Гимназија Смедерево, јун 2022.

године

СРПСКА НАРОДНА
МУЗИЧКА ТРАДИЦИЈА

Аутори: Тамара Митровић, Василија Гајић

и Лука Живојиновић 2/6
Ментор: дипломирани музиколог Милена Благојевић Лазић
 Садржај

народна
фолк и
01 староградска
музика
03 турбофолк

фолколорна /
02 изворна музика
 01
народна
староградска
музика
• Ослобађање од петовековног робовања под Турцима •
омогућава развој наших градова и њиховог културно-
уметничког живота. Као део градске традиције постаће и
музика, која је због наших старих, ослобођених градова
(Београда, Крагујевца, Шапца, Врања, Смедерева,
Лесковца, Ниша, Призрена...) добила назив •
СТАРОГРАДСКА. Стара грађанска друштва су их
неговала, а посебно је била значајна Скадарлија, боемски
кварт и срце Београда где су се у 19. веку окупљали
наши бројни уметници-романтичари, музичари, сликари,
песници,глумци...
Староградске песме припадају традиционалној народној
музици уз утицај сеоског музичког фолклора, а настајале
су под утицајем европске музике, посебно у Војводини,
која је још увек имала дух Хабсбуршке монархије, где су
носиле печат средњеевропског лида.
Староградске песме су стваране спонтано у нашим
српским кафанама, а компоноване су на стихове српских
песника романтичара, чика Јове Змаја, Ђуре Јакшића,
Алексе Шантића, и Милорада Петровића-
Сељанчице...Говоре о љубави, чежњи, описују и тугу, али
често и радост, неку шалу, лепоту неког града, или живот
на селу, салашу...
• Староградске песме су под утицајем европске музике, па
тако често имају плесни карактер валцера, у тактовима 3/4
и 6/8.

• Староградске песме су акустичне, што значи да их изводе

уживо, без појачала, инструментални ансамбли које
аранжмански најчешће чине хармоника, виолина,гитара,
кларинет, контрабас, уз глас, а често их најлепше изводе
тамбурашки оркестри.

• Познате страоградске песме су: "Има дана" (како се зове и

једна од кафана у Скадарлији), "Тихо ноћи", "О, јесенске
дуге ноћи", "Фијакер стари", "Бледи месец", "Ево банке,
Цигане мој", "У тем Сомбору", "Донеси вина крчмарице"...

• Данас се староградска музика и песме могу чути у свим

кафанама које негују квалитетну музику, а посебно у
Новом Саду на Петроварадину (тврђави), у оквиру
тамбурашког феста који је основао чувени тамбураш
мађарског порекла Јаника Балаш.
• Познати извођач страоградске музике је Звонко Богдан, а наша
најпознатије групе које негује староградску музику су
"Наракорд", "Легенде", "Гарави сокак".

• У новије време се компонују две врсте песама градског типа:

новокомпоноване (уносе елементе градског живота, али се
мелодијски ослањају на сеоску традицију, и не само нашу, већ и
других народа: грчку, шпанску, медитеранску, источњачку...) и
песме у духу традиције старих градских песама.

• Још неки од познатијих извођача староградске музике јесу:

Дубравка Несторовић, Оливера Максимовић, Станиша Стошић,
група Легенде, као и ансамбл Лоле.
 Звонимир „Звонко“ Богдан
• Рођен је 5. јануара 1942. у Сомбору. Звонко је певач народне музике
из Србије. Поред тога што је познат као певач, он је такође
и композитор, сликар, песник, џокеј и винар. Препознатљив је и по својим учтивим и
џентлменским манирима. Његове песме носе мирисе равнице, прошлих дана,
боемског живота, Дунава. Оне певају о љубави, коњима који слободно јуре, женама.
У младости је био ожењен глумицом Гизелом Вуковић. На Палићу једна винарија
носи његово име. Звонко Богдан пева оригиналне и традиционалне песме (нарочито
оне везане за Буњевце) уз пратњу тамбурашког оркестра. Прву ауторску песму
„Сваке ноћи теби певам“ снимио је 3. децембра 1968. године. Једна од песама по
којој је познат, а коју је сам компоновао је "Еј, салаши на северу Бачке" коју је
написао 16. фебруара 1971. 45 година рада обележио је концертом 24. новембра
2013. у Сава центру. 

• Неке од његових најпознатијих ауторских песама су: Еј, салаши на северу Бачке, Већ
одавно спремам свог мркова, Прошле су многе љубави, Говори се да ме вараш, Крај
језера једна кућа мала, Неко сасвим трећи, О теби певам најдражи граде, Беше
један човек, Један стари контрабас, Љубав, Не могу се сетит' лета, Не вреди
плакати, Буњевачко прело, Шта ли ради моја љубав, Доћи ћу ти ко у старој писми
и Спушта се ноћ на равни Срем
 Гарави сокак
• Гарави Сокак је настао 1989. године. Многе песме са прве плоче постали су
велики југословенски хитови. Тираж првог албума премашио је 100.000
примерака. Пре тога бенд се звао "Па шта" и свирао је само "Тхе Беатлес".
Од тада до данас објавили су 10 ауторских албума са песмама Банета
Крстића. Одсвирали су преко 1000 концерта широм Србије, региона и света.
Негују акустични поп звук са етно мотивима из Војводине. На гала
концертима гости су им тамбураши са краја света и анонимни народни
уметници…

• Познати су по песмама: Скелеџија, Теци теци Дунаве, Ти знаш, Биће боље

ако будеш ту, Неко неко ко је далеко, Ћири бу ћири ба, Ко те има тај те нема,
Понекад, У Перлезу стао воз, Једина вило, Довиђења туго, Ја бих за тебе
дао све, Ако тебе љубит не смем, Као ја, Рузмарин, Сагардићемо брод,
Свако има неког кога више нема, Жути булдожер, Ја плачем само када
љуштим лук и многим другим...
 02
фолклорна /
изворна
музика
 О фоклороној музици...
• Фолклорна музика (музички фолклор, народна музика), продукт музичке традиције која се развила
усменом предајом. Традицију одликују:
• континуитет који повезује садашњост с прослошћу;
• варирање које настаје стваралачким импулсом појединаца или скупине и
• селекција заједнице која одабире један или више облика у којима та музика даље живи.

• Појам фолклорна односи се и на остварење што их је, из рудиментарних почетака, развила заједница под
утицајем популарне или уметничке музике, као и на дела појединих композитора која је заједница
примила у своју незаписану живу традицију. Адаптације и промене које заједницу ствара на таквим
записаним композицијама дају тим делима фолклорни карактер и претварају их у фолклорну музику.
Стога у фолклорну музику не иде дела која је заједница, додуше, прихватила, али им је задржала облик
истоветан изворном композиторовом запису".

• Изнесеној дефиницији недостаје веома важан фактор традиције: устрајност и постојаност у задржавању
постојећих старинских облика тзв. персеверација, што например ...показују напеви многих песама, који
су уз нове текстове задржали старинске мелодије. Посебно ваља истаћи функцију фолклорне музике у
животу и обицајима одређене друштвене заједнице. Носиоци те музике, вештији али и просечни певачи
и свирачи, изводе је редовно само из властитих разлога или због потребе уже друштвене заједнице којој
припадају. Ради чвршће међусобне повезаности сеоског становништва и мањих урбаних насеља у тим се
срединама фолклорна музика живље гаји и развија него у великим градовима. То, међутим не значи да је
фолклорна музика везана само за мала места.
• Резултати савремене етномузикологије показују велике разлике у фолклорној
музици појединих географских подручја и упућују на њену очиту повезаност за
одређене зоне, за музичко-фолклорна подручја као и за различите слојеве фолклорне
грађе у таквим подручјима. Проучавањем тих појава уочава се како се појмове
фолклорна или народна музика не сме поистоветити са националном музиком. Док
фолклорна музика остаје у већини случајева везана за веће или мање регије, дела
националне музике могу истовремено обухватити обележја из неколико различитих
музичко-фолклорних подручја...

• Први јачи интерес за фолклорну музику побудила је романтика па се већ и од

почетка XИX века, а понегде и раније, интезивно прикупљају и обелодањују
фолклорне мелодије. Енглески антиквар први је употребио реч фолк и лоре као
сложеницу и термин за "скуп народних обичаја, предаја и веровања."
 Српска традиционална музика
• Негде дубоко у вековима на извору српског народа потекла је и песма. Певало се у свим приликама, нарочито при раду.
Песме су настајале тако што би зачеле у некој души а касније настављале свој живот путујући од грла до грла, од срца до
срца... мењајући се полако и пролазећи кроз многе унутарње шаке добијале су свој беспрекоран и племенито прост облик
пун сажетог и концентрованог емотивног положаја душе једног народа. Овакав вид народне песме јавља се у свим
деловима света, али посебан и атмосферски јединствен облик народне песме јавља се у душама народа посејаним на
пољима Балкана. Пре свега мисли се на земље Босне, Херцег Босне, Црне Горе, Србије, Македоније и Бугарске. Словенски
дух осећа се у песмама многих крајева... захваљујући неприступачности и забачености села у којима је живео и радио
прост народ неке песме су се до данас очувале нетакнуте и непромењене.

• Неки етномузиколози сматрају да неке песме, што сама њихова садржина каже, датирају чак из времена много пре
покрштавања Срба и других јужних Словена. Песме често певају о паганским обредима и о обичајима који су се у неким
облицима у Српском народу одржали до данас. У градској музици дубоке трагове оставиле су многе културне војске које су
марширале под овим небом, ипак кратка и јака емотивна снага у речима песме дала је основну препознатљиву црту... ону
која потврђује балканску душу која пева тачно из срца. Поетика јужнословенске душе најбоље и најјасније видљива је у
традиционалним песмама... честе теме су ропство, јунаштво, забрањена љубав, плач мајке сестре или љубе за сином
братом, драганом, који је у ропству или је погинуо у боју... постоје и обичајне и обредне песме... које певају о жетви, моби,
прелу... о игрању и певању...

• Шароликост песама је велика, сваки крај има свој карактеристичан напев, чак и тематику и ритам. Клијањем и листањем
православног Хришћанства у текстове песама доспевају и духовне теме, мада се чешће само помињу имена Господа Исуса
Христоса, Богородице и светитеља... а да је тематика песме заправо нешто друго. Укорењивање великих Хришћанских
празника родило је у народу Васкршње, Божићне, Лазаричке и друге песме...
• Једноставну простодушну песму прате исти такви инструменти. У Српском и осталим братским народима свако
музицирање зове се свирка. Најчешће се срећу један или два свирача ређе неколико... у градовима су се под утицајем
оријента окупљали мали састави тзв. чалгије посебно у јужним крајевима... Свирачи су сами израђивали инструменте и
темперовали их одприлике по слуху, а када би свирали заједно користили би два приближно иста инструмента. Неки
мајстори знали су да установе неки стандард тзв. калуп и правили по њему инструменте стално усавршавајући калуп.

• Инструменти који су највише свирани су свирале (фрула, свирка), гајде, двојанке, двојнице које су заједно са гуслама
карактеристичне за ово поднебље. У неким крајевима свирају се разни облици тамбура, претпоставља се да су се
одомаћиле након доласка са истока. По некима прошириле су се по Балкану из Византије, а по некима доласком и уласком
Турака. Некада је најомиљенија тамбура у народу била тамбура самица из породице дуговратих тамбура. У Срба и других
балканских народа јавља се у више облика и назива. Шаргија, дангубица, ћителија, самица, саз, сродни су инструменти у
разним крајевима са различитим начином штимовања и бројем жица. Тамбуре су ипак ређе свиране од гусала и аерофоних
инструмента. На југу су биле веома популарне, одакле су миграцијом становништва одомаћене у разним крајевима.

• На југу заправо на подручју Косова и Метохије пастири су свирали на кавалима, који су веома заступљени и у Македонији
и Бугарској.Од осталих инструмената народ је волео да свира и прави дипле, ћемане, гусле, лејке, кланете, цеваре,
шупељке, дудуке (фруле)... Од ударачких инструмената најомиљенији су гоч (тапан), даира, тарабука, деф. На југу осетан
је утицај оријенталне културе, како у свирању тако и у певању. На западу пак специфично за Балкан певају се песме у
секундама, грокталице, розгалице.У Србији карактеристично је грлено певање. Постоје песме које се певају на глас (јако
продорно), и песме на бас.
• Захваљујући етномузиколозима и свима који су снимили и записали песме и
свирке од аутентичних народних певача и свирача, данас је највећи број песама
сачуван и опет се са буђењем националне свести, која је у одређеним
политичким периодима била помућена, поново преноси са колена на колено.
Сретна околност је што утицај Запада и тврде хармонизације није био толико
јак, те се велик број песама сачувао у свом изворном модалном облику.
Сигурно и срећни заостатак у многим прогресима фактор је коме треба
захвалити што усмена традиција није изумрла и песма као предање у неким
крајевима живи и данас... жудња за модерним тековинама довела је до тога да
многе европске земље изгубе доста од изворишта своје музике. Многа
искушења и тешка прошлост народа Балкана довела је до очувања духа
заједнице и учинила балканске земље можда највећим чуварима
традиционалне свирке и песме.
 Српска изворна музика
• На некадашњем селу скоро да није било човека који не пева, што се види и по томе што се
певало увек, без обзира на намену односно значај прилике у којој се то чини (свечана
прилика или припада свакодневном животу). Народну песму ствара анонимни појединац,
али најчешће не као неку у потпуности нову творевину, већ у складу са постојећом
традицијом. Преносећи се усменим путем, временом она постаје колективна творевина, па
тако и њена својина. Са преношењем од једног до другог певача, песма се делимично
мења и на тај начин долази до стварања сличних песама — варијаната. У свету песама
постоји и селекција, тако да неке песме заувек нестају из народне праксе. Постоје разни
разлози за ову појаву, како они из домена музике, кад једне песме потискују друге, тако и
они ванмузички, као што је то нпр. нестанак обреда или посла уз који се певају неке песме.

• С обзиром да се у народној пракси песме не казују, већ искључиво певају, што је

констатовао још Вук Караџић, свака народна песма представља својеврсну заједницу
мелодије и текста. Својим заједничким извођењем, мелодија и текст су у певању везани
тако чврсто, да их чак и најспособнији народни певачи тешко могу да раздвоје и
интерпретирају одвојено. Иначе, текст се у песми јавља као веома значајан елемент,
посматрано како са аспекта свога садржаја, тако и са аспекта конструктивне улоге коју има
у песми.
Као важан проблем, када је у питању истраживање инструменталне
традиције, истиче се улога инструмента у човековом животу, јер се
однос човека према инструменту мењао и развијао сразмерно
сопственом развитку. У овоме се види сличност са народним певањем
које се развијало од нечега и није било певање у правом смислу речи
(јер је припадало обреду), до певања каквим га најчешће схватамо.
Музички инструмент је првобитно био нешто што би се могло назвати
звучним оруђем, јер се на њему није свирало, већ су се производили
разни звуци и шумови, са циљем да се поспеши комуникација човека
са вишим силама којима је одређени обред био посвећен. Следећа фаза
развоја инструменталне музике се односила на инструмент као
сигнално средство. Последња и могло би се рећи најнапреднија фаза
развоја инструмената је кад он постаје музичка справа у правом смислу
речи, а мелодија идеал којем се тежи. У нашој народној музици
инструменти се углавном налазе у овој последњој фази, тако да је
њихова свирка строго наменска, везана за неку конкретну прилику
(свадбу, славу, жетву, рабаџијање), или још чешће за народну игру".
 03
фолк и
турбофолк
• Фолк музика је жанр популарне музике који се на основу народне музике
развио средином 20. века као резултат феномена народног оживљавања,
када је народна музика почела да се шири међу масовном публиком. С тим
у вези, понекад се назива и „народно-ривалска музика“. Најактивнији
развој жанра догодио се у САД и Великој Британији. Фолк музика такође
укључује разне поџанрове, укључујући фолк рок и елецтриц фолк. Неке
врсте фолк музике могу се назвати светском музиком. Традиционална
фолк музика дефинисана је на неколико начина: као музика која се
преноси усмено, музика са непознатим композиторима, музика која се
свира на традиционалним инструментима, музика о културном или
националном идентитету, музика која се мења између генерација (народни
процес), музика повезана са народним фолклором или музика извођена по
обичајима током дужег временског периода. То је у контрасту са
комерцијалним и класичним стиловима. Термин је настао у 19. веку, али се
фолк музика проширила даље од тога. Почев од средине 20. века, нови
облик популарне народне музике еволуирао је из традиционалне фолк
музике.
• Савремена фолк музика се односи на широк спектар жанрова који су се
појавили средином 20. века и који су након тога били повезани са
традиционалном народном музиком. Почев од средине 20. века, нови
облик популарне народне музике еволуирао је из традиционалне народне
музике. Овај процес и период се називају (другим) народним
препородом и достигли су зенит током 1960-их. Најчешћи назив за овај
нови облик музике је такође „фолк музика“, али се често назива и
„савремена народна музика“ или „народна музика оживљавања“ да би се
направила разлика. Транзиција је била донекле усредсређена на САД, а
назива се и америчким препородом народне музике. Фузиони жанрови
као што су фолк рок и други такође су еволуирали унутар овог
феномена. Иако је савремена фолк музика жанр који се генерално
разликује од традиционалне фолк музике, она на енглеском говорном
подручју често има исти назив, извођаче и места као и традиционална
фолк музика; чак и појединачне песме могу бити спој два жанра.
• Турбо-фолк је музички правац у новокомпонованој народној музици,
настао у СФР Југославији крајем 1980-их година, под утицајем популарних
извођача народне музике, као што су Лепа Брена и Драгана Мирковић.
Врхунац популарности достигао је 1990-их у Србији. Имао је јак утицај на
поп-фолк и техно-фолк музику која ће настати деценију касније у бившим
југословенским републикама, али и на музичке правце других земаља,
попут Бугарске (чалга), Грчке (лаики) и Румуније (манеле).

• Термин турбо-фолк у употребу је увео музичар Антоније Пушић, познат

под својим сценским именом Рамбо Амадеус. Како он сам дефинише:
„Турбо-фолк није музика, турбо-фолк је какофонија свих укуса и мириса
везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире
укусе, најниже страсти.“ Без обзира на то што је у почетку критиковао и
иронизирао турбо-фолк, врло брзо се и сам приклонио тој музичкој
машинерији, кроз сарадњу са Лепом Бреном (писао јој песму „Мој се
драги Енглез прави“), Весном Змијанац и Драганом Мирковић.
• Турбо-фолк је настао из фолка, уз велики утицај модерних стилова. Сам мелос је у
почетку био мешавина српске етно музике и диско музике а касније се осећа утицај и
арапске, турске, грчке и ромске народне музике. Упоредо са развојем турбо-фолка у
Грчкој се развија Лаика која је толико слична турбо-фолк музици да се може рећи да је
највећа разлика у језику.

• Неки сматрају да је режим Слободана Милошевића форсирао турбо-фолк музику и да је

највећи узрок великог скока популарности овакве музике у Србији током ’90-их.
Међутим, остаје чињеница да је слична музика била веома популарна и пре овог режима
и да јој је популарност непрестано расла — као и то да је турбо-фолк јако популаран и ван
граница Србије.

• Незначајније представнице, и тзв. симболи турбо-фолка биле су српске певачице

Светлана Ражнатовић, Лепа Брена и Драгана Мирковић, чијим се музичким правцем
данас сматра поп-фолк. Певачи који су остали доследни новокомпонованом звуку, те се
њихова популарност знатно смањила, су Шемса Суљаковић, Боро Дрљача, Миле Китић,
Милош Бојанић, Митар Мирић, Кемал Маловчић, Вера Матовић, Злата Петровић,
Ера Ојданић...
Хвала на
пажњи!
Јун, 2022.године