BORISLAV PEKIĆ

ZLATNO RUNO
II
FANTAZMAGORIJA

Drugo izdanje

By

2
DELA BORISLAVA PEKIĆA U 13 KNJIGA:

Vreme čuda
Hodočašće Arsenija Njegovana
Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana
Odbrana i poslednji dani
Kako upokojiti vampira
Zlatno runo I-VII
U traganju za zlatnim runom I-III
Besnilo
Atlantida
1999
Rađanje Atlantide
Novi Jerusalim
Graditelji
Drame I-II

3
 Majci

4
5
Άρχόμενος σέο, Φοίβε, παλαιγενέων κλέα φωτών
μνήσομαι, οϊ Πόντοι κατά στόμα καί διά πέτρας
Κνανέας βασιλήος έφημοσύνη Πελίαο
χρύσειον μετά κώας έύζνγον ήλασαν Aργώ.

„POKRENUT BOŽANSTVOM PESME,

ODLUČIH SE DA PROSLAVIM
USPOMENU NA DREVNE HEROJE GRKA,
KOJI SU NA DOBROJ LAÐI ARGO,
U POTRAZI ΖA ZLATNIM RUNOM,
KROZ MOREUZE U CRNO MORE
I IZMEÐ KINEJSKIH STENA PLOVILI…“

(APOLONIJE ROÐANIN, ARGONAUTIKA)

6
TEFTER UTVARE DRUGE:
ŠPEKULACIJE KIR SIMEONA
NJEGOVANA

7
 „Ko ima uho da čuje neka čuje šta
govori duh: koji pobijedi daču mu da
jede od mane sakrivene, i daću mu
kamen bijel, i na kamenu novo ime
napisano, kojega niko ne zna osim
onoga koji ga primi.
I vidjeh anđela jaka gdje propovijeda
glasom velikijem: koje dostojan da
otvori tefter i da razlomi pečate
njegove? I ja plakah mnogo što se niko
ne nađe dostojan da otvori i pročita
tefter, niti da zagleda u njega.
I uzeh tefter iz ruke anđelove,
i izjedoh ga; i bješe u ustima mojim kao med
sladak, a kad ga izjedoh,
bijaše grk u trbuhu mojemu.“

(OTKROVENJE JOVANOVO 2, 5,10)

„Znam tvoja djela, da imaš ime

da si živ, a mrtav si. Jer govoriš bogat
sam i obogatio sam se i ništa ne potrebujem;
a ne znaš da si nesrećan,
i nevoljan, i siromah, i slijep, i go.
Straži i utvrđuj ostale koji hoće da pomru.
Ko čini nepravdu nekaje još čini;
i koje pogan, neka se još pogani.
Jer ako li ne uzastariš, doći ću
na tebe kao lupež i nećeš čuti
u koji ću čas doći na tebe.
Doći ću skoro, i plata moja sa mnom.
I napasaću vas gvozdenom palicom i
razdrobiće se kao sudovi lončarski.“

(OTKROVENJE JOVANOVO 2, 3, 22)

8
 ŠPEKULACIJA PRVA, KAKO JE KIR SIMEON OD
ROMEJSKOG IZMETA SOČINIO PRVU SRPSKU
ŠMINKU, KAKO JE SKIDAO MESEC, OD ĆUMURA
PRODUKOVAO DIJAMANTE, ZALEÐIVAO
VELIKU ČUMU
I SASTAVLJAO RAPORTE ZA CESARSKOG ŠPIJONA
G. MIHANOVITZA, KAO I O DRUGIM NJEGOVIM
VELEUMNIM NAČINIMA ZA ZARADITI MULTU
PORADZ,
U KRAGUJEVCU I BEOGRADU OD GODINE 1769.
DO GODINE 1801.

„Vlahi, Vlahi, Cincara,

Pos ton tros ton bagaga,
Me ladi ke me ksidi
Ke me tis jatas to kopsidi!“

„O Vlasi, Vlasi, o Cincari,

Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Užeglim uljem i sirćetom!“

(GRČKA RUGALICA O CINCARIMA)

9
 Ularima vezan uz kolac za sakadžijske konje, u čučećem položaju
nabijenih na skolops, prvi put u svom kratkotrajnom gurbetskom životu
oseća Simeon Njago prodoran, kaustićan, nagrizajući zadah ljudskog
izmeta u nosu, odakle ovaj više nikada neće ishlapiti. Sve do pogibije,
godine 1862, imao je običaj da ga mahinalno čupa, uvrće, štipa, cedi,
gnječi i, uopšte, mrcvari na sve načine dostupne ruci, u svim, pa i
protokolarnim prilikama, da bi istisnuo smrad pogani krajem
Miholjdana 1780, pod ponižavajućim uslovima deponovan u tom, u
svemu ostalom ispravnom panmetronaristonskom romejskom nosu.
Lepljive, žućkastosmeđe fekalije, slične sjajnom grčkom firnisu, kojima je
kao tajanstvenom lekovitom šminkom sa Istoka namazan po obrazima,
čelu i vratu – srpske su, i pripadajući kalficama i ćiricama, kragujevačkoj
zanatlijskoj dečurliji, samo su za ovu nacionalnu svečanost proizvedene,
u šipragu iza ciganske potkivačnice, odakle se steru kasabi najbliže
utrine. Olakšana, skaču sada oko koca i razjarenog Simeona sa
bahantskom divljačnošću i pomamnom jarećom okretnošću,
podvriskujući, njišteći, grokćući, kevćući, zavijajući, mjaučući i vrišteći,
proizvodeći najsablasnije životinjske glasove, sred kojih se jedva
razabira popularna rugalica o Cincarima, potekla sa grčkog juga:

„Oj Vlasi, Vlasi, oj Cincari,

Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Užeglim uljem i sirćetom!“

Simeonulo, zvani Gogica (budući Kir Lupus, kurjak beogradske

čaršije, kumbaros i kompanjon Naslednog Knjaza Srbije Miloša
Obrenovića, slavni bečki emigrant i konfident austrijskog ministra
spoljnih poslova Njegove ekselencije grofa Buola), nije bogoradio,
kukao, plakao, tek je od besa suzio, čime je od malih nogu – po cincarski,
di ku – stekao drugu ružnu naviku. Ako je od prve stradao samo nos,
njegov posed, uostalom, zbog druge su, u nastupajućim godinama

10
bezobzirnih špekulacija i bogaćenja familije i Firme Njago, imali da budu
kivni svi ljudi i njihovi imeci. U početku, nagonjen na kolac i postupno
opkoljavan, još je i vikao:
– Ni tu aproke, porkopulosi! Ni tu aproke!
Na srpskom da zaište da mu se ne približuju iz inata nije hteo, mada
je jezik već prelomio, čime je, bar privremeno, dok grdno nije ostareo i
sasvim se pozlatio, izbio iz sebe i treću ružnu naviku: da se joguni na
svoju štetu i inati bez računa. Pokušao je, doduše, da ih zaustavi na
grčkom, kako su se na kunake, kod kuće, terale stihije, nečastive sile,
demoni i vrikolakas – vukodlaci. Računao je da će se prepasti tuđinskih
reči nalik na bajalice veštica, da će ih začarati gorgonsko lice. Vikao je:
– Ti telete?! Apage Satanas! Fijete! Fijete!
Žalosna insuficijencija klasičnog obrazovanja kod Srpčadije omela je
Omirov jezik da dođe do izražaja. Uprkos divljem opiranju, on je
ularima vezan, „na turski kolac nabijen“ i žitkom pomadom od govana
našminkan.
Kad je brat od strica Naum doveo oca Simeona, izmet na
dečakovom licu več se uveliko skoreo, povlačeći donje kapke naniže, i
vampirski mu kolačeći duboke, crvene oči. Iz neprirodnog položaja nisu
se nikad više u duplje vratile, te je i docnije uvek izgledalo da se Lupus
srdi, što je mahom i bilo istina.
Mastur kerameus Simeon, po ondašnjem običaju od kragujevačkih
esnafa prozvan Grk, bio je odistinski uvređen, i jedino mu je urođena
obazrivost, vazda priseban trgovački instinkt (primetio je među
napasnicima sinove Milovanovića iz Butinje i Petrovića iz Trnave,
Mladena i Miloja, koji su od njega kupovali bardake, ćupove i tepsije),
prečila da neraspoloženju javnog maha da. Skidajući sina sa skolopsa,
gunđao je u nabore anterije:
– Alikita! Ste astindzi! Bago li luplu, s ludiniko! Foklu ste ardo! Foklu ste
ardo! – prevodeći za svaki slučaj Bogu na šištećem srpskom usrdne
molbe da „te izmetke srpskih krmaca na samrtne lezaje polozi, popisa i
pogasi, sumskim kurakima rascereci i dusman-vatrom sazeze!“ I opet
samo za sebe, tajom, askumtu, čak i kad su deca, raspaljena njegovim
došljačkim, gurbetskim ustezanjem, počela i njega izmetom čašćavati.
Kada ga je kod kuće hanumsa, kiria Teodora, trljajući sinovljeve
obraze nasapunjanim šajakom i češagijom, prekorela zbog kukavičjeg
držanja, nedostojnog Moskopolja i termopilske smrti oca Simeona, ovaj
kragujevački, već divanski nastrojen, nađe da se sa ženom ne isplati
prepirati, već da je uputnije ponižavajućoj ustručljivosti izmisliti
pametan razlog. Što se njega tiče, najpametnijeg se on i držao. Onog

11
testamentarnog iz Moshopolitovog amaneta, po kome se više od svega
valjalo čuvati taštine i grčke uobraženosti – AFTADISE, te najskuplje
radosti na svetu. Ali to nije bio razlog pomoću koga se moglo sačuvati
poštovanje jedne romejske domne. Pozivajući se na utvaru proburaženog
Moshopolite (dok je hitao da odveže sina, zaista mu se pričinilo da puzi
prema požaru u čijem su rujnom odsjaju njegov otac i sused-avlijaš
Andonijus Kir Ijasija izmenjivali mučeničke vapaje), on neočekivanošću i
bogoispunjenošću halucinacije izvini ponašanje pred fukarom, lažući pri
tome u gram onoliko koliko je bilo neizbežno. Otkada je sustigao
familiju u izbegličkom karavanu popa Jana Kapmara, pošto je četrdeset
dana isposnički lunjao arbanaškim gudurama da bi se izmirio sa onim
što se ispred očevog tavnika dogodilo, pa sve do ove miholjske večeri,
nikome ni rečju jednom nije ispovedio šta mu je tada dušu zauvek
zabravilo. U zagušljivom smradu izmeta, spiranog sa sinovljevih obraza,
pristao je i nepitan da govori. I od tada nije ni prestajao. Koristio je
svaku priliku i nepriliku da ponovi priču o razorenju Moskopolja, kao
da njome zavazda želi da zatre trag neke druge, bolnije i svirepije, a da
druga uopšte postoji, pored strahota ispričane, niko nije mogao ni da
posumnja.
Prema tome izveštaju, Kir Ijasiji su divlji ciganski psi već srkali
creva, dok je Kir Simeon, još živ i ozaren nebeskim priviđenjem
Romejskog carstva, kliktajima i filogrečeskim krilaticatna izvrgavao
ruglu tursku odmazdu. Reči mu Simeon nije čuo, no smisao im je, bez
sumnje, bio oslobodilački. Krdžalija, doduše, u avliji nije bilo, a ni o
majci i bratu Konstantinu ništa nije umeo da kaže, ali odsustvo
publikuma samom činu nije oduzimalo patriotski značaj. Naprotiv,
usamljenost ga je još i posvećivala. Moshopolit je, takav beše unisoni
zaključak Njagoa, pao kao Kolokotronisov pristalica. Zanet
fantazmagoričnim prizorom, starim deset godina, na srpsku fukaru
pažnju ni obraćao nije, a i da jeste, zar bi kiria Teodora iskala od njega da
svetu duševnu sliku uprlja nedostojnim zemaljskim svađama i
prepiranjima? Kiria Teodora, razume se, nije tako nešto zahtevala.
Anditetos – naprotiv. Našla je da je muževljevo ponašanje, s obzirom na
natprirodne, pa možda i divine okolnosti, u kojima se stvarno nabijanje
na kolac izmešalo sa prividnim, utvarnim, bilo bez zamerke. Simeon je
odahnuo. Iz jedne pare isterao je dve. Sačuvao je kredit kod supruge i
istisnuo najzad iz sebe bar deo priče što mu je kao nadgrobni kamen –
mirmintu, pritiskala pamćenje. Posle večere se već toliko oporavio, da je
iz prvobitne pare uzeo, ako se može, i treću da istera.
Uočio je, naime, da su Simeonulovi obrazi posle izmetne kure ispali

12
mekši i providniji. Nežni kao saten ružinih latica. Mada povodom
higijene kože nije raspolagao naročitim osobnim iskustvom, kao dete je
slušao da su Simeoni, u vreme panonske argonautike gurbetlije Simeona
Sigetskog, trgovali uljima, esencijama, balsamima, pomastima i telesnim
farbama (ftiasidima), te, zlu ne trebalo, i neku praktiku u ženskom
ulepšavanju umeli sprovoditi. I sam se čudeći, otkrivao je u sećanju
maglovita šminkerska znanja čije poreklo nije znao da protumači.
Pipkao je sinovljeve devičanske obraze spretno kao da se oduvek
masažom i balsamarenjem bavio (što je, možda, poticalo i od veštine u
mešenju ilovače za krčage) sve dok ga kiria Teodora, zabrinuta da srpsku
pakost odviše srcu nije primio, ne stade da odobrovoljava i teši. Čak je i
malopređašnji tužni događaj na šalu obrnula.
– Kako sala, zeno? – kazao je rasejano, na srpskom, Simeon. – Nije to
sala. Spekulacija je to koja nam golem novac – multu poradz, mozi
donese.
Iduće dane i noći proveo je zatvoren u radionici. Nije izlazio ni za
obede. Hranu su mu kroz prozor dodavali, zadržavajući dah, jer je glina
kojom se od te noći služio bezdušno smrdela. A i hrana se neprestano
morala menjati. Iskao je najpre kašastu, pa zatim žilavu, dok se nije
ustalio na belom pilećem mesu sa dodatkom zrelog voća, krušaka
karamanki, šljiva ranki, i ovčijeg mleka, ne dajući za ta izvoljevanja
nikakvo objašnjenje. Kiria Teodora se nije bunila. Znala je, iz zajednice sa
pokojnim svekrom, da su svi umetnici ćudljivi i nepredvidljivi, ukratko
skrenuti, ali da se udovoljavanje njihovim prohtevima na kraju uvek
isplati. Simeon Moshopolit se, na primer, na vest o dolasku Turaka,
umesto da kao ostali meštani unezvereno baza sokacima, zatvorio u
tavnik i predao isceliteljskoj moći umetnosti. Ishod su bila četiri
veličanstvena krčaga, od kojih najlepši, onaj sa moskopoljskim
Argonautima, krasi njihov skromni andeon. Simeonova iznenadna
predanost grnčarskom umeću, kojim inače nije bio ponesen, obećavala je
procvat zapuštenih familijarnih finansija. Pa možda i poštovanje
nepoverljive domorodačke čaršije. Jedino je brinulo što zorom iz dubine
radionice čuje neobične potmule i masivne šumove nalik duvanju
staklorezačkih ili kovačkih mehova. Najzad je u svemu prepoznala
Simeonovo olujno stenjanje. Znajući da umetničko nadahnuće ima
najneverovatnije vidove ispoljavanja, odrekla se da lupa na vrata
atelijera i dosađuje očigledno opsednutom umetniku pitanjima kako mu
je i da li inu što treba. Ograničavala se na to da komšijama, koji su ispod
pendžera radionice slušali Simeonovo stenjanje i divili se glasovima
velike umetnosti, objasni šta je u toku i da mužu obezbedi tišinu terajući

13
decu da po dvorištu trče na prstima.
– Ajalea! – Mir, deco! Otac stvara! – upozoravala je šapatom, krećući
se po kući i sama kao avet.
U međuvremenu je u domaći tefter vredno zapisivala šta će se sve
pazariti kad se veliki novac – multu poradz, od Simeonove neobuzdane
inspiracije širom Beogradskog pašaluka ubere.
Na šta je mislio kad ga je obećavao, shvatila je tek pošto je jedne
večeri trijumfalno izneo iz radionice, zauvek natopljene groznim
smradom nove sirovine, jarećom kožicom zapušenu glinenu ćasu punu
zlaćanosmeđeg blata, zahtevajući od nje da se tim „čudotvornim
balsamom“ po licu izmaže i pod njim ostane preko noći, kao što je činila
s maskama od misirske pomade uoči velikih praznika.
– Ali, ma ton teon, to je govno, gospodine! – povikala je.
– Romejsko, gospođo, simeonsko! – kazao je Simeon, grčki dabome,
jer je to bio jedini jezik kojim se otkriće dostojno moglo opevati. – Pa kad
su srpska govna onako godila našem sinu, malom Simeonulu, šta li će
moja romejska, moskopoljska, simeonska, od tvoje kože načiniti! Ako se
ujutru još lepša probudiš, otkrio sam tajnu egipatske nege, za koju se
pogrešno verovalo da se obavlja pomoću nilskog folata i kobiljeg ili
magarećeg mleka. Pomisli samo, kiria, koliko se na tome može zaraditi! I
skoro bez ikakvog ulaganja!
Opterećena ženskom taštinom umesto trgovačkim duhom, lišena
ambicija da uđe u istoriju, domna Teodora je sa gađenjem, najskupljim u
porodici, odbila da lice podvrgne ikakvim pustolovnim probama, i
Simeon je, ovaj kragujevački ili onaj praotački, balsamerski u njemu, s
tugom osećao da se tog uzbudljivog miholjskog leta godine 1780. Firma
Njago & Sinovi odriče jedne veličanstvene poslovne šanse, a njegova
nova domaja svoje prve kozmetičke škole.

14
 DR GEORGIJE: Objašnjenja sa sinovima ne idu u red činova koje bi
pametan čovek nastojao da prolongira, pa se ne moraš bojati, neću te
dugo zadržati. Stalo mi je jedino da to obavimo dok si još trezan i dok
tvojim ponašanjem vladaju kakve-takve konvencije… Gledaćemo,
dabome, da budemo što neupadljiviji – ovaj kutak iza Gazde čini mi se
pogodnim – mada si zaslužio da te, bez ikakvih obzira, isprebijam… Ali
u tuđoj smo kući, Badnjak je, i okolnosti su, nažalost, nesklone svakom
pravom poravnanju računa… Od tebe jedino očekujem saglasnost da
ovaj ponižavajući razgovor držimo u normalnim građanskim limitima.
Mogu li na to da računam?
FEDOR: Ne možeš.
DR GEORGIJE: Šta sad to znači? Kad se ja, do srca raskrvavljen,
mogu uzdržavati od skandala, može valjda i vaše blagorodstvo?…
FEDOR: Kad si ti u pitanju, ja se ni na šta ne mogu obavezivati. Naši
dosadašnji razgovori, naime, ne garantuju da bi ni ovaj mogao ostati u
takozvanim građanskim limitima… Uostalom, sve zavisi šta pod tim
podrazumevaš… Jer, ako se nadaš da ću, tim limitom vezan, mirno
stajati i pušiti cigaru dok po meni budeš pišao, jako se varaš. Ako,
međutim, imaš u vidu recipročno polaganje računa, onda u redu. Na
belezi sam.
DR GEORGIJE: Neka me đavo odnese ako ja tebi budem polagao
ikakve račune! I o čemu bih ja, molim te, imao da ti polažem račune? Šta
sam ja to tebi neprijatno priredio da bih ti račune polagao?
FEDOR: Dosadan si. Pređi na stvar, molim te…
DR GEORGIJE: Dakle, ja sam večeras pročitao članak pod naslovom
„PRLJAVI BELI MANTIL JEDNOG BEOGRADSKOG LEKARA“. Dala
mi ga je, razume se, tvoja majka. Pretpostavljam da je to bio njen božićni
poklon… Pa budući da je jedina svrha te paskvile ruiniranje mog
profesionalnog i građanskog ugleda, ja sam razgovarao sa onim
Maksimilijanom, i on mi je rekao da si autor te svinjarije – ti. Da li je to
istina?
FEDOR: Nisam dužan da dajem odgovor na pitanje u kome se moj

15
postupak unapred kvalifikuje kao svinjarija. Čak ni na sudu to ne bih
morao…
DR GEORGIJE: Pa ako neko ima obraza ovakvu bljuvotinu da sroči,
morao bi imati bar toliko moralne kuraži da je prizna za svoju…
FEDOR: Imam ja kuraži za svako priznanje kad si ti u pitanju, samo
nemam živaca da posle toga slušam tvoje žalopojke…
DR GEORGIJE: Neće biti nikakvih žalopojki!… Davno je prošlo
vreme kad sam se nadao da ću kod tebe i tvoje majke…
FEDOR: Majku ćemo ostaviti na miru, inače nećemo ostati ni u
ljudskim, a nekmoli građanskim limitima…
DR GEORGIJE: Kad sam se nadao da se može postići neki snošljiv
provizorijum u kući… Dakle, to si, ipak, bio ti?
FEDOR: Naravno.
DR GEORGIJE: A ja sam se, vidiš, preispoljni magarac, nadao da to,
ipak, nisi ti… Da onaj dripac Maksim laže, da tvojim imenom nekog
pokriva… I uprkos instinktu, ja sam u ovaj razgovor ušao sa nadom da
će tvoj odgovor biti odrečan, da ćeš ti reći – nisam!
FEDOR: (Skoro da bi voleo da to možeš reći, da možeš reći da to nisi bio ti,
ali da, naravno, žališ što tako nešto i tebi nije napamet palo. Ovaj izduvani,
splasnuti Georgije nije ono u šta si ciljao. Ti si pucao na zadriglog i zaduvanog
Georgija koji u tri sata posle pola noći, u sablasno belim gaćama, sa kojih se
falusoidno tegli učkur, izlazi iz sobe koja nije majčina…) A bi li mi verovao?
DR GEORGIJE: Ne znam… U svakom slučaju bih se trudio… Ali,
dabome, ti nisi porekao. Ni za živu glavu ne bi propustio nijednu priliku
da mi nešto nažao učiniš. I trebalo je biti idiot pa od tebe očekivati neku
čovečniju reakciju. Kako stvari među nama stoje, ti bi sebe proglasio
autorom čak i da članak nisi napisao…
FEDOR: Hoćeš li, možda, da me uveriš kako se još nadaš da to
nisam bio ja?
DR GEORGIJE: Sa tobom je sve moguće.
FEDOR: (I da mi tako staviš do znanja da si ti, uprkos svemu, bolje prema
meni nastrojen nego ja prema tebi, jer, zaboga, ti dopuštaš mogućnost da ja ipak
nisam autor. Eto kako smo mi nepristrasni, eto kako smo očinski popustljivi!…)
A ovamo, tebi je sve jasno bilo čim si članak pročitao. I ne samo da si
znao da sam to ja nego ti je, intimno, i milo bilo što je tako, jer si najzad
dobio priliku da, na bazi mog smrtnog zločina oceubistva, sa mnom
svršiš jednom zasvagda. Legalno i bez priziva… Ali, kako si i u
sopstvenim očima hteo da sačuvaš izgled ojađenog oca, tebi se zaista
činilo kako se nadaš da to nisam ja, premda si celo vreme đavolski dobro
znao da jesam.

16
 DR GEORGIJE: Ja sam stvarno mislio da je to ona Johana…
FEDOR: Koješta. Žena živi u Trstu i Zagreb je poslednji grad prema
istoku do kojeg se usuđuje da izloži svoj zapadnoevropski duševni
komoditet… Sad smo, dakle, emotivno na nultoj tački. Možemo
razgovarati racionalno. I bez prljavih duševnih trikova, ako je moguće.
Ja nisam Natalija Fedorovna i mene ničije duševne muke ne
impresioniraju…
DR GEORGIJE: U redu. Šta je onda bio racionalan povod da se o
meni uopšte piše, da se piše baš onako i, najzad, da to čini moj rođeni sin?
FEDOR: Provetravanje prljave posteljine viših klasa, to je bila opšta
ideja. U osnovi, ona je Maksimova, pa možda i Teodorova. Teodor se
upravo nalazi u puritanskoj histeriji pansrpske varijante ranog
fašizma…
DR GEORGIJE: Ali je izbor prve postelje za provetravanje bio
očigledno tvoj. Najudobnije je bilo početi od sopstvenog oca, zar ne?
FEDOR: (Nipošto najudobnije. Tek najkonzekventnije. Od oca uvek sve i
počinje. Od oca i njegovog potentnog belog učkura koji se vuče noću po
hodnicima sprata za poslugu…) Najudobnije možda baš i ne, ali, svakako,
najkonzekventnije…
DR GEORGIJE: Kako ja, staromodno, doduše, shvatam
konzekventnost, trebalo je poći od sebe. Trebalo je stisnuti petlju pa reći
kako kod nas, upravo u toj višoj klasi, ima ljudi koji sopstvenim rukama
i inicijativom nikad nisu zaradili ni jedan jedini dinar – osim, dabome,
ovakvim piskaranjem, pa i ono im je pre izvor morbidnih zadovoljstava
nego prihoda – i koji u svojoj trećoj deceniji još uvek kao nadgrobni
kamen vise o vratu roditelja, da bi u međuvremenu, iz salonskih vagona
prve duhovne klase, koju im drugi plaća, te roditelje javno pljuvali, i
onda tu krvavu farsu nazivali moralnim provetravanjem društva,
socijalnom angažovanošću, transfuzijom novih standarda u smrtno
bolesni građanski organizam, i šta ti ga ja znam sve čime… Mogao bih
reći da su neki od tih proroka i nebeskih krstaša već i do kriminala
dospeli, da o morfijumu i ostalim revolucionarnim sredstvima ličnog
usavršavanja ne govorim… I to sve u ono malo vremena što im preostaje
od njihovog jedinog autentičnog zanimanja: inferiornog, ali tim više
patološki istrajnog blaćenja svih onih koji se u ovoj zemlji nekim
korisnim i poštenim poslom bave…
FEDOR: (To je Georgije na kojeg si pucao, naduvana mešina u koju ćeš
pucati sve dok se ne rasprsne…) Korisnim i poštenim poslom ucenjivanja
pacijentkinja tajnama koje su tehnički primorane po ordinacijama da
ostave?… Berzanskim špekulacijama na bazi poverljivih informacija sa

17
najvišeg mesta, ako se na tim mestima već lično ne sedi i donose zakoni
s jedinom svrhom da se jednom procentu građana omogući legalno
pljačkanje preostalih devedeset i devet procenata?… Korisnim i
poštenim poslom izdavanja mračnih i vlažnih jazbina po ceni hotelskih
apartmana?…
DR GEORGIJE: Slušaj, to što sad govoriš, to je…
FEDOR: Ili, možda, korisnim i poštenim poslom liferovanja
opsolescentnog oružja vojsci, koja se, u međuvremenu, putem
đeneralštabne sorte tog istog zanimanja i morala, umesto za rat sprema
za zarobljeništvo?…
DR GEORGIJE: To je boljševizam! To što melješ je čisti boljševizam!
Tome te je sigurno onaj Stefanov Filip naučio!…
FEDOR: Ama, nisam ja, čoveče, maloumnik da me neko bilo čemu
uči! Niti je ovo boljševizam!… Možda je to boljševizam kod nekog
drugog, kod neke budale koja još veruje da vrednost sveta zavisi od
dobro organizovanih ispravnih načela kojima se njime upravlja, te da će
sve biti lepše, bolje i mudrije ako mu se promene izlizani delovi, kao što
menjaš gume na automobilu… Ja osobno ne verujem ni u kakva načela,
osim u načelo po kome su sva načela rđava, sve dok su ljudi načelno
rđavi, a ljudi su načelno rđavi jer inače ne bi bili ljudi, u načelu bi bili psi
ili konji.
DR GEORGIJE: Pa da. Jasno. Neizbežno. Kao što bomba kad radi ne
može drukčije nego da razara i ubija, i ti, kada i ako uopšte nešto misliš,
moraš rezonovati isključivo u pojmovima destrukcije. Nikako drukčije…
FEDOR: Ja nisam toliki hondrokefalos kao Filip ili Teodor da
uobražavam kako se život može izmeniti po nekom pametnom
intelektualnom programu, tako da u njemu više ne bude Georgija,
Arsenija, Emilijana, Maksima, Stefana, svih varijanata uvek jednog te
istog cincarskog Simeona, pa ni Fedora, dabome, a pogotovu samih
reformatora tipa Filipa i Teodora… I mene je, stvarno, debela briga što
Njegovani, po tradiciji još od Obor-knjaza Miloša, ovu zemlju smatraju
ličnim mandrijem, ogradom za striženje ljudi sa ovčijom pameću, ili što je
Kir Simeon, Gazda, ovaj ovde mrtvac, jedan od mnogih Kir Simeona koji
su mozgom i bezdušnošću napravili beogradsku čaršiju, sopstvenoj
vojsci prodavao neupotrebljivu municiju…
DR GEORGIJE: To je laž! To je mizerna izmišljotina trgovačke
konkurencije!…
FEDOR: Ta mu je izmišljotina slučajno ubila sina, idućeg Simeona,
kad je, verujući ocu, na probnom poligonu pokušao lično da je
opovrgne… Ali to se mene ne tiče! Den me afora! Den me pirazi! Piša se

18
meni na Srbe koji su pogubili glave da bi nekoliko grkocincarskih Firmi
zadržalo monopol trgovine u Dunavskom basenu… I utoliko si ti sasvim
u pravu. Svrha članka nije nikakvo socijalno i moralno veliko pranje
društva…
DR GEORGIJE: Nego ja – lično?
FEDOR: Ako ti ne uviđaš da ja ovaj privatni rat ne vodim protivu
nečega čemu si ti tek kruna, najsavršeniji stadijum, razvijena zastava,
nego protivu tebe kao takvog, onda si lud!
DR GEORGIJE: Ama, vidim ja, nego ti ne vidiš da je sve to kod tebe
klinička neurotična magla, morfinistički košmar, azijatska duševna
konfuzija…
FEDOR: (Sa nešto malo izlišnih građanskih predrasuda, jer bi ga, bez njih,
da si iole dosledan i pošten, umesto što s njim vodiš besmislenu konverzaciju,
zadavio na licu mesta…) Verovatno. Ali, šta se to tebe tiče? To nije tvoj fah.
Tvoj fah su ginekološka istraživanja…
DR GEORGIJE: U redu. Vređaj. Samo se ja ovog puta ne dam
isprovocirati. Pogotovu pred svim tim stranim svetom… Meni je
savršeno jasno šta ti hoćeš. Hoćeš rat po svaku cenu. Ono što ne znam
jeste čime sam ga zaslužio?… Nije, valjda, samo time što imam nesreću
da sam otac jednom čudovištu? Jer ja vidim i druge očeve, u ovim
dvoranama ih vidim, očeve koji nisu primorani da vode istrebljivačke
ratove sa sinovima, čak i ako se s njima u svemu razilaze… Šta sam ja to
tebi učinio da si mi objavio rat još od tvoje prve svesne godine i da ga
godinama teraš, duševno i fizički konzekventno, svim sredstvima i bez
ikakvih konvencija?…

19
 Bonedzu. Još se žifi, izgleda.
Sum, biće, maljko dremno… De, ne prepadaj se odma – nu
muntrid… Čim oči svedem, ti misliš: lele, ovaj premro!… Ne umiru, kiria,
Simeoni naprečac… Nego, kaki mi to skotski bazd u nos lego? Ću se
snefestim. Šta je to, ku dumnidzou? Da se nisum unjeredio?… Nisum.
Osetilo bi se odozdol… A i od čeg kad ništo ne jedem. Sam nekaki mulj.
Ko iz revmatičnu banju… Pogledni de, Tomanijo, da me deca u igri nisu
sas čime izmazalja?… Nisu?… Pa šta je to, gospođo, ma ton teon? Odakle
taj smrad?… Ostafi se cunjanja. Znajem odakle… Odakle? … Pa od ovih
korolomvija i karikirija, gospođo, dabome. Oni smrdu. Smrdu ovi naši.
Iz duše. Ko gođ tvorofi. Porodica se raspada, Tomanijo! Trunje ikojenija
Njegovan! Cvrlaju se moskopoljski Argonautici! Na ovom
gradščinjskom mermernjom Otpadu, ko na odru, zaudara leš Firme
Simeon & Sinovi & Komp. To je to – afto ine… A ti me pitaš kako mi je?
Nikako, gospođo. Ko gođ žifu čofeku mejdu mrtvaci. Eto kako… A i ne
osećam se ponajbolje – buno nu n’esku. Žedanj sum. Ardu – gorim. Kanjda
sum s vatru, a ne sa snjovi, u glafi spavao… Jesum li što snifao? Što, bre,
pitaš kad znaješ?… Uvek snifam isto. Pirkeu. Oganj pa oganj. Had. Kako
demonov vilajet… Nije uvek baš isti, ali je uvek pakao… U njemu vazda
neka vatra gori… Nije čudo što žednjim… A ovi mi ne dadu vodu. Zbog
meur, vele. Samo nekake travnjate čajofe. Farmaflora. Straota.
Teosfilaksi… Ni ne pamtim kad sum vodu pio. Možda još u naše
Moskopolje… A ti, šta, više se ne krstiš kad spomenem Moskopolje ko
da sum u njega žifeo?… Obvikla? Pa da. Nek se matori gaču sa utvare
maje, će mu vreme do grob brže projde… Endaksi. Ne marim. Samo ti
velim da onake vode kao sa izvora Kosta-al-Manduke na Balkanj nema.
Da se nje napijem, ne bi mi bolja medicinja trebala. Čini mi se da bi sas
nekoljko saka te vode odmah stao za Firminu krmu. Možda bi mogo,
ako dockanj nije, da ove hondrokefalose sačufam bar od banjkrota, pa ma
se više u saljdu i ne peli… Ali ne dadu. Zbog meur. Kao, brinju za mene.
Znajem ja tu brižnjost. I sam sum se tako brinjuo… I uopšte, je li, što se
oni oko mene toljko bakću?… Ne budi naivnja, ženo, neće to na dobro

20
biti… Čim se računj ne vidi, pritegni kesu. Ce ispadnju naknadnji
troškofi… A ja ovima ne vidim računj. Sve sum im već porazdeljio.
Testamentarnjo nemadu šta da izgledaju. S te tačke sum mrtvak. Elefteros
ke nekros. – Mrtav i slobodan… Da me ne čufaju za kako dobročinjstvo?
Gotofe pare da ne arču? Da se otečestvu kroza me, otpisatog, odužu?…
Čuo sum, tvoj Stefan pričo Emiliji kako neka stoječa familjija iz Čaršije
mrtvoga dedu dala Anjatomskom injstitutu. Čofek se još ni oljadio nije, a
oni njega u bajsen. Od hasnje da bude, vele. Na polzu nauke… A ovamo,
pazili ga, i sve. Pa od’edared, posle čaja u pet, čuš, u bajsen. Adio, papauš!
Tro mulc an – na mnogaja ljeta! … Šta ti misliš, Tomanijo? Je li za Kir
Simeona, tvoga muža i Gazdu od onoljko nula, u bajsen, u špirit da
skonjča? Ko guštera, daždovnjaka, da ga konjzerviradu… Sad, tamo bi
se na leđ, pod stakljo bar održo. Ko Simeon Grk za Velike čume 1794.
Možda ne ucelo, nego svako simeonsko parče obaška. Glafa od Gazda
Simeon – za sebe; srce od Gazda Simeon – za sebe. Bubrege bi mi i
bešiku zacelo bacilji. Ničemu nisu… Ako bi mi oba oka u istu flašu
magazionjirali, mogo bi još i da gledam. Ništo mi bolje ne bi bilo sa onu
čovečiju parčad namalo, nego što mi sad sa ovu familjarnu, njegovansku
naveliko… Gazda Simeon Njegovan, alla minute, na malo! Kako zvuči,
Tomanijo?… Ja mislim, odlično. Gurbetski… Pitanje je samo je li su u
stanju, porkopulosi?… Biče da je i tu kentaurstvo na snagu: nekoji jesu,
nekoji nisu. Arsenije bi me, na primer, i za osrednji kvartilj teslimio, ne
bi se mlogo predomišljo. Emilijan za mitropoliju, samo da nije u
Makedoniji… A onaj soljdat, Ðorđije, duševniji, već bi se duže
nakanjifao, ali kad bi u trambu dobio armijom da komanjduje, stražarno
bi me ekspedofo. A i Stefan, i otac i sin, kad bi se nekojako sa menom
Švaba otresli, ličnjo bi me u bajsen turili… U redu. – Endaksi. Za
Antonijeve ništo ne kažem. To je druga sorta. Ne bi me dali, osim ako
time ne bi nacijon od propast sačufali. A što se mlađarije tiče, toga
Fedora i njegove korolomvijske družinje, den ksero, ne znajem, kakvi su,
ti bi me dali samo da vidu umem li mrtav da plifam. Za zabafu
počitamoga publikuma!… Što da se varkamo, Tomanijo, ispada da bi me
svi. Od cenu samo zafisi kad i kako… Svi osim Jelene Stefana mlađeg.
Ona bi me dala zabadava. Da joj testamentarnji fotelj ne izlizujem… A ja
tebe, Tomanijo, nisum dao ni da dirnju. Godine 1919. dolazili da utvrdu.
Koce? Zašto? Zbog dokumenjtaciju, gospodine Njegovane. Kakva, bre,
dokumenjtacija? Ja o svoja familjija dokumenjtacija vodim. I o žifot i o
smrt! Apage!… Leteli niz basamace sa sve medecinske nožefe i
doktorate!… Nekako ne verujem da se na to pomišlja, Tomanijo. Male
im pare ne trebadu, velike mi već uzeli, a za dobročinjstvo i zadužbinje

21
baš i nisu poneti. Tu kao da nismo Cincari… Ali, opet, pogreb košta. Pa
daća, pomeni, parastosi, čašćavanja o konjdolenciji, čitulje, nafata se
troškofa… Kad smo 1862. grebli dedu Lupusa, platili za prvu klasu, sa
dve vladike, banjdom i korofima, u ono vreme, koliko čaršinjskih groša,
nikoga se, pa ni tebe, Tomanijo, ne tiče, samo si za te novce četvoropreg
mogao kupiti… Za oca mi Hadžiju i sina, oba Simeona, došlo nekako
manje, naročito za potonjeg, iako sve bilo skuplje. Nismo hteli paradu
nego i sa jednjim i sa drugim na porodičnjo groblje otrčali, poso svršili i
zaobilaznjim se putofima, radi uroka, kući vratili. Za oca nismo mogli
dolaske na saučešće izbeći. Za sina se izvukli. Sačufalo nas ogofaranje.
Niki ni dolazio nije zbog priču da ga raznela moja liferacija… Ali već me
Kirilo, dvanajste, koštao troduplo, premda polak refunjdirala Kraljovska
intenjdatura… I sad, da sum ja sve njih u anjatomski namesto u zemlju,
koliko bi se uštedelo, gospođo? Samo, za to treba imati ćuskiju mesto
srca. I naravski, Anjatomske injstitute… A u moje vreme vasceo
bijogradski Injstitut bio jedanj kujinjski astal na koji donosili sirotinju iz
mrtvačnjicu da se na njoj mladi feldčeri vežbadu u ustrojenjiju
ljudskom… Den ksero. – Ne znajem. Ne mogu da kažem… Ovako imam
da ih koštam, a onako bi sve na državni trošak. I špiritus, i flaše i
jetikete. Dojde baš ko pokrov, sanjduk i krst sa imenom… Samo opet,
pored ovakvi lusteri mogu, majku mu, jedanj pogreb da platu, a,
Tomanijo? Imaju čak i finansijalnju olakšicu što sam testamenjtarno
zapovedio da me ni mrtvoga u Beograd ne nosu. Neću da mi se oko
groba mufadu oni što su me defetnajste po sudofi vukli i po mene
pljufali!… Ako, Simeone, kad si bio lud, pa ih, te iste, od Austrijanjci
spasafo… Nego, ako u Moskopolje ne može, u portu manjastira Sv.
Jovana Preteče, onjdak da me brzovoznjo Carigradu isporuče. Tako sum
se napismenjo izrazio… Samo, ni od toga nema ništa. Ko da se sa
tranjsport usred rata bakće? Tvoj sin veli, čuo sum, da me Turci ne bi ni
primili. Simeoni, nafodno, još 1453. domicilj izgubili… Šta će mi domicilj
kad imam svoj grob? Od groba nema jačeg domicilja… Ama, znaješ li šta
će ovi da radu sa mnom, kiria?… Će me noću izaspu negde blizo, i
teliose. – Gotofo… Došlo vreme, gospođo, da čofek više ne sme ni da
zaspi čestito, jer čim oči svedeš, oni koljica pa u Anjatomski. Jal’ u
zemlju. Večna ti slafa, papauš Simeon!… A da spim, moram. Kurmedzu –
umoran sum. A i da se maljko izmaknem, da odanem, dušu od ovih
odmorim… Samo, šta vredi u sanj se izmicati?… Ine ola hamena. –
Zabadava ti sve. Kad se probudiš, uvek ih u ista rabota zatekneš. Kako
se jedanj na drugoga izdiru…

22
 DR GEORGIJE: Ja nju maltretirao? Ja maltretirao Nataliju
Fedorovnu?… Ta za celo vreme našeg prokletog braka tvoja majka ništa
drugo nije radila nego se napijala i maltretirala mene! Istrajno, sadistički!
A ja sam sve to trpeo. Imao sam uviđavnosti prema nesreći u kojoj je
izgubila sve: zemlju, posed, ugled, sigurnost, čak i pamet, izgleda, i što
su njeni došli u Beograd u furgonu za stoku kao napoličari iz
Panonije!… A čime mi je uzvraćeno? Nipodaštavanjem, skandalima,
pijanim scenama po kafanama i šamarima na javnim mestima…
FEDOR: Pošto te je in flagranti hvatala sa svakom služavkom koja
nije imala grbu na leđima!
DR GEORGIJE: To tako ona kaže! To je njena priča!
FEDOR: Ne, gospodine, to je moja priča! Ja sam te lično video kako u
dugačkim belim gaćama, s kojih je mlatarao razvezani učkur, u tri sata
posle pola noći izlaziš iz sobe za poslugu, zaduvan od nečega što onda
nisam umeo da rastumačim, jer sam tada imao jedva pet godina, i nisam,
naravno, mogao sebi da objasnim šta to moj pametni debeli tata traži u
sobi koja nije mamina…
DR GEORGIJE: Meni je zbog svega toga stvarno žao… Ali tada je
između mene i tvoje majke već sve bilo gotovo…
FEDOR: Možda je sve bilo gotovo između vas, iza vas, ali za mene
nije bilo gotovo. Niti je između mene i vas sve bilo gotovo… U svakom
slučaju, ne u toj meri da ravnodušno gledam kako mi polugoli i
izbezumljeni otac priređuje po hodnicima ponoćne revije seksualnog
pribora!…
DR GEORGIJE: Bez vulgarnosti, molim!
FEDOR: Vulgarno je, dakle, taj pribor čak i spomenuti, i to u
kontekstu njegove psihološke funkcije u odnosu na petogodišnje dete, a
nije vulgarno gurati ga u svaku građansku rupu užu od…
DR GEORGIJE: Upozoravam te da neću tolerisati…
FEDOR: U redu. I sad ako ti meni tvrdiš da je takvo tvoje ponašanje
utemeljeno na nekom džentlmenskom sporazumu između tebe i Natalije
Fedorovne, onda je to upravo ona vrsta morala koju ti tako raskošno

23
demonstriraš u svom sanatorijumu!
DR GEORGIJE: Pa što iz takve situacije kao čovek nisi izvukao
konzekvencije?
FEDOR: (Zaista, zašto? Samo, koje? Kakve konzekvencije?…) Kakve
konzekvencije?
DR GEORGIJE: Bilo kakve!
FEDOR: (Jedina prirodna konzekvencija bila bi: ubiti ga kao psa!…) Neke
od njih bi te prilično skupo stajale!
DR GEORGIJE: Ali, naravno, onda bi morao da zasučeš rukave i da
za svoj morfijum radiš…

24
 S jeseni 1783, za Male Čume, deset godina pre Velike, Simeon je
rasprodao skromnu kragujevačku nekretninu, na taljige potovario
neunovčene krčage, tokarski kotur, sitniji alat i familiju (koja je među
glinenim crepom i sama ličila na pečenjem upropašćenu suromaorastu
tvorevinu od ilovače), i nepoznatim se šumadijskim džadama uputio na
sever. Doselio se kiridžijski – na mazgi; odseljava se arabadžijski – na
kolima. Došao je u pohodnom singunu od crne ovčije vune, od aramija i
pustahija ga je štitila nasledna pastirska karlibana, a od noćnika, demona
i lušatija epirska amajlija osvećena u moskopoljskom Jovanu Preteči;
odlazi pod grudnim oklopom od tuča ispod košulje, u kome odjekuje
kao prazan ćup. Onim stranama na jugu, 1769, divlji med kapaše sa
drveća, skupocena krzna sama trčahu za gvozdenim klopkama, pod
senkama neprozirnih šuma petli legahu u podne, a Čuma bi, polazeći u
pomor, gubila put; ovim severnim stranama, 1783, sa drveća kaplje
izmet vrana, rominja krvava kiša, senke šuma su sve hladnije i ređe, a
Čuma ima pomaman lik vatrene košnice od čijih otrovnih pčela nema
leka. Dobitak i gubitak su nebrižljivo izmešani i u Simeonovom tefteru i
ovom sablasnom zemljom preko koje su gurbetlije Njagoi vekovima
samo prelazili, a sada, izgleda, dolaze da ostanu. I, ako mogu, meru joj
uzmu. I da mu duh nije pomračen diplomatičkim drobnim vezom
austrijskog uhode Oberlojtnanta Mihanovića, pomoću kojeg će ovog
puta neizostavno zaraditi multu poradz, grdni novac godinama kiriji
Teodori obrican, on bi, i pre no što je sa vračarskih krčevina ugledao
moćnu tvrđavu nekadašnjeg Šehera Rumelije, Dar-ul-Džihada, izveo
saldo prve decenije provedene izvan rodnog Moskopolja. Utvrdio bi
najzad stvarnu vrednost tajanstvenog magneta što je pod zakletvom
Cigana od kojih je prekupljen, Mudrace sa Istoka odveo Hristovoj
kolevci, a njega, Grka, eto, vodi Beogradu, potencijalnoj kolevci Zlatnog
runa. Mogao bi kao savestan trgovac da ide po godinama i da svakoj
izvede bilans, da bi novu kolonu, sačinjenu od profita i manjkova, na
kraju 1783. sveo na jednu jedinu cifru.
Izveo bi najpre račun za prvu godinu gurbeta, koja za sve ostale

25
ljude beše 1769. od rođenja Spasitelja, dvadeset deveta od stupanja na
austrijski presto carice Marije Terezije, dvanaesta – sultanata Mustafe III,
i prva otkako je Hadži Halil-paša dobio za muhafiza Beograda a
Moskopolje bilo razoreno.
Kad je izbeglički karavan popa Jana Kapmara duž korita Devola
dopro do zapadne obale jezera Malik, Simeon je zaustavio kalauza,
zahtevajući da ga sačekaju dok se on iz Moskopolja ne vrati. Smatrajući
da mu je strah pomutio pamet, Kapmar je naredio da ga za mazgu kao
tovar zavežu. Iste noći, u „nikuje doba“, on se, prevarivši Teodoru,
odvezao i iščezao. Kada ih je posle četrdeset dana sustigao na obroncima
Šare, bio je crn kao ćumur, nepokolebljivo zakopčan u pogledu svojih
mesečarskih lutanja makedonskim gudurama, ali u svemu ostalom
trezven. Teodora je na tome zahvaljivala Bogu sve dok joj te noći ispod
ponjave nije pokazao mešinu čiju je dragocenu sadržinu budzašto
otkupio od misirskih Cigana na Ohridu. Bilo je tu divotnih retkosti,
među njima krvav trn sa Hristovog venca, čupanj dlake sa krzna kojim
se na Jordanu ogrtao Sveti Jovan Preteča, nokti Svetog Petra odrezani
uoči pogubljenja (s nešto malo tamničke prljavštine), „Bogorodičina
ručka“ iz hadžiluka – sveti sunđer koji natopljen uzimaše oblik ženske
ruke sa pet prstiju, pa čak i nekoliko graorastobelih pera sa desnog krila
angela Blagoveščenja Gavrila.
– Kad ove svetinje na severu preprodamo, dobićemo multu poradz,
gospođo – rekao je Simeon tihim, predećim glasom. – Jedino me buni
ovaj kamen. Nisam upamtio odakle je. Biče sa Spasiteljevog groba. Ti
skeftese? – Šta ti misliš?
– Ja ne mislim, Simeone – rekla je Teodora. Na njegovo „ti“, iz
poštovanja, po romejskom običaju, govorila mu je „vi“. – Ja mislim da je
to kamenica kojom sam malopre htela da vam razbijem glavu.
Dalekosežnije posledice po Simeona i genos Njago imao je
čudotvorni misirski magnet koji je, pod ciganskom zakletvom, vodio Tri
jerarha u Vitlejem. Simeon je, uz respekt, saopštio vođi karavana da se
sveti magnet ne saglašava sa pravcem što ga je izabralo korvinarevo
putničko iskustvo. Kapmar je smerao da se preko Metohije i Mačve, duž
Drine, domogne austrijske granice i prevede zbeg u Ćesariju. Magnet je
preporučivao nešto istočniji smer. Nastala je grčka prepirka, iz koje su
oba izišli sa modrim podočnjacima ali svedenom pameću: karavan
Moskopoljaca je pod ludim popom skrenuo na zapad, Simeon je pod
nepogrešivim vođstvom mudrog magneta, u društvu uplakane Teodore,
produžio na sever, gde će se ubrzo sasvim izgubiti u orijaškim urvinama
Kopaonika.

26
 Početkom decembra, pokriveni snežnim pršićem kao mrtvačkim
pokrovom, oni su još uvek, začarani ćudljivošću svete busole, lutali
kopaoničkim serpentinama. Simeon je u tome video povoljno
predskazanje:
– Ovakve muke moraju da imaju nekog smisla, gospođo.
– I imaju, gospodine – rekla je Teodora. – Uče nas da od Cigana
nikad ništa ne kupujemo.
Simeonu su miliji bili vedriji izgledi njihovog iskušeništva:
– Možda smo u blizini zakopanog blaga zbog kojeg nas svetinja u
planini i zadržava?
– Možda, ali to onda može biti jedino blago sna u Gospodu!
Simeon se nije predavao. Isuviše ga je magnet koštao da bi mu se
preziranje isplatilo. Naprotiv. Odlaganje da ispolji svoju magijsku moć
činilo mu se najubedljivijim dokazom da je ona vrlo velika. Po ko zna
koji put objašnjavao je ženi kako će, čim stignu negde – gde bi uopšte
mogli pod ovim okolnostima stići, nije se još znalo, niti beše ozbiljnih
šansi da se uskoro sazna – da će, dakle, čim se zagreju i rastovare,
predati magnet turskim vojnim vlastima.
– Zašto Turcima, ma ton teon? – pitala je Teodora stenjući. Simeonulo
se već uveliko širio promrzlom utrobom. Bližilo se vreme njegovog
izlaska na svetsko tržište.
– Zbog hajduka, kačaka i ostalih pustahija, kiria. Magnet nas
neprestano vodi u rudarska okna, u kojima se, kao što je poznato,
skrivaju martolozi kad nisu kod jataka. Ide, izgleda, na sve što je od
gvožđa, A pošto su od gvožđa i puške, klincima potkovani opanci, zvani
„mačke“, kojima su me izgazili prošle nedelje, samo u toku jedne
kampanje mogu askeri od tih anatimata očistiti celu pokrajinu.
Zaradićemo, kažem ti, multu poradz.
– Zasad samo smrzotine – rekla je kiria Teodora.
Nije bila u pravu. Na gori Nerađi, u napuštenom rudarskom oknu,
gde je sleđena, bez tvoračke radosti očekivala porođaj sledećeg Simeona,
ovaj tekući otklonio je opasnost od smrzavanja sa ingenioznošću koju
nije ispoljavao pre očeve pogibije. Porodilju je umotao u ponjave i svoj
crni singun, a sam uz toplokrvni mazgin trbuh prilegao. Prethodno je u
naročiti tefter, uredno, grčkom kaligrafijom, ubeležio ovaj pronalazak,
ako se ukaže prilika da se kome proda. Mazga je, nažalost, preko noći od
studeni krepala. Međutim, Simeon je, pre nego što ga je onesvestila
treska, ipak stigao da tefter zaključi rečima:
„DEN TA KATAFERA. DOKSA SIO TEOS. SIMEON.“ („Nisam
uspeo. Slava Bogu. Simeon.“)

27
 Kad su ga docnije kaluđeri pitali zašto nije podložio vatru, držao je
pitanje toliko neumesnim da ih ni odgovora nije udostojio. Posle
Moskopolja, njemu je za ceo život bilo dosta vatre.
Teodora je u njegovom duhovnom odsustvu rodila testamentarnog
Simeona, na šta se bračnim ugovorom izrično obavezala, ali i jedan
neočekivan nusproizvod simeonske plotske sile: devojčicu Mariju,
docnije zvanu Maruša ili Ruša. Simeon je, uprkos groznici, sve video.
Jedino udovima nije umeo da posluje. Video je kako divovska crna
vučica doji Simeonula sedeći kao nesagoriv salamander usred ognja.
Video je njene vatrom užarene očnjake kako u neobuzdanoj materinskoj
pohoti grizu novorođenče.
Hraneći mlade Njagoe, Teodora ga je čula kako se na odnegovanom
grčkom sa kurjacima pogađa. Predstavljajući im se kao – kerameus,
potomak slavnog epirskog protomajstora Simeona i sin jelinskog
mučenika umetnika Simeona Moshopolita, rodom iz hrišćanskog i
trgovačkog grada Muskopola, molio je poštovanu vučju gospodu da u
zaštitu uzmu njegovog sina, a ubave kurjačke domne da se o njemu
staraju, a on će im se kad se odmrzne, za uslugu, carski, simeonski
odužiti. Darovaće im čudotvorni magnet koji će ih odvesti u rudarska
okna gde ljudskog mesa ima za čitave čopore.
Osvestio se do nosa ukopan u svežu goveđu balegu, gde su ga
golog, da se otkravi, spustili monasi obližnjeg pravoslavnog manastira.
Kaluđeri su inače bili na glasu kao iscelitelji manitosti i skretoumnosti,
koje su, po ovim krajevima, izgleda, bile odomaćene. Čim se oporavio,
Simeon je u tefter precrtao jame gde su bolesnici lečeni. Mada, strogo
uzev, nije bio njegov, recept mu je mogao, gore na severu, doneti multu
poradz. Naročito ako se ima u vidu da lečenje nije iziskivalo nikakve
troškove. Porodice bi svoje ludake na četrdeset dana predavale
kaluđerima i Bogu. Kuru bi oni provodili u društvu Svetog pisma, u
dubokim, mračnim jamama, gde ništa nije moglo da ih uznemirava i
pomamljuje. Ako bi posle četrdesetodnevnog strogog posta ostali živi,
vađeni su isceljeni ili sasvim izluđeni.
Teodora se, po običaju, odužila manastiru bogatim prinosom.
Obesila mu je o oltar košuljicu, krvavi ogrtač u kome je, kao budući
ksmetlija, ajarlija, srećnik, rođen novi Simeon. Sa svoje strane Kir Simeon
je, imajući u vidu nepotpun uspeh špekulacija u protekloj godini, u tefter
zapisao prvu od svojih docnije čuvenih poslovica. Zabeležio je najpre na
cincarskom: Tute muštile nu fak nare, pa na grčkom: Kate endomo meli den
ferni i, najzad, uz pomoć igumana, i na srpskom istinu: da svaka buba
med ne daje. Zatim su produžili na sever, znajući već da su u

28
Beogradskom pašaluku, na domaku nahijskog grada Kragujevca.
Zašto se u Kragujevcu zakopao, ni sebi nije umeo da objasni. Kasaba
je u svakom pogledu bila odvratna. Izgleda da je misirski magnet,
ulaskom u Pašaluk, izgubio moć, kao što je i sve drugo što je u Srbiju
ulazilo već samim tim gubilo bar polovinu prvobitne vrednosti.
Zakolibio se uza samu Lepenicu da bi za ispiranje ilovače u jamama i
glibljenje u koritu-mešalici uvek imao dovoljno žive strujeće vode. Pored
prostrane avlije za zimsko odležavanje i mrvljenje sirovine, mutvaka,
radionice i samanluka gde je pre pečenja krčage sušio, živeo je u dve
odaje, što se za došljaka, zanatliju, a osobito prezrenog Gogu, smatralo
nečuvenom drskošću. U prvoj se oko višestruko obezbeđenog ognjišta
jelo i spavalo na rogozini preko glinenog poda, čiji se kal svake nedelje
mazanjem obnavljao, a u drugoj, za goste, premda im niko nije dolazio
(a i da jeste, Simeon bi našao izgovor da ga ne primi), stajaše amanet-
krčag sa moskopoljskim Argonautima, zastakljene slike Aleksandra
Makedonskog kod Gaugamele i Arhangela Mihajla sa kamom za
vađenje duša u desnoj i kantarom za njihovo merenje u levoj ruci, preko
čijeg rama je gospođa Teodora uporno vešala kromidopleksanu, venac
belog luka protivu vampira, besneći što ga neka nečastiva ruka odatle
uvek uklanja. Gips za kalupljenje donosio je na mazgi iz Opornice,
Petrovca i Kormana, a sirovu glinu, masnije sorte, pogodnu za tokarenje
na točku, vadio u plitkim oknima u blizini manastira Voljavče ispod
Rudnika. Smatrao je osobito dobrim omenom što je bogomolja osvećena
za poslednjeg vizantijskog vasilevsa Konstantina Dragaša Dejanovića, za
kojeg je porodično predanje saopštavalo da je izdahnuo u carigradskom
boju s Turcima godine 1453, u nazočnosti začetnika njihove
severozapadne argonautike, koji je sve to posmatrao sa obližnjeg
pendžera. Kao jedini lončar u knežini (srećan što ne pripada nijednom
zanatu zabranjenom raji i rezervisanom za pravoverne, kujundžijskom,
berberskom ili kovačkom), Simeon je imao sve izglede na prosperovanje,
a što do toga nije došlo, kriv je bio u prvom redu njegov romejski
moskopoljski fantasmos, poznata simeonska nadmenost, pomalo
gušternji, sigmatični, šušteći srpski, čije je rupe nemilice punio grčkim,
aromunskim i turskim rečima, ali najviše od svega što za grnčarsku
umetnost nije imao očev strastveni genije. Duh, odnedavna zabluđen
najneverovatnijim trgovačkim špekulacijama i snovima o silnom
bogatstvu koje ga među poverljivim i naivnim domorocima očekuje,
mrzeo je tromu, lepljivu glinu, njenu bednu ograničenost u oblicima, a
iznad svega, neznatan profit što ga je ona, uz golem ručni i umni trud,
odbacivala. S obzirom na okolnosti, uistinu nije zarađivao rđavo.

29
Ušteđevinu je, međutim, i od žene smotreno krio, ispunjavajući
razgovore sa gospođom Teodorom, komšijama, haračlijama, pazar-
bašama na pijaci, pa iz prevelike opreznosti i sa samim sobom,
srceparajućim naricanjem kako propada i kako će uskoro, familiju da
ishrani, i alat morati da rasproda. Držao je tako podalje od kese i ženine
neumerene prohteve i carsku poresku pohlepu, vampirski uporne
zajmomolitelje, pa čak i kesedžijske družine, koje nisu imale čemu da se
nadaju od ovog pohabanog Goge. Izbegavajući zanatske obaveze, žalio
se da mu isparenja gline truju glavu i grudi, a da mu dušman-vatra,
strašna pirkea, čak i kad je u ložištu grnčarske peći zauzdana, izjeda oči,
te mu se priviđaju razne utvare, a među njima i očeva na
moskopoljskom skolopsu.
– Kako ću se, kiria – govorio je – sa pomućenom glavom snaći u
špekulacijama kad se na njih budem dao? Kako ću sa ovom glinenom
glavom zaraditi multu poradz?
Porodične neprilike išle su mu naruku u postepenom
zanemarivanju zanata. Dve godine posle rađanja dvojki na Kopaoniku,
nepobitno je ustanovljeno da se gospođa Teodora zatvorila. Simeonov
nasleđeni san da stekne deset sinova, za deset trgovačkih branši koje je
planirao da otvori čim se grnčarstva otarasi, bio je u ozbiljnoj opasnosti
da se, bar u zajednici s Teodorom, nikada ne ispuni. Ona je tvrdila da je
za jalovost kriv njegov nerazuman strah od vatre. Studen planine
Nerađe ubila joj je matericu. Simeon je takvo rasuđivanje proglašavao
nelogičnim. Svaka bi zima najpre ubila kožu pa se tek potom oborila na
dublje i zaklonjenije vilajete. A ona se bez ijedne promrzline izvukla.
Posredi je, po njemu, pre bila Teodorina zaboravnost. U materinskom
ushićenju propustila je da se otkupi od ljubomornih demona.
– Den iha kero – nisam imala vremena – branila se ona. – Morala sam
vas da odmrzavam.
Ovako ili onako, materica je zapečaćena čvršće od Simeonovog
tajnog ćemera. Svakonoćna zajednička preznojavanja nisu iz nje mogla
istisnuti čak ni ženski plod. Pošto je pomoću lupe ustanovio da u njenoj
stidnosti nema ni prirodnih zapadnuća ni kakve đavolske pregrade,
Simeon se sa neviđenom, bezmalo umetničkom strašću, za kojom je
uzaman vapila glina, latio radikalnijih sredstava od ivanjdanskih trava i
narodnih balsama. Kroz dve rupice na ljusci jajeta uduvavao je u
ženskost kirie Teodore rovita žumanca, i po tri na dan, da bi je, ako je
ispošćena upotrebom, nađubrio; uhodio je najrasplodnije primerke
životinjskog carstva, osobito insekte, da bi saznao čime se hrane i na
temelju toga lično spravljao ženine obroke, sve dok ujed guje, čiju je

30
privatnost povredio, tome nije učinio kraj; tražio je, uz pomoć vrlo
elaboriranih crteža u tefteru, najpovoljniji položaj tela za izbacivanje i
prijem semena, s tugom priznajući da im je najpovoljniji, majmunski –
naglavce viseći sa grane – sasvim van domašaja. Ženine pobune, kad bi
lekovi postajali baš sasvim nesnosni, ugušivao je uvek istim utehama,
znajući da svaka rođena aromunska domna ima za njih otvorene uši:
– Stisni zube, kiria – govorio je. – Jer ako Bog da te uspemo, em ćemo
dobiti sinove, em za novi lek multuporadz.
Razočaran neuspesima, poverio se najzad mesnoj muadžirki baba
Faršiji, iz čije ruke ni psi nisu hteli da jedu. Za dobre pare kupljen recept
bio je u velikoj meri nastran. Teodora je pristala da mu se podvrgne pod
uslovom da i Simeon uzme učešća. Imala je, naime, da bira hoće li pri
vračanju jahati metlu ili muža.
– Nisam veštica da jašem metle – rekla je. – Ako hoćete sina, morate
se malo i sami žrtvovati.
Simeon nije imao kud. Sa Simeonulom se osećao kao trgovac čije je
osiguranje sumnjivo a sve mu lađe na pučini punoj bura i gusara. U
„nikuje“, gluvo doba noći, svukoše se goli i pošto ga gospođa Teodora
uzjaha, iskradoše se u avliju iza kuće. Tamo se ona na mesečini ispogani,
tri puta se na muževljevim leđima oko pogani okrete, okusi malko od
nje – zahtevajući da joj muž pravi društvo, iako o tome u receptu nije
bilo reči – pa se potom na mesec izdra: „Ja sam tele, ti si krava.“
Operaciju su tri puta ponovili pre nego što se dogodilo ono što
nikada neće zaboraviti. Orijaški srebrnjak meseca zaklatio se na nebu i
lagano spustio u avliju ispred samanluka, plaveći je nepodnošljivo
ledenom mesečinom. Ličio je na srebrno gumno čija je sjajna senka
brisala obrise svih drugih predmeta, pa i gospođe Teodore. Čuo se samo
njen glas, koji je raskalašno podvriskivao: „Jas sum žena, a ti misičina,
jas sum vila, ti ne reci gde sum bila!“ Dok se Simeon snašao i setio da se
prekrsti, mesec je već ponovo na nebo odskočio, ostavljajući mu između
golih nogu za spomen na gospođu Teodoru samo njenu pogan. Vratila
se tek s prvim petlovima. Uporno je odbijala da kaže gde je svu noć bila,
izgovarajući se strahom da će pokvariti baba Faršijinu mađiju. Ali da,
ma gde bila, nije rđavo prošla, svedočili su njena mladalačka čilost i
plahovit predlog da, sigurnosti radi, čaranje izvode svake noći, sve dok
ne ostane u blagoslovenom stanju. Simeon je odrešito odbio. Odbijao je
čak kada je zaista zanela, premda, srećom, i pobacila. Kaže se srećom
zato što se nije moglo predvideti kakav bi porod dao magijski spoj
ženskog izmeta, pune mesečine i zabranjenih istočnjačkih lozinki. A
dejstvovao je i drugi razlog. Još za vreme njenog odsustva, Simeon je,

31
veoma zabrinut, posetio Faršiju da joj se požali na čardejstveno
iščezavanje domne Teodore.
– Ja sam, stara veštica – rekao je Cincarki – platio da dobijem sina, a
ne da izgubim ženu!
Ispostavilo se da mu je, pritisnuta nebrojenim i zamršenim
vradžbinskim obavezama, rasejana čarobnica, umesto sredstava protivu
jalovosti, preporučila recept za krađu meseca, takozvano „skinuvajne
misikine“, pomoću koga su žene-uruspije, postavši nevidljive, varale
presahle muževe.
Posle toga se Simeon izmirio sa sudbinom da ima samo jednog
naslednika, digao ruke i još štošta od gospođe Teodore, te se za neko
vreme, mada preko volje, opet glini posvetio.
I time bi se, da ga je putem ka Beogradu izvodio, završio bilans sve
do 1774, poslednje godine sultanata Mustafe III, treće godine
beogradskog vezirstva Mehmed Asif-paše i pete od prvog razorenja
Moskopolja. Poslovica u Simeonovom tefteru sažela bi četvorogodišnje
kragujevačko iskustvo u misao: Acel ci alago, multu va sos kurmo kurundu
ili „Ko žuri, nigde ne stiže“.
Sve do 1781, devete godine sultanata Abdul-Hamida I i jedanaeste
od razorenja Moskopolja (kada je kajmakam preminulog beogradskog
muhafiza bio janičarski aga Zagardži-baša Mehmed), Simeonov životni i
trgovački tefter nije zabeležio ni neki spektakularan dobitak, ali ni
krupniji gubitak. Račun je tekao močvarnim vodama osrednjosti u
kojima se gušila Simeonova divlja preduzimljivost. A onda najedared,
oime, gotovo preko noći, natopio se tefter crvenom bojom manjka, bojom
skupocene simeonske krvi.
Što mu je brat Isidor, desnim krakom pravoslavnog krsta upućen da
trguje na Istoku, iskrsao sa Zapada, i to u društvu Irine, hanumse trećeg
brata Georgija i njihovog sinčića Nauma, brzo se objasnilo. Zvezde su
opet igrale jedno od svojih misterioznih kola, izmišljenih za zaluđivanje
trgovačkih karavana. Upravljajući se prema nebu, ne znajući da njime
komanduje đavo, Isidor je, umesto na Istok, otišao za bratom na Zapad.
Nepoverljivi Simeon, načelno spreman da u priču ne poveruje,
posredstvom domne Teodore, poznade u samovoljnoj izmeni očevog
zaveta prst božiji, jer ko bi se o snaji i siročetu Naumu starao da nije bilo
Isidorove navigatorske omaške? Nekoliko je puta zahtevao da mu se
opiše kako mu je brat miljenik pao od crnogorskih handžara ne stigavši
da iz turskih halja izvuče krst i njime se od turkoždera zaštiti. Plakalo je
sve četvoro u nekoliko navrata. (Da je bilo kupaca, čak i u Srbiji, gde
suze nisu bile na velikoj ceni, lepe su pare mogli zaraditi.) Simeon se

32
tronut sećao oca i žalio što ga nema da vidi kako mu se najčudniji i
najneobuzdaniji sin u tuđini, koja je druge grubila i kamenila, iz temelja
izmenio i proplemenio. Isidor je ispričao kako su se u Dubrovniku,
blagodareći majčinom srodstvu i jemstvu zemljaka Moskopoljaca, dobro
snašli, ali da ih ni sjajniji izgledi nisu mogli u Republici zadržati kad su
od grčkih trgovaca iz Soluna čuli da u Kragujevcu živi neki grnčar po
imenu Njago. Privržen familiji, usamljen među Slavjanima, koji ga nisu
marili i čije su mere uvek bile veće od njegovih, Simeon se raznežio.
Voleo bi, naravno, da mu brat u buduće partnerstvo, pored troja usta i
latinske govorljivosti, unosi i nešto gotovine, ali Isidorova spremnost da
uvećavanju Simeonovog kapitala posveti neiscrpnu radnu energiju i
znatno svetsko iskustvo beše dovoljno jemstvo za uspeh kompanjonstva.
Simeon se mnogo čilije osećao otkako je znao da u kompaniju, mimo
familijarne lojalnosti, preporučene Moshopolitovim amanetom i
cincarskom tradicijom, sme da unese i zdrav poslovni optimizam.
– Sve mi izgleda, gospođo – rekao je Teodori u krevetu, prilikom
večernjeg svođenja računa – da nam je Isidora poslao sam Bog. Dok se
moj brat bude baktao oko gline, moja će glava biti slobodna da razmišlja
kako na pametniji i brži način da dođemo do multu poradz i ratosiljamo
se ove nemoguće kasabe.
Teodora se složila. Isidor, međutim, nije delio njihove ideje o
partnerstvu. Predlagao je da on brine o prodaji a da glinu preuzme
Simeon.
– Ja sam u prvom redu mislitelj – rekao je.
– Bun – odgovorio je Simeon. Bratska solidarnost ležala je smrvljena
pod ruševinama izneverenog poslovnog optimizma. – Onda odmah
počni da misliš gde ćeš naći drugog hondrokefalosa da te izdržava.
Međusobica se neočekivano završila Isidorovim plačem. Njegova
sposobnost da se razneži bila je neverovatna – na stranu što je bila
sasvim netrgovačka – ako se uzme u obzir da je u svemu ostalom imao
jareću ćud i hajdučku narav. Simeon ga je tešio ne misleći da povuče
ništa od onoga što je rekao na račun njihovih savršeno
nezadovoljavajućih odnosa. Isidor je pristao da bude utešen, bez obzira
na ishod tih odnosa, pod uslovom da brat bez zlopamćenja primi
priznanje da ga je prevario. Simeon je rekao „Mašala“ i prekrstio se. Bio
ga je obuzeo samrtnički užas i na samu pomisao da ga rođeni brat
potkrada, a naročito da ga potkrada na neki nepoznat, dubrovački,
mletački, zapadnjački način, jer se od svih na Istoku poznatih dobro
obezbedio.
– Nuždan je izvestan uvod – rekao je Isidor snuždeno.

33
 – Mani se uvoda, skilos! – presekao ga je Simeon. – Počni od iznosa.
– Znaš li šta je to aurum vegitabile?
Simeon nije znao. Brat mu je objasnio da je to zlato za koje se tvrdi
da u području Martin-la-Plaine u Francuskoj i ispod Pirineja u
Španjolskoj raste kao vinova loza. Najbogatije berbe biljnog zlata,
međutim, zabeležene su jedne suve sezone za kraljevanja Matije
Korvina, a poslednja, bar prema Isidorovom saznanju, 1726, kraj
Kesmarka, na imanju nekog ugarskog agrarca.
Simeon je i preko volje slušao, misleći u međuvremenu koliki može
biti iznos za koji ga je brat oštetio i kakav bi način bio najpogodniji da
novac povrati. Pa ipak, pomisao da bi se sa poznavanjem tajne vinovog
zlata ostatak života bavio najprirodnijim od svih ljudskih zanimanja,
zemljoradnjom (okopavanjem zlatnih leja i kalemljenjem zlatnorodnih
vinograda), kojom se još nijedan Aromun nikada nije bavio, bila je toliko
impresivna da je za trenutak potpuno zamračila jasnu svest da je tako
nešto nemoguće.
– Naravno – preduhitrio ga je Isidor – to su priče za budale.
– Baš sam se pitao zašto mi ih pričaš – složio se Simeon.
– Zlato nije živo. Zlato je ruda kao i svaka druga. Kao gvožđe, samo
ređa. I ako se ikako može napraviti, to je samo uz pomoć drugih metala.
– U redu – kazao je Simeon. – Samo u kakvoj je to svezi s tvojom
krađom?
Ispostavilo se da nikakve krađe nije bilo i da se Isidorovo priznanje
odnosi na laž kojom je uzvratio na bratovljevo toplo gostoprimstvo. Nije
on baš sasvim bez sredstava iz Dubrovnika došao. Gotovine, doduše,
nije imao, ali je znao nečuven način da se do nje dođe; raspolagao je,
naime, tajnom kristalisanja veštačkih dijamanata.
– Metod trpi izvesna ograničenja – priznao je skromno. – Pošto za
sada umem da ga lučim jedino iz ćumura, mogu da proizvedem samo
smaragd, topaz, ametist i safir. Primerci nisu ni krupni ni besprekorne
čistote, a i nikad unapred ne znam kakav ču dragi kamen dobiti.
– To je fantazma! – kazao je Simeon. – Aurum vegitabile!
Pa ipak, ne slušajući ga, srce mu je zakucalo divlje, kao kada je na
Nerađi, ošamućen treskom, posmatrao kako crna ognjena vučica doji
njegovog Simeonula. I gotovo je stalo kada mu je brat, pod zaštitom noći
i ponjava na prozorima, čudotvorni postupak uspešno demonstrirao.
Način je bio stvarno krajnje prost i ekonomičan. Isidor je stavio na sto
valjkastu venecijansku bocu, čija je donja četvrtina bila zatamnjena
neprovidnim maorastim staklom, a gornje tri ispunjene
zejtinjavozlaćanom tečnošću, okrenuo je Svetog arhangela na poleđinu, a

34
zidni drveni krst naopako, zatim je, prema dogovoru, pozvao Simeona
da obavi svoj deo posla. Ovaj je otpečatio bocu i kroz grlić spustio
grudvicu ćumura kojim je ložio grnčarske peći. Isidor je onda,
pocupkujući i okrećući se i oko sebe i oko stola, pokrivenog crnim
ovčijim singunom, tresao bocu uhvativši je obema šakama tako da su mu
dlanovi potpuno sakrivali providno staklo. Simeonova dužnost je bila
da pocupkuje iza njega i lelečući priziva pomoć Sila, čija je saradnja u
proizvodnji dijamanata bila neophodna. I on je cupkao i dozivao:
– Belzebub, Lucifer, Satanas, Madilon, Solim, Saroj, Ameklo, Segrel,
Praredun, Adrikanorum, Martiro, Timo, Kameron, Metosit, Dumasi,
Elivasi, Alpros, Fubentronti, dođite, pohitajte, pomozite, amin!
Kad je Isidor vratio bocu na singun, tečnost je bila nešto potamnela,
a umesto ćumura plivao je u njenoj zejtinjavozlatnoj dubini majušni
smaragd, smaragdić, kao neko iskopano zeleno mačje oko. Kad je
izvađen i proveren kao pravi, Simeon je bio izvan sebe. Produžio je da
pocupkuje oko astala, vičući i mešajući grčki, cincarski i srpski:
– O andres, andres! O ljudi! Diamando, diamando! Dinamis, doksa ke
omorfja! Moć, slava i lepota! O andres, o andres!…
Njegovo razočaranje bilo je tužno i gledati kada je, otrčavši bez
konsultacije s bratom po novi ćumur, saznao da se dijamantotvorna
tečnost samo jednom može upotrebiti, a da druge boce Isidor nema.
Postojala je, doduše, mogućnost da se ona u bačvama, pod carinskom
deklaracijom ulja, dopremi iz Dubrovnika, gde je izrađivana u
alhemičarskoj radionici magistra Bolonjskog univerziteta, meštra
Giorollame Buonovaria. Ali je za to bio potreban znatan kapital. Simeon,
koji je pod najtežim zakletvama tvrdio da nema ni turskog groša
ušteđevine, mučio se u tom dijamantskom duševnom sosu sve do
ponoći. Ostatak noći proveli su u skiciranju međusobnog kontrakta i
cenjkanju oko udela u dobiti tek utemeljene kompanije. Kad je ugovor,
koji je naspram 35% Isidorovog dela, koliko je otprilike vredela njegova
veza s dubrovačkim alhemičarem, obezbeđivao Simeonu svih 65, koliko
je nosio njegov početni kapital i umešnost da mu brani interese, najzad
zapečaćen i crvenim voskom i bratskim poljupcem, već se danilo i Isidor,
ne javljajući se nikome, odnese na Adrijatik svu Simeonovu
desetogodišnju ušteđevinu.
Ukućanima je saopšteno da je Isidor odjezdio važnim trgovačkim
poslom. O prirodi misije ni reči. Simeon se ograničavao na mačja
predenja i ponavljanje uvek iste tajanstvene formule:
– Ovoga puta biće to zaista multu poradz, gospođo.
Zanemarivši radionicu, prepuštenu neveštim rukama ćirica,

35
Simeonula i Nauma, dane je provodio u prikupljanju, sortiranju i
mrvljenju ćumura u grudve koje bi mogle da prođu kroz grlić
venecijanske boce. Lunjao je unaokolo kao sablast dijamantskih očiju,
neprestano vršeći u sebi i u tefteru nekakva zamršena proračunavanja i
uvećavajući hrpe ćumura novim nanosima. Kroz avliju se od crne rude
već i nije moglo proći, pa je iz samanluka izbačena glina i uz kuknjavu
ženskinja zamenjena dragocenim dijamantorodnim ugljem. Svuda
unaokolo, gde još nije bilo uglja, dizali su se stogovi mladica, prekriveni
zemljom i lišćem pa potpaljeni, ispod kojih se polusagorevanjem dobijao
ćumur. Potpuno smetnuvši s uma iskonsko neprijateljstvo prema vatri,
Simeon je, bradat i zapušten, kao đavo u paklu čiji su poslovi u
opadanju, išao između vatara i crnih piramida uglja i razmišljao kako bi
se proces prikupljanja sirovina mogao ubrzati. Sa domnom Teodorom nije
govorio. Svađa je izbila kad je uhvaćen da potkrada njenu domaćinsku
kasu da bi novcem određenim za ishranu porodice kupio još ćumura na
pazaru.
– Vi biste sve nas – rekla je Teodora – u stog sveli i zapalili, samo da
biste bili sigurni dajemo li, kad izgorimo, ćumur!
– Den ksero – odgovorio je rasejano Simeon. – Ne znam. Živo telo ne
sagoreva u ugalj. Meso, mislim. Za kosti nisam siguran, gospođo.
Postao je siguran i za kosti kad je zapalio nekoliko seoskih džukaca i
nijedan u ćumur nije sagoreo.
U vreme kad se očekivao Isidorov povratak, izlazio bi još zorom na
Tatarnu i na visoravni, odakle se video zapad skoro do Drine, sve do
smiraja izgledao bratovljev karavan. Optimizam mu je rastao sa
Isidorovim zadocnjenjem. Siguran da je ono prouzrokovano veličinom
tovara, on je broj očekivanih bačvi povećavao sa svakim danom
uzaludnog penjanja na brdo.
Kad protesti familije postadoše nesnosni, pritešnjen Teodorinom
kletvom, odluči on da u prisustvu snahe Irine, čija je briga za Isidora bila
dirljiva, bar malo odškrine vrata svoje velike poslovne tajne. Pokazao im
je tek rođeni smaragdić, rekavši da će uskoro, iz uglja u avliji, dobiti
mnogobrojnu braču, te da će s tim blagom zauvek prestati njihove
finansijalne nevolje.
Umesto da se oduševi, Irina je histerično kriknula:
– Kaimeno, kaimeno! Trebalo je da znam! Čim sam videla onoliki
ćumur, trebalo je da znam!
Zatim je briznula u plač, izmešan s najružnijim psovkama koje su
ikada romejska usta izgovorila. Čim su je povratili, pokazala im je isti
takav smaragdić (parnjak iz moskopoljskog miraza), samo u oboc

36
preobražen. Drugi je mislila da je izgubiia, i sad ga je, na Simeonovu i
svoju nesreću, našla.
Istina koja se pri tome otkrila nije ubila Simeona, ali je bila toliko
jaka da je od nje za čitav život ostao nagluv. Irina je u venecijansku
alhemičarsku bocu spustila smaragdić i promućkala je, izgovarajući
umesto magijskih poziva silama, molbe Bogu da od varalice,
krivokletnika i ubilca Isidora načini primer ljudima i narodima. Kada je
prestala, smaragdića nigde nije bilo. Dijamantnom je vodicom drsko
plivao izjedeni ostatak onog ćumura pomoću koga je Simeonu preko
nosa prevučena najgrđa štrikla u istoriji ove cincarske narodne igre. Boca
je, naime, imala dvostruko dno i tresenjem je izmenjivala sadržinu
vidljivog i nevidljivog dela.
Otkriće da je nasamaren, ponižen i opljačkan od rođenog brata,
pored poraznog dejstva na sluh, imalo je i dobru stranu: zbog nje nije
srcu uzeo ni Irinino priznanje da Isidora nisu zaludele zvezde, nego
strast prema njoj, kojoj je ona, nemajući kud, udovoljavala. I da o
strašnim Crnogorcima ništa ne ume reći jer navodnom prepadu nije
prisustvovala, nego joj je vest o pogibiji muža, pri sakupljanju granja za
vatru, doneo Isidor.
Simeon je bolovao nekoliko meseci. Zatvorio se u andeon sa
moskopoljskim Argonautima i Svetim arhangelom Mihajlom. Tiho, kao
da poje, naizmenice je kleo brata i kukao za izgubljenim dukatima.
Međutim, ko god je imao hrabrosti i strpljenja da kraj zaključanih vrata
bdi, mogao je oko ponoći da čuje i neko uporno mućkanje praćeno
pozivima Belzebubu, Satani, Segrelu, Kameronu, Luciferu i ostalim
Nepomenljivim – ARITOS Imenima. Inače, nije bio besan i opasan.
Pomamio se jedino kad su tajno doveli grčkog popa da mu čita
zdravstvene molitve. Na prvi dodir svete vodice, zbog sličnosti sa
dijamantom, zacelo, dobio je napad padavice i sasvim vučje lice, te se
duhovnik jedva živ iz sobe izvukao. Vremenom, uz posredstvo
novosazrelih ideja o brzom bogaćenju, malko se povratio i urazumio, pa
mu se i sluh delimično uspostavio. (Postao je diplomatičan, dopuštajući
mu da čuje što želi, a prečuje što neće da zna.) Mogao je da se baci na
sastavljanje duge i složene tužbe protivu izvesnog Isidora Njagoa,
putujućeg levente, varalice i kesedžije, a mogućeg bratoubojice, koji se,
ima dobre osnove da se veruje, negde po Ćesariji, pod lažnim imenom,
ali u starom prljavom zanimanju, krije. Preko kragujevačkog kadije
tužbu je uputio Beogradskom veziratu, u lice starešine muhafizove
divanske kancelarije, Reis-ul-kutaba Osman-age, s molbom da se za
Isidorom izda teralica i preko diplomatskih kanala na austrijsku

37
teritoriju protegne. (Odgovor ga je, dvadeset pet godina docnije, 1804,
našao u zemunskoj bežaniji, i u njemu je Simeon zamršenim kurijalnim
rečnikom izvešten da je predmet njegove tužbe pronađen pod imenom
Isidora Turjakya u donjobanatskom selu Balvaništu, ali da je, nažalost,
uoći arestovanja izmakao pravdi u, zasada, nepoznatom pravcu. Vlasti,
međutim, obećavaju Sehrgeeherte Herr Simeonu Nagou da će potraga i u
narednim godinama, sa istom serioznošću, ali, nadati se, s boljim
ishodom, biti nastavljena.)
Ko zna šta bi i od toga i od srpske grane genosa Njago tada bilo da
se, kao dar Boga, 1782. godine, u predvečerje austro-turske vojne, u
Kragujevcu nije pojavio ćesarski špijun, oberlojtnant Franc Mihanović
preobučen u kavaza iz pratnje mitropolita beogradskog Jeremije
Papazoglua. On mu je povratio veru u život. Veru u ljude, međutim,
ništa mu više nije moglo restaurirati. Poslovice koje bi njegovo iskustvo
u tefter zavele bile bi odnekud srpske, on bi ih zapisao šuškajućim
izgovorom kojim se služio u saobraćanju sa domorocima, a glasile bi,
verovatno: „Ne veruj nikom, a najmanje sebi“ i „Ako zlotvora nemas,
rodice ti ga mater“, a utešne, ravnoteže radi, možda i „Ako je pceto pitu
izelo, tepciju nije“.
Simeon Njago, Moskopoljac čiji je otac umro za grečesku slobodu,
bio je prirodan Mihanovićev izbor. Na tajnom sastanku, na Simeonovom
glinokopu kraj manastira Voljavče, gde je beogradski mitropolit odseo,
Mihanović je Grku na tečnom turskom potanko objasnio evropsku
situaciju, opsenivši ga čarima diplomatike do te mere da se od njih ni do
kraja života nije oporavio. Savez Njegovog Carsko-kraljevskog,
Apostolskog Veličanstva Josifa II od Austrije i rosijske carice Katarine II
dobio je jasan protivturski smer, iz kojeg će, ranije ili kasnije, neizbežno
proizići rat između dve Visoke Potencije i Porte. Posle pobede
obrazovaće se na teritoriji Balkana suverene države, na severoistoku
rumunska (rođačka) Dakija s Vlaškom, Besarabijom i Moldavijom, a na
jugu Veliko Grčko (rođeno) Carstvo sa carigradskom prestolnicom, i
bivšim osmanskim zemljama južno od Morave.
– A kome bi pripala Srbija? – pitao je Simeon.
– Većim delom Austriji, manjim Grčkoj – odgovorio je Mihanović,
požalivši odmah što prema mladoj Carevini nije bio velikodušniji.
– Bun – progunđao je Simeon. Računao je sa dunavskom granicom i
Beogradom, ali za početak ni to nije bilo rđavo. Uostalom, aspra po
aspra – groš; groš po groš – dukat…
Uplašen da ga nije odbio, Mihanović mu je u poverenju saopštio da
su se oko plana angažovale sve najumnije grčke i slavjanske glave.

38
 – Slavjanske? Ja još nijednu sreo nisam – odgovorio je Simeon
mrzovoljno.
Mihanović mu je onda, ne sećajući se ničeg boljeg, a u nameri da mu
prene zamrli patriotizam, citirao himnu koju je u čast Josifa II spevao
čuveni srpski basnopisac i poslovičar Dositej, gospodin Obradović.
Simeon je ostao nedirnut Dositejevom rodoljubnom rečitošću. Čak ga
beše, izgleda, i ozlovoljila, mada razloge nije davao. Tek kada je na
videlo izbio i drugi, znatno praktičniji deo Mihanovićevog plana, lice
mu se razvedrilo, a u očima razgoreo stvaralački plamen iz slavnih dana,
kada je skidanjem meseca otvarao domnu Teodoru i skupljao ćumur za
pravljenje veštačkog dragog kamenja. Prema Mihanovićevoj zamisli,
Simeon će dobiti novac da u Beogradu otvori boltu sa istočnom, tzv.
turskom robom, i pod tom firmom, uz naknadu troškova i platu, kao
trgovac u Zemun prenositi zapažanja o stanju u Pašaluku.
Mihanovićeve propozicije bile su za Simeona dvostruko
primamljive. Otarasio bi se omrznutog zanata i kasabe, od koje su ga
odbijale ponižavajuće uspomene, i dobio priliku da se oproba u velikim
špekulacijama, zaslađenim unosnom diplomatičnom igrom. A povrh
svega, na očev bi način nastavio moskopoljsku patriotsku tradiciju: dok
bi javno za Turke navijao i koristio njihove trgovačke privilegije, tajno bi
radio na obnovi Romejskog carstva. Multu poradz bi došao spojen sa
osećanjem da ga je zaradio ne samo pameću već i srčanošću. Iz svih tih
razloga Simeon se manuo tekuće ideje da gospodina oberlojtnanta za
dobre pare prijavi Turcima (beležeći u tefter „da se ne ubija kokos koji
nosi zlatna jaja“). Docnije, pri oproštaju, posle izmene kesa s dukatima i
priznanica, koje je radi lične bezbednosti potpisao hlapećim mastilom,
Simeon je još samo jedno sporno pitanje hteo s Mihanovićem da raščisti.
– O čemu je reč, Kir Simeone? Da nije o kakvoj tehničkoj pojedinosti
vaše misije?
– Ne, Herr Oberleutnant – odgovorio je Simeon. – Reč je o nekim
poetskim pojedinostima one slavjanske molbenice koju ste mi izvoleli
izdeklamovati prilikom našeg prvog susreta.
– Ah, caru Josifu II himne Dositeja, gospodina Obradoviča?
– Jeste. – Malista. Može li se još jednom čuti?
– Sa osobitim zadovoljstvom – naklonio se oficir – kad vam se već
toliko srcu primila.
– Neopisano – uzdahnuo je Simeon.
– Diko sveta, presvetli Cesaru! – deklamovao je Mihanović prezirući
sebe što, honoriates i dvorski pouzdanik, mora pred vašljivim balkanskim
kramarom da glumi kao kakav putujući vagabund. – Izlij na svet

39
previsoke dare, daj Bolgarom njihove boljare, Tvojim Srbljem vitezove
stare, a Greciji njezine Pindare!
– Šta misli taj basnoslovni porkopulos Dositej? – zašištao je Simeon.
– Pardon?
– Zar srpski skilos misli da su Grci magarci?
Mihanović se zbunio. Was ist das, urn Gottes Willen?
– Pesma je, dragi gospodine, očevidno, u najplemenitijem
rodoljubnom namereniju spevana, i strogo vodi računa o prirodnim
potrebama svake zainteresovane nacije!
– Moj pisinos vodi! – progunđao je Simeon. – Da su namere tog
hondrokefalosa bile poštene, Greciji bi poželeo boljare i vitezove, a
Bolgarom i Srbljem pesnike. Jer kako danas, Herr Mihanovitz, stoje
stvari, ko ima vitezove, ima i pesnika. Ovako će sav posao grecijskih
Pindara biti da opevaju srpske Obiliće!
Carski špijun se savladao. U interesu Njegovog veličanstva Josifa II i
Svog veličanstva, koje je još bilo u rukama cincarskog prevejanca.
Činjenica da je izmamio više para nego što mu je imao nameru dati, više
nego iko u Srbiji, i taj lisičiji, cinični način razmišljanja činili su,
međutim, izdatak vrednim zaborava.
– Ako grecijski Simeoni – rekao je tiho, meškoljeći se u tesnom
smrdljivom oknu – budu radili kako valja, neće biti ni bolgarskih boljara
ni srpskih vitezova. Onda će grecijski Pindari grecijske Simeone opevati.
– Afto ine alitia. – Tako neka i bude – rekao je Simeon.
Sutradan je ovlašćeni konfident Josifa II, zaštićen prljavom
katanskom abom, otišao s pratnjom Njegovog preosveštenstva Jeremije
Papazoglua, ostavljajući u Simeonovom tefteru i srcu dve poslovice
(„Ako ima guša, ima i duša“ i „Bolje i vrag u vreći nego da je prazna“), a
u glavi neobuzdan orkan nadanja, snova i predračuna.
Tako je o Maloj Čumi kragujevačka Simeonova Knjiga
neočekivanim dobitkom zaključena. Te 1783, četrnaest godina po
razorenju Moskopolja, Otomanijom je vladao sultan Abdul-Hamid I,
Ćesarijom Josif II, Rosijom Katarina II, Beogradom muhafiz Izet
Mehmed-paša, zemljom Kuga, Glad, Vatra i Smrt, a nebom planeta
Saturn sa zodijom Vodolije u mestu Jupitera, što je ljudima obezbeđivalo
plodorodnost, berićet, spokoj i veselje u svemu čega bi se prihvatili.
Ispred arabadžijskih kola porodice Njago jahao je unajmljeni
jasakčija i vikao Srbima „Jasak!“, da se u stranu sklone. I premda u
zapuštenom sredovečnom Cincarinu koji je terao bivole nije bilo ničeg
od pompe i dostojanstva rimskih konzula, prizor je podsećao na
karnevalsku povorku maski, koja je kao poruga ljudskoj taštini pratila

40
njihov trijumfalni prolazak ulicama prestolnice sveta. Možda je dublja
razlika bila u onome što se mislilo nego kako se izgledalo. Konzul bi
razmišljao o budućim poslovima u korist Republike ili o zaverama
protivu nje. Simeon ni o čemu ne misli. Mozak mu je zapečaćen kao
amfora u kojoj, zalivene medom, čuva Mihanovićeve dukate. Drugi put
u životu smrtno je prepadnut. Ovoga puta čak i dublje nego u
Moskopolju. U Moskopolju je bio užasnut raspomamljenim požarom,
kocem na kome mu je ludeo otac, i onim što je povodom toga bio
primoran da preduzme, a što je, više mrtav nego živ, četrdeset dana po
makedonskim gudurama okajavao. Ali sve su te nesreće bile poznate,
čineći sudbinom opisan životni krug svakog Romeja pod osmanlijskom
petom. Ovo što je doživljavao pred Beogradom nije ulazilo ni u kakvo
iskustvo. Nije se moglo iz sopstvenog gurbetskog života izlučiti, a ipak
je nekako u njemu postojalo; sećanje ga ni sa čim ličnim nije moglo
spojiti, a ipak se u njemu nalazilo. Kao tuđe snoviđenje prokrijumčareno
u njegov san dok je spavao, nemoćan da ga ne odsanja. Kao zalutalo
pismo, predato mu u odsustvu, kad nije mogao da ga odbije.
Spuštali su se urvinom drača i burjana prema varoši, gotovo
opkoljenoj visokim jesenjim vodama, nad kojima su letele crne, trome
ptice. Večernja magla, prvi dah demonskih, nečistih Sila, koje su u
očekivanju mraka plitko pod zemljom predanjivale, sećala ga je na
Kopaonik, Nerađu i prvi plač Simeonula u rutavom naručju crne
kurjakinje. Iz sure vode se utvarno dizala turska tvrđava na Kilijaku.
Krljuštava močvarna neman, sa koje su tu i tamo sevale bakljenice prvih
noćnih ophodnji. I sem njenih bedemastih udova ispruženih zemljom i
vodom, ničeg drugog nije bilo za gledanje. Ničeg sem čatmara i koliba,
beličastih parazitskih crva što su se uzaman trudili da se uz nju pripiju i
prodru joj kroz debelu kamenu kožu.
Simeona je potresalo mutno osećanje da je zalutao, put promašio.
Da ga je jasakčija, plaćen i kao vodič, obmanuo, te ga, umesto u Beograd,
vodi u tursku tamnicu, gde će mu tajni ugovor s poručnikom
Mihanovićem usijanim ugljevljem po grudima i tabanima pečatiti. A ako
je to zaista Beograd, drukčiji je nego što ga je zamišljao, u snovima video,
u neki od svojih prastarih teftera zaveo i nekim dubljim, neobjašnjivim
iskustvom doživeo. Ovaj crni mrtvac, dopola u vodi sahranjen, ni
najmanje nije ličio na sjajni cilj njegovog putešestvija kroz zemlju Srbiju,
za koje je najednom bio bezbožno siguran da ga ne čini samo sad, već da
ga je i ranije preduzimao. Davno nekad. Možda čak i pre nego što se na
svetu u novom obliku, ali pod starim večnim imenom Simeona pojavio.
Kad se več sasvim primakoše drvenom mostu na Stambol-kapiji,

41
domna Teodora prekri dečija lica maramom i prekrsti se tri puta. Trebalo
je da Simeon zajedno s njom ugleda, kao grudve ispečene gline, suve
ljudske glave nabijene na kolje, praznim očima okrenute Srbiji, i da čuje
mujezina sa munara kako poje akšam-namaz:

Alah-u-ekber! Ešedu en lailahe ila-lah!

Ešedu ene Muhameden resuli-lah!
Haje ale-saleh, haje ale-l-felah!
Alah-u-ekber! Lailahe ila-lah.

A on je, zanet utvarom koja nije ni poznavala ni priznavala međe

prostora i vremena, čuo dubok jek zvona hrišćanske crkve i na drevnoj
oplati o koju je odupirao noge, kao na neotesanom stolu hana, video
tananom grčkom azbukom ispisano pismo…

42
 FEDOR: Ja i majka smo za tebe oduvek bili uljezi, tuđinci, u
najmanju ruku nemili gosti iz neke prastare, zanemarene stepske
srodnosti, koje samo iz obzira prema sopstvenom građanskom renomeu
nisi mogao da eliminišeš. Jednostavno da otpustiš s tromesečnom
platom kao što praktikuješ sa svojim bolničarkama kada ih se zasitiš…
Oduvek smo mi za tebe, i ne samo za tebe, za celu familiju smo bili „Oni
Rusi“, „Emigranti“, „Trgovci lažnim titulama“, „Slovenski
džabalebaroši“ i „Bela bagra“, ukratko, azijatska ćorava posla… I ja ti
moram reći – ne znam, dabome, šta Natalija o tome misli, ona te je,
valjda, i volela – ja sam ti lično blagodaran za onu noćnu promenadu u
gaćama, jer posle nje ja nisam imao nikakvog povoda za bilo kakvo
dvoumljenje u pogledu odnosa prema tebi kao ocu… Oni su od početka,
od tih belih pastirskih gaća, u kojima je kao u cincarskom baldahinu
nadmeno stolovao tvoj istrošeni skiptar, bili savršeno neprijateljski, i ti si
za mene, još od najdubljeg detinjstva, bio Sizifov kamen, koji sam ja
istrajno od sebe gurao, da bi me on, uvek iznova, težinom svoje
neizmerne prljavštine tresnuo po lobanji… Ne misli da ti prebacujem što
si u meni ubio znameniti hrišćanski dar saosećanja i sažaljenja, kojim ti i
tebi podobni godišnjim prilogom „Društvu golih“, „Udruženju ratnih
invalida“, „Ratnoj siročadi“ – kakva već sve socijalna geta niste izmislili
– otkupljujete svinjarije što ih u međuvremenu nad tim istim golaćima,
invalidima i siročićima preduzimate u ime društvenog i zemaljskog
napretka! Naprotiv! Zahvalan sam ti što si me pravovremeno lišio
poniženja da epskom triku naše građanske klase sekundiram kao
oduševljeni publikum… Ja lično, sve bih te muzejske primerke vašeg
smisla za organizaciju života jednostavno postreljao. U prvom redu što
vas održavaju u ubeđenju da su svi ljudi osim vas magarci, što jamačno i
jesu, čim su dospeli dotle da umesto čestitih obroka jedu repu iz Zimske
pomoći vaših plemenitih supruga – a zatim, makar i samo da bih vam
oduzeo udobno izvinjenje za vučje zakone po kojima u međuvremenu
živite i poslujete… Ja ti zaista dugujem savršeno odsustvo boljih
osećanja, pristojnijih navika, plemenitijih ideja i zdravijih životnih

43
planova, jer da sam išta od toga, ma u najmanjem stepenu, posedovao, ja
bih se do sada već bio ubio… Sačuvala me je tvoja moralna
neodgovornost, cinična bezobzirnost, ravnodušnost prema bližnjima,
telesna izopačenost i duševna buđavost. I to nije ono što ti ja
prebacujem. Ne bih ni smeo. To je i moj životni program. Ti si samo
jedan od njegovih najuspelijih bioloških primeraka na području Srbije…
Ono što ja tebi prebacujem jeste vizantinska pritvornost, kukavičluk da
se bude ono što čovek jeste, životinja dakle, a da se za to ne izmišljaju
nikakva ekonomska, socijalna, istorijska, psihološka objašnjenja i krasna
višesložna imena, ne barem ovde, u društvu istih takvih životinja –
zadržite to za one pavijane napolju – nego da se ovde, među svojima,
građanin ponaša kako mu neposredne potrebe nalažu… Arsenije da
potkrada domačina, Filip i Teodor da pucaju u zvanice iz pištolja, ti da
se pariš sa bliskim rođakama ispod neke fotelje – Gazdine, recimo, ona je
najšira – tetka Jelena da zavija za mladošću i Obrenovićima, Maksim da
podnosi telefonske izveštaje Berlinu, Antonije Londonu, a neko – naći će
se već, na ovoj su berzi emitovane svačije akcije – Moskvi, a ja da jednom
zaista montiram bombu koja će vas sve poslati u majčinu!… Sačekaj,
nisam završio!… Da si, dakle, ti mene tome učio umesto što sam pred
gostima morao da recitujem beslovesne himne Svetome Savi i da
ponavljam kako onaj ko laže taj i krade, ko krade ubija, a ko ubija na
vešalima završava, kad je već i poslednjoj budali na svetu jasno da je
istina upravo obrnuta, da ko najviše laže postaje moćan, ko krade bogat,
a ko najviše ubija ne završava na omči, nego u đačkoj čitanci, ja bih ti
onda verovao, jer je to i moja predstava o svetu, i mi bismo mogli
zajedno orgijati s tvojim pneumatičnim bolničarkama!… A što se, kako
reče, kad su stvari tako stajale, nisam samoinicijativno iz kuće istornjao,
stvarno ne znam… (Natalija je bila tu, bio si nemoćan u smislu lične
inicijative. Još uvek patetično nesavršen primerak vlastitog životinjskog
programa… Kako-tako, bio si neka vrsta korigujućeg zla koje je Georgija držalo
u ravnoteži. Balans, večni cincarski trgovački balans, bio je uspostavljen
međusobnim ždranjem vas dvojice… i majka je bila uglavnom pošteđena… Ali
neka te đavo odnese ako mu to budeš priznao, umemo i mi da budemo
pritvorni…) Pretpostavljam da nisam otišao iz duhovnog komoditeta, iz
onih istih razloga zbog kojih ti, umesto da ideš u tuđu javnu kuću,
praviš od sanatorijuma vlastitu…

44
 „Pisano u Beligradu, junija 1737. Velemožnom Epirskom Valiji,
svetlom gospodinu Ismail Ruždi-paši, sokolu dične Janjine, majdanu
vrline, junaštva i plemenitosti, kojem neka Bog podari dug i srećan život,
ovo tajno izvešće o trgovačkom putešestviju po zemlji Srbiji, šalje
Simeon Njago, kerameus iz Vilajeta janjinskog, na šta se obavezao,
zajedno sa Troškovnikom, koji je opet Reis-ul-kutab Divana svetloga
Paše obavezao da izmiri preko moga sina majstora Simeona.
Srbija je pusta zemlja. Trgovcu se pričinjava da gurbetuje sa mračne
strane meseca. Za ne prepoznati je otkako sam sa ocem protomajstorom
Simeonom kao dete, za Bečkoga rata 1690. u njoj boravio. Nailazio sam
na mnoga nenaseljena sela, a i gde se živi, nema podanika više od deset.
Samo u kragujevačkoj knežini izbrojao sam preko 160 opustelih naselja.
U Kragujevcu sam od sveg naroda sreo jednog izludelog Srbina koji je
na pustom pazaru divljim psima uz gusle svirao. U Beligradu se priča da
je grof Najperg Dvorskom ratnom veću u Beču podneo izveštaj, iz kojeg
proizlazi da u bivšem Beogradskom pašaluku (čije je ime sada Königreich
Serwien) ne obitava više od 4.000 duša. Ali ja bih cifru slobodno sa deset
pomnožio. Sami su mi Srbi pripovedali da se mnogi od njih zbog kuluka
i poreza na te popise i ne javljaju, nego u šume i česte begaju, a vraćaju
se kad administrativna furtutma prođe. U Beligradskoj mitropoliji
kazuju da, po njihovim parohijalnim knjigama, u Srbiji ima 10.000
ognjišta i oko njih 50.000 duša. Ako se Srbi, koji, bojati se, na veri i nisu
baš pojaki, kao buljine ne kriju i od svojih popova, kao što se pred
austrijskim vlastima skrivaju, moj bi račun bio približan stanju.
Što se tiče Nemaca, njih, mimo Beligrada, ima malo. Ali pošto i Srba
ima malo, ovima se čini da Švabe ima kao pleve. Nalazio sam ih
najvećma po sedištima provizora i vojnih garnizona. U Smederevu,
Grockoj, Ostružnici, Zweinbrickenu (Paležu), Valjevu i Požarevcu. Neće
da se kolonizuju. Žale se da su prevareni. Obećavano im med i mleko, a
zatekli kuluke, divlje zverove, čumu i nerodicu. Zamašna je i kolonija
erdeljskih Sasa, koji na Rudniku kopaju olovo i bakar za račun
Kumpanije bivšeg Administratora Srbije Princa Aleksandra

45
Virtemberškog. Koliko blaga kopaju ne znam, ali sam im po licima video
da nije mnogo.
Ono što će svetloga Pašu, jamačno, najviše zanimati jeste stanje
ovdašnje vojske. O Beligradu, gde je najveća stajaća sila, već sam
izvestio, a po knežinama bivakuju samo dva eskadrona Darmštatskog
puka. Bilo ih četiri, ali ih kao napast za narod sklonili.
Najopasniju vojnu silinu po unutrašnjosti čine domaći graničari ili
hajduci. Srbija je isparcelisana u osamnaest tzv. šančeva, svaki šanac ima
hajdučku kumpaniju na čelu sa kapetanima i harambašama. Kumpanija
broji 150 pešačkih hajduka i 50 na konjima (husara). Nad nekoliko su
oberkapetani. Među njima su Turcima najprotivniji, a i inače
najsposobniji Vuk Isaković Crnobarac, Staniša Mlatišuma, Kosta
Dimitrijević i nekakav Vitković iz Valjeva. Svi su oni, kako se ovde peva,
’strašni Turkom na Krajini’, pa ih podnosilac izveštaja preporučuje
naročitoj Pašinoj pažnji. Koliko hajduka ima, teško je izvesti. Ja bih
rekao, unaokolo 5.000. Seljaci tvrde da ih je dva puta više. Da je silan
broj Srba u četama cara Karla. (Neka Njegova Ekselencija ne misli da je
ova navala iz junaštva, mržnje na Visoku portu ili ljubavi spram Švaba.
Drugi je, izgleda, račun u dejstvu. Hajdučkim domovima dane su
privilegije, olakšice i ponude, povrh redovne plate od nekoliko forinti za
hajduka do 200 za oberkapetana. Zato se ljudi grabe ko će pre potpisati.
Javljaju se čak i invalidi iz Bečkog rata. Priča se da se i sam Dvorski ratni
savet prepao. Kako je krenulo, vele, svi će Srbi na državne jasle pasti, a
samo će naivne Švabe ostati da rade zemlju, kopaju rudu i zanatlišu.
Ispašće da su Srbi porobili Nemce, a ne obrnuto.) Razgovarao sam sa
nekolicinom. Svi se kunu da neće da ratuju protivu vas. Otići će u šume i
zbegove. Više ni za koga neće da vojuju, kao što su to činili ranije čim
neki hrišćanski kralj dune u trompetu.
Još treba spomenuti da je prost seljak (a to je onaj Srbin koji u vojni
spisak nije uspeo da se udene, obično zbog neke telesne falinke) vrlo
zavidan hajducima. Smatra ih gospodskim krvopijama, grđim i od
Švabe. Poimence su nesnosni kapetani Ilija Stratimirović i Todor
Prodanović zvani Čupa.
Kad sam ušao u Beligrad, guverner Srbije je već bio general grof
Maruli, o kojemu ne umem ništa reći, osim da je, izgleda, sposobniji od
svog prinčevskog prethodnika Aleksandra Virtemberškog, jer je taj čak i
po nemačkom sudu, zaštićen protektorstvom Jevđenija Savojskog,
zemlju zavio u crno nepočinstvima kakva se još od vremena Huna ne
pamte. Prepričava se da je položaj Administratora pokrajine od cara
Karla na kolenima izmolio, da bi se finansijalno oporavio i izmirio

46
poverioce svojih terevenki i provodnji. Kako je taj mislio ovde da se
obogati, meni kao trgovcu nije sasvim pojamno, a kolko mu je bilo
probitačno, vidi se po tome što je kod Čivutina Zisa morao da založi
šestogodišnju platu. Samo zeleniš za njegovu kujnu koštao je građane
2.400 forinti, od čega je godinu dana mogla da živi cela nahija. Uvozio je
robu mimo đumrukane, naplaćivao nezakonite takse, terao ljude da
državne kuluke odrađuju na njegovim poljskim dobrima, a o mesojeđu
priređivao balove, na koje su pod pretnjom batina morali da dođu svi
građani. Ulaznica je stajala 17 krajcara, pa svedi Paša može misliti sa
koliko se usrdnosti na tim zabavama đipalo.
Ja sam se namestio u Srpskoj varoši iza šarampova, da bih se
razaznao u mnjenju i raspoloženju Srba, a u Čukur-hanu, među svoje
Grke, da bih, kako mi je naloženo, kojega od njih za tajno dejstvovanje
predobio. Mogu da izvestim da sam u tome dosta uspeo. Obrlatio sam
za konfidente kafedžiju Jovana Manuela, trgovca Konstantina Atanasa, i
drugoga Kirijak Janju, kantardžiju, didaskala ovdašnje škole Stefana, a
naročito je važno što sam se sporazumeo sa dunđerinom Tomom
Georgijem, koji mi se mnogo našao povodom vojnih ustrojstava
beogradske Tvrđave. (O svima njima ima još u Troškovniku, gde se
uredno vidi koliko su me koštali i zašto.) Sa Srbima se nisam upuštao, jer
na Grke vlada omraza, pa mi ili ne bi verovali ili bi me dojavili
Magistratu. Ali kakvo ovde vlada nezadovoljenije austrijskom upravom,
i oni bi se mogli pridobiti, samo da im čovek njihove rase priđe.
Kad sam već sa Romejima počeo, da o njima i završim. Bez obzira
jesu li domicilni ili turski podanici, u gurbetu kao ja, oni ovde drže svu
trgovinu na veliko i malo. Svi vrlo žale za pravednom i blagom turskom
upravom. Srbi ih ne trpe i zaviđaju im, te im čine razne pizme,
nezamislive pod Portom. Kada sam ovdašnje Grke i Aromune pitao što
neće da slušaju srpske popove kad su i ovi pravoslavni, rečeno mi je da
oni ni svoj jezik čestito ne znaju, a nekmoli grčki, i da oni, Grci, hoće da
plaćaju samo za duhovnike iz Grecije. Svaki romejski otac koji pusti dete
u srpsku školu kažnjava se sa 24 forinte i da bude packan ispred Hana.
Ja mislim da je šteta da ovako velika mržnja bude na prazne prepirke
potrošena kada se iz nje može i neka korist izbiti. A evo kako. Srbi se još
za Mitropolita Mojsija Petrovića napeli, a sada pod Vićentijem
Jovanovićem i postigli, ne samo crkvenu autokefaliju, već da se
Beligradska i Sremskokarlovačka mitropolija pod jednom kamilavkom
ujedine, čime se i srpski narod, na ar-kapidžik, ujedinjuje, a to nikome
pametnome nije od potrebe. Ako bi se Njegova svetost Patrijarh
vaseljenski u Carigradu dao podgovoriti da se usprotivi, moglo bi se to

47
nesnosno stanje još i popraviti, jer su tome i Nemci protivni, bojeći se
jačanja ruskoga uticaja na slavjanski živalj. Treba kroz uši Njegove
svetosti protnuti da se Srbi priklanjaju inovernoj latinštini; da
neprestano popravljaju i prepravljaju nešto po Srpskoj crkvi kao da je
krčma, a ne jednom zasvakad uređena božja kuća; da im episkopi
umesto kamilavki nekakve šešire nose, a poneki se viđaju i u ljubičastom
atlasu s pelivanskim cvetićima. U Mitropoliji ja sam lično očima video,
namesto kalauza i katana, nekakve hofmajstere, ceremonijalmajstere,
kamerdinere, lajbdinere, sve zapadnjačke demonske izmišljotine. Ako bi
se tim podvodnim putevima autokefalija ili bar sjedinjenost Beligradske
i Sremskokarlovačke mitropolije pokvarila, to bi grdno pozavadilo
pravoslavce i katolike, a Srbe još više na tursku stranu privuklo.
Jer za tako nešto ima i drugih razloga. U svim narodnim staležima
zapatilo se veliko nezadovoljstvo i ogorčenje austrijanskom
administracijom. Kao što je svetlome Paši znano, car Karlo je Beligrad
javno proglasio za antimuralae christanitatis ili ’bedem hrišćanstva’ u
kome nemački nacion treba da bude prvi po snazi i po broju. Poradi toga
su svi Srbi, Grci, Jevreji i Jermeni na silu iseljeni iz bivše turske varoši
oko Dorćola na Dunavu i preseljeni izvan obezbeđujućih šančeva, kraj
savske obale, u takozvani Ratzenstadt, a u njihove su kuće dovedeni
nemački kolonisti. Takva preseljavanja, posvuda vršena, izazvala su u
narodu i veće vrenje od ekspropriranja zemljišta zbog trasiranja novih
tvrđavskih fortifikacija. Slavenski se živalj plaši unijaćenja, jer su,
zajedno sa kolonistima, po Beligradu i Srbiji, na državnu kasu kao i
narodne duše, kao Mojsijevi skakavci na misirska polja, pali katolički
monasi, jezuiti, franciskani, kapucini i minoriti. Za vreme turskog
zemana ni čut’ se nisu smeli, nego su službu držali po podrumima i
tavankutima, a sad sam im izbrojao, sa katedralom, osam crkava. Imaju i
svoje škole, ali im je uglavnom stalo do pokrštavanja pravoslavaca. U
početku su prekrštavali samo siročad i vanbračnu decu, a onda su i na
Srbe prešli. Priča se da su u katoličanstvo preveli i dete nekog srpskog
harambaše. Ovo napominjem zato da carigradski Patrijarh vidi nejakost
i trošnost srpskog pravoslavlja, pa da ga, na polzu ovdašnjih Romeja i na
dobrobit Porte, prestane podupirati.
Pa ipak, kakav je narod ovde, stučen, unezveren, i to bi podneo da
ga Austrijanci nisu sasvim prignječili kulucima, dažbinama i taksama.
Po prirodi vrlo akuratne Švabe, radi administrativne sigurnosti, vrlo
često isti porez dva puta naplaćuju, a do priznanica se dolazi teže nego
do božjeg oproštaja. O tome kakvi su i koliki ti porezi pisao sam u
prošlome izveštaju, a sada da dodam samo da Srbima najteže pada što

48
desetke ne ubiraju nemački činovnici – sa kojima bi se zbog njihove
čuvene podmitljivosti nekako još i sporazumeli – nego domaći zakupci,
neumoljivi i nepodmitljivi hajdučki oberkapetani iste krvi i jezika. (Tako
su hajdučki oficiri Vuk Isaković, Jefta Vitković, Ivan Metanović i Aleksa
Paščević zakupili desetak valjevskog, šabačkog i paleškog distrikta za
2.500 forinti. Kad bi ga od seljaka uterivali, išli bi po selima kao najgori
zulumćari i sa naplatom otezali jer su sela za to vreme bila dužna da ih
izdržavaju. Počesto su namerno ostavljali ponešto i nenaplaćeno samo
da bi se u selo ponovo mogli navrnuti. Umesto jedared ili dvared
godišnje, dacija se na ovaj način prikupljala cele godine.)
I inače, po Srbiji svuda hara silno nepočinstvo, naticanje u
pljačkanju, bezakonje i aramijstvo. Kad se od živih više nema šta oteti,
prekopavaju se grobovi. To se preduzima obično u gluvo doba noći.
Posle se razglasi da se pokojnici iz oskvrnutih grobova povampirili. Za
pohod vampira po Srbiji narod, međutim, ima drugo tumačenje. Veruje
se da se ljudi u tako nesnosnom broju vampire i grobove napuštaju da bi
izbegli noćna uznemiravanja i tumbanja i sačuvali ono malo s čime su u
zemlju pošli.
Tome se ne treba čuditi. Varoš je puna svakojakih pustolova,
propalica, siledžija, secikesa i neradnika. I grofa kad sretneš, znaš da je
propao, inače bio bi na kojem uljudnijem mestu Carevine. Vojnici su im
kao iz kažnjeničkih kompanija, a oficiri uglavnom sinovi osiromašenih
plemićkih familija, koji se ovde osećaju kao u progonstvu, pa se tako i
ponašaju. Noću je po Beligradu, i pored redovnih šiljboka, opasno
hoditi. A ponekad i danju. Pričinjava se čoveku da, kad se vojničke plate
dele, nema u varoši nijedne trezne glave. Terevenči se u dvesta kafana,
kantina i krčmi, a rakija peče u svakoj kući, pa grad bazdi kao golema
bačva. Tako se u tome daleko otišlo da sam u podrumu ovdašnjeg
paroha Stojka, inače učenog čoveka koji ima čak i 22 ukoričene knjige,
izbrojao preko 40 burića raznog pića.
O cenama na pazaru, koje su zbog neumerenog trošenja bogatih
malobrojnika za većinu naroda u nebo otišle, pisao sam u prošlom
izveštaju i podneo cenovnik. U međuvremenu su se one još više popele,
pa se sada 100 oka boljeg žita plaća 2,50 forinte, dok dobro plaćeni
radenik na Tvrđavi nije za godinu mogao da zaradi ni 30. Što se tiče
preteranog koštanja istočnjačke robe, uzrok je tome i bečka Orijentalna
trgovačka kompanija s monopolom izvoza na Istok, kojom su Nemci
onemogućili inokosne i manje trgovce da u trgovanju sa Turskom
konkurencijom cene spuštaju. Poskupljivanje zapadnjačke robe izazvalo
je prirodan porast cena istočnjačke. Sada i jedna i druga toliko koštaju da

49
to šteti i prodavcu i kupcu podjednako, a trgovačkom prometu i
narodnom prosperovanju ponajviše.
U tom nepodnošljivom stanju, mnogi se trezveniji građani, a
naročito trgovci i Firme, sa čežnjom sećaju pravične i blage turske
uprave i mole Boga da se ona što pre vrati (sudeći po prvim uspesima
blagoslovene Zelene strize otkako je prošle godine rat počeo, to je jako
verovatno), a smerni podnosilac ovog raporta se nada da će podaci iz
njega, za koje jemči, tome bar malo pomoći. Naročito veruje da će od
koristi biti priložnici ovome pismu, među kojima su:

1. Zdanija koja Austrijanci mogu koristiti kao unutrašnja

utvrđenja, premda im to nije namena, sa opisanijem položaja i
uređenja, koliko se bilo kadro: nekadanjeg karavan-seraja
Mehmed-paše Sokolovića, sada Jeni-hana; Ćuprilić-hana;
Pirinč-hana, gde su im vojne formacije; Jezuitskog manastira;
Palate Guvernera Srbije; Maurer kasarne pod Tvrđavom, i
prekoputa, Kasarne Aleksandra Virtemberškog; nekadanje
Spahijske kasarne; Beogradske mitropolije; Vojnog lazareta
izvan šanca i nekojih kazamatiranih gradskih kapija.
2. Crtež utvrđenja oko varoši sa jedanaest novih bastiona i šest
tabija, kako ovde kažu, po načinu nekog Francuza Vobana, kao
i opisanije sa crtežom, mada nedovršenim, novosagrađenih
fortifikacija na samoj beogradskoj tvrđavi, sa položajem,
jačinom i ustrojstvima tvrđavskih kapija.

Slavi turskog oružja, ja mislim, može mnogo pripomoći i omraza

Srba na Nemce, kojoj je dokaz priča samog provizora beligradskog od
distrikta Johana Baptista Gartnera da se žiteljstvo Srbije prepolutilo
odbegavanjem na sve strane, a ponajviše u Tursku. Svetlom Paši je u
vezi sa tim metanastevsisima jamačno već poznato da su pre dve godine
svi seljani Dubnice sa familijama i imetkom prebegli u Tursku i zaiskali
previšnju Sultanovu zaštitu, koja im je, kako čujemo, i udeljena.
Privodeći ovaj treči izveštaj kraju, velemožnom Epirskom Valiji,
Ismail Rudži-paši, alem-kamenu Carskog divana, sokolu dične Janjine,
želi hametičnu pobedu u vojevanju za oslobođenje Grekoserbije od
austrijanskog jarma, verni sluga i pouzdanik svetloga Paše,
SIMEON, MAJSTOR KERAMEUS.

POST SKRIPTUM. Svetli Pašo! Pre nego što je izbila pouzdana

prilika za odašiljanje pisma, u Beligrad je prispela silna vojska pod

50
komandom feldmaršala Sakendorfa i hercoga Franje od Lotaringije. Ja
sam moje Grke postavio na prozore da ih broje. Izbrojano je oko 30.000
pešaka i 15.000 konjanika. Ima nešto racke i slavonske milicije, koja nije
brojana. Kuda će oni, ne zna se. Ako što doznam, dojaviću. U ovom
metežu niko se ni za koga ne brine, pa je tajne poslove lakše obavljati.
Tim pre što nema progona turskih podanika, na koje se, izgleda, kao na
hrišćane računa, a naročito da se od austrijske politike ne odbiju njihove
porodice u Turskoj. (Osim toga, ovde ja živim pod drugim imenom i
drugim zanimanjem, pa sam bezbedan.) Ali se, nažalost, tako nešto ne
može reći i za moje na jugu. Car Karlo je nedavno uputio proklamaciju
hrišćanima u Turskoj da se dignu na oružje, pod obećanjem raznih
povlastica. Ja koji sam u gurbetu među njima skoro deset godina znam
da te povlastice ni u grobu ne važe, i da podanike svoje i iz zemlje vade i
pretresaju. Ali oni po Moreji i Epiru ne znaju. Bojim se da ih prepredeno
Carevo pojanje ne zaludi te dignu ruku na Sultana. Ako se desi pa neko
od Grka koji se trgovinom ne bave – Firmi-čoveku tako nešto neće na
um pasti – u bunu krene, ja na kolenima molim svetloga Pašu da
radionicu i genos Njago uzme pod svoje plemenito protektorstvo.“

51
 Za durašnom trpezom od hrastovine, manastirskog kroja i
nezgrapnosti, Simeon rasejano učvršćuje jednu nesigurnu Deltu na
poluispisanom pergamentu. Pod prašnjavim i rastrošenim zrakom
kandila, kao ispod zalazećeg atičkog sunca, stupaju slova u zbijenom
stroju makedonske falange preko Simeonovog bojnog polja – neizvesne i
preteće praznine njegovog prvog špijunskog izveštaja. Na podu jedne od
pedeset osam spavaonica Čukur-hana, ispod pokrovaca, ponjava i
putničkih gunjeva, sanjajući sutrašnja teška pogađanja i cenjkanja, stenju
tranzitne hrišćanske kirajdžije, korvinari izvoznih karavana, trgovačke
gurbetlije, senzali, špekulanti na veliko i malo, Grci i Cincari iz svih
vilajeta Otomanske carevine, od Persijskog do Arabijskog zaliva, od
misirskog Nila do slavenskog Dunava. Jer ovo je, sa Sokolovićevim Jeni-
hanom, njihovo ekskluzivno svratište, kao što su se namernici sa Zapada
mahom držali Mustaf-aginog hana, prodavci luksuzne robe Velikog,
Jevreji odsedali uglavnom u Pirinčani, a otmene turske levente iz
vezirove svite samo u Tahmis-hanu. Iz staja dopire trupkanje konjskih
kopita i sneni roptaj kamila. Zamiruća žeravica na mangalu rujno senči
nisku mračnu odaju u kojoj su žive samo Simeonove crvene oči. Prvi
izveštaj oberlojtnantu Mihanoviću o stanju u Beogradu i Pašaluku dužan
je da završi do zore i da ga u Šarenom amamu u Defterdarovoj mahali
preda poverljivom zemunskom izvozniku nirnberške robe Kir Jani Bali
Karamaniju, a on jedva da je do nabrajanja nameta i dažbina dospeo.
Nije da mu teško. Anditetos. – Naprotiv. Sve teče glatko, isuviše glatko.
Kao da se oduvek time, a ne vajanjem i pečenjem gline bavio. Nekad,
doduše, u Kragujevcu, i jeste. Punio je teftere za porudžbine, umesto
stvarnim prihodima i rashodima, sablasnim računima i predračunima,
od kojih ga onaj koliko se dragog kamenja može dobiti iz oke ćumura i
danas u jarost nateruje, pa je čak, po ugledu na čuvene grecijske
mislitelje, sastavljao maksime i naravoučenija, najčešće, nažalost, na
osnovu sopstvenih neuspeha, ali od kada je austrijskim novcem otvorio
boltu, pogotovu otkako se pomalo i izvozom čaja, začina i druge
istočnjačke robe bavi, sve manje ima vremena za nekorisna razmišljanja,

52
i sve manje potrebe da njihovom ispravnošću zamenjuje promašaje u
trgovačkim špekulacijama. Hiljadu sedamsto osamdeset šesta je godina,
a on se oseća nelagodno kao 1783, pred utvarom nepoznatog,
zapadnjačkog, hrišćanskog Beograda na mestu istočnjačkog, turskog,
muhamedanskog, u koji je na arabadžijskim kolima, okružen porodicom
i glinenim ćupovima, ulazio. Naročito otkako je na starački izbrazdanoj
ravni stola otkrio grčkim alfabetom ispisano svoje ime. I to iz jednog vrlo,
vrlo davnog vremena, u kome se on još ni rodio nije bio.
Pažljivo, nespokojno, kao da se nada da ga ovog puta neće zateći,
pomerio je arak u stranu i ispod njega ponovo pročitao:

Συμεώγ 1737

Simeon iz 1737. Ko taj može biti? Grkili Aromun, Romej, svakako.

Ali odakle? – Pu na ine? Iz Trakije, Moreje, Epira, Rumelije? Možda čak
iz Carigrada? Iz Beograda pouzdano nije. Ne bi u hanu živeo. Iz Grecije,
dakle, ili Makedonije. Da ga može čuti kako svoje ime izgovara, znao bi
bar je li sa severa ili sa juga. Ovako može samo da nagađa i da ga to
dovijanje ometa u sastavljanju izveštaja Mihanoviću, od koga ne zavisi
samo njegova konfidentska služba – do nje mu, uostalom, i nije naročito
stalo, ali se natrag ne može – nego tek pokrenute špekulacije sa one
strane Save. Dakle:
„Srbija je pusta zemlja…“
Simeon nije baš tako često ime. Ređe je nego ijedno drugo među
Romejima. Izvan genosa Njago čuo ga je samo nekoliko puta. U
Moskopolju. Ne ovde. Ovde na severu ni na jednog Simeona nije naišao.
„Garnizon je sastavljen od jerlijskog odžaka, sa agalucima azapa i
džematima mustafiza koji se bore peške, i jerlijske konjice sa đonulijama,
farisima, spahijama i čaušima Beogradskog divana… Broj topova i
tobdžija nisam zasad mogao izračunati… U slučaju duže opsade, bili bi
sami sebi dovoljni jer imaju čebedžije za izradu pušaka, za kumbare –
kumbardžije, za magazine baruta – barudžije, za građenje mostova –
ćupridžije, za popravak ratnih šajki – kalafate… Liferanti, međutim,
pripovedaju da se kuburi sa snabdevanjem i tainom, pa što se toga tiče,
garnizon dužu opsadu ne bi mogao podneti, naročito ako bi se presekao
Carigradski drum i zatvorila plovidba Dunavom… Ali glavna vojska su
janičarski jamaci iz carskih odžaka, koji nisu domorodački muslimani
kao spahije i jerlije, nego došli ovamo na rok, samo ga se ne drže, nego
ako im je lepo i dobro, ostanu zauvek. Koliko stvarno ima janičara,
nemoguće je ustanoviti jer ih na spisku i u službi nikada nije jednako.

53
Prića se da ih je na spiskovima za tain 7.729, ali se zna da ima janičara
koji su upisani za službu u po nekoliko gradova, a ni u jednom je ne
vrše, nego se bave zanatima, trgovinom, sa kojom ćak i u Ćesariju
prelaze, ili drugim svojim poslovima, po Pašaluku, a u Beograd samo po
platu dođu. Mnogi su subaše po nahijama ili čitluk-sahibije, što će reći
samozvani gospodari zemlje i svega što na toj zemlji i mrda i ne mrda.
Koliko ima janičara nipošto se ne može dokučiti, jer ovde ima i dece od
pet godina odevene po janičarski koja primaju ulefu za odsutne očeve…
Janičari se uvlače na sve položaje, ne birajući sredstva, tako da Beograd
danas pored muhafiza ima i drugoga gospodara Deli Ahmeta, agu 97.
janičarskog džemata, što izaziva stalne razmirice i obračune među
uzurpatorima i domorodačkom ezelom… Ubacivanje ugarka između
erlija i spahija, i poturčenjaka janičara može samo oslabiti odbranu
Pašaluka..
Svi prvorođeni Njagoi nosili su ime Simeon. I Moshopolit, i
Moshopolitov otac, i otac njegovog oca, protomajstor i bezrđanbaša
grnčarsko-kujundžijskog rufeta u Janjinskom vilajetu, Simeon Epirski.
„Mogu da izvestim da sam u tome dosta uspeo. Obrlatio sam za
konfidente sapundžiju Panajota Zotu i mehandžiju Hadži Gligorija, kod
koga svraćaju liferanti za tvrđavu (a o kojima ima još u Troškovniku)…
Sa Srbima se nisam upuštao jer na Grke vlada omraza… Oni ovde drže
svu trgovinu na veliko i malo, i svi vrlo žale za pravednom i blagom
austrijskom upravom. Srbi ih ne trpe i zaviđaju im, te im čine razne
pizme, nezamislive pod Carem…“
Ali Moshopolit nikada na sever nije putovao. Bio je to deda –
Simeon. Iz beogradskog gurbeta se i vratio 1739, da ga zbog buna u
Epiru i Moreji poseku.
„Crtež Tvrđave, koju Turci zovu ’bastionom Islama’, nisam
priredio, jer ako imate planove kakva je bila dok se zvala bastionom
hrišćanstva, znaćete sve što vam za napad treba, pošto se priča da su
turski dunđeri sve što je 1739. porušeno na svoje staro mesto vrnuli…“
Samo, da li je deda Simeon baš u Čukur-hanu odseo? Pitanos ine. –
Po svoj prilici, jeste. Svi Romeji s juga odsedali su ili u Čukur ili u Jeni-
hanu. A pošto je Čukur-han bio jeftiniji…
„U svim narodnim staležima zapatilo se veliko nezadovoljstvo i
ogorčenje turskom administracijom… I inače, po Srbiji svuda hara silno
nepočinstvo, naticanje u pljačkanju, bezakonje i aramijstvo… Carski
harač, hasarina u dva taksita o Ðurđev i Mitrov-danu, glavarina,
spahijski desetak, čitluk-sahibijski devetak, kozarina, ovčarina,
dimnarina, duvanarina, krvnina, kantarina, mostarina, drumarina,

54
prometarina, carinarina, za mubašire, za teftiš crkava, za građenje i
opremanje vezirova saraja, za gozbe, za seno, za drva i ćumur, za
zimovnike… U tom nepodnošljivom stanju, mnogi se trezveniji građani,
a naročito trgovci i Firme, sa čežnjom sećaju pravične i blage austrijske
uprave i mole Boga da se ona što pre vrati…“
Jer, kad je o Simeonima reč, mislio je Grk, što je bilo, biće, što se
činilo, činiće se, i ničeg novog neće biti pod njihovim crnim fesom.
„…da se žiteljstvo Srbije prepolovilo odbegavanjem ponajviše u
Austriju… Neka oberlojtnant Mihanović, međutim, ne misli da je ova
navala iz junaštva (da bi se u domobrane javilo), iz mržnje prema
sultanu, a ljubavi prema caru. Drugi je račun u dejstvu. Srpski su
hondrokefalosi pronašli da na zemljištu Carevine mogu poslovati kao
turski podanici, ne plaćaju ni tamošnje kontribukcije kao tuđinci, ni
ovdašnje kao neprisutni. Grdno je pitanje koliko bi ih prebeglo da se i na
njih austrijski porez udari.“
Simeon odlaže gavranovo pero i šilom za opravku kože, pored
prvog, urezuje i drugo ime, domećući između godine i imena crticu, kao
crn, od vremena zarđao sindžir. Natpis na sofri Čukur-hana sada glasi:
SIMEON. 1737 – SIMEON. 1786
Potom se seća da je novi beogradski muhafiz, preduzimljivi Kodža
Abdi-paša, odnedavno krenuo s proturanjem špijuna u Austriju, i da bi
prema njegovom zemunskom korespondentu bilo i nelojalno i
neposlovno ovakvu opasnost prećutati, te na ispisanom pergamentu
sitnijim slovima otvara Post skriptum i u njemu zapisuje:
„Neka je cenjenom gospodinu oberlojtnantu Mihanoviću takođe
znano da se pod firmom trgovca Zemunom, Sremom i Slavonijom, sve
do Zagreba, vrzmaju špijuni beogradskog vezira Kodža Abdi-paše…“
Predomišlja se trenutak pa dodaje:
„mahom Srbi“.
Špijunski izveštaj NJ. K. u. K. V. Josifu II o stanju pod Turcima u
Beogradskom pašaluku naposletku je gotov. Ostaje mu još samo da NJ.
S. sultanu, preko pomenutog Kodža Abdi-paše, saopšti šta je o stanju u
Vojnoj krajini Austrijske carevine doznao prilikom poslednjeg sastanka
sa svojim trgovačkim partnerima u parlatorijumu zemunskog
kontumaca. Više-manje prinudan, ali sada dvostrukim Troškovnikom za
isti posao već sasvim opravdan sporazum između njega, Simeona Grka,
i beogradskog vezira proistekao je kao nepredviđena posledica njegove
najnovije ĆUMUR-ŠPEKULACIJE, kao što je nekada u Kragujevcu, iz
ćumura, umesto dijamanata, uspeo da proizvede samo jednu mudru
izreku. Umesto da pomoću nje uspešnije špijunira za Austrijance,

55
završila se ona (kao i druge sračunate da Simeonu donesu multu poradz)
time što je sada sa osrednjim rezultatima špijunirao i za njih i za Turke.
Ali nije imao kud. Mihanović je za svoje pare zahtevao podroban opis
fortifikacionih izmena bastionima, bedemima i revelinima posle 1739.
Bez pristupa u Tvrđavu, on nije bio moguć. A pristup, i inače hrišćanima
branjen, nije bio izvodljiv bez legalizovanog redovnog posla s tamošnjim
garnizonom. Liferacije za vojsku bile su jedan od tih poslova. U sjajnom
nadahnuću Simeon se setio čuvenog dokumenta iz Ćuprilićeve vezirske
kancelarije, koji, doduše, nije sačuvao dedu Simeona, jer ovaj nije stigao
da se njime posluži – turski je handžar bio brži – ali, koji sada kad ima
dosta vremena za razgovore i pregovore, može najzad pokazati svoju
pravu vrednost, pa čak u nekom procentu otplatiti neuspeh u
spasavanju pretka. Simeon je prepis, dobijen od oca uoči bekstva iz
Moskopolja, pokazao starešini vezirovih pisara reis-ul-kitabu i dejstvo je
bilo neposredno. Jedino je došlo do izvesne izmene u Simeonovim
propozicijama za liferaciju. Simeon je, naime, tražio povlastice za
liferovanje začina. reis-ul-kitab je preferirao špijunske izveštaje iz
Zemuna. Posle iznuravajućeg cenjkanja, Simeon je dobio pravo na
snabdevanje Tvrđave začinom, a reis-ul-kitab na liferaciju izveštaja o
stanju preko Save.
Goneći od sebe strah da se cincarska poslovica Kare alago dupo doi
lepuri, nu akaco nici un (Ko dva zeca lovi, nijednog ne ulovi) na njemu ne
obistini, Simeon dosu još zejtina u uljaru, presavi nov tabak hartije i
novim gavranovim perom – staro se za Austrijance istupilo – poče svoj
tajni izveštaj Turcima:
„Pisano u Beogradu, novembrija 1786. Velmožnom beogradskom
Muhafizu, svetom gospodinu Kodža Abdi-paši, sokolu dičnog Dar-ul-
Džihada, majdanu vrline, junaštva i plemenitosti.

56
 DR GEORGIJE: Ali pre nego što definišem naše buduće odnose,
imam da ti nešto razjasnim… Ja nisam, kao ostali Njegovani ovde, rođen
sa zlatnom kašikom u ustima. Ja nisam ugledao svet u zamračenom
budoaru, uz asistenciju inostranog akušerskog konzilijuma, u nazočnosti
čete babica, sobarica i muških članova familije, koji u salonu za pušenje
očekuju dobre vesti sa sprata, nervozno ispijaju konjake i izmenjuju vesti
sa Berze… Ja sam rođen, umesto pod Arhangelom Mihajlom, ispod
uramljenog cenovnika u praznoj hotelskoj sobi, u prisustvu pijanog
portira i hotelske vešerke, i vesti o rađanju mog gospodstva nije čekao
nespretno raznežen otac, već namrgođeni hotel-direktor sa gotovim
računom, koji, dabome, moja majka nije imala čime da plati. Porođajem
izmrcvarena morala ga je na licu mesta odraditi pranjem sudova, koji su
smrdeli na neisprana usta trgovačkih putnika i stanični gar, a ne na zlato
njegovanskih lažnih vilica!… Jer moja je majka učinila blasfemiju koju
ova šugava porodica ne oprašta. Udala se za puku sirotinju. Oca kojemu
ne znam ni ime, ali kojeg bih, dajem ti reč, voleo i poštovao da ga imam
makar i u ovakvoj uspomeni u kojoj ti držiš mene: kako u gaćama izlazi
iz tuđe sobe… Ali ja ni takvu uspomenu nemam, jer je taj dripac još pre
porođaja klisnuo i nikad se više ništa za njega nije čulo… A ovaj starac
ovde, kome svake godine na hodočašće dolazim, izbacio je moju majku
iz kuće kao kakvu drolju, ostavio je da skapava po onim istim ulicama
po kojima su Njegovani šetkali u kočijama… I da nije bilo bake
Tomanije, tetke Jelene i pokojnog Konstantina, ona bi i skapala… I umrla
je, uostalom, ubrzo posle toga, a da joj ovaj ovde, Gazda Simeon, ni na
sahranu nije došao… Studirao sam u Beču kao stipendista srpske vlade,
na bazi najboljih ocena u klasi i pomoći koju mi je baka Tomanija, preko
Jelene, krišom slala… Tek pošto sam doktorirao, dobio sam bedni
otpadak Hristininog legalnog nasledstva, ali sam i to morao da platim
najvećim poniženjem koje su za mene mogli smisliti. Morao sam da
uzmem ime Njegovan, ime koje sam mrzeo više nego što ga ti ikada
možeš mrzeti… Tako sam podigao sanatorijum… Sve vreme, sve svoje
sposobnosti u njega sam uložio. I to bez ikakve podrške sa strane. Do

57
pre desetak godina gospoda Njegovani nisu hteli čak ni da se leče kod
mene. Jednostavnije im je bilo da skoknu do Beča i Pariza… Tvoja majka
nije čak ni fingirala neko interesovanje za moj rad. Osim za njegovu
finansijsku stranu, razume se… Jer njeno je kneževsko blagorodstvo još
u majčici Rosiji na izobilje sviklo, i šta je prema takvim navikama jedna
krvava revolucija, šta potucanje Panonijom u furgonu za stoku, šta
prispeće u jednu balkansku kasabu u kojoj te, umesto lakeja iz
plemićkog gnezda, dočekuju mrzovoljni i krmeljivi, ad-hoc smišljeni
predstavnik Komiteta za pomoć nesrećnoj ruskoj braći, gde sam ja, po
nesreći, figurirao kao lekar, prva normalna osoba koju je tvoja majka
ugledala kad se probudila iz bežanijskog transa… Nakon udaje, tvoja
majka, koja nije imala razumevanja ni za šta drugo osim za carske patke
iz Rusije i provod po inostranim lečilištima – Vrnjci su, dabome, bili
gejački, Topusko dosadno, putovalo se kao pneumatičnom poštom
između Sent Morica, Karlsbada i Kaprija – za banje, kažem, balalajke,
zapaprenu votku percovku i svoje emigrantske prijatelje, tu
pseudoaristokratsku tevabiju koja je žderala moj hleb i lokala moje
podrume, gledajući, u međuvremenu, na mene kao na gogoljevskog
seoskog lekara, ta tvoja majka imala je za mene samo prezir, a
poštovanje samo za moj novac… A ja sam već tada imao pacijente iz
Bukurešta, Atine, Sofije, Carigrada, Pešte, pa čak i Praga… Uvek sam bio
sam i sve sam morao sam svojim rukama da stvorim… I sada kad sam
dobio sve što sam želeo, neću to da izgubim, razumeš! Ja neću da
skončam u praznoj hotelskoj sobi preko puta železničke stanice! Ja neću
da me sahranjuje opštinski činovnik i da pri tome sahranjuje krvavu
parčad preostalu posle anatomskih vežbi početnika! Što je moje, braniću
svim sredstvima i po svaku cenu…

58
 Devedesetih godina veka, kakodemonske čari dvostruke špijunske
igre vatrom obuzeće boltadžiju i izvoznika beogradskog Simeona Grka
od Firme Simeon & Sin & Komp. do takve zaprepašćujuće, za Romeje
nečuvene mere da će pred njihovim podzemnim sjajem, kao jeftina boja
fustanja, izbledeti sav nadzemni, čaršijski sjaj i domaće i zagranične
trgovine. Premda, naravno – oposdipote, one početničke obaveštajne
raporte nikada nije uputio ni austrijskom oficiru Mihanoviću ni turskom
oficiru Kodža Abdi-paši. (Još iste noći, na prvi opominjući poj
donjovaroških petlova, spalio ih je na mangalskoj žeravici u Čukur-
hanu, dok mu je ispod nogu bezazleno hrkala celokupna azijsko-
evropejska Trgovina, sanjajući Zakon o monopolskim povlasticama, i
opšte ukidanje carina.) Otada će sve, pa i sikofantske poslove, obavljati
isključivo usmeno, i te će se trezvene navike držati sve do smrti,
odbijajući pisanu reč kao da se sa svakom obavezuje na službu satani.
Paši ili reis-ul-kitabu će na turskom govoriti da je slab na pismu
(Aferdesiniz! Ezir dilerim, Efendi! – Vrlo žalimo!), oberlojtnantu
Mihanoviću ili njegovom zemunskom ovlašćeniku, na nemačkom
(Entschuldigen Sie bitte, Herr…), da mu oprez preči pisanje. Ali nikada ni
jedne ni druge hotimično neće slagati, stavljajući dvostruku špijunažu
pod visoku zaštitu profesionalne savesti. Biće skrupulozan u pogledu
svakog, ma i najbeznačajnijeg podatka, svake, ma i najsporednije cifre
prodate neprijateljskim Silama, na isti cepidlačko akuratan način na koji
će sastavljati Troškovnike namenjene njihovim blagajnama. Neće se
ustručavati da od austrijskih poslodavaca zahteva odštetu za šešir koji
su mu, dok je rekognoscirao rečne prilaze Tvrđavi, probušili prečanski
šajkaši vežbajući se u napadu na Beograd, ni da od njihovih turskih
antipoda ište pare za singun upropašćen pri jednom „službenom“
prelasku u Zemun. Smatraće potpuno opravdanim da izvesne stavke
naplaćuje i od vojnog blagajnika Zemunske komandature i od
haznadara Pašinog divana. Putovanja u Zemun zaračunavaće Turcima
kao troškove odlaska na mesto špijunisanja, Austrijancima kao iznose
nametnute podnošenjem špijunskih referata. Povratne troškove

59
upisivaće prvima kao izdatke raportiranja, drugima kao novac utrošen
da bi se stiglo do obaveštajnih izvora. Mihanovića je lojalno obavestio o
invaziji turskih trgovačkih špijuna (dometak o Srbima bio je više
ustupak mržnji nego smišljena prevara), ali će s ravnopravnom
odanošću izvestiti i beogradskog vezira da ima srpskih trgovaca koji za
Austrijance uhode. Iznenađujuća intervencija osećanja u posao neće,
međutim, nauditi njegovoj profesionalnoj čistoti. Poturanje Srba
namesto Grka i Cincara (mada je među najamnicima obe strane i ovih
bilo) neće ni u kom slučaju ići nauštrb interesa nijednog od dva
zavađena carstva. Anditetos – naprotiv. Čak i ne računajući Grke i njihov
san o Vizantijskom carstvu, omogućen uspavljujućim obećanjima Josifa
II i carice Katarine, oni su smetali obema Visokim Potencijama.
Divljačnost, neobuzdanost, nepokornost, prevrtljivost – ne mogući da
svedu pamet, koliko su im puta čitave knežine prebegavale čas na
austrijsku čas na tursku stranu – a iznad svega nečastiv, lušatijski,
vampirski način na koji su se pustom Srbijom, tek sa nje istrebljeni, opet
pojavljivali kao da iz zemlje, iz krvavih grobova izlaze, sve ih je to činilo
neprijateljima i hrišćanske i islamske civilizacije, pa se izvesna
podmetanja, laži i preterivanja na njihov račun ne mogu uzimati kao
neistinito izveštavanje, već kao dobromisleća simeonska pomoć Istoriji
već rešenoj da ih se jednom zasvagda otarasi. Naročito od kada su, posle
Svištovskog mira 1791, izgubili veru u pripajanje Austriji i počeli da
propagiraju, po ugledu na Vlaško-moldavsku kneževinu, neku narodnu
samoupravu, autonomije pod Turcima, nekakav avetni „srpski
kefalohorion“. Njegovi izveštaji i Mihanoviću i beogradskom veziru
počeše pod pritiskom tih okolnosti, ostajući u osnovi verni činjenicama i
u Pašaluku i u Sremskoj županiji, da dobijaju sve oštriji protivsrpski
začin, svojstven, uostalom, romejskoj kuhinji, a mio turskoj i austrijskoj
trpezi.
Blagodareći sinu Simeonu Lupusu, zadojenom kurjačkim mlekom
sa Nerađe, koji se najzad i duhovno odvezao od kragujevačkog koca –
smrada u nosu nije se, međutim, nikada oslobodio – i u dvadesetoj
godini preuzeo efektivno rukovođenje Firmom Simeon Njago & Sin &
Komp., Grk je bio slobodan da se sav posveti diplomatsko-političkim
trgovanjima na špijunskoj berzi zemunskog kontumaca, gde su se reči
kiselile u sumnji kao dukati u sirćetu protivu kuge.
Firma će napredovati i bez njega. S obzirom na izvesna iskustva,
Lupus je smatrao, bez oca čak i bolje. Neće se više zanositi mišlju o
osnivanju Kompanija za izbegavanje Krvnine, čiji bi ljudi, prema
Grkovom planu, bili iznajmljivani selima da sa njihovih atara ubijene i

60
unesrećene potajno prebacuju u atar susednih – ili obratno – zajedno sa
obavezom da se za njih državnoj hazni plati otkup. Neće se više
predlagati da se živodana izvorska voda Kosta-al-Manduke, u bačvama,
karavanima prenosi na Zapad i po evropejskim prestolnicama, flaširana,
prodaje kao „nektar besmrtnosti“. Neće se više hteti zaraditi multu
poradz zakupljivanjem srednjovekovnih rodnih jalovina, iz kojih se može
dobiti još samo šljaka ili odron na glavu, niti će se mešavinom baruta sa
šišarkama pokušavati da se dobije snažnija vrsta ogreva. Snovi o naglom
bogaćenju, ukratko, neće se više završavati bankroterskim buđenjima.
Trgovaće se i na malo i na veliko, na ulne, libre, komade i per centenarios
autfrustro, na denjkove, cente, rolne, bačve, ali ne snoviđenjima, nego
začinima, saharom, esencijama, čajem, kafom, alraunom, šafranom,
uljima, balsamima, voskom, duvanom, vinom, suvom ribom, južnim
voćem, ruskim i ohridskim krznom, svilom, veleskim sahtijanskim
kožama, srpskom stokom, makedonskim serskim pamukom i vunom,
koji će se uvoziti u Austriju, i staklarijom, gradačkom gvozdenom
robom, živom, lekovima, posuđem i nakitom, koji će se iz Austrije
izvoziti. Trgovaće Lupus sa Bečom, Peštom, Venecijom, Drezdenom i
Amsterdamom, a ne sa basnoslovnim fantomskim nadama u svom
tefteru kao Simeon Grk; posećivaće sajmove u Breslavi, Lajpcigu i
Nirnbergu, a ne vrhove brda da na njima iščekuje povratak prevaranata.
Upuštaće se on, dabome, i u riskantnije špekulacije: krijumčariće novac i
opijum, prodavaće sremskim razbojnicima puške i džebanu (više da bi
svoje tovare zaštitio nego radi profita) i sremskim ženama arsenik, kojim
će ove trovati muževe, sve dok Kraljevsko veće Sremske županije
zabranama i zaplenama tome ne bude stalo na put. Ali će Lupusove
špekulacije uvek biti zdrave, ostvarljive i zemaljske, daleko od nebeski
zapletenih trgovačkih programa njegovog oca Grka. I Firma će
napredovati inkasirajući iz godine u godinu sve veću dobit, beležeći
svoju snagu sa 10.000 rajnskih forinti u 1790, 25.000 u 1793, 40.000 u
1795, i u doba migracije u Zemun, 1801, sa preko 100.000 f. samo u
gotovom kapitalu. Koristiće sve prednosti što mu ih austrijsko tržište
pruža sa upornošću, neumornošću i bezobzirnošću zarazne bolesti.
Zaštićen niskom troprocentnom i petoprocentnom carinom (prvom za
izvoz u Austriju, drugom za izvoz iz Austrije, dok su domoroci za prvu
plaćali i do 40%), neplaćanjem unutrašnjih, izbegavanjem taksi na
promet, nevođenjem knjiga ili neprijavljivanjem ugovorenih poslova,
komplikovanošću mešovite tursko-austrijske sudske jurisdikcije, koja
mu je dopuštala da za svaku povredu privilegija sa žalbom ide čak do
Carskog divana, zaobilaženjem propisa fiktivnim ortaklucima, ukratko,

61
naoružan svim trikovima vekovima dresirane trgovačke mašte, on će za
nepunih petnaest godina od jedne palanačke bolte, nebrojenim
trgovačkim špekulacijama i jednom ženidbenom, načiniti moćnu
izvozno-uvoznu Firmu sa jemstvima od Buga do Rajne, od Nila i Eufrata
do Dunava. Šta se sve neće činiti da se zauzda i ograniči. O njemu i
njegovoj grčkoj i cincarskoj sabraći, „turskim podanicima“,
„kalajdžijama“, „Gogarna“, razmišljaće i razgovarati Trgovačko veće,
Dvorska komora i Dvorski ratni savet u Beču više i dublje, pa možda i sa
beznadnijim očajanjem nego o strategiji Carevine u Istočnom pitanju (jer
šta će im vredeti osvajanje novih zemalja ako će se, kao i u starim, Nemci
baviti bednim kramerajem alla minute, a stranci skidati sav kajmak sa
trgovine all grossot). Ograničavaće Simeonu Lupusu poslovno kretanje
(kao da se pasoši ne mogu krivotvoriti), zabranjivaće mu, osim na
vašarima, prodaju na malo (njegovi će agenti, naravno, obilaziti kuće i
tako torbarski ubirati prihod koji je domaćim trgovcima bio ispod časti),
neće mu dopuštati da se bavi preprodajom nijedne robe osim austrijske i
turske (kao da svaki tovar ume da kaže odakle je), onemogućavaće mu
krijumčarenje kordonom karaula i zaseda (kao da bečka gospoda, taj
ćesarski efendikum, nikad nisu čula za mito), i progoniti ga sve novim i
novim taksama kao lovačkim psima (ne znajući, zapravo, ni kako on
stvarno izgleda, ni koliko je težak, da bi otkinuti poreski komad mesa
mogli smatrati uistinu zadovoljavajućim u odnosu na njegovu pravu
finansijsku meru). Ništa neće pomoći. Firma će 1798. ležati na 60.000
rajnskih forinti gotovog kapitala, bar isto toliko magazionirane robe, i
bar toliko vrednosti u nekretnini, sa obe strane granice.
Simeon Grk će sa ponosom i zadovoljstvom pratiti ovo munjevito
uspinjanje u vrhove Čaršije. Premda će lično smatrati da Lupusu
nedostaju smelija imaginacija i poverenje u iznenađenja prirode, pa
makar se ona ponekad sastojala u odbijanju ćumura da se pretvori u
drago kamenje, biće zadovoljan gotovinom od 60.000 forinti. (Špijunaža,
odnekud, nikako nije uspevala da izmiri prihode i rashode, ali je
obezbeđivala duševno zadovoljstvo i osećanje da se vodi jedna velika
istorijska špekulacija koja će, možda, tek idućim Simeonima doneti i
novac.) Prihod bi, dabome, mogao da bude i dva puta veći da mu je sin
imao njegov izoštreni smisao za tajne trgovačke mogućnosti sakrivene u
svakoj božjoj pojavi na svetu. Ovo će ga podzemno nezadovoljstvo,
duboko skriveno iza odobravajućih osmeha s kojima je primao
sinovljeve finansijske izveštaje i naterati da, bez doboša i truba, bez
ikakve pompe, ponovo stupi na ratnu stazu trgovine. Više iz pedagoških
nego profiterskih razloga. Tek da pokaže sinu šta bi on sve postigao da

62
ga nacionalna savest Moshopolitovim stopama nije odvela u politiku,
gde se uspeh ne meri novčanim već tajnim jedinicama moći.
Jednog dana, uoći Velike Gospojine, kada je kapital Firme Simeon
Njago & Sin & Komp. još uvek težio samo 25.000 r. forinti, vraća se
Simeon iz Zemuna. Oći mu gore rumenim dukatnim sjajem. Domna
Teodora je užasnuta. Još od Kragujevca poznaje ona „ćumursko duševno
raspoloženije” od kojeg strada ušteđevina. Sin Lupus je, za pakost, na
sajmu, u Budimu, a za čitanje molitve Simeon, jamačno, ni da čuje ne bi
hteo. Ništa se pametno dakle, ne može preduzeti. Samo čekati i brinuti.
– Nu muntric, domna – kaže on. – Ne brini, već pokrupnije džakove
pripravljaj.
– Teško meni, da nije opet za ćumur?
– Kakav ćumur, ma ton teon, ženo? – smiruje je on. – Za novac.
Dukati. U izgledu je multu poradz.
Ništa više neće Simeon da otkrije. Zabravio se kao i uvek kada mu je
mozak zarastao u cifre. Zaboravljeni kragujevačld tefter izvađen je iz
skrinje, listovi sa starim računima voskom zalepljeni, da novom ne kvare
raspoloženje, i po njemu se vazdan ukrštaju brojevi. Vodi se večni
trgovački rat između leve i desne strane. Teodora svake noći ustaje,
izvlači mu tefter ispod uzglavlja, proučava ga pod kandilom i nastoji da
predvidi na koliki se gubitak valja pripremiti. Ne uspeva. Niti šta
razabira. Tu, izgleda, ništa i nema smisla:

Enas singiri = tris iljades,

Dio singiri = eksi iljades,
Tris singiri = enea iljades,
Teseris singiris = dodeka iljades,
Pendesingiris = dekapende iljades…

Nema smisla kao god ni pesma. A kad se u krevet vrati, ni onda ne

može da zaspi. Do zore se muči da pojmi kakvi su to sindžiri od kojih
svaki košta po tri hiljade dukata, i šta je to „sindžir sas tri alke“ a šta
„sindžir od jedanaest godina“.
A onda, polovinom septembra, uoći sinovljevog povratka iz
Budima, u sam sumrak, nabija bašliju preko lica, uzima vrećicu sitno
istucanog ćumura (Ku dumnidzou!, misli Teodora. „Ipak je ćumur!),
useda na crnog konja i odlazi bez objašnjenja. Jaše dva sata, izbegavajući
da ikoga sretne i ne zaustavlja se do savske obale duboko ispod
Beograda. Tu nagaravljuje lice ugljenom i još dublje uvlači glavu u crnu
jamu bašlije. Čeka idući sahat. Tada sa sremske obale tri puta zažmirka

63
fenjer, na šta on odgovara trokratnim žmirkanjem svoga. Ubrzo se iz
magle, osvetljena fosforescentnim sjajem vode, pojavljuje oveća koraba.
Praćeni naoružanim jasakčijama stupaju na srpsku obalu dvadeset četiri
tovarna konja sa bočno obešenim glomaznim trščanim korpama čija je
sadržina pokrivena goveđim kožama. Simeon je očekivao dvadeset i pet
konja sa pedeset sepeta. Korvinar mu šapatom – inače se znacima
sporazumevaju – objašnjava da će poslednji konj stići suvim, iz razloga
koji za kupca, Ahmet-efendiju (tako se Simeon predstavlja), nisu od
interesa. Simeon je saglasan. U očekivanju zaostalog tovara, razgleda
dospeli. Noć je bez mesečine. Baklje se zbog graničara ne smeju paliti, pa
se na prste mora osloniti. Ide od korpe do korpe, zavlači u njih ruku, u
svakoj napipava hladne, ali jedre ženske dojke, ponegde još nesazrele.
Odbrojava za svaki par po jedno zrno na ćilibarskim brojanicama, zatim
ide dalje, bez ijedne reči, bez ijednog izlišnog pokreta. Korvinar ga prati i
na svojim brojanicama odbrojava prihvaćenu isporuku. U
međuvremenu, suvim stiže i dvadeset i peti konj sa poslednjim korpama
iz sindžira. Simeon je zadovoljan i može sebi da dopusti malo poverenja
prema trgovačkim partnerima. Odbrojava korvinaru gospodinu Savi
Popovu, sremskom golaću, pustahiji, martolozu, 3.000 zlatnih dukata za
robu i 2.000 zlatnih dukata za konje, transport franko Srbija, uz potrebu
hajdučkih jasakčija do idućeg odredišta tovara. Pet hiljada, sve u svemu.
Sto dukata po devojačkoj glavi. Za koje će posle dva sata dobiti 10.000.
Simeon žuri da ih dobije. Jaše sa karavanom i unajmljenim jasakčijama
prema istoku, vampirski, u gluvo doba noći. I stiže na vreme do jednog
planinskog izvora, gde se ćutljivi protokol primopredaje robe u svim
pojedinostima ponavlja, bez prisustva hajdučkih pratilaca već zamaklih
u povratku na reku. Jer, Mahmud-bej, trgovac belim robljem iz Smirne,
želi samo najvrsniju robu. Samo za takvu može on na arabijskim i
anadolskim trgovima dobiti 20.000 dukata.
– Olur! – U redu! – kaže najzad. Glasno. On nema čega ni da se boji
ni da se stidi. Isplaćuje Simeonu 10.000 dukata, ali sa odbitkom 200, za
cigansku baku koja se, sa crnom kapuljačom oko glave, šćućurila u
jednoj od onih na poverenje preuzetih, suvim putem pristiglih korpi.
Pred zoru je Mahmud-bej na putu za Rumeliju, a Simeon,
zadovoljan, premda zbog onih 200 dukata načelno besan, predaje konja
katanima i s rumenim dukatnim sjajem u očima ulazi u kuću. Ćumurska
sramota je oprana. Napravio je čistim posredništvom zaradu za koju bi
sinu Simeonu trebalo nekoliko meseci truda i brige.
Nažalost, niko u kunake Njago nema vremena da s njim deli trijumf
grecijske mudrosti. Njihova Marija, Maruša, njegova mala Ruška, čedo

64
gore Nerađe i ciganskog čarobnog magneta, nestala je na putu od
drugarice iz Gornje varoši, odmah čim je on iz kuće izjahao. Ništa se o
toj nesreći bliže ne može reći, osim da ljudi pričaju kako su u okolini
viđeni sremski hajduci.
Opet bez reči, ovog puta i bez srca, koje posle vesti o nestanku ćerke
više i ne kuca, kao da je vampirsko, a ne ljudsko, uzima Simeon kasu
Firme, uzjahuje odmornog konja i u olujnom galopu tatarina s kobnim
vestima sjuruje se prema jugu.
Uistinu, nema šta da brine. Spasiće svoju Rušku. Cena će, doduše,
čak i za njegovo očinsko srce, biti nešto preterana, ali će uključivati i
preostalih četrdeset devet alki sindžira, čak i cigan-vešticu bez ijednog
zuba (koju je od sremskih martoloza kupio za 100 dukata, kao zabadava,
pa ponovo kupio za 300, iako ni na najoskudnijem ljudskom tržištu,
usred rata, ne bi, osim slepcu, vredela ni jedan jedini). Mahmud-bej će
biti sasvim voljan da se liši deranžmana napornog putešestvija do
arabljanskih trgova belim robljem, ali neće pristati da, prodajući devojke
na komad, razbija sindžir, niti da se baš sasvim odrekne slatkog
predračuna, po kome je na njemu imao da zaradi 20.000. Pogađanje će
biti dugo i mučno. I Simeon će uvideti da nema samo on snove o brzom
bogaćenju. Da svaki čovek na ovom svetu ima svoj san, samo je nečiji
skuplji, a nečiji jeftiniji. San Mahmud-beja iz Smirne vredeo je 20.000
dukata. Ali će ga Simeon dobiti sa popustom, za 15.000. Sve u svemu,
Simeona će ova basnoslovna špekulacija predviđena da donese multu
poradz i respekt sina, pored čistih 10.000 dukata, koštati višednevne
svađe sa Lupusom, večne griže savesti i privremene paralize leve strane,
uz dobitak, na suprotnoj, prihodnoj, jedne poslovice, po kojoj snu, koliko
ni psu, ne treba verovati.
Firma Simeon Njago & Sin & Komp., smrtni neprijatelj vatre, u
trgovačkim ognjevima, međutim, neuništiva kao salamander, preživeće i
ovu egzaltaciju Grkovog špekulantskog duha. Preživeće i nacionalnu
egzaltaciju izazvanu austro-rusko-turskim ratom godine 1787. i 1788.
Simeon neće razumeti zašto se Srbi toliko uzbuđuju i na osnovu čega
gaje neke besmislene nade u oslobođenje. Rat se vodio za Vizantijsko
carstvo, za Romeje, za Simeona, za Firmu Njago. To je na najvišim
mestima hrišćanskih Sila kontraktuelno rešeno. Srbi će samo promeniti
Gazdu, kompaniju. Ali, to je njihova stvar. Den me pirazi, den me afora. Što
se tiče Simeona Grka, on će obaveštajne službe obe zaraćene strane
nastaviti da snabdeva otprilike istom merom podataka, sa izvesnim
akcentom na Austrijancima. Kad 17. septembra 1789. ovi budu ušli u
Beograd, ostaće mu kao poslodavci samo Turci. Kad 1791. ovi ponovo

65
budu uzeli Beograd, imaće još jednom od koga dva puta da naplaćuje
svoje Troškovnike.
Simeon Lupus će za to vreme ući u složene poslove s nekretninom.
Godine 1787. jeftino će kupovati kuće Beograđana rešenih na bekstvo u
Austriju, one iste koje im je skupo prodavao kada su se posle pređašnje
bežanije od 1786. vratili. Godine 1789. ponovo će ih prodavati onima koji
su se vratili iz bežanije od 1787. Godine 1791. opet kupovati od onih koji
odlaze, da se 1792. još jednom vrate i svoje kuće po treći put kupe. Srbi
će na levu i desnu obalu Save prelaziti prenoseći svaki put sve manje od
svoje imovine. Simeoni će ostajati na desnoj, svoju neprestano
uvećavajući. Ni za jedne ni za druge, unutrašnja i logična veza između
siromašenja Slavjana i bogaćenja Romeja neće ostati nezapažena, i ona
će, u godinama što dolaze, uprkos trgovačkim interesima i
adaptabilnosti Simeona, Njagoa, i genosa uopšte, uspešno ometati
srođavanje i stapanje dve rase.
A onda će, u jeku Velike Čume 1794, preduzimljiv i pronalazački
Simeonov duh, nešto zamro posle propasti sindžirske špekulacije, još
jednom dobiti priliku da zablista punim kataklizmičnim sjajem.
Najpre su padale duge, tople kiše, obećavajući, posle godina
nerodice, izobilje i blagostanje. Zatim su nastale nesnosne vrućine. Sunce
je kao užaren kamen nisko visilo na prozirnom nebu i pšenica je zrela. A
onda je, za žetvu, došla Čuma. Bolji Grci zvali su je „Limos“,
neobrazovani „Panukla“, ali ih je ubijala podjednako. U ovoj zemlji tako
je oduvek bilo. Takva su bila njena pravila igre. – Regola tu pehnidiv.
Začinjala su se mnoga deca, puneći roditeljska srca veseljem. Onda bi
dolazio porođaj i većina je umirala. Gajena je stoka, koja je pre prodaje
listom crkavala, đubreći njive kadaverima. Njive bi od toga ostajale
plodne, ali je žetvu uništavala suša. Kad nije bilo suše, nebo bi danima i
noćima rigalo vodu i sve bi živo na zemlji satrunulo. Sa pionirskom
istrajnošću i demijurškom strašću podizane su kuće u kojima se nije
moglo stanovati, jer bi se u međuvremenu moralo bežati u šume ili
preko granica, a kada za tim ponekad nije bilo potrebe, izbijali bi
iznenadni i neobjašnjivi požari i opet bi se bez krova ostajalo. U miru se
nadalo ratu da patnjama ućini kraj. Dolazio je samo rat u kome se
priželjkivao mir da još veće patnje ukloni. Mir je dolazio, ali su patnje
ostajale. I zbog lečenja ratnih rana, još veće. Pravljeni su najpre uzvišeni
planovi o potpunoj nezavisnosti, pa o autonomiji moldavsko-vlaškog
kova sa stranim garantijama, potom o Silama, zajemčenoj samoupravi u
okvirima Otomanske imperije, zatim o izvesnim povlasticama i
olakšicama, na kraju o obećanjima da se ne diraju, ubijaju i u roblje vode,

66
pa ma sve ostalo kao što je bilo, dok se najzad bez ikakvog plana nije
moralo bežati glavom bez obzira. Takva su bila pravila igre zemlje
Srbije: regola tu pehnidiv.
Najpre su umirali pacovi. Sive naježene crkotine natečenih, crnih
jezika ležale su na pragu jama i rupa. Ljudi su znali da se Čuma vratila i
da se protiv toga ne može ništa. Kao ni protivu Suše. Protivu Potopa.
Požara. Rata. Gladi. Zuluma. Kad se divovska plamena košnica kao što
su je počeli viđati po raskršćima, napuštenim vodenicama i gradskim
lagumima zasiti životinja, počeće uzimati i ljude. Prvo po jednog tu i
tamo, pa nekolicinu dnevno, i najzad na stotine.
Ali se Firma Simeon Njago & Sin & Komp. već pripremila. Još kada su
na redu bili pacovi, predviđajući zatvaranje austrijske granice i
suspenziju pasoša, Simeon Lupus je prešao u Zemun. Zajedno s njim
preselila se i sestra Ruška. Simeon Grk je, po sporazumu, ostao u
Beogradu da sa domnom Teodorom nadgleda tamošnje poslove. Sa
gledišta Firme izbor je bio sasvim prirodan, iako mu se Simeon
povinovao bez oduševljenja. Ali Simeon Lupus je rekao:
– Afta pu ine kala ja to katastima, ine kala ke ja mas. – Ono što je dobro
za Firmu, dobro je i za nas – čime je i nehotice ustanovio čuveni Zakon
održanja Firme, buduće Vjeruju svih Njagoa.
– Malista. – Tako je – odgovorio je Grk sa strahopoštovanjem Mojsija
koji prima prvu božju zapovest. Lupusova formulacija zvučala je
bespogovorno, kao zahtev da se, mimo Firme, nema drugih bogova, jer
Firma je Gospod Bog Njagoa i Simeona prvosveštenika genosa među
njima. – Ali zašto ti ne ostaneš u Beogradu, a ja u Zemun odem?
– Zato, pateras, što je ovako za Firmu bolje – rekao je Lupus.
On je, naime, vodio sve zagranične poslove, pa bi ga zabravljanje
granica omelo u špekulacijama od kojih je zavisio ceo razgranati krvotok
Firme. Simeon-Grkovi poslovi, ukoliko ih je uopšte imao pomena
vrednih – o špijunskim petljanjima starog ni sin ništa nije znao, mislio je
da je u pitanju praznoslovno diplomatisanje, svojstveno Romejima –
mogli su se obavljati i u Beogradu, preko kontumaca. (Narednih godina
viđaće se Lupus i Grk kroz žičane mreže parlatorijuma u zemunskom
kontumacu, a novac će iz ruke u ruku prelaziti pošto pod nadzorom
sanitetlija bude u žestoko sirće potopljen.)
– Bun – kazao je Simeon i ostao.
Firma je uvek udešavala kako je njoj najbolje, ne obazirući se na
predrasude i privatne interese svojih vlasnika. Simeon joj je, doduše, uz
pomoć mašte, ponekad uspevao da izmakne i ostvari sjajne gubitke koje
Firma, zacelo, nije mogla ni da prežali ni da zaboravi, a pogotovu da mu

67
ih oprosti. Sumnjajući da ga je sopstvena Firma zbog nekoliko mizernih i
samo nesrećnim okolnostima prouzrokovanih promašaja – špekulacije
su, inače, bazično bile sasvim zdrave – u škart upisala i na smrt osudila,
duboko povređen ovom nevericom u njegove sposobnosti, Simeon je
odlučio da, uprkos kugi, po svaku cenu ostane živ. Ali on ne bi bio ni
Cincarin ni poslovan čovek kad bi se zadovoljio jedino ostajanjem u
golom životu. Nužno je bilo, spasavajući se, uzgred i novac zaraditi.
Multu poradz. – Mnogo novca. Inače se ostati živ ne bi ni isplatilo. A
zatim, iskustvo je svedočilo da umire više sirotinje nego posednika, a
među posednicima manje oni koji su veoma bogati od onih što su tek
srednjaci. Ktima, tutiputo, posed, bio je do sada najsigurniji štit protivu
crne smrti, pa je za Simeona zarađivanje postalo neka vrsta uzimanja
predohranog leka protivu bolesti. Odsustvo Lupusa i njegove
nepokretne, zemne mašte, vazda na putu Simeonovim najboljim
projektima, omogućilo je da njegova slavna lekovita formula: „ko se
sačuva od kuge, dobija bolju priliku da zarađuje, a ko dobro zarađuje, ima bolje
šanse da se od kuge sačuva“, dođe do punog trgovačkog izražaja. Jednačina
je, dakle, logički nalagala da se ne samo pronađe najbolja zaštita protivu
strašne bolesti već i da se ona u prodaju pusti. To je bio jedini način. Svi
ostali nisu pomagali.
Ljudi su bežali u šume da tamo uginu u vučjim jamama, plaćali
palusije za molitve u crkvi da bi umrli zajedno sa sveštenicima na
amvonima, mazali se blatom, pa čak i izmetom, da ih Čuma ne pozna ili
utekne od njihovog smrada, ne znajući da ona i ide na prljavštinu i da je
gad privlači, lokali su rakiju, za koju se pronosilo da štiti od bolesti, ali
oni što bi se tako sačuvali davili su se pijani u vodi ili, ne videći kuda
idu, sagorevali na mnogobrojnim lekovitim vatrama koje su gorele na
sve strane, pretvarajući Beograd u pakao oko čijih lomača bahantski
pomamno igraju bolesnici u delirijumu.
Od svih načina, Simeonu se pustinjačka povučenost činila
najtrezvenijom i najefikasnijom. Za sklonište je izabrao mrtvački sanduk,
jedini dovoljno hermetički zatvoren predmet u Srbiji. (U Firminoj kasi,
naime, ne bi imao dovoljno vazduha.) Uzeo je jedan za sebe, drugi za
domnu Teodoru – ali ona je odbila da u njega legne plašeći se da ih sluge
bez njenog nadzora ne pokradu – i treći za svog crnog vučjaka. Ostale, a
pokupovao je sve lesove do kojih je u toj konjunkturi mogao da dođe,
smestio je u podrum i magaze, s namerom da ih po skupe pare preproda
ako se njegov metod zaštite pokaže ispravnim. U pustoj sobi sa
zamračenim prozorima, u kojoj osim mrtvačkih sanduka sa Simeonom i
psom ničeg nije bilo, proveo je, o hlebu i vodi, mesec dana. I već je bio

68
pripravan da Beogradu objavi svoje čudotvorno otkriće i za njega odredi
cenu, iznoseći kovčege na tržište, kad crni vučjak, takođe Simeon,
osvanu jedne zore ukočen i crn kao ćumur. Po razdrtoj koži razvijale su
se krvave guke veličine guščijeg jajeta.
Simeon zapisa u tefter: „Nisam uspeo. Slava Bogu. Simeon“ i diže se
iz dobrovoljne ukočenosti da bi tragao za boljim načinom. Tešio se da će
zalihu mrtvačkih sanduka u ovoj potražnji lako rasprodati i na tome još i
zaraditi. Nije uspeo da proda nijedan. Niko više za ceremonije, opela, pa
ni sanduke nije mario. (Turci ih, uostalom, nikad i nisu koristili.
Sahranjivali su se na ležajima kao na drvenim poslužavnicima na kojima
su se duše dobrih prenosile Alahu, dok su se zli pretvarali u svinje.)
Mrtvaci su bacani u jame, polivani krečom, čak i bezbožno spaljivani.
Svakoga dana u smiraj, Simeon je sa pendžera posmatrao kako ulicama
prolaze gradski strvoderi, Cigani u crnim mantijama, lupajući u klepala i
vukući za sobom rabadžijska kola, na koja su sa svih strana padali nagi
leševi u raspadanju.
U kunake Njago, po svim ćoškovima, gorele su skupocene
istočnjačke trave da oteraju zadah smrti. Simeonove oči su suzile
dvostruko više od očiju ostalih ukućana, jer njih nije nagrizao samo
oštar, gust dim već i mračna žalost zbog tolikog troška.
– Ke se nakisto propani ako se nesto brzo ne ucini! – rekao je dotnni
Teodori pošto je izračunao izdatke za retke trave, sabirajući šta je za njih
na Istoku plaćeno i šta prodajom nezarađeno. Basnoslovno rešenje došlo
je samo od sebe. Bilo je jednostavno kao priroda. Kao što je jednostavno
sve pametno na ovom svetu. U novembru, talas prerane hladnoće nošen
košavom svede umiranje bezmalo na polovinu. Prvo otopljenje ponovo
ga vrati na prosečan broj od stotinak dnevno. Kefalu Simeonu je i taj
munjeviti interval olakšanja bio dovoljan da zaključi kako je od kuge
jedina predohrana zima. Zabrana da se u kunake loži nije služila svrsi,
ne bar potpuno, iako je omogućavala značajnu uštedu u ogrevu. Mana je
bila što se ideja nikome nije smela prodati, jer je Simeon bio
zainteresovan za uvoz nemačkih gvozdenih peći za Beograđane. Nešto
snažnije je valjalo smisliti. A kad je o studeni reć, ima li šta hladnije od
leda?
U Beogradu je još od 1785. radila buzahana – gradska ledara.
Simeon je smesta zakupio za pet godina, računajući ne samo na tekuću
nego i sasvim izvesnu buduću epidemiju. Dobio je arendu ispod njene
stvarne vrednosti, jer je nastupala zima. A i da nije, nikome do
rashlađivanja usred kuge nije bilo.
– Neka, gospodo Srbi, ke vidimo je li vam stalo! – govorio je Simeon.

69
Njegov račun je bio čist. Nije mogao da promaši. Ovog puta doista će
doneti multu poradz, i njime nadoknaditi onaj drugi multu poradz koji se
nije odazvao starim Simeonovim idejama. Ne samo da će ga zaraditi na
tablama leda, oko kojih će se ubrzo građani jagmiti kao za sigurnim
lekom protivu kuge, već će ga isterati i iz onih zaostalih mrtvačkih
sanduka. Jedno bez drugoga nije išlo, pa nije moglo biti ni kupovano.
Simeonova ideja kao trgovački komplet sastojala se, zapravo, u
pretvaranju mrtvačkih kovčega u mobilne individualne ledenjače u
kojima bi ljudi bili zaštićeni ne samo od kuge već i od drugih boleština, i
na kojima bi njegovi unajmljenici redovno obnavljali ledenu oblogu.
Najpre je, naravno, pronalazak valjalo na delu proveriti. U
ispražnjenu odaju, već jednom korišćenu za opitne svrhe, unesena behu
dva oveća mrtvačka sanduka čiji su zidovi i dno bili obloženi tablama
leda. Prepadnuta mučeničkom smrću domara Alekse, koji je, pre nego
što će skočiti u krečanu, danima besneo sokacima Donje varoši, domna je
ovog puta pristala da se pridruži mužu. Pošto izdadoše naredbe kako da
budu hranjeni i kada da im se prinosi lopata, zaviše se, on u
moskopoljski pastirski singun, ona u krzno, i legoše u sarkofage da
sačekaju kraj epidemije. Teodora je, posle uminuća prve drhtavice, za
sve vreme trgovačko-medicinskog eksperimenta ostala mirna i
zamišljena, a Simeon je malko zebao, malko dremao, malko se grejao
izračunavanjem napamet dobiti koju bi ostvario kada bi svi Beograđani
pristali da legnu u ledene mrtvačke sanduke.
Kada se oporavio od pneumonije (kostobolju nikad nije izlečio),
Čuma se već bila na zimovanje povukla. Ubeđen da su ga samo nesrećne
okolnosti, poimenice kratko trajanje zaraze, omele u sjajnoj zaradi,
pohitao je da ženu uteši novim planom koji mu je upravo zastirao
pamet, doznavši sa čuđenjem da domna Teodora još u svom sanduku
počiva, sveža, plava i lepša nego ikad.
– Ustani, kiria! – pozva je nežno. – Sotikame! Spaseni smo!
– Ne mogu, kirie – rekla je Teodora gledajući ga staklastim očima.
Glas joj je bio nalik na šum pri trljanju dva glečera.
– Zašto, ma ton teon?
– Ime nekri. – Mrtva sam.
I pored njenih uveravanja da je umrla, te da se ne bakću oko nje,
nego da je poklopcem poklope, opoju i na groblje odnesu, izvukoše je iz
lesa, u kome se led več bio istopio, i krznom s leve strane medveđih
leđa, natopljenim u mešavinu sirćeta, kamfora, rakije, paprike i trave
saradžalive, istrljaše joj telo. Izgledalo je da se malo pribrala. Boja joj se,
međutim, nije povratila. I dalje je bila modrikasta kao čivit, hladna. I

70
volju za jelom je izgubila, a po kući ništa nije radila. Samo je sedela i
tupo u zemlju gledala. Najviše je volela da bilo gde legne, zatvori oči i
prekrsti ruke preko grudi. Simeon je nije dirao, mada mu je bilo žao
troška za domaćicu Grkinju koju su morali da unajme.
Jedne večeri, ležeći u zajedničkom krevetu, ona je otvorila oči i
zapitala:
– Jelte, boga vam, Simeone, kada ćete vi nešto povodom mene
preduzeti?
– Ja ti diigise? – O čemu ti to pričaš? Šta da preduzmem? – upitao je
Simeon rasejano. Bila ga je prekinula u jednoj važnoj špekulaciji.
– Pa da me sahranite.
– Ise treli. – Ti si luda!
– Den ime treli. – Nisam luda, gospodine, nego mrtva. Zar ne vidite
da se raspadam?
– Alfo ine alitija – istina je, gospođo, ne izgledaš baš najsvežija! –
kazao je Simeon. I on je već primetio da rubovi njenih prstiju, ušnih
školjki, nosa i drugih skrivenih okrajaka tela sive kao da se iznutra
nekim nabojem senče. – Ali to je zato što nigde ne izlaziš, niti se ičega
korisnog prihvataš, nego se izležavaš i lezilebovićkim mi izgovorima
štriklu preko nosa prevlačiš.
– Bun – kazala je domna Teodora pre nego što će ponovo zaklopiti
oči. – Ako vam donesem neku zarazu, nemojte mene kriviti.
Kada je ustanovila da se Simeon ne obazire na njeno stanje, nego da
očekuje da se ponaša i supružanske obaveze izvršava kao da je još živa,
a naročito da od zore do mraka rinta, domna Teodora je preduzela oštrije
korake u izvojevanju prava na grobni spokoj.
Simeon Grk je vrlo retko kršio stari cincarski običaj da se kuća ne
otvara gostima. Ponekad, međutim, bolni se trošak nije mogao izbeći.
Pogotovu ako je obezbeđivao zaradu. Tako je nekoliko meseci od Velike
Čume, ili, kako je Teodora govorila, od njene smrti, bio primoran da
priredi skromnu zakusku za nekoliko čaršijskih partnera, stranih
konzula i uglednih članova grkocincarske kolonije da bi njome prikrio
sastanak sa zemunskim izvoznikom Spiridonom Sinom (kasnije
tazbinom), preko koga je oberlojtnantu Mihanoviću imao da saopšti
nekoliko značajnih obaveštajnih novosti. Usred prijema, kod kafe i
konjaka, pojavila se domna Teodora pod snežnobelim pokrovom i sa
prevezačom oko vilica. Odmah se, dobro vaspitana, potrudila da
poustajale i zbunjene goste umiri izjavom kako im neće dugo smetati.
Došla je samo da od njih kao ljubaznih hrišćanskih duša izmoli
milostinju za svoju sahranu, koju joj muž, Kir Simeon, iz pukog

71
tvrdičenja evo već pola godine uskraćuje.
Jedino je svetski čovek, plemenitaš Sina sačuvao prisustvo duha,
mada joj, pored sve bečke galanterije, ruku ipak nije poljubio. Samo se
otmeno naklonio i spuštajući ćesarski dukat na ponuđeni poslužavnik,
smešeći se rekao:
– Gnadige Frau Nago, neka skromnost ovog priloga svedoči za moje
reči. Nipošto nas ne smete napuštati. Jer vi ste, gospođo, čak i mrtvi lepi.
Čak ste, čini se, mrtvi i lepši.
Simeon je i ovaj skandal podneo. Ograničio se, kad su gosti otišli, na
to da je zapita šta misli, dokle će ona tako da tera?
– Do sahrane – rekla je i legla na pod prekrstivši ruke preko grudi. –
Punktum!
Simeon je od muke srpski progovorio: – To, skilji, doziveti neces!
– I ne mogu kad sam mrtva – rekla je hladno. – Što govorite
gluposti?
– Ja govorim gluposti?
– Vi, dabome.
– Endaksi! – Sad se i Simeon zaintačio. – Sahranicu te ako mi kazes
po cemu znajes da si mrtva?
– Po tome što mi novac iz ruku ispada i što o njemu sa brigom i
radošću više ne mislim.
Mora da je srpska bezračunska sredina, ma koliko se Simeonov duh
branio, ipak načela njegove romejske amanetne norme, inače bi, posle
takve izjave, nepobitnog znaka mrtvila, ženu smesta zakopao. Bolje bi
bilo da je tako i postupio. Ne bi doživeo da ga u drugom pismu Carskoj
hazni optuži kako zbog utajivanja poreze krije od vlasti njenu smrt
uskraćujući joj time pravo koje po svim božjim i ljudskim zakonima
pripada mrtvima: pravo da bude ukopana i na miru ostavljena.
I taman se Simeon rešio da stvarno nešto preduzme, a Teodora je
nestala. lako se pričalo da je viđena kako, oko ponoći, pod belim
pokrovom i sa prevezačom oko vilica, koje su stezale novčić za Harona,
sitnim koracima hita prema srpskom groblju izvan šarampova, nikad
nije nađena.
Simeon je pokrio glavu abom i gorko plakao. Bio je sam na svetu.
Znao je, naime, da više nema kome da priča o novim trgovačkim
idejama i da mu se pritom veruje kako će pomoću njih zaraditi multu
poradz. Svet je u međuvremenu postao lupusovski suv, praktičan,
zemaljski. Mašta je ostala zabravljena u snovima onih koje je posvetila u
svoje tajne i zaklela da o njima ćute. Sad je žalio što joj nije dao za pravo.
Što nije priznao da je mrtva. Možda bi se nagodili nekako. Možda bi

72
pristala da se ne sahrani na groblju nego u avliji kunaka, gde bi noću
mogao da je posećuje i s njom se savetuje.
Sad je za sve bilo kasno. Stovarište spasonosnog leda davno se već
bilo istopilo, zamalo ne odnevši konak Njago u reku. U podrumu i po
magazama trulili su neprodati mrtvački sanduci, čekajući novu priliku,
novu Kugu. Ali kada je ona, 1814, najzad došla, Simeon je već držao u
carskom Zemunu svoj ko zna koji Divan.

73
 DR GEORGIJE: Ti si računao da ću se ja posle ovog članka prepasti
skandala i pokorno se vratiti u lakejsku službu tvoje majke, a ostaviti
Sofiju, jedinu osobu koja je, pored bake Tomanije i tetka Jelene, imala
prema meni kakvo-takvo razumevanje…
FEDOR: Što te nije sprečilo da varaš i Sofiju…
DR GEORGIJE: A povrh svega, bila je to opet isključivo tvoja lična
ludačka inicijativa, jer Nataliji Fedorovnoj nikad nisam trebao ja, uvek
samo moj novac… Sad svejedno… Potrebno je da se rastanemo čistih
računa i prazna srca…
FEDOR: Za račune ćemo videti, za srce ne treba da se brinemo.
Nikad ga nismo preterano štrapacirali…
DR GEORGIJE: Ja, na primer, osećam izvesnu obavezu da priznam
kako u tvom članku ima izvesne istine… Ne u toj bulevarskoj meri,
naravno… i u tom industrijskom značenju… Izvesne istine ipak ima…
FEDOR: (Za ime sveta, ne misli li on da ti podnosi izveštaj o svojim
svinjarijama da bi ih sveo na meru za koju drži da mu pristaje?…) Slušaj, to se
mene ne tiče. Ja…
DR GEORGIJE: Ima stvari protivu kojih se jednostavno ne možeš
boriti… i to je pre za žaljenje nego za suđenje… I ja sam stalno bio u
nekakvom pokušaju… Ali, čemu tebi govoriti, tebi je to smešno…
Pokušaj da ostaviš morfijum pa ćeš videti kako to izgleda…
FEDOR: (Oprez! Taj pokušava da te nasuče na sentimentalnost. Ali ta
štrikla nije za tvoj nos! Nipošto se ne smeš upuštati ni u kakva razumevanja ni
nagodbe…) Ako celom tom jeremijadom želiš da kažeš kako si ti, u stvari,
bolestan, i da sve to radiš pod pritiskom neke neizlečive unutrašnje
nakaznosti, pa u to me ne moraš ubeđivati… Ja nikada nisam ni mislio
da si ti pri sebi. Ja sam oduvek smatrao da je tebi mesto pod ključem,
kao što je Gazda činio sa Hadži Simeonom, ovaj propustio da učini sa
Simeonom Lupusom, a ovaj, opet, zakasnio da uradi sa Simeonom
Grkom…
DR GEORGIJE: Završimo. Umoran sam. A ovo ničemu ne vodi…
Tebi su, nadam se, posledice ovog razgovora jasne?

74
 FEDOR: Savršeno. Upravo mi je na fin način izrečen izgon iz
građanskog raja. Odsad imam da u rvanju sa nesklonom prirodom
asfalta i kamenim srcem zajmodavaca, u znoju morfinističke kome,
zarađujem hleb svoj nasušni. I to baš kada me je, priznajem, tvoja, nema
sumnje prefarbana, simeonski našminkana priča u najmanju ruku
iznenadila… (ovo ti baš ne treba, pa ipak…) i čitavom ovom kliničkom
slučaju dala neke srazmerno čovečnije perspektive…
DR GEORGIJE: Čim se vratimo u Beograd, ti ćeš se iseliti iz kuće.
FEDOR: Šteta što nismo u Rusiji. Mogao bi me otpremiti u Sibir. Ali,
ovo je bedna zemlja čije su čak i geografske mogućnosti ograničene…
Kad Filip ili Teodor dođu na vlast, siguran sam da će već smisliti šta da
se radi s propalicama. U međuvremenu se moraš zadovoljiti privatnom
inicijativom.
DR GEORGIJE: Što se tiče tvojih odnosa sa Natalijom Fedorovnom,
oni se mene ne tiču, i ja im neću na putu stajati sve dok se održavaju
izvan moje kuće, ali te upozoravam da neću tolerisati da joj muzeš moje
pare. Ako tvoju majku moram da snabdevam votkom, ne moram tebe
drogom…
FEDOR: U redu. A sad, ja tebi da kažem nešto. Otići ću, razume se,
trebalo je to davno da učinim…
DR GEORGIJE: Ništa te nije sprečavalo.
FEDOR: Rekao sam zašto nisam.
DR GEORGIJE: Ja u to ne verujem.
FEDOR: Briga me veruješ li! Zacelo, i ne možeš. Kod tebe se, naime,
sve značajno odigrava na nivou pupka!…
DR GEORGIJE: Slušaj!…
FEDOR: Želeo bih da najozbiljnije shvatiš, ako se Nataliji
Fedorovnoj išta dogodi…
DR GEORGIJE: O čemu ti to pričaš, zaboga?
FEDOR: Ja ću te zaustaviti!
DR GEORGIJE: Pazi šta govoriš!
FEDOR: Zaustaviću te, makar lično morao da te kastriram!
DR GEORGIJE: Šta kažeš, bitango!
FEDOR: I nisam siguran neću li to obaviti zarđalim nožem!…

75
 Bondezu. Živim.
Samo, zašto, Tomanijo?… Kolko ima od Muskopole?… Dvesta leta
otkako je Simeon na mazga u varoš ujaho… Dvesta su leta Simeoni u
ovom gurbetu. A gdi su oni ranije? Gdi je Tivaj, Konstantinopolis, i što
se više ni ne zna? Drugi petnajst, dekapende. Trideset, trianda najviše…
Simeoni dva veka… Dva su veka, od Budim do Peljoponez, od Aljpe do
Konstanca, Simeoni argatofali, blago sabirali… Dukat na dukat, sina na
sina… A što, kiria? Šta kaže knjigofodstvo? Kaki je saldokonjto? Kald celj
– tina skoro ehi afto? Što smo to radeli?… Da bi Fedor Njegovan rođenog
oca Georgija Njegovana oslepio. Zato je Simeon na skolopsu izdanuo,
zato se Simeon u Dunavo utopio, zato su Simeona stukla turska đulad sa
Tvrđafe, zato je Simeon kroz pendžere iskakao, zato je naš Simeon
poginuo… Zato sam tek ja, prvi u genos, seo u fotelj da umrem. Drugi su
svi u poslu izdanjuli. Da bi se visoko vozdigli, sa Nemanjići se jednačili,
oči jedno drugome kopali… Znam šta je taj reko, Tomanijo, nisum gluv,
znam da je o skoplejnje, a ne očivadejnje pričo. Gorim je, dakle, pretio…
Kad srpsko car oslepiš, on ostaje car. U najdublja tavnica, bezvid,
osakaćen, taj je još uvek car. Da ga ubiješ moraš, carstvo da mu otmeš…
A šta smo mi Njagoi bez rasplodnju moć? Šta je Simeon manuh
uškopljenik?… Ništo. Mrtvaci… Kad trgofac oslepi, i dalje može da
trguje. Kad ga uškopiš, može, doduše, da trguje, ali više nema rašta…
Ona Dejana neke da rodi Simeona, ovaj Fedor neke da pusti Simeoni da
se rađaju… Što je to, kiria? Pu ta mas fernune ola ajta – kuda to vodi?… A
može biti da drugi i nisu takvi? … Ili jesu? Koj da zna šta se sve po
ćoškofi ovde sprema? Nama se ništo ne kazuje. Ima ste nekri – mi smo
mrtvaci? Šta ćeš mrtvaca u toku držati?… Kakavti pametan i profitan
safet mrtvac može dati? Zacelo, da se maneš rintanja i sađeš u zemlju,
pod svoj kamenj, pre nego što te nateraju na žifot da pljuneš… Vidi ih,
kiria! Samo se unjaokolo pliću i raspliću… Dogofaradu i pregofaradu…
A za šta? Svakojako jope za kako štrojenje. Ko će koga pre za mošnje
stisnuti… Moshopolit je trebo da nas daruje, umesto sa ovi Argonauti na
kaminj, sa kako Zevs štroji oca Kronosa. Takva nama sudba pripada, a

76
ne Dedalusi, Jazoni i Ikarusi!… Ti telete – šta želiš? Ama, ne ljutim se ja,
ženo, samo goforim. Odavnjo ja više nemam snage za ljutnju. Koja
hasnja? Kad bi taj Fedor uzo da štroji oca ispod ovaj moj fotelj, mario ne
bih. Den me afora. Den mepirazi… Jer ovo i nije familija, Tomanijo. Ono o
čemu je Moshopolit Grku pričo kad ga je u svet otpravljo. Šta je reko?
Neka vam je, deco moja, alfa i omega Bog na nebo, a na zemlja:
PORODICA, POSED, PROŠLOST… Za porodicu neće da čuju, za posed
se ne brinju, za prošlost ne mare… Den ksero, tipote den ksero. – Stvarnjo
ništa više ne znajem… Znajem samo da ovo nije familija. Ovo ti je sve
jedanj veliki simeonski zemunski Divan… Ali ne ujednjo, nego na
divančiće razbifen. Na svakom sede po dvoje Njegovana i ispod reči
snjuju kako da neku drugu dvojicu Njegovana upropaste. A ona dvojica,
opet, na drugom divančetu pregofaradu kako da prvu dvojicu
osmude… A ofamo ljubu se, rukuju, po ramenjima tapšu. Kako si, kako
si? – Ti kanete? Kako porodica, kako poslofi, kako potomstvo? Dobro,
vrlo dobro, poli kala, efharisto, ljubim ruke, spremnjo za štrojenje!… Sve
sam Iskariot… Znaješ li ti, kiria, šta je Gradščina?… Gradščina ti je, kiria,
naša porodičnja Getsamanjija. Najpre se celifamo, pa u smrt guramo. A
tako su radeli, pričadu, samo još veliki ganjsteri za Krize tridesetih. Prvo
te cilifadu pa onjdak uštrojidu… A sećaš se kako smo mi Simeoni
postupali? Timase, kiria? Ja sam Hadži Simeona u najbolje odaje držo i
nikad glas na njega nisum digo, osim, dabom, jedanjput kad je načisto,
dokumenjtarno pomanito. Kreno da otfara magaze i espap sirotinji deli –
mučenjacima božjim, veli – jedva ga safladali. Pa ga opet nisum u
aziljum dao, nego ga u kuća pod ključ držo… Kad je Moskopolje gorelo,
Simeon Grk se iz bežanjije vrnuo, glafu, bre, rizikofo, oca iz požar da
izvadi, a Simeon Lupus je moro da čeka da Grk u Dunavo potonje pa da
onako dušmanjski pomanita. Dok je Grk živ bio, ni čuo se nije, a ni zašto
nije imo. Takav je Grk bio trgofac da mu od Bosfora do Balatonj jezera
ravnoga nije bilo. Zlatnje prste imo, čega bi se dofatio, u zlato bi se
pretvaralo. Pripofeda se da je i ćumur u alem-kamenje znao pretvarati.
Samo, ja u to ne verujem. To je više da mu se moć pojetično izobrazi… A
kakav bio porodičnji odnjos između Lupusa i sina mu Hadžije? Takav
da mu Hadžija goforio „vi“ i kirie ko da su ksenu – tuđini, a ne kost do
kosti, a primicao mu se nije više od dva koraka. Toljko dofatao dedin
čibuk!
Šta je to, Tomanijo, ku dumnidzou? Tu korave di delililea mu aflu, i majis
ved? – Da l’ sam ja to stvarno na nekoj lađi ili samo snifam?…

77
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Ono što sin može da ti kaže, ne bi ni javnom tužiocu na pamet

palo!…
Ja imam njegov Tefter iz kragujevačkog i beogradskog perioda, pre
bekstva u Zemun 1798. Dok ga je još vodio. Kasnije se, zacelo, dogodilo
nešto što ga je u zapisivanju dekuražilo. Neke su beleške sasvim
nerazumljive. Kao da ih je šifrirao. Izraz „plašćenje mesečine“, na
primer, nema nikakvog smisla. Jedno je, međutim, sigurno, njegov sjajni
trgovački duh, moglo bi se reći čak i genije, nalazio je podjednako interes
u ćumuru kao i u dragom kamenju, u svemu, od lekovitog bilja do
mrtvačkih sanduka i proizvodnje leda, a čini se da se bavio i prodajom
gvozdene robe jer se u više navrata pominju i nekakvi sindžiri… Išao bih
čak i dalje. Po nekim zapisima o „krvnini“, globi koja se plaćala ako bi
na ataru nekog sela došlo do ubistva ili akcidentalne smrti putnika,
proizlazi da je Simeon Grk bio na najboljem putu da u Srbiji uvede prvi
osiguravajući sistem, stotinu godina pre nego što je on stvarno uveden…
Kako je tvom bolesnom konju, Stefane?…
Jedna dama iz višeg zagrebačkog društva dobila je skrotalnu kilu
pod okolnostima koje su za svako čuđenje…
Čak je i onaj Marks shvatio zašto mi industrijalci toliko polažemo na
dobru organizaciju kreditnog sistema. Tek kada sav novac, užegao na
periferiji prometa, bude iz čarapa naših malograđana izvučen, tek onda
možemo govoriti o prosperitetnom kapitalizmu u Jugoslaviji…
A ja, opet, tvrdim da nama nema druge nego da se proglasimo
Švajcarskom!…
Kako smo, kako smo?…
Prema klauzulama o podeli Rimskog carstva 395, Singidunum –
Beograd će pripasti Vizantiji i postati Singidon, ali će ga u toku narednih
dvesta godina zaredom temeljno rušiti Atilini Huni, Babajevi Sarmati,
Teodorikovi Ostrogoti i Gepidi. Činjenica što je to ordinarna gomila
kamenja neće nikome smetati da se o nju otima, mada priznajem da je u

78
tom stanju arhitektonski bio znatno lepši i racionalniji nego što je danas.
Obnoviće ga tek Justinijan polovinom VI veka. I u tom romejskom gradu
formiraće se PANDOKEON, budući turski HAN, buduća srpska
KAFANA, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni
Aeropag…
Katarina, reci Emiliji da mi spremi sendvič. Ja imam nervozan
stomak. Ja ne mogu čekati ponoć da jedem…
Znaš li ti da me stari Kleont nije poznao? Mislio je da sam
posluga!…
Država ti je, dragi moj, jedno veliko akcionarsko preduzeće. Svi
moraju ponešto da ulože, ali i svi da dobiju. Svaki građanin ima pravo
na dividende. Srazmerno uloženom kapitalu, naravno. Eto, to ja
nazivam trezvenom državničkom formulom…
Kako si? Kako posao? Kako familija?…
Napoleon je 1800. imao da bira između desnog operacijskog pravca,
koji ga je vodio prema Nici… S obzirom na plaže, za mene je to sjajan
pravac, čika Ðorđije… Ja govorim ozbiljno. Srednjeg, kojim bi izbio na
Turin, i levog preko Sv. Bernara. Prvi je, uprkos plažama, bio, naravno,
bezizgledan. Drugi čak i opasan, mada najkomotnije, i Masena je na
njemu završio opkoljen i dezaktiviran u Ðenovi. Ispravan pravac je bio
najteži, treći, levi. Napoleon ga je izabrao. Naš Generalštab, međutim, ne
izvoljeva deliti mišljenje jednog Žominija. Naš Generalštab o tome ima
svoje naročite ideje. I da je s njima Srbija ušla u Prvi svetski rat, ne bismo
morali da vodimo ovaj drugi… Kako?… Tako. Ne bi nas više ni bilo…
Ako hoćeš moje mišljenje, on nije dobio protivvrednost za svoje
pare…
Ja ne znam, ali ja se pored Gazde osećam kao da slavim Božić u
mrtvačnici… Smatram perverznim ovu fotelju, ovaj odar s njim, držati
među živim ljudima, pa ma koliko mu bili rođaci…
Šta će Hrvatima industrija? Ja bih njima lepo dao da rade zemlju.
Hrvatska bi mogla da postane jedan veliki agrar i da nas sve vidi Bog!…
Što će Srbima industrija? Ja bih njima lijepo dao da napasaju stoku.
Srbija bi mogla da postane jedan veliki obor i da nas sve vidi Bog!…
Ama, slušaj, čoveče, zar ti već nisam rekao: razumevanja imam, para
nemam…

79
 ŠPEKULACIJA DRUGA. KAKO JE KIR SIMEON,
BLAGODAREĆI ŠTRIKLI PREVUČENOJ PREKO
NOSA MOSKOPOLJSKOM ADAMSKOM KOLENU,
POSTAO VELEBOLTADŽIJA; KAKO JE ISPRED
ČUME, DAHIJA I NARODNIH DVIŽENIJA U
ĆESARSKI ZEMLIN PREBEGAO;
KAKO JE 1803. NA ZEMUNSKOM DIVANU
VOJVODSKIM GLAVAMA TRGOVAO, 1817. SE SA
TRGOVAČKOM KUĆOM MILOŠ OBRENOVIĆ &
SINOVI & KOMP. UDRUŽIO I, NAJPOSLE,
KAKO JE 1839. NA DUNAVU DUŠU SVOJU
ISPUSTIO.

„Išti va smi turkipseasko,

I si nu, kaplu son, tale.
Kama gine turkipseate
Di pi ci, kaplu so s tale!“

„Ako se ne poturčim,
Glavu će mi seći,
Poturči se, čoveče,
U zobnicu glavu ne meći!“

(MOSKOPOLJSKA NARODNA PESMA)

„Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman došo, valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare…“

(SRPSKA NARODNA PESMA)

80
 Kada se jedne olujne, snežne noći dekemvrija 1801. Simeon Grk, u
društvu kompanjona, beogradskog trgovačkog konzula ili bezrđanbaše
Petra Ička i svoje pokretne imovine našao u čamlađi na putu za
cesarsko-kraljevski Zemlin, istorija od koje se bežalo još od
Konstantinopolisa nije ga, na sreču, ni ovog puta stigla, ali ga je uvalila u
znatan duševni i robni manjak. Firma je prenosila na sremsku stranu
gotovinu, vrednosne papire, obligacije, nakit i najskupoceniju robu –
ostalo je sakriveno kod spahijskih Turaka na veru – a ostavljala kuče,
dućane, salaše i miljuke što su rastureni po Beogradu i Pašaluku, bez
gotovinske krvi, ličili na smežuranu kožu kuće Njago. Njen Gazda,
čelingas Kir Simeon, prenosio je još neistrošenu špekulativnu imaginaciju
i žudnju da nekom grandioznom poslovnom mahinacijom zaradi najzad
multu poradz obrican pokojnoj domni Teodori, a za sebe, među Srbima,
ostavljao jedan stid, jedan strah i jedan istinski manjak.
Stid ga je bilo što nije podelio lament grkocincarske kolonije za
romejskim junakom i pesnikom Andoniosom Kiriaziom, koji je ovde bio
poznat kao Konstandinos Rigas Fereos, kad su ga Austrijanci predali
Turcima, a ovi ga udavili u kuli Nebojši. Nije bio kadar sebi da
rastumači odakle netrpeljivost prema čoveku s kojim je delio san o
Vizantijskom carstvu. Na korotnoj egleni povodom Rigas Fereosove
pogibije u Ičkovom konaku nije izrekao ni reč u pokojnikovu slavu, a
suzu je iscedio teže od groša za crkvenu haznu. Između njega i Nebojše
hučala je sada Sava. Stid se gubio u teškim maglama beogradskih
uspomena.
Ako mu je odsustvo saučešća za adelfe Romeja bilo nerazumljivo,
strah što ga je obuzeo kad je obavešten da su janičarske dahije ubile
Hadži Mustafu Šinikoglua, beogradskog vezira, Ičkovog i njegovog
tajnog kompanjona, bio mu je dobro poznat. Osećao ga je u Moskopolju i
pre no što se o nastupanju Anatoljana čulo, čim je prva morejska
mušketa planula; drhtao je pod njim u lunatičnim seobama raje za
poslednjeg austro-turskog rata; a činilo mu se da ga je okusio i pre prvih
iskustava, u mračnoj i krvavoj materici porodične istorije. Znao je da se

81
Srbi, skilosi, sa Mustafa-pašinom smrću neće pomiriti i da će hajdučka
senka u potkovanim martoloskim opancima opet pasti preko njihovih
južnih karavanskih puteva. Za poturčenjake murtat – otpadnike, za raju
je njegov kompanjon bio Srpska majka. A po pravdi, ni jedno ni drugo.
Bio je, u stvari, trgovac nad trgovcima. Na Pašaluk je gledao kao na
uvozno-izvoznu firmu, trgovačko preduzeće u kome su Srbi, njihov rad i
njihova imovina bili samo delovi džinovskog kapitala uloženog ovde da
se plodi i umnaža. To ih je i sojuzilo. O, imao je Hadži Mustafa,
opispodopote, poviše takvih sablasnih kumpanija u svim granama
pašalučke privrede, ali špekulantski kanal koji ga je preko konzula Petra
Ička, veleboltadžije Simeona Grka i zemunskog kontribuenta Simeona
Lupusa spajao sa grkocincarškim Firmama Cesarokraljevine beše
najbezbedniji i najizdašniji. Mašinerija za proizvodnju profita
funkcionisala je besprekorno. Kao mehanizam kretanja planeta. Lupus
je, uz proviziju, obezbeđivao olakšice za zemunske izvozničke kuće
Darvar, Sina, Karamata, Hadija, Mandžarlija, a Grk, takođe uz proviziju,
pašin udeo u dobiti. Sa svoje strane, Grk je, uz komision, zadobijao
administrativne povoljnosti za beogradske trgovce preko Lupusa, koji je,
uz procenat, dopuštao prijateljskim kućama Zemuna da u tome uvozu
imaju i svoj zalogaj. U opštem propadanju, Firma Njago je cvetala kao
zmaj sa dve glave: što je izmaklo beogradskoj, palo bi u ždrelo
zemunske, što je zemunska propustila, nestalo bi u čeljusti beogradske.
Trgovalo se, krijumčarilo i špekulisalo svakom robom koju je ljudski um,
sa božjom dozvolom, umeo smisliti: od žitnih i stočnih tovara pa do
krupica kamene soli, živinog rastvora protivu šangira i falsifikovanih
livenih pjastera, prekomerno zabakrenjenih i od pravih lakših za 1/16
lota. Zarađen, među Simeonima, Ičkom i Hadži Mustafom deljen novac
bio je, razume se, pravi. Ne samo zbog vlasti nad Pašalukom nego i zbog
njega ubijen je paša beogradski. Na noć 27. dekemvrija 1801, dahije su
vlast dobile. Ali ne i novac. Venecijanski, austrijski, turski zlatnici,
seferinti, rupije, mamudije, drahme, rublje, forinte, saksonski i danski
taliri bili su u kovčegu koji je ispod teških Simeonovih turova napuštao
nevernički Orijent.
Za koji sat, četiri godine razdvojene Firmine alolike glave opet će se
spojiti. U zemunskom kontumacu nestaće straha, kao što je sa Nebojšom
kulom iščezao stid. Istinski manjak će, nažalost, ostati. Imanja, miljuci,
dućani, kuće, pa i po prijateljskim spahijskim konacima magazionirana
roba, zacelo će nestati ili u predstojećim ustancima oštećeni biti. Nikakvo
zadovoljstvo zbog ponovnog susreta, čak i kad bi ga bilo, ne bi moglo na
licu dvojice Simeona, oca i sina, osmejkom da zameni tu mračnu

82
bankrotersku izvesnost.
Međusobno polaganje računa, izvođenje salda dve kugom
razdvojene porodične branše, izvešće se u kući Simeona Lupusa i
potrajaće celu noć. Zabrinuti ukućani slušaće najpre monoton mrmor
Grkovog diplomatičnog veza i domaćinove kurjačke urlike. U
vavilonskoj smeši jezika raspoznavaće se cincarski, grčki, turski,
nemački, a kad se oseti potreba za psovkama, i srpski. Samo će cifre
svedočiti da je reč o trgovačkom obračunu, a ne o mističnom
hanibalskom kultu. Posle ponoći biće zabeležen i neobičan preokret. Grk
će preuzeti siktanje, a Lupus će se ograničavati na tvrd i postojan govor.
Pred zoru će oba glasa uginuti najpre u sladostrasnom stenjanju,
huktanju i cvilenju, a zatim se sasvim izgubiti u ledenoj tišini kasne
zimske zore. Da je iko u ovoj panmetronaristonskoj kući imao mašte, ne
znajući šta se u kontoaru zaista zbiva, mogao bi pomisliti da je to železni
trbuh nekog trgovačkog Moloha upravo završio noćno varenje, ali onaj
ko bi pomislio da prisustvuje tajanstvenom i agoničnom procesu
sjedinjavanja dva prepotopska, protoplazmatična čudovišta u jedno, bio
bi bliže istini.
Jesu se beogradska i zemunska Firma Njago sojedinjavale, jesu
Simeoni, otac i sin, mešali teftere, logarisme, trgovačke ideje i poslovna
iskustva, imovine i duše, ali se fuzija obavljala kao međusobno ždranje,
u kome je pred zoru Simeon Grk bio sasvim pojeden i svaren.
Najveći manjak u porodičnoj povesti i nije mogao da prođe bolje u
hanibalskom odmeravanju s najvećim viškom još od Carigrada. Simeon
Lupus je u svim računovoditeljnim knjigama bio crn, u aktivi. Njegovi
su se godišnji profiti, po odbitku dažbina i režijskih troškova, penjali na
100.000 forintli neprestano u krupnim skokovima rasli. Vrste i količine
robe kojom je trgovao umnožavale su se iz dana u dan. Poslovne veze
oličene u pismima, abecedarno složenim u registrima za
korespondenciju, dopirale su do kontoara najuglednijih grkocincarskih i
tuđinskih uvozno-izvoznih kuća Zemuna, Trsta, Aleksandrije,
Carigrada, Bukurešta, Pešte, Beča i Lajpciga. Pasoš mu je već nekoliko
puta bio viziran za svaku značajniju agoru mediteranskog i
srednjoevropskog tržišta, odakle je donosio nove zaključnice i nove
prospekte. Porodična aktiva držala je korak sa poslovnom. U nju je on s
ponosom beležio krunski dragulj, dijamondo svog uspona, dvogodišnji
brak sa domnom Sofijom, ćerkom veletrgovca Kir Aristofanusa Sine, koji
se upravo spremao da se preseli već etabliranoj rodbini u Beč. (Lupus
nije smatrao za potrebno da se u izveštaju ocu upušta u izvesne
zamršene, u priličnoj meri postiđujuće okolnosti ove bračne špekulacije,

83
ni da pruža zadovoljavajuće objašnjenje o neprijatnoj istini da se taj brak
još nije konsumirao, te proizveo novog Simeona. O tom potom. Da je on
Sofiju jednostavno zaveo, iz najplemenitijih poslovnih razloga, razume
se, a zatim strahom od skandala prinudio Kir Aristofanusa da to
zavođenje blagoslovom pokrije, ili sanira – kako se hoće – ostaće
eksplozivna tajna kuća Njago i Sina, koja će ih zavaditi tek mnogo
godina kasnije. A što još nema testamentarnog naslednika i što
zemunska čaršija pronosi da ga nikada neće ni dobiti, nije posledica
Sofijine jalovosti ili njegove nemuževnosti, već uvod neobično složene
špekulacije, o kojoj će i otac i sestra Ruška – jer ona je kao njen
instrument predviđena – na vreme biti obavešteni.)
Šta je tom impozantnom referatu Simeon Grk mogao da
suprotstavi? U porodičnoj branši: zaupokojenu, otpisanu Teodoru,
Rušku koja je u tridesetoj, nigde neuložena, još ležala u magazinu, i
pastorka Nauma koji je pre bežanije nestao, pa se morao računati pre u
familijarni kalo nego u neku prometnu vrednost. Na poslovnom planu
bilans je bio još crnji. Budući da su se špekulacije na uvozno-izvoznoj
liniji Lupus – Grk – Ičko – Hadži Mustafa smatrale zajedničkim, nije ih
mogao kao svoj uspeh beležiti. A ostale su sve sreda manjak proizvele. U
nekoliko zakupljenih starih majdana najdragocenije što je iskopao beše
zahrđali sindžir za kažnjenike rudare iz doba Despotovine. Pokušaj da
od poplavljenih imanja pored Morave načini srpski Misir sa dve žetve
godišnje nije uspeo. Ispravno je predviđao da će povlačenje vode ostaviti
zemlju plodnom. Nije, međutim, predvideo da se na tim mestima voda
nikada ne povlači. Budući da je propao i pokušaj da štetu nadoknadi
pretvaranjem poplavljenih imanja u ribnjake za tov – ribolov je bio
arenda obližnjih vakufa – jedini stvarni dobitak bio je nadimak
„podvodni“. Čak ni univerzalni lek protivu čume i drugih boleština nije
uspeo da patentira, mada je bio tako blizu. Crveno, crveno, pasiva na sve
strane stajala je u tom noćnom pogađanju prema crnoj aktivi Lupusa. On
je, doduše, još bio pun izvanrednih planova za zarađivanje multu poradz,
sin, međutim, nije pristajao da ih uzme namesto stvarnog poradza u
kojem su njegove knjige oskudevale.
Pregovori su tekli dugo i mučno. Grk je primenio sve svoje poznate
divanske trikove, pa je čak i neke nove na licu mesta izmislio (dva puta
mu je pripala srčana muka, a jedanput su noge počele da mu se hlade),
Lupusovu čibučku upornost nije mogao slomiti. Između psovki i plača,
lamentiranja nad sudbinom prevarenog oca i kletvi, lagano se formirao
budući ugovor između dva Simeona, kome će već sutradan Slavni
Zemunski magistrat udariti propisane pečate. Lupus će postati i

84
nominalni vlasnik Firme, a Grkovi interesi biće garantovani procentom
učešća (čija im je visina pojela dobar deo noći), s tim, razume se, da se
profit partnera, osim za troškove izdržavanja, ne izuzima već vraća
Firmi, odnosno Lupusu, na poslovno raspolaganje. Austrijsko
podanstvo sina i tursko oca predstavljali su idealnu bazu za izbegavanje
carina i dažbina, i to je, samo to, spaslo Simeona Grka da iz sobe ne iziđe
s prosjačkim štapom i u dugim belim vlaškim gaćama. Blagodareći
tome, dobio je čak i sumu od 40.000 forinti za sopstvene poslove, o
kojima nikome nije bio dužan da polaže računa. Za familijarne planove
nije sastavljan protokol. Smrt majke primio je Lupus kao prirodnu
posledicu okolnosti, a ne kao prirodan ishod jedne nezdrave mahinacije.
Nestanak Nauma ostavljen je kao nezaključena stavka obračuna, jer se
nije znalo šta je s njim i neće li se, možda, odnekud ipak pojaviti. Što se
tiče Ruške, neudate sestre, i najveće hipoteke na porodičnom kontu,
Lupusov plan je bio dostojan najkužnijih Grkovih špekulacija, i
raspredanje o njegovim pojedinostima beše, što se obojice tiče, jedini
prijatan trenutak noćnog posela.
– Zar ti misliš, pateras, da smo ja i Sofija jalovi? – pitao je na
cincarskom Lupus.
– Den ksero. Ne znam – odgovorio je Grk. – Niko od Njagoa nije
bezdetan bio. Čak je i tvoja majka, mir joj duši, imala vas dvoje. A da me
neka bloštematna baba Furšija nije prevarila…
– Te ti namesto recepisa protivu jalovosti dala onaj za skidanje
mesečine…
– Imalo bi vas i više. Endaksi. Ja, međutim, nisam od toga baš sasvim
digao ruke. Unapredio sam u Beogradu neke ideje. Mislim da bih tvoju
ženu mogao otvoriti.
– Efharisto – rekao je Lupus. – Ostavimo to Bogu. I meni.
– Pa ti, kaimeno, ni dosad ništa nisi uradio.
– Nisam ni mogao, pateras. Nisam ni pokušavao.
– O čemu ti to pričaš, ma ton teon? Nećeš mi, valjda, reći da toliko
skupu ženu u kući držiš zabadava?
– Nije zabadava, pateras. Čuvam je za jednu veliku špekulaciju…
Ovde trguje velika žitarska Firma Agatangela Georgija. Imaju jedinca
naslednika Aleksandra, koji vene od jektike i čiji su izgledi da uzme
bogatu udavaču manji nego tvoji da napraviš uspelu špekulaciju. Ja sam
ugovorio našu Rušku za njega.
– Ise eksofre non! – Ti nisi pri sebi! – zapanjio se Grk. – Našu zdravu
Rušku teslimiti za mrtvaka! Tina skoro exi afto – Kakva je svrha toga?
– Svrha je da Firmu Georgije posle Agatangelove i Aleksandrove

85
smrti pripojimo našoj. Ugovorio sam, naime, da posle moje i
Aleksandrove smrti obe Firme nasleđuje moj i Sofijin ili njegov i Ruškin
muški potomak, koji se prvi rodi. Kako ja već dve godine nemam dece,
oni veruju da ih nikada neću ni imati i da će biti na čistom dobitku, pa
makar taj njihov Aleksandar poživeo samo koliko da sina proizvede.
Moj je posao bio da ih izbegavanjem Sofije u to uverim.
– A šta će, oime, biti ako se Ruškin sin prvi rodi?
– E, to će biti njen posao, pateras. Njen će posao biti da pazi da se to
ni po koju cenu ne dogodi sve dotle dok sina ne dobijem ja.
– Aferim! – kazao je Grk. – Daj da odmah uglavimo pojedinosti.

86
 PUK. EMIL: Na telefonu!… Sam!… Da! Možete govoriti slobodno…
Da… Da… Ali… Da… Da… Ali, otkuda, kako? Bilo je dogovoreno
najranije za februar… Razume se da se ništa nije izmenilo. Još uvek sam
u svoj puk pouzdan, ali kako stoji sa Komandom Ljubljane i Kranja? Šta
je sa Armijskom oblašću?… Ne povlačim se, gospodine, želim samo da
razjasnim svoj položaj. Ako oni pruže otpor, ja šanse nemam!…
Svakako, gospodine, svakako… Razumem!… Razumem!… U 03.00
staviti kneza namesnika pod vojnu zaštitu, o izvršenju izvestiti dati
telefon, a zatim prekinuti sve komunikacije sa rezidencijom na Bledu i
čekati ljude s dokumentom o regentovoj ostavci… Ja sam u Turjaku kraj
Ljubljane, na jednom porodičnom skupu… Da… Pa za garnizonsku
pripravnost, pokret, transport i izvršenje zadatka dva i po do tri sata.
Računajući, naravno, zimske saobraćajne smetnje i nepredviđenosti…
Molim? Ne, nisam ni na šta određeno mislio. Stvar je, međutim, u tome
što se u Turjaku nalazi jedan moj rođak… Da, gospodine, upravo taj,
nažalost. Obavešten sam da on i regent čekaju neke tajne emisare iz
Berlina koji će doći u sastavu privredne delegacije IG Farbenindustrije na
pregovore sa g. Stefanom Njegovanom, čiji sam gost… Dabome, ako se
oni još ove noći sastanu, onda nema teškoća, ali ako sednicu za sutra
odlože, što je zbog poodmaklog vremena verovatno, ja tom čoveku ne
smem ostaviti slobodu akcije. Moram ga eliminisati… Ne, još ne znam
kako, ali ću se već snaći. Imam, najzad, još nekoliko sati vremena…
Razumem, gospodine!… Razumem!… Hvala! Srećno i vama!…

87
 Prvi dekemvrij 1803. Zemun. Ćesarija.
Mrači se. Odaja je dobila plavkastosivu boju riblje krljušti. Pa ipak,
Simeon još ne naređuje da se upale uljare. U polutmini se udobnije
pregovara. A i jeftinije je. Zapad je kakodemonski skup. Izvesni
evropejski običaji i ne služe, izgleda, ničemu pametnijem nego da Firma-
čoveku izvuku pare iz haljine. Karuce, na primer, koje mora da
obdržava, iako jedva da iz kuće izlazi. Divan ga je svega obuzeo.
Diplomatičeske špekulacije čiji je finalni cilj multu poradz sasvim ga uz
kadifane jastuke pritisnule. Trošak golem, sve vrlo skupo, poli akrivo –
procenat od Lupusovih poslova regularan, ali mu ga žao na život trošiti,
glavnicu, razume se, ne sme da načne – i neke prosperitetne trgovačke
mahinacije veju mu mozgom – a njegovo maratonsko sporenje sa
Visokoslavnom Cesarsko-kraljevskom Slavonsko-sremskom generalnom
komandom u Petrovaradinu oko naknade zaostalih troškova
konfidentske službe, kojoj su prelaskom na austrijsku teritoriju
odbrojani dani (obaveštajni rad za Turke nesmetano se nastavljao, usled
okolnosti, na veru i počekovinu), ni to sporenje, oime, nikako da se kraju
privede. Zakleti ljubitelji dopisivanja, Švabe su neprestano iskale sve
nove i nove podneske, i u njegov slučaj, koji je več i po prirodi posla
pretendovao na strogu tajnost, uvlačili sve nove i nove inštitucije i
kancelarijske sile. A stvar je bila savršeno jednostavna. Simeon je nju
potanko več u prvom pismu Visokoslavnoj Generalnoj komandi
objasnio.
„Nemili udesi“ – pisao je – „koji su dolazili jedan za drugim tako su
upropastili moje imovno stanje da sam od nekada prebogatog čoveka
trgovca spao na sinovljevo izdržavanje. Razloga tome ima više, ali
nijedan koji bi se za personalne i od službe cesarsko-kraljevskoj
preslavnoj vladi nezavisne špekulacije mogao vezati. Čak su i moje
neuspele špekulacije bile sračunate na tu visokopočitovanu službu, jer
da bih se starao za razgranatu obaveštajnu mrežu i kod Turaka stekao
poverenje, ja sam morao voditi poslove na svoju štetu i hotimično
ostvarivati poveće gubitke. Poznato je, naime, da u tom respektu

88
neuspeli trgovac izaziva poverenje, dočim vešti i uspeli svuda kud god
se krene budi sumnju i podozrenje. Propadao sam takorekuć iz državnih
razloga, pa je red da država sa mnom podeli trošak za rad, koji joj je, po
opštem priznanju, sa pozivom na cesarsko-kraljevske oficire Mihanovića
i Mitezera, obilne koristi upriličio. Dodajem da je i drugi razlog propasti
u celosti spojen s mojim obaveštajnim radom za Visokoslavnu
Generalnu komandu. Naopakim sticajem okolnosti, koje sa delatnošću
ponizno dolepotpisatog nemaju nikakav korespondenac, zlikovačke su
turske vlasti došle do definitivnog saznanija o mojim austrijskim
konekcijama i dejstvima. Stoga sam bio prinuđen ukloniti se iz njihovog
domašaja, ostavljajući u Pašaluku znatnu ličnu i trgovačku imovinu,
podložnu pljački i konfiskaciji. (Potanak inventar pridodat je molbi kao
podloga za obračun što ga Previsokoj Generalnoj komandi ponizno
predlažem.) Ako tome dodam i obračun štete nastale iz neuspelih
špekulacija, obavljenih u isključivom cilju prikrivanja konfidentske
delatnosti, kao i režijskih troškova za istu – ukoliko nisu izmireni –
Visokoslavni Naslov dobiće potpunu sliku žalosnog stanija u koje sam
doveden i cifru nadoknade kojom bih bar delimično bio izmiren.
Preostali deo vidim u mogućnosti da živim u cesarskoj državi, gde se
pod zaštitom blagotvornih zakona uživa savršena građanska sloboda i
niko nikome dužan ne može ostati. A nesreću koja me je, avaj, zadesila
da zbog službe vladi Njegovog Carsko-kraljevskog Apostolskog
Veličanstva izgubim životnu saputnicu, gospođu Teodoru, počivala u
miru, ne može mi nikakvo zemaljsko blago nadoknaditi. Naposletku
sam primoran najponiznije zamoliti da se Visokoslavna Cesarsko-
kraljevska Slavonsko-sremska generalna komanda obazre na desperatan
položaj jednog vernog i znatnim žrtvama za državu zaslužnog Firma-
čoveka, besprekornog, inače, života, vladanja i hrišćanskih nazora, te da
ga velikodušnom naknadom obešteti za te žrtve i izvuče iz mizerne
situacije u kojoj se bez svoje krivice našao. SIMEON SIMEONA NJAGO,
TURSKI PODAJNIK, CESARSKO-KRALJEVSKI TAJNI KONFIDENT I
TRGOVAC U GROZNOJ NEVOLJI.“
Rubinski žar mangala, na konzolama sa obe strane divana,
prozračnim rumenilom senči niski andeon pretrpan, po turskoj modi,
minderlucima, sećijama, šiljtetima, jastucima, ćilimima, nargilama i
bakarnim tepsijama, po kojima se kao guje pletu kujundžijske loze i
listovi. Samo ikona arhangela Mihajla, drveni kragujevački krst i
moskopoljski krčag sa Argonautima pri ukrcavanju na Argo svedoče da
je ova kuća romejska i hrišćanska. S nogama ispod sebe ukrštenim na
minderluku sedi efendija Halid-beg, spahijski prebeglica iz Beograda.

89
Puši i ćuti. Čuti i Simeon, preko puta. Koliko ćutanje traje i šta ga je
prouzrokovalo, ne zna se. Nevidljiva ruka Porodičnog Duha koja
sačinjava nevidljiv tajni protokol zemunskog Divana Simeona Grka o
tome ništa ne kaže. A zatim se domaćin diskretno nakašljuje. Nevidljiva
ruka spušta se na nevidljiv pergament i nevidljivo pero beleži na
turskom:
– Ne kadar sirer? – pita Simeon. – Koliko će to trajati, Efendum Halid-
beže?
– Bilmijorum – odgovara Turčin. – Ne znam, Efendum Simeone. To
zna samo Alah.
– Hakhsiniz! U pravu ste… Alah pomaže, samo nema kome.
– Evet. Tako je.
Šušti vreme u peščanom satu.
– A kakvo je vaše mišljenje, Efendum Simeone?
– Ja ga nemam, Efendum Halid-beže. Ja mislim što i moji miljuci,
dućani i kuće u Beogradskom pašaluku, ili što bi mislili da se rečima
mogu služiti.
– I šta bi tada mislili?
– Da nemaju kad Alaha čekati. Siguran sam da to isto misli i vaša
cenjena beogradska imovina.
– Alahu ekber. Bog je velik. Ne plaća svake subote.
– Ali, ni po vašem Koranu ni po mom Svetom pismu ne brani da mu
se pomogne.
– Hajir. Ne.
Vreme stoji. Simeon okreće peščanik. Vreme ponovo teče.
– Visoka porta ne može da nadbije dahije sve dok njihov protektor
Pazvan-Oglu drži Vidin. Dahije ne mogu da nadbiju srpsku raju sve dok
ne povrate stari carski poredak u Pašaluku. Srbi ne mogu da nadbiju
dahije sve dok se ne podignu. Niko nikome ne veruje, svako svakoga
mrzi, ali se ništa ne dešava.
– A naša imovina propada.
– Evet. Tako je… Ali kada bi Srbi ustali i oterali dahije, Visoka porta
bi s njima lako svršila.
– Samo se Srbi bez velikog jada neće dići.
– Bog ima vunenu nogu, a gvozdenu šaku.
– Alah ćerim.
Pesak curi, vreme teče.
– Da li je efendija Halid-beg govorio sa izvesnim gospodinom koji
poznaje izvesnog janičarskog Kabadahiju u Beogradu?
– Jeste.

90
 – A šta mu je izvesni gospodin rekao?
– Da su Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić-Aga
svesni komešanja u raji, ali da, zbog Visoke porte, ne mogu ništa
preduzeti dok o prevratničkim motivima komešanja ne budu imali
dokaze.
– A kad ih budu imali?
– Onda će preduzeti izvesne mere.
– Zna li se kakve?
– Hajir. Ne. To se ne zna. Ali se zna kakve su dahije.
Pesak curi, vreme teče. Skoro će još jedna sasuda morati da se obrne.
– Kada bi, ne pomenulo se, vrlo uvaženi Halid-beg bio dahija u
Beogradu, pa takav dokaz imao, šta bi preduzeo?
– Zavisi od dokaza.
– Olur. U redu. Ali, nezavisno od dokaza, šta bi najbolje bilo da se
preduzme?
– Riba od glave smrdi.
– Dobar dokaz, dakle, treba da pogodi glavu, a ne telo naroda. Telo
treba da ostane da se s njim trguje.
– Evet. Tako je.
I poslednji put Kir Simeon okreće peščanik. Prvi minuti novog sata
protiču u ćutanju. Modri dim se ispod tavanice taloži, žar u mangalu
trne. Domaćin zna da je Halid-begu uskoro vreme molitvi.
– Kad ćete ponovo videti izvesnog gospodina koji poznaje izvesnog
janičarskog Kabadahiju?
– U sredu.
– Gde?
– U parlatorijumu zemunskog kontumaca.
– Možete mu reći da će Alah dati njegove dokaze.
– Otkud to Efendi Simeon zna?
– Bilmijorum. Ne znam. Naši miljuci i kuće u Beogradu propadaju.
Trgovina sa Istoka stoji. Sami ste kazali da je Bog velik. Zar nije?
– Ešedu en lailahe ila-lah! Bog je jedan.
– Neka tako i bude.

91
 Treći dekemvrij 1803. Zemun. Ćesarija.
Nežno, krupno pahulje pada na prozor Simeonovog andeona i
kopni na staklu iznutra zagrejanom raspirenim žarom u mangalama.
Opušteno nebo boji Divan kadaveričnom svetlošću. Krst se crni na
okrečenom zidu. Argonauti se u ćošku još penju u Argo. U peščanom
satu curi divansko, simeonsko vreme, odmeravajući tišine između
tajanstvenih reči što ih, sedeći na minderlucima, s vremena na vreme
izgovaraju Kir Simeon Grk i njegov gost, zemunski trgovac Stevan
Živković. Gost priča o svom poslednjem poslovnom putešestviju po
zapadnoj Srbiji, i o eksplozivnom duševnom stanju Srbijanaca. Domaćin
ga jedva sluša. Sve on to već zna. Čeka da navede sagovornika da sam
predloži ono na šta se Simeon već odlučio. U međuvremenu, da se ne
sedi zabadava, svodi pozamašan račun jedne porodične špekulacije koja
je prošlog meseca sahranom jektičavog Ruškinog muža Aleksandra
Georgija dobila završni, krunski potez. Venčanje je obavljeno mesec
dana posle Simeonovog prelaska u Zemun, istog dana kada je
ženidbenom kontraktu pridodat porodični ugovor o nasleđivanju, koji je
obe kuće obavezivao na besomučnu trku u rađanju prvog i
privilegovanog muškog potomka. Ruški nije bilo teško da izneveri
očekivanja Firme Georgije & Sin & Komp. Na njenom mužu nije bilo ničeg
što bi je dovelo u iskušenje da prenebregne Grkove precizne instrukcije.
Njegove inicijative su bile mlake i sporadične, neprestano, uostalom,
ometane ženinim indispozicijama i boleštinama koje su se još od prve
bračne noći zaverile protivu kuće Georgija (uglavnom blagodareći
grickanju presnih krompira, sposobnih da dižu temperaturu i izazivaju
neobjašnjive groznice). Stari Agatangel je bio u bankroterskom
sostojaniju. Nabavio je iz Egipta neke magijske afrodizijake, pa se prema
obaveštenjima potplaćenih domaćih slugu čak i do konsultovanja s
mesnim vračarama spustio. Ništa nije pomagalo protivu Ruškine
umešnosti da svako georgijevsko seme koje bi eventualno palo na njeno
plodno simeonsko tlo onemogući. (Tog semenja je, srećom, bilo malo,
tako malo da se gotovo sa svakim pojedinačno mogla nositi ispiranjima

92
ili pomastima. I Grk je bio u samrtnom strahu. Budio se noću u
očajničkim pokušajima da otera viziju malog Georgija, sasvim golog, ali
s bečkim cilindrom na glavi, koji je na njegove oči ždrao limenu firmu
„Simeon & Sin & Komp.“ žilavim proždrljivim ustima sa zubima divljeg
makedonskog vepra. Posle jedne takve morije, njemu se i rodila
izvanredna ideja da Ruška nekim jačim načinom, najbolje sodnom
kiselinom, eliminiše svoje materinske moći. Bezobraznica je to, ko zna
zašto, odbila, i Simeon nekoliko meseci sa ćerkom nije govorio.)
Agatangel je svakoga jutra sokolovim okom tražio po snajinom stomaku
i najminimalnije tragove pobede nad konkurencijom. Naročito otkada je
bila vođena u Beč i podvrgnuta savesnom pregledu konzilijuma
vijenskih lekara. Nije nađeno ništa što bi je sprečavalo da mu iz
tvrdoglavog, spljoštenog stomaka rodi pobedu i donese imovinu Firme
Njago. Blagovest o unuku nije dobio, ali je dobio lako oduzimanje desne
strane na aber da je Lupusova Sofija, ta prononsirana bezdetkinja,
jamačno uz pomoć kakvog Kakodemona, u drugom stanju. Nadežda,
naravno, još nije bila izgubljena. Još uvek je u onom prokletom stomaku
moglo ležati žensko dete, a to bi značilo preko potrebno odlaganje.
Udvostručio je duševni pritisak na sina do te varvarske mere da ovaj pri
posetama Ruški nije više ni pljuvačku, a nekmoli rodilačku sluz bio
kadar iz sebe da iscedi. Mali Georgije, žderač simeonske Firme,
preobratio se u malog Simeona, žderača georgijevske, i preselio u
Agatangelov san. Grku je sad dosađivala druga muka. Počeo je da sanja
samog Agatangela kako se u beloj grobljanskoj spavaćici, iz koje su dole
strčale krive i žilave staračke noge, a gore crna mršava cincarska glava
poklopljena šlofkapom, zavlači pod jorgan mirođijama sa Istoka opijene
Ruške i nastoji da proizvede testamentarnog Georgija u najvećoj meri
neregularnim i krijumčarskim putem. Pre no što je povodom toga
mogao da organizuje neku od svojih čuvenih spasonosnih špekulacija,
rodio se testamentarni Simeon, univerzalni naslednik trgovačke kuće
Njago i Georgije, u istom času u kome je drugi srčani udar u nepoznati
vilajet mrtvih i još nerođenih odneo doajena Georgijevih Kir Agatangela.
Sin Aleksandar je umro posle mesec dana od krvoliptanja u Ruškinom
krevetu. Bog ga je, ma koliko kasno i bez svrhe, nagradio najzad jednim
obilnim muževnim prolivanjem. Ženidbeni kontrakti stupili su na
snagu. Lupus je u ime maloletnog sina ušao u posed Georgijeve mase.
Firma Simeon Njago & Sin & Komp. poravnala se sa Darvarima,
Hadijama, Karamatama, Mandžarlijama. Carigradski san se
obistinjavao. Na Zlatnom runu je ležala simeonska ruka. Za ovu
generaciju bilo je to dovoljno. Neka drugi Simeoni svuku to Runo u

93
Firmine magaze.
– Nenadovic? Koj je taj Nenadovic? – Govori se srpski. Simeon se
retko njime služio. Obično kad želi da ima izgovor za ono što kaže. Uvek
se može pravdati da je rđavo shvaćen ili da se on pogrešno izrazio.
– Aleksa, knez tamnavski iz Brankovine u Mačvi. Ja s njim trgujem.
– Nije dobro da o narodni poslovi brine trgovac, Kir Stevane.
– A što, Kir Simeone?
– Sto trgovac, ako je kefalo, najpre na svoj racun, svoj logarismo misli.
Narod mu je potonja stavka.
– Pa i vi ste trgovac, a toliko se o Srbima starate.
– Nisum više. Iziso sum iz poslovi.
Ćute. Simeon je nezadovoljan. On je zamišljao da će Živković
dovesti nekog učenjaka na razgovore u Zemun. On mu je to poizdalje i
proponirao, ali ga srpski porkopulos nije razumeo. Sa gramaticima i
obrazovanim ljudima lasno je pregovarati. Ti se ko pas za kosku zalepe
za prvi ideal koji im baciš. Ništa od njega ne vide. A trgovac će kost
podići da ispita šta je ispod nje i tri puta je obrnuti pre nego što je
zagrize.
– Zar preko Save nema nijednog akademca kojeg bi mogli svetu
presentovati? Znajite kakve su Svabe?
– Ja ih sretao nisam. Ne znam. Uostalom, neće ni doći taj Aleksa.
Doći će mu sin Matija.
– Sto je taj?
– Pop.
– Papaz? To je bolje… A kolko je tome godina?
– Nema trideset.
– Trianda? Poli kalo. – Vrlo dobro… Vrlo dobro…
Trianda je prava mera za svakog ludaka. Ni odviše mlad da ništa ne
razume i da ga se ništa ne tiče, ni odviše star da sve razume, pa da ga se
opet ništa ne tiče. Da razume tačno koliko Simeonu treba. Ako bude
jedan od onih trelos antroposa, srpskih poludivljih papaza, što ih je sretao
kako po Srbiji na konjima vitlaju, neće biti teško da ga preko Save sa
štriklom preko nosa vrati.
– A kad bi taj papaz mogao u Zemlin da dojde?
– Kad mu dojavim da mu je urečen sastanak sa bilo kojim od
uglednih časnika Generalne ili Zemunske vojne komande.
– Den ksero. Ne znajem nisto. Den me afora. Den me pirazi. Ja to od
dobra srca i prizrene na srpski covek…
– On bi prelaskom ovamo izložio život… Mora čovek znati zašto to
čini.

94
 – Cincarski poslovic kaze: Kare nu gusto amarlu, nu ščie ci e zahorlu.
Ko grko si nije probao, ne znaji sto je secer.
– Da dođe, dakle?
– To je bio vas naum, Kir Stevane. Ja sum tu samo posrednik. Da se
posle ne kaze.
– Možete li mi bar reći šta misle Austrijanci? Bi li pomogli Srbe?
– A otkud siroto grcko trgovac da znaje šta misli Dvorski ratni
sovjet u Bec? Nikude ne izilazim, nikoj mi ne dolazi. Den ksero. Ne
znajem. Mogu samo da se predomislim.
– Pa predomišljajte se, aman, čoveče. Ja pred Nenadovića moram
bar sa nečim izići.
Ćuti se. Gospodinu Živkoviću je stražnjica od sedenja utrnula. Zna
da od ovog premunteza ne može dobiti nedvosmislen odgovor, čak ni
da je situacija mnogo jasnija nego što jeste. Ište makar nešto, ma i
najmanju zvezdicu vodilju, s kojom bi srpskog poklisara ovamo
prevukao i ubedio da se eventualna buna od hrišćanskog cara ima čemu
nadati. Jer njemu buna treba. I njemu i njegovim tajnim kompanjonima
Milošu Uroševiću i Simeonu Lupusu. Stokirali su poveće tovare oružja i
džebane, čija je cena na romor o zategnutosti u Pašaluku do neba
skočila. Roba je, razume se, krijumčarska, i ako ustanka ne bude, oni
nemaju kome prodati. Osim hajducima. A zna se kako ovi plaćaju.
Pogotovu ako budu znali da su jedini kupci na tržištu. Na prvu vest o
smirenjima preko Save, oružje i municija izgubiće bar polovinu
vrednosti. Za Lupusa to, možda, i neće biti pogibeljno, ali će on, Stevan,
svakojako bankrotirati. Srbi se moraju pobuniti. Iz nacionalnih obzira,
razume se. A onda i zbog tog prokletog oružja koje mu već dva meseca
pritiska dušu. Kolebao se da Grku saopšti kako mu je i sin trgovački
zavisan od te bune, ne bi li ga privoleo da se življe za Srbe kod majora
Mitezera i g. Mihanovića zauzme, ali nije se usudio. Lupus mu je
zapretio da će mu glavu čibukom otkinuti sazna li njegov otac išta o
njihovim barutnim špekulacijama. A Simeon Grk ga je, opet, ucenio da o
ovim prosrpskim divanima Lupusu ništa ne saopštava, inače će dignuti
ruke. Ko će tim cincarskim farmazonima uhvatiti pravac?
– A kuće i miljuci propadaju, propadaju, a?
G. Živković se presenećuje. Kakvi sad jebeni miljuci? Kakve jebene
kuće? O čemu jebeni Goga priča?
– Kakvi miljuci, kakve kuće, za božiju mater, gospodine?
– Tipote. – Nisto – kaže Simeon. – Ja onako. Spekuliram nesto. Kime
ke skeftome.
– Šta da kažem Proti? Da dolazi ili da ne dolazi?

95
 – U ducan od moj sin Lupus stigla roba iz Bec. Ima i crn stof u rolne.
Dusu dao za mantiju. Koj bi da kupi, mora da pozuri.
G. Živković duboko i dugo ispušta vazduh. Možda će ono oružje
ipak naći mušteriju.

96
 Sedmi dekemvrij 1803. Zemun. Ćesarija.
Iznenadna nezdrava vrućina leži na prozorima Simeonovog
andeona. Mangali su pogašeni. U praznim metalnim dupljama tepsija
ogleda se sunce. Major Mitezer iz Zemunske vojne komande zaiskao je
od domaćina dopuštenje i raskopčao mundir. Iznutra ga greje tokajac,
spolja ljutina na ovog snenog Grka koji ga već dva sata drži na
minderluku a da u razgovoru ni do koje prave teme nisu došli. Tek sada
se čini da se nečemu približavaju i major čeka da Simeon završi svoja
duboka razmišljanja i kaže najzad zašto ga je pozvao. U međuvremenu
se ovaj pita nije li došlo vreme da se ponovo oženi. Nije mu još ni
šezdeseta. Ćerka Aristida Darvara, Kosara, u tridesetoj je. Ne može,
naravno, računati ni na kakav kontraktnonasledni probitak kao kod
Georgijevih, ali miraz, kod Romeja u starom kraju neprakticiran, a kod
iseljenika, shodno zapadnjačkim običajima, obavezan, moraće biti
znatan. U pitanju je jedna od najbogatijih trgovačkih kuća Zemuna.
Uznemiravalo ga je, doduše, što je ta Kosara bila napola Srpkinja –
majka joj je bila prečanka iz derutizirane sentandrejske familije – no u
ovakvim dvosmislenim vremenima i istoričeskim pretumbacijama ni
žena kentaurskog nacionalnog ustrojenja nije naodmet. Ma šta on
preduzimao, sve je u božjoj ruci. Ti srpski mufluzosi mogu i da pobede.
Na polzu onih kuća, dućana i miljuka treba imati dokaz da se protivu
njih ništa nije radilo. A ima li bolji dokaz od žene srpske krvi i imena?
– Bez hrišćanske pomoći – kaže Simeon tužno – nemaju Srbi
nikakvih izgleda.
Govori nemački s naporom, tražeći reči, ali razgovetno. Kad mu
izraz ponestane, posluži se grčkim. Majoru Mitezeru to ne smeta. Naučio
je i on nešto u grčkoj čaršiji.
– Vi znate da je Njegovo Carsko-kraljevsko Apostolsko Veličanstvo
u miru sa sultanom.
– Veveos, gospodine majore, dabome da znam. Samo, dahije su
pobunjenici i ne predstavljaju Tursku.
– Možda Visoka porta tako misli, ali ništa ne preduzima da

97
zavođenjem legaliteta u Pašaluku to i dokaže.
– Sve dok su janičari pod zaštitom Pazvan-Oglua…
– Poznat mi je taj argument. Ali on je za Carigradski divan, a ne
Dvorsko ratno veće u Beču. Dahijska uzurpacija je unutrašnji problem
Otomanske imperije, gospodine Simeone.
– Malista. Malista. Samo, izvesna država na Istoku nema tako tanano
poimanje međunarodnog prava.
– Šta hoćete time da kažete? Znate li nešto pobliže o mešanju te
izvesne istočne države u pašalučke poslove?
– Tipota den ksero. – Ništa ja ne znam. Nego što čujem ovde sedeći.
– A ja, opet, mislim da vi znate o tome mnogo više nego što hoćete
da kažete.
– Znate li kakav je akt stigao od Generalne komande Zemunskom
komunitetskom magistratu?
– Ne.
„Prema reskriptu Dvorskog ratnog saveta“, čita Simeon dokument
što ga je ispod duge anterije izvukao, „gospodin Simeon Njago,
zemunski trgovac, podneo je Njegovom veličanstvu molbu, sa najvećim
ukazivanjem dostojnog poštovanja, kojom traži naknadu za zasluge što
ih je na turskoj teritoriji stekao kao austrijski obaveštajac i obeštećenje za
gubitke u ličnom poslovanju koji su iz te službe proizišli… Nalaže se
Magistratu da ispita istinitost i opravdanost moliočevih zahteva, onako
kako su izloženi u kopiji njegove predstavke, i da o nalazu izvesti ovu
Komandu, kako bi ga ona prosledila nadležnoj dvorskoj službi na
rešavanje.”
– Ja bih dao povoljno mišljenje, gospodine, i bez ove intervencije.
Dao bih ga i po službenoj dužnosti i po ličnoj savesti. Nije nužno da se
na to podsećamo… A sada, šta stvarno znate o ruskom vršljanju preko
Save?
– Ja ništa. Ali zna izvesni gospođin kojeg ovih dana iz Srbije
očekujem. Ako se nađete ovde kad on bude pričao, ja vas ne mogu
sprečiti da čujete sve što god budete hteli. Jedino nemojte od mene
očekivati da se mešam. Emboros ime. – Ja sam trgovac. Nisam političar.
– Razume se, razume se. Samo, kako ću znati kad da dođem?
– Naći će se već način.
Major Mitezer je zadovoljan. Zakopčava mundir. Ipak se isplatilo
doći. Ruski interes za Balkan raste. Beč je obavezan da o tome vodi
računa. U srpskim dušama ne bi smelo da bude nikakvog vakuuma u
koji bi se, po svom običaju, Rusi uvukli. Ako Srbija već nije austrijska,
nek ostane do daljeg turska. I sotonina, samo ne ruska. Lako neće ići.

98
Kompromitovali su se posle poslednjeg rata. Od tolikih obećanja,
nijedno nije ispunjeno. Njegov poznanik knez Nenadović je rekao – lično
je bio prisutan – zapovedniku dobrovoljaca, pukovniku Mihaljeviću, da
će ići od manastira do manastira i tražiti da se u manastirske knjige
zapiše: ko je Srbin, nikada više Nemcima ne sme verovati. Biće muke da
se svištovsko iskustvo, staro jedva deset godina, eliminiše. Ako se
omane, dobiće ruske garnizone na Dunavu i Savi. Kakve će to
reperkusije imati za slavenski živalj Carevine i Kraljevine, ne sme se ni
misliti.
– Kad bih ja bio na Carskom divanu u Carigradu, gospodine majore,
ja bih razmišljao ovako: mi ne možemo pomagati Srbe, pa ma se oni i
protivu naših sopstvenih pobunjenika borili. Raja ne može biti ni
saveznik ni potpora islamskom tronu. Ali što mi ne možemo, može
Austrija. Mi ćemo se ograničiti na mlake note, protestovati, dabome,
moramo, ali ako ih u Beču budu umeli čitati kako treba…
– Je li to još jedna od vaših pretpostavki ili…
– O, to je samo prepričavanje jednog razgovora koji sam imao sa
efendijom Halid-begom. Poznajete li ga?
– On radi za Portu.
– Zaista?… U tom slučaju je ovakav turski stav još verovatniji. Jer
onaj koji je o njemu razmišljao nisam bio ja.
– Halid-beg, dakle?
– Afta pu ipame, ipame. – Što je rečeno, rečeno je.
Major Mitezer je ponovo otkopčao gornje dugme. Nasuo je sebi
tokajac, ispirao njime neko vreme usta i huktao. Prokleti Cincarin nije
sve rekao. Ali ono što jeste i što ukazuje na sve što bi još imao da kaže,
ne sviđa mu se. A da izgubi mogućnost susreta sa čovekom koji bi ga
obavestio o ruskim potezima u Pašaluku, ne sme.
– Slušajte, Kir Simeone, ako vi zamišljate da ću ja na tom sastanku sa
izvesnim Srbinom…
– Kakvom sastanku, gospodine majore, ma ton teon? Ta to je slučajan
susret nepoznatih ljudi kod zajedničkog poznanika!
– U redu. Ako zamišljate da ću ja na tom slučajnom susretu
nepoznatih ljudi kod zajedničkog poznanika obavezati moju vladu na
bilo kakvu pomoć Srbima, onda ili niste pametni ili ne poznajete
funkcionisanje austrijskih odgovornih službi…
– A ko od vas išta očekuje? Nije ni potrebno da obećavate pomoć.
– A šta je potrebno?
– Da je ne odbijete… Sedite tu jednostavno i ćutite. Slušajte. Samo ne
odbijajte. Sve će ostalo učiniti drugi.

99
 – Ko?
Simeon ćuti. Prolaze minuti.
– Nada. I mašta. Elpis kefantasia. – Nada i mašta zajedno. Ona je u
njih dovoljno jaka da zameni svaku stvarnost.
– Jadni ljudi.
– Zašto jadni? Dobiće snagu. Oni snagu, a vi obaveštenja. – A šta
ćete vi dobiti?
Simeon ustaje da isprati gosta. Ne daje odgovor. Tek na samom
izlazu kaže:
– Ništa ne valja ova vrućina…

100
 Dvadeseti dekemvrij 1803. Zemun. Ćesarija.
Prozor Simeonovog andeona je crn. Dole na rodnom jugu u ovo
nikuje doba noći čuo bi se jedino lepet sotoninih krila i pokrova kojim se
ogrću lušatije i zli dusi. Na zapadu, umesto toga, pada kiša i na ulici
odjekuje ujednačen hod noćne patrole. Simeon je upravo ispratio majora
Mitezera i ostao sam sa drugim gostom, mladim Nenadovićem. Sastanak
je ispao dobro, preko svakog očekivanja. Simeon je jedva morao da
interveniše. Protu sprečiti da otvoreno zaište oružje i tako Mitezera stavi
u iskušenje da, na polzu jasnoće situacije, zahtev otvoreno odbije;
majora, kad god bi Srbin nadama odveć davao krila, zaustaviti da ih
kakvim neopreznim odgovorom ne poseče i tako demonstrira
Nenadoviću svu izlišnost njegove posete Zemunu. Prota je govorio
dugo i vatreno. Bun, mislio je Simeon. Ukoliko više govori, manje će stići
da pita. Izložio je sve šta im treba. Mitezer je saosećajno klimao glavom i
napravio nekoliko pribeležaka. Što je Prota mislio da se one tiču količine
potrebnog oružja dok su stvarno opisivale rusko mešanje u srpsko-
turske odnose, njegova je krivica. Lipume poli. – Vrlo žalimo. O takvom
nečemu, pre dolaska majora, nije ni bilo reči. Simeon se ograničio na to
da Nenadoviću objasni delikatan položaj očekivanog oficira. Ne sme biti
razočaran ako ovaj bude uglavnom ćutao. Ne sme očekivati nikakva
otvorena obećanja. Austrijsko-turski odnosi su vrlo zamršeni. A onda su
tu i Rusi. Pa Napoleon. Napoleon je turski saveznik. Austrija nema
snage da ratuje na dva fronta. Ukratko, gospodin Mitezer će isključivo
prisustvom smeti da demonstrira simpatije prema Srbima. Ali već i sama
činjenica što se predstavnik Generalne komande Granice prema Turskoj
sastaje noću sa predstavnikom budućih pobunjenika protivu te iste
zemlje znači dovoljnu garantiju da će se, kad ustanak počne, pomoći i
novcem i oružjem.
I sad, sedeći prekoputa gosta, Simeon je uveren da je ta prećutna
garantija i bila shvaćena kao dovoljna. Morao bi, dakle, biti zadovoljan, a
nije. Najteži deo posla, inicijacija nekog dokaza za Halid-bega, još ostaje
da se obavi. A vreme izmiče. Ubrzo će srpski emisar morati da krene ako

101
neće da ga zora u Zemunu zatekne. Simeon nema dovoljno prostora za
diplomatiku. A mora još i da pazi i ništa lično ne predlaže. Samo da
inspiriše. Govori o dobrim razlozima za njegovo, Matijino, zadovoljstvo.
Mitezer je pokazao značajno razumevanje za srpsku stvar. On će,
svakako, učiniti što može. Nadati se, međutim, preterano, niko ne sme.
Neobična je zverka ta austrougarska carska činovnička mašinerija. Ima
on s njom i lična iskustva. Neprijatna, nažalost. Stalno se od njega ište
nešto definitivno, napismeno, obvezatno. Nikad im nije dosta pisanja i
natpisanija. Ne želi, razume se, da svog mladog gosta obeshrabri. Srbi su
mu srcu prirasli. Upravo smera da se oženi osobom po imenu Kosara. U
Srbiji su mu imanja, partneri, prijatelji. Već se i sam Srbinom u neku
ruku oseća. Pa onda, tu je i vera da ga sa gorkom sudbinom raje veže.
Jedino ne želi da gost, koji je sticajem prilika i njegovim štićenikom
postao, odnese zaverenicima blagovest pre nego što bude potpuno
svestan njene uslovnosti. Mitezera cene. I u Petrovaradinskoj generalnoj
komandi i u Carskom dvorskom savetu. To stoji. Može biti da će im za
obrečenu pomoć i sama njegova reč o stanju u Pašaluku biti dovoljna.
Ali, šta će se dogoditi ako se neka grofovska većnička zadribalda
zaintači pa se budu tražili jači dokazi od priče, neka mu se oprosti,
jednog neiskusnog mladića? Gost brzo shvata. Pita ne bi li jedno pismo
Mitezeru, u smislu noćašnje konverzacije, potpisano od kakvog
uglednog srpskog kneza, bilo za Beč dovoljan dokaz. Simeon izražava
mnenje da se jači i ne bi mogao zahtevati. Jači je sam ustanak. A ovaj se
bez oružja dići ne može. Oružje se pak bez uvoza iz Austrije ne može
pribaviti. I tako sve izlazi na pismo. To je rešenje. Prota Matija se
oprašta. Simeon pita, opet se smračio, neće li izašiljanje takvog pisma u
Zemun biti opasno? Šta će biti ako ono bude uhvaćeno? Sačuvaj Bože,
kaže Prota, ali ga to ne pogađa naročito. Po njemu, dahije ionako znaju
šta ih čeka. Ipak, kaže Simeon. Matija veli da se njegov cenjeni domaćin
ne brine. Skeledžija na zabreškoj skeli njihov je čovek. Većje i ranije
krijumčario poruke u Cesariju. Pismo će bezbedno stići u ruke
gospodina Mitezera. Haris to teo – hvala Bogu. Sme li o tom pismu
Mitezeru govoriti? Naravno. Sme li mu reći kad ga može očekivati da se
pripravi za put u Beč? Naravno. Između Nove godine i pravoslavnog
Božića.

102
 Dvadeset peti dekemvrij 1803. Zemun. Ćesarija.
– U ovo doba godine, naročito između Nove godine i Božića, ima
mnogo zečeva koje zimska glad isteruje sa legala i čini neopreznim.
– Olur, efendi Simeone, samo, za tako nešto valja znati nekog ko
poznaje one krajeve.
– Vele da je skeledžija zabreške skele za to najbolji. Da li je
poštovani Halid-beg lovac?
– Ne. Ali poznajem neke ljude koji to jesu. Oni, svakako, neće
propustiti priliku.
– Želim im sreću.
– Size mitesekirim. Vrlo sam vam blagodaran.
– Bilo je to moje zadovoljstvo.
– Neka vam Alah podari zdravlje i sačuva imovinu.
– Tesirik ederim, beže. Ništa vam bolje ne bih mogao poželeti.

103
 Petnaesti fevruarij 1804. Zemun. Ćesarija.
Pod svim drugim okolnostima, u Simeonovom andeonu održalo bi
se slavlje. (U granicama razumnog troškovnika, naravno.) Povratak
nekog iščezlog Njagoa uvek je bio ravan čudotvornoj obnovi tržišne
vrednosti neke već otpisane robe. Nažalost, vest koju je iz Srbije doneo
vaskrsli Naum zatrovala je svako zadovoljstvo u ponovnoj uniji. Lupus i
Grk su bez izraza na licu sedeli na minderlucima i slušali Naumov
izveštaj. Priča je bila jezgrovita i suva. Kao trgovački račun. Čak joj ni
cifre nisu nedostajale. Toliko i toliko otpisanih Srba, toliko i toliko
otpisanih Turaka. Konto je bio krvavocrven. Gazija, subaša zabreške
skele na Savi, uhvatio je kod nekog skeledžije tajno pismo kneza
tamnavsko-posavskog Alekse Nenadoviča upućeno majoru Mitezeru u
Zemun, u kome se Austrijanci obaveštavaju o predstojećem ustanku na
proleće i u tu svrhu moli ljudstvo, oružje i municiju. Krajem januara i
početkom februara dahije su pohvatale i posekle sto pedeset srpskih
nahijskih poglavica, sveštenika i uglednih ljudi sa Aleksom
Nenadovićem na čelu i oberknezom podgorskim Ilijom Birčaninom.
Slava im. Srbi su digli ustanak. Slava i Srbima. Turski hanovi bukte na
sve strane. Slavabogu. Međutim, raja je goloruka. On je, Naum, došao u
ime Ðorđija Petrovića da od srpske braće ispreka ište pomoć. Za tri
dana, po istom poslu, doći će i prota Matija Nenadović.
Simeoni ćute. Obojici su u očima suze.
Simeon Lupus misli na Srbe, ali misli i na desetoricu posečenih
kneževa čijim obligacijama za isporučeno oružje može da obriše tur.
Osim, dabome, ako ustanak ne uspe. Ean den ta katafernis me tus likus,
kane sintrofia. – Ako sa čoporom vukova na kraj ne možeš izići, pridruži
mu se, glasi stara romejska poslovica. I on namerava da joj poveri svoje
interese. To znači nove isporuke oružja, nova ulaganja u rabotu čiji
uspeh sem očajanja raje i njegovog trgovačkog instinkta ništa ne
garantuje. Zato, njegove suze, pored iskrenog hrišćanskog saučešća,
izražavaju i onu divlju poslovnu ljutnju koja je ponekad iz temelja umela
da potrese vekovima zidano panmetronaristonsko zdanje logike genosa

104
Njago.
A suze Simeona Grka? O čemu one govore? U nevidljivom
Protokolu njegovog zemunskog Divana nema o tome ništa. On beleži
samo reči i duboke provalije tišine među njima.

105
 PUK. EMIL: Jesi li ti, Župnik?… Na telefonu pukovnik Turjaški. Daj
mi dežurnog oficira… Poručnik Topalović?… Pošaljite Župnika
napolje… Sami?… U redu. Sad slušajte. Neću ponavljati. Govorim od
svojih iz Turjaka. Usled izvesnih okolnosti, pokret je predviđen za
noćas… Znam, znam, poručniče, ali došlo je do neočekivane izmene
situacije o čijoj prirodi ni sam nisam obavešten. Pretpostavljam da su
nastupili uslovi za primenu rezervnog plana… Koliko je na vašem
satu?… Dobro. Moj nešto zaostaje. Doteraću ga… Kuririma, ni u kom
slučaju telefonom, obavestićete sve naše oficire da se najdalje do ponoći
imaju javiti na dužnost u kasarnu puka. U pola jedan će potpukovnik
Stanković izdati naređenje za punu bojnu pripravnost garnizona.
Ljudima ćete objasniti da je reč o vežbi. Ne želim nikakvu ratnu histeriju.
Ali se u potankosti ne upuštajte. Ja ću biti u kasarni tačno u jedan. U
jedan i deset krećemo… Je li jasno?… Nekih pitanja?… Onda na
izvršenje!…

106
 Kad bi nevidljiva ruka Porodičnog Duha, koja nam je ostavila
nevidljivi Protokol zemunskog Divana, nastavila čardejstveni pisarski
posao, mogla bi da nas zaduži i jednom uporednom istorijom Evrope,
Srba i Simeona (ispravnije, Francuske i Simeona, jer kao što je od 1789.
do 1815. povest Francuske naopaka povest Evrope, tako je i porodična
priča o Simeonima samo naopako ispričana priča o Srbiji i Srbima),
pomoću koje bi naša nacionalna sudbina postala i jasnija i prirodnija, pa,
oime, i neizbežnija. Uz nešto fantazmagoričnog preterivanja, svojstvenog
nadzemaljskim bićima, mogla bi ona izgledati otprilike ovako:
1789. Francuzi dižu građansku revoluciju u znaku načela Sloboda,
Bratstvo i Jednakost; sa svoje strane Srbi dižu ostatke desetkovanog
naroda i popaljene imovine u lunatičnim bežanijama poslednjeg austro-
turskog rata, a pod znakom načelne borbe za golu glavu; takođe iz
načela dižu Simeoni vrednost svoje gotovine na 60.000 rajnskih talira.
1793. aristokratske političke špekulacije skidaju glavu
Najhrišćanskijem kralju Luju Kapetu od Francuske; turske vojne
špekulacije skidaju glavu nekolicini janičara, a ostale proteruju iz
Beograda od Srbije; simeonske trgovačke špekulacije kućama i
nekretninama skidaju daljih 100.000 forinti od Svete Gotovine iz
narodnih čarapa i slamarica.
1794. revolucionarni teror u obliku Giljotine putuje zemljom
Francuskom; zemljom Srbijom za to vreme putuje Čuma u obliku
divovske plamene košnice; Simeon Lupus putuje u Zemun i jedino
Simeon Grk iz poslovnih razloga leži u ledu.
1799, odlukom Ustavne komisije, Napoleon Bonaparta postaje Prvi
konzul Francuske Republike; Hatišerifom sultana Selima III, Janičar-aga
postaje opet Prvi čovek u Srpskom pašaluku; u to doba, sopstvenom
trgovačkom voljom, postaju oba Simeona Prvi ljudi anonimne
deoničarske kompanije vezira beogradskog Hadži Mustafa-paše, zvanog
„Srpska majka“.
1800. u Parizu se od domaćeg kapitala osniva akcionarska
Francuska narodna banka; uglavnom od turskog kapitala Srbi osnivaju

107
deoničarska Hajdučka društva; a Simeoni, od vlastitog, fundiraju svoju
prvu menjačnicu.
1801. izvodi Napoleon Bonaparta državni udar u Holandiji; dahije
izvode državni udar u Pašaluku, a Simeon Lupus u porodičnoj izvozno-
uvoznoj Firmi.
1803. Francuzi nastavljaju da se rađaju da bi umirali; Srbi produžuju
da umiru pre nego što se i rode; Simeoni se drže panmetronaristonske
sredine, rađaju trećeg Simeona, trgovačko mrtvorođenče, koje će uskoro
morati da se otpiše i zameni novim.
1804. sastavljaju Francuzi slavni „Građanski zakonik“, koji izaziva
divljenje civilizovanog sveta; Turci sastavljaju „Spisak seče srpskih
kneževa“, kojim počinje Prvi srpski ustanak, koji, međutim, ne izaziva
ništa do ravnodušnost; Simeoni sastavljaju zadivljujuće fakture,
zaključnice, inventare, obligacije i kupoprodajne ugovore.
1805. francuska ratovanja iz kojih je nastalo Carstvo na veliko ili
Firma Bonaparta & Braća & Komp.; srpska ratovanja iz kojih ništa ne
nastaje; simeonska trgovanja iz kojih postaje Kompanija na veliko ili
Firma Simeon Njago & Sin & Komp.
1806. u bitkama kod Jene i Aueršteta Napoleon je ostvario gubitak
od 27.000 Prusa i 11.000 Francuza; u bitkama kod Mišara i Deligrada
gubitak koji je ostvario Karađorđe nije brojan; u to doba Simeoni su na
isporukama oružja i municije ubeležili dobitak od 285.000 dukata, od
čega 235.000 u gotovini a 50.000 u obligacijama.
1807. potpisuju imperator Napoleon i ruski car Aleksandar Tilzitski
mir, čiji su svi paragrafi poznati, iako su svi prekršeni; potpisana je u
Carigradu Srpsko-turska mirovna konvencija, čiji nijedan član nije
poznat, ali je svaki prekršen; potpisana je ženidbena konvencija kojom je
Kosara Darvar postala hanumsa ili supruga Kir Simeona Grka, i čiji su svi
članovi do jote ispunjeni.
1812. Francuzi ulaze u Moskvu koja gori; Moskva mirom u
Bukureštu dopušta Turcima da uđu u Beograd koji će goreti; Simeon
Grk gori od radosti, Simeon Lupus je, po svoj prilici, izgoreo za još
nenaplaćene isporuke oružja Srbima.
1814. Napoleon Bonaparta abdicira i odlazi u progonstvo na Elbu;
srpske ustaničke vođe odlaze u Rusiju; čekajući na povratak u Beograd,
Simeoni nikud ne odlaze.
1815, kod Vaterloa, konačno propada Napoleonovo Francusko
Carstvo; u Topoli se pod Milošem Obrenovićem počinje da rađa Srpsko;
Simeon Grk menja ćurak naopako i, jedno vreme kentaurski neodlučan
Argo, konačno se podaje srpskim vetrovima.

108
 Od 1789. do 1815. Evropom je suvereno carovala istorijska
šizofrenija. Njome su bili poremećeni narodi i ljudi, ustanove i običaji.
Isključeno beše da joj samo Firma Njago izmakne. Tako se postepeno,
bezmalo neosetno, razbolela i ona. Otkako je postala, najpre u svom
zanatlijskom, zatim gurbetskom, pa onda trgovačkom i najzad i
bankarskom vidu, bila je uvek jedinstvena. MIA IKOJENIA, ENA
KATASTIMA, ENAS KIRIOS. JEDNA FAMILIJA, JEDNA FIRMA,
JEDAN GAZDA. Pravac porodičnog Arga bio je uvek isti i njime je
upravljala uvek samo jedna krma. Sada se sve izmenilo. Nikada u svojoj
slavnoj trgovačkoj istoriji nije Firma do te mere bila kentaurski
raspolućena, šizofreno rastrojena i duševno dezorijentisana a da ni sama
toga nije bila svesna. (Firma je imala izoštreno čulo za vlastite boljke
jedino ako su se manifestovale u gubicima na tržištu. Sve dok se dobro
zarađivalo, ona se za stanje ni najmanje nije brinula, niti je alarmirala
svoje protivstečajne snage.) Samo je jedan formalni pojas ove
podeljenosti bio vidan i priznat: Lupus je putovao i trgovao, Grk na
Divanu sedeo i diplomatisao. Sve ostalo bilo je Simeonima nepoznato.
Niti je sin znao da mu otac vodi podzemnu protivsrpsku politiku i
izveštava Turke o ustaničkim pokretima u Pašaluku, niti je otac znao da
ih sin snabdeva oružjem, municijom i hranom i izveštava o turskim
akcijama. Moshopolitov amanet se ispunio: simeonska levica nije znala
šta joj radi desnica, niti je desnica o poslovima levice bila obaveštena.
Firma je tih mahnitih godina ličila na mesečara koji noću razgrađuje ono
što je danju sazidao.
Lupusova prosrpska orijentacija nije bila određena samo zdravim,
romejskih predrasuda oslobođenim instinktom, već je na neki naćin i
iznuđena. Isuviše je sredstava uložio u špekulisanje oružjem, koje mu
niko sem buduće srpske vlade nije mogao da plati, da bi ostao
ravnodušan prema sudbini Ustanka. Ko nečije papire drži, mora se o
njegovom zdravlju starati ako ikada želi da ih unovči. Zaštita naplate
već isporučenog oružja iziskivala je isporuku novog, i tako je Simeon
Lupus sve dublje tonuo u živi pesak balkanske lunatične politike i, na
polzu vlastitog samopoštovanja, za takve sumnjive trgovačke poduhvate
nalazio sve irelevantnija duševna objašnjenja. (Kasnije će ih iz povređene
taštine kriti i, vrativši se romejstvu, uporno tvrditi da su njegovi interesi
u Ustanku uvek bili samo poslovne, nikad patriotske naravi.)
U svakom slućaju, zajedno s trgovcima Urošem Miloševićem,
Stevanom Živkovićem i Dimitrijem Puljom, Lupus je bio ovlašćen
anonimni liferant ustaničke vojske. Iz bivšeg Pašaluka izvozio je svinje,
ovčije i kozje kože, med, vosak, loj, šišarke i drvo kupljeno od ustaničkih

109
vojvoda Karađorđa, Milana Obrenovića, Mladena Milovanovića, Miloja
Petrovića, Jakova Nenadovića i Cincar-Janka, a tamo krijumčarski
uvozio – jer granice behu mahom zatvorene – hranu i vojne potrebe. (To,
dabome, nipošto nije ometalo i njegovu trgovinu s Turcima, sve dok su
mogli plaćati u gotovom ili nakitu. Ma koliko se protivili dugoročnijim
interesima Firme čvrsto vezanim za ubojno sedlo srpskog konja,
jednostavno nije bio kadar da odoli iskušenju. Jedino je uspevao da im
baš oružje ne prodaje. Jamačno stoga što mu ga nisu ni iskali.) U
kompaniji sa nekoliko krupnih žitarskih izvoznika prodao je 1807.
Praviteljstvujuščem sovjetu u Beogradu pet lađa pšenice. Usled
restrikcije izvoza i pojačanog kordona na granici bio je prisiljen da
ponovo stavi u promet izlizan trik pomoću koga su Makedovlasi na
jugu, ispred nosa osmanskih patrola, snabdevali svoje hajduke. Prijavio
je tovar kao vlašku porudžbinu, a zatim obavestio ustanike. Ratne šajke
presrele su konvoj na Dunavu i žito otele. Lupus je, uz sekundiranje
komanditnih drugara, zavapio do neba, to jest do Beča. Zahtevao je brzu
i odlučnu intervenciju Sremsko-slavonske generalne komande. Spor je
došao i do Dvorskog ratnog saveta. Preduzeti su diplomatski koraci kod
ustaničkih vlasti. (Izvesna poteškoća ležala je u činjenici što Austrija nije
priznala Ustanak, te je savesnijoj gospodi u Ministarstvu inostranih
poslova zahtev za povraćaj žita ili naknadu štete ličio na molbu
drumskim razbojnicima da vrate opljačkano.) Kad je odgovor stigao,
Lupusa samo što kaplja nije udarila. Srpski hondrokefalosi nisu shvatili da
se postupak morao pokrenuti, inače bi zemunski trgovci bili sumnjivi da
su prepad dogovorili. Još su i uvređeni bili. Važnija im je bila čest i
međunarodni ugled od Lupusove glave. Zemunskim i
petrovaradinskim vlastima odgovoreno je da je ta isporuka tužiteljima
već odavno isplaćena, i da se Praviteljstvujušči sovjet u respektu nje više
nikome ne oseća finansijalno obvezatan. O moralnoj strani nije bilo reči.
Lupusu je trebalo i vremena i novaca za podmićivanje da spreči
otvaranje zvanične istrage. Zahtev za naknadu štete od Beograda,
razume se, nije smeo da povuče. A ni Beograd nije povlačio svoj glupi
odgovor. Tako se stvar vukla, ne ometajući ni najmanje krijumčarenje
oružja i municije. Ali, kada je 1813. srpski Vožd ispred Turaka utekao u
Zemun, imovina mu je upravo na osnovu tog zahteva zaplenjena.
Lipumepoli, Entschuldigen Sie bitte, Vožde, vrlo žalimo, ali se
administrativna mašinerija, vašom nesmajnošću jednom pokrenuta, ne
može zaustaviti! Ovo je pravna država! Nije Pašaluk! Časti radi, Lupus
je u svojim zahtevima istrajao ćak i pošto se u Beograd vratio. Prestao je
s tim iz opreznosti čim ga je knez Miloš naterao da ponovo primi staro,

110
tursko-srpsko podanstvo. (Žito mu nije dva puta plaćeno. Toliki
hondrokefalosi Srbi ipak nisu bili. A kneževih administrativnih batina
spaslo ga je samo što je u to vreme bio austrijski podanik.)
U međuvremenu su bili otvoreni tajni kanali za prebacivanje oružja
preko Save, koje je kontrolisao Stevan Živković. Lupus je na sebe
preuzeo nabavku. Ionako je po svojim poslovima morao putovati. Sada
je mogao te putne troškove dodati ceni oružja. A kada joj je pridodata i
naknada za riziko – izigravanje kontumacijskih ustanova kažnjavalo se
sa pet do deset godina robije, a pod otežavnim okolnostima, kao u
njegovom slučaju, i do dvadeset – prodajna suma ispadala je dvostruko
veća od kupovne. Radilo se na veliko. U zemunskim podrumima
šezdeset Čifuta je danonoćno vilo fišeke, koji su se svakog trećeg dana, u
tovarima od po osam burića, preturali preko Save. Pripovedalo se da je
nekoliko od toga i oslepelo. Kad su po propasti srpske stvari izišli iz
svojih podruma, izgledali su beli kao prozračne vodene ribice.
Švercovale su se domobranske puške sa bajonetima, naređane u
trščanim sepetima, ili samo puščane cevi sa zatvaračima i spojnicama,
kojima je posle dodavan rezani kundak, barut u centama, olovo i
kremenje. Lupus je bio u potrazi čak i za topovima. Izvesno je da bi i njih
dobavio da ga pad Beograda u tome nije obeshrabrio. A povrh svega,
nalazio je vremena i načina da Srbe obaveštava o turskim namerama i
pokretima.
A šta je za to vreme radila druga polovina ove kentaurske Firme?
Čime se bavio Simeon Grk? Izveštavanjem Turaka šta Srbi smeraju i
preduzimaju, razume se. Spočetka je to činio iz načelnih razloga,
podstaknut finom mešavinom romejskog idealizma i trgovačkog
pragmatizma. A onda su iz Beograda počele da stižu vesti o konfiskaciji
Firmine imovine. Bio se proneo glas o tome da u Seči kneževa nije bio
sasvim čist. Nisu ga baš za denuncijaciju optuživali, ali mu ni verovali
nisu. Njegov Naum ga je branio koliko je mogao, ali su se napori
pastorka razbijali o intrige bivšeg kompanjona mufluzosa Petra Ička, koji
je u romoru o Simeonu Grku kao turskom tajnom saraditelju video
priliku da se na licitaciji domogne imovine Njagoa. (Lupus je u tom
respektu bio praktičniji. Nije intervenisao jer nije hteo da u tom času
otkrije svoju krijumčarsku delatnost. Srbi su provaljeni. Austrijski
špijuni bi brzo otkrili ko stoji iza isporuke oružja, pa bi šteta od toga bila
veća od koristi koju bi donelo pozivanje na usluge Srbima. Ako oni
pobede, imanja će im biti vraćena. Ako izgube, takođe će biti vraćena.
Dahija više nema. Ima se posla s regularnim Osmanlijama. U svakom
slučaju, biće na svome.) Ali ono što je ponajviše srdilo Simeona Grka, što

111
je neprestano remetilo panmetronaristonsku logiku njegovog duševnog
kantara, beše ponižavajuća činjenica da mu ktimu razvlače i pljačkaju
Mladen Milovanović, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i
zapovednik Beograda, i Miloje Petrović, upravitelj grada i komandant
voždovih bećara i aramija, one iste propalice što ih je nekada u
Kragujevcu uhvatio kako mu sina naslednika Simeona, vezanog za
skolops, mažu govnima i vređaju pesmom:

„O Vlasi, Vlasi, o Cincari,

Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Uljem užeglim i sirćetom!“

Miloje je, povrh svega, bio upravitelj rasprodaje turske i

saraditeljske nepokretne imovine, pa su njih dvojica osnovali banditsku
Firmu Mladen & Miloje & Komp. i njome pritisli sve što je najbolje,
sprečavajući slobodno nadmetanje na licitacijama i skupa imanja
kupujući za sebe po niskim procenama koje su sami činili. Mladen je, na
primer, četiri hana kupio za svega 6.005 groša, a pet dućana, od kojih su
tri bila Simeonova, za samo 1.000 groša.
Mašinerija Simeonovog zemunskog Divana počela je otada da radi s
jednim dopunskim gorivom, strastima, kojima je, pod normalnim
okolnostima, bio zabranjen svaki pristup poslu. Njegov andeon su
posećivali ruski sovjetnik u Beogradu Konstantin Konstantinovič
Rodofinikin, izaslanik mitropolita Leontija, rođak Naum u ime
Karađorđa, austrijski oficiri Mitezer i Mihanović, efendija Halid-beg,
ljudi vlaškog kneza Ipsilantija, zemunski trgovci zainteresovani za
događaje preko Save, zastupnici svih ideja i interesa. Okružen njima kao
životodavnim izvorima, obično u sumrak i noću, vampirski uporno
razvijao je mozak Simeona Grka grandioznu protivsrpsku špekulaciju, i
njene poteze, jedan po jedan, čas ovim čas onim posredstvom, slao na
balkansko istorijsko tržište.
Austrijance je plašio i sprečavao u angažovanju za Srbe pričama o
svemoći ruskog uticaja i ruskih savetnika u Beogradu. Prisustvo
Rodofinikina – kojeg je on lično Srbima podmetnuo – a naročito ruske
vojske u gradu, godine 1812, podupiralo je njegove otrovne primedbe.
Major Mitezer je bledeo na viziju pravoslavnog Balkana pod ruskim
knezom koju mu je sa umetničkom vidovitošću slikao Simeon na
polumračnom svodu andeona kao na sumornom vizantijskom
slikarskom platnu. Zar g. major misli da će Slavjani ikada biti bliži

112
rimokatoličkom Zapadu nego pravoslavnom Istoku? Srbi se sada mogu i
obazirati na Austriju, pritisla ih muka, ne mogu da biraju, ali čim
uzmognu, otići će na istok, tamo kud ih vuku i krv i istorija. I to ne samo
Srbi iz Pašaluka. Otići će i cesarski Srbi. Zar gospodin major nije čuo šta
je gospodin Stanoje Glavaš predložio srpskom voždu? Gospodin major
to nije čuo. Ali bi hteo da čuje. Ahara, ahara, kuka Simeon odugovlačeći
sa odgovorom, zlo, zlo! Gospodina majora podilaze žmarci, ali nema
načina da požuri sabesednika i dozna šta je to gospodin Glavaš kazao
gospodinu Voždu pre nego što se završe sve taktičke faze ove rafinirane
istočnjačke konverzacione torture. Tek pri oproštaju će doznati da je
gospodin Glavaš predložio gospodinu Voždu da upadne u Ugarsku i
podigne na oružje 100.000 Srba od Dunava do Budima.
Ruse je plašio i od Srba odvraćao pričama o njihovom tajnom
pregovaranju sa feldmaršalom Simbešenom, za koje se, inače, okolišno
preko Nauma zalagao. On, dabome, nije želeo da Pašaluk pripadne
Austriji, jer bi time izgubio sve povlastice i sve prednosti turskog
podanika koji trguje na cesarsko-kraljevskoj teritoriji. Ali pregovori u
tom smislu bili su zgodan način da se Srbi u ruskim očima diskredituju.
I kakva je to, gospodine Manolaki, ta njihova čuvena ljubav prema
Rusiji? Zar je način na koji je taj njihov vožd primio gospodina štatskog
savetnika Rodofinikina znak prizrenja bratskog čuvstva? Znate li,
gospodine, da je on, kad je gospodina Rodofinikina prvi put ugledao,
javno kazao da oni takve trebe? Oni da, dakle, Ruse trebe? Izvesno
udvaranje ostalih vojvoda samo je dogovor da se odstrane rđave
posledice voždove rusožderske politike. Sve je to račun. To sintferon ine
to pan s afton ton kozmo, kirie Manolaki. Instinkt čoveka koji je već po
porodičnoj tradiciji ruski prijatelj ne može se prevariti kad su u pitanju
interesi naše braće na Istoku. I kad smo već kod tih interesa, jeste li,
možda, ikada čuli za nekog Simeona Njagoa iz Moskopolja? Niste? On je
bio Kolokotronisov poverenik za celo područje. Turci su ga nabili na
skolops 1769. To je bio moj otac, gospodine Manolaki. Pa zar bi sin takvog
oca prezreo sveti cilj za koji je on život položio? Sveti cilj sojedinjenja sa
velikom pravoslavnom Rusijom?
Turke je preko Halid-bega oneraspoložio za svako pregovaranje sa
buntovnicima i udovoljavanje njihovim i najskromnijim zahtevima.
Znao je da se oni na tome neće zaustaviti. Da će posle autonomije u
okviru Turske imperije zahtevati nezavisnost izvan nje. A onda zbogom
romejske trgovačke privilegije! Zbogom čarobni balkanski toru u kome
su makaze za striženje mušterija držali jedino Grci i Cincari! Uvaženi
Halid-beg jamačno poznaje grčku poslovicu: daj lavu prst, odgrišće ti

113
ruku. O ne dentek? – A šta to znači? Neka efendi Halid-beg sam prosudi.
Oni su već prodali njegovu beogradsku imovinu. Po njoj se sada baškare
seljačke fukarske familije Milovanovića i Petrovića. Na kakvo se
obeštećenje može računati ako Srbi postignu prihvatanje njihovih
zahteva na Visokoj porti? Dobiće se, možda, neka sumarna odšteta, oko
čijeg se dela valja posle vazdan otimati, pogađati i s masom sporiti. I
onda, šta će na to reći Moreja? Šta će na to reći Kikladi? Ostale
hrišćanske pokrajine u Imperiji? Zar i one neće tražiti nezavisnost? Da je
niste dali Vlaškoj i Moldaviji, u kojima sada, umesto sultanovih vezira,
ruski poglavari komanduju, ni sa Srbima ne biste ovakve neprilike imali.
Ne bi imali za šta da se kače. Alahškuna, beže, za božju ljubav ne
popuštajte!
Srbe je izdašno smućivao spletkareći i protivu Rusa i protivu
Austrijanaca, podbadajući ih na sve neumerenije zahteve kako bi Carski
divan naterao da im se sa što više trpeljivosti opre. Svirepo ubistvo
Sulejman-paše i njegove pratnje, na veru puštene iz Beograda, nije bilo
njegovo delo, već rusko – hteli su da Srbima onemoguće svako izmirenje
sa Carigradom – ali, kada je za to čuo, dao je da se u zemunskom hramu
upale dve debele sveće. (Kasnije je radost iz skromnosti sveo na jednu.)
Bekstvu Karađorđa u Zemun 1813. kumovao je preko mitropolita
Leontija, i tek kada je bio siguran da je taj sraman čin – na koji je otišla
ona druga sveća – uistinu kraj bune, postarao se da preko zemunskog
trgovca Marinovića obavesti o tome Miloša Obrenovića, jedinog Srbina
za koga je po instinktu trgovca imao neke simpatije, te da mu ponudi
gostoprimstvo u svom zemunskom domu. Zlu ne trebalo, naravno. U
svakoj vatri mora se po ražanj imati.
Godinama je šizofrena raspolućenost i dvosvesnost, blagodareći
tajanstvenom imunitetu Firme, uprkos protivurečnim politikama oca i
sina, donosila profite baš kao da je njeno poslovanje regularno. (Da su
profiti izostali ili bili smanjeni, Simeoni bi se bacili na ispitivanje razloga
i verovatno bi prepoznali i svoju krivicu u njemu.) A onda je došlo do
katastrofe. S obzirom na definitivnu prirodu ove reči, ona nije mogla
pogoditi Firmu – Firma je bila neuništiva – pa ni Lupusa, koji je bio njen
ljudski, zemaljski vid. Ostao je, dakle, samo Simeon Grk da se na njemu
pravda izvrši, Simeon Grk, jedina osoba u istoriji trgovine koja je bila i
ostala veliki trgovac uprkos tome što mu se svaka špekulacija, još od
čudotvornog kompasa sa makedonskih lutanja 1769, završila gubitkom.
Posle srpskog poraza na Čegru, Lupusu je postalo jasno da će
njegova pašalučka špekulacija ubrzo bankrotirati. što je gotovine iz
krijumčarenja oružja i hrane izvukao, bilo je sve na šta je trezveno smeo

114
da računa. Obligacije koje je posedovao kao dokaz da mu srpske
starešine duguju, a u kojima su kao odistinska figurirala jedino njihova
imena dok je sve ostalo bilo lažno – Lupus se krio pod imenom drugih
Firmi, a oružje pod deklaracijom svilenog konca, papira, staklarije i alata
– svakim su danom postajale sve bezvrednije. A posle pada Beograda
neće, jamačno, više ni forinte vredeti. Valjalo se što pre iz
kakodemonskog srpskog posla izvlačiti. Pokušaj da obligacije po nižu
sumu od upisanog duga proda na slobodnom tržištu nije uspeo.
Zemunska ulična berza bila je dobro obaveštena o stanju preko Save.
Nikome nisu trebali dužnici koji će izgubiti rat. A onda je, zbog
razmirica sa Karađorđem, u Zemun prebegao starešina i Lupusov
dužnik Miloje Petrović. Lupus je najpre preko Magistrata zaplenio
njegovu imovinu (na vreme, srećom, jer je ovaj ubrzo ekstradiran i,
sveden na krvavu glavu, postavljen na stolicu ispred Saborne crkve, što
je Simeona Grka koštalo i treće sveće). Zatim je, podmitivši staratelje
mase, pustio glas da je ovaj u Ćesariju preneo neizmerno blago,
smešteno u jednom okovanom sanduku. Spustio je cenu svoje obligacije
koja se ticala Milojevog duga od 40.000 na 30.000 forinti i čekao. Nije
morao dugo. Ubrzo se pojavio jedan od mesnih senzala da za
anonimnog interesenta obligaciju otkupi. Angažovanost senzalova bila
je tolika da je Lupus mogao otpočeti i s malim otezanjem prodaje, koje će
mu, posle dugih cenjkanja sa ocem – jer agent je predstavljao Simeona
Grka – doneti za Milojevu obligaciju čak i 5.000 forinti više nego što je
ona vredela.
Presrećni anonimni vlasnik obligacije Simeon Grk obukao je
praznično ruho i belosvetski proćerdao čitavu kaplju osrednjeg
istočnjačkog mirisa da bi iz sebe isterao bazd dugogodišnje divanske
ustajalosti pre nego što se karucama – koje su najzad sebe pošteno
isplatile – odvezao u Visokoslavni Zemunski magistrat da za menicu od
40.000 forinti, koja je njega koštala 45.000, primi melem na svoju još u
Kragujevcu ranjenu dušu: okovani sanduk sa basnoslovnom imovinom
srpskog bandua Miloja Petrovića. Zapanjenoj Kosari, koja ga nikada na
dnevnoj svetlosti i nije videla, niti je pamtila da je iz kuće ikada izišao,
rekao je sa dijamantskim sjajem u očima:
– Dinamis, doksa ke omotfja! – Moć, slava i lepota. Ovog puta, ke
vidite, gospodzo Kosaro, bice to zaisto multi poradz.
Nije dopustio da se sanduk u Magistratu otvara, niti da mu se o
sadržini podnosi bilo kakav izveštaj, mada se činovnici, po Lupusovom
savetu, nisu u tom pravcu odviše ni trudili. Njegovo je pravo bilo da
osvetničko zadovoljstvo, pomešano s ponosom uspešnog trgovca, ni s

115
kim ne deli. Sanduk je prevezen u Konak, odnesen u andeon i postavljen
između minderluka, svilenih svedoka njegovih protivsrpskih
špekulacija, spremnih da se obraduju još jednoj, i krčaga na kome su
Argonauti sa simeonskim likovima predstavljali sud porodične istorije.
Nije ga odmah otvorio. Najpre se zaključao i seo da ga sa svih strana
osmotri. Hteo je malko da sanja, da špekuliše i dijalogizira. Ti ine s afto? –
Šta li je u njemu? Nakit, očigledno. Taj hondrokefalos nije imao stida.
Uzimao je sve što bi mu pod ruku došlo. A turske su spahije bile bogate.
Biće, dakle, spahijski nakit. Samo, koliko to vredi? – Ti askizi? On,
naravno, zna da je blago procenjeno i da zvanično pokriva onu
obligaciju od 40.000 forinti. Samo, on nije gajdaros da procenu prepusti
nezavisnom sudu magistratskih procenjivača. Prosuo je još 10.000 forinti
da im zamrači oči. Sad ga je sanduk koštao 55.000 forinti, i smatraće se
nesrećnim ako mu sadržina vredi i forintu ispod 100.000.
Ustao je kao opčinjen, ali nije prema sanduku koraknuo. Počeo je da
se klati, najpre u ramenima, a zatim čitavim telom. Usne su mu se same
od sebe razmakle. Spočetka se čulo samo šištanje, ali čim je zakoračio da
kruži oko sanduka, reči su se oslobodile. Podskakivao je, kružio i pevao:

„Vlahi, Vlahi, Cincara,

Pos ton tros ton bagaga,
Me ladi ke me ksidi
Ke me tisjatas to kopsidi!“

Bahantsko kolo bilo je sve brže, a reči su postale srpske:

„O, Vlasi, Vlasi, o Cincari,

Vi koj se ranite govnetom,
I crkotinama macjim,
Uljem uzeglim i sircetom!“

Prestao je tek kada je iznuren pao na sanduk. Usled toga mu je i

prilično vremena trebalo da ga otvori. Najzad je i u tome uspeo. Ali, da
se izmiri sa slikom koju je ugledao na dnu praznog kovčega, bilo je
jedino u čemu nije uspeo ni do kraja života.
Tamo su lepo složeni ležali pod magistratskim brojevima:
Zwei angekettete Hauer eines Wildschweines – Dva okovana zuba
očnjaka vepra (divljeg);
Eine Gatjen (wollene lange beschissene Hosen) – jedne duge vunene
gaće (usrane);

116
 Eine Mutze mit einem seidenem serbischen Wappen – Milojev stari šešir
za koji je bio zakačen grb Srbije, pod krunom krst sa četiri ocila, i
Trivalije, pod krunom svinjska glava sa strelom zabodenom u čelo.
Sanduk je kasno po podne dignut i iznesen iz andeona. Simeon
takođe. Izgubio je moć u nogama i otada mu se više nikada nije
povratila. Nošen je u naročitoj stolici, čak i na svoje poslednje putovanje
radi polaganja računa Gospodu, godine 1839.
Slava Bogu.

117
 TEODOR: Da ti nisi nešto prečuo?
MAKSIMILIJAN: Kažem ti, razgovetno sam čuo da izvesni
potpukovnik Stankovič ima u pola jedan da dovede izvesni garnizon u
punu bojnu pripravnost… Onda je naišao onaj dosadni Ðorđije i ja sam
spustio slušalicu…
TEODOR: Jedina osoba ovde koja komanduje garnizonom je Emil
Turjaški… Znaš li gde je stacioniran njegov puk?
MAKSIMILIJAN: Na Bledu, čini mi se.
TEODOR: Na Bledu?
MAKSIMILIJAN: Daje li ti to neku ideju?
TEODOR: Kakvu ideju?
MAKSIMILIJAN: S obzirom na regentovu rezidenciju…
TEODOR: Koliko je sati?
MAKSIMILIJAN: Pojma nemam. U gostima nikad ne nosim sat. Šta
nameravaš? Da razgovaraš sa generalom Pešićem?
TEODOR: Zašto? Razgovaraću sa Emilom.
MAKSIMILIJAN: Možda Ministarstvo vojske raspolaže
obaveštenjima koja iziskuju zaštitu regenta?
TEODOR: Koješta. Jutros smo imali sednicu. Ni o čemu sličnom nije
bilo reči.
MAKSIMILIJAN: Ovih dana se stvari u svetu brzo menjaju…
TEODOR: Menjale se, ne menjale, ja u ovo doba ne mogu zvati
Ministarstvo. Tamo sada nema nikog.
MAKSIMILIJAN: Onda telefoniraj Pešiću u stan.
TEODOR: I šta da mu kažem? Da je jedan moj rođakčuo drugog
rođaka kako naređuje alarmiranje izvesnog garnizona u Sloveniji?

118
 Još od Belih poklada, prvi put od pada Despotovine, u Beogradu
zvone srpska pravoslavna zvona, užasavajući tursku ezelu potmulom
bronzanom jekom koja ugušuje zapevke mujezina i u islamske duše
unosi kosovsku zebnju. Zebnja ih neće ostavljati sve do iseljenja, mada
više nikad neće biti ovako neodređena i tajanstvena. Na Sv. Andriju
Prvozvanog, 30. novembrija 1830, dobiće ona mučan, izdajnički,
prevratnički oblik carskog Hatišerifa, uvek pobedonosnog sultana
Mahmud-hana. U ćutljivom srpsko-turskom skupu na tašmajdanskoj
ledini izvan gradskih bedema (pored vezira, vladinog komesara, kneza
Miloša i zakletih prevodilaca državnih akata), samo još nekoliko njih zna
za njen sadržaj. A ova se trojica, Tri jerarha Srpske trgovine (Kir Simeon
Njegovan Lupus, poslovni savetnik i knežev agent za zagranične
špekulacije, ser David Behar Haim, knežev saraf i bankar, i gospodin
Aleksa Simić, bezrđanbaša beogradski i knežev opunomoćenik za
domaću trgovinu, GRK, JEVRE– JINISRBIN) drže zajedno kao tri
predostrožna učesnika u nekoj javnoj licitaciji, koji u predstojećem
nadmetanju ne žele da se iz vida izgube. Sadržina se carske
benevolencije ne zna, ali je njen smisao izvestan. Okupljeni narodni
deputati: nahijski kapetani, više činovništvo Narodne kancelarije i
upravljačkih ustanova, igumani manastira i starešine parohija sa
mitropolijskim klerom, predstavnici esnafa i trgovačkih struka, zajedno
sa četiri stotine srpskih gardista u zelenim koporanima sa crvenim
ogrlicama, plavetnim čakširama sa crvenim širitima i pod fesovima sa
štitnicima nad kojima blista slovo M, svi oni plaču unapred. Čak i
kneževa familija, uprkos svem dostojanstvu, suzi. Pažljiv i bezosećajan
posmatrač primetio bi da su i oči Turaka mutne kao u pijanih ljudi.
Čuvstava niko nije oslobođen. Ni vezirova svita. Ni sam vezir
beogradski, Husein-paša. Jedino su hladni i bezizrazni komesar turske
vlade Lebip-paša, knez Miloš Obrenovič i trojica predstavnika trgovačke
čaršije. Oni nemaju vremena za skupe i badavadžijske sentimentalnosti.
Ni za ceremonije omiljene među sirotinjom. Još pre početka svečanosti
dobili su od neumoljivog partnera kneza mnogobrojne poslovne naloge,

119
a imaju i svojih špekulacija podosta na umu. Ne gube vreme. U
očekivanju da divan-efendija počne sa svečanim obnarodovanjem
pseudoautonomije, oni šapatom otaljavaju svoje dužnosti. Samo pola
milje prema Severozapadu, večnom pravcu simeonske Argonautike, pod
senkom Saborne crkve u Gospodskoj ulici, ćutanje je obuzelo i dvojicu
staraca. Zavaljeni na jastuke od crvene kadife i plavetne čohe, zaklonjeni
zavesama i perdetima na pendžerima, okruženi sa ono nekoliko stvari
koje su svakome čoveku za život dovoljne – bakarnožutim čirakom,
tablicom od teneče za čibuke i lule, nargilama, kafenim fildžanima i
daskom za brojanje novca – več od jutra oni divan divane. Bivši
veletrgovac Simeon Grk i njegov gost, bivši alajbeg beogradski efendi
Halid.
Novi i stari zeman jedva da imaju šta zajedničko osim
raspamećenih, nesnosnih zvona što nad Simeonovim beogradskim
Divanom pogrebno udaraju, a tamo dole na Tašmajdanu odjekuju
pobedničkim ehom.
Na Tašmajdanu divan-efendija čita:
„Suitan Mahmud Han, sin sultana Abdul-Amid Hana, uvek
pobedonosan. Neka sadržina bude izvršena… S pogledom na to da je
Srpski Narod koji je dao dokaz svoje vernosti mojoj Visokoj Porti,
predmet moje carske blagonaklonosti, i što hoću da dadem zadovoljenja
njegovim zahtevima na pravedan i pristojan način, da bih uvećao
sredstva unutrašnje bezbednosti. Te tako, pošto je učinjen sporazum sa
srpskim izaslanicima u Carigradu, bi uglavljeno ovo što ide:…“
U toku je i tašmajdanski Divan.
Simeon Lupus: Evo mene, eto vas, da trgujemo. Zna li se evidencija
turskih kuća, dućana, magaza i miljuka po Beogradu?
David Behar Haim: Moraju znati u Magistratu.
Aleksa Simić: Ja sam jutros dobio jedan akt Narodne kancelarije pod
oznakom hitno i poverljivo…
Simeon Lupus: Čim završe čitanje Hatišerifa, vrednost turske
nekretnine pašće za polovinu. Kuću od 5.000 groša moći ćeš dobiti za
2.500.
Aleksa Simić: Upravo sam na to mislio kad mi je tatarin uručio
gospodarev akt.
David Behar Haim: Ta imovina nije sigurna. Odredbe koje se tiču
Turaka i njihove imovine prilično su nejasne. Ko zna kada će se prenosi
faktički moći realizovati. Na takva se imanja još dugo neće moći staviti
hipoteka. Ne znam. Ja se u to još ne bih upuštao.
Simeon Lupus: Malista. Ali ja ne smem da čekam. Priča se da ljudi

120
već ugovaraju kupovine i polažu kapare. Koliki biste mi kredit odmah
mogli staviti na raspolaganje, Haime?
Aleksa Simić: U tom aktu gospodar mi naređuje da njegove svinje
od izmeta zaostavše proturim u neki dobar čopor i ispošljem na pijacu u
Šopron, ne obazirući se na ujdurmisanje domaćih kupaca koji, da bi
jeftinije dobili oku žive vage, lažu da su u Ugarskoj vašari oslabili. I još
da njegove veprove koji su zatvoreni na Vračaru pustim na njegove
krmače uoborene na Paliluli.
David Behar Haim: Potrebno je da se izbalansiram, Kir Simeone.
Sada će svi navaliti za kredite. Gospodar je već odvojio novac za
ulaganje u tursku nekretninu. Zbog navale, cene neće pasti koliko se
nadate. A pravna strana još dugo će ostati neregulisana. Pod takvim
uslovima ne biste ni od jedne bečke banke dobili kredit.
Simeon Lupus: Ovo nije Beč.
David Behar Haim: Zato se i predomišljam, inače bih odmah odbio.
Aleksa Simić: Što se tiče sisančadi, takođe je izdao akt. Zaboravio
sam šta treba s njima da radim. Šta sam ja, upravitelj beogradske
trgovine ili njegov svinjar?… Puče mi glava od poslova. A hteo bih i za
te turske kuće da vidim. Sa gotovinom slabo stojim, pa sam hteo da
porazgovaram o zajmu.
David Behar Haim: U redu. Kakva su vam jemstva? Aleksa Simić:
Znate da radim sa knezom.
Simeon Lupus: Ako ćemo tako, i ja sa knezom radim.
David Behar Haim: Ovde svi rade sa knezom, gospodo. U ovom
poslu s kućama, međutim, pretpostavlja se da svako kupuje za sebe, pa i
jemstva zasebno moraju biti predložena.
Aleksa Simić: Prekjuče mi je aktom saopštio da neće da primi četiri
konja koja sam mu u Bačkoj kupio, tobože zbog rđavog sortiranja, o
kome im i dlaka i telo svedoče.
U toku je i Divan u konaku Simeona Grka.
Simeon Grk: Ezir dilerim, najpokornije molim za izvinjenje, efendi
Halid-beže. Ova zvona su zaista nesnosna.
Halid-beg: Bir zijani jok. – Ništa ne mari, Kir Simeone. Ja sam gluv.
Simeon Grk: Bogu hvala. – Alalem, sva je prilika da u tom respektu
ni ja nisam pojači. Ponekad i nedostaci čoveku dobro dođu… Kakve su
vaše cenjene namere?
Halid-beg: Još mi ih Alah nije saopštio, Kir Simeone.
Simeon Grk: Vi ste knežev poverenik i prijatelj. Za Srbe imate
znatne zasluge…
Halid-beg: Tesekir ederim. Najlepša vam hvala, Kir Simeone, ali vi ih

121
precenjujete. U poređenju sa vašim…
Simeon Grk: Da… da… svako je svoje doprineo. U svakom slučaju,
mir za kojim smo obojica u Zemunu težili uspostavljen je. Trgovina se
tera kao i ranije.
Halid-beg: Alah ekber. – Ali izvesne razlike postoje. Razlike koje
nijedan od nas nije predvideo.
Simeon Grk: Žao mi je. Ja uistinu nisam očekivao da će sultan ikada
izdati ovaj Hatišerif. Niti da će biti reči o odlasku turskog stanovništva.
Ali, naravno, to se na vas ne odnosi. Vi ste zaštićeni… Bar što se tiče
vlasti. Jedino se od fukare morate pripaziti. Samo u tom respektu bi,
možda, bilo dobro da se za neko vreme uklonite iz Beograda.
Halid-beg: Uzeću vaš prijateljski savet u najozbiljnije razmatranje.
Ja, međutim, nisam imao u vidu samo razlike koje se tiču nas spahija i
Turaka uopšte. Mislio sam da ni za vašu grkocincarsku koloniju ništa
više neće biti isto.
Simeon Grk: Izvesna prilagođavanja će, svakojako, biti nužna.
Konkurencija srpske čaršije će ojačati. Sin mi veli da se na tržištu već
oseća pritisak Makedonaca i Starosrbijanaca. Samo, Firma Njago je jaka.
Izdržaće.
Halid-beg: Ne sumnjam. Osim ako knez ne zavede srpski
protekcionizam, kao što smo mi zaveli grkocincarski.
Simeon Grk: Božja volja. Ako Miloš privileguje Srbe, neće nam ništa
drugo ostati nego da i mi Srbi postanemo. U vučjem čoporu, efendi
Halid-beže, nije zdravo ovca biti.
Halidbeg: Jeste li takvu mogućnost imali u vidu kada ste ime Njago
promenili u Njegovan, Kir Simeone?
Simeon Grk: Kad je gospodar Miloš krstio mog unuka Simeona, sin
mi je promenio ime imajući u vidu, jamačno, one iste mogućnosti koje
ste imali vi kad ste 1806. primili hrišćanstvo, pa se onda 1813. ponovo u
islam vratili…
Na Tašmajdanu divan-efendija ćita Hatišerif:

„Ovde pomenuti Knez Miloš Obrenović, prema carskoj

diplomi koje je on nosilac i u nagradu za svoju vernost prema
mojoj Visokoj Porti, potvrđen je u dostojanstvu baš-kneza
Srpskoga Naroda, i ovo će dostojanstvo ostati nasledno u
njegovoj porodici… Harač i ostale dažbine biće utvrđene na
tačan način. Uprava nad spahilucima koju sada imaju Zaimi i
Timarioti, izuzevši one u Nišu, biće poverena Srbima, i njeni
prihodi, kao i oni okruga koji treba da budu pridruženi Srbima,

122
 ući će u opštu svotu dažbina koje će se potanko utvrditi i biće
uneseni u beogradsku blagajnicu…“

Nastavlja se Divan na tašmajdanskoj utrini.

Aleksa Simić: Ja i knez imamo u Šopronu zajednički dželep od 5.000
krava, čija je vrednost brat bratu 250.000 groša, od čega bi na mene
otpalo 125.000. A to je najmanje jemstvo koje vam, Ben Haime, mogu
pružiti, i koje mi i ne bi trebalo da se gospodar oće zadovoljiti sa 7,50
groša po kravi umesto 10, koliko je predvideo. Jer nam nude 105 groša
za par koji smo dobili za 90. Ali on ište 110 po paru, i ni za kakvo
spuštanje neće da čuje, mada mislim da bih ga za jedan groš mogao
umilostiviti.
Simeon Lupus: Moja jemstva ste čuli. Šta kažete? – Ti lete s afto?
David Behar Haim: Mislim da bismo se mogli sporazumeti. Uz
odgovarajući interes, dabome.
Simeon Lupus: Interes se zna. Od 10 do 13 odsto.
David Behar Haim: To je interes koji odgovara jednom stabilnom i
mirnom tržištu, Kir Simeone. Za nekoliko sati navala za zajmove biće
takva da meni neće biti teško da postignem ni 18%.
Aleksa Simić: Sad pogledajte u kakav usrani položaj stavlja mene taj
čovek. Da kraj tolike stoke moram pozajmljivati uz dardanijatsku
kamatu…
David Behar Haim: Još bih i mogao ići na 17 odsto, ali bih ispod
toga došao u nepovoljan položaj prema svim drugim menjačnicama u
gradu.
Simeon Lupus: 14% je najviše što ja mogu da dam.
Aleksa Simić: Kad je austrijansko praviteljstvo odlučilo duplirati
armiciju na volove i debele svinje prelazeći sa ove na onu stranu, ono
višak troškova pri konačnom obračunu nije htelo da prizna, te sam ga iz
svog džepa morao da platim. Na krdu od 100 volova zaradio sam jedva
500 groša.
David Behar Haim: Čak bih i o 16% bio spreman da razgovaram,
ukoliko bi zajam bio iznad 100.000 groša…
Simeon Lupus: Slušajte, Ben Hainje, znate li vi da je kupoprodaja
turskih imanja već u toku, da deca po turskoj mahali stoje pred kućama
te izvikuju cene i da ova rulja ovde jednim uhom sluša Hatišerif, a
drugim prisluškuje dogovaranje suseda o njihovim namerama u
pogledu te nekretnine? Ti telete? – Šta vi, zapravo, hoćete?
Aleksa Simić: Ja bih, ako ikako mogu, da se sa knezom razvenčam
trgovački.

123
 David Behar Haim: 16 odsto. Ništa više.
Simeon Lupus: Ja to tretiram kao pljačku.
Aleksa Simić: Ja sam na postupak navikao. Mene Miloš godinama
dere.
David Behar Haim: Ako mojih 16 odsto kao pljačku tretirate, kako
nazivate činjenicu da smerate kupovati turska imanja za pola njihove
tržišne cene?
Simeon Lupus: To nije temat ovih razgovora; 14,50, i da sa time
završimo.
David Behar Haim: Završimo na 15,50.
Aleksa Simić: 15?
Simeon Lupus: 15?
David Behar Haim: 15! Na po 150.000 groša.
Simeon Lupus: Rekli smo po 100.000.
David Behar Haim: Ah sa 17 odsto kamate.
Aleksa Simić: Više od 120.000 ja ne bih uzeo…
David Behar Haim: Da kažemo 130.000?
Simeon Lupus: 125.000!
Aleksa Simić: 125.000?
David Behar Haim: 125.000!…
Nastavlja se i Divan u Simeonovom konaku.
Halid-beg: Sizi anjamijorum. Ja te Srbe ne razumem. Ako se za nas
sve izmenilo, za njih nije ništa, pa opet zvone. Tvrdili su da je Srbija bila
sultanski spahiluk, digli su bunu, i kao posledicu pobede imaju sada
Milošev spahiluk. U čemu je tu dobitak?
Simeon Grk: U zvonima i gardijskoj muzici. Ovde se na to vrlo
polaže.
Halid-beg: U međuvremenu mu kuluče. Muškarci mu oru, žanju,
seku i vuku drva, zidaju i argatuju, a žene rade lan, predu vunu, vezu,
tkaju…
Simeon Grk: Narod i postoji za to.
Halid-beg: Za zakup harača i arendu carskih spahiluka mukada,
malićana i hasova, plaća godišnje 335.500 groša. A samo na haraču
ostvaruje višak od 333.580 groša. Pretpostavljam da vam je poznato kako
to postiže?
Simeon Grk: Ko bi meni starcu o tome govorio?
Halid-beg: Mislio sam da vas sin obaveštava o savetima koje daje
knezu?… U svakom slučaju, hazni je prijavio kao poreznike samo
domaćine domova, iako u svakom domu ima i po nekoliko poreskih
obveznika od kojih ga naplaćuje. Verovatno ga teši što time potkrada

124
Turke.
Simeon Grk: Potkradanje države je samo način vraćanja onoga što je
ona već od nas pokrala.
Halid-beg: Kuluk je potkradanje vlastitog naroda, Kir Simeone.
Simeon Grk: Ovaj narod, Halid-beže, nije nešto što kod mene može
da izazove saosećajnost, ako je to vaša namera.
Halid-beg: Nemam ja nikakvu nameru. Samo razmišljam. Uzeo je
monopol na so, carine, osim beogradske, skele i prevoze. Trguje svim i
svačim, gušeći svaku domaću konkurenciju. Nije li to istina? Nisam li u
pravu, Kir Simeone?
Simeon Grk: Haksizsiniz. – U pravu ste.
Halid-beg: Čibuk, harač, zakupi carskih dobara, skele i carina
donose mu prema mom računu 800.000 groša godišnje; 700.000 groša
donosi mu trgovina. On zarađuje godišnje najmanje 1.500.000 groša.
Znate li koliko je to zlatnih dukata?
Simeon Grk: Turskih ili cesarskih?
Halid-beg: Cesarskih.
Simeon Grk: 62.511.
Halid-beg: Aferim, Kir Simeone. Ni brojanice vam nisu trebale…
Olur, to onda sve i objašnjava.
Simeon Grk: Nisam siguran da vas razumem. Šta objašnjava?
Halid-beg: Pa to što ste bar u pogledu jednog čoveka promenili
svoje mišljenje o Srbima. U Zemunu je, naime, izgledalo da za to nema
baš nikakvih izgleda.
Simeon Grk: Kad smo već kod toga, pitam se šta bih mogao učiniti,
dragi prijatelju, da i vi jedno mišljenje promenite.
Halid-beg: Na šta mislite?
Simeon Grk: Mislim na vašu odluku da ignorišete, kako da kažem,
hatišerifsko raspoloženje domorodaca i ostanete u varoši zadajući brige
vašim iskrenim prijateljima?
Divan-efendija čita Hatišerif:

„Činovnici i službenici moje Visoke Porte neće se nimalo

mešati u buduće ni u upravu zemlje ni u raspre Srba i neće
moći iziskivati od njih ni dinara preko svote utvrđene za
dažbine. Pošto je moja naročita želja da pomenuti narod uživa
koristi od trgovine pod senkom moga carskoga pokroviteljstva,
svaki Srbin koji se na nju oda, posle pregleda pasoša što mu ga
njegov Knez bude izdao, dobiće potrebnu sprovodnicu od
vlasti moje Visoke Porte radi putovanja po svim oblastima moje

125
 prostrane carevine i tu voditi trgovinu… Što se tiče robe
iznesene na beogradskoj carinarnici radi otpravljanja u
Carigrad, ona će biti snabdevena srpskim teskerama i plaćaće
ovde carinske dažbine kojima je podložna. Carinske dažbine na
robe što će odlaziti…“

Nastavlja se i tašmajdanski Divan.

Simeon Lupus: Ti ine afto? – Kako je sad to, gospodine Haime?
Kredit nam dajete u turskim dukatima od 12 groša, a za kamatu ištete
cesarske?
David Behar Haim: Pa vama je svejedno čime ćete turske vlasnike
isplaćivati.
Simeon Lupus: Ali mi nije svejedno čime ću isplaćivati vas. David
Behar Haim: Obe monete su na zvaničnoj tarifi. Simeon Lupus: Kakve,
ma ton teon, zvanične tarife?
David Behar Haim: Po tarifi, dukat mamudija vredi 28 groša, rupija
23 i 20 para, suverin i duplon francuski 22, talir krstaš 10,30, talir
direklija 10,12, talir orlaš 10, a onaj iz 1824 – devet, stambolski dukat 12
groša, a cesarski 23…
Aleksa Simić: Tim tarifama možeš da obrišeš tur, Ben Haime. Turski
ne vredi više od osam, ako ti ga neko uopšte primi, a cesarski se već i 30
groša plaća.
Simeon Lupus: Tako bismo gubili dva puta, jednom kad novac
uzajmljujemo, drugi put kad ga vraćamo… Je li istina da ni knez ne
prima turske dukate?
Aleksa Simić: Ma ne prima ih ni vezir čiji su. Meni je gospodar
jednim aktom izričito zapovedio da njegove dugove preko Haima
vraćam u turskim a primam samo u cesarskim dukatima.
David Behar Haim: Šta se sve to vas tiče, gospodo?
Simeon Lupus: Pos den me afora? – Kako da me se ne tiče? On time
obara novac kojim ja trgujem. Sve u austrijanske dukate pretvara, čak ih
i na bečkoj berzi kupuje, i time pritiska tursku valutu sa kojom sam ja
prinuđen da radim. Ne pravite se akmak, Haime, ta vi i kupujete za
njega te dukate po Beču. Vi s njima na Berzi igrate.
David Behar Haim: Kao što vi zajedno s njim trgujete, Simeone. Ili
kao što g. Aleksa s njim kupuje imanja po Karavlaškoj…
U toku je i Divan u konaku Simeona Grka.
Halid-beg: Video sam jednu uljanu sliku u kancelariji vašeg
uvaženog sina. Ona vas prikazuje kako u pratnji kneza Miloša i Marašli
Ali-paše idete na poklonjenje Franji 1,1817. mislim… Znam da ste se

126
uzeli još 1810. Ali nisam znao da vam je i bolje bivalo…
Simeon Grk: Ne znam ja ništa o tome. Den me afora… Benimle hic bir
ilgisijok. – Nema to nikakvu svezu sa mnom…
Halid-beg: Hoćete reći da to niste bili vi?
Simeon Grk: Kad vidite sunce u vodi, hoćete li reći da je to sunce?
Halid-beg: Kao trgovačka reklama je ta slika u svakom slučaju
izvrsna. Meni je sam knez pričao da mu je vaš sin, preko sekretara
Dimitrija Ðorđevića, još u Zemunu pozajmio 200 dukata da potplati
vezirovog ćehaju za izunteskeru s kojom je izašao iz grada. Da nije bilo
tih 200 dukata, i njegova bi glava visila u zobnici na putu za Carigrad.
Simeon Grk: Bilmijorum. – Ne znam ja ništa o poslovima svog sina.
Halid-beg: Lutfen, beni afendiz. Lutfen sucumu bagislajin. Molim vas
da prihvatite moje iskreno izvinjenje… Mislio sam da ste sa knezom u
prisnijim odnosima s obzirom na priče koje kruže…
Simeon Grk: Kakve priče?
Halid-beg: Da se i s vama savetovao u pogledu postupanja sa
Karageorgijem.
Simeon Grk: Možda sa mojim sinom. Sa mnom, svakojako, nije. Ja se
politikom ne bavim.
Halid-beg: To mi je lično poznato.
Simeon Grk: Taj besni pas!… U Zemunu sam bio prenumerant
Novina serbskih… Zbog vesti iz Pašaluka, razume se… Pa čitam: „Od
ostrova Elbe 19 maja 1814 – Vestnik Južnotirolski piše o prebivanju
Imperatora Napoleona na ostrovu Elbi da je On sa ostrovom istim
veoma zadovoljan, da je veoma veseo i razgovoran, da rano ide spiti, a
pre zore več ustaje i jaši…“ Tridesetog maja opet čitam: „Novine
Talijanske pišu da se J. V. Imperator Napoleon neprestano i neusipno sa
vladanjem ostrova Elbe zabavlja…“ Trinaestog junija čitam: „Imperator
je zdrav, svakij dan il’ na konju jaši, il’ se na koli po ostrovu vozi, il’ na
lađici ostrov svoj obplovljava…“ I tako vazdan. Imperatoru je na ostrovu
njegovome zdravo fino, imperator priređuje balovi, imperator jutrom na
konjma jaše, a onda jednog dana u fevruariju 1815. Čitam: „Uzurpator u
Parizu!“… Tako i taj Karageorgije. Narod se tek smirio, sa Visokom
portom se modus našao, a on, antikrist, došao raju da buni…
Halid-beg: Nemojte zaboraviti da je to činio po nalogu vaše braće iz
Heterije.
Simeon Grk: Nemaju Njagoi braću među tim smetenjacima.
Halid-beg: Pa ipak se priča da je vaš posinak zaklan sa
Karageorgijem. Neki Naum Njago.
Simeon Grk: Den ksero. Naum je nestao još za vreme Ustanka. Biće

127
da je to neki drugi Naum… Ali kad smo već kod klanja, uvaženi beže, za
vas bi posle Miloševe inštalacije za naslednog kneza Srbije najbolje bilo
da se preselite u Carigrad…
Halid-beg: To nije tako jednostavno. Ja ovde imam kuće, hanove,
miljuke.
Simeon Grk: To ne bi trebalo da vas brine. Ja sam pripravan da vam
u ime starog prijateljstva i tu pomognem.
Halid-beg: Otkupom, pretpostavljam?
Simeon Grk: Dao bih vam dobru cenu.
Halid-beg: Živo sam zainteresovan, dragi prijatelju. Koliko biste mi
mogli ponuditi?
Simeon Grk: U svakom slučaju, više nego drugi. Pod ovakvim
okolnostima, u kojima će tržište biti pritisnuto turskom nekretninom, vi
ne biste mogli dobiti više od polovine stvarne vrednosti te imovine. Ja
vam nudim dve trećine.
Halid-beg: To je neobično velikodušno od vas, Kir Simeone. Size son
derece minetarim. – Vaš sam dužnik.
Simeon Grk: Zevk olur. – Bilo mi je zadovoljstvo.
Halid-beg: Mada, istinu govoreći, to nije bila ideja s kojom sam se
upustio u ovaj razgovor.
Simeon Grk: Kakva je bila vaša ideja?
Halid-beg: Da vi meni prodate one svoje kuće u Bit-pazaru.
Hatišerif se i dalje čita.

„Vojvode i muselimi turski postojaće odsad samo po

utvrđenim selima, pošto je pravosuđe u buduće povereno
pomenutom Knezu. Turci koji imaju nepokretnih imanja u
Srbiji i koji više ne budu hteli imati veze sa zemljom, imaće
godinu dana vremena da ih prodadu po pravednim cenama
Srbima, a prema proceni učinjenoj od naročito za to određenih
lica… Zabranjeno je muslimanima, koji ne pripadaju posadama
po tvrdinjama, da borave u Srbiji…“

Simeon Lupus: Na saspari o diavolos! – Neka đavo nosi! Platiću

kamatu u cesarskim dukatima.
David Behar Haim: A vi, gospodine Simiću?
Aleksa Simić: Uhvatili ste me, Haime. Nema mi druge. Platiću je i ja.
A sad izvinjavajte. Vidim na tribini jednog Turčina s kojim sam u
pregovorima oko njegovih dućana u Zereku. Bolje da ga uhvatim dok je
još u hatišerifskom raspoloženju. Kad ćemo imati novac?

128
 David Behar Haim: Prekosutra. Čim otvorim banku.
Simeon Lupus: Pametnije bi bilo da i ja počnem sa poslom. Ovde
ionako više niko ne sluša čitanje. Svi se već pogađaju…
Halid-beg: Vidite, dragi prijatelju, Alahov svet je čudan. Stvari
nikad nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Savetovali ste me da
odem u Carigrad, a ispalo je da ste vi onaj koji u Carigrad treba da ide.
Ako ikome klanje preti, to ste vi. Ako Srbi doznaju da ste dahijama vi
dojavili za ono Nenadovićevo pismo majoru Mitezeru, da ste, dakle, vi
odgovorni za seču njihovih poglavica, ja ni paru ne bih dao za vašu
glavu… U redu, ne sporim da ste prijavu preko mene dostavili.
Međutim, ja sam kao musliman i carski podanik vršio svoju,
međunarodnim običajima priznatu dužnost. Mogu me proterati. Ništa
više. Ali vaša će se glava u zobnici naći, dragi prijatelju… Zato bih da taj
kontrakt o prodaji vaših dućana u Bit-pazaru koliko danas sklopimo.
Obojici bedu sa duše da skinemo. Vama strah za glavu, a meni strah da
mogu izgubiti priliku za ove prijatne divane… Vi se, naravno, slažete da
cena bude utvrđena na trećinu ispod njene stvarne? Olur – u redu…
Toliko ste, naime, vi meni za moje posede nudili. Među prijateljima
mora postojati izvesna ravnopravnost… Dabome. Gesterdiginiz ilgije
tesekir ederim. – Mnogo vam hvala na interesovanju koje ste prema mojim
propozicijama pokazali. Neću zaboraviti vašu ljubaznost… S vama je
zaista pravo zadovoljstvo poslovati… Hiljadu vam puta hvala za vaše
razumevanje i gostoprimstvo. – Musafirperverliginize brinlerže tesekirler,
efendi Simeone!…
Divan-efendija završava čitanje Hatišerifa:

„Postupićete kao što vam zapovedam. Pa pošto budete

izdali na svet ovaj plemeniti ferman, i pošto ga budete zaveli u
akta mehćeme beogradske, predaćete ga Knezu Milošu
Obrenoviću, koji treba da ga čuva. Dato u Carigradu sedmoga
dana meseca rebjul-evela, godine od hedžire 1246…“

Na Tašmajdanu se obavlja poslednji čin ceremonije koju Srbi još od

Despotovine nisu videli: vezir beogradski Husein-paša ogrće kneza
Miloša Obrenovića, naslednog vladatelja Srbije, sultanovim darom,
ogrtačem ukrašenim brilijantima. Zvone zvona. Nebo od jeke puca. Ne,
tako nešto zaista još od Despotovine nije viđeno. A mnogi Srbi ni sada
ne vide. Ko za zapletene proklamacije ima vremena? Za proklamacije i
ceremonije? Neka u njima uživaju knez i njegova familija. Ostali imaju
druge brige. Kako što pre doći do turske nekretnine, koja se iz časa u čas

129
topi pod ugovorenim prodajama i izdatim kaparama. Na sve se strane
hatišerifske utrine pregovara i razgovara, pogađa i cenjka. Opet se
jednom, namesto pušaka i vapaja, čuju brojevi i logarismi, jedino
pouzdane misli na ovom prevrtljivom, farmazonskom svetu. Tašmajdan
se čardejstvenom fantazmagoričnom snagom pohlepe, bez ikakvih
pravnih i zakonskih instituta i ljudskih posrednika, pretvorio u Prvu
srpsku berzu, na kojoj se, pod senkom beogradske Tvrdinje, u
primitivnijem obliku, doduše, radi sve ono što se čini i pod kupolama
amsterdamske ili londonske. Sve se na ledini pod vedrim nebom
obavlja. Nevinost prirodnog razvoja je očuvana. Narod čija se prva vlada
sastajala u šumi i prve odluke na bukovom panju potpisivala, ni
osnivanje Berze ne može mimo običaja i navika otpočeti. Kroz metež, taj
turskosrpski berzanski pandemonijum, kao sam Duh Trgovine, luta Kir
Simeon Njago, Lupus. Luta i kupuje. Kupuje sve do čega može da dođe.
Nudi uvek više nego drugi, nudi to uvek brže nego drugi, i nudi to uvek
sa više jemstva nego drugi. Lice, inače vazda brižno i srdito, sija mu sada
kao cesarski dukat od 23 groša. Treba li reći da bi izgubilo nešto od svoje
pozlate da zna kako mu otac Simeon Grk upravo u ovom času opšte
prodaje muslimanske imovine postaje jedini čovek u Srbiji koji se lišava
hrišćanske?

130
 MAKSIMILIJAN: Halo! Halo, Centrala!… Je li to Centrala?… Šta je
sa Beogradom, dovraga?… Šta prosite?… Ama to je nemoguće, čoveče!
Još malopre se iz Turjaka čak sa Berlinom razgovaralo!… Šta kažete? Sa
Berlinom i sada može?… Sa Beogradom, međutim… Tako? Snežna oluja
nad Slavonijom… Pa kad mislite da će veza biti uspostavljena?… U toku
noći… Pa nisam očekivao iduće godine, svakako… U redu. Ma u koje
doba vezu uspostavili, moj poziv važi. Smesta me pozovite i potrudite
se, kad nađete malo vremena, da naučite nekoliko reči srpski. To bi vam,
naime, u Jugoslaviji možda jednom dobro došlo!…

„Bože mili! Čuda velikoga!

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne
I da druga postane sudija,
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit’ su radi Turci izjelice,
Al’ je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti turskoga zuluma;
I radi su Božji ugodnici,
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman došo, valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare…“

Na skromnom podijumu ukrašenom nacionalnom zastavom stoji

Simeon, Simeona Lupusa, budući Gazda, i deklamuje. Odeven je u
vojvodsko ruho iz Prvog ustanka. Ispod nosa nalepljeni su mu dugi
brkovi od kukuruzne šaše, onakvi kakve će u starosti nositi. Odelo je
pravljeno po meri kod terzije. U dlaku liči na ono što ga je za bune nosio
nasledni knez Srbije Miloš Obrenović. Lupus se personalno postarao da
sazna kakvo je ono bilo i da terziji pruži nužne podatke. Stajalo ga je
đavolski skupo, ali se nadao da će ga posle proslave moći prodati

131
nekome kome je do istorije više stalo nego njemu. Što se tiče pesme
Početak bune na dahije, nju je izabrala uprava grčke škole u Beogradu, na
sugestiju ličnog kneževog sekretara, pa se moglo uzeti da je ona u stvari
njegov izbor. U svakom slučaju, bila je to najprikladnija pesma da se
njome pozdravi vladalac, koji je u Ustanku učestvovao, prilikom njegove
prve posete jednoj grčkoj školi. I dobra prilika da se suzbiju spletke o
nacionalnosti grkocincarske kolonije. A kao što su stihovi bili
najpogodniji za recitovanje, naslednik najuglednije romejske kuće u
Srbiji bio je najpogodniji da ih recituje.
Pored Miloša Obrenovića sa svitom, tu su, u prazničnim odelima, i
roditelji učenika. Ima dosta i Srba. Više nego što bi čovek u ovakvoj
prilici očekivao. Zbog kneza, jamačno. Ako on ukazuje čast svojim
grčkim podanicima, Čaršija ne sme da je uskrati. Tu su, dabome, i svi
Njegovani. Čak i prastari Simeon Grk. Pokušao je, doduše, da se
izgovori bolešću, ali je knez bio uporan. Nije hteo ni da čuje da se
svečanost održi bez „njegovog uvaženog prijatelja, kuma i čoveka tako
odanog Srbima, tako zaslužnog za njihovu slobodu“. Poslao je na
dorćolski čardak momke da ga zajedno sa invalidskom stolicom snesu i
karucama do škole prevezu. Katani su bili odlučni u pogledu dobijenih
instrukcija. Imao se utisak da bi starca i mrtvog na proslavu odneli.
Možda mrtvog i najradije. Lupus je bio besan na oca što se pokazuje
nezahvalan prema ovakvoj neviđenoj časti. Ona je bila važna za Firmu u
doba najezde srpskih trgovaca na starostavne i osveštane pozicije
Romeja u pašalučkoj trgovini. A što je dobro za Firmu, dobro je i za
Simeona, pa i za Simeona Grka.
I sada je sedeo u istom redu sa knezom, ispod samog podijuma.
Odozgo ga je gledao praunuk i deklamovao. U stvari, Grku se činilo da
njemu recituje. Mali Simeon, međutim, ništa pred sobom nije video. Sva
mu je pažnja bila koncentrisana na to da iziđe na kraj sa tvrdim, tuđim
jezikom. Do sada je išlo dobro, haris to teo. Nijednom još nije popustio
pred potrebom da namesto N izgovori Nj, niti da V zameni sa F.

„Drugu sveci vrgoše priliku:

Od Ðurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš’ Srbije po nebu vedrome,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na Svetoga Savu,

132
 Usred zime kad mu vreme nije,
Sinu munja na Časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše…“

Kujin sin! – Porkopulos! Namerno mu je ovu psinu priredio i sad ga

odande, sa uzvišene kneževske stolice, ispod oka, sastrance, posmatra
da vidi šta će učiniti. Sprdnja je bila njegov način. Kad mu je
opunomoćeni deputirac na dvoru ruskome Mihajlo German poslao neke
kobile, otpravio mu je zvanični diplomatski akt da te kobile sam upotrebi
namesto milosnice koja ga je ostavila. Baš pred Hatišerif izdao je Vuku
Stefanoviću Karadžiću pasoš u kome je, za lično opisanije, stajalo da su
mu usta kao čarapin početak, zubi kao užički opanci, a umesto slike,
crtež kako mokri u porculansku testiju. Takve su mu bile kraljevske šale.
I ovo će biti jedna od njih. Jamačno je načuo o srpskim pričama. Ništa
ozbiljnije ne može da bude. Za njegovu ulogu u sečenju kneževa niko
osim Halid-bega ne zna pouzdano. A ta turska svinja je mrtva. Nije
dugo uživala u kućama koje je bio primoran da mu proda. Jedina
posledica onog hatišerifskog divana bila je odluka Lupusova da ga liši
raspolaganja čak i vlastitim procentom Firmine zarade, ugovorenim još
1801. u Zemunu. Našao je način da ga oglasi nepodobnim. Bun. Nu are
civa. – Ništa ne mari. Njemu ionako pare više ne trebaju. A ako mu
ustrebaju, već će smisliti neku velelepnu špekulaciju i zaraditi multu
poradz. Baš je ovih dana došao na sjajnu ideju…

„Ala kardaš! Čudnijeh prilika!

Ono, joldaš, po nas dobro nije!
Pa od jada svi sedam dahija
Načiniše od stakla tepsiju,
Zagrabiše vodu iz Dunava,
Na Nebojšu kulu iznesoše,
Na vrh kule vrgoše tepsiju,
U tepsiju zvjezde povataše,
Da gledaju nebeske prilike
Šta ćes njima biti do posljetka…“

Ti tajini me afton, sto telos? – Šta će s njime biti do posletka? To

hondrokefalos želi da on misli. Da mu spokoj starih dana pokvari.
Ma de ta kanis, Prinkipa! – Neces, kneze. Jok! Ta ti spekulacija nece

133
profita doneti. Premda si me pod sam podijum poturio, da mi gluvocu
zaobidzes, do moje dusevne gluvoce ne mozis da dopres nikakvom
sprdnjom. Ni zvanicnim aktom tvoje usrane Narodne kancelarije ni
srpskim narodnim pevanjem!
Jer Simeon ima o nećemu pametnijem da umuje. Pred njim je već
peti Simeon od Moskopolja. On, drugi, sin mu, treći, i unuk, četvrti, sede
u istom redu dostojanstvenika. A prvi leži u grobu pokrivenom
krvavocrvenim moskama ispod Kosta-al-Manduke. Ako se nije
povampirio. Jamačno nije, iako mu grob, po svoj prilici, nije opojan. Nije
imao potrebe. Firma je napredovala i bez njega. On, Grk, obavio je u tu
svrhu sve nužne istoričeske špekulacije. Simeon Lupus je iz njih izvukao
najveći mogući profit i sad se slovi za jednog od trojice najmoćnijih ljudi
srpske čaršije. Njegov sin je sve velike škole završio. Došao je čak dotle
da cviker nosi i kad mu ne treba. A ovaj Simeon, praunuk na podijumu,
u Prvi muški gimnazijum, koji treba da se u Beogradu otvori. Sastaviće
sve što su Simeoni pre njega i za njega prikupili: Moshopolit dušu, on,
Grk, moć, Lupus bogatstvo, a njegov Simeon znanje. Pa šta tome može
Miloševa sprdnja!
Ako je sprdnja? Ako, oime, nije nesto jace. Da onaj turski
durbandzija Halid-beg nije ostavio kakvo pismeno? U smislu da se posle
smrti otpecati?… Samo, šta bi u pismenu stajalo? Samo reci. – Leksis,
leksis… Nikakvih dokaza… Halid-begova rec protivu moje… Ako bi bio
kadar da nas zatre ako bi u tome racun video…

„Iz klina će proniknuti trava,

Drumovi će poželjet’ Turaka,
A Turaka nigde biti neće,
Tako knjige indžijeli kažu…“

Iz klina će proniknuti trava, drumovi će poželet’ Simeona, a

Simeona nigde biti neće… Ako bude imao računa? A kakvog bi računa
mogao imati? Lupus mu je partner, Hadžija je obrekao Popečiteljstvo
narodnog prosveštenija, a povrh toga su i kumovi. Tog Simeona na
podijumu krstio je svojom rukom… Samo to, dabome, ne znači ništa.
Kumovao je taj i sa Karageorgijem, pa mu je opet glavu odrao, kožu
slamom ispunio i po tatarinu u Carigrad isposlao. Kad mu je Lupus
proponirao da ukloni vožda, nije se mnogo predomišljao… Samo, o
tome ne treba misliti. Hondrokefalos jedino to i hoće. Da se zabavlja
gledajući ga kako se uvija kao crv. Treba misliti o nećem pametnijem. O
onoj spekulaciji koja mu je pre neki dan na um pala…

134
 „Poći ćemo iz našega grada
Kroz našije’ sedamn’est nahija,
Isjeć’ ćemo sve srpske knezove,
Sve knezove, srpske poglavice,
I kmetove što su za potrebe,
I popove srpske učitelje,
Samo ludu djecu ostaviti
Ludu djecu od sedam godina,
Pak će ono prava biti raja…“

Simeon pokušava da se seti o čemu je to pre neki dan mislio. Kakva

je bila špekulacija koju je hteo da predloži sinu? Nešto je u vezi s vodom
bilo. Sedeo, kao obično, na divanani dorćolskog čardaka i gledao kako se
slavni argonautički put kao ohlađena lava valja pored Beograda. Video
je neke čamlađe koje su ljudi vukli uz vodu. Da li je to s tim u
korespondenciji bilo?

„Dok pogubim kneza Palaliju,

Iz lijepa sela Begaljice,
On je paša, a ja sam subaša.
Dok pogubim i Jovana kneza,
Iz Landova sela malenoga,
On je paša, a ja sam subaša.
I Stanoja kneza iz Zeoka,
On je paša, a ja sam subaša;
Dok pogubim Stevu Jakovljeva
Iz Landova sela malenoga,
On je paša, a ja sam subaša;
I Jovana kneza iz Krsnice.
Dok pogubim do dva Čarapića
Iz potoka Bjelog od Avale…”

Den ksero, tipota den ksero. – Nista ja o tome ne znaem. Den me afora,
den mepirazi – To me se ne tice, nisto ja sa time nemam… A da imam,
mogao bih da kazim da su od toga i Milos i Srbi samo koristi izvukli. Da
su svi ti silni knezovi po nahijama ostali, zar bi se jedan izmecar kao sto
je Milos do nasledstveriog kneza Srbije podigao?
On mu je konkurenciju na polovinu žive sile sveo… A i Srbi, skilosi,
nikada se ne bi bez toga podigli. Zar i sama pesma to ne veli? Ni nebom

135
hodajući krvavi barjaci, ni zimske grmljavine, ni vatanje jednog danka tri
puta, nisu te hondrokefalose mogli prenuti. Tek ih je Seča kneževa na
oružje digla. Da ima neke pravde na ovom svetu, u pesmu bi valjalo
umetnuti stih:

„Petu sveci vrgoše priliku,

Simeona Grka boltadžiju,
Halid-bega spahijskog prebega:
Sve zobnice glavom napuniše,
O čardake turske obesiše,
Srpsku zemlju krvlju obojiše,
Da se Srblji na oružje dižu
I Srblji se na bunu digoše!“

Simeon Grk ne oseća da više ne misli nego glasno mrmori. Dve se

pesme sablasno mešaju. Sve glave, čvrsto još usađene na ramenima
gostiju, okreću se prema starcu. Simeon Lupus ga nemilosrdno ćuška
laktom, mada bi ga radije čibukom smlavio. Ali je već kasno.
Testamentarni Simeon na podijumu, zbunjen pradedinim mrmorom,
gubi titansku bitku sa Nj i F, i ti nakazni gnomi jezičkog
cincarskosrpskog kondominijuma u masama osvajaju najslavniju srpsku
narodnu pesmu. Potamneo od napora da ih zaustavi, budući Gazda
recituje:

„Dok pogubim i Aleksu kneza,

Iz lijepa selja Brankovinje,
I Jakofa brata Aleksina…”

136
 PUK. EMIL: Ukratko, ni vi ne verujete da bi se izvestan režim
mogao još dugo održati?
ANTONIJE: Pravo je pitanje, dragi moj pukovniče, treba li ili ne
treba taj režim još izvesno vreme održati.
PUK. EMIL: Zašto bismo, za ime božje, održavali režim koji ne
uživa ničiju podršku, a svakim nas međunarodnim aktom upliće u jednu
tuđu istočnu politiku?
ANTONIJE: Zato što nas još nije upleo. Dok za to bude kadar, mora
proći vreme. S malo sreće, računam, od juna ili jula. A tada će Istok već
biti u ratu.
PUK. EMIL: Dok se južni bok ne obezbedi, na Istoku nema rata.
ANTONIJE: Koješta, pukovniče! Nema rata koji bolje obezbeđuje
bokove jednoj armiji od neutralnosti susednih zemalja. Zbog
neutralnosti severnog boka, na primer, Nemci nemaju nikakvu
strategijsku glavobolju. Naprotiv. Imaju gvozdenu rudu.
PUK. EMIL: Kad bi Nemci svoj Lebensaraum tražili na severnom
polu, videli biste koliko bi trajala ta čuvena skandinavska neutralnost.
Oni su, nažalost, izabrali Istok. A put za Istok, ranije ili kasnije, vodi
preko Balkana…
ANTONIJE: Nacionalna geografija se ne može menjati…
PUK. EMIL: Ali može anacionalna zloupotreba te geografije!
ANTONIJE: Izbegavanje da ta geografija predestinira baš tako
neizbežno našu politiku nije nikakva zloupotreba. Jedna stara poslovica
veli: Ako se mora mreti, ne mora se odmah i grob kopati.
Odugovlačenjem…
PUK. EMIL: Pod sumnjivom pretpostavkom da ga postignemo,
njime bismo dobili nekoliko meseci predaha, koji pod ovakvom vladom
ionako ni na šta pametno ne bismo iskoristili. Posle toga čemo se pred
još težim zahtevima naći sa istom vladom i istim šansama.
ANTONIJE: Niti sa istim šansama, jer će se rat u međuvremenu
proširiti, a niti, naravno, sa istom vladom… Nova će vlada pregovarati
još nekoliko narednih meseci i mi ćemo se neutralni naći u trećoj ratnoj

137
zimi, u kojoj, ubeđen sam, naše mešanje nikome više neće ići u račun. Svi
će biti presrećni da se bar jednom u evropskoj istoriji i na ovom slepom
geografskom i povesnom svemirskom crvuljku ne moraju mašati
hirurških noževa, sa kojima su i ovako u oskudici…
PUK. EMIL: Ako sam vas dobro razumeo, Njegovan, vi svaku
promenu vlade u ovom trenutku smatrate neumesnom?
ANTONIJE: Katastrofalnom, pukovniče, katastrofalnom!… Vi znate
kakvo je moje mišljenje o Teodoru, svim tim dripcima i njihovoj
somnambulnoj politici. Ja sam tome u više navrata dao dokaza
intervencijama u Skupštini… Ali osećanja u tome nemaju nikakva posla.
Ovoj su zemlji strasti i osećanja već dovoljno zla naneli. Čitava njena
istorija je prosto jedno promašeno osećanje. Hajde jednom i mi da
budemo pametni, hajde malo i mi da cincarišemo, računamo, merimo,
trgujemo. Nazvaće nas vizantincima, kalkulantima, licemerima,
framasonima, oportunistima, balkanskom prevrtljivom bagrom… Neka!
To je još uvek bolje nego da nas zovu „dragim hrabrim pokojnicima“…
Englesku vekovima zovu lukavim Albionom, pa je zbog toga ne drže u
istorijskoj komori za poslugu kao što drže nas…
PUK. EMIL: Šta vi zapravo imate na umu?
ANTONIJE: Zakonsko smenjivanje vlade. I to ni prerano, kad se
pristupanje Paktu još nije odlučilo, ni prekasno, kada se ono već potpiše.
Tačno na vreme. A jedino politički i logički regularno vreme jeste ono
između dana u kome se vlada reši na potpisivanje i dana u kome je
potpisivanje predviđeno. Sve drugo je nedotupavna diletantska
improvizacija zasnovana na uobraženju da se veličina jednog naroda
sadrži u načinu na koji on umire, a ne u tome kako živi…
PUK. EMIL: To znači, ako bi izvesni ljudi došli do uverenja da je
vreme o kome ste govorili došlo i na bazi toga izvršili izvesne pripreme
za obaranje vlade, vi im ne biste pomogli, iako se s njima u načelu
solidarišete?
ANTONIJE: Ne, ne bih im pomogao. Trebalo bi, zapravo, da ih
prijavim. To bi nalagali i zdrav razum i nacionalni interes. Ali ja,
dabome, to ne bih učinio. Jer ja spadam u budale koje drže da je politika
neka vrsta moralnog manježa.
PUK. EMIL: Pa i to je već nešto.
ANTONIJE: Slušajte, Turjaški, ako izvesni ljudi u tom pravcu
razmišljaju, ili ako povodom toga već i izvesne pripreme vrše, trebalo bi
da znaju na šta kod mene smeju da računaju…
PUK. EMIL: Ova su razmišljanja, naravno, bila čisto teorijska…
ANTONIJE: Naravno, naravno. Teorijska razmišljanja o izvesnim

138
praktičnim mogućnostima izvesnih praktično ludih političkih
zanesenjaka, gde, bojim se, više ni vreme nije baš tako neizvesno. Izvesno
je jedino da će biti pogrešno izabrano.
PUK. EMIL: Pa tu onda ne ostaje više ništa da se kaže.
ANTONIJE: Bojim se da ne ostaje. Bar za mene. Simeon Grk bi već
našao pravi odgovor. Znate li šta bi vam Simeon Grkrekao?… Po svoj
prilici, ništa. U svakom slučaju, ništa određeno. Taj nije bio prokleti
amater kao ja. Verovatno bi vam u obliku nekoliko poslovica dao na
znanje da je on duševno „za planove izvesnih ljudi“, pa bi onda prosto
čekao da ga obaveste kad će mečka zaigrati. A zatim bi otišao pravo
ondašnjem Teodoru i, posle nekoliko sati lenjog ćaskanja o trgovačkim
poslovima i čaršijskim novostima, saopštio mu kako se po varoši priča
„da nekakvi ljudi nekakve snove snuju, pa da bi bilo uputno da Kir
Teodor to malko izvidi“…

139
 Sabrali su se u čardaku na Dunavskoj jaliji. Cela Firma. Porodica
Njegovan. Svi Njegovani, Grk jedini Njago. Tu je ostao nedokazan. Ako
je za njihovu, srpsku trgovinu dobar, neka za ime ne pitaju. Ime ionako
ništa ne znači. „Pitas li za ime dukat? Ne pitas. Gricnes ga i teliose –
svrseno!“ Turski dukat zove se dukat od dvanaest groša, a vredi samo
osam. Cesarski je po tarifi dvadeset tri, a ne možeš ga dobiti ispod
trideset groša. Da li je neko Njago ili Njegovan nije važno. Važno je šta
mu po tefterima stoji. Da li je aktivan ili u pasivi. Sve ostalo je dekoracija.
Došao je najzad i čas ispraćaja. Bilo je uglavljeno da će Simeon Grk
za abdikovanim knjazom Milošem na njegove majure u vlaški Černjec.
Ali on to ne zna. Simeon se o tome s knezom dogovorio divanski, iza
očevih leđa. Grk je mislio da ide na imanje koje je za njega sin kupio. Pa i
tada se jedva privoleo. Kuda će opet? Zar nije dovoljno metanastevsisa
preživeo? Iz Moskopolja je utekao u Kragujevac, iz Kragujevca u
Beograd, iz Beograda u Zemun, pa opet u Beograd. A sad pod stare
dane, i još invalid, po vlaškom gurbetu treba da se potuca.
– Pateras – govorio mu je Lupus – ako ne odeš kumu, otići ćeš Bogu!
Sovjetnici Avram Petronijević i Toma Vučić neće te ostaviti da ih na
gospodara podsećaš.
– A sto? – opire se Simeon. Ti ih kao ne podsecaš? Den to ekana ego! –
Nemam ja nisto sa kragujevacku bunu protivu tog vaseg Ustava. Den me
afora! Den me pirazi!
– Nemaš ti, pateras, nikada ništa ni sa čime. To je svima poznato. Ali
se isto tako zna da su naše sluge podbunjivale kragujevački garnizon.
– To je on na svoju ruku. Den ikana tipota. Nikad ja nisum reko za
sluge: Uzmi, knjaže!
– Znam ja, pateras, da nisi rekao: Podbuni vojsku pa da cepamo
Uštav. Kazao si jamačno: Ništa mi, moj kume, one moje sluge i seizi ne
rade. Dembelišu jednako. Nego, ako imaš kakav počvrst posao za njih…
Ušao si, pateras, u gospodarevu glavu na ar-kapidžik…
– Den ksero. – Ne znajem. Star sum. Zaburavio. – Epi telus, sine… nisi
ni ti bez divana. Po carsiji se prica da si se kod Jevremove Ane sastajao

140
sa ustavotvorovi Petronijevic, Vucic i Garasanin i da ti je sam austrijski
konsul Mihanovic na konak doodio…
– Nije dohodio meni već sinu Simeona Grka. Ali, dabome, ti ni s tim
nemaš veze.
– I nemam. I ne poznajem coveka.
– Ali on poznaje tebe.
– Iz zemunske carsije, bice.
– Bice.
– Je li se to ti s menoj nesto jezicno rugas!
– Otkud?
– Bole da razmislis je li to covecanski kumbarosu iza ledza plesti
zakone, ruke daj mu vezes.
– Pa to si me ti naučio, pateras. Kad smo se vrnuli sa one školske
proslave gde ti praunuk recitovao Početak bune na dahije, ti lično si kazao
da bi trebalo pod hitno ustrojiti nekoliko evropejskih inštituta i zakonika
da se tiranosu vežu ruke, jer da se, tobože, od vlasti sasvim pomamio. I
ne znam u kakvom ti je povodu tako nešto na pamet palo.
– Den ksero. – Dojde coveku svasto. Ali ti nisum predlagao da gu
obaras.
– Nisi, pateras. Teosfilaksi! Kud bi ti?… Ti i kad si mrtav žedan, ne
iskaš vodu kao sav normalan svet: Parakalo feremas! – Nego, izgore se,
ljudi, od vrućinu – kani zesti!…
– Da se Milosu veze prst-dva, bun, ajde de. Ali ako kumpanjonu obe
ruke vezes, prestego si ih i samom sebi…
– Imalo se u vidu.
– Ne odbivam da nam treba nekolko trgovačkih paragrafa. Da nas
sto manje carinu, drumovi da se održavadu, strani senzali u red
dovedu… Al’ sto ce nam, ma ton teon, Ustav? Sa Ustavom ce na vrat
navuces kancelarijske sile, izgladnelu cinovnicku ordiju. Sav profit ima
da ti popasu…
– Denfteo ego. – Nisam ni ja baš na ovakav Uštav mislio. Ali
gladnoga konja ne možeš na jasle paradnim korakom voditi.
– To me i brine. Konja si brzaka uzjahao, sine. Ni ne znajes u kaku te
divlinu odvesti moze.
– Nisam ja, pateras, ništa uzjahao. Jašu Petronijević, Vučić i
Garašanin. Ja im samo konja hranim.
– Ne pojakom ’ranom, nadamo se?
– Pazi se na to, pateras.
– Poli kala, vrlo dobro, poli kala. Samo, sto cemo sa Karageorgijevi
ajduci?

141
 – Ako se ti vrate, zna se, naći ćemo se u Vlaškoj.
Tako je najzad Grk bio obrlaćen da se skloni u Vlašku dok se ne vidi
hoće li se Obrenovići, makar i kroz sina, održati. I sad ga na divanani
dorćolskog čardaka oblače deda Lupus i jaja Kosara. Simeon, mladi
Gazda, robu dodaje. Još je u telu grdan kao Herakle, samo mu noge
otkazale. Kavazi će ga, kad bude zapakovan i frankiran, u ponjavi sneti
do kaika. Deca, šćućurena u ćošku, otvorenih usta poslednji put slušaju
strašnu i čudesnu priču o razorenju Moskopolja. „Oj Moskopolje, oj
Moskopolje, lepota carna gde se tvoja dela? Bezboznost smrtnika
propast mi donela!“…
Simeon Grk poje kao da je sve vreme ovog sveta njegovo. Lupus je
razdražen. Hteo bi da ga što pre preko Dunava prevalja. Otac mu je sada
stari samar na novom magarcu, teška hipoteka na novoj političkoj
investiciji.
– Pusti, pateras, Moskopolje. To si već pričao. Ekata, sto puta!
– Pendakosi, skilos, petsto puta da pricam, opet necete da znajete
kako je bilo… I gde ste mi turili moja hrimata? Gde mi novci?
– Imaš engrafo, jemstva. Šta će ti gotovina?
– Da se odma ne moram akati po menjacnice.
– Šta si to nešto počeo za Moskopolje? – pita ga najednom Lupus.
Shvatio je najzad da je jeftinije ako mu otac o Moskopolju pripoveda
nego da jednako gotovinu ište.
Dok mu sin navlači duboke lovačke čizme, praunuk Simeon
zakopčava dugmad na kasak-kurtu a žena Kosara svija kosu u punđu da
pod fes stane, Simeon Grk se seća:
Postrance od njihove moskopoljske avlije bio kipos sa šipražjem. Tu
je ležao. Stigao je, doduše, kasno. Ali, den fteo ego – nije bila njegova
krivica. Jan Kapmar ga nije hteo pustiti. A Sine vikale: nećemo da
ginemo za nekakve sitne kapilose!… Posle se nekako sporazumeli da ga
ne čekaju ako se do jutra ne vrati. Ionako nisu noću mogli kroz
planinu… Svuda vatra. Sve se od jare topi. Turci, skotovi, s obe strane
očevog grnčarskog tavnika poboli kočeve, jedan skolops sa jedne, drugi
sa naspramne strane. I na njima Moshopolit i neki Andonijus Kir Ijasija,
bojadžija i prebeglica sa Korfua…
– Je l’ bre, Simeone, što mi ne das malo avstrijske monete? – Bun.
Daću.
– Daj na moje oci. Ce mi, ako ne gledam, utrapis kalp dukati!
– A šta je bilo sa materom ti, pateras? – pita Lupus. Kao vrlo mu
stalo.
– Den ksero. – Ne znajem. Zaburavio.

142
 – Kako to – zaboravio?
– Tako. Bili Turkosi i psi i ona dvojica na kocu. I velika pirkea –
pozar na sve strane.
– Jelte, Simeone – pita sad i Kosara – je li mnogo patio?
– Ne se čini. Smejo se Turkosima u brk. Taki vam predak bio. Znao
covek zasto gine. A jeste li mi pripravili…
– Znao je da gine što je bio lud da čeka akindžije!
– Apage skilosi! – viče Simeon Grk. – Mnogo mi vi znajete! Slusate sto
o nama Srbi lazu, svoju romejsku pricu ne slusate! Vele, nisu Cincari
junaci. Sam su na paru brzi! Ne sme nam se, toboze, ni smrtna para za
Harona pod jezik turiti, oma se iza smrti prenemo i gricnemo je da
vidimo je li prava!… Mene pitajte sto su Cincari!… Bojadzija vrisko:
Dajte, Turci, da umrem prekom smrcu!… A Turci: Preko se nisi ni rodio,
nego te je kaurska kucka devet meseci kotila. Mozes, valaj, devet i
crkavati!… A nas se Simeon smejo. Katavalente? – Razumete li? A jati ine
afto? – Znajete li sto?
– Poludeo, valjda, čovek – kaže Kosara. – Kolac mu probio mozak.
– Tebi ga srpcki probio, skilji jedno. Bio junak, eto. Kolokotronis sa
Peloponaz. Njegov je pouzdajnik i bio. Turci pricali. Cuo… Imam li to ja
dosta duvana?
– Imaš, pateras, imaš.
– Otkud vi znate – prigovara Kosara – za koga su Turci govorili kad
su ih na kocu bila dvojica?
– Logiceski, a ne curecki zaklucujem. Otuda. Zar bi greceski junak
na kocu kukao? Kuka li Heraklos? Ne kuka. Heraklos se smeje. Simeon
se smejo. On je, dakle, Heraklos… Samo, to niko nije znao. Takav bio
covek. Zaklucan. – Misteriu…
– Ti ora ine? – Koje je vreme? Jesu li prokletnici doveli onu prokletu
lađu? – viče Lupus.
– Ehere poli kero – Grk bi još da priča. – Ima vremena.
– Den eho kero! – Nema vremena.
– Za Moskopole vam nisum ni zavrsio…

143
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Simeonska diplomatija se, po svoj prilici, sastojala od mora

praznine po kome su, poput olupina misli, plovile nekolike reči…
Purpurna anilinska se, međutim, proizvodi dodavanjem dihromata
potaše anilinu u rastvoru sulfične kiseline…
Kažu da telefonska veza sa Beogradom još nije proradila…
Ta se Georgijeva Natalija ponaša kao da je Stefan za ponoć
predvideo fajront, a ne unošenje badnjaka…
Uspavanu lepoticu domaće industrije može probuditi samo jedan
zaista strastan poljubac princa Kapitala…
Zajedno sa Slovenima u VII veku pada mrak i na istoriju Beograda,
koincidencija koja nije bez značaja. Izvesna istorija uspostavlja se tek
ponovnim vizantijskim osvajanjem godine 1018…
Efektiva, efektiva kolika je njemu, to ti meni reci!…
Slušaj, Teodore, posle toga sam i potražio Timona. Očigledno mu je
mladi Stefan rekao da od mene ništa ne krije. I tako, ni govora nema o
nekim parama JUB-a koje bi za naš list slobodne bile. Njegov je konto
sasvim iscrpen tom bitkom sa IG Farbenindustrijom…
Kako ste, kako ste?…
Tek onda kada na đubrište budemo bacili kuću pošto u njoj
prenoćimo, automobil pošto se njime negde odvezemo, slike pošto nas
oduševe, tek kad materijalni svet bude sveden na funkciju papirnog
ubrusa, čija se svrha iscrpljuje jednom upotrebom, tek onda ćemo početi
da se oslobađamo posedničkog instinkta. A da bi se dotle uopšte
dospelo, potrebno je što više proizvoditi i trošiti, dakle posedovati…
Kaže se: U bogata Cincarina i goveda su pametna…
Lako je sebe osuditi na kraju života. Osudi ti sebe kad na tim
ruševinama treba da živiš još trideset godina…
Za Srbina je u životu još uvek najvažnija vera u Boga i suv barut…
Arsenije, čuo sam da je raspisana ofertalna licitacija. Jesi li
zainteresovan?

144
 Zamisli, dr Mihajlo kaže da su, pre nabijanja na kolac, Turci svoje
ministre šminkali da bi što lepše izgledali. Nalazim da je to krajnje
delikatno od ljudi koji nisu hrišćani…
Ja ne verujem da je Simeon Grk u Zemunu pokazivao neko naročito
interesovanje za ustanke preko Save. Verovatno je saosećao sa
hrišćanima, to je tada bilo u modi, ali za nešto više nije bio sposoban.
Tradicionalne razmirice između Srba i Grka razvodnjavale su se u
krvnim mešavinama. Druga Grkova žena bila je polu-Srpkinja Kosara.
Lupus je nešto drugo. Taj se stvarno do guše bio angažovao. U arhivama
Zemunskog magistrata, od 1804. do 1813, naišao sam više puta na
njegovo ime. Najčešće povodom neplaćenih obligacija za isporuke
oružja ustanicima. Čaršijske priče, međutim, da se bogatstvo Firme
Simeon Njago & Sin & Komp. i zasnivalo na tim krijumčarskim
liferacijama oružja sasvim su proizvoljne. Ono je nastalo na temelju
povlastičarskog položaja turskih podanika u austrijskom uvozno-
izvoznom prometu i na povoljnim ženidbenim ugovorima sa kućama
Sina, Georgija i Darvar…

145
 Simeon je poduprt džakovima i Kosarinim čvrstim rukama. Plitak
ribarski kaik, sa dva majurska momka – veslača, koso seče Dunav i
putanju kojom su se Argonauti sa Zlatnim runom vraćali u domovinu.
Jutarnja magla briše Beograd iznad Jalije, kao što je pre sedamdeset
godina ona noćna potamnila dično Moskopolje čim se izbeglički karavan
popa Jana Kapmara od njega udaljio. Ali tako prizor vide samo Kosara i
momci. Za Simeona je on sasvim drukčiji. Opet mu je na grudi sela
Morija, kragujevačkim, beogradskim i zemunskim špekulacijama
oterana. Čamac se udaljuje od Beograda, a on se, Simeon, ko zna po koji
put u Moskopolje vraća i leže u čestar iza avlije.
Poso kero kani? – Koliko će to trajati?
Neki su umirali namah, ako ih je na kolje nevešta ruka nabijala.
Drugi su se kinjili satima. A priča se da su uglednijima, da bi duže
umirali, davali opijum i mandragoru.
Ne zna koliko je dugo ovde. Kao da je oduvek. Od pamtiveka. I da
je otac oduvek, od pamtiveka, na skolopsu. Da su obojica oduvek ovde, a
da je on ipak zakasnio.
Denfteo ego, pateras! – Nije moja krivica, oče! Denfteo ego! Onaj pas
Kapmar nije hteo da me pusti.
A i čemu? Kad je stigao, sve je već gorelo. Vatra se i tama po
Moskopolju rvale, nije se razaznavala senka od jave. Komšiju Kir Ijasiju
video je samo s leđa. Anterija ga sveg prekrila. Krv mu niz potiljak curi.
Daj mu, Gospode, smrt, molio je. Oca je video sa lica. Smešio se. Bilo bi
mu, činilo se, lakše da ga vidi kako kuka. Mogao bi da kuka i on. Ovako
nije znao šta da radi.
Ti prepi na kano? – Šta ti je da radiš?
Nikad nije uspeo da razume Moshopolita. Taj je uvek činio što se od
njega nije očekivalo i mislio kao što niko nije mislio. Kao čovek iz nekog
drugog sveta. – Antropos apo alo kozmo. Ne razumeš ga ni sad, na kraju.
Ali razume šta askeri podalje od kočeva i van domašaja mučeničkih
očiju rade s majkom. Da bi preživeo, mislio je kako čak i to na neko
dobro može izići. Možda će mu mater roditi polubrata, nekog novog

146
Mehmed-pašu Sokolovića, koji će biti dobar prema pravoslavnim
trgovcima. Uto su je askeri počeli vući prema tavniku da joj i muž vidi
kako se padišahovi ratnici prave i njene su verižice na rukama zveckale.
Otac je radosno vikao:
FOTJA! FOTJA! VATRA! VATRA!
Počelo je neko pucanje blizu. Majku su vukli prema tavniku. Otac se
smejao i vikao: „Vatra!“ Simeon je podigao pušku, nanišanio i povukao
oroz. Moshopolitova glava je pala na grudi. Niz potiljak mu je, na šiljak
skolopsa, kapala krv, kao tajanstveni grčki firnis, gravirajući njegovim
mrkim romejskim telom crvene geometrijske figure.
Simeon oturuje Kosaru, diže se, samo đavo zna kako, i moćnim
glasom dovikuje srpskoj obali, Beogradu, jugu, celom jelinskom svetu:
– Jesum, kurve, jesum!… Jesum, i opet bih!
Momci galame:
– Šta ti je, Kir Simeone? Saberi se! Prevrnućeš ćamac!
– One ce ga prevrnu! One ce ga prevrnu!
Simeon otima veslo od momka, koji pokušava da ga savlada i na
džakove obori. Pljoštimice, snažno po vodi udara.
– Koje one, ma ton teon, Simeone?! – vrišti Kosara.
– Glave, ljudi, glave!

147
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Postoje samo dva trezvena objašnjenja za njegovu pogibiju na

Dunavu. Ili je veslače potplatio knez Miloš, ili su i njega i Kosaru udavili
radi pljačke. Treće je sasvim neverovatno. Po čaršiji se, naime, pričalo da
je to osveta Srba zbog nekog navodnog Grkovog učešća u Seči kneževa
1804…
Gospođa Pelinković tvrdi da kod nas postoji Komunistička partija.
Ona je to čula od svog muža, koji je, navodno, dobro obavešten…
Ako čovek najpre uzajmi novac od mene, pa onda skoči kroz prozor
ne ostavljajući za naplatu duga nikakvu masu, ja to smatram
ordinarnom pljačkom. Za neke to može biti tragedija, ali je za mene
pljačka i ništa više…
Kako su, kako su?…
Kakav sad Solun? Najpre smo tražili izlaz na Jadransko, sad hoćemo
na Egejsko, a sutra ćemo zahtevati da nas puste i na Crno…
Ja mislim da je naša draga Jelena malko šenula. Ili je pijana. Treće
objašnjenje ne vidim. Zamisli, ja joj kažem: naš nam je Gazda baš do
duvara doterao. A ona se smeje. Otac joj umire, a ona se smeje…
Snabdevanje vojne sile životnim i ubojnim potrebama može se
vršiti: korišćenjem mesnih sredstava putem eksploatacionih odeljenja,
doturom iz pozadine i korišćenjem trupne, bojne i kolonske komore.
Popuna ljudstvom vrši se iz rezervnog fonda a stokom iz glavnog
stočnog depoa, kao i uzimanjem od naroda već popisane ali
neraspoređene marve…
More, jebem ja njima svima mater!…
Što je to sad? Trebalo bi da sviraju neku promenadnu muziku, a ne
ovo crkveno tuljenje. Osjećam se kao na ukopu…
Šta misliš, pošto je kupljen onaj persijaner u trpezariji?…
Šta hoćeš time da kažeš? Ja sam zdrav kao dren. Bolje ti malo sebe
pogledaj…
Kapitalizam nije ekonomski režim, nego stanje duha. Sve dok to ne

148
postane jasno, za njega nema leka…
Naša jedina istorijska šansa je u tome što mi Srbi ni sami ne
verujemo u sposobnosti kojima se hvalimo. I ako nas išta može sačuvati,
to je smisao za smešno. Ja mislim da smo to dobili od Grka, pa i od
Cincara, i da tom smislu za smešno, a ne Crkvi, imamo da zahvalimo što
smo preživeli sopstvenu istoriju…
Šta je s tom prokletom telefonskom vezom sa Beogradom?…
Kažem ti, video sam svojim oćima. Svađali su se iza Gazdine fotelje.
I Georgije samo što na Fedora nije nasrnuo. Pa šta to oni misle? Ja ih
ovamo nisam pozvao na Kosovo, nego na porodičnu proslavu
badnjaka…
U toku tri naredna veka o razaranju Beograda solidarno su se starali
Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da
zaostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim
bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome
što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez
Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak…

149
 Kude ces na mene, bestijo vojvodska? Sto moklo la draklu! – Dzavol
te odneo! S krek! S krekl… Ke vam Simeon novci da! Multu poradz! Multu
poradz! Ce i krvnina platim, ako i nisto sa tim nemam!… Den me afora.
Den me pirazi!… Ja nisum kriv. To vas je Halid-beg izdo! Od Halid-bega
racun istite!… Kuda me vucite? Sto ces sa menom, Nenadovicu? Nemam
ja nisto s tobom. Ja te ni ne poznajem? Kare alantu? A kui lic? – Koj si
ti?… Den ksero. – Nisto ja ne znajem!… Pomagajte, ljudi! Ce u voda
padnim!… Skidaj ovu! Vidis da mi se zubima za aljinu zakacila!…
Udrite ih, topite!… Espap na njih bacajte!… Bacite im i Kosaru!… Ne
dajte me! Ne dajte me, braco Srbi! Ja nisum kriv! Den ksero! Den me
afora!Den mepi…

150
ŠPEKULACIJA TREĆA, O PORODIČNOM TEFTERU
FIRME SIMEON NJEGOVAN & SIN & KOMP.
OD GODINE 1842. DO GODINE 1895, TAJNI
KIR SIMEONOVOG TROSTRUKOG ŽIVLJENJA,
DRŽAVNIM HUDOŽESTVENIM ŠEMATIZMIMA I
PRAVILIMA IGRE ZEMLJE SRBIJE (REGOLA
TU PEHNIDIV), KAO I O PARLAMENTARNOM
UŠTROJAVANJU NARODNIH DEPUTATA NA
SVETOANDREJSKOJ SKUPŠTINI.

„S mungom ši dapoja, va socspun logarismolu.“

„Najpre jedi, pa račune izvedi.“

(CINCARSKA NARODNA POSLOVICA)

„Sve stvari, dobra i prava, koja Srbinu

prinadleže, jesu mu svojina i sopstvenost, koje
će reći, daje svaki Srbin sovršeni gospodar od
svojih dobara, tako daje samo on vlasan ova
po svojoj volji uživati, s njima po volji
raspolagati, koje kaže – otuđivati…“

(SRPSKI USTAV IZ 1844)

„Raduje se i staro i mlado,

Oživelo malo i veliko,
Od radosti što im dojde pravda…
Da se Srbin na kuluk ne ganja,
Da se njive više ne otimlju,

151
 Ni livade, niti vinogradi,
Da svak plode svog truda uživa,
I slobodnu trgovinu tera!…“

(SRPSKA GRAÐANSKA PESMA)

152
 Apage! Kaki crnji porodični odnjosi? Moj posinos! Odnjose su, moja
gospođo, imali Simeoni! Kako su se Simeoni razgofarali, to su bili
odnjosi, a ovo ti je, gospođo, porodično štrojenje! Spominješ li se pedeset
devete – timase? Košafa stegla janjuar, a povratnjak Lupus – nas. Tek što
se iz Beč vrnjuo. I kumbarosa Miloša preteko. Matori žifoder čeko Portinu
potvrdu skupštinjskih zaključaka, a deda nema što da čeka, manj da mu
usoljeni Miša Anastasijovič pokupi svu kamatu sa onih mitotvornih
dukata što ih o svetojandrejsko dinastičnjo mućkanje barabar po čaršiji
prosuli. Tek s karuca, još u pohodno krznjo, neodložno opalio kapidžiju
Jevrema čibukom posred čela… Kako što? Što je neobrijan kao vepar, a
dugmad na koporanju nezakopčana!… Mi se u anjtreji sabrali. Ko
otelska sila kad neko lordstvo prijehaje… Pozdrafio se sas svima, ne
kažem. Kome brku oko, kome prs u šake. Niz nekoje sam pogledom
sklizno. Ko preko Čifutina. Iza njega kasa Petronije sekretar. Zvali ga
Kamilja. Vazda išo pogrbljen. Ko samar da vuče. A i vuko. Kud ćeš grđi
samar od dede?… Kod oca, koji se iz dušeskromija pozadi svrstao, stade
i upre mu čađav čibuk u beli naštirkanji plastronj:
Hadžija, daklem?
Otac sročio poklonstvenju besedu:
Iskrenjejše pozdravlenije, gospodine! Svi vam domašnji želaju
blagopolučno prišestije u vašego doma. Napervo, kako je česni otec
blagouserdvovao putovati?
Napervo – riknu deda – kaki ti je to posran jezik da po Beču
prevodilce moram unajmljivati da bih ti pisma razumeo?
Moje je mnenjije, uvažejšči otec…
Tvoje čemo uvažejšče mnenjije oma blagouserdvovati čuti: Ela, edo!
– Marš u kabinet!
Otac, šta će, vidi da se banjket na neodređeno odlaže. Ne poštuje se
poslofica: Smungom ši dapoja, va soc spun logarismolu. Nofa se establjira:
„Prvo računj izvedi, pa tek onjdak jedi.“ Bun. „Napervo“ ima da se
podnese potanjak izveštaj o poslofi otkako je Lupus 1842. ispred
Karađorđevići izbego, do 1859, kad se ispred Obrenovići vrno. Drkće ko

153
deficitarnji Upravnji odbor pred akcijonjarsku skupštinju… Sad, endaksi,
Lupus ima defedeset, al’ ih je i Hadžija šeset navro, pa opet mu cviker
od strafa sa nosa ispada… Zamisli sad, Tomanijo, da je on dedi reko
kako će ga kastrira? Jal’ bi jednoga Simeona šlog strefio, jal’ bi drugom
čibuk glafu odvalio. Pod onim njegovanskim nebom, treće ne bi vodu
pilo.
Mene stafili pred vrata da ih gardiram, kafe naručivljem,
dokumenjta iz pisarnjicu donosim. U konaku mir, ko u crkvi na
Zadušnjice. Ni pomena od one sluganjske pometnje i samouprafe, oko
koje se ja i otac onako fatali. A iz kabinjet, teosfilaksi, ko na sednica
akcijonjarskog društva kad se ište nov ulog namesto da se dele
dividenjde. Kad je unutra tišinja, znajem: otac raportira stanje. Kad je
lom i graja, to deda iskazuje „mnenjije“ o načinju na koji su, u njegofo
odsustvo, vođeni poslofi Firme Simeon & Sin & Komp…. Sad ga sigurno
preslišafa što nije iskoristio Zakonj od dekembrija 1843. i otkupljifanjem
turskih čifluka (kad je plug zemlje bio ispod talira) sačinio spahiluke,
neg je na 2.000 plugova, ispod 1.000 hektari stao… Ovo ga kalpi što
mene nije slušo pa svetofao vladu da banjkroterski Majdanpek ustupi
stranjskome i domašnjem konjdominijumu kapitalja… Ovo je,
svakojako, što je u najžešća ekonomska kriza, posle Krimski rat, namesto
sa recesiju da se rve, na hadžiluk u Jerusalim otišao…
Ujedanjput se vrata otvore. Deda. Tek tad opazim koljko se izmenio.
Otišo Cincar, vratio se Nemačkar. Na njemu sve najfinije, vijensko,
građansko. Sve osim fesa, čibuka i vučje narafi. Majčinom kopaoničkom
mleku ni cela Jevropa ništa nije mogla!
Ela, edo – dođider, Simeone, dete! Tvoj učevni gospodin otec neće da
zbori ni cincarski, ni grčki, ni nemački. Samo srpski. Sad je, kaže, Srbin.
Bun! Neka je! Ne marim! Došlo takvo kakodemonsko vreme. Ali ja taj
njegov jebeni crkvenosrpski ič ne amalaišem. Ko god da je kitajski!

154
 TEODOR: Ja sam jutros konferisao sa ministrom vojske generalom
Pešićem, a ni pomena nije bilo o nekoj opasnosti za kneza namesnika…
PUK. EMIL: Ko je govorio o opasnosti?
TEODOR: Priznajem, pitanje me dovodi u izvesnu nepriliku, ali
desilo se, eto, da je naš zajednički rođak čuo vaš telefonski razgovor sa
bledskim garnizonom…
PUK. EMIL: Hoćete da kažete da me je zajednički rođak
prisluškivao?
TEODOR: Bože sačuvaj, pukovniče!… Hteo je čovek da čestita ocu
Badnje veče. Čim je ustanovio da je veza zauzeta, spustio je slušalicu.
Čuo je samo tih nekoliko reči.
PUK. EMIL: Otkud je onda znao da sam to ja?
TEODOR: Vi ste komandant bledskog garnizona, zar ne?
PUK. EMIL: U konverzaciji nije pomenut Bled.
TEODOR: Pa onda ne znam… Biće da se kod centrale informisao…
PUK. EMIL: Dakle, naš zajednički rođak je vodio nada mnom čitavu
istragu?
TEODOR: Ja bih to pre nazvao nastojanjem da se bude u toku.
Njegova profesija…
PUK. EMIL: Kakva je njegova profesija? Špijunaža?
TEODOR: Pobogu, Turjaški, o čemu vi to govorite?
PUK. EMIL: O tome, gospodine ministre, da je uhođenje oficira u
zvaničnom dejstvu akt vojne špijunaže…
TEODOR: Ako iz toga nastane šteta po interese zemlje. Ali naš
rođak je došao meni… Ili vi i mene računate u neprijateljsku silu? Ne bi
me začudilo. Čak i u ovoj kući ima ih koji me smatraju nemačkim
agentom… Kakvo je vaše lično mišljenje?
PUK. EMIL: Nemam ga. Ja sam vojnik.
TEODOR: Izvrsno. Imam utisak da vaše profesionalne sposobnosti
ubedljivo prevazilaze zahteve jednog provincijskog garnizona.
Postaraću se da vaš ministar o tome ne ostane neobavešten…
PUK. EMIL: Je li to mito ili pretnja?

155
 TEODOR: Još ne znam. Ja sam političar.
PUK. EMIL: Izvrsno.
TEODOR: Ne budite egzaltirani, Emile. I sedite da porazgovaramo.
Kao ljudi i rođaci. Ne žurite, valjda, na voz?… Večeras su u Turjaku svi
nakrivo nasađeni. Kao da smo na sednici akcionarskog društva u
deficitu… Nećete sesti? Žao mi je, ja moram. Trčkanje me zamara.
Podseća me na konjske trke. Tek si naplatio dobitak od jedne, a već se
druga najavljuje. Opet prevrćeš program, meriš izglede, savetuješ se sa
prijateljima, ekspertima, instinktom, prisluškuješ tuđe komentare,
proveravaš „pouzdane“ vesti iz štale i izveštavaš se o rezultatima
merenja. Zatim juriš u padok da vidiš konje i da se kladiš pre zvona. A
potom, natrag uz ogradu da vidiš kako tvoj favorit istrčava na stazu…
Eto na šta meni liče ovi naši porodični skupovi. Na konjske trke na
kojima se po nekoliko staza trči odjednom… Kao i u politici, uostalom. I
politika vam je, pukovniče, samo jedna zamorna i nezahvalna trka sa
vremenom i vlastitim iluzijama. Menjaju se jedino konji, jahači i ulozi.
Krivotvoreni pehar ostaje uvek isti…
PUK. EMIL: Zašto se onda njome bavite?
TEODOR: Zato što su i u drugim trkama pehari lažni, a ovaj sam
bar prozreo… Nadam se da razumete zašto me kao ministra zabrinjava
iznenadna pripravnost jednog puka u neposrednom susedstvu sa
regentovom rezidencijom?
PUK. EMIL: Nisam imao nameru da budem grub, ali me izgledi da
usred noći i po ovakvom vremenu čučim u nekoj snežnoj rupi čine
malko razdražljivim… Mada, naravno, za rutinske vežbe moje prisustvo
i nije neophodno…
TEODOR: I šta je, dakle… Taj alarm je neka vrsta vežbe?
PUK. EMIL: A šta ste vi mislili?
TEODOR: Palo je i meni to na pamet, ali sam se pitao da li je Badnje
veče baš najpogodnije vreme.
PUK. EMIL: U vojsci vam se sve i zasniva na nepogodnim i
neprijatnim iznenađenjima, od kojih je najnepogodnije i najneprijatnije –
rat… Uostalom, kakva hasna od proveravanja efikasnosti alarma koji svi
očekuju?
TEODOR: Pretpostavljam da zbog toga dežurnom u kasarni niste
kazali da je to vežba, nego ste se držali kao da je reč o alarmu?
PUK. EMIL: Držao sam se kako predviđa Pravilnik službe. Ne
vidim kuda vaša pretpostavka cilja?
TEODOR: Nikuda, pukovniče, nikuda. Razmišljam na temu…
PUK. EMIL: Imate li nešto protivu da o njoj razmišljate iza

156
zaključanih vrata?
TEODOR: Ne razumem?
PUK. EMIL: Govorimo o poverljivim stvarima.
TEODOR: Meni se trening jednog provincijskog puka baš i ne čini…
Ili vi imate nešto da mi saopštite?
PUK. EMIL: To zavisi.
TEODOR: Od čega?
PUK. EMIL: U prvom redu od imena našeg zajedničkog rođaka, a
zatim…
TEODOR: A zatim čete vi meni saopštiti nešto značajno? Značajno
za državu ili za mene lično?
PUK. EMIL: I to zavisi koliko sebe smatrate državom.
TEODOR: Pa i nema šta da se krije. Maksim je hteo da nazove
Beograd. Čuo je vaš razgovor sa garnizonom, a zatim je naišao general
Njegovan, i on je spustio slušalicu… A sad je na vas red. Šta imate da mi
kažete? Izgledate prilično nesabrano…
PUK. EMIL: Izgledam li? Nije ni čudo. Ovo mi je sedmi alarm u
poslednjih mesec dana.
TEODOR: Mislio sam da su stanja pripravnosti u vojsci uobičajen
način ubijanja vremena.
PUK. EMIL: Čujte, Njegovan, ja sam vojnik, provincijski soldat, kao
što ste mi izvoleli staviti do znanja. Ali čak i ja znam, kad se u
regularnim razmacima vežba forsiranje reke, i ništa drugo, ranije ili
kasnije do forsiranja i dođe.
TEODOR: Ne razumem o čemu govorite, pukovniče?
PUK. EMIL: Ne igrajte sa mnom nikakvu simeonsku igru,
Njegovan, nego mi pošteno recite očekuje li vlada neku akciju protivu
kneza namesnika?
TEODOR: Šta vam pada na pamet? Kakvu akciju?
PUK. EMIL: Bilo kakvu. Očekuje li vlada neprilike bilo koje vrste?
TEODOR: Vlade uvek očekuju neprilike. Ništa drugo i ne
predviđaju. Svaka vlada najveći deo mandata i provodi u savladavanju
neprilika. Vladanje, pukovniče, i nije drugo nego beskonačno i
iscrpljujuće uklanjanje jednih neprilika da bi se napravilo mesto za
druge… Međutim, ako vas to muči, mogu vas uveriti da u okvirima
kabineta, osim u teorijskom smislu, usporedna opasnost po Njegovo
visočanstvo princa Pavla nikada seriozno nije tretirana… Imate li vi neki
naročit razlog za brigu? Neku sumnju, informaciju, bilo šta?…
PUK. EMIL: Naravno da nemam.
TEODOR: Zašto „naravno“? Živimo u vremenu u kome ništa nije

157
„naravno“. Pogotovu u politici.
PUK. EMIL: Pogrešno sam shvaćen, rođače. Povod mom pitanju je
osobna privrženost regentu i njegovoj pacifističkoj diplomatiji.
TEODOR: Ali budući da vam njegova bezbednost zadaje toliku
brigu, vi očigledno ne držite da je ta privrženost u velikoj modi, zar ne,
rođače?
PUK. EMIL: Ne znam. Ja sam samo predostrožan.
TEODOR: Dabome, dabome. Ko se čuva, i Bog ga čuva… Možemo li
sad otključati vrata?… Hvala… E pa moram reći, pukovniče Turjaški, da
ova preventivna konfinacija koju ste sa izvanrednom diskrecijom nada
mnom izveli u potpunosti potvrđuje vrline zbog kojih će vaš resorni
ministar, ubeđen sam, biti vrlo ponosan…

158
 Posle Pariškog mira – galami deda, ruši se konak Njago – kada se,
hvala Višnjem, rosijskog protektorstva ratosiljasmo i pod Sile dođosmo,
mislili: Dunav meždunarodan, sad još da i ona avetna carigradska
železnica krene, Beograd ima da nam skoči kao nekada Moskopolje!
Karavan-seraj međ Istokom i Zapadom da bude! Orijentalni izlog za
Jevropu, okcidentalni izlog za Aziju! Da posredujemo i tranzitarni
kajmak sa svetskog prometa skidamo! Da i mi, mater mu božju, jednom
iz te kakodemonske politike neki profit isteramo, a ne uvek samo prazne
kese i pune gaće!… Veveos, kirii Servil? – …A vidi šta se načini?! I bogalj
bi, bre, za dve dekade, od Srbije ogledni spahiluk načinio, a vi, mtifluzosi,
hondrokefalosi, porkopulosi – ni čestitu krčevinu! A Šematizme
krasnoslovne da sastavljate, to umete! Jubilarne kalendare, statističke
godišnjake, slikovnice infolio, zlatotiske, ahnanahe, pesmarice, i ta govna
za opseniti evropejsku prostotu, to, naravski, umete!
Blagoizvolite, otec… – interveniše Hadžija u kurzifu, sitnjo,
opasnosti saobraznjo.
Kuš, skilos, kad Simeon govori! Čitao sam ja vama ta zlatna
praznoslovja u Beču. Na Šematizam od 1852. mal se nisam snefestio. Po
njemu, evo g. Petronija živog: „Sve jevropejske države ima da nam
zavidu na krasnome zemaljskom stanju“… Po njemu, Šematizam, možeš
do svake palanke hudožestvenim putom stići. I možeš. Dabome. – Horis
alo. Možeš po Šematizam, ali po drum ne možeš. Druma nema. Ima,
mater vam megalomansku jebem, samo posrani državni Šematizam!
Vozi se, Simeone, ako te volja, po Šematizmima! Njih ima koliko voliš!
Da zlatnim pokrovom pokriju celu Kneževinu!… Štampali ste bog te pita
koliko obljetnica, a jedva 200 turskih sati putova, a i tim putovima više
plivaš nego što se voziš. Na Topčiderskom putu vam je tako „krasno
šematično slanje“ da se mal u konjska govna nisam udavio!…
To je – brani se otac nesabranjo – čerez želanija dobrodeteljnog
serbskog zemljodelca nasilstvene kulučke skrbi osvoboditi…
Šta veli Kitajac? – pita deda.
Tolkujem: Gospodin otac veli da su putovi u takvo stanje jer

159
Ministarski sovjet neće da davi narod kulukom.
Tako? Min mu les? Gospoda Uštavotvorovi neće narod na kuluk,
hoće namesto Simeona Lupusa u govna? Poli kala, poli kala… A gde vi je
Velika ćuprija na Moravu?
Voda otnesla.
Koje godine?
Četres osme, rasuždujem.
A koja je ova, šta rasuždujemo?
Pa, pedes deveta.
I zar se za deset godina nije stiglo ćupriju popraviti, a stiglo se
čitavo rudokopstvo diavolonu dati? Stiglo se za svega deset fiskalnih
godina u Majdanpek pogrepsti… Koliko, gos’n Petronije?
2.596.150 forinti, gospodine.
A gvožđa i bakra povaditi… Koliko, gos’n Petronije?
958.248 forinti, gospodine.
Blagoizvolite, otec, obače to nije moje popečenije, niti sam ja narodni
popečitelj.
Ti lei? – Šta veli?
Da Majdanpek nije njegova briga.
Den me afora, den mepirazi, dakle?… E pa neka tvoj kitajski otec
blagoizvoli, da je naša, čaršijska briga, posigurno ne bi tri puta više koštao
nego što donosi!… Aber, jawohl, ich habe vergessen! – Zaboravio sam,
dabome! Njegova je briga Jerusalim, Hristov grob, poklonstvena
deputacija Bogu! Što mal mene u grob nije otero, nikom ništa!… Koj te je,
bre, nesrećo, gonio da hadžilučiš kad je najveća svetska kriza? I koj to
manijak pravi vizite i reverancije kad mu kuća gori?!
Sovjest, otec, nalagivala, na polzu vješčemu človečeskom
soveršenstvu.
To je nešto u svezi sa Bogom – prefodim. Lupus se upiljio u oca kao
da ga prvi put vidi. Zatim se izmače, zadenu monjokl u kapak, pa mu
natenjane, terzijski meru očima uze. A onjdak, na moje uprepašćenje,
Tomanijo, reče skoro nežnjo:
A ja vam ni da sednete nisam rekao?… Katiste, parakalo! Ajde, sine,
sedi! Na ovaj fotelj… Tako. Zapali duvan.
Blagodarim, otec. Ne prakticiramo – kaže Hadžija sedajući.
Tako? Ne prakticiramo. A po rakiju, oćemo li? Ili i to, počem, ne
prakticiramo?
Blagodarim, ne.
Pa dobro, sine, poli kalo, šta onda prakticirate?… Pasiva u godišnji
obračun?… Prepuštanje konkurenciji poslova?… Propuštanje trgovačkih

160
prilika?… Nezdrave invešticije?… Kopanje bankroterske jame za Firmu
Njegovan?
Nas dvojica optuženjaka ćutimo. Nema šta ni da se prigofori. Saljdo,
zbilja, za diku nije. Dok Krimski rat trajo, narudžbine, konjunktura,
profit, promet, krasota božja! A onjdak se nešto smuti, Sile potpisaše
jebenji mir, rasprostre se nekaka besparica i nerad, sve žifo preruši. Ko
gođ za Velike Čume. Saljdo, narafski, sve crnji, a da ga staljno za dedine
oči uštimafaš i šminjkaš, ne ide. Nije on ajmanj! Ni švapski mu poreznjak
nije rafan. Ufatiće, Boga u nama ubiti… Sad, maljko krenulo otkako deda
Hadžiju sa poslofa skrajnjo. Nominjalno, ispred Čaršije, on ih vodio, a
stvarnjo sve u moje ruke bilo.
Prakticira se – reče Simeon ko da su ga na kolac nabili –
hodočašćavanje, srbovanje, umaniziranje, a u međuvremenu,
neažurirana korespondencija, nesaldirani računi, neispostavljene
fakture, neisporučena roba, prašina po kontoarskim knjigama i
neobrijane sluge, koje, namesto da za vas rade, špekulišu za sebe!… Ne
govorite vi meni ništa! – Tipota! Sve ja znam! Mislite, u Beč, pa mrtav?
Mislite li vi da ja ne znam šta se po Srbiji radi? Mislite ne znam, otkako
su oni Uštavotvorovi doneli Zakon o slobodnoj trgovini, da niko u ovoj
ukletoj zemlji ništa drugo ne radi nego samo kupuje i prodaje? To proi
agorazi, to vradi pula. – Ujutru kupi, uveče proda! Sve se i živo i mrtvo u
špekulaciju dalo, od seoske popadije do državnih sovjetnika, od uličnog
kestendžije do gardijskog polkovnika! Već se i vicevi o Srbima pričaju!
Kažu da je ovo raj za vampire. Ne treba više da po raskršćima zebu
čekajući noćne namernike. Srbi im sami na grobove dolaze i nude krv.
Gram za dukat!… Na kraju varoši kupiš grumen soli, usred ga izmrviš, a
na drugi preprodaješ grumenčiće!… I to ko?… Ni daj bože neka solidna
Firma, s pečati, jemstvo, kredit, nego nekojake Tase mlekadžije, Mite
kiridžije i Andre famulusi! Olo antihristos ke fukaras! – Sve sam antikrist i
golać belosvetski!…
Otac pokušafa da smiri dedu spletenim objašnjenjem, kako je
Zakonj „za celj imao narodno blagostanije akcelerirati čerez
podstačinjanja u graždana smisla za inokosne inicijative“.
Aferim, Srbine! – riče deda, iz ćoška u ćošak sija. – Tada smo mi
unikatna država na svetu! Jer samo je kod nas, i nigde na svetu,
zemaljska ekonomija u pritežanju Ministarstva vnuternjih dela. Samo se
kod nas sreski načalnici i policajci panduri staradu za narodno
blagostanje! Kako, iz „krasnoga se šematičnog stanjija“, dabome, ne vidi.
Vidi se iz sasvim nešematičnog bankrotstva srpskog seljaka, kojeg su
zelenaši zadužili do u treće koleno, a panduri mu blagostanjije

161
unapređuju što ga batinama gone da sreskim načalnicima besplatno diže
obore za svinje, krči šume i prevozi espap!… I u čemu je sad taj naživo
odrani seljak slobodan? Slobodan je jedino da se ’besi, ako, to jeste, ima
pare za štrangu… I u čemu smo to mi, uvozno-izvozni trgovci, slobodni?
U čemu, hondrokefalosi, ako nemamo od koga šta kupiti – niti kome šta
prodati?… Ne tera se, o andres, o andres, profitna trgovina sa prosjaci,
nego sa sopstvenici – ktimatiasi, bogataši! Velikim Firmama treba velika
zemlja i bogat narod, a ne državna sirotinja!…
Slobodna trgovina – krenu otac.
Slobodna trgovina – Elefteron emborion!? Tandara-mandara! Jedinu
ozbiljnu slobodnu trgovinu teraju gusari! Slobodna trgovina, bez ikakvih
propisa i ograničenja, bankrot-trgovina je, sloboda za gusari i hajduci, a
ne za pošteni privrednjaci!… Sve do pre nekoliko godina nisi imao ni
stečajni postupak, nisi umiro u strahu od Boga, nego da ti nezakoni
potražitelji ne razvuku masu, a nekmoli da si imao jevropejski Trgovački
zakonik, ali si, koliko ti duša ište, imo uredaba o činovnjačkom
ustrojenjiju… U Austriji imamo kredit samo mi Njegovani,
Anastasijevići, Opulosi, i još nekohcina Firma-familija, espap nam se još
vašim hudožestvenim urvinama vuče, sa najregularnijom se obligacijom
mesecima na ročište čeka, a za kredit moraš jal’ kod zelenaša, jal’ na
Državnu kasu, jal’ pod čekić, jal’ pod sekiru, a vi mi pričate o slobodnoj
trgovini!… A kad smo već kod Državne kase, znate li vas dvojica da je
ona za Miloša samo dvared u obračunski manjak bila? Ostavila vam…
Koliko, gos’n Petronije?
1.500.000 talira, gospodine.
A šta vi nama ostaviste?… Šta su nam ovi ostavili, gos’n Petronije?
300.000 talira duga, gospodine.
A znaš li ti, bre, Kitajac, koliko je to 300.000 talira? Ja sam, okrom
Kapetan Miša, na Svetoandrejsku skupštinu potrošio… Koliko, gos’n
Petronije?
30.000 dukata gospodine.
A s tim parama, još malo, srpski presto možeš kupiti! I gdi su sad te
silne pare, Kitajac? – Pu ine afta ta denaria? Govori, sunce ti hadžijsko
poljubim!
Najposle se i otac čifnu:
Otkud ja znam, čoveče? Nisam finansijalni popečitelj!
Namesto da se raspomami na ovu insubordinjaciju, deda prosto
sinu. Milo pcetu što otac od muke narodski progoforio, pa sad ima s
kime da se preganja:
I hvala Bogu milostivome da nisi, inače bi cela Srbija na prošnju, u

162
hadžiluk morala!… Dovoljno što si Firmin popečitelj bio. Kakav, vidi se
po ravnovesje. Balanac ti tanak, ko da si ga za poresku upravu, a ne za
roditelja svodio!
Otac, učefan, dušefan, pljunuti rišćaninj, opet u fotelj splaso. Cviker
mu stalnjo niz vrpcu spada. A meni ga žao, na časnju reč, gospođo,
mlogo žao, ma koljko ga, inače, osuđifo, i sa dedom se u srce slago.
Čofek evidenjtno nije bio trgofačkog kova, ni sa špekulanjtskog sirišta,
nije imao simeonskog dara, i tu nije koristila nikakva ljutnja ni pozifanje
na grečesku pamet. Nije svako Ture za vezira, je l’ nije?
Kriza, dedo – kažem ja. – Šta je otac mogo?
Tiranj čibukom zamahnju. Ko gođ buzdofanom. Da se nisum
izmakao, oko bi mi, veštac, izvalio:
A što se ti, balavo jedno škilji, mešaš? Koj je pa tebi dopuštenje dao
da se izjasnjuješ?
Sovjest, dedo!
Lele! Pa zar i ti imaš sovjest? Kaimeno, što će tebi u tuđoj dekadi
sovjest? Sovjest je za kad se umire, a ne za kad se trguje!… Jesi čuo ove
moje, gos’n Petronije? Za sovjest se vataju kao da se ispovedaju, a ne da
podnose jedan ozbiljan novčan račun… Gde mi to, ku dumnidzou,
zađosmo, gos’n Petronije? U jebeni namastir ili u uglednu trgovačku,
moskopoljsku Firmu? U namastir, jamačno, gos’n Petronije, jer otkako
sam u ovu sobu kročio, niko da trezvenu reč o saldokontu prozbori, svi
o duši poju, sa sovješću špekuliradu…
Podigo ruke nebu. Viče. Mrtve bi preno. Mrtvima se i obraća, jer
onde u onoj sobi, među žifima, nema više sa kime da razgofara:
Ti ine afto, Simeoni? – Čujete li vi ovo, Simeoni? Šta kažete na ovaj
račun, Simeoni? Kako vam izgleda Firmin logarismol… Teško meni!
Teško meni! – O tis anankis! O tis anankis!…
Sroza se čovek na sofu. Ništo ne znaješ je li glumi ili ga stvarnjo
muka prepala. Da li divaniše ili ga naš saldo-konjto odistinjski dokusurio.
Meša grčki, cincarski, nemački, turski, a srpski iznjakarađuje ko
pometenj čofek. Ali opet, ko će Lupusu odoka verofati. Ja se i gos’n
Petronije skanjeramo. Bi li se, ne bi li se našli? Čibuk mu u šake, nije
uputnjo trčati. A otac već nad njim. Voda, sahar, valerijanj. Po obrazi
šljepkanje. Jedva ga povrnusmo. Bolje da nismo. Jedva se razaznja, na
oca sunu:
Samo kvocate, kvocate, a jaja – nigde! Što kvocate, mufluzosi, kad jaja
ne nosite? Zbog Šematizma, valjda? Da Jevropa vidi kako i mi jaja za
megdana imamo! Makar i šematična!… A što od njih ne možeš skuvati
kajganu, nu are civa! – Ništa ne mari! Nije važno! Važno jedino da svi

163
budete prezidenti i viceprezidenti da u fotelj pod knjaževu prekazu
sedite, da se na osunčani del zdanija državnog ventilirate, i da su vam
postrojenja zbog stranih konzula što izglednija! Za vas je, kaputaši,
glavno: lakovana cipela na nogu, podebe! Šematizam pod mišku, a nos
nebu pod oblak! Što trbuv krči prazan, što kad nema za gušu, nema ni za
dušu, i što Srbiju nema turski pas za šta da uhvati, jebe se vama
universitetlijama!… Za vas se broje samo načela! Pravo čoveka i
graždanina! Društveni kontrakt! Sloboda, jednakost, bratstvo! Opšti
refenluk!… Video sam ja to vaše bratstvo i taj narodni refenluk četrdeset
osme u Beč! Efharisto! – Hvala lepo! Kiiss die Hand!… Da su mi onda oni
Monteskjei i Rusdvi pod ruku bili, napravio bi ja njima, umesto
društvenog, jedan lep ugovor sa groblje… Prečane ste dovukli da vam
sređuju državu, a tim oblačnim knjižovnicima ništa prešnije od škole i
suda. Škole da pripravljadu sudije, a sudovi da gone školce!… A što će
vam deca bez drveta za skamije ubrzo na zemlji čučati, što će uskoro
arhimedovski, prstom po pesku da se piše, koga briga. Den me pirazi, den
me afora! Šta zna čalma gdi boli glava? Glavno je da nacijon čita Serbske
novine, da se Srbin izobražuje, a gola guzica nek mu na košavi seva!
Trbuv pandurima u ruke, glavu u Gimnazijum i Licej! A poso to kostiz?
Poso kostizi, poso kani takva politika?… Ta i nepismen bi se epirski Romej,
ako ima takvoga, o javnim poslovima mudrije starao!… Država je,
Simeoni, spahiluk, ekonomija, račun! Kao i sve na ovom svetu! To
simferon ine to pan s afton ton kozmo! – Sve je na ovom svetu račun! I
knjiga, dabome, ali knjigovodstvo – LOGISTIKI, a ne književnost!
Simeon Njegovan njime vlada, a ne Dositej Obradović!… Sto amisi alogo,
sto atnisi antropos. – Pola konj, pola čovek.

164
 PUK. EMIL: Bez prigovora, gospodine generale, vaše su strategijske
formule bez prigovora… Ako bismo se negde mogli povući…
ÐORÐIJE: Nema se kud sem u more.
PUK. EMIL: Mislio sam da se povučemo negde gde bismo nasamo
mogli porazgovarati o situaciji, koja, nažalost, nema vremena za
doktrine, nego akciju zahteva. Izvodite posle iz nje kakve god hoćete
doktrine.
ÐORÐIJE: Iznenađujete me, pukovniče. Zar ne znate da je svaka
akcija koju ne inspiriše i reguliše proverena doktrina ludački gest?
Doktrina koju biste iz nje izveli ne bi mogla biti drugo do ludačka…
PUK. EMIL: Pa, raspolažemo nekim planom…
ÐORÐIJE: Planom koji se zasniva na alternativnim pretpostavkama
odbrane i napada, kažete?
PUK. EMIL: Ništa, dođavola, nisam još ni rekao!
ÐORÐIJE: Ali kaže Pravilnik o opštoj ratnoj službi iz 1937…
PUK. EMIL: Čujte, generale, ja nisam strateg. Ja sam konjički
garnizonski oficir, trupaš, koji ceni vaše generalštabne ideje, ali koji bi, u
ovom trenutku, želeo od vas samo mali poverljiv razgovor o jednom
aktuelnom taktičkom problemu.
ÐORÐIJE: Pa mi razgovaramo, ne? A šta konjica vredi, videli smo u
Poljskoj 1939. Šta vredi fortifikaciona odbrana, kombinovana sa
defanzivnim duhom i napadačkom taktikom ograničenih ciljeva, videli
smo 1940. u Francuskoj…
PUK. EMIL: Ne vidim da u ratu ima šta drugo da se radi nego da se
brani i napada.
ÐORÐIJE: To što vi ne vidite i nije tako strašno. To će nas, ovamte-
onamte, koštati oko 400 ljudi od 4.000, koliko vaš puk broji u svom
punom ratnom sastavu. I ako zanemarimo zarobljenike, mada su u
vojnom smislu oni mrtvi. Decimiranje je, dakle, najnevinije ime za
gubitak, koji ćemo na vašem odseku fronta pretrpeti zbog toga što vi ne
izvoljevate ništa videti.
PUK. EMIL: Dopustite, generale…

165
 ÐORÐIJE: Ali ako vaše privatno slepilo podignemo na viši,
nacionalni, đeneralštabni nivo, ako dozvolimo da to slepilo reguliše naš
strategijski odnos prema eventualnom neprijatelju, onda ćemo, prema
Uredbi o formaciji vojske u mobilno doba, na 1.200.000 ljudi operativnog
kadra, 500.000 rezervnog kadra, koji, jamačno, nećemo ni stići na front
da izvedemo, što je pod danim okolnostima naša sreća, i 600.000 grla
stoke, imati toj magarećoj doktrini blagodareći oko 200.000 mrtvih, što
ljudi, što marve, i to već u prvom ozbiljnom dodiru s protivnikom, ma
ko to bio. A vi još uvek insistirate: napad i odbrana!
PUK. EMIL: Neka me đavo odnese ako insistiram bilo na čemu osim
da me saslušate!…
ÐORÐIJE: U redu, gospodo, odgovaram ja. Ali najpre treba zauzeti
zdrav položaj.
PUK. EMIL: A zatim se predati.
ÐORÐIJE: Ni napad, ni odbrana, zapravo.
PUK. EMIL: Pa kažem – kapitulacija.
ÐORÐIJE: Dragi moj pukovniče, ne možete vi u jednom svetskom
ratu manevrisati kao da vodite balkanski, ne možete se tući kao da pred
sobom imate turske askere a iza njih more, jer ste vi danas taj za čijim je
leđima voda a pred licem Fon Rundštetove pancirne divizije. Zato i
velim: branimo se izbegavajući njihov napad, a napadajmo mimoilazeći
njihovu odbranu. To nam je jedina šansa.
PUK. EMIL: Oni bi, dakle, ratovali, a mi bismo se samo pravili da
ratujemo?
ÐORÐIJE: To je radio Fabije Kunktator sa Hanibalom i Kutuzov sa
Napoleonom, pa šta im je falilo?
PUK. EMIL: Ja ne znam mnogo o tome, ali mislim da je nedostajao –
francuski grenadir. Da su ga Rusi imali, Napoleon bi završio još na
Dnjepru… Uostalom, ni Kutuzov nije mogao večno da beži. Morao je
dati Borodino…
ÐORÐIJE: Kakvo crno Borodino? Ne pominjite mi Borodino!
Borodino nije strategija! Borodino je taština! Borodino je najpre u
Krunskom savetu poraz dobre strategije, a onda, na bojnom polju, poraz
rđave vojske. Za Ruse je, gospodine, bezuslovno pobedničko bilo jedino
povlačenje.
PUK. EMIL: Sami ste rekli da mi nemamo kud sem u more.
ÐORÐIJE: Kako nemamo? A napred?
PUK. EMIL: Neka me đavo odnese!…
ÐORÐIJE: Vi, izgleda, niste ni čuli za rad koji sam podneo
Ðeneralštabu?

166
 PUK. EMIL: Ne.
ÐORÐIJE: Ali znate šta valja činiti kad se u doba najživljeg
saobraćaja prelazi ulica?
PUK. EMIL: Dabome.
ÐORÐIJE: Šta, dakle?
PUK. EMIL: Čekati na znak saobraćajca.
ÐORÐIJE: Ali vama se žuri!
PUK. EMIL: Onda udesiti život tako da vam se nikada ne žuri,
pretpostavljam.
ÐORÐIJE: Vi se jednostavno provlačite između vozila. Automobili
ne mogu zauzeti celu ulicu. Čak i kada ih je najviše, uvek postoje rupe.
Rupe su, doduše, malo nesigurne. Otvaraju se i zatvaraju. Biče
pregaženih. Ali rizik je uračunat… Razumete li ideju?… Konzekventno,
nijedan neprijatelj ne može napredovati u kontinuiranom frontu, kao
valjak. Mora u klinovima prodirati. Između njih se naše mobilne jedinice
provlače kao kroz okna gvozdenog sita i u pozadini napadača obrazuju
front koji mu seče komunikacije. Zatim napadamo. Ovde, onde,
iznenadno, nemilosrdno. Ali, samo dotle dok se neprijatelj ne pregrupiše
i obrazuje reverzibilan front.
PUK EMIL: Šta onda?
ÐORÐIJE: Ništa. Pređemo ulicu. U obrnutom smeru. Imate
primedbu?
PUK. EMIL: Nipošto.
ÐORÐIJE: Ne bi ni vredelo. Sve sam ih predvideo. Pa ipak, vidite,
oni magarci u Ðeneralštabu još me ne zovu.
PUK. EMIL: Žalosno, gospodine.
ÐORÐIJE: Žalosno? Sramno! Sramno, gospodine!… U
međuvremenu sam stekao utisak da bi sa mnom razgovarali. Nadam se
da nije reč o taktičkoj sitneži? Ja se, naime, ne bavim vojnim iznutricama.
Sitnice se rešavaju u rovu. Od značaja je samo opšta vizija. Generalna
strategija. Štabni projekat koji je uspešno preživeo sve kritike i pakosti
zavidljivaca. Preostali deo rata podnarednički je problem. O čemu ste
hteli da razgovaramo?
PUK. EMIL: Pa, imao sam stvarno jedan mali problem… ali on je,
bojim se, podnaredničkog ranga… U svakom slučaju, nešto čemu opšta
vizija ne može mnogo pomoći…
ÐORÐIJE: Nego šta?
PUK. EMIL: Još ne znam. Ali mislim da se to kod vas u Srbiji zove –
budža!

167
 Okoljo podne, kad se manusmo brojefa i pređosmo na političesku
situaciju, stvar maljko leže. Ni gubici ni dobici nisu više tako uočljivi. Pre
su praznje stavke za balanciranje dugoročnjih invešticija. Mloge
špekulacije jošte u toku. Da li se na pravu stranju ulagalo, ništo se još ne
znaje.
Najpre hoće da se raportira kako su sprovođene njegove inštrukcije.
Upute redovno išle mimo beogradske menzulhane. Nekom prilikom,
dobrotom ili kurirom. Kuriri najčešće stranjci, po mogućnost imunitetnji,
koje ministar vnutrenjih dela ne može lasno ni fizitirati ni na packe
pofaljivati zbog krijomčarenja emigranjtske obrenovićevske pošte. Pa ni
to mu opreznjosti nije bilo dofoljno, nego u pisanje uzo Grkov usmenj
načinj. Ništa ga ne možeš ko čofek pojmiti. Sve okoljo-unaokoljo.
Divanski, ispod reči. Pisma mu, gospođo Tomanijo, bila ko Portine
diplomatičeske note jali fermanji. Kentaurska. Sto amisi alogo, sto amisi
antropos. – Pola konj, pola čofek. I moze i ne moze, i jeste i nije, i uradi i
nemoj. Na tebe je da iz to blagoglagoljifo mućkanje pravu miso zaitiš.
Ako je potrefiš, i dobro ispadne, ni efharisto ti, hvala, ne kaže. Ako se zlo
svrši, kuku, lele, i ne daj Bože da bi sogrešenje na sebe uzo. Den ksero!
Den me afora! Den to ekana ego! – Nema to nikakvu svezu sa njim! Mi smo
to, hondrokefalosi i mufluzosi, njega naopako protolkofali. Ako ga ne
potrefiš, a odnekud se to ipak na profit da, aferim Njagoi, to je baš ono
što je i on mislio. Akuz ne potrefiš, pa i se ugrufaš, znaje se: Ćutuci!
Prdizveci! Dumkopfi! Porkopulosi! Hajvani! Mufluzosi! Tipotenios antroposi!
Ukratko, budale i nesposobnjaci na sve svetske jezike.
Gospodin Petronije se ustoličio za Hadžijin astal. Po dasku, uz
kožnjatu portfelju, razastro kopije korešpodencije od 1842. do 1859.
Čitavu kamaru artije. Za ufeta zatako plajvaze. O desno crvenj za gde
smo izgrešili, za levo plafetan za gdi smo ispravnji bili. Okružni sud,
kiria, ništa drugo. Njegovanski Magistrat. Parnjica „Simeon versus
Simeoni“… Pa ti reče da je u tvoje vreme familijarni odnos bio bolji,
Simeone?… I jeste, kiria… Pa kakav ti je to crni familijarni odnos? To je
familijarni sud, a ne odnos, Simeone!… Familijarni odnjosi su ti taki,

168
gospođo. Pantote trehi kamia katara meni diki. – Vazda je neka parnjica u
toku. Neko isterifanje pravde i nadmoćnosti. Neko otimanje za posed
istinje. Ali za naše vlade nije dolazilo do egzekucije, do štrojenja kao
danas. Lepo smo se prifatno, vansudski poravnjavali, nismo se oma za
zarđo brijač fatali!… Sud, rekoh. Hadžija, razume se, na optuženjačku
klupu. Petronije dođe ko sudski zapisničar, a ja ispo branitelj. Dedi
dojadilo prefođenje. Ućutko oca. Neka ja raportiram, a on neka
komentira. Ako onakav ima što. Lupus, narafski, tužilac. Tužilac i sudija
u isti mah. Simeon se kata njeli, Simeon aponemi to dikeon. – Kadija Simeon
te tuži, kadija Simeon ti sudi… Što mrnđaš, gospođo? Turska? Den ksero.
– Ne znajem. Takva onjdak bila u nas Njegovana procedura, takva
porodičnja Konštitucija.
Oklen da krenem? – pitam.
Oklen očeš – veli deda. – Svejednako! Da ste po mome postupali,
knjaz bi se Aleksandar strovalio još četrdeset osme namesto da onaj
pandurski subaša Garašanin apsi Miloša posred ćesarskog Zagreba!
Ne snalazim se, kiria. Jeste da nam Miloš Obrenović kum, ali nam
kum i Garašanin. Pouzdano znajem da se sa Lupusom tajom u Zemunj
sastajao. Čak i da mu deda pomagao u trgofačke paragrafe njegovog
Načertanija. Zašto onda „pandurski subaša“?
Glubočajšim štovanjem, otec! – interpeljira Hadžija. Dajem mu
znakofi. Oni ništo. Psaljtir tera. – U sostojaniju prebivam antagono
ispovediti. Bog mi sveditelj, da smo po vašemu rasuždeniju priključili, vi
bi jošte po Vijeni kvartirali, a ravnim obrazom, bojati se, i svi mi.
Šta ovaj kitajski smetenjak priča?
Nisum prefeo. Smutio nešto. Mislio, kad smo saljdirali trgofačke
računje i manuli se Firme Simeon Njegovan & Sin, a dofatili se Firme
Knjaz Aleksandar & Srbija, ova će akcijonjarska skupštinja lakše teči.
Vražiju mater tekla. S dedom ništo na federe nije moglo. Moro si da se
truckaš dok ti duša u pasifu ne ode.
– Da krenem – velim – od Tenkinu zaveru?
A što baš sa Tenkom? I šta mi imamo sa tom vučićevskom
rusoljubačkom ujdurmom? Ubiti knjaza, nije nego? Najpre ga protivu
svih razumskih, panmetronaristonskih nacionalnih obzira, na polzu
sopstvenog trbuha, ustoličiti, pa onda najmiti kamu da ga iskasapi i
uzurpatora preko noć izobrazi u evropejskog sveca mučenika! Izem ti ja
takvu politiku! Ali taj zveroobrazni Vučić i ne zna za bolje. Kama mu je i
Alfa i Omega. I Aman & Zaman… Znate li, bre, Simeoni, da je njegovo
krvničko prevashoditeljstvo Toma Vučić-Perišić, za Katanske bune, u
Šabac, naše najvrelije korteše, obrenovićevce, mimo svaki sud i zapisnik,

169
ko beslovesne brave, topuzom i sekirom personalno umlaćivo i na
točkove unaokolo varoši naticao? Pa zar sa tim gegulskim demagogom i
ajdučkim četobašom, koji mi oca na Dunavu ubio, Simeon Lupus da
paktira?
A to je bilo akonjto šuškanja da je 1839. taj Vučić platio čamdžije,
koji su Grka u emigraciju prefozili, da probušu kaik i tako pradedu
utopu. Druga priča bila da ga same čamdžije – varkarisi, Srbi sa Limana,
potopile kad u njemu prepoznali Njagoa, što je, po ondašnjim
špekulacijama, 1804. isporučio srpske kneževe Turcima za seču. Ali ja
mislim, ako su ga oni ubili, nisu zbog nekojeg tobožnjeg istoričeskog
tofara što ga na sovjesti nosio, već zbog onog zemnog, stvarnog, što ga
prevozeći se pod guzicom čufo. – Samo to ima nekojega zdrafog smisla.
Mada je opstojafala i treća pripofest, po kojoj ga smako sam Miloš da ne
bi došlo do svođenja trgofačkih raćunja u Černjecu. Prvo ubodi, pa
računje svodi… Koja četvrta? Den ksero. Ne znajem ni za kakvo četvrto
tolmačenje… Apage, kiria! Apage Satanas! Ja ti diigise? Mi mu les? – O
čemu to baješ? Kako, bre, smeš na to i da pomisliš? Da Simeon na
Simeona digne ruku? Lupus na Grka? Sin na oca? Nekem o tome ni da
se razgofaram…
Nikada! – viče deda. – Sa Vučićem, ni u raj!
Pa, dedo – kažem – kad može gospodar…
Šta gospodar? – Kakav Prinkipas? Koji gospodar? Nemaju Njagoi
gospodara! Nikoga do Boga! Pa i njega za dušu, a ne za poslove! Prošlo
hatišerifsko vreme, kada je kumbaros Miloš Simeonima mogao po svojoj
cincarskoj meri kompanjonstvo da kroji i da nam ko psima baca talog od
prometa, oglodane koščice procentualnog sitneža!… Sad će i taj vlaški
svinjogojitelj da zaigra malko naš romejski tanac!… I nema te svetske
Potencije, pojmljavate li, a nekmoli izvetrelog Miloša Obrenovića, koja bi
me priklonila na poravnanje sa čedomorcem Vučićem!… Jer kad smo mi
već odavno bili slavno jelinsko, ili da reknem još bili, Obrenovići su
svojeručno tuđe gazdinske obore meli! I sad, kakvu li su to krunu
Obrenovići nasleđivali kad je 1427. Simeon gledo sa prozora kako srpska
vlastela despota Ðurđa napušta Beograd predat ugarskom Žigmundu? I
na kakav su to prestol Karađorđevići pravo polagali kad je 1453, sa
konstantinopoljskih bedema, Simeon ugledao prve konjske tugove
Mehmeda Fatiha? Sa čime je to, sa kakvim Sovjetom, drmao Vučić kad je
Simeon, 1566. pod Sigetom, Sulejmanovom lekaru Kajsunizadeu
prodavao šminke, pomasti i balsame? Kakav je monopol držao Kapetan
Miša Anastasijević kad je Simeon 1737. u Beogradu trgovao sa kirasiri,
husari i dragoneri hercoga Franje od Lotaringije? I gde je bio taj

170
Garašanin, gde su svi oni bili, u kom slavnom genosu, kad je Mustafa III
palio naše Moskopolje i Simeon na skolopsu umirao za grčku i hrišćansku
slobodu? Neka se ti ne izuvadu mlogo pred vodu!
Smiri se, dedo, udariće te kaplja!
Nek me udari! Bar će biti kraljevska!
Ja se, Tomanijo, načisto skamenjio. Kakav sad Konstantinjopolis i
Mehmedovi konjski repofi, kakva crnja 1453? Ta to bila samo porodičnja
pripovetka, ko što se priča da Cincar znači carski sin. Za da smo kralju
Žigmunjdu predafali ključofe Bijograda, prvi put čuo. Pa i za trgofanje
sa Kajsunizadeom pod Sigetom nije bilo nikakvi dokazi. I jedino je
stvarno neki Simeon do Bijograda za Bečkog rata i posle 1737. godine
dopro. Pa kakvi su onjdak to matraci? Kanjda se za neku golemu
pretenjdaturu prepravlja?
Timase, Tomanijo? – Sećaš se? Ležimo u krefet te noći. Ko da nas
čuma izmoždila. Deda sve dokrajčio. I sebe. Čmafa. Konak usnuo, diše
duboko, slobodnjo. Bez straha od čibuka. A sutra će se već svako
snalaziti kako ume i može. Šumi reka iza mraka. Na mesečinastom nebu
luna kao srebrna kruna.
Je l’ bi volela da budeš Vasilisa, Tomanijo? – pitam.
Šta kažeš?
Srpska kraljica?
Pusti me da spavam.
Je l’ bi volela da stoluješ u knjažev konak kao Tomanija Prva, pored
mene, koji bi bio Simeon Treći?
Ti nisi čitav, Simeone.
I ne treba da sam. To bi mi samo smetalo u upravljanju. Pogotovu
jednom skrenutom zemljom.
Tebi je ono jutrošnje polaganje računa dedi sasvim mozak spalilo!
Sad, dabome, zbog primogeniturski kraljevski nasledni red, morali
bi malko da prestolonaslednikujemo. Ne verujem zadugo. Lupus je,
računam, već i zadnju sveću načeo… A Hadžiju možemo, kako nam
nalaže lepi istoričeski običaj, prosto da abdikujemo pod izgovor da nije
čitav, što on, ako ćemo pravo, i nije…
Sigurnije bi bilo da mu iščupaš jezik i povadiš oči. Kao bogalj ne bi
mogao da polaže pravo na romejsku krunu.
Već ćemo da vidimo. Jer ovo bi bila srpska kruna. Kasnije možda,
kad se na jug proširimo, i romejska. U svaki slučaj, mora se čovek
raspitati može li srpski kralj da bude faličan, jer ako može, u što ja
verujem, kakvog smisla ima upuštati se u troškove sakaćenja?
Bun. Fino. A sad mi reci, majke ti, šta ti je naspelo da se u ponoć sa

171
tako opasne šale ludiraš?
Mesanihta ine i stigmi mu. – Ponoć je moje vreme, kiria.
Kali nihta. – Laku noć.
Vidiš, Tomanijo, nama se, Njagoima, vavek prekonosiralo da smo
naduveni kao da smo na Platonovo grčko uvo ispali. Govorilo se: Svaki
je Simeonfudul – uobražen, kao sam đavo. I ja sam, gospođo, još od Kir
Dumbinu školu, pitanje naše nature morao da debatujem sa srpskom
decom po sokacima, pa kako je ko u ruke ili noge jači, tako sam ja bio jal’
„jebeni mačkožderski Goga“, jal’ „naš Simeonulo, Simče“, ili „šugavo
kopile onih arnautskih prebegulja Njagoa“ ili „pametni unuk knjaževog
kumbarosa Kir Simeona Lupusa“, i premda, naravski, nisam verovao da
smo baš Platonova ušna sluz, opet me to naše zapleteno poreklo mučilo.
I tek jutros sam pojmio. Ako ćemo po rodnu, božansku klicu, genos,
familiju, poreklo, mi smo, ne uzimajući čak u obzir bogatstvo i pamet,
dostojniji da kraljujemo Srbima i od Obrenovića i od Karađorđevića…
Zaboravio si Nemanjiće…
A pogotovu od onog skorojevića Garašanina!
Šta sa time ima Garašanin? Ilija, svakako, nije tako manit kao tvoj
deda.
Ne znam ja ništa. Po čaršiji govore da taj i na krunu cilja.
To pronosu Lupusovi najamnici da ga kompromitiradu.
Den ksero. Za Garašanina ne znam, ali da deda, u zadnjoj pregradi
pameti, i takav naum ima, u to sam pouzdan.
Pa da, Srbi jedva čekadu Grka za knjaza!
A što da im smiću Jelini kad Englezima ne smiću Švabe? Među
kraljevima ti je krv rasna toliko smućkana da se najplemenitijim ni ne
zna šta su. Ukoliko su stariji, utoliko su bezrodniji… Zamisli, kiria,
Vizantijsko carstvo sa srpsku hrabrost i grecijsku pamet, a u njemu ti i ja,
Vasilevs i Vasilisa, avtokratori Servoromeja Simeon III i Tomanija!…
Den eho antirisin. – Nemam protiv, jedino molim, ako onaj odistinski
pretendira, da mi se to unapredak kaže. Kuferi i bošče za beganje ne
mogu se preko noći spremiti.
Tu se nasmejem. Nasmeješ se i ti. I tako, smejući se, započinjemo
onu rabotu.
Gospodine Petronije – veli deda – pročitajde ovim mojim naše
pismo od oktomvrija pedeset sedme.
Saobraznjo prilici, mislim, prokljamacija Simeona I Njegovana svom
blagodarnjom nacijonu. Lepo. Počesmo već i kraljovsku množinju da
ribamo. Taj je sosvime skrenuo, i sad, namesto jednog ludaka, imaš na
konaku dva. Par za manite karuce. Pokrifa ovaj plemeniti Dom, čerez

172
dedu zemaljsko, čerez oca nebesko carstvo. Ko će s nama?
„A u povodu predsednika Državnog sovjeta g. Stefana Stefanovića
Tenke“ – čita g. Petronije – „ja sam korespondovao sa bivšim Knjazom i
kumom, gospodarem Milošem u Černjec, i najriguroznije mu svetovao
da se ne upušta ni u kakve zavere protivu svoje domaje, a pogotovu u
bordžijsku politiku trovanja narodnih kneževa, jer je to, obaška grehota
pred Bogom, i precedenat uštrban svakom koji misli da polaže pravo na
krunu..
Ovo, Tomanijo, nije trgofačko pismo! Ovo je pojezija! Omir! Ostaje
samo da se vidi čijim je ušima upućena.
„A tebi, dragi i ljubazni naš sine Simeone, poručujemo da, akoprem
u čaršiji beogradskoj kuća Njegovan slovi kao obrenovićevska – što bi se,
da je razbora i dobre volje, pre održanjem srpskog običaja kumstva nego
političeskim razlozima moglo objasniti – poručujemo ti, dakle, i očinski
zapovedamo da se ni pod kakvim uslovima i ni sa kakvih motiviranja ne
vezuješ za takva zlikovačka nepodobija, nego anditetos – naprotivno, ako
štogod o naliknim smeranjima i načuješ, odmah da ih našim policajnim
vlastima dojaviš.“
Endaksi. Afto ine. Trebo sam se tome dosetiti još kad smo poštu
onakvim načinjom dobili. Za sedamnajst godina emigracije, bio je to
jedini rukopis koji je deda poferio bijogradskoj menzulhani, što će
kazati, kao da ga je personjom odneo na astalj ministru vnutrenjih dela
Konstantinu Nikolajeviću. Bilo je to, kiria, pokritije za kontrabanjdu
Firme Simeon Njegovan & Sin & Komp. Bečko jemstvo za bijogradsku
mućku.
I najposle, šta je taj rosijski ližisahan Tenka konšpiracijom upriličio?
– jevocira deda. – Mi se godinama trudili da predobijemo narod za
Obrenoviće, a on, hondrokefalos, preko noć tim kasapskim snovanjem
obrnuo javno mnjenje u korist Karađorđevića i dvora. I da nije bilo
zverinjskog sprovoda kaštigovanih zaverenika u Gurgusovačku kulu,
Aleksandar bi se još i danas po stolnome Beogradu baškario, a Simeon
Lupus po izbeglištvu vuko… Živ me sram u Beču izjeo. Na koji god
Emfang odem, svuda me, ispod monokl, propituju za juridički sistem u
Srbiji, Rechtssystem Herr Negovan? I da l’ se kod nas još prakticira
nabivanje na kolac?… A njihov me ministar inostranih grof Buol pitao
što smo se upinjali osloboditi se od Turaka kad smo zadržali sve njihove
administrativne metode… Zadržao ih je, ekselencijo, velim, vaš miljenik
Aleksandar Karađorđevič, a u Miloševo i moje vreme, naši su dušmani
ginuli kao ljudi, u krznene čurkove i zlatnim tokama opšivene haljine!
Nisu lipsavali posred sokaka i pred evropskim konzularnim

173
publikumom! Kao onaj predsednik Državnog sovjeta, velim, što ga kao
pelivana u šarenu cigansku ponjavu uvili, i kome su prosutome oduzeli
utege, pa mu se kila, sa oproštenjem Njegove ekselencije, kao seljačke
bisage vukla Beogradom. Onda Beogradom, a sad, velim, bogami, več i
srpskom istorijom!…
I bivši knjaz, i ondašnji ministar vnutrenjih dela, i gradski upravitelj
Hristič kategorično odričedu da su sa tim utegama išta imali –
primečivljem ja. Ne dam da se baš olako izvuče. – Vele da je to lična
pizma osuđeničkog sprovodnika majora Petkoviča. Ton kseris? – Znaš li
ga, možda?
Nikad čuo – kaže deda. Zeva. Najednom mu se drema.
Nisum, međutim, prigoforio. U ono vreme ništo faktueljno nisum ni
znao. Tek posle bombardofanja Bijograda 1862, deda umro od konjtuzije,
ja uzeo da sa g. Petronijem sređujem zaostavštinju. Računje,
dokumenjta, pisma, deftere. Bilo toga čuda više nego u državni
arkivarij… I tako naiđem na priznanicu iz koje proizilazilo da je dole
potpisati injicijal, od gore imenofanog injicijala, primio 1.000 zlatnjih
dukata na ime neoznačene isporuke. A injicijali T. P. i S. Nj. Pogledam
datum. Novembrij 1857. Afto ine! – Tu smo!
Šta je ovo, gospodine Petronije?
Priznanica, gospodine Simeone.
To i sam vidim, gospodine Petronije. Vidim da nije molitva nego
priznanica. Pitam samo, čija? Ko je taj T. P.?
Ne bih u ovaj mah mogao da se setim, gospodine.
Da akcidentalno nije major Todor Petković?
Vaš pokojni gospodin deda, pokoj mu duši, trgovao je sa raznim
ljudima.
To mi je lično znano, ali šta je njemu, pokoj mu duši, novembrija
1857. mogao da isporuči jedan knjažev oficir? Kakav espap u vrednosti
od 1.000 zlatnih dukata, gospodine Petronije?
Ni to vam, gospodine Simeone, ne bih umeo reči.
Ali ču ja vama reći. U to doba su, gospodine Petronije, jedino utege
za jaja predsednika Državnog sovjeta vredele u Srbiji 1.000 zlatnih
dukata!
Pocepo sam ceduljku. Gos’n Petronije, pedanjat, protestiro. Će mu
se, kuka, opravi rupa u knjigofodstvo. Bolje, velim, rupa u vaše
knjigofodstvo nego rupa u moja glafa.
Ja sum, malista, znao da Lupus u Beč radi na obaranje
Karađorđevića, svi mi na to išli, ali sum verofo da on to izvodi na
oproban zemunjski načinj: na ar-kapidžik, divanski, diplomatičeski. A

174
ne čupanjem tuđih jaja. Omraza na dvor mogla se i zaokolišnjim
putofima izazvati. Simeonski je običaj konkurenjtu smutiti pamet.
Čupanje jaja, kiria, nije simeonski običaj… Nije?… Nije!… A šta ćemo sa
Sečom srpskih vojevoda?… To se ne broji. Tako ajdučko doba bilo.
Ajdučko doba, ajdučki načinji. Ni Srbi nisu bili u načinj izbirljifi.
„Milovan Milovanović & Komp. – Pljačka na veliko i malo“ i bećari
Miloja Petrovića na sablju nam, a ne na zakonj, imanje kofiskovali…
Priča se da im ni vi niste dužni ostali?… Oposđipote, kiria! Branjili se! Ne
dali što je naše, što nam trud i pamet, što nam svi naši gurbeti, svi
Simeoni od Carigradskog testamentarnjo ostafili!… Priča se da ste, kad
su taj Miloje, pa posle i žena Milovana Milovanovića, 1813. pred
Turcima u Zemun prebegli, pokupovali njihove obligacije od
zemunskih trgovaca i preko Magistrata postigli zaplenu imovine za
neplaćeni dug. Da ste ih ostavili gole i bose. Da l’ je istina?… Afto ine
alitija, kiria – istina je… Pa zar nije grehota, Simeone, decu im bez hleba
ostaviti?… Grehota? Šta ti, škilji, znaješ što je grehota? Grehota je kad za
obligacije platiš 55.000 forinti, a u sanjduke im sudski najdeš jedno
pocepano šešir, jedno srpski grb i jedno okofano zub od divlji vepar! Grk
se odmah paraljizovao… A po Zemunju Srbi pronosili još i gore…
Nekem da pripofedam! Što da se sekiram?… Bun. – Dobro. Ali da se ne
smeješ. Pričali kako, kad ga otvorio, Simeon u sanjduku našao Milojevu
vizitkartu… Što je tu neobično, pitaš… Stafio je čofek da se znaje čije su
stvari u sanjduku! E pa neobično bilo što je za posetnjicu izabro govno,
gospođo. Celu masu sačinjafalo govno srbijanskog poglafice i ništo
drugo!… Pričaću ti o tome još ako stignem… Zamaram ti se brzo, moja
Tomanijo. A kako i ne bih?… Stalnjo mislim. – Kime ke skeftome… Ništo
ko misao ne ubija. Nikađ joj kraja. Dušu dalo za Sizifa… Ja sve konjtam
da je i onaj njegov kamenj neka miso. Miso koja bi s druge strane brega
da prejde, da se dofati neke druge strmine, a ne da se vazda istom
kotrlja… Nisu Grci magarci da guranje kamenja za kaznu drže. Radenici
celi žifot kamenje guradu, pak što im fali?… Misliti je kazna, gospođo,
misliti uzamanj. Nadati se zabađava da će ti miso najposlek negde i stići,
nešto ti za tvoj truđ u nadoknadu dati. Da ćeš sa svo to siljno mišljenje
profitirati… Valjaš kamenj donekle, koj zna dokle? Šta ti znaješ kolko je
brdo kada se nikad na vrh nisi prepeo? Misliš, još malo pa ćeš teret
preko prevaljati, a on ti se izmakne i odvalja u podnožje. Ponofo ga
guraš. Drži te što se nadaš da si blizo vrhu, i stalnjo ti se čini da si sve
bliže… A kako ako ne znaješ koliki je breg? Možda i breg raste? Za kolko
ti kamenj izguraš, za tolko i on poraste. Ispada da si ti sa tvoj kamenj
uvekna isto mesto… Ja, doduše, nisum filjosof. Kao otac. Nisum za

175
filjosofiranje imao vremenja… A i uvek sam dobifao. Samo koji gube, u
filjosofiji su jaki… Ali opet, onamo u našom krefetu, meni izgleda,
Tomanijo, da smo mi pomalko i filjosofirali. Pričali što je svakome preko
dana pasiralo, šta je ko radeo, pa smo počesto o tome noću mislili
drugačije nego kad nam se to dešafalo. A zar to nije slavna grečeska
filjosofija? Filjosofija ti je, po meni, sposobnost da vidiš stvari u drukčiji
srazmer nego što one na prvi pogled izgledaju. U njihov tajni srazmer. A
tajna je kao onaj breg što raste. Kažu. Čofek napreduje, sve veće tajne
razotkrivlje. Bun. – Dobro. A što ako i tajna napreduje? Ako sve
tajnovitija postaje. Što čofek više zna, tajna postaje sve veća. Već je i
Sokrates rekao: „Ksero oti tipota den ksero“. – Znajem samo da ništo ne
znajem… Raste brdo, Tomanijo, a ja trgofac naviko da mi se računj u
dinar slaže, da mi svaki ulog profit odbaci i špekulacija svaka na nešto
izajde… A na što miso da izlazi? Ona je da se misli i to je svo njeno
izlaženje. Mozak je Sizifov kamenj. Sizifa da kinji, a ne da mu zarađu
donosi… Tako je i sa ovo moje mišljenje… Skeftome – mislim, guram
kamenj uz brdo koje raste… A za injtrigu da smo dahijama prodali
nahijske kneževe, to je, kiria, jamčim vam, čaršijska fama još iz doba
grko-srpske omraze. Jesmo se protifili srpskom kefalohorionu –
avtonjomiji, jesmo je prečili, ali ruke u krv nismo umakali. Zar bi inače
mene izabrali da u ime cele grčke škole na kraj godišta 1838. recitiram
Početak bune na dahije, ispred roditelja i gostiju Srba i Romeja, na čelo sa
Simeonom Grkom, u kojoj se pesmi, kao što ti poznato, posečenji
kneževi poimence pominju:

„Dok pogubim kneza Palaliju,

Dok pogubim i Jovana kneza,
Dok pogubim Stevu Jakovljeva,
I Jovana kneza iz Krsnice,
Dok pogubim do dva Čarapića,
Dok pogubim Crnoga Ðorđija,
Dok pogubim protopop Nikolu,
Dok pogubim Ðorđija Guzonju,
I njegovog brata Arsenija,
Dok pogubim protopopa Marka,
Dok pogubim do dva igumana,
Adži Ðeru i Adži Ruvima,
I vojvodu Birčanin Iliju…“

I da je Simeon Grk zaista njihov krvnjak bio, zar bi se unjuku dala

176
počast da se pred najviđenijim nacijonalnim publikumom sa ovom
slavnjom pesmom producira?… Uostalome, ako smo i kakvu štetu
pričinili, pošteno smo je otplatili. Šta smo mi Cincari sve, koje ljude i
kakva ustrojenija ovoj zemlji dali! Zaleglo bi to i za dva puta više
vojevodskih glafa… A i vreme bilo, saklonji Bože. Jebenjo. Tek iz Azije u
Jevropu ušli. Prafome se Divanu svikafali. Pregovorima, razgoforima,
sretanju napoljak puta. Politici se podučafali. A politika ti ne razlikuje
sredstva. Ona ima oči samo za celj. Šta politiku briga za Tenkina jaja, oče
li se ili neće o kaljdrmu obijati? Nek se truckadu dok istoričeski poso
vrše. Posle mu se utege mogu iz dvora štafetom poslati. Utege i
izvinjenije: Lipumepoli, userdno žalimo, greška!… Naravski da i tu, kao i
u svemu na ovaj svet, važe dve mere, dva kanjtara. Dok su na toržišću
bila Tenkina jaja, Lupus mislio: Lipume poli, politika, gos’n Tenka, šta
ćemo! Taka prafila igre zemlje Srbije; ali, ako bi ta politika i njegova
blagoslovenja jaja ushtela o kaljdrmu da grufa, rikno bi ko bivo: Ti ine
afto, Servi? – Kakva vam je to, braćo Srbi, politika? Nije to, braćo Srbi,
politika nego razbifanje ljudskih muda!…

177
 TEODOR: A ja tebi kažem da je Emil mene, tamo u Stefanovom
kabinetu, držao pod ključem!…
MAKSIMILIJAN: Zašto bi on tebe držao pod ključem?
TEODOR: To je upravo ono što želim da isteram na čistinu.
MAKSIMILIJAN: Misliš li da je hteo nešto od tebe da sazna?
TEODOR: Imam đavolski neprijatan utisak da je on hteo nešto sa
mnom da uradi…
MAKSIMILIJAN: Pa nije čovek ništa uradio.
TEODOR: Nije. To je istina. Ali možda samo zato što je doznao ono
što je hteo. Ali, šta bi to moglo biti i zašto – ne znam.
MAKSIMILIJAN: Kako bi bilo da na tome i ostane? Jedan porodični
skandal za veče je sasvim dovoljan da duhove drži u pokretu…
TEODOR: Ne znam… To naprasno interesovanje za regentovu
bezbednost… Ja nisam čuo da on važi za nekog egzaltiranog prijatelja
dinastije…
MAKSIMILIJAN: Otac mu je, stari Jakov Baltazar, bio lični prijatelj
kralja Aleksandra. Šestojanuarski režim ih, međutim, razilazi. Jakov
Baltazar odlazi u Beč i tek nedavno se vraća. Strogo uzev, on i nije bio
emigrant…
TEODOR: Ni prijatelj dinastije, zacelo. Ne vidim zašto bi to bio
Emil.
MAKSIMILIJAN: Vojnička čast, tradicija, zakletva i sve ostalo čime
vojnici izvinjavaju svoju apsolutnu beskorisnost.
TEODOR: Kad je Kruna u pitanju, nije ta čast kod nas bila nikada
naročito osetljiva.
MAKSIMILIJAN: Na čemu smo onda sad?
TEODOR: Na tome da je Emil iz razgovora sa mnom saznao da se,
povodom njegove naredbe Bledu, od nas nema čega plašiti.
MAKSIMILIJAN: Čega bi se uopšte plašio?
TEODOR: A šta ja znam.
MAKSIMILIJAN: Ono što sam od njegovog razgovora čuo nije nešto
što bi čoveka…

178
 TEODOR: Otkuda je on mogao znati koliko si ti čuo?
MAKSIMILIJAN: I ti sad misliš da je on to od tebe hteo da sazna.
TEODOR: Ubeđen sam. Uostalom, pitao me je. Sasvim otvoreno.
MAKSIMILIJAN: I šta si mu rekao?
TEODOR: Istinu.
MAKSIMILIJAN: Prilično murdarski za jednog političara od
karijere, zar ne?
TEODOR: Nisam video razlog da nešto prikrivam. U vreme
razgovora s njim, naravno. Sada bih, verovatno, drukčije postupio.
MAKSIMILIJAN: I tako on sada zna da nisam čuo ništa što se
racionalno ne bi dalo objasniti?
TEODOR: Što nam dopušta pretpostavku da je u njegovom
razgovoru sa Bledom bilo i nečega što se ne da baš tako lako racionalno
objasniti…
MAKSIMILIJAN: Samo, šta bi to moglo biti?
TEODOR: Nagađanjem nikud nećemo stići. Najbolje bi bilo da ceo
razgovor još jednom provetrimo.
MAKSIMILIJAN: Slušaj, ja nisam zamislio svoje Badnje veče kao
policijski trening!
TEODOR: Pođimo od njegove srdžbe što si preko centrale
kontrolisao s kim je Turjak razgovarao…
MAKSIMILIJAN: Iskreno da kažem, to bi naljutilo i mene.
TEODOR: Ali te ne bi navelo na zaključak da je posredi vojna
špijunaža.
MAKSIMILIJAN: Tako je rekao?
TEODOR: Otprilike.
MAKSIMILIJAN: Špijunaža je danas zanimanje u modi. Svi svuda
vide špijune. Ja lično ni tu ne vidim ništa neobično, pogotovu kad je reč
o vojničkoj pameti.
TEODOR: Čak i kada je u pitanju čovek koji svoje sumnje ne
saopštava Abveru, nego jednom ministru Krune?
MAKSIMILIJAN: Ne znam da nisam baš to učinio!
TEODOR: Šta učinio?
MAKSIMILIJAN: Saopštio ih Abveru.
TEODOR: Ako je to šala na moj račun, da znaš, sasvim je
nezgrapna… U redu. Alarm je prilično ubedijivo objasnio vežbom.
Međutim, tu negde nastaje preokret koji dovodi do zaključavanja vrata.
Razgovor do jedne tačke teče konvencionalno, mada ne mogu reći i
prijateljski, a onda on počinje da se ponaša čudno…
MAKSIMILIJAN: O čemu je bila reč kad se on počeo čudno

179
ponašati?
TEODOR: O konjskim trkama.
MAKSIMILIJAN: Šališ se?
TEODOR: Ja najpre razvijem neku parentezu o konjskim trkama,
porodici i politici. On ne reaguje. A onda mi iznenada stavlja do znanja
da se njegov razgovor sa Bledom tiče jedne vojne vežbe. Ja se
zadovoljavam objašnjenjem, mada izražavam čuđenje što se vojnici
maltretiraju na praznik.
MAKSIMILIJAN: A onda ti, pretpostavljam, pukovnik odgovara
slavnim vojničkim žargonom u kome se sve, uključujući i pomračenje
sunca, objašnjava Pravilima službe?
TEODOR: Tako nekako. Kazao je nešto u smislu toga da se u vojsci
sve zasniva na neprijatnim iznenađenjima. Ponaša se sasvim normalno.
Čak se i neki rođački odnos uspostavlja. Ali ja primećujem da je ta
doktrina iznenađenja, verovatno, razlog što se na telefonu ponašao kao
da nije reč o vežbi nego o pravom alarmu, i on se menja… Da, tu je
čvor… A ja ništa nisam time mislio. Bila je to jedna od onih rečenica koje
ispunjavaju konverzacione rupe… On, međutim, predlaže da se
zaključamo. Daje utisak da mi ima saopštiti nešto vrlo važno, u
državnom opsegu značajno, što ni do kraja ne čini. Naprotiv, on je taj
koji pitanja postavlja… Razumeš li? On se promenio onog časa kad sam
spomenuo pravi alarm!
ARSENIJE: Ne zavaravaj se. Danas ništa nije pravo. Malopre sam
pobliže razgledao onaj Emilijin porcelan u trpezariji. Te šolje su kitajske
koliko sam ja…
TEODOR: Poželjan i zanimljiv.
ARSENIJE: Pa ja se i ne trudim da budem. Meni ne trebaju glasovi
kao nekima ovde…
MAKSIMILIJAN: Mada bi ti jedan sasvim dobro došao.
ARSENIJE: Koji?
MAKSIMILIJAN: Dobar glas.
ARSENIJE: Ako si besan što ne čitam tvoje novine, znaj da u tome
nema ničeg ličnog. Ja sam prestao da čitam novine otkako su počele da
donose ratne izveštaje… Jeste li čuli da su opet bombardovali Bardiju?
TEODOR: Šta se to tebe tiče? Nemaš, valjda, kuće i u Bardiji?
ARSENIJE: Nemam, naravno, ali sam ih mogao imati. To dripce ne
bi zaustavilo.
TEODOR: Ne mogu reći da bi.
ARSENIJE: Šta ti radiš u toj vladi, Teodore, osim što jedeš moje
pare? Ja ne opažam da tebe sva ova rušenja zabrinjavaju.

180
 TEODOR: Zašto bi me zabrinjavala? Ja nisam ni engleski ni nemački
ministar.
ARSENIJE: Ni jugoslovenski, bojim se. Inače bi se potrudio da
saznaš šta su izjavili vlasnici zgrada u Beogradu na svom poslednjem
protestnom zboru…
MAKSIMILIJAN: Sablja i kanije, gospodo. Dolazi domaćica!
EMILIJA: Pa kako se zabavljate? Kako tvoja vlada, Teodore, kako
tvoje novine, Maksime, i tvoje noge, Arsenije?
ARSENIJE: Zahvaljujem. Blagodareći tvojim kaljačama o kojima
sam odavno sanjao – odlično. Pogotovu što patim od stomaka.
EMILIJA: Pa što ne ideš kod Farmaflore?
ARSENIJE: Samo mi uzimaju pare.
MAKSIMILIJAN: Onda se ne čudim što ih smatraju čudotvorcima.
ARSENIJE: A povrh, sećaju me na onog probisveta Pelagića.
EMILIJA: Nisam čula za gospodina iako poznajem sav bolji svet.
ARSENIJE: Ne čuješ jer na ušima sediš. Rekoh ti da je probisvet.
MAKSIMILIJAN: Mnogo si zastareo, Arsenije. Zar ne znaš da su
danas probisveti srce najboljeg društva?
ARSENIJE: Tako? Pojma nemam. Nikad nisam imao vremena da
pripadam boljem društvu. O tome bi s mojom Katarinom morao da
razgovaraš. Ona priređuje prijeme četvrtkom, na koje dolazi silan svet
da ždere moje sendviče i kolače.
TEODOR: U tom pogledu se na mene ne bi mogao požaliti.
MAKSIMILIJAN: Ja sam, priznajem, bio nekoliko puta. Želiš li u
gotovu ili da ti napišem ček?
EMILIJA: Smiri se, Arsenije. Gledaj da se nečim zabaviš, a ne da se
stalno jedeš. Zato i imaš neprilika sa srcem…
ARSENIJE: Stomakom, stomakom, ako to nešto pomaže!
EMILIJA: Sa nečim, u svakom slučaju. Kako ti se sviđa prijem?
ARSENIJE: Kakav prijem? Nemam ja vremena za prijeme. Moglo je
biti i znatno gore. Danas se ni u šta ne možeš pouzdati. Ovaj Teodor
nema pojma u kakvom je stanju beogradski kućni fond, a hoče da vodi
zemlju. Onaj ti porcelan u trpezariji nije kitajski. Zbogom…

181
 Načitko vidim, dok se i svi jebenji političeski računji ne svedu,
nema da se obeduje. Smungom ši dapoja, va soc spun logarismolu – najpre
jedi pa račun izvedi, za dedu ne važi. Pedeset osmu tek načeli, a gdi su
specificirani izdaci za Svetojandrejsku skupštinju, podmazifanje
narodnji deputati, gošćenje elektoratskog tela, Gazda Filip i njegove
terazijske korteške aramije! Zamrknućemo, Tomanijo, nema boga! Od
kafenu gorčinju usta mi se skvrčila. Rakiju, dabom, ne diram. Glafa mora
da mi je čista i podmazanja ko registar-kasa. Na dva fronjta bitku bijem.
Sleva me pritisko Lupus, s one njegove upaljene oči i čibuk, zdesna g.
Petronije sa dokumentarnji dokazi i plajvazi. Smertoubistvo! Otac, ko i
uvek, ni za šta. Kod dede monjet brez prođu. Fotelj mu došo ko grobnoje
mesto, u koje ga, odevenog u crn gerok, strpo strav… A i bolje da se ne
meša. Čim zine na onom svom crkvenjom jeziku, napujda staroga na
neku kuknjafu i lemenjtaciju… Tako se Kitajac prefario „i čest imao
blagosklonog otca izvestit“, da mu liberalji nudu portfelju popečitelja
pravde i narodnog prosveštenija kada se sa velikaškom stranjkom svrši,
i da im on nije odrekao pristanak. Lupus da pomanjita. Sramota je
pričati, ali naši smo, kiria, jureo oca oko astalja da ga predafi:
Kleftis! Aharistos antropos! Ktinos! Koj te, bre, nezahvalniče, nauči da
se ko brav pod narodnu sekiru podmečeš? Koji se to od Njagoa ikada na
ovako nerazboran način politikom bavio? Da ga svaka kafanska šuša
može videti, čuti i o njemu sud davati? Da ga fukara ulična na
odgovornost može pozivati? I Serbske novine proizvesti u terzijskog lutka
na kome će javno mnenije probati svoje pelivanske kape i praporce? I
misliš li ti, hondrokefalos jedan hadžijski, da Grku i meni nisu podmetali
sovjetničke i popečiteljske fotelje i podgovarali nas da se i mi jednom
narodu u auzlogu pokažemo? Da se od svih Njagoa samo u tebi, iščadiju
grečeskom, iznašao cincarski mozak državnom upravljanju podoban? Pa
je li se iko od Simeona na taj kvarni mamac uhvatio? Nije. Dabome da
nije. Pios bori na dini enjiisija kati tetio – ko da ti se zato podjemči? Nismo
mi magarad da iz ministarski fotelj politiku teramo, kad je i bolje i
bezbednije možemo terati iza pulta svog kontoara! Da nama gospoda

182
ministri antišambriradu, a ne mi njima da džonjamo po one njihove
prašnjave čekalnice! Ne vodi se pametna politika sa bine, gdi te gađadu
mućkovima, nego iz lože, da možeš izići ako ti se program ne sviđa! Da,
izići, a po potreba i ti jaja dohvatiti!
Odalečeni ste, otec. Za ščesnog počitujem muža koji se
vostanovljeniju pravice i pravoučenija u otečestvu može posvjatiti.
Šta veli Kitajac? – pita deda.
Da je srećan čovek koji se može posvetiti uvođenju pravde i
ćudoređa u svojoj domovini.
O andres! O andres! – lamenjtira deda.
Golema su priključenija u Serviji, otec. Od naroda se tvori nacijon,
od nerasuždne tarapane – istorija.
Istorija? Kakva istorija? Ti mas afora i istoria? – Šta će nama istorija?
Istorija je za bogate i velike narode, koji mogu da je plate! Cincarima ne
treba istorija! Da je Cincarima trebala istorija, davno bi je napravili!
Valjda smo toliko promućurni za jednu istoriju? Ali smo još pametniji,
pa zaključili da bi nam samo od štete bila. I po život i po trgovanje. Bolje
je sa istorijski narodi trgovati nego sa njima povesnicu deliti. Ne kažem.
Den ksero. – Možda bi i mi veliku istoriju imali. Kao Fenikčani, Grci,
Latini. Možda. Stvarno ne znam. Ali jedno znam, Kitajac, znam da nas
ne bi bilo da u njoj uživamo. Bili bi u međuvremenu pod njene slavne
datume posahranjivani. Živeli bi testamentarno. U knjige i slikovnice. Jer
gde ti je mnogo istorije, tu ti je, Hadžijo, posigurno, malo sreće.
Po tebi, dedo, ispada – kažem, u duši se slažem – da su nacijoni
srećniji ukoliko im istorija manja. A da su najsrećniji oni koji je uopšte i
nemaju.
Malista, unuk, malista! – Tako i jeste. Našu slavnu jelinsku državu
nije ubila trgovina, filosofija i poezija. Ubila je istorija. Alamunja
istoričeska Aleksandar je stuko. Nisu Aristotelo, Evripid i Fidijas!…
Otec se opet javi, nisum ga ni ja sasvim razumeo. Ali bilo nešto u
smislu da se nama Aromunjima odafho anacijonainjost prekonjosirala, te
da je krajnje vreme da se „ta neščasna fama kakvim otečestvenim
preduzećima soveršeno, do osnivanija, obezrazloži“.
Ali ne javno i za sebe! – grdi deda. – Ako već moraš praviti istoriju,
pravi je tajom i za druge. Nisi smetenjak da je praviš za sebe, i to još na
sokaku! Tebi od istorije ne treba orden, nego profit. Ordenje i datume
neka zadrži. Ionako đavol i po koštadu…
Tako smo mi pravili istoriju. To je bio naš, Firmin, simeonski
način… Oca, na nesreću, obuzo prkos ko bolnika pred smrt… Ne sme
izrekom da se usprotifi, al’ neće ni da obrekne da će još sutradan

183
liberaljima odreći kanjdidaturu. Lupus se toljko razgoropadio da počeo
goforiti kvarnjim jezikom svoje kragujefačke mladosti:
Oćiš i ti, Kitajac, u istorija? Oćiš, škilji, u serbska istorija da uđeš, a
ne znajiš ni da pucaš? Iz pistol, znajiš li? Ne znajiš! Što se ondak u
gomna zatrkuješ? Zar ti, mator, za prafila igre u ove krajove ne znajiš?
Za regola tu pehnidiv od srpsku politiku? Ne znajiš, hondrokefalos kitajski,
da se u srpska politika brez kubure ne može. Da ti za nju ne treba
retoričnost i pamet, nego suv barut, brze noge i da te Bog ispod oko ne
ispuska! Kanuner, bre, treba da budeš pa da poslek jednu srpsku
parlamentarnu debatu štogod mesa od tebe pretekne! Vidi se, ko soha se
stanjio, duša ti u nosu, a ministar bi da budeš! Ni tele rukama da sobališ
ne možiš, a pravdu bi i prosveštenije po Srbiji delio!
Jedva ga saberemo. Bar da ne viče i sokak aljarmira. A po nama
neka tanjcuje. Mi smo Firmini.
I nemojte mi samo reći da se promenilo vreme! I da sad i kod nas
važi evropejski protokol!… Otkad Grka nestalo, nema više ovde ničeg za
menjanje. Ni vremena nema. Ola ine akinita san matiazmena. – Sve
ukopano i ukleto stoji. Menja se samo barut u cevima… I kakva vam je
to crna parlamentarna procedura po kojoj se, namesto repliciranja,
izmenjuju meci? Po kojoj sekretar Narodne skupštine poručuje g.
predsedniku da će mu, lane li još koji amandeman, na licu mesta glavu
otkinuti! I po kakvom se to, molim fino, protokolu na ta evropejska
Svetoandrejska skupština Stevča Mihajlović i Toma Vučić malne satrše
kuburama?…
Ne znajem je li se sećaš, kiria? Dvor okreno topove na Skupštinju.
Deputati narodni za to čuli pa, na formu Francuza, zaključili da se ni na
kaku pretnju ne razilazidu. Pre da bracki zagrljeni izginedu nego da se
izdajničkom i tiranjskom knjazu pokore. Ali se još ni mastiljo sa
zapisnika te termopilske odluke nije sasušilo, neko viknu „Vojska“, i
narodni deputati, još onako konvenjtski zagrljeni, zaglafiše vrata, sve
žifo izgaziše, i bi se načisto po kućama rasturili da narod sa sokaka nije
puške na njih uperio, te ih natrag povrnjuo. Natrag u istoriju, gospođo,
iz koje hteli sasvim simeonski, cincarski da uteknu.
Kako se gdi okreneš – zaključuje deda – u toj našoj politici na
puščanu cev naiđeš. Puške i noževi na sve strane. A iznad, topovi
zjape… Čuo sam da čak i bivši knjaz, kad ga oko astala vijali da potpiše
abdikaciju, razdrljio mundir i zavapio: Pucajte ako sam kriv. Čak ni prvo
pravno lice u državi ne očekuje da se posao obavi perom, nego
metkom!… I u takvoj zemlji, od koje bi se i Herkules prepao, ti oćeš da
ministruješ? Oćeš da politiziraš ovde, gde sve živo iz pojasa kuburu vadi

184
čim iz pameti više nema šta da izvadi?… Samo će da izgineš, Firmu u
trošakbaciš! O nesrećo – o tis anankisl…
Opet sahar, valerijan, masiranje… Farmazon se povrnuo, ali
Hadžijino ministrovanje zauvek propalo. I sve do ovoga Teodora nismo
u avzlogu nikog za pokazivanje obščinstvu imali. A na šta će ovo izići,
videćemo. Ne znajem. Belu aurlo – neki pas zavija, gospođo. Dobrome se
ne nadam. Politika je ko kurva. Nije da sa njom pod ruku korzom
paradiraš, nego da je u nekom budžaku, askumtu – tajom, miluješ.
Za komisara Visoke porte – nabrajam – koji nam došao pravdu deliti
i knjaza Aleksandra sa Sovjetom miriti, osamnajstoga marta: 5.000
zlatnih dukata; za delovođu mu, efendi Kabula: 2.000; svega,
osamnajstoga marta, godine 1858, iz Firminu kasu, a pod stavkom „Za
unapređenije trgovine sa Turskom“, izdato: 7.000 dukata…
I ti su se Turci povampirili! – reži deda. – Još pedeset i treće je taj isti
Etem-paša sultanov ferman doneo za samo 2.360 dukata i još je do neba
skakao, a sad je to i za usranog pisara ništa. Mora da im je već i kraj
blizu kad su toliko skupi postali…
A okrom što im dao Kapetan Miša.
I oma vidim – izgrešio. Nije bilo zdrafo Anastasijevića pominjati.
Jeste da su u sobaljivanje dinastije, refenski, kao jedna firma radeli, al’ im
konjto separatanj bio. Šta je onaj protifu dede imao, ne poimam, biće se
konjkurencije plašio, ali ga Lupus očima nije mogao videti. Blagodareći
tituli „arendatora praviteljstvene srpske soli“, Kapetan Anastasijević je
još bio prvi gazda u Srbiji, a Simeon tek drugi. I na vodi nas tuko. Na
svake njegove dve lađe, naša po jedna plofila, premda mi držali više
komarašija i naša dereglija Argo imala najveći tonaž u Knjaževini.
Gospodin Anastasijević? Taj što je počeo sa šest groša, a sad se ceni
na dvadeset miliona dinara?
Taj.
Enoite. – Dabome. Ali taj nema kitajske monahe u familiji. Sinove
ima. Delije. Jednog priženio sa Karađorđevići, drugoga sa Čarnojevići, a
ostale u ministarske kuće ponamešto. U svakom političeskom toru –
manđriu po sina gaji. A on personalno najmasniji miraz inkasirao kad se
oženio sa državni solni monopol… Da sam se ja, namesto sa tvoju mater,
sa srpsku sol oženio, gledo bi sad on meni u leđa…
Za predsvetoandrejsko agitovanje i prijateljsko ubeđivanje graždana
– nastavljam – pod stavkom „Sanacija tržišta“, sumarno isplaćeno 6.450
zlatnih dukata u gotovu i razne robe u vrednosti od 2.400 dukata. Svega
dukata 8.850.
Kirie imon! 8.850 dukata za pamfleti, novine i papiri?

185
 Kaki papiri, dedo? Za deputatske glave. Deputatska glava osrednje
parlamentarne kakvoće košta ti danas proksimativno 100 do 300 dukata.
A neke najuglednije na pijaci i do 500.
Oime, oime! Ta toliko ni u Beču ne koštaju!
Tamo je, valjda, veća ponuda, veća Skupština. A i vremena se, dedo,
izmenila. Prošlo zlatno doba, kada je, kao na onaj parlamentarni
panađur ćetrdeset osme, Vučić trebo samo da se krvavim ćurkom ogrne
i kuburama zamaše pa da izglasa kakvu hoće rezoluciju. Sada se za
svaku reč u skupštinskim proglasima moraš cenjkati i pogađati…
Vidim, vidim. Još dojako srpska glava ni nekoliko krajcara nije
vredela, i najveće si zabadava, samo na komplimente, mogao dobiti, a
sada ko da je od dijamanata sačinjena. Eto gde nas je odvela vaša
slobodna trgovina, uštavotvorstvo i ekonomičeski šematizmi!
I ja sam – veli otac – u rasmotreniju ove pečalejše praktike vašega
unuka a moga gospodina sina nepokolebivo protislovio, ali sam pred
vašim auktoritetom soveršeno bio nemoščan.
Kakvim auktoritetom, skilos? Gdi sam ja auktorizovo da se toliki
novci prospu na Narodnu skupštinu?
Jesi, dedo, samo zaboravio, biće.
Da li ste se bar pogađali?
Kako pogađanje, gospodine? Otkuda se možeš sa narodni
predstavnici pogađati? Nisu to trgovci da se cenjkaju… Zna se pijačna
cena svakome…
Kako je krenulo, skupštine će se sazivati kao sezonski vašari, pa ako
za svaku imamo da ispovrtimo po 8.850 dukata, odmah možemo dućan
da zakatančimo… Lipume poli – vrlo mi žao! Ja taj trošak ne mogu da
vam priznam. Za polovinu još i možemo da vidimo, ali drugu polovinu
ima iz svog džepa solidarno da platite.
4.425 dukata iz svog džepa da platim? – užasnem se, Tomanijo. Je li
taj lud?
Na tebe bi došlo samo 2.212,50. Ostalo bi platio Kitajac. A i Firma bi
vam se našla. Samo bi po pola u gotovu isplatili, a ostalo na obligaciju.
Da vam se od prinadležnosti i vašeg dela profita svakog obračuna
odbiva.
Pored auktorizacije ni na pamet mi ne pada da plaćam! – kažem. –
Ako je to Firmi mnogo troška, neka se mane štimovanja narodnih izbora.
Situacija rofita. Vidim da bi me najvolio čibuknuti. Ali mu se ne
izplati. Dođe mu ko da subifa dužnjaka. Kako da se naplati ako ga
stuče? Savlađuje se, premda ga, sotonju, to košta žifota. Postaje ko
makedonski pamuk mekanj. Tu smo, velim, sad si moj.

186
 Arga, arga – polako! Svoji smo, nismo dušmani da se oko dinara
koljemo.
Slažem se – velim. – Štrikliraj trošak na Firmu pa da krenemo dalje.
Ako da vas ubeležim za po 1.000? Šta ti misliš, sine?
Kitajac je neočekivano unapređen u sina, a ja u Simeonula.
Porodičnom skupštinjom veje ljubeznost i dobrodušje. Čekam Hadžijin
odgovor i mrznem se. Teši me jedino što se mrzne i deda. Ni meni ni
njemu nije do nofaca. Simeonsko načelo je posredi: izvuči iz prilike
najviše što se može, profitirati po svaku cenu, ma i najmanje, ali
profitirati svakojako.
Ja kako predmneva moj sin – kaže Hadžija.
A kako gospodin sin predmneva? – škripi deda. – Da li mu je i 800 –
oktakosi, mnogo?
Nije mnogo, ali je nepravedno.
700? – Eptakosi? I samo 300 u gotovu? Ne dođe ni 34 dukata
mesečno za godinu.
Lipume poli, dedo.
Eksakosi? – Samo po 600?
Otac, nažalost, nije izdržao. Biće, sramota ga bilo.
Ja ću, ako dopustite, da platim za oba – rekao tiho. Nećete! –
viknem. – Niste ludi.
Ti onaka te vese? – Šta se ti mešaš, skilos?
Nisum više Simeonulo. Poso svršen, opet sum posto Firmino pašče.
Pišite, gos’n Petronije, da kir Simeon Njegovan, Hadžija, duguje
Firmi 1.200… ili je bilo uglavljeno na 1.300?…
1.200, gospodine – kaže sekretar.
Bun. Onda 1.200 dukata, isplativih u gotovome 600, a resto po 50
dukata mesečno za godinu dana.
Čekajte, g. Petronije! – ne dam se još. – Troškovi za Svetoandrejsku
skupštinu auktorizovani su u dedinom pismu od 21. novembrija lanjske
godine.
Petronije! – kaže deda mirno. Otkako je Firma dobila spor sa
Hadžijom i sa mnom, uminuo nekako. Smirio se kao nahranjena mačka,
spremna da ubuduće pokojeg miša i žifa propusti.
„A glede predstojeće Skupštine“ – čita g. Petronije – „ja sam, dragi
sine Simeone, već i povodom izborne kampanje, pisao da nije naše
ometati suvereni narod u izboru deputata, jer ako 500 poreskih glava
jednog poslanika bira, nikojeg, ni poštenog ni nepoštenog načina nema
da sve te rasturene pameti u jedan jaz zajaziš i sve te potočiće pod svoj
mlin uteraš. Osobito što nije važno kako misli onaj ko deputate bira,

187
nego kakvo je deputatovo mnenjije. A povrh toga, svačijem mišljenju
nije ista vrednost, pa ni cena. Na svakih deset glava jedva ako se jedno
mišljenje u nešto broji. Takove, od one deputatske močvare, separirati i
svakome shodno njegovoj meri pristupiti. Pri tome se nadamo, ljubazni
sine, da su većini interesi srpskog naciona srcu najpreči, ali ako bi se,
ljudi smo grešni, slučilo da imaju i kakove druge, inokosne interese, na
vama je da ih sa opštim uštimujete, sredstvima kojima ste kao trgovci
vični. Znajte pride, da bi se nesrećno otečestvo od daljeg dinastičnog
mućkanja spasilo, nikakav trošak ni duševni trud nije preteran. I
najposle, dragi sine, za Firmu bi i za sve nas bilo probitačnije kad bi ovaj
posao mladome Simeonu prepustio. Premda ne podmećem da bi za
njega bio nesposoban, pričinjava se ipak da tvoje moći više leže na
duševnoj strani, o čemu ćemo, kao i o tvojim hadžilucima usred krimske
krize, ako Bog da, po mom povratku iz izbeglištva, opširno
razgovarati…“
I sada, Simeoni, gde je tu moja auktorizacija za onih 8.850 dukata?
Nigde. Stvarno nigde.
Što bi se rito, Tomanijo? Čofek striktnjo kazao da se ne mešamo u
izbore. Sve je ostalo ispod reči, a od toga se dispozitifi ne prave. Kad bih
ga pitao šta mu znače „sredstva kojima smo mi kao trgovci vični“ i
pomoću kojih bi deputate sa nacijonom trebali uštimafati, on bi zacelo
kazao da je mislio na reklamiranje naše robe, to jeste našeg mišljenja.
Nipošto na korumpiranje. Teos filaksi… A šta ćemo sa nešteđenje
troškofa, papđuš?… Kakvih troškova, dete?… Pa za uštimafanje,
papaušl… Ja sam mislio na troškove duševnog truda, a ne novac… Mano
se preganjanja. Koja vajda. Nastafio sa polaganjem računja o „duševnom
trošku“ koji se, odnekud, samo u zveckajućoj monjeti mogao izraziti.
Svetio mu se tako što sum stavke, namesto trgofačkim jezikom, čito
onako kako su one glasile po bijogradski sokaci i kad padne mrak:
U tri navraćanja, tokom novembrija, marvenom gazdi Filipu
Stankoviću sa Terazija na ruke dali po 3.000 dukata, za opremu i ishranu
korteša, ili, ako ćemo finije, parlamentarnih sovjetnika, koji su, kad naš
duševni trud omane, uglavnom s konja, deputatske glave uštimavali sa
nacijonalnim interesima, čemu dodati još i 450 dukata za lazaretske
troškove i jednu saranu.
S te moko la draklu! – opsova deda. – Ne stoji ti tako, diavolon te
odneo, i u Firmine knjige?
Dabome da ne stoji. Tako stoji u deputatske glave. A, možebiti, i u
lazaretske registre. U knjige stoji da je tih 9.450 dukata izdato za
„unapređenje parlamentarne sovjesti i procedure u Srba“, i za bolničke,

188
te pogrebne troškove koji iz toga proizlaze.

189
 PUK. EMIL: E pa, rođaci, jesmo li se sporazumeli?
ADAM: Jesmo, čika Emile.
PUK. EMIL: Jedan neka preuzme Teodora, drugi Maksima. Naročito
na telefon pazite. Ukoliko ništa ne preduzmu, ni vi se ne mešajte. Ako
vam se učini da nešto spremaju, eliminišite ih…
AVRAM: Kako, dovraga?
PUK. EMIL: Odmamite ih nekud, zatvorite, učinite što najbolje
odgovara prilici… Takve stvari se ne mogu unapred predvideti. U
svakom slučaju ih za tih nekoliko sati onemogućite. U međuvremenu, ja
ću poslati vojnike da ih preuzmu… Jesmo li se razumeli?
ADAM: Jesmo, čika Emile.
PUK. EMIL: Javiću vam se kad krenem. Zdravo…
AVRAM: Ja, bogami, nisam.
ADAM: Šta nisi?
AVRAM: Nisam razumeo.
ADAM: Pukovnika?
AVRAM: Pukovnika sam razumeo. Nisam nas. Šta mi imamo s
time? Ja u svakom slučaju nemam ništa.
ADAM: Slušaj, Ari, trebalo je to da kažeš, a ne da se ponašaš kao da
si saglasan.
AVRAM: Šta sam se ja ponašao? Ja sam ćutao.
ADAM: I sad se povlačiš?
AVRAM: Ne povlačim se. Samo kažem. U stvari, meni je svejedno…
Treba nekako utucati vreme…
ADAM: Pretpostavljam da se po običaju šegačiš. Znaš, valjda,
koliko je opasno ovo što radimo.
AVRAM: Naravno da znam. Da ne znam, radio bih to iz naivnosti, a
ne gluposti.
ADAM: Misliš da je glupo što smo pristali?
AVRAM: Slušaj, Adi, meni se Teodor i Maksim ne dopadaju. Ni oni
ni njihova politika, mada, neka me đavo odnese, ako je razumem…
Verovatno se čovek tako provodi sa svakom politikom… Ali moja

190
antipatija još nije dospela dotle da im zbog nje razbijam glave…
ADAM: Ko govori o glavama? Čuo si Emila. Reč je o privremenom
eliminisanju…
AVRAM: Baš me zanima kako zamišljaš privremenu eliminaciju
dva čoveka srednje bokserske kategorije i u punoj formi koju daje
vlast?… I u prvom redu, zašto se mi uopšte u sve to mešamo?
ADAM: Zato što Teodorova vlada vodi zemlju u propast.
AVRAM: Zemlju koja ti je otvoreno saopštila da kao Jevrejin nisi
dostojan da uđeš u njenu vojnu elitu, o čemu, naravno, majku još nisi
obavestio…
ADAM: U pismu Vojne akademije piše da nisam primljen jer su sva
mesta popunjena.
AVRAM: Onda si ti nacionalni raritet. Kao prvi Njegovan za koga
negde nije bilo mesta, ti si za sociološki muzej…
ADAM: Šta ja znam, možda ni spreman nisam bio.
AVRAM: Ne pričaj koješta. Znaš da jesi. Rahela ima pravo. Nisu te
primili zato što si Jevrejin i s tim se treba suočiti. Izgleda da se ranije ili
kasnije svako od nas suočava sa saznanjem da svojim narodima trebamo
samo dotle dok ovima ne postane hitno da pronađu izvinjenja za svoje
istorijske promašaje…
ADAM: Ne znam. Srbi nikada nisu bili antisemiti…
AVRAM: Ne budi naivan. Antisemitizam nije mržnja prema
Jevrejima. Antisemitizam je urođeno negativno stanje varvarskog duha
koje se ispoljava u pogromu nad Jevrejima samo zato što su oni u svakoj
naciji u manjini. Kad njih nema, prazni se na nekoj drugoj manjini. Ako
ni njih nema, dobro će doći svako izdvojeno mišljenje, sve što ne može ili
neće sa većinom da drži korak…
ADAM: Možda si u pravu. Možda ja ovim hoću da dokažem sebi
kako nisam drukčiji od ostalih.
AVRAM: Da nisi Jevrejin, u stvari. Da nacionalno, patriotski misliš. I
da ti je, prema tome, kao i svakom Srbinu, mesto u Vojnoj akademiji. I to
je ono što ti je, ako baš mnogo ne grešim, pukovnik obećao pre nego što
sam ja naišao.
ADAM: Nije bilo reči o mojoj Akademiji. Samo o povlačenju onih
antisemitskih zakona…
AVRAM: U redu. Razumem. Ne zameram ti. Želiš da se s njima
izjednačiš. Ja, međutim, baš to ne želim. Ja hoću da budem Jevrejin…
KRISTIJANA: Oko čega se vas dvojica svađate?… Ja sam
Kristijana…
AVRAM: Njegovan ili Turjaški?

191
 KRISTIJANA: Ima li to nekog značaja?
AVRAM: Nema. I jedni i drugi su nemogući.
KRISTIJANA: Bravo!
ADAM: Ne slušaj ga. On ne misli tako.
AVRAM: Na sreću, mislim. Zar se mi već nismo upoznali?
KRISTIJANA: Ja se ne sećam.
ADAM: Prošle godine na Božić?
KRISTIJANA: Prošle godine sam ležala u gipsu. Ove godine nisam
imala sreću da slomim nogu pred Božić.
ADAM: Onda pretprošle. Mada je moguće da je to bio neko drugi.
KRISTIJANA: Ovde svi liče jedni na druge. Kao poštanske marke.
AVRAM: Za svaki slučaj, ja sam Avram. On je Adam. Zovu nas Ari i
Adi. Blizanci smo. Iz jednog jajeta. Monozigotični i identični. Da bismo
uštedeli u vremenu, on misli, a ja obavljam govor. Socijalno pripadamo
višoj srednjoj klasi. Rasno, jevrejskoj grani dične porodice Njegovan, čije
je dalje napredovanje i bogaćenje zaustavljeno jednim antisemitskim
zakonom što ga je donela cincarska grana iste porodice…
ADAM: Glupost!
KRISTIJANA: Stvarno? Ja o tim zakonima ne znam ništa.
AVRAM: Oni nikada ništa ne znaju! Zar nisu dirljivi?
ADAM: To je njegov smisao za šalu.
KRISTIJANA: Pusti ga. Ja volim da se svađam. Ja sam glumica i
zavisim od glasnih žica.
AVRAM: Svako mora od nečega da zavisi. Moj brat zavisi od
mene…
KRISTIJANA: Ja sam izuzetak. Ne zavisim ni od koga. Prosto,
visim.
KRISTIJANA: Donesi nam u međuvremenu nešto za piće.
AVRAM: Slušaj, ja sam usred jedne opasne misije…
ADAM: Avrame!
AVRAM: U redu. Šta piješ?
KRISTIJANA: Bilo šta osim vode.
ADAM: Nemoj ga uzimati ozbiljno. Sem toga, desilo se nešto što ga
je uznemirilo…
KRISTIJANA: Šta se desilo?
ADAM: Otkrio je da je Jevrejin i da mu je to milo.
KRISTIJANA: Šta je sad naročito u tome biti Jevrejin?
ADAM: Pojma nemam. Moraš pitati njega.
KRISTIJANA: I oko toga ste se prepirali?
ADAM: Ne baš sasvim.

192
 KRISTIJANA: Je l’ ti uvek govoriš kao na zavrnutu slavinu?
ADAM: Ne znam. Najčešće nemam šta da kažem. Ljudi ne shvataju
da poneki put stvarno nema šta da se kaže, mada se to kod mene
događa gotovo redovno.
KRISTIJANA: Ništa ne mari. Ja ću govoriti… Vidi li se na meni da
sam pripita?
ADAM: Ne. Ali se ne oslanjaj na mene. Ja te stvari ne zapažam.
KRISTIJANA: A zapravo sam nesrećna.
ADAM: Čemu to služi?
KRISTIJANA: Vidi se da si Njegovan. Takvo pitanje može da
postavi samo jedan stopostotni Njegovan… To bi značilo da bi trebalo
da te oteram dođavola…
ADAM: Pa što to ne učiniš? Ja se neću ljutiti.
KRISTIJANA: Zato što mi se sviđaš. Hajde da se prošetamo…
ADAM: Ne možemo.
KRISTIJANA: Zašto?
ADAM: Avram će nas tražiti.
KRISTIJANA: Ah, da. Monozigotični dragi brat. Izgubljena druga
polovina jajeta… Ostavićemo mu poruku da smo umrli od žeđi… Ideš li
u pozorište?
ADAM: Ponekad.
KRISTIJANA: Svi pozorišni komadi su dosadni. Zanimljive su samo
pojedine cifre…
ADAM: Ko je to rekao?
KRISTIJANA: Naš zajednički rođak ćika Arsenije. On, osim toga,
kaže da izuzev šifrirane kase ništa na svetu nije sigurno. Kako onda iz
njega izvlači tolike pare, nisam pametna… Hajdemo da se prošetamo!…
ADAM: Ne možemo.
KRISTIJANA: Zašto?
ADAM: Avram će nas tražiti…

193
 Našte srca opisujem Narodnu skupštinju na Sv. Andreju
Prvozvanog. Oće deda sve da znaje. U čaršiju kad sajde, priprafan da
bude nevešt se prafiti… Otac ćuti. Srami se. Od čega – nema. Ni za šta
Kitajac ni prstom nije mako. Sovjest mu branjila. Samo buljaznio sa oni
njegovi liberalji iz Beč i Pariz. Nacijonalni Riđorsimenjto! Jengleski
parljamentarizam! Srpska Magnja karta! Prafa čofeka i graždanina!
Uštavno uštrojavanje! Otečestvo! Teos filaksi! – Saklonji Bože!… Ali nešto
stvarnjo, ručno, da doprinese obaranju Karađorđevića, ni gofora! Sav
posao površili Gazda Filip sa svoji „parijamentarni sovjetnici“ na
konjima, ja sa našim katanjima i velikaši iz Sovjeta…
Lupus sluša. Mrzovoljno komentira. Akrivo!… Poli akrivo!… Ine poli
akrivo!… Sve mu sad suviše skupo. Ko đeneral posle bitku, ne mari o
poginulima da sluša. Raćunj mu kvare. Gospodin Petronije vata nekakve
sitnje note. Što, ne znajem. Nećemo, valjda, ovakva mućkanja češće
ponavljati. Jer, izem ti ja, gospođo, slobodu koja ofoliko košta.
Pripofedam, crefa mi krču ko sajlje na ostružničku skelju, a srpski
narodni deputati u buljucima u stolni Bijograd ujahuju:
Na besnom paripu – slikam – jaše napred Milivoje Jovanović,
načalnik užički. U kuburlucima mu sjakte pištoljske jabuke, sapi konjske
obi srebrna sabljetina. Samo mu kama u zube fali pa je za uštavnost
pripravljen… Za njim juriša neki pop Gavrilo. I njemu nešto pod mantiju
sija. Nisam video je li krst ili topuz… A ondak, sve dva i dva, narodni
deputati… Ne znaš, papauš, šta je na njih ljuće. Pomamni atovi, ubojno
oružje za amandmane, ili zakrvavljene oči… Ko Argonauti kad su u Eju
stupali!…
Argonauti? – riknu deda, pljujući između ona dva jedinja preostala
očnjaka. – Pii Argonaftes? – Kaki crni Argonauti? Ajdučki svatovi, a ne
Argonauti!…

194
 MAKSIMILIJAN: Svakog časa očekujem vezu sa Beogradom…
TEODOR: A pukovnik?
MAKSIMILIJAN: Gubi vreme kao i svi ostali. Razgovarao je sa
ocem, Antonijem, Arsenijem, Ðorđijem i Anastazijinim blizancima…
Samo, ovo će te koštati novaca.
TEODOR: Kakvih novaca?
MAKSIMILIJAN: Ja sam angažovan da u novinamabranim tvoje
sumnjive političke ideale, a ne da vršim službu sreskih policijskih
špijuna…
TEODOR: Možda je, zbilja, sve ovo što mi radimo nepotrebno. Samo
upropašćujemo sebi veče.
MAKSIMILIJAN: Valjda nisi među familiju došao da se provodiš?
Toliki idealist ipak nisi, zar ne?
TEODOR: Ne, nisam. Očekujem tu Stefanovu gospodu iz Berlina, a
zatim i da se vidim sa knezom namesnikom. Nisam, međutim, došao da
igram žmurke sa sablastima…
MAKSIMILIJAN: Slušaj, imam paničan utisak da nam jedna upravo
prilazi, i to u punoj ratnoj opremi. Ja se povlačim u neredu. Isporuči
generalu moje divljenje…
ÐORÐIJE: Kuda je pobegao onaj? Hteo sam i njega nešto da
priupitam. Odakle dobija on svoje informacije? Po njegovim novinama,
rat je gotov, a po mojim kartama, nije čestito ni počeo…
TEODOR: Da se ti pitaš, nikad se ne bi ni završio…
ÐORÐIJE: Naravno. Čak i u najsavršenijoj bitki uvek ostane ponešto
za doterivanje… Je li, kad bi prelazio ulicu sa saobraćajem, kako bi išao?
TEODOR: Ja ne prelazim ulice. Ja se njima vozim.
ÐORÐIJE: Zato su ti noge kao trupci. Ići peške…
TEODOR: Ja nisam zaludan kao ti da idem peške.
ÐORÐIJE: Kad te oteraju sa vlasti, ustanovićeš da se pri takvom
prelazu ulice izvesno vreme moraš provlačiti između automobila,
autobusa i tramvaja, koji neprestano menjaju pravce nadiranja.
TEODOR: Ti si lud. Zašto bih se provlačio između automobila,

195
autobusa i tramvaja?
ÐORÐIJE: Na ulici, da bi ostao živ. Ovde, da lakše shvatiš
generalnu ideju mog elaborata „Kako odbraniti Jugoslaviju“.
TEODOR: Dokle ćeš ti mene, Ðorđije, gnjaviti s tim tvojim
generalštabnim fantazijama? I šta ja imam s time?
ÐORÐIJE: Oprosti, molim te! Nisam mislio da tebe odbrana zemlje
gnjavi.
TEODOR: Ti me gnjaviš, a ne odbrana zemlje.
ÐORÐIJE: Jer ako odbrana zemlje gnjavi jednog od najuticajnijih
njenih ministara, možemo odmah puške u soške, i na granicu da se, uz
vojnu bandu i s razvijenim barjacima, paradnim korakom predamo
prvom neprijateljskom graničaru!
TEODOR: Gnjavi me svaka ideja koja za preliminarnu pretpostavku
ima potrebu da se mi uopšte od nekoga branimo. Za razliku od nekih
usijanih glava ovde, među kojima moćno dominira tvoja, ja smatram da
za ovu i ovakvu zemlju jedina pouzdana odbrana leži u postizavanju
njene izlišnosti. U eliminisanju svih nesporazuma koji bi do sukoba
doveli, a u koje, bez sumnje, spadaju i maloumne tvorevine kao što je
tvoj elaborat!
ÐORÐIJE: Ispada da bih ja postao povod rata?
TEODOR: Šta misliš, kako nemačkom kancelaru objasniti naše
prijateljske namere ako jedinu ozbiljnu mobilizacionu perspektivu
vidimo u ratu s njegovom zemljom?
ÐORÐIJE: Koješta! Postojanje operacijskih planova ne dokazuje
ozbiljno ništa, osim, dabome, profesionalnu ozbiljnost generalštabova.
Da smo pametni, imali bismo već i dispozicije za odbranu i od
Argentine, a kamoli od Švaba!
TEODOR: Pa da si ti načelnik Generalštaba, ne sumnjam da bismo
ih imali. Ali niti si ti načelnik, niti ja ministar vojske. Ako misliš nešto,
obrati se generalu Pešiću. Zdravo!
ÐORÐIJE: Čekaj! Pešić je budala. Znaš li kako su ga zvali u
Akademiji?
TEODOR: Idi onda kod načelnika Generalštaba…
ÐORÐIJE: Taj je još veća budala!
TEODOR: Za tebe je budala svako ko ne deli tvoje strategijske
halucinacije…
ÐORÐIJE: Ne. On je budala od rođenja. Hteo bih, u stvari, da vidim
kneza.
TEODOR: Ti nisi pri sebi!
ÐORÐIJE: A što? Možda nema vremena od domunđavanja s

196
tobom?
TEODOR: Ja se s Njegovim visočanstvom ne domunđavam, on se sa
mnom savetuje…
ÐORÐIJE: Znam. Noć na glavu, pa preko strnjike na vrata za
poslugu.
TEODOR: Šta hoćeš time da kažeš?
ÐORÐIJE: Da se nemam nameru uvlačiti kod kneza. Ne donosim ja
njemu nikakvu kradenu robu da bih se uvlačio. Ja mu nudim grafički
prikazano spasenje zemlje. Moj elaborat ima čak i 72 skice u boji!
TEODOR: Onda je pametnije da s njime otvoriš slikarsku izložbu.
ÐORÐIJE: Hoćeš li ti ili nećeš da mi izradiš prijem?
TEODOR: Ni na pamet mi ne pada.
ÐORÐIJE: Onda ču se obratiti Antiću. Nisi ti ministar dvora da
određuješ ko sme, a ko ne sme kod kneza!
TEODOR: I šta ćeš mu reći? Da imaš plan za rat s Nemačkom?
ÐORÐIJE: U težoj. U lakšoj, i sa Italijom.
TEODOR: Ne znam za prijem, ali bi penziju dobio svakako.
ÐORÐIJE: E pa nije, valjda, baš sve u ovoj zemlji pod tvojim
tutorstvom!
TEODOR: Ja te ne bih ni penzionisao. Toliko šašav nisam. Šta
misliš? Koliko bi mojim političkim izgledima doprinela činjenica da mi
se bliski rođaci penzionišu kao ludaci? I najzad, ni Antiću se ne možeš
obratiti bez dozvole neposredno pretpostavljenog.
ÐORÐIJE: Dobiću je od komandanta pozadine Vrhovne komande.
Mi smo ispisnici.
TEODOR: Dobićeš dopuštenje da se obratiš Pešiću. A onda, zna se.
Penzija.
ÐORÐIJE: Živi bili pa videli. Zdravo.
TEODOR: Čekaj! Nisi, valjda, nešto na svoju ruku petljao?
ÐORÐIJE: Nisam ja kriv što ste doveli do situacije u kojoj oni kojima
je do ove zemlje stalo svoje profesionalne i patriotske dužnosti moraju
obavljati simeonski – na ar-kapidžik!
TEODOR: Kakve profesionalne dužnosti? Ti si u Intendantskom
odeljenju Komande pozadine V. K. Nije tvoja dužnost da sastavljaš ratne
planove, nego da nosiš porcije!
ÐORÐIJE: Zahvali Bogu što je Božić…
TEODOR: Žao mi je. Nisam hteo da te vređam. Daj da se
sporazumemo. Bratski te molim da mi kažeš šta nameravaš.
ÐORÐIJE: Nije nego. Pa da ti to unapred kontaminiraš!
TEODOR: Ja zbilja ne znam. Nisam pametan… Jedno je, svakako,

197
sigurno. Ako me iko bude ruinirao, to neće biti moji neprijatelji. To ćete
biti vi, porodica, Njegovani. Vi ćete ispod svojih fantazmagorija
definitivno pokopati moju politiku…
ÐORÐIJE: Kakvu politiku? Nije to nikakva politika! To je cincarska
trgovina ispod ruke. Prodajete nam zemlju za male pare i bez ikakvog
jemstva!…
TEODOR: Onaj Antonije uobražava da je srpski Katon. Drži u
Skupštini ratnohuškačke govore, zbog kojih imam reči i sa knezom i sa
vladom. Georgije pravi skandale, koje posle ona budala Maksim
umnožava i deli u vidu letaka… Stefanov Filip je i do suda dospeo. Ona
luda Hristina bombarduje ljude i ustanove širom sveta somnambulnim
peticijama, koje ja, preko veza, moram da povlačim da ne pukne
bruka… I sada ti, sa odbranom Kraljevine Jugoslavije u sedam varijanata
i sa sedamdeset skica u boji…
ÐORÐIJE: Sedamdeset dve…

198
 Eto, Tomanijo, gospođo, kako ja oca zastupo! Dedi se, glafoseku,
podmeto! Teže mi bilo nego Aleksandru kada mu, te 1859, akt o
abdikaciji uručifali. Ni za žifu glavu u ruke dokumenjat da primi.
Računja ga ko sudski poziv. Ako ga na znanije uzmeš, nema ti spasa.
Možeš da ga se kurtaliraš jedinjo ako se prafiš Jenjglez. Ili da nikad kod
kuće nisi… Tako smo mi Njegovani nekada. Soljidarno. Frontalnjo.
JEDAN OTAC, JEDNA FAMILIJA, JEDNA FIRMA. Ko god sada Švabe.
EIN VOLK, EINREICH, EINFUHRERl… A ne ko onaj, kako se zvaše?…
Agoršesku, staljno zaboravljam… Onaj satrap sa rusko ime? Pavelj,
Sergej… Fedor!… Jeste, Fedor!… Ne umem ni da mislim od ovu graju i
mrmorenje. Ubi zveckanje i ripanje po parketu. Ko da sam na pazarnji
dan u trgofina kod gosp’n Simon Landau, staklo i porculanj. Firma
protokolisana 1854. Početnji kapitalj… Šta je tebi, Simeone, sa ti brojefi?
Doklen to pretakanje ljudi u cifre? Čofek si valjda, mater mu? Nisi
registar-kasa da, čim ti što u mozak upanje, a ti računj mora da izbaciš?
Toljko i toljko dinari, toljko i toljko para… Rđafa nafika, samo, nije
moja… Pređ onaj rat upoznam se sa amerikanjski injdustrijalac. Mister
Taj i Taj. Nafta i mineralji. Pripofeda o neki mister Onaj i Onaj.
Željeznice i trambaji. Kumbaros mu i blizak prijatelj, adelfos – skoro.Veli:
Sjajan, milijon dolari momak!… U neku ruku običaj razboranj. Oma
znaješ s kim imaš poso. I da to novčanjo razgolićavanje nije zbog
poreznjaci uštrbno, moglo bi se zakonjom kao obavezno uvesti. Ne bi se
događalo da ti društvo pravi sjajan milijon dolara duga momak… Den
exi dikeo? – Nisum li u pravu?… Ali sum, u stvari, nešto drugo teo… Šta
sum teo?… Miso mi ko luft-baljonj. Odlete ako je s obe ruke ne držim…
Za onoga Fedora… Čim tome altiparmaku argumenjti ponestanu, on za
silav po britvu. Ko da je deputat iz doba prvih kneževa. Štrojenje mu
jedina skupštinjska taktika. Pobratim Vučiću i uzengi-aga Gazda Filipu
koji je batinama treniro Bijograđane za parljamentarni žifot… A što da se
uzbuđujem? Nun ne kreepo, ne uzbuđujem se. Još se po naše debate
pripucafa. Još se interpeljacije putem sačme Prezidijumu dostavljadu, i
sa opozicijom se preko nišanjsku mušicu diskutira. Kude će nas to

199
odsulja, diavolon znaje. Ja, Simeon, ne znajem. Stukli uz razgofor i onoga
Radića. Sad jeste da je taj bio lečke crvenj i da se po Rusiji majo, i uopšte
te seljačke stranjke! Šta će nama seljaci. Seljaci trebadu usefima, a ne
skupštinjskim klupama… Ali, opet, nije ovo Anadoljija. Pravna je držafa.
Zakonj da odlučuje, a ne čija puška više dobacuje… Će nam se to jednom
osveti, kiria. Neko će se seti da kaže: Marš tamo – fijete, kad ne umete
lepo, nečete nikako!… A što je najštetnije, iz Zagreba najplatežniji
konjsumenti porudžbine otkazuju. Neće sa Srbima, ubilcima, da trguju.
Razumem ih – minte am, i žalim – lipumepoli, samo šta sas time trgofina
ima? Nije im Radića ubila trgofina, nego politika! Što se, bre, o anđres, na
mene naplaćujete? Šta sum ja skrifio? Den ekata tipota, den me afora, den
me pirazi! – Nemam ja ništo sa time. Ako ćemo doslovnjo, ni Srbin
nisum. Grk sum. Cincar. Romej…
I nije te sram, Simeone? – kažeš mi u krefetu.
U kakvom krefetu, čoveče, ma ton teon. Pa kad je Radić upucan, ja
sam već bila mrtva.
Svejedno mi kažeš. Ni smrt tebe nije odučila od toga da me gnjaviš
u krefetu.
A povrh, ti si se već 1920. iz poslova povukao, te nisi imao rašta da
pred Zagrepčanima kukaš. Ako je ko kukao, kukala je Firma.
Pa to je isto – Ego ime to katastima. – Ja sam Firma. Prema tome, ja
sum i kuko, samo se to nije videlo. Ležimo tako pa mi ti kažeš:
I nije te sram, Simeone?
Fliarisja ti drama, ja onoma tu teu! – Što da me bude?
Što se srpstva odričeš a nisi ga još čestito ni okusio.
Dovoljno mi je ovo što jesam.
Ni pedeset godina nije prošlo otkako si na Cvetni četvrtak, o Predaji
gradova, igrao moravac i vikao „Od Budima do Soluna“ i „Nema većeg
od Srbina! Živeli Srbi ma gde bili! „…
Šta ti sa tim Cvetnim četvrtkom, Tomanijo? Trgovac nema
nacionalnost. Trgovac ima samo svoj račun. Kao i sve što pod suncem
živi. Kao voda, kao svetlost, kao trava. Sve na svetu ima svoj račun. I sve
je na svetu račun, gospođo – TO SIMFERONINE TO PAN A AFTON
TON KOZMO!…
Opet nekud zaluto. A hteo za sebe. Kako se u moje vreme sa
roditeljima ophodilo. S koliko prizrenja ipoštofanja…
Neka, Simeone, dosta tog grčkog preterivanja i hvalisanja! Nisi na
sudu!
Ja sum s tobom, Tomanijo, uvek na sudu. I u krefetu sum na sudu.
Ni naš bračnji nismo za šta i sav poštenj svet upotrebljafali. Za spafanje i

200
znaje se za šta. Nego više za magistratska zasedanja i parničnje rasprafe.
Staljno smo nešto isterifali…
Šta ću, jadna, kad te čovek preko dana nikada nije mogao uhvatiti?
Te imam posla, te gosti, te deca će čuti, te nema smisla pred poslugom…
Niko ti nije branjio da se svađaš na grčkom! Ili nemačkom!
Ko se može sa onolikim rečenicama lepo svađati? Dok je izgovoriš,
zaboraviš zašto si je i započeo!
Den ksero. – Ne znajem. Meni se naš krefet sviđao. Bar smo mir
imali. Ne može se čofek na železničku stanjicu pametno svađati. A
onjdak ni prekardašiti ne možeš. Ohlađen si… Celjog dana po Čaršiji
vrljudaš, stranputiš, okolišeš, u jednu reč, simeonišeš, divanišeš. Na dram,
apotekarski, zboriš. Ko na zaptifenu slavinju. A i trgofac ima dušu. I on
bi da vikne: U CARA TROJANA KOZJE UŠI!…
Nisi ti, Simeone, ni meni priznavao da su u cara Trojana kozje uši. I
mene si lago, i sa mnom u krevetu diplomatisao.
Kad sum ja to sa tobom diplomatiso?
Evo i sada. Kad smo razgovarali o deda Lupusovom povratku iz
Beča. Rugaš se srpskim državnim Šematizmima, a sve što si mi o
porodičnim odnosima ispričao, sve do jote, ništa drugo nije nego tvoj
lični simeonski Šematizam od 1858. Kao što imaš Šematizam za
dunavsko davljenje Simeona Grka 1839, za tursko bombardovanje 1862.
u kome stradao Simeon Lupus, za godinu u kojoj nam tvoje proklete
vojne liferacije raznele sina Simeona! Afto ine o epifimos sas simeonikos
tropos. – To je taj vaš slavni simeonski način! Namesto života staviti
našminkani Šematizam. Jedan za paljenje Moskopolja i stradanje
Moshopolita na skolopsu. Drugi za seobu iz Kragujevca u Beograd. Treči
za bekstvo u Zemun. Četvrti za zemunski Divan. Šematizam za svaku
uspomenu. Šematizam umesto svake uspomene… I ko zna? Možda
urvine umesto hudožestvenih puteva? Deficit namesto viška? Namesto
„krasnoga simeonskog stanja“, pod lažni saldo – šta? Šta, Gazda
Simeone?
Ja tin psihin klidi den iparhi, kiria. – Za dušu nema kalauza. Ja sam u
žifotu mlogo prečuto, ali nisum lago. Ni kad mi na sudu 1919.
nacijonalna čast o konjac visila. Da l’ sum sve reko, to je drugo…
A za Cvetni četvrtak 1867, jesi li sve reko?
Kakav Cvetnji četvrtak? Šta vazdanj taj Cvetnji četvrtak? Ono su
državni odnjosi, a mi o familjijarni pričamo! Kako smo, recimo,
sorađivali ja i tvoj sin Stefan. Jesmo se u mišljenje razlikofali. Pa i
sporečkafali. An oi uvek jedan jezik, Firmin jezik, našli. Nismo se štrojil’
priznajem da je u naša poslovna razmirica od 1913. on, a ne ja, imao

201
prafo, je li to Šematizam? I zar bi neko uspomenje na svoju štetu
prekrajo?
Šematizam je to, Simeone, što ti ni dan-danji ne veruješ da je on bio
u pravu. Reci pošteno, veruješ li?
Den ksero. – Ne znajem.
Eto!
Ko za špekuljaciju da jemči? Špekuljacija ti je ko klima, gospođo.
Nema meterejološkog izvestija koje bi je sa sigurnošću stoprocenjtnom
predskazalo. Sve do kraja dana, do saljda, čofek mora amrelju da nosi.
Inače može u posljednji tren, na kućni prag, da iskisne…

202
 GLASOVINJEGOVAN TURJAŠKIH:

Prema obračunavanju izvršenom posle Miloševe abdikacije, godine

1839, njegov ukupan bruto-prihod 1815. iznosio je 25.015.305 poreskih
groša i 05 para, odnosno 1.042.304 cesarska dukata. Izdaci za isti period
bili su mu 11.808.503 groša i 37 para. Prema tome, od 1815. do 1839.
realizovao je on čist prihod od 13.206.801 poreski groš i 08 para, odnosno
550.283 cesarska dukata prema ondašnjoj tarifi… I ako mene pitate, to je
fundamentalan razlog zbog koga je Simeon Lupus konačno postao
Srbin…
Dajte, ljudi, da se ždere pa da se rasturamo po sobama…
Slušaj, Emilija, nemoj me rđavo shvatiti, ali se stari Jakov, tvoj
uvaženi otac, sasvim čudno ponaša. Čas je ovde, čas ga nema. U redu,
znam da piše nekakvu knjigu, ali je baš ne mora pisati usred božićnjeg
prijema. Ovi će majmuni to shvatiti kao demonstraciju protivu mene…
Da li je ko video mog brata Adama?…
Badnjak je, naravno, hrastov. Tri metra je dug i dvadeset
santimetara širok. Isekli su ga i doneli Stefanovi radnici, što smatram ne
samo izuzetnom pažnjom već i dokazom da su sve priče o antagonizmu
između poslodavaca i radnika, bar kod nas, lišene svake osnove…
Ako vidiš Katarinu, kaži joj da mi treba. Muči me stomak, a ovde se
ne misli skoro jesti…
Najzad, u istoriju Beograda ulaze i Srbi. I u načinu na koji ulaze krije
se zanimljiv paradoks. Ja ne tvrdim da on dovodi u pitanje našu ratničku
tradiciju, ali je, ipak, simptomatično da smo mi jedini posednici
Beograda koji su ga, osim 1806, dabome, dobijali na poklon, a ne na
snagu. Jer sve do konačne Predaje grada, na jastučetu od svile, godine
1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: sa Dragutinom od 1284. do
1319. i sa Stefanom Lazarevićem od 1404. do 1427.1 oba puta ga nismo
dobili na mač, nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja,
Beograd je u srpskim rukama bio ukupno 58 godina…
Je li, bre, Teodore, kada ćete najzad potpisati taj prokleti Pakt?…

203
 Nemačka je opovrgla čak i prirodni zakon po kome poljoprivredna
proizvodnja neizbežno opada u zemlji koja vodi rat. U međuvremenu,
mi se trudimo da opovrgnemo preostali: da ta proizvodnja neizbežno
raste u miru…
Je li istina, Antonije, da će naša draga Leona doći tek posle ponoći?
Meni onaj Ivanin Italijan liči na bankrota koji se našminkao za
posetu banci…
Stari Stefan je Martinu postavio ultimatum. Ili da postane slavan
vajar ili da radi u njegovoj fabrici…
Jesi čula da su se Georgije i Fedor posvađali?…
Priča se da Teodor namerava da internira Antonija…
Kažu da Antonije sprema nov napad na Teodora…
Ona Natalija Fedorovna pije kao smuk…
Šta se taj Arsenije šunja unaokolo kao sablast…
Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću
izražava ono što nam kao naciji nedostaje…

204
 ŠPEKULACIJA ČETVRTA. STROGO POVERLJIV
IZVEŠTAJ SA ISTORIJSKE SEDNICE UPRAVNOG
ODBORA DEONIČARSKOG DRUŠTVA HEMIJSKI
PRODUKTI, BOJE I LAKOVI –
SIMEON & SIN & KOMP.,
ANGELODEMONSKA UTVARA STEFANOVOG
ANILINSKOG CARSTVA. ULOGA SVINJA U
NARODNOJ POVESTI I RAZORNO DEJSTVO
MEKIKA NA PERSPEKTIVE SRPSKE
INDUSTRIJE, ILITI KAKO JE S JESENI
GODINE 1913. JOŠ JEDNOM OMANULA
KIR SIMEONA NAD A DA
PRE VELIKOG RATA POSTANE KONJ.

„Sva mudrost slavnog kentaura Hirona

poticala je od njegove dvojne,
dimorfne prirode, ljudske i konjske
suštine, od sposobnosti da o svemu
razmišlja na dva načina i da jednim
ispravlja isključivost drugog. Onaj ko
nikada nije osetio dve neprijateljske
prirode u sebi nikada neće razumeti
ni onu jednu po čijoj volji živi…“

(SIMEON NJEGOVAN)

„Sklonost ljudske prirode da menja,

trampi i zamenjuje jednu stvar za drugu
zajednička je svim ljudima i ne može
se naći ni kod jednog drugog roda
životinja… Niko još nikada nije

205
 video da bijedan pas pošteno i
hotimice menjao sa drugim psom jednu
kost za drugu. Niko još nikada nije
video da bi neka životinja naznačila
drugoj životinji: To je moje, a ono
tvoje. Hajde da se menjamo…“

(ADAM SMIT U ISTRAŽIVANJU PRIRODE

I UZROKA BOGATSTVA NARODA)

206
 Kao rasni konj u povratku sa iznuravajuće vojne, na domaku
rodnih ispaša, širi Gazda Simeon Njegovan suve, pomodrele nozdrve.
Udiše potresan opoj sagorelog jesenjeg lišća, koji se kao kad sa
kartaginskog trgovačkog žrtvenika diže u žitko nebo zapreteno garom i
pepelom.
Haris to Teo – hvala Bogu! Kalimejdansko evangelije cirkuske
jahačice Julijane opet preže da se obistini. Na dobrom je putu da postane
konj. Uskoro će se i razaznati dokle će ovom prilikom preobražaj
dospeti. I hoće li njegova uobražena teomorfna soma najzad popustiti,
kapitulirati pod omamljujućim pritiskom amazonske utvare sa jednog
srpskog đubrišta. Ma i najskromnije narušavanje nasledne simeonske
forme, odustajanje i od najbeznačajnijeg ljudskog obeležja, bilo bi za
početak dovoljno. Nešto sneruke. Crvuljak antropoidnog i staleškog
dostojanstva. Možda podmukla, divanska diplomatična promena,
neprimetna za javnost, konkurente i štampu, znana jedino njemu.
Ozbiljna promena, dabome. Nipošto ponovo iscrpljujuća i ponižavajuća
mimikrija. Dosta mu je zoolikog teatra, građanskog računa pod
konjskom obrazinom. Veštačkoj vilici, ukrojenoj među dva preostala
sabljasta očnjaka, dao je, pod protestom, dvorski dentist g. Kovaček
ovlašno dominast oblik. Uprkos zubarskom podvigu, ostao je to, razume
se, panađurski trik, šminkanje žalosne istine da je Simeon još uvek samo
Firma-čovek i da na njemu nema ni verodostojne konjske dlake, a
nekmoli odgovarajućeg pogleda na svet. A starost mu je otela i onu
najjeftiniju nadu da orožnjavanjem tabana, pod izvesnim nejasnim
uslovima, može da dobije – kopita.
Oime, nema svrhe zavarati se utvarama. Treba konj postati ili od
takve nesolidne špekulacije ruke zauvek dići. Pre novih međunarodnih
zapletaja, ako se može. Jer, kad do ovih dođe, kad se Antanta i Centralne
sile najzad dohvate, posednik će biti obavezan da brine jedino za
ugroženu imovinu i trgovac – kapilos, za opsednutu Firmu, a sve će se
ostale, pogotovu lične želje i ambicije magazionirati u konsignaciona
skladišta srca, da sačekaju mir, u kome će, međutim, valjati nadoknaditi

207
izgubljeno vreme i propušten profit, te tako… oh, ston diavolon!…
Da osobno podstakne proces, da se tokom kafene pauze Upravnog
odbora Hemijske industrije Simeon Njegovan & Sinovi & Komp. a. d.
prostre na sve četiri, ili votira, umesto prostačkim dizanjem ruke,
plemenitim satirskim njiskom lo Bakhel, ni pomisliti nije smeo. STO
IMISI ALOGO – STO IMISI ANTROPOS, kentaursko napola konjsko,
napola ljudsko stanje beše još iznad njegovih duševnih moći. Još dar
morije pogdekojeg fantazmagoričnog sna. Skromnijim se napretkom,
izgleda, valja zadovoljiti. Torbarskim biološkim profitom. Jamačno,
preinačenjem značenja nečega što se s njim ionako događa: sitan starački
hod postepenim menama preobraziti u ležeran kas, potom galop i
karijer; duge srebrne vlasi izvući ispod Tomanijinog staranja i rasplesti u
divlju grivu; pomiriti se sa staračkim žvalama i ne bacati više pare za
njihovo lečenje. Još bolje bi bilo ako bi uspeo oboleti od kakve
ekskluzivno kopitarske zaraze, predviđene sanitetskim Pravilnikom
K.u.K. zemunskog kontumaca, premda je za svako žaljenje najdivotniji
životni preobražaj načeti sa njegove najneudobnije strane. Metilj,
naravno, više dolikuje ovcama; šuga je za stvorenje rođeno u
Gospodskoj štali nezamisliva; kao profesionalno oboljenje, sipljivost više
pasuje teglećim životinjama; suvi gunturać je kao agens nedovoljan, a
goveđa kuga, opet, preterana. Osim toga, od 1883. kod nas je i nema. Ali
leći od sakagije, na primer, već bi dolazilo u obzir. Plućne sakagije,
zacelo. Nipošto kožne s njenim čirićima i gukama iz kojih curi rujna
sluz, nego konjske jektike, od koje pate čak i najnegovaniji građanski
atovi kad ih skoli kamelijska tuga za izgubljenim jahačicama. Ostalo bi
došlo per se, prilagođavanjem. U izabranom slučaju na stočnu bolest.
Tvrdi se, doduše, da je sakagija neizlečiva. Tako medicina. Ali onaj
svrzimantijaš Pelagić, u ime naroda i floralnih lekova, veli – nije. I biće
da nije. Smešno je da ugledni Gazda, čim se uspešno okonjoše, crkne od
krvoliptanja. Pronelo bi se da je to „od neutešnu žal za ljudskim
stanjijem“. Alogogenija bi od toga imala više štete nego koristi.
Uprkos ciframa što kao avetinjski slepi miševi izleću iz pozlaćenih
usta odborskog izvestitelja – sina mu Stefana – i neumorno sišu računske
mozgove g.g. članova Uprave Hemijskog deoničarskog društva Simeon
Njegovan & Sinovi & Komp., Gazda je kadar da predviđa:
Doksa si o Teos! Vrućica ga trese. Čas zebe, čas mu je toplo. Kao da
opet simeonski pakao sanja. Retke dlake mu se kostreše. Mršavi, kopni,
nestaje. Iz zadebljalog, mada još čaršijski dignutog nosa, curi smrdljiv,
krvavožut iscedak. Za ostalo se stara limfa. Pluća su mu usijana lava
koja sažiže svaku trezvenu misao. Osim one da je antropos, čovek, i da

208
kao čovek mora umreti. Testamentarno. Juridički ispravan, finansijski
razrešen, građanski umiven, namirisan, našminkan i u saldu aktivan.
Drevni se špekulant, razume se, do poslednje štrikle, pa malko i preko
nje, za dah rve, moshopolitski o poslednjoj tajni sa Andonijusom Kir
Ijasijom raspreda, kune i Lupusovim čibukom na smrt apotropajski
izmahuje, podučen od Grka divanski s njom diplomatiše, hadžijski joj se
molitvom uklanja, ali je, pragmatičar, dušom več pripravan da umre. Na
sreću, njegova soma nema pravoslavno vaspitanje, niti je polazila
trgovačku preparandiju Lupusa Njegovana. Još manje je zaluđena
očevom starogrčkom lektirom. Pogotovu što krepavanje od sakagije
načelno isključuje svaki guslarski gest. Biti čovek – somu ne znači ništa.
Ma u kome vidu biti živ – sve. I telo shvata gde je izlaz, tamo gde
trgovačka dijalektika civilizacije Računa nemoćno baca koplje u trnje.
Sakagija je, i čoveka kad pogađa, konjska zaraza. Gde jahač neizbežno
podleže, jahani preživljava. En posostis. – U procentima dabome. Simeon
razume. Više i ne ište. Pan metron ariston. Drukčije osim procentualno na
svetu ništa i nije moguće. Sve presudno se zbiva na žitkim temeljima
procentnog računa, u postocima, na razlomke. U procentima, delimično,
živi se i umire, ljubi i mrzi, stiče i gubi. Somi je, međutim, i to dovoljno.
Na Berzi života, umešnom je i najmanja šansa gotov profit. Neće se
umreti ako se za vremena umakne u formu koja garantuje bar neki
imunitet. Simeonu se priviđa kako mu se sakagičnom, pod teretom
žudnje za životom, ukrućena leđa svijaju i kako postaje četvoronožac.
Čini se odlučan korak u odbacivanju nečastive upotrebe šake. Poražena
u borbi s Nebom, vraća se ona materi Zemlji. Opet za oslonac služi.
Brine o najvažnijoj stvari na svetu, ravnoteži prilikom lova, a ne o
zadovoljenju naših pustih ambicija i maštarija. Ne ume više da drži pero,
kesu, pečat i ključ. Zaboravila je kako se signiraju menice, uspostavljaju
fakture i seckaju kuponi. Za trgovačko knjigovodstvo je neupotrebljiva. I
poslednje što napuštenom ljudskom snu može da učini jeste da propne
to novorođeno glatko i vlažno telo kako bi, pre nepovrata, bacilo
podsmešljiv pogled na trulo rodoslovno drvo svoje promašene humane
istorije. Adio! A onda – u senovite divlje gore, na sunčane visoravni, u
elevsinske tajne i slobode. Saživljavati se s novim stanjem. Otkrivati mu
prednosti. Uživati u misterijama forme i upravo je tim nesputanim
uživanjem usavršavati.
O tihi! O keros!
Isuviše je, nažalost, ta utvara smela za starca kome bi i najlakši
potkov podbio ahilejski nežne pete. Jer, mada su mu sva najličnija
osećanja već poodavno spojena sa visceralnim konjskim stanjem, nije još

209
ni najsitnijom pojedinošću lika bio – ιππος (ipos), crni vihor elevsinskog
vrzinog kola, dugouhi zatočenik dionizijske slobode i tajne. Još je samo
Gazda Simeon. Beskonačno udaljen od ekstasisa. Inače bi unučad
svetoandrejskih parlamentarnih deputata, tek spuštena iz turskog sedla
u lakovane cipele bečke izrade, koja u crnoj franačkoj garderobi i
zaularena krutim kragnama firme Pavlović & Komp. okružuju
konferencijski sto, već dala izraza nezadovoljstvu što im u ovako važnoj
prilici, presudnoj za razvitak srpske hemijske industrije, namesto
doajena beogradske čaršije, Kir Simeona Njegovana, impertinentno
predsedava neobuzdan i nepredvidljiv Vranac, Silen, sa samo jednom
belom belegom na čelu. I to mimo respekta koji bi na svakom
prikladnijem mestu, stočnom vašaru, manježu, paradnom poligonu,
topčiderskom šetalištu ili trkačkoj stazi kod Careve ćuprije, iziskivala
njegova, nema sumnje, kolenovićka, simeonska, grkocincarska pasmina.
Niko dakle, ne zna da je on iznutra već Kentaur. I da mu se
zamarajuća višecifrena ljudskost održava još samo na tankim nitima
bojazni od skandala, na građanskoj rutini, razgovorima u krevetu s
Tomanijom i udruženom otporu svih preostalih Simeona u njemu. To je
odstranjivalo proceduralne teškoće, neizbežne zbog pitanja može li
jedan, ma i rasni, takorekuć adamski konj, voditi akcionarsko društvo.
Simeon se, naravno, nije plašio ishoda takve debate. Dok drži majoritet,
moraju oni njega prihvatiti kakav je da je. Samo, opet, nije mu prijatno
da njegov privremeni telesni oblik, i s tim u vezi tranzitna priroda
njegove čovečnosti, bude uvršten u nečiji Dnevni red, i da mu sopstveno
preduzeće javno proverava sposobnost upravljanja. Sve će, srećom, biti
deponovano u najpouzdanijim i najdubljim sefovima duše, pod šifrom
koja je otvarala i onaj čelični u kabinetu, i čijih je pet cifara, oličavajući
grčka slova, alfa, lambda, omikron, gama i još jedno omikron, obrazovalo
ključnu reč αλογο – ALOGO – KONJ. I takvo će neodređeno stanje,
izgleda, ostati još dugo, u svakom slučaju dovoljno dugo da se povodom
Stefanovog projekta, srpskog anilinskog carstva, izglasa odborski
zaključak u kome bi majoritetni Simeon, kao što je red, mogao
sudelovati jedino onom pouzdanom, primitivnom i racionalnom
ljudskom polutkom, nasledno zainteresovanom za profit i prosperitet
Firme. Ali, kad se gospoda iz Uprave povuku, neće ga se više ticati
nikakav ni građanski ni trgovački obzir. Opet će se prepustiti
hipnotičkoj nadi da će se u ovom pokušaju njegov morfološki preobražaj
najzad ostvariti. Da će, namesto fantazmično, noću, konj bar jedared
postati i danju, na javi. Da će se okonjosati ne samo duševno, mišlju, već
i telom, pojavom, formom.

210
 „Presudnom pitanju, gospodo“, obrazlagao je generalni direktor
Stefan Njegovan, „kako u datim, recimo odmah, i dramatično
nepovoljnim okolnostima privrednog mrtvila, unaprediti domaću
produkciju boja i profitabilnost Društva, posvetio sam dve godine
istraživanja čiji rezultati čekaju na vaš cenjeni sud…“
Nije pitanje, dragi moj sine, misli Simeon, kako unaprediti
proizvodnju boja, lakova i šminki, već da li konjsko stanje u pogledu
proizvodnje sreće ima ikakvih prednosti nad ljudskim, te ako ima, kao
što se ja čvrsto ufam, pa i nekim dokazima raspolažem, KAKO ŠTO PRE
POSTATI KONJ. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame! Bušenje rupe u
vodi! – Faceguvo nutre apo!
„Elaborat je zasnovan na ispitivanju istorijskih uslova pod kojima je
produkovala, i tekućih, pod kojima produkuje naša fabrika, te srpska
industrija in genere, kao i na pretpostavci optimalnih uslova za njen
prosperitet. A ono što se zaključkom sugeriše realna je, ponavljam,
dostupna, izvodljiva budućnost, projektovana na brisanom prostoru
špekulacije između bednog stanja u kome egzistiramo i idealnog stanja u
kome se može egzistirati samo na papiru…“
Između bednog stanja u kome Srbi egzistiraju kao ljudi i idealnog
koje bi uživali da su konji, nema, sinko, nikakve pametne budućnosti.
Kentaursko stanje kompromisa, ravnoteža smerova i sila, polovičnost
oblika, panmetronaristonska pragma još nikog usrećila nije. Trbuh uz
Austriju, srce Rusima, mozak na otavu, a koža na doboš. I da li sam ja
išta srećniji što nisam regularno rođen nego formiran kao akcionarsko
društvo čije prioritetne akcije drže drugi? Što sam zamršeni kompromis
svih dojakošnjih Simeona genosa Njago? I srećan li sam što mi noć
pripada čoporu, a dan boljem društvu? Kompromis je, sinko, svirepo
duševno čistilište u kome kao zbunjeni Kentaur okajavaš svoje bivše
ljudske grehove a da od budućih konjskih vrlina još nikakvih
predovoljstava nemaš.

211
 „Stoga sam smatrao opravdanim ovaj projekat tretirati kao
’PROGRAM UNAPREÐENJA PROIZVODNJE BOJA I OSTALIH
ARTIKALA HEMIJSKE INDUSTRIJE SIMEON NJEGOVAN & SINOVI
& KOMP. A. D. PUTEM NJENOG PREOBRAŽAJA U MEÐUNARODNI
DEONIČARSKI KONZORCIJUM, I STRATEGIJA TOG PREOBRAŽAJA,
S NAROČITIM OBZIROM NA NEIZBEŽNE POREMEĆAJE
POLITIČKOG I DRŽAVNO-PRAVNOG STATUSA QUO NA
BALKANU I U BASENU PODUNAVLJA’. Njegove su kopije u vašim
portfeljima, pa ostaje još samo da se topla blagodarnost iskaže
gospodinu Simeonu Njegovanu, koji je u svojstvu predsednika Uprave
društva pokazao izredno razumevanje za teškoće što ih ovakav pionirski
poduhvat nameće sačinitelju projekta, i nikad mu nije uskratio moralnu
podršku…“
Kanete latos, Stefane! Gumari si ti, sinko, uprkos svih istoričeskih
ekspertiza – višecifreno magare! Nisam ja tebe, dete, razumevao, nego
me se ticalo nije. Den me afora, den me pirazi! S vremenom sam kratak bio.
Okapavao na svom projektu, Programu unapređenja bednog građanskog
stanja u novo, algoidno, s naročitim obzirom na neizbežne poremećaje
mog ljudskog statusa quo. Afto ine. Premda, naravno, ne mogu reći da
sam u tim istraživanjima odmakao koliko ti u svojim. Još ih nisam kadar
na hartiju staviti, u skerletnu kožu uvezati i podneti ih nekom konjskom
Upravnom odboru na mišljenje bez bojazni da ću biti ismejan kao
bankroter ili lakrdijaš, u najmanju ruku, sanjarska zamlata.
„Ja ću, gospodo, s vašim dopuštenjem, izložiti najpre kratak
istorijski uvod u temu, koji, međutim, već i sobom ne samo da ovakav
projekat čini neophodnim nego mu predodređuje osnovne smernice.
Zatim ću pretresti privredne uslove koji su diktovali mlitav
neorganizovan i neujednačen razvitak srpske industrije od predaje
beogradskih ključeva 1867. pa do danas, godine 1913, i sumiraću
posledice njene hronične krize po industrijskim granama, kroz sve
aspekte koji profilišu uspeh ili neuspeh proizvodnih programa: od
proizvodnih kapaciteta, tehnologije u nas još uvek nazivane stanjem

212
mehaničke pogonske snage, preko transporta, indeksa zaposlenosti,
uloženog kapitala i situacije na polju investiciono-kreditne politike, sve
do produkcionih cifara, te realizacije kako na unutrašnjem tako i na
eksportnom tržištu, sa posebnim osvrtom na kretanje ’profitne stope’,
mada bi u našem slučaju, bojim se, izraz ’stopa deficita’ više odgovarao
mizernom izgledu godišnjih bilansa. Držeći sve političke i ekonomske
preduslove stalno pred očima, preći ću potom na istorijat firme Simeon
Njegovan & Sinovi & Komp. a.d., njeno sadašnje stanje, bazirano na
dvokvartalnom izveštaju tekuće godine, koji je u vidu priloga A
priključen vašim kopijama, da bih se zadržao na perspektivama, pod
pretpostavkom nastavljanja defanzivne strategije, koja, uprkos uspešno
okončanog carinskog rata sa Austrougarskom, još uvek karakteriše
celokupnu domaću industriju. Dokazaću da pasivna ekonomska
politika, mirenje sa ulogom evropske tranzitne kasabe na jugoistočnoj
magistrali, koja nas još od Hatišerifa drži u izgladnelom položaju
zarobljenika inostranog, najpre austrijskog a potom francuskog kapitala,
može imati i već, bojim se, ima katastrofalne posledice po našu
privrednu budućnost, pa, usuđujem se reći, i po naše tradicionalne
nacionalne aspiracije…“
Nacionalne aspiracije? Ti ta pi afto – šta to znači? Simeon Grk je bio
Grk, i ništa drugo pod kapom trgovačkom. Lupus Grk kome su
balkanski istorijski nesporazumi silom navukli srpsku kožu. On, Gazda,
tek je utvaran konj u građanskom odelu. Hadžija je, doduše, Bog mu
dušu rasteretio, bio stoprocentni Srbin, ali, jadnik, lud, i to je sve
objašnjavalo. Konzilijarno dobar i lud. Njegov Stefan je, zacelo, pametan,
kefalo. Bar do sada, do ovog zagraničnog projekta, takvim se prikazivao.
Srbin biti je jedno, sine; na osnovu toga pravo polagati na bilo kakve
aspiracije, nešto sasvim drugo. Med en agon – poručuju stari Grci – ničeg
suviše. Ako posrbiti se obavezno znači i pameti se ratosiljati, takva je
špekulacija u najmanju ruku nesolidna, i jedino naoko liči na njegove
tajne napore da se seobom u konjsku formu odrekne ljudske mere i dare.
„U kratkom sumarijumu, gospodo, predložiću aktivno rešenje, u
prvom redu za naše Društvo, premda ono važi i za jednu opštu
ofanzivnu, konkurentsku orijentaciju domaće privrede. Odrediću
političke, ekonomske, finansijske i pravne pretpostavke projekta i najzad
ovlašno ocrtati način realizacije, gajeći nadu da će ovaj odbor, svestan
odgovornosti i pred deoničarima i pred sopstvenom trgovačkom
savešću, pa i pred nacijom, plan preobražaja Firme Simeon Njegovan &
Sinovi & Komp. a. d. u međunarodni hemijski konzorcijum odobriti, a
mene ovlastiti da ga u delo sprovedem…“

213
 Simeon rasejano posmatra sina ne prestajući na mahove da njuška
vazduh u potrazi za mirisom izgorelih suhotina sa ulice. Naduveno,
tavno, reklo bi se žućkastosmeđim gurbetskim balsamom ispod Sigeta
istrljano lice; istočnjačko čelo pod kalpakom čarne kose čiji zalisci sede i
čupave obrve na putu pogledu – tamnoputost i kosmatost oduvek su
njihove rasne osobine; jak romejsko-cincarski nos; modre, čulne usne, iza
kojih se, dok referiše, naziru snažni, usijani zubi, od gvožđa skoro, a ne
porcelana; i razume se, simeonski mračne oči vrelog bakarnog sjaja.
Otkako je odrastao, doticao ga je samo o Božiću. Jedan drugom bi na
kratak rok, rođački, bez priznanice, pozajmili ruku i oprezno se protrljali
obrazima. U porodici se ovakav postupak deklarisao kao praznični
poljubac i primenjivao kad god se s prostim klimanjem glave ili
rasejanim pogledom prepoznavanja nije moglo proči. Zato ne može da
kaže. Den kseri. – Ne zna. Činilo mu se, svejedno, da je u Stefana koža
uvek spremna, odbrambeno naježena, ledena. Da balabanski gorostasan
nema ni mesa ni kostiju, nego da je tek čvrsta, glatka mešina do prskanja
ispunjena špekulativnim duhom. Teos filaksi! Pravi grobnik! Samo mu
pokrov o ramenu fali! Bocneš li ga trnom glogovim, spuždriče se,
spitiosati i u kakodemonov vilajet oturiti. A na šta bi izašlo da njega,
Gazdu, malko petom zaseku? U šta bi se njegov opis prometnuo? Jer
Stefanov je, zna on za jadac, sa neznatnim ličnim odstupanjima, zapravo
njegov, dok je bio mlad i dok su i njegovom trgovinom, njegovim
životom, njegovim snovima, harale nekakve želje i ambicije.
Simeon mu je zavideo. Ako ni na čemu vrednijem, ono bar na
samouverenosti i veštini s kojima je dokazivao profitabilnost svojih
ljudskih zabluda. Kako bi, naime, bilo kad bi i on smeo zatražiti reč,
ustati, diskretnim frktanjem grlo pročistiti, i rezolutno izjaviti:
A što se mene tiče, cenjena gospodo, ja ću, kada moj gospodin sin
bude izvoleo završiti sa temeljnim preuređenjem srpske nastajašče
industrije, odrediti političke, ekonomske, finansijske i pravne
pretpostavke projektovanog konjskog stanja, i najzad ovlašno ocrtati
način kojim se najlakše, najbrže i najefikasnije postaje konj!
Ali, on to ne sme. Den bori – ne može. Njegov projekat, za razliku od
Stefanovog, još nije gotov. Bez cifarske aparature, indeksa i grafikona
izgledao bi odborskoj gospodi neozbiljan. Nikakvim brojevima,
međutim, još ne raspolaže. Ništa još nije izvesno. Čak ni da su brojevi
uopšte mogući u jednom normalnom konjskom društvu.
Dosadašnje transformacije, sa gledišta krajnjeg cilja uvredljivo
nezadovoljavajuće, mahom su počinjale u čulima, ako se izuzmu
sporadični snovi, gde se sve odvijalo cirkuski neočekivano, nažalost, i

214
vašarski slučajno, turski aljkavo i bez ikakve garantije da će isti sticaj
okolnosti proizvesti istovetne posledice, i koji su, budući se iz njih budio
uvek kao Gazda ćovek, znojav, doduše, s masnicama duž bedara, no
svestan jutarnjih građanskih obaveza, služili pre da ga rastuže gubitkom
provizorne konjske kože nego da mu boravak u njoj, dobitak od nje,
predstave u punoj svetlosti. Pogotovu što je snevao redovno
podrazumevajući privremenost i kratkotrajnost konjskog stanja. Kao
čovek čija koža, uredno presavijena preko prepodnevnog čaršijskog
odela, čeka na stolici pored bračne postelje i obavezuje ga da se i bez nje
ponaša pan metron ariston. U skladu sa interesima Firme, najpre. Zatim i
ljudskim, ako se stigne.
Jednom se u konja počeo pretvarati blagodareći industrijskom
nesporazumu, bez ikakvog trezvenog opravdanja preinačenom u
ljudski. Februara 1907, prilikom tarifnog štrajka u povlašćenoj čukaričkoj
Šećerani onog regensburškog Čifutina Julijusa Goldšmita, jedna
pomamljena radenica mlatnula ga je prakljačom po leđima. Kurvište,
zacelo, nije moglo znati, niko znao nije, Simeon ne bi mario ni sam da ne
zna kako je, opsednut utvarom povlašćene njegovanske šećerane,
anonimno, ispod ruke, stideći se izdašno, dotirao Radničke novine koje su
harangirale Goldšmitove ljude, ali, dabome, činjenica što ga je gotovo
pregazila pomama koju je lično posredovao prilično je osakatila
zadovoljstvo što mu se ponovo pružila prilika da zakorači u konja.
Drugim navratom mu je dentist g. Kovaček tvrdoglavo dokazivao
da slan ukus krvi na jeziku potiče od netom iskorenjenog kutnjaka.
Simeon je učtivo odobravao. Ko sa budalom da se nateže? I kakve svrhe
ima razularenom evropejskom racionalizmu suprotstavljati zdravije
uverenje da mu bolovi u čeljustima ne potiču ni od kakvog anatemnog
zuba, već od protekle noći nepažljivo nameštenog đema?
Sledovali su raznovrsni podsticaji namenjeni najpre oku:
neuhranjeno, prištičavo kljuse pod sakama na toržišću ispred Glavne
policije; konjonatecanje na Paliluh, posmatrano sa prve, devet čaršijskih
groša plaćene klupe, dok nije izračunao da se za njegovo „tajom
zadovoljenje u konjma“ isplati kupiti godišnju privilegiju porodičnog
čadora; „srpska sandovica“, čibukolika Anka Konstantinović-Obrenović
na jutarnjem jahanju topčiderskim gradinama; a iznad svega, dabome, u
toj očnoj feli, svaki pristojniji cirkus koji bi Beograd posetio a on uspeo
da se u publiku bez Tomanijinog znanja, inkognito, prokrijumčari.
Uho mu se ponašalo ćudljivo. Njiskanje i frktanje ostavljali su ga
ravnodušnim. Ni galop, ako ga je gledao, nije preobražaj inspirisao.
Jedino topot nevidljivog ata ako, vezanu za rep, odnosi misao u divlju,

215
neprozirnu nepovrat, mogao je da ga na anamorfosis pokrene. Ponekad je
to uspevalo i razgovorima o konjima. Kada, međutim, kako, zašto – nije
znao. Biće da je u dejstvu bio kakav magijski sticaj slučajno izgovorenih
reči nalik formuli za prizivanje duhova, neka vrsta konjskog
TETRAGRAMATONA u kome se među ispremetanim slovima skrivalo
zabranjeno konjsko ime. U svakom slučaju, nije bio kadar da te reči
prepozna i po svojoj volji ponovi. Tako je alogogenija uvek otpočinjala
neočekivano, redovno stavljajući njegovo ljudsko dostojanstvo na
kušnju, naročito ako u tom času ne bi bio u krevetu, sam ili u položaju
da se povuče, nego opkoljen nadzorom i pažnjom onih koje je upravo
izdavao, na nekom zvaničnom prijemu ili poslovnoj konferenciji, kao, na
đavola, sada.
Lični dodir s konjima nije, međutim, na somu imao nikakvo
neposredno dejstvo. Kad se ima u vidu da ga je dodir mlade i gipke žene
– mada ne uvek, naravno, i ne svake – pretvarao u pseudopastuva brže
od svakog drugog nadražaja, bilo je u toj nemoći konja da ga animiraju
neke nečuvene nepravde. Njegovani su, naime, voleli konje. Crne konje,
arabere, i crne pse, vučjake-ovčare. Obostrana zavisnost i privrženost
negovana je još od epirskih, gurbetskih dana, kada su im prvi
obezbeđivali pokretljivost carskim drumovima a drugi zaštitu tamo gde
zakonače. Šta su od tog, po Simeonovom tekućem sudu, neprirodnog i
neravnopravnog partnerstva životinje imale, nije svagda bilo sasvim
jasno. Ali je, pri svemu tome profitu koji je iz njih vekovima izvlačen,
Hadžija bio poslednji Simeon koji se njima od srca, ozbiljno bavio. Kao i
svim drugim božjim stvorovima, uostalom. I upravo time, paradoksalno,
što su maženi podjednako kao i sve što je Hadžijinom blagorodnošću u
doticaj dolazilo, konji i psi su izgubili privilegovan položaj u konaku
Njegovan. Lupus se njima, razume se, isključivo služio. Naročito posle
Beča, nemilice, trošadžijski, bezmalo nedomaćinski, kao i svim mrtvim i
živim što mu je rođenjem, vlasništvom, licencom ili najmom pripadalo.
Posle Beča, takođe, udobnije karuce pretpostavljao je jahanju, omiljenoj
razonodi Simeona Grka kad god nije divanisao i trgovačko-političeske
balkanske konce mrsio. Tada ga je redovno pratio krupan crn vučjak
nepoznate i neprotokolisane rase, pravi pseći balaban, kojeg su
zemunski trgovci nazivali „cincarskom džukelom“, a on
„moskopoljcem“, ciljajući bezočno na njegovo tobože metuzalemsko
grčko poreklo više od šezdeset godina unatrag. Da se psi privremeno po
strani ostave, Gazda Simeon je i u tom konjskom pogledu bio nejasan.
„Papazjaničan“, što bi mu rekao deda Lupus. Posedovao je nekoliko
zaprega, od teških zimskih kočija, preko letnje viktorije i berline, do čeza

216
i lovačkog breaka, a ipak je među prvim Beograđanima seo u svoj
avtomobil – zlatastocrnu neman nalik na veterane srpske industrije,
furune punjene šapurinom. Več odavno, dabome, sa jahanjem nije imao
ništa. Osim noću. U snovima. A i tamo – on je bio jahan. Najposle, čak ni
tu pravi, završen, potpun konj nije bio. Ma koliko se držao i ponašao kao
konj, uznapredovao je tek do kentaura. Uvek bi mu nešto nedostajalo.
Na njemu ili u njemu redovno bi zaostajalo nešto radikalno, neosporno
ljudsko. Najčešće koščata zadnjica ili starački prosenjena cincarska glava,
što je za opšti porazan utisak zoološke neopredeljenosti bilo savršeno
svejedno. Pored neuništive grčke nepoverljivosti, razume se, i računske
predostrožnosti, koja mu je bila nesnosnija čak i od najistrošenije ljudske
glave nasađene na pegaski skrojen konjski trup. Jamačno je ta bezbožna
grčka uobraženost – eleniki eperifania, gajena na zabludi da je čovek,
odnosno Grk, mera svih stvari, protivna svakoj novoj formi koja ideal ne
bi nalazila u podražavanju božanstava, i sprečavala da se preobražaj do
kraja obavi. A da se nikad, pa ni u najuspelijim snovima, obavio nije, ne
beše obaveštavan tek ujutru ponižavajućim saznanjem da, uprkos onako
obećavajućoj noćnoj konjskoj argonautici, još jednako brine dosadnu i
besmislenu ljudsku brigu kako udovoljiti dnevnim interesima.
Građanski dnevni red mogao je, najposle, da mu nametne i onaj deo bića
kojim je bio bolno svestan da sanja i da će se sutra, namesto na sunčanoj
ispaši, opet naći na novčanom pašnjaku nekog zabrinutog upravnog
odbora. Nešto drugo ga je u promašaj ubeđivalo. Žitelji njegovih snova,
najčešće Srbi sa jave, panično su bežali kad god bi se, polutanski
nakaradan, među njima propeo. Da Srbi nisu, hajde de. Ali u
džambaskoj zemlji, u kojoj se stolećima živelo na kopitima ili pod
kopitima, i koja je u ovom času, uprkos Balkanskom ratu, i
neodgovarajućoj brizi, prekomernom izvozu i nesavršenoj rasplodnoj
politici, imala preko 200.000 registrovanih konja, jedan potpun konj, pa
ma se zvao i Simeon, nije smeo nikoga da zaprepasti. (Čak ni domaći
vampiri nisu po srpskim raskršćima uzimali, inače popularne, protejske
oblike crnih konjica. Plašili su se, naime, da ih kakva pijana zadribalda
ne zajaše, i terajući ih utrinama preko trećeg petla, pakao im kroz zube
ne istera. Takva se smrtonosna omaška, usled nepoznavanja unutrašnjih
prilika, mogla desiti samo strancima, mahom zapadnjacima, čiji su
domicilni grobovi bili daleko na zalasku sunca.) Nije, dakle, bio konj. Bio
je nešto na tom dobrom putu, ali ne i na njegovom kraju.
I tome bankroterskom čuvstvu ne mogu da pomognu ni
omamljujući mirisi detinjstva, spaljenog lišća i konjske balege, tim pre
što ni u kom vidu ne korespondiraju sa Simeonovom žudnjom da se

217
emancipuje od građanske čovečnosti i postane četvoronožac. Pa ipak je
tronut. Gorki jesenji aromati združuju dve jedine želje koje u
ovozemaljskom gurbetu nije uspeo da ostvari: da povrati mladost i da
bude konj. Premda bi načelno, izgleda, preobražajem u ždrebe, oboje u
isti mah postigao.
„Prvi stadijum naše epske borbe za nacionalnu emancipaciju
defanzivnog je karaktera, bez obzira na prividno napadački oblik
Ustanka, Turskih i Balkanskih ratova“, preludira Stefan Njegovan, a
zatim mu danima savesno merene i premeravane istorijske premise tonu
u živi pesak očeve kopitarske fantazmagorije.
Prvi stadijum Simeonove epske borbe da postane konj beše u stvari
uznemirujuće osećanje da pojava kojom se već decenijama služi prilikom
predsedavanja upravnim odborima mnogobrojnih deoničarskih i
limitarnih društava, vođenja onih javno-trgovačkih i komanditnih, na
poslovnim sastancima sa domaćim i stranim Firmama, građanskim i
dvorskim ceremonijama, a u svoje vreme ponekad i u svrhu
konsumiranja supruge kirie Tomanije tokom predaha u njihovim
krevetskim razgovorima, i nije pojava koju bi on samoinicijativno uzeo,
oblik za ma i najsavršeniji od svojih života, da se on pitao. Bivao je to,
bez obzira na povod, uvek iznova dramatičan povratak želje u svet
naseljen nadgrobnim kamenovima ispunjenih želja, pod kojima su
počivale potrošene, saldirane, sa računa skinute mogućnosti njegovog
dvonožnog bića. U položajima, ugledu, kreditu, kompanijama, firmama,
trgovinama, fabrikama, rudnicima, agrarima, bankama i kućama; u
vrednosnim papirima, stvarima i ljudima koje je želeo, imao i potrošio. I
da nije bilo te sasvim nekonvencionalne potrebe da se preobrati u drugu,
bolju, srećniju speciju, mogao je umreti bez stida što je svoj zemaljski
konto nesveden ostavio. Mogao se najzad sa iznurenom dušom rastati u
predsedničkoj fotelji ma kojeg upravnog odbora, pomiren sa saznanjem
da za njega u ovom trgovačkom runolovu nema više pravog posla osim
staračkog sanjarenja kraj zakovane krme porodičnog Arga; ukratko,
rutinskog održavanja jednog velikog groblja, dužnosti za isluženog
grobnika. Ali, kao za pakost, želja ga je spopadala nekako vazda u
nevreme. Najčešće baš tokom tih poslovnih i društvenih ceremonija,
kada je od njega s pravom očekivano da energično štiti svoje ljudske i
profesionalne interese, a u prvom redu sveto i neprikosnoveno pravo
sopstvenosti na rasplođavanje ili akumulaciju, kao što se od grobara
zahteva da se o poverenim grobovima revno stara. I to on, Simeon, čiji je
več poodavno jedini preostali interes bio – što pre i što potpunije postati
konj. A s takvom se nečuvenom špekulacijom, kakodemoni, svakojako u

218
javnost nije moglo. Pa ni u srpsku, na konje obviklu. Želja da umre,
preživela izumiranje svih ostalih, jedina se uspešno jednačila sa drugom
– da postane konj. Želja da se okonjotvori nije ga, međutim, sprečavala
da umre, kao što poštenog trgovca ma i najsumnjiviji izgled na sanacioni
kredit ne sprečava da bankrotira; želja da umre, takođe, nije anulirala
težnju da se preobrazi u konja. Anditetos. – Naprotiv. Uzbuđivala ga je
mogućnost da je upravo smrt jedan od najefikasnijih načina preobražaja.
Pravac koji je od pamtiveka eksploatisan na Istoku, gde mašta ne pati od
antropoidnih zabluda evropejskog trgovačkog racionalizma i gde naša
forma nema nikakvih prednosti nad žabljom. Ni nad bilo kakvom
drugom animalnom ili floralnom, uostalom.
Možda će, mislio je, postati alogo tek posle smrti. Tek kad sve
humano iz njega iščezne i kada se kao ideja nađe slobodan pred svim
mogućnostima. Koliko slobodan? Stepen slobode zacelo je i određivao
buduću formu. Tajna se, jamačno, manje krila u faktu umiranja nego u
nekom presudnom saznanju tokom umiranja. A to se podudaralo s
njegovim postojanim sumnjama u stvarni dobitak od smrti bez izgleda
na novo vučenje, naročito prava da se na izbor utiče, a ne da se mesto
konja postane žaba krastača, daždevnjak, ili, što je još gore, opet neki
Simeon. Sa svoje strane, sumnja ga je uveravala u nesavršenost ljudskog
stanja. Jer u njoj je, uprkos neotpornosti što je svaka nesavršenost
pretpostavlja, valjalo tražiti prave istočnike neuspešnim metamorfozama
i nemogućnosti da im se zauzme konačna forma. Toliko žuđena,
uostalom, da bi pristao pretvoriti se u sipljivo dolapsko kljuse, a ne u
bedeviju cirkuzanerke Julijane, samo da bude konj. I obratno. U
nesavršenošti metamorfoze leži tajna i njegovih ljudskih poraza. U
prvom redu, nesposobnosti da se srodi sa ljudskim i građanskim
statusom i da iz njega proistekle obaveze bez roptanja otaljava.
Kada bi ga, upravo zbog te nesposobnosti, skolila samo njemu
očigledna viša nesvrsishodnost svega što se unaokolo, po Firmi, Čaršiji,
Srbiji i Evropi, istorijom i sopstvenom dušom zbivalo – bez obzira da li
se kolosalni trgovački kontrakt potpisivao, nešto profitno u pogon
puštalo ili podnosio najaktivniji godišnji bilans u Kraljevini; da li se
predavao Beograd Srbima 1867, miropomazana tela letela kroz dvorske
pendžere 1903. ili se prestolničkom kaldrmom, na putu za Gurgusovac,
treskala skupocena zaverenička jaja predsednika Državnog sovjeta g.
Tenke, godine 1857, ili se, najzad, proizvodnjom testamentarnih
naslednika mlatila prazna slama u porodičnoj sferi – spopadala ga je
neodoljiva potreba da svemu tome učini kraj. Da u pola sednice – jer
uvek je neka prokleta sednica nekog prokletog Upravnog odbora nekog

219
prokletog groba bila u toku – zazvoni zvoncetom i in preasidii uzetu reč
ne upotrebi za umestan i unosan predlog, već za voltižerski prekrasan,
hadžijski skok kroz prozor. Na ulicu. U smrt. I nadati se, konačno, i u
konjski oblik.
I uvek bi ga zaustavili varljivi izgledi da će u tekućem pokušaju
zaista i postati konj, da već postaje, da samo što postao nije. I da na
polzu brzog i neizvesnog dobitka posle smrti nije pametno štetovati spor
ali sigurniji dobitak u životu. Špekulacija je vukla na berzanske, znane i
najzelenijem senzalu. Ni na Efektnoj berzi, naime, nije uputno u ime
straha od mogućeg pada, neizvesne bese, prodavati efekte, čiji je skok,
hosa, u sasvim izvesnom toku. Izgledi, međutim, behu varljivi utoliko
što do dobitka nikako nije dolazilo – nijednom još nije postao, čak ni u
snu, potpun konj. Tek duševni kentaur čija je četvoronožna konjska
polovina još i mogla da uobražava kako se tokom ovakve konferencije
jarca sunčanim visočinama, ali čija dvonožna ljudska polovina,
otežavajući ostatak neprirodne simbioze, nipošto nije uspevala da se
odlepi od predsedničke fotelje. Kao čaršijsko biće, Simeon je imao
razumevanja za nespremnost svog humanog imenitelja da se baš u
ovom času definitivno pridruži onom drugom, konjskom. Uskoro će
projekat njegovog sina biti stavljen na glasanje, i on je Firmi bio
obavezan da o njemu iznese svoje ljudsko, pa prema tome i trgovačko
stanovište. Neko konjsko bi ga automatski diskvalifikovalo, i Stefanov
projekat bi glatko prošao. Čak i ako bi takvo stanovište uopšte postojalo,
ako bi konji imali svoje mišljenje o ljudskim poslovima, osobito
trgovačkim, malo je verovatno da bi se ono sa Simeonovim poklapalo i
za Firmu bilo merodavno. Pre će biti da ga se, konjolikog, Stefanov
projekat ne bi ni ticao. Da bi se od glasanja uzdržao. I projekat bi i u
ovim okolnostima dobio većinu. Simeon je, međutim, protivu projekta.
Simeon neće da projekat dobije većinu. Simeon želi da projekat
propadne. I upravo stoga, i što predoseća da bi konj Simeon prema
utvari njegovanskog anilinskog carstva bio ravnodušan, te da joj se kao
totalni konj ne bi suprotstavio, ne sme on četvoronožac postati pre nego
što je kao totalni Firma-čovek snagom svog predsedničkog glasa i
svesimeonskog opredeljenja ne onemogući. Bar do prvog glasanja mora
u ljudskoj koži izdržati.
U međuvremenu, dabome, ne sme da arči vreme. Može da se za
konjsku budućnost priprema. U prvom redu, mora se setiti svih
pojedinosti proteklih neuspelih transformacija, kako bi uočio omaške i
izbegao da ih ponovi pošto se posle odborskog glasanja, slobodan od
ljudskih obaveza, sasvim prepusti konjotvorenju. Dobro je upamtio da

220
svakoj čulnoj inicijaciji sledi period osećajnog prilagođavanja na
polukonjsko stanje. Išlo je teško. Njegov romejski razum očajnički se
opirao nesuvislim konjskim simpatijama i antipatijama od kojih nije
video nikakve vajde. Zatim bi se, još tokom nemilosrdne borbe između
naturalnih svojstava ljudske i konjske osećajnosti, rat preneo u misaone
sfere. Svetovi čoveka i konja vojevali su međusobno za njegovu dušu.
Dva carstva, dva Weltanschauunga, dve vere, za sebe da ga pridobiju. A
on je, još čaršijski proračunat i nesiguran gde blago leži, prepuštao
mozak čas jednom, čas drugom načinu mišljenja, premda mu je srce bez
kolebanja bilo na strani konjskog. Najbliži mu je bio, bez sumnje, u
snovima, pod Julijaninim butinama, u galopiranju večno promenljivim,
protejskim Beogradom. Ali, bilo je izvesnih uspeha i na javi. Godine
1882. na primer, za vreme otkrivanja spomenika knjazu Mihajlu
Obrenoviću III, ispred Narodnog pozorišta. Suveren je jahao na
bronzanom konju gospodina Enrica Pazzia, seljački, bez kraljevske kape,
uz državni trošak od 300.000 ondašnjih dinara. Mistična
dostojanstvenost ukroćene životinje, koju je g. Miler iz Minhena izlio u
crn potez visok 11 a dug 8,46 metara, potresla je Simeona do dna srca, i
da ga od čini nije štitio buđelar u levom unutrašnjem džepu geroka, da
mu je tada, na tribini za zvanične deputacije, pošlo za rukom doseći
nezavisnost konjske filosofije i neuporedivost konjske pojave, njegov bi
grčki lik, savijen u bujne pastuvske oblike, umesto srpskog,
obrenovićevskog, urbi et orbi, gradu i celom svetu, objavljivao
neuništivost simeonske pasmine.
Sad mu se, izgleda, posredstvom oporih mirisa paljevine, pruža
nova prilika. Samo da to prokleto glasanje prođe, predaće joj se svom
energijom godinama neutoljene želje. Njegov privatni sekretar g.
Evgenije otvorio je pre sednice prozore da Upravni odbor provetrene
glave može zaroniti u zamršenu privrednu građu, koju će mu, garniranu
indeksima, grafikonima, statističkim tabelama i globalnim
predračunima, podneti generalni direktor Stefan Njegovan, i odborska
sala je već puna stranih isparenja: finih duvanskih mešavina, kafenog
aromata, muške kolonjske vode i izbrijane kože zagrejane brigom. Čak i
kroz neprijateljsku baražu ljudskih artikala i običaja oseća Simeon jesenje
mirise iščezle Gospodske ulice, moćne pozive podmukle prirode da se sa
sebe zdere sva ta odvratna trikotaža i odvažno postane konj. Izgleda,
jedino on te dirljive signale čuje, budućnost samo njemu nešto znači,
budućnost i prošlost, jer su one u oštrom vonju paljevine nerazdvojno
opet združene. Ostala gospoda iz Uprave čvrsto su u sadašnjosti i jedino
ih Stefanova industrijska vizija koji oprezan korak u sutrašnjicu odvlači.

221
Ostala distingvirana gospoda, koja su se razlikovala jedino brojem nula
na kontu, očigledno ignorišu mogućnost jedne konjske vaseljene –
arniunde tin dinatotita enos kozntu alogon. Uskogrudost ljudske
egocentrike odbija mogućnost drugih, savršenijih i bezbolnijih svemira.
Uostalom, neka im je prosto! Isuviše su smućeni referatom njegovog
sina. Afto ine. Premda se zasad tek junački nosi sa istorijskom
pozadinom nezadovoljavajućeg stanja srpske industrije i njenim
infaustnim izgledima ako i dalje ostane uzapćena maćehinskom
kreditnom politikom vlade, nemilosrdnom inostranom konkurencijom,
zastarelom tehnologijom, a iznad svega zapanjujućim, levantinskim
odsustvom svake napadačke inicijative iz domaćih privrednih planova
proročanskim, dobošarskim tonom, ako ne već i sadržinom, obećava
Stefanov pledoaje sve, samo ne dva-tri sata dremeža iza varljivo
raširenih, radoznalih očiju.

222
 STEFAN JUNIOR: Jeftinije bi nas koštalo i manje bismo se
dekomodirali da smo prijem održali na ljubljanskom stadionu i unajmili
žandarmeriju da održava red.
EMILIJA: Bože, Stefane, znaš valjda koliko je tvom ocu stalo da sve
što radi ispadne perfektno.
STEFAN JUNIOR: Perfektno i krupno. Čak i greške. I njegove
greške moraju biti perfektne i krupne. On, naime, nikada ne radi na
malo…
EMILIJA: Šta je sad? Jeste li se opet dohvatili?
STEFAN JUNIOR: Nismo. Ali hoćemo. Znaš li da noćas dolaze
Nemci?
EMILIJA: Samo mi još oni nedostaju. Zar nisu mogli pričekati da
prođu praznici?
STEFAN JUNIOR: Ljudi ratuju…
EMILIJA: To još nije dovoljan razlog da budu neučtivi…
STEFAN JUNIOR: Ako odbijemo fuziju, odosmo na doboš. Zar ti
nije rekao?
EMILIJA: Mi ne razgovaramo o poslovima.
STEFAN JUNIOR: Gospode! O čemu onda razgovarate? Čak je,
priča se, i Gazda sa svojom ženom razgovarao. U krevetu, doduše, ali
razgovarao. A ona nije bila akcionar Firme kao ti. S obzirom na
okolnosti, dobili smo ženerozne uslove fuzije, a on mi jednako priča
kako je ove fabrike isuviše skupo platio da bi ih sa nekim delio…
EMILIJA: I jeste, bogami. On i Gazda godinama zbog njih nisu
govorili. A s mojim Turjaškima se i proces vodio…
STEFAN JUNIOR: Da li bi ti s njim govorila?
EMILIJA: Neka me Bog sačuva!

223
 Čitao je Projekat uveče, do prvih petlova. Posle desetak godina
apstinencije, sporo, sa odlaganjem i uza sav tradicionalni ritual, započet
biranjem i trljanjem pored uveta, a okončan rezanjem vrha, zapalio je
omiljenu „koronu“, prognanu iz troškovnika ionako redukovanog
života posle jedne iznenadne pobune srca. Kasnije, tokom čitanja, prvoj
drskosti dodao je i drugu. Trbušastu flašu francuskog konjaka. Nekoliko
gutljaja mlakog pića odobrovoljiće, pa možda i uspavati avetinjsku
fratriju u njemu, koja jedva čeka da se simeonska porodična sednica
otvori, trgovački plan testamentarnog potomka na dnevni red stavi,
nesimeonska krv, ako je ima, iz njega isiše i zameni drevnom,
argonautičkom, koja je genos Njago uspešno vodila od
Konstantinopolisa, preko Janjine i Moskopolja, do Beograda, pa će ga
najbezbednije i podno Alpa dovesti. Naoštrio je pisaljku za eventualne
prigovore. Mastilo nije mario. Mastilo se nije brisalo. Obavezivalo ga je
preko mere pogodne za kolebljivu, nesigurnu misao. Vrata kabineta je
zaključao. Tomaniji je kazao da spava. Da ga, mimo običaja, ne čeka na
razgovor u krevetu.
– Noćas, kiria – kazao je – imam za razgovore drugog partnera.
– Domašnjeg ili stranca?
– Još ne znam.
– Kako ne znaš? – zgranula se Tomanija.
– Tako. Videću ga ko je kad razgovore obavimo. A što pitaš? Ti
telete? – Šta hoćeš?
– Hoću da znam šta da spremim.
– Tipote – rekao je Simeon. – Ništa.
– Kako ništa, Simeone? Šta će čovek da jede?
– Mene, gospođo – rekao je i krenuo u kabinet.
– Da ti ne čekaš našeg Stefana? – pitala je prateći ga.
– Stefana? Jok. – Postao je najednom predostrožan, nepoverljiv.
Napamet je već znao taj njen podzemni način. – Što pitaš?
– Onako.
Ðavola, mislio je. U ovoj se kući ništa onako ne radi. – Da taj nije

224
kazao da će večeras dolaziti? – Jer to bi bio rđav znak. Gest nepoverenja
u sebe i Projekat ili u Simeonovu sposobnost da ga shvati i akceptuje. Ali
pošto malodušnost nije bila na spisku Stefanovih dužnika, poseta sada
bila bi ravna uvredi.
– Ne znam. Ne verujem. Ništa nije kazao. U žurbi je bio. Svratio
samo da ti ostavi nekakav projekat. Dajte, veli, to Gazdi.
– Tako? A ko je to posle podne telefonisao?
– Gospođa Milovanović, sudijinica.
– Šta je ta htela?
– Neki bečki recept za kolače.
Simeon joj, razume se, nije verovao. Za telefonom je imala ozaren,
izdajnički zabrinut izraz lica majke. Posle se smračila. Unespokojila,
kanda. Šta li joj je onaj kazao? Da je pita, ne bi priznala. Ne sada. Možda
u krevetu. Jednom. Kad se na to opet navrnu.
– Ti telete? – Šta je sad opet?
– Živa ti bila ja. – Oči su joj porasle, zagrejale se od brige. – Ne srdi
se na dete. On misli Firmi dobro.
– Svi mi mislimo Firmi dobro, kiria. Samo, šta je to Firma? Mono, ti
ine to katastima? – Da, šta je Firma? On, Simeon, ili nešto od njega
nezavisno? Što živi svojim autohtonim životom i čemu se čak i on
podređuje: – Na fijas. – Idi spavaj. I reci Aleksi da pogasi lampe po kući,
inače ću ih njemu na račun. – Zatvorio je vrata i dva puta okrenuo ključ
u bravi.
Dete? More, ala! Njegov sabesednik imaće, dabome, uglađen,
rezervisan Stefanov lik. Odistinski biće to neprijateljsko lice
protivsimeonskog doba, s kojim će se cele noći nositi da bi za pravi
simeonski stav bio osposobljen. Simeon Grk je pripovedao kako mu se
otac, Moshopolit, na vest o dolasku Turaka, zatvorio u tavnik. Celu je
noć pod zemljom proboravio da bi zorom sinovima objavio
metanastevsis, novu seobu genosa. Šta li je taj Simeon noću pod zemljom
radio? O čemu je razmišljao? Kome se molio? S kime savetovao? Sa
savešću ili interesom? Iskustvom ili nadahnućem? Razumom ili
maštom? Sa Teosom ili Diavolosom? I kako je do odluke da se iz
Moskopolja beži uopšte došao? Simeonu se činilo da je to jednom znao.
Kao da se Simeon Moshopolit te predsmrtne noći s njim, Gazdom,
savetovao. Ali je te večeri, nad sinovljevim Projektom, svakog unosnog
sećanja nestalo. Nije se mogao osloniti ni na kakvo opšte, kolektivno
simeonsko iskustvo. Imao je na raspolaganju jedino svoj, pojedinačni i
tekući simeonski razbor. Nevidljivi Stefan sedeće u fotelji ispred pisaćeg
stola, odgovaraće na njegova nemušta pitanja i prezirati ga zbog

225
zastarelosti, nesnalažljivosti i levantinskog fatalizma, onih istih mana što
ih je nebiranim rečima pripisivao čitavoj nacionalnoj privredi. A pitanja
će, svakojako, biti. Vampirski razgovor sa sinom vodiće se cele noći u
ovom novom istorijskom tavniku, u kome su kožne fotelje engleske
izrade zamenile drvene tronošce, pisarski pribor – demijurški alat,
knjigovodstveni registri, defteri, dosijei i trgovačko-finansijalni zakonici
amfore, kratere, hidrije, krčage i ćupove, u kome umesto luči u
bakljačama gore sijalice pod raznobojnim somotskim abažurima, i gde se
carigradski dušman Njegovana, vatra – pirkea, već sasvim ponizila. Ne
uništava ih više, ne ubija Simeone. Čak joj je oduzeta mogućnost da u
grnčarskim pećima za njih kao najamnik radi. Može još jedino da im iz
rešetkom zagrađenog kamina greje tabane. To je bio, izgleda, taj njihov
simeonski način. Neprekidni razgovori sa sobom ili sa drugima u sebi.
Večna grčka prepirka. Pro i contra. Da i ne. Jeste, i nije – ti iper ke te kata.
U svetlosnoj glorioli na pisaćem stolu, podnimljen mekim riđim
obrazima Lupusovog bečko-emigrantskog portfelja, počivao je
tajanstveni Protokol, sapet u crnu jareću kožu. Bez imena autora i
naslova u zaglavlju, bez i najskromnijeg znaka raspoznavanja porekla i
sadržine. Kirie imon! Pre kao tajni protokol sramnog ugovora sa đavolom
nego divotni plan srpske industrijske ekspanzije na slavjanski Zapad.
Simeon se dobro seća. Otpio je obredni gutljaj smlačenog konjaka,
obavio se aromatičnim dimom cigare i, utrnule duše, rastvorio korice.
Nalik crnim ašovčićima, krupna su remington-slova nekrofilski
raskopavala srpsku istoriju i simeonsku politiku Firme Simeon & Sin &
Kornp.:
„Krajem veka“ – po mišljenju njegovog uvaženog sina –
„Otomansko carstvo je u agoniji. Na balkanskom odru završava se El
Fatihova evropska argonautika, započeta na bojnom konju pod
Teodosijevim zidinama vizantijskog Konstantinopolisa, godine 1453…“
Onda, mislio je Simeon, kada je prema porodičnoj legendi otpočela i
moja, simeonska. Endaksi – dobro. Hoćemo li, zbog toga, odmah i da se
lažemo, sine? Istinu da šminkamo?
Simeon je podsmešljivo zurio u praznu fotelju, iz koje nije dopirao
nikakav odgovor. Neprijateljski ukrućena Stefanova utvara
zadovoljavala se indigniranim izvijanjem čupavih obrva. Taj ne bi više
preduzeo ni da je u sobi. Više mu, dakle, otac i neće dati. Kao i uvek u
tim sablasnim, grčkim svađalačkim konverzacijama, Simeon će se truditi
da bude pravičan. Ovaplotiće sina i u najbeznačajnijim pojedinostima
lične dijalektike, snabdeti ga najjačim argumentima dostupnim
njegovom načinu mišljenja. Koliko ga je, naravno, za sve ove zajedničke

226
godine prozreti mogao. I to nipošto u ime nekakvog fair play-a – kad se
za život trči, ne gledaš koga gaziš – već da bi time i njegovi
protivargumenti imali veću dokaznu vrednost.
Ne razumemo, izgleda?
Mogao sam, dabome, pomenuti Galipolje 1354, Maricu 1371,
Kosovo 1389. ili Nikopolj 1396, samo, kakve svrhe ima nagomilavati
datume čije je značenje za jedan narod isto?
Nema svrhe, razume se. Ali za čoveka cepidlački akuratnog, kad su
u pitanju ma i najsitniji očevi poslovni promašaji, čudnovato je da mu u
bilansu istorijskih izmakne najpresudniji.
Koji, molim lepo?
Deficit romejski iz 1346. Nigde ti nema 1346.
Koliko je meni znano, poštovani otac, pomenute godine nije vođena,
pa shodno ni izgubljena nije mogla biti, nijedna bitka s Turcima. Ni
Seldžucima ni Osmanlijama.
Bitka nije, poštovani sine, ali je izgubljeno naše carstvo.
Istorici, oprostite, misle drukčije. Godinu 1453. i pad Carigrada
beleže oni kao propast Vizantije.
Šta ti znaju što Simeon ne zna bolje? I jesu li gospoda istorici
knutama odvlačeni od svojih tezgi na fanarskim agorama da repariraju
gradske bedeme između kapija Vlaherne i Kaligarije pa da znaju šta su
romejski poreski obveznici o svojoj propasti mislili?
Ako ćemo pravo, nisi ni ti, otac.
Jedan od nas Simeona jeste.
Cincarske priče za opseniti srpsku prostotu!
A što ti veliš, srpske su priče za poniziti grčki ponos! Den ksero,
uostalom, ne znam. Možda su priče, a možda i nisu. Klidi ja to parelton
den iparhi. – Za prošlost kalauza nema. Ali kad se već istorijom Srba
bavimo, umesto da bez mlaćenja prazne diplomatske slame na stvar
pređemo i o bojama i hemijskim produktima Firme razgovaramo, šta se
o našem padu beleži? Gde prema tim istoricima propast Njagoa počinje?
Nevidljivi sin je pometen. Pravi možda i ne bi bio. Taj bi, jamačno,
drsko i samouvereno izjavio da ako sutra Upravni odbor njegov Projekat
primi, o nekoj propasti govora ne može biti, ali da u protivnom, ako ga
odbije, on nije kadar ništa da garantuje. Ovaj Stefan, međutim, izmišljen
na polzu trgovačke dijalektike, proizveden za trenutnu Simeonovu
duševnu potrebu da se na nekoga iskali, ima, izgleda, više prizrenja
prema očevoj prećutnoj sumnji da porodica pati od naslednog
vampirstva, kao što druge boluju od naslednog sifilisa, i da on sam,
Gazda, nije od paklenog dejanija imun. Ograničava se na podsmešljivu

227
primedbu da se za Njegovane, srećom, istorija još uvek ne interesuje –
čemu bi Simeon, da hoće, mogao suprotstaviti impozantnu zbirku
kočeva, gajtana za davljenje, handžara, pa i đuladi – da im se ime, sem
po trgovačkim fakturama i čituljama, masnim slovima još nigde ne piše.
Mi nismo istorijski ljudi, otac. A i da propadamo baš, ne vidim.
Afto ine! Ne vidiš, dabome! Niko ne vidi! Ni Georgije, ni Kleont, ni
onaj smetenjak Konstantin! Ni pokojna ti braća Simeon i Kirilo nisu
videli! Od prosperovanja, hondrokefalosi, vremena niste imali! Od
fantazije, utvarnih planova, projekata, prospekata i propozicija niste
stigli! Ali ja vidim! Vidi Simeon!
Stefan je ćutao. Tako bi, skot, i živ postupio. Zabravio bi se. Kao
banka pred neurednim dužnikom. Ništa pametnije nije ni mogao. Kad je
iz Gazde Lupus čibukom izmahivao, nije bilo probitačno podmetati se.
Čekati je valjalo na nekog blagorodnijeg Simeona.
Simeon je, seća se, dugo u praznu sinovljevu fotelju zurio držeći
sabljasti kažiprst na uvodnoj rečenici Projekta, duž koje je, uz grobarsku
pomoć crnih remington-slova, umirala El Fatihova svetska argonautika
da bi otvorila put njihovoj, njegovanskoj. Da bi, pod krvavim peplosom
srpske nezavisnosti, omogućila cvetanje Stefanove industrijske vizije, i
učinila da porodična šminka, pod imenom boja i lakova, potekne najzad
duž Vorioditikos diadromos, žuđenim Severozapadnim prolazom. A
Njegovani su već umirali. I krupno je pitanje hoće li uopšte na Okcident,
u porodičnu Kolhidu, živi stići, ili će se na agorama Evrope pojaviti u
onom tajanstvenom, pseudomorfnom obliku u kome se, prema
moskopoljskom predanju, Simeon Epirski, godine 1566, septembra
sedmog predveče, iz sigetskog gurbeta vratio u rodnu Janjinu. Za
razliku od ambicioznih sinova, njegov je daleki potomak znao da je
propadanje otpočelo kada se prvi Simeon mimo romejske file, izvan i
ispod sebe oženio, a da bračna špekulacija sračunata na skok tazbinskih
akcija, prvi put od Carigrada, Firmi ništa trajno ni unosno nije donela.
Počeli smo da propadamo, poštovani sine, kada je, biće omađijan,
Simeon Lupus gurbetski mozak zaključao, ključ u Dunavo bacio, pa se,
još dok Srbi ni muslomansku zelenu farbu nisu smeli nositi, a nekmoli
konje Beogradom mamuzati, mimo svih imovnih Grkinja na ondašnjem
tržištu, posle smrti Sofije Sine, Srpkinjom oženio, te, namesto
testamentarnog Simeona, ludog Hadžiju, daimon će znati čijeg
naslednika, izrodio, a taj, oime, opet sa Srpkinjom, mene proizveo. A ja,
premda sam tvoju materu Tomaniju sa pavlake moskopoljske file, od
samih Sina uzeo, taj krvni deficit nisam sanirao, i ništa ljudskije od tebe
nisam isprodukovao. Nisam, naime, imao kad. Pretežan deo vremena i

228
pameti trošio sam u zaludnim naporima da, posle drevnih bogova,
postanem prvi konj među Njegovanima i Romejima. A kako iko može
napraviti pravog čoveka ako sam želi da postane konj? Eto, sine, kada
smo počeli propadati. Kada smo staru meru – to simeonikon metron,
simeonski raboš skrljali a da drugi, nama saobrazan, nismo izdeljali.
Srpski, slavjanski smo uzeli. Raboš neobičan. Nikad jednak. Uvek mu
zarezi drukčije stoje. I uvek drugi saldo pokazuju. Ne osporavam, i
pomoću njega smo bili sve prosperitetniji, sopstveniji, testamentarniji, i
dabome, pokondireniji, za šta nam je, uostalom, vazda malo trebalo. Uz
onolike naše uspomene, dovoljna nam bila i najmanja tezga. Ali se
iznutra već naveliko izumiralo. I to nipošto samo što smo se sa Srbima
krvno smešali – premda su pametniji Cincari, kao Sine, Dumbe, Tirke i
Karajani, kad se već moralo, za krvno mućkanje srećnije i pametnije
Nemce izabrali – već što smo sa Srbima RAČUNE POMEŠALI. Firme
fuzionirali. Na sebe aktivne, srpsku pasivu primili a da nikakvo jemstvo,
osim u narodnim pesmama, nismo dobili. U legendama, nadama,
fantazijama i ostalim sumnjivim potraživanjima, koja se, izgleda, jedino
na bajonet i kamu, apisovski, mogu unovčiti. Upropastile nas, dakle,
rđave krvne špekulacije Simeona Lupusa, premda i aljkave geomantične
Simeona Moshopolita, time što su nas slavjanskom severu uputile, snose
svoj deo krivnje. I o kakvim onda divotnim perspektivama sme da sneva
tvoj plan? Da se zoveš Stefan fon Nago i da u carskoj Vijeni, na Stefan
Platzu, kombinuješ kako ćeš putem međunarodnog akcionarskog
konzorcijuma pasti na svu srpsku farbu i ostalu hemiju, to bih još i
razumeo, ali 1913. sedeti u Beogradu i snevati o nekom budućem
južnoslovenskom-njegovanskom monopolu boja i lakova, to mi liči na
bankrotersku špekulaciju vasilevsa Jovana Kantakuzina, povodom koje
sam ti 1346. i pomenuo. Jer istu je, lupusovsku grešku i Romejsko
carstvo počinilo. Nije ono palo tek pod Carigradom. Propalo je još 1346,
kada je Teodora Kantakuzin, vizantijska princeza, nekada nezamisliva ni
u krevetu najmoćnijeg hristijanskog dinasta sa blagoslovom pravoslavne
crkve i carigradske čaršije, ušla u harem Osmanovog sina sultana
Urhana a da ta bračna špekulacija nije romejske poreske obveznike
sačuvala od troškova za ratove s Turcima još u narednih sto godina.
A onda i taj hijerofontski, omirski način, ti ta pi afto? – Šta će ti to?
Šta znači pozivati se na istoriju od koje je naš genos još od fabuloznog
Carigrada tako uporno bežao? Jedino klopku može značiti, štriklu koja
iza ove pesničke magle čeka da me preko nosa ofarba!
Stefan je ćutao. Simeon je ponovo snimio pogled na projekat.
Remington-slova su se u oštrim disciplinovanim kolonama pela hartijom

229
prema njemu. Minijaturni crni vojnici nosili su na ramenima štriklu za
njegov nos, nevidljiv balvan za probijanje kapije njegovog simeonski
nepoverljivog razuma.
Seća se da je ispio još jedan gutljaj konjaka i glasno rekao: Sveću u
šake, Simeone! – Keri sti nufta!
Zatim je nastavio sa čitanjem.
„Evropske sile besramno javno otvaraju pitanje nasleđa bolesnika sa
Bosfora. Na dnevnim kursnim listama berze akuratno beleže njegovu
agoniju. Ambasadori auskultiraju i najmanji dah sa odra…“
Kakodemoni, mislio je Simeon, po dva puta čitajući svaku rečenicu.
Ovo je ozbiljnije nego što se bojao. Ako se izuzme jezik, kao da je
Hadžiju slušao. I on je bio tako učevan, pametan i proročan baš pre nego
što će Firmino srce – magaze u Gospodskoj ulici – otvoriti srpskoj
sirotinjskoj Skitiji, a zatim kroz pendžer iskočiti, premda bi bolje bilo da
je obrnut red oprobao. U jednom trenutku je mislio da odmah telefonski
konsultuje porodičnog lekara dr Mihajlovića. Sprečila ga je draga,
poznata, ali jednom Gazdi u ovom času preko potrebna:
„Već su i ofertalne ponude po diplomatskim kuloarima u punom
jeku. Licitacija je, doduše, još uvek prećutna. Ali je profit svejednako
golem…“
Ofertalne ponude, licitacija i profit, naročito profit, spasli su Stefana
konzilijarnog pregleda a Firmu izlišnog izdatka. Popio je i treći, ovog
puta slavljenički gutljaj, i nastavio sa čitanjem. Opasnost od ludila je
otklonjena, a od neumerenih ambicija braniće Firmu odborski, legalno.
„Ali je profit svejednako golem. Zapadu – Balkan, Dardaneli i put
za Istok. Istoku – Dardaneli, Balkan i put za Zapad. Ali je i cena visoka.
Visoka jer je neizvesna, jer je nema ni na jednoj evropskoj berzanskoj
tabli…“
U pravu si, sine. Svaka cena koja se ne zna, koja o robu nije okačena,
visoka je. Zar cena našeg prijema među Srbe nije bila visoka baš time što
je unapred nismo znali, i zar, bojati se, neće još i viša biti kad se dodatni
troškovi podnesu i balans svede? Zar je cena mog eventualnog prijema u
čopor manja kad ja stvarno ne znam kako je to biti konj, SAMO KONJ,
naročito u pretežno ljudskom svetu – u apsolutno konjskom lako je biti
konj – i kada moj utisak da ću se i u novoj formi snaći kao što sam
uspevao u staroj ne potiče od poverenja u slobodu i borbu, već u nadu
da sam privilegovan, da ću to i u konjskom svetu biti, da ću se, ako ne
uspem, uvek ponovo u Gazdu i Firmu-čoveka moći povući?
„Niko pouzdano ne zna šta će nasledstvo koštati. U ćemu se sastoji
nasledna taksa. U skupom, možda i smrtonosnom ratu, ekonomskom

230
poremećaju, krizi praćenoj socijalnim nemirima, ili samo u prolaznim
međunarodnim komplikacijama, u kojima se, pošto je vuk pojeo
magarca, ništa ozbiljno ne preduzima. Karta Bliskog istoka i Balkana ne
skida se sa zelenih stolova. Sudbina otomanskog kadavera tema je dana.
Kao samozvani krunski naslednici proglašuju se Rusija i Austrougarska,
čiji se interesi već poodavno ukrštaju oko moravsko-vardarske doline.
Ni sporedni aspiranti ne odustaju od potraživanja. Engleska, u stvari, ne
mari za propast carstva koje, ma kakvo da je, na putu za Indiju brani
pristup jačim i zdravijim interesima. Engleska neće da Turska pripada
ikome. Jer ono što nikome ne pripada, samim tim pripada Engleskoj.
Francuska politika stekla je u međuvremenu kičmu. Sablast jake,
nepobedive Nemačke predodređuje svaku njenu misao još od Sedana.
Njena Otomanska banka sa filijalom Societe financiere d’Orient ogorčeno
se suprotstavlja operacijama Deutsche Bank, preko koje nemački kapital i
uticaj prodiru u Tursku. Ta Nemačka, čije je metastazično širenje,
remeteći anglo-cincarsku ravnotežu Berlinskog kongresa 1878, dovelo u
naše vreme do polarizacije Evrope na sile Antante i one Trojnog
sporazuma, kreditira bosforskog samrtnika. Ona gradi bagdadsku
železnicu i, na našu sreću, bezuspešno reorganizuje tursku vojsku…“
Simeon se, i pored sve muke, nasmejao. U stvari, više kao neku
skromnu akontaciju od pravog smeha dao. Stefanova slika prenula je
bila sećanje čiji domicil nije znao. U svakom slučaju, neke su se sluge
nekada oko nekog umirućeg gazde trudile. Moćne su Sile na te sluge
nalikovale. Englezi, Francuzi i Nemci usplahireno su oko samrtnika
poslovali i naizmenično ga kreditnim transfuzijama u životu održavali.
Znali su da će ih, ma kako se zvao, novi gazda otpustiti čim se u posed
uvede.
„Habzburzi i Romanovi imaju najozbiljnije šanse i gaje
najpostojanije nade. Jugozapadni, mediteranski pravac ekspanzije,
našminkan slavjanofilstvom i pravoslavljem, koje ponekad, začudo, i
nije neiskreno, hronično je začarao sve ruske državnike još od…“
Simeon je sasvim instinktivno, naglo i brutalno kažiprstom zgnječio
„ruske državnike još od…“ Pod težinom njegove nasledne mržnje, nalik
na crne šlepove natovarene ruskim ambicijama, remington-slova tonu na
samom ulazu u bosforske i dardanelske tesnace. Počev od Turaka, sve
nesreće genosa Njegovan dolazile su sa Istoka. Iz Janjine su ih proterale
grčke oslobodilačke vatre, ali i ruski mehovi koji su ih, povodom svakog
tursko-ruskog rata, neumorno raspirivali. Moskopolje im je razorila i u
metanastevsis, poslednju veliku seobu, 1769, na prvi pogled oterala
Kolokotronisova pobuna, ali su nju, i ovaj put zarad sebe, izazvali Rusi

231
alamunjastom peloponeskom pomorskom ekspedicijom admirala grofa
Orlova. Pa čak i za navrat-nanosno prebegavanje u ćesarski Zemlin,
premda beše privremeno, krivnju refenski snose istočnjački dahijski
bašibozuk i istočnjačka ruska diplomatika koja je ohrabrivala srpsku raju
na ustanak. Pa ako se sve ovo ima u vidu, teško je reći jesu li oni prema
Zapadu išli zato što su tako sami želeli, kao što su familijarni
„zapadnjaci“ uporno propovedali, ili što su ih nemilosrdni istočni
vetrovi tim pravcem od pamtiveka gonili. Simeon je oklevao kao da mu
kažiprst pritiskuje u mestu čitavu rusku crnomorsku flotu pred ustima
Mramornog mora. Kada bi njime mogao potopiti jednovremeno i lađe i
ruske zapadne ambicije, kao čovek i Njegovan, on bi kažiprst bez
predomišljanja upotrebio. Ali, kao Firma-čovek – ANTROPOS-
KATASTIMA, trgovac, razumna kruna vrste, on to ne sme. Biče
neizostavno na golemoj šteti. Jer te lađe, đavo ih odneo, premda na ušću
Bosfora čekaju pod ruskom zastavom, plove sada, s jeseni 1913. za njega,
za Simeona, za Firmu Njegovan. Otkako se simeonski Argo, pod gustom
maglom evropskih carinskih nesporazuma, išunjao iz austrijskog
trgovačkog konvoja i kurvinski, zaveslaj po zaveslaj, uplovio i
anglofrancuski, druge su navigacione koordinate bile potrebne da bi se
ispravan kurs održao. Ako si hteo sa Antantom, imao si, pravo li ti bilo
ili ne, da ploviš barabar i s Rusima. Ako si hteo sa Centralnim silama
ratovati, morao si se brinuti za ruske lađe kao da su tvoje rođene i,
otpisavši iz računskih knjiga „ruski državni dug Firmi Njegovan“,
zanemariti verovatnoću da te lađe opslužuju potomci onih koji su te,
pod grofom Orlovom, iz Moskopolja oterali. Simeon se trgao i oslobodio
pritiska „ruske državnike još od…“, kao da se bojao da mu se
netrpeljivost ne obistini, te da ih podavi pre nego što obave posao u
korist Firme Njegovan. Nije morao da brine. Kad je zavirio pod kažiprst,
„ruski državnici još od…“ i dalje su dreždali pred moreuzima.
Stefan se u međuvremenu bavio Austrougarskom:
„Posle poraza zapadne orijentacije, osobito godine 1859. i 1866,
Austrija računa sa balkanskom kompenzacijom – Solunom i Egejom.
Akorporiranjem turske zaostavštine na zapadu poluostrva, sve do
nedefinisanih međa ruskih imperijalnih interesa, renoviraće Dvojna
monarhija samopoštovanje izgubljeno u revolucionarnom bunilu 1848,
nemačkim ratovima i unutrašnjim ustavno-nacionalnim krizama…“
A ako se manemo izmotavanja, mislio je Simeon, i priznamo da
samoštovanje svakog prisebnog naciona, kao god i čoveka uostalom,
opada i raste srazmerno imovnom stanju, a ne duševnom spokoju,
ustanovićemo da će anektiranjem turske zaostavštine na Balkanu

232
Austrija svojoj industriji obezbediti još nenačete pijace, bagatelnu radnu
snagu i neiscrpne sirovine. A to se u svetu jedino broji, i to je, uvažejšči
Kir Stefane, bar kolko sam ja pametan, pretežnije od svakog upraznog
samoštovanja. I sad, smem li je kao stoprocentni trgovac osuđivati,
premda bih kao sedamdesetoprocentni Srbin jamačno bio dužan to
učiniti.
Remington-slova su žurila da ga uteše: „A njena privreda“,
otkucavala su energično, „steći će na Istoku monopolizirane pijace i
moćne izvore sirovina.“ Razume se da hoće. Nije njegov Stefan magarac.
Kefalo je to, Simeon i pored manjka u imenu.
„Između Beča i Soluna, međutim, leži Beograd, posed koji svaka
carsko-kraljevska vlada, već stolećima, javno ili tajno, tretira kao
adespoton – imanje bez gazde. Srbija nije samo na spoljnjem putu
ekspanzije Austrije, već i na svim unutrašnjim putevima učvršćenja
njene državne homogenije. SRPSKO PITANJE je podjednako presudno i
za spoljnu i za unutrašnju politiku Monarhije. Eliminisati Srbiju ne znači
samo saći na Solun, već i stići do unutrašnje međunacionalne ravnoteže,
koju južnoslovenske unionističke težnje onemogućuju, a kojima je
kvasac nezavisna, ambiciozna i pijemontski nadahnuta Kraljevina Srbija.
Na istom geografskom i istorijskom prostoru ove se konkurentske ideje
ne mogu pomiriti. Ili će Habzburško carstvo, ma i u trijalističkoj,
germansko-ugarsko-slavenskoj formi preživeti, za šta je propast Male
Srbije krunska pretpostavka; ili će se, u bilo kojoj, čak možda i u
trijalističkoj, srpsko-hrvatsko-slovenačkoj formi, vaspostaviti Velika
Srbija, za šta je raspad Austrougarske ne manje nužna pretpostavka.
Evropska parnica za tursko nasleđe komplikuje se neospornim
potraživanjima srpskog naroda, koji je pravo na svoj deo stekao
njegovim vekovnim obdelavanjem…“
Endaksi, mislio je Simeon, s takvim se konkurentom ne možeš
vansudski poravnati, akomodirati, moraš ga pridaviti i progutati pre
nego što toliko poraste da on tebe, pri gutanju, zadavi.
„Likvidacija Srbije, srpskog uticaja i srpskih nacionalnih
potraživanja postaje krajem XIX i početkom XX veka ne samo ključna
pretpostavka austrijske istočne i balkanske politike, već i conditio sine qua
non njenog opstanka kao imperije. Kao jedini prirodni neprijatelj Srbije –
jer tursko je neprijateljstvo uprkos ratovima tek istorijsko – na vojničko-
diplomatskom planu, tokom istočne krize 18751878, Austrija neumorno
nastoji da spreči naše teritorijalno proširenje, a okupacijom Bosne i
Hercegovine da obrazuje svoj prvi i u Sandžaku najistureniji mostobran
na Balkanu. Njeno privredno nadiranje još je neobuzdanije. Sve do naše

233
de jure nezavisnosti godine 1878, ono je krijumčareno pod vidom
trgovinskih ugovora s Portom, koji su obavezivali i Srbiju. Niskom
carinskom stopom od 3%, određenom Karlovačkim mirom 1699, a
naročito povlastičarskom petoprocentnom diferencijalnom carinom iz
1839, ona je na Balkanu obrazovala carinski raj za svoju privredu, raj koji
se samo paklom carinskog rata 1906. mogao zameniti. Čovek bi,
međutim, pomislio da je sticanjem i de jure nezavisnosti i pravne
sposobnosti da sama sklapa trgovinske ugovore, Srbija stekla i
nezavisnu pamet, uviđanje da joj nezavisnost ništa stvarno ne donosi sve
dok sa nje finansijski kajmak skidaju bečke banke, firme i konzorcijumi,
a domaća se trgovina i industrija javljaju tek kao beznačajan i
nekonkurentan nuzsnabdevač vlastitog nacionalnog tržišta. Dospeli
smo, doduše, bili najzad na svoj brod, ali on je ostao vezan za austrijski, i
nastavio je, suprotno prirodnom kursu, vlastitim interesima, da plovi
kud ga je vodilo bečko kormilo. Bečko kormilo, a, nažalost, i domaći
kapetani austrofilske duge plovidbe…“
Bečko kormilo i domaći kapetani austrofilske duge plovidbe! Ti ta pi
afto – šta to znači? Na koga taj cilja?
„Zahvaljujući, između ostaloga, upravo tim kapetanima, među
kojima figuriraju i neka od najuglednijih imena beogradske izvozničke
čaršije…“
Kakodemoni, siktao je Simeon izduvavajući dim kao zmaj koji bi
ova slova za neverovanje da otera ili bar od očiju sakrije.
„…mi smo i 1881. i 1892. sklopili sa Austrougarskom u toj meri
vazalan trgovinski ugovor da smo njegovim odredbama svojeručno
pretvorili Srbiju u austrijsku privrednu koloniju, nemoćnu da se
suprotstavi germanizaciji Balkana kad se turski posedi izlože evropskoj
licitaciji. Dovedeni smo bili dotle da, prema, ’Berichte der k.u.k
Konsularamter über das Jahr 1906 – Handels Ministerium Wien’, uoči
carinskog rata, upućujemo u Austriju 89,8% svog izvoza, marvenog čak i
svih 98%, a da nas Austrijanci snabdevaju sa 84% uvoznog papira, 95%
drveta i drvenih prerađevina, 83,3% metalne robe, 81% konfekcije itd.
Imajući u vidu demobilizatorsko dejstvo ovih cifara na domaće
privredne inicijative, ne ustežemo se reći da su antisrpsku i
antijugoslovensku misiju Kalaja u Bosni i Kuena Hedervarija u
Hrvatskoj, u Beogradu obavili poslednji Obrenovići, korumpirani
političari i deo trgovačke čaršije, koja je trenutne interese cvatućih
eksportnih poslova pretpostavila dugoročnim interesima razvoja
nacionalne industrije…“
Skilos! – Pas!

234
 Simeon se posramljen seča – naprasni lupusovski, turski bes ga je sa
stolice podigao i preko portfelja nadvoje presavio. Sipajući kletve na
srpskom, grčkom, čak i vlaškocincarskom – gurbetskom jeziku, koji se
još od Lupusa u kući izbegavao – smrvio je nedopuštenu „koronu“ o
mermernu mastionicu, spremnu da učini vidljivim njegove primedbe na
Stefanov projekat, a zatim je dedin perni čibuk neobuzdano hitnuo na
fotelju, u koju je za ovu fantomsku debatu smestio sina. Očigledno,
svikao na maršrutu, dok su se ispred Simeona Lupusa ređale generacije
testamentarnih naslednika još nezaštićene telefonskim distancama i
evropejskim građanskim manirima, čibuk se odbio o elastični kožni
naslon, ozledio polituru vrata i srozao se na ćilim u istom času u kome
se i on, izmožden od gneva, nanete uvrede i potajnog osećanja da nije
baš sasvim nezaslužena, kao mrtvac svalio natrag u fotelju.
Na vratima se pomerila kvaka, a zatim ga je Tomanija zapitala treba
li mu što. Glas joj bio uslužan, zabrinut. Hriazete kati? Šta mu treba? Ti
hriazete? Što njemu sada treba, ona mu ne može pružiti. Ni brigom ni
lojalnošću Tomanija ga ne može lišiti optužbe da je interesima svojih
eksportnih angažmana podredio interese nacionalne industrije, te da se,
zanemarivanjem trajnih, dugoročnih, strategijskih ambicija Firme
Njegovan u korist privremenih, kratkoročnih, taktičkih poslova ogrešio
o zdrav trgovački razum, pokazavši se ipsofacto kao rđav, nezreo, malne
hadžijski nekompetentan špekulant. Prodavac na malo! Detaljist!
Jirologos – torbar! Na to je Stefan ciljao. Na njegovu profesionalnu, a ne
nacionalnu izdaju. Srpski su se interesi našli u onoj rečenici samo da
asistiraju pri smeštaju javnog otkaza poverenja u mozgove odbornika,
ako je kome od njih do takvih oblačnih interesa uopšte stalo. A tu mu
niko od stvarne hasne ne može biti. Niko do poslovni tefteri. Njegovi
poslovično aktivni balansi. A i oni nisu nesporan dokaz. Trgovina je kao
filosofija. Uvek se može kazati da bi neka druga premisa dovela do
dubljeg, istinitijeg zaključka, neka druga, smelija trgovačka operacija do
još aktivnijeg balansa. Povrh svega, bojama i lakovima, kao za pakost, u
poslednje vreme ne ide. Šta se, onda, ta žena šunja unaokolo? Šta hoće?
Ustao je s naporom i primakao se vratima:
– Ti telete? Zašto nisi u krevetu? Šta radiš ovde?
– Eto – odgovorila je. – Po kući.
– Kakva kuća u ovo doba?
Osluškivao je. Nije se pomerila.
– Fijete! – viknuo je. – Odlazi! Afiste me!
– Georgije je došao, Simeone. Čeka u andeonu.
Naglo je otključao i otvorio vrata. Tomanijina ruka je nestajala pod

235
kadifanim libadetom.
– Da mu ko nije bolestan? – Unuk Antonije još uvek mu je patio od
posledica dizenterije, koju je dobio u zamenu za carsko Kosovo.
Rodoljubivi magarac nije hteo ni da čuje za poštedu ili bar neko
pisarsko, komordžijsko učešće u ratu. Dizenterija ili ništa! A ti se,
Simeone, izjedaj!
– Da onom njegovom Antoniju opet nije zlo?
– Ne brini odmah. Nikom ništa nije.
– A šta će onda Georgije?
– Bože, Simeone, šta će! Hteo čovek da se porazgovarate! –
Poslovno?
– A otkud ja znam!
Dobro je, mislio je Simeon, svi su zdravi. Da u drugu ruku – ne
pomenulo se – slučajno nisu, opet bi taman došlo. Naravno, ništa
ozbiljno! Teos filaksi! Naizgled, međutim, dovoljno alarmantno da se
sednica Odbora iz opravdanih porodičnih razloga odloži. Na
neodređeno, ako već ne ad infinitum. U međuvremenu bi se sa Stefanom
nekako poravnao. Našao bi puta i načina da se iz njegovog referata
izradiraju simeonski „cvatući eksportni poslovi“, jedini očigledan razlog
s kojeg srpska industrija, ni pola veka pošto je sa pogonskih šapurina
prešla na ugalj, nije neki naročit konkurent amerikanskoj. U zamenu,
dabome… U zamenu – za šta? Radiranje se nečim, bezuslovno, moralo
platiti. Takva su bila pravila njegovanske igre. – Regola tu pehnidiv.
Nečim, da. Samo, čime?
– Ti ora ine? – pitao je osorno. – Koliko je to sati?
– Ponoć.
– Ine mesanita? Kakvo poslovanje u ponoć? U ponoć posluju samo
lopovi i vampiri!
– Rekla sam da razgovarate, a ne da poslujete! – obrecnula se sad i
Tomanija. – Šta ti je?
– Nemam ja vremena za razgovore. Den eho kero!
– Kako, bre, nemaš? Sin ti je!
– Pa šta? Nije samo večeras. I sutra će mi biti. Biće mi sin dok ne
umrem. Imaćemo vremena za razgovore. Kali nihta! – Laku noć!
Zalupio je i zabravio vrata, ostavljajući Tomaniju sa smežuranom
rukom na srcu. Čemu pitati šta pod libadetom krije? Zna da je to fiola sa
valerijan-kapljicama, za koje se držalo da mu smiruju srce, dok su one
stvarno upokojavale Lupusa u njemu. Lako zaduvan, oslonjen na vrata u
očekivanju da mu se žena udalji, sinu Georgiju ili u krevet, bilo mu je
svejedno, okuražena ili još zabrinutija, nije ga bilo briga, Simeon je

236
gotovo kinematografski zamišljao kako se oko njega, nekada tako
moćnog, tako nezavisnog, ciglu po ciglu, podiže nevidljiv porodični zid,
sličan neprobojnom nadgrobnom mauzoleju, a da niko od zaposlenih
neimara, osim projektanta, poput egipatskih robova, ne zna čemu ta
komplikovana zaštita stvarno služi. Životu posle smrti ili smrti da se
oseti večnom. Zaštiti mrtvih od života, ili živih od mrtvaca. Kefalo
projektant, da je ne sekira, da se žena ne dekomodira, po svoj prilici
majci ništa određeno nije poverio. Zašto da se upušta u osetljive tehničke
pojedinosti? Šta za jednu majku između sina i supruga znači patriotska
prednost carinski zaštićene domaće proizvodnje nad uvoznom, čak i ako
je, kad u radnju uđe, tuđa roba jeftinija, ono što bilo koju ženu bez takve
porodične dileme instinktivno anacionalno opredeljuje? Šta bi za
Tomaniju, pod pretpostavkom da će od sada Stefana moći viđati samo
krišom, i uz rizik stalnih svađa s mužem, značilo da zna ko je kriv što
bilansi fabrike boja i lakova Simeon Njegovan & Sinovi & Komp. a. d. nisu
aktivni, čak i kada bi zbog toga morala da živi u pećini? I premda u
trgovačkom načinu mišljenja nije bila baš ažurna, Tomanija bi se
najposle dosetila da to njen Stefan nešto protivu oca mućka. Oduprla bi
se, ucenila, zaklela ga. Stefan jeste skot, ali nije Lupus. Niti majku može
čibukom sanirati. Ne bi izdržao. Popustio bi. Povukao se. Bar do granica
kletve. Dok je ona živa. Pa čak i ako se ne bi povukao – rođeni trgovac
račune i osećanja uvek u zasebnim fišecima čuva – morao bi biti
spreman da prvi u genosu, od tri moskopoljske amanetne svetinje,
POSEDA, PORODICE, PROŠLOSTI, razori onu bez koje ni preostale
nemaju svrhe. Porodica prošlosti, a Posed budućnosti. Zato je,
verovatno, izbegavši svako izlišno objašnjenje, ostavio svoj Projekat na
njegov, Simeonov, pisaći sto, procedio po običaju nekoliko učtivih
pitanja o stanju zdravlja – nikad se nije moglo zaključiti čijeg – žurno i
malko rasejano celivao majci ruku i umakao. Poslovi, mama, znate kako
je! Dabome da je njegova Tomanija znala. Njegovani drugo i nisu činili.
Ili su tekućim poslovima ujutru žurili ili su se uveče sa njih žurno
vraćali, samo da bi o budućim kod kuće, u papučama, uz duvan i kafu,
na miru razmišljali. Tek potom je iz dedinjske bezbednosti telefonirao.
Diplomatski, divanski. Simeon je bio ubeđen da je Tomanija s njim
razgovarala kada je kazala da je na telefonu kasaciona Milovanovićka.
Malista! Šta će domaćica usred radnog dana na telefonu? I u drugome
stanju još? Stefan je, dakle, izokola posavetovao tu ćurku da se večeras
oko njegovog kabineta svije. Tomanija je isprva pomislila da u Firmi nije
obelodanjen manjak. Zna ta za njegove krevetske more, defraudantske
utvare i što je sanjao kad god bi je, prozebao od straha, probudio i rekao:

237
Tomanijo, iskii me patun apopse – noćas me pritisla mora! Jedva je smirio.
Uobičajene poslovne brige, mama. Ništa osobito. Opet oko onih boja i
lakova, naravno. Sa Gazdinim srcem, međutim. Tomanija se smirila, zna
već i ona za te proklete hemikalije koje mu dušu nagrizaju. Smirila, ali ne
i uspokojila. Čim je Georgija pozvala. A da ga je ona dovela, sumnje
nema. Ko bi pametan porodične vizite u ponoć pravio. I sad su
Kerverosi na okupu – mislio je Simeon – Georgije u andeonu, Tomanija
pred vratima, a Stefan, biće, kraj telefona!
Samo, ako si se nadao da ću te zvati i telefonom se s tobom
nagađati, sine, prevario si se u računu – rekao je Simeon. Prekoračio je
dedin čibuk i vratio se za sto ponovo priseban i za razgovore spreman. –
A kome će kapljica za umirenje trebati, videćemo tek na saldu.
U međuvremenu, objasnićemo se i oko toga što si me pred onolikim
ljudima, koji su mi, budući partneri, prirodni dušmani, blagoizvoleo
proizvesti za „kapetana duge austrofilske plovidbe“ u srpsku privrednu
propast. Natenane, uz konjak, gospodski. Pišeš da smo mi Simeoni,
Srbiju – čiji si ti odnekud trgovački svetac zaštitnik postao – u ime
sopstvenih kratkoročnih hasni bečkom kolonijom načinili. Dobro. A ko
je to, još godine 1844, dok Tvoja Preuobraženost još ni projektovana nije
bila, tajom konsultovan u privrednim notacijama onoga što se onda, za
šaku pozvanih, zvalo prosto Garašaninovo Načertanije, a sada se baš od
sviju vas privrednjačkih ultraša slovi kao Sveto pismo srpske nacionalne
politike? Ko je pomogao kumbarosu Iliji da sroči načelo po kome
„Austrija mora pod svim obostojateljstvima biti neprestano neprijatelj
Srpske države“? Po kome „sporazumjenije i sloga sa Austrijom jeste za
Srbiju politička nemogućnost, jer bi ona time sama sebi uže na vrat
bacila“?
Tako će on sinu odrezati – zamišljao je Simeon – kada se ovaj posle
sednice spuštena durbina upusti s njim u komentarisanje nepovoljnog
ishoda glasanja. Baš tako.
Ko je ako ne jedan od Simeona inkorporisao u Načertanije priznanje
da se cela spoljašnja trgovina zemlje u austrijanskim rukama nalazi, i da
dok takvo stanje traje, odsečenima od mora i evropske pijace, nema nam
ni života, a nekmoli prave nezavisnosti?
Šta sve to vredi – reći će taj, svakojako – kad ste jedno po duševnim
budžacima za arhive načertavali, a drugo na trgovačkim konferencijama
potpisivali. Umesto pred toplim Adrijatičkim morem, uprkos svim tim
ingenioznim crtama, 1906. smo još stajali pred hladnim bečkim
bankama.
U bečkim bankama, ja sam imao otvoreni konto. Iza mene su u

238
svako doba stajali krediti Landerbank, Bodenkreditanstalt, Wiener
Bankverein, Osterreichische Kredit-Anstaltfiir Handel und Gewerbe…
Slušaj, nećeš me, valjda, ubeđivati da su oni tebe kreditirali da bi im
njihovim parama konkurisao? Da bi lomio vrat bečkim investicijama u
Srbiji?
To su banke. Nisu pivnička Bruderschaft društva. I ja sam bio njihova
investicija.
O tome sam ja i govorio. Investicija koja im se i te kako isplatila.
Malista! Simeon nikad sa gubitkom nije poslovao.
E pa onda smo, otac, poprilično kantar ukočili. Za vlade pradede
Lupusa gubitkom se smatralo sve što nije bio maksimalan dobitak.
Deficitom sve što se nije zaradilo, a zaraditi se moglo. Ne samo što se
izgubilo, već i što se, osobito ono što se nije dobilo. A s partnerom koji te
za gušu drži i kontroliše 90 odsto tvog udisanja i izdisanja ne može se
trgovati drukčije nego uz smrtonosan gubitak vazduha.
Ke mepion ta dieksagi emborion, o kirios, o neos? – A s kime bi to mladi
gospodin trgovao?
Sa svetom.
S Bugarima razmenjivao goveda za svinje? Prodavao šljive, a
kupovao ruže da se njima zakitimo? Da je Firma ostala na trgovanju s
balkanskim golaćima, konverzirali bismo sada sedeći na ponjavama. Ne
bi bilo čak ni te fotelje da iz nje daskalski arogantno podučavaš rođenog
oca, i to jednog Simeona, kako se vodi „velika evropejska trgovina“ i
špekuliše all grosso!
Dok su bili torbari i turske gurbetlije, Romeji su poslovali od
Hamburga i Ðenove do Aleksandrije i Bagdada, pa su i do Kitaja
dospevali. Kao srpski veletrgovci, jedva su Dunav i Savu skelama
uspevali da pređu. Ne možeš osporavati da smo do 1880. imali
kontrakte jedino s Turskom, Austrijom i Vlaškom.
Oprosti, ali u mojim se kontoarskim knjigama mogu naći
zaključnice s Nemačkom, Francuskom, Belgijom, Engleskom, Italijom,
Švajcarskom. Čak i sa onom Rusijom. Jeste. Čak i sa Rusijom.
Rad bih znati na kakve iznose. Kad od jedne zemlje kupuješ 90%
importa a prodaješ joj 60% eksporta, ne možeš sa drugim praviti nikakav
ozbiljan promet. Osim onako, za dušu. Za posetnicu. Da se o jubilejima
može pisati kako smo evropski, a ne balkanski trgovci. Sve dok smo za
Habzburge ugovorenim omčama bili zavezani, londonske, berlinske i
pariske fakture bile su čista butikaža. Slobodno si ih mogao iz pamćenja
dekontirati.
Ston điavolon! Tako će skot reči – mislio je Simeon – baš tako.

239
Butikaža. Mešetarenje na sitno. Torbarenje koje se od gurbetskog po
Panoniji distancira samo time što se ne obavlja sa mazge nego iz fotelje.
Ne možeš osporavati da trgovinu na veliko i malo ne razlikuje broj nego
obim poslova. Čovek može i luftbalone prodavati pa da bude
veletrgovac, ako ih, razume se, na milione liferuje; a može trgovati svim
i svačim, od šporeta do promincli, ostaće detaljist ako ih na komad
teslimi. U idućem objašnjenju moraće mu podići sa neke slabije,
nezaštićenije strane. Budući da je Stefan sada Srbin, to valjda i neće biti
tako teško. Srbi su nezaštićeni sa svake strane. Možda će patriotski
razlog, ovlaš svezan za izvestan profit – bez toga bi mislio da je budala
ili mu prosto ne bi verovao – najbolji put biti. Objasniće mu staloženo,
čak i uz izvesno profesionalno lično žaljenje, da je, premda jednostrano,
povlastičarsko, neravnopravno trgovanje sa Austrijom bilo u ono vreme
za Srbiju nacionalna potreba i da je Čaršija, pa i on, Simeon, s njom,
jedino toj potrebi posredovala. A kad se sve okolnosti voskresnu, to baš i
neće biti neka golema laž. Nipošto neće. Bar što se tiče stvarne situacije,
ako ne sasvim i u pogledu njegovih ondašnjih motiva.
Vidiš, dragi moj sine, da si srpski seljak, znao bi šta znači obezbediti
sigurne agrarne pijace u vreme kad Evropu pritiskuju prvi krupni
kontingenti amerikanskog i ruskog žita, kad se ceo svet, pljujući
najednom na dotad neprikosnoveni laissez-faire, užurbano ograđuje
zaštitnim carinama, i kad ugarski magnati, hranioci Beča, ištu da se
obustavi svaki import rumunske i srpske stoke.
Afto ine. Ako ima slavjansku dušu, Stefan će morati da se zamisli
nad žalosnom sudbinom seljaka koji krepava od gladi zato što ne može
da nađe posrednika za svoju Šarulju. A što ne može, parakalo? Zato što ni
izvoznik nema kome Šarulju da preproda. A što nema, parakalo? Zato što
izvesni gospodin Stefan ne dopušta da se, nauštrb industrijskih
perspektiva seljakovog nerođenog prapraunuka, potpiše trgovinska
konvencija sa jednom zemljom koja je za Šarulju zainteresovana. Na
Simeonovu prepast, oime, čak ni ovaj zamišljeni, nestvarni Stefan, do
izvesne mere pod kontrolom njegove mašte, nema nikakvu nameru da
se izbezumljuje nad tužnim sudbinama srpskih seljaka i njihovih Šarulja.
Valjda pokvarenjak misli: ko ima Šarulju, ne umire od gladi. Čuje ga gde
iz fotelje oponira:
O čemu ti to pričaš, otac? Kakvo crno obezbeđenje pijace kad su
Državnim ugovorom od 1881. prisvojili pravo, ničim nereciprocirano, da
po svom ćefu zabranjuju uvoz naših svinja, a stoku da nam ne primaju
na najmanju sumnju u bolest? Na bazi takvih ugovora protivu nas su
decenijama vođeni pravi „svinjski ratovi“. I ko ih je vodio? Generali?

240
Bože sačuvaj! Veterinari iz švapskih kontumaca, pred kojima su sve do
1905. kapitulirale sve srpske vlade. Mi smo ih snabdevali žitom, koje su
oni mleli i izvozili kao brašno, naš su kukuruz preprodavali kao špiritus,
našu marvu kupovali za bagatelu, a svoju po skupe pare prodavali
Zapadu. I sve smo to imali da platimo restrikcijom državnih monopola
samo na so, duvan i barut i kolonijalnim odricanjem od unutrašnjih taksi
kojima bismo domaću industriju zaštitili od konkurencije austrijanske
manufakturne robe. I ti to zoveš mudrim obezbeđenjem agrarne pijace!
A ti, opet, ono nekoliko parnih mašina nazivaš industrijom? Išteš da
se zarati s jednom svetskom imperijom da bi „fabrikant“ majstor Žika iz
Donje mahale, na pozu srpske građanske garderobe, i dalje serbez
mogao tkati tri metra platna na dan – koliko za jedan grobni pokrov? – I
da se kao naša „industrijalna nada“ carinski – što ne bi i militarno? –
zaštiti Moša Avram, zvani Maca, kako bi u svojoj PRVOJ KRALJEVSKOJ
SRPSKOJ POVLAŠĆENOJ FABRICI SUNCOBRANA I KIŠOBRANA
bezbedno nastavio sklapati uvozne štapove, žice, okove, drške i platnene
klobuke u ono što će posle Simeon nositi kao simbol domaćeg
industrijskog procvata? Austriji se, dabome, svašta može prekonosirati,
najposle svak prvo sebe i svoj tur gleda, ali je jedno neosporivo: da nije
bilo nje i Simeona, po majstor Žikinom industrijalnom poletu mi bismo
se i dan-danji sa razboja odevali, uz milikericu naobražavali, na asurama
konačili i transportovali mazgama kao za vlade Simeona Grka. Ma kako
se sutra budemo krvili, zapamti da nas je upravo ta Austrija koliko juče
u Evropu uvela. S njom je počeo da cirkulira kapital ovim krajevima po
kojima je do tada tekla samo srpska krv. Krv i pokoja istoričeska
fantazma.
Stefanov odgovor unapred mu je bio poznat. Već u više navrata ga
je pobijao. Po njemu je baš taj povlašćeni austrijski kapital sprečavao
našeg, inače preduzimljivog, majstor Žiku da sa ručne industrije na
mašinsku pređe.
Majstor Žika se – reći će – sa svoja tri metra platna dnevno
svakojako nije mogao nositi s tonama carinski povlašćenog austrijskog
tekstila. Na taj način je švapski monopol umrtvio našu privredu. U
pelenama nam udavio industriju, obogaljio zanatske esnafe, zarobio
spoljnu trgovinu, a što je najopasnije – otežavanjem svake domaće
inicijative – demobilisao čaršijski poslovni duh. Austrija je najmanje za
pedeset godina odložila našu ekonomsku emancipaciju i time stvorila
sve uslove da nas prvom prilikom vrati tamo gde smo bili pre ustanaka.
Ne. Ne mogu se, otac, iz jedne zobnice dva konja hraniti.
Simeon se iznenađeno zagledao u praznu fotelju.

241
 Šta, gajdaros, ti znaš o konjima?
Ništa.
Onda ćuti. I slušaj. – Akonite ti ta sas po. Za Žiku da ti kažem. Taj bi
još i danas razboj drndao da na svojoj koži nije iskusio kako se to u svetu
i brže i bolje i profitnije radi. Postao je fabrikant. Nije mu bilo druge.
Moralo se ili mašinizirati ili se uviti u ona tri metra platna i otići na
industrijalni otpad. I sve srpske majstor Žike treba Austriji do groba da
se klanjaju i da se umesto u krsnu slavu u njene sv. Monopole kunu! Jer
smo samo uz inat njima, u jakanju s njima, prenuli iz slavjansko-
levantinske učmalosti našu privredu, te od 1873. do 1906. fundirali 144
industrijske kompanije sa kapitalom od 36.700.000 din. i ukupnom
proizvodnjom od 30 miliona.
Što je prema 411 novih fabrika, samo od 1878. do 1890, i samo u
neposrednoj okolini Beča – investiciona mizerija. I upravo te statistike
belodano dokazuju da austrijski kapital nije ovde imao ozbiljne
investicione namere, čak ni kada se prividno dublje i dugoročnije
angažovao, i da mu je cilj bio brz profit, ništa više. On je kod nas bio
takorekuć u gostima. Ubrao bi posredničku dobit, vraćao se kući i tamo
plasirao u nove fabrike, nove izvore robnog pritiska na naše nezaštićeno
tržište. A što se tiče tvrđenja da je majstor Žika prešao na mašinsku
proizvodnju blagodareći austrijskoj konkurenciji i da joj zbog toga mora
biti zahvalan, meni to liči na poštovanje koje bismo ukazivali kamenu
što nam je leganjem na grudi razvio pluća. Koncesije, povlastice i niske
industrijske a visoke agrarne carine…
A što ti, ma ton teon, jednako o tim carinama! Ta nisu carine bile
euharistija da se nisu mogle zaobići. Uvedeš neki dopunski namet i
zbogom. – Is ton teon, tarifo! Još je knez Miloš, po Grkovom savetu,
izigravao tursku carinsku meru udaranjem sitnih prireza. Srećno
provučena kroz nisku diferencijalnu carinu, zagranična je roba, već iza
prve srpske karaule, kurvinski dočekivana kaldrmarinama, skelarinama,
vozarinama, kantarinama, ležarinama, sotona će ga znati kakvim sve
dažbinama. Takse su, doduše, male, ali ih je sila. Kad se na beogradskoj
pijaci raspakuješ, uviđaš da si u neku ruku preko nosa ištrikliran.
Industrijalni eksporter Herr Cornfield je bio granično povlašćen, to stoji.
Ali kad plati petoprocentni obrtni porez i svakojake trošarine, nad
poprilično osakaćenom privilegijom mora konstatirati da Srbija baš i nije
onoliki kolonijalni majdan kakvim se iz njegovog bečkog kontoara
utvarala.
Stefan će ga, zacelo, pitati u kakvu se svrhu na sitno varalo. Reči na
sitno bezuslovno će biti u prometu. Sin mu je osećao skoro nezdrav strah

242
od sitničarenja. Malih obrta, torbarskih profita, skromnih planova. I
uopšte – trgovačke sitneži. Kao da je podignut na kori hleba i praziluku,
a ne pod krovom višecifrenog gazde. Simeon nije mogao da ga razume.
Sklon je bio da za te neumerenosti okrivi nesimeonsko ime. Smrću
prvorodnog Simeona, porodični lanac je pukao. Njegov brat Stefan nije
prema Simeonima imao nikakvih naročitih obaveza. Ništa od njih u sebi
nije deponovao. Niko se iz njegove duševne prošlosti nije kapitalisao
gurbetski, na sitno, trgovinom alla minute. On je bio taj koji začinje novu
lozu. Več i svog ličnog Stefana ima. Zbog jedne nesrećne morganatske
pustolovine, nažalost, tek drugog sina po redu. Ali, izgleda, danas to nije
više tako važno. Genius seaculi se promenio. Dinastije više ne ištu
primogenituru. Imaće, jamačno, i ćerku – Stefaniju. Njegov će sin takođe
imati svog Stefana. A ovaj svoga. Sve dok, posle ko zna koliko aktivnih
godišnjih bilansa, neko treće ime ne preuzme krmu porodičnog Arga.
Ako se i to u međuvremenu ne izmetne. Ako sveto romejsko trojstvo,
sačinjeno od poseda, porodice i prošlosti, ne bude zamenjeno nekim
drugim. A možda je, posle bratovljeve pogibije, kao imovinsko nasleđe,
torbarsko mrcvarenje Njagoa po Panoniji postalo i njegova užasavajuća
uspomena; strah da se, pod stare dane, potuca po vašarima, panađurima
i crkvenim slavama, očajnički reklamirajući krijumčarenu robu u
okovanom sandučetu oko vrata, i njegova noćna morija. Kao što je
Simeonova, otkad za sebe zna, bio jeziv muk registar-kasa, sablasno
šuštanje protestovanih menica i nepokrivenih računa, smrad ukvarene
robe po mazgama. Bankrot. – Hreokopia. Između dve more, uostalom, i
nije bilo značajne razlike. Bankrotstvo je u srodstvu s torbarstvom.
Torbar je često bivši bankrot, a bankrot budući torbar. U svakom slučaju,
Stefan je demonstrativno mario samo za ono što je veliko, krupno,
impozantno. Majestetično. Moćno zamišljeno i izvedeno. I sa
odgovarajućim profitom, dabome. Profit je, naime, mogao ponekad da
opravda sitne razmere same stvari. Njegova Emilija, na primer,
zauzimala je skroman prostor, ali je preuzeta sa lagera bogatih baruna
Turjaških, pa je miraz u obliku ugleda i udela u njihovim slovenačkim
rudnicima i kamenolomima obilno nadoknađivao manjak u ličnom
izgledu. Načelno, međutim, Stefan je težio, kad god je mogao, zamašnim
zaradama, krupnim špekulacijama, monumentalnim poduhvatima. Čak
i prostornim kućama, u kojima većina soba nikad nije uspela da otplati
sebe nekim životom ili radom koji bi se u njima obavljao. Simeon je
mislio da mu sin, kakav je, zacelo žali što ne može da stanuje u
Keopsovoj piramidi. Gajdaros! Pa i ovaj Projekat na samoj je ivici
fantazmagorije. Već i sam glomazni istorijski uvod, savršeno nepotreban

243
trgovačkoj operaciji – ako je dobro sračunata, razume se, ako joj istorija
nije samo invalidski štap – bio je, zapravo, obol strasti da se svemu dadu
gargantuovske proporcije. Jeste, bilo je u njegovom sinu nešto od starog
Lupusa kada se 1859. ovaj vratio iz bečke emigracije, i sa slatkim
ukusom Evrope na jeziku pregao da u one tri preostale godine života,
uprkos dubokoj starosti, izgubi u svemu svaku meru. Isto onako kao što
mu je u pokojnom bratu Simeonu bilo nešto od Hadžije. U zdravijem i
snošljivijem izdanju, solidnijoj emisiji, dabome. Bez obzira, dakle –
mislio je Simeon – šta je razlog toj gigantofiliji, taj će sve pokušaje da se
poreskim trikovima umanji dejstvo austrijske carinske prinude smatrati
jednostavno sitnim i neefikasnim prevarama. I pitaće u kome su se cilju,
kao takve, kao sitne, vršile. Jer da su krupne bile, da se all grosso varalo,
to bi on, očigledno, prirodnim držao. Smetale su mu, naime, razmere, ne
priroda prevare.
Kakvo je to pitanje? – odgovoriće. – Pa da im na mala vrata skreše
povlastice koje smo im na velika morali dati.
Nije ih onda ni trebalo davati – reći će on. – Nisu ih tvoji
naprednjaci 1881. ni trebali davati!
Zašto moji? Ja nikada nisam pripadao nijednoj stranci.
Dabome da nisi, ali su neke od njih pripadale tebi. Kako koja i kako
kad. Nekad su to bili naprednjaci, nekad liberali, a nekad, mada ne
javno, čak i radikali. Naprednjaci su, na primer, godine 1881. potpisali
Trgovinsku konvenciju sa Austrijom koja je štitila tvoje izvozničke
interese, a štetila uvozničkim interesima drugih trgovaca.
Pri čemu je to gotovo ista konvencija koju su tvoji radikali potpisali
sa Austrijom samo deset godina kasnije, 1892.
I to je sušta istina – mislio je Simeon. Ta banda seljačkih demagoga i
rusoljubaca bila je praktičnija od njegovog sina u čije je fabriciranje svaki
Simeon od Carigrada naovamo uložio glavnicu svog krvnog kapitala. Iz
busije opozicionarske neodgovornosti, radikali su mogli napadati
naprednjake kao izdajnike i austrijske plaćenike, ali kad su sami na vlast
došli, nije im preostajalo ništa drugo nego da u dlaku sličan ugovor
potpišu, i da dožive da ga u Skupštini verifikuju pomoću glasova
naprednjačkih izdajnika. Priče da je on povoljniji od onoga iz 1881, jer
smo njime dobili prava na još četiri državna monopola, bile su
uvredljivo smešne. Šta se njega, privatnjaka, tiču monopoli koji se ne
dodeljuju njemu! Naprotiv, koji ga zauvek isteruju iz svih poslova sa
petrolejom, šibicama, cigaret-papirom i alkoholom od skroba i melase,
kao što su mu prva tri oduzela so, duvan i barut. Još više su ga jedili
govori da smo tim ugovorom postigli vrlo povoljne carinske stope za

244
uvoz našeg agrara i stoke na područje Dvojne monarhije. Nemački vo je,
tobože, plaćao 12,75 forinti za austrijski pasoš, a srpski samo četiri. Pa
šta i ako jeste? On od toga više nije vukao onakve koristi kao 1881. U
međuvremenu je napuštao izvozničke poslove. Nisu mu se više
isplaćivali. Uvoznički i industrijalni, mašino-trgovački deo njegove
dimorfne Firme pretegao je najzad nad izvozničkim i agrarnim,
posredničko-trgovačkim. Konvencije od 1881. i 1892. mogle su biti čak i
potpuno iste, on nije bio. Shodno tome, nije bio više ni Ugovor. S tin kate
miti ta luludia den mirizune omia. – Cveće ne miriše svakome nosu isto.
Neke opija, drugima plikove stvara. Cveće koje ga je 1881. opijalo, 1892.
plikove mu je pravilo. Najbolniji je poticao od jednog člana
novosklopljenog Ugovora po kome „osim za artikle državnog monopola
ili patente, neće se davati nikakvo isključivo pravo za upražnjavanje
trgovine i industrije“. I to baš u vreme kada je on poletno osnivao sve
nova i nova deoničarska fabrička društva i zakupljivao sve nove i nove
koncesije za istraživanje i obdelavanje ruda i kopova, i kada je,
blagodareći tome, bio primoran da postane vatreni pristalica isključivih
povlašćenja za domaće industrijalce. Prošlo je doba u kome je toplo
preporučivao tekstilnom majstor Žiki da, uprkos pretećem bankrotu,
poštuje bečku industrijsku konkurenciju, onako kao što đak valja da
poštuje učiteljev prut koji od njega batinama pravi čoveka. Ukoliko je
preživeo manufakturnu lekciju s one strane Dunava i Save, majstor Žika
je postao „gos’n Živomir“, mašinski polučovek ili bar čovek na
polumašinski pogon, kojeg je u čaršiji valjalo već i primećivati, pa i
pozdravljati – obrvama zasad, na šešir će Živomir popričekati dok se ceo
ne mašinizuje – jer je na poslovnom vidiku neverovatan presedan,
takorekuć istorijski datum, kada će Gazda Simeon, na sednici jedne od
deoničarskih Uprava, čiji je član, morati s njim čak i da se rukuje.
Na pari o diavolos aftin tin proodo. – Ðavo odneo ovakav napredak? U
putujuće, gurbetsko vreme, ako se kome danas ne klanjaš, bilo je malo
bojazni da ćeš to morati sutra. Neće taj ni kroz pedeset godina biti
mnogo novčaniji. Pogotovu toliko – u međuvremenu se i sam
uvišecifruješ – a da bi se smatrao neopreznim što si ga ignorisao. A sada
i oglašene bankrote, ljude u likvidaciji, moraš učtivo pozdravljati, pa se i
utvarati da ti je čast što si ih sreo i što ti pozdrav nisu kao falsifikat
odbili. Za svaki slučaj. Možda je čovek na putu da postane milionar i
veliki kreditor. Oime – mislio je Simeon – kakvo je okretno i brzometno
doba naišlo, još malo pa čemo istoga dana iste ljude sretati kako na
ćošku kod Saborne prose, a na ćošku kod Narodnog milostinju dele.
Zapalio je i drugu „koronu“ ove večeri. Po svoj prilici, pašće mu

245
teško na srce. Nije mario. Gore zlo od Stefanovog projekta ne može ga
snaći. Prisuo je i malčice konjaka. U boci je ostalo pića još za četiri prsta
otprilike. Treba računati i na kurvinski uvučeno stakleno dno. Kao da ga
je Simeon Grk dubio. Biće, dakle, jedva tri prsta konjaka. Ostalo je dara.
Francuska šminka. Ambalaža. – Peritiligma. Svuda se naveliko oči varaju
i crknute mačke prodaju u zlatotkanim džakovima. Treba prištedeti.
Uvek je, dabome, mogao poručiti drugu, ali kako je u kuću uneti?
Tomanija ga je, otkad su u braku, i ispraćala i dočekivala. To je bilo
udobno dok je sve što je od nje imao da krije bilo deponovano u duši, a
ne po džepovima. I za ovu blagodari njenom blagoslovenom lumbagu,
koji je, s vremena na vreme, Tomaniju zatvarao u sobu, a od njega, opet,
činio zdravog čoveka. Moraće je sakriti na skrovitije mesto. Utvarni
Viktor Igo u lažnom povezu od goveđeg juhta, vampir crvenkaste kože
ali bez ljudske sadržine, nije bio dovoljno bezbedan. Tomanija je, još od
devojačkog internata, volela finu lektiru, osobito romantičarske
premunteze. Moglo joj je naspeti da ponovo čita one hadžijski sročene
Jadnike, u kojima kapitalisanje počinje krađom srebrnih čiraka, završava
skandalom, a vrši se u slavjansku svrhu milosrđa, nekakvog
pokajničkog elojmosina. A u njegovom kabinetu, osim sefa, sve je pred
kalauzom nemoćno. I ukosnica – dosta. Sef se, nažalost, pred strankama
otvarao. Okrom zaptivenost i vrućina. Kako konjak da diše? U ćošku je
stajao bakrom okovan Lupusov putnički kovčeg. Prepotopska kornjača
zastrta kitajskim garguranom sa koga su preteći zevali zmajevi zlatne
krljušti. (Drugog, parnjaka, sa koga su ale bljuvale vatru, otarasio se u
dobrotvorne svrhe.) I ne seća se više šta je u njemu. Dedina bežanijska
korespondencija, jamačno. Ono što se bez štete po ugled familije smelo
sačuvati. Valjda bi i jedna flaša stala. Samo da ga ponoćna prepirka s
nevidljivim sinom toliko ne rasrdi – kao što obećava – da piće na stolu
zaboravi. Skilos bi bio u stanju da ga prospe! Ja to kalo tu. – Za njegovo
dobro, razume se. Na polzu srca! Evharisto. – Hvala lepo za dobro koje
ga toliko košta. Sa cigarama, duvanom uopšte, već je bilo lakše. Dve, tri,
uvek su u džep mogle. Pa i za kutije, svežnjeve i doze, u prostranoj,
nameštajem zakrčenoj odaji, uvek bi se našao trap. Simeon Grk bi ga
namirisao dok si dva broja sabrao. Ali taj je bio kontrabandist i po
rođenju i po opredeljenju. Krijumčar na malo i veliko. Svega i svačega.
Čak mu ni misao nije, kao u drugih ljudi, pošteno i zvanično granicu
usta prezila, nego se između reči tajno krijumčarila. Cigare su se mogle,
najzad, i među trgovačke registre zavući. Jedino je s dimom i
duvanskom aromom kuburio. Morao je češće da vetri. Sad, leti su
prozori ionako otvoreni, ali zimi se vazda pomalo krivim osećao. Ugalj,

246
osobito posle ratova, sve skuplji, a on se, čovek, luftira. Sokak greje.
Ukućanima, u međuvremenu, preko domostrojitelja Alekse, i Tomaniji u
krevetu, neprestano prebacuje da su im računi za ogrev neumereni,
sibirski, i da se loži više nego što je za zdravlje probitačno.
Ston diavolon!
Na stolu pred njim, branjen crnom armijom remington-slova, čeka
na simeonski sud najambiciozniji i najzamašniji projekat koji je srpska
hemijska industrija ikada u glavi imala; zbog njega mu se nanosi
najbolnija uvreda koju je kao trgovac doživeo – kao Simeon, jamačno,
sve od Carigrada – a on brine kako od žene da sakrije tri prsta konjaka i
nekoliko cigara!
Ne, nikada on nije osporavao izvesnu načelnu opravdanost optužbe
na račun monopolskog položaja Austrije u srpskoj privredi. Ono što
osporava je trupaška ideja da se taj položaj mogao izmeniti još 1881.
Godine 1892, u svakom slučaju.
Seča se kako je, nesposoban da ubedi Stefana prilikom polemika na
temu (a smatrao ih je, bez obzira na česta prekoračenja obzira, pedagoški
celishodnim, sve dok su se držale privatnih, familijarnih ograda, sve dok
nisu dobile razornu antiporodičnu formu poziva na javnost), pokušao
da svoje stanovište rastumači Tomaniji iste večeri u krevetu. Ne želi da
jedina osoba s kojom se intimno, samom kožom dodiruje, i koja je u
prilici da zna za njegove sablasne noćne more, pogrešno razume razloge
neslaganja s njenim sinom-ljubimcem. Jesen je 1893. Nekako odmah
posle skupštinske ratifikacije austro-srpskog Trgovinskog ugovora. I za
večerom – prilika je neka svečana posredi – o tome se raspravljalo. On i
Stefan, uglavnom. Svi su mu sinovi još na lageru. Šestorica Njegovana i
ćerke odozgo. Sa gledišta Firme, plus i minus, prihod i rashod. Hristine,
međutim, već nema. Otpisana je zauvek. Antonija i Teodora su, opet,
srećno uložene, s muževima porodičnom selu prisustvuju. Jedino je
najmlađa Jelena još uvek pod krovom, sopstvenom krivicom bez
naročitih izgleda na unosan bračni plasman. Gospoda zetovi smotreno
drže njegovu stranu. Plitkoumnim argumentima, smetenjaci, dok ga
nisu primorali da ih lično ućutka. Sinovi – kako koji. Najstariji Simeon se
ne meša ni kad ga brat kao zvaničnog naslednika Firme demonstrativno
poziva da se izjasni. Jamačno je već i sam u dihotomičnom položaju
trgovačkog kentavra, nesposobnog da se odluči između importnih i
eksportnih interesa, svoje uvozne i izvozne prirode. Kleont zna da
beogradski novčani zavodi nisu kreditno spremni za carinski obračun sa
Monarhijom, povrh – na bečkoj uzdi drže ga zamršene bankarske
koneksije. Odrešito je uz njega. Georgije bi mu, svakojako, oponirao, ali

247
je, srećom, na poslovnom putu. Konstantina kao dunđerina zanima
jedino hoće li građa poskupeti ili pojeftiniti, pa kako se o tom pravcu
dejstva Konvencije još ništa pouzdano ne čuje, ograničava se na
tamanjenje njegovog skupog konjaka i zbijanje grubih crnotravskih šala
sa snahama. A Kirilo, papas, ionako se ne broji. Pripada Firmi Njegovan
još samo po imenu, kao što je njen i svald drugi škart dok joj se po
Knjigama vodi, dok se ne otpiše. Premda ga – osim Jelene sklone
melanholiji – niko ozbiljno ne uzima, pripoveda on, zaštićen mantijom i
krstom, za stolom okruženim trgovcima, pod krovom trgovačke kuće,
kusajući hranu trgovinom zarađenu, o bezbožnosti trgovanja kao
životne discipline i o jevanđeoskom dokazu što ga je za ovo hrišćansko
mnjenije pružio sam Sin božiji isterivanjem menjača iz Jerusalimskog
hrama, a davno pre njega Mojsije razbijanjem Zlatnog teleta. Simeon se
ne obazire. Slušao je on te nebeske parabole od sopstvenog oca i lično
sastavljao Inventar štete nastale njihovom praktičnom primenom na
Cvetni četvrtak 1867. Na Stefana je naperen. Ovaj, međutim, ostaje pri
svome. On pri svome. Spor izumire u njihovoj nespremnosti ili u
trenutnom nedostatku računa da ga teraju do kraja, ustručavanju
muškaraca da ih na krajnosti podstiču i udruženom otporu dama, ćerki i
snaja, opakoj perspektivi da u društvu austro-srpskih trgovinskih
nesporazuma provedu celo veče. Ishod, nezamisliv za vlade Simeona
Lupusa, postao je skoro regularan u doba njegove, Gazdine.
Pomirljivost, odlaganje kopalja u trnje nesvršena posla, postupak
nepoznat soju, nije, dabome, nikog zavaralo. Pogotovo Tomaniju.
Nervozna molba u ženinom pogledu, nespretno nastojanje da razgovor
skrene ka ustajalim barama familijarnih priča i prepričavanja, a naročito
zaverenički migovi sinu da se povuče dok je još neoštećen – u poganom
smislu primedbe „Što se upuštaš kad znaš kakav je?“ – jedili su ga,
zlovoljili, vređali. Podjarivali su inat da ovo svoje gospodarsko
potomstvo, posadu simeonskog Arga u bečkoj građanskoj ambalaži,
spolja obasjanu kristalnom svetlošću a iznutra zagrejanu plamenitim
eleusinskim sokovima, pomoću cifara, procenata i carinskih stopa celo
veče drži među konjima i govedima. I svinjama, razume se. Iznad svega
– svinjama. Najpre su Njegovani, pa Čaršija, a s njome i svi Srbi, morali
sa svojim svinjama raščistiti pa se tek potom smelo evropskim
industrijalnim vodama zaploviti. Tako je, seća se Simeon, ispalo da se s
tim svinjama suočila i s njima duševno raščistila najpre Tomanija u
krevetu. Ma koliko se pouzdavao u ženinu lojalnost (nikad je nije mešao
s materinskim osećanjima prema Stefanu, niti je strahovao da ova ne
prevagnu nad bračnom zakletvom), nije pristajao da mu ona tu lojalnost

248
jednostavno duguje ili, teos filaksi, slepo otaljava kao ostali nameštenici
Firme – mada je, kao i svi, pa i on, uostalom, i ona bila tek Firmin
najamnik, sluga, nešto privilegovaniji rob veslač simeonske trgovačke
argonautike – još manje da mu je, bez jemstva, iz saučešća, poklanja;
hteo je da ona shvati njegove razloge kao Firmine, više, takorekuć božije,
kojima on, Gazda, samo posreduje, onako kao što će im, ma šta sada
mislio, posredovati i služiti i sam Stefan ako ikada, namesto
onemogućenog brata Simeona, on postane Gazda i stane na čelo Kuće
Njegovan. Samo će tako biti od stvarne upotrebe ako se sin reši – a sva je
prilika da hoće – na otvorenu secionističku pobunu i ponet njome
dovede Firmu do rasapa, kataklizme, kojoj je, u simeonskim očima
odvajkada, po razmeri konkurisala samo obustava plaćanja, bankrot.
Nežna privrženost sinova majci – bez obzira što se pod respektom krilo i
nešto saučešća, uvredljivog za njega – postaće, ako se pametno iskoristi,
najmoćnije odbrambeno oružje u Firminim rukama. Dostojno
najuspešnijih diplomatskih špekulacija sa zemunskog Divana Simeona
Grka. Prethodno, naravno, Tomanija i sama mora biti pridobijena
(dobrovoljna, agilna saradnja nadmudrene stranke preduslov je svake
vredne špekulacije), mora znati o čemu je između njega i Stefana stvarno
reč, a da o pravom smislu spora ostane u neznanju.
Ta o čemu, Simeone, ma ton teon, o čemu je reč? – pitala ga je kad su
se, posle razilaska gostiju, sreli u krevetu. – Zbog čega se ni prošle
godine nismo razvenčali s tom prokletom Austrijom, nego nam svaka
porodična večera zbog nje preseda?
Zbog svinja, gospođo – rekao je staloženo. Mogao je, doduše, da
upotrebi i finije, protokolarne izraze (da kaže, zbog uravnotežavanja
državnog erara ili budžeta, aktivnog platnog bilansa, u interesu
agrarnog eksporta), ali se bojao da je ne uspavaju. Ovu taze Srpkinju,
kakva je poslednjih decenija blagodareći pokojnom Hadžiji i sinovima
postala, mogao je samo dobro nagaženi nacionalni ponos držati u
budnom stanju i privoleti da i ostatak noći posveti nesnosnim
komšijama preko Dunava i Save.
Zbog čega?
Eks etias gurunion. – Zbog svinja, gospođo.
Je li, boga ti, Simeone, što ne uzmeš kocku šećera sa nanom?
Jati? – Šta će mi nana?
Vidiš da si se prejeo, pa te opet dave more.
Kakve more? Ja govorim ozbiljno. Ako izuzmeš dvorske ljubavne
afere, samo po naravi svinjske, i osloboditeljne ratove, koji su sa
svinjama jedino u unaokolnoj svezi, sve je ostalo, bar u onoj trezvenoj,

249
čaršijskoj, panmetronaristonskoj Srbiji rađeno i preduzimano na polzu
obora i tora.
Mani se već jednom tih dedinih grčkih podmetačina, čoveče! –
Tomanija se uspravila na jastucima. Oči su joj gorele kosovskim žarom.
Gorka medicina delovala je preko očekivanja. – Po tebi ispada da su
celom našom istorijom upravljali svinjski interesi!
Ne kažem – celom. Ali onom od 1878. do 1911, svakojako jesu. I toga
se, gospođo, ne treba stideti. Da smo monokultura šećerne repe, imali
bismo, razume se, šećernu istoriju kao Antili, i naši bi se zemaljski i
familijarni stipendisti po bečko-peštansko-pariskim kartašnicama i
bircuzima osećali bolje. Ja se, međutim, ni ovako ne osećam rđavo. Ne
vidim da narod kome su trgovci dali obe dinastije ima prava da pljuje na
svinje od kojih je živeo, i koje su ga, najposle, u Evropu i uvele. Jeste,
gospođo. Uvele su ga svinje, a ne velikoškolci. Naši velikoškolci, a među
njima i tvoj Stefan, na svinjama su ujahali u Evropu. Ko na svinji, ko na
govečetu, ko na konju. Ali, mahom na svinjama. I šta sad tu ima stidno i
nedelikatno? Ima li šta?
Nema. Nema ništa – kazala je Tomanija i spustila se na jastuke.
Dabome da nema. Na gori Kiteronu Heraklos je napasao stoku i nije
držao da je time omalovažen. A kad su neke grčke junake, pa i same
bogove, mogle bez ikakvog zazora dojiti krmače, ne može ni Srbima biti
ispod časti da ih one hrane. Je li tako, gospođo?
Malista. Tako je – priznala je Tomanija. Njen zdrav, šparan,
domaćinski razum bio je ono ziratno zemljište na koje je računao i po
kome je smerao da poseje svoja objašnjenja.
A da bi ga hranile, i ne samo hranile već i oblačile, kućile, u škole
slale, u jednu reč civilizovale, nužno ih je bilo prodavati. Je l’ tako?
Malista.
Svinje i ostalu marvu, razume se. Sve što od usta pretekne. Istoku je
teslimiti nisi mogao. Jati – a zašto? Zašto nisi?
Što je i sami imaju, valjda, i nemoj me propitivati kao da sam u
skamiji!
Preostajao nam, dakle, Zapad. A i tu samo dva železnička puta,
severni prema Pešti pa na Beč, ili južni na Solun, pa odatle lađama za
Italiju i Francusku, sa debarkiranjem u Ðenovi i Marselju. Je l’ tako?
Jeste.
E pa nije. Nije, gospođo. Južni je, solunski smer, doduše, postojao,
ali nama ni od kakve vajde nije bio. Dugim putovanjem, stisnuta pod
palubom, živa stoka je gubila na težini i vrednosti, a često i crkavala. Ti
se, zacelo, spominješ šta se desilo sa mojim dželepima za Solun,

250
godine…
Sećam se, grom ih spalio, kako se ne bih sećala? Kako te šteta
sludela, da si mogao preko straha od skandala, ti bi sve nas ukućane
potrpao u stočne furgone i izvezao na evropski pijac da ti nadoknadimo
nekoliko hiljada kilograma žive vage.
Ostajao nam je, dakle, ako nećemo da crknemo, ili debušman u
Austriju ili da podignemo svoje klanice pa izvozimo stočne prerađevine,
koje na putu ne kaliraju. Sve dok klanicu nismo imali, morali smo
potpisivati svaki preferencijalni amicabilis compositio što su nam ga
Austrijanci nametali. Morao bi i sam knez Lazar, pa da je imao dva puta
više oklopnika i vere u Boga. A 1892. morali smo se „austrijanskom
carstvu prikloniti“ čak i s jačih razloga nego 1881.
A što? – pitala je Tomanija. Bila je iskreno obuzeta. Svinje su, i ovog
puta, radile za njega. – Čerez čega?
Čerez toga, gospođo, što imamo 20 milona državnog duga u zlatu
koji možemo otplatiti samo izvozom stoke, ako ne predlažeš da ga
platimo pameću onih koji su toliki dug napravili? Je l’ ti sad račun jasan?
Jeste. Najpre moramo klanicu u pogon pustiti, pa tek onda čibukom
po austrijskom astalu opaliti. Samo, kad će to biti?
Biće. Avrio den tajini kataklizmos. – Nije sutra Potop. Najpre moramo
finansijalno ojačati, na nekoga se diplomatski osloniti, nove pijace
sondirati, železnice uvesti. I što je najpreče, slomiti antimašinski duh
srpskog naroda koji od saobraćaja vidi, zasad, samo poreze i takse, a
nikakve koristi. I razume se, osnovati klanicu, akcionarsko klaničko
društvo. Je l’ ti i to jasno?
Jeste.
I da sam u pravu ja, a ne Stefan?
Jeste.
Dobro. Sad spavaj. Kali nihta. – Laku noć.
Eto, seća se, kako je Tomaniju predobio. Preko svinja. Najposle, nije
čudo. lako se, za ljubav sinova, posrbila, nije, što kazao Lupus, baš
sasvim srbnula. Mozak joj je, romejski sveden, naturalizacijom ostao
neoštećen.
Morao je, međutim, priznati da mu odluka o trgovačkom razvodu
sa Bečom nije pala lako. Tolike profitne godine bile su na tom
austrijskom kontu. Ali upravo to ga je odlučilo, to što godine više nisu
bile onako profitne. AFTO PUDINITIZOI, TINKESKOTONL – Što život
daje, ubija. Austrija, koja mu je nekada davala život i snagu, počela je da
mu tu snagu oduzima i da ga ubija. Posle 1892. naročito. Njegova
mašinska, industrijalna priroda već je uveliko pretegla nad trgovačko-

251
izvoznom (kao što će, nadao se, nova i mlada konjska jednom savladati
staru i umornu ljudsku), i preferencijalne carine koje su favorizovale
drugu na račun prve, nekada i te kako unosne, najednom su postale
štetne. A zatim, i te svinje. Neizbežne svinje i ovde su kantar na
protivaustrijsku stranu pomerile. Valjda što su bile naročite. Takvih na
svetu, bez sumnje, nije bilo. Nisi ih, naime, veterinarski morao vizitirati
da znaš kad su zdrave, a kad bolesne. Bilo je dovoljno da pogledaš
sastav srpske vlade. Kad god bi ministrovale rusoljubive stranke,
radikali na primer, svinje bi se porazboljevale i na granici bile
kontumacijski zaustavljane; čim bi u fotelje seli austroljupci, svinje bi
volšebno ozdravljale i granica bi im se otvarala. Pa iako se više nije bavio
izvozom stoke, nije, dakle, neposredno bio tim „svinjskim
nesporazumima“ pogođen, bio je posredno. Dve trećine njegovih
mušterija po provinciji bili su seljaci. Koliko će njegove robe, industrijske
ili uvozne, kupiti, zavisilo je od toga koliko će svinja prodati. Račun je i
ovde protivaustrijski ispadao. I kad su Mađari, tokom 1895, od maja do
decembra, tri puta srpskim svinjama zatvorili granice, došao je čas da se
on počne svoditi. Sto dvadeset hiljada zrelih svinja, živih potomaka
onog divljeg vepra koji je, proboden strelom, činio pečat Srbije kad se
ona nije stidela svog najvećeg bogatstva, čekalo je na austrijski pasoš.
Hiljade srpskih seljaka čekalo je na njihovu prodaju da bi s punom
kesom navalili na Simeonove tezge. I njemu je prekipelo. Prenuo se
upokojeni Simeon Lupus. Lupus se prenuo, ali je delovao Simeon Grk.
(Naravno. Za svaku priliku on je imao odgovarajućeg Simeona.) Kada je
Trgovačko udruženje u hotelu Bulevar sazvalo protestni zbor sa
zahtevom da se bojkotuje austrijska roba, i kome je on imao sa podijuma
da prezidira, naprasno se razboleo. Nije bio njihov simeonski način da sa
tribina prete, nego da ispod tribina rade. I on je, čim se od svoje
diplomatične slabosti oporavio, sa još nekim čaršijskim Firmama,
utemeljio zakonom privilegovano Srpsko akcionarsko društvo za klanje i
preradu stoke iz kojeg je, posle godine 1897, na Džihanovu, na Karaburmi,
nikla Klanica, najmodernija u tadašnjoj Evropi. Simeon se sa gordošću
sećao cifara koje su pobedile Austriju. Do 1909. godine, 283.159 poklanih
svinja u ukupnoj težini od 27.568.324 kilograma, i 7.878 volova u težini
od 1.685.634 kg. Izvoz se popeo od 1.323.955 kg u 1899. na 3.123.136 kg u
1909. godini. (Ne računajući profit koji je posle 1911. isterivan iz
činjenice što su Austrijanci dopuštali uvoz svežeg mesa samo iz
pograničnih klanica.)
Simeon se uspravlja, proteže, staračke kosti pucaju kao da su na
mučiteljskom točku razapete: – I uopšte, ti ine afto, o čemu taj njegov

252
Stefan piše? Kapetani austrofilske duge plovidbe? Nije nego!
Ta ko je pobedio Austriju ako nije on, Simeon Njegovan? Nije
austrijski monopol u Srbiji porazila nacionalna politika srbujuščih
drekavaca, nego sposobnost srpske simeonske veletrgovine da izađe na
nove, egipatske, talijanske, francuske, švajcarske, i uopšte evropske
pijace i da se snađe u širem poslovnom svetu od onog omeđenog
zemunskim i štajnbrurškim stočnim kontumacima. A od ono nekoliko
privrednih postrojenja, na kojima je ležao sav teret carinskog obračuna
sa Dvojnom monarhijom, Simeon je imao povelik svežanj deonica u
Beogradskom klaničkom društvu, Srpskom brodarskom društvu,
Narodnoj i Izvoznoj banci, pa i u brojnim trgovačkim agencijama širom
Mediterana, zaposlenim oko probijanja bečke ekonomske blokade. On,
dabome, nije kriv što su neke Firme pod led otišle, što su sitni
provincijski trgovčići osmuđeni iz poslova bežali ili što je seljak
siromašio a mali građanin morao kaiš da stegne. Bez razbijenih jaja
kajgana se ne pravi. Bez propasti malih firmi, velike nema. Ne slove sebe
odgovornim ni što se rasprava od Austrije nije obavila po njegovom
receptu. Svuda gde je pristup imao, od dvora do Komore, od Austrijske
ambasade do beogradskih političkih salona, predlagao je on, umesto
preganjanja i bračne tuče, sporazumnu rastavu od stola i postelje sa
Bečom. Neku vrstu džentlmenskog dogovora po kome bi pred svetom,
pred javnošću, pred Evropom, balkanski supružnici ostali u građanskom
braku, ali ne bi pravili pitanje od povremenih i diskretnih vanbračnih
preljuba partnera. Nije se moglo. Na Balkanu se nikad ništa nije moglo
lepim. Čak i kad se zlatom načne pisati, pisanje se govnima zapečatiti
mora.
I kad, blagodareći sofijskim ajmanima, na videlo izađe tajni carinski
savez Bugarske i Srbije, na Balplatzu zatrubiše trublje. Avet
južnoslovenskog saveza upala je kroz bečki dimnjak već potpaljen
ugarskom košutovskom žeravicom. Po dobrom starom običaju,
zemunski su veterinari smesta otkrili kugu u jednom leskovačkom
svinjskom transportu, i 22. januara granice su zatvorene. Entschuldigen
Sie bitte! Za simeonsko uzdarje, Beograd je obavestio Njegovu
ekselenciju grofa Goluhovskog da nam je kafedžija Mile iz Kraljeva
nešto zanemoćao pošto je popio fildžan kafe zašećerene austrijskim
saharom i da se, usled nemilog događaja, koji je potresao sve Miletove
obožavatelje i kompatriote, austrijski šećer u Srbiju više ne može puštati.
Veoma žalimo – liputne polil Veliki svinjski rat je počeo.
Simeon nije bio za rat. lako je uvozno-industrijska polutka njegove
dimorfne trgovačke prirode od raskida sa Bečom očekivala profit,

253
izvozno-trgovačka je morala sa izvesnim gubitkom da računa. A on je
mrzeo gubitke čak i kada su na drugoj strani veči dobitak obezbeđivali.
Mrzeo je gubitke načelno i nepomirljivo. Pisao je svojim nekadanjim
partnerima iz Osterreichischer Orientvreina, Industrijskog kluba i Bečke
trgovinske komore da bi od njihove kavge samo druge Firme, druge Sile
zainteresovane za Balkan i balkanske političko-privredne pijace imale
koristi. Među tamošnjim trgovcima, naročito u moćnoj koloniji Grka i
Cincara, naišao je na otvorene uši. Srpska zabrana tranzita njihove robe
za Tursku, Grčku i Bugarsku isprala je iz tih ušiju i poslednje naslage
imperijalne sluzi taložene decenijama povlašćenosti. Istočno društvo iz
Beča predlaže Srpskom trgovačkom udruženju sastanak radi fimdiranja
osnove za sporazum. U pratnji predsednika Riznića, Simeon za nekoliko
sati uglavljuje sporazum između austrijske i srpske trgovine, za koji
dvema zakrvljenim vladama i nacijama neće biti dovoljno ni pet godina.
Ništa od toga ne ispada. Goluhovskom ne treba sporazum, on hoće
Srbiju. Osamdeset hiljada volova i 160.000 svinja ni za živu glavu neće
da pusti u Austriju, želi da zajedno s njima dođe i 4.000.000 Srba.
Endaksi, rekao je Simeon, onda ćemo ratovati, Vaša ekselencijo.
Provizorno je pod ključ stavio svoju izvoznu dušu, a uvoznu pustio da
boj bije. Pametno se i na vreme za svaku eventualnost bio pripravio.
Iskoristio je niske carinske stope dok su još važile i magaze nakrcao
svakovrsnom robom. Kad blokada nastupi, diktiraće tržištem prodajući
je po svakoj ceni koju zaište. Nestašica će mu pomoći da se otarasi čak i
one robe koja zbog zastarelosti nikoga više nije privlačila. Sondirao je
druga evropska tržišta, putujući iz prestolnice u prestolnicu, najčešće u
pratnji sina adv. Georgija, ili je kao emisare slao sinove Stefana i Kleonta.
Dočepao se svake prodaji izložene deonice Srpskog brodarskog i
Beogradskog klaničkog društva, Izvozne i Narodne banke i do pucanja
napeo sve svoje finansijske moći i kredite da bi stekao što više povlastica
kojima je vlada podstrekivala domaću industriju.
Kirie imon! – seća se Simeon. – Kakvo je to vreme bilo! Kao san u
kome je sve bilo moguće i izvodljivo i gde su se prizori velikih
špekulacija i transakcija bujno i neumereno pleli u zamrljanu i nestalnu
računsku sliku samo njemu razgovetnu. U stvari, on je toga nostalgično
svestan, bilo je to miholjsko leto njegove trgovačke karijere, poslednji
krupni zaveslaj Arga kojim on komanduje, već sutra za krmom će stajati
Stefan i Argonautika genosa Njago nastaviće se bez njega, a kakvo je
doba došlo, možda i protiv njega!
Nije sve išlo kao po loju. Neki veleizvoznici ni da čuju za opiranje
Beču nisu hteli. „Će nam sve tovljene svinje uginu!“, vikali su na

254
zborovima i skupštinama trgovaca. Verovali su, sa dosta osnove, da će
sukob sa Austrijom ukočiti izvoz, oboriti cene stoci, upropastiti stočare i
izazvati ekonomski slom, iz kojeg ćemo se izvlačiti pristajanjem na
znatno nepovoljnije uslove Beča od ovih, sada ponuđenih. Simeon im se
nije čudio. Izvozno-trgovinska branša njegove trgovačke duše i sama je
delila sve te more i bojazni. Dva su veka oni terali Argo poslova na
Severozapad, pola vremena od toga živeći od austrijskih kredita i na
cenovniku peštanskih i bečkih agora. Nije bilo lako otresti se utabanih
karavanskih puteva i s tovarom se uputiti urvinama i močvarama
ekonomske neizvesnosti. Izvoznici, najposle, nisu kao Simeon imali čime
da se teše. Nisu imali dve duše, dve forme, dve prirode, dva interesa.
Nisu ih zanimale industrijske povlastice ni import. Samo svinje, i opet
svinje, i ništa drugo nego svinje. Domaći trgovački sukob dospeo je dotle
da je, potpomognut veleuvoznicima i industrijalcima, Simeon bio
prinuđen da gotovo kroz prozor izbaci urednika Trgovinskog glasnika koji
je propagirao mir sa Austrijom, iako ga je on na taj položaj u svoje doba
doveo. Najzad su se i svinjski trgovci otreznili. Videli su da zbog
nepomirljivog držanja ugarskih agraraca prema srpskom uvozu, o
pređašnjim zlatnim privilegijama za srpsku marvu više nema ni govora.
Vladini krediti izvozu, transportne olakšice, premije i druge zaštitne
mere pacifizirale su i velike izvoznike i onaj manji deo Simeonove duše
koji je, zbog eksportnih poslova, uz njih bio. Gubici se na toj strani,
dabome, nisu u potpunosti mogli izbeći, ali ih je Simeon sa uspehom
balansirao niskim cenama otkupa od seljaka, koji su bez stalnih
kupoprodajnih ugovora bili primorani da svoje proizvode budzašto
prodaju.
Ali, sve u svemu, saldo je na završetku 1911. bio jedan od
najkrupnijih u istoriji Firme Simeon Njegovan & Sin & Komp. I sad, njega,
čoveka koji ga je omogućio, nazivaju „kapetanom duge austrofilske
plovidbe“! Pa šta je to – ti ine afto? Ta zar taj nezahvalnik, taj aharistos
antropos, Stefan, ne zna da ga on kao slamnatu lutku može oduvati sa
krme Arga, na koju se samovlasno popeo? Kraj njega, Gazde, živog,
zdravog i u računu još uvek nepogrešivog? I njega spopada obesna želja
da to učini. Bez odlaganja do sutra. Odmah. Da ovaj bogato našminkani,
u kožu odeveni Projekat, koji duboko među suvim ciframa i
diplomatskim zaključcima krije obično oceubistvo, PATROKTONIU, spali
u kaminu, iz pakosti baš dušman-vatri preda, pa da onda taj čin sutra
ozakoni jednoglasnim odbijanjem Upravnog odbora da ga prihvati. Den
zume apo ijus, ala apo timisis! – Ne živi se od sinova, nego od uspomena,
Kir Stefane! Gazda Simeon može bez tebe i bez ijednog od svojih sinova,

255
ali bi umro kad bi mu se odreklo pravo da se seća dedinih magaza, rike
kamila istočnih karavana, sitne Tomanijine ruke u svojoj, Julijaninih
ledenih bedara oko vrata, prvog plača prvog Simeona kojeg je on u
promet pustio, i svečane gordosti s kojom je u tefter zabeležio prvi dinar
njegovom pameću zarađen… Može Simeon bez tebe, afio ine alitija – to je
živa istina, ali može li Firma? Firma nema uspomena da bi se njima
tešila. Ona ima samo svoje teftere, račune i tekuće špekulacije. Ko o
njima da se brine kad Simeona više ne bude bilo? Sinovi Firmini,
dabome. Jer to nisu njegova deca, Firmina su to deca, kojima je on samo
za izlazak na tržište posredovao. Nema on pravo nikoga niodakle da
oduva. Možda bi jedino mogao namesto jednoga, drugoga na krmu Arga
da poperi. Kleonta namesto Stefana, recimo. Ali Kleont je bankar, nije
industrijalac, ne bi se snašao. Sa gledišta Firme, bio bi rđav izbor svaki
čovek koji ne razlikuje miris boje od mirisa laka, ma koliko inače bio
kadar da već i po mirisu razluči cifru sa pet nula od one sa šest. A što za
Firmu nije dobro, nije dobro ni za Simeona.
Se pion alon na dino? – pita se Simeon, još uvek držeći portfelj sa
Stefanovim elaboratom nad vatrom. – Kome drugom krmu da dam?
Georgije je advokat, zakeralo, pedant. S njim bi Firma, kakav je, dobila
sidro zakona oko vrata i potonula bi pre nego što bi se promenilo
nekoliko godišnjih obračuna. Konstantin se neće održati ni do prvog.
Unuci su mu suviše mladi. Nisu oni Lupusi ni Gazde da preuzimaju
poslove pre tridesete.
Simeon se vraća za sto i rasklapa elaborat tamo gde je stao. Moraće
pronaći neki drugi način da se odbrani. Simeonovski, podvodni put. A
da bi se on našao, mora se anatemni Stefanov rukopis do kraja pročitati.
Do dna pelen ispiti.
„Sa pijemontskim nacionalnim programom“ – piše Stefan – „koji je
polagao etničko i istorijsko pravo na teritorije pod Austrijom i Turskom,
Srbija je stvaran profit mogla očekivati jedino iz rata sa obema.
Onemogućena na Zapadu, Austrija je jedini profit mogla naći u Solunu i
moravsko-vardarskoj dolini, gde su se več ukrštali srpsko-bugarsko-
grčki interesi. Turska nije imala ništa da očekuje, osim da što bezbolnije
umre. Posle našeg uspešnog svođenja računa sa Bugarskom, rat između
nas i Dvojne monarhije postaje neizbežan…“
Red za redom, zaključak za zaključkom, cifru za cifrom, čita Simeon
obračun svoga sina sa srpskom istorijom, srpskim privrednim
zabludama, srpskim nacionalnim manama, i s njim, Gazdom, koji je sve
do ovog časa udobno uobražavao da u njima nije sudelovao. Kad je
završio, bio je potresen.

256
 Momak je, nema sumnje, bio pravi, stari, simeonski zlatni dukat. Sa
poslovnog stanovišta, rad mu nije bio besprekoran. Da ne preza od
roditeljskog preterivanja, rekao bi da u njemu, ispod suvog rukopisa,
ima pustolovne snage klasičnih majstora novčane špekulacije Bernarda
Loa, Bazila Zaharova, Rotšilda. Snage, međutim, koja je zauzdana
izvesnim poštovanjem zakona (premda bi izraz „razumevanjem“ tačnije
opisivao Stefanov odnos prema onome šta se sme, a šta ne), i
kontrolisana savitljivim razborom, dovoljno širokogrudim da događaje
ne ometa, ali i dovoljno uskogrudim da nad njima vlast ne izgubi.
Njemu je več posle prvih stranica bilo savršeno jasno da ne čita tehnički
program industrijske renesanse jedne fabrike boja, več strateški plan,
neku vrstu „načertanija“ za ekspanziju srpske ekonomije na sve četiri
strane sveta – ka Budimu, Solunu, Crnom i Jadranskom moru – koja se,
divne li podudarnosti, poklapala sa pravcima pravoslavnog krsta kojima
je 1769. Simeon Moshopolit u metanastevsis poslao sinove.
Garašaninovska tvorevina. Superiorna mešavina uzvišenih ciljeva i
sumnjivih sredstava, neumerene fantazije i strogog privrednog računa,
opakog, razbojničkog, gusarskog zamaha i cincarske građanske
odmerenosti. Ukratko, remek-delo razuma i mašte. Mašte upregnute u
kola razuma. I razuma oplemenjenog imaginacijom.
Utoliko će Simeonu biti teže da na Upravnom odboru glasa protiv.
Ne bi, naravno, bilo fer da prvi zaište reč, ispravnije – da je za sebe
zadrži, jer on je bio taj koji reč deli. U tom slučaju, Stefanove šanse ni za
trenutak ne bi bile u ozbiljnom opticaju. Postupak najbrži, ali i
najprovidniji, tako malo simeonski, nije ga privlačio. Uostalom, nikad i
nije govorio prvi. Na konačnu odluku Odbora njegova korektna
uzdržanost ionako nije delovala. Još se nije desilo da ostane u manjini.
Čak i kada se za njegovo mišljenje, preko g. Evgenija ili drugim
kanalima, nije znalo. Nekako je bilo neprirodno da većina akcija bude na
jednoj, a većina glasova na drugoj strani odborskog kantara. Priroda je,
zacelo, sama udešavala izlišnost da se majoritet kao argumenat upotrebi,
mada se Simeon ne bi libio da se, na zahtev slučaja, i na njega pozove. To
je, svakako, bio izvestan napredak u odnosu na olovni čibuk kojim je
Simeon Lupus obezbeđivao kompromise i izravnavao razlike u
mišljenjima između sebe i svojih saradnika. Civilizovanost ga, uostalom,
ništa nije koštala, a gospodi odbornicima je davala utisak da su
nezavisni, preko potreban svakom despotskom preduzeću. Mogao je,
zavaljen u predsedničku fotelju, sa unutrašnjim pogledom rasejanim po
svim vremenima genosa, da sanjari koliko mu je drago, čak i da se bavi
omiljenim problemom kako da postane konj, pa i da se, tu pred licem

257
svih, do izvesne skromne mere u njega i preobražava, i da oni od svega
toga ništa ne vide, zaneti besmislenim argumentima i
kontraargumentima za odluku koju je on već davno, u dogovoru sa
ostalim Simeonima, doneo.
Ovog puta će, možda, morati da napravi neprijatan izuzetak i
govori prvi. Ništa se slučaju ne sme prepustiti, ništa staroj uhodanoj
proceduri. Bilo je u Stefanovom rukopisu ikonske magije velikih
poslovnih argonautika. U skromnijim razmerama, ali u neospornom
duhovnom srodstvu sa somnambulnim idejama o prokopavanju
Sueckog kanala, opremanju Sv. Lucije na put za Indiju, trgovačko-
špijunskim putešestvijima Marka Pola po Kitaju ili s neverovatnom
kombinatorikom liferacija oružja svim zaraćenim stranama, koje su
upražnjavali Bazarov i Staviski. Nimalo nije bio siguran da uragan
Stefanove merkantilne mašte neće plitke i racionalno sklepane čunove
njegovih odborskih drugova odagnati na burnu pučinu ako ih za
vremena autoritet Simeonovog negativnog glasanja za zemlju ne usidri.
Jer, ako je išta drugo, PAN METRON ARISTON sigurno nije stajalo u
zaglavlju Stefanovog projekta.
U krevet je otišao pred samu zoru i zatekao Tomaniju budnu. Znao
je da cele noći nije spavala, ali da je na priznanje ne bi naterati mogao.
Pogotovu da nije spavala zbog brige za sina. Endaksi. Ima on i za to ključ.
Ako bude htela da razgovaraju, on će biti umoran. Ili još bolje,
razgovaraće o svemu, samo ne o Stefanu. Ovo joj se čekanje ipak neće
isplatiti.
Simeon je raščešljavao kosu ispred ogledala na kome je retka
svetlost svitanja izgledala kao rosa. U dugoj beloj spavaćici bio je kao u
pokrovu. Biću sasvim zgodan vampir, mislio je.
– Kako si spavala? – pitao je ležući.
– Dobro – odgovorila je. Nije joj video lice.
– Kad je otišao Georgije?
– Odmah.
– Šta pa sad to znači? Kad odmah?
– Odmah pošto si rekao da ga ne možeš videti.
– A Stefan? – Nije izdržao, i zbog toga je bio ijut.
– Šta Stefan?
– Ne pravi se luda! Pitam, da li se javljao?
– Nije. Je li trebalo?
– To njega pitaj! Kali nihta. – Laku noć!
Sad je na nju bio red da ne izdrži:
– Šta je Stefan hteo, Simeone?

258
 – Tipote. – Ništa. Šta bi hteo?
– S tim Projektom što si ga cele noći studirao, šta je hteo?
Osećao je kako lupusovski bes u njemu vri:
– Baš ti je stalo da znaš šta ti sin hoće?
– Stalo mi.
– Da me napravi magarcem, gospođo, eto šta hoće!
Očekivao je da će ona uzeti Stefana u zaštitu i da će mu to pružiti
neuporedivu priliku da ovde u krevetu istrese sav jed i jad akumuliran
tokom noći, ali se ona naže nad njega i nežno ga po licu pomilova:
– Ti se, nadam se, nećeš dati?
Bio joj je zahvalan. Premda još nepoverljiv, poljubio je njeno suvo
staračko čelo koje je mirisalo na majčinu dušicu i rekao sanjalački, ali sa
ubeđenjem sveca:
– Dabome da neću! Ja želim da postanem KONJ, a ne magarac! Laku
noć!

259
 ADV. GEORGIJE: E pa to je upravo ta jedina Stefanova st var u
koju ja, ni u kakvom svojstvu, ne želim da se mešam.
STEFAN JUNIOR: Ovde nije reč o tvojoj dobroj volji, nego o tvojim
plaćenim dužnostima prema Firmi. Ti si njen pravni savetnik, ti si i
slovom i duhom ugovora obavezan da ocu predočiš u šta srlja!
ADV. GEORGIJE: Slovom i duhom ugovora ja sam obavezan da
njegove poslovne ideje dovodim u sklad s pozitivnim zakonodavstvom i
pravno formulišem. I budući da se njegovom otporu nemačkoj industriji
legalno ništa ne može zameriti, ja ni slovom ni duhom ugovora sa
Firmom nisam dužan da mu se suprotstavljam. A ni želju nemam. Ti
znaš kakav ti je otac.
STEFAN JUNIOR: Ja govorim o privrednim, a ne pravnim
aspektima situacije…
ADV. GEORGIJE: Nacionalno, uostalom, Stefanov se stav može
samo pozdraviti…
STEFAN JUNIOR: Još manje o sokolskim aspektima… Slušaj, striče,
misliš li ti zaista da on sa IG Industrie ima ikakve šanse?
ADV. GEORGIJE: Na papiru, teorijski – ne. Dabome da nema. Kako
1941. stoje stvari, teorijski s Nemcima mogu da izađu na kraj samo
otrovni gasovi… Praktično, međutim, nikada se ne zna. Kad se
Jugoslovanska udružba barv u Turjaku planirala, tvoj otac je imao protivu
sebe ne samo Upravni odbor Firme Simeon Njegovan & Sin & Komp., već i
samog Gazdu, pa ipak je pobedio, i mi smo sada ovde…
STEFAN JUNIOR: Nije 1913, i ne pregovara s rođenim ocem.
ADV. GEORGIJE: Da si poznavao Gazdu dok je bio u poslovima,
ustanovio bi da to nije nikakva prednost.
STEFAN JUNIOR: Ja stvarno ne znam šta da radim… Po strani da
ostanem ne mogu, a suprotstaviti mu se privatno ili na Upravnom
odboru, kad se o fuziji sa IG bude rešavalo, znači izazvati porodični
skandal…
ADV. GEORGIJE: I u izvesnom smislu ponoviti istoriju.
STEFAN JUNIOR: Majka kaže da je on za ove fabrike na neki

260
naročit, maltene duševni način vezan. U redu. Ja to razumem…
ADV. GEORGIJE: Oprosti, Stefane, ali ti baš to ne razumeš!
STEFAN JUNIOR: Ono što ne razumem je da se neko sa zdravim
razumom zbog jedne utvare iz mladosti upropasti.
ADV. GEORGIJE: Pa ljudi se većinom i upropašćuju na taj način.
Naše utvare ostaju večno mlade. U međuvremenu svet stari. I katastrofa
je neizbežna… Ili smo suočeni sa utvarama naših sinova. I katastrofa je
opet neizbežna…
STEFAN JUNIOR: Ako na mene ciljaš, ja nemam nikakvih utvara. Ja
raspolažem samo s nekoliko ekonomskih analiza i proračuna koji
belodano pokazuju da nas na kraju borbe sa IG očekuje stečaj.
ADV. GEORGIJE: I s programom kako da se to izbegne, naravno?
STEFAN JUNIOR: Naravno. Kakve svrhe ima upozoravati na
provaliju ako ne znaš način kako da se ona zaobiđe?
ADV. GEORGIJE: Da li bi ti hteo da o tome nešto više saznaš?
STEFAN JUNIOR: Sve što mi može pomoći da predstavnike Berlina
primimo ljubaznije nego što otac namerava.
ADV. GEORGIJE: Pa ja ne znam koliko će ti ovo pomoći da Stefana
ubediš, ali će, verujem, učiniti da ga bolje razumeš… S jeseni 1913. bio je
sazvan Upravni odbor Firme da odlučuje o industrijskom projektu na
kome je tvoj otac godinama radio… Od porodice smo prisustvovali,
pored Gazde, Stefan, kao podnosilac izveštaja, i Kleont i ja kao članovi
odbora, njegovi finansijski i pravni savetnici… Stefan je govorio…

261
 Stefan je govorio sporo, hladno, ubedljivo:
„Državni internacionalni zajmovi modelovani su tako da pomognu
određenu politiku. Ali jednom dati, oni politiku određuju. Politika
postaje puko osiguravanje zajmova. Kod zajmodavca, da će biti vraćeni,
kod zajmoprimca, da će biti obnovljeni. Godine 1913. takva se
osiguravajuća firma zove Antanta. Srbiji i Rusiji trebaju francuski
zajmovi, i njihova politika postaje frankofilska u meri u kojoj se ti
zajmovi dobijaju. Braneći Rusiju i Srbiju, francuski kreditori brane
izglede da svoje pare povrate s kamatama. Antanta je savez zasnovan
jednim delom na strahu a drugim na dugu. Još od 1903. najveći deo
obveznica srpskih zajmova plasiran je u Francuskoj. Pariz raspolaže sa
pedeset miliona neemitovanih srpskih obveznica i može da diktira
politiku Beograda. Ko drži ’srpske papire’, drži srpsku dušu. Oni se
zadovoljavaju porudžbinom topova…“
Simeon oseća kako se mozak njegovih odborskih kolega najpre
zagreva pa zatim prosto topi pod unakrsnom vatrom istorijskih
parenteza, privrednih argumenata, statističkih vizija i spekulativnih
kombinacija njegovog sina. Kad bude ustao da odgovori, mnogo ledene
vode razbora mora utrošiti da ga ugasi.
Šta bi na njegovom mestu učinio Simeon Grk?
Govorio bi dugo i zamršeno. Najveći deo izjave, međutim, sastojao
bi se od značajnih i dvosmislenih tišina. A ni ono malo izgovorenih reči
ne bi od koristi bilo. Ostavio bi odbornike da nagađaju za šta je on
stvarno: da se Projekat primi ili da se odbije. Ako bi Grk bio za odbijanje,
a Projekat usled nerazumevanja njegovog stava, ipak prošao, on ne bi
mnogo mario. Do izvođenja uvek ima vremena da mu se smrse konci. A
u međuvremenu: neka se deca zabavljaju!
Simeon Lupus bi, zacelo, najpre pokušao da Grka oponaša. Onda bi
izgubio živce i svoje mišljenje izrazio time što bi raskošno uvezanim
Projektom sebi pripalio čibuk.
Hadži Simeon je samo nekoliko puta prisustvovao ovakvim
sednicama, u kratkom interegnumu između Lupusovog bekstva u Beč

262
1842. i jerusalimskog hodočašća za krimske krize 1856, kada mu je
zastava Firme konačno iz ruku istrgnuta, pa i tada, on, Gazda, sedeo je
pored njega i formirao mu zaključke. Hadžija je u međuvremenu ispod
stola čitao žitija svetaca.
Njegov lični Simeon prvi put je prisustvovao sednici kad je Odbor
pretresao neke vojne liferacije. Nije kazao ni da, ni ne. Otišao je na
poligon gde se oružje probalo i poginuo a da nije ostavio svoj odborski
zaključak.
Nijedno od tih simeonskih iskustava njemu sada ne koristi. Prošle
noći je uspeo da nađe dobre ekonomske protivargumente Projektu,
mada se taj napor protivio njegovom najdubljem instinktu trgovca i
špekulanta. Još jutros je tom racionalnom prozodijom imao da sakriva
povređeno nacionalno osećanje, pojavu – kad su Simeoni u pitanju –
odista za svako skrivanje. Osećao je panično da se predlogu protivi iz
patriotskih pobuda. Kao Srbin. Oitne!, kukao je. – A šta ćemo sa zdravim
razumom – ma ti ta kanome me to logiko? Pošto je blagodareći opoju
spaljenog lišća došlo do inicijacije i počeo da se preobražava, uspokojio
se. Znao je. Kad se bude digao, ili propeo da govori – već prema tome on
neće govoriti kao Srbin, nego kao Konj. Alogo. Mavro alogo. – Plemeniti
crni konj. Stvor bez nacionalnosti i pasoša, Srpstvu sasvim neobavezan.
Ni Srpstvu ni ičem drugom. Trgovini i profitu, pogotovu.
Izgleda, međutim, da bi posle svega bilo pametno da preobražaj
malo odloži. Kud tolike godine, može još i tih nekoliko dosadnih
ljudskih sati na đubre da idu! Oslobodilo bi ga to priličnih neprilika i
deranžmana. Morao bi da krije samo da je Srbin, a ne, povrh toga, i da je
konj. Mogao bi, možda poslednji put, da besedi kao trgovac i Firma-
čovek, iz tog jedinog ugla gledanja iz kojeg se u ljudskom svetu nešto
pametno moglo reći. Jer, iz srpske pozicije ništa se pametno nije moglo
kazati. Samo kukati. Mogao bi svoj govor da iskoristi za oproštaj sa
svetom računa, pa čak i za poziv da ga slede u onome što će za koji
trenutak preduzeti. Odbornici bi hteli – ne hteli morali da ga prate.
Vodio bi ih u preobražaj čvrst ular deoničnog majoriteta kojim je
raspolagao. I najzad, to su bili građani, dobro vaspitani testamentarni
naslednici svetoandrejskih deputata, a neki nemački ili francuski đaci.
Shvatili bi da nije ni učtivo ni preporučljivo biti čovek u Upravnom
odboru kojim predsedava jedan konj.
Ali, ako ipak – on, naime, preobražajem nije upravljao – još pre nego
što progovori postane konj, kako će govoriti? Kako, zapravo, njištati?
Simeon to nije znao i to ga je zabrinjavalo. Nije znao šta jedan prosečan
konj može misliti o ekspanziji srpske industrije, o izgledima na uspešno

263
prodiranje na Zapad i o međunarodnim akcionarskim društvima?
Najposle, nije bila reč o nečemu što bi se konja uopšte ticalo a sadržalo i
ljudske interese. Nije se govorilo o poremećenim proporcijama između
pašnjaka i obradivog zemljišta, katastrofalnom stanju konjskog fonda
posle Balkanskih ratova, zanatskoj proizvodnji pribora i oprema za
jahanje, brdskoj artiljeriji, koja se, takođe, služila njihovim, konjskim,
uslugama, i uopšte transportnim sredstvima na konjsku vuču. Govorilo
se, doduše, o konjskim snagama, ali su to bile veštačke snage, koje su od
konja pozajmile samo ime. Govorilo se, takođe, i o „izvesnim konjima iz
konkurencije“, ali je metaforično značenje bilo očigledno. Ne, na
dnevnom redu sednice nije bilo ništa što bi ga se kao eventualnog konja
ticalo. U stvari, ni u to nije bio sasvim siguran. On još nije bio načisto s
tim da li jednog prosečnog konja seno i zob zanimaju isključivo kao
hrana, kao što građanina zanima hleb, ili ih te sirovine privlače i u
nekom višem, trgovačkom smislu, onako kao što hleb na pekara deluje.
Da li seno za konja predstavlja jedino izvor gole egzistencije ili i
mogućnost profita? Da li mu je ono NASUŠNA HRANA (EPIUSIOS
ARTOS) ili NASUŠNA ZARADA (EPIUSIOS KERDOS)? Da li je seno
egzistencijalni ili akumulativni elemenat njegovog zemnog života?
Snoviđenja, u kojima je, s vremena na vreme, jahan, pa tako putem
zobnice stavljan u situaciju da konjsko stanovište prema hrani lično
iskusi, upućivala su s početka na vulgarnu, egzistencijalnu vrednost zobi
i sena za konjski stalež. Žvakao je zob, doduše, s velikom slašću, ali bez
ijedne ideje o trgovačkim šansama s njom. Jednog sna, međutim, dok je
vezan za fenjer ispred Narodnog pozorišta, u očekivanju jahačice
zaljubljene u italijanski belkanto, rasejano drobio zrnevlje među svojim
belim dominastim zubima, upitao se koliko košta – poso kostizi ova
njegova hrana? Uzeta po jednoj zobnici, recimo? Ne bi li se iz nje moglo
isterati i nešto više od pukog života? Ne bi li mogao da privremeno
stegne kolan, od svakog obroka pomalo na stranu ostavlja, i da, kad se
toga nakupi centa, ušteđenu zob proda, da bi oterao konkurenciju, i po
nižoj ceni od ljudske? Stvar je bila u obezbeđenju početnog kapitala, a
posle bi akumulacija učinila svoje. Ako bi za osnovicu proračuna uzeo
cenu Ovsa iz vremena bombardovanja Beograda 1862, koja je iznosila
41,10 groša za 100 oka, pa pretpostavio da je tokom vremena zaštedeo i
prodao 300 oka, imao bi ukupnu čistu zaradu od 4.920 groša. Ena kalo
poson – sasvim lepa sumica za svaki posao u Srbiji. Bila bi, dabome, još
veća ako bi se nekoliko konja udružilo pa osnovalo Prvo konjsko
komanditno društvo za zob i seno. Pažljivim ulaganjem… i tako dalje, i tako
dalje, u smislu u kome se kretala njegova misao tamo ispred Narodnog

264
pozorišta, Simeon je bio siguran, sada retrospektivno, da bi se ona kad-
tad domogla ideje o međunarodnim konjskim koncernima, eksploataciji
sirovinskog blaga putem jeftine radne snage (dolapskih raga i drugih
kopitara), komplikovanih bankarskih operacija, konjskih Upravnih
odbora, i uopšte svega što godinama upražnjava kao čovek. Čemu onda
postati konj? Čemu od Firme-čoveka postati Firma-Konj? Čemu svi
napori i troškovi preobražaja, sve nelagodnosti prelaznog kentaurskog
stanja, ako će njegovim stanovištima, običajima i načinom življenja
vladati stara načela računa i takmičenja, ako će sve biti kao i ranije, samo
ispod konjske kamuflažne kože? Tamo ispred Narodnog pozorišta
Simeon nije dospeo do finalnog zaključka o neizbežnosti vizije
ekonomskog carstva kad se čovek već odluči da zaradi prvi dukat.
Odozgo, od Zlatnog anđela, u kome je kvartir za pasažere koštao šest
groša po osobi, a čaša štajnbruher piva 20 para, naišle su neke otmene
pijandure, koje su ga uzjahale i svu noć maltretirale beogradskim
sokacima, pobegavši tek kada se probudio u krevetu pored Tomanije.
Šteta je, međutim, počinjena. Konjska perspektiva izgubila je neko
vreme za njega svaku oslobodilačku draž. Sve dok sebe nije ubedio da je
nesrećna špekulacija ispred teatra posledica njegove biološke
nedovršenosti, a ne prirodan način razmišljanja jednog završenog,
formiranog, potpunog konja. Za profitom je tu težio samo zaostali,
primitivni, još neprosvećeni i nepreparirani deo njegove dvojne nature.
To mu je vratilo volju za životom, ali, dabome, nije rešilo osnovno
pitanje budućnosti: KAKO KONJI GLEDAJU NA OSNOVNU
FUNKCIJU MATERI– JALNIH DOBARA SVOGA SAVETA I KAKVA
NAČELA KOD NJIH VLADAJU U POGLEDU ODNOSA RADA I
KAPITALA. Šta oni, zapravo, vide u pašnjacima, senu, zobi i zobnicama,
sedalima, bičevima, uzengijama, kolanima, đemovima, kolima,
kočijama, štalama, pokrovcima itd.? To je bilo presudno pitanje kome je
Simeon, još od smrti sina, kada je odluka da postane konj postala
definitivna, posvetio sve svoje vreme. Ali, koje, nažalost, ni do danas nije
bilo rešeno. Protivu Stefanovog projekta morao se boriti pohabanim
ljudskim sredstvima.
„Čak i više od supresivnog načina administriranja“, izjavljuje ovaj,
„Turci su nas unazadili istočnjačkom orijentacijom na primitivni
arabadžijsko-kiridžijski, korvinarski promet i levantinskim prezirom
prema ljudskom radu u njegovom organizovanom obliku, kao
osnovnom elementu svake efikasne proizvodnje dobara, te su tako
stvorili duševnu bazu za našu tradicionalnu dželep-ekonomiju, koje se ni
dan-danji nismo otresli, zavedeni činjenicom da je ta marvena politika

265
na evropskom tržištu u svoje vreme bila prilično konkurentna…“
Odovud-odonud, mi opet o Turcima. Ispod svake naše omaške viri po
jedan Mujo. Mislimo li mi zaista da nam 500 godina pod tuđom voljom
daje pravo da idućih 500, pod svojom vlastitom, koristimo na najgori
mogući način? Mene niko ne može ubediti da bi jedan normalan konj,
pošto je posle višegodišnjeg rintanja za okrutnog gazdu, dobio najzad
nezavisnost, slobodu koristio da uzjahuje, kopita, grize i zlorabi svoju
braću u čoporu!… A što se tiče „dželep-ekonomije“, lako je, moj Stefane,
držati privredne propovedi na trećem spratu palate Simeon & Sin &
Komp. a. d. Drži ti govorancije kad čučiš u žbunju i izgledaš čamlađe sa
krijumčarenom robom, noću na Savi! Drži ih dok kalauziš karavane
makedonskim gudurama i drumom koji se zvao Carigradski, a koji se
slobodno mogao zvati i Grobljanski! Drži ih kad utanačuješ kontrakt sa
senzalom neke Firme, za kojeg nikada ne znaš hoće li pri potpisivanju
obligacije, namesto pisaljke, izvući iz pojasa kamu!… Samo, Stefan nije
trgovac, i tu je muka. Stefan je industrijalac. ANTROPOS TIS
MEHANIKIS EPOHIS. – Mašinski čovek. Mehanička pogonska snaga.
Gospodin kome ne bi ni na pamet palo svoj samar sam da nosi. Taj
odmah traži pogodna transportna sredstva. I ti si, Simeone, za njega, bez
obzira na vaše privatne odnose, prijateljske, mada ne i prisne, bez obzira
na tvoje mnogobrojne interese i učešće, pa čak i formalnu vlast nad
Firmom, po svom duhu, duševno, tek jedan zbunjeni torbar. – Jirologos
na malo, alla minute. Simeon Epirski uvećan do divovskih razmera… To
što sad govoriš, Stefane, to je istina. – Afto ine alitija. I naša naturalna
privreda. I niska kupovna moć. I hudožestvena supodobnost transporta.
Nepostojanje reklame i primitivnost pakovanja. Neobrazovanost i
psihološka nepreispodobljenost tehničkog kadra. Nedosledno i
nepodsticajno finansijsko zakonodavstvo. Destimulativni poreski režim.
Bedna investiciona i kreditna politika. Nepostojanje strategije u
korišćenju sirovina. Niska akumulaciona stopa celokupne srpske
privrede. Nemilosrdna strana konkurencija bez odgovarajuće carinske
zaštite. Odsustvo svake šire privredne vizije i imaginacije… Sve je to
istina, afto ina alitija, sine… Pretpostavimo, međutim, razgovora radi, da
smo konji… Da pogledamo šta bi u tom slučaju za nas značili odsustvo
šire privredne vizije i niska akumulaciona stopa celokupne srpske
privrede…

266
 TIMON: Od širokih vizija se, moj Stefane, ne živi…
KLEONT: Mene one more ćim trenem. Stalno sanjam da letim kroz
prazne trezore banke… Ko ti je taj?
TIMON: Sin tvoga brata. Stefan mlađi.
KLEONT: Je li nam nešto dužan?
TIMON: Ne. Ali bi želeo da bude.
STEFAN JUNIOR: Ja nisam ovlašćen da pregovaram o zajmu,
Timone…
KLEONT: Kakvom zajmu, kirie imori?
STEFAN JUNIOR: Želeo sam samo da ti predočim kakvu viziju ima
otac…
KLEONT: Je li i on mesečar?
TIMON: U redu. Čuo sam. Ima široku viziju. Upravo onakvu kakvu
ima čovek koji se popeo na neboder da sa njega skoči.
STEFAN JUNIOR: Pregledaćeš nam, valjda, račune pre nego što
doneseš konačnu odluku?
TIMON: Zašto? Ja znam vaše račune.
KLEONT: Jesu li nam nešto dužni?
TIMON: Nisu. Niti će biti.
STEFAN JUNIOR: Ukratko, ti naš eventualni zahtev za zajam ne bi
ni razmatrao?
TIMON: Zajam koji bi se podigao da se njime deplasira IG
Farbenindustrie ima taćno toliko izgleda da mi se vrati koliko i zajam za
eksploataciju pakla. Ja ne želim da na vrhu nebodera pravim društvo
tvom ocu…
KLEONT: Sta ćeš ti na vrhu nebodera? Ko će onda sedeti za
šalterom?
STEFAN JUNIOR: U redu. Ti si bankar. Ti najbolje znaš treba li nam
ili ne treba odobriti zajam.
KLEONT: Ne daj ako su već dužni!
TIMON: Ne izgledaš naročito pogođen?
STEFAN JUNIOR: Ima i drugih banaka.

267
 TIMON: Ali nema u njima idiota koji bi finansirali borbu s
nemačkom industrijom boja…
KLEONT: Ko ti je bio taj?
TIMON: Stefan, tata.
KLEONT: Ne razumem? Šta on to uzima? Stariji je od mene, a
izgleda kao mladić?

268
 „S druge strane“, izjavljuje g. Generalni, „u našu aktivu teorijski
bismo smeli ubrojati sirovinsko bogatstvo, snažne energetske izvore i
jeftinu radnu snagu. Budući, međutim, da su ove vrednosti tek
potencijalne i da se ni izdaleka nije prišlo njihovoj racionalnoj
eksploataciji, ne samo da ih nemamo prava računati u prednosti naše
privrede, već ih, u ime ispravnog salda, moramo beležiti kao deficit. Jer,
ako ljudska snaga nije adekvatno i u punom svom kapacitetu iskorišćena
za proizvodnju, ona se preobraća u finansijski i socijalni teret za svaku
državu; sirovine koje sami ne koristimo pretvaraju se u fond iz koga
strani kapital crpe konkurentsku snagu, onu istu snagu koja nas, evo već
decenijama, drži u kolonijalnom položaju najpre prema Austriji a zatim
prema Francuskoj. Nebrigom prema svojim mineralnim i ljudskim
sirovinama mi smo u odlučujućoj meri krivi za bankroterski položaj naše
privrede, a naročito domaće industrije. Nas ovom prilikom posebno
interesuju…“
– Mekike! – kaže Simeon rasejano.
Stefan je prekinuo čitanje elaborata. Prilično unezvereno gleda u
oca: Izvoli?
– Mekike! – ponavlja Simeon.
Bili su se dogovorili za proceduru. Debata se otvara posle njegovog
izlaganja. Članovi Odbora su umoljeni da se u toku referisanja uzdrže
od primedaba. One ometaju koncentraciju referenta. I sad, šta je ovo?
Stefan nije video oca juče kad mu je doneo Projekat. Kad su se jutros
sreli, stari o tome nije hteo da govori. Ali je izgledao zadovoljan. S druge
strane, Stefana je umirivao fakat da pri nabrajanju artikala u proizvodnji
nigde nije pomenuo mekike. Najbliže im se približio mlinarstvom i
šećernom industrijom. Spominjanje mekika ne može, dakle, biti nikakva
načelna primedba na njegov izveštaj. Pa šta je onda, tna ton teon?
– Vrukji tazi lepinji, simiti, penjerlije, mekikiiii! – piskavim,
promuklim glasom postiže Simeon autentičnost jednog starog, mrtvog
Beograda. Gospodi oko stola steže se srce kao pred lešom koji se
iznenada sa odra fotelje počeo dizati. – Što je sa mekikama, gospodo?

269
 Gospoda, očigledno, ne znaju šta je sa mekikama. Nemoćno se
zgledaju. Kad Gazda Simeon postavlja pitanje, on očekuje i neki trezven
odgovor. To svi znaju. Trud im je, nažalost, uzaludan. Moždana
naprezanja ne pomažu. Oni jednostavno ne znaju šta je s njima, šta je s
mekikama.
– Oprosti, tata – počinje Stefan, ali se ispravlja, nije bilo rodbinskih
odnosa u Firmi – oprostite, gospodine predsedniče, ali ja ne razumem. O
kakvim je mekikama reč? U referatu nisu pomenute mekike. Jeste li vi
naručili neke mekike, g. Evgenije?
– Nismo, gospodine direktore. Nismo, koliko je meni znano.
Otkako je u službi 1882. nasledio izvesnog g. Petronija, trpi on
stoički, ali ne i bez znatne duševne pobune, ovaj u najvećoj meri
neprijatan Gazdin običaj da, kao klipove u točkove zvaničnog dnevnog
reda, tekuće teme, zaglavljuje nekakve nerazumljive primedbe, uzrečice
i fraze, potekle iz ko zna kadašnjih iskustava njegovog metuzalemskog
života. Ne jednom bio je g. Evgenije ožalošćeni svedok ovog mizernog
cincarskog načina – on je inače Srbin, prečanin – za koji se nikada sa
sigurnošću nije moglo reći da li je plod staračke netaktičnosti i nepažnje
ili smišljene borbene strategije, na kojoj su se, u oba slučaja, bespomoćno
krljale i najblistatelnije retorike.
– Spunec, ko mine vo avdzui! – kaže Simeon cincarski.
U ime Hrista, šta je ovome? Je li poludeo? Kojim on to prokletim
jezikom govori? Cincarskim, biće. Stefan je očajan, mada to ničim ne
pokazuje:
– Oprostite, gospodine predsedniče, ja taj jezik ne razumem!
– Ne se rajzumivaš u cincarski, bre? – Simeon sad govori drevnim
jezikom čaršije. – U makternji se nej razumivaš? Endaksi, endaksi. Će ti
pater prevede. Kazo sum da si gu zboriš, ič da se ne strašiš.
– Nemam ja šta da kažem. Vi, vidim, imate nešto.
– Sedim ovako, de aurou mare – od velikog jada mislim i pitam se ko
se od vas sviju deputati seća makedonski čiraci koji su po bijogradski
sokaci prodafali mekike? Ne verujem da ijednog ima, osim gospode
Lukmana i Zajca… Da l’ ih se vi, g. Josife, sećate?
– Sećam se, g. predsedniče, kako ih se ne bih sećao.
Stefan je dobio bakarnu boju simeonskih očiju. Glas mu je,
međutim, učtiv. Oštar kao brijač, ali učtiv:
– Još uvek ne poimam kakva posla imaju mekike s mojim
referatom?
Simeon se budi. Snishodljivo trepće očima: Nikakve, dabome.
Kakve bi imale?… Ja to samo onako… Ne znam šta mi bi. Oprosti,

270
molim te… I produži, samo ti produži…

271
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Što se mene tiče, svaki razgovor među Njegovanima je rđavo

pozorište, napisano od podmuklih i neiskrenih pisaca, režirano sa
zadnjim namerama, i jedino bi se gluma u njemu mogla smatrati
podnošljivom…
Da li je ko video mog brata Adama?…
U svakom socijalnom feljtonu buržuj se definiše isključivo nagonom
za sticanjem i posedovanjem. Jačina nagona meri se bezobzirnošću s
kojom se u zarađivanju ispoljava. A izražava, naravno, veličinom
poseda. Budući da je taj posed tokom feljtona sve veći i veći, jer u
protivnom ni beda drugih, u ime kojih se feljton piše, ne bi bila dovoljno
istaknuta, recipročno i logično su i sva sredstva bogaćenja sve prljavija i
bezočnija. Čovek koji deli opšti nagon za posedovanjem postaje
monstrum, samo što ga srećnije i pametnije upotrebljava od drugih. Ali
neka đavo nosi feljtone. Mi takvu sociologiju sprovodimo i po školskim
čitankama. Ja još ni na jednu nisam naišao u kojoj Gazda ne bi bio debeo
i zao, a siromašan čovek mršav i pošten…
Traži se četvrti za bridž… U turskom salonu traže četvrtog za
bridž…
Čula sam da Nj. V. princ Pavle dočekuje Božić na Bledu…
Malter istorije je laž, krv i znoj…
Svi anji duraki, duraki i ničevo više…
Mi imamo samo 241 hemijsku fabriku, sa otprilike 16.000 ljudskih i
60.000 konjskih snaga, od 300.000 radnika i 900.000 konja u celoj
industriji, pa i tu, pogotovu u industriji boja, caruje inostrani kapital. Ja
1913. nisam potrošio onoliko novaca i živaca i u Sloveniju došao samo
da bih 1941. postao ekspozitura IG Farbenindustrije…
U novinama piše da će u toku ove godine izvoz svinja iz Bugarske u
Sovjetsku Uniju dostići 10.000 komada. Pa mi smo više izvozili još pre
sto godina…
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom ućinio je despot

272
Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće,
ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i
povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenje da
ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto
da ga plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje
je ostalo, ali su se trgovci razbežali…
Bonaparta je rekao: „Ima tu dvanaest ili petnaest metafizičara koji
zaslužuju da ih čovek podavi. To su vaške!“ Smatram da njegovo
mišljenje o intelektualnosti važi i danas…
Za one koji ostaju, predviđen je sutra obilazak fabrike i jedna šetnja
saonicama. Prekosutra se može birati između…
Ima li koga za bridž?…
O Simeonu Lupusu u bečkoj emigraciji, od 1842. do 1859, zna se
gotovo sve. Sačuvana su sva njegova i privatna i poslovna pisma iz tog
perioda… Čime se bavio? Pa uglavnom obaranjem Karađorđevića i
menjanjem žena. Tamo se po treći put oženio Pandorom Sinom, koja je
važila za jednu od najružnijih bečkih dama. Na sreću, ona je ubrzo
umrla i tako mu omogućila da estetsku ravnotežu uspostavi četvrtim
venčanjem sa Safo, jednom od najlepših. Iz pisama, takođe, proizilazi da
je u to vreme rešavao neke Gazdine ženidbene komplikacije i da je 1848.
sa prozora svoje kuće pucao na pobunjenike…
Ja zbilja ne znam kuda sve to vodi…
Svaki narod poseduje sve moguće osobine, i u tom se pogledu mi
Srbi ni od jednog ne razlikujemo. Razlikujemo se, nažalost, u pogledu
mere u kojoj pojedine od tih osobina učestvuju u tom mutnom
amalgamu što se zove narodno biće…

273
 ŠPEKULACIJA PETA, KROZ KOJU SE U
TAJANSTVENOJ DUŠEVNOJ DIMENZIJI
SEDNICE UPRAVNOG ODBORA FIRME
SIMEON NJEGOVAN & SIN & KOMP.
ODRŽAVA I VEĆANJE ZAUPOKOJENE
SIMEONSKE FRATRIJE, RAZABIRA SE
KAKO JE KIR SIMEONU ŠTRIKLA PREKO
NOSA PREVUČENA I IZVESNOJ SE REVIZIJI
PODVRGAVA PORODIČNA ISTINA DA JE ONO
ŠTO JE DOBRO ZA FIRMU, DOBRO I ZA SVET.

„Gotovo kod svakog drugog roda

životinja svaki je pojedinac, kad
odraste, potpuno nezavisan, i u
njegovom prirodnom stanju nije mu potrebna
pomoć nijednog drugog živog bića. Čoveku je,
međutim, stalno potrebna pomoć njegove
sabraće, i on bi je uzalud očekivao samo od
njihove naklonosti. Verovatno je da će
uspeti ako zainteresuje njihovu sebičnost u
svoju korist i pokaže im da je u njihovom
vlastitom interesu da učine ono što on od
njih želi… Mi se ne obraćamo njihovoj
čovečnosti, već njihovoj sebičnosti, i ne
govorimo im nikada o svojim potrebama, već
o njihovim koristima…“

(ADAM SMIT U ISTRAŽIVANJU PRIRODE

I UZROKA BOGATSTVA NARODA)

„To smiferon ine topan a afton ton kozmo.“

274
 „Sve je na ovom svetu račun.“

(GRČKA IZREKA)

275
 Stefan Njegovan, generalni direktor deoničarskog društva Hemijski
produkti, boje i lakovi – Simeon Njegovan & Sin & Komp., nastavlja da čita
svoj izveštaj pred Upravnim odborom, koji je posle Simeonove
pelivanske intervencije jedva povratio i dostojanstvo i poverenje u
važnost ove sednice. To je, razume se, isti projekat, to su isti, sa
Turadijom inicirani, nepovoljni uslovi privređivanja, iz kojih Stefan
izvodi sada i poimenično stanje pojedinih industrijskih grana, prateći ga
zbijenim kolonama cifara kao pogrebnim počasnim četama. Međutim,
sve to ne zvuči onako majestetično kao pre „mekika“. Iz besede je iscurio
sav polemički žar i ona više ne izgleda ni tako pametna ni tako ubedljiva
kao što je bila pre nego što su se u njen besprekoran život umešale
subverzivne očeve mekike. Po zgaslim očima gospode članova Uprave,
Simeon vidi da će njegovom sinu dosta vremena i truda trebati da
ponovo potpali i sebe i svoj govor, pa tek onda, eventualno, i misaono
zgarište cenjenog slušateljstva. Simeon, naravno, to nije hteo, ma koliko
da mu je, inače, to olakšavalo negativno votiranje i bilo dobrodošlo. Bio
je sav u prošlosti, i iz te prošlosti, kao iz crne mađioničarske kutije,
iskočile su te mekike na konferencijski sto sasvim mimo njegove volje.
Svakome se čoveku, pa i konju, jamačno, može desiti da učini nešto što
ne želi. Simeon je znao da Stefan ne bi poverovao nijednom njegovom
objašnjenju, čak ni pozivanju na davnašnja iskustva. Njemu se to
prilično često događalo. Isuviše često da u tome ne bi ležao neki smisao.
Simeon je lično verovao da to nedovršeni konjski deo njegove ličnosti
demonstrira protivu ljudske situacije u koju se stavlja i humane logike
kojom ga gnjave razni odbori, sednice, prijemi, pregovori, razgovori i
drugi načini dvonožačkog teranja vetra kapom. Tako, on nipošto nije
želeo da Stojana Novakoviča, a osobito Milutina, sina kumbarosa Ilije
Garašanina, uvredi kad su ga septembra 1881. pitali šta misli o novom
Statutu Naprednjačke stranke, čiju je austrofilsku i protivseljačku
politiku odobravao. Rekao je „da bi svaki konj u smotreniju toga
Pravilnika bio sasvime zadovoljan“. On je, prosto, bio u jednoj od svojih
konjskih faza i reči su mu izletale konjski spontano. Dugo mu je trebalo

276
da ih odobrovolji. Imati protivu sebe dva najjača čoveka u vladi nije
moglo pogodovati čak ni tako moćnoj Firmi kakva je bila njegova.
Pogotovu kad su ga, posle Turskog rata, Ristićevi liberali, na koje je
dobro gledao, udarili po džepu porezom na radnje, tzv. patentarinom,
pripremajući se da vode carinski rat sa Austrijom, koji bi presekao žile
kucavice njegove eksportne trgovine. A ni onoj dvojici nije išlo u račun
da se zavade s najmoćnijim čovekom čaršije kad su im se u
vanparlamentarnoj debati sa srpskim seljaštvom gubici približili
impozantnoj cifri od 140 koljem premlaćenih i ražnjem proburaženih
partizana, 50 srušenih naprednjačkih kuća i 70 popaljenih naprednjačkih
imanja. Tako je nesporazum pao u zaborav. A to ni izdaleka nije bio
jedini slučaj u kome je pokušaj da se bar unutrašnji, duševni, privatni
život približi konjskom dovodio Simeona u nepriliku. Eto, i te anatemne
mekike! Njih je, po svoj prilici, vaskrsao onaj uznemirujući miris
spaljenog lišća. Jesenje lišće je spaljivano nekako baš ovih dana, oko
praznika. Deca su preskakala zapaljene kamarice i vikala: Olalija,
buktalija!… On nije. Nije se usuđivao. Plašio se vatre. Svi Simeoni su se
oduvek vatre plašili… Ali miris nagorelog drveta je voleo. Voleo je i
miris belog duda. Njemu zahvaljuje za prvu zrelu poslovnu ideju. Hteo
je, kad poraste, da beli dud gaji na velikim agrarima i ručno prerađuje
svilopreljine čaure u svilu. Svilobubino seme moglo se kupiti u
platnenim kesicama od 25 grama, od kojih se dobrom negom i hranom
sa čučavog drveća dudinjaka moglo dobiti i po 35 do 40 oka svilenih
kožuraka. Njegov Upravni odbor – prvi u životu – funkcionisao je tada u
sastavu od nekoliko srbijanskih i cincarskih drugara, a uz savetodavnu
pomoć štalskog momka Goceta i avlijara Milovana. I nije bio oduševljen
projektom. U svojoj prezidentskoj karijeri nije Simeon naišao još ni na
jedan Upravni odbor koji bi nečim bio oduševljen. Kiselo raspoloženje
bilo je njegovo prirodno stanje, a nepoverenje prema svakom poslovnom
predlogu jedino osećanje koje se smatralo legalnim. I kada bi
konkurencija uspela da samo nekim od njegovih špekulacija priredi
sudbinu koje su se gospoda članovi Uprave plašili, Firme Njegovan već
odavno u trgovačkom registru ne bi bilo. Avlijar Milovan je, međutim,
imao pravo. Da bi se sa onolikog dudinjaka isprela svila, bilo bi
potrebno celokupno stanovništvo Beograda, uključujući i pasažere, ljude
sa pasošem, koje je, već u ono doba, brojalo više od 15.000 glava. Sad
uviđa da greška nije bila u njegovom planu, već u beogradskom
natalitetu. Posle neuspelog sastanka, Upravni se odbor, u oficijelnom
sastavu, uvlačio u mutvake suseda i krao tople lepinje, prevrćući usput
iz nevine obesti o čengele obešene bakrače s vodom za pranje… Bilo je

277
još uspomena koje su ga potresale i činile tako nesrećnim u društvu ovih
staraca čije su manžetne bile ispisane ciframa. (Podozrevao je, međutim,
da neke od njih samo ropski sindžir građanskih obzira sprečava da
ostatak sednice provedu u krojenju aeroplana od Firminih papira.) Sećao
se suljanja niz transportne oluke u dedinim magazama, čari putešestvija
po sakama i bačvama koje su ispuštale tajanstvene mirise Istoka. Sećao
se obešenih svežnjeva duvanskih listova nalik na smeđa krila divovskih
leptira. Bohče, havane, trebinjca, virginca, amerikanskog, ugarskog
tabaka, s nepoznatim pismenima na balama. Sećao se Simićevih majura
na donjem Vračaru na kojima je prvi put video živog kurjaka, po kome
mu je deda dobio ime. Zamršenih oglašavanja barabana Janka. Jurnjave
ispod svodova Ðumrukane, u kojoj je Kir Janja kukao „nad njegovi lepi
dukati“. Porodičnih izleta na dorćolski čardak Simeona Grka, po čijim se
tavankutima, pod paučinom, krila istorija genosa. Priča o Argonautima i
razorenju slavnog Moskopolja kraj ukroćene vatre u ognjištu… Sećao se
prvog svijanja cigare u burjanu iza bašče. Prvog šišeta komovice. Prvog
zavlačenja ruke pod tuđu robu. Prvog svojom pameću zarađenog groša.
Prve ušteđevine. Prvog špekulativnog gubitka. Prve prolećne čežnje i
prvog straha od smrti. Sećao se, takođe, i očevog poklona, crnog konja
koji je bio sav njegov, premda on tada još nije znao koliko bi pravednije i
prirodnije bilo da je obrnuto…
Stefan citira stastike:
„Vrednost spoljnotrgovinske razmene kneževine i Kraijevine Srbije
od 1870. do 1900. izražena u dinarima:

1870 = 58.532.116 din.

1875 = 66.234.658 din.
1880 = 81.307.883 din.
1885 = 78.098.288 din.
1890 = 83.885.319 din.
1895 = 71.630.166 din.
1900 = 120.549.187 din.

Uvoz je samo u 1880. i 1885. prevazilazio izvoz, a u svim ostalim

petogodišnjim obračunima izvoz je nadmašivao uvoz čak i do 20%
ukupnog prometa.
Obrt privatnih novčanih zavoda kreće se ovako:
1888 = 37 banaka sa 8.676.972 din. uplaćenog kapitala, uz kamatnu
stopu od 656% do 12%, na obrt od 251.474.729 din., ostvaruju čist profit
od 926.053 din.;

278
 1891 = 45 banaka sa uplaćenim kapitalom od 11.634.120 din., uz
kamatu od 556% do 11% i obrt od 893.961.610 din., profitiraju čistih
1.285.177;
1897 = 69 banaka, sa 18.891.610 din. kapitala, uz četvoroprocentnu i
dvanaestoprocentnu kamatu, na obrt od 1.911.311.079 din. imaju čistu
dobit od 1.887.076;
1900 = 81 banka, raspolažući sa 21.619.219 din. kapitala, uz stopu
kamate od 3% do 12%, na ukupni novčani obrt od 2.663.979.343 din.,
realizuje čist profit od 2.389.443 din.
Najzad naša industrijsko-privredna preduzeća:
1893 = 26 industrijskih radnji, sa ukupno 460 konjskih i 837 ljudskih
snaga, proizvelo je industrijskih proizvoda u vrednosti od 2.177.000;
1898 = 28 industrija, sa 919 konjskih i 1.702 ljudske snage, izbacilo je
na tržište 3.787.671 din. u artiklima;
1900 = u 45 preduzeća, sa 2.734 konja i 2.365 ljudi, vrednost
izrađenih industrijskih predmeta iznosila je 10.358.245 dinara…“
Godine 1866. – seća se Simeon s tugom – bilo je u Srbiji 122.985
konja, 1890. – 163.391,1900. – 184.849 konja, ni u jednom godištu ne
računajući njega (jedva polukonja). Cifre su, na prvi pogled, bile
optimističke. Konji su se množili. Ali, ako se njihov natalitet poredi s
porastom ljudskog stanovništva Srbije, izlazi da se kopitarski stalež
faktički nalazi u stalnom biološkom opadanju. Na svakih je 100 ljudskih
glava bilo najpre 10 pa sedam i, najzad, samo šest konjskih. I tim
poraznim brojevima ne bi imalo šta da se doda, osim da se pita – zašto je
u istom razdoblju proizvodnja raži porasla od 271.999 tovara u 1889. na
484.126 tovara u godini 1897? Kud je išla sva ta plemenita raž kad su
konji izumirali? To je bilo pravo pitanje – misli Simeon – na koje naš sin
nema odgovor, niti ga, po svemu sudeći, traži.
Kad se Simeon prenuo iz traženja uzroka nepodnošljive
disproporcije između ljudskog i konjskog vitaliteta, Stefan je već prilično
duboko kopao po razlozima nekonkurentnosti Firme Simeon Njegovan &
Sin & Komp.:
„U belom spektru zabeležene su tone neprodatih zaliha olovnog
belila i cinkovog belila, dok je blanc fixe u nešto povoljnijem položaju. U
Prilozima gospoda odbornici naći će prepis otkaza porudžbine boja za
tkanine tekstilne firme Kosta Ilić & Sinovi u jednoj začuđujućoj formi,
naročito ako se ima u vidu da ga je odobrila Uprava, čiji član predsedava
ovoj sednici…“
Ti ine afto? – Šta je to, Stefane? Rečenice koja je njega optuživala za
saučesništvo u otkazu porudžbine sopstvenoj Firmi – već i po sebi

279
nakazno neprirodne – nije sinoć bilo u referatu. Stefan je nju dodao
ovde, za stolom. To je bila njegova odmazda za mekike. Za cincarski,
koga se stideo. Za ono pelivansko povampirenje starog, istočnjačkog
Beograda, koji je kao zapadnjak prezirao. Stefan, dabome, nije mislio da
je Simeon namerno hudio sopstvenim interesima, ali je bezobrazno
dovodio u sumnju njegovu sposobnost da ih kvalifikovano brani. A on
je, Simeon, čak i dobre trgovačke običaje prekoračio. Umesto da se
gospodski izuzme, na sednici Uprave Iličevog tekstilnog koncerna
otvoreno je zastupao prilično nepovoljnu ponudu Firme Simeon Njegovan
& Sin & Komp. za isporuku boja kojima bi se ofarbali koporani srpske
vojske. Posao je bio lavovski. Dobit osigurana. Za Ministarstvo vojske
nije garantovala samo država već i stalni ratovi, sve nova mobilizaciona
godišta koja je valjalo odenuti pre nego što po frontovima pomru. Kad
je, zbog otkazivanja Vojske, porudžbina boja povučena, on je
protestovao. Pretio je i ostavkom, mada je ponudio nije. Ako je izgubio
porudžbinu, glupo bi bilo izgubiti i fotelju u Upravi iz koje sutra može
dobiti neku drugu. Ni Stefan ne bi drukčije postupio…
„Od žutih boja, lagerisan je oker i hromovo žutilo sa dobrim
izgledima na prodaju. Što se tiče crvenog minija, železnog minija i
cinobera, nalazimo se u pregovorima, još uvek neizvesnim, jedino za
poslednji, ali male količine u kojima je on, zbog pogrešne komercijalne
prognoze, proizveden, i te eventualne zaključnice čine beznačajnim u
okvirima opšte porazne slike naše industrijske realizacije. Ultramarin i
berlinsko modrilo u plavom spektru tek su u fazi fabrikacije i o njima se
može govoriti tek kao o našim nadama, o nadama našeg komercijalnog
sektora, zapravo, jer ih ja lično ni najmanje ne delim. Jedino se može reći
da smo na podnošljivom nivou u oblasti crnih boja, čađi, drvenougljene i
koštanougljene, ali i tu se mora dodati jedna rezerva: povoljna prodaja
vezana je za ratove, a mi, bez sumnje, ne možemo svoju proizvodnu
politiku graditi na pretpostavci da će oni večno trajati samo da bismo mi
plasirali svoje zalihe…“
Simeon predoseća opasnost. Predviđao je obračun još dok je čitao
sinovljev elaborat. Pogrešne komercijalne prognoze, sumnjive nade
položene u berlinsko modrilo i ultramarin, ironisanje uspeha fabrike u
crnom spektru bili su signalni plotuni (treći posle optužbe za
austrofilstvo i odsustvo ekonomske strategije), koji su najavljivali
odlučnu baražu. Njima je artiljeriji Stefanovih kritičkih argumenata
ukazan pravac napada. Oblast koju treba bombardovati i, po
mogućnosti, razoriti. A tu oblast, sa druge strane konferencijskog fronta,
zauzimao je on – Gazda Simeon. U to više nije bilo sumnje. Juče, dok je

280
rukopis, u udobnoj samoći kabineta, zagrejan konjakom i omamljen
cigarom, samo čitao, nemušte su reči još i mogle izgledati neutralne i
objektivne, jer ton i značenje davao im je on, Simeon, koji nije pristajao
da o sinu misli kao o neprijatelju, ali danas, reči su dobile inokosni glas i
značenje kojima je komandovao Stefan. Zvučale su osorno, neprijateljski,
nepomirljivo.
Bun. U redu, momče. Ako je tvoj Projekat promenio prirodu,
promenio sam je i ja. Ili sam bar na dobrom putu da je promenim.
Simeon Njegovan više nije prezident Upravnog odbora Firme Simeon
Njegovan & Sin & Komp., nego rasni konj – alogo. Mavro alogo. Da se bude
skromniji, jedno i drugo. Prezident i Konj. – O proedros ke to alogo. I više
nije bez odbrane. Evakuacija prostora na kome je Stefan predviđao
njegovo uništenje bila je izvršena pod moćnom zaštitom uspomena iz
detinjstva.
„Što se tiče štamparskih boja“, nastavlja Stefan, bio se povratio od
mekika, ponovo je vladao imaginacijom skupa, „to je, možda, jedini
sektor proizvodnje čije bedne rezultate smemo izviniti mizernim
razmerama naše štampe i izdavačke delatnosti. Tačne podatke o situaciji
na tom području, kao i na području ostalih mineralnih boja, emulzija i
lakova, naći ćete u prilozima..
Da je sinoć održana ova sednica, kad nije bilo mirisa spaljenog lišća
da mu još jednom rastvori dveri konjske sudbine (premda je on stekao
dovoljno neljudskog iskustva da, ako se koncentriše, preobražaj i sam
izazove), da je zatečen u svom čistom, cincarskom, trgovačkom,
simeonskom rudnom stanju, shvatio bi Stefanove napade kao uvijeni
diplomatski uvod u objavu rata. Odgovorio bi na njega kombinacijom
Grkove divanske lukavosti i Lupusove čibučke neposrednosti, uz nešto
šarenog praha Moshopolitove pesničke duše i sasvim nizak postotak
olovnog belila Hadžijine hrišćanske tolerancije, tek da svom crnom
kontraataku obezbedi boju građanske konvencije.
Jer on je u svom najkritičnijem izdanju bio mešavina svih Simeona.
Emulzija, u kojoj je raznobojan prh njihovih naravi, osećanja, iskustava,
uspomena i ideja, u autoklavu sasvim drugog doba, stečen da proizvede
novu, nepoznatu farbu. Prirodnu, naravno. U njemu nikada nije bilo
ničeg anilinskog, sintetičkog. Pa ipak, boja u pravom smislu reči nije
bilo. Bio je to samo za druge, za okolinu. Za sebe je ostao skup
simeonskih nijansa koje nisu proizvodile ništa odista njegovo, njegov
sopstveni odsek Simeonskog spektra. Kao da je ta „njegova farba“,
SIMEONIKO HROMA, u odnosu na druge bila nezavisna i delovala
različito, ali je za samu sebe večno ostajala razlučena na raznobojne

281
prahove od kojih je bila amalgamisana. Otuda je i poticalo deprimirajuće
osećanje da NIKADA NIJE NI POSTOJAO, i nikad svoju šansu imao. Da
je samo forma kroz koju iščezli Simeoni, i oni znani i oni neznani,
nastavljaju da žive i koriste svoje druge šanse. (Otuda je – bio je on
svestan toga – možda i poticala njegova žudnja da postane konj i da se
tako oslobodi parazitskih Simeona što su ga nastavali kao demoni
nemoćnog besomučnika.) Ispunio je tolike svoje želje, ali jesu li one
uistini bile njegove? Odmazdio je bankrotom špodijumskom đeneralu sa
Bregalnice koji mu je ubio sina Kirila, ine afio alitija – to je istina, ali bi
tako postupio i Simeon Grk. Bio je neumoljiv spram ćerke Hristine kad je
za nekog hotelskog prevaranta odbegla, ali to bi ućinio i Simeon Lupus.
Voleo je pozorište, ali voleo bi ga i Moshopolit da se u njegovo doba
igralo. Imao je sumanutu žudnju da postane konj, ali zar to nije tek
ponavljanje neke naopake žudnje što je raspinjala Simeona Hadžiju?
Imao je čak nastupe puritanskog poštenja, međutim, to je toliko
podsećalo na ponašanje sina mu, pokojnog Simeona, da se u njegovo
lično dejstvo i nije moglo računati. Bivalo je u njegovom duševnom
životu kombinacija koje su ga zavaravale autentičnošću, a zatim se
otkrivale kao tuđe, prokrijumčarene. Kada je odbio da sudeluje u
Hristininom pogrebu, a ipak mu, tajno, u zatvorenim kočijama,
prisustvovao, bilo je to upravo ono što bi učinio jedan Hadžija u kojeg bi
se uselio Simeon Grk… Ako su sve te želje, postupci, odluke uistinu bili
njegovi, zar ne bi trebalo da ga ispunjavaju zadovoljstvom i ponosom, a
ne ropskim osećanjem stida? Možda je njegova jedina autentična želja
bila – da postane konj. A sve ostalo da pripada Simeonima, kao
solidaran posed ili akcionarsko preduzeće sa ko zna koliko podjednakih
simeonskih prava na dividende… Ne, nikada on stvarno nije proživeo
život koji mu Čaršija pripisuje. Drugi su u njemu živeli i iza sebe
ostavljali ruine njegovog potencijalnog života što se, možda, i pokušavao
izgrađivati, ali kao Skadar na Bojani, vazda je do temelja vilinskim
rukama rušen i zamenjivan tuđim projektima. Njegov život nije bio
promašen u strogom značenju reči. Tek neproživljen, što bi Stefan kazao,
nerealizovan na tržištu. Otkuda mu inače živo sećanje na Moskopolje
ispod Kosta-al-Manduke, u kakvo nikada nogom nije kročio? Otkuda
ubeđenje da je u njegovom životu sudbonosnu ulogu igrao ugarski grad
Siget? Kako, kad, zašto, to, dabome, ne zna. Ali neobaveštenost nije
kadra da iz njegovih noćnih mora izbriše čudnu i opaku sliku: u
gurbetskom odelu Cincarina torbara prisustvuje nekoj muhamedanskoj
ceremoniji, međ turskom vojskom je, narodom, šta li; u daljini, samo
njegovom snu premostivoj, međ rastvorenim krilima carskog čadora,

282
nazire se majušna, teškom šminkom zastrta glava pod turbanom; a iza
njega dva crna nubijska roba rastežu u rukama svileni gajtan… Pa onda
sve te noćne argonautike, seobe, požari, emulzije gradova i prizora iz
izmešanih vremena, događaja iz nespojivih priča… A na javi
najnesnosnija je bila spoznaja da se često služi nečijim tuđim jezikom i
načinom govora, rečima iz tuđeg rečnika i njegovim oblikovanjem
prema nečijoj tuđoj navici. Lingvistički nered, haos jezika, išao je tako
daleko da mu je gotovo sasvim upropastio govor. Važio je za čoveka koji
je srpski prvih cincarskih doseljenika sa juga doveo do negativnog
savršenstva, ukratko, čoveka sa najnakaradnijim jezikom u Čaršiji.
Jezikom koji je ponekad umeo da bude književno čist i negovan, da bi se
odjednom srozao na dno nerazumljivosti, ili da bi čak i u besprekornom
delu, naopako izgovorenom rečju, otkrio svoju urođenu nepostojanu
suštinu. S time se i pomirio bio. Tim pre što je spornim govorom i
znatnom koncentracijom uspeo najzad da uzurpatorske Simeone bar na
ovom polju ućutka. (A kako je mislio, to niko nije čuo.) Ali se s
porobljavanjem svoje ličnosti nije mogao pomiriti.
I otuda, valjda, onaj konj. Konj se predstavio kao druga mogućnost.
Izlazak iz sužanstva. Egzodus. Oslobođenje od mrtvih Simeona.
Uspostavljanje njega kao jedinog. Pojavio se sasvim slučajno. Nešto pre
revolucije 1848. Najpre u vidu crnog pastuva g. Tota iz Osijeka, kojeg je
jahala izvesna Julijana Tolnaj. Početak je, zapravo, više bio u nekom
primamljivom odnosu između konja i jahačice nego u samoj životinji. U
kratkoj, sramom poluizbrisanoj viziji, koja je nasred peščane arene
pastuva pod Julijaninim bedrima zamenila njime. Dok je sedeo na
počasnom buretu od dva groša, pomislio je šta bi Čaršija kazala kad bi
unuk Kir Simeona Lupusa uzeo ovu predivnu sigračicu i krotiteljku na
ramena i s njome optrčao ceo Zerek, sve zanatlijske i trgovačke sokake,
sve do konaka Njago u Gospodskoj ulici. Misao je zaboravljena, čak i
kada ga je ona posle iznenadne deukalionske poplave zaista pojahala na
kalimejdanskom smetlištu sa koga je kiša spirala pseće i srpske kosti. U
njegovoj duši i na njegovim leđima stolovala je ta Julijana sve do Beča,
kuda je otputovao da od emigranta Lupusa traži dopuštenje za
raskidanje veridbe s Tomanijom Sinom. Sticajem komplikovanih
okolnosti, veridbu nije raskinuo, sa cirkuzanerkom se nije venčao, ali je u
naknadu, belo na crnome, saznao da je i jahanje uglednih trgovaca
moguće i da nikoga ni bogatstvo ni čaršijski ugled ne mogu zaštititi od
toga da bar jedared u životu bude nagužen. Od ponižavajuće slike
pijanog, učetvoronoženog Simeona Lupusa pod belim Julijaninim
butinama u trci u kojoj je potukao najviđenije bečke prezidente i

283
viceprezidente natovarene ostalim kurveštinama bordelja, a za koju je
starac, kad se istreznio, tvrdio da je imala isključivo pedagošku svrhu
oslobođenja unuka od strasti prema jednoj putani, do vesele eleusinske
slike zauzdane i osedlane beogradske čaršije došao je Simeon prilično
žurno, ali slika više nije bila ni najmanje ponižavajuća. Ponovo se vratila
lepoti i nevinosti prvobitne cirkuske inspiracije. A ono malo zaostale
posprdnosti nije više poticalo od neprirodnosti horizontalnog položaja
što su ga zauzimali beogradski trgovci, pa kasnije i ostalo muško
stanovništvo prestolnice od dinastije do poslednjeg uličnog fenjerdžije,
već od njihove urođene nesposobnosti da ovaj položaj pojme i prihvate
kao najbolji mogući na svetu gde su svi položaji normalnog čoveka
manje-više neugodni.
Želeti biti čovek, a nepovratno biti konj, moralo je za svakoga značiti
vrlo mučno iskustvo. Želeti biti konj, a biti čovek, i to, možda, i ne baš
sasvim nepovratno, bilo je, dabome, takođe tegobno, ali je istovremeno
bilo i neiskazivo zabavno jer je svoju prinudnu sabraću koja su mu
dosađivala državnim, poslovnim, porodičnim i ličnim ljudskim
problemima mogao slušati bez ikakvog stvarnog saučešća. U njegovom
alogogenom unutrašnjem svetu, u trenucima kad je bio pretežno konjski,
nijedan od problema s kojim su se sugrađani očajnički rvali, nijedna
njihova ambicija koja im je svaki otkucaj života u krvnički čekić
pretvarala, nisu imali ama baš nikakvu vrednost, da se odmah ne kaže i
tržišnu. Konjsko tržište je imalo svoje inokosne zahteve i zakone. I o
njima uzurpatorski Simeoni ništa nisu znali. Oni su uvek ostajali u
ljudskom, nesnosnom svetu, svetu koji nije bio obuhvaćen
preobražajem. Nastavljali su u njemu beskonačnu bitku za posed. U
njegovo ime, kao da se ništa nije promenilo, nastavljali su da sklapaju
unosne poslove, sprovode vešte špekulacije, izvode širom Evrope
divotne trgovačke operacije i konkurenciji štrikle preko nosa prevlače.
Simeon u svemu tome nije bio angažovan. On se svemu konjski smejao.
Tačan datum poimanja da uspešno preobraženje u konja može biti, pa
već i jeste, njegova pobuna protivu tuđe uzurpacije, neka vrsta
reinkarnacije autentičnog života u tom nesuvislom metežu predačkih
Simeona, odbrana od njihovog koristoljubivog, besmislenog, ružnog
čovečnog sveta, pa čak i odmazda za sve što su mu učinili terajući ga da
dreždi po odborskim konferencijama u ustajalom zadahu egoizma i
nadmetanja namesto da galopira zelenim pašnjacima slobode, da srče
gorak pelen nerazumljivih uspeha umesto čiste vode života sa izvorskih
pojila, da nakrkače nosi mrtvu carevinu materije umesto nešto živo i
toplo, nešto što voli, nešto što teretom i njega oživljava, datum toga

284
otkrovenja bio je takođe poznat.
Posle bečkog sloma avanture sa Julijanom, vratio se pokorno u
Beograd, opet natovario Firmu na leđa i oženio se Tomanijom. Na dan
svadbe, prilikom banketa, sedeo je pored kuma g. Ilije Garašanina,
predsednika Sovjeta popečitelja knjaza Aleksandra Karađorđevića. Kod
kafe zapitao ga je ovaj šta misli o srpskom opredeljivanju u tek
otvorenom Krimskom ratu između Rusije i Turske potpomognute
zapadnim Silama „a u smotreniju ruskih intriga da nas još jednom u
svoje vojevanje uvuku”. Problem je bio izvanredno komplikovan i
pokvario mu je svako uživanje u kafi. Bio je besan. Bila je ovo njegova
svadba, bez obzira šta on lično o njoj mislio – Julijana mu je još sedela na
leđima – i koliko u njoj duševno učestvovao. Šta se ovaj rošavi Garašanin
sa svojim bloštematnim Rusima i istočnim krizama gura u njegov život?
Šta će ti Rusi na njegovoj svadbi? Šta se njega, Simeona, kao čoveka, tiče
Krimski rat, ma koliko ga se kao trgovca inače mogao ticati? Tiče ga se
koliko i konja koji su ih iz Saborne crkve dovezli. Šta bi ti konji mislili o
krimskim zapletajima i ruskoj ponudi? Na čiju bi se stranu njegovi
zelenci opredelili? Ili njegov crni konj Simeon? Kroz glavu mu prođe
omamljenost koju je osetio kad je malopre, pred oltarom, pomislio da se
to Julijana sprema na njega da usedne, neobuzdan smeh što ga je spopao
pred uspomenom na beogradske patricije, „adamsko koleno Srpstva“
koje se ritalo odbijajući da bude naguženo jer svojim zakržljalim
trgovačkim mozgovima nije moglo razumeti to okonjosavanje nikako
drugačije do kao javnu uvredu svega što su oni za svoju zemlju učinili.
Pogotovu kao privilegiju ili nagradu za njihov doprinos nezavisnosti i
napretku države. A najmanje kao neki povlašćen misaoni položaj.
Čekajući odgovor, g. predsednik Sovjeta gledao ga je zabrinutim očima
čoveka kome su Rusi još jednom u životu pamet pomutili. Izgledao je
bespomoćan i nesrećan taj otrovni zmaj koji je čitavu imperiju, od
Budima do Soluna, od Crnog do Jadranskog mora, već bio nacrtao na
geografskoj karti, sakrivenoj ispod krasnopisanija svoga Načertanija.
Duboko svestan da je na pragu spasonosnog otkrića sopstvene
antisimeonske forme života, i gledajući u Garašaninove oči, po kojima su
se, kao u biljurnim mađioničarskim kuglama, micale nacije pod
zastavama protivrečnih imperijalnih ambicija prema Balaklavi, gde će
ljudi biti satrveni kartečima, a preživeće samo žudnja za revanšom,
Simeon je domislio pitanje koje će u budućnosti određivati njegov
stvaran unutrašnji život, puštajući da se oko onog prividnog, spoljnjeg,
predački imenjaci glože:
ŠTA BI NA SVE TO REKAO JEDAN PROSEČAN KONJ? KAKVO

285
BI STANOVIŠTE JEDAN KONJ ZAUZEO PREMA PROBLEMIMA
KOJE NAMEĆE KRIMSKA KRIZA I RUSKI POKUŠAJ DA NAS U NJU
UVUČE?
I svestan da bi takav konj, ako nije lud, na prvom mestu pomislio da
će i njega obuhvatiti mobilizacija marvenog fonda, da će morati tegliti
brdske topove, da će mu obroci zobi usled nestašice biti prepolovljeni, i
da, ako mu se metak milosrđa ne udeli, ima dobre izglede da lipše u
nekoj makedonskoj urvini, da bi, dakle, odazivanje Rusima, bez obzira
na bratsku obavezu prema slavenskim konjima istočno od Dnjestra,
izašlo na njegovu štetu, Simeon iz tog sasvim običnog konjskog
stanovišta izvuče jedan od najinteligentnijih odgovora što ih je ministar
predsednik u svojoj dugoj državničkoj karijeri od ma koga dobio. (Ni
Srbi ni srpski konji nisu se odazvali bratskim peterburškim trubljama.)
I najednom, sve je opet dobilo neki smisao, upropašćen jednolikošću
ciljeva drugih Simeona u njemu. Draž životu bila je vraćena. Na sve se
moglo iz novog čudotvornog ugla gledati. Na sve je sada postajao
prirodan, konzistentan i neoporeciv odgovor. Uživanje je bilo
novootkrivenu konjsku filosofiju razvijati u razgovorima s partnerima,
činovnicima, stranim konzulima, ministrima, kraljevima i vlastitom
familijom, naročito s Tomanijom u krevetu. (Ona je, začudo, bila dobar
đak. Ponekad je do konjskih zaključaka dospevala instinktom u kome
nijedan Simeon, zaražen panmetronaristonskom logikom agore, nikad
nije bio naročito jak.) Onda, razume se, kada bi se prema nečemu uopšte
moglo zauzeti konjsko stanovište. Bilo je, naime, prilika kada konj nije
mogao imati nikakvo mišljenje, koje ga se jednostavno nisu ticale. Za
Simeona, takvi problemi bi tada prestajali da postoje. Bili su posledica
rđavog orijentisanja čovečnosti i sa Simeonom nisu ništa imali. Den me
pirazi, den me afora. Takvih je slučajeva bilo znatno više nego prvih u
kojima se konjski duh snalazio. A to je jedino značilo da je konjski svet,
organizovan na principima praizvornih nagona, sveden na nekoliko
bitnih, egzistencijalnih žudnji, na čelu s preživljavanjem, od kojih su
ljudi načinili čitav pakao izukrštanih i protivurečnih orijentacija. Ćudi,
inata, prohteva, izvoljevanja. Od nekoliko životodavnih žudnji – živi
pesak besmislenih htenja. I sad, razume se, nema tih konjskih snaga koje
bi ih iz tog blata izvukle.
Od razgovora sa kumom Ilijom Garašaninom, od te moguće konjske
pozicije, Simeon je postepeno sačinio štit kojim se branio i od simeonske
vampirske fratrije u sebi i od njihovih dvojnika napolju. Iza tog štita
konjske kože smeo je stvarima da daje njihove prave proporcije, mada ta
mišljenja najčešće nije mogao u delo da sprovede. Delo je bilo u rukama

286
ostalih Simeona. I njihove nezajažljive sabraće što su sedela po raznim
Upravnim odborima raznih domaćih i stranih Firmi. Njemu je zasad
ostajala samo misao. I to njen najdublji oluk. Ona ga je štitila od očajanja,
pa možda i smrti. Simeon je počeo verovati da njemu nije dano da umre
sve dok ne postane konj. Da je to ona stvarna svrha radi koje mu je
poklonjena dugovečnost. I zato je, još od svadbe, kontrolišući stanje svog
lica u ogledalu, svake večeri i svakoga jutra, sa istrajnošću svetskog
trgovca tražio na njemu prvu neospornu konjsku crtu. Stefan govori:
„Nećemo biti profesionalno dosledni ako, bez obzira na težinu suda
i lične odnose sa osobama koje on pogađa, ne zaključimo sa još jednom
naročitom nepovoljnošću s kojom se suočava ova fabrika proizvodeći kao
hemijska na krajnjoj periferiji domaće industrijske orijentacije,
evropskog tehnološkog standarda i – ovo ističem – na krajnjoj periferiji
jednog ekonomskog zabrana, čiji vlasnik, otvoreno govoreći, nema ni
interesa ni volje, a možda više ni stvarne moći, da je in praesidii izvuče iz
ponižavajuće uloge sitne titule između mnogih na njegovoj vizitkarti…“
Simeon oseća kako leden vetar nelagodnosti šiba konferencijskim
stolom. Svi se trude da ne gledaju ni u njega ni u Stefana, ni u izazvanog
ni u izazivača. Oči im se davljenićki hvataju mrtvih i neutralnih stvari u
sali. Ruke, zahvaćene istim krotećim udarom, angažovane su im u
besmislenim radnjama, čije mehaničko ponavljanje izaziva kod Simeona
hladan osmejak. Niko ovde ne zna da je on s Projektom već upoznat. Svi
misle da je ovaj udarac za njega nov. Nije bio nov. Bio je tek manje bolan
zahvaljujući trenutnoj Simeonovoj polučovečnosti. Upravo stoga i stiže
da zapazi tri odstupanja od opšte sleđenosti. Najpre je tu Stefan.
Napravio je upadljivu pauzu. Čeka, skilos. Stoji hladan i pribran. Kao
bokser kome gospodstvo zapoveda da oborenom protivniku dopusti
predah, dizanje na noge i nastavljanje borbe. Uistinu, tek izlaganje
ubitačnijim udarcima. Zatim glavni hemičar fabrike ing. Lukman,
naturalizovani Nemac. Lukman je spadao u tzv. fine Švabe, kolonizirane
iz Moravske posle 1717. Lukman je tvrdio da su se njegovi preci, inače
trgovci, orodili s prvim nemačkim birgermajsterom Beograda Fridrihom
Feri fon Štadlerom i sve do pada pod Turke 1739. sedeli u varoškoj
upravi. Simeon je držao da su Lukmani, kao i većina doseljenika iz
Svetog rimskog carstva, bili propalice i golaći i da su finima postali tek
posle dvadesetogodišnjeg kristalisanja i glačanja. U svakom slučaju,
Lukman je kao tehnički savetnik sarađivao na Stefanovom projektu od
samog početka, i znajući o čemu je reč sad ga je gledao bez straha i
drskosti, prosto bestrasno radoznalo, kao svežu probnu farbu
razmazanu po staklenim listićima u fabričkom laboratorijumu. I najzad,

287
stari Josif Petronijević, potomak Miloševog carigradskog ćehaje
Ustavotvora Avrama, viceprezident i prijatelj kojeg bi rado uvukao u
svoju konjsku tajnu da se nije plašio njegove srbijanske inadžijske
prirode. Taj je bio dovoljno razočaran svetom da bi prihvatio svaku
drugu perspektivu mimo ljudske, jedino bi imao vlastiti izbor: insistirao
bi, zacelo, da postane žaba ili gušter, ma šta mimo konja. Slab na ušima,
obrće kljunastu ptičju glavu čas prema ocu, čas prema sinu, optužujući
ih, jamačno, da su neviđeni skandal dogovorili i da je to opet jedna od
onih poznatih cincarskih ujdurmi pomoću kojih su useli na leđa
beogradskoj čaršiji. Ostali su zaista uzvereni. Naročito Kleont i Georgije.
Kleontova banka u znatnoj meri zavisi od kredita što ga Firma Simeon
Njegovan & Sin & Komp. na novčanom tržištu i Berzi uživa. Izvesne
Georgijeve političke aspiracije, ni najmanje u Simeonovoj volji, takođe na
tom kreditu počivaju. Građanski rat u Firmi oboma samo od štete može
da bude. Simeon ih posmatra sve redom. Sve do Mihajla Hadži
Jovanovića od Firme Jovanović & Jovanović & Komp. – Manufakturna i
platnarska roba, praunuka Milivoja Jovanovića, načalnika užičkog iz
svetoandrejskih vremena. Na njemu, umesto ćurka sa zlatnim tokama,
bečki ajncug; umesto kubura i srebrne sabljetine, srebrne patent-olovke i
zlatni cvikeri; umesto obesti, u očima strepnja; pradedine ručerde koje su
cedile suvu drenovinu zamenjene su finim vlažnim pipcima osetljivim
na brojeve sve do najmanjih razlomaka; ne jaše divljeg paripa, nego
mrtvu pokornu fotelju. Preobražaj je zadivljujući, misli Simeon sećajući
se deputata s kojima je imao posla 1858. i upoređujući ih sa ovima s
kojima ima da se nagađa sada. Ništa skromniji od njegovog preobražaja
u konja.
Očigledno je da se očekuje Simeonov odgovor. On se podrazumeva
u vremenu što mu ga bezobrazno upadljivo natura Stefanova pauza, u
neizrečenom zahtevu prisutnih da se autoritet, od kojeg zavisi rad i
poredak, brani, a više od svega u tvrdoglavom, Simeonima
zaposednutom, pojasu ljudske taštine što ga konjski nazori još nisu
potkopali.
Šta bi kazao prosečni tegleći konj kad bi mu se prebacilo da nije
dovoljno brzo vukao uzbrdo jedne od stotinu špediterskih taljiga koje su
na raznim stupnjevima strmine čekale na njegovu snagu i veštinu da se
dalje pokrenu? U svakom slučaju, ritnuo se ne bi. Ritanje nije u prirodi
teglećeg konja.

Nebo je tako vedro,

Pono ćje tako tija,

288
 Al’ srce moje nije.
Želja mi želju vija…

Afta ta ipa! – To bi rekao. Gledao bi svoja posla. Vukao bi dalje,

sanjajući ponoć i toplu štalsku slamu. A što se tiče prekora, smatrao bi
da je špeditere dovoljno brzo vukao, i ništa ga u tome ne bi moglo
pokolebati. Nikakve uporedne statistike. Nikakva pozivanja na brzinu
zapadnjačkih teglećih konja. Štajeraca, na primer. Ne može se ići brže
nego što konjske snage dopuštaju. Shvatio bi opasnost tek kad bi počeli
da ga biju. Pa u redu, shvatiće je i on kada njegov sin digne na njega
ruku. Ne ranije. A posle, videće šta mu je preduzeti. Opet će se, jamačno,
pitati šta bi konj na njegovom mestu uradio. I dobiće odgovor da bi konj,
najverovatnije, upotrebio svoje kopito. Ritnuo bi se. Mlad konj, svakako.
Ali mator?… Mator bi, zacelo, lipsao…
Stefan nastavlja da čita referat. Simeon je zadovoljan. I taština, to
najupornije područje simeonske uzurpacije, bila je načeta. Izdržao je.
Nije progovorio. Nije sinu glavu čibukom odvalio kao što bi to učinio
Lupus, nije ga zapleo u nerazumljiva objašnjenja, što bi preduzeo Grk,
nije krivicu na sebe primio po uzoru na Hadžiju, nije se rastužio kao
Moshopolit u njemu, niti se zbunio kao pokojni Simeon, sin. Ostao je
konjski ravnodušan i neranjiv.
Rastvara kopiju Projekta na stolu ispred sebe, nalazi odgovarajući
pasus i sriče zajedno sa sinom:
„Železnički propisi koji otežavaju vozidbu i poskupljuju troškove
transporta… Žuti i beli fosfor moraju ležati u vodi u dobro zalemljenim
limenim kutijama, a amorfni i fosfor-kalcijum u istim kutijama, između
naslaga strugotine… Kalijum-hlorat… Tečne mineralne kiseline…
Firnajz i boje pomešane sa firnajzom, eterska i masna ulja… Ulja od
katrana mrkog uglja, ulja od treseta i škriljca… Kinjerus i druge vrste
čađi u prahu… Skoro žeženi mleven ili zrnast ćumur…“ Raspoznaju li
konji uopšte boje? Simeon veruje u njihovu sposobnost da razlikuju boju
sveže trave od sušom spečene. Kad god je bio u kentaurskom
polukonjskom stanju, umeo je u bojama da uživa, jedino je gubio želju
da iz njih izvlači profit. Konji su, dakle, uživali u bojama, ali nisu od njih
živeli. A problem podvoza i pakovanja boja, kao i zaštitnih propisa
Državnih železnica, nije ih se ticao. Nije im ni na pamet padalo da stružu
nebeski azur, cede sočno zelenilo sa pašnjaka i žutilo izvlače iz slame,
pakuju to prema ovom ili onom paragrafu, i transportuju na tržište.
Zašto bi se onda njega, Simeona, ticale Stefanove teškoće oko podvoza i
prevoza boja?

289
 „Insuficijencija radne snage usled mobilizacije za Balkanske ratove
mogla se u velikoj meri izbeći da se blagovremeno intervenisalo za
izmenu Zakona o radu, koji je, za ovako izvanredne prilike nacionalne
ugroženosti, previsoko držao granice godišta ispod kojih nije bilo
dopušteno zapošljavanje u industriji…“
Mi nismo imali takvog zakona – misli Simeon – ali svejedno. Tim
gore, u stvari. Ovde mu je sin čak i legalne ljudske međe nečovečnosti
prekoračio. Čak ni ljudi u rabadžijska kola ne uprežu ždrebad!
„Usled dugog lagerovanja, izazvanog proizvodnjom za prethodno
nesondirana tržišta, na bojama se obrazovala kora… čitave zalihe
olovnog i cinkovog belila moraju biti otpisane…“
Štale se kod nas – misli Simeon – retko kada farbaju u belo, ali može
biti da je to stvarna šteta.
„Provizija od 10% fakturisane vrednosti posredovane robe, od čega,
navodno, 5% ide na režijske troškove održavanja senzalskih kancelarija,
stovarišta, čija zapremina nikad nije kontrolisana, na ime dnevnica i
putnih troškova, koje niko ne proverava i koji se priznaju turski,
odsekom, a ne prema prilikama i cenama života na terenu..
Ovde nema ništa da se kaže. I konjskoj pameti Bog je odredio
granice.
„Polufabrikati koji se dobijaju mehaničkim mlevenjem barita, gline,
satinobera i drugih minerala…“
Da li tako dolazi do konjskog razorenja jedne ljudske misli? – pita se
Simeon. Prekidanjem kad ona tek ima nameru nešto da izrazi? Govori
se, a ti u pola govora iz sobe iziđeš?… Ne. Nema izgleda da se time išta
dobija. Iz sobe se izlazi kad se zna kako će se misao završiti. Izlazi se ne
da je ne čuješ, jer ti je znaš – inače ne bi izlazio – nego da se odgovor
izbegne… Bolji je postupak uzimati k znanju samo pojedine fraze,
izvesne sklopove, koji ga, separirani od teme, ni na šta neće
obavezivati… Neophodna potreba što hitnijeg prelaska na anilinske
boje… na primer… Međutim, to obavezuje. Pogotovu čoveka koji je tek
na putu da postane konj. Posle toga se na anilinske boje i prelazi… Više
nade pruža čupanje pojmova iz svake radnje: …Tretiranje solima radi
postojanosti. Kapaciteti naših autoklava. Oker, sijena, bolus, kreda,
lazulin. Hemijske reakcije od anorganskih sirovina. Crne i šarene
štamparske farbe. Platoi za sušenje u izvesnoj kvadraturi. Zveza
trgovcev in industrijalcev, Ljubljana. Kaolin. Rotacione boje od plamene
čađi i kompozicionog veziva sa dodatkom modrih i ljubičastih bazičnih
boja. Crni ofset. Gusto laneno ulje. Dihromat potaše koji se dodaje.
Rastvor sulfične kiseline. 1.293.592; 210.390.12%. 29%. Brojevi koji ni za

290
šta nisu vezani i plivaju u tami nerazumevanja kao neshvatljive zvezde
na noćnom nebu… Izgleda da je Stefanova misao uspešno razbijena, da
njegov referat od tog trenutka postaje čopor reči bez ikakvog logičkog
značenja. Međutim, nije tako. Kanete latos – grešiš, Simeone. Nije to put
kojim se, kao hermetično jaje formirana, Stefanova misao može razoriti.
Svi ti pojmovi koje on u svom načertaniju koristi, a koje ti nemilosrdno
čupaš iz tela jedne dobre ideje, znače nešto i sami za sebe. Zaostalim
ljudskim, industrijskim iskustvom ti i nehotično između njih
uspostavljaš raskinute veze, popunjavaš rupe koje si sam iskopao i
najednom opet čuješ glatko pametne logičke Stefanove rečenice. Oker i
bolus, autoklave, platoi za sušenje međusobno se povezuju i ponovo
restauriraju proces proizvodnje boja, a kada se još i sa onim rasturenim
ciframa spare, dobijaš profit nad kojim svi Simeoni osim tebe trljaju
ruke, i od koga si tako strasno u konja bežao. Kako, dakle, jednu ljudsku
misao uništiti? Ne treba je slušati. Time ona postaje mrtva. Ali čovek ne
može ne slušati ono što se u njegovom prisustvu izgovara. Tako nešto
nije ni konj kadar. Osim ako je vrlo star i potpuno gluv. Ali konj može
nešto drugo. Konj može da ne razume. On čak i mora da ne razume.
Nerazumevanje humanog sveta i reda preduslov je njegove duševne
nezavisnosti. Nerazumevanjem se čak i najdublja ljudska ideja svodi na
svoje prave razmere. Ne razumeti treba Stefana. Kako, ma ton teon, da se
ne razume nešto što se zaista razume? Ovde nije reč o divanskom,
diplomatskom neshvatanju, nego o nerazumevanju kao konjskom
pogledu na ljudski svet. Stefan je rekao: TI SI, SIMEONE NJEGOVANE,
NOSILAC ZASTARELE TRGOVAČKE LOGIKE. Kako da se tako nešto
ne razume? To što on nikada iskreno nije želeo da bude industrijalac, što
je želeo da bude običan konj, to nikoga nije briga. To niko i ne zna. Niko
takođe ne zna da on, u stvari, ni industrijalac nije postao. Da se
industrijalizovao tek jedan od Simeona u njemu. Po svoj prilici, Lupus.
A da je deficite previđao drugi. Verovatno, Hadžija… Tako što je stvari. I
sad najednom razumljivo treba čistom voljom ne razumeti… Kako se
uopšte nešto ne razumeva? Da bi se znalo kako se nešto ne razumeva,
mora se najpre znati šta čini da to razumemo. Konvencija, jamačno. Opet
jedan od prokletih trgovačkih ugovora na kojima se svet drži. Unapred
pristajemo da pojedine reči nešto određeno znače. Što ih čujemo onako
kako naš sabesednik želi, što prihvatamo njegova pravila igre – regola tu
pehniđiv, razumevanje koje nam je on naturio, kao što su Simeoni njemu
naturili svoje žudnje, pa time i živote. Ali, ako bi se otresao toga tipično
ljudskog ropstva i rečenicu „TI SI, SIMEONE NJEGOVANE, NOSILAC
ZASTARELE TRGOVAČKE LOGIKE“, koja te kao oca i čoveka duboko

291
vređa, čuo u kanonima konjske jezičke konvencije, ona bi mogla da glasi
i TISISIM EONE NJEGOVANE NOSIL ACZAS TAR ELE TRG OVAČKEL
O GIKE. Tako konjski shvaćen Stefan ništa mu ne bi mogao. Stvar nije u
tome da se misao uopšte ne razume, već da se razume na nov način.
Između tog načina i načina na koji bi je rođeni konj shvatio ne bi moglo
biti velike razlike.
Simeon najedared shvata zašto su konji čak i u neprijateljskom
ljudskom svemiru tako srećne životinje. I njegovo mršavo cincarsko lice
ozari osmejak i po drugi put, posle čudotvornih mekika, remeteći
Stefanovu duševnu ravnotežu, oduze još nešto od čari njegovom
blistavom izlaganju.
„Još tokom 1913“, proponira Stefan, „Firma Simeon Njegovan & Sin
& Komp. a. d. – Hemijski produkti boje i lakovi sklopiće sa emonskom
Firmom Turjaški & Sin a.d. – Drvo i rude finansijsko-pravni aranžman u
vidu deoničarskog udruživanja za podizanje hemijskog konzorcijuma
boja, lakova i drugih hemijskih artikala na austrijskoj teritoriji, u Turjaku
kraj Ljubljane… Aranžman će se legalno zasnivati na carsko-
kraljevskom Trgovačkom zakoniku od 17. decembra 1862. (III glava,
posvećena akcionarskim društvima) i Akcijskom regulativu u naredbi
Ministarstva unutrašnjih poslova, finansija, trgovine, pravde i
zemljoradnje Austrije od 20. septembra 1899. godine… Društvo će imati
porodični karakter u tom smislu što će majoritet akcija pripadati
članovima familija Njegovan i Turjaški i njihovim prijateljima, te
rođacima, a tek ostatak drugim pravnim i fizičkim licima… U glavnicu
društva uneće naša Firma pretežan deo gotovog kapitala i ona od
postojećih postrojenja koja odgovaraju visokom tehnološkom standardu
projektovane industrije, a udeo Firme Turjaški sastojaće se manjim
delom u finansijskom udelu, a većim u apori, zemljištu za podizanje
fabrike i izvorima mineralne sirovine u vlasništvu dotične kompanije…
Da bi se zaobišao ponešto restrikcioni karakter austrijskih zakona koji se
odnose na plasman stranog kapitala u domaću industriju, pravni nosilac
uloga Njegovana biće gospođa Antonija Njegovan, austrijska
državljanka udajom za g. Gaspara Turjaškog, a njen će sin g. Izidor
Jakov Urlih Turjaški, industrijalac iz Emone, kao austrijski građanin po
rođenju, figurirati kao pravni nosilac uloga porodice Turjaški…“
Lagano, u ravnomernim talasićima plime nadolazi Stefanova ideja i
stvara oko Simeonovog duha gustu blatnjavu močvaru pojedinosti,
cifara i premisa, u kojoj njegova odbrana gubi svaku konjsku
pokretljivost.
„Za optimistički pristup predloženom Projektu fuzije postoje, bar

292
što se naše strane tiče, sve političke, psihološke, privredne, tehnološke,
finansijske i pravne pretpostavke, mada povodom poslednjih mogu
nastupiti izvesne teškoće kojih uvek valja biti svestan. Kao što se mora
biti svestan da nastavljanje politike koju je ova Uprava do sada vodila i
ignorisanje šanse da se Firma izvede iz opšte srpske industrijske
zaostalosti nema drugi logički završetak do u stečaju i gubitku za sve
njene akcionare..
Talasi, talasi, talasi. Talasi političkih pretpostavki:
„Na dnevnom redu balkanske istorije je raspad Habzburške
monarhije. Ni o godinama se više ne može govoriti kada je reč o
otvaranju testamenta ove bankroterske akcionarske nemačko-ugarske
tvorevine. Bez obzira kako sročen, taj testament nema nikakvih izgleda
da bude poštovan. Na ovome se geografskom prostoru, i pri tekućem
stanju duhova, ne može ni u kojem obliku zamisliti obnavljanje
austrijskog dunavskog surogata za nacionalni suverenitet. Ovi prostori
pripadaju južnoslovenskom narodu i on će na njemu obrazovati svoju
nacionalnu državu. Ona će na severozapadu, koji nas u ovom trenutku
jedino interesuje, bez ikakve sumnje obuhvatati i Sloveniju. U budućoj
državi supremacija srpskog dela nacije biče izvan pogovora. Država je
naročito akcionarsko društvo, to ne spori niko, ali se ponaša kao i svako
drugo. Ulog i u njoj predodređuje profit. Niko ne može osporiti da su za
oslobođenje od tuđinske dominacije na ovim meridijanima Srbi i do sada
već učinili najviše. Ja ne očekujem da će im to za dugo vremena bilo ko
biti kadar da odrekne… U svakom slučaju, moj projekat treba gledati
kao industriju koja će se ranije ili kasnije naći pod jurisdikcijom
jugoslovenske države…“
Pod jurisdikcijom jugoslovenske države – misli Simeon – ova pod
srpskom jurisdikcijom, Srbi pod prirodnom jurisdikcijom svog
građanstva, a ovo pod Firmom Simeon & Sin & Komp. I tako se dolazi do
njenog prezidenta, koji se u ovom času nalazi pod jurisdikcijom
apsolutno konjskih raspoloženja i ni do čega mu drugog nije stalo nego
da ga puste da u njima uživa.
„Samo za nekoliko godina, po jeftiniju cenu i uz značajnu
vremensku prednost, mi ćemo učiniti ono što će srpska industrija, posle
pobede, pokušati da preduzme u uslovima snažne međusobne
konkurencije… Što se tiče političkih pretpostavki, nemam mom
predlogu šta da dodam osim nade da će članovi Uprave imati u vidu i
nacionalni interes, koji je predlagača u znatnoj meri inspirisao kada je
srpskom političkom zamahu, vojnim pohodima i duhovnoj ofanzivi,
ovim projektom pridružio i ekonomsku ekspanziju…“

293
 Talasi, talasi, talasi. Talasi psiholoških pretpostavki:
„Nema sumnje da će Turjaški oberučke prihvatiti naše predloge (a ja
sam u tom smislu već i teren sondirao), predloge od kojih ništa ne mogu
da izgube, a mogu da dobiju sve kada se za nekoliko godina sa
celokupnom imovinom nađu na jednoj stranoj teritoriji…“
Talasi tehnoloških pretpostavki:
„Bez savremene tehnologije nemoguć je prelazak proizvodnje sa
prirodnih na veštačke boje, u kojima, u svetskoj sirovinskoj krizi
budućnosti, leži jedina šansa hemijske industrije. Sintetičke materije…“
Ništa Simeonu ne pomaže što prirodno stanje konja preferira
veštačkom stanju sintetičkog čoveka budućnosti. Uprkos očajničkim
naprezanjima da preudešavanjem sinovljevih reči prema bezopasnim
konvencijama konjske lingvistike, bar za sebe, građenje Stefanove
industrijske vizije pretvori u besciljno podizanje Skadra na Bojani,
sablasna građevina nezadrživo raste. Konferencijska sala se naseljava
utvarama džinovskih dimnjaka, nepreglednih suštinskih platoa na
kojima se, poput egipatskih piramida, propinju kupasta brda boja,
nepoznatih mašina u večnom i bučnom pokretu, autoklava sa utrobama
nezasitih Moloha industrijske civilizacije, tajanstvenih laboratorijuma u
kojima se bezbožno alhemičarski prkosi prirodi. Jednu za drugom
izbacuje demijurg Anilin sve nove i nove nijanse u spektar boja što se
iznad te vampirske scene, ispresecane železničkim prugama, obrće oko
Stefanove gvozdene šake kao neko novo sintetičko sunce nad budućim
sintetičkim svetom.
Simeon oseća da je izdan. Ovaj Simeon. Sintetički Simeon. Oni pravi
u njemu – osim Hadžije – ne osećaju se tako. Oni uživaju u
perspektivama Firme. Oni su spremni da sintetikom zamene i ljudsku
dušu, samo ako im se dokaže da proizvodnja ne bi bila odviše skupa, a
da bi profit bio siguran. Oni su ti koji su njega i izdali. Oni su oslabili
njegovu tek propupelu konjsku dušicu, rastopili u svojim kaustičnim
trgovačkim strastima njegovu volju da tu mašinsku viziju sintetičkog
sveta razori, presekli mu nožnu žilu pre nego što je stigao da se ritne i
Stefanov projekat đavolu da. Sad su, kao vampiri zagrljeni oko sveže
posekotine, lizali krv novog sintetičkog carstva, toliko moćnog da je
svojim visokim dimnjacima već i samome Bogu dim u oči bacalo.

294
 Kad se Simeon prenuo, žučna debata Upravnog odbora već je bila
u toku. I budući da je propustio prvu reč, pa time i šansu da je usmeri,
on nape uši da se u njoj bar sande i ne uviđajući da je u tom času lukavi
stari trgovac još jednom u njemu pobedio naivnog mladog konja…

295
 EMILIJA: Stefan bi hteo da razgovara s tobom, ali se boji da ćeš ga
pogrešno razumeti…
STEFAN SENIOR: To je bar lako. Neka ne razgovara, pa se neće
imati čega bojati.
EMILIJA: Ali on kaže da mora razgovarati s tobom.
STEFAN SENIOR: Onda neka dođe posle Božića kod mene u
kancelariju, ali nikakva jemstvane može dobiti. Nije Stefan talac da mu
se daju jemstva bezbednosti. Niti sam ja Turčin, nego njegov otac i
partner…
EMILIJA: On kaže da bi morao s tobom sada da razgovara i da ta
stvar ne može čekati…
STEFAN SENIOR: Pa neka dođe sada, Hrista mu Boga, što se
izmotava s nekakvim posredovanjima? Kao da nismo familija, nego
neprijateljske sile kojima su potrebni ambasadori…
EMILIJA: Pa vidiš da su potrebni. Ti se ljutiš, a još i ne znaš šta
hoće…
STEFAN SENIOR: Znam ja šta on hoće! Znam ja šta vi svi hoćete!…
EMILIJA: Ja lično hoću samo da se vas dvojica ne svađate pred
gostima!…

296
 – Cincarske dušice! Goge koje se hrane mačjim crkotinama,
govnima i užeglim sirćetom! Hondrokefalosi! Porkopulosi! Bankroti! – grdi
Simeon penjući se stepeništem prema svojim privatnim kancelarijama.
On i Stefan su odlučili da se povuku da bi nesporazum iskrsao tokom
sednice raspravili u porodičnom krugu, pa se izmireni vratili Odboru,
kome je u međuvremenu data kafena pauza. Simeonov štap otkucava
korake muklo kao potkovano kopito. Stefanove lakovane cipele prate ga
nečujnim mačjim hodom.
One kukavne torbarske seronje odbile su, sa devet prema tri glasa,
divotni Projekat njegovog sina. Za turjački hemijski konzorcijum glasali
su, osim Stefana, još samo inž. Lukman i on, Simeon. Svi ostali sintetički
unuci svetoandrejskih deputata bili su protivu. Čak i Kleont i Georgije!
Čak i njegovi sopstveni sinovi!… Sad, ako će se po pravdi, bio je to i
on. Pa ipak je votirao potvrdno. Posle svega, drukčije i nije mogao da
postupi.
Najpre se bio uspavao (konjsko stanovište ga je sasvim razoružalo),
a zatim, dok je slušao te šugave odbornike, te alaminutne doajene srpske
industrije, bilo mu je žao sina. Toliki trud, a ni iskru poimanja nije
mogao da istera iz tih stisnutih špekulantskih mozgova. Oni, valjda, još
uvek dukate po čarapama čuvaju, a ovamo se najavljuju posetnicama u
deset redova. Bagra!… I još se usuđuju da prave umesne primedbe…
Njegovom sinu! Sinu Gazda Simeona Njegovana!… Da su primedbe bile
nerazborite, sumnje neosnovane, prigovori nelogični, manje bi ga jedili.
Ovako su zvučali kao lekcija iz trgovačke filosofije čoveku kome je ta
filosofija namesto krvi žilama tekla… A što se tiče njegovog glasa, da
svoj red nije prespavao, zacelo bi ga upotrebio protivu fuzije sa
Turjaškima, i time navukao, sasvim nepotrebno, Stefanovu omrazu.
Srećno se izvukao. Čak je i potvrdno votiranje mogao sebi da dozvoli.
Tipota den ton stihise. – Ništa ga nije koštalo. Projekat je već bio propao.
Njegova zadocnela podrška mogla je Stefanu da posluži jedino kao
duševno pokriće bez stvarne vrednosti. Jer su svi shvatili da ovoga puta,
izuzetno, Simeon nema nameru da od manjine u kojoj se našao pravi

297
proceduralno pitanje. Demokratski princip broja najzad je i u Firmi
Sitneon Njegovan & Sin & Komp. došao na svoje.
Krišom, ispod oka, posmatra on sina. Ne primećuje na njemu
nikakve tragove poraza. Lice mu je sivkasto od umora, naprezanja i
zagušljivog vazduha. Inače je sve drugo kao i obično. Zakopčano,
utegnuto, simetrično raspoređeno. Sve osim belog poruba maramice
iznad levog džepčića na kaputu. Usamljeni potez slobode samo ističe
neumoljivu disciplinu koja vlada svim ostalim pojedinostima Stefanove
pojave. Glatko, uljasto, nešto opušteno lice, odozdo poduprto krutom
kragnom, odozgo pritisnuto crnom, simetrično razdeljenom kosom…
Miran je. Isuviše miran posle onako poraznog iskustva. Prozire li ga?
Ubrzo će se pokazati. Sedeće, lice u lice, u koritastim kožnim foteljama
kabineta u kome je, usled mrkom hrastovinom obloženih zidova i
zastrtih prozora, vladao večni sumrak. Piće jaku kafu. I pokoji konjak,
možda. Razgovaraće. Mahom neugovoreni sastanci, slični neočekivanim
susretima tajnih ljubavnika, bili su poslednji ostaci Simeonovog ljudskog
života. Izuzimajući, naravno, krevetske razgovore s Tomanijom i
povremene posete dobrim štalama gde je mogao da uživa u konjima i
njihovom plemenitom obliku što će ga, ako imalo sreće ima, uskoro i on
zauzeti. A i toga je bilo sve ređe. Otkako je Stefan preduzeo da otkrije
uzroke stagniranja industrije boja, koja je u brzom napredovanju Firme
delovala kao invalid lišen životnog elana, sve manje je bilo ovih
dremljivih pauza i ćutljivog prijateljstva u udobnim foteljama, uz kafu,
konjak i osećanje uzajamne zaštićenosti. Ovaj rendez-vous sada, razume
se, ne obećava da će proteći udobno kao pređašnji, na kojima su otac i
sin, divanski pomirljivo, mada ne bez draži međusobnog
nadmudrivanja, izmenjivali mišljenja o porodici, čaršiji, poslovima,
svetskim vestima, pa ponekad, istočnjački uvijeno i oprezno, i o onim
personalnim temama, koje u genosu Njegovan nikada nisu bile u
javnom prometu kao kod većine Slavjana i Srba. Sastanak će, oime, pre
ličiti na prvi susret pomirbenih pregovarača dve zavađene Sile, što,
svaka iza svog bedema, još ližu ratne rane. Enoite. – Sasvim razumljivo.
Jamačno mu ni do čega nije. Bedni momak! Moraće smisliti nešto da ga
odobrovolji i okuraži.
Ljudski, roditeljski ponos meša se sa animalnom privrženošću sinu.
Sasvim kentaurski. Kao i sve, uostalom, u Simeonovom neodređenom,
neopredeljenom životu. Sećao se divlje vatre u očima dečaka Stefana kad
god bi posmatrao neku mašinu u pokretu, pa ma to bila drvena vitla
vodenice. Tkački razboji su ga fascinirali. Bio je kadar da sate provodi
pored svake mašine koja je bila sposobna da izrađuje ma kakav predmet.

298
Predmet nije bio važan. Važna je bila mašina i njena mehanička veština u
oblikovanju amorfne sirovine u delo nadmoćnije od dela ljudskih ruku.
Sećao se, takođe, sa koliko je ponosa odobrio Stefanovu odluku da posle
sjajno završenih studija ekonomije u Parizu i finansijskih nauka u Beču i
Berlinu ne sedne odmah u viceprezidentsku fotelju, kao što su činili
sinovi njegovih čaršijskih konkurenata, nego da počne od fabričke hale,
da lično, zajedno s radnicima i kao radnik, prođe sve faze proizvodnje
boja, sve stupnjeve tehnološkog procesa, od klasiranja i purifikacije
mineralnih sirovina do pakovanja i uskladištenja gotovog proizvoda. I
sad je takav čovek, koji je rude već i po mirisu raspoznavao, bio pobeđen
od ljudi koji nisu razlikovali olovno od cinkovog belila, a jedan, g. Josif
Petronijević, bio je čak i daltonist.
Biće njegov Stefan veliki industrijalac jednom. Kralj gigantskog
carstva uglja i čelika, ruda i mašina, sintetičkog carstva u kome će sunce
imati raskošnu boju čađi, a dani se jedva prozirati od blagotvornog,
okrepljujućeg dima. Naravno – misli Simeon – ako se i od njega ne
napravi opaka mutljavina kao što je vremenom od tebe ispala. Možda
čak i gora. Jer ćeš se sada Simeonima, kad u Stefana iz tebe džumle
pređu, pridružiti i ti. I ti ćeš, zacelo, hteti još da živiš i da kroz njega
postaneš konj, kad već sam to nisi uspeo. Dosađivaćeš mu svojom
konjskom filozofijom i ona će ga dovoditi u neprilike, kao što tebe
kompromituju Lupusova bezobzirnost, Grkova levantinska
neodređenost, Hadžijini sumanuti ispadi, neodlučnost tvog jedinca
Simeona i Moshopolitove simpatije prema stvarima koje su ti odvratne,
da se o anonimnim Simeonima iz te neupokojene bratije i ne govori…
Možda će, baš tebi blagodareći, i ovaj uravnoteženi, na grčkom
panmetronaristonskom kantaru izmereni Njegovan, najednom početi da
ispoljava zaprepašćujuće nedoslednosti ida konjskim idejama užasava
okolinu neobaveštenu o simeonskoj uniji što je on pod peplonom
prividnog individualiteta skriva. Možda će i on biti višeglava simeonska
aždaja u nevidljivom gmizanju kroz beogradski poslovni život, aždaja
pod crnim krljuštima građanskog odela i sa kentaurski dvosmislenom
misijom zatočenom u srcu. Jednom će i Stefan izići sa neke odborske
sednice pošto je porazio sina kad je ovaj na njega ustao, i dok budu, ruku
pod ruku, prolazili koridorima jedne raskošnije palate Njegovan da se u
tamnom budžaku kabineta van očiju sveta objasne, osetiće i on prema
svom porodu, svome testamentarnom Stefanu, usled nesaglasnosti i
neusaglašenosti onih Simeona u sebi, istu zbunjujuću mešavinu
čuvstava što je sada ti prema njemu osećaš.
U stvari, jedino je očinska briga za posledice sinovljevog debakla

299
uistinu Simeonu pripadala. Pa i ona, bojati se, tek kao nevešta imitacija
privrženosti što je kobila oseća prema povređenom ždrebetu. Sve ostale
krvne niti, koje su oca i sina vezivale u prinudno porodično klupko, nisu
pripadale njemu. Među njima Hadžijina, na primer, predstavlja
sintetičku mešavinu potajnih božjih i bučnih interesa njihove nove srpske
nacije. Zaveden tim interesima, smatrajući da bi realizacijom Stefanovog
anilinskog projekta bili povređeni, Hadžija je, skriven u Simeonu,
zlurado motrio kako se njegov unuk pognute glave penje uz stepenice. A
oči što su crvene od nemoćnog besa gledale kako se tim odlaženjem ruši
vizija dimnjačke imperije sa anilinskim suncem iznad sebe bile su, bez
sumnje, Lupusove. Samo je deda tako krvnički umeo da bije očima. Tihi
žal Moshopolita zbog odustajanja od uzbudljive pustolovine koja bi
grnčarskoj umetnosti donela nove boje mešala se sa zadovoljstvom
Simeona Grka. Duboko u simeonskim slojevima koračao je on bodro
prema jednom novom Divanu, gde će do mile volje uživati u
nadmetanjima, podmetanjima i nejasnim situacijama.
Premda ovaj Simeon, njihov prisilni stanodavac, ne misli da će u
tom razgovoru sa sinom biti ikakvih udobnih nejasnoća. Pre će biti –
kome opanci, kome obojci.
U nesložnom simeonskom društvu pratio je Stefana i njegov brat
Simeon, ne znajući, kao i uvek, šta da misli, nesposoban da nasleđenu
strast za trgovanjem i špekulacijama pomiri sa žalosnom netrgovačkom
savešću.
Kakva je to mračna i pelivanska povorka? Svi ti mrtvi Simeoni što
su se parazitski sjatili nad njegovom dušom da joj isišu njenu jedinu
vrednost: PRAVO NA SLOBODAN IZBOR. Ti Simeoni što, dok ispijaju
njegovu, Gazdinu, slobodu, sa oblapornošću merkaju svog budućeg
domaćina Stefana.
Kroz Simeonov mozak promiču besede sa sednice Upravnog
odbora. Brzo. Isprekidano. Neutralno. Kao nedovršene telegrafske
poruke.
VICEPREZIDENT UPRAVNOG ODBORA G. JOSIF
PETRONIJEVIĆ: Sa zaprepašćenjem zapaža da g. generalnog direktora,
čiji poslovni genije oličen u Projektu ne osporava, ni najmanje ne
uznemirava što će srpske fabrike, na slovenačkoj teritoriji, u eventualnom
ratu, s kojim turjački plan kao s presudnom pretpostavkom računa,
raditi i proizvoditi za Austrijance, neprijatelje, dušmane… Mogu mu se
predočiti i najoptimalniji izgledi takve proizvodnje, kakve god
finansijalne prognoze, ni za sav profit ovog sveta neće on pristati da se
srpskim bojama farbaju topovi koji će ubijati srpsku decu…

300
 POMOĆNIK GENERALNOG DIREKTORA I ČLAN UPRAVNOG
ODBORA G. NEDIĆ: On je svestan latentne krize u Evropi i
alarmantnog sukoba interesa na Balkanu – causus belli, uostalom, još od
pamtiveka – ali se ne sme prevideti da se čine ozbiljni napori u nalaženju
sporazumnog rešenja. Šta će biti ako ti napori uspeju? Centralne sile i
Antanta se nagode i Srbiji, vezanoj međunarodnim lancima za Dunav,
Drinu i Moravu, bude onemogućeno da ratuje za oslobođenje
južnoslovenske braće, pa i naših turjačkih fabrika, od austrijske
jurisdikcije? Ako se uspostavi neki nesrećni trajni mir dok oni ceo,
besprekorno inače zamišljen, poduhvat budu gradili na pretpostavci
srećnog i pobedonosnog rata?…
ČLAN UPRAVNOG ODBORA G. ANASTAS PAVLOVIĆ:
Pridružuje se mišljenju g. Nedića. Sa svoje strane dodaje da ni rat, ako
do njega uopšte i dođe, ne može garantovati bezbednost njihovim
turjačkim interesima. Jer, neosporno kolosalni Projekat g. generalnog
nije baziran na pretpostavci rata, nego na pobedi u ratu. A ko za takvu
pobedu može jemčiti? On personalno smatra Antantu nadmoćnijom od
Centralnih sila, ali to je laičko mišljenje zasnovano na privatnim
simpatijama, ne na poznavanju stvarnog odnosa snaga. Šta ako pobedi
austro-nemačka koalicija? Ako izgubimo taj rat? Njihova imovina biće
stavljena pod sekvestar kao neprijateljska. Oni će je jednostavno
zapleniti. On ne vidi da protivargumenat g. Generalnog ima ikakvu
težinu u neredovnim okolnostima rata. Činjenica da će se srpski kapital
sakrivati pod imenom jedne naturalizovane Austrijanke, i da kao takav
neće podlegati ratnim zakonima, njega kao garantija ne zadovoljava.
Pobeda je neobična rabota. Menja ona i ljude i zakone. Austrougarska je,
nesumnjivo, pravna država. Fridjungov proces je to dokazao. Verujući
da bi se njeno pravo porazom još i usavršilo, ne zna kako će pobedu
podneti i neće li pobedničkim pravom biti zamenjeno…
ČLAN UPRAVNOG ODBORA G. JOVANOVIĆ: Izražava divljenje
za Projekat. Smatra da bi ovu ocenu svih članova Uprave trebalo
zapisnički konstatovati. Argumente prethodnog govornika g. Pavlovića
uzima kao osnovu za hipotetičnu situaciju koju želi da zamisli.
Gospodin generalni je na primedbu da Austrija, posle eventualne
pobede, njihov udeo u Turjaku može konfiskovati kao ratni plen,
odgovorio uveravanjem da su gospoda Turjaški dovoljno moćni da
svojim vezama u Beču ovakav razvoj spreče. On ne dovodi u sumnju
ugled Turjaških, ali neka mu bude dopušteno, razgovora radi, da
posumnja u njihovu dobru volju. Zašto bi štitili tuđe, makar i rodbinske
interese, ako njihovim eliminisanjem mogu da profitiraju? Gospodi iz

301
Uprave je uobičajeni put u takvim slučajevima poznat. Država je
najčešće samo tranzitorni vlasnik sekvestrirane imovine. Ona se ustupa
na korišćenje onima za koje se veruje da će je privredno najefikasnije
koristiti, i to po ceni značajno manjoj od tržišne. Pa ako se ova prirodna
logika sledi dalje, on ne veruje da bi se partneri Turjaški, kao pametni
ljudi, ustručavali da podsete austrijske vlasti kako je 50% udela u
Turjaku tek nominalno domaći… I tako dalje, i tako dalje… Ukratko,
teorijski smatra on Projekat izvanrednim. Praktično, međutim, isuviše
riskantnim da bi ga odobrio…
ČLAN UPRAVNOG ODBORA G. ARISTOFANUS KARAPETRIĆ:
Uzima da će rat kome se nadaju biti pobednički. Hoće li, međutim,
pobednički biti i mir? G. Generalni, čiji je Projekat remek-delo
špekulativne imaginacije, ponaša se kao da raspolaže mađioničarskom
kristalnom kuglom i da u njoj vidi političku mapu budućeg Balkana. Zar
on ne uzima u obzir mogućnost da se u preformiranoj verziji
Austrougarska održi! Da ugovor o miru ne zadovolji sve njihove ratne
ciljeve? Da Slovenija bude izuzeta iz buduće jugoslovenske zajednice? Ili
g. generalni misli da će se buduće granice država na tom području držati
poslovnih interesa Firme Simeon Njegovan & Sinovi & Komp.… A onda,
zar se g. generalni ne seća krize iz 1873? Od 1869. do te godine izdato je
u Beču 947 odobrenja za osnivanje akcionarskih društava, a za banke 262
koncesije. Od odobrenih, 314 ih uopšte nije osnovano, a od preostalih
633, preko 315 ih je palo pod stečaj. Kompromitovano je 543 miliona
forinti glavnice. Deonice Wiener Makler Bank kotirale su se aprila 1873. –
258, a u maju su već pale na 52. Prager Unionbank je od 252 pala na 40.
Österreichische Börsenbank od 230 na 12… Austrijsko akcionarsko tržište
nije pouzdano. Zato je primoran da, u načelu odobravajući Projekat,
glasa protiv…
KOMERCIJALNI DIREKTOR I ČLAN UPRAVNOG ODBORA G.
KONSTANTIN TERZIĆ: On se ne razume u politiku, ali mu je poznat
rat. Za njega rat nije manevrisanje pametno vođenih armija po pustoj
zemlji generalštabnih mapa, nego gaženje useva, konfiskacija stočnog
fonda, rušenje gradova, umrtvljenje fabričkih strojeva, uništenje radne
snage… Rat je poremećen kreditni sistem, ometen transport,
onemogućene nabavke sirovina, hronična insuficijencija radne snage,
ratne restrikcije svih vrsta, a iznad svega, stalna opasnost od bukvalnog
uništenja materijalnih pretpostavki za proizvodnju. Projektu koji, ma
koliko inače bio logičan i profitabilan, računa na rat, bez potpunog
razilaska sa svojom komercijalnom savešću, ne može pružiti podršku…
GLAVNI POGONSKI INŽENJER FIRME I ČLAN UPRAVNOG

302
ODBORA G. ALOJZIJE ZAJC: Raspolaže pesimističnim podacima o
stanju u kome se nalazi produkcija sintetiziranih barv… Tehnolouški
procesi i zami su tek u razvitku… Ne spori uspese, zares, pa ipak… Sve
je još u fazi laboratorijskih ispitivanja… Za žurbu nema razloga…
Zirovina imade dovolno… Ako se tarifa zadrži na sadašnem nivou,
mogoče čak i znizi… On je, čis prau, optimističan u pogledu… Narauski,
treba delati na organizaciji poslovanja, modernizaciji postrojenja,
tehničkom obrazovanju… On je korespondirao… Herr „Arnold
Frajkorps & Komp.“ iz Beča mišljenja je… Herr „Fuks & Sin“, takođe…
Ne može, zares, kazati da je oduševljen inače krasnim Projektom
gospodina generalnog… Zapravo, uopšte nije… Projekt je, narauski,
sjajan… Nikakovih prigovora… On je apsolutno protiv…
PRAVNI SAVETNIK FIRME, ČLAN UPRAVNOG ODBORA ADV.
G. GEORGIJE NJEGOVAN: Pravno vrlo komplikovana situacija…
Nemogućnost stvarnih pravnih jemstava… Svi nesporazumi mogući…
Nesagledive posledice… Skoro sigurna beskonačna parničenja… Ne
može, naravno, kazati… Proizvoditi na stranoj teritoriji s kojom si u ratu,
več je i po sebi riskantna pozicija… Tačno je da je Trgovinskim
ugovorom između Srbije i Austrougarske od 14. jula 1910. u čl. II
predviđeno da „akcionerska i druga trgovačka, industrijska ili
finansijska društva, zajedno sa društvima za osiguranje svake vrste, koja
su osnovana u oblastima druge ugovorne strane na osnovu odnosnih
zakona, mogu, uzajamno, pridržavajući se dotičnih zakona i uredaba,
vršiti u oblastima druge sva prava, voditi pred sudovima parnice kao
tužioci ili tuženi“… Ali treba videti kakav je postupak pri ratnom
stanju… Ne može ništa određeno reći dok ne prouči pravnu stranu
programa… Ali mu izgleda razumno da sa žaljenjem – Projekat je,
zaista, izvanredan – odrekne saglasnost…
FINANSIJSKI SAVETNIK FIRME, ČLAN UPRAVNOG ODBORA
G. KLEONT NJEGOVAN: Projekat je, dabome, izvan sumnje… Ali, i
opet ali… Hronična oskudica u kreditima… Finansijski zahtevi
poduhvata… Nikakva stvarna jemstva… Sve nešto na reč i čast…
Investicije koje prelaze ekonomske snage Firme… To se i cifarski može
dokazati… I uopšte, on je najenergičnije protiv…

303
 STEFAN JUNIOR: Oprosti, tata, ali ja tebe jednostavno ne
razumem!… Prema nemačkom projektu, mi bismo knjižili neuporedivo
veći profit nego sada, a ti nećeš njihov predlog ni u razmatranje da
uzmeš!… Zbog gubitka nešto malo nekakve strateške, čak ni operativne
slobode…
STEFAN SENIOR: O čemu ti to pričaš?
STEFAN JUNIOR: Ti nas uvlačiš u bezizgledan rat s najmoćnijim
evropskim hemijskim koncernom, koji već sada kontroliše dve trećine
jugoslovenske industrije boja!
STEFAN SENIOR: Slušaj ti, Stefane, nije to nikakva nekakva
sloboda! To je ona sloboda zbog koje se ja ovim prokletim poslom i
bavim…
STEFAN JUNIOR: Nisam imao nameru…
STEFAN SENIOR: Ja sam nju vrlo skupo platio! Ja sam zbog nje
rizikovao poslovnu egzistenciju, kredit u čaršiji, ime u industrijskom
svetu, pa sam čak i porodične odnose u krizu, na ivicu sloma, doveo… I
sad ti meni dolaziš s pričom da je ta sloboda neka moja privatna utvara,
u stvari, sa privrednog stanovišta, našminkani šipak! Je li to ideja?
STEFAN JUNIOR: Ja sam jedino hteo da kažem…
STEFAN SENIOR: Najpre ja tebi nešto da kažem. To će ti pomoći da
znaš sa čime tvoje primedbe mogu da računaju… Kada sam 1913.
predlagao turjački projekat, svi su odlučujući faktori bili protivu mene.
Pa i vlastiti otac. On i ponajviše…
STEFAN JUNIOR: Onako, otprilike, kao što si ti sad protivu mene.
STEFAN SENIOR: S tom razlikom što sam ja tebi pošteno rekao šta
mislim o projektu fuzije sa IG Farbenindustrijom, a Gazda je prećutao šta
misli o mom projektu fuzije s Turjaškima. Izabrao je, po simeonskom
običaju, najzaobilazniji put da mi to stavi do znanja. Glasao je za
Projekat kada je ovaj već imao dve trećine Uprave protivu sebe i kada ga
roditeljska solidarnost ama baš ništa nije koštala. Njegovu odluku već su
doneli drugi. Ne tiče me se da li im je ona na poluoficijelan, divanski
način sugerisana, jesu li je ropskim instinktom podređenih partnera

304
naslutili ili su stvarno nezavisno mišljenje izrazili. Gazdu ni to ne
izvinjava. Naprotiv. To samo znači da je stari odsustvo poslovne
inicijative, imaginacije i kuraži u Firmi sopstvenim mrtvilom uzneo do
vladajućeg imperativa svačijeg mišljenja…
STEFAN JUNIOR: Sam si govorio da je deda bio jedan od vukova
beogradske čaršije…
STEFAN SENIOR: Bio je vuk, to je istina. Ali se ponekad ponašao i
kao konj. Pasivno i ravnodušno. Sve je zavisilo od ciklusa, od nekog
tajanstvenog metabolizma u njemu, koji ga je menjao da mu ni jezik, a
nekmoli trgovački manir više nisi mogao prepoznati. Kao da je živeo
između solsticija različitih sunčanih sistema… I ja sam, jednostavno,
imao nesreću da sa svojim projektom upadnem u njegov mrtvi ciklus,
kada je on bio na samom dnu zimske duševne solsticije. Čak i da je
garantovao Simeonovo izjednačenje sa Rotšildima i Rokfelerima, tim
večitim snom svih svetskih torbara, on za plan ne bi pokazao nikakvo
interesovanje… Pa ipak – i zbog toga sam ti reč uzeo – mi nismo u
Beogradu, ovde smo, na zapadu, u Turjaku, uprkos neraspoloženom
Upravnom odboru, uprkos panmetronaristonskim ograničenjima
levantinskog trgovačkog razuma i uprkos tvom dedi. A znaš li čemu
blagodareći?… Baš toj strateškoj slobodi koju sam tada iz najdubljeg
oluka poraza izvojevao… Eto zašto je meni sloboda inicijative važnija od
svakog osiguranja, zašto za mene nema visine profita koja bi zamenila
slobodu da ga stvaram kako ja hoću… Ja mogu i manje da zarađujem, ne
mari sve dok taj profit osećam kao finalni proizvod svog razuma, veštine
i kuraži. Inače ću se osećati kao akcionarski parazit kome, kao kakvom
prosjaku, tuđa sposobnost udeljuje dividende…
STEFAN JUNIOR: U redu, ali to je psihološko, a ne poslovno
stanovište, i s njim, oprosti, nigde u ovom industrijskom svetu nećemo
dospeti…
STEFAN JUNIOR: Pa šta ako je psihološko? I treba da bude! Ja sam
rođen kao čovek, a ne kao industrijalac! Nisam ja, zaboga, tek funkcija
trgovačkog i špekulantskog instinkta koji mi je ugrađen genetički!
Trgovac sam po zanimanju, čovek po prirodi! Ili ti veruješ da ima ljudi
koji su rođeni s procentnim računom u glavi?
STEFAN JUNIOR: Zar takvi nisu bili Simeoni?
STEFAN SENIOR: Vražju mater su bili! Trgujući, svi su oni imali
nešto drugo na umu.
STEFAN JUNIOR: Šta?
STEFAN SENIOR: Ko će ih znati? U svakom slučaju – ništa slično
onome što im pripisuju udžbenici sociologije.

305
 STEFAN JUNIOR: Za nas su, međutim, ostali samo trgovci. Nikoga
se ne tiče šta su oni pod tim podrazumevali. Postali su čuveni
blagodareći nečemu zbog čega su uspešno trgovali, a ne zbog toga što su
trgovali uprkos nečemu drugom…
STEFAN SENIOR: Ko zna? Za dušu nema kalauza.
STEFAN JUNIOR: Ali ga za našu situaciju ima, tata… Kad bi na
pregovorima s ljudima iz Berlina pokazao bar malo dobre volje, dao,
recimo, na znanje da si pod izvesnim okolnostima na sporazum
spreman, da si na fuziju načelno pripravan, jedino te njihov aranžman
odbija, duboko sam ubeđen da bi ti IG Farbenindustrija ponudila i bolje
uslove. A među njima bi se, verujem, našlo prostora i za tu „stratešku
slobodu“ do koje ti je toliko stalo.
STEFAN SENIOR: Sudeći po njihovim manirima u politici, kad bih
ja sutra načelno pristao da s njima sarađujem, prekosutrašnji uslovi bili
bi još gori. A zanosutra bi moj JUB postao Farbenfabrik sa komesarom iz
Berlina koji bi držao noge na mom pisaćem stolu. Hvala lepo!
STEFAN JUNIOR: Ako ti sutra ne pristaneš na pregovore o
uslovima dok su oni još relativno povoljni, prekosutra će IG
Farbenindustrija pojačati pritisak do stepena koji s našim kapacitetima
nećemo izdržati, a zanosutra… zanosutra ćemo se, praznih šaka, vratiti
u Beograd, odakle smo, sa punima, došli!
STEFAN SENIOR: E pa, onda ćemo i mi pojačati otpor do stepena
na kome će ih proći svaka volja da se s nama sparuju…
STEFAN JUNIOR: Ja ne znam gde ti živiš, ja tebe više uopšte ne
razumem!
STEFAN SENIOR: Ama, čoveče, zar ti zbilja ne uviđaš da se mi
možemo jedino boriti ili umreti? Da treće alternative nema?
STEFAN JUNIOR: Ne vidim ja ni te prve dve. Za mene je umreti i
boriti se sa IG jedno te isto. Pa čak i ako pobedimo, slavićemo uspeh
praznih džepova, na ruševinama Turjaka…
STEFAN SENIOR: Pa šta? Sazidaću nov! Podići ću nove fabrike!
STEFAN JUNIOR: Nemci će biti ovde pre nego što ruševine i
raščistiš!
STEFAN SENIOR: Onda ću se preseliti iz Turjaka! Neće to biti prvi
put da se Njegovani sele!
STEFAN JUNIOR: Oni su imali kud. Mi nemamo.
STEFAN SENIOR: Ovo nije Hanibalovo vreme da prelaz preko Alpa
predstavlja čudo ljudske pokretljivosti!
STEFAN JUNIOR: Ne misliš, valjda, na inostranstvo?
STEFAN SENIOR: Razume se da mislim! Odseliću se i u Tunguziju

306
ako mi obezbede zaštitu, koju mi sopstvena vlada uskraćuje!…
Inostranstvo, najzad, nije novost za nas. Za moskopoljske Njagoe,
Beograd je bio inostranstvo, kao što je za beogradske Njegovane to bio i
Zemun i Turjak. Ako ćemo pravo, mi smo u tom inostranstvu oduvek…
STEFAN JUNIOR: Nije stvar u fabrikama i proizvodnji. U tržištu je.
U prodaji… Nama se već i uglavljeni kontrakti otkazuju, napuštaju nas
čak i tradicionalni konsumenti, koji su još sa Gazdom radili. Šalju nam
se, umesto naručnica, krasnopisni izgovori na finoj hartiji. Na bojama
nam se hvata skrama, tone i tone okera nam već godinu dana leže
lagerisane i bez ikakve šanse na prođu… Sve farbe u plavom spektru…
STEFAN SENIOR: Ja raspolažem ugovorom s Ministarstvom vojske
koji mi garantuje maksimalnu proizvodnju, počev od jeseni pa za
narednih pet godina!
STEFAN JUNIOR: Ako tog ministarstva do jeseni uopšte još bude!
STEFAN SENIOR: Biće neko drugo!
STEFAN JUNIOR: IG koncern će spustiti cene!
STEFAN SENIOR: Spustiću ih i ja!
STEFAN JUNIOR: Oni sa cenama mogu ići još niže!
STEFAN SENIOR: Ići ću i ja!
STEFAN JUNIOR: Dokle? Ti ćeš sa celokupnom proizvodnjom
morati da ideš ispod cene troškova da bi parirao njihovim sniženjima na
samo jednom procentu produkcije. Oni će nas jednostavno oduvati sa
tržišta!
STEFAN SENIOR: Onda ćemo naći nova! Otvorićemo nova tržišta!
Vratićemo se na Istok, odakle smo i došli!… Biće teško. Znam. Kao u
gurbetu. Opet ćemo biti na početku. Kao što je to bio Simeon u
Moskopolju, Simeon u Kragujevcu, i toliki drugi Simeoni pre i posle
njega… Šta mari. Ionako smo učmali u prosperitetu… Već decenijama
živi ova porodica u zimskom snu bezbednosti i nepovredivosti koji joj
oduzima svaku borbenost. Da bi napredovali, potrebni su joj
katastrofalni požari, a ne ukrasne vatre po kaminima!
STEFAN JUNIOR: Da te čuje Gazda, mislio bi da si piroman!
STEFAN SENIOR: Nisam mrtvac, u svakom slučaju!
STEFAN JUNIOR: Ne znam. Možda si u pravu. Moja je generacija
zaista razmažena samohodnim funkcionisanjem mašinske civilizacije,
koju su vaši očevi utemeljili, a vi usavršili. Život teče sam od sebe. Firma
radi kao inokosno živo biće. Dividende, rente, profiti regularno pristižu.
Bogatstvo se gomila kao ruda – prirodno. Kvarovi se automatski
otklanjaju. Za socijalne poteškoće stara se žandarmerija. Sve je postalo
nekako neočekivano glatko. Sve se podrazumeva…

307
 STEFAN SENIOR: Čovek ne napreduje podrazumevanjem nego
nerazumevanjem koje ga baca u očajanje…
STEFAN JUNIOR: U redu. Možda se, parentetički, i trgovačka
inteligencija razvija tek u poteškoćama, kad se suoči s perspektivom
gubitka i bankrota…
STEFAN SENIOR: Naravno.
STEFAN JUNIOR: Samo, ima tu jedan nesporazum, tata. Trgovačka
inteligencija se ne razvija da bi usavršila nekakvu indepedentnu
špekulativnu prirodu, nego da uveća sposobnosti za sticanje profita.
Povišenje stope profita uvećanog kvantuma inteligencije, smanjenje
stope je simptom regresije trgovačkog duha. Proizvodnja korisnih
artikala, blagostanje naroda koje se na njemu zasniva, pa i duhovni svet
što ga oni omogućuju, samo su nusprodukti akumulacije kapitala,
procesa koji je nezaustavljiv, nepreinačiv i večan kao logično centričko
kretanje planeta…
STEFAN SENIOR: Ja sam čovek zemlje i astronomske perspektive
kapitala me ne zanimaju.
STEFAN JUNIOR: Ali te njegove zemaljske perspektive, kad je u
pitanju Firma, svakako moraju zanimati. Mi smo već na finansijskoj
dijeti. Kredite je sve teže obezbediti. Zalihe robe u svim spektrima stoje
nam neprodate. Na bojama se hvata skrama. Fakturisti nam po
kancelarijama igraju preferansa. Mašine nam stoje nauljane kao u
industrijskom muzeju. Sutra nameravaš da otpustiš trećinu radnika,
polovinu muškog i ženskog stanovništva Turjaka, a nova tržišta
nameravaš da otvaraš! Pa sa čime, molim te?
STEFAN SENIOR: S našom rezervom kapitala.
STEFAN JUNIOR: Sa onim što je od njega još preostalo posle dve
godine subvencioniranja rata sa IG?
STEFAN SENIOR: Objaviću nov upis akcija. Nije taj rat samo moj!
STEFAN JUNIOR: Akcionar koji dve godine ni dinara na ime
dividende nije dobio gori je od tigra koji nedeljama nije hranjen. Sa te
strane nemoj ništa očekivati…
STEFAN SENIOR: Upotrebiću i lična sredstva.
STEFAN JUNIOR: Ja, naravno, ne znam kako ti u celini stojiš.
Svakako, dobro. Ali znam, čak i ako bi povukao sav kapital iz svih
preduzeća u kojima si angažovan, ne bi sakupio dovoljno sredstava da s
Nemcima izdržiš duže od godinu dana.
STEFAN SENIOR: Obratiću se i Timonu za kredite.
STEFAN JUNIOR: Kakav Timon? Kakvi krediti? Pa koji će to
trezven bankar kreditirati industriju čije je jedino jemstvo u ratu s

308
nadmoćnom konkurencijom inat njenog vlasnika?
STEFAN SENIOR: Stefan Njegovan, senior.
STEFAN JUNIOR: Šta – Stefan Njegovan?
STEFAN SENIOR: Stefan Njegovan će kreditirati ovu industriju čije
je jedino jemstvo u ratu s nadmoćnom konkurencijom inat njenog
vlasnika.
STEFAN JUNIOR: Osnovaćeš banku, znači?
STEFAN SENIOR: Dabome.
STEFAN JUNIOR: Fino. Banka je tu. Šalteri su otvoreni.
Nameštenici keze zdrave zube iza stakla i drže pera spremna da ubeleže
uloge. Sad još samo da se nađu budale koje će svoju bednu ušteđevinu
držati u banci čija je finansijska politika u bezočnoj suprotnosti s
politikom države i vlade!
STEFAN SENIOR: Pa, neće više biti.
STEFAN JUNIOR: Ne razumem?
STEFAN SENIOR: Kad se nacionalna politika promeni, ona više
neće biti u suprotnosti s politikom moje banke.
STEFAN JUNIOR: Šališ se?
STEFAN SENIOR: Ti se šališ. Ja se nisam šalio još od osnovne škole.
STEFAN JUNIOR: Ali, tata, za ime božje, nacionalna politika se ne
može menjati! Dobar odnos sa Silama osovine je jedini garant naše
državne egzistencije. Nacionalna politika, koja ga jemči, ne može se tek
tako promeniti.
STEFAN SENIOR: Ali može – vlada.
STEFAN JUNIOR: Dakle, stvarno… Ti ćeš radi JUB-a promeniti
vladu. Ta vlada će zatim radi tebe promeniti nacionalnu politiku.
STEFAN SENIOR: Radi jugoslovenske industrije. Ne radi mene.
STEFAN JUNIOR: Nije šija nego vrat! Vlada će, dakle, radi tebe
promeniti nacionalnu politiku. Štediše će radi svog novca pojuriti u
tvoju banku. Ti ćeš s tim kapitalom pojuriti u JUB – radi JUB-a, naravno.
I mi ćemo još dve godine finansirati ćorke kojima ćemo pokušavati da se
od IG odbranimo, da bismo se posle dve godine našli na ovom istom
mestu – samo bez gaća!
STEFAN SENIOR: Ako te gaće brinu, nosi smokvin list! Tako ćeš
bar imati osećaj da si čovek!
STEFAN JUNIOR: Ja sam na tvoj zahtev izneo svoje mišljenje. Nije
neophodno da se vređamo…
STEFAN SENIOR: U redu. Tražio sam ti mišljenje. Saopštio si mi ga.
Meni se ono ne sviđa. Sednica je zaključena. Uprava se do daljeg
rastura… A sad potraži onog Maksima i reci mu…

309
 – Otac?
– Ja, sine!
– One mekike?
– Koje mekike?
– Bile su namerne?
Polumrak u kome se otac i sin kriju, poduprti visokim naslonima
fotelja, vuče na prve kontoare Simeona Lupusa, tajanstvene hramove
trgovine iz Gazdinog detinjstva. Nostalgično, uznemirujuće
podudaranje ne uspeva da ospori nijedan svetao predmet kojim je Stefan
pokušao da očevu kancelariju približi novim mašinskim vremenima.
Nemoćna je čak i pozlaćena maketa čuvene „majstor Vesine furune“ iz
vračarske topolivnice, parne mašine koja je sa 3,5 konjske sile bila
najmoćniji i najzaposleniji industrijski pogon tadašnje Srbije. Ni taj dar
Industrijske komore dugogodišnjem potpredsedniku ne rasteruje tminu
nataloženu iza debelih zavesa od purpurnog somota. Mrka cincarska
lica Njegovana počivaju u njoj kao dva bokura-bakrenjaka na zagasitom
svilenom jastučetu.
– Je li da su bile namerne?
Simeon ne zna. I sam se pita. I zašto bi bile? Otkud konju
namerenije? A jesu. Izvesno. – Horisalo. Kako je, međutim, do njih došao,
kako su mu kakodemonske mekike kroz zube ispale, ne bi umeo da
kaže. Konj sa tim ništa nije mogao da ima. Na Stefanovu optužbu, pravi
konj bi, zacelo, odgovorio: Ništa nisam učinio, to se mene ne tiče. Den me
afora, den me pirazi! Tako nešto naopako mogao je da smisli samo jedan
od Simeona u njemu, član mračnog i nesložnog Upravnog odbora koji je
otkad za sebe zna u stalnom zasedanju. Strasno zaposlen ispitivanjem i
preinačavanjem njegovih impulsivnih odluka i kontrolom njegovih
trgovačkih i personalnih računa. Po svoj prilici, Simeon Grk. To je bio
njegov divanski način za smućivanje sabesednika. Mekike su bile remek-
pronalazak njegove diplomatske mašte.
– Ti si, otac, povikao „mekike!“ da bi u presudnom trenutku
kontaminirao moj Projekat! – Na Stefanu nema znakova jalove ljutnje.

310
Tek usredsređenosti na razgovor. Suve, bestrasne, poslovne ažurnosti. –
Hteo si Odboru staviti do znanja i ravnanja da ti moje predloge o fuziji
sa Turjaškima, o hemijskoj industriji na teritoriji buduće Jugoslavije, o
prelasku na anilinske boje, i uopšte celu tu moju industrijsku
perspektivu smatraš intimno nebulozom, utvarom, fikcijom. Ukratko –
mekikama!… Mogao si, razume se, upotrebiti i drugi izraz. Reći da je
sve to besmislica. Ali bi to bilo suviše otvoreno. Neromejski. Ponizilo bi
one odborske gusenice. Uzimajući reč, ne bi mogli da se otmu utisku da
samo tvoju ponavljaju, što, uostalom, već godinama i čine…
Šta bi, zaista, na sve to rekli Simeoni?
Šta bi rekao Simeon Grk, član zaupokojenog simeonskog Upravnog
odbora i boltadžija beogradsko-zemlinski? Sa uprepascenjem bi izjavio
da se ovaj anatemni slavjanski svet od carsko-kralevskog Zemlina
pojako izmetnuo… Lokordija pazarska. Sve znajiš sto govoru. Niki se ne
prepadi da ce gu razumu, za rec vatadu. „Jeste“ im, teosfilaksi, „jeste“.
Kad „ne“ kazu, to im, skilositna, „ne“. Nije da se posle pregovara… Da –
da, ne – ne, koj je takav pokor osim u Biblija vido? U cem je slas od
zborenje ako strikla preko nos ne vucis? A mozda, kuvenda – rec, više
nisto i ne znaci? Mozda postala ukras od ustiju? Zlatan zub?… Transport
sve srozo. Telegrafi su bili divan. Nema antropos vise vremen ni kafo da
ispije a vec mora da se izjasnuje… A sto se tice one zagranicne
spekulacije cukununuka Stefana, Simeon Grk izjavljuje da ne zna, ne
moze reci ni crno ni belo – ni mavro ni aspro…
– A povrh svega – nastavlja Stefan da citira račun njihovih odnosa –
mekike su te oslobodile obaveze da o Projektu govoriš prvi i tako svaku
debatu učiniš bespredmetnom. Čak i tvoja odborska satrapija smatrala bi
takav postupak preteranim. Gospoda, naravno, pristaju na gaženje, to je
u prirodi Minoriteta, ali zahtevaju da Majoritet čini to u lakovanim
cipelama, ne u čizmama. To je, osim dividendi, po svoj prilici sve što ištu
od Firme. Od sveta i života, takođe. Ako niko drugi, onaj bi se kadaver
Petronijević našao uvređen. Pravio bi proceduralne prigovore. Zahtevao
bi skupštinu akcionara. Ti starci imaju tako zapleten način mišljenja:
možda bi i ostavku dao. A ti, otac, ne mariš ostavke. Mrziš kad te
ostavljaju. Ti si taj koji druge ostavlja. Bilo što ih puštaš da sami potonu
u živi pesak tvoje hipokrizije, bilo što ih kraljevski nogom u to blato
ritaš…
A šta o temi misli član zaupokojenog simeonskog odbora i
veletrgovac beogradski Simeon Lupus? On drži da bi neodložna noga u
tur bila pasentna lekcija za te odborske premunteze. Došla bi im kao
trgovačka seminarija… Izjavljuje (uz psovke na svim mrtvim i živim

311
jezicima, nepodobne ni za jedan zapisnik) da bi otkazom valjalo
počastvovati sedmoricu koji su protivu udiviteljne osnovice njegovog
unuka votirali, a da se sa onim mufluzisima Georgijem i Kleontom treba
porodično, čibukom, obračunati. Jer kome, ma ton teon, treba onakav
usrani Upravni odbor? Svaka je Uprava već i po sebi nesreća i ahara.
Omča o vratu Majoritetu i otežavna okolnost svakom pametnom
špekulisanju. A kad u njemu sede sve sami dividendičari, kuponaši i
rentijerski džabalebaroši, kojima je jedina briga hoće li posle godišnjeg
bilansa imati šta da štrickaju, od krupnih poslova nema ništa. Može
jedino da se kirjanjiše, dardanijari i krepava nad svakim dinarom.
Prosperitetna trgovina ne može da se tera. Dvostruko ne može da se
vidi. A trgovina koja od sticanja nije pijana, te sve ne vidi dvostruko, nije
trgovina nego štednja. Svi su pravi Simeoni uvek sve dvostruko videli.
Od svog dukata – dva. (Od tuđeg para – jedan svoj, razume se.) Od svog
dimnjaka – dva. Od dva – četiri. Od četiri – osam… Neki vele da je to
vizionarstvo, neki opet, akumulacija. On ne zna. – Den kseri. Ne može
reći. Zna jedino da je ta vizionarska akumulacija popela Simeona sa leđa
mazge u prezidentsku fotelju, a iz nje u anonimnu akcionarsku maglu, u
kojoj se više nije mogao videti, ali iz koje je on još mogao videti da za
pametnog čoveka dva nikada nisu dva nego četiri, četiri osam, osam
šesnaest… Kir Lupus, takođe, izjavljuje da je zapanjen ignoracijom svog
unuka i imenjaka Simeona, koji u turjačkom projektu ne vidi jedini
modus za napredovanje krupne firme kakva je njihova – simeonska. Taj
kao da je dobio potres mozga. I jednostruko mu gledanje dosađuje.
Kanda bi da uopšte nema sopstvenosti, ni onaj jedan dukat, ni onaj jedan
dimnjak Da bez briga bude. Kao životinja. Kao konj. Zna li taj porkopulos
da ubijajući rasplodnu moć kapitala, uništavajući trgovačku moć
kapitala, uništavajući trgovačku viziju, rođenu još u prvim gurbetima,
čini najteži zločin protivu posedovanja? Materijalni gubitak još se i može
nadoknaditi, trgovačka duša jednom ubijena nikada ne vaskrsava. Ko
upropasti kapital, ali sačuva veru u kapital, još uvek ima nekih izgleda,
ali ko izgubi veru u špekulaciju, trgovinu, profit, u istinu da su jedan i
jedan četiri, a ne dva, ko se odrekne vizije, tome spasa nema… I Kir
Lupus ne može pred Odborom da sakrije neodobravanje što čoveka koji
ubijanje trgovačke Vizije upražnjava kao deo tajnog programa
preobražaja u konja ovde nazivaju Gazdom. Njega, Lupusa, nisu. Nikad
ga nisu zvali Gazdom, Domnuom. Zvali su ga Kurjakom i drugim
nadimcima, ali nikad Gazdom. Za Jevreje je bio „onaj svinjski cincarski
izmet“, za Srbe „turski izmećar“, za Cincare „srpski ližisahan”, za Turke
„kaurski pas“, za strance sa Zapada „istočnjak“, za strance sa Istoka

312
„zapadnjak“ – Gazda ne, nikad. Kasnije je za Jevreje postao „Abu
Simeon“, za Srbe „gospodin Simeon“, za Cincare „Domnu Simeon“, za
Grke „Kir Simeon“, za Turke „efendi Simeon“, za strance „sehr geehrter
Herr Simeon“ – i opet nije bio Gazda. U mladosti Goga, u starosti
Magoga. Gazda nikad. A ova katarma, tipotenios antropos, žderač vizija,
veroubilac, njegov unuk, on je Gazda. Još od tridesete godine!… I
uopšte, zgraža se Kir Lupus, kakve su to neobične Firme, ti ljudi danas?
Granično kamenje im komanduje, jurisdikcije, nacionalne sovjesti! Dok
se Simeoni na granice nisu obazirali, oni su i napredovali. Dok su se
prava čuvali, ali ga nisu poštovali, oni su i napredovali. Dok nisu imali
nacionalnost, oni su i napredovali. Čim se za neki narod zalepilo,
propadalo se. I kad su se u Moskopolju sa Grcima spanđali, i kad su se u
Beogradu s Turcima slizali, i kad su se u Zemunu sa Srbima sojuzili. I
šta je nacionalna sovjest ako se na nju trgovački gleda? Uvek neka
zabrana, preprečavanje, otežavna okolnost špekulacijama, nikad
ispomoć… A da je pameti, mogla bi biti. Ta ista nacionalna sovjest mogla
bi biti najdurašniji konj za vuču trgovačkih špekulacija. Samo da se
trgovački preparira… Jesu li to, gospodo srpski Odbornici, pita Kir
Lupus, samo srpske glave u pitanju kad se o turjačkom projektu
debatuje? Ili i srpski dimnjaci, srpski rudokopi, srpska konta? I što bi,
gospodo, srpski dimnjak u Srbiji bio više srpski nego srpski dimnjak u
Austriji, pa čak i Tunguziji, ako Srbima pripada? I zar među Slovanjci,
ako ćemo po glavi, a ne guzici, nije više srpski nego u Srbiji, gde je i
ovako srpski?…
– Ti si još jutros znao da će moj predlog biti odbijen, je li tako, otac?
Još noćas, dok si Projekat čitao, odlučio si da od fabrika u Turjaku nema
ništa?
Stefan ne čuje odgovor, jer mu ga ne daje otac, već član
zaupokojenog simeonskog odbora i veletrgovac beogradski Simeon
Hadžija. Za ovu priliku narodnim jezikom govori. Na kocki je besmrtna
duša Njegovana, ne sme dopustiti da ostane neshvaćen. Kaže stoga da je
naturalno da od fabrika u Turjaku nema ništa. Zar oni Srbima nisu
postali samo da bi se gubertovanja spasli? Da bi se okanuli ahasferskog
potucanja bez korena, doma i praga? Zar njegov unuk Stefan ne zna šta
znači svoj sopstveni prag nemati, uvek u kvartiru nečijem pasažerski
stajati, svakog časa bežanijske ponjave svijati?… Srpska industrija, kaže
g. Generalni, biće uništena ili značajno za produkciju onesposobljena. U
novoj, ujedinjenoj državi, u konkurenciji s netaknutom i ratnim
porudžbinama unapređenom industrijom Kroacije i Slovenije, neće ona
imati nikakve šanse. Pa zar Firma Simeon Njegovan & Sin & Komp.

313
preferira da ovde bude uništena nego da tamo ostane čitava i za
konkurenciju posleratnu pripravljena? I zar baš u nacionalnom interesu
nije da se ovim kamuflažnim preseljenjem bar deo srpske privredne
moći sačuva?… A on, Simeon Hadžija, kaže – kakve li naopake
dijalektike? Kakva je to grešna ideja o ratu kao preduslovu nekog
budućeg blaženog života? O industriji koja se diže na zgrušanoj krvi
ljudi? Privreda je duhovna i moralna tvorevina već i time što je od Boga,
s božjim dopuštenjem nastala. I njeni motivi, i njeni ciljevi, i njena
sredstva moraju biti moralni, inače nam profit neće biti blaženi život,
nego muka, nesreća, kazna…
– Da je moj Projekat na glasanju propao zato što si ti bio protivu
njega, to je svima jasno. Meni jedino nije jasno zašto si protiv, šta ti imaš
protivu njega?
Šta on protivu Projekta ima? On lično nema ništa – tipote. Ni
natprosečan, a kamoli prosečan konj ne može protivu ljudskih planova
imati ništa. Ima li čovek nešto protivu planova po kojima mravi uređuju
mravinjake? Nema. Njega se uređenje mravlje zajednice ne tiče. Nije ni
za, ni protiv. Ine adiaforos – ravnodušan je. (Ukoliko mravinjak nije
podignut u njegovom ružičnjaku, naravno. Tada ga jednostavno
prekopa.) Ima li čovek kategorično mišljenje o tako značajnim stvarima
u konjskom životu kao što je ukus trave sa ovog ili onog pašnjaka?
Simeon ne misli da se on u tom pogledu ikada opredelio. Da se on
stvarno opredelio u većini dilema koje ga okružuju. Jedva da ima
sumnjiv pragmatični odgovor na ono nekoliko pitanja od kojih mu život
neposredno zavisi. Neku predstavu ima jedva o nekoliko beznačajnih
šrafova u zamršenoj i tajanstvenoj mašineriji svoje sudbine. Sve mu je
ostalo, ako ne baš ravnodušno, onda, svakako, neshvatljivo. Što bi se
onda od jednog konja više zahtevalo? Konj, razume se, energično može
biti protivu upotrebe biča, da ga izgladnjuju, premaraju, rđavo
potkivaju, može zlehuditi na kišu, ciču, žegu, oštre strmine, tvrd đem,
muve mu dosta jada zadaju, i uopšte ima prilično važnih stvari o kojima
konj mora da misli i zauzme neki stav. Ali zašto bi imao interesovanja za
anilinske boje? Šta se njega tiče anilin? I hoće li se ili neće raspasti
Habzburška monarhija. Ne osporava, razume se, da bi to pod izvesnim
uslovima mogao biti i konjski problem. Ali austrijskih, ne srpskih konja.
I to ne svih. Možda samo carsko-kraljevskih atova iz dvorskih štala, koji
će u tom slomu izgubiti privilegije, kao što su ih Njagoi izgubili
proglašenjem srpske autonomije i raspadom Turske imperije. Ali to ne
može bit predmet ozbiljne brige građanskih i seljačkih konja kojima je u
svim zemljama jednako. I sad kako, s obzirom na vitalne konjske

314
interese, odgovoriti da li je on za turjački projekat koji se zasniva na
pretpostavci ujedinjenija Južnih Slovena? Vidi li Srbiju od Budima do
Soluna kao kum Garašanin, ili je ona dobra za njega ma zahvatala samo
koliko kratkovidim konjskim očima može da osmotri – od ušća Save u
Dunav do avalskih gradina?
– Kada bih ti rekao da lično nemam ništa protivu tvog Projekta –
kaže Simeon – da li bi mi verovao?
– Naravno da ne bih.
– Ja ti upravo to kažem.
– Nudiš mi mesto poštenog odgovora opet svoje čuvene mekike?
– Kažem ti da nisam protivu Projekta…
A ko bi pametan bio, veli u nevidljivi zapisnik član simeonskog
Upravog odbora i mastur Simeon Moshopolit, kerameus – grnčar
moskopoljski? Ko bi pametan odustao od pravljenja novih boja? Ako bi
mu se pružila prilika? Njemu se, nažalost, nikad nije pružila. Boje su
ispod glazure njegovih krčaga i kratera uvek bile iste. Način
proizvođenja boja čuvao se kao najveća trgovačka tajna. Čak mu ni stari
grčki zapisi o tome ništa nisu hteli da kažu. Suknarski, bojadžijski,
grnčarski, svi cehovi koji su od boja zavisili, upotrebljavali su one koje
su još Mesopotamci pronašli i otada se ništa nije izmenilo. Čak su se i
bogovi, koji su na postojanosti zasnivali svoj autoritet, promenili, samo
su boje ostajale iste. Neumerena s farbom kojom je prešminkana, priroda
je prema čoveku umetniku bila škrta. Malo mu je svojih tajni ustupila.
Ugalj ga je snabdevao crnom bojom. Šafran mu je mumije bojio
žućkastim bledilom. Indigo i alizarin su bili primorani da mu predadu
svoje egipatsko plavilo. Antički purpur otiman je od okeanskih školjki u
Crvenom moru. Kore izvesnog drveća bile su u tu svrhu takođe ceđene.
A neke bube predstavljale su male pokretne magaze skerleta. Ali to su
bile boje koje su uglavnom služile suknarstvu, farbanju tkanina i
slikarima. Grnčarstvu su od male koristi bile. Premazane preko glinenih
ćupova, one su na visokoj temperaturi peći gorele. Nisu bile ničemu čak
i da nije bilo pečenja. Prirodna postojanost na vlagu i toplotu bila im je
neznatna. Živa priroda je bila ljubomorna na umetnost koja je
pokušavala da je podražava, pa i nadmaši. Mrtva priroda nije bila kadra
da se brani i ona je Simeona snabdevala sa ono nekoliko ruda kojima se
njegova umetnost još od pamtiveka služila. Najpre, i sama glina je svoju
boju imala. Tome se pridružilo i olovo sa mrtvačkim olovnim bledilom.
Antimon se postarao za jasnožutu boju, kobalt za plavu, mangan je bojio
ilovaču nijansama purpura od svetlog do ugasitog, skoro smeđeg. Bakar
se brinuo da Simeon ima mogućnosti za plavkastocrvene i zelenkaste

315
crteže, a gvožđe mu je poklanjalo oranžcrvenkastu nijansu svoje
plemenite rude. On se nije žalio, mada je bio siguran da se od njega još
mnoge mogućnosti bojenja kriju. Najveća briga, međutim, nije mu bila
surova ograničenost samih boja, već nesposobnost da im osigura
postojanost. Nikada nije znao kako će se ova ili ona zaliha boje na
temperaturi peći ponašati. Ponekad su, usled nečistoće, pod glazurom
izgledale drukčije nego u kablićima. Nije mogao predvideti ni njihovo
ponašanje u susretu sa neprijateljskim svetom izvan radionice. Žestoko
sunce, vlaga, nagle promene temperature često su razarali njegov rad.
Sve je zavisilo od slučaja i sreće. A sada, njegov mu potomak Stefan nudi
ne samo nebrojene nove boje, već i takve kojima će veštački sastav
obezbediti trajnost. A s njima i trajnost njegovoj umetnosti. Zar ima
majstora grnčara koji bi se tome usprotivio? Ijednog grnčara Simeona
koji bi protivu turjačkih radionica glasao?
– Ali – dodaje Simeon – nisam ni za njega.
Upravo je to ono što i njegov sin Kir Simeon Njegovan, član
simeonskog Upravnog odbora i veleindustrijalac beogradski, o Projektu
svog brata misli. On nalazi da je mračna poslovna kombinacija Stefanova
i nacionalna i moralna izdaja. Jer, ako on ne samo ne sumnja u
neizbežnost rata sa Austrijom već ni u neprijateljsku okupaciju Srbije,
onda je to defetizam, subverzivno neverovanje u istorijsku misiju
srpskog naciona i njegove ratničke sposobnosti, i premda kažnjivo sa
stanovišta državnog morala, sa ljudskog se još i može braniti kao
pomalo nastran pacifizam. Ali, ako on, pa ma i u kontekstu jedne
neumerene polemike, drsko priznaje da se na toj okupaciji i zasniva
njegov plan, da je porobljavanje srpskog naroda i uništenje njegovih
dobara bitan preduslov za njegovu realizaciju, onda za tako nešto nema
izvinjenja i nema odgovora osim odlučnog: NE!
I tako je sada Simeon, u duši, u intimnom simeonskom odboru, kao
i u svakom drugom, uostalom, imao nejasnu i zamršenu situaciju. Lupus
i Moshopolit su bili odlučno za Stefanov projekat. Hadžija i sin Simeon –
protivu. Odluka je počivala na Simeonu Grku, jer on, tekući Simeon, kao
konj nije o svemu tome imao nikakvo mišljenje. I u tom je ležala sva
nevolja te nevidljive duševne sednice. Pradedina beseda je, po običaju,
bila toliko neodređena i zakukuljena – ni crno ni belo, ni mavro ni aspro –
da se, zasad, sa pouzdanošću nije moglo zaključiti da li je Grk za
Projekat ili protivu njega. Ispalo je da je odgovor Stefanu, kojim je
prikazao ličnu nedoumicu, zapisnički verno odrazio glasanje Simeona u
njemu.
– Ne. Nisam ni za. Ni za, ni protiv.

316
 – Za šta si onda, dođavola?
– Kakvog to ima značaja? – mrmlja Simeon. – Odbor je doneo
odluku.
– Glasao je protivu mog Projekta?
– Čuo si ljude.
– A ti za?
– Čuo si i mene.
– Onda ja ne vidim da je to odluka doneta onako kako se u tom
Odboru odluke već godinama donose. U izvesnom smisiu, bar u odnosu
na običaje, ona je neregularna.
– Kako neregularna ako iza nje stoji većina glasova?
– Ne stoji i većina akcija.
– To nije bila skupština akcionara. Procedura se mora poštovati.
– Bez obzira što se toliko puta kršila?
– Ja ne znam da se ona kršila. Bilo je, doduše, ponovljenih sednica i
novih glasanja, ljudi su menjali mišljenja, ali uvek u okviru
proceduralnih pravila.
– Ono što si sa odbornicima razgovarao između sednice na kojoj su
glasali NE i sednice na kojoj će glasati DA, to, naravno, nikakvom
procedurom, osim procedurom mita i ucene, nije bilo obuhvaćeno?
– Napravili smo pauzu da se dogovorimo, a ne vređamo.
– U redu. Dogovorimo se. Nađi neki tehnički izgovor, poništi
glasanje i…
– Ja ti diigise? – To ne dolazi u obzir!
– Zašto da ne? Zato što si i sam protiv Projekta?
– Rekao sam ti da nisam ni protiv ni za.
– Znači li to da ti povodom ishoda glasanja nemaš nameru ništa da
preduzmeš?
– Ne. Ne nameravam ništa da preduzmem.
– Onda ću preduzeti ja.
– Šta ćeš preduzeti?
– Podneću ostavku.
Iznenada, bez upozorenja, konjska koža, taj oklop oko Simeonove
građanske misli, počinje da se topi. Kao da je od voska kome su naglo
približili plamen. Ton ifini o ijos. – Napušta ga sin. Najpre je to učinio
Simeon. Sada ga i Stefan ostavlja. Simeon, vezan trgovačkim
prokletstvom imena, otišao je samo prividno. Otišao je da se pridruži
ostalim Simeonima koji su, kao neprilikama skoljena vlada, dan i noć u
njemu, Gazdi, zasedali. Ali ovaj, Stefan, zaista odlazi. Za njega pod tim
imenom u simeonskom vampirskom veću nema fotelje.

317
 – Da li je tebi poznato da, prema 617. paragrafu našeg Građanskog
zakonika, član Upravnog odbora koji napušta društvo i daje ostavku u
nevreme odgovara za štetu koja bi po društvo njegovim povlačenjem
nastala?
– Je li to pretnja, otac?
– Pretnja? Teosfilaksi! Samo obaveštenje koje ti može biti od koristi
dok o ostavci razmišljaš.
– Onda dopusti da i ja tebe obavestim o 37. i 79. članu Zakona o
akcionarskim društvima Kraljevine Srbije iz 1896, sa izmenama i
dopunama iz 1898, po kome imam prava da iniciram sazivanje
akcionarskog zbora ako se bilansom pokaže da je izgubljena polovina
društvene glavnice i da je rezervni fond za njeno popunjavanje iscrpen!
Ako ne podnesem ostavku, ja po savesti i službenoj dužnosti moram
predložiti saziv zbora.
Samo bi mi još to falilo, misli Simeon. Taj skilos, taj porkopulos, ne
preza ni od ucene! S njim se đavolski oprezan mora biti, naročito dok je
u tom lupusovskom stanju.
– U redu, sine, povlačiš se iz Upravnog odbora, ali generalni
direktor je po našem statutu njegov član po funkciji, a ne po izboru.
– Povlačim se i sa položaja generalnog direktora.
Simeon je zgranut. Nije mislio da će Stefan tako daleko da ide. Nije
se za ovo pripremio. Ni on niti ijedan Simeon u njemu. Tako nešto u
njihovom dugogodišnjem trgovačkom iskustvu jednostavno nije
postojalo.
– Tina skoro ehi afio? – Šta sad to znači?
– Znači da iz Firme izuzimam sav svoj kapital.
– Ali zašto, ma ton teon?
– Zato što ga u tvojoj Firmi ne smatram dovoljno obezbeđenim. Ja
nisam toliko bogat kao ti da mogu još dugo podnositi gubitak na koji me
prisiljava neznalačka politika tvog Upravnog odbora. Prodaću svoje
akcije na Berzi i…
– Upropastiti me! Afta esi telis! – To ti hoćeš! Da oboriš cene mojim
deonicama, da izazoveš nepoverenje javnosti prema Firmi, i da mi
fabriku boja pod stečaj dovedeš. Šta misliš, šta će drugi akcionari sa
svojim papirima uraditi kad čuju da ih prodaje čak i njihov generalni
direktor?
– To se mene ne tiče. Den me afora. Den me pirazi.
– Znaš li ti da je takav postupak, ako se dokaže, kažnjiv po zakonu?
– Ako se dokaže. U jednoj patrijarhalnoj sredini ne verujem da ima
mnogo advokata koji bi sinu mogli dokazati da radi protivu interesa

318
sopstvenog oca.
– Den ksero. To je pravno pitanje.
– Pustimo onda da ga pravnici i rešavaju.
Simeon ispitivački posmatra sina.
– Ne misliš se, valjda, sa mnom i parničiti?
– Ne.
– Haris to teo!
– Osim ako budem morao.
– Treba da se konsultujemo sa Georgijem. To nije tako prosta stvar.
– Zašto baš s njim?
– On je porodični advokat.
– Ali ja više neću biti član porodice.
Oime!, misli Simeon, toga si se i plašio. Ne razara se samo glavnica.
Razara se i porodica za koju se ona čuva. A čemu glavnica ako nema
familije da za nju profit odbacuje?
– Fliaris ja ti drama, ma ton teon? Kako to, nećeš više biti član
porodice?
– Lepo. Ako ne budem član Firme, ne vidim kako da ostanem član
porodice?
– Kakav je to sad govor? Porodica nije Firma.
– Kod nas jeste. Kod Njegovana je porodica Firma, otac. Čovek se,
razume se, kao pokojni Kirilo, nije morao baviti trgovinom – pa ipak da
u porodici ostane. Ali oni koji se bave, moraju ili u Firmi biti ili njoj
konkurisati. A budući da se sopstvenoj porodici ne može konkurisati,
čovek koji je na to prinuđen mora da je napusti. Stati na pola puta nema
svrhe. Stajati tamo gde sa svojom bankom stoji Kleont, nije za mene…
– Šta fali Kleontu? Svi mi kod Kleonta držimo svoj novac.
– O tome i govorim.
– O čemu?
– Da si ti tim ulaganjem od Kleontove banke napravio porodičnu, i
da si ga na mala vrata ponovo u Firmu uvukao. Jednostavno si kupio za
iste pare mesto u njegovom Upravnom odboru i njegovu poslovnu
slobodu.
– Ja Kleonta ni u čemu ne ograničavam.
– Ne? Onda će Kleont bez ikakvih poteškoća i mome preduzeću
odobriti zajam?
– Pos ohi? – Što da ne. Ako ponudiš dobre uslove.
– Uprkos tome što proizvodim boje?
Simeonu se čini da ne čuje dobro.
– Kirie imon! Nećeš, valjda, boje proizvoditi?

319
 – Dabome da hoću. To je moj fah. Hemijska industrija ima
budućnost. Ako se ti nadaš da ćeš još dugo imati monopol, ljuto se
varaš. Zalogaj je, otac, za jedna usta suviše krupan. Ovo nije Kapetan
Mišino vreme da se čitava područja srpske ekonomije pod arendu
uzimaju!…
Simeon traži reči. Nalazi najposle neki polovičan dvoglas između
prijateljskog porodičnog ubeđivanja i suve poslovne pretnje:
– Slušaj, Stefane – veli – ne želim da te ni obeshrabrujem ni da ti
izlišne poteškoće pravim. Ionako ćeš ih i bez mene dovoljno imati.
Fundiranje nove industrije đavolski je posao ma sa koje ga strane uzeo.
Nemam, uostalom, šta da ti pričam. Ovu smo fabriku zajedno podigli…
Nisam od tvoje ostavke pitanje pravio. I o obeštećenju sam spreman da
razgovaram… Ali ne možeš od mene očekivati da mirno posmatram
kako se na tržištu, gde je i moja proizvodnja suvišna, podiže nova
fabrika…
– Što, ako sam te dobro razumeo, znači da se meni onaj kredit neće
odobriti?
– Pa ne mogu ja, valjda, vlastitim novcem finansirati svoj bankrot?
– Ja sam mislio da je banka Kleontova. Da je moj uvaženi brat
poslovno slobodan…
– Ostavi me besposlica! Niko na ovom svetu nije slobodan! Ni
poslovno, ni neposlovno! Kad bih ja zaista bio slobodan, prvo bih se
otarasio konkurencije…
– Ja sam ti upravo to ponudio. Da se otarasiš moje konkurencije. Ali
ti si me odbio.
– Upravni odbor te odbio.
– Naravno. Zaboravio sam. Ni kredite mi nećeš ti odbiti. Neće mi ih
odobriti Kleontov Upravni odbor.
– Nije muka samo u kreditima. Kako ćeš sa sirovinama? I sam znaš
koliko u sirovinama oskudevamo.
– Slovenci ne oskudevaju.
– Otkud ti to znaš?
Simeon shvata. Prošle godine Stefan nije išao u Beč na industrijsku
izložbu. Išao je u Ljubljanu.
– Ti si se s Turjaškima već dogovorio? Iza leđa Upravnog odbora, ti
si s njima neovlašćen pregovarao?
– Ja sam s Jakovom Baltazarom i njegovim sinom samo načelno
razgovarao. Ali moram reći da su oni pokazali više interesovanja i više
pameti od tvog Upravnog odbora.
– Ne čudim se. Tom je Jakovu Baltazaru jugoslovenska ideja

320
pomutila i pamet i interes.
– U svakom slučaju, ja imam njihov pristanak.
Simeon načinje drugu stranu Stefanovog otpora.
– Slušaj, sine, što se ti ne maneš te sumnjive rabote sa Slovencima?
Što ne ostaneš u Beogradu i ne kreneš nešto sa mašinama? Svi kažu da je
u njima industrijska budućnost.
– Eftiaristo. Doći će i one na red. Sad me interesuju boje.
– Nećeš ti boje! Ti hoćeš rat sa mnom! Rat s rođenim ocem!
– Ne sa ocem, nego sa konkurencijom. Meni nećeš smetati ti.
Smetaće mi tvoja proizvodnja boja… Sve se to, međutim, može izbeći i
sporazumno urediti…
– Trebalo je tako od poćetka govoriti, a ne odmah se za kamu
hvatati. Šta predlažeš?
– Da se ti povučeš iz hemijske industrije i probaš sa mašinama.
– Ti si lud! – Trelos antropos.
– Zašto? Svi kažu da je u njima industrijska budućnost!
– Kakav je to pasji način? To je bezobrazluk! Još nemaš ni cente boje
na lageru, ni lager još nemaš, imaš samo mrtav kapital i osionost, o
nepoštovanju oca da i ne govorimo, a očekuješ da se toj tvojoj
somnambulnoj tvorevini s puta ukloni jedna uvedena, renomirana
fabrika?
– Bila je to samo jedna opšta ideja. Ja imam i neke druge planove u
glavi.
– Ako su kao pređašnji i ako ne uzimaju u obzir da ovde
razgovaraju sin i otac, a ne krvni neprijatelji, bolje mi ih i ne saopštavaj!
– Slušaj, otac, o poslu se samo poslovno može govoriti. To je jedan
od tvojih nauka koji sam ja i te kako dobro naučio. Često i na sopstvenoj
koži.
– Nikad se ni na šta nisi žalio.
– To je drugi nauk iz simeonske škole. Ne žalim se ni sad. Samo
razgovaram. Kao poslovan čovek s poslovnim čovekom. Jer, ako sada
kao poslovni ljudi ne razgovaramo, doći će između nas do trgovačkog
preganjanja, posle koga ni oni privatni, porodični razgovori neće više
biti mogući. Zašto se onda ne bismo nagodili?
– I ja sam za nagodbu.
– Pitanje je samo pod kakvim uslovima.
– Ti mulume. – Razgovaraćemo i o tome.
– Pa tu jedva da ima šta da se razgovara. Uslovi mogu biti samo
moji.
– Osim, dabome, grčke nadmenosti, čime to mladi gospodin

321
raspolaže da postavlja ultimatume jednom Gazda Simeonu Njegovanu?
Pitanje je bilo retorsko. Simeon je dobro znao čime Stefan raspolaže.
Simeonovim samrtnim strahom od čaršijskog skandala, gubitka kredita
u javnosti, koroziranja društvene glavnice, od gubitaka na tržištu usled
nemilosrdne konkurencije i još opasnijeg gubitka poslovnog
monopolističkog komoditeta, pa čak i Simeonovim stvarnim ubeđenjem
da je njegov sin zaista najpodesnija ličnost za vođenje njegove industrije.
– Meni je sasvim dovoljno što raspolažem jednim zdravim
projektom.
– Me ti shedio? – Kakvim projektom? Projekt je odbačen. Mi smo ga
odbacili sa devet prema tri glasa! – viče Simeon. – On više ne postoji!
– Za tvoju Firmu ne postoji, to je istina, ali za nekog pametnijeg
može postojati. Recimo, za Arona Almulija od Firme Almuli &Almuli &
Komp. – Tutkalo, lakovi, firnajz i mineralne boje.
Simeon zuri u sina. Ušima da veruje ne može. Ostavku je mirno
primio. Razume on mladost. Čovek je povređen. Zamisao mu je, zbilja,
bila sjajna. One cincarske Goge, međutim… Moraju se povući
konzekvence i iz vlastitih osećanja, inače će se izgubiti samopoštovanje.
A samopoštovanje je u trgovini osnovni kapital. I Simeon bi tako
postupio. Primio je, mada teže, i ideju da Stefan uđe u samostalnu
proizvodnju boja. Znao je da će se sve to jednog lepog dana završiti
porodičnom fuzijom. Kao što je bilo s Kleontom. Pa čak i s njegovim
unucima. Svi su oni, svaki u svoje vreme, pokušavali da se iz Firme
iščupaju i svi su se, ranije ili kasnije, u njen majčinski mandri vratili.
Firma je bila jača. Bila je jača i od Simeona. Zajedno sa ostalim
Simeonima, on je nju stvorio, i samo u tom ograničenom smislu,
fundatora i korisnika, on je bio njen vlasnik. U svemu ostalom ona je
vladala njime. Živela je svoj život, kome je simeonski bio sasvim
podređen. Ona je čak i u većoj meri bila njihov vlasnik nego što su
Simeoni bili njen. Njihova vlast nad Firmom bila je sada više istorijska,
dok je ona praktično i nemilosrdno tiranisala njihove misli, postupke,
osećanja, sve čime su se oni od životinja razlikovali. Ona je postala bitan
uslov njihove čovečnosti. Kao bestrastan Moloh proždirala je sve njihove
besmislene pobune i, ma kud utekli, vraćala ih, poput žrtava kartaškah
trgovačkih bogosluženja, u svoje goruće ždrelo. Uprezala u svoje zlatne
kočije. Simeon se od nje ni bekstvom u konjsku firmu nije mogao
odbraniti. Kad ga je kao polukonja suprotstavila ljudskoj Stefanovoj
pobuni, konjska ravnodušnost je uzmakla pred interesima Firme i
Simeon je za celo vreme pregovora sa sinom činio ono čega bi se i
najpripitomljeniji konj stideo. Mogao je on da se izuzme, da kaže da se

322
Stefanu suprotstavljaju oni drugi Simeoni u njemu, na isto bi izlazilo. Jer
upravo su oni bili ta Firma. Svi ti pomrli a neupokojeni Simeoni čija se
žudnja za sticanjem i posedovanjem apstrahovala, samostalila i u punoj
simeonskoj koncentraciji stekla potpunu kontrolu nad sobom. Energija
se izjednačila s materijom, ideja s robom. I tu se ništa nije moglo. Novo
božanstvo, nepoznato i nevidljivo, nije se više moglo privoleti ni na
kakvu poslušnost i ograničenje. Da je, dakle, u tom smislu Stefan
nameravao iz Firme da iziđe (kao što je on u konju tražio spas), Simeon
ne bi brinuo. Vratio bi se kad-tad u mandri. Ali Stefan je bio pametniji.
Znao je da se od trbuha jednog Moloha čovek može sačuvati samo ako
utočište potraži u trbuhu nekog drugog. Od jedne Firme, ako se pod
protekciju konkurentske stavi. I što je najgore, nije to bila ma koja Firma.
Bili su to Almulijevi, Čifuti, sa kojima je omraza brižljivo bila uzgajana
još od Miloševih vremena.
– Onaj porkopulos Aron Almuli nikad neće pristati da bude u
kompaniji s jednim Njegovanom. Pre bi se sojedinio sa svinjskim
izmetom!
– Tako se otprilike g. Almuli i izvoleo izraziti kada sam mu, pre
nekoliko dana, sa ovom temom pristupio.
– Pa ti si onda s tim jevrejskim altipamakom razgovarao pre nego
što je tvoja sopstvena Firma imala priliku da se odluči? Kakva su sad to
špekulantska posla?
– Nije li rečeno da samo budala ima jedan ražanj u vatri?
– Samo si se pred tim Almulijem ponižavao. Ne mogu ni da
zamislim.
– Priznajem da mi nije bilo lako.
– Nikome nije lako kada ga odbiju na taj način što ga porede sa
svinjskim izmetom.
– Pogrešno si me razumeo, otac. On me je uporedio sa svinjskim
izmetom, to je istina, ali me nije odbio.
Simeon ustaje. Pometen je. Ustaje iz učtivosti i Stefan.
– Ti ipate? – Šta kažeš? Kako te nije odbio? Zašto te nije odbio? Ja tog
čoveka ne razumem! Gde su tome oči? Zar jedna ugledna jevrejska
Firma da se sa svinjskim izmetom uortači? Mi smo cincarski – svinjski
izmet, zar nismo? Šta onda hoće s nama? Zar je taj sasvim poludeo?
– Pa čovek nije promenio mišljenje o nama, otac, samo poslovni
odnos.
Firma je sada bila ugrožena u svojoj primarnoj funkciji.
Protoplazmatičnim instinktom težila je ona da, parče po parče, upije u
sebe sveokolne žive tvorevine trgovine, kao što ameba, silom inicijalne

323
žderačke prirode, osmotično upija sve hranljive materije na svom
području močvare. S tom razlikom što se u težnji za sopstvenim
dovršenjem, apsolutom, Firma više nije ograničavala samo na tvari slične
sebi (druge kompanije i firme) več je, elefantijazično rastući, ždrala sve
do čega su njeni lepljivi pipci mogli da dopru. U njenom neumornom,
automatskom želucu koji je zapremao čitavo Firmino telo (jer osim
želuca i svesti o neophodnosti da vari, Firma ničim drugim i nije
raspolagala), u tom hermetičkom autoklavu za drobljenje, sitnjenje i
pretvaranje Sveta u Firmu, rastvarale su se ne samo konkurentske
industrije, trgovine, banke i špekulacije već i tvari za koje, u svom
simeonskom prapočetku, nije ni sanjala da bi je jednom mogle hraniti.
Pod razornom kiselinom špekulantskog duha i strasti za sticanjem,
ljudske su se i nacionalne sudbine preobražavale ovde u profit. U
hranljivom soku, koji Firmu nije snabdevao ničim drugim (dividende su
išle vlasnicima, Simeonima) sem novim apetitima, plutali su nesvareni
ostaci ministarskih fotelja, olupine tronova, pa čak i ljudske lobanje. Na
osećanju da je svet u kome proizvodi jedinstven, da će se samo
potpunim osmotičnim poistovećivanjem s njim, zamenom Sveta
Firmom, moći dovršiti, bio je sazdan njen životni nagon. Bez te bolesne,
neutažive gladi Firma bi se još odavno, još pod nekim ćepenkom Zereka,
ugušila u truleži nesvarene hrane. Hrana je, na sreću, usavršavala njenu
sposobnost varenja, a ova sposobnost uvećavala njen apetit. Što je više
jela, sve više je od gladi patila. Što je više gladovala, sve je više jela.
Monopol je postao jedini oblik u kome je mogla da živi i napreduje.
A sada je on bio ugrožen. Nova, mlada ameba s jednakim
proždrljivim svojstvima pretila je da naseli područje Firme.
I Simeon uze da ponovo sa sinom celu stvar pretrese.
Kad su posle jednog sata ustali da siđu na sednicu, opet su išli ruku
pod ruku. Simeon se levom oslanjao na sina, desnom o štap. Sporazum
je bio postignut. Osnovni kapital ostao neokrnjen. Opasnost od
konkurencije uklonjena. Porodica sačuvana. Svojim unionističkim
apetitima Firma je još jednom trijumfovala nad separatističkim težnjama
ostatka sveta. Sve je ispalo da ne može biti bolje. Pa ipak, Simeon nije
znao šta o svemu da misli. Da li je Firma zaista odnela pobedu? Nad
njim jeste. U to nema sumnje. Simeon zna i zašto. Prvi put je privatne
interese, čak još ni potpuno konjske, stavio iznad Firminih. Firma ga je
za kaznu ponizila. Poslužila se Stefanom da ga nauči pameti. Ali, da li je
porazila i Stefana? Jer svi uglavljeni uslovi bili su Stefanovi. Doduše,
Stefan ostaje u Firmi, i tako je krunski paragraf ugovora ipak bio u njenu
korist. Istovremeno stupa Stefan na put koji će ga jednom neizostavno

324
staviti na Firmino čelo. U tom smislu, dakle, moglo bi se reći da je Stefan
potčinio Firmu. Simeon je, međutim, u dubini srca lišenog konjske
zaštite znao da je to samo prividno. Pristankom Stefanovim da ostane,
Firma je postavila temelj buduće vlasti nad njim. Svi ostali uslovi bili su
sporedni. Kad Stefan bude preuzeo sve Simeonove poslove, i bude
mislio da je Firmu potčinio, biće to čas njenog trijumfa. To će biti svečani
trenutak u kome će ga ona, završivši varenje njegove slobode, izbaciti u
svet kao svoj čeoni pipak, dok će mizerni nesvarljivi ostaci njegovog
samopoštovanja, ličnog ukusa, prava na izbor, ceo njegov bolji život biti
izlučen tajno na onaj sporedni otvor koji se kod ljudi zove čmarom, a
kod Firme, bez imena, služi za odstranjivanje svega što ne donosi profit.

325
 STEFAN JUNIOR: Prestani, najlepše te molim, da sa mnom
razgovaraš kao sa vlasnikom JUB-a, jer ja sam samo njegov
opunomoćenik, ovlašćen da novčanu potporu tvom listu ponudim u oba
vida, kao sanacioni kredit preko Kleontove banke, koja manipuliše
našom novčanom rezervom, ili otkupom nove emisije akcija, u visini
vaših dugovanja…
MAKSIMILIJAN: Akcije ne dolaze u obzir. Već nam i udeo
Antonijeve grupe zadaje dovoljno brige.
STEFAN JUNIOR: Koliko ja vidim, ako brzo ne nađete neko
pokriće, vi ste bankrot.
MAKSIMILIJAN: Ja još nisam čuo da je ijedan vladin list
bankrotirao samo zato što nema para. Čak mu ni dobre ideje nisu
potrebne. Samo lepo podmazana rotacija. Da bi jedan vladin list
bankrotirao, mora najpre da bankrotira vlada…
STEFAN JUNIOR: Moj otac smatra da će i bankrotirati ako produži
s politikom koja ne uzima u obzir nacionalne interese…
MAKSIMILIJAN: Najpotpunije oličene u interesima Jugoslovanske
udružbe barv g. Stefana Njegovana… U redu. A šta ti misliš?
STEFAN JUNIOR: Ja sam ambasador. Ambasadori ne misle, nego
prenose mišljenje.
MAKSIMILIJAN: Imaš, valjda, neko mišljenje?
STEFAN JUNIOR: Imam. Da baš i niste toliko vladini koliko vam se
čini. Priča se da premijer i Teodor nisu u naročitoj ljubavi i da iz
dispozicionog fonda Predsedništva ništa ne dobijate.
MAKSIMILIJAN: Nači će se već neki drugi. Kad su u Srbiji i oni
bedni Crnogorci imali potplaćeni list, naći će se i za nas neki dispozicioni
fond.
STEFAN JUNIOR: Verovatno, nemački.
MAKSIMILIJAN: Oprosti, ko pita? Ti ili tvoj otac?
STEFAN JUNIOR: Uvek samo on.
MAKSIMILIJAN: Onda ču odgovarati kad se tvoj otac bude usudio
da me za obaveštenje lično zamoli. Nadam se, međutim, da me nije

326
pozvao u goste samo da me vređa. To je mogao i telefonski obaviti.
STEFAN JUNIOR: Ako vam sanacioni kredit više odgovara, on je
pripravan da i tu mogučnost razmotri.
MAKSIMILIJAN: To zavisi od roka vračanja. Koji rok imate u vidu?
STEFAN JUNIOR: Ne znam. Vrlo neodređen, verujem.
MAKSIMILIJAN: Šta pod tim podrazumevaš? Prema zakonu, dug
mora imati svoj rok.
STEFAN JUNIOR: Ako biste se vi pridržavali dogovora, on na
njemu ne bi insistirao.
MAKSIMILIJAN: Dakle, fiktivan zajam, ako sam dobro shvatio.
STEFAN JUNIOR: Dobro si GA shvatio.
MAKSIMILIJAN: Kakvo je sad to „treće“ lice?
STEFAN JUNIOR: Ja samo ispunjavam očev nalog.
MAKSIMILIJAN: Znači li to da ga ne odobravaš?
STEFAN JUNIOR: To znači ono što sam rekao.
MAKSIMILIJAN: Ja lično bih oberučke prihvatio predlog. U ovoj
finansijskoj situaciji, stvarno… Morao bih se, naravno, prethodno s
Teodorom konsultovati…
STEFAN JUNIOR: Otac će s njim razgovarati.
MAKSIMILIJAN: Tako? Familija se podelila. Otac je preuzeo vladu,
sin štampu… Bojim se, međutim, da od toga posla nema ništa.
STEFAN JUNIOR: Zašto? Sam si rekao…
MAKSIMILIJAN: Pogledaj… Da bih dobio vaše pare, ja moram
pokrenuti kampanju protivu infiltracije nemačkog kapitala u zemaljsku
ekonomiju i zalagati se za carinske barijere neomiljene kod vlade čiji je
član najuticajniji suvlasnik lista. Da bih tako nešto preduzeo, mora
najpre da se promeni politika vlade. A za to nikakvih izgleda nema.
Svaka vlada, bez obzira na boju, ako bi povela carinski rat sa zemljom
koja je već u stanju nacionalnog ludila, samo da bi tvom ocu sačuvala
fabrike, morala bi i sama biti savršeno luda.
STEFAN JUNIOR: Otac smatra da je zaštita nacionalne privrede
dužnost svake nacionalne vlade.
MAKSIMILIJAN: Izvesni teoretičari smatraju da je dužnost svake
nacionalne vlade u prvom redu da zaštiti naciju…
STEFAN JUNIOR: On smatra da se nacija od te privrede i sastoji.
MAKSIMILIJAN: Naročito od farbi za vrata i prozore.
STEFAN JUNIOR: I da je sve ostalo reklama za idiote.
MAKSIMILIJAN: Sme li se bar ovaj put znati šta ti misliš?
STEFAN JUNIOR: Ja mislim da je vreme da dobijem ozbiljan
odgovor na jedan ozbiljan poslovni predlog.

327
 MAKSIMILIJAN: Imaš, boga mu, neko svoje mišljenje?
STEFAN JUNIOR: Ako ga i imam, ono te se ne tiče.
MAKSIMILIJAN: Ja sam ga svejedno razumeo.
STEFAN JUNIOR: Sta si razumeo?
MAKSIMILIJAN: Razumeo sam da si ti za primanje uslova IG
Farbenindustrije, samo nemaš hrabrosti da to otvoreno kažeš. Stidiš se
nelojalnosti prema ocu, iako bi ga upravo samo takva nelojalnost mogla
izvući iz živog peska u koji je upao zato što je kasno shvatio da i nad
Simeonima ima Simeona… I najzad, otkuda znaš da je baš lojalnost ono
što Stefan od tebe stvarno očekuje?
STEFAN JUNIOR: Ja, dabome, ne znam kako je u tvojoj porodici, ali
u mojoj…
MAKSIMILIJAN: Možda on od tebe očekuje baš ono što njemu
ponos brani da učini? Da paktiraš s Nemcima i spaseš mu posed.
STEFAN JUNIOR: Ne bori se on za posed, nego za pravo da ga sam
stiče… Nijedan Simeon nikad ne bi odbio ponudu IG. Znaš li zašto?
MAKSIMILIJAN: Zato što nisu bili idioti kao tvoj otac,
pretpostavljam.
STEFAN JUNIOR: Zato što su do kraja ostali torbari. Bez obzira što
su gurbetovali dvesta godina. Oni nisu žudeli za moćima koje bogatstvo
omogućuje, nego za bogatstvom kao takvim.
MAKSIMILIJAN: Neka vrsta l’art pour l’art!
STEFAN JUNIOR: S tom razlikom što na blago koje hermetičan
umetnik stvara nijedan prosjak nije ljubomoran i neće dići revoluciju da
bi ga razumeo… Građanska klasa je išla od moći nad stvarima do moći
nad ljudima, od špekulacije robom do špekulacije dušama, od uzimanja
kamata na svoj novac od provizije do tuđe slobode… Stefan je sasvim
nastrano išao drugim putem…
MAKSIMILIJAN: Nije ni čudo kad imamo pretka koji se rodio za
prve vlade Miloša Obrenovića, počeo da umire u vreme marseljskog
atentata na Aleksandra Karađorđevića, a još je živ, i ja sam siguran da će
biti živ i kad nas budu sahranjivali…
STEFAN JUNIOR: To je zato što ima maštu. Život je stvar mašte.
Možda on više i nije živ, samo mašta da živi…
MAKSIMILIJAN: Emilija kaže da taj svakog dana pije svoj čaj. Ta
mašta mora zbilja biti nešto!
STEFAN JUNIOR: Ja mislim da to potiče od neke naopake
umetničke praosnove. Još od Moshopolita… Moj otac nije zaljubljen u
bogatstvo. On je zaljubljen u proces bogaćenja. Veličina poseda ne igra
nikakvu ulogu. On bi bio srećan i s jednom njivom ako bi svake godine

328
mogao da je pomeri bar za deset koraka. Mera pomeranja nije važna.
Važno je pomeranje. Čin. Posledice proširenja važne su samo ukoliko
omogućuju novo proširenje. Ne nov posed, nego novo zaposedanje. Veća
njiva potvrđuje da je proces akumulacije bio uspešan. Profit se oseća kao
završno sladostrašće u aktu bogaćenja.
MAKSIMILIJAN: U toj posedničkoj poeziji ja jedino ne razumem šta
njemu smetaju partneri, šta mu smeta IG?
STEFAN JUNIOR: Sa profitom koji bi imao u fuziji sa IG
Farbenindustrijom osećao bi se kao otac s detetom koje nije njegovo.
MAKSIMILIJAN: Ne znam šta da kažem. On je nesumnjivo lud, ali
mi imponuje.
STEFAN JUNIOR: Što je najgore, imponuje i meni. Utoliko će mi biti
neprijatnije da mu saopštim tvoje odbijanje.
MAKSIMILIJAN: Čemu žurba?
STEFAN JUNIOR: Noćas očekujemo opunomoćenike iz Berlina.
Otac mora znati na čemu je.
MAKSIMILIJAN: Koliko je, uostalom, on spreman da odvoji za
kupovinu savesti jednog od najuglednijih srpskih novinara?
STEFAN JUNIOR: Šta sad to znači?
MAKSIMILIJAN: Znači da razmišljam. A ja razmišljam samo kad
nemam para… Možda bi se u tom carinskom pitanju i moglo odstupiti
od ubeđenja ako bi suma bila ubedljivija od ubeđenja, i ako bismo,
naravno, uspeli da nagovorimo Teodora…
STEFAN JUNIOR: Slušaj, Maksime, odmah si mogao da mi kažeš da
si spreman na mito. Nismo se vazdan oko izgovora morali gnjaviti!
MAKSIMILIJAN: Znaš šta, Stefane, ti me silno podsećaš na nemačke
mirovne pregovarače, koji se ničega tako ne boje kao mogućnosti da se
njihovim zahtevima udovolji…

329
 Simeon je bio malko ošamućen kad je u nastavku sednice ustao da
objavi povlačenje iz Upravnog odbora hemijske industrije Firme Simeon
Njegovan & Sin & Komp. Žali, odluka je definitivna. Obaveze na drugim
stranama (prema svojim kopitarskim mogućnostima, mislio je radi
utehe), njegovi razgranati poslovi (od kojih ga je pretvaranje u konja
jedino stvarno interesovalo), opšta politika Firme, a i te poodmakle
godine, razume se. Gospoda će shvatiti. Mestimično neodobravanje
prima kao kompliment svome skromnom učešću u odborskom radu,
obilno nadoknađenom zadovoljstvom što je sarađivao s ljudima od
osobene mašte i inicijative. (Gusenicama, glistama, crvima akcionarskog
minoriteta.) Nada se, međutim, da će protesti ustupiti mesto opštem
odobravanju kad im bude saopštio toplu preporuku da na upražnjeni
položaj izaberu njegovog sina. On, zacelo, zna da je njegova želja tek od
trećerazredne važnosti u poređenju s očiglednim profesionalnim
sposobnostima g. Stefana Njegovana, još jednom sjajno posvedočenim
onim turjačkim projektom, prilično, inače, brzopleto odbačenim (a
naročito u odnosu na fakat da od ovog časa Stefan suvereno raspolaže
Simeonovim majoritetom akcija u fabrici). Nada se da ovu preporuku
niko neće osporiti.
I ne može, uostalom. Položaj je već zauzet. Uzimajući predujam od
glasanja, kao što nestrpljivi vladaoci otimaju krunu iz ruku emisara
crkve da bi se sami rukopoložili, Stefan je odmah po ulasku u salu seo
na Simeonovo mesto, a ovaj se povukao među zbunjene članove
Odbora. Uprkos tranzitnoj nedoumici, koju Georgije i Kleont začinju sa
nešto privatne gorčine, ovaj hladni, beskrvni puč prima Uprava mirno i
pasivno. Svoju kratku oproštajnu besedu može Simeon da završi bez
izlišnih komplikacija.
Pozivajući pravnog savetnika Odbora g. Georgija Njegovana da
odmah posle sednice preduzme korake za pravno regulisanje
novonastale situacije, on moli gospodu da s pažnjom saslušaju njegovog
sina, koji će im izneti svoje poglede na politiku fabrike (poglede koji će,
nema sumnje, uskoro, možda već i na ovoj sednici, postati opšti). Dodaje

330
da poslednji put prisustvuje sastanku. Kao privatno lice, takorekuć. Da
odlaskom ne bi remetio dnevni red i radni ritam Odbora. (A onda fije,
odlazi, Simeone! File, fere, fage, fije! – Prijatelju, donesi, jedi pa idi!)
A taj je ritam zbilja nov. Od trenutka kada se Stefan digao da govori,
sednica teče brzinom koja se u ovom Upravnom odboru ne pamti još od
vremena velikih tarifnih štrajkova. Simeon se uvek trudio da sednicama
da ton lenjog prepodnevnog prijateljskog ćaskanja. To je bio njegov
način da ublaži osećanje savršene izlišnosti kod članova pred odlukama
koje su već donete u Gazdinom kabinetu. Bio je to, u stvari,
modernizovan zemunski Divan Simeona Grka. Srkutala se kafa, mirisao
francuski konjak iz vrhom svedenih kristalnih kupa, oduvavao se lenj
duvanski dim put prozora i trampile intrige sa beogradskih večernjih
posela. Jedino nije bilo žubora šedrvana. Na ulici se rasprskavala
kaldrma pod udarom prvih srpskih pneumatičnih bušilica. Najednom je
svega toga nestalo. Tu su, razume se, ista lica, iste poluispijene čaše, isti
talog turske kafe, isti ustajao vazduh. Tu je i bušilica. Samo je više niko
ne čuje. Čuje se samo odsečan, poslovan glas novog predsednika
Uprave:
On nema nameru da gospodu zadržava plaćanjem tributa
opšteznanoj poslovnoj veličini svoga oca, koji, doduše, napušta ovaj
Odbor, ali kao univerzalni vlasnik Firme Njegovan zadržava sva prava u
njemu. (Ne lično, razume se, već preko njega, Stefana.)… Gospodin
Georgije Njegovan će već sutra otputovati u Ljubljanu i na bazi
preliminarnih razgovora, koje je on, Stefan, već vodio, otvoriti zvanične
pregovore sa Firmom Turjaški… Pregovore o fuziji, naravno. Zar g.
Petronijević nije bio prisutan?… Šta je kazao g. viceprezident? Da se o
Projektu glasalo i da je on odbijen?… On, prezident, ne bi tako
pravolinijski tumačio situaciju. Po njemu je izvršeno tek izvesno
sondiranje mišljenja. Ili on greši? Biće, međutim, da ne greši, jer ga, kako
vidi, niko osim g. Petronijevića ne ispravlja. Gospodin Petronijević mora
poštovati demokratski princip većine po kome ovaj Odbor radi.
Međutim, iz poštovanja prema g. Petronijeviću, on će Projekat ponovo
na glasanje staviti… Gospodin Nedić? – Da!… Gospodin Jovanović? –
Da!… Gospodin Terzić? – Da!… Gospodin Zajc? – Da!… Gospodin
Lukman? – Da!… Gospoda Stefan, Georgije i Kleont Njegovan? – Da!…
Gospodin Petronijević? – Ne!… Želi li i g. Simeon Njegovan da glasa?
Strogo uzev, naravno, on na to više nema prava, ali po sebi se razume da
može… Ne želi. Dobro. Predlog o fuziji s Firmom Turjaški i podizanju
industrije boja u Turjaku kraj Ljubljane usvojen je sa osam prema
jednom glasu… Gospodin Petronijević opet ima primedbu? Kakve je sad

331
prirode primedba g. Petronijevića? On smatra da je procedura
neregularna? On, naime, ne priznaje ovo drugo glasanje? Samo prvo?…
Da li se Odbor slaže sag. Petronijevićem? Ne slaže se… Stefan tome
nema šta da doda. Razlika u sudu je očigledna. Konzekvence moraju biti
povučene. Firma je u krizi. Nema se vremena za proceduralna natezanja.
Ukratko, on nudi svoju ostavku.
Ostavka se odbija uz jedan odobravajući glas. To je glas g.
Petronijevića, koji odmah zatim i sam nudi ostavku. Njegova se,
međutim, prihvata. Jednoglasno. Stefan zahvaljuje bivšem
viceprezidentu na uslugama Firmi i moli ga da napusti sednicu kako bi
Odbor mogao da nastavi s radom u svom regularnom sastavu.
Gospodin Petronijević gleda u Simeona. Simeon ga ne vidi. Ponovo je u
toku preobražaj. Nastoji da nadoknadi vreme izgubljeno u besmislenim
ljudskim poslovima. Gospodin Petronijević želi da ga ponovo u njih
uvuče. Bespomoćno širi ruke. Izgleda da bi opet nešto da izjavi. Da post
festum debatuje. Međutim, ovo nije simeonski Divan na kome nijedna
stvar nikada nije konačna i nijedna odluka takva da se dugim
pregovorima i cenjkanjima ne može izmeniti. Ovo je Stefanov Divan, na
kome se malo i brzo govori, a mnogo i dugo radi. Za debate se nema
vremena. Gospodina Petronijevića uzima pod ruku sekretar g. Evgenije.
Gospodin Petronijević može da nastavi debatu sa svojim penzionerskim
ispisnicima u parku. Sa suzom u oku, zalud nastojeći da privuče
Simeonov konjski rasejan pogled, on odlazi u očiglednoj nameri da to i
učini. Članovi Uprave, sa Stefanom na čelu, iz poštovanja ustaju. Svoj
zlatni sat s poveljom dobiće g. Petronijević preko pošte. Nema ništa da
brine. U međuvremenu, sednica se nastavlja, a zatim zaključuje pozivom
na zajednički ručak, kome se samo Simeon ne odaziva. Otkako se digao
da objavi povlačenje nije prošlo ni deset minuta.
Simeon je nejasno svestan da je počela nova era. Era trke Njegovana
sa časovnikom. Posle istočnjačke sporosti u kojoj se Firma gradila
postupno, proračunato, temeljno, PAN METRON ARISTON, kao što
proždrljive rotifere zidaju svoje podvodne dvorce preradom leševa
ubijenih neprijatelja, došla je era merenja uspeha na sat. Doba gurbeta u
kome su godine danima bile zamenjene. I ni deset minuta nije trajala, a
Simeon je već, u roditeljskom ponosu zbog Stefanove prometejske
efikasnosti i bezobzirnosti, morao da prizna svoj poraz. Sve dok se za
ljude i najmanje bude brinuo, ovaploćenje u konja biće nemoguće. Kad
god bi preobražaj počeo, u toku je bila neka važna ljudska situacija u
kojoj je neizostavno valjalo učestvovati. Umesto da se za transformaciju
u konja bori, on bi je snagom volje morao sustizati, u nadi da će joj se

332
posle obavljanja ljudske misije opet moći predati. U međuvremenu,
prilike bi nestalo. Inicijacija je istrošena. I on bi ostao čovek sve do neke
druge ljudske situacije.
Klopka je savršena. Simeon naslućuje njen grozni mehanizam u
strahu da se ne okonjoše pre nego što reši neki ljudski problem tamo gde
ga se ništa nije smelo ticati (den me pirazi, den me afora) i gde bi morao
žudeti da se okonjoše bez obzira na sve okolnosti. Nije to bio ni duševni
ni čulni povod koji je dovodio do preobražaja, nego nesnošljiva ljudska
situacija, i to baš zato što je iznuđivala njegovo angažovanje. Bežao je u
konja da bi izbegao obavezama čoveka, ali mu simeonska nasleđena
potreba da im uvek odgovori nikad nije dopuštala da zaista i pobegne.
Držala ga je na kentaurskoj granici trgovca i zveri. Zaista, zaista je bila
tanka i neotporna koža konjske ravnodušnosti u koju je s vremena na
vreme zašivao svoju divlju ljudsku taštinu.

333
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Zamisli ti, molim te, onog malog bezobraznika Isidora. Pitam ga

zašto mu nije došla tetka Hristina. A on kaže: Ne znam, valjda joj se
pokvarila metla!…
Investicije u inostranstvu su, sa gledišta zemaljske ekonomije,
jednako profitabilne kao i investicije na domaćem tlu. Još je Adam Smit
pisao da, mada je velika količina zlata i srebra (u našem slučaju, papira)
na taj način preneta u inostranstvo, ne smemo misliti kako ih njeni
vlasnici stranim narodima jednostavno poklanjaju. Ako vlasnici
upotrebe taj novac za kupovinu dobara u stranoj zemlji da bi njima
podmirili potrošnju te zemlje, svaki profit koji ostvare biće dodatak
čistom dohotku njihove sopstvene…
Da li je neko video mog brata Adama?…
Koliko te koštala ona garnitura u trpezariji?…
Za vreme Lupusove emigracije, poslove Firme je vodio Gazda,
mada je, naravno, Hadžija bio njihov nominalni nosilac. Sve do njegovog
nesrećnog hadžiluka. Čak i po cenu dobrog imena Firme, taj hadžiluk
nije mogao Lupus da mu oprosti. Od 1855, Gazda Firmu vodi i
zvanično…
Ma pusti ih, ti upravni odbori su i izmišljeni da ti život zagorčaju…
Jesi li čitao novu knjigu Danilovih pesama?… Imam ja pametnija
posla nego da čitam Danilove pesme!…
Gospođa Marinković je kazala gospođi Grujić da je gospođa
Petrović – obična kurva…
Ðorđije toliko zna o ratovima da smatra sasvim izlišnim u njima i da
učestvuje. Oni ga, naime, više ničemu ne mogu naučiti…
Za ime sveta, Timone, brže s tim kolicima! Vidiš da će nam se
upiškiti…
Vespazijanov judejski rat i razaranje Jerusalimskog hrama, a zatim
raseljavanje i dijaspora, spasli su Jevreje ropskih lanaca geografskih
okolnosti i prirodnih istorijskih uslova. Bez tih katastrofa ostali bi oni i

334
dan-danji beznačajan talas na mediteranskom semitskom moru…
Kladim se da ona već sada razmišlja u kakvoj će haljini pred
Gospoda izići…
Ono što je despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd
liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih
jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi
Ðorđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo
povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi
sačuvao sve ostale…
Baš me interesuje kome li će Arsenije ostaviti sve te silne kuće?…
Svi pričaju kako su Jevreji dobri trgovci. Meni se, međutim, čini da
taj Juda sa svojih trideset srebrenika i nije napravio neki naročiti posao…
Sastali se Srbin, Englez, Švaba i Rus pa…
Ja to nemam namjeru tolerirati. Oni i mene i Manfreda naprosto
izbjegavaju i ignoriraju kao da smo ovdje posluga, a ne gosti. Ja ću
tvome Stefanu to u oči saopćiti. Neka ne misli da sam slijepa i da to ne
vidim…
Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo
Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa
Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo,
da smo, da smo… Mi smo, boga mu, stalno u nekom kondicionalu…

335
 ŠPEKULACIJA ŠESTA, U KOJOJ KIR SIMEON
NA KANTARU TESTAMENTARNE NASLEDNIKE
MERI, A ZATIM GA NERASTOLMAČIVE
FANTAZME MORE, NA ARGU DREVNOME PLOVI,
NA SKOLOPSU TURSKOM KUKA ISPUŠTA SE U
JEDAN DUBOK BUNAR, NA ČIJEM DNU
ZA OCEM SIMEONOM TUGUJE.

„Tu korave di dililea miflu,

i ma jis ved?“

„Da li sam stvarno na lađi,

ili ja to samo sanjam?“

(CINCARSKA NARODNA PRIPOVETKA)

336
 Bonedzu, domna Tomanijo, još žifim… Otkud znajem? Znajem što
špekuliram. Bonedzu, dialogizome kati – Žifim jer špekulišem. Ke umrem
kad prestanem da računjam. Kad prestanem da računjam, žifot mi više i
ne treba. Što će mi žifot brez računj?… A može biti da ni tada neću
sasvime da umrem. Može biti da ću se samo u konja preobratim. Koj
znaje? Ja tin psihin klidi den iparhi. – Za cincarsku dušu nema kalauza,
kiria… Dok je pojmiš, dok se sumošeš – dockanj. Ostade brez gaća.
Zakopčanjost nam se zadržala i kad Srbi postali. Ne kaže se zabadava:
mutaf ko Cincarin… A i sklonjost podvalama, jeste. Afto ine alitija – istina
je. Samo, to je više istorijska sklonjost, gospođo. Nije duševna, ni
prirodna. Svaki se diavolon na nas navrzo. Avstrijanjci nam,
egzempljarno, zapofedali mesto stanovanja, trgofačko nam kretanje
špijunisali, zabranjifali nam da prodajemo alla minute, osem na
vašarima, a dali jedinjo turskom robom, i to al grosso. Ništo na komad,
ulnu, libru. Sve na cente, roljne, denjkofe, burad, per centenarios aut
frustra. Pa i to im, hondrokefalosima švapskim, malo bilo. Hteli da nas
podržafe. Ne misli, kiria, što im mili, nego da nas u bolju efidenciju
imaju. Doneli inštitut da nam se ne priznaje sticanje nepokretne ktime ni
graždanjsko prafo, jus concivilitatis, ako ne položimo zakletvu na
podanjičku vernjost Cesaru. Za svaku maljverzaciju nas kažnjafali sa po
100 dukati, trekina državnoj blagajnji, dve trekine onom koj nas potkaže.
Skoro ti bolje sam da se prijafiš, bar dve trekine da spasiš. Zar je onjdak
čudo što smo se snaljazili kako smo umeli? Što smo svaku godinju
protejski morali da menjamo i firmu, i robu, i načinj prodaje, i mesto
boravka. Pa čak i ime i lično opisanje. Što smo se mitom i lažima služili
da toj furtutmi izbegnemo? Svi su protifu nas kalajdžija, Goga, svinjskog
izmeta, bili. Švabe, Ugri, Turci, Jermenji, Čifiiti, Srbi, pa čak i naši Grci,
Romeji. Sad, od njih smo se i mogli sačufati. I mi se za Grke izdafali. Ali
šta češ sa Čifutima i Srbima? Još 1744. sremski Srbi trgovci-kramari od
županijskih vlasti molbenicom iskali: „Ne inače razvje na javnija vašari i
to točiju u velikom, a ne pred crkvami i po selah, kako do njinje
slučilosja, na rif i lot prodavati dopustilosja; da ne soizvolilosja bi im

337
njihovozemskija rukodelija prodavati; da ni pod jedin način mogli bi oni
ot heršoftskih oficiantov ili militarskih oficerov virtshauze, mesarnice i
bakalnice pod plačom uzimati; nikako da dopustilosja bi im na ovu
stranu kraljevsku na ubitak vina i rakiju donositi“… Pa kad nas ni time
sotrti nisu mogli, i sa klefetama počeli. Naše ktimatiase Trifkoviće
optužili Magistratu da za dugofe srpsku decu Turcima u roblje
prodafaju. Jeste, gospođo, i do tog se nekrstijanskog načinja dohodilo
samo da se Cincarinu za vrat stane… O porezima da ne goforimo. Bolje
je. Ke mi pripanje muka. I ofako sum bolanj. – Buno nu n’esku. Svake se
godinje izumefala nofa dacija, dažbinja, taksa, globa. Da si Krezos, ne
možeš zaraditi koliko oni mogu da ti uzmu. Šta smo mogli, reci sama?
Morao se nofac u nakit pretvarati pa krijomčariti. Drugog načinja da se
prežifi nije bilo. Čak smo i na odar, na očigled božju, podvalama morali
pribegafati… Koce? Kako zašto? Zar ti tvoje Sine nisu pričale? Čemu su
te, bre, to učili dok si po inštituti bila?… Nemeckoj gramatici?… Ću ti
kažem, ne brinji. Ti si svoje pregurala, umrela, nema šta da brinješ…
Zato, gospođo, što ni da mreš kao čofek nisi mogo. Mreo si kao poreski
obveznjak. Državni dužnjak. Em si dušu mukama ispušćo, em si na to
još i taksu plaćo. Smrt ispadala ko neka osobita dobit, pa uzimali porezu
na profit… Ama, znajem ja da je to naslednja teksta, znajem, ma ton teon,
ali što ja da plaćam? Što je ne plaćaju naslednjaci?… Pa oni je i plaćaju,
veliš? Kako plaćaju, od čega plaćaju?… Endaksi, dabome. Od nasledstvo
plaćaju, od mene plaćaju… Plaćam, dakle, opet ja. Plaćao bi, odnosno, da
sum lud. I da nisum Cincar. Nijedan Cincar nikad nije naslednju taksu
plaćao. Deda Lupus pričao da kad mrela najbogatija Firma u Zemunj,
jedan od braće Solar, zatekljo se za sudski popis egzaktnjo 280 forinjti.
Kolko za pogrebnji troškofi, da baš puka sirotinja ne ispadne… Ja
personjom nemam ni tolko. Da nema Stefana, morala bi me držafa
pogrepsti… Tako, podvaljifati se moralo. Podvala bila načinj žifota. Ko
kod ovih naših dembelisanje… I Stefan, tvoj sin, podvaljifo. Dabome da
jeste… Sećaš li se kad me iz Upravnji odbor boja i hemijskih produkata
istiso? Misliš da je on stvarnjo razgofarao sa onim Almuljijem? Mućak!
Finjgiro samo. Podvaljifao da me o dufar pritisne. Kao da sum ja
zabadafa kod Lupusa i Grka kurvanjske škole učio? Prozro sum ja njega
odmah. Sotrti sum ga mogao, u moći sum bio… Što nisum?… Den ksero.
Ne znajem ni sam. Za dušu nema kalauza. Da je to bilo zbog trgofačku
sposobnost – jeste. I zbog toga je bilo. Ali sve ni u njoj nije. Bilo je i
drugih kefala osim Stefana. Mogao sum dofući Slovanjce ili Švabe. Zajc i
Lukman su bili onolika industrijska pamet… Bun. Stefan bio iz porodice,
pa se, valjda, i to brojalo. Da je, dakle, zbog familjiju – jeste. I zbog nje je.

338
Nešto, zacelo, doprinelo i moje konjsko sastojanjije u toku sednice. Na
njega si se i ti uvek žalila. Baš sam ja, veliš, neke sreće. Ako nisam za
vampira, udata sam za konja. Za čoveka, svakojako, nisam… Međutim,
konjska ravnodušnost sve poravnjafa. Briga je za profit. Osećao sum što
nisam dojako. Kad sum ga prvi put video u moj prezidenjtski fotelj,
pomislim: nek ti je sa srećom, ko što i meni bilo! Odmah se pokajem.
Čofek mi samar sa leđa svuko. Da ga blagosiljam treba. Ne da ga
anatemišem. A opet, zar se sa roditeljem tako postupa? Kao sa
konkurenjtom?… Zatim se opet predomislim. Nije se taj, kažem, protivu
tebe, oca, pobunio. Ustao je protivu čofeka čija je konjska pasivnost
pretila da upropasti Firmu. Protivu konja u tebi se taj podigao,
Simeone… A što za Firmu ne valja, ne valja ni za koga… Osećo sum i
bes i gordost, i pakost i radost. Strah ponajviše. Te večeri u krefetu kad
sum ti sednicu ispripofedao, ti na mene furtutmu. Kako sum se tako
pred svetom dozvolio:
Sutra će cela čaršija brujati da si izlapeo i da s tobom sin gazduje!
Šta sam mogao, ma ton teon?
Zašto se nisi zapitao šta bi drugi Simeoni na tvom mestu učinili?
Tina skori ehi afto, kiria? – Koja vajda kad svaki od njih ima svoj
način. Ti su me i doveli dotle da više svoj i nemam.
Šta bi recimo, deda Lupus?
Razneo bi ga čibukom, eto šta. A mogu li se danas, pod građanskom
konštitucijom, sinovi čibucima raznašati?
Možda bi način Simeona Grka više odgovarao?
Možda, ali to nikada ne bih stigao da saznam. Mogao bih do sutra
sa Stefanom da sedim i kafu pijem, pa da obojica ustanemo s pameću s
kojom smo seli…
A Hadžija?
Taj bi jedva čekao da se bede kurtališe, i bilo kome preda
poslovanje.
E pa onda, Simeone, čini mi se da si ti baš tako postupio. Kao da si
jedva čekao da se povučeš.
Jesam li?
Jesi, Simeone.
Den ksero. – Ne znam. Bio sam sav sluđen. A Firma čeka. Nije šala,
Tomanijo. Sve se zbog Firme radilo. Stefan je zbog Firme turjački JUB
predlagao. Ja sam mislio da ga zbog Firme odbijam. A nisam. Odbio sam
ga što sam bio konj. Sa Firminim interesima to ništa nije imalo. A nju ne
možeš prevariti. Ona ti je ko živo stvorenje bez kože. I kad na nju duneš,
zaboli je. Ona je ta koja odlučuje. Ne ja. I ne konj u meni. Što je dobro za

339
Firmu, dobro je i za nas. Što za Firmu nije dobro, nije ni za nas. Oduvek
je bio zakon našeg genosa i naše Agronautike. Izgleda da sam se najzad i
ja njemu povinovao. Pošteno sam se zapitao: Je li dobro za Firmu da se
za Turjaške vežemo? Jeste. Je li dobro za Firmu da s njima na veštačke
boje pređemo? Jeste. Je li dobro da to učinimo izvan Srbije, čija će
industrija ratom biti opustošena? Jeste. Je li dobro da taj posao vodi
čovek koji ga je smislio? Jeste. Je li, dakle, dobro da Stefan bude
prezident Upravnog odbora? Jeste. Onda neka i bude! A pošto Stefan
položaj nije zabadava hteo da primi, morao sam mu i ostale uslove
prihvatiti. Tako je htela Firma. Ja sam samo posredovao… A što sad
plačem, to je što me vetar na sokaku zaduvao…
Čula si razgovor između tvog unjuka Stefana i onog Maksima?…
Jeste, taj nam praunjuk dojde… Pa je li Stefan oca izdafao ili Firmu
čufao? Formulja ista ostala. Je li za Firmu dobro da se sa Švabe veže?
Jeste. Je li za Firmu dobro da zaštitu ima ako do rata s Nemačkom
dojde? Jeste. Pa onjdak neka se veže! Što je za Firmu dobro, dobro je i za
nas… Znao sum, Tomanijo, šta ćeš reći ćim si zinula… Htela si da pitaš
je li za Firmu bolje da njom gazduje ćofek koji se sa vezifanjem za Nemce
slaže ili onaj koji to odbifa?… Nemaj brige, sama će Firma na to odgofor
dati. Jer sve je na ovom svetu, gospođo, računj. – TO SIMFERONINE TO
PAN S AFTON TON KOZMO. A računj je uvek isti: ko Firmi smeta,
nema mu u njoj žifota…

340
 ISIDOR: Ovo sam našao u deda Baltazarovoj biblioteci. Zove se
Allgemeine Kunstgeschichte… Ja ću da ti prevodim. Možda će nam pomoći
za čika Ðorđijev nadgrobni spomenik. Mada o zidanju grobnica i nema
baš mnogo. Ima nešto o egipatskim piramidama. Samo, ko se danas tako
sahranjuje? Čak ni deda Gazda neće. Čuo sam da ni u Beograd neće da
ga nose. Sahraniće ga u Turjaku ili u nekom Moskopolju. Ne znam gde je
to. Znaš li ti, Borislave?… Evo plana grobljanske četvrti faraona Zosera.
Ovo je stepenasta piramida. Ne znam šta je mustaba. Ovo je pogrebni
hram, pa severno i južno dvorište i južna grobnica… Šta se smeješ? Da
vidim?… To je sedeći kip faraona Kefrena iz Gize… Stvarno na Gazdu
liči. Samo, on nema pticu na ramenu… Evo i pogrebnog hrama kraljice
Hatšepsut iz Deir-il… Nije važno!… Kod Sumeraca i Asiraca, izgleda,
nema grobova. Kod Grka ima. Tata kaže da smo mi poreklom Grci… Ko
ti je kazao da smo Cincari? Ko su Cincari? Ja za te Cincare nikad nisam
čuo!…

341
 Zamisli, Tomanijo, da smo na agori. Treba da umremo pa izašli da
pazarimo testamentarnog naslednjika. Kome Firmu na staranje i
akumuljaciju da predamo. Njegovani se prezenjtiralji ko terzijske lutke u
auzlogu kod „Pavlovića – Štofovi na veliko i malo“. Ne svi. Onoite! Samo
koji se špekulacijama bave. Koji se u Firmin žifot razumu… Ja sum ih pet
izbrojo. Od toliki genos, na prste jedne ruke… Kako, bre, ti telis
perisotero? Kako šta će mi više? Zar ti ne znaješ za Moskopoljski amanjet?
Ako za svaku nefolju Romej nema po jednog sina, kao nijednog da
nema… Potomci su, gospođo, rizične injvesticije. Mogu dobitak doneti,
ali i manjak ufaliti. Iston teon. – Zbogom!… Što ih više na ljageru imaš,
Firmi sve bolje. Ima da bira. Su čim da računja i špekulira… Bun. Pred
rafovi izišli. Radnja poštena. Na svakom Njegovanu ceduljka. Šta vredi.
Koliko bi Firmi doprineo, gdi bi je, bojati se, oštetio. Razgledamo,
merkamo, pipkamo robu. U dekljaracije zagledamo. Kojeg bi uzeli?
Afendiko, gazda, nudi Stefana starijeg. Na njemu ceduljka:
„Zaborafio zašto se trguje. Ne trguje zbog profit nego zbog trgofinu.
Čuvstva u poso meša. Za golem injat kadar. Kad nešto naumi, razlogu se
ne daje. Čak ni panmetronaristonskom. Inače, od durašnjog simeonskog
predifa satkanj. Nepoderiv, ali za svaku priliku nije. Ne ide ni uz što
drugo, niti se sos čime slaže. S njim je udobno i toplo, ali u furtutma i
vremenjska kriza može i da se smrzniš.“
Den ehi tipota kalitero? – Nemate ništo bolje? Afendiko na Arsenija
pokazuje. Na Arseniju jetiketa:
„Trguje da što više ima. Užifa u tome što ima i kako to što ima stiče.
Pokretnjosti ga ne privlaču.– Samo što je čvrsto, u zemlju ukopano. A o
tome znaje sve što, posle Boga, živ čofek može znati. Kao da je od
kamenja sazdanj, na njega ništa osim računja ne deluje i nikakve mu
promene stanja ne ude. Sa njim si u svako doba bezbedanj. Ima,
nažalost, i golemu falinjku. Lepota ga zanosi. Sa njim i po vedrome danu
može da pokisnješ.“
Ti ine afto? – Šta je to? Koj je taj u kolica? Kleont, veli afendiko. Hajde
da vidimo šta o njemu knjige kažu:

342
 „Otpisat kao škart i pofučen iz prodaju zbog poabanosti čerez
preterane upotrebe.“
Nisu ga ni trebali izlagati. Samo nas bune. Imaju li nešto nofije na
ljageru? Imaju. Istoga dizajna poslednji modelj. Timona, Kleontovog
sina. Za njega rekljama kaže:
„Trguje zbog profita. Sposoban za promet na veliko i malo. Ali
jedino sa banknjote i papiri. U svakojem pogledu soljidna roba. Trajnja,
neupadljifa, prilikama prilagodljifa. Mana – zbog jevrejski dizajn, na
pijaci pomaljko iz mode izilazi.“
I poslednjeg, gospođo, da probamo. Stefana mlađeg:
„Trguje što mu je to zanimanje. Dobro i safesno radio bi i bilo šta
drugo. U trgofanju ne užifa, ali ni u nečem drugome ne bi užifao. Stalo
mu jedinjo do ishoda, profita. Kao roba za sve prilike pogodan. U oči ne
pada. Ne cepa se. Ne gužva. Ne propušča kao da je gumom inpregniran.
Ali i on ima falinjku: ne drži boju i lako se prlja.“
Kome bi poverila Firmu, gospođo? Šta bi izabralja?… Kako ništo?
Zašto ništo?… Ljudi nisu roba, kažeš? Ljudima se, kažeš, ne može
trgofati? Ljudi se ne mogu kupofati i prodafati?… Koj te tome naučio?…
Da je tako, zar bi nam jezik trgofački bio? Ne bi. Bio bi ljudski… Šta ne
razumeš? To katalavenis? – Razumećeš. – Zar ne vidiš da mi i ne
goforimo kao ljudi, već kao trgovci. Čak i mislimo kao da smo na
pazaru. Akonite ti ta saspo!…

343
 LEONID: Ja nikada ne bih bio kadar da napišem knjigu. S
brojevima se, možda, još i može nešto… U euklidovskom sistemu,
naravno. U modernoj matematici već je sve neizvesno. Kao u ljudskom
rečniku. Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne
definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža
nikakvu šansu… U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji.
Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije
utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet
svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja… Ukoliko
nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo… Ja lično nemam hrabrosti da se
oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se
uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su
patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog
Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem…
Da, gospođo, književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije
među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće.
Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, naseljenoj avetima vlastite
imaginacije, koje zovemo svetom. U tom respektu, čak su i pavijani na
višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i
njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre
nego što su do njega i dospeli. Pisci, nažalost, ne mogu da se njuškaju sa
čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Ili Martinu. Oni se ničem
određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da
dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog
gledaoca s kojim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada
nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga.
On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja.
Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve
kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema…
Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim
rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već
kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi

344
čitao. Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao
trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba
najezde Hiksa…

345
 Što za „mislio sum“ kažemo „računjao sum“? A za „mislim“ –
„špekuliram“? Kad nešto nećemo, što kažemo „nemam računj“, a kad
nam je po volji, „ijde mi u računj“? Zašto, koji su u međusobici, ne
hvataju jedan drugoga za gušu, već „svodu računje“? A koji su u čemu
sporazumnji, „isti računj imaju“. Kad izgrešiš, veliš „nisum računj
vodila“, a mrziš li ikoga, „imaš sa njim stare računje“. Na „dobro
došao“, odgofaramo „bolje te našao“. A zašto, gospođo? Koce? Zar se
misli da je sreća što od prošli susret nisum ukradenj? Veli se i – uzeti što
zdrafo za gotofo. Zašto baš uzeti? Uzeti za reč. Za ozbiljno. Uzimanje i
dafanje je trampa, kiria. Trgofačka rabota. Gotofo dojde od gotofinu.
Glafa od glavnjicu. Bašta od baštinju. Hodati od prihoda. Dafanje od
prodafanja. Pa nam čak i Bog od bogatstva potiče. Kad ko nasledi vrljine
i dukate, isto se kaže. Pretrpeo sum veliki gubitak i kad mi otac umre i
kad mi špekulacija omane. Potonjuo je i onaj što se u more udafio i onaj
što je na Berzi izgubio. Trg, razume se, od trgofine dolazi. Ne dolazi od
crkve, iako je i ona na trgu. Kad je što lepo, kažemo da je „za auzlog“.
Odmah, dakle, na pazar iznosimo. Ceniti koga ili šta iz „cenje“ proističe.
Od cenju se rađa i ucenja i ocenja. Mada, ne znajem zašto, po školjama
dele svedočanstva, a ne cenjovnike… Ti telis perisotero? – Što ti treba više,
gospođo? Svuda trgofina vlada. Čak i očima. Inače se u poredbama ne bi
isključivo rudama, mineraljima i drugom trgofačkom robom služili.
Jedan nam čofek zlatanj ko dukat, drugi težak ko oljovo, treći mekanj ko
pamvuk, četvrti glupav ko daska, peti tvrd kao kamenj. Oči nam safiri,
usne koraljne, zubi biserni, kosa svilena, koža – somot i kadifa. Kod nas
se nešto sija kao dijamanjat. Ne sija se kao božje noforođenče. Pa nam se,
kad pomremo, ni duše za grehove ne propituju, već se kao
maloprodajna roba na kanjitar mere…

346
 MARTIN: Pogledajte krčag na kaminu. Čitavo ga veče gledam. U
njemu je, ispod meda, ležao novac kojim su Njagoi počeli trgovinu…
Tema je banalna. Argonauti se ukrcavaju na Argo, na kome će otploviti
po Zlatno runo. Eksploatisana je bezbroj puta u svim umetnostima.
Ništa, dakle, novo… Što se tiče materije i forme, ilovače i kupastog
oblika, ona se od kamenog doba nije izmenila. Tehniku pečenja koristili
su već grčki kerameusi. Sve boje su pozajmljene od Egipćana i Asiraca. Ni
u crtežu, u načinu rada četkom, ničeg osobitog. To je, zapravo,
leonidovska imitacija kojoj jedino starost daje izvesnu vrednost… Pa
ipak, krčag zbunjuje… Pogledajte odeću i lica Argonauta. Niti su tako
izgledali niti su se tako oblačili Grci u doba pohoda na Runo. Mihajlo
ove haljine stavlja u rani XVIII vek. Tako su se odevali romejske zanatlije
i trgovci po Rumeliji, Makedoniji, Moreji. Osmanske pojedinosti mode to
dokazuju… Ali ono što najviše zapanjuje, to su njihova lica. Jazon nije
kralj, nego cincarski torbar. Čak ni stilet ne nosi. Drži nešto što podseća
na trgovački raboš… Taj Jazon toliko liči na Gazdu da to prosto oči bode.
Sad, pošto Moshopolit očigledno nije mogao znati kako će mu izgledati
čukununuk, morao je vođi Argonauta dati ili svoje lice ili lice kojeg od
sinova. Krčag je pripao Grku, pa možemo pretpostaviti da je on i
poslužio kao model. A možda su, opet, sudeći po Gazdi, sa malim
odstupanjima, ovako izgledali svi Simeoni… Zašto se Moshopolit
upustio u preinačenje mita, možemo samo da nagađamo. Mihajlo veruje
da je posredi upražnjavanje magije. Budućnost se vračanjem prisiljava
da se drži nekog utvrđenog projekta. Postupak po njemu nije izazvan
umetničkim već mističnim razlozima… I eto kako nasilje nad tradicijom,
od prosečnog imitatorskog rada pravi umetničko remek-delo… Ja ne
znam, ja mislim da je sva tajna u spajanju nečega što je do tada izgledalo
nespojivo. U razaranju istorijskog vremena … Moshopolit je, u stvari,
izmešao vremena, običaje, motive… Impresionisti su mešali nespojive
boje i time izazivali nepoznate utiske… Ja, naravno, ne poznajem
književnost, ne bih umeo reći, ali meni se čini da su se značajne knjige
starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične

347
međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje
do tada nisu mogle biti opisane… Reči su ostale iste, ali nisu više isto
značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati. Kod imitacija se
umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja… Ovde je to obrnuto…
Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog
mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i
upropašćenu analoškim načinom mišljenja…

348
 Tu korave di dililea mi aflu, a ma jis ved? – Da li sum stvarno na lađi,
ili ja to samo snifam?
Nije ni uzbuđen ni uplašen. Tek iznenađen. I radoznao. Još malopre
je dremao u fotelji. Posle razgovora s Tomanijom o trgovačkoj kakvoći
potomaka, uspavan njihovim monotonim žagorom, zveckanjem kristala,
nakita i Mokranjčevim božićnim koralima, našao se najednom na kaiku,
usred vode. Kum aši? – Kako se to desilo? Mora da se opet zagledao u
krčag na kaminu, na kome su se Argonauti u Argo peli. Kad u njega
dugo gleda, uvek ga spopadne mora. Kad se rasani i u fotelju vrati,
moraće nekako Emiliji staviti do znanja da krčag ukloni. U
međuvremenu će ploviti. Nema mu druge. Mogao bi, doduše, pokušati
da se probudi dok još ima vremena, dok još zna da sanja. Uskoro će i tog
znanja nestati i on će zaista ostati u ovom neobičnom kaiku, i na ovoj
utvarnoj vodi. Znao je, nažalost, iz iskustva da su mu takva nasilna
buđenja retko za rukom polazila i da su ga isuviše snage stajala. A ništa
mu donosila nisu. Naprotiv. Vraćala su ga u svet trgovačke logike, iz
kojeg je ionako nastojao da pobegne.
Premda masivan i oklopljen kao ratna šajka, kaik je trgovački. Ceo
mu je kljun pokriven razapetim goveđim kožama ispod kojih se roba od
nevremena štiti. Između klupa za veslače, uzdignuta kursija, koja se
gubi u zadnjem faru, liči na kičmu praistorijskog čudovišta s tankim
poprečnim rebrima na mestu vesala. On stoji na krmi, ali ne krmani. Za
krmom, iza njega, drugi je čovek. Između ujednačenih udara vesala
Simeon čuje šuštanje vode, koja se opire promeni položaja krme. Ispred
njega je širok, kupast baraban presvučen magarećom kožom. Pomoću
udolikih maljica Simeon propisuje takt veslačima, čija se leđa, pokrivena
romejskim ruhom iz turskih vremena, s naporom povlače unazad, a
zatim klonulo prepuštaju povratnom zamahu. Lica im ne vidi. A ni kuda
lađa ide, nije mu jasno. Ako je ovo Argo, a po svemu bi morao biti, šta će
taj na reci koja silno podseća na Savu ispod Limana? Naspramna obala
se, doduše, ne vidi, sve je zaraslo u gustu, žitku senku, ali oni seku
struju, i osim ako to nije tajni prolazak kroz Helespont, i ako se stenjanje

349
krme ne tumači kao njen napor da izbegne simplegadske stene, on nije
na moru. Ni na Savi neizostavno ne mora biti. Možda je HRISOMALON
DERAS, Zlatno runo, već ugrabljeno. Počiva ispod kožnog krova na
pramcu i Argo se Istrosom vraća kući u Grčku. Kad bi mogao da se
pokrene i kursijom dopre do prednjeg fara, znao bi na čemu je. Ali ne
može da kreće ničim do rukama. Maljice ih vuku prema bubnju pa
elastično odbacuju uvis. Iznenadan potres svlači nekoliko koža sa
pramca. Umesto Zlatnog runa otkriva Simeon u komori džakove kakve
je kao dete viđao po deda Lupusovim magazama. Nije on na Argu, već
na krijumčarskoj čamlađi kojom ispred dahija Simeon Grk beži u
Ćesariju. Tamo iza magle je Zemun. Iza njega, za krmom, po svoj prilici,
pradeda. Zadobivši izvesnu vlast nad telom, on se okreće. Sta je to – is tu
onoma tu teu? Nema Grka za krmom. I za njom je on, Gazda. U
romejskom ruhu turskog zemana i romejski tamnoput. Od prepasti je
prestao da dobuje. Veslači su podigli vesla na ručke. Oslobođena
pritiska, koraba se lagano okrenula oko sebe i prilagodila struji. Simeona
hvata panika. Tamo kud ih divlja reka vuče gori divovska vatra kao
upaljena paučina polegla preko Beograda.
– Fotja! – viče. – Vatra!
Veslači su najednom odeveni u konjske kože. Kao po komandi,
okreću lica prema njemu. Sa užasom vidi Simeon da su sva njegova. Na
ovoj utvarnoj lađi nema nikoga osim njega. I unaokolo ničeg osim
požara, prema kojem ga hučeći nosi voda…

350
 FILIP: Što se vas dvojica ne raspitate o tome kod nekog od radnika
mog oca? Zaprepastilo bi vas koliko je on nesrećan što je primoran da
upotrebljava reči koje su bile stare još u vreme najezde Hiksa i koliko
olakšanja nalazi u tome što, stavljajući ih u neobične međusobne odnose,
s vremena na vreme može da ih natera na nova značenja. To mu, naime,
izdašno nadoknađuje sva uskraćivanja na drugoj strani, koja, uzgred
budi rečeno, potiču iz vremena starijeg i od Hiksa. Ubeđen sam da će ga
noćašnji vatromet u potpunosti lišiti potrebe da i u idućoj godini
uznemiruje Upravni odbor JUB-a neumesnim zahtevima za povišicom
tarife ili poboljšanjem radnih uslova u fabrici… Martin kaže da je u
umetnosti važnije pitanje „kako“ nego „šta“. To je, valjda, razlog što mu
je jedan impresionistički prijatelj, dok je po beogradskim i zemunskim
ulicama žandarmerija priređivala hajke na štrajkače avio-industrije
„Rogožarski“, slikao svoju nagu ljubavnicu na konjskoj promenadi u
Košutnjaku. Policajac na konju koji kozački, sabljom, deli socijalnu
pravdu izgledao mu je, upravo sa gledišta „kako“, manje pogodan za
slikanje od jedne salonske prostitutke na konju… Ko je rekao da naga
kurva na konju ne može da bude umetnost? Ja nisam rekao da naga
kurva na konju ne može da bude umetnost. Ja sam samo rekao da tome
„kako“ podjednako dobro može poslužiti i ma koji policajac na konju.
Simptomatično je samo da mi odnekud po pravilu biramo kurve… Ne,
ja ne sporim da je i „kako“ od važnosti, ali samo ako se najpre zadovolji
ono „šta“. Sve dotle nijedno „kako“ neće korespondirati ni s ljudima ni s
vremenom, pa prema tome ni sa umetnošću… Sve ima svoje vreme. Ima
vreme za „kako“ i vreme za „šta“. Ima vreme slobode i lepote. I vreme
ropstva i volje. Ovo je, slučajno, vreme ropstva i volje…

351
 Dušman-vatra, pirkea, već je i nebo načela. Topi se azurni firnis.
Usijane kaplje lave škrope moskopoljske bogomolje, bezistane, agore.
Pokrov od čađavog dima zastire vrhove Kosta-al-Manduke, odakle se
survava prometejsko kamenje, rušeći međe kojima se polje štiti od
prolećne poplave i gnječeći nežne cvetove muske u lokvama crvene
polenaste krvi. Huče pregrejane vode moskopoljska tri potoka, noseći
slike plamena na grčki jug.

352
 – Fotja! Fotja – urla Simeon. – Kaika, andres! Izgoreću, ljudi!
Simeon se trza na ularu kojim je privezan za kolac usred avlije
posute pepelom kao kokošjim perjem. Oseća prodoran, kaustičan,
nagrizajući zadah ljudskog izmeta u nosu. Lepljive, žućkastosmeđe
fekalije, slične sjajnom grnčarskom premazu kojima je, kao tajanstvenom
lekovitom šminkom sa Istoka, namazan po obrazima, čelu i vratu –
srpske su, i pripadajući srpskim nahijskim vojvodama, samo su za ovu
svečanost proizvedene, u šipragu iza radioničkog tolosa, odakle se steru
Moskopolju najbliže utrine. Olakšani kneževi, od kojih se vide jedino
krvave slamom ispunjene glave uvučene u smežurane konjske kože,
kentaurski skaču oko kolca i užasnutog Simeona, sa bahantskom
divljačnošću i pomamnom jarećom okretnošću, podvriskujući, njišteći,
grokćući, kevćući, zavijajući, mjaučući i vrišteći, proizvodeći
najsablasnije životinjske glasove, sred kojih se jedva razabira pesma:

„Oj, Vlasi, Vlasi, oj Cincari,

Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Užeglim uljem i sirćetom!“

Plahovito i vilovito kolo vodi knez Palalija, do njega se uhvatio

Jovan, knez od Landove, i Stanoje, knez od Zaoke. Slede im krvave glave
Stevana Jakovljeva, krsničkog kneza Jovana, braće Čarapića ispod Avale,
Crnoga Ðorđija ispod Topole, protopop Nikole, Ðorđija Guzonje i brata
mu Arsenija, igumana Hadži Ðere i Hadži Ruvima, Birčanin Ilije, obor-
kneza ispod Međednika, kneza Grbovića, knezova Alekse i Jakova
Nenadovića iz Brankovine, kneza tamnavskog, kneza mačvanskog,
kneza pocerskog, arhimandrita Hadži Milentija…

353
 FEDOR: Molim, molim!… Ja polazim od savršeno istih pretpostavki
od kojih vi izvodite svoje racionalne doktrine. S tim, naravno, što u
račun uzimam i iracionalno, koje vi po nekoj građanskoj, intelektualnoj,
pozitivističkoj tradiciji isključujete iz svake vizije idealnog društva,
premda kad do njene realizacije dođe, praktikom komanduje uglavnom
to iracionalno. Racionalno ostaje za knjige u kojima se post festum
naširoko objašnjava zašto se nešto idealno i racionalno završilo opštim
iracionalnim klanjem… Predlog koji imam čast predstaviti skupu srećno
spaja naše prirodne nagone sa građanskom potrebom za formom i
logičkim razlogom… Ukratko, gospodo, ja propovedam hanibalizam,
antropofagiju, ljudožderstvo, međusobno proždiranje na državnim
osnovama, idealan sistem koji će iz naših života konačno isključiti sve
artificijelne podele na crne i bele, siromašne i bogate, leve i desne,
bolesne i zdrave, glupe i pametne… ostavljajući, eventualno, jedino
praktično značajnu podelu na mršave i debele. Razlozi koji ovakav
poredak stavljaju iznad ostalih očigledni su… Kuda će Filip? On
neprestano drži propovedi o društvenoj pravdi, a kada mu je ponudiš,
on beži… Leonid ostaje. Dabome. On nije doktriner. On je otvoren za sve
mogućnosti. To i dokazuje da je intelektualac. Samo oni imaju uistinu
istančan smisao za odvratna rešenja… U prvom redu, hanibalizam se
zasniva na prirodnom instinktu vrste. On je od podjednakog interesa za
sve ljude, bez obzira na rasu, veru, pol, klasu i opredeljenje. On uništava
sve veštačke razlike među ljudima. Pametni i glupi, bogati i siromašni,
srećni i nesrećni, mladi i stari, zdravi i bolesni dele se samo na one koji
se jedu i one koji jedu, dok i sami ne budu pojedeni. Hanibalizam je
pristupačan svačijem shvatanju, za razliku od dijalektičkog marksizma
ili engleskog parlamentarnog sistema. On na ekskluzivan način rešava
problem prenaseljenosti, koji se do sada rešavao skupim ratovima. Ako
se neki i povede, biće to jedino radi snabdevanja svežom hranom. Onako
kao što životinja ide u lov. Prema modifikovanoj Haškoj konvenciji,
zarobljenici će se jesti, uz poštovanje svih ostalih prava, naravno. Oficiri,
naime, neće za komunalni obed moći biti spravljani zajedno sa običnim

354
vojnicima. Ako se zadovolje zahtevi hijerarhije, mislim da vojska drugih
primedaba neće imati… Najzad, ljudožderstvo je praktično izvodljivo.
Odlučna grupa ljudi s veštim propagandnim aparatom mogla bi ga
uvesti bez ijedne kapi krvi. Time bi bio uklonjen jedini ozbiljan razlog
koji bi Crkvu, humanističke krugove i dame iz Kola srpskih sestara
opredelio protivu njega. Mislim da bi se, pod uslovom uklanjanja svake
opasnosti od radničke revolucije, čak i građanska klasa s njim pomirila.
Radnike bi privukao izgled da žderu buržuje. Činjenica da se može
zavesti uz poštovanje parlamentarnih institucija pridobila bi sve iskrene
demokrate. Čak ni tvoj Antonije ne bi protivu izborne ljudožderske
vlade mogao da ima ništa. Radikalnost ideje i njena zasnovanost na
primarnim potrebama osvojile bi i Teodora. U hanibalizmu bi svako
našao neki svoj račun, što se ni za jedan drugi socijalni poredak ne bi
moglo reći… Podrobno izvešteni o svim prednostima ovog žderačkog
sistema, glasači bi, nema sumnje, izglasali prvu hanibalsku vladu, koja
bi započela rad jedenjem opozicije na svečanom banketu inauguracije…
Naravno, to bi nalagalo temeljnu promenu Ustava. Prvi član bi, na
primer, mogao da glasi: Svaki građanin ima neotuđivo pravo da jede
svoje sugrađane. Pravo bi, uostalom, bilo znatno uprošćeno. Sastojalo bi
se uglavnom od higijenskih propisa u vezi sa narodnim jelovnikom.
Birokratiju bi zamenili službenici Opštenarodne klanice. Nestali bi i
mnogi hronični problemi modernog društva. Penzioni fondovi bi postali
izlišni. Aktom o penziji čovek bi automatski bio stavljan na jelovnik
zajednice. Ni bolesnih ne bi bilo. Jeli bi ih, osim ako nisu zarazni.
Zamislite uštede samo u socijalnom osiguranju! Pretpostavljam da bi se
izmenio i monetarni sistem. Čovek bi postao neka vrsta osnovne
platežne jedinice. Kapitalizam bi jednostavno nestao prilikom zamene
papirne u ljudsku valutu. To bi prekinulo i naše besmislene debate o
mogućnostima i granicama umetnosti… Umetnost umire zato što nema
više čime da se bavi. Sve je već opisano, naslikano, opevano. Nove
umetnosti nastaju samo iz novih stanja. U hanibalokratiji književnost bi,
nesumnjivo, živnula. Istorijski romani opisivali bi pokušaje fanatičnih
konzervativaca da obore ljudoždersku vladu. Psihološki bi se bavili
kompleksima kod građana kojima je iz bilo kojih razloga ljudsko meso
odvratno. Ljubavni bi nenadmašive poente nalazili u međusobnom
ždranju ljubavnika. U strastima se ionako više od škorpiona ne može
postići…

355
 U trenutku kada su vojnici generala Aspremonta iz infanterijske
regimente Auersperg čakljama odgurnuli barake sa poslednjim zbegom
Velike seobe Srbalja, u pet sati posle podne 6. oktomvrija godine 1690,
kataklizmična eksplozija sa kalemegdanske Tvrđave izbacila je
kerameuskog ćiricu Simeona Njagoa iz čamca u vodu. Svejedno, mislio
je, den pirazi. I sam je imao nameru u vodu da skoči čim izmakne
tutorskoj pažnji Jana Papa Fanula, kome ga je otac poverio kada je
odlučio da ga ispred Tatara Mustafe Keprilija ukloni iz opsednutog
Beograda. Izvlačeći se iz plićaka, dok je čamac sa izbeglicama odnosila
struja, video je kako Ðurđev kastel u Gornjem gradu puca po sredini.
Niz vatreni vodopad, u kome se raspadao Beograd, kurtina od Save do
Kraljevog revelina rušila se na podgrađe. Austrijski grenadiri, lafeti,
glomazni topovi sa bedema i kontraeskarpi ličili su na glinene lutkice što
ih je u minijaturnom Argu od jelove iverice spuštao niz divlje jazove
Kosta-al-Manduke.
lako ga je neobuzdani strah od vatre vraćao u talase, Simeon je znao
da se na kopno mora uspuzati ako želi da stigne do varoši. Briga za oca
primorala ga je da prekrši zapovest koja ga je sa Papa Fanulom
upućivala najpre u Petrovaradin, a zatim, duž Adrijatika, u Janjinu i
rodni Epir. Tog popodneva, krajem sedme godine Bečkog rata, smestio
je protomajstor grnčarskog ceha Simeon Njago svog testamentamog
naslednika, dečaka Simeonula, u čamac sa srpskim iseljenicima, pod
okrilje gurbetskog druga i kompanjona Jana Papa Fanula. Prekrstio ga je,
snabdeo amanetom koji je sveto trojstvo POTOMSTVA, POSEDA I
PROŠLOSTI stavljao iznad svega na svetu, i dao mu ruku na oproštajno
celivanje. I pošto je u poslednjem ćasu, pre nego što će pretovarena
barka begunce sunovratiti u talase, od jednog unezverenog Srbina za
bagatelu otkupio fildišne brojanice, uputio se poguren i brižan u varoš,
čijim su zapaljenim prigrađima alakali izvidnici tatarskih ordija velikog
vezira Mustafe Keprilija.
Simeon je trčao prema Vodenoj kapiji, za koju je znao da je
otvorena. Strahovao je za oca. Nije ga shvatao. Zašto se u varoš vratio?

356
Zašto nije hteo da pređe u Ćesariju? Razumeo je, naravno, što se još pre
opsade nisu preko Save prebacili. Za tako nešto nije bilo potrebno
zamašno trgovačko iskustvo. Dovoljan je bio nasleđeni špekulantski duh
i pogled na praznu kesu. Gurbet je bio promašen. Još jednom se
pokazalo da najsigurnije ubija ono što najbrže život daje. AFTO PU DINI
TIZOI, TIN KE SKOTONL Rat je učmaloj trgovini ubrizgavao svežu krv,
ali je sa istom magijom umeo da je ispušta. Uništena dobra moraće se
jednog dana zameniti novim. Posrednički procenat vaskrsnuće začaranu
trgovinu kao što čudotvorni poljubac oživljava uspavanu lepoticu iz
bajke. Ali, u međuvremenu, kupoprodaje će se obavljati među
ruševinama i trgovaće se jedino sa ono nekoliko artikala bez kojih se ne
može čak ni ubijati. Ni ubijati, ni preživljavati. Glina, nažalost, nije bila
među njima. Za krčage, bardake, amfore i vaze niko se više nije
interesovao. Svi su mislili samo na rat i pored hrane kupovali samo
skupocene predmete koji se lako prenose i kriju. Gurbet je tekao pod
strašnim znakom HREOKOPIE – bankrota.
U međuvremenu se u Beograd sjatilo nebrojeno Srba i drugih
hrišćana, u nadi da će ih, prema sporazumu za koji se pričalo da ga je sa
ćesarom Leopoldom uglavio srpski patrijarh Arsenije Čarnojević,
Austrijanci šajkama i čamlađama prevesti preko reka u bezbednost.
Izgleda da u tom sporazumu nije sve bilo baš najčitkije, ili da ga uopšte i
nije bilo, jer se čekanje na privilegovan transport oteglo. Hrane je
nestajalo, s njom i reda, a sa ovim i svakog poštovanja. Njagoi su bili
filosofski nastrojeni trgovci. Dečak Simeonulo bio je, oime, suviše nezreo
da bi koristio tu simeonsku osobinu. Inače bi u Beogradu Velike seobe
našao najčvršće dokaze za onu tradicionalnu nevericu u ljude koja je
kroz vekove činila duševnu osnovu simeonske trgovine s njima.
Ustanovio bi da je humana skrama koja ga odvaja od zveri tanja od daha
na ogledalu, i da se u ogledalo neprestano mora duvati ako želimo da se
ona održi. Saznao bi, takođe, smisao amaneta što mu ga je otac na
oproštaju ostavio, i uverio se u misterioznu povezanost porodice,
prošlosti i poseda. Izgubivši posede, Srbi su izgubili i porodice i
prošlost. Dah na ogledalu je iščileo. Nesreća je pomoću gladi, bolesti,
straha i smrti istrgla i poslednje tralje humanog sjaja isteranog iz naše
životinjske kože hiljadugodišnjim trljanjem. Prirodni naslednici
Vizantijske imperije, potomci svemoćnih junaka narodnog pevanja, jeli
su jedni druge u razvalinama, na ulici, u portama crkava. Zdravi su se
šunjali za nemoćnima u očekivanju da umru i njima produže život još za
koji dan. Snažni su uhodili slabe u očekivanju prvog mraka. Samo se
mahniti ni za šta nisu brinuli. Oni su već bili preko, s one strane Velike

357
reke.
Simeonulo je bio premlad da to razume, Simeon prezaposlen da mu
objašnjava. Ukazala se bogomdana prilika da se gurbetski saldo popravi
i šteta izvadi. Dok septembarska evakuacija nije počela, mališan je u
očevoj pratnji od zore do mraka bio zamajan prehranom izgladnele
hrišćanske braće, u zamenu za sve čega se ona mogla lišiti. Bilo je
oštroumno što je, predviđajući nestašicu, otac lagumisao hranu dok se
do nje još moglo doći. Sad je basnoslovno koštala. Protomajstor je
preferirao gotov novac i nakit, ali ga je milosrđe nagonilo da otkupljuje i
haljine. Pogotovu što mnogi Srbi ništa vrednije nisu ni imali. Pred
dolazak Turaka pod palisade i šarampove, trgovina je već bila u
priličnom opadanju, delom zbog već započete seobe, a delom zbog
gladi, koja je punila sokake leševima crnim kao ebanovina. Ono što je
ostalo, nije za trampu ništa više imalo. Brojanice od slonovače su, po svoj
prilici, poslednji očev posao u Beogradu. Pa i do njega ne bi došlo da je
otac bio samo malo nespretniji. Srbin bi morao da prekine pogađanje i
spasava dete koje mu je tonulo.
Simeonulo je potrčao između Carskih ambara i Ðumrukane, pa
pored džamije, da bi se najzad dohvatio kalemegdanske strmine. Po
varoši je gorelo i pucalo kao da se rasprskavaju divovska prepotopska
jaja, ali živih ljudi nije bilo. Ni Turaka ni Austrijanaca. Samo su
Simeonove mušterije, Srbi Velike seobe, ležali po sokacima i doksatima.
Bili su crni kao Abisinci i pokriveni dubokim ranama od ugriza.
Simeonulo je već bio čuo da je među Slavjanima, skupljenim ovde sa
koca i konopca, antropofagija, ljudožderstvo, uzelo velikog maha, ali
nikada nije imao prilike da se u to lično osvedoči. Brinuo se za oca.
Gladna usta ne biraju. Ma koliko mrzeli Grke, Srbi se neće ustezati da ih
pojedu ako im nijedan drugi nacion na raspolaganju ne bude stajao.
Utvara oca kako se uvija pod zubima srpskog čopora nagna ga u još
bešnji trk. Već je sekao ledinu prema Karanlik-kapiji. Bedemi su
eksplozijom bili polurazoreni. Kamene breše otvarale su se na sve
strane. Neće imati teškoća da u Gornji grad prodre i do Narine dođe.
Samo jednom je morao da se iza kamenjara zakloni. Dvojica srpskih
dobrovoljaca-antropofaga suljali su se niz padinu. Govorili su među
sobom, ali ih on nije razumevao. Jedva je nekoliko srpskih reči znao, a
one su se sve ticale trampe i trgovine. A da ih je više znao, čuo bi prvoga
ljudoždera kako kune:
– To grčko zelenaško pseto koje se hrani mačjim crkotinama! Taj
jebeni Goga! Ništa osim posranih brojanica! Već mesec dana ga na oku
držim i znam da je za koricu buđavog hleba ljudima skidao kožu sa

358
leđa! Nemoguće je da je zaradio samo te usrane brojanice!
– Ja se i tome čudim – čuo bi kako drugi odgovara. – Ja se čudim da
smo i te brojanice našli. Jesi video šta se desilo kad sam ga, dok si se s
njim cenjkao, probo šilom?
– Otkuda da vidim po ovom mraku?
– Ne mogu reći da sam i ja video najbolje, ali mi se čini… – Šta ti se
čini?
– Da on uopšte i nije pao na zemlju. Da se samo smežurao,
spuždrao…

359
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Mislim da, strogo uzev, 1842. Simeon Lupus nije morao da

emigrira. Sve do 1839, uostalom, on o tome nije ni mislio. Meni je Gazda
pričao da se na bekstvo u slučaju povratka Karađorđevića odlučio tek
četrdeset dana posle pogibije Simeona Grka na Dunavu. Kako je do te
promene raspoloženja došlo, niko ne zna. Gazda veruje da ga je na to
inspirisala očeva smrt, ali ja sumnjam da jednog Njegovana smrt očeva
može poremetiti do te mere da mu čak i jezik pokvari..
Ja mislim da Englezi nemaju nikakvih izgleda da pobede Nemce sve
dok im iz hidroplana budu bacali gumene čamce za spasavanje…
Mislim da bih svaku paru dao u opkladu da je onoj rugalici o
Cincarima kumovao Fedor…
Ja mislim da za raspoloženje jednog naroda nema sigurnijeg
barometra od Berze…
Ja mislim da je taj nesrećni srpski individualizam nasleđena,
endemska posledica našeg praživota po beskrajnim, mračnim
močvarama Evroazije…
Ja ne mislim tako. Formulom m služe se i pilići, pa od toga ništa
pametniji nisu…
Ja mislim da ću uzeti još jedan konjak…
Ja mislim da ću Arsenija zadaviti ako me još samo jednom bude
pitao pošto sam nešto platio…
Mislim da ću poludeti…
Ja mislim da bi se cela Karinaika jednim bočnim udarom morala
zaobići…
Ja mislim da je emitovanje preko Radio Beograda pesama s kojima je
Srbija ušla u Prvi svetski rat manijačka programska ideja…
Mislim da sam u Vremenu pročitala kako je u našoj zemlji postojao
Drveni Beč, ali da ga je preko noći nestalo…
Mislim da su Turci tri puta sa sultanskom vojskom bombardovali i
opsedali Beograd, 1440. pod Muratom, 1456. pod Mehmedom II

360
Osvajačem i, najzad, pod Sulejmanom Veličanstvenim 1521. Tekte
godine, 29. avgusta, razvijen je crveno-žuti janičarski steg na bedemima i
defterdar Mehmed Čelebija mogao je početi sa inventarisanjem
dragocenosti u Kuli. Srpsko stanovništvo nije inventarisano. Ono je
jednostavno deportovano u okolinu Carigrada…
Ja ne mislim da razumem zašto Englezi mogu da padaju u ljubav, a
mi samo mrtvi ili u dugove…
Ja mislim da bi nama pre pomoglo dirigovano mišljenje nego
dirigovana privreda…
Ja ne mislim ništa. Ja mislim da je danas najbezbednije ništa ne
misliti…

361
 Oca Simeona je našao kako leži ispod razorenih bedema utvrđenja
Narine. Stigao je dockan. Srbi su ga već bili pojeli. Kad je istresao
njegove krvave haljine, iz njih je ispala samo prazna, crna koža. Zajedno
s noktima i dlakom mogla je u pesnicu stati. Ni poznao je nije sve dok u
nosnu šupljinu nije gurnuo prst i tako za trenutak oživeo snažan, kukast
nos protomajstora Simeona.
Zatim je seo na zemlju i gorko zaplakao. Majušna Simeonulova
senka izgledala je u sjaju požara velika i još je rasla. Neprestano je rasla.
Kao da se iz plamena rađa čudovište kome je namenjeno da potpunim
razorenjem Beograda osveti očevu smrt. Klatio se nazad i napred i tiho
zapevao dok se unaokolo, kao oko magijskog kruga opisanog oko
njegovog tela, tresla zemlja pod nevidljivim papcima obesnih nočnih
kakodemona i lušatija. Pevao je drevnu cincarsku pesmu, jer je znao da
se bez tužbalice na onaj svet ne sme otiči, a nikog drugog nije bilo da
protomajstora Simeona u povoljnoj svetlosti arhangelu Mihajlu
predstavi:

„Ci ficeš fičorlu, a Simeon,

Ci ficeš jazoko mare? Aj!
Ci ficeš a nvestelej,
Ci alosaš veduo tu ahtare ilikie? Aj!“

Pevao je o čemeru i jadu gurbeta, o usamljeničkoj smrti daleko od

svojih, o tužnoj sudbini udovice i siročića koji će ga uzalud u Janjini
čekati.
O istom trošku razmišljao je i šta sa očevom kožom da uradi. U
tuđinskoj zemlji da je sahrani nije hteo. Ni ocu ne bi milo bilo. Dolazio bi
noću da ga mori što ga je među srpskim izelicama ostavio. Moraće je
odneti kući.
Najednom je, usred pesme, postao svestan da je u blizini bunar u
koji on mora da siđe pre nego što se na jug uputi. Gde je taj bunar, nije
znao, ali se nije plašio da će put izgubiti. Ako još samo malo očevu kožu

362
bude rukama trljao, o svemu će biti obavešten. I kako se do te jame ide i
šta bi u njoj trebalo da nađe. Bio je to kovčežić u kome je stari Simeon
držao gurbetsku zaradu i nakit otkupljen od hrišćana. Izgleda da se on
iz tog bunara i vraćao kad su ga izgladneli Srbi presreli i izeli.
Simeonulo se prekrstio, ustao, očevu kožu zavukao pod jedan
kamen da je vojnici gaženjem ne oštete i vođen nevidljivim Porodičnim
Duhom krenuo u tminu Narine da traži svoju testamentarnu imovinu…

363
 BERENIKA: Kažem vam, već sam bila ruku pružila kad je on,
vjerujte mi, zbacio sa sebe plijed, iz fotelje ustao, i namjesto da prema
stubištu pohita, što dalje od požara, pravo u vatru odjurio… Probudila
sam se iz te more tek kada je plamen ugušio njegov avetinjski smijeh…

364
 Kad se Simeon sa kovčežićem vratio, znao je i kako će očevu kožu
u Janjinu preneti. Gurbetlije su na polasku dukate zalivale medom. On
će kožu staviti u kovčežić i zaliti je dukatima. Ali kada je podigao kamen
da je uzme, nje više nije bilo. Protomajstor grnčarskog ceha je nestao,
ostavljajući srpskom zemljom, kao zalogu neumitnog povratka, samo
jednu zlaćanocrvenu kaplju simeonske trgovačke krvi.

(KRAJ DRUGOG SIMEONOVOG TEFTERA)

London
1975-1977.

Obrada: Disco Ninja

365
 Borislav Pekić
ZLATNO RUNO II
Fantazmagorija

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Petar Arbutina

Lektura i korektura
Jelena Vuković

Slog i prelom
Saša Dimitrijević

Štampa i povez
Margo-art, Beograd

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs

Tiraž 1.500.

366