жарачи су, господине
Алати су за све
Неодморнице
Зар не видиш да смо мученици, господине.
Још нерођени, а мученици
Многима су у њивама мотиком одсекли пупке и тако их одвојили од матере
Невини смо
Чујеш ли, човече, невини смо
Нека се јави ко је најпоштенији
Ми у Трнави, господине, сви смо поштени
Сви од свога живимо, нисмо грешни
И пчела, божја мушица, више бола може да нанесе него ми сељаци
Поштујемо и бога и власт и сваку вишу силу
И зверку
И воћку
И травку
Зајмимо се и помажемо у невољи
Девојке нам се нетакнуте и чисте удају
Ако смо према коме грешни и коме дужни, онда само земљи, њу мучимо, њој смо
и мртви дужни
И стоку и жене. Оне су осуђене, и једино њих можемо
Али ја тражим најпоштенијег међу вама
Тешко је таквог изабрати, господине. Код нас се увек сумња у онога ко се
поштењем хвали
Изаберите га ви. Узећу кога већина изгласа
А зашто вам, господине, треба такав
Хоће ли тај да остане жив
Сазнаћете на крају
Жене, смирите децу и не јаучите више. Још смо живи, морамо се надати
 Сви видимо да си добар, знаш и српски па се разумемо. Људи ратују што се не
разумеју, кад би могли лепо да се објасне не би им пушке биле потребне. Кажи шта ће
бити с најпоштенијим. Видиш колика је несрећа јутрос у селу, морамо да се надамо
Надајте се. Зашто ћутите
По селу рафали, а старица подиже мараму изнад главе и завеза нов чвор: да се
завежу руке које још пуцају. Смех из угла утиша, порази и младиће из олтара, па се
изгуби у руцању мокром и врелом.
Стишај се, народе. Да изаберемо онаквог каквог он жели. Можда је за наше добро
и спас
Докле
Зашто
Лаже
Ви у олтару, ви младићи, мир
Спас је у слози и миру
Нема спаса
Нема мира
Ни слоге
Ни реда
Ја ни трњину са туђег трна нисам откинуо
Али си оца натерао да гладује кад више није могао да ради. Просио дуван и ракију
То са оцем је моја ствар. Нисам туђе узимао, а пред богом ћу да одговарам ако сам
према оцу згрешио
На мојим ногавицама није остала ни влат мухара из туђе њиве, има ли поштенијег
од мене, народе
Али сестру си удао за удовца и надничара да јој не би новац дао и свадбу правио,
ћути, знамо те
Ја сам најпоштенији: од младости сам болестан, господине, никоме нисам могао
ни добро ни зло да учиним
Целог века терет си породици, ниси поштен
Ја сам у прошлом рату био батаљонски кувар, ни комад меса нисам закинуо од
војничког следовања, зар није тако, вршњаци
Ниси. Било те страх да те не најуре у бојне редове
Ја, браћо, ништа и ником нисам згрешила
А колико си пута вретеном и кукуреком убила клицу човекову у себи
Ја сам седам година кмет Трнаве. Никад се писам наметао, народ ме сам
избацивао на чело. Тако и сад чиним, чекајући да ви сами извичете моје име
За власт никад нисмо поштене бирали
Ко је од мене цркви већи прилог давао, људи
Жену си отровао, била је саката, да би наследио њену очевину. Па се онда оженио
девојком
Сиротињу сам помагао. И сваком ко је у невољи био, зар није истина
Газда си, деда ти отимачином стекао, цела твоја кућа је од сиротињских ребара и
удовичких несаница
Господине, поштене смо ми жене
Сукње, не мешајте се у мушке бриге
Мене никад туђ човек није испрљао
Ћути, ружна си
Онда, људи, ја сам најсиромашнији, а да нисам поштен не бих то био
И ја сам такав. Од материне сисе до гроба надничар
Исто и ја, слуга
Боље је да ћутите, крали сте државну и манастирску шуму. Јесу и пољокрадице
Јесу и кривоклетници. За врећу кукуруза
Пакосни су. Завидљиви
Лукави
Подмукли
 Нема поштених међу сиротињом. Да их има, помрли би од глади
Свирепи сте
Лажови
Себични
Нема поштених ни међу газдама. Ко под овом звездом може више да заради но
што може да поједе
Амин, боже. Нека ниједан сељак не остане жив
Амин
Може ли онда дете да се изабере
Не може. Ви сте га родили
То је истина
О, народе, је ли истина да смо баш сви пакао заслужили
Кога није страх. Опомињем вас да ћу храброст лако и одмах да проверим. Зашто
ћутите
Не знамо шта јс сад бољс, господине
Ђаво је
Јесте
Крстите се
Ћути, зна српски
Нема храбрих овде. Храбри су у шуми
Мртви су храбри. Ми још нисмо
Ви из олтара замукните
Па какви сте ви Срби кад храбрих нема међу вама
Нема
Ја сам та
Ти, жена, зашто
Зато што вас рађамо
Тако је
И зато што убице грлимо
Не брукајте нас
Срамота
Мајко божја, Мајко божја, Мајко божја
У чему је, онда, ствар
Па никад не знамо шта рађамо
Храбре су измислили гуслари и учитељи
Ви, вечити ратници, хајдуци, ви што сте само пре четири месеца сви углас викали
»Боље гроб него роб, боље рат него пакт«, ви што сте синоћ из заседе ловачким пушкама
пуцали на тенкове
Нисмо ми
Сељани смо
Нећемо ни више ни боље
Вас је више од двеста, а нема храбрих. Не могу да вам верујем
Ако смо храбри, хоће ли бити неке користи за нас
Храбри то не смеју знати
Ја се ничега не бојим
Ни ја
Зар само двојица
Не веруј им, господине, младићи су, нису били у рату. Ја имам две медаље за
храброст
Ја имам Карађорђеву звезду
Храброст из прошлог рата не важи данас. А вас двојица кажете да се не плашите
Ничега
Ни ножа, ни бога
Ни њега
А слободе
 Не знамо шта је
Шта вам је, децо луда
Сотона
Стидите се. Црква је ово
Ако је
А зашто сте онда дошли у цркву
То не знамо
Има ли још некога ко се ничег не боји
Другови, он је провокатор
Ћути, учо
Ако се мора, могу и ја све да отрпим и учиним
То могу и ја
Сви можемо кад се мора
Кад се нареди
И кад једино то остаје
Можете ли сви
До овога часа могли смо све
Увек тако, проклети смо
Нека изиђе онај што је калемио глогове и дивљаке, онај што рече да су му прсти и
руке остали у воћкама. И онај младић који се не боји ни ножа ни бога ни слободе
Ја сам у олтару, не могу да изиђем
Мораш. А ви, за ваше добро и част, направите му пролаз
Не заборави ме. Ја те никад нисам увредио
Наше куће се зајме и помажу у свим невољама
Брате, овде сам
Ако нам се деца не слажу, ја и ти смо кроз Албанију делили по зрно овса из
коњске балеге
Ако ме спасеш, заклињем ти се децом, даћу ти млад виноград
Цело имањс дајем, спасавај
Немој ником да се светиш, сине
Гарантујте за све
Реците команданту: хоћемо сви да се потпишемо против комуниста
Молите да децу и непунолетне пусте
Ударац по врху срца: за калемаром и најхрабријим младићем затварају се врата и
спушта реза. Тама прође очима и оста. Боли. Али ћуте да би чули, загледани у зидове и
светлост, зрелу, тешку, која се помера ка олтару, сад на икону Јована Крститеља.
Има бога. Има правде, не бојте се
Само ће стоку и ракију да однесу
Недеља је, у цркви смо већ неколико сати а још се нисмо богу помолили
Најпре мртвима опело
Сутра ћемо их сахранити и ожалити. Не плачите више
Палите свеће
Смирите се и молите, људи
Учо, читај недељну литургију
Богомољци и ви из црквеног одбора, певајте
Спаси нас, Господе, Мајко божја, славо наша, спаси нас
Вјерују во јединаго бога оца сведржитеља творца неба и земље
Господе, помилуј нас, спаси нас
Гаси свеће. Сав ће ваздух да посрчу
Неверници
И ја мислим. Морамо свеће угасити
А ја да смо заслужили да не поганимо више ову земљу
Не губите веру, другови. Победа је наша
Напољу уза зид, с чекићем и длетом, стоје најхрабрији и човек с највештијим
рукама у Трнави: стоје загледани у мине уза зид звонаре. Онда у Немце, па опет у мине, и
срећу се очима, без речи. Најхрабрији погледа преда се, калемар у врх длета, блештав на
сунцу.
Немци према њима пружили пушке, више равподушни него строги.
Треба из темеља да извадите по један камен четрдесет центиметара у пречнику
Зашто, господине
Да се одморите
То не могу да урадим
Зар ниси рекао да се не бојиш ничег
Не бојим се ни сад. И зато нећу
Моје руке никад нису зло учиниле. Погледајте онај јабучар. Тамо на коси. И онај
ред трешања око винограда. Све сам ја искалемио. Молим вас, погледајте. Молим вас
Кад урадиш оно што ти наређујемо, бићеш слободан и моћи ћеш све ваше врзине
и шикаре да искалемиш
Ако бих вас послушао, моји прсти не би више могли пупољак да узму, ниједан
калем не би ми се примио
Вас двојица остаћете живи
Зар цркву, народ и моју децу у ваздух. Не могу, господине, и немој да ми
опростиш
Ја нећу
Ти си кукакица
Поново ти кажем: не бојим се ничега, зато нећу
Најхрабрији баца чекић и длето, калемар их пажљиво спушта у траву. Калемар
гледа село, најхрабрији шуму, па онда сасвим кротко зуре у аутоматске пушке.
Нећете дакле
Није да нећу, не могу
А ја нећу. Ни да бежим нећу
Калемар испружи руке ка кратком рафалу, а најхрабрији ипак потрча. Само
неколико корака.
Два рафала поред зида цркве пресекоше молитву, дах и погледе. И сузења. И наду.
Нико не обраћа пажњу на оне што изгубише свест и, укљештени, само клонуше главом
на леђа и рамена пред собом, јер немају где да падну. А верују да падају, јер шуми у
ушима дуго и топло. Отужно и пријатно.
Шкрипе резе и врата, тутњи, јечи у свим главама.
У светлост поред Немца стају још два војника.
Сад их нико не гледа. Они што су лицем окренути вратима зажмурише.
Кмете, нисам те заборавио, изиђи
Својим очима видели сте, господине, кад ми народ малопре не даде поверење: ја
више нисам никаква власт
Али ми поштујемо људе којима је народ толико година давао поверење бирајући
их у власт. Излази.
Ви нисте ни доручковали, а већ је време ручку
Данас можемо све да отрпимо. Питајте, господине, ко је овде гладан
Нико
Казните нас недељу дана. Казните нас месец дана
Не молите више
Не срамотите се, људи смо
Изиђи, кмете; нас двојица не можемо пред свима да разговарамо
Никако не могу. Нека сви чују. Такви смо ми људи
Па изиђи, можда је за наше добро
Зашто смо те толико година гласали. Мораш да изиђеш
Пред овом силом ја вас више не представљам.
И нећу више да будем први. Време је такво
Откад смо те изабрали, кућу си нову направио, воденицу си купио, сад мораш
вршити своју дужност
Спаси, све опраштамо
 Спаси, док живиш бићеш наша власт
Бирајте млађе и паметније. Моје је прошло
Онда нека изиђе најсиромашнији међу вама
Не знамо тога
Није га ни бог обележио
Сад смо сви богати. Још дишемо
Јесте, и гледамо
Сиротињу никад и нико ништа није питао, немојте ни ви
Баш такав мени треба. Хајде, излази брзо. И онај најјачи нека изиђе
Нисам више
Знам да јеси. Нећеш. Видим ти главу, пуцаћу
Људи крију лица. И жене. Само деца, она у наручјима, она најмлађа, гледају у
Немца. Можда у светлост
Старица с погледом наниже завезује изнад главе нов чвор па марами: да им се очи
завежу, да ослепе ту, у довратку цркве, и да остану скамењени.
Пуцаћу
Морате изићи. Ми смо густи, куршум кроз тројицу може да прође
Тако је. Много је за један метак
Да умремо заједно, братски. Зашто ми пре вас
Нећете, ви ћете се спасти, спасавајте се, излазите
Господине Немче, како ти је име
Зашто те то интересује
Ако ми кажеш име, онда ћу да поверујем да си човек, да се уплашим
Најсиромашнији и најјачи грле децу и псују своје рођење, али тихо, готово
шаптаво. Суседи им нежно чупају децу из наручја и гурају их према вратима, у светлост.
Жене их бране, песницама туку и гребу ове који им избацују мужеве. Људи их хватају за
руке и стежу без суровости, знојавих лица.
Људи, колико смо себични и зли. Земљо, отвори се, узми нас. Не мучи више,
крвопијо
Другови, браћо, ујединимо се
Престаните, уједаћу
Врата се затварају: реза и тама. Два женска крика, молбена, протестна, свима
узалудна. Иза њих остаје само шумор дисања. Неке очи траже иконе. Остале немају куд.
Зидови. Кубе. И под и стубови су камени. Све је близу и ниско. Очи не би хтеле да виде.
Ничије. А куд са њима. И безизлаз је стид. Дисања издају ћутњу.
По селу, низ речицу и по страпи, расту димови. Тамни и усправни, виши од
јабланова. У дубини неба даве се њихови меки класасти врхови, а висина нема дна па се
понеки, као преплашени, загрле, извијају и њишу при дну, у крововима и стоговима.
Ватра у чопорима напала село, дивље гризе куће и зграде, ломи им висину, крца облике:
оцаци најпре поклекну, улегну, па се сурвају у шикаре пламена, у праштање црепа и
ћерамиде.
Најсиромашнији покри очи длановима и тешко лупи главом о зид цркве. А најјачи
гледа како неке младе ватре одједном и весело јурнуше увис, рундаве, разбарушене. Ка
сунцу. Најјачи вессло повика:
Браћо и комшије, не бојте се више, спасени смо. Чујете ли, спасени смо
Народ у цркви занесе се према вратима, заустави дах: жене затварају деци уста:
ништа се не чује од тутња срца, од тог потмулог тутња што долази из земље, из камена,
пук коњице галопира, моторизована колона пролази. Јесте, тај тутањ долази споља,
одоздо, од села сигурно војска, партизани, народ из целог среза.
Ко то долази. Откуда спас. Реци. Не мучи
Од ватре спас. Како је лепа, колика је та ватра, кад зи знао, народе. Незапамћена,
невиђена, часна реч, до сунца ватра: виче и шири руке најјачи човек, а најсиромашнији
немо, млитаво удара главом о зид цркве.
 Немци притрчавају уперених аутомата и уплашено опкољавају најјачег, праве
круг, опасују га цевима. Он се подиже на прсте, извирује између шлемова, не престајући
да се чуди, да луди весело:
Јесмо, спасени смо, гори село
Село
Све
Куће горе
Од брда до брда
Чујете ли, говеда мучу
И коње
И овце блеје, чујете ли
Нећу да чујем
Не чујем
Месо гори
А тестамент, жено
На вуну заудара, постеље горе
Моја девојачка спрема
Јао, тапије
Моја нова кућа
И наша
Све што имам
Педесет година. Све што сам заимао, а ништа нисам имао, знате ли
Све
Другови. Другови
Црква се прели храпавим, подераним јауцима, крвавим дугим комадима гласа,
оног последњег, ишчупаног из костију. Људи наваљују на зидове, на врата, ударају
песницама, гризу руке, хоће да се успужу уз стубове, газе се; жене цепају мараме и блузе,
коса је на глави и не чупа се лако као трава из камена. Неке заборављају на децу,
спуштају их из наручја да ослободе руке, још кроз њих и са њима могу да одмале снагу, а
деца не падају на камени под цркве. Она остају у уским усецима између груди и леђа,
сада ничијим.
Куршуми из митраљеза у пљусковима налећу на цркву, немоћни да стишају
трнавску снагу, сасвим бедни према њеној гласности што се пробија кроз прозор, кроз
пукотине врата, кроз камени зид, просипа у ливаде, у ту бескрајну светлост разбуктану
над пустим пољем, запаљеним селом и мртвима у њему, испод једног високог и
непотребног сунца.
Под њим, сунцем, кроз светлост трче Немци и њихови пси, кратко, одсечно
напред, па опет назад, на све стране, око јаука, око ватре, с припаљеним шлемовима,
челичним нимбусима; трче и са оружјем припаљеним, па су ливаде и шљивари пуни
челичних блескова.
Трче и бубе ливадом око цркве, да буду дубље у трави, гурају главе испод
последњих коленца траве, у смеђа зрнца суве земље.
Трче и гуштери врзинама, тражећи пребивалиште, заједно с пољским мишевима.
На рубовима шуме и брда, на суженом и изубијаном хоризонту, залепршају
пегице птица и изгубе се у даљини.
Још живи у цркви немају куд. У поцепаним кошуљама, са шакама пуним косе и
раскрвављеним, они расту према кубету, са оним што још имају, и са свим што више
немају. Да више ништа немају: реже псовке, пљују иконе, свеће и голе чађаве зидове:
пљују и кубе, висину коју би хтели рукама да сруче на главе; шиште на зидове без
фресака, на митраљезе. Рафали засипају цркву да заћуте. Људи би да надвичу митраљезе.
Знају: узалуд. Али неће да је узалуд. Тако док не замукоше митраљези.
Од те тишине не чују жену која је све заборавила. Та престрављена тишина дуго
траје. Уз певницу, исколачених очију, шапуће жена и нејако и безуспешно одгуркује
дечакова леђа од себе набубреле и одједном пуне маховитих грчева што кроз ноге силазе
на камени под.
 Родићу. Опростите, родићу
Зар у цркви. Никако
Нисам крива
Боље је да умре у теби
Нека заплаче живо
Нико га неће чути
Желели смо сина. Можда је мушко
Нема шта да ти наследи. Знаш ли, сестро
Ако. Родићу га, нека бар заплаче
Ти си мушко. Окрени јој леђа
Опрости, и учини ми то
Нисам знао да на толикој даљини може да заудара печено месо
Може још даље. Кад није од стоке
Сад је свеједно
Народе, прибери се, ћути и покажи своје национално достојанство. Другови,
морамо
Треба ли сад да запевамо, учо
Никакво зло не може више да нам се догоди
Изрекли су и извршили све казне
Диши и ћути. Шта ћеш више
Тако је. Диши и ћути
Врата се нагло отварају, гомила се заљуља према олтару, на главе паде икона са
иконостаса. Улазе ваздух и светлост. Мокре очи, само за трен, виде наду. У светлост
урања човек крвавог лица и кошуље. Не препознају га одмах а он се неколико тренутака
клати у недоумици, у довратку. Немац му забада цев у леђа и притиска уз суседе. Тама се
згусну, стешњена између тела и камена, прободена млазом из прозора; то више није
светлост, само је претња, уморна, стара, вечна.
Причај
Одвежите ме најпре. Зашто ме тако гледаш.
Одвезуј
Можда је опасно ако те одвежем
Нека је опасно. Нећу везан да умрем
А нема спаса, кажеш
Ослободите ми руке
Ако они уђу и питају ко те је одвезао, шта да кажем
Одреши руке човеку, кукавицо
Одвежи му ти
Ако питају, сви ћемо углас казати: ми смо му одвезали руке
Добро, само немој после да не буде тако
Причај
Било је. Више нема шта да буде
Зашто, како нема
Нема. Изгорело је
Све изгорело
Бунари нису
И моја кућа. Јеси ли својим очима видео
Видео сам кад јој упаде оџак
А моја
Моја је зидана, не може ваљда
Кажем вам српски: све гори. И плотове су запалили
Људи, не верујте му. Тукли га по глави, ошамутили, раскрвавили, па му се
причинило да све гори
И ја тврдим да су запалили само десетак партизанских кућа
Зашто би мени запалили кућу, сви знате да сам покоран човек
Од мене нема покорнијег на кугли земаљској...
 Зашто да ми запале кућу
Мир. Кажи шта је са стоком
Запаљене овце беже у поље. Чујете ли: то њих гађају
Ја вам тврдим да је несрећник померио памећу
Јесте. Лудима се увек причињава ватра
Али ја сам моје овце скоро ошишала. Како могу горети
И коњи горе. Полили их бензином. Скачу у врзине и бунаре
Лаже, не верујте му
Није крив. Полудео од страха
Кажи, слажи нешто. Да се надамо. Ако није истина. Знамо да није истина. Али ти
кажи, превари, измисли, ако још имаш душу
Како можеш тражити наду од болесног човека
Ако је луд. Нека слаже шта било
Изгорелу Трнаву нећете видети. То вам гарантујем
Сиромах човек. Ко зна шта је све преживео
Видите ли како гледа
На њему се то још од детињства примећивало
А можда је и од ових проклетих паса шенуо
Не веруј му, народе. Живећемо ми. Нове ћемо куће и стаје да подигнемо, стоку да
запатимо, све ћемо да заимамо. Деца, војници, вратиће се из заробљеништва, и ови из
шуме, живи и здрави
Ућути, не мучи више
Причај, причај шта ће да буде
Кажем вам, фијакерима ћемо се возити у Паланку
Аутобусима
Аутомобилима
Бићемо пуни пара, држава ће брисати дугове у банкама
Банке неће постојати
Ни менице
Нема господе
Краљ ће смањити порез
Биће република
Порез неће постојати
Ни адвоката неће бити
Биће пуне бачве, пуни кошеви и амбари
Имаћемо жита до нове жетве
Пшенични хлеб ћемо јести
По две пастрме свака кућа
Држава ће давати дрва бесплатно
Биће све заједничко, наше, биће колхози, неће бити сиротиње
Носићемо ципеле
Носићемо штофана одела
Имаћу бицикл
Купићу гвозден кревет
Децу ћемо на високе школе слати, она ће бити господа
Син ће ми бити инжењер
Мој ће да буде пекар
Око ове цркве сабор, музиканти из целог округа, сви пијемо пиво из великих
чаша. Деца, девојке и младићи
Удари га. Нека заћути
Луди су
Лажу
Причај, само причај даље
Еј, малодушници, зар не видите како ћемо лепо да живимо ми Трнавци
Биће правде сељацима, радницима, мученицима, за све поштене, другови
 Човек наставља причу брже, заносније, огорченије. Низак тих плач жена и
старица. Неки, отворених уста, загледани у кубе; неки ставили дланове на уши. Многи
псују и прете. Све тако док се Човек који је први почео сан не засмеја, па онда зарида.
Утиша све. Чује се његов ружан плач. Онда и чекић што треска по темељу олтара. Сада
само чекић.
Али и та речица нема куд; и она мора да прође кроз Трнаву и пожар у њој. Ни
шљиве, ни брестови, ни слез, ни шебој не могу да побегну из Трнаве. Лишће дуго
дрхтури, посиви, па се згрчи, већ давно мртво. Нагорели цветови исти су као и мртве
пчеле, оне што су са својим миришљавим и жућкастим товаром хтеле да се врате у
кошнице кроз дим и варнице. Немци су неке кошнице распорили бајонетима и мањерке
напунили саћем. Из њих цури мед и витлају се пчеле, отроване димом и очајањем.
Нагорелих крила, од постанка црне, за гнездима падају ласте. Безгласно. Пси, зору и
свитање надживели, сишли у речицу, завукли се у жиле врба поред купусишта, гледају се
и пију воду, па се опет гледају. Кад на њих налете немачки пси, они се само угну и немо
подају вучјачким зубима. Мачке се меко угнездиле у врховима старог дрвећа и кукају
тужније од деце. Петлови по врзинама побадају кљунове у пањиће глогова, немају где да
скрију црвене и беле репове. У детелиштима давно стрељани прасићи, па се црне као
млади кртичњаци.
У земљи јесу кртице, вероватно и змије, нешто буба и, само на једном месту више
цркве, покопани Трнавци. У земљи мирују кости и жиле. Једино оне. Једино обезбеђене
од ватре. А ветра нигде. Између две ватре је тиха и стрма светлост. Неба нема.
Великим чекићем најјачи човек у Трнави треска у темељ олтара да из њега
ишчупа камен од четрдесет центиметара у пречнику. У трави нечујно гину варнице.
Гледају их Немци, погнути напред, под теретом шлемова и оружја.
Морам, браћо. Морам, људи. Морам, децо моја.
Њих су убили, ми морамо
Човек си
Србин си
Отац си
Ако ми нећемо, мораће други. Мина, па у небо.
Црква у небо. Моја деца. Сви у небо
Зар и своју дену
Најјачи се усправља али не испушта чекић.
Осмехује се понизно, тако понизно и говори:
Господине, приђи. Да ти нешто кажем
Немац га гледа, помало згађен.
Молим те, господине, учини ми добро. Приђи
Немац прилази. Најјачи човек нагну се, загледавши му се у очи.
Више ти ништа не могу: рече тихо и пљуну Немцу у лице. Није се ни чуо његов
пад у траву.
Припалите свећу његовој души
Дајте је његовом сину
Узми, не дрхти. Јесте твој отац био најјачи човек у Трнави
Али чекић опет равномерно и снажно удара у камен.
Жена најјачег човека угаси свећу.
Старина завезује нов чвор на марами: да се ономе са чекићем руке завежу
Шта мислите колико ће још трајати
Док се чује чекић
И после ништа више
Мина се брзо намести
Па она мора имати фитиљ
То је брзогорећи фитиљ
Колико му треба да изгори
Један секунд за један метар
Не говорите којешта. Они имају технику, струјом ће да упале
 Одакле им струја овде у Трнави
Неписмен си, ништа не знаш, ћути и чекај
Частите се мржњом, а бићемо заједно највише још сат, људи
Не можемо да чекамо ћутећи
Људи, кажите шта да радимо
Другови, да се боримо
Да их молимо некако
Где је сада Душан Катић
Што се Коста Цветић не појави
А Доктор
Како ћеш Немца да замолиш. Ћути и не срамоти се
Па видео си их, личе на људе. Личе на нас, иако су плави. Имају све што човек
има
Не псуј
Хоћу у инат. Не морам, али хоћу. Кад бих само могао да добацим, помокрио бих
се у браду ономе што држи крст и блене одозго са иконостаса
Бем ти семе човеково. И прву реч његову бем ти.
И име. Бем ти крв уста. Сунце усијано. Богородиц у грло и пупак и сису. Млеко
мајчино и сузу мајчину.
Крст и слово, земљу што нас држи, у срце је погано.
Бем ти пут којим иде човек. Хлеб који га храни, и воду бем ти. Триста шездесет
шест дана и ноћи, и све зоре, све славе, свеце, богове, у очи, у уста, у дах их њихов. У
поглед. Бем ти сан и мисао. Бем ти смрт, смртино дете, смрт смртину, бем ти себе
мртвог. Бем ти, бем ти, јао, бем ти
Боже, дај, и молим ти се, да се више никад и нигде не чује српска реч
Тресе ми се шљивар
Нека се не чује
Да им понудимо откуп у парама, и ваљда није сва стока изгорела
Какве паре, они их штампају као новине
Нека нас воде у Немачку на рад
Таквих као што смо ми имају они колико год хоће. Њима су потребни механичари
и стручни људи
Онда да им кажемо: ми преко четрдесет година јављамо се добровољно за
стрељање
Срамота
Другови
Шта ће им наша смрт. Младића се они боје
Нека нас приме у њихову војску
Нису будале да наоружају своје непријатеље
Да им издамо све који су за комунисте и да похватамо све партизане у нашем
срезу
С тим се и ја слажем. Кад се мора
Зар сте ви Срби. Где вам је национални понос.
Наши преци нису били издајници, партизани су наша браћа
Остави мртве на миру, и тамо у паклу
У паклу смо
Ти, учо, причај историју, ђаволима причај, а ми морамо да живимо
Деца нису крива. Мање од птица сметају. За спас своје деце хоћу сто вера да
променим, чујеш ли
Кожу ћу да променим
Срамота. Беда и јад смо ми
Браћо, у бога се уздајте
Ако. Ти и храбри идите у небо. Зовите Немца који зна српски
Наваљују на припрату, лупају песницама о врата, запомажу, дозивају, нуде све.
Обећавају све. Чега се год сете. Што никад не би учинили, рекли, помислили. Они што
друкчије мисле, ћуте. Многима сасвим свеједно. Село и куће горе, нема ради чега да се
живи. Немају ни зашто ни шта да издају. Немају шта да понуде кад ни ваздуха немају,
муче се с њим. Ни суза чак. Неки ни болом не могу да замоле за живот, да га понуде, и он
сам себе појео. У својој ватри изгорео. Овима који зову и моле, и све нуде за живот,
одговара дуг рафал по крову цркве. Заћуташе, смирише руке, погледаше се сасвим
запрепашћено, па онда клонуше погледом по себи постиђено и помирено.
Значи, боже, и тако је то, људи; ни издајом свега што јесмо, ни нуђењем свега што
имамо не можемо ни голи живот откупити. Голи живот без душе, без имена. Чисто месо
Другови, борба. Другови, спас
Непотребно. Шта ће нам живот, све је изгорело
Догодиће се нешто
Шта
Не знам
Ја нећу да умрем. Чујете ли, Немци, нећу, нећу
Нећу
Ни ја нећу
Мир
Заклаћу те зубима
Кољи, нећу
Браћо, симулирајмо лудило. Не смеју нас побити. Међународни уговор
И Црвени крст
Суд правде
Друштво народа
Има ли неког ко је био болничар. Нека каже шта болесни говоре
Вичу, уједају, говоре шта им падне на памет
Онда ништа. Ми то радимо од јутрос, од зоре
Ништа
Зашто
Не бој се, народе. Немци су људи. Хришћани су, како би они цркву срушили.
Само нас искушавају, плаше, опомињу нас да одсад више поштујемо ред и мир.
Старпи, не плачите и не плашите децу
Родићу. Одмакните се мало
Никако. Немам куд
Морам, опростите
Умри али не прљај цркву, не вређај бога сад
Није грешно родити у цркви. Само ми мало места начините
Умри са њим у себи. То проклетство мора стићи
Немче
У олтару, слушајући чекић, сањају младићи: партизани чули пуцњаву они што су
јутрос побегли обавестили их команданта одреда Душан Катић одмах командовао покрет
правац Трнава све изгибе трчећим жораком да спасемо народ тамо су седам скојеваца
морамо да спасемо наше другове Трнава је наше село она нас помаже ми се за народ
боримо је ли тако другови он је на коњу испред дуге колоне трче послао курире да траже
помоћ од других одреда наредио општу мобилизацију сад је подне треба сваког тренутка
да стигну
Колико је сати
Прошло је дванаест
Треба да стигну
Опкољавају све су косе посели наместили митраљезе чекају команду зашто чекају
гори село шта чекају
Да ли то негде далеко пуче пушка
Стално пуцају
Ова је далеко пукла
Знак за напад
Не дишите, да чујемо
 Руски авиони се не чују кад лете
Лете високо, не виде се
Партизани имају радио-станицу
Јавили су каква је ситуација код нас
Најпре ће да бомбардују
Нека све сруше
Бациће падобранце
Ми излећемо из цркве и хватамо живе Немце
Мора неко да погине
Нека погинем
Може да избије побуна у Немачкој
Убили Хитлера
Немачка је пуна комуниста
За сат могу да похапсе генерале и капиталисте
Чим радио јави, војници ће побацати оружје
Предају се у масама
Камиони, револвери и машинке, на гомиле
Брда цокула
Да ли ови Немци имају радио
Свака њихова чета има радио-станицу
Ми треба својим примером да народу подигнемо морал
Не смемо више да чекамо
Другови сељаци, не губите веру. Наши другови партизани, Комунистичка партија
Југославије и Црвена армија, ја вам тврдим, срушиће фашизам.
Али и ми морамо. Слободу не поклањају
Умукни. Ћути, ћути
Људи, жене, вичите, кукајте, само да њих не чују
Сада два чекића ударају у темељ на западној страни цркве. Горак је задах
паљевине. Деца и болешљиви гуше се у кашљу. Стиснутих вилица цвиле жене. Не
смирују се младићи у олтару.
У припрати сањају старци: бели облачак спушта се са неба на кубе цркве свети
Ђорђе подиже мач прекрсти га над селом ватра се гаси небо се наоблачи облак се
провали свети Ђорђе усправља мач заувек останите где јесте Немци се скаменили заједно
са шлемовима и пушкама свети Ђорђе подиже леву руку народе мученички излази из
мога дома врата се сама отварају људи излазе и виде њега падају на колена крсте се и
моле око цркве по ливади скамењени Немци светац каже нека заувек остану ту за
памћење ваше и ваших потомака а ви наставите земљу да радите биљке да сејете и гајите
стоку да храните и чувате и молите се Богу сведржитељу нашем одсад редовно да
долазите у моју цркву ја учиних то што ми Господ наш милостиви нареди свети Ђорђе
нестаје са кубета цркве бели облачић брзо лети увис
Људи, бог је свемоћан. Децо, све је у његовој руци. Све је његова воља. Само он
може да нас спасе. А ово што смо дочекали, заслужили смо.
Да му се исповедимо. Још није доцкан
Ако нисам заборавио
Дошао је страшни суд. Све ћу да кажем
Браћо и сестре. За који часак, нас земљаних мученика, заједно са овом светињом
светог Ђорђа којој нико не памти грађење, неће бити. Али имамо још толико времена да
окајемо душу. Да се исповедимо. Поштено, као да смо сами, докраја. Све треба најпре
један другоме да се раздужимо. Дугова има много међу нама. А они су најтежи грехови.
Причајте шта је ко коме дужан. Искрено, пред последњом заклетвом, земља нам је била
пакао, да би бар тамо горе нешто боље заслужили
Ништа мени горе не треба. Ништа је горе
Ћути, безверниче. Причај свој дуг, народе. Брзо и разговетно. Само бог може да
нас спасе
Да се чекићи не чују
 Да се чекање заборави
Што пре да дође
Постоји бог
Мора да постоји
Шапући
Јесам за две стопе заорао Павлову њиву
Опраштам ти, и бог нека ти опрости моју пусту њиву
Амин
Потплатио сам адвоката да поништи тестамент мога покојног оца, сестри Вишњи
наменио виноград
Пошто она није присутна, живи у Прерову, да ми у њено име опростимо
Опраштамо
Амин
Брату сам отровао краву. За срце ме ујео
Знао сам да си ти. Нећу да ти опростим
За твоју душу опрости му
Не могу и нећу
Михајлу остадох дужан осамдесет банака
Опраштам ти. И у мислима овој цркви остављам
Амин
Ја сам од Витомира узео плуг и неће имати ко да га врати
Сад си га вратио, хвала ти
Опроштено му је, амин
На мом тавану нашла се Љубина прскалица.
Од данас до сутра, и тако дочека данашњи дан.
Крив сам
Мислио сам да је неко из другог села украо.
Хвала ти што си бар казао да знам где је, и нека ти је богом просто
Амин, боже
Остадох Станоју дужан врећу жита. Да дочеках бербу вратио бих ти, деце ми
Ниси ми дужан
Амин. Крстите се
Ти ми, Бранко, у прошли петак даде косу и тако остаде
Не треба ми, опраштам је
А ја Милеви остадох дужна три кашике масти
Опраштам ти, да си имала вратила би
Амин, брже причајте
Нисам вратила игле за плетење
Зарђале су
Чекајте, жене. Да се ми људи, домаћини, најпре раздужимо
Па алат, па семе, ја сам многима понешто дужан, можете ли да ми опростите,
комшије
Хоћемо
Амин
Много сам псовао, све сам псовао. Опростите ми, и људи и жене и децо
Сви смо псовали, немамо шта да ти опростимо
Слушајте, људи, има нас много из сиромашног сталежа, па и од јачих домаћина,
који смо један другом понешто дужни. Ако све сада треба да набрајамо, може се
догодити да се не раздужимо, а чујете ли, чекићи ситније куцају, скоро ће
Ако има бога
Има, има
Ако се пред њим дугови урачунавају, онда смо и тамо код њега заувек настрадали
Онда, за сваки случај, да ми сви један другоме све опростимо
Да се не стидимо сад. И да се не вређамо
Пристајемо
 Сви за мном говорите моје речи: Свима и свакоме свима и свакоме
Ко ми нешто
Ко ми нешто
Остаде дужан на земљи
Остаде дужан на земљи
Нека му је богом просто
Нека му је богом просто
И ко је нешто у муци украо
Било кад украо
Амин, пресветли Господе
Амин
И за свако зло што смо помислили
И сањали, амин
Да умремо сви једнаки
Како једнаки
Зато што нам је и смрт једнака
Ми једнаки нисмо, и то никако не можемо бити
Не можемо
По њивама
По раду
По савести
Ми једнаки никад нисмо били
Ни у паклу нисам за једнакост
Сам сам
Сад сам сам
Од рођења сам сам
Али у гробљу сви смо браћа. Људи, кости ће нам се измешати. Дајте бар паре да
разделимо и истом бедом сачекамо страшни суд
Немам ни гроша
Немам и не треба ми
Ви који немате није грех. Али ви, браћо, којима се у џепу затекао неки динар
поделите братски онима који ништа немају
Имам двеста седамдесет динара, хоћу да их разделим. Ево вама који немате,
сваком по двадесет
Примили смо
Имам петнаест динара, себи остављам три
Примили смо
Сине, теби дајем сто а мени мање остаје
Примио сам
Нека и женска чељад приме понеку пару
Ми паре никад нисмо имале, не треба нам ни сад
Све што имам остављам цркви
Чекићи се не чују
Тишина
Не чују се
Стигло је наређење. Стигло је помиловање
Спасени смо
Вичу споља, чујеш ли
Сине, децо, народе, неће да боли. То пукне а не чује се. Најлакша смрт. Кад бисмо
имали зашто да живимо, ја ово не бих радио. Смрти ми, немамо зашто. Све је изгорело.
Опростите, комшије, браћо, жено моја, мученице, сви ми опростите. И ја ћу с вама
Све ти опраштам
И ми
Хоћемо ли скоро
Мора се
 Људи смо, нећемо тако да одемо
Како можемо друкчије
Да пробијемо врата и да јурнемо на њих
Бар неког да задавимо
Зубе и песнице имамо, другови
Лудост је. И некорисно
Није време
Није прилика
Митраљези ће нас исећи. На вратима још
Луда погибија
Мало нас је
Шта ћемо голошаки
Бунтовници
Комунисти
Не
Другови, за који минут сви ћемо одлетети у ваздух. Покушајмо
Изгинућемо улудо
Смрт је и чекање
Ал ћемо дуже да поживимо
Човече, само минут дуже
Ако
Нека је и секунд дуже
Скратићемо патњу
Скратићемо живот
Шта ће ти овакав живот
Другови
Сине
Живот је
Чему се надаш
Сваког тренутка може да стигне наређење да смо помиловани
Да остане прича како смо изгинули
Да их поплашимо
Да нас запамте. И голоруке
Муницију да им потрошимо
Родила сам те, спаси ме своје смрти
Напред, синови. Умрите као Срби
Из олтара први крећу младићи, сваког трена треба да експлодира мина, камење из
зидова поразбијаће очи, кубе ће их смрскати, кров је страшно тежак, угушиће се и
кајање, крећу својим очајом и својом истом таквом вером; ако не побегну, биће смрт
људскија, зато грабе путир, крст, кадионицу и јеванђеље оковано сребром да имају било
шта у рукама, да могу било чиме да ударе, огребу бар, можда уплаше, збуне Немце,
опсују, запрете, стисну песнице, погледају их; да скојевци узвикну паролу. Иконостас се
зањиха претпоследњи пут, пун суве језе и цвокота, гласнијег од муцавих порука
осуђених на непамћење, са олтара откидају се врата, не падају, немају где, носе их
прсима и куковима ронећи кроз гомилу шаптавих преклињања и нешто гласнијих
храбрења; народ се зањиха ка вратима, старци и жене спазивши путир, крст и јеванђеље,
занемели, хватају се за руке да спрече скврнављење светих ствари, младићи наваљују на
очајнички шапат да »јеванђеље, крст и путир за свето причешће ни Турци нису смели из
олтара да изнесу«, наваљују још већим страхом, пркосом, псовкама, инатом, полуделим
срцима, да виде брда, небо, село, ако је у пламену и диму, баш зато, да виде њих што
сатиру све, да удахну ваздух, још једном да удахну ваздух, а за њима остају ишчашене
руке, згажено дете, роптања згњечених; ничија љубав и ничији бол ту снагу, то морање и
тај страх не могу да зауставе, ниједна реч се више не разабире, ниједна мисао не постоји,
нико ни свој јаук не чује, сад су сви сами; овима из олтара који су први кренули
прикључују се и други, не само млади, неки што тако желе, неки што тако морају,
пригњечени уз врата, која јече и споро се ломе у ропцу, под ударцима глава, песница, под
снагом двадесетак људи и смрти што рупише у светлост, дубоку и стрму, па одједном
стадоше са измахнутим крстом, путиром, јеванђељем и кадионицом: стоје на ливади,
занемели, пред провалијом између села и гомилице сунца, виши но икад, стоје и
прежедни пију светлост, гризу ваздух и плавичасту дубину над шумама: збуњени
тишином, преплашише се себе, пространства, даљина; запањено зуре у полукруг Немаца
са упереним митраљезом, црним и огромним.
Назад
Људи стоје. Сањају. Крупно удишу.
Назад
Људи шире руке са измахнутим светим утварима.
Назад
Расту Немци и оружје.
Назад
Хује светлост и даљине.
Напред људи: шапнуо је неко, шапнуо је да јурну право на Немце и митраљезе, с
позаборављеним песмама и причама о храбрима, са очима пуним винограда, ливада,
путева и скорелих лица мајки: без страха пред девојком, старцем, комунистичким летком
у џепу, без страха од звезда, облака, неродице, суше: без сећања на мртве јутрос у
јарцима и по плотовима, и оних угушених и погажених уз цркву. И са свим тим. Али
друкчијим сада. Потонулим у мржњу, једину снагу, па стишћу песнице, замахују крстом,
јеванђељем, путиром, кадионицом, последњом надом: да се спасу, побегну, задаве
Немце, погину: последњим морањем за живот, свеједно какав, за дисање и гледање:
страхом на смрт, пркосом и псовкама. Откидају се од земље, полећу, сви напред и
наниже погнути да буду мањи, страшнији, бржи, наниже, на њих зелене, на гвожђе што
сикће ватру: јуришају, беже, туку, падају, последњим откосом, последњим замахом
мотике и секире, последњим грчем прста да окруни кукурузов клип, завије цигару која не
може да се допуши, последњим покретом палца по руци детета уз постељу, оним грчем
што застане у јабучици и после се, невидљив, разлије по бледом миру лица.
Гину као варнице и беже као зверке.
Снага истиче кроз поцепане кошуље у млазевима, вијугавим, округлим, толико
тешка да тежином стигне до своје само привремено напуштене постојбине, она,
заробљена својим неуморним, хитрим колутањем, сад ослобођена срдито куља, румена,
пенушава на крају, и бежи из тела тражећи спас у најлепшем самоубиству: памћењу
оставља своју боју. Ни киша не убија крв. Само је сноси дубље, корену и жилицама да је
тајно преобразе у рашћење, сад у траву, и опет изнесу навише, сунцу и коси.
Небо је пустошно, суво, па бусени утољују жеђ прастару, вечну. Пије је и увек
жедно сунце. Ливада и сунце тихо се грабе и отимају о крв сељачку. Она бежи у сенку
листића и влати. За собом оставља траг, и сунце узима све што висини припада. Та борба
се наставља и траје до последњег: од преплашених крупних капљица остају само суве
рђасте пегице под зеленим влатима. Ни људи са оружјем, ни они без њега, преостали у
цркви, немају храбрости да гледају крв. Она још није мртва; свој сладуњави мирис нуди
ветру. Њега нема. Мирис га тражи по ливади и око цркве, занемеле у запањености пред
тајном: шта још човек може
Још неколико пута заурлаше дубодолине за онима који су себе однели најдаље од
цркве, онда се све утиша: горе само крајеви поломљеног крста под мртвим младићем: у
трави се бели отворено јеванђеље, путир је до пола пун светлости што се искосила али се
не просипа; чизмама згњечена дивља детелина мучи се да усправи своје листиће.
Над селом се гоје и тамне димови. Твор с младунцима побегао из јазбине испод
запаљеног амбара, стоји на раскрсници, гледа, не зна куда ће, па јури око својих
младунчића, они јуре око њега: гледају Немца што лежи за митраљезом у јарку. Немац
гледа њих, и ћути.
Ни Немци око цркве не говоре, не прете, само послују: двојица нежно и побожно
приносе мине темељу у коме су избушене рупе четрдесет центиметара у пречнику; други
прислањају изваљена врата на камене довратке па, уперивши оружје у врата, гледају у
траву. Официр показује прстом на Немца који је бацио митраљез кад су они из цркве
јурнули, длановима бранио очи од њих, нешто повикао и пошао према њима само два-
три корака, онда пао у траву, са шлемом и чизмама, између њих гологлавих и босих;
официр гадљиво одмахује руком, а војник разуме: прилази слабом, уплашеном од њих
без оружја, узима га за ноге и вуче низ ливаду, даље од полегалих сељака. Али рањени
Трнавац случајно погледа, прекрсти се и климну главом: И међу њима има људи, бог да
му душу прости.
Официр подиже јеванђеље из траве, листа га, колеба се, ипак само путир задржава
за себе. Остало: крст, кадионицу и јеванђеље, кад му војник одшкрину прислоњена врата,
баци у цркву. Они падају на главе, али их људи узеше тек кад Немац поново прислони
одваљена врата.
Људи држе јеванђеље, сломљени крст и кадионицу у наручју. Нежно. И зато што
су их држали они који више нису хтели да чекају с њима. Гледају голе зидове, слушају
два тиха гребуцкања у темељу споља.
Клекни народе људи кажем вам нема бога тата хоће ли много да пуца да се
загрлимо брате опраштам ти што си ми краву отровао ћерко Јагодо моја криви смо твој
отац и ја гарантујем да га нема људи како смо срећно и лепо живели нисмо смели да те
родимо клекни њима који јурнуше на небо додај ми дете не могу без њега да одем
хоћемо да останемо стојећи људи није ово истина није свим се кунем близу је ништа
нећеш чути немој да затвараш очи жене подојте децу да не оду гладна земља рађа и зло и
грех узмите свеће и исеците их на неколико делова колико душа имате са собом небо нам
је кварило послове горело и тукло жетву сине а шта ћемо за мртве хоћу али немам где
оче дај руку Душан Катић клекни народе долази слобода жено опрости ми бездушник
сам био сад видим да си најбоља жена у Трнави оче наш који си на небесима гасите ту
смрдљиву ватру мајор Коста Цветић да су шуме рађале хлеб мање би страха било ми
умиремо поштени опрости нам грехове наше као што и ми опраштамо онима који су нас
увредили косу ми запалисте амин Урош Бабовић земљо васионо зашто овако нека један
остане жив сагните главе пред нашом слободом заћутимо зажмуримо и очи не мучимо
више из темеља ће блеснути ватра невидљива часна реч опрости боже и оном Немцу
опрости личи и он на човека
Неки припалили комаде свећа међу прстима и тако подигли руке изнад главе. Из
прстију клијају ватрице, у кубе беже танки струкови дима, дрхтећи у сада правој једрој
светлости.
Нечујно капљу патрљци свећа што горе међу прстима над главама живих, за њих
мртве.
Човек у малтер зида ноктом урезује своје име.
Старица држи мараму изнад главе, сад је само ниска чворова, сви су путеви
завезани.
Људи и жене хватају се за руке да буду јачи, да нису сами, иако се памћење гаси:
заборављају се и молитве и мржње; догореле су наде, угасила се туга. Гаси се и страх,
мада је у њему било највише снаге. Очи су склопљене. Тела без умора. Грче се да буду
што мања, што нижа, да буду само кости, да буду нешто што никакве мине и никакве
смрти неће моћи да униште: камен у зиду, камен у поду.
Али живот је неиздрживо дуг пред тим урликом што се чека из темеља, из камена
под босим стопалима, из кубета које ће да потоне у њих, и тишина, дотакавши дно
живота, полете увис, у другу тишину; многи отварају очи, распукле, да све стане у њих,
заувек. Сунчев зрак што цепа прозор није више нож, ни греда за вешала; он је јутро у
воћњаку и винограду, најлепше јутро. Кућа није изгорела, брат и син нису погинули. Сви
смо имали, нисмо се мучили, добра је наша земља. Усправљају се главе да се што више
види, да се што дуже гледа и дише, да се пољуби камени стуб, јер камен је живот и сав
свет.
Расту очи, расту срца; расте тишина опојна и очајна.
Људи нису тихо дошли на свет; они не могу, они неће тихо ни да оду.
 Немац се споро и тешко сагиње, па усправља и гледа ливаду и пет старих
храстова, немих, без трептаја. А војници у нереду, са оружјем у рукама, брзо силазе
ватрама у селу, не заобилазећи врзине.
Немац вади упаљач из џепа, гледа га. Угаженом травом вијуга црн гајтан фитиља
и утиче у темељ.
Немац притискује упаљач, гледа пламичак. Дуго.
Па опет у траву. Онда клекну, клонуле главе, као за молитву.
Пламичак скочи на фитиљ, и, пузећи њим што пуцкара и грчи се умирући, оде ка
темељу, весело као нека животињица.
Пре но што он улете у темељ цркве, Немац се сјури до речице и зари главу са
шлемом у воду и белутке.
На раскрсници, међу ватрама, твор се опколио младунцима, мучећи се да у
угажену земљу зарије њушку.
Кукац у њиви више цркве види: паде небо. Зажмури и јурну у грудву.

. . .И тако чрез десјат лет и от тои љутои брани многоплоднаја и

изобилнаја земља сербскаја запусте всја и гради вси и села все запустеша,
и манастири царски и олтари свјатие, идеже приносаше сја безкровнаја
жертва, тамо ниње зверие дивим и нечистим плодатсја. Тако Богу
попувстишу грех ради наших и тако погибохом за беззаконије наше јако
древниј Израил. И тако Господ вси трие рани пустил на сербскују земљу;
первое мор и потом паки меч и мор вкупе и пленение и глад љутују, јако
јасти људем сербским плоти песне и плоти чловеков, мертвих, которие
померли од глади. И всја сна во дни моја биша и очи мои видеше. И
лежаху трупна померлих људеј сербских по всем улицам великаго
Белгорода и по всем селам его, и во всех путех его лежаху мертви не
бјаше погребајуштих: которие же живи хождаху и не бјаше у них
виденија ни красоти человеческија но бјаху почернели от глади и лица их
бјаху јако лица ефиопска и тако скончашасја; и не оста десјатој части
људеј, остали же избегоше от својеа земљи оставиша ју пусту всју...

А сунце на дну неба, у шумама, на истоку, где су прексиноћ партизани пуцали на

Немце, све тихо, опет нема ко да бежи, и облак над селом, разапет међу брдима. Под њим
ситне ватре и свакојаке и свачије смрти. Гомила је на ливади: бивша црква и бивши
сељаци и сељанке; и деца бивша. У њој, тој гомили, сунце пронашло главу, на њој
скорелу рану, па је притиска нежно и упорно. Као зрно, као семе мртво међу грудвама,
међу малтером и камењем, а влаге има доле, у живици, на каменом поду цркве.
Клица је дубоко, у тами, у сржи мртвог малтера, песка и крпа. Сунце светлошћу
не може до ње, али топлота продире кроз камен, песак и кост; бол се окаже, мине, најпре
нечујно, као сенка, па је опет све тама и мир. Али већ изазван, преварен, ухваћен једном
у свом постојању, бол више не може да остане у тами свог сна, мора да крене увис, у
светлост, јер топлота му се завлачи у постељу, већ влажну, и гони га одатле, гони га да се
пробија кроз своју таму.
Започиње борба, нема и огорчена. То траје дуже него живот. Клица је танашна,
крта, најнежнија, и несигурна, неповерљива према висини; она се чврсто хвата своје
постељице и голих корена, али сунце ватром напада коренак и он, да би се спасао, мора
да расте и пуже по зидовима лобање, разлистан у два листића, у руке које себе уносе у
светлупање. Бол клија у живици очију. Он дуго не може сасвим да изрони из помрчине, и
не жели да се осети и сагледа. Сунце и постоји зато да би он порастао. Њим први пут
побеђен и створен, мора да расте. Дуго, колебљиво, већ омамљен простором, мили
костима, застајкује у зглобовима, брже рони кроз мишиће, себи гадан. Одједном застаје,
чује: куца срце. Тајанствено и опрезно. Није радост. Највише чуђење и радозналост.
Ударци срца падају у бол, преливају се у њега, и он од тога расте, гоји се, простор тела је
недовољан, и он себи претесан, претежак; уста се отварају да би се пресуо негде: још не
зна да је то у светлост. Сад се чује и осећа дисање.
 Сан или смрт
Дуга и сасвим мутна недоумица око једног страха. Тај страх је памћење, све
изломљено. Да се успостави ред, недостаје снага.
Смрт је
Густ бол са дна себе доноси сећање, изубијано до непрепознавања. И опет га дави
и опет баца увис његове остатке, већ поуздано постојеће. Време је бол.
Али сунце је сурово упорно. Навалило на очи. Капци морају да се грче и склоне.
Небо хвата зенице, крупне као и оно само. Небо је зеницама ништа. Њих, зенице, хитро
спасавају капци. Не задуго, јер сунце опет гребе по њима. Зенице опет морају да се
сударе са светлошћу: грубо исечен и искрзан комад неба и у њему стара, позната ватра.
То је прво памћење. Радост. Више је страва. Од тога зажмури, спасавајући се, ронећи у
топло хујање исткано ситном циком. Омамљиво је и пријатно ово препуштање сањивом,
пијаном умору крви. Памти се ватра и њено огњиште. Та светлост је и своје постојање.
Жив сам. Не, мисли се и после смрти
Од тога страха све опет прели мрак. Касније, сасвим опрезно, тајновито,
протињући се кроз болове, свуда прилази свест и пали мрак. Исто као и ватра, старо
сунце. Много сунца и бола.
Нисам жив
Овај страх мора да провери најпре руке; оне су и за одбрану очију од ватре.
Покренуше се, постоје, јер заболеше. За њима и ноге одмах, иако је на њима нешто меко
и мокро. Не сме докраја да сазна јесу ли ноге читаве. Зна да је то због меког и мокрог на
коленима, ваљда. Од тога, гађење с језом јурну телом, свест трне, он се грчи, узалудно,
ухваћен је тешким до грла, а нешто је коштуњаво и покретљиво у шаци. На челу врео
длан. Дуго потраја док не схвати да му је нечија мртва шака међу прстима.
Мајчина
Она јесте мртва
Брата или оца
Преплашен отвара очи и обе руке из камења и мртваца ишчупа. Изнесе у јутро. У
тој муњи бола муњевито схвати све.
Жив сам. Жив сам
Учитељ више не затвори очи, радосне због тога, запрепашћене.
Густо и масно замириса крв молитава и заблуда, казне и празноверице, немоћи и
снаге, крв свих разлика. Сада крв потпуне једнакости у свему, у тишини између
искиданих и искрзаних зидова и светлоплаве висине. Све под једнако ниским сунцем;
осећа: хтео би да заплаче али не може. Уза зид пригњечен гомилом камења и трнавске
смрти, гледа косо на зид припрате. Са њега смрт збацила малтер и открила фреске.
Учитељ мора да их гледа: жив је, мора, хоће да то буде.
Свети ратници на фрескама до колена загазили у мртве сељаке и малтер. С
венцима тамних брада, с нимбусима искрзаним и нагорелим, ратници су у оклопу: један
држи сив мач косо увис, други га чупа из корица. У очима им претња.
На кога потржу мачеве из толике даљине и старости. Зашто сада, опет. Докле
Не може и не сме да зажмури. Жив је. Не може ни да побегне. До грла је затрпан
мртвима. Нема куд, мора да гледа у стару смрт коју је, рађајући се, родила млада, ова
мокра и мека на коленима, свуда око њега, која сладуњаво мирише тишином. Страх му
није умро, и он разрогачено гледа у фреске, назад, доле у векове.
Групица људи клекнула и истегла голе одрубљене вратове из којих шиба крв,
мрка, сува. Ти вратови пружили се према гомили глава пиљарски сложених у купу, као
лубенице, с витким жућкастим нимбусима око набораних чела, спокојно склопљених
очију.
Лаж
То је прва реч коју изговори, и понови је, а која заболи од сећања да се умире у
нереду. Мора да гледа. Кажњен је да гледа. Жив је.
Крв је заувек заустављена у свом последњем залету. Војници дрводељски
пословно и упорно измахнули мачевима на још два преостала главоносца.
Је ли зато преживео остале и отворио очи. Он, мртав, затрпан мртвима
 Јекну и зажмури.
Постоје болови и жеђ, и зато жеља да се живи.
Мора. Чупа се из камења и мртвих, незачуђен што чује свој цвокот. Између таме и
новог буђења не може да зна колико је прошло. Можда дан и ноћ, можда неколико
секунди.
Види траву, на ливади је, пред срушеном црквом.
Ваљда је јутро, јер зује пчеле. Зажели да их види; не, то су муве, падају на ране и
уста мртвих. Расутих по ливади. Да их не гледа, зажмури.
Мора да устане; опкољен је гомилицом људи и жена који га загледају и пипкају,
ћутке, неми, неповерљиви. Тако неповерљиво гледа и он њих: јесу људи, можда их је и
познавао, или их некад негде видео, само зашто ћуте, зашто им је толико сумњив. Хтео
би жену да ухвати за руку, да осети живу руку, да се придигне, помилује, захвали јој се
на нечему. Жена трже руку, више гадљиво но уплашено, и оде гомили камења, ћерамида
и мртваца. За њом, пошто се уверише да учитељ није тај кога они траже, одоше и остали
људи и жене. Узеше будаке и мотике и наставише да копају по рушевини. Без журбе,
неми, пажљиво, савесно: као да ваде кромпире, чини му се. Настави да бауља. Једва вуче
смрскане ноге, изубијане груди и главу препуну гадљивог хујања. Пресреће га дисање,
мора да стане. Лице му дуго лежи на трави; мора да види чије је то дисање. Отвара очи и
само скреће поглед: раскречио се пас, језик опустио и гледа косо, навише, зеленкастим
очима. Пас неће да га погледа и неће да се одмакне. Према небу је црн и огроман.
Учитељ задрхта. Пас је ничији. Свеједно, човек неће да гледа пса одоздо и шапуће:
Марш
Пас стоји загледан косо. Руком да замахне, не може. Неће пса да гледа одоздо.
Придиже се и пада. Заједно са својим шкргутом. Опет се придиже и опет пада. И сунце
заједно с њим. Најзад, пас га погледа. Гледају се. Учитељ зажели да угризе пса. Може
једино руком да га дохвати за ногу и слабо уштине, толико немоћно да се пас и не
увреди. Напротив, лизну га по глави, окрену се и оде намиже, самилосно пристајући на
пораз.
Уплашен, низ ливаду учитељ и себе повуче, па стаде да се одмори.
Виде храстове изуједане, изнакажене, обршћене експлозијом. Неме споменике.
Одмах испод њих звонару. У њој неко, клечећи, трза конопац. Човек је. Уплаши се још
више. Онда се обрадова.
Али не чује звоно.
Мртвац сам. Оглувео од експлозије. Или је све ово сан
Гледа: човек се клања трзајући конопап; слуша: тишина је. Болови трају и све су
хитрији и разговетнији. Истина је, жив је, али зашто не чује звоно. Престрашен, суља се
низ ливаду и кад се довуче у довратак звонаре, стаде иза леђа човека, гологлавог, у
крвавој кошуљи. Овај тешким трзајима звони тишину. Учитељ погледа увис: нема звона.
Однели су звоно. Видиш ли
Ако
Не окрећући му лице, наставља још снажније и љуће да трза конопац.
Куда одавде где ни смрт нема чиме да се огласи, одавде где су и прошлост и бог
замахнули ножевима. Куда из ове смрти, чујеш ли, човече
Учитељ плаче. Онда одвуче себе уз ливаду. Према коси. Тамо су шума и небо.
Из звонаре се извуче Милош Бабовић и погледа село. Само његова кућа није
изгорела. Али види оца како гологлав жури њему, носећи пушку. Милош Бабовић се
окрену и тетурајући пође уз ливаду, за учитељем. Према шуми и небу.
РАЗЛОЗИ
 I

Тежња је да се код трупа увек сачува борбена способност, ма какав био рељеф
земљишта којим се крећу, и ма каква била дужина дневног марша.
Способност старешине четничког одреда цени се према физичком стању
јединице по доласку на циљ
Корак мора да буде лаган, правилан, штедљив и одмерен, у правилној сразмери
с нагибом терена, у хармонији са дисањем и радом срца.
Првих пола сата кретања корак је лаганији од нормалног, како би се
организам загрејао и привикао.
Колона по један има да се сматра нормалним маршевским стројем у планини.
На брежуљкастом и равном терену, на сваких педесет минута кретања даје
се десет минута одмора.
При великим успонима и стрмом силажењу, после сваких двадесет пет
минута кретања даје се пет минута застанка.
После прва два сата кретања, дати одмор од петнаест до двадесет минута
ради поправке опреме и окрепљења лаким јелом.
Кад кретање траје више од шест сати, после пређене прве половине пута
дати одмор од један до два сата.
У планини треба јести чешће али помало.
Боље два до три пута мање, него једном много.
Јести јела која садрже масти и шећера. ( Сушено ћоће, шећер у коцки.)
Пити само изворску воду у мањим гутљајима. Снежницу и с поточића не.
Алкохол никако. За освежење: неколико капи ментола на коцку шећера. Ако је
могућно, на већем одмору узети топао напитак.
Обућу мазати само животињским мастима и при сушењу стављати је даље
од ватре.
У овим данима, ова упутства треба да буду једина интелектуална
преокупација моје генерације. То су тезе слободе и спаса Србије. Оне се шапућу пред
спавање уместо молитве. Зато су и мото мога дневника пред одлазак.
Досад нисам прочитао ниједан дневник писан и паметно и искрено.
Опредељујем се за искреност, имам двадесет четири године, и презирем мудрост која
скрива кукавичлук. Знам, у овом времену искреност није врлина, није снага, чак је
престала да буде и лукавство слабих. У породици, одсуство искрености оправдава се
бригом, родитељском љубављу, педагогијом. За своју неискреност имају и деца
оправдање. Имају оправдање и људи. У досадашњим ратовима гинули су војници, у
овом — гину народи. Смрт нема лице. У односима између освајача и робова, морална
последица искрености јесте капитулација за обе стране. Искреност је хазард и
самоубиство.
Али ја сам борац и хоћу високо. И искреност је моја побуна против ропства.

Да ли је паметно што записујем овакве мисли и оваква осећања. Шта хоћу, шта ја
желим овим дневником. Подстрек, савест, сведочанство. Отпор, борбу са страхом. Ако се
не вратим са састанка са официром. Упутства са највишег места. Како је банална и
безначајна, колико неприкладна та мирнодопска и административна фраза: упутства са
највишег места. Не, ипак је присутно узбуђење, тајна. Некаква стара опасност. Зашто
мени, зашто нама интелектуалцима један официр да даје упутства. Може се десити да се
и не вратим са састанка с њим: он је ту илегално. Гестапо ме ухапси на састанку, изврши
претрес куће, тата, мама. Милан — у логор: дневник ће постати моја смртна пресуда.
Мама, молим те, не мучи ме. Па јесам ли ти сто пута рекао: док траје окупација ја
нећу да обучем ново одело. Баш ме брига. Да. Баш ме брига шта ће госпођа Богавац, шта
ће било ко на овом свету сада рећи о мени. Ма рекао сам ти, нећу даље од парка, хоћу
мало ваздуха, хоћу да прошетам са Снежаном, мама. (Парк је пун немачких камиона и
тенкова. Камуфлажа.) Добро, добро, дајем ти реч, нећу у парк. Шетаћу само нашом
улицом.

Опет се понови и понавља почетак. Ако је тад почело, тада кад је напунио шаке
прозорским стаклом, срученим другом експлозијом, и избезумљено га гледао не
верујући, не схватајући да је истина: непријатељ му је већ ушао у кућу. Протрљао је
стакло међу прстима, пробајући, проверавајући. Као семе пшенице. Длан лако закрвари.
Није истина. Није истина да је Немац већ стигао. Танак далек урлик авиона, па трећа
експлозија. Војни магацини у Паланци. Рат је јутрос објављен. А Паланка је неколико
стотина километара удаљена од северних граница, одакле би непријатељске дивизије
могле стићи.
Није се ни свлачио Урош Бабовић, ни легао у кревет: ноћи је проводио под
вајатом, у колиби, у винограду, у забранима више села. Синове није спомињао, избегавао
је да остане насамо са унуцима. Кише су непрестано лиле, па је увек био мокар и увек с
цигаретом међу уснама, која се гасила и постајала прљавожута, док је сачекивао групице
каљавих војника што су из свих праваца упадали у село да напуне чутурице ракијом,
плаћајући је истим причама о истом поразу, и настављајући да беже у сутоне и забране.
Није истина да је наша војска капитулирала.
А кад се, десете вечери откако га чека, вратио Милош на кобили с којом је и
мобилисан, дуго није могао ни реч да проговори са сином. Какав је ово рат и шта се ово
догодило. Вида је плакала за Бором, другим сином, а њега то љутило, још више што је
Милоша миловала по врату, кришом, као случајно. Стидео се таквих миловања, па
задрхтао због нечега и њему самом нејасног. Сметала му светлост, устао је и утулио
лампу, претуривши чашу с вином. Сенка је прошетала столом: столњак посивео, вино у
бокалу зацрнело се као и барица што је милела њему, а Милош у војничкој блузи био је
још необријанији и уморнији, угроженији. У олуцима је кишница мукло жуборила,
подсећајући на опасност, изазивајући језу. Али Милош се спасао, у својој је кући, под
његовом руком и његовим оком. Не постоји опасност од које га он не би могао спасити,
ни непријатељ од кога не би могао да га одбрани богатством, пријатељима, својом
снагом. Гледао га је дуго, били су сами, онда тихо и мукло рекао:
Причај шта је било.
Сви су некуд бежали, и у свим правцима су бежали. Нико није знао где су Немци.
Нико их није видео. Нисам ни ја. Синоћ, кад сам прешао друм, чуо сам тенкове. Нисам
ни њих видео. Кобила је омршавела у бежанији. Донео сам и седло. Сабљу сам дао
једном старцу за зобницу овса. »Исклепаћу од ње три добра ножа«, рече ми.
Он се тргао, видео на Милошевом лицу ружан осмех. О моме рату ја нисам тако
говорио, нити могао тако брзо да га испричам. Али Милош је жив. То је једино важно.
Само још Бора:
Милоше, рат је био, па ако је и смешан, рат је. И он још траје. Досад си ти мене
слушао, а одсад, јер си био у рату па си за толико и паметнији, сад видим и осећам,
долази време такво: ниједна глава није толико паметна да сама себе сачува. Од вечерас о
свему морамо заједно да мислимо.
Олуци су хучали, као потоци, сурвавајући се у мрак, у густ топот капања, на њих
двојицу. Шапутао је па заћутао; Милош је постајао све тамнији, све даљи и мањи, онда
само обрис у студеном и мокром смркавању:
Милоше, викнуо је.
Рекао си да је време наопако.
Соба, ствари у њој играле су сенкама, њихале се, и они са њом у клокоту воде, у
растопу и отицању крова у глибаву таму. Да ли се, истина, Милош вратио из рата:
Југославија је пропала, значи да није ни ваљала. Штета за толики порез бачен у
амбис. Бора је сигурно заробљен, а ако се буде од болести сачувао, њему ће ропство бити
најбоља академија. Досад га спасавао Доктор, а одсад ће га муке опаметити заувек.
Према Немцима овако: о њима никад не говори. А ако нешто мораш казати, онда хвали
њихову технику. И ништа им не нуди. Што затраже дај им, и немој да наплатиш. То и
њих обавезује, а теби штета не може бити већа, јер њихове паре вреде колико и новине. С
Немцима све послове преко наших. Таквих Срба било је у прошлој окупацији; таквих
мора бити и у овој.
Рат се води, а само се киша чује:
Запамти, сине, данас је време овакво: ни паре ни чинови не важе; данас једино
вреди земља, још више од ње — памет. Што се трговине тиче, куповаћемо све што
можемо, продаваћемо само колико морамо. А плаћаћемо више од свих. Земљу не смемо
куповати. Тек после ослобођења. Биће јевтинија. Тада свет хоће да поживи. Тако је било
и после прошлог рата.
Из целог села само један погинуо. Какав је то рат:
Индустријском робом снабдели смо се за три године. Треба штедети, треба се
стално и сваком жалити да оскудевамо у свачему. Сакривено је тако да нема полиције
која би могла да га нађе. Ово запамти: на врху јабучара, код сломљене јабуке, у
бензинском бурету које сам залетовао налазе се дукати, менице, тапије, стари новац и све
ствари од вредности. То знамо Вида, ти и ја. Јованки не смеш поверити такву ствар.
Никоме не треба веровати под окупацијом. Шпијуна, и сам знаш, има много. Биће их још
више. Због тога ни пред ким ни реч о политици, о рату, краљу и Немцима.
Туђи неки гласови. Туђински смех. А није немачки:
Наша кућа је, као што видиш, пуна избеглица из Београда и Паланке. Чим прораде
биоскопи, корза и кафане, они ће се вратити одакле су и дошли. Доктор ће остати до
ослобођења. Он је велика глава. О њему што мање причај. Таквом човеку треба да
пружимо гостопримство. Треба нам. А после рата биће нам још потребнији.
Из помрчине и кише режали су пси. Тако реже на курјаке и разбојнике:
Запамти, у ропству је најважније не стећи ниједног новог непријатеља. Морамо
све учинити да и стара непријатељства уклонимо. Ти их знаш. Сиротињи и лоповима
учини, помози, дај све што затраже. Рат је њихово време.
Он је говорио, мислио, мислио да говори. Утуљен, у лампи је догоревао фитиљ и
био само ватрени рез, мален, моћан само да мрешка и таласа таму у соби. Ноћ се
протињала кроз олуке, хучала, топтала око куће. Од ње се нису чуле речи; од те ноћи
није могао да заспи. Заборавио је можда да му каже најважнију поруку: кад год су велике
несреће, жена има напретек: већ од жетве мрак ће замирисати на њих, али да знаш: кад
им се врате мужеви из заробљеништва, они хоће и да убију у освети.
Вида га пољубила у руку кад се он вратио из рата, Милош га гледао преплашено,
није га познао, било му тек година кад је отац пошао у рат, а он је, и не помиловавши
сина, одмах позвао Виду у собу, пред постељу: Ако је овде неко био, кажи. Ако сазнам
од другог, убићу. Њиву опраштам. Амбар и тор. Постељу не могу. Није да нећу. Не могу.
Али Милоша то не мучи, зна. Никога од оних који су побегли а да нису ни видели
непријатеља нису мучиле никакве бриге за кућом, јер су само месец дана били ван села.
Је ли истина да се завршио рат. Какав је то рат био. Само кобила омршавела. За зобницу
овса — сабљу. Само кобила мало омршавела. И искаљала се. Никаква друга штета. То
није рат. Нешто ће ове варошке избеглице појести. Ни то није озбиљна штета. Рат не
може на томе да остане, Милоше. Не може бити да је рат већ завршен. Кад се рат
завршио за недељу дана. Заборавио је да му каже: ако буде неких четника, било их је у
прошлом рату, у кућу их нећемо примати, даваћемо што потраже, иако неће моћи да се
докаже да је наше. Никад лично. Увек преко трећег. Јер ако их ухвате, власт ће најпре да
пита за јатаке. Рат не заврши са оним чиме почне. Празни куће, али празии и торове,
амбаре и подруме. Какав ваш друкчији рат. Тенкови, авиони. Смрт је смрт, сине. Али ја
ти још нисам рекао све како да се сачуваш. Нисам. Ако могу. Ако знам. Кад у овом рату
нема фронта, па ратничко јунаштво и лукавство ништа нс вреде. Кад не знаш када и
одакле долази непријатељ. Небо се не може минирати, и у њему немаш ни рупе ни
шипрага. А питање је: можеш ли Немце да поткупиш. Можда неће ни сванути. Осећаш
ли каква је ово ноћ, и колика вода пљушти по земљи.
Чуо је кад су петлови покушали да закукуричу, али им тамна киша истог тренутка
залила кљунове и потопила гласове.
Свануће је имало задах трулих плотова, мокрог дрвећа, креча из влажних зидова,
раскивало се и мучило облачином и маглама до подне, кад је почињало и да се смркава, а
он занемело, у тупој замишљености, седео уз прозор и кроз воћњак гледао на пут: чекао
Немце. Док их не види, не може да поверује. Не може рат да се заврши с два разбијена
прозора и омршавелом кобилом. Какав је ово рат у коме човек не може ни храбар да
буде, у коме не зна чиме да се брани. Мучио се са Албанском споменицом на реверу свог
фермена, њу је увек носио и као понос и као амајлију. Скидао је, држао у шанци, опет
стављао. Језу није могла да смири ракија, које се у очајању сетио као једине
спаситељице, ракија није могла да одагна сећања на ратовање, на све што је препатио за
ту јадну награду, дугме не може да буде, награду којом је двадесет година упорно хтео да
се разликује од оних који је немају, и ничим не могу да купе, и којом је, кад је морао, и
кад је то било корисно, доказивао поштење и своје заслуге за државу. Сав живот, страх
од ропства, ова неизвесност, сабили се најзад у борбу, у искушење: да сакрије или не
сакрије Албанску споменицу. Кад је процепио јастук и гурнуо је у перје, био је сасвим
пијан. После седам година, од крштења унука, први пут пијан. Онда панично поскидао
пушке кремењаче, пиштоље и јатагане са зидова собе и понео у стају да их сакрије.
Почело је мучење: шта све Немци не смеју видети у његовој кући.
Немци нису дошли у Трнаву. Ниједна пушка није се чула. Личило је то на презир.
Увредили су, понизили.
Опасност је и у киши, сивом клокотању около, и одоздо, у глибавој отеклој
земљи, у немим слугама и немим унуцима. Чини му се, верује: окупатори су и избеглице
из вароши, које својом друкчијом и шареном одећом уносе гадну, увредљиву веселост у
каљаве сокаке и мокре црне шљиваре, и пуне село друкчијим речима и гласовима,
показују, и начином хода и одсуством обзира према свему, да су туђинци, да нису народ:
Како ме то људи гледају. Зашто ме овако гледају, матер им блесаву.

Људи, рат је завршен. Одоше варошани. Да се јадни пси одморе од лајања.

Овог пролећа не смирише се од избеглица. Мој само скичи, не може више ни да
лане. И стоку су узнемирили. И сва јаја поједоше, немам шта под квочку. Значи и
под Немцима господа могу да живе. Али остаде Доктор. Зашто је Доктор остао.
Није лекар, доктор правних наука каже Урош. Велики господин, Београђанин,
моћан човек, а остаде у Трнави. Није рат завршен, Доктор је још у Трнави.
Ропство је, људи. Доктор је овде. Шта ће он у Трнави. Чим је Доктор у Трнави,
пропала је наша држава. Пропала је, Доктор носи чакшире, копоран и опанак, еј,
он носи везене чарапе и шубару, све је то отишло у мајчину. Али зашто носи онај
танак црн штап. Људи, не могу да спавам, стално мислим о Доктору. Доктор је
био сенатор. Он је против радикала. Доктор је професор и наука. Тај је написао
пун џак књига. Среће ми, забрањене књиге. Французи му штампали, часна реч.
Будало, он је основао странку Препород. Шта је то Препород. Влада није могла да
потпише пакт са Хитлером док Доктора није ухапсила. Доктор је дигао буну 27.
марта и краља Петра довео на престо. Па зато нас Немачка и напала. Људи,
Хитлер ће земљу да преврне да би њега ухватио. Ништа ме се не тиче, никад реч
са њим нисам проговорио. Ни ја. Не да нам се ни дан без брига.

(Истрпи, Бато Павловићу. Да, то је народ. Етимолошки корен речи народ. Народ.
Прљавоцрна боја. Необријана лица. Збор. Доле, живео. И јадно, и свирепо. Народ свакако
долази од речи род, мој род, рођење, народили се, народило се, на род. Народ. Народ, за
нас је то сељаштво. За сељаке — народ је поштен свет, јадан свет, добар свет. Историја
света јесте историја мржње села и града. Природна, вечна мржња: 1928. или 1929.
написао сам то у Српском књижевном гласнику. Вечерас писмо Загорки да ми пошаље
фасциклу са чланцима, то је гомила, три фиоке чланака. Мала студија о вишесмисленом
значењу наших говорних фраза и појмова. Језик робова. Попског народа. Куда ли лете
оволики авиони. То немачко присуство и по небу, деморалише више од свега, убија, чини
их свемоћнима. Несхватљиво, колико је овај несрећни сељачки свет ружан. Несавршено,
деформисано муком, радом. Већ два дана лете. И прошле ноћи. Можда су Немци напали
Турску. Искрцавају се на Суец. Преполове енглеску флоту, нафта са Блиског истока, да,
нафта одлучује рат. Не. Нећу о рату да мислим. Свршено. Издржи, Бато Павловићу.):
 Хвала ти, Милоше. Рекао сам ти, нећу новине да читам, ни радио да слушам.
Сазнаћу све, чућу кад се рат сврши. Чији су то леци што су их јутрос нашли по селима.
Били су, кажу, и на вашој капији.

Тај господин, Београђанин, Доктор, тај нас двадесет година газио, цедио,
пљуцкао и гледао одозго. Дошао вам крај, у блато, бато. Сад скидаш шубару, сва
ти се излизала од поздрављања, а до рата ниси ме видео, био сам ти и од буве
мањи. Згази му штап. Тако, гази, гази, нек испрља руке. Како да се не смејеш кад
он белом марамицом брише штап. Докторе, да ли ти се баш много допадају наши
опанци и чакшире. Баци му чичак на леђа. Још, још. Дај да пробам те твоје
господске цигаре. Не пушим, али дај и мени. Пушите људи, пушио је он нама
двадесет година. Пошто да ми продаш сат, Докторе. Кола дрва дајем. Ја ти прасе
дајем. Је ли да је господине Докторе, здрав овај наш сељачки ваздух, отвара
апетит. Среће ти, згази га мало твојом цокулом.

(Јесу то били моји најмучнији тренуци. Изненадили ме дрскошћу и одсуством

сваке људскосги. Колико сам се пута покајао за све што сам петнаест година чинио да
том сељаку буде нешто боље. Каква лекција. Готови смо с последњим рођачким
сажаљењима и фразама о добром народу. Али сам издржао. Без погрешног геста.
Савлађивањем. Достојанство невероватно збуњује наш свет. Достојанством и стрпљењем
сам их сломио. А онда су почели да ми се улизују. Опасно. Без политике не може да се
опстане у овом свету.)

Видите ли како је Доктор омекшао. Сваког кога сретне поздрави и скине

шубару. Мене питао јесам ли поорао и посејао. Мене за стоку, и како зовем
волове. И за време, за кишу, баш брине. Као ми. Моју жену питао како се зове
цвеће. А моју о ћилимовима и везовима. Записује у нотес, све запише што му
кажеш. По читав дан нешто чита и пише, по сву ноћ пише. Свитало је, а у
Урошевој новој кући светлела лампа. И ја сам видео. Слуге причају, часна реч,
друкчије и вечера, само шољу млека. Е, ако Доктор може да живи од шоље млека,
нама који не мислимо довољна је шљива. Што је то неки пријатан човек, и много
добру нарав има. Душа човек. Од бриге проседео. Сваког заранка излази до
Урошевог винограда. Да га видимо. Можда је другим путем прошао. Је ли прошао
Доктор. Зашто, људи, о политици и рату Доктор неће ни реч да каже. То не ваља.
Црно нам се пише. Он зна шта ће да буде. Ал неће да каже. Да га молимо.
Докторе, кажи шта ће бити. Деце ми, ником нећу да кажем. Чуваћемо те као лист
росу, кажи ко ће да победи у овом рату.
Не губите наду, све ће бити добро, само то је рекао. Само то. Је ли баш
рекао: Не губите наду, све ће бити добро. Рекао је: Не губите наду, све ће бити
добро. Онда је можда добро. Вратиће се заробљеници, укинуће реквизицију и
наша власт ће да се установи, а Немци ће се служити само пругама и друмовима.
Немци ће бити само у варошима.
Хитлер мора изгубити рат. Не губите наду, све ће бити добро. Доктор је
рекао: Не вичи, шапући то. Само теби, у поверењу, теби, као брату: Не губите
наду, све ће бити добро. Је ли баш тако рекао. Тако. Не брини, рекао си мени, као
да си сто метара у земљу закопао.
Јеси ли чуо: Немачка напала Русију. Русију. Русију. Одмах да нађемо
Доктора, ја ћу да га питам. Немојте, људи, сви одједном. Сумњиво је. Урошев
вајат пун је људи. Морам да чујем Доктора. Не могу да сачекам вече. Шта ће сад
бити, Докторе. Жива ти деца, кажи. Реч ти иде под стену, не крстио се. Ко ће да
победи, Докторе. Шта кажеш: Русија је колос и Немачка је колос, и све ће добро
да се сврши, рекао човек. Русија је колос. И Немачка је колос. Паметно каже
Доктор: Русија је колос. Мозак је Доктор: И Немачка је колос. Али је и Русија
колос. И Немачка је колос, рекао човек. Русија је колос и Немачка је колос, и нико
 не зна шта ће бити. Доктор је рекао: Све ће добро бити. Браћо, чак ни Докторов
људски ум не зна шта ће бити кад је и Русија колос, а и Немачка је колос.

Више није било оног спокојства од извесне прилагођености средини и приликама

које је изабрао, одлучан да их ни по какву цену својом вољом не мења. Нешто друго
почиње. Више није могао да чита. Пун сто започетих, расклопљених књига. Мислио је
само о нападу Немачке на Совјетски Савез и хапшењима комуниста. Његов антинемачки
став и изјава поводом потписивања Тројног пакта с Хитлером познати су целој земљи.
Гестапо ће га пронаћи у Трнави. Шта ће се из свега тога изродити. Морао је с неким да
говори о томе. Још више га уплашиле властите речи, сувише значајни закључци, тог
тренутка у разговору смишљени:
Видиш ли, Уроше, свет се у темељу заљуљао. Сад тек за нас почиње рат. Прави
рат, с победницима и побеђенима. Нема више мирне окупације. Више нећемо бити
равноправни, ни једнаки, ни у кривици, ни у патњи. Ни у срамоти. Али сад треба имати
много, много мудрости и памети. Ко има снагу да ћути и чека, тај ће, слушај, сад је
најглавније ћутати. Иначе, однеће нас вода. Ја слутим најгоре. Стаљин неће да цркне сам.
А Хитлер је заиграо на све или ништа. Видиш ли како су се људи узнемирили, чујеш ли
како говоре неке речи које нису њихове. Па та хапшења комуниста по варошима.
Чим се он овако уплашио, мислио је Урош, мора да је нешто дужан Немцима. И
све остало што му је ноћу, у мраку под вењаком, Доктор шапутао, није хтео да разуме.
Или није хтео да прими као своју бригу, одлучан да му још не каже своје мишљење. Село
је било пуно лавежа. Целе те ноћи пси се нису смиривали, а он је одевен преседео ноћ у
соби, гледајући кроз прозор, слушајући мрак испуњен нечим непознатим и претећим.

Ропство, то је : смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи.

Свима и свакоме, Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за
слободу. Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо друте, лажемо из
самилости, лажемо да нас не буде страх, да охрабримо, да сакријемо своју и
туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо
ради слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене
интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж
под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера.
Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у
овим данима — то је апокалипса лажи.
Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији
протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и
некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да
разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријашељство међу
људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам,
уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут
слободе.
Владан, мој пријатељ од четвртог разреда гимназије, човек коме сам
рекао све што сам помислио, човек који ме је увео у покрет демократске
омладине, онда у Српски културни клуб, човек чијој сам се храбрости и
прецизним, сигурним погледима на живот и све проблеме толико дивио,
обожавао га, био заљубљен у њега, тај човек напустио ме је чим су Немци
ушли у Београд. Лако, презриво, као што се оставља случајна а постарија
сапутница на железничкој станици: »Младене, време је такво да ми више не
треба да се виђамо.« Глас сигуран, поглед самоуверен, можда и с нешто
мржње.
Било је то толико невероватно и непојмљиво да нисам могао ни речи да
изустим. Дрхтао сам, хтео да клекнем, да га загрлим. Није га више било.
Сутрадан сам га потражио код куће, а његова мати, коју сам и ја звао мама,
врло осорно ми рекла, пред вратима, да Владан није код куће и да се она,
искрено ми желећи само добро, не би радовала да се више виђам са Владаном.
»Али зашто, мама.« »Све се зна.« Закључала је врата. Заплакао сам и сишао
на улицу. Нисам могао да одем, хтео сам да видим Владана. Да га сачекам и
молим за разјашњење овог ужасавајућег односа. И чекао сам, стојећи и седећи
на тротоару пред Владановом кућом, од девет до пола четири. Чекао бих га
још да се није појавила служавка и рекла »да госпођа моли да им више не
стојим пред кућом, јер то је врло сумњиво, пошто у суседној кући станује
официр Гестапоа«.
Овог лета виђао сам по Београду много паса и мачака како се болесно
вуку око рушевина од бомбардовања. Верни мртвима и свом бившем крову.
Тако сам и ја десетак дана, као пас, болесно луњао око Владанове куће, у нади
да га бар видим. Нисам успео. Једне вечери, ипак, било је пет минута до
полицијског часа, избио је иза угла, готово трчећи. Стајао сам уз бандеру, и
избезумљеност ме учинила неопрезним: покренуо сам се, коракнуо му у сусрет.
Како сам био под сијалицом и осветљен, он ме одмах видео, окренуо се и
потрчао. Јурнуо сам за њим. Целом Улицом Краљевића Томислава трајала је
та трка љубави и страха, а онда је мене зауставила немачка патрола. Немци
нису учинили оно што би било једино добро да учине да ме ухапсе заједно с
Владаном. Свирепо су ме казнили, пустили су, не знам зашто, да Владан
побегне. Тек у два после поноћи дошао је отац с једним пријатељем из
комесаријата или из полицијске станице, и аутом ме одвели кући. И ја сам
после те ноћи, за утеху, пре паса и мачака, схватио да је Владан потнуо и да
је његову кућу »штука« сравнила са земљом. Пре неки дан сазнао сам да се
Владан, апсолвент математике, запослио у Музеју кнеза Павла. Остао је
веран лепоти и чувању традиције. Вечност, дакле, А ту дисциплину, по свему,
још увек толеришу Немци. Зато ове монологе у бескрајно дугим окупацијским
ноћима посвећујем пријатељству које је потнуло заједно са слободом, априла
1941.
Ропство, то је ћутање. Али и ћутање је сумњиво под овом окупацијом.
Људи се деле на оне који говоре гласно, и оне који шапућу. Више је, по свему,
ових што шапућу. Мање је то вид отпора, више израз деморализације и
страха. Шапућу се и поздрави, шапатом се и деца играју, шапућу и пијанице.
Гласни су мотори војних возила, марширање немачких чета и радио-апарата
у становима реквирираним за немачке официре. И понеки женски смех, али
после полицијског часа, на улици. (Зашто жена која има љубавну ћезу с
Немцима изазива гнушање и презир целог друштва, зашто љубакање и ваљање
по кревету и последње беогадске проститутке с немачким капларом
представља много дубљу издају отаџбине но колаборација Генерала,
политичара и министара, зашто се само на презиру према Српкињама које су
постале љубавнице окупатора остварује апсолутно јединство нације, зашто
је vagina uterus за све, и за колаборационисте, једино национално
неприкосновен појам и простор. Треба написати студију о том гениталиом
патриотизму који, признајем, и ја осећам.)
Окупација, то је: апсурдна сумња у човека. У себе. У сина. У своју мајку.
Почиње од кравате. Ићи без кравате, то је код полиције и код немачких људи
врло сумњиво: можда је комунист. Носити кравату, то је за пола моје улице
доказ да ми конвенира окупација и да сам се »снашао«. Чекање девојке на
улици завршава се легитимисањем које врши агент Гестапоа. Цвет у реверу
капута може бити ознака илегалног курира, звиждукање улицом је лозинка за
непознатог чији се сусрет очекује. Бити анониман, исто толико је сумњиво
колико и бити популаран. Младост је сва сумњива, левичарска, анархистичка,
атеистичка. Сумњиво је и навијање за некадашњу »Јутславију«, имала је
црвене дресове. Мом другу с факултета отац је спалио индекс и све
факултетске уџбенике и скрипта, јер се бојао да би то могло бити сумњиво
властима. Узорни Грађани пријављују сами своје синове окупацијској
 организацији »Национална служба«, шаљу их на рашчишћавање смедеревских
рушевина, на рад у Борски рудник, да
не би незапосленост ђака изазвала сумњу у илегалну активност. Мој отац, за
кога је чак и Љуба Давидовић био екстремист, пошто је спустио шалоне на
прозорима, по читаве дане и ноћи претура по библиотеци, листајући књиге и
спаљујући све што носи потпис руског или етлеског аутора. Уништио је све
часописе у којима је сарађивао као студент, не читајући те чланке, унапред
убеђен да су левичарски чим их је писао у младости. Он је без икакбог
двоумљења, заједно са осталим професорима Универзитета, академицима и
угледним личностима, потписао »Апел за борбу против комуниста«. Да не би
иком ма у чему био сумњив, да се не би иком замерио, мој отац врло
снисходљиво скида шешир свакоме кога сретне у нашој улици. Престао је да се
виђа с пријатељима, више не одлази у »Руски цар«. Понекад сврати у крчму на
углу, тек да стави до знања да је у Београду. Увек седи сам за столом, али
чашћава и чистаче и Недићеве жандарме. Са радија је поскидао лампе и однео
их у шупу. А 27. марта он је плакао од среће што је Србин. Јадни мој отац.
Достојанство постоји само у књигама, случајно неспаљеним, у књигама
закопаним у подрумима. Не у књигама у библиотекама. У овом тоталном
рату, тотална је и деморализација.
Пре неки дан видео сам овај призор у дворишту гмназије немачки
бојници играли су фудбал. Кад им је лопта прелетела преко ограде на улицу, са
тротоара јурнули људи да је ухвате. Али шут је био јак, добро напумпана
лопта скакутала је низ улицу, а за њом су трчали људи са шеширима у руци,
просто се гурали ко ће први да је ухвати. Један сед господин био је најбржи:
носио ју је на врховима прстију и опрезно спустио пред ноге немачког војника.
Међу онима који су трчали препознао сам и инспектора Министарства
пошта и једног угледног академског сликара. А данас у кафани код
»Ужичанинина« двојица, као весели, по свему се види да су занатлије, лумпују.
Три Циганина гуде им неку врањанску песму. Улази немачки војник и прилази
шанку да попије пиво. Не гледа их. А Срби, ови што лумпују, кажу Циганима:
»Свирајте валцер. Валцер свирајте.« Свирачи лако пређоше на некакав
цигански валцер. Немац је попио пиво и изишао не погледавши их. Тада су
Срби и Цигани наставили своју врањанску песму.
Па се питам: шта се то догодило са српским народом, његовим
патриотизмом, слободарским традицијама и поносом. Где су борци из
прошлог рата, где су они људи и оне жене, био је то цео Београд, што су
певали, грлили се, пили, лумповали 27. Марта и још целе ноћи, објављујући рат
Немачкој.
Ако би рат потрајао још неколико година, људи би позаборављали и
своја имена. Људи би данас били срећни кад би могли да униште своје
памћење. Били би спокојнији. Могли би да спавају. А то је довољно да се живи.
Сељаци ће за душек дати килограм масти, а за две пиџаме и петла. Сада сви
имају негде и у неком селу неког рођака, сада смо срећни што смо сви, ипак,
сељачког порекла.
Треба отићи одавде, спасти се, спасавати свој свет, своје идеале, своју
душу. Треба отићи у Србију, аутентичну, сељачку, праву. Тамо треба
започети борбу. Ту Србију хоће да запале и униште комунисти.

Осетио је Урош Бабовић, сазнао, био убеђен да је опасност клијала још у пролеће,
као трава и кукуруз, и онда расла као усеви што расту, заједно с њима, јер у првој копњи
винограда надничари су тражили више вина и ракије, а за јело рекли да би могло бити и
више меса. Замислио се: до рата тако нешто није могло да се чује на његовом имању. Али
је скрио своје запрепашћење и задовољио надничарске жеље. Онда су почели да гунђају
против ниске наднице. Није хтео одмах да их чује, али кад су запретили да неће радити,
платио им по пет динара више но што су захтевали, не сумњајући да ће доћи дан за његов
рачун. А то је сиротиња коју је он сваке године од Божића хранио, одевао, лечио,
сахрањивао:
Чујеш ли ти, газда-Уроше, шта се у народу прича. Доћи ће и код нас закон као у
Русији. Бићемо сви једнаки. И сиротиња и газде.
Остали копачи смејуљили се лукаво, па се насмејали распусно, ликујући. Претеће.
Збуњен, и он се осмехнуо, чуо »нема моје и твоје«, прибрао се, угризао своју претњу и
отишао постиђен, без речи.У забринутост за млађим сином Бором, који се није јавио из
Немачке из заробљеништва, у бригу коју је доносила и хранила окупација, уселило се
неспокојство, недоживљено, несхватљиво: голаћ му у лице каже »бићемо сви једнаки«, а
после се сви смеју. Тога надничара није више примао на рад. Почео је да сматра за
непријатеље и оне људе који му то никад нису били. Веровао да нису.
Затим је морао да бежи из винограда да не би слушао песме прскача, дотле их
никад није чуо, у којима се помињали срп и чекић. За вечером су тражили да чују
Москву и Брку. Доктор је рекао да они Стаљина зову Брка. Зар је дочекао да се у његовој
кући тепа Стаљину. Јавно о Русији, милион и једном тенку, пшеници са дуплом жетвом,
и сељанкама посланицима. Јавно, разметљиво и дрско, не показујући страх ни пред ким,
они, балавурдија, нерадници и лопови које треба без изузетка стрељати ту где се затекну,
као курјаке и творове. Опет је псовао предратну владу, сад само пред Доктором и
Милошем, која је тако кукавички и шмокљански пуцкарала на штрајкове и студентске
демонстрације, уместо да тешким митраљезима и картечом сатре зло. Тек кад крв
потекне београдским асфалтом, ова земља може добру да се нада, говорио је сваке
вечери Доктору, који је на то ћутао и тиме га још више изазивао да прети варошанима, од
којих увек сва зла народу долазе.
А Душан Катић, син његовог највећег пријатеља, с чијим је новцем 1929. године
почео трговину вином и ракијом и сврстао се у ред најбогатијих људи у срезу, тај
студент, ишао је од села до села, свраћао у њиве и винограде, застајао чим би срео и
видео људе, упадао у дућане и кафане, и одмах почињао говоре о ропству и слободи, о
правди, о господи и народу, и како је дошао час за устанак против Немаца. Из свачијих
уста чуле се његове речи, само се о том мангупу и безумнику говорило:
Твој Душан кугу и ватру сеје по народу. Видиш ли то, чујеш ли, Адаме. Какав сад
устанак. Све ће изгорети, отићи у амбис. Немци га неће трпети као што су му наши
прогледали кроз прсте због твог и Аћимовог имена.
А шта да радим.
Ја бих да га преко наших пријатеља тајно ухапсимо. Да буде само под нашом,
српском влашћу. То је, изгледа ми, једини начин да му спасемо главу и сачувамо твоју
кућу. Цео срез да спасемо.
Што ти то мени говориш.
Несрећа је родитељска што никад не знају шта рађају. Хране, гаје и одбране од
болести. Све док не одрасте не знаш шта си створио. А онда, доцкан. Ти имаш несрећну
судбину. Али помисли само да ти је Душан од дечјих болести сваке зиме могао по двапут
да угине. Људи смо, морамо моћи све што нас снађе.
А зар би ти могао Недићевим жандармима да спасаваш сина. Хапсом да га
спасаваш. Немачким хапсом. Шта си то рекао.
Зашто да не бих могао кад је то за његово добро. За његову главу, и за општи спас.
Чему се надаш.
Пријатељи смо, рећи ћу ти поштено. Држава за коју смо се ја и ти, Уроше, борили
пропала је. Мом Душану и многим његовим вршњацима наша држава због нечега није
била добра. Не знам тачно зашто. И није ме брига. Сад чујем да хоће некакву друкчију да
стварају. Није ме брига. Срећно им било. Видећемо каква ће да буде та њихова слобода.
А ако је не дочекам, не жалим.
Седели су у соби са спуштеним завесама, у полутами. Нагнуо се над сто да боље
види очи свом пријатељу, који као да се одмиче некуд, као да престаје да буде то што је
био. Од почетка рата, у рату, одавно, колико година. Није могао да израчуна колико су
година пријатељи. Тањир је одскочио и звекнуо под његовим лактом, приносили им
ручак, а Адамово млохаво и нагојено лице затегло се у грч некаквог отпора њему, у
увреду, љутњу што је можда личила и на презир. Шапнуо је:
Изгубићеш сина, Адаме.
Тањири и чаше танко су зазврјали.
А што нас двојица нисмо погинули у прошлом рату.
Више нису имали о чему да разговарају. Устао је и први пут одбио ручак у
Адамовој кући. Преварен. Издан.
Шта се то догађа с људима данас, хтео је да пита Виту који је кочијашио, десет
година га пратио у свим одласцима из Трнаве, и од доласка Немаца уместо револвера
носио нож. Морао је да га добро загледа: Шта ли ми ти мислиш.
Свет је изгубио памет, свет ће да пропадне. Докторе. И поштени и паметни људи,
па неће несрећи да се супротставе. Сви одреда срљају у пропаст. Отровани и опијени
нечим. Изгледа ми, пропашћемо. Каква је то зараза, болест и лудило ухватило људе и
народ, питао се, питао Доктора, који га је својим одговорима још више збуњивао и
обеспокојавао у топлим вечерима под вењаком. А ноћ је мирисала на покошену и још
непокупљену детелину. После није могао да заспи, морао је да пробуди Милоша и позове
га себи, у собу Милош је, гунђајући, сео на клупу уз затворен прозор, у кошуљи и гаћама,
зевао и чешао се по прсима. Да је он Душан, шта бих ја радио. Лампа није упаљена, али
према млазу месечине видео је Милошеву уморну, клонулу главу. Пси су лајали упорно
и густо. Шта би радио да је Милош Душан. Шта би радио. Шта би радио. Сурвавао се у
језу, нестајао, падао низ стрму месечину према њему, па га ухватио за руку.
Шта ти се догодило. Јеси ли болестан:
рекао Милош и ишчупао руку, а он му се унео у очи, шапћући:
Примећујеш ли, чујеш ли како смо окупирани, пси по целу ноћ лају, лају, не може
да се спава од њих.
Пси лају као и увек.
Као увек.
Као увек.
Онда ништа. Иди спавај.
Па он је последњи пут био у кући Адама Катића. Последњи пут су њих двојица
разговарали. О томе је хтео с Милошем да говори. Хтео је да му каже: Сине, дошло је
време да се ни најбољем пријатељу не сме веровати. Сад се више не зна ко ти је пријатељ
а ко непријатељ.
Пушио је и кроз прозор гледао воћњак, пси су лајали на комунисте, на разбојнике
који се ноћу састају, окупљају, долазе однекуд. У сенкама привиђао људе, погнуте,
хитре: у сенкама привиђао псе како облећу око јабука и крушака. Морао је да оде у другу
собу и да пробуди Виду, спавала је са унуцима Ранком и Војином, она се љутила, сео је
уз узглавље, и после толико година, поново загњурио руку у мека расута недра:
Ако желимо да спасемо децу, и ово што смо им с толиком муком стекли, ми више
не смемо ницда спавамо.
Бринем се за Бору. Само смо једно писмо добили.
Видиш ли ти шта се овде око нас спрема.
Да нам Доктор неку несрећу не навуче.
Кажем ти: сад све зависи само од тебе и од мене.
Па шта да радимо.
Вукла му руку дубље у недра.
Не знам.
Прилегао је, и у Видина недра завукао десну руку дубоко, готово до лакта. Прсти
су мировали. Шака је била само прислоњена на топлу, влажну, ислужену дојку. Некад,
кад би га велике бриге сколиле, кад би град тукао виноград, или кад би у трговини слабо
прошао, он је завлачио шаку у њена недра и ћутао. Дубоки успорени уздаси пошли за
сећањима, али је одједном нагло извукао руку из жениних недара, придигао се и остао
седећи на ивици кревета, стражарећи до зоре, јер су на тиха и чиста дисања његових
унука насртали пси са свих страна, јер је претећи лавеж засипао ситне и топле дахове
дечака.
 Шта да радимо, Милоше, питао је чим је овај сео под вењак, позван да заједно
доручкују и попију кафу.
На шта мислиш.
Па зар ти не видиш да комунисти спремају устанак. Они ће најпре нас. Прете нам.
Чујеш ли шта се прича.
Ја сам знао да ће се то догодити.
Како си знао. Откуд си ти знао.
У војсци се о томе говорило. Ја знам неколико официра комуниста. Већином
резервни. Мој командир је био комунист.
Твој командир. У војсци. И нису их пострељали.
Нису.
Гледао га пренеражено, онда дуго у грб од белих ситних белутака израђен у црној
калдрми под вењаком винове лозе:
Зато је тако лако пропала наша усрана држава.
И ако је.
Милош је отишао за својим послом, а оп сачекао Доктора:
Знаш ли ти, Докторе, да је у нашој јадној војсци било официра комуниста.
То је општепозната ствар.
А зашто сам ја плаћао порез, ми сељапи зашто смо децу слали у војску.
Тако је, на жалост.
Занемео је.

Конспирација. Доктор је стари комунист, друже. Алал му вера како се

камуфлира. Био на робији. Он је онај велики комунист и члан. Доктор је већи
комунист од Душана Катића. Конспирација. Ја сам му дао летак Централног
комитета Комунистичке партије. Ја му стално дајем летке. Шта ти је рекао.
Смешкао се и климао главом. Конспирапија, друже. Ни реч ти није рекао. Мој
друже, што ти је права конспирација, а не ми и ови што нам долазе на састанке.
Душан Катић састао се с Доктором у Урошевом винограду. Много је важно. Шта
су говорили. Много важно. Доктор је рекао: Од данас за девет дана. Пази, девет
дана. Устали су цело Поморавље и Планина. Цела Србија устаје за девет дана.
Црвена армија одступа. Није истина. Немци лажу. То је тактика што одступа.
Видећеш шта ће бити за девет дана. Ја вам тврдим, Доктор је петоколонаш.
Немачки шпијун. Три среза уништиће Доктор. Он је из авиона падобраном
скочио. Сећаш се, дању бомбардована Паланка, а он је ноћу стигао код Уроша
Бабовића. Јесте петоколонаш, зна немачки. Али човек говори српски боље од нас.
Камуфлажа. Доктор је Шваба из Баната, пресвукао се у сељачко. За паре, Урош
Бабовић би и унуке продао а камоли државу. Чувајте се, људи. Срушена је пруга.
Све бандере посечене и жице однете. Два моста бачена у ваздух. Пале општине.
Планина пуна партизана. Шта су то партизани. Цела Србија устала. Пет тенкова
заробљено код Крагујевца. Доктор је вођа устанка. Доктор је генерал, а ја сам
мислио. Дедер, брале, запевај ми нашу:

Ој Хитлеру, милу ли ти нану,

Доктор води војску на Балкапу.

Пијте људи, и нек нам бог сачува Доктора.

У Урошевој кући радио-станица, часна реч. Чујеш ли, по сву ноћ: ти-ти, ти-
ти. Штампарија је у подруму. Урош Бабовић зна шта ради. Алал вера Урошу
Бабовићу. Све што је добро, на њега иде. После рата, Урош ће бити сенатор. По
сву ноћ лете авиони над Трнавом. А син му Бора, онај поручник што га Немци
заробише, постаће командант дивизије. Ех, што сад нисам слуга Уроша Бабовића.
Пук војске чува Доктора. Целу ноћ су пролазили косом. Пст, руски падобранци
пашће на Планину. Руски падобранци. Заузеће земљу, небо нећеш моћи да видиш
од руских авиона. Падобранци пали код Ваљева. Руски падобранци заузели
 Софију. Падобранци, јао. Тимошенко. Буђони. Стаљин. Не верујте, браћо, да Руси
одступају. Тактика. За два месеца готов је Хитлер. Главу дајем, готов је.

С маказама у руци, Урош је стајао под трешњом, ослањао се на стабло:

Шта ћете да урадите.
Одавде до цркве биће виноград. Твој подрум прима сто вагона грожђа.
Скинуо је шешир, почео да мрси браду, загледан у ред трешања око винограда
што су расле, расле и прекриле небо својим гранама и лишћем и, преродиле, свијале се ка
земљи, на копаче, на њега:
А тебе ћемо, газда-Уроше, да узмемо за главног подрумара. Стар си за копача. И
заслужио си да не копаш.
Чуо се женски смех, сличан ноћном лавежу. Сео је, у ствари склизнуо низ стабло
и као зажмурио: копачи међу чокоћем смањили се, одмакли у даљину, чудновати,
непознати.
При сваком поздраву скидали су капу, нису смели да опсују у његовом присусгву.
Били смерни људи, неуморни радници, и поштовали га више но она. Он им давао жито
да га надницама отплате, позајмљивао у свим невољама, давао све што им је било
потребно за рођење и сахране, за славе и свадбе.
Од њега су живели. Били су његове комшије, знао
их од рођења, знао им очеве, знао све.
Полако је устајао, хватао се за ластаре, па брзо
закорачио према надничару који њега, Уроша Бабовића, поставља за подрумара колхоза,
и распалио му шамар. И одмах други. Копач се затетурао. Остали истог тренутка
замахнули мотикама, наставили да праше. Само је ошамарени стајао и изгубљено зурио у
њега:
Док си жив, копаћеш мени за хлеб. А ја ћу бити ово што јесам. Ви нисте људи, ви
сте стока. Губите се из винограда. Губите се, и да вас више не видим у мојој авлији.
Није викао, задављен, могао је да шапће, могао још да се окрене, да их не гледа, и
брзо оде кући. Ушуњао се у подрум, сео међу бурад и цревом жедно вукао вино. Тама је
опојно мирисала на вино и храстове бачве. Зажелео је да више никад одатле не изиђе.
Није он први пут тукао људе, био је у младости више пута и тучен: није први пут
ошамарио слугу или надничара који је учинио штету или украо. Али овај шамар је
друкчији. Први такав шамар.
Вино и хладовина смиривали га и бистрили му главу. Кајао се. Чак и за једну
овако ситну освету мора да сачека тренутак у коме неће ништа ризиковати. Чинило му
се, осећао: догодило се нешто. Шта ће то да буде. Немир га понео подрумом, авлијом,
јабучаром.
Милош је тражио ошамареног надничара. Нигде га није било. Изгубио се од куће.
Онда се сазнало да је отишао у партизане. А по целом срезу ишла прича коју су, знао је,
комунисти ширили: Трнавска сиротиња побунила се против Уроша Бабовића, надничари
просули чорбуљак, бацили бајату проју и мотикама га јурили до подрума. Вита и Трпко
шуњали се по селима, Чаршијом и Паланком, слушали шта ко говори, онда то, увече,
препричавали њему и тој причи о побуни трнавске сиротиње додали још и друкчије
претње. А слуга му дао летак што га је нашао под стајским вајатом. Почео да га чита,
прочитао: Комунистичка партија позива на устанак против Немаца. Затворио се у
своју собу, опет почео да чита летак, прочитао, читао, поново читао, осећао је: то
позивају у напад на његову кућу, пале његове зграде, секу његове воћњаке и винограде,
пљачкају његов подрум и амбар; прете му смрћу, убиће му Милоша и унуке, хоће да га
затру:
Купите митраљез. Купујте бомбе и муницију, купујте и не питајте за цену.
Крените одмах, ево вам паре. Зашто вам дрхте руке; унео се Вити у лице, а Трпка
ухватио за прса: Не верујем вам, никоме не нерујем, али ви добро знате моју руку,
пазите.
Кад смо ми одрекли твоју заповест. Кажи, кад смо те изневерили.
Сутра увече да сте овде. Без митраљеза не враћајте се.
 Онда је уследио препад самог команданта, вође те војске, главног непријатеља: за
леђима му звецнуо ланац, чули се кораци, он је седео под вењаком с Доктором, и кад се
окрену — Душан Катић, у белој кошуљи и гологлав, стајао је и снебивао се, ослоњен на
бицикл. Није имао времена ни за покрет ни за одбрану. Душан Катић је ушао под вењак,
пружио руку, поздрављао се, рекао: Како си, чика-Уроше. Глас је био искрен, можда и
узбуђен. Глас некадашњи, као кад му је љубио руку, као оних година кад је Душан био
ђак а он му, у Паланци, давао понеку банку за биоскоп: глас му био учтив, осетио је и
поштовање, препознао у њему сина свог пријатеља, дечака кога је волео, али Душанове
речи није разабирао, није разумео о чему говори. Гледао га пренеражено.
Док су се руковали, можда би му Доктор испустио руку кад је чуо: Ја сам Душан
Катић, али му је младић, како му се чинило, необичне висине и оштрог осмеха, дивљачки
стиснуо шаку:
Ја сам срећан. О вама се толико говори. Мој пријатељ Урош, и о вашем оцу. Зашто
сте тек сада дошли, па ми смо колеге. Заправо, ви сте прави романтични јунак. Митови
су психолошка нужда поробљених. Да, био бих вам професор, свакако. У вашем
подухвату има много, много неизвесности. То је дивно, то је разумљиво, ви сте млад
човек, револуционар. Ризик је стил ваше борбе.
Али је заћутао чим му је у задњем џепу опазио револвер. Учинило му се да је
Душан Катић намерно, приликом седања, тим револвером хтео да назначи циљ своје
неочекиване посете. Просто, непријатно. Од малог страха, више нелагодности но правог
страха, јаче је било узбуђење: пред њим је противник, непријатељ, силан, амбициозан.
Изазива у борбу. Можда је почетак нечег. Богосав. Трема и немир увек су исти у оваквим
тренуцима. Увек. Ћутати, смирити се, заузети позицију. Онда кренути. Не, ја сам
равнодушан. Привидна пасивност учини несигурнијима и велике политичке рутинере а
камоли њега, може и син да му буде. Млад је, хуља, има велику шансу. Почиње у
изванредно повољном времену. Главне противнике тукли му Немци. А мени су бркови
генерала Солунца били висина мете, звека њихових медаља била ритам корака. Шта сам
могао друго, и више. Поред ратних победника не успева се у политици. Сем да се буде
њихов трабант. Али са мном је свршено. Да, да. Тако, дакле, изгледају ови који данас
стартују, такав је један који се спрема да постане политички комесар и победник на
бојишту, сада пуном само лешина.
Костим је стилски: неиспеглане сиве панталопе, сандале на босим ногама, кошуља
раскопчана, рукави поврнути. Разумем, младићу, али ти остављаш више утисак
аљкавости и неукуса неголи немаштине. Носи џепни сат, илегална опрезност, коса му је
кратко ошишана, неуредна, опет из илегалне опрезности. Кад ли брже науче те трикове.
И погурен, из стилских разлога. Сугерише се скромност, пословност, да, концентрација,
незаинтересованост за ствари и свет око себе. Глас оперског певача: сталан напор за
дубином, мелодијски организован, дикцијски тачан. Описна, проширена реченица.
Особина доцената и младих свештеника. Све је то неоригинално, добро научено, свакако.
Данас се није ни бријао. Да, и то је неоригинално. Поглед му је швалерски дрзак и
упоран. И то може бити трик, узет из руских романа. Лепа глава. Мало тешка, али веома
пропорционално скројена. По челу и вилицама, упоран и тврдоглав човек. Ако није,
такав ће постати. Сви усрећитељи народа и човечанства верују да је упорност прва
врлина:
Како да не. Необично ме интересује ваше мишљење, Катићу.
Пуне женскасте усне. Мушкарац са таквим чулним уснама најчешће је
медиокритет. Стил је и та лежерност, ти лени неодлучни покрети, то завијање цигаре, као
контраст страсном погледу и измодулисаном гласу. Непријатно, застрашујуће, питонско.
Вероватно, изванредно импресивно за младе девојке. То је поза звери која лукавством
лови плен, која обмањује опуштеним телом, а привлачи погледом, сугестијом, хипнозом.
Како се сентиментално и поверљиво осмехује. И тај осмех он користи у агитационе
сврхе. То је добро и вешто. Разговара о здрављу, пословима, стрпљиво слуша Уроша.
Начин стицања поверења. Присност и интерес за туђе проблеме. Старо демагошко
средство. Добро га употребљава. Ти наши сељачки интелектуалци својом структуром
предодређени су за руски утицај. Словенство или бољшевизам, свеједно. Та конкретност,
стање винограда, оскудица плавог камена, сељачка особина. Урош је ошамућен. А хтео је
да побегне из вењака, да га најури. Пола сата је прошло, а он рођачки разговара са
човеком који се спрема да му скине главу. Чудно. Опасан је, ипак. Пре свега, учинити га
незналицом. Постидети, насукати га. Испровоцирати. Да улетим у ту страшну игру. Све
повући за нос. Ризично. Неизвесно. Никад тако узбудљиво и страшно није било. Богосав
Не, не. То му треба одмах рећи. Треба му рећи: политике сам се заувек одрекао. Заувек.
Заувек, млада хуљо. Желим да се посветим научном раду. Најзад. После толиких
пропалих година. После толиких. Овде радим на књизи коју десет година припремам.
Село и цивилизација бићс моје животпо дело. Какво искушење. Зар он, Душан Катић,
један преровски студент, да измени мој живот. Моју коначну одлуку. Нисам и не смем
бити узбуђен. Зар да ме један студент испровоцира. Глупо. Какво искушење. Како је
страшна и слатка ова језа. Али шта је мени. Опет, докле. Богосав:
Ја верујем да је цвеће, врсте цвећа које се гаје у нашим селима, интересантан
податак стања културе народа. То нису ни ћилими, ни везови, ни тканине. Са
изумирањем народне радиности почиње културна, не изненађујте се, културна
декаденција, да, права декаденција нашег села. Вас то не занима.
Брбљам бесмислице. Шта то значи. Не, никако. Али, то је страшно неизвесно.
Необично. Шта ли ће изићи из овога. Треба га просто најурити:
Слушајте, драги мој колега, зваћу вас колега, ви ћете на то најрадије пристати, ја
вас уверавам: откако сам у Трнави, дакле од 15. априла, радио нисам чуо, новине нисам
погледао. Немојте тако. Ви не можете водити политику ако не читате новине својих
противника. Немате право, немате право. Не постоји, и никад неће постојати пропаганда
која би била апсолутна лаж. Не, ваша искључивост је, надам се, особина темперамента а
не ваше идеологије и теоријског убеђења. Реч је о дијалектици, колега. Ви сте марксист.
Утолико боље. Питајте Уроша. Молио сам га да ми не каже ни једну политичку новост.
Да, јесте невероватно. Просто неприродно. И сам себи се чудим. Народ. Народ је увек за
статус кво. А кад се за слободу и прогрес борио, значи да ништа друго није могао да
чини. Зашто нихилизам. Лењин је у полемици с Кауцким дословно рекао: Масе су увек
инертне. Неуспешни и ситни политичари митологизују народ. Слушајте, најзначајнија
порука и поука Одисеје, и целе антике, није храброст већ лукавство. Има, има везе. Праве
вође народа, велики политичари у дубини душе увек су сумњали у енергију народа.
Никада нису имали илузија. Зато су и успели. Не, није то песимизам. Немојте, колега, да
мислите по систему привидне логике. Добро, то је све истина о нашој политичкој
прошлости. Потпуно сам сагласан. Имате право. Водећа политичка гарнитура
Југославије показала се неспособна и остала је на друму историје, бедна и
неупотребљива, као и они јадни тенкови југословенске војске. Тако је. Шефови наших
великих политичких странака уколико су били способни, онда су корупционаши, а ако су
били поштени, онда су сасвим неспособни и неупотребљиви. Као наша авијација. Остали
су у сељачким врзинама.
Шта то говорим. Мислиће да му се удварам. Не, никако. Предрасуде сачињавају
две трећине њихове свести. Изненађен је. Наш глуп и несхватљив таленат да простаклук,
примитивност и сиромаштво учинимо шармантнима. Не, младићу. Одолећу, одолећу.
Морам. Доста је политике и неуспеха:
Јесте. Емиграција је неморална. Побегли су пре битке. Будућност земље захтева
нове људе, имате право. Моја политичка активност није била типична за наше прилике.
Ја сам трпео ударце са свих страна. Зашто. Па и зато што нисам хтео да моја политика
буде ажурно књиговодство туђих грешака и глупости. А изгледа да успех лежи у тој
фушеовској позицји. Не, нису то нека природна начела малограђанина. Нове идеје,
стварање, то је увек ризик. Наравно, критиковати и исмејавати туђе мане увек је ефектно.
А ја сам био искључив. Такав став водио је у пораз. Мене су ломили људи око двора. То
је дуга историја. Против мене су се брутално борили корупционаши. Мене су прогонили
људи с такозваним националним заслугама. Ви сте млад човек, ви не знате шта је пораз.
А од свих пораза, политички најтрајније понижава. Ако је дошао да ми понуди савез.
Комунисти то у овим данима чине са значајним личностима. Можда ме нарочито цени.
Био би запањен Београд. Бата Павловић постао савезник комуниста. Какав неочекиван и
ефектан ударац господи у емиграцији. Та ноћ паковања, чудна веселост деце у општој
несрећи, опраштања, Загоркина помамљеност, хистерично наваљивање да емигрирају,
Лондон, политички центар света, најзад остварен циљ, страховито искушење, одолео:
Да, да. Слушам вас, колега. Не, ми нећемо бежати из земље.
Погледао је по соби: отворени ормани и фиоке, гомила кофера на којима седе Аца,
Света и Мирјана у мантилима, а Загорка у мантилу јури по соби, држи се за главу, виче.
Улице брујале од мотора, кола са запрегама, од повика. Кофери, то је капитулација.
Сетио се оца Богосава.
Не, Загорка. У овом часу ја нећу да бежим из земље. Ни у ком случају. Ја хоћу да
делим њену несрећу и судбину.
Ти си, Бато, неразуман човек. Морам да кажем пред децом. Први пут отворено
признајем себи: потпуно си ме изневерио. Потпуно.
То је капитулапија. Почиње ропство. Најпре то треба да схватите. И спремајте се
на патњу.
Доста са идејама. Доста. Почиње пакао. Реци једну обичну и истиниту реч,
искрену људску реч.
Идемо у Трнаву.
Шта си рекао. Шта је то Трнава.
Идемо у Трнаву.
О, боже, боже, коме нас сада жртвујеш. Против кога си сада. Не буди садист, не
мучи више, измисли опет нешто. Обмањуј до краја, испричај да је то село најдивније на
свету. Па то је несхватљиво, осећам како лудим.
То је био пораз. (Осетио је да Загорку коначно губи, али није могао.) Да, да. Ваша
платформа је врло интересантна. Уједињење свих патриотских и демократских снага за
борбу против фашизма. То је стара теза Коминтерне. О томе је Димитров писао ако се не
варам још 1935. Ја не видим битну разлику.
Трнава је пораз. Добровољно изгнанство. Глув, анониман подвиг. Живот у селу —
мазохизам. Богосављева особина. Одлука да настави оно што је пре петнаест година
напустио, последња могућност, једина. Искупљење. Дуги монолози између плотова у
лавежу и мраку, та сећања на неуспешан живот, те страшне несанице, и опет Богосав,
опет стид, стид, је ли и то некакво искуство за нове борбе. Или поразе. Зашто је убеђивао
себе да је коначно свршен његов политички живот, и сва његова политичка каријера,
зашто је веровао да су цркле његове страсти, чији је заточеник двадесет година. И све то
без последица. Најбаналније мудрости — мудрости поражених. Какви мемоари. Тужна
славина неуспеха. То свакако не. Ослобођење ће дочекати да би однео рукописе у
штампарију и поднео молбу за професуру на Правном факултету. После ће да пише
политичку историју Југославије. Трнава треба да га препороди и исцели. Да, мора да
истраје. Никаквим искушењима не подлећи. Зашто осећа овакву језу. Не подлећи. Овај
говори само фразе. Летак, то је стање његовог духа:
Слушајте, у овој земљи двадесет година све се спремало за ово пролеће.
Иницијативу су одувек имали црни. Кренули одједном, и неочекиваним снагама. Краљ је
био матиран са свим националним симболима. А демократи су идиотски стајали у месту.
Оправдање — пета колона. Лет авионом, стара прича: напуштајући тело, душе се селе у
небо. Као што вам је познато, више није било никакве наде. Пораз без битке био је
коначан. Лудаци су свакако веровали у вампире. Молотов и Рибентроп потписаше
пријатељски споразум. Знам, одлично познајем ваше тумачење. Енглеска је убедљиво
страдала код Денкерка. Француској лакну кад остаде без слободе. А Черчилов оптимизам
у фрази »слобода и демократија«, најсентименталнији очај. Он је још и могао бити повод
за нама урођену моћ утехе мистеријама и измишљотинама. Али то није чињеница од
стварног политичког значаја. Америка, толико спора и: не липши магаре до зелене траве.
Хитлер је, драги мој колега, ипак једини реалист у свету данас. Са правима да такав буде.
Он је практичан политичар, зато и убедљив, без обзира на укус, принципе и остало. И на
нашу мржњу, јасно.
Да им не будем мали тројански коњ. Тактика у стилу Керенског изгледа да је
данас немогућна. Пораз још срамнији. А ови су брутални и упорни:
 Имате ли ви везе са Москвом, и какве вам они гарантије нуде. Шта они могу да
нам помогну. Немојте тако, колега. Рат се заснива на материјалним претпоставкама ако
се жели победа. Ја словенофил нисам, то да знате. То је инфериористичка идеологија.
Дивљачка мржња и завист према Европи. У ствари, према цивилизацији и култури. То је
суштина словенофилства. Треба само прочитати Достојевског и одмах схватити ту
опасну мистерију, ту малоумну веру у расу и бога.
Импресионирати га, бар једна мала лекција Тако давно нисам разговарао о
политици. Читава вечност су ова три месеца у селу. Одмах сам други човек. То је моја
природа, моје биће. Моје проклетство. Шта могу. Истинито, право, безмало еротско
узбуђење. Имам ли ја стварне снаге да издржим казну којом сам себе казнио. Онда кад
нисам политичар, јесам ли ја уопште човек. Друга судбина. Заблуда. Порок. Која друга
судбина. Не, Богосав је велика поука:
Слушајте, колега. Ова Србија имала је несрећу да су сви њени значајнији
политичари у младости били бакуњинисти, а кад су се поженили — торијевци. Јасно,
кнез Лазар и свети Сава нису могли бити идеал синовима хајдука, сељака и свињарских
трговаца. Они који су у Паризу учили, кратко су се одушевљавали Робеспјером, а остали,
они су огромна већина, заносили су се руским фанатицима од Бакуњина до
Чернишевског. Ти студенти републиканци чим би поднели молбу за државну службу
претварали би се у ватрене монархисте. То вам је типичан сиже балканског политичког
романа. Ви романтичари хтели бисте да је Србија — Светозар Марковић. Не, драги
колега. Без обзира на наше жеље, Србија је, она стварна, аутентична, само Никола
Пашић, наша радикалија. Знам, знам, Светозар Марковић је наш социјалистички Месија,
он је аскеза, песма, лирика, снови. И само то. Живот, реалност, то је Баја Пашић и »зна
Баја шта ради«. Ја сам Европљанин по васпитању и политичким концепцијама. И, ако вас
то занима, цео мој политички програм стаје у једну реч: слобода. Да, чак и изнад хлеба.
То није нетачно. Демократија је и право на гладовање. Зашто. Зато што слобода и хлеб
нису ни у каквом сродству. Зашто цинизам. Да сте ви у политици бар једну битку
изгубили, верујте ми, много бисте обазривије употребљавали неке категорије.
Зашто се узбуђујем. Ни у чему не бити дефинитиван. Али ја не чиним уступке.
Можда опомена судбине. Ситуација тражи велики талент, велику интуицију. Имам ли је.
Да, да. Неопходна је генијална видовитост. Овај пије помало, очигледно чини уступак
партнеру. Зашто Урош ћути. Нисам узбуђен. Ако је ово судбоносан дан. Судбоносан дан.
Почетак. Чега сад:
О томе ја нешто друкчије мислим. Склон сам убеђењу да је поштовање традиција
опасније од презирања традиција. Традиционализам је осећајна категорија. По правилу,
ту разум подбаци: не разликује јасно оно што се стварно догодило у прошлости од оног
што су савременици желели да буде. Не заборавите, колега, сви су људи у једном
песници: за потомке, себе измисле. Али не, молим вас, какав нихилизам. Традиције су
магацин нађених ствари. Магацин који се не држи под кључем. Свак узима оно што му се
допада.
Сувише осећајно. Не почињати са жељом за осветом. Никако, никако више с тим
осећањима. Како се извући. Никакав прелом. Какав нови живот. Провокација. Тражење
формалног разлога да ме сутра стреља у потиљак. Класично комунистички. Мали
модерни језуит. Како наши људи фантастично лако схвате технику политичке борбе.
Неубедљиво, дечко. Занос му је аутентичан, без обзира на циљ. Опасан је. Шта ће са
оваквима они из Лондона и Београда. Стари, без идеја, изадутирани. Никад нису имали
концепције. Неспособни за све сем за ситан лоповлук. Све ће вас поклати ови
разбојпици. Ови Душани Катићи. Млади, примитивни, свирепи. Ови што се за изабране
сматрају. Пробајмо:
Социјализам је неминовност нашег времена. Зашто би то била друга и сада
неактуелна ствар. Ми морамо знати у име чега зовемо народ на оружје. Не разумем
зашто се ви комунисти већ неколико година одричете себе и стидите се да будете оно
што јесте. Па све што радите мора бити у интересу пролетерске револуције. Знам, знам.
Данас је јасно да о совјетима и експропријацији капитала не треба говорити јавно. Али
кад овако разговарамо, онда вас молим да принципе конспирације не примењујете
буквално. Југославија је зрела за револуцију, то је јасно и богословима. Неукусно је да
вам помињем, али 1932. године полиција је запленила моју брошуру Наша дилема. Ја
сам рекао, наравно езоповским језиком, да је наше друштво у агонији. Ви тражите моју
сарадњу. Молим вас, реците ми јесте ли ви члан Централног комитета. Молим, молим.
Значи то је и данас тајна, мада ваша странка и устанак подиже. На којим принципима
организујете штабове. Реците ми нешто више о систему ваших организатција у
прииремама за устанак.
Опрезан. Врда. Лаже, јер ми не верује. То је оно. Комунисти мени никада неће
веровати. Ово је обична подлост. Византинизам. Вечни, наш прослављени метод. Како се
смем понашати као ној. Па револуција почиње. Сачувати везу са њим, упознати га боље.
Прилика. Фантастична, прва, историјска. Провиђење. Прст судбине:
Вама није потребна моја формална изјава сагласности. Ово је, драги колега,
признајем, за мене сасвим неочекивана ситуација. У питању је судбина земље. Морам
свестрано да размислим. Треба се припремити психолошки и интелектуално. Пошаљите
ми сав материјал, и дођите за који дан. Признајем да сам узбуђен. Па ви сте дошли да ми
промените живот. А ја имам педесет година, драги младићу. Можда сте својим доласком
условили моју будућност. Одредили ми судбину. Једном буржоаском демократи, једном
уморном интелектуалцу. Опчинили ме, одушевили, па будите, богаму, бар сујетни.
Касније, у винограду, све је личило на сан, мутан и мутнији што је дуже
размишљао. Бела кошуља, бицикл, доцентски глас. Има ли излаза. Неодољиво искушење.
Генерална проба. Мислити и мислити чињеницама. Поћи од почетка, увек се враћати
почетку. Одлука да не иде у Београд све до ослобођења јесте свакако и моралан и
политички став. То је у реду. Али Трнава је мучење, животарење, освета себи. Само
неколико тренутака задовољства собом. Дистанца према сељацима, одласци у манастир
оцу Сави, демонстративио неинтересовање за стање на ратним фронтовима, неколико
тајних састанака са мајором Цветићем, све је било нормално. Радозналост, покушај за
елементарном обавештеношћу.
Али шта чинити сада. Је ли момент да се уђе у борбу Још једном покушати.
Последњи пут. Ситуација сложена, необична. Тешка. Много тражи. Ризик огроман.
Омамљив. Сам је. Његова идеја, иницијатива, вођство. Прилика да постане равноправан
партнер влади у емиграцији. Да јој диктира услове. Човеку се понуди судбина земље
једном у веку. Револуција је на прагу. Почела је. Због изгубљеног темпа, без обзира на
снагу, губе се и велике битке. Највеће битке. Слепци не виде. Мизерија наша, домаћа. А
Стаљин тврди да верује у вечну правду и руску душу, у Словене и Србе. Тако, дакле.
Гините сада за нас, а ми ћемо да вам вратимо совјетима. Комунисти постали
националисти. Аматерска представа. То је оно страшно што дилетанти и Шекспир имају
нечег апсолутно истоветног: подједнако су радикални у клању протагониста. Ко ли им је
вођа.
Али какво искушење: црни и црвени бацили су у игру све снаге. Борба на живот и
смрт. Ускочити. Ни Русија ни Немачка нису толико јаке да би могле да победе и
Енглеску и свог главног противника. Али трећи, ван бојишта, победиће обојицу кад буду
преморени и искрвављени, на земљи. Бити трећи. Стара поука историје. Трећи. Бити
међу њима, над њима. Је ли то могућно у рату, међу рововима. Је ли то изводљиво данас.
Враћао се у село, људе није примећивао, ни поздрављао, ишао, журио широким
степеницама народне скупштине, засут светлуцањем блицева. Владу компоновати својим
људима, оданим, способним. Створити енергичан, ефикасан, демократски систем. И
најзад, повући земљу из варварства и беде. Донети нов устав. Монархију у позориште за
старце и децу. Богосав, завет. Непојмљива прилика. Велика могућност. Који је данас
датум. И овај драматични залазак сунца, тај облак, тај пламени дивљи вепар у трку над
Планином, над Србијом. Шта ли би ми сада рекао Богосав.
Кад је ушао у авлију и срео се са Урошем, који га је забринуто чекао, застао је за
тренутак. Да ли је стварно дошао час за велики подухват. Је ли то тај непоновљив
животни тренутак за почетак великог дела. Дрхти. Урош је збуњен. Ионако он сада није
за проверу. Можда отац Сава. Добро је што Урош ћути:
Нека ми Десимир упрегне коња у чезе, идем у манастир.
 Ко се надао да је он такав. Откуд мени оружје, побогу Душане. Какав митраљез,
какве пушке. А да их имам, мислиш да бих теби дао. За устанак, чији, на кога, мангупе.
Против Срба, против мене. Зелен си ти, дечко, да Урошу Бабовићу заврнеш шију. Ко се
надао да ћеш ти ово постати. Ако још мало памети имаш, онда: да ли га је позвао да се
сакрије код њега, да му у подруму направи склониште, због Адама. А смешкао се,
смешкао се зликовачки. За оно тапшање по рамену, као да ми даје паре на зајам. У реду
ствар, чика-Уроше, у реду ствар, шта је у реду ствар, требало је да му пљуснем
шамарчину, марш кући, мангупе, и не претурај оџак који ти је деда Аћим усправио. Ја ћу
да гледам свој посао, а ви мене оставите на миру. То је требало да му каже, или да му је
понудио паре, њему, Душану, то нико не би знао, нико не би могао да докаже, ево ти
помоћ за одред, нека буде наша тајна, и кажи твојим мангупима да ми не лепе плакате по
капији и не прете ми више. Да му је обећао помоћ. Кад је дошло време да и њих мити.
Смешкао се, климао главом. У реду ствар, чика-Уроше, у реду, знам, ти си унук Аћима
Катића, знам, гујо, што је то »у реду ствар, чика-Уроше«, и тапше ме по рамену, а нож ти
у рукаву:
мисли, шапуће, ћути с Доктором који се тек јутрос вратио из манастира, каже, а ко
зна, ко зна шта и тај мути, казаће му отворено: Једи, пиј, спавај, ради овде у овој авлији
шта хоћеш, али нећу да те мој слуга вози на нека ноћна договарања, па да се и то мени на
врат товари.
И како да се спасе, како да се одбрани. Не свој живот, не своју главу, већ нешто
битније, веће, више. Земља и богатство су то, све што је његово. Али није само то. Није
све. Није. То је и сигурност пред свим несрећама, болестима, поморима, гладима,
ратовима, то је право на разлику, право на друкчију реч свуда и са сваким, друкчији
смех, псовку. То је и разлог да га памте и помињу унуци и чукунунуци. Како да спасе и
одбрани цео свој живот и муку, све што је добро и зло за имање и кућу учинио да би била
каква је сад, најмоћнија у селу, у неколико села, у пола среза. Чим Доктор ћути, мора да
је још горе но што знам:
Нови председник у Чаршији није био газда, а они га убили. Добро, жандарме
убијају, али ове друге. У Њивама су убили поштеног човека. Зато што им није дао сандук
муниције. Можда није ни имао. Знаш ли да су ми ноћас опет залепили летак на капију.
Знам да и истакнуте политичаре убијају. Између поштених и непоштених они не
праве разлике. Хоће да посеку све што би могло да им се супротстави. Тешки дани
долазе, мој Уроше. Опасност је непојмљива. Не знам шта да се ради.
А је ли то паметно, Докторе, што се ти састајеш с мајором Цветићем и тим
официрима, шапутао је и завукао руку под сто, толико му дрхтали прсти.
Макар да знамо шта се спрема. Ти знаш да сам дошао у твоју кућу да из ње не
одем док се Београд не ослободи.
Право да ти кажем, мене је страх официра по шумама. Они не разликују сабљу од
земље.
И мене је страх. Али и од ових твојих комшија.
А кад бисмо ми смакли и Душана Катића и мајора Цветића. Кад би их појела
помрчина. Ја имам људе за то.
Гледао га у очи, немирне, крупне, укопане под високим челом, видео осмех који
му је севнуо дугим лицем и још више га зборао, и дрхтао на уснама, а поглед скренуо на
лозу вењака, на зелене гроздове:
Да то удесимо, а. Шта мислиш. Онда би наш крај био миран.
Јара је треперила из калдрме, лоза се угибала под врелим тешким сунцем.
Нема више мира, Уроше. У томе и јесте ствар што више ништа не зависи ни од
Душана Катића, ни од мајора Цветића.
Милош је улазио с косачицом у авлију, калдрма је трештала од коњских копита и
гвоздених точкова. Урош није чуо шта је Доктор говорио, изишао је из вењака кајући се
што му је то казао, а ноћу, кришом од њега, с најоданијим слугама, у подруму и на
тавану нове куће почео да гради бетонске заштите, мале бункере, и водио преговоре с
неколицином познатих убојица да му буду тајни, ноћни стражари.
Ми имамо пријатеље, зашто те је страх.
 Немамо ми више пријатеља, Милоше.
Партизани су против Немаца а не против нас.
Хоће да нас сатру, будало. Осећам и чујем. Ником не верујем. Доктор, то је змија
у кући. Ти си лаковеран и непоуздан. Зар не осећаш шта се спрема. Морам сам да се
браним. За паре људи гину, платићу стражу.

Како можеш још да спаваш. Па Немци с борним колима дошли, опколили

авлију, све претресли и одвели везане Доктора и Уроша. Немци заробили
Доктора, Урош Бабовић је човек, нема му равна. Обесиће Доктора. Стрељаће
Уроша. Да гарантујемо сви, морално и материјално. Дајте хартију да се
потпишемо. Ако немаш хартију, узми од децс свеске за школу. Потписујте се,
људи. Пиши и мене и сина. Идемо у друга села. Цео срез треба да потпише за
Доктора. Како му је име и презиме. Један је Доктор. Нека се потписују само
порески обвезници. Лакше, људи, ие гурајте се. Биће хартије за све. Нема лакше.
Могу одмах да их стрељају. Знају Немци ко је Доктор. Јадна Докторова деца. Зар
и децу има. Троје има. Не знам које је лепше. Је ли му жива мајка. Жене, не
плачите. Нећу да потпишем. Доктор ће велику несрећу да донесе. Није за наше
добро дошао у Трнаву. Урош је крвопија, нека му бар Немци смрсе конце. И
Доктор и Урош су петоколонаши, хапшење је само камуфлажа. Сад они с
Немцима доручкују печене пилиће и пију стару ракију. Баш ме брига за Доктора и
Уроша Бабовића. Да не беше Доктора, никад тенк не бих видео. А ја, да не беше
Доктора, ни Немце не бих видео. Хвала Доктору, и сад нека му буде како му бог
да, али нам човек доведе Немце у Трнаву. Видео сам, јесу Немци али су људи.
Радио-Лондон јутрос јавио за Доктора. Јавио радио, часна реч, јавио радио,
Енглези ће бомбардовати Паланку ако Немци одмах не пусте Доктора. А мени
Урошев Милош каже да је тај Доктор опасан човек и да се зове Бата Павловић.
Бата, кажеш. Бата. Бата. Алал му вера, и јесте бата.

Чим је Бату Павловића пробудило брундање мотора пред капијом, пси, трка и
тресак цокула по калдрми, он је јаукнуо: Моја глупа главо, то сам и заслужио. Није успео
ни јорган да помери с лица, а Немци су се већ дерали над њим: Устаните. Руке увис.
Забацили му покриваче, а он је још увек лежао непомичан: како је дозволио тако глупо,
јадно, на спавању да га ухвате:
Треба да се обучем. Не брини ге, ја не намеравам да бежим. Ни у ком случају.
Зашто да се облачи, нека га у гаћама воде, зар је смео да се нада да ће га у овим
данима Немци оставити на миру. А одлука, Загорка, срамота:
Куд ме водите. Ако већ знате ко сам, онда свршите своје одмах. Мој домаћин
никад се није бавио политиком. Он је невин.
После шамара личило је све на сан, а повратак себи започео је осећањем смрада
масти за обућу са чизама уз само лице, онда болом у искренутом врату, лежали су
потрбушке у камиону, међу кратким широким чизмама. Сем зеленкастих чакшира и пар
кундака, ниједно лице није видео, а камион је јурио, трескао и поскакивао, он окренуо
лице на леву страну и Урошу, који је лежао уз њега, шапнуо:
Кажи да ме ниси познавао до окупације.
Сам сам унео ватру у кућу чим сам политичара пустио под кров. Да знаш, ја
ништа нећу да кријем.
Потврди само да нисам изишао из села. И да ми нико није долазио.
Тада му је Немац ставио чизму на врат, нагазио, згњечио лице уз под, тресак
камиона по излоканом путу га ошамутио, опет је све личило на сан док га нису
малаксалог, са изгребаним и раскрвављеним лицем, повели широким степеницама на
некакав спрат, раздвојили га од Уроша Бабовића, кад је морао било како и било чим да се
искаже, због себе, Уроша, због тих Немаца што су га гурали, а онда опет ишамарали на
његов очајнички шапат: Ви сте варварска војска.
 После, сам у некаквој собици са модро префарбаним прозорским стаклом, он се
стресао. Тучен је први пут у животу. Никад га нико није оволико понизио и увредио.
Никад. Сео је на бетон у угао собице, згрчио се, узео шакама главу:
Анонимна смрт. Анонимус. Разочарани политичар. Шеф странке без странке.
Идеје, програми, шта су сад програми, ко су његове присталице. Побеђиван, побеђен.
Нико га није узео у обзир ни за евакуацију. Служавке су водили и возили према Грчкој и
мору. У априлу њега се нико није сетио. Има право Загорка. Јадна, несрећна деца. Зашто
да га памте кад се није ни поиграо с њима.
И Богосав: Веруј псу, ал човеку не веруј, има право, и мајка: Даље од историје,
само даље од историје. У шта је утрошио живот. И немачки редов може да га шамара,
гази, гњечи му лице на поду камиона. Обичан лопов, разбојник. Зар се овим завршава
његов живот.
Неће га ни стрељати за кривицу. Он је без кривице. Он се Немцима није замерио.
Није их ни опсовао. Ко је читао његове чланке. Шта се њих данас тиче некакав Бата
Павловић, данас, са освојеном Европом, док газе Русију, шта се њих тиче некакав српски
поражени политичар који је штампао летак против Тројног пакта. Они су камионом, и са
псом, дошли по њега. У налогу за хапшење није ни напоменуто да га не туку и
малтретирају. Доктор Бата Павловић живи у кући Уроша Бабовића у Трнави, до
окупације бавио се политиком. То је све. Или само: у Трнави живи неки интелектуалац.
Или: неки Београђанин. Тамо неко чита некакве књиге. То је све. Ухапсити га, за сваки
случај. Туци, гази мизерију.
Талац. Један од стотину талаца. Талац за одмазду због антинемачке акције
Душана Катића. Преровског студента. Талац за прву његову бомбу бачену на камион
швапских бараба, за прву посечену бандеру некаквог чобанина из Планине, талац за
бесмислену пуцњаву по друмовима, испаде ђака, шегрта, ђилкоша, за шарања по
зидовима српа и чекића некаквог студентића, опанчара, гимназијалке. Талац у списку
двеста педесет талаца, са занимањем и местом рођења. Талац без занимања, без места
рођења, само име и презиме, чак ни право име, само Бата Павловић. То је он сада. Само
то. Сем неколико адвоката из Паланке, нико овде неће ни знати да су га стрељали. Ко ће
имати користи од његове смрти, чак и без фамилијарног некролога: Загорка му не може
ни сада опростити што нису емигрирали, ко ће сем деце зажалити за њим. Докле и она.
Оваквом смрћу не оставља чак ни пензију деци и жени. Ни пензију. Загорка ће најзад
бити слободна. За све слободна. И у праву. Професорску каријеру је прекинуо, брак
упропастио, мајку разочарао, пресвисла је.
Можда због Богосављеве судбине. Не, није зато. Литература. Робеспјер, Дантон.
Банално, инфантилно. Још онда кад се враћао из гимназије кући, увек сам, корачао,
корачао строг, без осмеха, био Робеспјер, мимоилазио своју кућу, стизао до болничке
капије, читаве ферије ировео у читању о француској револуцији, тада је он одлучио да се
свачим и по свему разликује од других, зарекао сс да постане необичан човек, разболео
се од тих тајних грозница, никоме се није поверио, жеље су постале патња, те жеље су му
утишавале смех, згужвале лице, да, Загорка му неколико пута рекла: Твоје лице није лице
човека који верује у себе, људи то виде, још кад се први пут кандидовао, кад се вратио са
збора у Прокупљу. Ти због свога лица никад нећеш бити изабран за посланика, оно лето
у Сокобањи са мајком, оне шетње крај врзина, купине, купине, заласци сунца, тада је
гласно проговорио жељу, изговорио своју тајну ходајући ливадом, онда улицама, у својој
соби, узбуђен. Победити па поклањати људима своју моћ, победити па разделити своју
победу, победити тако да нико ниједног тренутка не помисли да сам се борио за себе,
победити, то је победа. Победити, то је победа. Бесмислено, инфантилно.
Талац. Један од двеста педесет, две хиљаде педесет, двадесет хиљада двеста
педесет. Онда кад је и требало да започне борбу, кад су сви његови непријатељи бацили
копља у трње, кад је дошао час да поведе људе, он ће да се бави науком, којешта, Трнава,
сељачко одело, нечитање новина, завети Загорки, сентиментална писма, престао да се
бави политиком онда кад и калфе и ђаци почињу да воде политику, и капетани и
наредници. Глупо, срамотно. Тако раде сви промашени. Све у своје невреме. Напустио
универзитет да би се бавио политиком, а да се бави науком онда кад треба да се бави
политиком.
Неће чак ни да га саслушају. Чак ни швапски наредник, чак се ни он целог дана
није удостојио да провири кроз врата, да посумња да није побегао или цркао, нема шта да
га пита, он је читао у Трнави, он се бавио утицајем рада на формирање правних навика у
сеоском животу, он ће бити изведен и стрпан у колону за стрељање чим Душан Катић
нареди да се припуца на воз или сруши некакав мостић. Ни воду му нису донели. Где је
та кибла о којој је читао. И овде треба до сванућа да цркне. Овако, док је мрак, док ни
своје руке ни опанке не може да погледа, испрљане чакшире, гуњ, у шта се маскирао, за
кога.
Лупаће, викаће. Шта било, нек се чује. Лупао, викао, лупао. Чује само равномеран
спор ход стражара ходником. То је било све, онда се смуљио низ врата. Чинило му се да
свиће, зато је и зажмурео.
Она непроспавана ноћ, њу је провео ходајући трамвајским шинама, кад му је
пришао жандарм: Је ли ти неко умро. А да ниси пао под стечај, онда шапнуо: Да ниси
неког убио. У свитање стигао на Каленићеву пијацу и купио Загорки цвеће, послао га, па
свратио у прву кафану и на новинама концептирао оставку на доцентуру зато што је
схватио да у овој земљи постоје само две могућности да се успе у животу, ни наука, ни
богатство, ни уметност, ништа је то, само две могућности: ратовати и водити политику,
само то. Ратовати и водити политику. Водити политику и ратовати. Доцкан. Доцкан.
Ратовати.
Можда је у том тренутку донео одлуку па задремао, јер не би задремао да се није
одлучио, или је одлука у њему била донесена чим му је Душан Катић онако дивљачки
стиснуо шаку, или по повратку из манастира, док су мирисала стрњишта, док су се
врзине палиле свицима а он, због нечега, због те одлуке почео да дрхти, па ту дрхтавицу
подстицао страхом да му је Душан Катић поставио заседу, па је зато и скочио кад је чуо
шкргут браве, ваљда се и осмехнуо Немцу који га је спроводио на саслушање, а у њему је
брујало: Свим средствима ишчупати се одавде. Свим.
Официру који је стајао за столом, лако је климнуо главом, прибран, смирен, видео
Уроша Бабовића како гледа у прозор, не желећи да га примети, и он је одмах на српском,
да га Урош чује и разуме, рекао:
Дозволите, господине, да вам одмах изјавим: Урош Бабовић у свом животу никад
се није бавио политиком. Он није мој једномишљеник. Он ми је за новац уступио собу и
храну да бих могао да радим у сеоској тишини.
То вам није потребно, господине Павловићу. Реците да ли је према вама коректно
поступано.
Да, сасвим коректно.
Као да нешто није у реду.
Не, све је у реду.
А према вама, господине Бабовићу.
Како су умели тако су и поступали.
Није баш јасно.
Ако вас некад ухапсе, биће вам јасно. Преведи, преведи, шта ме гледаш, Фрањо
(овај скот би могао да се купи за сто хиљада), ти ме, Фрањо, добро знаш. Ноћивао си у
мојој кући, две машине сам од тебе купио, јео си за мојом трпезом. Знаш добро шта
мислим (псино шпијунска, нећеш кости извући кад ти газде оду).
Ви сте се, господине докторе, професионално бавили политиком. И како то да сте
се баш по нашем доласку повукли у село. Да, да. Наука, јел те. Историја или етнографија.
А где вам је библиотека. Не разумем. Како се данас у једном вашем селу човек може
бавити науком. Ви сте културан човек, навикли сте на друштво, на комфор, како можете
живети у том селу. Трнава се зове, је ли тако. Ако вам је лакше, говорите српски. Молим
вас, говорите српски.
Фрањо, шта овај пита за Трнаву.
Ја сам, Бабовићу, на дужности и нисам за тебе Фрања. Води рачуна где смо.
 Добро-де, господине тумачу. Ја те сматрам пријатељем, ја мислим да ћемо нас
двојица лако да се споразумемо. Колико хоћеш и где хоћеш. Знаш ме.
Да, то ми је јасно, господине докторе. Али да су вас неким случајем Енглези
окупирали, да ли бисте и тада из Београда побегли у сеоску тишину.
То је дуга прича. Вероватно да не бих (достојанство). Да, не бих. Али се не бих ни
према њима друкчије односно него као према окупаторима. Ја сам патриот. Ако сте
добро обавештени, онда знате да никад нисам био присталица енглеске политике (то је,
инсистирати).
Али ни наше. Да (нек му буде јасно). Ја се бавим науком, господине. А наука и
ратна политика тешко се слажу. Нисте тачно превели (зашто тумач ублажава моје речи).
То је у природи ствари.
А после 22. јуна, после почетка нашег марша на Москву, у овим данима да ли још
увек стојите на старим гледиштима. Нисте ме разумели.
Па ситуација се сваког часа мења (неће ме убити). Није искључено да без обзира
(само жив одавде), кажем, без обзира на све разлике међу нама (хоће да ме уцене), у
некој ствари ми можемо да имамо и исте погледе (осмех, да). Политика, то нису само
начела. Политика је, знате, и ситуација. Живот као такав, његови захтеви, нове потребе.
Животу, ситуацији, мора да се прилагоде идеје (много говори, много, није глуп, схватио).
Јесте, ви не уживате симпатије код српског народа. Не, није реч само о традицијама.
Рецимо, генерал Недић. Ви сте заиграли на њега. Ја вас уверавам да он није способан да
задовољи потребе ове ситуације. Да, мислим на обостране интересе (погрешно, али нек
зна да нисам глиста). Извините, али ви грешите, што у овој ситуацији само на војнике
рачунате (пустиће ме). Добре речи, на пример, више значе од еполета. Код нашег народа
официри више немају никаквог моралног угледа. Зашто је, господине, невероватно. Па
народ их сматра кривцима за нечастан пораз с вама (само да изиђем, из Београда ме
хапсе). Да. Напротив. Никако не одобравам комунистичке акције. Тачно (није глуп,
зликовац). Али не могу ни да одобрим ваше репресалије против невиног становништва.
Комунисти нису народ, а ви својим поступцима терате народ у партизане (не ваља,
сачувати достојанство). Зашто сте нас двојицу ухапсили, господине мајоре.
Па није било другог начина да се упознамо. А сад мало искрено да разговарамо.
Слажете ли се, господине Бабовићу.
Може (са својим оцем ти разговарај). Ако хоћете поштено да вам кажем шта
мислим. Ми смо с вама рат изгубили. Јуначки или кукавички, како и ко је крив, то су
празне приче. Ја сам сељак и не волим политику. Ви сте победничка сила, и ми смо
дужни да слушамо. Да вас волимо не морамо, ал морамо да будемо мирни и да гледамо
свој посао. И да дајемо што затражите. Ко вам је рекао да ја храним официре у Планини.
Не знам ја ни ко су ни шта су они. Народ свашта прича. Народ је и пре био покварен, а
сад се у рату скроз покварио. Право да вам кажем, ја сам се надао да ћете ви мало боље
да притегнете нераднике и лопове. Шта кажете, моји сељаци ме туже. Није истина,
господине. Они су намерни да мени сломе врат. Вешајте ме одмах ако је истина иједна
реч од тога што говорите. Фрањо, кажи му да сам ја богат човек, да имам велико имање,
да имам синове и унуке и да мени сврака није попила мозак па да сам палим своју кућу и
јатакујем Цветићу (ко ме издао, све због Бате, море нећеш се измигољити, комунисти
нису смели сами, казаћу све). То му баш кажи. Није мени сврака попила мозак. Ако,
слободно му кажи. И ред и мир и што год затражи и зажели, ја пристајем. Тачно преводи,
све кажи, Фрањо. Пристајем, ја хоћу кући. Тако ја, Бато, а ти си паметан да себе чупаш.
Допадам му се, зашто му се ја допадам. Зар није могао аутом лепо да дође до Трнаве,
заклао бих прасе, ручао би и видео шта мислим. (Да кажем њему или Стајићу да ми Срби
волимо госте.)
Ваша полиција је права свињарија. Сумњива, непоуздана. Замислите каквим
обавештењима располажу кад су захтевали да вас двојицу ухапсимо. На основу сељачких
достава. Срећа је што смо, поучени искуством, били опрезни. Могли сте нам постати
непријатељи. А могли смо и да вас носимо на души.
 То значи, Фрањо, мени су моји Трнавци туђом руком хтели да заврну шију.
Мајстори су они за то. Кажи му слободно шта сам рекао. Сад ја имам реч (ту је Бата, не
сад). Ништа, све сам рекао.
Хоћете ли сада ви, господине докторе, у Београд.
А да ли ми ви то препоручујете.
Не, ви сте слободни. Што се мене тиче, останите где сте били. Можете ићи. Не
желим више да вас сретнем овако. Пазите, ја знам више него што сам рекао. Више него
што сте ноћас у неизвесности претпостављали. Много више. Рекао сам, идите. Чекајте.
Руси су гроги. То знам да верујете. Али у следећој рунди и Енглези су на леђима. То вам
ја тврдим, запамтите. Идите.
Силазак низ широке излизане степенице на улицу, на сунце. Стао је и дисао. Једва
се држао на ногама, онда је шапнуо: Уроше, шта је била ова зграда.
Гимназија.
Гимназија. Чекајте, али и ја сам свршио некакву велику матуру. Нећете ме тако.
Ништа, ништа, Уроше. Хајдемо да ручамо.
Чекај ме у кафани.
Пред канцеларијом среског начелника зауставио га стражар.
Урош Бабовић, кажи.
Чекај, нисам те сањао.
Никад није чекао ни пред каквим канцеларијским вратима. А пред овима,
служитељ би му се поклонио и одмах отрчао кафу да наручи. Да чека пред Стајићевим
вратима. Коракнуо је према стражару, погледао пушку, загледао се у кокарду. За балон
вина он је повијао Стајића, а за прасе, није било посла који му не би свршио. Треснуо је
вратима за собом, за стражаревом виком, а Стајић је устао и збуњено пружио руку.
Они мене хтели немачким рукама да задаве. Ја сам човек, ја сам Србин, хоћу
поштено. Наше зло сами морамо да уништимо.
Кога, Уроше.
Кажи ко ме тужио да помажем мајора Цветића.
Што се чудиш, нису моји писари и пандури чучали око твога плота. Твоји сељаци,
комунисти. Сад се ради на дупло, Уроше.
Пиши: најпре из Трнаве, а онда из Лозице. Они су још већи зликовци.
Лупао је песницом о сто да не би слушао начелника, да нико не би чуо имена
комуниста која је тихо изговорио. Да је Милош комунист и њега би пријавио. Стајић као
да се смешкао, а стегао га за гушу, нуди га да седне.
Изјурио је на улицу, пусту, згрчену, спечену на сунцу, без људи, без сенки,
прислонио се уза зид Среског начелства, поред немачке објаве клонуо. Пријавио
полицији своје сељаке, комшије, Србе. Немцима издао Србе, младиће, зна их од рођења,
очеви неких су му вршњаци, пријатељи. Зашто је то урадио. Нема данас српске власти,
Стајић је немачки пандур, Стајић је ништак, за балон вина издаће га.
У вратима се сударио с њим. Сад нема куд.
Шта ти се догодило, Уроше.
Ти ме нешто гледаш одозго, претиш.
Зашто си се уплашио. Ми смо пријатељи.
Али наплатићу се ја свима вама.
Ја никад нисам злоупотребио твоје поверење.
Ово је службена тајна.
Пази, нећеш дочекати ослобођење. То ти ја тврдим.
Повратак, кућа, нису радовали. Ништа. Унуци су хтели да га загрле, загрцнути
сузама. Грубо их одгурнуо. Вређала га запиткивања сељака и комшија: вређала њихова
наметљива радост што се спасао; вређала њихова уверавања да би они све учинили само
да њему и Доктору главу спасу. Није могао да их слуша. Али у соби му је било теже.
Пусто је, опљачкано, осрамоћено. Наредио је Види, да му донесе све скривене
фотографије, дипломе са изложби вина, старе пушке, пиштоље и јатагане, и да намести
све онако како је било пре окупације. Чекао је, надао се, гледао како она без речи
намешта: остао је сам. Ништа. Мучније још. Све то што је некад волео, и чим се поносио,
друкчије је. Туђе. Ништа у соби није, и не може да буде, као пре рата. Не може. Легао је
у кревет и покрио чергом очи и језу.
Дремеж је болешљив, зимогрожљив, а у њему се не разликују дани од ноћи. Ипак
је лакше, кад не чује лавеж паса ноћу. Сам седи уз прозор, увек с цигаретом, загледан у
воћњак, у пут. Слуша и чека. Чека да експлодира мина коју је сам себи припалио. То су
заслужили, разбојници. Они или он. А шта је говорио Милошу кад се оне ноћи вратио из
рата, кад су кише хтеле да разнесу кућу. Какво је ово време дошло. Или га памет издала.
Или се све на земљи пореметило.
Кукњава и повици улетели су у двориште, надолазили, разбуктавали се,
обухватали кућу, собу, кревет на коме је лежао полуобучен. Свитало је, припалио је
цигарету, легао. Тренутак никад такав у животу. Могао је да изиђе на балкон и каже им
зашто им је пријавио синове; могао је да узме одшрафљену бомбу са стола и ућутка
жене, могао је целом селу да објави рат, сам да води борбу против свих, као шго је и
желео да у кревету сачека њихову освету. Све је могао. Појавила се Вида погнуте главе,
остала код затворених врата, не погледавши га, рекла:
Моле те да идеш у Паланку и да их спасеш ако можеш.
По гласу жена сазнао је ко је ухапшен. Четворица сигурно.
Да ли знају.
У Видином држању видео је осуду. А није јој рекао. Никоме није рекао. Зашто
баш на њега сумњају.
Вида је ћутала, дуго ћутала, па је подигла главу:
Сазнаће ако не знају.
Па шта да радим.
Иди одмах у Паланку и спасавај их ако можеш.
Није могао одмах да устане, морао је још једну цигарету да попуши сам па да се
појави пред женама и људима, да их теши и искрено уверава како ће се заузети свим
силама и ослободити ухапшене.
Иако је одмах пошао у Паланку и једва умолио начелника да једног ухапшеног
пусти, а заузимао се искрено за двојицу, па чак и отворено претио начелнику, и мада је
тога младића довезао кући, село је причало, Вита и Трпко тврдили »цео срез прича«, да је
он пријавио ухапшене. Ноћу је десетак људи из Трнаве, и исто толико из Лозице, отишло
у партизански одред Душана Катића, а сваког часа стизале су вести о партизанским
атентатима и убиствима председника општина, среских начелника, попова, газда, све
угледних и богатих људи: претње долазиле са свих страна. Треба се бранити. Може ли да
се одбрани.
Неколико људи, с пушкама и бомбама, сместило се у подруму Вита и Трпко
изнели пушкомитраљез у предсобље нове куће, пред његову собу. Све је иселио из нове
куће, остао сам. Милош утрчао и треснуо вратима:
Нећу да гледам разбојнике по кући.
Није веровао, запрепашћено га гледао, прошаптао:
Шта си рекао.
Нећу да гледам разбојнике по кући.
А кога они чувају, сине.
Мене немају од кога да чувају.
Запањено се загледао у Милоша и сетио се да је некад ловачком пушком пуцао на
Бору кад му је рекао »нећу«, уплашио се тога сећања, растужио и промуцао:
Па сваке ноћи убију понеког у нашем срезу.
Поштене не убијају.
Поштене не убијају, кажеш. Поштене.
Зурио је у затворена врата за Милошем. Смркавало се.
Видо, донеси ми ракију.
Сео је уз прозор, пио, гледао таму што се хватала по лишћу и гранама и гомилала
у крошњама јабука. Ослушкивао село и псе. Тада је ушао Доктор и у тами, стојећи поред
њега, ставио му руку на раме:
 Мој братски савет: хајдемо одмах одавде. Већ до зоре можемо бити мртви. Идемо
мајору Цветићу. За десетак дана имаћемо двеста људи. Организоваћемо се и уништићемо
партизане. После ћемо видети шта ћемо.
Како. Може се бити с Немцима или против њих. А ја нећу ни једно ни друго. Само
кућу и депцу да спасем.
Знам, у овом часу је најбоље не бити ни с Немцима ни против њих. Разумеш ме,
Уроше. Али сад су комунисти главна опасност. Морамо искористити Немце. Треба само
паметно извести ствар. Ти можеш много учинити за овај крај. Народ би пошао за тобом.
Није све у богатству, у парама, Уроше. Јеси ли ти за имање или за слободу гинуо у
прошлом рату. Да ли си за бачве дао руку.
Тада је била чиста ствар и морали смо да гинемо.
Ти имаш синове, унуке, памтиће се што сад будеш учинио за свој народ. Биће ти
враћено онако како ти желиш.
Никако. Не газим ја у ту говнарију.
Не буди дете. Рат је тек сад почео. Ово је револуција, човече. Зар да пустимо да
нас покољу као говеда. Или да нас Немци опет шчепају и помлате као таоце.
Срећан ти пут, Докторе. Ако морам да погинем, погинућу ту где сам створио ово
што имам.
То је глупост, побогу. Ја не могу да одем, не могу дозволити да страдаш. Па они
ће следеће ноћи да баце бомбе и у твоју кућу.
Спасавај ти себе, Докторе. Нека те Десимир одвезе у манастир. И то ти је
»збогом« с мојом кућом. А ја ћу мојом памећу и мојом снагом да се сналазим како знам.
Лавеж паса ишао је свим сокацима, са свих страна лупњава вратница и врата,
звека алата: окупљала се невидљива војска и звецкала оружјем: разбојници, убице,
мангупи, Јевреји, ђаци, надничари, ленштине и нерадници хоће све законе на земљи да
промене, отму му винограде, њиве и ливаде, опљачкају подрум и куће, убију њега и
Милоша, а унуке да затворе у дом беспризорних. Јекнуо је. Али на столу, надохват руке,
стајала је одшрафљена бомба, чуо је кашљуцање својих- стражара под вајатом и под
вењаком. А ноћ је мирисала на тек зденуту детелину и презрелу пшеницу.

Лезите слободно, Докторе, земља је сува: рекао му је мајор Коста Цветић кад су,
после безмало два сата хода, стигли у логор његове групе. Од изласка из манастирске
авлије биле су то његове једине речи. Иако је ишао напред, није га опомињао ни кад би
поток прелазили, ни преко пале букве прескакали, а помрчина је била таква да је само по
бату корака и крцкању сувих гранчица знао правац и следио га, сав усредсређен на корак
и покрет. Цветићево понашање личило му је на познату наредничку педагогију према
цивилима. Протестовање би значило погоршање. Зато је ћутао, спреман да прими навике
и начин живота који започиње путовањем кроз шуму и помрчину, првим таквим
путовањем у животу. Куда, шта ће бити. Је ли морао баш овако, хајдучки, шуме,
помрчине. Да ли је добро проценио ситуацију. Ратовати и водити политику. Једно су рат
и политика. Београд ће бити запањен. А Загорка и деца. Напустиће га Загорка.
Сео је и ослонио се на стабло. У мраку пред њим неко је гадно хркао. Чула су се
још некаква дисања што нису личила на дисање људи. Припалио је цигарету да би ову
ситуацију учинио обичнијом, људскијом.
Треба лећи на земљу. То су ваљда буљине. Непријатно. Шубару за узглавље.
Остати обувен. Спавати под буквом. А кад почну кише, а можда и снег. Ко зна колико
ноћи тако. Рафал и бомба из мрака, наравно. Анонимна смрт. Миришу траве. Да ли је
најзад, после двадесет година, учинио тај судбоносни корак ка победи. Да ли је ово та
јединствена и непоновљива прилика којом се искупљују сви неуспеси у странкама,
изборима. Да ли је овај час његов тренутак. Сада није закаснио. Сигурно није. Није ли
преуранио. Прекршио завет, толика зарицања Загорки. Оставиће га. За сада ништа не
јављати. Нека чује од других. Победа или смрт. Ваљда ће га најзад схватити. Пријатељи,
сви ће бити изненађени. Људи су, а дишу као стока, као свиње. У шта улаже живот.
Епски очајници или неозбиљне кукавице. Хоће ли успети да савлада и потчини својој
идеји тог сасвим загонетног Цветића, све те поручнике и подофицире који страх од
немачког заробљеништва скривају мистеријама четовања, те тврде официрске главе,
отпорне за сваку сложенију тактику и за све идеје. Овде је сам. Једини политичар. Отац
Сава, у свом мраку, тврдо је рекао да ће остати само »скроман и непознат слуга вери и
отаџбини«. Мора оковати себе. То је неопходно. Ниједно узбуђење, ниједно осећање,
ништа напоље. У овом времену ништа са осећањима, ништа са вером не може да се
уради. Нека га не воле. Нека им не буде симпатичан. Доста је јалове популарности. Тајна
за све. Да га се боје. Мора да постане чудовиште. Ако. Само веће чудовиште може данас
да победи оволика чудовишта. Моја немоћ. Да ли сам и њу наследио. Не треба да сазнају
ни да сам ожењен, ни децу да имам. Из себе ништа приватно. Шта ли ће изродити ова
ноћ. И звезде, и траве, и стабла миришу на некакву праисконску опасност. Угроженост је
и само дисање. Овде у шуми, у тами, не може се мислити. Овде се само осећа. Сад јаки
нерви више вреде од памети. Кад би могао одмах да заспи.
Неко је бауљао према њему; није га видео. Стао је, дишући му надохват руке.
Нелагодно је, језиво је дисање човека који се не види и не познаје. Шапнуо је: Хоћете ли
цигарету.
Не пушим цивилне цигарете. Господин си, осећам те ио дувану. Дај ми руку да
видим.
Узмицао је, припио се уз стабло.
Зашто дрхтиш.
Ухватио му је руку и вукао себи, стежући је снажно. Опирао се уплашен, хтео да
викне мајора Цветића, није знао шта да чини; бојао се да се не осрамоти. Глупо, језиво,
шта се ово догађа. Тај му је опипавао шаку, длан, јагодице, па одједном стегао да је
јаукнуо. Тај се насмејао радосно, задовољно. Као човек.
Зар ти нисам одмах рекао да си господин и цивил, иако си у опанцима. По врату
се то најлакше и најсигурније позна. Ја обично ухватим за врат. А ти си велики
пудљивко, цркао би да сам те ухватио за врат. Знам да си ратни забушант. Јеси ли и ти
дустабанлија. Пробај моју цигару. Можда ћемо постати браћа.
Гурао му је у лице цигару.
Преплашено је узмицао.
Оставите ме на миру, молим вас.
Ја знам шта си по професији. Опали ми шамар ако не знам. Професор си.
Јесам.
Можда ће то бити ауторитативно за привиђење од кога је једва дисао.
За ђаке или студенте.
За студенте.
Тај је креснуо шибицом, пламен му осветлио браду, блесак очију, и он је видео
човека који, са цигаром у устима, мирним тенорским гласом говори:
Треба те одмах заклати. Одмах. Ту где седиш, ту и да останеш. И ти си крив што
нам је младеж пропала.
Шта ви то говорите. Ти си лудак. С ким ја говорим.
Најпре седи. Да разговарамо као браћа.
Ухватио га за ногу и повукао себи.
Ти си овде, и шта ја могу. Можда имаш специјалан задатак чим те мајор Коста
довео, а ја сам, запамти, ја сам Лазар Обичан. Понављам ти, јер нико не верује: О-б-и-ч-а-
н. Обичан. На ножу сам порастао, а остарео сам због кукавица, потурица и издајица. И
мајор Коста је четничко дете.
Лазаре, марш на стражу. Двеста корака одавде.
Ја сам увек на стражи, брате Коста.
Лазар Обичан је устајао, креснуо шибицом, осветљавао себе. Онда се опет нагнуо
према њему и шапатом упитао:
Јесам ли ти крупан или ситан човек.
Крупан си, казао је да га се ослободи, а и што се стварно чинило да је огромна
људескара.
Знао сам да си кукавица.
Насмејао се и нестао у тами.
 Није му чуо ход и то га још више збунило. Преплашен, ухватио се за главу,
протрљао слепоочнице:
Господине Цветићу, да ли ја то сањам.
Спавајте, Докторе.
Остао је да седи уз стабло и зури у мрак, мучећи се да схвати шта се то у ствари
догодило. Привиђење или јава. Можда се разболео. Трљао је опет слепоочнице и чекао
зору и свануће. То је, дакле, почетак. Обичан. О-б-и-ч-а-н. Обичан.

Јесте ли се добро испавали, Докторе: чуо је и погледао мајора Косту Цветића, који
се чешљао, стојећи пред њим у чизмама и официрској униформи. По густој, краткој и
кестењастој бради светлуцале су капи воде. Обично, гадно. Нерасположено. Целу ноћ
преседео је без сна, очи је склопио пред свитање што су га најпре најавиле птице, више
преплашено но радосно. Сећа се тог поузданог утиска:
Да, веома добро.
Буди људе. А ви изволите са мном. Показаћу вам извор.
Послушно је пошао за Цветићем ка потоку. Није био само уморан и
нерасположен. Да ли да га пита ко јс тај Лазар Обичан. И каква је то мистерија. Дуго се
пљускао хладном водом, опкорачивши поточић, док је више њега стајао и посматрао га
мајор Коста Цветић, закопчан, са офипирском шајкачом на глави.
Нису ни реч проговорили до логора. Неколико људи је устајало, закопчавало се,
протезало, протестовало. Помно их јс посматрао. Већина су официри, све млади људи,
већ с брадама и згужваним униформама, остали у комбиноваиој сељачко-војничкој
одећи, са шубарама и кокардама. Међу њима је тражио Лазара Обичног и није успео да
га препозна. Шта се то догодило ноћас:
Мирно:
тргла га снажна команда мајора Цветића у ставу мирно, у блузи до грла
закопчаној, са опасачем, револвером и торбицом војних секција. Људи на пропланку су у
недоумици, погледали се занемело, иогледали у мајора Косту Цветића, нису разумели.
Цветић је поновио команду; шумом је одјекнула више претња но заповест. Сви су стали
мирно гу где се ко затекао, и у сгању у каквом се затекао. Мирно је стао и Доктор
покоривши се више ситуацији неголи команди.
На месту вољно. Господо и браћо. Доласком госиодина Докгора, ми смо ноћас
постали најмања трупна формација југословенске војске. Десетина смо. Стицајем
прилика, ја сам овде најстарији по чину. Право и дужност команде припада мени. Ви
ћете морати да се покоравате мојој команди све док ме виша команда не смени; ко неће
да прими моју дисциплину, нека одмах напусти овај логор. Шума је велика. У овом часу
ослобађам вас војничке заклетве. Ко долази.
Нико. Зашто питате.
Питам поново.
Нико:
повикали су сви и са чуђењем и са заносом.
Пола касарна, пола гусле. Шта ће са оваквим људима. Како да их савлада и
усмери. Како себи да их потчини. Он који је официре мрзео и презирао, подносио их у
својој близини једино у препуном возу, принуђен је да с њима сарађује, да њима услови
свој живот, будућност, све. Мати би опет пресвисла. Београд ће се чудити. А тек Загорка.
Нашем одреду, као што видите, ноћас је приступио човек чије способности и
врлине цела земља познаје. И ви, такође. Поверење које нам је указао морамо да
оправдамо.
Не импресионира их. Пронаћи им слаба места, сазнати им мане и страсти.
Сукобити их. Овде нема друге. Сви брутално изгледају. Мораће да буде пријатељ са
свима. Али сачувати одстојање, без интимности, остати им тајна. Гледао их, редом.
Поглед му се задржао на високом поручнику са изразито лепим челом. Оштар трзај главе
и осмех који је замро чим се и појавио.
Поручника Спасојевића именујем за свога заменика. Начелник штаба је поручник
Васовић.
 Лепотан, индолентан. Спасојевић, амбипиозан. Добро је.
Ви знате војничке дужности и правила ратне службе. За најмањи прекршај
дисциплине кажњаваћу по одредбама које важе за ратно стање. Од војиичких дужности
ослобађам господина Доктора.
Успео је да ничим не покаже да придаје било какав значај проглашавању права на
изузетан положај. Али међу људима на пропланку у храстовој шуми опази један
познанички благонаклон осмех. Обичан. Лазар Обичан, понављао је у себи. Понављала
се и језа.

Ако морам да погинем, погинућу на свом прагу. Али четник нећу да будем. Ја сам
још при здравој памети, кажи Доктору. И кажи му да те више не шаље.
Али Докторов курир опет је доносио писамца и позиве из манастирске шуме, и
Урош Бабовић морао је да каже куриру да ће пуцати на њега ако га види да му још
једном прескочи плот. Од тога момента сматрао је и Доктора и четнике својим
непријатељима. А партизани рушили мостове, копали путеве, секли телефонске бандере,
палили општине, пролазили ноћу Трнавом, бацали леткс, састајали се по виноградима.
Слуге сваког јутра доносиле такве вести и имена младића који су одлазили у одред
Душана Катића. Урош је престао да излази из авлије, проводио је дане у подруму до
сутона, онда одлазио у своју собу и седао сам за сто поред прозора, на коме су биле
одшрафљене бомбе, а карабин уза зид, уз колено. Загледан у јабучар, с цигаретом у шаци
као у заседи, зурио је у сенке, слушао кашљања својих стражара под вајатом и на
балкону, лавеж паса и неке необичне, тајне, опасне звиждуке и довикивања.
Како да се одбраним и спасем кућу:
почео је и дању да шапуће. И што га је Милош више убеђивао да не треба да се
боји, да њега и њихову кућу неће напасти партизани, он је постајао све очајнији: такви и
толико лаковерни људи као што је Милош не преживе овакво време. Слушао га, и гледао
сажаљиво, несрећно. Зар мој син таква слаботиња.
Много се бојим за Милоша, говорио је Види.
А зашто се бојиш. Њега нико не мрзи.
Зато што га није страх. Видиш ли, њега ни од чега није страх.
Кад му је непознат сељак донео од Душана Катића писамце у коме му као
командант партизанског одреда наређује да људима које ће му он послати одмах преда
пушке и митраљез, и још двеста хиљада у новцу, он је исцепао писамце и дрхтећи
промуцао Катићевом куриру да ће пуцати на сваког ко му с пушком и петокраком
прескочи плот. Милош се љутио, и опет поновио да њима оружје није потребно, јер он се
једино Немаца боји. После тога само је још Види могао да шапуће:
Напашће нас комунисти. Шта да радимо.
Што се парама не бисмо откупили. Ја ћу да идем Душану.
Неће крвници паре. Хоће све да нам узму. Најпре главе.
Онда бежи у Паланку. Иди одмах, још вечерас иди од куће.
Да бежим од куће.
Мораш да се спасаваш.
Следеће ноћи, плачући и држећи му долактицу леве руке без прстију:
Бежи у Паланку, Уроше, бежи:
понављала је, шапутала у млакој знојавој тами што је отужно мирисала на
експлозив, у гротлу после експлозије две бомбе под прозором његове собе, после густе
пушчане паљбе партизана на кућу. Другу бомбу бацио је он, пошто је најпре из све снаге
викнуо Милошу да остане у својој соби и легне на под, кад је Вида кроз пуцњаву
притрчала и припила се уз њега и грчевито му стезала леву руку, верна и очајна, а он,
више гневан но преплашен, пружао пушку кроз прозор, ослонивши цев на гвоздену
решетку, и гледао у таму што је куљнула из земље одмах после заласка месеца и
повлачења партизана, тражећи у себи снагу да не бежи од куће, да не послуша Виду. У
свануће спустио је пушку уза зид: стражари су се довикивали; чуо је и непознате гласове
својих комшија, али далеке, преко његове тарабе и плота. Куршумима поразбијано
стакло ницало је из патоса: из зида су расле рупе од метака.
 Објавили су ми рат, Видо:
рекао је, сагнуо се и напунио шаку стаклом, загледао га, сетио се да је пролетос
исто тако напунио шаку стаклом срученим од експлозије војног магацина што га је
погодила бомба из немачког авиона, сетио се ноћи кад се Милош вратио из свог рата, али
од кише, њеног хука, није могао да се сети, није могао да чује речи изговорене себи и
Милошу. Неиздрживо му се пушило.
Бежи у Паланку, Уроше. Бежи одмах. Тамо не могу да те нађу.
А Милош и деца, кућа, и мој живот. И све.
Вида је брзо и гласно говорила, али он више ни реч није разумео, није чуо. Држао
је у руци неприпаљену цигарету и жмурио. Можда је то био некакав сан. Или нека пуста
тишина у њему.
Касније су ушли његови стражари, лупали кундацима о под, галамили.
Да изгинемо, богаму. Ала смо им напунили гаће. Видим ја: зађе месец, умро бих
колико ми се спава, а на дну воћњака крцну плот. Бар тројица мора да су рањена. Видео
сам како су се вукли. Газдарице, ракију. Нећу ону јучерашњу, хоћу стару. Ону коју ви
газде пијете. Ми гинемо за тебе, треба бачву да отвориш, спасли смо вас. За ручак јагње
да падне. И да се опростимо. Ви сте добри људи, добро и плаћате, али моја глава скупља
је од свега. Ни ја више не могу. Ноћас смо јевтино прошли, било их само десетак.
Следеће ноћи доћи ће чета. Доћи ће лично Душан Катић. Спалиће нас.
Идите. Чим доручкујете, нека вам Милош исплати по две наднице више. Идите.
Загледао се у стакло по поду, и у неколико рупа у зиду. Метак пробио и увеличану
фотографију пешадијског капетана друге класе. Скинуо је и загледао се у њу. Фотограф
му тада рекао нека скрсти леву руку, како се не би видело да нема шаку.
Је ли срамота кад човек у рату за отаџбину изгуби шаку.
Лепше је кад се то не види.
Али ја сам пет прстију дао за еполете.
Оне ће се лепо видети.
Зурио је у младог човека с дугим мршавим лицем, кратким брковима, високим
челом, косом очешљаном на раздељак. А метак прошао ниже одликовања, испод срца.
Шта је тај човек погрешио у животу, шта учинио да има толико непријатеља, зашто је све
против њега. Кад је погрешио. Је ли зато што није хтео да остане сиромах, је ли зато што
није хтео да Милош и Бора буду рабаџије. а унуци да му буду наполичари и надничари.
Срамота. Ти поразбијани прозори, пробушена фотографија, уцена људи који га чувају.
Милошев неулазак у собу. А чуо га пред кућом. Срамота је и та одлука однекуд у њему,
то »мораш да бежиш у Паланку«. Али другог излаза нема. То му казује све у његовој
соби. Некад његовој, некад, осећа без бола. Како ће, било кад, овде да седи, да заспи.
Јесте крај. Али шта је почело ноћас. Окачио је фотографију и пришао прозору: сунце у
врховима јабука и шљива; тишина несвакидашња. Пут је пуст. Зар нико од комшија да
дође и пита је ли жив, и каква им се несрећа догодила. Из целог села нема никог да дође
и пита: Зашто је ноћас толико пуцало око твоје куће. Каква је он то зла починио овоме
народу. Коме није помогао кад му је устребало. Шта ће бити кад оде одавде.
Милош је одбио да пође са њим: опет ничим није показивао да се боји партизана;
чак је тврдио да не верује да су их ноћас партизани напали, а он га гледао сасвим очајан.
Остао је наиван и лаковеран. Такви не преживе рат. Није имао снаге да га убеђује. Једва
је дисао: можда заувек одлази од куће. Стајао је и загледао зграде, орах пред кућом, лозу
на вењаку: калдрма се палила и светлунала на сунцу, сав му је живот ту, у свему што је
његово, у свему што би погледао. И у црном облутку. Слуга је брзо презао вранце у
фијакер.
Изгледа, Милоше, да си од данас ти домаћин ове куће. И немој да заборавиш: ако
нико не заплаче, нећеш се ни ти насмејати. Пре сваке одлуке саветуј се с Видом.
Није чуо шта је Милош рекао, јер су му прилазили унуци да му пољубе руку.
Деда ће брзо да вам се врати.
Хитро је ускочио у фијакер, сео поред Виде, ослонио се и зажмурио.
Вози брзо.
Сви мисле да бежим. Усправио се да би га видели сељаци.
 Вози брзо, као некад.
Али ништа није било као некад, као пре рата, мада је Вида поред њега, загледана у
прекрштене руке, а Вита и Трпко на помоћном седишту. Нека виде да Урош Бабовић и
кад бежи од куће, бежи као газда. Ником није отпоздрављао, али је сваког хитро, у брзом
пролазу, погледао да му запамти израз лица и поглед. Али у пролазу лица више није
препознавао, а кукурузи су били сељаци, народ који га је опколио са свих страна, нем,
зачуђен, забринут. Тутањ немачких камиона личио је на сећање, облаци прашине нису
били непријатни. Вида му је држала леву руку, црна кожна рукавица лежала у њеном
крилу, међу прстима, као ствар. Можда је дрхтао. Небо се уковало у брда, у винограде,
тврдо, непробојно, подупрто једним димњаком на рубу Паланке. Можда је гледао само у
небо, док се на улици, између ниских дућана, између ћерамида, није зањихао обешен
огроман опанак, испунивши улицу и очи. Тргао је руку из Видиног крила, као због
опанка и треска копита по турској калдрми, опет са страхом од неизвесности, страшне и
коначне.
Немци су их легитимисали и завиривали у фијакер.
Млади људи:
ваљда је Вида рекла. Претеће.
У хотел Париз ушао је из дворишта. У кухињи је сачекао власника и затражио
собу с три кревета. Замолио га, захтевао да ником не говори о њему, и одмах, чим се с
Видом договорио о дану њене посете, пошао у своју собу. Тад су Вита и Трпко завапили,
молећи га да их пусти кући. Стајао је на степеницама, гледао их одозго, Вида их молила
да остану, обећавала, а он викнуо:
Да вас више никад не видим. Марш:
и пљунуо. Вита је, ипак, пошао за њим.
Неколико дана није хтео да изиђе из собе; ту су му и храну и кафу доносили.
Стално је пушио, слушао немачке гласове, цокуле и камионе на улици, тенк што је
патролирао ноћу за време полицијског часа, слушао расуту, ретку и муклу пуцњаву око
вароши и ка Трнави, и присећао се стално, и опет, једних истих мука — свог стицања и
богаћења. Од оних дана кад је по повратку из првог светског рата спавао на кочанкама и
одевен уз шпорет, да би га оне, бол од њих пробудио пре зоре, да би освануо у парлогу с
будаком и риљем и омркао у црној риљевини, тежак, растурен по земљи, замишљен увек,
враћајући кући главицу црног лука уштеђену за сутра, и сутра, са смрзнутом пројом, опет
за прекосутра.
Ако би понекад, иза поноћи, наишла Паланком тишина, он би поверовао да је
мртав, и само се још мало чудио тој необичној гробници у којој може да седи, и да пуши
чак.
Али за његов боравак у хотелу ипак се сазнало; почели да га посећују угледни и
богатији људи, чак и они с којима није био у пријатељским односима, па и они с којима
није ни говорио. »Дођи, Уроше, код мене. Срамота је да си у хотелу.« Почињала је мучна
недоумица: нуде му пријатељство људи од којих то никад и ни у каквој прилици није
очекивао; за његову судбину интересују се његови конкуренти, људи који су му увек о
глави радили. Подлаци и лисице. Бранио се одлучно:
Ви брините своје бриге, и своје главе чувајте. Не бојте се за мене. Сам ћу ја да се
чувам.
Заборави старо. Сад је друго време, Уроше.
Само слога може да нас спасе од комуниста.
Ноћи све дуже: слуша пуцњаву. И дани дужи:
није радио ништа и није имао куд. Шта ради она будала Милош. С Витом ништа
није могао да подели, стално тражио да пије, дању је спавао, а ноћу се завлачио под
кревет и стављао јорган на главу.
Онда као да се уморио, па је морао друкчије да разговара са својим посетиоцима.
Неслагање је прећуткивао. Он који је одувек био непријатељ Паланци, у свему са
сељацима, доживљавао је у себи нов пораз: сада је с богатим и угледним паланачким
грађанима против сељака који су га издали, увредили, осрамотили, који су одлазили у
партизане, хранили их и помагали. Усред разговора тргао би се, заћутао и помислио:
 Зар су они моји пријатељи. Какву ли су ми кљусу наместили.
А партизани већ подсели Паланку и Чаршију, газе села, постављају власт,
опколили варош, прете јој нападом. Немци су продужили полицијски час. Тенк је целу
ноћ патролирао Паланком и гусеницама му мрвио танак мучаљив сан, испуњен страхом
да партизани, за освету, не убију Милоша. Тресак калдрме и гвожђа тутњао му главом по
целу ноћ, и јутро је сачекивао измучен, неиспаван, све очајнији. Брзо би попио кафу и
ракију, стојећи уз келнерај празне кафане, претворене у мензу за немачке официре, и
одмах пошао неком од нових пријатеља да чује вести, увек исте, застрашујуће. Једног
дана није више могао да се врати у хотел: партизани су за времс ручка бацили две бомбе
на немачке официре, а Немци одмах после експлозије очистили од мушкараца улице,
кафане и дућане. Ноћу су дуго пуцали митраљезима. Из саопштења о стрељању двеста
педесет Срба, одмах следећег јутра, сазнало се да су убијена два немачка официра: о
рањенима није било речи. Урош Бабовић се нашао у кући Петра Савковића, највећег
паланачког трговца, и ту остао, не вративши се у хотел. Тек сутрадан сазнао да је Вита
некако побегао чим су у кафани експлодирале бомбе. О томе га је обавестио срески
начелник кад му је нудио револвер с немачком дозволом коју је потписао лично
крајскомандант.
Зашто мени.
Дајемо свима оружје. Обавештени смо да се и ти налазиш у списку оних које су
партизани осудили па смрт.
Зашто ја:
искрено је узвикнуо, и у Стајићсвом погледу разумео: Зар ниси шесторицу мени
пријавио. Али је начелник рекао:
Зато што си угледан и честит Србин.
Не треба мени немачки револвер. Нећу. Бранићу се како знам. Зашто ти бринеш за
моју главу.
Ни Петар Савковић, који је већ имао револвер, није успео да га наговори.
Начелник је отишао увређен. Па они мене сматрају за свога присталицу. Шта мисле, да
ћу ја бити немачки пандур. Псовао је гласно, али и осетио да је отпор узалудан,
некористан и опасан, да је опкољен и ухваћен у кљусу коју му је само време поставило.
Зашто је онда побегао од своје куће. Тамо је био сигурнији. Подрум с бетонским
цистернама од по пет вагона, неосвојива тврђава. Могао је од цистерне да сагради
склониште с храном за три године и ту да сачека крај рата.
Изишао је из куће и брзо пошао низ улицу, према излазу из вароши, па код
трошаринске станице угледао кукурузе, врзине, и стао. Партизанске заседе. Окренуо се
назад. Над улицом, пред њим и над њим, њихао се опанак, спечен на сунцу, огроман, сув,
вечан. Корачао је тромо, вукао се, себи јадан, немоћан да своју главу сачува. Зашто га
уплашено гледају дућанџије и занатлије. Или га мрзе. Склањају се иза врата. Вире кроз
празне излоге. А некад, из свих дућана излазили да му скину шешир; да виде најбољи
фијакер у округу; људи и жене излазили пред капије, стајали у прозорима да виде брзе
коње, касаче којима је стизао у Чаршију истовремено с возом уског колосека. Али доћи
ће опет његово време. Опет ће они да скидају шешире и блену у његов фијакер кад им
пројури поред дућана. Шапутао је себи, хтео у то да верује.
Висок и мршав, с црним шеширом, у фермену и чакширама од црне чохе. У црним
дубоким ципелама, махао је здравом руком, леву с црном рукавицом држао припијену уз
тело, и једва ходао загледан у даљину, у кровове, у опанак, као да иде на стрељање.
Немцима се није склањао с пута, чак и кад су ишли у групи целом ширином тротоара, и
кад су то били и официри, он је ишао право, изазивачки: могли су или да му се склоне,
ијш да пуцају у њега.

Манастирске шуме пуне су четника. Човече, знаш ли ко је Доктор. Доктор,

то је — Дража Михајловић. Лично. Доктор има дивизију војске, деце ми моје, све
младићи до двадесет и пет година. Официри из краљеве гарде. Доктор кренуо да
сусретне Енглезе, у Котору се искрцали. Доктор предао Немцима ултиматум: За
три дана да напусте Паланку и Чаршију и предају му власт. Доктор тражи да
 Немци одмах пусте кући српске заробљенике. Доктор добио топове и ново
америчко оружје. Доктор позвао Душана Катића да му се овај одмах преда и стави
под његову команду, у противном: разоружаће му дружину, а њега у поток.

Пожарни је будио у пет, онда свијање шаторских крила, па гимнастика, умивање,

постројавање, осам људи по три пута дневно на пропланку стајало је мирно, читала се
дневна заповест, рапорти, поздрави, Лазар Обичан пред сваки обед зановетао Оче наш,
Цветић држао часове из војне тактике, кажњавао сваки дисциплински прекршај,
официрима дозвољавао играње карата само од 12 до 14 часова, и сваког сутона, у колони
по један, они су за Цветићем ћутке маршовали кроз шуму.
Бати Павловићу била је неиздрживо досадна и јалова та игра војске коју је, само у
себи, звао — бесмислица тираније. А никако није успевао да убеди мајора Цветића у
неопходност хитних припрема за борбу против партизана; није успевао ни да проникне у
карактер човека чијим је способностима условио своју судбину; мучио се да га сазна и
схвати, често био сасвим збуњен, немоћан пред човеком спремним да разговара само
начелно о рату и значају војне дисциплине, човеком који, ако не врши командантску
дужност, седи закопчан до грла и резбари лескове штапове. А поред тога он га нечим
подсећао на оца Богосава. То га узбуђивало и плашило. Зато је своје искуство и вештину
у односима с људима покренуо да сазна Косту Цветића, ловећи га свуда и код свих.
Мајор Цветић је необично интересантна личност, оче Саво. И ја сам вам захвалан
што сте ме учинили његовим сарадником. Мислим да се није могао наћи погоднији човек
за команданта нашег одреда.
Имајте у виду, господине Докторе, ову мудру мисао светог Јована Лествичника:
»Смерност је једина врлина коју ђаволи не могу подражавати.« Баш та христолика
смерност краси мајора Косту Цветића. Он је кроз кал грађанског живота и официрске
самовоље прошао чист и сачувао душу невиног детета. Није ми у знању ниједан порок
тога врлог, тога изузетног српског офинира.
(То не импонује. Поред хипокризије, говори ли то и глупост. Мистика,
бесмислице. Позер. Чак су нам и попови ђаци руске школе. Та комедија са седењем у
мраку, протест на окупацију. Глупост.)
Васпитан у мучеништву према отаџбини. Љубав према отаџбини и вери иста је
љубав у њему. По мом злехудом знању, о грађанским врлинама не може бити говора ако
отаџбини није синоним Христова вера. Или нека друга вера. Свеједно. Ја вам монашком
чашћу тврдим: криза нашег национализма почиње од часа кад се у срцима људи и
омладине отаџбина откине од вере и бога. Јер између живота и слободе, људи се већином
за живот одлучују, а храбро гину једино они који у вечност верују. Али о томе другом
приликом. Коста Цветић је, драги господине, једини официр у паланачком гарнизону
који се сваке године два пута причешћивао и био члан Хришћанске заједнице.
(Побожност и самопоуздање, које он назива смерношћу, нису никакве врлине.
Можда је у питању само обичан несрећник.)
Бог га подарио племенитом и скромном супругом, такође примерном хришћанком
и Српкињом. Сина и ћерку васпитали су у пожртвованости вери и врлинама радиности и
поштења. Ја осећам Косту Цветића као брата по Христу и, дајем вам реч, у овим данима,
ниједног другог официра сем њега не бих добродошлицом и радошћу поздравио под
манастирским кровом. Молићу се Господу да ви, господине Докторе, снази и честитости
Косте Цветића додате ваш талент организатора и утешну реч учитеља нашег унесрећеног
народа. Само, богом вас братимим, говорите нове речи, са дна срца, речи чисте и тешке
као шљунак с дна брзе реке, и будите захвални божјој промисли што вам на овом
великом послу сарадником учини Косту Цветића.
(Конзервативно, неупотребљиво. Треба овог мистика извући из његове воде.
Цветићев ослонац, не заборавити.)
Знате, оче Саво, кад би тај дивни човек био активнији, енергичнији у одбрани
националних интереса данас, кад би носио више љубави и више мржње, ax, па мајор
Цветић би постао историјска личност. Ја му своје знањс и искуство, макар и да су
скромни, стављам на располагање.
 Капетан Коста. Још 1936. добио чин мајора, али за Паланку и даље остао капетан
Коста. Капетан, то је име, а Коста презиме. Знате, народ зове по занимању и професији
само онога који својим карактером и животом верно представља своју професију.
(Типична учитељска мудрост.)
Њега су чак и млади офииири звали »капетан Коста«, али ту своју омашку
искупљивали су дежурством на празнике. Чудан, мало настран човек. У ствари, мученик.
Ја мислим да је живео бедно, као пас.
Зашто би, г осподине Главинићу, један добро плаћен официр живео бедно.
Часна реч. Посилни су причали да једе увек бајат хлеб, а месо само два пута
недељно.
(Сиротињски менталитет. Несигурност. Не може бити храбар. Они што су
увређени животом, ти не бране живот.)
Биће рата, капетан Коста купио радио, говорило ce. Непосредно пред рат купио
велики плац на крају вароши, посадио воћњак и направио кућу. Право из касарне трчао
би кући, облачио стару униформу и мешао малтер. Носио је малтер заједно са зидарима,
додавао циглу, доносио воду. Намучио се, а није ни две године проживео у новој кући.
Судија Ивановић, који је пчеларио заједно с њим, био му је и једини пријатељ. Али у
кућу би га позивао само кад их киша потера из пчелињака и баште. Тако су ми његове
комшије причале. На Светог Ђорђа, славу пука у коме је Коста био начелник штаба,
његова жена би позвала комшике на чашицу ликера, суве колачиће и кафу. Запамтите,
само једном годишње примала је госте, и то на пуковску славу! Зар није оригинално.
Да, то је код нас реткост. Сређен, организован живот. Личи на приповетку.
Јесте. Жену је са девојчицом сваке године слао у Врњачку Бању. Петнаест дана.
Кажу да је болесна од бубрега. Он лично, сем службено, није никуда путовао.
Значи, има снагу да размишља. Ја сам подозрив према људима који воле да путују.
Све је код њега било прецизирано. Сваке недеље, тачно у десет сати, капетан
Коста дошао би у хотел Париз да са судијом Ивановићем пије, лети пиво, зими чај са
румом. Седе до дванаест. Келнери кажу да су разговарали о пчелама док Немачка није
окупирала Пољску, а од тада увек о Хитлеру. Плаћали су наизменично. Никад ниједан
није нарушио ред плаћања. Занимљиво, од немачког напада на Пољску слушао је све
емисије страних радио-станица на нашем језику. И као што се раније говорило »капетан-
Кости већ стигла паприка«, тада, од 1939, по чаршији се тврдило »капетан Коста синоћ
чуо на Радио-Лиону«.
(Ако није обичан страх, онда је у питању велика амбиција, везана за рат.)
Замислите: капетан Коста обожава ћерку. Она је одличан ђак. Син га унесрећио,
слаб је ђак, сваке године ишао на поправни, једва се провлачио кроз гимназију. Колега
ми причао да је Коста заједно са сином учио све предмете и све лекције, да је у сваком
часу могао да положи испите, знао је чак и латинску граматику. Кладим се да
деклинације зна без грешке.
(Можда је реч о човеку јаке воље, а можда само о примитивцу. Не ваља ни једно
ни друго.)
Тако је тога свог сина тукао опасачем кад не би знао да понови лекцију, коју би му
он испричао, да се на крају улице чуло. А био је најбољи навални играч подмлатка
Мораве. »Син капетан-Косте биће боља спојка од Моше Марјановића.« Замислите,
господине Докторе, колико због тога пати Коста. И тако даље. О капетану Кости могло
би данима да се прича.
Такве приче резервног потпоручника Главинића, који је стално певушио Ла
палому и наметљиво нудио услуге, брао папрат за лежај, хтео да се спријатељи, шапћући
»ми интелектуалци«, та баритонска зановетања, учитељске опсервације, ситне истине,
много ситних истина, самоувереност, све је јасно, нису му казивале ништа о човеку који,
силом прилика, треба да одигра значајну, можда и историјску улогу у овом рату. Кад не
би био учитељ, Главинић би могао бити један против Цветића. Резерва, свакако:
Ја сам неизлечиво сентименталан према тим нашим обичним, скромним људима,
скромним у свему, какав је мајор Цветић. То је код нас реткост, господине Главинићу.
Иначе, наши људи су препотентни, а најчешће неспособни. Цветић је мудро одредио
своју друштвену и животну меру.
Само, у поверењу, и на жалост, он није командантска фигура. Није капацитет. Ви
знате на шта мислим.
Јесте ли ви, Васовићу, сагласни са мном да је Цветић, према својим
способностима, био неправедно потцењиван и деградиран од више команде.
Слушајте, господине Докторе. Ви сте човек пред којим смем да будем искрен.
Мајор Цветић вам је тип старог трупног официра. Бандоглав, суров, ужива да нађе разлог
за казну. Имао је славу најстрожег официра гарнизона. Мрзи младе школоване официре.
Два пута је премештан због тога што је тукао млађе официре.
То је невероватно. Шта то говорите.
Да. Ја вам тврдим да би он одавно био пензионисан да га не штити један стари
заслужни генерал, коме је он за време рата био ађутант. То јест, посилни. Прао му гаће,
крао јаја и пилиће за њега, гланцао му чизме. Ето вам каријере. Тај генерал, није му
важно име, оженио га својом служавком. Једна мршава плава ругоба. Излазио је с њом
само једном годишње. На Светог Ђорђа, славу нашег пука, он би ту бабу доводио у
официрски клуб. Каква слика. Она изгубљено зури у чашу малине, а он, уштогљен, са
наполеоновском позом, гледа према вратима и пијуцка шприцер. Кад музика засвира
Краљево коло, они поскачу, не погледавши се, и тако одсутни, она још и преплашена, а
он страшан као да командује почасни плотун, одиграју Краљево коло, и право гардероби:
она иде кући, а он — у куплерај.
Васовићу, не причајте којешта.
Дајем вам часну реч, говорим истину. Сваке године исто: после Краљевог кола
жена му иде кући, а он право у куплерај. Једном годишње у куплерај. Власник Европе
сачекао би га на вратима из авлије и одвео у сепаре за угледне госте. Ја и моји другови,
после, месецима би запиткивали курве о посети мајора Цветића, препричавали у
каннцеларијама и мензи, забављали се. Можете претпоставити како би било досадно у
Паланци да није било тих куплерајских доживљаја. Истини за вољу, морам да кажем да
му је мушкост код курви била на гласу. Поред тога, увек су истицале Цветићево
каваљерство и прекоревале нас његовом галантношћу.
(Зашто га толико презире и мрзи овај поручнички клипан. И какви су ово типови.
Мени је неопходан једноставан и војнички стручан човек. Шта могу да учиним са
Цветићем и Васовићем. На кога да се ослоним.)
Погледајте какав је, и замислите тог свирепог дежмекастог човека који и кад спава
има израз председника преког суда приликом изрицања смртне пресуде, замислите њега
у свечаној униформи, под слабом црвенкастом светлошћу, како му курва седи на колену
и пева севдалинке. Он пије само црно вино и мезети пршуту. Једне године скупили смо
хиљадарку и нудили власнику кафане да нам омогући да фотографишемо мајора Цветића
док лумпује. Није хтео. Часна реч, чин бих дао за једну такву фотографију. Али
најинтересантније је то што је он тражио да му певају само тужне песме. Пет стотина
динара плаћао би песму на коју би засузио. Ја, на пример, никад нисам веровао да мајор
Цветић може заплакати било кад, а камоли док слуша слинаве песмице. Међутим, курве
су тврдиле да би заплакао. Искрено да вам кажем, ја га сматрам за хероја. Имати онакву
жену, а само једном годишње ићи у куплерај. Па то је подвиг, господиие Докторе. Зар
вам се не чини да се он, овом дисциплином коју нам је наметнуо, не понаша као
командант него као човек који кажњава, који се стално свети.
Немам такав утисак и не волим психолошке конструкције.
Кад би овај нешто вредео, био би врло драгоцен његов презир према мајору
Цветићу. Ништа. Један од серијских поручника које је лиферовала Војна академија да
спасавају од банкротства провинцијске куплераје због нагле и масовне еманципације
српске жене. Мала вајда. После седмог трипера, ти се Васовићи жене ћеркама богатих
Солунаца који увек више верују у будућност официра но инжењера. Шампиони ситног
паланачког покера. Мишљења о газдама, командантима, и шефовима, најчешће су завист
и мржња. Ништа са њим не могу. Треба му натрљати нос:
 Ако вас интересује моје мишљење о мајору Цветићу, оно је овакво: За мене је
Коста Цветић један од најелитнијих српских официра. Ја сам срећан што смо сарадници.
А Лазар Обичан, с којим није смео ни минут да остане насамо, ако није претио
комунистима што су против краља, Карађорђевог потомка, Хрватима што су убили
краља Александра и сад кољу Србе по Лици и Босни, и професорима што омладини и
деци нису утувили у главу српску историју и јуначке песме, ако није гласно претио, он је
поверљиво и свима у свакој прилици, па и њему, говорио о мајору Кости:
Сви сте ви, овде, мелези и мућкови Коста је прави Србин, велики Србин »што се
роди гдено српско и погибе и васкрсе царство«. На Косову, међу божурима. Четнички
син, јуначкога соја. Нема ниједног славног војводе који му оца није знао и поштовао.
Костин отац беше и побратим мог војводе Вука. А био је јатак и курир за Србију. Њему,
Стевану Цветићу, била су код Николе Пашића и Степе Степановића увек отворена врата.
И уочи уласка српске војске у Призрен 1912, октобра месеца, Турци одсекоше Стевану
главу. Ухваћен да даје сигнале нашој артиљерији. И тад командант пука Попадић, честит
Србин, прави Србин и јунак, узе Косту младића, посини га, и доведе у Београд и у
подофицирску школу даде. И Попадић, 1915. Постао је командант дивизије и генерал,
кад стигосмо на Крф узе Косту за свог ордонанса. Али Коста, професоре мој, пре тога
неколико пута већ је био рањен и Карађорђевом звездом одликован. Ех да није генерал
Попадић умро 1930, Коста би сад био пуковник. Не дадоше му кукавице и ратни
забушанти из нашег ђенералштаба. Ми смо исписници, али ја стојим мирно кад
разговарам са њим. Да ми Коста нареди, ја бих и Исуса Христа пет пута заклао.
Чим му се и Лазар Обичан болесно покорава, он има изузетну снагу. И то је
непријатан податак. Деца заслужних Срба, коју је школовао и стипендирао београдски
генералштаб, ти Срби што се нису родили у Србији, то су купљене душе, подлаци и
фанатици. Дужнички и захвалнички карактер. Ја за њега нисам ауторитет, нисам генерал.
Можда би имало неко дејство да му кажем да ми је генерал Симовић близак пријатељ.
Вођ пуча, довео краља Петра на престо, раскинуо пакт с Немачком. То би могло да му
импонује.
Али највећу бригу задавао му је поручник Спасојевић, којега је Цветић именовао
за свога заменика. О њему зна да одлично говори енглески, да има две свршене године
Правног факултета, и да стално чита.
Књиге му шаље отац Сава из своје библиотеке. Не пије, професорско дете,
васпитан, брбља и о филозофији, официри и подофицири га не воле, то је добро, али је
препотентан и амбициозан. И одан Цветићу:
Ја сам уверен да господин мајор Цветић има моралну снагу да препороди нашу
војску. По својим моралним и карактерним вредностима, које у свакој прилици
испољава, он је најбољи официр кога сам срео. То је уџбеник. Јединствена личност. Кад
сам га упознао, био сам пренеражен што је тај човек само мајор.
Војска у којој је такав официр био само командант батаљона, то је војска у којој се
нису поштовале људске вредности и способности. Таква војска, драги мој поручниче,
морала је да доживи катастрофу за неколико дана.
Имате право, господине Докторе. Ја нисам служио у његовом пуку, а кад је фронт
пробијен, и кад је било јасно да смо поражени, кренуо сам да бежим у Грчку. Веровао
сам да бих се са знањем енглеског, знам нешто и француски, некако пребацио на Блиски
исток, код Енглеза. Чим сам срео и у једној тешкој ситуацији упознао мајора Цветића,
одлучио сам да своју судбину подредим њему. Не кајем се. Ја сам срећан што имам
таквог команданта.
Мислим да сте у праву.
Требало је видети тога снажног и достојанственог човека како дубоко и потресно
плаче док је дурбином посматрао Немце како заробљавају дивизију деморалисаних
војника. И сад се најежим кад помислим на тај догађај. Тада сам га заволео као оца.
»Господо официри — обратио се групи око себе — позивам вас да пођемо у смрт и
спасемо част српске војске и српског официра, и да не дозволимо да нам се швапски
каплар смеје, одузимајући нам неогарављене револвере.« Он је понео митраљез а ја
сандук муниције и пошли смо на брежуљак, где друм савија, да направимо заседу
Немцима. Чим се смркло, побегли су сви. Остали смо нас двојица да у једну колону
камиона сручимо сандук куршума. Од те заседе ми се не раздвајамо. Кренуо сам за њим.
Да му будем пратилац и посилни. Тек касније су нам пришли остали које видите са нама.
Ја сам уверен да ће мајор Коста Цветић створити нову војску; он је способан да
командује армијом. За годину дана биће легендарна личност. Зар ви не делите моје
мишљење.
Није реч о томе. Кад не бих ценио мајора Цветића, не бих му ни пришао, нити бих
са њим започињао један посао историјског значаја. Али, драги мој поручниче, зар ви
мислите да је данас херојство не бити у немачком заробљеништву, зар ви мислите да се
постаје легенда само ако се овако, без смисла, луња по манастирским шумама. Ви,
младићу, за чије образовање и карактер имам само поштовање, уосталом ви сами
довољно осећате моје симпатије према вама, ви мало олако схватате неке дужности
данас.
На које то мислите, господине Докторе.
Мислим на храброст и дужност према отаџбини.
Не изненађујте се. Храброст није спавање под овим храстовима: дужност према
отаџбини не врши се вашим смешним рапортима.
Ја безгранично верујем мајору Цветићу. Ако он сматра да није тренутак за акцију,
ја сам убеђен да је у праву.
Али молим вас, не упропашћујте ствари. Ја више од вас верујем Кости Цветићу.
Зато сам и цео свој живот бацио на његову карту. Ја сам само забринут. Ситуација је
озбиљна. Да не кажем — и трагична.
Каква штета. Добар материјал. Он би могао да одигра значајну улогу само да није
официр и да не обожава Цветића. Сања о генералској униформи, има полтронски талент,
уме да слуша. Успеће. Учинити га смешним. Лупити га по роговима, свакако. Остали
официри не воле га. Непрестано и у свему одваја се од њих. Ипак, штета. Шта се може. У
сваком случају, неприметно осамљивати њих двојицу. Ситан посао. Чим ћу ја све овде да
се бавим. Цветићу треба наћи »Ахилову пету«. Како да се увуче у ту тврђаву. Пажљиво
слуша, уноси му се у лице, сваку нијансу, сваки нагласак хвата.
Немци су криви за све.
То за нас није никаква утеха, драги Цветићу.
Ако су досад Немци за све криви, ја вас уверавам, од данас за судбину ове земље
и овог краја кривци ћемо бити ви и ја. И људи који неће у акцију, неће у борбу.
Да сачекамо још који дан. Да видимо.
Али партизанске чете крстаре селима. Ноћу се чују њихове, руске, песме. Они
постављају власт, спремају напад на Паланку, они неометано стварају своју војску.
Верујте ми, говорим вам пријатељски, искрено: ја слутим катастрофу. Ако одмах, и свим
снагама, не ступимо у акцију, ова земља сурваће се у хаос. Зашто сада да не узмемо од
Немаца оружје које ћемо сутра против њих самих употребити. Како ви, Цветићу, то не
видите.
А Цветић је нешто промумлао, намрштио се, па заћутао и издвојио се, сео под цер
и наставио да деље и резбари штапове, у блузи закопчаној до грла, иако је врућина. Онда
викнуо, загрмео,- разлио се:
Спасојевићу, јесте ли размишљали зашто у Сићевачкој клисури командант наше
дивизије није увукао Немце у велику и уништавајућу битку. Замислите, каква идеална
позиција.
Та нагла бурна страсност која му је глас замутила, пробудила, учинила
промуклим, можда открива тајну природу Косте Цветића. Човек који сатима дељка
лескове гране, нем и одсутан, а лице му у борама и паћеничко, од зноја као уплакано,
човек који изазива сажаљење својом уморном скрушеношћу, чим проговори о
изгубљеној бици, о поразу без битке, покаже дивљу, застрашујућу снагу. Можда је
најбоље увредити га. Част, храброст. Или га утопити у елемент супротан његовом. Да
изгуби самопоуздање. Али Београд ми не шаље људе. А ћифте из Паланке чак и пред
замахнутом комунистичком сатаром верују само у своје парице. Кад бих Уроша
Бабовића домамио себи, па да он мобилише сељаке. Или да се баци у авантуру, па или —
или. Баш са Душаном Катићем. Споразум о сарадњи, дејствовати изнутра. Или му прићи,
поверовати у своје рефлексе и главу, пливати низ реку. Уложити и на комунистичку
карту. Уложити свуда, борити се са свима. Каква језива светлост, какво сабласно сунце.

Писмо доктора Бате Павловића је прави СОС. Тражи мобилизацију

свих демократских и националних снага, тражи да се у акцију ступи одмах,
јер сутра може бити касно. »Ако нисмо били способни да народ спасемо
патње од немачке окупације, ми морамо данас бити храбри да један свет и
себе спасемо од комунистичког уништења. Историја ће нам опростити све
глупости и грехе сем једног кукавичлука данас.« Тако пише Бата Павловић,
једини значајнији политичар и интелектуалац који није емгрирао, а није
немачки човек, и који се од окупације није појавио у Београду. Он је човек
великог потеза, зна шта хоће. У овој тешкој кризи нације, он постаје
национални херој. У околини Паланке командује, кажу, дивизијом четника. А
за њега је неко рекао: »Тај човек је само за нијансу паметнији но што је
потребно да би се успело у политици.« За политичке идеје Бате Павловића ја
нисам имао особито поштовање, али ми импонује као храбра личност и
интелектуалац. Од многих сам чуо неко шапутање о његовом односу према
мајци. Нека мистерија. Морам да је сазнам. Било би ми жао ако га нешто
компромитује. По татиним причама, отац му је био један од најпознатијих
обреновићевских министара, фанатик, чудак. Порекло му је без значаја за
политичара. Тај Бата Павловић има главу пророка. Модерног пророка. Дуго
мршаво лице и светла сребрна коса. Са таквом главом и оним својим мушким
гласом он је, просто, створен за гледање и слушање. А увек забринут, обузет
нечим. И кад хода онако трапаво, њишући се цео, одмах се запази. Кад сам
разговарао с њим, стално се самилосно осмехивао. И тај његов осмех ме
збунио, нисам више знао шта говорим. Чим сам изишао из његове куће, одмах
сам погледао себе и рекао Владану: »Као да сам инвалид, као да немам руку.
Шта ли тај човек мисли о нама.« Мени препоручују да идем у његов штаб.
Колебам се. Прибојавам га се. Више волим да сам у чисто сељачкој средини.
Немци освајају Русију брзином тенкова. Распада се бољшевички
монструм. Данас је немачка команда издала ново саопштење због
комунистичког напада на камион немачких војника, стрељано пет стотина
грађана. А комунисти су и данас после подне на дунавској обали убили два
немачка официра на плажи. Радио-Лондон ни реч охрабрења. Очајан сам.
Толико да нисам могао да одем на састанак са Снежаном. Над Савом севају
муње. Изићи ћу на балкон и чекати кишу. Желим да покиснем. Да киснем.
Ово »колебам се«, што сам прексиноћ записао, бедно је и неморално. Ко
сме данас свом расположењу да подређује интересе отаџбине и српства? Ја
сам борац и хоћу да памтим све. И ово што сам данас доживео, због чега не
могу да заспим па сам стону лампу спустио на паркет и, лежећи на тепиху,
пишем, док на Пашином брду пуцају револверима и машигеверима. Немци и
комунисти, свакако. Већ у зору биће стрељано неколико стотина талаца, а
после подне опет ће куће, ограде и бандере бити излепљене плакатима са
именима стрељаних. Комунистима ти спискови сигурно личе на песме у
слободном стиху. Ти свакоднећни спискови стрељаних, кнмунистима су
основни политички доказ оправданости овог устанка. Они су им позив за
борбу до последњег Србина. Какав монструозан патриотизам. Каква
перфидија. Какво лудило.
Али ја се собом, не њима, комунистима, мучим ноћас. Имао сам
најтежи дан у свом животу. Сазрео сам и остарео за један дан. Јесте, ја сам
ноћас старац. Можда ћу већ сутра бити сед. Кад сам ушао у Улицу краља
Александра, киоск се још димио, а на пустом тротоару стајало је неколико
Немаца са машингеверима. Рекоше ми да је код спаљеног киоска убијен
комунист. Стресао сам се од неке страве која није само страх. Зажелео сам
да га видим. Морао сам. Ван разума и сваке разборитости, пошао сам к њему.
Недићеви жандарми, вероватно збуњени мојом избезумљеношћу, нису ме
зауставили и ја сам, као месечар, без свести о опасности, дошао до Немаца
који се помакоше, и ја стадох између њих и убијенога. Гомилица пепела од
спаљених новина, барица крви, одшрафљена бомба надохват мртве руке.
Да ли се уплашио кад су букнуле новине па није стигао да је укреше, или
је отказала?
То је младић. Матурант или студент прве године. Манијак због чије ће
револуционарне романтике бити стрељано педесет Срба. Можда је био
кандидат за члана Партије, па му је паљење окупацијских новина био задатак
пред учлањење. Комунистички мит о изабранима и »људима нарочитог кова«
живи хранећи се својом сопственом крвљу. Младић је у спортској белој
кошуљи, крвавој, у плавим панталонама, не сећам се обуће, и као леш уверен је
да је извршио подвиг и историјско дело у борби против фашизма. Он се борио
на улицама Београда, верујући да се бори за Стаљина и Совјетски Савез.
Борећи се против Немаца, борио се за комунизам. Његова слобода, то је смрт
нације, диктатура, ропство. Он је синоним свих мојих мржњи, он је
комунист. Један непријатељ мање отаџбини. И мени. Можда би ми баш он,
који дан касније, упутио куршум у чело.
Али он је Србин. Он је био храбар да погине за своју идеју, он је човек, он
није Владан. Он је жртва једне трагичне и фанатичне заблуде. Само је случај
хтео да се најпре упозна с комунистима, који су му заробили срце. Да сам га
пре њих упознао, он би био националист и диван четник. Он има родитеље,
брата, сестру, можда и девојку. Они су сада најнесрећнији људи. Он је човек.
Па ја га познајем. Личи на мог брата, на моје другове, он личи на све
младиће Београда. Њега је убио непријатељ мог народа, убио га је окупатор,
убио га је Немац.
Тада сам стао мирно. Одавао му пошту. Улица је била пуста, Београд је
био пуст, постојао је убијени младић и ја — отаџбина која му је одавала
посмртну почаст, војнички, како то њој једино и приличи.
После је постојао само отужан и искидан бол. А тад ме је већ држала
под руку и водила старица која није моја баба, али која је личила на њу, која је
била моја баба јер ми је рекла »Децо моја, све ће вас побити.« То је шапнула
Српкиња, мати, отаџбина, мени побеђеном, збуњеном и очајном.
Такав сам и сада. Могу једино да размишљам и да радосније дрхтим:
зашто ме Немци нису убили, јесам ли ја доиста жим. И сада сам бојиште те
мржње, мржње према Немцима, и мржње према убијеном комунисти; и сада
сам бојиште хришћанске самилости према жртви и својих идеолошких и
националних уверења. Ја ипак жалим младића у спортској белој кошуљи, који
није био научио занат убијања па није умео да баци бомбу, откупи главу,
можда да се и спасе. Биће бачеи у неку јаму, гроб му се никад неће сазнати.
Жалим га, и нисам издајник својих убеђења, иако ту тугу смем да кажем само
својој свесци. Друговима, својим истомшљеницима, не.
Ја сам доиста данас остарео. Ја јесам старац. Плаче ми се А пуцњава
још увек траје на Пашином брду. Можда би ме молитва мало успокојила.
»Молитва је васпитање«, рекао је Достојевски.
Више не смем да дозволим себи јучерашњу параду. Просто је
несхватљиво зашто ме Немци нису убили док сам онако демонстрирао
против окупације. Данас је чак и најапстрактнија човечност забрањена под
овим заставама, и проглашена за слабићство и деморализацију. Вредност
човека је у количини мржње коју носи. Да би се живело, одбранило, иобедило.
Та чињеница мора да се прихвати јер, без обзира на привремену збрку наслова,
појмова и шаренила застава, туку се два света, свет слободе и демократије
проитив света ропства и диктатуре. Никаква емоционалност не може да
спречи опредељење.
 Мене никаква нужда и опасност по живот неће одвести у четнике.
Тата, без обзира на свој неоснован и болестан страх, има толико угледа и
пријатеља да бих тешко доспео у сасвим безнадежну ситуацију. Уосталом,
могао бих и ја, као Владан и Владани, да се запослим у неком музеју или
библиотеци, у установи политички некомпромитујућој, да спремам
докторат, слушам музику старих мајстора, забављам се и љубакам са
Снежаном, а кад њу отпратим кући да упаднем у распремљеие постеље
београдских удовица, и белих и црних.
Али данас, гори и крвари Србија, запаљена комунистичким огњем. Реч
је, доиста, о бити или не бити. По писмима дра Бате Павловића и
извештајима који долазе са Равне горе од пуковника Драже Михајловића,
стање је више но критично. Тренуци одлучују. Отаџбини треба одмах
прискочити у помоћ. Она се данас само пушком из четничког рова може да
воли и спасе. Све су идеје сада у фишеклијама. Сва су срца у бомбама.
Ја хоћу себе свесно да принесем на жртву националном идеалу. Хоћу да
се борим, патим и погинем, и тако да докажем поштење моје мржње према
комунистима и свему комунистичком од црвене боје њихове заставе, те прве
визуелне сензације примитиваца и руље, па до њихове јеврејске филозофије и
диктатуре пролетаријата.
Морам да одем тамо где се не шапуће, где се не лаже, где се не сумња,
где се не нуде ћерке немачким наредницима, где се не пева »Лили Марлен«, где
се не уништава памћење, где спремање зимнице није највећи животни
проблем. Идем у аутентичну Србију, ону коју волим и која ми је идеал,
херојску, честиту, Карађорђеву Србију; идем у њену славу и њено мучеништбо
да својом борбом и патњом и ја припалим свећу на њеној пијемонтској
светлости.
Идем да нађем иријатеља. То неће бити интелектуалац. Мој будући
пријатељ биће сељак и расан Србин. Честит, храбар, карактеран,
једноставан. Већ га волим, видим га, чини ми се позиајем од детињства. Са
њим неће бити као са нашим кукавним интелектуалцима. Да се цепа длака, а
онда њене половине.
Хоћу ли моћи да потврдим веру, убеђење и речи које су толико
одушевљавале и заносиле студентске и омладинске редове Београда.

Мајор Коста Цветић лежи на леђима, с рукама и торбицом на узглављу,

раскопчане блузе, гледа мрку крошњу храста, две-три звезде у њој, и слуша. (Како да се
осећа сигуран и сам у шуми. У сваком потоку и грму, у тами и шуму ветра, као да је неко
присутан, као да се око његовог логоришта шуњају патроле и извиднице, и пролазе
колоне непознате војске. Увек тако.) Од далеке експлозије тресла се августовска ноћ,
топла и спарна, миришући на загорела, неугарена стрњишта и коњски босиок.
Господине мајоре, пуца.
Стражар се надноси и благо му притискује раме. (Дрхти. И њега је страх.) Сваке
ноћи после пуцња или експлозије будио га је стражар да му то саопшти. Непотребно. Он
је био будан за све пуцњеве, памтећи их по ноћима, врсти оружја и снази експлозије, по
страни света и времену кад их је чуо; он их је знао и разликовао као људе и њихове
карактере; процењивао им дејство, снагу и мане. Пуцњеви и експлозије таложе у њему
горчину. (Зашто се стиди пред самим собом. Шта је могао више да учини.)
Чујем. Тридесет километара. Североисток. Одлази.
Комунисти јесу зликовци. Против краља, државе и вере. (Али се боре против
Немаца, окупатора.) Немци врше одмазду. (И Турци су села палили. Децу на бајонете,
људе на коље. Карађорђе и Срби од части нису се уплашили. Борили се, да, тако се
родила Србија.) Зашто краљ не изда наредбу шта да се чини. Цивили су отац Сава и
Доктор. Мисле на политику, на странке, идеје. О отаџбини и држави говоре као
опозиционари. (Срби су, па макар и да су комунисти, и зашто данас да њих више мрзимо
од Немаца.) Отац Сава и Доктор поштени су и паметни људи. Доктор је могао да побегне
у Лондон, као и други што су учинили. Може и сада у Недићевој влади министар да буде.
А он дошао к њему, у шуму. Није војник, заклетва га не веже. Има породицу, научио је
на угодан живот. Тешко је не послушати их. Отац Сава има снагу и моћ да гомилу народа
говором застраши, натера у плач и ридање. (Топ из тенка или бацач.) Пуцањ се понавља,
туп и одсечан. (Топ из тенка.) Трећа граната. Пушке се не чују:
Ко то говори. Тишина.
Како сме, ко је њему дао наредбу да се бори против људи који ратују против
Немаца. Нека су и комунисти, нека су зликовци већи од њих, нека су робијаши, Јевреји,
ипак јунаци су. Поштовање тој храбрости. (Данас су сви у мишјој рупи.) Није истина да
је Душан Катић само студент. (Генерали су стајали поред друма, кисли и чекали
немачког каплара да му се предају. Да га поздраве у ставу мирно, са одликовањима за
храброст и заслуге, да. Дивизије су полагале оружје пред једним немачким тенком.) А
они, дечурлија с флашом бензина чуче у јарку и чекају тенк. Сме ли један честит Србин
да убија ту храбру децу, те јунаке. Ако краљ изда наредбу. (Али, комунисти су.
Комунисти су, да.) Утихнула је округла и густа експлозија бомбе, шумом се чули кораци.
Петнаест до двадесет километара. Дефанзива. Чекао је митраљез. Или другу бомбу.
Немци су се вероватно предали. Од једне бомбе, руке увис. А то је најхрабрија војска
света. Чим изиђу из тенка, и чим се смркне, кукавице су то.
Господине мајоре, неко долази.
Шта се то мене тиче. Одлази.
Знао Је да су Доктор и поручник Спасојевић. Два дана боравили су по селима
ради мобилизације и договора са угледним људима. Чуо се кратак рафал. Покушај
бекства. Није успео. (Браво, младићу). Где су ти комунистички мангупи научили тако
добро да нишане. Сигурно им руски официри командују.
Стражар је заустављао поручника Спасојевића и Доктора који је гласно хукао.
То је била само шетња, драги господине. Обична шетња кроз суву топлу шуму и
ноћ. Филозофирали сте сигурно. Брбљали са Спасојевићем. А ви хоћете рат. Захтевате
енергичну акцију. Свим средствима.
Заспаћу за пет минута.
Да, ви хоћете да уништите оне који, као зверови, по сву ноћ маршују без сна и
одмора, Какав ли чин има њихов командант. (Свакако је стари, и способан, ратник.)
Какав студент. То не може бити тај Душан Катић. Партизански командант мора имати
бар пуковнички чин. Генерал сигурно није. (Господа гелерали су у Немачкој.)
Господине мајоре, јављам вам да сам извршио наређење.
Можете и сутра да ми причате приче. Као да ћете о завршеној бици да ми
рапортирате.
Имате право, могу и сутра.
Да, то је оно. Тамо држе заседе, хватају их живе, а он овде лежи под храстом и
слуша како хрчу неуредни поручници и подофицири (зашто још бацају бомбе), а његов
заменик који се враћа с терена, са задатка: може и сутра да му преда рапорт, може и
прекосутра да му поднесе извештај. Никаква штета. Непријатељ им не заобилази десно
крило, не довлачи појачања, не спрема напад. Они су овде сигурни. Спавају, ждеру, требе
се од вашију и плаше чобане. А он, командант, лежи, раскопчан је, и гледа у звезде.
(Можда ме и овај поручник презире).
Устаје, закопчава се, поправља опасач. Кораци по топлој тихој тами. Као да
мирише сагорео тротил. (Академија га спремила за параде а не за ратовање).
Поручниче Спасојевићу, вратите се.
Изволите. господине мајоре.
Назире га у тами. Јесте. Стао је мирно. Стварна дисциплина или претварање:
Пођите за мном.
Улази дубље у шуму, да буде што даље од логора. Неће да шапуће. (Тамо на
друму, сада, купе плен. Што свлаче убијене Немне, то је дивљачки.) Не сме да се зна шта
му рапортира заменик. Бар у нечему да личе на војску.Спотакну се о пањ зарастао
купинама и седе. (Спотиче се као госпођица, заборавио је да хода ноћу. Овај господин
мисли — старац сам.)
 Можете сести. Какве утиске имате из села. Шта се говори о нама.
О вама се већ песме певају.
О мени. Зашто.
Знате ону дивну народну фантазију. Наивна и узбудљива. Силна војска земљу
притиснула. А на белом коњу јаше командант Коста. Негде се чује: Доктор и Коста.
Негде само Доктор.
Не причајте којештарије. Не интересују мене чобани и гуслари, господине
поручниче. Шта озбиљни људи. домаћини, шта наши пријатељи говоре о нама.
Господине мајоре, влада потпуна конфузија и хаос. Нигде трезвену и разбориту
реч да чујете. Или је лудачка паника и кукавичлук, или некаква неурачунљивост,
пијанство, фанатична храброст. Доктор тачно каже: психоза очајништва.
(Погано, срамно. Храброст српског народа тај господин назива очајништвом. А ја
то подносим.) А шта ви, поручниче, на то кажете. (Зашто су сад бацили бомбу. Можда
рањени немачки официр врши самоубиство.)
Не знам шта да кажем. Све се произвољно тумачи. Чак и оно што људи виде и
чују, свак друкчије прима и тумачи. Мене су неколико њих питали где је мобилизационо
место за наше село. Неки ме преклињали да им више никад не привиримо у село. Једна
старица скинула мараму, клела.
Како мобилизационо место.
Па они говоре да ћемо за краљев рођендан прогласити општу мобилизацију.
Свештеник из Њива тврди да се Паланка спрема за евакуацију. Очекују напад.
Наш или комунистички. (Зашто краљ не изда наредбу.)
Наш. господине мајоре. Ви не можете веровати какав је хаос. А да вам и не
говорим какве се фантастичне ствари о комунистима причају.
(Народ, ваљда, мрзи партизане.) Поручниче, молим вас, не казујте ми ваше
мишљење или мишљење за које претпостављате да ће се мени допасти. Да примите на
знање: ценићу вас толико колику храброст видим у вама да ми говорите непријатне
чињенице. А сад ми реците: поштују ли њих људи зато што устају против окупатора.
О њима се причају чуда. Као, рецимо, о вампирима. Ја сам уверен, господине
мајоре, да их се народ страшно боји. Не може да их воли.
(Збуњен је. Није много уверен у то што говори.) Зашто су људи против њих кад се
они јуначки боре против Немаца. Зар вам се не чини да с народом нешто није у реду.
Па наш народ зна прави циљ њихове борбе, господине мајоре.
Није то баш тако просто, господине поручниче. Можете ићи. (Како то да је свима
њима природно и јасно све што се догађа.)
Дозволите само још једну ствар. Доктор ми је вечерас целим путем озлојеђено
говорио о нашој неактивности. Сматра да ћемо бити уништени ако одмах не ступимо у
акцију. У ствари, он је огорчен на вас, господине мајоре.
Шта хоћете тиме да кажете, поручниче.
Сматрам својом дужношћу да свог команданта обавестим о расположењу и
мишљењу људи који су са нама. Ништа друго, господине мајоре.
Ја врло добро знам Докторово мишљење. И ви немате никаквих овлашћења, ни
права, да шпијунирате човека који нам је учинио част да буде наш друг у овој шуми и
борби коју ћемо водити. Јесте ли хтели нешто друго да ми саопштите.
Синоћ је Душан Катић држао збор у Лозици и рекао
То ме не интересује, можете ићи.
Слушао је његове кораке.
Да ли је истина. Па Доктор ничим не личи на политичара. Слуша човек. Слуша
сваку реч. И учтив, деликатан човек. Штета што није био на Солунском фронту.
Дустабанлија. Ако није забушант. Али кад проговори, као из заседе. Чим проговори,
уплаши човека. Откуд му само толике и такве речи. Шта му је требало да се упушта у
такве разговоре с млађим од себе.
Испод манастира пукла је пушка. Шенлуче сељаци или (Шта ли је Душан Катић
рекао.) Из потока чуле се буљине. Запалио је цигарету. О мени, каже, песме певају.
Велика војска, командант Коста на белом кољу. Паланка се евакуише, чека напад. Општа
мобилизација на краљев рођендан. Безумље. (Народ ме храни, чува, узда се у мене.) Где
ти је част, Коста Цветићу. Кад би само Бранко положио математику. Не мора немачки.
После рата, ваљда, разумеће људи: син Косте Цветића. Да, кад би Радмила умела децу да
склони. Обавестити је. (Ствари, кућа. Петнаест година штедње, муке. Ни две године
живота некаквог.) С ким да се посаветује. Овде су му сви потчињени, а такви не могу
бити пријатељи. Доктор и отац Сава друкчије мисле. Шта би му генерал Попадић рекао
сада, овде у шуми. Опет пушка. Онда буљине. Петлови из даљине, приземно, тајно,
довикују сећања:
Лерински петлови. Овако ретки и мукли, само предзорни. Он јаше с леве стране
генерала Попадића, а топови гризу северозапад, стамњен одједном. Артиљерија отпочела
напад. Дивизија ће кренути оног тренутка кад му генерал нареди да опали сигнални
пиштољ. Сви су на положајима.
Радујеш ли се, Коста. Ако, сине. Каже се: храброст је прва војничка врлина. Није
то баш сасвим тачно. И храбри људи губе битку. Али да би се битка добила, командант
мора бити храбар. А војници — само радосни. Ја знам, једне овакве зоре и ти ћеш својој
дивизији морати да издаш команду за напад. Сваки је напад ризик. Командантска
храброст, то је храброст одлуке. Храброст да се ризикује. Ми смо мали народ, и биће
вечно тако: ако желимо да победимо, мораћемо све да ризикујемо. Кад се будемо успели
на косу, ја ћу морати да издам команду. Мој страх је ужасан. Желим, кажем ти као сину,
да запамтиш ово: војник има само будућност, он нема шта да тражи у прошлости;
војничко срце може да огреје и обрадује само будућа победа и будућа слава. И ово
запамти: богаташ ако и изгуби богатство, може опет да га стекне; из затвора можеш
постати министар, лопов може постати калуђер. Једино официр, једино војник, као и
девојка, једном губи да никад не поврати изгубљено. Јер официр и командант који је
једном био кукавица, значи да никад и није био храбар.
(Ако сам ја данас кукавица. Ако сам кукавица.) Припалио је и другу цигарету.
Буљине се више нису чуле. Шта је моја дужност данас. (Десетак пушака ка прузи.
Тишина.) Смем ли да ратујем под условима одмазде. Зора.
Рекао је стражару да га не буде уколико не устане као сваког јутра. Није дуго
спавао али је лежао, покривен шаторским крилом преко главе, све до заранка. Глава га
болела од колебања и страха да оствари намеру. Али до заласка сунца мора бити
окончана недоумица. Живети овако, срамота је. Много је часније да сиђе у Паланку и да
се преда Немцима. (Зар је он једини официр са чашћу, зар је он једини који воли
слободу.) Тако, и о томе, тога целог дана.
Сенке се хватале, расле, преплитале; потамнели су и последњи листићи светлости,
расути по увелој трави и сувом лишћу. Из потока је долазио прохладан густ мирис сувих
гљива и трулих пањева. Над шумом, меко и хитро, у паровима летели дивљи голубови.
Више није могао да одлаже. Бар устајање. Више неће да одлаже. Закопчао се, чешљао
браду и косу. У шуми брзо пада мрак. Гледају ли га. Они вероватно мисле: деморалисао
се Коста. (Ако су у праву.) Он досад није провео дан са шаторским крилом преко главе.
(Срамота.) Зашто га нису питали да није болестан. Ако га сви изневере. (Командантска
храброст, то је храброст да се ризикује.) Али војник има само будућност. Приметиће да
дрхти:
Спремите се за покрет.
Још је дан. Понео је у наручју бреме украшених штапова ка извору. Ту ће их наћи
чобани. Неко ће се обрадовати делу његове доколице. Можда ће се сетити да их је он
правио. (Они га сигурно посматрају и питају се куд носи штапове. Нека посумњају.)
Стаде. Штапови му исклизнуше, сами испадоше из наручја. Меко лупкање потону у
купине. Гледа их изукрштане, непотребне, изгубљене, дане растурене по шуми, исте
бескрајне дане уморног очајања у чекању хране, и страха да га не издају сељаци. Стидна
беспослица. Сео је и завио цигару, али само један дим повукао (посумњаће да се колеба),
вратио се назад.
На пропланку, са оружјем, ћебадима и ранчевима, стајало је осам људи у врсти по
један. Сви су га гледали, он им је видео погледе (ко ли ће ме изневерити), осећао их на
себи, ишао к њима, хтео да му је корак снажан и сигуран (ја вршим своју дужност), корак
му је био успорен, никако да дође до њих, јер одлуку још није донео. Ко ли ће ме
изневерити Стао је и загледао се у Доктора, који је савијао своје шаторско крило.
(Требало је најпре с њим да разговарам.) Лазар Обичан накашљава се опомињуће и
потресно. Спасојевић му гледа у опасач. Хитро је поправио опасач. Можда су чули и
уздах. Моја савест:
Мирно. На месту вољно. Господо, браћо. Ово је била моја последња команда.
Доктор се усправио и пришао му ближе. И остали га гледали збуњено и
нетремице. То је велики подстрек:
Немачка команда у Паланци понаша се као да ми и не постојимо. За нама ни
пушка није испаљена. И војнички поступају. Немци знају да смо кукавице, вашљивци,
страшила с брадама, ладолежи који брину само о храни и чекају крај рата. Кад бисмо ми
имали официрске части, ми бисмо одавно поскидали еполете и кокарде. Да не срамотимо
српску војску. Кад бисмо ми
О чему ви то говорите, господине Цветићу?
Чекајте, молим вас.
Доктор му је прилазио, он је осећао да назад не може, толике је увреде рекао, не
може, сад мора до краја, хоће, то и жели:
Ја не бих могао себе сматрати за часног Србина, и официра, ако бих и даље луњао
по шуми као обичан одметник и глобио народ да ме храни забадава.
Слажем се. Браво. Крајњи је час да ступимо у акцију.
Саслушајте ме најпре.
Добро, само могли смо друкчије.
Ја друкчије не могу. Војник сам, и војнички поступам. Ако смо војска, ми морамо
да ратујемо. Ако не ратујемо, ми нисмо војска. Од овога часа ви сте слободни да чините
што год хоћете, и да идете куд год хоћете. Ја вам више нисам командант.
Глас се истрошио, последњу реченицу је прошапутао па се обема рукама ухватио
за опасач и стегнуо га. (Шта сам урадио.) Надохват руке није било дрвета, да коракне
није смео.
Господине мајоре, дозволите да вам се обратим.
Чекајте, Спасојевићу. Ја сам се одлучио, ја сам одлучио да ступим у борбу против
окупатора.
А ви како хоћете (ја сам слободан, ја сам).
Доктор га ухватио за блузу. Хтео је да га одгурне.
Нема смисла, није ред овако, нас двојица треба да разговарамо. Ви сте у афекту, ја
вас разумем. То је поштено, јуначки, али
Не, ово није за тајни разговор. Нека и остали кажу шта мисле, нека се определе.
Говорите, говорите слободно.
Шта вам је, човече. Коста, дођите себи. Шта ви то чините.
Одмакнуо се од Доктора и погледао људе. Неки као да избегавају да му сретну
поглед. Колико их је. Али Доктор му се опет уносио у лице, хватајући га за рукав.
Заруменео се, очи су му биле влажне. Било му га је жао, а почео јс да осећа непознату
радост. (То је командантска одлука.)
Ако ме убедите, дајем вам часну реч да ћу вас следити у свему, само чекајте да
размотримо ситуацију, да се најпре договоримо с нашим пријатељима. Не постојимо
само нас двојица у овој земљи, забога Коста.
Слушам вас. Реците све што мислите.
Ви врло добро знате шта ја мислим. Зар до овога часа, до овог вашег пуча, ми
нисмо били једномишљеници.
Изазивао га на двобој. И изразом лица, и претњом хтео је да га увреди. (Ништа.)
Реците ви овим људима отворено ваш циљ.
Мој програм је јасан, прост, мој програм стаје у две речи: краљ и отаџбина. А то је
ваша заклетва, господине мајоре, и ваша, господо официри.
Молим вас, поручниче Васовићу, реците гласно то што хоћете.
Ништа.
 Али, господине Цветићу, реч је о комунистичкој револуцији. Вама је познат циљ
комуниста.
Јесте. Само, зашто ви мешате партизане и Немце. Они се бију. И не интересује ме
ко је комунист. Сада постоје само јунаци и кукавице.
Али борба против Немаца је помагање комунистима да дођу на власт. Јесте ли
зато носили униформу наше војске, да ли зато имате чин вишег официра.
Е, господине Павловићу, сада доста. Ви политичари командовали сте двадесет
година, а ми смо само слушали. Резултат нам је познат. Дошло је време да ми војници
кажемо своју реч. Рат је. А ви ни у прошлом нисте били. И немојте да вређате.
Имате право, господине мајоре. Политичарима је одзвонило. Историја је нама
војницима поверила будућност земље.
Слушајте, поручниче Спасојевићу, то су кадетске фразе које се уче у свим војним
академијама света, и оне су обична будалаштина. Зар не видите да ћемо слободу
дочекати са комунистичком армијом. Шта је вама, људи.
Кад дође тај час, ја ћу и онда да вршим своју дужност. Али тући их данас док они
туку Немце. Нечасно. А ја сам војник и Србин, господине Докторе.
Слушајте, господине мајоре, ви сте за комунисте слуга, пас, лакеј буржоазије,
плаћеник. Вама, господо официри и подофицири, вама четницима комунисти ће
поскидати главе. Поклаће вас.
Доктор је окренуо леђа мајору Цветићу, сматрао га је већ изгубљеним. Борио се за
остале. Говорио је страсно, гестикулисао, служио се свим чињеницама које је лако и брзо
налазио и гомилао; говорио је и осећао као да говори пред десет хиљада људи; тресао се,
узбуђен, изазивао све, чикао их. Говорио је занесено, верујући да ту, на пропланку, у
младој храстовој шуми, речима и гласом спасава један свет. Шума је тонула у таму, и
лица људи потамнела су, а он се бојао да заћути.
Доста, професоре. Камом ћу ти запушити уста.
Лазаре, марш:
поручник Васовић ухватио је за прса и треснуо Лазара Обичног, старца.
Доктор је заћутао нагло и устукнуо два-три корака назад. Гледао је Лазара
Обичног, огромног старца који се надносио над строј, према њему, таман као цер.
Чули сте господина Доктора. Он је човек паметан и поштен.
Доктор је запањено гледао мајора Цветића, који је стајао усправан, снажан, мало
раскречен. Глава му, у сутону, била још снажнија с густом потамнелом брадом, а глас му
чудно присан, пријатељски можда цинизам, или се поколебао. Прилазио је, несвестан да
то чини.
Гледали су се. Да ли ме магарчиш, мајоре. Мислио сам да си чизма, сабља,
капетан Коста. Једном годишње у куплерај, тужне песме, четнички син. За кога сам ја
везао своју судбину.
А ви сте, браћо, слободни. Што год хоћете. Ви знате да сам војник. Ја овог часа,
одмах, одлазим. Ако неко жели да прими моју команду, нека пође за мном. Ратоваћемо с
Немцима. Збогом, браћо, збогом, господине Докторе. Поздрављао је војнички, онда
пришао Доктору и пружио му руку. Доктор је гледао у људе који су кварили строј, куда
ће.
Али молим вас, Цветићу, зар не можемо остати бар још ноћас заједно. Да се сутра
договоримо. Дајем вам реч да ћу вас слушати ако ме убедите.
Надам се да ћемо се ускоро срести у бољој прилици.
Доктор га шчепао за рукав. Тврда глава, безумна. Шапутао је:
Коста, за једног немачког идиота кога ћеш убити, они ће стрељати сто Срба,
човече.
И мајор Цветић шапатом одговарао, озбиљно, забринуто:
Да, страшно. Месец дана о томе размишљам.
Али, човече, ви имате породицу у Паланци, ви имате сина и ћерку.
Не говорите ми о томе.
Немци ће их одмах ликвидирати.
 Доктор му се унео у лице дрхтећи, тражећи му поглед, али мајор је гледао у шуму.
Дрхти. Још једну страшну реч, и сломљен је:
Ви ћете убити своју децу.
Мајор Цветић устукну. Из шуме се јави ћук, па одмах за њим и други. Око њих
свађали су се четници шапатом.
Између отаџбине и породице, официр не може да се двоуми. Ја ћу да вршим своју
дужност. Збогом.
Окренуо се осталима:
Ако неко мисли као ја, нека пође за мном.
Пропланком, према шуми и коси, одлазила су три човека, три тамне, тешке сенке.
Није га занимало ко су та двојица с мајором Цветићем.
Поручник Васовић лупи га шаком по рамену.
Ми смо с вама, Докторе. Већина смо. Спасојевић је преиспољна полтрончина. Као
да га хаузмајсторица дојила. У Академији бацали смо му ћебе на главу и тукли га као
вола. А Лазар Обичан и није човек.
Васовићу, ликвидирај издајника:
сви су разумели, јер сви су чули Докторову сиктаву команду, и неми, тамни као
сутон, гледали за њима што су улазили у шуму.
Сву тројицу:
рекао је гласно, да сви чују, да се увере да није узбуђен, да није уплашен.
Пуцај, Васовићу.
Тројица у шуми су стала, али ниједна пушка није планула.
 II
Једва је у тами при пламсању кандила угледао оца Саву у наслоњачи, у ствари,
најпре је чуо туп шум бројаница. Бата Павловић брзо је затворио врата, не дозволивши
калуђеру да уђе, мало постајао, прибрао се, згуснуо глас, па рекао:
Идеално за размишљање.
А, бог вам помогао, Докторе. Ту вам је клупа, седите, Докторе. Јесте ли жедни.
Ви сте ме страховито обманули, оче Саво.
Како, побогу. Бог ми је сведок, само моје незнање може бити криво. Шта се
догодило. Па седите.
Напустио нас мајор Цветић. У шта сте ви мене увукли, за каквог човека сам ја
везао судбину. Слутите ли ви каква је наша ситуација данас. Па ми смо пред
катастрофом, разумете ли.
Чекајте, брате, како вас напустио. Шта је било, испричајте ми.
Ваш смерни Коста Цветић, угледни хришћанин, велики патриот, једноставно
вечерас рече: Ја сам одлучио да се борим против Немаца, ја идем својим путем, а ви куд
вам воља. Јер су за њега комунисти јунаци и прави Срби. И шта сад ја да радим,
господине мој. И они људи што ме чекају више манастира.
Томе се нисам надао. Ех, људи, људи. Увек исто. Сви исто. Ништа је човек. Нема
нама спаса.
Мислите ли ви да бих ја отишао у шуму Кости Цветићу да нисам поверовао вама.
Шта желите да кажете. Реците ту последњу реч.
Желим само да кажем да сте заједно са мном одговорни за ствар коју смо
започели.
Зар се мој неспокој, мој очај због несрећне судбине српства, може сматрати
одговорним за вечна људска неверства.
Много, много простије стоји та ствар. Немојте високо.
Ништа друго нисам учинио сем што сам се усудио пред вама, паметним човеком,
да искажем своје скромно мишљење. Да одговорим на ваше питање. Да се пред човеком
коме верујем замислим и забринем.
Али ја сам на основи баш тих ваших скромних мишљења и донео одлуку да се
придружим Кости Цветићу. Ми смо заједно започели борбу. Да, оче. Заједно ћемо да
идемо до краја.
Није ме бог подарио снагом да идем с вама у ту борбу. Ја служим вери молитвама
и патњом.
Па шта онда да се ради.
Слушајте себе као и увек што сте чинили.
Али ја сам у једном судбоносном часу послушао вас. Ви сте ме преломили, сећате
ли се шта сте ми говорили. Сећате ли се колико сам се зарицао да се више никад нећу
бавити политиком.
Да, много сте говорили. Само, господине Докторе, и то је била ваша политика. Ви
сте се не бавећи се политиком, опет и само друкчије бавили њоме.
Слушајте, ми немамо времена за надмудривање, будимо људи и покушајмо нешто
како бисмо спасли овај несрећни народ. Доста приче. Доста крупних речи. Треба нешто
жртвовати, треба сада себе жртвовати.
Пришао му је и сагнуо се к њему, према кандилу блеснуле су очи, чуло му
астматично дисање:
Отворено вам кажем: доста са игром жмурке. Да се договоримо, шта треба сутра
да предузмемо. Ја се не повлачим. Иако би свак паметан сео ноћас на први воз и отишао
бестрага одавде.
Рекао сам шта мислим и шта осећам. Хоћете ли да вечерате, Докторе.
Тренутак је изванредно критичан. Можда смо изгубљени. Оче Саво, сутра ујутру
ми морамо заједно у Паланку. Ваш ауторитет неопходан ми је сада.
 Док је земља окупирана, својом вољом ја ни у ком случају нећу изићи из
манастира. Ни на светлост сунца.
Цела наша ствар доведена је у питање. Морамо ујединити снаге, морамо све
организовати против комуниста.
Моја непосредна улога у тој ствари сасвим је скромна, господине Докторе, и
безначајна. Ја морално и духовно стојим иза вашег дела.
Па зар и вас треба да убеђујем.
Молићу се Господу да вас подржи у вашој намери.
Ви то сматрате моралном подршком. Зар ви мислите да борби против партизана
нешто значи ваша платонска подршка.
Више од тога у овом часу, осећам, и богу би било неугодно.
Пожар је већ обузео припрату, еј, човече. А ви хоћете, или говорите да хоћете,
цркву да браните. Кад ватра обузме олтар, биће тада и глупа и немогућна ваша борба,
свети оци. Смрдеће шуме од ваших лешева обешених о букве. То вам ја тврдим.
Ако је то божја воља, нека буде. Али човек се не брани од зла само мачем.
Зажелео је да га шчепа за браду, задави ту под кандилом. Ухватио му наслоњачу
фотеље, па се тргао и јурнуо на трем да му више не би рекао ниједну реч. У мраку, пред
вратима својих соба, мрморили су калуђери, иза конака хучао је поток, ретка пуцњава
према Морави. Прислонио се уз ограду трема. Изиграо ме. Надмудрио ме манастирски
хохштаплер, ситан мистик, позер, глумац. Како сам необазриво и глупаво улетео у
мрежу. Чекај, попе, чекај. Бићеш ти мени под шаком. Ништа афектом. Шта ми је било.
Чињенице, само с чињеницама рачунати. Вратио се у одају оца Саве и с врата шапатом
рекао:
Опет пуцњава. А сутра хватање и стрељање талаца. Ваша опрезност је не само
мудра но и неопходна да се нешто уради у оваквом времену.
Не, господине Докторе, ви сте ме уверили да овоме времену требају само јаки
људи и људи од дела. Људи који остварују што су наумили. Видим, нисам вас достојан.
Хоћу да се молим. Вас нека одведу у гостинску собу. Вечерајте и спавајте, ако имате
времена.
Добро. Али ћете ми сутра дати ваше чезе да ме одвезу у Паланку.
Рећи ћу брату Гаврилу да вас вози куд зажелите. Нека вам Господ подари лак сан.
Бата Павловић се осмехнуо и заборављајући поздрав изишао на трем, позвао
поручника Васовића и шапнуо му:
Отац Сава предлаже нам да ја сутра идем у Паланку и затражим да нас енергично
помогну. И људством и материјалом. Саветује нам да и Немце искористимо што више
можемо. А шта ви мислите.
И ја сам за то да се нешто ради.
Добро. Онда ја идем мало да се одморим а ви, док се не вратим, будите око
манасгира. Нека отац Сава зна где сте.
Тек пред свануће ухватио га сан. Та најмучнија недоумица у животу, кад су
разлози и чињенице стално тонули у сећања и распадали се у њима, још се више
замутила у чезама поред јеромонаха Гаврила на путу за Паланку. Желео је да путем
смисли шта да чини, или ако неког сретне и чује да је тај други преломи у њему. Али у
близини Паланке, на почетку дугог рафала у брдима, калуђер је зауставио коња, сишао са
чеза и клекнуо на друм, крстећи се. Гледао га с гађењем. Да ли се овом комедијом
наставља или завршава његова мука.
Калуђер је челом дотицао друм и побадао камилавку у врелу прашину. Коњ се
стресао од пуцњаве, а из даљине долазио камион пун Немаца, с митраљезом на
шоферској кабини.
Устајте, Немци имају право што верују да смо кретени. Стид ме је, устаните. Не
брукајте нацију.
Камион с Немцима под шлемовима протутњао је и засуо их густим облаком
прашине. Од поласка из манастира неколико таквих облака прашине. Од поласка из
манастира неколико таквих увреда и ниподаштавања. Право које им даје моћ и снага
мотора. Већ само ово засипање прашином и ова страва у треску камиона довољни су да
изазову и хране мржњу. А српски друмови и постоје зато да би понижавали људе. Јадна и
зла земља. Мајка стиснутих вилица врти главом: Само даље од историје, сине. Шта сад
да чиним. Зажмурео је, с марамицом на устима.
Пуцњава је била интензивна, сврсисходна, осећао је: отворио је очи: из ниског
облака прашине израњао је калуђер, крстио се, клечећи на друму.
Ову сцену одлично сте одиграли. Испричаћу оцу Сави. Молим вас, мени се жури.
Опет их је камион пун Немаца засуо прашином. Иду према пуцњави. Борба с
партизанима.
Где то пуца, молим вас.
Калуђер је устајао, прилазио чело коња, трљао га између ушију, можда му нешто
и тепао, брада му се мицала.
Питам вас, оче Гаврило, где пуца.
Тек кад се калуђер попео у чезе, прекрстио и узео дизгине, шапнуо је, не
гледајући га:
Између Трнаве и Лозице. Биће ближе Трнави.
Трнава.
Рафали, тандркање чеза, под копитама димила се топла прашина, вукла јарцима и
улазила у кукурузе, сиве, испијене сунцем и усправне, око белог друма, према димњаку
без дима, мртвој висини Паланке. Тутњи битка из шума и винограда, са коса под
Планином.
Јесте ли сигурни. Зауставите коња.
Загледао се у винограде и шуме у којима је праштала битка:
Да ли је у Трнави. Ако је у Трнави.
Биће да је у Трнави.
Ко пуца. Зашто. Зашто баш у Трнави.
Господ зна.
Потерајте што можете брже.
Чуо је и бомбе. Опет је камион пун Немаца пројурио и обавио их облаком
жућкасте прашине. Није маневар, иду у помоћ нападнутима.
Сељак је ишао ивицом друма, крадимице, извињавајући се, користећи заштиту
прашине.
Зауставите. Пријатељу, где то пуца.
Не знам.
Како не знаш. Јеси ли из овога краја.
Ништа не чујем.
А видиш ли.
Обневидео сам.
Мораћеш и да прочујеш и да прогледаш, главом ти гарантујем. Молио сам вас да
потерате што је могуће брже.
Видео је немачке саобраћајне знаке и њихову стражу на улазу у Паланку. Сунце
тупом топлином тукло у потиљак. У овој бици нема предаје. Ако га Нeмци ухапсе. Преко
знојаве кошуље облачио је гуњ и стављао шубару. Прихватао се штапа.
Кад су их зауставили два Немца и љотићевац, он им је, не погледавши их, пружио
дозволу за кретање, не престајући да слуша пуцњаву. Одмах наћи Уроша. Не, најпре
сазнати о чему је реч.
Знатс ли ви, господине, где то пуца.
У Трнави. Партизани напали из заседе.
Јесте ли сигурни:
узвикнуо је и загледао се у љотићевца.
Немци су претресали калуђера, завлачили руке под мантију, повукли га за браду
да провере није ли вештачка.
Мени се много жури. Зашто мучите калуђера.
Пуцњава је пагло престала. Сутра ће Немци стрељати сто наших несрећника за
једног свог зликовца. Сутра ће да се диме јадна сиротињска села. Избезумљено страхом,
не уме да се спасава. Не сме да устукне. Не сме сад да побегпе. Доследно. Рат је сад
политика. Сад ми не сме задрхтати ни рука ни глас. Најпре ове паланачке ћифте и
газдице ухватити за гушу. Или право код Немаца. Само да ли је то једини начин да се
спасе ова земља. Да ли је. Зашто не бих сачекао да се мало рашчисти ситуација.
Потерајте га брже.
Шчепао је бич од калуђера Гаврила и ошинуо коња.
Докторе, закуни ми се у децу да истину говориш.
Ако још и то морам, кунем се.
Па добро, али зашто да кажњавају невин народ. Зашто баш Трнаву. Из Лозице је
више мангупа отишло у партизане.
У овом случају то не игра никакву улогу.
И зар се та несрећа није догодила ближе Лозици. И то је неправда. Све је против
мене. Па шта сам ја то скривио богу и свету.
Смири се, Уроше. Спреман сам да на себе примим цео ризик. Потребан ми је само
твој пристанак. Сада минути одлучују.
Да ли бисмо могли тумача Фрању да потплатимо.
Он је без икаквог значаја у овој ствари.
Кад бих ја лично отишао команданту и понудио му.
Шта ти њима можеш да понудиш. Сад они све могу.
Побогу, Докторе, зар ничим другим не могу да откупим главу свог сина и својих
унука. Зар ништа друго не може да им се обећа.
Тако је, на жалост. Морамо да примимо оружје, морамо да се организујемо,
схвати.
Да им дам све вино и ракију, стоку, све што имам да им дам, само кућу да ми не
дирају, матер им швапску.
То што им ти нудиш узеће они и без твоје понуде. Али ће нас најпре помлатити
као таоце.
Онда ћу и ја да бацам бомбе на њих. Пуну торбу бомби бацићу у Крајскоманду.
Чујеш ли. Наживео сам се, а ако треба да будем уништен, онда кољем све што ми под
руку дође.
Псовке и претње сада не помажу. Они ће још ноћас ступити у акцију. То је
сигурно. Поново ти кажем: не остаје нам ништа друго, све сам покушао. Морамо да
примимо оружје и сами себе да одбранимо. А кад имамо оружје, онда је само наша ствар
против кога ћемо. Не мрзиш ти Немце више од мене.
Како то, Докторе, да тебе није страх. Зашто. Бојим се тога. Бојим се тебе, искрено
ти кажем.
Онда ме не слушај. Спасавај се сам. Ја могу првим возом у Београд. Шта ја
тражим овде. Зашто жртвујем живот. Шта ме то гура у ову ватру.
Какав Београд. Зар сад да ме оставиш на цедилу. Ма чекај мало, чекај да лупим
главом о зид. Ма је ли мора бити баш како ти мислиш.
Можда не мора, Уроше. Можда може нешто паметније и боље да се уради. Слушај
само себе, а ја ћу својим путем.
И кажеш Немци ће да спале Трнаву и побију народ. Шта им је народ крив, псине,
шта им је Трнава крива. Јеси ли им то отворено и поштено рекао, а не онако
политичарски и господски мазно.
Све сам им то рекао. И више но што ти мислиш и знаш. Ја боље од тебе видим
шта нас све чека. Биће добро ако изнесемо главе.
И ти мислиш да ће Немци пристати на то твоје.
Морају. У томе и јесте ствар што морају. И у тим њиховим невољама ја видим
неке могућности да се ми спасемо.
Добро, али шта ће после да буде, после кад се сврши с Душаном Катићем. Само
ми то кажи.
После ћемо да одржавамо ред, наоружавамо се њиховим оружјем. А кад дође
време, наплатићемо и од Немаца наше дугове. Не брини. Кад не бих веровао да ће они
изгубити рат, ништа ме не би натерало да сада прљам руке с њима. Уроше, ја не
заборављам ону чизму на врату, шамаре, оне гестаповске зликовце.
 А ако они ухвате нас за гушу кад уништимо партизане.
Није искључено. Ја мислим да ће они то сигурно учинити ако буду имали снаге.
Али онда ћемо ми у шуме. Уосталом, лако ћемо кад комуниста нестане. Онда ћемо моћи
да се одлучујемо. Још ово могу да ти кажем: ухватио сам везу са Енглезима. Сад ме више
не питај.
Ризично, страшно, много опасно. Видим, осећам, незапамћена несрећа почиње.
Иди, иди. Пожури. Ускоро ће полицијски час. Али ван среза ја нећу пушку да понесем. И
чим уништимо партизане враћам им оружје. Ја нећу да будем немачки пандур. Молим те,
то да им кажеш. Обавезно да им кажеш да Урош Бабовић неће да буде њихов пандур.
Улицом, турском калдрмом, кретао се немачки тенк. Подрхтавали и зидови.
Земља цептила. Треба одмах Виту послати у Трнаву да јави Милошу. Одмах. Ако Доктор
не успе. Боље да не успе. Устукнуо је од прозора и сео на кревет. Тенк пуном брзином
мрвио тишину. Калдрма је јаукала. Палиле се сијалице.

Да је онима који су седели у фотељама видео лица док су говорили о Трнави,

сазнао би какво су му зло смислили. Али домаћин, Петар Савковић, који је стајао
ослоњен на врата, није дозволио да се упали сијалица. Шапутао је. Сви су шапутали.
Само да Вита пре Немаца стигне у Трнаву. Само Милош с децом да побегне.
Зашто Доктор ћути. Саопштио јс разговор с крајскомандантом и заћутао. Можда се
покајао. Или нам није рекао истину.
Чуо се тресак тенка који се приближавао. Они у фотељама постајали су мањи и
тиши. Претња се чула и у зврјању чаша у креденцу.
Зашто сте ви, људи, навалили да баш ја будем војвода. Какав ваш војвода.
Сељаци верују једино теби. Ти си човск с највећим угледом у народу. Биће
сигурни да их ти оружаш за њихов спас.
Важно је и то што си резервни капетан. А ти си чин у рововима добио. Људи то
поштују.
Кад тако лепо о мени мислите, зашто ме нисте за сенатора бирали.
Доћи ће и за то време. Народ неће моћи да заборави оно што ћеш сада за њега да
учиниш. Знаш ли ти шта ћеш да значиш народу ако га будеш спасао сада.
Не брините се ви за народ и не говорите у његово име. Али шта ћете ви, Паланка,
да уложите у целу ову несрећу. Лепе и масне речи, је ли. И моју главу, је ли.
Па све што и ти, Уроше.
И паре и људе. Војску ћемо ти ми снабдевати.
Ево одмах да приложимо по сто хиљада. До сутра увече ми у Паланци скупићемо
ти милион.
Какве ваше паре. Могу и ја вама да дам добровољни прилог. Пушке рату требају а
не паре.
Чуо си шта је тосподин Бата рекао о оружју.
Слушајте, ви добро знате да ја у кљусу не газим лако. Десет година ви мени
копате јаму, а ја пролазим. Знате то. Али ако ће цела ова несрећа о којој разговарамо
бити за наше заједничко добро, и за спас целог народа, онда да се погодимо.
Сада смо сви једно, оно што је било пре рата треба да се заборави. Срби смо, и
морамо као браћа да се помажемо.
Ја се данас једино браће и бојим. Знамо се ми добро, и боље је да се са што мање
лепих речи договоримо. Мени сад не требају ни паре ни оружје ни ваше масне речи.
Народ може себе да храни и наоружа, а ја добро знам шта сам. Ја хоћу ваше синове. Кад
они буду четници, бићу и ја њихов војвода. Друкчије нема разговора међу нама. Ни
заједничког посла.
Будимо разумни, Уроше. Свако ће дати понешто.
Зашто ми све да дамо.
Опасност прети твојој Трнави.
Па нећеш ни ти своме сину да даш пушку. И не треба.
За мога сииа ја иосим пушку.
 Тада је Бата Павловић угасио тек запаљену цигарету: тренутак је да прекине
погађање и очита им лекцију. Гледао их, једног по једног. Сви су опасни, лукави, подли,
и ниједног паметног међу њима. И сада треба пловити: између њих и Немаца, са њима
свима против комуниста, са Немцима против њих, са њима против Немаца, а онда са
сваким против свакога. Страшно, гадно. Упалио је нову цигарету. Како ће ме испрљати и
компромитовати. И главу ће ми скинути. А онда ће се, на крају, појавити из буџака неки
мудрац који је ћутао и није угазио у ову свињарију. Тенк је пролазио поред куће. У
треску гусеница губила се свађа и тонула у таму, тонули и они тешки, погнути у.
фотељама. Улицом, чинило му се, тенк гази мачке; под гусеницама чуо је маукање.
Стресао се. Кад је изишао из Крајскоманде срео се с тенком који је међу гусеницама
носио згажено мртво маче. Из зубаца гусенице вирила глава, читава, само с крвавом
њушкицом и сјајним распуклим очима, и тако окитивши тенк ишла бескрајем гусенице,
без тела, ишла калдрмисаном улицом, заједно с топом и митраљезима, између ниских
кућа с дуњама, шимширима и георгинама, у којима се прво окупљала ноћ. Видео је и
децу како кроз прозоре, тарабице и одшкринуте капије вире на улицу, загледају у тенк, у
мртво маче. Сетио се ћерке, лутака, мачета, њене игре. А онда и осталих својих, ових
дана сасвим заборављених, опраштајући им, и Загорки, све. Кад се сврши рат, три године
посветиће само деци и њој. Сада је само роб. Ја сам само роб. Шта су сад идеје, где су сад
идеје.
Тутањ тенка се стишао. Чинило му се: улица је пуна погажених мачака, а преко
њих и кроз њих треба проћи, отићи некуда, у нешто. Стравично, неизвесно. Шта га то
вуче, шта га то гура тамо. Ови, у полутами, око њега настављали су прекинуту свађу. И
не покушава да скрије одвратност.
Господо, дозволите ми, исувише стрпљиво сам вас слушао. То је срамота како ви
мислите, и како сад хоћете један другом да подвалите. А, у одмазди, ноћас ће Трнава
бити спаљена. За који дан партизанске бомбе улетеће у ваше куће, овде, у Паланци.
Стање је овакво: ако вас Немци не стрељају као таоце, комунисти ће вас стрељати као
буржује и капиталисте. Бирајте.
Замукао је, тенк се враћао. Видео је: пустим улицама, са слабашним ретким
сијалицама, у гусеницама тенка патролира мртва глава мачета, и деца вире кроз тарабе, и
с прозора, за једно око одшкринувши завесу, кажњена да расту са сећањем на главу
мачета у гусеницама немачког тенка, али чује:
Ми смо потпуно сагласни са вама, господине Бато. Дајте као људи да се
договоримо. Кажите шта треба да радимо.
Од умора као да му је било сасвим свеједно хоће ли добити њихову сагласност за
свој план. Тај умор је тек идуће ноћи у лозичким виноградима, међу чокотима, одједном
сав истекао из њега, однесен дрхтавицом: између брда, на дну дубодолине, догорева
Трнава, догоревају сељачке обмане и заблуде: гори стари, вечни свет земље и биљки,
његове мале формуле живота, и мудре и детињасте. И неизменљиве. Свирепа и
величанствена светлост разапета је небом. У тишини трнавске ватре Србија се претапа,
мења. Шта ли ће бити са њом. И са мном. Каква је то сила мене довукла у ову ноћ.
Историјски подухват. Подметање главе под секиру. Шта.
Око њега зрикавци су свирали своју јесен, надмоћно а ништавно, чуо их је, и чуо,
ко зна по који пут те ноћи, Уроша Бабовића како пита Виту: »Ти тврдиш да је Милош,
чим си му рекао, одмах отишао од куће.«
Па твоје зграде су високе, око њих је воћњак, а он не гори. Лепо сам видео. Кунем
ти се у децу. Али моју кућу нисам видео.
Док не види Милоша, док не уђе у своју авлију, не постоји доказ. Ни Докторова
уверавања нису никакав доказ. Можда лаже да су Немци обећали да ме неће запалити.
Можда лажу Немци. А он дао пристанак и понео пушку. Ослоњен на орах, стајао је и
гледао одсјај пожара. Гори сто година људске муке и рада. Гори дедино, гори очево.
Гори унуково. Шта ће људи да наследе, по чему ће да памте очеве. Ко ће да наследи
земљино и рукино. Шта ће им више живот. Зашто да се бори, шта да се бори ако је село
изгорело, ако је све изгорело и поубијано. Напуниће торбу бомбама, и у Крајскоманду.
Шака му је пуна орахове коре. Како издржати до сванућа. А онда, сме ли да пође и сазна,
сме ли да стане на косу. Да погледа Трнаву.
Чим је зора угасила светлост пожара, не рекавши Бати Павловићу ни речи, пошао
је с Витом према Трнави, прикрадајући се забранима и кукурузима, тромо, задављен
страхом од сусрета са селом и одлажући га све споријим ходом.
Најпре га срео задах паљевине, горак и отужан смрад. Стао је да попуши
цигарету, да се прибере и одбрани од тишине иза забрана. Онда је заронио младим
шумарком, у свој виноград, и он је део породице, део живота, колена му заклецала,
зажеднео је одједном: преко винограда угледао ниске димове, замршене у шљивама и
багремовима, угледао једино своје кровове; стресао се и испустио пушку. У сузама
зањихало се све, замаглило, обневидео је.
Моја кућа, тек касније чуо је Виту, и кад га је погледао, он је јечећи гурао главу у
чокот прокупца. Урош се сетио да му је породица на време побегла из села, а за кућу није
имао времена да га теши јер је чуо промукло нарицање двеју жена. Жене су нарицале све
познатијим гласом, а у изгреву сунца пружио се најлепши виноград, опкољен редом
трешања и њиховим сенкама. Зашто оне кукају. Занео се ошамућен, дохватио пушку,
устао, иошао. И да га нисам обавестио, Немци не би њега. Морао је да се придржи за
стабло трешње. Редови чокоћа мрсили се и сударали, жене нарицале, он је газио
виноградом, његовим таласањем, модрим и светлим, према кукњави и јединим
крововима у диму и дрвећу. Право преко врзина, преко плотова и димљивих згаришта,
поред искрзаних поцрнелих зидова, до колена је газио у пепелишта, прескакао мртве уз
плотове; ништа живо није видео, уверен у смак света. Свој плот није могао да прескочи,
ни да поломи повију, па је морао да изиђе на пут и да уђе на капију. Тада је угледао
снаху Јованку како грли довратак старе куће, и клонуо уза зид капије. Обамрлост је
потрајала само неколико тренутака, онда је пребацио пушку на долактицу леве руке,
десном стегао себе за грло и крупно уздахнуо. Није истина, рекао је гласно, затворио
капију за собом и пошао калдрмом споро, тешко њишући пушку: То не може бити,
викнуо опет, и поново се здравом руком стегао за грло.
Један, а одмах за њим и други врисак, муклији и страшнији, а он је већ од првог
ослепео па једва стигао до степеница, и ту дуже постајао у недоживљеној тишини. Мртав
је. Ништа га не боли.
Одвели га у цркву.
Шта то Вида спомиње цркву.
Побегао је, кад вам кажем, побегао је:
шапутао је, али га жене нису чуле. Са балкона нове куће чуо је »деда«, али унуке
није смео да погледа; побегао је у шљивар. Ту се досетио да је Милош можда рањен у
бекству и да треба да га потражи по пољу, па јурнуо у димове и ситне ватре храстових
греда тавањача, које су још догоревале, али га зауставило очајничко нарицање. Није знао
шта би друго: уперио је пушку према кукњави и опалио. Жене за тренутак заћутале, а он
је био сигуран: ако Милоша не нађе живог, кући се више никад неће вратити.
Зато се и није упутио срушеној цркви, јер је Милош побегао, Милош је рањен,
сакрио се у некој врзини, у тиквиној врежи, биће у конопљи; ишао је пољем око села,
завиривао у врзине, у бурјан, у купине, пролазио поред мртвих не погледавши их, и
сретао се с понеким преживелим који су, као и он, рањене тражили. Без поздрава, само
»где си га видео«, и настављао би да хода осамљенички, не чекајући одговор. Касније и
не желећи га. Постајало му је неопходно да сам говори, да псује и да прети Немцима, и
самом богу. Онда и Милошу, некако се сетио да га Милош у последње време није
слушао. Желео је да буде љут и увређен. Као да је, поред свега, такав и био: тако је
ходао, и носио пушку, као да тражи неког да дотуче, да убије на овом бојишту, које би
било тихо да није двогласног нарицања. Остале жене, ако су и кукале, није чуо, све
дубље тонуо у кукурузе, знојав, гарав, изгребен, он, једини преживели Трнавац с капом
на глави.
Не знајући ни сам како, одједном се нашао пред срушеном црквом и стао. Кундак
пушке побо је у изгажену траву, руком се прислонио на цев, и изазивачки, самоубилачки
загледао се у рушевину, у људе и жене који су будацима откопавали миниране,
одвајајући камење и мртве у две посебне гомиле. Бол је био толико снажан и нагао да је
могао сасвим прибрано да мисли и запажа. Са полусрушеног зида гледали су га свеци са
исуканим мачевима, чинило му се блиставим на сунцу. Дуго их је гледао, осећајући у
њима подршку и подстрек да мисли о сину Бори, о унуцима, и да покуша том надом да се
спасава. Крв се отужно оказала, видео је обршћене храстове, сиву прашину по трави и
мртвима око себе, и гомилице чаура. Свака чаура једна је смрт, сагнуо се и напунио шаку
да их опипа, осети тежину, чује звук, али није стигао да их боље загледа јер је неко
рекао:
Твој је отишао.
Тим ударом ошамућен, узвикнуо је избезумљено:
Куда је отишао, матер му његову.
Навише.
Тада се окрепуо према коси и шуми, дозивајући сина из свс снаге. Али глас му је
био танак, шиштав, застрашујући. Онда је пошао уз ливаду, не престајући да га дозива,
само све тише. А кад је на две-три стотине корака опазио неког у модрој кошуљи како
бауља, могао је још само да шапуће:
Такву модру кошуљу има Милош.
Покушава да пожури. Човек у модрој кошуљи као да се окреће, спазио га,
придиже се и наставља брже да тетура уз ливаду према шуми, све сличнији Милошу.
Куда се упутио, зашто бежи од мене. Више нема снаге ни да потрчи ни да га позове. Не
сме то да учини, јер ако човек у модрој кошуљи није Милош, ако су они код срушене
цркве човека у модрој кошуљи грешком прогласили за Милоша, онда је крај. У њему
нема снаге за ризик који доноси извесност, али у страху му је некаква моћ за лукавство
према себи. Заћута, пожури, сустиже га, Милош је, није, и тек кад га престиже он стаде,
зањиха се, висок, огроман и себи, и најпре испусти пушку:
Зашто журиш толико:
Онда заплака и испусти себе поред пушке.
Милош стоји, опчињено загледан у пушку.
Урош осећа да син не гледа у њега, и види да му се не радује, и горе од тога, али
спази крваве руке, коленима се суљну травом, узе му руке опуштене и млитаве, принесе
их лицу. Гледа га одоздо, мокрих очију, први пут тако, и шапну:
Твоја крв.
Моја.
Где си рањен.
Не знам.
Како не знаш. Седи.
Могу да стојим.
Мути ти се у глави.
Знам шта говорим.
Село је доле, кућа. Нама ништа није изгорело.
Наше је све изгорело.
Контузован си, ум ти се помутио, сине. Седи да се одмориш. Више не плаче, али
му руке држи уз лице, милујући их образима, сасвим бојажљиво, не мислећи о смислу
Милошевих речи. Жив је, хоће да ишчупа руке, упорно хоће да ишчупа руке.
Зашто носиш пушку.
У гласу му осећа некакав прекор, испусти му руке. Неколико тренутака стоји
клечећи, погнут, страшно замишљен, па се усправља, уздрхтао од нечега што није само
страх за Милошев живот:
Да браним тебе.
Гледају се очи у очи, онда Милош у пушку.
Урош осећа разлике у дисањима. Расте несхватљива опасност. Од шуме. Из
ливаде. Из неба, траве, из светлости дана:
Ја бих за тебе земљу запалио.
То личи на псовку. Загрцну се.
 Милош се трже и окрену према селу, изгубљено загледан у кровове опкољене
дрвећем и ниским димом.
Јесте, морам да убијам комунисте. Хоће моје да отму и тебе да учине надничарем.
Да нас сатру. Видиш ли Трнаву.
То су Немци урадили.
Одоздо, ливадом, долази горчина паљевине и звека будака од срушене цркве.
Гледа сина у потиљак улепљен сасушеном крвљу.
Зашто ниси побегао кад сам те на време обавестио.
Било ме стид.
Од кога.
Од људи.
Да живиш, да се спасеш.
Да побегнем.
Урош поскочи и стаде пред сина дрхтећи, сетивши се одједном свих разговора и
разлика. Сама рука крену на ударац, али спазивши му расечену обрву и скорелу мрљу
крви на убоју чела трже се и клону, поражен, постиђен, загледан у свој виноград што се
модри на сунцу. У њему је порастао Милош, постао мушко, човек и газда. Као да су
једно Милош и виноград. Све, и бол, само је велика стрепња. А више нема куд. Нема.
Гледа утуљено у себе. Мора, мора пушком да се спасава. Кука му се. Закукао би да
надвиче жене у диму. Гледа Милошев крвљу улепљепи врат. Мора пушком да га брани,
па се покорно саже за њу, коњанички је пребаци преко груди, узе сина на леђа. Жив је,
жив је. Снагом десне руке смири његов отпор и понесе га низ ливаду кући. Заједно с
пушком.

Из ниских димова, као из шикаре, изјури крава, у трку поломи плот, прегази га и
бану на пут, пред војводу Планинског. Он стаде, чврсто стежући ремен пушке: гледа
краву гаравих рогова и ногу, с гаравим мазницама по глави и слабинама, укочену,
загледануу њега и људе у колони за њим. У сутону застрашујуће горе велике кравље очи,
базде згаришта и лешеви. Крава се одједном раскорачи, пободе рогове у коловоз и поче
да муче и оре роговима, према војводи Планинском. Он десном руком хитро скиде
пушку и одскочи у јарак, уз плот, за њим то учинише сви четници, само Бата Павловић
јурну у супротни јарак и припи се уз плот машући штапом. Крава муче и рије коловоз до
краја кратке колоне, онда се брзо и незграпно окреће и оде назад, сад још ближе
четницима што припијени уз плот машу пушкама збуњени и ужаснути.
Побеснела. Да је убијемо.
Не, никако:
прошапута војвода Планински дрхтећи, узбуђен, али кад га крава мимоиђе,
пушком је рину у трбух. Крава се ритну и одјури низ пут, мучући болно и претеће,
сутоном, димом, смрадом, густом тишином.
Војвода Планински изиђе из јарка и без речи пође полако, ногу пред ногу, носећи
пушку у десној руци, с новим реденицима прекрштеним преко груди и четничком
кокардом на шубари, гневан на људе и бога. Али крава се враћа, јури према њима, муче,
и војвода Планински опет скида пушку и склања се у јарак, бојећи се да пуца у краву, ту
на почетку Трнаве. Поручник Васовић говори да треба убити бесну краву, и остали га
подржавају, војвода Планипски не пристаје:
Ако је бесна. Нека живи.
Иде јарком, и колона за њим иде јарком, а крава
јури поред њих, напрсд и назад, као пас облеће, муче, залеће се самоубилачки у плот,
ломи га, утрчава у згаришта и подиже вихоре жеравице и дима.
Војвода Планински застајкује поред вратница, све су отворене или поломљене,
дозива људе по имену. Из многих дворишта нико се не одазива, негде само жена или
дете: преживели седе и зуре у врела пепелишта, у светлуцања великих греда што у
тишини мучно догоревају. Ти преживели траже правдање за постојање његових кровова,
јединих у Трнави. И он наставља строгим гласом да позива живе да пођу с њим, наређује
им, а они се без протеста покоравају, боси и гологлави иду за колоном од петнаестак
људи, са по две-три пушке и торбама пуним муниције и бомби. Крава пројури поред њих
и утрча у шљивар, па замукну одједном.
Војводи Планинском мало лакну. Само у тишини глас му постаде тиши и
несигурнији: кроз дрвеће види светлост једине припаљене лампе. То је у Милошевој
соби.
Гази пепелиштем, упада, гар му штипа ноздрве, стог сена изгорео и просуо се на
пут, који почиње благо да се уздиже и савија лево. Кашље од последњег, бајатог,
усмрделог дима. За њим кашљу четници, гомилају се, сустижу га, хоће да га престигну,
иду целом ширином пута. Немају куда. Иза кривине почиње његов јабучар, његова
велика пуна авлија, спасао ју је, треба је сачувати, мора је сачувати. Сад не види лампу,
Милоша. Крава рикну из сутона. Од рођења, од стварања света тако је као у овом сутону.
Само да крава опет не рикне, не исцепа спасоносну тишину око једне лампе, око све
бржег копитања његовог срца: Милош је контузован, болестан. Још строжи, дозива мртве
комшије као да их зове на окопавање винограда или у бербу; јер своју њиву и свој одред
не може и неће више да разликује, не сме, нема разлога да разликује, пристао је, дао реч,
схватио: они су рођени и постоје да би били надничари и војници; он, да буде њихов
газда и командант; пушке и мотике, косе и митраљези не разликују се у биткама, иако
сваки алат има своје време.
Пред капијом је, великом зиданом капијом, мора због нечег да стане. Кашаљ око
њега нагло се стишава. Четници и преживели сељаци збили се у гомилу, на путу, између
велике капије и шљиве што гори у сутону.
Шта ово гори, људи. Шљива. Како може шљива да гори. Није шљива. Не знам.
Стаблом и гранама пужу се танки модрикасти пламичци, скачу на гранчице,
хватају пупољке и плодове, висе, њишу се, слећу на лишће које шушти, пуцкара и пада
на земљу заједно с врућим плодовима.
Мораће ноћас да припази да ватра из комшилука случајно не захвати његов плот,
не пребаци је ветар у његов сењак или стаје. Отвара капију и стаје под вајат, који брзо
пуне четници и преживели сељаци, кашљући опет. Одлучи да иде Милошу после, кад
обави посао, своју дужност, јер команданту и газди не смеју надничари и војници да
осете срце, ни да сазнају шта брине, па рече Види да донесе упаљен фењер, сети се и
повика да донесе ракију и чаше. Не може и неће ништа да им објашњава, не зна ни ко су
ти преживели што су се одвојили и поседали уз потпорни зид коша за кукуруз; уморни су
и преплашени, нека седе. Он стоји ослоњен о дирек, држи пушку, после ће да пуши,
слуша врата на подруму, чује стоку у штали, сачуваће овај остатак живота, а смрди тама
у којој, преко његове тарабе, у тишини гори шљива. Чује кашаљ. Деца су сигурно у
Милошевој соби. Слуга приноси запаљену карбитушу и види: преживели стављају
дланове пред очи, крију се од светлости, од ватре, збијају се уза зид. Зашто их је сада
страх. Слуга веша карбитушу о дирек, неколико тренутака блене у њега, зашто се он
овако блесаво чуди, слуга гледа у четнике, онда се пришуња преживелима, али не седа.
Не може да га прекори, и зато што га и преживели, чини му се, зачуђено гледају, и зато
што га истим погледом хватају Вида и Јованка, које држе ибрике ракије и пуну корпицу
чаша.
Узмите, али немојте да пијете:
каже прислањајући пушку уз дирек, узима чашу и чека да жене свима разделе
пуне чаше, затим скида шубару, крсти се, из таме двапут замука крава, рече:
Бог душу да прости нашој браћи и сестрама, нашој несрећној деци, свим
комшијама и пријатељима, јадним Трнавцима који мученички умреше, а невини су.
Закркља, од краве не чу таласић жагора који оста под вајатом и светлошћу; гледа
како тромо устају преживели. Да се прекрсте и да испију по чашу ракије. Да су га
слушали, сад би Трнава мирисала на сено а не на лешине и пепео:
Ово су вам браћа, а ја сам ваш војвода. Сад узмите пушке и по сто метака. Ко
нема одећу или обућу, ја ћу се већ сутра постарати.
Преживели седе и гледају га одоздо толико безизразно да не зна шта осећају.
Четници им прилазе, стављају им пушке на колена, шапатом одбројавају муницију. Само
један устаде, па скрену поглед према запаљеној шљиви, преко тарабе. С треском падоше
пушка и муниција, војвода Планински не може да му гледа скорелу крв на лицу. Тај без
речи изиђе кроз капију, пође ка запаљеној шљиви.
Војвода Планински гледа за њим дрхтећи. Зашто он, поштен је човек, често сам га
зајмио, увек ме слушао. Види: за њим одлазе још двојица, један је у гаћама. Војвода
Планински приђе преживелима на чијим коленима леже пушке:
Како не видите да се сад само пушкама куће подижу. И набавља све што је човеку
потребно. Друкчије не може. Или да се липше.
Видимо.
Ако видите, онда и мени није до разговора. Поручниче Васовићу, одреди двојицу
нових на стражу. Један нека иде код гробља, а други на крај села, код ћуприје. Ако наиђу
партизани, пуца се у месо. Ако долазе Немци, онда се дотрчи и јави мени.
Двојица, вукући пушке кроз велику зидану капију, изиђоше на пут, у светлост
шљиве која догорева. Стају, лице уз лице, један другом у зеницама виде: гори шљива.
Зажмуреше:
Шта ћемо ми то да чувамо.
Не знам.
Али се мора.
То знам.
А после.
Све је било.
Је ли ти остало што ракије.
Имаћу за нас двојицу.
Заједно журе у таму.
На Урошевој соби официри затворили прозоре. Али узалудно; нема спаса од ове
ноћи: осећају смрад згаришта и лешева, слушају кравље рикање. А поручник Главинић
плаче.
Морам да је убијем. Она је најстрашнија овде.
Докторе, чујете ли.
Свладајте се, господине Васовићу.
То никад нећу моћи да заборавим: кад је сељак бацио пушку и муницију, осећао
сам се као да је граната треснула пред војводине ноге. Ухватио сам се за главу и чекао да
будем разнесен. Чуо сам капију за тим несрећником, и тек тада сам дошао себи.
Слаби су вам нервни системи, господо. Али ја вас молим да ћутите. Ми смо на
парастосу.
Она запаљена шљива право је пиротехничко чудо. Несхватљиво, фантастично.
Објасните ми, молим вас. Или је то моја халуцинација.
Све је ноћас фатаморгана.
Не подносим филозофирање. Када бисмо ми, господо, имали официрску част, не
бисмо чекали вечеру, већ бисмо, чим смо видели Трнаву, окренули налево-круг и
усиљеним маршем пошли да тражимо партизане. Да се потучемо српски и братски.
Не могу више да је слушам, не могу. Платићу је, али морам је убити.
Ти ћеш осванути као начелник штаба побеснелог одреда. Часна реч.
Погледајте ову пушку. Дајем хиљаду динара сваком ко погоди датум наређења
којим је избачена из наоружања српске војске. Тражим само годину и потпис
наредбодавца. Да видимо, господо, како стојимо са историјом нашег наоружања.
Официри гледају пушке кремењаче и пиштоље окачене на зиду поред
фотографија, диплома са изложби вина и позлаћеног рама повеље о одликовању Уроша
Бабовића Орденом св. Саве IV реда за грађанске заслуге. Али виде и фотографију Уроша
Бабовића у униформи капетаиа II класе; виде рупу од метка испод левог џепа блузе, и ту
остављају погледе, ћутећи.
Чим су жене унеле вечеру, уђе војвода Планински, седе на своје место чело стола,
скиде шубару, прекрсти се:
Господо, мени се данас родио син. Пијте за његов живот. Ако сте Срби и људи, ви
нећете заборавити моју Трнаву.
 Поручник Васовић испи наискап две чаше љуте ракије, без речи устаде од
постављене вечере и изиђе напоље. Само војвода Планински не зна да он хоће да убије
бесну краву. Официри занемело гледају у трпезу.

У рупи зида где су била врата стоји Вита, држи лонче с ракијом и маше угарком;
поред њега Подофицир држи шерпу с ракијом и зури у црвенкасту хитру светлост угарка
што прелива згорелу гомилу ћерамида и угљенисане патрљке греда.
Видиш, Подофициру, тако је било. Часна реч, сиротињско.
Стој. Плач и цмиздрење не могу да поднесем као ни петокраку звезду, разумеш
ли. Још четничку сузу, Исуса ти, па ја могу или да разбијем зубе или да побегнем.
Али имао сам кревет од ораховине, тридесет девете сам га направио. На њему су
биле разне шаре, њих воле жена и деца, да ти не причам сад. Тај кревет био је онде.
Видиш ли. Више њега лампа. Као да стоји ексер. Јао, ни њега нема. Знаш и сам шта све
човек у кући има.
Немам појма шта у кући има, ја сам одрастао у касарни, живео краљ. Баш ме
брига, и звецка ми спонац.
Креденац је сасвим изгорео. Ех, њега никад нећу да прежалим. Купио сам га на
лицитацији. Пред сам рат. Трговац пао под стечај. Можеш да замислиш, брате
Подофициру, какав је то креденац био. Бео, са шест фиока, и двокрилни, дупло
двокрилни.
А шта ти је у том другом одељењу било. Па хајдемо по ракију, живео краљ.
Овде су деца спавала, ево овде где је био прозор. А у другом одељењу, свашта:
жито, бурче неко, женине ствари. Ту сам славу славио, ту су ми ноћивали гости. Да ли је
и шпорет изгорео.
Хајдемо по ракију. Ако си имао неке ствари као секиру, рецимо, онда се не бој. И
немој више да богорадиш. Ја кућу нисам имао, и можда је нећу ни имати. Ти си је бар
имао. То ти је доста, живео краљ.
Молим те као бога да ти испричам шта сам имао.
Много смрди овде. Ви сељаци сте без икакве хигијене, Исуса вам. Стока сте,
хајдемо по ракију, живео краљ. Све што је остало од Немаца, то је наш ратни плен,
разумеш ли ти. Видиш ли да није рђаво што су Немци растурили плот твом комшији.
Како бисмо га по овој помрчини прескакали.
Вита маше угарком и осветљава таму. Пређоше у друго двориште, сиђоше у
подрум изгореле куће, угазише у вино и ракију до колена.
Велики је ум смислио чизме. Шта бих сад по овој бари да ми није њих, Исуса ти.
Вита искрену буре избушено куршумима. Подофицир подметну шерпу. Вити
склизну угарак низ буре и цикну у вину и ракији, гасећи се.
Могли смо да изгоримо живи, Исуса ти.
С пуном шерпом ракије вратише се по мраку, развалише плот, дођоше до Витине
куће, седоше и леђима се ослонише на топао зид.
Права бања, живео краљ. Бар добро да се огрејемо на твојој бившој кући. Дај
лонче. Изгледа ми да опег слиниш. А четник си некакав, Исуса ти.
Кажи ми, брате Подофициру, како ти је име.
Нећу да кажем своје име. Све моје војне и грађанске податке спалили су Немци. И
ја сам сад само Подофицир. И за тебе и за војводу. То ми је име, презиме, лични опис и
оцена службе. Кад постанем командир чете и будем унапређен у чин поручника, живео
краљ, рећи ћу своје име и презиме. Дотле не. По цену живота не. Ако погинем, живео
краљ.
Војвода каже: сад се пушкама куће праве и њиве стичу. Јеси ли га и ти чуо. Оно
што је он рекао да ће бити, увек је и било.
Гадно смрдите ви сељаци, Исуса вам. Чак вам и ватре смрде.

Од чега ли је тај неподношљиви смрад. Никад досад није осетио такав смрад. Бата
Павловић ставља марамицу на нос. Мора ноћас да напише. Мора. Ујутру курир полази за
Београд. Приноси лампу уз хартију. Пише:
 Скица теза за Меморандум четничког националнодемократског покрета.
Уводни, општи део: свет који бранимо биће сутра у слободи — свет какав желе
они који данас себе приносе на жртву; ми не бранимо прошлост, ми бранимо своју
будућност.
ашто Комунистичка партија сматра наш покрет контрареволуцијом. Зашто нас
називају »реакција«. Зашто покушавају да нас пред народом компромитују као сараднике
окупатора и фашиста.
Политика без моралних начела, брутална по средствима, анационална по духу, не
води слободи: традиција Коминтерне. Комунисти руше, ми носимо препород; комунисти
сс боре за своју партију, ми се боримо за народ; комунисти се боре за диктатуру, ми за
демократију.
(Гума смрди. Откуд овде гума сем гумених опанака. Да ли су опанци били
изувени, или су заједно са људима. И жене носе гумене опанке.)
О трагизму српске судбине, пијемонтству, историјској улози на Балкану и целом
јужнословенском простору. Оштра осуда одсуства концепције досадашње унутрашње и
спољне политике. Краљ је национално-етичка суштина нашег политичког бића, пре
свега. Неколико традиционалистичких историјских реченица о улози монархије у
стварању наше државе. (Богосава би ударио шлог. Његов син брани династију
Карађорђевића.)
О узроцима брзог слома Југославије, само неколико најопштијих и алегоричних
формулација. Мора из текста да се осети да о том проблему треба говорити у другим
приликама.
Цитат из Библије. Или из Његоша.
1. Границе и државна целина. Четнички покрет бори се за државно и национално
јединство свих Југословена.
За интерну политичку употребу: у односу према Хрватима, исправити историјску
грешку од 1918; интегрално, Хрвати су усташе и смртни непријатељи Срба; пре почетка
мировне конференције, у општем хаосу немачког слома, док силе победнице буду заузете
Немачком и својим проблемом, енергичном акцијом војске извршити одмазду над
Хрватима: остварити јединствено етничко српско подручје и сасећи корен хрватских
националних аспирација. Са Словенцима поступати компромисно и еластично. Мађаре и
Арнауте најурити преко границе. Квасац без агрегације. У разради националне политике
према покрајинама са различитим етничким саставом користити сугестије и мишљења из
Митерановог Меморандума у Алзас-Лорену, поднесеног француској влади 1919.
(Зашто тај Васовић не убије краву. Ако сву ноћ овако муче.)
2. Основе политичког уређења будуће Југославије: парламентарна монархија;
демократске слободе и равноправност пред законом; социјално закоподавство које треба
да води постепеном смањењу економских разлика између појединих слојева
становништва и професија; елиминација војске из политичког живота државе могућна је
тек после избора новог парламента који треба да изгласа нов устав.
Прецрта неколико реченица: мисли, пуши, покушава да формулише програм, али
идеје се муте, губе, распадају.
Па он је о томе толико писао, говорио, петнаест година мислио и смишљао. Зашто
сад не може да то стави на хартију. Не, ово није његов програм. Ово је за све и за сваког
понешто. Курир ујутру треба да иде у Београд. Меморандум мора бити написан ноћас.
Наставља да пише.
Не, није то.
Дуго зури у прозоре. Муче крава. Није ово програм будућности, баналне су ове
идеје, ситне концепције. Друкчији треба да буде живог после рата. Али какав. Ко ће да га
смисли. Зар сада. Ставља главу међу дланове. Како може да мисли у оваквој ноћи.
Великом делу неопходан је сведок. Да ли је човек извео иједан подвиг анонимно. Треба
неко да те гледа, слуша, било чим да даје подстрек. Љубављу или мржњом, свеједно.
Макар и онако преклињуће као Десанка. Потребан је неко пред ким се мисли и говори,
неко ко види ту мисао. Ако је и непријатељ. Загорка, Загорка. Не, не. Сад је потребан
неко ко ће рећи људима. Зар је то оправдање. Којешта. Зашто човек тако грозно смрди.
 Устаје, прилази прозору, отвара га. Запахну га задах лешина и згаришта. Дубоко у
дну села муче крава. Где ли је Васовић. Шашаво је ово његово дурење на бесну краву.
Човек је хаос. Чак и кад је поручник. Још опрезније с њиме. И тактичније. Неће да
устукне пред смрадом таме и тишине у којој се расуто усправљају беле ватрице. Какав то
треба да буде живот који мора људима сада да обећа. Победити, па поклонити људима
своју моћ. Победити, па разделити своју победу. Победити тако да нико ниједног
тренутка не помисли да сам се борио за себе. Јадна младост. Кога то сад треба победити.
У оволикој смрти шта да каже. Ко ће да верује, ко.
Постоји и један огроман свет, један живот који се само ноћу осећа. Ноћу слути и
сазнаје. У ствари, постоји само неизвесност. Пораз. Увреда само. И ништа више. Колика
мука, колики посао, и на крају: шта је то успех и победа.
Мора да устукне и затвори прозор: пуцањ, па мук, пуцањ, опет, и најдужи мук.

Дечак стоји на врху рушевине, држи фењер и осветљава неколико копача и фреске
на комаду зида.
Страх ме, тата.
Од чега још.
Њих.
Који су то.
Па они свеци с ножевима.
Немој да их гледаш.
Дечак окреће леђа фрескама. Они откопавају, понеко се закашље од малтера.
Неколико људи и жена клекнуло и спустило главе на гомилу камења: слушају: куца
ситно, равномерно.
Срце или сат.
Срце.
Сат.
Ко је у Трнави имао сат.
Придижу главе, дуго мисле.
Сат носи Урош Бабовић, али он није овде.
И његов Милош недељом. Ни он више није овде.
Учитељ је имао некакав јадни сатић на руци.
И тај се извукао.
Биће, опет, да то срце куца.
Сагињу се, притискују лице и образе на камење.
Куцање се растура, разноси гомилом камења и мртвих. Осећају: рушевина је
жива. Брзо се подижу и настављају да откопавају, али сад сасвим нежно, пажљиво:
рушевина је велики рањеник.
Мислим да је рука.
Приближи ми.
Гледају.
Дечак приближава фењер.
Чија ли је.
Да видимо најпре да ли је мушка или женска.
То није могућно. Код нас се мушке и женске руке ни по чему не разликују.
Тачно.
Тачно.
Разилазе се и настављају да раде.

Они бране своје од ватре из комшилука, запретане, подмукле, притајене уз греду

која одједном прасне и окити се немирним пламењем, притајене у гомили пепела која
шикне у ватрени жбун. Они, војвода Планински и Вида, носе виле и канту воде, и
обилазе свој плот и тарабу, своју авлију, иду комшијским пустим двориштима, где виде
угарак туку га вилама док га не убију, као зверку која ће да јурне кроз плот, прескочи у
њихов сењак, шталу, подрум; где виде вихор жеравице сипају воду, потопе га и гњецају у
тесто пепела да не би као петао прелетео преко тарабе на нову велику кућу на подруму,
коју су њих двоје крваво стекли. Осећају пријатну, сладострасну грозницу, иако их гуши
смрадна спарина. И огромну ноћ којом муче бесна крава, и отужно сладуњаво базде
лешеви људи и стоке.
Како ће да живе сами у овом стратишту. Али Милош је спасен.
Милош се спасао.
Само да не дуне ветар.
Ако дуне.
Дуго вребају поред сењака, из заседе, траже жишке у тами. Да убију гада.
Да ли је добро, Уроше, што си понео пушку.
Добро није, али морао сам. Све сам покушао, није било друге. Морао сам. И пси, и
месечина, и друкчији ветар, све ме на то натерало. Осећам: и бог је рекао. Мора се. Шта
бисмо радили да је и наше овако.
Не бих преживела.
Ко би то могао да преживи.
Окрећу се заједно и дуго гледају у тамне огромне гомиле својих зграда.
Било је пусто. Шталица за једну краву. Неколико оваца. Једино што је било
велико, то је био дуд пред старом кућом.
Одсекли смо га кад смо градили подрум. Жао ми га.
Сећаш ли се кад смо купили прву њиву. Тога лета ишли смо боси. И пастрму смо
продали. А носила сам Милоша.
Ти се бојиш за Милоша.
А ти се не бојиш.
Прасак иза леђа. Гледају: уза зид бивше штале пузи тамномодра гомилица
пламена. Брзо прилазе, туку га, даве водом. Не верују да је мртав. Вребају га, чекају.
Примећују жишку која, као скакавац, скочи на зид њиховог подрума. Одмах му
притрчаше. Прислањају се леђима, заштитнички, зуре у таму, кашљући мукло,
суздржљиво.
Тада сам по тридесет хлебова пекла за ноћ. Спавала сам поред шпорета с
карлицом на узглављу.
Снага нам је остала у овим зидинама.
Од тада си ме ретко позивао у постељу.
Рано си остарела.
Од муке, знаш. Требало је оних тридесет хиљада да платиш мајсторима. Сваке
зоре, кад погледам воћњак, штрецнем се. Страх ме за Бору.
Ти знаш кад сам одсекао ону јабуку.
Одмичу се од зида, гледају воћњак.
На јабуци је висио човек у качкету: прслук му се подигао и из задњег џепа вирио
му жут метар. Столар Спира. Брзо су га скинули. Он га узео у наручје и подигао лако.
Она је секиром пресекла конопац и вилама га потопила у нужник. Онда је донела две
празнс флаше, а он брзо отишао у подрум и у једну сипао мало љуте ракије, па обе
флаше оставио поред њега. После га слуге нашле, и оне посведочиле да се отровао
ракијом. Неколико година шушкало се зашто ли се Спира обесио. Па се ућутало.
Али да ја нисам донео оних двадесет наполеона из рата ништа не бисмо створили.
Нећу да слушам о оним дукатима.
Био јс тешко рањен. Ослободио сам га мука. Не претварај се у светицу. Нико на
свету не би оволико створио копајући. Ено га гад, мили као миш, згази га.
Адаму Катићу треба споменик да подигнемо. Кад нам оне јесени позајми сто
хиљада, ми за годину дана утростручисмо.
Не помињи ми више његово име. Паре сам му вратио. Ти знаш да сам онда
ризиковао живот. Кад смо се те вечери спремали да легнемо сећаш ли се шта сам ти
рекао стављајући пиштољ под јастук.
Тад нам Бора пође у гимназију.
Да га нисмо школовали, још бисмо три хектара купили.
 Није требало да узмеш Драгиши последњу њиву. Последња му била. И данас кад
види Милоша, његова жена скида мараму и куне. Више неће.
Требало је и забран да узмем том нераднику. Још ми је дужан. Како је смео да
зајми кад не може да врати. Зашто ја да бринем за његову децу.
Заћуташе. Вида вуче виле уз тарабу, па се ослони уза зид штале, јер осећа топлу
смрдљиву јару са згаришта комшијине штале. Ватру не виде, али их страх да продуже
даље. Стражаре. Тишином и тамом муче крава. Кашље стражар.
Био си пас оне године кад смо почели нову кућу.
Умео сам да будем и човек. За тридесет година једва да си неколико шамара
појела. Само због жена, и кад сам био пијан.

Вита опет донесе шерпу ракије помешане с вином, седе уз Подофицира и

прислони леђа уз топао зид своје бивше куће.
Вито, Исуса ти, да запевамо.
Да запевамо, брате Подофициру. Почни.

Коња кује Мујо по мјесецу,

коња кује а мајка га куне.

Бата Павловић брзо затвори прозор и угаси лампу.

Трнавац на стражи повише гробља испусти пушку и јурну да бежи.
Поручник Васовић опали из револвера три метка према песми, па скиде блузу, седе уз
плот, покри главу блузом, притисну је.
На гомили срушене цркве, дечак испусти фењер и побеже према шуми. За њим, не
остављајући будаке јурнуше и копачи, а жене, не могавши да се уздрже, закукаше.
А споља, из кукуруза, забрана и винограда око Трнаве, на песму залајаше пси.

Сине Мујо, жив не био мајци,

Не кују се коњи по мјесецу.

Војвода Планински и Вида осећају нову и страшну опасност за своје. Припијају се

уза зид да би заштитили стају и стоку, спремни да умру бранећи их. Тако неми и
непомични остају док песма не умуче.
Ветрић додирну згариште и неколико, жишки скочи према њима. Две канте воде
просуше на то место, и ватра се више не показа. Из суседних села, преко брда, чују прве
петлове.
Видо, иди одмори се мало. Свануће.
Иди ти. Ко зна какав те дан чека.
Седају уза зид. Зажмуреше. Чују говеда и коње за леђима.
Свиће. Војвода Планински скочи, узе виле и пожури уз тарабу. За њим и Вида.
Уз капију седи четник, заспао, с пушком међу коленима. Прилази му.
Миле Савковић, студент, јединац Петра Савковића, побегао од куће. Он му је
највећа гарантија да ће Петар Савковић морати да иде за њим до краја. А за Петром
мораће цела Паланка. Не сме да га пусти, мора да га сачува. Али треба га научити
памети.
Пуним замахом удари га дланом по врату. Миле Савковић се склупча, па скочи
избезумљен.
Да више никад не заспиш на стражи.
Војвода Планински уђе у авлију, пробуди поручника Главинића, који је лежао под
вајатом, и издаде своју прву наредбу:
Пробуди људе и одмах крените по селу. Да се сви мртви покупе и одвуку у
гробље. Треба да их бар земљом затрпамо. Да их пси не разносе. И да пожуриш. Кад
упекне сунце, теже ће вам бити. Мобилиши све живо што нађеш по селу.
Челом притиска отвор пушчане цеви: ако је неко видео, како ће живети од стида,
пљунут за цео живот, последња бараба, бедник, шегрт, шталски момак, шоферска курва,
свак би пуцао, свак би пет метака сасуо тој сељачкој бараби, покварењаку, планету би
запалио за свој оџак, зато што су му се згадили слабићи и кукавице, отац и паланачке
ћифте, импоновао му је овај брутални покварењак, што би и своју ћерку продао, сина,
како ћеш, кога ћеш, свет да убедиш да си храбар, свој, способан за живот, независна
личност, са својим именом, све очево, и овде отац, докле, али ја, идиоте сељачки, нисам
дошао у четнике да браним капитал, куће, дућане, акције, ништа не браним, ни отаџбину,
све у мајчину, ја се не борим за чин и положај, ни за краља, дрипче сељачки, не могу да
преживим, ако је неко видео, хтео сам нови и свој живот из почетка да почнем, а њему да
подлегнем, рећи ће, похвалиће се бараба сељачка да је ударио Милета Савковића, зашто
ниси човек, зашто си бедник, кукавица, последње говно:
главу побо у тарабу, грчевито држи пушку и тресе се.
Шта си се натртио, Исуса ти. Срећан шамар, јуначе.
Миле Савковић испусти пушку, трже се, блед, избезумљен, шчепа за блузу
Подофицира:
Ако кажеш, убићу те.
Кога, Исуса ти. Ја сам Подофицир.
Свом снагом одгурну га у тарабу.
Даћу ти хиљаду, даћу ти три, али дај реч да нећеш писнути.
Подофицир му окрете леђа:
Што не изгреје сунце, живео краљ, па да видимо ко је вампир, а ко је пијан, Исуса
му.
Дај ми реч да ћеш ћутати. Буди човек, буди друг, барабо:
Миле Савковић очајно гледа за Подофициром, види: црне стопе. Окрену се, гледа
пут: црне стопе колоне босих сељака и краве. Не може да верује да су то стопе у гару, у
танком слоју пепела који је засуо пут, плотове и дрвеће. Црн снег пршић. Можда ми се
свест помутила, бедниче, слабићу, ах, какав је ово почетак, Миле Савковићу.
Изгрева сунце: по пустим тихим сокацима, између чађавих плотова и чађавог
дрвећа, за четницима остају стопе чизама, цокула, опанака, босих ногу; четници разносе
кашаљ; понегде иза каквог плота жена врисне, вређа, псује; не људе, но пушку; једна
хитро зграби пушку с рамена четнику из Трнаве и свом снагом тресну је о остатак своје
куће, о гарав камени степеник. Сунчеви зраци засуше Трнаву: припаљен гар светлуца,
црно иње по дрвећу; низ плотове и шљиве силази чађава роса.
Четници тихо говоре женама, понеком преживелом, себи: да су Срби који су узели
пушке да би бранили њих, народ, Србију од партизана, да Немци не пале села и не
убијају невин народ, и да нико не треба да се плаши своје војске, њих; они хоће да им
помогну да одмах, док не почне врућина, у гробље посахрањују мртве; тако је наредио
војвода Планински. Зову их да купе мртве и одмах да праве сандуке; развијени у стрелце
иду шљиварима, згариштима, шипражјем, кукурузима, купе их и довлаче на гомилу.
Миле Савковић држи се за плот, повраћа.
На Трнаву паде сенка: за четницима и одраслима тихо пођоше деца, носећи у
рукама очеве шајкаче и шубаре, опчињена реденицима, кокардама, официрским
еполетама, чизмама. Жене цепају модре пртене кецеље и прљаве прегаче, позајмљују их,
завијају главе да било чиме одаду пошту онима које вуку према гробљу; жене се тетурају
за четницима и својима, смалаксало падају, само мицањем усана показују да јече.
Прошло је подне. Са запада у гомилама јуре чађави облаци. Војвода Планински и
Бата Павловић стигоше до срушене цркве; војвода Планински погледа рушевину, па у
облак. Киша ће.
Бог да им душу прости:
обојица рекоше, крстећи се. Четници и преживели гледају њих, облаке, срушену
цркву. Не крсте се.
Нека остану овде у божјем дому. Све ово овако, целу рушевину зазидаћемо,
ставићемо велики крст и плочу са именима. То ће им бити гробница.
Жене куну, псују, јече; оне не дају да њихови занавек остану затрпани камењем:
оне ће да излуде, не могу да живе ако их не извуку из камења и сахране као људе, у
земљу. Али облаци се престижу, и оне за војводом Планинским и за свима журе према
гробљу.
Тек што стигоше до гомиле сандука и рака које још копају, на другом крају
гробља четник на стражи опали пушку: преживели не могу више да се уплаше, стоје,
неки клече од умора, гледају неми; четници се расуше по гробљу, узимајући заклоне иза
надгробних споменика; сви виде: колона од педесетак људи с пушкама о рамену силази
према гробљу.
Прсну крупна киша.
Војвода Планински задрхта: партизани. Не узима заклон, командује паљбу;
намешта пушку на камен и тражи челног.
Тишином, ретком кишом одјекну расут искрзан прасак, прва паљба четничког
одреда војводе Планинског.
Колона партизана зањиха се, ускомеша, један се сави и потону у бурјан, рафал,
колона се погури, човек са чела, не види му се пушка, нешто виче, и колона се усправља;
сви су и даље с пушкама о рамену, човек са чела колоне виче:
Не пуцајте. Браћа смо. Мртви треба да нас уједине.
Сви су то чули, и гробљем, над мртвим и ископаним ракама, прошао шапат:
Душан Катић.
Војвода Планински одговара псовком и командује паљбу митраљезима.
Ошамућен јс, дрхти му рука: Душан Катић. Адамов син. Нишан му дрхти косом, хоће да
испусти пушку. Ако је Адамов син, комунист је, пуца и зна да је то насумце, мора,
сгавља цев међу колена, придржава левом руком без шаке, репетира, гледа Душана
Катића: подигао је руку, полази, колона за њим: опет нешто виче о братству. С ким.
Пуцњава постаје све гушћа, а колона партизана, не пуцајући, улази у гробље.
Двојица брзо нестају иза камења, а Душан Катић опет, али сад с мржњом и претеће, урла
о братству; четници се повлаче ка Трнави.
Вихор се сјури у гробље, па у раке, навали на преживеле и четнике, на кукурузе и
дрвеће, спусти се у Трнаву, зари у пепелишта и згаришта, у запретану ватру, до камена,
до земље, па се усправља и подиже навиљке и пластове пепела, угљевља, жеравице и
дима, баца их увис, врти и шени на бившим кућама, увија, упреда прамење пепела, дима,
жеравице, наваљује на дрвеће, плотове и остатке зидова, постаје једно огромно црно
куљање и витлање, црна мећава са ројевима варница.
Више се не види Трнава: не виде се четници и партизани, преживели и мртви: чује
се једино ветар. Живи скидају гуњеве, прслуке, кошуље, мараме, капе и притискују их на
лице, иа очи и уста.
Црну мећаву напада киша, крупна, густа, буши је, разједа, цепа, збија у земљу,
смирује, убија: живи се окураже да погледају: у воденом сванућу израња дрвеће, зидови,
плотови, кукурузи, надгробни споменици, људи гледају чађаву кишу, чађаво капање с
дрвећа и кукуруза, чађаве барице: људи не могу поглед да одвоје од црних поточића.
 III
Лазар Обичан задихано рупи из мрака, смејуљи се, цери, звера око себе, пипка
бомбе и каму; мајор Коста Цветић нестрпљиво га посматра и чека, увек нетрпељив према
Лазаревој недозвољеној фамилијарности »брате Коста«, гадећи се на слична невојничка
брбљања.
Мој је, брате Коста, мој је. Прави комунист. Учини ми. Млад је и храбар син.
Стани мирно кад говориш са мном.
Лазар Обичан млатара рукама, ломи прсте, смејуљи се претеће и звера у мрак, ииз
виноград, одакле је дојурио:
Замисли ту птицу Душана Катића. Душан Катић комунист, лично: »Водите ме
мајору Цветићу«, е нећеш га, сине мој, није дао да га внжу. Пуцао бих да нијс пристао да
пође пред нашим четничким пушкама. Ено га, брате Коста.
Ко, будало. Шта бунцаш.
Душан Катић, брате Коста, комунист, прави комунист, и још један, млађи од њега.
Ни бркове немају, гадови. Али како смеју.
Вуци се у мрак. Да те не видим.
Осрамотиће га. Зашто. Пред ким. Устаје од ватре, дрхтећи, клецав, устаје од удара
те несхватљиве, запањујуће појаве, можда због поштовања (тај ратује против Немаца,
командант је, храбар командант који га мучи, нагони на чудна и страшна размишљања,
срамотна, нечасна за официра). Устао је да се одбрани. Шта се то догађа. Да пуца одмах,
сад, да га се ослободи заувек (те море, туге, поремећених схватања и настраних, опасних
идеја). Зашто га је стид пред тим командантом који није официр а води триста људи, па
стоји с руком на кубури, јер ако је стварно Душан Катић, ако се сретну очима, ако га
чује, да ли ово сања — кораци, шумор ластара, жагор, од мрака се откида висок човек,
шта да чиним, није у униформи, не носи пушку:
Стојте. Ни корак даље.
Није чуо шта је можда тај рекао — четници га опкољавају, галаме (банда је, није
војска, брукају ме):
Зашто сте опколили човека:
виче и осећа преступ према себи, свом достојанству (неко је комунисту пред
свима назвао човеком), полази: ако је он, како се усудио да дође, зашто је дошао. Срећу
се: види пружену руку, зар с њим, шта се то догађа. Пружену руку не прихвата,
поздравља га војнички (поузданији је зато), мада чује да високи младић каже »Ја сам
Душан Катић, врло сам радостан што вас видим иако ме нисте љубазно дочекали«, а
Лазар Обичан зајеча, зацвиле, опсова га, и несга у винограду, у мраку.
Шта желите. Изволите. Зашто су стражарска места рђаво постављена. Шта ви то
говорите. Ко сте ви. Како ће потоком да се провуку Немци. Шта се то вас тичс. Ви
говорите глупости. То сме да кажс само човек с поштеним намерама. Како, зашто. То је
дрско и безобразно. Али то сме да каже само командант који одлично зна свој посао:
Откуд ви знате да батаљон Немаца може да се провучс потоком.
Има право. Гледа га запањено, задивљено, захвално што га није разочарао, после
толиких несаница, мучних опомена савести (има право, стражар није маскиран); гледа га
с мржњом (кад је стигао да то види), јер он је, јесте, разлог толиког незадовољства собом,
људима око себе, вуцарањем по шумама. Он га натерао да се разиђе с Батом Павловићем.
Јесте. Не, то није могућно:
Чекајте, чекајте. Јесте ли ви стварно Душан Катић. Покажите ми легитимацију.
Свеједно, било какав документ. Зашто се смејете. Мислите да вас познају ови што чуче
иза чокоћа.
Можда се подсмева недисциплини мојих војника. Зар он, разбојник, комунист.
Зато што ратује, зато може тако да говори.
Сви на своја места. Командири.
 Али главна, највећа опасност је поручник Спасојевић, и тај (млађи је од Бранка)
што стоји с машингевером иза Душана Катића. Он је сведок. И Спасојевић је опасан
сведок. Ситуација је необично опасна (ко зна како њему изгледам, како се држим према
комунисти), није могућно о озбиљним стварима (зашто ли је дошао), овако, пред
сведоцима да разговарају:
Пушите ли. Да седнемо код ватре.
Њега нудим, комунисту. Шта је мени.
Молим вас, поручничс Спасојсвићу, оставите нас насамо.
Захвалан је Душану Катићу што удаљује свог ордонанса. Али како. Правим
командантским погледом. Ништа, ништа, најпре да видим шта жели. Да сазнам, па ћу
онда.
Сад су сами, између њих пригашена ватра, довољна да му прати израз лица (леп
је, снажан је) док говори, па се мало измиче у сенку, ослања на зид виноградскс колибе:
то је ипак нешто повољнија позиција, Душана Катића хвата пламсај ватре слабо је
обучен, нема никаквих командантских ознака сем петокраке на капи, разбојник, и не
крије да је комупист!, камо среће да је без петокраке: треба сазнати све о њему, ко је и
какав је тај дрски младић (зашто га не мрзи, мало га мрзи):
Ви нисте служили војску.
(Није служио војску а командује):
Колико имате људи у одреду.
Ако не лаже, то је батаљон. Они су без морала и части. Лажу, али овај је храбар.
Зато је он тако брзо схватио положај мог логора и оценио стражарска места која је
официр са војном академијом поставио:
Али ви сте свакако свршили неки курс и имате добре официре поред себе.
(Јадни српски официри академци, где вам је част):
Ја вам, као официр, искрено честитам за вођење напада. Знам, слушао сам. То је
права герилска мајсторија. Ви сте одличан тактичар, мада вам замерам што недовољно
обезбеђујете резервс, па сте морали пре времена да се повучете са железничке станице. У
тој операцији нисте имали даха. Како да не знам, па ја вас слушам, ја могу да вам
опишем и нацртам све бигке које сге водили. Ви имате шест митраљеза.
(Шта је то са мном. Па он је државни непријатељ, револуционар, комунист. Брише
зној са чела, дрхти. Изгледа да је искрен, трезвено говори. Ни ја нисам свршио војну
академију, само):
Није могуће да сте ви комунист. Ја то не верујем. Такав талентован командант, уз
то и Србин и син тако угледног оца. То је нека заблуда. Ви сте у заблуди, млад сте човек,
идеје, факултет, можда и жене, друштво, шта знам. Многи у младости праве глупости,
беже од куће, напуштају школе. Ја могу отац да вам будем, и питам вас као сина: Како ви
можете бити против краља кад ви знате улогу династије у нашој историји, како, побогу,
можете бити против државе за чије је стварање проливено свако четврто кило српске
крви.
Мора да виче. Мора да не дрхти, од мржње. Како да га убијем. Не, не може. Зашто
је замишљен, тај повијени младић, који пуши и гледа га отворено; он није комунист,
није, треба да спасе тога смелог човека, покушаће да га спасе, зашто ме је страх од таквог
узбуђења, шта се то догађа, какав је ово сан у вреви зрикаваца, откуд оволики зрикавци
ноћас.
Не, Душан Катић сигурно није од оних правих комуниста, он је син ратника и
сељака, он дуго размишља пре но што му одговори, говори тихо, чињенице наводи, Бата
Павловић тако не говори, ни отац Сава тако мирно и трезвено не говори; Душан Катић
није политичар, не агитује, не убеђује, никог не грди и не вређа; он разумно објашњава
своја схватања (кад би сви партизани били овакви, кад би он у свом одреду имао само
десет оваквих, пред немачким пуком не би устукнуо), никад, да наредим да га вежу, о
чему ја с њим имам да разговарам, ја сам официр, да, он је највећи покварењак, сви су
они школовани за шпијуне, руски агент, његов бог и краљ је Стаљин, опасан је подлац:
 Чекајте. Ви заборављате да сам ја краљев официр и да је мени испод части и
достојанства да слушам комунистичку пропаганду, без обзира у каквим се односима
налазимо ноћас.
Заћута. Душан Катић посматра га мирно, пажљиво, без отпора али равнодушно.
Он мене не мрзи, или се претвара, подлац, не, храбар човек не може да буде подлац,
додаје тишим гласом:
Уосталом, ја нисам политичар, ја сам војник и то ћу остати до краја живота. Зато
што нисам политичар, зато и нисам наредио да вас вежу.
Као да се осмехнуо. Као да разуме тај осмех. Загледа му се у лице, нагињући се
мало, и строго и надмоћно:
Реците ви мени зашто сте дошли.
Жели и мора да потврди у себи једну наду, тај огроман страх, да уклони
пеизвесност, натера себе на прелом и одлуку (је ли то издаја). У ствари, одлука јс у њему
одавно, можда је већ донесена зато се и одметнуо, у шуму, потребан је само повод па да
је оствари, јер је већ преко сто људи и неколико официра сакупио обећањем да ће
повести борбу с Немцима. Шта ли овај мисли о мени, никако да осети да је прави
тренутак за акцију, сто Срба за једног Немца, никако да поверује да се са
недисциплинованом јединицом, и слабо наоружаном, може успешно ратовати. Поразе не
може да подноси. А деца. Лако је теби, Душане Катићу, ти немаш никакву моралну
одговорност, ти ниси официр, ниси мајор, ти ризикујеш само свој живот, и ништа више.
А то је мали ризик за команданта. То није жртва за команданта. Он сигурно зна какав сам
ја официр, верује у моју част, зато је и дошао. Да ли је могућно да је он комунист.
Ватра се угасила: треба разгрнути пепео да би се на жарићу цигарета припалила.
Само зато. И зато што му више не види лице, речи у мраку су голе, као регрути:
постројавају се, опкољавају га. Чудне, страшне речи. Одбранити се. Не, нечасно је да
пуцам у човека који седи и пуши. Нека га вежу. Храбар је, достојан да га осуди војни суд.
Он је познати комунист. Има право, мора да га убије. Зашто је подло. Нестаје га у тами.
У тами су. Поистоветио се с чокотом. Чокот је. Не чује га од зрикаваца. Поштује и
убеђења. Не жели да вређа моје светиње, идеале, веру. Дошао је да разговарамо само као
патриоти и Срби о непријатељу и борби против њега. Тако не би говорио један терорист
и анархист. Овај није револуционар. Или сс претвара. Има и међу њима храбрих и
способних људи.
Не слажем се. Да ли ћу се ја као официр борити против окупатора, то није ствар
моје личне воље, господине. Краљ је мој врховни командант. Он није издао наредбу да се
борим. Моја је дужност да извршавам наређења врховног команданта. Ја не дозвољавам
да се у мом присуству чине било какве замерке официрском кору. Политичари су, а не
официри, одговорни за катастрофу која нас је задесила.
Имаш право, комунисто, на жалост, истина је, еполетама и кокардама чизме су
потковане, све је у блату. Обешчашћена је сабља српског официра. Не вређај бар ти,
Душане Катићу. Не, саслушати га докраја, да видим шта је наумио. Слуша, сваку реч
одмерава, хвата јој звук, корен; сам их поново у себи изговара, може да их каже, какав је
то страх, пред каквим је грехом, осећа их као своје: он разговара сам са собом у мраку, у
винограду, чује зрикавце, он не спава, као и обично, брине, тражи решење, прави план;
објашњава оцу Сави зашто се разишао с Батом Павловићем; убеђује Бату Павловића,
официре, уплашене сељаке: јесте велика несрећа снашла Трнаву, али зар пред
свирепошћу сме да се клекне и моли милост, зар после Трнаве иједан војник и патриот
може да заспи, зар ватра у Трнави није ватра за устанак. Немци су нам Трнавом поново
објавили рат до истребљења. Нека издајници и кукавице зову непоштење политиком, а
кукавичлук тактиком. Патриотизам и постоји једино у храбрости. Људи могу да носе и
кокарде и петокраке на капама: они једино храброшћу и жртвама постају истинска браћа.
Истина је. Имаш право. Братство није у значкама и униформама, у песмама и причама.
Па ја сам одувск тако мислио:
Чујте, младићу. Братство је само у жилама, оно ранама и умире и рађа се. О
држави нећу с вама да разговарам. Ако је пропала. Ако није ваљала та држава. И та
власт. Само ми који смо је створили, и патили за њу, имамо право да је грдимо. Ако ви
партизани покушате некакав политички преврат, онда ћете морати са мном и нама
официрима, са нама националистима и четницима, да се погледате у очи. Запамтите,
господине Катићу, моја освета биће немилосрдна.
Придиже се, примиче надохват даха, не види га према жарићу цигарете:
Ви стварно желите само да се борите против Нсмаца. Ви то искрено говорите.
Дајте ми реч.
Жели да га загрли, жели да га задави, поново се ослања на зид колибе: чуо би му
тутањ срца. Шта се ово догађа. Напад на Паланку. Зашто мој начелник штаба поручник
Спасојевић није разрадио план те операције, зашто ми нико од мојих официра ни у шали
није споменуо освајање Паланке. Зашто. Ни он није о томе озбиљно размишљао. Да те
чујем, студенту. Зна терен, није му потребна мапа:
Говорите, знам терен, није ми потребна мапа.
Да, исправно, да, одмах освојити железничку станицу.
Више га не слуша. Операцијом командује он. Устаје, гледа: у низини трепере
сијалице, означавајући улице, он распоређује чете, даје им правац: Једну групу повешће
на центар, на Крајскоманду он лично (децу и Радмилу одмах извући), ако му муниције
нестане, митраљеска муниција и бар триста бомби, муњевит јуриш: то одлучује битку:
Немце ухватити у касарнама на спавању, не дати им времена да се утврде и
забункеришу. Само, без три хиљаде војника ми не можемо ништа учинити. Мало је две
хиљаде. Слушам вас.
Дуго није осетио да му је рука на рамену Душана Катића. Заједно су освајали
Паланку, командовали, јуришали на објекте, именовали их, показивали руком на
сијалице које воде њима. Не слажу се у начину напада па Коњичку касарну. Трже руку с
његовог рамена, увређен и љут:
Ви, господине Катићу, говорите будалаштине. Освајање вароши је најсложенија
ратна операција. Неопходно је велико знање и искуство. У таквим биткама генерали
командују.
Ја! Ја да командујем партизанима, комунистима, вама, госнодине Катићу. Знате ли
ви шта говорите. Ви и ја да спојимо одреде. Четнички и партизански.
Подлост или искреност. Кукавице су подлаци, храбри немају разлога за подлост.
Душаи Катић је храбар. Шга да учиним.
Реците ми, молим вас, како сте се усудили да само с једним младићем упаднете у
мој логор, и на основу којих сте чињеница били убеђени да вас ја нећу разоружати и
стрељати као револуционара и антидржавног типа. Зато што верујете мојој храбрости.
Није могуће. Рекли сте храбрости. Несхватљиво, па ми смо исге вере, ми смо браћа. Ви
сте мој син. Дајте ми руку, младићу.
Рукују се, чврсто, дуго, не види му лице, осећа снагу у младој глаткој шаци.
Очајан је и задивљен.
Чује три звиждука пиштаљке, збуни се, застрепи и викиу:
Зашто звиждите. Кога зовете. Ваш одред је код оних ораха, на двеста метара
одавде. Партизани. Зовете их да дођу. Чекајте, Спасојевићу!
Извол’те. господине мајоре.
А знате ли ви да се на двеста метара од нас налази друга војска. Онда вам ја
саопштавам, поручниче: више нисте начелник штаба мога одреда. А кад бисте имали
официрску част, ви бисте овог тренутка сами себи скинули еполете. Да не срамотите
српске официре који су у прошлом рату командовали најхрабријом војском света.

У виноградарској колиби Лазар Обичан продрма војводу Планинског, прекину му

дремање, уклони несаницу, јер од гробља, црне мећаве и такве кише, једно су стид, гнев
и страх: Лазар Обичан шапуће, муца, једва се разабире о чему говори. Војвода
Планински шапатом буди Бату Павловића и тек почиње да схвата тај неочекивани
догађај, а Бата Павловић још каснијс, мучније схвати да су се ујединили мајор Коста
Цветић и Душан Катић. Опасност велика, да, највећа опасност до сада: гледа Лазара
Обичног, обузетог некаквом нарочитом дрхтавицом, док споро и збуњено прича
појединости сусрета и договора мајора Цветића с Душаном Катићем.
 Иако свиће, и срећа је што свиће, Лазар Обичан неодољиво га подсећа на авет,
измучену, унесрећену авет, и док га гледа, први пут уместо страха осећа гађење. Оно му
окупља снагу.
Лазар Обичан заплака за »братом Костом«, великим јунаком и великим Србином,
који је за њега погинуо.
Бата Павловић, неиспаван и уморан, несвикнут на рано буђење, жели да мучи
Лазара Обичног, да озлоједи војводу Планинског, да увреди поручника Васовића, који с
руком под узглављем лежи на леђима и хрче, па се надноси, грубо га дрмуса, и јетко му у
лице:
Поручниче, пропустили сте јединствену шансу. Кратким митраљеским рафалом у
Цветићева леђа ви сте могли да добијете највећу битку у својој каријери. Пали сте на
пуковничком испиту, бато. То је дефинитивно. Овако, са годинама службе добићете пар
звездица. А ово је рат, ово је револуција. Сада се ради брзо и немилосрдно. Да, Уроше.
Али твоја памет је трговачка, на жалост. Шта вам ја могу. Ех, али зашто сам ја себе вама
принео на жртву.
Устаје и излази напоље. Како сам смео за чизму и опанак да вежем судбину.
Застаје, хвата рукама ластаре: мајор Цветић и Душан Катић хоће да разоружају његов
одред ако се одмах он и Урош Бабовић не потчине њиховој команди. О, па ја се не дам.
Чекајте. Онда морам напред. Прилази му Урош. Уплашен је, сад је тренутак.
Наравно, слистиће нас још идуће ноћи. Ствар је пропала, Уроше.
Али ја нисам.
Завараваш се.
Сагиње се над чокот и пипа грожђе. Сад је прилика да сломи сељачку
неодлучност Уроша Бабовића, његово јатачко и шпекулантско лукавство у отпору и
одуговлачењу да сиђу са одредом у Паланку, мобилишу нове људе, наоружају се,
максимално искористе Немце, просто их уцене, јер ситуација је изузетно неповољна за
њих. Пипа грожђе и слуша Уроша Бабовића како разјарено прети, помиње гробље,
Трнаву, сина контузованог код куће, своје богатство и педесет осам година. Лазара не
чује. Њега треба смакнути што пре, ослободити се море, тог вампира српских пораза.
Подофицир би можда могао да чува тајну. То је страшно: он овде нема довољно оданих
људи. У овом зверињаку треба и леђа и бокове обезбедити за све помрчине. Потребно је
да има неколико оних који на миг јуришају. Не окреће му лице.
Да, мој Уроше. Ово је последња опомена да се данас не може ратовати пиљарским
комбинацијама, и бранити се од светске револуције, трнавском тактиком. Или ћеш се
ослободити својих мирнодопских и сељачких предрасуда, или ћемо нас двојица у једном
од наредних сутона, с рукама везаним на леђима, сићи у поток. Јасно, праћени једном
петокраком и једном кокардом. Трећега нема.
Усправља се и види излазеће сунце, па поглед окрену према долини, беласању
Мораве, Паланци: да, ту, у њој треба Цветића ухватити за гушу: тамо га шчепати и
стегнути да би он у лозичким виноградима клекнуо. Одмах из ових стопа кренути. Не
сам. Ако Урош неће, онда повући официре, Васовића и Главинића. Да ли. Мора. Нема
друге.
Видим. Мајстор си ти, Докторе, да у туђој кући ложиш ватру:
гласније каже војвода Планински, због других, присутних, да га куцне по
роговима и да истакне смисао своје тактике. Неко се слаже с њим, и њему у овом часу
није потребна већа победа: већ има план: Доктора, политичара, истерати да све послове с
Немцима у Паланци свршава, њега који најмање даје а највишс хоће, одавно му је то
јасно, њега који је дошао да запали и преврне све по овим брдима. И да оде. Гледа га
жмиркајући, климата главом. На твој мамац не иде Урош Бабовић. Моји синови и моји
унуци с мојим презименом треба да живе овде, да их људи сусрећу, гледају, поздрављају.
Мој гроб треба у овим брдима, у овим виноградима да буде и ја нећу да људи мокре и
погане но њему. Танке су, слабе су твоје господске руке да мени заврнеш шију. Устаје,
излази из колибе, прилази Бати Павловићу, шапуће поверљиво:
 Језик нам је бржи од памети. Да се договоримо пријатељски. Ти знаш иемачки и
лако ти је да се споразумеш с Немцима. Обавести их да ће ови безумници папасти
Паланку.
Поћи ћемо заједно.
Шта ћу ти ја кад не знам немачки.
Није ни потребно да знаш, постоји тумач. Сећаш се.
Онда ми ти ниси потребан, сам ћу да идем.
А ти само као тумача мене хоћеш. Да знам. Због тога да би ми Цветић и Катић
смрскали главу.
Не будали. Треба да разумеш ствар боље од мене. Онда нам ништа друго не остаје
но да се заједно обучемо у немачке униформе, ставимо шлемове и њиховим тенковима
идемо у села. Сви ће рећи да сам постао немачки жандарм. Тако глупу и слепачку ствар
још не могу да урадим.
Али зашто да ми због сељака изводимо ситну игру и да будемо за неколико дана
уништени. Зар се нисмо сложили у томе, зар ти није јасно: у овом тренутку наш главни
непријатељ јесу комунисти. Ако не желимо да будемо уништени, ако не желимо да цела
Србија постане Трнава, ми морамо одмах, и паметно, да искористимо Немце за
ликвидацију Душана Катића и оне официрске будале Цветића. Трнава је наш морални и
политички адут. Право и доказ за све. Народ ће нам све опростити ако га спасемо
судбине Трнаве. Народ ће нас презирати и проклети ако то не учинимо.
Народ једино зло памти, Докторе.
Да, али само оно што је зло за његову њиву, његову кућу, његов џеп. Ти си
разуман човек, ти си најуспелији сељак кога знам, и зашто се бавиш поповским и
учитељским бригама. Ти си командант војске која треба да спречи да цео овај крај не
постане Трнава. Спасти народ патње и уништења, има ли шта поштеније данас. Ако већ и
о таквом поштењу треба разговарати.
Све то треба да се постигне, али само по мраку. По мраку, никако друкчије. Народ
је тако научен. Од памтивека. То ти треба да знаш боље од мене. Све важне и велике
послове ми смо по мраку, невиђено, обавили. За дан и сунце остају ситни послови, и они
по њивама и виноградима. Немој да те ја учим. Пођи одмах у Паланку, а ја ћу са овим
нерадницима да луњам по шумама и виноградима. Не могу ме дивизијом стићи и
ухватити. Ја знам шта ћу народу да причам. Ако видим да морам, и ја ћу у Паланку. То је
најлакше.
Неколико тренутака гледају се ћутећи. Бата Павловић осећа збуњеност, стрепњу:
гадан, опасан савезник. Сваку реч, сваки корак мора добро да измери. Против њега
његовим оружјем. Сакрити посао у Паланци. То свакако. Можда и њега, као и Цветића,
отуда ухватити за гушу. Једним ударцем, немачком песницом одједном и одмах тројицу.
Да није рано. Види: мотри га Урош Бабовић.
Урош Бабовић му види усиљен осмех, и још нешто иза њега. Увек се гадио
златних зуба. То гађење ни сад не може да сакрије.
Бата Павловић насмеја се гласно, тапшући га по рамену:
И курјак си, и мудар си. Да ми није тебе, мене би Цветић и Катић брзо послали у
поток.
Полази да се спреми за Паланку, забринут је. Он се бори за нешто, има циљ, има
амбицију: Урош Бабовић, већина је овде таква, хоће само да спасе то што има. То им је
цео програм и једини циљ. Под таквом заставом данас се већина окупља. Али он хоће
више од спаса голог живота и њихових кућа. Кад би бар ови официри били
амбициознији. Кад би бар неколицина озбиљно желела да постану генерали. Треба му
двадесет амбициозних интелектуалаца, двадесет усијаних младићких глава па да преврне
земљу. Двадесет Душана Катића, не оваквих силеџија, чаршијских трговачких синова:
гледа Милета Савковића, како притком млати орахе у инат Урошу Бабовићу који се на то
љути.

У напуштеној бостанџијској колиби, на столу склепаном од старог баченог

калкана, мајор Коста Цветић у војну секцију Паланке уцртава правац кретања и борбене
циљеве бомбашких одељења, шапћући наређења и команде, страсно замишљен да
проникне у непријатељеве могућности и намере, можда никад толико сујетан, себи важан
и велик као овог јутра: први пут у својој официрској и командантској каријери сам
разрађује освајање вароши, решава задатак достојан генерала а не мајора, трупног, из
малих гарнизона, без војне академије и генералштабних курсева.
Његовом улицом, поред његове куће, поручник Спасојевић водиће чету, свакако
не он, командант целе операције, било би неозбиљно, недостојанствено — малтретирали
су га, понижавали, стално понижавали ратни забушанти и симуланти, генералски и
министарски сестрићи и братанци, они који су постајали потпуковници и пуковници док
је он био капетан, »капетан Коста« за целу Паланку, а пре ње за Велес и Приштину, и тек
1938. мајорски чин, онда кад се нови рат опет примакао, кад је опет дошло време да се
гине. И паланачка господа га презирала, ко је он, некакав »капетан Коста« из Југовићеве
улице, који је гајио пчеле и живину »легхорн«, и у триста шездесет пет дана, и у толико
ноћи, једва украдао од себе, својих уста, џепа, жене, касарне, куће, завидљивих и поганих
комшија, украдао себи, и то на дан пуковске славе, само неколико сати за своју душу, од
света и живога отимао једну ноћ, а за своју тајну није имао ни брата ни пријатеља. Чак ни
судију Ивановића, човека достојног поверења и поштовања. Да ли ће се бар он
обрадовати кад се за неколико дана сретну у Паланци. Позваће га на пиво у Париз. Али
сад нема пива. Наћи ће га, имају га Савковићи, богаташи, има господа своје резервс, све
ће да реквирира за војску, они се неће обрадовати ослобођењу, ни »капетану Кости«, ех,
погледаћемо се, њима добро иду послови и под немачком окупацијом, чекајте, дошао је
мој час, дошло је време кад само храброст и поштење вреде на овом свету. Чим освоји
Паланку, тачно у девет сати позваће судију Ивановића на пиво у Париз. Жели то да каже
Душану Катићу, који је без речи, седи уз њега, и у свој нотес записује план који му он
црта и тумачи. Жели, он је јунак, он га сигурно разуме. Али Душан Катић намрштено
записује, гледа мапу и ћути. Не, било би неозбиљно, некомандантски, да му у овако
великом, најузбудљивијем тренутку говори некакве приватне жељице; било би то
губљење достојанства пред једним комунистом, како сме да заборави да је Катић
комунист, ако је јунак, с њим само службено треба, само о борби против Немаца с њим
може да разговара, да не изгуби ауторитет који му је наметнуо, и целом партизанском
штабу, чак и оном најглавнијем, политичком комесару, тако лукаво и покварено, а све
љубазно, најљубазније, смеши се. Њега треба да се чува. Тај је најопаснији, тај што
стално брбља о некаквој »другарској«, »свесној« дисциплини и шпијунира га с ким се
састаје и шта говори. На мапи уцрта стрелицу, диктира, Катићу број људства и
наоружања бомбашких и ударних јединица, а у отвор колибе, испунивши га свег, улази
стражар и саопштава да један сељак жели одмах да разговара лично с мајором Цветићем.
Расрђено изгрди стражара, тако оштро јер на шајкачи види петокраку звезду од црвене
чохице која га увек, сем можда на капи Душана Катића, препадне и уплаши. Наставља да
комбинује правац и места дејства аутоматског оружја, неће сада да се сећа прошлости, и
мисли шта осваја, кога ослобађа, он, само мајор.
Сељак стаје у отвор колибе, врпољи се, дрхти, заклиње у све што има да је био у
штали кад је чуо мотор, и кад је провирио да види шта се догађа, у његову авлију улазила
два Немца и два Србина у цивилу, а он шмугнуо у шталу.
Шта се то мене тиче.
а после неколико минута жена га звала и он је морао да се појави, и тад му они
смртно запретили.
Служио си војску и буди кратак и јасан, пријатељу. Немам времена.
да мора лично мајору Цветићу да преда писмо и донесе одговор одмах у Среско
начелство: лично иачелнику.
Мајор Цветић бесно исцепа коверат и, брзо се свладавши, прочита, схвати
ултиматум немачке команде: обавештава га да му је прошле ноћи ухапшена цела
породица, и биће стрељана ако се он одмах не преда са оружјем и свим људством којим
командује, одмах, то јест за двадесет и четири сата од пријема обавештења. У дугом,
недоживљеном, сатирућем болу нестаје све што је у животу било његово. Обема рукама
чврсто држи и затеже папир који хучи и тутњи у тишини и обневиделости.
 Трајало је бескрајно дуго док не поче да мисли о оном већ смишљеном у
официрској заклетви коју је изговорио пре двадесет седам година. Треба свршити одмах:
осудити на смрт своју децу, себе најпре: напипава оловку, и испод печата и потписа
немачког команданта словима центиметарске величине написа:
Одбијам. Мајор Коста С. Цветић, командант четничког и партизанског одреда.
Носи.
О чему је реч.
Вечерас у селима извршити општу мобилизацију.
Али ово што сте дали сељаку није, свакако, с тим у вези.
То је приватна пошта. Треба да пожуримо с планом. Пишите: набавити две канте
бензина за штале Коњичке касарне: шапуће, не може више ни да шапуће; само миче
отеклим, осушеним, огромним уснама. Прсте крије у браду, а браду прстима, шаком. Над
њим кров од сувог бурјана, траве и дињиних врежа пуцкара и шушти на сунцу, у густим
налетима пушчапе паљбе, марширања, ромора кише, далеких ситних гласова, тумарања
ветра, војне музике; као у сну, стварном сну.

Војвода Планински крије одред по шумарцима и слуша сулуду, застрашујућу

пуцњаву око Паланке, и стално је у јези дубоких недоумица, у очајничкој упорности да
отворено не приђе Немцима, и да непрекидним маневрима избегне сукобе с партизанима
и Цветићевим људима, који му све страшније прете, хватају му и разоружавају курире и
извиднике.
Бата Павловић борави у Паланци, отуда му шаље људе и оружје, и захтева да
ступи у борбу или да сиђе у варош. Недолазак у одред правда важним састанцима,
потребом да буде у близини немачке команде и да обуздава њен осветнички бес због
Цветићевих и Катићевих све чешћих напада на комуникације, транспорте и гарнизоне.
По последњем куриру обавештава га о доласку велике групе из Београда, »праве елите
демократског и националистичког Београда«, обавештава га и о свом путу на Равну гору
да би се састао са Енглезима и пуковником Дражом Михајловићем, кога је краљ и
емигрантска влада из Лондона именовала за команданта свих четничких снага у земљи.
Војвода Планински стрепи да је преварен и остављен на цедилу у најкритичнијем
часу, па Бати Павловићу пише да се врати, уверава га да му је сад неопходна његова
помоћ, реч и памет, желећи да га домами себи, чврсто решен да га стреља у првој
повољној прилици. Како да спречи да га тамо с тим пуковником Дражом Михајловићем
и неким Енглезима пе увуче у велике политичке игре и белосвстске послове. Како да им
подвали, како да се спасе. Долазак тих Београђана још ће више заплашити и отуђити
сељаке од њега; биће му ти »елитни Београђани« само терет и стид, јер целу ту
нерадничку булументу треба хранити, треба сељаке глобити због београдских мангупа
који, уверен је, више долазе ради грожђа и обезбеђења намирница породицама, него ради
четовања и борбе. Ниоткуд охрабрујуће вести. Руси одоше у бестрагију. Немци наредили
исељење из свих села поред главног друма и око Паланке. Јуре тенковима и
блиндираним колима, пуцају на људе, псе, мачке, на све што виде живо. А Милош још
увек лежи, и све што из Трнаве и од куће свакодневно сазнаје од Вите, само га чини још
суморнијим. Ти страховити порази Руса и огромна немачка освајања на Истоку, без
обзира што мрзи режим у Русији, ти порази Црвенс армије потхрањују очај. Ниоткуд
наде. Престао је да слуша радио-вести и да чита окупацијске новине. Забранио је
официрима да у његовом присуству говоре о рату и политици, и зато што је јесен и све је
зрело за бербу, а много шта и презрело; иструлиће, пропашће земљи и сунцу снага и
ссљачки зној и мука.
Шта да чини кад му је одред још мален да би у борби могао да олакша себи. Мора
чекати да Немци с Љотићевим и Недићевим одредима разбију Катића и Цветића, да
главна битка буде међу њима, па да он ступи у борбу и откупи се Немцима за кућу коју
му нису спалили. Онда да чува и сачува себе и народ, да се освети Душану Катићу и
комунистима за Трнаву, гробље, контузованог Милоша. Али та одлучујућа битка никако
да почне. Партизани и Цветић све јаче стежу Паланку. Ноћи су без лавежа, с вревом
пушака и митраљеза, и он са одредом облеће око пустих села, шуња се шумама и
потоцима, гази Мораву да би био што даље од пуцњаве, и са собом вуче ћутање, страх и
звецкање оружја, нешто мало огарављеног само онда на трнавском гробљу. Ако наиђе на
млађе сељаке који се крију око села, по виноградима и кукурузима, одмах им даје пушке
и по сто метака.
Да браниш, слепче, ово што су ти бог и земља незаслужено дали.
Ко болешћу и приликама у кући покуша да се изговара, поручник Васовић га
ишамара без речи. Многи тако мобилисани нестају ноћу, остављају пушке и муницију,
односе главу и страх у таму и кукурузе, а војвода Планински наређује поручнику
Главинићу да их записује у списак кажњених са двадесет пет батина пред читавим селом,
чим буду ушли у њих. За такав начин мобилисања брзо се прочуло међу сељацима, па се
крију још опрезније, крећу се само ноћу, као зверке, те војвода Планински чим спази
скровито место наређује одреду да се развије у стрелце и претражи шипраг, лови
занемеле, осамљенички унезверене сељаке и води их са собом, убеђен да то чини за
њихово добро и спас:
Видиш ли, кише долазе, несрећниче. Све ће пропасти што су поља понела ако
ватру не угасимо и не смиримо овај немир што нам је земљу обузео.
Једва чека да ухвати сељака да му то каже, јер официри и већина четника не мисле
на бербу и никако их не занима судбина њива и винограда. Вређа га та небрига за
сељачко, стално играње карата на сваком застанку, приче о посилнима и капетапицама:
Свима вама добро је у овој несрећи. Нерадници сте и нема шта да вам пропадне. А
ја вас храним. Народ вас на мој рачун храни.
Издваја се, гледа поље, стално пуши, у заранке луња њивама, под сунцем и
тамним зидинама облака, у светлости зрелих кукуруза, тикава и јабука, у светлости што
мирише на свенуле траве, опало орахово лишће и непоорана стрњишта: осећа узбудљиву
топлоту јесењих заранака, и удише је жедно и гладно, с мирисом суве зрнасте земље,
предаје се сећањима на јесени што су прошле. Радости које је имао у животу у јесенима
су: радост младића и радост оца, радост трговца, газде, радост сељака. У тим тренуцима
он је без злобе и мржње, добар себи и целом свету, небу и земљи; ако би у тим
тренуцима наишли Душан Катић и мајор Цветић, понудио би им дуван, сео на земљу, да
разговарају као браћа: у тим тренуцима јесењег и земљиног блаженства у себи он се свим
чулима отварао реском шумору ветра и кукурузима, њивама, свим шумовима винограда
и воћњака. Као пресушен поток заборављеној води. Војвода Планински корача њивама,
носећи жалост и пушку на десној долактици, загледа врхове кукурузних клипова, пуни
су, наливени зрневљсм, жалост је зато дубља; подиже оборене да их киша не би затекла
на земљи, усправља струкове пасуља с распуклим махунама, обавија их око кукуруза, и
уздиже јецаво, пред земљом одговоран за род њива. Све је његово што земља рађа и даје;
земља му је живот и синови, понос и унуци, патња целог живота, једина нада њему и
њима што ће га наследити. Понео је и пушку да би земљу одбранио од комуниста, зато
луња и стрепи да се не сретне с партизанима, малтретирају га официри, четници,
жандарми, касапи, студенти, нерадници и безбрижлије, а Милош лежи, још је неспособан
за рад, њиве труле, необране, ко ће бачве да спреми за бербу. Како ће жене обрати
онолики виноград. Шљиве није куповао, ни кило грожђа неће имати ко да купи. Огромне
паре изгубиће ове јесени. А шта ће бити следеће. Кад ће се завршити рат, кад ће Србија
бити чиста од комуниста, и Цветића, и Немаца. Да ли ће жив дочекати њихов крај. Не
може да баци пушку, да оде у Трнаву.
Улази у детелишта, пушком скупља откосе у навиљке, помишља да дозове
четнике и да им нареди да упласте сено, да спасу било шта, небо се товари облацима,
тамом и кишом, чује разуздан смех у забрану и командује покрет, бар да онемогући тај
смех, шале и карте, натера их на ћутање, марширањем да их казни и мучи. Кроз
винограде иде поред колоне, мотри да не кидају грожђе, а кад спази четника да мокри у
чокот, ишчупа притку и сломи му је о главу:
Виноград је свето место, ништаче. Ни стока не погани чокот.
Четник испусти пушку, клече поред чокота, нем је, бере лишће и њим брише крв
са лица. Колона стала, сви гледају у њега. Сутон гусне. Војвода Планински погледа низ
виноград и стеже гушу. Земља без неба. Тишином дуг рафал, смекшан даљином, окрену
га према Паланци, и он види: неколико црвених ракета мучно се пењу увис, и кад им се у
тренутку распрскавајућег понирућа већ угаси струк, хитро севнуше ватрице, а одмах за
њима земљом се проваља густа и тешка грмљавина топова. Чује за леђима: Нападају
Паланку. Чује: јаук Лазара Обичног у дрхтавом звецкању оружја. Трже се и окрену
одбрамбено. Поручник Васовић зури у њега тупо, унезверено:
Кад ће да стигне Бата Павловић, војводо.
Отворено исказано неповерење према њему:
Јесу ли ти пуне гаће, кукавицо.
Бата Павловић је у праву. Ми овде чувамо сељачке винограде.
Војвода Планински погледа у жандармеријског наредника:
Твојој глави и приличи немачки шлем.
Опет се окрете према Паланци, топовској грмљавини. Можда ће ноћас бити
одлучено. Без речи полази уским виноградским путем, низ косу, ка манастиру, окрећући
леђа великој бици која почиње. Земља тутњи и цепти под њим, он се корачањем дотиче
њеног страха, упија га у себе. Страх тече његовим жилама, гомила се, и он расте с њим,
телом спаја земљу с ниским облацима, заталасаном стравом. И он земљи оставља своју
дрхтавицу, грчевито стеже пушку и постаје она, а све безизлазније опкољавају га врзине,
дрвеће, пуцњава. Он је потпуно сам. Човек и сељак. Проклет да страда. Где да се склони
из овог тутња и грмљавине. Не може из времена, нема куд да се сакрије, измакне, изврда.
Ту је. Мора да буде ту. Претња је и мирис трулих диња из бостаништа поред кога
пролазе.

Осећам се свечано, празнички. Мама, тата и Милан спавају, а ја седим

под великом лампом у нашем старом салону, узео сам чист лист хартије,
запалио цигарету и пишем. Последња моја ноћ у Београду у коме сам рођен, у
коме сам живео и у коме можда нећу умрети. Сутра полазим у четнике. Ова
поноћна исповест нема адресе.
А ако останем жив, ако се вратим кроз барут и огањ битака, онда је
ово писмо упућено том ратнику што се враћа у свој родни град. Да га сретне,
да га поздрави. И да му каже ко је и какав је био човек кад је кренуо, кад је
учинио пресудан корак свог живота. Да му каже ко сам ја данас. Знам, бићеш
искуснији од мене, ти што ћеш доћи, за цео један живот богатији, крупнији и
већи. Немој да ми замериш што су ми речи вреле, што ми дамари бију, што
ми је још невешта рука која ће сутра понети пушку.
Имам 22 године. Студент сам четврте године права, из треће године
само један испит нисам дао. Спремам се да будем политичар и дипломат.
Књижевност ми није слабост, али у овом часу изговарам Ракићеве стихове:

Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу...

И данас кад дође до последњег боја,

Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!

То је у овом часу сва моја филозофија и све осећање. То је тренутно мој

једини духовни аутопортрет.
Мој физички аутопортрет: висок сам, мама каже да сам мршав,
Снежана да сам баш као што треба, мени је свеједно. Црномањаст сам, имам
мале црне бркове, зашто — не знам, али не могу себе да замислим без њих.
Нисам нарочито снажан, али сам жилав, у »Соколу« сам одлично вежбао на
 круговима. Играм тенис од детињства, зато су ми рефлекси брзи и прецизни.
Пушим, не претерано много , од своје деветнаесте године, али одмах јавно,
пред родитељима. Иако имам лице уско и чисто, врло сам нефотогеничан.
Облачим се увек добро, али мрзим помодарство, као и разбарушеност и
простаклук црвених студената. Уопште нисам нарцисоидан.
Волим једну девојку, само једну и заувек једну. Наравно, сви смо имали
својих грехова младости«, али у мом емотивном свету постоји само Снежана.
Заиста постоји.
Говорим енглески и француски прилично добро, немачки слабије. Моја
права вокација је говорничка, политичка.
Не волим људе који имају много пријатеља. А имао сам их доста. Да,
имао сам их. Сад их немам.
Напољу ветар, неки ретки пуцњи на Пашином брду, лавеж. Немци
трче поред моје куће. Револверски пуцњи. На кога овде. Гасим лампу. Стајем
уз прозор. Чекам. Више ие успевам да мислим о себи. Али ћу овај лист да
оставим у »Контрапункту живота«. То је све. То није све.

Страх се није јавио после вечерње литургије и звона која су замрла у почетак
битке за Паланку, ни у оштрој опомени оца Саве — Чујеш ли, време ти је да станеш под
барјак — ни кад је вечерас одред војводе Планинског пропустио кроз велику капију
манастира, помогао им да се сместе у конак, а војводу Планинског увео у собу, оцу Сави;
тек кад је бела рука изронила из црног рукава: Јеромонах Гаврило ће Христову љубав да
сеје по твојој војсци, и вером исцељује ране и смирује страсти. Њега, најбољега сам
изабрао, Уроше. Та похвала га уплашила. Ужаснула га та највећа похвала у двадесет
година молитава, исповести и поука оца Саве. Онда је војвода Плапински изрекао још
већу претњу.
Треба ми поп. Буди спреман, ја у свитање крећем.
Зато у својој ћелији клечи руку опуштених низ мршава бедра, повијен према
икони и кандилу, изгубљен; ни у мислима да започне вечерњу молитву за спас и одговор:
сме ли да га не послуша, шта ће бити ако га не послуша, сме ли да убија. Распет је, разнет
недоумицом, памћење се мучи ка почетку, у почетку беше реч. Оца Саве. Радост су
његове увек поверљиве заповести. Свагда тако мора бити, хоће да верује. Верује. И кад
није с погнутом главом пред њим, устрептао као пред молитву, сав оданост и слатко
страхопоштовање. И тада, тог сутона, тежак поносом због његове меке руке на рамену,
пред великим крстом на његовим грудима, лицем пред распетим Господом, када му је
узео главу, тада људски обично, као отац, као брат, док је шапутао, а тај шапат није био
човеков, долазио из дубине, с почетка љубави:
Синко мој. На ливади сачекај неколико људи с пушкама и доведи их мени. Кроз
мала врата, да их нико не види. Тајну само теби поверавам.
Рука се покренула. Можда му помиловала врат, можда се само дотакла
оковратника мантије. Довољно за дрхтавицу док је чекао па рубу шуме и ливаде ослоњен
на храст, довољно да ту исту дрхтавицу осети у зрелом лишћу, у крцкању гранчица под
њиховим брзим корацима кад им се он кашљем оказао, можда их и поздравио, а онда,
друкчије узбуђен, брзо пошао манастирском зиду. Лица и изглед људи с пушкама, који
су дошли из шуме, нису могли да га обрадују, зашкрипала је капија у зиду иза овчарника,
а он погнут ронио главом кроз јеку, верујући да су кроз ту капију улазили Карађорђеви
устаници и Милошеве гласоноше оцу Викентију, не жене оцу Никанору, може да га
распне за скврнављење мале капије, она служи само шуми одакле долази слобода, одавно
му то рекао отац Сава. Мислио је о слободи док је мајора Цветића и Бату Павловића
водио одаји оца Саве, и после, док је на трему стајао у тами, занемео, слушајући гласове
али не и речи. Речи је тада хтео, речи су истина, у речима је све, и почетак и крај, па се
дошуњао до врата да их чује, постиђен што их тако краде, али га грубо и псовком
одгурнуо пратилац мајора Цвегића, и он се још постиђенији повукао дубље у мрак и
наслонио на ограду доксата што је крцкао у ситним налетима. Али кад их је пред поноћ
опет повео малим вратима поред овчарника и испратио до ливаде, оказала му се радост
чиста, потпуна: та радост била је месечина коју су косо секли они, четници, људи што су
васкрсли из калуђерских летописа и песама, из прошлих векова устали и кренули да
спасу Христову веру и његову цркву од безбожника, од сатане који грми земљом целог
лета и целе јесени да уништи српство; та радост била је и тама шуме у коју су уронили
јунаци и спасиоци, шума га мамила јунаштвом, нудила подвиг, обећавала славу и
поштовање свих верника, и он се сети светога Саве, он га је видео, не оног са икона, Саву
монаха и Саву архиепископа, не с крстом и митром, већ друкчијег, другог, с топузом и
мачем. Према шуми, за њима, четницима, косо увис текла је и ливада под ниским
јесењим звездама, под зрелим месецом у крошњама букава и храстова. Хтео је да дозове
четнике. Јесте, хтео је да викне. Сачекајте ме, браћо. Али гласа није имао, или се није чуо
од жубора речице на крају ливаде, за његовим леђима. Од страха који га је просто
преклао. Није их позвао да га сачекају, морао је опет да пита оца Саву: сме ли он пушку
да понесе. Загледан у звезде, суво је прошапутао:
Помози.
А провукао се кроз малу капију, шарке су зашкрипале, препознат по корацима и
кашљем позван у одају оца Саве њему су очи биле пуне стида: страх га је да се одлучи и
пође у четнике; нема снаге да понесе пушку. Не због живота, каже гласно сад док клечи у
својој ћелији, неће да је због живота, неће. А отац Сава седео је на својој столици, с
камилавком на глави, лако раскречених ногу, загледан у бројанице: шаке му биле пуне
светлуцања три свеће у чираку на столу. Није чуо звек бројаница. Од дрхтавице и свог
срца, јер он је стајао пред њим који ћути зато јер зна шта он, Гаврило, осећа и мисли,
друкчије погнуте главе. И кад је хтео да клекне и замоли за исповест, отац Сава је
проговорио најдубљим гласом што га човек има:
На овим људима које си ти сад испратио стоји будућност српства и наше свете
православне цркве. Истина, они су још неорганизовани, редови су им прљави. Али и то је
доказ њихове народности и снаге. Они носе веру, а вера није организација. Организација
је туђа нашем српском бићу. Ти знаш, ја сам те увек учио: српска црква јесте народна
црква. Њена снага била је у томе што она није чувала веру у манастирима, она је веру
носила по збеговима, сеобама, хајдучким дружинама и рововима. Нашим светим оцима
народ је веровао јер су они, најбољи православни монаси и свештеници, патили заједно с
народом: били ратници и орачи, политичари и учитељи. Али у последњим деценијама
жалосно је малаксала та народносна снага наше православне цркве. Тренутак је, синко
мој, да је васкрснемо и подмладимо покајничким пожртвовањем. Тренутак да за
политичку и државну судбину нашег народа примимо и ми пуну одговорност.
Комунисти дижу револуцију. Чујеш шта чини Душан Катић. Ми морамо да се бранимо
свим оним чиме нас је Господ обдарио. Има свакојаких међу људима који четништво
зачињу у нашем крају. Постоји смерноумни мајор Коста Цветић; он хоће нашу мисао да
следи, ми морамо њега да водимо. Али постоји и Бата Павловић. То је један небогомдани
политичар, један гордоуман однарођен интелектуалац, ја држим да је атеист и лицемер,
саможивац и бесузник. Његов утицај треба сузбити, реч му утишати, ватру коју носи
утулити. А то само можемо, Господ нам снагу даје, ми овде, ја и ти, синко.
У тим речима има разлога и за храброст и за бригу. Оне носе осећање
изузетности, значаја, обећавају много, обећавају испуњење и оне његове тајне, грешне
наде. Али он није могао да подигне клонулу главу, ни да искаже себе, јер то није била
исповест, а кад се не исповеда онда се пред оцем Савом ћути и слуша. Зашто је
пропустио ту једину прилику, имао је право да каже шта мисли, не, већ да пита за савет,
иако зна да се ћутањем разговара са оцем Савом. Колико је ноћи тако оћутао, стојећи
пред њим погнуте главе, загледан у бројанице које су постајале речи, а сан га омамљивао,
неколико пута и оборио на под пред њим. Тад би му отац Сава шапатом изрицао казну,
док су му дрхтавим рукама прштале бројанице:
Душа ти је трњак. Речи моје, семе Господње, не падају у њу. У пећину се вуци док
не осетим да ти се Господ смиловао.
Неће сад да се сећа камене шпиље у шуми више манастира, у њој се молио, док му
свест и молитве држе тело у клечању, понављајући речи светог Серафима Саровског,
који је хиљаду дана и хиљаду ноћи провео непрестано молећи се. Боже, милостив буди
мени грешноме: неће да се сећа гадљивих несвестица и повраћања од глади и жеђи, јер је
брат Мирон тек трећег дана доносио тестију воде и само хлеб, неће. Али отац Сава, као
да казну изриче, шапнуо:
Мислиш ли друкчије.
Не мислим, оче.
Не мисли ни сада, па зашто је отац Сава рекао:
Тебе је страх, сине. Иди, моли се.
Јесте, страх га је да оде у четнике, мора да убија, сграх га је, две ноћи провео је у
клечању пред распећем, а у очима му буктао пожар кандила. Прве ноћи још је имао снаге
да мучи и кажњава тело све до малог звона за јутрење. И друге ноћи исто је хтео, бар
несном и оштрим и дугим болом у својим коленима да казни себе, болом што се пузао
бутњачама, кичмом, гомилао на вратним жилама, али га око поноћи сан меко лупио о
циглани под његове самице, и тако згрченог оставио све до благих прекора оца
Никанора, наднесеног над њим у уском ћелијском сванућу.
Немој, бога ради, да кажеш оцу Сави.
Стид и бол. Гледао га је одоздо као онај грешник из Страшног суда, гледао га с
пода искренуте главе, не кријући очи: кад су хтели да га увреде и да му се насмеју,
монаси би пружали прст на фреску Страшни суд: Ено си. Видиш ли се. Ено си, Гаврило.
И он је огледајући се на прозорском стаклу, установио да много личи на избезумљеног
грешника у Страшном суду. Јадни Гаврило, шапутали су калуђери улазећи у цркву, а он
их, плачући, тужио оцу Сави, омрзнуо их, упоран да те увреде никад не опрости, јер ни
утехе оца Саве, ни толике молитве и читање нису могли да га ослободе страха од
сличности са грешником у Страшном суду, страха, слутње која је букнула тада, са
експлозијама од којих је мукло забрујао манастирски конак, тутањ струјао циглама,
увирао у колена, у сва влакна, и плавио узаврели мрак око њега. Изгубиће његову љубав
ако га не послуша. Како да живи без ње. Треба се одлучити, грех се рађа у колебању, из
њега он расте. И само колебање је грех.
Послушај Господа нашег, рекао му је отац Сава вечерас, после молитве у његовој
одаји, док му је помагао да устане и седне у своју столицу, а конак хучао и брујао од
недалеке пуцњаве, и он је био ухваћсн, пригњечен његовим очима, двема црним куглама,
па бежао натрашке, тако и изишао из собе, занемео, па утрчао у ћелију, клекнуо и дрхтао
од њиховог, четничког, доласка. Без одговора и одлуке у себи. Али одлуку мора да
донесе, мора, још ноћас, мора одмах, устаје: тама пригиска голе зидове ћелије, узидан је,
окован, креветац без сламарице, побећи некуд, тестија са убајаћеном водом, побећи.
Видиш ли, комунисти хоће земљом да овладају.
Јесте, оче Саво. Ја сам последњи бедник, ја сам најгрешнији грешник, оче Саво.
Хвата у загрљај тестију, опроштај, последњи пут, свеједно куда побећи, овде је проклет и
презрен, овде њега нико не воли. Мало је воде за његову ватру. Отвори врата и чврсто се
дохвати гредице на огради трема, отворивши се ноћи, слуша: између рафала и експлозије
бомби хрчу калуђери из својих ћелија. Спавајте, бедници, себичњаци. Чује и тих
разговор четника. Зашто они не спавају.
Облаци се помешали с брдима, у тами још је тамнија купола каменог манастира.
Крст не види. Жели да заплаче. Али то не може, та жеља је лаж. Она је изговор. Покушај
обмане. Бедник. Није достојан блаженства плача. Милосрђе у сузама. Плач је оказана
милост, Господња светлост у души, синко, плач је доживљена свегрешност, Гаврило.
Спава ли он.
Полази дугим брзим корацима, али пред вратима, корак му се скраћује, сав се
згрчи у врхове прстију да би био нечујан: уз довратак га сави и приљуби гласан и једар
шапат:
Господе, лепи убрусе мој, спусти се на мене као вео на удовицу. И покупи сузе
моје у којима гори жалост свих Срба, невиних, јадних створења твојих што толико пате
ноћас.
Уђи, рече себи. Уђи, понови. И после двадесет година живота у преровском
манастиру, први пут непозван уђе у одају старешине манастира, оца Саве, који као да се
не љути, као да се смеши оним ретким, божићио-ускршњим смешком, устајући с ниске
клупице прекривене ћилимом, на којој је клечао пред иконом и припаљеним кандилом.
Самилосно-радостан смешак још више га збуни. Он леђима притвори врата и ту оста,
промуцавши:
Не убиј, рекао је Господ.
Ослања се на врата, чека казну.
Отац Сава коракну њему, стаде, и лако приклони главу, замисливши се, али не
гаси смешак, наду, можда ће рећи: Не мораш да идеш, велика те опасност чека. Стоји
неколико тренутака, разочаран је у мене, прилази својој столици с великим наслоном у
дуборезу, уздахну и напуни леву шаку црном брадом. Јесте, разочарао сам га. Смешак
побеже пред гласом дубоким, зарђалим, а њему колена грубо клецнуше и он се снизи
крај врата, предајући се казни, загледан у његову омамљиву, узбудљиву белу шаку која
гужва браду:
Наш живот, то је жртвовање богу и његовој службеници цркви. То је суштина
нашег бића и наше начело. А жртвовање богу не даје право да бирамо ни начин ни
тренутак страдања. Чим се доведе у питање та спремност и то осећање, доведена је у
питање и наша љубав за Господа нашег и наша вера, сине. Снага наше љубави и наше
вере је у снази и величини нашег жртвовања. Нисам ти једаред то говорио. Свако
колебање доказује само присуство нечастивог у души нашој. Клекни.
Њему лакну од те заповести, снизи се још. Зашто га сад не истуче као некад, као
онда кад је једини и последњи пут у животу, за цео живот, завукао шаку у жену и
признао му то, зашто га не туче. У којој је књизи читао то што сад слуша. Погледа према
библиотеци, али се од те сумње уплаши још више: као да слуша хор опела. Брује, тутње
собом, ходником, крупне застрашујућс речи:
Овај рат је велика кушња људи и највеће прочишћавање човечанства. Казна божја.
Последња опомена пред долазак Господа нашег Исуса Христа. Комунисти су доказ
немогућности даљег опстанка овог и оваквог света и човека који се органски одвојио и
откинуо од свог духовног бића, своје суштине. Ово јс данас агонија машинске
цивилизације, робота. Руши се наша епоха. Епоха без духовног корена и вишег
оправдања, век без љубави и милосрђа. Сулудост и површност. Велике слободе зла. Глад
за брзином. А брзина, то је страх да останемо сами са собом, пустош нам је у души:
брзина, то је сумња у све што јесте око нас, сумња у лепоту, у мисао, у божанско
сродништво с природом, стварима и људима: брзина, то је очајничко бежање увек укруг.
А круг је безизлаз који стално обмањује; брзина, то је изгубљена вера у вечност, сине.
Говори се о победи природе. Бедници. Каква је то победа човека који само вешто краде
све што је творцем већ створено и понуђено му да сазна и види. Истина је друкчија и
друга. Човек је себе заробио и осудио на пропаст. Човек се одвојио од бога и вечности.
Тај јадни победник једино је себе победио. Казнио се паклом. Има ли излаза. Питај ме,
несрећниче.
Он се прену из слатке и страшне омаме и преданости том натчовечанском гласу,
стегнут претњом и очима. Стоји, гледа га, држи се за његов поглед, осећа: ако би за
тренутак престала моћ његових очију пао би, као некад, као раније неколико пута.
Захвалан му је за то, прекрстио би се и пољубио би му руку. Осећа недоживљену
угроженост целог бића и недоживљену нежност према оцу Сави, он је сам Господ у лицу
човечијем, најзад оказан, присутан, доживљен не речима које је изговорио и којих се не
сећа, већ светлошћу очију што увире у њега и држи га да не падне, последњи пут.
Заплака без дрхтаја, без бола, благо и захвално осмехнут.
Клекни.
Клече, не престајући да плаче и не престајући да га гледа захвално и грешнички.
Оче мој, шапну и руке меко прекрсти на груди.
Сузе остави за молитву. Сузе су самоћи и кајању потребне. Отвори душу, чуј ме,
несрећниче. Из овог мрака изићи ће на светлост Господњу само они који имају толико
љубави у срцу и снагу у вери да се отму себичности својих чула, кукавичлуку и
слаботињи сваке врсте. А демонство је крвожедношћу омамило милионе људи данас,
чујеш ли топове и пушке. То је њихова песма. Комунисти и јесу тако свирепи и одлучни
у борби иротив човека и бога у њему баш зато што осећају своје послсдње часе. Совјети
се руше. Москва, бољшевичка јазбина, опкољена је. Ропац безбожника и сатанине војске.
Душан Катић и роб му бедни Коста Цветић обмањују малоумне слободом. Јадна слободо.
Треба издржати, синко, ову последњу свадбу демона, који се и код нас јављају са
знамењем српа и чекића на петокракој. Дошло је време да се васкрсне оно велико из
средњег века. Оно што малоумници, из своје приземности и немоћи, зову мрачњаштвом.
Ни пре ни после Христове најаве на земљи човек није себи остварио већу слободу но
онда кад је господарио собом у борби против безбожништва. Бедници их зову робовима
и инквизиторима, а они су били великани духа и љубави. Њихова поука, то је поука
жртвовања. Чуј, дошао је тренутак: споји у себи монаха и витеза. Монаха и витеза,
кажем. Такав је био Сава Немањић. Такви су били сви монаси који су српство и
Христову веру пет векова носили кроз помрчине и шуме. Прими њихов завет: узми
пушку, принеси жртву, унеси се у вери. Победи ту беду тела, те отровне обмане, остани
вечно млад, Гаврило.
Погнут прихвата се рукама за под, загледан у његову белу руку подигнуту увис.
Воли ме, а жртвује ме. Је ли то љубав:
Треба праштати, оче. Праштати, не убијати, учи наука љубави.
Огреховила ти се душа, несрећниче. Ван Христа нема истине, запамти занавек. Јер
није човек, ниси ти мера ствари у овом свету. То је само бог, несрећниче. Све што
чинимо, можемо једино по богу знати шга чинимо.
Знам. Ти, оче, хоћеш да кажеш: волимо Христа више но човека.
Па зар је у теби било кад постојала дилема: Христос или човек.
Страх осећам, оче. Страх од свега. Не терај ме од себе. Ако ме волиш.
А ја ти кажем: ко данас окренс образ комунистима, издао је Христа. Уразуми се,
несрећниче, комунисти су носиоци зла, они су поништење Христа и љубави, они нису
наши ближњи. Чујеш ли топове, ту музику пакла. Сузе и крв невиних проливају се сад у
Паланци. Чујеш ли како руши и пали сатана.
Али ја још не могу, оче. Не могу.
Види: отац Сава прилази писаћем столу, узима књигу, листа, нагиње се свећама и
чита:
Ништа, ништа своје нећу. Нећу чак ни разум. Ти једини, само ти. Уосталом, не
моја, него твоја воља нека буде. Тројице, јединице, помилуј ме. Верујем упркос јечању
разума: верујем јер у самом непријатељству разума према мојој вери ја видим залог нечег
новог, нечег неупоредивог и највишег. Ја се нећу спустити у дубодолине разума, макар
ме он плашио најстрашнијим бауцима. Сад хоћу да будем безразуман. Сад знам, зато што
верујем.
Тако учи Анселмо Кентерберијски. Колико сам ти пута то прочитао. Заборавио си.
Све си заборавио, несрећниче. Душа ти је пустиња и кал. Иди. Иди, моли се.
Гаврило изнесе само страх на трем конака. Ухвати се за греду. Шума бруји од
битке за Паланку. Четник виче из мрака:
Попе, имаш ли мало дувана, части ти.

Ниси пушач, а тражиш дуван. Страх те је. Страх је и тога калуђера што не може да
заспи. И све вас је страх, јер само причате и не спавате. То вам тврдим ја, Лазар Обичан.
Имате и разлог: комунисти вешају попове, стрељају господу, пеку четнике. Јесте, пеку,
стрељају, деру, вешају. Ако Душан Катић освоји Паланку, чујете ли како грми, шта ће
бити с вама.
Шта ће онда бити. Али куд ћемо ми. Нека освоје и Београд, убијаћу их. Цео свет
да освоје, борићу се. Моли калуђера да нам прода ракију. Ако је ноћ, мора да нам прода.
Калуђеру, наточи мало. Оче, молим ти се, и овом манастиру, и клечим: смилуј се и дај
мало ракије. Ја плаћам, нећу забадава. Хришћани смо, Срби смо, морамо да пијемо. Они
ће и манастир да освоје, дај нам само две чутурице. Пас је, матер му, није човек. А крст
носи, изелица, ми треба да гинемо и за његову калуђерску гузицу. Калуђеру, бем ти
сестру. Ко зна где им је подрум. Шапући. Гаси. Пођи, буразеру, знам ја где им је подрум.
Шта мислиш који је калибар ових топова. То су мине, будало.
 Четник вам је човек који мора све да може и све да сме. Ако неко више и од
четника може и сме, тај је ђаво, лично. Запамтите, ово су вам четничке врлине: јунаштво
на прво место; верност дружини и својој браћи четницима, као у песми о Старцу
Вујадину. Спава ли студент. Да издекламује лепу песму о старцу Вујадину. Да у дну срца
чува тајне, дужност је четника и да му их ни ножем одатле непријатељ не ишчупа, чујете
ли ме. Треба да знате да су вам браћа сви четници, старешине су вам отац и мајка, чета ти
је и жена и кућа и деца. Сећате ли се оне наше лепе песмице.
То је било друго време. Заћути, не мучи. Ја вам кажем, браћо, да је најбоље да се
напијемо. Тише, отишли су, донеће. Спашћемо се.
Нема за четника друго време. Тада су били Турци и Бугари. Туђа крв, туђ језик.
Сад треба Србе. Хоћеш ли у сто банака да то нису мине. Нека пође неко, они су лопови,
остаће у подруму.
Време је увек исто. Непријатељ ти је увек исти. Ако се друкчије зове. Али ви
нисте никакви четници, ви сте кукавице, школе сте учили, књиге сте читали. Марш.
Лези. Сад би мој покојни војвода Танкосић рекао: До зоре хоћу да знам колико има
комуниста и какво им је наоружање. Ти стегнеш нож, стегнеш и бомбу, па напред. Само,
бомба је за тебе да жив не будеш ухваћен, а нож је за непријатеље. Гркљани, гркљани.
Какве су то слатке ноћи биле. А после, гуслари их у песме ставе да вечито траје
Србинова слава.
Не лажи, није то Србинова слава. Срби не лажу, Срби нису зликовци. Лазаре, не мучи,
чујеш ли, Душан Катић и мајор Цветић освојиће Паланку. И кажеш, баш сте их клали,
онако стварно, преко гркљана.
Као јагањце. Брзина мора бити таква да не стигне да јаукне. Мораш глас, мораш
јаук, да му прекољеш. Рука мора да ти је лака, хитра и полетна. И њу су у песмама
опевали. Сећате ли се.
О, лепе наше традиције, о, романтико наша, ућути, не мучи. Па шта раде с
ракијом, материна им. Лепе наше традиције, студенте и Миле Савковићу. Традиција
отаџбине наше, понос и слава наша једина, мајчини синови. А ваше традиције су гитаре,
књиге, школе, бицикли. Ви идете гологлави, омладино, а ми смо се непријатељском
крвљу причешћивали. Постиш лепо, као хришћанин, недељу дана па кренеш овако ноћу
у непријатељски положај, и кад му замочиш нож у гркљан, онда се прекрстиш и лизнеш.
Не лажи. Ти си звер. Ја не могу да закољем човека. Не могу ни ја, чак и да је
комуниста. Ех, бем ти ноћ српску. Умукни, побећи ћу. Нећу да носим нож. Ја се само
браним. Због Трнаве сам овде. Не бих ни ја да није Трнаве. Ја могу да закољем човека.
Ви сељаци сте говна. Морам и оца ако се нареди. А краљ, а отаџбина, а наша држава, а
моје, моје не дам да буде наше, моје је само моје, и хоћу да кољем Србе. Иду, носе
ракију. Мојина не може да буде твојина. О, спашћемо се. Заспаћемо, ништа више нећемо
чути. Одморићемо се, али братски да поделимо, поштено, лек је. Будимо људи. О ракијо,
о мученицо, о успаванко српска.
Битка одједном замуче; преморена у висинама, тишина се сурва на земљу: војводи
Планинском чини се да је чуо њен удар у шуме, у манастир и конак; тишина потече
речицом иза конака. Скочи из постеље у гостинској соби, одевен је, узе шубару и пушку
и изиђс на трем.
Тишина се оказује и далеком вревом петлова. Зора је а неба нема, облаци су над
самим крововима, базде на кишу, на необране њиве, на неопране бачве. Јекну. Хоће ли
стићи да очисти земљу од комуниста пре но што иструли све што је толико родило.
Базди на труле тикве и пасуљ. Женетине се сигурно нису сетиле да га почупају из
риљевине и стрпају у вајат. Ваљда ће се Милош сетити. Може бар да нареди шта прво
треба спасти. Падају јабуке. И њих ће да смлати први ветар. Зашто ли се утишало. Ако не
буде успео да превари тог калуђерског лисца Саву. Силази. Прати га сува шкрипа и
крцкање конака. Пробудиће калуђерчину. Најпре ће одред. Наређује пожарном да буди за
покрет. Виче. Нека ни калуђери више не спавају. Зашто их он не би потерао да му оберу
виноград. На земљи нема већег греха но кад човек пусти да пропадне њен род. Потераће
калуђере.
Поручник Васовић протестује:
 Рано је, куда ћемо.
Чујеш ли, утишало се.
Сети се: данас долазе ти београдски мангупи. Морамо их сачекати. И Бата
Павловић ће стићи. Командуј: Правац — Грабовица.

Партизани су, кажу, у зору напали немачки транспортни воз и

оштетили пругу негде пред Чачком. Наш воз је стављен на други колосек мале
железничке станице. Чекамо. Путници, уједињени страхом, рођачки шапућу,
прилазећи један другом, час се теше, час се плаше, све у атмосфери оне опште
окупацијске и ропске опсесијс лажима. Пројурише два нсмачка блиндирана
воза. Љотићевци и недићевци говоре да су партизани синоћ напали Паланку.
Срећа што ми је село веза за одред. Ми стојимо на споредном колосеку. Седим
на ранцу, иза немачког магацина. Сељаци секу шуму и све веће дрвеће у појасу
од пола километра са обе стране пруге. То је нова мера немачког обезбеђења
саобраћајних линија. Уморан сам, пун неизвесности, а морам да запишем мој
одлазак из Београда.
Тај одлазак је мој највећи пораз у животу. Не знам да ли ћу икад моћи
да заборавим овај бол. Требало је са мном да пођс још петнаестак људи и
тројица из вођства Дсмократске омладине. Све је било сигурно, уговорено,
састанак заказан на станици. Нису дошли. Владани. Како се брзо множе и
колико ће их још бити! Услови су идеални. И остало је било бедно и тужно.
Како ћу Бати Павловићу погледати у очи? Шта ћу му рећи кад ме угледа
самог
Најпре сам морао да слажем маму и тату. Недељу дана убеђивао сам их
у ту лаж. Рекао сам им да идем колеги у село, у бербу. Тата ми је преко свог
пријатеља из фелдкомандатуре једва извадио дозволу за одлазак. Мама се
љутила што носим скијашко одело и гојзерице. Немци претресају возове па
им, без обзира на специјалну дозволу коју имам, могу бити сумњив. У овим
данима путују у скијашким оделима само комунисти који одлазе у шуму,
очекујући да ће их зима затећи у њој. Целог дана и увече био сам пун немира
што се растајем са својима, и радости што одлазим опет својима, својој новој
браћи. Нисам могао да се скрасим на једном месту, нисам могао да вечерам.
Мама је одједном заплакала, опустио сам се у њеном наручју, покорно,
слабићки. Сузе нисам могао да задржим. Осетила је, благо ме одгурнула и
загледала ми се у очи » Не дам ти да идеш у село. Кад си са мном, ја сам
сигурна за тебе. Ако ме волиш ие иди, Младене« Збунио ме и уплашио њен глас,
још више оно што је остало иза њега, што сам јој у очима видео. Она је мајка,
она осећа да је растанак заувек. Безмало сам се срушио у фотељу, и да бих се
смирио запалио сам цигарету. Из отвореног прозора чуо се нечији радио.
Запамтити све, овог тренутка, у маминој соби. Гледао сам, слушао, упијао и
предмете и гласове и себе, у јези. Мене ће познати неко од њих. На
Универзитету сам се лудо експонирао као националист и демократа.
Придружио јој се и тата, с таквим страхом да ме је просто мрзео. »Моја
једина педагошка дужност према својој деци јесте: да их одгајим у
патриотском духу, да постану људи који ће своју судбину видети само у
судбини отаџбине«, сетио сам се те његове фразе поновљене, у ораторској
дикцији пред ипријатељима и нама сто пута. Хтео саим на то да га
подсетим и да им кажем колико сам разочаран њиховом себичношћу, колико
сам понижен као човек и Србин, и како би ме, ако бих се покорио њиховој
љубави, убио стид од свог и њиховог кукавичлука. Српске мајке и очеви иису
тако испраћали своје синове у ратове против Турака и Аустро-Угарске. Али
ћутим и не чујем музику из комшилука. Зашто мама плаче ако верује да идем у
село, у бербу, само на десетак дана? Зашто тата с таквом мржњом хоће да
спречи мој одлазак? Ћутим и палим другу цигарету. Погинућу. Да закасним иа
воз? Да не одем вечерас?
 Тада су обоје споменули Владана, дивећи се његовој памети.
Владан је гад. Владан је обична хуља, рекао сам разбеснело, и то ме је
извукло из слутње и страха, дало снагу да им са дрскошћу, непознатом у
нашим односима, кажем »Идем у село. Ничим ме не можете спречити.«
Пренеражени, заћутали су. Ја сам отишао у своју собу да је видим последњи
пут. Тада су ми се страх и она иста жалост опет повратили. Један део мог
живота је завршен. Остаје овде. Милан седи за мојим писаћим столом с
главом међу длановима, замишљен. Он зна моју вечерашњу тајну и циљ мог
пута. Гледам у иконицу Богородице на зиду изнад мога кревета, коју ми је
покојна бака оставила са аманетом да увек стоји изнад кревета. Морам зато
да идем вечерас да мој млађи брат, који ме обожава, не би помислио да сам
кукавица. Насмејах се гласно и загрлих га с леђа » Не тугуј, вратићу ти се са
слободом. Теби и Београду. Тада ме нећеш познати. Бићу ратник, суров, строг,
несентименталан чак и према теби кога на свету највише волим. Имаћу
неколико рана, кратку црну браду, бићу командант пука. Шалим се. Војничка
ме каријера не интересује. Ти знаш моје идеале. Али ћу ући у Београд као
официр и командант, или нећу ни ући. А ти, мали мој, буди храбар. Да би
опстала и живела, отаџбини је неопходна наша крв. Моја. Буди јак. Хајдемо,
време је за станицу. Ускоро ће полицијски час« Све су ми сузе остале у грлу.
Још једном погледах иконицу изнад мога кревета и предано се прекрстих.
На станицу ме нико није пратио, мама није пустила Милана. Плакао
сам пролазећи улицом којом двадесет година пролазим. Само док нисам срео
прву немачку патролу. Погурио сам се под ранцем и помислио: наш будући
сусрет у Београду неће бити овакав. И мислио сам: полазим у рат без
поздрава, цвећа, војне музике и девојачких пољубаца са прозора; идем у рат
онако како се у овим данима иде у село по животне намирнице, тужно, бедно,
идем у овај свој, овај судбоносни српски рат. Онда ме просто разнела слутња:
Погинућу. Вратити се — ићи? Брату бих рекао, свима бих рекао: Немци
блокирали прилаз станици. Али другови ме чекају на станици. Бићу нови
Владан. Не. Идем. Нека погинем још сутра. Али Владан нећу бити. Пожурио
сам непотребно. Онда сам почео да застајкујем пред празним излозима
посластичарница. На бандери сам видео посмртни оглас. Прочитао га и
исцепао. Био је то помен жртвама немачког бомбардовања Београда 6.
априла. И још неколико таквих док сам ишао улицом. Као дечаку била ми је
страст да се увече шуњам улицама, шетам и цепам посмртне огласе. Не знам
зашто. Некакав протест, ваљда.
Ипак нисам успео да закасним. До поласка воза остало је још двадесет
и четири минута. Застидео сам се себе и пошао низ композицију да тражим
другове. Није их било, помислио сам да је још рано, и обрадовао сам се што ћу
са Снежаном, обећала је да ће ме испратити, неколико минута бити насамо.
Чекајући узбуђено Снежану, ушао сам у воз и заузео четири места. Стидео
сам се свог вечерашњег кукавичлука. Морам га спрати једним подвигом.
Ах, српске девојке. Зашто сте због пруских и бабварских механичара
убиле расну таму својих коса, и страст својих очију окитиле лажима
светлоплаве косе, угађајући одвратном швапском укусу? Зашто ваше тврде
мишице гњече прсти туђинаца, војника који су отаџбини донели ропство,
зашто своје лепе дојке прислањате уз мишице туђе крви, па се гласно смејете.
Од стида сам се завукао у ујгао купеа, без стакла на прозорима,
слушајући шапат жена и деце, српских избеглица из Хрватске. Онда сам се
одједном тргао и стао уз прозор. Снежана. Унезверена, једна од
најелегантнијих девојака престонице, сада прерушена. Од кога ли је узела
толико изношен сиротињски мантил? Везала је мараму као сељанка, па јој
очи још веће, уплашене растанком. Срећан сам. Луд сам од среће. Ипак ме
дубоко боли та ћудљива девојка. Нисам јој се одмах јавио. Нека ме мало
тражи. Али ако је ово растанак заувек, ако је ово једино време у коме могу да
је гледам? Скочио сам на перон и позвао је. Толико ми је споро прилазила да
сам се побојао: воз ће пре кренути него што ће она стићи до мене. Јурнуо сам
и узео јој руке. У том стиску истрошила се сва моја радост, јер се међу нама,
памтим сваку реч, водио овакав разговор:
— Јеси ли добро промислио пре него што си се одлучио на овај пут?
— Нисам имао потребе да размишљам, одговорио сам јој кратко и
оштро.
— Ти си интелектуалац, Младене. Бораца са пушком биће довољио и
без тебе.
— Нисам ја Владан. Хоћу да се борим против комуниста, хоћу да их
убијам часно, војнички.
— Доста. Не размећи се свирепошћу, молим те. Таквог те не познајем.
А ја јунаке не волим.
Говорио сам јој о српству, о верности, о љубави.
— Говориш као старац, фразе. А ја сам девојка.
— Па о чему треба да ти говорим на поласку у рат?
— О ономе о чему увек говоре младићи.
Зар ме тиме испратила у рат?
Пероном је пролазила чета љотићеваца певајући.
Воз је полазио. Не знам да ли сам је пољубио, али се сећам мириса
мантила, мириса који није био њен.
Ускочио сам у воз. Заузете клупе за моје другове биле су празне. Нисам
имао снаге да се враитм. Одлазим! Био је то најснажнији вид мога револта на
издајство и кукавичлук. Нисам имао снаге да изађем на прозор, да машем
руком Снежани. А толико волим та махања кад возови одлазе.
У цичи и звекету гвожђа остало је све што је Београд. И један живот.
Али ја ћу да се вратим с топовском канонадом, са слободом, на коњу. Вратићу
се као победник у Београд, који поробљен, нисам погледао из воза одлазећи.
Идем огорчен у срце Србије да почнем борбу. Бићу или јунак или покојник.
Мој водич је свратио, каже, код рођака. Чекам га, седећи у јарку,
ослоњен на плот. Живина, пси, деца. Сам сам, морам да пишем.
Сељаке знам из виђења на пијаци, оне што нам доносе млеко, окопавају
и уређују башту. Неколико одлазака у село код татиних рођака, у госте. И из
књижевности. Али народ, сељаци су народ, у то сам одувек веровао, као да је
ипак нешто друкчије од онога што мислимо да јесте. (Највећа опасност и
највећа мана овог дневника може бити уопштавање. Као и сваког дневника,
уосталом. Морам се чувати подсмеха сопственој наивности.) Тај што ме је
сачекао на станици да ме одведе у штаб војводе Планинског, ословљавао ме је
»господине капетане«. Помислио сам да је забуна или да он нцје разумео Бату
Павловића. Било ми је непријатно, али сам морао да му кажем да нисам
официр. Он се, пак, толико разочарао да сам се застидео. »Јеси ли бар судија«.
Одговорих му да сам студент. А он ми толико надмоћно и претећи рече да
смо ми, студенти, сву ову несрећу закували, изазвали Хитлера да нападне
Југославију, па ни сад не дамо народу мира да ради свој посао, но дижемо буну
и изазивамо Немце да пале села и убијају невин народ. Опет сељаке, не господу
која им је двадесет година пила крв. Студент је, каже, и Душан Катић,
партизански командант који је опколио Паланку. Па је псовао све госпође и
госпођице, поломиће им кукове кад четници уђу у варош. Наплатиће им се за
све. Никакав утисак није оставило на њега моје уверавање да нису сви
студенти комунисти, да нису ни сви варошани њихови непријатељи, да сам
ето ја, рекао сам му положај мотга оца, дошао да све жртвујем у борби за
њихову слободу и одбрану од комунизма. А он ме питао шта то толико тешко
носим у ранцу, и имам ли цокуле да му дам. Онда бар кошуљу. Одмах сам је
извадио из ранца и дао му дивну белу кошуљу од италијанске свиле. Преда
мном се скинуо, на путу, обукао је, а свој дроњак бацио у трње. Без хвала.
 Запањен сам и згађен на његову радост, урођеничку, сурабајску. Онда је
потражио цигарете и рекао како ће он причати четницима и сељацима да
сам учио школу с краљем Петром, да сам краљев најбољи друг да сам у двору
јео и ноћивао. Ради мог ауторитета. Рекао сам му строго да то никоме не
каже, али сам се замислио: ако у овој борби коју почињемо треба да се
служимо овако поганим и ниским лажима, како бисмо имали угледа у народу и
међу обичним четницима, ако моје способности и моја храброст нису
довољни да добијем положај и задатак који ми припадају, онда... Не смем да
изведем закључак.
Не, не. Ово је само искушење случаја. Српски народ је достојанствен,
честит, храбар; он има епску душу; у њему још живе лепоте патријархалног
морала. Мој водич је бараба. Таквих, и још горих, има и у најцивилизованијим
народима. Нећу ни да разговарам са њим. Овог типа, и ако још таквих има у
одреду војводе Планинског треба одмах најурити. Треба стрељати такве.
Наша борба мора бити једно велико етичко прочишћавање народа. Треба
васкрснути ону праву, стару Србцју, њену душу изнети на сунце, загађену и
корумпирану политикантством у току последњих двадесет година. Само сам
незадовољан што ћу у овом великом послу националне револуције сарађивати
са Батом Павловићем, ипак познатом личношћу, иако је он по општем
мишљењу најдаровитији, најрепрезентативнији представник српске
грађанске мисли. Без обзира што је он један од ретких политичара који се
није обогатио, и што се његово име није појавило ни у једној финансијској
афери, он припада генерацији која је свој политички живот завршила. Својим
држањем морам се оштро одвајати од њега и што пре умањити му
политички значај. Уосталом, ја сам и послат на овај терен да њему парирам.
Али не сам, не сам. Судећи по причи ове барабе која ме води, то неће бити
лако. Стигао је први, ухватио позиције, освојио сељаке. А ја, из моралних
начела, желим сваки положај и свако место да заслужим. Хоћу најпре да
будем редов. Једино тако се и задобија прави ауторитет, то је пут свих
талентованих вођа. У сваком случају, морам се у многим стварима
супротставити Бати Павловићу. Јер, вође у борби против комунизма не могу
бити ни официри једне поражене војске, ни стари политичари који су
изгубили државну и националну битку. Вође можемо бити само ми млади
интелектуалци, идеолошки и морално чисте личности, ми из интелектуалне
омладине, пре свега. Ми са идеалима у срцу, ми неупрљани страначким
политикантством и ћифтинским себичлуком, каква је била стара и водећа
политичка гарнитура Југославије.

Између школе и шупе за дрва угледа групу чегника. Срце му затопта, корак му
постаде тежак, вишесложан. Хвата рукама каишеве ранца, то је спасоносно. Тако узбуђен
био је кад је први пут у име демократске омладине говорио на збору посвећеном
Чехословачкој, или кад је примао награду за светосавски темат у осмом разреду, не,
никад тако сгварно радосно: да се изљуби са свима или да их поздрави војнички,
четнички. Помаже бог, браћо. Да се изљуби, искрено, интимно, то и осећа, зашто су тако
слабо обучени. Помаже бог, браћо, званично је, одмах дистанца, епска интонација, али
необично је важан баш први сусрет, судар, то се никад не заборавља; ах, а ми у Београду
у салонима расправљамо о проблемима светске стратегије, и да ли после рата парламент
да буде дводомни, а ови људи, борци, јунаци, иду боси, срамота, шта ћу да кажем што
сам сам. Са сваким ћу се руковати, изљубићу се, то је наша хајдучка традиција. Све
сељаци, ови су жандарми, где су официри. Морам се савладати, познаће по гласу, то је
ауторитативно, па шта је мени. Бићу званичан:
Помаже бог, браћо.
Здраво.
 Зашто тако гледају, сумњив, црвен, вади марамицу да обрише зној, да сакрије
стид. Осудиће дезертере на смрт као издајнике. То је четнички закон, глупо сам се
поздравио, као да сам генерал.
Лепо ти је одело, буразеру.
Нисам имао друго.
Ниси имао друго.
Па док не купим чакшире и гуњ, послужиће. Зар је то важно. (Имају право, ах,
како сам се глупо спремио.)
Јеси ли ожењен.
Нисам, браћо. Ми се у вароши касно женимо.
Због школе.
Како глупаво одговарам, па то је страшно. Да седнем, прибраћу се, чује:
Имаш ли сестру.
Немам. Зашто то питате.
Дрхти. Они се смеју. Не скидајући ранац, прислони се уза зид школе, придржава
се, ниједну физиономију да издвоји, сви исти, исто обучени, исти су им и гласови. Као у
сну. Зато што је ненормално узбуђен.
Кад кажеш да си школован, знаш ли ти ко је војвода Танкосић. И ко је био највећи
јунак у српској историји.
Танкосић. Мислим да је то неки четник првог светског рата.
Шта ово треба да значи. Неки ритуал примања. Али откуд он познаје овог старца,
где га је срео. Каква импресивна старачка лепота.
Како »мислим«. Зашто си учио школу. Танкосић је био војвода у рату против
Шваба и Бугара. То је наш четнички отац, сине. Погледај ову каму.
Лепа је.
Није она жена да је лепа. То је оружје с којим су Срби слободу задобили. Није
пушка, није топ. Нож је наш спасилац, бранилац и хранилац. А овај, Мргуд га зовем,
иако му је канија као кнегиња у сребро и седеф обучена, поклонио га мени војвода
Танкосић. Што сам три ноћи узастопце улазио у непријатељски ров и клао швапскс
официре. Слатке су те ноћи биле. А ти ћеш, младићу, на мом Мргуду да положиш
четничку заклетву. Имаш ли ти каму. Па како онда мислиш да будеш четник.
Младен чује и смех, гласан, влажан. Њихова лица не разликује, али се збуњено и
сам осмехује гледајући Лазара Обичног, јер га је, чини му се, препознао: његова слика
била је у читанкама, њом су били илустровани уџбеници националне историје, њом су
биле украшене дворане за свечаности и државне празнике.
Доста, будало стара. А ви, барабе, зашто зафркавате човека. Здраво, колега. Ја сам
Миле Савковић.
Младен неодлучно пружа руку високом мршавом младићу буљавих очију; шапну
своје презиме, и зато што тиме протестује против израза и тона човека који му импонује
сигурношћу у оваквој средини, спасава га можда катастрофе, али све то чини
несимпатично, вређајуће. Зове га да пође за њим у штаб, пита да ли је апсолвирао;
Младен му кроз зубе одговара, слушајући лаке псовке људи које је тако глупаво
напустио, убеђен да се понашао срамно, да га трема учинила смешним. Жели да се врати,
да се са њима људски, мушки погледа, поразговара, да им се представи, да им стави до
знања да није шмокљан и фрајер. Али већ улази у школу, треба мислити на главни
догађај: сусрет са људима из штаба и утисак који мора да остави. Штипа бутине, говори
у себи — не, не, не — немам трему, неиспаван сам, већ сутра ћу демантовати овај бедни
наступ, овде, сада је главно. Треба некако бранити оне кукавице. Не, напашће их пред
њима, иако то није много коректно. Миле Савковић улази на врата учитељске
канцеларије, прочита да је то трећи разред и погледа низ ходник: стражар на дну стоји
готово мирно и гледа га, по зидовима еколошке и ботаничке карте, птице, цвеће; као да
иде на усмени матурски. Мора да се среди. Одговарати кратко. Војнички. Само на
питања. То је ефектно. Зашто држи ранац на леђима. Брзо га скида и спушта уза зид, чује
разговор, вику у канцеларији, слуша:
 Отаџбипа. Отаџбина. Шта је Цветићу и Катићу отаџбина, материна им. Отаџбина
је земља која рађа, Отаџбина су куће које људи праве сто година, отаџбина су људи који
раде ту земљу и који не могу да живе без својих кућа. За какву се то отаџбину они боре.
Дивно. То је права реч, мудра и мушка, наша, српска. Сигурно војвода Планински.
Осећа: враћа му се самопоуздање. Слуша, приклања главу, други глас. Није Бата
Павловић:
Ово му је диктирао Катић. Цветић друкчије говори. И ово о нашем поштењу.
Није мене брига шта комунисти и једна официрска будала мисле о моме поштењу.
Али та отаџбина, отаџбина. Ко је тај што је воли више од мене. Ко је.
Браво. То је човек кога тражим. То је вођа. Нашао сам га. А оно са четницима,
живот се ружно шали.
Морамо бити тактични према Цветићу. Само кад би њега одвојили од Душана
Катића. Они ће вечерас поново напасти Паланку. Зато су данас мирни. Кад сам пошао,
њих двојица су седела код бреста, близу положаја.
То ме није брига. Вечерас да ми се јавиш с пушком и торбицом. Обучен у најбоље
што имаш.
Где да нађем пушку, војводо. Не могу да је купим.
Нећу ја да те снабдевам пушком. Кад сте наоружали комунисте, наоружајте сад
себе да бисте одбранили своје главе и своје њиве.
То је он, војвода Планински. Дивно. Младен се трже, неугодно: стражар га
опомиње да не прислушкује. Одмиче се, али сваку реч опет чује. Добро је:
А јесам ли ја обрао своје њиве. Јесу ли ови други што су са мном обрали кукуруз.
Сад комунисти и Немци беру и обраће све, земља ће остати пуста ако ви не узмете
пушке. За ваше њиве ја вас зовем у четнике, видиш ли, небо базди на кишу.
Врата се полако отварају и поред њега ошамућеног, не погледавши га, прође
сељак, бос, нечујан:
врата се опет затварају: говори Миле Савковић.
Само један.
Он је сам. Можда ће остали касније стићи.
Тај је сигурно некакав студент. Ја хоћу војнике, а студентима се зна место:
партизани.
Младен задрхта: војвода Планински тако га дочекује. Има право, компромитовани
смо. Или кукавице или комунисти, то је моја генерација. Миле Савковић одшкрину
врата, зове га.
Младену се учини да су му шкрипнула колена кад је закорачио у собу. Лако се
приклони и промуца:
Добар дан.
Не чује отпоздрав. Међу официрима угледа сељака, високог, с кратком
троугластом брадом, Карађорђевом звездом и Албанском споменицом на грудима. Он је.
Такав мора бити четнички војвода. Страсно и одано упи се погледом у њега.
Војвода Планински посматра га строго, па презриво. Тршава коса, ужагрео очима.
Напаствоваће девојке и брукаће ме. Нећеш га, сине мајчин, бити писар у мом штабу.
Знам те, томе се надаш. И како је блесаво обучен:
Човек има главу да је покрије. А где ти је та елитна дружина београдска. Бати
Павловићу не појављуј се на очи.
Заћута јер спази како Младену изби румен из образа. Неки опасан препредењак и
симулант. Нека га мало официри џебрају. Устаде од стола, приђе отвореном прозору,
окрећући свима леђа, и загледа се у ниску облачину што је застрла небо. Смрде ђубришта
и торови, киша ће, шапну, застрепи. Ако Немци не дозволе да се народ поврати у села,
онда сва мука забадава: сељаци му неће веровати да се за њих бори и неће ићи у четнике.
Да постави Немцима услове: ако дозволите повратак народу у села, одмах нападам
Катића и Цветића. И сељацима: ко хоће да се врати кући, има да се упише у четнике, из
сваке куће по један способан за војску.
Ситуација је критична, судбоносна. А ви у Београду имате само идеје. О, хвала
лепо на идејама. Имамо и ми идеје, и то више но што нам је и потребно. Био би овај
народ срећан кад би имао мање идеја и мање политичара. Нама данас требају војници и
муниција.
Имате потпуно право.
Ништа ми данас немамо од те моралне сатисфакције. Ми војници смо реални и
практични људи. Господа из Београда и Лондона треба да знају да се ова данашња битка
не може добити никаквим идејама и политикама. Треба заложити своју главу и своју крв
да би се спасила отаџбина. Сад је јесења идила. Чућете, чим се смркне, какав је пакао.
Па ја се са вама, господине капетане, углавном слажем. Искрено вам кажем:
просто сам очајан колико мало храбрости има данас у нама. Нарочито у грађанству.
Војвода Планински окреће се и прилази Младену: само што је дошао, а већ
почиње да води политику, процењује, суди, изриче своје мишљење, балавац. Варошки
кицош који на равној нози разговара са официрима и старијима, у мом присуству:
А шта си ти.
Апсолвирао сам права, војводо.
Мени писари у штабу нису потребни.
То и не желим да будем. Дошао сам да се пушком борим.
А зашто си дошао баш у мој одред. Зашто ниси негде ближе свратио, да ти је
лакше да умакнеш кући кад ти буде густо. Шта ти је отац по занимању.
Професор универзитета. Па ја сам одређен на овај терен. На терен Бате
Павловића.
Ко те је то одредио.
У Београду постоје наше организације, господине војводо. То ви знате боље него
ја. Мене су послали код вас, требало је да нас буде петпаест. А други су отишли на Равну
гору код Драже Михајловића.
А шта раде по Београду те ваше организације. Брбљате, водите политику,
спремате се за посланике, сенаторе и минисгре, а овамо народ нека гине и нека иструли
све што је земља родила. Баш вас брига што у целој Моравској долини ниједна њива није
обрана, и што ће буђ да ухвати грожђе. Вама су Немци одредили следовање, за вас ће да
има, јер ће наше сељачке амбаре да почисте.
Зато они и могу да се баве идејама. Наша интелигенција. А кад ми будемо
искрвавили гаће и рашчистили ситуацију, возови ће бити пуни те господе. Тада ће сви
бити четници.
Не рачунајући наравно флоберку, јесте ли ви било кад пуцали из пушке.
Нисам. Али то није никакав проблем.
Војвода Планински опет приђе прозору, према Младену још подозривији. Њихове
организације. Ко зна шта су смислили и наумили. И ко зна шта све Бата Павловић њему
плете иза леђа, по мраку, Паланка, Београд, Равна гора. Па ти Енглези. Све је то светска
политика, да опет сељаци искрваре за туђе интересе и господску гузицу. Киша ће. Али
сада са мном имате посла. У моју ћете кљусу ви да упаднете. Ни парастос вам неће
давати, јер нико неће сазнати кад вас је појела помрчина. Само жене и старци пролазе.
Нека иструли све. Ко зна шта ми је Бата Павловић замесио с тим пуковником Дражом. Ја
нећу под његову команду. Још вечерас ћу му рећи. Киша ће, киша ће. Да је Милош здрав
не би ме глава болела. Да оде сутра на састанак с Немцима и постави им услове. Сад је и
њима густо. Може пасти Паланка. Треба то да искористи. Можда одмах да пошаљс
капетана Илића. Или сутра да иде Бата Павловић. Слепци вуку тикве, а не беру кукуруз и
грожђе. И треба све да вам иструли. Чује: капетан Илић напада странке и тврди да ће
официри спасти Србију, али више неће, као после првог светског рата, судбину земље
препустити цивилима и политичарима. Брбљају. Сви они мисле на власт, на будућност,
сви се за себе боре и један другог као Цигани оптужују, а ко зна шта све могу ноћас да
ураде они разбојници Душан Катић и мајор Цветић. Да ли Милош може бар да види како
су бачве и каце опране. Окрену се и викну:
Сутра хоћу да те видим у шубари. Ово је рат. Васовићу, распореди га у јединицу.
Ваш гнев је праведан.
Војвода Планински не разуме га. Гледа га како се клања и излази натрашке. За
прву грешку удариће му двадесет пет батина по голој гузици.
 Васовићу, нареди овом господину студенту да се ошиша до главе. Нек му коса
расте испочетка.

У овим ратним данима иеповерење је војничка врлина која се зове опрезност.

Управо и са тим неповерењем према мени, дубоко ме је импресионирала личност
војводе Планинског. Диван, расан Србин, аутентичан у свему. Физички, он је
класичан динарски тип, шумадијског варијетета; сад је у висини и строгости,
једноставности и мушкости. Леву руку без длана носи са аристократском
елеганцијом и ауторитативно. Мене је увек гроза обузимала кад бих видео човека
телесно дефектног. А данас сам зажелео да пољубим његову црну рукавицу на левој
руци. Све је на њему његово; све што мисли и каже — он је. Чак и у незнању и
заблудама толико је сигуран да не делује незналачки. Импозантно је самосвестан.
Зна своју улогу и свој циљ. Он мисли продорно и чисто он не промашује; он је
конкретан, али са концепцијом. Рођен је са талентом да буде вођа.
Кажу да се пре рата политиком није бавио и да ниједној странци није
припадао. Зато га још више ценим. Какав став. Сачекао је свој тренутак. Њему
политика није професија и циљ. Она је њему средство за решење судбоносних
историјских проблема нације. Њетво жртвовање отаџбинским идеалима узбудљиво
је и величанствено по својој несебичности.
Па та њетва огромна сува глава. Као портрет ископан из рушевина, још
неочишћен од земље. Док очи, нешто ситније, просто мрке у заседи косматих обрва,
дају његовом лицу један чисто епски израз, дотле високо чело и јако проседа на
раздељак очешљана коса и троугласта кабинетска брада одају једну чисту
интелектуалност. Жао ми је што нисам вајар па да у граниту фиксирам ту форму
која симболише дух препорода српског народа.
Па та његова мржња против комуниста, мржња инстинкта. Исконска
мржња. Он комунисте осећа као органске непријатеље живота, а не политичких
убеђења и идеолошко-филозофских погледа као ми интелектуалци. У поређењима са
Карађорђем и Милошем, војвода Планински је, по првим утисцима, можда типски
ближи Милошу: моћ самоконтроле над својим страстима, која је и способност за
сложену тактику индиректних акција. Верујем да војвода Планински делује
поштено у свом лукавству. Кажу да је веома богат. И то богатство је свакако
резултат његових способности и снаге. У народу ужива велики углед. Четници га се
боје. То је драгоцена чињеница. Карађорђева звезда на његовој антерији потврда је
осведоченог јунаштва. Ако још располаже талентом војсковође, ја сам срећан што
ћу му бити сарадник и војник, што ћу бити сведок рађања једне нове звезде на нашем
националном небу, што ћу моћи у овом дневнику да оставим искрено сведочанство о
човеку до јуче непознатом, који већ сада постаје национална и историјска фигура,
способном да Србију врати себи, својим праизворима, својој успаваној и споља
загађеној снази.
Победићемо. Иако смо бројно слабији од партизана, иако смо још увек у
дефанзиви. Узбуђен сам. Сви овде много очекују од повратка Бате Павловића са
Равне горе и његовог састанка с пуковником Дражом Михајловићем. Сви верују да ће
Батин долазак потпуно изменити ситуацију. Он је опчинио ове људе и они верују да
ће он и Немце и остале непријатеље »жедне преко воде да преведе«. (У фрази
»жедног превести преко воде« садржано је сељачко схватање политике.) У овом
тренутку не видим разлог ни начин да његов утицај умањим, какав сам задатак у
Београду добио. Нестрпљиво га чекам. Да ли ће ме познати. Какав бих узбудљив говор
могао да одржим о народном вођи, о војводи Планинском, данас у Београду,
лажљивом, уплашеном, ћифтинском.

Бата Павловић стоји уз прозор и гледа напоље радосно, уморан од напорног пута
и од свршеног посла: успоставио је ванредно срдачне и чврсте везе с пуковником
Дражом Михајловићем, изузетно симпатичним и шармантним човеком, кога су
југословенска влада у Лондону, и Енглеска и Америка, одредили за команданта свих
националистичких оружаних група и који, према томе, постаје водећа војна личност на
целој окупираној територији Југославије. Иза Драже стоји Енглеска. Бејли паметно види
нашу ситуацију. Чим стигне њихова помоћ, народ ће се коначно преломити на нашу
страну. Дража Михајловић већ је послао наређење мајору Цветићу да се одмах прикључи
одреду војводе Планинског и да се стави под његову команду; комунисти ће остати сами,
биће деморалисан очајнички револт сељака, а ликвидација Душана Катића и његовог
одреда питање је дана. Почиње нова етапа четничког покрета, чека га огроман
организациони и програмски посао. Велико и стваралачко време долази. Нација је
спасена. Свршено је с кризама и неуспесима. Колико је морао да пати и ризикује.
Победио је кад су сви, и Загорка били уверени да је изгубљен. Ах, што Десанка није
жива. Ову победу треба паметно, до краја искористити. Загорки одмах писмо. Реванш за
ону априлску зору. Модрица, модрица. Планинском не открити све планове, официре је
ућуткао ауторитетом Дражиног штаба. Има их под дланом. Нека их, нека изводе
наредиичке комбинације. Ову битку он је добио. То треба да знају сви ти што жагоре у
дворишту, да виде, да осете, стварно је диван дан, слављенички, зашто ие изиђе напоље.
Нека их, нека трљају главу штапским којештаријама, изићи ће напоље да ужива у немом
весељу голубова по плавом небу над селом. Бар то можс себи да дозволи.
Излази из штаба, из школске капцеларије, школско двориште је пупо четника,
застаје, на високим степеницама је, на подијуму је, четници се нагло утишавају, сва су
лица њему окренута: никада довољан аплауз, једина награда политичару, неопходна је,
без овог немог дивљења гомиле, ове оданости, и један Махатма Ганди, пресвиснуо би
жедан, можда је срећан, јесте, прекршта руке на прсима, ослања се на довратак, зажмури,
види их: ово је тренутак, до краја, до дна га исцрпсти, сви велики трибуни знали су за
моћ ћутања, пад њим голубови у дубини, сви га одано гледају, да је Загорка ту, шта сада
треба да им каже. Која је то реч. Можда само мек покрет руке. Или осмех. Стишан.
Политичар и лепотица осмехом изричу своје пресуде. Тишина је набијена чекањем,
надама, давно овакав тренутак није доживео, обрадоваћсе их: осмехује се, осмехује се,
ех, да га види Загорка, реванш свој господи која су авионима одлетела у Лондон. Али кад
се буду враћали, у Јесеницама ће цариници да вам претресу кофере, и кондуктери ће вам
тражити железничке карте, господо, владу ћу ја саставити: осмехује се:
За два дана ситуација ће из основа да се измени. У нашу корист, јасно. Прошла је
криза, браћо, побеђујемо сигурно. Победили смо.
Није рекао праву реч, не верују; силази са степеница, јато чавки мути небо, иде
према четницима. Победити, па поклонити људима своју моћ. Победити, па разделити
своју победу. Победити тако да нико не мисли да сам се за себе борио. Победити, то је
победа; осмехује се:
Бринете за своје. Ни ја немам вести од куће. Страшно време. Али најгоре смо већ
прошли. Кога ти имаш код куће. А ти, јеси ли жењен. Тако је, слободу треба прославити
твојом свадбом. Примаш ли ме за кума. Шта би ми Срби учинили да нисмо неумерени у
свему, па чак и у весељу. А твој је брат у партизанима, је ли. Шта можеш, то је наша
српска судбина. Поручи му да му је код нас глава сигурна. Нека се ишчупа од тих
несрећника. Ти партизани, све су то несрећници које је неколико руских агената завело.
Рат је готов за месец дана, руски падобранци, знате већ. Спасавајте их, зовите нека дођу
нама, нека иду кући и нека гледају своја посла. Наш је циљ да спасемо што више српских
глава. Чувајте се, биће све добро. Лоша вам је обућа, браћо. Постараћу се да вас што пре
обучемо и обујемо. Како заслужујете. Не брините, ваше патње морају бити награђене.
Тако је. Данас морамо да се жртвујемо. Види:
Младен утучено стоји ослоњен на тарабу, не гледа га. Зато што га је нељубазно
примио, што га изгрдио, имао је право, јер га пред Урошем и штабом осрамотио, не због
оца, напротив, добрим му за зло узврати, то је моћ, то је победа, али ову победу треба
поделити са тим младићем. Ако није дволичан и лукав на оца, може ми овде бити десна
рука. Симпатично се понаша, бистар је. Зове га осмехнуто, присно:
Да прошетамо. Дан је за уживање. Теби је свакако овде досадно и неугодно.
Јунаке и лепотице не треба никада лично познавати, је ли?
Напротив.
 Пут је ишаран балегама, а Младен осећа звонку и густу сету у плотовима и
ваздуху. То је, ваљда, она још неишчилела туга свих растанака, али то мора да оћути баш
пред њим који с неумесном радошћу говори о јесени, о његовом, Младеновом, оцу као
великом научничком капацитету, зашто њега тата презире, све с руком на његовом
рамену:
да осети њену тежину, присну, заштитничку; у шапутавом гласу, искреност; у
понекој лакој псовци — поверење: »ти« са руком на рамену треба да разумеш: можемо
постати пријатељи, спреман сам, заборављам ти оца:
класичан демагошки гриф. Зар се и он тиме служи. Зашто сам збуњен. Зашто ми је
све ово пријатно. Не, ово је само изузетна ситуација, понаша се ујачки интимно:
да га опроба, узнемири, збуни. Каријерист или романтичар. Али они нису попови.
Одувек верује да је каријеризам авантура срца:
Сећаш ли се, Младене, кад сам ја тебе и твог колегу питао: Јесте ли ви, младићи,
били симпатизери комуниста или било каквих других левичара.
Када смо вам донели поруку Слободана Јовановића и молили вас да помогнете
једну акцију Српског културног клуба, а ви сте нас одлучно одбили.
Да. Ја нисам хтео да помажем Српски културни клуб зато што је националистичка
мржња била његова психолошка и етичка основа. Слушао си свакако шта твој тата
говори. А у политичке покрете којима је мржња покретачки мотив ја никад нисам
веровао. Знаш ли зашто сам тебе и твог колегу питао јесте ли некада симпатисали
комунисте. Зато што је социјализам право и закон младости. Да, да. Левица је школа без
које се не може бити успешан, ефектан политичар у наше време. То је политичка
романтика која је касније изванредна кондиција за борбу. То је доказ искуства, зрелости,
мудрости. То је, Младене, велика љубавна авантура с којом се помало стидно поносимо
кад коначно ступимо у политички брак са владајућом странком. Моја деца, на пример,
читају Горког, Травена, Барбиса. И то по мојој препоруци. Моји синови, без обзира на
опредељење, морају студиозно да прочитају Маркса. Јер, и ја сам га читао. Док сам
студирао у Француској, био сам врло активан социјалист. Писао сам у левичарским
листовима, држао предавања, добио батина од полиције у једном штрајку радника
фабрике артиљеријских оруђа. Не верујеш.
Стаје, гледа га, види: самоуверен осмех, равнодушан, лак презир.
Не могу да се похвалим таквом прошлошћу. И поносан сам што не могу.
Непријатна му је та интимност са крупним речима, то тапшање по рамену не може
да подноси: полази, под стрехама кућа венци црвених паприка, да ли су од ораха деци
тако црни дланови.
Добро, младићу, мењајмо тему. Интересује ме шта ти мислиш о професору
Крановићу.
Тај је обичан гад.
Не, ти њега не познајеш. Веруј, за мене човек није оно чим се исказује, што
видимо. За мене је човек оно што знамо о ономе што је у њему и о њему. Просто
говорећи, човек је оно што је тајна.
Старица с мотиком носи бреме репиног лишћа: он скида шубару:
Добар дан, стара.
Зашто. Па он је не познаје.
Без обзира на вашу психоанализу, ја сам убеђен да је он лош и непоштен човек.
Венци црвених паприка, крв лије са стреха.
Сујетног ли младића. Треба му мало повући уши:
Чуј ме, млади пријатељу. Само деца и сиротиња деле људе на добре и зле. Ако
тако будеш прилазио људима и овде, имаћеш много непријатности. Човек и кад јесте зао
и покварен, не воли да је такав, а још мање да му то други кажу. Знам, ти си још млад,
паметан, образован, начелан. Али та моралистичка романтика може у нашем времену да
има некакву вредност само на прва три љубавна састанка. И то само са невином
девојком. Ја од тебе много очекујем. Дошао си у прави час. Сада се почиње. Моја
генерација и ја нисмо имали овакву шансу.
 У том промуклом гласу не може да примети неуверљивост. Зашто би сви стари
политичари били превртљивци и демагози. Бата Павловић је европски образован, један
од најдаровитијих наших правника. Зашто ли је напустио науку. Каква ли је то мистерија
између његове мајке и њега. Фантастично изгледа: прави модеран пророк. Велике очи,
чврсте стиснуте усне, значи јака воља, фина кожа. Па та чисто седа, сребрносветла коса.
Зашто поздравља ову малу чобаницу, зашто толико љубазно скида шубару.
Моји вршњаци расли су у сенци ратних заслуга, солунског мита, у звецкању
сабаља, Карађорђевих звезда, Белих орлова, мамуза. Били смо потиснути мором једне
ратне победе и озлојеђеношћу изневерених нада аписоваца. Нас је убила слана Пашићеве
браде, а омче су нам биле генералски ширити. Успели су само они који су према
старцима били најсервилнији и најпослушнији. Способни су, по правилу, промашили. А
ти. А твоја гснерација, млади мој пријатељу, почињс каријере у диму једног пораза.
Парадоксалпо је, али тако је боље почињати.
Романтичар или политичко недоношче. Као да сам га зањихао.
Значи, господинс Павловићу, и ви верујете да је и време и наш задатак да
остваримо националну револуцију. Наравно, пре свега, ликвидацијом комунисгичког
елемента. (Ликвидација, глупав, несрећан израз, зато се мршти.)
Младић, а задувао се уз овакав брежуљчић:
Интересантно је колико је наш дух, мислим српски, неизлечиво, судбоносно
одређен руским отровом. Под тим разумем преокупације великим реформама, опште
категорије, интегралну интимност са историјом, светом, космосом, богом. Русија је наша
опсесија, наша магија, чак и кад смо огорчени непријатсљи бољшевизма. Најпре
словенска мајка и отац наш цар государ подједнако Светозару Марковићу и неком попу,
а опда престоница Коминтерне, Лењин и Стаљин студентима и амбициозним калфама.
Све док се не ослободимо те вековне опчињености са Русијом ми као нација не можемо у
Европи ништа значити. Уместо да тежимо Западу и Европи, ми сентиментално чезнемо
за Азијом. Јесмо чудна земља и чудан народ. Србија, то је чудовиште које је заљубљено у
свога непријатеља.
Добро речено. Може да се памти и цитира. Не допада му се.
О свему и свачему готов и стилизован став. Како се то све укључује у његов
систем мишљења. И та пренаглашена ефектност. Морам сачувати опрезност. Требало је
са татом да опширно разговарам о њему.
Леп дечко, некаква суплентска физиономија. Интелигенција одличног ђака, а ти
никад нису били ствараоци. Страх га је и паса. Мали мој.
Можда је баш то његова слабост. Самоувереност. Супротставити му се или: ова
наша јесен је величанствена, грандиозна мртва природа — брда жутих тикава, слапови
венаца дувана, са стреха водопади црвепих паприка, зашто се смешка. Докле ће да ме
тапше по рамену. Рећи ћу. Није ми ујак, рат је;
Погледајте овај призор. Србија, господине Павловићу, није никакво чудовиште.
Србија, то је мала, и несрећна, и богата, и бедна, и прљава земља. Србија, то вам је ово
пред нама: пуни јарци голуждраве деце, са црним длановима, ваљда од ораха, видите их,
једу само бајату проју. А на њих кроз плот реже пси и лижу им вратовс. Србија то је
најдивнији и најнесрећнији народ на свету. То су сељаци. Сељаци су народ, а ми смо
дегенерисани.
Лакше, лакше, младићу. О народу и жени немој никад да говориш узбуђено. Прво,
постоји једна средњовековна и свакако племићка мудрост о сељацима: »Сељаци су
најбољи кад плачу, а најгори кад се смеју.«
Цинично и одвратно. Мрзим такву мудрост. Погледајте како су прљава и јадна ова
деца (овај мали са краставом главом). А око њих је јесен и рубенсовска палета. Страшно.
Студирао сам ја сељаштво из свих аспеката. Оно је остало мистерија за све
политичке покрете, али сваки писмен ћифта и свако пискарало самоуверено и
ауторитативно изриче глупачке судове о сељацима. Сви су убеђени да је највећа мудрост
и највеће откровење: сељаци су лукави. Будалаштина.
 Кроз плотове на њих реже пси. Голуждрава и прљава деца седе у јарцима и једу
јабуке, гледају их, гледају њега, Младена. Жао му их, жели да промени разговор. Не
усуђује се.
Али историја света могла би да буде и историја презира према ратару и
пољоделцу који носи на себи проклетство Адама и драму мита о прогонству из раја.
Неки Американац је добро рекао: »Сељаштво је преварено човечанство, сељаштво је
гомила неправде и бола.« Презирала га аристократија, презирао га такозвани грађански
сталеж, презире га и такозвани пролетаријат. То је једини сталеж без иједне политичке
победе у историји. Сељачки карактер је у суштини најмрачнији карактер. То никад да не
заборавиш. Подмуклост, грамзивост, затвореносг у себе, неискреност, све су то видови
једног биолошког самоодбрамбеног инстинкта. Мржња према граду је прастара мржња
сељака: она је одавно постала биолошки рефлекс, инстинкт. Ми данас морамо све
учинити да бисмо бар донекле повратили поверење сељака. Изгубили смо га сасвим. А
сељак ти је, млади мој пријатељу, поред осталог, и комбинација детета и пса.
Не гледа децу и псе: годи му сладуњав и густ мирис дувана што се суши под
стрехама.
Зашто дозвољавате себи такве мисли у овом тренутку.
Мали глумац. Ипак, биће то само татин син.
И он овакве ствари говори у заносу. Какав је то човек. Осмехнут мрачњак. Леп
циник.
Наша судбоносна грешка од балканских ратова наовамо јесте то што смо ми,
политичари, интелектуалци и некакви идеолози, подлегли ћифтинском, чаршијском
менталитету: надмоћност и презир према овима које срећемо овим сокаком, дроњавима,
ћутљивима, подмуклима, спремнима да угризу. Мрзе нас, осветиће нам се. Уосталом,
ратови су одувек били сељачка освета над градом. И овај ће то бити.
Имате право, на жалост. Човек који ме је довео у одред.
Пази шта ти кажем: слобода за сељака је јуриш на градске дућане и наше домове.
На наше жене. На томе су их комунисти мобилисали да тако неразумно гину код
Паланке. Мој и твој задатак, драги мој пријатељу, јесте да паралишемо сада њихову
псећу нарав и карактер. Зато им скидај капу и поздрављај их све. Чак и њихове волове.
Поздрављај их.
Мислим да треба у њима пробудити национално достојанство које је, на жалост,
успавано и запретано. Морамо им развити свест о комунистичкој опасности и бацити их
одмах у борбу против партизана.
Нисам убедљив.
Младене, рат је много више неголи само национални и политички проблем.
Стоје: на крају су села. Почиње поље. Да не наиђу партизани. Има их свуда.
Хајдемо назад.
Да ли то конопља тако опојно мирише.
Како би било дивно да по овим мирисима и тишини, кроз зрелу траву, шета са
Снежаном и почне да је љуби баш истог тренутка кад се угаси и последњи жарић сунца.
Зашто овде не бисмо мало сели.
У конопљи. Као сељаци. Брутално и узбудљиво. То је најеротскији мирис.
Конопљин мирис. Зашто писци нису никад описали једну љубавну сцену у зрелој
конопљи. Док залази сунце, и небом лете чавке, врапци у врзинама само раздражују.
Стиже га, он стоји: према Паланци неколико пушака. Полазе. Стварна
хладнокрвност или маска. Шта је овај човек.
Рат је, пре свега, ослобођење мржње спутаване грађанским законима. Полицијом,
казнама, страхом. Ослобођење мржње у свима. Рат је велика и интегрална освета за све
мирнодопске патње и увреде. То је стање огољене и праве природе нације и појединца.
То је морање да покажемо ко смо и шта смо.
Незаборавни су ови предвечерњи звукови и гласови. Ваздухом лута љут задах
балеге, торова и запршке.
 Треба ревидирати мирнодопска схватања. Конвенционална, лицемерска. Желим
да ово схватиш. Размисли. Знам. Сви су мушкарци очеви и све су жене мајке. Сви воле да
брину, заштићују, да покровитељују. Шта ја могу, дечко.
Да то није прерано, и да ли толико заслужује. Ипак је опустио репић. Можда је
само преплашен, долази ноћ.
Говори као да не мисли. Прича лако, равно, чак равнодушно, без проживљавања.
Све треба да буде ствар као сама по себи разумљива. Какав вештак. Ипак, мени добра
лекција. Бар из реторике и педагогије. Из политике, не, не. Ништа му не опонирати. Нека
мисли да сам запањен и замишљсн.
Откуд је овако мрзовољан. Тврда глава. Засад је довољно. Боље ће бити да
разговара са сељацима. Под вајатом.
Романтику и сличне декламације, кад их већ ниси осгавио у светосавским
тематима и на калемегданским клупама, причај мени. Али само мени. И кад смо сами.
Добро вече, људи, пгга радите, како сте.
Свраћа под вајат. Зашто сељаци неће да говоре о рату и политици. Мора да узме
чашу ракије. Најважиије је сачуваги своју личиост. Нећу да будем његов пион. Рукује се
са свим сељацима. Морам и ја.
Полазе ка школи, ка штабу.
Све ово у дневник. Оно о Русији и сељацима.
Сада су смеђи и плотови и пут. Вече долази послујући јесењом галамом села.
Тутањ, грмљавина; хвата га за рукав. Паљба из свих оружја код Паланке; стаде да
ослушне:
Тако, Младене, почињу наше јесење ноћи.

Две батерије брдских топова, калибар 76 (артиљеријски мајор мора по експлозији

да позна врсту и калибар оруђа, чак и немачког), туку партизанске и његове положаје
(први пут један јединствен положај којим он командује дели на »партизанске« и његове,
четничке) методично, упорно, гогово без застанка. Неће да мисли. Неће да мисли.
(Исцепао је писмо.) Није требало. Како је смео, наређење врховног. Сад о томе неће да
мисли. Ноћас ће сићи у Паланку, ноћас је мора освојити. (Сутра ће донети одлуку.) Како
донети одлуку. Комаидант Паланке. Немац туче синоћне положаје. Погрешно. (Ако није
подвала.) Неиздрживо му се пуши. Средио би се потпуно. Само две цигарете. Издао је
наредбу да се не пуши. Иде узвишицом (кад би пала киша, напад би био неизводљив),
чуди се, дише тешко: никад Бранка и Невену није волео толико као ноћас. Душан Катић
предлаже да ноћас по сваку цену освоји затвор. Њихову смрт не би преживео. (То мисли
он, Коста Цветић. Коста Цветић између слободе и деце.) Тада би Душан Катић рекао:
Није издржао. Неће, неће до сутра да мисли ни о чему другом сем о нападу. Ко данас има
право да располаже његовом савешћу. Исцепао наређење. Ослоњен је на дрво, загледан у
Паланку.
Она је без иједног светла: велика помрчина: облачно је, и у овом мраку не би ни
знао у коме се правцу налази да две батерије топова и понеки митраљез не откривају
њено постојање. Паланка без светла је мртвац. Најежи се. (Можда су их већ стрељали.)
Не осећа шта напада: не зна зашто гине. Топло му је. Можда је назебао прошле ноћи,
лежећи знојав на ледини, тако је и заспао (тако га затекао сељак с пуковниковим
наређењем, то није важно што је само пуковник, њега је краљ поставио за команданта
свих четничких одреда, и то шго је тај Дража Михајловић пуковник, значи да је храбар и
способан официр, и значи да се способности више неће мерити само бројем звездица и
ширита). Напашће мртву варош. (Мора најпре затвор, најпре децу да ослободи.) Немци
су обични зликовци. Њихову децу он никада, никада српски официр не би могао да убије
девојчицу, најлепшу у разреду, у целој улици најпослушнију, највреднију, најскромнију,
девојчице моја. Неће до сутра ни о чему да мисли. (Јасно је одговорио и потписао се на
немачком ултиматуму: Одбијам.) Никад се тако нејак није осећао.
Гранате фијучу, буше небо високо над њим, јаучу рањеници у потоку, гранате
размрскавају, разбијају ноћ, слободу, јесен, шљиве, винограде. Где је Душан Катић.
 Шта бисте ви радили да вас уцене убиством (не чује њега од гранате. Рекао је
убиством или наредбом). Будите тачни, и немојте одмах да ми одговорите. Мени не
постављајте такво питање. Мој одговор се зна, он је само један, и увек један. Мора да је
лако тако живети. (Можда, је ли рекао: можда.) Али сваки други живот је нечастан.
Одживимо наслеђено. Мој живот је идеја. Он је само мој. (Изгледа да јс онај одвратни
комесар треће чете. И тај ме стално уходи. Да ли он треба да је овде.) Видите, то је
најстрашније. Живети по туђим формулама, готовим, предвиђеним. То је бедан живот
(тај Спасојевић је подлац, тај је без осећања дужности. Такви немају части). Али је
херојски. Необично мали број људи има храбрости да изабере такав живот и да се
одрекне наслеђеног. То није никакав доказ (све књиге, будале, брбљивци).
Од светлости, смрадне, фосфорне, помрчина смрди на сагорео фитиљ (тако
миришу српске јесени): кроз врзину види нечија леђа. Одлази пољским путем, од ракета
расту врзине до облака, у облаке. Неосвојиве препреке. До почетка, до поласка у напад
има још најмање два сата. (Храбар је само онај који ниједном није био кукавица.) Иде
према селу. Зашто. Да види заробљене Немце. Да их гледа. Да им каже шта мисли о
њима и њиховом народу. (Није требало да напише: Одбијам; није морао да одговори.)
Пострељаће их. Тући. Страшно, неиздрживо то жели. Да туче Немце. Српски официр
никад не би могао да убије тиху и послушну, најлепшу девојчицу у разреду, и улици.
Друго је мушко. Бранко је рођен да буде војник. Хоће да пожури. Сети се: сутра може
неко да пронађе наређење које је исцепао, да га састави (комунисти ме шпијунирају,
немају поверења у мене). То је поверљив акт. То је војна тајна. Па он би за такав преступ
стрељао свога потчињеног, извео пред војни суд. (Зашто ми наређују да се не борим.)
Жури узбрдо, враћа се на косу. Пали батеријску лампу и погурен, озлојеђен,
тражи комадиће белог папира. Да ли је коверат био плав. Да ли је био само округао печат
или и штамбиљ. Лишће је опало, у том слоју лишћа како ће моћи да га нађе. Чује: вичу и
псују га што открива положај. Он гаси лампу, рукама пипа лишће. Опет пали лампу.
Гаси. Не откривај положај.
Усправи се и упери светлост лампе на човека који га бесно грди.
Ја сам командант Цветић:
стаје, препознаје Шиљу, командира друге партизанске чете, говори тихо,
извињава се.
Седе (зашто је сео: он је партизански командир, иако је активан артиљеријски
подофицир), под фијуцима је граната које их пребацују и падају у село. Шиља прича:
убијено је више сељака, жена, деце: и једна штала са стоком запаљена: светлост ракета
их хвата и њега тако осветљеног учини потпуно самим: почиње да говори, само мраку,
том подофициру (прекршио је заклетву војничку, постао је командир у револуционарној,
антимонархистичкој, анархистичкој, просовјетској војсци, погазио хлеб државе која га је
школовала и хранила и веровала му), не види му лице:
Ако бих ја теби наредио да напустиш партизане и пређеш у моју чету.
Пада зелена ракета.
Не бих волео. Не бих пристао.
Ракета се гаси.
Ја сам твој старешина и командант свих јединица.
Слушам сва ваша наређења у борби. Не могу вас послушати да променим војску.
Ја волим партизане, они су највећи другари на свету. Право да вам кажем: поштује се
човек код њих (певамо, шалимо се).
Пада црвена ракета.
Жмури. (Зашто он тога Шиљу наговара.)
Схвати, човече, ти си се заклео краљу на верност, ти си дужан да се покораваш
његовим наредбама. Са гвозденом дисциплином српска војска је добила два рата. (Ко би
из мог пука онако одговорио на ултиматум.) Изгубили смо овај последњи јер смо пре
тога изгубили дисциплину.
У селу експлодирају гранате.
Мрак је.
 Војска је капитулирала. Званично. Моја је дужпост била да се предам Немцима.
Нисам. Партизани дижу устанак против окупатора. Ја сам им пришао да се борим. Ако
дочекам слободу, и кад се врати краљ у земљу, ја ћу да будем на његовој страни. Ако
буде неко против њега.
Црвена ракета. Зажмури:
Имаш право. То је војнички одговор. Иди у своју јединицу и остани веран својим
друговима. Ако старешина има право да ти изда наредбу да изневериш своју савест, ти,
војник, имаш право да будеш човек: да не извршиш наређење. (А шта ћу ја да радим.)
Иди низбрдо, правцем којим лете гранате, у полигон ватре (чак и један
поднаредник Шиља поступа како му је воља), тамо је сигурно Душаи Катић. Не, најпре
ће освојити Паланку. Он лично водиће батаљон на Коњичке касарне. (Ако освојим
Паланку, онда.) Бар је часно и поштено извршио своју дужност. Генерал Попадић: Човек,
то је дужност. Човек, то је дужност. Ко сме да каже да је мајор Коста Цветић био
кукавица. Ко сме да каже да је било кад, било где био кукавица. Од експлозија граната не
чује себе. Шљиве се хватају у коло, у лесу, и скачу увис, играју у месту, по такту
хаубица, јуре око њега жућкасте и црвенкасте сенке. Гину батаљони српских шљива.
Пукови, дивизије. Без људи, без шљива Србија ће бити пуста. (Пострељаће заробљене
Немце.) Тресак, тутањ. Погибе цео шљивар пред њим. Катранаста помрчина, зидина
помрчине. После његове смрти, Немци више неће имати разлога да држе у затвору
Бранка и Невену. Трља чело, знојаво је, а није му врућина, у шињелу је. Судија Ивановић
такав му је пријатељ да ће му децу исхранити за време окупације. После рата нека школу
заврше од његове пензије. Мати им је вредна и скромна домаћица. (Зар се надао да ће
умрети као пепзионер, спокојно, пошто најпре уда ћерку и ожени сина, сачека унуке да
им показује пилиће, плаши и засмејава својом пчеларском капом.) Хтео би да не чује,
гранате су изгледа нешто ређе, ипак чује:

Беж'те од нас ноћне тмине,

свануо је и наш дан.

Увек га уплаше те партизанске песме.

Замукните. Ово је положај.
Запалиће цигарету доле, у селу, Бата Павловић има право: партизани својим
духом, ментално и психолошки, не припадају српском народу. И те чудне песме и ти
поздрави песницама, Стаљин, Лењин, »Смрт фашизму«, политком, другарице, друг,
политделегат, Чапајеви, Рите, Артеми, Корчагини, Блихер, јеврејско, руско, белосветско.
Уместо да заврше војну обуку и поштено науче правила ратне службе, они читају
романе, уче нешто, читају као да се спремају не за смрт но за професоре. Зашто се
ућутала артиљерија. Јауци, жагор. Иду према њему. Рањеници.
Лакше, друже. Буди јак, друже. Па умрећу, другарице. Морамо бити свесни,
друже.
Они су и прошле ноћи највише изгинули. Склања се лево да се не би сусрео с
њима. Али брзо седа: тихо је, много је тихо, иако рањеници галаме, иако се из села чује
жагор, повици, јауци. Душана Катића ће после пронаћи. Треба да одрема, да се одмори.
Неће да мисли. (Некад, док је био наредник, могао је да заспи просто по команди, на
положају, док туче непријатељска артиљерија.) Жуљи га револвер. Па тај господин
пуковник не мисли ваљда озбиљно да се ја ставим под команду једног сељака, винарског
трговца, који је из ко зна којих разлога у прошлом рату добио капетански чин. Ја нећу да
ратујем ни за какву политику Бате Павловића. Припаљује цигарету, у заклону је. Жедно
пуши.
Сви су људи храбри ако су људи. Нико се не рађа ни као писмен ни као поштен. И
храброст се научи; због стомака, сујете, поноса, амбиције. То су будалаштине, Катићу.
Храброст је талент. Са њим се човек роди или не роди. Чак се разликују и кад разговарају
о храбрости, због ње су и постали савезници. Због храбрости је он њега, Катића, мада је
комунист и признао за Србина патриоту и човека. Због недостатка поштене храбрости он
се и разишао са Батом Павловићем. Том храброшћу је и написао на немачком
ултиматуму — Одбијам. А Душан Катић мисли о храбрости као о латиници која се
научи. Бранко ће се ваљда сад опаметити. Он је децу жртвовао, своја убеђења, он је
исцепао наредбу Драже Михајловића, свог команданта, подноси и петокраке звезде и
песме и све те чудне и гадне речи, а Душан Катић у ствари њега дубоко презире,
поставља му тајне комесаре по четама, наговара му људе да пређу у Комунистичку
партију. Подмукло и покварено критикује владу, краља, генералштаб. Сме ли то један
српски официр да трпи. Не може се дуго овако. Морамо се обрачунати. Али неће ноћас
да мисли. Најпре треба да освоји Коњичке касарне. Поручник Спасојевић је на том
објекту рањен у руку и морао је да се повуче с великим губицима, а ја теби, господине
Катићу, отворено кажем: лако је вама да ратујете кад сте ви слободни и ослобођени чак и
ратничке части; ви имате само мржњу, ви немате одговорности. Ви никад не можете бити
поражени јер и нисте војска. Упознао сам ја вас, велики сте лицемер, ви заводите,
опчињавате и обмањујете људе, ви лажете: Ми праведно убијамо, ми убијамо људе да
више никад човек човека не би убијао. Бесмислице. Ја ратујем, ви убијате; ја желим,
разумете ли, да истерам Немце из своје земље, а ви само желите да освојите власт и да
владате. То је разлика међу нама. Сви ти ваши политкоми и политделегати верују да смрт
од ваше руке не боли. Срамота. Где сте само научили такве подле блесарије, и како се
усућујете да то говорите младићима чији су очеви тукли Аустро-Угарску на Церу и
Турску Царевину па Куманову.
У помрчини чује звецкање оружја и тих жагор са свих страна. Чете се прикупљају
за напад на варош. Светлост немачких ракета шишти и пуцкара под облацима. Зелено,
црвено, бело, брестови, брда, небо. Је ли време за покрет.
Иде према жагору, према шкрипи ножица на пушкомитраљезима. То је његова
војска, они му верују, они ће ноћас гинути извршавајући његове наредбе. Још један
пушкомитраљез треба додати чети која напада железничку станицу:
Зовите, пронађите ми Душана Катића.
Стоји ослоњен на некакво дрво и слуша како помрчином лута и јури шапат
»Комапданг Цветић зове Душана Катића«. Тај шапат открива дужину строја, снагу војске
којом командује, три хиљаде и двеста пушака, тужан је тај попос што га осећа и збуњен
јс истовремено: он као да ноћас не напада варош. Паланку, као да не ослобађа свој град:
он ноћас напада своју несрећну судбину. (Из такве битке нико се није вратио.)
Спасојевићу, јесу ли сви схватили задатке.
Све је спремно, господине мајоре. И Катић је контролисао обезбеђења.
Да, све је у реду.
Ја сам одлучио да водим напад на Коњичке касарне. Ви, Спасојевићу, и ви,
Катићу, останите са резервом на командном положају, где смо се договорили.
Ја ћу ићи на Касарну, а ви останите са Спасојевићсм, како је предвиђено. Зашто
мењате план.
Ако Касарну не освојимо, нећемо ни варош освојити. Ја хоћу да будем тамо.
Онда ћу и ја с вама. Спасојевић и Чапајев нека буду заједно.
(Хоћеш уз мој бок да јуришаш. Да те видим, момче.) Лаже себе. То зна. Зна да га
не изазива Душан Катић: зна да ни он њега не жели проверавати ноћас. Па идући
пољским путељцима, кроз кукурузе, гунђа, замера, прекорева, хоће да увреди Душана
Катића, да га натера на искрен разговор. Можда да га чак, некако, пита за савет. О
наређењу Драже Михајловића више жели да се посаветује с Душаном Катићем но са
поручником Спасојевићем. Чека светлост ракета да би за трен могао да му види леђа и
машингевер који носи лежерно, ловачки, и хода лако, дугим кораком, ниједном се није
накашљао, ниједном није хукнуо. (Један од њих двојице погинуће ноћас.) Сине, знаш ли
да могу да те убијем. Да га стигне и да му стави руку на раме. Нећу да знам за партије,
политику, идеје. Не може да му стави руку на раме због кукуруза, због тишине, због
кише светлости немачких ракета које показују небо и Паланку. Како да изврши наређење
док је овај жив. Кад би у борби погинуо. Па он само такву смрт заслужује. (Нрчасно.)
Зашто сте стали:
рука му је на Душановом рамену; зашто си комунист, зашто сумњаш у мене, зар
би ти мене могао стрељати зато што сам краљев официр, што хоћу часно да вршим своју
дужност, заклетву: пада му рука: он одступа, он је изгубио битку, иако су стигли до
бетонског канала који води према коњушницама Коњичке касарне. Њима треба тихо, без
метка, да се привуку и запале их. Ни пред једном борбом, ни пред једним нападом није се
овако осећао. Зјапе митраљеске цеви.
Пре него што је схватио да је дошао тренутак кад он мора почети да врши своју
командантску дужност, зажелео је (погинуће Душан Катић) да само неколико минута
поседе један поред другог и поћуте, да се не сретну погледима и тако опросте заувек, у
тами и тишини, пред битку.
 IV
Ноћ се искренула, и стаја са стоком коју чује, све ће се просути и стровалити
негде: Љубиша Дачић се шуња и толики страх осећа, и што су му четници можда
поставили заседу, и што је неподношљив смрад балеге и стоке. А стока и стаја њему
никад досад нису смрделе. Без обзира што му Радоје, Радоје је спомињао стају и балегу,
и Радоје је слуга и четник је, а он у стаји и балези није видео никакав разлог што је он,
пролетер, постао издајник; њему стаја и собица до ње, не до ње већ у њој, није смрдела
никад сем кад то неко каже, ни онда кад би из ливаде, из расцветалог јабучара улазио у
стају у своју собу да спава. Сад му је неподношљиво. Ошамутиће се, срушиће се, иако је
ослоњен на зид; изгазиће га коњи као мокру сламу под собом. Нема излаза ни спаса.
Прерово, партизанска тврђава, »мала Москва«, хвалио се, сто партизана је из њега, село
Душана Катића, пуно јс четника; њега Љубишу Дачића, вечерас тражили, многе
похватали и везане затварали у општину, још јуре и хватају организоване и симпатизере.
Пси лају, свуд около лају пси, и с тавана, и из јасала, и у вратима његове собице. Припија
се уза зид, хвата ноктима, стење. Четници су свуда, као ноћ. Такво и одело носе, црне
шубаре, опкољен је. Ако га до ујутру не ухвате, или им се он сам не пријави, пуцаће на
њега, чим га виде, »као на бесно куче«. Као на бесно куче. Баш тако му је рекла мајка да
су четници рекли. Суља се зидом, на прстима, обара виле: пуче пушка или се сломи
повија. Срце је у зиду. Из малтера бију дамари. Стоји, зинуо је да би распознао четничке
кораке и гласове кроз дисање и шушкање коња и говеда за пуним јаслама. Не успева.
Али чује запомагање жена и не може да бежи. Не сме. Зато је и дошао.
Морам да их уништим:
шапуће, онда гласније понавља исте речи. Оне су у мраку, у малтеру који гребу
нокти. Је ли то спас. Радоје је тако говорио. Радоје је четник. Радоје је издајник, а био је
слуга, стајски момак у кафани Пролеће у Чаршији. Добри су и другови. Били. Суља се
низа зид, пипа врата, улази у своју собицу: ту петнаесг година спава, ту му је све што
има. Врата с треском затвара, мада то није желео. Свуд га четници траже, знају зашго га
траже, то зна и цело село, претрешће собу, сламарицу. И пронаћи. Све му одузети. И
убити Руке се заривају у сламарицу и шаке су пуне хартије: да запали или закопа у ђубре.
После тога шта ће с њим.

Пролетери свих земаља Југославије, на своја места, у прве борбене редове.

Непоколебљиво и дисциплиновано вршите своју пролетерску дужност. Спремајте се
хитно за последњи и одсудни бој.

Могао би да заплаче. Сад, док хартија шушти грчећи се, грчи се у мраку и он, и
прсти би да задаве те речи, шапат летка, свих летака, шапат Душана Катића и свој, овде,
према светлости фењера. Он их је по целу ноћ учио напамет да би их знао као што их
Душан Катић зна, да би овај видео како их он зна и како је заслужио да га учлане у
Партију. Од косидбе учио их уз пригушену далеку пуцњаву; слушао у партизанским
митраљезима, у бомбама. Бије се тешки и последњи бој. Речи летка научене овде у
собици, стаји, понављао је дању, на послу, надничарима и комшијама, а кад је сам, онда
себи. А он је увек био сам, сам у дугим ноћима, увек истим ноћима. Десет је година
сањао само један сан: жену.
Чекао је. Зато је врата само притварао, и лети и зими, чекајући десет година сваке
ноћи, пун шкргута који је отицао у језу и сува ситна дахтања док се одмицао зиду да би
она могла да легне на његову уску постељу, отварајући се одмах, подигнутих колена, да
се он стушти, па падне као клада и умре у њеним топлим рачвама. Али жене су улазиле у
његову собу тек после дугог мучења, све жене које би дању сретао на путу, виђао и
гледао у пољу: све су оне биле само једна жена коју је чекао, а која се појављивала са
покретом и шумом стоке у стаји , ветра у ораху и сењаку, сваким лавежом паса. Тако, све
до зоре. Зато је мрзео месечину кад му се кроз прозорче увуче у собицу и осветли
постељу. Опустоши је. Понекад му се чинило да је месечина мокра, јесте увек била
хладна, па никако није могао очима да домами голи трбух жене, због тога сеном
затискивао прозорче, правдајући у себи ту коју је чекао: види се као по дану, спазиће је
неко, а он је Љубиша Дачић, слуга Адама Катића, син Блаже Дачића, опет слуге, Толин
унук, слугин унук. У летњим ноћима, кад је био највише уморан, убијао би ону коју је
највише желео: ону последњу виђену пред улазак у стају, у собу. Увек ножем. Најпре у
дојке. Па у мали трбух. Све су дојке исте и сви су ти женски трбуси исти, заувек
запамћени: први и последњи пут јс видео голу жену, била му је то мајка, кад се купала у
кориту. Њу је омрзнуо. Стиди се и зато је мрзи, јер није је једном, у крајњем очајању,
привиђао овде у мраку, не успевајући да се одбрани од тог сећања, иако је тада кад ју је
затекао да се купа у кориту, био дете и имао можда четири, можда пет година.
И сад, док стоји нагнут над постељом, са шакама пуним летака, помисли опет па
Радоја: и он је био слуга, а сад је четник. Рекао му: кад имаш пушку, онда имаш све. И
жене, и одело и паре. Он, Љубиша, никад му није говорио о женама, коме би смео да се
пожали да никад са женом није био у постељи. Откуд онда Радоје то зна, или све слуге,
сви пролетери на свету тако чекају жене, узалудно се мучећи. Не пати он што му је
Радоје рекао: Зашто још служиш, Љубиша. Будала си. Рат је и за нас сиротињу. Видиш
ли да Русија оде у мајчину, и ко зна шта ће да буде на крају. У партизане се не уздај, они
су готови. Мајор Цветић прилази нама. Разбијени су код Паланке, биће уништени до
зиме. Овде је живот, код нас, код војводе Планинског. Баш ме брига што је он газда и
што су у штабу официри и господа. До краја рата и ја ћу постати официр. Немој си
наиван. Душан Катић не бори се за сиротињу. Ко је луд да се бори против себе. (Том
Радоју он је давао неке летке да чита.) Љубиша се усправља, згрчених песница, можда га
је и он издао, слуша: не чује топове ни бацаче код Паланке. Истина је, разбијени су
партизани. Да нису, зар би четници смели да дођу у Прерово, да хватају и хапсе
партизанске присталице, да заноће у школи и кафанама. Вечерас је још чуо: Немци
дозволили да се народ врати у села поред друма, из којих је најурен пре десетак дана. То
Немци не би дозволили да партизани нису разбијени. А ако се до ујутру не пријави,
убиће га као бесно куче. Дрхти, клону и испусти летке.

Српски народе. Можеш ли ти дозволити да злочинци и даље некажњени врше

своје страшне злочине! Они убијају своје најбоље борце. Они убијају оне који су
неустрашиво устали у борбу за слободу и част српског народа. Српски партизани, то
су твоји хероји.

(Шапутао је, шапуће.) Свеједно је, ноћас ће се догодити. Ноћас се овде, у штали, у
њему, скупило све што је осећао последњих дана у пољу, у стоци, у сваком алату: у
сваком сутону и сванућу, у сенци, у ветру: у гласу и погледима људи без поздрава. Из
траве и дрвећа, из облака, из земље је то ишло. Зато му нема спаса. Откуд све то
одједном, узалудно се мучи. Не да би правдао себе и то што је наумио. Није ништа
наумио. Само, нешто мора. Мора. Како да објасни Душану Катићу. Погинуће Душан
Катић. Једини човек на земљи који га је искрено питао: Како си Љубиша. Једини човек на
земљи који му је стављао руку на раме. Једини човек на земљи који га је звао: Друже
Љубиша. Не сме да погине друг Душан Катић. Умри ти, Љубиша. Умри човечански. Друг
си, умри.
Леци се беласају на постељи; целога овога лета расле су њихове поруке, наде и
обећања, док је он чекао да се партизански пушкомитраљез јави преко Мораве, а топот
коња и лупа рогова о јасле обмањивали га као и онда кад је само жене чекао, и он је опет,
али у друкчијем цвокоту и мучењу, убијао, косио митраљезом Немце, Бугаре, четнике и
све окупаторске слуге: да он више не буде слуга и не спава у стаји, са стоком: да не носи
увек туђа изношена одела: да му људи отпоздрављају; да жене буду истина а не овде, да
се људи и жене за вечером не одмичу од њега зато што заудара на коњску мокраћу. А
живот да буде као у Русији, и онако како је причао Душан Катић. И људи да постану
такви као Душан Катић: да не вређају, да се понекад и осмехну човеку кад га сретну, и
уопште да буду другари. Надноси се над летке, они расту, бели се цела постеља. И соба.
Не може да их спали и уништи. Како је могао и смео то да помисли:

Наш материјал не сме уа падне непријатељу у руке. Леци су наше оружје.

Али он најбоље на свету зна шта су леци. То не зна Душан Катић, то нико не зна.
Они су нешто што нико не зна да их има он, Љубиша Дачић, да их он има највише, да их
сви ти силни и моћни у Прерову немају. Леци су тајна, највећа тајна на земљи коју је баш
њему поверио Душан Катић. Због те тајне губе се главе. Своја и другова. Живот су му
изменили, ноћ, собицу ову, све око њега. Откад има летке, више не пати што је слуга:
друкчије гледа људе, друкчије сања жене, друкчије говори и хода путем. Шта су газде
према њему. Нека га презиру, нека му не отпоздрављају, њихов живот је у његовим
рукама. Доћи ће дан, долази тај дан. Ставља летке у недра, пун је њихове галаме, вике,
неиздрживо је. Не може да их уништи. Јурну напоље, али у сењаку нагло стаде. Ослања
се на стог сена, потопљен у хладњикаву ноћ пуну лавежа, комешања, непознатих гласова,
вике и корачања. Нема куд. Ипак је човек и има снагу да стоји, леци су му у недрима.
Ако их остави, ако их уништи, он ће опет бити слуга. Само слуга, Ухватиће га. Пуцаће.
Као на бесно куче. Ко ли га је издао. Као да четници трче шљиваром. Он чучну у стог,
смањивши се, све летке покупи у шаке, у песнице, као бомбе их стегну. Чека. Неће
бацити летке. Нека га стрељају са њима. Кад пролетера стреља непријатељ. Не може
да се сети шта му је говорио Душан Катић.
Они не долазe, он се поново усправља уз стог, у пунијој помрчини, жељанп да се
свети. За то има снагу, све може класно свестан, свестан: може и да баци бомбе у
четнички штаб. Може. Шта је живот. Бомбе је сакрио, украо их из сандука који је ноћу,
преко Мораве, пренео у одред партизанима. Привући се до кафане, па кроз прозор. Зашто
се тек сад сетио бомби. О томе ће причати по целом округу, сви ће сазнати за Љубишу
Дачића. И људи и жене биће изненађени његовом храброшћу. Учланиће га Душан Катић
у Партију. Нисмо се надали од тебе. Каква је то сласт.
Почиње да звижди. Коло, песму, опет коло. Звижди из свс снаге. Нека пси побесне
од лајања. Нека сто четника иде на њега. Пас се зарива под стог спасава се, дубље се
завлачи и једва дише. Копа прстима отаву, дохвата бомбе: сад све може. Само да ноћ
потраје док се рат не сврши, да он буде овде, под стогом, уверен: ако и партизани буду
стварно уништени, Радоја ће стрељати Црвена армија; све слуге, све издајнике стрељаће
Црвена армија. По Стаљиновом наређењу. О томе дуго мисли.
Бомбе су живе, топле, и у њима куцају срца, ситно, брзо као у птица, као у пилића
које је хватао, крао по комшилуку кад је био дете па се скривао у бурјан, иза свињца, и
давио их. Носио их је у џеповима и под капом. Тако је и био откривен: мајка му нашла
мртво пиле у џепу, пробудила га виком и страшно тукла по глави. Чуо је, веровао, неко је
рекао, од туче је остао ситан, плав, са риђом косом. Стеже бомбе, свс су топлије. Као да
им куца срце. Као бесно куче.
Чује кораке. Чује стварне људске кораке и стварне људске гласове, непознате,
четничке, али га није страх иако се стог над њим њише, заноси од неког ветра, од њиховс
вике: Предај се. Предај се. Каква сласт и снага: има бомбе, има летке, има бомбе у
шакама, топле, помало знојаве. Сено опија горким мирисима; час је то цвеће у ливадама,
час балега, али све је то исго: његов живот, цео његов живот, пси лају на кораке, над
њим, на вику око њега, свуда лају пси; по целој земљи корачају само четници и траже
њега. Узалуд. Ноћ је увек била његова, ноћ је била и жене и леци, ноћу он није слуга, он
зна тајну, чува тајну, прети, нада се: ноћ је једини живот његов. Над њим и око њега
шушти сено. То ситно пуцкарање густо је као талас, дубок, који из саме земље долази.
прелива га, пуни тело, главу и дисање, струји венама и из њега се просипа у мрак. То је
сад све што чује. Зна он добро то тихо, једино њему чујно, пуцкарање сена под собом;
сваку влат по гласу познаје, као у свирци оне се редом јављају. Наслушао се он те свирке
и те песме сена, увек су биле онакве какве је желео; слагале се са свим његовим жељама,
потврђивале их, подстрекавале. Само да увек буде овако сигуран и јак, овако срећан,
јесте срећан јер кораке више не чује, пси се подавили у мраку, преклиње бело бесно куче
јави не јави четнички штаб ноћ црна четници у шубарама неће бесно куче.

Знао је, то се подразумевало: живот му је заснован на испуњавању дужности које

у војсци, због исправног неверовања у човека, јесу принуда и наређење. Њему то никад
није падало тешко, јер кад би педесет пута могао да започнс живот, он би га и педесет и
први пут започео жељом да опет буде официр. И сматрао је, и опет је то претпоставка за
процену свих својих поступака: дужност је бранити отаџбину или борити се за њену
слободу, а жртвовање има право на част једино ако је изведено на јединствен и
непоновљив начин. И даље: патња је војничка судбина, она није ни казна ни проклетство;
она је једина провера човекове снаге и човекових побуда; стање у коме се заједно са
јунаштвом рађа и његово право да презире. А, међутим, сада шта се то догађа. Коста
Цветић жури марширајући на челу своје дуге колоне, силазећи са коса и брежуљака у
равницу, у кукурузе. Само силажење, баш силажење, а не успињање, то кретање по
инерцији, некако стално искошено ходање, безмало падање, разлог је тога непознатог,
друкчијег осећања, док му се за леђима постепено удаљава битка (он не бежи), и док у
ходу колоне, у шумору презрелих кукуруза, замиру они ситни гласови и некакви
унутрашњи покрети битке, она њена људска, жива, органска основа коју једино чују
команданти и храбри, али на умору (мора да призна, коме да призна тај неред у себи)
Изгледа да је то прави страх, то што је тако и толико забринут. Он извршава наређење,
он мора да изврши наређење команданта свих четничких одреда у земљи. Дражу
Михајловића на ту дужност поставио је краљ и влада. Зар није дуго размишљао, јесте,
поступио је по својој савести (стварно, још нису услови за устанак против окупатора, још
није време, треба бити паметан и сачекати прави час), није хтео кукавички да се извуче
пред одсудну битку за Паланку, напротив. Па ко може више да мрзи Немце од мене, ко,
Душане Катићу. Иако то није командантски, он је три ноћи узастопце ишао у јуриш,
водио напад на Коњичке касарне, срце растурено затутња, неугодна топлина по целом
телу, ту ноћ треба заборавити, та ноћ не сме постојати у његовом животу, и последњи се
повлачио у блузи којој је митраљески рафал избушио џеп. Зар није сарађивао са
Душаном Катићем (можда ће ноћас погинути), иако је Душан Катић комунист. Зато што
је храбар човек и што храбром војском командује (чим бисмо освојили Паланку, он би ме
убио). Сарађивао је из националних разлога, у интересу борбе против окупатора, а он је
сумњао у мене, спремао се да ме убије, јер сам за краља, јер нисам устукнуо ни пред
немачком уценом, шта је било са децом, неће да мисли, не сме, како да сазна. Мора да ми
се верује да бих их једног повољног момента, ако би наставили своју комунистичку
пропаганду и ако би се побунили против његових наређења и команде, разоружао и
растурио као војску. (Већ је био одлучио да им забрани комунистичке песме, петокраке и
поздрављање песницом чим освоје Паланку.) Све што је чинио, било је по савести (он
мора да мисли о жртвама, о Трнави, о масовним одмаздама које врше Немци), а ипак ни у
шта више није сигуран, све је то пораз, ноћ на капитулацију подсећа. Као да Коста
Цветић није више Коста Цветић. Шта сам ја сада. Као да поље којим иде није више део
Србије, отаџбине. Шта је то оставио горе на положајима, у вреви и ршуму битке
(последње за Паланку, морају се повући). Иако је извршио наређење свог старешине,
поступајући како би сваки официр од части и заклетве поступио, као да је то његово, тај
прави Коста Цветић, баш Душан Катић (стрељао би ме) који је остао сам, са пустим
положајем на целом северу и западу (чује битку, чује је као крњ оркестар, оркестар без
баса), и сада још љући и разбеснело полази у јуриш за славу. Он, Душан Катић, он може
да буде храбар јер је млад, без обавезе: он има само живот (ако не погине, комунист је,
нема част, убио би ме). Онда ће целог живота имати на савести тог несрећног лудог
младића (зашто му није рекао: Шта је сад вршење дужности, шта је патриотизам, шта је
храброст). Корача споро, све спорије и тромије. спотичући се о грудве, сваљене
кукурузне стабљике, мртве тиквине вреже хватају га за ноге (не, не боре се комунисти за
отаџбину), тиквине вреже заплићу му се око чизама, заустављају, вуку назад њега све
погуренијег под шињелом и умором (Душан Катић ће скупити партизане и рећи:
Кукавица, уценили га породицом, издајник, као што су нас официри у рату издали,
другови, рећи ће, сиктаће, и угришће кратке мусавс бркове, засузиће. Као пред јуриш,
као кад држи опроштајни говор погинулима. Какав говорник.) Уморан је, још је уморнија
колона; она шумором и ходом мути ноћ и равницу, и верује да се иде на други положај, у
нов напад. Треба их зауставити и рећи. Треба прећи Мораву. (Зашто му нисам рекао из
којих разлога напуштам положај. То би једино било часно. Требало је да му кажем како
знам да ми је за пратиоца хтео подмегнути комунисту, да ми је постављао комесаре по
четама, и да знам његову тактику. Зашто му све то нисам рекао. Побегао сам.)
Напрегнуто слуша битку. Како врши тако глуп, самоубилачки напад. Та усијана глава
неће да схвати да је битка за Паланку изгубљена још прве ноћи, у првом неуспелом
јуришу.
Шта је сада вршење патриотске дужности, шта су храброст и част. Па он мора по
краљевом наређењу, он је краљев официр, мора да прекине сарадњу с комунистичком
бандом која диже устанак да би освојила власт и завела свој, комунистички режим. Ја сам
частан човек, без иједне дисциплинске казне за двадесет и седам година активне
официрске службе, два рата и толико неправди које су ми чињене, али је испуњавање
дужности моја светиња, мој живот.
Лакше, лакше. Куда тако јурите. Па ми не бежимо, бога вам! Ми не одступамо.
Морава га гласно пресреће, застаје, мора да стане (више нема повратка) да би
добро чуо битку и проценио стање на положајима. (Пуцњава не затвара круг око
Паланке, тиха је северна страна.) Јекну. Они сигурно знају. Сад сви знају. Не, Немци ће
тек у зору открити пусте положаје, ноћас ће мислиги да је замка. Ујутро јурнуће пси.
(Ако погине Душан Катић. Ако не погине Душан Катић.)
Зашто сте стали, господине мајоре.
Напред. Продужите.
Застаје да би био на зачељу колоне, ближе положајима, ватри, да четници не би
помислили: бежи Цветић. Колона продужује. (Туку се два бацача.) Не, иду људи. Иду
кукурузи. Топољаци иду. И река иде. (Јуриш бомбама. Грмљавина.) Сада све или ништа.
Последњи час. То је јуначки. Нека вам је срећно, младићи, анархисти, комунисти,
зликовци, партизанска бандо! Збогом, Душане Катићу, покварењаче комунистички, чувај
главу усијану, али срешћемо се, ми се морамо срести, да те ја научим како се ратује,
балавче. Потрча уз колону кроз кукурузе, у њихову ломљаву бежи (први пут у животу,
први пут бежи, што нисам погинуо код Коњичке касарне).
После, на обали Мораве, као да више ни о чему не мисли, као да више ништа не
осећа. Ослоњен на врбу, зури преда се (да не би видео пламсање битке око Паланке) и
чека скелу с друге стране реке. Прилази му поручник Спасојевић:
Господине мајоре, много је људи дезертирало.
Дезертирало:
шчепа га за прса:
Куда, зашто:
дрмуса га, виче.
У маршу. И сада. Стално беже. Чујете ли.
Жели да га ишамара и страшно уморан седа на спруд, на белутке.

Куда идемо. У мајчину идемо. И Вук Бранковић је Србин, бем ти срце

српско. У рату то се никад не зна. Ћути. Води иас Урошу Бабовићу. Теби није
сумњиво. Да бежимо. Где да бежимо. Видиш ли, беже, одавно беже, чим смо
прешли друм. Ноћас ће их разбити, чујеш ли ватру. А ако освоје Паланку и
победе, шта ће бити с нама. Идемо да заузмемо нов положај и пресечемо Немцима
одступницу. Наређење врховног команданта. Ноћ је, да бежимо. Не смем. Јесу
партизани против краља. Баш ме брига. Срби су. Другари су каквих нема на кугли
земаљској. Мајор Цветић је поштен официр и јунак. Нема поштеног официра. Да
бежимо, браћо. Бежи. Да бежимо. Нема слоге међу Србима. Бем ти душу
неверничку. Пропала ствар.
 Чује жамор, гласове, не речи, неће да их чује, чује ломњаву кукуруза (они не желе
да им се каже да су издајници, зар они, сељаци), У мраку види густе гомиле мрака по
спруду, уз врбак, поред кукуруза:
Слушајте, ви сте под заклетвом. Ви сте мобилисани краљевим указом. Свако
бекство из мога одреда издаја је отаџбине. А сваку издају ја ћу казниги стрељањем. Ја
командујем, ја знам куда и зашто идемо. И ја извршавам наређење више команде. Ја ћу
да стрељам за неизвршење моје команде. Стрељаћу издајнике.
Мрак се подиже и покреће ка њему.
Имамо и ми децу. И наше куће пале. За слободу смо пошли, а не за твоје еполете.
Зашто си нас преварио.
Ко то каже. Да те видим, приђи.
Тишина: или река меша белутке или се митрајљези задавили реденицима. Мрак
стоји, заустављен је, нагнут према њему. Откочене пушке. Уперене цеви. Расте му снага.
Куда идемо.
Ко сме да пита куда идемо.
Хоћемо да знамо куда нас водиш. Ми смо добровољно пошли с тобом. Чујеш,
Цветићу, нећемо више стару војску, тражимо да смо другови и све да буде људски. Кажи
зашто смо побегли са положаја. Кажи зашто смо издали партизане.
Поручник Спасојевић шапуће му у лице:
Партизански утицај. Побуну морамо спречити одмах.
Али он не може да изда такву наредбу (она се само једном и последњи пут у
животу издаје, зна, још зна мада се мрак усправља у мраку, ка њему, зноји се, стреса се)
јер: шта после. Прећи преко реке. (Прећи преко крви.) Команда више неће бити команда.
Не пуцајте:
хвата поручника Спасојевића за руку.
Нећемо са Урошем Бабовићем. Зашто само његово није изгорело. Нећемо са
господом. Нећемо да бранимо капитал. Нећемо са издајницима.
Мора да се брани. Нешто да одбрани. Спасојевићев револвер пуца панично. У
грудима, у глави. Али кад чу јауке, он покуша да заустави све, да спречи, да им докаже
да није кукавица и да због страха, због деце, капитала и господе не прелази преко њихове
крви, преко реке, па јурну ка јауцима, ка гомили вичући:
Ево ме. Пуцајте у команданта.
Метак му зукну поред главе. Чека други. Чека. Жели га. У тишини, и без јаука и
без битке код Паланке, чује реку и шумор и ломњаву кукуруза. Мора одмах, мора што
пре да се пребаци на другу обалу. Цело лице му је у шакама, река брзо некуд носи скелу
(нека носи, свеједно куда и докле), то је тај велики, командантски пораз (први и
последњи), можда су му и дланови мокри. Скела тупо лупи у обалу. Нема куд.
Примећујете ли, господине мајоре, да наш топ више не пуца. Извадио сам
затварач и понео га. Али се кајем што не смакох Душана Катића.
Тек на улазу у село, кад пси опколише колону, он одговори поручнику
Спасојевићу:
Да не знам да сте храбар официр, овог тренутка бих вас стрељао.
Ја вас не разумем, господине мајоре.
Ви, поручниче, немате ни право мене да разумете.
Мора гласно да грди, прети овима, да виче на стражаре одреда војводе планинског
који га заустављају (да чују његови у колони, ипак), гласно протестује што је штаб
војводе Планинског у кафани (трговина, лумперај, шта је све ово). Дуго гледа у два
жућкасто осветљена прозора. Тесан му је и шињел. (Сигурно мисле: долази им на ноге.)
Али нема куд, своју судбину не може да прескочи: њу не може да стреља. (Спасојевић је
пуцао без његове команде.) Пови се и одвуче у кафану тром и неодлучан тутањ својих
корака.
Бата Павловић гледа га како отвара врата, стаје мирно и поздравља војнички.
Комичан и јадан крај његовог јуначког, у ствари глупог подвига. Добро је што онда у
манстирској шуми поручник Васовић није имао смелости. Занемео. Збуњен. Сад је он
скупљи. Сад он вреди више но што вреди:
 Добро нам дошао и честитам на храбрости: прилази му и грли га.
Под војводом Планинским зашкрипа столица: пао си, птицо! Ову земљу и овај
народ скупо коштају твоје еполете. Али једног дана судићу ја теби. Не пружа му руку за
поздрав.
Држањем војводе Планинског задовољан је Бата Павловић, тапше по плећима
мајора Цветића, осмехује се, приноси му столицу, зове кафеџију:
Овај час треба прославити. Ову победу разума. И вашу храброст, господине
Цветићу.
Застаде, мотрећи га, слушајући га.
Ово хоћу да се зна: положаје код Паланке нисам папустио из кукавичлука и да бих
спасао породицу. Ја нисам капитулирао. Немци јесу и остаће моји непријатељи док сам
жив. А вама прилазим по паређењу Драже Михајловића, команданта свих четничких
одреда. Молим да се то никад не изгуби из вида. Официр сам, заклео сам се на верност и
дисциилину, ја сам, господо, само извршио наређење.
Па зар ви мислите да ми друкчије схватамо ваш поступак.
Чекај, Бато. Ја хоћу чист рачун. Ти си, Цветићу, мени пришао пошто си најпре с
комунистима палио земљу . Је ли тако?
Гледа ме непријатељски и победнички:
Рекао сам под којим условом.
Онда си под мојом командом (све ћу вас под колена).
Добро је. Ви сте постављени за начелника штаба, ево вам наређење.
Војник сам, господо.
Само да знаш: овај рат водимо ми, сељаци. И грдпе рачуне имамо да наплатимо.
Ми гинемо, ми хоћемо да се спасемо, ми смо себи команданти. Ви официри гурнули сте
нас у пропаст и говна, али ми хоћемо да се ишчупамо из њих по својој памети и вештини.
То ти сад кажем, и то немој да заборавиш.
Младен притиска лице уз прозорско стакло: одушевљен је војводиним држањем,
разочаран мајором Цветићем. Има главу примитивца. Као да носи некакву наследну
увреду. Изгледа да је алкохоличар. Ставити му на знање да је компромитован. Збратимио
се с комунистима. И људе које је довео причестили су комунисти. Непоуздан елемент.
План антикомунистичке пропаганде и мере за преваспитавање војске и народа сутра
предложити Планинском. Долази моје време.

Буђење је, као и увек, иочетак мучења. Само је сад помрчина сасвим, али Љубиша
Дачић брзо схвата да је под стогом сена, задрхта: неиздрживо галами, виче, пуца село.
Данас ће га, можда, убити четници. Биће дан. Видеће га тада, видеће све. Зато најпре
треба сакрити летке, извући их из недара, гурнути у плеву. Поред њих оставити и бомбе.
Али ако то учини, ако летке извади из недара, свршено је с њим: ако остави летке, биће
слуга и Љубиша Ласица. Таквог ће га и убити. Око њега ломњава сувог сена. То је и у
глави и у венама. Мора да бежи из тог ршума: Ако се ујутру не пријави, убићемо га као
бесно куче.
Кад се усправио уз стог у свитању, хладњикаво и росно, сам га дан заробио.
Неколико тренутака је само цвокот, пред пуцње, разрогачених очију у свитању, у дан
који нишани у њега. Као да је го, толико му је хладно, руке готово прекрстио преко груди
да бар нешто згреје, па јурну према стаји и стаде пред отвореним вратима, заустављен
смрадом и страхом од себе због летака које ће му пронаћи и стрељати га као бесно куче.
Сети се Душана Катића и ослушну: ниоткуд се не чује пушка, тишина је.
Тишина и одлучи: опет жури у сењак, ка старом шупљем јасену, деда Тола га
посадио, једини који Адам није посекао. О тим јасеновима, дединим јасеновима, и деда је
био слуга, отац му шапатом причао неке приче, тајне и страшне. За тај стари шупљи
јасен између Адамовог сењака и шљивара његовог стрица, брата од стрица Раке, који је у
партизанима, они, Дачићи, неколико пута молили Адама да га не посече, а Адам беснео и
претио баш том јасену да ће сипати у њега канту бензина и да ће га запалити, па ипак,
због нечега, то још увек није учинио иако му стално претио. Љубиша стоји и гледа у
зјапеће, суве и црне, у мртве груди јасена. Деда Тола. Гурка руку у њих. Можда би ту
могао да се сакрије, можда га овде не би пронашли. Последња прилика. Судбина. Од
страха већа је, горча жалост.
Нема њему спаса. Са сузама теку псовке, густе, у таласима. Чује да га Адам зове,
виче, улази у стају, излази. Па где је тај блесави Љубиша. То му годи, то му је слатко;
жели да га више вређа, да каже Ласица, и да је лопов и лажов и пас.
Кад је умукао Адамов глас, већ су и леци с бомбама били на дну шупљег јасена.
Посадио га његов деда Тола, био слуга, као и он који дрхти, слаб, сасвим онемоћао и
једва корача пустим путем према општини.
Онда неко страшно заурла пред њим:
Целу ноћ те тражимо.
Препознаје Радоја и немо зури у њега.
Морам да те вежем.
Ми смо стари другови.
Шта могу, ратно је време, и мени игра глава.
Шта ће да буде са мном, Радоје.
Не знам. Има вас преко двадесет. Партизани пропали начисто. Ноћас је стигао и
мајор Цветић са триста четника.
А куда ћеш да ме тераш.
У општину. Кажи ако сам те много стегао.
Ниси, добро је. Радоје, ти мене знаш, ми смо стари другови.
Баш си глуп и ред је да изгубиш главу. Како не знаш да се само за реч »другови«
данас стреља на лицу места.
Па шта смо онда нас двојица, Радоје.
Ништа, човече.
Како ништа кад смо више од десет година, више, то што кажеш да је забрањено.
Како се зове она женска код бунара. Цело јутро се гледамо. Добра је.
Слушај, Радоје, ја имам бомбу у десном џепу.
Стој. Стварно бомба. Бем ти сестру. Слепче. Да су ти је нашли у штабу, Васовић
би имао право мене да стреља.
Молим те, Радоје, обриши ми крв с лица, не видим куд идем.
Глуп си и заслужио си да ти потпуно расцопам главу. Али да знаш да си много
јефтино прошао, ја сам човек и штабу нећу пријавити да сам ти нашао бомбу. Не рече ми
је ли удата она женска.
Младена буди некакво пипкање и голицање по шаци, некакав брз шапат, и он
преплашено отвара очи: два дечака и девојчица загледају му ручни сат. Среће се с
њиховим унезвереним погледима, најежен, личе му на зверке. Девојчица побеже под
кревет а дечаци га гледају као пред скок на њега. Он се придиже, шчепа их за руке. Деца
не дају отпор, руке су им ситне и меке, гледају га пренеражено. Застиде се, пусти им
руке, милујући их по глави. Згађен њиховом прљавштином, ражалости се:
Када се сврши рат, обећавам вам по један овакав сат. Запамтите: зовем се чика
Младен. Хоћете ли да ме запамтите.
Одједном му је искрено стало до тога.
Зажмури, пусти децу. Данас или сутра ступиће у борбу. Ипак, нешто би значило
кад би га запамтила ова несрећна деца. Одржаће реч. Купиће им сатове. Не само то. Када
се сврши рат и среде прилике, доћи ће аутомобилом, сам ће да шофира, и баш овога
сељака у чијој је кући, заједно са женом и децом, одвешће у Београд. Да му буду гости
недељу дана. Са мамом неће имати проблема због тога, живеће сам. Отвори очи: прозор
је пун вретена, небо облачно. Тихо је.

Господине, брата су ми на правди бога везали, ено га пред општином, помози.

Падају му у сан речи које личе на јауке, и Бата Павловић се буди, љуто увређен.
Оставите ме, молим вас, говори жени која се надноси над њсга. Па сачекајте,
молим вас, да устанем. Ако су га везали, неће га стрељати, не бојте се.
Жена одлази и он, не успевши да продужи сан, огорчено припаљује цигарету. Али
га то прво нерасположење, зна да је себично, брзо напушта, јер молба те несрећне жене и
овакво његово убеђење јесу чињенице једне нове ситуације, једног новог стања, нове
етапе у борби коју је повео. Наравно, овој својој домаћици ослободиће брата. За то ће
сазнати неколико села. То је прва великодушност коју може да покаже. А бити кадар
опростити непријатељу, доказ је снаге и самопоуздања. Утисак сигуран. Спава ли
Цветић. Придиже се и гледа га. Тешко, аритмично дише. Нешто сања. Он који се у
манастирској шуми увек први будио. У само свитање. Спава, а сунце сигурно већ
изгрејало. Паметно је поступио што га јс позвао да спавају заједно. У овим првим данима
никако га не остављати самог. Пријатељским држањем освојити његова осећања. Али
што пре, одмах, бацити га у битку, сукобити га с Душаном Катићем. Натерати га данас да
држи збор овде, у партизанском Прерову. Најуспешније одвајање. Тек кад му смалакше
та његова епска душа, са њим се може озбиљно рачунати. Бацити га у ватру. Каква је то
логика нашег политичког развитка: радикалско Прерово постало комунистичко Прерово.
Како смо ми незрео народ. Непоуздан.

Ухватили смо слугу Адама Катића, саопштава Подофицир, стојећи мирно пред
војводом Планинским који, пробуђен првим свитањем, седи за празним столом у празној
кафани, уз сам прозор, загледан напоље.
И њега. Свима по двадесет пет. Одмах.
Љубиша му је увек кад је долазио Адаму испрезао и упрезао коње, добар је радник
али не може да му опрости: ако ништа друго, слуга је и Адаму и Душану Катићу. Никоме
неће да опрости, гледа кроз прозор и чита: »Доле четници. Доле издајници српског
народа.« Црвеном бојом, како нађоше чак и црвену боју, написано је на зиду старе
кафане уз саму општину, и то ноћас, ту, уз штаб, поред две стотине његових четника.
Дотераће он у ред те ништаке и нераднике. »Доле издајници српског народа«, тако га
поздравља партизанско Прерово, то је преровско добројутро њему који га спасава
судбине Трнаве, њему чијом се гаранцијом немачкој команди прогнан народ враћа у
своја села да бербу обави. Кише само што нису почеле, кише ће данас почети, базде
торови и свињци. И плотови миришу. Готово. Киша ће. Да ли се Милош спрема за бербу:
Тамо уза зид, где су написали онај поганлук, тамо да их поређате. Нека читају шта
су написали. А ви им добро очи отворите. По двадесет и пет, рекао сам.
Наручује љуту ракију и кафу. И да се смири, да му нико од сељака не примети и
не наслути осећање. »Доле и здајници српског народа«. Не зна ни сам којом осветом да
утоли увреду: нема казне коју би овог јутра изрекао па да помисли: много је. Издајник
он, Урош Бабовић, он који је спречио и спречава Немце да цео срез не постанс Трнава, он
који је оставио кућу, сина контузованог. Сутра увече отићи ће кући да разговара с њим и
лично чује то што је Вити рекао о четницима и о њему, оцу. А целе ове јесени ни кило
грожђа неће моћи да купи, триста хиљада динара изгубиће ове јесени.
Натерајте их да сами поскидају чакшире. И скупите народ да види гологузе и
усране партизанске присталице.
»Доле четници«. Добро, Преровци. Добро, комунисти. Шарајте ви по зидовима и
плотовима што год хоћете, али ви сте под мојим коленима. Још у зору утишало се код
Паланке. Сад ћу ја да гоним по брдима Душана Катића и ја да одбројавам зликовце и
мангупе. Срче кафу и гледа кроз прозор упљуван мувама:
Вито, обриши стакло. Па где си видео да се шубаром брише стакло, будало.
Двадесетак сељака поређаше се један поред другог, опкољени четницима, и
скрише на зиду »доле издајници српског народа«. Од њих само двојицу-тројицу познаје.
Продавали му вино. Запомажу, моле, отимају се, неће да скину чакшире. Лазар Обичан,
Подофицир и Церовић јуре око њих и туку их штаповима по рукама. Тако, тако!
Похватани неодлучно, један по један, скидају чакшире: Нека вас овакве виде и памте
ваша деца, па, пошто им поново везаше руке на леђа, лежу потрбушке на земљу: Све ћу
тако да вас оборим, цело Прерово, цео срез, као снопље, оборити под батину: замуче
галама и вика четника, слатку језу осећа. Тишином, са брестовим штаповима, прилазе
Лазар Обичан, Подофицир и Церовић: Удрите. Шта чекате. На зиду се опет види »Доле
издајници српског народа«. Почиње батинање и бројање удараца. Он цепти и примичс
лице прозору. Јауци, груби, урлајући. Тако, тако. Пун је прозор тупих неусклађених
удараца, пуно је јутро све гаднијих запомагања. Тако, тако. Одбројавања су све
развученија.
Уроше, шта ово значи. Ја то не могу дозволити. То је погрешно, забога Уроше.
Цело ће село бити против нас, а то је ужасно непопуларно. Ми смо се друкчијс
договорили. Зашто почињемо батинама. Имамо времена за батине. Ко ће нам данас доћи
на збор.
Бату Павловића неће ни да погледа:
Ако сматраш да нису батине заслужили, онда скини чакшире и лези поред оног
старца на крају.
Замаси, трзаји, гипки и грчевиги одскоци тела: Нека вас такве виде ваше ћерке и
унуци; беласање мршавих стражњица, црвено »доле издајници«, све муклији и гаднији
јауци, све гласнија одбројавања. Тако, тако. Препознаје јаук Љубише Дачића. Сад ће од
њега сазнати шта мисли и говори Адам Катић.
Вито, иди кажи да више не млате оног Адамовог Љубишу. Доведи га овамо.
Лазар Обичан, Подофицир и Церовић застају да се одморе. Још десет таквих му
треба па да смири не срез, него целу Србију. Бришу зној, скидају блузе, тихо псују. Миле
Савковић брзо пролази с марамицом на устима. Тако, тако. Нека цело Прерово осети
ваша партизанска говна. Лазар Обичан, Подофицир и Церовић пљују у дланове,
настављају да раде, да туку, редом, један за другим, сви све. Кад стигну до краја, поново
се враћају. Тако, тако. Кад буде двадесета, не, двадесет и трећа, онда ће он да се појави.
Љубиша се подиже, али не може да се усправи. Погурен тетура пред Витом, према
кафани, пуни му цео прозор. Улази, стаје, хтео би да стане мирно, клати се.
Виго, приђи. Кад чујеш да су одбројали по двадесет и две батине, шапни ми на
уво. Окреће леђа прозору, гледа Љубишу: Ја сам мислио да си ти с газдом у партизанима.
Не бих ти познао глас, да ниси онолико урлао и сад не би могао ни тако да стојиш.
Љубиша покушава да се усправи, кривећи лице, мокро и избезумљено.
То је пропаганда. Лажу народ. Све су лагали што су говорили, часна другарска
реч, није то истина, ти ме добро познајеш, чика-Уроше.
Не слини. А шта је то пропаганда, Љубиша.
Да су четници издајници српског народа, а да су партизани његови хероји и
синови радничке класе и свих братских народа, а да си ти, за тебе све лажу, часна реч, то
никад ја нисам могао да поверујем, чика-Уроше. Нема Немац паре тебе да купи.
Ко ти је казао да сам ја издајник.
Сви то причају. И мој газда Адам највише. Часна реч, ти ме од детета познајеш, и
Радоје, са њим сам јутрос дошао да се пријавим.
Ти си Адамов хлеб јео, липсао би да ти није њега. Ти знаш да је Адам мој
пријатељ, пази шта говориш, главу ћеш изгубити зато што лажеш.
Убиј ме, часна реч, убиј ме, војводо, чика-Уроше.
Јесен је а ти си још бос. Ни за опанке ниси зарадио.
Газде су, војводо, газда је, нељуди су. Све је пропаганда. Само што они исцепају,
ја носим. Часна реч, ово никад нећу да ти заборавим.
Хоћеш ли да ме слушаш.
Све што кажеш, све за тебе хоћу.
Ако си лажов.
Убиј ме ако сам лажов.
Ево, почињу. Двадесет и две, шапну му Вита.
Остани с Љубишом.
Устаје, с треском отвара врата и јурну преко пута ка општини, дотрча и продра се
из свет гласа:
Стојте. Ко вам је наредио да млатите народ, ништаци. Људи су, нису говеда! Како
смете да их бијете. Одвезујте их.

Младен записује у дневник:

Мој иаjзначајнији доживљај овог тмурног и до раздражења тихог јутра: у
кошуљи сам нашао три вашке! Први пут у живошу видео сам ту зверку живу.
Сујетан сам, управо. Када се сврши рат, ех, како ћу да причам ове своје
фантастичие доживљаје. Равнодушно, мало мрзовољно у тону, без видљивог
ангажовања. Згранућу их све. Свакако ћу бити једна од најинтересантнијих
личиости у београдским вишим круговима.

Миле Савковић упада у собу са изразом престрављености, прекида га:

Како можеш писати кад су усмрдели јутро. Идеје, српство, национализам, на овој
земљи и ове јесени постоје у ствари само батине и старци који су се усрали. Иди, тамо
умочи перо, у сељачке чакшире умочи перо, па да ти верујем. Ја знам, ја сам увек знао:
на земљи и постоји само психолошки проблем. Не постоји никакав други проблем
достојан човека и муке. Јесте, колега. Човек није ни звер ни обична животиња, човек је
тром, слаб, закржљалих чула да би био достојан, рецимо, курјака. Човек је само смисао за
мучење, и ништа више. И данас старачко срање. Кад би ти, генијалче, смео да видиш
како су страшне те сељачке гузице. А туку моткама по њима без икаквог узбуђења. Као
да копају, као да косе, као да секу дрва.
Шта то брбљаш.
Нећу данас да се опијем. Још нећу.
Ти си већ пијан.
А ти си, буразеру, плитак. Али ја сам дошао да те молим да играмо покер. Већ сам
нашао једног партнера.
Шта ти сада пада на памет.
Даћу ти паре на зајам. И другог партнера морао сам да купим, игра мојим парама.
Хајдемо, пожури, буди друг, одвратан ми је тај твој одликашки менталитет. Хајде, буди
мало и човек.

Угледни сељаци почињу да долазе. Смањени и погурени, пазећи да не лупну

штапом, да не тресну вратима, из сутона утињу се у кафану. Седећи за столом поред
келнераја, мајору Цветићу намерно мало окренут леђима да би то сељаци приметили,
војвода Планински мотри на врата. Љубиша Дачић му о сваком понешто испричао. И сад
о сваком зна то што вечерас треба да зна. Али то што је од Љубише Дачића сазнао да
они, ови који улазе, говоре о њему, Урошу Бабовићу, толико га увредило да га ишамарао
кад му је рекао да га у Прерову зову »немачки пандур«. Улазе, и начином како улазе
гомилају у њему увреду. Не одговара на поздраве. Зато што их шапућу, тражећи место у
угловима где је тама гушћа, и зато што их Бата Павловић шеткајући између столова,
поздравља љубазно и разметљиво брине њихову бригу:
Окишаће се сигурно, а ви нећете стићи бербу да обавите. Шта ћете, то је наше
српско проклетство.
Тај високи, коме чак ни шапат није чуо и што седа окрећући му леђа, тога је он
два пута у животу спасао: једном у рату, на Крфу, кад је војни суд хтео да га осуди на
стрељање због крађе дувана из армијског складишта, а он ишао команданту дивизије на
рапорт, гарантовао за њега, лагао, други пут кад му је позајмио новац да се раздужи
банци која је већ била одредила дан продаје његовог имања. Зато му и држао урамљену
фотографију поред славске иконе, крстећи се и клањајући: Помози боже, света славо и
мој спасиоче, Уроше Бабовићу. А другу фотографију, коју му је потписао, носио је увек у
џепу. Сад га не поздравља, сад је Урош Бабовић за њега издајник и немачки пандур, је
ли. Војвода Планински викну:
Алекса, где ти је моја слика.
Код куће сам је оставио, Уроше. Из њиве долазим.
Је ли зато што сам четник. Издајник,
Не вређај се, Уроше. Ти си мој спасилац, а сад си спасилац целог народа.
Онда ми сутра до подне пошаљи оба сина. Да буду моји четници. (Само ти ћути.
Узећу ти оба сина, свима вама покупићу синове и новац. Само ви ћутите и лајте после,
кад вам деца буду под мојом командом. А ти, врљави, бежиш у мрак, а чим дође време за
прскање винограда, одмах се искривиш пред мојим подрумом за плави камен);
Кафеџија, упали лампе да се видимо. Мрак је па ме нико не препознаје.
 Да види Адама Катића кад долази. Да њега сад погледа у очи и пред свима пита:
Где ти је син. И све остале да пита исто, да им до сутра у подне покупи синове. Па онда
нека лају и пишу по зидовима »Доле издајници српског народа«.
Кафеџија пали лампе, из којих шиште модри пламичци: плавкаста светлост осваја
кафану. Гледа их редом и смишља шта ће коме, шта ће свима да каже чим стигне Адам
Катић. Мора да дође, добош је целим селом прошао. И претња: Са двадесет и пет батина
биће кажњен свако ко из прочитаног списка не дође. А ако Адам не дође.
Тамо преко Мораве расте пуцњава.
Мајор Цветић шапће му:
Идем да проконтролишем обезбеђење.
Васовић за то брине. Тебе вечерас треба сви да виде, каже гласно како би сви у
кафани чули.
А где је мој пријатељ Адам Катић.
Нема више стрпљења да чека. Сигурно мисле:
Чик Адама. Кафана је пуна сељака. Ћуте. Причаће да нисам смео Адама:
Да се одмах приведе стражарно. Љубиша, његов слуга, нек му и он буде стражар.
Осетили су да му задрхтао глас.
За пет минута да је овде, виче.
Расте увреда.

Као да га на стрељање воде: треба да извиче пароле. Само не зна које. Иако не иде
пред осталом тројицом четника, иако сви носе пушке о рамену и мрак је, а пут је пуст.
Пред њим је огромна планина пуцњаве. Он више није бос, дали су му и војничку блузу, и
зато толико тешко хода, застајкује, а они га сачекују да би увек били у истом поретку.
Нису партизани уништени, можда ће још ноћас доћи у Прерово, а он је издао, четник
постао. Морао је. Нема кокарду. Њу неће да носи. То ће видети Адам. И други ће видети
да он, мада носи пушку, има и цокуле и војничку блузу, није кокарду ставио. Зашто је
војвода њега послао да Адама спроведе у штаб. Је ли то због поверења. Могу да
побегнем.
Пожури, Љубиша.
Јесам ли ја вама сумњив.
Сви сте сумњиви.
Зашто, побогу брате.
Ћути сад. Ми смо на ратном задатку.
Не може да пожури. Сви плотови лају:
Да ли бисте ми дозволили да убијем једног. Овога црног, овога промуклог, ви га
не знате. Много је поган, уједа подмукло. Ујео ме, часна реч.
Ти си будала.
Кад ви кажете. Али ја их много мрзим. Да сам војвода, ја бих издао наредбу да се
сви пси стрељају.
Он цвокоће, чујеш ли.
Од зорта.
Пођи ти, буразеру, напред.
Зашто, браћо.
Заплакао би. Стоји. Боле га крста. Не сме напред. Чује борбу преко Мораве. Сад.
Право, па лево. Јао, морао сам, другови.
Пођи напред. Нећу да те сањам.
Па ја Адама мрзим више него ви. Часна реч, људи. Он ми пио крв петнаест
година. Откад сам се родио пије ми крв. Дозволите ми да убијем овога пса.
Ти си нам много сумњив. Или знаш за заседу.
Нисам, часна реч, људи. Ево, ја ћу напред. Али ви не знате какав је крвопија Адам
Катић. Па он је мога стрица и оца упропастио. И мене. Кад бих ја вама причао какав ми је
живот био док сам служио. Све газде треба запалити. Као конопљу.
Онда ћеш да га добро вежеш и осветиш му се за све. А можда ћеш моћи и нешто
више. Пожури.
 Шта. Да га неће стрељати.
Него шта. Уништићемо корен и семе комунистичко.
То и треба. Они су пропаганда, све су лагали о пролетерима у Русији. А газде су.
Знате ли ви, тај Адам свако јутро доручкује печено пиле. Часна реч, и лети и зими. А јуче
и вечерао.
Доста, не брбљај више.
Кад бисте ви само видели собу где он спава, ви бисте га сместа, као пса. Часна
реч.
Зашто стојиш.
Па стигли смо. То је његова кућа. Видите ли, то је варош. Све је његово, а мој деда
ту је кости оставио. Кад бих ја вама испричао како су они стекли ту имовину, ви бисге
видели да је сиротињи пропиштала крв.
Иза стогова сена у небо, у ноћ, дедин јасен. Да убије тројицу издајника. Да покупи
бомбе и летке, да побегне преко Мораве, у ту велику пуцњаву. Сад, напред, сад, јао,
погини пролетерски, викни паролу, сад.
Шта је. Зашто држиш пушку на готовс.
Са њим нису чиста посла. Напред.
Па ви не знате ко је Адам Катић. Он је пун оружја. Он ће сигурно пуцати, он је
много опасан, комунист прави, иако је трули газда. Комунист се никад жив не предаје
непријатељу. Само последњи метак чува за себе.
Грчевито стеже пушку.
Какво оружје има, где му је оружје.
Не знам, часна реч. Они су све од мене крили. Не знам, ја сам само радио са
стоком. Убијте ме ако знам.
Више нема снаге, мора да слуша, морам, јао, морам, другови, бем вам сунце
крваво.
Пођи напред.
Молим вас, браћо, пођите ви, ја нисам кукавица, часна реч, али кад газда Адам
мене буде видео изгинућемо, озбиљно вам кажем. Ја ћу стражу да чувам.
Не, него ћеш да нас водиш право у његову собу. Полази.
Стеже кундак, пушку. Јесте, тукао га неколико пута, једном и вилама, пао је на
ђубришту, толико га ударио. Груну ногом у капију. Она задудња, али се не отвори. Он се
свом снагом баци на њу и с треском улете под вајат. Заудара балега, петнаест година
провео је са стоком, њој је боље било, осветиће се, крв ће да им проспе.
Пуцањ.
ашто пуцаш. Четник га ухвати за врат. Зашто пуцаш.
Пас скичи и рањено се вуче мраком ка тараби.
Па ти си кретен, матер ти божју.
Љубиша држи пушку, цика му у ушима, повраћа му се од барута.
Ко је то.
Је ли то Адам.
Јесте.
Напред.
Љубиша потрча према кући, ка Адаму који стоји осветљен у отвореним вратима,
гологлав.
Руке увис:
продра се. Кад стиже до степеница стаде и опет цикну:
Руке увис. Доста си се ти науживао и напио моје крви.
Зашто вичеш, барабо једна:
каже мирно Адам, држећи се једном руком за довратак.
Зар смо то од тебе заслужили, протну главу из куће његова жена.
Ти да ћутиш, одгурну је Адам.
Ти да ћутиш, ућутите заувек. Сви сте ви мене, знам ја вас, доста је ваше било:
гуши се Љубиша и држи прст на окидачу. Опалиће. Само да се помери, да се
покрене, пуцаће.
 Чека.
Ти си Адам Катић.
Шта желите.
Да пођеш у штаб. Код војводе Планинског.
Добро. Поћи ћу. Само да узмем капу.
Да се ниси помакао. Убићу. Не треба ти капа, напред.
Пси шугави.
Крвопијо сиротињска. Дошао ти крај. Чекајте, донећу конопац да га вежемо, не
знате ви њега, другови.
Љубиша пође према стаји. Стаде под вајатом, пред диреком с конопцима. Чује
стоку у стаји, нешто га заболе оштро, пуцњава се пресипа преко крова, ући ће у своју
собу, лећи ће, нека га ту убију. Држи се за дирек. Бежи! Бежи! Боре се, нису уништени,
ноћ је, бежи. Бежи, али најпре узми бомбе, најпре бомбе и летке, и летке из јасена,
пролетери свих земаља уједините се, куцнуо је час, последњи и одлучни бој, гази
Мораву, тамо су где пуца.
Пожури, Љубиша. Љубиша, где си.
Он се ухвати за стог. Сено шушти, шапућу влати, оне које он познаје, сакриће се
ту, најпре да се одмори, а онда ће. Јасен је испунио цело небо.
Љубиша, где си, матер ти блесаву:
четник је иза леђа викнуо, види га, нема му спаса, пуцаће. Он се одувек одзива и
слуша. Идем, шапну. Сад му стварно нема спаса, не може да побегне, трчи под вајат,
кроз смрад балеге, петнаест година спавао је ту, кроз пуцњаву, партизани биће
уништени, али носи пушку и војвода му је рекао: Постаћеш човек, Урош је добар човек,
и одело и цокуле му дао, а и Радоје каже: Све ће нас унапредити у официрске чинове.
Скида конопац. И Шарка је убио, и све што му је рекао, из куће га видели и чули. Зато
што је Адам пушком убијао вране по топољаку, а његов, Љубишин отац Блажа купио и
после их шурио и чистио, пекао му на ражњу само за пакло дувана. То и данас цело село
прича, треба га убити зато што је од беса и силе и вране јео, па је и жене и девојке, није
се ниједна из Прерова удала а да је он није штипао, са њима чинио, иако је отац могао да
им буде, а своју је жену мучио, пас најгори на свету, али је сад долијао. Па њега би и
његов син Душан, и он би га убио кад комунисти дођу на власт, он је највећи капиталист
и крвопија свих пролетера, није само у Прерову: Па где је тај блесави Љубиша и сад
виче, и јутрос рекао, увек тако! Али је добро што му сад очи не види. Светлост из кухиње
само му ципеле ухватила, он од рођења носи ципеле, пред собом носи пушку и конопац,
четници га сумњиво гледају с пушком на готовс.
Стаде и пружи конопац, с пушком. Чује: у соби плач, а пуцњава надолази, сурвава
се ноћ. Четници му нешто кажу. Сумњив је, говорили су му путем и претили што је убио
Шарка. Скичао је, није, он је видео где је синоћ оставио бомбе. Ако кажу војводи, а он је
рекао: Постаћеш човек.
Чика-Адаме, пружи руке.
Љубиша стеже конопац.

Војвода Планински угаси хитар, стидан, несвладан осмех: Адам Катић стоји
везаних руку, гледа, загледа. Ни пркоса, ни погружености.
Како сте смели да вежете мог пријатеља. Ко вам је наредио. Срамота. Одвежите
га.
Мало брутална, али добра демонстрација сељачке политике:
Бата Павловић шапуће у уво Младену који, узбуђен, покушава себе да увери у
неопходност суровости у оваквом времену: сметају му Батини цинични коментари, па на
прстима прилази мајору Цветићу, који гледа у сто и по њему празном чауром урезује
број девет, збуњен (целог дана осећа се осуђенички, заробљенички) и увређен Адамом
Катићем, његовим спокојним, недозвољено надмоћним држањем у овом положају —
његов слуга грубим покретима одвезује му руке — у оваквој прилици (син му је у тој
страшној бици од које бруји и подрхтава кафана). Иако је он и газда и унук чувеног
сељачког вође, Аћима Катића и отац Душана Катића, тај сељак нема право на такав
безобразлук: погледа га, сусрете му поглед, гледа га (личи ли на сина), срце му узбуђено
туче под шињелом, рука пише по столу деветке: гребање чауре по столу сад је једини
звук у кафани: психичка несигурност и лабилност, мисли Миле Савковић: то је протест,
верује Младен: сви га гледају због шкрипе чауре, осећа то мајор Цветић, али упорно
гледа Адама Катића: нема утисак да га он презире, то још више збуњује, мора издржати
(као што је издржао да не сиђе у бетонски канал кад су нападали Коњичке касарне, а
Немци их тукли из неколико митраљеза, Душан Катић био му је уз бок, не да би пред
Душаном Катићем показао храброст, већ да у том последњем заједничком јуришу погину
заједно), издржаће, савест му је чиста, поступио је онако како би поступио сваки официр
од части, извршио је наређење, жели у Адамовом погледу да види мржњу, па он је само
радознао (зашто није забринут, и зашто није тужан, можда ће му Душан ноћас погинути,
погинуће). Издржаћу.
Откуда том сељаку такво господство, молим вас. Па то је племић. Невероватно. А
син такав комунист и зликовац:
Младен шапуће Милету Савковићу и неће да слуша:
Не буди фрајер, сељаци су фантастично талентовани глумци. Овај Адам је
сексуално толико презасићен и уморан тип, пријатељ је мога оца, и мени се годинама
чини да је морфинист. А син му је велики хохштаплер, сасвим неемотиван тип, вулгаран,
вешт комбинатор и подлац. Половина човека.
Младен види:
Војвода Планински устаје и подиже леву руку без шаке, с кожном рукавицом која
се црни и светлуца као изглачан угарак. Планински вуче поглед по сељацима,
занемелима, унезверено загледанима у њега, подрхтава му рука и мало повијена шака
изнад главе: уздахну дубоко, таласаво, изломљено, па тај дубоки мук продужи одједном
у огорчену претњу:
Ко је тај међу вама што више од мене воли отаџбину. У очи ме гледајте.
Младен као да чује и танко звецкање ордења Карађорђеве звезде и Белог орла на
војводиним прсима, најежи се, засузи: зажеле да клекне пред њим, чека да му падне на
главу рука чију је шаку однела бомба приликом упада у немачки ров 1916. године.
Бата Павловић накашља се, нелагодност и гађење према тој сељачкој патетици,
мотри људе и њихова држања: сељаци су преплашени, Адам Катић је потпуно
равнодушан и надмоћан чак, браво, то је, изгледа, човек каквог би желео да има за
сарадника међу сељацима. Само са таквима може данас да се уради нешто. Цветићу је
очигледно ова грозна црна рукавица доказ јунаштва, не може ни да скрије узбуђење, па
Младен — јадна омладино, српска узданицо, незрело, лажно. Штета што овај Миле
Савковић није амбициознији, тај има здраве рефлексе и оштру мисао.
Имаш право, мисли мајор Цветић, загледан у војводу Планинског. Зар комунисти
који се заклињу у Стаљина и Русију могу да воле отацбину више него ја. Неискрен је
Душан Катић, лаже. У његовом срцу није слобода, није Србија: није успео да ми
подвали: оштро погледа Адама Катића, који припаљује цигарету.
Ко је од вас био храбрији од мене у прошлом рату. Кажите слободно, људи смо.
Није нико. Ти једини имаш капетански чин, а сељак си. И толика одликовања.
А да ли може човек који још увек има парчиће швапског шрапнела у себи, човек
коме су Немци откинули руку, матер вам покварену, питам вас, могу ли ја да волим
Немце и Немачку, она нам растури кућу, државу, отера синове, и мога сина, и нашу
браћу у ропство, па пали и млати све, све оде у мајчину. Не могу, Адаме, Панто, Алекса,
Михајло и сви ви, срам да вас буде, који лајете кроз плотове и по буџацима да сам се
слизао с Немцима. Урош Бабовић немачки пандур, је ли. Ја издајник.
Откуд сељацима епска сујета. Све глупље. Сазнаће Немци шта говори, поквариће
и свршене послове и планове. Како да га спречи. Опет се накашљава Бата Павловић.
Тако је, викну мајор Цветић, и загледа се у Адама Катића, који зури у прозор
(слуша битку).
То нико од нас није ни помислио. Ја први пут од тебе чујем такве речи.
И мајор Цветић који је с партизанима учествовао у блокади Паланке, и он је, а ви
ваљда знате да је Коста Цветић стари ратник и јунак, и он је увидео да у несрећу и
пропаст начисто гура народ ако се и даље пуцкара на Немце. Пуцкара, кажем. Јер то што
ви сад чујете да грми преко Мораве, то немачко оружје грми, а комунисти се, као зверке,
завукли у бусије и рупе.
Па зар ја не бих пуцао на Немце, матер им крвничку, па ја бих њих зубима клао
што су Трнаву сатрли. Јесте ли ви видели како изгледа пусто село. Али не може се,
Немачка је сила, цео свет покорила, и Русију као погачу ломи, а ми смо мали, ми смо
шака јада, и није време за борбу. Видите ли да није време. Тамо преко Дрине Хрвати
кољу Србе, овде Немци и комунисти, па шта ће, бесловесници, питам ја вас, да остане од
ове јадне Србије.
Гробље. Дошао је судњи дан, Уроше. Свака ти је реч истина. Нека те бог награди.
Треба живом споменик да ти подигнемо.
Диван је, моћан је као бог, Младен шапуће Милету. Ово је човек, ово је Србија,
говори свирепе истине, ми смо мали народ, ми смо мали, то је суштинска истина а не
фразе, и не препричава туђе, као ми интелектуалци.
Урош Бабовић и Србија. Не причај глупости. То је човек од једног материјала, и
једне страсти, он је без икаквих дилема, цепаница. Он све може, апсолутно све, разумеш
ли. Тај је и на сина пуцао.
То ми само импонује.
Зато што му је син после велике матуре рекао »нећу да идем у Војну академију«,
овај Урош потегао је пушку и пуцао на сина. Да, мој рођо. Да ли ти још импонује.
Не разумем.
То је општепозната ствар да је Урош Бабовић пуцао из двоцевке кроз прозор, из
своје собе, на свога сина Бору, зато што је рекао да неће у Војну академију. А тај Бора је
човек без светиње, без великих начела, један веома симпатичан човек.
Али тај отац одбија кад му Немци нуде да пусте тога Бору из заробљеништва,
одбија јер има поноса.
Какав понос, фрајеру. Сад му се не исплати да му се син врати из заробљеништва.
То је све.
А ко су и какви су ти партизани који гурнуше српски народ у ову несрећу,
испричај им ти, Цветићу. Све им испричај да не кажу како ја измишљам.
Браво! Оте се Бати Павловићу. Добар потез, бога му сељачког. Бити опрезан,
опрезан. Седа уз сто поред војводе Планинског, налакти се и, цептећи од радозналости,
загледа се у мајора Цветића, који испусти чауру и стеже ивице стола: да би зауставио ту
заљуљану кафану, и људе у њој, и ту огромну битку преко Мораве која разноси ноћ, лица
људи. Да се било шта догоди у овом тутњу. Али он је можда видео један осмех, желео да
га види, измислио га, обмануо се, он је поверовао у њега, и то је довољно да види Адама
Катића, да га гледа дуго, да поверује како је спасен, и да викне:
То је банда. Јевреји, Хрвати, црвени шпијуни, курве. Против краља, браћо. Боре се
за руски бољшевизам, ја их знам. Комесар им је јектичави опанчар а командант Душан
Катић усијана глава. Он мисли да се само храброшћу и на јуриш може добити рат против
моћне немачке армије. А ми смо јадан мали народ, ми смо шака јада. (Чије су то речи. Ко
то говори. Он то никад није рекао, помислио.)
Ћути. Каква је то страшна тишина. Свршено. Сад је све свршено. (Не кад је пошао
са положаја, не кад је на обали Мораве рекао Спасојевићу: Пуцај; сад је.) На усни Адама
Катића клати се огромна бела цигарета.
Јесте. Треба да се стидиш што си га родио. Комунистички мангуп. Да је мој син,
да је то мој син. Ја вам дајем часну реч српског официра.
Па какав је ово начин. Зашто овако афектирано и нареднички говори народу.
Чизма плус прљава савест. Са таквим личностима немогућно је сарађивати данас. Ово је
страшно:
Младен шапуће Милету који му, загледан у мајора Цветића, одговара:
Ово је дивно, идиоте. Зар не видиш, зар не осећаш какве дилеме распињу тог
човека. Каква је то драма. Па капетан Коста постаје велики човек. Како сам га глупачки
презирао због пчела, петлова, баштованлука. А он је дијаболичан тип. Он, капетан Коста,
коме за десет година нисам видео смех на лицу.
 Он говори глупости. Сељаци ће мислити да смо ми овде будале.
Не, он је несрећан човек, и боли мене голик шта ће ове покварене гегуле да мисле.
Ћути и слушај колико је моћан.
Питам вас, па не будите курве но људи и одговорите: Јесам ли ја издајник.
Не шали се с нама, Уроше. Ти си највећи Србин и борац. Одувек и сада.
А да ли се ми, четници, питам вас опет поштено, јер видим: мало је вас који ме у
очи гледате, и још више је вас који ћутите, да ли се ми боримо за спас народа, ваше
имовине и ваше деце.
Да није вас, цео округ би снашла судбина Трнаве. Помоћи ћемо те колико год
можемо.
Е, ако је тако, и ако се тако лепо слажемо као људи и браћа, онда ћете ви сви
колико вас је овде да ми пошаљете синове. Само синове. Оружје ћу им ја дати. Па да што
пре чистимо нашу околину од комунистичких мангупа. Ако нас снег затекне с
партизанима, неће бити добро. Зато Немци ваше Прерово и не пале, зато су и дозволили
да се у сва села врате људи кућама и обаве бербу, зато што сам ја гарантовао да за месец
дана ниједног партизана неће бити између Мораве и Планине.
Чујете ли га, Цветићу. Како овако олако саопштава наше војне тајне. Па сељаци ће
сад имати право да тврде да смо ми немачки пандури. Будалаштина. Молим вас, реците
ви о томе бар неколико реченица:
Бата Павловић дрма за рукав мајора Цветића, који је задовољан Урошевим
речима, захвалан му је што је храбар човек. И то га теши и смирује:
Он говори паметно и честито.
Право да вам кажем, браћо и пријатељи, ми смо стари пријатељи, јер смо један
другоме само добро чинили, мени су потребни синови угледних домаћина и да ми војску
учине угледнијом. Ви сами видите да је у мом одреду доста нерадника, па богме и олоша
из Чаршије и Паланке. И по педесет хиљада сваки да ми донесе. Мора се, моја војска је
без државне благајне. Рекао сам све што имам да вам кажем.
Кафана се пуни жагором изговарања, мољакања, ценкања, и Младен не може да се
свлада, виче разочарано:
Где вам је патриотизам. Где вам је љубав за отаџбину.
Ћути, идиоте. Хајде да играмо покер:
муну га у слабину Миле Савковић, а војвода Планински подиже глас:
Не издири се. Сваки од њих може отац да ти буде. А ви добро знате шта је моја
реч и моја воља. Рок вам је сутра до подне. А већ од подне почеће да ради мој преки суд.
Доста је било приче. Лаку ноћ. Остани само ти, Адаме.
За сељацима излази напоље и Бата Павловић, мало протестно, мало и поражено;
изиграо га војвода Планински, онемогућио му да бар неколико озбиљних и утешних
реченица каже овим људима. Најгоре је то што Урош Бабовић не схвата да страх ничему
не може бити добар почетак. Страх јс мала енергија. Победник неће бити најјачи, него
најпаметнији. Вечерас је пропала прилика да представи своју политику и да баш у
партизанском селу афирмише своја схватања. Младен му брбља уз уво:
Планински је сјајан. Какав вођа.
Видим, ти си одушевљен бруталношћу.
Ја сам одушевљен његовом снагом и срећан сам што ми је такав човек командант.
Планински је расан, аутентичан српски карактер. Таквих људи морало је бити доста у
доба Немањића и у првом устанку. С Карађорђем. А остатак њихове крви шикнуо је
последњи пут у балканским ратовима. Осећам да је Планински последњи примерак тога
соја али, уверен сам, ипак довољно за период нашег националног духа.
Бата Павловић застаде мало замишљен: и овај носи у себи отров оне српске
фаталне традиције која је пола романтика и наивност, а пола страст за злочинством. Од
оца или књига. Свеједно. Наше књиге и наши очеви истоветни су по духу. Ако не погине,
овај ће једнога дана бити способан да укине устав и изврши државни удар. У име
националних истина и својих ратних заслуга за отаџбину. Такви су му двадесет година
били мач над главом само зато што 1914. није као ђак отишао у добровољце, него у
Француску да заврши студије. Такви су му због Богосава разорили детињство. Не види
Младену лице, то је боље, и готово гадљиво извлачи руку из његове:
Мени је мило што ти све више личиш на остале који су са нама, и који још нису са
нама. Чак и на оне покојне.
Како то треба да разумем, господине Павловићу.
Као своју изванредну моћ прилагођавања средини и сељацима. Ти си једно добро
и традиционално српско дете. Лаку ноћ.
Види: мајор Цветић излази из кафане. И тај се вечерас панично понашао. Не сме
га оставити самог. Урош Бабовић ће и њему да импонује. Можда о деци да разговара. Не.
Баш о Душану Катићу. Свима треба добро знати леђа.
Младен, помало збуњен, гледа за њим. Слуша битку. Без страха.
Остали су на местима на којима су седели док је кафана била пуна угледних
сељака и људи из штаба. Сад су сами у кафани, између њих неколико празних столова и
столице у нереду. Обојица пуше, не гледају се. Војвода Планински прибира снагу за реч
друкчију, и тиху, а осећа претњу у цвокоту прозора, у модром шиштању карбитских
лампи. Одједном је угрожен нечим што није познати непријатељ, нечим што је у њему
самом, у крви, у дисању; нечим што је и та раздаљина преко пустих кафанских столова
између њега и Адама Катића, његовог пријатеља. Али не може да му приђе, боји се да
устане, не сме да га позове ближе себи. Речи које жели да му каже тихе су, а он ће морати
безмало да их виче, толико је удаљен Адам Катић. Дуго ћути; ћуте, пуше. Подиже
поглед; Адам зури у прозор, на тој страни води се велика битка, цигарета му је на усни.
Неће, пас, први да изусти реч. Не може више да ћути. Између њих три празна кафанска
стола:
Ти не верујеш да нисам наредио да те вежу.
Људи су као трава: такви су какво је и време. Ја не могу ни на кога да се љутим.
Сећаш ли се, ми смо постали пријатељи оне ноћи кад је наш пук кренуо из Пећи
према Руговској клисури и Албанији.
Немој да рачунаш ко је коме више добра учинио. Помагали смо се колико смо
могли.
Али је много тога било, Адаме. Живот. Ту се измешало све, па не знам више шта
је ту моје а шта твоје.
Ако је. Ја од тебе не тражим никакву помоћ, ни заштиту. Ратуј и ради шта си
наумио. Наредбама се покоравам. Сутра ћу ти донети новац, а слугу си ми сам узео.
А где ти је син.
Тамо где пуца. И свуда докле се чује. И овде међу нама, ево га за овим празним
столовима. А твој Милош, чујем да је рањен.
Твој Душан је постао зликовац. Напао ме у гробљу када сам сахрањивао оне
трнавске несрећнике, његове жртве. Нишанио ме, псовао, претио. Јесте, Адаме, твоја крв,
али је зликовац постао.
Не знам ја ко све од вас, који сад носите пушке није зликовац или то неће постати.
Време је наопако: биће вас много. А нисам се надао.
И ти мислиш да ја не радим за опште добро и спас народа.
Не знам ни то. Не знам. Можда и то радиш.
А твој Душан, твој Душан да ли ради за добро народа. Кафеџија, спусти лампе под
столове, затвори врата и изиђи.
Њихове две велике сенке полегале и поломиле се преко празних столова, а главе
им се усправиле уза зид али се нису дотакле. Сенке дрхте. Обојица то виде. Војвода
Планински уздрхта од туге, стресе се: у овом времену све бива друкчије, све се
променило, губи се, гине, пропада. У шта ће ово да изађе.
Нема никакве опасности. Чујеш их, преко Мораве су. А и ја сам с тобом.
Еј, Адаме, човече, паметан си, поштен си, како не видиш: све је зло, све што је ван
памети и душе човечје скупило се у комунистима. Па видиш ли ти, побогу, шта су они
наумили.
Зашто мени то говориш. Шта желиш од мене. Добро се познајемо, не иди около.
 Само да увидиш какву си несрећу родио. Само то, ништа више. Мени је жао, ти
добро знаш колико је мени жао што си га родио и створио, а он овакав.
Ја познајем добро свога сина. Да ли он све добро ради, то је његова ствар. Знам да
ће свој рачун сам да плати. Вероватно и главом. Али да је он добар и поштен човек, у то
сам сигуран. Кажи, Уроше, да мој Душан није такав.
Кад би мој син био тако поштен као твој Душан, и кад би мој син радио шта твој
Душан данас ради, ја бих од срамоте сам себе живог у земљу закопао. Ја бих се раоником
заклао.
А ја се, Уроше, свога сина, своје крви и свог продужетка не стидим. Мој син, то
сам ја. Нека буде лопов, разбојник, паликућа, нека буде најгори човек на свету, увек ће
бити мој син и ја ћу увек остати његов отац. Створио сам га, и дугујем му верност. Док
постојим, ја морам вршити своју дужност. Ради њега и јесам.
Шта то причаш, ја те не познајем. Па он је пола среза упропастио, он је Трнаву
убио, Паланку руши, он ће наш округ у пепелиште да претвори. Имаш ли душу.
Можда и истину говориш. Али ја јесам његов отац и он јесте мој син. То је тако, и
тако, Уроше, мора и да остане.
Али он ће и теби кућу запалити, он ће да сатре и упропасти и оно што је твој деда
Аћим Катић стекао и зарадио. Сву твоју имовину и богатство изделиће лоповима и
нерадницима. Таква ће бити њихова власт. Хоће колхоз да уведе, то је наумио. Само неће
успети, мајчини синови. Док сам ја жив, неће. Ти знаш да ћу и у овом рату да добијем.
Ништа моје, Уроше, мој син Душан неће и не може да сатре и да упропасти. Нити
ће моје имање да иде у тај њихов колхоз. Имање и богатство које сам ја наследио било је
моје само док се Душан иије родио. Чим се он родио, све је његово. И од тада ја на
његовом живим. Мене се ништа не тиче хоће ли он имање да расгури на певачице и
карте, или ће га дати у колхоз. Нека учини шта му је воља. То је његово.
Ја не разумем то што говориш. И какав је човек данас. Велика је несрећа то што ти
говориш.
Шта је нашој деци срећа а шта несрећа, то ми, очеви, не можемо да знамо. За
тридесет година далеко смо један од другог. А ни у једној недељи два дана нису иста. Ја
свом сину нисам дужан срећу. Само сам му верност дужан. Верност и ништа више. Је ли
то бију топови или бацачи.
И топови и минобацачи.
Немачки су, Уроше. Дај ракију, кафеџија. Кафеџија, где си.
Против комуниста су, Адаме.
Ћуте и пију ракију. Брзо испијају чаше. Зврје прозори, крцка кров: зидови и пусти
столови пуни су језе. Адам Катић зури у прозор. Војвода Планински час у празне столове
међу њима, час у њихове дрхтаве, огромне, по пустим столовима поломљене и
растављене сенке. Да му се на Милошу не освете комунисти. Да га не убију ноћас.
Знаш ли ти судбину мога деде Аћима Катића.
Знам да би се сад од јада преврнуо у гробу кад би чуо шта говориш.
Не кажем да не би. Али он је био најнесрећнији човек кога сам икад видео на
земљи. Што је био против својих синова. Против синова, чујеш ли. И он је сигурно, као и
ти, мислио да им некакву срећу сачува. Борио се, мучио се.
Зашто ти мени ноћас причаш о томе.
Добро га памтим, слушао сам га, причао ми. Ти знаш, он је био радикалски
војвода и посланик, а синови нису хтели у његову странку. А Аћим се одрекао
Вукашина, а Ђорђа мрзео још више. А тад му ништа нису вредели ни странка ни
богатство: није имао синове. Живели су, а он их није имао. Био сам дечак, а он ми се
жалио: »Срце ми је иструлело«. Па дрхти, испусти цигару, па цео сат не може реч да
изусти. Видиш, Уроше, ја памтим ту поуку. Све тражи од сина, само немој тражити да
мисли као ти и да ради као ти. Никако ми не можемо да сазнамо шта је њима, мајчина
им, добро и шта их у несрећу води.
Зашто ми сада то говориш. Кафеџија, напоље. Никад такве мрцинске речи ја
нисам чуо од човека.
 Мислиш да је мени мило то што мој син Душан ради. Није, Уроше. Мислиш да
волим то његово, и то пшто је наумио. Не, никако. Али ја хоћу, ја сам дужан да док
дишем будем његов отац. Да га храним, лечим, чувам, помажем, браним. Да лажем,
варам, потплаћујем, против целог света да се борим за њега.
И издајеш.
И издајем. Све што имам издајем. Он је мој син.
А ја бих, да је Душан мој син, узео пушку, нашао га да је на крају света, и пре но
што бих му куршум пустио у срце, рекао бих: Нека ти је проклет мој хлеб, скоте. Рекао и
убио га.
Ти ниси отац. Отац тако не може.
Јесам отац. Али да ми је син комунист, убио бих га.
Милане, ракију.
Обојица испијају наискап. Модрикаста светлост карбитуша под столовима сва је у
немирним комадима, исечена ногама столова и столица, који се њишу, угибају, стресају,
расту и смањују. Све бруји: сва су се дрвена влакна у столовима, прозорима и вратима
затегла. Адам Катић толико му је далеко да војвода Планински мора да викне:
Адаме, чујеш ли: у овом рату ни белутак на дну реке неће остати непомерен. И
дрвеће мора да се определи.
Ако. Ја нећу да се померим. Ни због твога краља Петра, ни због Душановог
Стаљина. Остајем ту где сам.
Па зар ти мислиш да се ја за краља борим! За оног балавца кога су одвукли у
Лондон, кога не бих ни за чобанина узео. Ако му престо треба, нека се бори сам, нека
узме пушку, мајчина му! Ни за Југославију се ја не борим, Адаме. Да је наша Југославија
и држава нешто вредела, не би ни пропала за недељу дана. Ја сам четири године, заједно
с тобом, гинуо за државу и краља, и више ни кап пилеће крви не дам за њих. Даваћу им
само порез, и то што мање могу. Земљу ја браним, Адаме. Земља је све. И први човек од
земље је направљен. Што земља није, и што из ње није, ја се ничему нисам обрадовао.
Никад. Тако сам саздан. Човек ће липсати ако га одвоје од земље. Људи ће бити цркотине
и зверке. Без душе и поштења, без оца и деце. Да нема земље, шта бисмо памтили, да не
наслеђујемо земљу, не бисмо ни знали ко нам је отац и деда био. Да не остављамо земљу,
шта би нам деца била потребна. За земљу, моју земљу, моје њиве и винограде, за моје се
ја борим. Моје. Само за моје. Да навек остане моје и мом Милошу. Да буде само
Милошево, крв ћу да проспем, све ћу да сатрем, морам, нисам то волео, нисам хтео,
бежао сам и врдао, ти знаш да ја не идем мечки на рупу. Али нисам више имао куд, такво
је време. Јер нећу жив да дочекам власт комуниста и твога сина. Запамти, кажи му,
поручи му.
Једна лампа сама се гаси. Сенке им порастоше до таванице, сенке испунише пусту
кафану. Три празна стола међу њима коначно потамнеше, и као да их приближише.
Хајдемо мојој кући да вечерамо и да преноћиш. Као и увек. Ти за мене ниси
четнички војвода, пријатељ си ми. А ја сам и пријатељу, као и сину, веран. Без обзира
шта сад мислиш и шта радиш.
Усправише се и сретоше погледима, тамним, из даљине. Такве их затрпава
пуцњава.

Они. Откуд, зашто сад, шапуће јеромонах Гаврило пред врагима своје ћелије,
затегнут, искошен у тами брда и неба и манастира и шуме, отворен, распукао пред
близином: жубор речице иза конака прелива тутањ велике капије и жамор људских
гласова. Они треба да су тамо, они су тамо: борба преко Мораве тутњи шумом и од ње,
око њега, у њему бруји стари конак, крцкају греде тавањаче и подњаче. Распашће се
стари конак. Шта ћу сад. Јадно је било његово исповедање и мучење. Зар сам и ову казну
заслужио. О, смилуј се, свемоћни, смилуј се, Куда. Откуд они знају његове намере и
услуге које је чинио четницима. Зашто би мене бедника, њега, оца Саву, њега хоће.
Бранићу га. Погинућу. Најзад ћеш поверовати у моју љубав. Погинућу пред твојим
вратима, видећеш ме. Свевишњи, подари снагу, смири, окрепи ме, Господе. За крст,
тешка је рука. Трем се тресе од босих корака калуђера, тамнијих од таме, устумаралих од
вике и лупњаве на великој капији. Његов страх га исправи:
Зашто бежите. Зар оца Саву смете да оставите.
Не може да се помакне, надвикују га.
Отворите, калуђери.
А ко сте ви што у ово доба узнемиравате ово свето место: да га чује отац Сава. Да
приђе вратима његове одаје.
Ми смо партизани. Народна војска. Не доносимо вам зло. Отворите.
Лукави, подли, сами сатански гласови. Чврсто се хвата за гредицу ограде трема.
Не изазивај, ћути, брате Гаврило. Куда ћемо, шта ћемо. Ми смо невини. Нисмо се
мешали.
Веру немате у срцу, зато вас је страх:
ликује, као да је дочекао свој час, стреса са себе оца Мардарија и иде тремом
према одаји оца Саве. Свима су срца без љубави, нико од њих нема снаге да се жртвује,
сад је мој час, смири ми срце, Христе мој, смири. Пред вратима му је, сад га мора чути
отац Сава, виче:
Ако сте верници, и ако зло не носите, онда ћете сачекати свануће. Једино су
Турци у ово доба улазили у манастир.
Удара ногом оца Мардарија који га хвата и грли му колена.
Слушај, попе. Немам ја времена да те преваспитавам сад. А нама никако није
мило да поломимо капију. Ако сте то што верујете да јесте, ви ћете нас пустити унутра.
Ми вам гарантујемо да вам се ништа неће догодити.
Нећете ме преварити, змије лукаве, подле сатане.
Пушке су у подруму, да сиђе, да пуца кроз прозорче. Да погине бранећи светињу,
да нринесе своју жртву за спас оца Саве. Чује његов глас за леђима:
Гаврило, сиђи доле и види шта хоће ти некрсти. А ви остали, у своје ћелије. Сви
под иконе и кандила.
Искушава ме. Верује ми или ме жртвује. Где му је рука да је пољубим. Пипа.
Шушти мантија, конак бруји, крцкара, распукнуће се. Мене, кога једино зове сине:
Дај ми руку, оче. (Погинуће пред његовим ногама.) Кажи ми једну реч.
Чини што сам ти рекао, Гаврило.
То је казна што га нисам послушао и отишао у четнике. Иде пред комунисте. Под
њим се ломе степенице. Једва се задржа на ногама. Није му дао руку за благослов. Спаси,
свети великомучениче; љуби камен портала, љуби зид манастира. Шакама притиска
капију:
Шта тражите.
Само до сутра увече да сместимо рањенике код вас. Ништа више. Добро вече,
калуђеру.
Зашто нисте нашли друго место. Манастир није болница за ваше рањенике:
виче да га чује отац Сава. Ако га комунисти сада убију, знаће да га није било
страх, да је достојно принео своју жртву. Какви су им гласови, не личе на људе.
Немој да се објашњавамо. Да је било другог излаза, не бисмо ми овде дошли.
Зашто да не дођемо. Манастир и треба да буде болница.
За вас овај манастир неће бити болница:
опет виче, згрчи се да прими куршум, окрећући лице и поглед ирема небу,
мрачном, ниском.
Слушај ти, попе. Ја немам времена да се с тобом објашњавам. Мојим друговима
тече крв и за вашу слободу. Не политичи ми више. Ама отварај, јер ћу ти ја одмах бога
твог реакционарског.
Убиј, ево сам ти, убиј:
чуо је. Збогом, оче мој. Само да га сахране иза олтара, поред гроба оца Викентија,
и њега су убили Турци иа капији:
Пуцај, сатано.
Не трошимо ми муницију на такве будале.
 Провокатору. Језик за зубе, Чапајев. Ја разговарам с њим. Слушај, калуђеру, лепо
ти кажем као човеку, као Србину, отвори капију да сместим рањене људе, видиш ли да ће
киша, где ћу их ноћас. Дајем ти часну партизанску реч, сутра увече се евакуишемо.
Гаврило, шта желе ти људи, чује са трема оца Саву.
Причекајте мало. Да се договорим са старешином манастира:
споро се враћа према конаку. Зауставља га знан кашаљ:
Траже да сместе њихове рањенике у наш конак, оче.
А шта ћеш ти да учиниш.
Ја:
пружа руку да се дотакне његове мантије, али отац Сава устукну:
Имамо неколико пушака у подруму, а ви бежите кроз малу капију.
Зар верујеш да би тај чин био Господу угодан.
А ти не верујеш. Не кушај моју љубав, оче. Не кушај, није ме страх од смрти.
(Хвата му рукав мантије.) Истина је, оче, све могу. Поверуј ми, учинићу све што кажеш.
Страх ти још увек роби душу, сине мој. Зашто се љубави и доброчинства бојиш.
Христос нас томе учи. Сваки људски грех је и наш грех. И ми смо убијали са њима, и ми
смо браћа злочинцима пред капијом.
Да пустим под наш кров душмане:
хвата га за мантију.
Господ је прст на тебе пружио: одлучи, Гаврило, и покажи ко си. Али видим, мало
је снаге у теби.
Помози ми оче, кажи, не кушај више.
Све сам ти рекао. Идем. Ноћас ме не прекидај у молитви.
Кроз брујање конака одлазе његови тешки кораци. Овако ме оставља. Неправда.
Немогуће тражи од мене. Клонуо, седа на степенице. Партизани зову, лупају. Немогуће,
то је вера. Жури капији. Самилост је највећа снага, самилост је вера. Ја верујем, шапуће.
Отвара капију.
Скоте реакционарни.
Стресе се и занесе. Сања. Не мрзи. Не мрзи. Од човека је, од брата. Сладак је тај
бол, дуг, трновит, најпре у ребрима, од ударца кундаком. Онда цело тело. Онда је тај бол
као радост: даје право на све:
Удрите, удрите:
вера, црква, српство. Тако су и оца Викентија кундачили Турци:
Причекајте, браћо, сад ћу донети лампу:
браћа су, браћо моја, шапуће, трчи по шибицу у кухињу. Лампа виси на зиду
трпезарије, слагао је, то им може бити сумњиво. Нека. Али има снагу: комунисте,
безбожнике је назвао браћом. Расте поуздање. Извешће подвиг. Могу оче. Рука му не
дрхти док припаљену шибицу приноси лампи. Али прво палидрвце догоре му међу
прстима, не такнувши фитиљ: при светлости видеће му лице. Могу видети и мисао.
Пусти, ја ћу, дрхте ти руке. Зашто се бојиш нас.
Тучете кундаком. (Да, добро је. Бол је јачи.)
То је фашистичка и четничка пропаганда. Хоће да нас компромитују пред
народом.
Спази му петокраку на капи, уздрхта:
То је истина. Ваш ме код капије неколико пута кундаком ударио. (То је глупо, шта
говорим. Господе, прибери ми ум.)
Ко те је тукао. Другови, ко је ударао калуђера.
И Христа су каменовали и пљували. Зашто сам рекао. Прошапута:
Није ме нико ударио. Биће да ми се само то учинило у мраку. Лупила ме реза кад
сам отворио капију.
Носила с рањеницима спуштају уза зид, померају клупе. Зашто лаже, зашто себе
ионижава пред непријатељем, смеју му се, углас вичу, реже и кезе се сатански па њега.
Вређајте, пљујте. Издржаћу све, оче. Одмах или после. Или да му не кажем. Боље.
Ниједно смерно лице не види, не личе на људе, ти јауци нису људски, ни та крв што
капље са носила није људска крв. Да вечно опогане светињу. Безбожничка крв прља и
душу. Она двојица су Јевреји. Све балавци, нису то Срби:
Не можете ме увредити. Христос ми даје снагу. Немојте рањенике да стављате на
голу циглу, одмах ћу вам донети чисту и меку сламу. (Сад је сигуран у себе.)
Само нам ти покажи где је слама, сами ћемо је пренети.
Мрак му годи, окрепљује га ноћ. Може да прескочи зид. Слатка језа. Ови који иду
за њим, имају ли пушке. Или да најпре до краја изврши подвиг милосрђа. Тако би
поступио отац Сава.
Зашто стојиш, калуђеру. Да ти неку клопку нама не спремаш.
Бог ми је сведок, али ви у њега не верујете:
узбуђење пред великим чином. Он, презиран, кињен, вређан од своје браће,
доушник, због свог путеног греха мучен у шпиљи, напред, Гаврило, боже, дај ми снагу да
јурнем у мрак, одмах, док они чупају сламу, нека пуцају, нека убију. Коракну. Шушти
слама. Нагиње се напред. Срце је тешко. Крсти се брзо. Оснажи ме, Свемоћни. Не може
да коракне. Сам то могу ноћас да урадим. Све се посакривало, само ја могу. Сагиње се и
узима пуно наручје сламе.
Ти си изгледа млад човек. Како можеш бити такав фанатик.
А у шта ви, браћо, верујете.
Ми верујемо у науку.
Ваша наука је лаж. Ваше патње су казна божја.
Партизани му се смеју. Ако им је рекао. Кад би то чуо отац Сава, вера је
достојанство, али ако посумњају. Улази у трпезарију и одмах спусти сламу; не може да
се приближи онима шго у сенци стењу и јече. Пљунуће им у лица, у очи које га гледају
тако сумњичаво и презриво, да, презриво, па нека га одмах убију. Пушке су ставили на
сто, оскврнављен је. Ко ће са њега моћи хлеб да једе, са њим молитву и Оче наш да
очита. Ко ће свећу и кандило моћи овде да припали. Неће горети. Неће овде више тамјан
и восак да замиришу. Све је окужено. Осрамоћена светиња. Зажмури: види огромну рану
на бутини коју газом чисти болничар. Мукло јечи рањеник. Шкргут. Али Христос је
губавце видао, Христос је губавце љубио. Син божији је и Јуду Искариотског пољубио.
Ти ниси навикао на ране и крв. Изиђи напоље.
Не, навикао сам. Христос нас учи да видамо ране људске и да се никад не грозимо
човека. Па и кад је он убица и највећи злочинац. И кад му је душа губава. Вера је
милосрђе, вера је
Изиђи на ваздух. Ослони се. Срушићеш се.
Оља, дај мало воде.
Хвала, хвала. Не треба. Имам снаге за све. (О, Свемоћни, помози да издржим.)
Баш је та религија стварно опијум, другови.
Не, nису то људи, нису то српски младићи, Хрвати су, Цигани су, Јевреји су,
бољшевици, сељачки гуњ и немачке чизме; опанци и немачка блуза; жентураче у
немачком оделу. Смрде, из куплераја све. С мртвих се облаче, стрвинари. Одрод људски:
Хоћете ли јабуке да вам донесем, браћо. Ви сте уморни и гладни, немам чиме
другим да вас сада понудим.
Ако имате јабуке. Ми ћемо вам платити.
Под овим кровом никад нико није платио оно што је појео и попио:
и Турке је отац Викентије гостио јагњетином и опијао их меденом ракијом, па им
после код извора постављао заседу и убијао их. Он није пуцао из пушке, да не би одао
братство, он их јатаганом клао, могу ли то и ја. Клечи пред великом гомилом јабука,
зарива руке у њу. Не кажем: убиј. Али кажем: одбрани Христа, његову веру и његову
цркву. Како, оче, вера може да се одбрани. Страх је први грех срца, сине мој. Испустиће
мантију и просуће јабуке. Откриће му намеру, лукави су, подли су:
Узмите јабуке, браћо. Са дрвећа које су монашке руке калемиле, а манастирска
земља их родила. Узмите, донећу још. Бог је дао па су родиле:
речи га снаже. Опет жури гомили јабука. Нахранити их најпре. Као Турке отац
Викентије. Кад бих их опио:
Ево, ове су још зрелије. Дајте рањеницима ове црвене. Хоћете ли вино или ракију.
 Хвала вам лепо, партизани не пију.
Зашто. Хајдуци пију. (Осам, једанаест.)
Само у песмама. Четници пију. Седните. Да мало разговарамо. Ви сте млад човек,
ви нас можете разумети.
Ја морам богу да се молим. Немам времена за разговоре:
осамнаест, двадесет и један. Само један митраљез. Нема их много. Шта ли им је
оно под шаторским крилом.
Реците нам да ли постоји још какав улаз у манастир сем ове главне капије кроз
коју смо ушли.
Не постоји. Лаку ноћ, браћо:
погледи, осетили су, не чује да га заустављају, пуцаће му у леђа, стаде пред
црквена врата; клекну на калдрму и челом дотаче кишом орошен камен:
Господе, помози мојој души да се роди из ових мука. Дело сам наумио, опрости,
за веру чиним. Смилуј се, Свемоћни, бедном слузи твојем. Чује кашаљ у близини,
усправља се. Стражар. Где их све нема. Гледа у мрак. Тих ветар хуји у шумама, речица се
стишала. Меко долази киша. Пред капијом неко хода. Срце. Много је монаха који су у
оваквим ноћима прислањали чело уз камен цркве. Отац Викентије носио је и крст и
јатаган. Прота Ненадовић, Хаџи Рувим, јеромонах Никола, исто. Па монаси преровског
манастира. Свима су гробови иза олтара и издвојени од браће са смерном смрћу. Они
што су Христа највише имали у срцу. Непријатељ их је убијао. И свети Сава је требио
богумиле. Мачем и огњем спасио је цркву и веру српству, и зато био први архијереј и
највећи светац. Прикрада се вратима одаје оца Саве. Само да чује речи његове молитве.
Клекну и приљуби лице уз врата. Не разабире шапат. Мора да га види, можда последњи
пут, пољуби руку, замоли за благослов. Тихо отвара врата. При светлости кандила и
свећа, састављених дланова, отац Сава клечи и њише се пред распећем.
Твој благослов хоћу, оче.
Срџба је на лицу и у очима оца Саве:
Још си овде.
Зато и хоћу благослов.
Душа ти је световњачка а не монашка. Размишљаш уместо да верујеш и радиш.
Јер те страх онда кад треба да се радујеш.
Па ја сам се одлучио, оче, ја идем у Прерово. (Под његовим је очима али ће
издржати.)
Кажи како гласи Јеванђеље по Матеју, глава 16. ред 24. и 25.
Стресе се. Тако је све почело. Тим је почео свој монашки живот. Зашто сада, опет.
Гледа га:

Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе... и узме крст свој... и иде за мном.
Јер ко хоће да сачува душу своју... изгубиће је ; а ако изгуби душу своју мене радин,
наћи ће је.

Рекао сам ти: човек мора сам свој пут ка Господу да нађе. И рекао сам ти: буди
монах и витез. Тамо иза зида чека те слава.
Одсечно и одбојно маше руком, не да му да је пољуби.
Стара неупотребљавана капијица иза овчарника јекну шумом. Не задрхта. Стоји и
чека пуцањ. На ливади је. Пролази речица истим, стално истим ходом, двадесет година
истим жубором. Највише тугом. Оним мојим стидом. Одлази ли заувек. Да ли ће
заборавити овај жубор таме, несанице, мучења. Ретка крупна киша шумом, ливадом, по
лицу и рукама. Ветар се једва оказује. Тишина је то. Вера га води тамо. Јесте само вера.
Потрча према шуми, гушћој тами. Тресну коленима о пањ. Опет трчи, трње му хвата
мантију, зауставља га, гребе му лице. Никог он не издаје. Не, не. Њима не сме никакво
зло да се догоди. Он ће и њих спасти, спашће их, ако су комунисти. Уђе у винограде,
стаде. Доле према Морави ситна, мучна светла. Тамо ће.
 V

Ја сам Лазар Обичан. Спрема за покрет. Шта се вас тиче куда, мајчина вам.

Напићу им се крви. Сестру да ми беш ако нећу. Боље пиј ракију. Не пувај
се. Они бију као Арнаути: прст изнад ока. И ракију, него шта. Газдарице, пун
бакрач да донесеш. Ми ћемо ноћас да гинемо. а ти ћеш гузицу да углавиш у
човеково крило и још се буниш. Замисли, ти, џиброња, ноћас заробиш партизанку.
Оне су господске, носе свилене гаћице. Али ако те ухвате па натакну на ражањ и
велику ватру наложе.
И пушка је женско, не бије њих, среће ми. Деце ми моје, човек ми причао,
њему верујем више но себи, партизани деру живе људе. Живе с мајкама и
сестрама, не дочекао јутро ако лажем. Калуђера полили бензином па запалили,
горео као луч и бежао шумом. Ако калуђере и попове. То су дембелани, не дају
забадава ни шаку жира да изнесеш из манастирске шуме. Они су против краља,
соме. А може ли држава да постоји без домаћина и краља. Јесте. Душан Катић
отворено по зборовима прича да је за Стаљина. А ако нам Стаљин дође, он ће
мајку мајчину нама сељацима. На тракторима дође војска, почупа међе, па
команда падне: У строј и надесно равнај с'. Порција ти виси о куку, насред села
казан, па један по један. А кад звоно трипут огласи, онда у строј, па у поље. Од
пута до пута, међе нема, ти не смеш да се усправиш. Комесар јаше коња и
надгледа. Онда шта ће нам живот. Јасна ствар. Сто Срба за једног Немца. Ако их
не затремо. Немци ће цео наш срез као Трнаву.
Еј, Србијо, курвина мајко. копилачка мајко.

Ја сам Лазар Обичан. Спрема за покрег. Ноћ. Зар те и од мрака страх, сероња.

А је ли се то у борбу иде. Није, него на свадбу. Шта те се тиче куд се иде.

Па човек сам, немам седам глава.

Четник си, бато. Четник. Нема ноћ и нема киша. Да су наши сгари питали где их
воде и нећемо, није лепо време, Србија и слобода не би постојале.
Остави наше старе, у мајчину.

Овај је сумњив.
Сумњив. Тога ноћас не пуштам иза леђа. Напред. Па ако врдне, пробушиш
му слабину.
Људи, наш командир је зверка. Опасник. Тај може оца да закоље, пазите
шта радите. Од свих чинова, пнајвише мрзим поручнике. Црногорац је. Надрљали
смо. Киша. Бог унапред пиша по нашем послу. Први метак, па на Србина. Е, бем
те, судбино. И треба да се затремо кад смо овакви. Браћо, паметни сте, кажите ми:
како Душан Катић може да буде комунист, газда је и не постоје, и не постоје таква
три имања у срезу. Добро, радници, калфе, ђаци, сиротиња, разумем: хоће више но
што имају. Али зашто Катић запали наш округ и Трнаву, а домаћински је син. И
још је школован. То ми кажите ако знате. Немој си наиван. Књиге. Књиге су за
сву ову несрећу српску криве. Тако је. Књиге. Књиге им главе дођоше. Све док
није било студената и док књиге нису почеле да се шверцују по селима као дуван,
ми смо живели сложно и лепо. А партије. Партије су друго. То протутњи док су
избори, а избори су хвала богу били ретки, па је онда све у реду.
Ма ја вама кажем, људи, идеје су за све криве. Шта ти знаш шта су идеје.
То ти је отров за мозак. То су идеје. Ћути, разбићу ти нос. Ја сам Лазар Обичан.
Спрема за покрет. Устај. Проверите оружје и муницију. Тишина.
 Ти си био с њима, кажи ми поштено: јесу ли ти партизани стварно
зликовци и Хрвати. Да знам на кога пуцам, и зашто ћу децу да оставим без оца.
Лаж је то што си чуо. Пропаганда. Срби су као и ми. Све младићи, нема старијег
од тридесет година. Али то су невиђени другари. И велика правда међу њима
влада. Све се дели на равне части. Командант и комесар хране се с казана, и увек
последњи примају храну. Одевени су као и остали, можда и горе. Код њих је
забрањено пиће и реч господине. Друг, тако се свако зове. А што се храбрости
тиче — свака им част. Видећеш ноћас. Разбуцаће нас као свиња масну торбу. Кад
су то такви људи како кажеш, зашто си ти иошао за Цветићем. Зашто ниси остао с
њима. Морао сам, човече. Могао си да побегнеш. Па Немци да ми запале кућу и
отерају у логор жену и децу. Завезано у сто чворова, па маљем стуцано. То ти је
наш живот. Ако буде густо, ти буди уз мене. Предаћемо се. Они мене познају,
неће нам ништа. Али они четнике сматрају издајницима. Због тога што само
Урошу Бабовићу није изгорело у Трнави. Ћути. Иде Лазар Обичан.

Четници, браћо моја слатка, наоштрите каме. Како немаш. Какав си ти четник. Ех,
да је мој покојни војвода Танкосић, научио би он тебе да од мотике зубима склепаш нож.
Каму да нађеш, где знаш. Еј , добога, нисте ви никакви четници. Четник ти је гуја с
камом на трбуху. И четник ти је — живу децу бацају му у ватру, а он не одаје дружину и
бивак. Ко од вас, говорите, зна ко су били војвода Танкосић и војвода Вук.

Љуту хоћу. Како не да. Разбиј му зубе. Војници, пребројте људе. Проверите
лозинке.

Бам бам бам. Бууум.

Овде Радио-Лондон. Дајемо за југословенске слушаоце нашу иоследњу вечерњу
емисију иа српскохрватском језику.

Немци освојили Харков. Оде Русија у мајчипу. Сече је Хитлер као сир. А
милион и један тенк, падобранци, колхози, комбајни. Тимошенко, Буђони.
Широка страна, маја раднаја. Шта кажеш сад, црвени. Фуј. Тактика. Све је то
тактика Црвене армије, кажу. А шта ћемо кад падне Москва. Шта ће нам Москва
кад смо се евакуисали. Не смеј се, тикво. Заједно с њима стићи ћемо и ми у
мајчину.

Четнички одреди, под командом пуковника Драже Михајловића све јаче

стежу обруч око Паланке, важиог стратегијског и саобраћајног чвора Србије,
обилато користећи артиљерију. Четничке претходнице већ су заузеле периферију
вароши.

Угаси газда:
продра се војвода Планински, поправљајући реденике укрштене преко груди, а
Бата Павловић:
Чекај да чујем до краја:
гура главу у апарат, паде му шубара, а војвода Планински:
Докле ће ти Енглези да лажу и подбадају овај несрећни српски народ да гине за
њих. Гаси кад кажем.
Бата Павловић:
Уроше, Енглези знају шта раде и шта причају:
угаси радио, подиже шубару и исправи се, а војвода Планински, спремајући се да
припали цигарету:
Нека они раде у својој кући што им је воља, али нека се не мешају у наше послове.
Зашто лажу да ми нападамо Паланку. Хоће да запале Србију. За кога.
Бата Павловић, узбуђено:
 То што они нама приписују напад на Паланку, за то постоји дубљи политички
разлог. Разумећеш једног дана.
А војвода Планински, пушећи:
Ја те политичке говнарије никад нећу разумети. А теби кажем: ујутру да напишеш
наредбу да се сви радио-апарати с мог терена донесу у штаб. Под претњом смртне казне.
Бата Павловић, прилазећи општинској каси.
Слажем се. Народ треба да мисли оно што му ми кажемо. Само је то његов
интерес. Младен и Миле нека пишу вести и умножавају их.
Заћуташе: у ходнику пљуште шамари, чује се мајор Цветић:
Битанге. Стоко пијана. С ким ћу ја да ратујем. С ким ћу да се борим. Разоружај
вуцибатине и стрпај их у хапсану. Шта. Добровољно у четницима.
Шамари. Јеромонах Гаврило,уздахнувши, смерно се загледа преда се: и њихове
душе су загађене. Бата Павловић упитно и незадовољно гледа у војводу Планинског, који
баш такве официре воли.
Улази мајор Цветић и пуни канцеларију виком:
Ово није војска, ово је мафија. Ја тражим од вас, господо, да се овде уведе
најстрожа дисциплина и ред. Ја нећу да командујем пијаницама и битангама.
А војвода Планински, климајући главом:
Удри, само добро удри.
Бата Павловић, ослонивши се на касу, прекрштених руку:
Мислим да у овој ситуацији треба показати више разумевања. Ово је народ, ово
није касарна. Нас људи треба да воле, а не да нас се плаше. Ми смо политички покрет
пре свега.
А мајор Цветић, у шињелу, стојећи мирно:
Слушајте. Ја овде нисам да ме људи воле. Ја сам овде да ме они слушају.
Командант се, мој господине, воли само кад га се боје. Тако је у рату и у војсци. Страх
држи војску, а не празне приче. Пустите ме да вршим своју дужност.
А јеромонах Гаврило, узбуђено:
Љубав држи људе, а не страх и мржња, брате Цветићу.

Миле Савковић и Младен, затворивши врата за собом, стадоше на степеницама

кафане: киша, па густ влажан откос ветра у багрему. Припијају се раменима и бедрима
један уз другог, за заштиту и ослонац: у кратким погледима немо им се суочавају питања.
Тако силазе низ степенице, прислањају се уза зид, под стреху. Кркљаво реже пси свуда
по селу; помрчина базди на ђубришта и свињце. Из мрака дрекну хармоника, високо по
крововима и дрвећу просу неколико почетних тактова кола, па се брзо сјури у басове, у
ниска роктања иза плотова, у режања паса.
Тако бих слатко пустио калуђеру куршум у чело. Партизани су, у реду. Те
хохштаплере, блефере и пуваџије треба смирити. Али су, брате, рањеници. Одвратно ми
је. Не могу лешинарство.
Зар ти, Миле, не схваташ да почиње наша акција.
И ти касапљење рањеника зовеш акцијом. И ти верујеш да ће наше шакалско
причешће у преровском манастиру бити победа над комунистима.
Зар ти не осећаш какав је то историјски симбол што ће наша прва битка с
комунистима бити баш у манастиру.
Доста, у мајчину. Не могу више да слушам те бабароге — манастири, музеји,
Његош. Матурирао сам пре три године. Наша прва битка. Лазаре Обични, била је у
трнавском гробљу, кад смо сахрањивали поубијане сељаке. А партизани су долазили
пуваџијски, као у руским филмовима.
Кад сте бедно, кукавички побегли.
Јесте. Али је све личило на смак света. Црна мећава, можеш ли да замислиш тај
призор. Ћути.
Смета ми ова киша и помрчина.
Шта да радим два сата. Не, три сата. Треба нам више од сата да стигнемо до
манастира. Не могу да издржим.
 Зашто си такав, какви су ти то јадни нерви. Прибери се.
Ни чукундеда, ни чукунбаба, нико ми од предака није био ни неурастеник ни
сифилистичар. Мама ми је сентиментална, отац прост. И школу сам хтео да напустим
због треме.
Комунисти би твој случај назвали класном дегенерацијом. А ти си само кукавица.
Све сам пробао. Жена ми је једини лек. Смрдљива и топла, дивна жена. Док сам
учио гимназију, пре но што пођем у школу, ако очекујем прозивање, свратим у кухињу,
одвучем куварицу у шпајз и распалим је.
Нећу данас да слушам свињарије.
На студијама сам променио ваљда двадесет станова док нисам нагазио на
газдарицу лакодајку. Била је дивна. Свлачила се чим одшкринем врата њене собе. Њој
може мој тата да захвали што сам положио толике испите. Јеси ли некад доручковао међу
женским бутинама.
Не подносим гадости и простаклуке. Идем.
Пред почетак рата и она је почела да личи на свињу. Правила ми љубоморне сцене
кад доведем девојку у собу. Хоћеш ли да играмо покер. Пет банки чип.
Сада покер. Ти си бараба.
Идеја. Имам решење. Ти не знаш где сам ако ме буду тражили.
Јеси ли луд. Добро је што је киша и мрак.
Учитељица станује у школи. Идем да се опружим у њој, да јој оставим сву ову
беду. Здраво, Младене.
Нема смисла, Миле.
Из прозорског ромба светлости Миле Савковић утону у таму. Од кише и ветра не
чује му ни кораке. Зури за њим, у ноћ: шта ће сад, како ће до поласка без њега слабијег.
Сад треба неког тешити и храбрити.
Пуца мени каиш шта ти о мени мислиш, фразеру и каријеристо. Ја сам ставио
главу под секиру не очекујући ни славу, ни чин, ни министарски положај као ти, ни
кожни капут, ни сат, ни гојзерице као џулови. Ја хоћу. Шта ја хоћу. Шта тражим у овој
гужви, по овим селендрама. Киша му пеља лице и руке. Годи, упозорава. Подмеће лице
киши, мокро је. Школа је пред њим. Дрекну хармоника однекуд из ноћи. Само ако буде
прилика, пустиће калуђеру метак у леђа. Ветар растура и разноси дреку хармонике по
помрчини. Рећи ће јој да жели чути Радио-Лондон. Немам радио. Имате ли неку књигу за
читање. Имате ли данашње новине. Глупо. Увек исти, вечити увод, блесаво, жмурке.
Увек исто фолирање док се не увучеш у њу. Глава јој је глупава али су јој ноге добре.
Топла. Кренуће језиком од колена до грла. Све је то смешно и блесаво, сунце ти свињско
и курвино, муче, компликују, а после ломе ребра и лају бестидно, отворено, вреле,
животиње. Убићу курву ако буде фолирала. Фуксе су јединс праве жене, оне су једине
поштене, не уздишу, не траже стихове, не кукају: Хоћеш ли ме после волети. Какве ли је
романе читала ова гуска. Јесте, има добре ноге. Нека је и ћопава. Можда је жељна. На
степеницама је, прислања уво уз врата: куца кухињски сат. Звридаво, тешко шире се
кругови у озиданој тишини; а иза њега дрека хармонике, киша, ветар. Исти дрхтаји
прожимају и пушку и зид на који се ослања. Разнеће га те даљине и тај ветар. Да бар сат
стане, да седне да се одмори и испуши цигарету; разпеће га та мукла тишина, да испуши
последљу цигарету пред смрт од ветра, кише, студи. Даће јој све, ожениће се њом сутра,
одмах, само ако не погине, да не погине. Речи ће га издати и упропастити. Тресну
кундаком о врата.

Вечерас су комунисти упали у преровски манастир. Опљачкали су га. Сада

оргијају у манастирском конаку. Идемо да казнимо вандализам. Прва борба нашег
одреда. Моје ратно крштење.
Бата Павловић каже ми да се не одвајам од њега и да не демонстрирам
никакво јунаштво. Рекао сам м у : »Нећу да шпекулишем са собом! Дошао сам у
четнике да се часно борим и, ако треба, часно погинем«.
Миле Савковић је бедник, недостојан чак и презира.
 Има неке страве у овој ноћи моје прве бктке. У киши, псима и псовкама; у тој
пријатној песми, у бесмислу хармонике, у тим деформисаним командама. Подвиг је
веровати у свануће. Кад би оно сад одједпом наступило, или кад би некакви
рефлектори потпуно осветлили села, како би све ово изгледало. Овако, ноћ нас је
обукла, скрила нас једне од других. Просто, спасла нас.
Замолио сам једног четника да ми подмаже пушку. Подмазана је, каже,
исувише. Никад нисам пуцао из војничке пушке. Само флоберком на вране и врапце,
неколико пута двоцевком на патке. Страх ме једино од тога што нисам сигуран у
руковању оружјем. Можда је сувише подмазана. Ако преживим овај рат и будем
имао мушку децу, одмах ћу их вежбати да пуцају војничком пушком чим сврше
основну школу. Сачуваћу баш ову, као ратни трофеј, биће обешена на зид у мојој
радној соби.
Сада не смем да се одвојим од свеске. Сада морам нешто радити. Немам с ким
да разговарам. Мислим на маму, тату и Милана. Видим им лица, очи. Плаче ми се.
Видим њене очи. Излазим у мрак. Лево: закочено; десно: откочено. Проверавам.
Заборављам. Опет. Погинућу ноћас.
Идем у цркву да се помолим богу. Близу је, одмах иза општине. Разум ништа
не вреди сада кад ја осећам праисконски страх од мрака. Чула су битност човекова.
Свест дејствује и значи једино онда кад за њу постоје сви услови. Светлост, на
пример. Фијук ветра с ретком кишом употпуњује, чини комплетном атмосферу и
осећање: на ивици смрти почиње свет. Кад би ова апсолутна опасност почела већ
једном физички, механички да се остварује. Да ме шчепа за гушу, да ме тресне по
лицу, нека пуца најзад. Сад разумем Достојевског .- »Нема страха од смрти, има
страха од приближавања«. То знам сада, обезбеђен светлошћу лампе и људским
гласовима и покретима у суседној соби.
Кад сам стигао до црквених врата, клекао сам. Да ли су ми се стварно причуле
оргуље у фијуцима ветра у звонари, или је то било сећање на Бахов концерт који сам
слушао са Снежаном у њеној соби. Последњи пут. Или је то била жеља да се још
једном понови то вече. Свеједно. Ја се никад тако предано и искрено нисам молио
богу као малопре, пред затвореним вратима сеоске цркве, да ли је и то некакав
симбол, клечећи на мокром камену. Неопходно ми је да осећам некакву моћ,
апсолутнију, од свега што је ова ноћ, што сам ја, и та пуцњава која ће започети за
сат-два. Да не останем само у овој свесци чија је судбина неизвесна. Узалуд се
трудим да што верније забележим себе сада. Пишем глупости, измишљам.
Јесам ли после молитве смирио себе. Знам да сам јурнуо од цркве, да сам
трчао, саплео се, колена и рука потврђују. А звиждао сам не знам коју мелодију.
Олакшање је наступило кад сам се утопио у галаму, црну, псовачку, поломљену
смехом.
Још пола сата до покрета. Врисак војводиног коња. Сцена се историјски
комплетира. Само да не погинем ове ноћи како бих сутра о свему овом могао да
размишљам и да догађају нађем у себи истинску вредност. Пишем глупости. Нека, и
оне су истина.
У ово сам сигуран: примитивцима је лако да буду јунаци. Јунаштво и
храброст две су категорије. Јунашшво је чулан, телесни, физиолошки чин. Храброст
захтева снагу духа и морала. Моје ново искуство. Примитивци имају закржљао
психички живот. Нервни систем груб, гломазан, дебеле опуте, неспособан да изрази
фине трептаје. Ја, ми интелектуалци друго смо и друкчије грађе. Ова надмоћност
не доноси спокојство.
Пишем под светлошћу карбитуше, пишем да бих се смирио, јер ова битка
ноћас биће судбоносна за мој углед овде и мој даљи пласман. Причам да би остало
нешто од мене ако моје тело остане да кисне у шуми око манастира.
Грубе душе, празне главурде. Како разговарају телефоном! Толико ме вређају и
љуте њихови телефонски разговори. Петнаестак дана сам овде, а већ сам разбољен
овом реалношћу. Дошао сам да будем свест и вођа ових сељачких маса, да им
осмислим снагу, да њиховој мржњи против комуниста, мржњи због тога што им
узнемирују сокаке, куђице, беду, лену пословност, инаџијску ништавност, дошао сам
да тој мржњн дам националне, историјске и човечанске мотиве и смисао. Оставио
сам књиге, пријатеље, девојку. А овде одлучују жандарми, кафеџије и подофицири.
Кренула је стихија и дно српског народа. Узмутило се и заљуљало мртво море, а снаге
идејиог вођства су још нејаке да би ово велико гибање јаче усмериле у националну
револуцију. Овде је недовољно ефикасан и такав човек, и такав ауторитет, као што
је Бата Павловић. Нисам крив за ову клонулост. Ја имам свој идеал и циљ. За њега се
борим, због њега сам у мраку и глибу. Ако ми сви другови нису достојни љубави, мој
непријатељ је достојан мржње. Пуцаћу. Јуришаћу ноћас. Биђу лав. Бићу.
Желим да ме сахраните ту где сам пао. Без сандука, како се сахрањују војници
на фронту. После рата, мојим родитељима показати моју хумку. Биће већ обрасла
шумском травом и купинама. Нека тако остане. Никакво култивисање. Само плоча
од гранита, не од мермера, 40 до 60 центиметара, на којој треба да пише: »Умро је
за Србију«. Датум, име и презиме.
Молим и заветујем брата и друга који буде узео ову свеску да је преда моме оцу.
Бата Павловић зна адресу. Ако жели награду за ову услугу, нека је тражи.
Тата, награди тог човека.
Зашто не крећемо. Неиздржљиво ми се једу слаткиши. Сећам се свих маминих
колача.
Лаже Толстој. Умирући, кнез Болконски није могао да мисли о небу. Сви који
су писали о смрти, лагали су. Тај последњи и највећи човеков чин, најмање је људски.
Зато је вечита тајна. Сада, док чекам да пођем у јуриш, у битку, мислим на маму,
тату и Милана. Кад бих могао да не мислим и на њу. Боли ме што ђе они плакати и
патити. Дивно ми је, слатко ми је што знам да ће плакати и памтити.
Величанствено, надмоћно узбуђење. Зову. Полазимо.

Војвода Планински седи у канцеларији преровске општине, грди и псује официре

из штаба, Енглезе, кишу, телефон, немачку команду у Паланци, грди све што му падне на
памет, а никако да смири немир у себи. Све што каже, и што је наумио да учини ноћас, у
њему је наставак разговора са Адамом Катићем и одбрана од опасности коју сујеверно
слути. Није то страх за свој живот. Партизана се не боји, нити га плаши битка у
манастиру. Лако ће ликвидирати ту банду. Све га то још више раздражује против људи
око себе. Наредиће, кад их сутра скупе, да се спале сви радио-апарати. Можда се
Милошу нешто догодило. Још пре три дана Вита је донео вест: Милош прездравио, не
лежи више. Сутра ће да га види и озбиљно да разговара. Сутра увече иде кући. У очима
мирује модар пламичак карбитуше. Ставља чешаљ у џеп, намешта шубару, узима пушку
и излази. Али на прагу застаје и ослања се на довратак. Киша натапа ноћ, земљу и строј
његовог одреда, који се на путу пред њим гомила и жамором показује неред. И Адам
Катић је та стрепња. »Тишина и ред тамо«, припаљује цигарету. Кад би Адам знао да он
ноћас напада рањенике у манастиру. Баш га брига што он прича. Још јутрос је разаслао
извиднице преко Мораве да утврде где се налазе партизани како би их сутра напао. Нису
они ни Срби ни људи. И рањен курјак је курјак.
Љубиша Дачић приводи му коња уз степенице. Мокар коњ уђе у светлост из
отворених врата општине и засветлуца непријатно.
Зашто ти је покисао коњ. Је ли те Адам Катић научио тако стоку да чуваш.
Сад је покисао, војводо.
Скини блузу па га обриши. Нећу да узјашем мокрог коња. То ти последњи пут
кажем:
зашто је њега узео за посилног. На Адамовом хлебу је тај одрастао. Повешћу га у
јуриш са собом. Нека га његов млади газда убије.
Љубиша Дачић изиђе из сенке коња и, држећи једном руком оглав, стаде мирно,
задрхтавши. Зар сам и овде слуга. Гледа војводу Планинског.
Зашто ме гледаш. Шта чекаш. Рекао сам, блузом га обриши.
Љубиша споро скиде блузу коју је данас добио и којом се толико поносио да га
било стид од саме блузе па, као да себе свија и гужва, поче да трља коњу сапи и слабине.
Опег слуга. И овде слуга. Рођен је без зрна среће. Сигурно сви гледају. Сутра ће му се
смејати. Зар му је и у четничком одреду суђено да заудара на балегу и коњски зној.
Стварно јесу реакција и капиталистичка банда. А он је морао да дође.
Врат му добро обриши.
Побећи ће ноћас. Кошуља му је исцепана на леђима и раменима, осећа кишу,
дрхтури. Ако се ноћас сретне с Душаном. Или Рашом, братом од стрица. Предаће им се.
Све ће им испричати. Коњ нервозно топће ногама.
И уши му истрљај. Комунист ти је био газда, а ти си ленштина и нерадник.
Мрак је пун звецкања оружја и чутурица, мукао жамор отегао се путем, опкољен
уморним режањем и залајавањем паса, триста људи на двадесет богаља.
Зашто води толику војску. Сутра ће причати како је Урош Бабовић с пуком напао
двадсест рањеника:
Цветићу, шта ће нам оволика војска за ту шаку богаља:
окрену се и погледа га љутито:
Ти мислиш да су они толико опасни.
Ноћас ћеш ти, мајоре, да претуриш другу столицу на којој си седео.
Не мислим. Доста је једна чета. Не треба ни једна цела:
проверава ли ме још. Закопчава шињел. Шта још хоће од мене. Само што пре да
почне битка.
Бата Павловић их слуша, седећи поред телефона. Сујета. Глупост, храброст, шта
је овим људима. Добро, Цветић. Официр. Али зашто Планински. Устаје и прилази им.
Начелно, он никако не жели да се бави војничким плановима, нити хоће такве
одговорности да прими на себе. Нарочито сада:
Људи, ми не смемо ноћас ништа да ризикујемо. То је почетак.
А војвода Планински, одлучно:
Доста нам је две чете. Са осталима ти остани овде. Кад сване, послаћемо ти
курира да те обавести где да дођеш.
Боље да ноћас не учествује у борби. Посао прљав. Непопуларан:
Ни у ком случају нећу остати ван акције.
Ниси ти никакав војник. Остани овде и чекај. Једну целу чету да сместиш у кућу
Адама Катића. Нека он и овако осети рат:
одредиће му такву реквизицију да ће му пуцати глава. Пушку коњички ставља на
леђа и прилази коњу. Милује му главу. Што тај Љубиша крије очи:
Ноћас да се не одвојиш од мене. Где ти је пушка.
Ево је, пирислоњена уза зид.
Пушка ти не треба, дај је командиру.
Излази из сенке. Стаје мирно:
Ја ћу да ти докажем, муца.
Гледа га. а мисли на Адама Катића.
Придржи коња, и учини како сам ти рекао:
стаје на степеник, десном руком ухвати се за седло, леву без длана ослони коњу на
леђа и тако узјаха.
Љубиша Дачић обуче блузу и пође за коњима у мрак, повучен топотом, али
застаде брзо. Војвода прегледа строј. Нека су тамо у манастиру и Душан Катић и Раша,
пуцаће, нека му и отац устане из гроба и буде у манастиру, пуцаће и на Блажу. Стаде уз
коња и дланом се ослони на његове сапи. Неће предати пушку. Жив неће. Без пушке он је
ништа. Коњоводац, посилни, слуга. Опет слуга. Стеже пушку. Летке није спалио, леци су
у шупљем јасену. Не чује и не види ни јеромонаха Гаврила који му приђе, намеран да га
утеши и охрабри, и зато што не зна ни куд ће ни шта ће сад са собом, овде никог не
позна, све је друкчије но што верује да треба бити и како је отац Сава говорио.
Колико си дуго у четницима, брате:
шапну; с њим може да се зближи, војвода га грдио, кисне у поцепаној кошуљи,
блузом трља слабине и врат мокром коњу. Сиромашак је неки, паћеник, његовој ојађеној
души погребна је реч љубави и утехе:
Одакле си, брате:
 узбуђено жели да разговара, да некоме нешто објасни, да увери како он не издаје
рањенике. Љубиша ћути. И јеромонах Гаврило се одмиче, чује: говори војвода
Планински:
Нека чује цело село, Адам Кагић нека чује. Усправља се у седлу сећајући се свог
команданта пука у оваквој ноћи, пред напад на Швабе у Лешанима, и те борбе, и своје
прве ране 1915, и тад је била Јесен и оваква киша:
Браћо четници. Један буљук комуниста ушао је ноћас у манастир и пљачка га.
Њихове жентураче партизанке попишале су се у нашој светињи коју су и Турци
поштовали. Не дамо цркве да нам пљачка и нагрђује тај одрод и олош што народ сатире.
Ми Срби не можемо више да их трпимо. Ја то нећу трпети. Идемо, браћо, да казнимо ту
поган.
За пљачку, и о партизанкама, нисам му рекао. Зашто лажима против зла.
Јеромонах Гаврило не зна шта да чини, не може да слуша. Војвода Планински наставља
да говори лажи. Окреће се, тражи помоћ, не може да оћути. Ни отац Сава не би ово
оћутао, он би укорио лаж. За леђима накашљава се неко, и томе је непријатна лаж,
прилази му. У мраку препознаје Цветића:
Смем ли ја нешто да кажем, брате Коста.
Немамо времена за говоре. У рату се ратује а не држе говори, мој калуђеру:
гади му се тај Гаврило и та војводина вика на киши, то брбљање, те празне приче,
као Душан Катић (какав опасан говорник) пред напад. Само су речи друкчије. Не, речи
су исте (Србин Србина за гушу хвата), све је наопако. Војска и рат су једино кад војник
ћути и стоји у ставу мирно, и кад командант говори, кад издаје наређења (нека су и
Турци, нека су и комунисти, али су рањеници). Кукавички је, бедно, није српски, ни
јуначки нападати рањенике, комунистичку банду, јесте, зна добро. (Ако међ рањеницима
буде и Душан Катић):
Калуђеру, јеси ли ти некоме од рањеника запамтио име.
Само два имена сам чуо. Чапајев и Шиља. Молим вас, господине мајоре,
дозволите мени да војсци кажем неку реч. Молим вас, у питању је истина.
Душан Катић није са њима. (Можда је погинуо. Погинуће ноћас. Ноћас.)
Не знам. Сви су исти, сви личе један на другог.
Нека је тако. Добро би било кад би био тамо. (Нисам ја крив за његову несрећну
судбину.) Нека се ноћас сврши. То је банда зликоваца. (Зашто је вечерас пред свима, и
пред оцем му, то рекао.) Истину је рекао.
Идемо. Хоћемо. Да се униште.
За отаџбину и Србију:
свом снагом продра се Младен, протестно, огорчено, јер је само њих неколико из
строја одговорило гласом на војводин позив. Младен целог себе саби у те две речи, у
пуцањ, али тишином топће коњ и ветар просу кишу на багрем за леђима. Са свих страна
реже пси. Викаће, мора да запали и одушеви ту мокру гомилу људи која ћути:
Кукавице, просикта.
Што вичеш, будало. Видећемо те после, кад ти куршум сукне поред ушију. Лако
му је да виче кад нема децу.
Видите ли ово, чујете ли ви ово, господине Павловићу. Па зар су ово четници.
Шта се то догодило са српским народом, народом устанка, најхрабријом војском првог
светског рата.
Не вичи глупости, Младене. Нема храброг, нема поштеног, нема паметног народа.
Народ је кукавица, будало. Само је човек храбар. Човек, личност. А народ је без врлина и
без карактера. Не подлеже никаквим измишљеним нормама. Нарочито тим твојима.
Није истина.
Добро, има времена. Остани са мном.
Киша.
Ви мислите да сам ја кукавица; чућете.
Чује мајора Цветића:
Мирно. Већина вас је служила војску и знате правила ратне службе. Војвода вам
је рекао наш задатак ноћас. Ја од вас тражим дисциплину, потпуну покорност пред
старешинама и слушање команде. Ово је рат, и у рату важе ратни закони. Кукавице
сматрам издајницима. За мном.

Бата Павловић:
повлачи се под стреху општине, ослања на зид, низ леђа силази
сипкава језа, слуша: мраком одлази шљапаво, жалосно корачање, неизвесно: да ли тако
почиње наша историја: сипи киша, реже пси, смрде свињци; обична српска ноћ, увек
иста, можда је зато Богосав презирао народ, опет ноћас неће моћи да заспи: батинање по
голим стражњицама, било је јутро, а смркло се: свирепа комедија, банална представа
наше традиције, па Савин доказ о великој националној улози манастира, и све после, и
све досад: наше је, ми смо: глиб, мрак, пси реже на војску која пролази, одлази: паметно
је урадио што није држао говор пред полазак: непопуларан, прљав посао, на шта ће све
ово испасти: око Паланке је тихо, од десет сати престала је борба, ко зна где је Душан
Катић: студен замах ветра, ноћ је увек њихова, пси лају на другом крају села:
иницијатива треба да буде наша. Урош је вечерас открио слаба места:
Молим вас, поручниче, пошаљите неког војника да ми одмах приведе Адама
Катића. Само нека се људски понаша према том човеку:
исход у манастиру сачекати са њим овде, у канцеларији:
Молим вас, изиђите сви напоље. И молим тишину. Наравно, у ходнику можете
стајати. Будите опрезни. Патроле у све сокаке. Будите прииравни за покрет, ми смо
резерва:
утули лампу, пусти је на под, седе у сенку, уза зид: не могу ме видети кроз прозор:
Око зграде поставите дупле страже:
необично, непознато задовољство: од команде или што је напољу ветар, киша,
мрак и што реже пси: посилни спушта наручје суве сламе и ћебе: седа на сламу, покрива
ноге ћебетом, ослања се на зид: тутањ суве, топле дрхтавице у њему, зиду, слами:
припалиће цигарету; изузетна пријатносг, узбудљива језа: право на нову разлику,
непознату мирнодопском политичком животу: надмоћности политичара биле су
несигурне, опасне, захтевале су сталан и мучан напор и да би се успостављале и
неговале, и да би се укидале; ту вештину глупаци називају демагогијом, а она је Моћ
убеђивања, том својом књигом увек ће се поносити: посилни му спушта корпицу грожђа:
Хвала ти, Стеване:
то је оно ново: моја моћ је право на разлику, сада, вечерас, у рату. Реже пси: ваљда
су изашли из села, доћи ће Адам Катић, војничка моћ је неприкосновена, ослобођен сам
напора да је прикривам; ова моћ захтева да се увек истакне: прхут ветра и кише у
прозору: ноћ гласна и растворена у капање, дуго, уморно по веранди, а деца пуштају
радио, свађају се око музике: објашњавао им да је у киши, ветру и простору права
музика, а да су оркестри дивљачка галама; али кад се сврши рат: опет са свих страна лају
пси:
Стеване, види шта је са Адамом Катићем:
узбудљива језа прелива га. Још два сата треба им до манастира: човек је увек
угрожен, не, заштићен је, иако село режи, ветар режи: рат је, рат је; покриће се ћебетом,
завлачи руке под ћебе, у млакост, присан је са сламом, зидом, гуњем: у оваквој ноћи мора
да се гледа у себе: чује жагор око општине, страже; зашто је сажаљење увек прво према
себи, припаљује цигарету: у рату, у политици почетак никада није важан, политичарима
и војсковођама не суде савременици, њима суде потомци само по коначном исходу
акција и идеја: петнаест година политичке борбе, петнаест година неуспеха; недостајао је
увек само један потез: у првим комбинацијама неколиких мандатора за састав владе увек
је био и он, али ниједном није отишао краљу на заклетву; Загорка је гласно плакала
неколико ноћи, и недељама одбијала посете изговарајући се болестима: па ја нисам писао
кући откако сам напустио Трнаву, можда ми је недостајала снага за ризик. Да ли је било
прилике да се ризикује нешто вредније од напуштања старе партије, оснивање нове, онда
цепање те нове на два крила, и он, по правилу, увек вођа левог крила, да истакне и одржи
ону разлику која у овом времену доводи на власт, а сад заврнуо надесно; први пут у рову
против левице, али сада се побеђује војском а не идејама, па када створимо армију,
господа емигранти једино могу да прихвате наше услове. Петнаест улудо потрошених
година, жртвована научничка каријера, спокојство, уместо карикатура биле би
фотографије у новинама, био је доцент, за две године постао би професор за
међународно јавно право, члан државних делегација на међународним скуповима, имао
би десетак написаних књига и славу која би и унуцима била драгоцена, сачувао би
Загоркину љубав, модрица, онакве ноћи, кад ће то да се заборави: сув шумор сламе и
суви полумрак у мокрој ноћи: зашто се пси не смире, биће заслужена његова победа,
реванш: долази, па морао сам да седим, али ноћ је, скаче, по сваку цену стећи поверење:
улази Адам Катић, стреса кишу са шешира: необична, апатична личност:
Оставите нас насамо. Молим вас, изиђите из ходника. Изволите, пријатељу.
Извините, али ви ћете ми одмах опростити чим чујете зашто сам вас звао.
Прилази му уз лице:
Како знате, сутра обавестите Душана да се за петнаестак дана повуче преко
Планине и да још сутра увече евакуише рањенике из манастира.

Мајор Коста Цветић:

неће да мисли о Душану Катићу. и зашто брат на брата да
пуца, и неће ничег да се сећа, рат је: киша, помрчина, раскаљан пут, пред њим фркће и
топће коњ, за њим се отегло звецкање оружја, које залива киша и разноси ветар,
горобрсник, мокар: такав исти мокар јесењи ветар био је девет стотина петнаесте, кад је
његов пук почео да се повлачи са дринског фронта, али био је млад, и наредник: зашто
му ова ноћ личи на ту ноћ кад је био само наредник, и кад се српска војска повлачила;
рат је, и он је начелник штаба, начелник штаба на челу колоне у ноћном маршу, у
привлачењу кроз шуму за напад на непријатеља у згради од тврдог материјала, није
битно ко је непријатељ: рат је, ноћ је, постоје само он који мора да победи и непријатељ
који ће бити побеђен: стрепња је топла мала животињица испод шињела, син који још
није проходао: драга и страшна опасност, топао млад страх, то је он: права радост
официра, та командантска стрепња на киши и ветру, у помрчини пред битку: богат је и
пун те стрепње, узнемирене, нежне; само шињел зна ту командантску тајну и чува је од
кише; командантска брига, а не орден, официру је понос и награда, рекао је генерал
Попадић, јесте: шињел, шапка, чизме, униформа, део су његовог тела које тајно страхује
и тајно дрхти пред команду, пред први пуцањ, више од сата треба до манастира, а ветар
из шуме спаја га с непријатељем, стално га подсећа, разгорева бригу: неће сада да мисли
на Бранка и Невену, у затвору је бетон, а жена ми има болесне бубреге, Невена је нежна
и болешљива, два пута је прележала запаљење плућа, али он се није двоумио на
ултиматум: Одбијам. Лице му је мокро од кише. Да би чуо своју команду, виче:
Тишина, брже!

Миле Савковић:
Шта лају официри по овој трулој земљи и пишкавици. Пуцао
бих право у ову љузгаву земљу, зашто идеш коловозом, Младене. Не буди глуп и не гази
по блату. Па запамти једном заувек: себи откочено, од себе закочено. Тако, како ти
пушка стоји. Како ме само глупаво израдила она учитељска гуска. Без обзира на све, та
женска има првокласну кожу. Али сам је скандализовао и оставио јој успомену:
цигаретом сам прогорео дупенце анђелчићу на гоблену више кревета. Памтиће ме док је
жива. А ако буде интелигентна, схватиће да је то потпис једног очајног четника, једне
кишне српске ноћи. Ти знаш да сам јединац. У животу све сам имао и све сам могао да
имам. Али у томе и јесте проблем: све имати а без икаквих, ама без икаквих личних
заслуга. Од дрвеног коња, највеће играчке у Паланци, па до најлепших жена. И то јесте
моје проклетство: све имати и све моћи, и све то само очевом заслугом, његовим
богатством и парама. А око мене завист, подмукла мржња, неискреност. И успех у
школи, и то што сам био најбоље лево крило у Паланци, нико то није веровао. Схваташ
ли ти шта то значи бити непотврђена личност. Знаш ли ти шта је то сумња у било какву
наклоност, у било чију љубав. Не, не, психолошки проблеми су једини озбиљни човекови
проблеми. Али ја нисам дошао у четнике да браним очев капитал, схвати то. Боли мене
голик за његове дућане и касе. Ја мрзим комунисте из чисто личних најинтимнијих
побуда. Првих психичких побуда. Мрзим њихов одвратан аристократизам који се зове
пролетерско и класно порекло, идиоти, и зато што презиру и кажњавају саму чињеницу
порекла човековог, без обзира на стварна осећања. Као да неко може да бира порекло и
оца, матер им хохштаплерску. Ни у шта ја тебе не убеђујем, јер ти си човек с великим
амбицијама, ти си некакав идеолог, ти се трудиш да оставиш утисак националног
фанатика. Ми смо два света, разумеј. И најглупље од свега је то што ћемо погинути
заједно. Па ја сам са најчистијим, најинтимнијим људским побудама дошао у четнике.
Једино ја. Нисам дошао да их убијам и да их побеђујем. Мораш слушати, слушај, нека
чују сви, ја никоме не видим лице, ја сам апсолутно сам негде на пољском путу, по киши
и помрчини. Па ти си глупак и препотентна будала. Комунисте ми не можемо победити
тако што ћемо их једноставно, уз помоћ Немаца, поубијати уморне и рањене у некаквим
манастирима, школама и кућама. Њих је толико, и они су толико вешти, нису они
фрајери па да их ми поцмекамо као бабе. Њих ће сељаци. јесте, јесте, баш сељаци, ова
стока што неће да носи пушку, они ће их победити својим инатом, својом пасивношћу,
страшнијом и разорнијом од сваке револуционарности. Како. Једноставно.
Револуционарност је одушевљење, и као свако одушевљење то је само тренутак у
човековом животу. Ништа ја не филозофирам. Пасивност и вера само у своју њиву, то је
снага која се скупља три хиљаде година, и она је под сваким гуњем. Не пада ми на памет
да за један овакав, мокар, каљав и студен секунд помислим да комунисти могу победити.
Никад, буразеру. Српски џулови пре ће постати Турци но колхозници. Из чисто
психичких, најличнијих разлога, ја се вучем по овој љузгавици и разбијам колена о
пањеве, и носим ову распуклу главу у куршуме и бомбе. Није то којешта, буразеру. Ја
хоћу да потврдим своју личност. Да се остварим као воља, карактер, да се проверим, да
сам одредим своју судбину, погинем својом вољом ако ми се допада. И то на
иајнепријатнији начин, у оваквој ноћи, по овој пишкавици и мрклини. Нећу да ћутим.
Нећу. Нека виче. Двадесет година примао је плату да би могао сад да урла. Кретен
чизмарски. Не интересујем те. Неурастеник сам. Боли мене голик што те не интересујем.
Ја сам веома рано схватио: јести, на пример, прве трешње које је куварица купила на
пијаци, опрала и сервирала, није никакво задовољство. Једино је задовољство украсти
трешње. Је ли, слажеш се: срећа је једино чинити подвиг. Море, какав твој подвиг.
Красти, лагати, убијати, обманути, уопште чинити нешто што је изузетно. Кад сам
свршио шести разред гимназије, мени је ујак, он је велики лаф, подместио једну згодну
студенткињу која ме је, чим смо остали сами, једноставно ухватила за голик. Али мене је
куплерај узбуђивао. За то је била потребна бар некаква смелост. Па знаш ли ти, фрајеру,
да је највећа снага — не застидети се. Часна реч, не застидети се, то је највећи подвиг на
земљи. А нарочито не поцрвенети, не замукнути, не задрхтати пред курвом која ти седа
на колена и завлачи руку у џеп. Да, да, геније мој, вођо, идеоложе, чик да ми се похвалиш
да си био у куплерају. Мој да ниси хтео, ниси смео. Сви говоре: лако је спавати с курвом
кад имаш паре. Афирмација, то је човеков проблем. Ти си кретен, ти си највећа кукавица,
десет пута сам ти рекао: себи закочено, од себе откочено. Ако вечерас погинем, то више
никад не могу да поновим. То је битно. То, храбри мој, даје право и да побегнеш сада из
колоне, да верујеш у бога, да постанеш мудар, да плачеш као изгубљен клинац. Не,
сигуран сам, часна реч, схватам сад нешто битно о животу. Ако су глупости, ако су.
Затвори уши, али ја тврдим: човек просто нема времена. нема прилике да нешто
озбиљније преуреди у себи и од себе.

Војвода Планински:
једва задржава коња, шибају га и гребу виноградске врзине,
да не јурне на косу, не загази у виноград, колона је далеко заостала, чује: трчи Љубиша:
требало је да му узме пушку, опали из мрака, ником ништа, ноћ, шума: сигурно ће децу и
имање да ризикује; коњ је знојав и топао, маховит, снажан: за десет хиљада не би га дао,
лакше, лакше, Ацко; шуме нису далеко, е, мајчини синови, да најзад сведемо рачун,
добра прилика, двадесет и неколико их има, ниједан му се неће извући, и три пута да их
овако поткупи на легалу, свршен посао, шта наша деца, знамо се, пријатељи смо, Срби
смо, нико га није тукао по туру да иде у комунисте. Што побије овако, добро је, што се
живо преда, мораће Немцима да измири дугове. Нека се они петљају с њима,
саслушавају, суде, ломе вратове, то су и заслужили, то је њихов, швапски посао. Немци
га више не могу нападати како врда од борбе, како га забадава наоружавају. Задаће им
зорт, нека се чисте с његовог терена, народ да обави бербу, од ове кише почеће грожђе да
трули, шећер ће да падне. И он више да не дангуби са овим пропалим и поквареним
народом, да се врати кући и настави свој посао, да сачува Милоша, децу и оно што је
стекао, нека светску политику и светске ратове воде официри, политичари и остали
бескућници. Сутра увече мора кући. Није истина, лаже Вита да Милош сматра четнике
немачком војском, не играј се главом, то није истина, Милош је мој син, мој је он син,
Адаме, ја нисам родио комунисту, паликућу и хајдука, поштен је, паметан је и радник,
грејаћу се, Адаме, и на твојој кући, нисмо више пријатељи, комунистима нема опроштаја.
Нема. Гаврило, је ли сигурно да их је само двадесет и шест. Да нису ништавци главне
снаге распоредили око манастира, преко Мораве одавно се стишало. Не бенави, попе.
Нећу ја због ваше калуђерске штале да пропустим зликовце. Ћути и чувај мантију, остаће
ти на врзинама ноћас, и не мешај се у војне и моје послове. Лакше, лакше, Ацко. Нека
пожуре доле. Слуша: хује манастирске шуме: моћи ће неопажено да им се привуче и
заспе их бомбама.

Јеромонах Гаврило:
Не, никако. Срушићете конак, а он је светиња. То је стари
српски стил и дело Рада Неимара, немојте, молим вас. Треба их живе похватати, војводо.
Рањеници су. Зар рањенике. Имајте душу, ако бога знате. Ја ћу вас спровести до врата,
немају куд, не могу да побегну. Али они могу да убију оца Саву, војводо, оца Саву: хвата
се за узенгије, клекнуо би: нека мене убију, ја ћу ићи напред, ја ћу први стати на врата,
бићу ван заклона од њихових куршума, немојте никако бомбама, ако бога знате; коњ
нагло крену. Немојте светињу. Рањеници су. Треба им узети оружје и ухапсити, ја вас
нисам позвао да их побијете, нисам, бог ми је сведок, нисам: испусти узенгије: грех, шум,
мокро, о, Свемоћни, зашто ме кажњаваш, ја сам веру и цркву пошао да браним, љубав ме
према српству повела овамо, њима не желим смрт, не: мрак је небо, мокар је мрак, мокра
је земља на којој клечи, неко га ритну цокулом: Удрите, удрите, браћо моја, псовка: и
комунисти су ме кундацима, Господе милостиви, опрости им, бог је само љубав, вера је
љубав, па отац Сава га овамо упутио: иде виноградом, поред њих, кроз мокре шуморе,
мокар ветар, ветровита звецкања, мрморне псовке: апокалипса.

Љубиша Дачић:
више неће бити ничији слуга, нека га стрељају: војводин коњ
копитима баца блато по њему, засипа му лице: пушку неће предати, пуцаће и на брата
Рашу, нека и Блажа устане из гроба, пуцаће на Душана Катића: за устанак и револуцију
кад су пролетос по друмовима он и Душан Катић скупљали оружје које је бацала
југословенска пропала војска, а капетан их ухватио и везао и спровео у општину лозичку
и пред скупљеним сељацима, падала је киша: брише рукавом блато са лица: Браћо, ово су
петоколонаши; они у позадини шире алармантне вести, деморалишу војску и народ, и
узимају војницима оружје. Није истина. Ми само купимо оно што је војска бацила. Јесте.
Осуђујем издајице на смрт. Какви петоколонаши! То је син Адама Катића из Прерова,
најбољег домаћина, највећег газде. Деда му је био двадесет година посланик, и отац му је
биран. Гарантујемо за Душана: а за њега, Љубишу Дачића, нико није хтео ни реч у
одбрану да каже, за њега, сина Блаже Дачића, без десне руке изгубљене у рату, пред смрт
школског служитеља и Толиног унука, слуге Аћима Катића: Ја сам слуга овога Душана и
његовог оца. Зар за мене не можете гарантовати, људи; никад, никад више пушку нећу да
испустим, бићу четник, бићу Турчин, бићу Немац, слуга нећу да будем: рукавом брише
зној, кишу, блато: пуцаће на мртвог оца: ево сам, војводо, разумем, војводо; јесте, кад је
човек богат, он може и комунист да буде, само за слугу нигде нема спаса.

Младен Ракић:
 Причај даље, зашто си ућутао, Миле. Прибери се, не гине се
лако. То је кукавичка предрасуда да се лако гине. Мени су стари ратници говорили, и ја
им верујем: човек тешко гине. Ми интелектуалци морамо бити пример сељацима: лево
откочено, десно закочено: промукао је, притиска пушку уз кук, боли га длан од каиша:
ветар оштро свирне у врзинама и мукло шумори чокоћем, баца му кишу у лице: Снежана
сада сигурно спава. Мокар, каљав, најкаљавији у колони: нека, сласт је, прво искушење:
шта човек осећа кад убије човека. Прибери се. Миле, ми морамо бити пример. То је
интересантно питање: шта човек осећа кад убије човека, јер ја, на пример, кад ме
куварица приморала да закољем пиле: опипава пушку, лево откочено, не, десно
откочено: да бар једног убије, само једног, да откупи главу. Владане пред преки суд. За
рат мора да се стекне кондиција: Миле, имаш ли ти шипку за чишћење пушке. А шта ћеш
да радиш ако ти се метак заглави у цеви. Откуд знаш да је муниција исправна. То је наша
домаћа муниција, а у нашим фабрикама било је много саботера и петоколонаша. У нашој
новој држави патриотизам мора бити морална основа друштва: глупо је што сам са овим
Милетом, поред кукавицс не може се бити храбар, а његов мантил је бео и види се, мета
је: жури уз колону, спотиче се о чокоће, неког хвата за рукав: Брате. јеси ли служио
војску. А је ли ти ово прва борба. Како, свака је борба прва борба. То није истина. Ми,
четници, наследници смо српског јунаштва, ми смо потомци Обилића и Карађорђа; жури
поред колоне: Не бојте се, браћо, смлавићемо их, комунисти су кукавице, то је
ништарија, то нису људи. Победа је наша.

Четници:
Е, бем те, боже, где баш ноћас нађе да пишаш по земљи.
Изгинућемо по овој љузгавици. И мене је од тога страх. Да је суво, ишао бих као на
свадбу. Морамо да гинемо кад су Срби устали против краља, и кад манастире пљачкају.
Баш ме брига што је Србин. Да ми је рођени брат а не Србин, у уста ћу да га нишаним.
Чим је комунист, није Србин. Али су рањеници, човече. Рањеници. Рањени људи. Немци
их ранили. И гробове ћемо да им раскопамо. Кости ћу да им палим. Кад гине Урош
Бабовић, ко има више винограда и пара од њега. Ал што само његово у Трнави не
спалише Немци. Дај ми, деце ти, мало ракије. Све ћу да ти дам, ал само ракију не могу.
Молим те као брата. Шта мислиш, да ли ће бити неког плена. Немају они ни гаће, зато се
и зову пролетери. Али је манастир пун као кошница. И ја сам за то да дрпимо нешто.
Људи, ја вам гарантујем, сви ћемо бити награђени за ове муке кад дође слобода и кад се
врати краљ. Тишина. Сви ћемо постати официри. Није важно што смо сељаци. Бићеш ти
покојник ноћас. Исте књиге читају, сви су студенти заражени комунизмом. Десет година
био сам жандар у Београду. Пази Милета и Младена. Ману сабљом и одсече му главу. То
су били јунаци. Лакше је бити во него сељак. Молим те, учини ми: ако ме умлате, узми
ми из џепа буђелар; дај га мојој жени, ту су ми признанице о плаћеном порезу. Тако је,
господине Младене. Има да се гине јуначки, знам, читао сам ја народне песме. Мислиш
да побегнемо. Тврдо је и погано. Па Срби су, иако су комунисти. Мени је живот одавно
дозлогрдио. Са нама су све велики и угледни, први и најбогатији и са највећим чиновима
људи. То ми кажи: зашто увек пада киша кад је рат или нека несрећа. Да се земља овлажи
и лакше ископају раке, будало. Енглеска и Америка су против комуниста, морају да
изгубе. Удри га кундаком што галами. А ако Немци победе у овом рату. Докле ће да нас
цебрају жандари и поднаредници. Док смо живи, док можемо да носимо пушку и мотику.
На овој земљи не треба се родити једино као сељак. И во, комшија. Јер га ми, сељаци,
бијемо ступцима док му је јарам на врату. А шта ће бити ако Русија победи. Русија је
наша српска мајка. Оде мајка у мајчину. Лозинка Петар—Слобода. Пренеси даље:
Петар—Слобода. Нек иде цео свет и земља и сунце, све у мајчину. Да пуца на Србе. Зар
на Душана Катића, огромног говорника и Вилзонову памет, и на ону младеж са њим, сви
лепо певају, не пију, јесте да се не крсте, усијане главе, истина је оно што причају о
нашој пропалој држави и што ће да буде, није то, изгледа, рђаво, добро, нека бију попове
и калуђере, дембели су и нерадници, али не треба, брате, да пишају по цркви, и за
петнаестак Шваба оде цела Трнава у мајчину, Петар—Слобода, чуј, пренеси, Петар—
Слобода.
 Тишина, шума и они што ћуте:
засути ситном кишом, удаљени помрчином, а ветар меша
дрвеће и њих, мрак и кишу; живот не може да се сажме у један осећај и један закључак:
то је почетак нечега: неизвесност је и само дисање, свест да се дише: човек је сам себи
непријатељ: корача тежак, слеп, пуцкарају мртве гранчице, пљушти опало лишће: на крај
света се чује: мокра трава меша се са опанцима и цокулама: пад је мала проба смрти,
куршум испаљен из земље и мокрог лишћа: не верује се рукама што дуго рију по
трулежи и купинама, тражећи пушку и шубару: стид је страх, страх је у себи: не зна се
име непријатеља на кога се иде, ни циљ, опште је гађење на све и огорчење иротив свега
и себе: псује се живот, кривац је мајка, псује се она, у себи или шапатом: трн шчепа
шињел, ухвати за чакшире, трн је партизанска рука, а стабло, мокро и љигаво, које тресне
у чело и груди, није го ударац који боли, заклон је: иза сваког цера и храста скривен стоји
партизан са упереном пушком: ништа се не види: разлози за мржњу долазе из даљине,
одакле долази и ветар, са дна тог мокрог неба, оно се не види, слути се: чему то суљање
ка манастиру, страх долази и од њега: бог је претња: сви сте грешни: приљубљују се уз
тамна стабла, мокра, као блузе, гуњеви и шињели, мокра студ долази из дрвећа, земље,
помрчине: заробљава, стеже, смањује: само су дисања топла, њих узима ветар и разноси
по шуми: није истина и није могућно да се било кад спокојно спавало у топлој постељи,
да се није чекао рафал из упереног митраљеза и бомба из замахнуте руке: никад неће
сванути: у очима се ковитла тама, у праменовима, у таласима затрпава: привиђа се лице,
глас детета, жене, брата, матере, сив, прозукао зид куће, креветска табла, стари сто,
расушен орман, ватра у шпорету: то је делић зенице, део света, то је цео живот и цео
свет: помрчина је велика река, носи у неизвесност, мокар шумор лишћа потврђује њене
обале и њено кретање на жилама, на пању, на гомилици лишћа на којој се седи: то је све
и једино што се сад поуздано има: гнусно, свирепо мало, човек нема ништа: пушка
постоји само зато да би се придржало у помрчини, у овом њихању шуме: шума је сад
цела земља: ако метак погоди у кост, преломиће је, остаје се без руке, без ноге: то личи
на некакву наду, али: ако метак нађе главу или стомак; сасвим је свеједно под каквом ће
влашћу, под којим краљем и у каквој држави бити гроб: језа се провлачи, међу ребрима
је, стеже осуђено срце, дисања кисну, киша их уништи одмах по настанку: пуна је шума
искислих дахова: човек је травка под косом: проклетство је још у рођењу: жртве су
нечије, спас је једино у мржњи, спасти се по сваку цену, побити их што пре, побити, што
пре их побити: ако су Срби, ако смо браћа, ако су рањеници, ако смо школски другови,
ако смо вршњаци, ако смо пријатељи, ако смо рођаци, ако нам је иста река, исто небо,
иста посна њивица: да би се опстало, одбранило, спасло нешто, имање, чин, слобода,
краљ, држава, вера, нешто најбитније: комунисти прете да све на земљи и у животу
покрену, помере, преместе, почупају, пресаде, нико не зна шта: долази из дрвећа, ветра,
земље, трулих пањева, то осећање нема имена: можда је то стрепња да више никад неће
сванути, ни престати киша, ни дувати ветар, ни бити ове шуме и партизана и манастира;
можда је то куцање срца и слушање свога дисања: најсигурније је побећи одавде,
свеједно где, свеједно куд, шапућу: иду да се помокре, иду да врше нужду, па се бацају у
мрак, у шипраг, у ветар, и односе само мокре гомилице дамара; а други: нема куд да се
бежи, мора се остати ту, овде је најсигурније, приљубљују се уз мокро дрвеће, дрхтави и
замукли, сви сами, од свега, потпуно сами.
Њачу два манастирска магарца, предсмртнички: располути се шума и ноћ; пуче
амбис опточен сувом шкрипом пренапрегнутих гласних жица; амбис се дуби луком
шуме, у вртоглаво падање повлачи очи, дамаре, у почетак који се чека; магарци
замукоше, па опет насрну ветар, а војвода Планински скочи:
Цветићу, одмах да кренемо, да нам не умакну ништаци.
Мајор Цветић:
Командири, приђите.
Љубиша Дачић:
Молим те, војводо, да будем ја поред тебе, видећеш зубима ћу да кољем.
Јеромонах Гаврило:
 Молим вас, брате Цветићу, наредите војсци да чува цркву. Нека не пуца у људе
ми смо хришћани, немојте да пуцају, то су тешки рањеници, лако ћете их похватати.
Војвода Планински:
Шта ћеш ми. Нађи добар заклон, стрељаћу те ако ми ране коња.
Мајор Цветић:
Оставите се глупости. То је сада за мене само објекат који освајам, схватате ли. Не
брбљајте више о рањеницима.
Јеромонах Гаврило:
Али то је црква, богом вас заклињем. Стара српска свстиња, господине. И отац
Сава је ту, ви сте верник, а он је најмоћнији дух и најплеменитија, најкрснија душа цркве.
Па ја ћу бити његов убица. Он не жели да ви убијате рањенике. Он је лично вама поручио
да никоме од рањеника не сме ништа да се догоди. Манастир мора да прими рањенике,
отац Сава вас молио, живе их похватајте.
Мајор Цветић:
Распоред чета за напад остаје како сам вам саопштио; Спасојевићу, вашу чету
увешће калуђер Гаврило у манастирску авлију. Непријатеља засути бомбама, не
позивајући га на предају. Нама нису потребни заробљени комунисти. Тишина. Пред
преки суд ћу извести сваког ко ми не изврши задатак. Јесте ли разумели, нећу ниједног
заробљеника да видим. Крећемо. Одмах.
Војвода Планински:
Одмах да саопштите: ко једног партизана пропусти да побегне, нека не чека
свануће. И ко није Србин и ко уместо срца има овчији брабоњак у грудима, нека не креће
у напад и нека ме не брука пред ништацима, балавурдијом и женскима из куплераја. Ја
своју главу не жалим. А је ли нечија глава скупља од моје, да ли неко више даје од мене,
кажите.
Јеромонах Гаврило:
Ако цркву не чувате, чујете ли, проклетство Господње пашће на нас, то је дом
Господа нашег, не убијајте рањенике, браћо.
Мајор Цветић:
Умукни, калуђеру. Напред.
Јеромонах Гаврило:
Браћо, дајте мени пушку. Руке су ми празне. Нећу. Нећу.
А магарци из манастирске стаје опет се продраше, али само једном и сасвим
болно, па Младен потрча низ шуму, низ колону, у гомилице гушће и гласније таме,
шапћући:
Напред, напред. Само храбро напред. Победа је наша.
А Миле Савковић, да се ослободи муке, чвора у стомаку, јурну из колоне, жбун га
ухвати и заустави, ухвати се за шибље.

Јеромонах Гаврило:
шири руке да заустави колону, мокру, која насрће на њега, ка
њему: мастан, нагојен жубор речице поред манастира, двадесет и четири године исте: не
може ништа да се учини против ветра, помамног жубора речице, не постоји снага која би
могла да заустави падање наниже, не може да се увуче у срце стабла, у корен цера, у
жилицу трна, и ту да остане док похватају комунисте, рањенике, али они су комунисти,
ту остане заувек: чека пуцањ; то је страшније, сви стају: али они су комунисти,
комунисти су: отвара малу капију у зиду поред овчарника: Господе, окажи ми се.
Господе, спаси, и свети Сава био је војник, нису сви рањеници, само неколико рањеника,
нису, њих ћу спасти, само да им узмемо оружје, отац Сава ми наредио: јека шарки личи
на молитву: то је стара опомена камена, зидара, монаха, божија опомена, почетак
апокалипсе: чекајте, браћо, чекајте: шири руке и хвата се за зид, погуривши се: да их
заустави, да прими све куршуме из конака, жагор псовки по леђима и глави, претње и
ударци у леђа: нека му скрше руке, распет је, о казни ме још страшније, Господе, снага у
костима одолева: у очима севну ватра, пуцањ се скрши у глави и расу жилама, срчиком:
севну у мраку: пада у тврду мокру помрчину, и све са њим: крај њега јуришају, куља,
река, ветар, газите, газите, браћо.

Миле Савковић:
чучи у жбуњу: пошао да ратује, пуца, виче иеобично, и сад је
овде, баксуз, сада овакав малер: некако опасује панталоне, трчи у севања и трескове, све
гушће: требало је да убије учитељицу, курву, тамо је био спас: сахрањују га, празне
улице, мама и сестра, јесте камен, то је манастирска калдрма: зашто толико вичу, боље да
погине: смрт не боли, глупо, понос то је лаж, воља, ако сад не погине, постаће јак, устаје,
трчи, против себе: праска ватра, хуче ватре.

Војвода Планински:
Ту сте, ништаци, лопови, курве. Ту сте: митраљез пламењем
открива врата конака, у експлозијама бомби шикне конак, полети у шуме, долети трем, у
небо јурну степенице, па се угасе, изгубе: опали метак: сладак је удар и трзај кундака:
стара заборављена дрхтавица, туга: мора пушку коленима да стегне, прихвати, репетира
и убаци метак: одмах пали: ослобађа се, лакше му је: неће ми извући главе, ниједан:
јаучу, запомажу: ако, ако, то сте и тражили, а Трнава, зликовци, а трнавско гробље, где
си, Душане Катићу: експлозија осветли неког с раширеним рукама, усправљеног: успео
се на камено постоље, чује га: Не пуцајте. Браћа смо. Браћо, не пуцајте. Срби смо:
нишани у њега: замукнућеш заувек, комунисто, то је рат, опет рат, докле ћу, бем те,
судбино: мркли се зидина манастира.

Љубиша Дачић:
Готов је, војводо. Гогов је, чика-Уроше: трчи к њему да га он
види, чује: нема даха, ни гласа, сад је спасен: убио сам, јесам га убио, ако је партизан,
друг, пролетер, мрзи их одавно, знојав је од кише, трне зато што се уплашио да га није
погодио, а погодио га, само да он види: чује војводине псовке, по лицу му је хладно
блато, топло блато; зашто не може, не може, не може: војводо, рањен сам: не чује себе:
сигуран је, јесте, гори нога, сигуран је: ако не умре, више неће бити слуга: куд ће у ту
висину: војводо, рањен сам: тоне ка тишини.

Мајор Цветић:
а Душан Катић појма нема шта је тактика, јуриш, другови, а
сам суне напред, и сви ви, Корчагини, Чапајеви, Коље, Блихери, Рите, балавурдијо,
бандо: Па забога, поручниче, зашто не прескочите преко зида, зашто се не пробијете
унутра, па зар не видите да су потиснули прву чету, одбиће нас. Па ви сте академију
свршили, а појма немате како се заузима објекат од тврдог материјала: хвата се за зид,
успиње, помаља главу у манастирску авлију: јауци, псовке: Предајте се, партизани, не
гините улудо, ја сам Цветић: изазива, виче: да ли га чују, ако га победе, њих двадесетак
да победе сто педесет, њега да победе, виче: Немате куда, опкољени сте, партизани. Чује:
Ту ли си, издајниче: јави се, обешен је лактовима о зид, мрак се пресу у њега, наниже, ка
земљи: Зар ја издајник: главом дотаче зид, рафал по њему: Ти, свињо официрска: јаукну:
Комунисто: зацича ваздух, блесак му спржи очи, занесе се, придржа га зид: гадно,
отужно неко јечи иза њега: рука нађе бомбу у џепу шињела, лупи је о зид, чека смрт тога
гласа, уста која говоре, издајниче, неће постојати ниједна; груну, звекну камени зид,
одржа се на ногама: сам ћу да вас победим: ишчупа револвер из футроле, према небу
назире се и отвара капија: само тако мора да буде: За мном, четници: пожури поред зида:
то је моја дужност.

Младен Ракић:
пуже калдрмом, експлозијама, ватрени шиљци заривају се
око њега: жмури, загризао је цвокот. Живела Србија. Живела отаџбина: тутњава га
односи, вуче, ваља суво: задавиће га, откупиће главу; клечи уз камени стуб: отвара очи,
трескови брује, светлуцају, тутње, шапуће у цркви: ако га овде ухвате: опет се суља,
дохвата другог стуба: рећи ће да је кукавица, где му је пушка. Ко си ти. Петар. Петар:
комунисто, јесте, нисам се сакрио у манастир, гоним партизана, ту је, иза стуба је:
нишани га, припи се уза стуб: пламен расцепи цркву, цик: низ пушку, на цеви, поред
певнице, јесте, чучи комунист, где ћеш сада: отвара очи: испустио пушку: није могућно
да је ништа убити, ништа: устаје: пуцаћу: гомилица је непомична: зар је то тако обично,
није му жао, истина, ништа је убити: узима пушку и јурну напоље: митраљез пуца на
њега: право на њега, не повија се, трчи.

Јеромонах Гаврило:
Не бој се, оче Саво, не бој се, само преко мене мртвог могу
ући: раширио се у вратима, држи довратак.

свиће, и они што се боре:

усправља се и расте манастир, изубијаних, рањавих облика;
крст се забада у кубе, таман, огарављен; гранају се и хватају у коштац ораси и липе; у
торовима рокћу свиње, разблејале се овце, мучу и рогатају се краве, јарци шене уз
врљике; бежи речица да погине у Морави, храстове шуме из зоре силазе према њима,
опкољавају:
Држ’ га живог. Доле четници издајници. Чивути. Усташе. Живела слобода.
Копиљаци. Хоћеш Стаљина, хоћеш колхоз, у цркву си дошао да се букариш. Слуго
немачка. Јао брате. Ја сам, стриче. Бем ти круну. Бем ти твоју петокраку. Бем ти
краљицу, псино немачка, кукавицо, слуго. Мајко моја. Голик ћеш да будеш комесар.
Побеже женска. Петар. Слобода. Живела Србија. Подофициру, још је жив. Кољи. Кољи.
Браћо, рањен сам. Бајонетом у звезду. Живела Комунистичка партија. Види какве сисе. Је
ли жива. Ено га. Удри кундаком. Предајем се. Предајем се. Прекини паљбу. Не пуцај.
Само нож нека ради. Предајем се. Људи, видите ли, не личи на Србина. Ни овај не личи.
Нису Срби. Нису. Деце ми, нису људи. И крв им смрди. Часна реч. Жив си. Као творови,
смрди им крв. Где ти је Душан Катић. Господине мајоре, поделили смо се и сад више
нема мрдања. Марш. Заклаћу сад и бога и Дјеву Марију и њено дете. Победили смо,
војводо. Зар си и ти, попишуљо, дигла сукњу против краља.

Миле Савковић:
лежећи под степеницама, подиже главу, отвори очи: руке
подигнуте за предају хитро грле бајонет заривен у недра, партизанка немо пада и за њом
бајонет, пушка и наредник Церовић: зажмури, скочи, јурну кроз прострељену гомилу,
стаде уза зид олтара: капут му је мокар, каљав, нагрђен повраћањем: изгубљен је, ноћ је
пропала, није издржао, није имао снаге: хвата се за главу, лицем пуни шаке, слуша:
Како ти је име, синко. Ја сам Лазар Обичан. Кажи чика-Лазару одакле си. Јеси ли
ђак, студент, читао си књиге. Да те нешто по историји припитам. Ћутиш баксузе. Ништа
не знаш из историје, али си јунак. Ни од каме те није страх, је ли. Штета. Ти би био добар
четник да те покварене књиге нису превариле. Искрени главу, сине, да те чика Лазар
пошаље у шумицу да набереш суварке:
угледа: на иадгробној плочи Лазар Обичан клечи поред згрченог човека: рањен
партизан. Цикну: Не, па јурну, ритну ногом Лазара Обичног: Стрвино пијана. Звер си,
ниси човек, губи се, убићу те: упери пушку: откуд снага, добро је: убиће: Лазар Обичан
бауља кроз траву, преко калуђерских гробова; Лазар Обичан се усправља, маше камом:
Знам те, и ти си читао књиге. Испричаћу војводи, казаћу свима да си сероња и
кукавица.
Зашто пушком не убијеш, човек је, није коза да га кољеш: лежао сам под
степеницама, нисам метак опалио: погледа рањеника: он му гледа у капут, види,
повраћао сам: у прамичку дима партизан се диже, склупча око цеви; брани се: шумом
тутњи пуцањ: младић, сељак, човек крвари још, гледа га: звона, звона звоне.
 VI
Курир војводе Планинског уђе у канцеларију преровске општине, загази у суву
сламу на којој се спавало, не поздравља, не стаје мирно, осмехује се целим лицем:
Свршена ствар, господине Бато.
Бата Павловић о прозорски оквир гаси тек припаљену цигарету:
А зашто још увек пуцају.
Онако. Муниције има доста.
Колико их је.
Дечурлија нека. И женске. Ништа. Наредио војвода да пожуриш у манастир.
Питам, колико укупно.
Ниједан није побегао. Док сам био у манастиру, било их је живих још седам-осам.
За ове вести дај једну господску цигару.
Зашто сте их убијали. Требало је само да их разоружате. Главинићу, све
притворене пустите кућама. Морамо да спасемо сваку српску главу. Полазимо одмах.

Младен Ракић, зверајући, изиђе из цркве и, под ехом великог звона, загрли се са
официром:
Погледај руке. И оне су, друкчије су, часна реч Васовићу. Бруји ми крв. Ко није
убио, не зна шта је живот. Нико не зна шта су руке.
Узима Милета под руку, води га кроз гомиле четника. Свуда се црвене јабуке,
расуте по манастирској авлији:
Слушај, сад смо сви рођаци, сад смо сви једно. Истинска браћа, осећаш ли. Крв
нас изједначава. Одбацујем им све мане. Опраштам. У животу треба само кукавичлук
презирати, маме ми моје. Зар није тако. Ноћас су најхрабрији били баш они које сам
највише потцењивао, које сам мрзео, они које си ти називао барабама. Наредник Церовић
је јуначина.
Он је највећа кукавица коју сам ноћас видео.
Па Подофицир је жива легенда. Поручник Васовић је диван, мајор Цветић је
војсковођа. Какав стил. Знаш ли шта сам одлучио! Да пијем. Да псујем. Не згражавај се.
Миле Савковић истрже руку из Младенове, стаде, загледан у земљу. Шутну
јабуку. Она удари у темељ цркве, разби се:
Пићеш толико колико да не постанеш алкохоличар, је ли. Твоја псовка мора бити
духовита, оригинална, да се памти, је ли. Сачуваћеш свој стил, јер стил је јунаштво, је ли.
Какво испишано јутро. Ово тмушаво утварско јутро. Шта је било ноћас. Кажи ми ако
можеш.
Јеромонах Гаврило журно прилази мајору Цветићу, који седи на каменој мечки и
припаљује цигарету:
Брате Цветићу, спречите их, не дозволите. Не дајте, молим вас, хришћани смо.
Крсна је наша застава. Шта раде ови људи.
Шта још желите од мене.
Зашто мртвој да мокре у недра, зашто раљенике муче, зашто мртвацима скачу у
стомак. Смилујте се, тако вам бога, деце, свега што имате. Господ милосрђе тражи и од
победника, знате ли. Па ја нисам зато дошао к вама.
Они су победили, разумете ли. Зашто жмурите, кукавицо. Ви сте их издали, ви сте
нас обавестили, шта хоћете сад.
Прилази им Младен Ракић. Јеромонах Гаврило с рукама на очима бежи према
цркви, а Младен бунца Цветићу:
Треба сејати страх, знате ли, пре свега страх. Страх од комуниста треба да добије
апокалиптичне размере. Слажете ли се. Чињенице за развијање страха морају бити
фантастичне и апсурдне. Што фантастичније и што апсурдније. Признајем вам,
господине мајоре, био сам наиван и глуп кад сам се гнушао на стил наше пропаганде:
»Комунисти спавају с мајкама и сестрама. Комунистичка деца немају родитеље.
Комунисти су Јевреји и робијаши.« До ноћашње борбе нисам веровао да партизани деру
и пеку заробљене кулаке, буржује и попове.
Сад сте се уверили.
Уверио сам се. Уверио сам се. Молим вас, реците ми шта сте осећали у првој
борби. Кад сте убили првог човека, кажите.
Гледају се, не чују један другог. Између гомила румених јабука и мртвих. Око
њих се гомилају четници, повици, речи, гласови:

Жив си. Жив сам. Брале, да те загрлим. Цмок, цмок. Људи, па ја сам
мислио да њих неће метак, а видите ли, видите ли, колико их је мртвих. Врс, врс,
врс. Да га полијемо бензином. Не, ватра је за људе. Нису људи. Крв. Јесте, нису
Срби. Нису. Баци га у калуђерска говна. Бум. Чекај, има нове швапске ципеле.
Сат. Сигурно је комесар. Кукурику. Беее. Књига. Ако је тајна, нећу ни да је
погледам. И њу у говна. Рањен у главу. Предајем се, каже, Србине брате. Ниси
Србин чим си комунист, кажем. Јесам, каже, јеси и ти. Ниси и ниси, комунист си,
али је добро, имао сам нож. Муу. Тап, тап. Издајицо. виче. Ти си издајица, вичем.
Он, издајицо. Ја, издајицо. Издајицо, издајицо, виче, вичем, не пуцамо. Гледамо
се. Неће нам се. Хууху. Уплаших се и опсовах му матер. Опсова и он мени. Ја
њему сестру. И он мени сестру. Тада ја њему дете. А онда и он мени, хвала му, и
ја смогох да га кокнем у груди. Исцепао сам чакшире. Јао, где си. За ову победу
Лондон и краљ мора да чује. Чуће, него шта. Тап, тап, крр. Још две ноћи овако, и
готови су. Победили смо, господине капетане. Ех, што их није било више, што
Душан Катић није био овде. Сатрли бисмо га. Сатрли. Сатрећемо. Пијте, браћо,
док можете. Ракијо, моја веселицо. Намученицо. Животницо. Точи калуђерско,
крв смо лили. Пет овнова да закољеш. Ћуретину хоћу.

У Гавриловој монашкој соби Миле Савковић дуну и угаси кандило, седе на узан
кревет од дасака. Живите као стока. Само због хипокризије. Ал ти си тешка кукавица.
Јеромонах Гаврило с прозора узима шибицу и припаљује кандило:
Не можеш ме увредити. Савест ми је чиста. Уморан си, брате. Лези, спавај.
Смео си да их издаш, а ниси могао да пуцаш. Гаси. Не подносим такве смрадове.
Све што сам чинио и што чиним, чиним као хришћанин. Ја сам веровао да сте
људи. Да имате душу. Зашто сте рањенике.
Не фразирај, ништа ти не верујем. Слушај, треба написати један опширан уџбеник
о кукавицама. Уџбеник за школе. Ту је основна грешка. Нас су увек само јунаштву
учили, хвалисали га, брбљали сви, од учитељице до професора универзитета. Од очева до
варошких просјака и покераша. А о кукавицама, сем две-три фразе презира, ништа нам
нису паметније рекли. Ништа. А ја ти тврдим очима, свим на свету, стварна и велика
култура и права зрелост човечанства биће тек онда кад се у свим школама буду
проучавале историје кукавица. Људи ће постати личности тек онда кад у школама почну
да се уче биологија кукавица, психологија кукавица, филозофија кукавица, песме о
кукавицама. Овако је језиво. Мораш да ме слушаш. Па ми смо стварно неприпремљени.
Ми, у ствари, појма немамо шта је храброст. Слушај ме. Мање бисмо патили, били бисмо
психички организованији, били бисмо бољи да су нас педагошки припремали за
кукавице. Ја не говорим глупости, слушај ме.
Твој гнев је гнев уплашене душе. Слушам те. Говориш бесмислице, читао си негде
и отрован си. Одмори се, спавај. Чим заспиш, Господ ће спустити своју руку на тебе. Ти
личиш на човека.
Јеромонах Гаврило, шапћући, затвара врата и стаје на трем. Опкољен је сиктањем
калуђера:
Јудо. Јудо. Искариоте. Што нам светињу обешчасти, бедниче. Откад уђе у наше
братство, Јуду сам у теби видео. Доушниче.
Пљујте, пљујте ме, браћо. Ако. Душа ми је чиста. Знајте, савест ми је чиста. Ја
нисам зло желео. Пљујте, нисам Јуда, никог нисам издао. Пљујте. А Сава Немањић, а
митрополит Данило, а Хаџи-Рувим, па Прота Матеја и отац Викентије, преровски
архимандрит. Зар они нису носили мачеве. За веру Христову сви су носили мачеве. Сви.
Не погани имена светаца наших, Јудо. Јудо.
Јеромонах Гаврило припија се уз врата, отвара их леђима и с треском упада у
своју собу.
Напоље, Искариотски. Напоље, Јудо.
Јеромонах Гаврило клече, склупча се уз кревет, уз Милета Савковића, узе му руку,
зашапта:
Мислиш ли и ти да сам издајник.
А хоћеш ли да мислим да си Христос.
Војвода Планински иде уз манастирски зид поред кога леже побијени партизани и
јабуке растурене с гомила, стаде кад спази четника како марамицом покри лице убијеног
партизана, узе јабуку и гурну му је у џеп:
Еј, шта то радиш.
Гледа ме. Грех је да му очи гледају за душом.
Васовићу, построј чету, а овога пресави преко пања и двадесет и пет добрих удри
му по туру. Истерај му душу из гузице. А те мртве скотове покупите и стрпајте на
гомилу поред звонаре.
Војводи Планинском прилази четник:
Војводо, хтео сам да те питам да ли и за нас важе немачке наредбе.
Какве наредбе.
За сваког убијеног партизана немачка команда у Паланци плаћа сто хиљада у
готовом.
А ти би хтео да узмеш неку парицу. Колико би их продао.
Доста би ми било двојицу. Оставио сам кућу и имање, ставио сам главу у торбу.
Дангубим и обућу цепам. Ти си велики газда, лако је теби.
Васовићу, и овога што ујутру хоће да наплати надницу. Сави га преко пања и удри
му двадесет и пет.
Прилази му Младен Ракић:
Војводо, молим вас, да ли се слажете да одржим четницима говор. Сада, овде,
међу лешевима. Да, сад треба оптужити Москву, Интернационалу, Јевреје, Хрвате,
совјетске агенте. Разобличити Душана Катића, сравнити га са земљом. Кажем вам, то је
сада неопходно. Ено, резерва долази. Стиже Бата Павловић.
Какав твој говор. Да се ниси ноћас добро тукао, добио би и ти двадесет и пет по
туру.
Касно Јанко на Косово, господине докторе.
Опростите ми, узбуђен сам. Ја сам први пут убио, схватите ме.
Губи се.
Војвода Планински прилази везаним партизанима; лица су им раскрвављена,
каљави су и сви гологлави. Раскречен, гледа их, четници ћутке беже, остају само
стражари са уперсним пушкама. На сваког заробљеника по један четник:
Ми се одавно познајемо. И добро се познајемо. Знам вас кад сте се родили. Радили
сте у мом винограду и на мојим њивама. Ваши очеви продавали ми грожђе, ракију и
вино. Они су поштени људи. Заједио смо ратовали. А зашто сте, питам вас, како сте ви
могли да постанете толики ништаци:
прилази им, погурен, згрчен пред скок и ударац, измахнут, сав збијен и густ, тих и
кратак глас који није ни претња ни мржња:
Па знате ли ви, ја морам да вас побијем, све одмах да вас пострељам у потоку,
морам јер сте се одродили и више нисте људи, и питам ја вас како ћу да срећем ваше
очеве и матере, и двадесет година још да их срећем и гледам им у очи, и како ћу да их
слушам, и како ће они крвнички да ми гледају Милоша и моје унуке, а што је Трнава
сатрвена и изгорела, и толико побијено, села пуста, поља и виногради трули, па сте се
укрдили још и у манастиру, шта да радим, а морам, псине и ништаци, да вас стрељам.
Бата Павловић и Младен Ракић, који једе јабуку, стоје пред тремом манастирског
конака и гледају четнике како вуку за ноге побијене партизане и трпају их на гомилу
између звонаре и велике капије. Бата Павловић, гасећи о дирек тек припаљену цигарету,
говори за себе:
Ово је, дакле, почетак једног поглавља наше историје.
Кад бих само знао зашто се тако ради, чему служи такво стрвожедство. Зашто да
четници масакрирају лешеве, зашто, реците ми.
У рату смо. Рат је.
Ово је језиво. Реците војводи, ви можете да спречите.
Све је то небитно за ствар, Младене. А ти буди сретан да си изнео главу из ноћи.
Више нећу дозволити да се јуначиш. И данас треба сваки свој посао да ради. То да
схватиш. Јесте ли запленили неке ингересантне хартије.
Гледајте их, зашто тако. Како ћу да заборавим овај ужас. Па зар смо то ми, Срби,
зар могу Срби да буду овакви.
Такви су данас и Французи и Руси, Енглези и Немци. Такав је човек. Ја сам одавно
схватио да је човек органски, структурално свиреп. Али то данас није ни мана ни зло.
Смири се, јуначино.
То није четнички. Шта се то догађа.
Доста. Ови исти људи што мртве комунисте не носе нежно, што их вуку за ноге а
главе им одскачу од калдрме, ти исти људи ће добити овај рат и спасти слободу. Они ће
победити. Зар ни то не разумеш.
Не верујем. Ја више ништа не знам, ништа.
То већ личи на памет. Смири се и пођи са мном да те представим оцу Сави.
Импоноваће ти. Од немачке окупације живи у замраченој соби. Кажу да није видео дан и
сунце. Његова поповска солидарност с патњама народа.

Партизански командир Шиља ослоњен је на дебелу шупљу липу, руке му жицом

везане за врат, изубијано лице, низ усну цури му крв; мајор Цветић, раскопчана шињела,
њише се пред њим, мукло шапуће. Шиља гледа у гомилу јабука пред собом:
Зар те нисам опоменуо да си као активан подофицир дужан да се покориш
наредби краља и пређеш у моју јединицу. То је била твоја војничка дужност. А ти си
одбио, ниси извршио моју наредбу. Зашто. Одговори.
А желите ли да вам кажем шта сте ви мени рекли тада. Пред ваше бекство.
Нисам ја побегао, нисам имао од кога да побегнем, како се усуђујеш. Ја сам
извршио наређење свог врховног команданта.
Ако старешина има право да ти изда наредбу да изневериш своју савест, ти,
војник, имаш право да будеш човек и не извршиш такво наређење. Ви сте ми то рекли.
Заборавили сте.
Лажеш.
И рекли сте ми: Буди одан твојим друговима.
Лажеш. Официрска част ми не дозвољава да те тучем, да ти смрскам те зле очи,
јер си рањен.
Ако вам је до ваше части, онда ме стрељајте одмах.
Да, стрељаћу те. Само ћеш најпре нешто да ми кажеш. Буди бар минут човек,
војник си некада био, кажи ми поштено: шта је Душан Катић рекао за мене кад смо се
растали.
Да сте официрска кукавица. Ништа друго.
И нико му тада није пљунуо у лице. Па ви сте банда разбојника, нечасника,
изрода. Стој мирно док говорим с тобом.
Јесте издајник, и нећу да станем мирно. Удрите, пуцајте. Нећу пред четником да
станем мирно. Али платићеш ти ову ноћ. Запамти, осветиће ти се Душан Катић.
Мени. Ти то кажеш.
Теби. Душан Катић, запамти.
Мајор Цветић потеже револвер:
Умукни.
Чик.
Нећу да прљам оружје.
 Тама поцепана кандилом и двема свећама. Мукао жубор речице преко
шљунковитог мрамора бројаница оца Саве који седи у полуфотељи, леђима окренут
вратима; назиру се иконе на зиду, библиотека, го сто и дрвене клупе на којима седе Бата
Павловић и Младен Ракић; отац Сава шапуће:
Господ нам је, рекао бих, подарио тишину. И рекао бих да се та оргијална
демонска ноћ повукла пред сунцем. Коме његова светлост.
Младен Ракић:
Одавно је свануло, оче. Неко је рекао да се од истине луди.
Отац Сава:
Нећу да знам какав је дан. Мени је ропство. Нећу ни реч да чујем о тој демонској
ноћи. Мени је моја ноћ. Ја не знам шта се збило и шта се збива у манастирској авлији. Ви
сте добри и племенити људи. Смиловали сте се једном старцу и дошли сте да
разговорите његову усамљеност. А ја ћу моћи да се обрадујем сванућу и клекнућу пред
сунце тек кад ми буду рекли: туђина нема на српској земљи.
Бата Павловић:
Отаџбина од нас не тражи паћеништво у тами, господине архимандрите. Кад
бисте смогли храбрости само толико да с прага ваше собе погледате по манастирској
авлији. Мислим, није добро бежати у мрак пред истином. А тражити од људи оно што ни
богови не могу. Данас, оче, мора друкчије да се говори и ради.
Отац Сава:
Рекао бих, вера је исто што и срце. Ако се једном оштети, она се више ничим не
може поправити. А несрећа је у томе што плиткоумници имају стварно највише разлога
да не верују.
Бата Павловић:
Зар и веру треба бранити. Будимо реални, не заваравајмо се тако упорно, оче
Саво.
Отац Сава:
Бити реалан никад није тешко. Веровати је много теже.
Бата Павловић:
А мени се чини да су трагични ваши напори да тој православној цркви дате
некакву филозофску основу. Непотребно. Метафизика је апсолутно туђа нашем
националном духу. Ми смо народ без икаквог дара за апстракцију. Зар није тако. Питам
вас ко је овде на Балкану, од доласка Словена до данашњег дана, филозофски мислио.
Помените ми само једног српског мислиоца.
Младен Ракић:
А Његош.
Бата Павловић:
Његош. Он нема ниједну оригиналну филозофску идеју. Баш ниједну. Он је
управо мој доказ. Он је изврсна и болна потврда локалности нашег духа. Његове
ситничаве препотентности.
Младен Ракић:
Његош је формулисао и створио нашу националну етику. Његош је геније раван
Гетеу.
Бата Павловић:
Па и ти врло добро потврђујеш моје схватање. Да, то је наша структура. Чак и
твоја генерација не прави разлику између националног и епског. То је несрећа. Његош
јесте изразио једну етику, али то је етика робова, етика епске концепције живота. То је
само афирмација смрти. То је етика ратника, полуживотиње, социјално неразвијене
личности. Чак и ти, некакав млади интелектуалац, син професора универзитета, чак
Београђанин по рођењу, данас, у ситуацији бољшевичког устанка, мислиш у духу
племенске етике и Његоша.
Младен Ракић:
Ја и не желим да мислим друкчије.
Бата Павловић:
 Врло добро, дечаче. Али ја хоћу у свему да се разликујем од националних дивова
са главицама за овчарске шубаре. А пуним народних песама. У овом рату боље би било
да будемо мање епски, да нас не туку сељачки гимназијалци и калфе. Битка је
одлучујућа. Понашајмо се људски и реално. Ви друкчије мислите, оче Саво.
Отац Сава:
Ја вас молим да ово место молитава поштедите. Овде, под иконом распећа, нећу о
политици и вашим бојевима да говорим. Разговарајмо о патњама и страдањима наше
браће. Бринимо за друге. Поделимо болове и сузе других. Запамтите: корен свих грехова
налази се у упорном неизлажењу из себе. Грех је, браћо, сила која своју личност чини
идолом себи, објашњава је собом а не богом. И само богом.
Бата Павловић:
Овога тренутка живот ме брине. Судбина народа, спас земље, победа над
комунистима.
Младен Ракић:
А шта кажете на ту хармонику, те псовке, та урлања напољу. Чујте их само. Оче
Саво, помозите ми.
Отац Сава:
Ја чујем само плач.
Дуго ћуте, па Младен Ракић:
Сад верујем, живели смо себично, лагали смо се, а народ. Народ, оче Саво, чујете
ли како народ.
Отац Сава:
Мало одоцнело сазнање, смерни младићу. Наведите ми само једно значајно дело
нашег духа које је створено у вашим салонима. А већ смо читав век у такозваној
цивилизацији. Вихори ниских, себичних страсти, јагма за чулним уживањима, отуђеност
душе, сагорела срца, то је ваш грађански живот.
Младен Ракић:
Имате право, оче. Овде код вас је мудрост, векови у свему. Иконе и кандила
стално подсећају на велика питања живота и смрти.
Бата Павловић:
Која апсолутно никада нису мучила те, чујете ли, те што пијано урлају око казана
вреле ракије, која нису занимала ни њихове претке, а неће, уверен сам, интересовати ни
њихове потомке. И то је срећа. Све су то ваше књишке асоцијације, руске, наравно,
којештарије. Да, оче Саво. Признајте, без руске, то јест азијске мистике, источно
православље постало би и постало је, у најбољем случају, само једна национална
идеологија. Зар вам је то мало.
Отац Сава:
Ех, много речи, много неистина. А шта кажете, господине сорбонски докторе, шта
кажете на судбину западне цивилизације којој је католичанство темељ. Реците ми која је
духовна творевина православних народа угрозила свет и бацила га у паклене поноре и
самртничке агоније. Реците ми, зар нису и револуције и социјализам и марксизам
плодови духа католичког света и католичке цивилизације.
Младен Ракић:
А бољшевизам, оче.
Отац Сава:
И бољшевизам. Он је рационалистички изум. То је монструозно копиле Европе.
Бољшевизам нема апсолутно ничег сродног са руским духом и словенским бићем.
Бата Павловић:
Да је социјализам продукт католицизма, то је, колико се сећам, једна
измишљотина Достојевског. А тај генијални мрачњак и мизантроп мрзео је западну
цивилизацију и Европу. Зато што је Европа колевка хуманизма. Треба ли да вам наводим
чиљенице.
Отац Сава:
Много идеја, много незнања. Много обмана. Мален нам је дух. Само уз божју
светлост, и са смерноумљем, можда ћемо неку истину, или барем њену сестру, сазнати и
изрећи у овој тами око нас и у нама. Својим злехудим знањем ја видим зачетак савремене
трагедије Европе у вери у човека. Вера у човека заменила је веру у бога, господине
докторе. А зар може вера у једну краткотрајну и несавршену, у свему прљаву
егзистенцију, да замени веру у вечност, у савршенство творачко, у свебиће. Доктрина
хуманизма инспирисала је све револуције. Доктрина хуманизма је духовна и морална
основа и оправдање за све револуције. Тако је од Робеспјера до Стаљина.
Младен Ракић:
Тачно, оче Саво.
Између звонаре и велике капије, под старом липом, гологлав четник споро,
неодлучно скида чакшире. А војвода Планински виче:
И гаће.
Молим ти се, војводо. Трипут сам ноћас могао да погинем, деце ми.
И гаће.
Четник мало смуљи чакшире, па хитро, стидно скочи на камен у облику медведа.
Четник загрли врат медведа, страсно се припи. Четници се смеју и добацују:
Стегни коленима па ошини. Сад ће крста да ти згреју. Бринеш се за комунистичку
душу, а. Зезај.
Четник прилази с лесковаком. Војвода Планински поднареднику Церовићу:
Командуј. И ти да бројиш. И оном што би мртваце да прода Немцима удри
двадесет и пет.
Наредник Церовић:
Распали. Један.
Отац Сава:
Српска црква била је одувек најмоћнији бедем против ватиканског
империјализма. Да би Балкан освојио, Ватикан користи сва средства западне
цивилизације, господине сорбонски докторе. И хрватске усташе су војници Ватикана.
Усташе су најпре папини па тек онда Хитлерови војници.
Младен Ракић:
лочини које они врше над Србима у Хрватској немају преседана у историји. Знам
поуздано, на београдском пристаништу ухваћено је буре пуно српских очију и
адресовано: Србима преко Дрине, усташки поздрав из Хрватске.
Отац Сава:
О, колико смо грешни, колико смо грешни, браћо. Оставите ме да се молим.
Идите својим путем.
Улазе Цветић и војвода Планински, поздрављају, а војвода Планински:
Па шта да радимо у овом мраку.
Отац Сава:
Људи се виде и у мраку, Уроше Бабовићу. О, господине Цветићу, господине
Цветићу. Моја највећа патња. Хвала ти, Свемоћни, што услиши моје молитве.
Улазе монаси и спуштају на сто хлеб и јело. Улази и трећи монах, доноси на
белом пешкиру крушку и шољицу меда и ставља их пред оца Саву.
Мајор Цветић:
Како је ваше здравље, оче.
Отац Сава:
Господ ми још увек дарује снагу за молитве. А у њима су и моје молитве за
здравље и спас ваше деце и ваше верне супруге.
Мајор Цветић:
Партизани су разбијени код Паланке. Стигао је извешгај, господине Павловићу.
Изгледа да је настрадао и Душан Катић.
Бата Павловић:
И управо због тога, нама су у овим тренуцима потребни разборитост и
далековидост више него икад.
Отац Сава:
Гости сте ми, али молим вас поштедите ову скромну трпезу ваших војничких и
политичких брига и речи. Ја не знам, и нећу да знам, ваше послове. Ни куда ћете одавде.
 Војвода Планински:
Да сам знао да је данас петак, и да ћеш посним пасуљем да нас гостиш, не бих ти
дошао на ручак. Могли сте бар рибу да нам изнесете.
Отац Сава:
Под овим кровом све што се нуди, од срца се нуди. Младићу, очитајте Оченаш па
да почнемо са обедом.
Отац Сава и сви устају, крсте се. Младен Ракић дрхтавим гласом:
Оче наш иже јеси на небесјех, да свјатисја имја твоје, да буде царствије твоје, да
будет царствије твоје
Отац Сава:
јакоже и на небу и на земљи.
Младен Ракић:
јакоже и на небу и на земљи. Опростите, молим вас опростите, не разумем,
премор, страшна је била прошла ноћ, прва борба, верујте ми, часна реч, оче Саво.
Војвода Планински:
Не лажи. Ни оченаш не знаш. После ћемо нас двојица.
Бата Павловић:
Младић је само уморан. Ја вам тврдим да он зна напамет пола божићне литургије.
Знам му оца.
Отац Сава:
И твоја душа огрезла је у грех и страх, сине. Клекни и понављај за мном молитву.
Оче наш иже јеси....
Миле Савковић у Гавриловој ћелији скаче с лежаја, стоји, чује јауке и пљесак
удараца:
Седамнаест. Ниже, ниже. Осамнаест.
Миле Савковић држи се за гредицу ограде на трему конака и види животињу у
гуњу и смуљеним чакширама како одскаче и грчи се на каменој мечки. Сјури се низ
степенице трема, проби црн обруч четника уз манастир, стаде пред наредника Церовића:
Зашто.
Хоћеш ли да пробаш.
Зашто.
Здравља ми, да си божји син положићу те на мечку.
Је ли зато што ову животињу нису ноћас умлатили.
Зато што је сажаљевао комунисту. Доста с причом.
Миле Савковић прилази четнику батинашу, отима му лескову батину. Около
четници у хору вичу:
Чик, господине Миле. Чик. Мамино дете. Татино јединче. Чик. Чик, перјано
јастуче. Бела кифлицо. Чик. Цуцлице. Па свилене гаћице скидамо женама. Чик. Сад треба
срце јуначко.
Миле Савковић обема рукама држи измахнуту батину, раскречен, клати се,
престрављено звера у четнике около, а четник с мечке искренуо главу, стење, шапуће му:
И мој деда је куповао у вашем дућану. И отац ми. Одувек. И ја, зна ме твој отац.
Господине Миле, не слушај их, децу имам. Крст је над нама, господине, јао.
Распали, или се губи. Погрешићу у бројању, бога ти јарког.
Миле Савковић преко колена ломи штап.
Лазар Обичан у одаји за убоге и просјаке седи на клупи, држи каму и преко њеног
сечива окреће, лако засеца крупну црвену јабуку. Пред њим, уза зид, седе свезани
партизани:
Шта мислите, децо, шта је најстрашније на свету. Ко погоди, добија јабуку. Јесте
ли видели лепшу јабуку. Знам колико вреди. Ћутите. И мислите да је најгоре на свету
бити четник. Немаш право, несрећниче. Ви се бојите јабуке. Овако лепе, ове најлепше
јабуке што је ове године родила на српској земљи. А гладни сте, жедни, зашто нећете
моју јабуку. Добро, казаћу вам: најсграшније је на свету кад војска ћути. Они што постоје
да их се небо плаши. А победили су. Шта да се ради, онда. Децо моја, најстрашније је на
свету кад људе ноћу сахрањују а киша пада. На дивљој крушци виси фењер да би видели
кад раку копају, да се међусобно мотикама не побију. А са мртвог лица бежи вода, бежи
киша, а светле суве очи. Орао да заплаче. После блато, хладно блато преко очију. Ех, шта
ти је човекова судбина. Зашто нећете моју јабуку. Ко каже само једну реч даћу му јабуку.
Коју год хоће реч. Нека мене опсује. Бога нека опсује. Хитлера, ако хоће. Па изговорите
било коју реч да бих се уверио да сте људи. Донећу вам пуну корпу јабука. Какву светлу
кожу имате, какве младе вратове.
Бучно долази Миле Савковић с комадом сломљеног штапа и стаје између Лазара
Обичног и везаних партизана. Погледа их редом, испусти штап, брзо се саже и подиже
га, виче:
Страх вас је, видим. Не можете да га сакријете. Кукавице сте. А држање пред
класним непријатељем. Ви сте највећи малограђани на свету. Ви, комунисти. Храбри сте
само кад сте гладни, кад сте угрожени, борите се јер морате да се борите. Ништа вам
друго није остало. За вас не постоји избор. Ви сте без дилеме.
А каква је твоја дилема, Миле Савковићу. Ко је твој бог.
Мој. Ја се борим да разлике међу људима буду вечне. Ја се борим за неједнакост.
А ти се бориш за хлеб, за цокуле, за бицикл. Преиспољна кукавицо. Чак не могу ни да те
увредим. Признај.
За трпезом оца Саве ручак није завршен, а сви одједном престају да једу: слушају
буку мотора. Гледају се.
Четник преплашено упада:
Немци, Војводо, Немци траже тебе.
Војвода Планински ставља шубару на главу:
Кажи им да чекају пред капијом. Шта још они хоће сад. Да ми је знати ко их је
обавестио. Ко их је обавестио.
Бата Павловић:
То је било и неопходно. То је једино корисно што још може да се уради овога
дана. Мора се тако, Уроше.
Војвода Планински устаје, узима пушку:
Онда пођи са мном. И да знаш, пред сведоцима кажем: све са Немцима на твоју је
меницу.
Бата Павловић:
Мени то није потребно. Те војничке и техничке послове ви, Цветић и ти, обављате
иначе без мене. Тако и треба да буде. Не мислиш ваљда да се бојим.
Отац Сава устаје, подиже руку:
Доста, господо. Не могу више да вас слушам. Идите сви, оставите ме да се молим.
Идите из манастира. Одмах. Нама треба тишина и мир. И кандила ће да нам се погасе од
сатанских гласова и буке. Нека вам се смилује Господ. Збогом. Хоћу тишину.
Из групе Немаца издваја се Недићев официр, прилази мајору Цветићу, смешка се
срдачно:
Како си.
Нас двојица никад нисмо били на ти.
Добро, знам да си мајор. Али сад сарађујемо на заједничком послу.
Ја не примам плату, не носим сабљу кроз Паланку, не возе ме немачки официри,
не чува ме окупатор. Наш циљ није заједнички и никад неће бити.
Верујете ли ви да више од мене волите отаџбину. И да јој верније служите.
О отаџбини ви немате право да говорите. Ви сте плаћеник окупаторов.
А ваша сарадња с комунистима. А страдање народа, погибија у Паланци. Тек кад
смо разбили Душана Катића ви сте пришли четницима. Али сад није време о томе да
говоримо, господине Цветићу. Доћи ће час одговорности.
Пред вама никад и ни за шта ја нећу одговарати.
Доћи ће дан, господине Костићу, када ћете баш ви мени полагати рачун што сте
обешчастили униформу српског официра. Будите уверени. О, лако ћемо за то. Извините,
немам времена за разговор, зову ме. Ја сам овде службено. Морам да примим комунисте
које сге ви пнохватали да их предате нама. На вишу надлежност.
Коме. Вама. Шта ви мислите ко сам ја.
 Капетан лако поздравља и одлази.
У манастирској трпезарији за столом седе војвода Планински и Бата Павловић с
немачким официром и тумачем. Војвода Планински лупи песницом о сто:
Не пристајем. Кажи Немцима да ми четници зато и постојимо да бисмо сами
требили српски кукољ. Шга ће њима наши заробљеници.
Немачки тумач:
Господин лајтнант не може да прихвати ваш предлог, јер долазимо по наређењу
крајскоманданта.
Шта се то мене тиче. Крајскомандант није мој командант. Моја је ствар шта ћу да
радим с партизанима које сам ја заробио.
Али, извините, крајскомандант се телефоном договорио са господином
Павловићем.
Ја сам ноћас пуцао а не Павловић. Он је спавао у Прерову. Ја сам заробљавао
партизане. Не он.
Бата Павловић, на немачком језику, официру:
Молим вас да схватите нашу ситуацију. Нама је из моралних и психолошких
разлога потребно да стрељамо бар неколико заробљених партизана. Не заборавите: крв
спаја али и раздваја људе.
Немачки официр:
Лоше сте цитирали Шилеров стих, господине.
Бата Павловић:
Свеједно. Не волим много Шилера.
Улази мајор Коста Цветић:
Реците му да ја, мајор Коста Цветић, мора да ме зна, да му ја кажем: не дам му
заробљенике. Наша је ствар шта ћемо ми са њима да урадимо.

О, људи, проклета је земља. Тише, чуће те. Кад би бога било, манастир би
са крстом и звоном, као кртица, побегао у земљу. Продали их. Србе продали,
ухваћену браћу продали. Зато Урошу Бабовићу није спаљена кућа. Видиш ли,
ништа смо. Мора се. Ништа српско не треба да постоји на земљи. Да им не
допустимо да воде заробљенике. Баш ме брига за туђу гузицу. Па онда сви у
мајчину. Морамо да слушамо, шта смо ми. Мали смо народ. Јао, мали смо. Шта
смо ми на земљи. Пићу док не цркнем. Дај и мени. Калуђеру, пун бакрач љуте да
наточиш. За српску војску која хвата Србе да их Немци возе камионима. Возе,
возе, па стрељају. Мало да их провозају, па да их лепо повешају. За Урошев дуг.
Нећеш сунце да видиш. Не треба ми. Пишај, боже, на наше весеље. Браћо,
другари, ја се никад у животу нисам возио у камиону. Пих, и то ти је живот
пешачки, воловски. Пази само како нас гледају Немци. Пуцаћу. Мисле да смо
зверке. Зашто се смеју. Једу само јабуке. Срамота. Морамо да пропаднемо.
Затрећемо се. Морамо. Мали смо народ. Ништа смо. Мора се и мора. Дошло је
такво време. Не причај шта ће да буде. Нећу да знам. Не знам зашто су дошли
Немци. Немам појма. За јабуке су дошли. Јабуке. Родиле су јабуке.

У манастирској трпезарији, пред штабом и немачким официрима, стоји ред свезаних

партизана. Војвода Планински виче:
Не дам вам моје. Кажи официру да му не дам четворицу, па нека ме с пушком и
тенковима опколи. Смем ја и против њих. И то му кажи.
Тумач:
А зашто су ваши.
Војвода Планински:
Знам кад су се родили. Неки су и на мом хлебу расли. Несрећници. Безумници.
Шта ћу вашим очевима да кажем, како ћу матере да вам сусрећем. Па ти си Јанко друг
Милошев, како си могао да одеш у партизане. Ко те преварио, несрећниче.
Тумач:
 Нама се жури. Одвојте те ваше. Али господин лајтнант тражи да сутра до подне
пошаљете записник о извршењу смртне казне.
Војвода Планински:
А хоћете ли дебелу гуску да му пошаљем са записником. Питај га би ли он и
српско вино пио. Ја сам записник. Ви Трнавци и ти ништаче из Лозице, издвојте се.
Остале водите у њихову судбину. Хтели су је. Шта могу, сами сте је изабрали.
Мајор Цветић:
Шиљо, одвој се.
Војвода Планински:
Ко ти је тај.
Мајор Цветић:
И он је на мом хлебу растао. Право је да га ја и стрељам.
Манастирским јабучаром шетају Бата Павловић и Младен Ракић. Црвене се
попадале јабуке. Црвене се купе јабука. Немци пуне џепове јабукама и пале моторе. Бата
Павловић шапуће:
Схвати: све док је Немачка овако јака, док не буде и последњем њеном
подофициру јасно да је рат изгубила, ми, овде, морамо ратовати само на једном фронту: с
Немцима против комуниста. Најпре да уништимо хидру револуције. То је данас битно.
Не могу. Зашто овако. Коме користи што сада Немци одводе партизане које смо
ми заробили. Они би били убијени и без њих.
Па у томе и јесте ствар. Није данас најважније убијати. Никако. Ту се ми
разликујемо. Комунисте сада треба тући немачком песницом, будало.
Не, не. Ово је страшан гест. Недозвољен. Српски народни морал јесте у томе да
никад змију туђом руком не хвата.
Глупост.
Али народ ће почети да верује да смо ми издајници, да смо колаборационисти.
Управо оно што и тврди комунистичка пропаганда.
Патриот је онај ко у овом рату победи. Тако је увек у историји било.
Пре ћу да извршим самоубиство но што ћу да се помирим с начелом »циљ
оправдава средство«. Ја имам своју идеологију и ње се никад нећу одрећи. Погледајте,
људи окрећу главе да их не гледају.
Чуј, младићу. Ово што сада мени тако небулозно брбљаш, немој овде више никад
и никоме да кажеш.
Хвата га за руку. Бректање мотора испод манастира и дуги рафали:
Неко од партизана покушава да се спасе. Јунак је. Наравно, неће у Гестапо, неће
на мучење.
А на чијој си страни сада.
Без предомишљања: за бегунца.
Не позирај.
Искрен сам. То Немац пуца ипак у некаквог Србина. Радоваћу се ако побегне тај
на кога пуцају.
А ако баш сутра тај убије твог друга. Или баш тебе сретне.
Ако. Ја сам за часну борбу, па до последњега. Ово је прљаво и срамотно.
Онда морам да те подсетим на једну чињеницу из наше историје. Деветнаести век.
Кнез Милош.
Ту причу сам слушао стотину пута. Изгледа да су га ухватили. Да ли ће га одмах
стрељати.
Знам да знаш, али опет чуј. Милош Обреновић почео је своју политичку каријеру
као најамник београдског паше. Угушио је Хаџи-Проданову буну, самлео Милојка Ђака,
преклао Карађорђа, годинама субашовао по Србији, скупљао харач за Турке, обезбеђивао
им друмове, чувао градове, убијао Србе незадовољнике и очајнике. Модерним језиком
речено, кнез Милош био је класични квислинг и колаборационист. А смисао свега тога,
циљ, историјска чињеница. Тај квислинг, тај колаборационист ослободио је Србију и
ударио темеље нашој државности. Непријатан аргумент за све ђаке, је ли. Наша херојска
Србија није се ослободила херојством, него издајством, слугерањством,
колаборационизмом. Глупости. Памећу, вештином се ослободила. Откуд мали народ сме
да рачуна на снагу. И запамти шта ти кажем: Победити, то је победа. Да, да. Само то.
Војвода Планински, у манастирској трпезарији, тројици везаних партизана који
стоје уза зид:
И ви сте озбиљно наумили да сечете моје међе, растурате пилотове, делите мој
виноград, њиве и шљиваре. А Милоша и унуке да отерате у логор, у руднике, у руски
Сибир. А мене сте осудили на смрт. Зашто. Кажите зашто сте ме натерали да под старе
дане напустим кућу, дангубим и ломим врат са некаквом војском скупљеном с коца и
конопца, глобим народ да храни нераднике, и ко зна шта ће све из овог неболома и
несреће да се накоти. Знате ли, несрећници, да су вам Немци куће попалили, опљачкали,
теби су брата убили као таоца, теби оца, теби и мајку ухапсили. Зар су то од вас
заслужили. Еј, ви сте, а не Немци, ви сте своје сатрли. Они који су преживели, беже као
зверке по кукурузима и забранима. А кад падне снег. Куда ће онда. Куд бисте ви с вашим
командантом Душаном Катићем. Да знате: не опраштам ја вама живот зато што сте
млади па сте погрешили, и зато што вас је преварио Душан Катић. Ти си од пролећа
почео да певаш руске песме, ти си на мојој тараби писао: »Живео Стаљин«, а ти си,
слиноња, причао да ја волим Хитлера, срам да те буде. Опраштам вам живот и пуштам
вас да идете кући зато да вам се куће не затру. Зато. Због ваших очева и матера ја нећу да
вас стрељам. Не могу да узмем сина онима за које знам колико ће да жале. Право одавде
да сте пошли кући. Дружина вам је растурена. Готови сте. И запамтите: да радите и глас
да вам не чујем. Видите ли, кише су почеле, кукурузи ће да потруле, грожђе ће да
иструли, спасите бар нешто што је земља родила.
Улази мајор Цветић, прилази му, гледа га запањено, изгубљено, претеће:
Знаш ли ти да је твој син у партизанима.
Војвода Планински устукну:
Какав син. Чији син. Шта говориш.
Мајор Цветић:
Твој син је у партизанима. Твој син. Да, твој син. Одао га један од заробљеника.
Пре две ноћи је отишао. Је ли тако. Признајте. Милош је с вама.
Дошао је баш оне ноћи кад си ти. Цветићу, напустио положај код Паланке. Видео
сам га.
Војвода Планински:
Не срамоти Милоша. Шта говориш. Зар сам ти зато опростио живот. (Хвата га за
гушу и удара му главом о зид.)
Јесте. Питај друге.
И мене је Милош одвео у партизане.
Војвода Планински:
Замукни. Убићу. Како смете да то кажете. Убићу. Како смете.
Мајор Цветић хвата га за руку, брани партизана:
То сада не помаже. Треба да мислимо.
Војвода Планински:
Мој син. Милош. Шта сте наумили са мном.
Мајор Цветић:
Али то је истина.
Војвода Планински шапуће:
Људи, не шалите се. Људи, срце ми је пас.
Партизани шапућу:
Ми смо мислили да ти знаш да је Милош комунист. Милош је од пролетос
секретар ћелије. Душан Катић га позвао у одред. Видео сам га.
Војвода Планински:
Људи. Цветићу, шта је ово. Цветићу, стрељај зликовце. Одмах води. Опростио сам
им живот, а они ме убише. Или сам ја, шта сам ја сада, људи. Није истина. Главу дајем,
није истина.
 Официри утрчавају у трпезарију. Опкољавају војводу Планинског, унезверени. Он
их престрављено гледа. Окреће се око себе, не зна куда ће, опкољен је, не зна шта ће, па
мукло шапну:
А знате ли ви шта је Урош Бабовић. Запамтићете ме. Доведите ми кобилу.
Васовићу, поведи своју чету за мном.
Младен Ракић хвата Милета Савковића за раме. Они су између гомиле јабука и
гомиле убијених партизана:
Истина је. Шта сада. Ја више ништа не схватам.
Војвода је сељак, фрајеру. Сељаци су конституционално покварени. Никад ие
играју на једну карту. Увек играју тако да све не изгубе. Добро је да се уништавају,
језиви су.
Али војвода је честит човек, српски домаћин, јунак из прошлог рата.
Доста о јунацима. Жив је. Према томе, кукавица је. Он игру неће изгубити. Да се
кладимо.
Катастрофа. Зар и у том грму змија. А ја сам спреман да све жртвујсм, све,
разумеш ли.
Све је то грозно и амбициозно. Ми смо неспособни и ову кишицу да поднесемо.
Хајдемо. Најпре да се испавамо. Срушићу се. Јеси ли ти ноћас стварно убио неког типа у
цркви.
Прилази им Бата Павловић:
Миле, јави се одмах Цветићу.
Младен Ракић:
Докторе, преклињем вас, задржите ме у манастиру, оставите ме са собом.
Никако, дечко. Сада се ради. Ти мораш поћи са својом четом. Мораш бити поред
Планинског, и добро да отвориш очи шта све предузима и говори. Ово је изузетно
критичан тренутак. Не смемо га изгубити.
Ништа вас не разумем. Шта ја могу и да будем са њим.
Треба му пресећи одступницу. Схваташ ли. Ако се он поколеба, осуће нам се
сељаци. Распашћемо се.
Зашто ви не пођете са њим. Зашто смо сви ми један другом противници. Не
разумем. Реците ми.
Разумећеш једног дана. Сад имаш велику шансу, будало. Чему ти служи глава. Ја
морам бити поред Цветића. Видиш ли, своју улогу с тобом делим. Зар ти је мало.
Погледајте га. Не може ни коња да узјаше. Страшно.
Тремом хитро тумарају калуђери, панично и глувонемо се споразумевају, крсте се,
повијају, не знају ни шта ће ни куда ће, шкрипе стари дашчани подови и греде, под
тремом Бата Павловић тихо говори мајору Кости Цветићу:
Сада све зависи од вас. Мислим од ваших тактичких способности. И присебне
разборитости, наравно. Треба спроводити нову тактику. Зато сам одлучно против
стрељања заробљених партизана. Нећемо ваљда следити један очајнички корак Уроша
Бабовића.
Он је мој командант и ја ћу да извршим његово наређење. Без обзира шта мислим,
ја сам војник. Каква вам је та нова тактика.
Слушајте, опростити побеђеном, веома често је значајније и од саме победе. У
овом часу нама је политички неопходна великодушност. Баш сада, кад знамо где му је
син.
Напротив. У овом часу ми морамо бити радикални. Молим вас, напишите смртне
пресуде за сву петорицу.
Какве смртне пресуде. Чему та комедија.
Па не желите, ваљда, да народ о нама говори као о некој банди која убија без реда
и закона. Ми морамо што пре да постанемо регуларна војска. Ми то морамо још данас
постати.
Мислите смртним пресудама.
И њима.
 Ми данас више никога нећемо убити. Утолико пре што смо можда изгубили
Уроша Бабовића. А ви знате од каквог је он значаја за нас. Зато ћу ја уместо смртне
пресуде да напишем летак и обавестим народ да смо пустили кућама пет заробљених
партизана. Навешћу им имена и одакле су. И позвати остале на предају, уз гарантовање
живота.
То су политичке будалаштине.
Не, господине мајоре. У овом тренутку то је наш најхрабрији чин. Ваш
најхрабрији чин. Ваш.
Шта желите да кажете.
И још ово: у овој и оваквој ситуацији народ ће се приклонити ономе који мање
убија.
А ја вам тврдим: народ ће бити са нама само кад нестане Душана Катића. Ако
нема с ким другим.
Зашто се убеђујемо. Ви сте правник и, молим вас, напишите пресуде.
Такву глупост ја никад нећу учинити.
Ви се бојите последица, господине Павловићу.
Или се ви бојите сведока ваше сарадње с Душаном Катићем.
Ви сте подлац. Ви сте кукавица. Добро вас видим.
Наилази калуђер, пијан, осмехнут, и хвата Цветића за шињел:
Не срди се. Грешно је срдити се. А и чему. Чему срџба, браћо моја слатка, кад је
шљива родила. Еј, еј, благо нама, у Србији родила је шљива. Шљива. Најслађа,
безгрешна реч.
Ситна киша. Иза манастирског зида, ливадом, према шуми жури мајор Цветић да
стигне групицу везаних партизана које четници спроводе:
Стојте. Одвежите ми последњега.
Стаје, Окреће главу према речици. Чека:
Шиљо, приђи. Ви продужите и извршите.
Прилази му партизан Шиља, руке му везане.
Не гледа га.
Страх те смрти.
Није.
Мрзим људе које ниjе страх од смрти. Ништа им не верујем. Па мене је страх, бога
ти, мене. Уноси му се у лице:
Да, заједно смо јуришали на Коњичку касарну.
Више никад о томе ни реч да ниси рекао. Хоћу да заборавиш да си ме познавао
све до овог тренутка. Буди искрен, буди сада храбар и кажи: можеш ли заувек да
поверујеш. И прва моја команда коју си чуо била је команда: Одвежите ми последњега.
Ћутиш зато што су ти везане руке, је ли. Добро, одвезаћу ти руке.
Одвезује му руке, одмиче се од њега за корак:
Сада можеш да кажеш истину.
Могу да заборавим.
Мајор Цветић распали му шамар из све снаге. Шиља се занесе и остаде у ставу
мирно.
А сада, поднаредниче Шиљо, бирај: можеш да бежиш, а можеш да пођеш за мном.
Мајор Цветић се окрену и брзо пође према манастиру. Неколико тренутака
касније за њим пође и подофицир Шиља. А у шуми, пред партизанима свезаним за младе
букве, у шумору кише, јеромонах Гаврило говори:
Покајте се, грешне и заблуделе душе. Дошао је крај. Само још то можете на овом
свету. Покајањем се крчи пут у истину и вечност. Један је Господ и једна је истина, људи,
шта сте то наумили. Приђите богу бар мислима у срцу, грешна браћо, никад није доцкан,
јер његова је љубав бескрајна. Поверујте, несрећници, јао, браћо моја, шта ће бити с
вама. Чујте ме, две храбрости потребне су покајнику: једна да се заплаче над својим
старим путем, а друга само да се обрадује новом. Па заплачите бар, спасавајте се, куд
ћете такви. Пакао вас чека, несрећна браћо. Обманули су вас, преварили су вас, ви сте
слаби људи, аман, спасавајте се.
 Не свирај стојку, попе. Не пали то код нас.
Господе, помози им, смилуј се, дај им снаге да се спасу. Па заплачите бар, једну
сузу пустите бар, матере остављате, очеве, више их никад, никад нећете видети, видим
вам сузе у срцу, видим их, плачите, плачите.
Доста, Гаврило. Ноге су ми мокре, врат мије мокар, бежи, убићу и тебе.

Кисну јабуке. Кисну мртви. Бајаги син на оца. Море, подвале. Један тамо.
други овамо. Паметни људи. А Цветић пусти Шиљу. Свој свога. Свако себе
спасава. Нама нема спаса. А ја, у јарак. То је тактика, браћо. Дај ракију, дај
заборавку. Да посахрањујемо несрећнике што кисну. Стрељаће нас. Чим се смркне
да украдемо по једног и сахранимо. Бар по једног. И то је нешто. Зашто бисмо их
сахрањивали да их не волимо. Кад је време такво да ни човек не можеш да будеш.
Ти буди мени сведок, кад буде, ако буде требало да се зна. Е, и ја ћу онда да
украдем и затрпам једнога. Да нам се верује. Пронађимо и трећет. Чујеш ли.
Стрељају. Не чујем, ништа не чујем. Пуца, жив је Душан Катић. Жив је. Али нама
нема спаса. Сад немамо куд. Подели нам се крв. Подели пам се мржња. Ми или
они. Ја ниједног нисам убио, деце ми. Ни метак нисам опалио, види. Ни ја. Ја сам
присилно мобилисан. И ја. Нисам се макнуо од зида. Нисам. Штета што ноћас
растурисмо и погазисмо оволике јабуке.

У одаји, у тами, само при светлости кандила, отац Сава уздахну:

Револуција је оцеубисгво. Крај овога света. Јесте револуција оцеубиство. Идите
одавде, бежите, треба нам тишина за молитве.
Бата Павловић:
Не бојте се ове пуцњаве. То мајор Коста Цветић стреља заробљене партизане. Тај
јунак стреља сведоке своје заблуде и свог пораза. Ваша вера у њега, ипак, била је
оправдана.
Отац Сава устаје, и страшним дубоким гласом:
Ја у човека никад нисам веровао. Јер верујем у бога. Сви напоље. Овој светињи
потребан је мир.
Бата Павловић:
Не, не, оче. Ја морам с војском да заноћим овде. Овде ћу сачекати Уроша
Бабовића. Сада је свако на своме. Сада су нам исте судбине, вама и мени, оче Саво. Сада
смо сви заложили себе. И без одступнице смо. Али за разлику од вас, ја верујем у нашу
победу и не бојим се партизана.
Тихо улази јеромонах Гаврило и од врата задрхта у шапату:
Устао је син на оца. Шта ће бити са нама, шта ће бити са овим светом, оче.