Šipovi - vrste, ugradnja i opterećenja

Pri prenošenju opterećenja na veću dubinu razmatra se "duboko fundiranje".

Konstruktivni oblici dubokog fundiranja su najčešće različite vrste šipova, ali se
koriste i dijafragme, bunari ili kesoni. Ovde će se razmotriti samo jedan od najčešće
primenjivanih oblika posrednog ili dubokog temeljenja koji podrazumeva upotrebu
šipova.
Šip je relativno dug i relativno tanak element koji se najčešće ugrađuje u vertikalnom
pravcu sa površine terena. Ovaj konstruktivni oblik temeljenja je stariji od istorije;
primenjivao se još u neolitu, kada su se kuće, sojenice, gradile na drvenom kolju
pobijenom u dno plitkog jezera. Iako se šipovi najčešće upotrebljavaju u grupama,
ovde će se razmatrati samo nosivost pojedinačnog šipa opterećenog vertikalnom
silom, koji na tlo prenosi opterećenje vertikalnim naponima na bazi šipa i smičućim
naponima po površini stabla, mada se šipovi mogu koristiti i za prenošenje kosih i
zatežućih sila.

Slika 9.13. Primena šipa i prenošenje vertikalnog opterećenja

Dubokim temeljima se opterećenje prenosi na izvesnu dubinu ispod korisnog dela
građevinske konstrukcije. Osnovna ideja primene šipova prikazana je na Slici 9.13, kada se
u površinskoj zoni nalazi sloj meke gline a na većoj dubini postoji mogućnost prenošenja
opterećenja na tlo veće nosivosti (Slika 9.13-a), ili se pobijanjem šipa postiže prenošenje
opterećenja na veću masu tla uz eventualno povećanje njegove zbijenosti (Slika 9.13-b). U
opštem slučaju, vertikalno opterećenje Q koje deluje na vrh, (gornji kraj), šipa (Slika 9.13-c)
prenosi se preko smičućih napona τs na kontaktu između stabla šipa i tla i vertikalnih
komponenti normalnih napona qb koji deluju na bazu šipa.
VRSTE ŠIPOVA
Neke osnovne vrste šipova prikazane su na Slici 9.14. Materijal za izradu šipa može
biti drvo, armirani ili prednapregnuti beton ili čelik.

Slika 9.14. Neke vrste šipova. Red veličine dimenzija dat je u tekstu.

Drveni šipovi (Slika 9.14-a) su relativno laki, jednostavni za transport i manipulisanje

i u nekim zemljama jeftini. Mogu se pobijati do dubine do oko 18 m a mogu se i
nastavljati. Generalno se ugrađuju ispod nivoa podzemne vode i tada im trajnost
može biti znatna, a iznad nivoa podzemne vode moraju se obavezno štititi
impregnacionim sredstvima. U morskoj vodi mogu ih napadati razne životinjice.
Međutim, u našim uslovima u najširoj primeni je beton. Kvadratni presek ima ivicu od
min. 20 cm, tipično 25 do 45 cm, a samo izuzetno do 60
cm. Prefabrikovani ili gotovi armirano betonski ili prednapregnuti šipovi (Slika 9.14-b)
pobijaju se specijalnim makarama do tipičnih dubina od oko 8 do 18 m. Dužina šipa
se odredi unapred, izrađuju se u kontrolisanim uslovima i transportuju do mesta
ugrađivanja. Ako se specijalnim vezama nastavljaju, najduži armiranobetonski
element je dug do oko 15 m, tako da se mogu postići dubine 100 m, ali u većini
praktičnih slučajeva dubina pobijanja nije veća od oko 30 m. Podzemna voda ne
utiče na pobijanje, kontinuitet šipa je pouzdan ako se primenjuje odgovarajući
postupak pobijanja, može se završiti i iznad površine terena ili iznad nivoa vode, ako
se pobija sa vode (pristaništa, mostovi). Ugrađivanjem u rastresita krupnozrna tla
povećava se zbijenost tla. Ima i nedostataka, jer bubrenje tla u zasićenom
sitnozrnom tlu tokom pobijanja može izazvati teškoće, dužina se ne može menjati
tokom pobijanja, mogu se oštetiti tokom pobijanja, količina armature često zavisi od
uticaja koji se pojavljuju tokom manipulisanja i ugrađivanja, i ne mogu se pobijati
šipovi većih prečnika. Buka i vibracije pri pobijanju su takve da ih taj razlog najčešće
eliminiše iz primene na lokacijama u naseljenim mestima.
Pobijeni šipovi betonirani u tlu (Slika 9.14-c) ugrađuju se pod zaštitom prethodno
pobijene čelične cevi koja se nakon dostizanja željene dubine sukcesivno izvlači iz
tla uz dodavanje betona. Dobre osobine ove vrste šipova, koji se mnogo koriste u
svetu, a primenjuju se i kod nas (Franki šip ili sličan), ogledaju se u mogućnosti da
se dubina prilagodi otporu tla pri pobijanju cevi, zatim se može formirati proširena
baza šipa i tako povećati nosivost baze, a površina stabla je hrapava što omogućava
maksimalnu mobilizaciju smičućeg otpora u krupnozrnom tlu. Međutim, teže je
kontrolisati kvalitet ugrađenog betona, pa neadekvatno izvođenje može proizvesti
šipove sa prekidom u stablu, prečnici su ograničeni na manje od 60 cm i dubine
pobijanja su ograničene do oko 20 m, sa tipičnim dopuštenim opterećenjima
oko 600 do 1200 kN. U zasićenom tlu mogu izazvati poremećaje i porne pritiske koji
u procesu konsolidacije nakon izvođenja mogu izazvati pojavu negativnog trenja. Ne
mogu se izvoditi sa površine vode bez posebne opreme. Buka i vibracije tokom
izvođenja su znatne, ali nešto manje nego kod pobijanja prefabrikovanih betonskih
šipova.
Ograničenja u pogledu veličine prečnika šipa se prevazilaze
primenom bušenih šipova betoniranih u tlu (Slika 9.14-d). Mogu se izvoditi prečnici
od min. 60 cm, sasvim su uobičajeni prečnici od 1,2 do 1,5 m, a maksimalni prečnici
dostižu i 3 do 5 m, tako da se često nazivaju i šipovima velikog prečnika. U povoljnim
uslovima može se u vezanom tlu izvesti proširenje baze. Za razliku od pobijenih
šipova, tlo se vadi pod zaštitom prethodno utisnute čelične cevi i iskopani materijal
zamenjuje betonom. U novije vreme razvijena je tehnologija izvođenja bušenih
šipova umerenih prečnika bez zaštitne cevi, sa kontinualnom spiralom oko uže
centralne cevi kroz koju se, nakon dostizanja željene dubine, unosi beton uz
sukcesivno povlačenje pribora. Bušeni šipovi se mogu primenjivati u naseljenim
područjima jer je buka pri ugrađivanju umerena, vibracija praktično i nema, ali zato
nema ni efekata zbijanja tla u koje se šip ugrađuje.

Suprotna krajnost u odnosu na šipove velikog prečika su razne vrste mini ili
mikrošipova koji će se ovde svrstati u grupu "koren šipova". Takvi šipovi imaju
relativno mali prečnik, svega 8 do 15-30 cm, (Slika 9.14-e), neki se armiraju sa samo
po jednom šipkom armature, pobijeni dostižu dubinu do max. oko 6 metara, ali se
posebnim tehnikama bušenja mogu dostići i veće dužine. Zbog malih prečnika,
umesto betona primenjuje se malter.
U nekim zemljama je veoma rasprostranjena primena čeličnih šipova od H profila
(Slika 9.14-f), raznih kombinovanih čeličnih profila spojenih zakivanjem ili
zavarivanjem, ili od čeličnih cevi koje mogu biti zapunjene betonom ili po pobijanju
mogu biti ostavljene prazne. Čelične cevi se često pobijaju i sa otvorenim donjim
krajem tako da tlo delimično ispuni pobijenu cev. Ovi šipo vi se mogu pobijati sa
površine vode, često se primenjuju u fundiranju kejskih zidova, ali se mora imati u
vidu njihova ograničena otpornost protiv korozije, te se primenjuju različite mere
zaštite.
Rezimirajući postupke ugrađivanja, u načelu, šip se u tlo može ugraditi na tri načina:
pobijanjem udarima, ugrađivanjem u prethodno izrađenu bušotinu iz koje je
iskopavanjem tlo uklonjeno i statičkim utiskivanjem u tlo. Dužina šipa najčešće nije
manja od oko šest metara, najčešće dužine su između 10 i 20 metara, a mogu
dostići dužinu i od više desetina metara, pa čak i do 100 m. Poprečna dimezija
šipova koji se u tlo ugrađuju pobijanjem kreće se od najmanje 8 cm (mikro-šipovi) do
oko 60 cm, dok se uz prethodno bušenje u tlo ugrađuju šipovi sa tipičnim prečnicima
između 60 i 150 cm, a mogu se postići i dimezije prečnika do oko 3,0 m, izuzetno 5,0
m primenom odgovarajućih tehnologija građenja uklanjanjem tla iz bušotine velikog
prečnika.
ZNAČAJ NAČINA UGRAÐIVANJA ŠIPA
Raspodela napona u tlu, veličina sleganja i granična nosivost šipa zavisi, osim od
dimenzija, i od načina ugrađivanja šipa. Šip predstavljen cilindrom dužine Df i
prečnika B predstavlja diskontinuitet u masi tla koji ili zamenjuje ili potiskuje tlo,
zavisno od toga da li je ugrađen pobijanjem (ili utiskivanjem) ili bušenjem uz
uklanjanje tla. Usled izvođenja iskopa uklanjanjem tla dolazi do pomeranja tla prema
unutrašnjosti šipa, što izaziva poremećaj u glini i razrahljivanje u pesku. Utiskivanje
šipa u prostor mase tla ili unošenje svežeg betona uz vibriranje ili nabijanje, unosi
nov poremećaj potiskujući delimično tlo u suprotnom pravcu. Pri pobijanju ili
utiskivanju nastaju još veći poremećaji.
Baza šipa deluje kao manja temeljna stopa, koja akumulirajući konus tla ispod baze,
prodire naniže potiskujući tlo u stranu izazivajući sukcesivni prolom tla. Tako se
stvara poremećena zona koja ima širinu od jednog do dva prečnika šipa. Unutar
poremećene zone u zasićenom sitnozrnom tlu deformacije su dovoljno velike da se
može ispoljiti nedrenirana smičuća čvrstoća u prerađenom stanju cur, koja zavisi od
osetljivosti, senzitivnosti gline, uz pojavu dopunskih pornih pritisaka. Discipcija
pornog pritiska u procesu konsolidacije, novi efektivni naponi nakon ugrađivanja
šipa, a pre nanošenja opterećenja objektom, mogu uticati na promenu kako
drenirane, tako i nedrenirane smičuće čvrstoće, ali i na ukupno opterećenje šipa
dodatnim negativnim trenjem. Nova čvrstoća se razlikuju od početne, karakteristične
za neporemećene uzorke gline uzete iz tla za laboratorijska ispitivanja pri početnom
geostatičkom stanju napona.
U krupnozrnom rastresitom i srednje zbijenom tlu obično dolazi do zbijanja i
povećanja smičuće čvrstoće pri ugrađivanju šipa utiskivanjem ili pobijanjem.
Međutim, u veoma zbijenom tlu može doći do razrahljivanja, kada se prekorači vršna
smičuća čvrstoća, savladavaju se efekti dilatancije i nakon povećanja zapremine,
lom se događa pri konstantnoj zapremini i smičuća čvrstoća može opasti do veličine
uslovljene sa φcv′.
Temelj na šipovima, pa čak i pojedinačan šip, visoko je neodređen statički sistem.
Mogućnost precizne analize temelja sa šipovima je znatno manja u poređenju sa
drugim problemima koji se tretiraju u mehanici tla.  Sistematizovana empirijska
znanja i rezultati probnih opterećenja na lokaciji budućeg objekta su obično
neophodni za korektno rešenje temeljenja na šipovima. U ovom poglavlju će se
prikazati priroda problema vertikalnog šipa opterećenog aksijalnom silom u svetlu
mehanike tla.
MEHANIZAM PRENOŠENJA OPTEREĆENJA
Vertikalna sila Q naneta na vrh šipa prenosi se na tlo preko baze šipa
komponentom Qb i preko komponente stabla Qs, prema Slici 9.15. Sa povećavanjem
opterećenja povećava se sleganje i ukupna zavisnost obično pokazuje žilavo ili
plastično ponašanje pri opterećenjima koja izazivaju lom tla u dreniranim uslovima,
što ukazuje da se lom tla u području baze šipa događa kao lom pri probojnom ili
lokalnom smicanju (Slika 9.1-b, c i Slika 9.2).

Slika 9.15. Komponente nosivosti šipa

Idealizovana i sasvim pojednostavljena elasto-plastična aproksimacija razvoja

komponenti sa povećavanjem ukupnog opterećenja ukazuje da se granična veličina
sile koju prima stablo šipa Qs ispoljava pri relativno malim sleganjima reda
veličine 5-15 mm, uz mogućnost daje zavisnost krto-plastičnog tipa. Međutim, za
dostizanje granične sile nosivosti Qb = Qbf baze šipa potrebno je znatno veće
sleganje reda veličine 10% njegovog prečnika. To znači da ove dve komponente pri
radnom opterećenju nisu mobilisane u istim proporcijama graničnih nosivosti, tako
da postoje jaki razlozi da se računa sa relativno velikim učešćem nosivosti omotača
šipa, a sa znatno manjom mobilizacijom nosivosti baze, koja odgovara dopuštenim
sleganjima šipa.
GRANIČNA NOSIVOST
Ukupna granična nosivost šipa težine W jednaka je zbiru nosivosti baze Qb,f i
nosivosti stabla Qs,f, odnosno:
Qf = Qb,f + Qs,f + W (9.67)
Granična nosivost baze šipa je:
Qb,f = Abqb,f (9.68)
gde je:
Ab    površina baze šipa,
qb,f   granična nosivost tla u području baze šipa.
Granična nosivost omotača šipa je:
Qs,f = Σ(ΔL)asτs,f (9.69)
gde je:
 ΔL    dužina dela šipa,
as     površina omotača stabla po jedinici dužine šipa,
τs,f    smičuća čvrstoća, granični napon smicanja na kontaktu omotača i tla.
Za prognozu granične i dopuštene nosivosti primenjuju se mnoge metode. Evropska
iskustva objavili su De Cock i Legrand (1997). Prema našem "Pravilniku" dozvoljeno
opterećenje šipa dokazuje se najmanje sa dva od sledećih načina:

 obrascima s obzirom na stepen mobilizacije otpornosti tla,

 obrascima u kojima se koriste podaci penetracionog sondiranja,
 probnim opterećenjem šipova,
 prema iskustvu sa šipovima u sličnom tlu,
 obrascima s obzirom na otpornost pri pobijanju šipova.

U ovom tekstu će se prikazati osnove prve tri metodologije, od kojih se prva može
nazvati Teorijskim metodama Mehanike tla, druga obuhvata primenu rezultata
penetracionih sondiranja statičkim penetrometrom (CPT), odnosno rezultata
standardnog penetracionog opita (SPT), a treća, jedan postupak probnog
opterećenja. 
 Elementi i tehnologija izrade bušenih
šipova
Diskontinualne potporne građevine sačinjene su od AB elemenata, tj. od AB
šipova i AB dijafragmi. One se postavljaju na proračunatom rastojanju između
dva elementa, obično na 1,5 do 2,5m1 . AB elementi mogu, ali ne moraju, biti
međusobno povezani "veznom" gredom ("naglavnom" gredom). Vrlo često se
diskontinualne potporne građevine grade od AB bušenih šipova. Pri
sanacijama terena, potporne građevine od AB šipova češće se primenjuju od
potpornih građevina od AB dijafragmi. Razlog veće primene šipova od
dijafragmi kod potpornih građevina je sigurnija i efikasnija tehnologija
izvođenja šipova od tehnologije izvođenja dijafragmi. U ovom delu daćemo
elemente i tehnologiju izrade AB bušenih šipova koji se primenjuju pri
sanacijama terena, kao elemente potporne građevine.
U primeni su sledeći prečnici bušenih AB šipova: 600, 800, 1000, 1250, 1500, 2000 i
2500mm. Maksimalna dubina bušenih šipova koji se primenjuju kod potpornih
građevina je 40m1. Izradu (iskop i betoniranje) bušenih šipova prati direktno
(momentalno) zacevljenje. Ono, kod potpornih građevina, može biti potpuno ili
delimično (SI. 17). U Praksi, u mnogo većem broju slučajeva, primenjuje se potpuno
zacevljenje koje sprečava odronjavanje sitnih ili krupnijih čestica tla sa zidova
bušotine, ili eliminiše veće Pokretanje tla u zoni kliznog sloja, kada dolazi do pretnje
zatvaranja bušotine.

SI. 17. Zacevljenost bušotina, A - potpuno, B – delimično.

Potpuno zacevljenje bušotine vrši se kod peskova i šljunkova, kod prašina i

prašinasto-glinovitih prirodnih tvorevina male konzistencije (S1.17.A), kao i kada je
klizni sloj izražen i izaziva kretanje tla, pa je neophodno ta kretanja osujetiti.
Delimično zacevljenje bušenih šipova može se obaviti ako se pri bušenju naiđe na
sloj gline veoma tvrde konzistencije, ili na sloj mekanih stena: lapori, laporci, glinci,
fliševi, ...(Sl.17.B). U praksi su poznati slučajevi izrade bušenih šipova bez
zacevljenja. Cev zamenjuje fluidna podgrada, obično bentonitna ili glinena
suspenzija.
Bušeni šipovi u praksi se rade sa neproširenom ili sa proširenom bazom (Sl.18A i B).
Kod potpornih građevina gde je dominantno dejstvo horizontalnih sila, proširenje
baze šipa obično se ne vrši, jer za to nema statičkih potreba. Samo proširenje je
tehnološki teško izvesti i moguće je jedino kod glina. Proširenje baze šipa, kada se
radi, najčešće se vrši do dvostrukog prečnika šipa.

Sl. 18. Bušeni šipovi: bez proširenja baze (A), sa proširenjem baze (B)

Pre početka izrade bušenih šipova neophodno je obaviti neke pripremne radove koji
obuhvataju odgovarajuće poslove na gradilištu i poslove na izboru, dopremi i
montaži opreme i instalacija, a sve u skladu sa konkretnim projektom i sa terenskim
gradilišnim uslovima. Pripremni radovi na gradilištu podrazumevaju izradu radnih
platoa i izradu pristupnih saobraćajnica, radi kretanja i rada planirane opreme za
bušenje, dopremu armaturnih koševa i betona za betoniranje šipova. Radni platoi
moraju biti širine 5-7m1, a širine pristupnih saobraćajnica su 3-5m1.
Uzdužni nagibi pristupnih saobraćajnica mogu biti maksimalno 15%. Kolovozni
zastori radnih platoa i pristupnih saobraćajnica moraju biti urađeni od kvalitetnih
materijala (šljunak, tucanik, itd.), kako bi se lako i bez problema kretale mašine sa
kojima se radi i sredstva za dopremu materijala ili izvoz iskopane zemlje.
Opterećenja koja će primati kolovozni zastori radnih platoa i pristupnih puteva
manifestuju se koncentrisanim silama od 70 do 1000kPa.
Mehanizacija i oprema za kvalitetan i efikasan rad za izradu bušenih šipova, sastoji
se od sledećeg: bager za iskop sa odgovarajućim alatima; zaštitne cevi; hidraulički
cevni oscilator za rotaciono oscilovanje zaštitnih cevi, čime se olakšava njeno
utiskivanje u zemljište; dizalica za vađenje zaštitnih cevi i podizanje i nameštanje
armaturnog koša; oprema za kontraktorsko betoniranje.
Bageri ili refuleri za bušenje (iskop) bušotina su osnovne mašine koje se primenjuju
pri izradi bušenih šipova. Oni služe za obavljanje iskopa zemlje u zaštitnoj cevi. Kod
nas su u primeni bageri sledećih proizvođača: "Link Belt", "Oprenstein Koppel",
"Poclain", "Casagrande", itd. Bageri moraju biti opremljeni odgovarajućim alatima
kao što su: spirale ili kašike, proširivači, udarni čekići, dleta, itd. Ovi alati su montirani
na teleskopskim rotacionim sistemima osnovnog bagera i čine jednu tehnološku
celinu za iskop (bušenje) šipova. Kod nas su u primeni alati sledećih proizvođača:
"Casagrande", "Sollimec", "Salzitter", itd.

Za privremeno postavljanje zaštitnih cevi, odnosno zacevljenje bušotine, koriste se

čelične cevi koje osciluju pomoću hidrauličkog oscilatora tzv. lavirke, kao posebnog
postrojenja, kompletiranog sa standardizovanim cevima i spojnicama. Dužina
zaštitne cevi treba biti jednaka dužini šipa. Najveća dužina cevi je 20m 1. U slučaju da
je cev duža od 20m1, cev se nastavlja. Za nastavljanje služe specijalne mehaničke
spojnice koje daju aksijalnu i torzionu krutost, kao i vodonepropustljivost na mestu
nastavka. Kontraktorsko betoniranje obavlja se pomoću kontraktorske cevi prečnika
200mm, kompletirane nastavcima i spojnicama. Spravljanje i transport betona vrši se
klasičnom opremom.
Tehnologija izrade bušenih šipova sastoji se od tri osnovne faze: od iskopa bušotine
(bušenja), od spravljanja i postavljanja armaturnog koša i od spravljanja betona i
betoniranja šipova. Kako je već rečeno, iskop bušotina pri izradi bušenih šipova kod
potpornih građevina može biti sa potpunim zacevljenjem ili sa delimičnim
zacevljenjem.
Više je u primeni način sa potpunim zacevljenjem. Po redosledu rada, prvo se bager
(bušilica ) i lavirka lociraju na mesto izrade šipa. Tolerancija odstupanja od
projektovanih koordinata vertikalne ose šipa određena je tehničkim uslovima za
svaki konkretni projekat. Ona je obično u granicama 1-2cm. Uporedo sa lociranjem
postrojenja, na lokaciji šipa potrebno je izvršiti kontrolu i rektifikaciju vertikalnosti
lafeta i teleskopskog rotari-uređaja za bušenje. Tolerancija vertikalnosti predviđa se
tehničkim uslovima za svaki konkretan projekat, a obično se dozvoljava 1-2 %.
Početak bušenja zahteva postavljanje pomoćne cevi (vodice), dužine 2-4m 1, na
mesto bušotine koja služi za obezbeđenje položaja i pravca šipa. Posle zabijanja
pomoćne cevi, iz nje se vrši iskop i transport iskopanog tla. Zatim se, u tako
pripremljenu bušotinu, spušta zaštitna čelična cev, koja služi za obezbeđenje daljeg
iskopa. Uporedo sa napredovanjem iskopa (bušenja), obavlja se utiskivanje zaštitne
cevi torzionim pokretanjem, naizmenično levo i desno, hudrauličkim cevinim
oscilatorom (lavirkom). Cevi se dodaju tokom bušenja u skladu sa napredovanjem
bušenja sve do dna bušotine. Kroz cev se obavlja bušenje i iznos materijala iz
bušotine. Bušenje i iznos materijala obavlja se spiralama za vezane prirodne
tvorevine (prašine i gline) i kašikama za nevezane prirodne tvorevine (pesak,
šljunak) i muljeve. Dno cevnih kolona treba da napreduje brže od brzine obavljanja
bušenja, naročito kada se radi u nevezanim i muljevitim prirodnim tvorevinama. Na
taj način sprečava se prodiranje tla ispod dna cevnih kolona. Bušenje je izvršeno
kada se dođe do projektovanog dna, što se kontroliše sa dva do tri uzastopna
merenja visine bušotine graduisanom trakom. Tačnost merenja je 1cm.
Armaturni koševi za bušene šipove slični su armaturnim koševima koji se koriste kod
ostalih šipova. Osnovni karakteristični elementi armaturnih koševa su:

 Unutrašnji prstenovi, koji se postavljaju na rastojanju 1-1,5m 1  visine šipa, koji

služe kao konstruktivni nosači vertikalnih čeličnih šipki (glavne armature šipa).
Vertikalne čelične šipke se zavaruju za unutrašnji prsten na minimum 50%
spojeva.
 Glavna vertikalna armatura proračunava se statičkim računom nosivosti šipa,
obzirom na opterećenje koje deluje na šip. Dužina vertikalne armature treba
biti jednaka dužini šipa i uvećana za visinu vezne (naglavne) grede, ako ta
greda postoji u potpornoj konstrukciji. Kao što smo već pomenuli, minimum
50% šipki glavne vertikalne armature se iz konstruktivnih razloga zavaruje za
unutrašnji prsten.
 Uzengije kod bušenih šipova su spiralne i zavaruju se na minimum 50%
spojeva. One su od armaturnog čelika, prečnika obično 8 ili 10mm.
 Centralizeri ili odbojnici, služe za centriranje armaturnog koša u šipu. Oni su
od čeličnog lima ili čelične armature. Zavaruju se na vertikalnu glavnu
armaturu na odgovarajućem rastojanju i po odgovarajućem rasporedu.
Centalizeri izlaze iz gabarita armaturnog koša za debljinu zaštitnog sloja
betona, sve u skladu sa propisima za armirani beton.

Radi jasnoće objašnjenja, na Sl. 19 dat je shematski prikaz jednog standardnog

armatumog koša sa svim svojim delovima.
 Sl. 19. Shematski prikaz armaturnog koša

Armaturni koš se ugrađuje, centrira i fiksira u iskopanu bušotinu, zaštićenu čeličnim

cevima, posle završenog bušenja i pročišćavanja bušotine, neposredno pre
betoniranja šipa. Postavljanje armaturnog koša obavlja se moćnim dizalicama.
Armaturni koš može biti urađen u celosti ili u delovima, kada se nastavljanje obavlja
preklapanjem, prema propisima armiranog betona. Nikada armaturni koš ne treba
osloniti na dno bušotine. On treba biti postavljen minimum 10cm. iznad dna bušotine,
kako bi se oformio betonski sloj na kome će se osloniti armaturni koš. Vreme od
postavljanja armatumog koša do početka betoniranja ne sme biti duže od dva sata,
kako bi se izbeglo prljanje armature i stvaranje glinovitog sloja na njoj.
Betoniranje šipova obavlja se kontraktorskim postupkom (Sl.20). Početak betoniranja
obavlja se spuštanjem kontraktorske cevi na visinu 20cm. od dna bušotine.
Betoniranje šipa treba izvršiti bez prekida. Tokom betoniranja kontraktorska cev se
povlači u skadu sa podizanjem nivoa betona u šipu, sukcesivno 5-10cm.
Kontraktorska cev treba da ostane uronjena u beton najmanje 2-3m 1 za vreme
betoniranja šipa. Prečnik kontraktorske cevi je najčešće 200mm. Ona se sastoji iz
nastavaka dužine 1-3 m1. Nastavci se povezuju kuplung spojnicama ili navojima.
Na vrhu kontraktorske cevi postavlja se uvodni levak, radi boljeg prijema i doziranog
propuštanja betonske mase. On je fiksiran na početku bušotine i zapremine je oko
sto litara. Levak smešten na ulivnu cev treba biti oblika zarubljene kupe, sa stranama
pod uglom od 45°. Vreme skraćivanja kontraktorske cevi ne sme biti veće od 10
minuta. Kontraktorska cev treba, u svakom trenutku betoniranja, da bude potpuno
ispunjena betonom, kako bi se izbegla segregacija betona. Šipovi se betoniraju
plastičnim betonima, kvaliteta određenog projektom. Obično se koristi beton marke
30 ili 35.
Vreme početka vezivanja betona ne sme biti kraće od 2 sata, kako bi se izbegle
greške u transportu betona i organizovanju građevinskih radova. Postupak
betoniranja, pri kontraktorskom betoniranju sa zacevljenjem bušotine, treba obavljati
tako da se zaštitne kolone povlače u skladu sa podizanjem nivoa betoniranja, uz
uslov da u cevima ostaje stub ugrađenog betona od 1-2m 1 (Sl.20).

Sl.20. Detalj betoniranja šipa

Betoniranje šipa treba završiti minimum 30cm. iznad kote predviđene projektom
Više  betoniranu zapreminu treba kasnije (minimum 72 sata posle betoniranja), kada
beton očvrsne, krajcovati tj. ukloniti. Izvlačenje zaštitne cevi iz zemljišta, posle
obavljenog delimičnog ili potpunog betoniranja, vrši se na sledeći način:

 na gornji kraj zaštitne cevi postavlja se poklopac koji se hermetički zatvara;

  u cev se pusti vazduh pod pritiskom od dve atmosfere i aktivira uređaj za
rotaciono oscilovanje;
 cev se podiže u visinu uz pomoć dizalice.

Na ovakav način se relativno brzo omogućava izvlačenje zaštitnih cevi iz zemljišta.

Izvlačenje se kod dugih zaštitnih cevi vrši u delovima, zavisno od broja spojnica. Kod
kraćih zaštitnih cevi izvlačenje se obavlja po završetku betoniranja šipa. Upuštanjem
vazduha pod pritiskom u zaštitnu cev postiže se višestruka korist:

 olakšava se izvlačenje zaštitnih cevi iz zemljišta;

 ispunjavaju se šupljine u betonu koje je izvlačenjem ostavila zaštitna cev,
čime se postiže potpun kontakt između betona i okolnog zemljišta;
 beton se ugrađuje pod pritiskom, što povećava njegovu kompaktnost.
 Kako se jet groutingom od slabog
tla prave betonski šipovi direktno
na gradilištu
Osim toga što ne postoji „iskopani materijal“, kod „jet groutinga“ brzina
ojačavanja tla neuporedivo je veća u odnosu na ostale tehnologije.

Rešenje ojačanja tla u fundiranju primenom “jet grouting” tehnologije u svetskim

razmerama nije novo, ali u Srbiji jeste. U samom početku razvoja „jet grouting“ se
koristio isključivo u funkciji poboljšanja mehaničkih karakteristika tla, to jest, ojačanja
tla. Razvojem tehnike i preduzetim eksperimentalnim radom „jet grouting“ je u
zadnjih desetak godina primenjivan u funkciji izrade kolona i ankera.

Osnovne karakteristike „jet groutinga“ je da se pod pritiskom od 500-600 bara u tlo

injektira cementno mleko, koje se meša sa degradiranim tlom (usled velikog
pritiska) i sa česticama tla (agregat) formira beton marke 5-20 MB.

Izvođenje „jet groutinga“ kreće od bušenja do potrebne dubine. Najčešće se već i u

fazi bušenja kroz alat za bušenje pušta voda pod pritiskom da bi se u izvesnoj
meri degradiralo tlo što olakšava bušenje i poboljšava uslove za krajne injektiranje.
Pri dostizanju zadate dubine (dubina kolone ili ankera) bušenja, kroz alat za bušenje
se injektira cementno mleko i simultano rotira i podiže.
Prikaz „jet grouting“ metode; Foto: Novkol
U tlo se injektira cementno mleko, koje se meša sa degradiranim tlom i sa česticama
tla čime se formira beton marke 5-20 MB.

Karakteristike betonske kolone (geometrija i čvrstoća) su u direktnoj zavisnosti

od pritiska injektiranja, vodocementnog faktora, prečnika brizgaljke, brzine
izvlačenja i rotiranja alata kao i granulometrijskog sastava tla.

Prednost „jet grouting“ tehnologije u odnosu na ostale tehnologije bušenja i

betoniranja su što se na površinu ne iznosi materijal, to jest, ne postoji „iskopani
materijal“. Takođe, brzina izvođenja neuporedivo je veća u odnosu na ostale
tehnologije bušenja jer je moguće izvesti od 200 do 300 metara kolona dnevno.
Prednost ove tehnologije je i što bez obzira na vrstu tla bušotina se ne zacevljuje, a
takođe prisustvo podzemne vode ne utiče na kvalitet radova.

Kod izvođenja ankera, metoda „jet grouting“ ima prednost u odnosu na izvođenje
ankera klasičnim metodama bušenja i injektiranja, naročito ako se izvode u
materijalima sa malim čvrstoćama na smicanje (glinama), jer se „jet groutingom“
dobijaju veća tela ankera (do 0,5 m prečnika) čime se povećavaju sile u ankerima i
preko 100-120 tona.

Potrebna oprema za „jet grouting“ je silos za cement, mikserska jedinica, pumpa

visokog pritiska, kompresor kao i hidraulička bušilica.
Široka primena “jet grouting” tehnologije

Primena “jet grouting” tehnologije je mnogobrojna a ona se posebno dobro pokazala

kod osiguranja dubokog iskopa koji štiti iskop u blizini objekta, za izvođenje AB
dijafragme koja je u blizini postojećih objekata, za osiguranje iskopa zemlje za
potrebe izvođenja podzemne železnice, za obezbeđenje temelja kao zaštita iskopa
ali i za vodootporne dijafragme ili obezbeđenje klizišta.
 N
eke od mogućnosti primene „jet grouting“ tehnologije; Foto: Novkol

Dobar primer iz domaće prakse

Ova tehnologija se posebno dobro pokazala na izvođenju stambenog naselja West

65 na Novom Beogradu gde je domaća kompanija Novkol primenila „jet grouting“
kod fundiranja u dubokoj temeljnoj jami u otežanim geološkim uslovima.
U ovakvim geološkim uslovima i sa velikim rasponima kontaktnog opterećenja ispod
temeljne ploče, sračunata ukupna i neravnomerna sleganja nisu bila prihvatljiva.
Zato su se projektanti David Mandić, Aleksandra Kiković i Miloš Hranisavljević 
odlučili za ojačanje tla primenom “jet grouting” tehnologije.

Raspored „jet grouting“ kolona na Westu 65; Foto: Novkol

Ispod jače opterećenih površina izvođene su bušotine po projektovanom rasporedu

do potrebne dubine i vršilo se mlazno injektiranje tla cementnom emulzijom pod
visokim pritiskom. Na taj način formirane se vertikalne kolone (kratki “šipovi”) u tlu
koje se ojačava i opterećenje prenosi u dublje dobro nosive slojeve. Time
je rasterećen temeljni kontakt i smanjeno je ukupno sleganje.