Randolph Clarke, Libertarian Accounts of Free Will, Oxford University Press, New York, 2003.

(Prepiši na kraju svu literaturu)

Libertarijanac smatra da slobodna volja nije u skladu sa determinizmom, tj. da je indeterminizam

jedan od uslova slobode volje. Ali obično se misli da inderterminizam nije dovoljan uslov, jer je identičan
nasumičnosti. U ovoj knjizi pokušaćemo da damo različite libertarijanske odgovore takvim prigovorima.
Nećemo, pak, argumentovati da postoji sloboda volje, već samo da ako postoji, kakva je ona, prema
libertarijancu.
Moramo da opišemo sve aspekte relevantnog fenomena: ništa ne ispustiti (nužni uslovi), a bitno
je i da je to dovoljno za slobodu. Najbitnije, moramo pokazati zašto je za slobodnu volju važno da
determinizam ne važi. Mi ćemo, zapravo, pretpostaviti da determinizam ne važi.
Ukratko da objasnimo predmet I poglavlja. Inkompatibilizam u užem smislu tvrdi da je slobodna
volja nemoguća ako važi determinizam, ali moralna odgovornost jeste čak i u tom slučaju.
Inkompatibilizam u širem smislu tvrdi da ni moralna odgovornost u tom slučaju ne bi mogla da važi. A
postoje oni koji smatraju da inkompatibilizam podrazumeva još nešto više.
Da bismo videli da li neki prikaz slobode jeste dovoljan uslov za slobodu, treba da vidimo kako se
slaže sa onim što obično uzimamo za slobodu i da li to donosi vrednosti koje povezujemo sa njom.
Ono što ćemo zaključiti jeste pomalo neprijatno za libertarijanca, mada ne toliko koliko se
obično misli. Pokazaćemo da ne-kauzalni prikazi (accounts) nisu uspešni. Što se tiče događaj-uzročnog
pristupa, pokazaćemo da je on konceptualno adekvatan ako važi uži inkompatibilizam, ali takođe da
neke stvari koje vrednujemo važe samo tada, ne i kada važi potpuni determinizam. Ako je pak širi
inkompatibilizam ispravan, onda on može da se razume kao agent-uzročni prikaz, ali problem sa tim je
da su agenti supstance, a teško je videti kako su supstance, a ne događaji, uzroci.

1
INKOMPATIBILIZAM

Kada donosimo odluke, mi formiramo namere i delujemo u skladu sa tim namerama. Mada
često delamo namerno i bez prethodne odluke da to činimo. Ako imamo slobodnu volju, onda delamo
slobodno kada činimo bar neke od tih akcija /ovo je trivijalno?/.
Prateći mnoge druge pisce (McCann 1998, Kane 1996), reći ćemo da „agent dela slobodno (ili sa
slobodom volje) ako je sposoban (able) da uradi drugačije od toga šta tada radi“ (3). U takvim
slučajevima, agent ima izbora, i ono što čini je do njega
/to su sve veoma različite stvari: sposoban je da uradi X, a zapravo radi Y: šta to tačno znači? Šta
je izbor: da li sama činjenica da više različitih budućnosti može da se desi? Verovatno je izbor povezan sa
time da je to do njega, ali šta onda to znači? Izbor je povezan sa tim, ali nije impliciran od strane toga da
je do mene. Do Zemlje je da li se Mesec kreće, ali nije kao da Zemlja ima „izbor“ da prestane da uzrokuje
kretanje Meseca. Dakle, „do njega“ je uslov postojanja izbora, ali ne i dovoljan uslov/
U takvim slučajevima agent je „ultimatni“ izvor svoje aktivnosti /ovde je bitan način na koji
razumemo mentalnu uzročnost, da li kao jedini, najbitniji, ili samo parcijalni uzrok u proizvođenju akcije
– ili, pak – kao nepostojeći/
Determinizam je uzročna teza (Earman 1986): naš svet je takav da svaki mogući svet sa istim
zakonima prirode i istom situacijom u bilo kom trenutku ima iste situacije u bilo kom drugom trenutku.
Zakoni o kojima ovde govorimo mogu biti bilo koji zakoni (i psihološki, ne samo fizički). Redukcionizam je
odvojena teza, iako je kompatibilna sa determinizmom.
Inkompatibilizam tvrdi da slobodna volja, kako je opisana iznad, nije moguća ako važi
determinizam /što deluje očigledno, mada značenje rečenica je nejasno, pa možda je tu problem/.

1.1. Vrednost slobode volje

Obično mislimo da nam sloboda volje daje dostojanstvo i da nas razlikuje od životinja, iako nas
razlikuju i druge stvari, naravno /što se tiče dostojanstva, to uopšte nije tako očigledno: mi poštujemo
drugu osobu, barem bez ikakve trenutne predstave od postojanju njihove slobode; jedno što je dovoljno
jeste da su osoba. A po čemu prepoznajemo nešto kao osobu? To je široko pitanje, ali vrlo verovatno to
nije postojanje slobode kakve je opisana: nikada ne dođemo i kažemo, hej, ovaj je mogao da uradi i
drugačije, dakle, on je osoba i ima dostojanstvo. Dostojanstvo je možda izveden koncept, izveden iz naše
prakse poštovanja osoba; To nije neko svojstvo koje osobe imaju, već mi tretiramo osobe na taj način i
skraćen način da opišemo osobu kao vrednu jeste da ima dostojanstvo. Još je verovatnije da je u pitanju
jedan istorijski koncept.
Dostojanstvo ima poreklo u slobodi jer samo kao slobodna bića „pravimo razliku“ /ali mi i kao
neslobodni „pravimo razliku“, samo ne iz perspektive jednog fataliste; ali iz perspektive svakodnevnog
života, naravno da da. Na primer, nigde se ne vidi da je pravljenje pesme, pravljenje ručka, izbor
predsednika, itd., nešto što nije pravljenje razlike, čak i da smo zaista determinisani da donosimo svoje
odluke&/
Takođe, mi samo „samo-kreatori“, kreatori svog karaktera, i smatramo da je to dobro. Isto tako,
zato što smo na značajan način odgovorni za svoje akcije, mi smo predmet moralne osude i hvale. I to je
bitan deo naših društvenih života.

1.2. Minimalni inkompatibilizam

Kada vršimo deliberaciju (promišljanje?), imamo osećaj da možemo da uradimo drukčije. Ako ta
činjenica o dilebaraciji nije tačna, ako nije tačno da imamo više opcije, onda se nalazimo u iluziji. A iluzija
je po sebi loša stvar /zašto?/.
Nekad se sama činjenica da donosimo odluke, da delamo, da promišljamo i da smo osobe uzima
kao dokaz indeterminizma. Ali to nije ispravno zaključivanje, sve to postoji u determinizmu. To možemo
zvati „minimalni kompatibilizam“. Tačno je, doduše, da se nešto bitno gubi, a to je pravljenje razlike i
moralno pripisivanje (attributability).

1.3. Uži i širi inkompatibilizam

Poslednjih godina tematizuje se pitanje da li moralna odgovornost zahteva slobodnu volju,

shvaćenu u smislu sposobnosti da se uradi drugačije. Uglavnom je to posledica kratkog rada Hari
Frankfurta (1969), koji je dao tzv. „Frankfurt-(tip)-slučajeve“. U takvim slučajevima osoba nije mogla
drukčije da postupi, ali je ipak odgovorna.
Svi se slažu da postoji derivirana odgovornost, čak i kada nismo u tom trenutku mogli drukčije
(pijanstvo). Ali Frankfurt napada direktnu odgovornost, tj. potrebu slobode za istu. Sam Frankfurt (1971)
i Fišer (1987, 1994) tvrde važi „semi-kompatibilizam“, jer ovde imamo odgovornost, ali ne i slobodu
volje.
Postoji grupa autora (kao što je Pereboom 2001) koji smatraju da Frankfurt slučajevi pokazuju da
moralna odgovornost ne zahteva druge alternative, jer u tim slučajevima, zaista je do agenta šta će
učiniti. Ali, ako važi determinizam, argument ide, to znači da uzroci njegove akcije nisu u njegovoj moći,
onda to nije u skladu sa moralnom odgovornošću /ovo deluje kao dobar pristup; i to je donekle
Kantovska perspektiva, ja sam causa originarium, poreklo svojeg delanja, iako nisam mogao drukčije/.
Ali čak i da priznamo takvu perspektivu, da je moralna odgovornost moguće ako ne važi princip
alternativnih mogućnosti, ipak to može da bude slučaj samo u vezi tih specifičnih Frankfurt-slučajeva, ali
da ako se ne nalazimo u tim slučajevima, onda pomenuti princip mora da važi, da bismo imali
odgovornost (Stamp 1996:88, O’Connor 2000b:18-22).
Uži inkompatibilizam je teza moralna odgovornost može da postoji zajedno sa determinizmom,
iako možda sloboda postoji ili ne postoji (jer, recimo, neko uzima da sloboda ne zahteva PAM). Širi
inkompatibilizam tvrdi da ni sloboda ni moral ne postoje u tom slučaju (kako tvrdi Stroson 1962: 195, i
Fišer i Ravizza 1998: prvo poglavlje).

/jedan komentar o kome sam razmišljao: Možemo da kažemo da Luisova analiza problema
putovanja kroz vreme ima svoju primenu i ovde. Ako kažemo da Tim ne može da ubije svog dedu, onda
je to tačno jer bi to dovelo do logičke kontradikcije, ali isto tako on može da ubije svog dedu, jer ima sve
što mu je potrebno. Ideja je da bismo rekli da on to može, jer uzimamo samo jedan skup činjenica kao
relevantan. A ono što kažemo jeste deo pragmatike, jeste deo naših interesa u izražavanju stavova. Luis
daje primer fataliste koji kaže da je i pre 200 godina bio tačan iskaz „Dejvid Luis će biti filozof“, te da
stoga on nije mogao da bude filozof. Čak i da kupujemo argument fataliste, to ne znači da bismo mi
ikada, u praktičnom kontekstu, uzeli to kao relevantnu činjenicu. Uzeli bismo, na primer, njegov uspeh u
školi, mesto gde živi, interese, itd., i na osnovu tog skupa činjenica doneli sud o tome da li on može ili ne
može da upiše filozofiju.
E sada, isto tako, kada sudimo, u praktičnom kontekstu, a samo taj kontekst je bitan prilikom
našeg istraživanja važenja naših analizâ pojmova slobode i moralne odgovornosti (u koje se, istina,
većina filozofa (bar onih sa kojima ovde interagujem) ne upušta, ostavljajući svoje istraživanje na ravni
pojmovne analize), mi nemamo na pameti ništa od toga šta bi fatalista, kako onaj logički, tako i onaj
uzročni, mogao da kaže. Tačno je da se skup tih činjenica šta se uzima kao relevantno menja sa
vremenom, kao i da neke „činjenice“ više nisu činjenice (na primer, ne verujemo da su demoni krivi zašto
je neko serijski ubica, već neka mentalna bolest – i to pravi razliku i u našoj osudi, ili bar vrsti osude takve
osobe).
Ideja koja iz ovoga može da se iznese jeste da je sadržaj takvog pojma kao što je „moralna
odgovornost“ dobijen iz prakse, a to znači, iz skupa činjenica koje uzimamo kao relevantne. Tačno je da
se taj skup činjenica menja, i time možemo objasniti razliku stavova filozofa kroz vekove. Ne radi se o
tome da filozofi analiziraju jedan te isti pojam sve vreme, iako analiziraju isti fenomen. Oni žive u
različitim kulturama, čije onda pojmove uklapaju u druge, ili ih do besvesti racionalizuju (kao na primer
Kant, koji uzima i Spinozu, i hrišćanstvo, i Njutnovu nauku, i svašta nešto kao svoj teorijski relevantni
skup činjenica).
Treba sve ovo i povezati sa Serlovom teorijom intencionalnosti/
 Čak i da možemo reći da determinizam i naše osude mogu da postoje zajedno, širi
inkompazibilista će verovatno reći da osude u tom slučaju nisu zaslužene. /ovo je zanimljiva poenta; da
se vratim na jedan problem za ono iznad: neko može da kaže, to što mi ne razmišljamo o tome da li je
argument fataliste ispravan ne znači da slabost tog argumenta, dakle, njegovo nevaženje, nije
implicirano našim sudovima, na primer, sudu da je Li Harvi Osvald loš čovek. No, ovo je slab argument,
ako se pod „impliakcijom“ misli jednostavno na logičku implikaciju. Jer, tada je to prilično trivijalno. Mi
ne uzimamo u obzir relevantnost iskaza (P) „ (1) Li Harvi Osvald je ubio Kenedija ili Zemlja kruži oko
Sunca“, iako (P) jeste implikacija (1). Ono što se želi reći jeste da mi pretpostavljamo da važi neka slika
sveta kada donosimo takve sudove, i deo te slike jeste da osoba ima slobodu kakvu smo ranije opisali.
Međutim, to jednostavno nije slučaj. Bar ne za običnog čoveka, već možda tek za filozofa koji reflektuje o
tim pojmovima, ali i on to čini često spram nekog nasleđenog teorijskog nasleđa. Stoga se stavovi
filozofa menjaju sa vremenom (recimo i Aristotel i Epiktet i Stoici uopšte ne uzimaju da je determinizam
kao teza da postoji samo jedna budućnost, bitna za postojanje odgovornosti, iako razmatraju neke
aspekte koji liče na determinizam za koje misle da su bitni. Neki od tih aspekata pogađaju nas i danas
kao relevantni, možda zbog sličnosti jezika, ili pak zato što su duboko urođeni u ljudsku prirodu, iz koje
pak izniču moralne reakcije. Drugi uslovi nam možda deluju čudno, i vezani su samo za grčku kulturu.
Ono što je tačno i što se dešava jeste da naš um traži jedinstvo (kako najbolje argumentuje
Kant), i stoga zahteve praktičnog uma (da nastavimo sa Kantovom terminologijom), transponuje na
metafizički nivo. Ovo, pak, opet izgleda drugačije u drugim vremenima. /

2. Aktivna kontrola i Uzročnost

Libertarijanci tvrde da u procesu racionalne samo-determinacije, ali isto tako i kada delamo bez
deliberacije ili čak iracionalno, mi delamo slobodno, a to znači: da negde u tom procesu nema
determinizma, i da smo mi sami „razlog“, ono što pravi razliku, u tome šta se dešava. Ove dve stvari
su u tenziji, kako neki kažu, budući da sam ja poreklo akcije, mora da sam uzrok, dakle,
determinizam, itd. Videćemo kako libertarijanac odgovara, sada ćemo da vidimo šta može da kaže
ne-uzročni pristup te druge tvrdnje.

/2.1.-2.2. Preskačemo, suština: kažu da nema uzročnosti, i daju neke prikaze delanja, ali ne
zadovoljavaju aktivnu kontrolu i delanje spram razloga/