Higijena-Sa-Medicinskom-Ekologijom-Skripta-Za-Praktični 2

HIGIJENA SA MEDICINSKOM
EKOLOGIJOM
• Skripta za praktični deo ispita •
2018/2019.
PRAKTIČNI ISPIT – HIGIJENA SA MEDICINSKOM EKOLOGIJOM
1. Uzimanje uzoraka vazduha za laboratorijsku analizu?
Aerozagađenje ili zagađenje vazduha može se definisati na razne načine. Svetska zdravstvena
organizacija definiše aerozagađenje kao prisustvo određenih zagađujučih materija u koncentracijama
koje su štetne u prvom redu za čoveka, a zatim za njegovu okolinu. U suštini, aerozagađenje je svaka
promena u fizičkom, hemijskom i biološkom ili radiološkom sastavu vazduha, koja po svom kvalitetu
ili kvantitetu prevazilazi fiziološke adaptacione sposobnosti čoveka i životne sredine u celini. Izvori
aerozagađenja se nazivaju „zagađivači“ a gasovi, pare, dim, prašina i druge materije u vazduhu se
nazivaju „zagađujuće materije“. Zagađivači mogu biti prirodni i veštački (antropogeni). Antropogeni
izvori se dele na stacionarne (fabrike, toplane, elektrane) i mobilne (saobraćaj). Zagađujuća materija
je svaka materija prisutna u vazduhu, a uneta direktno ili indirektno od strane čoveka u vazduh, koja
ima štetne efekte. Praćenje kvaliteta vazduha u Srbiji obavljaju zavodi za javno zdravlje kojih ima 23
na teritoriji naše Republike, kao i Agencija za zaštitu životne sredine. Najveći dozvoljeni nivo
zagađujuće materije u vazduhu kako bi se izbegle posledice po zdravlje ljudi i životnu okolinu naziva
se „granična vrednost“ – GV. Sa druge strane, pojam „maksimalna dopuštena koncentracija“ – MDK
je najveći dozvoljeni stepen zagađenosti vazduha koji ne dovodi do trajnog oštećenja zdravlja pri
osmočasovnom radnom vremenu. Promene koje radnik oseća nakon izlaganju MDK moraju biti
prolazne i reverzibilne, odnosno moraju iščezavati posle odmora od šesnaest časova. Tako možemo
reći da su GV i MDK slični pojmovi, ali se GV odnosi na životnu, a MDK na radnu sredinu. Takođe, GV
ima nešto strožije vrednosti jer se pretpostavlja da čovek duže vremena provodi u životnoj sredini i
da mu ona služi za odmor i restituciju. Monitoring kvaliteta vazduha je kontinuiran i izražava se kroz
tri kategorije kvaliteta vazduha:
• Prva kategorija – čist ili neznatno zagađen vazduh gde nisu prekoračene granične vrednosti
nivoa ni za jednu zagađujuću materiju;
• Druga kategorija – umereno zagađen vazduh gde su prekoračene granične vrednosti za jednu
ili više zagađujućih materija, ali nisu prekoračene tolerantne vrednosti ni jedne zagađujuće
materije;
• Treća kategorija – prekomerno zagađen vazduh gde su prekoračene tolerantne vrednosti za
jednu ili više zagađujućih materija.
Postoje i drugi načini izražavanja kvaliteta vazduha kakav je recimo Air Quality Index (AQI). Ovaj indeks
se dobija iz dnevnih izmerenih vrednosti raznih zagađujućih materija, a svakom indeksu odgovara
određena boja – od zelene do braon boje. Srbija ima domaći indeks kvaliteta vazduha, tzv. SAQI_11.
Metode uzorkovanja i određivanja zagađujućih materija u vazduhu životne sredine, oprema,

parametri i interpretacija rezultata ispitivanja uređeni su odgovarajućom Uredbom. Detekcija i
identifikacija zagađujućih materija u životnoj sredini započinje uzimanjem uzoraka vazduha, nastavlja
se sa njegovom laboratorijskom analizom i završava se upoređivanjem sa normativima odnosno
standardima. U životnoj (komunalnoj) sredini uzroci vazduha se mogu uzeti u zatvorenom i
otvorenom prostoru.
Merna mesta na kojima se uzima vazduh moraju biti reprezentativna u odnosu na položaj izvora
zagađenja, vrstu zagađujuće materije, klimatske uslove, topografiju terena i u odnosu na izloženu
populaciju. Na mernom mestu mora biti obezbeđeno slobodno strujanje vazduha. Merne stanice se
postavljaju u visini respiratorne zone ljudi (150 cm od tla), ali mogu biti i nešto više. U Beogradu postoji
preko 20 mernih mesta, a za svako mesto moraju biti poznati aktuelni meteorološki podaci jer utiču
na stanje kvaliteta vazduha.
2
Praćenje kvaliteta vazduha po vremenu može biti nekoliko dana u godini, periodično, sistematsko.
Trajanje uzorkovanja može biti trenutačno (serije kratkotranih uzoraka) ili kontinuirano. Učestalost
uzorkovanja najbolje da bude svakodnevna, ako se radi o institucionalnom merenju zagađenosti
životne sredine. Metode uzorkovanja delim na metode zahvatanjem i metode koncentrisanjem.
Uzimanje uzorka zahvatanjem. Uzorak vazduha se zahvata u originalnom stanju bez koncentrisanja
komponenti pre analize. Oko 1-2 L vazduha se „zahvata“ u intervalu od par sekundi do par minuta. Za
uzimanje uzorka upotrebljavaju se sudovi poznatih zapremina kao što su staklene boce, gasne pipete,
ampule, špricevi i plastične kese.
Uzimanje uzorka koncentrisanjem. Uzorak vazduha se uzima u dugom vremenskom intervalu u velikoj
zapremini. Ispitivana komponenta vazduha se koncentriše pre analize apsorpcijom, adsorpcijom i
kondenzacijom:
• Apsorpcija je upijanje gasova i para u tečnim i čvrstim hemijskim reagensima. Tečna

apsorpciona sredstva mogu biti voda, alkohol, kiseline, baze i rastvori raznih supstanci, u
zavisnosti od hemijske prirode zagađujuće materije koja se ispituje.
• Adsorpcija je upijanje gasova i para na površini neke čvrste materije (adsorbenta) poput
aktivnog uglja, silika gela itd. Adsorpcija se uglavnom koristi za uzorkovanje organskih
jedinjenja, azotovih okdisa, amonijaka itd.
• Kondenzacija je proces prevođenja gasova i para u tečno stanje prolaskom kroz specijalne
sudove za kondenzaciju.
Analiza zagađujućih materija može da se vrši kvalitativnim i (semi)kvantitativnim metodama.

Kvalitativna analiza podrazumeva identifikaciju zagađujuće materije, a kvantitativna analiza
podrazumeva određivanje njene koncentracije.
Čitanje rezultata podrazumeva upoređivanje izmerenih koncentracija zagađujućih materija sa

graničnim vrednostima – GV. Rezultati merenja nivoa zagađujućih materija se izražavaju kao srednje
vrednosti dnevne koncentracije, srednje godišnje koncentracije, broj dana preko graničnih vrednosti,
minimalna i maksimalna kocentracija itd. Na kraju, utvrđuje se odnos između izmerenih i graničnih
vrednosti koji se naziva faktor zagađenosti i koji ne sme biti veći od 1.
mg/m3 ppm (parts per milion)

Broj mg zagađujuće materije u 1 mm3 Broj delova zagađujuće materije od milion
ispitivanog vazduha delova ispitivanog vazduha.
mg/m3 = M/24,04 x ppm na 20 ˚C ppm = 24,04/M x mg/m3 na 20 ˚C
mg/m3 = M/24,45 x ppm na 20 ˚C ppm = 24, 45/M x mg/m3 na 25 ˚C
M – molekulska težina zagađujuće materije
Φ = izmerena koncentracija/GV < 1
2. Određivanje ugljenmonoksida u životnoj sredini?
Ugljenmonoksid (CO) je prisutan svuda u životnoj sredini i nastaje pri nepotpunom sagorevanju.
Glavni izvori su prirodni (požari, vulkani) i veštački – toplane, motori automobila, ložionice na ugalj,
drva ili gas, pušenje. S obzirom da je CO bezbojan gas bez ukusa i mirisa, a lakši od vazduha, trovanja
u zatvorenom prostoru najčešće nastaju u prostorijama u kojima se loži i u kojima nema adekvatne
ventilacije. On se vezuje za hemoglobin visokim afinitetom i sprečava transport i otpuštanje kiseonika
cirkulacijom što dovodi do opšte hipoksije. Prosečna koncentracija u nenastanjenim područijima je
3
oko 0,01 do 0,23 mg/m3, a u nastanjenim područijima i do 60 mg/m3. Prema Uredbi, koncentracija
CO se redovno kontroliše u vazduhu životne sredine.
GRANIČNA VREDNOST ZA UGLJEN MONOKSID U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

Srednja 24-časovna vrednost Srednja godišnja vrednost
3
5 mg/m 3 mg/m3
Određivanje CO indikatorskim cevima.
Indikatorske cevčice su kolone ispunjene indikatorom, bilo jod-pentoksidom ili paladijum-hloridom,

koji se u prisustvu CO redukuju i izdvajaju elementarni jod, odnosno paladijum. Pri tome dolazi do
promene u mrkozelenu (jod) ili u crnu (paladijum) u određenoj dužini indikatorskog sloja. Merni opseg
indikatorskih cevi je od 6-2500 mg/m3. Ova metoda spada u metode uzorkovanja koncentrisanjem,
odnosno apsorpcijom. Jednim stezanjem ručne meh-pumpe se kroz cev propusti oko 100 cm3
vazduha. Postupak stezanja ponoviti ukupno 10 puta (čime će se kroz cev propustiti ukupno 1000 cm 3
vazduha). Pročitati koncentraciju CO i onda konvertovati iz jedinice ppm u mg/m 3 i uporediti sa
propisanim vrednostima.
Određivanje CO paladijum-hloridom.
Ukoliko je koncentracija CO visoka, umesto metode uzorkovanja koncentrisanjem može se primeniti i

metoda uzorkovanja zahvatanjem u gumenu loptu. CO reaguje po sledećoj formuli:
PdCl2 + CO + H20 → CO2 + 2HCl + Pd
Gumena lopta se sa ispitivanim vazduhom poveže u sistem sa bocom poznate zapremine napunjenom
destilovanom vodom. Vazduh iz gumene lopte prolazi kroz aktivni ugalj na kome se adsorbuju gasovi
koji smetaju reakciji. Kada uzorak vazduha zameni svu vodu, u bocu se ubaci filter-papir natopljen sa
paladijum-hloridom.
3. Određivanje ugljendioksida u zatvorenom prostoru?
Ugljendioksid (CO2) je osnovni sastojak vazduha (pored azota, kiseonika i argona). To je gas bez boje
i mirisa, kiselog ukusa, a teži od vazduha. Glavni izvori CO2 su prirodni (disanje i fermentacija) i
veštački (industrija hrane, mesna industrija, pivare, proizvodnja cementa, sagorevanje fosilnog
goriva). Trovanja CO2 su veoma retka, ali su češća u radnoj sredini i u zatvorenom prostoru.
Koncentracija CO2 u vazduhu životne sredine je 0,04% (400 ppm ili oko 719 mg/m3) sa tendencijom
porasta, a prosečna koncentracija u zatvorenom prostoru je nešto viša.
GV za CO2 u vazduhu (životna sredina) MDK za CO2 u vazduhu (radna sredina)

Ne postoji 9000 mg/m3
Određivanje ugljen-dioksida metodom po Petenkoferu.
Princip ove metode je apsorpcija CO2 u vodenom rastvoru barijum-hidroksida, pri čemu se stvara
beličasti talog barijum-karbonata, dok se višak neutrošenog barijum-hidroksida određuje titracijom
oksalnom kiselinom.
Ukratko, 10 mL rastvora barijum-hidroksida potrebno je sipati u ispiralicu i pumpom provući određenu

zapreminu vazduha (obično 1 L). Pojaviće se beli talog barijum-karbonata, a višak neutrošene baze se
titrira oksalnom kiselinom uz prisustvo indikatora (fenolftalein) do iščezavanja ružičaste boje. S
obzirom da je rastvor barijum-hidroksida nestabilan i da lako reaguje sa CO2 iz vazduha, koncentracija
4
mu se stalno smanjuje. Zato se još 10 mL baze titrira sa oksalnom kiselinom uz prisustvo istog
indikatora, što predstavlja „slepu probu“. Nakon toga slede stehiometrijska izračunavanja, gde se
upoređuje količina oksalne kiseline za neutralizaciju slepe probe i uzorka, a na kraju se količina
dobijenog CO2 iz 1 L vazduha pretvara u mg/m3.
4. Određivanje taložnih materija u životnoj sredini?
Taložne materije su čvrste čestice velikog dijametra (preko 10 mikrona) koje se usled svoje težine same
talože na određenu površinu pod uticajem gravitacije. Glavni izvori u životnoj sredini su procesi
sagorevanja čvrstih fosilnih goriva (uglja na prvom mestu). Taložne materije sadrže i prašinu, pepeo i
delove sagorelih čestica goriva. Za taložne materije mogu da se vežu molekuli teških metala ili
organska jedinjenja i tako dospeju u organizam. Po Uredbi, ukupne talože materije određuju se samo
namenski u mestima gde postoje njihovi izvori kao što su određena industrijska postrojenja. Nakon
toga vrši se dodatna analiza prisustva teških metala i organskih jedinjenja.
Određivanje taložnih materija metodom sedimentacije.
Standardni sedimentator se sastoji od metalnog stalka, plastičnog levka standardnog prečnika od 20

cm i od plastične boce zapremine 5 L. Sedimentatori se postavljaju u dvorišta, terase ili ograde kuća
na visini oko 1,5 m gde ostaju 30 dana. U laboratoriji se leva ispere poznatom količinom destilovane
vode, a zatim odredi pH vrednost i električna provodljivost padavina. Prisutne taložne materije se
sastoje iz rastvorljivog i nerastvorljivog dela. Nerastvorljive materije se određuju filtracijom preko filter
papira. Kada ostatak tečnosti ispari, u boci ostaju rastvorljive materije (hloridi, sulfati, kalcijum) čija se
težina takođe izmeri. Suma ovih težina predstavlja ukupnu količinu taložne materije u miligramima
koja se istaložila za 30 dana. Dobijeni rezultat se konvertuje u mg/m2, a zatim preračuna na jedan dan.
GRANIČNA VREDNOST ZA UKUPNE TALOŽNE MATERIJE

Srednja mesečna vrednost Srednja godišnja vrednost
2
450 mg/m /dan 200/mg/m2/dan
Napomena: Pošto površina otvora levka iznosi oko 314 cm2, potrebno je ukupnu težinu taložne materije
pomnožiti sa 31,8 (da bi se dobio 1 m2) a zatim podeliti sa 30 da bi se izrazila količina za jedan dan.
5. Određivanje sumpordioksida i čađi u životnoj sredini?
U atmosferi se nalazi niz različitih jedinjenja sumpora, počev od sumpornih oksida, sumporne i
sumporaste kiseline, sulfata i sulfita, pa sve do vodoniksulfida. Sumpor dioksid (SO2) je bezbojan gas,
teži od vazduha, nadražujućeg i prodornog mirisa i lako rastvorljiv u vodi. Izvori SO2 su sagorevanje
fosilnih goriva (industrija, saobraćaj), topljenje ruda metala, industrija celuloze i hartije. Sumporni
oksidi mogu zajedno sa vodenom parom napraviti toksičnu vrstu magle – smog, koja prouzrokuje
iritaciju sluznica i oštećenje plućnog parenhima. Koncentracija SO2 se redovno kontroliše prema
Uredbi.
GRANIČNE VREDNOSTI ZA SO2 U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

125 μg/m3 50 μm/m3
Čađ je masena koncentracija suspendovanih čestica ekvivalentna smanjenju refleksije filter papira
usled nakupljanja crnih čestica. Čađ nastaje sagorevanjem fosilnih goriva. Ona se primarno sastoji od
čistog ugljenika kojem su pridodati sulfati, nitrati, teški metali, policiklični aromatični ugljovodonici.
Čađ se u vazduhu zadržava od 1 do 3 nedelje, zavisno od veličine, oblika i gustine čestica i
5
meteoroloških prilika. Imaju štetan uticaj na alveole i traheobronhijalne puteve, a posledično i na

normalnu plućnu funkciju. Prema Uredbi, koncentracija čađi se meri samo na mestima gde
preovladavaju crne čestice.
GRANIČNE VREDNOSTI ZA ČAĐ U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

3
50 μm/m 50 μm/m3
Acidometrijsko određivanje sumpordioksida.
SO2 se određuje volumetrijskom ili acidometrijskom metodom. Ova tzv. Britanska metoda je
prihvaćena kao međunarodni standard. Aparatura se sastoji od osam ispiralica za određivanje SO2 i
osam tegova sa filter papirima za određivanje čađi. Vazduh se pomoću pumpe kontinuirano u toku
24 časa dovodi do sistema ispiralica, konstantnom brzinom od 0,5 L/min. Osam ispiralica su tu
praktično za svaki dan u nedelji. Od reagenasa nam je potrebno:
• 33% H2O2
• Smesa indikatora: brom-krezol-zeleno + metil-crveno
• Rastvor NaOH
• Filter papir (Whatman No. 1)
Aparat se nalazi u zatvorenoj prostoriji. Dovodno crevno za vazduh je provučeno kroz prozor, na visini
oko 1,5 m iznad tla i udaljenosti 1 m od zida. U gasnoj ispiralici se nalazi 100 mL vodonik peroksida.
SO2 se u kontaktu sa peroksidom oksidiše do sumporne kiseline. Kiselost rastvora se zatim određuje
titracijom sa NaOH i indikatorom, a boja se menja iz roze u zelenu. Utrošak NaOH se konvertuje u
koncentraciju SO2 i zapreminu od 1 m3.
Reflektometrijsko određivanje čađi.
Ćađ se određuje fotoelektričnim efektom prema intenzitetu zacrnjenosti mrlje nastale provlačenjem
vazduha kroz filter papir. Vazduh se tokom 24 časa provodi konstantnom brzinom od 0,5 L/min kroz
sistem tegova između kojih je beli filter papir. Na filter papiru se nakuplja čađ i meri se refleksija
svetlosti. Mora se baždariti da refleksija čistog filter papira bude 100%. Naravno, nakon nakupljanja
čađi refleksija opada. Dobijeni stepen refleksije se konvertuje u adekvatnu jedinicu koncentracije čađi.
6. Određivanje prašine u zatvorenom prostoru?
Čestice veoma malog dijametra koje lebde u vazduhu u zatvorenom prostoru predstavljaju prašinu.
Ona može biti organska ili neorganska i nastaje mehaničkim usitnjavanjem čvrstog materijala.
Smatra se da su čestice manje od 5 μm respirabilne (dospevaju do alveola), ali na respirabilnost utiču
koncentracija i hemijske osobine prašine i stanje disajnih puteva osobe. Za određivanje prašine u
vazduhu koriste se gravimetrijska i koniometrijska metoda. Gravimetrijska metoda izražava prašinu
u miligramima na kubni metar vazduha, dok koniometrijska govori o broju čestica u jednom kubnom
centimetru vazduha.
Gravimetrijsko određivanje prašine.
Gravimetrijska metoda za određivanje prašine u vazduhu bazira se na sakupljanju prašine na površini

filter papira ili se zadržava u tečnosti koja služi kao filter. Prvo, filter-papir se dobro osuši i izmeri na
analitičkoj vagi. Zatim se stavlja u instrument – lični sakupljač prašine, koji se postavlja u blizini zone
disanja (na visini od oko 1,5 m). Vazduh se usisava, a čestice prašine ostaju na površini filtera. Potom
6
se filter papir ponovo izmeri, a razlika između prvog i drugog merenje predstavlja težinu čestica prašine
u količini vazduha koja je prošla kroz aparat. Težina se preračunava u mg/L, a zatim konvertuje u
mg/m3. Savremeni aparati mogu razdvojiti samo čestice određenog promera, recimo do 2,5 mikrona,
do 10 mikrona ili manjeg od 5 mikrona.
Koniometrijsko određivanje prašine.
Koniometar je aparat za određivanje broja čestica prašine, njihovog oblika i veličine. Sastoji se iz
mikroskopa, pumpe i 40 mikroskopskih pločica. Koniometrom se prašina aspirira kroz mehaničku
pumpu velikom brzinom, pada i lepi se na staklenu pločicu prethodno namazanu glicerinom. Na
vidnom polju mikroskopa ucrtane su dve linije koje obrazuju dva ugla od po 18˚. Čestice prašine se
broje samo unutar ova dva ugla, a zatim se pomnože sa 10 da bi se dobio broj čestica na celom polju.
Dobijeni broj se podeli sa radnom zapreminom vazduha i rezultat se izračunava u jedinici n/cm3. Pored
toga na polju sa uzrokom se mogu videti dve paralelne linije između kojih je razmak 5 mikrona. Na
ovaj način se grubo može odrediti jesu li čestice respirabilne ili nisu. Ponekad je moguće na osnovu
oblika čestice prašine zaključiti njihovo poreklo (npr. čestice azbesta su igličaste).
7. Određivanje suspendovanih čestica u životnoj sredini?
U vazduhu životne sredine su pored velikih čestica (taložnih materija i čađi) prisutne i fine čestice
veoma malih dimenzija i mase, koje se nazivaju suspendovane čestice. One mogu biti čvrste ili tečne,
aerodinamičkog dijametra do 10 mikrona. Podeljene su u dve grupe: čestice aerodinamičkog
dijametra manjeg od 10 mikrona i čestice aerodinamičkog dijametra manjeg od 2,5 mikrona. Ove
čestice nastaju usitnjavanjem čvrstih partikula, te su njihovi glavni izvori prirodni (polen, vulkani,
erozija tla, delovi biljaka i insekata) i veštački. Suspendovane čestice na sebi mogu zadržavati teške
metale, pre svega kadmijum, mangan, olovo i živu.
• Čestice veće od 10 μm: zadržavaju se u gornjim disajnim putevima

• Čestice od 5 do 10 μm: dospevaju u traheobronhijalno stablo
• Čestice manje od 2,5 μm: dospevaju do alveola i ulaze u cirkulaciju
Suspendovane čestice se uzorkuju standardnom metodom, a određuju gravimetrijski pomoću uređaja

koji se naziva Hardvardski sistem impaktor. Pumpa aparata provlači vazduh određenom brzinom, pri
čemu se suspendovane čestice sudaraju i lepe na filter. Sistem se sastoji iz nekoliko pločica na filtrima
na koje se sukcesivno lepe sve manje i manje čestice. Kao kod svake gravimetrijske metode upoređuje
se razlika u težini papira pre i nakon usisavanja vazduha, pa se dobijena vrednost preračunava u
adekvatnu jedinicu.
GRANIČNE VREDNOSTI ZA UKUPNE SUSPENDOVANE ČESTICE U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

3
120 μm/m 70 μm/m3
GRANIČNE VREDNOSTI ZA POJEDINAČNU VRSTU SUSPENDOVANIH ČESTICA U VAZDUHU

3
PM10 50 μm/m PM10 40 μm/m3
PM2,5 nema PM2,5 25 μm/m3
7
8. Određivanje temperature vazduha i zdravstveni značaj?
Klima predstavlja skup vremenskih procesa koji karakterišu srednje fizičko stanje atmosfere iznad
nekog geografskog područja. Srednje fizičko stanje se sagledava iz dugogodišnjeg osmatranja
meteoroloških prilika i pojava tokom najmanje 30 godina. Kada se sa klimatološkog aspekta govori o
klimi koriste se sledeći termini: makroklima, mezoklima, topoklima i mikroklima. Makroklima je
termin koja podrazumeva klimu cele Zemlje, kontinenta ili nekog prostorno velikog regiona.
Mezoklima, lokalna klima, je ograničena na manju teritorijalnu celinu (grad, rečna dolina, deo mora).
Topoklima je klima malog prostora, a mikroklima je termin koji označava fizičko stanje prizemnog sloja
vazduha najužih geografskih lokaliteta – gradske četvrti ili nekog poljoprivrednog zemljišta. Međutim,
kada se u preventivno-medicinskim disciplinama koristi pojam mikroklima, ona označava fizičko
stanje vazduha u zatvorenim prostorima, tj. u izgrađenim objektima u kojima ljudi borave i/ili rade
poput kancelarija, bolnice, škole, javne ustanove, tržni centri itd.
Tri najvažnija mikroklimatska činioca sa aspekta sagledavanja uslova boravka/rada u zatvorenom

prostoru su temperatura, strujanje i vlažnost vazduha, kao i toplotno zračenje. Određivanje ovih
mikroklimatskih uslova ima veliki značaj u sagledavanju termičkog komfora, prevenciji oboljenja ljudi
i smanjenju povreda na radu. Ova problematika je posebno regulisana Zakonom i Pravilnicima.
Temperatura je mera srednje kinetičke energije molekula sistema, supstance ili tela. Punim imenom
– termodinamička temperatura (T) je jedna od sedam osnovnih jedinica u okviru Internacionalnog
sistema mernih jedinica (SI). Jedinica za temperaturu je kelvin (K). Apsolutna nula označava tačku
kada su sve čestice nekog tela u stanju apsolutnog mirovanja i iznosi 0 K ili -273,16˚C. Drugim rečima,
temperatura po Kelvinu se dobija tako što se temperaturi po Celzijusovoj skali doda još 273,16
stepena. (Primer: 37˚C = 310,16 K)
Iako se u medicini obično koriste živini dilatacioni termometri, za potrebe mikroklimatskih merenja u
upotrebi je aspiracioni psihrometar po Assman-u. Kada se instrument pusti u rad, temperatura
vazduha se očitava na tzv. suvom termometru psihrometra. Kako ne bi došlo do greške, merenja se
vrše „u hladu“ odnosno termometar mora biti zaštićen od direktnog uticaja toplotne energije. Pored
psihrometra, u ponudi su i digitalni termometri, na primer kombinovani merni instrument koji meri
temperaturu, vlažnost i brzinu strujanja vazduha. Termografi imaju mogućnost kontinuiranog
grafičkog registrovanja vrednosti temperature vazduha i/ili vlažnost vazduha (termohigrograf). U
ponudi su moderniji uređaji koji mere toplotni komfor sa senzorima koje oponašaju osobine ljudskog
tela. U Pravilniku o preventivnim merama i bezbednosti na radu je naglašeno da u toku rada
temperatura u radnim prostorijama mora da bude odgovarajuća u zavisnosti od aktivnosti i fizičkog
opterećenja zaposlenih. Prema Pravilniku, najviša dozvoljena vrednost temperature vazduha je 28˚C,
a najniža dozvoljena vrednost (za težak fizički rad na primer) je 15˚C.
9. Određivanje relativne vlažnosti vazduha i zdravstveni značaj?
U proceni mikroklimatskih faktora određivanje vlažnosti vazduha predstavlja jedno od osnovnih

merenja. Pri određivanju vlažnosti vazduha određuju se: apsolutne vlažnosti, maksimalne vlažnosti i
relativne vlažnosti vazduha.
Apsolutna vlažnost vazduha predstavljena je količinom vodene pare koja se nalazi u vazduhu u
trenutku merenja, i izražava se u g/m3. Apsolutna vlažnost se takođe može izraziti i kroz napon
(pritisak) vodene pare izražen u mmHg, odnosno u kPa (1 kPa = 7,5 mmHg).
8
Maksimalna vlažnost vazduha predstavlja najveće moguće zasićenje vazduha vodenom parom na
određenoj temperaturi i u određenoj zapremini vazduha. Izražava se u g/m3 ili u mmHg. Kapacitet
vazduha za vodenu paru raste sa porastom temperature, te je tako i maksimalna vlažnost vazduha
veća što je temperatura vazduha viša.
Relativna vlažnost vazduha predstavlja količnik apsolutne i maksimalne vlažnosti vazduha izražen u
procentima, odnosno Rv = Av/Mv. Analogno tome, fiziološka relativna vlažnost vazduha predstavlja
količnik apsolutne i maksimalne vlažnosti vazduha na temperaturi od 37˚C.
Deficit zasićenja (W) predstavlja razliku između vednosti maksimalne i apsolutne vlažnosti i izražava
se u g/m3 , odnosno W = Mv – Av. Što je veća razlika između maksimalne i apsolutne vlažnosti to je
veća i evaporacija (odavanje toplote tela putem isparavanja).
Tačka rose (rosište) označava onu temperaturu na kojoj se izjednačavaju apsolutna i maksimalna
vlažnost vazduha. Ako se pri određenoj apsolutnoj vlažnosti vazduha u prostoriji naglo snizi
temperatura vazduha i pri tome ostvari situacija da apsolutna vlažnost postane maksimalna, doći će
do premašivanja vazduha za prijem vodene pare što će se manifestovati pojavom kondenzacije
vodene pare (npr. kada otvorimo prozor u zaparenom kupatilu temperatura brzo opadne, pa se po
zidovima i hladnim predmetima kondenzuju kapi vode zbog pada temperature i sposobnosti vazduha
da prima vodenu paru).
Postupak merenja vlažnosti vazduha i pribor.
Instrumenti za merenje vlažnosti vazduha se nazivaju higrometri i psihrometri. Polimetar daje

istovremeno podatke za više parametara mikroklime: temperaturu vazduha, maksimalnu vlažnost
vazduha za određenu temperaturu, relativnu vlažnost vazduha i tačku rose. Danas je u upotrebi
Asmanov aspiracioni psihrometar koji se sastoji od dva jednaka termometra čiji su rezervoari
ispunjeni živom i zaštićeni metalnim cilindrima od dejstva toplotnog zračenja iz okoline. Rezervoar
jednog od njih je obmotan gazom koja se pre početka merenja nakvasi destilovanom vodom. Iz tog
razloga taj termometar zovemo „vlažni“ a drugi „suvi“. Merenje se vrši tako što se prvo nakvasi gaza
obavijena oko rezervoara „vlažnog“ termometra, a zatim se pokrene aspirator koji u sledećih 3-5
minuta uvlači okolni vazduh. Kada se nivoi žive ustale u oba termometra isključuje se aspirator i odmah
se očitavaju vrednosti na jednom i drugom termometru. Razlika između tih vrednosti predstavlja
psihrometrijsku diferencu (Ts-Tv). Što je vazduh „suvlji“ to će voda sa „vlažnog“ termometra brže da
isparava, vezujući latentnu toplotu i hladeći time termometar. Razlika između ove dve vrednosti ne
postoji jedino u slučaju kada je vazduh potpuno zasićen vodenom parom (100%). Po dobijanju
psihrometrijske diference, moguće je dobiti vrednost relativne vlažnosti vazduha iz odgovarajuće
tabele. Naravno, danas na tržištu postoje digitalizovani kombinovani merni instrumenti koji daju
podatke o apsolutnoj vlažnosti vazduha i drugom.
Po Pravilniku o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu. U tabeli ovog
Pravilnika prikazane su samo maksimalne vrednosti relativne vlažnosti vazduha u odnosu na
temperaturu vazduha. U principu, što su više temperature vazduha, zahteva se da relativna vlažnost
vazduha bude niža kako bi se neometano obavljao rad i sprečilo pregrejavanje tela usled
nemogućnosti odavanja toplote znojenjem.
9
10. Određivanje toplotnog zračenja i zdravstveni značaj?
Da bi se sprečilo povećanje temperture telesnog jezgra, odnosno da bi se očuvala homeostaza,

organizam se oslobađa viška toplote na četiri načina:
• Kondukcijom – provođenje toplote (sa toplijeg na hladnije telo)

• Konvekcijom – odvođenje toplote uz pomoć strujanja vazduha (20-25%)
• Radijacijom – putem emisije infracrvenog zračenja (50%)
• Evaporacijom – isparavanjem znoja sa površine kože (25-30%)
Svako telo čija je temperatura viša od apsolutne nule odaje toplotu zračenjem. To je toplotno
(infracrveno, IC) zračenje. Zračenje nekog tela zavisi od njegove zagrejanosti i površine, sjaja i oblika.
Primeri iz radne sredine su radna mesta u industriji stakla, keramike, kao i u livnicama, topionicama,
pekarama itd. U spoljnoj sredini najjači izvor IC zračenja je Sunce.
Za merenje toplotnog zračenja najčešće se koristi globus termometar. Globus termometar predstavlja
jednu šuplju kuglu izrađenu od bakarnog lima, metala koji dobro provodi toplotu. Prečnik kugle je oko
15 cm, a ona je obojena crnom bojom i matirana (bez sjaja) kako bi što više zračenja bilo apsorbovano
bez ikakve refleksije. U kuglu se postavlja živin termometar čiji se rezervoar nalazi u centru kugle.
Globus termometar se postavlja na radno mesto, pored radnika, na visini od oko 120 cm od podloge.
Posle 30 minuta se očitava temperatura. Istovremeno se meri i temperatura i brzina strujanja vazduha.
Sledeći korak je izračunavanje srednje temperature zračenja pomoću nomograma. Nomogram se
sastoji od 5 linija, a unošenje vrednosti se vrši s desna na levo:
• Prva vrednost: Razlika u temperaturi na globusu i temperature vazduha.

• Druga vrednost: Brzina strujanja vazduha
• Treća vrednost: Dobija se povlačenjem prave između prethodne dve tačke, tako što dobijena
prava preseca liniju 3 nomograma
• Četvrta vrednost: Dobija se povlačenjem prave između prethodne tačke i vrednosti
temperature globus termometra koju ucrtamo na liniju 1 nomograma
• Peta vrednost: predstavlja srednju temperaturu zračenja, a dobija se tako što prethodna
prava preseca liniju 2 nomograma.
Posle toga, iz dobijene vrednosti srednje temperature zračenja očitavamo količinu toplotne energije
koju prima globus termometar, odnosno osoba na radnom mestu. Ta vrednost se izražava u
mcal/cm2/s i čita se iz odgovarajuće tabele. Po Pravilniku, prozori i staklene pregrade moraju da budu
izvedeni tako da sprečavaju prekomerno dejstvo sunčeve svetlosti na radnom mestu, tzv.
heliotermičko dejstvo.
Da bi se procenio osećaj ugodnosti čoveka u datoj sredini ni jedan mikroklimatski parametar sam za
sebe ne može da bude dovoljan. U praksi postoji veliki broj kombinacija vrednosti tih parametara, a
evidentno je da neke od tih kombinacija izazivaju istovetan osećaj komfora kod čoveka. To su tzv.
termoekvivalentni uslovi. Zato se za ocenjivanje toplotnih uslova u neposrednom okruženju koriste
različiti indeksi za procenu termičkog komfora. Ovih indeksa ima više i nijedan nije idealan:
• Efektivna temperatura (ET)

• Toplotni indeks (The Heat Index, HI)
• Indeks rashlađivanja vetrom (Wind Chill Index)
10
Efektivna temperatura (ET) je indeks koji obuhvata uticaj tri parametra mikroklime, a to su:
temperatura vazduha, vlažnost vazduha i brzina strujanja vazduha. Ako postoji izraženo toplotno
zračenje, onda se i ono uzima u obzir pa se dobija neznatno izmenjen indeks koji se naziva korigovana
efektivna temperatura (KET). Korišćenjem normograma ocenjuje se da li se toplotni uslovi nalaze u
tzv. zoni komfora.
Potrebno je da imamo podatke o temperaturi vazduha (vrednosti sa „suvog“ i „vlažnog“ termometra

Asmanovog psihrometra), i podatak o brzini strujanja vazduha, a po potrebi i temperaturu globus
termometra ako je izraženo toplotno zračenje. U opsegu od 17,2 do 21,2˚C se 50% osoba oseća
ugodno i to se naziva zona komfora. U opsegu od 18,1 do 18,9˚C se 95% osoba oseća ugodno i to se
naziva linija komfora. Kada je izraženo toplotno zračenje, umesto vrednosti „suvog“ termometra se
nanosi vrednos globus termometra i dobija se KET.
Toplotni indeks se bazira na vrednostima dva klimatska parametra: temperature vazduha i relativne
vlažnosti vazduha. Naime, pošto se telo delom hladi putem evaporacije u vidu vidljivog i nevidljivog
znojenja. Što je relativna vlažnost vazduha u okruženju veća, evaporacija je niža i toplota se u telu
zadržava duže nego u uslovima suvog vazduha. Postoji odgovarajuća tabela sa koje se čita toplotni
indeks sredine ako su poznate vrednosti temperature vazduha i relativne vlažnosti. Na primer, ako je
temperatura vazduha 33˚C, a relativna vlažnost 80% dolazimo do toplotnog indeksa od čak 48˚C!
Moguće zdravstvene posledice se dele u okviru kategorija opasnosti:
• 27-31: Predostrožnost od toplotnih grčeva i zamora

• 32-40: Ekstremna predostrožnost od toplotnih grčeva i zamora
• 41-53: Opasnost od toplotnog udara
• 54 i više: Ekstremna opasnost od toplotnog udara
Indeks hlađenja vetrom (Wind Chill Index, WCI) se bazira na vrednostima dva klimatska parametra, a
to su temperatura vazduha i brzina strujanja vazduha. Poznato je da ljudi stvarno temperaturu pod
uticajem pojačanog strujanja vazduha doživljava kao nižu. Indeks se izračunava samo za brzine vetra
veće od 1,8 m/s. Ovaj indeks se odnosi na sposobnost tela da odaje toplotu konvekcijom, a u tome
presudnu ulogu ima strujanje vazduha. Naravno, konvekcijom se temperatura tela može sniziti samo
do temperature vazduha, bez obzira koliko jako bilo strujanje. Ako je poznata temperatura vazduha i
brzina njegovog strujanja, iz odgovarajuće tabele se očitava Indeks hlađenja vetrom. Tokom niskih
temperatura, ako je prisutno pojačano strujanje vazduha, rizik od prehlade i nastanka promrzlina se
povećava.
11. Određivanje brzine strujanja vazduha i zdravstveni značaj?
Već je pomenuto da strujanje vazduha ima koristan efekat u smislu sprečavanja opasnog pregrevanja
organizma, odnosno odavanje toplote konvekcijom je olakšano. Sa druge strane, pri niskim spoljašnjim
temperaturama ubrzano kretanje vazduha može da dovede do prekomernog rashlađivanja
organizma. Brzina vazdušnog strujanja se izražava u metrima u sekundi (m/s). Za merenje brzine se
koristi više vrsta instrumenata: anemometri, katatermometri, kao i novija digitalizovana oprema.
Anemometar je instrument koji meri usmereno kretanje vazduha brzina većih od 0,5 m/s (u tunelima,
rudnicima i hodnicima), a koristi se za ispitivanje efikasnosti ventilacije u zatvorenom prostoru.
Kretanje propelera se preko osovine prenosi na skalu sa koje se direktno očitava rezultat u m/s.
11
Katatermometar služi za određivanje malih brzina kretanja vazduha koje su uobičajene u zatvorenom
prostoru (brzine < 0,5 m/s). To je stakleni instrument koji se sastoji od kapilarne cevi na čijem jednom
kraju nalazi rezervoar ispunjen alkoholom (obojen crvenom ili plavom bojom) ili živom, dok je na
drugom kraju manje površine – ventil. Na kapilarnoj cevi su ugravirane dve oznake koje obuhvataju
temperaturni interval od 3˚C. Na poleđini kapilarne cevi je ugravirana vrednost konstante
katatermometra označena kao F ili Q (cal/cm2). Katatermometar radi na principu hlađenja
konvekcijom, a konstanta predstavlja broj kalorija toplotne energije koji se oslobodi sa jednog
kvadratnog centimetra njegovog rezervoara u sekundi. U postupku određivanja brzine strujanja se
koristi još i štoperica, kao i Asmanov psihrometar jer su za izračunavanje brzine strujanja vazduha
potrebni sledeći podaci:
• Konstanta katatermometra – F (cal/cm2);

• Vreme hlađenja katatermometra u sekundama, s;
• Kata vrednost = H (to je brzina hlađenja koja se izražava kao cal/cm2/s): H = F/t;
• Temperatura vazduha u stepenima Celzijusove skale;
Rezervoar katatermometra se najpre uroni u vodeno kupatilo sa vodom zagrejanom na 50-70˚C i u

njemu se drži sve dok obojeni alkohol ili živa ne ispune celu kapilarnu cev i polovinu gornjeg proširenja
(ventila). Potom se osuši brisanjem suvom krpom i postavi na stativ tako da stoji vertikalno. Postavlja
se na visinu od 120 cm od poda. Štopericom se meri vreme za koje se alkohol ili živa spuste od gornje
do donje ugravirane temperaturne oznake na kapilarnoj cevi. Ovo vreme (t) predstavlja vreme
hlađenja katatermometra i izražava se u sekundama.
U praktičnom radu za određivanje kata vrednosti i brzine strujanja vazduha se najčešće koriste
nomogrami i tablice. Za postupak u kojem se koristi normogram:
• Vrednost konstante katatermometra (F) se nanosi na liniju 1 nomograma, a vrednost vremena

hlađenja katatermometra (t) se nanosi na liniju 2.
• Lenjirom se povuče prava koja povezuje ove dve tačke, sve do preseka sa linijom 3
nomograma, na kojoj se nalazi središnja kata vrednost (H).
• Vrednost temperature vazduha se nanosi na liniju 4.
• Lenjirom se povuče prava koja povezuje prethodne dve tačke i produžava se sve do preseka
sa linijom 5 nomograma gde se očitava srednja vrednost brzine strujanja vazduha.
Za postupak u kojem se koristi tablica, treba izračunati kata vrednost (H) koja je u stvari količnik
između F i t (H=F/t), a zatim se brzina strujanja vazduha očitava sa tablice.
Naravno, u novije vreme, merenje brzine strujanja vazduha određuje se kombinovanim digitalnim
mernim instrumentima (TESTO 452). Takođe, na osnovu rezultata kata vrednosti dobijene upotrebom
normalnog katatermometra može se grubo odrediti termički komfor. Ova procena važi za ljude koji su
lako obučeni i obavljaju lak fizički rad.
Prema Pravilniku, dozvoljene vrednosti brzine strujanja vazduha kreću se u rasponu od 0,3 m/s pa sve
do 1,0 m/s. U Pravilniku još stoji ako se koriste uređaji za klimatizaciju i/ili ventilaciju prostora, oni ne
smeju izazvati neprijatnost zaposlenima usled povećanje brzine strujanja vazduha.
12. Merenje nivoa buke u životnoj sredini?
Buka je neželjeni zvuk. Ova opšte usvojena psihofiziološka definicija buke podrazumeva zvuk koji,
nezavisno od fizičkih karakteristika, može izazvati neželjene psihološke i/ili fiziološke efekte kod
izložene efekte kod izložene osobe ili može negativno uticati na društvene odnose pojedinca ili grupe
12
ljudi. Najvažniji izvori buke u životnoj sredini su saobraćaj, industrija, radovi, mašine i aparati u
domaćinstvu, ugostiteljski objekti, ljudi i kućni ljubimci.
Zvuk se kao objektivna fizička veličina može meriti i njegove najznačajnije osobine su frekvencija, nivo
(intenzitet) i trajanje.
Zvučna frekvencija predstavlja učestalost promena zvučnog pritiska i izražava se u Hercima (Hz). Jedan
Herc predstavlja jednu oscilaciju zvučnog pritiska u sekudni i obuhvata fazu povećanog i smanjenog
pritiska, uzrokovanu zgušnjavanjem i razređivanjem materije. Čovečije uvo registruje samo zvučne
frekvencije od 16 do 20 000 Hz, a najosteljivije je na zvuke tzv. govorne zone, od 500 do 4000 Hz. Za
čoveka nečujan opseg predstavlja infrazvuk (ispod 16 Hz) i ultrazvuk (iznad 20 000 Hz).
Kada se se složen zvuk filtriranjem rastavi na svoje frekventne komponente dobija se spektar zvuka
(odnosno buke). Postoji uskopojasna i širokopojasna buka u zavisnosti u koliko se oktava prostiru sve
komponente buke.
Zvučni pritisak je odstupanje od pritiska u jednoj sredini uzrokovano zvučnim talasom. Jedinica za
zvučni pritisak je Paskal (Pa = N/m2). Najmanji zvučni pritisak u vazduhu koji ljudsko uho može da
registruje je 20 μPa, dok pritisak pri kome se javlja bol usled rastezanja bubne opne iznosi 20 Pa.
Jačina zvuka (I) je upravo proporcionalna kvadratu zvučnog pritiska, a obrnuto proporcionalna gustini
sredine i brzini zvuka po formuli: I = p2/ρc, a jedinica je W/m2. Od jačine zvuka zavisi osećaj glasnosti
zvuka. Jačina zvuka na pragu čujnosti u vazduhu je 10-12 W/m2 , dok je granica bola 10 W/m2 .
Nivo zvuka predstavlja logaritamski odnos između zvučnog pritiska u trenutku merenja i referentne
vrednosti zvučnog pritiska koja odgovara pragu čujnosti. Nivo zvuka se izražava u decibelima (dB). Na
pragu čujnosti nivo zvuka iznosi 0 dB, dok na granici bola iznosi 120 dB. Ako je nivo zvuka stalan, uzima
se da su kolebanja manja od 5 dB, inače kažemo da je promenljiv. Kada su u pitanju kratkotrajna i
iznenandna kolebanja u nivou zvuka (udari, praskovi) možemo ih preračunati formulom u energetski
ekvivalentan trajni nivo zvuka koji se izražava u jedinici Leq.
Prema trajanju, zvuk može biti isprekidan ili stalan. Po vremenu, merenje buke se vrši u toku dana (6
do 18h), u toku večeri (18 do 22h) i u toku noći (22 do 6h). Ekvivalentni nivo zvuka (L den) za dan
predstavlja prosečan nivo zvuka za 24-časovnu ekspoziciju i uključuje posebne dodatke za buku u toku
večeri i noći. Taj parametar je prihvaćen od strane EU kao jedinstvena jedinica kojom se izražavaju
nivoi buke u životnoj sredini.
Merač nivoa zvuka (noise level meter) se sastoji iz mikrofona, pojačivača, filtera i detektora sa
kazaljkom i skalom u dB. Svi instrumenti koji se koriste u medicinske svrhe koriste korekcioni filter A,
koji po svojim frekventnim karakteristikama predstavlja zvučni receptor najsličniji ljudskom uvu. Zato
se izmereni nivo zvuka u bioakustici uvek označava u dB(A). Takođe, najčešće se koristi brzo reagujući
otklon F – fast. Savremeni merači nivoa zvuka imaju i posebne filtere i programe za analizu podataka.
Merenje zvuka u otvorenom prostoru: Izvan zgrada, zvuk se meri na udaljenosti od najmanje 3,5 m od
zida objekta i 1 m udaljenosti od ivice trotoara i na 1,5 m visine. Prema veličini zone naseljenog mesta
odabere se 5-10 mernih mesta. Prema trenutnim propisima, nivo buke se meri jednom u toku večeri
i dva puta u toku noći. Naravno, pri velikim brzinama vetra, ne vrši se merenje buke ( > 10 m/s).
Merenje zvuka u zatvorenim prostorijama za boravak: Pri merenju, prozori i vrata prostorije moraju
biti zatvoreni. Mikrofon mora biti udaljen 1,5 m od prozora i zidova, na visini od 1,5 m od poda.
Dozvoljeni nivo buke na otvorenom prostoru kreće se od 40 do 65 dB (uglavnom oko 50 dB). Dozvoljeni
nivo buke u zatvorenim prostorijama kreće se od 30 do 40 dB (uglavnom oko 35 dB).
13
13. Ispitivanje dnevnog osvetljenja?
Smatra se da čovek skoro 4/5 svih utisaka iz spoljne sredine prima preko receptora čula vida. Zahtevi
koji se postavljaju pred organ čula vida danas su u mnogim delatnostima veoma visoki. Stoga se
obezbeđivanje najpovoljnijih uslova za pravilnu funkciju ovog organa nlazi među zadacima grana
medicine, ali i nemedicinskih struka. Jedan od tih zahteva je obezbeđivanje adekvatnog i optimalnog
osvetljenja prostorija u kojima se obavlja rad.
Prirodno (dnevno) osvetljenje prostorije je osvetljenje koje je uslovljeno prisustvom vidljivog dela
spektra sunčevog zračenja. Svetlosna površina je naziv za zbir svih otvora u zidu, tavanici ili krovu kroz
koje dnevna svetlost ulazi u prostoriju.
Veštačko (električno) osvetljenje predstavlja izvore svetlosti podeljene u dve grupe:
• Izvori na bazi usijanja (inkandescencije) – klasične sijalice sa užarenim vlaknom;

• Izvori na bazi električnog pražnjenja (luminiscencije) – fluorescentne sijalice i LED
Zahtevi u pogledu osvetljenja zavise od namene prostorije, odnosno od vrste delatnosti koja se u njoj
obavlja. Prema našem Standardu postoji šest zahteva u pogledu osvetljenja.
Osvetljenost (E) je odnos vrednosti svetlosnog fluksa koji dospeva na neku površinu i veličine tako
osvetljene površine. Jedinica za osvetljenost je luks (lx), a to je osvetljenost površine 1 m2 na koju
pada ravnomerno raspoređen svetlosni fluks od 1 lumena (lm). Srednja (prosečna) osvetljenost je
aritmetička srednja vrednost nekog prostora koja je izmerena na više tačaka. Ravnomernost
osvetljenja je količnik najmanje i prosečne osvetljenosti prostorije.
Ispitivanje i ocena prirodnog (dnevnog) osvetljenja.
Iako su prednosti dnevnog svetla mnogobrojne, ono ima tendenciju da varira u toku dana u zavisnosti
od meteoroloških prilika i vremena, odnosno pozicije Sunca u odnosu na svetlosne površine. Takođe,
dnevna svetlost varira rastojanjem prozora i referentne tačke, unutrašnjim uređenjem prostorije itd.
Za merenje osvetljenosti ponovo se koristi luksmetar. Može se odrediti faktor dnevnog osvetljenja,
što je ustvari odnos između osvetljenosti referentne tačke u prostoriji i spoljne osvetljenosti pod
otvorenim nebom, mereno u istom trenutku. Prema važećem standardu, potrebne vrednosti faktora
su od 0,6% za veoma male zahteve, pa do preko 12% za izvanredno velike zahteve.
Upadni ugao dnevne svetlosti je ugao koji sa horizontalom zatvara prava linija povučena od gornje
ivice prozorskog okna do posmatrane tačke u prostoriji, npr. do sredine radne površine. Minimalni
upadni ugao dnevne svetlosti treba da iznosi 24˚, a izračunava se na sledeći način: količnik vrednosti
visine prozora (h) i horizontalne udaljenosti tačke od prozora (A) jeste tangens ugla (tg(α)). Potom se
ugao očita iz odgovarajuće tablice. Naravno, svaka prepreka – naspramna zgrada, drveće, kablovi,
tenda i slično, smanjuje količinu dnevne svetlosti koja stiže do prozora.
Fotokoeficijent predstavlja odnos zastakljene površine prozora i površine poda iste prostorije.
Poželjno je da u stambenim prostorijama iznosti od 1:6 do 1:8. Međutim, i pored povoljnog odnosa
izraženog fotokoeficijentom, osvetljenost može biti nedovoljna, jer sama veličina svetlostne površine
nije odlučujuća. Što se školskih učionica tiče, koeficijent treba da se kreće od 1:3 do 1:5. Bolničke
prostorije takođe imaju standardom propisane nivoe osvetljenja (recimo, operacione sale).
14
14. Ispitivanje veštačkog osvetljenja?
Električno osvetljenje treba da ima što bliže karakteristike dnevnog svetla. U cilju kontrole se izvode
posebna fotometrijska merenja. U toku pripreme za izvođenje merenja, treba prikupiti podatke o
nameni prostorije, rasporedu radnih mesta, položaju nameštaja i mašina, vrsta svetlosnih izvora itd.
Merenje osvetljenosti u zatvorenom prostoru.
Ova ispitivanja se obavljaju korišćenjem instrumenta koji se naziva luksmetar. To je najpogodniji

instrument za merenje kako u uslovima dnevnog, tako i u uslovima električnog osvetljenja. Luksmetar
treba da se fokusira na talasnu dužinu svetlosti od 400 do 760 nm koje inače registruje ljudsko oko.
Digitalni luksmetar se sastoji od fotodetektora i kućišta. Opseg aparata je od 0 do 50 000 luksa, a
postoje i modeli koji mere do 100 000 luksa. Naravno, ako se meri električno osvetljenje, najpogodnije
je merenje vršiti kada je pao mrak. Ako to nije moguće, onda se vrše dva merenja: sa i bez električnog
osvetljenja, pa je veštačka osvetljenost zapravo razlika ove dve vrednosti. Obično se luksmetar drži na
visini od oko 85 cm od podloge (visina pisaćeg stola).
Zahtevi u pogledu osvetljenja su svrstani u 6 kategorija, od veoma malih do izvanredno velikih. Srednja
(prosečna) osvetljenost prostorije jeste aritmetička sredina više merenja. Minimalna osvetljenost je
najmanja izmerena vrednost. Ravnomernost osvetljenja je količnik minimalne osvetljenosti i prosečne
osvetljenosti prostorije.
15. Ispitivanje sanitarno-higijenskih karakteristika školske sredine?
Škola i predškolske ustanove predstavljaju izuzetno značajan segment životne sredine, s obzirom da
se u tom okruženju provodi trećina vremena tokom rasta i razvoja dece i adolescenata. Adekvatnim
radom službi za Zaštitu zdravlja predškolske i školske dece i omladine omogućava se sistematsko
praćenje zdravlja i razvoja četvrtine populacije koja nosi najveći potencijal društva. Školska i
predškolske ustanove treba da budu sigurne i bezbedne po zdravlje, čime se deca štite od fizičkih,
hemijskih i bioloških noksi, koje u rizičnom okruženju (s obzirom na epidemiološke uslove) mogu
značajno da utiču na povređivanje, pojavu i širenje bolesti, kao i nastanak i progresiju deformiteta.
Higijensko-sanitarno ispitivanje se sprovodi u svim školskim objektima, obavezno prilikom otvaranja,
renoviranja i adaptacija, pri promeni kapaciteta i režima nastave, kao i sistematski periodično. Sva
ispitivanja se izvode u toku nastave, u prisustvu dece, nastavnika i zaposlenih u realnim uslovima.
Razmatraju se:
• Urbanističko-građevinske karakteristike
• Infrastrukturalne karakteristike
• Zdravstveno-ekološke karakteristike
• Mikroklimatski parametri, osvetljenje i buka
• Adekvatnost školskog nameštaja i opreme
• Sanitarni prostori i prostori namenjeni fizičkim aktivnostima
• Prostori namenjeni ishrani dece i učenika
• Organizacija zdravstvene zaštite
15
OPŠTI DEO I PODACI

Ukupna površina objekta, broj učenika u jednoj smeni, ukupan broj učenika, broj zaposlenih.
ŠKOLSKA ZGRADA I ZEMLJIŠTE
Lokacija u odnosu na centar stambene zone, starost školske zgrade, građevinski teren, izvori
aerozagađenja, izvori buke, spratnost, tip gradnje, orijentacija zgrade, priključenost na vodovod i
kanalizaciju, odnos različitih površina i broja učenika, udaljenost glavnih saobraćajnica, broj ulaza,
postojanje pomoćnog stepeništa, adekvatnost glavnog stepeništa i stepenica, stanje zidova itd.
UČIONICE OPŠTE NAMENE I KABINETI
Dimenzije učionica, postojanje umivaonika i higijenske opreme, broj učenika po učionici, površina
prema učeniku, zapremina prema učeniku, visina prozora, svetlosni koeficijent, osvetljenost, buka,
mikroklimatski parametri, stanje zidova, stanje stolarije, čistoća.
ŠKOLSKI NAMEŠTAJ I PRIBOR
Dimenzije table, rastojanje klupa od table, broj i razmak između klupa, oblik klupa, dimenzije stolova
i stolica, težina torbe itd.
SANITARNI PROSTOR I OPREMA
Broj WC-a, adekvatnost WC-a, stanje lavaboa i sanitarija, postojanje toalet papira, vode za piće,
sapuna i ostalih sanitarija.
REŽIM NASTAVE
Smenska nastava, termini početka nastave, broj sati koji se provodi u školi, trajanje školskog časa,
nedeljni fond časova, vreme velikog odmora itd.
ISHRANA I ZDRAVSTVENA NEGA UČENIKA
Postojanje organizovane ishrane učenika, postojanje sopstvene kuhinje, jelovnik, sastav školskog
obroka, postojanje sanitarnih čvorova, postojanje zdravstvenog kabineta i stomatološke ambulante,
prisustvo lekara, medicinske sestre, psihologa, pedagoga, izvođenje preventivnih pregleda i
vakcinacije, utvrđivanje deformiteta, izvođenje zdravstveno-prosvetnog rada itd.
16. Radiološki detektor i lični radijacioni dozimetar sa čitačem doze?
Jonizujuća zračenja su elektromagnetska ili čestična zračenja koja mogu da jonizuju materiju i čija je
energija veća od 12,4 eV (elektronvolti). Jonizujuća zračenja sea dele na elektromagnentna (gama i X)
i čestična (alfa i beta zračenje, neutroni i protoni).
Aktivnost (A) označava broj radioaktivnih raspada u jedinici vremena, a izražava se u Bekerelima (Bq).
Tako je 1 Bq = 1 raspad u sekundi.
Ekspoziciona doza zračenja je naelektrisanje vazduha usled radioaktivnog jonizujućeg zračenja i

izražava se u kulonima (C) po kilogramu (C/kg), a koristi se i jedinica Rentgen (R).
Apsorbovana doza (D) predstavlja količinu energije koja se apsorbuje u nekoj materiji. Jedinica je grej
(Gy) i predstavlja apsorbovanu energiju zračenja od 1 džula (J) u 1 kilogramu materije (J/kg).
Ekvivalentna doza predstavlja apsorbovanu dozu uvećanu odgovarajućim težinskim faktorom Q koji
zavisi od vrste zračenja. Težinski faktor praktično označava jonizacionu moć nekog zračenja i najveći
16
je kod alfa-zračenja. Jedinica je sivert (Sv) i predstavlja apsorbovanu energiju zračenja (J/kg) u živoj
materiji.
Efektivna doza predstavlja ekvivalentnu fozu uvećanu biološkim faktorom N, koji zavisi od vrste tkiva
koje je izloženo zračenju. Najviši biološki faktor važi za jajnike i testise (0,20), a zatim i za kolon, pluća,
creva, kostnu srž i želudac (0,12). Jedinica je takođe sivert (Sv).
Ukratko, kada se meri količina energije koju emituje radioaktivni izvor koristi se jedinica Bekerel (Bq),
a kada se procenjuje biološki rizik usled apsorbovane doze koristi se jedinica Sivert (Sv).
Merenje radioaktivnog zračenja se izvodi Gajger-Milerovim brojačem. To je instrument namenjen za

otkrivanje i merenje gama i beta zračenja na ljudima. Instrument se sastoji iz jonizacione komore koja
je spojena sa telom detektora. Jonizaciona komora je ispunjena vazduhom ili drugim plemenitim
gasom i kroz nju je provučena žica. Pomoću baterije, stvara se napon između zidova komore i žice. Pri
prodoru radioaktivnog zračenja u komoru, dolazi do jonizacije vazduha i stvaranja električne struje.
Detekcija se može vršiti uz pomoć slušalica, pri čemu se čuje pucketanje pri stvaranju svakog para jona
u komori. Što je učestalije pucketanje, to je emisija radioaktivnog zračenja veča. Za merenje
gama+beta zračenja prozor sonde ostaje otvoren. Za merenje isključivo gama zračenja, prozor sonde
je zatvoren. Razlika između ova dva merenja daje nam intenzitet beta-zračenja. Dozvoljene vrednosti
za otkrivene delove tela čoveka su 45 μGy/h, odnosno 150 μGy/h za celo telo. Što se tiče pijaće vode,
dopuštena je aktivnost od oko 4 μGy/h za 1,5 L vode.
Radijacioni dozimetar je instrument kojim se meri doza radioaktivnog zračenja – količina energije
zračenja koju je primilo neko telo. Ova veličina se izražava jedinicom Grej – Gy. Dozimetar je malih
dimenzija, lak i osoba treba da ga nosi stalno prikačenog za džep na grudima. U mirnodopskim
uslovima najčešće se koriste film-dozimetar i termoluminescentni dozimetar i to pri radu sa
rentgenskim uređajima i radioaktivnim izotopima u medicinskoj terapiji i dijagnostici, ali i u nuklearnim
postrojenjima, naučno-istraživačkim ustanovama itd.
Film-dozimetar se sastoji iz dozimetarskog filma, smeštenog u bakelitskoj kutijici. Nosi se najčešće

30 dana prikačen za grudi. Pri izlaganju zračenju dolazi do zacrnjenja filma. Jedan deo filma je zaštićen
metalnom pločicom (detektuje gama + X zračenje), a drugi je slobodan (gama + X + beta zračenje).
Stepen zacrnjenja filma se meri fotoelektričnim čitačem.
Termoluminescentni dozimetar (TLD) radi na principu merenja količine emitovane vidljive svetlosti iz
kristala kalcijum ili litijum-flourida usled zagrevanja pri izlaganju radioaktivnom zračenju.
Hemijski dozimetar se obično koristi u ratnim uslovima kada se očekuju veče količine radioaktivnog
zračenja. Čitanje rezultata se vrši pomoću posebnog čitača doze, vizuelnog kolorimetra.
Granica efektivne doze za pojedince iz svih izvora jonizujućeg zračenja osim medicinskog i
profesionalnog izlaganja je 1 mSv godišnje.
17. Hemijski detektor bojnih otrova?
Hemijski detektor služi za otkrivanje i grubu identifikaciju bojnih otrova (Bot) u vazduhu, na
zemljištu, predmetima, tečnoj i zrnastoj hrani. Radi na principu promene boje hemijskih materija u
indikatorskim cevčicama u kontaktu sa bojnim otrovima. Pomoću ovog detektora mogu se otkriti:
• Nervni otrovi: sarin, soman (boja: crvena)

• Krvni otrovi: cijanid i hlorcijan (boja: plava)
• Plikavci: iperit (boja: žuto-zelena)
17
• Zagušljivci: fozgen (boja: žuto-zelena)

18. RHB dekontaminacija ljudi, hrane i vode za piće?
Preventivno-medicinske mere u katastrofama obuhvataju hemijsko-profilaktičke mere i medicinske

mere radiološke, hemijske i biološke (RHB) zaštite.
Higijensko-profilaktičke mere:
• Asanacija nastradalog područja

• Praćenje higijenskih i epidemioloških prilika ugrožene zone
• Lična higijena
• Sanitarna obrada ljudstva
• Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija
• Higijenske mere i sanitarni nadzor snabdevanja stanovništva i vojske vodom i hranom
• Zaštita na radu
• Mentalna higijena
• Imunoprofilaksa
• Zdravstveno prosvećivanje
Mere radiološke, hemijske i biološke (RHB) zaštite sprovode se u cilju sprečavanja ili ublažavanja
dejstva zračenja, otrova i bioloških agenasa na čoveka. Redosled postupaka je sledeći:
• Izviđanje i osmatranje
• Detekcija i identifikacija
• Lična i kolektivna zaštita
• Urgentna profilaksa
• Dekontaminacija
• Protivepidemijske mere
• Zbrinjavanje povređenih i obolelih
Za individualnu zaštitu od RHB kontaminacije koristi se obavezno osnovna oprema (maske, gumene
rukavice, plastificirani ogrtač, pasta za obuću), a za RHB izviđanje i dekontaminaciju koriste se i
dodatna sredstva (gumene čizme, radno odelo i kecelja od gumiranog platna). Maska je najvažnije
zaštitno sredstvo. Namenjena je da štiti respiratorne organe, oči i lice od noksi. Maska se sastoji od
obrazine i cedila. Cedilo je filter koji se sastoji iz aktivnog uglja sa protivaerosolnim uloškom.
Uklanjanje ili uništavanje RHB agenasa vrši se kombinacijom fizičkih i hemijskih metoda. Zdravstvena
služba je zadužena za dekontaminaciju povređenih i obolelih, a treba da vrši nadzor i nad
dekontaminacijom hrane i vode.
Radiološka dekontaminacija ljudi prvenstveno podrazumeva pranje lica, vrata i ruku vodom i
sapunom, a zatim ispiranje sluznica 2% NaHCO3. Potpuna dekontaminacija se vrši na posebnom
odeljenju, pre hospitalizacije. U svlačionici se skida sve i nosi na poseban otpad, dok se goli bolesnici
pregledaju detektorom. U slučaju jake radioaktivnosti, kosa se ošiša. Potom se pristupa temeljnom
tuširanju, od glave nadole. Najduže se peru kosmati delovi, uši, nozdrve i nokti gde se nakuplja
najviše radioaktivne prašine. Ponovo se ispiraju sluznice 2% rastvorom NaHCO3 . Nakon tuširanja
ponovo se meri radioaktivnost i po potrebi iznova pristupa tuširanju.
Hemijska dekontaminacija ljudi se vrši vest na mestu primene otrova. Sluznice se dekontaminiraju
sa 2% rastvorom NaHCO3 , a u slučaju da je došlo do ingestije otrova, izazvati povraćanje, popiti malo
18
rastvora, pa opet izazvati povraćanje. Dekontaminacija lica i kože se vrši posebnim praškom. Antidot
protiv nadražljivca je aminofilin. Antidot protiv nervnih otrova je atropin.
Biološka dekontaminacija ljudi je u suštini metoda dezinfekcije kože i sluznica. Nakon temeljnog
tuširanja, koristiti 1% hloramin i 2% rastvor NaHCO3 .
19
1. Uzimanje uzorka namirnica za laboratorijski pregled i analiza etikete?
Prema Zakonu o bezbednosti hrane, hranom se smatra svaka supstanca ili proizvod, prerađen,
delimično prerađen ili neprerađen, a namenjen za ishranu ljudi ili se opravdano može očekivati da će
se korisititi za ljudsku upotrebu, osim:
• Hrane za životinje koje ne služe za proizvodnju hrane;

• Biljaka pre žetve, berbe ili ubiranja plodova;
• Medicinskih proizvoda;
• Kozmetičkih proizvoda;
• Duvana i duvanskih proizvoda;
• Narkotika ili psihoaktivnih supstanci;
• Ostatka (rezidua) i kontaminenata.
Hrana je i voda za piće, uključujući vodu u originalnoj ambalaži, kao i voda koja se upotrebljava,
odnosno dodaje tokom pripreme, obrade ili proizvodnje hrane. Hrana je i guma za žvakanje, kao i bilo
koja supstanca koja se namenski dodaje hrani tokom pripreme, obrade ili proizvodnje.
Pored konvencionalnih prehrambenih proizvoda, danas su u ponudi i proizvodi funkcionalne hrane

koji ispunjavaju neki dodatni zahtev u ishrani. Takođe, na tržištu se mogu naći i proizvodi sa oznakom
organskog ili genetski modifikovanog porekla.
Radi obezbeđivanja zdravstveno bezbedne hrane, zaštita zdravlja potrošača i smanjivanja

alimentarnih infekcija, SZO uvodi pojam „Food Safety“. U skladu sa tim jeste i savremeni sistem za
kontrolu namirnica HACCAP sistem (Hazard Analysis of Critical Control Point). Zasnovan je na analizi
kritičnih tačaka, počev od primarnih proizvoda, dodataka, pa sve do finalnih proizvoda, a cilj je kontrola
i očuvanje bezbednosti namirnica. U zemlji sa većinskim stanovništvom muslimanske veroispovesti u
upotrebi je HALAL sistem.
Zdravstveno bezbedna hrana predstavlja higijenski ispravnu hranu u pogledu sadržaja, energetskih,
gradivnih i zaštitnih materija. Hrana nije bezbedna ako je štetna po zdravlje ljudi ili ako nije pogodna
po njihovu ishranu, odnosno ako sadrži:
• Proizvode za zaštitu bilja, biocide ili zagađivače ili njihove metabolite ili reaktivne proizvode
koji prelaze maksimalno dozvoljenu količinu ostatka, ili njihova upotreba nije dozvoljena;
• Supstance sa farmakološkim dejstvom ili njihove metabolite koji se ne smeju davati
životinjama koje služe za proizvodnju hrane ili prekoračuju maksimalno dozvoljene količine
ostatka ili nisu odobrene ili registrovane za primenu na životinjama;
• Supstance sa farmakološkim dejstvom ili njihove metabolite kod lečenih životinja, a nije
ispoštovan propisan period karence.
Analiza deklaracije prehrambenog proizvoda.
Analiza deklaracije gotovog prehrambenog proizvoda prvi je korak u okrviru ispitivanja. Na etiketi
svakog proizvoda se nalazi deklaracija koja je obavezna. Postoji poseban Pravilnik o deklarisanju i
označavanju upakovanih namirnica. Prema tome, deklarisanje je slovna oznaka, robni znak, zaštitni
znak, grafička oznaka ili simbol koji se odnosi na namirnice, a nalazi se na ambalaži, etiketi, dokumentu,
alkici, privesku ili omotu namirnice.
20
Opšta deklaracija sadrži naziv pod kojim se namirnica prodaje i trgovačko ime, spisak sastojaka, neto
količinu, rok upotrebe, uslove čuvanja i skladištenja, serijski broj namirnice, naziv i sedište
proizvođača, uputstvo za upotrebu, količinu alkohola, kategoriju kvaliteta ili klasu ako namirnica
podleže kvalifikaciji i druge značajne podatke.
Nutritivna delkaracija predstavlja označavanje energetske vrednosti i sadržaja pojedinih sastojaka.

Vrši se na jedan od sledećih načina:
• „Velika 4“: energetska vrednost, količina proteina, ugljenih hidrata i masti;

• „Velika 8“: energetska vrednost, količina proteina, ugljanih hidrata i masti, šećera, zasićenih
kiselina, vlakana i natrijuma.
Dalje, označavanje nutritivne vrednosti može da sadrži i podatak o količini nezasićenih masnih kiselina,
holesterola, minerala, vitamina, skroba itd.
Pored proizvođačke deklaracije, na etiketi savremenih proizvoda, prema regulativi EU, postoje dve
vrste izjava: nutritivna i zdravstvena. Ove izjave ukazuju na to da određeni proizvod hrane ima dodatni
nutritivni ili zdravstveni značaj. Na ovaj način se potrošaču pruža i prva informacija o njegovoj
prehrambenoj i nutritivnoj vrednosti kroz obe izjave.
Nutritivne izjave su prve i predstavljaju poruku, tvrdnju ili sugestiju da je hrana korisna za zdravlje
zbog svog nutritivnog sadržaja. Primeri mogu biti: Izvor vlakana, Niska energetska vrednost, Visok
sadržaj kalcijuma, Nizak sadržaj zasićenih masti, Bez holesterola itd.
Zdravstvene izjave su sugestije ili tvrdnje koje ukazuju na to da su hrana ili njeni sastojci povezani sa
zdravljem, što je utvrđeno naučnim metodom i prihvaćeno u okviru zvaničnih preporuka. Postoji dva
tipa ovih izjava: prve se odnose na potenciranje neke fiziološke funkcije (Kalcijum pomaže izgradnji
vaših kostiju!), a druge se odnose na redukciju rizika za oboljevanje (Fitosterol smanjuje rizik od
kardiovaskularnih bolesti!) i generalno se drugi tip rigoroznije kontroliše.
Na ambalaži savremenih proizvoda može se uočiti i oznaka Light, koja uglavnom označava da je sadržaj
naznačenog hranljivog sastojka smanjen, a što odgovara zahtevima za izjavu o hranljivoj vrednosti,
pri čemu ova izjava mora biti dopunjena navođenjem podataka koji namirnici daju ovo svojstvo.
Uzorci namirnica za analizu uzimaju se u uslovima proizvodnje iz proizvodnih postrojenja i u uslovima

prometa iz ambalažnih jedinica. Uzorak se uzima u duplikatu, jedan za analizu, a drugi za
superanalizu, s tim što uzorci moraju biti istog sastava i jednake zapremine od najmanje 0,5 L.
Ako su proizvodi upakovani u originalna pakovanja velike zapremine, uzorak uzet za ispitivanje iz njih
se pakuje u staklene ili plastične sudove otporne na dejstvo kiseline. Sudovi sa uzorkom zatvaraju se
plutenim ili plastičnim zatvaračem. Proizvodi do 1 kg uzimaju se u celini. Proizvodi teži od 1 kg se
rasparčavaju odnosno sa više mesta se uzima uzorak koji se dalje homogenizuje da bi bio
reprezentativan. Uzorke uzima samo stručno lice, uz naznaku datuma, vremena i mesta uzorkovanja,
svrhu, vrstu i količinu proizvoda koji je uzorkovan, stavlja se oznaka za identifikaciju itd.
2. Ispitivanje aditiva u prehrambenom proizvodu?
U okviru deklaracije posebno se naznačavaju korišćeni aditivi koji predstavljaju nenutritivne

komponente hrane. Prehrambeni aditivi su međunarodnim pravilima utvrđene supstance koje se
dodaju pri tehnološkoj proizvodnji kako bi konačan proizvod mogao duže sačuvati svoja osnovna
svojstva: ukus, miris i konzistenciju. Prema definiciji, aditiv je svaka supstanca koja se, bez obzira na
njenu hranljivu vrednost, ne koristi kao namirnica niti predstavlja karakterističan sastojak namirnice,
21
ali se iz tehnoloških razloga dodaje namirnici u toku proizvodnje, prerade, pripreme, obrade,
pakovanja, transporta ili čuvanja, i direktno ili indirektno postaje ili može postati njen sastojak.
Aditivi koji se koriste u prehrambenoj industriji označavaju se na deklaraciji navođenjem kategorije i

naziva aditiva, ili njegovog E-broja. Na primer, natrijum-benzoat (E211) je konzervans. Za neke aditive
se sumnja da kod vulnerabilnih grupa mogu izazvati opasnost po zdravlje, međutim konačnu reč
predstavlja stav Evropske agencije za sigurnost hrane.
Nabrojaćemo neke velike grupe aditiva prema nameni:
• Boje (E100 – E181)

• Antioksidansi (E300 – E340)
• Regulatori kiselosti
• Stabilizatori
• Pojačivači aroma (E600 – E650)
• Konzervansi (E200 – E285)
• Emulgatori
• Sredstva za želiranje, sredstva za dizanje testa
• Zaslađivači (E950 – E970) itd.
3. Ispitivanje higijenske ispravnosti konzervi?
Konzerva je prehrambeni proizvod koji je hermetički zatvoren i termalno obrađen odgovarajućim

režimom (pasterizacijom, kuvanjem, sterilizacijom). Od režima toplotne obrade zavise uslovi čuvanja i
dužina roka upotrebe. Trajna konzerva se čuva na 25˚C do četiri godine. Polukonzerva se mora čuvati
na temperaturi od 10˚C i rok upotrebe je do godinu dana. Materijal od koga se prave konzerve može
biti beli lim, hromirani lim, aluminijumski lim, folije, staklo. Ispitivanjem konzerve, utvrđuje se:
• Da li ima deklaraciju na kojoj jasno stoji datum proizvodnje, sastav, masa, proizvođač i broj
odobrenja sanitarne inspekcije.
• Da li je hermetički zatvorena, bez znakova korozije i deformiteta.
• Da li je unutrašnjost lima premazana zaštitnim lakom koji je termootporan.
• Da li postoje rezidualni mirisi.
Higijenski pregled konzervi se obavlja u proizvodnim postrojenjima, ali i u prometu i obavezno kada se
sumnja na njihovu higijensku ispravnost ili su povezane sa slučajevima trovanja.
Konzerve mogu postati neispravne zbog oštećenja limenke (korozija, deformacija), bombaže i
kontaminacije. Korozija je posledica visoke vlažnosti pri skladištenju, a deformacija nastaje tokom
čuvanja, odnosno usled mehaničkog oštećenja. Neispravna konzerva se prepoznaje po promeni oblika,
nadutosti (bombaži) usled prisustva gasova itd. Bombaža može biti: feder bombaža, fizička, hemijska
i mikrobiološka bombaža:
• Feder-bombaža posledica je nedovoljnog punjenja, nepravilnog zatvaranja i nepodešenog

pritiska pri grejanju i hlađenju. Vidi se kao odskakanje poklopca limenke pri pritisku prsta.
• Fizička bombaža nastaje zbog prepunjenosti konzerve.
• Hemijska bobmaža nastaje usled hemijske razgradnje lima, usled oslobađanja gasova kao što
su ugljendioksid, vodonik i drugi.
22
• Mikrobiološka bombaža uglavnom nastaje kao rezultat aktivnosti prisutnih bakterija iz

porodice Clostridium. Organoleptička svojstva konzervirane hrane po otvaranju su totalno
izmenjena. Mikrobiološku bombažu karakteriše prisustvo gasova – vodoniksulfida i amonijaka,
koje su posledica aktivnosti bakterija. Ovako kontaminirane konzerve mogu izazvani letalno
trovanje pod nazivom „botulizam“ u slučaju da je soj Clostridium botulinum u pitanju.
Prisustvo gasa dokazuje se potapanjem konzerve u vodu i probijanjem poklopca, kada se, u slučaju
da gas postoji, pojavljuju mehurići. Može se primeniti i proba sa olovo-acetatom koji menja boju u
slučaju da je prisutan vodonik-sulfid. Takođe, ako se konzerva stavi u termostat na 37 ˚C od 10 do 14
dana, mikrobiološka bombaža se dalje intenzivira, dok se kod fizičke ne dešava ništa. Na kraju,
otvaranjem konzerve i slanjem uzorka na hemijsku i mikrobiološku analizu se dobijaju najpouzdaniji
podaci o ispravnosti i bezbednosti namirnice koja je konzervirana.
4. Dokazivanje nitrita u prehrambenim proizvodima?
Nitriti i nitrati kalijuma i natrijuma se najčešće koriste kao konzervans za mesne prerađevine (tzv.
salamura). Pored toga što imaju ulogu u inhibiciji rasta mikroorganizama, dodaju se zato što dovode
do razvoja karakteristične boje i specifične arome tih proizvoda. Nitriti u mesu stvaraju azotni oksid
koji se vezuje za hemoglobin i nastaje pigment koji daje karakterističnu crvenu boju. Isto važi i za ukus
salamurenog mesa. Nažalost, iako je salamurenje bakteriološki opravdano, poslednjih godina je sve
više studija o tome kako nitriti i nitrati mogu u većim količinama biti opasni po crevnu mikrofloru, pa
čak imati i kancerogeni efekat. Šta više, natrijum-nitrit ima i vazodilatatorna svojstva, a može izazvati
methemoglobinemiju i hipertrofiju nadbubrega (u velikim količinama).
Postupak određivanja je sledeći. Homogenizovati proizvod u toploj destilovanoj vodi, da se dobije

gust rastvor. Sačekati da se istaloži i držati na toplom (vodeno kupatilo). Filtrirati bistri sadržaj. Filtrat
podeliti u dve posudice u količini od 20 mL. Prvi služi kao standard i u njega se dodaje par kapi rastvora
nitrita, a drugi kao analiza. Potom, u oba filtrata se dodaje Reagens1 i Reagens3. Blago mešati 10
minuta, a zatim dodati i Reagens2. Standardni rastvor će postati sasvim ružičast, a analiza će razviti
određenu nijansu ružičaste u zavisnosti od koncentracije nitrita. Ova metoda je kvalitativna, a može
biti kvantitativna ako se koristi kolorimetar (538 nm).
5. Organoleptički pregled mleka?
Pod mlekom se u užem smislu podrazumeva kravlje mleko jer ono u mlekarskoj industriji učestvuje
kao sirovina sa više od 95%, pa se zato samo kravlje mleko može staviti u promet pod nazivom mleko.
Ako je proizvod dobijen od druge životinje, to se mora naznačiti: kozje mleko, ovčije mleko itd. U
sastav mleka ulaze sledeće komponente:
• Voda (87,5%)
• Proteini: kazein, surutka (3,13%)
• Ugljeni hidrati – laktoza (4,84%)
• Masti (3,76%)
• Mineralne materije (0,8%)
• Gasovi – ugljendioksid, azot, kiseonik
• Ostali sastojici: vitamini, enzimi, oligoelementi itd.
Organoleptički pregled predstavlja senzorsku analizu jer se svojstva prehrambenih proizvoda ispituju
našim čulima. Ovo je prvi pregled koji se obavlja u okviru hemijskog ispitivanja namirnica, budući da
nepovoljna senzorna ocena namirnice već ukazuje na potencijalnu mogućnost kontaminacije. Konačna
odluka o ispravnosti namirnice se donosi tek nakon kompletnog hemijskog i mikrobiološkog
23
ispitivanja. U organoleptički pregled mleka spada ocena mirisa, boje, ukusa i konzistencije mleka i
spoljašnjeg izgleda:
• Spoljašnji izgled mleka služi da se utvrdi prisustvo grube nečistoće, dlake, fecesa, hrane itd.
Nečistoća se izdvaja na površini ili kao talog u sudu u kom se nalazi uzorak mleka. Drugi način
za ocenu primese nečistoće je filtriranje sadržaja preko filter papira.
• Miris mleka je karakterističan za svaku vrstu. Miris neispravnog mleka je karakterističan i
neprijatan: kiseo, oštar, užegao. Druga metoda za ocenu mirisa mleka je zagrevanjem. Mleko
se stavi u vodeno kupatilu i zagreje na 50˚C čime se svi mirisi intenziviraju.
• Boja mleka je tzv. mlečnobela, a njen intenzitet zavisi od procenta masti, odnosno količine
vode u mleku. Boja neispravnog mleka varira, a može biti crvena, žućkasta, zelenkasta itd.
Nekada se na dnu posude izdvaja talog.
• Ukus mleka takođe zavisi od vrste mleka, a ukus kravljeg mleka se opisuje kao sladunjav.
Neispravno mleko može imati kiseo, gorak, slan i bljutav ukus. Upotreba antibiotika i drugih
lekova u ishrani životinja takođe menja ukus mleka. Pre svakog ispitivanja ukusa mleka, uzorak
treba prokuvati na temperaturi niske pasterizacije, a zatim ohladiti i oceniti ukus bez gutanja!
• Konzistencija mleka može se oceniti u samoj posudi, a preciznije presipanjem mleka iz suda u
sud, čime se mogu uočiti potencijalno prisutne grudvice od kiselosti itd. Kod neispravnog
mleka promena konzistencije uočava se kao zgrušano, sluzavo ili vodenasto mleko.
6. Određivanje specifične težine mleka?
Hemijske i fizičke analize kojima se kontroliše kvalitet mleka na uzorcima za ispitivanje obuhvataju:
• Određivanje specifične težine mleka;

• Određivanje kiselosti (pH);
• Određivanje procenta masti;
• Određivanje suve materije;
• Dokazivanje pasterizacije;
• Određivanje tačke mržnjenja;
• Određivanje refrakcije mlečnog seruma.
Specifična težina predstavlja specifičnu gustinu mleka (kg/L) jer se određuje kao masa po jedinici
zapremine. Gustina mleka veoma zavisi od temperature i uvek se određuje pri temperaturi od 15˚C.
Dodavanjem vode gustina mleka se smanjuje, a povećava ako se oduzme mast. Zato se gustina mleka
uvek ispituje kada se proverava falsifikovanje ove namirnice, jer izmenjena gustina mleka ukazuje i na
mogućnost falsifikovanja. Mleko u prometu pri temperaturi od 15˚C treba da ima specifičnu težinu od
1,029 do 1,034 kg/L. Gustina mleka se ispituje laktodenzitometrom tako što se aparat pažljivo uroni u
menzuru sa uzorkom mleka od minimum 250 mL koje je prethodno homogenizovano. U slučaju da je
temperatura mleka ispod 15˚C oduzima se 0,0002 od vrednosti očitane za gustinu za svaki stepen, a
za svaki stepen više se ista vrednost dodaje.
7. Određivanje procenta masti u mleku?
Masti u mleku se određuju acidobutirometrijskom metodom po Gerberu. Ova metoda se zasniva na

principu denaturacije proteina mleka sumpornom kiselinom određene koncentracije, pri čemu
kapljice mlečne masti ostaju suspendovane u jako kiselom rastvoru i izdvajaju se dejstvom
centrifugalne sile. Upotrebom amil-alkohola smanjuje se površinski napon i olakšava izdvajanje masti.
Količina masti očitava se direktno na skali butirometra, a izražava kao broj grama masti u 100 g mleka.
24
8. Određivanje stepena kiselosti mleka?
Kiselost mleka je direktni pokazatelj njegove svežine i ispravnosti. Mleko ima svoju prirodnu kiselost
koja potiče od kazeina, hlorida i kiselih fosfata. Prirodna kiselost mleka iznosti oko 6,3-6,8 jedinica pH.
Stajanjem mleka na povišenim temperaturama kiselost se povećava vrlo brzo, za nekoliko sati, pod
uticajem mikroorganizama dolazi do razlaganja laktoze i drugih sastojaka. To je stečena kiselost.
Kiselost mleka prikazuje se u stepenima kiselosti (SH˚) po Soxhlet-Henkelu. Ukupna kiselost

predstavlja broj utrošenih mililitara rastvora NaOH, potrebnih za neutralizaciju 100 mL mleka uz
indikator fenolftalein. Sveže mleko ima kiselost od oko 7 SH˚, pasterizovano ili kuvano do 8 SH˚, a
sterilisano oko 7,5 SH˚. Mleko čija je kiselost preko 9 SH˚ nije za piće, ali se može iskoristiti za
proizvodnju mlečnih prerađevina. Ukupna kiselost se određuje:
• Univerzalnim indikatorskim papirom (indikatorskim tračicama)

• Metodom po Soxhlet-Henkelu, kada se titrira sa NaOH uz prisustvo indikatora fenolftaleina.
Kiselost se izračunava kada se broj utrošenih mililitara baze pomnoži sa 2.
• Probom analizatorom. U epruvetu se sipa uzorak mleka i doda oko 2 mL alizarola. Ovom
reakcijom se razvija boja čiji intenzitet predstavlja određeni stepen kiselosti.
• Probom kuvanjem. Epruveta sa uzorkom mleka zagreva se na plamenu do ključanja. Ona se
zatim nagne kako bi se na njenom zidu mogli uočiti sitni ugrušci parakazeina. Ako su grudvice
prisutne, mleko je neispravno i kiselost je najmanje 11 SH˚.
• Probom alkoholom. U epruvetu se sipa mleko i etil-alkohol i dobro promućka. Ako se mleko
zgruša, kiselost je 9 SH˚ i veća. Spontano zgrušavanje mleka na sobnoj temperaturi nastaje
kada je kiselost preko 25 SH˚.
9. Dokazivanje falsifikata u mleku (voda, bikarbonati)?
Mleko je jedna od namirnica koje se radi sticanja protivpravne dobiti najčešće falsifikuje. Tada se
mleku oduzimaju masti, dodaju alkalije i voda, čime se ono razređiuje, uz mogućnost da se unesu
patogeni mikroorganizmi i smanji hranljiva vrednost. Unošenje nitrata je posebno opasno za odojčad
kada može doći do methemoglobinemije.
Za dokazivanje falsifikata mleka koriste se sledeće metode:
• Određivanje procenta masti;

• Određivanje specifične gustine;
• Određivanje nitrata;
• Određivanje tačke mržnjenja (ne sme biti veća od -0,55˚C)
• Određivanje refraktometrijskog broja;
• Određivanje suvog ostatka.
Kako bi se smanjila kiselost, mleku se dodaju alkalije (NaCO3 i NaHCO3) koje vrše neutralizaciju i na taj
način sprečavaju stvaranje grudvica. To omogućava prikrivanje povećane kiselosti mleka. Međutim,
menja se ukupna pH mleka i to se može dokazati.
U epruvetu se sipa mleko, doda se ista količina alkoholnog rastvora rozalne kiseline, promućka i
sačeka nekoliko minuta da se pojavi plava boja. U slučaju dodatih bikarbonata, pojaviće se karmin
crvena boja. Mleko bez konzervansa će imati narandžasto žutu boju. Kada se doda indikatorom brom-
25
timol plavo, mleko koje sadrži bikarbonat imaće zeleno-plavu ili plavu boju. Ispravno mleko dobija
žuto-zelenu boju.
10. Mikrobiološki pregled mleka?
Mikrobiološki pregled je najvažniji pregled jer potvrđuje zdravstvenu ispravnost ove namirnice.
Mleko zbog svog sastava predstavlja pogodnu podlogu za razvoj mikroorganizama. Nakon muže,
mleko sadrži oko 1000 mikroorganizama u 1 mL. Najčešći prouzrokovači kontaminacije su fekalne
enterokoke (Enterococcus fecalis), enterokoke mastitisa (Enetrococcus agalictiae) asporogene i
sporogene Gram-pozitivne bakterije (Corynebacterium, Bacillus) i asporogene Gram-negativne
bakterije (Pseudomonas, Acinetobacter, Klebsiella, Serratia). Najpouzdanija je direktna metoda
zasejavanja na hranljivoj podlozi i očitavanje broja izraslih kolonija. Indirektne metode se zasnivaju
na određivanju biohemijske aktivnosti mikroorganizama.
Određivanje ukupnog broja mikroorganizama u 1 mL ili 1 g zasejavanjem na hranljivu podlogu. Princip

metode je pretpostavka da jedna ćelija obrazuje jednu koloniju. Zato je potrebno napraviti
odgovarajuća razblaženja sa fiziološkim rastvorom od 1:10, 1:100 i 1:1000. Razblaživanjem mleka
omogućava se da na zasejanoj podlozi izraste manji broj kolonija koji lako može da se izbroji.
1 mL razblaženja se pod strogo aseptičnim uslovima otpipetira u sterilnu Petri šolju i prelije sa
ohlađenom podlogom, hranljivim agarom. Zasejavanje se ponavlja 3 puta. Inkubacija ide na 30˚C toko
72 sata. Broje se sve izrasle kolonije, a dobijeni broj se množi faktorom razblaženja i time se dobija
broj bakterija u 1 mL.
NORMATIVI
• U 1 mL sirovog mleka ne sme biti više od 3 000 000 mikroorganizama, u pasterizovanom

mleku ne više od 100 000 na 1 mL.
• U 25 mL svih vrsta mleka i napitaka od mleka ne smeju se nalaziti vrste iz roda Salmonella.
• U 0,01 mL sirovog mleka, odnosno u 1 mL pasterizovanog mleka ne sme se nalaziti
Staphylococcus aureus ili MRSA.
• U 0,001 mL sirovog mleka, u 1 mL pasterizovanog mleka ne sme se nalaziti Proteus niti
Clostridium.
• U 0,001 mL sirovog mleka, u 1 mL pasterizovanog mleka ne sme se nalaziti E. colli.
11. Paraziti zrnaste hrane i žitarica?
Paraziti zrnaste hrane i žitarica su štetni insekti koji svake godine u skladištima prouzrokuju gubitak
od 5 do 10% uskladištenog žita. Najvažnije štetočine su žišci – tvrdokrilci, moljci i grinje. Iako se radi
o različitim insketima, njihovom razvoju pogoduju optimalna temperatura vazduha od preko 25 ˚C i
relativna vlažnost vazduha preko 60%. Ovi insekti uništavaju zrna i zagađuju sam proizvod odnosno
menjaju mu organoleptičke osobine. Mogu izazvati i alergije, rinitis, konjuktivitis, dermatitis i astmu.
Zato je važno da se u skladištu i u ostavi održavaju određeni uslovi mikroklime: temperatura vazduha
ispod 15 ˚C i vlažnost ispod 13%. Skladišta treba provetravati i održavati higijenu. Suzbijanje štetočina
se vrši kada 1 kg proizvoda ima 1-5 jedinki. Ako se izvan zrna nađe jedan žižak, smatra se da u zrnevlju
postoji bar 10 jedinki u različitim fazama razvoja. Broj jedinki se određuje prosejavanjem,
presecanjem zrna, bojenjem, presovanjem i drugim metodama. Uništavanje insekata sprovodi se
fizičkim putem i primenom insekticida. Izlaganje zaraženih proizvoda temperaturi od 62 ˚C u toku dva
minuta dovodi do uništenja ovih insekata. Preglji se veoma efikasno uništavaju smrzavanjem. Žito koje
26
se stavlja u promet ne sme da sadrži žive skladišne štetočine ili druge insekte u bilo kom razvojnom
obliku! Žito u skladištu može sadržati do 4 mrtva insekta ili njihovih delova po 1 kg. Žito za neposrednu
ljudsku potrošnju u originalnom pakovanju ne sme sadržati ni mrtve insekte ni njihove delove.
12. Dijetetski proizvodi?
Pored konvencionalne ishrane, na tržištu postoje mnogobrojni preparati koje nazivamo dijetetskim
proizvodima, a za koje je interesovanje sve veće. Shodno tome, u proizvodnji i u distribuciji ovih
proizvoda neophodan je multidisciplinarni pristup. Prema Pravilniku, dijetetski proizvodi treba da
zadovolje posebne nutritivne zahteve:
• Zdrave odojčadi ili male dece;

• Određene kategorije osoba kod kojih je poremećen proces probave ili metabolizma;
• Određene kategorije osoba koje se nalaze u posebnim fiziološkim stanjima.
Dijetetski proizvodi, zavisno od sastava i namene, stavljaju se u promet kao:
• Formule za odojčad;
• Hrana za odojčad i malu decu;
• Hrana za osobe na dijeti za mršavljenje;
• Hrana za posebne medicinske namene;
• Hrana za osobe intolerantne na gluten;
• Zamene za so za ljudsku ishranu;
• Dodaci ishrani (dijetetski suplementi).
Deklaracijom, prezentacijom i reklamiranjem dijetetskih proizvoda ne mogu se pripisivati svojstva

prevencije, tretiranja i lečenja bolesti, niti je dozvoljeno pozivati se na takva svojstva.
Dijetetski proizvodi moraju imati istaknutu nutritivnu deklaraciju skladu sa propisima. Energetska
vrednost se izražava na 100 g ili 100 mL, kao i na jedan obrok ili dozu proizvoda ako je moguće.
Energetska vrednost se izražava u okvirima „Velike 4“ (EV, proteini, ugljeni hidrati i masti) ili
„Velike 8“ (EV, proteini, ugljeni hidrati, masti, šećeri, zasićene masne kiseline, vlakna, natrijum).
VRSTA GRADIVNE SUPSTANCE NAMIRNICE EV (kcal/g) EV (kJ/g)

Ugljeni hidrati 4 17
Proteini 4 17
Masti 9 37
Alkohol 7 29
Organske kiseline 3 13
Vlakna 2 8
Tabela: Konverzivni faktori za pojedine nutritijente
Deklaracija dijetetskog proizvoda sadrži spisak svih sastojaka po opadajućem redosledu u odnosu na
njihovu masu u gotovom proizvodu.
U slučaju da se koristi izražavanje energetske vrednosti kroz „Veliku 4“ (u kojoj normalno nisu prisutna
vlakna), a prehrambeni proizvod sadrži vlakna, koristimo posebno preračunavanje kako bi se dobila
energetska vrednost ugljenih hidrata, a da se pritom ne zanemari frakcija vlakana koja jesu po
hemijskoj prirodi ugljeni hidrati, ali realno imaju duplo manji konverzioni faktor.
27
13. Metode za procenu stanja uhranjenosti?
Podatke o stanju ishrane i uhranjenosti ljudi dobijamo primenom različitih metoda koje se generalno
dele u dve velike grupe: dijetetske metode i metode za procenu stanja uhranjenosti. Cilj je:
• Postavljanje nutritivne dijagnoze

• Rano otkrivanje posledica nepravilne ishrane
• Praćenje efekta primenjenih dijetetskih mera.
Svaka metoda ima određenih nedostataka, tako da nijedna primenjena izolovano ne pruža dovoljno
podataka za pouzdani zaključak. Ovo je naročito važno kada se radi o finijim, subkliničkim oblicima
poremećaja, a posebno u svetlu ranog otkrivanja i prevencije razvoja bolesti koje su posledica
nepravilne ishrane.
Procena uhranjenosti je važan aspekt svakog kliničkog pregleda pacijenta. U tu svrhu se koriste ili
posebno rade sledeća ispitivanja:
• Anamneza
• Fizikalni pregled
• Laboratorijska ispitivanja
• Antropometrijska ispitivanja
• Funkcionalna ispitivanja
Anamneza je prvi korak u svakoj proceni stanja uhranjenosti. Cilj nutritivne anamneze jeste da otkrije
mehanizme koji dovode pacijenta u rizik od nutritivnih deficita ili suficita. Ovi mehanizmi uključuju
nedovoljan unos, poremećenu apsorpciju, smanjeno iskorištavanje, povećane gubitke ili povećane
zahteve za pojedinim nutritijentima.
Pacijenti koji su pod izuzetno visokim rizikom od nutritivnih poremećaja su:
• Oni čiji je BMI ispod 18.5 ili su u poslednje vreme imali gubitak > 10% svoje težine
• Anoreksija ili prestanak uzimanja hrane duži od 5 dana
• Produženi gubici kao kod malapsopcije, crevnih fistula, hemodijalize, apscesa...
• Hipermetabolička stanja: sepsa, dugotrajna febrilnost, ekstenzivna trauma, opekotine
• Upotreba lekova: kortikosteroidi, antimetaboliti, antitumorski lekovi
• Poodmaklo životno doba
• Mala deca
Pored drugih podataka iz lične anamneze, neophodno je obratiti pažnju na promene apetita, kretanje
telesne mase tokom vremena, teškoće pri žvakanju i gutanju hrane, intoleranciju ili alergiju na hranu
i slično. Važna je porodična anamneza, socioekonomski podaci itd.
Pri fizikalnom pregledu posebna pažnja se obraća na određene znake koji upućuju na pothranjenost
i to najviše na sluznicama, kosi, noktima i koži. Nažalost, većina znakova i simptoma je nespecifična i
javlja se kada je poremećaj već daleko uznapredovao. U principu, klinički pregled samo ukazuje da je
potrebno izvršiti dodatne laboratorijske i/ili funkcionalne testove da bi se do kraja postavila dijagnoza.
Biohemijska ispitivanja obuhvataju mnoge analize koje se i inače rade u rutinskoj praksi kao deo
ukupnog statusa pacijenta, ali i specifične analize za utvrđivanje deficita pojedinih mikronutritijenata
28
(cink, selen, vitamin A, vitamin B12). Od ostalih analiza, može se očitavati serumski albumin, TIBC,
serumski kreatinin, ukupan broj limfocita, transferin itd.
Antropometrijska ispitivanja su objektivno merilo za procenu stanja uhranjenosti, rezervi somatskih

proteina i masti kao i njihove distribucije u organizmu. Osnovna merenja obuhvataju: telesnu visinu
(TV), telesnu masu (TM), debljinu kožnog nabora (DKN), obim nadlaktice (ON) i obim struka (OS).
Mogu se izvesti u svakoj ordinaciji, ne zahtevaju ni skupu opremu ni posebno obučen kadar.
Telesna visina (TV) se meri u prepodnevnim satima pomoću antropometra. Vrednost se izražava u cm.
Telesna masa (TM) se meri medicinskom vagom. Vrednost se izražava u kg.
14. Indeksi uhranjenosti?
Iz vrednosti telesne visine i telesne težine (mase) izračunavaju se pojedini indeksi i dobijene vrednosti
upoređuju standardima. Najpoznatiji su Brokin indeks, Indeks relativne telesne mase (RTM) i
Metropoliten tablice poželjnih težina (MLI tables). U rutinskoj internacionalnoj primeni koristi se kao
BMI (Body Mass Index), a kod nas se često prevodi kao indeks telesne mase (ITM). Izražava se kao broj
kg po kvadratu telesne visine izražene u metrima.
BMI = TT (kg) / TV2 (m2)

BMI (kg/m2) Stanje uhranjenosti
<16 Pothranjenost III stepena (teška)
16-16.9 Pothranjenost II stepena (umerena)
17-18.4 Pothranjenost I stepena (blaga)
18.5-24.9 Normala uhranjenost
25-29.9 Predgojaznost
30-34.9 Gojaznost I stepena
35-39.9 Gojaznost II stepena
>40.0 Gojaznost III stepena
Pored ovog indeksa, za svakodnevnu praksu neophodan je i parametar koji pokazuje promenu telesne
mase u vremenu. Dnevne varijacije govore uglavnom o gubitku vode, dok promene u dužem periodu
govore o ozbiljnijim deficitima, kako u mikro, tako i u pogledu makronutrijenata. Sledeća je formula:
Odstupanje od uobičajene težine (%) = (uobičajena TM – aktuelna TM) / uobičajena TM x 100
Treba obratiti pažnju i pratiti i druge parametre zdravlja ako je došlo do sledećih gubitaka:
• Za 1 nedelju > 2% ukupne TM

• Za 1 mesec > 5% ukupne TM
• Za 3 meseca > 7,5% ukupne TM
• Za 6 meseci > 10% ukupne TM
15. Određivanje masti u telu?
Debljina kožnog nabora (DKN) je mera za duplikaturu kože i potkožnog tkiva, a služi kao dobar
pokazatelj masne komponente tela, jer je izračunato da je oko 50% ukupnih masti deponovano
29
potkožno. Merenje može da se vrši na svakoj tački gde je moguće odići kožu i potkožno tkivo do
stepena da može da bude obuhvaćeno kracima kalipera. Zbog potrebe reproducibilnosti rezultata,
preporuka je da to bude na tačkama koje je moguće markirati u odnosu na istaknute koštane tačke na
telu, kao što su akromion, olekranon i crista iliaca.
Po metodi koja je preporučena od strane SZO merenje se vrši na 4 tačke na telu: biceps, triceps,
subscapula i suprailiaca, na desnoj strani tela. Rezultat se daje kao srednja vrednost 3 uzastopna
merenja. Koristi se kaliper čiji kraci vrše stalan pritisak (10 g/mm2), a ponovljena merenja treba da vrši
uvek ista osoba. Pri određivanju DKN na nadlaktici, obeležava se sredina nadlaktice pri čemu ispitanik
drži desnu ruku savijenu u laktu pod uglom od 90˚ i u blagoj supinaci ispred grudi. Pantljikom od
nerastegljive plastike ili metala izmeri se razdaljina između akromiona i olekranona i flomasterom se
zabeleži sredina. Zatim se ruka opusti pored tela i meri tačka na tricepsu, a potom na bicepsu.
Subskapularni kožni nabor nalazi se na donjem uglu skapule u prirodnom položaju. Suprailijačni kožni
nabor meri se na preseku srednje aksilarne linije i cristae iliacae.
Pri merenju svakog kožnog nabora uhvati se koža i potkožno masno tkivo prstima jedne ruke i laganim
povlačenjem odvoji od mišića, te se 1 cm ispod stave klješta kalipera, zadrže 3 sekunde i očita vrednost
u mm. Ne puštajući kožni nabor, merenje se ponovi još dva puta i izračuna srednja vrednost. Vrednost
ovih 4 DKN se saberu, ubace u formulu i izračuna procenat masti. Na tabeli se mogu očitati vrednosti
procenta masti u telu za neke od sabranih vrednosti DKN.
16. Obimi u proceni stanja uhranjenosti?
Obim nadlaktice (ON) pomoću centimetarske trake od nerastegljive plastike ili metala, u nivou sredine
nadlaktice i izražava u cm. Iz vrednosti obima nadlkatice i DKN na tricepsu se može izračunati obim
mišića nadlaktice kao i površina koji su indikatori rezervi somatskih proteina u organizmu.
Obim mišića nadlaktice (cm) = ON – (0.314 x DKN triceps)

Normalne vrednosti: muškarci > 25,3 cm; žene > 23,2 cm
Obim struka (OS) se meri na sredini rastojanja između rebarnog luka i cristae iliacae na srednjoj
aksilarnoj liniji upotrebom centimetarske pantljike od nerastegljive plastike ili metala. Pri merenju,
mora se voditi računa da traka bude paralelna sa podlogom, ruku opuštenih pored tela. Rezultat se
izražava u cm.
Muškarci Žene
Normalno < 94 cm < 80 cm
Povećan rizik 94 – 102 cm 80 – 88 cm
Značajno povećan rizik > 102 cm > 88 cm
Za procenu strukture tela pored antopometrijske koriste se i druge metode: dvostruko obeležena voda
(DLW) sa upotrebom stabilnih izotopa vode, CT, NMR, DEXA, ultrazvuk i impedanca. U zavisnosti od
primenjene metode i kvaliteta aparata ovim metodama je moguće sa velikom preciznošću odrediti sve
komponente tela kao što su mršava telesna masa, masna telesna masa, voda u telu, koštana masa i
slično. Moguće je primeniti i ergometrijske testove za procenu mišićne snage, identični onima koji se
koriste u kardiologiji, sportskoj medicini itd.
30
17. Dijetetska ispitivanja?
Dijetetska ispitivanja se mogu sprovoditi na populacionom i individualnom nivou. Metode i načini

sprovođenja su veoma različiti i prilagođeni cilju ispitivanja.
Anketa po sećanju za 24 sata
Anketa po sećanju za 24 sata (24-hour Recall) je retrospektivna metoda koja se zasniva na sećanju
ispitivane osobe o vrsti, količini i načinu pripreme namirnica konzumiranih tokom prethodna 24 sata.
➢ Korak 1: Spisak jela i pića.

➢ Korak 2: Proveravanje spiska.
➢ Korak 3: Proecena veličine porcije – količine.
➢ Korak 4: Detalji.
➢ Korak 5: Konačna provera i potvrda.
Na kraju, treba utvrditi da li je opisani dan „uobičajen“ po pitanju ishrane. Validnost ovakve ankete
povećava se ako se ona ponovi 3-4 puta tokom godine, naročito kada postoji sezonski tip ishrane kao
kod nas.
Dnevnik ishrane
Dnevnik ishrane smatra se „zlatnim standardom“ u proceni ishrane. Cilj dnevnika ishrane je procena
ishrane tokom perioda od nekoliko dana u kome pacijent sam popunjava tražene podatke. Praćenje
treba da obuhvati bar dva radna dana i jedan dan vikenda. Naročita pažnja posvećuje se veličini
porcije. Ova metoda je izuzetno uspešna kod visoko motivisanih pacijenata, na primer onih koji pate
od poremećaja ishrane.
Upitnik o učestalosti uzimanja pojedinih namirnica (FFQ)
Upitnik o učestalosti uzimanja pojedinih namirnica (Food Frequency Questionnaire) je dizajniran u cilju
dobijanja kvalitativnih ili semi-kvantitativnih podatak o uobičajenom obrascu ishrane. Ovaj metod se
bazira na retrospektivnim informacijama o načinu ishrane u toku dužeg perioda. Upitnik ima dva dela:
listu namirnica i set kategorija učestalosti unosa. Lista namirnica može biti različite dužine, od 50 do
150. Set kategorija učestalosti se kreće od 2-3 puta dnevno do jednom mesečno.
18. Odrediti energetske potrebe na primeru?
Optimalna ishrana treba da obezbedi unos svih nutrijenata neophodnih za održavanje morfološke i
funkcionalne ravnoteže organizma, rast, razvoj i obnovu tkiva u kalorijskom iznosu koji je u okviru
preporučenog i potrebnog, a u skladu sa normalnim indeksom uhranjenosti. Medicinska nutritivna
terapija, pored toga, treba da pomogne u ostvarivanju ciljeva lečenja oboljenja kod kojih je
indikovana. Zato u procesu planiranja i sprovođenja preventivne i medicinske dijetoterapije uvek
učestvuje tim koji čine lekar i dijetetičar/nutricionista.
Prvi korak u tom procesu je postavljanje tzv. nutritivne dijagnoze. To podrazumeva primenu metoda
ispitivanja ishrane i stanja uhranjenosti i analizu dobijenih podataka. Njima su obuhvaćene i navike u
ishrani (dijetetska ispitivanja) ali i stanje uhranjenosti (antropometrijske metode). Na osnovu
31
medicinske i nutritivne dijagnoze lekar prepisuje nutritivnu terapiju jednako kako prepisuje druge
oblike terapije, medikamentoznu ili operativnu. Na osnovu postavljene nutritivne dijagnoze lekar će
zahtevati eukalorijsku, hiperkalorijsku ili hipokalorijsku ishranu, a u odnosu na medicinsku dijagnozu
dijeta će biti sa specifičnim zahtevima u odnosu na njen makro- i mikronutritivni sastav.
Potreba organizma u energiji definiše se kao količina energije koja treba da održi energetsku ravnotežu
osobe čija je uhranjenost i telesni sastav kao i stepen fizičke aktivnosti u skladu sa dobrim zdravljem.
Komponente energetske potrošnje su:
➢ Energija potrebna za bazalni metabolizam

➢ Energija za fizičku aktivnost
➢ Metabolički odgovor na hranu, tzv. specifično dinamsko dejstvo hrane
Ukupne energetske potrebe mogu se meriti i procenjivati. Merenje se vrši direktnom kalorimetrijom
ili indirektno primenom gasnog sata i merenjem kiseonične potrošnje. U rutinskoj praksi se koriste
metode za procenu energentskih potreba primenom različitih formula. Ovde ćemo prikazati dve:
formulu SZO i formulu Odbora za hranu i ishranu Nacionalne akademije nauka SAD.
Preporuke Svetske zdravstvene organizacije, 2004.
Prema preporukama SZO, procena energetskih potreba vrši se preko izračunate energije za bazalni
metabolizam. Potrebe u energiji za bazalni metabolizam čine i do 70% ukupnih dnevnih potreba kod
većine ljudi koji ne upražnjavaju intenzivne fizičke aktivnosti. Bazalni metabolizam zavisi od pola,
veličine tela, telesnog sastava i godina.
Kod zdravih, normalno uhranjenih odraslih osoba, prosečan nivo fizičke aktivnosti je važna
determinanta njihovih ukupnih energetskih potreba. Stoga, da bismo došli do ukupnih dnevnih
energetskih potreba, potrebno je pomnožiti izračunatu vrednost bazalnog metabolizma sa
koeficijentom fizičke aktivnosti (PAL – Physical Activity Level). Klasifikacija nivoa fizičke aktivnosti
bazirana je na stepenu uobičajenih dnevnih aktivnosti, a koje su u skladu sa dugoročnim dobrim
zdravljem i održavanjem normalne telesne težine.
Kategorija PAL
Sedeterni ili slabo aktivan stil života 1.40 – 1.69
Aktivan ili umereno aktivan stil života 1.70 – 1.99
Vrlo aktivan stil života 2.00 – 2.40
Preporuke odbora za hranu i ishranu Nacionalne akademije nauka SAD, 2006.
Ova formula je primenljiva za sve odrasle osobe starosti preko 19 godina, kako kod normalo
uhranjenih, tako i kod osoba sa prekomernom telesnom masom i gojaznošću. Služi za procenu ukupnih
energetskih potreba, a preko izračunate ukupne energetske potrošnje (TEE). Predložena formula u
obzir uzima pol, godine, TV, TM, i stepen fizičke aktivnosti i koeficijent fizičke aktivnosti.
TEE = 864 – (9,72 x godine) + PA x (14,2 x TM + 503 x TV)

PA = 1,00 za sedetarni način života
PA = 1,12 za slabo aktivan stil života
PA = 1,27 za aktivan stil života
PA = 1,54 za vrlo aktivan stil života
19. Grupe namirnica kao osnova planiranja ishrane?
32
Da bi se isplanirala optimalna ishrana uvodi se pojednostavljen način koji podrazumeva podelu svih
namirnica na grupe sa preporučenim brojem porcija u okviru svake grupe, a prema energetskim
potrebama. Preporuke daju nacionalna udruženja i autoriteti u oblasti ishrane. Preporuke se baziraju
na podeli svih namirnica u 6 grupa u odnosu na njihov sastav i glavne nutrijente koje obezbeđuju, a
grafički su date u obliku popularne piramide ishrane.
• Prva grupa: žitarice, pirinač, testenine.

• Druga grupa: mleko i mlečni proizvodi.
• Treća grupa: meso, riba, jaja, mahunarke.
• Četvrta grupa: povrće.
• Peta grupa: voće.
• Šesta grupa: ulja.
Ukupan energetski unos može se posmatrati kao neophodni i diskrecioni. Neophodni kalorijski unos
je onaj koji moramo ostvariti da bi zadovoljili nutritivne potrebe.
Diskrecione kalorije koje preostanu, u skladu sa energetskim potrebama, mogu se potrošiti na dodate
šećere, čvrste masti, alkoholna pića ili veću količinu hrane iz bilo koje grupe namirnica. Količina
diskrecionih kalorija je mala, naročito za osobe koje nisu fizički aktivne, prosečno do 300 kcal.
Praktično, to dopušta izbor namirnica u okviru grupe: masnije meso, masne sireve, punomasno mleko.
20. Planiranje i sastavljanje dnevnog obroka?
Raspodela kalorija po obrocima:
Doručak: 20 – 25% ukupnog energetskog unosa
Užina: 10% ukupnog energetskog unosa
Ručak: 35 – 40% ukupnog energetskog unosa
Večera: 25 – 30% ukupnog energetskog unosa
Preporučen unos proteina je 0,8 g/kg što predstavlja 10 – 15% ukupnog energetskog unosa. U
pojedinim slučajevima unos može biti do 35% bez rizika po zdravlje. Unos masti može biti do 35% ali
samo uz odgovarajući odnos omega masnih kiselina.
Vrsta nutrijenta % ukupnog energetskog unosa ili preporuka

Ukupne masti 20 – 35%
Ugljeni hidrati 45 – 65%
Proteini 10 – 35% ili 0,8 g/kg TM
Kalcijum 1000 mg/dnevno
Gvožđe 8 mg/dnevno
Vitamin C 90 mg/dnevno
Za dnevni unos od 2000 kcal:
Polovina unetih žitarica treba da bude integralna. Povrće i voće treba da bude raznovrsno. Pažljivo sa
voćnim sokovima, puni su šećera. Jesti polu-obrane i obrane proizvode mleka. Jesti ’posno’ meso,
morsku hranu i mahunarke. Izbegavati prženje i pohovanje. Većina ulja treba da bude iz ribe,
koštunica i uljarica. Ograničiti tvrde masnoće, kao puter, margarin i mast. Unos zasićenih masti i soli
treba da bude nizak. Unos hrane kojoj je dodat šećer treba da bude nizak. Odrasli treba da budu fizički
aktivni najmanje 30 minuta, većinom dana u nedelji. Oko 60 do 90 minuta dnevno je potrebno za
prevenciju ponovnog dobijanja u težini i/ili održavanja nakon gubitka.
33
Utvrđivanje higijenske ispravnosti vode za piće i lokalna inspekcija vodnog objekta?
Nedostatak vode tesno je povezan sa pojavama epidemija, gladi i smrti. Iako je oko 70% površine
Zemlje prekrivreno vodom, 98% ove vode je slano i stoga neupotrebljivo za piće i u poljoprivredi bez
prethodne obrade. Proces desalinizacije je tehnički jednostavan i baziran na principu reverzibilne
osmoze u kome se slana voda pod pritiskom prevodi preko membrane koja zadržava so i propušta
samo vodu. Dobija se voda za piće, ali ostaje problem velikog utroška energije i stoga se metod
primenjuje relativno retko.
Procenjeno je da više od jedne milijarde ljudi na svetu nema dovoljnu količinu vode, a da 2,6 milijardi
ljudi nema osnovne sanitarne uslove. Uslovi su povoljniji u urbanim nego u ruralnim uslovima.
Poboljšanje vodosnabdevanja koje podrazumeva širu primenu odgovarajućih procesa prerade
površinskih, dubinskih i otpadnih voda, kao i unapređenje opštih sanitarnih uslova, predstavljaju
osnovne preduslove za smanjenje morbiditeta i morataliteta stanovništva.
Prema svom poreklu, voda može biti podzemna, površinska ili atmosferska. Za piće se obično koristi
površinska voda (reke i jezera) i podzemna voda (razne vrste bunara). Higijenska ispravnost vode za
piće je propisana Pravilnikom. Ovi Pravilnikom se propisuje higijenska isptavnost vode za piće koja se
koristi u prehrambenoj industriji, flaširanih prirodnih voda za piće i voda koje se koriste za rekreaciju.
Prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće higijenskih ispravna voda za piće je voda koja
odgovara u pogledu:
• Mikrobioloških osobina
• Hemijskih supstanci
• Koagulacionih i flokulacionih sredstava
• Dezinfekcionih sredstava
• Fizičkih i fizikohemijskih osobina
• Radioloških osobina
Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće reguliše se javno snabdevanje stanovništva vodom
za piće, što podrazumeva snabdevanje vodom više od pet domaćinstava (više od 20 stanovnika).
Higijenska ispravnost vode za piće utvrđuje se: osnovnim pregledom, periodičnim pregledom i
pregledom vode iz novih zahvata, te pregledom na osnovu epidemioloških indikacija. Broj pregleda
uzoraka vode radi provere higijenske ispravnosti zavisi od ukupne dnevne potrošnje vode, broja
stanovnika – korisnika, kao i od vrste vodnog objekta. Uveden je pojam „ekvivalentni stanovnik (ES)“
koji predstavlja potrošnju vode od 150 L na dan. Tako, ako je broj ES do 5000, voda se mesečno
pregleda jednom, dok za više od 400,000 ES voda se pregleda svaki dan u mesecu.
Analiza uzorka sa novih zahvata i prilikom rekonstrukcije vodovoda vriše se najmanje četiri puta
godišnje u karakterističnim periodima. Higijensko-epidemiološke indikacije postoje kada usled
tehničkog stanja objekta, okoline, elementarnih nepogoda ili epidemiološke situacije, postoji
mogućnost zagađenja vode.
Akcidentno zagađenje vode se prema Pravilniku definiše kao nagli prodor zagađujuće supstance ili
agensa u izvorište ili objekat za javno snabdevanje stanovništva vodom za piće, koji je nastao kao
posledica aktivnosti čoveka. U slučaju akcidentnog zagađenja izvorišta i vode za piće koje se ne može
otkloniti, a ne postoji rezervno izvorište, može se koristiti voda u kojoj je količina pojedinih supstancija
do 20% veća od vrednosti propisanih Pravilnikom (pod uslovom da data koncentracija nije štetna i to
najduže sedam dana od dana zagađenja).
34
U okviru osnovnog pregleda vode za piće se određuju sledeći parametri i supstancije:
• Temperatura
• Organoleptičke osobine (boja, miris, ukus i mutnoća)
• pH – kiselost
• Utrošak KMnO4
• Amonijak
• Rezidua dezinfekcionog sredstva
• Hloridi
• Nitriti i nitrati
• Fluoridi
• Suvi ostatak
• Elektrolitička provodljivost
• Gvožđe
• Mangan
Kod novih zahvata vode analizama dodajemo: deterdžente, fenole, olovo, sulfate, aluminijum, bakar,
cijanide, cink, ugljen-dioksid, organofosfate, hrom, kadmijum, nikl, selen, natrijum, kalijum, kalcijum,
magnezijum, pesticidi, policiklični aromatični ugljovodonici, arsen, sporedni proizvodi dezinfekcije,
živa, ukupni organski ugljenik, ukupna alfa-aktivnost, aromatični ugljovodonici, mineralna ulja, ulja i
masti, alkalitet, tvrdođa, ukupna beta-aktivnost i dr.
Od mikrobioloških pokazatelja, u osnovni pregled ulaze sledeće analize:
• Ukupne koliformne bakterije

• Koliformne bakterije fekalnog porekla
• Ukupan broj aerobnih mezofilnih bakterija
• Streptokoke fekalnog porekla
• Sulfitoredukujuće klostridije
• Proteus spp.
• Pseudomonas aeruginosa
Kod novih zahvata vode, analizama dodajemo enteroviruse, feruginoze, bakteriofage, crevne protozoe
i helminti i njihovi razvojni oblici.
LOKALNA INSPEKCIJA VODNOG OBJEKTA
Lokalna inspekcija vodnog objekta je metod direktnog pregleda vodnog objekta, a cilj joj je utvrđivanje
postojanja eventualnih problema i uzorka kontaminacije u sistemu snabdevanja vodom. Rutinska
inspekcija odvija se u određenim vremenskih intervalima, a u vanrednim okolnostima se obavlja i hitna
inspekcija nezavisno od utvrđenog plana.
Lokalnom inspekcijom kopanog bunara utvrđuje se njegov položaj u odnosu na potencijalne izvore
zagađenja – septičke jame, đubrišta, štale, pojila, stambene zgrade itd. Dalje se određuje način
građenja, na kojoj dubini se zahvata voda i kako se zahvata. Neophodno je utvrditi da li postoji
mogućnost prodiranja površinske vode u bunar, odnosno postoji li nepropusna platforma širine 1 m
oko bunara sa nagibom od bunara ka okolnom terenu. Provera mogućnosti priticanja površinske vode
vrši se zasipanjem okolnog terena koncentrovanim rastvorom boje (npr. fluorescina). Lokalna
inspekcija svakog vodnog objekta treba da obuhvata i kontrolu tehnološkog procesa i tehničke
osposobljenosti zaposlenih itd.
35
KARAKTERISTIKE VODNOG OBJEKTA ISPITIVANI PARAMETRI

Izovri zagađenja Udaljenost i pozicija u odnosu na stambene
zgrade, štale, đubrište, septičke jame, perila itd.
Zidovi bunara Ozidani + sloj gline, nepropustljivi.
Nadzemni deo bunara Treba da bude ozidan, sa posebnim nagibom
Gornji otvor bunara Treba da bude zatvoren
Vodonosni sloj Dubina vodozahvata treba da bude
Zahvatanje vode Ručno, najbolje mehaničko – pumpom
Posuda za vodu Treba da bude zaštićena
1. Uzimanje uzorka vode za laboratorijsku analizu?
Uzorak vode se definiše kao količina vode uzeta iz objekta za snabdevanje stanovništva vodom za piće,
koja je uzeta jednokratno, na jednom mestu, po propisanoj metodologiji. Način uzimanja uzoraka vode
i metode fizičkih, hemijskih i mikrobioloških analiza propisane su Pravilnikom o načinu uzimanja
uzoraka i metodama za laboratorijsku analizu vode za piće.
Prilikom svakog pregleda vode iz vodovoda uzorci vode se uzimaju:
• Iz svakog izvorišta – ako su izvorišta direktno vezana na vodovodnu mrežu ili iz sabirnog voda,
odnosno rezervoara sirove vode, ako su povezana u jedan sistem.
• Iz rezervoara vode za piće
• Iz vodovodne mreže, a broj tačaka zavisi od broja ekvivalentnih stanovnika (ES)
Ako se u sabirnom vodu ili rezervoaru osnovnim pregledom utvrdi odstupanje od vrednosti koje su
propisane ovim Pravilnikom, uzorci se uzimaju iz svakog izvorišta, radi identifikacije zagađenog
izvorišta.
Uzorak vode za fizičko-hemijsku analizu uzima se u bocu (od stakla ili inertne plastike) zapremine od
1 litar. Za ovu analizu potrebno je da boca bude hemijski čista. Ukoliko se planira izvođenje periodične
ili neke druge analize sa većim brojem parametara, uzorak se uzima u bocu od 5 litara. Pre uzimanja
uzorka pusti se da voda teče iz slavine 3 do 5 minuta. Po uzimanju uzorka vode njene fizičke osobine
se određuju u samom vodnom objektu, a zatim se voda konzerviše u cilju očuvanja nestabilnih
jedinjenja. Voda se mora dopremiti do laboratorije u toku istog dana, na +4˚C.
Uzorak vode za radiološku analizu se uzima u količini od najmanje 3 litra, i doprema se do laboratorije
u roku od 5 dana.
Uzorak vode za bakteriološku analizu uzima se u prethodno sterilisane boce. Boce se pre sterilisanja
zatvore staklenim zatvaračem preko kojeg se obavije aluminijumska folija. Zapremina boce iznosi od
250 do 1000 mL. Ukoliko se očekuje da će u uzorku biti hlora, neophodno je dodati 5% rastvor
natrijum-tiosulfata radi redukcije hlora. Uzorak se transportuje do laboratorije na temperaturi od +4
do +10˚C i to za najviše 6 sati od momenta uzimanja uzorka.
Uzorak za parazitološku i virusološku analizu uzima se u plastične sudove zapremine 10 litara,

prethodno sterilisane. Na ledu se dopremaju u toku sledećih 6 do 12 sati.
Posle uzimanja uzorka vode, obično vodi nije potrebno dodavati sredstva za konzervisanje.
Konzervansi se dodaju samo ukoliko se u uzorku traže određene supstance, kao što su fenoli, cijanidi,
deterdženti, mineralna ulja, neki metali itd. Svaka boca mora biti propisano obeležena, sa etiketom na
kojoj je naznačeno vreme, mesto i datum, vrsta analize, ime osobe koja je uzorkovala itd.
36
Pri uzimanju uzorka vode iz slavine vodovoda neophodno je najpre dezinfikovati slavinu plamenom
(30 sekundi) ili 70% etanolom i pustiti da voda teče 3 do 5 minuta. Boca se napuni samo do ¾
zapremine, otvor i zapušač se provuku kroz plamen, boca se zatvori i zapušač pokrije zaštitnom folijom
i fiksira. Boca se obeleži, a svi podaci unose u zapisnik.
2. Fizičke osobine vode za piće?
Fizičke osobine vode za piće utvrđuju se odmah po uzimanju uzorka na samom vodnom objektu.
Fizičke osobine su miris, ukus, boja, mutnoća i temperature vode.
Miris vode: Određuje se tako što se voda sipa u erlenmajer bočicu zapremine 250 mL koja se zatim
zatvori, promućka, pa otvori i voda pomiriše. Isti uzorak se zatim zagreje na 40˚C, ostavi na sobnoj
temperaturi 1 do 2 minuta, bočica otvori i ponovo pomiriše. Ispravna voda nema nikakav miris.
Ukus vode: Voda se najpre pasterizuje na 70˚C u cilju zaštite od infekcije, a zatim prohladi na sobnu
temperaturu (22˚C) i na temperaturu od 12˚C. Da bi se procenio ukus vode potrebno je da više osoba
degustira po 40 do 50 mL. Voda se ne guta, već samo promućka u ustima i zatim ispljune. Higijenski
ukus vode je prijatno osvežavajuć i pitak.
Boja voda: Određuje se tako što se voda sipa u menzuru od stakla i posmatra prema beloj podlozi.
Higijenski ispravna voda mora biti bezbojna u tankom sloju, dok u debelom sloju ima plavičastu
nijansu. Boja se takođe određuje kolorimetrijski prema kobalt-platinskoj skali. Ispravna voda ima boju
od najviše 5 ˚C CoPt skale.
Mutnoća vode: Određuje se upoređivanjem 1L vode sa standardnim rastvorom silikatne zemlje. Jedan
stepen putnoće predstavlja 1 mg rastvorene zemlje u 1 L vode.
Temperatura vode za piće optimalno iznosi od 8 do 12 ˚C, a maksimalno kolebanje je do 5 stepeni.

Prilikom merenja temperature vode, meri se i temperatura vazduha.
3. Određivanje pH vode?
pH vrednost vode izražava njenu tendenciju primanja ili davanja vodonikovih jona prema skali od 0
(vrlo kiselo) do 14 (vrlo bazno). Čista voda na temperaturi od 25˚C je neutralna i ima definisanu pH
vrednost koja iznosi 7. Većina prirodnih voda ima pH od 4,5 do 8,3 što zavisi od odnosa koncentracija
disosovanog CO2, jona karbonata, bikarbonata, fosfata, proteina i organskih kiselina. pH vrednost vode
za piće varira od neutralne do slabo bazne (7,0 do 7,4). pH vrednost se određuje odmah po uzimanju
uzorka vode, jer se stajanjem vode može promeniti. Maksimalno dozvoljena vrednost pH u vodi za
piće je od 6,8 do 8,5 za vodovodsku vodu.
Kolorimetrijsko određivanje pH vrednosti.
Kolorimetrijsko određivanje vrši se pomoću neokomparatora. Neokomparator služi za određivanje

prisustva mnogih hemijskih supstanci u vodi, pri čemu se koriste odgovorajući koturi sa bojama. Boja
svakog stakla na koturu odgovara određenoj pH vrednosti, odnosno koncentraciji supstance koja se
određuje. Postupak je sledeći: U jednu kivetu sipati ispitivanu vodu i dodati bromtimol-plavo ili fenol-
crveno i staviti u onu komoru držača kiveta preko koje prelazi centar kotura. Drugu kivetu ispuniti sa
ispitivanom vodu, a zatim je staviti u drugu komoru držača. U komparator se stavi ogovarajući kotur i
okreće se sve dok se boje u oba polja ne izjednače. Tada se na otvoru pročita pH vrednost.
Merenje se takođe može izvršiti pomoću univerzalne indikatorske tračice ili pH-metrom.
37
4. Određivanje utroška KMnO4, koncentracije azotnih jedinjena i hlorida u vodi za piće?
Hemijska jedinjenja prisutna u vodi za piće se određuju u zavisnosti od pregleda koji se izvodi. Prema
Pravilniku, u okviru osnovnog pregleda vode određuje se utrošak KMnO4, amonijak, hloridi, nitriti i
nitrati, gvožđe i mangan. Ostale materije se određuju periodično ili prema epidemiološkim
indikacijama.
• Utrošak KMnO4 (kalijum-permanganata) je indirektni pokazatelj prisustva zagađujućih

materija biljnog, životinjskog ili ljudskog porekla u vodi. Maksimalno dozvoljena potrošnja
KMnO4 za prečišćene vode iznosi 8 mg/L, a za neprečišćene vode do 12 mg/L. Utrošak kalijum-
permanganata određuje se kuvanjem u kiseloj sredini titracijom prema Kubel-Tiemannu.
• Amonijak nastaje dejstvom bakterija. Može biti i mineralnog porekla. Maksimalno dozvoljena
koncentracija amonijaka iznosi 0,1 mg/L vode. Dokazuje se spektrofotometrijski, najčešće
Neslerovim reagensom. Prisustvo amonijaka uzrokovaće pojavu žuto-narandžaste boje.
• Nitriti u vodi mogu biti pokazatelj svežeg fekalnog zagađenja. Pošto su nestabilni, treba ih
određivati odmah po uzimanju uzorka vode. MDK za nitrite je 0,03 mg/L. Određuju se
kvalitativno i kvantitativno. Mi ćemo ih kvalitativno odrediti jod-cink-skrob rastvorom, tako
se u epruvetu sipa ispitivana voda, nekoliko kapi fosforne kiseline i jod-cink-skrob. Ako ima
nitrita, rastvor će postati plav.
• Nitrati u vodi su uglavnom pokazatelji starog fekalnog zagađenja, a vode poreklo iz zemljišta
i površinskih voda. Kod odojčadi mogu uzrokovati methemoglobinemiju. MDK je 50 mg/L.
Određuju se kvalitativno i kvantitativno. Mi ćemo ih dokazati reakcijom sa difenilaminom. U
porcelansku posudu sipati vodu, par kristala difenilamina i uz zid posude još kapi
koncentrovane sumporne kiseline. Prisustvo nitrata daje vodi plavu boju.
• Hloridi se nalaze u svim vodama, kao i u otpadnim vodama. Mogu poticati iz zemljišta ili iz
ljudskih izlučevina. MDK za hloride je 200 mg/L. Hloridi se određuju kvantitativno i
kvalitativno. Mi ćemo ih dokazati reakcijom sa srebro-nitratom. U uzorak vode se doda par
kapi razblažene azotne kiseline i rastvor srebro-nitrata, a potom se sve zagreje do ključanja.
Pojava belog taloga ukazuje na prisustvo hlorida u vodi.
5. Određivanje gvožđa u vodi?
Gvožđe u vodi može biti primarnog porekla (iz zemljišta) ili sekundarnog porekla (iz cevi). Gvožđe u
vodi nije štetno po zdravlje, ali menja organoleptičke osobine vode – da je vodi gorko-sladunjav i opor
ukus, boju rđe i stvara obojene taloge. U gvožđevitim vodama se razmnožavaju feruginozne bakterije
koje su takođe uzrok povećane mutnoće, neprijatnog mirisa, pojave naslaga. MDK za gvožđe iznosi
tačno 0,3 mg/L. Postupak otklanjanja gvožđa iz vode (deferizacija) se vrši prilikom prečišćavanja
podzemnih voda tako što se voda rasprskava u sitne kapi ili se u nju ubrizgava ozon (aeracija). Tako
nastaju gvožđani oksidi koji su nerastvorni u vodi i talože se. Gvožđe se u vodi određuje kvantitativno
i kvalitativno. Mi ćemo ga odrediti u reakciji sa kalijum-tiocijanatom. U epruvetu se sipa ispitivana
voda i doda malo razblažene HCl i kalijum-tiocijanata. Dokaz prisustva gvožđa je pojava crvene boje.
Gvožđe se kvalitativno može dokazati i kalijum-ferocijanatom, istim postupkom uz dodavanje
razblažene HCl. Dokaz gvožđa je prisustvo plave boje.
6. Određivanje olova u vodi?
Olovo u vodi za piće može biti primarnog porekla (iz zemljišta) ili sekundarnog porekla (iz olovnih
vodovodnih cevi). Ponašanje olova u vodi zavisi od tvrdoće vode. Meke vode sadrže ugljenu kiselinu
u kojoj se olovo lako rastvara u obliku olovo-hidrogenkarbonata (Pb(HCO3)2 koji je toksičan. Tvrde vode
38
sadrže karbonate i sulfate i stvaraju olovo-karbonat (PbCO3) i olovo-sulfat (PbSO4), koji su slabo
rastvorljivi u vodi i nisu toksični. Smatra se da kod voda koje imaju tvrdoću veću od 7˚dH neće doći
do rastvaranja olova iz cevi. MDK za olovo iznosi 0,01 mg/L vode. Olovo se određuje kvalitativno i
kvantitativno. Mi ćemo olovo kvalitativno dokazati u reakciji sa natrijum-sulfidom. U epruvetu se sipa
ispitivana voda i doda se po 1 mL sirćetne kiseline i 1 mL natrijum-sulfida. U slučaju da je olovo-sulfid
prisutno, boja rastvora će biti tamno-mrka. Postoji i druga metoda dokazivanja pri čemu se u uzorak
vode dodaje amonijum-hidroksid, kalijum-cijanid i ditiazon. Snažnim mućkanjem rastvor iz zelene
prelazi u crvenu boju u slučaju da je prisutno olovo u uzorku.
7. Određivanje tvrdoće vode?
Tvrdođa vode se izražava sadržajem rastvorenih soli kalcijuma i magnezijuma. Utvrđeno je da unos
meke vode dovodi do povećanja diureze i eliminacije elektrolita (Na, K, Ca, Mg, Cl), smanjenja
koncetrancije kalijuma i smanjenja volumena eritrocita u krvi. Meka voda utiče i na gubitak kalcijuma
i magnezijuma iz namirnica prilikom pripreme obroka. Organoleptički, meka voda je neukusna
(„bljutava“), a pri kontaktu sa sapunom na koži ostavlja utisak da se ne može isprati. Pored toga,
poznati su slučajevi trovanja ljudi olovom iz vode, jer su meke vode dovele do korozije olovnih cevi.
Ukupnu tvrdoću vode čini zbir prolazne i stalne tvrdoće.
Prolaznu tvrdoću čine bikarbonati kalcijuma i magnezijuma. Kuvanjem se ova tvrdoća može otkloniti,
jer se talože bikarbonati: Ca(HCO3)2 → CaCO3 + CO2 + H2O
Stalnu tvrdoću vode čine karbonati, sulfati i hloridi kalcijuma (CaCO3, CaSO4 i CaCl2) i magnezijuma
(MgCO3, MgSO4 i MgCl2). Ona se ne može ukloniti kuvanjem već specijalnim jonoizmenjivačkim solima
(tzv. zeoliti).
Tvrdoća vode se još može podeliti na karbonatnu i nekarbonantnu. Karbonatna tvrdoća vode potiče
od prisustva bikarbonata i karbonata i ima blago pufersko dejstvo u vodi, regulišući pH vrednost vode.
Nekarbonatnu tvrdoću čine sulfati, hloridi, nitrati i silikati. Soli natrijuma, kalijuma, silicijuma i drugih
anjona ne čine tvrdoću vode.
Za tvrdoću vode koriste se sledeće jedinice:
• Nemački stepen 1˚dH = 10 mg CaO u 1L vode

• Francuski stepen 1˚f = 10 mg CaCO3 u 1L vode
• Engleski stepen 1˚E = 10 mg CaCO3 u 0,7L vode
• U SAD se tvrdoća izražava u mg CaCO3 u 1L ili ppm CaCO3 1L vode
Kategorije tvrdoće vode:
• Veoma meka 0-5

• Meka 5-10
• Umereno tvrda 10-15
• Tvrda 15-25
• Vrlo tvrda 25 i više
Postupci za određivanje tvrdoće vode su postupak određivanja sapunskim rastvorom i titracija sa

EDTA. Mi ćemo koristiti određivanje tvrdoće vode sapunksim rastvorom (Butron-Bude-Klark). U bocu
treba sipati ispitivanu vodu, a zatim ga titrirati sapunskim rastvorom uz mućkanje. Pojava pene koja
ostaje stabilna 3 minuta je znak da je u vodi kalijumov sapun u višku i da su potrošeni svi joni kalcijuma
39
i magnezijuma. Tada se titracija prekida i na bireti pročita utrošak sapunskog rastvora koji odgovara
tvrdoći vode u nemačkim stepenima (˚dH).
8. Određivanje aerobnih mezofilnih bakterija u vodi za piće?
Mikrobiološka ispravnost vode je najznačajniji pokazatelj kvaliteta vode za piće. Mikroorganizmi

mogu dospeti u vodu iz otpadnih voda (fekalno zagađenje), ali i iz kontaminiranog zemljišta, vazduha
itd. Mikroorganizmi koji se prenose preko vode (hidrično) su mnogobrojne bakterije, virusi, protozoe
itd. Pošto je praktično nemoguće ispitati ispravnost vode u odnosu na prisustvo svih mikroorganizama,
mikrobiološki pregled vode se bazira na ispitivanju indikatora mikrobiološke ispravnosti. Postupak
njihove detekcije u vodi mora biti brz, lak, jeftin i pouzdan. Najčešće se određuju:
• Ukupne aerobne bakterije

• Ukupne koliformne bakterije
• Termostabilne koliformne bakterije
• Escherichia coli
• Enterococcus spp.
• Sulfitoredukujuće klostridije
• Neki virusi itd.
AEROBNE MEZOFILNE BAKTERIJE U VODI
Ovo određivanje oslikava opšti mikrobiološki kvalitet vode. Pregled daje rezultate za relativno kratko
vreme i jedan je od najpouzdanijih pokazatelja adekvatnog prečišćavanja i dezinfekcije vode za piće.
Vrši se u 1 mL uzorka vode za piće i prave se adekvatna razblaženja. Iz ispitivanog uzorka vode se
sterilnom pipetom pravi razblaženje od 1:10, 1:100, 1:1000 itd. Napravljeno razblaženje vode se zatim
zasejava na hranljivu podlogu. Petrijeva šolja se potom inkubira na 37˚C makar 48 časova.
U slučaju pojave malog broja kolonija, brojanje se vrši golim okom na celoj površini Petri šolje. Broj
kolonija se množi sa razblaženjem, čime se dobija ukupan broj bakterija u 1 mL vode. Ukoliko je broj
kolonija veći, moguće je podeliti površinu Petri šolje na četvrtine, a nakon izbrojanih kolonija u jednoj
četvrtini pomnožiti ga sa 4, a potom i sa razblaženjem čime se dobija ukupan broj bakterija u 1 mL
vode. Ako je broj bakterija vrlo veliki, može se koristiti Volf-Higelov aparat ili brojač po Gerberu.
Dobijen broj bakterija u 1 mL vode se poredi sa normativima propisanim Pravilnikom:
• Prečišćena i dezinfikovana/flaširana prirodna voda do 10 bakterija

• Prirodna voda iz zatvorenih izvorišta do 100 bakterija
• Prirodna voda iz otvorenih izvorišta do 300 bakterija
9. Određivanje ukupnih koliformnih bakterija u vodi za piće?
U ovu grupu svrstavamo bakterija iz porodica Enterobacteriaceae, i to rodove Escherichia,

Enterobacter, Klebsiella, Seratia i Citrobacter. Sve ove bakterije su Gram-negativne, aerobne ili
fakultativno anaerobne, asporogene. Potiču iz fekalnog zagađenja vode ili zemljišta, biljaka itd. Ovaj
pregled je poznat pod nazivom „MPN metod“ ili fermentacioni test (kolimetrija). Određivanje
koliformnih bakterija se vrši u 100 mL vode. Bez obzira na poreklo ispitivane vode, ne prave se
razblaženja. Uzorci se zasejavaju u više epruveta, različitih po veličini i ostavljaju za inkubaciju na 37˚C.
40
Brojanje se vrši nakon završene inkubacije, a očekuje se pojava tri karakteristična znaka ukoliko ima
prisutnih bakterija u vodi:
• Zamućenje – usled stvaranja bakterijskih kolonija

• Pojava crvene boje podloge – usled razgradnje laktoze pod dejstvom bakterija i stvaranja
mlečne kiseline koja menja pH rastvora
• Pojava gasa u Durhamovoj cevčici – usled daljeg razlaganja mlečne kiseline stvara se ugljen-
dioksid koji se prikuplja u Durhamovoj cevčici što je najvažniji dokazi prisustva koliformnih
bakterija
Epruvete sa 2 od 3 ispunjena izražena znaka se nazivaju pozitivnim. U slučaju da je rezultat

diskutabilan, inkubacija se može produžiti još 24 časa. Rezultat je negativan kada ni u jednoj epruveti
nije došlo do pojave navedenih znakova. Ukupan broj koliformnih bakterija određuje se upotrebom
MPN (most probable number) tablica. U upotrebi su Svarupove tablice prilagođene za različite vrste
vode. MPN se određuje u odnosu na broj pozitivnih epruveta. Prema Pravilniku, dozvoljene vrednosti
ukupnih koliformnih bakterija u 100 mL vode za piće:
• Prečišćena i dezinfikovana/flaširana voda – 0 bakterija

• Prirodna voda zatvorenih izvorišta – 10 bakterija
• Prirodna voda otvorenih izvorišta – 100 bakterija
10. Određivanje termostabilnih koliformnih bakterija u vodi za piće?
Termostabilne koliformne bakterije predstavljaju podvrstu koliformnih bakterija koja potiče iz

digestivnog trakta ljudi i životinja (fekalno poreklo) i teško opstaju u prirodnim vodama. Ovde se
ubrajaju rodovi Escherichia, Enterobacter, Klebsiella, Proteus, Clostridium, Enterococcus itd. Ovaj
jednostavan pregled služi kao dobar indikator fekalnog zagađenja sirove, neprečišćene vode,
otpadnih voda i vode za piće.
Termostabilne koliformne bakterije određuju se isto kao ukupne koliformne bakterija u 100 mL vode,
pri čemu se uzorak inkubira na temperaturi od 44 ˚C u trajanju od 24 časa. Ukoliko su bakterije
prisutne, očekuje se pojava zamućenja, crvene boje i gasa – što je najvažniji znak. Dakle, postupak je
identičan kao kod određivanja ukupnih koliformnih bakterija, s tim što je temperatura inkubacije viša.
Prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, a i prema preporukama SZO, termostabilne
koliformne bakterije ne smeju da se nalaze ni u jednoj vrsti vode.
Ukoliko prethodni ogledi ukazuju na prisustvo ukupnih ili fekalnih koliformnih bakterija, sadržaj
sumnjivih i pozitivnih epruveta presejava se na druge podloge kako bi se nalaz dokazao ili odbacio (tzv.
potvrdni ogled) i kako bi se tačno odredilo o kojim mikroorganizmima je reč (tzv. završni ogled).
Posebne vrste hranljivih podloga obogaćene određenim hemijskim supstancama, indikatorima i
enzimama su dostupne za mnoge bakterije: Salmonella, Proteus, Shigella, Escherichia itd.
11. Osnovni principi dezinfekcije vode za piće (fizičke i hemijske metode)?
Dezinfekcija predstavlja uništavanje vegetativnih formi mikroorganizama. Dezinfekcija vode je

nezaobilazni korak u pripremi vode za piće bez obzira na njeno poreklo i kvalitet. I najčistija voda se
mora dezinfikovati radi sprečavanja prenošenja infekcija. I najčistija voda se mora dezinfikovati radi
sprečavanja prenošenja infekcija. U sistemima za javno sabdevanja vodom za piće dezinfekcija je
poslednja faza prečišćavanja vode. Za dezinfekciju se mogu koristiti fizičke metode i hemijska sredstva.
41
Fizičke metode dezinfekcije.
Kuvanje vode je brzina metoda koja se koristi pri iznenadnom i neočekivanom zagađenju vode.
Primenjuje se samo za dezinfekciju vode u malim količinama. Voda se zagreva na 70˚C 30 minuta ili se
kuva na 100˚C 10 minuta. Kuvanjem se ne uništavaju spore, neke bakterije i virusi.
Ultravioletnom radijacijom dezinfekcija vode se vrši na talasnoj dužini od 250 do 260 nm. UV radijacija
se može koristiti za dezinfekciju vode za piće čije je stepen mutnoće manji od 5 NTU, sadržaj gvožđa
od 0,3 mg/L i koja ne sadrži rastvorene organske materije. Zbog male prodornosti zdraka kroz vodu,
voda se propušta u tankom sloju (5-7 cm) ispod UV lampe, makar 5 sekundi.
Mikrofiltracija podrazumeva mehaničko uklanjanje mikroorganizama iz vode. Membranski ili slojni

filtri imaju pore veličine 0,2 do 0,8 mikrona te mogu da uklone neke bakterije, ali je postupak skup i
nedovoljno pouzdan.
Hemijske metode dezinfekcije.
Ozon je vrlo efikasno dezinfekciono sredstvo. Oksidiše gvožđe, mangan i mnoga organska i
neorganska jedinjenja u vodi i uništava sve bakterije, viruse i protozoe u vodi. Uklanja neprijatan miris
i popravlja ukus vode. Efikasan je u širokom opsegu pH i temperature. Dezinfekciono dejstvo ozona
zasniva se na dezintegraciji opne bakterije. Mana ozona je što se brzo razgrađuje, tako da nema
produženo (rezidualno) dejstvo, što znači da je neophodna završna dezinfekcija hlorom. Uređaji za
tretman vode ozonom se nazivaju ozonizatori. Ozon je vrlo eksplozivan i mora da se proizvodi na
samom mestu primene (u Beogradu se koristi na Makišu).
Preparati joda se koriste za dezinfekciju malih količina vode za piće u kraćem vremenskom periodu i
to samo kada postoji sumnja na prisustvo Entamoeba histolytica u vodi.
Preparati hlora su najčešće korišćena hemijska sredstva za dezinfekciju vode:
• Hlor se u gasovitom stanju koristi pri dezinfekciji vode u vodovodima. Hlor se nalazi u čeličnim
bocama, komprimovan pod pritiskom od 6 atm.
• Hlor-dioksid (ClO2) je žuto zeleni gas koji je dva i po puta jače oksidaciono sredstvo od
elementarnog hlora. Pored toga, efikasniji je u svom dejstvu na mnoge mikroorganizme i
poseduje duže rezidualno dejstvo. Dobro se rastvara u vodi i koristi se za dezinfekciju vode u
vodovodima.
• Hloramin odnosno monohloramin (NH2Cl) dobija se hlorisanjem amonijaka. Dobro se rastvara
u vodi i daje slab miris na hlor. Stabilniji je od hipohlorita i ima produženo dejstvo.
• Kaporit ili kalcijum-hipohlorit CaClO2 sadrži oko 70% aktivnog hlora. Ovaj preparat je stabilan
u obliku praha ili tableta, dobro se rastvara i ne daje miris hlora.
• Hlorni kreč se ne koristi za dezinfekciju vode za piće, već za asanaciju đubrišta ili kao izbeljivač
Dezinfekcija vode hlorom se primenjuje od početka XX veka. Hlor je veoma aktivan, uništava bakterije
i oksiduje mnoga organska i neorganska jedinjenja u vodi. Hlor je pouzdan i jednostavan za primenu.
Cl2 + H2O -> HClO + HCl
Hlorovodonična kiselina disosuje kompletno na svoje jone, a hipohlorasta kiselina samo delimično.
Određene Gram-negativne bakterije veoma su osetljive na hlor, a Gram-pozitivne su nešto
rezistentnije. Određene protozoe su potpuno rezistentne. Nedostatak hlora jeste što sa nekim
organskim jedinjenjima gradi trihlormetane (kancerogen). Najveća prednost hlora nad ostalim
preparatima za dezinfekciju je njegovo stabilno prisustvo u vodi, tzv. rezidualni efekat, čime se
42
sprečava sekundarna kontaminacija vode za piće. Dezinfekciona moć hlora zavisi od temperature
(treba da bude oko 20˚C), pH vode (treba da bude između 6 i 7), stepena mutnoće (manji od 1 NTU).
Vreme kontakta vode sa hlorom treba da iznosi 30 minuta.
12. Određivanje hlornog broja u vodi?
Hlorni broj predstavlja količinu aktivnog hlora (mg Cl2/L vode) koja je dovoljna za oksidaciju prisutnih
neorganskih i organskih jedinjenja – amonijaka, cijanida, gvožđa(II), mangana(II), nitrita, sulfida i
dezinfekciju vode. Hlorni broj zavisi od porekla vode, stepena zagađenosti vode i eventualnog
prisustva drugih materija koje reaguju sa hlorom. Hlorni broj odgovara razlici između dodate količine
hlora i viška hlora koji nakon oksidacije preostaje.
U bocu sipati ispitivanu vodu i dodati rastvor hlora. Sadržaj boce promućkati i ostaviti da odstoji 10
minuta. Dodati kristalni natrijum-jodid i par kapi rastvora skroba. I bocu postepeno dodavati hlor dok
se ne pojavi plava boja. Tada se voda titrira sa rastvorom natrijum-tiosulfata do obezbojavanja. Prva
zapremina predstavlja količinu utrošenog hlornog rastvora do dobijanja plave boje. Druga zapremina
prestavlja količinu utrošenog natrijum-tiosulfata do obezbojavanja. Hlorni broj predstavlja razliku
ukupno utrošenog hlora i viška hlora uklonjenog titracijom.
13. Određivanje rezidualnog hlora?
Aktivni ili rezidualni hlor predstavlja koncentraciju hlora (mg Cl2/L vode)i njegovih jedinjenja koja
ostaju u vodi posle dezinfekcije i koja mogu da vrše oksidaciju. Rezidualni hlor je suma slobodnog i
vezanog rezidualnog hlora. Slobodni rezidualni hlor je deo hlora koji ostaje u vodi nakon dezinfekcije
u obliku hipohloraste kiseline, hipohloritnog jona i slobodnog hlora. Vezani rezidualni hlor nakon
dezinfekcije ostaje u kombinaciji sa amonijakom ili drugim organskim jedinjenjima.
Slobodni rezidualni hlor je efikasnije dezinfekciono sredstvo, pa se njegova koncentracija rutinski

određuje običnom analizom. MDK za slobodni rezidualni hlor je 0,5 mg/L vode.
Određivanje rezidualnog hlora DPD (dietil-p-fenilendiamin) metodom.
U kivetu staviti tabletu reagensa DPD i nekoliko kapi ispitivane vode. Tabletu polako izmrviti staklenim
štapićem, a zatim dopuniti ispitivanom vodom. Kiveta sa ispitivanom vodom i kiveta koja služi kao
kontrola se stavljaju u neokomparator i određuje se koncentracija rezidualnog hlora u nijansama
crvene boje.
Određivanje rezidualnog hlora o-toluidin metodom.
U jednu kivetu neokomparatora sipati ispitivanu vodu i o-toluidin, a u drugu samo vodu. Koncentracija
rezidualnog hlora se određuje prema intenzitetu žute boje.
Određivanje rezidualnog hlora o-toluidin-arsenitnom metodom (OTA).
U jednu kivetu sipati ispitivanu vodu, dodati o-toluidin i natrijum-arsenit. Natrijum arsenit vezuje sav
slobodan rezidualni hlor, tako da o-toluidin reaguje samo sa ometajućim materijama i boji rastvor u
žuto. Ovo je „slepa proba“.
U drugu kivetu neokomparatora sipati ispitivanu vodu i o-toluidin. Dobija se žuta boja koja je
intenzivnija od „slepe probe“ zato što je o-toluidin reagovao i sa slobodnim rezidualnim hlorom i sa
ometajućim materijama. Na kraju od koncentracije koju smo dobili ispitivanjem oduzmemo
koncentraciju slepe probe i to predstavlja pravu koncentraciju slobodnog rezidualnog hlora.
43
14. Pravilna higijena ruku i zdravstvenih radnika?
Pranje ruku uvek spada među najvažnije mere u sprečavanju nastanka intrahospitalnih infekcija.
Proizvodi za pranje ruku su:
• Preparati na bazi alkohola

• Antimikrobni sapuni
• Antiseptičke maramice
• Deterdženti
• Suva antiseptička sredstva
U bolničkim uslovima razlikujemo dva tipa pranja ruku: higijensko i hirurško. Hirurško pranje ruku se
obavlja preoperativno uz korišćenje specijalnih četki. Osnovni postulati higijenskog pranja ruku:
• Ruke treba prati pažljivo svaki put kada se prilazi pacijentu

• Koristiti tečni sapun, energično trljati ruke i isprati vodom za 2-3 minuta
• Ruke prati nakon kontakta sa pacijentom na isti način
• Sušenje ruku obaviti papirnim ubrusom
• Nakon pranja ruku naneti dezinfekciono sredstvo
Kod hirurškog pranja ruku uz sapun treba koristiti čvrste četke u cilju detaljnog čišćenja kože i prostora
ispod noktiju. Svako hirurško pranje se takođe završava primenom hemijskih preparata za dezinfekciju.
Da bismo obavili kontrolu stanja ruku hirurškog tima nakon pranja ruku uzima se vlažan bris i zasejava
direktno na hranljivi bujon. Pri uzimanju brisa potrebno je preći sve delove šake, interdigitalne
prostore itd. Bris se inkubira, a potom se vrši identifikacija mikroorganizama. Prisustvo patogenih i
uslovno patogenih mikroorganizama na rukama operativnog tima nije dozvoljeno.
15. Dezinfekcija i sterilizacija u prevenciji hospitalnih infekcija?
Dezinfekcija i sterilizacija su pojmovi za postupke usmerene ka uništavanju mikroorganizama, a

njihova razlika je u stepenu uništenja.
Cilj dezinfekcije je uništavanje patogenih mikroorganizama i ostalih klica u spoljnoj sredini. Sterilizacija
je proces uništavanja svih prisutnih mikroorganizama na jednoj površini, uključujući i sporogene
oblike. Asepsa i antisepsa jesu primene istoh metoda na površini kože i sluzokože.
Svaka medicinska procedura podrazumeva kontakt medicinskih ili hirurških instrumenata sa sterilnim
tkivom pacijenta. Osnovni rizik ovih procedura je uvođenje patogena koji mogu dovesti do infekcije ili
infestacije. Zato su dezinfekcija i sterilizacija esencijalne u osiguravanju da medicinski i hirurški
instrumenti ne učestvuju u transmisiji infektivnih patogena na pacijente.
Prema sredstvima primene, dezinfekcija može biti mehanička, fizička i hemijska.
Mehanička dezinfekcija se sastoji u čišćenju, pranju, aspiraciji i drugim metodama kojima se

odstranjuje više od 90% prisutnih mikroorganizama.
Fizička dezinfekcija se bazira na promeni okoline u pogledu pritiska, temperature, pH i slično. To je

sterilizacija toplotom, hladnoćom, zračenjem ili filtracijom.
Dezinfekcija plamenom se preporučuje samo u vanrednim situacijama zbog nedovoljne

epidemiološke sigurnosti. Instrumenti se preliju alkoholom, a zatim se provuku kroz plamenik.
44
Sterilizacija suvom toplotom obavlja se u suvom sterilizatoru u kojem cirkuliše topao vazduh.
Uništavanje najrezistentnijih mikroorganizama postiže se temperaturom od 180˚C tokom 60 minuta.
Sterilizacija vlažnom toplotom, odnosno vodenom parom pod pritiskom, se obavlja u autoklavu. To
je aparat koji steriliše instrumente za 30 minuta na temperaturi od 120˚C ili za 20 minuta na
temperaturi od 133˚C i duplo većem pritisku.
Sterilizacija etilen-oksidom je veoma efikasan vid sterilizacije. Međutim ETO je skup gas, zapaljiv,
kancerogen i eksplozivan. Ovakva sterilizacija se ne vrši svuda.
Moguće je sterilisati vazduh i neke predmete UV zračenjem, ali uglavnom se koriste zraci veće talasne
dužine i sposobnosti jonizacije.
Kontrola sterilizacije se može izvrišiti fizičkim, hemijskim i biološkim metodama. Pomenućemo samo
da se za biološku kontrolu sterilizacije koriste spore Bacillus-a. Ako spore nakon sterilizacije ne prave
kolonije na hranljivoj podlozi znači da je sterilizacija uspešna i kompletna.
16. Sanitarna karakteristika zdravstvene ustanove?
U cilju sprečavanja mogućih intrahospitalnih infekcija neophodna je stalna kontrola stanja prostora
zdravstvenih ustanova. Pre početka rada bilo koje zdravstvene ustanove trebalo bi popuniti upitnik
koji predstavlja „ličnu kartu“ te zdravstvene ustanove iz koga se mogu sagledati nedostaci i prednosti
u pogledu prostora, stanja stručnih službi itd. U opšte podatke spada identifikacija odgovornog lica,
broj zaposlenih radnika, broj odeljenja, tip gradnje, kapacitet objekta, dispozicija otpadnih materija,
stanje ulaza, zdravstveni nadzor, način dezinfekcije, stanje vešeraja, sabdevanje hranom,
laboratorijska služba, sanitarni blokovi, mrtvačnica, služba za tehničko održavanje objekta itd.
17. Određivanje mikroorganizama u vazduhu zdravstvenih ustanova?
Mikroorganizmi koji se nalaze u vazduhu nazivaju se aeroplanktonima i često su spojeni sa krupnim

česticama aerosola. Ukoliko su ovi mikroorganizmi manji utoliko će njihovo lebdenje u vazduhu biti
duže, a opasnost od infekcije veća. Prostori kao što su operacione sale, sobe za nedonoščad, sterilne
sobe i drugo predstavljaju prostorije gde broj ovih mikroorganizama mora biti sveden na minimum.
Metode za određivanje se dele na kvantitativne i kvalitativne. Što se uzorkovanja vazduha tiče, ona
može biti klasično sedimentaciona (ekspozicija otvorene Petrijeve šolje) ili filtraciona metoda kod
koje se određena količina vazduha propušta kroz filter, pa se zasejava.
Kod sedimentacione metode, po završenoj ekspoziciji šolje se zatvaraju i inkubiraju, nakon čega se
broje kolonije i određuje ukupan broj bakterija po kubnom metru. Formula je sledeća:
1 m3 = 10000 x Nbroj kolonija / Spovršina šolje x Kkonstanta eksponaže
Zakonski gledano, danas se priznaju samo aspiraciono-filtracione metode gde se vazduh dovodi do
hranljive podloge. Uobičajeno je da su u vazduhu najčešće prisutne bakterije, ali tu mogu biti prisutni
i paraziti, gljivice i virusi. Orijentacioni normativ za broj bakterija je sledeći:
• Operaciona sala: 0-120/m3

• Porodilište: 300-400/m3
• Soba intenzivne nege 300-400/m3
• Bolesnička soba 400-500/m3
45
18. Upravljanje medicinskim otpadom?
Medicinski otpad se definiše kao „sav otpad, opasan ili neopasan, koji se generiše pri pružanju
zdravstvenih usluga. Drugim rečima pod medicinskim otpadom se podrazumeva sav otpad koji nastaje
u medicinskim ustanovama, istraživačkim centrima ili laboratorijama. Do 25% tog otpada je zaista
opasno po zdravlje ljudi i okoline.
Medicinski otpad može biti:
• Neopasan – koji nije zagađen opasnim ili drugim materijama, a koji je po svom sastavi slučan
komunalnom (kućnom) otpadu: reciklabilan i biorazgradiv;
• Opasan – koji zahteva posebno postupanje, patoanatomski otpad, oštri predmeti,
farmaceutski otpad, citotoksični otpad, krv i krvni produkti, infektivni i hemijski otpad itd.
Bezbedno upravljanje medicinskim otpadom osigurava bezbednost u radu zaposlenih, bezbednost

korisnika zdravstvene zaštite, smanjuje rizik od širenja zaraznih bolesti, smanjuje količinu otpada i
unapređuje stanje životne sredine.
Postoje četiri ključna načela upravljanja otpadom:
• Načelo dužne odgovornosti (za otpad je odgovoran onaj koji ga stvara)

• Načelo blizine (otpadom se upravlja što je moguće bliže mestu na kome on nastaje)
• Načelo predostrožnosti (ako nije poznata priroda otpada, uvek pretpostaviti da je opasan)
• Hijerarhija otpada (način upravljanja otpadom tako da se poveća korist od njegovog
odlaganja, recikliranja i uništavanja)
Pakovanje otpada se odvija na sledeći način:
• Komunalni (kućni) otpad – crne kese

• Oštri predmeti – žuti kontejneri
• Patoanatomski otpad – braon kese
• Infektivni otpad – kese ili kontejneri žute boje
• Otpad zagađen krvlju – duple sive kese ili žuti kontejneri
• Hemijski otpad – kontejneri crvene boje
• Citotoksični otpad – kontejneri ljubičaste boje
• Farmaceutski otpad – kese ili kontejneri crvene boje
Obeležavanje otpada se odvija u skladu sa srpskom verzijom Evropskog kataloga otpada. EKO
obezbeđuje univerzalni sistem za klasifikaciju otpada. Upotreba nalepnica nam omogućava da uvek
saznamo poreklo, vrstu i količinu otpada sa kojim se rukuje.
Tretman infektivnog otpada i oštrih predmeta se vrši postupcima insineracije u postrojenjima

namenjenim za termički tretman u skladu sa najboljim dostupnim tehnikama. To uključuje sterilizaciju
i dezinfekciju, mlevenje, drobljenje, topljenje itd.
46

Higijena-Sa-Medicinskom-Ekologijom-Skripta-Za-Praktični 2

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Higijena-Sa-Medicinskom-Ekologijom-Skripta-Za-Praktični 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

HIGIJENA SA MEDICINSKOM

1. Uzimanje uzoraka vazduha za laboratorijsku analizu?

Metode uzorkovanja i određivanja zagađujućih materija u vazduhu životne sredine, oprema,

• Apsorpcija je upijanje gasova i para u tečnim i čvrstim hemijskim reagensima. Tečna

Analiza zagađujućih materija može da se vrši kvalitativnim i (semi)kvantitativnim metodama.

Čitanje rezultata podrazumeva upoređivanje izmerenih koncentracija zagađujućih materija sa

mg/m3 ppm (parts per milion)

Φ = izmerena koncentracija/GV < 1

2. Određivanje ugljenmonoksida u životnoj sredini?

GRANIČNA VREDNOST ZA UGLJEN MONOKSID U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

Određivanje CO indikatorskim cevima.

Indikatorske cevčice su kolone ispunjene indikatorom, bilo jod-pentoksidom ili paladijum-hloridom,

Ukoliko je koncentracija CO visoka, umesto metode uzorkovanja koncentrisanjem može se primeniti i

PdCl2 + CO + H20 → CO2 + 2HCl + Pd

3. Određivanje ugljendioksida u zatvorenom prostoru?

GV za CO2 u vazduhu (životna sredina) MDK za CO2 u vazduhu (radna sredina)

Određivanje ugljen-dioksida metodom po Petenkoferu.

Ukratko, 10 mL rastvora barijum-hidroksida potrebno je sipati u ispiralicu i pumpom provući određenu

4. Određivanje taložnih materija u životnoj sredini?

Određivanje taložnih materija metodom sedimentacije.

Standardni sedimentator se sastoji od metalnog stalka, plastičnog levka standardnog prečnika od 20

GRANIČNA VREDNOST ZA UKUPNE TALOŽNE MATERIJE

5. Određivanje sumpordioksida i čađi u životnoj sredini?

GRANIČNE VREDNOSTI ZA SO2 U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

meteoroloških prilika. Imaju štetan uticaj na alveole i traheobronhijalne puteve, a posledično i na

GRANIČNE VREDNOSTI ZA ČAĐ U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

Acidometrijsko određivanje sumpordioksida.

Reflektometrijsko određivanje čađi.

6. Određivanje prašine u zatvorenom prostoru?

Gravimetrijsko određivanje prašine.

Gravimetrijska metoda za određivanje prašine u vazduhu bazira se na sakupljanju prašine na površini

Koniometrijsko određivanje prašine.

7. Određivanje suspendovanih čestica u životnoj sredini?

• Čestice veće od 10 μm: zadržavaju se u gornjim disajnim putevima

Suspendovane čestice se uzorkuju standardnom metodom, a određuju gravimetrijski pomoću uređaja

GRANIČNE VREDNOSTI ZA UKUPNE SUSPENDOVANE ČESTICE U VAZDUHU ŽIVOTNE SREDINE

GRANIČNE VREDNOSTI ZA POJEDINAČNU VRSTU SUSPENDOVANIH ČESTICA U VAZDUHU

8. Određivanje temperature vazduha i zdravstveni značaj?

Tri najvažnija mikroklimatska činioca sa aspekta sagledavanja uslova boravka/rada u zatvorenom

9. Određivanje relativne vlažnosti vazduha i zdravstveni značaj?

U proceni mikroklimatskih faktora određivanje vlažnosti vazduha predstavlja jedno od osnovnih

Postupak merenja vlažnosti vazduha i pribor.

Instrumenti za merenje vlažnosti vazduha se nazivaju higrometri i psihrometri. Polimetar daje

10. Određivanje toplotnog zračenja i zdravstveni značaj?

Da bi se sprečilo povećanje temperture telesnog jezgra, odnosno da bi se očuvala homeostaza,

• Kondukcijom – provođenje toplote (sa toplijeg na hladnije telo)

• Prva vrednost: Razlika u temperaturi na globusu i temperature vazduha.

• Efektivna temperatura (ET)

Potrebno je da imamo podatke o temperaturi vazduha (vrednosti sa „suvog“ i „vlažnog“ termometra

• 27-31: Predostrožnost od toplotnih grčeva i zamora

11. Određivanje brzine strujanja vazduha i zdravstveni značaj?

• Konstanta katatermometra – F (cal/cm2);

Rezervoar katatermometra se najpre uroni u vodeno kupatilo sa vodom zagrejanom na 50-70˚C i u

• Vrednost konstante katatermometra (F) se nanosi na liniju 1 nomograma, a vrednost vremena

12. Merenje nivoa buke u životnoj sredini?

13. Ispitivanje dnevnog osvetljenja?

Veštačko (električno) osvetljenje predstavlja izvore svetlosti podeljene u dve grupe:

• Izvori na bazi usijanja (inkandescencije) – klasične sijalice sa užarenim vlaknom;

Ispitivanje i ocena prirodnog (dnevnog) osvetljenja.

14. Ispitivanje veštačkog osvetljenja?

Merenje osvetljenosti u zatvorenom prostoru.

Ova ispitivanja se obavljaju korišćenjem instrumenta koji se naziva luksmetar. To je najpogodniji

15. Ispitivanje sanitarno-higijenskih karakteristika školske sredine?