KONTAMINIRANI MEDIJI

U današnje vreme mediji imaju veliki uticaj na formiranje stavova, mišljenja i

način ponašanja. Mediji su, u stvari, „tvorci mišljenja“. Sa pojavom interneta
medijske poruke su još dostupnije i uticajnije. Mediji nam govore šta je lepo i
privlačno a šta ružno, koji su modeli ponašanja poželjni.

Mediji je termin koji se koristi da bi se označile one strukture u društvu koje

postoje da bi komunicirale sa širom javnošću. Termin mediji se počeo koristiti
1920-ih godina sa proširenjem prisustva radija i novina koje su te decenije počele
da dostižu daleko veću javnost (na državnim nivoima). Negativne konotacije
medija se vezuju uglavnom za stvarajnje kulture društvenog istomišljeništva u
kojima grupe u društvu postaju više podležne medijskim manipulacijama.

Lažne vesti su netačne ili obmanjujuće informacije predstavljene kao vesti. Cilj im
je često narušavanje ugleda osobe ili entiteta ili zarađivanje novca prihodom od
oglašavanja. Rasprostranjenost lažnih vesti, koje su nekad bile uobičajene u štampi,
povećala se s razvojem društvenih medija, naročito fida za vesti na Facebook-u.
Politička polarizacija, postčinjenička politika, pristrasnost potvrđivanja i algoritmi
društvenih medija upleteni su u širenje lažnih vesti. Nekad ih generišu i
propagiraju strani akteri, naročito tokom izbora. Upotreba veb-sajtova s
anonimnim hostingom otežala je procesuiranje izvora lažnih vesti zbog klevete. U
nekim definicijama lažne vesti obuhvataju i satirične članke pogrešno protumačene
kao iskrene i članke koji sadrže klikbejt ili senzacionalističke naslove.

Lažne vesti mogu smanjiti uticaj stvarnih vesti stupanjem u konkurentski odnos s
njima, a imaju i potencijal da potkopaju poverenje u ozbiljnu medijsku reportažu.
Izraz se ponekad upotrebljava i za sumnju u legitimne vesti.
Za prepoznavanje lažne vesti potrebno je primeniti alate za proveru informacije u
skladu sa sledećim pravilima:

1. Provera vebsajta na kojem smo pronašli informaciju. Kartice „pravni podaci“ ili
„o nama“ generalno pomažu u određivanju vrste sajta koji konsultujemo (blog,
humoristični sajt itd.). Ako je u pitanju društvena mreža, proveriti nalog koji je
podelio/objavio informaciju (parodijski, institucionalni i sl.).

2. Pogledati datum objavljivanja informacije. U današnje vreme, informacija brzo

stari ili je u međuvremenu već demantovana/proverena.

3. Proveriti identitet autora informacije (Novinar? Stručnjak za datu temu?

Građanin?). Zapitajte se koji je njegov cilj, da nas informiše, podeli svoj stav ili da
manipuliše nama?

4. Istražiti poreklo informacije. Gde je prvo objavljena? Na internetu se

informacije često dele, objavljuju ali i deformišu, izvlače iz konteksta ili tumače.
Zato je važno otkriti odakle dolazi informacija.

5. Postaviti prava pitanja, biti radoznao i sumnjati. Kritičko razmišljanje je

najefikasnije sredstvo kojim raspolažemo u zaštiti od lažnih vesti i teorija zavere.

Masakri na Markalama

Masakri na Markalama su dva masakra nad sarajevskim civilima počinjena

minobacačkim napadima, a po novijoj verziji podmetnutom bombom[1] tokom
opsade Sarajeva za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Ovaj događaj Haški tribunal
naziva „Slučaj Markale“ i „Pijaca Markale“.

Masakri su se odigrali na pijaci Markale, koja se nalazi u centru Sarajeva. Prvi

masakr se desio 5. februara 1994. kada je ubijeno 68 ljudi, a ranjeno 144. Drugi
napad se desio 28. avgusta 1995. kada je ubijeno 37 ljudi, a ranjeno 90. Potonji
napad je bio povod za vazdušne udare NATO-a na Republiku Srpsku, koji će na
kraju dovesti do Dejtonskog mirovnog sporazuma i kraja rata u Bosni i
Hercegovini. Prema sudskim presudama Haškog tribunala za oba slučaja je
odgovorna Vojska Republike Srpske, dok prema izveštaju nezavisne komisije iz
1995. godine, ne postoje jasni dokazi za to ko je odgovoran kod prvog napada na
pijacu Markale, što je potvrdio lično i Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara
UN za Balkan. Postoje i svedočenja koja potvrđuju da je to planski učinila Armija
BiH po naređenju muslimanskog vođe Alije Izetbegovića. Zbog toga mnogi
smatraju da su bošnjačke snage iscenirale, odnosno same izvršile oba napada na
sarajevske civile kako bi izazvale NATO bombardovanje Republike Srpske.

Vojno-policijska akcija Račak

Slučaj Račak je naziv za oružani sukob između srpske policije i terorista Albanaca
tokom policijske akcije 15. januara 1999. u kosovsko-metohijskom selu Račak, kao
i za istražna i politička događanja koje je izazvao. Kontroverznost dešavanjima u
Račku daju još uvek suprotstavljeni stavovi kao i različiti zaključci autopsija,
kontradiktorne i pristrasne informacije u medijima i proistekle značajne političke
posledice.

O akciji srpske policije postoje stavovi, s jedne strane prevashodno zasnovani na

izjavama Vilijama Vokera, u to vreme šefa Kosovske verifikacione misije (KVM)
OEBS, da je srpska policija, uz podršku Vojske Jugoslavije (VJ), izvršila masakr
nad nedužnim civilima albanske nacionalnosti.[3] Drugu grupu čine stavovi o tome
da je to bila legitimna antiteroristička akcija policije protiv naoružanih pripadnika
terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) koja je politički
iskorišćena kao povod da se iskonstruišu navodi o masakru civila u cilju stvaranja
legitimiteta za NATO bombardovanje SRJ.