ФОЛКЛОРИСТИКА 7/1

УДК 398 ISSN 2560-4414
e-ISSN 2560-3191
http://folkloristika.org
http://folkloristics.org
ФОЛКЛОРИСТИКА
Часопис Удружења фолклориста Србије
Година седма, број 1, 2022

UDC 398
ISSN 2560-4414
e-ISSN 2560-3191
http://folkloristika.org
http://folkloristics.org
FOLKLORISTIKA
Journal of the Serbian Folklore Association
VII, No. 1, 2022
Editors in chief
Sonja Petrović and Mirjana Zakić
Editorial board
Smiljana Đorđević Belić, Sanja Zlatanović, Branko Zlatković, Selena Rakočević ,
Sanja Ranković, Biljana Sikimić, Boško Suvajdžić, Đorđina Trubarac Matić
International editorial board

Margaret Beissinger, Ana Martinoska, Andrey B. Moroz, Jelenka Pandurević,
Tanja Petrović, Mihai Radan, Joanna Rękas, Carol Silverman, Veselka Toncheva
Advisory board
Aleksandar Jerkov, Dragana Radojičić, Matina Ju. Martynova, Sofija Miloradović,
Bojan Jović, Krinka Vidaković Petrov, Petko Hristov, Laura Jiga Iliescu,
Charalampos Passalis
Editorial Secretary
Marko Đorđević
English language editing and proofreading

Branislava Miladinov
FOLKLORISTIKA is published biannually.
Publishers: Serbian Folklore Association, Belgrade; Faculty of Philology

University of Belgrade; University Library “Svetozar Marković”, Belgrade
Printed by: MAB, Belgrade
Web: http://www.folkloristika.org, http://www.folkloristics.org
E-mail: folkloristika.ufs@gmail.com
УРЕДНИШТВО
Главни и одговорни уредници

Соња Петровић и Мирјана Закић
Уређивачки одбор
Смиљана Ђорђевић Белић, Сања Златановић, Бранко Златковић, Селена Ракочевић ,
Сања Ранковић, Биљана Сикимић, Бошко Сувајџић, Ђорђина Трубарац Матић
Међународни уређивачки одбор

Margaret Beissinger, Ана Мартиноска, Андрей Б. Мороз, Јеленка Пандуревић,
Tanja Petrović, Mihai Radan, Joanna Rękas, Carol Silverman, Веселка Тончева
Издавачки савет
Александар Јерков, Драгана Радојичић, Марина Ю. Мартынова, Софија
Милорадовић, Бојан Јовић, Кринка Видаковић-Петров, Петко Христов, Laura
Jiga Iliescu, Charalampos Passalis
Секретар редакције
Марко Ђорђевић
Лектура и коректура за енглески језик

Бранислава Миладинов
ФОЛКЛОРИСТИКА излази два пута годишње.
Издавачи: Удружење фолклориста Србије, Београд; Филолошки факултет

Универзитета у Београду, Београд; Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић“, Београд
Прелом и штампа: МАБ, Београд
Тираж: 50 примерака
Интернет страница: http://www.folkloristika.org, http://www.folkloristics.org
Е-пошта: folkloristika.ufs@gmail.com
Copyright © Израда и графички дизајн сајта: АМ Дизајн
Copyright © Логотип и корице: Омнибус, Београд
Copyright © Текстови у Фолклористици: Издавачи – Сва права задржана
Copyright © Фотографије у Фолклористици: ауторство је назначено у
Изворима илустрација
Copyright © Графичко обликовање Фолклористике: Уредници
Одрицање од одговорности / Disclaimer
С��
адржај објављених текстова одражава искључиво ставове њихових ауто-
ра. Уредник и редакција не сносе одговорност за тачност изнетих података.
Електронске адресе и линкови су тачни у тренутку објављивања ове свес-
ке. Уредник и редакција не одговарају за трајност, тачност и прикладност
линкованог садржаја.
The content of published articles reflects only the individual authors› opinions,
and not those of the editor and the editorial board. Responsibility for the
information and views expressed in the articles therein lies entirely with the
author(s). Electronic addresses and links are correct at the moment of the
publication of this volume. The editor and the editorial board are not responsible
for the persistence or accuracy of urls for external or third-party websites
referred, and do not guarantee that any content on such websites is, or will
remain, accurate and appropriate.
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
398
ФОЛКЛОРИСТИКА : часопис Удружења фолклориста Србије

= Folkloristika : journal of the Serbian Folklore Association / главни и
одговорни уредници Соња Петровић, Мирјана Закић. - [Штампано
изд.]. - Год. 1, св. 1 (2016)-
. - Београд : Удружење фолклориста Србије : Филолошки факул-
тет : Универзитетска библиотека “Светозар Марковић”, 2016-
(Београд : Чигоја штампа). - 24 cm
Полугодишње. - Друго издање на другом медијуму: Фолклористика

(Online) = ISSN 2560-3191
ISSN 2560-4414 = Фолклористика (Штампано изд.)
COBISS.SR-ID 238141196
ISSN 2560-4414 (Штампано издање)
ISSN 2560-3191 (Online)
Година седма, број 1, 2022
Студије и огледи
Биљни свет у традиционалној српској култури, некад и данас (уредила Зоја

С. Карановић)
Зоја С. Карановић, „Чудно дрво јаворово“: Српске народне лирске песме о чудесном
орачу у окружењу света флоре 11–32
Ана Вукмановић, Еротска симболика биљних плодова у јужнословенској усменој
лирици 33–53
Радивој Радић, „Јабука која касно сазри, дуго стоји“ (Неколико цртица о јабуци) 55–65
Драгана Ратковић, Ботаничка лексика и терминологија лаудативног значења у
именовању човека у пиротском говору 67–90
Гордана Штасни, Семантичко-деривациони потенцијал и лексичка спојивост
назива прототипичних биљака у српској култури – пшеницe и кукурузa 91–109
Марина Цветковић, Биљни свет и традиционална текстилна радиност 111–123
Истраживања и грађа
Мирјана Д. Стефановић, Грађа за каталог биља у народним епским песмама 127–168

Зоја С. Карановић и Весна Ђукић, „Прочула се убава девојка“: Српске народне песме
о лепоти и љубави (теренска грађа из Белог Тимока) 169–197
In memoriam
Соња Петровић, In memoriam Момчило Златановић (1934–2022) 201–205
Прикази и белешке
Биљана Сикимић, Капитална монографија о Ромима у Србији на почетку 20.

века 209–211
Мина М. Ђурић, Књига-код: где је у књижевности Кључ од Косова? 212–216
Дејан Илић, Национални и/или маргинални епски певачи 217–220
Марко Ђорђевић, Рашчитавање магијске потке српске усмене лирике 221–226
Марија Миљковић, Чување завичајне духовне баштине 227–231
Лидија Делић, Синтетична студија о фолклорном вуку 262–237
Наталия Рашкова, Станой Станоев, За хуманитаристиката и нейните пътища 238–243
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
Биљни свет у
традиционалној
српској култури,
некад и данас
Зоја С. Карановић „Чудно дрво јаворово“
Оригинални научни рад https://doi.org/10.18485/folk.2022.7.1.1

821.163.41.09-14:398:[392+2-264](497.11-12/13)
821.163.41.09-14:398:[811.163.41’37:582.3/.9 (497.11-12/13)
„Чудно дрво јаворово“:

Српске народне лирске песме
о чудесном орачу у окружењу света флоре
Зoја С. Карановић
Предмет овог рада су српске лирске народне песме с прастарим мотивом

чудесног орача, посматране у митском и обредном контексту, кад су најчешће
и извођене. Прву песму с овим мотивом публиковао је Вук Караџић (1824), док
су остали записи, сачињени у временском распону од краја 19. века до данас,
углавном концентрисани на простор југоисточне и јужне Србије, тако да им до-
кументовани живот траје безмало двеста година. Песме су обредне (коледар-
ске, лазаричке, краљичке) и намењене су орачу, с изузетком Караџићеве која је
митолошка. Пратећи делатника и атрибуције његове опреме, садржина рада
фокусирана је пре свега на њихову флоралну димензију, на фитониме (јавор,
шимшир и босиљак, дафина, женка, тратор, божур), чији се семантички потен-
цијали испитују и у окружењу алата и орачевих помагача друге врсте, односно
артефаката културе који се у песмама међусобно допуњавају и објашњавају,
градећи слику орања као божанског чина пренесеног на човека, у датом окру-
жењу неизбежно кодирајући мистерију вегетације.
Кључне речи: српска народна лирика, мит, обред, чудесни орач, Божја мајка, ја-
вор, шимшир, босиљак.
Орање као свети чин

Орање и заоравање, којим се припрема земља за сетву, у тради-
цијској култури Срба и Словена обележава почетак пролећних радова
везаних за гајење биљака, али су ове радње и магијски обреди плугом
за плодност, за заштиту насеља од болести и демона, у прастарим аграр-
ним заједницама такође били неизбежни.1 Они су се одвијали у време
календарских мена, за време обављања послова око самог орања (Чај-
1
Будући да обележавају почетак неког деловања.
Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 11

„Чудно дрво јаворово“ Зоја С. Карановић
кановић 1994: 280–281; Узенёва 2004: 652), као и у одређене дане кад се
иначе није орало (Живанчевић 1963: 61–62; Босић 1992: 155; Антоније-
вић 1997; 76–77; Валенцова 2000: 29–38; Левкиевская 2004: 548–550).
Ово ритуално орање практиковало се углавном у кризним тренуцима
календарске године, на свеца, свадбу и сл. И у предмодерном поимању
света поменуте радње су својеврсна реплика, imitatio Dei in illo tempore,
кад по прастарим веровањима долази и до мистичне интеракције из-
међу човека и земље, природе и културе која омогућава благостање.
Митска и обредна основа песме

Орање за човека прошлих времена, дакле, није било само кул-
тивисање земљишта, већ и повлашћени чин који означава почетак и
настанак неке стварности. Порекло орања објашњавано је митовима2,
аналогно драгоценој песми коју је публиковао Вук Стефановић Караџић
(1824: бр. 3633). Њена садржина прича о томе како је орач за своју службу
од Божје мајке добио своје реквизите и помагаче.4 Затим се, како се ве-
ровало, обредима (и њиховим непрестаним понављањем), потврђивало
и омогућавало одржавање успостављеног поретка, осигуравала добра
летина и свако благостање везано за земљорадњу (Meletinski 1983: 221;
Eliade 1980: 34–38). О томе такође сведоче драгоцене коледарске, лаза-
ричке, краљичке и остале песме о орачу. Стога за орача, као и за његову
опрему, реквизите и помагаче (као и у свим обредним радњама) који
су аналогни „иницијалној“ песми, не важе правила и узуси физичког
постојања (Turner 1976; Тарнер 1986: 40–56), будући да исходе из ме-
тафизичке стварности. О њој пева и најстарија забележена варијанта
песме, питањима и одговорима фокусирана на њихов настанак:
Ој орачу, млад орачу,

Ко ти даде младе воке,
Младе воке витороге,
И јармове јаворове,
И палице шимширове,
И заворње босиљкове?
И бич косу девојачку,
2
О земљорадњи, орању, орачу (његовим помоћницима и алатима) као божанском
чину в. нпр.: Elijade 1991a: 37–43; Андрејић 2012.
3
Могуће да је Вук и раније знао за ову песму, будући да стих „Младе воке витороге“
доноси као објашњење уз реч Виторог (1818: 72). Песма је публикована и 1841 (бр.
236).
4
Небеско порекло земљорадње и житарица иначе се тумачи митовима (Elijade
1991a: 39).
12 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

Љуту гују ручконошу?

Служио сам Божју мајку,
Па ми дала младе воке,
И заворње босиљкове,
И бич косу девојачку,
Љуту гују ручконошу. (Караџић 1824: бр. 363 = Караџић 1841: бр. 236)
Песма је грађена по композиционој матрици дијалога – фикти-

вног казивача и делатника. У основи, она се своди на неколико узастоп-
них питања које говорник упућује орачу, распитујући се о пореклу ње-
гових реквизита и помоћника. Затим орач, по истом моделу и у истом
тону, понавља одговорима оно што је речено у питањима.5 Он деми-
стификује изворе својих добитака и набраја их низом паралелизама с
митолошко-хришћанским асоцијацијама (Божја мајка, гуја ручконоша),
и њихово порекло утемељује у акцијама више силе. У наставку, пона-
вљањем поменутих артефаката, орач истиче и свој допринос. Он каже:
имам, добио сам, знам, могу, зато што сам служио Божју мајку6, чиме
и сам постаје олицетворење моћи7, сличан митском јунаку доносиоцу
културних добара (Meletinski 1983: 174).8 Тако у стварању поменутих
елемената културе учествују обе стране, виша сила и човек, и утемељују
земљорадњу, о чему се овде пева, те се песма испољава као митска ре-
продукција стварања.
Овим моделом приче алудира се не само на порекло ствари, већ
се наговештава и њихова доцнија употреба.9 Показује се да се у после-
дицама прошлих акција налази кључ за коришћење алата и реквизита
који су потребни људима (служио сам, дала ми је, сад могу да користим).
5
Таква врста понављања аналогна су техници понављања у епици, у песмама
извештајима кад се говор једног лица понавља као говор другог (Schmaus 1971:
226–237), што упућује и на могућност митских изворишта епике.
6
Ово је такође прастара парадигма у којој се плодност земље доводи у везу са
женским начелом прародитељке (Мeletinski 1983: 183) и открива божанска
утемељеност послова око орања и земљорадње.
7 Истраживања су показала да митски јунаци (прапреци, демијурзи, културни
јунаци) циркулишу и у архаичним облицима фолклора (Мелетински 2009: 34). Овде
орач заузима место културног јунака (Петрухин 2004: 650–652).
8
Божја мајка, Богородица може се довести у везу са земљорадњом мотивима
апокрифне књижевности, где се појављује као ручконоша орачима Петру и Павлу
(Петрухин 2004: 650–652).
9
На тај начин познавање прошлости изједначава се с мудрошћу (Meletinski 1983:
174–175).

Зато прича постаје предмет обредних песама одговарајућег тематско-

-мотивског циклуса које доследно (или варијантно) евоцирају реквизи-
те из „основне“ песме, као краљичка из Заплања, формулативним иска-
зима који се образују вековима:
Орач оре равно поље,

Рало му је чудно дрво,
Чудно дрво јаворово,
Остан му је струк босиљак,
Палице му шимширове.
(Закић 2009: 150)
Или варијантно, такође у краљичкој песми:
Оре Ђура равно поље,
Сас два вола, два јелена.
Длака им је зелен’ шума,
Рогови су од кремена.
Брана му је шимширова,
Водач му је невестица.
Ој, убава мала момо,
Ладо, ладо!
(Златановић 1994 : бр. 166)
Актер обредне радње коме се пева и о којем се пева, дакле, посе-

дује и користи реквизите и помоћнике чије је порекло божанско, или
су његови предмети и помоћници њима аналогни. Догађаји из митских
времена, чији садржаји симболизују годишње обнављање примарне
земљорадничке радње и њене плодове, као у прастарој причи, и овде се
репродукују ритуалима (Meletinski 1983: 177–179). Они се актуализују
стиховима коледарских, лазаричких, краљичких, посленичких и дру-
гих песама. Потенцирањем прошлих радњи („даде“, „служио сам“, „дала
ми“), њихова садржина акт орања из обредних песама своди на „коме-
морацију“ догађаја из давне прошлости.10 Управо због тога су аналогни
садржаји Вукове песме и обредних песама с одговарајућим мотивима.
У оквиру поменутог тематско-мотивског круга песама, дакле,
постоје два типа наратива. Један, из прве Вукове песме, говори о поре-
клу ствари и садржи описно-приповедачки елеменат у облику питања
и одговора, у основи којег су митски стваралачки узори и њихови ре-
зултати (Мелетински 2009: 28).11 Други круг песама, које су извођене у
10
Симболички повратак in illo tempore (Eliade 1980: 37).
11
Понављања су аналогна техници понављања у песмама извештајима у епици, где
се говор једног лица понавља као говор другог (в. Schmaus 1971: 226–237), односно
саопштава о догађају који се десио у прошлости, што отвара могућност митских

оквиру обреда12, отвара формулативни исказ13: „Орач оре равно поље“.14

Следи опис опреме, помагача и самог процеса орања који мотивски по-
везују песме, постајући реплика догађаја in illo tempore. Зато орач и оре
раније некултивисани простор – поље, не њиву, и зато се ова садржина
понавља приликом извођења обреда, одржавајући утврђени ред ствари
у природи и међу људима (Meletinski 1983: 176).
Орачки реквизити и помоћници

Међу орачевим алатима и помоћницима најстарије записане ми-
толошке песме коју је публиковао Вук Стефановић Караџић, налазе
се „волови витороги“, „гуја ручконоша“, бич од девојачке косе, делови
плуга и опреме (јармови јаворови, палице шимширове и заворњи бо-
сиљкови). Биљне врсте које орачу даје Божја мајка, последично постају
најфреквентнији алати заштите, обезбеђујући плодност извођењем об-
реда и песама које га прате.15
изворишта епике.
12
Ауторка је у овом раду користила варијанте које је пронашла у грађи педесетак
доступних јој збирки и не сматра да је обухватила све забележене примере. Песме о
орачу које нису фокусиране на свет флоре су овде искључене.
13
Мисли се на формулативност усменог певања уопште, без обзира на то што се
дати појам најчешће везује за епику, где се под њим подразумевају устаљена и
наслеђена средства изражавања која чине њено основно градивно језгро. Формулу,
дакле, чине скупине речи које се редовно користе „под истим метричким услови-
ма да израз[е] дату основну идеју“ (према Parry), а формулативни израз означава
„стих или полустих конструисан по обрасцу формула“ (Lord 1990: 21). Овде се за-
ступа став да укупна усмена традиција почива на својеврсној поетици формула, па
је исправно рећи да је: „Формула [...] средиште семантичке гравитације на које се
одлажу духовне вредности читавих епоха“ („Формула — это центр семантической
гравитации, на который оседают духовные ценности целых эпох“) (Мальцев 1989:
87). Сходно томе, поетика текста и поетика традиције садрже дубинска значења
(текст активно комуницира с традицијом) и она се сучељавају у формули (Мальцев
1989: 85). Такође: „Формула – то је облик текста, и компонента његовог садржаја, и
’кретања’ ка садржају, пут од ’облика’ ка ’смислу’“ (Формула — это и форма текста,
и компонент его содержания, и способ „движения“ к содержанию, путь от „формы“
к „смыслу“) (Мальцев 1989: 54).
14
Иницијални стих: „Орач/овчар оре равно / рамно / рајно поље“ варира се у
следећим песмама: Ђорђевић 1899: бр. 6, 81; Манојловић 1953: бр. 157; Ђорђевић Т.
Р. 1958: 278‒279; Васиљевић 1960: 15; Николић 1966; Манић Форски 1974: 26; Јоцић
и Јоцић 1979: бр. 17; Златановић 1994: 165; Живковић 1998: 108; Закић 2009: 149а;
Закић 2009: 149б; Закић 2009: 150; Кодела 2011: 23, 364 и 392; Младеновић 2013,
два примера.
15
Односно, „свет и људско постојање вредновани (су) терминима и биљног живота“
(Elijade 1991a: 48).

Биљке као орачки реквизити
У најстаријем бележењу песме орачке реквизите и оруђе16 реп-

резентују предмети биљног порекла или саме биљке: дрво јавор (Acer
pseudoplatanus), жбунасти шимшир (Buxuѕ ѕempervіrenѕ) и зељаста
биљка цветница, босиљак (Ocimum basilicum), чији високи сакрални
статус и велике заштитне моћи управо потичу од чињенице да им је по-
рекло божанско. Уз њих се, у појединим примерима, ширећи дијапазон
наведених фитонима и уједно динамизујући садржину песама, јављају
женка с називом и големо цвеће, односно кадифица (Tagetes erectus),
давина/довина (Elaeagnus angustifolia), тратор/стратор (Amaranthus),
божур (Paeonia), трска, односно трстика (Arundo donax17), затим неиме-
новано „чудно дрво“ и „зелен’ шума“. И постање овим биљкама се такође
може тражити у божанским упориштима.
Божанско порекло јавора у српској култури, поред поменуте Ву-
кове песме, асоцирају различита веровања и причања. Међу њима је
веровање да никаква сила не може зауставити плуг у којем има нешто
од клена (Acer campestre, врста јавора), чак ни була чаралица која је у
једној причи помоћу три лескове младице18 зауставила три плуга, а за
четврти, зато што је на њему било клена, рекла да „му не море никаква
басма ништа учинити“ (Чајкановић 1994: 100)19. Сматрало се такође да
сви делови јавора, његове гране и лишће, чувају од зла и људе и стоку
16
О чудесном орачу и његовим реквизитима у окружењу посленичких песама, где
се наговештавају нека питања из овог рада, в.: Карановић и Пешикан-Љуштановић
1994: 29–31. У својој докторској дисертацији Кристина Митић (2016) доноси
неколико песама о чудесном орачу и анализира их у контексту припадајућих
обреда.
17
Будући да има више врста трстике (Симоновић 1959: 676), није сасвим јасно о
којој од биљака се пева.
18
За леску се такође веровало да поседује изузетне заштитне моћи (Чајкановић
1994: 137–140).
19
Важност јавора, који је у српској култури формулативна константа, запазио је
још Вук Караџић и посветио му у Рјечнику неколико лексема (Стефановић 2013:
89). Статус формуле у усменој поезији имају, на пример, синтагме гора јаворова
(Делић 1894: 284–285); кора јаворова (Караџић 1898: бр. 40; Радојевић 1912: 49–55;
Златановић 1994: бр. 174); гусле јаворове (Беговић 1885: 169). Као у иницијалној
песми, али и у песмама различите садржине, јавор се повезује и са шимширом у
формулативне исказе: „гусле јаворове и гудало шимширово“ (Поповић 1886: 251).
Или: „Јесу л’ тешке даске јаворове / И заклопац дрва шимширова“ (Милојевић 1869:
бр. 45), чиме се шимшир уводи у контекст обреда сахрањивања. Примери везивања
јавора и шимшира, као синтагматски низ, потврђују изоморфност ових биљака у
традицијском мишљењу.

(Усачева 1999: 508)20. Веровање у заштитну моћ јавора кодирано је и

његовом фреквентном атрибуцијом „добар“21 (Усачева 1999: 507).
Од јавора су у најстаријем запису сачињени јармови (савијено
дрво за запрезање волова). Ова формулативна константа22 понавља
се и проширује у коледарској песми атрибуцијом „чудно дрво“: „Јарам
му је чудно дрво, / Чудно дрво јаворово“ (Закић 2009: 149).23 Јавор се
односи и на брану, у стиховима: „Брана му је криво перо, / Криво перо
јаворово“ (Манић Форски 1974: 26), оснажујући ову већ ионако моћну
справу за коју се такође веровало да је носилац заштитне снаге (Гура
1995: 235–238). Од јавора је, затим, рало24, у стиховима лазаричких и
краљичких песама из јужне и југоисточне Србије: „Орач оре равно поље,
/ Рало му је чудно дрво / Чудно дрво јаворово“ (Златановић 1970: 437;
Манић Форски 1974: 26; Јоцић 1979: бр. 17; Златановић 1994: бр. 165;
Закић 2009: 150). Аналоган склоп речи привлачи и другу врсту дрвета у
стиху: „Рало му је чудно дрво давиново/довиново“ (Николић 1966: бр. 6;
Младеновић 2013), што и преко речи ’чудо’ асоцира божанско порекло
оба алата25 И даље, „чудно дрво“ неименованог дендронима, лазарич-
ких и краљичких песама из југоисточне Србије (Јанковић 1895: бр. 4;
Ђорђевић 1899: 81, бр. 6; Манојловић 1953: бр. 157; Младеновић 2013),
као и у претходном примеру, означава моћ која се налази у поседу бого-
ва, будући да ова прастара реч представља знак божанског присуства и
„божанског уплива у људске ствари“ (Лома 2002: 24–26). Управо чудо,
као знамење више силе, дајући печат овом реквизиту, повезује помену-
те дендрониме с догађајима из референтне песме и отвара могућност
њиховог даљег повезивања у формуле.
20
„В аграрной магии использовали ветки клен при выращивании льна: втыкая их в
пашню, приговаривали: ’Господи, дай нам лен как дерево клен’“(Усачева 1999: 508).
21
Плуг и делови плуга су иначе некада прављени од различитих врста дрвета.
Комбиновали су дрво за које се сматрало да је „добро“ са „лошим“ због одржавања
равнотеже: „Соху и плуг нужно делать из разных пород деревь-ев, чтобы счастливые
и несчастливые уравновешивали друг друга“ (Агапкина 1999: 60). Постоје и
веровања да рало не треба правити од дрвета за које се верује да је демонско, да не
би било тешко за вучу (Толстая 2009: 142).
22
Јавор је омиљено дрво српске лирске песничке традиције. О његовим стварним и
симболичким карактеристикама у српској и словенским културама, као и песмама
в. Стефановић 2013: 89–98.
23
Оваква „померања“ скрећу пажњу на отвореност и динамичност „иницијалне“
(али и сваке друге) формуле. О томе Детелић 1996: 33 и 51.
24
Најстарији писани помен на српском језику о ралу, јарму и брани сачуван је у
преводу византијског Земљорадничког закона из 14. века. У члану 59 регулише се
надокнада штете за крађу „орала“, „ралника“, „бране“ и „јарма“ (Стојаковић 2010:
143).
25
Сакралност дафине, местом њеног раста, имплицирају и стихови: „Расло дрво
сред раја, / Племенита дафина“ (Караџић 1841: бр. 209).

И у лазаричкој песми из Тимока рало је „дрво јаворово“, а ратар,

као код Вука, млад (нежењен)26:
Зарече се момче нежењено

Да пооре поље сокобањско.
Волови му два сива сокола,
Јарам му је два низа бисера,
Рало му је дрво јаворово.
(Рајковић Кожељац 1978: бр. 135)
Неискусан и несигуран у успех свога подухвата али упоран, он је и

особином младости сличан орачу из Вукове песме који, како би овладао
одговарајућом вештином и задобио алате и помагаче, служи код више
силе27, док их упорни орач из обредне песме примењује.
Спрега јавора, орања и орачке опреме с магичним босиљком (и
кестеном) део је и благослова при наздрављању: „Дао ти Бог велико ста-
до и благо и оно што је твом срцу драго: и волове витороге, јаворове јар-
мове, кестенове заворњове, босиљкове ђулове, јаке воке и упутне тежа-
ке“ (Кнежевић 1972: 238), који имплицитном инвокацијом ових биљних
орачких реквизита призива њихове моћи. Утемељеност јавора у орању и
митским почецима илуструје и брзалица: „Јаворов јарам, јаворова рали-
ца – рало дрво јаворово“ (Кнежевић 1972: 251), у којој се варирају основ-
ни артефакти везани за базичну земљорадничку радњу и њене алате:
јарам, ралица и рало. Брзи изговор ових речи, наравно, магијски прово-
цира потенцијалне моћи овог дрвета и уједно указује на могућност ње-
говог коришћења као материјала за израду различитих делова плуга и
орачке опреме, што одговара и практичној употреби јавора.
Орач из Вукове песме (Караџић 1824: бр. 363) од Божје мајке до-
бија и шимширове палице (клинови који се при упрезању волова увла-
че у јарам)28:
Служио сам Божју мајку,

Те ми дала младе воке,
И палице шимширове.
26
Формулативни искази типа: момче нежењено у песмама често маркирају биоло-
шки и социјални статус јединке, в. нпр.: Караџић 1824: бр. 55, бр. 108, бр. 324; 1841:
бр. 302, бр. 634; Милојевић 1869: бр. 57; Станковић 1951: бр. 25; Живковић 1998: 34.
27
Обредна пракса учења заната везана за иницијацију рефлекс је митског
шегртовања код више силе (Prop 1990: 161–167).
28
Жегла је други назив за палицу/палице. Палице се увлаче у јарам при упрезању;
клин којим се затвара јарам приликом упрезања волова.

У мотивски одговарајућим обредним песмама које су својеврсна

комеморација овог догађаја, пева се такође о палицама, али и другим
аналогним реквизитима од шимшира.29 Краљичке песме из Заплања
(Закић 2009: 150) и Лесковачке области (Ђорђевић и Златановић 1990:
бр. 148), записане готово двеста година доцније, у семантичкој су ана-
логији с „изворном“ песмом управо стихом „Палице су шимширове“. Од
шимшира је и рало коледарских песама, у стиховима: „Орач оре рајно
поље / Рало му је шимширово“ (Закић 2009: 149; Кодела 2011: 23). Оно
се посредством простора („рајно поље“) доводи везу с митским до-
гађајем из прастарих времена. Стихови: „Рало му је тврдо дрво, / Тврдо
дрво шимширово“ (Живковић 1998: 108), комбинују реална својства
шимшира с божанским пореклом овог реквизита.
Од шимшира су и јармови, у песми с Косова и Метохије, у стихо-
вима:
Роди мајка под старост орача,

Па му даје рало и волове,
А рало је од сувога злата,
Јармови су дрво шимширово.
(Бован 2001: бр. 66)
Варијантно:
Роди мајка под старост орача,
Па му даје рало и волове,
Рало му је од белога сребра,
А орало од сувога злата,
Јармови му дрво шимширово.
(Мијатовић и Бушетић 1925: 7–8)
Опрема (рало/орало од злата/сребра и јармови од шимшировог

дрвета), одоцнело рођење јунака, мајка помоћник и дародавац, као и
спремност за одговарајући посао око орања одмах након рођења, дово-
де делатника у везу с архаичним типовима епских и бајковних јунака и
с митским орачем из Вукове песме.
Лазаричка песма из југоисточне Србије пева о брани од шимшира
и чудесним воловима и јеленима који вуку плуг:
29
У различитим песмама: „гора шимширова“ (Караџић 1973: бр. 210), „грана шим-
широва“ (Симчевић 2014: бр. 548 и 616); „греда дрво шимширово“ (Караџић 1841:
бр. 234); бешика је „дрво шимширово“ (Симчевић 2014: бр. 21); „седло шимширово“
(Караџић 1841: бр. 630); клупа је шимширова (Симчевић бр. 161). Шимшир је у вези
и с култом мртвих: „Крстачу му од шимшира гради / По крстачи од бисера веза“
(Милојевић 1869: бр. 71).


Брана му је шимширова,
Водич му је невестица.
(Златановић 1994: бр. 166)
У завршници јунак се, заједно с помоћником, уводи у статус пуно-

правног члана заједнице, будући да оре са својом љубом („невестица“).
Тиме демонстрира уједно спремност да у брачној заједници продужи
живот, што је својеврсна реплика свете свадбе која се иначе доводи у
везу са земљорадњом (Elijade 1991a: 39). Код Вука је помоћник „гуја
ручконоша“, док у обредним песмама о орачу јунаку помажу и моћна
мајка, млада мома или невеста.
У најстаријој варијанти о чудесном орачу с митским имплика-
цијама (Караџић 1824: бр. 363), с јавором и шимширом комбинује се бо-
сиљак30, од којег су сачињене заворње (клинови за спајање јарма који се
с њим везује струкама)31:
Ко ти даде младе воке,

И заворње босиљкове.
Присуство босиљка у песми, као и у аналогним земљораднич-

ким обредима, потврда је порекла овог орачког алата у божанском
деловању. Босиљак се, сходно томе, користио као заштита приликом
орања, сејања, жетве (Чајкановић 1994: 36–43). Око Славонске Пожеге
приликом започињања орања њиме су китили плуг, волове и ораче
(Гура и Усачева 1999: 489–492; Узенёва 2004: 654). Босиљком су та-
кође посипали сејача код започињања сетве (Усачева 1995: 131–133).
Уплитали су га и у „божју браду“ на свршетку жетве, или у стожер кад
се заврши вршидба (Чајкановић 1994: 38). Божанско порекло босиљка
30
Босиљак је сакрална биљка прве врсте: „Как универсальное охранительное и
отгонное средство базилик использовался для украшения людей, животных, по-
строек, предметов домашнего обихода, пищи и т. п. Для этого изготавливали венки,
букетики, гирлянды, часто с другими растениями с рутой, самшитом, или брали
отдельные веточки, цветы“ (Усачева 1995: 131). И овде се такође комбинује са шим-
широм.
31
Заворња, заворањ – завој, клин за спајање јарма (један пролази кроз велике
крпеле, други кроз мале оје, веже оје за јарам).

потврђује и његов народни назив, Божји цвет (Чајкановић 1994: 37),

те веровање да је никао на Христовом гробу или на месту његовог
распећа (Софрић 1912: 34).32 За настанак босиљка је везана и прича о
томе да је никао тамо где је убијен цар Урош, или из крви/суза/тела
убијене девојке (Чајкановић 1994: 43), што га утемељује и у митску
парадигму о стварању као последици смрти јунака (Meletinski 1983:
178–179).
У обредним песмама о чудесном орачу од босиљка је по правилу
сачињен штап којим се гоне волови (остан33). Босиљак је, заправо, сам
штап, у формулативном исказу: „Остан му је струк босиљак“/ „А остан
му струк босиљак“, у коледарској песми из лесковачког краја (Васиље-
вић 1960: 15), у записима лазаричких песама из источне и јужне Србије
(Манојловић 1953: бр. 157; Ђорђевић Т. Р. 1958: 276; Николић 1966:
бр. 6; Кодела 2011: 363), те у песми која је извођена у оквиру обреда
краљица у Заплању (Закић 2009: 150). У облику ост’н је у идентичном
стиху лазаричке песме из белопаланачког краја (Јоцић и Јоцић 1979:
бр. 17), или у посленичкој из Бабушнице (Манић Форски 1974: бр. 26).
Реч остав среће се у истом стиху коледарске песме, забележене у селу
Брза код Лесковаца (Закић 2009: 149; Кодела 2011: 23). Ова формула
варира се и у лазаричкој песми за орача: „Остан му је струк бели бо-
сиљак“ (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135), где се моћ биљке даље по-
диже реално заснованом атрибуцијом хроматског карактера34, а стих
(стварајући илузију наративности) проширује се у десетерац.35 Као
прут који демистификује архаични назив остан, босиљак се јавља и у
исказу: „А прут му је струк босиљак“ (Станковић 2004–2005). Нарав-
но, у песми не може бити речи о реалном предмету – штапу за терање
волова, пошто се ради о крхкој биљци цветници изузетних магијских
моћи, чијим се додиром не бију, већ милују и штите животиње које вуку
плуг, као и целокупна опрема и сам чин орања. У стиху се укршта асо-
цијација на божанско порекло орања са земаљском делатношћу с мета-
физичким квалитетима.
Евидентна је и тенденција везивања јавора и босиљка за неке
друге биљке које су на терену такође коришћене у орачким ритуалима.
У лазаричкој песми жегле су „од големо цвеће“, у стиховима:
32
О утемељености босиљка у хришћанској религији где је, између осталог, апотро-
пеј прве врсте, али и медијатор између људи и божанске силе, в. Ренкас 2016: 41–56.
33
Остан, ост’н – направа која се употребљава код терања волова. Да би их боцкали,
на једном крају има шиљак (бад).
34
Позитивни семантички потенцијали беле боје у српској култури и словенском
свету разматра се у Поповић 2001: 17–19.
35
Ову тенденцију проширивања стиха атрибутом требало би посебно испитати.

Зарече се момче нежењено

Да пооре поље сокобањско.
Волови му два сива сокола,
Јарам му је два низа бисера,
Рало му је дрво јаворово,
Жегле су му од големо цвеће,
Остан му је струк бели босиљак.
(Рајковић Кожељац 1987: бр. 135)
С јавором и босиљком комбинује се затим иста биљка под нази-

вом женка:
Јарам му је чудно дрво,

Палице му жуте женке,
[...]
Остан му је струк босиљак.
(Закић 2009: 149)
Женком су у источној Србији китили плуг и волове да би обезбе-

дили плодност (Чајкановић 1994: 109), у песми – палице. Овом биљком
у селима Буџака орач је обредно китио жегле и себе, док је пред прво
орање женка, тј. големо цвеће, полагана у семе које се расипало пре по-
четка орања (Пантелић 1974: 183–186). Везу женке – големог цвећа с
божанским, земљом и орањем потврђује и њен латински назив, Tagetes
erectus, етимолошки повезан с именом етрурског божанства Tages, у
значењу „рођен од орања земље“ (Everett 1982/10: 3290).
Делове орачеве опреме, уз босиљак и женку (остан и палице),
чини и рало од чудесног божура, цвета чији висок сакрални статус уте-
мељује распрострањено веровање код Срба да је никао из крви погину-
лих косовских јунака (Софрић 1912: 14–17):
Волови му два јелена.

Рало му је божурово.
Остан му је струк босиљак.
Палице му жуте жењке.
Семе му је ситан бисер.
(Кодела 2011: 363, варијантно 392)

У песмама о чудесном орачу, у комбинацији с јавором и бо-

сиљком36, међу привилегованим биљкама је и тратор. У стиховима
посленичке песме:
Орач оре равно поље,

Ост’н му је струк босиљак,
Брана му је криво перо,
Криво перо јаворово,
Жегле су му страторове,37
Семе му је ситан бисер.
(Манић Форски 1974: 26)
У истом окружењу тратор је и у лазаричкој песми (из белопала-

начког краја):

Чудно дрво јаворово.
Ост’н му је струк босиљак,
Жегле су му страторове,
(Манић Форски 1974: 26)
Грчки назив тратора Αμάρανθος етимолошки упућује на „оног

који стоји“, „који траје“ (Софрић 1912: 211) и везан је за стварну особи-
ну овог цвета да дуго остаје свеж и усправан. Магијске моћи ове биљке
манифестују се на терену у обредима око склапања брака (Станојевић
1937: 90), што потврђује његов висок сакрални статус и порекло у бо-
жанском деловању.
Јарам од трске, уз чудесно рало, у стиховима лазаричких песа-
ма: „Рало му је чудно дрво / А јер’м му од трстику/трску“ (Младеновић
2013), такође спада у ред оних артефаката флоре који својим реалним
36
В. и стихове песме у којој су тратор и босиљак биљке које ничу након сејања
пшенице:
Сестра брата од дела окала:
– Јела брже чудо да гледамо,
Како момак сас јелење оре,
Па си сеје пребеле шенице,
Не ниче му пребела шеница,
Него ниче стратор и босиљак.
(Ђорђевић 1931: 160)
37
Жегле, такође палице које се увлаче у јарам при упрезању, клинови којима се
затвара јарам приликом упрезања волова.

својствима не могу чинити јарам, док обредни контекст извођења и

овој биљци, у коју се у песми прежу животиње, даје сакрални смисао.
Остали реквизити
Делови плуга у који се прежу животиње такође припадају истом

свету, али могу бити сачињени и од других материјала с којима се биљке
комбинују, нпр.: „Рало му је од белога сребра, / А орало од сувога злата,
/ Јармови му дрво шимширово“ (Мијатовић и Бушетић 1925: 7–8), или
племенитих метала који су атрибутивно везани за свеце, Бога, Богоро-
дицу (Агапкина и Виноградова 1999: 53; Левкиевская 2009а: 626–627).
Њихово присуство у одговарајућем обреду потврђено је стављањем, на
пример, сребрне парице под језик код започињања орања у Алексинач-
ком Поморављу (Левкиевская 2009: 626–627). Рало је у песми и месец:
Јарам му је чудно дрво,

Палице му жуте женке,
Рало му је јасан месец,
(Закић 2009: 149б).38
Према веровањима, од месеца зависи раст биљака (Ђорђевић Т. Р.

1958: 34–34; Кулишић 1998: 302). Јармови могу бити и од бисера (Рајко-
вић Кожељац 1978: бр. 135), који се такође везује с месецом и обрадом
земље (Eliade 1991б: 125–128). Палице су у песми и „перје пауново“
(Мијатовић и Бушетић 1925: 7–8), а брана је „црно перо“ (Николић 1966:
бр. 6), што су такође предмети високих магијских и заштитних својста-
ва (Гура 2009: 17). Брана је и „ситна мрежа“ (Ђорђевић Д. 1958: бр. 107),
која се као реквизит заштите користила у календарској обредној прак-
си (Левкиевская 2009б: 632–635).
Животиње које вуку плуг
Божанско порекло животиња које вуку плуг, из Вукове песме, по-

тврђено је и „метафоризацијом“ њихове длаке светом флоре, у стихо-
вима:

38
Месец је орач, у стиховима песме: „Ој месече, месече, / Сиђи доле, до доле, / Да
вратимо волове, / Да оремо долове“ (Димитријевић 1988: бр. 10, 69).

(Златановић 1994: бр. 166)
Јелени су иначе често актери песама о чудесном орачу (Ђорђевић

Д. 1958: бр. 107; Васиљевић 1960: 15; Златановић 1970: 437; Златано-
вић 1994: 165). У плугу могу бити удружени са соколовима (Јоцић 1979:
бр. 17), вуку га и само соколови (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135; За-
кић 2009а: 149) или голубови39 (Манојловић 1953: бр. 157), а ралник
је „сиви голуб“ или „сив голубак“ (Јоцић и Јоцић 1979: бр. 17; Јанковић
1895: бр. 4; Ђорђевић 1899: 81, бр. 6). Пева се и о животињама орачима
удруженим с анђелима (Николић 1966: бр. 6),40 што се уклапа у опш-
тесловенско веровање да су јелен, соко и голуб хипостазе анђела и све-
таца (Толстая и Белова 2009: 593; Гура 1995: 515 и 2004: 545–546).41 По-
тврда овога налази се у песми у којој плуг вуку само анђели (Јанковић
1895: бр. 4). Поменуте животиње и птице повезане су тако са устано-
вљавањем институције орања, што се среће у Вуковој песми, где „воке
витороге“ води божански орач.
Закључна разматрања
Делове опреме у песмама о чудесном орачу (који се могу се пра-
тити у записима од почетка 19. века, мада су песме морале бити певане
39
Веровања о голубу су сложена. Осим што је божанска птица која силази на земљу
у виду анђела, што је посведочено и у стиховима бугарске песме: „Подхвъркнали два
гълъби, два гълъби, два ангели“ (Гура 1995: 515), голуб се са земљорадњом повезује
веровањем да његово кликтање најављује почетак сетве. У митовима о стварању све-
та доводи се у везу и с јавором (Гура 2005: 458–462), који је један од кључних флорал-
них артефаката песама о чудесном орачу, што враћа на садржину Вукове песме.
40
Примери: „Волови му два јелена“ (Васиљевић 1960: 15; Николић 1966: бр. 6; Закић
2009: 149б и 150), „Волове му два голуба“ (Манојловић 1953: бр. 157); или два пара
животиња: „Сас два вола, два јелена“ (Златановић 1994: бр. 166), „Два јергена, два
јелена“ (Ђорђевић Д. 1958: бр. 107). Формула обухвата два стиха: „Волови му два
јелена, / Два јелена, два сокола“ (Јоцић 1979: бр. 17), а осмерац се може проширити
атрибутом: „Волови му два сива сокола“ (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135). У неким
примерима број животиња се не помиње, већ се уводи множина именице: „Воли су
му сив јелени“ (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135).
41
Веровало се да се анђео може јавити и у виду јелена (Гура 2004: 545–546), што
илуструје стих: „Два јелена, два анђела“ (Николић 1966: бр. 6; Живковић 1998: 108).
О симболици јелена у одговарајућим песмама в. и тумачења Ђорђине Трубарац
Матић (2019: 129–141). Затим: „Волови му два јергена / Два јергена, два јелена“
(Ђорђевић Д. 1958: бр. 107); „Волови су два јелена, / Два јелена, два анђела“ (Ни-
колић 1966: бр. 6); „Волови му два јелена, / Два јелена, два сокола“ (Јоцић и Јоцић
1979: бр. 17).

и раније), чине различити елементи природе и материјалног света у

вези с култом плодности и земљорадњом, или предмети за које се ве-
рује да их могу заштитити. У њиховој основи налазе се биљке високог
магијског и апотропејског значења: дрво јавор, жбунасти шимшир и
цветни босиљак, чије су моћи утемељене у божанском пореклу и репро-
дуковане обредима. Те биљке су заменљиве аналогним артефактима
културе из света флоре, као и предметима и појавама који не припадају
том свету (злато, сребро, бисер, мрежа), али су им атрибуције и функ-
ције изоморфне, у традицији дубоко укорењене и имају статус прото-
типова везаних за земљорадњу. Будући да се на њих вековима одлажу
одређени квалитети везани за традицију, они се „згушњавају“ у форму-
ле, и то згуснутом придевско-именичком синтагмом, у инверзији, коју
чине именица и градивни придев: јармови јаворови, палице шимширове,
заворње босиљкове, уместо уобичајеног: палице од шимшира, заворње
од босиљка42. Будући да се материја од које су сачињени схвата као са-
ставни (градивни) елеменат, они се доводе у тесну везу с реквизитом
или алатом, што такође враћа на њихова прастара исходишта.
Песме о чудесном орачу су забележене на простору јужне и југоис-
точне Србије, осим Вукове (вероватно су живеле и на другим странама).
Вукова песма казује о догађају који се одиграо у давној прошлости. Као
свака митска прича, и ова се своди на извештај о једнократним догађају
стварања (Meletinski 1983: 179). Она пева о задобијању културних доба-
ра од више силе, о прибављању орачких алата и помагача. Гради се по
моделу питања и одговора и нема праве радње. У супротности је с „ак-
туелношћу“ и динамичношћу збивања осталих обредних варијаната,
концентрисаних на акцију која се одвија у „садашњости“. Том акцијом
жели се деловати на збивања у природи и међу људима. Сходно томе,
функција песме је у очувању поретка, репродуковањем мита ритуалима
који се, пратећи космички календар, периодично понављају (Meletinski
1983: 172; Elijade 1991б: 41–48). То показује њихово извођење у зиму
(коледарски обреди), пролеће (лазарички), лето (краљички), што њи-
хову функционалност помера из реалне мотивације у простор метафи-
зичког деловања, али их у одговарајућем тренутку тамо и враћа.
42
На пример: „Рало му је чудно дрво / Чудно дрво јаворово“ (Манојловић 1953; Ма-
нић Форски 1974: 26; Јоцић и Јоцић 1979: бр. 17; Златановић 1994: 165); „Рало му
је чудно дрво / Чудно дрво давиново“ (Николић 1966: бр. 6); или само: „Рало му је
дрво јаворово (Рајковић Кожељац), као и: „Рало му је шимширово“ (Кодела 2016:
23); „Рало му је тврдо дрво, / Тврдо дрво шимширово“ (Живковић 1998: 108); „Рало
му је божурово“ (Кодела 2016: 363). Рало може бити и изван простора флоралног
света: „Рало им је суво злато“ (Ђорђевић и Златановић, 148); „Рало му је од белога
сребра“ (Мијатовић и Бушетић 1925: 7–8); „од сувога злата“ (Мијатовић и Бушетић
1925: 7–8); „А рало је од сувога злата“ (Бован 2001: бр. 66); „чудна плоча“ (Ђорђевић
Д. 1958: бр. 107) – где се међусобно комбинују и варирају различити елементи, не
излазећи из оквира заданих традицијом.

Библиографија
Агапкина, Т. А. (1999). Дерево, куст. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.

Этнолингвистический словарь в пяти томах. Т. 2. Москва: Международные
отношения, 60–67.
Агапкина, Т. А. и Виноградова, Л. Н. (1999). Золато. Н. И. Толстой (ур.), Славянские
древности. Этнолингвистический словарь в пяти томах. Т. 2. Москва:
Международные отношения, 352–355.
Андрејић, Ж. (2012). Дерон или ковање новца поводом сакралног дероникона
македонског краља Александра I. Dinar, numizmatički časopis, 32, 3‒8 (1‒7).
https://www.academia.edu/40835358 (5. 3. 2021).
Антонијевић, Д. (1997). Дромена. Београд: САНУ.
Беговић, Н. (1885). Српске народне пјесме из Лике и Баније. Загреб: Штампарија
Ф. Фишера и др.
Бован, В. (2001). Лирске и епске песме Косова и Метохије. Приштина, Београд,
Исток: Институт за српску културу, Народно дело, Дом културе „Свети Сава”,
Стручна књига.
Босић, М. (1992). Женидбени обичаји Срба у Бачкој. Рад војвођанских музеја 34,
137–158.
Валенцова, М. М. (2000). Ритуальная пахота у Славян. Кодови словенских
култура 5, 29–38.
Васиљевић, М. (1960). Народне мелодије Лесковачког краја. Београд: САНУ.
Гура, А. В. (1995). Борона. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Гура, А. В. (1995). Голубь. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Гура, А. В. (2004). Олень. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Гура, А. В. (2005). Голуб. Симболика животиња у словенској народној традицији.
Београд: Бримо, Логос.
Гура, А. В. (2009). Перо. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Гура, А. В. и Усачева, В. В. (1999). Китка. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Делић, Ст. Р. (1894). Дилберке, из збирке народних умотворина Ст. Р. Делића.
Босанска вила IХ(18), 284–285.
Детелић, М. (1996). Урок и невеста: Поетика епске формуле. Београд:
Балканолошки институт САНУ.
Димитријевић, С. (1988). Народне песме лесковачког краја (свеска друга).
Лесковачки зборник 28, Посебан део, 3–56.

Ђорђевић, В. Р. (1931). Српске народне мелодије (предратна Србија). Београд:

Српска краљевска академија.
Ђорђевић, Д. М. (1958). Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски
етнографски зборник 70. Живот и обичаји народни 31. Београд: САН.
Ђорђевић, Д. М. и Златановић, М. (1990). Народне песме из Лесковачке области.
Српски етнографски зборник 95. Српске народне умотворине 4. Београд:
САНУ.
Ђорђевић, Т. Р. (1899). Идење у Краља. Караџић, лист за српски народни живот,
обичаје и предање 1(3–4), 80–83.
Ђорђевић, Т. Р. (1958). Природа у веровању и предању нашега народа, књ. 1.
Српски етнографски зборник 71. Живот и обичаји народни 32. Београд:
САНУ.
Живанчевић, В. (1963). Волос, Велес, словенско божанство териоморфног
порекла. Гласник Етнографског музеја 26, 39–66.
Живковић, Н. (1998). Гора бршљанова (народне песме из пиротског краја).
Пирот: Музеј Понишавља Пирот.
Закић, М. (2009). Комплементарност поетског и музичког система у обредним
опходима домова. Музикологија 9, 133–152.
Златановић, М. (1970). Краљичке песме у Грделичкој клисури. Врањски гласник
6, 433–438.
Златановић, М. (1994). Народне песме и басме јужне Србије. Српски етнографски
зборник 98. Српске народне умотворине 6. Београд: САНУ.
Јанковић, Љ. В. (1895). Велики дан (Ускрс) у Мокрој (из књиге „Једно село
Пиротског округа“). Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот
7, 389–403.
Јоцић, Ж., Јоцић, Р. и др. (1979). Ђул девојче: лирске народне песме из
белопаланачког краја. Ниш: Градина.
Карановић, З. и Пешикан-Љуштановић, Љ. (1994). Послови и дани српске
песничке традиције. Нови Сад: Светови.
Караџић, В. С. (1824). Народне српске пјесме. Књ. 1, у којој су различне женске
пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. У Липисци: у штампарији
Брејткопфа и Ертла.
Караџић, В. С. (1841). Српске народне пјесме. Књ. 1, у којој су различне женске
пјесме, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. У Бечу: у штампарији
Јерменскога манастира.
Караџић, В. С. (1898). Српске народне пјесме, сакупио их Вук Стеф. Караџић.
Књига пета, у којој су различне женске пјесме. У Биограду: штампано у Држ.
штампарији Краљевине Србије.
Караџић, В. С. (1973). Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука
Стеф. Караџића. Ур. ‎Ж. Младеновић, ‎В. Недић. Београд: САНУ.
Кнежевић, М. (1972). Антологија говорних народних умотворина. Нови Сад,
Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга.
Кодела, С. (2011). Методички приступ примени традиционалне песме у музичкој
настави основне школе и школе за основно музичко образовање. Необјављена
докторска дисертација. Учитељски факултет, Врање. https://nardus.mpn.
gov.rs/handle/123456789/8316?show=full (10. 3. 2021).

Кулишић, Ш. (1998). Месец. У: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић

(ур.). Српски митолошки речник. Београд: Етнографски институт САНУ,
Интерпринт: 302–303.
Левкиевская, Е. Е. (2004). Опахивание. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Левкиевская, Е. Е. (2009а). Серебро. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Левкиевская, Е. Е. (2009б). Сеть. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Лома, А. (2002). Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике.
Београд: САНУ, Балканолошки институт.
Мальцев, Г. И. (1989). Традиционалньие формулы русской народной необредовой
лирики: исследование по эстетике устно-поэтического канона. Ленинград:
„Наука“.
Манић Форски, Д. (1974). Антологија лужничких народних песама: Бабушница:
б. и.
Манојловић, К. П. (1953). Народне мелодије из источне Србије. Посебна издања
САН 212. Музиколошки институт 6. Београд: Научна књига.
Масловарић, Д. (1978). Земљорадња у општини Зајечар. Зајечар и околина.
Гласник Етнографског музеја, 42, 93–150.
Мелетински, Ј. (2009). Увод у историјску поетику епа и романа. Прев. Р. Мечанин.
Београд: Српска књижевна задруга.
Мијатовић, С. и Бушетић, Т. (1925). Технички радови Срба сељака у Левчу и
Темнићу. Српски етнографски зборник 32. Живот и обичаји народни 14.
Београд: Српска краљевска академија.
Милојевић, М. С. (1869): Песме и обичаји укупног народа србског, књ I. Београд:
Државна штампарија.
Митић, К. (2016). Прољећно-љетње обредне пјесме у Срба. Необјављена
докторска дисертација. Универзитет у Београду, Филолошки факултет.
https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/6459 (15. 3. 2021).
Младеновић, М. Б. (2013). Народни обичаји у Власотиначком крају. Лазарице.
https://danubius.forumsr.com/t5398p40-tradicijaobiaji-i-verovanja-u-naem-
narodu (1. 3. 2021).
Николић, И. (1966). Горо ле, горо зелена. Антологија народне лирике из источне
Србије. Зајечар: Библиотека часописа „Развитак“.
Пантелић, Н. (1974). Етнолошка грађа из Буџака. Гласник Етнографског музеја
37, 179–228.
Петрухин, В. Я. (2004). Пахарь. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Поповић, Д. С. Зеничанин (1886). Народне пјесме. Босанска вила 1(16), 251.
Поповић, Љ. (2001). О прототипском и стереотипском начину концептуали-
зације боја у језику. Кодови словенских култура 6, 14–31.

Радојевић, В. (1912). Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке.

Фресно, Калифорнија: Издање скупљачево.
Рајковић Кожељац, Љ. (1978). Здравац миришљавац. Народне песме и бајалице
из Тимочке крајине. Зајечар: Графичко-издавачко предузеће „Зајечар“.
Ренкас, Ј. (2016). Хришћанска симболика босиљка у контексту теорије
културне меморије религијских група. У: З. Карановић и Ј. Дражић (ур.), Гора
љиљанова, биљни света у традиционалној култури Срба. Београд: Удружење
фолклориста Србије и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“,
41–56.
Симоновић, Д. (1959). Ботанички речник. Београд: Институт за српскохрватски
језик САНУ.
Симчевић, В. (2014). Народна лирика Жупе Александровачке (савремена терен-
ска истраживања и наслеђена грађа). Необјављена докторска дисертација.
Универзитет у Београду, Филолошки факултет. https://nardus.mpn.gov.rs/
handle/123456789/4273 (10. 3. 2021).
Софрић Нишевљанин, П. (1912). Главније биље у народном веровању и певању
код нас Срба. Београд: „Свети Сава“.
Станковић, Ж. (1951). Народне песме у Крајини. Посебна издања САН 175.
Музиколошки институт 2. Београд: Научна књига.
Станковић, З. Д. (2004–2005). Народне лирске песме власотиначког краја забе-
лежене 2004–2005. г. Записао: Зоран Д. Станковић. http://www.svevlad.org.
rs/predanje_files/zstankovic_sakupio.html (1. 3. 2021).
Станојевић, М. (1937). Свадбени обичаји. Зборник прилога за познавање Тимоч-
ке крајине, књ. 4. Ур. М. Станојевић. Зајечар: Штампарија М. Деспотовића,
83–93.
Стефановић, М. Д. (2013). Јавор у српској култури. У: З. Карановић и Ј. Јокић
(ур.), Биље у традиционалној култури Срба, приручник фолклорне ботанике.
Нови Сад: Филозофски факултет, 89–98.
Стојаковић, В. (2010). Народна (традиционална) земљорадња у пределу Висок
(пиротски крај). Гласник Етнографског музеја 74(1), 143–172.
Тарнер, В. (1986). Варијације на тему лиминалности. Прев. В. Костов. Градина
10, 40–56.
Толстая, С. М. (2011). Соха. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Толстая, С. М. и Белова, О. В. (2009). Святые. Н. И. Толстой (ур.), Славянские
древности. Этнолингвистический словарь в пяти томах. Т. 4. Москва:
Международные отношения, 589–594.
Трубарац Матић, Ђ. (2019). У јеленовом колу: мотив јелена у српској обредној
лирици. Београд: Етнографски институт САНУ.
Узенёва, Е. С. (2004). Пахота. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.
Усачева, В. В (1999). Клен. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.

Усачева, В. В. (1995). Базилик. Н. И. Толстой (ур.), Славянские древности.

Чајкановић, В. (1994). Речник српских народних варовања о биљкама. Сабрана
дела, књ. IV, прир. В. Ђурић. Београд: СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон.
Eliade, M. (1991b). Images and Symbols: Studies in Religious Symbolism. Transl. P.

Mairet. Princeton, New Jersey: Princeton University Press.
Elijade, M. (1980). Sveto i profano. Prev. Z. Stojanović. Vrnjačka Banja: Zamak kulture.
Eliјade, M. (1991a). Istorija verovanja i religijskih ideja. 1, Od kamenog doba do
Eleusinskih misterija. Prev. B. Lukić. Beograd: Prosveta.
Everett, T. H. (1982). The New York Botanical Garden Illustrated Encyclopedia of
Horticulture. Volume 10, Ste‒Zy. New York: Taylor & Francis. https://books.google.
rs/books?id=KeGzp-YXrPYC&pg=PA3290&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
(15. 3. 2021).
Lord, A. B. (1990). Pevač priča 1‒2. Prev. S. Glišić. Beograd: Idea.
Мeletinski, E. M. (1983). Poetika mita. Prev. J. Janićijević. Beograd: Nolit.
Schmaus, А. (1971). Iz Studija o krajinskoj epici, u: M. Bošković-Stulli (ur.), Usmena
književnost, izbor studija i ogleda. Zagreb: Školska knjiga, 226–237.
Prop, V. (1990). Historijski korijeni bajke. Sarajevo: Svjetlost.
Turner, V. (1974). The Ritual Process (Structure and Anti-Structure). Harmondsworth:
Penguin Books Ltd.
“Strange Maple Tree”: Serbian Lyric Folk Songs

on Magical Plowman in the Floral World Milieu
Zoja S. Karanović
Summary
Serbian lyric folk songs with an ancient motif of magical plowman are con-
sidered in this article within the mythical and ritual context, in which they were
predominantly performed. First song with this motif was published by Vuk Karadžić
(1824), while the rest of the written records, comprised in the period from late 19th
century till nowadays, are concentrated mostly in the region of southeast and south
of Serbia, so that their recorded life persists for almost two hundred years. The songs
are ritual (koleda, lazarice, kraljice) and they are dedicated to the plowman, except
the Vuk Karadžić’s one, which is mythological. Following the laborer and attributions
of his gear, the content of the article is focused primary on their floral aspect, on the
phytonyms (maple, boxwood and basil, oleaster, peace lily, amaranth, peony), whose
semantic potential has been examined in the setting of the tools and plowman’s ac-

cessories of a different kind – artifacts of culture mutually supplemented and ex-

plained within songs, constructing the image of plowing as a divine act transferred to
man, thus inevitably encoding the mystery of vegetation.
Keywords: Serbian lyric folk poetry, myth, ritual, magical plowman, Mother of God,
maple, boxwood, basil.
проф. др Зоја С. Карановић

Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет Примљено: 7. 7. 2021.
Е-пошта: zojanko@stcable.net Прихваћено: 6. 11. 2021.

Ана Вукмановић Еротска симболика биљних плодова

821.163.09-14:398:[81’373.22.612.2:582.3/.9
821.163.09-14:398:[392.5+392.61]
821.163.09-14:398:[159.922.1
Еротска симболика биљних плодова

у јужнословенској усменој лирици
Ана Вукмановић
Фокус рада представља еротска симболика биљних плодова у усменој

лирици на јужнословенском културном простору. Показује се да плодови могу
бити знакови жеље (даривање јабуке, дуње), средства еротске игре (гађање
момка/девојке јабуком, дуњом, глогињом, трњином), метафоре делова тела
(јабука, диња). Динамичност еротског феномена уочава се у променљивости
иницијатива током сусрета, даривања плодовима, у покрету сексуалног чина.
Сам чин моделује се паралелизмима између људског тела и плодова (диње и
вулве, јабуке/дуње/наранџе и груди), или се коитус метафорички представља
као брање (јабука, дуња, лимунова) или уништавање (пресецање диње).
Динамика еротских односа уочава се и у мотивима одбијања плода (ките
пасуља), мамљења плодом (јабуком) када је он средство да се жеља задовољи,
и прекорачењем поштованих граница, при чему се границе не укидају. Као
гранично, еротско искуство се повезује са свадбом као обредом прелаза, јер
је може најавити. Сходно томе, у раду се посматра како се еротска симболика
плодова укршта и са њиховом функцијом предсвадбеног дара.
Кључне речи: плодови биљака, усмена лирика, јужнословенски културни

простор, еротска симболика, људско тело, Други.
У овом раду, феномен еротског у усменој лирици посматран је на

корпусу који обухвата изабране збирке са јужнословенског културног
простора од Словеније (Štrekelj 1904–1907), преко Лике, Баније, Славо-
није, некадашње Војне границе (Геземан 1925/2013, Рајковић 1869, Бе-
говић 1885), Црне Горе (Ровински 1994), јадранског приморја, Босне и
Херцеговине и Србије, одакле су песме заступљене у збиркама Вука Ка-
раџића, затим преко источне (Грбић 1909) и јужне Србије (Веселиновић
1890), до Бугарске (Иванова и Живков 2003). Осим три лирске збирке
Српских народних пјесама Вука Караџића (1975/1841, 1898, 1973), које
чине окосницу корпуса, разматране су и Хрватске народне пјесаме Ма-

Еротска симболика биљних плодова Ана Вукмановић
тице хрватске (Andrić 1929), као и песме из часописа Вила (Матицки

1885) и Матица (Карановић 1999). Песме о којима је овде реч записи-
ване су од прве трећине 18. века (Ерлангенски рукопис) до почетка 20.
века.
Сложеност феномена еротског превасходно се огледа у споју са-
кралног и профаног, јер је еротска симболика повезана са ритуалном
праксом везаном за обреде за плодност и иницијацијске обреде, за разли-
чите светковине са елементима обредне смеховности,1 али у истој мери и
са човековим доживљајем сопствене телесности и телесности Другог, са
снажним чежњама и жудњама, са жељама и животним искуствима.2
Без обзира на то да ли се односе на сакралну или профану сферу
човековог постојања, еротски доживљаји се у лирици, у складу са ње-
ном поетиком посредног изражавања, превасходно преносе преко де-
шавања, догађаја, описа (уп. Милошевић-Ђорђевић 1976: 178 ). Овом
приликом биће речи о еротском говору кроз симболику биљних пло-
дова, при чему се формирају поетски модели еротских жеља и чинова.
Показаће се да, певајући о плодовима као знаковима жеље, средствима
еротске игре, даровима, метафорама тела, људи певају о себи, својим
жудњама и егзистенцијалним кризама.3
Кондензованим лирским изразом, у неколико стихова, пева се о
еротској напетости између момка и девојке:
Момче иде планином,

а девојка градином,
он се меће глогињом,
а девојка трњином;
не мисле се убити,
већ се мисле љубити
(Караџић 1975: бр. 487).
Биљни еротизам, о коме ће бити речи у овом раду, део је опште

повезаности света, природе и човека. Напоредни простори планине и
градине добијају симболички лик у глогињи и трњини. Глог је најмоћ-
није средство против злих демона и болести (Чајкановић 1994: 65–69),
а у трњини се спајају семантика трна (аналогна глогу, Чајкановић 1994:
200–204) и шљиве као сеновите биљке (Чајкановић 1994: 217), која се
1
О обредним и смеховним аспектима фолклорног еротизма в.: Bahtin 1978, Ajdačić
2000, Карановић и Јокић 2009.
2
О метафоричним аспектима еротског у српском усменом песништву в.: Пандуревић
2016.
3
О говору о Другом, живом или неживом, конкретном или апстрактном, као говору
о себи у усменој лирици, в.: Krnjević 1986: 290.

као хтонска сади на гробљу.4 Образује се лиминални просторни модел

(између људског и нељудског, питомог и дивљег), чија је граничност
аналогна граничном искуству сусрета, који постаје имплицитна борба
са натприродним силама. Оваква значења јаснија су када се сам еротски
чин сагледава као отварање пута ка оностраном (Раденковић 1996: 40),
а сусрет са нечистим и опасним постаје извеснији. Тиме што су симболи
жеље плодови сеновитих биљака, биљака које су апотропајони у борби
против злих демона, унутар љубавног контекста активира се значење
егзистенцијалне кризе. Та криза даље се наглашава паралелизмом из-
међу умирања и љубљења. Веза између смрти и еротизма формира се
на основу дисконтинуитета живота (Bataj 2009: 85) – у његовом пре-
станку и у „преобиљу другог“5 током еротског сусрета. Мотивом гађања
хтонским плодовима, слаби плодоносна симболика еротског искуства,
а јача његова гранична позиција у човековом животу. Глогиња и трњи-
на поетски су знаци жеље, немира девојке и момка при сусрету. Сце-
на у покрету – кретање кроз пејзаж и гађање плодовима – упућује на
општу динамику света усмене лирике, али и на унутрашње покрете у
јунакињи и јунаку.
Веза еротског искустава и смрти постоји и у стиховима када де-
војка момка гађа дуњом:
Умија се дуњом баца,

уд’ри бега у мишицу,
мртав беже земљи леже.
Ко ће бегу ећим бити?
Умија му ећим била,
трипут зубом угризнула
бегу ране извидала
(Караџић 1898: бр. 473).
Гађање плодом више није узајамно, већ девојка преузима ини-

цијативу и постаје доминантна. Она и наноси бол – узрок је симболичке
смрти – и лечи. Индикативно је да Умија ране вида новим повређивањем
– угризима. Пошто се еротско искуство открива као искуство бола, оно
је изнова гранично у егзистенцијалном смислу. Бегова „смрт“ указује на
4
Супротно томе, кућу треба градити тамо где шљива најбоље расте (Чајкановић
1994: 217).
5
У сексуалности осећања других доносе могућност континуитета између двоје,
супротстављено основном дисконтинуитету. Али у том зближавању основну
улогу игра преобиље другог, унутрашњи порив који гони да се буде ван себе (ван
индивидуалног дисконтинуитета). После кризе пак дисконтинуитет оба бића
остаје нетакнут (Bataj 2009: 83–84).

његов пролазак кроз кризни тренутак да би се слика вратила у равно-

тежу после еротске игре. Будући да се дуње користе у љубавној магији
(Чајкановић 1994: 72), мотив гађања дуњом добија магијско значење,
па и сама смрт коју изазива девојка, манипулишући плодом биљке у
свом еротском освајању, постаје симболичка. Дуња је превасходно сред-
ство помоћу ког девојка успоставља моћ над бегом кога жели, односно
изазива еротско осећање. Напоредо су приказани девојчина жеља (ба-
цање дуњом) и бегов жељени пораз (симболичка смрт), јер се кроз еро-
тизам потврђује живот чак и у смрти (Bataj 2009: 13), у довођењу себе у
питање кроз сусрет са Другим (Bataj 2009: 29).6
Док је дуња атрибут девојчине моћи, јабука је у наредним стихо-
вима средство еротског додира:
Ваљала се јабука
од Марина кољена
до Шћепова кољена.
Проби Шћепу кољено,
жалила га Марија:
Јао душо и срце!
Јао моје кољено!
Па пољуби кољено,
Шћепу бола пребоље
(Караџић 1898: бр. 472).
Тиме што се јабука као симбол жеље7 креће од Маре ка Шћепу,

изнова се имплицира активна улога девојке у еротској игри, односно
њена иницијатива. Рану на мушком телу ствара јабука која полази од
девојке – ваља се од њеног колена. Уобичајено симболичко значење
пробијања, продирања и сл. као дефлорације овде се поставља инвер-
зно јер момково (а не девојчино) колено пробија плод. Значајно је и што
колено припада телесном „доле“, па се кретањем наниже тежи конкрет-
ном телесном спајању (Bahtin 1978: 29). Када је девојка и она која рану
може излечити, онда се поетском сликом призива идеја о спајању уми-
6
Гађање дуњом и јабуком реализује се као мотив даривања вереника, на пример:
„Коња игра челебија Јово / испред двора таста и пунице, / гледала га прелијепа
Маре / са пенџера од бабова двора, / метну му се дуњом и јабуком, / дуња му је у пас
ударила, / а јабука у њедра панула“ (Караџић 1975: бр. 638). Будући да дарови уда-
рају у пас и падају у недра, еротска симболика остаје постојана, призивајући жељу
за еротским спајањем. О бацању/титрању јабуком као симболом муње у митолош-
ким и календарским обредним песмама, као и о титрању јабуком у посебној врсти
игре коју песме прате, в.: Јокић 2007.
7
О јабуци као симболу жеље у односима између момка и девојке, в.: Чајкановић
1994: 95.

рања и рађања (уп. Bahtin 1978: 29).8 Показују се различите димензије

еротског искуства током игре: оно је рана (и за девојку, али овом при-
ликом пре свега за момка), и средство да се рана залечи – пољупцем, као
што је то било угризима у претходној песми. Осцилујући између бола и
пребола, еротско искуство је поново гранично искуство кризе, која се
превазилази у спајању и, сходно томе, изласку из свог ја и суочавања са
„преобиљем другог“.
Жудњу за Другим момак настоји утажити мамећи девојку плодом
јабуке:
Јунак мами девојку

на зелену јабуку;
умами је у чардак,
развија јој жут кавад,
и везену кошуљу,
просу бисер на грлу
(Караџић 1975: бр. 610).
Пошто девојка у наставку плаче, момак је теши јер ће јој његов

брат скројити нов кавад, сестра навести нову кошуљу, а он ће заједно с
њом низати бисер. Унутар оваквог контекста истиче се симболика јабу-
ке као свадбеног дара.9 Насиље над девојком тиме постаје обредно, јер
следи успостављање веза са момковом породицом. У чардаку се одвија
егзистенцијална криза током које се девојка спрема за прелаз из једне
животне фазе у другу. Кроз еротско искуство као један вид смрти она
окончава претходни живот и припрема се за улогу жене (уп. Љубинко-
вић 2014: 379).
Даља веза са свадбом развија се када момак одводи домамљену
девојку својој кући:
Седи момче на стол,

па си вара девојћу,
прејди, дојди, девојћо,
да ти дадем јабалћу.
Не даде вој јабалћу,
8
Снажна плодоносна симболика јабуке призива плодоносни аспект љубавног
спајања, што није био случај са дивљом трњином и глогињом. О различитим
лексичким значењима јабуке в.: Штасни 2019.
9
Мотив мамљења девојке поставља се и у предсвадбени, лазарички контекст: „Играј,
играј, Лазарко, / на ти, момче, јабуку, / па домами девојку, / јер је бела румена, / јер
је танка висока“ (Грбић 1909: 48, бр. 4). О јабуци као свадбеном дару в.: Чајанковић
1994: 95–96.

нел ђу вану за руку.

Води, води код мајћу
(Николић 1910: 305).
Жеља за Другим на друштвено прихватљив начин остварује се

брачном везом која се успоставља током свадбеног обреда.
Када се пак најављује одступање од обредног следа, указује се на
магијска својства јабуке која треба да изазову девојчин долазак:
Prìša mi se udavati
a za ono momče mlado,
što je sinoć dohodilo,
sitno voće donosilo,
svakom daje po jabuku,
meni daje divljakinju,
ne bi li mu podivljala,
k dvoru sama doigrala
(Andrić 1929: br. 87).
Мамљење има облик дара, при чему се активира магија речи – ја-
бука дивљакиња утиче на то да девојка подивља. Еротска симболика ре-
ализује се на два нивоа – прво се исказује девојчина жеља за удајом, што
подразумева и спајање са момком, а онда се момкова жеља за девојком
открива магијским даривањем. Напетост се моделује преплетом жеља
и оклевања – девојка жели да се уда али оклева да сама дође момку (по-
везујући такав поступак са дивљином), момак жели девојку, али је не
проси, већ је мами. Јабука има централно место у овој кризној ситуацији
– она је дар и магијско средство. Симболиком плодности али и дивљине
исказује се кризни тренутак у животима и девојке и момка.
Мамљење девојке је повезано са свадбом и мотивом отмице:
Чернойоко ергенче,
на авлия седьеше,
с ябълка играйеше,
та си мома лъжеше:
– Прийди, Видо, прийди,
та си земи ябулка. –
Ергенче било гяволче,
мома била глупава,
че я фана за ръка,
че я метна на коня
(Иванова и Живков 2003: бр. 193).

Природа отмице остаје отворена – да ли је девојка заиста била не-

промишљена, или је пак отмица договорена.10 Будући да јој момак нуди
јабуку која симболизује свадбену везу, могло би се закључити да је де-
војчино прихватање дара знак жеље за удајом, не наивности.
С друге стране, еротска игра јабуком приказује се као узајамност,
заједничко искуство момка и девојке, при чему су они у тој игри рав-
ноправни:
Карај, Донће, до крај да карамо.

На крај постат зелена ливада,
на ливади дрво јабланово,
поди дрво шарена постеља,
на постељу момак и девојћа.
Играли се с зелену јаблку,
па заспали момче и девојче
(Николић 1910: 279–280).
Игра јабуком метафора је еротског чина. Будући да се у једној од

(баладичних) варијаната песме појављује мотив детета: „меџу њи је
дете провикало“ (Николић 1910: 316), плодоносна симболика јабуке
овде јача и аналогна је коитусу као извору живота. Имајући у виду да се
дете рађа из „игре“ момка и девојке као ванбрачно, еротско искуство се
може сагледати као гранично. Искуство кризе је вишеструко: почиње
еротским спајањем, игром јабуком под јабланом на ливади, из чега про-
исходи нежељено рођење детета и затим његова смрт:
Увише га у белу мараму,

Врљише га у мутну Нишаву
(Николић 1910: 317).
Осим што се плодовима посредује контакт између два бића, пло-

дови и људско тело спајају се атрибуцијама, поређењима, метафорама.
Тако у мотиву потраге девојка тражи драгог:
Ја се диго, да потражим драга,

и ја нађо зелену ливаду,
на ливади мог драга долама,
на долами свилена марама,
на марами сребрна тамбура,
код тамбуре зелена јабука“
(Караџић 1975: бр. 483).
10
О договореним отмицама као виду ступања у брак и њиховим узроцима в.: Ђорђе-
вић 1930: 84, 90.

Не налазећи драгог већ његове ствари, девојка размишља како да

му остави поруку да га је тражила:
Загришћу му зелену јабуку,

нека знаде, да сам долазила,
да сам моје драго облазила.
Овакав начин исказивања емоција и љубавне чежње указује на то

да је плод биљке, заједно са доламом, марамом и тамбуром, атрибут ју-
нака ове лирске песме (попут оружја, коња и сокола као атрибута епског
јунака). Пошто атрибут постаје замена за драгог,11 загрижена јабука је и
порука и знак жеље за еротским сусретом. Мотивом угриза успоставља
се симболичка веза између момка и јабуке, и затим момка и девојке,
слично вези успостављеној између момка и девојке која угризима лечи
ране што је драгом нанела погодивши га дуњом.
Веза између тела и одређене биљке успоставља се и мотивом од-
бијања:
Tamo dole poli mora

grah se zeleni;
ki ga čuva? Lepa Mare,
od Marice hći.
Njoj dohodi gizdav junak,
Komarićev sin.
Daj mi jednu kitu graha,
grah ti obrodil!
Ne dam, bogme, gizdav junak,
zač me volja ni
(Istra 1924: 76, бр. 50).
Тражећи пасуљ, момак тражи девојку саму. Оваква метафора ре-

ализује се просторним и предметним кодом. Чувајући пасуљ, девојка
припада свету биља, док момак долази споља, из другог света и по-
кушава да наруши границе света који она чува. Затим се преношење
значења биљка–девојка сужава – тражећи киту граха, момак тражи де-
војку. На еротску конотацију овакве жеље упућују загонетке с денота-
том „пасуљ“. Пасуљ се загонета сликама жене неприкладног понашања
(Сикимић 1996: 64),12 па би се у овој песми Маре, одбијајући да дâ киту
11
Да су атрибути јунака знаци идентификације показује и то што губитак тих
одличја у епици означава јунакову смрт или сраман пораз (Самарџија 2008: 40).
12
Загонетке с одгонетком пасуљ гласе: „У нас госпа дошла, сама ноге диже уз госпово
раме, госто гостомане примакни се ближе само ти се диже“ (Павићевић 1937: 40);

граха, представљала као суздржана, неспремна да ступи у однос с Кома-

рићевим сином. Такође, одбијање момка може се сагледати и као сло-
бодни избор – она га неће јер јој није по вољи.13 Сходно томе, еротско
искуство повезује се са утопијским сликама слободе, било да је оства-
рено или одбијено.
Док се мотивом одбијања, људско тело затвара пред Другим, веза
између тела и биља у еротским сликама усмене лирике може прикази-
вати живот у сталном мењању и бујању (Карановић и Јокић 2009: 51).
Такав концепт одговара представи тела отвореног према свету и космо-
су тако да може да испуни сав свет (Bahtin 1978: 335). Када момак моли
девојку да му се покаже, да може сагледати њену лепоту, она описује
своје тело повезујући га и са светом природе (очи – црно лишће, обр-
ве – пијавице, зуби – бисери) и са светом културе (лице – лист хартије,
чело – златна амајлија, косе – ибришим). Песма се завршава стиховима:
Отвор’ врата, душо Маро!

Да ја виђу дојке твоје.
Од’ отоле, младо момче!
Јес’ видио наранача?
Онаке су дојке моје
(Караџић 1898: бр. 388).14
Тако девојчино тело постаје и окружење – цео један свет – и пору-

ка (уп. Turner 2008: 41). Поређењем са дојкама, наранџе су, као и јабука
из претходне песме, и метафора девојке и порука момку о њеној лепо-
ти. Веза између воћке и тела заснива се на сличности по облику (Сики-
мић 2013: 86), а затим се даље развија формулативним изразима који у
заједници симболизују лепоту, здравље и виталност. Тело се сагледава
из перспективе девојке. Она сама посматра своје тело, његове промене
током одрастања и сазревања; одговарајући момку, показује како дожи-
вљава тело и саму себе у свету.
Иста перспектива постоји и када се статична слика мења у призор
у покрету:
„Сама мома, самовољна; сама руке диже, уз букове жиле“ (Вукановић 1970: 50);
„Седи бака више пута, отегла ноге испод пута; исцијепале јој се гангули гаће, виде
јој се конколи колена“ (Вукановић 1970: 48), према: Сикимић 1996: 64.
13
У песми о бабинама, мотив боба који се зелени повезује се са рађањем: „Ој на делу
на голему боб се зелени. – / А ко га је посејао, те се зелени? – / Ранко га је посејао,
те се зелени; / Ружа га се назобала, срце је боли“ (Караџић 1975: бр. 679). Имајући у
виду време певања, сађење боба аналогно је коитусу који доводи до зачећа.
14
Варијантно, биљним кодом приказују се очи поредећи се са трњинама (Карано-
вић 1999: бр. 62).

Пошетала ђевојчица,
по игалу слана мора,
у џардине ушетала,
ђе мирише свако цвеће –
заврћала б’јеле руке,
убрала је двије дуње.
Под љешником пошетала,
с дуњама се поиграла,
па ји меће у њедарца
(Караџић 1973: бр. 172).
Алтернација наранџа–дуња не мења слику тела, али сцена брања

плодова и стављања у недра носи додатно значење. Спознаја телес-
ности премешта се акционим кодом од говора о себи ка физичком су-
срету са собом. Такав сусрет имплицитно најављује сусрет са Другим.
Када се девојка пита коме ће дати дуње, закључује да оне нису за мајку
и оца („Да вас давам татку ал’ мајци, / Нијесу за њи ови дари“), истовре-
мено жалећи што је драги (за кога дарови јесу) „на далеко“ („Да вас да-
вам драгу моме, / мој је драги на далеко“). Стављајући дуње у недра, она
се сусреће са својом еротском жељом – да дуње (и дојке) дарује драгом.
Драматичније је исказана жеља у песми где су јабуке метафора
груди. Девојка не ставља плодове биља у недра, већ су јабуке груди саме:
Нико не зна ничијега хала,

до ђевојке, која спава сама;
сама спава, сама разговара,
сама меће руке на јабуке,
обрне се с десна на лијево,
нит’ је кога с десне, ни с лијеве,
студен јорган око себе вије
(Ровински 1994: 519, бр 30).
Аутоеротска сцена девојчиног додиривања јабука указује на

потребу за еротским сусретом који изостаје, за Другим кога нема. Неис-
пуњена жеља, неутажена жудња узрокују унутрашњи немир који додир
са јабукама, са својим телом, не може да ублажи – напротив.
Када момак ставља јабуке девојци у недра, наговештава се пак
остварење жеље:
А кад је у град улиза,

тот му заспала дивојка.
Поче се Иво мислити,
хоће ли је санком будити,

ал’ било личце љубити,

меће јој купе на нидра,
и златне јабуке у нидра
(Пантић 1964: 237).15
Вегетативни низ се шири – дојке се повезују са наранџама, дуња-

ма и јабукама док основна симболика остаје иста, различити плодови
алтернација су истог значења. До еротског чина овде не долази, али мо-
мак шаље поруку, а девојка је разуме. Претпостављајући од кога су купе
и јабуке, она каже:
Да би ја рекла од Иве,
Иван је далек од мене,
колико небо од земље.
Мотив далеког града где је уснула девојка с почетка песме по-

везује се са чежњом за далеким момком. Узајамним жељама за сусре-
том, исказаним Ивовом молбом мајци да га пусти до Будима где је Мар-
гита, затим стављањем јабука у девојчина недра и Маргитиним жалом
што је Иво далеко, наговештава се снажна еротска напетост у момку и
девојци.
Мотив груди-плодова реализује се и као вађење јабука из недара:
Што гу нема мала мома, дос, дос,

да гу турим на коленце, дос, дос,
да ву фрљим жут дука’че, дос, дос,
да ву бркнем у пазуке, дос, дос,
у пазуке, к’р јабуке, дос, дос,
к’р јабуке, к’р петровке, дос, дос,
што ги слана не фатилa, дос, дос,
што ги слунце не грејало, дос, дос,
што ги роса не росила, дос, дос
(Веселиновић 1890: 76, бр. 1).
Мотив момкове жудње овде подразумева жељу за блиским фи-

зичким контактом – стављањем девојке на крило и затим посезањем
за њеним дојкама, што у коначници може наговештавати и коитус.
Осим описа еротског сусрета, развија се и опис јабука-дојки. Плодови
на које није пала слана, које није огрејало сунце, нити их је роса оро-
15
Мирослав Пантић ову песму уноси у своју антологију из рукописне оставштине
дубровачког латинисте Ђура Ферића. Запис потиче с краја 18. века (Пантић 1964:
217–218).

сила, сведоче о младости и невиности девојке, као изразитим вреднос-

тима патријархалне средине које посредује момак.16 Будући да је песма
певана као лазаричка ‒ а лазарице су везане за елементе иницијације
– еротска сцена мање сведочи о људским чежњама и жељама, а више
о кризним тренуцима, иначе карактеристичним за обреде прелаза
(Костић 1982: 24; Kovačević 1985: 37; Карановић 1996: 280). Наглашен
еротизам такође кореспондира са плодоносном функцијом пролећних
ритуала. Тиме људско сједињавање утиче на општи раст и бујање у при-
роди. Поређење песама с мотивима стављања дуња у недра и вађења
јабука из недара показује актуализацију различитих значења еротске
симболике плодова када се пажња усмерава на откривање сопственог
тела и сопствених еротских жеља и када се те жеље постављају у обред-
ни контекст и добијају интегративне функције у оквиру заједнице.
Експлицитнија најава брака среће се у јурјевској песми када је за-
добијање јабуке аналогно освајању девојке:
Sve su djevojke zamuž otišle – kirales,

samo ostala Mara djevojka – kirales,
Mara imala zlatu jabuku – kirales.
Puno gospode za jabuku drže – kirales:
komu jabuka, temu djevojka – kirales!
Juri jabuka, Juri djevojka – kirales.
Jura je tače u ra(v)no polje – kirales,
u ra(v)no polje, u crne gore – kirales
(Štrekelj 1904–1907: бр. 4988).
Златна јабука, попут оне из бајки,17 има изузетну вредност, чиме се

посредно истиче и вредност девојке. Потврђује се да, у усменој лирици (и
фолклору уопште), атрибут јунакиње или јунака суштински одређује њи-
хову природу, овом приликом – као чудесну.18 Хтонска симболика јунака
одговара симболици свадбе као обреда прелаза из једног у други свет, па
момак (или Свети Јурај, односно могући обредни рефлекс митског јуна-
ка), задобивши јабуку, одводи девојку у онострани простор горе.19
У мотиву остварене жеље активира се биљна симболика предста-
ва о коитусу и дефлорацији. Сусрет се дешава у башти (купусишту):
16
Овакав приказ плодова одговара формулативној слици потраге за хладом
нележаним, водом непијеном, травом некошеном (в. нпр. Матицки 1985: бр. 47).
17
Уп. нпр. мотив чувања златне јабуке у бајци Златна јабука и девет пауница
(Караџић 1988: 59–60). О златној јабуци у бајкама в.: Радуловић 2009: 282–284.
18
Ако се златна јабука доведе у везу са муњом (Belaj 1998: 203; Јокић 2007: 42),
онда се еротизам може посматрати као космички, као најава свете свадбе између
митског јунака и небеске девојке.
19
О симболици горе в.: Детелић 1992: 57–87.

Посеја си ћел Никола

шаку боба по купусу.
Навади се бела Рада,
бела Рада Миријевка,
боба брати, купус трти.
Паке скочи ћел Никола
те заседе белој Ради
на злу месту, на прелазу,
и уфати ћел Никола
за Радину белу ногу
(Геземан 1925/2013: бр. 40).
Еротска песма-игра ситуира се у биљни простор, где момак сади

боб и купус,20 чиме се и локативним кодом приказује преобиље сенза-
ција које потресају поредак затворене стварности (уп. Bataj 2009: 85).
Крајњи смисао еротизма који лежи у спајању и укидању граница (Bataj
2009: 104), овде започиње сусретом на отвореном простору. Биљни мо-
тиви имају повлашћено место јер се налазе на почетку21 и крају песме.
Лирски заплет почиње девојчиним брањем боба, а разрешава се, како
ће се показати, ударањем диње. Кад момак ухвати девојку, започиње
игра речима и телима:
Говорио ћел Никола:

– Што је ово, бела Радо,
што сам саде уфатио?
– Не знао те бог, Никола,
како што си уфатио?
То је моја бела нога.
Уфатио ћел Никола
за Радину белу бедру.
То је моја бела бедра.
20
У лирској поезији, на месту где је посејан купус (Караџић 1974: бр. 342) или боб
(Караџић 1974: бр. 343), такође долази до дефлорације. С обзиром на еротску симбо-
лику ових биљака, почетак песме могао би наговештавати еротску сцену која следи.
Опсцене конотације купуса у загонеткама се актуализују супротстављањем одлика
сирово/ферментисано, укисељено; тврдо/меко; суво/мокро (Сикимић 1996: 61–62;
Сикимић 2013: 82–84).
21
О сађењу биља као уводној формули в. Карановић 2019: 107.

Уфатио ћел Никола

више бедре, сниже пупка.
То је моја пукла диња.
Симетричним низовима покрета, питања и одговора остварује се

динамична слика еротске игре. Онеобичавањем свакодневног хумор-
но се остварује у еротском, а еротско се ослобађа у хуморном (Krnjević
1986: 144). Девојчина почетна иницијатива, исказана уласком у туђ
(момков) простор купусишта22 и вођењем еротске игре, преокренуће
се у момкову кључну улогу на крају. Док се током игре момку све по-
знато чини непознатим, на крају у преокрету девојку чека изненађење
(Krnjević 1986: 146):
– Так[’] ти бога, бела Радо,

што ћемо јој учинити?
како што ћеш учинити?
У теб[’] има бојно копје
узми копје у прекрсти,
удри дињу у чељусти.
Скочио је ћел Никола,
узе копје у прекрсти
удри дињу у чељусти.
Говорила бела Рада:
– Бог т[’] убио, ћел Никола,
да чудно ти копље имаш,
да тешко ти ш њим удараш.
Покретом се одбацује затварање у себе, а сам сексуални чин јесте

општење и кретање, потреба изласка из себе (Bataj 2009: 167). У игри
покрета долази до откривања – момак упознаје девојчино тело, затим
она упознаје његово и кроз еротско сједињење себе саму. Метафорама
полних органа (диња и копље) о коитусу и дефлорацији говори се по-
средно, а избор поетског средства одсликава уобичајену концептуали-
зацију женског као облог, меког, и мушког као оштрог и тврдог. Плод
22
Еротски наговештај може се препознати у поменутој еротској симболици боба и
купуса, која овде није реализована експлицитно.

диње морфолошки одговара овим представама и успоставља везу из-

међу женског принципа и симболике природе и плодности. Ма коли-
ко девојка била активна, покретала еротску игру, у оквирима типских
представа на крају се поистовећује са дињом, плодом који се препушта
ударцу копља.
Значење уништавања или брања (одсецања) биљних плодова у
лирским песмама зависи од тренутка када се оно догађа, односно од
тога да ли су девојка и момак спремни за еротско искуство.
Момак пролази поред девојчиног двора:
И погледах уз прозор,
кад ли драга сама спи,
у њедра јој дуња зри,
сврнух јој се у џардин,
потргах јој ђелсамин
и три дуње незреле,
и четири јабуке,
и наранчу с листима,
и лозицу с гроздима
(Караџић 1975: бр. 391).
Девојчино тело се биљним кодом разлаже на два света – унутра-

шњи, представљен дуњама у недрима, и спољашњи, оличен у врту. Биљ-
ни простор је широко развијен и симболички маркиран будући да, како
је показано, дуња, јабука и наранџа представљају традицијске симболе
плодности и женске метафоре (означавајући делове женског тела или
девојке саме), винова лоза с гроздовима носи сличну симболику, при-
сутну, на пример, у мотиву лозе која се вије око бора (Беговић 1885:
бр. 64).23 Варијантно, уместо јасмина момак сломи рузмарин (Караџић
1898: бр. 292). Тиме се имплицитно најављује свадба јер је реч о биљци
којом се ките сватови (Чајкановић 1994: 181) и о којој се пева у сва-
товским песама, где се везује за невесту (њу попут рузмарина треба за-
ливати – Караџић 1975: бр. 55, или она на рузмарину превози сватове
– Караџић 1975: бр. 74).
Сходно свадбеној симболици, у варијанти са мотивом рузмарина не
помиње се незрелост. Када пак момак ломи три незреле дуње, то посред-
но може појаснити девојчину реакцију на јунаково разарање њеног света:
Кад се драга разбуди,

стаде сузе ронити,
23
О сађењу лозе као задатку који јунак треба да испуни да би се оженио, па сходно
томе и о мушкој симболици лозе в. Карановић 2019: 114–115.

ја је јунак тјешити:
– Не бој ми се, душице!
Кад мој џардин сазрене,
врнућу ти ђелисман,
и три дуње незреле,
и четири јабуке,
и наранчу с листима,
и лозицу с гроздима.
Неспремна за еротско искуство, за промену свог идентитета, за

прелаз у другу животну фазу, девојка доживљава егзистенцијалну кри-
зу и плаче. Будући да ни момков врт није сазрео, упућује се на то да ни
он није спреман за животни прелаз. Утолико пре насиље над вртом (или
над девојком самом) девојци ће бити надокнађено кад и момак стаса за
женидбу и она за удају.
У следећој песми девојка и момак јесу спремни за ново животно
искуство. Девојка чува дрво јабуке и тако се успоставља паралелизам
између ње и биљке:
Изтекло е тънко дръвце, Коледо ле,

в Димитрови равни двори, Коледо ле,
Не ми е било тънко дръвце,
ами било ябълчица,
ябълчица петровчица.
Па цъфнала до три цвята
и завърза три ябълки,
три ябълки, три петровки.
Нема пъдар да ги варди,
не се нае нийде никой,
наела се малка мома
да ги варди, да ги пази
(Иванова и Живков 2003: бр. 99).
У обредном контексту коледарске песме истиче се ток зрења ја-

буке од цвета до плода, чиме се наговештавају сазревање девојке, њена
доспелост за сусрет с момком и имплицитно за свадбу. У развоју лир-
ске радње затим долази до нарушавања равнотеже, када момак сабљом
одсеца јабуке:
Отдол иде лудо-младо,

лудо-младо неженено.
Конче язди неяздено,
пушка носи непущана,

сабля носи невадена.

Пусти пушка, удари ги.
Скочи коня, прескочи ги.
Вади сабля, отсече ги.
Че паднаха три ябълки,
три ябълки, три петровки
на момата във полата.
Нарушавање равнотеже одговара напетости лиминалних стања,

момковог и девојчиног сазревања24 за прелаз из једне животне фазе у
другу.25 Еротска симболика одсечених јабука с дрвета које девојка чува
упућује на успостављање односа између момка и девојке – на то да је до-
шло до сусрета и могућег еротског чина. Првобитна момкова иниција-
тива даље се развија девојчиним одговором, односно њеном жељом за
поновним сусретом:
Провикна се малка мома:

– Леле варе, мойте братя,
мойте братя деветина,
тичайте го, фанете го,
тук го при мен доведете;
ще го вържа с руса коса,
ще го стрелям с черни очи.
Оваквим моделовањем еротског сусрета одсецање јабука озна-

чава ишчекивано „насиље“, па се криза разрешава исказивањем жеље
за новим сусретом у ком се улоге изокрећу. Девојка је та која постаје
активна – везује момка косама и наизглед преузима мушку позицију
стрелца: док је момак сабљом одсекао јабуке, она очима стреља. Разли-
ка у типу акције: мушке – физичке, приказане уништавањем плодова, и
женске – симболичке, засноване на магији лепоте, заправо се показује
као комплементарна имајући исти циљ – еротско спајање.
Аналогија између плода и девојке може бити јасније исказана. Де-
војка се у другој песми љути на момка јер ју је изнео на глас хвалећи се
да ју је обљубио, а он јој одговара:
Ћут’ дјевојко, дјевојчице!

Твоје друге на водици,
24
Док девојчино сазревање прати развој биљке од цвета до плода, момково сазре-
вање приказано је променом оружја – од пушке из које није пуцано и некоришћене
сабље до првог пуцња у јабуку и пресецања јабуке сабљом.
25
О лиминалним стањима у контексту обреда прелаза в. нпр.: Мајерхоф 1986: 18–
39; Turner 2008: 94–130.

а ти са мном у бостању
тере береш лимунове,
нит’ су зрели нит’ зелени,
већ најбољи за берење,
а ти, душо, за љубљење
(Рајковић 1869: бр. 111).
Попут јабука развијених од цветова у плодове, и лимунови зре-

ли за брање знак су стасалости девојке за еротско искуство. Сходно
томе, момак се брани од девојчине љутње. Будући да је дошло време за
љубљење, његови љубавни подухвати су оправдани. Изостаје, међутим,
експлицитна веза између брања и еротског чина пошто лимунове бере
девојка, али се одговарајућа симболика паралелизма брање – љубљење
чува.
Еротском симболиком биљних плодова у усменим лирским пе-
смама посредно се говори о искуствима јунакиња и јунака у тренуцима
егзистенцијалних криза, о чежњама и жудњама, о потребама за другим
човеком. Биљни плодови својим слојевитим значењима показују се по-
годним да сведоче о сложеном феномену еротског. Хтонска симболика,
на пример, трњине и глогиње, упућује на везу еротског са граничним,
понекад болним искуством између живота и смрти. Плодоносна сим-
болика јабуке, наранџе и дуње пак повезује еротско са општом плод-
ношћу света. Биљним плодовима затим се изграђују лирске представе
тела, као и представе телâ у еротском сусрету. Слике гађања, мамљења,
играња, даривања плодовима, брања и уништавања плодова у ерот-
ском искуству говоре, пре свега, о потреби за прекорачењем границе и
спајањем са другим човеком.
Беговић, Н. (1885). Српске народне пјесме из Лике и Баније I. Загреб: Штампарија

Ф. Фишера и др.
Веселиновић, Ј. Х. (1890). Лазарице. Српски народни обичај (у Врању и врањском
округу), Браство 4, 67–94.
Геземан, Г. (1925/2013). Песме Ерлангенског рукописа. Електронски извор (пре-
ма издању: Ерлангенски рукопис. Зборник старих српскохрватских народ-
них песама. Ур. Г. Геземан. Сремски Карловци: Српска краљевска академија,
1925). Прир. М. Детелић, С. Самарџија и Л. Делић. http://www.branatomic.
com/monumentaserbica/erl/ (20.06.2022).
Грбић, С. (1909). Српски народни обичаји из среза Бољевачког. Скупио их и опи-
сао Саватије М. Грбић. Српски етнографски зборник, књ. 14. Одељење 2, Жи-
вот и обичаји народни, књ. 8. Београд: Српска краљевска академија, 1–382.

Детелић, М. (1992). Митски простор и епика. Београд: САНУ, Ауторска издавач-

ка задруга „Досије“.
Ђорђевић, Т. Р. (1930). Наш народни живот, књ 1. Београд: Књижарница Геце
Кона.
Иванова, Р. и Живков, Т. И. (2003). Обредни песни. Българска народна поезия и
проза в седем тома, том 2. Ред. Тодор Моллов. Варна: LiterNet.
Јокић, Ј. (2007). Митска изворишта мотива о игрању/титрању јабуком у усменој
лирици. У: Карановић, З. и др. (ур.), Синхронијско и дијахронијско изучавање
врста у српској књижевности, Нови Сад: Филозофски факултет, Дневник,
33–45.
Карановић, З. (1990). Народне песме у Даници. Нови Сад: Матица српска, Бео-
град: Институт за књижевност и уметност.
Карановић, З. (1996). Архајски корени српске усмене лирске поезије. У: Кара-
новић, З. (ур.), Антологија српске лирске усмене поезије. Нови Сад: Светови,
251–309.
Карановић, З. (1999). Народне песме у Матици. Нови Сад: Матица српска, Бео-
град: Институт за књижевност и уметност.
Карановић, З. (2019). Тамо дољен у џардине ја посејах боб и диње. Уводни сти-
хови и свет флоре у лирским песмама Вукове збирке. У: Карановић, З. (ур.),
Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури Словена), Београд:
Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Мар-
ковић“; Vilnius: Lietuviu kalbos instituto, 105–119.
Карановић, З. и Јокић, Ј. (2009). Смеховно и еротско у српској народној култури и
поезији, Нови Сад: Филозофски факултет.
Караџић, В. С. (1898). Српске народне пјесме, књ. V. Београд: Државно издање.
Караџић, В. С. (1973). Српске народне пјесме из необјављених рукописа, књ. прва,
Различне женске пјесме. Прир. Ж. Младеновић и В. Недић. Београд: САНУ,
Одељење језика и књижевности.
Караџић, В. С. (1974). Српске народне пјесме из необјављених рукописа, књ. пета.
Особите пјесме и поскочице. Прир. Ж. Младеновић и В. Недић. Београд: САНУ,
Одељење језика и књижевности.
Караџић, В. С. (1975/1841). Српске народне пјесме I. Сабрана дела Вука Караџића,
књ. 4. Прир. В. Недић. Београд: Просвета.
Караџић, В. С. (1988/1821/1853). Српске народне приповијетке. Сабрана дела
Вука Караџића, књ. 3. Прир. М. Пантић. Београд: Просвета.
Костић, П. (1982). Лазарице у селу Сурлици. Гласник Етнографског музеја 46,
9–40.
Љубинковић, Н. (2014). Наши далеки преци. Етномитолошке студије. Београд:
СКЗ.
Мајерхоф, Б. (1986). Обреди прелаза: процес и парадокс. Прев. Н. Петровић. Гра-
дина 10, 18–39.
Матицки, М. (1985). Народне песме у Вили. Нови Сад: Матица српска, Београд:
Институт за књижевност и уметност.
Милошевић-Ђорђевић, Н. (1976). О неким видовима изражавања осећања у на-
шој народној лирици. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 42,
1–4, 178–185.

Николић, В. М. (1910). Из Лужнице и Нишаве. Српски етнографски зборник, књ.

16. Београд: Српска краљевска академија.
Пандуревић, Ј. (2016). Фолклорни еротикон између обредне и поетске метафо-
ре. Књижевна историја 48(159), 9–36.
Пантић, М. (1964). Народне песме u записима XV–XVIII века. Београд: Просвета.
Раденковић, Љ. (1996). Симболика света у народној магији Јужних Словена.
Ниш: Просвета, Београд: Балканолошки институт САНУ.
Радуловић, Н. (2009). Слика света у српским народним бајкама. Београд: Инсти-
тут за књижевност и уметност.
Рајковић, Ђ. (1869). Српске народне песме (женске). Нови Сад: Штампарија Иг-
њата Фукса.
Ровински, П. А. (1994). Црна Гора у прошлости и садашњости, том III. Цетиње:
Централна Народна библиотека „Ђорђе Црнојевић“, Сремски Карловци: Из-
давачка књижарница Зорана Стојановића.
Самарџија, С. (2008). Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски је-
зик и књижевност Србије.
Сикимић, Б. (1996). Еротска конотација фитонима у народним загонеткама. Ко-
дови словенских култура 1, 57–67.
Сикимић, Б. (2013). Како читати загонетке: еротски свет културних биљака. У:
Карановић, З. и Јокић, Ј. (ур.), Биље у традиционалној култури Срба. Приру-
чник фолклорне ботанике. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Филозоф-
ски факултет, 73–88.
Чајкановић, В. (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Рукопис
приредио и допунио В. Ђурић. Београд: СКЗ, Бигз, Просвета, Партенон.
Штасни, Г. (2019). Лексички спојеви с компонентом јабукa. У: Карановић, З.
(ур.), Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури словена). Бео-
град: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић“, Vilnius: Lietuvių kalbos instituto, 285–301.
Ajdačić, D. (2000). Erotsko u folkloru Slovena. Beograd: Stubovi kulture.

Andrić, N. (1929). Hrvatske narodne pjesme VII. Zagreb: Matica hrvatska.
Bahtin, M. (1978). Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i
renesanse. Prev. I. Šop i T. Vučković. Beograd: Nolit.
Bataj, Ž. (2009). Erotizam. Prev. I. Čolović. Beograd: Službeni glasnik.
Belaj, V. (1998), Hod kroz godinu. Mitska pozadina hrvatskih narodnih običaja i
vjerovanja. Zagreb: Golden marketing.
Istra 1924: Istarske narodne pjesme. Opatija: Istarska književna zadruga.
Kovačević, I. (1985). Semiologija rituala. Beograd: Prosveta (XX vek).
Krnjević, H. (1986). Lirski istočnici. Iz istorije i poetike lirske narodne poezije. Bigz:
Beograd, Priština: Jedinstvo.
Turner, V. (2008). The Ritual Process. Structure and Anti-Structure. New Brunswick,
London: Aldine Transaction.
Štrekelj, K. (1904–1907). Slovenski narodni pesni III. Ljubljana: Slovenska Matica.

Erotic Symbolism of Plant Fruits in South Slavic Oral Lyric Poetry
Ana Vukmanović
Summary
This paper focuses on the erotic symbolism of plant fruits in oral lyric poetry.
It is shown that the fruits could be signs of wish (giving apples or quinces as a gift),
means in the erotic game (aiming an apple, quince, hawthorn, or blackthorn fruits to
a maiden or a lad), and metaphors of bodily parts (apple, melon). The dynamism of
erotic phenomenon is noticed in the variability of initiatives during the encounters,
giving fruit as a gift in the motion of the sexual act. The sexual act itself is modelled by
parallelisms between the human body and fruits (melon and vulva, apple/quince and
breasts), or coitus that is metaphorically presented as picking (apples, quinces, lem-
ons) or destroying (cutting a melon). The dynamism of erotic relations is also noticed
in motives of rejecting a fruit (a wreath of beans), luring with fruit (apple) as a means
to fulfil a desire, and to cross established boundaries. As liminal, erotic experience is
connected with the wedding as a ritual of passage, since it can announce the wedding.
Accordingly, the paper discusses the ways erotic symbolism of plant fruits intersects
with their functions as a pre-wedding gift.
Keywords: plant fruits, oral lyric poetry, South Slavic cultural areal, erotic symbolism,
human body, the Other.
Ана Вукмановић
Независни истраживач Примљено: 30. 5. 2021.
Е-пошта: ana.vukmanovic@hotmail.com Прихваћено: 10. 2. 2022.

Радивој Радић „Јабука која касно сазри, дуго стоји“

582.639.21:[398.22+2-264](100)
582.639.21:[392+398.91+515.89](497.11)
„Јабука која касно сазри, дуго стоји“

(Неколико цртица о јабуци)1
Радивој Радић
Плод над плодовима, пун и препун сласти,

двосложно име, нагласак један носим;
љубавници страсни веома ме воле.
Него, ако прво одузмеш ми слово,
наћи ћеш да спадам у род гвожђа љутог,
закивам се лако кад врхом ударим.
Византијска загонетка
(Решење: јабука)
Јабука је најраспрострањенија континентална воћка која се узгаја већ

три хиљаде година. С временом је задобила како митолошки, тако и религијски
значај у културама као што су античка грчка или нордијска, а њена симболика
се среће и у хришћанској цивилизацији. Јабука је симбол љубави, пријатељства,
знања, магије, обнове, плодности, свежине, па и царске власти. Она је свето
стабло и може имати везе са доњим светом, а због свог лоптастог облика и
црвене боје поседује и соларну симболику. У хришћанству јабука може бити и
евхаристијски симбол. Због њене важности сачувани су многобројни подаци
о томе како и када се сади, узгаја, чува, калеми. Уз то, јабука је и незаобилазан
састојак многих лекова, а ушла је и у поједине пословице српског народа.
Кључне речи: Јабука, симболика, антика, Средњи век, митологија, религија уз-
гајање, складиштење, лекарија, рецепти.
У најопштијим енциклопедијама може се прочитати да је јабука

(Pirus malus) листопадно дрво из фамилије Rosaceae које има широку
крошњу, наизменично распоређене листове јајастог облика, док су јој
1
Овај рад је настао на пројекту бр. 177015 под насловом Хришћанска култура на
Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века, који
финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

„Јабука која касно сазри, дуго стоји“ Радивој Радић
цветови бели или ружичасти. Њени плодови, веома укусни и хранљи-

ви, сазревају крајем лета и током јесени. Сматра се да порекло води
са подручја средње Азије, а на том континенту и Европи је узгајана од
најстаријих времена. Досељеници су је пренели у Америку и Аустралију.
Имала је религијски и митолошки значај у многим културама, нарочито
у нордијској и античкој грчкој, али и у хришћанском свету. Сматра се да
данас постоји више од десет хиљада сорта јабуке. У народним лекарству
јабука се употребљава на многобројне начине: прави се чај од њених
љусака, справља се јабучни сок против кашља, користи се као лекарија
против болести бубрега.
Према подацима које у 1. веку доноси Плиније Старији, у старом
Риму су биле познате двадесет две сорте јабуке. Пишући о томе како
јабуке треба да се чувају, гласовити учењак препоручује да просторије
за складиштење треба да буду изграђене на хладном и сувом месту. Те
просторије треба да имају застакљене прозоре окренуте према северу
тако да заустављају јужне ветрове. Плиније Старији доноси и један не-
обичан податак: јежеви приликом спремања хране за зиму причврсте
отпале јабуке на своје бодље тако што се котрљају по њима, а још једну
носе у устима и све то одлажу у шупљину стабла (Плиније Старији 2015:
191, 288, 293, н. 4).
На први поглед разнолика и у широком распону, почев од Парисо-
ве јабуке раздора која је (по причи) довела до Тројанског рата, на једној,
до соларне симболике, на другој страни, значења јабуке исказана сли-
ковитим знацима ипак су веома блиска. Симболизам јабуке произлази
одатле што се у њеном средишту налази звезда са пет кракова што је
стварају алвеоле, односно мале дупље у којима су смештене семенке, те
се због тога сматра плодом спознаје и слободе. Када се јабука усправ-
но, по оси петељке, пресече на два једнака дела, откриће се пентаграм,
традиционални симбол знања, што га твори сам распоред семенки
(Chevalier i Gheerbrant 1983: 211).
У предањима древних Келта јабука и јесте плод знања, магије
и откривења и као таква служи као чудотворна храна. Будући да њен
плод има натприродну моћ, стабло јабуке заправо је стабло другога све-
та. Уз то, јабука је код Ираца и Велшана митско боравиште у коме почи-
вају умрли краљеви и јунаци, док је код Гала стабло јабуке било свето
стабло, као и храст. За њу се сматра да је плод који одржава младост, да
је, дакле, симбол обнове и трајне свежине. Због свог лоптастог облика,
уопште, јабука означава сваку земаљску жељу и задовољство у таквој
жељи (Chevalier i Gheerbrant 1983: 211–212).
Сматра се да је у грчком свету још од античких времена јабука
била симбол љубави, а с тим у вези постојао је и обичај да младић или

девојка баце јабуку оној или ономе ко им се допада. У Етиопским по-

вестима од Хелиодора (3. век), роману који је у Византији уживао ве-
лику популарност, приликом неке процесије у Делфима млади Теаген
изазвао је толико дивљење да су га присутне жене засипале цвећем и
јабукама. У Палатинској антологији, збирци текстова која је настала у
10. веку, налазе се два епиграма приписана филозофу Платону, у којима
младић баца јабуку с поруком својој вољеној. Један од епиграма гласи:
„Јабука сам, а баца ме неко ко те љуби страсно; хајд, реши се, о Ксанти-
по, знаш да обе свенућемо“. Коначно, у познатом лексикону Хесихијевом
(5–6. век) налази се објашњен израз „бацити се јабуком“: изјавити неком
љубав и на љубав га навести (Миловановић 1986: 67, бр. 97, 144–145).
Када је у питању загонетка која је на почетку рада наведена као
својеврстан мото, треба упозорити да је посреди игра речима милон
(μῆλον) и илос (ἧλος), где прва означава јабуку, а друга клин.
Постоји и соларна симболика јабуке повезана са чињеницом да
је сличног облика и да је црвене боје. У Византијском царству јабука је
била и симбол царске власти (Џелебџић 2004: 123–132). Лоптаст, од-
носно сферичан облик јабуке, као и њена црвена боја на особен начин
су се стекли у једном од многих предања која су у грчком свету пратила
османлијско запоседање Цариграда 1453. године. Они који нису могли
да се помире са чињеницом да је миленијумско Византијско царство
срушено, уверавали су себе да последњи цар Константин XI Драгаш Па-
леолог (1449–1453) није мртав него само спава. На позив са неба, који
он очекује, доћи ће да спасе своје поданике. Ово веровање је кроз веко-
ве задобијало различито рухо, појавиле су се многе верзије али са увек
јасном и истоветном поруком. Сагласно том веровању, Турци ће бити
одбачени на исток, све до места званог Дрво Црвене Јабуке или Моно-
дендрион које је, како се сматрало, било Мухамедово родно село. У поје-
диним верзијама овог предања „убоги човек“, а у неким другим „цар за
кога се претпостављало да је мртав“, појавиће се и отерати Турке. Ова-
ква веровања су била део онога што се звало мегали идеа (велика идеја),
док је читав циклус васкрснућа, устоличења и победа уснулог цара дат у
седамнаест минијатура у Хроници критског сликара Георгија Клонцаса
која потиче из 1590. године (Никол 1997: 115–122).
О животу овог предања међу грчким живљем извештавају и
поједини људи из западне Европе који су разним поводима долазили у
Истанбул и провели извесно време у Турској. Штавише, касније, током
19. века, митема о уснулом цару постала је тема савремених грчких
песника. Песма Јоргоса Визиноса (1849–1896) Последњи Палеолог за-
вршава се причом о цару кога је пробудио анђео и који је мачем отерао
Турке све до Дрвета Црвене Јабуке. Јоргос Залокостас (1805–1858) у

својој песми Мач и круна, објављеној 1854. године, предвиђа да ће доћи

дан када ће круна цара Константина XI Драгаша Палеолога, коју је Гос-
под узео да би је сачувао на сигурном, бити враћена на главу светлоко-
сог цара. Костис Паламас (1859–1943) у својој поеми Царева свирала,
објављеној 1910. године, даје једно од најпоетичнијих виђења овога
мита у модерној грчкој књижевности:
Ја, цар, пробудићу се из свог мраморног сна,

И крочићу из своје тајанствене гробнице
Да широм отворим зазидану Златну капију;
И – победник над калифама и царевима,
Прогонећи их до Дрвета Црвене Јабуке –
Завешћу мир на својим древним границама (Никол 1997: 128).
Премда се илузија о мегали идеа коначно претворила у прах са

катастрофалним неуспехом грчке инвазије на Малу Азију 1922. године,
опсена о уснулом цару остала је да живи у облику приче. Тако је једна од
релативно новијих верзија овог предања одјекнула у популарној песми
названој Мраморни цар која потиче из 1970. године:
Послао сам две птице до Дрвета Црвене Јабуке,

о коме легенде говоре:
једна је убијена, друга рањена, и никада ми се више
нису вратиле.
О мраморном цару нема ни речи, ни гласа.
Ипак, старице причају својим унуцима о њему бајке.
Послао сам две птице, две ластавице,
до Дрвета Црвене Јабуке.
Али оне су остале и постале сан... (Никол 1997: 128).
На нарочит начин јабука се помиње у једном занимљивом писа-

ном споменику 10. столећа. У питању је раздобље једне од византијских
ренесанси, тзв. Македонске ренесансе, која је везана за истоимену вла-
дарску династију, пре свега за чувеног Константина VII Порфирогенита
(913–959). Цар-писац и његови сарадници су предузели низ библиогра-
фских подухвата којима се може приписати помањкање оригиналности,
али не и племенито старање да се енциклопедијски уобличе знања из
појединих наука. У овом случају реч је о јединственом извору који садр-
жи подробна и систематски сређена знања о процесима пољопривред-
не производње у Византијском царству и који носи назив Геопоника
(Peri georgias eklogai) (Geoponica 1895: 1 sq.). Спис се састоји из двадесет
поглавља у којима су сакупљени савети практичног карактера, односно

препоруке неопходне за вођење сеоског домаћинства. Сматра се да је

Геопоника састављена између 944. и 959. године (Kazhdan 1991: 834).
Као и сва енциклопедијска дела настала у кругу интелектуалаца
и сарадника цара Константина VII Порфирогенита, и Геопоника је спис
компилативног карактера, па је стога и изазвала научне полемике у ви-
зантологији. Изречена научна мишљења се крећу у широком луку од
оцене да спис има извесне оригиналне елементе до потпуног негирања
његове самосвојности и свођења на просту компилацију која у себи
садржи делове ранијих сличних зборника (Kazhdan 1991: 834). Како
било, пољопривредна енциклопедија из 10. века на особен начин саби-
ра и региструје све оно што се тада знало о тој дисциплини и као таква
јединствен је извор за оновремену агрикултуру Византијског царства.
О јабуци се углавном говори у 10. поглављу списа Геопоника. Када
је у питању њено засађивање, истиче се да се она сади семеном, попут
бадема, пистаћа, леске, кестена, јеле, чемпреса, ловора, црног јасена,
смрче или бора (Geoponica 1895: 266, 3, 3). Јабука се садила два пута, у
пролеће и јесен, а на безводним местима требало ју је садити с јесени,
после првих киша. У наставку састављач Геопонике наглашава да она
воли прохладна, влажна и места са црницом. Да је не би разједали црви,
око јабуке је укруг требало посадити морски лук. Црвљива јабука ће се
излечити ако се око корена полије свињско ђубриво, растворено у људ-
ској мокраћи. Ова воћка, наставља именом непознати састављач, веома
воли мокраћу и треба је непрестано заливати урином. Неки уз мокраћу
додају и козје ђубре или талог од старога вина и тиме заливају корење,
јер се сматра да ће тако јабуке бити слађе. Болесна јабука ће се излечи-
ти магарећим ђубривом које се раствори у води тако што се њено дрво
полива шест дана на заласку сунца са честим паузама док она не пу-
сти изданак. Уколико се жели да јабука буде издашнија и да не отпада,
треба од цеви одсећи широк прстен и ставити га на стабло на висини
стопе од земље. Када јабуке почну да расту, онда треба скинути тај аму-
лет. Потребно је да се то ради једном годишње и јабуке ће бити сасвим
здраве. Да јабуке на дрвету не би постајале гњиле и да их гусенице не
би разједале, требало је користити жуч зеленог гуштера тако што би се
њом са свих страна намазало дебло. Црве који уништавају дрво требало
је вадити бакарним ексером тако што би се љуштила кора све док се не
допре до црва (Geoponica 1895: 277–278, 18, 1–10).
Да би јабуке постале црвене, саветује се да се испод њих посаде
руже или да се њихово дрво полива мокраћом. Када је у питању ка-
лемљење, јабуке се могу цепити са сваком дивљом крушком и дуњом.
Ако се то уради с дуњом, добијају се веома лепе јабуке које се у Атини
називају медене. Исто се може урадити и са платаном, шљивом и лиму-
ном (Geoponica 1895: 279–280, 19, 1, 3; 20, 1–3).

Убране зреле јабуке могу се дуго очувати. Треба их брати руком

и пазити да не буду угруване. Потребно је сваку појединачно умотати
у лоћику тако да буду сасвим затворене и потом смештене у глинене
посуде, али тако да се не додирују. Онда се препоручивало да се глинена
посуда затвори поклопцем и остави на горњи спрат, на прохладно ме-
сто где не допиру дим и непријатни мириси. Неки су јабуке премазива-
ли грнчарском глином и, када би се осушиле, скупљали су их. Јабуке ће
остати читаве уколико би се под њих подметнули листови ораха који су
им давали веома лепу боју и мирис. Још је боље сваку јабуку умотати у
листове ораха, а оне не би трулиле ако су остављане у јечам. Сачуваће се
и ако се обложе сувим листовима смокве, онда премажу белом глином
и осуше на сунцу. Ако би се жуч зеленог гуштера ставила на врх јабуке,
плод не би био подложан труљењу (Geoponica 1895: 280, 21, 1–12). Од
јабука се правило и вино (Geoponica 1895: 219, 8, 17).
Позната библијска прича о Адаму и Еви и везивање плода јабуке
за симболику сагрешења бацила је у засенак хришћанске и традицио-
налне симболе јабуке. Познато је да се њена општа симболика везује
за плодност, љубав, здравље, лепоту, пријатељство. Али, јабука у ви-
зантијској химнографији и српској црквеној књижевности постаје и
евхаристијски симбол. Она се узима уместо причешћа и постаје тело
и крв Исуса Христа. Тако се у Животу деспота Стефана Лазаревића из
пера Константина Филозофа може прочитати како су непосредно пре
погубљења Вук Лазаревић и Лазар Бранковић уместо причешћа узели
јабуку. Остало је записано:
Томе (Асалхану) предадоше (Вука) да га спроведе. (Он)

даде (Вуку) јабуку, а овај половину даде сестрићу своме а по-
ловину, помоливши се, узе (сам) уместо причести. Није тада
било никога да их причести, па су јабуку уместо крви и тела
Господњег окусили (Константин Философ 2009: 71).
Овај мотив од Константина Филозофа преузима и патријарх Пај-

сије у Житију светог цара Уроша:
И Вук и Лазар наведоше Турке на Српску земљу, и попле-

нише и поробише и плен велики узеше, и тамо и живота ли-
шише се. Награду примише од руку њихових: на Ускрс Христов
убијени бише. Њих Муса Бајазитов посече, Вука и Лазара. Гово-
ре да, пошто ту близу њиховог погубљења не беше свештеник,
разделише између себе јабуку и уместо тела и крви Христове,
помолише се. Главе им одсекоше (Пајсије 1993: 99).

И код једног и код другог хагиографа узимање јабуке уместо при-

чешћа двојице српских угледника било је праћено њиховом молитвом
(Бојовић 2014: 527–528). У питању је литерарна традиција која сеже до
старозаветне Песме над песмама: „Што је јабука међу дрветима шум-
ским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род
је њезин сладак грлу мојему“ (2, 3). Међу тумачењима ове старозаветне
књиге, веома је значајно оно Теодорита Кирског, познатог богослова из
прве половине 5. века, које је на српскословенски превео управо Кон-
стантин Филозоф. Он наглашава: „Јер је велика разлика између јабуке
и љиљана. Јер љиљан весели само вид и укус, док јабука (весели) и вид
и мирис и укус, и онима који то желе пружа уживање...“ (Бојовић 2014:
528–529). Овде је, дакле, поента на укусу јабуке којим она надмашује
љиљан. У византијској химнографији дрво јабуке најчешће означава
Богородицу, а њен плод самога Исуса Христа.
У византијској медицини се среће велики број рецепата за меди-
каменте чији је важан састојак и јабука. Такви савети се налазе у меди-
цинском трактату који се датује у широк временски период од средине
11. до друге половине 14. века (Литаврин 21997: 28). Реч је о својеврсној
медицинској енциклопедији у којој одељак посвећен фармакологији за-
узима највећи део и више је окренут практичним упутствима него на-
поменама од ширег теоријског значаја.
Аутор трактата саветује да се после пражњења желуца узима
мање обилна и лака храна, а препоручује се и умерено кретање. Млади
који имају врео темперамент требало би да пред спавање узму дуњу и
јело које је направљено од јабука са ружама, сандалом, каранфилићем,
циметом и нардом (Литаврин 21997: 37–38).
Један део трактата, посвећен женама које се налазе у благослове-
ном стању, нуди низ употребљивих савета за будуће мајке. Када жена
остане у другом стању, стоји записано, код ње долази до губитка апети-
та и она има жељу да једе грубу храну као што су, на пример, пресоље-
не намирнице и томе слично. Не би требало да се трудница замара, а
нужно је да избегава пењање на узвишена места и силажење с таквих
места. Пожељно је да узима јело направљено од јабука са шећером, сан-
далом, ружама, каранфилићем и стахисом. Стахис је ароматично дрво,
индијски нард, које расте у Малој Азији (Литаврин 21997: 40).
Јабука се као састојак налази и у неким сирупима, на пример, у
оном који је направљен од сока ружа и воћа: дуње, јабуке, нара, киселог
грожђа, ружа и крушака. Овај композитни сируп, истиче састављач ме-
дицинског трактата, делотворан је при губитку апетита, веома корис-
тан за желудац, поспешује рад јетре, оснажује срце, весели душу, убла-
жава врућицу и отклања повраћање и мучнину (Литаврин 21997: 49). За
сируп састављен од два литра јабуковог сока и исте количине шећера,

које треба кувати до кључања, каже се да уклања жеђ и јача желудац и

јетру (Литаврин 21997: 59).2
Уље од јабуке припрема се тако што се она помоћу крпе одозго
згњечи заједно са кором и у количини од три унце3 помеша са једним
италијанским секстаријем биљног уља и тако остави на сунцу четрде-
сет дана (Литаврин 21997: 64).
Попут света античке Грчке, и у српским земљама јабука је задоби-
ла значење дара, понуде и доказа љубави и пријатељства. Нарочито ве-
лику улогу она има у односима момка и девојке при просидби и свадби.
Момак се од милоште на девојку баца јабукама, али важи и обрнуто, па
тако и девојка на свог изабраника баца јабуке. О прошевинама је јабука
неизоставни дар. Сватови се не пуштају у девојачку кућу пре него што
из пушке погоде јабуку постављену на „копљу“ на каквом високом мес-
ту. У неким крајевима млада баца јабуку коју сватови грабе. За време
ручка сватови у јабуку забадају новац, а она се после даје невести (Чај-
кановић 1985: 107–108, 110–112).
Штавише, јабука може бити симбол дара уопште. У песми се каже:
„Босиљак се од мириса даје, / Јабука се од милости даје.“ Осим тога, јабу-
ка се схвата и као жртва, па је тако постојао обичај да када сватови до-
веду младу у нови дом, она онда најпре крочи на праг и ту попије вино.
Потом сватови иду до бунара који младожења и млада обилазе и онда
у њега баце или поред њега оставе три пута свако по једну јабуку у коју
су забодене кованице (Чајкановић 1985: 107–108).
Јабука може имати и везе са доњим светом па се сади на гробљу, а
користи се и за мртвачку жртву тако што се ономе ко је преминуо доно-
се јабуке. О празницима породица упокојеног ставља јабуке на крст или
их о задушницама закопава у гроб код главе преминулог (Чајкановић
1985: 108–109). Јабуке стоје у вези са празником Светог Петра (29. јуна,
односно 12. јула). Дотле се не смеју јести, а тога дана имају се прво „дати
из руке“ (мртвачка жртва), па тек онда јести. Једна врста јабуке се зове
петровача. Пре тога је јабука можда припадала громовнику Перуну. На
дан Усековања главе Светог Јована Крститеља (29. августа, односно 11.
септембра) не сме се јести црвена јабука (Чајкановић 1985: 109–110).
Јабука се код Срба јавља и као симбол плодности, а у вези с тим
постоје многи свадбени обичаји. Познато је и то да њена гранчица може
служити за избављење. Употребљава се и у предсказивању, али наро-
чито ако је у питању љубав. На кога падне јабука коју је бацила девојка
2
Литра је овде мера за тежину и износи 327 грама (Schilbach 1970: 58 sq.; Литаврин
2
1997: 43 н. 49).
3
Унца је мера за тежину и износи 27,3 грама, док је секстариј (грчки xestis, латински
Sextrarius) мера за течне и сипкаве материје и износи 0,547 литара, односно 178,869
грама (Schilbach 1970: 115 sq.; Литаврин 21997: 44 н. 53; 63, н. 120).

тај ће јој постати муж. У народној митологији и приповеткама јабука

се често помиње. Нарочито су распрострањена разнолика веровања о
митским јабукама које расту на дрвету коме не припадају и које обично,
у планинама и у језеру, чува аждаја или арслан или некакво друго чудо-
виште (Чајкановић 1985: 112–113).
За разлику од жена које је немају, мушкарци у грлу имају јабучицу,
како се веровало, насталу од јабуке коју је Ева дала Адаму. У страху који је
осетио када је угледао Бога, њему није успело да је прогута него му је ос-
тала у грлу. Јабука се шаље и као позив на мегдан, а пристанак се показује
тако што је изазвани поједе. Јабука се као лекарија користи и у бајањима,
а, као и њене коштице, помаже против грознице. Она је лековита кад чо-
века обузме општа изнемоглост, када треба да се лечи од гушобоље или
брадавица, кад је потребно да исцели опекотине. Уопште, попут лека, ја-
бука се носи болесницима. Сањати јабуке значи непријатност, болест и
беду, с једне, али и гозбу, с друге стране (Чајкановић 1985: 114–115).
Јабука је нашла своје место и у српским пословицама, а међу оним
које је сакупио Вук Караџић су и следеће: „Чоек није јабука да га оми-
ришеш“; „Да си јабука, да те у њедра метне! да си цвијет, да те за капом
носи! Говори обично Циганка кад врачајући казује коме како га ко ми-
лује“; „Јабука која доцкан сазри дуго стоји“; „Као да си јабуку располо-
вио. Кад је ко на кога врло налик“; Као златна јабука. Рече се нп. за лије-
по дете“; „Твоја јабука неће погинути. Кад ко кога за што моли, и значи
да му неће бити забадава ако му оно учини, него да ће му што поклони-
ти, као пријатељ пријатељу што да или пошаље јабуку“ (Караџић 1987:
бр. 233, 888, 1754, 2145, 2155, 5492). Примерене су и изреке: „Јабука која
касно сазри, дуго стоји“; „Јабука под јабуку пада“; „Јабука у туђој руци –
увек већа“ (Стојичић 2006: 247).
Када су посреди српске земље и, уопште, простор Балканског
полуострва, лековитом се сматрала и тзв. вучја јабука (Aristolochia
clematitis). Реч је о зељастој биљци чија је стабљика жуто зелена и ви-
сока око један метар, листови јајастог облика и плод многосемена ча-
ура. Вучја јабука, која цвета од маја до јуна, као лек може се срести у
једном српском медицинском кодексу, тзв. Ходошком зборнику, чије се
састављање датује у крај 14. или почетак 15. века (Катић 1990: 3–23). У
овом нашем најстаријем терапијском кодексу, у којем се налази мешо-
вита медицинска грађа (Катић 1986: 123–131), налази се и неколико
рецепата за лекове чији је састојак вучја јабука.
Као лек против обољења слезине препоручује се вучја јабука,
ишчупана из земље с кореном, из које се извади семе и иситни, а кад
се добро осуши треба га прелити водом. Онда се та течност процеди
кроз ново платно и даје оболелом да попије (Катић 1990: 22). Да би се
залечила рана, треба узети корен вучје јабуке, седам пута га опрати во-
дом, а онда осушити и иситнити. Потом је неопходно све то помеша-

ти са медом и начинити лепињицу која се ставља на рану (Катић 1990:

10). Против зубобоље се саветује да се узме корен вучје јабуке и стави
у шупљину зуба. Уколико је корен сиров, треба га најпре изгњечити и
онда ставити на зуб и држати све док бол не престане (Катић 1990: 23).
У Ходошком зборнику се може прочитати да ће болови у стомаку преста-
ти ако се жваће корен вучје јабуке (Катић 1990: 23).
Будући најраспрострањенија континентална воћка коју људи уз-
гајају већ више од три миленијума, јабука је у том дугом раздобљу не само
постала предмет човековог брижног настојања да је узгаја, унапређује и
чува, него је код многих народа стекла и митолошку и религијску сим-
болику. Та се симболика на широкој и разуђеној скали креће од љубави
и пријатељства, преко сфере соларних значења, до мистичких и есхато-
лошких простора. Уколико се томе придодају њена својства као меди-
камента, намах постаје јасно да је јабука од памтивека на разне начине
била и остала дубоко укључена у свакодневни живот људи.
Бојовић, Д. (2014). Јабука као евхаристијски симбол. Црквене студије 11, 527–
532.
Караџић, В. С. (1987). Српске народне пословице. Сабрана дела В. С. Караџића, IX,
прир. М. Пантић. Београд: Просвета.
Катић, Р. (1986). Терапијски зборници српске средњовековне медицине и њи-
хово порекло. Археографски прилози 8, 123–131.
Катић, Р. (1990). Медицински списи Ходошког зборника. Избор. Београд: Народна
библиотека Србије.
Константин Философ (2009). Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога,
прев. и нап. Г. Јовановић. Београд: Издавачки фонд Српске православне цр-
кве, Архиепископије београдско-карловачке.
Литаврин, Г. Г. (21997). Византийский медицинский трактат XI–XIV вв. 2. изд.
Санкт-Петербург: Алетейя.
Миловановић, Ч. (1986). ΒΥΖΑΝΤΙΝΑ ΑΙΝΙΓΜΑΤΑ, Византијске загонетке, Бал-
канске народне умотворине, књ. 6. Београд: Српска академија наука и умет-
ности, Одељење језика и књижевности.
Никол, Д. (1997). Бесмртни цар, прев. И. Панић, В. Ракоњац. Београд, Бања Лука:
Clio, Глас српски.
Пајсије, Патријарх (1993): Сабрани списи, прир. Т. Јовановић. Стара српска књи-
жевност у 24 књиге, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга.
Плиније Старији (2015). Историја природе: избор, прев. с латинског Џ. Ф. Хили,
прев. с енглеског Н. Мрђеновић, Београд: Досије студио.
Стојичић, Ђ. (2006). Српске народне изреке, I. Београд: Компанија Новости.
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама, рукопис
приредио и допунио В. Ђурић. Београд: Српска књижевна задруга, Српска
академија наука и уметности.

Џелебџић, Д. (2004). Један занемарени аспект симболике јабуке у византијској

књижевности. Поводом Vita Basilii (4. 14–20), Зборник радова Византолош-
ког института 41, 123–132.
Chevalier, J. i Gheerbrant, A. (1983). Rječnik simbola. Mitovi, sni, običaji, geste, oblici,
likovi, boje, brojevi, Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.
Geoponica (1895). Geoponica sive Cassiani Bassi De Re Rustica Eclogae, rec. H. Beckh,
Leipzig: In aedibus B. G. Teubneri.
Kazhdan, A. P. (Ed.) (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Vol. II, New York,
Oxford: Oxford University Press.
Schilbach, E. (1970). Byzantinische Metrologie, München: C. H. Beck’sche
Verlagsbuchhandlung.
“Apple Which Takes Longer to Come to Fruitition, Stays Fresh Longer”

(A Few Points on Apple)
Radivoj Radić
Summary
Apple is the most widespread continental fruit, and man has grown it for more
than three thousand years. With passing of time, apple has gained its mythological
as well as religious significance in cultures ranging from the Ancient Greece to the
Nordic cultures, and its symbolism is also evident in the Christian civilization. Apple
is the symbol of love, friendship, knowledge, magic, renewal, fertility, freshness,
even imperial rule. It is a holy tree that may even have connections with the
underworld, and because of its spherical shape and red color it even possesses the
solar symbolism. In Christianity, on some occasions, apple can even be a Eucharistic
symbol. It becomes the flesh and blood of Jesus Christ, and when there are no priests
present, it is consumed during Eucharist. Due to its significance, various ancient and
medieval treatises and encyclopedia contained a lot of information about how to
plant, grow, preserve, and graft apples. In addition, apple is the crucial ingredient of
many medications, and it also became part of many proverbs of the Serbian people.
Keywords: apple, symbolism, Antiquity, Middle Ages, mythology, religion, breeding,

storage, medicine, prescription.
проф. др Радивој Ђ. Радић

Универзитет у Београду, Филозофски факултет Примљено: 2. 7. 2021.
Е-пошта: rradic@f.bg.ac.rs Прихваћено: 15. 9. 2022.

Драгана М. Ратковић Ботаничка лексика и терминологија

811.163.41’282.3’373.23(497.11 Pirot)
811.163.41’282.3’373.22:582.3/.9(497.11 Pirot)
811.163.41’282.3’373.612.2:582.3/.9(497.11 Pirot)
Ботаничка лексика и терминологија

лаудативног значења у именовању човека
у пиротском говору1
Драгана М. Ратковић
Предмет рада представљају именице и именичке синтагме позитивне

експресивне тоналности којима се у пиротском говору примарно именују биљ-
ке и њихови делови, а секундарно људи. Корпус чине два речника пиротског
говора: Новице Живковића (1987) и Драгољуба Златковића (2014, 2017). Је-
зичке јединице аутор анализира са следећих аспеката: лингвокултуролошког,
лексичко-семантичког, творбено-семантичког и когнитивног у циљу одговора
на питања: 1) какве се особе именују ботаничком лексиком и терминологијом
лаудативног значења; 2) који творбени, лексички и когнитивни механизми
учествују у остваривању датих језичких јединица односно семантичких реа-
лизација и 3) какав став пиротски говорник заузима према именованим осо-
бама као носиоцима карактеристичних особина. Такав методолошки поступак
омогућава реконструкцију неких елемената пиротске дијалекатске слике света
који се односе на улогу биљног света у концептуализацији човека и на систем
вредности традицијске културе пиротског говорника.
Кључне речи: пиротски говор, именовање човека, лексема, фитоним, лаудатив-

но значење, метафорично значење, конотација, позитивна оцена, традицијска
култура.
1. Ботаничкој лексици и терминологији српског језика лингвисти

су посвећивали пажњу како са синхронијског тако и са дијахронијског
аспекта, у домену више дисциплина (лексикологије, семантике, оно-
мастике, лингвокултурологије, етнолингвистике, семиотике, фразео-
логије, етимологије, компаратистике), на стандардној и дијалекатској
грађи, ексцерпираној, поред описних речника српског језика, и из број-
1
Овај рад финансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Ре-
публике Србије према Уговору број 451-03-68/2020-14/200174 који је склопљен са
Институтом за српски језик САНУ.

Ботаничка лексика и терминологија Драгана М. Ратковић
них одговарајућих терминолошких речника, енциклопедија и литера-

туре, као што су нпр.: Jugoslavenski imenik bilja Богослава Шулека (1879),
Флора околине Ниша Саве Петровића (1882), Принос народној термино-
лозији биљака и животиња Моја Медића (1884), Илустровани пољопри-
вредни речник Танасија Митровића (1927), Ботанички речник: имена
биљака Драгутина Симоновића (1959), Poljoprivredna enciklopedija групе
аутора (1967–1973), Флора Србије (1970–1977), Терминолошки речник
српске средњовековне медицине Реље В. Катића (1987), Српска средњо-
вековна медицина истог аутора (1990) итд.2
Дијалектолошка истраживања ботаничке лексике и терминоло-
гије настављају се студијама: Ратарска и повртарска терминологија
Шајкашке, чији је аутор Гордана Драгин (1991), Фитонимија југозапад-
не Бачке (коровска флора) Марије Шпис Ћулум (1995) и Јужноморавска
повртарска лексика Јордане Марковић (1997).
Крајем прошлог века научни допринос анализи фитонима у срп-
ском језику дали су и аутори радова објављених у првој свесци часопи-
са Кодови словенских култура, у којој се словенски биљни свет посма-
тра претежно са етнолингвистичког и фолклористичког аспекта. То су
текстови: Два словенска назива за црну тополу и Аполон као божански
огањ Александра Ломе (1996), Од девет брата крв (фитоними и тер-
мини сродства) Марте Бјелетић (1996) и Еротске конотације фитони-
ма у народним загонеткама Биљане Сикимић (1996). Међу представ-
ницима етимолошке школе највећа заслуга у проучавању фитонима
2
Интензивно бављење ботаничком лексиком и терминологијом са лингвистичког
аспекта почиње крајем седамдесетих година прошлог века радовима хрватских
лингвиста. У периоду до краја прошлог века истраживања дате лексике одвијају
се у доменима: лексичке и творбене семантике, ономастике, дијалектологије, ком
паратистике и етимологије.
Лексичко‑семантички, творбено‑семантички и компаратистички приступ
заступљен је у радовима Наде Вајс, Zoomorfski elementi и nazivima biljaka (1979),
Semantizam „bosti“ и fitonimiji (1980–1981) и Struktura fitonima onomasiološki
motiviranih religijom i drugim srodnim sadržajima (1989), у којима српску грађу, екс
церпирану из речника Д. Симоновића, ауторка пореди са обимном грађом из дру-
гих словенских и несловенских европских језика (француског, немачког, енглеског,
италијанског итд.). Са творбено-семантичког и лексичко‑семантичког становишта
фитониме, највећим делом ексцерпиране из речника Б. Шулека, анализира и Ма
те Шимундић, у раду Prilog motivaciji biljnih naziva (1978), док компаратистички и
дијалектолошки метод (комбинован са фолклористичким) примењује Далибор
Брозовић, у тексту O nazivima majčine dušice u slavenskim dijalektima (a i u slavenskom
pjesništvu i folkloru) (1981–1982).
Н. Вајс приступа фитонимима и са ономастичког аспекта, у тексту Fitonimijska
sastavnica u hrvatskim prezimenima (1991), док у радовима Fitonimijske bilješke (1982–
1983) и Fitonimijske bilješke II (1984–1985) одређене фитониме у народним говорима
и терминолошким речницима посматра из угла етимологије.

свакако припада Маји Калезић, међу чијим се бројним истраживањима

у области фитонимије3, као најобимније издвајају две студије: Српско-
хрватски фитонимски деривати на -ика у индоевропском контексту
(са посебним освртом на семасиологију назива за дате биљке у класич-
ним језицима) (Калезић 2003), ауторкин магистарски рад, и Етимо-
лошка и семасиолошко-ономасиолошка истраживања имена биљака
у Диоскуридовом делу ΠΕΡΙ ΙΛΗΣ ΣΑΤΡΙΚΗΣ (De materia medica): прилог
типологији фитонимских ознака (Калезић 2010), ауторкина докторска
дисертација, где је по први пут у српској фитономастици представљен
нацрт фитономастичког огледа који садржи све елементе специфичне
семасиолошко-ономасилошке анализе као неопходног услова за рекон-
струкцију настанка фитонима и одређивања типова фитонимских оз-
нака у појединачним ботаничким подтемама.
На значај етимолошке анализе у савременим фитонимијским
истраживањима указују још неки појединачни радови исте ауторке –
како они строго лингвистички (фитономастички), као нпр. S.Cr. odoljen
‘Valeriana celtica’ (An etymological note) (Kalezić 2012), тако и они интер-
дисциплинарног карактера, који обухватају домене и других хуманис-
тичких наука и научних дисциплина (митологије, фолклористике и се-
миотике), као нпр.: Some notes on the roots of pharmaceutical terminology
determining animal products using in medical practice described in Dioscorides’
De materia medica. Exercises in etymology (Kalezić 2015), The role of narrative
in shaping the semantic structure of certain expressions that belong to
terminology as to one of the most important lexical groups: On the etymology
of the Serbo-Croatian common designations for “Artemisia’s plants” (Kalezić
2016а), Botanical mythology in contemporary Serbian folkloristics (Kalezić
2016b) и Some notes on an unidentified Serbian phytonymic apotripaion:
odasasvudpogledu ‘the one’s constantly staring around’ (Kalezić 2018).
Тенденција ка посматрању језика у светлу културе и менталности,
односно ка укључивању интердисциплинарног (лингвокултуролошког,
етнолингвистичког) метода у анализу језичких појава, последњих го-
дина постаје обележје и синхронијског истраживања фитонима, и то у
областима лексикологије и фразеологије, што сведоче нпр. радови Гор-
дане Штасни и Драгане Мршевић-Радовић, од којих можемо поменути
следеће: Језичка слика света у српском „биљном“ именослову (Штасни
2016), The prototypical plants in Serbian culture (Штасни 2017), Лексички
спојеви с компонентом јабука (Штасни 2019), где се, на основу семантич-
ког садржаја лексеме јабука, утврђују концепти реализовани у оквиру
одговарајућих синтагми, колокација и фразеолошких израза, и Мирише
3
Термин фитонимија употребљавамо у оном значењу у којем га користи Н. Вајс.
То је „jezično istraživanje pučkog nazivlja bilja kao dijela leksika nekoga jezika i nazivlje
samo“ (Vajs 2003: 11).

као ружа (Мршевић-Радовић 2016), оглед о паганским и хришћанским

представама које одражавају коегзистенцију традиционалног (народ-
ног) схватања душе као мириса (мирисног даха) и усвојеног хришћан-
ског стереотипа (мирише као ружа / на ружу, босиљак, тамјан и сл.). У
примени мултидисциплинарног метода на ботаничку лексику и терми-
нологију у српском језику, и квантитативно и квалитативно, несумњи-
во се издваја монографија Неђе Јошића, посвећена воћарској лексици и
терминологији (Јошић 2016), оригинална првенствено по томе што је
сам лингвистички приступ вишеаспектан (лексичко-семантички, дери-
ватолошки, фразеолошки, ономастички), а затим по томе што се дати,
мултидисциплинарни аспект, који укључује и интердисциплинарни,
примењује на народну лексику чији знатан део има покрајинско обе-
лежје (о томе в. Ратковић 2017).
Ботаничкој лексици и терминологији се истовремено посвећује
пажња и у радовима из домена историје српског књижевног језика и
методике наставе српског као матерњег, тј. примењене когнитивне
лингвистике. То су: Страни називи биљака у списима старословенског
канона Наташе Драгин (2014), Речник фитонима у лекаруши Косте Ра-
довића (1830) Николине Тутуш (2019) и Човек и биљка – фитонимија као
исходиште интегративне наставе (Вељковић Станковић и Стојиљко-
вић 2018).
Поред (етно)лингвистике и лингвокултурологије, истраживање
српског (и словенског) биљног света у српског научној средини у по-
следње време одвија се у широком спектру хуманистичких наука и на-
учних дисциплина (од науке о књижевности и фолклористике преко
компаративне славистике до: етнологије и антропологије, византоло-
гије, историје, историје уметности, музеологије). Тај подухват постиг-
нут је захваљујући прегалаштву Зоје Карановић, која је (самостално и
у сарадњи са Јасмином Јокић и Јасмином Дражић), окупивши научни-
ке диљем словенског света и шире (Србија, Република Српска, Русија,
Белорусија, Украјина, Литванија, Пољска, Бугарска, САД, Канада), при-
редила пет зборника радова посвећених биљу у српској (и словенској)
култури: Биље у традиционалној култури Срба: приручник фолклорне
ботанике (Карановић и Јокић 2013), Биље у традиционалној култури
Срба: приручник фолклорне ботанике (Карановић 2014), Гора љиљано-
ва (биљни свет у традиционалној култури Срба) (Карановић и Дражић
2016), Гора божурова (биљни свет у традиционалној култури Словена)
(Карановић 2017) и Гора калинова (биљни свет у традиционалној кул-
тури Словена) (Карановић 2019).
Уз поменуте текстове Гордане Штасни, у област (етно)линг-
вистичких истраживања спадају следећи радови из ових зборника:
Како читати загонетке: еротски свет културних биљака (Сикимић

2013), Како разговарати о биљкама? (Сикимић 2014), Дрво без корена:

дендроними у српским и јужнословенским загонеткама (Сикимић 2016),
„Медвежьи“ травы в славянской народной ботанике (Коласова 2017),
Да ли је каћун лек или отров? (Калезић 2017), Лековито биље као еле-
мент традицијске културе у околини Књажевцa (Ћирковић 2017), Из
истории этноботаники в Беларуси (Володина 2019) и Лит. žiedas, лтш.
zieds ’цветок’, др. прусск. seydis ’стена’ и южнослав. *zidь ’стена’: о фло-
ристических истоках балтославянского строительного термина (Тем-
чин 2019).
2. Овај рад представља наставак нашег истраживања фитоним-

ских експресива у именовању човека у пиротском говору (исп. Ратко-
вић 2021). Предмет рада представљају именице и именичке синтагме
позитивне експресивне тоналности којима се у пиротском говору при-
марно именују биљке и њихови делови, а секундарно људи. Корпус чине
два речника пиротског говора: Новице Живковића (1987) и Драгољуба
Златковића (2014, 2017). Језичке јединице аутор анализира са следећих
аспеката: лингвокултуролошког, лексичко-семантичког, творбено-се-
мантичког и когнитивног у циљу одговора на питања: 1) какве се особе
именују ботаничком лексиком и терминологијом лаудативног значења;
2) који творбени, лексички и когнитивни механизми учествују у оства-
ривању датих језичких јединица односно семантичких реализација и 3)
какав став пиротски говорник заузима према именованим особама као
носиоцима карактеристичних особина. Такав методолошки поступак
омогућава реконструкцију неких елемената пиротске дијалекатске сли-
ке света који се односе на улогу биљног света у концептуализацији чо-
века и на систем вредности традицијске културе пиротског говорника.
Под лексиком лаудативног значења подразумевамо номинационе
јединице позитивне експресивне тоналности чије семантичко поље
садржи поред денотативног и конотативни садржај. Њега чине евалу-
тивне, експресивне и емотивне семе, при чему позитивна конотација
може бити: хипокористична, афирмативна или шаљива, док емотивна
нота може исказивати: симпатију, наклоност, поштовање или дивљење.
За јединицу лаудативног значења употребљавамо термин лаудатив,
који, колико нам је познато, до сада у лингвистици није коришћен, а
уводимо га аналогно термину пејоратив, позивајући се на значење при-
дева лаудативан ’који је у тону хвале, похвалан’ (РСАНУ s.v. лаудати-
ван), односно именице лаудација ’хваљење, похвала, похвални говор’
(РСАНУ; Клајн и Шипка 2012 s.v. лаудација) (Ратковић 2022).
Термин фитоним користимо у оном значењу у којем га наводе
Иван Клајн и Милан Шипка у Великом речнику страних речи и израза –
као „име, назив биљке“ (Клајн и Шипка 2012 s.v. фитоним). Под фитони-

мима, дакле, подразумевамо оне јединице које се у описним речницима

српског језика квалификују као „бот.“ (ботаничке) и „агр.“ (агрономске)
а које структурно могу бити једночлане и вишечлане. У њих убрајамо
називе: „биљака (ливадске биљке, цветови, житарице); трава; дрвећа;
воћки и њихових плодова; поврћа и њихових плодова; гљива и печура-
ка; стабљика, пупољака, чахура и сл.“ (Новокмет 2020: 163). Ти називи
обухватају ботаничку терминологију (нпр. јабалка, печурчица, лозица)
и народне називе за биљке (нпр. склада ’складно, високо и право дрво’).
У анализу уврштавамо и деривате лексема из дате лексичко-семантич-
ке групе (нпр. црвенђула ← црвен ђул ’ружа’) и јединице које припадају
семантичком пољу ’фитоним’ (нпр. ћитица, у основном значењу ’мали
букет цвећа’), укључујући и синтагме са придевима мотивисаним фи-
тонимима (вилдиста девојка, где је дати придев мотивисан именицом
вилдан ʼфидан, младица, садница, изданакʼ), а не уврштавамо лексеме
чија су значења образована понављањем истог творбеног модела (нпр.
црвењуша ’румена и здрава девојка’; ’црвена земља’; ’врста (дивље)
крушке чији плодови имају црвено и укусно месо’).
Истичући да у концептуализацији света „ни према биљкама ни-
смо равнодушни“, Рајна Драгићевић примећује да од њих неке „изази-
вају наше дивљење (као, на пример, јела, бор, храст), а неке презир (као
буква, банана). Колективна експресија о животињама и биљкама огледа
се у секундарним значењима ових лексема, нарочито онда када се оне
односе на људе“ (2010: 101). На основу студентских истраживања на-
сталих под њеним руководством у оквиру специјалног курса из лекси-
кологије посвећеног лингвокултуролошким истраживањима о утицају
културе на значење лексике савременог српског књижевног језика,
ова ауторка закључује да су: „за разлику од обимног материјала који
сачињавају називи за животиње, називи за биљке (…) много мање за-
ступљени у прикупљеној грађи“ (Драгићевић 2014: 254).4
Анализом метафора чији је полазни домен „биљка“ или „живо-
тиња“, а циљни ʼчовекʼ, карактеристичних претежно за савремену колок-
вијалну комуникацију, и то урбаног идиома, Јована Јовановић долази до
4
У истраживањима студената србистике на датом курсу Р. Драгићевић се ослања
на методологију лингвокултуролошког речника бионима (назива за биљке и жи-
вотиње) који се израђује у Кемерову у редакцији Николаја Даниловича Гољева под
називом Речник обичних тумачења руских речи: лексика природе (СОТРС 2011). У
основи овог асоцијативног речника је идеја да човек инкорпорира свој ментални
свет у природне појаве око себе. Речник обухвата 480 лексема‑стимулуса, а реак-
ције представљају одговори на питања: 1) какве асоцијације изазивају дате речи?;
2) какво значење имају следеће речи?; 3) навести прве изразе који вам падају на
памет а у чијем саставу се налазе следеће речи; 4) који предмети и појаве могу бити
названи следећим речима?; 5) које речи вам прве падају на памет када чујете сле-
деће речи?; 6) шта мислите, зашто је тако названа појава означена следећом речју?.

закључка да је „за такве семантичке реализације неретко карактерис-

тична негативна експресивна тоналност, тј. пејоративност, јер се човек
због специфичног изгледа или понашања асоцијативно повезује са хије-
рархијски нижим појмом, односно, унижава се“ (Јовановић Ј. 2018: 225).
По Драгани Вељковић Станковић, напротив, реципрочни метафорички
однос: БИЉКА ЈЕ ЧОВЕК и ЧОВЕК ЈЕ БИЉКА указује да „фитолексеме,
за разлику од зоолексема, ретко развијају пејоративна значења“ (2018:
252–253), а разлог је тај што се биљке одликују статичношћу, због чега
се биљка поима као пасивно, неагресивно биће које, „пошто (углавном)
не може наудити, не бива посматрано с одбојношћу“ (2018: 253).
Грађа из речника пиротског говора показује свега 17 именица и
именичких синтагми позитивне експресивне тоналности које се у ос-
новном значењу односе на биљку или њен део, а секундарно на човека,
односно чија је мотивна реч лексема из семантичког поља фитоним,
док њихово значење реферише на особу. То износи свега 5,65% лауда-
тивних назива за особу које бележе два наведена речника пиротског
говора, што значи да, судећи по расположивом језичком корпусу, када
је реч о лаудацији, пиротски говорник није склон концептуализацији
човека кроз призму биљног света.
Потврду за свих 17 лексема и синтагми налазимо у двотомном реч-
нику Д. Златковића, док њих 4 бележи и Н. Живковић. Притом, речник
Д. Златковића премашује речник Н. Живковића не само квантитатив-
но, богатством лексике, него и квалитативно, у смислу разуђености се-
мантичке структуре лексема, навођењем значења која у Живковићевом
речнику изостају, што се односи и на ботаничку лексику и терминоло-
гију лаудативног значења. Наиме, од 4 лексеме, њих 2 су наведене само
у основном значењу (јабалка ʼјабукаʼ, пупурка ʼпупољакʼ),5 а од остале 2,
код једне је забележено секундарно значење без прецизирања да се оно
може односити и на биће (цацурка ʼврста мале лоптасте бундеве; нешто
ситно, маленоʼ), док се друга бележи само у секундарном значењу изоста-
вљајући основно (кратуна ʼсуд за воду, начињен од једне врсте тиквеʼ).
Чињеница да у лексикографској обради датих фитонима Н. Живковића
изостају значења која реферишу на човека кореспондира закључку до
којег је дошла Ј. Јовановић испитујући фитонимске метафоре пејорати-
вног значења на грађи описних речника савременог српског језика:
„Примећујемо да дескриптивни речници српског језика

(РСАНУ, РМС и РСЈ) ипак ретко потврђују експресивност фито-
нимских лексема – далеко ређе него када је реч о зоонимима.
Колективна експресија нашег народа према некој биљци тек
5
Дефиниције свих анализираних лексема преузете су из извора.

спорадично се региструје као посебна семантичка вредност

у структури речничког чланка фитонима и такав је управо
случај са пејоративним реализацијама лексема буква и тиква
у сфери човек, као и са хипокористичким значењем лексеме
ружа у истом семантичком пољу“ (Јовановић Ј. 2018: 162).
2.1. Приказ семантичких реализација ботаничке лексике и тер-

минологије лаудативног значења у именовању човека у пиротском го-
вору дат је у табели на крају текста.
Добијена слика показује да се позитивно именују особе на основу:
старосног доба, социјалног статуса, физичког изгледа, као и позитивне
духовне особине.6 Пиротски говорник има потребу да датим језичким
јединицама изрази позитиван, афирмативан однос према: особи пријат-
не спољашности оба пола, детету, како мушком тако и женском, члану
породице, те особи чије понашање сматра примерним. Вреднује се мла-
да, лепа и висока жена и такав мушкарац. Са становишта гендерне ди-
ференцијације, 5 метафоричних назива за мушкарца и жену илуструју
стереотип српске језичке заједнице да се код физичког изгледа жене
вреднују младост и лепота, а код одговарајућег мушког изгледа виси-
на и стас. Притом, бројнији су називи за жену лепе спољашњости него
за таквог мушкарца (4 : 1), што је и очекивано јер су у језичкој слици
света пиротског и уопште српског говорника за мушкарца релевантни
физички и психички параметри: ’велики’, ’снажан’, ’јак’ односно ’храбар’,
’одважан’, ’издржљив’, док су за жену релевантни естетски и етички
параметри: ’лепота’, ’нежност’ и ’чедност’ (исп. Јовановић В. 2010: 114;
Ратковић 2022).
Као у лаудативној номинацији у пиротском говору уопште (исп.
Ратковић 2021), и на плану фитонимске номинације однос у позитив-
ном именовању женског и мушког детета је равноправан (1 : 1). Од ла-
удативних назива за члана породице пак један се односи на потомка
уопште, а четири на особу женског пола (млађу заову).7
6
У раду посвећеном лексици лаудативног значења у именовању човека у пиротском
говору са лингвокултуролошког аспекта издвојили смо четири најшире лекси
чко‑семантичке групе лаудатива. То су: 1) лаудативни називи за човека на основу
старосног доба (девојченце, бабьц); 2) лаудативни називи за човека као припадника
друштвеног слоја, носиоца социјалног/материјалног статуса или представника
занимања (газдалија, сека, првуљак); 3) лаудативни називи за човека као носиоца
пожељне физичке особине (лалка, пупурка, мужага, убавенко); 4) лаудативни називи
за човека као носиоца позитивне духовне особине или репрезентанта пожељног
понашања (зборџија, лакоорка, петичар, баџа) (Ратковић 2021).
7
Међу фитонимима као родбинским називима, ексцерпираним из Речника САНУ, М.
Бјелетић (1996) не наводи именицу јабука. У Речнику САНУ код именице гранчица
налазимо значење ʼвољена особаʼ, илустровано примером са Истре (РСАНУ s.v.

2.2. Биљке које носе позитивну конотацију и чији појмови пред-

стављају изворни домен метафоризације су: јабука, печурка, тиква,
пшеница, (високо, право) дрво, лоза, ружа и уопште цвет, а од делова
биљке, то су: пупољак, корен, грана и млада гранчица, изданак. Све
наведене биљне врсте имају позитивну вредност у српској култури
уопште ‒ већина њих због своје родности, плодности, особине иманент-
не и човеку, што их и чини блиским њему (исп. Раденковић 1995: 198).
Лаудација свих ботаничких назива постигнута је метафориза-
цијом, а 7 њих и додатним, творбеним средствима: употребом суфиксâ
са деминутивно-хипокористичним значењем: -ица (грањица, јабалчица,
лозица, печурчица, пупурчица, ћитица) и -енце (пупурченце). Четири нази-
ва настала су морфемском творбом: деривацијом, помоћу суфикса -ица
(грањица ← грања, ћитица ← ћитка) и -уљка/-уљћа (цветуљћа), односно
комбинацијом композиције и деривације, помоћу интерфикса -ø- (нул-
тог интерфикса) и суфикса -а (црвенђула ← црвен ђул), док је један (вил-
дан-бојлија) настао синтаксичком творбом, срастањем именица вилдан
и бојлија. Придев метафоричног значења вилдист, у синтагми вилдиста
девојка, настао је извођењем суфиксом -ист од именице вилдан. Златко-
вићев речник, одакле је ексцерпиран овај израз, не бележи дати придев
(као ни Речник САНУ). Његов одговарајући облик налазимо вилдес, -та,
-то ʼвитак, танакʼ налазимо у Речнику говора Лужнице (Ћирић 2018).
2.3. Методом компонентне анализе долазимо до закључка које

семе индукују метафорички пренос назива са биљке на човека.
Код именице јабалка то су семе: изгледа и облика плода (ʼокругаоʼ),
боје (ʼцрвенʼ) и особине (ʼјестивостʼ, ʼздрављеʼ, ʼплодностʼ, ʼмладостʼ), а
код именице јабалчица њима је придружена и сема величине/старости
(ʼмалиʼ/ʼмладʼ), која се трансформише у сему позитивне оцене.
Облик јабуке се активира као покретач преноса номинације са
биљке на човека (жену) на основу културног стереотипа по којем се је-
дном од позитивних особина женске спољашности сматра облина обра-
за и уопште тела, као израза ухрањености, здравља и физичке снаге.
Исту ознаку носи и сема боје, која се активира као примарни мотива-
циони фактор метафоричке екстензије на основу тога што се црвена
јабука сматра прототипичном представом плода јабуке у српској култу-
ри8 и што се показатељем здравља код људи сматра и црвена боја њихо-
гранчица). Наводећи невестинска имена (имена која невеста даје члановима нове
породичне заједнице) у сврљишком крају, Биљана Сикимић каже да је већи број
женских имена, што тумачи блискошћу комуникације невесте са особама женског
пола (1995: 269).
8
Анализом асоцијативног поља које се формира око лексеме јабука на основу њене
лексикографске интерпретације, Г. Штасни утврђује да је најфреквентнији асоцијат

вих образа.9 У словенском свету јабука се, иначе, етнокултуролошки и

уопште фолклорно и традиционално, поима као симбол здравља. Уз то,
она је и симбол плодности, љубави и лепоте; знак брачне везе, здравог
потомства (Толстој и Раденковић 2001 s.v. јабука), животног почетка,
среће (СД 1995–2012 s.v. яблоко), напретка и сваке врсте благонакло-
ности (Кулишић, Петровић и др. 1998 s.v. јабука). Стога, сема особине,
која се активира у метафоричком преносу с појма јабуке на појам чове-
ка, представља сему колективне експресије према овој биљци.10 Избор
јабуке као назива за млађу заову мотивисан је жељом за њеном брачном
срећом и плодношћу будући да се она још налази у очевој кући. Овај
хипокористични назив израз је и позитивних осећања према њој као
младој, лепој и здравој особи пошто се младост, иначе, асоцијативно
повезује са лепотом и здрављем. Сличну концептуализацију јабуке на-
лазимо у лирској народној песми из југоисточне Србије, са истог ареала
коме припада и пиротски крај (призренско-тимочког):
Златила нана златно јабуче,

Чим га златила, одма га дала.
хиперонимска лексема воће, док су остали високофреквентни асоцијати мотивиса-
ни бојом и укусом јабуке напомињући: „Иако се на компоненти облика заснива се-
мантичка дисперзија лексеме јабука, нису без значаја и боја и укус јабуке и у домену
лексичке семантике јер су као компоненте имплицитно садржане у њеном семанти-
чком садржају, а активирају се као индуктори или као мотиватори лексичког удружи-
вања“ (2019: 298). И за ученике Фармацеутско-физиотерапеутске школе у Београду
прототипичан плод је јабука (Вељковић Станковић и Стојиљковић 2018: 397).
9
У словенском свету, иначе, црвена боја се сматра бојом здравља (Раденковић 1996:
291–303).
10
У српској традицијској култури јабука је симбол плодности и доказ љубави и
пријатељства са битном улогом у односима момка и девојке, при просидби и свад-
би, у дивинацији (нарочито љубавној) и лечењу (Чајкановић 1994 s.v. јабука). Она
је еталон за здравље и у актуелној свести младих образованих говорника српског
језика (Пипер, Драгићевић и др. s.v. јабука; Драгићевић 2014: 254). О функцији ја-
буке у предсвадбеним обичајима в. Карановић 2010: 116–117, а о њеном значају у
предању и култу код Срба в. Јошић 2016: 21–22.
Везу ове биљке са љубављу и пријатељством, те лепотом, здрављем и младошћу
односно браком илуструју значења лексеме јабука и бројни изрази са датом име-
ницом укључујући и устаљена поређења, потврђени у описним речницима српског
језика: 4. покр. а. ʼдар, поклон (обично као награда, надокнада за нешто)ʼ; 5. етн. а.
ʼпрстеновање девојке, веридбаʼ; б. ʼновац који девојка прими од момка као знак да
прихвата његову просидбуʼ, дати јабуку за јабуку 1) ʼдати дар за дарʼ; 2) ʼузвратити
ударац, вратити мило за драгоʼ; још јабука није зрела ʼдевојка још није за удајуʼ, пала
ми (ти и сл.) је златна јабука у крило ʼоженио си се добром девојкомʼ, примити (узе-
ти) јабуку етн. ʼприхватити брачну понуду, бити испрошен (о девојци)ʼ (РСАНУ s.v.
јабука), као јабука (црвена, румена, златна) ʼлеп, здрав и јак (дете, девојка, момак)ʼ,
зелена јабука ʼнедорастао момак, недорасла девојкаʼ (РМС s.v. јабука), деверска (ку-
мовска) јабука етн. ʼјабука у коју се забада новац, као дар невестиʼ (РСЈ s.v. јабука).

Одма га дала у туђу кућу,

У туђу кућу, туга голема.
(Карановић 1996, бр. 290, према Златановић и Тошић 1971: 100)
Поред лексеме јабучица, сема величине/старости (ʼмалиʼ/ʼмладʼ)

суфикса ‑ица продуктивна и у семантичкој структури именица: грањи-
ца, лозица, печурчица и пупурчица.
Код именице лозица, чије је основно значење ʼизданак лозеʼ, а се-
кундарно ʼпотомакʼ, у метафоричком преносу учествује и сема изразите
физичке карак-теристике ʼнаставак, продужетак, обнављање животаʼ.11
Такав пренос је заснован на колективној представи лозе као биљке која
има изданке, тј. која се непрекидно обнавља.12
Иста сема учествује и у метафоричком преносу код именица грањи-
ца, коренчьк,13 синтагме вилдиста девојка и турцизма вилдан-бојлија,
где лексема вилдан значи ʼфидан, младица, садница, изданакʼ (РСАНУ
s.v. вилдан, видан), а бојлија 1. ʼстатита особаʼ; 2. ʼ(у придевској служби)
стасит, високог растаʼ (РСАНУ s.v. бојлија1). Поред семе ʼнаставак, про-
дужетак, обнављање животаʼ код именице грањица, коренчьк, дате син-
тагме и турцизма фигурирају и семе изгледа (ʼлепʼ, ʼвитакʼ) и изразите
физичке карактеристике (ʼмладʼ), а код наведене синтагме и сраслице
и сема положаја (ʼусправанʼ).
Код именице печурчица, чије је секундарно значење ʼженска
беба; девојчицаʼ, активне су и семе: изгледа (ʼлепʼ, ʼвитакʼ), положаја
(ʼусправанʼ) и изразите физичке карактеристике (ʼкоји има клобукʼ). У
реализацији метафоричног значења наведене семе немају исти приори-
тет, што сугерише прагматички садржај дате именице. Сема величине/
11
Сматрамо да су у првом примеру који илуструје употребу дате именице („Од си-
натога ми остало девојче, па нека пушти лозицу и процьвти и мој дом“) контамини-
рана значења именице лозица ʼбиљка која има изданкеʼ и фразеологизма пустити
лозицу ʼоставити потомствоʼ. Израз сличан датом фразеологизму бележи и Речник
САНУ: вући (водити и сл.) лозу ’водити порекло, бити потомак, потицати’, при чему
лоза овде има значење 3. ’сродници, потомци истог, заједничког претка, род, племе;
огранак породице или племена’ (РСАНУ s.v. лоза), које илуструје други пример: „Од
какву (добру) лозицу какво чудо испаде“.
12
Метафорички пренос назива са биљке на човека код именице лозица истиче и
Љубинко Раденковић када говори о симболичкој вредности винове лозе у српској
традицијској култури: „Винова лоза (…) сваке године изнова расте (јер се сваке
године и реже) и увек нове младице доносе плод. Отуда лоза може да исказује и
социјалне односе и ознака је за род, племе (’Ја вучем лозу од покојног капетана’)“
(1995: 229).
13
У Речнику САНУ 10. значење именице корен упућује на 1. значење именице изда-
нак1, које гласи: ʼмлада гранчица која избије из доњег дела стабла, из корена и жила
или посеченог стабла односно стабљике, младица, ластарʼ (РСАНУ s.v. корен, изда-
нак1).

старости (ʼмалиʼ/ʼмладʼ) доминантна је у употреби ове именице у пи-

ротским селима Чиниглавци и Војнеговац, што илуструје пример: „Ба-
бина печурчица, она че баби воду да доноси“, у којем се исказује жеља
за физичким растом и развојем малог детета. Овај пример, несумњиво,
сугерише могућност да се девојчица концептуализује као печурка и
због наглог и брзог раста биљке о којој је реч, што сведочи израз као пе-
чурке (после кише, преко ноћи и сл.) ницати (расти и сл.) ʼнагло и у вели-
ком броју (појављивати се, настајати)ʼ (РСАНУ s.v. печурка). Сема поло-
жаја пак доминантна је у употреби те именице у Пироту, на шта указује
пример: „Печурчица чучурчица“, где је последња реч шаљиво начиње-
на према глаголу чучурити се ’подизати се, усправљати се (о мушком
полном органу)’ (Златковић 2014 s.v. чучури се). Притом, усправан
положај има позитивну конотацију не само на физичком плану, озна-
чавајући и здравље, него и у духовном смислу пошто се асоцијативно
повезује са поносом, достојанством.14 У разматрању активације семе
ʼкоји има клобукʼ поставља се питање симболике клобука као горњег,
полулоптастог, спороносног дела печурке, гљиве (РСАНУ s.v. кло̏ бӯк и
кло̀ бӯк). Да ли он овде има значење шешира или капе? Пошто су приме-
ри са оба социјална ареала (један са руралног, други са урбаног), сма-
трамо оправданим оба тумачења. У значењу шешира датим метафорич-
ним називом за девојчицу наглашени су естетски и етички параметри
концептуализације жене ’лепота’ и ’отменост’, што је иманентно сте-
реoтипној оцени жене у српској језичкој слици света. У значењу другог
одевног предмета под клобуком се подразумева невестинска капа од-
носно невестински венац,15 па је избор „печурке“ као изворног домена
у метафоричном називу младе и мале женске особе у пиротском говору
мотивисано и жељом за њеном иницијацијом, а то је, несумњиво, де-
терминисано и еротском симболиком, коју ова биљка има у словенском
свету (СД 1995–2012 s.v. грибы). У описним речницима савременог срп-
ског језика међу бројним значењима именице печурка која се односе на
оно што обликом подсећа на печурку, изостаје семантичка реализација
14
Ове особине илуструју заједничку концептосферу лепоте, здравља и снаге, што
запажа и Д. Вељковић Станковић када говори о фигуративним значењима фито-
лексема у српском језику: „Универзално кодирана тежња према вертикалном ставу
кореспондира с људским концептом виталности и социјалне хијерархије (уп. ДО-
БРО / МОЋ / ЗДРАВЉЕ ЈЕ ГОРЕ). Отуда се и биљке уопште, а посебно оне које се из-
двајају висином, усправним растом, виталношћу и дуговечношћу доживљавају као
крепка и снажна бића“ (Вељковић Станковић 2018: 195–196).
15
У раду Изобичајене младине капе у Србији Никола Зега наводи неколико врста ка
па које су носиле младе (смиљевац, од којих су постали: тарпош, рога, оврљина –
ашањка, конђе и др.) (1926: 69). О венцу на глави приликом венчања као обавезном
делу свадбеног ритуала код хришћана, а који је наслеђен из античког периода, го-
вори и Ана Фотић (2017: 186–188) истичући да је од венчаног венца настала неве-
стина свечана капа – венац (смиљевац, перјаница, конџа, џега) уз додавање накита.

која реферише на људско биће (наведена су само значења која се односе

на материјалне реалије и делове тела). У томе се огледа разлика у кон-
цептуализацији јабуке и лозе с једне и печурке с друге стране како у
српској уопште тако и у пиротској дијалекатској слици биљног света.16
Фигуративна значења лексеме ружа и њеног деминутивно-хи-
покористичног деривата ружица у описним речницима савременог
српског језика: 4. ʼлепотицаʼ (РМС s.v. ружа), 2. а. ʼлепотица, красотицаʼ
(РСЈ s.v. ружа), ʼмила, драга женска особа, лепотицаʼ (РМС s.v. ружица),
илуструју тврдњу да се „ружа у колективној свести говорника српског
језика доживљава као најлепши од свих цветова, што мотивише сим-
боличку фигуративну семантику коју ова лексема развија у специфич-
ној семантичкој позицији, у којој се име ружа употребљава као атри-
бут за жену“ (Јовановић Ј. 2018: 162). Веселин Чајкановић каже да је
ружа „као и код других народа (…) тако и код нас цвет љубави“ и, по-
зивајући се на Павла Софрића Нишевљанина (1912/1990: 192), наста-
вља: „У љубавним народним песмама спомиње се често; са њом се често
идентификује млада девојка“ (Чајкановић 1985 s.v. ружа). И млади об-
разовани говорници српског језика ружу и цвет поимају као еталон за
лепоту (Драгићевић 2014: 254). То је показао и асоцијативни тест оба-
вљен 2016. г. међу ученицима Фармацеутско-физиотерапеутске школе
у Београду, где се „као прототипични представник биљке јавља ружа
(13), а у језгро асоцијативног поља улазе им[енице] дрво (7), цвет (7),
маслачак (5) и сунцокрет (4). Ружа је такође најфреквентнији одговор
на стимулус цвет (15), а значајну честост имају апстрактне им[енице]
лепота (13), мирис (7) и љубав 7“ (Вељковић Станковић и Стојиљковић
2018: 397). Занимљиво је да у речницима пиротскога говора налазимо
само две одговарајуће потврде – именице цветуљћа и црвенђула,17 у
чијем номинацијском преносу са биљке на жену учествују семе изгледа
(ʼлепʼ) и физичке карактеристике (ʼмладʼ, ʼсвежʼ, ʼздравʼ). Исти механи-
зам, осим семе ʼздравʼ, карактерише и семантичку структуру именице
ћитица, док је код лексема пупурчица и пупурченце њима придружена и
сема квантитета (ʼмалиʼ/ʼмладʼ). Сличну употребу именица пупољак и
китица налазимо и у стандардном српском језику, односно у народним
говорима истог, призренско-тимочког ареала (у Тимоку), за шта пру-
жа потврду значење 2. фиг. ʼонај, оно што је на почетку свога развојаʼ,
од чега је део који се односи на човека илустрован примером из прозе
Јосипа Еугена Томића: „Искочила је … из каруца … млада осамнаестого-
16
Индикативно је да се печурка не наводи ни у Речнику народних веровања о биљка-
ма (Чајкановић 1985), ни у Српском митолошком речнику (Кулишић, Петровић и др.
1998), а ни у двотомној енциклопедији Митови народа света (МНМ 1980–1982).
17
Исп. нпр. сраслицу ђул-девојче, којом је насловљена збирка лирских народних
песама из белопаланачког краја (Јоцић, Јоцић и др. 1979).

дишња дјевојка, још прави пупољак“ (РМС s.v. пупољак),18 односно 12.
покр. ʼиме одмила којим млада на свадби зове девојчицу неког младо-
жењиног рођакаʼ (РСАНУ s.v. китица). Женског члана породице невеста
именује китицом и у сврљишком крају (Сикимић 1995: 269).
Вредновање витке и усправне особе инкорпорирано је и у лауда-
тивне називе за таквог мушкарца и жену: вилдан-бојлија, склада; вил-
диста девојка. Као код лексеме печурчица, у семантичкој структури и
ових именица учествују семе изгледа, положаја и величине. Притом су
семе изгледа и положаја истоветне (ʼлепʼ, ʼвитакʼ; ʼусправанʼ), док сема
квантитета има антонимни садржај у односу на лексему печурчица
(ʼвисокʼ). Таква метафоризација је заснована на колективној експре-
сији српског језичког говорника према прототипичној представи дрве-
та, којем се приписују мушка висина и снага, а то је високо дрво уме-
рене ширине стабла (нпр. јаблан, бор).19 Вредновање не само високог
и витког мушкарца него и жене таквог изгледа потврђује и пример из
Живковићевог речника бојлика ’висока, стасита жена’.
Мушка особа малог раста вреднује се само ако је у питању дете
и оно се тада назива цацорком, што примарно означава врсту мале
лоптасте бундеве (Живковић 1987 s.v. цацурка), односно малу укра-
сну тикву (Златковић 2014 s.v. цацорка). У том метафоричном прено-
су са назива за биљку (тикву) на назив за човека, поред семе кванти-
тета (ʼмалиʼ), активне су и сема изразите физичке карактеристике, из
домена визуелног (ʼукрасанʼ), и сема особине, из домена конзумације
(ʼсладакʼ). Сема укуса иманентна је концептуализацији симпатичне,
допадљиве особе као слатке хране, што илуструје и жаргонско име-
новање одговарајуће особе као слатке, односно лаудативна номинација
за такву особу: шећер, шећерко, мед, медић и сл. У описним речницима
савременог српског језика именице бундева и цацурка / шућурица не бе-
леже значења која се односе на особу.
Концептуализацију допадљиве особе као хране илуструје и
синтагма пребрана / пре(требена) пченица, при чему су у метафорич-
ком преносу са овог назива за биљку на назив за човека активне семе
ʼхранљивʼ и ʼквалитетанʼ – исп. ʼжитарица из пор. трава Triticum vulgare
(којих има више врста, природних или вештачки добијених); зрневље
18
Ружа се у српском (и украјинском) фолклору асоцијативно повезује са женским
одрастањем, због чега се и девојка спремна за удају метафоризује цветом руже, чије
је обележје руменило (исп. Карановић 2010: 267).
19
Ова дрвећа се не одликују способношћу рађања, а њихови називи су мушког рода.
Ако прихватимо поделу Зорјане Болтарович (1994) и Валерије Колосове (2009: 39)
на „мушко“ и „женско“ биље према критеријуму граматичке категорије рода и спо-
собности цветања и рађања, која одликује само „женске“ биљке, онда је разумљиво
зашто појмови наведених биљака у српском језику представљају полазне домене
метафоризације у именовању мушке особе.

те биљке, од којих се млевењем добија брашно за људску исхрануʼ (РСЈ

s.v. пшеница). Сема ʼквалитетанʼ карактерише и придеве пребран и (пре)
требен, чијом је употребом лаудација појачана. Штетни елеменат у
пшеници метафорично означава лошу људску особину,20 па се особа без
лоших особина / примерног понашања поима као жито без кукоља /
истребљена пшеница.
Методом когнитивне анализе евалутивних лексичких средстава
Веронике Телије, по којој конотативно значење експресивних лексема
садржи и емотивно- аксиолошку семантичку компоненту (1986: 5), дола-
зимо до закључка о природи компоненте субјективне оцене у семантич-
кој структури евалутивних лексичких средстава. По Телији та оцена може
бити: 1) општа, заснована на параметру ʼдобро/лошеʼ и 2) емоционална,
заснована на параметру ʼволим/не волимʼ односно ʼдопада ми се/не допа-
да ми сеʼ (Телија 1986: 29–35). Ту оцену детерминишу еталони и стерео-
типи дате језичке заједнице, који представљају културалне информације
садржане у лексичком значењу евалутивних лексема (Телија 1986: 39).
2.4. Све наведене именице и именичке синтагме одликују се

средњим степеном експресивности јер исказују симпатију, наклоност
према датој особини. Применом структурног модела лексичког зна-
чења експресива који нуди Телија, петокомпонентна семантичка струк-
тура нпр. лексема којима се именује млађа заова могла би се представи-
ти на следећи начин:
јабалка, јабалчица: особа + женско + (млађи) члан поро-

дице + то је, као што је познато, добро, пожељно + зато изража-
вам симпатију према особи са тим својством + чиним то избо-
ром афирмативног имена у њеном именовању, чиме отворено
исказујем своју позитивну оцену.
3. Поред наведених резултата истраживања ботаничке лексике и

терминологије лаудативног значења у именовању човека у пиротском
говору са: творбено-семантичког, лексичко-семантичког, когнитивног
и лингвокултуролошког аспекта у закључним разматрањима можемо
додати следеће.
У метафоричком преносу назива са биљке на човека најактивније
су семе:
• величине/старости (вилдан бојлија, вилдиста девојка, грањи-
ца, јабалчица, коренчьк, лозица, печурчица, пупурчица, пупурченце,
склада, цацорка);
20
Исп. пословице у сваком житу има кукоља и нема жита без кукоља ʼлоших људи
и штетних ствари има свуда, у свакој срединиʼ (РСАНУ s.v. кукољ), као и одвојити
жито од кукоља ʼодвојити добре од лоших људиʼ.

• изразите физичке карактеристике (вилдан бојлија, вилдиста

девојка, грањица, лозица, печурчица, црвенђула, цветуљћа, цацорка);
• особине (грањица, јабалка, јабалчица, коренчьк, цацорка);
• положаја (вилдан бојлија, вилдиста девојка, печурчица, скла-
да);
• изгледа и облика плода (јабалка, јабалчица), односно његове
боје (јабалка, јабалчица).
Одсуство семе која се односи на понашање потврђује став Д.
Вељковић Станковић да смо због одсуства (уочљиве) динамике, која је
својствена животињама, склони да биљке „сагледавамо као жива бића
која су примарно реактивна (а тек секундарно активна)“ (2018: 183).
Пиротски дијалекатски говорник концептуализује човека кроз
призму биљног света на веома сличан начин на који то ради српски
говорник уопште. Разлике се огледају у томе што су у концептуализа-
цији код пиротског човека учесталији физички параметри, односно он
је склонији позитивном именовању физичког изгледа особе на основу
физичког изгледа биљке, бар када су у питању печурка и тиква. Семан-
тичке реализације именица које реферишу на јабуку и лозу сведоче о
очувању свести о патријархалној заједници и неговању традиционалне
афирмације наставка породичне заједнице.
Стереотипизација полова карактеристична за лаудацију у пирот-
ском говору одражена је и на плану фитонимске метафоризације са по-
зитивном конотацијом. Од фитонимских експресива хипокористичног
значења који припадају родбинском терминосистему бележимо само
оне који реферишу на женску особу (млађу заову).
Однос у експресивној номинацији човека називима за појаве из
биљног света у пиротском говору представљаће предмет посебног ис-
траживања.
Табела 1. Лаудативни ботанички називи за особу
Полазна
Лаудативна
(мотивна)
Лексичка семантичка Пример
семантичка
јединица реализација
реализација
Тьнка, висока, вил-

вилдиста висока, витка и диста девојка, па се
девојка лепа девојка вистанат само вије на
< вилдан њу (Темска, Пирот)
Ти тьг беше вилдан-

вилдан-бојлија млад, висок и
-бојлија, само сам у
леп момак
тебе гледала (Пирот)

Снаа зове злву грањи-

име од миља за ца, убавка, писарка,
грањица < грања
млађу заову дунавка, убавица, на
ʼгранаʼ
убаво име да је (Ко-
привштица, Пирот)
Јабалка беше на пет

3. име од миља 1. јабука
јабалка године (Црноклиште,
за млађу заову
Пирот)
2. име од миља 1. дем. и хип. Отиде Јабалчица на

јабалчица за млађу заову од јабалка (1) жетву (Црноклиште,
Пирот)
Од синатога ми остало
девојче, па нека пушти
дем. и хип.
лозицу и процьвти и
од лоза 1.
2. фиг. порекло; мој дом (Војнеговац,
лозица (мала) лоза;
потомак Пирот)
врста собног
Од какву (добру) лози-
цвећа
цу какво чудо испаде
(Засковци, Пирот)
Бабина печурчица, она

че баби воду да доноси
(Чиниглавци и Војнего-
2. фиг. женска дем. и хип.
вац, Пирот)
печурчица беба; девојчица од печурка 1.
Печурчица чучурчица;
гљива
Бабина печурчица – чу-
чурица, бабино злато
(Пирот)
2. фиг. хип. лепа 1. бот. пу-

пупурка Без потврде у примеру
и млада девојка пољак
Сто кола камење би

пупурченце дал за такво пупурчен-
хип. од пупурка дем. од пу- це (Блато, Пирот)
(2) пурка (1)
Убаво девојче, пупур-
пупурчица
чица (Костур, Пирот)
1. право и
2. стасит и висок Убаво момче ко склада
високо дрво
склада мушкарац, лепе (Велика Лукања,
погодно за
спољашњости Пирот)
грађу

име од миља Китица оде на појату

које невеста даје (Велика Лукања, Пи-
< китка/
китица/ћи- једној од заова/ рот)
ћитка
тица име од миља Снаа ме звала ћитице
које невеста даје и убаво смо се слагале
млађој заови (Камик, Пирот)
Роди се дете, коренчьк,

2. фиг. наста- 1. дем. и хип.
ега процьвти и нашајат
коренчьк вљач породич- од корен
дом (Војнеговац,
ног стабла
Пирот)
Он неје бьш пребрана

пченица (Височка,
Ржана, Пирот).
Де, неси ни ти млого
пребрана /
најчистији; при- претребена пченица,
(пре)требена < пченица
мер за углед знамо те која си и чија
пченица
си (Војнеговац, Пирот).
Неје она бьш требена
пченица (Бериловац,
Пирот).
2. дем. и хип. 1. мала

Бабина цацорка, бабин
цацорка мало мушко украсна
војник че буде
дете тиква
(Војнеговац, Пирот)
Дојде једна црвенђула,

црвенђула лепотица < ђул једна‑убава, наочљива
(Блато, Пирот)
девојчица која
Цветуљћа вашто девој-
се развија и
цветуљћа < цвет че веч, почело се разви-
израста у лепу
ва (Пирот)
девојку
Извори
Живковић, Н. (1987). Речник пиротског говора. Пирот: Музеј Понишавља.

Златковић, Д. (2014). Речник пиротског говора. Том 1–2. Београд: Службени
гласник.

Златковић, Д. (2017). Допуна Речнику пиротског говора. Српски дијалектолошки

зборник LXIV, 603–993.
Литература
Бјелетић, М. (1996). Од девет брата крв (фитоними и термини сродства). Кодови

словенских култура 1, 89–101.
Болтарович, З. Є. (1994). Українська народна медицина: історія і практика. Київ:
Абрис.
Вељковић Станковић, Д. (2018). Како мислимо речи: прилози проучавању
когнитивних аспеката српске лексике. Београд: Јасен.
Вељковић Станковић, Д. и Стојиљковић, Ј. (2018). Човек и биљка – фитонимија
као исходиште интегративне наставе. У: Гојков Г. и Стојановић А. (ур.).
Даровитост и креативни приступи учењу [електронски извор]: тематски
зборник, књ. 23, Вршац: Висока школа струковних студија за васпитаче
„Михаило Палов“, 385–412.
Володина, Т. В. (2019). Из истории этноботаники в Беларуси. У: Карановић,
З. (ур.). Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури Словена).
Београд, Vilnius: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos instituto, 159–175.
Драгин, Г. (1991). Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке. Српски
дијалектолошки зборник XXXVII, 621–708.
Драгин, Н. (2014). Страни називи биљака у списима старословенског канона.
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 7(2), 13–38.
Драгићевић, Р. (2010). Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу. Београд:
Друштво за српски језик и књижевност.
Драгићевић, Р. (2014). Ка лингвокултуролошком речнику српског језика.
Научни састанак слависта у Вукове дане 43(1), 247–262.
Зега, Н. (1926). Изобичајене младине капе у Србији. Гласник Етнографског
музеја у Београду 1, 68–75.
Златановић, М. и Тошић, С. (1971). Чудно дрво: лирске народне песме из
југоисточне Србије. Ниш: Градина.
Јовановић, В. (2010). Деминутивне и аугментативне именице у српском језику.
Београд: Институт за српски језик САНУ.
Јовановић, Ј. (2018). Лексика погрдног значења у именовању човека у српском
језику. Необјављена докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.
https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/10311
Јоцић, Ж., Јоцић, Р. и др. (1979). Ђул-девојче: лирске народне песме из
белопаланачког краја. Ниш: Градина.
Јошић, Н. (2016). Воћарска лексика и терминологија у српском језику. Београд:
Институт за српски језик САНУ.
Калезић, М. (2003). Српско-хрватски фитонимски деривати на -ика у
индоевропском контексту (са посебним освртом на семасиологију назива за
дате биљке у класичним језицима). Необјављен магистарски рад. Београд:
Филозофски факултет.

Калезић, М. (2010). Етимолошка и семасиолошко-ономасиолошка истраживања

имена биљака у Диоскуридовом делу ΠΕΡΙ ΙΛΗΣ ΣΑΤΡΙΚΗΣ (De materia
medica): прилог типологији фитонимских ознака. Необјављена докторска
дисертација. Београд: Филозофски факултет.
Калезић, М. (2017). Да ли је каћун лек или отров?, у: Карановић, З. (ур.). Гора
божурова (биљни свет у традиционалној култури Словена). Београд:
Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић“, 117–127.
Карановић, З. (1996). Антологија српске лирске усмене поезије. Нови Сад:
Светови.
Карановић, З. (2010). Небеска невеста. Београд: Друштво за српски језик и
књижевност Србије.
Карановић, З. (ур.) (2014). Биље у традиционалној култури Срба: приручник
фолклорне ботанике. Књ. II. Нови Сад: Филозофски факултет, 2014.
Карановић, З. (ур.) (2017). Гора божурова (биљни свет у традиционалној
култури Словена). Београд: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“.
Карановић, З. (ур.) (2019). Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури
Словена). Београд, Vilnius: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos instituto.
Карановић, З. и Дражић, Ј. (ур.) (2013). Гора љиљанова (биљни свет у
традиционалној култури Срба). Београд: Удружење фолклориста Србије,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“.
Карановић, З. и Јокић, Ј. (ур.) (2013). Биље у традиционалној култури Срба:
приручник фолклорне ботанике. Нови Сад: Филозофски факултет.
Катић, Р. В. (1987). Терминолошки речник српске средњовековне медицине.
Београд: САНУ.
Катић, Р. В. (1990). Српска средњовековна медицина. Горњи Милановац: Дечје
новине.
Клајн, И. и Шипка, М. (2012). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад:
Прометеј.
Колосова, В. Б. (2009). Мужские и женские травы. Традиционная культура, 10,
3(35), 39–48.
Коласова, В. Б. (2017). ‘Медвежьи’ травы в славянской народной ботанике, у:
Карановић, З. (ур.). Гора божурова (биљни свет у традиционалној култури
Словена). Београд: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“, 97–109.
Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж. и Пантелић, Н. (1998). Српски митолошки речник.
Београд: Етнографски институт, Интерпринт.
Лома, А. (1996). Два словенска назива за црну тополу и Аполон као божански
огањ. Кодови словенских култура 1, 23–30.
Марковић, Ј. (1997). Јужноморавска повртарска лексика. Ниш: Просвета.
Медић, М. (1884). Принос народној терминолозији биљака и животиња.
Летопис Матице српске 139(3), 85–100.
Митровић, Т. (1927). Илустровани пољопривредни речник. А–Б. Београд.
МНМ (1980–1982). Мифы народов мира, гл. ред. С. А. Токарев. Москва: Советская
энциклопедия.

Мршевић-Радовић, Д. (2016). Мирише као ружа, у: Дражић, Ј., Бјелаковић,

И. и Средојевић, Д. (ур.). Теме језикословне у србистици кроз дијахронију
и синхронију (зборник у част Љиљани Суботић). Нови Сад: Филозофски
факултет, 223–230.
Новокмет, С. (2020). Називи животиња у српском језику: семантичка и
лингвокултуролошка анализа. Београд: Институт за српски језик САНУ.
Петровић, С. (1882). Флора околине Ниша. Београд: Краљевско српска државна
штампарија.
Пипер, П., Драгићевић, Р. и Стефановић, М. (2005). Асоцијативни речник
српскога језика (I део; од стимулуса ка реакцији). Београд: Београдска књига,
Службени лист СЦГ, Филолошки факултет у Београду.
Раденковић, Љ. (1996). Симболика света у народној магији Јужних Словена.
Београд, Ниш: Балканолошки институт САНУ, Просвета.
Ратковић, Д. (2017). Воћарска лексика и терминологија у српском језику.
Јужнословенски филолог LXXIII(1–2), 218–224.
Ратковић, Д. (2021). Фитонимски пејоративни називи за човека у пиротском
говору (лингвокултуролошки аспект). Slavistica Vilnensis 66(2), 109–124.
Ратковић, Д. (2022). Лексика лаудативног значења у именовању човека у пи-
ротском говору (лингвокултуролошки аспект), у: Лаброска, В. и Станковић,
С. (ур.). Језик као запис културе у етнолошкој и лингвистичкој анализи на
релацији Србија – Македонија = Јазикот како запис на културата во етно-
лошката и лингвистичката анализа на релација Србија – Македонија. Том
2. Београд: Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижев-
ности – Скопје: Македонска академија на науките и уметностите, Истражу-
вачки центар за ареална лингвистика „Божидар Видоески“ (у штампи).
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика. Књ. 1–3. Нови Сад: Матица
српска, Загреб: Матица хрватска, 1967–1969. Књ. 4–6. Нови Сад: Матица
српска, 1971–1976.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Књ. I–XXI. Београд:
Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик САНУ, 1959–.
РСЈ: Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска, 2007.
Сикимић, Б. (1995). Невестинска имена. Етно-културолошки зборник 1, 268–
270.
Сикимић, Б. (1996). Еротске конотације фитонима у народним загонеткама.
Кодови словенских култура 1, 57–72.
Сикимић, Б. (2013). Како читати загонетке: еротски свет културних биљака,
у: Карановић, З. и Јокић, Ј. (ур.). Биље у традиционалној култури Срба:
приручник фолклорне ботанике. Нови Сад: Филозофски факултет, 73–88.
Сикимић, Б. (2014). Како разговарати о биљкама?, у: Карановић, З. (ур.). Биље у
традиционалној култури Срба: приручник фолклорне ботанике. Књ. II. Нови
Сад: Филозофски факултет, 113–124.
Сикимић, Б. (2016). Дрво без корена: дендроними у српским и јужнословенским
загонеткама, у: Карановић, З. и Дражић, Ј. (ур.). Гора љиљанова (биљни свет
у традиционалној култури Срба). Београд: Удружење фолклориста Србије,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 81–94.
Симоновић, Д. (1959). Ботанички речник: имена биљака. Београд: Научно дело.

СОТРС 2011: Словарь обыденных толкований русских слов: лексика природы. Том
1–2 (ред. Н. Д. Голева). Кемерово: Издательство Кемеровского университета.
Софрић Нишевљанин, П. (1912/1990). Главније биље у народном веровању и
певању код нас Срба. Београд: БИГЗ.
Телия, В. Н. (1986). Коннотативный аспект семантики номинативных единиц.
Москва: Наука.
Темчин, С. Ю. (2019). Лит. žiedas, лтш. zieds ‘цветок’, др.-прусск. seydis ‘стена’
и южнослав. *zidь ‘стена’: о флористических истоках балто-славянского
строительного термина, у: Карановић, З. (ур.). Гора калинова (биљни свет у
традиционалној култури Словена). Београд, Vilnius: Удружење фолклориста
Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos
instituto, 267–284.
СД (1995–2012). Слaвянские древности. Этнолинвистический словарь в 5-ти
тт (под общей ред. Н.И. Толстого). Москва: Международные отношения.
Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.) (2001). Словенска митологија. Енциклопедијски
речник. Београд: Zepter Book World.
Тутуш, Н. (2019). Речник фитонима у лекаруши Косте Радовића (1830). Прилози
проучавању језика 50, 47–83.
Ћирић, Љ. (2018). Речник говора Лужнице, Српски дијалектолошки зборник
LXV(2), 1–1166.
Ћирковић, С. (2017). Лековито биље као елемент традицијске културе у
околини Књажевцa, у: Карановић, З. (ур.). Гора божурова (биљни свет у
традиционалној култури Словена). Београд: Удружење фолклориста Србије,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 199–210.
ФС (1970–1977). Флора Србије. Књ. I–IX. Београд: САНУ.
Фотић, А. (2017). Дериват обичаја веридбе и венчања из античког периода који
су уткани у хришћанску праксу и утицај на изглед свадбеног костима Срба.
Српска теологија данас 8, 183–196.
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд:
Српска академија наука и уметности, Српска књижевна задруга.
Шпис Ћулум, М. (1995). Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора).
Српски дијалектолошки зборник XLI, 397–490.
Штасни, Г. (2016). Језичка слика света у српском „биљном“ именослову, у:
Карановић, З. и Дражић, Ј. (ур.). Гора љиљанова (биљни свет у традиционалној
култури Срба). Београд: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска
Штасни, Г. (2017). The prototypical plants in Serbian culture, у: Карановић, З. (ур.).
Гора божурова (биљни свет у традиционалној култури Словена). Београд:
Марковић“, 141–152.
Штасни, Г. (2019). Лексички спојеви с компонентом јабука, у: Карановић, З. (ур.).
Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури Словена). Београд,
Vilnius: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos instituto, 285–301.

Brozović, D. (1981–1982). O nazivima majčine dušice u slavenskim dijalektima (a i

u slavenskom pjesništvu i folkloru). Македонски јазик XXXII–XXXIII(3), 51–62.
Kalezić, M. (2012). S.Cr. odoljen ‘Valeriana celtica’ (An etymological note). Studia
etymologica Brunensia 15, 127–141.
Kalezić, M. (2015). Some notes on the roots of pharmaceutical terminology
determining animal products using in medical practice described in Dioscorides’
De materia medica. Exercises in etymology. Linguistique balkanique LIV(2–3),
159–180.
Kalezić, M. (2016а). The role of narrative in shaping the semantic structure of
certain expressions that belong to terminology as to one of the most important
lexical groups: On the etymology of the Serbo-Croatian common designations for
‘Artemisia’s plants’. IVITRA Research in Linguistics and Literature 13, 241–261.
Kalezić, M. (2016b). Botanical mythology in contemporary Serbian folkloristics,
у: Сувајџић, Б. и др. (ур.), Савремена српска фолклористика 3. Београд:
Марковић“, Филозофски факултет, Ниш, 227–238.
Kalezić, M. (2018). Some notes on an unidentified Serbian phytonymic apotripaion:
odasasvudpogledu ‘the one’s constantly staring around’. Язык медицины 5, 225–
231.
PE (1967–1973): Poljoprivredna enciklopedija. Knj. 1–3. Zagreb: Jugoslavenski
leksikografski zavod.
Šimundić, M. (1978). Prilog motivaciji biljnih naziva. Filologija 8, 291–297.
Šulek, B. (1879). Jugoslavenski imenik bilja. Zagreb: Jugoslavenska akademija.
Vajs, N. (1979). Zoomorfski elementi и nazivima biljaka. Rasprave Zavoda za jezik
Instituta za filologiju i folkloristiku 4–5, 89–104.
Vajs, N. (1980–1981). Semantizam ‘bosti’ и fitonimiji. Rasprave Zavoda za jezik
Instituta za filologiju i folkloristiku 6–7, 319–337.
Vajs, N. (1982–1983). Fitonimijske bilješke. Rasprave Zavoda za jezik Instituta za
filologiju i folkloristiku 8–9, 265–280.
Vajs, N. (1984–1985). Fitonimijske bilješke II. Rasprave Zavoda za jezik Instituta za
filologiju i folkloristiku 10–11, 231–243.
Vajs, N. (1989). Struktura fitonima onomasiološki motiviranih religijom i drugim
srodnim sadržajima. Rasprave Zavoda za jezik Instituta za filologiju i folkloristiku
15, 239–273.
Vajs, N. (1991). Fitonimijska sastavnica u hrvatskim prezimenima. Rasprave Zavoda
za hrvatski jezik Hrvatskoga filološkog instituta 17, 293–323.
Vajs, N. (2003). Hrvatska povijesna fitonimija. Zagreb: Institut za hrvatski jezik i
jezikoslovlje.

Botanical Lexis and Terminology of Laudative Meaning

in Naming People of the Pirot Dialect
Dragana M. Ratković
Summary
The topic of this article encompasses nouns and nominal syntagma of the
positive expressive tonality used in the dialect of Pirot, primarily for naming the
plants and their parts, and secondarily for naming people. Corpus consists of two
dictionaries of Pirot dialect: one authored by Novica Živković (1987), the other
by Dragoljub Zlatković (2014, 2017). Linguistic units are analyzed from various
aspects: linguocultural, lexic-semantic, genetic-semantic and cognitive. The aim
is to obtain answers on following questions: 1) what kinds of persons are named
using botanical lexis and terminology of laudative meaning; 2) which genetic, lexic
and cognitive mechanisms partake in materialization of the given linguistic units or
semantic realizations; 3) what an attitude does the Pirot speaker assume towards the
named persons as bearers of specific characteristics. Described methodology enables
reconstruction of those elements of Pirot dialectal worldview that are concerned
with the role of the plants in conceptualization of MAN, as well as those concerned
with value system of traditional culture of the Pirot speaker.
Keywords: Pirot dialect, naming people, lexeme, phytonym, laudative meaning,

metaphorical meaning, connotation, positive assessment, traditional culture.
др Драгана М. Ратковић
Институт за српски језик САНУ Примљено: 28. 1. 2021.
Е-пошта: ratković1977@yahoo.com Прихваћено: 10. 4. 2021.

Гордана Штасни Семантичко-деривациони потенцијал

811.163.41’37:[582.546.11+582.546.61]
811.163.41’373.22:[582.546.11+582.546.61]
811.163.41’367.4:[582.546.11+582.546.61]
Семантичко-деривациони потенцијал и
лексичка спојивост назива прототипичних
биљака у српској култури – пшеницe и кукурузa
Гордана Штасни
У овом раду се испитује семантичко-деривациони потенцијал и лексич-

ка спојивост лексема пшенице и кукуруза, назива прототипичних биљака у срп-
ској култури. Деривационом анализом утврђују се јединице мотивисане овим
лексемама, њихова творбена структура и деривациони статус, а семантичком
анализом појмовни домени у које се на основу својих значења уклапају посма-
трани деривати. У раду се такође испитује и могућност њихове лексичке споји-
вости посредством образаца којима се овај феномен формализује у српском
језику.
Кључне речи: прототипичне биљке, деривати, појмовни домени, лексичка

спојивост, српски језик, српска култура.
1. Увод
Овај рад се надовезује на претходно пилот-истраживање у којем су
добијени подаци о прототипичним биљкама у српској култури (Штасни
2017). Том приликом анкетирани су изворни говорници српског језика,
укупно 72 испитаника – 56 женских особа и 16 мушкараца, различитог
порекла (према месту рођења), узраста, образовања, друштвеног ста-
туса. У наредној табели су приказани детаљни подаци о испитаницима.

Семантичко-деривациони потенцијал Гордана Штасни
Табела 1
Број Број
Порекло
Број испи- Стручна испи-
Узраст према месту
испитаника тани- спрема тани-
рођења
ка ка
20–25 год. 39 (6м + 33ж) Војводина 35 висока 31

уже подручје
25–30 год. 16 (2м + 14ж) 17 студенти 25
Србије
Република средња
30–45 год. 5 (3м + 2ж) 4 5
Српска школа
Федерација
основна
45–50 год. 5 (1м + 4ж) Босне 3 1
школа
и Херцеговине
старији од нема по-
3 (1м + 2ж) Немачка 1 10
50 год. датака
нема
4 нема податка 12
податка
На основу добијених резултата формиране су поткатегорије из

појмовног домена биљака (житарице, воће, лековито, зачинско и ли-
вадско биље, дрвеће, цветнице, поврће, уљарице), од којих место про-
тотипа заузима она са највишом фреквенцијом појављивања у одго-
ворима испитаника. Резултати анкете показују да је у српској култури
прототипична поткатегорија житарица, са представницима пшеницом
(12) и кукурузом (6). Овом приликом нас интересује како се назив биљ-
ке са статусом прототипа рефлектује у лексикону српског језика на се-
мантичко-деривационом и на плану лексичке спојивости.
Укупна грађа је прикупљена из Речника српскохрватскога књиже-
вног језика (1967–1976).1 Лексички спојеви су регистровани на основу
извора који се као део лексикографског чланка наводе уз различите од-
реднице с којима лексеме пшеница или кукуруз успостављају одређене
семантичке и структурне везе, а изрази фразеолошког типа на основу
РМС и Frazeološkog rječnika hrvatskoga ili srpskog jezika (Matešić 1982).
Семантичка структура посматраних лексема описана је применом еле-
мената компоненцијалне анализе, утврђивањем архисеме и диферен-
цијалних компоненти значења које имају функцију индуктора дери-
вата у оквиру гнезда којима су лексеме пшеница односно кукуруз мо-
тиватори. Изведене јединице сврстане су у одређене појмовне домене
на основу значења које остварују удруживањем семантичког садржаја
творбених елемената – основе и суфикса.
1
Даље у раду ће се користити скраћеница РМС.

2. Лексема пшеница
2.1. Семантичко-деривациони потенцијал лексеме пшеница
Лексема пшеница има двојак статус у лексичком систему српског

језика – она је део општег фонда, али је истовремено и ботанички и аграр-
ни термин. Јавља се и у дијалекатском облику шеница, уз редукцију
иницијалног п. На основу значења датог у РМС ‘житарица из пор. трава
Triticum vulgare’, уочава се да је у њеном семантичком садржају подразу-
мевана архисема ‘биљка’, те да је од значаја диференцијална сема висо-
ког ранга која носи информацију о њеној биљној врсти ‘житарица’, као
и информација о припадности биљној породици ‘трава Triticum vulgare’.
Лексикографском интерпретацијом обухваћена је и подреализација
‘зрње те биљке из кога се добива брашно’, настала под утицајем мето-
нимијске трансформације исказане формулом биљка → плод те биљке.2
Међу првостепеним дериватима с мотивном речју пшеница за-
ступљени су они са граматичким значењем: градивни придев пшенични
‘који је од пшенице’ (брашно, хлеб), односно посесивни ‘који припада
пшеници’ (клас, зрно). Градивни придев пшенични мотивише творбу
другостепених деривата пшеничник и пшеничњак ‘пшенични хлеб’ (0
пшеница → 1 < 0 пшенич-ни → 2 < 1 пшеничн-ик, пшеничн-јак).3 У дери-
вирани придев се преноси метонимијски садржај заступљен у подреа-
лизацији мотивне речи ‘зрње те биљке из кога се добива брашно’, а де-
ривати којима се денотира хлеб индуковани су такође метонимијским
принципом по моделу: пшеница (биљка) → пшенични (који је добијен
од плода, зрна биљке) → пшеничњак (оно што се прави од производа
добијеног од плода, зрна биљке).4
2
Главни део лексичког фонда чине лексеме које истовремено имају номинациону
и семантичку функцију (способност означавања). Њихов семантички садржај чини
појам (архисема) са релевантним елементима реализације (семама), релевантним
за парадигматски тип коме лексема припада. Ови елементи представљају фокусе
за асоцијативне везе које омогућавају друге семантичке реализације у оквиру исте
полисемантичке структуре, као што су и подстицаји за развитак нових лексема у
оквиру гнезда (Гортан-Премк 2004: 117).
3
Ове јединице могле би се евентуално тумачити и као првостепени деривати: пшенич-
-ник односно пшенич-њак, и у том случају би им одговарао трансформациони модел:
пшеничник/пшеничњак → хлеб од пшенице. Ипак, исходишна мотивација за именовање
хлеба у вези је са врстом жита од којег је хлеб направљен: пшеница → пшенично браш-
но → пшенични хлеб. Овакав аналитички облик може бити и другачије преобликован,
па да се уз помоћ суфикса од кукурузног брашна добије: кукурузница, кукуружњак,
момурзница, морузница, мамурзница, проја, коломбоћница; од овсеног брашна – овсе-
ник (за друге облике не знамо), тумачи и наводи Н. Богдановић (2010: 251).
4
Деривате којима се именује врста хлеба могуће је посматрати и као резултат

Овом гнезду припадају и деминутив пшеничица, изведен суфик-

сом -ица, мотивисан компонентом ‘млада биљка’ или ‘ситно зрно ње-
ног плода’. Управо ово деминутивно образовање захтева етимолошко
образложење у вези с постанком лексеме пшеница. Она се, наиме, као и
многе друге речи у савременом српском језику (купина, малина) осећа
као немотивисана иако је у њеном саставу гласовни низ карактеристи-
чан за суфиксалну форму -ица. Одговор проналазимо у тумачењу које
Петар Скок наводи уз глагол пахнути ‘чистити жито’, од чијих је дери-
вата за тумачење лексеме пшеница значајан поствербал опах. Наиме,
„postverbal òpah omogućuje semasiologijski objasniti postanje od pieno n 1.
‘Kornflucht’, 2. ‘(metafora) ikra u praščevini (Maruševac, Hrvatska)’, < stcslav.
pbšeno, češ. i polj. pszono itd., praslav. poimeničen part. perf. pasiva u sr. rodu.
Poimeničenje na -ik plenik, gen. -ika (Vinkovci) ‘žitna mjera’, na -ica pšenica
(Vuk, 13. v.) = šenica = šenlca (ŽK) = (sa pš > pi) pčenica (Kosmet) = cеnica
(Buzet, Sovinjsko polje)” (Skok 1972: 586).
Поред деминутива, у овом гнезду је и хипокористик пшена
(шена), у чијој је структури редукована основа и суфикс -а, са секундар-
ном терминолошком реализацијом из домена ботанике ‘биљка из по-
родице лептирњача Trigonella caerulea’. Она је једногодишња зачинска
биљка која углавном расте у планинским подручјима. Лишће ове биљ-
ке се користи као зачин за хлеб, што може бити мотивација за њено
народно име пшена.
Дериватом пшеничарка означава се ‘врста крушке која сазрева у
време пшеничне жетве, житњача’, а мотивација за именовање ове вр-
сте крушке видљива је из лексикографске обраде на основу њеног пој-
мовног садржаја. Са обележјем ботаничког термина је и дериват пшено
‘посебан тип плода трава код којега је усплође срасло са семеном лу-
пином’.
Са просторним значењем и мотивном речју пшеница настао је де-
риват пшеничиште ‘земљиште на коме је била посејана пшеница’ под
утицајем метонимијског преноса биљка → простор на коме је била по-
сејана та биљка.
На основу увида у састав гнезда, уочљиво је да лексема пшеница
има способност да индукује творбу деривата са различитом идеограф-
ском вредношћу у домену хране, биљака, простора.
универбизације: пшенични хлеб → пшеничњак ‘хлеб који је сачињен од брашна

добијеног од пшеничног зрна’.

Табела 2
Активна сема из
Добијено
семантичког садржаја Семантички модел
именовање
лексеме пшеница
величина ‘мала пшеница’ пшеничица, пшена
пшеница као састојак хлеба ‘плод биљке’ пшена

сазрева у време када и
пшеничарка
пшеница
‘друга биљна врста’
плод налик на пшенично
пшено
зрно
земљиште где се гајила
‘простор’ пшеничиште
пшеница
‘који је од пшенице’ пшенични
градивна компонента пшенични,
‘хлеб’
пшеничњак
2.2. Лексичка спојивост лексеме пшеница
2.2.1. Изрази типа Adj + N
Лексема пшеница јавља се у споју с придевским речима различи-

тог значења. Чешћи спојеви су са називима боја: бела, зелена, румена
пшеница.5 Потврђене синтагме имају различит статус у систему српског
језика. Са терминолошким својством је синтагма бела пшеница, којом
се означава посебна врста пшенице. У оквиру лексичког споја зелена
пшеница, придев зелен је реализован у значењу ‘недозрела, која још
5
Поред синтагматског именовања ове врсте пшенице, у лексичком систему су за-
ступљени и деривирани облици с основом придева бео – белија ‘врста крупне беле
пшенице Triticum turgidum’, који се јавља у устаљеном изразу погача белија ‘бела
погача’ и бeлица ијек. бјeлица, у значењу придева ‘бела’, уз разне именице: ~ шљива,
~ трешња, ~ ружа, ~ пшеница, ~ овца, ~ куна, ~ десетица (од белог металног нов-
ца), ~ кожа (средњи слој коже), ~ змија итд. Мотивациона база за синтагматско или
једнолексемско именовање пшенице према белој боји заснива се на визуелном
утиску јер, како наводи Данијела Станић (2012: 291), „пшеница, у својој насветлијој
жућкастој нијанси, у време зрења, за време летње јаре, при преламању светлости,
заиста оставља утисак белине, па је оправдан њен назив бела (п)шеница или бели-
ца“. Овакав номинациони принцип примећује се и у другим словенским језицима,
као у старопољском, савременом пољском дијалекту и доњолужичком где се глаго-
лом bĕlĕti денотира процес сазревања плода житарица, са значењем ‘дозревати (о
усевима)’, а у украјинским дијалектима такође постоји значење ‘дозревати’, али се
односи само на овас“ (Ивић 1999: 3).

није стигла за жетву’, а његова функција у оквиру синтагме је дескрип-

тивног, квалификативног типа.6 Синтагма је активна у свакодневном,
разговорном дискурсу. Са супротним значењем су синтагматски споје-
ви зрела, узрела, презрела пшеница, којима се означава пшеница спрема-
на за жетву или она која је већ требало да буде пожњевена (презрела).
Спој придева румен с лексемом пшеница има статус стилема, који упра-
во произилази из епитетске функције придева румен. Ова синтагма је
потврђена у књижевном тексту: „Они који су имали боље коње оврхли
су вршај и већ лопатама високо бацају румену пшеницу. Јакш. Ђ.“
Синтагма с придевом обичан – обична пшеница блиска је термино-
лошким спојевима, јер се и њоме денотира врста пшенице која се претеж-
но гаји на нашим просторима, о чему сведочи и извор у РМС: „Ботанича-
ри држе да је белија [...] произашла из обичне пшенице. Панч.” С правим
терминолошким значењем су лексички спојеви: јара пшеница7 и озима
пшеница.8 Без терминолошког обележја, али са темпоралном компонен-
том која је активна или носећа у спојевима са придевима јари и озими,
јавља се и синтагма нова пшеница – којом се означава овогодишњи род
пшенице. Близак терминима је и израз племенита пшеница, у оквиру
које се придев племенит остварује у значењу ‘који има јако изражена
обележја, својства добре пасмине, расе, врсте (о домаћим животињама, о
култивисаним биљкама)’. У РМС забележен је и израз крижана пшеница,
који у српском језику нема употребну вредност, али постоји семантич-
ки пандан укрштена пшеница, којим се означава врста пшенице настала
укрштањем (крижањем). Израз високородна пшеница донекле се може
сматрати термином јер се њиме такође означава врста пшенице која даје
висок принос, за разлику од споја родна пшеница, којим се може означити
било која врста пшенице која добро, обилато рађа, даје плодове.
У појединим синтагматским спојевима придевске компоненте
имају улогу дескриптора, формализованог јединицама које носе инфор-
мације о изгледу биљке: гојатна пшеница, с придевом гојатан у зна-
чењу ‘бујан’, али и на основу њеног листа – оштролиста пшеница, кла-
са – ситнокласа пшеница или изгледа зрна – зрната пшеница. Лексема
пшеница лексички је спојива и са придевским дериватима мотивисаним
глаголом класати – класала, искласала пшеница, увлатала пшеница.9
6
Посебну врсту колокација чине фразне именице „којима се нуклеусом означава
плод какве јестиве биљке с придевима млад, стар; зелен, зрео“ (Дражић 2014: 97–
98).
7
Придев јари има значење ‘који се сеје у пролеће и исте године у јесен доноси род,
пролећни’.
8
Придев озими је са значењем ‘који се сеје у јесен, пред зиму: озиме биљке, озими
усеви’.
9
Глагол класати значи ‘растући стварати класове, добивати класове (о житу)’.

Синонимским изразима чиста пшеница и отребљена пшеница,

који је у систему формализован и дериватом требљеница, активирано
је значење придева чист ‘који је без примеса, нечистоће’, а његов семан-
тички кореспондент је пасивни партицип требљен ‘очишћен’.
Изрази дескриптивног типа мотивисани изгледом биљке у њеном
природном амбијенту, претежно у зависности од временских прилика
(хладноће, ветра), изражавају се следећим изразима: смрзла пшеница
‘пшеница упропашћена од мраза, промрзла пшеница’, гибава пшеница
или таласава пшеница.
Синтагме којима се означава начин обраде или припреме пше-
ничног зрна у исхрани поред опште употребе могу бити и део кулинар-
ске терминологије: кувана, млевена шеница. Ова врста лексичких споје-
ва одликује се високим степеном постојаности. Ово својство се нарочи-
то испољава у синтагмама у којима придеви остварују своју примарну
реализацију, те су стога блиске фразним именицама, док нешто нижи
степен постојаности имају спојеви с придевима у секундарној реализа-
цији (Дражић 2014: 139).
2.2.2. Изрази типа N + Ngen
Посматрано на синтагматском плану, именица пшеница у гени-

тиву као саставни део двочланих израза нема функцију управног син-
тагматског члана, али је са аспекта колокабилности она примарни ко-
локат.
Поједине синтагме типа N + Ngen имају карактеристике термино-
лошких спојева: сорта пшенице, при чему лексема сорта остварује зна-
чење ‘врста, род с типичним особинама: добра ~ грожђа, лоша ~ пше-
нице’; у оквиру синтагматског споја род пшенице лексема род реализује
секундарно значење ‘производ биљака који се развије из цвета или под
земљом, плод: ~ воћа, ~ кромпира, ~ пшенице, ~ кукуруза. Истог струк-
турног типа је синтагма принос пшенице, у којем именица принос оства-
рује примарно значење ‘род, приход од имања’ на основу којег успоста-
вља синонимну везу с лексемом род. Са терминолошким обележјем из
области економије могу бити синтагме: производња пшенице и цена
пшенице. Домену фитопатологије припада израз болест пшенице, који
није спецификован и стога може да функционише као хипероним, чији
ће хипоними бити спецификоване болести (нпр. гљивичне ~, паразит-
ске ~, бактеријске ~ и сл.).
Његов синоним је глагол увлатати ‘добити влат, класати (о житу)‘. – „По пољима
[...] се таласала увлатала пшеница. Вес”.

Друга група синтагматских спојева садржи именицу (N1) у функ-

цији партикуларизатора, којом се исказује део целине: класак пшени-
це, зрно пшенице или скуп истоврсних ентитета: руковет пшенице, сноп
пшенице, откос пшенице. Степен постојаности наведеног колокационог
типа изразито је висок, „будући да партикуларизатор детерминира
именицу у примарном значењу на основу броја именованих ентитета“
(Дражић 2014: 138).
Са глаголском именицом јављају се следећи лексички спојеви:
жетва пшенице и вршидба пшенице, који поред опште могу имати и тер-
минолошку употребу.
2.2.3. Изрази типа V + Nacc
Лексема пшеница у оквиру структурног типа V + Nacc није грама-

тички управни члан, али јесте лексички, као и у претходно наведеном
типу с именицом пшеница у генитиву.
Одређеним лексичким спојевима с транзитивним глаголом и име-
ницом пшеница у акузативу у функцији директног објекта именују се
радње које се односе на пшеницу као биљку, у вези су са њеним гајењем
и третирањем плода (зрна) и њеном стабљиком: засадити, посадити,
посејати пшеницу, вр(иј)ећи пшеницу,10укамарити пшеницу ‘сложити,
саденути у камару’. Другим изразима овога типа исказују се радње које
се односе само на плод (зрно) пшенице: млети, самлети, измлети пше-
ницу ‘претворити у брашно’, кувати пшеницу.
2.2.4.
Лексема пшеница се јавља само у једном лексичком споју са ста-

тусом фразеологизма библијског порекла: одвојити (делити) кукољ од
пшенице (жита или доброг зрна) ‘делити, одвојити добро од лошега’ и
ишчупати (почупати) с кукољем жито (пшеницу) ‘уништити и оно што
је добро заједно с оним лошим’. Чињеница је да се фразеолошко зна-
чење заснива на библијској слици, али је оно уопштеније, сведеније од
тумачења ове слике.
Наиме, прича о кукољу је једна од најпознатијих библијских алего-
ријских прича и говори о човеку којем је непријатељ посејао кукољ у усе-
ве жита. Забележена је у канонском Јеванђељу по Матеју и неканонском
10
Глагол врећи, ијек. вријећи = врћи има значење ‘издвајати зрње од зрелог житног
класја (машином, вршалицом, млаћењем и сл.)’.

Јеванђељу по Томи.11 Грчка реч зизаниа (гр. ζιζάνια) обично се преводи

као коров или кукољ. Сматра се да ова реч означава Lolium temulentum,
који изгледа сасвим слично као пшеница у раној фази развоја.
Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по
завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима
разјаснио причу:
„Сејач доброг семена је Син човечији; њива је свет; добро

семе – то су синови царства; а кукољ су синови зла, а неприја-
тељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су
анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће
бити и на свршетку света. Послаће Син човечији своје анђеле,
и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине без-
акоње, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут
зуба“ (Мт 13:37–42).
У изразима фразеолошког или пословичког типа лексема пше-

ница се јавља у парној структури, при чему је однос међу елементима
изразито опозитан. Тако и у пословици туђе просо у нашу шеницу меће
„указује на ’хијерархију’ између житарица, уз јасну дистинкцију употре-
бе – за исхрану људи, на господској и сиротињској трпези или за узгој
стоке и живине“ (Самарџија 2019: 97).
Сродне фразеолошким изразима по стабилној структури, али без
експресивног обележја, јесу конструкције: прода(ва)ти, купити, купо-
вати на зелено (нпр. пшеницу) ‘прода(ва)ти, купити, куповати док још
није зрела’ и умешати раж у пшеницу.12
Изрази фразеолошког типа указују на то да пшеница ретко под-
леже експресивизацији, а њено богато симболично значење остварује
се у контексту српске традиције, српске усмене поезије и прозе у број-
ним алегоријама и метафорама везаним за живот човека, за духовне и
материјалне тековине како на индивидуалном тако и на колективном
11
„Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као човјек који посија добро
сјеме у пољу својему, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ
по пшеници, па отиде. А кад ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада
дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Нијеси ли ти добро сјеме сијао
на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ човјек то учини. А
слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би
чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно
до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ, и свежите
га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју“ (Мт 13:24–30).
12 У РМС овај израз се наводи уз тумачење глаголске одреднице умешати са зна-
чењем ‘спустити, сасути у неку другу материју, додати и измешати; убацити, умет-
нути’.

плану, али и у апстрактним сферама, претежно из религијског домена

(Samardžija 2017: 21).
3. Лексема кукуруз13
3.1. Семантичко-деривациони потенцијал лексеме кукуруз
Лексема кукуруз, као и пшеница, припада и општем и ботаничком

терминолошком фонду. У РМС она је са значењем а. ‘житна биљка из
пор. трава с дебелом, високом стабљиком и крупним жутим зрнима,
скупљеним на клипу Zеа mays’; б. ‘само зрње које служи као људска и
животињска храна’. У њеном појмовном садржају заступљена је архи-
сема с квалификатором, диференцијалном компонентом високог ранга
‘житна биљка’ и дескрипторима који носе информацију о изгледу ње-
гове стабљике ‘дебела, висока’ и плода ‘крупна жута зрна, скупљена на
клипу’. Подреализација ‘само зрње које служи као људска и животињска
храна’ настала је метонимијом, као и у случају лексеме пшеница.
Лексема кукуруз као мотивна формира гнездо са већим бројем де-
ривата у односу на лексему пшеница. Међу првостепеним дериватима
јављају се придевска образовања настала суфиксацијом у чијој су струк-
тури суфикси -ни у двозначном придеву кукурузни, са примарним рела-
ционим значењем ‘који се односи на кукуруз’ и секундарним градивним
значењем ‘који је начињен од кукурузна зрна: ~ брашно’, са истоветном
семантичком структуром потврђен је и придев, дублетни облик, куку-
ружњи изведен суфиксом -њи и са извршеном алтернацијом (з → ж) на
творбеном шаву. Посесивни придев кукурузов ‘који припада кукурузу,
који је начињен од кукуруза: ~ семе, ~ стабљика, ~ хлеб, ~ брашно’ из-
веден је суфиксом -ов, док је облик кукурузовни са уланчаним суфиксом
-овни, што ће се одразити и на његово значење, примарно релационо
‘који се односи на кукуруз’ и секундарно градивно ‘који је начињен од
кукурузна зрна: ~ брашно’.14
Именички деривати углавном су првог степена и са различитим
денотативним својствима. У поједине деривате преноси се целокупан
13
Дијалекатски облик куруз има ограничени деривациони потенцијал, даје
првостепене деривате – придев куруз-ан ‘кукурузни’ и именице: куруж-њак 1.
‘кош за кукуруз’; 2. ‘кукурузни хлеб, крух’, куруз-а ‘кукуруз’, куруз-иње ‘слама од
куруза, курузотина’ и куруз-овина ‘кукурузовина’, а лексеме муруз и мумуруз су без
регистрованих деривата.
14
„Разлози за спајање два суфикса -ов/-ев и -(а)н (у одређеном виду -ни) у
конглутинат нису увек јасни. Већи део именица има множину на -ови, што је свакако
имало утицаја, али исти суфикс се додаје и на основе именица женског рода, као у
банковни, књижеван, душеван” (Клајн 2003: 267).

садржај мотивне речи, уз активирање компоненте ‘мало или младо’, као

у деминутиву кукуруш-чић. И у деривату са значењем отвореног просто-
ра кукурузиште ‘њива са које је обран кукуруз’ постоји исти пренос се-
мантичког садржаја који је заступљен у мотиватору, уз уношење компо-
ненте којом се саопштава информација о простору и која је садржана у
суфиксу -иште. Са истим значењем је и дериват кукурузовиште изведен
уланчаним суфиксом -овиште.15 Овим дериватима одговара метони-
мијски пренос типа биљка → простор на коме је била посејана та биљка.
Једну групу чине деривати у чијем је семантичком саставу акти-
вирано метонимијско значење лексеме кукуруз (‘плод, зрно кукуруза’).
Овој групи припада дериват кукурузана са значењем затвореног на-
менског простора ‘чардак у којем се суши или држи кукуруз, кукурузни
кош’ изведен суфиксом турског порекла -ана и истозначни облик куку-
рузаница у чијем је саставу сложени суфикс -аница. Реч је са обележјем
покрајинизма, што је условљено употребом на одређеној територији.
Са сличном мотивационом базом ‘клип и зрно’ је и дериват кукурузина
‘клип са којега је окруњено све зрње; окомак, кочањ, чокањ’. За разли-
ку од деривата с просторним значењем који је индукован метонимијом
типа плод биљке → простор где се чува тај плод, у деривату кукурузина
активна је синегдоха типа део : целина.
Јединице којима се денотира хлеб направљен од кукурузног
брашна настају метонимијом типа материја → предмет направљен од
те материје (брашно → хлеб направљен од тог брашна). Међу њима
су деривати изведени суфиксима -ача у кукурузача, -њача у кукуружња-
ча и -овница у кукурузовница.16 Ово значење ће се наћи и у семантичкој
структури вишезначних деривата, као примарно у речи кукуружњак 1.
‘хлеб испечен од кукурузна брашна’, чије су секундарне реализације ме-
тонимијског типа у односу на значење мотивне речи: просторна ‘чар-
дак у којем се суши или држи кукуруз, кукурузни кош’ и са животињом
као денотатом под тачком 3 ‘свињче храњено чистим кукурузом’. И у де-
ривату кукурузница, у чијем је саставу суфикс -ница, примарно значење
је ‘хлеб испечен од кукурузна брашна’, а секундарно обележено у РМС
као покрајинизам ‘суве стабљике са којих су обрани зрели клипови ку-
куруза’ настало је под утицајем синегдохе типа део : целина. У деривату
15
У овом случају не може се претпоставити придевска мотивација кукурузов-иште
јер се и сам дериват не може семантички трансформисати као ‘кукурузова њива’,
будући да се њиме означава земљиште на којем је био кукуруз.
16
Суфикс -ача са именичким основама нема одређено значење, констатује Иван
Клајн (2003: 65), а дериват кукурузача грађен је по истом моделу као у кромпирача
‘пита од кромпира’. Слично наводи и о сложеном суфиксу -њача у споју с именичким
основама (2003: 67), док дериват кукурузовница, изведен сложеним суфиксом
-овница, одређује као застарелу реч (2003: 166).

који је изведен суфиксом -а примарно значење је као и значење мотив-

не речи кукуруз, а секундарно је са хлебом као денотатом.
Метонимијски пренос биљка → пиће направљено од плода те биљ-
ке, заступљен је и у деривату којим се означава алкохолно пиће – куку-
рузара ‘ракија од кукуруза’. Овај дериват изведен је суфиксом -ара, чија
је системска употреба у творби именица с просторним значењем (ме-
сто или просторија, радионице), а значење остварено у речи кукурузара
могло би се сматрати посебним, као и у бундевара ‘пита од бундева’.
Са сродном семантиком и активирањем истих компоненти из се-
мантичког садржаја мотиватора ‘стабљика’ јављају се речи кукурузиње
и кукурузовина ‘суве стабљике са којих су обрани зрели клипови куку-
руза’ изведени суфиком -иње односно -овина. Исто примарно значење
има и дериват кукурузинац изведен суфиксом -инац, чије је секундарно
значење ‘чардак у којем се суши или држи кукуруз, кукурузни кош’.
Са човеком као денотатом регистрован је дериват кукурузар ‘тр-
говац кукурузом’ изведен типичним агентивним суфиком -ар (Ајџано-
вић 2008: 20).17
Табела 3
Активна сема из
семантичког садржаја Семантички модел Добијено именовање
лексеме кукуруз
величина и ступањ
‘мали и млад кукуруз’ кукурушчић
развоја
део плода ‘део плода – клип’ кукурузина
кукурузача, кукуружња-
зрневље кукуруза као
‘храна’ ча, кукурузовница, куку-
састојак хлеба
ружњак, кукурузница
зрневље кукуруза као
састојак алкохолног ‘алкохолно пиће’ кукурузара
пића
кукурузница, кукуру-
‘део биљке – суве ста-
део биљке зиње, кукурузовина,
бљике’
кукурузинац
земљиште где се гајио кукурузиште,
‘отворени простор’
кукуруз кукурузовиште
кукурузана, кукурузани-
простор у којем се суши
‘затворени простор’ ца, кукуружњак,
или држи кукуруз
кукурузинац
17
Петар Скок уз дериват кукурузар наводи значење ‘шаренграх’ (1972: 229).

плод кукуруза као пред- ‘особа која тргује куку-

кукурузар
мет трговине рузом’
кукурузни, кукуружњи,
градивна компонента ‘који је од кукуруза’
кукурузов, кукурузовни
‘који се односи на куку- кукурузни, кукуружњи,

релациона компонента
руз’ кукурузовни
3.2. Лексичка спојивост лексеме кукуруз
3.2.1. Изрази типа Adj + N
У спојевима с лексемом кукуруз обично се јављају придеви којима

се исказује каква спољашња карактеристика кукуруза, којима се атри-
буира изглед биљке, али и њеног плода: перјат кукуруз, у којем придев
перјат остварује значење ‘који има перјаницу’, као у примеру „Испод куће
њива младих перјатих кукуруза. Ћоп.”, кржљави кукуруз, мршави кукурузи,
али и бујни кукуруз. Уочљив је опозитни принцип као основа парадигмат-
ских односа међу наведеним синтагмама, што је присутно и код јединица
којима се денотира и плод кукуруза на основу начина припреме: кувани
или варен кукуруз, печени кукуруз насупрот живом кукурузу.
С називом боје у функцији детерминатора јављају се синтагмат-
ски спојеви где се квалификација пре свега односи на стабљику, лист
или плод: тамнозелени кукурузи, жутнули кукуруз, где се придев жут-
нули реализује у значењу ‘увели’, жути и црвени кукурузи, као у примеру
„Жути и црвени кукурузи већ зру испод густе суве свиле под кићанкама.
ЛМС 1949.” Фазе у развоју биљке именују се такође изразима у којима
је придевска компонента носилац информације о стању кукурузовог
плода: дозрели кукуруз, недозрели кукуруз, док се са својством термина
којима се означава одређена сорта кукуруза јављају спојеви брзородан
кукуруз, једнодом или једнодоман кукуруз. У функцији придевске лексе-
ме може се наћи и пасивни партицип, којим се саопштава радња, али и
квалификативна детерминација – необрани кукурузи, обрани кукуруз, те
неокруњен кукуруз, са клипом кукуруза као денотатом.
3.2.2. Изрази типа N1 + N2
У двоименичким изразима с лексемом кукуруз и именицом детер-

минативног типа, од којих је прва факултативна, а друга облигаторна,

са могућом осамостаљеном употребом, јављају се јединице којима се

денотира фаза у развоју кукурузовог плода – кукуруз зелењак ‘млади ку-
куруз, чији плод још није дозрео’, те да означе кукуруз према приносу –
кукуруз јаловак или сорти, која је са обележјем терминолошке синтагме
– кукуруз млечњак, кукуруз шећерац.
3.2.3. Изрази типа N + Ngen
У структури ових израза најчешће се као управни чланови налазе

именице с партонимском семантиком, којима се означава део биљке –
залисци кукуруза, заперци кукуруза, перо кукуруза или плода – зрна куку-
руза, заметак кукуруза. Истим синтагматским моделом се може изрази-
ти и мера, количина кукуруза исказана соматизмом – шака кукуруза или
називом одговарајућег предмета – врећа кукуруза, џак кукуруза.
Синтагмама у чијој су структури глаголска именица и именица
кукуруз у генитиву концептуализује се резултативност – род кукуруза
или акционост – берба кукуруза, љуштење кукуруза, комидба кукуруза,
комушање кукуруза, при чему се глаголском именицом означава мани-
пулативна радња спроведена над кукурузовим плодом.
3.2.4. Изрази типа V + Nacc
Најпродуктивнији су изрази које садрже глаголску компоненту.

Радња извршена над клипом или зрнастим плодом кукуруза исказана
је транзитивним глаголима с именицом кукуруз у функцији објекатске
допуне: љуштити, комушати, комити, окомишати, гулити, перуша-
ти, оперушати, крунити, обијати, руљити, оруљити кукуруз, окрунити,
раскрунити кукуруз. Синтагмама овога типа означава се и радња којом
се плод кукуруза припрема за јело: пећи, попурити, кувати кукуруз, као
и радња извршена над биљком која се обавља на земљишту где је куку-
руз посађен и где је никао: копати, окопати кукуруз; загрнути, опраши-
ти, исећи кукуруз или припрема земљишта за садњу кукуруза – поора-
ти, узорати кукуруз.
3.2.4.
Лексема кукуруз не представља интегрални део ниједног фра-

зеолошког израза (Matešić 1982). Она ће се јавити само у устаљеном

лексичком споју, без експресивног обележја и са значењем ‘позвати

кога да помогне у сејању или берби кукуруза’ – звати у кукуруз, што
је део традиционалног обрасца понашања у српској култури када се у
појединим домаћинствима обављају велики и важни послови уз помоћ
заједнице, нарочито у руралним срединама у време великих сезонских
послова. Они који помажу нису примали никакву новчану накнаду за
рад. Овај обичај познат је под називом моба.
4. Закључак
Житарице пшеница и кукуруз имају значајну улогу у животу чове-
ка и оне су у свести говорника српског језика са статусом прототипич-
них биљака, како показују резултати спроведене анкете (Штасни 2017).
Ипак, више говорника одређује пшеницу као најзначајнију биљку, а
затим и кукуруз. Ово истраживање показује да називи прототипичних
биљака испољавају сличности, али и разлике на семантичком и дерива-
ционом плану.
Са семантичког становишта обе лексеме имају значење којим су
обухваћене две подреализације, којима се денотира а. ‘биљка’ и б. ‘плод
биљке’, и у систему функционишу као ботанички и аграрни термини,
али и као речи општег фонда. Богатији семантичко-деривациони по-
тенцијал има лексема кукуруз, што се може закључити на основу састава
њеног гнезда. Наиме, гнездо с мотивном речју пшеница има укупно се-
дам деривата, један придевски (пшенични) и шест именичких (пшенич-
ник, пшеничњак, пшеничица, пшена, пшено, пшеничиште), који се према
својој идеографској вредности уклапају у домен хране, биљака, прос-
тора, а између мотивне речи и деривата најактивнији је метонимијски
пренос. Лексема кукуруз као мотиватор формира гнездо од 20 дерива-
та, четири придевска (кукурузни, кукуружњи, кукурузов, кукурузовни) и
шеснаест именичких изведеница (кукурушчић, кукурузиште, кукурузо-
виште, кукурузана, кукурузаница, кукурузина, кукурузача, кукуружњача,
кукурузовница, кукуружњак, кукурузница, кукурузара, кукурузиње, куку-
рузовина, кукурузинац, кукурузар). Поједини деривати из оба посматра-
на гнезда уклапају се на основу свог значења у исте појмовне домене,
што је и очекивано с обзиром на денотативну вредност мотиватора, а
то су домени хране, биљака и делови биљака, отвореног простора, али
лексема кукуруз даје деривате и из домена пића, затвореног простора и
човека. У стварању значења деривата најзначајнија је метонимија.
Постоји могућност да је оваква деривациона ситуација условљена
језичким, али и ванјезичким факторима. У гнезду с мотивном речју ку-

куруз заступљенија су дијалекатска образовања, чиме се умножава број

деривата, а човеково искуство с овим биљкама (у свакодневном животу,
исхрани људи и стоке и сл.) говори о донекле истакнутијем месту куку-
руза у односу на пшеницу. Поред тога, уочљиво је да посматрана гнезда
не садрже деривате са експресивним вредностима метафоричног типа,
било у позитивном било у негативном смислу, што би се могло објасни-
ти изузетно озбиљним и одговорним ставом говорне заједнице према
овим биљкама и њиховом значају у исхрани човека и животиња.
На плану лексичке спојивости уочава се слична ситуација. Наиме,
лексеме пшеница и кукуруз као синтагматски нуклеуси јављају се у и-
стим структурним ликовима (Adj + N, N + Ngen, V + Nacc), с тим да је лексе-
ма кукуруз заступљена као факултативна и у синтагми типа N1 + N2 (ку-
куруз зелењак, кукуруз јаловак, кукуруз шећерац). Формиране синтагме
имају различит статус у лексикону српског језика. Поједине функцио-
нишу као термини: Adj + N (бела пшеница, јара пшеница, озима пшени-
ца; брзородан кукуруз, једнодом или једнодоман кукуруз; N + Ngen сорта
пшенице или сорта кукуруза; N1 + N2 кукуруз млечњак), док су друге са
израженијом дескриптивном функцијом различитог типа: Adj + N (зеле-
на пшеница, зрела пшеница, родна пшеница, чиста пшеница, смрзла пше-
ница, кувана пшеница; мршави кукурузи, бујни кукуруз, обрани кукуруз).
Синтагме са глаголском компонентом формализују исте концептуалне
вредности, радњу вршену/извршену над земљиштем где се биљка гаји
(поорати кукуруз), над плодом (гулити кукуруз, самлети пшеницу или
кукуруз, скувати кукуруз).
У синтагматским спојевима именице пшеница или кукуруз у ге-
нитиву јављају се уз паранумеричке квантификаторе – партикулариза-
торе – за које се искуствено зна приближна количина коју означавају:
руковет пшенице, сноп пшенице, откос пшенице или су то конструкције
с посесивним значењем, при чему је именица у генитиву носилац посе-
сивности, којом се показује однос дела према целини: залисци кукуруза,
заперци кукуруза, перо кукуруза; зрна кукуруза, заметак кукуруза.
Обе лексеме немају израженију улогу у формирању фразеолош-
ких израза јер, као што је примећено, обе не подлежу експресивизацији,
иако се за житарице везује богата симболика у српској култури. Како
наводи Самарџија (2017: 24), „врсте жита најчешће повезују култ плод-
ности, култ мртвих и аграрни циклуси са човековим местом између овог
и оног света“. Са потпуним фразеолошким карактеристикама јављају
се фраземи библијског порекла: двојити (делити) кукољ од пшенице
(жита, доброг зрна) и ишчупати (почупати) с кукољем жито (пшени-
цу). Наташа Драгин издваја контекстуално условљен антонимијски пар
пшеница – кукољ, „која у овом случају прераста заправо у метафору, на

једној страни истините, праве вере као здраве духовне хране и, на дру-
гој, јереси као отровног и штетног духовног корова“ (2014: 33). Чешћи
су устаљени спојеви, мотивисани човековим практичним искуством:
прода(ва)ти, купити, куповатина зелено (нпр. пшеницу), умешати (до-
дати) раж у пшеницу; звати у кукуруз.
Извори
РМС Речник српскохрватскога књижевног језика I–III (1967–1969). Нови Сад –

Загреб: Матица српска – Матица хрватска. Речник српскохрватскога књиже-
вног језика IV–VI (1969–1976). Нови Сад: Матица српска.
Matešić, J. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika. Zagreb: IRO
„Školska knjiga“.
Литература
Ајџановић, М. (2008). Функционално оптерећење суфикса за обележавање особе.

Нови Сад: Филозофски факултет.
Антонић, И. (2005). Синтакса и семантика падежа. У: Пипер, П. и др. Синтакса
савременога српског језика. Проста реченица. Ред. М. Ивић. Нови Сад – Бео-
град: Матица српска – Београдска књига – Институт за српски језик САНУ,
119–300.
Библија или Свето писмо старога и новога завјета (1997). Превео Сатри завјет
Ђура Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф. Караџић. Београд: Библијско
друштво.
Богдановић, Н. (2010). Мотивациона основа творбе речи у вези са хлебом. Тра-
диционална естетска култура. Хлеб. Ур. Д. Жунић. Ниш: Центар за научна
истраживања САНУ и Универзитет у Нишу, 249–254.
Гортан-Премк, Д. (2004). Полисемија и организација лексичког система у српско-
ме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Драгин, Н. (2014). Страни називи биљака у списима старословенског канона.
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику LVII(2), 13–38.
Дражић, Ј. (2014). Лексичке и граматичке колокације у српском језику. Нови Сад:
Филозофски факултет.
Ивић, М. (1999). Бело као лингвистички и културолошки проблем. Јужносло-
венски филолог LV, 1–19.
Клајн, И. (2003). Творба речи у савременом српском језику. Други део – суфикса-
ција и конверзија. Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна сред-
ства – Матица српска – Институт за српски језик САНУ.
Самарџија, С. (2019). Глогов колац и тиква без корена. Биљни свет у Вуковој
збирци пословица. У: З. Карановић (ур.). Гора калинова (биљни свет у тра-
диционалној култури Словена). Београд – Vilnius: Удружење фолклориста

Србије – Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” – Lietuvių kalbos

instituto, 85–104.
Станић, Д. (2012). Функција бјеле боје у „Српским народним пјесмама I“ Вука
Стефановића Караџића. Књижевност и језик 59(3–4), 281–296.
Samardžija, S. (2017). The Most Beautiful Flower. The Symbolism of Wheat in Serbian
Folk Poetry and Prose. У: З. Карановић (ур.). Гора божурова (Биљни свет у
традиционалној култури Словена) / Гора пионовая (растения в традицион-
ной культуре Славян) / Peony Mountain (Plants and Herbs in the Traditional
Slavic Culture). Београд: Удружење фолклориста Србије – Универзитетска
Skok, P. (1971–1972). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb:
Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Štasni, G. (2017). Prototypical Plants in Serbian Culture / Прототипичне биљке у
српској култури. У: З. Карановић (ур.). Гора божурова (Биљни свет у тра-
диционалној култури Словена) / Гора пионовая (растения в традиционной
культуре Славян) / Peony Mountain (Plants and Herbs in the Traditional Slavic
Culture). Београд: Удружење фолклориста Србије – Универзитетска библио-
тека „Светозар Марковић“, 141–152.
Semantic-Derivational Potential and Lexical Compatibility of

Names of Prototypical Plants in Serbian Culture – Wheat and Corn
Gordana Štasni
Summary
Wheat and corn cereals have a significant role in human life, and they also
have the status of prototype plants in Serbian culture, as shown by the results of a
survey. However, majority of Serbian speakers identify wheat as the most important
plant, followed by corn. This research shows that the names of prototypical plants
have some similarities, but also differences on the semantic and derivation level.
Both lexemes have the status of botanical terms, as well as lexemes of the
general lexical fund. The lexeme corn has a richer semantic-derivational potential,
which can be concluded based on the content of its nest. Namely, the nest with mo-
tivate word wheat has 7 derivatives, one adjective (pšenični) and 6 nouns (pšeničnik,
pšeničnjak, pšeničica, pšena, pšeno, pšeničište), which belong to domain plants, space
and food according to their lexical meaning. Motive word and derivatives are con-
nected by metonymy transformation. The motive word corn has 20 derivatives: 4 ad-
jectives (kukuruzni, kukuružnji, kukuruzov, kukuruzovni) and 16 nouns (kukuruščić,
kukuruzište, kukuruzovište, kukuruzana, kukuruzanica, kukuruzina, kukuruzača,

kukuružnjača, kukuruzovnica, kukuružnjak, kukuruznica, kukuruzara, kukuruzinje,

kukuruzovina, kukuruzinac, kukuruzar). Some derivatives from both observed nests
belong to the same conceptual domains of plants and parts of plants, open space,
food, which is an expected fact, but the lexeme corn gives derivatives from the domain
of drink, closed space and man.
A similar situation is on the plan of lexical compound. So, lexemes wheat and
corn have appeared in the identical syntagmatic structures (Adj + N, N + Ngen, V + Nacc),
provided that the lexeme corn represented as optional in the syntagm type N1 + N2
(kukuruz zelenjak / jalovak). Registrateded syntagmas have a different status in the
lexicon of the Serbian language. Some of them are terms: Adj + N (bela pšenica, jara
pšenica, ozima pšenica; brzorodan kukukruz, jednodom / jednodoman kukukruz; N +
Ngen sorta pšenice / kukuruza; N1 + N2 kukuruz mlečnjak), but others have the function
of description: Adj + N (zelena pšenica, zrela/uzrela/prezrela pšenica, rodna pšenica,
čista pšenica, smrzla pšenica, kuvana pšenica; mršavi kukuruzi, bujni kukuruz, obrani
kukuruz). With the syntagmas with verb component are formalized the same con-
ceptual values, an action performed over the land where the plant is grown (poorati
kukuruz) or on the yield (guliti kukuruz, samleti pšenicu / kukuruz, skuvati kukuruz).
The nouns wheat or corn in the genitive are combined with paranumeric quantifiers,
particularizers (rukovet pšenice, snop kukuruza). These constructions also can have
possessive meaning (zrna kukuruza, klas pšenice). Both lexemes do not play a signifi-
cant role in the formation of phraseology units.
Keywords: prototypical plants, derivatives, conceptual domains, lexical compound,

Serbian language, Serbian culture.
проф. др Гордана Штасни

Е-пошта: gordanastasni@ff.uns.ac.rs Прихваћено: 5. 7. 2021.

Марина Цветковић Биљни свет и традиционална текстилна радиност

687:678.027.4:[676.034.24+677.21](497.11)
392:[159.937.515.5:633.86(497.11)
Биљни свет
и традиционална текстилна радиност
Марина Цветковић
Рад истиче значај и улогу коју је биљни свет имао у нашој традиционал-
ној текстилној радиности. Фокус је на биљним текстилним сировинама – ко-
нопљи и лану и широком спектру биљака које су се користиле за бојење пређе.
Прерадом биљних сировина обезбеђивала се израда примарних елемената
текстилног инвентара превасходно у домену народне ношње и текстилног по-
кућства. Рад се заснива на доступним писаним изворима и музејској грађи Ет-
нографског музеја у Београду. На основу литературе истичу се симболичка зна-
чења и улоге које су поједине биљке имале у веровањима и обичајној пракси.
Кључне речи: српска традиционална текстилна радиност, конопља и лан,

бојење, пређа, биљне боје.
Људи су током културне историје живели у сталној интерак-

цији са живим светом који их је окруживао. Егзистенција друштвених
заједница у великој мери зависила је од ћуди природе и људске моћи да
је савлада и да живи с њом у сагласју. Неолит је изнедрио земљорадњу,
узгој култивисаних биљака и сесилни начин живота. Овај привредни
образац је успео да се спорадично, кроз различите модалитете, у крајње
редукованом облику, одржи и до савременог доба. Тако је и српско тра-
диционално друштво, изразито пољопривредно, услед комплексних
друштвено-историјских и културних околности задржало и изградило
специфичан културни образац чију основу чини управо суживот са при-
родом, на чему се добрим делом моделовало традиционално поимање
света. У наведеним оквирима биљни свет је имао важну, можемо рећи,
примарну улогу. Чинио је основ егзистенције, привређивања, што је де-
лом одредило његово место и значај у сложеном систему веровања и
обичаја.

Биљни свет и традиционална текстилна радиност Марина Цветковић
Имајући у виду задату тематику, наша жеља је да покушамо да

укажемо на значај и улогу коју је биљни свет имао у једном сегменту
традиционалног привређивања – у домаћој текстилној радиности. Фо-
кус ће бити најпре на текстилним сировинама биљног порекла (коно-
пља, лан) које су, поред вуне, биле основ производње текстила, и затим
на биљкама које су се користиле за бојење пређе. У раду се ослањамо на
писане изворе и музејску грађу Етнографског музеја у Београду, сачува-
ну у оквиру колекције узорака бојеног предива из збирке Текстилног
покућства и на теренску грађу из заоставштине Христифора Црнило-
вића, која се чува у Манаковој кући, Организационој јединици Етног-
рафског музеја.
Биљне текстилне сировине (конопља и лан)

У домаћој текстилној радиности, поред вуне и у мањој мери кози-
не, највише су се користиле биљне текстилне сировине. Најзаступље-
није су биле конопља, мање лан и памук. Индустријска конопља и лан,
веома старе биљне сорте, у српској домаћој текстилној радиности ко-
ристиле су се континуирано у смањеном обиму до седамдесетих годи-
на двадесетог века, када су се њихов узгој и прерада, услед нагле инду-
стријализације, угасили (Томић 2015: 349).
Прерада ових сировина је била дуготрајна и захтевна. Лан ћетен
се као платно више ценио у народу јер је био финији, а с друге стране,
његова прерада је захтевала више времена, труда и напора. За платно
и предмете израђене од конопље или лана користио се назив пртени.
У ентеријерском текстилном инвентару ове сировине су се користиле
за израду једноставних чаршава, разноврсних прекривки1, сламари-
ца, јастучница, столњака, пешкира и др. Пртено платно се користило
за израду одеће: кошуља, панталона (гаћа), сукања, прегача, појасева,
доњих хаљетака (подсукњи, комбинезона), делова оглавља... Постељни
елементи и појединачни предмети народне ношње су ткани у глатким
ткачким техникама. Већином је платно израђивано од природног, не-
бојеног предива које је накнадно омекшавано и бељено. Луксузнији
предмети су се одликовали једноставним украшавањем у ткању у виду
попречних пруга или украшавањем по основи и потки (каро ефекат),
са сведеним колористичким комбинацијама. Пртено, омекшано пре-
диво се користило и за нецање, плетење и кукичање завеса или ук-
расних прекривки. Поред примарне примене, конопља се користила у
комбинацији са вуном, ланом и памуком. У неким вуненим предметима
1
Пртене черге, губери, поњаве.

кориштена је као основа, а у платненим предметима се у различитим

односима комбиновала с ланеним или памучним предивом. Џакови за
чување и транспорт робе су били израђени најчешће од четворног пр-
теног платна.
Традиционалан узгој, прерада и широко примењена употреба ко-
нопље и лана је свакако одредила и њен значај у систему веровања и
обичаја. Овим биљкама, нарочито конопљи, приписана су бројна сим-
болична културна значења.
Чајкановић истиче да је ретко која биљка толико изложена ути-
цајима злих демона и, с друге стране, ретко је која биљка толико пуна
нарочите снаге као конопља (Чајкановић 1985: 132). Стога, сам процес
узгајања конопље или лана од сејања до финалне израде платна прати-
ли су разноврсни обичаји који су имали за циљ да обезбеде добар род и
сетву (Радовић 1956: 88–90), а исто тако пратили су их и бројне забра-
не, табуи (Радовић 1956: 90). Конопљи су приписивана и апотропејска
својства и зато се користила у народној медицини и у обичајној пракси
(Усачова 2001: 278; Радовић 1956: 92–93). Веровало се, такође, да коно-
пља има и продуктивну моћ и да може да утиче на родност, плодност,
напредак, богатство, због чега се користила у обредима прелаза веза-
ним за рођење и у свадбеним обичајима.
У обичајној пракси и народној медицини најчешће се користило
конопљино семе, очешљана влакна обликована у кануре (кучина и по-
весмо), стабљика грсница, дрвенасти део стабљике поздер. У обичајној
пракси у мањој мери у употреби су били и финални пртени предмети:
покров се користио за прекривање умрлих, делови платна служили су
као апотропеј, а у литератури се наводе подаци о наменски рађеним пр-
теним кошуљама које су се облачиле у превентивне сврхе, као заштита
од заразе (Раденковић 1996б: 249).
Дуготрајан, захтеван и компликован процес прераде конопљиних
текстилних влакана у предиво се везује за мотив животних мука, па се
због тога она називала и тежина, мученица. Прерада конопље била је и
језичка основа за неке басме (Раденковић 1996б: 241). У њима се ређају
фазе од сетве, брања, топљења, сушења, одвајања текстилних нити (чу-
кања на трлици) од дрвенастог дела биљке, чешљања и селектовања
влакана, односно одвајања повесма од кучине, обликовања влакана, уп-
редања, намотавања предива, сновања, увођења, ткања, омекшавања,
бељења. Овако формулисане басме примењивале су се у лечењу болес-
ника и имале су исцелитељску магијску моћ (Ивановић-Баришић 2016),
а у неким крајевима и као заштита и средство у растеривању градоно-
сних облака (Радовић 1956: 89; Чајкановић 1985: 135; Усачова 2001: 278).
Вредно пажње је и симболичко тумачење места конопље у тради-
ционалном поимању схватања света:

Конопља и лан симболизују онај свет зато што умиру као

биљке и поново се рађају у облику кучине. Зато се оне и узимају
као посредник у комуникацији с оним светом и светом демона,
јер је то „разговор“ на њиховом језику. С друге стране, добије-
на кучина, конопљани конац и платно нису производ природе,
него културе – они потенцирају присуство људске компоненте,
човекову потребу да се издвоји из природе, да се од ње омеђи.
У глобалном моделу света, конопља и лан се могу упоређивати
с местом и симболичким значењем које има коса или длаке у
представи о човеку – оне су власи Земље, ако се она схвата у
антропоморфном виду (Раденковић 1996б: 251).
Природни услови у Србији нису погодовали узгоју памука,2 због

чега се он претежно добављао увозом у облику куповног предива, тка-
нина или финалних производа (Владић-Крстић 2003: 116). Употреба па-
мука у домаћој текстилној радиности започела је крајем 19. века, а знат-
но је интензивирана у 20. веку (Ивановић-Баришић 2017: 30). У домаћој
радиности куповно памучно предиво се користило за ткање материјала
од којих су израђивани појединачни одевни предмети (кошуље, кецеље,
гаће, сукње, делови оглавља и тканице) и елементи меког покућства
(пешкири, чаршави, јастучнице, украсне прекривке). Памучни конац је
служио и као основа за ткање вунених и пртених тканина а разнобој-
ни памучни конац се користио и за украшавање текстилних предмета
у техникама веза и ткања. Како узгој памука није био дубоко укорењен
у српском традиционалном привређивању, тако су и веровања о овој
биљци била знатно мање заступљена у нашој народној религији.
Биљно бојење пређе

Поступци бојења тканине или предива произашли су из више-
вековно таложених народних знања, умећа и искустава. Речи боја и
бојити су турског порекла (Škaljić 1966: 146). У појединим областима у
употреби су и словенска реч (о)мастити (РСЈ 2011: 669), као и глагол
чинити (Владић-Крстић 2003: 132).
Предива, вунена тканина (сукно, шајак), а понекад и финални
производи3 бојени су углавном биљним бојама, а у употреби су били
и пигменти животињског и минералног порекла. За добијање биљних
боја највише су се користили делови дрвећа или зељасте биљке. У по-
2
Иако је било спорадичних покушаја, узгој памука на територије Србије никад није
био део широке производње.
3
Плетени прслуци, јелеци.

ступку бојења справљала се смеса сачињена од воде и одређене биљке,

односно њених делова и катализатора који су претежно били домаће
израде. Катализатори су се користили да би боја била постојанија, од-
носно да би се боље везивала за текстил. То су најчешће били сијера
(вода са нечистоћом од вуне), маја, мокраћа (често дечја), стипса, расо
од киселог купуса, галица или плави камен, кал од ковача, (винско) си-
рће, со, карабоја, кречна вода. За омекшавање смесе користио се и пе-
пео, односно цеђ (Цветковић 2013: 192). Предиво се бојило кувањем у
воденом раствору сировине за бојење и катализатора. Поступци бојења
били су регулисани традиционалним правилима који су, зависно од
краја, испољавали различите варијанте. Постојала су локална правила
којима су се регулисали поступак, количина састојака, дужина трајања
процеса, што је у крајњој линији одређивало жељену нијансу и постоја-
ност боје. Комбинацијом исте биљне сировине и различитих катализа-
тора могле су се добити различите боје.
У овом процесу користило се домаће посуђе: казан, аван, ваган
(за врћење), дрво за мешање, ћуп. Било је пожељно да посуђе за бојење
буде чисто и да се за сваку боју користи посебан суд. Земљани судови за
бојење најчешће су били глеђосани (Ивановић 1953: 208).
Природним бојењем предива добијан је широк спектар основ-
них (црна, црвена, жута и плава) и изведених боја (тонови зелене, љу-
бичасте, смеђе, драп, наранџасте...). За разлику од анилинских, биљне
боје су имале смирене, топле тонове које су тканинама давале складне,
хармоничне односе. Природне боје су временом замењене анилинским,
а у кућној радиности често је комбинован стари и нови начин бојења
(Владић–Крстић 1992: 196). Ипак, иако се сматра да је природно бојење
текстила изобичајено, на терену су се и почетком двадесет првог века, у
удаљеним планинским селима, могли видети реликти традиционалног
начина бојења вуненог предива (Цветковић 2010: 249).
На основу података из писаних музејских извора уочава се да се
за биљно бојење користио велики број различитих биљака из човечјег
окружења Најчешће су се користили делови дрвећа (корен, кора стабла,
лист и плод) ораха, јасена, бреста, липе, врбе, тополе, леске, дуње, бре-
скве, вишње, багрема, храста, јабуке, цера, шљиве (џибра), јове. Поред
наведеног, у широкој употреби су били и делови зељастих биљака у си-
ровом или сушеном облику. Користили су се броћ, коприва, сирак, ка-
милица, штаваљ, млечика, гавез, детелина... Од поврћа у употреби били
су пасуљ, зелена паприка, луковина и др. (инв. бр. 18776-18778; 24923;
Црниловић 47: 1–26).

Преглед употреба биља по бојама

Боје су један од основих елемената ликовности српског тради-
ционалног текстилног стваралаштва. Оне су незаобилазан део визу-
елног доживљаја околине, било да представљају природно окружење,
било културу као производ човекове делатности (Ивановић-Баришић
1917: 148). Боја је истовремено физичка, оптичка појава те је предмет
физике, али има и рецептивна и доживљајна својства, чиме постаје
предмет разматрања физиологије и психологије (Petrović 1994: 7). Сва-
ка боја сагледавана у контексту српских народних обичаја и веровања
поседује свој семантички систем (Павићевић и Тодоровић 2016). Сим-
болика и вредност боја које им се приписују као засебним категоријама
нису константне ако се посматрају у временском контексту (Ивановић-
-Баришић 2017: 149). Због тога многе боје данас носе различита, често
и амбивалентна симболичка значења која су неретко у супротности са
њиховим изворним значењима (Белова 2001: 43, 44; Brenko 2007: 15).4
Црна боја
Црна боја је била честа у колориту традиционалних текстилних
предмета. Користила се као основна боја за поједине текстилије (сукно,
шајак) и за украшавање. Различити називи за црну боју су били и врана,
мор, мрка.5
Ова боја је можда једина која је била једнозначно одређена. Она
је имала негативну асоцијацију и везивала се за мрак, земљу, смрт, од-
носно за хтонска бића (Петровић 1970: 47). Црна боја је у веровањима
имала магичну и заштитну моћ. Била је атрибут митских бића. Демони
света мртвих су црне боје. Поједине обредне радње подразумевале су
животиње црне боје, а као магијски реквизити користиле су се и биљке
са црним елементима: црни трн, црни дуд (Петровић 1970: 47).
За добијање црне боје највише су се користили делови ораховог
дрвета. Користили су се орахов лист, кора, корен, суве орахове љуске и
зелени орашчићи (Црниловић 47: 18; инв. бр. 24923).
Поред ораха, за добијање црне боје су се користили и кора и лист ја-
сена (Ивановић 1953: 209; Грђић Бјелокосић 1895: 477; инв. бр. 18776/14).
За бојење вуне у црно користила се и кора храста, нарочито лужњака, али
и лужњакове шишарке (Јуришић 1929: 39; инв. бр. 18781/1).
За добијање црне боје користили су се и лишће пајасена (кисело
дрво), јовова кора и лишће, али и кора шљиве (Јуришић 1929:37; Вла-
4
У литератури и музејској грађи бројни подаци о бојењу најчешће су систематизо-
вани по бојама, те је наведени приступ преузет и овом раду.
5
У народу су се често и тамније нијансе смеђе, мрке и модре боје називале црном.

дић–Крстић 1992: 195, 196). Од осталих биљака користиле су се гранчи-

це са листом и цветом жешље (Ивановић 1953: 210). У употреби је било
и лишће гладежа (Црниловић 47: 20), а и црвени цветићи биљке совр,
односно враниловке Origanum vulgare (Ивановић 1953: 37).
Иако у литератури доминирају описи начина и процеса бојења,
спорадично се могу наћи и подаци о ритуалном понашању приликом
бојења. Највише оваквих података забележено је управо о бојењу пређе
у црно, односно у тамне боје. Бојење у тамне боје обављало се ћутећи,
искључиво ноћу (Раденковић 1996б: 275–320). У појединим случајеви-
ма изговарала се лаж као вид антипонашања. Забележено је у запад-
ној Србији да жена, пре него што спусти пређу у смесу за бојење црном
бојом, изговара: „Прође црна ноћ кроз црно село па се спустила у моје
канчело“6 (Јовашевић 1985: 78). Извођење бојења ноћу, и то у тамну боју
– за шта се најчешће користе делови ораховог дрвета – са више аспекта
представљало је опасност. Ноћ, црна боја и орах имају изразито хтонски
карактер (Раденковић 1996б: 199). Ћутање приликом бојења, као тра-
диционални облик антипонашања, примењивао се да се не би призвале
опасне хтонске силе, односно да би се предупредиле нежељене после-
дице и лоши утицаји (Раденковић 1996a: 88, 89; Агапкина 2001: 548,
549).
У Етнографском музеју у Београду постоје подаци који указују на
широк спектар биљних сировина које су се користиле за добијање сро-
дне, смеђе боје. За те сврхе користили су се семе сирка (инв. бр. 18777/1),
вишњева кора (инв. бр. 18778/18), браон пасуљ, багремова боца, корен
штавља (инв. бр. 18778/7), брестова кора, гавезов лист, плод зове, шљи-
вина џибра, плод бурјана, комина од белог грожђа, кора од дуње (инв.
бр. 18776-8 и 24923).
Светао тон смеђе боје, драп, добијао се од брестове или липо-
ве коре, а у неким крајевима користио се и цвет мајске руже (инв. бр.
24923).
Плава боја
Плава боја у народу се још назива и модра, мастиљава, казнасу-
ја, чивит, мораво, мораста (Раденковић 1996б: 308), плаветно, мавило
(Грђић Бјелокосић 1895: 476), синталија (отворено плаво), сиње, бојдок
(Ивановић 1953: 215). Ова боја се везује за широк спектар нијанси од
светло плаве до тамно модре, скоро црне.
За добијање ове боје претежно се употребљавао куповни чи-
вит, односно индиго боја. Овај биљни пигмент се добијао од дрвета
Indigofera Tinctoria а добављао се трговачким путевима, најчешће из
6
Калем, чунак на који се намотава пређа, конац.

Индије. Сматра се да су за добијање квалитетно и уједначено обојене

тканине или предива чивитом били потребни стрпљење и умешност.
Веза модре боје са хтонским светом захтевала је специфичан приступ
у радном процесу. Занимљив податак забележио је Христифор Црнило-
вић у Власотинцу 1950. године:
Пошто је млетење у чивиту врло ћудљиво и често се де-

шавају грешке, обичај је да мајстор пре почетка спремања маје
измисли неку лажну новост и пусти је у публику и то тако да
се поверује у ту лаж. Јер ако лаж не успе него се људи сете да је
лаж онда неће да успе бојење (Црниловић 47: 10).
У наведеном случају примењен је карактеристичан образац ан-

типонашања лагања (обмане) са циљем да се заварају лоше силе како
би се обезбедила успешност бојења (Толстој 2001: 395–396). У прилог
наведеном иду и подаци које је крајем 19. века забележио Лука Грђић
Бјелокосић. И он истиче да је бојење у мавило (плаво) врло осетљиво и
да се може врло лако урећи. Зато се овај процес бојења у плаво скрива
од других очију, те се на тај начин избегава могућност да процес буде
урекнут погледом злих очију (Грђић Бјелокосић 1895: 476; Пантелић
1970: 152).
Сродна модрој боји, загасито љубичаста или мастиљава боја се
могла добити од зрелих зрна бурјана које се беру у јесен (Ивановић
1953: 218).
Црвена боја
За црвену боју у народу се још каже алева, алена, румена, црљено,
ал-боја, а за нијансе розно, рујно, рујо, русо (Ивановић 1953: 211). Там-
ноцрвена се називала бордовишњева, вишњеренџија, бођак. Ова боја
најчешће се добијала од сушеног корена броћа (инв. бр. 18773; Владић-
-Крстић 1997: 292). Црвена је била цењена, омиљена и високо вредно-
вана боја. Због интензитета придружена су јој многа симболичка, често
амбивалентна својства. Повезује се са ватром, крвљу, плодношћу, здра-
вљем и зато се користила у свадбеним обичајима, обичајима о рођењу,
у сточарским и аграрним обичајима везаним за плодност и сл. (Белова
2001: 44). Црвеној боји су имплицирана и заштитна својства: она одбија
уроке, зле очи.
Ова боја се везује и за култ мртвих и заступљена је у погребним
обичајима. У појединим крајевима након сахране било је пожељно да се
присутни оброће, односно да оперу руке у црвеној води бојеном броћем.
Броћење руку се чинило и пред насађивање кокошке, као и пред сетву.

Броћ је средство којим се добијала црвена боја којом се обезбеђивала

заштита од мртвих али и поспешивала плодност, што је било у узајам-
ној корелацији (Чајкановић 1985: 262).
За добијање црвене боје користиле су се и биљка бурјан (врбас) и
кора младог бреста (Ивановић 1953: 213), а за ту сврху могао је да по-
служи и црвени пасуљ (инв. бр. 18778/12).
Жута боја
Под жутом бојом у народу се подразумева широк спектар нијанси
које иду од смеђе, окер, драп до зеленкастих тонова. Забележени су и
локални називи који се односе како на жуту боју, тако и на њене нијан-
се. У неким крајевима се користе термини рујо, пембаво, зејтинлија
(Ивановић 1953: 218).
За добијање ове боје користиле су се разнородне биљке. Жути-
ло се најчешће добијало од (сасушене) коре руја (Јуришић 1929: 36). У
употреби су били и корен или стабљика са цветом од српка Serratula
tinctoria (Црниловић 47: 14), цвет зановети7 Genista tinctoria (Јуришић
1929: 35), млечика (Црниловић 47: 12), штавља (инв. бр. 18778/7). Та-
кође се користило и лишће јасена (млада), дуње (али и коре и корена),
паприке, брескве (Црниловић 47: 15), црног дуда (Ивановић 1953: 218;
Владић-Крстић 1990: 238; Црниловић 47: 13). Углавном се ово бојење
обављало у позну јесен, кад лишће пожути или се сасуши. Такође се ко-
ристила и кора благе или дивље јабуке (Црниловић 47: 21). Жутим су се
у неким крајевима називале и црвенкасте нијансе добијене од луковине,
односно коре од црног лука (Ивановић 1953: 218; Јуришић 1929: 35, 36;
инв. бр. 18777/2).
Поред наведених података, грађа из Етнографског музеја бележи
да се жута боја могла добити од камилице, лишћа дуда, липе или од жу-
тог пасуља (инв. бр. 24923).
Зелена боја
У домаћој радиности је забележено више начина за добијање зе-
лене биљне текстилне боје. За светлозелену у неким крајевима кори-
стила се коприва, а за тамнију сушени цвет слеза. Зелена се могла још
добити и кувањем траве гавеза (инв. бр. 18778/10), лишћа дуње (Цр-
ниловић 47: 23–24), младог брезовог лишћа, или коре дивљих јабука
(Ивановић 1953: 214–215).
Чест начин за добијање зелене боје било је фарбање предива у
жуту и чивитну боју. Тако се нпр. жута пређа обојена у зановети или
српку потапала у плаву, чивитну смесу. У литератури се још помињу
7
Други називи су жутилица и жутоловка.

поступци у којима се зелена боја добијала тако што се модра пређа ста-
вљала у смесу са јасеновим лишћем (Ивановић 1953: 215).
На основу грађе Етнографског музеја сазнајемо да се зелена боја
могла добити и од лишћа (шуме) парадајза, лишћа брескве (праскова
шума) или од детелине (инв. бр. 18778/11). За тамнозелену се користио
кантарион, а за светлозелену подбел (инв. бр. 18781/1, 2).
***
На основу изнетог можемо констатовати да је у традиционалној

српској текстилној радиности биљни свет имао значајну улогу. Биљне
текстилне сировине, у највећем обиму конопља, али и лан и памук, чини-
ле су значајан удео у сеоском текстилном инвентару. Традиционалном
прерадом текстилних сировина у предива, а затим њиховом применом
у ткачкој радиности израђивани су предмети текстилног покућства и
материјали за израду појединачних хаљетака народне ношње, чиме су
подмириване основне егзистенцијалне потребе. Предиво од конопље,
лана и памука се користило за ткање: пешкира, архаичних прекривки,
елемената постељног инвентара (сламарице, чаршави, јастучнице),
столњака, завеса. Такође, ова предива су се користила и за ткање одев-
них предмета: кошуља, гаћа, тканица, сукања, елемената оглавља.
Бојење биљним бојама предива је још један значајан сегмент до-
маће текстилне радиности где су биљне сировине имале значајну уло-
гу. За бојење пређе користили су се делови дрвећа, зељастих биљака и
поврћа. Уз помоћ природних катализатора и применом традиционал-
них поступака добијали су се различити тонови основних и изведених
боја који су текстилном стваралаштву давали карактеристичан ликов-
ни израз.
Необјављени извори
Етнографска спомен-збирка Христифора Црниловића. Св. 47 (1–26/47),

Материјална култура Јужне Мораве. Манакова кућа, Етнографски музеј,
Београд.
Колекција узорака бојења Збирке текстилног покућства у Београду. Етнограф-
ски музеј, Београд.

Агапкина, Т. А. (2001). Орах. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска

митологија. Енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World, 408–409.
Агапкина, Т. А. (2001). Ћутање. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска
Агапкина, Т. А. (2001). Храст. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска
Белова, О. В. (2001). Боја. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска
Владић-Крстић, Б. (1990). Обележја текстилне радиности у Ваљевској Колубари.
Истраживања 6 (Ваљевска Колубара), 225–277.
Владић-Крстић, Б. (1992). Текстилна радиност у Књажевцу и околини у
прошлости и данас. Гласник Етнографског музеја у Београду 56, 161–304.
Владић-Крстић, Б. (1997). Текстилна радиност у Књажевцу и околини у
прошлости и данас. Гласник Етнографског музеја у Београду 61, 255–349.
Владић-Крстић, Б. (2003). Текстилна радиност Срба у XIX и XX веку. У: Владић-
Крстић, Б. и др. Народна култура Срба у XIX и XX веку: водич кроз сталну
поставку. Београд: Етнографски музеј у Београду, 99–185.
Грђић Бјелокосић, Л. (1895). Бојење пређе. Гласник Земаљског музеја у Босни и
Херцеговини VII, 476–477.
Ивановић, В. (1953). Наше народно бојење. Гласник Етнографског музеја у
Београду 16, 205–227.
Ивановић-Баришић, М. (2016). Басме. Појмовник српске културе. Електронски
извор. Београд: Етнографски институт САНУ, Институт за српски језик
САНУ; Косовска Митровица: Факултет техничких наука, Универзитет у
Приштини. https:// www.pojmovnik.etno-institut.co.rs
Ивановић-Баришић, М. (2017). Одевање у околини Београда – друга половина
19. и прва половина 20. века. Посебна издања, књ. 88. Београд: Етнографски
институт САНУ.
Јовашевић, Д. Д. (1985). Гатке уз бојење пређе. Градац 66–67, 76–79.
Јуришић, Ј. (1929). О старинском народном бојењу у Млави. Гласник
Етнографског музеја у Београду 4, 35–41.
Павићевић, А. и Тодоровић, И. (2016). Боје. Појмовник српске културе.
Електронски извор. Београд: Етнографски институт САНУ, Институт за
српски језик САНУ; Косовска Митровица: Факултет техничких наука,
Универзитет у Приштини. https:// www.pojmovnik.etno-institut.co.rs
Пантелић, Н. (1970). Зле очи. У: Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж. и Пантелић, Н.
(ур.). Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 152.
Петровић, П. Ж. (1970). Боја. У: Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж. и Пантелић, Н.
(ур.). Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 47–49.
Петровић, П. Ж. (1970). Провлачење. У: Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж. и Пантелић,
Н. (ур.). Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 257–258.
Раденковић, Љ. (1996а). Народна бајања код Јужних Словена. Београд: Просвета,
Балканолошки институт САНУ.
Раденковић, Љ. (1996б). Симболика света у народној магији Јужних Словена.
Ниш: Просвета, Балканолошки институт САНУ.

Радовић, Б. (1956). Гајење и обрада лана и конопље у нашем народу. Гласник

РСЈ (2011). Речник српскога језика. Израдили М. Вујанић и др.. Редиговао и
уредио М. Николић. Измењено и поправљено издање. Нови Сад: Матица
српска.
Толстој, С. М. (2001). Обмана. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска
Томић, С. (2015). Гајење, обрада и употреба конопље у златиборском крају.
Српске студије 6, 345–363.
Усачова, В. Б. (2001). Конопља. У: Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.), Словенска
Цветковић, М. (2010). Домаћа текстилна радиност у околини Пирота. Гласник
Етнографског музеја у Београду 74(1), 235–281.
Цветковић, М. (2013). Текстилна радиност у околини Беле Паланке. Гласник
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама. Рукопис
приредио и допунио В. Ђурић. Београд: Српска академија наука и уметности,
Српска књижевна задруга.
Brenko, A. (2009). Simbolika boja. U: Frlan, D. (ur.), Moć boja ‒ kako su boje osvojile
svet. Katalog izložbe Etnografskog muzeja u Zagrebu. Zagreb: Etnografski muzej u
Zagrebu, 15–89.
Petrović, S. (1994). Simbolika boja. Folklor u Vojvodini 8, 7–17.
Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.

Биљни свет и традиционална текстилна радиност
Marina Cvetković
Summary
In the traditional Serbian textile handiwork, the plants had a very prominent
and important role. Raw plant fiber, mostly hemp, but flax and cotton as well, ac-
counted for a significant share in the rural textile inventory. Majority of the individual
items for household furnishings and basic gowns of folk costumes were woven of
hemp fiber. Consequently, hemp and flax had many symbolic meanings and also had
a remarkable place in the belief system and ritual practice.
In traditional textile fabrication, colors represent one of the basic artistic el-
ements. Natural dyeing techniques were based on specific knowledge and skills as
well as centuries of experience. A very large number of diverse plants were used to
obtain natural dyes. Some of them, those considered basic for the dyeing process, had
numerous meanings and symbolism, often correlated with the semantics of colors
itself. All of the above reveals the abundant tradition of Serbian culture which has,
in specific socio-historical frameworks, through a constant dynamic relationship be-
tween man and nature, been built for centuries.
Keywords: traditional textile handiwork, hemp, flax, herbal textile dying.
Марина Цветковић, музејски саветник

Етнографски музеј у Београду Примљено: 21. 12. 2021.
Е-пошта: marina.cvetkovic@etnografskimuzej.rs Прихваћено: 15. 3. 2022.

ИСТРАЖИВАЊА И ГРАЂА
Мирјана Д. Стефановић Грађа за каталог биља у народним епским песмама
Издање научне грађе
Грађа за каталог биља

у народним епским песмама
Мирјана Д. Стефановић
У прилогу се доноси грађа за каталог биљака које се срећу у епским

народним песмама из збирки Вука Стефановића Караџића (1814, 1815, 1845,
1846, 1862). Стихови су разврстани азбучним редом према називу биљке, а
каталог укључује и напомене уз песме Вука Караџића о појединим биљкама.
Из каталога су изузети: имена цркава, географски појмови и лична имена
мотивисана именима биљака, као и формула „гора зелена“.
Кључне речи: каталог биља, епске народне песме, Вук Стефановић Караџић.
Кад год се писало о појединачним примерима биљног света и ту-

мачило веровање или какав обичај везан уз њих, готово без изузетка
грађу су чиниле лирске песме.1 Занимљиво би, међутим, било погледати
да ли – и колико – појава биљâ у епским песмама задржава исту функ-
цију као и у лирици или је, можда, тек украсни декор за реални свет
усмене епике у стиху.2 Отуд је, најпре, требало каталогизовати појаву
1
Има и драгоцених изузетака. 1. Објављујући серију чланака о лековитим биљкама,
уз прилог о салепу Јован Туцаков донео је и издвојен текст „Биље бере по Мирочу
вила“ (Политика експрес. Вечерњи лист, 3. издање, VIII, 1970, бр. 1950 (4. фебру-
ар), 16); у њему наводи стихове из песме Краљевић Марко и вила. 2. Рад Снежане Д.
Самарџије „Танковрха јела и зелен бор, напомене уз зимзелено дрвеће у народној
поезији“, објављен у зборнику радова који је уредила Зоја Карановић Биље у тради-
ционалној култури Срба. Приручник фолклорне ботанике II, Филозофски факултет,
Универзитет у Новом Саду, Нови Сад 2014, 5–18. У том прилогу, уз примере из лири-
ке, интерпретирају се и они из епске народне песме.
2
Једнако занимљиво било би направити каталог биља из свих Вукових песама, укљу-
чујући, наравно, и оне које је из рукописа објавила Српска академија наука и уметно-
сти. Можда би се могло направити поређење тако сачињеног каталога биљâ с овим,
како би се дошло до претпоставке о томе колико је спомен било ког облика флоре
важан за значење песме, и на фолклорошком колико и на културолошком нивоу.

Грађа за каталог биља у народним епским песмама Мирјана Д. Стефановић
појединачних биљака у таквим песмама. За ову прилику грађу су чини-

ле песме из појединачних збирки песама Вука Стефановића Караџића3:
1. Мала простонародња славеносрпска пјеснарица (Беч, 1814) – укупно
8 епских песама; 2. Народна српска пјеснарица (Беч, 1815) – 17 песама; 3.
Српске народне пјесме. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије
(Беч, 1845) – 101 песма; 4. Српске народне пјесме. Књига трећа, у којој
су пјесме јуначке средњијех времена (Беч, 1846) – 89 песама; 5. Пјесме
јуначке новијих времена о војевању за слободу (Беч, 1862) – 62 песме. Све
ове књиге објављене су у издању београдске Просвете, а приредио их је
Владан Недић. Укупно су, дакле, грађу чиниле 283 песме.
То, међутим, никако не значи да се у свакој од тих песама налазе
стихови са споменом биљке. У књизи из 1814, од осам песама само две
имају стихове с биљем; збирка из 1815 – има осам таквих песама; збирка
из 1845 – шездесет песама (највише је примера у песми бр. 30); збирка
из 1846 – педесет три песме; збирка из 1862 – двадесет шест песама. Из
тога се јасно види да се од укупне грађе од 277 песама, биље јавља у 151
песми. Будући да се неки примери у различитим песмама понављају, и
то готово на идентичан начин, уз такве примере обележава се у којим
збиркама и у којим песмама (наравно, и стиховима) се ово јавља; а кад
се у песми догоди да се у стиху спомињу две биљке, ти стихови јављају
се под сваком од тих биљака. Тако, све збројено, има укупно 373 приме-
ра у песмама прегледаних збирки.
У приложеном каталогу стихови су разврстани азбучним редом
према називу биљке; наводи се, најчешће, по неколико стихова, како би
био разумљив контекст у којем је помен назива из флоралног света, а
одакле су узети стихови наводи се у загради по следећем принципу: го-
дина издања збирке, број песме у њој, па број/бројеви стиха/стихова у
којима се наводи каква биљка (на пример: 1846, 73: 159–165). У ката-
логу су, по истом принципу навођења, донесени и цитати из Вукових
напомена о некој од биљака, будући да би то будућем истраживачу мог-
ло бити од користи у закључивању о евентуалној функцији коју биљка
добија у целој песми или у њеном одломку.
Из ове грађе, чак и кад су у вези с називом биљке, изузимају се
имена цркава (на пример, црква Ружица; црква Јабука), географски
појмови (на пример, Травник, град; варошице: Топола, Јаворје равно,
Трновица; крај: Поцерје, Трешњево; брдâ: Божур, Крушчица; планине:
Буковица, Ораховица, Кестен, Цер, Јаблан), лична имена (Јелица), као и
опште место „гора зелена“ (на пример, „Лов ловио по гори зеленој“).4
3
Број уз сваку овде наведену збирку песама значи укупан број епских песама у
свакој књизи понаособ.
4
Изостављају се и примери с поменом шуме јер се она у епским песмама, пре свега,
доживљава као простор радње. Коначно, и појам дрвета је веома неодређен за појам

Пошто је овом прилогу једина намена да представља грађу за

будућа истраживања, у њему нема простора за тумачења која биљке у
епици у стиху репрезентују, нити коју функцију имају у тумачењу еп-
ског света.5 Остаје, коначно, још нешто као идеја за будућа истражи-
вања историчара српске народне песме, свакако у вези с овом биљном
грађом. Могло би се, наиме, поставити неколико питања: 1. зашто песме
из „Црне Горе“ (како Вук обележава уз поједине песме) нуде најмање
грађе за каталог биља; 2. колико поједини певачи чешће спомињу биљ-
ни свет и у којој функцији; 3. да ли таква честота употребе пшенице или
јабуке, на пример, показује знање певача и о лирским песмама; 4. коли-
ко је важно певачу да употреби општи назив „биље“ и у ком контексту;
5. означава ли, без обзира на то што је ретко, спомињање јасена, букве
или оморике географско знање или, чак, припадност певача одређеном
крају. Без обзира на то што су ово тек упитаности рођене израдом овог
каталога, ипак се чини изгледним: дилеме у вези с извесним значењем
које присуство биља има у песмама које приповедају догађај можда
могу да изнедре и некакве потпуније одговоре о традиционалној кул-
тури Срба.
БАДЕМ
Кад је сишла к пољу Сарајевском,

Угледала дрво бадемово,
Под бадемом чардак од биљура,
А пред двором три кола играју,
У колу је сека Јованова,
Колом игра, колу пјесму каже,
Припијева брата и невјесту. (1846, 73: 159–165)
биљног света, отуд се и он изоставља из грађе.
5
Ево само неколико од многобројних и разноликих занимљивости које могу по-
служити и као идеје културолозима. Мала је, на пример, разнородност биљног све-
та у овим епским песмама, што се може видети и из каталога; укупно се спомињу 42
биљке уз опште називе: биље, зелени, венац, цвеће, цвет. Потом, различита учеста-
лост појединих од ове 42 флорне врсте можда би указивала на некакву везу с лир-
ском песмом којој биљка означава и шири или ужи културолошки свет традицио-
налног живота. У такве примере вероватно би требало убројати јабуку и јелу, које
рефлектују сву сложеност своје симболике. Посебно се, међутим, издваја и спомен
траве, чија појавност означава ону осу која дели надземни и подземни свет; зна да
буде ознака скривености јунака, мада, изгледа, најчешће означава, рањавање или
наговештај смрти; неколико примера, чини се, указује и на девојачку скромност.
Семантички спектар ипак могу да заслужују и оне биљке које се тек спорадично
јављају (дуван; јаблан, који је можда синонимичног значења као и јела; коприва као
ознака зла; шимшир; божур; врба и др.).

БЕНЂЕЛУК
Тодор узе наода Момира,

Одведе га двору на вечеру,
Пред њег’ носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава наоде Момире. (1845, 30: 149–156); в. и БИЉЕ, 2.
БИЉЕ
1. Не знаш как[в]а биља од омразе?

Да омразим брата и сестрицу.
[...]
Ја не знадем биља од омразе. (1845, 5: 16–17; 20)
2. Тодор узе наода Момира,

Одведе га двору на вечеру,
Пред њег’ носи трегодишње вино
И ракију од седам година,
А у вино меша свако биље,
Понајвише бенђелука тешка,
А на тврди санак намењује,
Нека спава наоде Момире. (1845, 30: 149–156)
3. „Дај ме пуштај у планину живу,

Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку.“
Ал’ је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
„Сад ћу доћи, Богом побратиме.“
Набра вила по Мирочу биља
И загаси ране на јунаку. (1845, 38: 95–105)

4. Кад се Ђемо накитио вина,

Донесе му крчмарица Јања
Рујна вина од седам година,
Меће у њег’ биље свакојако.
Паде Ђемо главом без узглавља. (1845, 68: 161–165)
5. Под пазухо боцу трусовине,6

У коју су биља од планине;
Е сам чуо, казивали су ми,
Да то јесте вода заборава. (1845, 95: 231–234)
6. И под руку боцу трусовине,

У коју су биља од планине. (1845, 95: 261–262)
БОЖУР, в. РУЖА, 3.
БОР
1. Два су бора напоредо расла,

Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица. (1845, 5: 1–7)
2. Мутна тече Тара валовита,

Она ваља дрвље и камење,
На њој нема брода ни ћуприје,
А око ње борје и мраморје. (1845, 25: 17–20)
3. Стаде царе просипати благо,

Те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица.
6
О трусовини као „води заборава“ уп. Александар Лома, Пракосово. Словенски и
индоевропски корени српске епике, САНУ, Београд, 2002, 68, 70. У овој монографији
налазе се и занимљива запажања о значењима појединачних биљака, на пример,
босиљка, глога, имеле, јавора, јеле, руже и храста, као и општијих назива, какви су
„биљке“ и „дрвеће“, а могли би бити од користи и будућем тумачу грађе из усмене
народне епике у стиху.

Савила се лоза око бора,

К’о сестрина око брата рука. (1845, 30: 389–394)
4. Да се, јадна, за зелен бор ватим,

И он би се зелен осушио. (1845, 51: 135–136)
5. Ту се ладна вода уставила

И букове себе прикупила,
Јако борје по води стануло,
Ш ње полеће тридес’т кукавица. (1862, 56: 31–34)
БОСИЉАК
1.[Невеста на самрти]
Сваком дала по киту босиљка. (1845, 7: 129)
2. Мој босиљче из зелене башче!

Рано ти ми беше процватио,
Па ми тако рано ти увену. (1845, 16: 187–189)
3. Код њег’ седи сестра Гроздијанка,

Над њим маше граном босиљковом,
Своме брату чини лепа лада. (1845, 30: 229–231)
4. Ја њој дадо струк румене руже,

Она мене струк бела босиљка. (1845, 30: 284 – 385)
5. Не могу вам Прилип накитити,

Ни босиљком ни руменом ружом,
Већ све редом турскијем главама. (1845, 72: 76–78)
В. и: РУЖА, 2; СМИЉЕ.
БУКВА
Би ли, мајко, каквијех понудах?

Она ми је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
Из велике воде Калајџинске,

Чини ми се, би ми боље било.

[...]
Те дофати са букве јабуку
[...]
И даде јој са букве јабуку. (1845, 8: 162–166; 172; 186)
ВЕНАЦ, ЗЕЛЕНИ
Нити би се наносила главе,

Ни на глави зеленога венца. (1845, 41: 92–93)
ВИНОВА ЛОЗА
1. Од руке му ништа не родило,

Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица. (1815, 4, II: 4–6)
2. Одгодио за годину дана,

Док му узри бјелица пшеница
И у брду винова лозица. (1846, 27: 9–11)
3. Косу реже, па виноград веже,

А сузама лозицу залива. (1846, 25: 50–51)
4. Нађе чедо у гори зеленој

У виново лишће завијено,
А виновом лозом повијено,
А по лицу листом покривено,
Да му лице не гори од сунца. (1845, 30: 13–17)
В. БОР, 3; ПШЕНИЦА, 15.
ВРБА
Ја се први с Турци бити нећу:

Јер ја нисам дрво врбовина,
Кад пос’јеку да с’ омладит могу,
Па да будем врба к’о и била,

Већ Ћурчија горски арамбаша,

Кад пос’јеку, омладит се нећу. (1862, 26: 99–104)
ДАВИНА [Дафина, Злолесина, Грчка врба]
1. Уватите Наода Момира,

Водите га, те га обесите
У градини о сувој давини,
Штоно се је дрво осушило
Има време три године дана,
Нити листа нити цветом цвати. (1845, 30: 220–225)
2. Па отиде брацу у градину,

У градину, под суву давину. (1845, 30: 329–330)
3. Па с’ и она млада обесила

О давини о другојзи грани. (1845, 30: 334–335)
4. Чујеш ли ме, светла круно моја!

Ја л’ извешај девет везирова,
Ја ли ћу се и ја обесити
О давини о трећојзи грани. (1845, 30: 356–359)
5. Те одоше у нову градину,

У градину под суву давину,
Што да виде? чуда невиђена!
Давина се сува помладила
И зеленим улистала листом
И бијелим уцватила цветом,
Обоје се деце посветило,
Посвети се Момир и Гроздана. (1845, 30: 371–377)
ДРЕН
1. Донеси ми суве дреновине

[...]
Донеше му суву дреновину
[...]
Када виде да је за мејдана,

Онда иште суву дреновину.

[...]
Донесоше дреновину Марку. (1815, мушке 5: 103; 106; 113–114; 116)
2. Заврго се дреновом батином,

У батини хиљаду клинаца. (1846, 24: 156–157)
3. „Не море те сјећи оштра ђорда,

Ни пробити пушка из кубура,
А море ли моја дреновача?“
Па потеже дренову батину. (1846, 24: 475–478)
4. Удри на се туцачке хаљине,

А на рамо дренову батину,
О батини искрпљену торбу. (1846, 57: 49–51)
5. И онога Јерка чобанина,

Који носи дренову батину,
Седам ока суве дреновине. (1846, 63: 21–23)
ДУВАН
Ходи, Мехо, да се помиримо [...]

И двојица дуван да пушимо [...]
И заједно дуван да пушимо. (1862, 61: 10; 17; 31)
ЂУЛС [Ружина водица]
Измијте га ђулсом и сапуном

[...]
Измили га ђулсом и сапуном. (1862, 39: 113; 134)
ЖИТЊИ ЦВЕТ
Шта је њима Господ поклонио

[...]
Свети Спасе житњега цвијета. (1845, 2: 21, 29)

ЖИТО
Ко те изд’о, издало га љето:

Бијело му жито не родило. (1815, мушке 15: 127–128; 1862, 28:
127–128; 1862, 33: 421–422)
ЗОБ
1. Зоб изиђе коњ’ма царевијем,

Нема ништа коњу Милошеву. (1845, 29: 330 – 331)
2. Добре коње Турци изводаше,

Па им онда зопцу устакоше. (1846, 24: 182–183)
3. Остави ми коња дебелога,

Дај му доста зоби и сијена. (1846, 49: 116–117)
4. Коњ’ма ситну зопцу устакоше.

Кад је било вече по вечери,
Сви су коњи зопцу позобили,
Осмов доро није ни такнуо. (1862, 3: 73–76; 92–93)
5. „А што доро зопце зобат’ неће,

Ми смо чули од старих четника,
Када коњиц зопце зобат’ неће,
Он се нада добру даилуку,
Ил’ ће носит’ роба ил’ робињу
Или добру главу од јунака. (1862, 3: 110–115)
6. И извео седам хиљад’ Турак’:

Све попели по пољу шаторе,
Приставили кавене ибрике,
А просули сребрне филџане,
А стоје им коњи под седлима
Повезати, зопца устакнута. (1862, 39: 307–312)
В. КУПИНА, 2.

ЈАБЛАН
1. Планине се наките јабланом. (1862, 31: 44)7

2. Планине се китише јабланом. (1862, 31: 71)
ЈАБУКА
1. На копљу је од злата јабука,

Ти стријељај кроз прстен јабуку. (1815, мужеске 1: 501–502; 506; 510)
2. На барјаку од злата јабука,

Из јабуке од злата крстови. (1815, мужеске 1: 42–43; 1845, 45: 43–44)
3. Послаћу ти лијепу јабуку,

Уз јабуку стотину дуката. (1815, мужеске 11: 32–33)
4. Па погледа на златну колевку,

Ал’ јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата. (1845, 3: 104–106)
5. И сигра се јабуком од злата. (1845, 3: 116)
6. Бацићу се злаћеном јабуком;

Ко уграби злаћену јабуку [...]
Па се баци злаћеном јабуком [...]
Те уграби злаћену јабуку. (1845, 15: 59–60; 67; 69)
7. Ходи, побро, да се посиграмо,

Ти коруном, а ја ћу јабуком [...]
Свети Јован отисну јабуку [...]
Немој мене уграбит’ коруну,
Ја ћу тебе извадит јабуку. (1845, 17: 7–8; 10; 15–16)
8. И изнесе у зубе јабуку;

Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку [...]
Ја ћу тебе извадит’ јабуку. (1845, 17: 32–34; 40)
7 Уз овај стих Вук Караџић оставио је напомену: „Певач ми рече да овде јаблан значи
некакав планински цвијет.“

9. „Имао сам од злата јабуку,

Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет’ не могу.“
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
„Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку.“ (1845, 26: 165–171)
10. Толике ти јабуке родиле

У питому Нестопољу твоме. (1845, 29: 317–318)
11. На кули је копље ударено,

На копљу је од злата јабука;
Ти стријељај кроз прстен јабуку.
[...]
Да стријељам кроз прстен јабуку?
[...]
Запе стр’јелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку. (1845, 29: 501–503; 507; 510–511)
11. И извади од злата јабуку,

У јабуци три камена драга,
Обиљежје Милици ђевојци. (1845, 32: 162–164)
12. Ја сам Марка врло миловао,

У свилена њедра увијао,
Кано красну од злата јабуку. (1845, 34: 160–162)
13. Столови су од бијела сребра,

А јабуке од сухога злата. (1845, 40: 253–254)
14. Извадимо три златне јабуке,

Положимо три златна прстена,
Нек’ изведу лепоту девојку,
Нека бира чију ће јабуку,
Ил’ јабуку или прстен златан.
[...]
Извадише три златне јабуке.
[...]
Саде бирај чију ћеш јабуку,
Ил’ јабуку или прстен златан.

[...]
Јабука је дечина забава,
А прстен је јуначка белега.
[...]
Срећа твоја, лепото девојко!
Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке ил’ прстена златна. (1845, 41: 50–54; 58; 63–64; 72–73;
87–89)
15. Широк чадор поље притиснуо,

На чадору од злата јабука. (1845, 44: 319–320)
16. На троје се копље саломило:

До јабуке и до десне руке. (1845, 44: 625–626)
17. Моја руко, зелена јабуко! (1845, 48: 78)
18. Док постави прстен и јабуку

[...]
Ено Марка на среди сватова,
Ђе је бијел чадор разапео,
На чадору јабука од злата,
У јабуци два камена драга. (1845, 56: 53; 220–223)
19. Па му баци јабуку од злата:

„Нај то тебе, дијете Грујица,
Ако тебе до невоље буде,
Нека знадеш ђе Јерина сједи.“ (1845, 79: 209–212)
20. Хајде, куме, Старина Новаче!

Те стријељај на кули јабуку. [...]
Устријели на кули јабуку. (1845, 79: 239–240; 244)
21. Зелен шатор од зелене свиле,

На њем’ златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги. (1845, 81: 43–46)
22. Јерина је јесте испросила

За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну. (1845, 82: 50–52)

23. Док он даде прстен и јабуку,

Потрошио три товара блага. (1845, 87: 8–9)
24. Тад изиђе краљу од Млетака

И изнесе господске дарове:
Куму даје од злата кошуљу,
Старом свату од злата синију,
А војводи од злата јабуку. (1845, 87: 95–99; 179–181)
25. Дала им је б’јеле бошчалуке

И на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе
И даде им од злата јабуку:
„Поздрав’те ми Богом побратима,
Побратима Дињар-Бањанина,
Подајте му од злата јабуку.“ (1845, 88: 120–126)
26. „Чудно ли си свате преварио

Те ти водиш лијепу ђевојку!“
Па му руке у њедарца баца,
Из њедара јабук’ извадила,
Ал’ јабуко сво у крв облито.
Сестра брату ријеч говорила:
„Брате, Максо, за Бога једнога!
Што ти крвав’ јабук’ у њедрима?“
Но говори ђувегија Максо:
„Не питај ме, мила моја селе!
Но потрчи на бијелу кулу,
Те ми стери мекану постељу,
С које ти се више дигнут’ нећу.“ (1845, 89, нап. 67: 556–569)
27. Те извади од злата јабуку,

Уз јабуку хиљаду дуката
[...]
Па му даде од злата јабуку. (1845, 92: 19–20; 26)
28. Гледај чадор Звијездић-Ивана,

На њему су три златне јабуке. (1845, 94: 227–228)
29. Прегрни се чохом пазарлијом,

Што је златном жицом премрежена,
А у руке од злата јабуке. (1845, 95: 228–230, 258–260)

30. Њему млада бјеше оправила

У јабуци стотину дуката. (1846, 5: 186–187)
31. И од злата дванаест јабука

И у свакој бесцен камен драги. (1846, 15, нап.: 74–75)
32. Из Котара изишли сватови,

Међу њима од злата кочије
Прекривене црвеном кадифом,
На њима су четири јабуке,
Све од чиста саљевене злата. (1846, 24: 219–223)
33. И спомиње свог Стојана сина:

„Ој, Стојане, јабуко од злата!“ (1846, 25: 52–53; 131–132)
34. Док угледа украј мора кулу

И на кули зелену јабуку. (1846, 38: 108–109)
35. Изгуби се пашина јабука

У Будиму граду бијеломе. (1846, 45: 1–2)
36. О, делијо, Омер-челебија!

Расте ли ти у пољу пшеница
Као моја коса под калпаком?
Расту ли ти у башчи јабуке,
Као моје у њедрима дојке? (1846, 40: 127–131)
37. Богом брате, Пивљанине Бајо!

Развијдер ми свилена барјака,
Окрвави на копљу јабуку,
Пак ти купи под барјак јунака,
Све крвнике и бескућнике,
Који нема ни оца ни мајке,
А за вјерну љубу и не знаде. (1846, 69: 33–39; 54–59)
38. Него хајде да се помиримо:

Послаћу ти лијепу јабуку,
Уз јабуку стотину дуката! (1846, 70: 31–33)
39. Пак се маши у џеп од доламе

И извади од злата јабуку:

„На то теби, мила моја мајко!

То ми подај заручници мојој.“ (1846, 77: 27–30)
40. Када види Иванова мајка,

Узимала од злата јабуку,
Тер је носи његовој дивојци. (1846, 77: 38–40)
41. Воин проси, дужде му је даје;

Он предаде прстен и јабуку. (1846, 79: 4–5)
42. Па се паша покрај Дрине шеће.

А титра се златним буздованом,
Ко ђевојка зеленом јабуком. (1862, 34: 5–7)
43. „Господару, Петровићу Ђорђе!

Нај ти даре црног Арапина,
Арап ти је јабуку послао.“
Па пред Ђорђа русу главу баци. (1862, 39: 423–426)
В. и БУКВА.
ЈАБУКА (део коњске опреме)
Па се зави седлу на јабуку. (1845, 12: 188; 214)
ЈАВОР
Све Косово сила притиснула.

Кажу, сине, и причају људи:
Од мрамора до сува јавора,
Од јавора, сине, до Сазлије [...]
Турска сила притисла Косово. (1845, 44: 103–106; 111; 1845, 50/
IV: 15–16)
ЈАСЕН
Тамо расло клење и јасење,

Међу нама здравље и весеље! (1846, 24: 648–649)

ЈЕЛА
1. Пак с њом паде под зелену јелу. (1814, мужеске 2: 23)
2. Те га удри о зелену јелу. (1814, мужеске 2: 38)
3. Па сједоше под јелу зелену. (1845, 11: 15)
4. Заклони се за јелу зелену. (1845, 12: 13)
5. Предраг седи под јелом зеленом. (1845, 16: 93)

Пак излази на друм на бусију,
6. Пак заседа за јелу зелену. (1845, 16: 137–138)
7. Те извеша девет везирова

Проћу цркве о јели зеленој. (1845, 30: 366–367)
8. Па одоше под јелу зелену,

Ал’ зелена усанула јела,
Поцрнило девет везирова,
А највише Тодоре везире,
Кум неверни, вера га убила. (1845, 30: 379–383)
9. Цркву граде два Мрљавчевића

У Јелици у планини пустој,
Покривају јеловијем клисом. (1845, 36: 52–54)
10. Па ћу т’ овде тако оставити,

Те се туци од јеле до јеле. (1845, 38: 67–68)
11. Соко паде на јелу зелену

[...]
И увати утву златокрилу,
Пак с њом паде под зелену јелу.
[...]
Пак он узе Маркова сокола,
Те га уд’ри о јелу зелену
И преби му оно десно крило,
Па обрну кроз гору зелену. (1845, 70: 14, 23–24; 38–41)

12. Када будеш вису на планину,

Погледаћеш с десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле.
[...]
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле.
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сјао, за јелу га свез’о.
[...]
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране.
[...]
Књигу врже на јелову грану.
[...]
Скиде Марко зелену доламу,
13. Прострије је под јелом на траву. (1845, 74: 44–48; 58–62; 88–89;
114; 117–118)8
14. А соколи утве и не гледе,

Него лете од јеле до јеле. (1845, 77: 82–83)
15. Оде Радо преко горе чарне,

Новак оста под јелом зеленом. (1846, 3: 20–21)
16. Вино пије Новак и Радивој

У горици под јелом зеленом. (1846, 4: 1–2)
17. Већ удари у ту виту јелу,

Колико је лако ударио,
Виту јелу из корена крену
И гране јој на земљу падоше. (1846, 7: 75–78)
18. Баци очи под јелу зелену,9

Ал’ с’ од јеле разасјале гране. (1846, 21: 14–15)
8
У примерима из песме бр. 74 „јела“ постаје наговештај смрти.
9
Перифрастички: заспао је.

19. Онда Мујо говори Алилу:

„Да се попни јели на кичицу
И понеси дурбин од биљура,
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану.“ (1846, 24: 197–201; 209–212)
20. Ал’ да видиш, мој брате Мујага!

Да ти видиш, с јеле гледајући. (1846, 24: 228–229)
21. Пландоваше под јелом зеленом. (1846, 26: 102)

Сјају му се токе кроз бркове,
Кано мјесец од петнаест дана
22. Кад обасја кроз јелове гране. (1846, 24: 252–254; 280–282;
321–323)
Они воде Ковачевић-Рама,
Свезанијех руку наопако [...]
23. Марко веже за јелове гране. (1846, 24: 563–564; 567)

Веза коња за једну јелику,
Веза Хајку за другу јелику,
Па довати пушку по сриједе,
Те се краде од јеле до јеле. (1846, 26: 458–461)
24. Он запиње танка џефердана,

Наслања га на зелену јелу. (1846, 26: 471–472)
25. Кад подвикну Комнен барјактаре,

Све са јела лисје опадаше. (1846, 26: 482–483)
26. Вита јело, узаман зелена!

А, дружино, узаман весела!
Нек’ су живе све јуначке главе,
Које дижу чете на крајину. (1846, 26: 594–597)
27. Па се попе на јелу зелену,

Оде гледат’ коње и јунаке. (1846, 27: 90–91)
28. Па падните по трави зеленој,

Покријте се грањем јеловијем,
Докле прође сила и сватови. (1846, 27: 102–104)

29. Попадоше по трави зеленој,

Покрише се грањем јеловијем;
Ал’ не ћеде дијете Тадија,
Већ се вуче од јеле до јеле,
Довуче се друмом на раскршће,
Заклони се за јелу зелену. (1846, 27: 110–115)
30. Поранила лијепа кадуна,

Те се пење на зелену јелу,
Она гледа друму на пропланке,
Док угледа лијепа кадуна,
Ђе промиче барјак кроз планину,
Она сиђе са зелене јеле,
Па се врати натраг у дружину. (1846, 28: 268–274)
31. Оба жива одерао брава,

Па их пусти у јелово грање.
Грана дирне, стоји дрека јарца,
Ован ћути, не пушта аваза. (1846, 39: 25–28)
32. Покупи им свијетло оружје,

Па затрпа у јелово грање. (1846, 39: 111–112; 127–128)
33. Па одоше у јелово грање,

Извадише свијетло оружје. (1846, 39: 165–166)
34. Хајде ш њоме Бишћу на крајину,

У високу Бишћанску планину,
Ђено има суховрха јела
И под јелом један бијел камен.
[...]
Он се пење на зелену јелу,
Погледује Бишћу на крајину.
[...]
Кад сагледа Петра Мркоњића,
Уфати га дрхат и грозница,
Те низ јелу хитро полетио,
До по јеле од гране до гране,
Од по јеле скочи на земљицу. (1846, 42: 18–21; 130–131; 166–170)

35. Високо га пушка заметнула,

Те је виту јелу ударила,
Пола јеле на земљу пануло. (1846, 42: 276–278)
36. Поранио Вишњићу Јоване

Богу с’ молит’ под јелом зеленом. (1846, 43: 43–44)
37. Сјају му се токе на бркове,

Као мјесец на јелове гране. (1846, 48: 27–28; уп. и ЈЕЛА, 21)
38. Добре Турци коње одседоше,

Па за јелу коње повезаше. (1846, 56: 283–284)
39. Нећу теби ђеце поморити:

Нема њима од злата бешике,
Него им је дрвена бешика,
Два комада јелова дрвета;
Нема њима меда ни шећера,
Нит’ им има ‘ране материне,
Но им има скроба овсенога. (1846, 57: 141–147)
40. Одатле се натури хаџија,

Он се вуче од јеле до јеле
Док изиђе на Кобиљу главу. (1846, 68: 305–307)
41. У то доба хајдук иза јеле,

Под ђевојком коња уфатио. (1846, 73: 125–126)
42. Нек’ угасе свирке и поп’јевке,

Уз јелике прислоне барјаке,
Нек’ ме скину са добра коњица,
Нек’ ме спусте на зелену траву,
Љуто ме забољела глава. (1846, 78: 156–160)
43. Угасите сватовске даворије

Уз јелику прислон’те барјаке. (1846, 78: 168–169)
44. Заручнице, млада Љепосава!

Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом. (1846, 78: 184–188; 230–233)

45. Све то Петар и слуша и гледа,

Ал’ се љута гуја не чујаше,
Укрива се за јеловом граном. (1862, 8: 249–251)
46. Трчи Анто по бедену граду

Кано соко по јеловом грању. (1862, 33: 153–154)
В. БОР, 1.
КЛЕН
В. ЈАСЕН.
КОПРИВА
Привеза је коњ’ма за репове,

Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве. (1845, 5: 116–119)
КРУШКА
1. Па се сташе даривати даром,

А њинијем даром немилијем:
Из пушака црније’ крушака. (1845, 89: 1074–1076)10
2. Ја се уздам у брата мојега

Да ће за мном понијет’ дарове:
Из пушака црнијех крушака,11
Од сабаља крвавих марама. (1846, 36: 189–192)
3. Ми смо вама сигурали ручак:

Из пушаках врућијех крушаках,
Од ножевах црвенога вина. (1862, 18: 84–86)
10
Метафора за пушчане метке.
11
Исто.

4. Да ми данас коње пазаримо,

И хоћемо вјеру потврдити,
Сувише се даром даровати,
Из пушака врућијех крушака. (1862, 42: 225–228)
КУДЕЉА
Уватићу Вука Бранковића,

везаћу га уз то бојно копље,
Кано жена куђељ’ на преслицу. (1845, 50/III: 60–62)
КУПИНА
1. У црну ме струку завијала,

А купином лозом повијала. (1815, мужеске 5: 186–187)
2. У црну ме струку завијала,

А купином лозом повијала,
Одранила скробом овсенијем. (1845, 67: 188–190)
ЛУБЕНИЦА
Има л’ траве око воде Саве?

Иду л’ Савом водом болозани?
Сију ли већ Турци лубенице?
[...]
Има траве око воде Саве,
Иду Савом водом болозани,
Сију веће Турци лубенице. (1846, 53: 123–125, 133–135)
МАСЛИНА
В. СМОКВА, 1
НАРАНЏА
1. Кад довече тавна ноћца дође,

Дођи, Јово, у зелену башчу,

Под неранџу бега Атлагића,

Чекај мене под жутом неранџом. (1846, 19: 45–48)12
2. „Увиј мене свилнијем пасом,

Изнеси ме под неранџу жуту,
Да ја виђу моје несуђење.“
Скочи стара, дивно га обуче,
Изнесе га под неранџу жуту. (1846, 79: 36–40)
3. А за Бога, моји два ђевера!

Ко је она лијепа делија,
Штоно сједи под неранџу жуту? (1845, 79: 45–47)
ОВАС
1. Одранила скробом овсенијем (1815, мужеске 5: 188; 1845, 67: 190)
В. и ЈЕЛА, 39; ЗОБ.
ОМОРИКА
А танка је како и шибљика,

Висока је како оморика. (1846, 35: 101–102)
ОРАХ
1. Можеш дати орахову лађу,

А на њојзи думен од калаја. (1846, 48: 60–61)
2. Бијели се орахова лађа

И сјаји се думен од калаја. (1846, 48: 134–135)
3. Кад сакупим војску у Зворника,

Поградићу орахове шајке,
Шајке лаке, орахове грађе (1862, 33: 18–19; 112–113)
12
Слично и у ст. 54–57 у истој песми.

ПШЕНИЦА (в. и ЖИТО)
1. Од руке му ништа не родило.

Ни у пољу пшеница бјелица. (1815, мушке 4/II: 4–5)
2. Да не роди вино ни пшеница. (1815, мушке 12: 48; 1845, 1: 48; 70)
3. Петар узе винце и пшеницу. (1815, мушке, 12: 53)
4. И не роди вино ни пшеница. (1815, мушке, 12: 70)
5. Када свеци благо подјелише,

Петар узе винце и шеницу. (1845, 1: 52–53)
6. Свети Петар и апостол Павле

Ев’ узеше пуње и шеницу. (1845, 2: 22–23; 41)13
7. Већ он иде у то поље равно,

Те он сеје белицу пшеницу. (1845, 3: 5–6; 18; 27)
8. Она чини белицу пшеницу. (1845, 3: 49; 60; 69)
9. Кад погледаш стрмо испод града,

Ал’ израсла шеница бјелица,
А око ње зелена ливада. (1845, 25: 35–37)
10. Настануће пошљедње вријеме,

Нестануће овце и вшенице
11. И пољу челе и цвијета. (1845, 32: 107–109)
12. Веће паде у поље Крешево

У пшеницу славнога Лазара. (1845, 43: 101–102)
13. Те угледа шатор у пшеници

И под њиме Змај-Деспота Вука. (1845, 43: 109–110)
14. У пшеници шатор разапео. (1845, 43: 114)
13
Уз овај стих Вук Караџић додао је објашњење: „У Црној се Гори пуње зове оно
вино с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и
крснога колача“ (1845, стр. 13).

15. Ко не дође на бој на Косово,

Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица. (1845, 50/II: 3–6)
16. Богом брате, Ђемо Брђанине!

Ту нам немој објесити Марка,
Неће родит’ вино ни шеница. (1845, 68: 116–118)
17. Већ ти узми рало и волове,

Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу. (1845, 73: 10–12)
18. Јеси л’ чуо, да ли запамтио:

Да је била проја за пшеницу?
Да ли Маџар за Маћедонију?
Да ли Србин за Ердељ-крајину? (1845, 81: 171–174)
19. Мамут-бегу Обренбеговићу

Даде земљу равна Дукађина,
Ђено роди издобила вина,
Доста вина, више урметина,
Доста има бијеле вшенице,
Красну земљу, што је љепше нема. (1845, 89: 1212–1217)
20. Иди, бане, једна луда главо!

Ако ј’ живо чедо под појасом,
И код нас је родила пшеница,
Неће доћи Ердељу на рану. (1845, 101: 158–161)
21. У Мостару граду бијеломе

Добро стоји кућа Петровића,
Тамо рађа вино и пшеница. (1846, 71: 93–95)
В. и ВИНОВА ЛОЗА, 1; ВИНОВА ЛОЗА, 2; ЈАБУКА, 37; ЦВЕТ, 1.
РУЖА
1. [На гробу умрле невесте]

Више главе ружу усадите,

Око гроба клупе направите,

Ниже ногу бунар ископајте:
Рад’ мириса нек се ружом ките. (1845, 7: 145–148)
2. Има, бабо, читав месец дана,

Како нисам сестрице видио
Разма синоћ у зеленој башчи,
Кад је брала с девојкама цвеће,
С њоме, бабо, тридес’т девојака,
Сретосмо се на башчени врати,
Ја њој дадо струк румене руже,
Она мени струк бела босиљка,
Те се, бабо, меновасмо цвећем
За милошту братац и сестрица,
За милошту, за срамоту није. (1845, 30: 278–288)
3. Вели Михат: „Право ћу ти казат’,

Што ја љубим Туркиње ђевојке;
Кад удари цвијет у планину,
Кад порасте ружа на божуру,14
Дизаху се призренске ђевојке,
Беријаху цвијет по планини,
Вјешаху га за моје оружје.“ (1846, 62: 43–49)
4. Чело главе воду изведоше,

Око воде клупе поградише,
Посадише руже с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара,
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке. (1846, 78: 195–201)
5. Санак снила Кучукова када,

Чудан санак, а у чудан данак,
У суботу уочи неђеље,
Ђе Ужице тама попанула,
Крчагово ружом процавтило.
Пола плавом, а пола црвеном,
[...]
Што је поље ружом процватило,
Уз ст. 46 Вук је оставио напомену: „Овдје ружа ваља да значи божуров цвијет, као
14
што се и начињен од чега му драго на ружу налик цвијет зове ружа.“

Пола плавом, а пола црвеном,

То су, кадо, крстати барјаци. (1862, 27: 1–6; 22–24)
В. и БОСИЉАК, 4; БОСИЉАК, 5.
СМИЉЕ
Ђе је од ње капља крви пала,

Онђе расте смиље и босиље. (1845, 5: 87–88)
СМОКВА
1. Кад погледаш брду изнад града,

Све порасле смокве и маслине. (1845, 25: 32–33)
2. Ја с’ не бојим Влаха ни смокава.15 (1862, 57: 512; 536)
ТАМЈАН
1. Прилог носе Светој Гори славној:

Жута воска и бјела тамљана. (1815, мушке 13: 27; 1845, 22: 26–27;
38–39)
2. Но да дамо млогога прилога:

Потпиши им три товара воска,
Три товара воска и тамљана. (1846, 11: 91–93; 98–99)
ТИКВИЦА
Подигло се неколико Влаха

И понели у тиквици праха,
Да освоје Шабац од Турака. (1862, 24. нап. 12, ст. 1–3)
15
Уз израз „смоква“ Вук је оставио напомену: „Смоква овдје значи поган. Смаил-ага
је ово казао изријеком, као што се у народу говори; али пјевач ваљада је овако мало
замотао.“

ТРАВА
1. И у црну земљу погледаше,

Како трава у завитке расте,
Као дојке у младе девојке. (1814, мужеске 5: 23–25; 1846, 23: 96–98)
2. Скиде с леђа бугар-кабаницу

[...]
Пак је простре по зеленој трави. (1815, мушке 1: 559; 565)
3. Обје крајње средњу погледаше,
А Роксанда у зелену траву. (1815, мушке 1: 578–579; 1845, 29: 578–
580)
4. Прибоде га у зелену траву. (1815, мушке 1: 663; 1845, 29: 664)
5. Бацише их у зелену траву. (1815, мушке 5: 213)
6. Удри Марка у зелену траву. (1815, мушке 5: 229)
7. Обори га у зелену траву. (1815, мушке 11: 163)
8. Вако наши инџијели кажу:

Да ће ваше куће погорети,
Ви дахије главе погубити,
Из огњишта пронић’ ће вам трава
[...]
Из клина ће проникнути трава. (1815, мушке 14: 151–154; 160)
9. Уста раја ко из земље трава. (1815, мушке 14: 569)
10. Прошли Турци у богату Мачву,

Око пута преко поља равна,
На плочама траву одадрли. (1815, мушке 15: 195–197)
11. Разбоље се млада Павловица,

Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију. (1845, 5: 92–96)
12. Поклања се бане до земљице

[...]
Приклони се до зелене траве. (1845, 31: 166; 203)

13. Дука паде у зелену траву. (1845, 31: 332)
14. Па увише кују Иконију

Саврх главе до зелене траве. (1845, 31: 344–345)
15. Тако згоре куја Иконија

16. И врже је у зелену траву. (1845, 42: 104)
17. Баци леђен у зелену траву. (1845, 42: 158)
18. Паде дите у зелену траву. (1845, 42: 171)
19. Баци дите у зелену траву. (1845, 42: 176)
20. А Велимир у травици лежи. (1845, 42: 223)
21. Змаје паде у зелену траву. (1845, 43: 163)
22. Чини ми се сва царева војска

Као мрави по зеленој трави. (1845, 44: 614–615)
23. Окитити тебе дукатима

24. Баци комад у зелену траву. (1845, 44: 732)
25. Неста главе са зелене траве. (1845, 53: 51)

Кад је виђех, моја стара мајко!
26. Око мене трава окрену се. (1845, 56: 22–23)
27. Бацише их у зелену траву. (1845, 67: 215)
28. И погнаше по зеленој трави. (1845, 67: 218)
29. Уд’ри Марка у зелену траву. (1845, 67: 231)
30. Паде Марко у зелену траву. (1845, 68: 83)
31. Ал’ се доро боју научио,

Клече доро до зелене траве. (1845, 78: 239–240)

32. Арапове очи извадио,

Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву. (1845, 78: 256–258)
33. Максим паде у траву зелену. (1845, 80: 37)
34. Па он стреља змију шестокрилу,

Писну змија, упусти сокола,
Змија паде на зелену траву,
А соко се диже под облаке,
Па одлети у тај турски табор. (1845, 85: 80–84)
35. Тешко га је поклопило перје,

Побратиме, до зелене траве. (1845, 85: 117–118)
36. Огрну га коластом аздијом,

37. И на коњу Росанду ђевојку

Обасуту мрежом од бисера
38. На то гледа лијепа ђевојка

Од оваца из зелене траве. (1845, 92: 271–272)
39. Пак погледа у зелену траву. (1845, 92: 284)
40. Турчин паде у зелену траву. (1845, 92: 289)
41. Потурио у траву ђевојку. (1845, 93: 1199)
42. Арап паде у зелену траву,

А допаде Старина Новаче,
Сабљом ману, ос’јече му главу. (1846, 3: 79–81)
43. Паде Грче у зелену траву,

Грче паде, а Новак допаде,
Те Гркову осијече главу. (1846, 6: 340–342)
44. Попадајте по зеленој трави.16 (1846, 17: 98)
16
У значењу: сакрити се.

45. Ви скочите из зелене траве. (1846, 17: 107)
46. А скочише на ноге из траве. (1846, 17: 143)
47. Преда њ метну у зелену траву. (1846, 18: 147)
48. Паде дорат у зелену траву. (1846, 18: 222)
49. Рука паде у зелену траву. (1846, 20: 251)
50. Кад се прену јунак из травице. (1846, 21: 55)
51. Жао су ми Турци учинили,

У трави ме пјана притиснули. (1846, 21: 315–316)
52. Па изнесе зелена барјака,

Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане. (1846, 24: 101–103)
53. Кад то рече Сијењанин Иво,

Саслушаше тридесет Сењана,
Сви тридесет к земљи погледаше,
Како расте трава на завојке,
Како дојке у добре девојке;
Не сме му се нико подватити,
Да доведу Хајку из Удбине;
Ал’ не гледа Комнен барјактаре,
Он не гледа како трава расте,17
Него право Сијењанин Иву. (1846, 26: 46–55)
54. А све слуша Комнен барјактаре

Покрај воде из зелене траве. (1846, 26: 115–116)
55. Паде Ћејван у зелену траву,

Оде белац преко поља равна. (1846, 26. 377–378)
56. Паде Тале у зелену траву,

Кулаш оде у поље широко. (1846, 26: 402–403)
57. Паде јадан Фрца Ибрахиме

Испод пута у зелену траву. (1846, 26: 440–441)
17
Перифраза. не сагиње поглед.

58. Поврну се Комнен барјактаре,

Те он закла Фрцу Ибрахима,
Да с’ не мучи у зелене траве. (1846, 26: 442–444)
59. Турчин паде у траву на главу;

Но кроз њега зрно пролећело,
Те погоди Осман-Туре младо
У његове токе на прсима
И он паде у зелену траву. (1846, 27: 159–163)
60. Паде Осман у зелену траву. (1846, 30. 127)
61. Нешто пишти у зеленој трави:

Ил’ је вила или љута гуја?
Нит’ је вила нити љута гуја,
Веће пишти Смиљанић Илија,
Илија је ранâ допаднуо. (1846, 32. 1–5)
62. Изведе је насред поља равна,

Па је метну у зелену траву
И у крило хиљаду дуката. (1846, 33: 384–386)
63. Те измаши седам мртвих глава,

Баци главе у траву зелену. (1846, 36: 102–103)
64. Ако ј’ тако познат’ не могбудеш,

Ти је зови у зелену башчу,
Те с’ ваљајте по зеленој трави:
Ако буде лијепа ђевојка,
За њом ће се повијати трава.
[...]
Кад дођоше у зелену башчу,
Попадоше по зеленој трави,
Ваљају се тамо и овамо;
Но ђевојка мудра и паметна,
Те за собом траву поврташе. (1846, 40: 79–83; 100–104)
65. Он развија свилена барјака,

Удари га у зелену траву,
Те сакупи шездесет јунака. (1846, 41: 11–13)

66. Те погоди црна Арапина,

Арап паде у зелену траву,
Арап паде, а Јован допаде,
Те Арапу осијече главу. (1846, 43: 174–177)
67. Ко је ближе, к земљи погледује

Како расте трава на завојке,
Како дојке у добре девојке. (1846, 45: 50–52; 1846, 65: 28–31; 1862,
3: 26–29)
68. Док Турчина за грло докучи,

Они оба у траву падоше. (1846, 54: 187–188)
69. Онда Вуче освоји Зукана

И обали у зелену траву,
Хајкуна му сабљу додавала,
Закла Вуче Зукан-барјактара. (1846, 54: 214–217)
70. Посади га у траву на главу,

Турчин паде, а Мато допаде,
Те му русу одсијече главу. (1846, 55: 182–184)
71. Клече дорат у зелену траву,

Иву копље високо надмаши,
Не може му калпак оборити,
А камоли ранити јунака. (1846, 56: 201–204)
72. Паде дорат у зелену траву,

А Иван се на ноге дочека. (1846, 56: 230–231)
73. Кад је Ђурађ угледао главу,

Баци мача у зелену траву,
Па он скочи с бедевије старе. (1846, 56: 368–370)
74. Прострели га кроз десницу руку,

Паде јунак у зелену траву. (1846, 61: 116–117)
75. Ја утекох у гору зелену,

Ходит’ млада по гори зеленој,
Пасох траву за петнаест дана,
Пасох траву каконо и срна
И не виђех љеба залогаја. (1846, 69: 16–20)

76. Из ње паде оно мушко чедо,

Па се ваља по зеленој трави. (1846, 69: 83–84)
77. Када виђе Пивљанине Бајо,

На невјери да ће погинути,
Баци мача у зелену траву,
Пак Турчину под сабљу подлеће. (1846, 70: 156–159)
78. Обори га у зелену траву,

Од љутине зубима га закла. (1846, 70: 163–164)
79. Те су они рока оставили,

Оставили до Ђурђева дана,
Докле буде траве за коњица. (1846, 73: 138–140)
80. Привати ме са коња витеза,

Спусти мене на зелену траву,
Пак ти седи поред мене, бабо,
Да ти метнем на криоце главу,
Ти ми метни на срдашце руку. (1846, 76: 136–140)
81. Привати га са коња витеза,

Спусти њега на зелену траву. (1846, 76: 142–143)
82. Ђевер скиде са коња ђевојку,

Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти. (1846, 78: 178–180)
83. Скините ме са коња на траву,

Да се млада подијелим с душом. (1846, 79: 70–71)
84. Мртав паде у траву зелену. (1862, 1: 44)
85. Чекај мене до Ђурђева дана,

Док се гора преођене листом,
Црна земља травом цвијетом. (1862, 1: 59–61, 66–68)
86. Ево иде Ћоровић-Османе,

Сви падните по трави зеленој,
Ја ћу пасти друму на средину,
Чекаћемо Ћоровић-Османа. (1862, 1: 79–82)

87. Друштво паде по трави зеленој. (1862, 1: 89)
88. Обали га у траву зелену. (1862, 1: 96)
89. Паде Иван у зелену траву. (1862, 2: 121)
90. Одјаши ме од коња ђогата,

Па ме метни у зелену траву. (1862, 3, 29–30)
91. Па га скине са коња ђогата,

Спусти њега у зелену траву. (1862, 3: 54–55)
92. Мртав паде у траву зелену. (1862, 6: 134)
93. Паде Перо на зелену траву,

И добру му посјекоше главу. (1862, 12: 132–133)
94. Крсто вата Асан-Беговића,

Па се носе по трави зеленој. (1862, 15: 101–102)
95. Паде јунак на зелену траву,

Па дозива Рашка Бојанина. (1862, 18: 123–124)
96. .На њу сјаше свила и кадифа,

Од врх главе до зелене траве. (1862, 24: 101–102)
97. Из огњишта пронић’ ће вам трава,

А мунаре попаст’ паучина,
Неће имат’ ко језан учити,
Куд су наши друми и калдрме,
И куда су Турци пролазили,
И с коњскијем плочам’ задирали,
Из клина ће проникнути трава,
Друмови ће пожељет’ Турака,
А Турака нигде бити неће. (1862, 24: 154–162)
98. Дервиш-ага Панту долећео,

Удари га сабљом изненада,
У једном му одсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
Глава паде у траву пред тело,
Мртва глава са земље говори. (1862, 26: 295–300)

99. Прошли Турци у богату Мачву,

Око пута преко поља равна,
На плочама траву одадрли,
Ал’ се јоште повратили нису. (1862, 28: 195–198)
100. А кад дође бијел данак Ђурђев,

Те се гора листом преобуче,
Црна земља травом и цвијетом. (1862, 31: 39–41; 66–68)
101. Куд су Турци Мачву прегазили,

На плочама траву однијели. (1862, 34: 186–187)
102. Покријте се по зеленој трави,

Па пушака метати немојте,
Нека Турци за вас и не знаду. (1862, 34: 208–210)
103. Ишетала из бијела двора,

Ниже двора у зелену башчу,
Пак се спусти на зелену траву. (1862, 39: 54–56)
104. У једном му одсијече главу,

Паде глава у зелену траву,
Остаде му тело на кобили. (1862, 39: 368–370)
105. Сва дружина у траву гледају,

Не гледају три главна јунака. (1862, 42: 61–62)
106. Сједе попе у траву зелену,

Преко крила тура џефердана,
Па овако ријеч проговара. (1862, 53: 74–76)
107. На љуту је гују нагазио,

Љуту гују у зеленој трави,
На Турчина на Хусовић Јашара,
Дочека га силан Јашар-ага,
Дочека га из зелене траве. (1862, 53: 297–301)
108. Не погоди на коњу Турчина,

Но под њиме дебела дорина,
Под њим паде на зелену траву. (1862, 53: 428–430)

109. Паде Змајо у траву на главу. (1862, 53: 553)
110. Те за прси Љуцу уватио,

Обори га у зелену траву. (1862, 54: 467–468)
111. Те је обје пушке истурио,

Па их обје на траву бацио. (1862, 61: 161)18
ТРН
1. Па прескаче од трна до трна,

Привлачи се од грма до грма
И утече (весела му мајка!)
И однесе два банова сина. (1846, 57: 80–83)
2. На злу ти се мјесту затекосмо!

У равноме пољу широкоме,
Ђе не има ни трна ни грма. (1862, 34: 198–200)
ТРЊЕ
1. Ђе је од ње капља крви пала,

Онђе расте трње и коприве. (1845, 5: 118–119)
2. Ласно би се, брате, иженили;

Ал’ кад туђе сеје саставимо,
Туђе ће нас сеје завадити,
Башка ће нам дворе поградити,
Између њих трње посадити
И кроз трње воду навратити.
Нека трње у висину расте,
Да се никад састат’ не моремо. (1845, 10: 9–16)
3. Побјегоше по пољу делије,

Као врапци од копца по трњу. (1845, 70: 71–72)
18
Најчешће се у свим овим примерима локативом „у трави“ означава перифрастич-
ки смрт јунака. Било би занимљиво једном погледати сву ову грађу у којој се по-
миње „трава“, како би се утврдило колико има основа за тумачење о том да трава
представља наговештај смрти; уп. и Дејан Ајдачић, Opisi smrti u narodnim baladama,
https://www.rastko.rs/rastko/delo/10039, приступљено 15. 10. 2021.

4. Гологлаво бјеше, без обуће,

Без обуће и без дуге пушке;
Од шумскога трња одерано,
Грознијем се сузам’ упрљало. (1862, 28: 35–38)
В. и ЈЕЛА, 27; 28; 29; 42.
ЦВЕТ19
1. Водите га, те га обесите,

У градини о сувој давини,
Штоно се је дрво осушило
Има време три године дана,
Нити листа нити цветом цвати. (1845, 30: 221–225; 309–313; 374–
376)
2. Ал’ му књига доста грдно каже.

„Пријатељу, Црнојевић Иво!
Кад забраниш у пољу ливаду,
Ја л’ је коси, ја другоме даји,
Да не бију слане ни шњегови
По ливади цвијет расцватио;
Кад запросиш лијепу ђевојку,
Ја л’ је води, ја ли је не проси:
Ти ми проси милу шћеру моју,
Ти је проси и ја ти је дадох,
И ми онда свадбу устовасмо,
И ти каза до прве године,
Док ти роди вино и вшеница
И сакупиш хиљаду сватова. (1845, 89: 192–205)
3. Од како је свијет постануо,

Није љепши цвијет процватио,
Како бјеше цвијет процватио
У Удбињу у Турској крајини,
На зафалу Туркиња ђевојка,
Мила шћерца аге Синан-аге,
По имену Златија ђевојка. (1846, 22: 1–7; слично: 1846, 71: 1–7;
1846, 72: 1–6; 1846, 82: 1–7; 1846, 72: 1–6; 1862, 5: 1–3)
19 У овом каталогу изостављају се примери метафоризованих глагола, на пример:
Процватила Хајкуна дјевојка (1814, мужеске 6: 6).

4. Каде, браћо, Ђурђев данак дође,

Те се гора преођене листом,
А земљица травом и цвијетом. (1846, 52: 40–42; 53: 44–47)
5. Кад удари цвијет у планину,

Кад порасте ружа на божуру
Дизаху се призренске ђевојке,
Беријаху цвијет по планини. (1846, 62: 45–46)
6. Чекај мене до Ђурђева дана,

Док се гора преођене листом,
Црна земља травом цвијетом. (1862, 1: 59–61, 66–68; 31: 40–41)
В. и ЖИТЊИ ЦВЕТ; ПШЕНИЦА, 11; РУЖА, 2, 3; ТРАВА, 85, 99.
ЦВЕЋЕ, ВЕНАЦ
1. Што је њима Господ поклонио

[...]
А Ђорђије пролетње цвијеће. (1845, 2: 21, 32)
2. Еј, Момире, лепа кито цвећа! (1845, 30: 215)
3. Подранила госпођа Јерина,

Те отишла у нову ал-башчу
И набрала цвећа свакојака,
Да пробуди браца и снашицу. (1845, 82: 243–246)
4. Седам снаха, седам вијенаца,

Снаха моја Цвјета Радулова
Хоће дати вјенце у обоце
[...]
Што ди даје вјенце у обоце. (1862, 1: 15–17, 32; 34)
ЧАСНО ДРВО
Када свеци благо подјелише,

[...]
Свети Јован кумство и братимство
И крстове од часнога дрва. (1845, 1: 53, 57–58)

ШЕМИШЉИКА
Па ћу ватит’ листак шемишљиков,

А моје ћу лице нагрдити,
Док покапље крвца од образа,
По листу ћу писати јазију.20 (1845, 89: 1028–1031)
(Уз стих „По листу ћу писати јазију“ (1845, 89: 1031) Вук је оста-
вио напомену:
„У југозападнијем крајевима народа нашега има заиста некаква
трава, која се зове шемишљика, само не знам засад да ли јој је такови
лист, да се по њему може писати.“)
ШИМШИР
1. Послаћу ти ђерђеф и преслицу,

Уз преслицу мисирско повесмо
И вретено дрва шимширова. (1815, мушке 11: 15–17; 1846, 20:
27–28; 1846, 70: 15–17)
2. Славу слави царе Константине

У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
[...]
Која совра дрва шимпирова,
За њом сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
[...]
Док дошета соври најпосљедној,
Најпосљедној, дрва шимширова. (1845, 19: 1–6, 12–14, 62–63)
3. Бојно седло од шимшир-дрвета,

Шимшир седло сребром оковано (1846, 78: 121–122)
20
У Вуковом немачко-српском речнику – Wörterbuch der serbischen und deutschen
Sprache – објављеном постхумно, 1879. године, постоји и овај податак: „шемешљика,
шемишљика, die Kornblume, плави различак, модруља“.

Material for the Catalogue of Plants in Epic Folk Poetry
Mirjana D. Stefanović
Summary
Hereby is displayed material for the catalogue of plants that are found in the
epic folk songs from Vuk Stefanović Karadžić collections (1814, 1815, 1845, 1846,
1862). Verses are classified alphabetically by the name of the plant, and the cata-
logue includes annotations on plants next to Vuk Karadžić’s songs. Church names,
geographical terms and personal names motivated by the plant names, as well as
formulas (e.g. “gora zelena“ – green mountain) are omitted from the catalogue.
Keywords: catalogue of plants, epic folk poetry, Vuk Stefanović Karadžić.
проф. др Мирјана Д. Стефановић

Е-пошта: mdstefan@neobee.net Прихваћено: 30. 5. 2022.

Зоја С. Карановић и Весна Ђукић „Прочула се убава девојка“
Издање научне грађе
„Прочула се убава девојка“:

Српске народне песме о лепоти и љубави
(теренска грађа из Белог Тимока)
Зоја С. Карановић и Весна Ђукић
Нашим казивачима
У прилогу се доноси 68 српских лирских народних песама о лепоти и

љубави које су ауторке забележиле 1997–1998. године у више села око Белог
Тимока од тридесет четири информатора.
Кључне речи: српске лирске народне песме, љубав, лепота, Бели Тимок, терен-
ска истраживања.
Зоја Карановић и Весна Ђукић боравиле су на терену у делу Ти-

мочке Крајине, у селима око Белог Тимока, у неколико наврата 1997.
и 1998. године. Том приликом забележиле су око 250 песама, које као
књигу припремају за штампу. Овде су представљене песме о лепоти
и љубави које су забележене од: Живане Алексић (Селачко), Загорке
Алексић (Витковац), Љубице Божић (Равна), Милке Виденовић (Мали
Извор), Живице Вукадиновића (Потркање), Kaрaвилке Ђорђевић (Tр-
новац), Божике Живковић (Витковац), Д. Живковић (Ново Корито),
Љубинке Живковић (Витковац), Буде Ивковића (Јаковац) Николице Јо-
вановић (Врбица), Божице Јоцић (Селачко), Анке Костић (Мариновац),
Р. Миладиновић (Ошљане), Д. Милановић (Петруаша), Јулке Милојевић
(Мариновац), Слободанке Милојевић (Валевац), Љиљане Mилосавље-
вић (Oшљане), Данице Мицић (Мариновац), Слободанке Милошевић
(Дебелица), Добросаве Нешић (Ново Корито), Tихославе Никодијевић

„Прочула се убава девојка“ Зоја С. Карановић и Весна Ђукић
(Дебелицa), Симке Дрндарке Павловић (Селачко), Вукадинке Петровић

(Валевац), Љубинке Петровић (Петруша), Ружице Петровић (Петруша),
Љубинке Првуловић (Врбица), Наде Рајковић (Селачко), Савке Савић
(Ошљане), Савче (Селачко), Петројке Свиленовић (Мали Извор), Ко-
виљке Сибиновић (Петруша), Магдалене Спасић (Ново Корито), Румене
Станковић (Maриновац), Косе Стојановић (Витковац).
Девојка се Сунцу противила:

– Сунце јарко, лепша сам од тебе,
И од тебе, и од брата твога,
Брата твога, Месеца сјајнога.
(Магдалена Спасић, Ново Корито)
На Ускрс сам се родила,

На Ђурђевдан ме крстили.
Кад је ме мајка чувала,
Она се није шалила –
За небо љуљћу везала,
Вијар ју ветар љуљао.
Зaтoj сам танка, висока,
Зaтој сам лепа, убава,
Зaтoj ме зову Ђурђица.
(Љубинка Првуловић, Врбица)
– Oj Mилоше, зелена ливадо,

Што си толко зелена полегла?
Eл’ тe Tурци с коњи погазише,
Eл’ косачи с косе покосише,
Eл’ тe вода порој поројила,
Eл’ девојке платно белејећи?

Проговара зелена ливада:

– Ни ме Турци с коњи погазили,
Ни ме косци с косе покосили,
Ни ме вода порој поројила,
Већ девојке платно белејећи.
(Kaрaвилка Ђорђевић, Tрновац)
Три девојке збор збориле,

Једна другој говориле
Која што би најволела.
Најстарија говорила:
– Ја би’ злато најволела.
А средња је говорила:
– Ја би’ рубу најволела.
А трећа је говорила:
– Ја би војно најволела.
Злато че се потика,
Руба че се потћине,
А ја с војно до века.
(Д. Милановић, Петруша)
[...]
Нajнапред моја девојка,
Нajнапред коло повела,
Нajнапред песму запела,
У песму мене спомиње:
– Стојане, море, Стојане,
Kуде си, да си, с’г да си.
Сас ногу да ме настанеш,
Сас руку да ме дованеш,
Сас oкo дa ми намигнеш,
Сас руку да ми наћимнеш.
(Kaрaвилка Ђорђевић, Tрновац)

Цветано, галбо Цветано,

Цветано, моме убаво,
Знајеш ли, моме Цветано,
Када си бесмо малецки?
Вишњи и црешњи берахме,
И у недра их турасме.
(Живана Алексић, Селачко)
Момиче, бело Б’лгарче,

Не шетај ситно пред мене,
Не задавај ми јадове.
Че мало ли су мојите,
А камо л’ да су твојите.
(Божица Јоцић, Селачко)
Сл. 1. Храст (запис) Сл. 2. Биљни чајеви (кантарион,

жалфија, хајдучка трава, смиље)
Либер момиче, т’нка, високо,

Не задавај ми јадове.
Малко ли су ми мојити,
Куде да денем твојити?
(Љубица Божић, Равна)

Момче гризе јабуку,

Уапа се за руку:
– Јао, јао, ручице,
Девојачка душице!
10
Поспал би, поспал, ал’ не могу,

Од оној пиле шарено
Што носи перо на’еро,
Што носи дукат на чело,
Да си га знаје сво село.
(Добросава Нешић, Ново Корито)
11
Бор садила Боринка девојка,

Бор садила, па му говорила:
– Расти, боре, докле можеш горе,
Пусти гране на све четри стране,
Не дај зори јоште да сване.
(Ковиљка Сибиновић, Петруша)
12
Рано ми је сунце огрејало,

Још порано роса опаднула,
Ти, овчарко, још на трло лежиш,
Ил’ си болан ил’ болнога чуваш?
– Ни сам болан, ни болнога чувам,
Драга ми је на руку заспала,
Па ме жалба да си ју пробудим.

13
Ћитка ми паде од десну страну, нанће ле,

Кој ли ми ћитку саг најде?
Најде ју, најде, тој лудо младо, нанће ле,
Да л’ че ми ју саг даде?
Не да ју, не да, тој лудо младо, нанће ле,
Док не појдем за њега.
(Коса Стојановић, Витковац)
14
Прочула се убава девојка,

Прочула се јако надалеко.
Прати брата да ми је испроси,
Брат ју проси, она се поноси.
Брат ју проси, три гласа доноси:
Један гласа – санљива, дремљива,
Други гласа – од лошега рода,
Трећи гласа – љута кано змија.
Проговара убава девојка:
– Koj ми вели, санљива, дремљива,
Да не види санак у болести.
Koj ми вели од лошега рода,
Да не види од срце порода.
Koj ми вели љута као змија,
Змија му се на срце увила,
На срце му зиму зимувала,
A нa грло лето летувала.
(Каравилка Ђорђевић, Трновац)
15
Мајка Мари косе плела,

Косе плела, говорила:
– Не ид’, Маро, ти у коло,
Ти у коло Јованово.

Он ће ми те преварити,
Преварити, обљубити.
(Нада Рајковић, Селачко)
16
Одреши, бело Ленче, јелече,

Одреши, бело Ленче, кецељку,
Одреши, бело Ленче, сукњицу!
(Љубинка Петровић, Петруша)
17
– Ој, Лазаре, на мору возаре,

Јел’ си скоро неког превозио?
– Нисам скоро, нисам ни одавно,
Ево има три месеца равно.
Превезо сам гараву девојку,
Дала ми је три ћемера блага.
(Р. Mиладиновић, Oшљане)
18
– Ој Лазаре, на море возаре,

Јеси л’ скоро кога превозио?
– Несам скоро, несам ни одавно.
Превезо сам девојчицу младу,
Дала ми је три ћемера блага:
Један ћемер што сам ју возио,
Други ћемер што сам ју грлио,
Трећи ћемер што сам ју љубио.
(Петројка Свиленовић, Мали Извор)

19
Ajдe, Jaнo, дa играмо,

Дoк смо млади и зелени,
Док се нисмо иженили.
Дojћe ижа, дојће грижа,
Дојће деца, пеленчета,
Дa повијеш, дa развијеш,
Дa oкупеш и нараниш.
(Љиљана Mилосављевић, Oшљане)
Сл. 3. Башта у Заплању Сл. 4. Јабуке и крушка
20
Мој невене шестопере,

А што си ми увенуо?
Ел’ ти змија корен гризла,
Ел’ те вода поткопала?
Нит ме вода поткопала,
Нит ми змија корен гризла,
Веч се двоје заволели,
На мене се наслонили,
Из корен ме ископали.
(Љубинка Живковић, Витковац)

21
Моје драго далек зелетело,

Далек, далек, ча’ у долњо Влашко,
И тој Влашко пусто га остало!
Нит га могу чути ни видети,
Ни по кога абер испратити.
(Д. Живковић, Ново Корито)
22
– Ћери Радо, кој куца на прозор?

– Mилa мајко, ja гa нe познајем.
– Ћери Радо, кaд гa нe познајеш,
Ћери Радо, што му воду дајеш?
– Mилa мајко, oн воду не тражи,
Mилa мајко, oн девојку тражи.
– Ћери Радо, ja девојку немам.
– Mилa мајко, ja сaм му девојка.
– Ћери Радо, ти ми дара немаш.
– Mилa мајко, дара на пазара.
– Ћери Радо, ти ми новци немаш.
– Mилa мајко, новци у трговци.
(Aнкa Koстић и Румена Станковић, Maриновац, певале)
23
Ој девојко, танка Косо,

Taнко си се препасала,
И зa мeнe зaкaсaлa.
(Петројка Свиленовић, Maли Извор)

24
Преварићу те, Тодоро,

Барем од дрвник до дрвник,
До најгорното кладанче.
(Добросава Нешић, Ново Корито)
25
Пошла мома на воде

С’с две стовне шарене.
Оф аман аман!*
Оздол иде бећарче,
Спре се мома, побеже,
Па полупа стовнити.
– Не бој ми се, момиче,
Ас ти купи стовнити
И шарена прстилка.*
* Понављају се стихови и припев.
(Јулка Милојевић, Мариновац, певала)
26
– Девојчице, ројчице,
Црне су ти очице.
Подај да и’ пољубим.
– Не дам, не дам, ђаволе,
Од синошње јадове.
Ја си појдо од воду,
Ти ме стиже на воду,
Па ме трже за руку,
Па ми ведро расипа,
Па ми косу усипа,
Па ми коса опаде,
По зелене ливаде,
Па ју момци збирају,

Па канџију плетеју,
Па си коњи шибају,
Па им коњи играју.
(Савче, Селачко)
27
– Девојченце ројченце,
Црни су ти очици,
Подај да их пољубим.
– Не дам, не дам, ђаволе,
За синоћне јадове.
Ја си пођо на воду,
Момче пође по мене,
Па ме трже за руку,
Па ми ведро заниша,
Па ми воду просипа,
Па ми косу попрска,
Па ми коса опаде,
По зелене ливаде,
Па ју момци збирају,
Па си плету к’нџије,
Па си коњи шибају,
Па им коњи играју,
Кроз тој село велико.
(Даница Мицић, Мариновац)
28
Ој убава, убава девојко!

Греј, месече, цару неверниче,
Што не грејеш цару на вечеру,
Него грејеш ајдуци проз горе,
Где ајдуци туђо благо деле.
Делише се, криво поделише,
Моме брату ништа не дадоше.
Дадоше му коња и девојку.

Коња веза за јелу зелену,

А девојку за десницу руку.
Он је лего мало да проспава.
Није мало, нити је па много,
Већ се диже трећи дан у пладне.
Кад погледа, ништа нигде нема.
Он се чуди по кога да иде.
Да л’ да иде по вранога коња,
Ил’ да иде по лепу девојку.
Коњ ће доћи некад на зобницу,
А девојка никад ни у веку.
(Слободанка Милошевић, Дебелица)
29
Бањала се Дреновка девојка,

Испод дрена, где вода студена.
Сукњу баци на јелову грану,
A кошуљу на бело камење,
A мараму на зелену траву.
Прикраде се момче из планине,
Па украде сукњу и кошуљу,
И мараму од зелену траву.
Љуто куне Дреновка девојка:
– Дабогда ти све овце близниле.
(Вукадинка Петровић и Слободанка Милојевић, Валевац)
30
Знајеш ли, либе, знајеш ли,

Кога си овце чувамо?
На један камен стајамо,
Једну си думу думамо:
Кој се понапред ожени,
Понапред да се поболи,
Па нешто мало да лежи
За девет годин’ у место,

И оне малко да су му.

Па нешто малко да једе,
Колко бробињак што носи,
И това млого да му је.
Па нешто малко да пије,
Водицу мало да пије
У лешњовачку љуспину,
И това млого да му је.
(Симка Дрндарка Павловић, Селачко)
Сл. 5. Хајдучка трава, Сл. 6. Ивањски венац с паприком

кантарион, смиље
31
Памтиш ли, либе, мотриш ли,

Кад смо се ми два либили?
На једну грану стовали,
Једну смо думу думали:
Који се први ожени,
Девет годин’ болан да лежи,
И десету да се придигне.
Сламка товага да му је,
И она тешка да му је.
По троју леба да једе,
И оно млого да му је.
Из лешњак воду да пије,
И оно млого да му је.
(Ковилка Ђорђевић, Ново Корито)

32
Планино, Стара планино,

Доста сам по теб’ одила,
Сас драго овце чувала.
Једну си песму певамо,
Једну си думу думамо:
Који се најпре ожени,
Он да се најпре поболи.
Па нешто мало да лежи,
Девет године у место.
Проз кости му трава проницала,
Проз уши му пилићи летели.
(Милка Виденовић, Мали Извор)
33
Планино, Стара планино,

Доста сам по теб’ одила,
Сас драго овце чувала.
На један камен стојасмо,
Једну си думу думасмо.
Који се најпре ожени,
Он најпре да се поболи.
Па нешто мало да лежи,
Девет године у место.
Кад појде десете година,
Он да се мало придигне,
Па нешто мало да једе,
Колко брабињак што једе,
Па нешто мало да пије,
Колко брабињак што пије.
(Љубинка Првуловић, Врбица)

34
Лагала Дана давина

У село Петра бећара.
Три га је годин’ лагала,
Четврту годин’ казала:
– Жени се, Петре, нећу те.
Петар ју љуто прокљиња:
– Дабогда, Дано давино,
За девет годин’ да лежиш,
Па кад наступи десета,
Ти да се ванеш придизаш,
По мало леба да једеш,
Колко брабињак што носи.
Из љуспу воду да пијеш,
И она много да ти је.
Комарац коња да ти је,
А и он бујан да ти је.
Сламка товашка да ти је,
А и она тешка да ти је.
(Анка Костић и Јулка Милојевић, Мариновац)
35
Бежала бела Божана

Кроз пусту гору зелену.
Бежала, па је думала:
– Опадај, горо зелена,
Те покриј моје трагове,
Да ме мој војно не најде.
Три годин’ сам га лагала.
Прву му годин’ думала:
Чекај ме, војно, млада сам.
Другу сам годин’ думала:
Чекај ме, војно, дар немам.
Трећу му годин’ отказа:
Жени се, војно, нечу те.

36
Бежала бела Божана

Кроз пусту гору зелену.
Бежала, па говорила:
– Опадај, лишће, без време,
И покриј моје трагове,
Да ме Манојло не најде.
Три годин’ сам га лагала.
Прву га годин’ залага:
Чекај ме, војно, млада сам.
Другу га годин’ залага:
Чекај ме, војно, дар немам.
Трећу му годин’ отказа:
Нечу те, војно, старо си.
Манојло Божани говори:
– Ел’ волиш мене старога,
Ел’ моји остри ножеве?
Божана Манојлу говори:
– Ја волим твоји ножеве,
Не волим тебе старога.
(Савка Савић, Ошљане)
37
Бонка си Шанка лагала,

Девет годин’ га лагала,
Десету га манула.
Кад пошла година десета,
Шанко си Бонку питује:
– Бонко ле, бела Бончице,
Зашто ме вану мањујеш?
Бонка си Шанку казује:
– Жени се, Шанко, нећу те!
Три пут ју Шанко молио,
Четврти пут брче у џепак,
Извади мало ножленце,
Убоде Бонку у срце!

Тако ју лако убоде,

На нож’к срце изнесе.
(Николица Јовановић, Врбица)
38
Стојан иде на орање,

Бела Рада од белило.
– Стани, Радо, да думамо.
– Не могу ти, млад Стојане,
На дом су ми гости дошли,
Мајци мајка, мени баба,
Мајци братац, мени ујка.
Стојан Раду не верова,
Већ отиде своме двору,
И узјаха коња дору,
Па отиде Радин двору.
Ал’ му Рада премењена,
На девера наслоњена.
(В. Крстић, Селачко)
39
Стојан иде од орање,

Бела Рада од белило.
– Стани, Радо, да думамо.
– Не могу ти, млад Стојане,
На дом су ми гости дошли,
Мајци мајка, мени баба,
Мајци братац, мени ујка.
– Немој, Радо, да ме л’жеш,
На дом су ти гости дошли,
Гости дошли – оглаџање.
Оде Рада своме двору,
Стојан оде у градине,
Врза коња за босиље,

Па он оде Радин двору

Радин двору, крај прозора,
Рада му је испрошена,
(Нада Рајковић, Селачко)
Ал’ му Рада премењена,
Сл. 7. Дивља ружа Сл. 8. Линцура, кантарион
40
Каравиле, кара ли те мајка?

Ни ме кара, ни ме одговара,
Већ ме шаље на Дунов, на воду,
А ја не знам откуд Дунов тече.
Дунов тече проз Јерида града,
Иза града зелена ливада,
У ливаду сладунка јабука,
Ту си седи терзија Манојло,
Па си шије грању на одежду.
Отуд иде Јагода девојка:
– Помаг Бога, терзија Манојло!
– Бог помага, Јагодо девојко!
Љуто куне Јагода девојка:
– Еј, дабогда, терзија Манојло,
Колко цвета на мој зелен венац,

Толко годин’ да се не ожениш,

Док не узнеш Јагоду девојку!
Љуто куне терзија Манојло:
– Еј, дабогда, Јагодо девојко,
Колко бода на моју одежду,
Толко годин да се не ожениш,
Док не узнеш терзију Манојло!
(Божица Јоцић, Селачко)
41
Вино пију тридесет делије,

Слуга им је Ружица девојка.
Коме како чашу наздравила,
Свако јо’ се за грло ваташе:
– Ој, Бога ти, Ружице девојко,
Можеш ли нам свима слуга бити?
– Ја ви могу свима слуга бити,
Ал’ не могу свима љуба бити.
Навати се једно момче младо,
Па прегази Дунав и Мораву
И он узе Ружицу девојку.
42
Опклади се момче и девојче

Да спавају, да се не дирају.
Момче спава као мирно јагње,
А девојче ко живо ђаволче.
Кад је било око пола ноћи
А девојче из кревета скочи:
– Окрени се, не окренуо се,
Мртвога те мајка окренула.
(Момирка Цветковић, Витковац)

43
Заклели се момче и девојче

Да спавају, да се не дирају.
До сред ноћи спаше, мироваше,
Од сред ноћи девојка говори:
– Обрни се, момче, куде мене,
Мртвога те обртала мајка
Од Петрова до Гмитрова данка,
И опет ти душа не испала
Док на моме срцу не заспала.
44
Огањ гори међу две планине,

Момак стоји међу две Влајине,
Међу Јану и међу Љиљану.
Јану љуби, а Љиљану неће.
Љиљана му потијом говори:
– Љуби обе, ил’ немој ниједну,
Да ни није криво на ниједну.
(Д. Милановић, Петруша)
45
Расти боре, још више нагоре,

Шири гране на све стране,
Не дај зори да сване.
– Питај, Зоро, мајку твоју,
Оће ли те за мен’ дати?
– Питала сам, вражала сам,
Отац даје, а мајка не даје.

46
Синоћ пао густи мрак,

Ја изађо’ на сокак,
Ја изађо’ на сокак,
Па погледа у облак.
У облаку лету виле,
Носе мога Миле.
(Живана Алексић, Селачко)
47
Синоћ ми је долазио Гојко,

Па ме пита: – Шта радиш, девојко?
– Ево, радим, белу ружу садим.
Цветај, ружо, алево и бело,
Да закитим Гојково одело.
Ја га китим, а он ми се смије:
– Што ме китиш, кад то твоје није?
(Р. Миладиновић, Ошљане)
48
Зелен багрен, бел му цвет,

Прими, драги, мој пакет.
У пакету ситно пише:
Не волим те више!
Зелен багрен, бел му цвет,
Жен’ се, драги, док си леп.
Кад остариш ко мој деда,
Нико те не гледа!
(Кoсе Стојановић, Загорка Алексић и Љубинка Живковић, Витковац)

49
На прозор ми цветала мушкатла,

Варала сам једнога мушкарца.
Где сам тела, туј сам га повела,
А он мисли да сам га волела.
(Божика Живковић, Витковац)
50
Ој, убава Веселинће,

Још поубав Раде.
Он ће да ти дође,
Столицу да даш.
(Ружица Петровић, Петруша)
51
Видиш, драги, зелено багрење,

Сећаш ли се за наше волење?
Волесмо се три године дана,
А четврту љубав отказана.
Кад те видо с другу да стојите,
А ја мислим од мен’ говорите.
(Буда Ивковић, Јаковац)
52
Чувам овце покрај Дрине воде,

А драги ми за Немачко оде.
Дошо драган да пазари овце,
Моје овце по тридесет новце.
А ливаде друге цене:
Кој поведе мене.
(Живица Вукадиновић, Потркање)

53
Видиш, драги, оно суво дрво?

Онда си ме пољубио прво.
Иде драги и по пута свира,
А на мене капију отвара.
Моја мајка, она је заспала,
Па ми не да да изађем драгом.
Спавај, спавај, моје мило драго.
54
Oj убава, убава девојко!

Дрино водо, нe нишај се толко,
Лудо момче, не носи се толко.
Meнe мajкa зa тeбe нe дaвa.
И да даје, ja си сама нећу,
Jeр ти имаш до две, дo три мане:
Прва мана што ти кућа мала,
Друга мaнa, сћиташ по кафана,
Tрећa мaнa, што пушиш дувана.
(Tихослава Никодијевић, Дебелицa)
55
Ветар дува, вијалице,

По Ћиркове ливадице.
56
Oчи моји гарави,

Сву ноћ нисте спавали,
У кога сте гледали?

У онога дилбера
Што му уста медена.
Сл. 9. Мајчина душица Сл. 10. Вилино сито
57
Шибај се, не шибај, пручко рећитова.

Либе, бело Бибе, помалко коприве.
Еј га крај орото, где је се надуло,
Где је се надуло и напентарило.
(Злата Цветковић, Ново Корито)
58
Добра кућа, добра и ливада,

Ал’ се мени момак не допада.
Добра кућа, добра и авлија,
Али момак није мераклија.
Добра кућа, добри и прозори,
Али момак н’ уме да говори.

59
Зелен ора у гори,

Мој комшија говори:
– Комшинице, вита јело,
Оћ’ да се узнемо?
– Оћу драги, зашто не,
Ако мама дозволи!
60
Суво дрво испуцале коре,

Ко ће мене, сироту, да воле?
Ко ће мене, сироту, узети
Кад ја немам дукате однети?
Дукате се не мећу на цвеће,
Већ на цуре које нико неће.
61
Листај, горо, до неба,

Мен’ свекрва не треба.
Не треба ми стара луда,
Да ме свађа с мужа.
Мене свекар не треба.
Не треба ми свекар луди,
Рано да ме буди.
Мене девер не треба.
Не треба ми голуб бели,
Имање да дели.

62
Висок багрем до неба,

Мени свекар не треба!
Не треба ми свекар луди
Висок багрем до неба,
Мен’ свекрва не треба!
Не треба ми свекрвица,
Ја сам газдарица.
63
Зелен орах у њиви,

Ој, комшијо брљиви,
Што ми рече да сам твоја,
Мангупчино моја?
Зелен орах до неба,
Мене свекар не треба!
Не треба ми свекар луди
(Ковољка Сибиновић, Петруша)
64
Данас ме је мајка женила,

А јутрос ми побегла девојка
И однела сукњу од шифона,
И у сукњу пола милиона.
(Живица Вукадиновић Потркање)
65
Kaд сам била код мајку девојка,

Мајка ме је лепо светувала:

Да не одим ноћу по сокаци,

Да не варам туђега бећара,
Туђи бећар, голема превара.
Синоћ дође, синоћ ме превари,
А камоли често да дооди.
Извел би ме у гору зелену,
Гдено виле коло изводиле.
Код њи седи Петар Доњоземац,
Свирку свири, дробне сузе рони.
66
Чарни горо, чарни сестро,

Обе да чарнемо.
Ти за твојто лисје, горо сестро,
Ја за мојту пусту младост.
Твојто лисје, горо сестро,
Пак че да се врне.
Мојта младост, горо сестро,
Нема да се врне.
67
Јану мајка надалеко даје.

Јана неће надалеко д’ иде,
Већ се игра с ђаци по чардаци,
У игру си мушко чедо доби.
Руч’ поруча да јо’ мајка дојде,
Да донесе унуку кошуљу,
Зету Петру зелену јабуку,
Милој ћери свилени рукави.

68
Закукала кукавица
Накрај село, на јесена.
Питала ју грличица:
– Што ми кукаш, кукавице?
– Како, јадна, да не кукам
Кад ме просе за пупунка,
А ја нечу за пупунка,
На пупунка смрди душа.
Веч ја очу за голуба,
За голуба гривошана,
Ел’ он оди по пченицу
И загрља голубицу.
(Баба Симка, Селачко)
Ел он шета по пченице
Као госпа по улице.
(Живана Aлексић, Селачко)
Извори илустрација
Фотографије из личног архива проф. др Зоје Карановић

“Word is Spread of Beautiful Maiden“:

Serbian Folk Songs on Love and Beauty
(Field Notes from Beli Timok)
Zoja S. Karanović and Vesna Đukić
Summary
This paper presents 68 Serbian lyric folk songs on love and beauty that the
authors recorded in 1997–1998, in a number of villages around Beli Timok River,
conveyed by 34 informants.
Keywords: Serbian lyrical folk songs, love, beauty, Beli Timok, field research
проф. др Зоја С. Карановић

Е-пошта: zojanko@stcable.net Прихваћено: 30. 5. 2022.

IN MEMORIAM
Соња Петровић Проф. др Момчило Златановић (1934-2022)
In memoriam
Проф. др Момчило Златановић
(1934-2022)
Соња Петровић
Деветнаестог фебруара 2022. преминуо је проф. др Момчило

Златановић, заслужни и свестрани проучавалац и сакупљач фолклора
јужне Србије. Рођен 22. фебруара 1934. године у селу Ратаје код Врања,
рано се определио за изучавање српске књижевности, а посебно зави-
чајне народне књижевности, језика и културне историје, па су љубав
према усменој традицији и делатност у овим областима обележиле ње-
гов плодан радни век. Професор Златановић се образовао најпре у Гим-
назији „Бора Станковић“ у Врању и на Вишој педагошкој школи у Нишу,
да би дипломирао (1958) и потом докторирао (1973) на Филозофском
факултету Универзитета „Кирил и Методиј“ у Скопљу, на групи „Исто-

Проф. др Момчило Златановић (1934-2022) Соња Петровић
рија за книжевностите на народите на ФНРЈ/СФРЈ“, са тезом Историјске

народне песме врањскога краја.
Од средине педесетих година прошлога века професор Златано-
вић је предавао српскохрватски и руски језик у Пасјану код Гњилана и у
Економској школи и Гимназији у Гњилану, да би од почетка шездесетих
радио као просветни саветник у Врању и потом као предавач теорије
књижевности, народне књижевности и методике језика на Вишој шко-
ли у Врању. Од деведесетих година предавао је народну књижевност и
реторику на Учитељском факултету у Врању, а по пензионисању био је
ангажован да предаје народну књижевност на Филозофском факултету
Универзитета у Нишу.
Научна интересовања професора Златановића развијала су се, с
једне стране, у складу с наставним областима у оквиру којих је деловао,
а с друге стране, замах и смер су им давали сусрети с тада још честим
певачима и казивачима старог кова на терену јужне и југоисточне
Србије. Трајно су га заокупљале народна књижевност на синхронијској
и дијахронијској равни, историја књижевности и завичајна културна
историја, а поред тога бавио се и везама између писане и усмене
књижевности, лексикографијом, топономастиком, методиком наставе
књижевности и језика, истраживањима из области етнографије и
историје јужне Србије, као и приређивачким и књижевним радом.
Сакупљачки и антологичарски рад професора Момчила Златано-
вића, још од првих збирки лирских народних песама: Игличе венче над
воду цвета и Нишна се звезда по ведро небо (1967), био је запажен и до-
био је похвалне оцене једног од најбољих познавалаца усмене лирике,
чувеног професора Београдског универзитета Владана Недића (1920–
1975). Одушевљен свежином, отменошћу и поетичношћу израза, про-
фесор Недић је указао на присно осећање живота и идејно-филозофске
рефлексе у врањским песмама. Уследиле су друге збирке и антологије
народних песама, самосталне и у коауторству, које су лепо примљене
код фолклориста широм ондашње Југославије, о чему сведоче осврти О.
Делорка, А. Назора, Љ. Рајковића Кожељца, Ј. Јањића, Т. Петровића и др.
Збирке су обухватиле разне обредне и необредне лирске песме, лирско-
-епске и епске песме широког тематског распона, а понеке су укључиле
и магијске текстове, као нпр. темељна збирка Народне песме и басме
Јужне Србије у издању САНУ (1994). Многе збирке насловљене су сти-
ховима, или пак указују на врсту песама: Мори Бојо, бела Бојо (1968),
Стојанке, бела Врањанке (1969), Краљичке песме (1971), Чудно дрво:
лирске народне песме југоисточне Србије (са Станишом Тошићем, 1971),
Да знајеш, мори моме (с Мирославом Миловановићем, 1972), Sija zvezda,
narodne pesme oslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje (1974), Лирске

народне песме из јужне и источне Србије (1982), Народне песме Јужне

Србије о ослободилачком рату и револуцији (с Николом Илићем, 1985),
Епске народне песме југоисточне Србије (1987), Нешто ми се памет
померава, лирске народне песме Косовског поморавља (1995), Народно
песништво данас (с Владимиром Цветановићем, 1999), Лирске народне
песме, избор (2000).
Уз народне песме и басме, професор Момчило Златановић при-
купљао је и изучавао и народну прозу, пре свега културноисторијска и
топонимска предања, као и друге врсте приповедака (Vranjske legende I,
1970; Врањске легенде, предања и приче II, 1974; Народне приповетке из
Јужне Србије, 2007).
Постојано интересовање професора Златановића за народну
књижевност није се исцрпљивало у сакупљачком и антологичарском
послу, него је било изражено и подржано многим чланцима и студија-
ма посвећеним најразличитијим питањима, од прегледа стања народне
песме на терену, књижевноисторијских осврта на усмено стварање у
одређеном крају, осврта на рад појединих истраживача, сакупљача и
књижевника (нпр. писао је о Стојану Новаковићу, Милану Ђ. Милиће-
вићу, Бори Станковићу, Драгутину Илићу, Вуки Поп-Младеновој, Хаџи-
Тодору Димитријевићу, Светиславу Симићу, Милошу Савковићу итд.),
преко питања о настанку, развоју и варијантности усменог певања, ути-
цају епских песама из Вукових збирки на народне песме југа Србије, до
анализе посебних тема (нпр. о Косовском боју, Марку Краљевићу, Нико-
ли Скобаљићу, хајдуцима и комитама, Првом српском устанку, новијим
борбама за ослобођење Србије, родоскврнућу, девојкама и Турцима
итд.), појединим песничким и прозним врстама, басмама, веровањима,
обичајима календарског и животног циклуса, култним местима, рас-
падању патријархалне породичне задруге и др., те записа и трагања за
народним песмама и предањима у књижевним делима, посебно зави-
чајних писаца. Златановић је радове објављивао у периодици (Врањски
гласник, Лесковачки зборник, Зборник Матице српске за књижевност и
језик, Стремљења, Етно-културолошки зборник, Зборник радова Учи-
тељског факултета у Врању итд.), као и у посебним књигама, међу
којима су Народно песништво јужне Србије (1982) и Историја и тради-
ција (1996). Како су Златановићева теренска истраживања захватала,
уз народну књижевност, и поједине делове етнографије и културне
историје, објављене су и две предеоне монографије: Пчиња (1996) и
Пољаница (1998). Крајем прве деценије овога века, професор Златано-
вић је начинио избор из збирки народне књижевности и својих радова,
и штампао десет томова Изабраних дела (2007–2008), а међу њима је
први пут публикована збирка Народне песме и басме Косовског Помо-

Проф. др Момчило Златановић (1934-2022) Соња Петровић
равља (2007). Управо ови драгоцени теренски записи из Косовског По-

моравља су дигитализовани и похрањени у Музиколошком институту
САНУ у Београду.
Упоредо с прикупљањем фолклора, професор Момчило Злата-
новић је савесно бележио и народну лексику. Од лексикографских ра-
дова истиче се богат и пажљиво прикупљен Речник говора југа Србије
(2011, 2014, и под називом Речник говора јужне Србије, 1998), који су
лингвисти високо оценили. Издање Речника из 1998. дигитализовано
је у склопу речничке платформе Расковник Института за српски језик
САНУ 2017. године и на тај начин је овај тезаурус, укључујући и кратке
фолклорне и говорне облике, учињен претраживим и доступним нај-
широј публици (http://raskovnik.org/). Посебне радове професор Зла-
тановић је посветио турцизмима у говору јужне Србије, микротопони-
мији насеља у Иногошту, ојконимима и топонимима Врањске котлине,
топонимима у граду Врању, топонимима у насељима Пољанице, Пчиње,
прешевске Црне горе, ономастици врањског краја, варваризмима и про-
винцијализмима у делу Боре Станковића и др.
Заокупљеност завичајним врањским крајем, људским судбинама,
начином живота, духовношћу и осећајношћу, професор Момчило Зла-
тановић преточио је и у литерарно стваралаштво. Објавио је запажене
књиге кратке прозе и есејистике: Животни круг: приче и цртице, мисли
(2010), И сан о срећи – већ је бол: мисли (2012), Приче о стази балканској
(2017).
За успешан и свестран вишедеценијски рад на пољу научног, на-
ставног и сакупљачког рада, професор Момчило Златановић одликован
је многим признањима, међу којима су: Вукова награда (Културно-про-
светна заједница Србије, 1983), Специјално јавно признање Скупшти-
не општине Врање „7. септембар“ (1995), Награда „Свети Сава“ града
Врања (1996), Златна плакета Учитељског факултета у Врању (1998),
Специјално јавно признање града Врања „31. јануар“ (2010), Херој де-
ценије – наука и образовање (2005–2015) (БАТ, Врање 2015), Повеља
„Миле Недељковић“ за животно дело (2019), „Чувар завичаја“ (2021). Да
је био вољен и поштован, и да је својим делом оставио блистав науч-
ни траг, показале су и његове колеге и поштоваоци: Тихомир Петровић
2002. приредио је Библиографију Момчила Златановића, а 2003. уредио
је зборник Стваралаштво Момчила Златановића, сачињен од радова
који су били изложени на научно-стручном скупу одржаном на Учи-
тељском факултету у Врању 6. јуна 2002. године.
Неуморни прегалац на пољу нематеријалног културног наслеђа,
професор Момчило Златановић својим научним радом поставио је по-
уздане путоказе проучаваоцима народне књижевности јужне Србије, а

пребогатом и разноврсном сакупљеном грађом задужио је нашу науку

о фолклору, успевши да овековечи неке од најлепших примера усмене
уметности речи који остају да трајно сведоче о лепоти, дубини и идеј-
ности српског народног стваралаштва.
проф. др Соња Петровић

Универзитет у Београду, Филолошки факултет Примљено: 3. 6. 2022.
Е-пошта: sonja.petrovic@fil.bg.ac.rs Прихваћено: 14. 6. 2022.

ПРИКАЗИ И БЕЛЕШКЕ
Приказ Прикази и белешке
Приказ
Капитална монографија
о Ромима у Србији на почетку 20. века
Тихомир Р. Ђорђевић, Цигани у Србији. Етнолошка истраживања.

Приређивач Данијела Поповић Николић, превод Гордана Тимотије-
вић. Центар за културу у Алексинцу и Огранак САНУ у Нишу, 2021,
400 стр.
Планирано приређено издање прево-

да са немачког језика докторске дисерта-
ције Тихомира Р. Ђорђевића Die Zigeuner in
Serbien: Ethnologische Forschunge, својевреме-
но штампане у два дела у тешко доступном
специјализованом будимпештанском часо-
пису Ethnologische Mitteilungen aus Ungarn,
Mitteilungen zur Zigeunerkunde 1903. и 1906.
године, представља несумњиво велики изда-
вачки подвиг који су на себе преузели Цен-
тар за културу у Алексинцу и Огранак САНУ
у Нишу, подвиг на који је научна јавност у Ср-
бији веома дуго чекала.
Монографија је израђена у складу са највишим научним стан-
дардима и садржи комплетно фототипско издање на немачком језику
са преводом на српски. У питању су следећа поглавља: Увод, О Цигани-
ма у Србији, О прошлости Цигана на простору Краљевине Србије, Ста-
тистички преглед, Језик, Подела Цигана по вери, О физичким особинама,
О душевним особинама, О начину живота Цигана, О занимањима Цигана,
Цигани у српском народном веровању и народном предању, О обичајима
Цигана, О обичајима око деце, О обрезивању (сунету), О побратимству,
О свадбеним обичајима, О посмртним обичајима, О празницима код Ци-
гана (О Новој години, О Ђурђевдану, О осталим празницима), О усменом
предању (Шта Цигани говоре о себи и свету, Предања и бајке), Песме, За-
гонетке, Клетве, Заклетве, О рачунању код Цигана, Из ромског речника,
Дани у недељи и Бројеви.
Будући да није било објављено у оквиру дводелне студије на не-
мачком језику, непреведено је остало само једно поглавље из доктората

Прикази и белешке Приказ
и то оно посвећено ромској традиционалној медицини. Ово поглавље је

вероватно чинило саставни део рукописа одбрањене тезе на немачком
језику, али је уредништво будимпештанског часописа вероватно одба-
цило ово поглавље јер је претходно већ било објављено на немачком
језику у часопису Wiener Klinische Rundschau 1902. године.
За сада није пронађена оригинална интегрална српска верзија
тезе Тихомира Ђорђевића. Може се претпоставити да се она вероватно
налазила у поседу њеног преводиоца на немачки језик, Фридриха Кра-
уса, као што није нађен ни оригинални немачки рукопис тезе одбрање-
не у Минхену 1902. године (сачувани су само његови фрагменти). Посао
преводиоца Гордане Тимотијевић био је отежан због уложеног напора
да језик превода прилагоди данас већ архаичном научном језику Тихо-
мира Ђорђевића и тиме обави својеврсну језичку реконструкцију. Јед-
нако је сложен задатак било превођење ромских етнографизама и дру-
ге, данас већ застареле српске етнографске терминологије.
Свакако најзахтевнији преводилачки посао представљао је пре-
вод фолклорне грађе (посебно песама) са немачког језика. Ромске на-
родне песме Тихомир Ђорђевић је првобитно забележио ћирилицом
на ромском језику вероватно истовремено са преводом на српски (ови
записи, као ни њихови преводи на српски, нажалост, нису сачувани,
осим у једном случају), а затим је Фридрих Краус обавио њихову транс-
литерацију на латиницу и превод на немачки. У оставштини су ипак
сачувани оригинални Ђорђевићеви записи лексике из три различита
ромска говора који ће омогућити лингвистима њихову бар делимичну
реконструкцију. Пред лингвистима и фолклористима остаје и сложени
задатак анализе и реконструкције оригиналне верзије ромских песама
због многих грешака у самом запису и Краусовом редиговању и прево-
ду на немачки.
Приређивач и аутор поговора, заправо научне студије о ком-
плетној ромолошкој делатности Тихомира Ђорђевића, јесте Данијела
Поповић Николић. Овај поговор, под насловом Докторска дисертација
Тихомира Р. Ђорђевића: рукописи, превод, допуне и прераде, на око
четрдесет страна, заснива се на архивским истраживањима рукописне
грађе о Ромима у заоставштини Тихомира Р. Ђорђевића, као и преписке
Тихомира Ђорђевића са братом Владимиром Ђорђевићем и Фридрихом
Краусом, из Легата Тихомира Ђорђевића и сестара Јанковић у Народној
библиотеци Србије. Замршена историја настанка самог доктората,
првобитне тешкоће око његовог објављивања на немачком језику, као
и касније још веће тешкоће око објављивања на српском језику (Српска
краљевска академија је 1903. године одбила да објави ово дело уз
образложење да је већ било објављено на немачком језику), расветљена

је у овом предговору склапањем мозаика података из архивске грађе

и разних објављених службених и научних извора. Осим интегрално,
на немачком језику 1903. и 1906. године, Тихомир Ђорђевић своја
иницијална и допуњена истраживања Рома у Србији (и касније у
Југославији), као и приказе неколико значајних светских ромолошких
монографија, објављивао је сукцесивно у форми научних радова расутих
по бројним српским и страним часописима и дневној периодици. Тачан
списак свих Ђорђевићевих ромолошких радова објављених после
одбрањеног доктората, у периоду 1903–1940. приложен је у поговору,
као и детаљан коментарисани попис ромолошке грађе сачуване у
његовој оставштини у архиву Народне библиотеке.
Приређено издање превода докторске дисертације Тихомира
Ђорђевића снабдевено је индексом личних имена, индексом етногра-
фских и географских назива и индексом појмова (на српском језику),уз
факсимиле неколико архивских докумената као прилозима: приложено
је неколико писама и фотографија из оставштине Тихомира Ђорђевића.
Темељно и студиозно припремљено научно издање превода до-
ктората Тихомира Ђорђевића препоручујем читаоцима са уверењем да
се његовим објављивањем пише нова страница у историји српске ромо-
логије и српске етнологије. Без обзира на своју релативно уску научну
оријентацију, ова монографија остаје као капитални етнолошки, фол-
клористички и лингвистички документ о Ромима у Србији на почетку
20. века, и истовремено документ значајног места које је наука у Србији
тога доба имала у светским размерама. Овако приређено издање послу-
жиће као важан извор не само ромолозима и историчарима науке већ и
истраживачима других хуманистичких дисциплина, па и ширем кругу
поштовалаца и љубитеља дела Тихомира Ђорђевића.
др Биљана Сикимић
Балканолошки институт САНУ, Београд Примљено: 23. 3. 2022.
Е-пошта: biljana.sikimic@bi.sanu.ac.rs Прихваћено: 15. 4. 2022.

Приказ
Књига-код: где је у књижевности Кључ од Косова?
Бошко Сувајџић, Кључ од Косова, Београд: Албатрос плус, 2021, 494

стр.
Може ли суверено познавање и интер-

претирање одређеног књижевног топоса који
повезује векове српске литературе, како то
чини стваралачка рецепција косовске леген-
де код бројних аутора различитих епоха и по-
етичких опредељења, да буде основа симулта-
ности преплета савременог херменеутичког
криптограма и древности суштинског кода,
чија релација, ако се мудро рашчита, не само
што указује на кључно место књижевнонауч-
ног и књижевноуметничког дискурса у култу-
ри данас, него представља и пример начина
на који се целином професионалног, проуча-
валачког и артистичког деловања приступа
истраживачком питању као епифанији апсо-
лута многих списалачких трајања у тексту?
Може ли таква књига као кључни спој изучавања старије и новије срп-
ске књижевности, у проматрању рефлексија односа историје, легенде и
мита у драми и песништву 19, 20. или 21. века, кроз архитектонику ви-
шеслојних дијалога са претходним тумачима актуелизованих питања
да оваплоти утврђено место односа књижевности и културе и у просто-
ру јавног дискурса, не би ли се кроз кључни положај науке и уметности
у друштву и проговорило о неким од најзначајнијих питања индивиду-
алног и колективног трајања у историјском и метафизичком? Може ли
свеобухватност такве књиге која суптилно и ненаметљиво претендује
да ослика многострукост једног опуса, као и да се отвори за ширину
рецепцијских очекивања сваког потенцијалног читаоца, да буде ишта
друго до чисто врело текста које тежи да у свакоме успостави жељу за
дијалогом и покрене многе одговоре? Управо у назначеним смеровима
књига Кључ од Косова проф. др Бошка Сувајџића уверава колико креа-
тивна полиглосија историчара књижевности, тумача литерарних дела,

песника, драмског писца и музичког ствараоца озбиљно утемељује

поменуте претпоставке свестрано реализоване и у овој монографији,
мотивишући предуслове да се о хибридности њене форме промишља
и као о својеврсном новом облику научног текста, који можда и (не)
свесно покреће питања о евентуалним концепцијама интерпретација
књижевности и у савременом свету.
Имплицитно настављајући типологије проматрања из претход-
них монографских студија и засебних истраживања у вези са тим да
ли изучавање књижевности неизоставно мора да буде искључиво ме-
ханизам прагматичних сортирања, Сувајџић у овој књизи нуди сусрет
теоријског и поетског сагледавања текста као проучавалачки процес
који својим продуктивним потенцијалом у научно-есејистичком тону
пружа модел тумачења књижевности аналоган и смислотворно прожи-
мајући са свим другим аспектима духовног бивања. Одлука да се Кључ
од Косова излије између аналитички минуциозног проматрања грађе
и властитих поетских остварења претпоставља потребу да се књижев-
на интерпретација учини још живљом, комуникативнијом, личнијом,
чиме и свеприсутнијом, оном која се тражи и памти као трајно важно
саговорништво, што доприноси како одређеним формативним увиди-
ма појединца, тако и основама разумевања колектива у различитим
временима. У тим оквирима Сувајџић у овој књизи нетремице делује, на
више планова вајајући врлину стваралачке нефикције, преиспитујући
форму лирског есеја, трајући између херменеутичког у романескном
и новелистичког у интерпретативном преплету аксиома и поетеме,
као што је уочљиво, на пример, и у следећем сегменту о „Косовск[ој]
молитв[и] Милутина Бојића“:
Испевана у епском, трохејском десетерцу, ритму који

диктира рефрен преузет из усмене традиције, Молитва (1911)
садржи омиљену визију у склопу Бојићеве евокације косовске
легенде. Огромна, студена царска одаја, са високим каменим
сводовима, којом доминира мрачни престо. Мистична атмо-
сфера пустоши и поноса. Племенита узвишеност и херојска
трагика (Сувајџић 2021: 319).
Такве врсте есејистичког митологема научног текста постављају

у Сувајџићевој монографији анализу књижевног остварења као чисту
уметност, при чему непрекидно делује да од тога што експертиза мора
да буде изречена и треба, како је једино могуће, да буде и формулиса-
на, као да зависи и трајање тумачења и ткања његовог интерпретати-
вног субјекта, у коме песник надописује научника, а проучавалац над-
глашава поету. Тако ова тумачења постају својеврсни хибриди поетског

и прозног, аналитичког и рефлексивног, док назначена врста језичког

ромора научне експликације, вођене без устручавања, одражава изве-
сно достојанство урбане церемонијалности текста, како се запажа и у
одељку „Косовска епска легенда“ Сувајџићеве књиге:
Несумњиво је да је ’косовска епска легенда’ (Љубин-

ковић 2018) имала снажан утицај на токове усмене књижев-
ности и конституисање ’живе традиције’ на целом Балкан-
ском полуострву. Као и све што је саткано од духа, она је си-
жејнотворна. Жива. Обухватна. Заразна (Сувајџић 2021: 76).
Уз песнички доживљај и научне елаборације, оваквим типом те-

кста непрекидно се постављају питања како оно што је лирски обли-
ковано метафоричко одређење може да постане појам, односно који су
примери када се дискурзивно-аналитички текст, кроз научну песмо-
творност, отелотворује и као стваралачки. При томе, у Сувајџићевој
књизи Кључ од Косова промишљено је и академски несебично, кроз
живе коментаре, сабрана апотеоза најзаснованијих запажања пређа-
шњих тумача интерпретираних питања, прецизно поткрепљених кроз
десетине референци, што све сачињава књигу-путоказ и студентима
књижевности, и свима заинтересованима којима је циљ да се упознају
са заокруженим увидима поводом истраживања одређених тема. На
такву врсту суме надовезују се нека од властитих иновативних открића,
као што су, на пример, и она која се тичу успостављања поетичког лука
између Ракићевих песама Божур и Јасика, која се уланчавају у оквире
дискусија са неким од ранијих тумачења Ракићевог дела, међу којима су
и текстови Пера Слијепчевића, Исидоре Секулић, Леона Којена, Јована
Делића, Јована Пејчића, Предрага Петровића и др. Уз то, Кључ од Косова
обилује бројним херменеутичким посластицама којима припадају и од-
говори на питања да ли су Лазар или Милош својим одабиром заправо
начинили хибрис, који су истакнути женски гласови косовске легенде
и како су препознати у потоњој књижевности, колико је остварива сло-
бода при писању о култу у Симовићевој драми и др. У том смислу може
да се говори о читавим свежњима вредних запажања у Сувајџићевој
књизи, међу којима су и она која преиспитују начине на које Јастребов
приступа анализама релација Обичаја и песама Срба у Турској, или пак
утемељују претпоставке у вези са тим како се одвијао дијалог између
Веселовског и Јастребова, да ли је могуће косовску легенду проматра-
ти и у многоструким рефлексијама у јужнословенским оквирима, а на-
рочито у бугарском фолклору и транспозицији извесних мотива, како
су извори везани за бој тумачени од најранијих интерпретативних

интересовања, преко Руварца, до сасвим савремених околности краја

20. и почетка 21. века, са којима Сувајџић неретко и полемише, како се
жанровски косовска легенда трансформише у драмском изразу од 19.
до 21. века, у чему се огледа потенцијални имплицитни дијалог дипло-
матских деловања Нушића и Ракића, зашто је Љубомир Симовић чинио
промене у свом тексту Бој на Косову, као и по чему је лик Богоја из Симо-
вићевог дела толико важан у конституисању извесних херменеутичких
упоришта Кључа од Косова. То су само неке од бројних интригантних
тема која ова књига покреће, док њихова развијена образложења кује у
све оно што Кључ од Косова у књижевности може да значи.
Декодирањем Сувајџићевих прецизних, промишљених, проучава-
лачки преданих и детективски педантно постављених шифри тумачења
увиђају се перспективе из којих су истраживане разлике међу хришћан-
ским и турским изворима о боју, као и начини њихових интерпретирања
у вековима који су следили, затим питања заснивања косовске легенде
у књижевности и издвајања њених најзначајнијих конституената, по-
пут Лазаревог култа, или пак митизације фигура, посебно Обилића или
Бранковића, проматрања колико путописна и етнографска грађа осли-
кавају (не)материјалну баштину Косова и Метохије, како је Косовски бој
приказан у бугарштицама, рукописним песмарицама, Вуковим збирка-
ма, који су кључни мотиви косовске легенде озвучени у остварењима
Вишњића и Његоша, зашто су у поезији о боју толико присутни драмски
моменти и како се на њих надовезују дела Сарајлије, Стерије, Бана, Су-
ботића, као и који су могући ресемантизујући приступи тематизовању
боја код Симовића или Шеварлића, односно како акустика Куленовиће-
ве поеме транспонује архетип и зашто је „[а]нафора […] у тесној вези
са смрћу“ (Сувајџић 2021: 344), колико метапоетика Попине поезије ре-
зонира са светском књижевношћу, која је песникиња „сакрализациј[е]
чулног“ (Сувајџић 2021: 380), те по чему је Рајко Петров Ного „гранич-
ник“ попут Филипа Вишњића (Сувајџић 2021: 411). Као расковник и
претпостављених проучавалачких интрига, Кључ од Косова бива књига
сусрета неких од најбољих Сувајџићевих запажања, датих у новом руху
целине која, можда, сачињава и својеврсни миљоказ у досадашњем ис-
траживачком раду аутора.
Појављујући се 2021, чиме имплицитно обележава и стогодишњи-
цу првих издања Библиотеке „Албатрос“, коју су покренули Станислав
Винавер и Тодор Манојловић, и у духу извесних модернистичких тоно-
ва приступајући одређеним темама традиције, књига Бошка Сувајџића
бодри инспиративна промишљања како својим научним упориштима,
тако и дискурзивним и формалним одабирима који проистичући из
стручних опредељења узрастају у поезији и који могу да поткрепе од-

ређене идеје и у будућим перспективама културних мисија, показујући

потпуност бивања у науци и уметности као врлину тоталитета једног
текста, при чему се запажа колико је поезија тумачења слављена и као
јасан проглас херменеутичке вечитости Кључа од Косова. Уколико пак
тумачење које је поезија може бити надречено, тиме се, у ствари, истиче
и снага превладавања метафизичког поверења не само у књижевност,
науку о књижевности и Сувајџићев Кључ од Косова у њој него и у све
реципијенте ове књиге као ојачану заједницу јасне телеолошке припад-
ности свему ономе што књижевност јесте и може.
доц. др Мина М. Ђурић

Универзитет у Београду, Филолошки факултет Примљено: 6. 7. 2022.
Е-пошта: mina.djuric@fil.bg.ac.rs Прихваћено: 10. 7. 2022.

Приказ
Национални и/или маргинални епски певачи
Саша Кнежевић, Велики пјевачи поствуковске епохе из Босне и Херце-

говине, Вишеград: Андрићев институт, 2021, 226 стр.
Монографија Саше Кнежевића вре-

дан је допринос проучавању поствуковског
епског певања и историји српске народне
књижевности Босне и Херцеговине. У фо-
кусу истраживачке пажње је опус двојице
епских певача, Илије Дивјановића и Мило-
вана Војичића, те њихов статус у српској
култури. Сагледавајући животе певача у
одговарајућим социокултурним контексти-
ма, апстрахујући поетичке одлике њихових
песама, трагајући за њиховим специфич-
ним певачким маниром, аутор коментари-
ше позицију Дивјановића и Војичића као
националних певача. Својим приступом и
одабиром теме Кнежевић се открива као
полемички глас српске фолклористике који
позива на поновно читање делимично забо-
рављених, па чак и одбачених текстова. Комбинујући методе историје
књижевности, културне историје, стилске, сижејно-тематске и поетич-
ко-естетичке приступе епици, аутор настоји да свестрано сагледа текст
и контекст Дивјановићевих и Војичићевих песама. Премда му то није
примарна намера, Кнежевић се бави и питањима правог и лажног на-
родног песништва, улогом певача у импровизацији песме, те статусом
Вукових збирки епских песама као „канона“ који битно одређује хори-
зонт очекивања истраживача и њихов однос према поствуковској епи-
ци. Полазећи од биографских чињеница и поетичких одлика певачких
корпуса, аутор осликава људске и стваралачке портрете двојице певача.
Епски корпус Илије Дивјановића, његови певачки поступци и ме-
сто у српској фолклористици разматрају се првенствено у вези са са-
купљачким радом Богољуба Петрановића. Сарадња Петрановића и Ди-
вјановића посматра се у ширем културноисторијском контексту друге

половине 19. века, те у вези са поствуковским интересовањем за фолк-

лор и Босну и Херцеговину као за у то време фолклористички недовољ-
но истражену земљу. Коментаришући сакупљачки рад Петрановићев,
апстрахујући његова сакупљачка начела (из предговора збиркама пе-
сама), аутор даје допринос историји сакупљања народних песама на бо-
санскохерцеговачком терену и испитује везе које су постојале између
сакупљача и певача. Становиште које заузима изразито је полемичко
према претходним истраживачима Петрановићевог дела. Наиме, испи-
тујући рецепцију Петрановићевих зборника у фолклористици, аутор
уочава известан баласт ауторитета, указује на то да су одређени ставо-
ви неоправдано прихватани као аксиоматски. Истиче да се првобитна
негативна Јагићева критика у истраживањима Војислава Јовановића
Марамбоа и Новака Килибарде продубљивала, при чему су се (не)свесно
занемаривали и понеки афирмативни ставови самог Јагића. Полемичка
жаока нарочито је уперена против Килибардиних тумачења којима се
замерају, а анализом одговарајућих примера и доказују, паушалност,
неутемељеност и аподиктичност појединих судова, те измештање Пе-
трановићевог рада из одговарајућег културноисторијског контекста и
пренаглашавање његове улоге у национално-пропагандном раду. Ау-
тор нарочито замера некритички однос према Дивјановићу као певачу
и сматра да је страдао с Петрановићем и због њега иако му ни највећи
критичари нису одрицали таленат. Отуда се целокупна студија о Илији
Дивјановићу може посматрати као вид рехабилитације овог певача.
Биографске чињенице о Дивјановићу излажу се на основу Пе-
трановићевих сведочења и записа Ивана Васина Поповића у којима
се, слично као и у случају биографије Милована Војичића, уочава мо-
дел хероизације певача. Нарочита пажња поклања се сведочењима о
Дивјановићевој побожности, умећу лаког спевавања, памтљивости и
чињеници да је био писмен, у којој су претходни проучаваоци нашли
главно упориште да одбаце Дивјановића као правог народног певача.
Кнежевић не пориче књишко порекло појединих Илијиних песама, али
књигу посматра као једно од средстава којима се традирају знања. Ак-
ценат се не ставља на генезу мотива већ на певачки поступак и начине
упесмљавања грађе. Тежећи да открије специфичну певачку вештину
и манир Дивјановића, аутор полази од поетичких законитости усмене
епике и самерава Дивјановићеве варијанте и њихова стилска и изражај-
на средства с песмама из збирки Вука Караџића. У анализи конкретних
текстова акценат је стављен на песме о прослави крсног имена, док се
у сижејно-тематском регистру издвајају оне о женидби с препрекама и
мотиву виле. Као Дивјановићев манир аутор издваја склоност ка рас-
певавању, претеривању, посрбљавању и већу заступљеност библијских
мотива, у чему види личне афинитете певача али и уобличавање спрам

хоризонта очекивања времена. Нарочито је занимљива теза о могућим

херцеговачким изворима Дивјановићевог певања, изнета поводом ва-
ријаната о женидби с препрекама и утицаја гуслара Стевана и Николе
Голијанина на Дивјановићево певање.
Док је у случају Дивјановићевом аутор наступао као бранитељ и
предводник својеврсног процеса рехабилитације овог певача, те био
приморан да се позабави преиспитивањем судова научних ауторитета
о Дивјановићу, у случају Милована Војичића аутор је, осим малог броја
изузетака, наишао на ћутање српске фолклористике о овом певачу. Оту-
да Кнежевићеве студије имају карактер пионирских студија и афирми-
шу овог певача и његов епски корпус као вредан део наше традиције.
Пошто је, углавном на основу сведочења Војичићевог сина Радосава,
дао биографски портрет певачев, аутор се осврнуо на сижејно-тематски
регистар Војичићевог корпуса и његову сарадњу с Милманом Паријем.
Истакнуто је да највећи део корпуса чине песме о догађајима с краја 19.
и почетка 20. века, нарочито о Првом светском рату, и да оне боље одра-
жавају Војичићев певачки манир и импровизаторске способности, јер
су његове песме најстаријих и средњих времена махом скоро идентичне
парафразе одговарајућих песама из Вукових збирки.
Од песама најстаријих времена Војичићеве збирке, у фокусу ис-
траживачке пажње је пет варијаната о Светом Сави. Аутор одређује ме-
сто ових песама у целини збирке, уочава њихову сродност с песмама
и предањима сакупљеним на босанскохерцеговачком терену у другој
половини 19. века и објављеним у оновременој периодици, то јест у
Петрановићевом зборнику. Поређењем варијаната аутор трага за Воји-
чићевим маниром, даје сижејно-тематски преглед песама, указује на
везе са Савиним култом и разматра место и улогу Светога Саве у фол-
клору Херцеговине, те специфичну визију Војичићеву о Херцеговини
као војводству Светог Саве.
Када је реч о Војичићевој епици о Првом светском рату, аутор даје
преглед доминантних тема, да би се потом упустио у сижејно-тематску,
стилску, структурну и поетичку анализу песама које опевају почетак
рата. Песме се посматрају у дијахронијској равни српске епике и пореде
са спевом Алексе Гузине Прва варница свјетског пожара. Истиче се да,
упркос сродној тематици, Војичићево певање није претрпело утицаје
популарног Гузининог спева, и да Војичић следи традицију деветнае-
стовековног црногорског певања. Указује се на певачеве афинитете ка
фактографији, то јест, у вуковском маниру, истиче се да више пази на
то шта пева него како пева. Склоност ка приказивању ширег контекста
догађаја, степен политичке ангажованости и нарочито култ династије
Карађорђевић обележили су Војичићеве песме о Првом светском рату.

Култ Карађорђевића, поступци хероизације владара и просла-

вљање династије у Војичићевој епици о Првом светском рату чине другу
истраживачку тему Кнежевићеву. Аутор прати начине карактеризације
краљева Петра и Александра и осврће се на обрасце устаничке епике,
њихову реактуализацију и идејне везе које се успостављају између фол-
клорног лика Карађорђа и његових потомака. Поетика града и симбо-
личка географија у Војичићевом певању о светском рату последње су
теме које Кнежевић обрађује. Он темељи своју анализу на методолош-
ким и теоријским основама проучавања града у епици које је поставила
Мирјана Детелић. Уочава се да је град сачувао исти симболички потен-
цијал (центар моћи и чинилац дистинкције своје : туђе), али да се у скла-
ду са тематиком светског сукоба проширио каталог места традицио-
налне епике и то двојако: с једне стране, у песме су ушли далеки, до тад
непознати, европски градови, а с друге – локална, мања места. Анализу
допуњује каталог херцеговачких градова у Војичићевим песмама.
Кнежевић је у монографији прештампао три Дивјановићеве пе-
сме и штампао три Војичићеве. Међу прилозима се налазе и предгово-
ри које је Петрановић написао за своје збирке и штампао их као њихов
интегрални део, а које је Новак Килибарда, приређивач прештампаних
Петрановићевих зборника песама, из непознатих разлога изоставио и
тиме, како показује Кнежевић, нарушио првобитну методолошку кон-
цепцију зборника. Осветљавање заборављеног или потиснутог кул-
турног наслеђа и успостављање континуитета у проучавању основни
су покретачки принципи Кнежевићевог истраживања. Изузетан значај
монографије је у томе што отвара нова поља истраживања, позива не
превредновање грађе и статуса двојице певача, осветљава и проблема-
тизује постојање канона проучавања, фокус помера на досад недовољ-
но проучене теме српске фолклористике. У позиву на поновно читање
и превредновање Дивјановићевих и Војичићевих песама аутор и сам
„канонске“ варијанте из Вукове збирке посматра као естетски успелије,
али истиче да естетско мерило, не сме бити једино које ће водити тума-
ча. Дивјановићев и Војичићев епски корпус посматрају се отуда не само
као естетски, него и као културноисторијски споменици који сведоче
о укусу једног доба и његовим духовним кретањима. Реконструишући
иманентну поетику двојице певача, аутор закључује да су и један и дру-
ги „сачували традиционални поетски образац српске усмене епике“ и
стекли статус националних певача.
мср Дејан Илић

Институт за књижевност и уметност, Београд Примљено: 9. 3. 2022.
Е пошта: dejan.ikum@gmail.com Прихваћено: 30. 3. 2022.

Приказ
Рашчитавање магијске потке српске усмене лирике
Јасмина Јокић, Магијско извориште поетског: огледи о усменој лири-

ци, Нови Сад, Филозофски факултет, 2019, 177 стр.
Монографија Јасмине Јокић, про-

фесорке Народне књижевности на Фило-
зофском факултету Универзитета у Новом
Саду, настала је као резултат рада у оквиру
пројекта Аспекти идентитета и њихово
обликовање у српској књижевности који
се, уз финансијску подршку Министарства
просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије, спроводи на Одсеку
за српску књижевност Филозофског фа-
култета у Новом Саду. Састоји се од девет
огледа, од којих су неки раније објавље-
ни, чији је чинилац обједињавања разма-
трање позиције жена у традиционалним
заједницама, њиховим магијским моћима
у календарским ритуалима и у поезији.
Књига садржи библиографију уз сваки рад и именски регистар.
Књигу отвара оглед Од цвета до плода: женски иницијацијски пут
у српској обредној лирици, у коме ауторка поставља тезу о подударности
симболике животног круга биља и животног циклуса жене. Култ биља-
ка у прошлости је, како се наводи, у потпуности припадао женама па
је успешност вегетације била повезана са њиховим интервенцијама.
Стрпљиво и аналитички ауторка излаже знања и закључке претходних
изучавалаца ове теме, да би затим изузетно питким и једноставним
разлагањем у пасусима који следе представила корпус обредне лирике,
остављајући утисак потпуног владања материјом. На примерима сва-
товских песама Јасмина Јокић представља архаичне представе у којима
се девојка изједначава са цвећем (паралела између букета цвећа и мла-
де, мајка ћерку одгаја као цвет који ће поклонити младожењи), и оства-
рује присан дијалог с погледима Александра Веселовског о значају лир-
ског паралелизма у поезији и укорењености ове стилске фигуре у при-

марном анимизму и антропоморфизму. Јасно се могу издвојити целине

у којима ауторка тумачи симболику смиља, босиљка, перунике и руже, а
илустративне примере налази у коледарским, сватовским и љубавним
песмама, истичући представу о подударању најважнијих животних ма-
нифестација као што су рађање, расцветавање и вењење. Посебан део
првог огледа чини потрага за поступком поређења или изједначавања
жене са врстама воћа. Анализом овог поступка ауторка успева да обра-
ди и тему доношења плода и идеју о непрекидној репродукцији живо-
та. Пратећи симболични живот биљака, остварује се апсолутни приказ
животног циклуса жене, кроз различите биолошке и социјалне фазе и
статусе.
У огледу Жена као носилац магијске моћи у календарским ритуали-
ма и поезији ауторка сагледава ритуалне поступке жена као учесница
краљичких, лазаричких и додолских опхода. Песме које анализира пред-
ставља као вербални облик тзв. тајног знања. И овде се жене успоста-
вљају као својеврсне посреднице, медијаторке између светова, ближе
природи од мушкараца, у сталном дослуху са оностраном реалношћу.
Детаљном анализом перформанса у оквиру обреда потврђује
се да се у женским коледарским ритуалима спајају елементи манифе-
стације плодности и светковине иницијације. Ауторка посебну пажњу
посвећује закључку да се у традиционалним заједницама обнова света
поверава најподеснијим женама, те детаљно објашњава појам ритуал-
не чистоте, наглашавајући асексуалност као предуслов за бављење ма-
гијом и услов за формирање структуре улога у низу обреда.
У уводном делу огледа Ритуални плач у свадбеној поезији Срба на
Косову и Метохији Јасмина Јокић прецизно наводи разматрану грађу и
помиње фолклористе, етнографе, етнологе и етномузикологе који су
се бавили проучавањем свадбеног обреда и лирике која га прати. Као
специфично обележје издваја елементе обредног тужења, које даље
разматра у тексту. У средишту пажње је традиционална српска свадба
на Косову и Метохији, добро документована у литератури. Мотиву ри-
туалног плача ауторка прилази преко феномена обреда прелаза, кому-
ницирајући са закључцима Арнолда ван Генепа који је прелазном пери-
оду посветио посебну пажњу, али и са Виктором Тарнером, који је увео
појам лиминалности као ознаку за фазу обредног прелаза у коме, како
ауторка наглашава, почиње обредно тужење у дому будуће младе.
Прелазак младе из познатог окружења у младожењин дом и њено
унутрашње осећање узроковано непознатим ауторка упоређује с об-
редом сахране и указује на сличности које постоје. На основу анализе
тужбалица и балада које се изводе у току лиминалне фазе свадбе, ау-
торка потврђује централну идеју обреда прелаза: важност и нужност

измештања из дотадашњег биолошког и социјалног статуса. Песме

које сагледава најчешће описују младу као болесну или на самрти, не
би ли је након свадбеног обреда приказали као изнова рођену у новом
контексту. Ауторка овим огледом подвлачи елементе обредног плача
младе као специфично обележје усменог стваралаштва Срба са Косова
и Метохије, које сведочи о његовој старини.
Варијанте баладе о оклеветаној сестри, чији је најпознатији пред-
ставник чувена песма из Вукове збирке Бог ником дужан не остаје, пред-
стављају главни предмет анализе у огледу Црне очи – два бистра кла-
денца: култ извора у усменој поезији. Ауторка тумачи варијанте записане
махом на подручју јужне и југоисточе Србије, као и на Косову и Метохији,
у којима завршетак песме садржи мотив претварања девојчиних очију
у изворе лековите воде. Сагледавајући разнолика веровања и магијска
значења мотива, ауторка закључује да је „древна симболика извора као
кључног облика тзв. живе воде“ сачувана скоро истоветно у свим при-
ликама. Јасмина Јокић поступно и систематично осветљава давнашњи
смисао и значење баладе, као и локалних предања о манастирима Зао-
ви, Рукумији, Брадачи и њиховим лековитим изворима, а у разматрање
укључује и поезију савремених браничевских песника. У свим тим раз-
личитим варијацијама мотива извора/очију заједничку окосницу чине
магијска веровања, архаична подлога и идеја о превладавању смрти.
Пети оглед за предмет разматрања има тзв. народну Библију, од-
носно начин на који се главни постулати теолошких тумачења одржа-
вају вековима у усменом стваралаштву српског народа. И овде је једна
од централних фигура жена – овог пута обична жена која добија улогу
Богородице, а рађањем сина постаје универзални симбол мајчинства и
заштитница свих породиља. Јасмина Јокић наводи низ примера из пе-
сама и народних веровања у којима су ликови познатог хришћанског
култа претрпели трансформације. Посебна пажња посвећена је теми
рођења Исуса Христа и његовог крштења, ишчитавајући древне пред-
ставе о повратку света у стање Хаоса. Ауторка у песмама које разматра
проналази симболично представљену регресију света у Хаос учесталим
понављањем мотива као што су: отварање неба, раздвајање (разли-
вање, заустављање, повлачење или надолажење) воде у Јордану, потре-
сање или пуцање тла, играње сунца, севање муња и громова, који доми-
нирају у песмама о крштењу Христа. Проналази и истиче и везу са тзв.
некрштеним данима, а онда контрастно анализира чин враћања света у
стање хармоније, након што до крштења дође (сјај Сунца чисти људске
грехе, а вода из Јордана, односно света/богојављенска водица их спира).
У огледу Митска изворишта мотива о игрању/титрању јабуком у
усменој лирици Јасмина Јокић истиче да се у досадашњим истраживањи-

ма углавном указивало на то да мотив јабуке оваплоћује идеје о плод-

ности и рађању, а да је поред тога мотив златне јабуке у тумачењима
био представљен као симболичка представа сунца. Ауторка, међутим,
најављује да ће настојати да прикаже шири спектар симболике ових мо-
тива. Она полази од песама у којима је главни мотив играња девојке или
младића јабуком, а затим тумачи опис игре титрање јабуком, којој је
посвећена и посебна одредница у првом издању Вуковог Рјечника. Опис
игре преноси се из записа Николе Беговића, а потом се рашчлањава и
сагледава у песмама. Ауторка уочава митску структуру у основи игре
и износи претпоставку да се у њој највероватније крију веома архаич-
не представе о магијској моћи управљања временским приликама из-
вођењем описаних ритуала. Потом се разматрају аналогни описи дечјих
игара титрања или пиљања. Компаративним сагледавањем ауторка
закључује да је реч о приказу јединствене митске представе у два раз-
личита кода – вербалном и акционалном, и оставља отворено питање
за будуће истраживаче: да ли су два поменута аспекта некада били у
синкретичком односу и како је уопште дошло до њиховог одвајања.
У огледу Обредна позадина једне дечије песме (Умре, умре Рајоле)
Јасмина Јокић позиционира насловљену песму од првих записа наста-
лих у Срему у 19. веку, преко варијантних записа са другачије именова-
ним главним ритуалним субјектом. Уз обиље података из етнографске
литературе, ауторка осветљава како су изгледали састанци и игре мла-
дих током Ускршњег поста у Срему. Посебно наглашава да Вук Караџић,
који је први објавио ову песму, жанровски је одређује као дјечину игру
коју изводе искључиво девојчице, а уз текст песме навео је и потпун
контекст њеног извођења. У преосталим записима, сазнајемо, није на-
поменуто да је то игра у којој учествују само девојчице. Ауторка даље
издваја три мотива: смрт, припрему за сахрану и погреб, те их детаљно
анализира. Сагледавајући унутрашњу логику игре, она застаје код ме-
ста на коме се Рајоле сахрањује – испод врбе, и закључује да је то моме-
нат који ову дечју игру доводи у везу са контекстом ритуалног обреда
погреба тзв. нечистог покојника у воду, да би се призвала киша, који је
заступљен у различитим словенским традицијама.
Тумачећи семантику ритуала, ауторка нас води до врло интере-
сантног примера обреда (тзв. Герман) који се изводио на подручју се-
вероисточне, источне и југоисточне Србије. Ритуал је служио за призи-
вање кише и садржао је описане елементе секундарне сахране. Ауторка
даље излагање илуструје примером из околине Бољевца, где су девој-
чице сахрањивале лутку у игри која, такође, приликом дијалога на има-
гинарном погребу, садржи елементе призивања кише. Упоредном ана-
лизом дечје игре Рајоле и ритуала за изазивање кише, ауторка уочава

низ сличности на акционалном плану (понављање погребног обреда уз

озбиљан приступ учесника, присуство ритуалних радњи). У закључку
Јасмина Јокић подвлачи чињеницу да је у ритуалу гроб најчешће лоци-
ран у води или у близини воде, чиме потврђује тезу да се ради о тзв.
нечистом покојнику.
Оглед Мотив ванбрачног детета у басмама против града: текст
и контекст се смислено надовезује на претходни уводним делом, у коме
ауторка истиче да су деца у нашој традиционалној култури учествовала
у извођењу магијских ритуала чији је главни циљ био да се призову по-
вољне атмосферске прилике (призивање кише) и одагнају лоше (град,
олуја, преобилне падавине). Анализирајући акционални план, Јасмина
Јокић посебну пажњу посвећује подацима да су у извођењу магијских
радњи најчешће била укључена најмлађа деца, односно последње рође-
но дете у породици, оно којим мајка завршава продуктивни циклус.
Прелазећи у анализи на магијске текстове који се изговарају, ауторка
као доминантан издваја мотив рођења ванбрачног детета.
Остварујући најширу комуникацију с претходним проучаваоцима,
ауторка отвара велики број питања која могу постати предмет даљих
истраживања. Примере које наводи не би ли испратила сложени систем
ритуала за одбрану града, доводе је до бројних закључака који се каткад
могу чинити удаљеним или чак неспојивим, али када се посматрају као
анализе различитих кодова – акционалног (преко тумачења дозивања
нечистих покојника), персоналног (илустрацијама извођачица, беба
у колевкама и последњег рођеног у породици), предметног (поновна
употреба предмета који су претходно коришћени у обреду везаном за
рођење детета) – указују се као део исте целине, па се чини да је ауторка
успела да растумачи дубинску семантику веровања и да прикаже вели-
ки број појединости од којих свака за себе може постати предмет даљих
истраживања.
У последњем огледу: Ослепљивање змије у јеремијским песмама:
од магијско-ритуалне праксе до поетског текста у први план Јасмина
Јокић истиче амбивалентност својстава змије у традиционалним веро-
вањима. Ауторка корене различитих представа о змији тражи у древ-
ном миту о борби Громовника са немани, те доводи у везу овај мит
са описом ритуалних пракси. Она издваја табу женских радова током
тзв. змијских празника и одатле шири предмет истраживања не би ли
потпуније и дубље представила поменуте представе које су само наго-
вештене у јеремијским песмама, нпр. представља аналогне магијске и
ритуалне поступке који се изводе помоћу игала у току змијских празни-
ка. Велика подударност између описане ритуалне праксе и песничких
слика и мотива води је ка закључку да су се наведене јеремијске песме

певале током обављања ових магијских радњи, те да их треба посма-

трати као неодвојиву целину. Јасмина Јокић међу записима којима рас-
полаже ову везу проналази само у једном примеру, док је у осталим веза
између поезије и описане магијско-ритуалне праксе заувек изгубљена.
Монографија Јасмине Јокић Магијско извориште поетског: огледи
о усменој лирици успоставља се као значајан допринос изучавању усме-
не лирике, посебно ритуално-магијских и симболичких аспеката, а бу-
дућим истраживачима као подстицај за нова тумачења и добар пример
научног рада у коме се грађи приступа студиозно, уз поштовање и ува-
жавање претходних истраживача и закључака.
мср Марко Ђорђевић Примљено: 1. 6. 2022.

Е-пошта: marko.j.djordjevic@gmail.com Прихваћено: 15. 6. 2022.

Приказ
Чување завичајне духовне баштине
Изникал ми струк босиљак: народне умотворине власотиначког

и црнотравског краја (друго допуњено издање), прир. Валентина
Питулић. Власотинце: Народна библиотека „Десанка Максимовић“,
2020, 584 стр.
Књига Изникал ми струк босиљак:

народне умотворине власотиначког и
црнотравског краја објављена је 2020.
године у издању Народне библиотеке
„Десанка Максимовић“ у Власотинцу. Ово
је друго, допуњено издање књиге која је
први пут изашла 2000. године под нази-
вом Изникал ми струк босиљак: лирске
народне песме власотиначког краја у из-
дању Информативног листа „Власина“ у
Власотинцу. Основна разлика између пр-
вог и другог издања огледа се у бројности
записаних песама и њиховој жанровској
разноликости, на шта је засигурно утица-
ла чињеница да је у друго издање уврште-
на и грађа записана у црнотравском крају.
Рад на првом издању књиге, према речима њеног уредника Србе Такића,
представљао је „велику и непоновљиву авантуру“ (стр. 8), након чијег
објављивања су чланови редакције листа „Власина“ препознати као
„истински нови квалитет у јавном и културном животу своје заједни-
це“ (стр. 8). Захваљујући њиховом преданом раду и разумевању локалне
самоуправе, а на корист шире културне заједнице, прикупљена грађа
објављена је у другом издању књиге. Забележене народне умотворине
власотиначког и црнотравског краја указују на слојевитост текста која,
како приређивач сматра, „отвара могућност новог, интердисциплинар-
ног приступа, у тумачењу обредно-обичајне праксе и етнопсихологије
једног специфичног варијетета српског народа“ (стр. 6). Велики допри-
нос овом издању дали су сакупљачи и записивачи народних умотвори-
на, међу којима има ученика, професора, културних посленика о којима
су остављени подаци на крају књиге.

На почетку књиге налази се уводна реч приређивача проф. др

Валентине Питулић, професорке Народне књижевности на Филозоф-
ском факултету Универзитета у Приштини с привременим седиштем
у Косовској Митровици, и реч уредника издања Србе Такића. У уводу
се наводе разлози потребе за издавањем другог проширеног издања, с
прецизним навођењем нових усмених жанрова који су се нашли у овој
књизи. Приређивач посебно истиче значај другог издања, те појаву спе-
цифичних облика народних умотворина (каква је седењка, на пример).
Уредник Срба Такић на првим страницама књиге пише детаљно о про-
блемима који су их пратили све време од почетка реализације идеје о
првом издању народних умотворина, али и о позитивном преокрету
који је наступио након објављивања народних лирских песама власо-
тиначког краја. Речи захвалности уредник упућује приређивачу проф.
др Валентини Питулић и рецензенту првог издања проф. др Ненаду
Љубинковићу, истичући да је њихово стручно залагање допринело зна-
чају забележених умотворина. Уредник оба издања на крају своје уво-
дне речи истиче вољу и јаку веру у успех и на индиректан начин пози-
ва све да вреднују дело и укључе се у додатни сакупљачки рад који би,
можда, резултирао трећим издањем.
Сакупљена грађа разврстана је по принципу жанровског од-
ређења, тако да су се у књизи нашле лирске, епско-лирске песме и го-
ворне народне творевине. Од лирских песама заступљене су обредне,
посленичке, обичајне, љубавне, породичне и родољубиве песме, а потом
је извршена и подела на њихове подврсте. У оквиру обредних песама
представљене су: коледарске (13), лазаричке (176), ђурђевданске (9),
крстоношке (4), краљичке (3) и додолске песме (8). Међу посленичким
песмама налазе се косачке (2), жетелачке песме (10) и седењке (6). Сва-
товске песме (18), здравице (10) и тужбалице (5) чине део записаних
обичајних песама, а успаванке (5) су дате као подврста породичних пе-
сама (28). Љубавне (78) и родољубиве песме (3) немају своје подврсте,
те су и овде дате под општим насловом. Од епско-лирских песама, запи-
сивачи су успели да чују и запишу новелистичке песме (3) и баладе (4),
док су од говорних народних творевина прикупљене и на овај начин за-
увек сачуване следеће врсте: ташунаљке(2), ређалице (2), цупаљке (2),
брзалице (7), ругалице (1), басме (19), пословице (376), изреке (378),
загонетке (55), питалице (28), клетве (150), заклетве (56), благослови
(49) и здравице (20).
Народне умотворине записане и објављене у овој књизи пред-
стављају значајан материјал, не само за фолклористичка истраживања.
Објављена грађа могла би да послужи и етнографима, етномузиколози-
ма и лингвистима, јер „зналачком реконструкцијом овог богатог фол-

клорног наслеђа дошло би се до новог осветљавања специфичне грађе,

која је сачувала кодове древне цивилизације у различитим жанровима“
(стр. 578).
Приметно је да је највише забележених обредних песама, што
приређивач сматра чувањем ритуално-магијског односа према приро-
ди (стр. 574). Најбројније су лазаричке песме које обредна поворка ла-
зарица пева момку, бећарима, мајстору, девојци, војнику, орачу, невести,
домаћици, домаћину, а од животиња певало се за овце, јагње, пчелу, мач-
ку, кокошку. Међу посленичким песмама као посебна врста издвајају се
седењке у којима се, као и у косачким и жетелачким песмама, налазе и
елементи љубавне поезије: „Је л’ ми дођи, је л’ да дођем, Смиљо ле? / Ти
ми дођи, ја не могу, Стојане“ (стр. 248).
У забележеним љубавним песмама преовладавају мотиви у који-
ма до изражаја долазе узајамни породични односи и поштовање изу-
зетно строгог поретка који је владао унутар патријархалне заједнице.
Поред мотива неостварене љубави, истиче се и мотив неверне девојке у
песми чији завршни стихови имају дидактички карактер: „Леле, мајке,
стара мајке, / Свикајте ми све другачке / Да им кажем проклетију, / Да
не вару момчадију“ (стр. 291). Породичне песме дају слику односа уг-
лавном између мајке и ћерке, сестре и брата и мајке и сина. Познато је
да се у овој врсти лирских песама љубав брата према сестри ретко опе-
ва (в.: R. Pešić i N. Milošević-Đorđević, Narodna književnost, „Vuk Karadžić“,
Beograd, 1984, 208), а у једној од забележених песама власотиначког
и црнотравског краја изостанак братске љубави резултирао је мајчи-
ном клетвом: „Љуто мајка Марка проклињаше: / Да искочи змија ис-
под откос, / Да испије Марку црне очи. / Достигла га клетва материна“
(стр. 373). Посебну пажњу привлаче сватовске песме и обичаји везани
за брачну иницијацију, од којих је најфреквентнији обичај ритуалног
бријања младожење: „Бричите убавога младожењу. / Његове су муке и
туге големе. / Оставља материне црге, / Оставља материно угађање, /
Оставља друштво нежењено, / Што се скита низ путишта“ (стр. 256).
Песме у којима се опева промена девојачког статуса пуне су емоција и
девојачке стрепње пред животом који је чека у новој кући. Стрепња није
изражена питањима већ констатацијом и молбом упућеном сватовима
да њен одлазак учине иоле лакшим: „Тамо ме чека нова мати, / Тамо ме
чека нови башта, / Тамо ме чекају млади девери, / Тамо ме чекају младе
з›лвице. / Сватови моји, распојани славуји, / Појдите пољем, поступите,
/ Распојте, развеселите мој нови дом, / Моје ново радовање, миловање“
(стр. 258). Поред здравица које су се певале у оквиру сватовског оби-
чаја, забележено је и неколико тужбалица где мајка тужи за сином и
сестра за братом.

У другом издању књиге Изникал ми струк босиљак: народне

умотворине власотиначког и црнотравског краја значајну новину до-
носе новелистичке песме и баладе. Издваја се балада Бог ником дужан
не остаје са интернационалном темом о прогоњеној девојци и вели-
ком грешнику, односно снаји која се тешко разболи те не може да умре.
Проучаваоцима фолклора сигурно ће бити значајна објављена грађа у
оквиру говорних народних творевина где је од заборава спасено четр-
наест мањих жанрова, углавном паремиолошких.
Након разврстане грађе налази се Речник старих, мање познатих
речи. Укупно су објашњене 123 речи, првенствено архаизми и турцизми.
Следи списак казивача и записивача (ученици, наставници и послени-
ци у култури). Доминантан је број жена казивача у односу на мушкарце
казиваче (58 жена и 18 мушкараца). Подаци о казивачима су детаљни
те обавештавају о њиховом образовању, а понегде и о њиховим инте-
ресовањима. Ипак, код појединих казивача недостају подаци о години
рођења или смрти. Општи закључак је да је било доста неписмених ка-
зивача, углавном жена; неки од казивача завршили су само четири раз-
реда основне школе, а осам разреда основне школе завршили су само
мушкарци чија су казивања уврштена у ову књигу. Није занемарљив ни
податак да су сви казивачи оба пола рођени или осамдесетих година 19.
века, или најкасније до четрдесетих година 20. века, јер то може бити
показатељ да је прикупљена грађа, захваљујући управо сакупљачима, у
право време спасена од заборава. Са друге стране, међу сакупљачима/
записивачима нашли су се ученици (11), а највише има високо образо-
ваних људи, углавном наставника српског језика и књижевности; има и
математичара, историчара, политиколога, новинара и трговаца. Њихов
задатак је, како су неки од њих навели, чување завичајне културне ба-
штине. Посебну вредност књизи дају фотографије казивача уз прво из-
дање и фотографије казивача уз друго издање. Издвајају се фотографије
краљица и лазарица из периода пре Другог светског рата јер сведоче о
постојању краљичког и лазаричког обреда. На једној фотографији при-
казана је историјско-етнолошка секција Гимназије „Стеван Јаковљевић“
у Власотинцу, којом је руководио професор историје Велимир Стамен-
ковић – њени чланови су заслужни за бележење великог броја народ-
них умотворина власотиначког краја.
Последњи одељак у књизи носи наслов Уз прво издање књиге, у
чему су места пронашла три текста: Магијска моћ речи приређивача
проф. др Валентине Питулић; Одужили смо се народном певачу Вели-
мира Стаменковића, и Извод из рецензије уз прво издање који потписују
проф. др Ненад Љубинковић и етномузиколог Стипе Скоче. Истичући
предани рад записивача, приређивач закључује да „богато усмено

наслеђе власотиначког и црнотравског краја још увек одолева зубу вре-

мена“ (стр. 578), те да је сакупљена грађа „сачувала кодове древне циви-
лизације у различитим жанровима“ (стр. 578). Велимир Стаменковић у
неколико реченица пише о географском положају Власотинца и развоју
ове вароши, посебно се осврћући на отварање првих школа у овом крају.
У његовом тексту видљива је жеља за очувањем традицијске културе
овога краја и нада „да ће тиме бити испуњен дуг према народном пева-
чу“ (стр. 581). Рецензент првог издања Изникал ми струк босиљак: лирс-
ке народне песме власотиначког краја, проф. др Ненад Љубинковић,
истиче да су песме овога краја „понајстарије, али и понајлепше српске
народне лирске песме“ (стр. 582), што свакако треба узети као њихову
посебну вредност. Иако се налазе и у Архиву Српске академије наука и
уметности (Етнографска збирка Архива САНУ и Архив Музиколошког
института), народне лирске песме овог краја нису систематски при-
купљене, па се ова књига може сматрати једним таквим пионирским
покушајем.
Књига Изникал ми струк босиљак: народне умотворине власо-
тиначког и црнотравског краја значајна је за очување усменог наслеђа
овога краја и представља вредан допринос народној култури и савреме-
ној фолклористици.
мср Марија Миљковић

Универзитет у Приштини с привременим седиштем
у Косовској Митровици, Филозофски факултет Примљено: 15. 6. 2022.
Е-пошта: marija.miljkovic@pr.ac.rs Прихваћено: 25. 6. 2022.

Приказ
Синтетична студија о фолклорном вуку
Pieter Plas, Mi o vuku: poetika vuka u vjerovanjima i obrednim praksama.

Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 2021, 463 str.
Рецепција текстова Питера Пласа

о вуку, генерисаних из докторске дисер-
тације одбрањене у Генту 2002. године, а
објављиваних током година у зборницима
и часописима није мала, поготово на „за-
падно-јужнословенском“ простору, како
аутор одређује и територијално и језички
омеђује оквире свог примарног корпуса.
Тај ареал обухвата „хрватске, босанске,
српске и црногорске штокавске говоре“, а
„у етнокултурноме погледу може [се] сма-
трати славенском и балканском [...] дија-
лекталном зоном“. Овога пута пред нама
је целовити, нешто измењен и адаптиран
текст дисертације у ауторовом преводу на
хрватски језик, сем уводног и завршног
поглавља која су дата у преводу Тонија Бандова, уз редактуру Љиљане
Маркс.
Како Питер Плас наводи у уводном поглављу књиге, она је мето-
долошки заснована на етнолингвистичким и семиотичким основама
зацртаним капиталним енциклопедијским пројектом Славянские древ-
ности (ред. Никита Толстој et al.), где су елементи традицијских култура
посматрани као знаци који у међусобној интеракцији творе ауторефе-
ренцијалан језик културе, у комбинацији с критичко-појмовном апара-
туром „тропске антропологије“ Џемса Фернандеза (James W. Fernandez).
Опис животињских знакова, односно симбола у поменутој едицији, а
њих у великој мери структурно прати аутор ове књиге, подразумева на-
вођење имена и атрибуција за конкретне животиње, пројекцију на бо-
таничке називе, веровања и предања о животињама, опис њихове улоге
у ритуалним праксама, везу са свецима, табуираност послова у вези са
животињама, њихову улогу у магијском лечењу, маскирању, заступље-

ност у систему фолклорних жанрова итд. Усмеривши своју пажњу на

једну од најважнијих животиња у оквирима традицијских култура на
простору Балкана и шире, Питер Плас пропушта фигуру вука кроз ком-
плексну и широко постављену мрежу симболичких и прагматичких ас-
пеката, успостављајући, како истиче, особену „поетику вука“, односно
„текст вука“. Кључном особином која је погодовала избору вука за јед-
ног од основних традиционалних симбола, изузетно отвореног за упи-
сивања различитих културних значења, показује се његова гранична
позиција, односно фигурирање између полова свог и туђег, блиског и
далеког, људског и животињског/демонског, куће и горе на хоризонтал-
ној равни, и тај медијацијски потенцијал и отвореност за оба пола осе
водили су структурирању изузетне полисемичности овог знака.
Етнографски корпус на коме Питер Плас ради своје истраживање
изузетно је обиман и типолошки разуђен, а поред веровања и описа об-
редно-обичајних и магијских пракси укључује и бројне фолклорне вр-
сте, предања, кратке говорне форме, басме, шаљиве приче итд., као и
знатан део лирских записа, највећма успаванки и обредне поезије, иако
аутор истиче да задати концепт „начелно искључује [...] епске и лирске
пјесме и усмене баладе, басне, бајке и велик дио пословичне грађе, што
не мења чињеницу да се, гдје је потребно, могу позвати на релевантне
мотиве из тих жанрова“.
Поред уводног и два закључна поглавља (Текст вука и Закљу-
чак), те богатог списка референци датог на крају, књига се састоји из
четири кључне тематске целине. У првој, чији је наслов Вук и животни
циклус: обреди, обичаји и веровања, аутор се задржава на кључним пре-
лазима, односно фазама у људском биолошком и социјалном кретању
– на рођењу, свадби и смрти – и фигурирању вука у датим обредним
комплексима, водећи притом рачуна о регионалним специфичности-
ма. Аутор наводи велики број прехрамбених и других забрана везаних
за период трудноће, чија је функција магијска заштита новорођенчета
(примера ради, да труднице не смеју јести месо стоке коју је заклао вук,
не смеју гледати живе или убијене вукове и сл.), и показује да се њихово
нарушавање у фолклорној имагинацији каузално повезује с обољењи-
ма карактеристичним за одојчад или негативном предикацијом детета
преко вука (прождрљив, бесан и сл.). На другом полу је асоцијација вука
са здрављем, што је резултирало специфичним магијским формулама
којима се обзнањује рођење детета („Чуј, пуче и народе! роди вучица
вука, свему свијету на знање, а ђетету на здравље“), фигурирањем вука
у успаванкама, широко засведоченим обичајем провлачења новорођен-
чади или болесне деце кроз „вучја уста“ („вучји зев“) или кожу убијеног
вука, те именовањем деце именима која су у етимолошкој вези с лексе-

мом вук. Способност вука да се супротстави порођајним и другим демо-

нима (бабицама, вештицама, мори, страви и сл.) у непосредној је вези
с праксом коришћења вучјих делова тела као амајлија и фигурирањем
вука у фолклору намењеном деци, чија је функција такође апотропејска
(басме и заклињана против страха). Аутор даље показује како вук пар-
тиципира у женидбеним обичајима на простору западног Балкана, на-
рочито акцентујући сточарски и ловачки дискурс као врло продуктиван
простор метафоричких пројекција (вук : овца = младожења : невеста =
ловац : ловина). Велики простор посвећен је обичају вукова, каракте-
ристичном за Босну, далматинско залеђе и Лику, где се „у тренутку де-
флорације вукови појављују као главни обредни ликови“. То је по пра-
вилу скупина неожењених момака који у тренутку свођења младенаца
насрћу на њихове одаје, праве буку, завијају као вуци и уз еротске и оп-
сцене асоцијације подржавају ритуал у тренутку његове кулминације,
али и потенцијалне кризе. Сексуална симболика вука с врло експлицит-
ним еротским мотивима и опсценом лексиком документована је даље
у низу шаљивих прича, игара и лирских песама, где се мушки полни ор-
ган идентификује с вуком, а женски с тором или овцама. С друге стра-
не, Питер Плас показује да је у фолклорној традицији и женски полни
орган метафорички изједначаван с вуком („Видио сам у цурице вука: /
Ја сам вука из кубуре тука“), очито због страха од женске сексуалности
и потенцијалног отварања граница између људског и оностраног. Ком-
плекс танатолошких представа везаних за ову животињу аутор углав-
ном сагледава с критичким отклоном према постојећим тумачењима,
пре свега у односу на Чајкановићево тумачење вука као тотема и њего-
ве улоге у култу мртвих, а потом и на претпостављену везу између вука
и вампира. Плас истиче да је „изнимно мало индиција о изравној вези
вукова с танатолошким предоџбама“, а танатолошку симболику аргу-
ментује „на темељу парадигматских сличности [...] између симболике
вука и симболике мртваца / смрти које се могу извести из очигледно-
га деструктивнога аспекта функција и предиката вукова“. Аутор прави
критички отклон и у односу на тезу да вампир најчешће узима вучји об-
лик (А. Радин), истичући да је то у опреци с етнографском стварношћу,
као и да је мало „етнографских података који доиста повезују вукове с
вампирима / вукодлацима“.
Друго поглавље – Вучје вријеме и заштита од вукова – посвећено
је симболичкој фигури вука у календарском систему, те његовим веза-
ма са појединим свецима и табуима везаним за празнике и одређене
типове радова. Комплекс датих веровања Плас назива „вучјим кален-
даром“, показујући да је време активности вукова – а то је зимска по-
ловина године, од Митровдана до Ђурђевдана, с кулминацијом око бо-

жићних празника – иницирало широк спектар профилактичких радњи

у циљу заштите стоке и људи и да су те радње пратиле „вучје празнике“,
а у оквиру недељног циклуса среду и петак. Аутор даје детаљне и пре-
гледне табеле тих празника, са њиховом заступљеношћу у етнограф-
ским изворима по географским ареалима (динарски и моравски аре-
ал, Косово као прелазна зона, а табелу прате и записи из „периферног
панонског ареала и из сјеверне Хрватске“), уз констатацију да „су пра-
зници на западнојужнословенскоме подручју великим дијелом типич-
ни за православно становништво“. Међу свецима којима се приписује
вучја предикација или господарење над вуковима доминирају Св. Лука,
Св. Аранђео, Св. Димитрије, Св. Мрата, Св. Никола, Св. Сава, те Св. Ђорђе.
Они заповедају вуковима, намењују им храну, шаљу их за пленом, штите
стоку и људе од вукова (имају моћ да им закамене или откамене уста) и
фигурирају у типским наративима о хромом вуку, што је особина у којој
Плас превасходно препознаје општу одлику „другог, амбивалентног и
лиминалног“. Већина прописа везаних за вучје празнике односи се на
празновање светаца, одређене типове поста, табу помињања вукова,
забране појединих радњи (клања стоке, ограђивање тора, посуђивање
хране и др.) и употребу оштрих, зупчастих предмета или оних који се
расклапају и тиме симболички удвајају вучје чељусти (маказе, гребен,
чешаљ и сл.). Вуна и текстилна делатност су у вези с делатношћу вукова
у систему фолклорних представа под посебним надзором културе – и
због везе с овцама, и због специфичне конструкције разбоја који у про-
цесу ткања и сам отвара „зев“ (отвор између парних и непарних жица
основе). Аутор даље указује на активну заштиту од вукова, засновану
на имитативним или аналогијским поступцима, какви су различити
облици симболичког ограђивања простора и затварања или окамењи-
вања вучјих уста, те на облике неутрализације и пацификације вукова,
примера ради, приношењем жртава.
Трећи део посвећен је опходима с убијеним вуком – вучарима и ву-
чарским песмама. Обред није календарски маркиран, а изводе га ловци
који су вука убили. Време лова на вукове дефинише, међутим, зимско
доба као време опхода, а Плас скреће пажњу на неутемељеност Чајкано-
вићеве тврдње да вучари обилазе куће на Божић. Они с кожом убијеног
вука походе куће у сопственом и суседним селима, и у форми обредне
драме певају вучарске песме. Песме су углавном типски структуриране,
по моделу „Подај вуку сланине, / Да не слази с планине...“, мада се повре-
мено јављају и варијанте мотива остарелог вука који је приморан да
проси, што је вербални еквивалент перформативној ситуацији у којој
вучари траже и добијају дарове од укућана и изводе предвиђене риту-
алне радње с вуком (прескакање преко вука, додиривање његове коже,

провлачење испод вука и сл.). Просторни код у овим песмама је посебно

анализиран и он указује на спектар који се пружа од куће, преко тора
(овце, јагњад) и моста, до горе. Обичај је, истиче аутор, најучесталији
на простору западне Динаре (Лика, Далмација, западна Херцеговина) и
у моравском ареалу с Косовом. Вук се за опход додатно китио, а делови
његовог тела, поготово вучји „зев“ (кожа око уста), постајали су предме-
ти магијске манипулације и апотропеји. Опходи вучара интерферирали
су с другим типовима обредних поворки (поворке с убијеним чагљем,
убијеним лисицама, мечкари, поворке уочи Јеремијиндана и сл.), а „об-
редна позивања вука на вечеру на Бадњу вечер или Божић“, истиче Пи-
тер Плас, „треба сматрати најизравнијим паралелама вучара“. Опходи
вучара представљају „перформативну синтезу“ симболичке неутрали-
зације вука, која се остварује неколиким стратегијама: пацификовањем
(„помиривањем“), протеривањем / удаљавањем вука и фингирањем
граница између домаћег и дивљег простора.
Последњи тематски блок прати вука у мрежи народне медицине,
магије и демонологије. У овој сфери можда више него игде другде дола-
зи до изражаја амбивалентност „текста вука“, која се очитује подједна-
ко јасним нагласцима и на његов апотропејски карактер (заштитник од
болести) и на његов претећи потенцијал (вук као њихов изазивач), при
чему се фундирајућим за ову поливалентност показује опет просторни
код, јер вук као биће границе може ту границу и да чува и да угрожава.
Отуда магијска пракса познаје бројне стратегије заштите од вука, као и
веома разуђену магијску праксу засновану на употреби делова вучјег
тела – зуба, шапа, крзна, репа, ушију, очију, срца (чему треба додати и
профилактичку употребу делова животиња које је заклао вук). Међу бо-
лестима које се лече вучјим деловима најчешће се помиње епилепсија.
Аутор је повезује с вуком на основу етимолошке и метафоричке тран-
слације у народном називу „падати од горе“ / „горска болест“. Делови
убијених вукова користили су се и за заштиту стоке и имања (зуби вука
уграђивани су у греде куће). Изузетна је заступљеност вука у кратким
басмама („Вук при нас!“ – како се болест не би дозвала и др.), али и они-
ма са сложенијом наративном структуром, где се по правилу уводи мо-
тив вука који коље, растрже, граби и уништава болест или демоне, мада
се болест у различитим вербалним варијацијама може и преносити на
вука или на простор где он живи. Питер Плас даље сагледава присуство
вука у фитонимији (вучја јабука), везу с демонима и беснилом, конкрет-
не болести именоване вучјим именом (рецимо, гангрена – вукоједина,
вучац), фиктивне трансформације људи и демона у вукове, амбивалент-
но фигурирање вука у систему снова и предсказања.
Књига Питера Пласа изузетна је синтеза амбивалентне културне
предикације вука у системима традицијских култура, оних са просто-

ра западног Балкана, али и знатно шире. Честа кросреференцијалност

унутар књиге сведочи о динамичним односима неколико основних ка-
тегорија, које аутор поименце издваја у закључку књиге Текст вука. Он
примећује да се три основне пропозиције, „које се састоје у томе да вук
једе / коље / убија стоку [...], да се при томе креће око и преко граница“ и
да је „опасан туђинац (туђ уљез)“, могу контекстуализовати и рекомби-
новати у конкретној обредној пракси и систему веровања с позитивним
или негативним предзнаком у широком спектру варијетета, и да је то
у исходиштима полисемије вука који је несумњиво један од најзначај-
нијих „знакова“, односно „текстова“ традиционалних, али и савремених
култура.
др Лидија Делић
Институт за књижевност и уметност, Београд Примљено: 2. 4. 2022.
Е-пошта: lidija.boskovic@gmail.com Прихваћено: 15. 4. 2022.

Приказ
За хуманитаристиката и нейните пътища
Странстващи идеи по пътищата на хуманитаристиката. Изследва-

ния по фолклористика, културна антропология и славистика в чест
на доц. д-р Катя Михайлова. В два тома. Съставители и редактори
Станой Станоев, Вихра Баева, Владимир Пенчев, Веселка Тончева,
Ирина Коларска. София: Издателство на БАН „Проф. Марин Дринов“.
Том 1, 2020, ISBN 978-619-245-032-8, 607 стр.; Том 2, 2021, ISBN 978-
619-245-033-5, 743 стр. Електронно издание: Том 1, ISBN 978-619-
245-034-2, https://press.bas.bg/bg/eBooks-105/show-106(27); Том 2,
ISBN 978-619-245-035-9, https://press.bas.bg/bg/eBooks-105/show-
106(42).
През последните две години в Института

за етнология и фолклористика с Етнографски му-
зей при Българската академия на науките беше
подготвен и издаден двутомникът Странстващи
идеи по пътищата на хуманитаристиката. Из-
следвания по фолклористика, културна антропо-
логия и славистика в чест на доц. д-р Катя Михай-
лова. Известно е, че подобен тип книги привличат
вниманието като че ли повече със своята ритуал-
на функция – те представляват акт на уважение и
признание към творческия път и значими пости-
жения на колеги в полето на науката. В същото
време обаче не бива да се пропуска, че издания от
такъв характер представляват и място за среща,
а нерядко и разговор по въпроси, които вълнуват
науката и в този смисъл те са белег за нейните пъ-
тища, ориентации и актуално състояние. Всичко
това в много голяма степен се отнася до сборника
в чест на доц. д-р Катя Михайлова. От една стра-
на, той отбелязва нейната десетилетна, успешна
и много плодотворна научна кариера. От друга
страна, сборникът привлича с многообразието и
богатството на своята научна проблематика.

Професионалният живот на доц. Михайлова като учен протича

в Българската академия на науките – в Института за фолклор, а след
това в Института за етнология и фолклористика с Етнографски музей
като негов продължител от 2010 г. насам. Ориентацията на доц. Катя
Михайлова към сферата на фолклористиката започва още през сту-
дентските ѝ години в Софийския университет „Св. Климент Охридски“,
където завършва Славянска филология (полски език и литература) с
втора специалност Руска филология. Научната ѝ биография от самото
начало е свързана с полска проблематика, в съчетание с интереса ѝ към
литературата и фолклора – дипломната ѝ работа е върху полската на-
родна балада и литературните балади на Адам Мицкевич.
Kонтактите на доц. Катя Михайлова с Полша продължават и се
разширяват през годините. Тя специализира във Варшавския универ-
ситет, в Университета „Мария Кюри-Склодовска“ и в Католическия уни-
верситет в Люблин. В продължение на десетилетия тя се занимава с
изучаване и популяризиране на полската култура и наука в България,
участва в полско-български научни проекти и фолклористични терен-
ни проучвания в различни райони на Полша, публикува сравнително-
съпоставителни студии и статии за полския фолклор и фолклора в дру-
ги славянски култури, осъществява контакти с полски университетски
и научни центрове по етнология, фолклористика, социология, културо-
логия и история, изнася лекционни курсове за полския и българския
фолклор в български и полски университети, превежда от полски език
фолклористични изследвания и художествена литература. Активната
работа на доц. Катя Михайлова в задълбочаването на научните и кул-
турните връзки между Полша и България е високо оценено и признато
от полската държава чрез удостояването ѝ с орден „Заслужил за пол-
ската култура“ (1998) и с втората по степен полска държавна награда,
която се дава само на чужденци – Офицерски кръст на Ордена за заслу-
ги към Република Полша (2000).
Намерила призванието си във фолклористичната наука, доц.
Катя Михайлова непрекъснато разширява и задълбочава изследова-
телските посоки в научната си работа. Като изследовател на българска-
та фолклорна балада тя е в авторския колектив на двутомника Българ-
ски народни балади и песни с митически и легендарни мотиви (1993) от
академичната поредица Сборник за народни умотворения и народопис
(Кн. 60). През следващите десетилетия доц. Катя Михайлова си поставя
и изпълнява голяма научна задача – изследва странстващия епически
певец в славянските фолклорни култури като типология, семантика,
функции и репертоар на общославянска основа и в широк хронологи-
чен обхват. След многогодишна теренна и архивна работа в различни

славянски страни, съчетана с модерна теоретична интерпретация, през

2006 г. се появява нейният капитален труд Странстващият сляп певец
просяк във фолклорната култура на славяните1.
В многобройни свои публикации доц. Катя Михайлова задълбоче-
но изследва и т.нар. фолклорно християнство, фолклорната интерпре-
тация на библейски сюжети, светци, сакралност, календарна обредност
върху материал от различни славянски култури. От 90-те години на ХХ
в. до днес изследователката е отдадена на още една обемна научна за-
дача, осъществена в екипно сътрудничество – етноложко проучване на
български общности в чужбина – в Чехия и Словакия, както и в страни
от Западна Европа и Северна Америка.
Заслужава да се отбележи и значимото присъствие на доц. Катя
Михайлова в редакционни колегии на академични списания в Бълга-
рия, Полша, Словакия, Украйна. Неизброими са международните ѝ ко-
легиални контакти като активен член на научни организации, комите-
ти, комисии, съвети.
И като авторски състав, и като многопосочност и дълбочина на
научната проблематика сборникът Странстващи идеи по пътищата
на хуманитаристиката. Изследвания по фолклористика, културна ан-
тропология и славистика в чест на доц. д-р Катя Михайлова дава добра
представа както за търсенията на изследователката, така и за нейното
място в българската и в международната наука. В изданието участват
учени от различни области на хуманитаристиката от 50 изследовател-
ски института и департамента на университети в България и чужбина,
с които тя е работила или си е сътрудничила. Тези колеги, които имаха
желание да поздравят доц. Катя Михайлова, но не успяха да се включат
с текстове, съставят Tabula Gratulatoria в края на втория том. Сборни-
кът съдържа 81 статии на 10 езика, тъй като всеки автор е публику-
ван на оригиналния си език с резюме на английски език. Текстовете са
групирани в 14 тематични раздела, които в голямата си част отразяват
областите на изследователски интерес на доц. Катя Михайлова.
В началото на двутомника Наталия Рашкова прави преглед на
творческия път на доц. Михайлова. Тя проследява основни моменти в
нейното формиране и постепенното ѝ изграждане като изтъкнат фол-
клорист, културен антрополог и славист. Авторката се спира върху по-
важните области на нейния изследователски интерес и научни приноси.
Първият раздел на сборника задава една по-обща перспектива
към проблематиката за фолклора като знание, като начин на виждане
1
Катя Михайлова. Странстващият сляп певец просяк във фолклорната култура
на славяните. София: Аб Издателско ателие, 2006, 527 стр. ISBN 954-737-615-2978-
954-737-615-1.

на света и интерпретация на историята. Разделът е озаглавен „Исто-

рия, колективна памет, фолклор“ и текстовете в него очертават широк
изследователски хоризонт – като се тръгне от отношението фолклор-
история в Средновековието и се стигне до наши дни. Следващитe два
раздела, които са и по-обемни и включват повече статии, навлизат още
по-дълбоко и по-детайлно в конструирането на фолклора като знание
и като образност. Така още заглавието на раздела „Мит, архетип, фол-
клорен текст“ подсказва, че тук са обединени текстове, които отвеж-
дат към митологичните пластове във фолклорното творчество, докато
статиите от следващия раздел „Образи и символи във фолклора“ взети
заедно представят широка панорама както от гледна точка на фоклор-
ните форми, които се разглеждат, така и на дълбочината и обобщения-
та, които се търсят. Разделът започва, например, със статия за антропо-
центризма и антропоморфизма в народната култура култура и завърш-
ва с наблюдения върху представите за бедността в южнославянските
пословици.
Оттук нататък сборникът напуска, така да се каже, територията
на фолклорната образност и символика и навлиза в не по-малко инте-
ресната област на фолклора и фолклорното като начин на живот, т.е.
говорим за двата типа обредност – семейна и календарна, разгледани
съответно в разделите „Календарна обредност и празничност“ и „Жиз-
нен цикъл – обреди и обреден фолклор“. И тук, както и при предишните
раздели, текстовете интерпретират тази проблематика многопосочно.
Тя е погледната в синхронен план като разпространение или пък фор-
ми на проява, но също и в диахронен план, като се разглеждат проце-
сите на развитие на обредността до наши дни. Естествено е, че когато
имаме сборник в чест на доц. Катя Михайлова, не може да се подмине
епичната проблематика. Приносите ѝ, особено по темата за слепите пе-
вци просяци в славянското културно пространство, са добре известни и
много ценени. Така разделът, с който завършва първият том, е именно
„Песенен фолклор, епос, изпълнителство“. Прави впечатление, че тук
авторите не са много и са предимно музиколози.
Когато говорим за научното творчество на доц. Катя Михайлова,
голямата тема все пак си остава религията, връзката между канонич-
ното и фолклорното християнство, фолклорната религиозност и т.н. С
това преминаваме вече към втория том на изданието в нейна чест. В
него религиозната тема е застъпена доста широко, в почти половината
от текстовете. Темата е представена в два раздела, които визират раз-
лични аспекти към нея. Така разделът „Народна религиозност – между
канона и фолклора“ съдържа статии, които са посветени на различни
форми на практикуване на религиозната вяра и връзката им с кано-

ничното, като отново това е разгледано в различни посоки – говори се

и по-общо за народното християнство, и за такива прояви, например,
като ритуалната храна или надгробията, а погледът на изследовате-
лите е насочен както към традиционното, така и към съвременното
практикуване на вярата. Не по-малко интересен и богат на интерепре-
тации е и другият раздел „Официална и фолклорна агиография“, който
е посветен на религиозната святост. Тук отново впечатлява широтата и
разнообразието от теми и гледни точки. Те обхващат и мартироложка-
та перспектива, при това не само в православния канон, и погледа към
географията на светите места, и съвременното състояние на проблема.
Следващите раздели са свързани с новите изследователски пъ-
тища, по които пое доц. Катя Михайлова, без разбира се да изоставя лю-
бовта си и към предишините теми2. Тук обаче се насочваме към други
области на фолклористичната работа. Тя е свързана повече със сферите
на политическото, на идеологиите, на съвременните идентификацион-
ни процеси и техните посоки. Може би не е толкова известно, напри-
мер, че доц. Михайлова беше сред първите колеги, които обърнаха вни-
мание върху новите форми на фолклорна активност, които се появиха
още в началото на демократичните промени в България и направи две
много интересни публикации на тази тема3. И тук откриваме логика,
която е сходна на предишните два раздела, посветени на религията и
фолклора. Текстовете от първия раздел под надслов „Идеологии, поли-
тики, идентичности“ се спират на по-общи въпроси за идеологическа-
та плънка на фолклора, както и на неговите идеологически употреби,
докато следващият раздел „Социализъм и постсоциализъм – власт и
опозиция“ разглежда тази проблематика в контекста на вече опреде-
лен тип социално-политическо всекидневие, както и от гледна точка
на мястото на фолклора като език и поведенческа практика в констру-
ирането на властовите отношения.
За запознатите с научните интереси на доц. Катя Михайлова
следващите раздели „Региони – специфики и идентичности“ и „Грани-
ци, миграции, културно наследство“ също не би трябвало да са изнена-
да, тъй като тя има траен интерес към проблемите на регионалните и
локални идентичности, към етничните общности – и в частност бъл-
гарските – в чуждоетнична среда и средствата, посредством които се
2
Една от последните книжки на списание Български фолклор, чийто съставител е
Катя Михайлова, отново е по темата за религията и религиозното в съвременната
култура. Български фолклор, 2020, № 4 (Християнска култура и фолклор в съвре-
менността).
3
Катя Михайлова. Карнавалът „Цветя за демокрацията“ на Цветница. Български
фолклор, 1991, № 3, 72–76; Катя Михайлова. Фоторазказ за новото лице на Мавзо-
лея. Български фолклор, 1993, № 4, 104–109.

поддържа и възпроизвежда тяхната идентичност. Съвсем естествено

тук се добавят и новите предизвикателства при осмислянето на наше-
то „дигитално“ време и мястото на фолклора в него – въпроси, на кои-
то се спират авторите от раздела „Глобализация, дигитална култура и
фолклор“.
Последен в сборника е разделът „Славянската фолклористика –
минало, съвременност, изследователски полета“. Статиите в него пред-
ставляват и един естествен завършек на това пътуване в полетата на
фолклористиката и славистиката със своя поглед към различни аспе-
кти и моменти от връзките между славянските фолклористики.
В заключение можем да обобщим, че съставителите на Стран-
стващи идеи по пътищата на хуманитаристиката. Изследвания по
фолклористика, културна антропология и славистика в чест на доц.
д-р Катя Михайлова са предложили на хуманитаристичната колегия
едно стойностно издание. То представя съвременните търсения по
различни проблеми на фолклористиката, културната антропология,
етнологията и славистиката в България и в други европейски страни.
С богатата си тематика и интердисциплинарен характер двутомникът
е насочен както към специалисти, така и към широк кръг читатели.
Важно е още да се отбележи, че освен хартиен вариант, изданието има
и електронен вариант със свободен достъп. Получил се е богат, мно-
гопланов, политематичен и многопластов сборник с трудове, който –
няма съмнение в това – е станал такъв, защото такова е научното твор-
чество, на което е посветен.
др Наталия Рашкова
Институт за етнология и фолклористика
с Етнографски музей, София, България
Е-пошта: natalia.rashkova.iefem@gmail.com
др Станой Станоев
Институт за етнология и фолклористика
с Етнографски музей, София, България Примљено: 28. 5. 2022.
Е-пошта: st.stanoev@gmail.com Прихваћено: 15. 6. 2022.

Списак рецензената
Рецензенти за 2016.
др Лидија Делић, Институт за књижевност и уметност, Београд

др Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд
проф. др Зоја Карановић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет
проф. др Весна Марјановић, Висока школа струковних студија за образо-
вање васпитача, Кикинда
доц. др Данијела Поповић Николић, Универзитет у Нишу, Филозофски
факултет
проф. др Селена Ракочевић, Универзитет уметности у Београду, Факултет
музичке уметности
др Биљана Сикимић, Балканолошки институт САНУ, Београд
проф. др Бошко Сувајџић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
др Марка Томић Ђурић, Балканолошки институт САНУ, Београд
проф. др Тихомир Брајовић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет

др Симона Делић, Институт за етнологију и фолклористику, Загреб
др Цветелина Димитрова, Институт за етнология и фолклористика с Ет-
нографски музей БАН, София
др Александра Ђурић Миловановић, Балканолошки институт САНУ,
Београд
др Софија Милорадовић, Институт за српски језик САНУ, Београд
др Татьяна Миннияхметова, Институт истории и европейской этнологии
Инсбрукского университета, Инсбрук
проф. др Андрей Б. Мороз, Национальный исследовательский универси-
тет Высшая школа Экономики, Москва; Институт филологии и истории
Российского государственного гуманитарного университета, Москва
проф. др Јелена Ердељан, Универзитет у Београду, Филозофски факултет
проф. др Мирјана Закић, Универзитет уметности у Београду, Факултет му-
зичке уметности
др Бранко Златковић, Институт за књижевност и уметност, Београд
др Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд
др Милина Ивановић Баришић, Етнографски институт САНУ, Београд
др Данка Лајић Михајловић, Музиколошки институт САНУ, Београд
др Ана Мартиноска, Универзитет „Св. Кирил и Методиј“, Институт за маке-
донска литература, Скопље
др Весна Петреска, Институт за фолклор „Марко Цепенков“, Скопље
др Катерина Петровска-Кузманова, Институт за фолклор „Марко Цепен-
ков“, Скопље
доц. др Данијела Поповић Николић, Универзитет у Нишу, Филозофски
факултет
проф. др Бошко Сувајџић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
др Веселка Тончева, Институт за етнология и фолклористика с Етнограф-
ски музей, Българска академия на науките, София
др Дмитрий Анатольевич Функ, Исторический факультет Московского го-
сударственного университета имени М. В. Ломоносова, Moсква
др Марија Шаровић, Институт за књижевност и уметност, Београд
проф. др Сергей Викторович Алпатов, Филологический факультет МГУ

имени М. В. Ломоносова
др Ольга Владиславона Белова, Институт славяноведения РАН, Москва
др Душанка Вујовић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет
др Снежана Вучковић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
dr. Mathias Guenther, Wilfrid Laurier University, Department of Anthropology
др Бојан Ђорђевић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
др Милина Ивановић Баришић, Етнографски институт САНУ, Београд
др Владан Јовановић, Институт за српски језик САНУ, Београд
проф. др Надежда Јовић, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет
доц. др Весна Карин, Универзитет у Новом Саду, Академија уметности
др Дејан Крстић, Народни музеј у Зајечару
проф. др Сергей Неклюдов, Российский государственный гуманитарный
университет, Центар типологии и семиотики фольклора
доц. др Јеленка Пандуревић, Универзитет у Бањој Луци, Филолошки факултет
др Александра Павловић, Универзитетска библиотека „Светозар Марко-
вић“, Београд
др Данијела Петковић, Институт за књижевност и уметност, Београд
доц. др Данијела Поповић, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет
др Љубинко Раденковић, Балканолошки институт САНУ, Београд
др Јованка Радић, Институт за српски језик САНУ, Београд
ас. мр Здравко Ранисављевић, Универзитет уметности у Београду, Факул-
тет музичке уметности
др Анамарија Сореску Маринковић, Балканолошки институт САНУ, Београд
др Ђорђина Трубарац Матић, Етнографски институт САНУ, Београд
др Светлана Ћирковић, Балканолошки институт САНУ, Београд
dr. Sigrid Schmidt, Hildesheim
доц. др Сеад Шемсовић, Универзитет у Сарајеву, Филозофски факултет; Др-
жавни универзитет у Новом Пазару, Департман за филолошке науке
др Татьяна Агапкина, Институт славяноведения Российской академии наук

dr. Joonas Ahola, University of Helsinki, Department of Cultures
др Кринка Видаковић Петров, Институт за књижевност и уметност, Београд
prof. dr. Helize van Vuuren, Nelson Mandela Metropolitan University, Port
Elizabeth
проф. др Љиљана Гавриловић, Етнографски институт САНУ, Београд; Уни-
верзитет у Београду, Филозофски факултет
проф. др Людмила Жукова, Учебно-научный Центр изучения религий
др Бранко Златковић, Институт за књижевност и уметност, Београд
др Сања Лазаревић Радак, Балканолошки институт САНУ, Београд
др Данка Лајић Михајловић, Музиколошки институт САНУ, Београд
др Марија Мандић, Балканолошки институт САНУ, Београд
проф. др Јеленка Пандуревић, Филолошки факултет, Бања Лука
доц. др Наталья Петрова, Российская академия нароодного хозяйства и го-
сударственной службы при президенте РФ; Центр типологии и семио-
тики фольклора Российского государственного гуманитарного универ-
ситета, Москва
проф. др Данијела Поповић Николић, Филозофски факултет, Ниш
др Марко Стојановић, Етнографски музеј, Београд
др Ђорђина Трубарац Матић, Етнографски институт САНУ, Београд
dr. Heidi Haapoja-Mäkelä, University of Helsinki, Faculty of Arts
dr. Sigrid Schmidt, Hildesheim
др Мария Ясинская, Институт славяноведения Российской академии наук.
Москва
проф. др Наташа Аврамовска, Универзитет „Св. Кирил и Методиј“, Инсти-

тут за македонска литература, Скопље
проф. др Дејан Ајдачић, Інститут філології Київського національного
університету імені Тараса Шевченка, Київ
проф. др Екатерина Анастсова, Институт за етнология и фолклористика с
Етнографски музей, БАН, София
др Ана Вукмановић, независни истраживач, Београд
проф. др Љиљана Гавриловић, Етнографски институт САНУ, Београд; Уни-
верзитет у Београду, Филозофски факултет
проф. др Анна Иванова, Филологический факультет МГУ имени М. В. Ломо-
носова, Москва
др Ермис Лафазановски, Институт за фолклор „Марко Цепенков“, Скопље
Данијела Мазић, Универзитет у Београду, Филолошки факултет
проф др Ана Мартиноска, Универзитет „Св. Кирил и Методиј“, Институт за
македонска литература, Скопље
проф. др Гоце Наумов, Универзитет „Гоце Делчев“, Центар за истражување
на предисторијата, Штип
проф. др Јеленка Пандуревић, Универзитет у Бањој Луци, Филолошки фа-
култет
др Весна Петреска, Институт за фолклор „Марко Цепенков“, Скопље
др Катерина Петровска-Кузманова, Институт за фолклор „Марко Цепен-
ков“, Скопље
проф. др Данијела Поповић Николић, Универзитет у Нишу, Филозофски
факултет
др Ивица Тодоровић, Етнографски институт САНУ, Београд
проф. др Никос Чаусидис, Универзитет „Св. Кирил и Методиј“, Филозофски
факултет, Скопље

проф. др Јасмина Јокић, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет

доц. др Светлана Королёва, Пермский государственный национальный ис-
следовательский университет
др Марија Мандић, Балканолошки институт, САНУ
проф. др Дуња Њаради, Универзитет уметности у Београду, Факултет му-
зичке уметности
доц. др Александра Попин, Државни универзитет у Новом Пазару, Департ-
ман за филолошке науке
проф. др Данијела Поповић Николић, Универзитет у Нишу, Филозофски
факултет
проф. др Селена Ракочевић, Универзитет уметности у Београду, Факултет
музичке уметности
Dr. Daniel Bargman, Universidad de Buenos Aires, Facultad de Filosofía y Letras
Prof. Dr. Vânia Zikán Cardoso, Universidade Federal de Santa Catarina, Brazil,
Anthropology Department
Prof. Dr. Donají Cuéllar Escamilla, Universidad Veracruzana, Instituto de
Investigaciones Lingüístico-Literarias, Mexico
Prof. Dr. Claudia Alicia Forgione de Pelissero, Universidad de Buenos Aires,
Facultad de Filosofía y Letras
Dr. Lucía A. Golluscio, Universidad de Buenos Aires, Consejo Nacional de
Investigaciones Científicas y Técnicas, Argentina
Dr. Hebe González, Universidad Nacional de San Juan, Argentina, CONICET,
Facultad de Filosofía, Humanidades y Artes
Prof. Dr. Terry Gunnell, University of Iceland, Folkloristics/Ethnology and
Museum Studies Department
Dr. Jihye Kim, University of Central Lancashire, School of Humanities, Language
and Cultural Studies
Dr. Maria Érica de Oliveira Lima, Universidade Federal do Ceará, Brazil
Dr. Fernando Aragón Monroy, Instituto Nacional de Bellas Artes y Literatura,
Mexico, Escuela Nacional de Danza Nellie y Gloria Campobello
Prof. Dr. Maribel Vásquez Narváez, Universidad Autónoma del Estado de México,
Facultad De Artes
Prof. Dr. José Manuel Pedrosa, Universidad de Alcalá, Madrid, Departamento
Filología, Comunicación y Documentación
Prof. Dr. Maricel Alicia Pelegrín, Universidad del Salvador, Universidad Tecnológica
Nacional, Facultad Regional Tucumán, Academia Nacional del Folklore
Dr. María Mercedes Saizar, National Council of Scientific and Technical Researches
(CONICET), Centro Argentino de Etnología Americana
Prof. Dr. Marija Stanonik, Slovene Academy of Science and Arts, Institute of
Slovenian Ethnology
Prof. Dr. Marijanca Ajša Vižintin, Slovene Academy of Science and Arts, Slovenian
Migration Institute
Упутства за припрему рукописа
Фолклористика, часопис Удружења фолклориста Србије објављује ори-

гиналне, претходно необјављене радове на српском и енглеском језику, а у до-
говору с уредницима и на другим словенским или светским језицима. Радови у
часопису су двоструко анонимно рецензирани.
Радови могу бити из области студија фолклора и сродних хуманистич-
ких и друштвених дисциплина. Осим оригиналних и прегледних научних радо-
ва, Фолклористика публикује научну критику, приказе и белешке, научне биб-
лиoграфије, приређену рукописну и теренску грађу, научну хронику, а текстови
могу да садрже илустрације, аудио и видео прилоге.
Фолклористика је часопис у отвореном приступу и публиковање радова
се не наплаћује.
Радови и грађа треба да садрже наслов, апстракт, кључне речи; текст
рада, библиографију, извор илустрација с изворима; сажетак и кључне речи на
енглеском језику, афилијацију и е-пошту аутора.
Радове дужине до 40.000 словних знакова (с белинама) припремите у
формату .docx, с минималним форматирањем (фонт Cambria, величина 12,
двоструки проред између редова, маргине од 2,5 цм, први ред увучен аутомат-
ски 1,25 цм, формат стране А4). Цитати дужи од три реда издвајају се у посеб-
не пасусе с величином фонта 10. Треба користити систем цитирања у тексту
„аутор година: страна“, а библиографију и наводе приредити према цитатном
стилу AПA.
Слике треба предати као посебне, јасно именоване и нумерисане доку-
менте, са списком легенди и извора о пореклу, у формату .jpg и у резолуцији од
300 dpi или вишој.
Детаљна упутства за припрему и слање рукописа, обавештења о уређи-
вачкој политици, образац изјаве аутора и образац и упутства за рецензенте мо-
жете да преузмете са сајта часописа: http://folkloristika.org
Guidelines for manuscript preparation
Folkloristika [Folkloristics], journal of the Serbian Folklore Association, pub-

lishes original, previously unpublished articles in Serbian and English language, and
in agreement with the Editors, in some other Slavic or world language. The Journal
uses double-blind peer review.
The articles should cover topics in the areas of folklore studies, and related
humanities and social sciences. Apart from original research papers and review pa-
pers, Folkloristika publishes book reviews, bibliographies, edited manuscript and
field material, and chronicle. Texts can include illustrations, audio and video clips.
Folkloristika is an Open Access journal, and publication is free of charge.
Articles should consist of the following elements: title, abstract, keywords;
text, bibliography, list of illustrations with their sources; title, summary and key-
words in English language; affiliation and e-mail of the author.
The approximate length of the complete article should be up to 40.000 char-
acters with spaces. Please prepare the manuscript as .docx document, with the mini-
mum of formatting (use Cambria, 12-point type, double line spacing, 2,5 cm margins,
1,25 cm the first line indent, page layout for paper size A4). If quoted text exceeds
three lines, it should be abstracted as a separate block, in 10pt. References should
be cited in the text, in author–date form, and bibliography and citations should be
formatted according to APA citation style.
Figures should be submitted as separate, clearly named and numerated files,
with the list of captions and sources. Photos should be saved as .jpg at a resolution of
300 dpi or higher.
Detailed guidelines for manuscript preparation, information about editorial
policy, author statement form and peer review statement form can be downloaded
from the Journal’s website: http://folkloristics.org

ФОЛКЛОРИСТИКА 7/1

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ФОЛКЛОРИСТИКА 7/1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УДК 398 ISSN 2560-4414

Година седма, број 1, 2022

International editorial board

English language editing and proofreading

FOLKLORISTIKA is published biannually.

Publishers: Serbian Folklore Association, Belgrade; Faculty of Philology

Printed by: MAB, Belgrade

Web: http://www.folkloristika.org, http://www.folkloristics.org

Главни и одговорни уредници

Међународни уређивачки одбор

Лектура и коректура за енглески језик

ФОЛКЛОРИСТИКА излази два пута годишње.

Издавачи: Удружење фолклориста Србије, Београд; Филолошки факултет

Прелом и штампа: МАБ, Београд

Интернет страница: http://www.folkloristika.org, http://www.folkloristics.org

Одрицање од одговорности / Disclaimer

CIP - Каталогизација у публикацији

ФОЛКЛОРИСТИКА : часопис Удружења фолклориста Србије

Полугодишње. - Друго издање на другом медијуму: Фолклористика

Биљни свет у традиционалној српској култури, некад и данас (уредила Зоја

Мирјана Д. Стефановић, Грађа за каталог биља у народним епским песмама 127–168

Соња Петровић, In memoriam Момчило Златановић (1934–2022) 201–205

Биљана Сикимић, Капитална монографија о Ромима у Србији на почетку 20.

Оригинални научни рад https://doi.org/10.18485/folk.2022.7.1.1

„Чудно дрво јаворово“:

Предмет овог рада су српске лирске народне песме с прастарим мотивом

Орање као свети чин

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 11

Митска и обредна основа песме

Ој орачу, млад орачу,

12 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

Љуту гују ручконошу?

Песма је грађена по композиционој матрици дијалога – фикти-

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 13

Зато прича постаје предмет обредних песама одговарајућег тематско-

Орач оре равно поље,

Актер обредне радње коме се пева и о којем се пева, дакле, посе-

14 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

оквиру обреда12, отвара формулативни исказ13: „Орач оре равно поље“.14

Орачки реквизити и помоћници

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 15

Биљке као орачки реквизити

У најстаријем бележењу песме орачке реквизите и оруђе16 реп-

16 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

(Усачева 1999: 508)20. Веровање у заштитну моћ јавора кодирано је и

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 17

И у лазаричкој песми из Тимока рало је „дрво јаворово“, а ратар,

Зарече се момче нежењено

Неискусан и несигуран у успех свога подухвата али упоран, он је и

Служио сам Божју мајку,

18 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

У мотивски одговарајућим обредним песмама које су својеврсна

Роди мајка под старост орача,

Опрема (рало/орало од злата/сребра и јармови од шимшировог

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 19

Оре Ђура равно поље,

У завршници јунак се, заједно с помоћником, уводи у статус пуно-

Ко ти даде младе воке,

Присуство босиљка у песми, као и у аналогним земљораднич-

20 Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32

потврђује и његов народни назив, Божји цвет (Чајкановић 1994: 37),

Фолклористика 7/1 (2022), стр. 11–32 21

Зарече се момче нежењено

С јавором и босиљком комбинује се затим иста биљка под нази-

Оригинални научни рад https://doi.org/10.18485/folk.2022.7.1.1

Оригинални научни рад https://doi.org/10.18485/folk.2022.7.1.2