Dusan Kovacevic Kontejner Sa Pet Zvezdica

Dusan Kovacevic - Kontejner sa pet zvezdica
Dušan Kovačević
Kontejner sa pet zvezdica
(Neka ostane meñu nama)
Beograd s jedne (tužne, žalosne, nesrećne, jadne, bedne) nepostojeće godine.

Na sceni je izložen novi kontejner, matno veći od uobičajenog, sa
automobilskim točkovima i farovima. Pokraj kontejnera, kao pokraj najnovijeg
modela nekog automobila, stoji plavokosa Učenica odevena u šaroliki kostim,
"kreiran", verovatno, od pronañenih "delova" iz nekoliko kontejnera. Sako je
sličan haljini, ali se cipele malo razlikuju. Na levoj nozi je sandala bež boje, a
na desnoj elegantna, lakirana, cipelica sa visokom potpeticom. Neujednačena
visina peta primorava Učenteu da pazi kako hoda, jer čim se malo "zaboravi",
počne da se gega ili, što bi ljudi rekli, "krene da ćopa" Bez obzira ita pomenute
"sitnice", Učenica se osmehuje, šetajući oko kontejnera kao da reklamira
"jaguar" ili "porše". A kad je podigla poklopac srebrnaste, metalne "kutije", tz
kontejnera su se začu prijatna muzika i stereo-baršunasti glas Hulija Iglesijasa.
Bez većeg napora, igrajući se, Učenica pomera kontejner; okreće ga pokazujući
"zadnji trap", a onda ga vozi po sceni, vešto manevrišući na malom prostoru.
Gledaoci odmah mogu da primete pet crvenih zvezdica ispod imena modela.
KONTEJNER ZA 21. VEK. Hulio peva "iz stomaka" tehnološkog čuda privatne
države Sloboslavije, kontejner se zaustavlja dva-tri metra od proscenijuma.
Učenica se, uz osmeh, udalji nekoliko koraka, ćopajući, a iz kontejnera se
pojavi Profesor. Ustaje, širi ruke ispod crne pelerine i, stojeći u kontejneru kao
u "formuli 1", pozdravlja iznenañenu i, pomalo, zgranutu publiku)
PROFESOR: Dobro veće, poštovana gospodo! Dobro veče! Čast mi je pozdraviti
Vas i, ujedno, zahvaliti Vam na cenjenom interesovanju za moje predavanje:
KONTEJNER ZA 21 VEK! Što znači, u Novi Vek sa novim, modernijim, većim
kontejnerima! Moja Učenica, gospoñica Pa... Milica, demonstrirala Vam je samo
najosnovnije mogučnosti ovog modela. To što ste videli, to je samo spoljni
izgled kontejnera sa pet zvezdica. Zašto ima pet zvezdica i zašto je ovaj model
nazvan KONTEJNER ZA 21 VEK, čućete tokom predavanja na koje ste izvoleli
doći. A obišli smo... Koliko, Milice?
UČENICA: Pa... pa...
PROFESOR: Četrdeset devet! Večeras smo ovde, kod Vas, jubilarni, pedeseti
put! Naravno, to nije slučajno, Vi ste to zaslužili! Dakle, u svim gradovima koje
smo već obišli dobijao sam samo reči pohvale, reči divljenja i mnogobrojne
narudžbine. Da sam dobio dozvolu za proizvodnju ovog kontejnera, do sada bih
prodao, najmanje, pedeset hiljada primeraka! Svakog dana stižu mi pisma i
faksovi sa jednim jedinim pitanjem: "Gde bismo, gospodine Profesore, mogli da
Page 1
kupimo Vaš kontejner sa pet zvezdica?" Za one koji sumnjaju u ovo što pričam
biće dovoljan jedan mali dokaz. Gospoñice, budite ljubazni, donesite jučerašnju
poštu... Milica je, inače, moja desna i leva ruka. Obe moje ruke... Ja ne znam
šta bih bez nje radio... (Učenica, osmehujući se, odlazi ćopajući i ubrzo se
vraća noseći poveći plastični džak prepun pisama pokazujući ga publici,
osmehuje se samo Profesor.) Hvala, Milice! Jučerašnja pošta! Pisma i
telegrami! Pohvale, pohvale, pohvale, i jedno jedino pitanje: "Dragi Profesore,
gde bismo mogli da kupimo Vaš model kontejnera?" Nažalost, moj odgovor je
još uvek isti: Strpite se, koristite stare kontejnere dok ne dobijem dozvolu za
proizvodnju ovog modela. Procedura za dobijanje dozvole je u toku. Neka
ostane meñu nama, jedan moj stari školski drug, koji je u petom razredu
osnovne škole pokušao da napastvuje nastavnicu fiskulture, pa je posle, kad je
pobegao iz popravnog doma za maloletnike i dokopao se inostranstva,
opljačkao nekoliko banaka, danas je uvaženi i istaknuti član Vlade, obećao mi
je, dao mi je časnu reč, da će moj "slučaj" biti rešen do jesenjeg sajma. Ako
održi reć, a verujem da hoće, jer je njegov otac sa mojim bratom bio na robiji
12 godina, ovaj model će biti u širokoj proizvodnji za nekoliko meseci.
(Profesor iskače iz kontejnera, povlaćeći za sobom čelični lanac, privezan za
članak leve noge. Kao da je sve u najboljem redu, odbacuje crnu pelerinu i
popravlja odelo skrpljeno od raznoraznih delova "pronañenih" u kontejneru.
Oslanjajući se na štap sa srebrnom drškom, pridiže "medicinski okovratnik" i
proučava da li mu je ortopedska cipela na desnoj nozi u redu. Očigledno,
negde, nekad, dobro "nastradao", Profesor "aritmično" treska metalnom
potpeticom ortopedske cipele; na levoj nozi ima lakiranu, salonsku cipelu.
Šetajući dva koraka levo, dva desno, "nabijen" viškom energije, vuče lanac,
započinjući svoju "životnu priču"; priču o dugom i teškom putu do današnjeg
uspeha.) Poštovani prijatelji, moram Vam reći, moj put do današnjeg uspona
bio je dug, naporan i težak. Nisam išao putem "posutim ružama"; gazio sam i
oštar kamen, bosim nogama. Što jes' jes'... Danas mi neki prijatelji kažu: Ti si
srećan čovek!" Sta ste rekli, pitam ih ja? Ja sam srecan čovek? Ma nije
moguće? Neće biti da je tako? Krenuli smo, kao generacija, sa istih pozicija,
završili smo slične škole i fakultete, i ja sam, izgleda, jedini uspeo. Ja jesam
srećan jer sam teškim radom nešto napravio u životu. Nisam nikad ništa dobio,
niko mi ništa nije poklonio, ja sam ovaj kontejner stvorio svojim rukama i
svojim radom. To, gospodo, nije sreća! To se zove pamet, plus rad! Sreća bi
bila da mi je ovaj kontejner neko poklonio. Da sam ja, ovako, sa rukama na
leñima, šalabajzao po gradu, a neko mi prišao i rekao: "Profesore, hoćete li,
džabe, ovaj kontejner?" To bi bila sreća... Znate, moram Vam nešto reći, naši
smo, neka ostane meñu nama, čoveku se ovde sve prašta, osim uspeha! Ako
ukradete, ako slažete, ako prevarite, ako izdate, ako, čak, i ubijete, uvek će se
pronaći neko opravdanje. Meñutim, ako slučajno uspete u životu, pa se uz
uspeh malo i obogatite, pomoći Vam nema! Gotovi ste! Važ uspeh je i Vaš kraj!
Odmah se postavlja pitanje... Milice?
UČENICA: Pa... Ko je On i šta je On da uspe u životu, a bio je najgori meñu
nama? Mogao je da uspe svako, samo ne On! Mora da je neko debelo stajao
iza njega! Ne može baš On, od tolikih nas, da uspe i, usput, da se obogati! To
Page 2
je njemu neko nešto "sredio".
PROFESOR: A ko bi to mogao da sredi? Pa, zna se policija! policija! Kod nas
sve počinje i sve se završava u policiji. I to ne u običnoj policiji, već u vrhu
Državne bezbednosti. Nema drugog objašnjenja da baš On, od tolikih nas, uspe
"preko noći"! "Preko noći!" Eee, braćo moja draga, i sestre moje lepe, prijatelji
moji, to "preko noći" je trajalo u mom slučaju deset godina. Znači, jedna "noć
uspeha" bila je duga deset godina! I da se nije pojavio Slobodan Milošević, ta
noć ne bi nikad sunca ugledala. Meñutim, On se pojavio kao kometa; trgao me,
uznemirio me, zainatio me, uozbiljio me... A pre njegovog dolaska bio sam
najobičniji profesor. Mala plata, mali stan, mala kola, mala žena, mala deca...
Jednom rečju, mali život, krpio se kraj sa krajem i - čekala se penzija. Mlad
čovek, u najboljim godinama, zna da ce jednoga dana umreti... Put prav, bez
krivina, bez iznenañenja i uzbuñenja, bez izazova; prečica do smrti. I taman
sam pomislio da se u mome životu nista neće promeniti, kad pojavi se On!
(Profesor gleda u Učenicu, koja mu se osmehuje i uz osmeh klima glavom.
Dobivši potvrdu svoje priče od "najbližeg saradnika", predavač nastavlja
"izlaganje" sa istim zanosom i ubeñenjem.) U početku nisam verovao da je to
moguće! Mislio sam da sanjam! Mogao je da se pojavi Svako, samo ne On! Da
je došao neki Marsovac, manje bih se iznenadio. Rekao bih: "Pa posle tolikih
priča o ljudima iz svemira, red je da se neko od njih i pojavi." O njima se priča
otkako je sveta i veka, samo Njega nikad niko nije pominjao. Da je neko rekao
pre deset godina da će se On pojaviti, da će biti baš takav kakav jeste, da ce
se ovaj naš napaćeni i civilizacijski zaboravljeni narod naći u centru svetskih
zbivanja, svi bi mu rekli da priča gluposti. Takvog proroka ova zemlja nije
imala! Kad sam ga ja prvi put video i čuo, ustao sam iz fotelje gledao sam ga
na televiziji - stao sam, ukočio sam se, zinuo i... ostao bez daha... Nisam disao
jedno pola sata. To je medicinski nemoguće, ali, u mom slučaju, bilo je tako. A
kad je počeo da govori, da viče i da maše rukama, srce mi je stalo, nešto me
je u grlu steglo, a niz obraze su mi potekle suze. Nisu to bile obične suze, to se
moja ponižena, napaćena i sledena duša topila... Deca su me samo gledala, a
žena se krstila. A kad je On rekao "nikad niko više neće smeti da vas bije", da
vas pipne, da vas, slučajno, neko popreko pogleda, uhvatio sam se za srce i
pao u fotelju. Da se moja mila i draga pokojna majka pojavila na vratima,
manje bih se obeznanio. Taj moj šok izazvan prvim susretom sa njim, nikad
neću zaboraviti. Evo, i danas, posle tolikih godina, kad se setim tog
televizijskog prenosa, Njegovog govora kroz onaj prozor na Kosovu, samo me
ovde nešto zaboli, srce mi zastane, a oči mi se... oči mi se... Izvinite...
(Profesor zaćuta držeći sklopljene ruke kao da se moli. Gledajući negde ispred
sebe, prihvata maramicu koju mu je Učenica donela. Obrisavši oči, zahvalno
dodiruje rame svoje Učenice, potom se s uzdahom pomera, povukavši lanac
privezan za članak leve noge.) Da... Meñutim, mi ne bi bili mi kad se ne bi
svañali. Kao i obično, narod se podelio. A onda su došle demonstracije, na ulice
su iz podruma, sa tavana, iz kanalizacije, dojurili neki manijaci, psihopate,
ludaci, narkomani, a iz šuma su dotrčali četnici. Drogirani i pijani, počeli su da
ruše grad, da pale kuće, da ubijaju... Ja sam vikao sa balkona: Šta to radite,
majku vam... izdajničku? Šta to radite? I onda sam doživeo najstrašniju stvar u
Page 3
životu. Meñu tom raljom ugledao sam i moju decu. Moju roñenu decu! Kad sam
rekao ženi da cu ih prebiti, žena je uzela stvari i preselila se kod majke, čiji je
otac bio kapetan Kraljeve vojske, inače, kasnije, američkočetnički emigrant. Sa
balkona sam joj viknuo: "Idi, obuci očevu uniformu, stavi kokardu na čelo i nož
u usta, pa kolji kao što ti je otac klao!" Ona je, zamislite, zastala na uglu,
pokraj novog kioska sa viršlama, pogledala me i rekla...
UČENICA: "ðubre komunističko! Sram te bilo!"
PROFESOR: Meni, koji sam u školi išao peške, po kiši, snegu, ledu, dvadeset
kilometara, meñu zmijama i vukovima... Zna Milica. (Profesor gleda u Učenicu,
oslanjajući se na štap, kao da će se svakog trena srušiti. Devojka mu polazi,
nešto mu šapće, a onda se ponovo udaljuje dva-tri "neravna" koraka... Smiren
nekom njenon rečenicom, Profesor nastavlja priču, trudeći se da ga prejaka
sećanja ne "prekidaju".) I tako, razišli smo se posle 22 godine braka. Šta se
desilo nekoliko meseci kasnije? Zbog učešća moje dece u demonstracijama i
zbog pisanja moje žene u novinama bila je novinarka mene su "udaljili' sa
fakulteta. Jednostavno su me oterali u invalidsku penziju. Istina, dok sam bio
mali, imao sam sedam-osam godina, udario me je tramvaj na Slaviji, s leña. Ja
sam posledice osećao, iako ih nisam pokazivao, meñutim, neko od mojih
"prijatelja" je iskopao taj podatak i... i... Ostao sam sam, počeo je rat, ceo
svetje udario na našu zemlju, valjalo je preživeti svetsku izolaciju. Da On nije
stao na čelu države, ja bih se ubio, jer ne bih imao nadu da će nas ikad iko
izvući iz očaja i bede. On je ostao, a ja sam jedne noći pošao da bacim kesu
starog ñubreta u kontejner. lzašao sam da bacim jednu kesu, a kući sam se
vratio sa dve. I ta činjenica, da sam otišao da bacim jednu kesu, a kući doneo
dve, promenila je moj bedni život. Gledajući šta sam našao u kontejneru,
upitao sam se: “Zar je moguće da u ovakvoj situaciji, u ovoj bedi, ljudi bacaju
ovako vredne stvari?" Uzeo sam svesku i pronañenu robu klasifikovao po
rubrikama: IZAŠLO-UŠLO. IZAŠLO to je bilo ono što sam ja odbacivao, UŠLO
ono što sam pronalazio. Moram vam odmah reći, sa prvim kontejnerom radio
sam u zabačenom delu grada, gde su ljudi oduvek poprilično skromno živeli.
Znajući to, upitao sam se šta li tek ima u kontejnerima u delovima grada gde
je narod bogatiji i rasipniji. I da vas mnogo ne mučim, krenuo sam od periferije
prema centru, "obrañujući" usput i videnije hotele, sve dok jednog dana nisam
dospeo do Diplomatske kolonije. Kad sam se dočepao Diplomatske kolonije i
kad sam video šta sve stranci odbacuju kao "neupotrebljiui robu", samo sam se
uhvatio za ovu moju glavu. Kući sam se vratio sa dva prepuna džaka i jednom
kožnom, diplomatskom. tašnom. Milice, pokaži šta bacaju... (Učenica iz
kontejnera vadi i pokuzuje gledaocima - dobro očuvanu "diplomatsku tašnu".
Profesor uz osmeh nastavlja priču.) I taman sam razradio posao, kad ponovo
počeše demonstracije, ali ovoga puta sa lupanjem po šerpama i kontejnerima.
Doñem ja, kao i obično, do Diplomatske kolonije negde oko pola osam uveče, a
po mome kontejneru neki dripci biju motkama i metalnim šipkama, i deru se:
"Slobo, Sadame!" Počnem da ih grdim, jer vidim da ce mi uništiti kontejner, a
dripci onim motkama i šipkama po meni. Tukli su me tokom celog televizijskog
dnevnika... To što su mene isprebijali, to manje-više, ali su mi i kontejner
demolirali. Iste noći, onako pretučen, odguram kontejner do kuće. Kad sam
Page 4
prezdravio, ofarbam ga pojačam i promenim točkove, onda ga vratim u
Diplomatsko naselje, ali ponesem i pištolj. Nisam imao nameru da ga
upotrebim, kunem vam se, ali da se branim od zlikovaca, to jesam, priznajem.
Branio sam kontejner desetak noći, sve dok se nije pojavio taj tip, ta džukela,
koja me je provocirala polako, sistematski, pedantno, proračunato... Dolazio bi,
oko ponoći, da baci ñubre, zapalio bi cigaretu i započinjao razgovor. U početku
mi je to izgledalo kao slučajno, dok jednog dana nije počeo, pokušao, da me
ubeñuje, tačnije, da me prevaspitava. Te predsednik je ovakav i ovakav, te
njegova žena je ovakva i ovakva, te, molim Vas, neka ostane meñu nama, naš
narod je krenuo za kriminalcima, lopovima, ubicama... Slušao sam ga, a sve
mije kuvalo u stomaku. U glavi mi je zujalo i zvonilo kao kad me je tramvaj
udario, na Slaviji, s leña, 11. oktobra 1956. godine, na ekskurziji. Došli smo da
vidimo Beograd, a ja sam video samo bolnicu... Znate, te godine, kad me je
tramvaj nezgodno udario, brzo sam se oporavio, ali mi je zauvek ostalo
tramvajsko zvono u glavi. Kad god se, na primer, iznerviram, U glavi mi, tačno
tu, počne prvo polako da zvocka, zvoc, zvoc, zvoc, a onda se pojačava i zvoni
kao veliko crkveno zvono. Na vrhuncu zvonjave, moram da čučnem, bilo gde
da se nalazim, i da, ovako, iz sve snage pritisnem glavu pesnicama po
slepoočnicama, jer imam osećaj da će mi glava eksplodirati. I moram da ječim,
da se oslobodim unutrašnjeg pritiska... Aaaaa! Aaaaa! Aaaaa! (Profesor čučnu,
poče da ječi, dok se negde, izdaljine, čuju crkvena zvona. Zgrčen, sa
priljubljenim pesnicama na slepoočnicama, ostao bi tako ko zna kouko dugo da
ga Učenica ne pridiže, popravljajući mu ortopedski okovratnik. Oslonivši se na
štap, Profesor nastavlja priču kao da se ništa nije desilo.) Kad me je on video
kako čučim i ječim, upitao me je: "Pa, nije valjda da si i ti neka komunjara?" E,
to je bila ona presudna kap u već prepunoj čaši; zgrabio sam pištolj i upucao
džukelu u obe noge... Na suñenju, godinu dana kasnije, sudija, inače moj stari
školski drug, čiji je otac tokom Drugog svetskog rata, s punim pravom, streljao
pola moje familije, s majčine strane, kaže meni: "Idi kući, gledaj svoja posla."
Dok me je pratio iz Palate pravde, upitao sam ga: "Da li je moguće da
registrujem prvi privatni kontejner?" "Kako to misliš?*, začudio se on. "Lepo",
rekao sam, "da u ovom procesu velike ekonomske reforme osvojim deo
neiskorišćenog kontejnerskog prostora. Konstruisaću prvi mobilni kontejner..."
On se nasmejao, potapšao me po ramenu i rekao: "Ne odustaješ od
pronalazaka?" Znate, još kao mali, nisam uvek bio ovoliki, skupljao sam sve
što nañem. Ono što drugi misle da je neupotrebljivo, ja uzmem, pa odnesem
kući, a onda to spajam, krpim, sečem, lepim, ukucavam, farbam i nosim na
izložbe. Pa, mislio sam, nije valjda jedino Nikoli Tesli suñeno da se rodi u ovoj
zemlji. Naravno, ne bih da se poredim, sačuvaj Bože, ali dobio sam nekoliko
republičkih nagrada, ali toje druga priča. I tako, kaže meni moj sudija iz
detinjstva: "Ma, radi, bre, šta hoćeš!" Mesec dana kasnije konstruisao sam
ovaj mobilni kontejner, čije ću Vam sposobnosti kasnije demonstrirati, jer
imam veliku ljudsku potrebu da najpre završim priču o čoveku koga sam doveo
u položaj invalidskih kolica... Malo mi je sve to teško, neprijatno i mučno,
meñutim, moram... Verovatno ste čitali o mom slučaju. Pisalo se, nadugačko i
naširoko, po "demokratskim novinama". Svega je bilo osim istine. A istina je,
Page 5
verujte mi, ovakva. Iako sam znao da je taj čovek ñubre veće nego ono što je
bacao - a to sam mu jednom i rekao: "Baci sebe u kontejner, a ñubre pusti
neka ide kud" - nešto mi nije dalo mira, neka nepotrebna savest počela je da
me nagriza i zlostavlja; noćima sam ga sanjao, pitajući se u snu, šta li sad radi.
Kako je? Jednog jutra, posle neke diplomatske terevenke, pronašao skoro punu
flašu francuskog konjaka, spremio sam se i otišao kod njega kući. Primila me je
njegova majka. Kažem da sam prijatelj i uñem u njegovu sobu. Sedi, on, u
kolicima, za stolom, i nešto piše. Gledam po sobi, vidim neke čudne slike,
nigde nijedan motiv, nijedan pejzaž iz naše zemlje. Odmah mi je bilo jasno da
je reč o nekoj sekti jer su po zidovima bili i neki oklopi, neke sablje, neki
grbovi, neke diplome na stranim jezicima... Kad me je pogledao, upitao me je
najnormalnije, kao da je očekivao da ću doći: "Kako si?" Sve je mogao da me
pita i da mi kaže, samo ne to. Pa, velim, spolja sam tako-tako, ali mi nešto
iznutra nije baš najbolje. Krivo mi je, velim, što sam to učinio... Eto, došao
sam da popričamo, da vidim da li je to moglo da se izbegne. Ako je moglo,
onda da se ne ponovi... I dok smo pili onaj francuski konjak, predložim mu da
radi sa mnom. Kažem, desilo ti se to što se desilo, izazivao si me, provocirao,
naterao da preñem granicu grañanske pristojnosti... Ljut sam, velim, što si me
doveo u situaciju da osećam grižu savesti, kao da sam nešto strašno učinio.
"Nemoj da se nerviraš", kaže on. Dok me je pratio do vrata, u kolicima, dade
mi jednu poveću svesku, nalik na knjigu... Milice, dušo, hoćeš li mi doneti to
ćudo? Milica je vredna da vrednija ne može biti. E, da nam je više takve dece,
kamo lepe sreće. (Osmehnuvši se, Učenica otrča do kontejnera i vrati se noseći
neku poveću svesku. Dok ona, gegajući se, odlazi i dolazi, Profesor je očima
opominje da malo pazi kako ide. Bez obzira na nejednake potpetice, ne mora
tako da se lomata... Kad mu Učenica doda svesku nalik na knjigu, pogledom joj
pokazuje da se vrati na svoje mesto. Pogledavši posetioce u sali, Profesor
zavrti glavom, uzdahne i progovori zabrinuto, prikrivajući bes.)
Kad sam, u rano svitanje, završio čitanje, nisam znao šta da radim; da li da
ovo ñubre bacim u ñubre, da li da sve zaboravim, da ga se više nikad ne setim,
da ga čak nikad više ni ne sanjam... I uvek, kad imam priliku, kao što je ova
večeras, pročitam pojedine delove iz ovog satanističkog manifesta, da ljudi
čuju, kao Vi večeras, šta se to kod nas piše i legalno prodaje... Izvinite, malo
sam se upetljao... (Dok priča, Profesor šeta povlačeći lanac koji mu je "svezao"
noge. Oslobañajući se "čvora", uz osmeh se pravda.) Jeste, malo je neobično
da se vezujem lancem za kontejner, ali, verujte mi, moram. Takva su
vremena. Prve noći kad sam ostavio kontejner u Diplomatskoj koloniji, lopovi
su ga ukrali. Našao sam ga nedelju dana kasnije, slupanog i očerupanog. Onda
sam ugradio alarm, ali su kriminalci ukrali kontejner zajedno sa alarmom. Sad
sam ga lancem privezao za nogu, pa ako ukradu kontejner, ukrašće i mene... I
to će im biti poslednja krada u životu... Ostavljao sam i Milicu da ga čuva, ali
su je mangupi maltretirali i svašta joj pričali. Šta su ti pričali, dušo? Reci,
slobodno reci. Reci ljudima, neka čuju kakav ološ šeta po gradu.
UČENICA: Pa... pa... pa...
PROFESOR: Reci.
Page 6
UČENICA: Pa... pa... pa... pričali su...
PROFESOR: Ma. reci. Ja nju zovem Pa... Milica. Je li tako? Ona se ne ljuti, jer
sve rečenice počinje sa pa. Papadače. Dobro, nismo svi idealni. Reci.
PROFESOR: Da sam lud, bolestan, pokvaren... Je li tako? Je li tako Pa...
Milice?! (Učenica, oborivši pogled, jedva vidljivo potvrñuje klimanjem glave.
Profesor joj prilazi, zagrli je i tiho, očinski joj kaže) Samo nemoj da plačeš...
Izvini.. Mnogo je osetljiva za ova današnja vremena. Ja sam Milici, inače
odličnom studentu, objasnio da naša zemlja prolazi kroz period naglog razvoja
i dinamične istorijsko-ekonomske transformacije, za šta je drugim narodima
bilo potrebno dva-tri veka. Neophodni su nam, rekao sam joj sto puta, ljudi
vrhunskog znanja, ali za posebne oblasti. Znati sve isto je kao ne znati ništa.
Radi, Milice, rekao sam joj. Radi! Osamostali se, stani na svoje noge... Koliko si
zaradila prošlog meseca? Nemoj da plačeš, dušo... Kaži ljudima koliko si
zaradila prošlog mescea. Mi smo krenuli na promotivnu turneju našeg
kontejnera da bi pomogli ljudima. Svako od ove gospode može da ima svoj
kontejner. Nisam ja njega pravio samo za sebe... i tebe... Ajde, smiri se lepo i
reci. (Devojčica briše oči papirnom maramicom, onda je zgužva i baci pokraj
kontejnera, kao i njen Profesor nešto malo ranije.)
UČENICA: Pa... pa... pa... zaradila sam...
PROFESOR: Sto četrdeset pet maraka! Bez poreza! Na jednom kontejneru. A
moj plan je da otvorim lanac kontejnera. Najmanje dvadeset. Meñutim, za to
mi je potrebna posebna dozvola. Jedan moj stari školski drug, za koga se
pričalo da je ubijen u Marseju, rekao mi je, neka ostane meñu nama, molim
vas, da od tog "lanca" nema ništa ako se ne učlanim, na primer, u JUL. "Ako se
učlaniš", rekao je, "možeš da postaviš 10 kontejnera i u centru grada." Do
sada nisam bio član ni jedne partije, osim komunističke, ali, kako stvari stoje...
Nego, poštovana gospodo, da se mi vratimo na ovu moju muku, koja je,
videćete, zajednička. Dakle, dobio sam kalendarove sekte, skuvao kafu, seo za
sto i, naravno, prvo pročitao naslov na koricama. I, šta sam imao pročitati?
Evo, ovo što piše. Kalendar za godine koje su prošle... Malo sam zastao, pa
ponovo pročitao, pitajući se: Kakav je to kalendar, koji je upotrebljiv samo za
godine koje su prošle? Odmah ispod naslova, ispisan je i odgovor, da ne bi bilo
"zabune". Ljudima bez budućnosti nisu potrebni novi kalendari dovoljni su
stari. (Profesor, ćuteći, preko naočara sa crnim okvirom, koje je izvadio iz
džepa, pre čitanja, posmatra publiku, očekujući razumevanje.) Znači, to je to.
"Ljudima bez budućnosti nisu potrebni novi kalendari, dovoljni su stari..."
Dobro, pomislio sam, svako demokratsko društvo, kao što je danas naše, može
i mora da podnese izvesne pošalice, literarne pornografije i stihovane
budalaštine. Otvorim ovo čudo, kad, na prvoj strani januar. Neka slika zime,
ništa neobićno, i neka priča nalik na pesmu... Milice, dušo, budi ljubazna,
pročitaj pesmu posvećenu januaru. Pročitaj je da ljudi čuju i vide kako sve
počinje bezazleno, naivno, jednostavno... Milica, inače jako lepo čita. (Učenica
dolazi do Profesora, uzima kalendar, okreće se prema publici i čita pesmu.)
UČENICA: Kočijaš.
Page 7
Kuće do prozora
Zavejane snegom
I ukrašene ledom
Čekaju da neko doñe
Put sela
Kroz vejavicu i noć
jure saonice
Kočijaš prati miris dima
Iz rodne kuće
Poteže uzde i viče
Ali ne bije konje
Mada je kočijaš od roñenja
Nikad nikoga nije tukao
Žao mu sebe
(Kad Učenica završi čitanje, Profesor i dalje gleda negde u daljinu, kao da
"posmatra' sliku iz pesme. Devojka stoji, očekujua da joj nešto kaže... Nakon
nekoliko trenutaka, Profesor skida beretku, stavlja je u džep, uzima kalendar
od Učenice i, pokazujući joj rukom da stane na svoje mesto, obraća se publici.)
PROFESOR: Januar, sneg, vejavica, kuće do prozora zavejane snegom,

saonice, kočijaš... Kočijaš koji ne bije konje - žao mu sebe... Sve, na prvi
pogled, izgleda kao slika iz nekog starog ruskog filma ili iz našeg davnog
detinjstva. Meñutim, kad sam okrenuo sledeću stranu... (Dok Profesor okreće
stranu kalendara, iz kontejnera se začuje zvuk telefona. Učenica, po navici,
pritrčava i iz kontejnera uzima crnu slušalicu. Javlja se ljubazno, kao što je
red.)
UČENICA: Pa... Kontejner Profesora... Pa... Profesor je trenutno...
PROFESOR: Ko je?
UČENICA: Pa... gospodin Jagoda...
PROFESOR: Daj mi ga... (Profesor se pubici izvinjava osmehom; uzima
slušalicu i javlja se hladno, zvanično, kao da je znao zašto ga zovu.) Da...
Zdravo... Da... Da... Ja sam Vam rekao: taj Zakon o univerzitetu je u skladu sa
mojim ubeñenjima, ali posle svega što ste mi učinili ne želim da se vratim bez
ozbiljnog izvinjenja. Ako sam Vam stvarno potreban, ako ste najzad shvatili da
sam u obračunu sa onom sektom, o kojoj upravo pričam, branio i Vas, i Vaš
zakon, i sve ono za šta se Vi samo deklarativno zalažete, onda ćete se lepo
dogovoriti kako da mi se izvinite i kako da me vratite na fakultet, ali sad na
mesto koje sam odavno zaslužio. Ili dekan, ili ništa... lli, brate, molite te
profesore koji neće da potpišu Zakon. A ima i učitelja po selima, hvala Bogu...
Ti bar znaš da ja nikada nisam pucao zato što volim da pucam. (Profesor vraća
Učenici slušalicu. Povlačeći lanac za sobom, dolazi do proscenijuma, pokazujući
rukom prema kontejneru.) Naši ljudi su neverovatni; sad me mole da se
vratim. Kad su me osuñivali, ja sam im rekao: molićete vi mene da se vratim.
Nemare vi ljudi kao što sam ja... Dakle, poštovani prijatelji, već na sledećoj
strani, posle one idilične slike zime i kočijaša koji ne bije konje ispisani su
Page 8
autentični istorijski datumi sa "zanimljivim" komentarima. Pokraj slike Josipa
Broza Tita stoji datum: 15. 1. 1945. godine. I komentar: "Na današnji dan
počelo je proleće u Jugoslaviji. Josip Broz Tito, pri piću, gledajući kroz prozor
otetog dvora, rekao je: 'Kakav divan prolećni dan.' Neko je to čuo i preneo
partijskom vrhu koji je jednoglasno odlučio da proleće počinje kad je Tito
primetio. Znači, 15. januara... (Profesor za trenutak gleda ljude u sali, kao da
hoće da kaže: svaki komentar je suvišan.) Ispod Titove slike je slika Mocarta.
Datum, 27. 1. 1956. i objašnjenje: "Navršilo se 200 godina od roñenja
Volfganga Amadeusa Mocarta. Jednom svemirskom letilicom poslati su put
nekih dalekih civilizacija 'Čovek u krugu' Leonarda Da Vinčija, Šekspirovi soneti
i Mocartova muzika. Leonardo je živeo kao nadničar. Za Šekspira se sumnja da
je uopšte živeo, a Mocart je živeo, ali to nije bio život. Kad je umro, sahranjen
je u zajedničkoj grobnici za siromahe, jer para za njegovu sahranu nije bilo.
Danas bi samo od prodaje Mocart kugli moglo da se podigne hiljadu spomenika
veličine egipatskih piramida. Vanzemaljci o svemu ovome ništa neće znati.
Gledaće Leonarda, čitaće Šekspira, slušaće Mocarta i govoriće, rezignirano: To
je civilizacija! A gde mi, ljudi, živimo?" (Profesor samo pogleda Učenicu, koja
odmah prilazi i uzima kalendar.) Naša zemlja nikad nije bila u težem položaju,
ceo svet se zaverio da nas uništi, satre i zauvek iskoreni, a ovaj kosmopolita i
njemu slični brinu brigu o Mocart kuglama... Nemamo mi prečih briga od
Mocart kugli... Milice, dušo, pročitaj najavu za februar. Milica je, inače,
studirala književnost. Njena katedra je sada ukinuta. Izvoli, dušo. (Učenica
gleda Profesora kao muzičar koji očekuje znak dirigenta. Kad joj on klimne
glavom, počinje da čita pesmu, trudeći se najbolje što ume.)
UČENICA: Pomirenje
Iznad ognjišta spava mačak

sanja miša podstanara
A miš je gladan
Jedva stoji
Jer je u kuću došla Mlada
Okretna brza i nasmejana
Takva će biti do proleća
Dok je ne zameni
Ivanova majka
Majka je stara od roñenja
I ovih dana zabrinuta
Jer joj sin u vojsku poñe
A ona mu nije rekla
Ono što tiho sad ponavlja
I kad je budna i kad spava
Sine Ivane
Oprosti bratu Jovanu
Onu zemlju kraj reke
Oprosti mu dok sam žtva
Bogom te molim
Page 9
Pomirite se
S jeseni
Ili s proleća
Kad reka zemlju poplavi
Kad je nema
(Profesor uzima kalendar od Učenice. Dok se ona udaljava, on se osmehuje,

prelistavajući strane.)
PROFESOR: Majka moli decu da se pomire, kad voda naraste, kad poplavi
zemlju, kad zemlje nema... Da idem u crkvu, prestao bih da idem... A meñu
datumima iz februara, ispod slike mrtve ribe, koju neka reka nosi, ispisan je
sledeći komentar za dan 17. 2. 1997. godine: "Slavoljub Bakić, zvani Sava
Smuñ, ribolovac iz sela Grabovca, rešio je da 'pojača' ulov ribe; umesto da lovi
štapovima i mrežama, u reku je pustio struju iz agregata. Strujni udar je
ošamutio i na površinu izbacio samo belu ribu. Raćunajući da će veći napon
struje 'povući' sa dna reke i veliku ribu, skinuo je struju sa dalekovoda i kabl
spustio u reku. Posle strašnog udara, po površini su zaplovili i somovi. Plašeći
se da će voda odneti 'ulov', utrčao je u reku i - sutradan su ga našli 20
kilometara nizvodno, na peščanom sprudu, sa somom od 68 kilograma u
naručju. Bio je to Slavoljubov najveći ulov." (Profesor pogleda ljude u sali,
osmehne se i nastavlja da prelistava kalendar.) Kuća gori, a baba se češlja...
Vreñaj narod koji te je podigao, othranio, iškolovao... Po mojim podacima, ovaj
pamflet je razaslat širom sveta. Stigao je i u jedno zabito selo na Novom
Zelandu, odakle mi se javio moj kum, inače zubar, da mi kaže kako mu se ovo
sviña. Rekao sam mu da ćuti i buši zube Zelanñanima, i da mi se jedno vreme
ne javlja. Pogotovo što sam mu nudio da radi sa mnom. "Neću ja", veli, "da
budem kontejneraš." E, pa budi Novozelanñanin. Kao da ja nisam mogao da
spakujem kontejner, pa u Pariz, London, Beč... Mogao sam, naravno, ali neću!
Sad se ovde ostaje, kad je najteže... Mart mesec je, opet, začinjen jednom
‘pesmom’ i suptilnim zapažanjem ‘umetnika-antropologa’ ko smo to mi, kakvi
smo to mi i šta nam je jedna od ‘karakternih osobina’. Dakle, ta 'stihovana
analiza’ ima naslov: "Dok deca ne narastu". Dozvolite mi da Vam pročitam. U
mladosti sam, nisam Vam to pričao, bio član Literarne sekcije "Žikica Jovanović
Španac". - Dok deca ne narastu
Miloš ubi Pavla

Na putu za grad
Jer je Pavle ubio Lazara
Prošle godine
Kad se saznalo
Da je Lazar ubio Tomislava
Za koga se pričalo
Da je ubio Vladimira
Koji je
Dokazano
Ubio Todora
Page 10
Optuženog za ubistvo Vojina
Odbeglog s robije
Zbog ubistva Luke
Dok su pratili Pavla
Po kiši koja se ne pamti
Ubi grom Miloša
Ispod drveta i kišobrana
I sad je mir u selu
Dok deca ne narastu
(Profesor, kao i obično, posmatra ljude u sali. Ponavljajući 'zaključak" pesme,

komentariše ga kratko, precizno, "na svoj način".) I sad je mir u selu. Dok
deca ne narastu... A kad narastu, onda će, ponovo, da se sistematski,
pedantno, precizno i natenane tamane... Što će reći, mi smo narod koji jedva
čeka da odraste i da se samoubija. To, naravno, nije rečeno eksplicitno, ali
jeste rečeno "desplicitno"! Širenje defetizma, laži, uvreda, klevetu i
ponižavanje sopstvenog naroda postala je jedina "sportska disciplina" naših
"intelektualaca". I onda se ti takozvani "borci za ljudska prava" ljute kad te
njihove morbidne optužbe i uvrede bivaju kontrolisane i zabranjivane. Ne, nego
im treba davati naslovne strane u novinama ili televizijske emisije da
većsludeni i uplašeni narod dokrajče jednom zauvek. I naš, i prijateljski,
bratski, ruski narod. Jer, to ovde piše, gospodo, zavedeno pod datumom 25. 3.
1992. godine. "Sovjetski astronaut Sergej Krikalev posle 10 meseci provedenih
u svemirskoj stanici 'Mir', bez kontakta sa zemljom, uspešno se vratio iz
kosmosa. Kada se vratio, nije mogao da veruje da SSSR više ne postoji.
Odleteo je kao sovjetski kosmonaut, a sleteo kao ruski. Sergej Krikalev je, pre
leta, bio ubeñen da će u svemiru videti i doživeti čuda. Kad je izašao iz kapsule
i hteo da ispriča šta je sve video Gore, rekli su mu šta se u meñuvremenu
desilo Dole. Sergej je seo na prvu stolicu i rekao, više za sebe: “Zanimljivije bi
bilo da sam 10 meseci u Moskvi vozio bicikl.” (Profesor gleda publiku, širi ruke,
osmehuje se i, osvrnuvši se, poziva Učenicu. Pružajući joj kalendar, naslanja se
na kontejner, malo umoran od svega.) Milice, dušo, pročitaj najavu za april.
Meñu poštovanim prijateljima u sali, sigurno ima i prosvetnih radnika, kao što
sam ja. Neka ljudi čuju kako ih ovi mudraci cene i uvažavaju... Samo polako i
razgovetno, dušo. Milica je, inače, malo promukla. Vuče hroničnu prehladu od
demonstracija. (Učenica klima glavom, a onda "pesmu' čita kako joj je rečeno.)
UČENICA: Pravopis
Zaštoje učuelj Sreten

Jednog aprilskog dana
Izašao iz škole
Na vrhu planine
I sišuo u grad
Gazeći sneg do kohna
Da pogleda neki film
Page 11
Ili da sedne negde
S ljudima
Kao i obično
Ispruvljao je pismene zadatke
Sedeći za katedrom
U učionici sa deset klupa
I dva ñaka
I nervirao se,
Podvlačeći pravopisne greške
Da li se piše odvojeno, Milane!
Odvojeno!
I je li se piše odvojeno, Dragane!
Odvojeno!
Odvojeno, upita Dragan.
Visok skoro dva metra
Odvojeno, potvrdi učitelj
Znači, gospodine učitelju
Je li smo odvojeno
A pili zajedno
Učitelj ga je samo pogledao
Sklopio svesku
I iz škole izašao
Bez reči
(Kao da polaže neki težak ispit, Učenica gleda Profesora; zamišljeni "pedagog"
još neko vreme gleda u pod, a onda klima glavom, prilazi devojci i uzima
kalendar)
PROFESOR: Hvala, Milice, dušo... i onda, ako ste čitali, ako se sećate, ovoliki
naslov u novinama: "Profesor pucao i ranio nepoznatog prolaznika!"
Nepoznatog prolaznika? Čovek išao ulicom, mirno, a ja nisam imao pametnija
posla nego da... pucam. Deca prestala da mi se javljaju. Moja roñena deca...
Pre nekoliko meseci, moram ovoda vam ispričam, sretnem na ulici, ispred
kuće, komšiju, onog, obrazovanog i ozbiljnog čoveka. Uvek je bio odmeren i
tih, kao da se vraća ili kao da ide na sahranu; gledam ga, šeta ulicom i peva.
Peva, nasmejan, raspoložen, srećan, kao da mu se neko čudo desilo. Javim mu
se ja; kažem: "Komšija, dobar dan!" "Dobar dan", odgovori on, a osmeh mu
oko cele glave. "Pevate", pitam, a malo se držim po strani; računam, ako je
iznenada poludeo, može iznenada i da me napadne... "Pevam", smeje se on i
tapše me po ramenu. "A što pevate", pitam ja. "Niste čuli", reće on i poče da
se osvrće. "Šta?" "Pa, ubijen je onaj lopov, onaj razbojnik, onaj zlotvor,
onaj..." Pola sata je nabrajao šta je sve "ubijeni" bio. "Nisam", kažem, a nešto
me samo ovde preseče i u potiljku mi zazvoni kao kad me je tramvaj udario,
na Slaviji, s leña. Tako mi je zazvonilo, i tako me je zabolelo, da sam odmah
morao da čučnem i pesnicama pritisnem slepoočnice... Gleda me on odozgo,
malo mu je što sam pred umiranjem, pa dodaje: "Tako će oni svi, jedan po
jedan. A kad i Njega srede, mogu da umrem istog dana, kao srećan čovek..." i
Page 12
udalji se, pevajući... Kad me je popustio napad, pridignem se, uhvatim se za
kontejner i mislim: kakav je to čovek koji peva na vest o nečijoj smrti? Zar
smo dotle došli da nam je jedina radost ako je neko ubijen? Je li nam nečija
smrt razlog za pesmu? Pričamo da smo hrišćani, a pevamo na vest o pogibiji. I
šta sam ja trebao tad da uradim? Da pevam ili da ga ubijem? Vidite, zato nije
čudo da je za najlepši mesec u godini, za mesec maj, ovde "sročen" recept od
zmije otrovnice. Pročitaću Vam "Specijalitet za prvomajski ručak", a Vi ćete
sami, bez mog komentara, prosuditi kome je ovaj ručak namenjen i da li ova
pesma ima veze sa pevanjem moga komšije... Dakle: Specijalitet za
prvomajski ručak
Zmiju uhvatiti ispod kamena

Ili u nedrima
Odseći joj glavu pažljivo
Da se otrov po mesu ne bi razlio
Glavu odložiti u srebni pehar
I zaliti je crnim vinom
Zmiju očistiti
Od iznutrica i kostiju
Razvući je kao testo lazanje,
A onda iseći na na komade
Dužine 6 centimetara
(Ne manje)
Pa svako parče iseckati
Na rezance
Širine 4 milimetra
Kad se meso dobro osuši
Na belom kamenu iza kuće
(Što dalje od puta)
Posuti ga mlevenim bademima
I pržiti u vreloj masti
10 minuta
Zmiju služiti
Na lotosovom cvetu
Ili na listovima zelene salate
Prijateljima
A ako slučajno i opak čovek bane
I ako vidite da je deo
Neke strašne zavere
Ponudite ga vinom iz pehara srebrnog
I rečima iskrenim
Izvolite poslužite se
Ovo je vino za ručak
Bez većere
(Profesor gleda ljude u sali, osmehuje se, prelistava kalendar i povlačeći lanac
Page 13
prilazi ivici scene) A meñu majskim datumima iz prošlosti pomenuta su i tri
dogañaja, "analizirana" na poseban naćin... " 1. 5. 1901. Otvorena knjižamica
Gece Kona u Knez Mihailovoj 1 u Beogradu. Gospodin Kon nije ni slutio da
knjižarnicu otvara u jednom 'mračnom, nazadnom i nenarodnom vremenu'. Da
je to znao, otvorio bi prvu knjižarnicu za prodaju marksističke literature, i
danas bi se Knez Mihailova ulica zvala Bulevar druga Gece Kona..." A za 4. 5.
1980. godine pokraj Titove fotografije iz Prvog svetskog rata piše: "Umro
austrougarski kaplar Josip Broz Tito. Umro je za sebe, ali za srpske komuniste
nije. Neće on da umre kad on hoće. Mora da se zna neki red..." Mene je smrt
druga Tita pogodila u bolnici. Prethodnog dana, znači 3. maja 1980. godine,
pratio sam jednog mog starog prijatelja, koji je naišao sa robije, na železničku
stanicu. Dok smo prelazili ulicu, meni je ispao kišobran... Kad sam se sagao da
ga uzmem, tačno pored one poslastičarnice, samo sam čuo zvonjavu i... i...
vrisak neke žene: "Tramvaj!" I ništa više. Kad sam u bolnici otvorio oči, prvo
što sam čuo, bilo je: "Umro drug Tito." Da su mi rekli da sam ja umro, bilo bi
mi lakše. A imao sam prelom kuka, obe butne kosti, kontuziju leña - odleteo
sam nezgodno na stepenice poslastičarnice... Sve u svemu, teške telesne
povrede, ali bez ponovnog oštećenja glave... Ako Vam znači nešto moj savet,
posle tri stradanja od tramvaja, najvažnije Vam je ovo: čim čujete zvonjavu,
zaštitite glavu. Sve ostalo, i noge, i ruke, i leña... sve se da izlečiti i popraviti,
samo glava kad se jednom načne... Lekar, doktor Jovan Mandić, rekao mi je:
"Da vas je tramvaj opet udario u glavu, sumnjam da biste prošli bez težih
povreda..." Znači, čim čujete zvonjavu, uhvatite se za glavu ili, još bolje, ako
nosite tašnu, stavite je na potiljak, jer tramvaj obavezno dolazi s leña... Udario
je mene tramvaj i u kontejneru, ali da se mi vratimo ovom... sektaškom
čudu... koje mije bukvalno "slomilo dušu"... Ispod datuma 1. 5. 1998. godine
ispisan je "osvrt" na jedan dogadaj u Indiji. "U indijskom gradu Bangalore
monah Sahajmuni prekinuo je jednogodišnje gladovanje. Tokom godine
'apsolutne gladi' pio je dnevno samo čašu vode. Kad je počeo da gladuje, uz
danonoćne meditacije, imao je 70 kilograma. Posle godinu dana posta, bio je
duplo lakši, a sve ostalo bilo je kao da je najnormalnije živeo. Jugoslovenski
komunisti razmišljaju da indijskom monahu ponude mesto ministra za
privredu, zdravstvo i ekonomski preporod Srbije. Srpski narod ne jede već 8
godina, ali puno pije vodu; litar dnevno po čoveku!" (Taman kad je Profesor
hteo da se 'osvme" na "indijski slučaj", iz kontejnera se, opct, začu kreštavi
zvuk telefona. Učenica, po običaju, spremno obavi početni razgovor)
UČENICA: Pa... Kontejner Profesora... Da... Pa... Izvinite, samo da proverim da

li je Profesor u kontejneru... Pa... Trenutak, molim Vas.
PROFESOR: Ko je?
UČENICA: Pa, on... Gospodin...
PROFESOR: Jagoda?
UČENICA: Pa... Da... Nikad se ne predstavi, samo kašlje... Užasno kašlje. Pa...
on tako strašno kašlje... PROFESOR: Puši, puši, mnogo puši... Reci mu da ću se
vratiti za pola sata.
UČENICA: Pa... Profesor će se vratiti za pola sata... Da... Izvinite, šta ste rekli,
Page 14
nisam Vas čula od kašljanja? Da... Preneću mu... Pa... naravno... (Dok Učenica
spušta slušalicu u kontejner, Profesor se osmehuje kao čovek koji je pobedio.)
PROFESOR: Znam šta je rekao. Rekao je da ću dobiti mesto dekana? Je li to
rekao, Milice, dušo?!
UČENICA: Pa... da... Kaže, "jednoglasno"...
PROFESOR: E, sad, malo morgen! Malo morgen! Ne lipši magarče do zelene
trave! (Osmehujući se s prezirom, okreće list kalendara i nastavlja priču o
"slučaju" koji mu je zagorčao život.) Ja visim na vešalici! Pa kad neko hoće da
me skine, on me skine, kad hoće da me uzme, on me uzme. Da bi ovaj
kalendar izgledao kao i svaki drugi, ispisana je i bezazlena "pesma" "Majka", za
mesec jun. Posle juna dolazi jul, a tu "pesmu" ču Vam ja "izdeklamovati", čim
Milica "ispriča" priču o majci... Milice, dušo, izvoli... Milica je, inače, ostala bez
majke pre dve godine... Izvoli, dušo... Hoćeš li moći? Nemoj da mi... Izvoli.
(Stojeći uz kontejner, Učenica, bez kalendara, izgovara "pesmu" kao da ju je
sama napisala.)
UČENICA: Majka
Priča mi prijatelj
Majka me pozdravila
I poručila
Ako mogu da doñem
Reče
Ograda oko kuće se srušila
Vrata na tremu se zatvorila
Nema ko da ih otvori
Ako imam vremena da svratim
Na dan dva
Ili još kraće
Na pogled
(Sa poslednjim rečima "pesme' Učenica počinje da plače. Najpre samo povija
glavu, a onda okreće leña sali, naslanja se na kontejner i tiho, skoro nečujno,
plače... Nemoćno šireći nikc, Profesor joj prilazi, grli je i odvodi sa scene. Usput
joj nešto govori.)
PROFESOR: Smiri se. Ajde... Umij se i vrati se... Samo polako, gledaj da opet
ne padneš niz one stepenice. Videla si kako sam ja pao... Umij se hladnom
vodom! (Čim je Učenica izašla sa scene, Profesor se vraća do proscenijuma,
tegleći lanac privezan za članak noge. I dalje gledajući za Učenicom, obraća se
prisutnoj gospodi u sali, tiho, pravdajući "nastup suza" uplakane devojke.)
Milica je došla u Srbiju peške, bez igde ičega, kad je počeo rat u Bosni. Izbegla
je u Prištinu, ne znajući da će i na Kosovu početi rat. Ovih dana mi je rekla da
će tražiti vizu za Bilo Gde. Nisam znao da postoji zemlja koja se zove Bilo Gde.
Može da ode u Bilo Gde, zauvek... Čita, svaki dan čita, neke naše izdajničke
novine, koje samo šire dezinformacije, prenose strane laži i unose paniku
meñu ljude, govoreći kako je "srpskom narodu najveći neprijatelj njegova
vlast", kako se ovde budućnost planira od doručka do večere, bez ručka, kako
Page 15
policija hapsi ljude kad ukradu paštetu ili kilo hleba u samousluzi, a onda im
sude oni koji su ukrali 10 miliona maraka, kako penzioneri umiru od gladi, pa
kad umru, pošto nemaju para za sahranu, šetaju "prividno živi" po gradu...
Kako, jednostavno, ovo što mi živimo nije ni nalik na život, već će pre biti
doživotna robija bez krivice... Milica je zaplakala, jer joj je u tim njenim
seobama majka umrla u nekom selu, kao izbeglica, a ona je za njenu smrt
saznala mesec dana kasnije; majka nije imala nikakva dokumenta, pa niko nije
ni znao da ima ćerku... Kad mi se ponovo javi moj kolega Jagoda, i kad mi
kašljući kaže, a kašlje kao kompresor da su se "jednoglasno" dogovorili da mi
"daju" mesto dekana, ja ću mu reći, a vi ćete mi biti svedoci: "Kasno Marko na
Kosovo stiže! Ili ministar, ili ništa!" Kao ministar, mogao bih da rešavam
slučajeve kao što je Miličin. Ako žele da pomognem ljudima i zemlji, neka mi
daju položaj koji mi to omogućuje. U suprotnom, biće sve više i više ovakvih
"knjiga' i "pesama" kao što je ova za mesec jul, a zove se lepo, "prikladno" -
"Zlo". Ispisana je u formi "lomljene proze", da se Vlasi ne dosete... Zlo
Već pola veka

Ispred Doma revolucije
Dolazi narod
Doveden autobusima, traktorima
Tabanima i tramvajima bez šina
Da sluša govor
Istog Govonuka
Koji viče istu priču.
(Profesor iz kontejnera uzima megafon i nastavlja "govor" Govornika urlajući.)
Naši problemi su veliki

Ozbtljni i svetski!
To nisu problemi za svakoga!
To su problemi dostojni samo nas.
Nismo valjdn očekivali
Da se borimo za velike stvari
i da imamo male probleme!
Ko nije sposoban da umre
Nije sposoban ni da živi!
Borićemo se do poslednjcg čoveka
Za budućnost naše dece!
Dokazaćemo svima jednog dana
Da smo ono što danas nismo!
Jedan prijatelj me je neki dan
U prolazu upitao
Šta ća biti ako ne pobedhno
Ako zauvek nestanemo?
Ništa, rekao sam ja,
Ako ne pobedimo
Page 16
To znači da se ceo svet
Opredelio za Zlo!
A ako se desi da na planeli pobedi Zlo
Onda i ne treba da nas ima.
Neka nas nema!
Neka živi Zlo!
(Profesor odlaže megafon, sada je opet samo "recitator".)
Jedan od agitatora povika

Neka živi Zlo!
A narod prihvali
Neka živi Zlo!
I raziñe se autobusima traktorima
Tabanima i tramvajima bez šina!
(Profesor se osmehuje gospodi u sali ponavljajući poslednja dva reda, uz

komentar za julska "gibanja" tokom ovog veka.) I razide se narod autobusima,
traktorima, tabanima i tramvajima bez šina... Lepa slika naroda, koji je svojim
radom omogućio da se ovo štampa... A da bi se ova "umetnost" prodavala
širom sveta, pomenuti su neki ljudi i neki dogañaji i van ove naše "tužne, jadne
i čemerne zemlje". Tako, na primer, ispod datuma 2. 7. 1904. godine, ispisana
je "beleška": "Umro Anton Pavlovič Čehov' "Za života doktor Čehov lečio je
ljude širom velike, zavejane, kišovite, vetrovite, osuncane, nepregledne, lepe
Rusije. Mnoge bolesnike je pomenuo u lekarskim receptima, a neke i u
pričama. Danas, kad putuje nebeskim prostranstvima, njegove knjige i dalje
leče ljude kad ih nešto zaboli; naročito u predelu duše"... Lepo, lepo, lepo.. O
"duši", obično, kao što vam je poznato, pričaju ljudi bez tog "dela tela"... 21. 7.
1969: "Nil Armstrong se spustio na Mesec. Njegove stope je odavno zavejao
Mesećev pesak, a američku zastavu je neko ukrao. Na Mesecu sigurno nema
ljudi, ali izgleda ima lopova..." Moram vam ispričati jedan dogañaj, ali, molim
Vas, neka ostane meñu nama. Na samrti jedan moj prijatelj, okružen
mnogobrojnom familijom, hteo je da izgovori "poslednje reči". Utišali se deca,
braća, sestre, očekujući šta će reći, a on se, onako teško bolestan, pridigao na
jastuku i šapatom, jedva čujno, rekao: "Lažu Amerikanci da su sleteli na
Mesec." I umro. Deca i danas pokušavaju da saznaju gde je ostavio pare koje
je zaradio u inostranstvu... I samo psuju Mesec. (Na scenu se vraća Učenica,
malo smirena "posle umivanja". Profesor joj rukom pokazuje da stane na svoje
mesto". Devojka uzdahne, klimne glavom i prilazi kontejneru.) I na kraju, za
mesec jul, jedna brižna priča i o psima. Datum je 10. 7. 1998. godine. "Najbolji
prijatelji čoveka, pohvatani žicama, motkama i otrovnom hranom, znači svi psi
koji nisu pobijeni pištoljima i puškama, čekaju u kavezima u Ovči (10 pasa na
dva kvadratna metra), bez hrane i vode, da ih usmrte injekcijama koje 'deluju
celi dan' ili da ih pobiju metalnim šipkama. Pred likvidaciju, koju samo čovek
može da učini, psi se pitaju zašto su se od vukova pretvorili u pse. Ako postoji
ikakva uteha, to je saznanje da ti ljudi koji ih ubijaju žive kao i oni i
Page 17
okončavaju slično..." Eto, to su "borci za pseća prava"... Moram priznati, ruku
na srce, i ja sam slab prema životinjama. Prvih godina, dok sam držao
kontejner po zabitijim delovima grada, "ratovao" sam sa džukcima uličarima.
Doñe čopor, gleda me, gledam ja njih, reže, keze zube, valjda misle da im
oduzimam nešto njihovo. Kad vidim da je ñavo odneo šalu, uzmem ovaj
megafon, pa zarežim i ja na njih... Džukci, valjda, sve očekuju, samo ne to da
na njih laje i reži covek. Pogledaju se, okrenu repove i tutanj... A jednog dana,
u zimsko veče, dok je padao sneg i duvao ledeni severac, kontejneru je prišlo
štene. Malo, šareno, uplakano od zime. Ja ga uzmem, sakrijem pod kaput da
se ogreje, a onda mi ga bi žao, pa ga odnesem kući. Posle nekoliko meseci
štene izraste u lepog, pametnog psa. Meñutim, u jednom trenutku slabosti,
pošto su me ostavili i deca i žena, i svi prijatelji, odlučim se da štrajkujem
glañu. Verovatno ste čitali o tome. Nismo jeli ništa dva meseca. Ja sam
preživeo, a pas je, nažalost... Na moju veliku žalost... (Profesor tz kontejnera
vadi "punjenog psa" mešanca osrednje veličine, postavljenog na dasku sa četiri
točkića, tako da se "vuče" kao da je živ. Povlačeći bivšeg prijatelja, nastavlja
priču.) Sad ga vodim sa sobom, na sve promocije kontejnera. Nije živ, ali kao
da jeste. I, smislio sam još jednu "stvarčicu" da uplašim lopuže. Pokazaću vam
kako to izgleda, može da vam pomogne, ako i Vaš pas, slučajno... Evo...
(Profesor povuče psa za rep; nakon nekoliko trenutaka "mrtvo pseto" počinje
da laje. Osmehujući se, sakriven iza kontejnera, Profesor objašnjava svoj
"izum".) Ugradio sam mu kasetofon. Kad vidim da se kontejneru približava neki
lopov ili kriminalac, samo ga "aktiviram"... I papagaja sam preparirao.
Pogledajte... Kad mu zaljuljam ljuljašku, samo što ne zacvrkuće. A mačak mi
nije uspeo, kao što vidite... Jedan moj bivši prijatelj, koji je danas meñu
udarnim ešalonima izdajnika, kad je poslednji put bio kod mene, i kad je video
punjenog papagaja, mačka i psa, upitao me je, onako prijateljski: "A gde ti je
deda?" Nego, da se mi vratimo ovom "čudu od knjige", da vidite i čujete šta i
Vas može snaći ako Vam se u životu pojavi neki "dobronamerni čovek" nudeći
Vam ovakve stvari... Milice, dušo, di li bi pročitala "pesmu" za mesec avgust?
UČENICA: Pa...
PROFESOR: Nemoj, "pa", molim te. Možeš li ili ne možeš?
UČENICA: Pa... mogu.
PROFESOR: Bez plakanja? Znaš da se i tu pominje... majka.
UČENICA: Pa, mogu... Mogu... (Učenica uzima kalendar, čita "najavu" za
avgust.) Sećanje
Ko nema drvo
Umreće do zalaska Sunca
U hladu stare kruške
Sedi Gavrilo Mihajlović
Jede supu
I nešto sam sa sobom razmišlja
Kad jedem supu
Setim se Majke
Kad jedem ribu
Page 18
Setim se strica Marka
Kad jedem pitu
Setim se tetke Jelene
Kad zagrizem dunju
Setim se babe Smiljke
I čujem škripu kapije
Kad u dvotište ulazi
S prvim snegom
Čovek posle pedesete
jede samo svoja sećanja
Pomisli Gavrilo Mihajlović.
I pogleda žuti list
Koji je iz krošnje pao
A onda ustade
Obrisa usta
I udalji se od stola
Kao da je ručao
(Čitajući "priču" o sećanju Gavrila Mihajlovića, devojka zastaje - samo za

trenutak - pri pomenu Majke; "ostatak" čita mimo i "pravilno". Profesor joj
zahvaljuje osmehom i, tek što se okrenuo prema gostima u sali, začu njen
plač. Naslonjena na kontejner, Učenica plače, pokušavajući da se ne čuje...
Prilazeći joj, Profesor je pravda pred publikom.)
PROFESOR: Nema ništa lepše i teže od mladosti. Mlad čovek misli da je jak, da
sve ume, i da sve može, da je "kadar stići i uteći", a onda, kao naša Milica,
naiñe samo jedna reč ili jedna rečenica i - kraj. Kraj sveta! Ajde, smiri se...
Smiri se... Izañi, umij se, pa se vrati... Pazi da ne padneš niz one "moje"
stepenice... Ne hvataj se za ogradu! I umij se hladnom vodom! (Profesor prati
devojku, a onda se vraća povlačeći lanac.) Opominjem je za te stepenice, jer
sam jutros, kad smo doputovali, pošao da obiñem ovu scenu. Nisu mi rekli da
je ograda nestabilna. Naslonio sam se i, hvala Bogu, pao sa pet-šest metara na
neki trosed. Odmah sam došao sebi. Uplašili se ovi divni ljudi iz pozorišta, zvali
lekara. I hteli su da odložim promociju za neki drugi put... Čudan je naš svet; s
jedne strane, iracionalan, pomalo nemaran, olakog prosuñivanja i brzih
emocija, a s druge strane, krajnje ozbiljan, zabrinut i gospodski pažljiv. Lekar
mi je konstatovao "blagi potres mozga", jer sam, kaže, pre pada na trosed,
glavom zakačio neki kredenac. Meñutim, kad sam lekaru objasnio da su mi
zenice proširene od udaraca tramvaja, on se smirio... Rekao sam Vam da me
je tramvaj udario i u kontejneru. Pre, otprilike, godinu i 3-4 meseca, doñu
jedne noći, nećete verovati, do moga kontejnera dvojica ošišanih mladića, u
nekim crnim jaknama, crnim pantalonama, crnim patikama, sa crnim
naočarima, i traže "reket". "Kakav reket, deco?", pitam ja njih, jer vidim da
jedan, za pojasom, ima pištolj. "Pa, reket, ćale, što radiš u našem reonu."
Verujte mi, kunem vam se, do te večeri nisam znao šta je to "reket". "Dobro,
sinovi moji" - kažem ja njima "sinovi", pošto su oni mene zvali "ćale". "Daću
vam 'reket' čim ga nañem u kontejneru." Stvarno sam mislio, verujte mi, da mi
Page 19
traže teniserski reket, jer radim u Diplomatskoj koloniji, a vi znate, kao što
znam i ja, diplomate kad se ne bave špijunažom, po ceo dan igraju tenis... i
bacaju skoro nove rekete. Da sam skupljao samo rekete, danas bih imao
prodavnicu... Tukli su me, ti moji "sinovi" u crnom, dva do tri sata, a onda su
me ubacili u kontejner i gurnuli niz ulicu. A ulica iz Diplomatske kolonije, kao
što znate, vodi nizbrdo, pod ovim ugiom... Tako, taj nagib... (Profesor spušta
ruku "ukoso", pod oštrim uglom, pokazujući nagib ulice, da bi se, odmah zatim,
vratio do kontejnera i uskočio u njega.) Niz tako strmu ulicu kontejner je dobio
neverovatnu brzinu. Gledao sam kako prolećem kroz crveno svetlo, kako se
automobili sudaraju, kako narod beži, vrišteći, kako kreću jedna policijska kola,
ali kasno. Ja sam vikao: "Beži! Beži! Beži!" I mahao sam rukama, jer taj model
kontejnera nije imao kočnice, upravljač i sirenu... Dole, kod one benzinske
pumpe na Banovom brdu, doživeo sam čeoni sudar sa tramvajem. Zapravo,
kad sam video da jurim prema tramvaju, a znajući da tramvaj ne može da
skrene i izbegne me, ja sam iskočio iz kontejnera... (Profesor iskače iz
kontejnera, beži nekoliko metara, povlačeći lanac, priča kao svedok "sa
strane".) Pobegao sam, ali kad je tramvaj udario kontejner i povukao ga u
punoj brzini, povukao je i mene... Šta da vam kažem? Malo je reci da mi je bilo
neprijatno... Vukao me je otprilike 200-300 metara po šinama... Pokušavao
sam da se oslobodim lanca, ali... Kad je tramvaj stao, kontejner je ličio na
izgaženu šerpu... Odmah se okupio narod... To je čudo jedno, kako naš narod
voli da gleda saobraćajne nesreće. Čim se dogodi neki sudar, iskupi se dve-tri
hiljade ljudi... Dodu i prodavci semenki, tapkaroši... I dok sam ležao
onesvešćen, jer sam, to su mi posle pričali nekoliko puta udario glavom o
električne stubove, eto i milicije, moram Vam priznati, neka ostane meñu
nama, tada sam prvi put bio strašno ljut na naše organe saobraćajne
bezbednosti. Em me vide onesvešćenog, em me vide pocepanog i krvavog, em
me vide u šoku, ne znam gde sam, em mi iskočilo rame, pa mi se ova ruka,
ovako, izokrenula naopačke, em mi spale cipele, em... Jednom rečju, vide da
sam na raskrsnici života i smrti, em me jedan od policajaca pita, takvog
nikakvog: "Koji si se... moj, s oproštenjem, vezivao lancem za kontejner?" Ja
sam ga gledao, a kad sam hteo da mu kažem zašto se vezujem, rekao sam
samo: "Druže..." I ništa više, jer mi je iz usta ispala polovina zuba... Dobro,
bilo pa prošlo... Idemo mi dalje, da vidimo šta ova "mudra knjiga" kaže za
mesec septembar... Kao i obično, prvo imamo "prigodnu pesmicu". I, šta bi za
septembar bilo "prigodnije" od svadbi. A kakva je to svadba, odmah ćete
saznati. Svadba.
Tačno pre dvadeset godinu

Na današnji dan
Ženio se sin
Pere Pošlara iz okoline Niša
Stolovi su bih postavljeni
U dvorištu
Ispred kuće
Oko pola devet ujutro
Page 20
A kad su počeli da dolaze
Silni gosti
Dodavali su slolove
I izašli na ulicu
Da bi oko podne
Bili na autoputu
U ranim večemjim satima
Stolovi su prošli
Pokraj Beogradu
I nastavili kretanje
Prema Novom Sadu
Tako da su
U svitanje
Stigli do sela Lipolista
U blizini Subotice
Kad su trubači zasvirali
Pročelje stola je bilo
U dvorištu mladoženje
A začelje
U dvorištu mlade
Veselje je trajalo
Nedelju dana i nedelju noći
A i danas se mogli videti
Šerpe, tanjiri, viljuške, čaše,
Stolice, kosti i razbijene flaše
Od Niša do Subotice
(Negde, u pozorišnoj zgradi, odjeknu snažna eksplozija. Profesor nekoliko

trenutaku "značajno" posmatra publiku. Osmehuje se, ponovo priča.) Negde
nešto puklo... Nego da se mi vratimo ovoj "septembarskoj svadbi". Mislio sam
da ovoj "umotvorini" nije potreban komentar, ali jednostavno, ne mogu da
prećutim ono što osećam. I sad se pitam, tu, pred Vama: ima li išta svelo što
njima nije povod za ismevanje roñenog naroda. "ali stari i lepi običaj, koji se
kod nas vekovima neguje, kad se okuplja najuža rodbina, prijatelji, kad dolaze
ljudi iz dalekih zemalja da se vide i malo provesele, da se da oduška srcu
dva-tri dana, kad se zavañeni mire, a stara prijateljstva učvršćuju, kad se
pevaju stare, već zaboravljene pesme, kad se, što da krijemo, neko malo i
opusti, popije po čašicu dve, kad neko i opali po koji metak iz pištolja kojim je
njegov predak branio ovu našu zemlju od osvajača, kad, a i to se, nažalost,
dogodi, taj metak nekoga pogodi, pa i smrtno rani, kad se, jednom rečju,
neguje tradicija u svom najlepšem obliku, pojavljuju se ovi "mondijalisti", ovi
"reformatori", koji bi, verovatno, želeli da se i kod nas dozvoli bračna veza
meñu muškarcima, pa kad se "uzmu" dvojica "muškarčina", kad mladoženja
prenese "mladu" preko kućnog praga i kad se izubadaju narkomanskim
špricevima, onda, onako ubeučeni, planiraju da usvoje decu, jer "mlada" tek
tada, drogirana, plačući, priznaje mladoženji da nije "u stanju" da ima porod. I
Page 21
plače mlada, a suze joj se slivaju niz brkove i bradu! Eto, gospodo, to je ono
što sam želeo da prećutim, da tu bruku i pogan ne izgovorim glasno, ali, kao
što ste čuli, nisam mogao! I kad mi neko kaže, ili kad pročitam, da "treba da se
otvaramo prema svetu", meni se istog trenutka pred očima pojavi slika
bradatog mladoženje i brkate mlade, a onda, iskreno govoreći, najradije bih
uzeo pištolj i... i... Šta zapravo, hoće vlasnici ovih takozvanih "nezavisnih
novina", koje su "nezavisne" isto toliko koliko su njihovi čitaoci narkomani
nezavisni od droga? Po mom skromnom mišljenju, a to ću reći drugu Jagodi i
to ću uraditi ako doñem na mesto ministra za odnose sa "Nezavisnim Svetom",
oko naše zemlje treba iskopati šanac, provaliju, širine jedno 10 kilometara i
dubine jedno 500 metara, pa taj ambis napuniti živim krečom... I, onda,
izvolite, doñite, neka preko tog šanca sa krećom bradati mladoženja prenese
brkatu mladu, a za njima, za tim "srećnim parom", neka preko kreča navale i
ostala dostignuća "modernog, razvijenog i demokratskog sveta"! U uslovima
neprestane agresije na našu zemlju, kojoj naš predsednik odoleva na jedvite
jade, jer se cela planeta urotila da nas uništi, moramo imati, bar u ovom
kriznom periodu, strogo kontrolisanu demokratiju! Demokratija da, ali
kontrolisana! Znam da zvuči malo paradoksalno, meñutim, recite Vi meni šta to
danas u ovoj "civilizaciji" nije paradoksalno? NATO pakt predložen je za
Nobelovu nagradu za mir? Pa, molim Vas? Koga to oni uče redu, pameti,
poštenju, toleranciji, slobodi, demokratiji, pravdi...
(Dok Profesor raspravlja o "budućim odnosima sa demokratskim svetom", na
scenu dolazi Učenica sa zavojem na glavi. Kad je ugleda, Profesor prestaje da
priča. Prilazeći joj, govori tiho, mirno, mada se vidi da s mukom prikriva bes.)
Rekao sam ti, Milice, dušo, da vodiš računa o stepenicama. Videla si kako sam
ja mogao da nastradam..
PROFESOR: Pa, pa, pa... Pa, šta je bilo? Pa, reci jednom!
UČENICA: Pa... pa... nisam pala niz stepenice... Nisam pala...
PROFESOR: Sad ću ti reći nešto pred ovim našim dragim prijateljima. Ako još
jednom zaplačeš, s našom saradnjom je kraj. Kraj... Ajde, ajde, nisam hteo da
vičem... Šta je bilo, Milice? Reci, slobodno reci, ovo su sve naši dragi gosti. Nisi
pala niz stepenice?
UČENICA: Pa... nisam...
PROFESOR: Pa... gde si, onda, povredila glavu?
UČENICA: Pa... u kupatilu, dok sam se umivala.
PROFESOR: Pala si u kupatilu?
UČENICA: Pa... nisam... Eksplodirao je bojler. (Profesor gldeda Učenicu kao
daje nije čuo. A onda iz malog džepa na sakou vadi "centralu" slušnog uparata.
Proveravajući vezu sa uvetom, pojačava prijem. Izvinjavajua se osmehom, još
jednom opominje publiku.)
PROFESOR: Kad vidite tramvaj, samo čuvajte glavu. Sve ostalo, manje više...
Znači, pala si u kupatilu? UČENICA: Pa... nisam... Pa... eksplodirao je bojler.
PROFESOR: Bojler je eksplodirao? Bojler? Milice, dušo, da li si sigurna da je
eksplodirao bojler? UČENICA: Pa... da.
Page 22
PROFESOR: Pa, kako je eksplodirao?
UČENICA: Pa... buuum!
PROFESOR: Nisi me razumela, Milice, dušo. Nisam mislio kako se čulo, već
zašto je eksplodirao? UČENICA: Pa... ne znam... Majstora su odneli u bolnicu,
nije uspeo da kaže...
PROFESOR: Tebe je udario deo od bojlera?
UČENICA: Pa... nije. Srušio se zid. Bojler je eksplodirao u kotlarnici... Pa... pao
je i krov... Mene je udario oluk. (Profesor gleda Učenicu, ne znajući šta bi je još
pitao. Očigledno je da svako novo pitanje "uvećava" katastrofu. Osmehujući se
nemoćno, odvodi devojku do kontejnera, gde je smiruje.)
PROFESOR: Dobro, dobro... I to se dešava... Šta li je ostalo od majstora, ako
su se srušili zid i krov?
UČENICA: Pa... kačket.
PROFESOR: Kačket? Kakav "kačket"?
UČENICA: Pa... majstorov kaćket... Prepoznali su ga po kačketu. Rekli su:
"Ovde mora da je bio majstor." (Gledajući devojku, sluñeno, Profesor odustaje
od daljih pitanja, vraća se do proscenijuma i, nekoliko trenutaka ćuteći,
zamišljen, posmatra nešto u daljini, iznadglava 'dragih gostiju'.)
PROFESOR: Diverzija... Diverzija... Sad možemo, iz dana u dan, očekivati
eksplozije bojlera, vešmašina, usisivača, televizora, pegli, tranzistora... Sve što
nikad nije eksplodiralo, počeće da detonira i raznosi ljude. Od majstora ostao
kačket? Sad ću vam ja, gospodo, kao uvod za mesec oktobar, pročitati šta je
ovaj "literarni diverzant" napisao svome roñenom stricu na nadgrobnoj ploći.
Ovaj "kačket" me je podsetio na kapu njegovog strica. Dakle, pod datumom
20. 10. 1988. godine, što je slučajno datum smrti strica i dan osloboñenja
Beograda, doslovce piše:
"Petar Popović, preminuo u ponoć,

Više gladan nego sit,
Kroz život prošao
Više bos,
Sa kapom u izlogu!
(Pogledavši, za tremuak, publiku, Profesor okreće stranu kalendara i, bez

ikakvog "uvoda", dalje čita.) "25. 10. 1917. godine, počela Oktobarska
revolucija u Rusiji. Od užasa komunističkog terora Rusija se do danas nije
oporavila. 'Iskra revolucije' doletela je do Srbije, zapalila je i sagorela. Rusija
će jednog dana opet biti ono što je nekad bila, a Srbija nikad više. 'Majka
Rusija' će se, verovatno, bogato preudati, a Srbija će završiti u domu za
nezbrinutu i napuštenu decu..." To je otrcana priča sekte, a njihova usmena
kazivanja glase: "Beograd je mogao biti osloboñen i u septembru mesecu,
meñutim, jugoslovenski komunisti su čekali da osloboñenje izvedu tako da
'padne' u dane Oktobarske revolucije. Na taj način, postali smo 'krvno vezani'
sa jednom od najstrašnijih ideologija savremenog sveta. I sve ovo što nam se
danas dogaña, posledica je 'smene okupatora', odnosno, kad su 'otišli Nemci',
došli su komunisti..." Ja sam o svemu ovome, u nekoliko navrata, pisao 7.
Page 23
odeljenju Državne bezbednosti, meñutim, ili mene nisu shvatili ozbiljno, ili su
ovaj materijal shvatili neozbiljno, tek, što bi se reklo, niko nije adekvatno
reagovao... Uoči Sajma knjiga napisao sam i podvukao da ce se ovaj
'materijal" pojaviti na štandu "Stubova kulture", kao što se i pojavio. Koliko
sam mogao videti, dok sam pratio Sajam, nikoga iz 7. odeljenja nije bilo da
proveri ko ovo prodaje i ko ovo kupuje. Ili sam ja ćorav, ili njih nije bilo, ili ih je
bilo, ali ih ja više ne prepoznajem. Kad sani, u svoje vreme, kao student
odlazio kod strica da mu ispričam šta se dogada na fakultetu, svi policajci su
bili istovetno obučeni, podšišani i obrijani. Svi su imali isti miris pinosilvestre
pomešan sa barutom... Prošle godine, na primer, poslao sa im "poemu"
"Oslobodioci". I - ništa. A ovaj čemer i jad ispisan je nožem, krvavog pogleda i
sa penom na očnjacima... Poštovani prijatelji, kad čujete ovo arlaukanje,
razumećete moj bes i malo "teže" reči. Dakle: Oslobodioci
Na kraju Drugog svetskog rata

Dojahaše osbbodioci na konjima
Mazgama mulama i magarcima
Goneći koze ovce i marvu rogatu
Repatu grlatu i sakaiu
Praćeni jatima vrana i buljina
S krilatim miševima u perčinima
Podvriskujući pevajući i pucajući
Okićeni vencima luka i paprike
Nakrivljenih kapa na glavama bez vrata
U cokulama s belim pertlama
I sedam kora blata
Ogromnuti kožama jarca koji se još uvek dere
(Drali su ga na brzinu juče)
Pogleda mutnih uprtih u tuñe kuće
Upadoše preko kapija i ograda
Provališe na zadnja viaia
(U ratu svikli da uvek s leña dolaze)
Upadoše bez pomoz Bog
Bez dobar dan
Upadoše kape pobacaše
Cokule cokulama poskidaše
Košulje do učkura raskopčaše
Pa počeše da se češu o vrata
O zidove o prozore i o brave
Pa počeše kao i obično
Da se šale ružno nedolično
Pa navališe, da se dozivaju
Dovikuju i po plećima udaraju
Pa povadiše ljute sireve
I po glavi flašu rakije
Pa nagnuiše da nazdravljaju
Page 24
Da razmenjuju sir i flaše
Da se nadmeću ko više pije
Pa počeše govore da drže
Zdravicu za zdravicom da zbore do zore
Kao da su dobrodošli
Kao da ih je ikad iko zvao
Kao da im se ikad iko obradovao!
(Pokušavajući da prikrije bes, Profesor gleda ljude u sali, savijajući kalendar,

mahinalno, kao da mu "lomi kičmu". Nakon pauze od nekoliko dugih trenutaku,
okreće se prema Učenici, naslonjenoj na kontejner. Čim je pogleda, ona se
"vojnički' uspravlja.) Milice, dušo, i ti si bila 3 meseca na ulici tokom onih
demonstracija. Zašto si, molim te lepo, vikala: "Bando crvena?!' Zašto si 3
meseca, po onoj zimi, šetala ulicama Beograda, u plitkim cipelama i letnjoj
jakni, urlajući: "Bando crvena!"
UČENICA: Pa... pa...
PROFESOR: Vikala si samo zato što si čitala ovakve svinjarije i što si prestala
da gledaš televiziju. Meni si rekla, što da krijemo, da bi pre gledala u nokšir
nego u TV ekran. Dobro, dobro... I, šta se desilo tokom demonstracija? Dobila
si batine od "crvene bande'? Je li tako?
UČENICA: Pa... da.
PROFESOR: Dobila si pendrekom po glavi i nogama. Po glavi, da se opametiš, a
po nogama, da ih ne koristiš za šetnju sa ološem. Ja sam te spasao od većih
batina rekavši ljudima koji su te prevaspitavali, a koje ja poznajem iz
samousluge, da si moja sestričina i da si se slučajno zatekla na ulici. Rekao
sam da si izašla iz kuće da mi kupiš lekove. Lagao sam zbog tebe... Lagao
sam, prvi put u životu... Danas ti je jasno da su te ti ljudi u crnim, kožnim
jaknama tukli za tvoje dobro. Je li tako? Milice?
UČENICA:Pa... da.
PROFESOR: I nikad više nećeš ići sa huliganima, propalicama, ološem i
narkomanima. Dobro, to smo se dogovorili. Pročitaj našim dragim prijateljima
ovu "epsku pesmu" za mesec novembar. Izvoli, dušo... Milica je, inače, posle
demonstracija imala upalu pluća... Pročitaj, Milice. (Učenica poslušno prilazi,
uzima kalendar, trudeći se da joj suze ne "pobegnu". Progutavši nešto, tiho
čita "pesmu" o sinu koji ne sluša majku.)
UČENICA: Daleko
Devojka zašla u godine

I u šumu
Gazi sneg prema putu
A onda će lako niz planinu
Poskakujući do grada
Kroz prozor šumske kuće
Posmatra je majka Bore Šumara
Dok Bora sedi kraj peći
Puši, kašlje i pije kuvanu rakiju
Page 25
Varenu osamnaest puta
Gledajući Devojku
Majka pita sina kao i prošle zime
Kada ćeš da se ženiš, sine?
Šta reče?
Zakašlja se sin Bora
I stavi lonče na peć
Rekoh
Kad ćeš da se ženiš?
Slušaj, majko
Ajde da se pomirimo
Pre no što se posvañamo
Kad ćeš da se ženiš
Poslednji put te pitam?
Kad proñe zima, majko
A šta će ti žena
Kad otopli
Reće majka i izañe iz kuće
Da očisti sneg sa praga
Kao da će neko uskoro doći
Ili otići
Daleko.
(Profesor osmehnut, uzima kalendar iz ruki: zbunjene Učenice, zahvaljuje joj

blagim naklonom glave i, kao što je red, pokazuje joj da se vrati na svoje
mesto. Odlazeći, devojka se osvrće.)
PROFESOR: Milice, dušo, nešto si htela da me pitaš? Reci, slobodno reci. Ovo
su naši prijatelji. Mi smo ovde meñu nama. Reci?
UČENICA: Pa... htela sam da pitam šta će biti sa majstorom?
PROFESOR: Sa majstorom? Sa kojim majstorom?
UČENICA: Pa... onim... što je popravljao bojler.
PROFESOR: Aaa, pitaš za majstora sa kačketom! Pa, ako nije odmah poginuo,
preživeće... Ako ne umre na operaciji... Nećeš, valjda, plakati i zbog majstora?
Milice?
UČENICA: Pa... neću... Samo mi je žao...
PROFESOR: Mnogo je osetljiva. Mnogo. To nije dobro... Meñutim, dragi
prijatelji, kad ovako malo bolje razmislimo, nije ni čudo. Ona je imala 14-15
godina kad je rat počeo. Provela je mladost u ratu, meñu izbeglicama, sa
porodicom koje, takoreći, nema, seleći se preko granica novih država, bez
dokumenata, osnovne egzistencije, prijatelja... Bilo bi nenormalno da je
normalna... Njena generacija ima osećaj da se više nikad u životu neće
nasmejati. Ako mlad čovek ima to osećanje, onda je to kraj! I kao što sam već
bezbroj puta rekao, uz već pomenute pritiske iz celog sveta izuzev Kube i
Libije, Belorusije i Egipćana sa Kosova, najveći defetizam, najpogubnije
beznañe šire naši ljudi, naši dojučerašnji prijatelji, koji su uvrteli sebi u glavu
da bi oni spasli zemlju samo da njih neko nešto pita. Oni bi, uprkos celokupnoj
Page 26
svetskoj zaveri, učinili nešto više i nešto bolje! Oni, opozicija, bili bi pametniji,
mudriji i hrabriji od našeg predsednika? Opozicija? Oni su opozicija? Pa, da li
ste vi negde pročitali, čuli ili videli, poštovani prijatelji, da je neka opozicija u
svetu imala "mercedese", šofere, telohranitelje i državne zgrade kao
opozicione "kancelarije"? Kakva je to opozicija koja svaki dan trči kod tog istog
"unesrećitelja našeg naroda" da mu izglanca cipele, ispegla odelo i prostre veš
na konopu u Belom dvoru? Koji su to "opozicioni lideri" koji imaju jednu jedinu
želju da budu On? Pa ako se, već, bore da budu on, šta će nam oni mi njega
već imamo! Dobro... Pod datumom 22. 12. i naslovom "Staljinov roñendan"
piše: "I dan danas, mnogo godina posle fizičke smrti čoveka od čelika, na
njegov grob neko donosi cveće. Ko bi mogao da donosi crvene karanfile
jednom od najvećih zlikovaca u istoriji ljudskog roda? Stogodišnji saborci, deca
partijskih prijatelja ili on sam sebi, noću kad ga niko ne vidi?" I tako, list po
list, stranu po stranu, glupost po glupost, došli smo i do meseca decembra. A u
decembru pada sneg, košava zavija sa Dunava, pale se furune i peći, nad
prestonicom koja ulazi u 21. vek oseća se prijatan miris planinskih drva. A kad
ulice zaveje sneg i balkone ukrasi led, kreću Srbi na slave, Nove godine,
Božićne praznike do proleća. Komunisti slave Svetog Nikolu, a antikomunisti
komunističku Novu godinu. Jede se, pije se, peva se... Živi se kao da smo
jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Mi, kao što vamje poznato, poštovani
prijatelji, jesmo u tehnološkom smislu malo... tako... po strani; ima, mora se
priznati, neka ostane meñu nama, razvijenijih i bogatijih zemalja, ali sigurno
nismo mrtvi ljudi, sigumo nismo ovakvi kao što je ovaj satanistički,
petokolonaški "manifest" ispisao u "pesmi" "Nikoljdan". Znači, imamo i jednu
priču o malom, običnom čoveku iz naše porodice ili komšiluka. Milice, dušo, je
li ti plačeš? Izvini, učinilo mi se... Dakle: Nikoljdan
Jovan Lazarević zvani Laza Gara

Odžačar u invalidskoj penziji
Umro je dva dana uoči
Svetog Nikole
Na Kalenićevoj pijaci
Dok je kupovala suve šljive
1 još neke posne trave
Za mnogobrojne goste
Živc
I one koji ga
Kroz ohlak gledaju
Uhvatio se za srce
Pridržao se za tezgu
Da ne padne
I mrtav nastavio
Da obilazi pijacu
Kad je došao kua
Žena ga je upitala
Kao da je nešto predosećala
Page 27
Zašto je tako bled
I zašto su mu ruke tako hladne
Jovan je pitanja oćutao
Nije ništa rekao
Jer se plašio
Ako joj kaže da je umro
Da neće slavu spmniti
Zbog prevelike tuge
I bola
Na Nikoljdan
I dva dana kasnije
Kroz kuću je prošlo
Pedeset i nešto gostiju
I niko nije primetio
Da je domaćin bled
Neobično miran
Skoro nepomičan
Kad odoše i kumovi
Treće noći posle ponoći
Jovan poñe da legne
I zaspi zauvek
Kao što je red
Kad do smrti doñe
Ali ga sin nazva
Sa obale nekog jezera u Kanadi
Da čestita slavu i da kaže
Da dolazi za Novu godinu
Sa novom ženom
I starom decom
Pa dobro
Odluči Jovan
Izdržaću zbog sma
I Novu godinu
Proñoše i novogodišnji
I Božićni
i svi ostali
Januarski praznici
I Jovan leže
I taman sklopi oči
Kao što je običaj
Kad do smrti doñe
Ćerka ga nazva iz Australije
Sa obale neke reke
I zamoli radosnim glasom
Da pusti majku da je poseti
Jer se treći put poraña
Page 28
I ode majka
A doñe leto
I sa letom se pojavi ćerka
Sa troje dece
Da se vide posle jedanaest godina
Na ćerkino pitanje
Zašto je tako bled
Tih i zamišljen
Samo je slegao ramenima
I rekao
Da je malo umoran
Od svega
I ponovo doñe zima
I pade sneg
I približi se Sveti Nikola
I kao obično
Uze: Jovan torbu
I ceger
I poñe na pijacu
Kalenićevu.
Da kupi šta treba
I nešto malo više
Neka se nañe
Kad je kupio
Dve šake suvih šljiva
Više nije izdržao
Ispustioje torbu i ceger
I lagano pao
Pokraj tezge
I suvih šljiva
U snegu
Sahrana je bila velika
I lepa
Govorili su ljudi od imena
I prezimena
Sve najlepše
Mi niko nije pominjao
Jer niko nije znao
Da je
Jovan Lazarević zvani Laza Gara
Preminuo godinu dana
Pre smrti.
(Suzdržavajući "napad besa", Profesor nekoliko trenutaka ćuti... Kad ponovo

pogleda "poštovane prijatelje u sali, priča trudeći se da ne eksplodira) Drugim
rečima, poštovani prijatelji, kad se sve ovo prevede sa srpskog na srpski, znači
Page 29
da je ovo zemlja pokojnika, zemlja mrtvih ljudi, koji odlažu sopstvene sahrane
dok ne obave još po neki posao. Eto, dokle smo došli. Kad sam sve ovo
pročitao sudiji, kao što sam pročitao večeras vama, sudija me je pogledao,
osmehnuo se nekako tužno, nemoćno, bezvoljno, brižno, žalosno i, brišući
stakla naočara kravatom, rekao: "Idi kući. A to ñubre baci u ñubre." (Iz
kontejnera se čuje zvuk telefona Učenica dohvati slušalicu i javi se, kao i
obično.)
UČENICA: Pa... Kontejner Profesora... Da... Pa... ne znam... da li je ovde...
Izašao je iz kontejnera... Da... Pa... reći ću mu čim se vrati u kontejner...
PROFESOR: Ko je?
UČENICA: Pa... gospodin Jagoda... Nešto kašlje... i pominje nekog šofera... i
neka kola.
PROFESOR: Daj mi ga... Izvinite, molim Vas, moraću da mu održim jedno
kraće predavanje. Pa, ne misle, valjda, da mi daju "mesto" šofera?! O, ljudi
moji! (Izvinjavajući se publici, Profesor prilazi kontejneru, usput, ljutito, povlači
lanac. Uzimajući slušalicu, pripreti Učenici kažiprstom, jer mu se čini da ona,
opet, "neprimetno plače") Da... Da... Da... Aha... Mesto dekana je popunjeno?
I sva ministarska mesta... Pa, što me onda zoveš? Da... Šta? Šališ se?
Ambasador? Ma, nije moguće? Poslao si šofera i kola... Aha! Nije problem što
ne znam nemački, francuski i engleski? E, baš ti hvala... Dobro, dobro.
Dolazim! Vidimo se! (Profesor vraća slušalicu Učenici, osmehujući se kao čovek
koji je posle silnih muka i "dugogodišnje borbe" uspeo da ostvari ono što je
želeo, pa, čak, i nešto malo više.) Poštovani prijatelji, evo, bili ste svedoci kako
se dosledna i principijelna borba za slobodu, ljudska prava i dostojanstvo svoga
naroda na kraju nagradi. Kolega Jagoda mi je upravo javio da sam dobio mesto
ambasadora. Ne zna tačno gde, ali to nije bitno. Bitno je da u svet ode čovek
koji će svakog trenutka braniti čast, poštenje, dostojanstvo i integritet naše
zemlje. Na kraju, pošto žurim, šofer me već čeka, rekao bih vam nekoliko
osnovnih podataka o ovom kontejneru, koji će se pojaviti na sajmu visoke
tehnologije. Evo, sada ćete videti koje su prednosti ovog modela za naredni
milenijum. Obratite pažnju, možda će Vam zatrebati, ako kupite baš ovaj
model! (Pričajući brzo, Profesor odlazi do kontejnera, povlačeći lanac Učenica
ga posmatra kao da joj nešto nije jasno... Otvorivši vrata kontejnera, budući
ambasador ulazi u limeno čudo demonstrirajući sve njegove prednosti i vrline.)
Prvo, opremljen je sa dva ležaja... i tušem. Zatim, poseduje stereo
ozvučenje... (Izvlači tuš, a onda putiska neko dugme; čuje se, kao na početku
"plišani" glas Hulija Iglesijasa.) Kontejner pokreće motor od 55 konja i 700
kubika! (Pali motor) Za vožnju na otvorenom putu, ako budete radili i po
drugim gradovima ili u inostranstvu, u slučaju snega, kiše i magle, imate
halogena svetla! (Iz "lica" kontejnera izranjaju dva fara osvetljavajući
"poštovanu publiku")
UČENICA: Pa... Profesore... Profesore...
PROFESOR: Ne prekidaj me, Milice. Znači, poštovana gospodo...
UČENICA: Pa... došao je neki čovek. (Iz dubine scene pojavljuje se mladi čovek
u crnom odelu, "kockaste" grañe. Profesor mu prilazi i, posle nekoliko
razmenjenih rečenica, vraća se do kontejnera.)
Page 30
PROFESOR: U slučaju ponovnih pretnji NATO pakta, kontejner je napravljen od
neprobojnog lima, testiranog višecevnim bacačima! Ima i sopstveni radarski
sistem. (Iz kontejnera se pojavhuje satelitska antena) A u slučaju napada
NATO aviona pri ruci Vam je protivavionski mitraljez! (Pokazuje "teški"
mitraljez) Ako sve ovo ne pomaže, ako se "sudarite" sa većim formacijama
kopnene vojske, onda Vam ne preostaje ništa drugo nego da se povučete uz
pomoć "maskirne magle". (Iz kontejnera se pojavljuje oblak "maskirne magle"
obavijajući limeno čudo Profesora.)
UČENICA: Pa... Profesore... On kaže da morate da krenete!
PROFESOR: Poštovani prijatelji, žao mi je što se ovako, na brzinu, rastajemo!
Sledeći put, kad se vidimo, nadam se da će svako od Vas imati svoj kontejner
sa kojim će započeti novi život, kao što sam ja započeo! I nemojte da Vas
obeshrabre početni neuspesi! Nemojte dozvoliti da sumnjate u sebe; imate
dovoljno onih koji sumnjaju u vas; nemojte biti na njihovoj strani! Ako budete
radili za dobro svoje zemlje, zemlja ce znati da vam se oduži! Moja Milica,
moja najbolja učenica, objasnice Vam kako se klasifikuje, obrañuje, pakuje i
marketinški plasira pronañena roba. Ona je to za mene radila besprekorno!
Milice, dušo, objasni gospodi... I uzmi ovo, veži se... (Profesor otkopčava
"ogrlicu" na nozi, daje lanac od kontejnera Učenici, poljubi je, pozdravljajući
"poštovanu gaspodu" mahanjem desne ruke, ćopa u pratnji šofera
telohraniteija, čoveka koji je odmah počeo da se osvrće, da ga "markira" i da
mu štiti leña.) Želim Vam srećan ostanak! Vidimo se! Živeli! Živeli! Živeli! (Kad
Profesor napusti scenu, Učenica ostaje pokraj kontejnera držeći lanac i
uplašeno gledajući čas publiku, čas put kojim je učitelj otišao. Oko kontejnera
su ostale i stvari iz Profesorovog "predambasadorskog života": kuće na dasci, s
točkićima, punjeni papagaj u kavezu, "neuspeli" mačak, papirnate maramice,
zgužvane i bačene posle Učenicinih plakanja... I dok španski pevač žali za
"odbeglom ženom", Učenica pokušava da nastavi tamo gde je njen Profesor
stao. Pokušava...)
UČENICA: Pa... pa... pa...paaaa... paaa... (..ali nije uspela; zaplače i, valjda,
uplašena, ili postiñena, sakrije se u kontejner. Na sceni ostaju samo
"preparirani" kućni ljubimei bivšeg Profesora i u vazduhu, glas pevača tužnih
ljubavnih pesama.)
NASTAVIĆE SE...
Page 31

Dusan Kovacevic Kontejner Sa Pet Zvezdica

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dusan Kovacevic Kontejner Sa Pet Zvezdica

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dusan Kovacevic - Kontejner sa pet zvezdica

Kontejner sa pet zvezdica

(Neka ostane meñu nama)

Beograd s jedne (tužne, žalosne, nesrećne, jadne, bedne) nepostojeće godine.

PROFESOR: Januar, sneg, vejavica, kuće do prozora zavejane snegom,

Iznad ognjišta spava mačak

(Profesor uzima kalendar od Učenice. Dok se ona udaljava, on se osmehuje,

Miloš ubi Pavla

(Profesor, kao i obično, posmatra ljude u sali. Ponavljajući 'zaključak" pesme,

Zaštoje učuelj Sreten

Zmiju uhvatiti ispod kamena

UČENICA: Pa... Kontejner Profesora... Da... Pa... Izvinite, samo da proverim da

Već pola veka

(Profesor iz kontejnera uzima megafon i nastavlja "govor" Govornika urlajući.)

Naši problemi su veliki

(Profesor odlaže megafon, sada je opet samo "recitator".)

Jedan od agitatora povika

(Profesor se osmehuje gospodi u sali ponavljajući poslednja dva reda, uz

(Čitajući "priču" o sećanju Gavrila Mihajlovića, devojka zastaje - samo za

Tačno pre dvadeset godinu

(Negde, u pozorišnoj zgradi, odjeknu snažna eksplozija. Profesor nekoliko

"Petar Popović, preminuo u ponoć,

(Pogledavši, za tremuak, publiku, Profesor okreće stranu kalendara i, bez

Na kraju Drugog svetskog rata

(Pokušavajući da prikrije bes, Profesor gleda ljude u sali, savijajući kalendar,

Devojka zašla u godine

(Profesor osmehnut, uzima kalendar iz ruki: zbunjene Učenice, zahvaljuje joj

Jovan Lazarević zvani Laza Gara

(Suzdržavajući "napad besa", Profesor nekoliko trenutaka ćuti... Kad ponovo

You might also like