ajefffffff

DELA BORISLAVA PEKIĆA U 13 KNJIGA

VREME ČUDA
HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA
USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA / ODBRANA I
POSLEDNJI DANI
KAKO UPOKOJITI VAMPIRA
ZLATNO RUNO I-VII
U TRAGANJU ZA ZLATNIM RUNOM I—III
BESNILO
ATLANTIDA
1999
RAĐANJE ATLANTIDE
NOVI JERUSALIM
GRADITELJI
DRAME I-II
DELA BORISLAVA PEKIĆA u 13 KNJIGA
Knjiga 5 – tom III

Copyright © 1980 Borislav Pekić

Copyright © 2012 ovog izdanja, LAGUNA
Majci
Άρχόμενος σέο, Φοίβε, παλαιγενέων κλέα φωτών
μνήσομαι, οΐ Πόντοι κατά στόμα και διά πέτρας
Κυανέας βασιλήος έφημοσύνη Πελίαο
χρύσειον μετά κώας έύζνγον ήλασαν Αργώ.

„POKRENUT BOŽANSTVOM PESME,

ODLUČIH SE DA PROSLAVIM
USPOMENU NA DREVNE HEROJE GRKA,
KOJI SU NA DOBROJ LAĐI ARGO,
U POTRAZI ZA ZLATNIM RUNOM,
KROZ MOREUZE U CRNO MORE
I IZMEĐ KINEJSKIH STENA PLOVILI...“
(APOLONIJE ROĐANIN, ARGONA UTIKA)
 TEFTER UTVARE TREĆE:

PROFITI
KIR SIMEONA NJEGOVANA
 „Ko ima uho da čuje neka čuje šta
govori duh: koji pobijedi daću mu da
jede od mane sakrivene, i daću mu
kamen bijel, i na kamenu novo ime
napisano, kojega niko nezna osim
onoga koji ga primi.
I vidjeh anđela jaka gdje propovijeda
glasom velikijem: ko je dostojan da
otvori tefter i da razlomi pečate
njegove? I ja plakah mnogo što se niko
ne nađe dostojan da otvori i pročita
tefter, niti da zagleda u njega.
I uzeh tefter iz ruke anđelove, i izjedoh ga;
i bješe u ustima mojim kao med
sladak, a kad ga izjedoh,
bijaše grk u trbuhu mojemu.“
(OTKROVENJE JOVANOVO 2, 5,10)

„I znak veliki pokaza se na nebu:

žena obučena u sunce, i mjesec pod
nogama njezinijem, a na glavi njezinoj
vijenac od dvanaest zvijezda.
Ko god se pokloni zvijeri i ikoni njezinoj
i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju,
on će piti od vina gnjeva božjega i biće
mučen ognjem i sumporom i dim mučenja
njihova izlaziće na vjeki vijekova...“
(OTKROVENJE JOVANOVO, 12, 14)

„I vidjeh, i gle, konj bijel, i onaj što

sjeđaše na njemu imadijaše strijelu;
i njemu se dade vijenac, i iziđe pobjeđujući,
i da pobijedi...
 I iziđe drugi konj riđ, i onome što
sjeđaše na njemu dade se da uzme
mir sa zemlje i da ubija jedan drugoga,
i dade mu se mač veliki...“
(OTKROVENJE JOVANOVO, 6)
 PROFIT PRVI: KAKO JE KIR SIMEON OD KENTAURA
POSTAO, ŠMINKOM SULEJMANA VELIČANSTVENOG
VASKRSAVAO, S BEOGRADSKIM IZGNANICIMA
TRGOVAO, LAŽNOM ZLATNOM POLUGOM
PREVAREN BIO, KAKO JE TESTAMENTARNOG
SIMEONA PROIZVODIO I ZA MUDRIM HIRONOM
TRAGAO. O NJEGOVOJ EROTIKI SA CIGANSKIM
ARTISTOM MURATOM I DRUGIM UZBUDLJIVIM,
POUČNIM I UNOSNIM PUSTOLOVINAMA NA
GURBETU FIRME SIMEON & SIN OD GOD. 1521. DO
1566.

„Rođeni u bludu,
Grabeži i laži,
Skupljači izmeta,
Za zlatom ludi!
Polukonji,
Poluljudi,
Niti konji,
Niti ljudi!“
(TRAČANSKA RUGALICA ZA CINCARE)

„File, fere, faje, fige!“

„Prijatelju, donesi, jedi pa idi!“

(FORMULA CINCARSKOG PEČALBARSKOG ŽIVOTA)
Da l’ to zlaćanocrvena kaplja skupocene simeonske trgovačke
krvi, pritisnuta srpskim nadgrobnim kamenom, pupi u
vampirskom naporu da se, omađijana izgledima na unosne
špekulacije i stoprocentne profite, a po zlodušnim načelima
večne regeneracije volje za posedovanjem, obnovi u prvobitan
oblik (koščat, taman lik grbava nosa, čađavo-čupavih veđa i
sivorumena pogleda, poznat balkanskim i levantskim pazarima
pod imenom Kir Simeona Njagoa) i da po tragu argonautičkih
heroja ponovo krene kroz Vorioditikos Diadromos, u zatoran
gurbet, u pohod na Zlatno runo, ljudožderski zaustavljen podno
beogradskog Đurđevog kastela u metežu Velike seobe Srbalja,
leta gospodnjeg 1690?
Ili je na kadaverični pustinjski predeo pala kap rujnih
životodavnih kiša?
Usamljena li, krvava suza razočaranja, ni od koga neotrta,
kopni na licu umirućeg čoveka?
Ili se slan znoj Hrana zemaljskih kristališe u rubin za buduće
spomen-riznice njegovih promašaja?
Niti zemljom simeonska krv teče, nit pustinjom kiša pada,
ne kaplje ni znoj ni suza, već to Lawsonia enermis, misirska
kana, suvo zlato orijentalne trgovine šminkama, treperi na beloj,
brazdama razorenoj mušterijinoj koži, koja iščezava u retkoj,
sivoj bradi, a zatim se pod mastur Simeonovim kažiprstom
razliva u crvenkastosmeđu baricu. Blatnjava kana ponire u lice,
vraćajući mu taman sjaj života.
Žurne, apolavsome! Živimo, uživajmo!
Cincarskom prstu suđeno je da ogrubi prebiranjem
trgovačkih brojanica. Šta on traži na agarjanskoj psećoj njušci?
Čiju glavu ftiaside, čudotvorne boje Istoka, iz božjeg sna
vraćaju? I zašto se sve dešava u polutami, zasićenoj dimom
sagorelih aromatičnih trava, u zagušljivoj panonskoj noći punog
meseca? Zašto se ovde ne miče ništa osim krvavog Simeonovog
prsta i avetinjskih senki hafiza, koje se, šapatom učeći Fatihu,
prvu suru Kurana, kao slepi miševi lelujaju na svilenom krilu
carskog čadora? Čije ptice nemaju spokoja ni pod crnim
hamadanskim pokrovom? Čiji hrtovi i leopardi zavijaju iza
mraka?
Gde smo? Koja je godina? Koje doba? Kakav zakon? U
čemu je svrha? – Tine skoro ehi afto?
Nalazimo se s ordijama sultana Sulejmana Veličanstvenog,
Kanunia, ispod ugarskog Sigeta. Godina je 1566. Doba – noć
između petog i šestog septembra. A svrha? Svrha je, kao i uvek
kad Simeone u poslu zateknemo, da se nekom štrikla preko nosa
prevuče.
A da bi se pojmila njena priroda i namena, ostavimo mastur
Simeonov kažiprst da bez nas produži šminkanje
porfirogenetskog klijenta, a pero uputimo da se, uz pomoć
Agatodemona, Porodičnog Duha genosa Njago, posveti njihovoj
prošlosti, iz koje sve ističe i u koju sve utiče.
Pre nego što će se, progonjeni Džingis-kanovim sinovima,
obrušiti na maloazijske teme vizantijskih vasilevsa, za
nomadske Turkmene, narod budućih Osmanovića, znalo se
jedino da nastava Turkestansko gorje, poštuje proroka
Muhameda i živi na konjima.
O nomadskim Aromunima, narodu budućih Simeonovića,
nije se znalo ni toliko. Nije se znalo ko su, šta su, ni zašto se iz
tračke krajine spustiše na Bosfor, u susret Osmanovićima,
najmanje zašto, po savesti hrišćani, po volji Grci, po nagonu
trgovci, za idućih pet vekova, s tim neverničkim, neromejskim,
neposlovnim kompanjonom sjediniše i račune i živote. Znalo se
jedino da domoroci nisu. U gluvo doba noći, po mesečini, na
konjima dojezdiše iz pitome Arkadije, divlje Tesalije i mutne
pelaške prošlosti, čarobne mitske prepotopije, na čije događaje
istorija još nije namakla gvozdeni oglav datuma i logike, i u
kojoj je sve bilo moguće.
 Bilo je moguće dobiti testamentarne naslednike gutajući
izvesne insekte, ponekad jedući pasulj, a kobile, posvećene
Mesecu, severnom vetru okretahu repove da ih oplodi. Budući
da je naš zamršen način oplođavanja, pod imenom prostog puka,
upražnjavala sirotinja, fukara, nebeski i zemaljski patricijat
uprostio je rađanje, pa je praktična Palada Atina iskočila iz očeve
glave u punoj bojnoj opremi, neophodnoj mudrosti ako želi da
preživi. Mrtvi su se mogli prepoznati po tome što nisu bacali
senku i što su vazda bili žedni krvi. (Danas kad smo krvoločni
svi, ovako tanano razlikovanje postalo je beskorisno.) Smrt,
uostalom, ne beše nešto neopozivo. U našem smislu, umiranja i
nije bilo. Ljudi „na veliko” – nikogovići, nisu uistinu živeli, pa
ni umreti nisu mogli. Oni „na malo”... kučići, kraljevi, heroji,
polubogovi, nisu odlazili pod zemlju, već su se peli na nebo da
kao zvezde upravljaju karavanima trgovaca i konvojima
moreplovaca. Ubijalo se i tada, zacelo, ali ako si bio građanski
čuvaran, mudrog neprijatelja nisi u masovnu jamu bacao kao
danas. Teos filaksi – Bože sakloni! Gutao si ga da ti iz pupka
daje savete o upravljanju imanjem ili državom. Ni sasvim
raskomadani leševi ne behu u beznadežnom položaju, u kome ih
zatičemo u našoj civilizaciji. Sve dok ga nije oživela, majka je
parče po parče Ahilovih ostataka na vatri pekla, amvrozijom
trljala i po sećanju sastavljala. Ništa u tom Zlatnom svetu nije
bilo konačno i nepopravivo, sve je bilo više delo pregovora,
cenjkanja i pogodbe nego beskompromisne prirode kakvu mi
poznajemo. Povoljnom vetru lađar nije morao samo da se nada.
Mogao ga je sa hlebom, vinom i amajlijama nositi u putnoj vreći
i po volji puštati, čime se poslužio Odisej na povratku iz
trojanske vojne, a o čemu, još uvek uzaman, sanjaju ratne flote.
Sve dotaknuto moglo se pretvarati u zlato, što je, na svoju
nevolju, iskusio pohlepni Midas, a o čemu i izvesni Kir Simeon
treba da povede računa. Učenjačkom sujeverju, koje nas je u
strahu da ne ostanemo siročad ili kopilad Čuda, orodilo sa
majmunima, još ne beše ora. Verovalo se u prirodan razvoj
naroda i rasa. A ima li išta prirodnije no biti mrav, pasti s hrasta,
u dodiru sa zemljom postati čovek i naseliti ostrvo Eginu? Ili biti
otrovni očnjak zmije Ofiona, što ga je u rodoskrvnom besu izbila
Velika lutalica, Majka svih stvari, boginja Eurinoma, zariti se u
Arkadiju i postati prvi Pelazg, praotac Kentaura, pa možda i
Simeona. I uopšte, pojave su mahom imale razumna i
jednostavna objašnjenja. Herakle se na Herinim grudima
zagrcnuo i iskašljao mleko. Tako je nastao Mlečni put, a ne ni iz
čega, kako idioti nas uče. Proleće nije imalo ništa s naduvenim
astronomima i rastojanjem Sunca od Zemlje. Njega je u korpi,
zajedno s ponudama, donosila iz pakla Persefona prilikom
godišnjih poseta Balkanu i majci Demetri. Kalendar nisu
propisivali crkveni sabori, niti je tumban kad god su pokondireni
intelektualci bili kadri da objave obesvećenje neke nove
vaseljenske tajne. Bio je večan, pouzdan, i određivale su ga
kalendarske životinje na čelu s Himerom, zmijskog repa, kozjeg
tela i lavlje njuške koja je rigala plamen. Nebo nije visilo u
praznom prostoru kao naš žalosni poklopac. Za kaznu zbog
pobune protiv Vrhovnog autoriteta, na rukama ga je nosio
titanski samodržac Atlantide – Atlant, dok mu je narod,
obožavalac zlata, bio osuđen da iščezne u morskom mulju,
crnom rimu, o kome bi izvesni Kir Simeon takođe valjalo za
vremena da razmišlja. Nisu oblaci već konji posvećeni Mesecu
donosili kišu, ali ma kako obilna, beše ona nesposobna da iz
semena istera klicu. Neophodno je bilo da se oranice škrope
krvlju posvećenih mužjaka, čijim su se mesom hranile nimfe s
likom kobila. Njihove mošnje, otkinute zubima ili srpovima od
opsidijana, bačene u vodu, mrestile su ribe, i tu bi se otprilike
završavala sva funkcija gospodskog muškog roda. U to veselo
vreme čuda, krilati Pegaz je udarcem kopita otvarao bunare, za
šta nama treba i novaca i vremena, a dok mi zaćutimo čim nas
zlotvori popreko pogledaju, Zlatousta je glava tračkog Orfeja,
pošto je odsekoše Menade, još dugo plivala oko Lezbosa,
tužbalicama opčinjavajući drveće i stenje. Friks i Hela, kuma
Helespontu, leteli su na ovnu, noseći Zlatno runo u Kolhidu,
iznad vodenog puta kojim će broditi Argonauti, a zajašite vi
krilatog ovna ako možete! Da bi bolje razumeli utvare
budućnosti, narodnim mudracima su zmije žalcem prale uši.
(Danas u istu svrhu služi eksploziv.) Goroseča je morao paziti
da ne povredi Drijadu koja je u drvetu živela i s njim umirala,
napuštajući ga o ponoći da pod punim mesecom raskalašnim
vrzikolom protegne telo nalik na mladu zelenu koru. (Kraj našeg
maroderstva, ova obazrivost zvuči podsmevački.) Čoveku onog
Balkana nije bilo dovoljno da se pravi humanistom pa da svoja
nedela zaboravi. Morao je žvakati lotos. Od rasrđenih duhova
ljudi koje je pobio, nije se mogao, kao mi, štititi praznovernim
ubeđenjem da zagrobnog života nema. Morao je da čini duge
pokore, mađijske znake i lice šminka govnima. Jer ništa tada nije
bilo izvesno, ništa nemoguće. Ni smrtnicima da ožive, ni
besmrtnicima da umru, kao što se desilo bogu Panu.
Balkanom je u to srećno, zlatno doba krstarila družina
propalica i raspikuća predvođena razvratnim bogom
Dionizosom, koji nije mario za meru i račun, posed i tečenje;
obesna fratrija, koju su činili dobroćudni vinopija Silen,
grozoglasni šaljivdžija Pan, stariji Satiri konjolike, mlađi –
kozolike pojave, kanom tetovirane Menade, koje su žvakale
lovor i u divljem bunilu na mesečevim raskrsnicama rastrzale
usamljene putnike, kraljice bluda što su, vitlajući tirzovim
bičevima, jahale ljubavnike da ih, posle venčanja oko vrbe, u
prvoj česti prožderu, i najzad, kad bi im trgovačke obaveze
dopuštale, Simeonima najsrodniji, melanholični poluljudi-
polukonji, K e n t a u r i , vazda raspeti između iracionalne
alogogene i racionalne humane prirode, pa stoga nesrećni,
mrzovoljni i utvarnim žudnjama skloni.
Eto, iz tog mitskog zabrana, oneirskog doba, sveta mašte,
dojezdiše na konjima i pod izbegličkim abama fabulozni preci
kalitehnisa, majstora umetničke šminke Kir Simeona Njagoa,
koji, dok ovo saopštavamo, čudotvornim rukama vaskrsava
jednog mrtvog sultana.
Premda su konji Simeonovića karavanski, tegleći,
Osmanovića ratnički, jahaći, od pradavnina zajedničko obeležje
obeju Kuća, razlike u međusobnom položaju konja i čoveka u
tim poslovnim aranžmanima behu veće od svake sličnosti.
Osmanlije, budući Turci, konje su jahali. Ponekad ih, za gladi, i
jeli. Simeoni su, budući Srbi, jahani. Jer, prema tračkim
domorodačkim sumnjama, jednom i sami behu konji. Nipošto,
naravno, savršeni, potpuni konji, potomci divljeg Ariona. Tek
sto imisi alogo – sto imisi antropos, poluljudi – polukonji.
Nedovršeni, nesavršeni, i u ljudskom i u životinjskom smislu,
nikoga jahati nisu mogli. Ali su jahani bili. Često, dugo, grubo.
Iz daljine su pružali sliku zloćudnih konjanika, roditelja
skupljača duša, onog Tračkog. Kao i mnogo štošta u njihovom
hibridnom bratstvu, slika je, nažalost, bila varljiva. Uspravni
ljudski deo sedeo je na vodoravnom konjskom partneru, pa ako
se već o jahanju mora govoriti, najispravnije je reći da su
ponajčešće jahali sami sebe.
Simeoni su tvrdili da su čistokrvni Pelašani, prvi ljudi nikli
na Balkanu iz izbijenih zuba prazmije Ofiona. Tračani su,
međutim, u uobraženim, pohlepnim arkadijsko-tesalskim
doseljenicima videli polutanski narod Kentaura, raseljen iz
domaje i zbog tajanstvene krivice kažnjen da izgubi konjske
odlike. Trebalo je da ova nakazna bića žive u Tesaliji i na
Peloponezu, trebalo je da počine nešto arito, nešto zaista
nepomenljivo, pa da se osude na onakav ropski rad kojim su po
Trakiji sticali prva bogatstva. A iznad svega, po ondašnjim
običajima, moralo je mračno poreklo da im za greh podsticaj
pruži. I ono je nađeno u pohotljivom krivokletnika, sinu
lapitskog kralja – Iksionu.
Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto
uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom,
čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran,
lakom, u plotskoj ljubavi nezasit. Najzad se i u olimpijsku Heru
zagledao. Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu
Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede
blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet
puta kumulonimbusno telo natera na sevanje i potmulu tutnjavu.
U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio
nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka,
ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne
maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. Zevsovi ga
vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše da se,
poput gorućeg točka, kotrlja mediteranskim nebom. Premda
provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa,
utvara, fazma – recimo, i cincarska praštrikla preko nosa –
Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila
zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog
nezakonitog sina – čudovište Kentaura. Nasledivši očevu
grabljivost, pohotljivost i zloćudnost – jer od oblačne Nefele nije
mogao profitirati ništa sem eventualne sposobnosti da izaziva
provale oblaka – bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku
oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako
bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu a l o g o
humanih stvorenja, čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim
špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski,
produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim
transportom sa pazara na pazar.
Ljubomorni na poslovnu okretnost doseljenika, Tračani se
ne zaustaviše na „otkriću“ njihovog sramnog porekla. Ubrzo se
pripovedalo o razlozima najezde nesnosnih kentaurskih
izmetaka sa jugozapada. Kao i druge mitske konfuzije, po čemu
su rodonačalnice istorijskih, i ovu je iz najplemenitijih pobuda
izazvao nenadmašivi dobričina, ubojica Herakle iz Tirinta.
Slavni grčki murdar beše zaštitnik kentaurskog bratstva – razlog
više da ga zatre – naročito najviđenijih polukonja, Hirona i Fola.
Kad je pošao na Erimantskog vepra, četvrti od Radova, Fol mu
priredi gozbu. Nesreća je htela da vino, koje je mučki lokala
tirinćanska vinopija, ne bude samo Folovo, već da svim
Kentaurima pripada. Poštovatelji načela nepovredivosti privatne
svojine, Folovi se čuvarni kompanjoni pobuniše. Herakle
hametice potuče protestnu deputaciju divljih praposednika, a
preostale dogna do malejske špilje svog prijatelja, plemenskog
mudraca Hirona. Gađajući ih strelama natopljenim otrovnom
žuči Hidre iz Lerna, zgodi u koleno i četvoronožnog filosofa.
Dok je avetni heroj očajavao – kao i uvek kad bi u junačkoj hitnji
nešto zasrao – besmrtni Kronosov sin Hiron je patio, manje zbog
bola, više pri pomisli da će od sada večni život osećati kao večnu
muku. Priča se, međutim, da je najposle umro, izmolivši od
bogova Prometejevo mesto u Hadu. Ali to nije izrekom
potvrđeno. Hironovoj agoniji, ako je njome blagosloven, niko od
smrtnika nije prisustvovao. Niti ga je ko od vidovitih Grka video
da se u zamućenom obliku, poznatom iz obrednih snova i sa
atičkih ćupova, šunja oko zadušničke krvi izlivene za pokojnike.
Zbog koristoljublja, uzročnika pomora, preživeli Kentauri,
građani i trgovci, kažnjeni behu gubitkom imovine i konjskih
svojstava, postavši jednovremeno i ljudi i bednici. (Eupatrid
Herakle je, naravno, u međuvremenu, za isti prestup nagrađen
besmrtnošću i olimpskom blagajnom.) Prognani u Trakiju,
izgubiše pravo da prate Dionizosa, te da u besciljnim,
bezračunskim ludovanjima istočnjačkog božanstva uživanja
uravnotežavaju svoju svrsishodnu, špekulantsku narav. Nije
stoga preterano zaključiti da im je sama sudbina – ma šta pod
njom razumevali – srce u kasu skamenila, trgovcima ih načinila,
na rođačke konje ispela, u prvu seobu ka Trakiji, prvi
metanastevsis, uputila, i naučila ih da poštuju Hermesa,
zaštitnika svih zakonitih podvala i lopovluka. Niti je neobično
što su ispod Rodopa bili omraženi kao nekada ispod tesalskog
Peliona ili arkadijskog Menelona, i kao što će to sutra biti pod
beotskim Kiteronom ili šumadijskom Avalom. A ni što ih
tračanske rugalice ovako opisuju:

„Rođeni u bludu,
Grabeži i laži,
Skupljači izmeta,
Za zlatom ludi!
Polukonji,
Poluljudi,
Niti konji
Niti ljudi!“

Bezbroj puta je nesrećni kentaurski praotac Iksion goreo u

zenitu, obeležavajući kao plamena stigma najviši položaj Sunca
u letnjim i zimskim solsticijima, pre nego što su mu potomci,
poštovaoci paganskog Hermesa, Cincari Simeoni, izašli na
balkansko tržište kao vernici pravoslavnog Boga. Još su živeli u
Trakiji – najpre u Zlatogradu pod Rodopima, a potom u
Adrijanopolju na Evrosu – i još trgovali. Polagali su na svojinu,
posed, ktimu, ništa manje od poluljudskih, poluživotinjskih
pradedova, koji zbog bačve vina izložiše rod istrebljenju, a san
da postanu konji prepustiše zaboravu. A što ih 1301, iz
orijentalne zbrke naroda i rasa, lučeći ih prvi put u imena i
imovinske cenzuse, još zatičemo kao emborose, skromne
trgovce, pa i jirologose, uprkos poslovičnim mešetarskim
sposobnostima, tek beznačajne torbare-preprodavce mirisnih
ulja, esencija, balzama i šminke, znači da u vestima o njihovom
grešnom poreklu ima izvesne istine. Mora biti da, zbog
sebičnosti i grabežljivosti u ljude preobraćeni, nisu promenom
forme svu kaznu iscrpli. Ili da se ona u njoj ni sadržala nije. Mora
da je prinudno očovečenje bilo organski preduslov za p r a v u
kaznu, koja se, po prirodi i svrsi, jedino na tvorački nastrojene
dvonošce odnosila. Beše im, jamačno, dopušteno da stiču, da se
bogate, ali ne da steknu i da se obogate. Da ka Zlatnom runu
uporno plove, ali da mu se retko kad primaknu. Pa ako mu se i
primaknu, nikad da ga ne dohvate i u svoj trezor zaključaju.
Čovek je mogao zamisliti kako se, kad god bi prešli izvestan broj
n u l a , u bilo čijoj moneti, na Firmu Simeon & Sin obara
istorijska ili trgovačka nesreća, i kako ih taj s neba inspirisan
bankrot vraća na početak, čemerno jednocifreno stanje
porodičnog konta. Njihova je sudbina bila amalgamisana od
neutažive žudnje i uzaludnog truda, od svirepih kazni dosuđenih
Tantalu i Sizifu. To je izvesno. Ne beše, međutim, izvesno,
koliko je kazna imala da traje i čime bi mogla da se opozove.
Posle pobede nad Vizantincima kod Bafeona 1301, Gazi
Osman sabira pod Zelenu strizu Turkmene sa istočnih međa
Romejskog carstva, te se kao gvozdeni polumesec, alka budućeg
balkanskog sindžira, pripija uz Moreuze, sa azijske strane
hrišćanskog alem-grada Konstantinopolisa, a atar Simeon Kir
Njago, prvi za koga predanje zna, još u Adrijanopolju živi, po
Trakiji šminke i mirise prodaje. Godine 1346, na dan venčanja
Osmanovog naslednika Orhana s princezom Teodorom
Kantakuzin, Simeon Trački je već star čovek, pa korak s
prosperitetnim Osmanovićima drži prvorođeni Simeon, drugi za
koga se zna. Otprilike u isto vreme kad preko kćeri Jovana
Kantakuzina, pretendenta na carsku firmu, Turci stiču sumnjivo
pravo na Carigrad, Simeon II se ženi atarskom Firmom iz
prestonice i za budućeg Simeona III obezbeđuje takođe
sumnjivo pravo da se smatra Carigrađaninom, a za sebe
nesumnjivu mogućnost da se, povrh kozmetike, bavi i lekovitim
herbama. Mogućnost je iskorišćena odmah i s uspehom; pravo
je, međutim, čekalo da se ratnički osmanski putevi ukrste sa
trgovačkim putevima Njagoa.
Turci zakoračuju u Evropu. Godine 1354. zaposedaju
Galipolje i Solun. Hiljadu trista šezdeset prve pada i
Adrijanopolj, buduće Jedrene. Ono što je iz puste pohlepe
osakatio hrišćanski, latinski, hajdučkokrstaški Zapad, bez muke
dovršava muhamedanski, osmanski, državnički Istok. P i r k e a ,
iksionska vatra, hara Trakijom. Prema tajanstvenom načelu po
kome što život daje, to i ubija (Afto pu dini ti zoi, tin ke skotoni),
plamen kojim je onako neumesno vladao munjonosni
kentaursko-cincarski praotac Iksion, i koji ga sad na nebu ždere,
preti da dohaka i njegovim potomcima. Tada se među tračkim
Njagoima obavlja prvi dogovor za koji se zna. S rabošima i
brojanicama u rukama, upoređuju se, odmeravaju, procenjuju
interesi. Ne ide glatko. Pitanje „bežati ili ne bežati“ ne dobija
zajednički odgovor. Simeoni su za seobu u Carigrad. Stariji, jer
je iskusan, mlađi, jer je lojalan. Braća su, partneri, međutim,
protiv. Jedan bi da se ostane u Adrijanopolju, drugi da se na
sever emigrira. Odvajaju se mišljenja, putevi, računi. Još malo
pa će se i imovina deliti. Firma je u opasnosti pogibeljnijoj od
turskih požara, pa možda i od enomanijskih vremena, kada je
pred ludim Heraklom bežala. Razjedinjenost preti da je spali
iznutra. Na odmetnike od zdravog razuma, srećom, ne vrše
pritisak samo Simeoni. Urazumljuje ih i sopstveni špekulantske
instinkt. Neprikosnoveno načelo prioriteta uspostavlja najzad
domaćinski red u metežu ličnih i poslovnih potreba. Proklamuje
se da je „ono što je dobro za Firmu, dobro i za Njagoe“ prvo
Pravilo igre, prvi Regola tu pehnidiv, koji će tokom porodične
Argonautike svakoj novoj seobi na Severozapad unapred
otkrivati smisao i određivati simeonski račun u njemu. A on je
ovom prilikom za bekstvo.
Pa ipak će, kad se porodični savet raziđe, da svija ponjave i
u ćupove s medom slaže dukate, sin zapitati oca:
„Zar se već jednom nije bežalo, pateras?“
„Jeste. I još će. I ne samo jednom, sine.“
„I koliko ćemo tako bežati, pateras?“
„Dok Bog na nebu i naša kesa na zemlji budu hteli, sine“,
zaključiće otac, Simeon, treći s tim imenom i, ponevši sobom
Posed, Porodicu i Prošlost, preseliće se 1361. iz Adrijanopolja u
Carigrad, gde će produžiti sačuvano blago da unapređuje: Posed
trgovanjem, Porodicu rađanjem, Prošlost poštovanjem. A sve će
se to zbivati u vreme Murata I, zvanog Huđavendiđar, koji će
vladati od 1362. do 1389. i pobedama nad srpskim velmožama
na Marici i Kosovu osvajati Balkan u tri pravca: na zapad, od
Sera do albanskih luka – rimskim putem Via Egnatia na jug,
Tesalijom do Moreje; na sever, Carigradskim drumom prema
Beogradu. Simeon III će vladati Firmom od 1350. do 1392. i
osvajače prestoničko tržište takođe u tri smera: orijentalnim
šminkama i mirisima; balzamima i medicinskim travama; a
pomalo, ispod tezge, drogama i otrovima.
Godine 1402. pogađa tursku Firmu kriza. Bajazit I, Jildirim
ili Munja, preduzima nesolidnu špekulaciju protiv mongolskog
hana Timura. Kod Ankare biva oteran pod stečaj i u kavez za
dužnike. Sezona beleži još jedan bankrot. Propada pokušaj
Njagoa da uđu u uvozno-izvozne poslove. Založivši imovinu,
Simeon IV oprema karavan zapadnjačke robe i upućuje ga na
istok, u kanat Zlatne horde. Planira da trampom ili novcem od
prodaje kupi istočnjački espap, u Carigradu ga preproda, dugove
vrati i multu poradz, golem profit postigne. (Cincarska magijska
formula Multu poradz, domna ne čuje se tada u kući prvi put, ali
se prvi put okreće protiv Firme.) Karavan, nažalost, nestaje u
zbrci posle ankarske bitke. Bedni ostaci Bajazitove i Simeonove
stečajne mase dele se naslednicima. U računovodstvene teftere
Osmanovića i Simeonovića čitko se zapisuje: „Nismo uspeli.
Slava Bogu!“ I počinje sve iz početka.
Za nepuno pola veka obe su Kuće gde su pre propasti bile.
Novi Simeon, po svoj prilici V, prosperitetnije suvladar
hrišćanskog tržišta kozmetike i biljnih lekova u Carigradu. Novi
sultan, Mehmed II Fatih, prosperitetni je vladar islamskog
naroda izvan Carigrada. Šestog aprila 1453. još ih razdvajaju
Teodosijevi zidovi. Maja 29. u zoru, samo kapija bazilike Hagija
Sofije. Maja 29. u suton, ništa više. Tradicionalni trodnevni
pokolj i pirkea, požar, koji će kroz sve vekove ostati carigradski
ma u kom gradu izbijao, uništili su imovinu i ljude, nasledne
nameštenike Firme Simeon & Sin. Preživeo je jedino
osamnaestogodišnji Simeon VII. Otac mu je bio ozleđen i
nepokretan. Nije iskao da bude iznet iz kuće ni poveden u
bežaniju, niti mu je tako nešto nuđeno. Još u Adrijanopolju
solidarno se pristalo na Pravila igre, koja su interese Firme
stavljala iznad svih drugih. Nije ga sin, ona su ga iz spasenja
isključivala. I njemu je bilo pravo. Čučao je sred razvalina
atarske radnje na koju je palo tursko đule. U naručju je držao
poslednju kesu dukata i Simeonula, mrtvo unuče. Oboje je
pružio sinu, koji je, očekujući blagoslov i amanet, stajao pred
njim s putnom karlibanom u ruci. Pitao ga je šta će od dvoje
poneti, kesu ili mrtvog naslednika. Sin je odgovorio da će uzeti
oboje.
„Šta će Firmi jedan mrtav Simeon?“, upitao je otac.
„Firma nema ništa za bacanje“, odgovorio je sin, uzeo kesu
s novcem i Simeonulov leš pa sišao u podrum u kome su
preparirane trave, mirisi i šminke. Kad je pred zoru ponovo pred
oca stao, u rukama je imao štap, persijski goblen s izvezenim
konjem u propinjanju, i u ponjavu zavijeno dete.
„A gde su dukati?“, pitao je otac. Nije dobio odgovor. „Neka
ti Bog oprosti“, kazao je. „Preživećeš.“
„Preživećemo“, kazao je Simeon VII, zahvalio na amanetu,
koji ga je upućivao na preživljavanje i obećavao mu da će ga
postići, i s kentaurskim mrtvim i zlatnim teretom nestao u dimu.
Izgubivši ga neznano kako, preodeven u ženu, spasao se iz Svete
Sofije, u čiju se još od krstaškog rata obesvećenu lađu sklonila
nejač poslednjih branilaca Drugog Rima. Posed mu sad beše
zlatnik pod jezikom, Porodica – očuvana rasplodna moć, a
Prošlost, sve što je od nejasnih legendi umeo da upamti. Uputio
se prema Moreji, za koju se govorilo da je u rukama Paleologa.
Ni prvi kredit nije uspeo da unovči, a Turci su već bivakovali u
Tripolici i harali mitskom Arkadijom, zemaljskim rajem usred
Peloponeza, po kome su se, obasjane plamenom, site najzad
zadušne krvi, vukle zabrinute i mrzovoljne seni drevnih
kentaurskih heroja. Ostalo je, doduše, još nešto zapadnih luka u
latinskim rukama, pa i neka su egejska ostrva u obzir za život
dolazila, ali između islamskih nevernika i rimskih jeretika
ispravan Romej nije imao šta da bira. Prvi su, istina, pokatkad
uzimali telo. Drugi uvek i dušu. A dažbine i takse naplaćivali su
svi. Povrh toga, valjalo je imati u vidu i poslovne prilike.
Venecijanci behu rođeni trgovci. Turci – po nuždi. Bili su za
tako nešto isuviše gospoda. Kentaurosimeonsko građansko
stanovište o računu kao meri svih stvari još nije upravljalo
anadolskim naravima i običajima. Još se držalo da Gospodin ne
zarađuje. Platu svoju Gospodin od Alaha dobija, čak i kad mu je
sultan isplaćuje. I u zavisnosti od Njegove volje, on ima ili nema.
Ako ima – bogat je, ako nema – siromašan je, ali ipak Gospodin.
No ako zarađuje, imao-nemao, više nije Gospodin. Turci će,
dakle, ovde biti gospoda, ali će novac ćemerisati Romeji,
Jermeni, Jevreji. To je odlučilo. Firma. Afta pu ine kala ja to
katastima, ine kala ke ja mas, ono što je dobro za Firmu, dobro
je i za nas Simeone.
TAKO SE CARIGRADSKI BEGUNAC OBREO U TIVAJU,
RODNIM DIONIZOVIM TEBAMA, NA ČIJU SLAVU NIJE
UPUĆIVALO NIŠTA SEM nekoliko prašnjavom mahovinom
obraslih ornamenata, nad kojima su danju očajavali starci a pod
mesečinom se skupljale ćutljive utvare prošlosti. Godine 1453,
dakle, u Tivaj-Tebama, simeonska Argonautika počinje ko zna
po koji put od nule. Porodica se unapređuje povoljnom
ženidbom, koja, pored ženskog kala, donosi Firmi i dva nova
člana – Simeona i Iksiona. Posed se uvećava profitnom
trgovinom šminkama, mirisima, lekovitim travama, a ispod
ruke, opojnim eliksirima i otrovima. Prošlosti se odužuje
Engomionom Konstantinopolisu, upornim ponavljanjem priče o
razorenju grada, o čemu se čak i tužbalica sastavlja:

„Carigrade moj, oime Carigrade!

Lepota čarna, gde se tvoja dela?
Bezbožnost smrtnika propast mi donela
Molitvom Romeja nek ti je Bog vrati,
I pređašnju slavu ponovo pozlati!“

Mora da je eks-Carigrađanina Simeona na žal podsticala

neumornost s kojom mu je deda utuvljivao u glavu strašnu
povest o razaranju drugog, po svoj prilici, tračanskog grada
(„Adrijanopolje moje, oime Adrijanopolje!“), i da je propast
toga prvog poznatog simeonskog kastrua ponavljala uništenje
nekog praroditeljskog arkađanskog („Arkadijo moja, oime
Arkadijo!“), da su katastrofalni požari, u stvari, za hrizomaničnu
porodičnu istoriju bili što i simplegadske hridine za Argonaute,
smrtonosni međaši na putu ka Zlatnom runu, u kaznu ili
iskupljenje, u pakao ili raj.
Još dva zbitija korespondiraju sa sudbinom Osmanovića.
Iksion se turči, postaje Hasan, kida s porodicom i otvara
konkurentsku kozmetičko-atarsku radnju, što odgovara
građanskom ratu Mehmedovih sinova Bajazita i Džema, godine
1481. Alah ne obezbeđuje profit bivšem Iksionu. Poslovi mu se,
usled bojkota hrišćanske čaršije, vuku ka bankrotu, a zdrava mu
Anadolka rađa dete cincarske glave, rutava trbuha, s kopitama
umesto tabana. Neuspelim Kentaurčićem zatire se poturčenjačka
grana Njagoa, i premda nije dokazano da je polukonjsko
mrtvorođenče prokletstvo imena Iksion – držalo se da je i
anatema hrišćanskog Boga – porodica ga je zasvagda izbrisala
iz roždanika genosa.
Drugi događaj, za Osmanoviće 1512, za Simeonoviće 1508.
podjednako naopak, mada manje neprirodan, bez preterivanja se
može reći za obe Firme beše čak i povoljan. Godine 1512.
prinuđuje princ Selim Bajazita II na abdikaciju. Godine 1508.
mu za taj dvorski prevrat pelcer pruža prvorođeni sin Simeona
Carigradskog. Tada je ovaj imao sedamdeset četiri godine i za
Njagoe bio u sasvim muževnom dobu. Sin, rođen u Tivaju, pa
stoga „Tivajski“ ili „Tebanski“, koji se primicao četrdesetoj i
upravo dobijao sopstvenog Simeona – ovog što nagnut nad
starački sitnim, ispucalim, hladnim licem nastoji da mu
masažama i šminkom vrati sjaj carskog života – po naravi nije
bio nestrpljiv čovek. Ni u čemu na prekog Selima nije podsećao.
Ali pateras mu je iz dana u dan postajao sve nesnošljiviji, sve
nebrižljiviji prema interesima Firme. A počeo je i da mesečari.
Hvatali su ga kako pri meni punog meseca četvoronoške đipa
oko bunara kao ždrebac oko pojila i odvlačili u kuću, zbog
komšiluka zapakovanog u pokrovce, dok se on neverovatno
iskusno ritao, ržući, njišteći besomučno dionizijski poklič „Io
Bakhe!“ i škropeći dvorište bledom miomirisnom smolom
obnovljene muževnosti. Tvrdio je da ga Potogonos mitera ke
pamitor Selini, Praroditeljka i Sveroditeljka Majka Selena, ne
samo podmlađuje već i u konja pretvara. Zasada, naravno, još ne
u pravog, celog – tek k e n t a u r o l i k o g , od pupka nadole – ali
da će se, tokom narednih mesečevih mena, i njegova morfološka
mena, njegov morfozis, bezuslovno kraju privesti, te da će,
možda, već idućeg pazarnog dana tebanskim pijacama Firmu
Simeon & Sin predvoditi kao potpun konj. Pri tome je
ekskluzivno u vidu imao divljeg prakonja Ariona. Nijedan
upotrebljiviji, jahaći ili tegleći, u obzir nije dolazio. I tu je, prema
sudu Firme, u izboru konjske fele, u n a č i n u konjstva, a ne u
odbacivanju ljudskosti, ležao najštetniji sadržaj
Carigrađaninovog otpadništva. Da se opredelio za vučnu vrstu
ili bar za sortu tesalskih brdskih konjića, sposobnih da prenose
teret, ma koliko oku zaobilazna, prirodna veza sa hrematistikom
simeonstvom, građanstvom i njegovim preduzimljivim duhom
bila bi očuvana. Firmi u ekspanziji, doduše, bolje bi vajdio
okretni, pametni, lukavi hrizomanični Cincarin nego njegova
luda konjska forma, ali, ako bi ona bila tegleća, ili u ma kom
drugom vidu korisna, našao bi se način da stari gospodin zaradi
bar pojedenu zob i stajski krov nad grivom. Mogao bi se, recimo,
upregnuti u domaći dolap. Privređivao bi nešto, a dvorišni zidovi
sakrivali bi od Čaršije porodičnu bruku. Izbor Ariona
onemogućivao je svako praktično rešenje. Izbor životinje lišene
osećanja odgovornosti, dužnosti, obaveza, nagona za sticanjem
i nasleđivanjem, bez smisla za POSED, PORODICU I
PROŠLOST, bez poznavanja uzvišene hrematonomije o
celishodnoj upotrebi novca, bez računa, mere i briga, osim gde
će šta popasti ili pojebati, stavljao je Firmu i sina kao njenog
opunomoćenika u beznadežan položaj bankrotera.
Pa ipak, Simeon Tebanski je stoički podnosio očevu
nastranost. Više ga je izluđivala celomudrena argumentacija o
prednostima konjskog nad ljudskim stanjem, danju, dok je starac
koliko-toliko bio trezven, nego bestijalno, pastuvsko ponašanje
noću, dok je začaran pod vlašću mesečine, zamišljao da orgija
sa raspikućom Dionizosom i njegovom štetočinskom bandom.
Pogotovu što se na njega motrilo otkako je na Veliki petak u
ponoć, agonično njišteći od prolećne požude, pokušao da
suvišak svog pseudokonjskog semena deponuje među butine
domne Dafine, udovice iz susedstva, u tom presvetom času
zanete dubokim molitvenim klanjanjem. A zatim, Firma nije
zbog očevog „konjskog projekta“ u troškove upadala, pa krvna
lojalnost, jedna od najpoštovanijih obaveza među Cincarima, još
nije dolazila u iskušenje da se sukobi s onom vrhovnom –
obavezom prema profitu. Arion je, srećom, bio divlji konj,
gospodar pustara i bespuća. Nerazmažen, neopterećen
luksuznim prohtevima – Bože sačuvaj da je dvorski! – nije trpeo
ni oglav ni sedlo, niti je u ispaši izbirljiv bio, a kržljave beotske
trave beše svuda zabadava. Starčeve pripreme za i pio telija
morfi zois, metamorfozis u „najsavršeniji oblik života“, nisu
dakle, iziskivale nikakve izdatke. Da mu dlaka kad nikne bude
sjajna, tucao je i na suncu sušio mladu koprivu, pa je zatim
mešao s dnevnim obrokom mekinja, što mu nisu branili, ali je
zbog štednje porodica odlučno stala na put njegovoj želji da
buduća kopita, još dok behu u zakržljalom stanju ljudskih
stopala, neguje oblozima od račje sluzi, bele soli, vinskog sirćeta
i kozjaka. Ostajala je jedino briga da se njegovo neposlovno
stanje sakrije od varoši. U opasnosti je bio ugled radnje, a s njim
i kredit. Ma koliko je Balkan od pamtiveka poluostrvo čuda, na
kome je još moguće i ono što se na drenovom Zapadu ni u
oneirodiniji, moriji pod dejstvom bunike, ne dešava, Trgovina je
nekako iz te savršene slobode, iz te fantasiokratije, bila izuzeta.
Njome je vladao režim nižeg razuma, po kome su dva i dva
dukata redovno davala četiri (premda se i ovde, usled čestih
odstupanja u meri zlata, zbivalo čudo da im zbir najzad ipak
vredi samo dva). Ukratko, teško bi Njagoi igde u Tebama dobili
kredit ako bi kreditor morao da računa s ozbiljnom mogućnošću
da, prilikom posete Firmi radi naplate potraživanja, umesto
dužnika Kir Simeona, zatekne jednu ragu koja bi odbila da
udovolji obavezama svog ljudskog, građanskog i trgovačkog
porekla. Stoga je sin preduzeo da se s ocem nagodi. Izlečiti ga
od namere da postane posle Kentaura prvi kopitar u porodici,
nije bio kadar. Odvratiti jednog punokrvnog Simeona od
zamišljene špekulacije mogla je, možda, samo smrt. A on još,
čak ni u ime svemoćne Firme, nije bio spreman da na rođenu
kost digne ruku i postane patroktonos. Ostajalo mu je da apeluje
na očeve dublje interese, interese, u stvari, budućeg konja, ako
takvi uopšte postoje tamo gde nema ni proizvodnog ni
prometnog duha, te da na osnovu njih izmoli odlaganje
preobražaja.
Jedne noći, nesnosnom larmom probuđen, zatekao je
Carigrađanina kako baulja po tavanu, golim petama rijući pod.
Zalelekao je: „Ti kanete? Šta to radite, pateras, za ime božje?!“
 „Ne smetaj, skilos!“,, prostenjao je starac zaduvano. „Zar ne
vidiš i sam?“
„Vidim jedino da ćete iskrvariti!“
„Neću žaliti ako ga iskopam“, rekao je starac gruvajući
besomučno po podu.
„Šta, za Bogorodicu?“
„Pigadi. Bunar, budalo.“
„U kući? I još na tavanu?“
„Arion, u kojeg se pretvaram, udarcem kopita otvarao je
bunare gde god je hteo.“
„E to ćete, kirie, izviniti“, rekao je Tebanac pakosno.
„Bunare je kopitom otvarao Pegaz, nije Arion.“
Carigrađanin je prestao s rovanjem. Motrio je na sina
podozrivim očima čoveka okruženog hroničnom zaverom: „Jesi
li siguran?“
„Sasvim.“
„I pod kletvom?“
„Amin!“, potvrdio je Tebanac bez dvoumljenja. Očekivao
je da će otac praskati što je oštećen u važnoj moći i već se
spremao da mu zajedljivo objasni kako je i pravo da korisne
sposobnosti budu dodeljene korisnom konju, Pegazu, koji će
umeti da ih unovči, a ne ludiji i zamlati od konja kakav je Arion,
kad mu ovaj hramljući priđe i prijateljski položi ruku na rame:
„Evharisto, dete, hvala ti. Već sam se prepao da ne mogu otvoriti
bunar jer nisam konj, a to je samo zato što se ne zovem Pegaz.“
Simeon Tebanac je odlučio da iskoristi priliku. Rekao je s
omalovažavanjem: „Pa niste ni konj, ako mene pitate. Niti bi se
reklo da u tom pravcu baš naročito napredujete.“
„Šta hoćeš time da kažeš?“, pitao ga je Carigrađanin
uplašeno.
„Da se vi zasad jedva ponašate kao konj, ali da ste još
sasvim daleko od sreće da to i budete. Da ste, u stvari, običan
čovek sa izvesnim životinjskim navikama, i ništa više.“
„Gotovo si u pravu“, kazao je starac tužno. „Primetio sam
da mi ni zob ne prija kao što bi trebalo.“
 „Prija vam, međutim, da skačete na leđa ženskom
komšiluku?“
„Jako.“
„E pa, u tome i leži razlog traljavosti vašeg preobražaja. Vi,
gospodine, imitirate isključivo lake, prijatne, površne, takorekuć
luksuzne strane konjskog života. Za one grublje, teže, ni da
čujete nećete. Ako biste, umesto bazanja po utrinama i jarcanja
ispod meseca, okretali naš dolap, kunem se da bi svaka sličnost
između vas i čoveka iščezla za manje od dvesta sedamdeset
dana, koliko joj je trebalo da se uspostavi.“
„A ni Firmi ne bi bilo krivo“, primetio je starac zlurado.
Nije vredelo okolišiti. Ako je u ocu išta ljudskog ostalo,
moralo je to biti iskustvo da se u cincarskom svetu ništa,
najmanje upotrebljiva poslovna ideja, ne dobija zabadava.
Priznao je stoga izvestan račun Firme u tom „dolapskom
projektu“, ali je podvukao da njegova bitna svrha leži u što
bržem pretvaranju oca u konja.
Starac je strižući ušima razmišljao. Najzad je ljubazno
profrktao: „Naum je u korenu dobar. Nažalost, na mene nije
primenljiv. Ti si zaboravio da ja hoću da budem divlja, a ne
pitoma životinja.“ A zatim je filosofski prožvakao: „Čemu,
inače, biti životinja?“
Nije se smelo odugovlačiti. Simeon Tebanski sačekuje da
oveći oblak zakloni mesec, otrezni oca, kuva mu oštar čaj od
sedativnih morejskih trava i, kad se ovaj ponovo smestio u svoj
iznevereni romejski duh, pokreće divan o poslovnim izgledima
Firme Simeon & Sin u godini 1508. Sa zadovoljstvom uočava da
ga kroz zbrku cifara i artikala starac uspešno prati, da s
novostima na tebanskom emborionu korak drži, da pastuvskim
đipanjima ništa od urođenih špekulativnih moći nije istresao, i
da mu je otrovna mesečina izjela jedino volju za trgovanjem. U
njihovim poslovima presudno je iskustvo: stečeno znanje
udruženo s nasleđenim lukavstvom. Ako mu pođe za pameću da
ga na planiranu pogodbu navede, zdrav interes za sticanjem
obnoviće se sam po sebi. Počinje oprezno opisivanjem još
neustaljenih turskih vremena kao teških i neizvesnih. Dobar deo
pameti im već ionako budzašto ide. Tek da se održe, da prežive.
 Sav ostatak se na bogaćenje mora trošiti jer, u krajnjoj liniji,
od njega i preživljavanje zavisi. Lični prohtevi na granici
luksuza, težnja, recimo, da se postane konj, ma koliko se njome
hteo ceo rod Njago uzdići do savršenije forme života, neumesni
su u haotičnom veku, u kome je sumnjivo može li se i ova niža,
ljudska forma još dugo održati.
Stari Simeon se saglašava što se tiče opisa prirode vremena
i osmanske vladavine, ali za razliku od sina, koga naziva
zanesenjakom, krsteći u međuvremenu sebe pragmatikom, baš u
balkanskom papazjaničnom stanju vidi najurgentniji razlog da
se sa pretvaranjem u konje pohita. Po njemu je danas, čak i po
štrikli ograničenog, sasušenog izvitoperenog ljudskog razbora,
unosnije biti beslovesno živinče nego i najmudriji čovek Bolje
Arion nego Solon.
„Danas se svako preko noći može načiniti robom“, kaže.
„Čak i tvoj slavni Aristotelo.“
„To može da se uradi i s vašim slavnim konjem“, odgovara
sin nestrpljivo. „Očas se može uzjahati ili u kola upregnuti.“
Otac odbacuje prigovor kao pristrastan. „Čovek je uvek
nečemu rob, i to najčešće zna. Uvek se nađe nešto da ga zajaše.
Ako nikoga ne nosi, nosi sebe. Konj, međutim, i kad robuje
nikad za to ne zna. U svakom slučaju, ne dešava mu se da, u
odsustvu tereta, uzjahuje sebe. A među nama, sudeći po mojim
skromnim konjskim iskustvima, ozbiljna verovatnoća postoji da
mu s vremena na vreme jahanje čak i godi. Pokaži mi čoveka
koji bi se time mogao pohvaliti? Jesu li to Firma Darda, Kurta,
Sina, Dumba, ili mi?“
Prepadnut da razgovor ne zađe među odvratne pojedinosti
konjskih običaja i navika, u kojima je otac pod suncem
sistematizovao što bi pod mesecom doživeo, Tebanac do
razlomka raspreda o rđavom stanju Firme.
„Ne bućkaj nas sa Gazde! Sirotinja smo –fukarades! O
svakoj pari kao o omči visimo.“
„A ne bismo morali.“
„Ne. Naravno“, kaže sin osorno. „Kad bismo svi postali
konji, bilo bi nam svejedno.“
„Konjima, naime, treba tako malo.“
 „Slušajte, otac, ja ne sporim da ste vi u dubljem smislu u
pravu. Zaista je sve bolje nego biti čovek...“
„Budimo onda obojica konji i đipajmo noćas zajedno!“,
predlaže otac bodro.
„Pripoveda se, uostalom, da smo u Zlatno doba bili
polukonji što znači da su još naši kentaurski preci poznavali
tajnu srećnog života.“
„Ti si se toj priči smejao.“
„Zri se, pateras.“
„Hajde onda da se za noćašnje đipanje dogovorimo.“
„Ali, oni su v e ć bili bar delimično konji, pateras, i da im
se nije desio onaj bankrot s Heraklom, imali su dobre šanse da
jednog dana to i sasvim postanu. Da bi današnji Simeon, sav
čovek, romejski građanin, trgovac odozgo, potpun konj postao,
potrebne su, kao što ste iskusili, znatne duševne i fizičke
predradnje...“
„Jaka volja i zdrave noge, to je sve.“
„Predradnje, kažem, kojima se čovek sav mora posvetiti,
kao što ste, uostalom, činili, zanemarujući obaveze prema Firmi.
A kako se savestan čovek tome može posvetiti ako se neprestano
mora brinuti za artos ipsiovsios, hleb naš nasušni?“
„Ne mora“, poriče otac. „Nasušna trava je svačija.“
„To je istina, ali je vi pasete samo noću. Danju zahtevate da
vam se kuvaju topla jela i grdite kad vam se kaže da to košta!“
Simeon Carigrađanin je postiđen. „Ine to efaltna mu, kaže.
„To je moj greh. To je zbog toga što nisam konj. A možda baš
zato i nisam. Što jedem tu odvratnu ljudsku hranu. Možda bi
trebalo i danju da pasem.“
„To bi nam, istina, dobro došlo, jer bi smanjilo izdatke za
ishranu, ali našu nevolju ne bi rešilo. Imam u vidu nešto bolje.“
„Šta?“
„Simvivazmo. Pogodbu.“
„Ti prosferis? Šta nudiš?“
„Da svi postanemo konji.“
„Poson zitas? Šta za to išteš?“
 „Pobogu, otac, ovo je porodični dogovor, nije trgovina! Zar
na svetu baš sve mora biti trampa?“
„Još nisam konj. Znam gde živim i s kim razgovaram.“
„U redu. Ima uslov, ali mali... Da najpre na zlatne noge
stanemo. Da se obogatimo. Kad bogati postanemo, radićemo šta
hoćemo, biti šta hoćemo. Čak i magarci, ako nam se sviđa. Niko
nam ništa neće moći. Ti lete ja afro? Šta velite?“
Carigrađanin razmišlja. Kad god je u tom odvratnom
ljudskom stanju, konjski začetak u njemu se buni, pokreće mu
uši, ježi kožu, kruti sede dlake u kosi. Osećajući da je na dobrom
putu, povoljan vetar razuma Tebanac potpomaže veslom novog
argumenta:
„Kao ugledan konj, kirie, imali biste izvesne prednosti u
svakom čoporu. Možda i položaj čelingasa!“
„Moi pisinos bih imao“, gunđa starac.
„A što da ne? Valjda i među životinjama postoji neki jebeni
red. Ne dešava se baš sve zverski!“
„Ti to ne razumeš“, kaže starac prezrivo. „Takve se ljudske
izmišljotine kao RED, OBIČAJ, NAČELO, SVRHA, RAČUN
kod n j i h ne računaju.“
„Šta se, da ga jebem, računa?“
„Ništa. To je i najlepše u svemu. Ne računa se, niti se i o
čemu vodi računa. Jednostavno – živi se.“
„Đipa i prdi?“
„To tako izgleda ljudima. Budalama kao što si ti. Naum ti
je, ipak, dobar. Dobar zato što i v a s obavezuje.“
Tebanac, zatečen očevim pristankom, žuri da dogovor
perfektuira:
„Onda da se rukujemo, i, ako želite, glavne zaključke
sporazuma na hartiju bacimo, pa od sutra da se manemo
mesečarenja i stanemo za tezgu.“
Carigrađanin, oime, ne prihvata pruženu ruku. Sumnjivo
striženje ušima se pojačava, glas mu postaje frktav i
nerazgovetan:
„Na prvi pogled, pogodba zadovoljava obe strane. Pri
boljem zagledanju, međutim, meni ne donosi ništa.“
„Kako ne donosi? Postaćete konj a da vas u tome niko ne
ometa. I još će vam se cela Firma Njago pridružiti.“
„Tek pošto se obogati?“
„Dabome.“
„A dotle bi trebalo da rintam od zore do mraka? I to ko zna
koliko godina. Znaš li bar približno koliko?“
„Drakul zna! Radićemo dok se ne obogatimo.“
„Koliko godina, ne znaš. Znaš li onda do koje sume? Na
kojoj cifri će se smatrati da smo se dovoljno obogatili da bismo
bezbedno i bez čaršijskih smetnji mogli početi sa
okonjosavanjem?“
„Ni to se unapred ne može predvideti. Zavisi od merila u to
vreme, naših prohteva, osećanja da nam je dosta...“
Penasti rubovi odlazećeg oblaka propuštaju mesečinu, vilice
starčeve se izdužuju, otkrivajući iznad žvalave usne dva
dominasta očnjaka. Ispod čuperaka cincarskih veđa sijaju
rumeno suzne ispupčene konjske oči: „Znaš šta, agapite mu ije,
dragi sine“, rzajući zaključuje, „da bi se neko obogatio do sume
koja bi tebe zadovoljila, treba mu više vremena i napora nego da
postane konj. A s radom što ga za mene predviđaš, u mojim
godinama, nemam ja nikakvih izgleda da, ni s vama ni bez vas,
oko svetog pojila zaigram. Ja, prema tome, nemam razloga da
sebi vezujem ruke niti da čekam. Ali, da ne laješ unaokolo kako
sam te odbio, kako mi do Firme nije stalo, predlažem ti nešto
zdravije. Hajde najpre da svi kompanjonki zapnemo i u konje se
preturimo, pa kad vidimo kakvog smisla ima u njihovom čoporu
biti bogat, slavan, pametan, ako ga ima ikakvog, tek onda da se
na mlaćenje para i ostale trice bacimo!“
„Tako, pateras?“ reži Tebanac, žaleći odjednom i on što ma
i za magnovenje nije životinja bez Poseda, Porodice, Prošlosti,
pa da razlike u mišljenju s gospodinom ocem reši na prirodno
zverski način koji bi jednom konju, čelniku čopora, najbolje
pasovao.
„Tako“, frkće Carigrađanin, „Simeoni, uostalom, nikad
ništa nisu preduzimali uzalud.“
 „Razmisli, ma ton teon, još jedared, pateras! Ako ne radi
sebe, radi mene, svoga jedinca, dece, Firme, familije, naše
budućnosti!... Dakle, je l’ to vaša poslednja reč?“
Carigrađanin odmahuje glavom, rže odričući pod zobnicom.
„Koja vam je poslednja reč, gospodine?“
Umesto odgovora, starac se blago iskreće na stranu, diže
desnu nogu i po tavanu pušta snažan, radostan vetar života.
Oblak se uklonio s badže. Mesečina je polegla tavanom.
Plavičast atar simeonskog bezumlja ponovo je počeo da deluje.
Starac se ritnuo, oborio sanduče sa čajnikom. Kasajući prema
vratima, zarzao je jedva razumljiv apel sinu da mu se pridruži u
dvorištu. Kad se ovaj, do srca ozlojeđen, nagnuo nad tavansku
rupu ispod koje je stepeništem muklo odjekivao očev divlji
karijer, i saopštio da će mu razbijene šolje naplatiti i da ga
iskreno čudi što je, s obzirom na sve, izabrao da bude konj kad
bi mu u svakom pogledu bolje pristajalo da se pretvori u šugavog
magarca, odozdo mu je, kao konjski epinikion, odgovorio
otegnut, dionizijski ushićen njisak. Tako je propao pokušaj
Firme da svog čelingasa spase za sebe i balkansku trgovinu.
U nedoumicu da li da Demoklovim mačem rasplete očev
mesečarski čvor, doveden je Simeon Tebanski, doduše, još
jedared, kad je ovaj za svadbenom večerom unuke zaiskao da
ga, u svrhu telesne i duševne preparacije za konjski položaj,
domazet pojaše i po avliji potera. Sprečilo ga je, očigledno,
odsustvo logike u tom zahtevu. Divlji, slobodoumni Arion
nipošto nije mogao osećati potrebu da bude jahan. Nepriličan
predlog bio je plod stečene navike Arionovih pripitomljenih,
osedlanih potomaka, koji su po agorama poluostrva raznosili
obrtnike i njihov espap. S druge strane, neočekivana želja za
nošenjem tereta već sama po sebi beše ohrabrujuća. Potreba da
se bude koristan kod stvorenja koje je žudelo za arionskom
nekorisnošću, koje je najsavršeniji način života zamišljalo kao
savršeno necelishodan, mogla je biti prvi znak ozdravljenja.
Ovaj svadbeni nesporazum nikad nije raščišćen jer ga je zasenio
teži, koji ni poslovična familijarna solidarnost Cincara nije bila
kadra da preživi.
Umesto s trgovačkim nalozima, došao je jednog dana
Simeon Carigrađanin Simeonu Tebanskom sa suzama besa u
očima, sramežljivo uvučenim u duplje, sa psovkama na usnama,
na kojima se više nije penila žvala, s priznanjem, ukratko, da je
bio u zabludi, da je njegovo ponoćno đipanje oko bunara
mlaćenje prazne slame, obična mesečarska pizdarija, i da on tim
putem nikad neće postati pošten konj.
„Ja ti teo antrope, pobogu, čoveče!“, zaječao je Tebanac, i
sam na ivici plača što oca vidi zdravog i ponovo ljudski
nesnosnog. „Pa zar vam to svi mi nismo od početka govorili?“
„Govorili ste, ali mi niko nije kazao zašto. Ja ti?“
„Ja ti? Šta zašto?“
„Zašto ne mogu da postanem konj?“
Sinu Simeonu je laknulo. Bio je na konju. Čim je otac
priznao da se ni pod kakvim uslovima ne može pretvoriti u
životinju, ma koliko to želeo i vrednim truda smatrao, te da će
od sada životinjske sklonosti, kao i ostali ljudi, zadovoljavati
onim čime od Boga raspolaže, ljudskom pameću u prvom redu,
nalazili su se na kamenitom zemljištu aristotelovske logike, a ne
u močvari selenskog bunila, i s njim se trezveno moglo
razgovarati. Stoga je mirno odgovorio:
„Zato što ste već čovek, pateras. A ako ste čovek ne možete
istovremeno biti i konj. To je logička protivrečnost koju je
Aristotelo u Organonu...“
„Stin kolasi ton Aristoteli! U pakao s Aristotelom!“, riknuo
je starac. „Taj je sve ovo i zamesio! Od logike nam je svima
omču ispleo! U zlatna pelaška vremena jebena logika nije bila
ozbiljna prepreka ni za šta! A sad od nje ni jebeni konj ne možeš
postati!“
„Vremena su, otac, jebena, pa je jebena i logika.“
„U svakom slučaju, drakul je odneo, ona i nije ono što me
sprečava da postanem konj.“
,Ja sam, u svakom slučaju, radostan što ste nam opet zdravi
i nepodnošljivi na ljudski način.“
„A ko to kaže da sam zdrav?“
„Vaše priznanje da vam je preobražaj nemoguć.“
„Ne bih išao tako daleko.“
 „Sasvim prezdravili možda i niste, ali niste ni bolesni. Čim
se više u konja ne pretvarate, ne možete biti bolesni.“
„Ne. Nisam ni bolestan.“
„Šta ste onda, kojeg matraka!?“
Carigrađanin je sklopio oči i prošaptao:
„Šta bi rekao da sam mrtav?“
„Bog mu dušu upokojio. Smirili smo se najzad i on, i ja, i
Firma! To bih rekao. Mada ne verujem da biste vi na sebe ruku
digli.“
„Naravno da ne bih. Iako nisam konj, nisam ni mufluzis.“
„Hvala Bogu. To bi nam prepolovilo kredite.“
„Uostalom, i da hoću – n e m o g u !“
„Prirodno. Čovek ima obaveza prema Firmi, porodici...“
„Imaš li ti pametnije razloge od magarećih?“ Sin ih nije
imao.
„Onda ću ti ih ja reći. Ne mogu da se ubijem zato što sam
v e ć m r t a v . A to je istovremeno i prokleti razlog što ne mogu
da postanem konj.“
U daljem manje-više neregularnom objašnjavanju
ispostavilo se da je Simeon Carigrađanin mrtav već pedeset pet
godina, od onog sutona, u stvari, kada su ga Fatihove atlije
raznele pred oltarom Hagija Sofije, da je ceo njegov život posle
29. maja 1453. sablastan – sa izuzetkom, možda, želje da
postane Arion, želje koja, zbog njegovog stanja, uostalom, i ne
može biti ispunjena – i da mu mesto nije u Tivaj-Tebama, među
živom turskom rajom, već u katakombama cisterne Jerebatan,
među slobodnim Romejima, žrtvama carigradske opsade.
Simeon Tebanski je spretno izračunao odnos leve i desne
strane u novom stanju porodične krize i našao da je, uzimajući
sve u obzir, na umerenom dobitku. Najpre je iz predostrožnosti
pitao iziskuje li očeva smrt pogreb, zvanične pomene, možda čak
i transport leša u Carigrad, pa kad je doznao da se iz izvesnih
ličnih pobuda na tako nešto zasad ne pomišlja, pomirljivo je
kazao:
„Žao mi je, naravno, što vas više nema, gospodine,
pogotovu što je do toga došlo naprasno, ali moram priznati da
je, s gledišta Firme, prijatnije da ste mrtvac nego konj. Firmi je
jedino stalo da je đipanjem po pazarima, njištanjem pred
konkurencijom i opasivanjem komšiluka ne iznosite na rđav
glas. Čak i ako vreme mislite na odru krasti, ni protiv toga se
nema ništa. Ako treba, podrum će vam se za to odvojiti. Ili se,
ipak, mogu nadati da ćete i kao pokojnik produžiti da trgujete?
Priča se da su izvesni Simeoni tako postupali. Moraćete priznati
da je nedomaćinski hraniti usta koja ne privređuju. Kakve su,
zapravo, vaše cenjene mrtvačke namere?“
„Još nisam načisto“, priznao je Simeon Carigradski. „Da
nisam živ, shvatio sam tek ovih dana. Valja se s tim sroditi, o
svemu dobro razmisliti.“
„Ne očekujete li da čete kao mrtvac imati izvesnih teškoća
u razmišljanju?“
„Zašto bih imao?“
„Smatraju, naime, da ih većina pokojnika ima. Osim
vampira, vrikolakasa, naravno.“
„Ja nisam primetio da teško mislim. Možda nešto drukčije
nego dok sam živeo, to je moguće, ali ja sam drukčije od tebe i
tvojih ograničenih Tebanaca mislio i kad sam se u konja
pretvarao. Primakao sam se, uostalom, i nekim zaključcima.
Verujem da ću nastaviti s pokušajima.“
„Pokušajima? Kakvim pokušajima?“
„Da postanem konj.“
Tebanac se unezverio. Razjareno je udario šakom o tezgu.
Pazar je te nedelje bio obeshrabrujući. Bilo mu je svega dosta.
„Kako, kirie, da ga jebem?“, zaurlao je. Staklo kalintikonskih
posuda je piskavo ječalo. U njihovim providnim trbusima
ljuljale su se dugine boje atara i esencija. „Kakav konj ako ste
mrtvi?“
„Psofio alogo! Mrtav konj, pretpostavljam“, objasnio je
starac hladno. „Nalazim, kirie, da je i konjska crkotina vrednija
od svakog živog čoveka.“
Prepadnut da će namesto živog Ariona, s kojim se kako-tako
moglo pregovarati, pa ga najzad lukavstvom ili silom navesti da
nešto korisno radi, imati u kući neupotrebljivu crkotinu koja će
od sada, povrh duševnih, raspolagati i neoborivim logičkim
razlozima protiv privređivanja, te će možda, za sve sposoban,
cincarski izrod naporom mašte početi i da bazdi, Simeon
Tebanski ga uz pomoć poglavara Ceha i odobrenje vilajetskih
vlasti ukloni iz poslova i u kućni pritvor stavi. Za Firmu
konfinacija beše jedino zdravo rešenje, uprkos verovatnoći da će
im skandal oštetiti kreditne sposobnosti. Ona je bila Kirios,
Domnu, Gazda. Simeoni, njeni posrednici na balkanskom
tržištu. Takva su bila Regola tu pehnidiv, Pravila igre genosa.
Njima se valjalo pokoriti ili pečate i ključeve kase predati onome
ko se pokorava. Stoga Simeon Carigradski nije bacio anatemu
na sina, niti se opirao stavljanju pod domaći nadzor, izvršenom,
uostalom, s mnogo pažnje i obzira. Uprkos remetećem dejstvu
Meseca, ludog belog kamena upalog u porodični planetarni
sistem, dejstvo Firme, Sunca tog sistema, još beše očuvano.
Plime i oseke uviđanja, razumevanja, poštovanja poslovnih
interesa kuće u njegovom se zbunjenom duhu, pod uticajem
suprotnih Sila, još jednako regularno smenjivahu. Ili je to isuviše
simeonomorfno objašnjenje. Ili se, prosto, nadao da će,
oslobođen pritiska trgovine, više vremena imati da iznađe
najpovoljniji izlaz iz kakodemonično protivrečnog stanja u
kome se našao, te postati konj Arion, uprkos tome što je već
odavno mrtav. Ako ništa bolje, opet psofio imi alogo, mrtvi
polukonj, mudri Kentaur kakav je, pre polemosa sa Heraklom, u
Zlatna vremena rase bio.
Osvajanja Selima I na jugu i istoku omogućuju sinu
Sulejmanu juriš na zapad i približno odgovaraju prodiranju
Firme Simeon & Sin na orijentalna tržišta mirisa i šminke, što
će, opet, njihovim potomcima obezbediti trgovačko širenje na
sever. Kada 1520. Sulejman, budući Zakonodavac ili
Veličanstveni, preuzme sultanat Otomanske imperije, Simeon
Tebanski, zvan i „oceborac“, već će biti kadar da, što kreditima,
što sopstvenim sredstvima, opremi karavan od nekoliko mazgi i
da se u pratnji carevih ordija uputi na Severozapad, kroz
Vorioditikos diadromos macedonskih gudura, na Beograd, u
svoj prvi veliki gurbet.
Od sedih zalizaka do sedina brade, lice pod mastur
Simeonovim sporim ali samouverenim rukama isprskano je
kanom. Kao da je orošeno krvavim znojem, izloženo napadu
boginja. Laneni ubrus zastire usne, brada mora ostati
besprekorno čista i svetlinom dlake isticati zasenčenost obraza i
čela. U nevidljive pore metodično se utrljava, kap po kap,
muljevito misirsko zlato, pod kojim se zaleđene crte
mušterijinog lica krave, tope i ponovo zrače izgubljenom
toplinom. Sultanova koža žedno upija kanu razmazivanu
vazdušastim dodirom sunđera. Isečene uzdužnim borama,
masne senke šminke lelujaju se na grozničavoj svetlosti s
mangala, i carskom hećimu Kir Kajsunizadeu, koji iz svilene
polutmine Otaki-himajuna, dvorskog čadora, nadgleda
Simeonov rad, čini se da lice pod majstorovim rukama diše, da
kroz Cincarinove mađioničarske prste u smežuranu masku
Gospodara sveta struji agens koji će je uskoro iz mrtvila
pokrenuti. Se ligo – uskoro. Jer na odru nema još pravog života.
Čim plamen u žar potone, glava umre. Kad ga crni rob bez
jezika, dilsuz, raspiri, glava se iz pokoja prene. Svetlost je,
nažalost, njen jedini životodavac. Ali ne treba brinuti. Izbor je
ispravan. Cincarin zna posao. Možda ga preterano l i č n o
shvata, predaje mu se s više umetničkih ambicija nego uviđanja
njegovog istorijskog smisla ili poštovanja prema modelu s kojim
se radi, ali, den me afora, den me pirazi, šta to mari ako do
svitanja Sulejmanova glava opet bude raspolagala sopstvenim
životom, inokosnim od bilo čega, pogotovu od količine uglja u
mangalima. Kako je dogovoreno, tako će i biti. To se već vidi.
A dotle, Kajsunizade, gospodine? Dotad treba čekati i usrdno
moliti Svevišnjeg da iz ljubomore ne skameni umetnikove ruke.
Beše oštra, vetrovita beotska zima godine 927. od Hidžre,
po hrišćanima 1521, kad je umetnikovom ocu Simeonu
Tebanskom preko esnafskog ćehaje uručeno stambolsko
naređenje da do proleća bude spreman za četvrti džihadi ekber,
pohod na Ugarsku, i kad je doznao da će ga u pustolovnom
gurbetu, pored šest mazgi sa espapom za vojsku, crnog psa i
putne karlibane u obliku pastirskog štapa, pratiti i on,
trinaestogodišnjak tada, od milošte prozvan Simeonulo. Turski
adet da na kampanje vode evnuhe i žene za uživanje, pelivane
za razonodu, derviše za podizanje džihadskog elana, robove za
poslugu, raju za grube radove, zanatlije za održavanje opreme, a
iznad svega, trgovce za snabdevanje i slatka cenjkanja, bio je
dragocen za napredak balkanske privrede i sazrevanje
internacionalnog duha profita koji će se stolećima kasnije
proglasiti „građanskim svetom“, ali ovo beše prvi put da se
njime koriste i Simeoni. (Jer priči Carigrađanina, zatočenika
mašte, mesečine i Firme, koji je na tavanu, pod ključem, iako
mrtav, postajao konj, da mu je godine 1427. deda boravio u
sedmobrežnom Belom gradu na Dunavu, nije, razume se, niko
pametan verovao.) Dotad se imovina na mazge tovarila pred
narodnim nesrećama. Ratovima, zemljotresima, kugama. Na put
se najčešće polazilo pod kišom strela ili pred pouzdanim
glasovima koji su ih najavljivali. Tako su raskonjosani Kentauri
stigli u Trakiju, Romeji Njagoi iz Trakije sišli u
Konstantinopolis, Aromuni Simeoni u Dionizovim Tebama se
obreli. Išlo se uvek i s p r e d požara, bežalo od pirkee. Sada će
se gresti p r e m a n j e m u . Po zaradu, svežu krv, bez koje ni
najmoćnija Firma ne može da živi, ići će se tamo gde mesto kiša
daždi đulad, gde se neto-dobit odsečenim glavama odbrojava.
(Jer, ako je istinita simeonska poslovica da „što život daje, to i
ubija“, istinita je i obrnuta, da „što ubija, život daje“.)
Blagodareći statusu učesnika u ratnom pohodu, Kir Simeon
je, pri godišnjoj podeli sirovina u cehu, od jigitbaše dobio
privilegovanu količinu robe dopremljene s Istoka. Za njegove
krupne poslovne planove, nažalost, nedovoljnu. Profesija mu je,
na sreću, bila kentaurska. Kao travar i melemar, spadao je u
zanatlije, tehnitis, kao preprodavac mirisa i šminke u trgovce,
emboros – da se krijumčarenje opijuma i otrova ovom prilikom
ne kvalifikuje – bio je, dakle, sto imisi tehnitis – sto imisi
emboros, poluzanatlija-polutrgovac. Za manje se svojeručno
mogao postarati. Parfemi mu nisu zadavali brigu.
Razblaživanjem su, za neregularne prilike, dobijane sasvim
podnošljive arome. Nije bilo empazme, nijedne sorte pudera
koja, izmešana s finom prašinom ili crvotočinom, ne bi dobila u
težini a da u izgledu ništa ne izgubi. Kakvoća šminke nije
pristupačna nevičnom oku, a boje su joj, što se tiče razlikovanja,
ionako pre posledica Simeonove ubedljivosti na mestu prodaje
nego veštine na mestu preparacije. Svi su ranjenici odnekud
uvek bili teško pozleđeni, pa su, u skladu s blaženim osećanjem
samosažaljenja, melemima za rane, tzv. emplastronima, morali
priznati i odgovarajuću sporost u zaceljivanju. Stoga su ih, u
slučaju nestašice, dostojno mogle zastupati i najobičnije pomade
za lice. Dok je za čudotvorne eliksire i ljubavne napitke mogla
da posluži svaka tečnost, od kobilje mokraće do žabokrečine,
samo ako se dobro izmeša s maštom kupca, otrovi i narkotici su
morali biti pravi, i tu Kir Simeonovo profesionalno poštenje, a
ni koža mu, dabogme, nisu dopuštali nikakve ustupke žudnji za
lakim profitom. Ali stvarna teškoća ležala je u farmakeftika fita,
lekovitim travama. Bez obzira na to što mu je do majskog
polaska za Beograd ostajalo skoro četiri meseca, sezona branja
većine lekovitih biljaka nije ni u tom roku mogla početi. A tome
je valjalo dodati tri do petnaest dana sušenja na hladovitoj
promaji, nekoliko dana pakovanja, kako bi se snaga droge
sačuvala od vetrenja i vlaženja, i najzad, dan-dva inventarisanja.
Uporne padavine činile su nepriliku još gorom. U načelu, nije
smeo brati ni po kiši ni odmah posle nje. Lekovitost ubranog
bilja opadala je srazmerno količini upijene vode. Trebalo je,
dakle, čekati sunce, u najmanju ruku, umereno suvo vreme, te
godine kao za pakost retko i ćudljivo. Pomolivši se Bogu, Kir
Simeon je u interesu Firme, a podštapajući se izgovorom da je
„polulekovit, pa i nelekovit lek još uvek lekovitiji od nikakvog“,
trezveno odustao od nekih temeljnih kanona travarske profesije,
čije bi mu prenebregavanje, inače, da se to saznalo, donelo
neminovan izgon iz ceha. Sakupljao je bilje ne obzirući se na
vreme, a pod krovom ostajao jedino kad je kiša pretila da ga baš
sasvim uguši. Šta je drugo mogao, ma ton teon? Nije smeo
dopustiti da mu priroda, taj divlji, beslovesni očev Arion, koji je
danima pišao po svim njegovim nadama, potopi najizgledniju
špekulaciju u životu. A Bog će ga razumeti. Naredio mu je da u
znoju lica svog hleb jede. Pa eto, upravo to i čini. Božju volju na
području trgovine vrši. Bog će mu se naći. Nadoknadiće
biljkama što im njegove proklete kišurine budu oduzele.
Dok Tebe zebu kraj kućnih ognjišta, a nevidljivo se beotsko
sunce guši u vodenim mehurima, Kir Simeon, umotan u čupavu
pastirsku kabanicu, naoružan krivim nožem, s vrećom pod
pazuhom, gaca miljama daleko od grada, sve do Doline muza,
do gora Helikona i Kiterona, u potrazi za robom, koja se, gubeći
lekovitost, lomi pod besomučnim udarcima pljuska. Izbor nije
slavan. Glavnini medicinskog bilja još nije vreme. Za korenje je
rano ili kasno, kako se uzme. Sočnu koru guli sa vrbe, hrasta,
breze, topole, gloga, kestena, lipe, ako uspe da ih nađe – na jugu,
u Arkadiji, gde rastu masline, ne bi našao ni toliko – a od
pupoljaka se zadovoljava brezom i topolom. Na sreću, još nailazi
na dragocenu imelu. Popeti se u klizave hrastove grane do
krošnje nije Iako. Nekoliko puta zamalo da slomi vrat. Vreća se
u više navrata puni pirevinom, maslačkom, ljubičicom,
koprivom, jagorčevinom, božurom, glogom, gorkom detelinom,
kamilicom, sasom, đurđevkom, majčinom dušicom, zovom,
žalfijom, a zatim kod kuće prazni, da se bilje sortira i osuši na
tavanu. Svakog puta kad vreću na leđa uprti, Kir Simeon izvede
složenu ceremoniju uklanjanja uroka, krunišući je, ravnoteže
radi, molbom Bogu da, ako ikoga namerava kažnjavati zbog
nebrige i neprofesionalnosti, greh svali na njegovu glavu, a
Firmu Simeon & Sin poštedi. „Na kraju krajeva, moj posed – moj
profit – moj greh, Gospode!“, kija grabeći prema Tebama, dok
mu kosti škripe na vetru.
Kako sve to nije dovoljno da do crkavanja optereti mazge,
sebe i sina, zadužuje se preko guše. Planovi za multu poradz,
potresni u vidovitosti, opravdavali su svaki rizik. Decenijama su
Njagoi živeli od mirisa, šminke, balzama javno, od otrova i
narkotika krišom. Ne može se osporiti da u tom tananom,
bezmalo alhemičarskom umeću nisu stekli znatno iskustvo,
veštinu, pa i umeren imetak. U Trakiji su ih 1361. računali, ako
baš ne u imućne, svakako u porodice koje će to uskoro postati.
Seoba u Konstantinopolis ih je unazadila, ali ih je, zauzvrat,
uvela u tajne travarstva i otvorila im rafinirano tržište kojim su
suvereno vladale žene i hipohondri. Melanholija nikad ne pita za
cenu i oni su, blagodareći perverznoj mašti prestoničkih
mušterija, posle sto godina opet kadri da opreme sopstveni
karavan. Fatihova opsada je učinila da umesto njihovih kamila
na Istok, oni odu na Zapad. Sva muka, uostalom, nije počivala u
seobi, neizvesnostima, nepoznatim poslovnim uslovima u
Beotiji. Ona se krila u naročitoj prirodi robe kojom se trgovalo.
Pored dragog kamenja, začina, bogatije tkanine i umetničkih
rukotvorina, mirisi, šminke, balzami behu najskupoceniji
proizvodi Orijenta. Ratni meteži nisu pogodovali njihovoj
prodaji. Usled hronične nesigurnosti karavanskih maršruta i
međunarodnog gusarenja po Sredozemlju, sirovine su se teško
dobavljale. Krvava granica između muhamedanstva i
hrišćanstva, kolebljivom rukom provizornih vojnih nadmoći
povučena preko Balkana, nije inspirisala zamašnije špekulacije,
ni dopuštala krupniju razmenu dobara. Čak i u mirnim
intervalima, bez obzira na golem profit isterivan iz svake uncije
aromatičnog ulja ili drama tropskog balzama, usled prevrtljivog
odnosa ponude i potražnje, ograničenosti zaliha, a osobito
duševne neuravnoteženosti trgovaca, u stalnoj panici pred novim
istorijskim vis maior, bogatstvo se sticalo i vrlo sporo i uz
preteran rizik Gubitak čudotvornog melema, čija je smesa jedva
ispunjavala naprstak, osrednju Firmu mogao je dovesti do
bankrotstva. Nad razbijenim ćupom retkog atara tužila je
čaršijska porodica kao nad grobom najmilijeg deteta. Promet je
bio pastorče opšteg siromaštva. Posed kopile veštine i čuda.
Radilo se s minijaturnim količinama. A njima se, uza sav profit,
nisu mogli podizati moćni zabrani Svojine kao robom koja se,
uz manju zaradu po jedinici mere, tražila i prodavala u
neograničenim količinama. Kir Simeon Tebanski je bio
cincarski strpljiv, proračunat emboros, ali, kraj sve simeonskom
krvlju zagarantovane dugovečnosti, nije pristajao da
bespomoćno čeka na čudo koje će mu oploditi veštinu i preko
noći ga načiniti Gazdom, kao što mu je otac Carigrađanin
mesečini prepustio da ga pretvori u konja. Ma koliko
tradicionalno, pa i lično vezan za kozmetiku i atarstvo, kako god
mu trgovinu nazvali, čvrsto je odlučio da je prvom zgodnom
prilikom zameni profitnijom, bezbednijom, lakšom. Kolebao se
između začina i svile. Potražnja za začinima uporno je rasla.
Trgovi Alepa, Bruse, Kaira, Aleksandrije, Carigrada bili su puni
Mlečića koji su kupovali na hiljade kvintala mirisnih
prerađevina dopremljenih iz Indije i Indonezije. Obračunavajući
potencijalnu zaradu od takve trgovine, Kir Simeon je redovno
dobijao koleričnu tresku. Bludeo je po kući kao somnambul
kome iz usta umesto slina cure višecifreni brojevi. Porodica je
respektovala ta konvulzivna, pseudopadavičarska stanja, od
pamtiveka poznata kao nasledno simeonska, i Carigrađanina
držala podalje od sina, jer je otac upražnjavao odvratan običaj
da ga na samom vrhuncu njegovog špekulativnog sladostrašća,
njegovog halucinativnog bogaćenja, nagovara da se mane
ćorava posla i s njim odgalopira na obližnju ispašu. Protiv
začina, nažalost, nije bilo samo očevo bezumlje. Bila je i
hramatistika, nauka o zarađivanju novca. Bio je i poslovni
razum, jačanje portugalske konkurencije i obaranje cena, što ih
je propisivalo lisabonsko tržište, iz prekomorskih faktorima
snabdevano vodenim karavanima oko Rta dobre nade.
Zasićenost potrošača već se i na pazarima mogla uočiti. Razlika
u ceni bibera između Pere i Jedrena (Adrijanopolja), računajući
svakih 56 kg, „po kantaru“ dakle, nije bila veća od devet dukata.
Da Gamino otkriće poremetilo je tržište začina isto onako
temeljno kao što ga je, ne baš tako davno, u obrnutom smeru,
zbunilo još slavnije otkriće da se od hrane ne mora samo živeti,
da se u njoj, bar pogdekad, može i uživati. Otkada su splačine,
oplakane kiselim vinima, prestale biti obavezan hrišćanski obed,
pritisak mletačkih importera na maloazijske agore podigao je
cene sirovinama do te mere da se preprodaja na malo, alla
minutae, nije više isplaćivala. Pravu dobit odbacivali su jedino
karavani. Svila je, dakle, pružala neuporedivo bolje izglede.
Tebe su ležale usred groblja romejske svilarske industrije.
Jevrejski tkači Beotije, koji su odevali vasilevse, behu prvi u
državi sve dok ih normanski krvnici, zajedno s njihovom
veštinom, tajnama i svim drugim, uostalom, što se sa grčke
zemlje moglo pokrenuti, ne odvukoše preko mora u Palermo.
Svila se sada tu prela za domaće potrebe i na nju Kir Simeon nije
mislio. Imao je na umu uvoznu. Cena prediva neprestano se pela.
Neizmerno blago novopronađenih svetova izvan Heraklovih
stubova moralo se na nešto utrošiti. Basnoslovna nit sviloprelje
proizvedena u Asterabadu, Gilanu, Šivranu, posredstvom pijaca
Bruse i Alepa, u fardelima je odlazila na Zapad i obmotavala sve
što je bilo od ma kakvog ugleda, bogatstva i moći. U Italiji je
svaki fardelo od 150 kg svile donosio čistu zaradu od 80
venecijanskih dukata. Na kilogram, skoro dva. A po prosečnom
karavanskom tovaru od 200 fardela prediva, zarada je iznosila
16.000 dukata, svota nezamisliva u parfimeriji, kozmetici i
atarstvu, ma čovek krčmio eliksire večne mladosti, čime se,
uostalom, iz pukog očajanja, Kir Simeon povremeno i bavio. Bio
mu je, naravno, nužan početni kapital, s kojim bi uzeo procentno
učešće u skromnijem svilenom karavanu. Posle nekoliko
kompanijskih poduhvata, osamostalio bi se i pomoću kredita
opremio sopstveni. A potom bi sve išlo samo od sebe. Kao
lavina. Kamile bi se umnožavale i donosile sve više svile. Svila
bi se prodavala, donoseći sve više novca. Novac bi kupovao
nove kamile, koje bi donosile novu svilu, a ova sve veći novac,
za koji bi se kupovale nove kamile. Ukratko, novac bi radio za
njega, umesto njega. Njegova bi dužnost bila samo da ga broji. I
da se brine, naravno.
Eto, taj inicijalni kapital očekivao je da će steći prilikom
Sulejmanovog pohoda na Beograd. Radi njega je bio spreman da
s Turcima ide do Inda i Sinda, pa i do kraja sveta na planini Kafa,
a nekmoli do jednog mizernog ugarskog utvrđenja. Radi njega
se izložio riziku. U tovar je uključio otrove i narkotike, čija je
prodaja vojnicima zabranjena. U venecijanskim ružinim
sandučićima s dvostrukim dnom, ispod šminki, balzama i
lekovitih preparata držao je opion, naročito popularnu smesu iz
Bejšehira, prerađeni lovor za podsticanje proročkog žara,
korenje etiopskih barskih biljaka, koje, kad se žvaće, izaziva
pohotljiva snoviđenja, emulziju od omiljenih gljiva Kentaura, od
kojih se pada u dionizijsko besnilo. Skrivene pod imenima
melema i aromatičnih ulja, vidljive pregrade gurbetskog
kovčežića takođe su sadržale preparate nepogodne za
prikazivanje pijačnim agoronomima. U plitkoj ćasi od oniksa
nataložena beše smola izvađena iz žuči indijskog jednoroga,
kadra da uspravi i mrtvačev falos. Od proverenih afrodizijaka
poneo je sok afričkog drveta johimbe, prašak kataridin, poznatiji
pod nadimkom „španjolskih muva“, i prijapske mešavine
mirođija – vanile, đumbira, cimeta, šafrana – u menstrualnoj krvi
Bahantkinja koje su rastrgle pesnika Orfeja. Time postignut
neophodan komercijalni prelaz od nauke do magije obezbedio
mu je pravo da u inventar uvrsti belokosnu bočicu u obliku golog
atlete, ispunjenu samrtničkim znojem vesnika maratonske
pobede (za ljubitelje jelinske klasike); zdelicu s pomadom
spravljenom od izmeta rajske ptice Humaj, darivaoca sreće (za
konzervativne Turke); hermetički zatvoren ćup s letnjim
vazduhom neverničkog Beča (za one emancipovanije); kožnu
futrolu s nepoverljivim kažiprstom Svetog Tome i florentinski
staklenac s apostolskom pljuvačkom, kojom je prskan Juda (za
hrišćane); minijaturne krčage s najjužnijom vodom u kojoj su
hladili noge ambiciozni Nemanjići (za Srbe); i druge relikvije
svačijoj mašti prilagođene. Uprkos svemu, lična mu je mašta
ostala nezadovoljena. Uskraćeno joj beše ispunjenje njene
najsjajnije slike. Prvi put je zažalio što tračanska spletka,
uvredljiva legenda o njihovom kentaurskom poreklu, po svoj
prilici nije istinita, što Njagoi nisu polukonji. Inače bi ih sve u
karavan zalančio, robom natovario i kandžijom prema Beogradu
poterao. Ovako je bio upućen na skromniji gurbet. U trećoj
nedelji maja, omađijan svilenim snom, blindiran krstaškom
rešenošću da mu s multu poradz obezbedi otelotvorenje ili da
pod panonskim blatom pokopa i sebe i Firmu, poveo je na sever
trinaestogodišnjeg sina, šest mazgi i crnog psa, nadajući se da će
na Carigradskom drumu sustići sultanovu glavninu, što je iz
prestonice izišla sredinom meseca.
Nagnut nad masnim licem, koje je pod njegovim prstima tek
počelo da pulsira, četrdeset pet godina poznije, mastur Simeon
se putovanja živo seća. Grđen je bio pod imenom Simeonula,
vukao se uz rep mazge na začelju, bio je prozebao i mlađana
hrptenjača mu je pucala pod samarom očevih zlatorunih
fantazija. Crne su šume mračile sunce. Već u Makedoniji, čim je
prestao da bude grčki, mesec se smrzao kao mrtvac. Visio je s
neba nalik na komad izjedenog leda, ne izazivajući opojnu
zoantropijsku vrtoglavicu ni neodoljivu čežnju za lutanjem po
tragovima toplokrvnih životinja. U Srbiji se krošnje drveća
prorediše. Sa grana u prvom listu padale su glave srpskih
odmetnika kao crni, prezreli plodovi neke tajanstvene flore.
Njemu, Simeonulu, objašnjeno je da su posečene da bi se vojsci
osigurao miran marš. Prvi živi Srbin, osmuđena žuta brka, rio je
šanac duž puta. Njemu, Simeonulu, objašnjeno je da se po
zapovesti padišahovoj opkopavanjem Carigradskog druma
rajetinske njive štite od gaženja. Na razmacima od po dan hoda,
poravnavana su taborišta, razapinjale se utvarne naseobine od
platna i svile, koje bi kao rđavi snovi sa zorom nestajale.
Objašnjeno mu je da su to sultanova konačišta i da će ih do
Beograda biti pedeset. Njihova behu mahom po raskrsnicama,
uz javne česme i u susedstvu manastirskih musafirhana. Zašto se
ne noćiva po hanovima, nije mu objašnjavano. Štednja je tzv.
TO PROTO STIHIO – osnovni pojam, jedna od temeljnih
životnih istina koje Cincarin prima me to mitriko gala, s
majčinim mlekom. Zadužbinske česme, raskršća, vašarišta gde
su bivakovali trgovci, kiridžije, dijaci, derviši, cirkusanti,
skoroteče, prosjaci, špijuni, pustolovi – aksinatori, skitači svake
sorte, svih rasa, vera, jezika – pružali su, bez izlišnog troška,
dovoljno prilike da se poslovan čovek upozna sa svetskim
novostima. Diplomatske spletke Henrika od Anglije, Pranje od
Francije, Karla španjolsko-niderlanđanskog – neiscrpan povod
brbljanju kraj vatara – zagrižene prepirke dubrovačkih i
nemačkih putnika oko učenja nekog raspopa Lutera, lunatični
snovi budućeg mušterije Sulejmana da hrišćanski mesec nad
Evropom postepenim nagrizanjem pretvori u muhamedanski
polumesec, nisu za njega, dok je bio Simeonulo, imali nikakve
draži. Još manje su ga brinuli pritisak proizvoda istočnoanglijske
suknarske industrije na flamanska tržišta, opasnost da
zapadnjačke grube, jeftine tkanine poremete promet finijih,
skupljih istočnjačkih tkanja, povlašćeni položaj Mlečana na
orijentalnim pazarima, opadanje Hazninih carinskih prihoda
usled persijskih ratova Porte i zrela mogućnost da se iz toga
iskote nove dažbine. Ostavljala ga je ravnodušnim i epifanijska
vest da zlato na prekomorskim teritorijama Portugalaca i
Španjolaca raste u gustim blistavožutim džunglama, ponekad,
naročito s jeseni, iz oblaka daždi, te se skuplja kao žežena
kišnica ili pozlaćen grad, ali da se najčistije, tzv. žive kovine
javljaju u vidu domaćih gusenica, člankastih crva, od kojih
odgajivač seče onoliko članaka, odnosno dukata, koliko mu je
potrebno, a ostatak ostavlja za regeneraciju. („Ise arostos, pedi?
Jesi li bolestan, dete?“, pitao ga je zabrinuti otac. Sumnjao je i u
mogućnost, a nekmoli u postojanje nekakve Zlatne zemlje. Ona
bi ubila svaku volju za sticanjem, svetsku trgovinu vratila u
varvarsko stanje trampe, čovekov špekulativni duh zatočila u
zlatan kavez u kome bi mašta uzalud besnela. A protivila se i
privrednoj logici, po kojoj se bogatstvo malobrojnih moglo
zasnovati jedino na siromaštvu mnogobrojnih, što bi takva
kakodemonska tvorevina načelno isključivala. Ali je još manje
verovao da jedan nekrivotvoreni Simeon može ovakvom
pričom, čak i kad je neistinita, ostati savršeno nedirnut.) Pomalo
ga je, istina, zbunilo saopštenje da je papa zapadno od Azora
rasekao zemlju, pa desnu krišku na srkanje dao Portugalcima, a
levu Španjolcima, te ga je otada iza sna budilo avetinjsko
škljocanje rimokatoličkih makaza koje su na njegove oči
tranžirale globus, ali su ga istinski uzbuđivale jedino novosti sa
područja ljudskog ulepšavanja. Samrtničko gotsko bledilo još je
vladalo ženskim licem Zapada. Upotreba šminke ograničavana
je i vis legis i predrasudama nepoznatim Istoku. Ali se po
kozmetičkim vestima iz Venecije, Florence, Beča, Pariza već
moglo predvideti slobodnije doba, u kome će svako ko drži do
sebe, mesto nesavršenog, propadanju izloženog prirodnog lica,
nositi v e š t a č k o : s mesom sjedinjenu, s kožom sraslu masku,
napravljenu svemogućim rukama šminkerskih umetnika, kakav
će biti i on kad poraste. Često su sustizali povorke grčkih,
jermenskih, jevrejskih, dubrovačkih trgovaca. Simeonulu je
objašnjeno da su to porkopulosi, kurvini sinovi, koji će im po
vojničkim logorima nelojalnom konkurencijom zagorčavati
život. Jedan lombardijski spadarijus im je ispričao da u
Beogradu nema više od hiljadu ugarskih regularnih vojnika, da
su banovi Hedervari i Terek odsutni, da su srpski šajkaši s
Dunava i Save, ne primivši platu od kralja Ludovika, prebegli
Turcima. Objašnjeno mu je da za ishod opsade neupotrebljivost
lađa u odbrambenom frontu može biti presudna. Tradicionalni
pritisak s južne strane biće ovog puta potpomognut jurišima na
vodene bokove sa istočne i zapadne strane. Na primedbu kako
se utisak stiče da se otac raduje bespomoćnosti Beograda,
razočarano saznaje da ga utisak ne vara; na usplahireno pitanje
za koga su oni, u stvari, dobija odgovor da su za Turke i da se to
po sebi razume; a na zaprepašćeni vapaj – „Zašto, pateras, ma
ton teon, kad smo hrišćani?“, pedagoški šamar, uz objašnjenje
da je to zato što su trgovci turske, a ne ugarske vojske, da bi za
hrišćane bili u suprotnom slučaju, što on lično ne bi mario, i da
ko ove razloge ne razume, ne poštuje, ne prihvata, bolje da živi
od ludačkih praporaca nego od trgovačkih brojanica.
Početkom jula obreše se u selu Ramaći, nedaleko od
sultanovog divovskog kastela od svile i kadife. Sutradan pred
veče sunu s juga orkan pozlaćene prašine. U njegovim crnim,
derviški pomamnim kovitlacima rastapahu se usijani sunčani
zraci, krešući gde god bi pali iskre mutnočeličnog bleska.
Izgledalo im je kao da na njih juriša praiskonska ala, kadra da se
sa svakim skokom u sve bešnji ubilački oblik preobrazi.
Prestravljenom Simeonulu je objašnjeno da na čelu ordija stiže
Svetlost sveta. Pozvan je da se ne plaši, oči da otvori i uči.
 Kasnije će se privići na ratnike u maršu. Ceo trgovački život
– do noćas, uostalom, drugog i nije imao – provešće na obalama
argonautičkih reka, ispod opsednutih panonskih gradova,
Beograda, Mohača, Beča, Budima, Sigeta. („Kada se ratnici
vraćaju s plenom, i najplemenitiju hrišćansku rukotvorinu
možeš, sine, poli ftino, budzašto kupiti, a kad se pobednički
peškeš deli, i tanagransku ilovaču kao balzam prodati“, biće prva
poduka što će je očevim rečima iz drevne dubine cincarskog
gurbetskog iskustva dobiti.) Ali onda, jula godine 1521, prizor
beše čedan i čudesan. I on, Simeonulo, gledao je, slušao, učio.
Najpre su projezdile akindžije, laka konjica za palež i
haranje. Kir Simeon Tebanski je dobre volje rekao: „Ugodne
mušterije. Uvek s plenom. Uvek u hitnji. Za cenjkanje vremena
nemaju. Ni finiji ukus, distihos, nažalost. Za luksuznu robu –
nisu. Ali im, dok se od krvi puše, i ofarbanu mokraću kao rajski
miomiris možeš teslimiti.“ On, Simeonulo, gledao je, slušao,
pamtio.
Zatim lenjo, mrzovoljno minuše pešaci – azapi. Kir Simeon
je pljunuo i rekao: „Mizantroposi! Mufluzisi! Hondrokefalosi!
Najgore mušterije. Do plena ne dolaze Iako da bi ga cenili olako.
A carski im je bakšiš uvek manji od konjaničkog ili janičarskog.
Na paru su teški, u pogađanju seljački nepoverljivi. Kad s njima
posluješ, i najmanjom dobiti zadovoljan budi. Apo kako
hreofiletin ke saki ahira kalo – od rđava dužnika i naramak
slame je dobrodošao! Čuvaj se azapa, sine, i ne pokušavaj nikad
da im prodaš bečki vazduh.“ On je gledao, slušao, pamtio.
Zasenili su ga janičari. S janičar-agom na čelu, u
zlatotkanom kaftanu postavljenom samurovinom, uz gromku
svirku mehtera, pod crveno-žutim okriljem svog alaj-barjaka,
marširali su red za redom, ordu za ordom. Kupaste žarkule s
perjanicama ljuljale su se u divljem, urgentnom ritmu doboša,
zurli, zurni, talambasa. Kir Simeon se nežno osmehnuo i u
ljubavničkom zanosu zapevao: „Lepi kao dukat, silni kao
monopol, tužni kao bankrot! Najbolje mušterije, na tus evlogi o
Teos, Bog ih čuvao! Janičar ti je, sine, čovek od o n o g sveta.
Antropos apo alo kozmo. Slobodan i mrtav. Ni do čega mu nije
sem do zaborava. A za njega je spreman svaku cenu da plati.
Njihovoj javnoj duši namenjen je opijum koji smo doneli,
njihovoj tajnoj – apostolska pljuvačka. Nisam ih, međutim,
ovoliko očekivao. Moraćemo je usput još proizvesti. A možda
pride i nešto suza svetiteljki sa Golgote. Ljudi bez porodice,
prošlosti i poseda osetljivi su na majčin bol i lišeni navike da
štede za potomstvo.“ Opčinjen povorkom, on je gledao, ali nije
slušao i pamtio. Zato nije doznao kako će, čim se pod
Beogradom ulogore, svake večeri ljuti luk mirisati, dim udisati,
a ponekad, bogami, i opančarskim šilom bockan biti da bi iz još
neistrošenih žlezda lučio suze namenjene lečenju janičarske
nostalgije i unapređenju Firme Simeon & Sin.
NAJZAD JE BLESNULA I SVETLOST SVETA. DOJAHAO JE
SULTAN SULEJMAN. OVAJ ŠTO SADA BEZ TUĐE SVETLOSTI I
NJEGOVE, MASTUR SIMEONOVE BOJE NIJE KADAR NI KAPAK NAD
OKOM, A NEKMOLI MESEC NAD EVROPOM DA POMERI. OTAC, I
SAM PROSTRT, GLAVU MU JE GRUBO U PRAŠINU ZAGNJURIO, I
ČINEĆI PROSKINEZU, ON JE malo od tog Svetskog sjaja video. Crn
arapski at, opušteno, zlatnom opnom obavijeno telo i divovski
beli turban beše sve što mu je dopuštao ponižavajući ugao
gledanja, tako dramatično izmenjen kad ga je pre nepun sahat
Kir Kajsunizade uveo u carev sigetski čador i kad je, zatekavši
tajanstvenog Konjanika svoje mladosti nepomičnog na odar-
divanu, mogao najzad da ga posmatra o d o z g o , slobodno, bez
straha, čak i s osećanjem izvesne nadmoći. Video je, naravno,
zelenu senku boje Osmanovića i prašnjave čizme rikjabdara koji
mu je u povotke držao konja. Kad mu je dozvoljeno da se
uspravi, već je projahivao veliki vezir Carstva, Piri Mehmed-
paša, s veledostojanstvenicima pohoda, o kojima otac nije imao
šta da kaže jer s njima nije trgovao – a n e m u š t e r i j e , ljudi
s kojima se ne trguje, proste anatomske organizacije u svilu i
kadifu umotane pa u sedla posađene, nisu za Firmu nikad ni
postojale – ali povodom čijeg položaja ipak reče: Žalosni su to
ljudi, sine. Život im je pisanje po vodi. A život je račun. To
simferon ine to pan s afton ko ton koznto, sve na svetu je račun.
Život je tečenje i nasleđivanje stečenog. Ako tečenja nema, on
nema draži. Ako se ne nasleđuje, nema smisla. Mnogi od njih
neizmerno su bogati. Ali kakva je svrha tome? Mudriju je možeš
naći u tegleće marve. Ako ništa vrednije, ždrebe nasleđuje bar
štalu u kojoj su mu živeli roditelji. Ponekad, i Gazdino srce. A
ovi patnici niti šta nasleđuju, niti šta kome ostavljaju. Niti u
mladosti imaju čemu da se nadaju, niti u starosti kome nadu da
ulivaju. I sin moćnog Piri-paše počeće s manje nula nego ti, sin
bednog cincarskog torbara, pogotovu ako Svevišnji blagoslovi
moje planove sa svilom.“
Prolazile su delije, zatočnici, telohranitelji turskih velmoža.
Jašući divlje turkmenske i persijske konje, u pratnji čopora
leoparda, dodolski premazani bojama rata, ogrnuti kožama
zverinja iz čijih su razjapljenih čeljusti kao progutane alakale
zapuštene avetinjske glave, naoružani zaklinčenim batovima,
dvobridim sekirama, divovskim kopljima, ličili su ti veterani
osmanskih vojevanja na Gigante utekle iz Tartara da ponovo
osvoje Zevsov svet. On je drhtao, otac se prezrivo smejao:
„Porkopulosi, mufluzisi!“ Siktao je s gađenjem: „Ništarije,
tvrdice, misirske babe! Prave se da im ni do čega osim do slave
i njihove vašljive vere nije stalo, a kad se s njima pogađaš, teže
im je gotovinu izvući nego iz suve drenovine vodu iscediti!
Matore suvokurčiće možda jedino na ljubavni napitak možeš
uhvatiti! Neka, uostalom, u bestragiju idu! Kate endomo meli
den ferni – svaka buba med ne daje!“
Spahijsku konjicu u svili i pozlati dočekao je on, mladi
Simeon, s divljenjem, stari s poštovanjem. Premda na
spahilucima, kod kuće, domaćinski štedljivi, na ratnim su
pohodima, kao na prazničnim šenlucima, ove provincijske gazde
opuštale dizgine i svojim tajnim, skupljim strastima, te se na
njima držao dobar deo simeonske trgovine. „Gospodske su to
mušterije, agapite mu ije, Bog ih blagoslovio“, rekao je Kir
Simeon. „Za cenu ne pitaju, ali kakvoću ištu. I mirise i otrove
kad pazare. Esencijama ih još i kojekako možeš obmanuti, ali se
čuvaj da ti otrov ne radi.“ On je gledao, slušao, pamtio, ne gubeći
iz vida da je beogradski, koliko zna, ocu p r v i gurbet. U
zbunjujućem svetlu ove činjenice, njegovo poznavanje tržišta,
premda delom postignuto pažljivim slušanjem tuđih izveštaja,
beše čudesno i zastrašujuće.
Prolazak bacača kamena – durbezana, kumbara, malih
hurda-topova, šahi-kanuna za razbijanje bedema i glomaznih
dalekometnih baljemeza, što su, tegljeni bivolskim zapregama,
škripali kao zarđali gvozdeni gušteri, uzbudio mu je maštu. Kir
Simeon je, sa svoje strane, za leđima jevrejskih poslužitelja
artiljerije pravio urokljive znake. S odobravanjem je mislio da
mu otac besni zbog pomoći koju su ukazivali nevernicima.
Ubrzo je, uz novu ćušku, naučio da osećanja dobrog trgovca
moraju biti u skladu s njegovim poslovnim interesima, a ne
istorijskim himerama. „Ne smeta meni, štene nijedno“, grdio je
otac, „što španjolski Čivuti protiv hrišćana ratuju, nego što pri
tome z a s v o j račun trguju. I to, diavolos ih poneo, prilično
uspešno!“
Kad se ispod svetlozelene zastave islama doklatiše najpre
slonovi za drobljenje zarobljenika a potom svete kamile s
Kuranom i komadom crnog granita iz Ćabe, kad je pored
simeonskog para za ordijama, u lancima prošao čopor dilsuza,
mutavih crnaca ljudoždera iz Sudana, pa nagla sablasna rulja
trgovaca, torbara, komordžija, zahirlija, zanatlija, prosjaka,
pustolova, derviša, vračeva, zvezdočataca, maga, opsenara,
pelivana, misirskih glumaca, persijskih mađioničara, sirijskih
žonglera, svetih padavičara, kurvi, dečaka za blud i umetnika,
ološa svake fele i sorte, on je, nesuđeni čelingas Firme Simeon
& Sin, prvi put upoznao ljudski vašar koji će u naredno pola
veka, sve do noćas, do Sigeta, činiti mesečarsko poprište
njegovog lutalačkog života.
Ali od svega što je jula 1521. ugledao, najdublje su ga
potresli derviši mevlevijskog reda i dilsuzi, crni mutavi robovi
Osmanske kuće, uhranjeni od ljudskog mesa. Rulja derviša
nebrojenih redova pratila je vojsku, podstičući džihadsko
raspoloženje, ali je on imao oko samo za mevlevije. Zarasli u
masno runo, polunagi, u šarenim ritama od kože, oboružani
maljevima i zastrašujućim glasovima, oni su privilegovanu vezu
s Alahom uspostavljali neobuzdanom, divljačkom igrom, koja
ga je podsećala na dedina ponoćna kola. Padajući u zanos, sličan
očišćavajućoj ekstazi Menada, Satira i Kentaura, mevlevije su
najpre sporo, zatim sve žešće izvodile ezoterične pokrete, čije
značenje samo njima beše poznato, ali koji su duševnijeg
posmatrača nadahnjivali bolnom žudnjom da s njima đipa do
obesvešćenja, do bespomoćnog srozavanja u prašinu i blaženo
ništavilo apsolutnog postojanja.
Jedne noći na Zemunskom polju i on će iskusiti opojno
blaženstvo prividne smrti, s kojom se duša rađa na onaj pravi,
prvi put promašeni način. Čučaće izvan svetlosne aure rujnožute
vatre oko koje su igrale mevlevije. Potmula buka doboša gušiće
šum reke iza njega. Ledeni mesečev kotur drhtaće na obzorju
kao kaplja idrijske žive. Mutan sjaj razvedravaće obrise
Beogradske tvrđave, usnule posle popodnevnih juriša, i
prožimali mu telo uznemirujućom jezom. Činiće mu se da ga
omamljujuća svirka oslobađa olovne težine mesa, hrapave kožne
čaure, uznosi u bledomodrikasti vazduh a zatim vodi u pokrete
nepozvanima nedostupne. Zaigraće čilo ispod meseca. Isprva će
biti svestan da besni peščanim dinama Zemunskog polja i da mu
zemaljska muzika određuje takt. Opijenost će rasti, a s njome, i
pored osećanja da prekoračuje granice ljudskih računa, logike,
pa i samih p r a v a , neizmerno slatko i z j e d n a č e n j e s a
s o b o m , svojim tajnim, pod tuđom kožom, zapretenim bićem,
uprkos prividno agoničnom hropcu, potpuno duševno
spokojstvo proisteklo iz tek zadobijene bezgranične moći.
Sumanuto se okrećući oko sebe, izbrisaće valjkaste obrise
Beogradske tvrđave, rubinski sjaj derviške lomače i alabasterno
bledilo peska. Prozračan dionizijski sjaj zameniće panonsku
tamu, i u njemu će se, kao u božanskom hilosu, srebrnom soku
kataklizme prapostanja, nazreti eterični predeli p r v o g i
p r a v o g s v e t a , dotad zasutog nekrotičnim pepelom istorije:
pod sferom azurnog kristala, toplog kao majčin poljubac, večno
zelene ispaše s gustim gajevima oko izvora i nežnobelo kamenje
tesalskog krša. Osetiće da više nije usamljen kao što je bio i
među Turcima i među svojima, Romejima, da su svuda oko
njega braća po drugom rođenju, blizanci ma kakve forme imali,
čuće milozvučno njiskanje, mukanje, vračanje, krikove umiranja
i vaskrsavanja, oblaporno će udahnuti zadah tople krvi, dotaći
najdublji krug ekstasisa, blaženstva svemoći, a zatim postati
savršen, prestaće da postoji. Osvestiće se pod ledenim mlazom
iz krčaga, u naručju oca, u ševaru na obali Save koja će odnositi
Dunavu krvave okrajke njihovog crnog vučjaka. Neće umeti da
objasni šta se s njim zbilo i ni na jedno pitanje neće moći da
odgovori. Neće znati da kaže ko im je raskomadao psa, ni čime
je okrvavio ruke. Kir Simeon će sumnjati na konkurente,
jermenske atare, jer s ovčarskom grdosijom jedan zlotvor nije
mogao na kraj da iziđe. Zabrinut za sinovljevo zdravlje,
očigledno izloženo prepadu zlih lušatija, i to baš pred pad
Beograda, kad mu je najviše potreban, prestaće da se raspituje. I
on neće biti primoran da ispovedi jedino čisto saznanje koje je o
događaju imao, pošto je prestao da igra uz dervišku muziku i
osetio da prati diavlos, drevne dvojne svirale. Iskustvo je bilo
tako natprirodno da ga on ne bi priznao i da je pitan. Kakve je,
naime, svrhe imalo odraslom cincarskom trgovcu pričati kako u
magnovenju, u kome se sasvim izgubio, nije bio dečak, u
svakom slučaju, ne c e o, da je Simeonulo bio samo od pupka
naviše, a da je od pupka naniže bio putari, divlje crnpurasto
ždrebe? I da ono što je rukama čerečio, zubima kidao, kopitama
gazio nije bio Firmin pas, njegov drug iz detinjstva, već
kentaurski zatornik, dušmanin koga su na tebanskim vazama
prikazivali kao domaćeg heroja Herakla.
Prirodno, dakle, beše, što su derviši i kasnije na njega
ostavljali najdublji utisak, premda se zemunska ekstaza nije više
nikad ponovila. (Obnavljaće se na izvestan ponižavajuće krnj
način jedino u veštačkom stanju, u nesavršenim opijumskim
halucinacijama, kojima će sve do kraja života – ako ga bude
imao – pokušavati da doživi blaženo iskustvo sa Zemunskog
polja.) Ali mu nije bilo jasno šta ga privlači dilsuzima. Za razliku
od bučnih derviša, crni ljudožderi odsečenih jezika kretahu se
logorom nečujno, fazmično, kao senke života koji se odvija na
nekom drugom svetu.
Pod Beogradom se smestiše dovoljno blizu velikog vezira
da im stroža disciplina osigura bezbednost, da su bliže
konagdžijama, komordžijama i zahirlijama u sultanovoj pratnji,
uvek spremnima za trgovinu, ali i dovoljno daleko da izmaknu
kontroli. S poslom se počelo i pre nego što je opalio prvi opsadni
top. Kir Simeon je tragao za akindžijama koje su poharale Srem,
a s onima što su u pljačku tek kretali dogovarao se o otkupu
plena. Na pohodima se nije smelo samo prodavati. Lavovski
profit se u povoljnim kupovinama krio. Vojnici nisu imali gde
plen da gomilaju. Još manje vremena i raspoloženja da na
varoškim pijacama čekaju bolju cenu. Novac im je bio potreban
kad ga je blizina smrti činila jeftinim. Ma čime se inače bavili,
ma šta prodavali, trgovci su istovremeno s v e i kupovali. Na
severu kupovali jeftino da bi na jugu prodavali skupo. Da je
imao srca, Kir Simeon bi išao u stopu za akindžijama, kao što su
činili Jermeni. Ali on nije mario za rizik lutanja nepoznatom
zemljom ludom od groze. A ni gotovine nije imao. Sve je u robu
uložio. Stoga je pregao da nešto od nje ispod cene teslimi kako
bi plen iz Srema spreman dočekao. Potražnja melema,
enemonskih preparata za zaustavljanje krvi, okrepljujućih
hilosa, lekovitih obloga, raznovrsnih etnpazmi, praškova protiv
vojničkih boljki, srdobolje, malarije, upale kože, bila je hronična
po turskim logorima. Za narkoticima, opijumom osobito,
ludovalo se. Onira ke listnosini, Snovi i Zaborav, dva
tajanstvena proizvoda Istoka, od kojih se Zapad branio
Matematikom i Sumnjom, protivrečnim izdancima straha pred
nedokučivošću sudbine, smešteni u dvostrukom dnu Kir
Simeonovog kovčežića, trebalo je odmah da počnu sa
odbacivanjem dobitka. Nisu, nažalost. Svi su se čuvali za
Beograd. Za beogradski hisar. Priče o neizmernom ugarskom
umetničkom blagu – neumesne kad je reč o pograničnoj tvrđavi
– smeštenom pod beogradskim kulama, triput su svačiju kesu
zavezale. I nije bilo logike koja bi je razvezala.
Nejasno se sećao beogradske opsade. Posle nje došle su
druge. Zamašnije, uzbudljivije, unosnije, iznad svega. Prva je
iščilela u jednoličnom ponavljanju kataklizmičnih prizora.
Smolaste panonske kiše držale su ga pod šatorom, a obaveza da
pomažući ocu stiče zanat, daleko od bedema, koje su iz topova
„sindžirlija“ mlela troglava đulad. (Trebalo je manufakturno
proizvoditi golgotske suze, a iz krvavog priručnog materijala s
bojišta neprestano povećavati zalihe nepoverljivih prstiju Svetog
Tome.) Sve se dokončalo pre no što se i razabrao. Dvadeset
osmog avgusta grad se predao. Pričalo se, uslovno, vera ile.
Ugarski branioci su potovareni na šajke i, pod zaštitom nekoga
neočekivanog satanskog sporazuma, sprovedeni živi, zdravi i
imovni u Slankamen. Životi i zdravlje izbeglica nijednoj Firmi
nisu trebali. S izuzetkom preprodavaca robova, naravno.
Dopuštenjem, međutim, da ponesu i mobilije, svu pokretnu
imovinu, prekršen je prećutan uslov koji je balkansku trgovačku
fratriju prisajedinio Sulejmanu i odvukao na sever. Kir Simeon
je na tu imovinu bezuslovno računao. U merkantilnim
snoviđenjima i usamljeničkim noćnim preterivanjima, bez kojih
se čemerna pečalbarska svakodnevica ne bi podnela, simeonski
procenat plena već je bio u zaradu uračunat, sa zamišljenim
saldom srastao, kao kamen-temeljac uzidan u grandiozni
projekat s persijskom svilom. Ako ekonomsku stranu previđa, ni
najmudrija politika nema svrhe. Sultan nije imao prava da ga
pozove u rat a onda bez plate ostavi. Takvog paragrafa nije bilo
u Pravilima igre, kojima je praksa uređivala odnose između
vojničke i trgovačke Turske.
Kir Simeon se nadao da su janičari i azapi razočarani kao i
on. Šerijatsko pravo trodnevne pljačke beše pogaženo. „Blistavi
mač“, obmanut pogodbom, ostao suva sečiva. Pred nepravdom
nanesenom njihovom vojničkom partneru imalo je privremeno
da uzmakne konkurentsko rvanje grkocincarske, jermenske,
jevrejske i dubrovačke putujuće Čaršije. Kir Simeon se umešao
u ordiju što je u krvoločnom raspoloženju dijetičara posmatrala
sprovod Ugara. Trgovci su otvoreno davali na znanje da će se
ovim „neugovorenim“ načinom od pohoda odbiti. Kome će
trudoljubivi ratnici prodavati plen ako iduće opsade pljačka bude
dopuštena? Ima li smisla da rat ostane bez ikakvog uticaja na
imovno stanje učesnika, da pobednik i pobeđeni imaju koliko i
ranije? Zašto se onda polemos uopšte vodi? Ako su računi posle
rata isti, kakva mu je svrha? Tina skopo ehi afto? I najzad, ko
garantuje da Ugre neće opljačkati srpski šajkaši, koji se, dok su
Turci ginuli, sunčahu na palubama besposlenog brodovlja?
Vojnici su gunđali, urlali, mahali handžarima. Alaha su pozivali
za svedoka da su povređeni u najdragocenijem ratnom pravu. Na
vidiku beše jedna sasvim zgodna makelea, pokolj, u kome su
grčko-jermensko-jevrejski „Simeoni“ imali da se staraju jedino
da se što manje robe ošteti. Anatemni je veliki vezir, nažalost,
između zarobljenika i vojnotrgovačkih prava postrojio kordon.
Rastojanje od gradske kapije do obale nije bilo veliko, ratnički
mozak u mirnodopskoj misiji poslovično lenj, simeonski logički
otrov spor. On, Simeonulo, sećao se kako je „očeva“ imovina, i
ne uzevši zbogom od njegovog gurbetskog salda, zauvek
otplovila Dunavom.
Sve ipak ne beše izgubljeno. U Beogradu su ostali Srbi.
Beligradin harblulari – beogradski ratnici. Njih na brodove nisu
puštali. Nisu se provukli ni oni koji se izdavahu za Ugre. U tom
pogledu pravi su rimokatolici demonstrirali uzorno poštenje.
Prokazali su svakog pravoslavca koji se među njih uvukao.
Sporazum se morao održati ako se htela sačuvati čast i olakšice
za buduće opsade. U međuvremenu se pronosilo da se Srbi za
pljačku čuvaju, ali da će do nje doći tek kad se šajke s papincima
udalje, kad se evropska javnost u magli reke i ravnodušnosti
izgubi. Doksa si o Teos! Slava Bogu! Za Simeone još ima nade!
Otac mu, Kir Simeon Tebanski, ipak ostaje nepoverljiv. Sve
mu je nekako neprirodno. Događajima nedostaje izvesna
zverska spontanost bez koje i najkrvavija istorija liči na rđavu
glumu misirskih Cigana što po bivacima prikazuju lažne ratove
i lažne pobede islama. Premda opsadama do beogradske nije
prisustvovao, o njima je slušao. Priča o padu Konstantinopolisa
već mu je i na nos izišla. Zna za red. Najpre se provale zidovi,
zabode barjak, obavi pokolj s pljačkom, pa tek potom zavede
novi poredak. Ni u kom slučaju se nije mogao zavesti poredak
pa onda s pljačkom otpočeti. Osim ako pljačka, kao kod Latina,
nije nerazdvojni deo poretka. Sam poredak, u stvari. Poredak
koji je za Četvrtog krstaškog rata, godine 1204, s blagoslovom
Njegove svetosti pape Inoćentija III, po imenu Nevinog, uz
zlurado odobravanje hrišćanske Evrope, kao kakvu bankrotiranu
Firmu razvukao Konstantinopolis, odnoseći u Mletke, na Trg
Svetog Marka, slavne vizantijske bronzane konje, a po
zapuštenim opatijama franačkog sveta rasipajući najsvetije
pravoslavne relikvije. Ono što veliki vezir Piri Mehmed-paša
pod Beogradom muti, sva ta pomirbena kombinatorika,
predstavlja mu se kao ciganska pantomima, u kojoj, premda na
dram i palac izračunato, sve teče nekako traljavo i neubedljivo.
Sumnjivo, u svakom slučaju.
Avgusta 29. izjutra, uz jeku mehtera, ulaze u Beograd
janičari i na Tvrđavi pobadaju crveno-žuti alaj-barjak svog age,
s plamenim mačem po sredini. Na bedeme se uspinje mujezin da
izmoli Alahu-ekber. Potom odlaze Firmini nesolidni dužnici
Ugri. Kapije grada se zatvaraju i pada sveti mrak Leilei-kadra.
Za muslimane blažena noć Muhamedovog susreta s božanskom
istinom, za kompanije pod Beogradom čemerna noć
upoznavanja sa zemaljskom istinom da je trgovina rizik, a ne
sinekura. Kiša lije. Agonično diše panonsko blato po kome
gacaju azapske ophodnje. Oni, Simeoni, čuče u šatoru kao u srcu
beznadežno osuđenog sveta i, slušajući utvarni zvek dukata koji
iza zida padaju u državni ćemer, ogorčeno svode račune. Otac
punih usta i duše. On, Simeonulo, sa saučešćem, ali bez žara.
Crta se, naravno, horis alo, može podvući. Pljačke neće biti. To
je konačno, bolno jasno. Nijedan trgovac neće biti pušten u grad
pre nego što defterdar Mehmed Čelebija popiše sve što uzima
carska Hazna. Srpski će psi, po svemu, sačuvati predratni
imovinski cenzus. Peškeš vojsci deliće se tek u Carigradu. Bali-
beg je, doduše, na Divanu dobio 30.000 aspri ili 600 dukata, ali
za njihovu robu niko neće ni prebijene aspre imati, jer se
efendiluk ne snabdeva na utrinama. Ordije da slede na povratku
u prestolnicu, ne bi se isplatilo. Firma nije pripremljena za
stambolsko tržište. Konkurencija je snažna, cene nesigurne.
Ljudi, doduše, bogati, ali razmaženi, šusljivi, iskvareni. Gurbet
se može smatrati promašenim, bankrot verovatnim, a bajni san
o svilenim karavanima Njagoa izvan svakog domašaja.
Obojica su se živo sećali priče o razorenju Carigrada, koja
mu je dedu cepila ubeđenjem da je mrtav i oterala u ludilo kad
je ustanovio da mu to stanje, opštim iskustvom definisano kao
neproizvodno, ni najmanje ne smeta da živi i vojuje za svoj
konjski oblik. Što se ocu, Kir Simeonu Tebanskom, nekada
činilo svetogrdnim, otkrivalo se u otrežnjujućoj svetlosti
beogradskog promašaja kao čaroban Omirov prizor, poslovni
epos neuporedive špekulativne lepote. Gorostasan, trojanski
požar ždrao je hiljadugodišnje srce Romejskog carstva. Ljudi su
dovlačeni iz ruševina, cisterna, podruma. Po trgovima Arkadija,
Konstantina, Avgusta, forumima Taurus, Amastrijan,
„blistavom maču su predavani“, ako izgledom nisu na
maloazijskim at-majdanima dobar profit obećavali. Žene su
vezivane u sindžire da bi se pazarile đuture. Samo lepotice
uglednih rodova imale su šansu da odu „na detalj“. Deca su
davljena u zlatnoj smoli rastopljenih oltara. Ali, ako se izuzmu
klesana i rezana dela, nesaglasna s Kuranom, sve što stvarno
vredi, sva plamenu oteta roba, skupocena krv vizantijske
poslovne umešnosti, ostala je sačuvana i tri je dana neumorno
slagana u bešike i vreće osvajača, da bi po isteku šerijatskog roka
prešla u ruke torbara, koji su u ruljama čekali izvan Teodosijevih
zidova. Jer, sumnje nema, i za Mehmedovom armijom, kao i za
ovom Sulejmanovom, stupali su trgovci, IKODOMI TIS
AFTOKRATORIAS – Graditelji Carstva.
 Patili su u šatoru po kome je nemilosrdno druzgao pljusak i,
čučeći na magičnom carigradskom ćilimu s koga se propinjao
crni konj, posredstvom očevih tužbalica evocirali sliku ogrezlu
u stogodišnjem soku porodične prošlosti: vatra je obrazovala
ofionski crven nimbus u kome je propadao Drugi Rim, i u tome
je infernalnom svetlu persijski gurbetlija turskom bojniku u
dukatima isplaćivao još uvek polovinu pazarne vrednosti –
kakve bi, inače, čari imao prizor? – isporuku nekoliko krvavih
šaka, s kojih se nije moglo skinuti prstenje.
„O tihi, o keros, o doksa si o Teos!“, cvileo je Kir Simeon.
„Zamisli, sine, da smo tada bili muhamedanski trgovci umesto
hrišćanski bankroti?“
Nije protivrečio, mada nije mario da sluša oca kako se u ime
jedne hrizomorfne iluzije, želje da zbog nekoliko dukata
promeni prošlost čitavom genosu, odriče vere, tradicije, duše,
psihiki eremie, koja je, pored profita i barabar s njim, davala
životu jedini smisao. Mogao je, naravno, da oseti svirepu snagu
iskušenja, no uprkos simeonskim naslagama, nije pristajao da
mu prizna nedeljivu vlast nad sobom. U redu, ston diavolon!
Znalo se. Dukat je epicentar. Dukat je zlatno sredotočje njihove
vaseljene. Bez njega se u njoj ništa ne bi dešavalo. Simeoni bi
se, možda, i po takvom mračnom svetu kretali, ali kao
meteoritsko kamenje, bez života i cilja. Ni on ne može da
zanemari toplinu kojom je dukat obasjavao njihove
melanholične, usamljeničke dane i vodio ih predodređenim
putanjama trgovačkog planetarnog sistema, čiji su deo od
pamtiveka bili. I on se njima poslušno kreće, ma šta inače mislio.
I on u dukat veruje. Divi se njegovoj moći, snazi tog veštačkog
sunca koje tako mudro upravlja svetom sasvim drugog gradiva,
ali od njega ne dobija sunčanicu kao otac, Simeon Tebanski. Pa
ni otac nije oduvek takav bio. Stvrdnuo se tek otkako je uobrazio
da pošto-poto mora preći na tržište svile. Spočetka se promena i
nije opažala. U Tebama je poslovan svet strogo držao do računa.
Trgovac koji bi ga se držao s nešto više žestine no u granicama
profesionalne savesti, zakona ceha i dobrih običaja, nije
obavezno morao da odskače od opšteg srebroljublja, čak i kada
bi izazivao mrzovolju. Spremnost da po kiši skuplja trave,
premda je kao iskusan herbar znao da će im to pojesti svako
lekovito dejstvo, tvrdoglav otpor prema majčinim
protivrazlozima, beše prvi simptom hrizomanije, pohlepe za
zlatom, fantazmagorične bolesti što je u ovoj-onoj formi, no
vazda s nemilosrdnom žestinom bar jedanput u životu napadala
sve Simeone. I on je, još detetom, bio svestan da u njihovoj
naizgled trezvenoj, panmetronaristonskoj kući živi okružen
nekakvim potajnim špekulacijama, fantazijama,
megalomanijama – orfičkim, ne samo trgovačkim ambicijama –
te se ni najmanje nije čudio dedinoj nadi da će postati konj, ni
njegovim komplikovanim radnjama da to postane, iako mu je,
naravno, kao mrtvom tako nešto bilo nemoguće, u
aristotelovskom smislu potpuno izvan domašaja, niti ga je, na
drugoj strani, zaprepastio delimičan uspeh u tome mrtvorođenog
brata od strica Iksionula ili Hasančića, koji je iz majčine
anadolske utrobe ispao kao poluodojče-poluždrebe. Kir Simeon
se posle svog znamenitog gacanja blatištima Heroneje, Plateje i
Leuktre teško razboleo – posredi beše retka vrsta padavice – i
izgleda da je tada, tokom bunila, formirana njegova nova,
radikalna poslovna strategija, kojoj treba zablagodariti za
golgotske suze, apostolsku pljuvačku, pa i bezbožno, mada
razumno, tvrđenje da je bolje biti nevernički gavan nego
pravoverna fukara.
U svakom slučaju, osećao se nedirnut očevom
dukatomanijom. Još neprosečene, tek zamišljene putanje
d r u g i h mogućnosti života ostale su van centripetalne sile
novca. Ono što je za Kir Simeona bilo žuto, blistavo, moćno
hrizomorfno Sunce, oko koga se okretala Firma, porodica – i sav
svet, uostalom – za njega, Simeonula, ostajala je udaljena
crvenkasta zvezda, što se i dalje gasila, dok se obzorjem mašte,
iz haosa njegovih trinaest godina, dizala hipnotička kotuma
mladog Sunca umetnosti. Sunca slave i časti, kako se činilo
njemu, ili opet neke simeonske fantazme, što je Iako bilo
moguće.
U zoru, 9. septembra 1521, sve je još beznadežno na putu
niz vodu. Vojska zamorena, razočarana, besna, bez para. Njihovi
gurbetski sandučići puni kao oko. Sve od neke vrednosti u
Beogradu, Hazna je popisala. Pristupačan inventar je nepodoban
ili preskup za transport. Srbi se ne smeju pljačkati, niti se ikome
daje prilika s njima da trguje. Za septembar, skotski je hladno, a
kiša lije deukalionski, osvetnički uporno.
Leži pod šatorom umotan u ponjave i sanjari. Fantazira o
glavama. Ljudskim lobanjama, nalik na ovu Sulejmanovu pola
veka kasnije, ali modelovanim slobodno, bez ikakvih uzora u
pamćenju. Pod svemoćnom komandom umetničkih ideja, glave
se menjaju. Raspadaju se, amalgamiraju, u drugi oblik formiraju.
Proces preobražaja, međutim, nije u njima. Na njima je. Misao
im ne dira osnovne konture. Bavi se samo površinom.
PROSOPION je njeno stvaralačko područje. Lice. Maska.
Dodavanjem tamne šminke, prividnim razaranjem kože – misao
šara po njoj duboke brazde – mlada lica, mlade maske postaju
preživele, staračke. Rasvetljavanjem, zatezanjem kože – za šta
se misao služi kozmetičkim lepkom – vremešna postaju sveža,
poletna. Okrutni ratnici, drumske ubice, uživaoci sedam smrtnih
grehova, dobijaju čedne crte, pretvaraju se u poželjne hanumse.
Sparušene matrone protejski se preobražavaju u efebe, mužjake
na pragu zrelosti. Sve neobuzdanije se igri prepušta, sve smelije
maštu odvezuje od ljudskih mera i ograničenja. Onda je,
naravno, igra bila nova, a on nezreo za zaključke. Sada, nad
Sulejmanovim odrom, pošto se umetnička fantazija rođena u
gurbetskom šatoru pod Beogradom već odavno ovaplotila u
MAKIJARIZMU, šminkersku veštinu, u carskom čadoru pod
Sigetom, može od dečačke zabave da iskuje i filosofiju. Mračnu
istinu iz koje kao da odjekuju zujanje i ropot drevnih magijskih
rombova: ljudski karakter, duša, sudbina, nisu nešto trajno ni
neznanim silama određeni. Ko smo i šta smo, može zavisiti i od
nekoliko veštačkih senki na licu, od nekoliko poteza kineskim
perom. Čovekova guzica se bez velike umetničke muke i
domišljatosti ni u šta plemenitije ne može pretvoriti. Lice može.
S nešto veštine i alata može se preobražavati duž cele
fizionomijske skale, od Apolonovog do Simeonovog i konjskog.
Bogolikog, čovekolikog, zverolikog. Ohola patricijska glava s
nekoliko skromnih intervencija postaje ropska. Uz pomoć
mrtvih boja, hrabrost se pretvara u kukavičluk. Mudrost u
bezumlje. Veselje u tugu. Čednost i poročnost kriju se u
nekoliko bora na licu, i ako ih umetnik ne uhvati odmah, kao
vezivnu glavu, dobija dvostranu kentaursku tvorevinu što levim
obrazom svedoči o prljavim iskustvima, a desnim izražava
priglupu nevinost. Sve je u mašti, veštini i materijalu. Ništa u
gradivu kojim se radi.
Seća se zatim i mutnijeg pravca dečačkih fantazija. Kiša se
zgusnula. Udarala je u membranu šatora dublje, teže, s
deliričnom jednolikošću kožnih maljica. Postajala je derviški
tam-tam i njihala mu telo pod ponjavama kao da pokreće zemlju
ispod njega. S telom se i mašta u vrtoglavici izgubila. Namesto
ljudskih, naseljavala je polumrak zore poluživotinjskim i
životinjskim likovima, koje kao da je u samoj magli iscrtavao,
pod pritiskom kišnih doboša i blaženstva unutrašnje konfuzije
nikad ih ne dovršavajući, ostavljajući ih u stanju polimorfnih
umetničkih proizvoda, svakim delom posvećenih drugoj zveri.
Kolovođa vrzinog kola kalintikona crni je konj s carigradskog
šiljteta, sašao u šator da dobije ljudsku glavu, još jednom se
podseti nesrećne kentaurske prošlosti i oceni novo stanje.
Menažerija nije ovosvetska, a ne plaši ga. Većinu bratskih
čudovišta upoznao je ovde, kraj kalai Zemina – na Zemunskom
polju, one noći kad je rastrgnut Firmin pas. Iz sigetske
perspektive njemu je jasno da ih je mašta pod dejstvom kišnog
bubnjanja izvukla iz tajanstvenog iskustva koje nije pamtio i
kojim se u kraljevskim trenucima nadahnuća mogla služiti
jedino velika umetnost.
Seća se – pada u bunilo i gospodarske, tvoračke veze sa
glavama nestaje. Remek-lobanje što ih je po šatoru rasejao
uzimaju ponovo slobodu i okomljuju se na tvorca. Užagrenih
očiju ustremljuju se na njegov prosipion, njegovo sopstveno
lice, masku, šminku – koja se po učenim knjigama zove
karakterom, fiziognomijom – nastojeći da mu vrate milo za
drago. One njega da preudese. Zubi im sablasno škljocaju, za
meso mu se hvataju, ustremljuju na vrat, do koga zaštitnička
ruka, ma koliko se upinjala, nikako ne dospeva.
Budi se. Uplašen je, unezveren, izmrcvaren. Razdanilo se.
Kiša više ne divlja, nošena jutarnjim vetrom s reke. Curi u
isprekidanim zamasima. Oca nema u šatoru. Otišao je, jamačno,
da ohladi mozak, ispečen na tihoj žeravici bezizglednih
špekulacija. Uskoro će se vratiti i izgrditi ga što Firmi krade
dane. Mada dan još nije ni počeo, i mada to što počinje i nije
nikakav dan, već retka svetlost pomešana s ledenom vodom.
Razmišlja o iščezlim glavama, odlažući odvratan čas kada će se
ogrnuti kabanicom, ujarmiti atarskim kovčežićem i, prateći oca,
ponovo u blato zagaziti. Obilaziće šatore iz kojih je već isterivan
kletvama, premda je u reklamiranja robe doterao dotle da se
izražava u pesničkoj metrici.
O pomadama, puderima i mirisima pevaće:

„Ako vam draga ima mnogo dana,

Za tu se muku stara naša kana;
Ako vam draga ima miris koze,
Uz naša ulja i naše ambre,
I malo vaše vinove loze,
Dobiće arom ruže iz Alhambre!“

Lekove će nuditi stihovima:

„Lečimo sipnje, groznice i sraćke,

Ustavljamo krv, vidamo rane!
Poljupcem naših melema i trava,
Svaka će boljka, sve vaše mane,
Pobeći od vas kô kamen iz praćke!“

Ljubavne eliksire i mađije opevaće ovako:

„Ako ste stari, ako vas mrzi,

Ako ste bolni, ako ne umete,
Uz recepte Istoka i naše savete,
Bićete, i mrtvi, kao Eros brzi!“

Otrove s dvostrukog dna kovčežića slaviće tihim pojem:

„Za one koji vas progone i mrze,

 Imamo lekove i tajne i brze,
Ako vam iko ovim svetom smeta,
S garancijom ga guta majka Leta!“

Opijumski snovi imaće primamljivu preporuku u reklami:

„Ako vam je najzad svega dosta,

Ako vam pasji život posto breme,
Za dukat kitajsko ofion seme,
Za dukat samo nov vam svet posta!“

Zaborav, najdraža roba među nesrećnicima i ratnicima,

oglašavaće se stihovima:

„Jedite, ratnici, lotosa cveće,

Onaj ko kupi umreti neće,
Žvaćite vredno lotose naše,
Da oni sažvaću sve muke vaše!“

Za neodoljivu reklamu, plaćenu putujućem pesničkom ološu

dukat po stihu, dobijao je, umesto porudžbina, čizmu u tur,
bivolju balegu u čelo, u najboljem slučaju, masnu kletvu, po
nadahnuću i domašaju doraslu simeonskoj trgovačkoj poeziji.
Čime će biti počašćen zavisilo je jedino od mrzostaja logorske
mizantropije. Tako je bilo sve do pada Beograda. Tako će,
izgleda, biti i posle pada.
Tada je u šator stupio Kir Simeon i, tresući kišu sa singuna,
u somnambulnom zanosu rekao:
„Vgaze tenda! Fovgome! Diži šator! Krećemo!“
„Kući?“ Bio se zaradovao.
„Kakva kuća, hondrokefalos?“, zarežao je otac. „Sve dok ne
prodamo i poslednju travčicu, uključujući i nešto obližnjih
pašnjaka, ne misli na kuću!“
 Ispostavilo se da ga je neki ulefedžija, dobivši zauzvrat mast
protiv žuljeva, izvestio da je njegov buljuk određen kao pratnja
Srbima koji se po sultanovoj milosti proteruju u okolinu
Carigrada. „A šta će biti s njihovom imovinom, efendi Tahire?“,
upitao ga je Kir Simeon i dobio odgovor da će je poneti. „Dug
je to put, efendi Tahire“, zaključio je Kir Simeon, „pedeset
konaka. Biće im muka onoliki teret nositi.“ Mišljenje je izneo i
njemu kad ga je s poštovanjem zapitao nije li nehrišćanski u
trgovini koristiti tuđu bedu, nije li grešno sa Srbima poslovati
kad, napuštajući dedovska ognjišta, mnogi baš i nisu podobni za
pametno rasuđivanje i dovitljivo pogađanje.
„Fliaris ja ti drama?“, zakukao je otac. „O čemu ti to pričaš?
Ovo što preduzimamo, hrišćansko je i bogougodno delo. Da
skroman nisam, rekao bih apostolsko. Oslobodićemo te jadnike
tereta koji bi ih do Stambola ubio. Okrom što se žrtvujemo.
Umesto da pod šatorom uživamo, po nesigurnim džadama ćemo
se akati. I najzad, sine, šta ti, u stvari hoćeš? Šta su tvoje namere?
Šta želiš da budeš kad porasteš?“
„Što i ti, pateras“, kazao je oprezno. Za preganjanje oko
umetnosti nije imao volje. „Trgovac, atar, razume se.“
„Onda ne govori kao pop“, zapečatio je razgovor Kir
Simeon i počeo da se sprema.
Povorku proteranika dočekali su kod Hisarluka na
Carigradskom drumu, kad se ovaj udaljio konak od Beograda.
Padala je gusta, olovna kiša, pretvarajući put u urvinu žitke,
smolaste emulzije. Po njoj se vukla kolona od nekoliko hiljada
duša. Ni mazgi ni kola nije bilo. Teža roba i starci nošeni su na
nosilima od upletenog granja. Odojčad u rukama ili sakama na
leđima. Ispred kolone stupalo je nekoliko kosmatih kaluđera, od
kojih je prvi revnosno udarao u drveno klepalo. (Turci su, naime,
zabranili zvona.) Ostali su na rukama, ispred grudi, nosili
predmete za koje se kasnije ustanovilo da predstavljaju
celokupnu srpsku narodnu imovinu. Bile su to mošti Trnovske
Svete Petke iz njihove starosedelačke Trakije, Bogorodična
ikona, za koju se pričalo da je živopisana rukom jevanđeliste
Luke, i čudotvorna šaka Svete Teofene, vasilise.
„Teofanina“, kazao je otac, „koliko su i prsti u našem tovaru
Tomini.“
 Klečeći duž puta, seljaci su se krstili, srećni što im se pružila
prilika da celivaju jedinu državnu imovinu, zaostalu posle
Kosova, ali oni, Simeoni, nisu imali nikakvog povoda za
optimizam. Već i površan pogled na povorku, podsticanu na hod
kandžijama ulefedžija, nije obećavao naročite poslovne
prospekte.
„Šta su ti lenji hondrokefalosi celog života radili kad im sva
imovina na leđa staje?“, pitao se Kir Simeon potišteno.
Konkurentske grupice grkocincarskih, jermenskih i jevrejskih
torbara, sjaćene oko iseljenika, ni najmanje nisu doprinosile
njegovom raspoloženju. Zdrav razum je ipak sačuvao. Znao je
da im sada ne vredi prilaziti. Pod jarmom izgnaničke tuge,
nadomak Beograda, nije im ni do čega. Fizičke se tegobe još ne
osećaju. Imovina, u kojoj, zacelo, gledaju poslednje ostatke
prošlosti, jedinu zalogu zajedničke istorije, još im nije na leđa
legla težinom koja se ne može snositi. Pretpostavke o crnoj
sudbini na jugu još u promet nisu stavljene. Ne treba se žuriti.
Do Stambola ima konaka i konaka. Pedeset i tri, ako se ne vara.
On, dabome, nema nameru da ih do Bosfora prati. Nemaju ti
ništa zbog čega bi se toliki put isplatio. Ići će do Niša najdalje.
Ali će ih spopasti pre grada. Možda u Butini. Inače će pavlaku s
povorke skinuti tamošnja grkocincarska Čaršija. S razmenom se,
međutim, počelo već u Kalumu, na dva konaka od Niša. (Na
zastanku u gradu, Srbi nisu imali više ništa što bi vredelo daljeg
truda i ostavljeni su da sami produže u budućnost u kojoj će im
se zatrti svaki trag).
U početku je išlo teško. Bili su očajni i nepoverljivi. Pod
pritiskom strepnje da se za pametnu odluku uskoro neće imati
vremena, i nastojanja da se ne pogreši, da se iz odluke, ma kakva
da je, izvuče najviše što se može, nepoverljivost i očajanje
potirahu jedno drugo umesto da se protiv njihovih, simeonskih,
predloga udruže. Očajanje je potkopavalo nepopustljivost
nepoverenja u smisao ponuda i hrišćansku prirodu objašnjenja
kojima su obrazlagane. Nepoverljivost je, sa svoje strane, svaki
ozbiljni otpor sumnji podvrgavala, zavodeći očajanje na
stranputicu brige za sporedne okolnosti nesreće. Neizvesnost
hoće li im u Stambolu biti dopušteno da služe svom
pravoslavnom Bogu potiskivalo je bitnije pitanje, hoće li im
uopšte biti dopušteno da žive da bi ikome služili. I tu nije
koristilo pozivanje nekolicine sabranijih na otomanske adete,
slobodoumnu praktiku Porte u postupku sa inovercima, pa ni
podsećanje na neometani rad Carigradske patrijaršije. Strah od
oduzimanja dece za danak u krvi zamračivao je činjenicu da je
u dužoj istorijskoj perspektivi takav danak čitav transport.
Malakoma tu engefalu ton pelaton – „smekšavanje mušterijinog
mozga“, kako mu je otac operaciju ubeđivanja krstio, olakšana
je umirujućom činjenicom da se ima posla s hrišćanskim,
jermenskim i grčkim trgovcima – Jevreja je šaka – „kojima je
jedini cilj da slovensku braću rasterete, da im nekorisnu imovinu
za neophodnu zamene“. Zdrav razum i nezdrav zamor udružiće
se da posednike srebrnih predmeta – veoma retke, uostalom –
uvere kako je minijaturnu čašicu egzotičnog balzama lakše
nositi nego srebrni kondir od dvanaest oka. Pogotovu što se za
balzam – ako je pravi – na bazaru u Carigradu mogao dobiti
kondir dvostruke vrednosti. Prema Kir Simeonu, naravno.
Prema stvarnom stanju na pijaci – i opet pod uslovom da je
balzam pravi – tek polovina te vrednosti.
Širili su vest da se u prestonicu, ako ih ne štiti ambasadorski
imunitet, ništa sem golog hrišćanskog mesa ne sme uneti. Da se
i ono sme držati jedino po at-majdanima, trgovima za prodaju
roblja. I da će im se sve od ma kakve vrednosti oduzeti čim se
pređe Niš ili Tekvir Bunari. Koji od njih, ne zna se, nažalost.
(„Pošteno priznavanje nedoumice u pogledu nevažne
pojedinosti obezbeđuje ubedljivost svakoj neistini“, učio je Kir
Simeon.) Govorili su o odvratnim potankostima dogovora
ulefedžija iz pratnje da ih usput opljačkaju i pobiju, izgovarajući
se pokušajem bekstva. Ubeđivali su unezverene i neodlučne
iseljenike da je grehota hrišćansku imovinu unositi u zemlju
ogrezlu u neverništva.
I trgovina je krenula. Išla su uglavnom farmakeftika fita,
lekovite i čardejstvene trave. Prve, ako po znamenitim beotskim
kišama nisu brane, zaista behu lekovite, jer mu je otac, kad god
ga nije suviše skupo stajalo, držao do profesionalnog
dostojanstva. Druge, međutim, pošto nije bio magičar ni
obavezan pravilima Reda, one čudotvoriteljne i njihova
isceliteljska moć, zavisile su isključivo od njegove rečitosti i
mašte kupca. Prodavao je masti za podbijene tabane i žuljeve,
meleme za ozlede od kandžija, čajeve za srdobolju i malaričnu
tresku, kapljice za ustavljanje krvoliptanja, smese čije je
sagorevanje olakšavalo astmatično disanje, kamforne mešavine
za reumatične bolove i lekove protiv endemskih zaraza. On,
Simeonulo, saznao je tada prvi put za šta služe neobični preparati
iz njihovog tovara. Naučio je da crni pauk pojeden između dve
kriške hleba s maslacem vraća snagu, dvanaest ovećih crva,
izmuljanih pa u prah sasušenih i rastvorenih u ricinusovom ulju,
leči žuticu, a dlaka crnog psa spaljena i pomešana s majčinim
mlekom i mokraćom dojenčeta kao rukom odnosi sve stomačne
bolove. Naučio je, takođe, da u prah istucani skelet žabe koju su
pojeli mravi, pomešan s krvlju slepog miša i osušenim muvama,
obezbeđuje devojačku naklonost. Ali, najviše ga je uzbudio
recept pomoću koga se čovek pretvarao u medveda. Napitak,
sačinjen od mozga životinje skuvanog u novom vinu, prodavao
se u medveđim lobanjama zaptivenim voskom. Nejasno je bilo
jedino zašto bi se Srbi pretvarali u medvede. Otac je s receptom
ustupao i dobar razlog: „Zato, hondrokefalos“, govorio bi
mušteriji, „što ćeš kao životinja bolje u ropstvu proći. Kao čovek
bi radio dok ne crkneš nepoznat i nepriznat. Kao mečka ćeš igrati
po panađurima, vašarima. Umetnik ćeš, u neku ruku, biti. Ako
se potrudiš, slavan. Možda ćeš najzad i do dvorske menažerije
dospeti.“ I druge su životinje učestvovale u spravljanju
čudotvornih pomasti i eliksira. Vučja krv je izazivala ludilo, a
njegov očnjak ga lečio. Levo mudo lasice u mulinoj koži
sprečavalo je začeće. Gavranov izmet otklanjao je impotenciju,
a zečje uvo nesanicu. Gutanje slavujevog svežeg srca
omogućavalo je predviđanje budućnosti, ali ako bi se jelo s
mlekom, osvežavalo je memoriju – prednosti od značaja za Srbe.
Slavujevo oko, međutim, čuvano pod jezikom, održavalo je
čoveka u budnom stanju. Zmijska koža lečila je reumatizam, a
zub zubobolju. Polni organi guštera odsečeni u času kopulacije
i ispijeni u mešavini jakih začina osiguravali su međusobno
prijateljstvo. Spaljeno kopito crnog konja ubrzavalo je rađanje,
a pero crne kokoške, zabodeno u srce voštane figure
crnomanjastog zlotvora, njegovu mučeničku smrt. Kozje seme,
izmešano s prahom kozjeg roga, obezbeđivalo je prijapske moći,
a pero iz desnog krila orla – bogatstvo. Klešta raka nošena oko
vrata štitila su oči od svih bolesti, a kravlji izmet razmazan po
licu ulepšavao ga. Džigerica kameleona spaljena na vrhu krova
izazivala je orkan, a njegov jezik u ruci povoljnu presudu na
svakom sudu. Kosti naživo skuvane crne mačke Kir Simeon je
prodavao u kožnim vrećicama. Krišom od Turaka, objašnjavao
je srpskim zarobljenicima njihovu tajnu: „Staneš pred ogledalo,
ili, ako ga nemaš, nad izvor. Jednu za drugom stavljaš mačje
kosti ispred usta i u njih duvaš. Baciš, krsteći se, svaku koju
vidiš. Zadržiš samo onu koja se u izvoru ne odslikava. Kad god
je iz vrećice izvadiš i tri puta kažeš ‘AFTA PU INE STO DEN
INE PSEMATA’ŠTO JE U RUCI NIJE LAŽ, postaćeš nevidljiv.
A šta to za ljude u vašem položaju znači, ne moram, nadam se,
ni da objašnjavam. Ako ste već prokletu imovinu izgubih, za
toliko ste pameti valjda sačuvali.“ Spasonosne kosti su
kupovane uprkos izvesnim nedostacima recepta, koje, kao
pošten trgovac, Kir Simeon, uostalom, i nije krio. Kao tračanska
magija, potpuna nevidljivost se mogla postići samo na tračkom
zemljištu. U drugim područjima Balkana, crna mačka je
bespomoćna pred fizičkim zakonima. Srbi, srećom, nisu
sitničari. Do Rodopa se može čekati. On je, međutim, hteo
spokojan san. Dosađivao je ocu pitanjima šta će biti p o s l e
Rodopa, hoće li Srbi zaista postati nevidljivi? Čuda se dešavaju,
a na Balkanu je još uvek sve moguće. Kir Simeon je izbegavao
jasan odgovor, a onda, ozlojeđen njegovim neshvatanjem u
čemu su vasikes idees – osnovni pojmovi dobre trgovine,
zagalamio:
„Dabome da hoće, skilos! Ali pod jednim uslovom.“
„Kojim uslovom, pateras?“
„Da dobiju za pratnju – slepce“, kazao je Kir Simeon.
Užasnula ga je očeva bezobzirnost: „U jednu reč, prevarili
smo ih?“
„U drugu“, konstatovao je Kir Simeon, „pote de ta kanis
kalo emboro, od tebe nikad neće postati dobar trgovac.“
„Ako treba da varam ljude, i neće.“
„Ko od tebe ište da varaš ljude?“
„Vi, pateras. Zahtevate od mene da mačje kosti prodajem
kao sredstvo protiv vidljivosti. A od njih se postaje nevidljiv
koliko od prstiju Svetog Tome nepozlediv.“
„Αfto ine alitija. To je istina“, priznao je Kir Simeon. „Ali
oni to neće znati.“
„I šta će im to vredeti?“
„Misleći da su nevidljivi, pokušaće da uteknu, na šta se kao
vidljivi nikad ne bi odvažili.“
„I Turci će ih pobiti.“
„Možda hoće, a možda i neće. U svakom slučaju, ne sve. A
ako se i jedan jedini od njih spase, Firma može smatrati da je
pošteno zaradila novac.“
Enandi kaku matin, recepti protiv uroka, takođe su tražena
roba. Naročito to kamenje koje se posebnim postupkom
izvlačilo iz životinjskih lobanja. (Kad se za to imalo vremena.
Inače se nalazilo na putu.) Orlov kamen, Aquilaeus, jamčio je
kao talisman srčanost i sreću u poslovima. Petlov, Alectorius,
oko vrata, ispunjavao je želje, a pod jezikom je gasio žeđ.
Kornjačin, Celonitis, predviđao je budućnost. Slavujev je
Chelidonius štitio od bezumlja. Kamen žabe krastače čuvao je
lađe od potapanja a kuće od požara. Paunov, međutim, potopljen
u ljubavnički znoj, zadobijao je naklonost devica. Prođu je imalo
i plemenito kamenje, raznobojni beotski škriljac, od kojeg su
uistinu plemenita bila samo imena. Plavkastozeleni tirkiz je
menjao boju u zavisnosti od vlasnikovog zdravlja i mirio
posvađane supružnike. Grimizni rubin se uspešno nosio s tugom
i otrovima. Zeleni emerald je razgonio zle duhove. Žuti jacint je
razveseljavao. Beli kalcedon donosio sreću u sukobu sa
zakonom. Providnozeleni beril pomagao u prepirci. Purpurni
ametist sprečavao pijanstvo, a raznobojni ahat čuvao od ujeda
zmija i insekata. Čudna imena mađijskog bilja mešahu mu se u
glavi s njihovim još čudnijim dejstvima. Saznao je da Pisterion,
vrbena ili Venerin začin, potpomaže plodnost, ućutkuje lavež
pasa i, zakopan u polju, uvećava vlasnikov imetak. Naučio je da
spavanje sa sunčevim cvetom – Heliantusom, glupaka čini
mudrim, a mazanje suncokretovim uljem neznalicu majstorom.
Da mesečeva trava razbija lance. Da narkotična Mandragora,
osobito ako je uzbrana ispod gubilišta, zavisno od porcije,
uspavljuje, zaluđuje ili davi. Da otrovna Euforbija, pod znakom
Marsa, razara sve što dotakne, indijska Darba ublažava gnev, a
petolisni Pentapilon, kojim vlada planeta Merkur, daruje
političku moć. Doznaje, takođe, da Angelika, anđeoski koren,
isceljuje, a da Akoniton, jedić iz Kerberove usne pene, ubija. Od
relikvija, po nekoj višoj nepravdi, najbolje su prodavani prsti
Svetog Tome. Čak i palčevi, koji očigledno nisu mogli
učestvovati u njegovoj istorijskoj neveri. Otac se čuvao, razume
se, da ih više od deset ne iznese na tržište. Nigde, naime, nije
pisalo da je svetac bio altiparmak, da je šestoprst. U
međuvremenu ga je zabrinjavao nedostatak interesovanja za
parfeme. Srpkinje nisu bile raspoložene da se mažu i
aromatiziraju. Da su pomadu od govana imali, svaku su zalihu
mogli rasprodati kao garantovano sredstvo protiv silovanja.
Ovako je Kir Simeon morao pozvati u pomoć trgovačku retoriku
i neobuzdanu maštu roditelja. Blagodareći njima i opštoj zbrci,
ljubičicu je proizveo u oduran miris koji, na muškom telu od
deset do osamnaest godina, nepromašivo štiti od pederastije.
Dobili su nešto osrednjeg posuđa, nekoliko venecijanskih
čipki, florentinskih vezova i španjolskih goblena. Zatim
dvadesetak lakata grubog platna i dva očuvana ugarska gunja.
Ali novca je u transportu, nažalost, malo. Premda je teslimio
skoro pet procenata inventara, za robu deset puta vredniju od
gotovine koju bi za nju dobio, otac nije zadovoljan.
Otac, naravno, nikad nije potpuno zadovoljan. Načelno.
Ovog puta, međutim, načelnom nezadovoljstvu, duševnoj
moraznosti, frontidi, brizi kao opštem pogledu Simeona na svet,
pridružuje se i jedno lično nezadovoljstvo. Od gotovine ima pri
sebi dvanaest dukata, pet srebrnjaka i nešto bakarne sitneži.
Troškovi gurbetskog izdržavanja, uprkos zdravoj dijeti, čije
prednosti pred njim, Simeonulom, hvali, a nasamo filosofski
podnosi, sve su veči. Robom ih podmirivati nije se isplaćivalo.
U trampi se uvek gubilo. Handžije, zahirlije i domaće boltadžije
nisu mufluzisi. Prljavi turski prsti, deklarisani kao svetiteljski,
nemaju na tezgama nikakvu vrednost. Račune valja plaćati u
gotovom ih skupocenim balzamima. A ko balzam ište, zna da
razlikuje glinu od mošusa. Gotovine, međutim, u te raje zaista
malo. A i što imaju, ne dadu. Ne pomaže poštena spremnost da
se za novac pruži najzad nešto dobro i retko. Ne vredi proricanje
pljačke posle Niša ili Tekvir Bunarija. Ne ceni se ni poverljivo
obaveštenje da ugarska moneta na jugu ne važi. Poklonik
jelinske kulture, Simeon Njago, gotov je da prokune Ćirila,
Metodija i usrani čas kad je ona među Srbe dospela, te ih naučila
da svaka zlatna moneta važi svuda.
Najzad, na samom dnu, ispražnjena srpska putnička vreća
otkriva i nešto vredno. U prtljagu beogradskog trgovčića
suknom nalazi se žuta poluga magnetske snage, od koje
porkopulos ni po koju cenu neće da se odvoji. Poluga je, naime,
čudotvorna. Blistavi metal, kasnije proglašen za zvezdu, odveo
je do Hristove kolevke Tri kralja s Istoka. Vlasnik veruje da se
božanska busola ni prema njemu neće gore poneti, da će ga do
mesta opredeljenja bezbedno dovesti. O tome koliko je poluga
čudotvorna, zna otac dovoljno. U natprirodnom pogledu može
se s prstima Svetog Tome pod ruku da uhvati. Ali, da je
z l a t n a , u to sumnje nema. „Ravdos hrisu – zlatna poluga,
sine!“, stenjao je otac. Krišom od vlasnika, zagrebao je njeno
lice i ispitao trunje. Bilo je zlatno. Ili je on gumari, magarac, a
ne kefalo, prva glava tebanske čaršije. Čuvajući se da o otkriću
obaveste vlasnika, još nedelju dana su pratili sprovod – sami, jer
su se konkurenti već davno vratili na sever – i ranjavanih nogu,
ali bistre glave vodili pregovore o otkupu poluge, čija je
čudotvomost rasla s brojem prevaljenih milja, sve dok, između
Lupidže i Šeherkoja, otpor vlasnika nije skršen, a ona procenjena
na dvanaest i po dukata, iznos volšebno ravan Firminoj gotovini.
Kir Simeon nije žalio znajući da kod svakog zlatara za polugu
može dobiti najmanje sto dukata. No već prvi pokušaj da je u
Nišu unovči, potvrdio mu je antičku istinu da nije zlato sve što
sija, i romejsku, da svaka buba med ne daje. Na kraju krajeva,
Srbin je bio u pravu. Poluga zaista beše čudotvorna. Čim je
vlasnika promenila, prestala je biti zlatna. Zlatareva proba
otkrila je njeno tamno gvozdeno srce. Mukotrpno sastrugani
zlatni prah obloge vredeo je jedva pet dukata. Srpski je kleftis,
lopov, očigledno imao dve poluge, zlatnu i pozlaćenu, i u
pogodnom trenutku ih zamenio.
„ Vgaze tenda! Fevgome!“, zapovedio je otac. Izgledalo je
da govori u snu: „Diži šator! Krećemo!“
„U Beograd?“, pitao je.
 Nisu išli u Beograd. Vratili su se, stopama iseljeničkog
sprovoda, na jug. Trebalo je povratiti dvanaest i po Firminih
dukata. Ali, on je znao da stvar nije samo u novcu. Muka je bila
u izgubljenom trgovačkom samopoštovanju. S novcem je i njega
valjalo obnoviti. Nažalost, nije se uspelo. Ni s novcem, ni sa
samopoštovanjem. Srbe su, doduše, sustigli. Zatekli su ih na
konaku između Kadijasker Deresija i Ihtiman Ovasija. Ali
trgovca suknom nije bilo među njima. U svakom slučaju, ne u
formi koja ih je oštetila za dvanaest i po dukata. Obojica su
zaboravili da su, tokom pregovora o otkupu „zlatne poluge“,
njenom vlasniku prodali čuveni recept za pretvaranje čoveka u
medveda – medveđu lobanju s mozgom skuvanim u mladom
vinu. Srbin nije promenio telo – u tom pogledu je mešavina,
izgleda, omanula – ali mu je priroda postala sasvim medveđa.
Očev učtiv prigovor dočekao je besnim mumlanjem, bilo je
očigledno da će ih rastrgnuti. Medveđi urlici još dugo su pratili
njihov beg, premda su kasnije, izmešani s noćnim šumovima,
sve više nalikovali smehu. Smehu koji će otac slušati sve dok
živi.
Bilo mu je žao oca. Čim su pali na nos da se odmore od
bežanja, rekao je postiđeno:
„Moram da ištem oproštaj, pateras.“
Nije odgovarao. Čučao je u blatu kao panj spaljen gromom.
„Nije trebalo da sumnjam u vaše recepte.“
Pogledao ga je, ali ništa nije rekao.
„Ovaj za pretvaranje u medveda, na primer, sasvim je
uspešno dejstvovao.“
Još jednako ga je bez reči gledao.
,Ja sam na Zemunskom polju imao čudan doživljaj, a vi u
tovaru imate konjsku lobanju s mozgom skuvanim u vinu,
pomoću koje... Mislio sam, u stvari.. .“
Nije dospeo da formuliše želju za metamorfozom u konja.
Otac je bio brži. Na licu mesta se bez posredstva ikakvog
recepta, pomoću čiste uobrazilje, pretvorio u gladnog vuka, čije
tragove na koži, i sada, pod Sigetom, godine 974. od Hidžre, s
reumatičnim bolom nosi.
 Tako se, eto, na Carigradskom drumu, izlokanom od
točkova, kopita i kiša, pod lutajućim senkama strvinara i uz
svirku ulefedžijskih bičmehtara, ugodio njihov prvi
s i m e o n s k i posao sa Srbima. I mada nije za diku bio – dok je
otac uporno polugu strugao, lepo je čuo kako nebrojeni
zaupokojeni Simeoni složno zubima škripe – ipak je njime
utemeljen srpsko-cincarski trgovački odnos, koji će za naredno
pola stoleća, s promenljivom srećom – čas su se jedni čas drugi
u medvede „pretvarali“ – komandovati njegovim životom i
njegovom umetnošću.
Nezamrljanim prstom mastur Simeon nežno prevlači preko
sultanovog obraza. Na jagodici palca ne hvata se boja. Nije
napravio prosopion, veštačku masku. Stvorio je kožu koja će
dobro primati svetlost i senku. To katafera, doksa si o Teos! –
Uspeo sam, slava Bogu! Premda mu se privoleo s ustezanjem,
izbor kane za podlogu šminki pokazao se ispravnim. Mušterijin
ubledeli, starački mrk ten nalagao je tamnu fondaciju. Dugo se
dvoumio oko orahove, sandal-smeđe, na koju bi tapkanjem
naneo najpre crvenkastosivkast a potom škriljastožut hlad.
Kratak rok – posao se imao obaviti do zore – prinudio ga je da
se odrekne složenijih kozmetičkih postupaka. A onda, masna će
senčenja, zadužena da istaknu staračke kosti, iskati sopstvenu
debljinu. Ma koliko ona bila neznatna, glava će ispasti idolski
tvrda i nepokretna. Izgubilo bi se oživljavajuće dejstvo tamne
podloge i on bi se opet našao na početku. Ovog puta, još i
opasnom.
Simeon se naginje nad lice. Nije zadovoljan. U redu!
Umetnici, kao i trgovci, nikad nisu zadovoljni. Ali sad i dobar
razlog stoji. Nekriki lekedes, mrtvačke mrlje, nisu potpuno
uklonjene. Izdajnički odaju da s ovom glavom, ovim životom,
nešto nije u redu. Na kritična mesta, kroz koja se probila smrt,
nanosi Simeon sunđerom još smeđeg zlata. Smrt se povlači u
nezaštićene dubine mesa. Tamo gde niko ne može da je omete
ni u život prešminka. To je privremeni uzmak, razume se. Ona
će se vratiti uprkos ledu, koji se u lavirintu Otaki-himajuna,
carskog čadora, protiv nje sprema. Nijedna šminka nije kadra da
je zauvek potisne u trulu unutrašnjost tela. U izvesnom smislu,
polazilo je to za rukom jedino Egipćanima. Posredi je, međutim,
bila varka. Iz pokojnika je iščupana sva sadržina od čijeg je
propadanja smrt živela. Što je ostalo, beše suva ljuska, ispunjena
tamjanom i aromatičnim začinima, s kojima smrt i nije bila u
sporu.
Kroz sitasti poklopac belokosne sasudice praši Simeon lice
gurguranom, srebrnkastim prahom iz Indije. Gurguran nestaje
u razmazu, utirući prekomeran sjaj podloge. Tek sada ima na
čemu da slika. Pred sobom više nema smežurani mehur od
papirosa, već zagasitobledu, prirodno nezdravu kožu postarijeg
turskog gospodina, koji je posle iscrpljujućih stomačnih tegoba
najzad usnuo. Malista, dabome! Od toga se već nešto može
napraviti. Uzimajući u obzir doba dana za koje se sultan šminka,
opšte vremenske prilike, akcente okolnog dekora i položaj
budućeg svetlosnog izvora. Kao i udaljenost njegovog dela od
eventualnih posmatrača, naravno. O tome je već razmišljao. S
hećimom Kir Kajsunizadeom savesno je pretresao sve
pojedinosti situacije u kojoj će njegova „glava“ biti izložena
vojsci. I premda su neki od najvažnijih uslova bili jednostavno
nepredvidivi (vreme se, na primer, moglo samo nagađati iz
činjenice da su tokom cele opsade Sigeta padale kiše), da drugi,
običajima propisani, nisu mogli biti menjani (prozor carskog
šatora morao je biti okrenut istoku, a „glava“ spremna da odoli
transformirajućem dejstvu i ružoprste zore i mrtvačkom sivilu
oblaka), dok su treće uslove obaveznim učinile ustaljene careve
navike (nesrazmerno velik beli turban, a s njim i opasan kontrast
prema artificijelnoj zagasitosti lica, beše neizbežan, jer bez
njega, ma koliko u svemu ostalom autentičan, Sulejman prosto
ne bi bio prepoznat), ipak su, posredstvom iskustva, veštine i
lude sreće, osnovne pretpostavke za buduću šminku bile
izabrane. S njima u pameti, bira Simeon boje za carevu glavu.
Na kožnom stalku, kao za smotru uređen, leži sinergaja
makijarizma, šminkerski pribor: ubrusi, sunđeri, tamponi,
pisaljke, pera, kineski štapići, palete, četkice, staklenca s
eliksirima, uljima, esencijama i, nešto izdvojen, plitak kovčežić
od sandalovine s užlebljenim belokosnim pliticama u nekoliko
redova, čiji kružni raspored sredinu ostavlja udubljenjima za
aspros, bele, grizos, sive i mavro, crne, paste. U ostalim stisnuto
miruju farbe u svim nijansama, tonovima i jačinama. Od kitrino,
žute, portokali, narandžaste, i kokino, crvene, preko tnavi,
ljubičaste, i ble, plave, do prasino, zelene. Kovčežić je
najekskluzivnije blago Simeonove šminkernice. Nabavljen je u
Mlecima neposredno pred sigetski gurbet, zahvaljujući
slučajnim okolnostima ili što je kradena roba – ko može znati –
za polovinu stvarne vrednosti. Ali, ako je, sudeći po materijalu i
izradi, i predviđen za značajne kozmetičke poduhvate, čast što
je sada doživljava prevazilazi i najdivljije nade njegovog
vlasnika.
JOŠ JEDNOM SIMEON PROVERAVA ZAKLJUČKE
DONETE U ZAJEDNICI S KAJSUNIZADEOM. „GLAVA“ SE
JAVNOSTI IZLAŽE POD OSVETLJENJEM PRODORNIJIM OD
OVOG PRI KOME JE PRINUĐEN DA RADI. ŽIV, PROMENLJIV,
EMAJLNOŽUĆKAST ODSJAJ SVEĆA I RUJNI UGALJ S
MANGALA RAZARAJU NAJTANANIJE EFEKTE NJEGOVE
UMETNOSTI. S DRUGE STRANE, JASNIJA SVETLOST BRŽE
ODAJE EVENTUALNE OMAŠKE. O PROTOS HROMATIZMOS,
ME ASPRADI, BOJE ZA TZV. RASVETLJAVANJE PODLOGE, DA
BI OVA DOBILA DUBINU I, U ZAJEDNICI S NANESENIM
SENKAMA, PERSPEKTIVU, MORAJU IMATI NEKOLIKO PUTA
JAČI TON OD OSNOVE RAĐENE KANOM. ASPRO, BELA,
ODGOVARAĆE SULEJMANOVOM ORIJENTALNOM TIPU
LICA, I MORAĆE BAR ZA DESET PRELIVA BITI SVETLIJA OD
PRIRODNE SVETLINE SULTANOVE GLAVE. NEŠTO OD
PROPISANE RAZLIKE U TONU IZGUBIĆE SE VEĆ I
MAZANJEM. NANOS će se stopiti s podlogom i u njenoj
zatvorenosti izgubiće izvestan procenat beline. Neće zato uzeti
za deset nego za dvanaest mera svetliju nijansu drugog sloja.
Tako će, uprkos mešanju s podlogom, nova naslaga zadržati
minimalno potreban desetostruki odnos prema kani. Što se tiče
boje za tzv. senke, one, anditetos, moraju biti tamnije od kane.
Nipošto preterano, razume se. U tom slučaju na „glavi“ bi došlo
do rasnih promena. Umesto kafe, smeđe, azijatske, dobila bi se
mavros, mrka, afrička. Toplija nijansa kokino, crvenkaste, bila
bi sasvim pogodna. Hladna bi lice učinila prljavim. Pa šta? Ja ti
ohi? – Zašto da ne? Ta i mora biti prljavo! Sultan je bio teško
bolestan. Na samrti skoro. Svi to znaju. Naročito diplomate.
Veliki vezir Sokolović će se, valjda, setiti da ih podalje od
čadora drži. Božji je dar što premuntezi iz dubrovačkog
poklisarstva imaju srdobolju. Ništa, inače, ne bi smeo da
garantuje. Posmatrači bi se, kraj zdravih Dubrovčana, morali
izmaći na sumnjivu udaljenost. Bez prokletih Dubrovčana, sve
će proći glatko. Uostalom, čovek je bio težak bolnik, i na takvom
se ne može očekivati koža novorođenčeta!
A šta će to proći glatko, mastur Simeone?
Moje Delo! Aristurgema, moje remek-delo! Živa „glava“ za
mrtvu!
Po koju cenu, majstore?
Za kesu dukata.
A ko plaća račun?
Carska Hazna, Sokolović, šta me se tiče? Den me afora, den
me pirazi!
Ke pios plizoni tin zimian, tin timin, tus logariazmus? A ko
stvarnu štetu plaća? Ko plaća cenu? Ko račune izmiruje?
Rekoh. Hazna, Sokolović.
Narod, mastur Simeone, narod će platiti tvoje remek-delo,
tvoju aristurgemu! Platiće je glavama! Hiljadama glava za tvoju
jednu jedinu.
Simeon odbija da veruje sopstvenoj misli. Ako je to uopšte
n j e g o v a misao. Ta neumetnička i protivumetnička razaračka
sumnja koja t u đ i m , nestvarnim, halucinativnim glasom
unapred kuje izvinjenje za neuspeh, koja bi da kukavički
pobegne od ispita i zato u zapretenim katakombama njegove
romejske osećajnosti traži šuplje patriotske izgovore. Nije to
misao velikog umetnika šminke. To je misao šminkerskog
diletanta. Jer, šta mu predočava ona?
Zar ne vidiš, mastur Simeone, veli ona, zašto je velikom
veziru Sokoloviću stalo da to što ti zoveš umetnošću, a ja
izdajom, uspe?
Naravno da to nije zbog toga što luduje za umetničkom
lepotom! Tolika zamlata ipak nisam!
Naravno, pa reč bila i o umetnosti vaskrsenja iz mrtvih, kako
svoju prljavu mazariju voliš bezbožno da nazivaš! Sokolović
zna, ako vojska čuje za sultanovu smrt, od opsade Sigeta nema
ništa. Ni od Sigeta ni od rata s Austrijom. A, možda, ni od
Otomanskog carstva.
Kutamara! Koješta!
Pa baš i nije. S vojnicima si po ceo dan. Znaš im
raspoloženje. Kakvo je?
Mrzovoljno.
Kakvo je?
Gunđavo.
Kakvo je, Simeone?
Buntovno, diavolos ih odneo! Ali ono je oduvek takvo.
Otkad marvu znam, uvek je u istom, buntovnom raspoloženju.
I šta će biti ako se, na vest o sultanovoj smrti, pobune?
Biće što i uvek Razdeliće im pare – peškeš.
Para nema, Simeone.
Onda će im razdeliti obećanje da će pare dobiti u Carigradu.
I sam zna da je odgovor neubedljiv. Carigrad daleko, zima
blizu, a Siget neosvojen. Nema mnogo izgleda da se nestrpljivi
janičari na ovu prastaru štriklu preko nosa uhvate. Dešavalo se
već da umesto nagrade u Carigradu dobiju sekiru zavrat.
A ako se vojska pobuni, Simeone, Carstvo će se raspasti.
Evropa navaliti, Azija i Afrika se otcepiti, balkanska raja dići
glavu...
Ipotesis, ipotesis, sve je to samo pretpostavka!
Seti se 1555. i bune Duzma Mustafe, lažnog princa Mustafe
Muhlisijal
Lakrdija!
A da li je lakrdija rat prinčeva 1559? Pobuna janičara i borba
za presto između Osvajačevih sinova Džema i Bajazita 1481?
Propast Osmanskog carstva na Ankarskom polju 1402?
Krize su savladane, Imperija obnovljena.
Ali ako ovog puta ne bude obnovljena?
Ipotesis!
 Zar te ipotesis ne privlači, Simeone? U tvojim rukama je
sudbina Romeja. Zar ti jedno umetničko delo, za koje se čak i ne
zna hoće li biti veliko, ali se pouzdano zna da neće preživeti
sultanov pogreb, zar ti ono znači više od jelinstva, više od
slobode, više od duše?
Moje je jelinstvo u mom delu, moja je sloboda u mom delu,
moja duša u mom delu. Sve drugo je utvara, dim, faztna!
I Turci? I Turci su utvara, dim, fazma!
U Umetnosti nema Romeja i Turaka. Umetnost zna samo za
maštu i građu. Fantasion ke ilin.
Afto ine ateon! To je bezbožno!
Pos atea? Ja ti atea? Kako bezbožno? Zašto bezbožno? Zar
je velika umetnost bezbožna?
Nepravda je bezbožna, Simeone.
U umetnosti nema pravde i nepravde. Samo umetnička
istina – KALITEHNIKI ALITIJA.
Šta je „umetnička istina“?
Lepota.
Ali, Sulejman je ružan.
Delo je lepo.
Lepotu treba uništiti!
Simeon je užasnut. Koji se to somnambulni deo odmetnuo
od njegove prirode? I kuda smera besnim prepadom na lepotu?
On ne vidi nijedan pametan razlog zbog kojeg bi lepotu trebalo
uništiti. I zašto, najzad, zašto?
Zato što sve ima svoje vreme, Simeone. Ima vreme slobode
i lepote. Ima vreme ropstva i volje. Ovo je vreme volje. Lepota
je bolest volje, koju treba ubiti.
Zbog čega bi lepota bila bolest volje?
Zbog toga što nas truje, što nam ne dopušta da mislimo.
Na šta da mislimo?
To svako zna, Kir Simeone.
Ja ne znam.
Znaš i ti, samo se plašiš da znaš.
 Čega bih se plašio?
Sebe. Svoje nedostojnosti. Svoje slabosti. Istine. Jer da se
ne plašiš, p o g r e š i o b i, učinio bi da sultanova glava sutra ne
živi.
Da budem arikanos antropos? Da me proglase diletantom,
varalicom?
Turci će te, možda, i proglasiti varalicom. Za Romeje ćeš
biti heroj. Novi Herakle.
Ali ja neću da budem Herakle. Ja hoću da budem Simeon
Njago. Veliki umetnik šminke Simeon Njago. O megalos
romeikos mastoras tu makijaz! To je moja jedina šansa!
Odreci je se. Budi zaista veliki. Ako znaš šta možeš, zar je
potrebno i drugi to da znaju?
Ne bi ni vredelo, uostalom. Uhvatili bi me. Sokolović bi
video grešku!
Učini da je ne vidi.
To je nemoguće!
Zar je za jednog velikog umetnika šminke...
Najvećeg živog umetnika šminke...
Najvećeg živog umetnika šminke, u redu, ston diavolon, zar
je za njega nemoguće da „glava“ noćas za Sokolovića oživi, a
sutra za vojsku opet umre?
Rekao sam da je nemoguće. Nisam kazao da je neizvodljivo.
Za mene nema ničeg neizvodljivog!
Učini onda!
Apage Satanas!
Učini!
Apage!
Oime, misli Simeon, zamalo Glas da ga zavede. Stvarno da
pogreši. Carsku mušteriju i z l e č i umesto o ž i v i . Onaj
mizantrop, veliki vezir, čije ukočene, hipnotičke oči oseća na
sebi, mada ne zna odakle ga uhode, ne bi mu omašku oprostio.
Neće mu se zaboraviti ni najmanji neuspeh. Tamo gde se
umetnost stavlja u službu istorije, gde umetnik p r a v i povest,
polovični uspesi nisu mogući. Broji se samo apsolutan, savršen
uspeh. Sve ostalo, ma i u zanemarljivoj meri nedovršeno i
nepotpuno – savršen je neuspeh. Izneti pred svet z d r a v u
sultanovu glavu isto je što i priznati da je m r t a v .
O Teos na sas sihirisi! Nek vam je Bogom prosto!, misli
Simeon. Ja sam ovde, Vaša Kurvinska Svetlosti, da vas oživim,
a ne izlečim! Katalavenete, Kine? – Razumete li, gospodine?
Oživećete, Vaša Kurvinska Svetlosti, ali ćete ostati bolesni i truli
iznutra. Spremni da svakog časa izdahnete. Podobni da kod
svoje pasje vojske izazovete čuđenje kako vi to još uopšte i
živite. Tek kad posumnjaju da vas nešto natprirodno, možda i
sam šugavi Alah u slavu šugavog islama, u životu održava, da
biste bez višnje pomoći bili mrtvi i u grobu, poverovaće da ste
živi i još na prestolu!
Učini, mastur Simeone!
Apage Satanas! Senke, dakle, neće biti tople. Biće hladne.
Dodatak mišje, grizos boje, učiniće lice samrtničkim.
Samrtničkim, ali ne i mrtvim.
I to će lice, to tvoje izdajničko remek-delo, poručivati
Turcima s prozora čadora: „Zar još niste, sinovi moji, Siget
osvojili? Zar nam put još ne svetli slavom? Zar ne udaraju
pobednički talambasi?“
Prljavština bliske smrti daće licu konačan, posthuman život.
Nezdrav, bolan, kratak, ali i p a k život, s kojim će mrtvi Osvajač
i Zakonodavac učiniti poslednju uslugu svom Carstvu.
Naravno, ako se osvojenje prljave ugarske tvrđave, koja
vojnicima obećava mršav plen a trgovcima bedan profit, može
smatrati uspomene vrednom uslugom i dostojnom zamenom za
carski Beč...
A kakvu ćeš uslugu učiniti ti s v o m , Romejskom carstvu,
Simeone? I mrtav sultan će služiti svom. Živi Simeon...
Živi Simeon služiće svom Delu – svom Carstvu!
Sad se Simeonu čini sve da zna. Unapred može da opiše
svaki pokret četkom i sunđerom. Pa ipak se posla ne prihvata.
Oseća na sebi hladno radoznao, učenjački nepristrastan, pogled
Kajsunizadeov. I onaj d r u g i , zastrt jedva prozirnom
draperijom. Nepoverljiv i pun gorke poturčenjačke strepnje. Da,
dugo je oklevao. Taj kukavni romejski Glas u njemu sasvim ga
je pomeo.
Pomisao da veliki vezir, jedan Mehmed-paša Sokolović,
Stub carstva, suvladar najmoćnije imperije na svetu, gleda u
njegove ruke kao u božje i da od neverničkih, cincarskih,
rajetinskih prstiju očekuje čudo blagovesti, samo za sen trenutka
opet mu obuzima maštu, a zatim je pušta da sanjari o
ergastirionu, šminkerskoj radionici – temi njegovog trgovačkog
života – koju će od nagrade za ovu kozmetičko-spiritističku
seansu opremiti.
Kroz san se, međutim, jednako probija ljudsko lice. Misli
najpre da je sultanovo. Ali nije. Nepoznato je. Takođe
nekrotično, tamno, skupljeno. Zamrljano krvlju i blatom, počiva
ono u čeličnom obruču kacige kao u dubokoj plavkastoj činiji.
U ustima, između zuba, niče prljava lekovita trava. Taj je baš
zagrizao ledinu, misli Simeon – sada osamnaestogodišnjak –
zatičući fenjer s voštanicom u mulj, čelo glave, s koje se vuče
grimizna perjanica ugarskog ritera. Još pre nekoliko sati video
je čelenku kako u samoubilačkom jurišu vijori Mohačkim
poljem. Bila je godina 1526, 931. od Hidžre. Vetar je šumeo
mohačkim baruštinama. Ispod nadgrobnih pancira, uzdasima
neupokojenih, disao je cvet mađarskog hrišćanskog patricijata.
Simeon je gledao u oca, Kir Simeona Tebanskog. Starac je
nervozno petljao oko lančića i kopči što su duž bokova spajali
grudni i leđni štitnik viteškog oklopa. Ti kerdos ihe ap’ afto? –
Šta od toga ima? Zar se nada da Ugarin nije mrtav? Da će mu
rastvaranjem čelične školjke povratiti dah i osloboditi to krifto
margaritari tis zois, skriveni biser života? Ta i što su mu sveću
za dušu upalili, i to je dosta. Isuviše! Ako ih azapi zateknu na
bojištu, saseći će ih zbog povrede privatnog vlasništva. Bojište
je neotuđiv posed pobednika. Torbari iz vojničke pratnje što su
bitke posmatrali sa bezbedne udaljenosti okolnih ćuvika – a
većina ni odatle, većini su uvek iste krvave bitke u uvek istom
beogradsko-bečko-budimskom krugu neizrecivo dosadne –
obavezni su da u logoru na plen čekaju, da se oko otkupa s
pobednicima dugo i mučno pogađaju. Na Mohaču se, međutim,
desilo da je noć pala odmah za bojem. Inventarisanje dobitka
moralo se odložiti. Firma Simeon & Sin, on i otac, sedela je
svečeri pod šatorom bledim od mesečine. Posle provale oblaka
vazduh se sušio na vetru. Trska je šuštala iza pomrčine. Iz
bivaka, oko vojničkih vrata, dopirala je potmula lupa doboša
kojom su otpočinjali derviški zanosi. Žudnja, što je Cincari zovu
mirake, opet mu je mračila grčki razum, ali je znao – te se stvari
unapred osećaju – da se ekstasis sa Zemunskog polja neće
ponoviti, da će sve ostati na bolesnoj čežnji za preobražajem i
zaboravom nekrotičnih ljudskih iskustava. Ako bi se proces ipak
ponovio, sa osamnaest godina se, jamačno, ne bi preobrazio u
ždrebe. Ali, ako je on za svako biće isti, ni u nešto drugo, tigra,
žabu, vranu ili medveda, u kome je nestao očev srpski dužnik sa
Carigradskog druma. Verovatno bi postao obesni poluždrebac.
Kao ovaj vranac što se na njega s carigradskog ćilima propinje.
I situacija bi, u svemu inače blaženo neljudska, makar kao
životinja za nju i ne znao, nametala i jedan sasvim ljudski
problem. Problem razumnog izbora koji ne bi smeo da muči
srećne zveri. Nisu, naime, više imali psa. Sve živo i toplokrvno
beše od njihovog šatora prilično udaljeno. Karavanske mazge,
privezane za kočeve, bile bi mu u n o v o m stanju krvni rođaci.
Familija. FIRMA. Za sveto ždranje ostao bi mu jedino rođeni
otac. Što bi tada već bio b i v š i , olakšavalo bi gutanje, ali
ljudskom razmišljanju to nije od naročite pomoći.
„Dialogizome kati“, kazao je otac. „Razmišljam.“
„O čemu?“, pitao je uplašeno. Od bankroterske pustolovine
sa srpskom „zlatnom polugom“, očeve meditacije su sve češće
završavale u poduhvatima koji, premda nisu izgubili moćnu
računsku sadržinu, pa su se umeli i do epske špekulantske lepote
dovinuti, otkrivahu ipak podmuklo napredovanje nasledne
simeonske bolesti EMBORIOLIPTOSA, trgovačkog
mesečarstva, što je započelo šest godina ranije sakupljanjem
lekovitih trava u nevreme.
„Ima jedna ubava slavenska priča.“
Stvar je postajala zabrinjavajuća. Kir Simeon nije imao
naviku da, osim novca, išta slavensko smatra ubavim.
„Ispričao mi je tvoj papauš.“
Simeon Carigrađanin, onaj što je pamtio razorenje
romejskog Rima i o njemu umeo strašno da pripoveda, onaj koji
se izdavao za mrtvaca, žudeći u međuvremenu da postane konj,
beše zabranjena tema u domu Njago. Bez velike muke nije se
potezala. Golema je, dakle, muka na dnevnom, odnosno noćnom
redu, kad ga otac pominje.
„Ispričao mu je njegov deda Simeon, a njemu, opet, 1427.
srpski oklopnik koji je preživeo neku njihovu veliku bitku, nešto
kao srpsko Termopile. Polja se ne sećam, ali je priča vrlo dirljiva
i lepa. Poli sinkinitiki ke omorfi.“
Ljubopitljiv je, ali i sumnjičav. Udruživanje dedinog imena
s pohvalama nečemu slavenskom nije na dobro slutilo. Ne pita
stoga kakva je priča. Zainaćuje se. Pomalo i sumnja da jedna
varvarska priča može stvarno biti dobra. Znalo se koje su priče
dobre. Grčke su, razume se, bez premca. Zatim, arapske,
persijske. Pa onda, možda, indijske i kitajske. Priče su dolazile
sa suncem. Sa istoka. Ovde, nadomak zapada, i tamo na zapadu,
nisu se z b i v a l e p r i č e . D o g a đ a l i s u s e d o g a đ a j i .
Vizantijska priča je postojala sve dok nisu došli Franci i Latini.
Priča se tada zauvek povukla sa Balkana i vratila dalekoj
postojbini, životu i snu usamljene lutalice pustinjama, tamo kraj
toplih mora.
Otac ga je ispod oka posmatrao: „Ti skeftose, skilos? Šta
misliš? Kakav je to prostački način? Zar omirske lepote ovog
sveta za tebe nisu ništa? Samo novci? Multu poradz?“ Zatim se
počeo udarati pesnicama po čelu: „Oime, oime, kakvo li sam to
ćiftinsko štene rodio?!“
Pustio je da mu se čelo zacrveni, a onda bez žara propustio:
„U redu, pateras, ne derite se, u čemu je priča?“
„U milosrđu, pseto nerazborno, u hrišćanskoj samilosti!
Posle one, ne znam koje, bitke, izašle su u polje srpske devojke,
sklapale oči mrtvacima i napajale ranjenike.“
„Dirljiva priča“, kazao je, „samo, je l’ istinita?“
„Može postati“, rekao je otac žmirkajući osećajno.
„Slušajte, otac, napolju je blato do kolena!“
„Dobra duša ne pita za muku, sine.“
„A i mrak je.“
„Dobroj duši Bog put osvetljava.“
„Najzad, ni azapima neće biti milo.“
 „Biće Bogu.“
„U svakom slučaju, ne pada mi na pamet sve do zore da
ikuda izlazim!“, kazao je odlučno.
Izašli su posle pola sata. On je nosio krčag s kišnicom, otac
fenjer s nezapaljenim voštanicama. Slobodnu ruku držao je pod
singunom, iz koga je virio krajičak platnene vreće.
,Je l’ te“, pitao ga je sumnjičavo, „nećete, valjda, i s
mrtvacima trgovati?“
Nije dobio odgovor. Kir Simeon se, čilo podskakujući kroz
plavičastu tamu, već gubio prema mohačkim ritovima.
Singun mu je lepršao oko mršavog tela. Odande gde je on,
užasnut, neodlučan stajao, otac je ličio na glomaznog slepog
miša koji se nisko nad zemljom ustremljuje na nečiju žilu
kucavicu.
Lice u gvozdenoj oreoli kacige, što se mučki prelama s
licem Sulejmana Veličanstvenog, prvo je na koje su bauljajući
naišli. A tome, osim za poslednje pranje, voda nije trebala. Ni
njemu niti ikome u toj panonskoj kaljuzi. Samo je zabadava
teglio krčag. I otac se zabadava petljao oko metalnih uzlova
oklopa. Najzad je uspeo da ih razdreši. Rastvorio je pancir kao
lovac bisera školjku. Kopao je po riterovim grudima.
„Tražite li mu srce, pateras?“
„U neku ruku, u neku ruku“, mumlao je otac, a zatim
kriknuo: „Šta je ovo, ma ton Teon?“
„Ine zontanos? Da li je živ?“
„Nije, sine. Nešto bolje. Ine plusios, bogat je.“
U ruci mu beše kožna kesa što su je vitezovi nosili oko vrata
da unapred plate dostojnu sahranu. U kesi, međutim, nije bilo
novca. Samo grubo izdeljan krstić s prečagama učvršćenim
crnim ibrišimom.
„S oporo dumnidzou di estu om!“, siktao je otac na
cincarskom. „Taj pas, izgleda, nije mislio umirati!“
Zamrla srca, prstiju ukrštenih protiv uroka, posmatrao je
kako se desni kapak vitezovog krvavonatečenog oka otvara i
kako se, bez razumevanja, nervozno namigujući, biljurno oko u
njih upire. Otac je staloženo, gotovo poslovno, ispružio ruku i
smakao mu vizir na lice. Iz gvozdene klopke sunuo je potmuo
uzdah. Kao da vetar huči u neizmernim dubinama suvog bunara.
„Ta ovaj diše!“, prostenjao je. „Ma ton Teon, pateras, on
diše!“
„Ne avetaj, dete!“, kazao je otac. „To je vetar.“
Nije bio kadar ni da se makne. U pravcu kuda ga je Kir
Simeon vukao, nečujno su bludele tamne lelujave sene. Kao
zemlju da ne dotiču, već iznad nje, mesečinom nošene, preko
močvare struje.
„Duhovi, oče!“, zarulao je grabeći oca za ruku.
„Moj pisinosl Kakvi duhovi? To su oni jebeni Jermeni! Opet
su me pretekli!“, vikao je otac, trčeći sve dublje mohačkom
pijacom smrti.
Simeon se sprema da obradi sultanovo čelo. Šminkanje će
početi odozgo, od korena retke kose. Sto dublje, bez obzira na
to što će veći deo čela, po Sulejmanovoj navici, biti pokriven
belim bundevastim turbanom. Ređa alat nadohvat ruke.
Nekoliko sunđera, jastučića od svile i četkica raznih raspona,
kineskih štapića s tačkastim vrhom. Uživa u dodiru s alatkama,
koje kao da sadrže sve buduće pokrete, svu lepotu stvaranja. Sve
je to u najvećoj meri čudno – misli – napuštajući mohačke
uspomene i prepuštajući se netrgovačkoj sklonosti da filosofira,
ili, kako mu je otac prebacivao, „slovenski komplikuje proste
stvari“.
Da u šatoru nema sveća i mangala, da je u mraku, ovo lice
bilo bi mrtvo. Čak i da je živo. I ne samo stoga što ga on ne bi
video. Bilo bi bez p r a v o g života i kad bi ga nekim čudom
neosvetljeno mogao videti. Bilo bi ravno, prazno, bez dimenzija
i perspektive. Laž je, dakle, da njegova živost potiče od nečega
što se zove ZOI, život, od neke platonske duše koja ga iznutra
ispunjava kao što gasovi pune mehur. Ž i v o s t se na lice nanosi
spolja. Kao makijarizma, šminka. Svetlost u pratnji garde senki,
prosopion je, maska, koju na mrtvom, nevidljivom licu nosimo
da bismo se videli i pomoću nje, jedino nje, obaveštavali mile,
drage, pa i zlotvore, kako smo još među njima. I da smo to MI,
a ne neko drugi.
Moglo bi se – misli – u toj nečovečnoj generalizaciji ići
dalje, tvrditi kako građane ne čine različitim karakteri, duhovne
odlike, osobenosti izgleda, kako uče filosofi, već n a r o č i t ,
samo njima svojstven odnos svetlosti i senke na licu. Da je svaka
fizička pojava u stvari tek alhimija tu fotos, svetlosna alhemija.
On se u to više puta uverio. Nekog Mlečanina, od Sinjorije
odbeglog u Tivaj-Tebe (dok se 1541. ženio i povodom tog
mučnog zapleta nakratko prekinuo večni severozapadni gurbet),
šminkom je preobrazio tako uspešno da nije ličio na sebe.
Slobodno se mogao vratiti u Veneciju. Niko ga ne bi poznao.
Jedino se kiša i kupanja morao kloniti. Šta je on, u stvari, s
Mlečaninom učinio? Da li je menjanjem naravi i temperamenta
postigao da se ovaj odrekne političkih spletaka i oda trgovini?
Nije. Da li mu je od buntovništva oplevio mišljenje? Ni to. Da li
ga je obrazovao, u drugo duhovno stanje izveo? To ponajmanje.
Pa šta je onda učinio? Šminkom mu je izmenio lice. Poremetio
mu je NJEGOV NAROČITI SISTEM SVETLOSTI I SENKI,
koji ga je izdvajao od svih ljudi na svetu.
Nešto slično, u obrnutom smeru, očekuje ga i na sultanovom
licu. Glava u njegovim rukama, Sulejmanove je samo po imenu.
Što leži na c a r s k o m divanu, u c a r s k o m šatoru, i što joj je
telo u c a r s k o ruho umotano. Carski mintan, carske čizme,
carsku čalmu. I zato što za njegov c a r s k i identitet jemče o
kirios ijatros tu aftokratoros, gospodin carski lekar, i o kirios o
aftokratorikos veziris, gospodin carski vezir. Kajsunizade i
Mehmed-paša Sokoli. Ni po čemu drugom. Njegovom sećanju
ponajmanje. Toliko puta je imao prilike da ga vidi na svim tim
pohodima što su ih, u neku ruku refenski, na sever preduzimali,
nikad, dabome, iz protokolarne blizine, ali iz dovoljne, ipak, da
mu upamti crte lica, naročiti položaj svetlosnih i senovitih polja
na njemu što su lice činili carevim i odvajali ga od svih ostalih,
sada, u prošlosti i u budućnosti. Trenutno nema utisak tog
„naročitog položaja“. Ne čini mu se da posmatra Sulejmana
Veličanstvenog. Mrtvog Sulejmana, no i p a k , Sulejmana.
Druga je to neka ličnost. S carem, doduše, ima izvesne sličnosti,
kao da je s njim u pobočnom krvnom srodstvu, ali su
i s t o v e t n o s t i sa živim likom, upamćenim s parada, iščezle
netragom. Smrt ih je izbrisala. Oduzimanjem daha, smrt je
otpočela s podmuklim preobražajem, koji će, kad bude završen,
Alahovom namesniku na zemlji, gospodaru Otomanske
imperije, potencijalnom vlasniku sveta, oduzeti
i n d i v i d u a l n o s t (onaj samo njemu svojstveni model
odnosa svetlosti i senke) i daljim ga gnusnim preoblikovanjima
odvesti u beznadežnu o p š t o s t ili „opštu istovetnost“, koja i
čini konačnu suštinu smrti. Ukratko, car je toliko izobličen da ne
liči na sebe. A time je propisan i obim njegove misije. Trebalo
je da Sulejmanu šminkom povrati p r v o b i t a n izgled, da
restaurira personalnu shemu svetlosti i senke na njegovom licu.
A to se nije razlikovalo od zadataka, s kojima se već suočavao,
da od mlađeg lica napravi starije ili od starijeg mlađe. U ovom
slučaju, vrlo staro, vrlo bolesno i vrlo živo. A hoće li to biti lakše,
da li je tehnički jednostavnije vratiti licu stari izgled ili mu dati
neki nov, ostaje da se vidi.
Na osrednje hladnu surosmeđu podlogu prljavog, bolesnog
tona, dodirom sunđera nanosi po desnom čeonom ispupčenju
belu, za deset mera svetliju nijansu buduće „osvetljene“
površine. Čistim krajičkom sunđera, bez pritiska, širi svetlu
mrlju prema korenu kose i čeonoj depresiji. Pritisak se pojačava.
Naročiti, Sulejmanov, odnos svetlosti i senke utrljava se u kožu,
odakle će sutra opsadnu vojsku terati na poštovanje i
obožavanje. A zatim, na Siget. Njega lično činiće ponosnim i
postiđivati u isti mah, ali to je cena koju je on spreman da plati.
Postupak se ponavlja. Nekoliko puta, u tankim prozračnim
razmazima. Boja mora s kožom da sraste, a ne da je pokriva kao
masna krasta. Na čeonoj kosti već se oseća željena nijansa.
Nedostaje završni vazdušast sloj. Hajde da se i on položi.
Simeon se još dublje nad Sulejmanovu glavu nadnosi.
Šta se dešava? Kaimeno – teško meni! Spužva prestaje da
ispušta boju. Struže po carevom čelu da skine i onu učvršćenu.
Zaboravio je da sunđer ponovo navlaži. On mora biti vlažan, ali
ne i mokar. Ako je mokar, boja se cedi. Ako je suv, ne skida se.
Mera se ne može naučiti. Mora se pod rukom osetiti.
Kao i mnoge druge stvari u životu, uostalom. Ko je, na
primer, morao znati da li je, 1521, za Firmu Simeon & Sin
probitačnije da se sa Sulejmanom vrati kući na zimovanje ili da
u Beogradu ostane i cara dočeka kad ponovo pođe na Ugre, što
se bez ikakvog dvoumljenja moglo predvideti. (Nije se mogla
predskazati jedino godina.) Razum je savetovao povratak.
Logika i poštovanje rđavih omena, u čijem se znaku gurbet
odvijao, takođe. Srpska gvozdena poluga, kupljena kao zlatna,
zapečatila je trgovački promašaj koji je počeo zabranom da se
ugarska imovina iznosi na pazar. A i bez gotovine su bili.
Razorena zemlja nije ispoljavala nikakvu želju da se šminka,
aromatizira, zabavlja. Za srpske golaće, droge su bile skupe.
Nisu ih kupovali, premda se otac trudio da ih ubedi kako im u
ovim zaguljenim prilikama jedino opijumske halucinacije mogu
biti od stvarne pomoći. Nipošto katolički Zapad, koji je za
pravoslavne Srbe boleo kolos, tur. Samo temeljno opijanje. Da
bi sve podneo, čovek mora biti jematos, do dna pun droge,
jematos os to vatos. Na agorama je, međutim, prolazilo
isključivo medicinsko bilje, čija se istrošena zaliha, uz njegove,
Simeonulove, proteste, nadoknađivala sa domaćih utrina, uz
štedar dodatak imaginacije i reklame, zaduženih da zamene
njihovu sumnjivu lekovitost. Nabavka robe bila je u Beogradu
otežana. O regularnim vezama s Dubrovnikom, a preko njega s
Italijom i Zapadom, u trgovačkom smislu jedva se moglo
govoriti. Pa i saobraćaj s Carigradom, a preko njega s azijskim
centrima kozmetike, beše još krajnje provizoran, nesiguran i
aljkav. Podunavlje je deukalionski pretumbano, razoreno,
poharane, mada, istini za volju, nikad i nije bilo u bogzna
kakvom stanju. Srbija je pusta zemlja. Trgovcu se pričinjava da
gurbetuje s mračne strane meseca. U svim narodnim staležima
zapatilo se veliko nezadovoljstvo i ogorčenje turskom upravom,
mada – pričalo se – manje nije bilo ni povodom ugarske. Ljudi
behu prignječeni kulucima, dažbinama, taksama. Haralo je silno
nepočinstvo, naticanje u pljačkanju, bezakonje, aramijstvo. U
tom su se nepodnošljivom stanju mnogi trezveni građani,
naročito trgovci i Firme, s čežnjom sećali pravične i blage
ugarske uprave – premda im se, dok je trajala, nije takvom činila
– i molili Boga da se ona vrati.
Ukratko, sve je upućivalo na svijanje ponjava i povratak u
Tebe.
Pa ipak, njegov se otac odlučio da „mazgu za rep uhvati“ i
ostane. Po instinktu koji njega, Simeona, pod Sigetom, upućuje
na tačnu meru vlažnosti sunđera potrebnu da se boja s njega
ravnomerno i odmereno skida. Unutrašnje osećanje pokazalo se
ispravnim. Uprkos žalosnoj odluci Porte da namesto proteranih
Srba dovede u Beograd dvadeset hiljada Vlaha i Cincara – sve
samih golih konkurenata – posao je krenuo. Balibeg je u
severnoj Srbiji obrazovao Krajinu za redovnu pljačku
pogranične Ugarske. Robu su Krajišnici prodavali na
beogradskom pazaru, a zatim se Simeonima obraćali za trave,
šminke, balzame i aromatična ulja, putem kojih su dolazili do
druge robe, srcu ugodnije. Sad se i za droge imalo novca. A i
volje. Godine 1524. očekivao se smak sveta. Ta obeshrabrujuća
izvesnost znalački beše uneta u stihovanu reklamu Firme, da bi
se ćifte privolele na luksuz, koji bi im u normalnim prilikama i
pri zagarantovanoj večnosti bio odvratan:

„Ako sutra i dođe do Smaka,

Zašto da svetu ružan kažeš zbogom?
Zašto na nebu, zašto pred Bogom,
Zašto da izgledaš kao svraka?
Ne čuvaj, ne stiči blaga sveta,
Uživaj, bacaj, troši i voli,
Kad sutra isteče strašna Leta,
Budimo pijani, mirisni i goli!“

U modi je bila oštra, upadljiva šminka. Turska osvajanja

učvrstila su dominaciju oka i nosa, postignutu još u krstaškim
ratovima. Žene su grele obavijene zagušljivim istočnjačkim
parfemima, tajanstvenim mirisima Starog zaveta – kiprusom,
tamjanom, mošusom, pačulom, ambrom, cimetom, šafranom, ali
i lakšim, prozračnijim dašcima ruže, jasmina, ljubičice, lavande.
Legale su s jednim licem, ustajale s drugim. U međuvremenu su
ga menjale. Za dom, ulicu, crkvu, dvor. Za krevet, u društvu ili
bez njega. Za svaku sezonu nosilo se posebno lice. Čak ga je i
smrt imala. I ona je morala lepo da izgleda. Muškarci od ugleda
čvakali su se kao kurve Zlatnog roga. Čak i kad su na bojište išli.
Simeon se sećao mađarskog magnata koji je zahtevao miris
održiv na metalu da bi njime aromatizovao otklop u kome će
umreti. Najpopularnije je bilo tzv. Aspro prosopo ili „belo lice”.
Čoveku se činilo da mu ne preostaje drugo nego da mrtvački
nabeljene vilice otmenih dama utegne vrpcom i da za njima
zaklopi sanduk. Za njih je Firma imala na lageru redak sivkast
prah ceriuma, ili rasprostranjeno „olovno belilo“, koje se pravilo
i od alabastera s dodatkom mirisnih esencija. Ulazilo je u sastav
i „crvenog Oriuma“. Pomešano s crvenom bojom davalo je ruž
za lice – kokinadi, dočim je za usne služila krvavo ofarbana
gipsana prašina. Mramorne glave vladale su svetom. Ali se
šminka, iz busije laičkog revolta, uveliko spremala da u životu
ljudi, barabar s umetnošću, još jednom odigra ulogu koju je
imala dok je taj svet još bio mlad i nastran.
U svakom slučaju, Firma je mogla biti zadovoljna. Simeon
Tebanski je u punom obimu povoljnog salda, i koliko mu je
dopuštalo „načelo disareskije“, obaveznog nezadovoljstva, to i
bio. On, Simeon Sigetski, tada još dete, fičor Simeonulo, imao
je svoje sumnje. U Tebama otac nije dopuštao majci, domna
Sofiji, u kući zvanoj Sofka, da lice beli njegovim olovnim i
alabasternim produktima. Nesimeonski postupak, uostalom, koji
je odbijao mušterije, dokazujući uzgred da su oni, Njagoi,
nepredvidljiva, sneruke stvorenja, uprkos poslovičnoj
čuvarnosti i škrtosti, sklona čak i najskupljim osećajnim
nepromišljenostima. Znao je, naime, da belilo razara kožu i da
se privremena „alabasterna divota“ plaća neizlečivim trovanjem
krvi i prljavim opekotinama. Tvrdnja da belilo Firme
obezbeđuje petnaestogodišnjoj devojci i matroni u pedesetoj
i s t i t e n nije bila netačna. Zavisilo je jedino s kojeg kraja se
istina shvata. Matrone su je razumele kao garanciju da će im lice
postati sveže kao u petnaestogodišnje devojčice. Istina je,
nažalost, počivala na drugom kraju očeve reklame: sveže lice
devojčice postajalo je upotrebom belila bolesno, suvo,
nekrotično kao u pedesetogodišnje matrone. Uzalud je zahtevao
da se iz prodaje povuče razorna šminka, predlažući upotrebu
zdravih, hranljivih biljnih masti.
Kir Simeon ni da čuje nije hteo: „Fliaris ja ti drama, ja
onoma tu Teu?“, pitao je unezvereno. „O čemu ti to, za ime
božje, pričaš? Kakve gamismenos, kakve jebene biljne masti?
Kakve fekalije? Ljudi ištu belilo! Belilo, izrekom o l o v n o ! Na
sve ostalo pljuju. Ola ta ala ine kopros, sve ostalo im je đubre.
Zar da ih izgubim samo zato što su glupi pa se radi lepote
upropašćuju?“
„Onda je red da se poduče, pateras“, rekao je.
„Nije nego!“, odgovorio je otac. „Ja sam trgovac. Nisam ni
ftiasidas, šminker, ni kozmetike, ni pedagog. Mušterija propisuje
Pravila igre – Regola tu pehnidiv. Mi po njima samo igramo.“
Ni s drugim neizvesnim preparatima nije bio bolje sreće. Kir
Simeon nije pristajao da ih se odrekne. Kastiljanski i
venecijanski sapuni su, naravno, bili prvoklasni. Ni domaći,
grčki proizvodi nisu bili rđavi, iako nešto oštriji, ali se starac
njima nije zadovoljavao. Duh mu je, simeonski, mesečarski,
težio magiji egzotike. Među drevnim rimskim receptima u
nekom beotskom manastiru kraj Livadije pronašao je
nepromašivo sredstvo za jačanje kose i kože. Najhranljiviji
sastojci su mu bili biber i pacovski izmet rastvoren u sirćetu. Ali
kruna saznanja o latinskoj kozmetici zacelo beše uputstvo za
skidanje dlaka bez upotrebe brijača. Složenost pomade i
razoružavajuća činjenica da se spravljala od crne smole, belog
vina, magarećeg sala, kozje žuči, krvi slepog miša i istucane
zmije otrovnice ubedljivo su govorili za njenu efikasnost. I Kir
Simeon nije pristajao da je iz Firminog inventara izbriše, čak ni
pošto je klijentkinji iz Megare, posle tri mazanja, umesto
Venerinih kovrdžica, kao suva krasta, otpala cela ženskost.
On, razume se, nije tvrdio da je sva očeva kozmetika od te
kozomagareće, zmijskopacovske sorte. Većina preparata,
naročito među orijentalnim mirisima i opojnim drogama, gde
nijedna laž nije duga veka, stvarno beše izvrsna. Ili, bez
preterivanja, dosta dobra. Najpoštenije bi, međutim, bilo reći –
podnošljiva, upotrebljiva. U svakom slučaju, pretežno nisu bili
štetni. Ako nisu pomagali zdravlju, nisu ga ni narušavali.
Osobito ne ozbiljno. A i kad jesu, onda je, kao kod narkotika,
hašiša i ofiona, neizbežno propadanje podrazumevano i računato
u cenu slasti.
Dešavalo se, takođe, da za štetno dejstvo nekih uvoznih
mešavina, pomada, vodica, Firma ni sama nije znala. Dospevši
sa zapada, iz nekadanje rimske Galije, bukvin pepeo i kozji loj
uspešno su prefarbali mnoge kose na istoku. Ko je mogao
predvideti da nagrizajuća oštrica speciae, prikladna možda za
grive galskih i britanskih divljaka, ne prija nežnim
mediteranskim vlasima i da će ubrzo sve te kestenjasto osenčene
frizure otpasti s temena kao da su munjom sagorene? Nesrećne
omaške on je razumevao. Računao ih je u sumorne ali
nezaobilazne posledice nesavršenosti tekućih kozmetičkih
saznanja. Što nije ni razumevao ni odobravao – i u čemu se, po
svoj prilici, razlikovao i od prethodećih, a razlikovaće se,
verovatno, i od budućih Simeona – beše profitom opravdana
nesavesnost s kojom se trgovalo neproverenim ili provereno
štetnim receptima. Ali, šta ga je od rđavih kozmetičkih i
šminkerskih preparata stvarno odbijalo – stradanje čoveka ili
propadanje njegovog lica, poremećaj n e p o n o v l j i v o g
odnosa svetlosti i senke koji ga je definisao kao jedinku i
razlikovao od svih drugih živih stvorenja – nije uspeo da razluči
sve dosad, do Sigeta, do rada na sultanovoj glavi. On se, u stvari,
nije opirao uništenju čoveka, već uništenju tehnirjeme, d e l a .
Još onda pod Beogradom, u njemu se protiv propadanja kao
sudbine, naličja samog stvaranja, bunio budući umetnik, o
megalos romeikos mastoras tu makijaz, veliki romejski majstor
šminke. Odupirala se smrti beznadežna težnja za večnošću,
morija što je slavnog atičkog kerameusa Ergotima iz sna budila
i terala u atelje da vidi nije li se sinoć dovršena čarobna piksida,
dok je spavao, raspala.
„Pote de ta kaniš kalo emboro, od tebe nikad neće postati
dobar trgovac!“, kazao mu je jednom razočarani otac. Tabanali
su Carigradskim drumom da bi ispratili braću Srbe u izgnanstvo.
Bio je poslednji dan ispraćaja. Kupoprodaja „zlatne poluge“ već
je bila uglavljena. Ostajalo je samo da se obavi na prvom konaku
u Šeherkoju. On, Simeonulo, za tim je nesrećnicima cmizdrio,
umesto da se s njima cenjka. Otac nije imao ništa protiv plača
kao takvog. Dopuštajući da bude viđen, i on je, s vremena na
vreme, spuštao u prašinu po koju omanju suzu. Ali te suze su
imale isključivo komercijalni karakter. Smekšavajući mušterije,
unapređivale su posao. Bile su sastavni deo reklame. Njegove,
Simeonulove, nisu unapređivale posao, već ličnu dušu, psihi, u
najvećoj meri privatnu robu, koja se Firme nije ticala.
Neprobitačne suze su, štaviše, Firmi štetile, jer su odvlačile
pažnju od prave svrhe ekspedicije.
 I Firma je brzo, oštro intervenisala. Firmina usta su zaurlala:
„Lipase skilos? Je l’ ti žao, pseto?“
„Lipume. Lipume poli. Žao mi. Vrlo mi žao“, odgovorio je.
Onda se Firmina ruka spustila na njegovo teme – gotovo se
onesvestio – te je još žešće zakukao, dok su Firmina usta,
ponovo preuzevši inicijativu u konverzaciji, stvari na prirodna
mesta postavljala: „Den eho antirisin. Nemam protiv. Za
kuknjavu sad bar imaš i neki pametan razlog.“
Na prvom bivaku, posle konačnog razdvajanja od povorke,
pošto je na videlo izašla mučka prevara sa lažnom polugom i
obavljen bio nespretan susret s pravim i p r v i m srpskim
medvedom, bivšim trgovcem, pristupio je otac, u interesu Firme,
dalekosežnim objašnjenjima, čiji je cilj bio da ga privede
trgovačkom pogledu na svet. Bio je strpljiv, ljubazan, a iznad
svega logičan. I nije se libio da slučaj pretrese i s neočekivane,
takorekuč filosofske strane:
„Aku Simeon pedi mu, rekao je uhvativši ga za uši. „Slušaj,
Simeone, dete, ako misliš da tvoj otac ima kamen umesto srca,
veliku mu nepravdu činiš. Deda ti je pripovedao kako su Njagoi
prošli u Konstantinopolisu kad su ga Turci uzeli i srušili naše
Romejsko carstvo. Pripovedao ti je i o onome što nije sam
iskusio, već mu je otac pričao kako su Simeoni iz Trakije na jug
bežali. Ubeđen sam da je i tračkom Simeonu ista priča kazana,
samo se ona događala vrlo davno i pravac bežanije je, zacelo,
bio drugi. Onda se, biće, selilo na sever, iz Tesalije u Trakiju. I
opet, apano s ena mavro mulari, m ena mavro skili ke m ena
mavro disaki, na crnoj mazgi, s crnim psom i praznim crnim
bisagama. Hoću da kažem da nam metanastevsisi – seobe,
izbeglištva i patnje potucanja nisu nepoznati, već da ih u krvi
nosimo. Kao što u krvi nosimo dar za trgovinu, poštovanje za
prošlost, brigu za potomstvo, ljubav za posed, dugovečnost i
strah od vatre. I s takvim osećanjem, pa i pokojom suzom, ja sam
se, agapite mu ije, dragi moj sine, pošteno odužio i srpskoj patnji
i uspomeni na našu romejsku. MEDEN AGAN, vele stari Jelini,
PAN METRON ARISTON, vele novi. Preko toga sve je bez mere
i računa. Više od štete nego na korist. A i bezbožno. Jer da
Svevišnji nije hteo, nikakva sila ne bi Srbe iz zemlje koju zovu
svojom, premda je naša, grčka, mogla oterati. I mora da je za to
imao dobre razloge. Gledajući ovu gvozdenu polugu, na koju
smo straćili svu ušteđevinu, ja ih, kanda, naslućujem. Ali, tvrditi
ne bih mogao. Den ksero. Ne znam. Imaju sigurno ti
porkopulosi, ti slavenski kurvini sinovi, i drugih mana. I sad, ko
smo mi, sine, da kuknjavom osporavamo božju volju? Da se
pitamo šta ćemo na Carigradskom drumu i zašto s tim kleftisima,
ktinosima, tim podmuklim skotovima, trgujemo, kada je i to,
očigledno, božja volja, iskazana kroz moje tobožnje
gamismenos, jebene poslovne proračune. Jer, sve kad se zbere,
prazna kesa, izgubljeno vreme, ruinirano samopoštovanje i moje
uprošćene noge, izlazi da smo ovamo upućeni neku kaznu da
izdržimo, a ne nagradu, profit, steknemo. Što naši Cincari vele,
koče, aši’n bonedzo tata – zašto, umro mi tatko ako znam! U
svakom slučaju, oni koje treba žaliti, mi smo. I ništa ti ne bih
zamerio ako bi se povodom toga odmah o onu bukvu obesio. Ali
ti se, sine, ne vešaš! Ćutiš, bleneš u mene kao tele, i na Srbe
misliš! Den eho dikeo, jesam li u pravu? Bun, u redu! Ajde onda
oba na njih da mislimo! Ali mozgom, a ne, po tvom običaju,
guzicom!“
„Ela – ajde!“, rekao je.
„Je l’ im naša Firma išta nažao učinila?“
„Jeste.“
„Kutamara! Koješta! Jesu li naše trave bile lažne?“
„Trave možda i nisu, ali prsti Svetog Tome jesu.“
„U kome smislu lažni?“
„U tome što nisu bili Tomini.“
„Otkud, magare, ti znaš da nisu?“
„Video sam vas kako ih odsecate s leševa ispod Beograda.“
„U tom sporednom smislu zaista su bili lažni“, priznao je
starac. „Ali, ako jedan od njih Srbinu daruje snagu da izdrži do
Carigrada, hoće li i taj biti lažan?“
Oborio je glavu. Sad se i njemu činilo da, premda lažni, prsti
i s t o v r e m e n o mogu i pravi biti. Da su spočetka zaista lažni
bili, ali da su, vodeći Srbina u Carigrad živog i zdravog, pravi
postali. A pošto nešto lažno ne može postati pravo, da su ti prsti
pravi i Tomini bili oduvek, čak i kada ih je otac s Turaka otkidao.
 „Hoće li taj biti lažan?“
„Taj neće.“
„Eto, vidiš, sine“, nastavio je otac sa zadovoljstvom,
uočavajući isceliteljsko dejstvo grčke dijalektike: „An ine
pseftiko to tavmaturgo dahtili tu ajin Toma, i dinamis tu ine
aletini, ako je čudotvorni prst Svetog Tome lažan, moć mu je
prava. Jer moć nije u prstu, nego u veri u njega. Bez te vere,
Srbinu ni ceo Toma od pomoći ne bi bio.“
Otac mu je potom izložio i ostale aspekte grdne usluge
učinjene Srbima. Oslobodili su ih mučnog tereta robe i, što je
pretežnije, iscrpljujućeg straha da će im ona na putu biti
opljačkana. Lišili su ih predmeta koji bi ih podsećanjem na
zemlju i dom sprečavali da iz novog položaja izvuku najviše što
se može.
„I najzad“, nastavio je otac, „ima li smisla plačem ih
opominjati na neizvesnu budućnost, prepadati ionako pometene
ljude, kao što si ti činio dok te batinom nisam naučio duševnosti
i hrišćanskom milosrđu?“
„Duševnosti i hrišćanskom milosrđu?“
„Dabome.“
„Kakva je to duševnost trgovati s robljem?“
„Duševnost se uvek mora prema prilikama ravnati.“
„Što im onda robu nismo poklonili?“
„To bi ih sasvim dotuklo. Pored toga što su robovi, to bi ih
još i prosjacima načinilo. A trebalo im je duh okrepiti. Zato se,
u srpskom slučaju, prava duševnost nije sastojala u kukanju i
filosofiranju, već u trgovanju s njima kao da se u njihovom
društvenom položaju nije ništa promenilo. U cenkanju, pa i
podmuklom varanju, prirodnim običajima pazara, kao da su oni
još slobodni, samovlasni građani, a ne turska raja. Jer, ma koliko
ti se, magaretu, neobičnim činilo, mi smo ih baš štriklama preko
nosa najvećom uslugom zadužili.“
„Kojom to, boga mu?“, pitao je zgranuto.
„Kako kojom, hondrokefalos nijedan?“, zavapio je otac,
pročišćavajući mu sluh šamarom. „Naveli smo ih da trguju i time
im vratili građansko samopoštovanje!“
 Mamuzan strahom za Simeonulovu budućnost, podstican
lepotom teme po sebi – jer potreba da svoje špekulacije
opravdava bacala ga je u filosofski zanos, a ukoliko je posao bio
nečistiji, utoliko mu je misaono-oratorski zamah bio snažniji –
nadahnut, dakle, takvim osećanjima i interesima Firme odozgo,
Kir Simeon Tebanski je, u ovom istorijskom porodičnom
obračunu, koji se, blagodareći sinovljevoj umetničko-
odmetničkoj otpornosti, u sve žešćoj formi neprekidno
obnavljao, zaposeo finalne granice trgovačke mudrosti, dotad
dostupne jednom čelingasu genosa Njago. Oslobođena
praktičnih ograničenja, trgovačka misao se prošetala svetom i
ljudskim radnjama, prodrla u pijačnim pravilima zabranjena
područja ljubavi, milosrđa, požrtvovanja, praštanja, oštrim
okom Profita uočila zablude i neracionalnosti filosofskog
čovekoljublja, gvozdenom rukom celishodnosti zavela red med
smušenim, protivrečnim, nejasnim predstavama dobra i zla,
dopuštenog i nedopuštenog, korisnog i nekorisnog, dala pravi
smisao i srazmere čovekovoj ulozi u svetu – pri čemu je ispadalo
da je ta uloga poslovna, merkantilna, da se baš ne kaže
špekulantska – i najzad, opštom i pod svim uslovima važećom
idejom EMBORIKU SKOPU (TRGOVAČKE SVRHE),
povezala ispreturane i aljkavo sortirane pojedinosti vaseljene u
platonski harmoničnu komercijalnu celinu. A kad se, slikovitosti
radi, upustio u metaforu, kojom je tako objašnjen kosmos
upoređen s njihovim gurbetskim sandučićem za šminku, gde je
svaka boja imala mesto, deklaraciju kakvoće i cenu – dalje se
nije moglo. Najtrgovačkiji, pa tim i najbolji od svih mogućih
svetova bio je konstituisan. A što to nije palo u deo mislitelju od
zanata, članu Atinske akademije, već beznačajnom trudbeniku
profita, putujućem gurbetliji i malo jirologosu – san o
neizmernom bogatstvu, ZLATNOM RUNU, ostajao je, naravno,
i u ovom slučaju vrlo veliki – čoveku neposrednog iskustva, koji
je preko kože saznavao kako zapravo stoje stvari u božjem svetu
i prema tome se upravljao, i što se računska filosofija budućnosti
nije rodila na cvetnim stazama peripatetičke škole, već u blatu
zapuštene balkanske kasabe, samo je dokazivalo njenu iskonsku
životnost.
S te strane ništa nije podupiralo njegovu odvratnost prema
Firminom angažmanu na Carigradskom drumu, septembra 1521.
Naprotiv. Ako Srbe žive dovedu do Carigrada, nisu li Tomini
prsti pravi, uprkos očiglednoj nemogućnosti da to budu? I nije li
tada svaka cena za njih mala? A šta ako Srbi ne dopru do
Carigrada? Ako im se usput nešto desi? Hoće li Tomini prsti
ponovo postati lažni, a svaka cena za njih preterana, u osnovi
prevarantska? Naravno da neće. Lažna će biti samo srpska vera.
Čvor je u veri, nije u prstima. (Ne može ni biti. Prsti su turski!)
Prsti su oruđa vere ili nisu ništa.
Što se pak tiče usluge koju su činili izgnanicima
oslobađajući ih imovine, a s njom i rastužujučih uspomena na
prošlost, porodicu, posed, uopšte na sve što ih je činilo ljudima
i Srbima, tu je očeva dijalektika već pomalo šantala. Na obe noge
bi stajala ako bi se moglo dokazati da se svih tih sentimentalnih
zabluda i treba osloboditi, da je prirodno zaboraviti na poreklo i
otadžbinu čim čovek, iz bilo kakvih razloga, s nje petu skine.
Ukratko, nije bio ubeđen. Zbunjen, verovatno. Možda,
pokoleban. Ali, nipošto ubeđen. Ono o „božjoj volji“, što je
Njagoe i Srbe istim putem na jug uputila, pa prvima, tobože,
zapovedila da „iz duševnosti i hrišćanskog milosrđa“ druge deru
i varaju, ono o ulefedžijama Desnog buljuka, trgovcima i Firmi
Simeon & Sin kao oruđima nekakve nebeske odmazde nad
proteranicima, sve je to, razume se, bacanje prašine u oči, đubre,
ola ti ala ine kopros! Aromatizovanje izmeta! Šminkanje!
Pogotovu što je u opštem bilansu ispadalo da su kažnjeni o n i,
Simeoni. Gvozdena poluga, s koje je, režeći poput karakondžule,
otac svake večeri pokušavao da sastruže bar još trunčicu zlata,
bezuslovno je potvrđivala pravi smer kazne. U srpsku sudbinu
on se, dabome, nije upuštao. Ne bavi se njome ni sad, pod
Sigetom. Možda su ti ljudi zbilja imali neprečišćene račune s
Bogom. Možda je seoba u Carigrad zaista bila vraćanje nekog
narodnog duga. Ako je otac bio u pravu, možda i osveta za
pokušaj srpskih careva da sađu na Helespont, koji je od početka
sveta pripadao Grcima. Den gzeri. Ne zna. Ne može reći.
Ti Servi, Srbi, čudan su neki svet. Izmiču mu. Ne shvata ih.
Bundžije, a robovi. Večne bundžije i večni robovi u isti mah.
Dobri robovi, rekao bi, a dobre i bundžije. U drugom etniku, to
se ne bi složilo. Jedno bi prevagnulo. U Srba, složno ruku pod
ruku ide. Moguće je. Na Balkanu je, uostalom, sve moguće. Da
Turci pokore Grke i Srbe, a onda Grci i Srbi da vladaju Turcima.
Srbin Sokolović je zapovedao sultanovim umom, Grk
Kajsunizade njegovim telom. Anadolcu je na slobodnu upotrebu
ostalo nešto malo duše. Sad je i nju izgubio. Sad mu novu dušu
pravi jedan Cincarin. Srbin, Grk, Cincarin. Sveto trojstvo
balkanske papazjanije. Grko-slavensko-romanska mešavina
jaka mirisa, mutne boje i otrovnog, razjedajućeg dejstva.
Taj Sokoli – Sokolović. Priča se po logoru da je iz
Hercegovine, da je poturčen sa osamnaest godina. Ne izgleda
verovatno. U osamnaestoj se ne turči. U svakom slučaju, ne
postaje o v a k a v Turčin. Ostao bi Srbin u turskoj koži. Kao što
je u toj koži Kajsunizade još uvek Grk. Možda čak i buntovnik,
zaverenik. A Sokolović je savršen Turčin. Njegovih je godina.
Bilo bi moguće zamisliti da je odveden u Carigrad s onim
beogradskim transportom 1521. Ja ti ohi, zašto da ne? Trgovac
koji im je prodao lažnu zlatnu polugu, a posle se, da bi izbegao
odgovornost, pretvorio u medveda, imao je sina. Možda je to
ovaj Sokoli? I opet – što da ne? Činilo se čoveku da je udobnije
živeti među obrazovanim nevernicima nego u društvu medveda.
A na Balkanu je, ionako, sve moguće.
Moguće je istovremeno biti poslušnik i buntovnik. Kao
Kajsunizade. Razgovor s njim bio je sasvim nejasan. Ugovarao
je šminkanje Sulejmana, ali kao da je, i s p o d r e č i , hteo da
ugovori nešto drugo. Suprotno. Ali, da se to ne kaže. Čak ni
nagovesti. Da se, prosto, podrazumeva.
Sad mu je odjednom poznato odakle je i čiji onaj Glas u
njemu koji ga je nagovarao da u šminkanju napravi grešku kako
bi sutra, na dnevnoj svetlosti, vojska saznala istinu.
Siga separakalo, agapite mu Kajsunizade, polako, molim,
dragi moj Kajsunizade! Ako ste takav patriot, zašto vi niste
pogrešili? Vi ste za to imali mnogo više prilike. Kao carev
lekar...
Ali, naravno, baš z a t o i niste mogli ništa učiniti. Došli ste
na Dvor da učinite, ali niste. Savest vam nije dopuštala,
Ipokratios arkos – Hipokratova zakletva. Kao lekar niste mogli
diči ruke OD pacijenta. U redu. Profesionalci smo. Razumemo.
Ali od vas se, agapite mu Kajsunizade, nije ni tražilo da OD
njega dignete ruke, nego NA njega da ih dignete. A o tome,
Eskulapov sine, ništa u Zakletvi ne piše. O tome NA. Samo
povodom onog OD. Mogli ste ga, hečime, lečiti dok je bio
bolestan, pa zatim ubiti kad ozdravi. Obe savesti bi vam bile
spokojne. I lekarska i patriotska. Ke to psomi soston, ke o skilos
hortazmenos – i hleb ceo i pas sit. Da ste dijalektiku učili kod
mog gospodina oca, Simeona libanskog, a ne od Aristotela, tako
biste i postupili. I sad ne biste bili u položaju da od jednog
putujućeg cincarskog mazala – jer, o meni, gospodine, nema
sumnje, vi bolje ne mislite – očekujete – da p o d r a z u m e v a
u čemu je njegova romejska dužnost, dužnost koju vi lično
nisti’imali hrabrosti da ispunite. Naravno, vi ćete reči da je
Njegova svetlost uvek bila bolesna, da joj je uvek nešto falilo,
da u vašim odnosima nije bilo nijednog prokletog trenutka u
kome on ne bi bio prokleti pacijent, a vi prokleti lekar. I da,
sledstveno tome – u čemu vas, dabome, niko ne može
proveravati – vaša slavna profesionalna, eskulapovska savest
nikad nije bila stvarno slobodna za svoju patriotsku alternativu.
Dočim Simeonova jeste. Moja je slobodna za sve. Jer ona i n e
p o s t o j i . Opšte je poznato da umetnici nemaju savesti. Oni su,
naime, govna. Stalo im je jedino do para i uspeha. A tu ste se,
vidite, prevarili, Kajsunizade. Ne zbog toga što bi umetnici imali
savest, ono opšte osećanje za pravo i nepravo – nemamo ga
koliko ni svi ostali, a kakva smo govna, znam ja – već što
namesto nje imamo EPANJELMATIKI ETIKI –
PROFESIONALNI MORAL, bar koliko ga ima i svaka
medicinska šuša u Carstvu. A profesionalni moral je urođena
potreba da se svaki posao koji se tiče našeg zanata, naše
umetnosti, obavi na najbolji mogući način. I BEZ OBZIRA NA
POSLEDICE PO BILO KOGA I BILO ŠTA. Pa i nas same. S
čime bismo, inače, kojeg đavola, žudeli za uspehom? Kako
bismo ga postizali? Kako bili slavni ako bismo pravili omaške,
grešili, varali? Ono što je za vas bilo sultanovo zdravlje, za mene
je njegov MORFI, lik, nešto sveto i neprikosnoveno. Ja sam
umetnik, PROSOPOGRAFOS, portretist, i ja ću napraviti ovu
„glavu“ onakvom kakva je bila dok je živela, a vi, kad budem
gotov, i kad je predam Sokoloviću, pokušajte da je pokvarite.
Popišajte se na nju, polijte je kiselinom, vrućom vodom, ako
hoćete... i ako vam pođe za rukom da vas na vreme ne vidim!
Ali, šta ako je taj Kajsunizade ipak digao ruke OD sultana?
Srdobolja je bila duga i iscrpljujuća. U međuvremenu je slabilo
i srce. Kajsunizade je mogao održavati srce, a ostavljati
srdobolju na miru. Ili se praviti da je leči. Lečiti je nedovoljno
aktivno. Starost i bedna kondicija bolesnika opravdavale su
opreznu upotrebu medikamenata. Srcu se pružala olakšanja, ali
se malo činilo da se pobedi stomak koji je to srce opsedao. Kao
što je hrišćanstvo u ovom ili onom utvrđenju pružalo otpor
islamu, ali ništa nije preduzimalo da mu razori stomak na
Bosforu. Jedna rupa u razgovoru s Kajsunizadeom još nije ničim
logičnim ispunjena. Kajsunizade je kazao: „Ako se za nesreću
čuje, niko više neće hteti da se bori... Vratili bismo se u Stambol
poniženi, a k o bismo se uopšte vratili... U međuvremenu se
s v a š t a može desiti... Vi to razumete, Kir Njago. Živite u
Turskoj...“ Zašto se lekar upustio u opasne tvrdnje kako je
potrebno da sultan bude živ dok ne padne Siget kad je, bez
ikakvih objašnjenja, mogao izvršiti narudžbinu „glave“ i
ugovoriti cenu? Zašto je sve to činio pred njim, Romejom, kad
je morao pretpostaviti da njegovo mišljenje o Turcima nije
bogzna kakvo i da bi im on, Simeon, kao filohelen i hrišćanin,
najradije video leđa? I kako to da sultan umre baš s a d? Usred
neuspešnog rata, u stranoj zemlji, s naslednikom daleko od sebe,
a u takvoj blizini jedne razdražene vojske?
Neće više o tome misliti. Odlučio se da napravi „glavu“, da
je oživi, pa ma svojim zagrobnim životom u krvi potopila ceo
hrišćanski svet. O džihadu, obnovi Romejskog carstva, sudbini
hrišćanske civilizacije, Istoku i Zapadu, o i s t o r i j i , neka se
brinu oni koji su se i do sada brinuli. On će voditi ovoj džihad,
svoj „sveti rat“ za umetnost. Ni dosad ni za šta nije pitan.
Carigradski Grci, Fanarioti oko „hrišćanskog stuba“,
pretendenta Mihajla Kantakuzina, čiji je čovek i Kajsunizade,
nisu ga pitali za mišljenje kako se može najbolje nositi s
Turcima. STIRIGMA TU HRISTIANIZMU – STUB
HRIŠĆANSTVA. Anhialoski eupatrid, budući vasilevs, nije s
njim, Simeonom Njagom, delio monopol crnomorskih solana, ni
zaradu koju je, u očekivanju slobode, isterivao iz saradnje s
Osmanlijama. Turci su mu ponudili atelje, privilegije, možda
čak i begluk, a ne Kantakuzin. Za romejsku gospoštinu, koja se
klanjala Hristu, ali živela od Muhameda, on je bio i ostaće o
jeros vlahikos tragos – matori cincarski jarac. I njemu će pod
Turcima, gde su svi manje-više stranci, bolje biti nego u
sopstvenoj grčkoj zemlji, gde će stranac biti samo on – Vlahos,
Cincarin.
Nije, uostalom, o tome ni krenuo da misli. Hteo je da svede
s ocem beogradske račune. Još jednom. Kad ih je svodio prvi
put, očeve filosofsko-trgovačke špekulacije nisu mogle nauditi
čvrstom osećanju da Firmi na Carigradskom drumu nije bilo
mesto, da ih je za Srbima vodila Kir Simeonova gramzivost, a
ne Bog, i da je sve što se tih dana preduzimalo bila efalma,
odurna i nedostojna grehota.
Ali sada, iz zamršene sigetske perspektive, pola veka
kasnije – jer godina je 1566, a prvi se logariazmos, prvo se
duševno svođenje porodičnih računa obavljalo 1521 – Simeon
je, nagnut nad našminkanim čelom mrtvog sultana, sklon
ružnijem tumačenju svog otpora. Reviziju nadahnjuje uživanje s
kojim moluje Svetlost sveta. U opasnom, simeonski
špekulantskom, skoro svetogrdnom poslu – uživa. Nipošto u
krupnoj istorijskoj obmani što se u aromatičnoj polutmini
dvorskog čadora kuva. Njega se ta panurjia, lopovština, ne tiče.
Ne tiče ga se što će veliki vezir Sulejmana držati u vampirskom
životu sve dok Siget ne padne, i što će ova fantazmagorična
istorijska farsa imati možda pogubne posledice po budućnost
Balkana i Evrope. Uživa u njenoj t e h n i č k o j , hajde jednom
da se kaže – i u m e t n i č k o j pripremi. Do sada je, do Sigeta,
izbegavao reči KALITEHNI, umetnost, i KALITEHNIMA,
umetničko delo, neomiljene kod Njagoa. I kad se umetničkom
kozmetikom bavio, nazivao je ovu, iz predostrožnosti, sujete, a
pomalo i uroka – TEHNI, zanatom. Sad joj se bez otpora
prepušta.
I ONA GA ODVLAČI NATRAG, NA CARIGRADSKI DRUM, KOJIM
SRBI, PRAĆENI ČOPOROM GRKOCINCARSKIH I JERMENSKIH
TRGOVACA, SILAZE NA BOSFOR. ONO ŠTO GA JE STVARNO
SAČUVALO OD OČEVE PROTRGOVAČKE LOGIKE I ODRŽALO U
UVERENJU DA SU POSTUPALI NEDOSTOJNO, NIJE BILO SAUČEŠĆE
PREMA SRBIMA, PREMDA SE TIME PRIKRIVALO I HVALILO, VEĆ
JOŠ NEARTIKULISANA ODVRATNOST PREMA TRGOVANJU. PREMA
EMBORIONU, TRGOVINI KAO TAKVOJ, NE SAMO PREMA
TRGOVINI S LJUDIMA U NEPOVOLJNOM POLOŽAJU IZGNANIKA.
NARAVNO, IMAO JE JEDVA TRINAEST GODINA, NI U ČEMU SE, PA
NI U SOPSTVENIM OSEĆANJIMA, ČESTITO NIJE RAZBIRAO, ništa
jasno nije video. Nije mogao slutiti da je žal za Srbima
prerušavala, š m i n k a l a , još nezrelu žal za umetnošću. Žalio
je, u stvari, što se Firma ne bavi isključivo kozmetikom i
šminkanjem i što je povremeno upražnjavanje drevne veštine
ulepšavanja i prerušavanja samo reklamni pratilac trgovine
šminkama, kozmetičkim preparatima i mirisima. Cilj je bio po
skupe pare mušteriji utrapiti pomadu, belilo, ruž, parfem, a ne
pomoću svega toga njegovo lice popraviti ili ga u neko drugo
preobratiti. Protejska moć umetnosti bila je okovana žudnjom za
brzom zaradom. Ta čarobna, zastrašujuća moć kojom je sinoć,
ne znajući da ga sultanov lekar Kir Kajsunizade posmatra,
misirske Cigane iz putujućeg cirkusa nekog Šamsudina, za
predstavu vojsci, preobrazio u kentaurske polutane.
Posredi beše komad iz života tesalskih Kentaura, poluljudi-
polukonja; njihov sukob sa Heraklom, koji je doveo do
istrebljenja i migracije roda na istok, prilagođen, razume se,
muhamedanskoj uobrazilji. I premda ni glumci ni akrobati nisu
bili od najboljih, a i ono što se izgovaralo uglavnom beše
trabunjanje, turska papazjanija bez ikakve veze s omirskim
duhom i jezikom, ipak je komad ostavio na njega dubok utisak.
Priča mu nije bila nepoznata. Bila je to nelegalizovana pripovest
o poreklu Njagoa, branjena od Simeona Carigradskog, ismevana
od Simeona Tebanskog, a od njega, Sigetskog, shvaćena kao
kalitehniki alitija, umetnička istina o njima, na neodređenoj
granici mogućeg i nemogućeg, jave i sna, istorije i legende, gde
joj je i bilo mesto.
Ocu nisu mogle izmaći njegove nezdrave artističke
sklonosti, u godinama gurbeta od Beograda do Mohaća
usavršavane, dok se najzad, nešto pre neuspele opsade Beča
godine 1529, nisu sasvim formirale i raspoznate bile kao vlastita
sudbina. Tada još nije bio svestan da je u punoj meri nikad neće
ispuniti, da će godinama ostati trgovac šminkama, torbar,
špekulant, u najboljem slučaju, zanatlija s provizornim ispadima
u području umetnosti, i da će jedna suluda, nestvarna noć, kakva
je ova, biti poslednja prilika da sudbinu domaši, a jedna mrtva
glava, kao ova koju pretvara u sultana Sulejmana
Veličanstvenog, zacelo, njegova jedina KALITEHNIMA,
njegovo jedino umetničko Delo. Otac je primetio da on koristi
svaku, i poslovno nepodesnu, priliku da šminka. Da je spreman
skupe istočnjačke boje i najfinija mletačka varzila do svake cene
spustiti ako mušterija pristaje da je on njima ulepša. Da lekovite
trave i mirise prodaje tek reda radi, da ga ni prodaja šminke ne
oduševljava, ali da će se preobraziti u čudo radinosti ako mu se
pruži prilika da ih na nečijem licu l i č n o razmaže. Svakog se
časa mogla očekivati Firmina kaznena intervencija. Pod Bečom
je imao dvadeset četiri godine. Bio je snažan, žilav, a otac
oronuo, već naumio da se u Tebe vrati, i naravno, Firmine
pesnice kao lek protivu „neljudskih umetničkih stanja“ više nisu
u obzir dolazile. U dejstvo su morali stupiti zlatoreka Firmina
usta i njena pobedonosna računska logika.
Bila je 1529. Smrzavali su se pod Bečom, čiji je
svetostefanski toranj poput munje blistao kroz mokre rojeve
susnežice. Čulo se otegnuto hukanje promrzlih kamila i frktanje
konja, spremnih da četrnaestog oktobra ponesu Turke u
poslednji očajnički juriš na bedeme Evrope. Sultan Sulejman i
veliki vezir, Grk i simeonski protektor Ibrahim-paša, u duši su,
zacelo, već bili pomireni sa dizanjem opsade. (Ahajci su deset
godina opsedali Troju i najzad joj došli glave, premda je od
ruiniranog Beča nebrojeno puta bila tvrđa; ovi vajni ratnici nisu
mogli ni jednu jedinu zimu – kato apo to miden, ispod nule, u
stvari, uopšte nisu umeli da se tuku!) Internacionalno društvo
trgovaca užurbano je svijalo ponjave ne očekujući više nikakav
značajan plen. Sve već beše opljačkano, prodato, preprodato.
Ostajali su samo agenti arapskih uvoznika roblja, jer sve dok se
ratuje, za njih je bilo nade. Praveći logariazmos, svodeći račune,
otac je našao da su u ovom pohodu, uprkos svemu, prilično
dobro prošli. U svakom slučaju, profitnije nego na Mohaču,
1526. Ili pod Beogradom, 1521. I sve je, osim nepodnošljivih
klimatskih prilika, bilo ugođeno za jedan novi razgovor o
njegovoj budućnosti, preko koje je, haris to Teo, sakloni Bože,
padala strašna i sveuništavajuća senka Umetnosti. Kad je
najposle Firma otvorila usta i progovorila očevim prozeblim
glasom, obznanjeno beše da za trgovinu i trgovački duh nema
većeg neprijatelja od umetnosti i umetničkog duha, i da je svaki
trgovac u kome se, po nesreći, javi ma i sen umetničkih
sklonosti, a nekmoli bolesna strast kakva njega opseda,
neizbežna hreokopia, bankrot. Obnarodovano takođe beše da
takozvano kalitehniki apolavsi ili umetničko uživanje nema
ničeg zajedničkog sa zdravim zanosom što ga trgovac oseća kad
broji dukate, zlaćane kapljice sopstvenog znoja i sjajne pečate
svoje veštine. Jer, u krajnjoj liniji, ne broji on niti stiče z a
s e b e – za Firmu i testamentarne naslednike stiče – dok
umetnik, sebična životinja, isključivo na sebe misli, samo za
svoj račun uživa, a ako docnije još neko u njegovom delu štogod
uživanja i nađe, to je – slučajno. On bi, zar ne, šminkao,
dorađivao i prerađivao ljudske glave i kad bi siguran bio da ih
niko neće videti. Zar ne bi? Malista! Dabome da bi! Ali to ni
izdaleka nije sve što se o tom odvratnom predmetu može reći.
Podajući se demiurgiji, morbidnom uživanju stvaranja, umetnik
već u njemu vidi dovoljnu naknadu za svoj trud – tako osećanje
najčešće i odgovara stanju stvari, jer delo i ne vredi više od
divljenja što mu ga iskazuje autor – ali govoreći o z a i s t a
dobrim umetničkim tvorevinama, koje ako išta čoveku znače,
moraju imati izvesnu tržišnu vrednost, srazmernu više modi i
potražnji nego lepoti, govoreći, naime, o priznatim delima,
razneženi roditelj je sklon da ih ustupi po bilo kojoj ceni ako je
ova ponuđena u šarenoj ambalaži pohvala njegovom talentu. Zar
i on toliko puta triku nije naseo? Našminkao bi poružniju damu
da joj, reklame radi, pokaže šta se sve s licem u svetu radi i šta
od njega veštak može da napravi. U kozmetičkom radu, kao
umetnik, već je doživeo duševno uzbuđenje i uživanje, po
njegovom mišljenju, n e i s p l a t i v o (mada se tome svako
civilizovano iskustvo opire, jer je poznato da se sve na svetu
kupuje, pa, prema tome, i svoju cenu ima). I sad, ako je dama
stala pred ogledalo da se suoči sa svojim veštačkim izdanjem, a
zatim izjavila da joj se sviđa – kakva umetnost, kakva veština! –
ali da nema čime da ga plati, te da svoje hrome, boje, može
zajedno s njenim novim licem uzeti, da li je on to ikada učinio?
Da li je glavu nesolventne gospođe zamočio u čabar kiseline da
joj skine neplaćenu masku? Nije. Da li joj je s lica noktima
zderao neizmirenu robu, kao što bi s nepoštenim dužnicima
trebalo postupiti? Nije.
Branio se: „Kud bi tako nešto artist?“
 „Onda si mogao uraditi što artisti rade.“
„Šta to artisti rade?“
„Potpisuju se, budalo! Reklamu sebi prave!“
„Ma ton Teon, pateras, pobogu, oče“, rekao je, „kako na
nečije lice da se potpisujem?“
„Nisi morao na lice. Mogao si na čelo.“
„Na čelo? Čime??“
„Farbom. Nekom upadljivom farbom.“
Bilo mu je smešno: „Simeon & Sin – putujući kozmetički
salon, garantovana nega i ulepšavanje lica! Da li si na to mislio?“
„Razume se. A ako se plašiš da se ne bi držalo, mogao bi se
potpisivati usijanim gvožđem. Ono se, svakako, ne skida. Ali ne,
ti ništa od toga ne radiš! Da svoje dragoceno delo ne bi uništio,
ti kurve puštaš da odmagle s dukatom persijske šminke na licu i
ubeđenjem da su najzad srele jednu pravu budalu!“
Čak i pod Bečom je uviđao da je, u izvesnom smislu, otac u
pravu. Protiv oboljenja se, međutim, ništa nije moglo preduzeti.
Kalitehniki fisis, umetnička priroda, nije se mogla iz sebe
jednostavno izasuti. Mogao je jedino da se odrekne šminkanja.
A to je kao kada bi lepru lečio dranjem kože.
Pod Sigetom, nad carskom glavom, svojim remek-delom,
bečko saznanje dobija otrovnu potvrdu. Pošto je sad obavešten
o računskoj prirodi jeremijade nad srpskom sudbinom, saznaje i
šta bi sve za Srbe učinio da mu je bilo dopušteno? Da su mu
turski sprovodnici ponudili da izbeglice u komične maškare
pretvori, kako bi se rafiniranim Carigrađanima mogli prodati
kao čudovišta nekog severnjačkog ratnog košmara, on bi i to
učinio. Samo prokletom četkicom da se maše! Samo farbama
prokletim svet da se menja!
U umetnosti je sve dopušteno! Umetnost je iznad i izvan
stvarnosti! Iznad i izvan morala! Iznad i izvan života! Umetnike
valja razumeti! Oni nisu obični ljudi za koje važe obična
ograničenja! Za njih, kao ni za božje ludake, ne važe nikakva!
Da, uradio bi to sa Srbima, i to u trinaestoj godini, kad je još
verovao da ima dušu i da mu ta duša prija, premda ga je ponekad
bacala u parnicu s ocem i Duhom Sveopšte Trgovine. Na
Carigradskom drumu, 1521, još nije znao da je umetnik i da mu
duša ne treba, da mu, u stvari, smeta, jer ga sprečava da svet vidi
kao sopstvenu radionicu u kojoj važe jedino tehnički zakoni
njegove umetnosti – sve mu je drugo na volju – i jer mu ta duša
nekakvim glupim obzirima oduzima dragoceno radno vreme. I
šta su sada prema tom tanasimo amartima adiaforias, tom
smrtnom grehu ravnodušnosti, lažni prsti nekog svetitelja u
gurbetskom kovčežiću njegovog oca, povoljan otkup nekoliko
posrebrenih uspomena na postojbinu ili špekulantska
zloupotreba ljudske nesreće, šta je sve to prema uvredi koju joj
mišlju i delom širom sveta i svakog dana nanosi ta slavna
Umetnost?
U poslednje vreme on je, na vetrometini protivrečnih
osećanja, razmišljao o tome ima li Genije, ako se zove
jevanđelist Luka, Apolodor Skijagraf, Polignatos, Panselinos
Atonski, Gregoras Skopas, Andronikus Konstantinopoljski,
Ticijan, Da Vinči ili Rafael, ima li takav umetnik izvesna,
običnim ljudima uskraćena prava? Povlašćeni položaj Tvorca u
svetu zakatančenom božjim zapovestima i zabranama? Da li bi
se, recimo, smelo dopustiti pravo na zahtev da dilsuzi dave
model u ateljeu da bi nakazne promene što ih gušenje izaziva na
licu slikar mogao prostudirati metodično i pri najpovoljnijem
osvetljenju? Ako se već od slikara očekuje veran prikaz
umiranja, tako nešto bilo bi i razumljivo i opravdano.
Premda u svemu ostalom – misli Simeon – primitivni
imitatori Grka, na polju dubljeg povezivanja umetnosti i života
Rimljani ih nadmašuju. U amfiteatrima se ne glumi kao na
Olimpijadama. Živi se. Cezari se ne pašte oko toga da umetnost
spuste do života. Oni život podižu do umetnosti. Ne čine je
pristupačnom narodu. Narod čine pristupačnim umetnosti. Od
nesrećnih ali vulgarnih situacija, posredstvom artizma, cirkusi
Maximus, Flaminius, Caligulus, Colosseum prave TRAGEDIJE
s veličanstvenom kentaurskom smešom života i umetnosti. Pa
ako pesnički ne dostižu Evripida i Sofokla, u dramskom smislu
nadilaze sve što su postigli njihovi jelinski pedagozi. Grci, na
primer, s moćnim misaonim zamahom opisuju Ikarov pad.
Rimljani ga i z v o d e . Pomoću složene pozorišne konstrukcije,
pesnička slika oživljava. Hrišćanin se snabdeva Ikarovim
krilima i iznad arene klizi na žici koja mu daje prvi podsticaj,
zamenu za ambiciju da bude ptica. Zatim ga otkačinju s
mehanizma i puštaju da svetogrdnu inspiraciju tera sam.
Shvatajući je najozbiljnije, iako zna da je u cirkusu i da je sve
samo igra, gluma, umetnost, on agilno, a s primetnim
uživljavanjem u scenu, maše krilima, sve dok se, savladan
težom, koja inkarnira nebesku kaznu za nadmenost, ne smrska o
zemlju. Beznačajna ljudska neprilika postaje umetnički čin,
kome pod krvavom rosom, kultivisanom parfemima iz naročitih
prskalica, rimske matrone pljeskaju ili zvižde, već prema
zalaganju izvođača i veštini režije. Što bi van Arene, u
ćiftinskom, građanskom životu bio krvav zločin, kažnjiv i kad
se nad robom vrši, postaje, blagodareći umetnosti, u Areni,
duboka i poučna drama promašenih ambicija. Po dvojica galskih
zarobljenika bivaju ušiveni u crnu konjsku kožu, a na leđa im se
posađuje gola germanska ropkinja da glumi Amazonku u
veselom lovu na druge kože, u kojima su, međutim, radi
pojačanja dramske napetosti, pravi lavovi. Imitacije pomorske
bitke kod Salamisa u rimskoj Areni nisu bile ništa manje krvave
od originala u grčko-persijskoj režiji. Kod Salamisa je bilo
preživelih. U Circusu Maximusu, ne. Umetnost nije samo
opisivala život, ona ga je i popravljala, dovodila do
konzekvencija pred kojim je i sama istorija ostala bespomoćna.
Da, to je kalitehnikos tropos, taj umetnički način, čin, misli
Simeon. Tako je to s umetnošću. Jednom kad se života dohvati,
jer mu pripada i teži, ne zna više ni za kakva ograničenja u žudnji
da se s njim stopi i izjednači. Mrsko mu je priznati, ali nema kud,
da bi u svakom pogledu prosečna, u stvari bedna igra misirskih
Cigana, sinoć u Kentauromahiji, kudikamo bila uspelija da je
glumac s likom Herakla topuzinom z a i s t a ubijao glumce,
kojima je on izradio maske poluljudi-polukonja. Ne bi to tada
bila pseftiki kalitehnia, pseudoumetnost, zanat koji neuspešno
imitira život i mit, nego i život i mit usavršeni do umetničkog
čina.
Jednom, možda, zaključuje, i to će se postići. Rimsko
iskustvo dokazuje da su ljudi sposobniji od nipodaštavajuće
predstave što je o njima imaju filosofi. U romejskim preradama
čitao je helenske klasike. Tokom pedesetogodišnje argonautike
Balkanom i Panonijom, sretao je mletačke, španjolske,
nemačke, francuske, holandske, engleske trgovce, pa i
obrazovane, obaveštene ljude među njima. Kraj logorskih vatara
slušao je vesti o duhu Preporoda koji je obuzeo Zapad. I sam se
na neki način u humaniste ubrajao. Verovao je u savršenije
čovekove mogućnosti. No šta će one, do krajnosti doterane,
doneti umetnosti – naročito u pogledu najspornijeg uslova,
njenog odnosa prema životu – nije se moglo predvideti. Čak i da
se rimski circus uzme kao putokaz.
Njegova umetnost je nad ostalima imala izvesne urođene
prednosti. Više nego ijedna druga, bila je v e ć životna. Bez ljudi
od krvi i mesa, tehnički neizvodljiva. Nemoguća. Nepostojeća.
Ostale su čoveka snosile. Kao potreban, ali ne i neophodan
spoljni uslov. Čak najvulgarnija šminkerska veština imala ga je
kao u n u t r a š n j i uslov. Za nju čovek nije bio model koji se
imitira da bi se proizvelo delo. Čovek je bio delo, kalitehnima.
Muzici su, razume se, potrebni slušatelji izvođači, ali će ona, ako
se drukčije ne može, i mimo njih postojati. Dobroj su poeziji
stvarno neophodne samo reči i tvoračko osećanje da ih rasporedi
u odgovarajuću metriku. Za sliku – platno, kist, polihromna
paleta, i slikar. Za kip – kipar, kamen, dleto. Hoće li se dela ticati
ljudi, na njih uticati, preoblikovati ih ili ih sasvim mimoići, s
činom stvaranja nema veze koliko ni božanska Geneza sa daljom
sudbinom čovečanstva. Čak se i Idipus tiranos, Kralj Edip,
mogao odigrati jedino u Sofoklovoj mašti pa da od umetničke
veličine ništa ne izgubi. Sa šminkerstvom je sve to drukčije.
Zbog toga ga i nije zvao makijarizmom, još manje kozmetikom.
Dugo je tragao za imenom koje bi upućivalo na skrivene
mogućnosti šminkerske umetnosti. Odbacio je sva koja su
odavala da se ona bavi ljudskim licem. Suština individualnosti
čoveka sadržana je u njegovom licu. Liku, dakle, morfiu.
Promene na njemu ticale su se dubljih slojeva bića što su u liku
tek izraz nalazile. Kod uspelih šminki, posredi su i veće ili manje
promene u čoveku. Nije neverovatno, na primer, da bi, držeći se
ove pretpostavke, dugo pod obrazinom konja, čovek dobio
najzad i izvesne konjske osobine. Izraz antropoplastika nije
odgovarao, koristilo ga je vajarstvo. Antropopeja, stvaranje
čoveka, beše isuviše pretenciozan, a i netačan, uostalom. Čovek
se šminkom preoblikovao, nije stvarao. Najzad je izmislio
sasvim nov pojam. Spojio je grčke reči antropos (čovek) i
morfosis (oblikovanje) i dobio ANTROPOMORFOSIS ili
PREOBLIKOVANJE LJUDI. Kao umetnost, antropomorfosis
se obavljao isključivo na čoveku ili je bio puko slikarstvo, kojim
su stari Grci imitirali život na statuama. Našavši ime, Simeon se
nadao da će upravo ta ukleta vezanost za život i čoveka njegovoj
veštini obezbediti ne samo učešće u tekućem Preporodu već i
vođstvo u protejskoj pustolovini bekstva od prirode.
Sultanove oči ga muče. Onaj idiot Sokolović, u svemu inače
kefalo, nije se setio da ih ostavi otvorene. Sad kapci kao dva
mirmintua, dva okrečena nadgrobna kamena, leže preko onoga
što budućoj antropomorfnoj konstrukciji treba da obezbedi
ubedljivost. Nema izgleda da vojnici obožavaju cara koji čmava
na prozoru čadora dok oni ginu pod Sigetom. On mora da
saoseća. Da brine. Da se ždere što kaurska tvrđava još nije pala
– famozna nula, ispod koje se Turčin načelno ne bije, u
međuvremenu je sve bliža – i što mu se glava grofa Zrinjskog
pod papučama već ne kotrlja. Carski pogled mora biti
s i m e o n s k i . Brižan, nesiguran, nepoverljiv, pa ipak,
gurbetski prepreden, preduzimljiv, svevideći. Oči nipošto
sasvim otvorene. Njima bi se dobilo čuđenje. A vladari se
ničemu ne smeju čuditi. Ma i najmanje čuđenje dovelo bi u
sumnju njihovu bogomdanu sposobnost da sve znaju i da su sve
kadri predvideti. Pogotovu ne smeju biti razrogačene, volooke
kao u Here. Najbolje bi bile tek neznatno raškrinute. Tek toliko
da frontidu, carsku brigu, u svet puste. Umerenu brigu, razume
se. Preterana bi izazvala paniku. Očni prorezi, s druge strane, ne
smeju biti ni jako suženi. Omaška bi bila još opasnija. Stekao bi
se utisak da je Njegovom veličanstvu s njegovim trupama
dosadno, da ga one uspavljuju.
Šta će, dakle, preduzeti? Podići će kapke i pomoću
ofarbanog voska zadržati ih u stanju umora i brižnosti. Na zenice
će spustiti kapljicu ulja i tako im vratiti sjaj. S ukočenošću
pogleda, međutim, moraće gospodin vezir da se pomiri. On nije
majiso, nije čarobnjak. Treptanje mrtvog oka neće moći
proizvesti. Osim ako bi se svetlosni izvor neprestano pomerao.
Sjaj i senka na Sulejmanovom licu bi se smenjivali. Proizveo bi
se utisak treptanja. Žmirkanja, u najmanju ruku. Ali, to je
nemoguće. Biće dan. Osvetljenje prirodno. Kretanje sunca u
nadležnosti Gospoda. On, Simeon, ne komanduje oblacima. I
uopšte! U obzir ne dolazi! Afto pu skeptete aftos o prokomenos
o Veziris? – Šta taj nadobudni vezir misli?
Smrt je splasnula podočnjake, pa ih voskom treba podzidati.
Ili zafarbati. S obzirom na mušterijinu poodmaklu dob,
zagasitijom nijansom osnove. Uz manje truda, dobiće se isti
utisak Orijentalno lice zahtevaće dodatan rad. Uravnjenost
subfrontalnog područja i neizgrađenost nosnog sedla ističu oči,
bacajući na njih veći teret izražavanja nego što je slučaj kod
drugih rasa, pa i njihove romejske, gde jaki čeoni svodovi,
obrasli čupavim obrvama, štite Cincarina od preteranog
izlaganja misli. Ali će on i s tim već izaći na kraj.
S poštovanjem pipkajući carevu levu očnu duplju – otkud
zna ko ga sve špijunira? – Simeon je deli na regije. Svaka će
dobiti poseban tretman. Svoj tropos, svoj način. Sumarni
postupak nije dostojan ni njega ni Sulejmana. Odlučuje šta će u
pojedinim zonama oka preduzeti i počinje s radom. Kožu
između obrva i gornjeg levog kapka Iako rasvetljava – da oči
nisu istočnjačke, mračio bi je – a zatim je senči tamo gde ponire
u koren nosa. Ne ide baš Iako. Kožica je opuštena i smežuranom
kesicom pokriva deo kapka. Vrškom kineske olovke, tačkastim
zatamnjenjima, razvija oko očnog kruga paučinu bora. Kad
mrežicu završi, izoštri obris čeljusti i rasvetli tanak brid nosa –
uz upala, bezuba usta, čije usne tek treba da nacrta, glava će ličiti
na mrtvačku lobanju, za proslavu sigetske pobede presvučenu
murgastom bolešljivom membranom. Tako je glasila
porudžbina velikog vezira. Uvek pobedonosni sultan treba da
bude arostos, bolestan. Poli arostos, vrlo bolestan. Toliko
iznemogao da mu se pod opnom lica nazire koštana silueta smrti.
Izgledom cara, Sokolović se, jamačno, nadao podstaći ordije da
svrše najzad s prokletom ugarskom tvrdinjom i ljubljenog
padišaha obraduju poslednjim zemaljskim zadovoljstvom.
Uređuje kapke. Traži efekat staračkih očiju, koje svetlost
jedva sabiraju, žudno prema njoj ispupčene. Donji pojas gornjeg
kapka senči crvenkastom bojom pečene sijene. Carev vid postaje
sve slabiji. Još malko crvenila i veštačka upala sasvim će ga
ugasiti.
 Polako, Simeone! Agalija, agalija, mastora ke eksipna!
Nežno, oprezno, pametno, majstore! Nisi plaćen da sultana
oslepiš. Za staračku ćoravost, oko je dovoljno zapaljeno.
Desno će biti ponavljanje levog. S neznatnim odstupanjem,
naravno. Nejednakost očiju, na ljudskom licu redovna,
svedočiće za njegovu životnost: „Ja nisam, efendum-benum,
posmrtna maska Sulejmana Uvek pobedonosnog! Alah hifzejle!
– Bože sačuvaj! Ja sam Sulejman, Uvek pobedonosni! Još živ i
još moćan. Nesavršen, efendum-benum, razume se, kao i svako
božje čeljade, samo manje od ostalih Turaka. A od raje mnogo
manje!“
Tako je, Veličanstvo – misli Simeon – bolje da ste
nesavršeno živi nego savršeno mrtvi. Interesi Imperije to
zahtevaju. A što je za nju dobro, mora biti dobro i za njenog
sultana.
Ovo je pravi kakodemonski haos! Sve ga natrag, u prošlost
gura. Sve na nju podseća. Kanda ništa za o v a j čas ne postoji.
Kao da je i ova vlažna, hladna septembarska noć pala u ime
prastarih tmina i smutnji. To oko, na primer! Gde ga je prvi put
video? Kod Ramaće, 1521? Ne. Ležao je u proskinezi, ništa nije
video. Tek na Mohaču, biće. U zoru, posle bitke, sultan je jahao
između leševa. Oko je sumorno krstarilo bojištem, s kojeg su
Firme preko noći skinule trgovački kajmak. Već onda je bilo
polumrtvo. Ali mladalačka melanholija, koja podupire ambiciju,
nešto je drugo nego staračka, što iz perspektive smrti na nju
podsmešljivo, no još uvek s nostalgijom, gleda. Ništa mu ne
vredi sećanje na taj susret. O v o oko nije o n o, mohačko.
Godine, zanosi, strasti, iluzije prolaze. Oko se zamućuje
starošću, bolešću, razočaranjem. Agoniji jedva šta i preostaje.
Staklene đinđuve bez izraza i sjaj delo su života.
Bože, kako se stideo oca! Četvoronoške se vukao po blatu
između Ugara u ulubljenim oklopima i prebirao po haljinama
leševa, praveći se da im osluškuje srce. Poštenije bi bilo da ih je
otvoreno, martoloski pljačkao. Da je u tome uživao kao
skrvnitelj grobova, ispoljavajući spram smrti paganski prezir, a
prema mohačkim žrtvama za hrišćansku civilizaciju –
nerazumevanje, on bi, dabome, i tada bio besan, ali ne bi se
osećao uniženim. Najviše su ga vređale očeve maskarade.
Licemerna deklamovanja o srpskim uzorima koje oni, evo,
slede. Kao da je on magarac pa ne vidi šta se to po Mohaču radi!
Ako su takve bile srpske devojke, čiji ih je „ubav primer“ u
ritove odvukao, Srbi su više računa imali svi do jednog da izginu
nego njima da se žene. Te bi ih „Simeonke“ već prve bračne noći
i bez zenica ostavile. A pravu vrednost očeve nekrofilne poezije
izmerio je kad se ovaj u onom mraku i pometnji leševa, duhova
i trgovaca sudario s Kir Kilijanom, atarom iz Erzeruma. Da
njega nije bilo, obojica bi još na Mohaču sa životom račun sveli.
Ti ine afto, ston diavolom? Šta je to, dođavola?
Glava je umotana u laneno platno, da se ne prlja kosa i da se
jarkom belinom dočara refleks kad je odozgo pritisne
bundevasta čalma, i s nje, oime, na Simeona pada dvostruk,
kentaurski dimorfan sultanov pogled. Odavno dovršeno levo
oko posmatra ga s popustljivim nezadovoljstvom, brižno, tužno.
To je oko kakvim stari, mudri vladar treba na svet da gleda.
Desno, međutim, dokrajčeno na liniji otpalih trepavica, bulji u
njega svirepo, zlobno. Ruga se Simeonu, tvorcu, i svom levom
parnjaku. Na carevom licu hvata istorija sebe u laži. Kojim okom
Sulejman na svet gleda, kojim vlada? Koje mu je oko radno,
suverensko, divansko, u jednu reč, s v a k o d n e v n o , a koje
p r a z n i č n o , protokolarno, za proslave, prijeme i odlazak u
džamiju? Sitna nepažnja, vezana za komemorativnu posetu
Mohaču, dovoljna beše da se u carevom karakteru izazove
darmar. Umesto da ivicu desnog donjeg kapka nabeli – najviše
što bi smeo, posivion je, prevrćući mađarske ritere, ivicu skoro
crno osenčio. I naravno, Dobrota sveta se prozlila. Sulejman ga
je posmatrao okrutnim, podmuklim okom, kakvo je ponekad,
kad mu poslovi zapnu, imao otac, Kir Simeom.
Sjajno, mastur Simeone – javlja se opet rodoljubiv Glas –
upravo se tako nešto od tebe i očekivalo! Ordije moraju otkriti
da su prevarene, moraju se pobuniti...
Apage Satanas!
Otomansko carstvo mora se raspasti i Romejsko uspostaviti!
Apage!
Ezir dilerim, Veličanstvo! – kaže Simeon. Vrlo žalimo.
Zatim crnu liniju razblažuje smeđesivom umbrom. Sad ga
oba oka gledaju ujednačeno. Vladalački blagonaklono, mada
ponešto iznureno, zabrinuto, nezadovoljno. Takav je, uostalom,
klasičan red. Eksusia, vrhovna volja, vlast, nikad ničim ne sme
biti zadovoljna. Država bi se inače raspala. Građani bi
poverovali da su posvršavali sve Što se tiče idealne narodne
budućnosti, digli bi sve četiri uvis i počeli se za svoj račun
zabavljati. Porez ne bi plaćali, vojsci se ne bi odazivali, iščezli
bi svi temeljni vidovi poštovanja hijerarhijskog reda, zakon
izgubio upravljačku snagu i običaji privlačnost. Udruživanje bi,
osim za uživanje, bilo bez smisla i cilja.
Država je u tom pogledu ličila na Firmu Simeon & Sin dok
je njome upravljao Kir Simeon. Dok je taj bio Gazda, Ktimatias
na grčkom, Domnu na maternjem cincarskom, dok je Tebanac
bio f o r m a kroz koju je F i r m a egzistirala, nikad se ničim nije
bilo zadovoljno. Ni visinom profita, ni okolnostima pod kojima
je stečen, ni izgledima na buduće oplođavanje. Da ga muče,
Simeon ne bi umeo navesti nijedan poslovan uspeh koji je na
očevom desperatnom licu hroničnog bankrota ikada izmamio
ma i najstidljiviji osmeh. U svakom godišnjem bilansu, broj
aktivnih „nula“ uvek beše načelno manji od zamišljenog, kakav
bi pri pametnijem poslovanju bio. A nezarađene „nule“, čiji je
broj u kombinaciji sa simeonskom nezasitošću praktično
neograničen, te propuštene, izmakle, kontu neprisajedinjene
nebulozne „nule“, uvek behu na neki podmukao način Firmi
ukradene. Sve po logici porodične mudrosti po kojoj: ŠTO
FIRMINOM KONTU NIJE DODATO, S NJEGA JE
SKINUTO, AFTO PU DEN KERDISAME, KSORDESAME –
ŠTO ZARAĐENO NIJE, POTROŠENO JE.
„Pistevete kirie, mislite li, gospodine“, pitao je oca dok se
opsedao Kiseg, „da smo bar posao s tračkim ružnim atarom
dobro obavili?“
„A ti, mladi gospodine“, rekao je otac turobno, „misliš li da
smo ga mogli i bolje obaviti?“
„Den ksero, ne znam“, rekao je. „Isos ke imaste, možda i
jesmo.“
„Onda ga nismo dobro obavili.“
„Ali, možda i nismo, možda ga bolje i nismo mogli obaviti?“
 „Kopajmo onda zemlju, manimo se trgovine.“
Drugom prilikom, pod Budimom, pitao ga je otvoreno:
„Jeste li bar sad zaradom zadovoljni, pateras?“
„A što? Ti skeftese? Zašto bih pa bio?“
„Zaradili smo 200 aspri za šest dana.“
„Mogli smo i 2.000 za tri.“
„I onda biste bili zadovoljni?“, insistirao je. Hteo je pošto-
poto da dođe do cifre protiv koje ni očeva gramzivost ne bi imala
ništa.
„Naravno da ne bih, mufluzis! Ne mogu se zadovoljiti s
tričavih 2.000 za tri dana sve dok se 20.000 može zaraditi za
jedan!“
Činilo mu se da se konačno, s tih 20.000 na dan, primakao
očevom idealu: „A ako bi nam pošlo za rukom da tih 20.000
aspri zaista i zaradimo za jedan dan, da li biste najzad bili
zadovoljni?“
„Jok!“
„Malo bi vam bilo?“
„Enoite. Po sebi se razume.“
„Zarada od 20.000 za jedan jedini dan vama bi bila mala?“
„Kate kerdos ine mikro. Svaka je zarada mala.“
„Čak i vrlo velika?“
„Ona pogotovu“, rekao je otac. „Svaka je velika zarada po
pravilu manja nego što bi morala biti. Dok su profiti mali,
torbarski, mozak još i može razumeti zašto nisu veći. Teškoće s
kreditima, nabavkom, transportom, zakonima, znaš i sam... Ali,
kad su profiti već jako veliki, ništa sem nesposobnosti trgovca
ne može objasniti zašto nisu još veći.“
Pre povratka u Tivaj-Tebe osmelio se da pita oca zašto
nikad, ni u poslu ni van njega, nije zadovoljan. Što se večno žali,
kukumavči, parniči i misli da je u svemu oštećen?
„Nije li to magijsko zavaravanje zlih duhova? Ne služe li
sve te vaše grozne lamentacije enandi koku matin, protiv
uroka?“
 „Kakvi uroci, jezik ne pregrizo? O čemu pričaš?“
„O vašem večnom zavijanju, gospodine. Zašto kukate, ma
ton Teon, kad se u Tebe vraćate kao bogat čovek? Mater je još u
Tebama govorila da ste dovoljno gazda bar za jedan smej
godišnje.“
„Kutamara! Budalaština! Apage! Reč u zemlju otišla! Tvoja
mater oče s Bog da me zavadi!“, zavapio je starac. „Samo je Bog
odista imućan. Svi ostali su manje-više sirotinja. Fukarades! Ja
sam, doduše, možda manje siromah od nekih drugih, kao što su
neki drugi, opet, manji siromasi od mene. Ali u odnosu na ono
što se može imati, ono što se ima, ništa nije! Između ograničenog
bogatstva i prosjačkog štapa, vima esti – korak je! On, naravno,
može biti duži ili kraći, ali, dva – nema. I šta sad tvoja luda mater
zamišlja? Kako, za božje ime, na toj ivici bede na kojoj stalno
trgujem, raspoložen da budem? S jednom nogom u bankrotu –
da se smejem? Tako neozbiljno može da se ponaša jedino
umetnička budala slična tebi, koja uobražava da za remek-delo
uvek ima vremena, da s u t r a u umetnosti, trgovini, u životu
uopšte, postoji. A toga „sutra“ nema! Iparhi pandote mono to
simera, postoji uvek samo d a n a s ! Ako danas nešto nisam
zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi, neće
biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena
za današnji gubitak.“
Ovo behu filosofski razlozi očeve kuknjave. Zatim je izneo
praktične. Pretpostavio je, slike radi, da, kršeći cincarske
običaje, ne stižu u Tebe, kunući propali gurbet, u ritama i na
mazgi na kojoj je u pečalbu otišao. Da se vraća karavanski, u
skupom ruhu, kočijama, sa slugama i, što je najopasnije, s
neskrivenim zadovoljstvom nad bilansom panonskih
špekulacija. Šta bi se dogodilo?
„Bili bismo slavni“, rekao je on sanjalački. „S multu poradz
mogli bismo otvoriti šminkernicu, u Tebama, možda i
Stambolu.“
„Ko jebe slavu, budalo?“
Ispostavilo se da bi na oca navalili poreznici i neizmireni
poverioci. Kao muve na med, na Firmu bi pali molitelji zajmova,
bez jemstva osim božjeg, predlagači sumnjivih kompanija i
neizvesnih udruživanja, posednici nečuvenih trgovačkih
kombinacija bez aspre u kesi, izumitelji tajanstvenih načina
brzog bogaćenja, vlasnici olimpskih recepata za dobijanje
nektara iz magareće mokraće, kozmetičkih noviteta od balege i
dijamanata iz ćumura. Oko njega bi se sjatila skitija varalica,
vagabunda, probisveta, prosjaka. Opseli bi ga vampir-prijatelji u
trenutnoj krizi, rodbina u nezasluženoj bedi, a on se, kakav je
svet, ne bi začudio ako bi mu se, s pozivom na krvno srodstvo
preko pelaških Kentaura, za pomoć najzad obratili i tebanski
dolapski konji. Pobratimi njegovog oca. („U privremenom
škripcu, rođače, koji, međutim, uz neznatnu pomoć...“) Ni u
crkvi ne bi bio spokojan. Hazni bi morao davati p r a v i novac.
Ne bi se moglo proći veštim kuckanjem noktom o tas. U Firmi
se, u međuvremenu, sve razdešava. Mlađi se neizostavno lenje.
Odaju udešavanju računa, potkradanju, mitu. Knjige se
neuredno vode, dugovi neredovno uteruju. Caruju neažumost,
nezainteresovanost, nehat, rasipanje. Ke ti jinete m’afton?A šta
je s njim? Gazdom, Ktimatiasom, Domnom? Zadovoljan prošlim
saldokontom, na tekući ne obraća pažnju. Uzda se u srećnu
zvezdu. Ulazi u sumnjive poslove, nezajamčene poduhvate,
nesolidne špekulacije. („Trpim gubitak za gubitkom! Šta je s
karavanom iz Basni? Martolosi, ajduci, zemli, Gazdo! Gdi mi
lađa što je u Bosforu pratio? Voda otnesla, Gazdo! Šta s pošiljka
u Misir? U oluj peščan nestala, Gazdo! Kako s zaradu od lani
stokirano žito? Nema zaradu, Gazdo, žito na pijac ide budzašto!)
U njemu se pate i neke jalove osećajnosti. Postaje urazumljiv,
darežljiv, velikodušan. Možda čak i umetnost pomaže. U
neverovatno kratkom roku čini onaj jedan jedini korak što
ograničeno bogatstvo razdvaja od krajnje bede. Najzad mu, da
ga brani od uličnih džukela, preostaje još samo prosjački štap.
Od bankrota ga, naravno, više ništa ne može sačuvati.
Obustavlja plaćanja. Imovina mu se na doboš rasprodaje.
Porodicu iz kuće na kišu isteruju. A tamo je opet sačekuju
poverioci s batinama. Brišu ga iz cehovskih registara. Cenzus
mu fali. Niko za njega neće da jemči. Niko mu ne odobrava
kredit. Odlazi i žena, šta će joj gologrozan, vodeći
testamentarnog Simeonula. Čaršija ga izbegava. Familija
napušta. Fizički i duhovno propada. Odlučuje najzad da muke
prekrati. Puzi ruinama Kadmeje.
 Simeon se živo seća prizora. Otac je najednom stvarno
izgledao propao. Iznuren, prebolan, truo. Teturao se šatorom,
iako od Kadmove sedmovrate tvrđave, čijim se bedemima
navodno penjao, nije ostao kamen na kamenu. I u njegovom
fantazmagoričnom brkanju vremena osećao je Simeon akutno
dejstvo porodičnog ludila koje je dedu Carigrađanina ubeđivalo
da je mrtvac na putu u konjski život. Kir Simeon je u
međuvremenu, na vrhuncu bankroterske drame, bacao
samrtnički razočaran pogled na romejski Tivaj – u obliku prljave
gurbetske asure – i mitske Tebe pod njegovim temeljima, taj
Tivaj koji je s malo više pameti a malo manje uobraženosti
mogao jednom biti Firmin, i po kome se sada kao kuga šire
konkurenti, Duke, Kurte, Tirke, Dumbe, Sine, Karamate, Spirte,
Karajani, Dijamandisi, Nakoi, a zatim:
„Adio ja panda to pangozmio emborio! Adio Argo! Adio to
hrisomalon deras! Zauvek zbogom, Svetska Trgovino! Zbogom,
Argonautiko! Zbogom, Zlatno runo!“
Trebalo mu je dobar sat da iz padavičarske kome povrati
oca. Starac se do takve proročke mere uživeo u utvaru stečaja da
je, klateći se na ivici kadmejskih zidina, to jest sanduka s robom,
odakle će skočiti na krstove groblja u podnožju, to jest posuđe
zaostalo od večere, udario u neviđeno zapomaganje i naricanje.
Nisu koristila uveravanja da je bogat, da kući nosi multu poradz,
da je njegova kamena trezvenost dovoljna zaštita protiv svake
napasti. Rikao je:
„Nije za bankrotu da živi s ljudima! Da se besi je za
bankrotu! Ego ime to hreokopia! Ego ime to hreokopia! Ja sam
bankrot! Ja sam bankrot!“
Najzad je doživeo duševni stečaj. Srušio se sa sanduka,
žvaćući zapenjeni jezik i udarajući pesnicama o zemlju. Morao
mu se među zube ugurati raboš, a ruke vezati da se noktima ne
bi unakazio. Kad se povratio i pribrao, dukati, već smešteni u
krčage s medom, ponovo su povađeni i izbrojani. Brojani su
glasno cele noći. Umereno samopouzdanje vratilo se u Firmu tek
pred zoru. Ali otac ni tada nije pristajao na tvrđenje da je bogat.
Čak ni ejporos, imućan. Nije smatrao da je to što u Tebe nose ni
ena kalo poson, jedna sasvim lepa sumica. Najviše što je priznao
bilo je da, posle toliko godina gurbeta, raspolaže sredstvima za
skromnu hrišćansku sahranu.
Sutradan su otputovali kući. Pošto je, sevapa radi, od nekog
atara u nuždi kupio za pet dukata sandalovog ulja, koje je
vredelo deset, a koje će usput prodati za petnaest, na crnim
konjima, ispred karavana mazgi, odjahali su na jug, obojica
smrknutiji i nezadovoljniji nego ikad.
Tako je to bilo s ocem, Simeonom Tebanskim. S njim,
Sigetskim, sve je već sasvim drukčije. Labavo, provizorno,
neodređeno. Ukratko, haotično i necelishodno poput
promašenog umetničkog dela. S njim, u stvari, Firma u
trgovačkom značenju reči više i ne postoji. Prema nejasnim
vestima s juga, tebanski ogranak se nekako i održava. Ukoliko
se stalno kliženje nizbrdicom, tupo propadanje, može uzeti kao
održavanje. Odrekavši se travarstva i melemarstva, ostajući na
mirisima i šminkama – popularnim, jevtinim, rđavim, jer se za
rafinirane mešavine nema više ni znanja, ni volje, ni ljubavi –
tebanska trgovina propada u neobjašnjivom nekrotiziranju
inicijative i mašte kod njegovog jedinca Simeona. Ove godine
puni dvadeset četiri. Još je zapisan u registrima atarskog Ceha,
redovno odlazi jigitbaši po sirovine iz uvoza, upušta se i u
skromne ekspedicije po Moreji, ali svemu tome nedostaje
špekulativna fantazija, duševni zamah, s kojim je Simeon
Tebanac onako nadahnuto izvodio Firmu iz močvare trgovačke
prosečnosti, a možda, pre svega, jasne programske perspektive.
Da se želi zaraditi multu poradz, mnogo para, razumljivo je kao
god i disanje. Ali slatka muka, bolna čežnja za Zlatnim runom –
od koje je lično, haris to Teo, oslobođen – nije ono što se pod
„perspektivom“ podrazumeva. Nasledna čežnja je određivala
š t a s e h o ć e , perspektiva je davala odgovor na pitanje
k a k o doći do toga šta se hoće. Kako da se upravlja Argom da
bi se do Kolhide bezbedno stiglo. I baš to KAKO, njegov sin,
očigledno, ne zna. Pa ipak, sve dok se zna šta se želi, ima nade
da će se jednog dana saznati i kako do toga doći. Ako se žudnja
za blagom održava, pojaviće se Simeon koji će umeti do blaga
da je i dovede. Dole na jugu, u Tebama, neoštećeno je zdravo
jezgro simeonske duše. Ovde na severu, pod Sigetom, i ono je
načeto. Izumire u hroničnom odsustvu teliseos na kerdizis –
volje za sticanjem, jedine o r g a n s k e osobine od koje je tokom
pokolenja zavisio napredak Firme i koju ne može zastupati
nijedna druga, najmanje opsesija umetnošću. Umorena je duša
Firme. Što nije uspelo Heraklovim strelama, u čemu su
promašile osmanske ordije u Trakiji i pod Carigradom, što su
propustili nebrojeni požari, čume, zemljotresi, za nepunih
pedeset godina obavila je UMETNOST. Od elementarnih
nesreća, Turaka, pa i grčkih bogova, moglo se uteći. Od
umetnosti nije bilo bekstva. Metanastevsisi, seobe, nisu donosile
spasenje. Iz sebe se ne emigrira.
Simeon je toga jetko svestan. Ton progonon to pnevma, Duh
predaka, zaštitnik porodice, davno je, po svoj prilici, od njega
digao ruke i vratio se u Tebe. Za ukus Porodičnog Duha,
odnegovan na sposobnim, agilnim, uspešnim Simeonima, prizor
što ga je pružala Firma ni tamo nije očaravajući.
Ali se još želi multu poradz, premda više niko ne zna kako
se on zarađuje, još se o Zlatnom runa sanja, premda je put ka
njemu svima zamračen, i taj prizor nije beznadežan kao ovde na
ugarsko-slavenskom severu, gde se, doduše, prema nekakvom
Runu argonautički plovi, samo se ono ne presijava od zlata,
njegova se tržišna vrednost ne meri novcem, i uopšte, diavolos
jedini zna šta mastur Simeon od te maglovite, nedeklarisane
robe očekuje!
I sad, kako je i zašto tako daleko odlutao? Povodom čega se
setio očevih poslovnih nezadovoljstava? Jamačno povodom
frontide, enie, BRIGE. Nepomičnog crnog oblaka na njihovim
gurbetskim maršrutama. Da bi ispravno funkcionisale, i
državom i trgovačkom Firmom mora da vlada disareskija,
nezadovoljstvo. Kad za brigu uzroka nema, izmisliti ih valja. A
potom i sam u njih poverovati. I najmoćnijoj Firmi preti
konkurencija. Ukoliko je moćnija, konkurencija je veća,
opasnost ozbiljnija, briga potrebnija. Država je uvek opkoljena
neprijateljima. Ukoliko je moćnija, neprijatelja je veći broj,
opasnost akutnija a briga za bezbednost nužnija. To je prirodno.
Moć jedne Firme zasniva se na šteti koja se nanosi svim drugim
Firmama. Moć države na nepravdama koje se nanose svim
drugim državama. Zato su sve Firme i države uvek u nekakvoj
opasnosti, uvek u krizi, na ivici propasti, pred stečajem. Ko to
ne razume, nikad neće shvatiti mehanizam dobrog vladanja
državom i uspešnog upravljanja Firmom.
A zar u umetnosti ne uređuje isto načelo? Načelo
disareskije, večnog nezadovoljstva? Nađu se, svakako, i
kratkotrajna ushićenja. Blaženo samozadovoljstvo, psihiki
eretnia, duševni mir, kad se tvorac pred delom oseća kao
Gospod nad svetom sedmog dana, i kad mu je sve dobro.
Euforija pred smrt nije varljivija. Olakšanje se skupo plaća.
(„Sve ima cenu, sine.“) Otrežnjenje dolazi brzo i grubo. Sumnje,
nezadovoljstva, razočaranja, brige i očajanja truju i najuspešniji
umetnički život. Učestane smene samopouzdanja i klonuća,
divote leta i more padova proizvode u umetniku otrovnu,
pelenastomedenu, prljavu mešavinu osećanja, odurno saznanje
promašene uspešnosti, neku vrstu opijumske polutmine, koju
kao daleko hladno sunce obasjava svest da se, uprkos svemu,
nije učinilo što se moglo („da se nije zaradilo koliko se moglo,
sine“), da je dovršeno delo zapravo – nedovršeno, ma koliko da
je veliko, zapravo, malo, u stvari, sasvim slabo prema onome što
bi moralo da bude.
Jeste. Kuka, lantazmena, apotihimena, rđavo, pogrešno,
promašeno! Kao Sulejmanove oči. Trebalo je blagim crvenilom
gornjih kapaka oslabiti im vid. Preterao je sa sijenom i sad će
izgledati kao da taj samo što nije zaplakao. A što pa da ne plače?
Ima zašto. Krivo mu je. Nestrpljiviji bi vladar zbog Sigeta
polovinu opsadnih zapovednika jednostavno podavio. Naš
Sulejman je, na sreću, dobar, Allah sizden razi olsun, Bog ga
blagoslovio. Ograničava se na diskretnu tugu.
Koješta! Objašnjenje ne leči ranu koju je ostavio promašaj.
Ne uspokojava ni sigurnost da je sem njega niko neće primetiti.
Usamljenost u tom saznanju, ravna zlopakoj posvećenosti, čini
je još većom. Ogromnom. Neoprostivom. Daleko van domašaja
razuma, koji ga uverava da je na pouzdanom putu da napravi
remek-delo, treperi ledena svetlost nepodmitljive svesti da sa
sultanovim očima nije učinio sve što je mogao, da te oči, ma i
otro suvišak sijene, nikad neće biti žive.
Sad će predahnuti. Pre nego što pređe na obraze, nos i usne,
odmoriće se. Prsti su mu ukočeni od napetosti, stiskanja
minijaturnog alata. Misao se iscrpla dvostrukim životom.
Ovim što kao krvopija živi od sultanovog lica, onim što kao
pandursko oko lebdi nad potrošenim godinama. Savest
izmrcvarila u kolebanju između romejskog prava na slobodu i
njegovog prava na umetnost.
Kajsunizadea je o tim predasima unapred obavestio.
Zamolio je da ne bude uznemiravan. Da ga ne gnjave
zapitkivanjem. Sve što ne bude jasno, rastumačiče nad gotovom
„glavom“. Kajsunizade je, istina, magarac, ali dobro govori
grčki. I ceni umetnost. U čador je unesen plitki divan prekriven
čupavim jastucima iz Indije. Kraj uzglavlja su postavljene
nargile s priborom. Uljem lažirani mutavac, dilsuz, za koga se
pričalo da je ljudožder, raspirivao je žar u mangalima, da se
šminka ravnomerno suši. Drugi je u kandilima održavao
ujednačenu svetlost. U čajniku je uvek bilo svežeg kitajskog
čaja. Ispružen na divanu, Simeon je sanjario. Hlađen dimom iz
nargila i zagrevan aromatičnim travama, bacao je visak
memorije tamo-amo.
Godine 1529, odmah po opsadi Beča, otac je počeo da se
žali na kostobolju. Jadao se da je u nogama sve slabiji, a ni s
glavom da mu nije u redu. Žalbe na glavu, doduše, behu
izjavljene već posle prvih, još blagih napada padavice,
prouzrokovanih kupovinom srpske „zlatne poluge“. Bio je
potkovan u aristotelovskoj logici. A i sebe je poznavao. Da se
oslonio isključivo na ono što je o sebi mislio, afera s polugom bi
logički bila nemoguća. Poluga je, nažalost, u svoj gvozdenoj
primitivnosti i bezvrednosti, ležala u dnu šatora i uvek bila prvo
što bi ugledao kad bi se iz sna prenuo. Bila je to kazna koju je u
ime Firme, kao njen Gazda, sebi, kao njenom službeniku,
odmerio.
„Kanite se samokinjenja“, govorilo mu se. „Den iste ajios,
niste svetitelj!“
Odbijao je da se urazumi. Smatrao je da po savesti nema
prava da je otuđi sve dok se ne navrši rok ispaštanja za poslovno
slepilo na Carigradskom drumu. Simeon je podozrevao da će
„gvozdena kazna“ ostati u šatoru dok otac ne sakupi dovoljno
zlatne prašine da je odene u novo ruho i nekoj budali preproda.
„Bezbožno je da se zbog nje toliko jedete, pateras.“
„Bezbožno je biti idiot! Bog mi je dao skup mozak da
zarađujem zlatne dukate, a ne gvozdene batine.“
„Mislim da je padavica kazna što ste polugu srcu primili, a
ne što ste prevareni.“
„Pisinos! Da ovu nisam primio srcu, već bismo i drugu
imali.“
„Ne verujem. Je l’ božja volja Srbe iz Beograda proterala?“
„Dabome. I ne mogu reći da mi je žao.“
„Dobro. A je l’ ta volja i nas obavezala da ih pljačkamo?“
„Pretpostavljam, mada bih ja to nazvao trgovanjem.“
„E, pa onda možete biti spokojni, čak i srećni što ste ispali
magarac. Jer ako je sve o n o božje, njegova je i gvozdena
poluga!“
Ta poluga je bila neporeciva činjenica, od neoporecivosti
prosto zarđala, i ona se protivila svakoj očevoj boljoj predstavi
o sebi. Nešto se tu nije slagalo. Po zakonu isključenja trećeg, ili
je logična njegova pamet, pa je poluga nelogična, nemoguća,
ružan san iz koga se može čupanjem brade probuditi, ili je
logična poluga, pa samo ona postoji, a njegova pamet je prosto
bolesno uobraženje izvedeno iz njegove telesne sličnosti s
drugim cincarskim trgovcima. Kako je poluga zaista bila u
šatoru, zaključio je da mu je odsutna pamet. Zato nije prestajao
da se žali na glavu. Nije ga bolela. To nije mogao da kaže. Samo
nije funkcionisala. Nije obavljala posao za koji je plaćena
skupom hranom.
Prezirao je oca. Starome je bilo dosta pečalbe. Hteo je čovek
kući. Osećanje zasićenosti zarađivanjem – kod Cincara u
srodstvu s čudom – nije dolazilo u obzir. Pre su mu dojadile
zlopatničke okolnosti u kojima se zarađivalo. Tavorenje u mulju
gurbetskog života demobilisalo je zadovoljstvo zbog profita.
Pogotovu ako se sastojao od nekoliko oka rđe. Profit je,
uostalom, iz sveta mogao isterivati i sin. S gledišta Firme, ništa
se ne bi promenilo. Ali da bi se sačuvao gurbetski obraz,
očekivalo se da on, sin, povratak predloži. Kir Simeon bi se
najpre opirao, gunđao, grdio, a onda, svladan, dirnut
sinovljevom pažnjom i brigom, popustio. Kidnuo bi u sunčanu
Moraju, ostavljajući ga da se guši u panonskom blatu i iz
slavenske sirotinje cedi zlatnu krv kojom će o jeros vlahikos
tragos, matori cincarski jarac, dole na jugu, lečiti reumatizam.
Čuvao se da drevnom plemenskom triku ne nasedne.
Premda bi mu, naravno, s obzirom na artističke planove, dobro
došlo da se otarasi očeve trgovačke uzde. Jer, ako mu podnese
željeni predlog, a ne bude umeo da alhemičarski precizno
izračuna meru u kojoj će on biti spontan, bezračunski, nadahnut
ljubavlju prema ocu, i meru u kojoj će izgledati racionalan,
računski, inspirisan isključivo Firminim interesima, Kir Simeon
će se zatvoriti kao misirski grob.
Razmišljaće:
Skilos bi, jamačno, posao da preuzme! Skilos bi da ga na
groblje pošalje! Možda, i ludim proglasi! S obzirom na jebenu
polugu, to mu i ne bi bilo teško. Uostalom, i on je svog oca
proglasio ludim. Kad mu je Carigrađanin poverio da još od 1453.
leži mrtav u cisterni Jerebatan, i da je ovo što poštuje kao oca
aftunu o vrikolakisios sosias, njegov vampirski dvojnik, koji se
održava krvlju netrgovačke tebanske dece, a za trpezom se samo
pravi da jede, i da tako mora postupati sve dok se ne pretvori u
Ariona, on je otišao vlastima i otada se Carigrađanin potpuno
mogao posvetiti pretvaranju u konja. U poslove više nije imao
ni pristupa ni uvida.
Starac bi se odmah povukao. Prestao bi da se žali na glavu.
Zatim bi upriličio žestoku svađu. Najzad bi odložio povratak dok
se stvari ne razbistre. A kako se na Balkanu, po pravilu, nijedna
stvar definitivno ne razbistrava, uvek se nekakvi repovi negde
vuku, taj u Tebe nikad ne bi ni otišao.
Otac se žalio na noge, na glavu, na stomak. Padao je sve
češće. Za kostobolju, trbobolju, mučenje pameti još je i mogao
lagati. Epileptična koma se nije dala glumiti. Isuviše je koštala
telo da bi se isplatilo, umesto građanskim argumentima, o sto
čelom udarati.
Poslovni neuspesi imali su po Katastima antropi, Firma-
ljude, neprijatne duševne posledice. Posle stečaja često se
ludelo. Ponekad i u reku skakalo. Ali kod Firme Njago javljali
su se, povrh duševnih tegoba, i ozbiljni organski poremećaji. U
porodici se pričalo za jednog Simeona da je posle otkrića manjka
u ćileru oćoravio na levo oko. Količina ukradene robe očigledno
nije bila velika, inače bi ostao i bez desnog. U oštećenju vida još
je i bilo smisla, nazirala se bar povezanost sa uzrokom – oko je
obolelo jer nije našlo posed na mestu na kome je ostavljen – ali
se na tom području u Firmi dešavahu i neobjašnjive neprilike.
Jednom Simeonu su se, na primer, zbog trgovačkog gubitka
zavezala creva.
Simeon je ocu nudio lekovite trave iz njihove znamenite
magične zbirke. Birao je one čija je isceliteljska vrednost bila u
dobroj reklami i ubeđenju mušterije da će joj od njih biti lakše.
Takvi su lekovi u praksi imali bolje dejstvo od onih koji su po
medicinskoj tradiciji bili efikasni, ali su prodavani pod
neupadljivim imenima i bez pohvala u stihovima. Tržište je
preziralo domaći beli slez, luk češnjak, hajdučku, zahtevalo je
da bude lečeno neuporedivo beznačajnijim „medveđim
uvetom“, konjorepom, košutinom bradom, „carevim cvetkom“.
Kir Simeon je i tu bio izuzetak. Odbijao je svaki lek čija se
lekovitost zasnivala isključivo na veri pacijenta. Uporno je
pretpostavljao medikamente sa sopstvenim lekovitim
svojstvima.
„Ta Vilinsku kosu ste i sami preporučivali Srbima,
pateras!“, podsećao ga je.
„Den timame, ne sećam se“, branio se starac, kostobolno
stenjući pod ponjavama.
Nagnut nad njim, Simeon je deklamovao:

„Pijete li naše Vilinske kose,

Nećete ni znati kud vas noge nose!“

Savetovao mu je da se svakog dana po nekoliko sati drži za

jedan od čudotvornih prstiju Svetog Tome: „Ola vriskonde sti
pisti. Stvar je, naime, u veri. Zar nije?“
Nije mrzeo oca. Teos filaksi! A imao je razloga. Nemogući
živoder je kao zmija Prometus, čuvar Zlatnog runa, stajao
između njegove životne ambicije i kovčežića s bojama. Ključevi
su bili uvek kod oca. Sve manje je imao prilike da prakticira
šminkanje. Sve češće su se bavili trgovinom kozmetičkim
sredstvima, sve ređe kozmetikom kao zanatom. („Kad mušteriju
rđavo našminkaš, ona to odmah vidi. Kad joj osrednju šminku
kao najbolju prodaš, ona će jednom i to videti, ali ti nećeš biti tu
da joj pružiš objašnjenje.“) Pa ipak ga je voleo. Voleo
dvosmislenom ljubavlju kojom smo vezani za tajne
nepodopštine sopstvenog tela. Za rugobnu izraslinu koje se ne
možemo osloboditi, pa nam ne ostaje ništa drugo nego da joj
izmislimo svrhu, a ponekad je i kao prednost tumačimo. Ta
svirepa odanost, nalik na ljubavničku mržnju, bila je, razume se,
morbidna. Pripadala je ipokozmosu, haotičnom podzemnom
svetu njegovih umetničkih izopačenosti. Bila je to, zapravo,
ljubav prema kalitehnimi, umetničkom delu, ma kome rodu
pripadalo. A Kir Simeon je bio takvo umetničko delo. Nije bio
Cincarin, Njago, trgovac, čovek Bio je logiki morfi tu kaku –
logička forma zla. Savršen oblik sebičnosti, gramzivosti,
podmuklosti i svireposti. Rugoba uzdignuta do umetničkog čina.
Spaljivanje hrišćana uzdignuto do grčke tragedije.
Uporedo s dubljim umetničkim razlozima privrženosti ocu,
delovali su i rasni, krvni. Bio je on – ma sas pari o diavolos,
đavo ga odneo – prvi Simeon u lancu iza njega, zarđali beočug
bez koga ne bi osetio da pripada vekovima balkanskog
umetničkog razvitka, u kome se dodiruje s duhom Fidije,
Praksitela, Apolodora Skijagrafa, Polignatosa, Sofokla,
Euripida, Pindara, Homera, Orfeja, sve tamo do prve stvaralačke
iskre ukresane u praglini, bez koga ne bi znao za sigurnost i
radost što je deo olona, celine, član niza, pripadnik zatvorene
eupatridske duševne zajednice, jedine otporne prema umiranju,
jedine sposobne da životima pojedinaca, nasleđivanjem Poseda,
Prošlosti i Porodičnog Duha, obezbedi celishodan smisao. A što
ga je antropofagijski kinjio, svodeći zajedničke pečalbarske
uspomene na najneprijatnije imenitelje – srpske proteranike na
Carigradskom drumu i mađarske ritere na Mohačkom polju –
bile su, prosto, male domaće odmazde za zaključavanje
šminkerskog kovčežića, kombinovane sa ispadima artističkog
temperamenta. On se ponašao kao umetnik pred uspelom
statuom ružnog čoveka. Sa tvoračkom bezobzirnošću pipkao je
upravo one puteve dleta koji su ga najružnijim činili, one u
kojima se genije krajnosti najraskošnije ispoljio.
 Očev program je bio jednostavan: ne dočekati u Beogradu
idući Sulejmanov pohod na Evropu, a ne ispustiti pritom iz ruku
kormilo Firminog Arga. Kad je krajem juna 1531. njihov
poslodavac Sulejman pao na Zemunsko polje da bi pošao na
Kiseg, oni su, u međuvremenu trgujući sa krajiškim pljačkašima
Slavonije, još živeli u Beogradu, odvratnoj varoši ispreturanih
kuća, običaja, duhova, mučeni konkurencijom grkocincarske,
jermenske, jevrejske kolonije, u poslednje vreme pojačane i
preduzimljivim Dubrovčanima. Podzemna bitka oko povratka u
Tebe nastavljala se uhodanim stranputicama vizantijske
diplomatike. On je i dalje odbijao da razume očeve telesne patnje
kao finu sugestiju da preuzme inicijativu i predloži povratak. Za
tako nešto još nije našao najbezbedniji način. I najmanja greška
bi učinila da starac u Panoniji pusti koren. A ni otac nije iscrpao
sve nađe da će se iz gurbetske klopke izvući i sačuvanog ponosa
i neoštećenih interesa. Kao da je podozrevao da će on, Simeon –
palavos, ludak! – čim mu leđa vidi, a na polzu umetničke
praktike, uzeti da sve i svakog šminka z a b a d a v a .
Vizija ispražnjenih kovčežića, rasutog blaga, izgubljenih
kovrdžica Zlatnog runa nemilosrdno je progonila oca i svaka mu
beogradska noć presedala. Sanjao je mahom isti san. Simeon ga
je već napamet znao:
Vraća se on, tako, neznano otkud. Iz uspešne trgovine, biće.
(Malista – nego šta?) Kad tamo, pred njihovim Hanom, sila
naroda. Metež, nered. Uglavnom žene. Devojke, matrone,
starice. Prave karakondžule. I muškaraca ima. Ali, od o n i h .
Otnofilofilosa. Efepskog uzrasta, uglavnom. I mekanih,
lepuškastih evnuha. Prepoznaje tivajske domaćice, panonske
seljanke, odrpane Srpkinje iz beogradskog sindžira. Sve to
pomamno maše rukama, viče: „Navali, narode, Njagoi blago
dele!“, i nastoji da se domogne njegovog sina Simeona –
umetnika. Ovaj stao na crno bure baruta ispred Hana. Otvara
drvene, metalne, belokosne kovčežiće, pa iz njih, kao da seje,
prosipa preko naroda mlazeve skupocene šminke. Kaimeno!
Kaimeno! Boje se prelivaju u vazduhu kao šedrvanske vode na
suncu i, škropeći ushićena lica ženske i evnuške marve,
pretvaraju ih u satanske maske. Čupa kose, zapomaže, a sin mu
se, raspikuća umetnička, od smeha ubi. Cerebeče se i Firminim
plemenitim pomadama satvorene đavolice. Uhvatile se za ruke,
igraju oko njega vrzino kolo i pevaju nekakvim vrečećim,
njištećim, kevćućim životinjskim glasovima:

„O Vlasi, o Vlasi, o Cincari,

Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Užeglim uljem i sirćetom!“

Prema sopstvenoj priči, otac je uvek nastojao da ostane

pribran. I da se ne preda panici. Ali, ni zdravo za gotovo da
pristane na utešnu polusvesnost da je sve to samo san, privid,
halucinacija. Na stranu mogućnost da se „deljenje blaga“
jednom obistini, a on da ne zna, da misli kako je to još uvek
mračan ali bezopasan san! Takve se nečovečne scene ni u
bolesnom snu ne bi smele zbivati. Da ih prestane sanjati, da ih
spolja spreči ili omete, nije bio kadar. Mogao je jedino da im se
suprotstavi i z n u t r a . Spoznavši ih kao snove, da im prizna
status jave, da se dok sanja ponaša kao što bi se držao budan kad
bi, vraćajući se iz čaršije, sina zatekao kako ološu deli Firminu
imovinu, da se, dakle, sanjajući, i svestan da sanja, bori protiv
andisimeoniku peri ehomenu, antisimeonske sadržine sna,
njegovih antitrgovačkih, antisopstveničkih značenja, a naročito
protiv sumnjivog ustaljenog toka što ga je svake noći uzimao,
toka koji se, avaj, redovno završavao potpunom propašću Kuće
Njago. Ako bi mu pošlo za rukom da ga s tog demonskog puta
skrene, u bilo kakvoj pojedinosti izmeni, izgubivši avetinjski
destruktivan ritam, san bi izgubio i snagu predskazanja. Postavši
metavlitos, izmenjiv, ne bi više na sudbinu ličio i prestao bi da
ga uznemirava. Zato se, čim bi snom pred Han stigao, na rulju
badavadžija i džabalebaroša bez dvoumljenja bacao. Udarao je
gde i kako stigne. Ponekad bi mu uspevalo da snagom čiste volje
stvori u ruci batinu. Jednom čak i janičarsku musketu. Prema
sopstvenom priznanju, telom je u snu prilično vešto upravljao.
Polazilo mu je za rukom da poraste kao džamija. Fukaru je tada
gazio stopalima velikim poput temelja. Glave im je kao semenke
bundeve među kiklopskim noktima mrvio. Nažalost, pričao je,
sve je bilo uzalud. Iako je otkrivao sve podmuklije načine
razaranja tužne priče, s kojom se svake noći rvao, premda se broj
uništenih žena, omofilofilosa i evnuha neprestano povećavao –
uveo je bio i naročit raboš za to – razdaljina do bureta sa sinom
nije se smanjivala, on je terao svoje, i sve se, kao i uvek,
završavalo slomom Firme, jeremijadama nad praznim
kovčezima i opštenarodnom svetkovinom u čast tog istorijskog
događaja. Skitska slavlja najteže su mu i padala. Afrikanski
obojadisane žene bi ga napale i u opštem metežu, iznad koga mu
je blesavi sin proklamovao da je „sve u veri“ – ola vriskonde sti
pisti – mazale se šminkama koje su smrdele na prčevinu, a zatim
uzjahivale i, bičem mlateći a rabošima mamuzajući, nagonile
preko muljevitih mohačkih polja, po kojima su tužno škripali
mrtvaci u oklopima.
KONZERVIRAJUĆI SVE TAJNE NJEGOVOG
TRGOVAČKOG I DUŠEVNOG ŽIVOTA – KOD VEĆINE
NJAGOA IZJEDNAČENOG, JER I ZDRAVA DUŠA je samo način
poslovanja – taj je fantazmagorični san zadržavao oca u
Beogradu. I verovatno se starac na povlačenje nikad ne bi
nakanio, taj bi i sad bio ovde, virio kroz neku rupu da vidi arče
li se farbe, peru li se četke, ne upotrebljavaju li se slučajno skupi
peškiri, i da li se pri ugovaranju cene za sultanovo oživljavanje
opet nije popustilo artističkom uživanju nauštrb zarade, sve bi se
to desilo da se njemu, Simeonu Sigetskom, nije primaklo vreme
za ženidbu. Uskoro je punio triandapendi, Cincarinu propisane
godine za proizvodnju naslednika, pa je, lele, i on, umetnik iznad
svega profanog, iznad Porodice, Poseda, Prošlosti, pod
pritiskom oca i plemenskih običaja, ozbiljno morao da razmišlja
o svom testamentarnom Simeonu, po opštem ubeđenju, SVRSI
NJEGOVOG ŽIVOTA, premda je njemu, baš kao umetniku, več
odavno bilo jasno da se ta svrha, NJEGOVA SVRHA, nalazi
isključivo u NJEMU, odnosno NJEGOVOM UMETNIČKOM
DELU. I da joj je tamo, ma ton Teon, s a m o j , sasvim ugodno.
Bio je siguran da će tim novim, s v o j i m , Simeonom natovariti
sebi jedino neprilike. Imaće za vratom čoveka koji će ga voleti
mržnjom neshvaćenog bića. Mufluzis će, kao bog, hteti da bude
trgovac. Preziraće ručni rad. Pljuvače na umetnost. Biće
pokvaren, neosetljiv, gramziv, sebičan, podmukao. Paru će
voleti iznad svega. I dabome, kleće se dedom. Simeon Tebanski
će za njega biti heroj. On, otac, Sigetski, tek šašavi kefalograf,
glavoslikar, koji smrdi na farbu, s utvarama druguje, trabunja
koješta, u računima omašuje, me tis’ vasikes idees, u osnovnim
pojmovima se ne snalazi, u jednu reč, SIMEONSKI IZROD
kojeg za dobro Firme treba što pre iz prometa povući i među
ostale „umetnike“ zatvoriti!
Imajući tu mračnu sliku pred očima, on je bio još manje
sklon da govori o Tebama. Uzdržavanje je potpomagao i lični
razlog. Da bi se proizveo sin, nužno beše stupiti u kompaniju sa
ženom, a žene, osim kao objekt šminkanja, njega nisu privlačile.
Kakvo li razočaranje za oca kome su sinovljeve duhovne
nastranosti oduzele pola života, a evo gde mu telesne žderu
ostatak. (To mu, međutim, nipošto ne smeta da tada, oko 1535,
ima blizu šezdeset, da se za sto dvadesetu, među Aromunima
čestu, sprema, a da se dvesta četrdesetoj potajno nada.)
On stvarno misli da su i one navodno lepe žene isuviše
mlohave, pihtijaste, bez srži, prave s a d r ž i n e . Da su efebi, tek
sazrela muška biča, gradina i žilava kao prut mladice, neizmerno
prijatnija za milovanje. Da ta kentaurski nedovršena, pa ipak
savršena alfijskogimnastičarska stvorenja, povrh estetskih,
imaju nad ženama i praktičnu prednost: s njima čovek ne može
zasnovati porodicu i tako se živ sahraniti ispod dosadnih
familijarnih obaveza i kompromisa, što za ambicioznog
umetnika nije mali dobitak. Nisu ni ti stari Grci bili budale, a
nisu to ni otmeni Turci, tako da su za budale, izgleda, ostali
jedino suknjoljupci na Zapadu. A što se misli o mladićima koji
mu okreću leđa da bi s njim uživali, još u većoj meri važi za
grublje i robustnije, koji ga dočekuju na njima ležeći.
U ono vreme, međutim, njegova plotska iskustva s
muškarcima nisu bila ozbiljna. Još mu nisu otkrila i svoje rđave
strane, bez kojih ni najsavršenije iskustvo nije potpuno. Ropska
služba Firmi, ciganskonomadski način života, očev nadzor,
predrasude primitivne slavenske sredine, a s početka i bolna
neodređenost njegovih simpatija, sve to nije pogodovalo
trajnijim vezama i dubljim osećanjima. Uživalo se nadohvat.
Brzo, efikasno, „s mazge“, kao što je nalagao gurbetski život,
sličan vojničkom, hajdučkom, cirkuskom. Dan nije znao gde će
provesti noć. Ni mesto, ni čas, ni ostale okolnosti nisu birani.
Grabilo se što se, gde se i kako stiglo. Nije se znalo kad će bolna
čežnja za međusobnim prožimanjem s jednorodnim telom biti
zadovoljena, a kad bi se ispunila, hoće li se zadovoljstvo
ponoviti. S u t r a nije postojalo. Sve se uvek zbivalo d a n a s .
Svako uzdanje u sutrašnju šansu beše besmisleno. Svako
dogovaranje izlišno. Imala je draži ta potpuna zavisnost od
slučaja, ta konačnost, neponovljivost svakog spoja! I te kakvih
draži, na tuš evlogi o Teos, Bog ih blagoslovio!
Blagodareći svesti koju su eufemistički zvali predosećanjem
da se više neće sresti, najdublje je ušao u jednog mladog turskog
tobdžiju cigansko-misirskog porekla, s imenom Murat (a i ovaj
u njega, naravno), pod prilikama koje bi svaki normalan,
ćiftinski nastrojen čovek označio kao nepodnošljive za ljubav,
ako ih već ne bi ismejao kao izmišljene. Spojili su se u
neprohodnim šumama Slavonije, u gustoj krošnji hrasta, pod
ubistvenim pljuskom i uz grmljavinu gromova. Kad ih je posle
nekoliko sati ekstasisa pronašlo sunce, onako prozračni i znojni,
ličili su na dve bistre kaplje kiše koje su, tek razdvojene, počele
da se isparavaju. Znali su da se više neće videti. Muratov ordu
je dobio prekomandu za anadolski beglerbegluk. (A što se to
kasnije ipak dogodilo, što je Murat, njegov crni, hrastovi
Dionizos, još u njegovom šatoru, stranputica je aksinatorskog
pravila, po kome se ponovni susreti nikad ne događaju.)
Nekoliko sati potpune simbioze bilo je sve što su jedan od
drugog imali. Zagrljaji su im nosili u sebi brutalnost elementarne
nesreće, požudnost s kojom samrtnik udiše vazduh, bezbrižnost
s kojom pokvarenjak arči ostatak ugleda, ili – da pri zemlji i
trgovini ostane – temeljnost s kojom čovek pred stečajem
iscrpljuje poslednji javni kredit. A opet, i sestrinsku nežnost,
materinsku nesebičnost, drugarsku, bratsku harmoničnost.
Kupali su se u mleku muškosti kao u vodi večnoga života, prvi
put osećajući neizmernu životnost umiranja, slast agonije,
ekstasis. I premda od druge građe, čini se suprotne, a
dopunjujuće, taj je ekstasis bio nalik na zemunski, u kome se
pretvorio u poluždrebe i zaboravio na svoju bednu čovečnost.
Zbog neredovnih prilika pod kojima mu je živeo falos, glava
mu beše u stanju hronične duševne izgladnelosti. U svakom
slučaju, nije kržljao u sitosti i ravnodušnosti. Mada ga je
lišavanje često činilo razdražljivim i opakim, izgleda da je
njegov talenat od toga vukao izvesne profite. Šminka mu se
otresla dvopolnog duha vremena. Postala je dublja, izraženija,
smelija. A opet, na neki način, neodređena, dvosmislena. Kao da
je iz pokušaja u pokušaj – a ovi su zbog očevog ometanja bili
retki, sporadični – težila da neprecizan izgled žene što više
približi jasnom liku muškarca, ne upadajući pritom u klopku
evnuške bespolnosti. Nejasno je osećao da ta traganja stoje u
vezi s telesnim lišavanjima, pa ih je, s ostalim iskušenjima
pečalbarskog života, podnosio bez roptanja.
Ono što nije mogao podneti, beše izvesnost da će uskoro –
kao Simeon nije imao izbora – prvi put stupiti u intiman dodir sa
zastrašujućim, rasplinutim, morbidnim oblikom koji ljubitelji
zovu ženom. On će, doduše, u posao s njom ući samo jedanput.
Posle svečanog potpisivanja kontrakta, refenski će napraviti
grozno malo trgovačko čudovište, koje će mu zagorčavati
starost, a onda će, izvinjavajući se amanetom, sadržanim u frazi
„File, Fere, Faje, Fige“ – „Prijatelju, donesi, jedi (u njegovom
slučaju, s jednim nešto drukčijim slovom) pa idi“, jednostavno
odmagliti. Nestaće u umetničkom gurbetu, na tajanstvenom
Severozapadu, s one strane Alpa. Adio katastima! Adio ja panda
emborio! Zbogom, Firmo! Zauvek zbogom, Trgovino!
Izgledaće da je u polugurbetu petnaest godina, i stvarno će ostati
samo petnaest, ali će ga žena Teodora, Ruška, Marija, Hristina –
zvaće se, zapravo, đavo je odneo, Turšija ili Faršija, a možda i
Fanula – ipak uzalud čekati. Nesporazum će biti u ta mistiria tu
hronu, u tajnama vremena. U tom pogledu ne važe na Istoku i
Zapadu iste mere, ista panmetronaristonska logika. Sat koji u
Beču ima uvek samo šezdeset minuta, ma koliko nekome to bilo
nedovoljno, u Beogradu ume da traje tri, u Atini i pet puta duže,
u Carigradu se ponekad računa na dane, ili nedelje, ali ako čovek
zađe dublje u Aziju, dešavaju mu se sati koji, ma koliko trajali,
nikad ne stižu do idućeg.
Tako je nekako mislio da će biti. Tako je i bilo. Otkako se
otac nije više plašio da će ga ostaviti u groznom naručju
umetnosti, raspikućni snovi prestaše da ga kinje. Odbacio je i
premunteska objašnjenja povratka kući. Išao je da ženi sina i
dobije unuka. Sindono, safi, apodotiko, kratko, jasno, unosno. I
pomalo neistinito. Ukratko – simeonski. Otkako se 1529.
intimno rešio da se kani pečalbe pa do 1541, posle
Sulejmanovog i Firminog ulaska u Budim, i ažuriranja poslova
u vezi s tekućim pljačkaškim pokoljima, kad su u društvu ordija
stvarno kući krenuli, prošlo je jedanaest godina, devet meseci i
četiri dana bespoštednog rata između Trgovine i Umetnosti, koji
se, pred sam polazak, za Trgovinu i oca završio prepadom
padavice, a za Umetnost i njega privremenim padom u bračne
mreže.
Već uveliko opet radi. Nije ni osetio kad mu je telo
promenilo položaj i s divana se premestilo uz carev odar. Obrazi
su dovršeni. Za šminkanje ostaju nos i usta. Vodoravna
polukružna linija seče glavu na dva nejednaka dela. Ima se utisak
da gornju našminkanu polovinu lica pokriva karnevalska
obrazina uvezena iz Mletaka.
Zadovoljan je. I Delom i time što je, razmišljajući o
prošlosti, sačuvao duhovnu nezavisnost i od Romeja i od
Turaka. Kajsunizade ga nije odmamio u patriotske virove, nije
dobio ono što nije poručio. A Sokolović, opet, nije dobio više
nego što je poručio i platio. Nije mu uzeo i dušu. Sačuvao je
unutrašnju slobodu, koju mu vezir, zacelo, ne bi oprostio da je
za nju znao. Čovek kome je poverena sudbina sigetske opsade,
možda i čitave Imperije, bar u njenom sulejmanskom obliku, dok
ne dojaše Selim i ona postane selimska po duhu i delu, nije smeo
da vara na kantaru, da išta pod tezgom krije i svoje unutrašnje
vreme izdvaja od spoljnjeg, kupljenog za turske interese, pa da
ga traći na vlastite pseće uspomene, ma koliko za njega bile
nezaboravne. Nezaboravne, ukoliko su postiđujuće, razume se,
jer u času kad rasejano uvrće sultanov nos, dvoumeći se u
pogledu slikarskog postupka na nekad tanano srezanom komadu
mesa, koji je sad došao kao ptičja kandža, baš u tom času, on,
hiljadu milja daleko od ovog čadora, i dvadeset pet godina
udaljen od ove noći, sumanuto petlja oko neke crnovunaste oaze,
rupe slične zapuštenim bunarima u pustinji, pred čijim je
ponorom ležao s izričitim uputstvima Firme Simeon & Sin da u
njegovim vlažnim vilajetima, nalik na katakombe carigradske
cisterne Jerebatan, napravi naslednika. I pošto ga njegova
hanumsa – zvala se Fanija, Fanula, Furšija, ili tako nešto, ipak
se nije zvala ni Teodora, ni Maruša, ni Hristina, mada za njegovo
uzbuđenje to ne bi činilo nikakvu razliku, on ga ni pred
Afroditom Anadiomenom ne bi osećao – pošto ga, dakle, ta
Fanulo-Furšija, iz dobrostojeće atarske kuće Duka, ne inspiriše,
pribegava lukavstvu. Zamišlja da pada teška ravničarska kiša, da
go leži u krošnji hrasta, okružen imelama koje privlače gromove,
i da se u njegovom naručju ne trza mramornoledena, teška
Furšija, već laki, vreli, crni Dionizos, tobdžija Murat. Dolazi do
onoga što je s njegovim driinos erastis, hrastovim ljubavnikom,
donosilo bolno razdiruće zadovoljstvo i potpuno ispunjenje tela,
a s Fanijom, nešto malo munjevite i muljevite prijatnosti. Ali, i
do dubokog osećanja olakšanja što je i s tim iskušenjem na kraj
izašao, što će ga Furšija, bez utiska da mnogo gubi, iduće noći,
po svoj prilici, ostaviti na miru. A pošto je još pre venčanja
preduzeo da se robom snabde bez očevog znanja, dajući
šminkama i mirisima prednost nad drogama i lekovitim travama
(prste Svetog Tome sasvim je izostavio, i uopšte, putne kovčege
je savesno oplevio od korova Kir Simeonove mašte), čim se
uverio da ženin trbuh raste, uze zbogom od Simeona, za kojeg
dugo neće znati ni da li se rodio, od te Fanule, Fanije, Furšije, a
možda i Faršije, od Tivaj-Teba, oca, Firme, mizerne trgovačke
prošlosti, i ode, najzad sam i slobodan, monos ke elefteros, da se
na Severozapadu kao prvi Njago bavi čistom umetnošću.
I evo, bavi se. Razmazuje aspros – bele boje starosti po
bridu i vrhu sultanovog nosa, dok ovaj postaje staklasto oštar,
kakav je bio u mladosti, ali ne toliko da se izdaleka, odakle će
biti gledan, njegov obris ne vidi kao ta prošlost, unakažena
godinama i bolešću. Strane mu senči da efekat postignut bridom
učini ubedljivim. Odoleva iskušenju da nozdrve koriguje
voskom. Posledice takvih intervencija ne mogu se predvideti.
Bolje da ih ne dira nego da preteranom popravkom izazove
sumnju. Pomoću kineske olovke i črnila, dobijenog
ugljenisanjem mirtinog drveta, pojačava usahle bore, što se od
pribrežja nosa spuštaju do uglova usana, a saopštavaju da je
Njegova svetlost vrlo, vrlo tužna, vrlo, vrlo brižna – razumeće
se da je to zbog Sigeta – i sad mu ostaje još samo poslednji potez
da bi ARISTURGEMA, remek-delo umetnosti i izdaje, bilo
gotovo: Sulejmanova bezuba usta, stisnuta linija gorčine i
nezadovoljstva, što ga, odbojna i prezriva, podsećaju na
uvređenu privatnost njegove tebanske supruge Fanije, Fanule ili
Faršije, a možda čak i Furšije, posle njihove prve i jedine bračne
noći.

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Nemoj da te šminka zavara, dragi moj Maksime, JUB je mrtav i

više ga ništa ne može vaskrsnuti...
Zamisli, molim te, frankistički general koji je od crvenih
onako junački branio Alkazar i u poslednjem času dobio pomoć
od belih, izlazi pred oslobodioce od opsade i, stojeći na
strahovitim ruševinama, pred žrtvama koje nisu ni male ni lake,
salutira i odsečno raportira: Gospodine generale, u Alkazaru
ništa novo!...
Iz Modnog salona Tinka – model večernje haljine od žerseja
sa...
Kako smo, kako smo?...
Ja ne znam, Emile, što ti od tih Njegovana zapravo
očekuješ? To ti je podmukla, licemjerna orijentalna bagra,
nespojiva ni s jednim evropskim kriterijem...
Da je 1521. u okolinu Carigrada preseljen Jerusalim, danas
bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem
imena jedne šume...
Naš Teodor uvek mora biti prvi. Ako je venčanje –
mladoženja, ako je pogreb – leš...
Britanska imperija je bankrot, iako je Njegova ekselencija
ambasador Kembel, lično dobrostojeći čovek...
Jedini način da čovek podnese ovaj nesnosni rat jeste da ga
ignoriše...
Muči me slezina. U pogledu ostalog, mogu reći da sam na
nominali...
Moja je deviza: pamet u glavu, štap u šake...
Ja mislim da je naša noseća nacionalna osobina – duševna
smušenost...
 Sve dok postoji, Jugoslavija je na konju...
Severna polovina države nalaziće se pod uticajem hladnog
vazduha sa severoistoka. Za severozapad, međutim, ništa ne
vele...
U Zagrebu su uveli porez na luksuzne pse. Ja to smatram
novim dokazom purgerske arogancije. Ispada da Beograđani
drže samo seoske džukele, za koje ne važi porez...
Znaš li zašto su oni rodih dete? Da bi imah o čemu uveče da
razgovaraju!...
Pazite kaj vaš bolnik pije!...
Oni Bugari su opet izvezli svinje u Rusiju...
Danas se ne zna gde počinje snaga naše dične vojske, a gde
prestaje snaga našeg velikog naroda, rekao je jedan vojnički
idiot...
Simeon Lupus je bio u emigraciji od 1842. do 1859. Čime
se bavio? Ako mene pitaš, obaranjem Karađorđevića i svog
visokog pritiska...
Ne dajem obaveštenja o svom imovnom stanju. Ako te moj
kurs interesuje izvoli na Berzu...
Bombardovali, bombardovali pa šta? Jebe se meni za
Janjinu i Moskopolje! Jebe mi se za Grke!...
Solun je danas opet pao za jedan poen i notiran je po 40.
Očekuje se da se stabilizuje tek na 37. U Sofiji je prvi put posle
nedelju dana nešto ozbiljno rađeno. Na efektnom tržištu promet
je slab, samo je Ratna šteta čvrsta...
Ligamenti, gospođo, ligamenti! Bez elastičnih ligamenata
nema uspešnog juriša!...
Englezi će u Kanadu, kaže g. Čerčil. U redu. A kud ćemo
mi, kukala nam majka?...
Ko zna cincarsku pitalicu Nik ni esku, drak ni esku, tuto eta
nu amvesku? „Mali sam, đavo sam, ceo svet odevam.“ Niko ne
zna? Nije igla, nego trgovac. Svet ne odeva igla, nego trgovina...

„U ime Boga Svemilosnoga, Svemilostivoga!

Slava Bogu, Gospodu svih svetova...“
 Šapat hafiza koji mole suru Kurana za upokojavanje mrtvih
tako je tih da liči na huj vetra zapletenog u svilene nabore čadora.
Simeon ga razume tek sada, pred svitanje, posle nekoliko sati
natčovečanskog truda oko Sulejmanove glave. Svako je na svom
poslu. On ga farba da se ne raspadne. Hafizi ga opojavaju da se
ne pretvori u svinju. Sokolović piše pisma i brine da ga ni mrtvog
ne izdaju. A Kajsunizade? Romejski rodoljub? Gramatizmenos
antropos, učen čovek? Verovatno je opet u dilemi. Taj je, naime,
uvek u nekakvoj nedoumici. Ovog puta, treba li iskati otpust iz
dvorske službe ili ostati i sa Selimom, pa na njemu pokušati što
se na Sulejmanu, sticajem opravdanih okolnosti i kukavičluka,
propustilo. U svakom slučaju, agapite mu Kajsunizade, dragi
moj doktore, čak i ako po svom običaju ništa ne učinite, bar ćete
biti u nedoumici. A za unapređenje ljudskog uma, boljeg
sredstva nema.
Vazdušasto sivi prah hindustanskog gurgurana, kojim
posipa lice da šminku učvrsti, kako bi na avetinjskoj predstavi
za vojsku, premda je za sumračan dan pravljena, i pod
neočekivanim suncem što manje svetlosti odbijala, ta treperava
mravlja prašina pada na njegovo Delo nečujno kao što kuranska
sura nečujno Alahu odlazi.
Doksa si o Teos! Teliose! Slava Bogu! Završilo se.
U najvećoj je meri to bilo neočekivano. I neprirodno. Da,
neprirodno. Godine 1542. po drugi put se vraća u podunavske
krajeve. Najzad je monos ke elefteros, sam i slobodan. Nije više
Firma, antropos je, čovek, kalitehnis, umetnik. Glava mu je puna
planova. Boja, linija, likova. Da, i gotovih likova. Treba još naći
lica koja će ih poneti. Nije očekivao da će mu to pasti teško. Svet
je bio pun lica nezadovoljnih radom prirode. Lepa su čeznula za
nečim što će ih razdvajati od drugih, takođe lepih. Ružna su
žudela za pogledom bez gađenja. Bezizražajna su htela već na
prvi pogled da se prepoznaju. Bilo je i onih koja upravo to nisu
želela. Znao je, istina, da njegova umetnost neće biti trajna.
Osim na razbojnicima, svako će mu delo propadati u danu u
kome je stvoreno. Svako će imati kratak i bogat život vodenog
konjica. Ali ga to nije uznemiravalo. Osećao je da se ni život
vodenog konjica ne može nazvati kratkim a da se čovek ne
ogreši o tajnu vremena. Setio se sata u Beču, Beogradu, Atini i
Carigradu. Bečliji je sat uvek izgledao kraći nego Carigrađaninu.
Otkuda znamo koliko to „kratko“ vreme vodenom konjicu traje?
Njegovo će delo imati zapravo d u g život vodenog konjica. Tu
ljudske mere ne važe. Život vodenog konjica se meri
n j e g o v i m , a ne ljudskim životom, kao što se Sulejmanov vek
ne meri životom bogalja pred džamijom, nego carskim,
Sulejmanovim. I kao što se trajanje dela jedne umetnosti ne sme
meriti trajanjem dela ma koje druge. U tome smislu, i jedan dan
ako žive, njegova će „lica“ biti trajna kao Panteon, kao Hagija
Sofija, kao Biblija.
Bila bi, naime, da ih ima. Nevolja je u tome što ih nema.
Osim Sulejmanove glave, nijedno vredno pomena. Ništa od
onog o čemu je polazeći iz Teba sanjao, nije izvršio. Bio je sam,
da, bio je slobodan, i to je istina, ali – mrtav. Elefteros ke nekros.
Slobodan i mrtav. Bez dela mu je sloboda vredela koliko
mornaru more bez lađe. I da nije jučerašnjeg dogovora s
Ciganinom Šamsudinom da se kao šminker pridruži njegovom
cirkusu na putu kroz Evropu, da se sa Sokolovićevim
poverenikom Kajsunizadeom nije pogodio da im za
protokolarnu upotrebu oživi sultana, on bi, posle dvadeset pet
godina drugog gurbeta, kao i posle dvadeset godina prvog,
mirna, mada razočarana srca, mogao da svede životni bilans i
ispod crte ispiše: DEN TA KATAFERA. DOKSA SI O TEOS.
SIMEON. NISAM USPEO. SLAVA BOGU. SIMEON.

Svemilosni, Svemilostivi Vladaru Dana sudnjega,

Tebi smo robovi i Tebi se za pomoć obraćamo!

Šta se to s njim zbivalo? I zašto? Koče, dumnidzou?

Posedovao je najbolju šminku. Istočnjačku – aleksandrijsku,
persijsku. Zapadnjačku – mletačku, firentinsku. Imao je sve što
je od alata izmišljeno. Znao je zanat. Nije oskudevao ni u mašti
ni u talentu. A već volje, ambicije, toga je bilo napretek. Videlo
se to na svakom licu na kome je radio. I mušterija je bilo. Ne
može se reći – nije. Manje, možda, nego da je delovao u zemlji
gde se manje ratuje a više živi. To je moguće. Samo, opet,
najviše se i najdublje živi tamo gde se najviše umire. I gde
novac, pored simeonske, ima i neke druge, p o s r e d n i č k e , ne
samo s e b i d o v o l j n e vrednosti.
Den gzeri. Ne zna. Mogao je da ode dalje na zapad. Da
otputuje u Englesku, gde je kozičava Jelisaveta iz dvora izbacila
modu, po kojoj, da bi se svideli Bogu, gospoda moraju da liče
na divlje veprove a dame na zeleno povrće. Mogao je da prođe
Austrijom Maksimilijana Habzburga, gde su ljudi, i mrtvi, hteli
da budu lepi kao Egipćani. Ili Italijom, gde se, izgleda, samo
šminkalo, zabavljalo i trovalo. I s drugim zemljama je mogao da
pokuša. Sa svima, u stvari, osim sa Španjolskom Filipa II, gde
se život mrzeo, i Rusijom Ivana IV, gde se za njega još nije ni
čulo.
A i ovde je bilo posla za umetnika, ako ga je hteo. On ga,
međutim, nije hteo. Nije mu bilo ni do čega. I to je ono što je
smatrao neočekivanim, a kad je on u pitanju, i neprirodnim.
Dogodilo se već u prvim mesecima novog gurbeta. Ponovo je
sreo Murata, obesnog Dionizosa iz hrastove krošnje, koji je na
glavi imao stefanos apo iksuke astrapon, venac od imele i
munja. To božansko kopile više nije služilo vojsku. A ni nečim
časnim se nije bavilo. Izgleda da je već onda imao za sobom
nekoliko lakših razbojništava. Ništa ozbiljno. „Neka sitna
razmimoilaženja u pogledu na svojinu“, prema vlastitom
melanholičnom priznanju, koje je, dok su ležali jedan uz drugog,
uspeo da izvuče. I sad nije znao šta bi sa sobom. Bio je privlačan
kao mesečeva noć. Zbog čega bi morao znati šta bi sa sobom?
Na drugima je da znaju šta će s njim. On je, Simeon, znao. Bar
mu se tako činilo. Poljupci su bili slađi od istine. Uzeo ga je da
ga nauči zanatu. Nije ga učio umetnosti. Ma koliko ga voleo,
izgledalo mu je nepravedno da ga na protekciju uvede u
Svetilište lepote, pred kojim je on sam godinama čekao. Murat
se nije vređao. Nije, izgleda, mario za boje. Ni za šta, u stvari,
nije mario. Osim za laskanje i novac. Ponekad mu se, s
mučeničkim čuvstvom napuštenosti, činilo da ne mari ni za
njega, Simeona, dobrotvora i milosnika. Ali, i to diavolos nosio,
jer najgore je bilo što se imao utisak da se Muratu piša i na njihov
zajednički život, na one nenaknadive časove što su ih provodili
telo uz telo, duša uz dušu, jedan u drugom, kroz vreme u kome
sati nisu bili bečki. A imao je taj lepi crni pas, taj kinokefalos, i
drugih osobina o kojima nije raspoložen da misli. Da ga nije
voleo, to Zevsovo kopile bi bilo obična levantska ništarija,
kakvih po Orijentu ima kao skakavaca. Sebična, lakoma, tašta,
podmukla, sirova, tupa realnost jedne nedostižne fatamorgane.
Ali, voleo ga je, mnogo ga je voleo. I uvek je znao šta bi s
Muratom. Najzad je došao leprozni dan u kome taj izdanak
svetog hrasta njegove umetničke fantazije nije više znao šta bi s
njim, Simeonom. Čemu se sećati ponižavajućih pojedinosti
razvoda? Strvoderskog obostranog kinjenja, milovanja,
preklinjanja, kletvi, suza i šamara? Rastavili su se uz cepanje
misli i tela, da od njega ne ostane ništa do nešto smrdljive
prljavštine u dnu šatora, a Murat da ode neoštećen kao Bog.
Pobegao je, ostavio ga je taj crni oganj, taj nitkov, taj eleusinski
melem, taj kapeoglu, kurvin sin! Poneo je za uspomenu svu
njegovu ušteđevinu, a ostavio mu svoje dugove.
Ono što je otada radio i nije bila umetnost. Jedva osrednji
zanat. Ništa se naoko nije promenilo, ali je šminka koju je posle
Muratovog odlaska stvarao izgubila dušu, individualnost,
osobenost. Ono što, pored fizičkog odnosa svetlosti i senke,
određuje lik, i što se ničim ne može definisati. Postala je kao i
svaka druga. Prosopion, maska, veštačko lice, za kojim se nije
žalilo kad bi ga uveče sprala voda. Osećanje da se troši ni na šta
olakšavano je povremenim ispadima histeričnog zanosa i
vulkanskog rada. Samo, lava koja je tada iz njega izbijala beše
mrtva, hladna, kristalna struja imitacije. Mene raspoloženja su
ga lagano razarale, kao što nagle klimatske promene krune i
najpostojaniju šminku. Bilo je posle toga i samouništavajućeg
bludničenja s pokvarenjacima, poroka bez radosti, kaljužanja u
opijumskim snovima, gubljenja dostojanstva i, naravno,
telesnog propadanja.

„Izvedi nas na pravi put,

Put onih na koje izli blagodet Svoju,
Koje ne pogodi gnev Tvoj,
I koji nisu zabludeli!“
 Kao što si zabludeo ti – misli Simeon. Hrišćanski vampiri
su imali ljudski oblik, ali su se javljali i kao konji vrani ili
vukovi. Turski su postajali svinje. A da se to i sa Sulejmanom
ne desi, starali su se hafizi. On nije imao svog hafiza koji bi mu
milovanjima održavao telo u starom, ljudskom obliku. Postao je
svinja, vampir i pre smrti.
Struja surog trunja, posejana rukom, čisti se iznad glazure
mirnog, brižnog, bolesnog, ali upadljivo ž i v o g carevog lica.
Čak je i ovaj od tebe življi – misli. To je, uostalom, i prirodno.
Delo je uvek življe od Tvorca.
Sreo je Murata po treći put, kad i Sulejmana, na Zemunskom
polju, 28. juna 1566. Proslavljao se Kurban-bajram. Igrao je u
ciganskom cirkusu nekog Šamsudina iz Aleksandrije. Bio je
privlačniji nego ikad. I on ga je obožavao više nego ikad. Murat
se ponašao uzdržano. Nije ga ni odbijao, ni prihvatao. Držao ga
je za svaki slučaj. „U podrumu“, kako bi kazao Simeon
Tebanski. Na njegovu oronulost, zapuštenost, pohabanost, nije
gledao dobrim okom.
„Propao si, stari!“, rekao mu je. „I Harpija bi se od tebe
uplašila.“
„Nije pravedno da mi prebacuješ sopstvenu krivicu“,
odgovorio je.
„Kakva posla ima pravda s kožom?“
„Urediću je.“
„Gledaj. Čak i kad bi među nama nešto još bilo moguće,
meni bi, pravo da ti kažem, odvratno bilo i štapom, a nekmoli
rukom da te dotaknem.“
„Imam neke nove persijske preparate i šminke.“
„Ako misliš samo da se z a f a r b a š , odmah da ti kažem –
to neće biti dovoljno.“
„Ja sam umetnik!“, pobunio se najzad. „Ftiasidas!“
„Znam. Najveći romejski umetnik šminke. Samo se to noću
ne vidi.“
„A i novaca imam.“ Osećao se bedno, ali mu nije bilo stalo.
Čak je i neko mračno zadovoljstvo nalazio u svojoj
bespomoćnosti.
 Murat ga je merio hladno. Kao robu na pijaci.
„Ne spava se s novcem, stari“, rekao je pre nego što je
otišao. Ali kad se okrenuo da ga zapita koliki je taj novac, znao
je da još ima nađe.
Iako nije imao nameru da prati Sulejmana u pohodu na Beč,
koji će se zaustaviti ispred Sigeta, sad je odlučio da ide.
Samopreziranje, gorak začin njegove veze s Muratom, ublažio
je samouveravanjima da nagla promena odluke ništa ne duguje
njegovim strastima, i da je sva u simeonskom interesu. Neće on
pratiti Murata, crnu munju iz hrastove krošnje, kao što su u
Zlatna vremena njegovi preci Kentauri pratili Dionizosa. Pratiće
Sulejmana, kao što je to uvek činio. Ići će za vojskom da s njom
trguje, a ne za misirskim cirkusom koji će slediti vojsku da je
između juriša zabavlja. Tako mu je bilo lakše.
Znao je, međutim, da je prava slika drukčija. Kentauri su bili
upregnuti u Dionizove dvokolice. Vukli su svog Boga, deleći s
njim vino, radost i obest. On, Simeon, kasao je vezan
nevidljivim lancem za cirkuska kola svog Boga, ne deleći s njim
ništa.
Kad je ugledao zatupaste kule Sigeta, odevene u
krvavocrvenu čoju, kakvu preko glave nose dželati, samo za
trenutak mu se učinilo da je to neka opomena na njemu i da bi
se trebalo vratiti. A onda se zapitao, jer još nije sasvim šenuo,
ko je on da se na taj način, s neba, opominje? Ko će bednog
cincarskog lutalicu bilo za šta opominjati? Omen se, očigledno,
ticao Turaka. Neka se oni o njemu brinu. Den ton afora, den ton
pirazi! – Šta se to njega tiče?
Ipak se, silazeći u zelene baruštine oko kastela, pitao hoće li
se pod tim bedemima i za njega nešto promeniti. Hoće li najzad
i on moći bar jednom u životu da kaže: „TO KATAFERA!
USPEO SAM!“
Osetio je da hoće. I eto, doksa si o Teos, slava Bogu, bio je,
izgleda, u pravu.

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Nas, gospodo, jebe Formula g. Fišera! Nas jebe Μ. V. + M. V.
= P. T., gde je M. količina novca u opticaju, V. – velositet,
odnosno brzina novčane cirkulacije, drugo M. – suma žiralnog
novca ili kreditnih platežnih sredstava, T. ili Trade – zbir robe i
usluga na tržištu, a P. ili Price – opšti nivo cena koji se formira
na nivou na kome je ponuda platežnih sredstava izjednačena sa
potražnjom. Neumerenim novčanim emisijama i sumanutim
povećavanjem plata, mi smo cene u nebo oterali, a tržište đavolu
dali. I sada može da nas izvadi jedino neki poduži svetski rat u
kome bismo uspeh da ostanemo umiljato švajcarsko jagnje s dve
majke...
Šta je vama, ljudi? Kakvo „pravo na sreću“? Kakvi bakrači?
U moje vreme si bio zadovoljan ako si imao suve noge, dobar
pregled poslovanja i zdrav porod...
Koješta! Ono što je upražnjavao tako trezven narod kao što
je bio grčki, što je u najsavršenijim trenucima predstavljalo
potpun telesni, duševni, umni, spoj dva prijatelja, ne može biti u
bilo kom, najmanje civilizovanom smislu – prljavo. Pederastija
je najviši oblik čiste ljubavi. Ljudi su se voleli radi ljubavi, a ne
radi proizvodnje dece...
Čudim se Stefanu mlađem. Ja tog konja nikad ne bih kupio.
Arion još nijednu veliku trku nije dobio. Ali, i to nek đavo nosi,
nije mnogo ni trčao. Nego, on ima isuviše belog na sebi. Ne
samo četiri „čarape“, čitavu mrlju na glavi. Gde si čuo da su to
dobri trkači?
Kakav je čovek bio Simeon Lupus? U čaršiji su ga zvali
Kurjak. Njegova snaja Milica zvala ga je – Dahija...
Ja ne znam, ne mogu reći, ali, opet, ko zna...
Mislim da je uzbudljiv izveštaj s Berze, ako ga ostaviš posle
ručka, bolji za liniju od svake gimnastike...
Kažemo – šta hoće ti Englezi? Kad se na njihovom dvoru
jelo iz drvenog posuđa, na našem se jelo iz srebrnog. To je istina,
ali je istina i da se, kad smo mi kusali iz drveta, na vizantijskom
dvoru obedovale iz zlata, a prijemna dvorana vasilevsa morala
se škropiti parfemima kad su mu predstavljali slavenske ili
franačke poklisare. Što pre shvatimo da ne postoje
i s t o r i j s k e , već samo a k t u e l n e vrednosti, pre ćemo ih
imati. Ako ne zaboravimo gde smo i šta jednom bili, nigde ništa
nećemo biti...
Ja nisam toliko opsesioniran novcem kako misli tvoj sin.
Više me brine njegovo odsustvo...
Teodor tvrdi da cilj nemačke vojne akcije ne može da bude
prostor koji je Reichu potreban za njegovu privrednu razmenu,
otežanu engleskom blokadom. On misli da se zato i ne treba
plašiti prisustva ogromnih kontingenata Wermachta u
Mađarskoj i Rumuniji. Ove će se trupe očigledno boriti na
bojištima Sredozemnog mora. Balkan i balkanski narodi ni ovog
puta neće osetiti posledice razračunavanja...
Godine 1566. prolazi kroz Beograd dženaza Sulejmana
Veličanstvenog, koji je s jednim Simeonom umro pod Sigetom.
Beograd je tada vojni logor koji ne mimoilazi nijedan pohod na
Evropu, nijedan povratak na zimovanje. Ali i internacionalno
trgovačko središte. Neka vrsta permanentnog grkocincarskog,
jermenskog, jevrejskog, dubrovačkog sajma. Srba, nažalost, više
nema. Oni ne učestvuju u skidanju kajmaka s turske pljačke. I u
toj perspektivi, iseljenje srpskih građana iz Beograda 1521.
postaje najkobnija narodna katastrofa posle Kosova, ono što
našu buržoaziju drži sto godina iza evropske...
Ja smatram da bi nekoliko kilograma arsenika rešilo naše
društvene probleme efikasnije i od najsavršenijih zakona...
Ja držim da je to što Teodor priča čista budalaština! Šta mu
znači to da Balkan „n i o v o g p u t a “ neće osetiti posledice
razračunavanja? Kao da smo ih dosad bili pošteđeni, pa ćemo
bez njih i ovog puta proći!...
A ja, onda, njemu kažem, slušaj, Stefane, mene se ne tiče
hoće li ili neće biti rata. Za to plaćamo vladu. Ja lično poručiću
haljine kao i za svaku mirnu sezonu. Ne vidim da će Jugoslavija
imati bolje izglede da preživi ako ja budem išla gola...
Najslavniji režiser svih vremena VILI FORST stvorio je u
Krasnom prijatelju iliti Bel-Amiu remek-delo i oživio doba kan-
kana, kad se malo mislilo, a mnogo osećalo i volelo, i kad su
žene, kao leptirice, iz naručja u naručje prelazile, goreći na
vatrama strasne i otmene muške ljubavi. U najglavnijoj ulozi
Olga Čehova i glumac svih vremena, VILI FORST...
 PROFIT DRUGI: UMETNIČKE PUSTOLOVINE FIRME
SIMEON & SIN; CIGANSKA SERBOMAHIJA;
ŠMINKANJE JEDNOG SULTANA; PONOĆNI DIVAN
VEZIRA SOKOLOVIĆA, HEĆIMA KAJSUNIZADEA I
MAJSTORA SIMEONA; ZEMLJA ZLATNOG RUNA;
JEREBATAN, GDE SE PITAMO KOJI SMO SIMEON,
JESMO LI ŽIVI ILI MRTVI, KOJE JE DOBA, KOJI ZAKON
I ŠTA SVRHA; KAKO SU TEBANSKE FIRME NAKO,
SINA, DARDA, KURTA, DUMBA I KOMP. BUŠILE
SIMEONE DA VIDE JESU LI VAMPIRI.

„Tipota to kaliteron apo eshru prozopu pu

lahtaraj na jini oreo.“

„Nema ništa lepše od ružnog lica koje žudi da bude lepo.“

(SIMEON SIGETSKI. GOD. 1566)

„Tipota to kaliteron apo kalu kerdus – ektos kaliteru.“

„Nema ništa lepše od dobre zarade, osim još bolje.“

(SIMEON TEBANSKI. GOD. 1531)

„Tipota to kaliteron apo voskotopo

ston ilio ke tin estisi oti ise alogo.“

„Nema ništa lepše od planinskog izvora,

pašnjaka na suncu i osećanja da si konj. „
(SIMEON CARIGRAĐANIN. GOD. 1521)

„Zauvek zbogom, moj divni Dome,

Zauvek, moje rodne Tebe,
Zauvek vas, prognan, ostavljam!“
(AGAV. EURIPIDOVE BAHANTKINJE)
 „Pipiruno, Saranduno,
Daj nam para puno!
Pipiruno, Saranduno,
Daj nam Zlatno runo!“
(SIMEONSKA PAGANSKA MOLITVA)
Bine nema. Simeon smatra da je to pametno. Životi grčkih
heroja nisu se zbivali pod krovom. Događali su se pod lazurnim
nebom Egeja, odakle su njima upravljala suparnička božanstva.
U najznamenitijim slučajevima behu samo krvavi odblesci
olimpskih porodičnih svađa i parničenja. Izveštačenost bi
naročito smetala u KENTAUROMAHIJI, koju će ciganski cirkus
efendi Šamsudina predstaviti vojsci, večeras, petog septembra
godine 1566, od Hidžre 974, tridesetog dana opsade Sigeta.
Prema Muratovim oskudnim obaveštenjima, predstava neće biti
borba Herakla s Kentaurima, kakvu bi zamislio „neki glupi Grk“
(koji bi, misli Simeon, u međuvremenu znao da Kentaurotnahija
i nije borba Kentaura s Heraklom, već s rođacima iz plemena
Lapita). Moralo se izvršiti prilagođavanje mita ukusu islamske
publike, a ponešto od njegove „navodno klasične lepote“
žrtvovati nezadovoljavajućem stanju na bojištu. I razume se,
dodao je Murat pakosno, heroji će imati turska imena.
Mera podešavanja priče okolnostima da se ona saopštava
Turcima, povrh svega još i ljutim, Simeonu nije poznata.
Predoseća da će biti ozbiljnija nego što je to crno živinče
nagovestilo. Osećanje pravičnosti mu nalaže da se ne opire
unakaženju grčke povesti. Kalitehniki loji, umetnički razlozi – a
on je obavezan da ih poštuje, ma i ne bili s područja njegovog
genija – uvek zahtevaju izvesno preudešavanje istine. Njeno
u g o đ a v a n j e dobu. U protivnom, predstava propada. A
kakve svrhe ima i najbolje igrati ako te niko ne razume? I najzad,
šta se Turaka tiče pokojna grčka slava?
Neki procenat istine ipak će ostati. Olajinune en posostis –
sve se ionako u procentima zbiva. Helenska istorija postaće za
ovo veče osmanska, za ovo i sva druga u kojima će se izvoditi
Šamsudinova prešminkana Kentauromahija, ali to ne može
sprečiti da igra, ma kakva da je, ne saopšti pravi smisao
Tarenćaninove zavade s poluljudima-polukonjima i da se time
ne obavi značajan pedagoški rad u zapuštenim srcima varvara.
Jer veličina te istorije nije počivala u istini o Grcima, već u istini
o Kentaurima.
To što će videti poturčenu dramu pelaške rase, od koje su,
prema legendi, poticali trački Cincari i Njagoi, ima za Simeona
draž bajki što mu ih je majka Sofka melodičnim glasom pričala,
uveče, kraj zamirućeg ognjišta, čarobnih bajki koje su i same
bile kentaurske: čovek je znao da su to, prosto, lepe priče, ali im
je u dubini srca verovao i kad behu sasvim neverovatne, sve više,
u stvari, ukoliko su bile neverovatnije, potajno se nadajući da su
i p a k , bar en posostis, u procentu, istinite, detinjim instinktom
osećajući da bi njihova lažnost, ako bi ikad bila dokazana –
srećom, nikad nije! – imala dalekosežne posledice po ljudske
živote. (S njima možda nije bolje Aa svetu, ali je, svakako,
lepše.) Zato sa svojim polukonjskim poreklom nikad nije bio
načisto. Dvoumio se između dede Simeona, koji je u njihovo
životinjsko poreklo s ponosom verovao, i oca Simeona, koji ga
je poricao, s aristotelovskim podsmehom odbijajući da pristane
ne samo na uvredljivu krvnu vezu s Kentaurima već i na
postojanje stvorenja ljudske glave i konjskog trupa. Kinjio je
sebe neizvesnošću. Srcem ih je primao, umom odbacivao.
(Raspolućenost duha beše prvi, još neprepoznati, znak
umetničkog temperamenta.) Nagonski ih je osećao kao nešto
m o g u ć e , blisko, srodno, pa i neophodno da bi čovek izašao iz
svojih humanih ograničenja, Prokrustove postelje jedne
uskogrude, nedosetljive, samozadovoljne prirode, sopstvenog
straha pred neizvesnostima promene, i postao drukčiji, DUBLJI,
VEĆI, OPŠTIJI, nalik nekom remek-delu umetničke sinteze
svih formi postojanja. Razmišljanjem ih je odbacio kao nešto
n e m o g u ć e , ili eventualno moguće, ali nedovršeno,
neodređeno, nejasno, sasvim neprikladno za praoce. Kao da je
životinjski sutvorac njegove ličnosti prihvatao dvostranu prirodu
Kentaura s odlučnošću s kojom je ljudski sutvorac odbijao da
zamisli sebe kao konja, ma i gornji, superiorniji, napredniji
produžetak četvoronožne osnove. Pomisao da se sa životinjom,
pa bila posvećena Mesecu i Velikoj Majci, plemenita i
tajanstvena kao konj, deli iskra života, krv, čak i sudbina,
nepodnošljiva je zdravom razumu. Ali je time primamljivije
osećanje da se na ta četiri kopita prodire s one strane prirodnih
bedema i ulazi u mitske mogućnosti čoveka, pristupačne, inače,
jedino retkim snovima i još ređim inicijacijama.
Za Simeona je nedoumica bila dragocena. Bilo je u njoj
nečeg nestvarnog (neophodnog da se podnese računovodstvena
stvarnost u kući Njago), umetničkog (pogodnog u žilavoj borbi
protiv istorije, stvarnosti kroz koju se probijao genos),
magijskog (što je remetilo odvratne međuuzročnosti
svakodnevice), nečeg i bliskog i van domašaja (čemu se moglo
stremiti a da se cilj ni s kim ne deli). Čuvao se da ne pokvari
ravnotežu, da se opredeli, da izabere. Nije dopuštao ni razumu
ni mašti odlučnu pobedu u tom ratu, nijednoj strani da konačnim
argumentom uništi Mistirion, Tajnu. Činio je to na neobičan,
podmukao, simeonski način, koga je postajao svestan tek kad bi
sve bilo gotovo, kad bi se u životinjskom ili ljudskom pravcu
poremećena ravnoteža opet uspostavila. Jednom je otišao isuviše
daleko od razumnog gledišta. Na samom kraju misli stajao je
TRAKIKOS KAVALARIS – TRAČKI KONJANIK. Zamišljao je
da je preko doseljenih Kentaura u srodstvu s Tračkim
konjanikom, tajanstvenim Bogom podzemnog spasenja,
najstarijom fantazijom Balkana, koja se za mesečevih noći
mogla videti kako galopira Trakijom, odnoseći u naborima
hlamide ljudske duše. Pretpostavljao je čak da verovanje u
Tračkog konjanika potiče iz one olujne noći u kojoj se vetar
podigao ni iz čega – jer mesec je blistao sjajem pune mene – da
zamete likovi dvonožnih, očovečenih Kentaura, budućih
Cincara, koji su se po kazni doseljavali s juga. Bilo je zbilja
nečeg nadljudskog, gotovo božanskog u Cincarinu, usamljenom
konjaniku, putujućem trgovcu koji, praćen nejasnim likovima
životinja, zacelo pasa-vučjaka, i jednoličnim zvucima pastirske
frigijske frule, jaše na mesečini, pod singunom kojim se kao
crnim oblakom obavija, u orfičkom zanosu odnoseći ne duše,
naravno, već novac, multu poradz. I tom ispravkom, zamenom
duše opipljivom imovinom, učinjenom bez namere, spontano,
razum je na mala vrata u maštu uveden, potpuna pobeda
neprirodnog osporena, ravnoteža u nedoumici uspostavljena i
Tajna sačuvana. Ali više od toga nije se od slike udaljavao. Slika
je bila kao ogledalo. Bliskost bi je dahom zamutila. Preterana
udaljenost učinila sasvim jasnom. Možda bi tada, lišen svih
lepših mogućnosti, ogledalom, umesto tajanstvenog Tračkog
konjanika, umorno i brižno jahao na muli jadni, prljavi torbar, o
jeros vlahikos tragos, matori cincarski jarac, praćen olinjalom
ovčarskom džukelom i, umesto orfičkom muzikom, vlastitim
lelekom nad promašenim zaradama.
Nedoumica se dabome, nije smela shvatiti ni prostački
koristoljubivo, kako je na nju gledao otac. Dok se opredeljivao,
Kir Simeon se jednostavno zapitao ima li on, ima li familija, ima
li Firma – kao merilo svih stvari – išta od toga što potiče od
konja, odnosno od nečega što je sto imisi alogo – sto imisi
antropos, polukonjsko-poluljudsko? I našao je da nema. Da se
od toga ne može napraviti nikakav kapital. (Ideja da bi se na taj
način uštedelo na tovarnim životinjama došla je kasnije,
povodom poziva da prati Sulejmana u pohodu na Beograd, pa i
tako, smatrao je, neka bi se korist isterala jedino da su Njagoi još
polukonji sposobni za prenos velikih tereta, a od toga šta su
j e d n o m , bog te pita kad, bili, stvarno se nije imala nikakva
korist.) Tvrdio je, štaviše, da bi to Firmi samo štetu nanelo.
Kakvu, nije umeo da objasni. Ali popuštao nije.
Pritešnjen, obrecnuo se na Simeona Carigrađanina, koji se,
s glavom duboko u zobnici, vežbao za konjsku budućnost: „Šta,
kakve štete, za ime božje? Pija megaliteri zimia jinete apo ena
prama para na min ehis kerdos ap’ afto? Šta će ti veća šteta nego
ako od nečeg nemaš nikakve koristi?“
Deda je zafrktao kroz zobnicu. Od prokonjskih argumenata
ništa se nije čulo.
„Pateras“, rekao je Kir Simeon, „hoćete li biti ljubezni, bar
s ljudima kad razgovarate, da skinete tu prokletu vreću s glave?“
„Šta ti ona smeta?“, odgovorio je deda, smakavši zobnicu na
grudi. Iz usta mu je ispadalo sitno zrnevlje kukuruza.
„Ne mogu od nje da čujem vaš glupi odgovor.“
„Ljudima uvek nešto fali da bi se sporazumeli“, rekao je
deda rezignirano. „Kod konja, međutim...“
„Ostavite se konjske filosofije! Dajte mi bar jedan ljudski
razlog zbog čega je to tako slavno poticati od jedne rage?“
„Polurage, ako hoćemo pravo.“
„Endaksi. U redu. Polurage.“
Deda je držao da u stvarima porekla ne važe načela profita,
već arhi prototokias, načelo primogeniture, prvorođenosti.
Plemstvo je profit koji se u njihovom polukonjskom poreklu
krije: „Na osnovu čega Paleolozi, Komnini, Anđeli, Duke,
Mavrokordati polažu pravo na naše poštovanje?“
„Što su bih dinasti“, odgovorio je otac.
„A što se onda kuneš i kućom Kantakuzin kad su sad samo
trgovci?“
„Što su najbogatiji trgovci, naravno.“
„Kutamara! Koješta!“, rekao je deda. „Poštuješ ih i kuneš
se njima što su z a s e b e znali pre drugih, što su pre drugih
učinili da se za njih sazna, što su pre drugih kao Kantakuzini
postali, ukratko, što ih je pre drugih Bog napravio.“
„Pa šta? Napravio je i zveri! Zveri je napravio čak i pre tih
naduvenih Kantakuzina!“
„U tome i jeste stvar“, rastumačio je deda, navlačeći ponovo
zobnicu na glavu. „Ako je Bog životinje stvorio pre ljudi, a
Kentauri su poluživotinje od kojih smo proizišli, onda smo i mi,
kao poluzveri, jednom polovinom postali pre Grka, što znači da
smo bar tom donjom polovinom, od stomaka prema zemlji,
eupatridi, aristokrate i iznad svih ostalih. A ako to tebi, sine, kao
profit nije dovoljno, a ti pričaj da si postao trljanjem dukata o
dukat!“
Njegov deda, Simeon Carigrađanin, uostalom, nije ni
razmišljao o tome da li su Kentauri postojali, ni da li su
Pracincari. On za dokazima nije imao potrebe. On je za njih
znao. Nije ih, doduše, još nijednog video, ali ih je č u o. Moglo
se reći da je s njima i izvestan kontakt održavao. Daleko od
prisnosti i drugovanja, razume se – kao i Cincari, behu oni
veoma nedruštvena, mizantropska bratija – ali je imao prava reći
kako ih poznaje bolje od ijednog živog, ili kako se u porodici
govorilo – trgujućeg Njagoa. I to u najboljem izdanju koje su
kao rasa ikad proizveli.
 Poznavao je, naime, Hirona Tesalca, mudraca i pedagoga,
koji je odnegovao u sebi sve povoljne osobine kentaurskog roda,
a suzbio nepovoljne, na kojoj je strani svakako imao znatno više
posla. U svoje vreme je podučavao Eskulapa u travarstvu i
ranarstvu, a u filosofiji i umetnosti Kastora, Polideuka, Jazona,
Ahila, Herakla, poslednjeg, mora se priznati, s bednim uspehom.
I sam beše izbeglica, emigrant, s gore Peliona proteran na
Malejski poluotok, pa je veza između njega i dede, emigranta i
dobeglice iz Carigrada, počivala na zajedničkoj nesreći.
Priče o Hironu seća se Simeon kao jedne od najuzbudljivijih
u bogatom programu dedinog ludila. Ona je opovrgavala
popularno uverenje da je, nezaceljivo ranjen, uplašen izgledima
na večitu patnju, ovaj besmrtnik izmolio od bogova smrt u
zamenu za oslobođenje iz Hada prijatelja ljudi, Prometeja
Vatronosca. (Sem toga što je neistinita, otac je smatrao da je
priča i glupa. Magarećim poslom mu je izgledalo žrtvovati se za
alamunju koja je na zemlju snela smrtnog neprijatelja Simeona i
njihovih poseda, pirkeu, vatru, poganu tvorevinu ljubomore što
na nebu još uvek muči kentaurskog začetnika Iksiona.) Prema
dedi, međutim, Hiron je – zbog čega, ne zna se – kažnjen
pretvaranjem u čoveka, gubitkom, dakle, konjske polovine i
odgovarajućeg dela prirode, za kojom će, kako je sam priznavao,
morati večno da žali. Kazna je, naime, poricala sve njegove
životne napore. Učio se mudrosti ne bi li pronašao način da
postane p o t p u n k o n j . A za takvu težnju svirepije kazne od
savršene, i još besmrtne ljudskosti zaista nije moglo biti. Stoga
se Hiron žalio dedi da je traćio vreme u sticanju mudrosti umesto
da ga ulaže u bogaćenje i uživanje, kao što su postupali ostali
Kentauri, poznati kao nenadmašni špekulanti i pohotljivci.
Iz svih tih priča Simeon je, dok je još bio tek Simeonulo,
shvatio da Hiron živi u njihovim Tebama, pa je, seća se, dok je
u njih još verovao, dane provodio u pokušajima da ga nađe.
Bazao je komšilukom u nadi da će pogoditi u čijem se liku
razočarani filosof smestio. Polazna mu tačka beše ideja da ga ne
treba tražiti među tebanskim, po novom izgovoru – tivajskim
mudracima, poštenjačinama, puritancima. A ni među sirotinjom,
fukarom. Hiron je, prema dedi, naročito u tom pogledu bio
izričit. Dosta mu je bilo mudrosti, čestitosti i bede, koja uz njih
ide. Ako je hteo da se naplati za sva ispaštanja kojima je bio
izložen kao siromašni polukonj-polučovek, kao potpun čovek
morao je biti bogat, a to je značilo da ga treba tražiti među Firma-
ljudima. A ako je, istovremeno, želeo da nadoknadi vreme
izgubljeno u činjenju dobra, morao se prozliti, pa je za njim
valjalo tragati među gradskim špekulantima, varalicama i
pokvarenjacima. Time se dobila približna slika stanja u kome se
bivši Kentaur s a d a morao nalaziti. Nažalost, to ni najmanje
nije olakšavalo lov. Naprotiv. Na prvi pogled jasan, putokaz je
predstavljao varku u trgovačkom gradu gde se svi bave
sticanjem, gde svi varaju i lažu. Digao je ruke kad je ustanovio
da bi, prema ustanovljenim merilima, Hiron mogao da bude
svaki odrasli Tebanac, osim, možda, nekoliko prosjaka ispred
crkava, koje su razni vidovi obogaljenosti sačuvali za čestitost.
Kad se požalio dedi, ovaj mu je poverio da njegov drugar
Hiron i ne živi u Tebama. Ni u njihovom elajatu uopšte. On
samo u Tebe svraća. Nikad javno, danju. Uvek kad je ora ton
fazmaton, čas duhova. Uvek u „nikoje doba“, obično oko ponoći
– panselinosa, kad je pun mesec a vazduh pretrpan
neupokojenim dušama, lušatijatna, kakodemonima, fazmama,
vrikolakasima i morijama. I redovno mu se javlja i z n u t r a ,
kao njegov sopstveni, jedva malčice izmenjeni glas. Primetio je
da zbog pokvarenih zuba šuška, baš kao i on, Carigrađanin, a u
grčkom pravi omaške, za najobrazovaniju glavu, odnosno
njušku Balkana, krajnje neobjašnjive, česte, opet, kod njega,
Carigrađanina.
Deda je, naravno, bio trelos antropos, lud čovek, ali je
posedovao zlatnu moć naziranja suštine pod prividima, intuiciju
danu jurodivim prorocima, pesnicima i izvesnim narodnim
stratezima. Mistirion, Tajna mu nije bila strana. Njegova se
obaveštenja nisu tek tako mogla zanemariti.
Lični Simeonov doprinos raščišćavanju porodičnog spora
išao je u prilog pretpostavci da između Kentaura i Cincara zaista
postoje neke čudne, u mnogim pojedinostima upadljive veze. Do
toga je došao brižljivim poređenjem svega što se o jednima i
drugima znalo. Počeo je s poreklom. Prvi poznati Kentaur je
nastao kao čedo vanbračne veze lapitskog prestolonaslednika
Iksiona i atmosferske lepotice Nefele, ispale iz Zevsove glave u
vidu mekanog, sočnog kišnog oblaka, s licem Iksionove potajne
ljubavi – boginje Here. Bastardno poreklo Aromuna ili Cincara
nije bilo tako uočljivo i do njega se moglo doći zaobilaznim
putem. U prvom redu, posredstvom činjenice da je m u t n o , što
je kod kopiladi redovna pojava. Vrednost oba ogranka pelaške
rase, veoma velika, uostalom, i poticaše delom iz nejasnog
porekla, vezanog najčešće za preljubničke avanture Olimpljana,
delom iz prividne beskorenosti, što je božansku kopilad, uprkos
natprirodnom rođenju, stavljala u podređen položaj prema
ljudima, nesposobnim da ispolje ni izbliza slične moći, ali
kadrim da prstom ukažu na smrtne roditelje, kojima i to malo
duguju. Dimorfija u Kentaura i Cincara beše, međutim,
očigledna. Već prvi Kentaur je uzorit spoj materijalnog (Iksion)
i duhovnog (Nefela), stvarnog (Iksion) i nestvarnog (Nefela),
ljudskog (Iksion) i konjskog (Nefela), gde je najteže bilo
dokazati srodnost između Nefele i konja. Srećom, konji su važili
kao svete mesečeve životinje, mesec je obitavao na nebu, kojim
su se kretali i oblaci, konjski je oblik predstavljao božansko
otelotvorenje iste fele kao i Nefela, i tako je i ova najsumnjivija
veza postala jasna. Što se tiče Cincara, oni su, u većoj ili manjoj
meri, ispoljavali sve osnovne kentaurske protivrečnosti.
Cincarin je, razume se, zemaljsko, materijalno i materijalističko
biće, ali je jednovremeno sklon svim poznatim izopačenjima
duhovnog i misaonog reda; stvaran je, jer nema rase koja bi
„realnost“ kao uslov lojalnije poštovala, ali i nestvaran, jer mu
ambicije, ma kuda upravljene bile, uvek premašuju moći da ih
zadovolji i jer su, po pravilu, naklonjeni mističnim stanjima,
fantazijama, opsesijama, sanjarijama, a neretko i ludilu; i najzad,
Cincarin je, kao i Kentaur, sto imisi antropos – sto imisi zoon,
polučovek-poluživotinja, pri čemu prva priroda preovlađuje u
privatnom a druga u javnom, poslovnom životu. I jedni i drugi
su proterani iz Tesalije. Kentauri su se preselili posle nesrećnog
rata s rođacima iz plemena Lapita. Za Cincare se ne zna, ali kako
se masovne migracije događaju uvek iz istih uzroka i na isti
način, moglo se s dosta razloga pretpostaviti da su bez tesalskih
ognjišta i imanja ostali pošto je preko njih prešla jedna od onih
krvavih i haotičnih najezda s Istoka koje, kad se dešavaju
mravinjacima, za mrave znače nesreću, zastoj i nazadak, a
ljudima, po mišljenju filosofa, obezbeđuju mešanje kultura,
osveženje krvi i napredak vrste. Simeon je otkrio i podudarnost
njihovih izgnaničkih, emigrantskih sudbina. Neprekidne seobe,
metanastevsisi, behu glavne značajke kentaursko-cincarske
istorije. A kad je stigao do tzv. filiotikon idioteton ili „rasnih
osobina“, od kojih su neke za tu lutalačku povest odgovorne,
istorodnost Kentaura i Cincara postala je neporeciva. Prosto je
bola oči.
Susedi su brdski narod Kentaura smatrali čuvarnim,
vrednim, gramzivim i podmuklim (odlike neophodne da se bude
Firma-čovek, u njihovom slučaju, Firma-konj); držalo se da su
mizantropi, silno nedruželjubivi i negostoljubivi, mada porodici
privrženi (odlike nužne da bi zarađen i ušteđen posed
nasleđivanjem dobio šansu da se i dalje uvećava); bili su, prema
opštem sudu, nedostižne kavgadžije i ljuti parničari, tako da se
sva priča o njima svodi na dve izgubljene parnice, s Lapitima i
Heraklom (odlika koja omogućuje da se vlasništvo brani, jer se
u protivnom nema rašta sabirati); većina je, pričalo se,
ispoljavala bezrazložnu brigu, mrzovolju, sklonost ka
usamljenosti, sanjarenju, pa i nekoj vrsti vidovitosti, koja ih je,
kad ih nije u megalomaniju odvodila, činila mudracima kova
Hirona i Fola (odlika neophodna da se biće, ma koliko okrenuto
zemaljskim branama, ne bi osetilo kao običan džak za novac).
Ali, od svih atributa njihove zamršene prirode, najviše je korena
imala poročnost, amoralnost, životinjska plotnost, od čije
nasrtljivosti ne behu zaštićene ni žene ni mladi muškarci, i koja
ih je, kad su kao građani bankrotirali, odvela u kurvarsko društvo
Dionizosa, među raspusne Menade i pokvarene Satire. Čak je
najplemenitiji među njima, mudri Hiron, pošto je celog života
skupljao pamet, dok su mu srodnici zgrtali blago, morao priznati
da je bio budala i, konzekventno tome, neodložno se baciti u
blato.
Simeon je poznavao Cincare iz Moreje, Makedonije, Epira
i Albanije, sretao ih je gde god je gurbetovao, nalazio ih u
raznovrsnom imovnom obliku, od uglednih trgovačkih Firmi do
bednih torbara, tek spremnih da ugledni postanu i sigurnih da će
to kad-tad biti, i kad god bi s njima imao posla, mogao ih je od
drugih etnika lučiti upravo po izrazito kentaurskim osobinama,
naravima i načinima. I Cincari su, baš kao Kentauri, bili vredni,
čuvarni, energični, preduzimljivi, gramzivi, beskrupulozni,
podmukli, vešti, lukavi, nedruželjubivi, nepoverljivi,
ambiciozni, a ispod svega toga, u dubini tamne glave, veliki
usamljenici, sanjari, mislitelji i fantaste – kad nisu bih ludi kao
Carigrađanin – i u dubini tamnog srca, u životne slasti poročno
zaljubljeni, ma koliko to krili urednim porodičnim običajima,
strogim građanskim ponašanjem i računskim načinom mišljenja.
I najzad, pored činjenice što ni Kentauri ni Cincari nisu
imali s v o j u istoriju, već se na njima uvek vršila nečija tuđa –
na Kentaurima lapitska i heraklijanska, na Cincarima grčka,
latinska, turska – postojao je još jedan nepobitan dokaz njihove
istorodnosti. Do njega je Simeon došao slučajno. Sadržao se u
imenima. Ime Kentaur, koje su stari Grci izgovarali Kentauroi a
pisali Κένταυροι, beše nepoznatog porekla. Verovalo se da
potiče od spoja reči kentein (loviti) i tauros (bikovi), ili se
izvodilo iz pojma kentor (jahač). U svim prevodima kentaurskog
imena dominirala su značenja iz područja konjarstva i lova.
Najraširenije značenje ih je proglašavalo konjanicima, što su,
uostalom, i bili, jer im je ljudski deo jahao na konjskom, mada
su neki učeni pisci uporno tvrdili da je takav oblik života
nemoguć i da potiče, kao i Trački konjanik, iz zablude užasnute
narodne mašte. Ljudi su takozvane Kentaure viđali uvek iz
daljine i uvek na konjima, pa im se činilo da su sa životinjama
srasli u jedno demonsko biće. Što se tiče Cincara, ako su hteli
bliže da se odrede, nazivali su sebe Aromunima, a ako su želeli
da prođu kao Grci – Romejima. Ime „Cincar“ – od cifre „pet“,
što su je izgovarali čine umesto čini – bilo je, u stvari, balkanski
nadimak kome su oduzeli uvredljiv smisao, kod Grka izražen
pojmom Vlahos i izrazom vlakija za glupost, time što su ga i
sami upotrebljavali. Kakvo li je bilo Simeonovo zaprepašćenje
kad je ustanovio da je „Cincar“ njihovo p r a v o , d r e v n o
ime, i da se baš u njemu krije neoboriv dokaz srodstva s
Kentaurima. U ludom pokušaju da trguju s aramijama srpskog
samozvanog despota Jovana Nenada, godine 1527, logorovali su
u Bačkoj. Crni kakodemon ih je, međutim, oterao, vičući da neće
da ima posla sa „prokletim Cencarima koji se goje od narodne
nesreće“. Nazvao ih je, dakle, Cencarima, a ne Cincarima.
Očigledno beše da se u nekim krajevima Panonije ime na taj
način izgovaralo. A za to su, opet, morali postojati razlozi dublji
od navike prostog sveta da iskrivljuje jezik po nahođenju svojih
govornih ograničenosti. Logičnije je bilo pretpostaviti da reč
tako i treba izgovarati. Cencar, a možda čak i Cencaur. To je
bilo njihovo pravo, izvorno ime, a Aromun samo skolarska
šminka. Razmišljao je o tome na povratku u Beograd, i pred
prelazak preko Save imao gotovu shemu, koja je nepobitno
upućivala na njihovo poluživotinjsko poreklo, i koja je, u Hanu
čitko ispisana, glasila:
ΚΕΝΤΑ UROI = KENTAURI = CENTAURI =
= CENCAURI = CENCARI = CINCARI.
Njagoi su, dakle, bili bivši Kentauri, poluljudi-polukonji, od
kojih je za kaznu ostala samo ljudska polovina, uz obilne ostatke
životinjske prirode, čemu je opaka sudbina Hirona, u ludačkim
perspektivama Simeona Carigrađanina, bila samo pesnički uzor.
Eto zašto Simeon s požudnim nestrpljenjem očekuje
početak ciganske predstave. Nestrpljenje izaziva najavljena
priča o njemu, njegovom rodu i kentaursko-cincarskoj sudbini,
a požudu Murat, crni Dionizos iz hrastove krošnje, koji će u
komadu igrati konjomorca Herakla – ili kako se već u turskoj
verziji bude zvao – i od koga će, nadao se, pošto ga ponovo sebi
pripoji, pobliže saznati nešto i o svojoj ličnoj sudbini.
Okružen katapultima za izbacivanje kožnih lopti od
zapaljive smese katrana, smole i strugotina – bednim dvojnicima
elinikon pir, „grčke vatre“ – opkoljen u karu svedenim
topovima, gusto posednutim azaparijom, janičarima,
bašibozukom i trgovačko-zanatlijskom ruljom, prostire se
maglovit prostor herojske legende, kome gledaoci po slobodnom
izboru daju ime i geografski oblik. Za većinu je to draga slika
rodnog kraja. Za poturčenjake, u prašumu zarasla zelena Bosna,
za Osmanlije, suva, crvena Anadolija, za Misirce, muljevita,
siva delta Nila. Za njega, mastur Simeona, paradizos, zemaljski
raj, pitoma, bela Arkadija, nastanjena bogovima, demonima,
herojima, filosofima i, naravno, Kentaurima, beguncima iz
Tesalije. U taj brisani prostor mašte stupa njegov Murat u ulozi
Herakla. Žalosno je, svakako, što jedino on zna da je beslovesna
ljudina, nakaza rođena u perverznom spoju fantazije i šminke,
slavni grčki ubojica Herakle. Herakle Adamastos, Nepobedivi.
Olimpios, Božanstveni, Aleksikos, Otklanjivač nesreće.
Kalinikos, Slavni pobednik Sterfopeplos, Kožom ogrnut. Ili,
kako su ga već sve zvali, i kako je on slavio Murata dok mu je
ovaj oduzimao razum. Ostali veruju trabunjanju cirkuskog
Objavljivača – zameni za tragički hor – koji, urlajući, izveštava
da cenjena pravoverna publika pred sobom ima neuporedivog
Alahovog zatočenika, Deli-Musu, od milošte nazvanog
Budalina Tale (kosmatog monstruma ofarbane lobanje,
izrovašena lica, tela, s orlovim krilima, obavijenog leopardovom
kožom), i da se on, umoran i mrzovoljan, nalazi negde usred
neverničkog, poimence slavenskog sveta, u srpskoj šumi, kamo
je dospeo radi obavljanja jednog od Zaveta koji su ga učinili
idolom muhamedanstva širom Orijenta. Ovog puta, junak smera
da ulovi divljeg vepra. (U njegovoj priči iz detinjstva, on se zvao
Eremantski. U turskoj, nije imao ime. Bio je obična divlja svinja.
Simeon je sumnjao da je to umetnički trik kojim je Šamsudin,
na način Ezopa, izražavao potajna protivturska osećanja. Jer je
svima poznato da se neupokojeni muslimani, za razliku od
hrišćana, koji zadržavaju oblik ili odlaze u konje i vukove,
redovno pretvaraju u svinje i da je stoga većina po svinjskim
čoporima muslimanske vere.) Bazajući gudurama, Junak se
grdno zamara i moli Alaha za pomoć. Ovaj ga Šamsudinovim
bivoljim glasom podseća da u blizini živi srpski Kentaur,
poluispičutura-polušarac Kraljević Marko, kome je Delija posle
jednog dvoboja oprostio život. (U stvarnosti, Kentaur Fol je bio
potomak prvog Dionizovog skutonoše Silena. A po mudrosti
skoro ravan Hironu, razočaranom pedagogu, za kojim je kao
dete po Tebama tragao, a i sad se još jednako nada da će ga u
n e k o m e prepoznati, i od njega iz prve ruke saznati ne samo
istinu o Hironovim pravim korenima već i korenima njegove
nesreće, pa možda i o razlozima fantomske besmislenosti i
necelishodnosti ljudskih bivanja, tečenja i sanjarenja.)
Šamsudinovo saopštenje o Delijinom viteštvu dočekuje publika
upadljivim negodovanjem. Nikome nije jasno zašto je Srbin
pošteđen. Jedan glas nalazi objašnjenje u Miljenikovom
nadimku, koji ga obavezuje na glupost. Većina i ne traži razloge.
Ograničava se na to da joj se priča ne sviđa. Simeon se oseća
nelagodno. Ne bi voleo da predstava propadne – mada je zbog
skrnavljenja cincarske prošlosti zaslužila – jer bi to ljubavničku
agapu s Muratom pretvorilo u mučnu parnicu. Izgleda, na sreću,
da njegov Adamastos ima s ovom marvom iskustva. Bezbrižno
podnosi privremeni gubitak simpatija. O nevernicima, iako je
pasje umoran, iako se jednom u goste sprema, misli dugo i
ružno. Vojnici ga snabdevaju novim epitetima. Tursko srce je
opet na mestu. Deli-Musa se ceri, otkrivajući bele očnjake i
budeći u Simeonu žudnju da mu mrku, papirusnu kožu
našminkaju krvlju i penom. Simeon razume gledalište. Ono i
nije očekivalo da će Deli-Musina plemenitost biti duga veka – to
bi, naime, znatno skratilo komad – ono je, prosto, davalo opšti
sud o ustanovi oproštaja u svetlosti uporne odbrane Sigeta.
Svima je jasno da će uskoro i pametnije, krvavije osobine
nacionalnog heroja doći do izražaja. U međuvremenu, Junak
pronalazi kaurina u njegovom domu, smeštenom u senci
pokvarenog baljameza. Kraljević Marko se raduje što prijatelju
može vratiti učinjenu dobrotu, ali je očigledno da dalji razvoj
radnje neće zavisiti od njegove slatkorečivosti. On će se pre
držati podmuklog izraza na Markovom licu, kome je on, kao da
je bunike jeo, dao pritvorne crte Kir Simeona Tebanskog. U
očekivanju prilike za neku svinjariju, domaćin priređuje gostu
raskošnu gozbu. Peče se pravo meso, otvaraju tulumine lažnog
vina. (Doksa si o Teos, slava Bogu, inače Murat noćas ne bi bio
ni za šta!) Deli-Musa pripoveda o svojim podvizima,
takozvanim Svetim radovima, među kojima kraljevsko mesto
zauzima klanje Srba. S mnogo umetničkog i istorijskog realizma
Marko ćuti i naliva Turčina vinom. Publika uživa u vlastitoj
slavi. Deli-Musa je svako od njih, uvećan do kolosalnih razmera.
On je otelotvorenje njihovog gospodarskog sna. On je sve što bi
i oni bili da u međuvremenu nisu – ništa. Njegov Murat je kefalo.
Prezire ih. Ulazi u sadističke detalje nepredviđene režijom.
Opisuje sve načine kako se jedan nevernik može umoriti.
Publika svojski pomaže. U horu dovikuje zaboravljene i tek
pronađene načine. Simeonu je dosadno. A pomalo se i gadi.
Istina, ne mari ni on više za Srbe. Ravnodušan je prema njima.
Den ton afera, den ton pirazi. Nemaju veze s njim, ne tiču ga se.
Ali mari za komad, koji tone u trivijalnosti Muratove primitivne
mašte. I na njemu, uostalom, počesto isprobavane. Mari za
klasičnu jednostavnost i razumnu svirepost Kentauromahije,
koja se lagano pretvara u konfuznu, jezivu SERBOMAHIJU.
Fol, prekršten u Kraljevića Marka, jednako otvara tulumine.
Deli-Musa je nezasit. Kao Herakle. Kao njegov Murat,
uostalom. Gozba neumitno postaje bezočno rasipanje imovine i
krajnje neromejsko uništenje domaćinovog privatnog
vlasništva.
Simeon s gnušanjem zatvara oči. Nije on Gazda, Ktimatias,
Posednik. Još manje ćifta. Kalitehnis je, umetnik, kome nije
stalo do materije, sem ako je građa ili ima oblik dara. Pa ipak,
nešto iskonski s i m e o n s k o , sabiračko i čuvamo, buni se u
njemu protiv programskog razaranja, raspikućstva, suludih
gubitaka. Trudi se da sopstvenički instinkt suzbije. Zameni
ljudskim razlozima otpora. Nikad mu do novca ne beše stalo. Ni
do materije shvaćene kao posed. Ali je cenio sve što na sebi ima
tragove talenta. A zar dela ruku, u posed provizorno sabrana, ne
nose zaštitni znak dara, u svakom slučaju, izvesnih sposobnosti,
nemoćnih, doduše, da se do umetnosti uzvinu, osuđenih možda
da im to nikad ne uspe, ali podobnih da nekoj b u d u ć o j budu
građa? Kao glina kerameusu, kao plemeniti kamen vajaru? Zar
bi čovek koji zna od čega se prave statue ravnodušno mogao
gledati uništenje kamena pod izgovorom da je to samo kamen?
Ništa, dakle, nije za uništenje. Jedino za umetničko
preoblikovanje, metamorfosis. Ništa nije posed, sve je ilikon,
građa. A ko građu rastura, razbacuje, razara, ko umetnost bez
ilikona, bez materijala ostavlja, ko metamorfozu sveta
onemogućuje, neprijatelj je ljudi i Boga. Simeon gleda tu
ktimomahiju, ne pomera se. Otac bi, zacelo, pobegao. On
grozotu jednostavno ne bi mogao da podnese. On bi se, naravno,
brinuo za posed kao takav, a ne za građu u njemu. Za oca je
posed bio finalni proizvod s kojim se više ništa nije moglo
učiniti, osim da se čuva i preda naslednicima na proširenje. A
možda i ne bi pobegao. Možda bi se zaboravio i pokušao da
interveniše u korist Markove imovine. Bez ličnog interesa.
Protiv njega, u stvari. Stradao bi iz čiste posedničke solidarnosti.
Publika ne bi dozvolila da se ometa dok uživa u propasti jednog
kaurskog imanja. Šta je ono bio smislio? Da ga ne brine sudbina
materije već „materijala“. Da žali za građom neke buduće
umetnosti opšteg preoblikovanja, univerzalnog metamorfosisa,
a ne za i m o v i n o m , kako se građa shvata u rečniku Profita,
kako na nju gledaju trgovci i ćifte. No, da li je to zaista sve što
prema prizoru oseća? Da ga, ipak, ne povređuje i nepoštovanje
poseda kao takvog, napad na to tion dikeoma tis idioktisias,
osveštano, neprikosnoveno, božansko pravo na privatno
vlasništvo? Da se to iz njega otac ne buni, genos Njago na noge
diže, Firma neprijateljima sticanja rat objavljuje? Dugogodišnje
čupanje iz živog peska simeonske računice možda i nije baš
sasvim uspelo? Možda u o p š t e nije uspelo? Možda se on sve
to gurbetsko vreme iz trgovine izvlačio vukući samog sebe za
kosu, pa mu se uspeh, meren vlastitim naprezanjem, činio
golemim, dok je stvarno, meren njegovim položajem u tom
simeonskom mulju, bio nikakav? Ako je to istina, žalosna je. A
i opasna. Jer, ako je Tebanac još u njemu, može u njemu biti i
Carigrađanin. A to znači da bi i on, kao deda, mogao jednom
poverovati da je mrtav i poželeti da postane konj.
U međuvremenu, pasivno držanje Kraljevića Marka, i
prema vređanju njegovog naroda, i prema povredama nanesenim
ličnoj imovini, dobija smisao koji više ni najtromijem turskom
mozgu ne izmiče. Kad se Srbin pomirljivo, ponizno ponaša,
mora biti da nešto gnusno sprema. Mora biti da je napijanje Deli-
Muse deo plana. Gledalište se predaje ćutljivoj strepnji, koju od
panike odvaja sigurnost da će njihov Junak na kraju ipak
pobediti – i Šamsudinu je, valjda, život mio – pa makar se svi u
predstavu morali umešati. Oseća se da će se uskoro nešto krupno
zbiti. Jedino Simeon zna šta, mada ni on nije načisto hoće li se
to zbiti na ispravan grčki način ili opet na ovaj smušeni tursko-
ciganski. Već se iz pretpostavke nekog gnusnog plana vidi da
priča odustaje od klasičnog uzora. Po njoj, do nesreće dolazi bez
Folovog saučesništva. Vino koje je služio nije bilo samo
njegovo. Pripadalo je celom bratstvu, svim Kentaurima. Firmi,
kako bi kazao njegov otac. Miris opojnog vinskog soka širio se
Arkadijom i dospeo u osetljive ljudske nozdrve stvorenja s
ogromnim konjskim falosom i jakim smislom za posed. Priča
veli da ih je taj miris pomamio i naveo da Herakla napadnu.
Simeon je u to sumnjao. Znao je da je to tek životinjski izgovor
za isključivo čovekovu potrebu za ZAŠTITOM ONOGA ŠTO
MU PRIPADA. Bilo je to, u stvari, očevo tumačenje
Kentauromahije i on je bio prinuđen da se složi, s gorčinom
osećajući da, kako stari, umesto da se sve više od Kir Simeona
razlikuje, on sve više na njega liči.
 Deli-Musa i Kraljević Marko udaljuju se iz kruga,
ustupajući prostor igre rulji pobesnelih Srba, kentaurskih
dvojnika, koji se uz dreku i psovke sakupljaju da se o nečemu
dogovore. O čemu, jedva razabira. Delom zbog bučnog
neodobravanja gledališta, delom usled iznenađenja. Ne čudi ga
opšti izgled Srba. Oni su, doduše, predstavljeni kao čudovišta –
konjska koža pokrivala je parove glumaca, od kojih je lakši
jahao na leđima težeg – i u tom umetničkom obliku svakome su
ulivali odvratnost, nužnu da se narodi jedni drugima u pravom
svetlu prikažu. Prepada ga šminka. Svi ti Cincari, pa i Njagoi,
koji su pomoću umetnosti izvučeni iz njegove tebanske prošlosti
i u ovu mračnu samoubilačku igru gurnuti. Ne seća se da je
glumce šminkao imajući određena lica na umu. Mislio je da se
služi modelima iz mašte. Nadao se da lica izmišlja. Kao 1521, u
šatoru pod Beogradom. Kao i toliko puta kad bi ostao bez
mušterija. Uživao je u neograničenom gospodarenju njihovim
izgledom, karakterom, životom. Pokušavao je da im izmišljene
doživljaje na licu ispiše. Zabavljao se pridajući im neobične
istorije, koje je docnije šminkom opravdavao. Bio je srećan. U
zanosu koji nije jedino od opiona poticao. A čitavo je vreme, u
stvari, ropski služio sablasnom plemenskom metanastevsisu, u
kome su se tebanski Cincari, Njagoi, Simeoni, na šarenom,
mirisnom Argu njegove umetnosti, selili na Severozapad, pod
Siget. Jedino njega, majstora, među njima nema. Zna i zašto. Do
kraja predstave se očekuju još dva Kentaurosrbina, Nes i Hiron.
I, naravno, Heraklova nevesta Dejanira, kojoj su ovi ignoranti
nadenuli ime Fatima. Nekome od njih dao je svoje lice. Kome,
ne može da se seti. Nesu svakako nije. Nikad ga ne bi ustupio
trgovčiću koji za pare na leđima prenosi putnike preko Ejona. Ni
Hiron ne bi mogao doći u obzir. Neke ih poročnosti svakako čine
srodnim. Samo, njegove su proistekle iz slabosti tela i umetničke
osećajnosti, životne su dakle, a Hironove su dobrovoljne,
namerne, filosofske takorekuć, dakle, i protivživotne.
Najverovatnije je svoje lice dao Dejaniri-Fatimi, da bi, ako se
komad iole drži uzora, u magijski prerušenom vidu osetio
Muratovu blizinu i telesna zadovoljstva pod kopitama bludnog
Nesa.
Dole u panonskoj Arkadiji, osvetljenoj vatrama i osenčenoj
cevima topova, Kentaurosrbi se bacaju u grđenje Deli-Muse. Da
se publika opet ne bi oneraspoložila, bez ikakvih pohvala
Kraljeviću Marku. A i grđenje Turaka je nekako nastrano. Više
na kađenje i slavljenje liči. Jer oni ne izjavljuju da Deli-Musu
mrze što ih kolje, pali, robi, unižava, u roblje odvodi. Što je
zatočnik Sile koja im oduzima slobodu, čast, imovinu, život. Kat
udena tropon, nipošto! (Nisu idioti. Za takav realizam, gledalište
je suviše blizu.) Oni ga mrze što je Adamastos – Nepobediv,
Kalinikos – Pobedilac, Olimpios – Božanstveni. Što je velik,
slavan, hrabar, plemenit, lep. Iz cele litanije proizlazi zapravo da
je Deli-Musa bio u pravu kad ih je klao, palio, robio, unižavao,
u roblje odvodio, te da, kad bi bili pravi Srbi, ne bi imali šta da
mu zamere, ali budući glumci, i da bi se komad na opšte
zadovoljstvo otkotrljao do kraja, koji će za Turke biti slavan, oni
će, uz svako izvinjenje, „velikog, slavnog, hrabrog, plemenitog,
lepog Junaka“ ipak napasti. Ne zbog pustošenja imanja. Niti se
odazivajući mirisu vina što ga „veliki, slavni, hrabri“ itd. na
tulumine ispija. Haris to Teo – sakloni Bože! Napašće ga što ih
je Kraljević Marko izvestio da je „velikog, slavnog, hrabrog...“
opio i učinio bespomoćnim.
Kentaurosrbi se naoružavaju mesarskim sekirama,
kamenicama, deblima, i polaze da kukavički podmuklo svrše –
ovog puta horski – sa „velikim, slavnim, hrabrim, plemenitim,
lepim neprijateljem“. Time se krug po treći put čisti i u njega
stupa Deli-Musa. Tetura se, posrće. Kraljević Marko ga mrtvog
pijanog vodi na spavanje, dajući prepredenim licem na znanje da
će mu biti poslednje. Publika se komeša. Čuju se glasovi
upozorenja Junaku da se čuva kaurskog psa.
Ono, naravno, ne može biti prihvaćeno. U krajnjoj liniji, to
bi osakatilo priču, lišilo bi Turke opšteg divotnog klanja. Murat
se ne libi da te okolnosti lično objasni gledaocima dok ga Marko
polaže u postelju.
Simeon je ravnodušan prema Muratovoj sudbini u krilu
mita. Pogotovu spram turske verzije, o kojoj se stara Šamsudin.
Njega grize njegova tekuća sudbina. Sumnjivi su mu pokreti
Kraljevića Marka. U njima ima više nežnosti nego prepredenog
zavaravanja. Skup osetljivih umetničkih naravi, cirkus je bio pun
zaverenika muške ljubavi. Žene ovde nisu imale prođu. Simeon
je već putujući do Sigeta, dok ga je Murat još držao na
odstojanju, primetio da on ne štedi svoje adetske čari. Na koga
ih troši, s kim živi, ko je njegov eromenos, nije mogao da dokuči.
Nije znao kome džezap, sumpornu kiselinu, u oči da saspe.
Mogao je to biti svaki Ciganin iz trupe. Možda baš ovaj što ga
pod imenom Kraljevića Marka, kao mladoženja mladu u bračnu
postelju, na zemlju polaže.
Kentaurosrbi napadaju. Deli-Musa se budi, dohvata batinu i
usmrćuje Kraljevića Marka – sumnjivo nežno, po Simeonovom
mišljenju – čiji kraj dočekuju Turci u zanosu. Padaju i drugi
nevernici. Deli-Musa sumanuto maše zapaljenom cepanicom, od
koje polukonje-polusrbe hvata samrtni strah, i otkriva Simeonu
zašto se Njagoi plaše vatre. Mislilo se da je to zbog toga što su
često goreli. Stvaran uzrok je bio u titanskim bakljama kojima
im je Herakle satro pretke. Ako nije još u onom vatrenom točku
što s prikovanim praocem Iksionom opeva nebom ljubomoru
bogova. Borba je zamišljena kao nešto duža pantomima, da
glumci pokažu svoje akrobatske sposobnosti, ali do toga se ne
stiže. Na Balkanu jedino Turci imaju prava da budu vešti. Srbi
imaju prava da padaju. Vešto, ako im je do toga. Ali, padati
moraju.
Oni koji to ne čine s dovoljno entuzijazma bivaju oboreni i
izgaženi čizmama azapa. Cigani u ulozi Srba nemaju nameru da
sigetskom predstavom završe evropsku turneju. Prestaju da se
brane, daju se u bekstvo. Arena se sprema da postane Malejski
rt s Hironovom špiljom ili neka geografska besmislica
prispodobljena turskom rodoljublju. (Simeon se prevario.
Šamsudin nije Ezop. Ubistvo vepra, potencijalnog muslimana,
bila je omaška.) Odlazak Srba odnosi još pokoju žrtvu. Kroz
svetinu se mora proći, a ona, obuzeta čarima umetnosti, s
divnom verom u njenu istinitost, dokazuje razumevanje poruke
premlaćujući glumce koji igraju hrišćane. Ono što od njih,
kijaste i krvavo, ostaje, održavano pri svesti, na nogama,
profesionalnom savešću i devizom cirkusa IPOKRITIS I
TANATOS – GLUMITI ILI UMRETI, ponovo se doklaćuje u
krug, koji je, u međuvremenu, postao dvor srpskog kneza
Lazara. Oni se u slavljeničkom horu žale na „velikog, slavnog,
hrabrog, plemenitog, lepog Deliju“. Knez ih, u stvari Hiron, sa
Simeonovim licem na svom, teši nekakvim tipično hrišćanskim
nebeskim izgledima. (Pravi Hiron je bio praktičan. Umirivao je
Kentaure prijateljstvom sa Heraklom.) A Deli-Musa, njegov crni
Dionizos, okružen zaljubljenim gledaocima, sedi na jednom
topu, krišom loče pravo vino, ždere bravetinu, drpa mlade
vojnike i čeka na Šamsudinov znak da dovrši posao. Najzad i do
toga dolazi. Kao grom pada među Srbe. Knez Lazar ne
preduzima ništa od onog što je obećao. Pokušava da se zavuče u
svetinu, u stvarnost, koja ga nogama i pesnicama vraća u
Umetnost. A u njoj ga dočekuje otrovna strela Muse-Murata-
Herakla, Nepobedivog i Božanstvenog.
Malista, dabome. Ne može se ni očekivati da ovakva
kreatura umre Hironovom smrću. Ne zna se, uostalom, da li je
on zaista umro. Simeon je gotovo siguran da je živ. Da se pod
ljudskim imenom krije. U Tebama ga, istina, nije bilo, osim u
dedinoj ludoj glavi. Samo, to ne znači da ne boravi u nekom
drugom gradu Balkana. Balkana ili Panonije. Olako se ne sme
isključiti ni mogućnost da je pod Sigetom. Poturčenjak u
opsadnoj vojsci ili pomađareni Grk među zidinama. Zabavlja se
u društvu nekog pokvarenog satira. Ubija se među njegovim
butinama, iako se ubiti ne može. Opija se opijumom da bi
ublažio večni bol, iako ga ublažiti ne može. Praktikuje sve
poroke da bi nadoknadio što je kao Kentaur propustio, iako
dobro zna, u protivnom bi bio budala, a ne filosof, da se nikad
ništa ne nadoknađuje. Inače bi svet bio drukčiji nego što jeste.
Da li bolji ili gori, jedino diavolos zna! Ono što Simeon zna jeste
da Hiron još živi i da se negde oko njega pati, mada svima
izgleda da uživa. Jer, da nije tako, zar bi on, umetnik čija je
mašta u prirodnom dodiru sa svim tajnama sveta, glumcu koji ga
je u osobi Kneza Lazara igrao, dao s o p s t v e n o lice, lik živog
čoveka, kome su patnje i uživanja toliko bliski da ih već više i
ne razlikuje?
Publika je u delirijumu. Murat se klanja. Maše batinom kao
lepezom od palmovog perja. Rasipa, skot, poljupce na fukaru.
Lepo mu je, životinji, među mladim ratnicima. Igra se zatim
nastavlja. Zašto? Zar svi nevernici nisu pobijeni? Izgleda, nisu.
Ostao je još jedan. (I Fol je u međuvremenu umro. Ogrebla ga je
strela dok se čudio kako je tako mali šiljak mogao da dohaka
onakvoj ljudini, odnosno konjini, kakav je bio Hiron.) Preživeli
Kentaurosrbin krije se pod likom lađara na nekoj reci bez gaza.
On je cincarski štedljiv, nema lađu, ni skelu, ali i cincarski
preduzimljiv, putnike na leđima preko vode prenosi. Deli-Musa
ga neće tražiti, izveštava Objavljivač. Deli-Musa je plemenit, i
tako dalje. Deli-Musa je već zaboravio na Srbe. Slučajno će ga
sresti kad se s nevestom Fatimom – poturčenom Dejanirom –
bude vraćao u domaju, koja neće kao u uzor-prići biti Tebe, već
neka prljava balkanska kasaba. Simeon je ljubopitljiv kako će
Cigani igrati Heraklovu smrt. Tu se bar nisu morala da čine
velika odstupanja. Heraklova smrt je pogodovala kraju svakog
heroja. Nije zavisila od nacionalnih obeležja. Bila je univerzalno
herojska. Proisticala je iz samog stanja herojstva, kao najdubljeg
odnosa ljudi i bogova. U stvarnosti mita Herakle se zaista s
lepom Dejanirom našao na Ejonu. Zaista mu je Kentaur Nes,
koji je na reci vršio službu lađara, ponudio da, uz novčanu
naknadu, prenese Dejaniru preko nabujalih talasa. Istina je da je
Herakle pristao. Posadio je nevestu na Nesova leđa, ali kad se
našao na drugoj obali, žene tamo nije bilo. Već je stenjala pod
kopitima Kentaura, koji je uz pastuvski njisak izlivao po njenoj
čednosti arseniko sperma, svoje teško, smradno, muško seme.
Nije u uživanju daleko dospeo. Pao je usred orgazma, pogođen
Heraklovom strelom, zatrovanom hidrinom žuči. Umirući je
stigao da lukavstvom, svojstvenim rasi Konjovića, osveti braću
umorenu na Folovoj gozbi. Upozorio je Dejaniru na muževljevu
preljubničku prošlost. „Taj ti, gospođo, neće dugo biti veran“,
rekao je. Zato će joj dati ljubavni napitak i time iskupiti
silovanje, kome je, pod udruženim pritiskom njene lepote i
svojih divljih nagona, pribegao. Lek se sastojao od mešavine
kentaurske sperme, rasute po obali u obliku pečurki od bele
pene, krvi iz sopstvene zatrovane rane i podloge od maslinovog
elajona. U nju je valjalo umočiti Heraklovu košulju. „Čim je
bude odenuo“, rekao je između dva hropca Nes, „čini će,
gospođo, početi da deluju i zauvek ga uz tebe privezati.“ Mnogo
godina kasnije, uznemirena novom Heraklovom ljubavnom
aferom, Dejanira mu je zbilja dala da obuče „čudotvornu
košulju“. Otrov iz Nesove krvi sagoreo mu je kožu. Heroj je
neizrecivo patio. Zaluđen mukama, pribegao je samospaljivanju.
Ali umro nije. Zevs je poslao Atinu koja ga je neoštećenog s
lomače skinula i odnela na Olimp, gde je postao besmrtan i
zablistao balkanskim nebom kao nova zvezda. Simeon podiže
glavu prema nebu i ono, pod korom mesečine, potvrđuje priču.
Herakle sija kraj sazvežđa Hidre koja ga je ubila. On veruje da
će cigansko tumačenje odustati jedino od silovanja Fatime.
Atimosis, obeščašćenje Turkinje ne može se zbivati ni u
najistinitijoj priči.
Neće doznati da li je u pravu, ni kako je efendi Šamsudin
zamislio Heraklov kraj. Jer on dolazi brže i drukčije nego što je
iko hteo. Pod Deli-Musinom kožom, Murat se ne obazire na
dvojicu Srba, što jašući jedan drugog predstavljaju Kentaura
Nesa, u turskom prevodu hajduka Milovana, i čekaju na obali da
još jednom dokažu kako raji nikad ne treba verovati. Nasrće na
Fatimu još dok prema vodi koračaju. Ciganin u nevestinskom
ruhu se ne brani. Milovanja mu gode. Gledalište velikodušno
odobrava Delijinu ideju da od prve bračne noći uzme nešto
predujma. Zahvalno je Umetnosti za erotičnu pauzu, koju mu
krvavi sigetski bedemi već mesec dana uskraćuju.
Simeonu se zubi od negodovanja tresu. Glasno kune. Na
cincarskom, kao otac kad bi, ljut zbog poslovnog gubitka,
zaboravio da se odrekao aromunske file i za rođenog Grka
izdavao. Kune i urliče:
Da Murata đavo odnese: Sto moko la draklu!
Da crkne pas: S’krek!
Da se ugasi cigansko štene: S’te astindzi!
Da ga prati s rukama pod miškama: S’te ved muinle
sunsoaro!
Da pokvarenjaka vukovi pojedu: Baho li luplu, s’lu diniko!
Da ga vatra proždere: Foklu s’te ardo!
Šta on to tamo radi? Šta petlja, presahnuo dabogda! Kako se
usuđuje da ga na njegove oči s nekakvom glumačkom protuvom
vara? Njega, velikog umetnika metamorfosa, Apela šminke? I to
pošto je dogovoreno da se posle predstave nađu, pošto je, uzevši
novac unapred, ispoljio bučnu radost što će zajedno kroz Evropu
putovati. Jednom ćeš – kleo je – otići korak predaleko! I ja ću te
politi džezapom! Jeste, poliće ga, ku dumnidzou, ma s njegovom
besmrtnom kožom i svoju besmrtnu dušu sagoreo!
 Izgleda da Simeon nije jedini kome se Muratova ljubavna
inicijativa ne dopada. Kao iz kumbare izbačeno, iz razdragane
svetine izleće tamno đule polunagog ciganskog tela i s jarosnim
se krikom na Murat-Musu baca. Zar još ima tih nesrećnih Srba?
Ta ovaj čak ni prikladno polukonjski ne izgleda. Nikakvu masku
nema. Na Deliju srlja, od požude nabrekla, glava bivšeg
Kraljevića Marka. Hoće li to biti da se Srbin povampirio? Ne,
neće biti.
I Simeon i vojnici u isti mah shvataju nastran smisao scene.
A on, povrh svega, i s kakvom silom ima da se bori za Muratovu
naklonost. Vidi gipko, šiboliko, lazurnim sjajem obloženo
Egipćaninovo smeđe telo, kome noćas, pred Muratovim
osetljivim čulima, treba da suprotstavi svoje. Naježenu,
smežuranu kožuru. Smešne ostatke svojih kentaurskih polova,
smalaksalu muževnost i istrošenu ženstvenost. Dlakavu,
izrovašenu, ruiniranu trupinu bolešljivog cincarskog starca čiji
je mozak, smekšan maglama opijuma, besmislenim umetničkim
ambicijama i simeonskim fantazijama, nesposoban za klasične
rafiniranosti u ponašanju, mišljenju i osećanju, bez kojih može
da se živi sa ženom, ali je telesno-duševni spoj s muškarcem
nemoguć. Vidi da će u odmeravanju s ciganskim suparnikom
izgubiti. Kraljević Marko može biti grub, glup, sirov, prost kao
šestoperni buzdovan srpskog Herakla, Murat je njegov. Ostavši
bez duševne svežine, životne volje i nadmoćnosti duha, pomoću
kojih je šminkao nedostatke tela, ništa više nije imao na pijacu
da iznese, ništa da ponudi, ničim da se odupre osionoj
konkurenciji mladosti i lepote. Sam sebi liči na lažni prst Svetog
Tome, koji treba mnogo reklamirati i mnogo mu verovati da bi
ičemu koristio.
Ine ola hamena! Sve je uzalud! Izgubiće Murata! Izgubiće
svog crnog hrastovog Dionizosa, s bršljanom i munjama u kosi!
Ordije su, međutim, na čistom dobitku. Pošto su se plašile,
nadale, uzbuđivale, ljutile, mrzele, volele – dodajući, u ime
stvarnosti, čarima umetnosti pokoju nogu ili pesnicu – mogu sad
i da se smeju. Šamsudinov cirkus nadmašio je i grčku dramu.
Izmešao je komediju s tragedijom, spojio neprijateljske načine
Euripida i Aristofana u orijentalnu papazjaniju, oborio sva
pravila drevne igre, približujući ih pradrevnim s drskošću
Simptosisa, svemoćnog Slučaja, iz koga se rađaju stare nesreće
i nove umetnosti. Herojskog je privida nestalo. Moribundski grč
polunagih tela, zatrovanih strastima, koje svi shvataju, a mnogi
im se i podaju, u paramparčad razbija legendu o Zatočniku
islamske vrline Deli-Musi, Adamastosu, Aleksikosu, Olimpiosu,
i tu, u razvalinama mitske Arkadije, Misira, Bosne, Anadolije,
među prljavim povesmima razorenog Simeonovog sna i među
odjecima obesvećene Umetnosti, ostavlja ciganskog Dionizosa
Murata da se cvileći koprca pod telesinom pomahnitalog
ljubavnika.
Ubrzo se još jedan glumac oseća izneverenim intervencijom
Kraljevića Marka. Uskače u arenu i grabi ga s leđa. Pa još jedan.
Šamsudin ne može ništa da učini za svoju reputaciju. Može
jedino cincarski da brine hoće li mu veliki vezir, koji je
predstavu kupio, isplatiti celu ugovorenu sumu, zbog skandala –
samo deo, ili će jednostavno dati da ga premlate i isteraju iz
logora. Jer sumnji i ljubomori Talijinih robova nema kraja.
Među njima je sve povezano gvozdenim sindžirima simpatija i
antipatija. Najzad je cela trupa angažovana u ludačkoj
Muratomahiji.
I najzad se vidi kako je Kentauromahija stvarno izgledala.
Upravo ovako. Kao divlje, nemilosrdno, ludačko, samoubilačko
klanje. Bez dobrog povoda i jasnog ishoda. Bez ikakvog smisla,
u stvari. Klanje kome su tek pesnici, u ime dostojanstva ljudske
vrste, dali neki dublji, herojski, gotovo pedagoški smisao. Klanje
ni nalik na baletsko podražavanje, tananu pantomimičnu
imitaciju aleksandrijskih Cigana, kojoj je samo poneka azapska
čizma ili pesnica obezbeđivala sjaj istorijske ubedljivosti. U
takvoj elementarnoj bitki nestao je dobar deo njegovog roda, dok
je bio još srećno antropozoonski, dok se o majku zemlju na četiri
noge oslanjao, dok mu je glava, pored ideja ljudskog gornjeg
dela, ponosno, slobodno izražavala i prirodno, životinjsko
stanovište onog donjeg, konjskog dela.
Krvav kovitlac ciganskih trupova, po sili nekog višeg
podsmeha, liči na kopulaciju tetoviranih guja. Uplašeni da buka
ne probudi bolesnog sultana, oficiri nastoje da se do glumaca
probiju. Vojnički obruč oko džinovske ljubavne postelje čvrst je
kao haremski zid. U tuču se, međutim, niko ne meša. Kao po
komandi, zavađene niko ne razdvaja. Sad i najprostiji bašibozuk
vidi razliku između prave, iskrene, velike umetnosti i one prazne
šmire što im je dosad nudila predstava. Uživa se, što bi kazao
Simeon Tebanski, all’ grosso.
Jedino Simeon starački klecavo skakuće unaokolo, ne bi li
u metežu krvavih trupova prepoznao Muratov. Da za sebe ima
vremena, da oko nema samo za njega, možda bi, iznenađen i
postiđen, razumeo da se način na koji o svom poliagapimenosu,
svom crnom prijatelju, razmišlja jedva razlikuje od načina kojim
mu se otac služio kad bi govorio o nečemu što mu pripada.
Označavao je to punih usta kao svoju ktimu, posed, vlasništvo.
U boljem društvu, i kao dominion, što je po svom netrgovačkom
značenju bilo simeonsko preterivanje, ali je i tako neprikladno,
malko šašavo, svakome do znanja stavljalo šta Firma misli o
svemu što joj u novcu, robi, pokretnoj, nepokretnoj imovini i
ljudima pripada.
Simeon, nažalost, nema vremena za sebe. Imovina mu je
ugrožena, posed u opasnosti. Skakuće poput plesača u
eleusinskim misterijama, derviški, kao što je 1521. na
Zemunskom polju đipao, a zatim se slepo baca u neprikosnoven
prostor najstarije i najživotnije od svih umetnosti, da bi bar nešto
od te svojine, od alamunjastog Murata, za sebe sačuvao. Upravo
onako kao što dobar trgovac nastoji da od stečaja, za neki novi
početak, spase ma i najskromniji deo kapitala.
O kirios ijatros tu aftokratoros, sultanov lični lekar, pojavio
se u Simeonovom šatoru još iste noći, ali ga on nije odmah
video. Bio je zauzet zakazivanjem Muratovih ozleda – na svoje
se nije obazirao – koristeći njegove histerične nesvestice. Dok je
pri sebi, ima on s bolesnikom neiskazane muke. Nije samo preko
svake mere nestrpljiv i osetljiv. Još je i bestidno nezahvalan.
Naziva ga o jeros vlahikos tragos, matorim cincarskim jarcem,
arikanos antropos, nesposobnjakovićem, čak i Jevrejinom,
nanoseći mu, kao Romeju, najbolniju uvredu. Pljuje ga i gađa
čim stigne ako pri mazanju balzamom oseti i najmanju
nelagodnost. Optužuje Simeona da je zbog njega ovako stradao.
I da napad, čija je jedina pomena vredna žrtva bila njegova
skupocena kadif-koža, nije usledio povodom nekog navodnog
udvaranja onom musavom Redžepu – bednom, uostalom, u ulozi
Fatime – već kao odmazda zbog „samilosnih veza s njim,
matorim cincarskim jarcem“. Ševkija, kako se zvao Kraljević
Marko, zato ga je i napao.
„A šta ti imaš sa Ševkijom? Šta ti imaš s tom vucibatinom?“,
pitao je Simeon.
Odgovor nije dobijao. Murata bi uvek nekako u to vreme
hvatale duboke nesvestice i nesećanja. Nije navaljivao. Imao je
on i drugih, simeonskih načina da istinu na čistinu istera.
Nastavljao je mezimca da neguje. Predano, ali i s izvesnom
uzdržanom mrzovoljom. Kao što umetnik neguje grešku koje ne
može da se otrese. Od svih uzvišenosti što ih život ume znalcu
da pruži, i koje se tako lepo vide u Patroklu Ahilovom, Platonu
Sokratovom, Antinoju Hadrijanovom, Bogoasu, persijskoj
ljubavi Aleksandrovoj, onim umnim, nežnim, osećajnim
mladićima, eromenosima, s kojima je živeo Alkibijad, pa, u
izvesnom smislu, i Jovanu Hristovom, njemu je dopao misirski
Ciganin bez ukusa, obrazovanja, takta, i razumevanja ičega sem
nemog govora tela. S njim se nije moglo upuštati u slatka
ćaskanja što uživanje već zasićenih mišića produžuju finim
dvosmislenostima sve do prvog sna. Nije se moglo misliti ni na
kakav viši značaj njihovog spoja, stapanje duša sraslih u zanosu,
jer je Murat svako apstraktno mišljenje smatrao vradžbinom.
(Bio je nepodnošljivo praznoveran. Svi su Cigani takvi, ali je
Murat i od najgoreg isprednjačio. Svet se za njega sastojao od
složene mešavine demonskih sila i čini, a život od neumorne
odbrane od njih. Išao je okićen himaletima, amajlijama, kao
dodola, kvareći čistu liniju tela očnjacima divljeg vepra,
čupercima medveđe dlake, grumenjem katrana i soli, užetom o
koje se obesio čovek, figurama od tisovine, zmijskom
košuljicom, glogovim trnjem i drugim moćnicima. Neke od njih
odbijao je da skine i noću. Strah da mu ruka u praćenju
Muratovih oblika ne nabasa na glogovo trnje ili vučje kandže
remetila je Simeonovu koncentraciju i dugo mu je trebalo da ga
odgovori od navike da njima od uroka štiti onaj kipući deo tela
s kojim se uvek imalo najviše posla. Ali da ga odvikne od
mazanja tela belim lukom protiv čume, nikad nije uspeo.) S njim
se nije moglo sanjariti, žudeti, čeznuti. Radovati se i patiti
z a j e d n o . Ukratko, nije se dalo živeti. Moglo se samo, od
vremena do vremena, uživati. A onda to, kao kakav težak,
nepravedan dug, otplaćivati trpljenjem njegovih odurnih mana i
samopreziranjem što se trpe.
Vrativši se iz „nesvestice“, Murat je terao svoje, vređao ga
je i grdio, čineći predahe samo da pita kakav je na sceni bio,
kako je igrao i da li je publika bila zadovoljna. Kalitehniki
filareskija, njegova umetnička taština, bila je nezasita. Upijala je
pohvale kao voda kišu. Simeon ih je naplaćivao diskretnim
raspitivanjem o Redžep-Fatimi. Najzad mu je Murat objasnio da
su za njegovo nerazumno ponašanje na sceni opet krivi on i
njegova neprikladna šminka. Trebalo je da Redžep u ulozi
Fatime izgleda neprivlačno kao i svaka devojka. Nipošto kao
poželjan muškarac.
„Tvoja usrana šminka“, vikao je, „tvoja takozvana
umetnost, ti, matori cincarski jarče, ti si me upropastio!“
Simeon se nije dao u neku veliku odbranu. To sa šminkom,
uostalom, moglo je biti istina. On je i ostalim glumcima podavao
poznata cincarska i simeonska lica. Mogao je to učiniti i s
Redžepom. Zar nije verovao da mu je dao s vo – j e? Nije, dakle,
znao šta je radio. Bio je u nadahnuću.
Nagnut nad prijateljem, osvetljen fenjerom na potpornoj
motki šatora, na svaki je napad ponavljao: „Bilmijorum... Sizi
antijamijorum... Haksizsiniz.... Hata edijorsunuz...
Ben degilditn... Hik bir sej japmadim... Benimle hik bir ilgisi
jok!“ A to je značilo da on, Simeon, ništa ne zna. Da ga on,
Simeon, ne razume. Da Murat nije u pravu. Da greši, jer to nije
bio on, Simeon, koji ga je upropastio. Da on, Simeon, nije ništa
učinio. I da sve to nema s njim nikakve veze. A sve je to, opet,
bilo razvlačenje simeonske lakonske formule životnog uspeha,
nasleđene iz kentaurskih pradavnina, koja je na grčkom glasila:
DEN KSERO. DEN ME AFORA. DEN ME PIRAZI. NE ZNAM.
NE TIČE ME SE. NEMA VEZE SA MNOM. Saopštavajući da
se Simeone n i š t a na ovom svetu, baš ništa ne tiče, jer ni o
čemu pojma nemaju, niti bilo šta bilo s čim u bilo kakvoj vezi
stoji, formula je imala za svrhu da ih u svim prilikama zaštiti od
konkurencije, gubitaka, slučaja, nesreće, istorije i svih
hrapavosti životne argonautike, kako bi, u međuvremenu i
nesmetano, sve moglo da ih se tiče, kako bi iz svega što ih se i
te kako ticalo izvlačili sve deblje profite. Ovaj Simeon bio je
toga svestan. Ali formula je bila upotrebljiva čak i kad se
prezirala.
Poslužio je Murata čajem od uspavljujućih trava. Prava
nesvestica u koju je pao dobro mu je došla da se odmori od
pretvaranja. Za sebe je pripremio opion. Ne redovnu dozu.
Sasvim malu. Nije hteo da bude jematos, pun. Biće Muratu još
potreban, a ni sa zakanjivanjem ozleda nije završio. Hteo je da
ga narkotik tek blago prosvetli, stavljajući ga na granicu dve
stvarnosti, s koje bi mogao u o v o j , sigetskoj, posao da obavlja,
a u nekoj drugoj, kud ga omama bude prenela, uživa. I još tu
drugu stvarnost nije čestito ni nazro, izvesni živi poluoblici tek
su se čupali iz zamućenih budžaka šatora, kad se delom svesti
ostavljenim za Murata i svoje melemarske dužnosti setio
„anazitiseos tu Hironos“ – „traganja za Hironom“, omiljene
zabave iz tebanskog detinjstva. Ukazivale su se neke nove
mogućnosti. Ako je taj ipantropos, konjočovek, razljućen
nepravdom bogova, zaista bio naumio da im ponizi dar – svoju
mudrost, posvećenu dotad vaspitavanju njihove kopiladi širom
Balkana i općinjavanju njega samog zabludom da pamet i znanje
čine ljude boljim, ne bi za tako nešto našao podesniju
mogućnost, nečistiju dušu nego što je psihi njegovog Murata.
Taj je bio kao stvoren da se razočarana vrlina u njega useli i ode
dođavola. Muratovo iskustvo odvelo bi vrlinu na samo dno.
Načelno to nije nemoguće, mislio je. Načelno bi bilo nemoguće
da Hiron za novo telo izabere nekog stoičkog filosofa s dušom
konstruisanom od zabrana, uputstava, pravila, mera, i tako istu
grešku počini dva puta. Načelno je, zapravo, jedino moguće da
Hiron s a d a bude preispoljna bitanga. A onda izbor prirodno
pada na Murata. Hiron je, uostalom, po svoj prilici, bio kadar da
uzme svaki lik koji poželi. Pa i da ga menja. Kad jednu dušu
iscedi, kad ispraktikuje sve njene naopake savršenosti, na đubre
da je odbaci, u pakao otera, jednostavno i Iako kao što se spira
stara, sasušena šminka da bi se zamenila svežom. Bio je
psihoftoros, razarač, žderač duša. Tako je, kroz vekove padajući
sve niže i niže, dospeo i do njegovog Murata. Ja ti ohi, zašto da
ne? Možda je boravio i u dedi, Simeonu Carigrađaninu? Pošto
ga je nekom svinjarijom, još 1453, dok je padao Carigrad, oterao
u ludilo, u ubeđenje da je mrtav (što je ovaj stvarno i bio, jer
Simeon koji ne trguje, niti za trgovanjem želju ima, mrtav je
Simeon), jednostavno je otperjao u nekog drugog pokvarenjaka,
odakle se posle dedi javljao, šuškajući mu na uvo odvratnu
filosofiju po kojoj je konjsko stanje u svakom pogledu savršenije
od ljudskog.
U svakom slučaju, mislio je, ništa ne košta probati. Nagao
se nad nepomično ljubimčevo lice i tiho, zaverenički prošaptao:
„Hirone, isi ise? Jesi li ti to?“
Nije bilo odgovora. Nije, naravno, očekivao da mu se
odgovori Muratovim glasom, čak ni kroz usta koja se ne bi
otvarala. Ni na turskom. Osluškivao je ne bi li negde u sebi čuo
novogrčko šuškanje o kome je pričao deda. Bio je, međutim,
spreman i na iznenađenja. S Tajnama je čovek uvek morao da
bude spreman na sve. Čak i na to da neobrazovani Ciganin
progovori u Homerovom heksametru. Ništa se nije dogodilo.
Mir je u šatoru i u njemu.
„Anisiho. Brinem. Ola pijenum ashima. Sve ide naopako.“
Ni pokušaj da se brigom, osnovnim kentaursko-simeonskim
stanjem, uspostavi veza nije uspeo. Pomislio je da bi, s obzirom
na Hironovu prošlost, nešto opšte filosofije bilo od koristi.
Možda će se mudrac na tu staru udicu uhvatiti.
„I zoi ine gajtani. Jati na zis? Život je gajtan. Čemu živeti?“
Nije u tom pravcu nastavio. Na vreme je uvideo njegovu
besmislenost. Besmrtnost je Hironu mogla smetati samo dok je
bila spojena s bolovima ili neprijatnostima što ih je donosila
pamet udružena s vrlinom. U novom, sveporočnom stanju morao
je voleti život. Preduzeo je zato da ga hvali, ali je rezultat bio
isti. Hiron se nije odazvao. Oprobao je i simeonsku formulu,
milu Kentaurima, a jednom iskvarenom Hironu jamačno
razumljivu:
„Život je račun. To simferon ine to pan s afton ton kozmo,
sve na svetu je račun.“
Počeo je već i da se ljuti. S druge strane, mislio je, možda
su njegove konstatacije za početak bile teške. Ili, još verovatnije,
odbijajuće za nekoga koga je filosofija odvela u propast. Možda
bi korisnije bilo početi nekim praktičnim pitanjem.
 „Ti lojis sinjenis mu ise esi? Kakav si mi ti rod? Šta mi
dođeš?“
A da bi ga pridobio i naveo na odazivanje, opisao je sebe
kao ipomanisa, ludog za konjima, govorio je o dedinim
naporima da se pretvori u konja, o prednostima konjskog načina
života i pogleda na svet, onako kako ih je zapamtio iz izlaganja
Simeona Carigrađanina, činio je sve da razbije ljusku
Muratovog nepomičnog tela i iz nje izvuče njegovu hironsku
sadržinu.
Tada je čuo Kajsunizadeov glas kako na turskom pita:
„Ne kadar sirer? Koliko će to trajati?“
Ako ga je u Muratu i bilo, Hiron je odbio da se pred
strancem javi i Simeon se nestrpljivo okrenuo. Pred njim je
stajao postariji gospodin maslinasta lica grkojermenskih
maloazijskih mešanaca, u nošnji Fanariota, bez ikakvih ukrasa,
kao da je u dubokoj žalosti. Poznavao je carskog lekara još od
opsade Budima, kad se ovaj suprotstavljao pokolju zarobljenika
i time stekao njegovo poštovanje. Viđao ga je na svakom
Sulejmanovom pohodu. U nekoliko navrata otac mu je za
dvorsku farmaciju prodao nekoliko retkih balzama i čajnih
mešavina, po kojima je Firma Simeon & Sin bila poznata, sve
dok Kir Simeon nije našao da su uvozne sirovine za njihovo
spravljanje isuviše skupe i da ih je jeftinije sabirati po domaćim
ispašama. Nije imao prilike s njim da razgovara. To je bila očeva
dužnost. A i potreba, izgleda. Laskalo mu je da bude u
profesionalnim odnosima s čovekom koji sme da pipne velikog
cara, pa da mu ponekad i bol nanese, a da ga posle toga ne udave.
Poznanstvo je bilo dobro za reklamu. Veza je, ma koliko
sporadična i neodređena, povoljno delovala na njihov ugled u
putujućoj čaršiji, koja se selila s vojskom od grada do grada, iz
tvrđave u tvrđavu, iz logora u logor. Kajsunizadea je
interesovalo travarstvo. I sam ga je pomalo, amaterski,
praktikovao. Od oca je obično iskao savete za svoje lične
recepte, o kojima je ovaj mislio da nisu bez talenta, ali da,
preterano logični, potpuno zavisni od sopstvenih sastojaka, ništa
ne ostavljaju lekovitom dejstvu pacijentove vere i mašte. Njega,
sina, jedva je primećivao. Odnosi s Firmom su, dakle, bili
poslovni. Nipošto prijateljski. A s njim lično – nikakvi. Pa šta
će, ma ton Teon, taj u njegovom šatoru? U ponoć, vreme duhova
i rđavih vesti?
Simeon se klanja. Objašnjava na grčkom prirodu glumčevih
povreda i imenuje meleme kojima ih leči. Koliko će to uzeti,
međutim, ne može reći. Tipota den gzeri, ništa ne zna. Pacijent
nije baš najzgodnija mušterija. Nemiran je, nestrpljiv. Da baš ne
kaže – pust. Kalitehniki fisis, umetnička priroda, ukratko. Kako
valja može koristiti jedino njegove živčane, nada se, bezopasne,
nesvestice. Ako bi vrlo poštovani Kir Kajsunizade, kad je već tu,
i pre nego što bude ljubazan da kaže zašto je tu, bacio na
bolesnika površan pogled, on bi mu, Simeon, bio duboko
zahvalan!
Kajsunizade okleva, zatim prilazi ležaju, naginje se nad
Murata, palcem i kažiprstom mu otvara oko, čija beonjača u
ponoru tamnih obrva liči na sedefasto dugme u naborima crnog
jastučeta, opipava damare, sve lenjo, sve rasejano, pita postoje li
ozlede na glavi, doznaje da ih osim površinskih nema, prstima
vesla kroz bolnikovu kosu da proveri obaveštenje i najzad kaže
da razloga za brigu nema. Nesvestice su prolazne. Murat će
ostati pri pameti. U najmanju ruku – živeće.
„A sada, gospodine, da li biste vi meni poklonili nekoliko
trenutaka?“
Simeon pokazuje upadljivu spremnost da mu pruži i celu
noć ako treba. Kajsunizade je avlikos, moćan dvoranin. O Kirios
ijatros tu aftokratoros, carski lekar! Dobro ga je imati i z a sebe.
Naročito ako čovek n a s e b i ima hrastovu alamunju kakav je
Murat. Volja je, dakle, tu, samo ograničena situacijom. Kir
Kajsunizade i sam vidi. On je usred zakazivanja bolesnika. A to
će, ma koliko žurio, izvesno vreme ipak trajati. I sad, ako je
carski lekar voljan malko da se strpi, ovde, recimo, premda u
šatoru nema gde da se sedne, ili napolju, premda je izvan šatora
dosta hladno, biće mu zadovoljstvo da mu se pridruži čim
bolesnikovo stanje to dopusti.
S patricijskom dosadom sluša Kajsunizade litaniju.
Očigledno je Vlahos drži najprikladnijom za razgovor s jednim
carskim poverenikom. Ili je po prirodi izveštačen. Uprkos
neurednoj odeći, zapuštenosti i posledicama ciganske tuče, o
kojoj je već obavešten, ima u njegovoj pojavi, u lelujajućim,
plivajućim pokretima, izvesne pelivanske gipkosti, obuzdavane
ženstvenosti, nekakvog preciznog umetničkog preterivanja. Ne
ostavlja rđav utisak, to ne – osobito ako se ima u vidu sorta ljudi
kojoj pripada i zanemari derutan izgled – čini se, u stvari, više
nekako nedovršenim, polovičnim, neopredeljenim. Kao da mu
se priroda uputila u jednom smeru, predomislila se, pa
ostavljajući pravac nedovršenim, produžila u suprotnom. I sad
neprestano između dve mogućnosti oscilira. Oštrouman je, svi
su Vlasi, uostalom, oštroumni. Sudeći po besprekornom, mada
morejski umekšanom grčkom – i obrazovan. Verovatno je
prepreden, i rasno i personalno. Kao umetnik, zacelo, sklon
izvesnim slabostima, od kojih ciganska propalica u nesvestici
izgleda zasada najakutnija. Ako išta od oca, Simeona
Tebanskog, ima – i trgovac je dobar, kakvoća od presudne
važnosti za uspeh njegove misije. Javne i tajne. Ili bi bolje bilo
da kaže: misije tajne s još tajnijom tajnom u njoj. Tajnom u tajni.
Sirotinjsko uređenje šatora na zaključak o poslovnoj veštini baš
i ne gura, ali kod tih se Vlaha nikad ništa ne zna. I najbogatiji
sanjaju da se sahrane o opštinskom trošku. Sve u vezi s njima
treba uzeti s rezervom. Tri puta zubima zagristi pre nego što se
kao pravo primi. Ako mu je umetnost istanjila špekulantsku
žicu, nije mogla da je iskida. Po njoj treba vezirovom ponudom
zasvirati. Zlatno gudalo isteraće iz crnovlaškog mastura i samog
đavola ako treba. Ako mu se pametno priđe, ne plašeći ga, ne
pridajući preteran značaj tome što se od njega ište, ali ga i ne
potcenjujući, ako mu se pronađe i zadovolji pravi r a č u n , može
se očekivati da će porudžbinu izvršiti kako valja. Obe
porudžbine. I onu koju će jasno čuti i onu koju treba tek da
podrazumeva. Tajnu i još tajniju. I da će o obe ćutati. Za ćutanje,
uostalom, postoje i sigurnija sredstva od obećanja.
Protiv zime ih, nažalost, nema. Ciganin je majstorov
erotnenos, prijatelj i ljubavnik. Neće ga napustiti dok se ne uveri
da mu je dobro. U međuvremenu, on će se smrznuti čekajući ga
napolju. A moraju još i pregovarati. Ko zna koliko dugo. I opet
napolju, gde ih niko ne može čuti.
Kajsunizade udara dlanom o dlan. U razmaknutom krilu
šatora pojavljuje se njegov pomoćnik, Atinjanin Kapidastar.
Simeon ga iz viđenja poznaje.
 „Moj će pomoćnik, s vašim dopuštenjem, preuzeti
bolesnika. On je izučeni ranar. A mi ćemo, ako izvolite, u malu
šetnju.“
Ne izgleda da je dopuštenje baš neophodno, pa ga Simeon i
ne daje. U šetnju izvoljeva bez reči. Oseća, štaviše, pakosno
zadovoljstvo što će Murat, kad se probudi, kraj ležaja ugledati
nepoznatog čoveka, s kojim će morati da štedi pljuvačku. Osim
toga, doznaće da je on sa carskim lekarem. Izvući će iz toga
prave zaključke. Za uočavanje koristi nije Murat nikad bio glup.
Zbunjivala ga je duša. Račun mu je uvek bio jasan.
I sad njih dvojica, romejski rođaci, Grk i Cincarin, naučnik
i umetnik, gospodin i torbar, ogrnuti čupavim kabanicama,
poput dvojice čelingasa, pastirskih predvodnika bez štapova
karlibana, šetaju kroz bivak gde, kraj zapretenih vatara, pod
sivom senkom nepristupačnog hrišćanskog tora-Sigeta, tursko
stado pobedničke snove sanja. Pobedničke snove ili vezirovo
naređenje da se logor diže i kući kreće, jer se onaj mraz po kome
se ispravan Turčin načelno ne bije, sve više bliži. Posle kratke
kiše nebo je nečisto, prošarano murgastim oblacima. Liči na lice
pod mrtvačkim mrljama, lice moribunda. Pun mesec jedva
nalazi put. I zemlja je nekrotična, čađavosiva. Vetar, u
ravnicama bučan, skoro da se ne čuje.
Kakodemonska noć, misli Simeon zebući. Pita se koliko će
ga dvorski premuntez u nedoumici držati. Zna da mu je biti
strpljiv. Na Istoku – a gde su oni, tu je i Istok, ma duboko na
Zapadu bili – na tom sporom, opreznom, temeljnom Istoku
kupiti nešto bez pogađanja, primiti poklon bez nećkanja i
beskonačnog podvlačenja kako ga nisi zaslužio, pa ma ga
intimno smatrao drsko neodgovarajućim, preći na stvar bez
odlaganja, a naročito dopustiti da se otprve sazna šta je kome na
srcu, sva ta takozvana zapadnjačka efikasnost, koja se najčešće
završavala opštom zbrkom, haosom omaški, brzopletosti,
nepromišljenosti, sve je to bilo ne samo neučtivo već i uvredljivo
za ljude. Nije im se smelo prilaziti kao da se jedva čeka rastanak.
A povrh svega, nijednu stranu lišavati zadovoljstva u zamršenim
konverzacionim kombinacijama i duhovnom nadmetanju tako
srodnom dobrom šahu. Moraće prilično da prozebe pre nego
sazna šta je pravi povod – jer će na zaobilaznom putu do njega
biti i lažnih – da se s jednim beznačajnim gurbetskim šminkerom
u ponoć razgovara, i da to obavlja lični sultanov lekar. Da
carskom pacijentu ne trebaju naročite trave koje ni dvorske
travarice ne suše? Teško da takvih ima. Ali, opet, nikad se ne
zna. Možda su im u pohodu zalihe iscrpene i karavani iz
Stambola zadocnili. Sultan je, pričaju, već tako bolestan da mu i
samo lečenje štetu nanosi. Svaki bi ga veštački, franački ili
venecijanski lek ubio. A trave deluju sporo, s bolestima se nose
podmuklo. Diplomatikom simeonskog kova. Samo, on se više
ne bavi atarstvom. Što ima, to je za ličnu upotrebu. Kajsunizade
to mora znati. Morao se obavestiti pre nego što ga je potražio.
Možda mu trebaju šminke za neku robinju? Ne izgleda
verovatno. Nije to potreba koja do jutra ne može da čeka. A s
bolnim Sulejmanom o vratu, Kajsunizade baš i nema kad na
ljubav da misli. Osim ako ga kakva putana, kurva, nije pritisla
kao što se na njega navalio Murat. Šejtanoglu, đavolji sin! Kao
hrast se na zemlju navalio, korenjem se za dušu zakačio. Baš kao
onaj slavonski hrast u kome su, praveći društvo plavim
munjama, stekli prva međusobna iskustva. Imali svoj prvi
enosis, prvo ujedinjenje. I prvi nesporazum. Ono što se među
njima zbilo, hteo je on, Simeon, da razume kao psihoepafiju,
spoj, dodir, prožimanje duša. „Kakvo jebeno prožimanje duša?“,
usprotivio se Murat. „Ako ja išta i o čemu znam, ovo je jebanje.“
Pogađali su se visoko u hrastu. Morao se odreći duše i pristati da
se svede na telo, ali je uporno zahtevao da se, i na grčkom i na
turskom, ono što su radili od sada pominje kao sinusija, polni
odnos. Toliko je dugovao onome što je u celu stvar uložio. Murat
je pristao. Poverio mu je tursku reč koja je po učenosti
odgovarala grčkoj. Upotrebljavali su ih naizmenično, docnije
kad su se ponovo sreli, sve dok nije sasvim slučajno saznao da
ta turska odgovara najgoroj od grčkih za ljubav. Značila je, u
stvari, plakoma, tucanje. Kad je Muratu prebacio što im prlja
„najuzvišenije trenutke u životu“, ovaj ga je pitao cereći se: ,Je
l’ ti bilo lepo?“ „Jeste“, odgovorio je, nije mogao da laže,
odbijanje bi bilo gore od rđave reči. „Onda ćuti i uživaj“, rekao
je Murat i privukao ga k sebi.
Postojala je još jedna mogućnost i ona je Simeona jedino
plašila. Ostale behu regularne. Trgovačke, pomalo i umetničke.
U svakom slučaju, korisne. Samo je ova mogla biti štetna.
Štaviše, prema celokupnom iskustvu genosa, od rane tesalske,
četvoronožne, do kasne tebanske, dvonožne povesti, ona je uvek
to i bila. Pripovedalo se da Kajsunizade, kao i većina
nepoturčenih Grka – pa i on sam, Simeon, uostalom – gaji nade
u obnovu Romejskog carstva. Ali dok pametni – uključujući i
njega, Simeona – ostavljaju pukim snovima da se šansama za
tako nešto bave, lekar, izgleda, potpomaže restauracione
planove i spletke Mihajla Kantakuzina, u budućem životu
vasilevsa, u sadašnjem, prebogatog brodovlasnika i zakupca
crnomorskih solana. I sad, ako Kajsunizade smera da od njega
načini konfidenta, da ga u političke smutnje uvuče, da ga kao
nepodozrivog putujućeg artistu s nekakvim prevratničkim
porukama nekud šalje, ukratko, da ga u „istorijska govna“
zamoči, biće povucipotegni. Jer on nema nameru da napusti
bezbedno mulje istorijske anonimnosti, koje može da isuši samo
Kalitehniko onoma, veliko UMETNIČKO IME, gde mu je
dobro, bar u tom smislu što mu nije nepodnošljivo, što ima
vremena da se bavi sobom, da vidi gde mu i zašto nije dobro, i
da to, možda, u svoju korist popravi. Smradan vazduh istorije
uništio bi svaku šansu za tehnitis metamorfoseos ton antropon,
njegovu UMETNOST LJUDSKOG PREOBRAŽAJA, zadavio
bi ga brže od trapave sporosti kojom je srpska „zlatna poluga“
izgrizla životni elan njegovog oca. „Gde je mnogo istorije, malo
je sreće“, glasila je jedna od porodičnih izreka, i Simeon je imao
nameru da se prema njoj upravlja. Ako Kajsunizade posle ove
noćne šetnje bude dobio upalu pluća, znaće bar da je bolest
navukao n i z a š t o .
„File, fere, faje, fige“, zamišljeno kaže Grk. „Prijatelju,
donesi, jedi pa idi.“
Simeon ne odgovara. Nema šta. Još ništa ne zna. Reči ga
jedino podsećaju da od jutros nije jeo. Ceo dan se zamajavao oko
šminkanja glumaca, zatim predstave, pa tuče, i najzad
Muratovog lečenja. File Kajsunizade na leš ti telis ke na figis,
ston diavolon!, misli. Prijatelju Kajsunizade, reci šta imaš pa
dođavola idi!
„Peva se jedna cincarska pesma... Plondzi me dado plondzi
me!... Gurbetska tužbalica, ako se ne varam. Znate li joj
nastavak, Kir Simeone?“
 „Znam. Ali, otkud vi znate početak? Vi niste Cincarin.“
„Ne bih vam umeo reći. Biće da sam je negde čuo. Hoćete
li, parakalo, biti ljubazni da mi pesmu izdeklamujete?“
Simeon deklamuje, pitajući se kuda stranputica vodi:

„Plondzi me dado plondzi me!

Ko va sonfug, lailu, tu kseane!
Tu kseane multu diparte,
Nu se ščie bano š moarte!“

„Hoćete li, parakalo, biti ljubazni da mi je prevedete?“

Idi bestraga, doktore, misli Simeon, ali kaže: „Me
efharistisi, sa zadovoljstvom.“
Zatim još jednom deklamuje:

„Oplakuj me, oplakuj me, majko!

Jer ja, jadan, idem u tuđine!
U tuđine daleke i sive,
Gde ti ne znam ni mrtve ni žive!“

„Tužna pesma“, kaže Kajsunizade.

„Gurbet je tužan, gospodine.“
„Koliko ste već u gurbetu, Kir Simeone?“
„Poslednji put sam bio u Tivaju pre dvadeset i šest godina,
dva meseca i pet dana. Preko pet dana, pošto je prošla ponoć.“
„Skoro pa trianda. Mera koju, kako vidim, u sat
odmeravale.“
„Odmerava je tuga, gospodine. Tuga je najsavršenija mera
na svetu.“
„Poznajem je. I ja sam u gurbetu. Samo, moj nema kraja.“
„Ničiji ga nema, gospodine.“
„Tako sam i ja mislio. Do noćas. Noćas sam ustanovio da
sve ima neki kraj.“
„Da“, rekao je Simeon. „Umire se.“
Kajsunizade naglo zastaje. Gleda ga ispod oka. Nije moguće
da taj nešto sumnja? Vlakija, glupost! Cincarin prosto filosofira.
A pošto nije Aristotelo, čini to rđavo.
„Ne vidim“, kaže, „zašto se i naša pečalba jednom ne bi
završila?“
I hoće, misli Simeon. Ako pristane da za njega radi, ubiće
ga Turci. Ako ne pristane – Kajsunizade. Ako ga pre toga ne oda.
Onda će Turci ubiti Kajsunizadea. U svakom slučaju, jednoj od
njihovih pečalbi doći će kraj. A možda, i obema.
„Zašto se gurbetuje, Kir Simeone?“
„Da se zaradi novac i njime krene posao kod kuće.“
„U tom slučaju, dužina gurbeta ne zavisi od unapred
utvrđenog vremena, već od brzine zarađivanja. Nju ne određuje
običaj, nego veština u trgovanju. Den ine etsi, nije li tako?“
„Simfono, tako je. Samo, opet, i nije. Ko može reći kad ima
dovoljno novaca? Kome je novca ikad bilo dosta? Moj otac je
imao običaj da kaže TIPOTA TO KALITERON APO
KALUKERDUS, EKTOS KALITERU – NEMA NIŠTA LEPŠE
OD DOBRE ZARADE, OSIM JOŠ BOLJE. Da nije običaja da
se u tuđini ostane petnaest, najviše trideset godina, ljudi se nikad
i ne bi vraćali kući. Ako bi se povratak prepustio isključivo
njihovom osećanju mere, nikad se nijedan Cincarin ne bi vratio
kući. Ma koliko imao, uvek bi preostajao još neki dukat da se
zaradi.“
„Nisam znao da ste toliko srebroljubivi, Kir Simeone.“
Uostalom, misli Simeon, ne mora ga baš otvoreno odbiti.
Može i on biti zaobilazan. Zatrovati razgovor i onemogućiti
lekara da mu uopšte išta predloži.
„Možda smo u filosofiji slabiji od vas Grka, Kir
Kajsunizade, ali vam u gramzivosti ne ustupamo. U plemenitoj
veštini sticanja, htedoh reći.“
„Lipume poli, oprostite“, kaže Kajsunizade. Najradije bih ti
zakopao čizmu u tur! Prokleti Vlahos koji se hrani izmetom,
mačjim crkotinama i užeglim sirćetom! „Nisam imao nameru da
vas vređam.“
„I ne vređate me. Ko sam ja da se vređam? Bedni torbar!
Nisam trgovac. To me se ne tiče. Den me afora, den me pirazi.
Ali, da jesam, laskalo bi mi.“
„Šta ste, u stvari, ston diavolon?“
„Ništa! Katarma sam! Izrod. Đubre. Drugim rečima,
umetnik. Da nisam ničemu, već mi je više puta rečeno.“
„Ko vam je to rekao?“
„Otac, naravno. Ko drugi o sinu može tako misliti?“
„Poznavao sam ga. Mudar, sposoban čovek, kefalo.“
Podmukla cincarska bitanga! „Šta je s njim?“
Simeon okleva. Mada se kreće, uludo, sporednim putevima
koji sa svrhom Kajsunizadeove posete imaju malo ili nimalo
veze, razgovor mu se ne dopada. Isuviše je brz, nervozan,
nesređen. Parničarski za orijentalne običaje u kojima je lekar
vaspitan. Kao da mu neprikladan tempo, koji ih zajedno s
noćnom studeni nagoni da idu i misle brže nego što im godine
dopuštaju, služi da sagovornika zbuni, pandurski smuti i izazove
na neku nepromišljenu izjavu. Čemu sve to služi, Simeon ne
može ni da zamisli. Zatvara se za svaki slučaj. Naravno da zna
šta mu je s ocem, u najmanju ruku, šta je s njim bilo pre nekoliko
godina, ali šta se to Kajsunizadea tiče?
„Den ksero. Ne znam.“
„Ne znate?“
„Nemam vesti od kuće.“
„Ine poli tlivero, pragmatika poli tlivero!“, saučestvuje
Kajsunizade. „To je žalosno, zaista, vrlo žalosno. A imate li
dece?“
Opet okleva. Sam je sebe u klopku uhvatio. Ako je već
dvadeset pet godina od doma odsečen, ako ne zna šta mu je s
ocem, ne može znati ni ima li ili nema dece. Zvučaće đavolski
smešno. Bestidno neromejski. Kako dolikuje umetničkom
izrodu, uostalom. Ko se još od onih Velikih i Pravih za porod
brine?
„Ni to ne znam.“
 Kajsunizade se zaustavlja. Gleda ga postrance, s nevericom
čoveka. Grka, oca. Kakvo li je to čudovište, ovaj Cincarin?
Simeon uviđa potrebu da objasni svoj slučaj. Inače će laž
izgledati suviše neverovatna. Tražiće se za nju razlozi. Zaplešće
se u protivrečnosti. Šta bi iz toga Kajsunizade izvukao, ne zna.
Možda ništa. Ali ne sme da rizikuje: „Otputovao sam na sever
odmah posle svadbe. Nemam pojma da li je moja supruga domna
Furšija ili Fanula... katalavenete, razumete?“
Kajsunizade se iznenada, bez povoda, raspaljuje: „Furšija ili
Fanula, za ime Bogorodice, čoveče, znate valjda ime svoje
žene!“
„Naravno da znam“, kaže Simeon hladno.
„Pa koje je?“
„Fanija, dabome.“
„Malopre rekoste da se zove Furšija ili Fanula!“
„Zar jesam? Den timame, ne sećam se.“
Sad će kirios ijatros, gospodin doktor, dobro da razmisli pre
nego što ga ikud s nekom porukom pošalje. Zaboraviće je već s
prvom logorskom vatrom koju bude izgubio iz vida.
„U svakom slučaju“, rekao je Kajsunizade, savlađujući se,
„sad bar znamo da se zove Fanija.“
„Mada nije isključeno – i Faršija.“ Malo preterivanja nikad
ne škodi. „Gurbet mi je, kako vidite, izbušio mozak. Došao je
kao sito. Osim nekoliko potreba, jedva šta drži.“
„Dobro, dobro! Razumem!“ Ne vredi se parničiti oko
beznačajnih pojedinosti. U pitanju je buduće Romejsko carstvo.
„Samo se čudim. U bedi ste. Propadate. Ličite na svinjski izmet.
Posao vam ne ide... Mozak vam mekša. Ne znate čak ni imate li
naslednika...“
„Zašto bih znao ako nemam šta da mu ostavim?“
„A ipak gurbetujete. Za koga? Čemu? Tina skopo ehi afro?
Gde je tu račun, smisao, gde svrha?“
Simeon ne odgovara. Trebalo bi da izjavi kako je on
demiurgos, stvaralac, čiji se rad u sebi iscrpljuje, ali da to ne
zvuči kao priznanje da je svinja. Jer tako daleko ne može ići. Ni
po cenu obeshrabrenja ovog podmuklogfarmazona, ne može
vređati svoju umetnost. Trebalo bi, dakle, da kaže kako svoje
plodove s a m troši. Kao Zevs sinove. Na sebe ih troši. Na
sopstveno usavršavanje ide sve što stvori. Ako ikada i drugi
kakve koristi budu videli, biće to s v i ljudi. U redu, možda baš
i ne svi. U svakom slučaju, i z v e s n i od njih, s kojima ne mora
biti povezan krvlju i kostima. Demiurgija, stvaranje, i
kalitehnima, umetničko delo, imaju krvni sistem koji ih
povezuje isključivo sa srodnim delima što su ih stvorili drugi
umetnici koji najčešće nikad nisu upoznati, i ta se krv jedino u
posvećene može pretočiti. Mogao je sve to da kaže, i još ponešto
o svemu o čemu je tako često i naporno sanjao, ukoliko bi,
razume se, najpre uspeo da dokaže da je to čime se on bavi zaista
umetnost, a ne tek veština, zanat kojim plaća Murata, opijum ili
bilo kakav drugi zaborav, ukoliko bi s pravom, s ponosom,
okružen svojim delima, smeo reći da je on, Simeon, kalitehnis,
umetnik, a ne prosti tehnitis, zanatlija, zaveden bolesnom
uobraziljom i smešnom nadmenošću.
„Pretpostavljam da biste voleli znati ima li vaš gurbet
smisla. Jeste li ili niste dobili sina.“
Da li je umetnik ili osrednji zanatlija, izrađivač maskara,
ftiasidas, šminker – to bi ga, svakako, interesovalo. Da li ima
sina koji sada, u dvadeset petoj, mora biti dobro poodmakao na
putu da ga kao Firma-čovek prezre, a njegovu umetnost i lični
mu način života smatra sramotom za familiju, to baš i ne zna da
li mu je stalo da zna. A, nažalost, zna. I da ga ima, i da taj u
Tebama ne baš slavno trguje, i da ga kao izroda prezire. A iz tog
saznanja, kao iz mrtvačkog pokrova, nema se kud.
„A zato bi, vidite, trebalo kući, u Tebe. Vi ste, ako se ne
varam, iz Teba?“
Da, iz Teba sedmovratih. Tivaja, po novogrčkom. Njegovo
telo se objavilo u Tivaj-Tebama, između Delfskog proročišta i
svetilišta Eleusine, u začaranom beotskom trouglu između polja
Plateje, gde se na kraju persijskih ratova rodila grčka sloboda,
polja Leuktre na kojima je dokrajčena hegemonija Sparte a
sloboda odbranjena, i polja Heroneje gde je pod udarcem kohorti
Filipa Makedonskog ona zauvek umrla. Ali odakle s t v a r n o
potiče, ko zna? Kajsunizade je gramatizmenos antropos,
naučnik, Logičar, aristotelovac.
Suv kao prašak za buve. Kao korov, iz koga je njegov otac
cedio lekovite sokove zavisne od mašte. Kako čovek koji nikad
nije „tragao za Hironom“, nikad nije bio mrtav, niti pokušavao
da postane konj, kako takav čovek može razumeti njega, čiji je
deda, iako mrtav, radio na tome da se pretvori u Ariona, njega
koji u pedeset šestoj još ima san, još jednako za Hironom traga,
i eto, upravo baš ovim razgovorom konačno isključuje
mogućnost da ga nađe u trezvenom sultanovom lekaru?
„Kadmovih, Heraklovih, Epaminondinih i Pelopidinih
Teba“, meditira Kajsunizade žderući Simeonovo vreme. Crno,
jedinstveno Muratovo telo, privremeno povučeno iz prometa,
pod nadzorom je ranara Kapidastra, ali šta taj zna o njegovim
tajnama?
„Zaboravili ste na Pindara, Teresiju, Edipa, gospodine.“
Umetnost, proroštva, mračne neizvesnosti ljudske sudbine nisu
se, izgleda, ticale ovog Eskulapovog potomka. Samo medicinska
fakta što su ih vajne istorijske ubice tipa Herakla i Epaminonde,
Kadma i Pelopide rasule Balkanom.
„Naravno – Pindar, Teresija, Edip“, pristaje Kajsunizade. I
ostale smrdibube, misli ozlojeđeno, koje su tu da zamute
jednostavnu istinu da je svaki čovek samo deo svog naroda,
organ zajedničkog tela, dužan o njemu, a ne o sebi da se stara.
Srce, majstor Simeone, ne kuca da bi uživalo u muzici koju
proizvodi, već da telo krvlju hrani!
„A onda, tu je i Dionizos. Bog uživanja potiče iz Teba.“
„Ja sam lekar, Kir Simeone. Nije uživanje, patnja je moj
domen. Ali, ako se već tih Teba zbog nečeg treba sećati, to
svakako nije zbog paganskog božanstva nebrige i
neodgovornosti, koje se u njima zabavljalo, nego zbog slavne
romejske svilarske umešnosti, čiju su tajnu, upravo iz tog grada,
varvarski Normani ukrali i na katoličku Siciliju preneli.“
Afto ine! Tu smo, misli Simeon. Prvo ćemo kukati za
tebanskom svilom – koju smo i sami od Istoka ukrali, pa na
Normane i Zapad, bar povodom toga, nemamo šta da se ljutimo
– zatim za vizantijskim vasilevsima, najzad za grčkom
slobodom. Onda ćemo malo laskati Cincarinovom rodoljublju,
zaboravljajući da smo ga dosad hranili izmetom, mačjim
crkotinama i užeglim sirćetom, i na kraju izvući iz ogrtača tajnu
poruku za carigradske Fanar io te, zbog koje se ide na kolac.
Umesto toga, Kajsunizade ga pita: „Jeste li čitali Sofoklove
Trahinie, Trahinjanke? Mislim na ono što je sačuvano? Ili
Euripidovog Herakla?“
Kakodemoni! Kakve Trahinjanke? Kakav Herakle? O čemu
taj priča? Zar je poludeo?
„Pro polu, davno, gospodine“, kaže plašeći se već da je iz
učtivosti pogrešio, da će sad nastati zdravorazumsko čerečenje
poezije, peripatetičko nagvaždanje o svemu i svačemu, osim o
onome o čemu bi trebalo govoriti da bi ovo smrzavanje uopšte
imalo nekog smisla. Ali, blagodareći prokletstvu dobrog odgoja
u kvartu Fanar, spremnosti konstantinopoljskih Firmi da se, u
interesu napretka slobodne trgovine i Carigradske patrijaršije,
prilagode i običajima pakla, a ne jednog Otomanskog carstva,
drogirajući savest kojekakvim zaverama u glavi i na papiru, stići
će se do toga, po svoj prilici, tek negde pred zoru. Ako se,
naravno, u međuvremenu, potpuno ne budu smrzli i svako dalje
objašnjavanje najprirodnijim putem učinili bespredmetnim.
Kajsunizade nestrpljivo odmahuje rukom kao da to i sam
uviđa: „O čemu ja to, ma ton Teon, trabunjam?“
„To se i ja pitam, gospodine“, kaže Simeon umorno. Na
mrazu je i on Turčin. Na mrazu ni njemu nije do kavge.
„Hteo sam, u stvari, da kažem kako je vaša želja da saznate
da li imate ili nemate sina dirljiva, poli singinitiki, ali da njeno
ispunjenje, čak i pod uslovima krajnje skromnih ličnih prohteva,
iziskuje prilične troškove. Da čovek stigne do Teba, treba mu...
Da vidimo... Da za hranu računamo... Koliko konaka ima od
Sigeta do Teba?“
Simeon ne zna koliko konaka ima od Sigeta do Teba. A i ne
želi da zna. Ne tiče ga se. Ionako se u Tebe neće više vraćati. Šta
bi, uostalom, tamo? Koga ima u Tebama? Šta u Tebama ima?
Kome, čemu da se vrati? Zar dvadeset pet godina groznijoj
Fanuli, Faniji ili Furšiji, a možda, đavo je odneo, čak i Faršiji,
koja mu je i bez tih dvadeset pet godina odvratna? Ni najmanje,
nažalost, hipotetičnom sinu, i njegovom još manje hipotetičnom
preziru? Ocu koji je za četvrt veka, ako je još živ, uvećao
mizantropiju do kolosalnih razmera kakve je želeo svom
kapitalu? Zar da živi u nekrofilakionu, mrtvačnici, u kojoj više
ne odjekuju brze, skakutave sandale sestara, majčin umirujući
glas, kopitasto kuckanje dedinog štapa, kad zorom, da bi se
privikao na buduće konjsko stanje, žuri da s ostalom marvom
uhvati mesto pored valova? Zar da umre u kući koju više ne
posećuje mudri i pokvareni Hiron, a legende o Kentaurima su
zamenjene pijačnim izveštajima, kursom tebanskih menjačnica,
vestima s maloazijskih i balkanskih tržišta, suvim, plitkim,
neambicioznim dogovorima o sivim, plitkim, neambicioznim
špekulacijama, na temelju nove panmetronaristonske trgovine,
logike „malog kantara“, a po kukavičkim načelima alaminutne
prodaje – dinar po dinar zarade, u kojoj nema više ni one jedino
iskupljujuće, besomučne merkantilne fantazije što je blistavom
utvarom Hrisomalon derasa, Zlatnog runa, pod zemaljskim
imenom multu poradza, zavodila s t a r e i p r a v e Simeone u
fantazmagorične magle izmeđ sna i jave, mahnitosti i
genijalnosti, bezobzirnosti i stida, na berbe lekovitih trava u
zabranjeno kišno vreme, rasprodaju kamenica s mitske
Kadmeje, maratonskog znoja i lažnih prstiju Svetog Tome, u
žalopojke što Njagoi stvarno nisu polukonji-poluljudi, pošto bi
se, da jesu, prilikom gurbetskih lutanja, na njihovim leđima
moglo prenositi nekoliko puta više robe, i bez nadoknade, nego
ovako (iako se on, Simeon, nekad računanja gnušao i ni na pamet
mu nije padalo da u prokletim ciframa i neku poeziju vidi)?
Nema više duhovne sadržine, magije, nadahnuća u toj
porodičnoj argonautici, nema krupnih, somnambulnih inicijativa
u toj pseudosimeonskoj Firmi, ni živa glasa u toj tivajskoj
grobnici od kuće, u kojoj se, siguran je, čuje jedino zveckanje
bakrenjaka pri brojanju i, poput posmrtne muzičke pratnje,
kuckanje olovnih glavica na trgovačkim brojanicama.
Nemoguće mu je živeti u kući gde stvarno i ozbiljno žive još
samo mrtvi, gde TON PROGONON TA FAZMATA, duhovi
pokojnih Simeona, atara, balzamera, travara iz Tesalije,
Arkadije, Trakije, s Bosfora, po celu noć lutaju andeonima,
zveckaju sindžirima svojih brojanica, škrguću zubima, gledajući
propast kuće Njago, žale se Agatodemonu Doma na tesalske,
arkađanske, tračke, carigradske „zlatne poluge“, jer svaki na
svom kontu ima bar po jednu, zarđalu i bezvrednu, s koje je
osuđen da struže gvozdeno iverje do u večnost, prepiru se oko
najbržih i najsigurnijih načina punjenja čemera, i horski čeznu,
umesto za zadušnom krvlju, za svim onim profitima što su ih, iz
ovih ili onih razloga, propustili da uknjiže, pa ih sada ti profiti u
obliku lanaca od teških nula za posmrtni život drže.
Ta šta taj Kajsunizade misli? Da bi se on takvoj kući, takvoj
familiji vratio? Da bi se vratio tamo gde prava simeonska Firma
leži u ruševinama ispod jedne lažne, kao što Kadmove Tebe
mrtve tonu pod teretom tivajske orijentalne kasabe? Pošto je
opet našao Murata, i život mu ponovo dobio neki smisao, s kojim
će, možda, doći spokoj, a s njim, opet, sposobnost kreacije.
„A ko je vama, Kajsunizade, rekao da ja želim kući?“
„Logično je.“
„Logično je da ovakav umetnik ide u svili i kadifi, pa vidite
kako se logika u životu provodi!“
Kajsunizade mu se zagleda u oči: „Ne. Vi to ne želite. To je
očigledno. Na licu vam se vidi.“
„Sumnjam da se na mom licu išta vidi osim da mi je
hladno.“
„Sve druge gurbetlije žele, pa sam mislio...“
„A šta vi o tome imate da mislite? Šta se sve to vas tiče?
Šta vas briga hoću li ja ili neću u Tebe?“
„Nadam se da niste tamo nešto zasvinjili?“ Kajsunizadeov
glas je oštar, reči nebirane, zapovedničke.
„I da jesam, šta vi o tome imate da brinete? U ponoć i po
ovakvom vremenu?“
„Naravno da niste“, smiruje se lekar. „Otkud mi ta pomisao?
Niste vi taj tip. Vi ste trgovac.“
,Ja sam umetnik, gospodine.“
„U redu! Umetnik, đavo vas odneo! Od čije umetnosti zasad
vidim samo razmaženost! Ali iz emorikos ikosa, ugledne
trgovačke kuće. Hteli ne hteli, Firma-čovek.“
„Neka se pretvorim u Čifutina ako jesam! I Hiron je bio iz
najuglednije kentaurske kuće u Tesaliji, još i mudrac, pa je ipak,
kao što vam je poznato...“
„Kakva posla s tim ima Hiron?“
Nije bilo svrhe poštovatelju Organona, obožavatelju Golog
Fakta, objašnjavati nešto tako suptilno, duboko duševno, a povrh
svega i misteriozno, kao što je posao što ga bivši kentaurski
Sokrat ima s njegovom sudbinom. Ništa nema smisla. Pogotovu
ovaj razgovor koji nikako da se dohvati prave teme.
Simeon je sad jasno nazire. Posredi su filohelenske spletke.
Da je bio spreman na povratak, zahtevalo bi se od njega da na
jug prenese tajne poruke. Zbog nedoumice u pogledu ženinog
imena, po svoj prilici, pismene. Možda bi mu se ponudila
naknada za putne troškove ako bi misija nalagala svraćanje u
Stambol. Nagrada, razume se, ni pomenuta ne bi bila. Smatralo
bi se da bi to povredilo njegova patriotska osećanja.
Ti fersimo ine afto, ston diavolon!? – Kakav je to način!?
Šta ovi Grci uopšte misle? Ištu od Cincarina saosećanje za
romejsku narodnu stvar, libe se čak da mu za trud ponude novac
– da se čovek ne uvredi! – a u međuvremenu ga nazivaju
Vlahosom, izvlače iz njegovog imena vlakiju, svoju omiljenu reč
za „glupost“, optužuju ga da se hrani izmetom, mačjim
crkotinama i užeglim sirćetom, odbijaju da ga smatraju
Romejom i ponašaju se prema njemu kao prema polubiću
zalutalom u njihovu civilizaciju.
Za to vreme Kajsunizade još daje prednost Simeonovim
duševnim problemima: „Premda nemam prava da zalazim u
razloge s kojih pokazujete za Cincarina neprirodan nemar prema
porodici, a za čoveka prilično bestidno odsustvo ljudskih
osećanja, čudno, opet, za takozvanog umetnika, moram, dragi
Kir Simeone, biti neučtiv pa pitati, jer me na to obavezuje
buduća tema razgovora, da li su ti razlozi privatne ili poslovne
prirode, hoću da kažem, jesu li oni u nečemu što vam je tamo
učinjeno ili u tome što ste vi nekom učnili? Ti lete s afto? Šta na
to kažete?“
„Da crkoh od zime, gospodine“, odgovara Simeon drhteći.
To je najdublja ideja kojom trenutno raspolaže.
„Jer, ako ste vi nešto nekome učinili, to se može zaboraviti.
Ako je vama učinjeno, može se ispraviti.“
 Simeon je uplašen. Otvoreno mu se nudi usluga koju nije
tražio, s Tebama nema on ništa, osim već skoro zalečenih
duševnih poteškoća (i utoliko će mu biti lakše da je odbije), ali
se istovremeno podmuklo poravnavaju temelji za protivuslugu
(koju će posle mnogo teže moći da odrekne).
„To bi bilo sjajno“, kaže, „kad bih ja hteo da se vratim kući,
dragi Kajsunizade! Logiko ke katanoito, razumno i razumljivo!
Ali ja to neću! Ja neću kući! Ja za kućom ne osećam nikakvu
potrebu! U Tebama, u smislu vaših oblačnih pretpostavki,
nemam ništa! Nemam ništa ni u bilo kom drugom smislu! U
smislu domaćinskih, porodičnih, patriotskih, čovečanskih
osećanja, obaveza, odgovornosti, želja, nada, ambicija, brige,
svega što ostale Cincare i većinu trezvenih
panmetronaristonskih Firma-ljudi drži zajedno sa ravnodušnim,
ponekad podnošljivim, ali najčešće sasvim nesnosnim osobama
njihove krvi! Ja sam, gospodine, umetnik! Demiurgos, stvaralac!
Svet je moja kuća! Moja porodica – svi ljudi! A Firma – moja
dela! Trenutno, istina, svet je sveden na sirotinjski šator, svi ljudi
na jednu crnu, nervoznu, nepouzdanu, ništariju, u koju sam imao
maler da se zagledam, a Firme čak i nema, jer nema pravih,
velikih dela nad kojima bi stajala, ali, svejedno, to je jedino što
se mene lično tiče. Sve ostalo može da ide dođavola! Den me
pirazi, kirie, den me afora!“
„Ekserektiko! Tavmasios! Izvanredno! Čudesno!“,
odobrava Kajsunizade. Zadovoljan je. Ali i ljut na sebe. Kako to
ranije nije video? Kako je on, logičar, mogao da zanemari
prirodan put u srce ovog oniropolosa, zanesenjaka, i krene k
njemu stramputicama prostačkog koristoljublja? Taština je
putokaz! KALITEHNIKI FILARESKIJA, UMETNIČKA
TAŠTINA!
„Vi ste zaista umetnik. Ako je samo po sebičnosti,
nadmenosti i bezosećajnosti, dragi moj Njago, čak i vrlo veliki!
Ali, ne zameram vam. Ništa bolje ne usavršava talenat od
ludačkog poverenja u njega...“
„Šta hoćete tim govorom?“
„Da vam otvorim oči, čoveče! Da vam pomognem da
spoznate najzad ko ste, šta ste...“
 „Samo bez vređanja, parakalo“, kaže Simeon. „Ko sam,
dakle? Šta sam?“
„Đubrivo, gospodine“, poje Kajsunizade. „Đubrivo lepote.
Kalitehnis! Umetnik!“
U bezbednosti komplimenta mastur Simeon može da bude i
skroman: „Jedva i tehnitis, gospodine. Mali zanatlija!“
„Majstor umetničke šminke!“
„Mazalo ljudskih glava!“
„Genije!“
„Ništarija!“
„Veštak!“
„Diletant!“
„Umetnik kakvog Balkan posle Fidijasa nije imao!“
Simeon zaustavlja ovu trku prideva: „Stvarno tako mislite?“
„Naravno da mislim“, izjavljuje lekar. „Ako je tako nešto
posle Egipćana, razume se, uopšte moguće...“
Kakvi prokleti Egipćani, misli Simeon. „Ako čovek malo
bolje pogleda te njihove maske, misirski kozmetičari baš i nisu
nešto naročito. U svakom slučaju, daleko od onoga što neznalice
o tome misle. Šminka im je kruta, upadljiva, agresivna. Bez
mašte i osobenosti. Povlastičarska prema izvesnim delovima
tela, maćehinski nepravedna prema drugim. Šminka za smrt, a
ne život...“
,Ja nisam ni mislio da vas poredim, majstore“, kaže
Kajsunizade. „Prema tim misirskim nekromanima vi ste, Bože
me prosti, Bog!“
„Ne bih tako daleko išao.“
„Kad je vaše majstorstvo u pitanju, ništa nije suviše
daleko!“
S Grcima čovek nikad ne sme ostati bez fenjera. Zato
Simeon još jednom pita misli li gospodin carski lekar sve to
ozbiljno.
Gospodin carski lekar je iskreno uvređen: „Nazivate li vi to
mene lažovom? Tvrdite li vi da vas lažem kad kažem da ste
veliki umetnik, možda najveći koga smo od Jelade imali?“
 Simeon uviđa da čovek koji njega proglašava veličinom ne
može lagati, jer bi u tom slučaju, po aristotelovskoj logici, on
zaista bio zanatlija, diletant, ništarija: „Otkud? Naravno da ne
mislim!“
„Naravno, ja nisam stručnjak pa da moj sud nešto vredi...“
Neće se, hondrokefalos, valjda povući? Ostaviti ga među
anonimnom jirologoskom sitnurijom, odakle ga je svojim
pohvalama izvukao: „Niste stručnjak, to je istina, ali ste
gramatizmenos antropos, učen čovek... čovek od mere i
ukusa...“
„Običan ignorant, ništa više!“
„Znalac, gospodine, čovek kakvog je po ovim krajevima
teško sresti!“
„Možda tek početnik...“
„Učitelj!“
Sad je na doktora red da posumnja: „Stvarno tako mislite,
majstore?“
I na Simeona da se uvredi: „Ašin bonedzo tato, živ mi otac.
Ne mislite, valjda, da sam lažov?“
Grčka igra žmurke je pri kraju: „Nipošto“, odriče
Kajsunizade. „Samo ste plemenit, dobrodušan, ljubazan čovek
koji hoće svima da učini prijatnost.“
„Kutamara“, kaže Simeon umorno. „Glupost.“
Izgleda da je neka teška mora oslobodila dvorskog lekara:
„Doksa si o Teos! Onda nisam počinio greh svetogrđa. Nisam
vam pripisao osobine koje vam Bog nije dao... Posmatrao sam
vas dok ste šminkali onu glumačku ciganiju. Predstavu,
nažalost, nisam mogao da gledam... Bili ste sjajni, Njago! Ne
budite tako đavolski skromni.“
„Ne znam... Svetlost je bila slaba... alata nedovoljno. A i
larmalo se unaokolo. Pod takvim okolnostima...“
„Koješta! Kad sam video u šta ste, s nekoliko poteza
četkicom i voštanim nalepcima, čupercima vune, pretvorili
Šamsudinove glumce, delujući nepogrešivo i suvereno kao
Protej, Bog promene i privida, gde je Apolon tek amater, gotovo
sam pao u iskušenje da poverujem kako za vas u šminki ništa
nije nemoguće. DA STE KADRI I MRTVACA SAMO
ŠMINKOM IZ GROBA VASKRSNUTI!“
Simeona gordost sa zemlje diže. Ni hladno mu više nije.
Kefalo je taj Kajsunizade. Čovek od ukusa. Znalac. Afto pu
ipame, ipame, što je rečeno, rečeno je. Njegova šminkerska
veština nije zanatska, nije tehni, već protejski dar, skriven pod
pukom tehnikom kao biser u hrapavom omotaču školjke.
Umetnost! Umetnost nad umetnostima! I kalitehni tis
metamorfoseos ton antropon – Umetnost ljudskog preobražaja.
Ništa, međutim, ne odgovara. Zaključan je, predostrožan.
Čuva se. Lekar je, očigledno, digao ruke od njega kao
kantakuzinovskog kurira. Konačno su mu i te njegove žene,
Fanije, Furšije, Fanule i Faršije, od neke vajde bile. Sad pazar za
drugu ponudu tvrdi. Sprema se da mu predloži unosniji i
udobniji posao, koji bi mu još i umetničko uživanje pričinjavao.
Iskače, zacelo, da vlastima poznatog fanariotskog konfidenta
šminkom tako preobrazi da ga ni Tvorac, a nekmoli Turci, kao
hrišćanina neće prepoznati.
„Da li ste kadri, majstore?“
Mastur, mastora, maestros, majstor, misli Simeon, kako to
lepo i tačno zvuči!
„Da li biste mrtvaca mogli našminkati da ljudima izgleda
živ?“
Simeonu je jasno da mu to neki đavo pruža rep. Da mu se
nudi mistike simvoleo me ton diavolo, tajni savez s đavolom.
Hrišćanin je. U Boga Oca, Tvorca i Svedržitelja veruje. U
gurbetu, doduše, nema gde u crkvu da ide, ali mu se moli kad i
kako stigne. Kao umetnik, ne zavisi samo od dara i tržišta. I od
Njegove dobre volje zavisi. Hoće li mu poslati empneisis,
nadahnuće, u pravi čas, „glavu“ baš kad mu treba, „glavu“ i
nadahnuće u isto vreme. Jer do sada, kad god je „glavu“ imao,
ideje su mu nedostajale, a kad je od njih pucao, nije bilo „glava“
da se na njima one primene. Paganska božanstva nisu bila
nikakva apostatska izopačenost. Služila su mu kao metafore za
misli kad su se vraćale kentaurskoj prošlosti plemena, kad je bio
„u traganju za Hironom“. Detinjstvo mu je bilo puno
kakodemona, vrikolakas-vukodlaka, lušatija, karakondžula,
drekavaca, bauka, vampira, kinokefalosa, vodenjaka, gnoma,
divova, veštica i veštaca, vilenjaka i vila, morija, noćnika,
grobnika i očajnika, koji su mu, plašeći ga noću, izoštrili maštu,
koristeći i budućoj umetnosti, jer mnogi likovi sinoćne predstave
odatle su, tom podzemnom stadu pripadaju. Najzad je ta mašta,
1521, uoči polaska na Beograd, videla, zamislila, stvorila – ko
će znati – i jednog Njagoa, rođenog Simeona, sudeći po ruhu i
dimorfnom obliku, iz dublje tesalsko-tračke prošlosti. (Lice mu
je s toplocrvenim očima ljudsko bilo do gubice, a konjsko
nadole, s dominastim zubima, ogrezlim u žutu sakagičnu penu;
noge takođe ljudske, potkovane, očigledno, rđavo, jer je pri
propinjanju i đipanju iz peta curila crna krv, oko koje se
skupljala banda gnoma, jedina kadra da se nepovređena protura
između nogu paklene Skitije koja je konakom Njago vodila
vrzino kolo; umesto bukagija i lanaca, vukao je trgovačke
brojanice, čija su gvozdena đulad tupo odjekivala u sudaru sa
zidovima i nameštajem; mesto peplosa, mrtvačkog pokrova,
umotan beše u lazurnobelu vatru silne žestine, iako se svi
Simeoni od davnina nje plaše; nije ništa govorio, niti je molio,
niti pretio; ispuštao je samo neobične poluglasove, zvuke
između njištanja i cviljenja.) Poznate su mu, dakle, Nečiste sile.
Više od angelofratrije, proroka, crkvenih otaca i svetitelja, čiji je
broj, i danju u pričama, i noću u stvarnosti njegove dečje
uobrazilje, uvek bio nesrazmerno manji. A ako se s nečim,
kasnije u gurbetu, zaista dobro upoznao, bio je to Satanas
Psihoftoros, Đavo dušožderac. Bio je u svim tim uništavanjima,
robljenjima i klanjima po Balkanu, a i u nekim od njegovih
najličnijih i najslađih slabosti.
Načisto je. Ako mu je ikad bio blizu, to je s a d a , kad je,
naduven od Kajsunizadeovih pohvala, na širokim, konjski
uzdrhtalim nozdrvama osetio njegov lepljiv falosoliki rep. Da ga
zgrabi? Da ugovor prihvati? Kakav ugovor? Neće tu biti
nikakvog ugovora. Ništa neće biti napismeno, ništa protiv
porodičnog amaneta koji je zabranjivao da se ostave tragovi na
hartiji i pod pečatima. Sve će na rečima ostati. Reč ne obavezuje
dušu. Jedino delo dušu obavezuje. Sem dela, drugog kalauza za
nju nema. Ako je i taj otvara. Ako, ipak, nije istina ja ti psihin
klidi den eparhi, da za nju, dušu, kalauza nema?
 „Biste li, majstor Simeone? Da li biste šminkom mogli da
v a s k r s n e t e mrtvaca?“
„Mogao bih.“
Oseća da je nekog đavola za rep uhvatio. Postaje mu jasno
da reč koju izgovara nije šuplja, da se njome duša obavezuje na
nemoguće, i da tek time, prvi put, postaje zaista u m e t n i č k a .
Zato rep jače stiska:
„Dabome da bih mogao!“
„Ekseretiko! Izvanredno!“, divi se Kajsunizade. „Pođite sa
mnom. Pokazaću vam nešto na čemu se možete isprobati.“
Pred Otaki-himajunom, carskim čadorom, u kome je živeo
lekar, ovog hitno odazivaju velikom veziru Mehmed-paši
Sokoliju. Aber iz pašinih odaja donosi mutavi, crni ljudožder,
dilsuz Carske kuće, čije oči pasu i kožu sa Simeona. Apage, misli
mastur krsteći se i tražeći zaklon iza dvoranina.
„Veliki vezir želi da me vidi“, pravda se Kir Kajsunizade.
„Moraćete me izviniti, majstor Simeone. U međuvremenu,
društvo će vam praviti Naim. On će vas odvesti tamo gde se od
vaše velike umetnosti očekuje čudo. Na Naimu se još i vide
izvesne posledice antropofagijske dijete, ali mu je brat blizanac
Zaim, koga ćete, takođe, imati zadovoljstvo upoznati, svakako
jedini primerak ljudoždera koga ždranje ljudskog mesa, s
obzirom na otrovnu čovekovu prirodu, nije moralno iskvarilo...“
„Neka budem pas ako s ovim ostanem!“, odlučuje Simeon.
„Ne plašite se, čoveče. Dobro je večerao“, umiruje ga lekar
odlazeći.
„Neka me diavolon odnese ako jeste. Naročito d o b r o .“
Stvar je postajala zaguljena preko svake mere. Više nije bilo
sumnje da ga prokleti Grk uvlači u neku zaveru. Pristane li, ubiće
ga Turci, odbije li – Grci! Osim ako ne ode Mehmed-paši, padne
u prašinu i kaže: Vaša svetiosti, takva i takva stvar, doktor, Grk,
guja u nedrima, izdajnik, Kantakuzinov čovek i romejski
rodoljub, čuvajte se!... I to odmah! Kad se nitkov vrati, vremena
više neće biti. Narediće Naimu da ga zadavi i, radi uništenja
tragova, s kostima proždere... Ako crna aždaja ne otpočne
ždranje smesta. Od duga vremena i po sopstvenoj volji. Jer, evo,
već mu i neke sumnjive znake daje. Da mu se kao primakne. Moj
pulo, misli Simeon i progovara iskvarenim turskim jezikom
međunarodne putujuće Čaršije:
„Slušaj ovam, mutavac, ke trkneš kod veliki vezir mu kazis,
mastur Simeon ima nesto mu rekne, vrlo vazno po drzav? Ke
odis? Ne’ke odis? A sto ne’ke odis? Vise bi volo me izedis, a?...
S’krek! Crkni, skote!“ Onda kune na cincarskom i grčkom: „I ja
bolje da crknem nego da mi grob u afrikanskom trbuhu bude!
Ola, ola pijenun ashima! Sve ide natraške! Kuku, lele, oime!
Kuku, lete, oime! I još jednom kuku, lete, oime!“
Tradicionalan tropos Simeona u punom je dejstvu.
Koracima mašte od sedam milja mala se pred majstorom krvava
slika propasti, nad kojom on tužno cvili, klateći se s boka na bok:

„Simeone moj, oime Simeone!

Lepota čarna, gde se tvoja dela?
Grečeska braća propast ti donela,
Crvi da te grizu na eone!“

Kad bi Porodični Duh Njagoa, i inače pozvan da prisustvuje

sudbonosnim zbitijima njihovog zemnoga života, očekivao
Simeona tamo gde će se ovaj, rinut dilsuzovom nogom, uskoro
naći, šta bi mogao da vidi i čuje?
Video bi najpre da se nalazi u sumračnim ličnim odajama
padišahovim, ali da ovog tu nema. Video bi duvare obložene
tamnom šivranskom svilom, po njima hamadanske goblene, s
motivima flore i faune; među paunovima, ibisima, majmunima,
zmijama, krupnu figuru crnog arapskog pastuva u propinjanju;
aplikacije, koje ostvaruju utisak umetničkih predstava dženetu,
paradisosa, raja pre pojave prvog čoveka. Osetio bi pod svojim
strujanjem perzijanere, buhare, nežne prostirke što gutaju hod.
Video bi mangala sa žarom i ona u kojima gore aromatične trave;
divan pod šiljtetima i jastucima, persijske nargile; nizak stočić s
priborom za čaj i činijom s grožđem; nalonj sa Kuranom. Ali bi
mu pažnju svakako privukao najpre drugi divan prekriven belim
pokrovom, pod kojim se gubio oblik nečega nepoznatog i
opasnog.
Čuo bi svog štićenika kako se pred šatorom dere na rđavom
turskom, ispomagan sočnim grčkim i cincarskim psovkama:
„S’krek! S’te moklo la draklu! Foklo s’te ardo! Nek crknis,
škilji jedno! Diavol te otneo! Vatra te prozderi!... Kuj ces s
menom? Kuj me vukujez? Ja sum mastur Simeon! Kalitehnis!
Nije to način! Nisum belosvetski fukar!... Lele! Sto me udari
crno antropofagos? Katarameni dulja, prokleti poso! Necis,
valda, da me izedis?... Nemoj ti meni strikla preko nos! Znaje se
pod Siget koj ste i cime vas ranu! Hondrokefalos! Kleftos!
Porkopulos! Kakodemon! Oime! Oime! Sozite andres!
Pomagajte, ljudi, ovamo, Čaršijo! Ovamo, Cehovi! Ce vam
izedu majstor od romejsku sminku – Simeon!“
Video bi zatim štićenika kako se, rinut otpozadi, uteturava u
odaju, nasred nje gubi ravnotežu, pada licem k zemlji i ostaje
nepomičan, obema rukama štiteći glavu.
Čuo bi ga kako mrmlja grčku zaupokojenu molitvu:

„Seti se, o Gospode, otaca i braće naše,

Usnule u nadi na vaskrsenje i život večni,
I sviju upokojenih u pobožnosti i veri,
Oprosti im sagrešenje, hotično i nehotično,
Sto ga sagrešiše rečju, delom i mišlju...“

Čuo bi i tihi poj hafiza koji uče Fatihu, prvu suru Kurana za
pokoj duše:

„U ime Boga Svemilosnoga, Svemilostivoga!

Slava Bogu, Gospodu svih svetova...“

Potom svog štićenika:

„Useli ih u mesta svetla, mesta svežine i odmora,

Odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje,
 Gde gledanje lica Tvog veseli sve doveka!“

I opet hafize, sad tiše, kao da gube bitku s hrišćanskim

Bogom:

„Izvedi nas na pravi put,

Put onih na koje izli blagodet Svoju,
Koje ne pogodi gnev Tvoj,
I koji nisu zabludeli!“

Video bi kako se u Simeona vraća samopouzdanje i kako

mu glas postaje jasniji i žešći:

„Jer si Ti život, vaskrsenje i pokoj usnulih,

Hriste Bože naš, Tebi slavu izašiljemo,
S bespočetnim Ocem Tvojim,
I presvetlim, blagim, životvornim Duhom Tvojim,
Sada i uvek, i na veki vekova – Amin.“

A zatim, kako majstor skida povez s očiju, ali oči ne otvara.

Najpre želi da vidi hoće li se šta dogoditi. Ništa se ne događa.
Hitro će odškrinuti desno oko i smesta ga zaklopiti.
Ni tada se ništa neće dogoditi. Otvoriće onda levo, pa desno,
i ne mičući glavom, samo očima, pokušati da se orijentiše.
Pridići će se na četiri noge, ali neće ustati. Ostaće u kentaurskom
položaju svojih pelaških predaka, puzeći po šatoru, i govoreći sa
sobom, po običaju usamljenih pečalbara.
Porodični Duh će ga čuti kako kune: „Diavoliko dulja,
đavolja posla! Da me izede? Romeja? Hrišćanina? Umetnika?
Simeona?... Ine skopo ehi afto? U čemu je tu svrha?... Zar su
zato Simeoni pred Fatihom iz Carigrada begali? Od divljih
polukonja trgovci postali i na dve noge pod Beogradom i
Sigetom pali? Zar sve frontide, brige, muke, štednje, špekulacije
zarad toga bile?“
 Pratiće ga dok opipava svilu odar-divana i gunđa:
„Svila. Šivran. Skupo. Poli akrivo. U Tebama, po fardelu,
najmanja zarada 120 dukata... Ovo bi mogao biti čak i vezirski
konak... Lele! Da im neki vezir nije Afrikanac, pa me doveli da
mu za sutrašnji juriš na tvrđavu krv pojačam? Siga se, parakalo,
pametno, polako, majstor Simeone! Anadolci su prosvećeni
ljudi, ne bi dopustili. Ne dadu da se čovek slika, a nekmoli da
dozvole da ga njihova gospoda žderu... Samo, opet, ne dadu da
se slika jer ga preziru. Zašto ga onda ne bi ždrali? Pod nadzorom
lekara, dabome. Civilizovano... Zato poslali tog Kajsunizadea.
Ako im kost u grlo zapadne... A one njegove bajke o šminkanju,
šminka su za moje oči!... A možda se i varam. Možda me doveli
za dilsuze. Za Naima i Zaima. Robovima ništa nije zabranjeno.
Robovi nisu ljudi. Zverad su...“
U odaju stupa Naim, go do pojasa, u dimlijama jarkocrvene
boje, s fesom na glavi i nanulama na nogama. U rukama mu je
žarač kojim će – Porodični Duh, za razliku od svog štićenika, to
zna – raspiriti žar u mangalama.
„Apage Satanas! Apage Satanas!“, urliče majstor. „Begaj
od men, crno škilji!.... Što mi, bre, turaš vatra u moja srca? Da
kukam po turski koji ne znajem? Da lepo grečesko jezik ne
zborim?... Sto keš s taj žar? Nisto vam, gospon-ludozder, ne
vajdi ako me ispecite. Ašin bunedzo tata, živ mi tatko! Star sum
– nikaki! Ke zube polomite, ma vam i vampirski bili... A ondaj
ni cist nisum. Ne pamtim kad si perim. Ko god katarmu – zubri
sum. Ke se zarazite, ovako lep, pa Stoj smo učinili?... Ako da
trknem se uludim, pa s vrnem?... Nek crknim ako ne dojdim?“
Simeon pljuje u stranu da poništi dejstvo kletve. Dilsuz se
na njega i ne obazire. Raspiruje žar. Odaja se rasvedjava nežnim
ružičastim sjajem. Simeon se zaboravlja, prilazi robu:
„Imam u svežu vaše gozbe mlogo sjajan plan... poli lambra
shedija... U moj sator spi efendi Murat, konjostroitelj od cirkus
efendi Samsudin iz Misir. Da ga vidite, prsti da olizete! Sočan,
na ambru miri... Kosta li sto da calabrcnete? Men uvek mozite
dovecerati... Ja to po dobroti srca. Žao mi je da ovako mlad
kakvu hroniku navucite...“
Simeon nehotice hvata roba za ruku. Dilsuz počinje da
kevće, Simeon se pretura na leđa, dok rob, preskačući ga,
napušta šator.
„S’te la harlu! S’te astinidzi! Alikita! Alikita!“, kune majstor
Simeon. „Ugasi se, pseto! Za odar veži, životinjo! Da živiš bi o
belom umetničkom mesu?... Moi pulo! Pulo!“
Na vratima se pojavljuje Naimov brat blizanac Zaim.
Porodični Duh je zadovoljan brzinom kojom se Simeonov lakat
pretvara u reverans. Umetnički temperamenat, mrzak
trgovačkom duhu jedne trgovačke familije, nije naudio lukavosti
rase.
„Dinamis, doksa ke omorfja! Kala pu altate kirie? Dulos
sas! O moći, o slavo, o lepoto! Dobro došli! Sluga sam, sluga
sam...“
Zaim se ljubazno klanja, polažući dlanove na grudi, a zatim
se upućuje ka manjim mangalama, na koje baca aromatične
trave. Dim suče do svoda šatora i ispunjava prostoriju opojnim
dahom Istoka.
Simeon je ipak sumnjičav. Boji se da je Zaimova briga
sebična. Prokleti ljudožder neće da se on od strave pokvari, da
mu se meso ukiseli.
„Golemo očite da me zadužite“, kaže, „ako mi kažite jesu l’
ove mirođe za moj ukus popravljanje?“
Zaim odmahuje glavom i pokazuje oko sebe.
„Za vazduha romatiziranje? Kirie imon! Kako pametno,
kako kefalicno! A ono tamo, je l’ za raznju?... Lele! Necite me,
valda, presna? Necite?... Pa kako cete me izedite? Tolko, valda,
imam prava znati?... Necite me izedite? Uopste necite ni na
zub?... Oj, magare simeonsko! Kako u mozak ono falicno! Kako
da i pomisli da ce ovako otmeno, uceno ludozder jedi o jeros
vlahikos tragos, ocem recim – matoro cincarsko jarac, kraj toliko
delikatno kroatsko i ugarsko vlastelin u Siget. Bankrot sum ja,
eto sto sum! Kad ne umem mislim!... Ali, sto me onda doveli?
Sto se oci od Simeon? Oci se nesto od men. Znaji se. Nisto na
svet nema zabadava. Ko oci nesto od men? Ti ocis, skilji?.
Necis? Onaj Grk, hecim, oci? Neci ni on?... Tvoj domnu, gazda,
oci nesto od men? Sto oci? Da me kastiguje? Nece da me
kastiguje?... Pa sto oci, crevca ti se za noge zavezala, pseto?...
Nemoj ides dok mi ne kaziš... Ako, i ja da idem s tobom da s
izluftiram. Crče od vrukinu!... Ne mog da izidem? A sto?“
Simeon ne dobija odgovor. Zaim se ljubazno klanja i
nestaje.
„S’krek! S’krek, bankrotu!“, kune Simeon.
Kad je ubrzo zatim u šator stupio opet Kir Kajsunizade,
majstor Simeon je već bio sasvim iscrpljen uzaludnim
špekulisanjem šta će se od njega iskati. Bacio je singun ispred
ulaza u susednu odaju, te ga carski lekar sad s gađenjem mora
preskakati. Ostavio je po skupocenim tepisima tragove svojih
prljavih čizama, koje carski lekar sad mora s neodobravanjem
posmatrati. Zaboravio se te uzeo s poslužavnika grozd, čije je
semenke po celom šatoru ispljuvavao, kao da je kod svoje kuće,
u svojoj mizernoj jazbini, a ne u Otaki-himajunu, o čemu je
Kajsunizade takođe napravio jednu malu osvetničku notaciju u
glavi. Ali zasad mora da kušuje. Majstor mu treba. Sultan je
mrtav, i od ovog Cincarina Porta očekuje čudo. Tako je leta
Gospodnjeg 1566. po hrišćanskom, 974. od Hidžre po turskom
kalendaru, držeći đavola za lepljivi, ledeni rep, stigao veliki
romejski umetnik, šminker, protejski zatočnik ljudskog
metamorfosisa, Simeon Sigetski u Otaki-himajun, carski čador
sultana Sulejmana Veličanstvenog, Svetlosti i Radosti sveta.
Svetlost sveta je, avaj, ugašena. Radost sveta iščezla. Bič
hrišćanske Evrope, Sulejman Kanuni, slomljen leži u mekim
koricama svile iz Šivrana. Nasred praznog šatora, počiva
samotan, napušten i opkoljen počasnom stražom Elemenata, od
kojih potiče, a kojima se, posle svih osvajanja i zakona, vraća
praznih šaka, bez ikakvog profita. Za raj se pripravlja u
ravnodušnom društvu odblesaka Vatre s mangala, aromatičnog
Vazduha u kome se guše insekti, Zemlje skrivene pod mesnatim
persijskim ćilimima i Vode što u bakarnim legenima čeka da mu
okupa skvrčeno, smežurano, ispražnjeno telo.
S one strane zida od hamadanskih goblena dopire šapat:

„U ime Boga Svemilosnoga, Svemilostivoga!

Slava Bogu, Gospodu svih svetova!
Svemilosni, Svemilostivi Vladaru Dana sudnjega,
 Tebi smo robovi i Tebi se za pomoć obraćamo!
Izvedi nas na pravi put,
Put onih na koje izli blagodet Svoju,
Koje ne pogodi gnev Tvoj,
I koji nisu zabludeli...“

Utos ine, lipon, aftos o diavolos! To je, dakle, taj Đavo!

Sultan Sulejman, Uvek pobedonosni!
Ko đavola za rep uhvati, ko ga za rep dugo vuče, ne može
mu večno u leđa gledati. Jednom mu i lice mora videti. A ono,
po đavolskom običaju, najčešće ne izgleda opasno. Kao ni ovo
pred njim. Lice na divanu, prepravljenom u odar, s koga je
smaknut svileni pokrov, nema ničega prevamog, podmuklog,
demonskog. Nema, u stvari, n i č e g . Toliko je sitno, tako
bolešću, brigama, godinama izjedeno, da ga skoro i nema.
Nazire se na ležištu kao svetla mrlja, istrto predivo mrke
šivranske svile. Video je Simeon u svom gurbetskom veku
mnogo umiranja, ali nikad ništa tako mrtvo kao što je to lice.
I oni od njega traže da TO oživi? Jesu li čitavi?
„Aftos pu travaj tin ura tu diavolu, stin miti ta perni tin pordi
tu!“ – Ko đavola za rep vuče, u nosu će mu prdež mirisati. Na
narodne mudrosti, međutim, trebalo je za vremena misliti. Sad
od njih jedino ima gorko osećanje da je nasamaren. Uvučen u
istoriju kroz prozor. Kao lopov kojim ne upravlja logika nego
mesec.
Kajsunizade više ne viče „Tavmasios! Epliktikos!“, ne misli
da su njegove sposobnosti, ako su takve kako ih opisuje,
„čudesne i zadivljujuće“, ne tapše ga po ramenu i ne ispoljava,
jedva ukroćenu, želju da ga poljubi. Ni Pitiju više ne izigrava.
Jasan je, kratak, poslovan. Kao nemački trgovac. U svakom
slučaju, određeniji je – jer se ispod jasnoća naziru, kanda, neke,
nove, dalekosežnije nejasnoće – nego kad ga je, podmuklo
laskajući njegovoj šminkerskoj veštini, naveo na nepromišljenu
izjavu da pomoću nje, u nuždi, i mrtve može oživeti. Nije bio pri
sebi kad je to rekao. A ni Kajsunizade kad ga je za reč uhvatio.
Taj, naravno, to još ne vidi. Zaslepljen je nečim. Đavo će ga
znati čime. Očigledno je da nešto kombinuje. Poznaje Simeon
taj sjajni ludački pogled, što, zapleten u čestaru daleke
budućnosti, ni najveću čistinu pred nosom ne vidi. Viđao ga je
kod dede kad bi govorio o blistavom životu konja, kod oca kad
bi ga opseli lambra shedija, sjajni planovi, a nekako je bio
siguran da i on tako gleda kad misli na neizmerne mogućnosti
svoje umetnosti. S obzirom na malopređašnje „Mogao bih“ i
„Dabome da bih mogao“, biće zamršen, mučan i ponižavajući
posao objasniti jednom logičara, koji je, povrh svega, kao lekar
u stalnom dodira sa smrću, pa se pretpostavlja da je poznaje i
zna šta ona znači (ali je sad u interesu nečeg moćnijeg,
suverenijeg od logike, nauke, svake stvarnosti uopšte, na sve to
zaboravio, pa veruje u čudotvorno dejstvo boja, kao da nisu od
zemlje i biljnih sokova već od same olimpske sperme
spravljene), biće mu, dakle, đavolski teško objasniti da je
šminka, čiji je obožavalac naprečac postao, sposobna, doduše,
da ružna lica učini lepšim i lepa ružnijim, da ih je kadra menjati
i do neverovatnih odstupanja od prirodnog, do zverskih
snovidećih izobličenja, ali da mrtvo, prazno, kako bi otac rekao,
„iz opticaja povučeno“ lice ne može u život, na svetsko tržište
vratiti, te da je on, Simeon, više kao neku pesničku figura izrazio
kad je tvrdio da to može, hoteći, zapravo, da kaže kako, što se
tiče ljudskog lika, može sve o s i m toga.
Jer ovaj fantasta očigledno misli da se i to može. Da
majstora treba samo nagovoriti.
„Njegova svetlost padišah je, kao što vidite, san u Alahu
usnuo, a Siget još nije osvojen. Neuspeh je naše slavne ordue
učinio nestrpljivim, razdražljivim. A na pragu je zima.“
Jeste, misli Simeon, mraz po kome se Turci ne biju, a on
razmišlja kao idiot!
„Ako se za nesreću čuje, niko više neće hteti da se bori.
Prilikom ustoličenja novog sultana, peškeš će se ionako deliti.
Zašto se onda izlagati pred gradom, koji je, očigledno, začaran,
i koji je pohod na Beč već sad učinio nečim što je sasvim izvan
naših mogućnosti. Vratili bi se u Stambol poniženi, ako bi se
uopšte vratili.“
Jeste, misli Simeon, pobeda, a ne ratnički duh je ono što
vojnike čini jakim, kao što uspelo Delo, a ne talenat, čini od
čoveka umetnika.
„Naslednik, princ Selim, nije u prestolnici. Veliki vezir mu
je poslao čauša u Kutahiju. Ali se njegov dolazak, ni pod
najpovoljnijim okolnostima, ne može očekivati pre sredine
oktobra. U međuvremenu, svašta se može desiti.“
Jeste, misli Simeon, svašta! Samo, to Kajsunizadeovo
„svašta“ je sumnjiva, kentaurska tvorevina. Jednim potajnim
zvukom, fino podvučenim ispod zabrinutosti carskog
poverenika i turskog saraditelja, Kajsunizadeovo „svašta“ ne liči
na nešto čega se on plaši, što ga pogađa, „svašta“ za koje bi se
ubio da se ne dogodi – i to bi odgovaralo pričama da radi s
Kantakuzinom na obnovi Romejskog carstva. Drugim,
otvorenijim i pristupačnijim zvukom, to ga „svašta“ z a i s t a
plaši, pogađa, u crne misli tera, te bi sve učinio samo da se ono
ne dogodi, što bi, opet, više potvrđivalo optužbe da je lojalan
sluga Otomanske imperije, a da mu veza sa Fanariotima i
Kantakuzinom služi kao izvinjenje, možda i za nešto gore. Ali
zašto se onda, prokletnik, ne izjasni? Zašto simeoniše?
„Vi se u to razumete, Kir Simeone. Živite u Turskoj. Bili ste
u svakom sultanovom pohodu. Poznata vam je sirovina od koje
je napravljena vojska Imperije.“
Jeste, misli Simeon, poznata koliko i Turcima Elinikon pir,
tajna vizantijske „grčke vatre“. Znaju da je u njoj bilo strugotine,
smole, katrana, sumpora, šalitre, ali i još nečega za šta ne znaju,
i baš to što ne znaju, taj jedan jedini sastojak, možda čak ne ni
tvar, već proporcija ostalih, ne dopušta im da mešavinu
odgonetnu, da shvate zašto je voda ne gasi – jer zašto gori,
poznato je – i otkriju šta je ugušuje. (Pričalo se da je mokraća
uspešnija, ali ko može održavati ravnotežu na palubi galije u
plamenu, odbijati neprijateljske juriše i falosom kao crevom
gasiti vatru, a postavljalo se, naravno, i nerešivo pitanje količine
mokraće.) Takve su i turske ordije. Kao „grčka vatra“.
Eksplozivnu smešu Anadolaca, afro-azijskih muhamedanaca
raznih etnika i slaveno-arbansko-romejskih poturčenjaka za rat
je palila vera, raspaljivali izgledi na pljačku, a gasili poraz i
zima. Bunu je palila akejja, neraspoloženje, koje je moglo
dolaziti, a najčešće je i dolazilo, zbog poraza, zime ili
nepodarenih, a obećanih prava i privilegija. Ali je mogla poticati
i iz onog nepoznatog sastojka što je „grčku vatru“ činio
najvećom tajnom vizantijske vojne strategije, nečega što nijedan
etnik Otomanije nije imao sam za sebe, kod kuće, već jedino u
bivaku, kad je s drugima pomešan. Iako se ta ljudska mešavina
nije baš sasvim mogla razumeti, znalo se zašto gori. Kako se
gasi, niko nije umeo da kaže. Mogle su je gasiti privilegije,
vrućine, pobede ili bakšiš, obećanja, vezirske glave, decimiranje
kolovođa, a i sve to zajedno. Ili ništa od toga. Nikad se znalo
nije. Udvaranje vojsci je, svakako, uvek bio dobar način, ako baš
i ne da se ona smiri, a ono bar da se sopstvena glava sačuva. A
tada se moralo udvarati pametno, oprezno, podmuklo. Kao što
se on udvarao Muratu, nikad siguran hoće li ga obasjati njegov
crni hrastov osmeh ili ga neka cepanica po čelu udariti.
Ali šta se sve to, ma ton Teon, njega tiče? Bez obzira na to
šta će se pod Sigetom dogoditi, hoće li se na vest o sultanovoj
smrti vojska raspasti ili će u tužnoj disciplini otpratiti njegovu
dženazu na jugoistok, on će sa Šamsudinovim cirkusom na
Severozapad.
Adio Kajsunizade! Adio ja panda to pangozmio emborio!
Adio to Hrisomalon deras! Zbogom, Kajsunizade! Zauvek
zbogom, Svetska Trgovino! Zbogom, Zlatno runo!
„Sultan mora biti živ bar dok ne padne Siget“, izjavljuje
Kajsunizade kao da govori na Divanu, „a po mogućnosti, s
kojom, s vašom pomoći, veliki vezir ozbiljno računa, i nešto
duže. Idealno bi bilo, dok ne stigne princ Selim. To je stanje
stvari i razlog s kojeg sam ovlašćen da vam u ime Mehmedpaše
Sokolovića ponudim službu od neizrecive važnosti za Imperiju.“
Od neizrecive je važnosti, misli Simeon, da se što pre, dok
je još pri nekakvoj volji i snazi, s ovog nesrećnog Balkana, ovog
đubrišta evropske istorije, šator digne i u beli svet ode! Od
neizrecive je važnosti da se jednom stvarno počne služiti
Umetnosti, a ne pukom životarenju! Od neizrecive je, zatim,
važnosti da se sačuva Murat, koji se, izgleda, krišom vuče s
nekim ekvilibristom. Šta je za Portu važno, ne zna, niti ga je
briga! O tome neka misli veliki vezir i njegov divani-himajun! I
ovaj turski ližisahan Kajsunizade. Izgleda, naime, da se prevario.
Zabludele su ga gurbetske priče o lekarevom panhelenizmu.
Ništa od toga nema. Glas mu je ponovo stekao jedinstvo s
osećanjima, i dok mu je nudio „službu od neizrecive važnosti za
Imperiju“, nije ispoljavao ništa sem brige za Tursku i želje da joj
bude od koristi.
„Našminkajte nam Njegovu svetlost“, nastavlja Grk, „tako
da može obavljati protokolarne dužnosti, a mi ćemo se postarati
da ih svedemo na minimum. Oživite nam ga bar dok Siget ne
padne, da vojska vidi kako prima glavu grofa Zrinjskog, a posle
toga šta bude i šta nam Bog da.“
Kakodemoni! – misli Simeon.
„Kući ćemo ga, uostalom, preneti u zatvorenim kočijama.
Svi znaju da je teško bolestan, a ako se pri tome sazna da je i
mrtav, naše je da se s posledicama nosimo. Vaše krivice neće u
tome biti.“
Mono toson, samo toliko? Ništa više? Tek za paradu? Taj je
zaista skroman, misli Simeon. Ne opterećuje Umetnost, svoje
novo božanstvo, preteranim zahtevima, nemogućim molbama,
fantastičnim nadama. Logičan je, trezven, zna za ograničenja,
šta se može, šta ne može. šta je prirodno, šta nije. Zna,
porkopulos, kurvin sin, da dobra šminka ume učiniti da neko
mrtav izgleda kao živ, ali ne može postići da taj s t v a r n o živi.
Zato se od njega i ne ište da Sulejman drži besede, izdaje
naređenja, donosi državne odluke. Samo da živi. Endaksi, u
redu, da i z g l e d a kao da živi i sve ono čini – besede drži,
naređenja izdaje, državne odluke donosi. Velikodušno se ne
očekuje da se car kreće. Zadovoljiće se ako car živi nepomično.
Endaksi, u redu, da i z g l e d a kao da živi, da bi se i kretati
mogao da nije teško bolestan. Ali, ovako ili onako, živeti mora.
Interesi Otomanskog carstva to ištu, i od toga gospoda ne
odustaju. Ta to je, uostalom, tako malo što se od njega zahteva!
Šta je to za jednog Kir Simeona? Nije li on o megalos romeikos
mastoras tu makijaz, nije li veliki romejski majstor šminke? Nije
li kazao „Mogao bih“ i „Dabome da bih mogao“? A mnogo se
od njega zaista ne traži. Treba da napravi i z g l e d života, život
koji ne vrši nijednu od svojih funkcija a ipak ostavlja ubedljiv
utisak da se živi. Treba, u stvari, da napravi sam ZOI, ŽIVOT. U
redu, ENDIPOSIS ZOIS – UTISAK ŽIVOTA, jer se on u tom
utisku i sastoji, utisak mu je isključiva svrha – a gde je svrha, tu
je i suština – bez koje mu ništa ne bi vredelo ni sve ostalo što ga
definiše, bez koje bi bila besmislena njegova disanja, varenja,
mokrenja, mišljenja, pa i razmnožavanja. A to je gospodi,
Sokoloviću i Kajsunizadeu, ligo, malo! Neka Njegova svetlost,
pošto je u čabar prdnula – a gospoda nisu bila vešta ili pametna,
a možda ni voljna, da to spreče, iako su na raspolaganju imala
sva znanja i blaga sveta – neka, dakle, sultan poživi još malo,
eto, recimo, ne više od mesec dana, mesečić jedan, i to isključivo
u protokolarne, takorekuć glumačke svrhe, bez ikakve vlasti i
odgovornosti, kako je, uostalom, u poslednje vreme pored
Mehmed-paše i živeo, gospoda Sokolović i Kajsunizade biće
zadovoljni! Toliko valjda može da postigne jedno kaursko pseto,
o jeros vlahikos tragos, jedan „matori cincarski jarac“, koji se
hrani „izmetom, mačjim crkotinama i užeglim sirćetom“, a od
jutros ni to nije jeo, u krstima još oseća azapske čizme, na
udovima zube glumačke fukare, a u glavi trenutno neguje
potpunu prazninu, u kojoj se, kao usamljeno crno sunce u
opustošenom svemiru, okreće čvrsto dupe jednog misirskog
Ciganina?
I kad je to tako, kad je TO što oni misle, onda je krajnje
vreme da se kaže i šta on o svemu misli, ukratko, da se
Kajsunizadeu učtivo, a ako ne pomaže, i bez ikakvog
izmotavanja, saopšti da je to što oni od njega očekuju
jednostavno n e m o g u ć e ; da što je mrtvo ne može pre Sudnjeg
dana oživeti, da je vaskrsenje stvar Drugog Hristovog dolaska,
nipošto ljudske šminke, ma bila u rukama majstora kakav je on,
te da je svaki dalji razgovor na tu temu sitneoniki parafrosini,
čisto simeonsko ludilo.
„Veliki vezir me je ovlastio da vam ponudim nagradu koja
će vam u Tivaju omogućiti ugledan i unosan život trgovca
šminkom, pod zaštitom i s garantovanim porudžbinama carskog
Saraja, a ako biste se odlučili da pređete u islam, i status bega.“
Ni za status Krezosa, Kajsunizade, misli Simeon, ni za
kakav lični status, Kajsunizade, ne mogu se remetiti božji statusi
življenja i mrenja. Pogotovu ako bih kao nagradu dobio Tebe i
Trgovinu, dve aveti od kojih čitavog života bežim.
„Kako sam tokom razgovora zaključio da za ovakve
predloge nemate duševnog interesa, a u granicama Mehmed-
pašinih naloga predviđenih za ovakav slučaj ja sam prvobitne
propozicije prilagodio vašim željama, ako sam ih dobro
razumeo.“
Mojim željama?, misli Simeon. Šta ti o njima znaš,
Kajsunizade? Isto koliko ja o tvojim. A to je – ništa!
„Kir Simeone, nudim vam sredstva za otvaranje
povlašćenog ergastiriona, ateljea u Carigradu. Ti lete s afto? Šta
na to kažete? Prihvatate li ponudu?“
Stari Njagoi, Tesalci i i Tračani, nisu znah za Satanu. Bilo
je nešto dobrih i rđavih demona, stihija, izvesnih lokalnih
sablasti, i duhova predaka, naravno to progonon ta fazmata. S
njima se bez većih neprilika na kraj izlazilo. S mešanjem naroda,
seobama i osvajanjima, umnožilo se i stanovništvo podzemlja.
Patrioti su odbijali da se mole tuđim bogovima i da veruju tuđim
dobrim dusima, ali su se čuvali da ne veruju u rđave i da im ne
prinose žrtve. Pa ipak, ako je bio predostrožan, ako se pridržavao
nekoliko jednostavnih saveta, Grk je s prilično sigurnosti mogao
računati da će im izbeći i umreti prirodnom smrću – u ratu ili od
bolesti, jer se za prirodniju u ono vreme još nije znalo. Pazilo se
da se ne povrede drijade u drveću, rečnim nimfama plaćala se
taksa za gaz, nije se dizala buka ako bi se provela noć s kakvom
natprirodnom formom, čuvalo se od osvetničkih Erinija,
poštovali izvesni običaji u opštenju s mrtvima – za ubicu je
mazanje govnima ponekad bilo više nego dovoljno – i sve je
teklo nekako prosto i prirodno. Onda su došli mislitelji i prilično
zamrsili grčki život. Pitagorejci su otišli još dalje – učinili su ga
nemogućim. Po njima je sve bilo izazivanje zlih duhova. I
shodno tome – zabranjeno. U najmanju ruku – nepreporučljivo.
Nisi smeo da dotakneš belog petla (zašto bi ga, uostalom,
doticao?), da uživaš u pasulju, da grizeš nenačeti hleb (što ga je
načelno i logično isključivalo iz upotrebe, kao i mnoga druga
jestiva, uostalom), da prelaziš preko raskršća, podstičeš vatru
gvožđem, kidaš vence, sediš na kantaru, ždereš srce, puštaš lastu
pod krov, putuješ glavnim drumom, posmatraš sebe u ogledalu
osvetljenog svećom, podižeš sve što je palo, kao i štošta drugo.
Pod takvim okolnostima je sve teže bilo ostati čitav. Ako bi sve
propisane, za život nekorisne radnje obavljali, a svih se
zabranjenih, za život neophodnih čuvali, spasli bi se duhova, to
je istina, ali bi u međuvremenu propali iz prirodnih razloga (i ne
bi žalili, jer čemu takav život); ako bi preživeli, kršeći zabrane i
ne vršeći zapoveđene radnje, upropastili bi ih duhovi (i opet, ne
bi žalili, znali bi bar zašto su živeli). Ekonomični Jevreji su uneli
nešto reda u helenski demokratski pandemonium. Organizovali
su Nečiste sile u đavolje legije, satanske Firme, podveli ih pod
jednog Gazdu, a zatim ovog sunovratili u podzemlje da ih
odande korumpira. Onda je došao Novi zavet i Đavo je zauvek
opseo svet. Od njega se više nije moglo ni disati. Najugroženiji
hrišćani bežali su na vrhove stubova i tamo u relativnoj
bezbednosti čučali godinama. Kao jedini za koje je đavo zaista
zainteresovan, slabiji su se pogađali, cenjkali i pravili sitne
kompromise u nadi da će izbeći prodaju duše. Najslabiji su mu
podlegli smesta i sa zanosom. Tako su nastali istorija, trgovina i
poneka velika umetnička dela, u koja će se – ako prihvati
Sokolovićevu ponudu – možda moći ubrojiti i glava jednog
mrtvog Osmanovića. Ako, razume se, uprkos zdravom razumu i
jasnoj svesti da je nemoguće to što se od njega ište, ipak pristane.
„Deheste, Kir Simeon? Pristajete li, Kir Simeone?“
Đavo je najpre imao samo rep. Rutav, leden falos, kakav
dolikuje demonskim okrajcima. Njime ga je odmamio u ovaj
ćador. Onda je dobio lik, sitno lice jednog mrtvog sultana. Njime
je produžio da ga mami. Najzad je dobio i glas. Progovorio je
grčki, iskvarenim izdankom Omirovog i Hironovog jezika.
Nagovaranje je nastavljeno. Ali on, Simeon, svemu se odupro.
Pa i filareskiji, umetničkoj taštini, koje se najviše plašio. Tokom
čitavog razgovora, otkako mu je svrha postala vidljiva, strepeo
je da ga ta taština prerušena u efkeriju, „dobru priliku“, „jedinu
šansu“, „nenaknadivu i neponovljivu mogućnost“, ne natera da
preuzme posao za koji je u dubini duše, čak i ovako zatrovane,
znao da je nemoguć.
Ih, gotovo nemoguć. Stvarno, veoma težak i neizvestan. U
svakom slučaju, kakav pre njega niko nije radio. Egipćani su
konzervirali smrt, ništa više. A on bi morao da konzervira život.
U redu, njegov izgled. A to je isto. I nemoguće, razume se.
Gotovo nemoguće. Stvarno, veoma teško i neizvesno. U svakom
slučaju, nikad ranije nije ni pokušano, pa se, ruku na srce, ne bi
baš sa sigurnošću moglo reći da je nemoguće. Može se reći
jedino – teško i neizvesno.
 „Pristajete li?“
Što, za ime božje, ne prizna da se izlajao kad je kazao
„Mogao bih“, što ne kaže sada „Ne!“, izvini se i ode dok još ima
vremena, ako ga još uopšte ima? Zašto ćuti? šta se s njim
dešava? Ti ta jini me afton sto telos, šta će s njim na kraju biti?
Satanas je rekao Spasitelju da će mu sve dati ako mu se
pokloni, a to „sve“ beše svet, a ne jedna mrtva turska lobanja.
Spasitelj je rekao: „Apage Satanas!“ I đavo je pobegao. Ali
Spasitelj je Bog. Alfa i Omega. On je sebi mogao dozvoliti da
đavolima naređuje i da se nada kako će ga poslušati. Za njega je,
uostalom, sve pisano. Moralo se dogoditi kako se dogodilo. A
šta je on, Simeon Njago? Otpala Omega s Firme Simeon & Sin
za koju nigde ništa nije zapisano i s kojom se moglo sve
dogoditi! Katarina, izrod! Za porodicu i žive Simeone. A za
Turke i poturčenjake – raja, cincarska fukara, svinjski izmet.
Ako sikne na Kajsunizadea „Apage Satanas!“, šta će se
izmeniti?
Tipota. Ništa. Baš ništa. Lekar će produžiti da ga ubeđuje.
Sa Sokolovićem za vratom, ne sme odustati. Osim njega, nikoga
drugoga kome bi se obratili, nemaju. Navaliće, dakle, još žešće.
Neće primiti njegova objašnjenja da je u prenosnom smislu
govorio kad je izjavio da i mrtvo lice može oživeti. Smatraće da
se izvlači, da iz filogrčke mržnje na Turke odbija da pomogne.
Pošto je sad jasno da Grk ne radi za pretendenta Gazdu Mihajla
Kantakuzina, već za aktuelnog Gazdu Mehmed-pašu
Sokolovića, onako, uostalom, kako bi i svaki Simeon pri
tekućem rasporedu snaga na Balkanu postupio, drukčiji se
zaključak od njega i ne može očekivati. Razbesneće se. Doći će
do svađe. O nekoj nagradi neće više biti ni govora. Postupiće s
njim kao sa zarobljenikom, za koga se ne može isterati otkup.
Ako lepim ne pristane, staviće mu u izgled konopac, kolac, ili da
bude obrok carevim počasnim ljudožderima, gospodi Naimu i
Zaimu.
Sulejmanova glava, poslednja prilika njegovog šupljeg
života, ispunjenog mrtvim uglovima odlaganja, izbegavanja,
zaobilaženja, odstupanja, odricanja, izgovora i kompromisa,
zamućenog opijumskim, umetničkim, simeonskim fantazijama,
iz kojih nikad ništa opipljivo nije ispalo, ta kao drevni papiros
suva, prosenjena glava tamo u tmini i dalje ište da živi, da je
uljima i bojama vrati u najmisteriozniji proces vaseljene. I ako
nekim čudom nadtraje ovaj čas, zureći u njega istim staklenim
pogledom razočaranja, preziranja, i pošto za sve druge, prijatelje
i neprijatelje, u grob bude spuštena. Ma kakvo mišljenje imao o
stvarnim moćima i granicama svoje umetnosti (a imao je prilično
visoko, što ga je obavezivalo da o sebi misli najbolje), trezveno
je isključivao iz njih „vaskrsavanje mrtvaca“ ili ga simeonski
bezumno tim granicama obuhvatao, bez obzira na to šta
odgovorio na, uostalom, vrlo primamljivu ponudu velikog
vezira i kako će to biti primljeno, ništa ovu situaciju neće moći
da izmeni. „Glava“ će uvek ostati ono što jeste. I da hiljadu
godina posle ove noći živi, ova će „glava“ ostati ilikon, materijal,
građa kakva se nigde ne može naći, on, Simeon, genije kakvog
u umetnosti šminke nema, a Kajsunizadeova ponuda efkerija,
prilika koja se ne ponavlja. Ako mu se i budu poručivala nova
lica, kupci će biti galijoti, odbegli robijaši. U najpovoljnijem
slučaju, kompromitovani politički spletkaroši, vođi neuspelih
zavera, propali pretendenti iz prostačkog bratstva Jovana
Nenada. Može biti srećan ako se uopšte i bude od njega
zahtevalo da lica preudešava. Verovatnije je da će ih samo
doterivati. Mušterije će biti sirove domne trgovčića i zanatlija,
pokondirene Muze mesnih administracija, seoske plemkinje i
„Murati“, nezadovoljni stanjem svojih muških draži. O boljem i
pokvarenijem svetu neće moći ni da sanja. Primitivne glave
glumaca iz Šamsudinovog cirkusa, ako se dogovor s Ciganinom
održi, biće mu jedina pristupačna građa i, mada ne misli da je
ona u načelu rđava, da talentovana ruka i od takvih glava ne
može napraviti uspele likove, ipak će to ostati tek bedno
površinsko preudešavanje. Ono na čemu će se raditi biće živo i
pre nego što ga dotakne četkica. Raspored svetlosti i senki na
tom licu, koji je činio da ga vidimo uvek na jedan način, kao isti
morfi, lik, izmeniće tako da od sada bude gledano na drugi način,
kao sasvim nov morfi, nov lik. Ali u tome neće biti ničeg
naročitog, nikakve čari, ničeg što podstiče fantaziju, razmiče
granice moći stvaranja i otvara nepoznate umetničke puteve. A
OVO ovde je mrtvo. Završeno, kao da nikad ni postojalo nije.
OVO više čak ni svoj morfi, svoj lik, nema. I njega mu je smrt s
lica izbrisala. Sulejmanova glava svetli na svili kao bezobličan
grumen bele glinene smese pre nego što ga je Bog u rad uzeo. I
to je NEŠTO. Sve ostalo je NIŠTA. To je alitija, istina. Sve
ostalo – laž. Zabluda. Zavaravanje. Ako priliku ne iskoristi,
kajaće se, sigurno. Ako je iskoristi, ma pritom i propao, možda i
neće. Možda hoće, a možda i neće. Postoji bar šansa. En posostis
– u procentima. Na svetu se, uostalom, sve u procentima i zbiva.
Možda, najzad, sve to i nije tako neizvodljivo kao što je, iz
kukavičluka umetnika pred odlučnom probom svog talenta,
zamišljao? Ako je z a d ru g e zoi, život, najpre pojava, slika,
lik, ako je svrha takvog života, budući u utisku, u stvari
EMFANISIS, IZGLED njegov, a ne on sam, ako je život u prvom
redu forma, pa tek potom aktivnost, ono što ga čini živim, onda
dobroj šminki načelno ne bi smelo biti nemoguće da ga
proizvede veštačkim putem. Teško, svakako. I vrlo teško,
verovatno. Ali nipošto – nemoguće. U svakom slučaju, isplatilo
bi se probati. Naročito ako se imaju u vidu izgledi na atelje u
nekom carigradskom bezistanu. A još više ako, kao što se čini,
neki drugi izlaz praktično i ne postoji. Ako se simvoleo me ton
diavolo, ugovor s đavolom, sklopljen ispred carskog čadora,
mora izvršiti, što da ne bude od neke koristi za umetnost?
Kajsunizade strpljivo čeka. Pušta umetnika da se sam spusti
do neizbežnosti.
Simeon u međuvremenu magijski razgovara s ocem.
„Šta da radim, pateras?“, pita. „Da pristanem ili da ne
pristanem?“
„Pamet u glavu i četku u šake, budalo!“, odgovara očeva
fazma.
„Telo sam već đavolu dao, hoćeš i dušu da mu prodam?“
„Čemu prenemaganje? Ako se već duša mora prodati, što da
se iz toga neki profit ne izbije?“
„A šta će biti ako ne uspem, pateras?“
„Zadaviće te, po svoj prilici.“
„O čemu, naravno, ti više nemaš šta da kažeš. Den me afora,
den me pirazi!“
„Imam. Afu peteni, jati na min vgazome kanena mikro
kerdos. Ako se već umire, ne vidim zašto čovek i iz toga neku
vajdicu ne bi izvukao.“
„I to je sve?“
„Nije. Ne moraš upotrebiti baš najskuplju farbu.“
„Cara da mažem pljuvačkom i kredom?“
„Kakav car? To je kuferi, lešina! Nećeš valjda na mrtvake
trošiti Firminu imovinu?“
„Na umetnost ću je trošiti, pateras!“
„Hondrokefalos!“, viče očeva fazma. Simeonu se čini da je
špekulantski bes materijalizuje između njega i lekara, koji ga
gleda začuđeno. „Mufluzis! Hameno kormi, tele izgubljeno! Zar
misliš da je ovde ikoga briga za tvoju jebenu umetnost? Ta ovi
su toliko od straha izbezumljeni da ne bi razlikovali bukvu od
glave, a nekmoli skupu od jeftine farbe!“
Kajsunizade prilazi na prstima. Polaže prijateljski ruku na
rame: „šta vam je, majstore? Da vam nije zlo?“
„Zašto bi mi bilo? Ako nekome treba da bude zlo, to ste vi.“
„Mrmljali ste nešto sebi u bradu, pa sam mislio...“
„Obavio sam jedan dogovor. Ikojeniaki dulja, doktore,
porodični posao.“
Kajsunizade govori tiho, jedva usta otvara: „Ako vas brine
koliko dugo Njegova svetlost treba da živi, on, među nama, baš
i ne mora biti dugovečan.“
„Šta hoćete time da kažete?“
„Ono što ste vi spremni da razumete, Kir Simeone.“
„A šta to od mene očekujete da razumem?“
„Ono što se podrazumeva.“
„Šta se podrazumeva?“
„Da na svetu nema ničeg savršenog, pa ni savršene
umetnosti.“
Simeon više oseća nego što zna da nije bio u pravu.
Kajsunizade nije turski čovek. Rodoljub je. Oniropolos –
filogrčka sanjalica. Možda i zaverenik. U svakom slučaju,
ponaša se kao trgovac koji se ustručava da otvori vreću jer nije
siguran da je naišao na pravu mušteriju. Ne, Kajsunizade,
doktore – misli Simeon – po svoj prilici, nisi. S druge strane, ako
i nisam prava, j e d i n a sam. A jedina mušterija, kako je
propovedao moj poštovani, nadam se, mrtvi otac, uvek je i
prava.
„Zanimljivo, zanimljivo. Baš ste mi vi neka cvećka,
doktore!... Koliko biste vi, u stvari, da glava živi?“
„Koliko vam savest dopušta.“
„Umetnička savest?“
„I druge postoje, Kir Simeone.“
„Naravno, jer po umetničkoj bih morao želeti da glava
vekuje. Koja druga? Patriotska, na primer?“
„Ništa nisam rekao. Izbor je vaš, gospodine.“
„Slušajte, meni je pomalo dosta te vaše grčke žmurke! Šta
vi, zapravo, od mene hoćete?“
„Da mi kažete, pristajete li ili ne pristajete.“
„Se ti? Na šta?“
„Vaša je stvar da odlučite – na šta.“
Afto ine – to je to! Vreća će ostati zatvorena. Od Simeona se
očekuje da kupuje na poverenje. Postoji, razume se, i takvo
trgovanje, ali se onda poverenje istom monetom plaća.
Kajsunizade jednostavno neće da se izjasni. Želi da se
podrazumeva. U redu, doktore. Regola tu pehnidiv, Pravila ove
igre su vaša. Ali, podrazumevaće se onda i on, Simeon.
„U redu, gospodine, pristajem.“
Sad je na Kajsunizadea red da pita:
„Se ti? Na šta?“
I da dobije odgovor:
„E to je, opet, vaša stvar da pogodite.“
„Slušajte, majstore“, sikće Kajsunizade, „ovo nije predstava
u vašem smrdljivom ciganskom cirkusu. Ovo je i s t o r i j a !“
„Toga sam se i plašio. Zato sam i kazao da je
prešminkavanje jedne mrtve glave u živu glavu nemoguće...“
„Pošto probano nije, nipošto nemoguće. Samo neizvesno“,
insistira Kir Kajsunizade.
 „Pokušajima pristupačno“, prihvata Simeon refren.
„Uspehu dostupno!“
„Možda?“
„Stoprocentno!“
„En posostis, en posostis. Na svetu se sve samo u procentu
zbiva!“
„Vrlo velikom kad radi prava ruka!“
„Ruka majstora, mislite?“ Simeon uzima grozd iz činije,
zoblje ga, semenke pljuje po tepihu, ali lekar ništa ne kaže. Da
je to alin plameni dah, ne bi ništa rekao.
„Velikog, čoveče, velikog romejskog majstora umetničke
šminke!“
„Simeona Njagoa, jer drugog, bar na Balkanu, ne vidim.“
„Ti lete s afto?, pita Kir Kajsunizade. Sav se u pitanje
pretvorio. „Šta kažete na to?“
Simeon mrmlja sebi u bradu: „Aftos pu travaj tin ura tu
diavolu..
„Šta ste izvoleli kazati?“
„Ko đavola za rep drži, mora mu i prdež podnositi.“
Ti umetnici su baš zaguljeni: „Premda je nekonvencionalno
izraženo, treba li to da razumem kao pristanak?“
Simeon tada prvi put u punom sjaju ispoljava sposobnost da
bezrazložno ili razložno u mahu menja raspoloženje, znamenito
svojstvo umetničkog temperamenta, koje će u svakom satu ove
noći klatiti lekarev život za jednu godinu. Pljuje semenke pravo
na dvoraninov žalobni mintan i dere se kao opsednut: „Vidiš,
valjda, hondrokefalos grčki? Nisi ćorav?!“
„Šta, za ime Boga, sad to znači?“
„Znači, Kajsunizade, gospodine i doktore, da ako sam
đavola za repinu ja povukao, ti si mi tu repinu ljubazno pružio,
pa ćemo mu miomiris pakleni bratski mirisati!“ U međuvremenu
nastavlja poslovno kao da se ništa nije desilo, kao da su odnosi
među njima glatki poput svile. „Hajde da raščistimo tehničku
stranu posla. Kog dana i u koje doba mislite izneti glavu na
pazar? Odakle će na nju padati svetlost? Koliko ćete je u tom
položaju držati? S kakvim je dekoracijama i bojama nameravate
okružiti? S koje će udaljenosti glava da se gleda?“
Kajsunizade odustaje da pita čemu sve to. Profesionalac je.
Bilo bi to kao kad bi njega pitali zašto se pre operacije raspituje
za prilike u kojima je pacijent živeo. A isuviše je zadovoljan
Simeonovim neočekivanim pristankom – NA ŠTA, ostaje još da
se vidi – da bi za zlo uzeo neučtiv, skoro drzak način postavljanja
pitanja.
„Sve do ceremonije predaje Sigeta. Njegova svetlost će biti
na prozoru čadora.“
„Kom prozoru?“
„Istočnom, razume se.“
„Svetlost će, dakle, dolaziti s istoka. U redu. A vreme?“
„Od desetog do jedanaestog sata pre podneva. Udaljenost
zaštitnog kordona se prepušta vama. Što se tiče boja, ne
razumem na šta mislite?“
„Molim parče bele, zelene i crvene svile.“
Kajsunizade udara dlanom o dlan. Crni mutavac, dilsuz,
izlazi iz nabora svilenog zida. Ruku prekrštenih na golim
grudima, duboko se klanja. Lekar ponavlja Simeonovu
porudžbinu. Dilsuz nestaje u zavesama.
Simeon se osvrće oko sebe. Sultanova privatna odaja u
Otaki-himajunu, carskom čadoru, liči na magičnu dvoranu koja,
pod vazdušnim strujama s ravnice, neprestano i šumno menja
mekane, gorostasne oblike, na mračnu trbušinu morske nemani
u času varenja, na utrobu kita, iz koje se prorok Jona spasao, a
majstor Simeon tek treba da provede svoje sate iskušenja i
neizvesnosti. Simeonski osetljivim prstima opipava draperije.
Emborema pratiš tokseos, prvorazredna roba, što bi kazao
njegov gospodin otac!
„Ne bi se reklo da vam je ovde rđavo, doktore?“
„Posle pada Konstantinopolisa, gde Grku može biti dobro?“
„Den ksero, ne znam. Ali svakako pre ovde nego tamo
napolju, u blatu.“
„Blata ima svuda.“
 „Možda za filosofe. Za torbare samo na rđavom putu.“
Dilsuz donosi svilu. Tri raznobojne marame od šivranskog
prediva. Zatim se povlači. Belu gužva Simeon u grudvu nalik na
ljudsku glavu, crvenu svija u turban oko gornjih nabora bele, pa
imitaciju pažljivo postavlja na nalonj, s koga poslovno, bez
poštovanja, uklanja sultanov Kuran, a nalonj prenosi ispred
zelenog hamadanskog goblena u dnu čadora. Potom zelenom
maramom zaklanja svetlost najbliže uljare i hladno, s dosadom,
kao da drži predavanje u Akademiji, objašnjava Kajsunizadeu
razloge hromatskih promena na svili:
„Zelena pozadina iza crvenog turbana na beloj glavi, zeleno
osvetljena, postaje zelena glava s crnim turbanom na zelenoj
pozadini.“
Sad od zelene svile pravi turban, a crvenom zaklanja
svetlost. Efekat se ponovo menja:
„S crvenom svetlošću dobija se crveni turban na crvenoj
glavi s crnom pozadinom. Pozadina, dakle, za n a š u g l a v u ,
mora biti neutralna, siva, a osvetljenje prirodno, prljavo nejasno.
Glavu ne smeju okruživati nikakve svečane odore, šarene
tkanine, drago kamenje koje reflektuje sjaj. Bezbojan, a upadljiv
predmet je, naprotiv, poželjan. On će odvratiti pažnju od glave.
Po mogućnosti nešto što se s carem instinktivno povezuje. Neka
životinja za koju se zna da je voli. I za koju bi Turčin, kad je
ugleda, bez razmišljanja rekao – evo sultana! Jer mi ovde ipak
ne stvaramo pravi život, zar ne? Ono što pravimo je aftipati,
iluzija. A nje bez saradnje gledalaca nema.“
„Obavestiću velikog vezira. U međuvremenu bih vas, Kir
Simeone, molio za jednu apsolutnu uslugu. Kad o Njegovoj
svetlosti govorite, zadužili biste me ako biste upotrebljavali
uobičajene izraze. Ne mislim na titularne. Mislim na one koji
obuhvataju celu ličnost, a ne samo vama povereni deo.“
„Plašite se da nas neko ne čuje?“
„Šta vam pada na pamet? Zašto bih se plašio?“
„To se i ja pitam. Nemamo se čega plašiti. Potrebni smo.
Nezamenljivi. U svakom slučaju, bar ja. Zašto onda da se
izmotavamo? Što glavu da ne zovemo glavom, izdaju izdajom,
a kolac kocem?“
 Kajsunizade mu prilazi. Gotovo ga grudima dodiruje. Glas
mu je gladak, mek. Kao kožne korice ispod kojih se nazire
oštrina bodeža:
„Da li vi to meni pretite, gospodine?“
„Teos filaksi, Bože sačuvaj, doktore!“
„Jesam li vam kazao bilo šta iz čega ste mogli zaključiti da
od vas poručujem nešto više?“
„Ili nešto m a n j e ?“
„U svakom slučaju, nešto što se r a z l i k u j e od onog što
mi je veliki vezir poverio da tražim?“
„Ne. Niste.“
„Pa onda?“
„Podrazumevalo se, zar ne?“
Kajsunizade čuti. Neće da kaže „da“, jer bi to bilo priznanje,
čin, a on hoće samo ferment, kvasac za čin da bude. Ali neće ni
„ne“ da kaže, jer bi to Cincarinovoj savesti – ako je taj uopšte
ima – dalo potpunu slobodu.
„Niste, valjda, tolika budala da mislite kako će Porta manje
verovati carskom lekaru nego jednom...“
„Cincarskom jarcu?“
„Jeste, cincarskom jarcu!“
„Teorijski, naravno, neće. Praktično, međutim, uvek se više
veruje rđavim nego dobrim stranama ljudske prirode. Ne vidim,
uostalom, oko čega se prepiremo? Hteo sam samo da stvari
nazivamo njihovim pravim imenima.“
„I ja. Upravo stoga i smatram vaš način neumesnim. Kad
obaveštavam velikog vezira da sultan pati od neuredne stolice,
ja kažem da se Njegova svetlost ne oseća najbolje. Ne kažem,
Trbuh nije dobro, ili, Trbuh ima proliv! „
Eto ti, misli Simeon, vajnog aristotelovca! Za njega je sve
meros ke ilikon, deo i m a t e r i j a , dok to ne dođe u sukob s
dvorskom etikecijom. Tada Kajsunizade postaje ogorčeni
platonovac, za koga je sve olon ke pneuma, celina i d u h ,
platonska ideja, u ovom slučaju – moći, sadržana u Njegovoj
svetlosti sultanu kao celini, a ne jedino u njegovoj glavi. A i
kakav je to jebeni zaverenik koji, svađajući se s njim, rizikuje
opštu stvar zbog jednog termina?
„E pa, s tim ćete se morati pomiriti, dragi Kajsunizade.
Glava je ono za šta sam pozvan. I sultan me u celini interesuje
jedino ukoliko toj glavi, odnosno mojoj šminki, nameće izvesne
tehničke obaveze, o kojima će pravovremeno biti reči. Ja čak i
ne smem da mislim o njegovoj celini, u onom smislu u kome ste
vi bili dužni da mislite kad ste ga lečili. Prilično bezuspešno,
uostalom. Jer vi ste, lečeći mu svaki deo ponaosob, očigledno
pokušavali i celinu da mu dovedete u bolje stanje. Takođe,
vidimo, bez uspeha. Ja, međutim, oživljavam samo glavu. Ispod
nje ništa me se ne tiče. Ispod jabučice, ne odgovaram. To je briga
sultanovog čohadara.“
Počinje da uživa u „druženju“, pa i izvesnim intimnostima s
ovim nadmenim lekarem koji lopovski posao želi da prešminka
u istorijski i državnički. A istorijski može on postati samo
blagodareći njemu, kalitehnisu. Ako uspe, stvoriće delo i
prokrčiti put. I na tome će ostati sve stvarno istorijsko ove noći.
Ma kako stvar s „glavom“ na kraju ispala, od nje će nešto imati
jedino umetnost. Za istoriju će ovo biti obična špekulantska igra,
kakvih je sita. A za ljude će Kajsunizade i Sokolović, ma koji od
njih pobedu nad njegovom dušom odneo, biti lopovi kojima se
čovek na odgovarajući način divi.
Simeon oseća da od ovog časa Pravila igre on propisuje. I to
ga zabavlja. Pomisao da on, o jeres vlahikos tragos, matori
cincarski jarac, koga grčka deca gađaju mačjim crkotinama i
izmetom, u svojih nekoliko koštunjavih prstiju drži sudbinu
Kajsunizadea, Sokolovića, Turske imperije i Romejskog
carstva, Evrope, sveta, pa i umetnosti, deluje kao nova, preterana
doza opiona. Pošto je đavola za rep uhvatio, pošto mu je ovaj
okrenuvši lice progovorio jezikom genosa, sad ga on još i drsko
po nosu golica. Đavo, s likom otmenog Grka iz kvarta Fanar, ne
zna šta bi. Mogao bi Vlahosa da podseti na red, ali se plaši da ga
ne uvredi, svađu izazove i pokvari već uglavljeni posao – javni,
a ako Bog da i sreća Grčke, i tajni – a posao je svakom Romeju
od ponosa preči, jer dobar posao i jeste taj ponos. Da ode, ne
može, po vezirovoj zapovesti mora dripcu da bude od pomoći, a
pomalo i da ga nadzirava. Da sve na šalu okrene, niti volje ima
– isuviše je toga na kantaru – niti je kraj mrtvaca umesno. Ostaje
mu da ćuti i trpi. Da se nada i da se jede.
U međuvremenu, širokim mesečarskim zamasima prokrčuje
Simeon put novoj umetnosti metamorfoseos ton antropoa,
umetnosti ljudskog preobražaja:
„Ali ja to ne radim što sam izveštačen, uobražen, umetnički
ćudljiv. Daleko od toga, agapite mu Kajsunizade. To mi je nužno
zbog koncentracije. Ni vi ne mislite na tur kad nekome operišete
glavu, zar ne?... Pu kopike i zisitisi, gde smo ono zapeli?... Kod
osvetljenja, ako se ne varam... Ne mogu reći da ste mi tu bili od
preterane pomoći. Nipošto ne mogu reći. Objašnjenja su vam
bila nekako neodređena. U božju mater opšta... Glava će, kažete,
biti izložena sutra, verovatno i u toku nekoliko narednih dana...
Taj Siget je baš neka kost u grlu ispao. Ima li povodom opsade
Njegova ekselencija Sokolović neki nov plan?... Ne ištem da mi
se kaže, čoveče, ne pravite gorgonsko lice. Samo pitam, jer ako
ga nema, bojim se... Ali i ako ga ima, na straži treba biti. S tim
sjajnim planovima nekako se redovno grbav ispada. Znam to iz
porodičnog iskustva. Kad god je moj gospodin otac imao lambra
shedija, svoje čuvene „sjajne planove“, našli bismo se u
govnima. Govorim za vaše dobro, Kajsunizade. Jer mi se čini da
ni vi niste bez svog malog sjajnog plana? Plana koji je toliko
sjajan da ga i nema, da se samo p o d r a z u m e v a ... Za glavu
smo, dakle, rekli da će već sutra napolje. Ali šta je to sutra? Ti
simeni – to avrio, šta znači to sutra? Šta imam od toga što znam
da će to biti sutra između desetog i jedanaestog sata ako ne znam
po kakvom vremenu? Po suncu? Kiši? Po danu bez sunca, ali i
bez kiše? Vi mi o tome ništa niste kazali. Vi ste mi, u stvari, rekli
jedino da neće biti izlagana noću. Ništa više, Kajsunizade.“
„Rekao sam vam, ston diavolon, koliko i sam znam. Kakvo
će sutra biti vreme, svakako ne mogu znati!“
„Ali da ‘sjajne planove’ krojite, to umete?... No dobro. Ko
je u blatu živeo, može sve. I da se s veštačkim osvetljenjem ne
moramo petljati, i to je već dovoljno. Jedna cincarska poslovica
glasi: ‘Kama gine az un oj, di kut mune un boj’, čime se hoće
reći da je bolje imati danas jedno jaje nego sutra celog vola... Jer,
zamislite nevolju da glavu moramo predstaviti na mesečini?
Lunarni sjaj i najživljem stvoru daje izgled leša. Izrazito crne
oči, vaše, na primer, još bi se i održale. Ali oči ove naše glave su
vodene, bezbojne, riblje. Nestale bi ma čime ih škropio. Nikakvo
im ulje ne bi pomoglo. Mesečina bi ostavila glavu s praznim
očnim dupljama, a mene i velikog vezira da čupamo kose. Njega
još i za pobunu da se sprema. Na svome biste bili jedino vi ili se
varam? Ne podrazumevam li pogrešno?... S veštačkim
osvetljenjem bi se već nekako na kraj izašlo. Osim s jakom
vatrom, razume se. Svetlost crvene boje ubija svaku šminku.
Preživljavaju jedino najtamniji purpurni tonovi. Nešto kao vaše
lice, otprilike... Svetlocrveno postaje bledonarandžasta,
tamnocrveno – crvenkastosmeđe, žuto se u oranž pretapa, a
senovite boje izgledaju kao čađavosive mrlje. Kraj logorske
vatre, i diki mas kefali, naša bi glava ličila na trulu pomorandžu.
A kad bi svetiljke bile plave, na paradajz koji zri. Zamislite
najmoćnijeg vladara sveta prevučenog plesnivom, prljavosivom
paučinom, aftokratora, samodršca na kome bi sve crveno prešlo
u ljubičasto, što još i ima smisla, porfirne su carske boje, ali gde
bi plava otišla u zelenu, i to ne finu islamskozelenu, već
paunsku...“
Kajsunizade misli da je, uz mali rizik, pametnije već sada
zavesti red u njihovim odnosima, pod čijim će se igom živeti još
najmanje pet-šest sati, nego na to biti prinuđen, uz mnogo veći
rizik, kad se Vlahos potpuno zaboravi – a tom se maničnom
stanju užurbano približava – i počne ga gruvati po grudima i
raspitivati se kad je poslednji put spavao sa ženom:
„Poštedite me pojedinosti, Njago! Ti fersimo ine afto, kakav
je to način? Nisam kod vas na zanatu da mi trebaju poduke u
šminkanju!“
„Najpre, ja nisam nikakav zanatlija, Kajsunizade! Ja sam,
Kajsunizade, umetnik! Kalitehnis! Možete me, naravno, zvati
m a j s t o r o m , mada bi bolje bilo MAESTROS, ali ne dopuštam
ni pod jednim od tih izraza da podrazumevate nešto što je u
srodstvu s berberskom veštinom! Ja sam majstor zato što svoj
posao umem da radim bolje od drugih, a ne što pripadam nekom
cehu! A zatim, ja vama i ne dajem poduke! Ja prosto radim!
Anazito, skeftome, erevno! Tražim! Mislim!“
„Ne možete li, ston diavolon, to u sebi da činite?“
„A zašto? Celog života se sve nešto uzdržavam, od nečeg
prezam, samo ovde, unutra, u glavi živim, i sad kad mi se najzad
dala prilika za pravo delo, vi me ućutkujete! Hoćete da se prosto
p o d r a z u m e v a m . Ali u umetnosti, gospodine, nema
nikakvog podrazumevala! Nema trikova! Nema ‘sjajnih
planova’!“
„Ne derite se, budalo! Nad odrom ste!“
„Kanite se pripovesti, Kajsunizade! O v o m e više ništa ne
smeta. Onaj kome smeta, to ste vi.“
„Malista. Tako je. Smeta meni. Menja li to nešto?“
„Dabome da menja! Menja moje mišljenje o vama. Mislio
sam da ste patriot.“
„I jesam!“
„Kakav kurčev patriot koji leči Turke?“
„S kojima vi trgujete!“
„Da ih vi ne lečite, ni ja ne bih mogao s njima trgovati! Da
ste pravi rodoljub, igrali biste oko odra kolo, ne biste se starah
za pobožnu tišinu!“
„Znate li ko je u susednoj odaji?“
„Nemam pojma. Hafizi, pretpostavljam. To su njihove
zaupokojene molitve.“
„Veliki vezir.“
„Efendi Sokolović? Stub Carstva? Pa onda? Još uvek
trebam ja njemu, a ne on meni... Nemojte mi samo reći da se za
mene brinete?“
„Naravno da se brinem!“
„Brinete se vi za svoje ‘sjajne planove’, Kajsunizade, jer bez
mene bi oni bili magla, doktore. Za mene lično, kolos, guzica vas
boli!“
„Mislite što hoćete, samo, za ime božje, umuknite!“
„O tome je upravo reč. Reč je o tome što ne mogu da
umuknem, Kajsunizade.“
„Kir Kajsunizade, parakalol“
„Hteo sam reći da ne bih MOGAO zaćutati čak i da me ON
za to zamoli, a nekmoli kad tako nešto od mene zahteva njegov
lekar. O proin. B i v š i , uostalom... Svi imamo svoje radne
navike, zar ne?“
„Kad smo već kod rada, hoćete li već jednom početi i s
njim? Ili ćete do zore brbljati?“
„Siga se parakalo, Kajsunizade, polako, čoveče! Sve u svoje
vreme. ‘Acel ci alago multu, va sos kurmo kurundu’, veli jedna
cincarska poslovica. Ko žuri, brzo se zamara. A ponajčešće ni
posao ne svrši. S građom najpre treba uspostaviti duševni odnos.
Bez unutrašnjeg dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja, kako ga ja
shvatam, a može se za nuždu i psihoepafijom, dodirom duša,
nazvati, bez tog potpunog, ljubavnički nesebičnog međusobnog
prožimanja s umetničkom materijom – nema dela. To vam,
Kajsunizade, potpisati smem. A za taj enozis, svaki umetnik svoj
način ima. Poznavao sam narodnog pesnika Kresilasa iz
Livadije, koji je po ugledu na starogrčke proroke i mantise držao
u kući zmije. Ceo nakot otrovnica iz tesalskog krša. Jezicima su
mu prale uši da što jasnije hvata glasove flore i faune i da ih što
vernije prirodi opiše u stihovima. Nije ih, kako se čuje, baš
mnogo sastavio.“
„Ni neki drugi načini koje poznajemo nisu baš tako
bezopasni, MAESTROS Simeone“, kaže Kajsunizade. Grlo mu
je suvo kao pustinjska rupa. Sva pena napolju, na usnama.
„Ne kažem da jesu. Kir Stavros, kerameus iz Tanagre kraj
Teba, izgoreo je pri otkrivanju tajne bojenog atičkog firnisa.
Mislio je da će u tajnu najbrže ući ako se zatvori u podloženu
grnčarsku pećnicu, gde se ona, prema njegovom sudu, zbivala.
To je bio njegov tropos, njegov način.“
„Mislio sam na vaš, maestros.“
„Moj nije tako beskompromisan. Ja sa ‘svojim glavama’
samo ćaskam. I ako vas to uznemiruje, srdi, tera da me ometate
u nečemu što ste i sami izvoleli nazvati ‘službom od neizrecive
važnosti za Imperiju’, to je zato što ste praktičar. Život vas brine
jedino dok boluje i može da se leči. Čim jedna glava prestane da
boluje, da za vama oseća potrebu, da za pomoć kuka, postaje u
vašim očima kost presvučena mrtvačkim mrljama i više vas ne
zanima. Den me pirazi, den me afora!... A ja, vidite, dragi moj
Kajsunizade, nemam tako samoživa profesionalna shvatanja.
Razlike između živog i mrtvog za mene nisu baš tako očigledne.
A ni nepomirljive. Zašto je tako, ne znam. Možda što verujem
da umetnost svemu produžuje vek ili što sam imao dedu kome
fakat što je mrtav nije smetao da sasvim lepo živi, pa i nastrane
ambicije gaji. A možda stoga što ja ni sopstveni život ne osećam
kao svoj i konačan, ovu ljudsku, cincarsku, simeonsku formu
koju vidite i mrzite kao završnu, kao sve što bih ja sa svojom
spitom, svojom iskrom, mogao da postignem.“
Kajsunizade više ne zna treba li da se smeje ih produži s
durenjem. Ti lei? Šta taj kaže? Metamorfosis? Nije nego! Orfički
špekulant iz panonskog pramulja bi da se iz forme u formu seli
sve dok se ne skrasi u najpogodnijoj za život! Očekuje,
verovatno, da će se menjati sve dok se ne preobrazi u savršeno
funkcionalno trgovačko čudovište, koje će kao glavu imati
neprobojnu skrinju, umesto ruku markirane kantare, čije će oči,
umesto pogleda, na kristalima zenica pokazivati stanje tekućeg
konta, a ud služiti za krivotvorenje dukata! Ali, on tvrdi da nije
trgovac, da je umetnik! U tom bi slučaju idealni Simeon izgledao
kao pokretni, svesni i vrlo nadahnuti sanduk za boje na kome su
mesto ručki uglavljene mnogobrojne ruke s funkcijom
šminkerskog alata, ili još idealnije, četkice i kista s funkcijom
ruku. Taj stvarno nije čitav!
S druge strane, misli Kajsunizade, ima u toj mističnoj
papazjaniji i neke logike. Mehmed-paša nema razloga da veruje
kako bi mu u drugom životu i novoj formi bilo bolje. Kao orfičar
bi, zacelo, hteo da bude što je bio, svemoćni veliki vezir
Sulejmanov, i da se vraćanje u ovu vlast i ovaj vek ponavlja sve
dok, ispravljajući svoje državničke greške, za Tursku ne dobije
ono što sanja. Vlahos ne može prema svojoj trenutnoj formi
gajiti takvo poštovanje. Mirotvorno je pomiriti se s kosmatom,
ofucanom, bolesnom kožom, u kojoj će se, kao u rudniku olova
na robiji, provesti j e d i n i život. Cincarinov orfizam logičan je
kao i vera hrišćanske fukare u raj. A kako stvari stoje, i on bi,
Kajsunizade, trebalo da bude orfičar. Da veruje kako ovaj život,
i forma „dvorskog lekara“ u kojoj se živi, nije njegova jedina
šansa da nešto učini za Grčku. Da će slediti druge, savršenije
forme u kojima neće biti sputan Hipokratovom zakletvom,
duševnim kukavičlukom, moralnim obzirima, taktičkim
izgovorima, čak i izvesnim prokletim naklonostima prema
onome što bi, po rođenju, vaspitanju i mišljenju morao da mrzi,
a među tim formama i ona najsavršenija, sebi dovoljna, s ciljem
života usklađena, u kojoj mu za njegove „sjajne planove o
obnovi Romejskog carstva“ neće biti potrebni drugi, pogotovu
ovi prljavi, nemogući Cincari. Posle toga bi mu bilo svejedno.
Ne bi žalio da se pretvori u svinjski izmet i da ga ti Cincari
pojedu, ako je tačno da se njime hrane.
,Ja bih se, na primer“, kaže Simeon, „mogao kladiti da vi ni
pokušali niste da sultana oživite.“
„Ja to Teo antrope! Bog s vama, čoveče! O čemu to
govorite? Naravno da nisam. Šta vi o meni uopšte mislite? Da
sam prokleta budala?“
„Što vam, razume se, nije smetalo da takvom budalom
smatrate m e n e , i da od mene ištete ono što vama, jer budala
niste, ni na pamet nije padalo da učinite.“
„Lekar sam. Nisam čudotvorac.“
„I patriot, naravno. Ne biste ga oživeli ni da ste mogli.
Naprotiv. Kad ste čuli da je umro, radovali ste se. Niste li?“
Kajsunizade, zaveden Simeonovim tihim, oslobađajućim
glasom, pipka po uspomenama. Premda se sve zbilo pre
nekoliko sati, opet je obmotano nekom gustom maglom, kao da
se dogodilo ko zna kad. Ne, nije se radovao. A ta je magla, zna,
pala da od njega sakrije osećanja kojih bi se kao rodoljub morao
stideti. Maglu je ispuštala njegova povređena savest. Ne vredi
reći da se nije radovao kao l e k a r , a radostan da je bio k a o
r o d o l j u b . Važno je kako se osećao k a o č o v e k . A kao
čovek je bio tužan. Kao čovek je tog starca voleo, i tu ništa nije
pomagalo!
„Vaš ‘sjajni plan’ počeo je da živi. Videli ste bunu sigetske
vojske, čim je doznala za carevu smrt. Sokolovićevu glavu kako
se kotrlja pod nogama janičara. Grofa Zrinjskog kako na čelu
ugarskih ritera, pod znakom krsta, ispada iz grada i rasteruje
slavne ordije Imperije. Ali vama to nije dovoljno. I pobunu
istočnih armija vidite. Princa Selima, kako se bori s
pretendentima. Krvav građanski rat, kako potresa Carstvo.
Persijance u maršu s istoka. Špance, Mlečane, Austrijance sa
zapada. Raju koja se, predvođena Grcima, na sve strane diže.
Balkan u plamenu. A u daljini, koja se sad već i domašiti može,
razume se, novo Romejsko carstvo!“
„Ipotesis, puke pretpostavke!“
„Nažalost, ‘sjajan plan’ ima i Sokolović. Sultanova smrt će
se sakriti. Siget će pasti. Selim na vreme stići da primi presto.
Carstvo će biti sačuvano. Potrebno je samo naći čoveka koji će
glavu oživeti. Pretpostavljam da ste u prvom trenutku, kad vam
je veliki vezir poverio svoje namere, smatrali kosmičkom
nepravdom što se baš vama u dužnost stavlja da nađete
pogodnog šminkera.“
Afto ine alitija, to je istina, misli Kajsunizade, nepravda
kojom je plaćao odsustvo veselja nad odrom.
„Ali ‘sjajni planovi’ imaju jednu spasonosnu osobinu. Oni
su uvek u drugom stanju. Uvek sposobni da rode nove ‘sjajne
planove’. Testamentarne naslednike svojih ambicija i
promašaja. Vaš plan rađa ideju da se sultan tako našminka da
živi samo za Sokolovića i samo jednu noć, a sutra u zoru ponovo
umre, ovog puta pred očima cele vojske. Posle toga vam je ostalo
jedino da nađete budalu koja će se pobrinuti za tehničke detalje.
I vi je nalazite. I sad smo ovde, obojica u govnima, doktore. Jer
vi još ne znate da li ću raditi za vaše ili Sokolovićeve ‘sjajne
planove’, niti ja znam sasvim sigurno da vi nekakve planove
uopšte imate. Ono što znam jeste moj sopstveni ‘sjajni plan’.
Želim da iskoristim priliku i napravim aristurgemu, remek-delo.
A kad ću ga uništiti i hoću li ga uopšte uništiti, čiji će se ‘sjajni
plan’ posle moga ispuniti, Sokolovićev ih vaš, ako ga imate, to
ćemo videti. Oživeću sultana...“
„Min to parakanome, ne preterajmo. Zahteva se da on
izgleda kao da je živ, a ne da živi.“
„Za Imperiju, za Sokolovića, za njegove špekulacije i
‘sjajne planove’, razlike nema. Živi ono što ostavlja posledice.
Mrtvo je ono što ih ne ostavlja. Sve dok se misli da je glava živa
– vladaće. A sve dok vlada, svejedno je da li je živa ili samo
izgleda da živi. Za vas, logičara, ova će glava odsad pa zauvek
biti mrtva. Za njene vojnike sutra, za mene noćas, ona će,
Kajsunizade, biti živa. Življa od moje i vaše, u svakom slučaju.
Ponešto zamrla, naravno, kao da je začarana, ali živa. Umetnički
živa. S malo sreće, veštine, vere i bojica, mi ćemo je, ne brinite,
već prenuti.“
„Slušajte, Kir Simeone...“
„Slušajte vi mene, Kir Kajsunizade! Na dvora mozak rđa.
Jedina mu je briga kako da ostane živ. Život tako postaje nešto
izuzetno, jedinstveno, neponovljivo, gotovo natprirodno,
umesto da, kao i smrt, privremeno stanje života, njegovo naličje,
bude deo prirode, večnog ciklusa življenja, mrenja i
obnavljanja.“
„Kad jednom osetite gajtan oko vrata, pokušajte da ga tom
filosofijom raskinete.“
„Zašto? Pa mi ga, Kajsunizade, od rođenja oko vrata
nosimo. I zoi ine gajtani, život je gajtan, Kajsunizade. Život je
t a j gajtan. Carski, za davljenje, samo mu je sluga. Život vas
oko guše steže, dah vam oduzima, ubija. Kad vas sasvim zadavi,
ljudi misle da ste mrtvi i ukopaju vas u zemlju.“
„Ali vi, naravno, niste mrtvi. Nastavljate da živite. Ustajete
noću iz groba, ogrćete cincarski singun, uzimate svoje
šminkersko sanduče i lunjate unaokolo, gnjaveći ljude
grobničkom filosofijom i ćaskajući s mrtvim glavama!“
„Nemojte mi reći da vi nikad ne razgovarate s organima koje
lečite!“
„Oriste? Molim?“
„Kad je pol mrtav, kad odbija da se ponaša muški, zar ga vi
ne pojite afrodizijacima, ne mažete koprivinim sokom?“
„Ali ne ćaskam s njim, ako ste to hteli da me pitate.“
„Zato što ste kukavica, što se bojite prirodnih zaključaka. Ja
se, međutim, nisam bojao. Kao umetnik sam morao da
preuzmem rizik i najsmelijih pretpostavki. Uvek sam razgovarao
s glavama.“
„Onoesija! Vlakija! Glupost! Razgovarali ste s ljudima koje
ste šminkali.“
„Ljudi nisu s tim imali ništa. Mušterije nisu ni znale da
razgovaram s njihovim glavama. One su ih samo pridržavale dok
sam ih šminkao. Razgovori su bili nešto duboko intimno između
mene i tih glava. Mistirion, tajna, Kajsunizade!“
„Nema tu nikakvog mistiriona, Njago! To je obična mania,
bezumlje! Kao lekar vam to potpisujem.“
„Od glava sam uvek i saznavao šta treba učiniti da bi bile
privlačnije ili drukčije. Ljudi su mi o svojim glavama govorili
uvek same gluposti. Znali su jedino da kukaju za olovnim
belilom, ružem i senkama za oči. Eventualno su iskali mast za
suvu kožu i sredstva protiv ćelavosti. Kad sam to jednom
shvatio, digao sam od budala ruke. Uzmem od njih nekoliko
tehničkih obaveštenja, za šta će im šminka, gde će je i kad nositi,
pokrijem ih duhovnim čaršavom i zaboravim. Opštim s glavama
bez ičijeg posredstva. Čovek mora, naravno, to da ume. Ne
tvrdim da je uvek i sve išlo glatko. Ni da se saradnja glave
isključivo lepim postiže. Nagovaranja ponekad ne pomažu.
Mora se biti grub. Ali nekoliko dobrih pljuski po obrazu...“
„Neka me diavolos odnese ako dopustim da vi s Njegovom
svetlošću... da vaši prljavi cincarski prsti...“
„Kakvi su sad to jebeni obziri? Kakva je to idolatrija turske
glave? I još mrtve? Jesmo li patrioti ili raja?“
„Šta ste vi, ne znam, ali ja nisam Vlahos da parnice teram i
preko groba!“
„Ma nemojte mi reći? Nećete s mrtvim da se parničite, a
mogli ste da ga živog umrtvite?“
„O čemu vi to, ma ton Teon, govorite?“
„O ubistvu sultana Sulejmana, naravno.“
„Vi ste ludi!“
„U redu. Možda ga niste ubili. Možda mu niste dali ni
pogrešan lek. Možda ste mu samo uskratili pravi.“
„Ja sam lekar, vlaška bitango, nisam kasapin!“
„Možda ga čak niste ni uskratili. Prosto ste zaboravili da mu
ga date, a posle ste zaboravili i tu svoju zaboravnost. I sad je sve
u najboljem redu. Ke to psomi soston, ke o skilos hortazmenos, i
vuk je sit i ovce su na broju. I sultan je mrtav i savest vam je
čista.“
„Šta kao čovek o svemu mislim, moja je stvar, ali kao lekar,
lečio sam ga što sam najbolje umeo!“
 „Aferim, doktore, slavni borče za grčku slobodu! Ne samo
da za svaku stvar imate po tri mere, ljudsku, lekarsku i
patriotsku, nego vam svaka radi kao da one druge dve ne postoje.
Jedino vam patriotska, kanda, malko šanta. Isceljuje što treba da
ubija. I sad jedan prezreni Vlahos mora da uradi što cenjeni Grk
nije mogao, za šta je Grk bio suviše etičan i delikatan!“
Kajsunizade zna da dugo još neče izdržati. Zadaviće
Cincarina golim rukama. To će, uostalom, njegov „sjajni plan“
najbrže dovesti cilju. Drugog šminkera ovih sposobnosti nema u
bivaku. Sokolović će morati da objavi sultanovu smrt. Izbiće
pobuna, provincije će u haos zapasti, raja će se podići,
hrišćanska Evropa...
Njega će, naravno, ubiti. I to baš kad je najpotrebniji
budućem Romejskom carstvu. Mora se savladati. Ne sme biti
sebičan. Ne sme, zarad vlastitog zadovoljstva u osveti,
upropastiti nešto što više ne pripada njemu, što, kao telo i svest,
pripada celom romejstvu.
„Siga ijatre, polako, doktore!“, kaže Simeon živahno.
„Zašto unapred brinuti? Što da ne mislimo da do nesporazuma s
našom glavom neće doći? Da će sarađivati? Radimo, najzad, za
dobro n j e n e Imperije. A vi, ako vam to na živce ide, pokupite
se lepo pa u nekom ćošku ispavajte svoje rodoljublje. Ovo će
potrajati najmanje do zore, a možda i duže. Kad dođe do vađenja
i prepariranja njegove svete unutrašnjosti, zvaću vas. Hajdete,
čoveče, fijete, gubite se! Smetate mi!“
„A kud ste to vi krenuli?“
„Po šminke i alat.“
„Dok ne završite posao, ne smete napuštati čador. Lipume
poli, žao mi je. Naređenje velikog vezira. Ispišite šta vam treba.
Doneće vam se.“
„Nemam šta da ispisujem. Ola hriazome, sve mi treba.“
„Šta je to s v e? Sav alat, mislite?“
„U prvom redu, sav Murat. Naravno, ako ga je onaj vaš
mufluzis Kapidastar povratio.“
„Vi niste pri sebi!“
„Ko pri sebi nije, nikad se dokraja ne zna.“
 „Neka me grom spali ako vam ga dovedem! Ovo nije javna
kuća!“
„Ne treba mi Murat, budalo grčka, da ga jebem, nego da mi
u šminkanju pomaže!“
„Ako vam treba pomoć, tu sam ja.“
„Evharisto, zahvaljujemo. Vi ste već pokazali šta umete!“
Potresen, nesvestan šta čini, Kajsunizade zakoračuje prema
Simeonu i podiže ruku. Šaka ostaje u kolebljivom položaju
anateme, pretnje, zamaha za udarac:
„Pos tolmas, vlahika kion! Kako se usuđuješ, pseto vlaško!“
Simeon ostaje pribran. Ni korak ne uzmiče: „Pazite,
Kajsunizade“, kaže smešeći se, „ako me udarite, to je kao da ste
udarili po nosu budućnost Grčke!“
„Šta je tebi, životinjo, šta ti uopšte zamišljaš?“
„Zamišljam da velikom veziru neće biti milo kad čuje kako
se ovde, navodno u njegovo ime, postupa s j e d i n i m
umetnikom šminke koji mu stoji na raspolaganju. Kako se on
ovde vređa, udara...“
„Niko te, fukaro, ni dotakao nije!“
„Kako se ‘čovek od neizrecive važnosti za Imperiju’
zlostavlja!“
,Ja zlostavljam t e b e ?!“
„Naravno!“
„Kako, ma ton Teon, kako ja to tebe zlostavljam?“
„Grčki, doktore, grčki! Najpre mi ugađate, mitite me i
mazite, zatim nazivate ‘matorim cincarskim jarcem’!
Obraćate mi se ‘vi’, a onda, bez ikakvog povoda, samo da
me kinjite, prelazite na ‘ti’! Saopštavate mi jednu porudžbinu, a
na drugu mislite, i zahtevate od mene da ja to podrazumevam!
Proglašavate me najvećim živim umetnikom šminke, a zatim
bez povoda na mrtvo ime premlaćujete! Jer to je vaš tropos, vaš
prokleti grčki način! Razarati duše! Kinjiti um neizvesnostima!
Trovati ga sumnjama! Još su vas Rimljani nazvali ‘tu kozmu to
dilitirion – ‘otrovom sveta’.“
Kakvo đubre! Katarma! Kakodemon! Svinja! Ali potrebna
svinja, svinja bez koje se ne može, svinja u čijim je papcima
sudbina Romeja, Balkana, hrišćanstva! Kajsunizadeove ruke
menjaju položaj. Ne prete više. Sad zaklinju.
„Parakalo! Parakalo! Žao mi je! Malo sam uzbuđen. Svi
smo uzbuđeni. Nije čudo. Vidite stanje, dragi majstore... Agapite
mu maestros! Noć odmiče a još se nije ništa počelo...“
„Tipota den ksero! Ništa ja ne znam! Znam samo da me
ovakvi postupci u najvećoj meri zastrojavaju, i da, ako se
produže, ništa više neću moći da garantujem... Pogledajte kako
mi drhti alat!“
„Kakav alat?“
„Ruke, idiote! Pogledajte moje ruke!“
Simeonove ruke, ispružene prema Kajsunizadeu, trepere
kao da ih potresa groznica. Lekar ih hvata, zaustavlja snagom, a
zatim trljanjem, masažom od lakta do zglavka, jednoj pa drugoj
vraća mir. Mir i sposobnost da rade za Grčku. Tešku je,
neoprostivu grešku učinio. Eliniki iperifanija, grčka nadmenost
ga je još jednom upropastila. Nadmenost mu nije dopustila da na
sultana digne ruku. Bio je za to isuviše gospodin, premalo Grk.
Previše uobražen, premalo rodoljubiv. Više zabavljen svojom
istorijskom slikom nego svojim istorijskim delom. Ticale su ga
se više posledice po njega nego one po Romeje. Nije se pokazao
sposobnim za najvišu žrtvu. Da bude n i k o , da bi ono s v e za
šta se borio pobedilo. Neće grešku ponoviti. Učiniće sve zbog
čega postoji. Masiraće ove prljave ruke. Ljubiće ih ako treba.
Vratiće im život, sigurnost, cilj, kao što će one taj život, tu
sigurnost i cilj dati Heladi. Te ruke su alat. Te ruke su jedino
oruđe buduće Grčke.
Samo da je nešto mlađi, misli Simeon, i da nije tako prokleto
komplikovan! Inače, skot, nije ružan. U mladosti, kao efeb,
morao je biti vraški lep. Verovatno je imao uspeha kod
kojekakvih Fanula, Furšija, Fanija. Prsti su mu ogrubeli u dodiru
sa ženama. Muškarce je imao samo kao bolesnike. Ničemu ga
nisu mogli naučiti. Tražili su da ih leči umesto da ih voli. Da su
tražili da ih voli, bili bi izlečeni. Nisu tražili. Nisu znali da bi bili
izlečeni. Ovako je sva božanska strast ovog čoveka otišla na
jednu ideju. Njegova strast učinila je tu ideju više nego
istorijskom. Grčka je u njegovom snu bila umetničko delo,
ARISTURGEMA, kao što je za njega, Simeona, to Sulejmanova
glava. Umetnost je ono čemu čovek pokloni svoju svrhu!
Što je dobro za Grčku, dobro je i za Kajsunizadea, mislio je
dvorski lekar masirajući Simeonove ruke.
Što je dobro za umetnost, dobro je i za Simeona, mislio je
Simeon, upijajući blažen dodir lekovitih prstiju.
„Legen hladne, legen tople vode.“
„Ne razumem?“
„To je što mi treba.“
„Pripremiće se.“ Za Grčku, misli Kajsunizade.
„Tuce ubrusa najfinijeg tkanja. Poželjno je da budu od
lana.“
„Doneće se.“ Za Grčku, misli.
„Kad se radi masnim bojama, lice mora biti savršeno čisto.
Dobijate inače darmar nijansi. Koža nejednako prima farbu, a
prljavština svemu menja ton. Siva boja ubija i belu i crnu.
Sredina je smrt za lepotu krajnosti. Znate li šta je vas ubilo,
Kajsunizade?“
„Aftadia. Nadmenost. Ponos.“
„Kutamara, koješta! Ponos vas je učinio budalom. Ali vas
je ubila mešavina, kompromis između tri mere, od kojih ste
svaku smatrali podjednako važnom. Ubio vas je stalan trud da
panmetronaristonski pomirite krajnosti. Nedostatak pravog
ponosa, u stvari. I kao lekara i kao patriotu. Nadali ste se da ćete
preživeti kao čovek. Bar en posostis, u procentu. Prevarili ste se,
Kajsunizade. Tako nešto kao ANTROPOS-ČOVEK, ne postoji.
Kao što ne postoji boja koja bi imala sve odlike drugih boja, a
bila čista. Ono što se dobija, prljavština je. I kao što predmet
vučen na tri razne strane nikud ne odlazi. Ono što se dobija,
mirovanje je. Ne, nema ljudi, dragi moj Kajsunizade. Ima samo
funkcija. Prestavši da budete lekar, a ne postavši patriot, ostali
ste tipota – ništa! Gadite mi se!“
Gadim se i sam sebe, majstore, misli lekar, ali i to je šminka,
i to je iz ponosa. Ponižavam se jer sam isuviše gord da bih
polagao na ljudske veličine. „Dozvolićete mi, nadam se, da vam
masiram ruke?“, kaže zabrinuto.
„Trljajte ih. Funkcionišite bar na stupnju alatke. I postarajte
se da robovi održavaju otprilike ovu toplotu.“
Kajsunizade doziva dilsuza. Obrijana, abonosnocrna i sjajna
glava mutavca razmiče svileni zid.
„Lepi robovi, doktore. Mrzim da gledam ružna lica. Čine me
nesigurnim.“
„Zamenićemo ih.“ Za Grčku, misli Kajsunizade.
„Ova toplota je, naravno, dobra samo dok se šminka ne
učvrsti. Onda ćemo je postepeno spuštati. Leđa, svakako,
imate?“
„Naći će se.“ Sve za Grčku.
„Ispravnije bi, razume se, bilo da se glava najpre preparira,
da joj se izvadi mozak, pa tek potom šminka, kao što ćemo
uraditi s utrobom, ali se za tako nešto nema vremena. Kao i uvek,
uostalom. I u svemu. Nikad se ni za šta nema dovoljno vremena.
Ni za politiku, ni za Umetnost, ni za život. Zato nam sve i ispada
ovako traljavo. Ola pijenun ashima, i sve nam natraške ide. U
redu. Znam. Siget valja zauzeti, Otomansko carstvo sačuvati. Ili,
Siget se mora spasti, Romejsko carstvo uspostaviti. Svejedno. U
oba slučaja, ko te pita za umetničku vrednost glave? Važna je
istorijska. Kao da istorijska od umetničke ne zavisi! Kao da će
ova glava, ikakvu, a nekmoli državničku misiju moći da obavi,
ako ja svoju, u m e t n i č k u , ne obavim kako valja!... Nežnije,
doktore, nežnije. Odvalićete mi prste!... Za ozbiljno
balzamiranje nemamo vremena. Prepariraćemo ga privremeno,
tek da se ne raspadne usred ceremonije. To bi bilo preterano čak
i za vaše potrebe, zar ne? O vašoj bezbednosti da i ne govorimo.
Jer za njegovo telo vi ste odgovorni. Moja je samo glava.
Katalavenete, doktore, razumete li me dobro?“
„Razumem.“
„Više od jednog sata ne mogu vam dati.“
„Ali ja za taj sat ne mogu da završim posao, čoveče!“
Nadmena profesionalna mera za trenutak potiskuje patriotsku.
„Otvoriti ga, izvaditi mu organe, tretirati kožu solju i uljima,
isprati šupljinu palmovim vinom, ispuniti je tamjanom, začinima
i kedrovom strugotinom, a zatim ga zašiti – sve za jedan sat, to
je jednostavno nemoguće!“
„A za mene je opet nemoguće da mu farbam glavu dok mu
neko drugi trese telo. Asfaltirajte ga, uostalom! To bar ide brzo.“
„Sultan nije fukara da se balzamuje muljem i asfaltom.“
„Nemojte mi reći? Nije carski način? A po vašem,
romejskom, bio bi bačen psima! „
„Kir Simeone, parakalo, molim vas!... „
„Znate li na šta mislim, Kajsunizade?“
„Na to kako ćete našminkati Njegovu svetlost,
pretpostavljam?“
„Kolos! Moje dupe što mislim na to! Pitam se, u stvari, šta
bi kazao moj poštovani, a nadam se, i pokojni otac, da me sad
vidi? Ja sam, zacelo, prvi Njago koji je ikada stupio u neko
carsko boravište. A on: ‘Na kocu ćeš, nesrećo, završiti! Psi će ti
utrobu srkati! Traga ti se, bandu jedan, neće znati! Sve na ovom
svetu je račun, a ti, hondrokefalos, ne znaš da računaš. Znaš
samo da fantaziraš!’ Ne, pateras, ja to ne znam. Ne znam da
računam. Nikad u životu nisam računao. Ali sam još kao dete
znao ono do čega vi, pateras, pored svih svojih špekulativnih
moći, nikada nećete doći – da uvek postoji nešto što za nas i u
ime nas računa, odmerava, vaga, broji... Negde se na našem
računu neke ispravke vrše. Negde, daleko odavde, naš se konto
svodi...“
Kajsunizade prestaje s masažom. Odstupa korak od
Simeona. Klanja se. „Ne bih želeo da sam nametljiv ni da vas
požurujem, maestros, ali ja bih se morao pripremiti za operaciju,
a i vama treba doneti nešto...“
„Kovčežić za boje i kovčežić za alat.“
„To je sve?“
„Nije. I Murata.“
„Slušajte, Kir Simeone...“
„Ne počinjite opet, Kajsunizade! Na izmaku sam živaca!“
„Ne računajte na to, Njago. Ja to jednostavno ne smem da
učinim. Sve ću uraditi, samo vam tu cigansku protuvu neću
ovamo dovesti! Vaše me se lične prljavštine ne tiču, ali neću
dopustiti...“
„Nećete?“
„Ne mogu!“
„Možete, Kajsunizade, možete! Sve vi sad možete, romejski
zatočniče! Možete i morate! Kad bi mi se sad prohtelo da vas
pojašem i oko odra poteram, vi biste morali da se naguzite!“
Kajsunizade nema reči. Vidi li Bog ovo? Vidi li Helada ovo?
Ke pios plizoni tin zimian, tin timin, tuš logariaztnus – ko plaća
štetu, ko na cenu pristaje, ko račune namiruje?
„Obožavate svoju Heladu, doktore?“
„Obožavate li vi svoju umetnost?“
„Hajdete, čoveče! Nećete mi, valjda, tvrditi da biste za
Grčku učinili sve što bih ja učinio za svoju umetnost? Ili, možda,
ipak biste? Možda sam prema vama nepravedan?... Ne verujem
da jesam. Vi ste slabić, doktore. Kad bih od vas zaiskao da vas
pojašem, sumnjam da biste radi Grčke postali moj konj!“
Kajsunizade otire znoj s čela.
„Šta je, doktore, zar ni za romejsku slobodu nećete na četiri
noge? Zar vam je guzica važnija od Grčke?“
„Vi to, naravno, ne mislite ozbiljno, majstore.“ Kajsunizade
postiže kratak, bojažljiv osmeh. Kad grozni Vlahos prizna da se
šalio, nasmejaće se glasno. Ali će zapamtiti. Više od toga ni za
Grčku nije kadar da podnese.
„Ne, doktore, nisam mislio.“
„Doksa si o Teos, hvala Bogu!“
„Ali s a d mislim.“
Kajsunizade zatvara oči. Šta su Termopile prema ovome?
Šta ma koji od Heraklovih radova?
„Pitali ste me da li bih šminkom mogao vaskrsnuti čoveka.
Odgovorio sam da bih. I to ću dokazati. Odgovorite mi sad vi da
li biste za Grčku pristali da vas pojašem?... Ako me nekoliko
krugova ponesete na leđima, dajem vam reč da će vojska ujutru
znati da im je matori mrtav.“
Kajsunizade čuje reči, i ima osećanje samo za njihov
smisao, ali ne vidi magijske znake kojima Simeon poništava
vrednost svoje zakletve. Ne pada mu ni na pamet da ičijim
interesima žrtvuje šansu za svoje delo. Ali hoće i lekara da
pojaše. A u lekaru i sve moćnike pred kojima su Simeoni
vekovima šiju savijali.
„Za nekoliko trenutaka“, kaže umiljato, „konjskog stanja, za
koje moj deda saopštava, uostalom, da je idealno, u svakom
slučaju, udobnije od ljudskog – vekovi slobode za Heladu!...
Hajde, doktore, nemamo mnogo vremena. Da li biste radi Grčke
postali moj konj? Da li biste se radi ideala mogli
učetvoronožiti?“
Kajsunizadeov glas dolazi iz groba: „Mogao bih!“
„Ekseretiko, izvanredno! Alal vera! Cenim idealiste čak i
kad su ubice... Hajde onda, šta čekate... Naguzite se! Jer, ako
umetniku duša nije na mestu, svaki mu je rad kilav... Znam da
vam je teško i da biste mi najradije zubima grkljan iskidali, ali
to će proći ako znate pravi recept. Kad su trgovci Simeoni
donosili teške odluke, oni su uvek govorili: ŠTO JE DOBRO ZA
FIRMU, DOBRO JE I ZA SIMEONE. Ja kažem: AFTO PU INE
KALO JA TIN KALITEHNIA, INE KALO KE JA TON
SIMEONA, ŠTO JE DOBRO ZA UMETNOST, DOBRO JE I
ZA MENE. Vi recite: AFTO PUINE KALO JA TIN ELADA, INE
KALO KE JA TON KAJSUNIZADE, ŠTO JE DOBRO ZA
GRČKU, DOBRO JE I ZA KAJSUNIZADEA, i videćete kako
će vam odmah sve biti Iako...“
Što je dobro za Grčku, dobro je i za Kajsunizadea, misli
lekar i sagiba šiju da primi teret istorije na leđa. Teret se penje,
ali ne misli na istoriju. Čak ni na umetnost. Misli na sve one
Simeone koji su bili nepoznati konji slavnih i moćnih ljudi, one
kopitare, tegleće konje istorije koje su stratezi mamuzali kroz
njene krvave datume da ih ostave da lipšu ukraj pobedničkog
puta ili kraj staze povlačenja i poraza. Da ga sad mogu videti, da
zajedno s njim sad mogu uživati!
„Embros kirie! Napred za Grčku! Napred za Romejsko
carstvo! Napred za slobodu i hrišćanstvo!“
Kentaurolika grkocincarska tvorevina pokreće se lagano,
kao da se oslobađa teže stida i antropoidnog dostojanstva, tetura
se to pseudokentaursko ždrebe rođeno iz Simeonove mržnje i
Kajsunizadeove ljubavi, Simeonovog ludila i lekarevog razuma,
iz mračnog spoja umetnosti i istorije, uspostavlja najzad
stabilnost i, mamuzano prljavom gurbetskom čizmom, opisuje
prvi skakutavi krug oko odra i mrtvog cara.
„Tipota kaliteron apo voskotopo ston Uto ke tin estisi oti ise
alogo!“, deklamuje majstor. „Nema ništa lepše od planinskog
izvora, pašnjaka na suncu i osećanja da si konj!“
Optrčava se i drugi krug.
„Đipajte, Kajsunizade, njištite! Zume apolavsome! Živimo,
uživajmo! Unesite se malo u stanje, ston diavolon! Kakvog
smisla ima biti konj ako se konjem baš nimalo ne osećate!“
Kajsunizade frkće – njištanje bi privuklo Sokolovića – i
predano đipa. Navikao je da sve što čini, čini dobro. Do izvesne
se mere u stanje zaista i uživljava. Vlaška kučka je logična.
Stvarno, kakvog smisla ima igrati konja ako se čovek oseća
crvom?
Dok lekar dobro oko odra kaska, Simeon peva:

„Odeš niko, dođeš neko!

Simeon je konja steko!
Pirpiruno, Saranduno!
Daj mi konja puno!
Simeon je naša glava,
Simeona slava, slava!
Pirpiruno, Saranduno!
Daj mi Zlatno runo!“

Snagom bezgranične simeonske uobrazilje vidi on svog sina

kako vest o njegovom, majstorovom, umetničkom uspehu, o
slavi i bogatstvu Njagoa, donosi porodici. Čuje ga kako u krugu
ostalih Simeona, zaprepašćenih ovim zabranjenim izlivom
osećanja, uzvikuje:
„O andres, andres! O tihi, o keros! O srećo, o vremena!
Simeoni, papauši, znate li šta je novo?“
 „Sine, Darde, Dumbe i Kurte pale pod stečaj?“, pita radosno
Simeon Tebanski.
„Nešto lepše, dedo, nešto lepše!“
„Šta od toga može biti lepše?... Ili si najzad uspeo podvaliti
Čifutinu?“
„To je opet preterano, dedo!“
„Napravio si sjajnu špekulaciju?“
,Jok!“
„Neće biti da je sultan Sulejman izdao ferman o proglašenju
Romejskog carstva?“
„Ili da se svi građani Imperijuma u konje arabere pretvore“,
dodaje sa svoje strane Simeon Carigrađanin.
„Ne lupajte gluposti, ljudi!“
„A ti, škilji bezobrazno, ne deri se na starije“, kaže Simeon
Tebanski, „nego štedi Firmin glas za sutrašnji panađur pred
crkvom!“
„Den me afora! Den me pirazi!“, viče sin skakućući po
andeonu. „Nije me briga! Ništa me se ne tiče!“
„Lete! Još jedna luda u familiji!“, zaključuje Tebanac.
„Svršeno je s torbarenjem, vašarima i pečalbom, gospodo!
Postajemo korvinaril Veleuvozni veleizvoznici! SIMEON &
SIMEON & SIMEON & KOMP. – istočnjačke makijarizme,
mirođe, arome, kalintikoni, balzami na veliko i malo!“
Tebanac ga ne sluša. Vidi propast Firme. Udara se u glavu
po drevnom običaju roda i zapeva: „Bankrot! Bankrot! „
„Došle Firme s opsade Sigeta“, priča njegov sin. „Poju o
gospodinu ocu bajke! Vele da je postao dvorski šminker novog
sultana Selima i ljubimac velikog vezira Mehmed-paše
Sokolovića! Da ide u pratnji svite slugu, u svili i kadifi, iz srebra
jede, pa se čak i kupa! Kunu se da su ga videli kako se kupa!...
Ima multu poradz! Toliko ima novaca da ne zna šta će i kud će
s njima!“
Simeoni u toj viziji hvataju se u drevno cincarsko kolo i
pevaju, svi osim Carigrađanina:
 „Odeš mlađan, dođeš star!
Odeš bednik, dođeš car!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam para puno!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam Zlatno runo!“

Carigrađanin je, kao i uvek, nezavisna duha:

„Ala je lep konjski svet!

Čemu ljudski život klet!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam trave puno!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam Zlatno runo!“

U toj viziji vidi i sebe, mada bi morao biti stotinama milja

daleko od Teba. I on đipa i peva:

„Maska nek je glava svaka!

Čovek nije mrtva svraka!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam glava puno!
Pirpiruno, Saranduno,
Daj nam Zlatno runo!“

Simeon zatvara oči. I najednom više nije u carskom čadoru.

Na divljim je pustarama. Najpre mu se čini da je u tivajskoj
okolini, na padinama koje vode u Erimokastro, grad ljubavi pod
drevnim imenom Tespaj, a onda, opet bez vidljivog povoda – jer
tlo se ne menja – da galopira na jug, brdovitim pravcem na čijem
će kraju stupiti na IRA ODOS, Sveti put za Elevsis. Vetar ga tuče
u grudi, zviždi oko ušiju, mrsi gustu grivu. Jer on ne oseća da se
razlikuje, da je nešto drugo od onoga što jaše. Sopstvena ga
kopita hironski nose sve dalje u vreme, sve dublje u tajnu.
Neizmerna snaga, spoznaja dovršenosti, savršenosti,
ispunjenosti obuzima mu telo konja i glavu čoveka, ograničenu
formu koju je sposoban da napusti, koju već napušta,
rasprostirući se ekstasisom, kroz vreme i prostor, u kome
životinjski dionizijski krici zaglušuju himnu Demetri.
Dolazi sebi na divanu u senovitom dnu odaje. Glava mu je
teška kao posle preteranog uživanja opiona. Posle najezde
životinjskih krikova izmešanih sa apolonijski mirnom pesmom
u čast Demetre – kao da su se dva obreda i njihovi učesnici
ukrstili procesijama, proželi i stopili – više se ničeg ne seća, osim
susreta na jednoj raskrsnici s toplokrvnim lanetom koje je
kopitima izgazio, zubima iskidao i u slast pojeo. Miris njegove
mlake, životodavne krvi još na usnama oseća. A onda se sasvim
izgubio. Kao nekada na Zemunskom polju.
Kajsunizade, koji dovršava provizorno balzamovanje
carevog tela, stežući tek ušivenu utrobu čvrstim lanenim
zavojima, nerado na njegova pitanja odgovara. Zamalo se, kaže,
nije sve naopako završilo. Skoro da su uzbunili velikog vezira.
Srećom, on je naložio jednom od hafiza – njihovo je pojanje,
uostalom, pokrilo izvesne nedostojne šumove koje su njih
dvojica proizvodili – da nikoga, čak ni Sokolovića, ovamo ne
pušta, pod izgovorom da je to izričit majstorov uslov. Dok posao
ne bude gotov, niko ga ne može videti. Majstor je, naime,
neverovatno osetljiv, ćudljiv čovek.
„Ćudljiv, eh!“, stenje Simeon. Svaka ga kost muči. Zaista
mu izgleda da je u toj njegovoj bolnoj koži, ne cepajući je, samo
rastežući, moralo boraviti neko krupnije telo. Telo drukčije
forme. Konjsko, svakako. Izgleda da je to njihova simeonska
sudbina. „Pa šta sam to radio?“
„Valjda se nečeg sećate?“, pita Kajsunizade. Kad dođe čas
svođenja računa i izmirenja dugova, ne bi voleo da Vlahos ne
zna kako im konta stoje i šta se od njega ište da plati.
„Sećam se da sam vas jahao, i da ste kao konj bili izvrsni. U
svakom slučaju, bolji od mazgi koje sam bio primoran da jašem
u karavanima svog gospodina oca.“
 „Nemojte mi reći da se ne sećate kako ste pali na odar i
oborili sultana?“
„Lipume poli, žao mi je. Ali svakome se može desiti da
padne s konja.“
„Ne, ne verujem da se svakom to može desiti. Siguran sam
da se još nikome nije dogodilo da jaše carskog lekara oko odra
jednog cara, a zatim se na njega svali i pokuša da ga pojede.“
„Ne znam šta da kažem. Vrlo sam iznenađen.“
„Iznenađeni? To je jedina reč koju nalazite za ono što ste
uradili?“
„Trenutno nemam druge. Treba da razmislim. Stvarnije
prosta. Jer, kad mi se u trinaestoj, na Zemunskom polju, prilikom
opsade Beograda, nešto slično dogodilo, ja sam raskomadao
našeg vučjaka.“
„Hoćete da kažete kako ste na TO navikli?“
„Ne“, kaže Simeon ustajući. Proteže se. Ljudsko telo se
najzad udobno smešta u šupljinu koju je iza sebe ostavio konj.
„Samo da se tu nešto ne slaže. Ono je bio živ pas, ovo je mrtav
car. Ne vidim vezu.“
„Samo to ne vidite?“, pita Kajsunizade perući ruke.
Sulejmanovo sitno telo umotano je u čaršav, iz koga mrtvački
bledomrka glava izbija kao zemljana grba iz bele morske pene.
U legenu se ljuljaju carski organi.
„Ne vidim ni boje, alat... A ni Murata.“
„Murat još nije došao k sebi, kao ni mnogi ove noći,
uostalom, a alat i boje su vam ovde.“
„Ekseretiko, izvanredno! A vi, jeste li gotovi s njim?“
„Jesam.“
„Onda se svi od glave odmaknite.“
„Ja sam ovde s a m, Njago!“
„I ne protivrečite! To mi ubija duh. Ruke odmah počnu da
drhte. Sve dođavola odlazi. I Tursko i Romejsko carstvo...
Pogledajte ovu pizdariju od prirodnih zakona! Vrh staračkog
nosa se opušta“, razlaže Simeon zabadajući kažiprst u
Sulejmanovu glavu. Kako koji deo s umetnošću poveže, odmah
u njega nokat zarije. „Kosa i brada se proređuju. Dlaka postaje
trošno krta. Ne drži se korena. Otpada.“ Srebrni čuperak zaista
ostaje u majstorovoj ruci. Odoleo je razornom starenju i
„pizdarijama prirodnih zakona“, ali podlegao razigranim
kandžama romejske umetnosti. „A i Bogom određenih mesta
više se ne drži. Pogledajte, Kajsunizade! Raste svuda. San
zizanion – kao korov. Iz ušiju, nosa, čak i usta. I odatle mu vire
nekakve jebene dlake. Pravi majmun, a ne što drugo! Obrve se,
naravno, krute i ugrmljuju. Usne se gube. Pogotovu ako nema
zuba da im drže formu.“ Simeonov prst grubo prodire između
pokojnikovih stisnutih usana, savlađujući mrtvačku ukočenost
vilica, i kruži nevidljivom jamom Sulejmanovih usta. Umetnost
ne poznaje nikakve prepreke, ne priznaje ničije titule.
Kajsunizade zatvara oči. Koliko košta to grčko carstvo? „Vidite,
nema ga ni jednog jedinog. Sami krnjeci. Što je starost
propustila, dočekale su baklave. I takva nikakva bi mu i glava
bila da je ne drže kosti. Ali to se nas ne tiče. Tiče nas se jedino
u meri u kojoj se zbog toga menja morfi, oblik lica. Koža u
međuvremenu sivi, prosenjuje se. Kao i ideali, snovi, nade. Kosti
lica ispadaju, i ako je koža rđave kakvoće, neishranjena, glava i
pre kraja postaje mrtvačka lobanja. Kod deblje, kao što je vaša,
javlja se opuštenost, otromboljenost. Kao da se dva
neprijateljska lika o jedno lice bore, otimaju da uskom prostoru
fizionomije isto mesto zauzmu.“ Kajsunizade se povlači, ali
nema razloga. Simeon nije zakoračio da bi na njegovoj glavi
demonstrirao razaračke moći starenja. On jedino želi da
sultanovu osmotri iz novog ugla. „Žalosno je to, drugar, ali je
tako!“ Sintrofos, drugar!, misli Kajsunizade, sveti mučenici, gde
ste muku da vidite! „Kao lekar znate i sami. Starenjem se sve
vraća u ružnoću zametka. Najbiranija božja tvorevina, u koju se
polažu tolike nade, starenjem postaje majmun. A kad se o telu
ne vodi briga, pa se starenju još i bolesti pridruže, dobijamo
OVO. Nešto što čak ni majmun nije. Jer, ako ćemo pravo, i
najružniji majmun ima neku svoju majmunsku izuzetnost, a
OVO nema ništa. Ne znaš prosto šta je! A onda se dolazi meni:
Imi mastora Simeon sažete! tele, majstor Simeone, spasavajte!
Glava se najpre bespoštedno istroši, svede na šuplju kost, a onda
se od Simeona traži da je dovede u protokolarno stanje.
Simeon otvara kovčežiće, raspoređuje boje i alat na
nekoliko stalaka oko odra, zatim nad legenom dugo, istrajno
pere ruke.
„U redu, ja ne kažem da za tako nešto nisam sposoban. Kad
sam se zakleo da i mrtvu glavu mogu vaskrsnuti, ja vas,
Kajsunizade, nisam lagao. Ozbiljno verujem da se šminkom
može postići utisak života. A to je najviše što se od umetnosti, a
– bojim se – često i od samog života, sme zahtevati. Da će ići
teško, ići će. Diavolika diskolo, đavolski teško, ne zavaravajte
se. Moraćemo se poslužiti najtananijom igrom svetlosti i senke
da to postignemo. Ova glava je, i živa, bila sva u oštrim
potezima. Tu oštrinu smrt nije ublažila. Naprotiv. Ušiljila mu je
glavu.
I u život je možemo povratiti samo ako nadahnutim
rasporedom obojenih senki i rasvetljavanja ponovo ublažimo
crte njenog lica. Ne zaboravimo, međutim, da je on bio već
napola mrtav pre nego što je umro potpuno, i da to svi znaju. Ne
smemo ga, u strahu od mrtvačkog izgleda, učiniti življim nego
što je to bio kad je stvarno živeo. Uprkos svim mogućim
sličnostima, dobili bismo d r u g o lice, d r u g u glavu,
d r u g o g čoveka. Na suprotnoj strani kantara, opet, ni sličnost
ne sme biti preterana. Kad nije spontana, ona uvek deluje
veštački. Sultan, ukratko, ne sme biti ‘sulejmanskiji’ od
Sulejmana. Zitame tin endiposi, ohi to andigrafon. Mi tragamo
za u t i s k o m , Kajsunizade, nipošto za k o p i j o m . Umetnici
smo, nismo primitivne zanatlije!... Osim toga, bukvalna sličnost
bi neizostavno otkrila da je mrtav, čak i pre vremena koje bi
odgovaralo vašim ‘sjajnim planovima’.
Jedino utisak da umire može ovu glavu privoleti da, negde
u pozadini saobraćaja s gledaocem, ostavi utisak da još živi. Što
bi, opet, odgovaralo ‘sjajnim planovima’ velikog vezira. A i
mojim, doktore, moram da kažem. Čini mi se nekako, agapite
mu Kajsunizade, da Umetnost i Istorija ni ovog puta ne idu ruku
pod ruku. Što je dobro za mene i umetnost, nije, izgleda, dobro
za vas i Grčku. Za vašu Grčku što je dobro, rđavo je za moju
umetnost. Ali šta ću uraditi, šta izabrati, gde žrtvu podneti, na
strani rodoljublja ili na strani umetnosti, još ne znam, pa nije
nužno da već sada pravite lice kao da ste progutali pelen. I u
jednom i u drugom slučaju glava se mora oprati i plasterisati
podlogom, a posle – videćemo šta ćemo...“
Vlažnim sunđerom skida Simeon prljavštinu i masnoću sa
sultanovog lica. Levom rukom pokreće ukrućenu lobanju držeći
za teme, desnom struže kožu duž istaknutih kostiju lica. Obavlja
to brzo, vešto, s bezobzirnošću perača mrtvih. Zvižduće. Zatim
peva na cincarskom:

„Plondzi me dado plondzi me!

Ko va sonfug lailu, tu kseane,
Tu kseane, multu diparte,
Nu se ščie bano š moarte!“

Pa na grčkom:

„Oplakuj me, oplakuj me, majko!

Jer ja jadan idem u tuđine,
U tuđine daleke i sive,
Gde ti ne znam ni mrtve ni žive!“

Narkotički ukočeno Kajsunizade u Simeona gleda. Ušima

da veruje ne može. Ti ine afto? Šta se dešava s matorim
cincarskim jarcem? Kakvo je to pevanje? Da li je u njega demon
ušao? Zna li TO gde je? Koga šminka? S kim i o čemu
razgovara? Kad su se o ponoći pod njegovim ciganskim šatorom
sreli, znalo je i te kako! Nije s njim, carskim lekarem, ni
naporedo išlo. Vuklo se iza njega kao štene. Pogureno u svom
nemogućem pastirskom krznu, s močugom koju on i njegovi
zovu karlibana. Otelovljena slika gurbetskog, beskućničkog,
ahasferskog očajanja! Antropofagosa, trgovačkog ljudoždera! A
vidi ga sada! Vidi protuvu, katarmu, ništariju vlašku! Uspravio
se čim su posao ugovorili – kakav s t v a r n o , ni to još ne zna, i
to zavisi od njegove dobre volje, njegovog ludila – uspravio se i
porastao. I od tada stalno raste. Uskoro će, bitanga, i čador
glavom probušiti! Došao nekako temeljan, dostojanstven,
nepristupačan, krut. Pa ipak, gibak, pokretan, mobilan. Kroz
aromatični vazduh ruke mu prosto plivaju. Kao krila ptice
Humaj u turskom raju. Sve zapaža, ništa mu ne izmiče, ničemu
ne veruje. Svakoj stvari, ispod deklarisane, i tržišnu cenu traži.
Ne dopušta da se išta podrazumeva. Kod njega, Kajsunizadea,
sve hoće da je rečeno. Malne napismeno izdato. Da mu se jasno
kaže gde on stoji – na romejskoj ili turskoj strani. Za sebe,
međutim, svako pravo pridržava. U prvom redu, da se o
njegovim namerama ništa konačno ne zna. Sve da se
podrazumeva. Treba da se podrazumeva kako će našminkati
sultana da pred Sokolovićem bude živ, a pred vojskom mrtav.
Ali to nije sigurno. Jer podrazumevati se mora da može biti i
drukčije, da glava živi i sutra. I za tu neizvesnost, za tu
procentualnu, en posostis šansu, on je, Elinas, gramatizmenos
antropos, o kirios ijatros tu aftokratoros, Grk, obrazovan čovek
i gospodin dvorski lekar, bio mučen, vređan, ponižavan, čak i
jahan. Jeste, čak i jahan!
Simeon peva:

„ Va’s’e aspargo truplu,

Š aklo, ju va s’ce duts,
Numta rtu are, haraja nu are!“

„Telo će ti se raspasti,
I gde ćeš ti otići,
Nema svadbe, nema prijatelja!“

Prokleti cincarski omofilofilos, prokleti peder! Trabunja

koješta, šepuri se kao paun i ponaša se kao da je ovde kod kuće.
U svojoj prljavoj tivajskoj jazbini. Kraljevski nehajno odbačeni
putnički kožuh morao je on, grčki eupatrid i naučnik svetskog
glasa, u letu da uhvati kako s belokosnog nalonja ne bi oborio
sultanov Kuran. Primećuje da je u brizi hoće li Vlahosa privoleti
na posao, u pletenju diplomatskih petlji povodom toga,
zaboravio da mu skine čizme na ulasku u Središte sveta. Na
perzijanerima i buharama, protkanim zlatnim nitima, koji ispod
nogu opisuju prizore iz života biljaka i ptica, sijaju, eno, i
mrkosmeđe mrlje panonskog blata i, obeležavajući poslednje
stope Simeonove zemaljske argonautike – za to će se, svakako,
lično postarati – dodaju tkačkoj umetnosti nešto od čari one
prirodne izvan čadora. I ne usuđuje se da od dripca zahteva
izuvanje. Umesto čizama, dobio bi, kako sad stvari među njima
stoje, suludu besedu o „nužnim uslovima za umetničku
koncentraciju, bez kojih se ništa ne može garantovati“!
Verovatno bi opet morao da mu masira ruke! Ili da ga nakrkače
nosi! Ah, ston diavolon, ston diavolon!
Simeon menja raspoloženje. Pogrebne pesme zamenjuje
lirskim. S osećanjem poje o Muratu pesmu koju je sastavio kad
se od njega prvi put rastajao:

„Mumo š tato nam ši mine,

Ši džone nu nam ka tine.
Oaro c buno laj džunele,
Ku trandafila c tu muno!
S nufac mule an tu ksene,
Di me alas foro fumele!“

„Majku i oca imam i ja,

Mladića kao ti nemam.
Srećan ti put, dragane moj,
S ružom u ruci!
Ne ostaj dugo u tuđini toj,
Ne ostavljaj me bez ljubavi!“

Dovešće on Cincarina u red, misli Kajsunizade, čim se

poslednja kaplja boje na sultanu osuši, čim bude siguran da je
licem tako položena da će se držati do sutra, a pred vojskom
raspasti i na prozoru ćadora otkriti nekron somu, mrtvo telo
Sulejmanovo. Moraće, naravno, biti oprezan. Vlahos je
prepreden, svim mastima premazan. Ambiciozan, u svoju
umetnost zaljubljen. Nije nemoguće da se odrekne Dela, da ga
pokuša obmanuti. Ništa, nažalost, unapred ne može znati. Mora
čekati, gledati, nadati se. Ali će mu, u svakom slučaju, ono
jahanje vratiti. Nikakva Simeonova usluga Romejskom carstvu
neće ga u tome sprečiti. Možda, uostalom, neće ni morati da se
meša. Imaće ko da se za skilosa postara. O Teos iparhi – ima
Boga! Mehmed-paša ne sme tajnu prepustiti nepouzdanoj zaštiti
slučaja. Cincarin je veroloman, prevrtljiv čovek. Umetnik –
bagra! Po logoru se šunja. S trgovcima i vojnicima domunđava.
Izlajaće se da se napravi važan. A persijska poslovica kaže:
Stoma nekro... Mrtva usta...
„Ne umem vam reći, doktore“, meditira Simeon, „koliko mi
je žao što nismo imali vremena da glavu prepariramo, iznutra
učvrstimo, pa je tek potom prefarbamo. Ali umetnik nikad ne
radi u optimalnim uslovima. Niko ništa ne radi u optimalnim
uslovima. Optimalni uslovi bi za Sokolovića zahtevali da
njegove ‘sjajne planove’ i interese Turskog carstva zastupa ovde
čovek od časti, reči i poverenja, a ne jedna podmukla, izdajnička
jelinska protuva kao što ste vi. Za vas bi, opet, optimalni uslovi
bili kad bi, umesto jedne podmukle, izdajničke vlaške protuve,
kakav sam ja, Sulejmanovu glavu zafarbavao neki Fanariot, u
koga biste mogli imati apsolutno poverenje da će posao obaviti
traljavo, u skladu s vašim ‘sjajnim planovima’ i interesima
Romejskog carstva. Simeon Tebanski, moj poštovani i, nadam
se, mrtvi otac, takođe nije znao za optimalne uslove. Trgovao je
najčešće bez kredita. Ponekad čak i bez robe. Izlazio bi na pijacu
s trgovačkim talentom, ‘me tis vasikes idees’, s ‘osnovnim
pojmovima’ o njenoj svrsi i načinima, a dabome, to je
najpresudnije bilo, s mesečarski istrajnom žudnjom da zaradi
multu poradz. Moj deda, Simeon Carigradski, kojeg su u čaršiji
zvali Vrikolakas, Vukodlak, a kod kuće Konjodlak, trgovao je i
pošto je umro. A to se nipošto ne može smatrati optimalnim
uslovima ma za kakav posao. Naši preci Kentauri su, kao što
vam je poznato, uspešno trgovali, iako su išli na četiri konjske
noge, a ne kao vaš dični Mihajlo Kantakuzin na dve, i još carske.
Sposobnosti su, Kajsunizade, uvek u ljudima, nikad u uslovima.
U uslovima može biti jedino luda sreća!“
Luda sreća, koja će njemu, Kajsunizadeu, i te kako biti
potrebna da onemogući Sokolovićev a promoviše svoj plan.
Radoznalost mu gasi bes. Ljubopitljiv je, dokle Vlahos ima
nameru ovako da se ponaša? Dokle u bezobrazluku misli da
tera? Da li taj uopšte oseća koliko je prekardašio? I šta je s njim,
u svakom slučaju? Od koje je građe njegovo bezumlje? Ne misli,
valjda, s „glavom“ ozbiljno razgovarati? Savetovati se s njom,
tepati joj, grditi je, ponašati se prema mrtvom komadu mesa kao
da je živo i da se na njega može uticati? Turci su, doduše, imali
običaj da razgovaraju s glavama koje bi odsekli. I sam sultan ga
se držao. Izmenjao bi, ma i u sebi, po nekoliko ljubaznih reči sa
svakim uglednijim neprijateljem Carstva čiju bi mu glavu u
zobnici predstavili. Ali je to imalo drugi smisao. Bio je to,
verovatno, zaostatak starohelenskog odbrambenog rituala putem
kojeg su se uvređene duše ubijenih neprijatelja držale daleko od
ubica. S druge strane, zar i sam nije upražnjavao nešto slično?
On to, dabome, nije hteo Cincarinu da prizna, da ludilo podstiče
primerima, koji, uostalom, niti su bili od iste vrste i svrhe niti su
opravdavali njegov način razgovora s mrtvima. Kad bi se careva
creva olenjila, a to bi se kod starca dešavalo bar jednom
mesečno, on je, masirajući presvetli trbuh, s njim razgovarao.
Jeste. Čak i pregovarao. Mamio ga je izgledima na neki
specijalitet ako proradi. Govorio mu je: „Hajde, Trbuščiću, dela,
mrdni se, ne gnjavi starog gospodina, budi jedan mali dobri
osmanski Trbuh!“ Ili ga je mitio: „Proradi, Trbuščiću, pa na
ručak da idemo!“ Ponekad bi ga i grdio: „Seri, skilos, zar hoćeš
da me zbog tebe udave?“ Ali sve to beše nešto sasvim drugo.
Najpre, nije bilo glasno. Zatim, sultan je bio živ, pa mu je živ
bio i trbuh. I najzad, od stomaka nije očekivao ništa naročito.
Samo da ozdravi. Krčanje creva i vetrovi, premda kadri da
dobrom lekaru nešto kažu, ne behu dovoljno artikulisani za neki
ozbiljniji razgovor, i on se nikad nije nadao da će mu carev
bolesni omfalos ikada postati ravnopravan duhovni partner, kao
što se, nema sumnje, Vlahos u pogledu sultanove glave nada. A
onda, taj nije drzak i bezočan. Oftos ine trelos! Taj je lud.
„Idealno bi, u stvari, bilo“, kaže Simeon, „da šminkanje
odložimo do sutra. To, razume se, ako bismo zajebali rodoljublje
i samo na umetnost mislili. Glavu bismo oblikovali pod
prirodnim osvetljenjem, kako će se i vojsci prikazivati. Ovako
se moramo služiti logikom. Osloniti se na Aristotelove zakone.
A zna se kako sa tom logikom stoje stvari. Logično bi bilo da se
Siget davno osvojio i da smo sada pod Bečom. Aristotelova
logika je ostala, zakoni joj važe, ali mi smo još pod Sigetom.
Logično bi bilo da sam ja s ovolikim talentom slavan i bogat bar
koliko i onaj Talijan Da Vinči. Očigledno je, međutim, da nisam,
da sam, naprotiv, niko, ništa i bez igde ičeg, iako kod Aristotela
nigde ne piše da bi trebalo da samo ja budem neki izuzetak od
opštih logičkih mera, i da samo za mene jednog ne važi logika,
po kojoj genije donosi ugled i novac. Logično bi, takođe, bilo
da, pošto niste dobro Sulejmana lečili, budete sada mrtvi. A vi,
dragi moj Kajsunizade, vidite, ne samo da niste mrtvi nego ste i
nevaspitani prema meni!“
Biće da mu strah pamet pomutio, misli Kajsunizade. Boji se
da neće uspeti, a ovamo se hvalisao da mu u šminki ništa nije
nedostižno. Ni mrtvaca da oživi. Možda bi bilo dobro da se na
vreme obezbedi, da o svemu Mehmed-pašu izvesti. Ala, ti na tu
pi, ali šta da mu kaže? Najpre je Njagoa preporučio, a sad dolazi
s vestima da je ovaj lud. Sokolović je poslednjih meseci u
pustošnom raspoloženju. Otkako se od Beča odustalo, s njim se
normalno nije dalo razgovarati. Preko svake se mere brinuo. Kao
da je nešto slutio. I za njega se zatvorio. Da li je dobio tajni
izveštaj iz Stambola? O njihovim „sjajnim planovima“ da je
nešto načuo? Ne, ne sme se podmetati. Ne sme mu ništa reći.
Prepi na perimeni, mora sačekati. Da bude siguran. Da na poslu
vidi Vlahosa. Tad će sve na videlo izići. Tu se ne može lagati da
se nešto ume i može. Samo, kad će to da se vidi? Koliko vremena
treba da prođe? Pametnog šminkera koji nešto ne ume i ne može,
brzo ćeš prozreti. Ako ni po čemu drugom, po zabrinutom licu.
Ludak će farbati lice zviždeći i držeći visokoparne besede o
tajnama umetnosti i svojim intimnostima s njima, i ti ćeš,
zaluđen njegovim pričama, tek na kraju, kad sve bude kasno,
ustanoviti da si umesto dostojanstvenog lica Njegove svetlosti
dobio njušku brdskog jarca Ibeksa.
„Zar ne bi bilo logično da i sutra pada kiša, ako danas pada
i ako smo kisnuli sve otkako smo pod Sigetom? U redu. To ćemo
i pretpostaviti. Prema sivom, mutnom, prljavom panonskom
danu podesićemo jačinu sultanove maske. Ali šta ako nas sutra
izda kalotihija apistefti, luda sreća, i grane sunce? Uprkos
predviđanjima zasnovanim na iskustvu? Uprkos logici? Prozor
čadora okrenut je ka istoku i Alahu. Bledoprodorno
septembarsko sunce pada na našu glavu, koja se, u očekivanju
oblaka, upadljivo našminkala. I najednom, niko više ne vidi
sultana Sulejmana Kanunija. Svi sa zaprepašćenjem gledaju u
groznu kakodemonsku lobanju koja se presijava u svim bojama.
Vojska shvata istinu. Odbija da juriša na Siget. Umesto toga,
juriša na šator Mehmed-paše Sokolovića. Ne radujte se prerano.
Čak i ako se, što je jedva verovatno, rešim da vaš ‘sjajni plan’
potpomognem, ne mogu se osloniti na slučaj. Morao bih glavu
udesiti da se oda bez obzira na to kakvo je vreme. Sa suncem,
uostalom, koje će granuti prezirući Aristotela, već će se izaći na
kraj. Uzećemo ga u obzir. Izabraćemo boje koje će mu se
odupreti. S udaljenošću, oštre razlike između svetlijih površina
i tamnih senki opadaju prema sivom i sve dobija neodređenu,
bolesnu boju sna. Upravo ono što nam treba. Šminku ćemo
zaprašiti hindustanskim preparatom koji ubija sjaj. Sunca se,
dakle, ne moramo plašiti. Ono što me brine, što se unapred ne
može predvideti, jesu nagle promene vremena. Šućmurasto
prepodne s naizmeničnim izgrevanjem i nestajanjem sunca iza
oblaka. Znate li šta će se dogoditi, Kajsunizade? Tavma – čudo!
Čudo će se dogoditi! Glava će čas umirati, čas oživljavati!“
A možda se on vara, misli Kajsunizade. Izvinjava Vlahosa
ludilom da bi savesti olakšao. Možda taj uopšte nije lud nego
pust. Nepodnošljiv kao i svi takozvani umetnici. Ti pesnici
ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog.
Znao ih je on dobro. Viđao ih je kako se, anonimni i bedni, u
čoporima dovlače iz najmračnijih budžaka Carstva, kako se
klatare spoljnim dvorom – birunom, ili puze u prašini pred
Vratima sreće, gde je sultan delio milost. Vuku se kao sablasti
pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, dulben-oglana,
čohađara ili upravitelja carskih radionica i atelijera. Važno im
je jedino da budu primećeni. Polegli bi i usred govana ako bi ih
ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom
potvrđen način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu.
Čak i adžamioglan, tek stupio u unutrašnji dvor – enderun, za
njih je Neko. Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu
hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled
zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-
spletkaroških običaja, ogledaju se i za nekim radom. Ni
najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaraju
carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni
su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada. O
kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još ni govora nema. Jedva je
to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja
prava umetnost. Podaju se histeričnim nadama ako im se na
pseudopersijskom goblenu s paunovima i ibisima u dženetu
dopusti da zavežu i najmanji oblačić u gornjem desnom uglu, da
načitko prepisuju tuđe strofe. Spremni su da majstorima papuče
ljube da bi im mešali boje. Spavaće i s najcrnjom protuvom ceha
ako se iz postelje ustaje sa službom čistača carskih atelijera.
Dobijaju groznicu ako prosjak baci pogled na njihove stihovane
laži! Trčaće za svakom ponudom bez zazora, za svakom
prilikom bez milosti i prema sebi i prema onima s kojima trče.
Od njihove „umetnosti“ još se ništa ne vidi. Samo oči. Oči su im
u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne,
verne. Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško ni nedostojno. Ni
malo ni beznačajno. Pogotovu, uvredljivo. Kao rođeni robovi,
nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se
buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate
ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre. U
međuvremenu, slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je,
kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći
nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa
zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za
Umetnost. Neka demiurgija živi, oni, demiurzi, mogu da crknu.
Godine prolaze, gubiš ih iz vida, zaboravljaš. Pred Vrata sreće u
međuvremenu stižu iz crne provincijske Nedođije njihovi
blizanci, drugi talenti velikih, vlažnih, odanih očiju. Ponovo ćeš
ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih
mazanja, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz
prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike, kirie imon! Ni
Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to
samo TI njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj! Iako su ti danima
prag nabijali moleći preporuku za Dvor, iako su se kleli da će
svoj prvi rad tebi posvetiti, iako ti nisu vratili novac koji si im
pozajmio da unaprede talenat, znajući da je namenjen
skromnijoj svrsi – da se održe u životu bez obzira na ma kakvo
napredovanje.
Pogled im kroz tebe prolazi s finom, otmenom
rezignacijom, tražeći nebom prijatniji prizor od jednog grčkog
ćifte, koji smrdi na lekoviti korov i nekrofilakion, mrtvačnicu.
Glavom odmenjuju Atlasa, samo što pritom nisu nesrećni kao
gospodar Atlantide. Opijeni su počastima, koje, uostalom,
smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što
zaslužuju. I crkvu bi srušili ako bi im se na putu isprečila. Oči
im nisu više velike, umetničke. Teos filaksi! Sad su sitne,
oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve
su kao barut. U njima se ne vidi vernost, pokornost, nema
apolonijskog zanosa. Iz šupljine isceđene duše, kao iz groba,
izbija kroz njih memla i studen, koja se u susretu s moćnima
pretvara u lažnu pelivansku vatru što niti kravi niti greje, a u
susretu s nižima, u smrtnosnu vejavicu što sve pred sobom nosi.
Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni. Nijedna im
pohvala nije dovoljna. Nijedna nadoknada odgovarajuća.
Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dosta novca, premda
tvrde da za njih duševno ništa ne znači, te ga uzimaju jedino da
učine čast i zadovoljstvo onima što ga daju. Najednom,
Umetnost više nije važna. Važni su oni. Jer pre njih ničeg i nije
bilo. A i što jeste, bilo je rđavo, pa je bolje da ga i nema. Drski
su, arogantni, nadmeni, vulgarni. A iznad svega, dosadni. Ni o
čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na
šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad
im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč
– fukara, ološ! Antihristos ke fukaras!
„Biću vam blagodaran ako mi nabavite malo duvana,
doktore. Za lulu ili nargile, ne pravim pitanje. Jedino ga ne
žvaćem. Od toga se smrdi na crkotinu. I čaja bih, razume se.
Kitajskog, ako može. Ako ga nema, bilo kakvog, samo da je jak,
pun. Nisam probirač, a i ne znam šta se kod vas na dvoru pije.
Šta je, na primer, naša glava pila? Mirišljave vodice, po svoj
prilici. Ali za bolove ste ga morali puniti’, zar ne? Koji ste
narkotikon upotrebljavali? Kad nekoga oživljavate, morali biste
takve stvari znati. Trebalo bi, u stvari, sve da znam o njemu. Sve
što vi kao njegov lekar znate. Pa i više. Mnogo više. Kao da sam
mu filos, ljubavnik, koji ga je upoznao i u njegovim najličnijim,
najčovečnijim stanjima. A šta ja znam? Tipote – ništa. Što sam
kao podanik video na paradama, s licem u prašini. Što sam od
njega nazro dok je sedeo na prozoru čadora. Uvek tako udaljen
da je, što se mene tiče, već mogao i mrtav biti. A vi mi o njemu,
Kajsunizade, nikad ništa niste rekli. Sve ste hteli da se
p o d r a z u m e v a . Ostalo mi je da se oslonim na logiku, vašu
omiljenu zamenu za istinu. Već je i aftapatiu, iluziju, teže postići
od stvarnosti koju treba da predstavi. A postići je jedino
logikom, to je isto što i od kišnog oblaka napraviti drugu Heru.
I sad vidite kako stoje stvari. Vi ćete me posmatrati dok budem
radio. Nećete verovati obećanju koje sam vam dao kad sam vas
pojahao. Nastojaćete da dokučite moje namere. Da pogodite za
čije ‘sjajne planove’ radim. Vaše ih Sokolovićeve. Hoće li glava
da traje dok princ Selim ne stigne, dok Siget ne padne, dok se
Imperija ne stavi u stanje pripravnosti, ili će se već sutra saznati
da je ona mrtva, da sultana, Uvek nepobedivog, više nema, da je
za Grke došao trenutak Ali znati nećete moći. Moraćete se
osloniti na logiku. Pomoću nje ćete doći do savršenog silogizma
u kome će očigledna nužnost zaključka proisticati jedino iz
onoga što je pretpostavljeno u premisama. Koja bi bila vaša prva
premisa? Očigledno – da je svaki Romej rodoljub. Bez nje vam
nijedna druga ne bi ništa vredela. A iz nje bi sledilo da sam, kao
Romej, rodoljub i ja. Kad biste bili budala, vi biste ovom
figurom bili zadovoljni, jer bi vas ona vodila zaključku po kome
bih bio logički o b a v e z a n da radim na obnovi Romejskog
carstva i u skladu s tim našminkam glavu tako da prevari velikog
vezira, ali ne i njegove ordije. No vi niste budala, Kajsunizade.
U svakom slučaju, niste logički neutemeljeni idiot. I vaše
zablude moraju biti logične. Podvrći ćete sumnji prvu premisu.
Setićete se da Vlahosi n i s u Grci, i kad god su to hteli da budu,
uvek im je stavljeno do znanja da ih u toj, prirodnoj, uostalom,
nameri – ko pametan ne bi želeo da bude Grk – onemogućuju
izvesne životinjske navike, u prvom redu, običaj da se hrane
‘izmetom, mačjim crkotinama i užeglim sirćetom’, pa kao kseni,
stranci, tuđinci, nisu obavezni na grčko rodoljublje. Pitaćete se
u očajanju šta se s tom nesrećnom prvom premisom može učiniti
da već od početka ne radi protiv vas i Romejskog carstva.
Pronaći ćete da ona ne govori o Grcima, da Romeje, a ne Grke
među njima proglašava rodoljubima. A da su i ti prljavi,
podmukli, srebroljubivi Cincari – Romeji, to se, mada teška srca,
ne spori. Moja logična obaveza da radim za romejsku slobodu
time će opet srećno biti uspostavljena. Neko vreme ćete bez
straha posmatrati moj rad na sultanovom licu. Kakva bi vas
druga sumnja mogla mučiti? Očigledno, ne možete cele noći
sedeti kraj odra i smatrati da ste kovanjem i prekivanjem jedne
opšte, optimističke ideje o Romejima sve stvari u red doveli.
Tvrđenje da su svi Romeji – rodoljubi, već po sebi je neoprezno
smelo. A šta ćemo s carevim ljubimcem velikim vezirom,
poturčenim Grkom s ostrva Parga, Ibrahim-pašom? Šta ćemo s
vama, Kajsunizade? Kakvi ste rodoljubi vas dvojica? Prvi
islamu širi slavu, drugi mu održava zdravlje. Za sebe možete reći
da ste svoj grčki ugled žrtvovali prilici da pored sultana budete
u jednom ovakvom trenutku, da taj trenutak prilagodite
romejskim interesima. Imali ste, dakle, svoj ‘sjajni plan’.
Hoćemo li reći da ga je i Ibrahim-paša imao? Kažu da je
Aristotela znao napamet. Čini li ga to rodoljubom? Jer,
Aristotela je poznavao i Sulejman. Preko Ibrahim-paše?
Verovatno, ali šta to menja na stvari? Zbog mudraca Aristotela
nijednom ribaru Aristotelu pod Turcima nije bolje. Izuzevši
jednog, Ibrahim-pašinog rođenog oca, drevnu ispičuturu koja se
najlepše osećala u jarcima. Posumnjaćemo da smo nepravedni
prema našem velikovezirskom rodoljubu i priznaćemo mu
simpatije prema romejskim trgovcima, u koje uključujem i svog
poštovanog, a, nadam se, i mrtvog, gospodina oca. S jednom
ispravkom, naravno. Ibrahim-paša nije pomagao grčku trgovinu
zato što je bio vatren rodoljub, već što je bio hladan trgovac.
Dobar trgovac, zainteresovan za svaki posao u kome se može
zaraditi multu poradz. Da tako nije, ne bi mu L a t i n Alvize
Griti bio najbolji prijatelj. Bio bi neki veliki romejski trgovac.
Mihajlo Kantakuzin, na primer. Ston diavolon, međutim, toliko
mu kredita možemo odobriti. Možemo priznati da je bio
rodoljub n a s v o j n a č i n , u granicama jasnog saznanja da se
u nekoliko narednih stoleća ne može za Romeje, njihovu
slobodu i njihovo jebeno carstvo učiniti ništa ozbiljnije no da se
pijani otac izvlači iz carigradskih jaraka i čita Aristotel.
Rodoljublje, dakle, i nije baš tako izvestan račun romejstva, moj
doktore. I vaša prva premisa nije ni najmanje uspokojavajuća. A
šta tek od nje ostaje kad sticajem žalosnih okolnosti mora da
obuhvati i jednog umetnika, kad njena istinitost, njena
primenljivost zavise od poročnog, sebičnog, megalomanskog,
nepouzdanog, bezobzirnog, a možda i ludog kefalografa,
mazala, kakvim vi mene smatrate? Razmislite o tome,
Kajsunizade, dok budem pripremao kanu za podlogu maske. Ali
u sebi, parakalo. Mešavina mora biti u dašak tačna, a vaše me
bolesno brbljanje rastrojava!“
S odvratnošću se Kajsunizade seća fanariotskog mazala Kir
Irinimanisa, čuvenog po minijaturama, kod koga je poručio
portret još kad je nameravao da potraži službu na nekom od
zapadnjačkih dvorova. Ta ga svinja zamalo u grob nije oterala.
Razboleo se odmah pošto mu je portret, nikakav, uostalom, ali
utoliko skuplji, bio gotov. Dok je pozirao, Irinimanis ga je
neprekidno vređao s perverznim uživanjem, proglašenim za
kalitehniki apopsi – „umetnički ugao gledanja“. Nekrofilski je
ulazio u najneprijatnije nevolje njegovog izgleda i nesavršenosti
lica, kome će tek Irinimanisov genije povratiti nešto ljudskog
šarma i tako ga sačuvati od očigledne opasnosti da ga u Evropi
smesta ne zatvore u kavez. Inače bi bečki, pariski i londonski
pacijenti mogli posumnjati da im se pod firmom lekara s istoka
nudi pripitomljen pa grecizirani orangutan, a ne jedan od
najpriznatijih Eskulapovih potomaka u Otomanskom carstvu.
Najdublje ga je ponižavao fizički dodir sa Kir Irinimanisom.
Ovaj ga je smatrao neophodnim da bi se uhvatio „pravi kontakt
s njegovim neverovatnim licem, da bi se ono razumelo sve do
srži svoje mračne izvitoperenosti“. Imao je podmukao običaj da
„neizrazite“, „nepotrebna“, „nemoguća“, „nakazna“ – kako ih je
sve nazivao – mesta na njegovoj glavi dira masnim, prljavim
prstima s kojih se cedila boja. Čim bi ga smestio u stolicu za
modele i nemilosrdnim muvanjem postavio u pozu, okupio bi
oko sebe bandu šegrta, čopor mladih prosopografoskih hijena,
da im objasni kakvo se čudo, i to ni za kakve pare, od njega,
majstora, umetnika, genija zahteva, pa još i drsko očekuje.
„Elate edo, dođite, pogledajte, gospodo, s čime ćete jednom
imati da se nosite“, urlao je bacajući mu pepeo iz lule u lice i
uvrćući mu glavu prema svetlosti, „pa ako i posle toga još budete
želeli da slikate, onda ste preispoljni magarci. Od kojih,
uostalom, baš zbog toga, i ima nađe da će nešto postati. A znam
i šta, gospodo. Još veći magarci, po svoj prilici.“ Eto, na tog
minijaturistu, prosopografosa Irinimanisa, liči ovaj cincarski
šminker. Ništa od njega bolji ni razumniji nije. Još ga, doduše,
za nos ne poteže da pokaže kako bi izgledao da je grčki skrojen,
niti mu po zenicama pepeo seje – jahao ga je, to je istina, ali ne
iz umetničkih već živčanih potreba – a pošteđen je i drugih
grozota pomoću kojih je Irinimanisov bujni temperamenat stizao
do „dublje, umetničke istine“ o njegovom liku. Nije mu ilikon,
građa, materijal, i to ga čuva. Sultanova glava jeste ilikon.
Sultanova glava ne sme da očekuje nikakve povlastice od
Umetnosti u punom stvaralačkom zamahu. A sudeći po tome šta
cincarsko đubre s glavom upravo u ovom trenutku radi, za takve
nađe nema povoda.
„Uskoro ćemo morati poslati nekog da vidi šta je s
Muratom“, kaže Simeon, nagnut nad Sulejmanovim licem.
Misirska kana, suvo zlato orijentalne trgovine šminkama, treperi
na beloj, brazdama razorenoj sultanovoj koži, koja iščezava u
retkoj, sivoj bradi, a zatim se pod njegovim kažiprstom razliva u
crvenkastosmeđu baricu. Blatnjava kana ponire u lice, vraćajući
mu taman sjaj života. „Ne obazirite se ako bude grub. On nema
grčko obrazovanje, Aristotela nije čitao i duša mu ima nešto od
suvoće i sebične izdržljivosti pustinjskog lišaja. Muljevitost
volje, koju vi nazivate savešću, on jednostavno ne bi razumeo.
Ali on ima SOMU, telo, kojim se nas dvojica baš i ne možemo
pohvaliti. Našli smo se u jednom slavonskom drvetu. Bio je tvrd
kao sveta dodonska hrastovina. Pekao kožu kao munja... Ne
znam kako vi lekari gledate na ljudsko telo. Život s teškim
bolesnikom svakako nije najpogodniji za razvijanje neke
plemenitije ideje o njemu. Verovatno ste ga posmatrali kao
prirodnjak, s izvesnim obavezama u pogledu održavanja. Zatim
kao patriot koji je preuzeo obavezu da ga uništi. Protivrečnost u
koju vas je uvukao, pretvorila ga je u temu razmišljanja, sadržinu
duševnih nedoumica, brišući ga iz vaših interesovanja kao
čoveka. Ne bih verovao kad biste sad tvrdili da ste prema njemu
išta osećali. Ako vam je do nečeg bilo stalo, bile su to muke na
koje vas je stavljao zahtevajući od vas da ga istovremeno i
održavate u životu i ubijate. Duševne muke su vam davale iluziju
da živite snažno, opasno, duboko. Da niste pas kakav biste bez
tih komplikacija po svoj prilici bili... Stvarna je, međutim, šteta
što mu i glavu nismo mogli preparirati. Ovako će mi delo biti
prilično kratkog veka... Ali ne likujte prerano, Kajsunizade.
Nisam mislio da će biti kratkovečno prema vašem ‘sjajnom
planu’, nego prema veku što ga svaki umetnik priželjkuje svom
delu... Ja ću se, naravno, truditi oko njega kao da treba da vekuje.
Što ne znači da sad treba očajavati, Kajsunizade. U mojoj
umetnosti vekovanje nikad nije naročito dugo. Još uvek može
biti kraće od sigetskog odbrambenog žara... Ali, ovako ili onako,
MOJ će Sulejman duže trajati od VAŠEG. Ukoliko znate šta
hoću time da kažem. Ali vi ne znate. Logika vam je pomutila
pamet. Kakve premise, takav zaključak. A nije tako. Nije uvek,
doktore. Nipošto ne uvek... IZOI BORI NA JINI HORIS
LOGIKI, O KOZMOS BORI NA TREHI HORIS LOGARIAZMO,
TO ALOGO BORI NA IPARHI. – ŽIVOT BEZ LOGIKE JE
MOGUĆ. SVET BEZ RAČUNA JE MOGUĆ. KONJ JE
MOGUĆ.“
Tako je oko dva sata posle pola noći, i sam padajući u
klopku omraženog zdravog razuma, zabrinuto se pitajući šta će
konji među računima i logikom, veliki romejski umetnik šminke
Kir Simeon Njago, nazvan Sigetski, započeo svoj prvi i
poslednji Herkulski rad.
Četiri sata docnije, u mutno praskozorje, on je završen.
Oblačiće hindustanskog gurgurana roni u maskaru, upijajući joj
neprirodni sjaj. Simeon oduvava sivu prašinu sa šivranske svile
u kojoj glava ponovo živi. Grubim ubrusom zamočenim u tek
obrano i nekuvano kravlje mleko skida boju s prstiju. Nema
zbora – ova glava je živa. Pošten da bude, b i ć e živa. Kad bude
gledana s predviđene udaljenosti i pri dnevnoj svetlosti. S
potpisom Συμεών bez stida bi mogla stati pored obojenih glava
Fidije, Skopasa ili Praksitela. Ovako, iz blizine, razume se,
deluje pomalo cirkuski.
Kad je Kajsunizade prvi put ugledao gotovu glavu – pred
zoru je iznuren brigom zaspao i nije pratio rad u završnoj fazi –
nije mogao da se uzdrži. Tresao se od smeha. Glava je
isplaćivala sve. I jahanje od koga su ga još tištala krsta.
Isplaćivala je čak i bes velikog vezira koji se činio neizbežnim.
Sopstvenu glavu na koju više nije smeo da računa. Ovako nešto
ne bi prošlo, mislio je, ni da svu vojsku do guzice narkotikonima
napunimo! Ovo, naravno, nije o n o što je očekivao da se
podrazumeva. Trebalo je da glava pred Sokolovićem živi, a
umre tek sutra pre podne. Ali ova neznalica, ova vlaška zamlata
nije umela tako da je preparira. Umela je da bulazni o umetnosti,
ali da napravi umetničko delo, to nije znala. Maske misirskih
glumaca uspele su zato što nisu morale da poštuju nikakvu
logiku, da imitiraju ijedan model. Nisu odgovarale ni narodnim
predstavama mitskih junaka ni slavnim ljudima ovog doba. Bile
su čeda Cincarinove toksikomanske mašte. Ovde gde je iz lica
anonimiziranog smrću valjalo izvući svima poznat i pristupačan
lik, ta mašta se jednostavno izgubila. Ne, moj Simeone, ne, moj
veliki majstore romejske šminke, mislio je Kajsunizade. AKO
JE ŽIVOT BEZ LOGIKE I MOGUĆ, UMETNOST BEZ
ŽIVOTA NIJE!
„Sme li se znati šta je tako smešno?“, pitao je Simeon čisteći
alat u posudama sa razređivačem.
„Bilo je dogovoreno da se glava oživi, nije li?“
„Pri čemu se n e š t o i podrazumevalo, nije li?“
„Den timame, toga se ne sećam. U svakom slučaju, niti smo
se dogovorili niti se podrazumevalo da glava posle vaše
‘umetničke’ intervencije bude m r t v i j a nego posle prirodne
smrti.“
Simeon je ostao miran. „Ne trošite smeh badava,
Kajsunizade. Vaskrsenje nije čin. Vaskrsenje je proces.“
„Kakvo vaskrsenje, ma ton Teon, čoveče? Neka me đavo
odnese ako sam ikad video nešto tako temeljno, konačno,
nepopravljivo mrtvo!“
„A šta ćemo sa slavnim grčkim rodoljubljem?“
„Za rodoljublje ništa ne kažem“, rekao je Kajsunizade
pakosno. „Ali, kao umetnik niste, gospodine, ni za moj pisinosl“
I veliki vezir Mehmed-paša Sokolović je užasnut. Simeonu
to ne izmiče. A ni čudno mu nije. Čovek gleda glavu prvi put –
tek je, pozvan od Kajsunizadea, u odaju stupio – i gleda je s
nepropisne udaljenosti. Premda time krši protokol, Simeon mora
da se umeša. Dok ne bude pitan, ne bi smeo da govori. Ali na
kantaru je n j e g o v o delo. Aristurgema – remek-delo! Na sas
pari o diavolos! – Dođavola s protokolom! Ne može on svoj
veličanstveni Rad prepustiti nepoverljivosti prvog susreta, koji
se, povrh svega, zbog Kajsunizadeove nespretnosti, nije odigrao
kako je zamišljao. S dogovorene udaljenosti, pri punom svitanju,
bez svih tih umašćenih legena, bojom umazanih peškira,
otvorenih kovčežića sa šminkom, četkica, sunđera, tampona
rasturenih oko odra i po sultanovom telu, što satiru i najuspeliju
umetničku iluziju. Prokleti šarlatan nije hteo da sačeka jutro ni
da se šminkerski alat iz čadora iznese. Hteo je, jamačno, da
sazna šta će preduzeti Sokolović kad svoj „sjajni plan“ u
ruševinama vidi, pa da mu i te nove korake đavolu da. Hteo je,
porkopulos, da s prokletim Romejskim carstvom trijumfuje na
račun umetnosti, Simeonovog remek-dela, Simeonovog života.
I sad, razume se, objašnjavati treba ono što bi, da se po
majstorovom savetu postupilo, samo od sebe bilo jasno. A za
umetnika nema većeg poniženja nego kad mušteriji mora
objašnjavati zašto njegovo genijalno delo ne izgleda trenutno ni
najmanje genijalno, i kako će genijalno postati tek ako se bude
dovoljno dugo i pod naročitim uslovima gledalo. A najgore od
svega je to što se i ne oseća dobro. Morozan je, grozničav,
iznuren. Misli su mu nesređene, nedovršene, nejasne. Pokreti
nagli, nervozni, izlomljeni. Koža mu podrhtava kao da nije
njegova. Kao da mu je za ovu noć navučena da mu pravu od
farbe zaštiti. Čula su mu u moribundskom haosu. Vidi mutno,
čuje nerazgovetno. Razlog zna, ali ništa ne može. Prosto –
„prazan“ je. Da se „napuni“ treba. Jematos os to vatos, do dna
drogom da se nalije. Odavno je trebalo da uzme redovan obrok
opiona. Ali mu ga ona farmasonska svinja nije donela. Stalno ga
je zavaravala. Zacelo se plašila da ga opijum ne ošamuti i omete
u radu. Tipotenios antropos! Hondrokefalos! Ništarija! Vodena
glava! I to mi je carski lekar! Carski lekar koji ne poznaje dejstvo
droga! I sad je u stvarnoj neprilici, to sta skata ine, sad je u
govnima! Pamet mu se rastrojava. Pre nego što potone u potpunu
zbrku u pogledu vremena, mesta i okolnosti u kojima se nalazi,
mora da je iskoristi najbolje što može. Mora da objasni svoje
delo i razbije Mehmed-pašinu smrtonosnu sumnju da nije uspeo:
„Lutfen, beni afediniz!“, kaže na turskom. „Oprostite mi na
slobodi, Svetli pašo, ali nije predviđeno da se glava gleda iz
blizine. Odatle gde stojite, ona i mora izgledati kao cirkuski
karađoz. Ali, ako biste bili ljubazni da se odmaknete...
Najbolje da se postepeno odmičete kako biste se uverili
koliko se utisak sa udaljenošću menja... i, ako kao autor smem
da kažem, sa svakim korakom unazad usavršuje... Ne prema
meni, ekselencijo! Prema Kajsunizadeu!... Tešekirler! Hvala!...
Kad se pogase mangala, glava će iz tog pravca primati svetlost...
Još dalje morate stati, ekselencijo!... Tako će, mislim, biti dobro.
Nipošto savršeno, jer će dogovorena udaljenost bar nekoliko
puta biti veća, ali dovoljno da se stekne približna slika... Možda
biste mogli da se pomerite malko ulevo?... Misade eder misiniz!
Dopustite mi!... Tešekirler! Hvala!... Treba uzeti u obzir da
crveni odsjaj vatre menja boje. One su, kao što je ekselenciji
poznato, izabrane da odgovaraju kišovitom, u najmanju ruku
oblačnom vremenu, kakvo se po logici, mada se lično više u
Boga uzdam, očekuje za danas. Umereno, zubato sunce još i
mogu da otrpe, ali ih veštačka svetlost ubija... Šta ste se
skamenili, Kajsunizade? Naredite da se pogase proklete vatre i
dovuče prokleti led!... S dopuštenjem Njegove ekselencije,
počećemo sa snižavanjem temperature...“
Ušavši u carsko krilo šatora, veliki vezir se prosto oduzeo.
Silno ga je potresla šarena smežurana lopta, skaredni pelivanski
oblik, koji su mu Kajsunizade i ovaj prljavi Jinanli, ovi romejski
nevernički psi, podmetnuli umesto glave ljubljenog vladara i
prijatelja. Zar će on, Stub Carstva, jednoj nakaznoj lutki,
paklenom proizvodu grčke mržnje i pokvarene mašte – tako je,
dakle, raja videla velikog Sulejmana – predavati ključeve
Sigeta? Ta onda je bezbednije objaviti sultanovu smrt, dići
opsadu i, umirivši ordije izgledima na peškeš i zimski odmor,
pohitati u susret princu Selimu. Jer, ako ovu sumanutu mazanju
iznese na prozor čadora, svi će prozreti obmanu. Vojska će se
razbesneti, pobuniti i početi s ubijanjem, od njega, velikog
vezira. Evropa će mu se smejati.
Čak i ako preživi, Selim mu neće oprostiti što mu je bunom,
porugom hrišćanskih dvorova i ponižavanjem očeve uspomene,
čestitao stupanje na presto. Prestiž Carstva biće teško oštećen,
stabilnost državne organizacije ugrožena, granice oslabljene.
Pod izmrcvarenim ostacima ove lutke, azapskim čizmama i
Selimovim besom, zauvek će biti pokopani njegovi grandiozni,
aleksandrovski planovi da se manu opustošenog Severozapada,
panonskih močvara, utvare Beča, uopšte, te smušene, nejasne
Evrope, i da se svim snagama okrenu Jugoistoku, Persiji, Aziji,
Toplim morima i Toplim tajnama Istoka. A povrh svega, biće to,
po svemu, bedna ciganska predstava koje će se stideti i oni što
je gledaju i oni što, kao on, u njoj igraju. Ali, ako nekim čudom
i uspe, ako ova grčka maskarada prođe, a Carstvo profitira, on
lično može samo da izgubi. Istoričare i narodnu maštu, naoko
neprijateljske izdanke prirodne ljudske pokvarenosti, ništa tako
ne zagreva i oduševljava kao neka uspela svinjarija. Trojanski
konj je još uvek slavnija ličnost trojanskog rata od Ahila i
Hektora. Više od Bajazita u Ankarskoj bitki pamti se Bajazit u
mongolskom kavezu. Nije sigurno koliko Jevreji poštuju
Mojsijeve zakone, ali da u njegovim misirskim skakavcima
uživaju, u to nema sumnje. Sva njegova buduća dela, pobeda nad
Persijom, silazak na Okean, njegov „Pax islamica“, sve će biti
zasenjeno jednim cirkuskim trikom proizišlim iz strepnji još
nevičnog, nesigurnog vezira, a pokrivenog debelom šminkom
državničkih razloga. Na pomen njegovog imena, i posle hiljadu
godina, niko neće pitati: „Da li je to onaj Sokolović koji je
učvrstio Otomansko carstvo, pobedio Persiju i Turke doveo do
Indijskog okeana?“ Svi će reći: „Ah, Sokolović, taj što je sprečio
pobunu neke vojske, pod nekim gradom, tako što je nekog
mrtvog cara ofarbao da izgleda živ!“ ili: „Sokolović koji je bio
prvi ministar jednom mrtvacu!“
Ako uspe, smejaće mu se, ako ne uspe, smejaće mu se.
Ali, kako se opčinjen Cincarinovim komandama povlačio,
visok, pogrbljen, zabrinut, tako se i smirivao, a ideja da se
posluži sultanovim mrtvim telom u žive političke svrhe ponovo
je vraćala izgubljene vrednosti. U prvom redu, d o b i t a k u
vremenu, bez koga od njega neće ostati ne samo „učvršćenje
Otomanskog carstva“, „pobeda nad Persijancima“ i „silazak na
Okean“ već ni mizerna anegdota o „mrtvačkom ministru“, i ona,
uostalom, bolja nego n i k a k v a .
Sa svakim korakom unazad, glava je sve manje odvratna
imitacija, sve više njegov car. Budila se na tajanstven način, kao
da samu sebe iznutra oživljava. Kad je šminkerski pribor
uklonjen, a crni dilsuzi izneli mangala, kad je metalni sjaj zore
ostao da čadorom sam uređuje i preudešava oblike, na
provizornom odru više nije ležao mrtvi sultan, već je na
svilenom divanu živi Sulejman Kanuni svoje osvajačke snove
snio. Uistinu, majstorsko delo. Toliko uspelo, tako opasno blizu
Tajne stvaranja da se, u trenutku kad ga svitanje zastire
treperećim prozračnim pokrovom, velikom veziru priviđa da se
njegov car iz mrtvih budi i očima ga k sebi zove.
Kajsunizade tek sada uviđa zabludu. Povlači se i sam
pravcem kojim Simeon upućuje Mehmed-pašu. I za njega ta
glava, kojoj se smejao, počinje da živi. Da živi i da se sad ona
njemu smeje. Prokleti Vlahos ga je obmanuo. Opredelio se za
svoju prokletu umetnost, protivu Grčke. Nimalo čudno od
jednog Tebanca, uostalom! Kad je iz Teba išta dobro proizišlo?
Patrokton, oceubica Edip rodio je s majkom Jokastom izrod-sina
Polinika, koji je, vodeći Sedmoricu na rodni grad, prvi u grčkoj
istoriji izvršio zločin izdaje otadžbine! Posle toga su Tebanci s
nepogrešivošću prokletih uvek birali pogrešnu stranu. Uvek bili
protiv slobode. Sa Spartom protiv Atine, s Persijancima protiv
Grčke, a kad je jedna tebanska četa, kod Termopila, i stajala gde
joj je mesto, stajala je samo dok varvari nisu napali. Posle toga
im je Kserks svima video leđa.
Ispod oka posmatra Mehmed-paša majstora čudotvorca,
bojama, uljima umazanu figuru u torbarskoj nošnji, koja oko
odra raspoređuje table leđa i legene za otopinu. Pod šatorom se
skuplja zima i učvršćuje vezira u utisku da sultan nije mrtav,
nego u groznici, koju carski hećimi leče na rimski način,
potapanjem bolesnika u sneg i led. Oseća stid. Još on nije za prvo
mesto u državi. Brzoplet je, vatren, slavenski nestrpljiv. Zamalo
Kajsunizadeu nepravdu da učini. Da ono što je na odru video
čim je u odaju stupio spoji s onim što je čuo o lekarevim vezama
s Mihajlom Kantakuzinom i da ga optuži za izdaju. Trebalo je
da zna. Da poznaje te Grke Fanariote. Njihovo je rodoljublje u
čitanju jelenskih pisaca i pevanju romejskih pesama. Nisu ti
kadri ni za kakvo delo. Što se tiče umetnika, nalazi za potrebno
da prikladnom frazom izrazi zadovoljstvo njegovim radom. Šta
s t v a r n o s tim čovekom učiniti, domisliće kasnije, jer mu se
najednom ne dopada prva i najtrezvenija ideja da ga, s
Kajsunizadeom i hafizima iz susedne sobe, dilsuzima na
davljenje preda. Želeo bi najpre da velikom umetniku kaže bar:
„Aferim! Size tebrik ederim! Alal vam vera! Čestitam!” Ali ne
može do reči da dođe. Romej jednako priča. Zaneseno,
nervozno, nejasno. Spočetka, hipnotisan sultanovom glavom,
nije ga ni slušao. Sad, pomalo još rasejano, mučen zimom,
zamorom i brigom, nastoji da shvati o čemu je u toj muljevitoj,
mesečarskoj, grekoturskoj besedi uopšte reč.
„Ja sam svetlog pašu prvi put video na Mohaču. Bili ste tek
ičoglan, još ni izdaleka niste ovoliko svetleli. Ne možete od
mene biti ni mnogo stariji. Jedva nekoliko godina. A izgledate
stariji bar deset. Vreme nije svuda isto. U gurbetu i na dvoru,
godina se računa dvostruko. Kao za veslom na galijama. Jedna
na raboš, dve na lice. Mera nam, dakle, ista, račun jednak O
logariazmos ine pandote o idios. Kod vas strah od gajtana, kod
nas od bankrota, požuruje vreme. Ali vas na dvoru vade nega,
kozmetika, šminka. Umetnost Simeona Njagoa koji i mrtvaca
ume da oživi, ali sopstveno izumiranje ne može sakriti. A to mi
u privatnom životu i te kakve neprilike stvara... Šta ste se ukočili,
Kajsunizade? Zitiste akoma pago, antrope, afto den arki! Tražite
još leda, čoveče, ovo nije dovoljno!... Mi smo, ako se ne varam,
gospodine, obojica podanici iz druge ruke. Vi Srbin, ja Romej.
Samo, vi ste se poturčili, ja nisam. Den kseri, ne znam zašto.
Umetnik ne bi smeo da zavisi od vere i etnika, kao što misle neke
budale ovde, nego vera i etnik od umetnika. Koja mu vera više
pruža, toj da pripada. Tvoja, u kojoj si rođen, pruža ti redovno
najmanje. Ona ume samo da ište. Da postavlja zahteve i obaveze
u zamenu za prirodno pravo da se na tvoje zahteve i svoje
obaveze prema njima obazire koliko na mačju crkotinu. Njen si,
šta ima da ti se ulaguje!... Za slikare, ne kažem. Ti možda i imaju
razloga da se ne turče. Ne dopuštate da se prikazuje čovek, osim
na prostirkama za gaženje, pa i tada mali, ništavan. Šminker
nema tih briga. Sve što u makijarizmi, u šminkanju što valja,
došlo je s Istoka. Tu vladaju potpune slobode. Pa ipak, nisam u
islam prešao. Smatrate li to preterano nadmenim za sirotinju?
Čemu kriti, uostalom. Obojica smo poreklom niko i ništa.
Fukarades, bednici! Ne vredi se tu, Vaša milosti, izdavati ni za
potomka srpskih despota ni za dvonožnog kentaurskog rođaka.
Endaksi, u redu! Tobožnje fino poreklo vam pomaže da lakše
upravljate Srbima. Njima milo, vas ništa ne košta. A šta će nama
Njagoima kentaurska prošlost? Šta će nama taj tetrapodos, taj
četvoronožni koren, ma koliko bio plemenit i eupatridski? Ti
aksizi? – što pitao moj poštovani i, nadam se, pokojni otac –
koliko to poreklo danas na balkanskom tržištu vredi?... Slušajte,
Kajsunizade, tražio sam da mi se donesu ploče, nisam iskao
s a n t e leda! Pu pistevete sto diavolo, oti prepi na valo afto to
oros? Gde, kojeg đavola, mislite da turim ovaj breg?... Jer mi
smo, Vaša milosti, od davnina konji. Tesalske ili arkađanske
pasmine, ne zna se. I ne potpuni, naravno. En posostis – u
procentu. Kao što se sve na svetu događa. Kao što ste se vi samo
u procentu nadali da će mi sultanova glava uspeti i kao što su se
i z v e s n i u procentu nadali da neće. I nismo od prvog konja,
divljeg Ariona, već od zlosrećnog Lapita Iksiona, kojeg za
vedrine možete videti kako se kotrlja nebom u obliku zapaljenog
točka. Bili smo, u stvari, poluljudi-polukonji, ili, kako se grčki
kaže, sto imisi antropos – sto imisi alogo. I sad, šta od toga
imamo? Recite sami, Vaša milosti, šta u svetu ljudi vredi poticati
od polukonja? Šta u turskom svetu vredi biti poreklom Srbin?...
Ti ine afto, Kajsunizade? U čemu je sad stvar? Ako primedbu
imate, napolje, napolje s njom, čoveče!...“
Kajsunizade ima ne jednu primedbu, ali je za svaku kasno.
Prva i najvažnija se odnosi na sopstveno slepilo. Jedino ga je
prezir prema Vlahosu, prema sebi što s njim ljubazno opšti
umesto da na njega napujda pse, prema Sokoloviću koji ga je tim
nalogom ponizio, prezir prema mrtvom sultanu, jer je u
poslednjem svođenju računa njegova smrt kriva za ovu bezumnu
noć, i prema Imperiji pripravnoj na najotužnije cirkuske trikove
da bi se zauzela panonska tvrđavica, koja će se u idućem
neizbežnom ratu neizbežno izgubiti, prezir prema grofu
Zrinjskom što je bandoglavo drži, iako zna da će je kad-tad
izgubiti, te primorava Sokolovića na izdavanje naloga čija je
prava svrha da od njega, Eskulapa veka, pravi k o n j a ludom
umetniku, koji se hrani izmetom i mačjim crkotinama, a iznad
svega prezir prema mesečarskom Romejskom carstvu radi kojeg
je na sve to pristao – samo su ga taj niz zlosrećno povezanih
okolnosti i napori diplomatske igre oko njih sprečili da u
Simeonu Njagou, još pod Cincarinovim šatorom, po sablasno
crvenom pogledu, naglim promenama raspoloženja,
grozničavim pokretima i somnambulnim idejama, prepozna
toksikomanisa, teškog opijumaša, koji se, evo, oime, već i krizi
primiče. Kad je đubre otvoreno zaiskalo drogu, nazivajući je „to
omiriko pioto tis filoksenias“ – „Homerovim napitkom
gostoprimstva“, on se prepao. Poznavao je dejstvo opiona.
Davao ga je bolesnicima u moribundskim bolovima. Ponekad,
da zaustavi krvoliptanje kod srdobolje. Uplašio se da će se starac
sasvim izgubiti. Otići će da sanja. Od šminkanja glave za
sutrašnju smotru – kako je on to zamišljao – neće biti ništa.
Smućen opijumom, Vlahos jednostavno neće shvatiti šta
Romejstvo od njega očekuje. Ako se porudžbine i prihvati, od
sultana će ispasti čudovište, pod carski šator preneto u
opijumskom košmaru, Sokolović tako nešto neće postaviti u
prozor čadora i, da spase Carstvo, posegnuće za drugim
sredstvima, kojima se on, Kajsunizade, neće moći odupreti.
Izvrdavao je. Vlahos je, srećom, toliko bio omamljen radom,
ambicijom da uspe, „umetničkim opijumom“, da je na pravi
zaboravio. I tako su se, u prepirci, međusobnom izjedanju, pa i
jahanju, dovukli dovde. Vlahos je uspeo. On, Grk, nije. Veliki
vezir je zadovoljan, mada to ničim ne pokazuje. U tom smislu je
imao pravo kad je majstor Simeona preporučio. Ali nije bio u
pravu kad se ponadao u njegov patriotizam ni kad je mislio da
bi ga opijum ometao u radu. Ta i dok je Cigane u Heroje
preobražavao, taj je bio jematos – kao oko pun narkotika. Da je
imalo bio pribraniji, da ga sultanova agonija nije poremetila, on
bi to video još juče posle podne.
Ne bi, hondrokefalos, jedan ludački polet smatrao
umetničkim nadahnućem. A sad je kasno da se išta preduzme.
Kasno ili rano? Kasno, jer je sve gotovo, ili rano, jer gotovo
još ništa nije? Prevario se kad je gotovu glavu prvi put video.
Prenut iza sna, ugledao je Cincarinov rad iz nepropisne blizine,
pod razarajuće crvenim sjajem mangala, okružen šminkerskim
alatom, šminkama i Šminkerom – dokazima njene artificijelnosti
i nemogućnosti da se ikome predstavi kao živa, pa čak ni kao
Sulejmanova. Povlačeći se sa Sokolovićem na predviđenu
udaljenost, pošto su mangala pogašena, alat uklonjen a Vlahos,
prestavši da igra njenog tvorca, i sam postao posmatrač, pod
drugim okolnostima, dakle, prepoznao je u njoj umetničko
remek-delo, bolnog ali ž i v o g Sulejmana, u koga će svako
poverovati. Zbog čega se još jednom ne bi mogao prevariti?
Ovog puta promašivši neke njene tajne mogućnosti, tehnički trik
– nepostojanu boju, topljive voštane uloške, isparljivo ulje – što
ga je majstor u interesu Romejstva usadio u glavu, a koji će je,
od živog, kad kroz nekoliko sati pred vojsku bude iznesena,
neočekivano, lakrdijaški, izdajnički vratiti u prvobitno mrtvo
stanje, u ono što ona, uprkos pomoći velike umetnosti, i jeste:
raspadanju upućena lobanja mrtvog čoveka.
Kajsunizade posmatra Sokolovića. Lice velikog vezira ne
odaje zasada ništa od takve sumnje. Mračnjak, zacelo, još ne zna
šta da misli. Cincarinovim poslom je zadovoljan, u to nema
sumnje. Veruje da će s ovakvom glavom uspeti. Ali umetnikovo
beslovesno ponašanje, sumanute priče o poluljudskim-
polukonjskim Njagoima, protkane bezobraznim čeprkanjem po
vezirovom mutnom poreklu, pa i vređanjima – kao da su oni
modeli, a Vlahos povampireni Kir Irinimanis, koji ih posipa
psovkama, farbama i pepelom iz lule – sve to baca senku i na
glavu, ceo majstorov rad, ma koliko na prvi pogled izgledao
besprekoran. Čudesan, u stvari. Simeonovo mahnitanje navodi
čoveka na sumnju da se ispod ovog remek-dela, u njemu
samome, krije neka golema pogreška koja će u najnezgodnijem
času izaći na videlo, slab stub kozmetičke konstrukcije, koji će
popustiti dok mrtvi sultan bude s prozora čadora podsticao
vojsku na poslednji pobednički juriš. Samo, sme li se on,
Kajsunizade, na takvu sumnju osloniti? Ona odgovara
Sokolovićevoj opreznoj prirodi. Kao državnik, on ne može takvu
mogućnost da previdi. Treba li, u tom slučaju, njegovu sumnju
pokolebati? Vratiti mu poverenje u Cincarinovo delo? To bi
pretpostavljalo da je siguran u postojanje nevidljive pogreške u
šminki. Ali on to nije. Kat udena tropon, nipošto! S druge strane,
ako se pridruži vezirovoj sumnji, ako se baci u njeno
potkrepljivanje – argumente će već naći – Sokolović može
odustati od pokazivanja glave, a ova, ipak, može kriti u sebi
Romejstvu toliko potrebnu grešku. A onda, uzeće ga na
odgovornost. Kako da i tokom rada ništa ne primetite,
Kajsunizade? Kakav ste vi to, alah aškuna, lekar? I da li ste i u
lečenje našeg padišaha unosili toliko savesti? Kako to da on baš
sada umre? Elinas iste, kirie, jeste li vi Grk, gospodine? Da li je
istina da dobro poznajete izvesnog Mihajla Kantakuzina? Da s
njim čak i tajne veze negujete? Kakve veze, doktore, i u kom
cilju? Pomisliće se da je njegovo šeprtljanje, a možda i nešto
gore, krivo za sultanovu smrt, za ponižavajući cirkus koji
povodom nje mora da se priprema, pa i za neuspeh buduće
predstave. Dilsuzi će ga zadaviti svilenim gajtanom! Kad bi to
ičemu koristilo, ne bi hajao. Računao je s tim kad je prihvatio
dvorsku službu. Neće, nažalost, koristiti. Naprotiv. Sokolović će
bezuslovno smisliti neki nov plan da zaštiti Carstvo, a njega neće
biti da mu se suprotstavi. Neće ništa učiniti, ston diavolonl
Ćutaće. Pustiće da se sve razvija samo od sebe. Sve, osim
Cincarinovih bulažnjenja. Njih mora zaustaviti. Čini mu se da
vidi kako iz Simeonovih krupnih usta sikćući plazi debeo, sjajan
jezik, koji se pretvara u svileni gajtan, zmijski obavija oko
umetnikovog vrata, a zatim ustremljuje i na njegovo,
Kajsunizadeovo grlo.
„Vaša milost dobro računa i logički rasuđuje“, besedi
Simeon ne obraćajući pažnju na preklinjuće znake koje mu
Kajsunizade iza vezirovih leđa daje. „Ideja da se vlada s mrtvim
sultanom toliko je dobra da se u umetničke može ubrojati. Što se
mene tiče, međutim, ja sam se manuo logike i računa čim sam
se ove glave prihvatio. A ni ranije u toj računskoj logici nisam
previše jak bio. Ova glava je istorija, a mi Cincari za istoriju ne
marimo. Istorija nas progoni još od svađe s Lapitima. S
Heraklom nas je gotovo zatakla. Moralo se čak u Trakiju bežati.
Iz Adrijanopolja u Konstantinopolj. Ne zna se kojim povodom,
povodom č i j e istorije. U Konstantinopolju nam je i dobro išlo.
Sve do Fatihove istorijske opsade. Niko se od Njagoa nije
izvukao. Čak ni deda, za koga bi se čovek opkladio da se
izvukao. Mrtav je morao da živi i trguje u Tivaju. Jedna naša
poslovica veli: Pu ine para poli tis istorias, tihi den ine, što bi
na turskom značilo da ‘gde je mnogo istorije, malo je sreće’. A
sad ispada da tu istoriju još i pomažemo. Ine logiko afto, kirie,
ima li tu logike, gospodine? Pomažemo je da bi nas sutra negde
sačekala i pomlatih! Jer Vašoj je milosti, nadam se, jasno od
kakve se pomoći ovde bilo? Ja, razume se, ne kažem da su to
moji razlozi, da sam zbog toga ugovorio posao. Meni je, neću da
lažem, svejedno hoće li ili neće Siget biti zauzet. Do
Otomanskog carstva mi nije stalo. A kad smo već kod toga, ni
do i j e d n o g drugog. Ja sam se u ovaj posao upustio radi
umetnosti. Do sada sam bojadisao jedino trgovačke i zanatlijske
glave. Mahom ženske. Muškarci su mi dolazili ako su se krili od
vlasti ili hteli da vode elinikos eros – grčku ljubav. Ukratko,
farbuckao sam, nikad slikao. Beznačajan rad na beznačajnim
glavama. Najednom ti se nudi carska! I još mrtva! Pijos ta
andehi afto, ko bi tome odoleo, gospodo? Ali zašto o smrti
govoriti? Gde je pod ovim časnim šatorom smrt? Nema je. Glava
je živa, življa od naših, gospodo! Jer, za razliku od naših, ona ne
može umreti. Ona je DELO. KALITEHNIMA. Besmrtna je.
Zamenila je smrtnu prirodu besmrtnom – umetničkom.
Pogledajte je samo! Zar u njoj nema nečeg vaseljenskog,
planetarnog, večnog? Nečeg što kao kreacija nadilazi sultanovu
glavu dok je bila živa i pod nadzorom smrtne prirode? Istina je,
doduše, da sam, služeći umetnosti, radio i za istoriju. Glava će
Turskoj doneti Siget. Siget vojsci peškeš i povratak kući. Vojska
Vašoj milosti spokojstvo i sigurnost na Carskom divanu. Samo,
to više nije glava Sulejmana Kanunija! Ona je sada MOJA!
Bezmalo, ni iz čega sam je stvorio! Od nešto kostiju, kože, mesa,
boja i uspomena na carev lik! Ko će, dakle, Siget osvojiti? Ja ću
ga, gospodo, osvojiti! Ko će Imperiju spasti? Ja ću je spasti!
Neće sultan, jer on je mrtav! Neće Vaša milost, jer bez mene i
moje glave nemate čime da je spasete! Neće ni princ Selim, jer
ga pod Sigetom nema, i ma kako brzo jahao, ne može stići na
vreme! Ko će, prema tome, spasti moćnu Tursku imperiju? Ja ću
je spasti, gospodo! Mastur Simeon Njago, o tnegalos romeikos
mastoras tu makijaz, veliki romejski umetnik šminke, koji se
hrani izmetom i mačjim crkotinama, spasiće moćnu Tursku
imperiju!“
„A ko će spasti mastur Simeona Njagoa, velikog romejskog
umetnika šminke?“, pita Kajsunizade.
Simeonov promukao glas, koji se i do sada otimao volji i
razmišljao o svemu i svačemu bez ovlašćenja razuma, ruši
poslednje ustave tog unezverenog, bespomoćnog cincarskog
„merila svih tvari“, od kojeg nije potekao, niti s njim ikakve veze
ima, ali koje je uzeo samovlasno da predstavlja i objašnjava, pa
o njemu i njegovom vlasniku, velikom romejskom umetniku
šminke, govori u TREĆEM LICU. Kao da je Simeon idiot kome
za sporazumevanje sa svetom treba snalažljiv, oštrouman, iznad
svega neustrašiv tumač, taj se histerični glas ostavlja velikog
vezira i ustremljuje na Kajsunizadea, turskog lekara i grčkog
rodoljuba, da se s njegovim podmuklim dvojnostima jednom
zasvagda obračuna. Simeon ga sluša ne manje zaprepašćen od
dvojice sabesednika.
„A čega da ga spase? Čega, parakalo? Ne mislite
orijentalno, za ime božje, Kajsunizade! Skeftite me tropo eliniko
antrope! – Grčki mislite, čoveče! Taj čovek, taj umetnik, taj
Njago, ne govori kao pretendent! Ni na pamet mu ne pada da se
meša u sudbine ljudi i naroda, mada je stariji od svih
Osmanovića, pa i od Balkanaca uopšte, bar onom polovinom
kojom mu se poreklo vuče od divlje životinje! Vaša milost
valjda već i sama uviđa da Simeonu nije do moći i da iz ovog
šarlatana govori grčka pizma na Cincara? Simeon se popišao i
na Romejsko carstvo, pa šta će mu sad tursko? Simeon je
spreman da se pod zakletvom odrekne svih testamentarnih
potraživanja koja bi proistekla iz neoborive činjenice da su pete,
odnosno kopita njegovog roda prva među svim rasama
Balkanom gazila! Sve nek se Selimu da! Simeonu ništa ne treba!
Stalo mu je jedino da se kao stvaralac ne zaboravi!“
Zna da TO što se iz njegovih usta čuje, nije on, Simeon, da
je to diavolos, kojeg je još oko ponoći ispred sultanovog čadora
za rep uhvatio, i koji ga sada iz bede u bedu vodi. Zbog đavolove
nadmene prestolne besede, smušene i protivrečne usled odsustva
droge u žilama, i mada se njome izričito odriče suvereniteta
Firme Simeon & Sin nad Balkanom, bezuslovno će izgubiti
glavu. Ovako skaredne misli nijedan veliki vezir neće tolerisati,
ma kakvim uslugama Carstvu krivac bio zaštićen. Ako je on
nečim uopšte zaštićen? Čime bi i zašto bio zaštićen? Zar
sultanovom glavom? Pa zbog nje će mu i uzeti njegovu. Da ga
ućutkaju. Da se prevara ne raščuje, umoriće ga čim se led oko
odra postavi. Čak i ranije, čim ova lekarska propalica nauči kako
se to s ledom po nekrofilakionima radi. Možda će ga baš on i
umoriti? Iz osvete što se nije radilo za njegovo, Romejsko
carstvo, ili straha da ne bude prokazan. Ubiće ga, jamačno,
nekim tajnim medicinskim načinom. Žestoki obožavatelj
šminkerske umetnosti, koji je u nju gledao kao u boga, sve više
liči Simeonu na teofagosa, pripravnog da obožavanje kruniše
čerečenjem i ždranjem tog boga, a kako u šatoru nema
umetnosti, osim na sultanovoj glavi, koja se ne sme dirati jer je
određena da spase Tursku, ostaje za svetu gozbu jedino njen
zemni simbol – veliki umetnik Simeon Njago. Od Kajsunizadea
se može sačuvati jedino ako ga pre toga, po običajima osmanske
kuće zadave crni mutavci. Zadave i pojedu. Kad se Sokolović
bude udaljio. Ili tu, ispred njegovih papuča. Slučaj je isuviše
istorijski da bi se prepustio isključivo brizi robova. A dok ga
budu davili, prokleti potomak srpskih despota, potajni uživalac
vladalačkog narkotikona, snevač tajanstvenih snova i snovač
tajnih osnova, stajaće kao što stoji otkako je u šator stupio, u
žalobnom mintanu bez ukrasa, bez reči – ni dosad, uostalom,
nijednu nije izgovorio – bez ikakvog traga poimanja i osećanja
na spečenom licu, zagrobno zamišljen, nepomičan, dalek,
nedokučiv.
Ston diavolon, misli Simeon, niko ga od njih neće ubiti. Ni
pojesti. Ubiće ga, pojesti sopstvena umetnost. Kao Kronos
rođenu decu. „Afto pu ine ti zou, tin ke skotoni“, govorio mu je
pradeda, „što ti daje život, to ti ga i oduzima.“ On bi sad mogao
da kaže: Afto pu se trefi, se troj episis, što te hrani, to te i jede.
Umetnička taština ga je hranila i u životu održavala, umetnička
taština će ga ubiti.
„U neku ruku se može reći da je to stvorenje, taj Simeon
Njago, čak i skroman... Da, Vaša milosti, preterano skroman, s
obzirom na povoljne okolnosti koje pod ovim šatorom po njega
vladaju. Da je pred vama njegov poštovani, a on se nada i mrtvi
otac, Kir Simeon Tebanski, taj bi do kraja išao... Tome ni što je
mrtav ne bi smetalo da jaše na svojim zahtevima. Taj bi, Vaša
milosti, neizostavno iskao račun o povlasticama koje je Porta
dala mletačkim trgovcima, i o dubrovačkoj koloniji u Beogradu,
gde se romejski konkurenti, pod zaštitom vašeg polumeseca,
kote kao pacovi... Kladim se da bi on kao prvo tražio da ukinete
Pećku patrijaršiju... Šta će, uostalom, srpski patrijarh pored živa
Grka u Carigradu?... Ne znate vi, Vaša milosti, njegovog oca.
Kajsunizade ga zna. Petljali su nešto zajedno oko lekovitog
korova. Ne bi me čudilo da je i prevare bilo... Otac mu je bio
kadar, ako je za dobro Firme, i grobove da prevrće. O Mohaču
bi trebalo mastur Simeon da vam priča... Dokusurila ga ravdos
hrisu, ‘zlatna poluga’, a i prsti Svetog Tome nešto doprineli...“
Iako se đavo povukao i on ponovo zadobio vlast nad
jezikom, s nervoznim elanom nastavlja Simeon da govori o sebi
u trećem licu, kao da magijskom operacijom udvajanja
uspostavlja nepremostivu razliku između sebe, velikog
romejskog umetnika, i izvesnog cincarskog torbara, s kojim, po
nesreći, deli ime, dok drugih veza nemaju, i kome preti ozbiljna
opasnost da bude zadavljen. On se za to bedno polukonjsko biće
zauzima, štiti ga i brani pred uglednom dvorskom gospodom, on
će za njega učiniti sve u granicama zdravog simeonskog razuma,
pa će, ako bude nužno, i moliti pozivajući se na svoje zasluge za
Imperiju, i opet sve u prikladnoj formi, da ne zvuči kao ucena ili
megalomansko preterivanje, kakvo se maločas čulo, ali, ako
uprkos svemu ne uspe, ako se dilsuzi sa svilenim gajtanom ipak
pojave i do najgoreg dođe, e, pa onda, ti boriš, šta se tu može,
moraće matorog cincarskog jarca prepustiti sudbini – ko mu je
kriv što je onako osiono isticao posedničko pravo na Balkan i
priobalno otočje, što nije ostao trgovčić kao svi ostali Njagoi – i
pokupivši kovčežiće sa šminkom, uzevši zbogom od istorije,
diskretno se iz šatora povući, idući natraške i klanjajući se na
svakom koraku. Jer šta se, u krajnjoj konzekvenciji njega,
umetnika, tiču trgovina i jedan trgovčić koji je izgubio pamet?
Den me afora, den me pirazi! Ali, ako vidi da se neraspoloženje
velikog vezira odnosi na velikog umetnika mastur Simeona
Njagoa, da se za tog opijumaša, toksikomanisa, konopac suče –
što je i prirodnije, jer su samo neobuzdane opijumsko-umetničke
fantazije, nipošto trgovačka računica, do ovog mučnog
nesporazuma mogle dovesti – on će se, kao cincarski torbar Kir
Simeon, što s artistom samo ime deli, i s njim nikakve druge
veze nema, zauzeti za ludog genija, koliko mu je u moći i koliko
mu to zdrav simeonski razum dopušta, pa se neće ustezati
dvorskoj gospodi i papuče da ljubi da bi ga spasao, i sad, ako
uprkos svemu ne uspe, ako se dilsuzi sa svilenim gajtanom ipak
pojave i do najgoreg dođe, e, pa onda ti boriš, šta se tu može,
moraće velikog umetnika prepustiti sudbini, i pokupivši mu
zaostavštinu, alat i šminke, uzeti zbogom od istorije i diskretno
izvetriti iz šatora, idući natraške, naravno, i klanjajući se na
svakom koraku. Jer šta se, u krajnjoj konzekvenciji, njega,
trgovca, tiču umetnost i jedan umetničić koji je izgubio pamet.
Den me afora, den me pirazi!
Koješta, misli t r e ć i , najtrezveniji Simeon. On nema
zanimanja. Nije ni umetnik ni trgovac. Običan je prepadnuti
čovek kome je opasnost razvila sva jedra pameti. Sokolović te,
misli taj treći Simeon, pušta da brbljaš, da se hvališ, da s njim u
intimnosti ulaziš, da mu čak i savete o upravljanju državom
daješ. Zašto? Jati kani afto? Zašto to čini? Zato, budalo, što si za
njega već mrtav. Što si mrtav bio čim si četku u ruke uzeo. I još
ranije. Kad si pred šatorom đavola za rep uhvatio i rekao
bezočno „telo ke boro“ – „mogu i hoću“.
„Slušajte, Kajsunizade, sve mi se čini da smo s ledom
pogrešili.“
„Pogreših? Kako pogrešili?“
„Lepo, doktore. Ne stoji nam dobro. Valjda i sami vidite da
telo ne koristi svu hladnoću. Pola u vazduh ide.“
„I šta predlažete?“
„Da Njegovu svetlost položimo na led. Da napravimo odar
od leda. To važi i za tron na kome će sedeti kad bude iznesen na
prozor... Ne gledajte me kao tele, Kajsunizade! Ne izlažem vam
Platona!“
„Ne. Izlažete mi opet jednu od svojih vlaških gluposti
kojima ste me gnjavili cele noći.“
„Šta zamerate mom predlogu?“
„Ne vidim kako ćemo menjati led koji se bude topio.“
„Nisam ni mislio da vidite. Kao aristotelovac, vidite vi samo
što vam se pred nos iznese.“
Grčki psi, misli veliki vezir! Prepiru se, teraju parnicu,
nadmudruju se kao da nisu kraj odra! Kao da su u krčmi na
Zlatnom rogu! A pri tome se pozivaju na Platona i Aristotela!
Nadmeni su i u najcrnjem poniženju, a još nisu naučili da poštuju
smrt!
„Da li je ono prozor kraj koga će sultan sedeti?“, pita
Simeon pokazujući tešku, nabranu zavesu na spoljnjem krilu
šatora.
„Jeste.“ Kajsunizade gleda u velikog vezira. Misli li taj
poturčenjački skot da prekine ovu maskaradu i svrši s nesnosnim
Vlahosom, i šta uopšte misli, šta čeka serviko zoo, to srpsko
živinče!
„Hajde, doktore, probudite se. Pomozite mi da napravim
tron za Njegovu svetlost.“
 „Svetli pašo“, kaže Kajsunizade, „maestros Njago je
napravio remek-delo. Mislim da je vreme da se isplati po zasluzi
i pusti da ide s v o j i m putem.“
Katarameni porni, misli Simeon, prokleta grčka kurva! Što
ne kažeš otvoreno: stranguliste ton vlaka – zadavite tu budalu!
„Svetli pašo, svakome umetniku je milo da čuje kako se
njegov rad iskreno ceni, ali za njega je uistinu merodavno jedino
šta sam o njemu misli. I za mene on neće biti gotov sve dok mu
ne osiguram okolnosti pod kojima mu se tamo na prozoru ništa
nepredviđeno ne može dogoditi. A u te okolnosti spada i valjano
hlađenje tela.“
Velikom veziru je razumljiva šminkerova briga. Ova glava
je njegovo, Cincarinovo delo. Zar on ne pokazuje istu cepidlačku
brigu dok formira buduću istočnu orijentaciju Carstva? Zar
uspeh ove glave nije jedna od okolnosti bez kojih ta orijentacija
neće biti ostvarljiva? Led za njegovu politiku? Jednačina je
jasna. Led je neophodan da bi glava živela. Glava je neophodna
da bi on, Sokolović, izlečio Carstvo od smrtonosnog sna o
Zapadu i poveo ga na Istok – u život. On razume umetnika kao
stvaralac stvaraoca. Veruje mu. Ali, šta ovaj Kajsunizade hoće?
Kao lekar bi morao uviđati važnost temperature za prezentaciju
mrtvog tela. Ako je ne uviđa, slab je lekar. Pogrešno je lečio
sultana. Umreće. Ali, on je dobar lekar. Ne uviđa zato što neće.
Zato što priželjkuje da se glavi na prozoru nešto desi. Zato što
za Kantakuzina radi, što je izdajnik. Umreće. Daje znak. Neka
se led nosi kud umetnik želi.
Dok prenose table leđa, onaj trezveni od trojice Simeona
spoznaje da odlaganjem jedva šta dobija. Ako se uračuna rad na
ledenom odru, najviše jedan sat života. I ovako star – zapaljenje
pluća. Čak i ako bi ga poštedeli, s upalom ne bi živeo ni tri dana.
Ne bi mogao da šminka, ne bi bio s Muratom, ne bi mu bile
dozvoljene dve jedine svrhe radi kojih je uopšte vredelo živeti.
A ni da bi ga poštedeli, nije sigurno. Zadavili bi ga čim bi
poslednju tablu leda u nov položaj postavio. Kakva su kod njih
Pravila igre? Hoće li veliki vezir udariti dlanom o dlan, ili će se
kapidžibaša, po već izdatom naređenju, sam pojaviti s gajtanom?
S kakvim gajtanom? O kakvom gajtanu govoriš? Zar je za tebe
metaksoti telja, svilena omča, kojom se dave prinčevi Osmanske
kuće? Za tebe je vuvaloderma, bivolja koža, u koju će te zašiti i
u živi pesak potopiti!
U školjci jutarnje polutame, mutnim sjajem bisera zrači
kristalni tron, ledena kocka s uzdignutim rubovima koji će
pridržavati sultanovo telo.
„Nadam se da smo sada gotovi“, kaže Kajsunizade, trlja
prozeble ruke o anteriju i misli: Nemamo više šta da uradimo
osim da udavimo ovo bestidno, izdajničko vlaško štene.
„Gotov je Bog, doktore, čovek nikad“, filosofira Simeon.
Zna da mora smisliti nešto trajnije i ubedljivije. Poslovice i
premeštanje leda neće ga sačuvati. „Budite dobri, doktore, da
sednete na ovaj led!“, dodaje. „Da malo ohladite svoju patriotsku
krvožednost.“
„Ise ekso frenon, skilos! Nisi pri sebi, pseto!“
„O tome ko nije pri sebi prosudiće Njegova ekselencija.
Moja je namera da ukažem na neke neprilike koje mogu nastati
s glavom kad na prozor bude izneta. Da jednovremeno igram
sultana i objašnjavam šta se sve s njegovim telom može dogoditi,
ne mogu. A ako vama, Kajsunizade, nije stalo to da znate, ako
vas baš briga za brige koje, ubeđen sam, muče velikog vezira i
koje se tiču najviših interesa Imperije, recite to otvoreno i ne
prenemažite mi se ovde kao...“
„Svetli pašo...“
Kajsunizade ne stiže da izloži prigovor. Još jednom dobija
znak da se postupi prema umetnikovim željama. Lekar pribira
skutove anterije oko butina, leđni deo dvostruko presavija da se
koliko-toliko od hladnoće zaštiti, i seda na ledeni presto s
izrazom lica čoveka koga nabijaju na kolac.
„Ama ne tako, ne na ivicu, čoveče. Niste u gostima. U svom
ste čadoru. Za koji trenutak razgrnuće se zavesa i vi ćete se
suočiti s vojskom koja od vas očekuje da joj povratite
samopouzdanje, veru u pobedu. Sedite onako kako će sedeti
Njegova svetlost. S ležernim dostojanstvom umornog i
nezadovoljnog vladara... Tako. Efharisto, hvala!... Ne gledajte u
mene. Okrenite se prema zavesi. Tamo će biti i gledaoci i izvor
svetlosti, izvor opasnosti za našu glavu... Tako! Hvala!... I ne
meškoljite se, za ime Boga! Iste nekri, mrtvi ste! Neko kretanje
s telom svakako nećemo moći da izvedemo, pa se ne smemo
zavaravati i računati s nečim što nam je nemoguće da
postignemo... Afta pu den ferun kerdos, deniparhun, ono od čega
se nema koristi, ne postoji, govorio je moj poštovani i, nadam
se, mrtvi otac, i što sam stariji, sve više uviđam da je bio u pravu.
A, opet, ponekad mislim da je grešio. Postoje i stvari koje nam
štete. Ni njih zanemariti ne možemo. Ne postoje, možda, jedino
one koje su nam ravnodušne... A onda, čovek nikad ne zna kad
će mu nešto koristiti ili mu zapretiti. Led, na primer. Za našeg
Kajsunizadea on do malopre nije postojao. Postao je tek pošto je
na njega seo i osetio da ga može slediti. Za mene i Vašu milost
led postoji jer čuva našu glavu, moju umetnost i vašu politiku.
Za doktora, jer preti da ga smrzne... Znate li da je moj otac baš
pomoću leda napravio recept protiv kuge? Primetio je da jačina
zaraze raste s vrućim i opada s hladnim danima. Da se od kuge
mnogo više boluje leti nego zimi. Iz toga je zaključio da se jedini
uspešan lek sastoji u ležanju u ledu sve dok opasnost od zaraze
ne prođe... „
„Svetli pašo...“ Kajsunizadeov drhtav, isprekidan glas kao
kamen tone u penušavoj bujici Simeonovih objašnjenja.
„Jesam li Vašoj milosti skrenuo pažnju da sve zavisi od
sunca? Kajsunizadeu jesam. Da li vam je on o tome nešto
govorio?... Sad je, naravno, oblačno. Onako kako smo
pretpostavili i za šta smo glavu dobro pripremili. Ali, kako će
biti oko jedanaest sati? Ili sutra? Prekosutra? Bilo kojeg od
narednih dana, u kojima glava mora stajati u prozoru čadora?...
Nipošto ne želim da Vašu milost uznemiravam suvišnim
brigama, ali ovde je reč o nečemu što se zaista može dogoditi. I
to vrlo Iako. Čak je i verovatnije da će se dogoditi nego da ćemo
biti pošteđeni... Endaksi, kratkotrajan prepad sunca glava će
izdržati. Podneće i nekoliko sati sunčanja, tim pre što se uvek
može naći izgovor da se sa prozora ukloni... Ali šta će se zbiti
ako naiđe neki zadocneli talas letnje žege? Šesti je septembar,
gospodo, nije novembar. Takve su promene u Panoniji česte...
Znate li šta će se dogoditi?... Šminka će smekšati, boje će početi
niz lice da se cede, nikakav led neće moći to razlivanje da spreči,
i glava će se rastopiti kao grudva loja na vatri... A za grudvu loja
niko vam na Siget neće jurišati. Afiokratorija, kozmos,
katalavenete? Carstvo, svet, razumete li me?... Ja, naravno, ne
kažem da se i tu nešto ne može učiniti. Dobar umetnik uvek nađe
izlaz. On jedini poznaje svoje delo. Jedino on zna njegove
skrivene slabosti i mogućnosti... Ako se stalno na glavu pazi, ako
je umetnik uvek negde u blizini da se u slučaju potrebe pozove,
oštećenja se mogu popraviti. Preko prozora se navuče zavesa i
glava se, s malo farbe, paste i srebrnog hindustanskog praška,
dotera da izgleda kao nova... Privremeno, dabome... I tako stalno
privremeno. Dok Siget ne padne ili ne stigne princ Selim.“
Oba zemna Simeona, bedni cincarski torbar i veliki romejski
umetnik, s nadom gledaju u Sokolovićevo zatvorno lice, s koga
je melanholija izbrisala svaki ljudski izraz. Samo se onaj treći,
neopsenjen ničim, ni trgovinom, ni umetnošću, koji je s
razumom sačuvao i nešto uma, nešto od žilavog gurbetskog
fatalizma večnih gubitnika, samo se taj zagrobnih pita imaju li
napori njegovih dvojnika ikakvog smisla. Kakav bi taj život bio?
S dilsuzima za leđima koji gledaju u pravcu Beograda, odakle se
očekuje naslednik prestola, da mu na prvi topot Selimove
prethodnice vežu gajtan oko vrata? Jati na zis – čemu živeti,
uostalom? Remek-delo je gotovo. Ništa bolje nećeš stvoriti,
umetniče Simeone! To ti je najviše što ti je u talentu dano. Sve
što bi posle ove glave uradio, porazilo bi i nju kao veliko delo i
tebe kao velikog umetnika. Ništa te više u ovom zatornom
zemnom gurbetu ne zadržava. Argonautika ti je završena. Zlatno
runo u rukama. Baci na njega još jedan pogled, popravi ako imaš
šta, i odlazi! Idi među svoje četvoronožne i dvonožne pretke, u
prosperitetnu zaupokojenu Firmu Simeon & Sinovi! Fige,
mastora Simeon! Fige megale romiike kalitehnis tu makijaz!
Odlazi, majstor Simeone! Odlazi, veliki romejski umetniče
šminke! A ti, bedni cincarski torbaru Simeone, koji ćeš umetnika
u ništavilo pratiti kao sluga – premda si mu za života često
gospodario – za tebe ionako nije šteta. Takvih ima na hiljade po
Panoniji i Balkanu, na hiljade po karavanskim putevima Azije i
drumovima Evrope. Ništa te više ovde ne zadržava. Naslednika
imaš, Simeona sina što, uz nos bezdetnom umetniku Simeonu,
nastavlja tvoju trgovačku argonautiku.
Pa kad bi povrh svega bio još i pametan, bar malo filosof,
stvarno, a ne samo prividno logičan, shvatio bi da je i za tebe
ovakav kraj najbolji. Znao bi da ne gubiš mnogo. Nećeš, doduše,
zaraditi multu poradz, ali kako tebi nikad ništa nije multu, nikad
ni dovoljno, a nekmoli mnogo kad je novac u pitanju, nikad
nećeš imati blagosloveno osećanje da ti ga je dosta, nego ćeš
uvek žudeti da zaradiš još više. Ma ti blago celog sveta
pripadalo, izgledi da i ti do svog Zlatnog runa dođeš, kao što je
noćas došao tvoj imenjak, ravni su nuli. I zato zbogom i ti, mali
cincarski torbaru Simeone, fige, odlazi!
Kad je umesto svilenog gajtana oko vrata, na znak velikog
vezira, iz usta promrzlog Kajsunizadea dobio zapovest da se
tornja – Mehmed-paša je, doduše, kazao „da ode u miru“, no
lekar je držao da svom besu može dozvoliti mali predujam – ali
da iz bivaka ne izbija, da se drži šatora, gde se uvek može
potražiti, i da pod pretnjom mučeničke smrti ćuti o svemu što se
ove noći zbilo, pa kad je potom iz Kajsunizadeovih modrih ruku
primio tešku kesu dukata, dovoljnu za otvaranje ergastiriona u
bilo kom gradu sveta, već duševno pripremljen za kraj, pomiren
s odlaskom u krdo upokojenih četvoronožnih i dvonožnih
predaka, saznanje da će živeti, i dalje za Hironom tragati da mu
mudrac poveri tajnu svojih kentaurskih razočaranja, mrcvariti se
sa histeričnim Muratom dok mu ovaj bude kravio učmala čula,
opijati se narkoticima da bi u njima tražio ideje za
preobražavanje ljudi, i da će sve to vreme tugovati za
Sulejmanovom glavom, svojim jedinim remek-delom, koje će
posle karnevalske službe Carevini za mesec-dva, umesto na
obelisk, u grob otići i tamo se u šarenu, smolastu trulež raspasti,
to saznanje prima Simeon kao božju kaznu, i jedino mu nije
jasno da li je izrečena kao odmazda za saradnju s dušmanima
hrišćanstva pod pritiskom umetničke taštine ili zbog same
taštine koja ga je gurnula u nadmetanje s Tvorcem u njegovom
najisključivijem pravu, roku što ga svakom stvorenju za život
dodeljuje.
Oteturao se u šator da, pre nego što ne bude znao ni gde je
ni šta radi, udahne oslobađajući dim opiona. Murata nije na
ležaju zatekao. Očekivanje susreta s njim ublažavalo je
nezadovoljstvo što su ga odvojili od njegovog dela –
Sulejmanove glave. Nameravao je da filosu pokaže kesu s
dukatima i čvrsto ga za sebe veže. Vukući se kući, skoro pred
šatorom promenio je mišljenje i odlučio da postupi simeonski.
Neće mu pokazati novac. Golema suma bi ga dovela u iskušenje.
Reći će da mu je novac obrečen. Noćašnje odsustvo zbog poziva
carskog lekara potkrepiće Muratove nade. Biće, naravno,
izvesnih muka oko objašnjenja gde je cele noći bio i šta je, tamo
gde je bio, radio – pogotovu što mu istinu ne sme reći – ali je to
manja cena no neprestano strahovati da će biti poharan i tako
zauvek lišen ergastiriona u Carigradu. U međuvremenu će
očevim metodičnim načinom glasno i tri puta blago izbrojati
novac, razdvojiti deo za kupovinu atelijera od dela za život i na
dva razna mesta ih sakriti. Slobodni novac vadiće iz skrovišta
postepeno i kao neku tajanstvenu ali ograničenu rentu trošiti
umereno, držeći driinos erastisa, svog hrastovog ljubavnika, u
stanju hronične nađe da su to predujmovi budućeg obilja. Kad
mu je Kajsunizade saopštio da je Murat još u rđavom stanju i
nesposoban da mu pomogne, Simeon je poverovao. Ciganska
tuča je bila žestoka, Murat se prilično ugruvao, izvinjenje je
zvučalo prirodno. A sada skota nema! Ni ležaj nije poravnao!
Nije verovatno da je lekar lagao. Ne bi se usudio. Mogao je
odbiti da nastavi šminkanje sultana pre nego što obiđe prijatelja
i lično se o njegovom stanju obavesti. Ne, Kajsunizade ga nije
lagao. Murat je lagao Kajsunizadea.
Kad je lekar sa šminkama otišao, mavro zoo, crna životinja
se oslobodila Kapidastra i nestala.
Zaboravio je na opijum, ali je osećao da ga njegovo telo ne
zaboravlja i da mu sve otvorenije otkazuje poslušnost, mada je i
suprotno bilo istina; on, njegov razum, odbijao je da komanduje
telu, baveći se za svoj račun morom simeonskih života – smelim
i neobičnim „sjajnim planovima“. Stigao je još da novac po
gurbetskoj navici zakopa u zemlju i vrč s džezapom zavuče pod
singun. Zatim se odvukao do Šamsudinovog cirkusa. Ni tamo
nije našao Murata. Nije se za prijatelja javno raspitivao. Nije
hteo da mu pravi neprilike, pa da zbog njih posle u surovim
svađama pati. A posle sinoćnjeg obračuna u Kentauromahiji,
nije znao ni kako se na njihovu vezu gleda. Tražio ga je ćutke,
istrajno i na svim mestima gde bi mogao biti, ali bez jasne svesti
šta će učiniti kad ga nađe.
Najzad ga je našao. Ispod jednog pokvarenog topa ležao je
u blatu i u naručju „Kraljevića Marka“, crnog glumca zbog čije
je ljubomore onolike ozlede i zadobio. Nisu ga videli. Ličili su
na oruđa prvih ljudi, dve drevne, grube, nespretne alatke koje
jedna drugu tek oblikuju, spajaju u čudesnu, svemoćnu mašinu,
postajući svakog trenutka sve skladnije, lepše, efikasnije. On i
Murat nikad nisu toliko duboko jedan u drugog zašli. Osim,
možda, davno, daleko, u krošnji slavonskog hrasta koji su
opsedale munje. Ništa nije kazao. Nije ni grdio, ni kukao, ni
molio. Polio je tu savršenu mašinu, slepljenu crnu smesu,
džezapom, sumpornom kiselinom, i ostavio ljubavnike da,
urlajući, grizući se, potonu u blato i pod njim dovrše svoje veliko
delo. Zatim je zubima otkinuo Muratovu glavu, kao što su
Menade učinile sa Orfejom, obredno od nje okusio i bacio je u
prvu živu vodu da potomstvu peva o ljubavi i smrti.
Vrativši se u šator, iskopao je kesu i dukate rasuo po ležaju.
Iz tajne pregrade šminkerskog kovčežića izvukao je kesu,
konjske mošnje ispunjene mokrom mahovinom, u koju su bile
umotane otrovne šumske gljive amanite muscaria. Izabrao je
nekoliko klobuka, činili su mu se sočnim. Pre nego što zapali
opijum, sažvakaće ih presne s nekoliko listova lovora.
Mešavina, DIVINA SOMA, u kojoj je lovor pomagao da
zaboravi ovdašnji, sadašnji svet, kao i svoje ograničeno biće u
njemu, opijum razbijao logički oklop razmišljanja i omogućavao
da se čistim sanjanjem stvore novi uslovi za bivanje, sa sobom
kao novim neograničenim bićem u njima, a monitori, pečurka
mu davala moć da sva ta zamišljanja prevede u praksis, delo,
beše prastari porodični recept, poznat pod imenom simeoniki
amvrosia, „simeonska amvrozija“, za koji se pripovedalo da je
korišćen još prilikom posvećivanja u eleusinske misterije, a
izvesno je da su se njome, ili nekom sličnom kašom, napajali
Kentauri pre nego što će se upustiti u ludovanja s Dionizosom.
Za redovne prilike i neprilike bio mu je dovoljan opijum.
Dopuštao mu je da se povremeno vraća u ovaj svet i bavi
umetnošću, mada je za to retko kad imao volje. Postojao je, i to
beše dovoljno. „Simeonska amvrozija“ bila je suviše riskantna.
Jeste da je davala osećanje večnog života, pa pod izvesnim
uslovima i samu večnost, ali je isto tako mogla da ubije, da
oduzme i ono malo života što čovek veruje da ga ima. Okusio je
samo jedanput. Posle rastanka s Muratom, spreman ruku na sebe
da digne, sažvakao je malu količinu. Bio je to jedinstven
doživljaj. Mogao je da ode u budućnost i vrati se u duboku
prošlost a da se obe odigravaju kad i on, u i s t o m vremenu, u
vremenu koje nije teklo niti se menjalo, već stajalo kao da je sve
već odavno gotovo, iscrpljeno, obavljeno; bio je, jednodobno,
nepomirljivo razgraničen od svega i sa tim svim pojednačen;
mogao je da menja sopstvene oblike i oblike oblika a da forme
izgube ovostrana značenja; osećao je iscrpljujuću žudnju za
životom i silnu sposobnost da ga živi u stalnom pokretu duha,
ali svestan da miruje u svesnosti sveta. Halucinacije su bile tako
žive da mu se posle povratka ovaj svet činio nestvarnim i
sanjanim. Boje su živele, svetlost disala, biti čovek nije značilo
ništa. Posle toga je nedelju dana bio u bunilu. Jedva se izvukao,
siguran da to što je doživeo nikad neće zaboraviti. I nije.
Sažvakao je presne pečurke i lovor. Zatim je, umesto redovne,
uzeo dva puta težu, konjsku meru opiona. Pošto je veći deo
ostavio za kasnije prepariranje – hteo je što duže i dublje da živi
– manji je u vršku drevnog stileta zagrevao na užarenom ugljenu
dok se sirovina nije usijala u sunđerastolističavu lopticu, koju je
spustio u kavernu pohabane kineske lule, s majušnom glavom i
nesrazmerno dugačkim vratom, potom je halapljivo usisao prvi
dim i spustio obraz na prostirku, na kojoj se, pritisnut dukatima,
još ocrtavao otisak Muratovog tela, očekujući odnekud kao
izvesno da potone u zasenjujuću žutu omamu.
Mletački dukati-cekini, zvani ovde frengije, mađarske
ungarije, turske sultanije, tzv. ešrefije, od po 60 aspri, s 3,5
drama zlata, španjolski dubleni, zlatne bolonjeze i škude od po
50 aspri, papski, florentinski, rodoski, hioski, alepski dukati,
sijali su u tmurnoj zori šestog septembra 1566. kao bledožute
planete tajanstvenog sazvežđa u svemiru računa, koji Simeonu
sada više ne izgleda ni tako dalek ni tako nerazumljiv, pa čak ni
nepoželjan kao nekada. Ima u toj trgovačkoj vaseljeni njegovog
oca Simeona Tebanskog nekog neporecivog umetničkog
ustrojstva, u svakom slučaju – opčinjavajuće žute harmonije.
Nikad nije umeo da računa, nije razlikovao monete niti je kao
otac mogao da kožom dlana oseti razliku između nominalne i
stvarne vrednosti u svetu u kome se sve nepoštenije kovalo,
nikad mu do tih znanja i sposobnosti ne beše ni stalo, a sada ne
samo da uočava kako žutu dukatnu harmoniju kvari nekoliko
arslanija, srebrnih talira od po 37 aspri, i kako je krišom
potkopavaju ovde-onde razbacani rajmski zlatnici, vredni samo
tri četvrtine čistokrvnog dukata, već usred opijumskog zanosa
stiže da se na podmuklog Sokolovića naljuti: dao mu je glavu na
kojoj je svaka boja, svaka crta bila živa i sulejmanska, a on je s
njim, spasiocem Imperije, cincarisao na dram! Ali ga nije brinula
manja vrednost, već druga boja!
- Enas, dio, tris, teseris, pende... broji Simeon potmulim
liturgijskim glasom, prepuštajući se sanjarijama, osećajući da
mu telo više ne pripada, da visi na njemu kao maska.
Dukati rastu kao da im kroz prostor medenim bojama zasut
leti u susret. Oseća udar zlatne prašine po obrazima, ukus
neizmernog bogatstva na jeziku, u nozdrvama metalan smrad
beskraja, sveta u obliku zamandaljene kase, u grudima kantar-
srce kako ritmično odbrojava, kako pod zlatnom krvlju sve
zvonkije, sve plemenitije odjekuje. Dukati u međuvremenu
postaju žuta sunca s mrko ugraviranim likovima kraljeva
Trgovine na licu i pečatima Firmi na naličju. Emajl-žute lopte
ne gore. Na njima se, izgleda, može i živeti. Jer, evo, na jednu
slazi. Spušta se blagim lelujanjem ptičjeg pera.
- Deka, endeka, dodeka...
Ovde je, kirie imon, sve od čistog zlata. Kao da je
Midasovom zlatotvoračkom rukom dotaknuto. Pozlaćeno nebo
visi nad zlatnom zemljom, po kojoj reke rastopljenih dukmena
teku u more suvog zlata, buja smaragdnozlatno bilje, u doba
oluja veje skupocena rumenožuta prašina, kao da je s očeve
„srpske poluge“ sastrugana, a obzorjem sevaju žežene šibe
munja. Kiše ovde imaju boju slame i odmah mogu u kovnice.
Sneg se, kako veje, u zlatno grumenje steže, pa u zlatne kamare
slaže. Rosa po plemenitoj kori prirode ostavlja bisernožute suze.
Ikosi, ikosiena, ikosidio, ikositris...
I stanovništvo je od teškog zlata. Građani se razlikuju jedino
po kakvoći zlatne žile u kojoj su iskovani, po procentu rude što
je u njima legurisana. Sve su rase žutolike, ali nisu jednako žute.
Koža im je boje sunčane, peščane, jantarne, sijena-žućkaste,
satinoberne, lazurne, neapolitanski zlatne, limunaste, medene,
smolaste, ohra politikon – carigradski žute, žute kao s ostrva
Tasa, ili žute na indijski način, kao da je pavlaka mokraće svetih
krava s Ganga. Zlatastim pašnjacima, pod višekaratnim zracima
konkurentskih dukata na nebu, divlje se utrkuju, od ljudske kose
do konjskih kopita, pozlaćeni Kentauri, predvođeni čelingasom,
koji se ovde zove Χρυσόζ, Hrisos, očigledno legura imena Hiron
i Simeon, i umesto njiska, na obe nozdrve izbacuju zvečeće
zlatnike. Čim zlatno krdo projuri, tragovi kopita prekovani u
monetarne jedinice svih rasa i doba odvajaju se od tla i kotrljaju
u nevidljivu kasu elementarnom silinom neke genijalne
špekulacije.
-Ikosieksi, ikosiepta, ikosiokto...
I on se, Simeon, u zlatnu kovinu pretvorio. Iz usta mu bije
zlatna para, a četiri žežene noge, potkovane dukatnim kalupima,
nezadrživo ga nose njegovom zlatnom polukonjskom genosu. I
najednom zna. Ovo je tajanstvena zemlja Zlatnog runa,
postojbina HRISOMALON DERASA, severozapadni cilj
porodične Argonautike.
Ne zna ni koji je dan ni koje doba u njemu. Gde je i kako je
ovamo dospeo. Ne zna ni šta se dešava ni da li je istina to što se
dešava. Da li je to još zlatna opijumska fantazmagorija ili
stvarnost nekog nepoznatog zlatnog sveta?
Neki je sjajni kovitlac u toku. U zemlji Hrisomalon derasa,
gde mu se do maločas pričinjavalo da vidi sigetske kule, izbija
vulkan. Krater riga arsenički dim i žutu rastopljenu kovinu, lavu
koja ga škropi vrelim cekinima, ungarijama, sultanijama,
škudama. Zatim se na zlaćanim šljokicama obloženoj cevi
Kacijanerice, divovskog topa preotetog od Austrijanaca,
testeriše glava grofa Zrinjskog, branioca Sigeta. Glava je krupna
i krvava. Simeon procenjuje da teži najmanje dvanaest oka zlata.
U istočnom prozoru carskog čadora, kao na tezgi u Tivaju,
izložena je Sulejmanova glava – njegovo zlatno remek-delo. Pod
zlatotkanim zelenim barjacima islama, nevidljive mehtere
sviraju turske pobedničke marševe, tužne pečalbarske pesme i
grčke rugalice o Vlahosima. Nalik na mohačke oklope od zlatnih
niti, poljem, čije se blato presijava kao Ali-babino blago, tiskaju
se azapi i janičari. Ćilibarske senke plove na zapad, koji se
rastapa u zlatnom znoju, prelaze preko sultanovog alem-lica i
menjaju mu boju. Baš kao što je strahovao. Žuta svetlost, misli
Simeon, ako na maskaru padne, tople će boje činiti još žućim,
plave zelenim, a sve će crvene i ljubičaste posiviti. U Zemlji
Zlatnog runa, srećom, ovaj zakon ne važi. Na dukatnom suncu
sve boje postaju žute. Drugih i nema. Vidi se samo boja zlata.
Zlatna je čak i glazura sumporne kiseline na Muratovoj glavi.
Ako se i ovde šminkerstvom bude bavio, to će, naravno,
ograničavati maštu, ali će, zauzvrat, otklanjati svaki rizik od
svetlosnih i klimatskih promena.
Pozlaćena sultanova glava namiguje mu žutim okom.
Njihove glave su povezane najvećim državnim i umetničkim
tajnama. I glava velikog vezira, u koju su, kao na faraonskoj
maski, urezane zlatne bore frontide, brige, u njih je upućena.
Dva žuta mutavca četvrtu čupaju s vrata, za koji bi Simeon
voleo da je Kajsunizadeov. Ali nije. Pripada nekom hafizu koga
ne poznaje. Podlivena otrovnožutom krvlju, usta znalca Kurana
i dalje pobožno poju:

„U ime Boga Svemilosnoga, Svemilostivoga!

Slava Bogu, Gospodu svih svetova...“

Svuda su Regola tu pehnidiv, svuda su Pravila igre ista.

Omča ostaje omča i kad se od zlatne pređe suče. Menjaju se
samo glave.
Pred blistavom sultanovom šminkom, Mehmed-paša čini
proskinezu, držeći u ruci glavu grofa Zrinjskog. Iz nje se cedi
zlatna emulzija čiju tržišnu vrednost, u metežu zamagljenih
pokreta i roju lelujavih žutih obrisa, Simeon ne može da proceni
i koju bi bio kadar da odmeri samo njegov otac. Zatim se veliki
vezir s gordim licem revalviranog dukata obraća vojsci: „Zlatni
moji drugovi! Njegovo zlatno veličanstvo čestita vam zlatnu
pobedu! Veli vam neka ste slavni, srećni i zlatni!“ Janičari
urlaju: „Bakšiš! Bakšiš! Šta je s našim zlatnim bakšišom?“
Više ništa ne vidi. Rastrojena misao ga odvlači iz Zemlje
Zlatnog runa, koja, kao sve na svetu, s ove i one strane života, s
Uča i naličja forme, u kosmosu za ljude i metakosmosu za
božanstva, ima svoju istoriju, svoje prokletstvo. U postojbini
zlata, jedino ta istorija nije zlatna. Više liči na lažnu zlatnu
polugu što su je Simeonu Tebanskom podmetnuli Srbi. Ali ovaj
Simeon nema vremena o stranim zemljama da brine. Den ton
afora, den ton pirazi! Šta ga se to tiče, kakve veze sve to s njim
ima? Važnijih muka treba da se reši.
Čitavog života, još od Teba, tražio je razočaranog filosofa
Hirona. Najpre, kao dete, iz radoznalosti, probuđene dedinim
izveštajima o njihovim tajanstvenim susretima kad sve poleže, a
sunce podzemnog sveta, srebrni panselinos, jednom u mesecu
na puste tivajske sokake izvede duhove da, sve dok je pun, odaju
poštu bivšim životima, trgujući s onima koje poslovni rokovi,
računi, „sjajni planovi“ i žeđ za profitom još jednako kinje.
Kasnije, u gurbetu, da sam sebi ne bi izgledao lud, da bi igri dao
neko celishodno, simeonsko opravdanje – jer još nije bio
umetnik, nije umeo da vetar tera kapom i čini nešto bez ikakvog
smisla – izmislio je da Hirona traži radi saveta koje bi mu bivši
Kentaur mogao dati u pogledu svrhe življenja. Tragao je za njim
među bogatim i siromašnim, učenim i neobrazovanim, mudrim
i glupim, dobrim i poročnim Romejima. U Tivaj-Tebama, potom
po Balkanu i Panoniji. Najpre među Romejima, onda Turcima,
najzad muhamedancima s Istoka i hrišćanima sa Zapada, koje su
trgovina ili ratovi dovodili u ove krajeve. Nigde ga nije bilo. Čak
ni među jurodivima i ludacima, među koje je većina ljudi
smeštala filosofe, a većina filosofa ljude.
Našao ga je kad je svaku nadu izgubio, kada je počeo za
njim da traga već i u takvim ništarijama kakva je bio Murat. Ovih
dana, sati. Kada, ne ume reći, jer je izgubio svaku meru vremena.
Na čelu zlatolikih Kentaura jurio je zlatnim ispašama Zemlje
Hrisomalon derasa. To je, doduše, bio tek opijumski san. Oniro.
Možda čak i oniropolima, otelotvorenje uobrazilje. Ali, ne uvek.
I ne u svakom trenutku dok ga je prožimao opojni dim. Bilo je
izvesnih razumnijih predaha, naročito s početka, kada je znao da
nije pri sebi i kada je svaku viziju mogao da proveri brojanjem
Sokolovićevih dukata ili naterivanjem pogleda da u zlatnoj travi,
u kojoj se odmarao, prepozna prljavi gurbetski ležaj. Pre nego
što se potpuno rastvorio u narkotičnom košmaru, kao meso u
oštroj kiselini, fantazirao je kao što čovek sanja pred zoru, kad,
svestan da spava, da su utvare nestvarne i voljom razgonjive,
svim silama nastoji da se prene. Samo što on nije hteo da se
prene. Nije imao rašta da se prene. Sa svetom, iz koga je
pokušavao da se iščupa, ništa ga nije spajalo. Da je u njemu išta
bilo vredno brige, ne bi uzimao opijum. Briga bi mu bila
dovoljna da ga opije. I tako se, nepoduprta voljom i željom da se
živi na stari način, ta poluprisebnost, ta nejasna ali delatna svest
o sopstvenom oniričkom stanju ubrzo sasvim izgubila. Nestao
je. O tome gde je za to vreme bio, šta je, tamo gde je bio, radio,
ništa ne zna. Kao ni čovek o snu iz koga se probudio. Sećanje
nije funkcionisalo. Stoga, zacelo, što je u tom d r u g o m životu
živeo kao u jedino mogućem. U njemu su sećanja na stari život
bile uspomene nepoznatog porekla i besmislenog značenja.
Stvarnost ovog sveta snivala se u novom kao neobičan san,
možda i kao teška morija. On to, razume se, ne može sa
sigurnošću da tvrdi, ničega se, naime, ne seća. Ali može da
nagađa. Čak i logički zaključuje. Pri dugotrajnom i potresnom
prelasku u novi život, dok su on i stari još bili izmuljani u
fantazmagoričnu melasu nesaglasnih pojava, novi svet još nije
stekao nikakav smisao, a elementi starog lagano prestajali da ga
imaju, prepoznavao je njegove oblike, ali više nije znao šta
znače niti bio siguran čemu služe.
Sad je opet svestan da sanja, da je u svom šatoru i da mora
preparirati još jaču meru opiona ako želi da ga sasvim obuzme i
u novi život izvede. Ali, odnekud, i da je tek došao pod šator iz
nekog neverovatnog, pozlaćenog sveta u kome su se dve
nepomirljive stvarnosti otimale o njegova čula – nekoliko grama
„Homerovog napitka gostoprimstva“ odstraniće jednu od njih i
razbistriti sliku – iz izmešanih svetova, u stvari, gde je na istom
prostoru nailazio na potpuno nepoznate pojave (kovnice novca
u konjskim kopitima, višekamatne kiše, ljude, koji su svi bili od
plemenite žute kovine, a razlikovali se jedino po tržišnoj
vrednosti istetoviranoj na čelu), ali i sasvim poznate pojave
(topove, požare, Sulejmana, Kajsunizadea, Sokolovića, Murata,
za koje mu, međutim, nije bilo jasno šta ih je okupilo oko grada
Sigeta i šta tako bučno slave), i gde je, najzad, u pozlaćenim
janičarima što su jahali Kentaure, cincarske pretke od zlata,
moglo da se nasluti buduće amalgamisanje sna i jave u taj drugi,
novi, pravi život.
 Usporenim pokretima, koje ne oseća kao svoje, nego ih vidi
kao aktivnost tuđeg tela podložnu njegovoj volji, zagreva na
užarenom ugljenu novu grudvu opijuma, stavlja je u šupljinu
kineske lule, zatim iz vlažne mahovine uzima poslednje mesnate
klobuke manitaria, kentaurskih gljiva besmrtnosti, žvaće ih
presne između opojnih dimova i čeka uveren da će ovog puta
uspeti ne samo da se u novi život preseli – to mu je i ranije
polazilo za snom – već da u njemu zauvek ostane.
Iako još nije u njemu, tek kruži oko vatrenih granica kao
opčinjen leptirak oko plamena, on ga na neki natčulan način
poznaje – uprkos tome što se iz njega u ovaj život uvek vraćao
bez ikakvih sećanja – da, poznaje taj pravi život, iz koga se
izgubila ovozemaljska svest i koji zagušljiva tiranska logika više
ni u čemu ne ograničava. Kad god je pokušavao da ga zamisli,
odveo bi ga taj napor u detinjstvo, u naručje majke koja je pričala
drevne pelaške legende. Taj život je zaista morao ličiti na
čarobnu mitsku prepotopiju u kojoj je sve bilo moguće, ili nije
vredeo ništa, nije vredeo da se živi. U njemu je moralo biti
moguće dobiti naslednika gutanjem izvesnih insekata, rađati se
iz nečije glave, spajati se ljubavno s glogovim trnjem, blistati
nebom kao zvezda, sastavljati raskomadana bića, poput
mozaika, u nov oblik, nositi povoljne vetrove pod jezikom,
pomerati pogledom brda, u brdo se pretvarati. U njemu nije
smelo biti ničega što je nemoguće i što se nije dešavalo, pa i ono
što se u ovom ne može ni zamisliti. I upravo zato je znao da on
nije aftapati, nije iluzija. Nije obmana kao san, kroz koji će
morati da prođe da bi do njega dospeo, san izmešanih stvarnosti
u kojima se onostrani svet tek rađa na ruševinama svih oblika
ljudske logike. Kad iz snova iščezne sve što ovom svetu pripada,
pa i razum koji ga razume, postaće san ali zoi, d r u g i ž i v o t .
Nipošto samo njegovo fantomsko naličje, događanje
neiskorišćenih ili promašenih mogućnosti ovog života, nego
nešto n e z a m i s l i v o d r u g o . Kao nepostojani odblesak
predmeta u vodi, što najpre zadržava oblik izvora, a zatim se
talasanjem vode menja u nešto sasvim nepoznato.
Stoga on veruje snovima u kojima se dva života, zemaljski
i pravi, mešaju, prožimaju i usklađuju. I kad je u zlatnom
opijumskom zanosu sreo Hirona kako u prvobitnom
polukonjskom obliku, na čelu krda pozlaćenih Kentaura
dionizijski mahnita Zemljom Hrisomalon derasa, shvatio je da
su legende s t v a r n a , a ne samo duševna povest naroda, i da
oniropolos, sanjalica Hiron, baš kako su one opevale, još
jednako luta svetom u potrazi za formulom sreće. Kažnjen
svirepom kaznom vraćanja u primitivan oblik življenja, u kome
je već, kako vele, do konjskih grudi i vrata, ne samo trupa i nogu,
dospeo, mora još da traje u čovečijem stanju, koje tek očekuju
mnogi i mučni preobražaji pre no postane savršena konjska
forma, a potom i nju odbaci, te se u božanskoj bezobličnosti
smiri. U formi izvan koje se više ne može.
OSTAJALO JE, DAKLE, JOŠ SAMO JEDNO MESTO, JEDNO
VREME, JEDNO BIĆE GDE NESREĆNOG MUDRACA NIJE TRAŽIO. A
JOŠ DAVNO JE TREBALO DA MU SE UPUTI. JOŠ DETETU SIMEONU,
SIMEONULU, DAT je ključ Hironove tajne, ali ono nije umelo da
ga upotrebi, nije znalo od čega je i šta otvara. Kad god bi se tog
ključa setio, dedino ludilo ga je sprečavalo da mu prida ikakvu
važnost. Možda ni deda, Simeon Carigradski, nije bio svestan
istine. A možda je i bio. Ali on, Simeon od Sigeta, jeste.
Na tananoj granici prilagođavanja opijumskom snu, kojim
će zauvek otići u novi život, dok je ovaj gubio zlatnu boju i
senčio se nepoznatim bojama onog drugog sveta, poslednjim
bleskom ljudskog razuma, već spremnog da dobije drugo ime i
da se pod njim bavi novim uslovima opstanka, shvata Simeon da
se put do Hirona krije u običaju bivšeg polukonja da se,
prigodom svraćanja u Tebe, javlja iz najdubljih rukavaca dedine
duše, da se Simeonu Carigrađaninu obraća promuklim,
šuškavim glasom i maloazijskim dijalektom Simeona
Carigrađanina.
Na pragu životnog otkrića, Simeon od Sigeta nije stigao da
ga formuliše.
Krila šatora naglo su se rasklopila. Kao dva crna anđeoska
krila.
Kroz zlaćanu paru sna, već prošaranu prvim oblicima i
bojama novog sveta, iza koje se nazirahu obrisi tvrđave, haotičan
zlatolom kula u plamenu, stupala su prema njemu dva
poslužitelja carskog čadora, dva mutavca od crne legure. Jedan
je u ruci držao crni gajtan, drugi – nož, kriv i crn.
 Pre nego što je, posle toliko bezuspešnih pokušaja, postao
najzad besmrtan, stigao je Simeon još da vidi i crno lice Grka
Kajsunizadea.

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Ciriška berza: Beograd 10 – Pariz 8,90 – London 16,12½ –

Njujork 4,31 – Brisel 69,25 nominala – Milano 21,72½
- Madrid 40 – Amsterdam 229,50 nominala – Berlin
172,50
- Lisabon 17,24 – Sofija 4,37½ – Budimpešta 85 – Atina
3,00 – Carigrad 3,37½ – Bukurešt 2,15...
Čula sam tvog Filipa kako govori da i sirotinja treba jednom
da se odreši. Mislim da je to malo preterano. Mnogi od njih
nemaju ni za hleb, a nekmoli za poklone. To je naša dužnost. Ja
ću se, na primer, kao članica pododbora gospođa humanog
Društva „GOLIH“, kao i uvek, odrešiti siromašnim učenicima
osnovne škole na Starom smederevskom đermu...
Ti su Simeoni imah neku protejsku dušu. Nikad nisi znao
šta će uraditi ni u šta će se pretvoriti. U Beču, na primer, Simeon
Lupus je bio sasvim druga ličnost nego u Beogradu. Isti su ostali
samo čibuk, fes i duša...
Profesor Mihajlo kaže da je narod onakav kakav mu je đavo.
Srpskog narodnog đavola, na primer, karakteriše sklonost ka
gubljenju vremena, uživanjima, ludorijama, ujdurmama i
izmotavanju. Iako je hrom, večna je lutalica koju ne drži mesto.
Težak je poverilac, a kao dužnik zaboravan. Sve veštine zna, za
sve je majstor. Domišljat je, snalažljiv, račundžija, Spekulativan
duh, ukratko. Ima moć da se pretvori u šta god hoće i svemu
prilagodi. Crne je boje, sva mu je natprirodna moć u šeširu, a
omiljene su mu životinje konj i vuk...
Smatram da se ovaj rat, unatoč svemu, ipak vodi na stanovit
način kavaljerski. Na Silvestarsku noć se, molim lijepo, nije
nigdje tuklo. Nije li to, zapravo, s obje strane jedna krasna
pažnja?...
Gospodin Čerčil je, čujem, uputio novogodišnju poruku
Turcima. Šta g. Čerčil ima Turcima da upućuje poruke? Je li on
predsednik turske vlade pa da Turcima upućuje novogodišnje
poruke?...
Koješta, ljudi, kakva crna Fišerova formula? Kod nas na
Balkanu ne važi nikakva, a nekmoli Fišerova formula! Naše
tržište ne regulišu ekonomski, već psihološki zakoni. Inače bi
bilo nemoguće da nacionalna valuta jača, a cene skaču čak i
agrarnim proizvodima, kojih imamo u izobilju. A za to nije kriva
Fišerova formula, već formule Stefana, Timona, Arsenija i
sličnih špekulanata. Ne verujući da ćemo biti pošteđeni rata, i
nastojeći da se obezbede, oni su poveli preventivni špekulativni
rat jedan protiv drugog, a svi zajedno protiv ekonomske
stabilnosti zemlje i prosperiteta vlastitog naroda, rat koji bi bio
nezamisliv u dirigovanoj privredi, gde interes nacije, a ne
pojedinaca diktira politiku tržišta...
Kakav je, bre, ovaj današnji svet? U najboljoj nameri pitam
onog tvog Arsenija, je li, boga ti, što si tako zelen, da nisi
bolestan? A on – u burag! Šta se pa tebe tiče kako sam, veli,
pogledaj malo sebe...
Ideja da radnici u Gradščinu unose badnjak meni se čini u
najmanju ruku – perverznom. Meni je to isto kao kad bi upravnik
robijašnice očekivao da mu badnjak unose robijaši...
Sedamnaest miliona s odbitkom provizije od šest i po
procenata...
Velikog turskog Šeher-Beograda nikad ne bi bilo da 1541.
nije osvojen Budim i granica od njegovih zidova pomerena
daleko na sever. Ali, koliki je on i kakav bio, nikad nećemo
saznati. Neki tvrde da je na osmanskom vrhuncu imao 100.000,
drugi vele samo 50.000 žitelja. Piše se o njegovih 17.000, ali i o
njegovih 10.000 kuća za stanovanje. Broj džamija, amama,
bazara, bezistana, velikih konaka i hanova u stalnom je,
mesečarskom, pokretu. Čas je veliki kao Nirnberg, a čas veći i
od Budima. Istovremeno velika turska palanka i drugi grad
Carevine. I te će se neizvesnosti zadržati do danas. Lično
smatram sigurnim jedino da se kod Beograda Sava uliva u
Dunav...
Kakav je to način držati Gazdu ovde? Čast porodičnoj
lojalnosti, ali ja se osećam kao u kapeli na Novom groblju...

Crn je mrak u kome leži. I neobičan. Potpun je i nije. Nema

ništa od pomrčine u kojoj bi se zatekao kad se noću budio. U tim
tminama ništa se nije videlo. Trebalo je da mine izvesno vreme
da se šator ili odaja naseli uspomenama na stvari što ih je
prethodne večeri san postepeno mračio, dok ih sasvim nije
izbrisao. Mrak u kome se probudio, ukočenih, nažuljanih leđa,
nije u tom prirodnom smislu mračan, nije savršeno zatvoren i
prazan, ali se ni uspomenama na nešto što se po njemu, sinoć
razmešteno, ostavilo ne može ispuniti. Jer toga htes to vradi –
toga „sinoć“, kanda i nema.
Tama ipak nije pusta. Ispunjena je lelujavim dimnim
obrisima, fantazmama bez čvrstog oblika i jasnog sadržaja da bi
se za njih išta od juče, ikakvo sećanje na bilo šta vezalo. Dugo
mu treba da shvati da su voštanobleda komešanja u crnoj
nepomičnosti, nalik na ugašeno bazaltno sunce, njegove misli,
unezverene, nesposobne da o sebi i svom poreklu stvore neku
razumljivu sliku, i orošene zlatastom prašinom, kao da se visoko
iznad njegovog ležaja raspao džinovski dukat čije olupine
plutaju crnim morem.
Oseća ukočenost u zglobovima, bolnu napetost u mišićima
i svrab po koži. Kao da mu je svaki deo tela ušinut. Zatim zimu
i vlagu na licu. I, naravno, taj zagušljivi miris ustajalosti i
memle.
Kanda leži pored mrtvaje, ili vode koja duž obala umire, jer
s vremena na vreme čuje redak i dalek šum praćakanja riba.
Njegovo sipljivo disanje je jedini stalan šum ovog zamračenog
sveta.
Sad je načisto da su mu očne duplje i usta prazni. Oči
iskopane, a jezik nepokretan kao osakaćeni gmaz pred suvom
pećinom grla. Bezbroj puta je to stanje morao da proverava dok
ga razum nije shvatio. Ali ne i prihvatio. Razum nije mogao da
primi nešto o čemu ništa nije znao. On ne zna kako je jezik i oči
izgubio. Ni gde je, kako, kada, pod kojim okolnostima ovamo
dospeo.
Zna jedino da se zove Simeon. To ga umiruje. Ali ne
zadugo. Već pri prvim sećanjima koja su počela da mu se
vraćaju, saznao je da tih Simeona ima više. Znao je, dakle, da se
zove Simeon, ali ne i k o j i je od njih. Sadržaj obnovljenih
sećanja još više ga je zbunjivao. Pripadala su mnogim
Simeonima i međusobno bila protivrečna. Najzad je nekako
uspeo da odredi opšte granice u kojima će tragati za tautotiom,
svojim identitetom. I da ono što misli da je i od drugih mogao
čuti bar površno odvoji od onoga što je samo lično mogao
doživeti.
Nesumnjivo je spadao u takozvane tebanske Njagoe, one što
su u Tivaju živeli a po Balkanu trgovali. Najmlađi od njih, sin
Simeona Sigetskog, ni u kom slučaju nije mogao biti. Bio je
isuviše star i propao da bi on mogao biti, mada je i takvo
zaključivanje bilo smelo, jer on pojma nije imao ni koja je
godina ni od koje godine č i j e g života svoje treba da odbrojava.
Osećao se kao da ih ima hiljadu. Mogao je, u stvari, imati svaku
između šezdesete i sto dvadesete. A to je značilo da je, ako je
sada 1600. ili koja više, i ako se jedino vreme ima u vidu, mogao
biti čak i taj sin Simeona Sigetskog. Do uviđanja da to nije, došlo
se zaobilaznim putem. Znanje što ga je imao o tom Simeonu sa
Sigeta nije bilo znanje sina o ocu. Više je odgovaralo iskustvu
oca sa sinom.
To ga je neko vreme držalo u uverenju da je Kir Simeon
Tebanac. Ne da je za to imao neke tvrde dokaze (ni za šta
nikakve dokaze nije imao, osim da živi, da je bogalj, i da se zove
Simeon, pa i to su bila znanja po sebi, kojima dokazi nisu
potrebovali), nego se prosto osećao vrlo podmuklim,
proračunatim i sposobnim. O ljudima nije imao visoko
mišljenje, želeo je da ima multu poradz, vrlo, vrlo mnogo
novaca, i smatrao je da su u trgovini, izuzev gubitka, sve ostale
stvari dopuštene. Ali, posle izvesnih proveravanja, i ovu je
pretpostavku napustio. Pokušao je napamet da pomnoži
nekoliko brojeva. Pokazalo se da ima muke i s jednocifrenim.
Stavio je sebi u zadatak da izračuna koliko se arsanlija,
nemačkih srebrnih talira od po 37 aspri, dobija iz kilograma
srebra pa da ih onda, držeći se srednjeg kursa od nekoliko za
koje je znao, pretvori u zlatnu protivvrednost mletačkih cekina.
Nije uspeo. To je isključivalo Kir Simeona Tebanskog kao
njegov tautotis, jer taj je napamet baratao i višecifrenim
brojkama, a valute je pretvarao jednu u drugu s lakoćom kojom
dvorski dragoman prevodi reči s jezika na jezik.
Iako je pored sebe na glatkom, mokrom kamenu napipao
carigradsku ponjavu s izvezenim konjem u skoku, gurbetski
kovčežić za šminku i putnu karlibanu – od torbarske opreme
nedostajalo je samo krzno singuna – on odbacuje izglede da je
mastur Simeon Sigetski. Ne samo da ne oseća da ume šminkati,
onako bezuslovno kako to oseća pravi mastoras tu makijaz,
pravi umetnik šminke, nego mu je i svaka pomisao na
preudešavanje tuđih glava u užasavajućoj meri odvratna.
Kovčežić je, uostalom, mogao pripadati svim Simeonima,
trgovcima kao i umetnicima. On je dokazivao jedino da se
torbarilo. Ništa nije govorio o tome kako se to činilo. S druge
strane, ni odsustvo kovčežića nije odlučujuće. Mogao ga je
izgubiti. Kako se čovek oseća, šta o čemu misli, ovde je
odlučivalo. A umetnik o svojoj umetnosti ne može misliti onako
kako je on činio. Osim, dabome, ako nije u duševnoj krizi, ako
sumnja u svoj talenat. Njemu, međutim, ovo što prema
šminkanju oseća ne izgleda kao nekakva privremena
malodušnost, nešto što će sa sutrašnjim elanom, budućim
uspesima, biti predano zaboravu. Odbojnost, omraza, gađenje –
trajni su. I ta odvratnost prema šminkanju, prema umetnosti
uopšte, s jedne strane, a s druge, žustra, gotovo pokajnički
neumerena blagonaklonost prema trgovanju i velelepnim
špekulacijama, naročito svilom – što čudno beše, jer je Firma
Simeon & Sin radila s bojama, mirisima, balzamima i lekovitim
travama – taj protivumetnički, protrgovački duh njegovih
razmišljanja, kao i odsustvo i najmanjeg spomena na Siget, vraća
ga na pretpostavku da je Simeon Tebanac. Jedan epidiortomenos
Simeon, obnovljeni Kir Simeon, koji je, usled muka prilikom
sakaćenja, izgubio sposobnost računanja bez brojanica.
Zatim nova mogućnost potiskuje sve ostale s tolikom
žestinom da se čudi kako do nje odmah nije dospeo nego je
gubio vreme u nesigurnim pretpostavkama. Sve čega se sećao
povodom velikog trgovca Kir Simeona i njegovog sigetskog
sina, velikog umetnika, premda živo, pojedinostima bogato i
praćeno nesigurnim uverenjem da se on to na sopstveni život
podseća, izviralo je upravo iz te nesigurnosti tuđe njegovoj
unutrašnjoj meri, onome što oseća da stvarno jeste, i da je bio,
pre nego se u mraku probudio, bilo je nešto što je kao svoje
primao jedino po srodnosti. Krvotokom svih tih uspomena
kružila je krv istog genosa, duh zajedničke argonautike, koja je
po temperamentu, duši, shvatanju i najoprečnije Simeone ranije
ili kasnije istovremeno uobličavala u osnovni model, simeonsku
leguru, takozvani SIMEONIKOS TROPOS – SIMEONSKI
NAČIN, gde su se mirile sve njihove međusobne protivrečnosti,
i svi se Simeoni od pradavnina do danas, četvoronožni kao i
dvonožni, javljali kao jedan, srednji, prosečni tip, kome je do
savršenstva u prosečnosti nedostajala samo to trifo podari, samo
treća noga. To je stvaralo zbrku u naporima da se identifikuje
pre nego što pokuša da se digne i u vremenu izvan ove crne rupe
konačno potvrditi svoj tautotis. (Ako je 1600, naime, ne bi
mogao da bude Carigrađanin, jer taj ni mrtav ne bi toliko mogao
da živi.) Sve su mu uspomene izgledale lične, jer su uvek bar po
nečemu mogle biti njegove. Ali, jedino je sećanja vezana za
Simeona Carigrađanina osećao kao s t v a r n o lična, kao
uspomene na nešto što je pod tim imenom on doživeo. U njima
su ostali Simeoni, trački predak, konstantinopoljski otac, tivajski
sin i sigetski unuk, koji se, izgleda, izgubio u blizini istoimene
ugarske tvrđave, postojali uvek kao oni drugi S i m e o n i .
Blisko, ali konačno d r u g i .
A u tom predživotu, koji se na mekanoj glini
opštesimeonskog i praosnovnog ocrtavao kao ihnos, jasan trag,
središno mesto zauzima opsada Carigrada 1453, crni ponedeljak
drugog aprila, kad se prvi konjski rep El Fatihovih ordua mogao
videti s tornjeva Teodosijevog zida, kad je šesnaest gradskih
kapija zatvoreno, a luka Zlatnog roga opasana divovskim
zaštitnim lancem. Janičari, Anatoljani, bašibozuk i slavensko-
ugarska plaćenička žgadija postaviće se u bojni red i
bombardovanje će otpočeti šestog aprila. Posle teškog okršaja s
turskom flotom, tri đenovske galije, natovarene papskim
poklonom u hrani, oružju i mudrim savetima, ukotviće se u luci
i on će im, mladi Simeon Carigrađanin, s narodom na padinama
Akropolisa vikati „IS POLA ΕΤΓ“ – NA MNOGAJA LJETA.
Lake turske lađe na rukama prenete stazom usečenom
stenovitom ivicom Bosfora, dvesta stopa nad morem, od
Teofane do Proletnje doline, i spuštene u vode luke Zlatnog
roga, odseći će grad od hrišćanske Evrope. Ispašće da to i nije
naročita šteta. Jedna brigantina će pod zaštitom tmine ipak
pristati u luci Kajsarion na Propontisu, i doneti Istoku
tradicionalnu pomoć Zapada, poruku Evrope da se bude hrabar
i odlučan do poslednjeg Romeja, s nadom u Hrista, Majku božju
i osnivača grada Svetog Konstantina. Zatim će pasti magla,
nečuvena za maj, i u oblacima će se pojaviti Marija Teotokos.
Ni ona neće mnogo učiniti. Prošlo je, izgleda, vreme kad su se
bogovi u ljudske „trojanske“ svađe mešali. Ispred zidova
Mesoteihona izrašće iz zemlje džinovska neman-kula na
točkovima, koja će, kad bude izašao da torbari, presecati njegove
trgovačke puteve plamenim zamkama. (Njegov otac, Kir
Simeon, atar iz kvarta Zlatni rog, nije smatrao da je propast
grada dovoljan razlog za propast Firme, te ga je poslao da
ulicama manje izloženim kamenju s turskih opsadnih balista, za
privremeno pustošenje lica, nudi paste, šminke i mirise, a
interesovanje mušterija podstiče tvrđenjem da pred svakim
osvajačem zapuštene glave imaju nesravnjeno veće izglede od
negovanih, što posle iskustva s krstašima i Latinima nijednom
Carigrađaninu nije bilo teško dokazati.) Pošto grad nije mogao
pasti dok na nebu mesec raste, tako je naime pisano, kad
dvadeset četvrtog maja sasvim bude ispunio svoj krug nalik na
španjolski real, prevući će se preko njega tanatična mrena,
pokrov žalosti. Na tri sata zaviće grad u tminu, za tri sata ga
izbrisati s lica zemlje, da bi branitelji, oslobođeni dužnosti na
bedemima, bili kadri da dovrše ono malo privatnih poslova što
im je još ostalo, oni što se vole poslednji put da se celivaju, koji
se mrze poslednji put prokunu, trgovci da sastave testamente ili
kroz otvorene breše na zidovima uteknu pobedniku, a onda će se
mrena razvejati i kataklizmos otpočeti. Janičari će se probiti kroz
ispadnu kapiju Kerkoporta u otmeni kvart Vlahernu i na tornju
iznad nje pobosti zastavu s plamenim mačem. Otpočeće ulične
borbe, palež, pljačka, pokolj. Šerijatska tri dana. Podzemlje
Konstantinopolisa će se poremetiti, rezervoari za vodu srušiti
pregradne zidove, povezati se međusobno u golijatsku
ponornicu, od cisterne Filoksenus i Bazilike do cisterne Hagios
Makios i Aspar, te prodreti u temelje trgovačkih kuća i stovarišta
na Bosforu. On će, ipak, uspeti da se domogne kuće. Otac će mu
biti ozleđen i nepokretan. Neće iskati da bude iznet iz kuće ni
poveden u bežaniju, niti će mu tako nešto biti nuđeno. Još u
Adrijanopolju se solidarno pristalo na Pravila igre, koja su
interese Firme stavljala iznad svih drugih. Neće ga on, sin, ona
će ga, Pravila, iz spasenja isključiti. I njemu će biti pravo.
Čučaće sred razvalina atarske radnje na koju je palo tursko đule.
U naručju će držati poslednju kesu dukata i Simeonula, mrtvo
unuče umotano u prostirku s izvezenim divljim konjem. Oboje
će pružiti njemu, koji će, očekujući blagoslov i amanet, stajati
pred ocem s putnom karlibanom u ruci, pitajući ga šta će od to
dvoje poneti, kesu ili mrtvog naslednika. Odgovoriće da će uzeti
oboje.
„Šta će Firmi jedan mrtav Simeon?“, upitaće otac.
„Firma nema ništa za bacanje“, odgovoriće i uzeti kesu s
novcem i Simeonulov leš, pa sići u podrum u kome su
preparirane trave, mirisi i šminke. Kad pred zoru ponovo pred
oca bude stao, imaće u rukama štap i u očevu ponjavu zavijeno
dete. Neće znati šta je radio dole, niti će se o tome iko raspitivati.
„A gde su ti dukati?“, pitaće otac. Neće mu odgovoriti.
„Neka ti Bog oprosti“, kazaće starac. „Preživećeš!“
„Preživećemo!“, reći će on, zahvaliti na amanetu, koji ga je
upućivao na preživljavanje i obećavao mu da će ga postići, i s
kentaurskim, mrtvim i zlatnim teretom nestati u dimu.
Bežeći, s nekog prozora videće pogibiju poslednjeg
romejskog cara Konstantina, po materi Dejanovića, Kentaura
polu-Grka, polu-Srbina, i pritom ništa neće osećati. Skloniće se
u baziliku Hagija Sofiju, punu žena i nejači. Svi će oko njega
klečati i pevati Kirie eleisón. Svi su se već osećali mrtvima. Svi
sem njega. On je bio Simeon i nije imao osećaj da može umreti.
U svakom slučaju, ne pre nego što povodom toga nešto
preduzme. Jedna od porodičnih poslovica je glasila:
„Hreokopima sti psihi – hreokopima sto emboriko iko“, bankrot
u duši, bankrot u Firmi. Držeći se nje, dok će drugi prizivati
čudo, on će preduzeti da ga izvede. Doći će nekako do ženskih
haljina – tu mu je sećanje malko nejasno i zbrkano – skinuće ih,
u stvari, s jedne mlade Romejke umrle tokom popodneva. Imao
je, doksa si o Teos, pri sebi kesu s uzorcima šminki i četkicu. Bio
je naočit, gracilan, s nečim ženstvenim, čulnim u svojoj grčkoj
lepoti. Vrlo brzo će se preobraziti u privlačnu Grkinjicu koju
nijedan Osmanlija neće ubiti ako već može da je unovči na
maloazijskim at-majdanima. Mrtvi Simeonulo, ispunjen
zlatnicima, uvećavaće dirljivost slike i nadu da će preživeti. Ali,
kako je druga porodična poslovica glasila: „Mia kerdoskopia se
mia stigmi kamian aksizi“, jedna špekulacija u jedno vreme je
kao nijedna, sigurnosti radi, moliće se i Bogu. Bog će mu uslišiti
molbu. Neće biti ubijen kao većina iz svetosofijskog zbega.
Najpre će mu Turci dete razbiti o prvi stub i iz Simeonula će se,
kao iz krhke kase, na sve strane rasuti Firmina ušteđevina. Zatim
će njega, neuporedivu Romejku, potrbuške povaliti na oboreni
krst, ruke mu vezati uz bočne krakove, a noge uz postolje, pa će
ga uzjahivati redom i na njemu se, kako je ko imao vremena i
volje, turskim načinom zadovoljavati, sve dok u najcrnjim
mukama slasti ne bude izdahnuo. Pa će se povampiriti, otići u
Tebe i produžiti grobnički život, u kome će tvrditi da je mrtav,
ćaskati s Himnom i želeti da se pretvori u divljeg konja Ariona,
u kome će biti lišen upravljanja Firmom, nekoliko puta
egzorciran, i odakle će se, evo, u svoj carigradski jerebatanski
grob vratiti. A dok on bude izdisao, Turci će po ulicama umivati
glave romejskim leševima, tražeći lobanju poslednjeg vasilevsa,
da je, prema nekima, predadu Grcima, a prema drugima,
prepariraju, ispune, našminkaju i postave najpre na stub Foruma
Augusteon, a potom pošalju da obilazi dvorove islamskog sveta.
Ceo život u Tebama bio je, dakle, preko prirodnih zakona i
on ga, jednostavno, nije umeo da objasni. Kao ni to, uostalom,
što o tome uopšte misli, što o tome da je mrtav, k a o m r t v a c ,
uopšte neko mišljenje, preimućstvo živih ljudi, može da ima. Da
bi mislio da je mrtav, aristotelovski nužno bi morao biti živ,
mada obrnuta, logički dopuštena istina ne funkcioniše. Jer, da bi
se čovek osećao živim, ne mora obavezno biti mrtav, osim,
dabome, ako se nema u vidu orfičko značenje smrti kao
oslobođenja od tela i pretvaranje u čistu duševnost koja tek posle
smrti uistinu počinje da živi.
Još u Tebama, seća se, on se u tu logičku protivrečnost
zapleo, ali mu ona tamo nikakve praktične teškoće nije
pričinjavala, niti ga je požurivala da je ovako ili onako razreši.
Govorio je za sebe da je mrtav, premda kao ptoma, leš, ne bi
mogao ni usta otvoriti, a nekmoli nekakve izjave davati. Dobro
pamti. Ne samo da je govorio kako je mrtav nego se mrtvim i
osećao. A ovamo je za sve ukućane, pa na prećutan način i za
sebe samog, već tom sposobnošću da se smatra mrtvim, u
prilično logičkoj meri bio živ. Dok je sada p o s v e m u mrtav,
inače ne bi ležao u vlažnom i hladnom grobu, inače bi znao da
je živ i ne bi oko toga gubio vreme, pa opet, ston diavolon, na
neki tajanstveni način i živi, jer može da misli kako je mrtav, jer
može da dodirne telo, koje, uostalom, i bez toga oseća kao
neizmeran unutrašnji teret, jer čuje šum vode, rashlađujuću
struju memle s nje i praćakanje riba. I najzad, zato što mu je
najednom toliko silno i bolno do življenja i trgovanja stalo da bi
pristao na život pod svim uslovima. Pristao bi da živi čak i kao
mrtvac. Da dane provodi u grobu, a u trgovinu izlazi samo noću,
ma koliko to vreme za poslove i ne bilo pogodno. Pristao bi na
sve, i da mu od svih prednosti i zadovoljstava života ostane jedna
jedina – VASELJENSKO OSEĆANJE DA JESTE.
I ako ga išta iz ovog groba digne, ako mu išta ulije snagu da
pokrene kosti srasle za zemlju, išta ustajalu krv zagreje i ponovo
ga kao bilo kojeg Simeona – njemu je svejedno – u balkanski
promet uvede, biće to neizmerna, zverska žudnja za životom,
sama po sebi sposobna da vaskrsava.
Otkako je te žudnje svestan i na nju se može osloniti kao na
poslednju odbranu od malodušnosti i klonuća, izazvanih
slepilom, mutavošću i verovatnoćom da je mrtav (koja je,
razume se, važila jedino ako je on zaista Simeon Carigradski,
dok su mutavost i slepilo ostajali svakom Simeonu), više ne
mora da žuri. Može o svemu ponovo hladno, računski,
simeonski da razmisli. Ostavljajući po strani zamršeno pitanje
da li je on živ čovek koji uobražava da je mrtav ili mrtvac koji
se nada da živi, pitanje koje je, otkako se odlučio da živi po
svaku cenu, izgubilo svaki značaj, osim za određivanje identiteta
– a i tu se, videlo se, pokazalo prilično nepouzdanim – Simeon
pokušava da pravo na nadimak Carigradski dokaže odnosom
raznih Simeona prema priči o razorenju Konstantinopolisa.
Da je on Simeon Tebanski ili Simeon Sigetski, sve čega se
seća poklapalo bi se s onim što je o tom razorenju pričao
Carigrađanin. Ne poklapa se, međutim. U Carigradaninovoj
priči nije bilo ni govora o nekakvom povaljivanju na krst i
izdisanju pod ratničkim udovima. Bilo je reči jedino o tome da
je ubijen ispred razvaljenog oltara svetosofijske bazilike,
obesvećene još od Latina, sada samo doskrnavljene. O tome
kako, čime, pod kojim okolnostima, u priči nije bilo ni pomena.
Na sva pitanja s tim u vezi, starac je odgovarao trećom
porodičnom poslovicom: „Kad je čovek bankrot, da li je važno
kako je bankrotirao?“ Pa pošto za tu ponižavajuću epizodu niko
do aktera u njoj nije mogao znati, a on zna, mora on biti baš taj
i nijedan drugi Simeon.
Ono što ga, međutim, u toj sasvim ličnoj i tajnoj uspomeni
zbunjuje jeste sećanje na duševno stanje dok je, uz krst licem
privezan, stenjao osećajući kako mu Turci, jedan za drugim,
dionizijski raspoloženi, crevima seju vrelo i živo seme. Sad mu
se čini da mu sve to, bar s početka, i nije tako teško padalo, da
je, štaviše, dok bolovi nisu svaku slast nadjačali, u bludu celim
bićem u ž i v a o . A Simeon Carigradski nikad nije ispoljavao
ponašanje koje bi ovakvo naopako zadovoljstvo opravdavalo.
Naprotiv. Otkako se počeo spremati za konja, pastuva Ariona,
nije bilo žene koju nije pokušao da zaskoči.
Smućuju ga i druge pojedinosti sadašnjeg položaja. Nije u
domaćoj tebanskoj robi, tursko-romejskoj mešavini bez živih
boja zabranjenih raji. Na glavi nema mrk fes sa crnom ćubastom
kićankom; oko vrata mu nije obavijena čalma; sarika, košulja je,
doduše, kakvu je uvek nosio; nije u dugačkom kesak-kurtu i na
nogama nema plitke papuče (nužne da prilikom galopiranja ne
bi podbio pete). U gurbetskoj je nošnji. Gruboj, pocepanoj,
blatom i izmetom umrljanoj. Objasnio je to preoblačenjem za
put u grob i golemom razdaljinom između Tivaja i Stambola.
Na odru pored njega počiva porodična karlibana, neka vrsta
žezla, uvek u rukama čelingasa Firme, kojom se odavno nije
služio, ostavivši je sinu kad ga je ovaj skot, na ime navodnog
ludila, sasvim iz poslova odstranio. Objasnio je to potrebom da
se putem nečim podštapa, ali kako objašnjenje nije bilo dovoljno
– za to je bio pogodan svaki drugi štap – i detinjastom
odmazdom za nepravdu što mu je proglašenjem za ludaka, dok
je on bio samo mrtav, nanesena. Pretpostavio je, takođe, da je
štap ukrao, što ga je navodilo na pretpostavku da je iz Teba
izašao krišom, jer da nije, da je bio ispraćen pogrebom, ne bi mu
se dopustilo da porodičnu svetinju odnese u grob.
Čak je i kovčežić za šminku logički objasnio. Jamačno, do
novca „za usput“ nije mogao da dođe („Šta će ti novac kad si
mrtav?“, kazao mu je jamačno sin), pa je, pored štapa, poneo i
jedno Firmino sanduče. Prodavao je šminku i tako podmirivao
svoje potrebe.
Sve ove neskladnosti morao je ovako ili onako da reši, inače
bi poludeo, a stanje u kome se nalazio i mesto – očigledno,
Simeonov grob u cisterni Bazilika koju su Turci prozvali
Jerebatan – behu za tako nešto kao poručeni.
Da bi se sačuvao za svoju žudnju, za život i trgovinu, mora
ostati razuman, logičan, hladan. Sve mora meriti
panmetronaristonskim metrom genosa Njago. Nikakvih
prenagljenih zaključaka! Nikakvih podavanja osećanjima i
fantazmama! Nikakvih bezračunskih postupaka! Mora se
osloniti samo na ono što je očigledno i upravljati prema onome
što je izvan sumnje, tri puta što je zubima zagrizeno!
U prvom redu je očigledno da se njegova nekadašnja želja
ispunila. Vratio se u grob u koji je bačen još 1453. Ali mrtav
nije. Teško je osakaćen, to je istina, jamačno od razbojnika na
putu ovamo. Ali, mrtav nije. I nikad nije bio. Samo je
uobražavao. Bio je, u stvari, lud. I sin mu je imao pravo kad ga
je lišio ključeva od kase i upravljanja poslovima. Nasilje
izvršeno nad njim u Hagija Sofiji poremetilo ga je, a sramota,
uprkos izvesnim uživanjima, ili baš zbog njih, uputila na to da je
sakrije tvrđenjem kako je ubijen na prirodan i priznat način, a ne
nečim što je određeno da rađa, što u sebi čuva samu tajnu života.
Misleći da je mrtav, Turci su ga bacili u cisternu Jerebatan, i
odatle potiču njegova tebanska sećanja na nju. Sakaćenje koje
su izvršile kleftahije ostavilo ga je u još gorem bunilu, u kome
više nije bio čak ni mrtav, u kome jednostavno nije postojao.
Koliko je bunilo trajalo, ne zna. Možda nekoliko meseci, možda
nekoliko godina. No manje od jedne svakako da nije. Za manje
od godinu dana njegove se rane nisu mogle zaceliti.
Ali nisu samo te rane zarasle. Zaraslo mu je i ludilo.
Odsustvo svesti da postoji, na čudesan način mu je vratilo
duševno zdravlje, a verovatno i tu silnu, gotovo besramnu i
bezbožnu, dionizijsku žeđ za životom. A iz nje se, uprkos svoj
nepovoljnosti njegovog telesnog stanja, svašta još može isterati.
I on će to, ako je zaista Simeon – bilo koji – a ne neka
nelogična, nekorisna avet, isterati! Odatle proizašle „gotove
aspre“ biće najsigurnije svedočanstvo njegovog simeonskog
identiteta i bezuslovan dokaz da je živ.
Izvući će se, dakle, iz groba, izaći iz cisterne, umešati se
među prosjake pred nekom džamijom, iskukati novac i njime
kupiti mazgu koja će ga vratiti u Tebe. Ili će ovde krenuti kakav
poslić, a kući se vratiti kad se obogati, kad s multu poradz
dokaže Firmi da joj još može od koristi biti.
A možda se uopšte i neće vratiti? U Tebama ionako niko za
njega ne mari. Ljudima je služio za podsmeh a porodici za
grdnju. Iz perspektive čistog razbora on, naravno, ne tvrdi da za
takvo držanje okoline prema njemu nije bilo izvesnih razloga.
Njegovi napori da pretvaranjem u konja doprinese napretku
genosa i Grnčarstva uopšte, neke radnje s tim u vezi
preduzimane, naročito posećivanje obližnjih ispaša, nasrtanje na
žene, odlazak s marvom na pojilo, ili zahtevi da bude jahan,
opravdano su dočekivani na nož i proglašavani mahnitanjem
koje nanosi grdnu štetu poslovnom ugledu Kuće Njago. Ali,
opet, nije bio red zatvarati ga u podrum, vezivati uz dolap,
polivati hladnom vodom i gruvanjem glave isterivati iz nje
konjske demone. Jedine dve osobe s kojima mu je bilo ugodno i
na čiju je podršku i razumevanje nailazio behu bivši Kentaur
Hiron i njegov unuk Simeon, budući Sigetski. Sad je i bez njih
ostao. Hiron je zajedno s njegovom pomračenošću otkasao u
nedođiju, a unuk se u gurbetu izgubio. Od pada Sigeta, za njega
se ništa nije čulo. Verovalo se da je poginuo u metežu posle pada
tvrđave. A pričalo se da je ubijen zbog nekog velikog novca koji
je imao. U takvu kuću nije on imao nikakvog trezvenog razloga
da se vrati.
Ovde niko neće misliti da je lud. Tim pre što neće gnjaviti
ljude uveravanjem da je mrtav i da je to što pred sobom vide i s
čime trguju – na svoju štetu – samo sen jednog leša iz cisterne
Jerebatan. Stambol je njegov rodni grad. Poznaje ga. Nema
ulice u koju nije sa svojom torbarskom robom zalazio. Turci nisu
mogli taj grad toliko izmeniti da se u njemu ne snađe. Naravno,
prosjačenjem se ne može zaraditi neka velika para. U svakom
slučaju, za tako nešto bi trebalo mnogo vremena. A ko zna
koliko ga on još ima. I premda Simeonima, u poređenju s drugim
ljudima, vreme nikad nije nedostajalo (živeli su preko svih
prirodnih i logičnih obzira), sto dvadeset godina, koliko ih, po
prilici, ima, ni najmanje nisu za zanemarivanje. Koliko tačno
ima, razume se, ne zna, jer ne zna koja je napolju godina. Kako
zna da je pao Siget, a da je to bilo 1566, siguran je samo da je ta
godina prošla, pa da bi morao imati najmanje sto dvadeset. Da
doživi više od sto pedeset, s obzirom na njegovo stanje, ne sme
se očekivati. Dvesta bi bio čist čar, a iznad toga, već i luda sreća.
Vremena, dakle, i nije bilo koliko mu se u prvi mah učinilo.
Pametnije je stoga početi od šminki kad ih već ima. Raspored
boja u sandučiću poznaje. Nije se promenio još od njegovog
torbarskog lutanja po gradu, od luka Nerion, Bosforion i Zeugme
na Zlatnom rogu do Kontoskaliona, Kaisariona i Eleuteriona na
Propontisu. Cene će stavljati do znanja prstima. Snaći će se već
nekako. Neće o tome unapred da misli. Misliće kada dođe vreme
i kako potreba iskrsne. Možda će ga efiihija, sreća, poslužiti da
se ubrzo osposobi i za neku skromniju špekulaciju. Zatim,
pametnim ulaganjem za veću. Pa još veću. Stalno se ratuje i ruši.
Potom sve iznova gradi. Takva su Pravila igre. Ako mu
špekulacije uspeju, možda će jednom moći da opremi i sopstveni
istočni karavan. A posle će sve ići samo po sebi. Njemu će ostati
jedino da broji pare. I da se brine, razume se.
Zasad se samo brine. Najpre ga je brinulo ko je, gde je i kako
je ovamo dospeo. Pa pod kojim je okolnostima ostao bogalj.
Onda ga je brinulo što je mrtav, dok je bio u zabludi da jeste.
Najzad, da li će žudnji za životom uopšte moći da udovolji, hoće
li moći da se odvoji od kamena grobnice, za koju je, činilo mu
se, mrtvački slepljen. Sada ga uznemiruje suv, oštar smrad
sagorelog drveta koji se uvlači u ustajalost mraka. Podseća ga na
nešto elementarno, iskonsko, a iznad svega neljudsko i
protivsimeonsko. Ubrzo, kako smrad jača i počinje da ga guši i
na kašalj nateruje, on ga prepoznaje. Miris je to carigradske
pirkee, požara koji je 1453. razorio dični Konstantinopolis.
Optasije, vizije ga opsedaju. To je onaj isti smolasti, gorki, vreli
smrad gorenja što ga je osetio kad je pepeo iz kastela na Terapiji
i sela Studiosa, šest dana posle Uskrsa, prodro do njihove kuče
na Zlatnom rogu. Isti miris što je s turskim konjima, mesec i po
dana kasnije, provalio u mramorne dubodoline Svete Sofije,
pravoslavne svetinje nad svetinjama. Miris Gazi-Osmanovih
paljevina, koje su ih oterale iz Trakije na Bosfor, i izgorele luči
s Heraklove baklje, koji ih je još kao četvoronoge Kentaure iz
Arkadije prognao u Trakiju. Miris praoca Iksiona, koji kao
zapaljeni točak božanske odmazde kruži nebom. Apage, apage
Satanas!
Otkida se od kamenog odra i udara o memljivu stenu
cisterne. Grabi karlibanu, kovčežić sa šminkama i zagušljivim
tragom dima puzi ivicom provalije u kojoj se praćakaju ribe.
Posrće, pada, puzi. Dospeva do nekakvih stepenica. Penje se,
odupirući se o studen, rosom glaziran kamen. Iz otvora, što ga
iznad sebe naslućuje, prlji ga jara. Grdan je požar nad zemljom.
Carigrad gori. Jedino još ne zna da li ga je potpalio rat ili
nepažnja građana.
Odstupa. Puzi u drugom smeru. Pipanjem utvrđuje da gmiže
uskim rovom i da se taj u širi lagum ubija. Njime se kreću
nekakvi ljudi. Jezik je grčki, ali reči ne razabira. Ugušuju ih huk
požara i tresak drvenih čabrova u kojima se voda na ulice iznosi.
Povlači se. Traži bezbedniji izlaz. I tu čuje žestoko hučanje
plamena. Vreo pepeo roji mu se oko glave.
Topot kopita i bat nogu mešaju se sa samrtničkim kricima,
vapajima za milost, alaukanjem Osmanlija. Zaluđujuća ga misao
obuzima. Mahnitija od tek odbačene da je mrtav. Sve joj se
protivi, prirodni zakoni, zdrav razum, njegove duboke godine,
sakatost, sećanja koja nije mogao da ima 1453, pa ipak, groze ne
može da se otrese. Ne može a da ne pomisli kako su sva njegova
razmišljanja o padu Carigrada u stvari mandiko fandasma,
proročka utvara. Predskazanje onog što tek ima da nastupi ili što
se tek sad oko njega događa. Saznanje da mora u Svetu Sofiju,
da ga tek očekuje pretvaranje u lepoticu – uz izvesnost, da mu to
ovako starom, trulom, sakatom, ni uz paradisijako makijaz, ni
uz rajske šminke, ne bi pošlo za rukom – oduzima mu svest.
Budi se. Neke ruke ga grabe. Na grčkom mu se viče da se
skloni. Zar ne vidi da Turci kolju svakog hristianosa na koga
naiđu? Zatim se uviđa da je slep i nem. Glas postaje blaži.
Umiruje ga. Neka se ne brine. Sve će biti u redu. Ruke ga ponovo
grabe. Odvlače ga nekud. Dugo se ide. Usput se zastaje i sklanja
u kapije kuća. Glasovi pokolja jenjavaju. A i vatra više nije
onako pomamna. Najzad se uvodi u prostoriju s podom od gline.
Posađuje se na tronožac. U šaku mu se gura hleb. Napaja se
vodom. I mada nije nikakvim znakom zaiskao, daje mu se
iscrpno objašnjenje šta se u varoši zbiva, a što je on, odjednom,
došavši k sebi, i sam znao. Kao da je istinu iz duboke nesvestice
doneo. Dvadeset sedmog septembra 1569. izbio je požar koji je
uništio pola Carigrada, a Turci su, po običaju, okrivili „kaurske
pse“, te nagli da linčuju hrišćane i mojsijevce.
Aleluja! Aleluja! Slava Bogu na visinama! U zlatotkanom
kubetu Svete Sofije, pod mihrabima, koji su zamenili romejske
lukove, ne zrače signumi vizantijskih vasilevsa, Hristovih
namesnika na zemlji, nego džinovski okrugli štitovi zelene boje
Osmanovića, s arapskim slovima i zlatom ispisanim imenima
Alaha, proroka Muhameda i Kalifinim! Nije anatemna 1453,
nije usred krvavog ispunjenja svoje proročke utvare! Sve ono iz
sećanja zaista je već b i l o ! Ali, samo sećanje nije njegovo! To
je priča koju je toliko puta od dede slušao!
Jer on je drugi Simeon – Simeon Sigetski. I požar je drugi –
turski! Drugo doba – tursko!
Drugi zakon – turski! Samo je klanje, proganjanje isto.
Godine 1569. kao god i 1453! Ali ga se ono ne tiče!
Den me pirazi, den me afora!
Dugo je ležao na glinenom podu, smejao se i plakao.
Njegovi domaćini su mislili da je poludeo. Kad se pribrao,
zahvalio im je znacima i otišao svojim putem. Bodro je prošao
kroz Hrisoportos na Teodosijevom zidu. Put do Teba će biti dug
i naporan. Nije zavaravao sebe u pogledu rđavog stanja tela i
čula. Nije imao ni oči ni jezik. Ali je imao nešto više. Imao je
saldirane račune i duša mu beše spokojna. Znao je ko je i šta mu
valja činiti. Sa šminkanjem je zauvek gotovo. Teliose. Bekstvo
u umetnost ničemu nije služilo. To magazi ine pali anihto. –
Dućan je opet otvoren. Nada se da će porodicu ubrzo obradovati
i prvim poslovnim uspesima. S nešto sreće, možda i karavanom
svile o kome mu je sanjao otac. I to će biti njegova ergasturuma,
njegovo pravo remek-delo. A „živa“ glava mrtvog Sulejmana
Veličanstvenog ostaće ono što jeste: aftapati, iluzija.
 Njegova je karlibana, vodeći ga na Severozapad, po
prašnjavom argonautičkom putu, bodro otkucavala himnu
kentaurskog roda:

„Žurne! Apolavsome! Emborevomaste!“

„Živimo! Uživajmo! Trgujmo!“

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Grci nisu preživeli sopstvenu istoriju, pa ipak su veliki narod.

Narod čini velikim sposobnost da traje i izvan svoje istorije. A
tako nešto dano je samo onim etnicima čija nacionalna misao
nije tautološka. Kod kojih Crno nije uvek Crno, Belo – Belo i
Crveno – Crveno. Narod čija misao ne poznaje alternative, nema
je ni sam. I dok traje, m r t a v je, a istorija mu ne koristi više no
vampiru sposobnost da se kreće po mraku...
A ukoliko pojedini iznosi ne budu podignuti, ukamatiće se,
umesto s dosadašnjim kamatnjakom od 2%, redovnim
kamatnjakom po vidu...
Čula sam da našeg Danila već i po školama uče. Lepo. Pitam
se samo zarađuje li on išta tim svojim pesmicama?...
Ambasador mi je pričao da je 8. juna 1940, u trenutku kad
su Nemci prodrli u pravcu Ruana i Soasona, Odbrana pariskog
područja izlepila po gradu plakate sledeće sadržine: „Radnici
koji su sticajem prilika ostali bez posla, a voljni su“, podvlačim,
gospodo: „v o l j n i su da uzmu učešća u radovima oko odbrane
pariskog rejona, neka se odmah prijave na sledeća mesta...“ Šta
ste onda od Francuske očekivali? Vlada koja je odbranu zemlje
proglasila pitanjem slobodne volje građana ne može ni očekivati
da se duže od četiri nedelje održi protiv zemlje u kojoj je ta volja
regulisana zakonom...
Za vreme Lupusove bečke emigracije, 1842-1859, Firmu u
Beogradu nominalno vodi Hadžija, ali su svi poslovi faktički u
rukama Gazde. Strah od bruke sprečavao je Lupusa da Hadžiju
proglasi i zvanično nesposobnim, ali kad je starac umro, nikakav
strah nije stajao na putu Gazdi da rođenog oca proglasi –
zvanično ludim. I sad vi meni dolazite i pričate o nekakvom
usavršavanju društvenih običaja...
Je li, Teodore, ti se baviš politikom, da li je tačno da g.
Ruzvelta, kao našeg Kleonta, na sednice vlade guraju u
kolicima?...
Posluga je postala jednostavno nemoguća. Danas mi moja
Tereza kaže: „Gospođo... znate li da u Rusiji ne postoje
služavke?“
Kakva posla ima tu moral? Revolucija neće pobediti zbog
vaše nepravednosti, nego zbog vaše nesposobnosti da tu
nepravednost branite...
Ambasador mi je, takođe, pričao da je pitao svog pekara
zašto ne beži iz Pariza. „Bog s vama, gospodine!“, odgovorio
mu je pekar. „Ako ja kidnem, ko će ljudima peći hleb? Vlada
nam je naredila da držimo svoje položaje, zar nije?“ – „Jeste“,
potvrdio je g. ambasador. „E pa, moj položaj je pekarska peći“,
kazao je pekar i time je dao odgovor Francuske na naše
tradicionalne kosovske dileme...
Šta misliš, pošto je onaj čipendel sekreter u Stefanovoj
biblioteci?...
Politička saradnja s Nemačkom znači za našu zemlju mir i
konstruktivan red, izjavio je ministar Cincar-Marković jednom
berlinskom listu...
Znaš li da Arsenije ne da ljudima koji mu dođu da se drže
za ogradu stepeništa? Boji se, naime, da će brzo dotrajati ako je
svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, veli, danas ne nalazi...
U vreme bečkog rata, avgusta 1688, Austrijanci prvi put
osvajaju Beograd, koji Turci u napuštanju pale. Oktobra 1690.
osvajaju ga Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu
jedan drugog, a što ostaje u bunilu i neredu, prelazi preko reke u
Velikoj seobi Srbalja...

Simeon je sedeo u andeonu tebanskog doma i vrlo polako,

ispomažući se tankom fildišnom daščicom da mu vodoravno
drži redove, ispisivao krupna kitnjasta slova grčkog alfabetona
u prvo pismo sinu gurbetliji. Znaci su nespretni – iskrivljeni,
nepravilni, najčešće vezani za način pisanja koji nije romejski.
Između reči razmaci su retki, jer se Simeon ne usuđuje da
vranino pero odvoji od pergamenta osim kad baš mora, kad oseti
da su mu prsti sasvim utrnuli i da će pero ispustiti. Na mestima
gde se ponovo vraćao prekinutoj rečenici, tamo gde nije uspeo
da joj uhvati kraj, šire se bela polja ili su slova pala preko slova,
zamrsivši se u čvorove neodgonetljivih linija. Zrna prosa,
stavljena na fildišnu daščicu da obeleže prekid, pomagala su
ponekad da se poremećaj redova i smisla izbegne ili ublaži, ali
su grčevi šake, usled višesatne napetosti, stvarali zbrku i u
pasusima koji se nisu, prema nameri, imali prekidati. Simeon je
znao šta piše i mislio da to što zna i piše, ali je bio svestan
velikog pitanja hoće li i primalac imati isto mišljenje. Nešto će,
svakako, morati da razabere. Uložio je golem trud, ne bi bilo
pravedno da se pokaže uzaludnim. Bilo bi, razume se, bolje da
je pismo mogao odneti nekome na čitak prepis, pa ma se zbog
njegove mutavosti sve što je hteo da kaže i ne moglo
rekonstruisati, ali se poruka sinu bavila porodičnim tajnama, bila
u najvećem stepenu ikojeniaki dulja, te nije smela dopreti do
ušiju tebanske čaršije, na koju se najozbiljnijim delom i
odnosila. Njegov Simeon će se morati snaći kako zna i ume. U
međuvremenu se, valjda, u pečalbi i taj anikanos antropos, taj
nesposobnjaković, nečemu naučio.
Jer taj njegov Simeon nije bio pečalbar u pravom smislu
reči. Nije na Severozapad otišao da prodaje šminke, mirise i
balzame, kojima je Firma Njago, mada bez starog poleta i
neograničene simeonske perspektive, još trgovala. Bio je pošao
njega da traži, kad se trgovci iz tivajskog elajeta vratiše iz
zlosrećne opsade Sigeta, a oca, umetnika, ne beše među njima.
Niko od povratnika nije umeo da kaže ništa što bi objasnilo
nestanak. Spletke čaršijske konkurencije, koje su Sigetskog
stavljale među nastrane Grke, poštovatelje nehrišćanskih
telesnih navika drevnih Jelina, ontofilofilose i toksikomanise,
mogle su, doduše, ako bi se pokazale verodostojnim, uputiti na
trag što je vodio za cirkuskim karavanom nekog Šamsudina,
Ciganina iz Aleksandrije, pa išao još dalje na Severozapad, ka
Bohemiji i Palatinatu, ali zadovoljiti se takvim objašnjenjem,
značilo bi za porodicu pomiriti se s rđavim glasom jednog člana,
a poslove, ionako u opadanju, još više unazaditi. Simeon
Tebanski je srdito, mada bez srca, odbijao varoška ogovaranja,
proglašavajući ih „Grčkom pizmom na Cincara“. Supruga
nestalog, međutim, domna Fanija, nije ispoljavala neki naročiti
žar u odbrani muževljeve osumnjičene muškosti. Osim pozivom
na rađanje zakonitog sina, nikakvom određenijom izjavom, ili
ulaženjem u radosne bračne pojedinosti sa ženama iz komšiluka,
nije pristajala da podupre porodični front časti. Simeon
Carigrađanin je tih dana bio u naročitom stanju, koje je porodica
s olakšanjem nazivala agonijom, a on lično, pošto je već
godinama bio mrtav, nelagodnostima vezanim za svoj konačan
preobražaj u konja Ariona. Oduvek je u unuka polagao velike
metamorfične nade, pa je i sad bio siguran da se taj nije ni
izgubio ni stradao, već da je, shvativši istinu o ljudima,
jednostavno postao konj. I da će ga, čim se i sam preobrati,
pronaći u nekom divljem balkanskom čoporu.
Iz prvog pisma sa Severa, uručenog dobrotom torbara-
povratnika iz Beograda, dalo se razumeti da Simeon Sigetski
nije pronađen, da mu se u Panoniji zameo svaki trag. O istom
trošku, familiji je saopšteno da njegov sin Simeon nema nameru
dolaziti kući pre nego što nekom špekulacijom isplati putne
troškove i zaradi koji dukat preko toga, jer bi se u protivnom,
sve i da oca nađe, osećao u teško podnošljivom n a č e l n o m
gubitku.
„Anatemni jedrenski mir s Austrijom“, pisao je on u
sumnjivoj zanesenosti, „ne može biti duga veka. Opet će se ovde
na Severozapadu zaratiti i trgovina poterati. Pogranične parnice
u Erdelju žurno tome vode. Veliki vezir Sokolović pametan je
čovek, kefalo. Zna taj da vijanje s Rusima po Krimu ne donosi
državi nikakav profit. Tamo su, vele, snežne puste, jad, beda,
zverad i divljina. Ukratko, grozno, pa im se i car tako zove –
Ivan Grozni! Vi ste, deda, ispravno govorili, dok ste bili
pametni, da je Istok kalirao i da Zlatno runo sada na Zapadu leži.
A ako su istinite pripovesti oko vatara da je novom sultanu
Selimu, pored vina i kurvi, jedini san Kipar osvojiti, onda to
opštem ratu može samo da doprinese. Jer, ako Turci napadnu
ostrvo, neće protiv sebe imati jedino zveroobrazne Mlečane.
Mimo Francuske, koja je uvek u saglasju s nevernicima, i
Engleske, koja je, takođe, uvek, Bogu za leđima, složiće se
protiv Porte cela hrišćanska Evropa. Zato valja biti strpljiv i
robom snabdeven, što se za mene sada ne bi moglo reći, bar kad
je reč o robi. Srećom, namesto gotovine i espapa, imam lambra
shedija, sjajne planove, o kojima ne bih preko pisama da
govorim, ali koji u donošenju multu poradz, golemih para,
nipošto ne mogu da omanu...“
I upravo ta leprozna reč „sjajni planovi“ naterala je
povratnika iz umetnosti i cisterne Jerebatan, bogalja Simeona,
da se slep prihvati pisanja. Da se sinu javi preko „prilike“ ili
„jezika“, ako je i bilo izvodljivo, nije vredelo. Možda bi i
poverovao da mu je otac živ i kod kuće, ali mu „sjajni planovi“
ne bi dopustili da prema tom saznanju postupi i u Tebe se vrati.
Bolje nego iko, Simeon Sigetski je znao šta znači imati
„sjajne planove“. Imao ih je deda, Carigradski, kad se
prešminkao i preobukao u romejsku lepoticu da prevari El
Fatihove ratnike (a kako ih je prevario, vidi se, ako je verovati,
po viziji što je o tom događaju imao u cisterni Jerebatan, dok je
mislio da je on taj Simeon); imao ih je i otac, Tebanski, kad je
od srpskih proteranika iz Beograda kupovao „zlatnu polugu“ (a
šta je kupio, zna se); imao ih je, oime, i on, Simeon Sigetski, kad
je u sjajnoj umetničkoj Spekulaciji pretvaranja mrtvog u
protokolarno živog čoveka izgubio oči i jezik!
Dete se, dakle, za vremena moralo prizvati pameti. Pokušati
bar da se prizove, da je čoveku očinska savest na miru. Jer,
premda je kao iskusan nesrećnik svom dušom želeo da razum
potamni lažni sjaj sinovljevih trgovačkih fantazija, sumnjao je
da će do toga doći pre nego što one pocrne od blata bankrota u
koje će bezuslovno upasti. Zar bi inače eliniki iperifania, ta
poslovična grčka nadmenost, slovila kao nasledna osobina roda?
Bilo je i drugih, ozbiljnijih razloga za sinovljev povratak, u koje
se nadao više od poziva na umerenost, skromnost i
predostrožnost. U vezi s porodicom uopšte, poimence s njim,
Sigetskim, dešavale su se u Tebama stvari koje su iziskivale
žurne protivmere, ne isključujući ni seobu u drugi grad, i o
kojima je sin, kao naslednik Firme, morao biti izvešten.
Zato je tog prepodneva, prvoga avgusta godine 1573, seo da
mu piše. Sad je poodmaklo poslepodne i on je u onome što misli,
što veruje da piše – a što će za onog drugog, ako pismo i primi,
biti samo haotičan mravinjak slova – već prilično odmakao:
„A sada, poliagapite mu ije Simeon, premili moj sine
Simeone, kojeg nisam imao sreću da vidim, a bojim se, ako
ostaneš ovakav hahas, ovakav praznoglavi, nikad i neću, pošto
si saznao do čega su sve mene dovodili ti čuveni simeonski
‘sjajni planovi’, kao i nepridržavanje cincarskog običaja
pametnog i opreznog sticanja, solidnog računa, raznostranog
obezbeđivanja i oštre štednje, i pošto sam te uz božju pomoć,
nadam se, naučio kako da se od njih izlečiš, a da pritom ne
izgubiš špekulativni polet, bez kojeg ti nikakvo trgovanje ne bi
hasnilo, hajde da te sa nekoliko reči obavestim o Firmi, kući i
ukućanima.
Ostala su nas ovde samo tri Simeona, jer pradeda ti je, kao
što znaš, po drugi put umro još dok si se ti na put spremao.
Otišao je, zacelo, u svoj grob, u carigradskoj cisterni
Jerebatan, gde sam ga ja, kao što sam ti već opisao, pune tri
godine ni kriv ni dužan zamenjivao. Premda ni kao čovek nije
bio rđav, žao mi je što mu zoantropijske muke pretvaranja u
životinju nisu urodile plodom, jer sam siguran da bi kao konj bio
još bolji. Tvoj papauš, a moj poštovani pateras Kir Simeon, još
je živ, samo, nažalost, jako ostareo i zanemoćao. A ni u glavi mu
nije uvek sve kako treba sortirano. Gubi se i taj u nekakvim
‘sjajnim planovima’. Ne pristupa, srećom, njihovom
sprovođenju, jer mu mozak ništa ne drži duže od tri dana. Ništa,
osim one njegove lažne ‘zlatne poluge’ iz beogradskog gurbeta.
Ja lično mislim da je ona i kriva za njegovo naglo doderavanje.
Kao i za malokrvnost, od koje u poslednje vreme pati. Poluga
mu pije krv i snagu isisava. Pokušao sam ga preko tvog sina, koji
mi služi kao tumač, nagovoriti da je baci. Odbijao nas jednako
onom porodičnom poslovicom što veli da ‘i u najsirotinjskijem
loncu nepogrebene masti ostane’. Tako ti, moj Simeone, on tu
nesrećnu polugu povazdan još struže. Nada se da će iz nje još
koju aspru isterati. I druge navike je promenio. Ranije je tražio
da se služi kao da je paša. Sad sam sebi i kuva. Plaši se da ga ne
otrujemo, te lišimo nekakvog nasledstva, golemog
testamentarnog blaga, koje očekuje. Spočetka je tvoja majka
mislila da je vredno objasniti mu kako ne očekuje nikakvo
nasledstvo n j e g a , nego da je o n taj od koga se nasledstvo
očekuje.
‘Ci štim noi?’, izdrao se on na nju. ‘Šta ti znaš, ćure jedno
žensko? Mnogo mi ti znaš o nasleđivanju!’
‘Znam’, kaže ona, dovoljno da vidim kako vetar kapom
terate. Bezdetnih rođaka nemamo, a da ih i imamo, vi ste se,
pateras, postarali da budete poslednji kome bi, osim dugova,
ništa sa srcem ostavili.’
Odgovorio joj je grčkom poslovicom ‘I kali imera apo tin
avjin dihni’, koja s njihovom temom nikakve veze nije imala, jer
najpre, iskustvo nas uči da lep početak nijedan kraj na lepotu ne
obavezuje, zatim, da se svaki lep dan ne mora odmah zorom
pokazati, i najzad, kakve sve to veze ima s nasleđivanjem o
kome se razgovaralo?
Ne znam da li ti je deda, još dok si bio kod kuće, ispoljavao
naklonost da se kao Pitija izražava u poslovicama, pitalicama i
zagonetkama? Ako jeste, primetio si, svakako, da on to ne čini
kao starci na agori ili eklesiji, da dugu mudrost sažmu ili joj nađu
razumljiv primer. Njegove izreke ni najpreduzimljivija mašta ne
može da dovede u vezu s predmetom povodom koga su iskazane.
U svakom slučaju, držao se toliko tajanstveno da smo tvoja
majka i ja došli do zaključka kako se u toj priči ipak nešto krije,
ali od starog nismo mogli izvući ništa više sem izjave da zbog
tog nasledstva pošto-poto mora ostati živ. Priznajem da smo i
mi, sluđeni tim pričama, postali malko živčani, te smo za svoj
račun već i nekakve planove, šta s parama da učinimo, počeli
praviti, kad se ispostavilo da nasledstvo uopšte ne postoji.
Određeno nasledstvo, naime. Čak ni neko neizvesno, ali
zamršenim krvnim vezama načelno moguće nasledstvo. Tvoj
mu se deda samo nadao. Načelno nadao. Čuo je da se to nekome
u Tebama dogodilo, pa nije video nikakav prirodan razlog da se
ne dogodi i njemu. Kad ga je mati zbog toga napala, pitao je:
‘Možeš li se zakleti da ga neće biti, skila?’
‘Ne mogu’, odgovorila je tvoja majka. ‘Ali ni da će ga biti.’
‘Onda je sve u redu’, rekao je. ‘Šanse da ga bude prema
nesreći da ga ne bude jesu – pola-pola. A ja sam se nadao i kad
su šanse, en posotis, u procentima, bile i jedna prema hiljadu na
moju štetu.’
 Zbog odugovlačenja s tim nasledstvom postao je vrlo
razdražljiv. Kad je naročito srdit, naziva sve po kući ‘Srbima’.
Veće nam zlo ne ume poželeti. Ukratko, deda ti je mrtav, da mu
upotrebim omiljene reči – ‘nekros san hreos pu de plironete’,
mrtav kao nenaplativ dug.
O tekućim poslovima staram se ja. Slepac i mutavac. Pa sad
ti vidi kakvo je stanje i koliku štetu trpi Firma zbog tvog
odsustva. Možda ćeš kazati da ono nije bilo mnogo bolje ni dok
si se ti o Firmi starao. Ja to i ne poričem. Što se poslova tiče,
niko od nas nije ni prineti Tebancu, onome od pre ‘zlatne
poluge’, pre nego što je, umesto da novac zarađuje, počeo
iščekivati da ga od srećnog slučaja nasledi. Ali, kakvo – nikakvo
– stanje si ostavio, još grđe ćeš zateći. Otkako je Firma prestala
da skuplja bilje i svojeručno preparira lekovite mešavine, te
suzila interes na šminke i mirisne esencije, kalintikon uglavnom,
zavisni smo od Ceha i koliko će nam sirovina jigitbaša iz uvoza
dodeliti, jer za inokosne kupovine po istočnim pijacama nismo
više kreditno sposobni. Ali za to izumiranje poslova, osim tvoje
brbljivosti i bezvoljnosti – jer kao što znaš, dok si bio ovde, nisi
imao n i k a k v e , a ne neke s j a j n e planove kojima nam sad
pretiš – osim, dakle, tvoje, a i moje krivice – jer kad sam imao
prilike da stičem trgovačka iskustva, ja sam im pretpostavljao
umetnička, pa sad kad želim da se bavim trgovinom, nemam,
naravno, iskustva osim, da saberem naše zajedničke
odgovornosti za bedno stanje Firme, u dejstvu su i neke druge
nepovoljne okolnosti, i ja bih da ti o njima podnesem izveštaj
pre nego što se vratim na familiju i stanje njene ženske čeljadi.
Naša je roba sve jeftinija, a zapadnjačka skuplja, pa i kad je
u kakvoći nadilazimo, što ne mogu objasniti drukčije nego
modom, posle nedavne pobede hrišćanske flote kod Lepanta.
Veštačke italijanske šminke, od kojih su neke pogubne za
zdravlje, više se traže od prirodne, persijske ili misirske, iako
ove neguju i hrane kožu. Opšte poskupljenje nas još više pogađa.
Naročito nas, male Firme, jer smo zavezani za sitnu monetu s
kojom radimo. Najčešće za srebrnu aspru i bakrenu manguru.
Mletački cekin ili zlatnu ungariju, dukat uopšte, i ne pamtim kad
sam poslednji put video. Sve mi se čini, još pod Sigetom, a toga,
opet, ne marim da se sećam. Sitnež je više podložna kvarenju od
krupnog novca. Kovnice i same turaju u leguru manje
plemenitog procenta nego što je propisano, pa kad takva para
obiđe svet i tebi u ruke dopadne, oduvati je možeš koliko je laka.
Ja sam lično video aspre koje su po vodi plivale. Kad sam bio
mlad, od 100 drama srebra po zakonu se kovalo 400 aspri, danas
treba da se kuje 525, a čujem da ih isteraju i do 600. A takva je
državna prevara, očigledno, počela čim su došli Turci.
Carigrađanin je pričao da si 1470, pri zameni starih aspri za
nove, za 400 povučenih, koje su, tobože, iskovane od 100 drama
srebra, dobijao samo 285 novih. (Između ostalih, i to je bio
razlog što je želeo da se preobrazi u konja, kome novci nisu bili
potrebni, pa ga nikakva država na njima nije mogla varati, čak i
da je u alogogenom svetu postojala.) U svakom slučaju, pola
nam profita pojede rđav novac koji smo primorani da primamo,
naročito od vojnika, jer kad njime hoćemo nešto da kupimo, za
svaku robu moramo platiti bar trećinu više nego da je valjan.
Ostatak profita ode na pokrivanje skoka cena, te nam izgleda da
trgujemo za goli život, što je ubitačno za svaki poslovni duh.
(Tvoj deda Tebanac je govorio: ‘Ko od trgovine samo živi, ubija
i trgovinu i sebe.’) Kad sam bio dete, goveđe meso je u
maloprodaji koštalo najviše od 0,30 do 0,37 drama srebra, danas
košta najmanje 0,52, a uskoro će, bojim se, i svih 0,60. Star ulja
od 9,2 litre stajao je 8, a sada ga ne možeš dobiti ni ispod 15
drama srebra. Kilogram žutog voska je, takođe, bio oko 8, a evo,
koliko juče, platio sam ga 12. Dubrovčani i zapadnjački trgovci
pričaju po Carigradu da su i u Evropi cene poludele i da sve u
nebo skače. U Saksoniji su od 1530. skočile za 300 odsto, u
Engleskoj za 150, u Francuskoj za 200 odsto. O tome, nadam se,
ne treba da ti govorim, jer, valjda, uprkos tvojim ‘sjajnim
planovima’, vidiš stanje i sam. Veruje se da je do nevolje došlo
zbog pada vrednosti srebra posle silne navale metala iz
španjolskih rudnika – kao, kad pada vrednost mere, raste
vrednost onoga što se merom meri – ali šta se stvarno zbiva, niko
ne zna. Znam jedino da nam je sve gore, i da ćemo za dvadeset-
trideset godina, ako se što iz korena na tržištu ne izmeni, svi biti
bankrot. I država i građani.
(Ne čudi se mojim znanjima o predmetu, koji sam nekada,
kao ‘umetnička alamunja’ prezirao. Skupo me je koštalo.
Zadocnela trgovačka pedagogija slomila mi je dva jedina zuba
koja su preživela moje bavljenje Muzama. Izgubio sam ih dok
sam naučio da razlikujem dobre aspre od rđavih.)
OVO BI SE TICALO TEŠKIH USLOVA PRIVREĐIVANJA OD
KOJIH TRPE SVI. IMA, MEĐUTIM, JEDNA NEVOLJA OD KOJE
TRPIMO SAMO MI – NJAGOI. POSLOVI SU, NARAVNO,
NAZADOVALI I PRE MOG ČUDESTVENOG POVRATKA IZ
CARIGRADA. ALI, OTKAKO SAM OVDE, ONI SU, KANDA, I
SASVIM PRESTALI. U GRADU NIŠTA PRODATI NE MOŽEMO.
ČAK I KAD NAM JE RUŽIN ATAR FINIJI I JEFTINIJI OD KIR
ANGELOSOVOG, IH ULJE OD ELAJONA FIRME DARĐA &
KURTA, NA TEBANSKOJ AGORI KUPOVAĆE SE OD NJIH, NE
OD NAS. NAŠOJ SE TEZGI NEĆE PRIĆI NI DA JE JEDINA NA
MILJU UNAOKOLO. AKO SE I PRIĐE, BIĆE TO, MOŽEŠ BITI
SIGURAN, KSENOS, STRANAC NA PROPUTOVANJU. A TO
VAŽI I ZA OKOLINU, ČIJU GRANICU – A DA ZLO BUDE VEĆE,
ONA SE I ŠIRI – ČINE AULIS, TANAGRA, ELEVSINA,
EJGOSTENA, PLATEA, TESPIS, LIVADIA I LARIMNA. DA
BISMO NEŠTO PRODALI, MORAMO IĆI U ATINU – NA JUG, DO
DELFA I LAMIJE – NA SEVER, PREKO vode prelaziti u Eubeju,
ili na Sporadska ostrva. Kako meni, bogalju, tako nešto uopšte
polazi za rukom, čak i uz pomoć tvog sinčića Simeonula – jer
deda ti neće ni da se pokrene, kao ‘bogat naslednik’, nema za
tim ni potrebe – koji mušterijama prevodi moje znakove, ali koji
je, zašto videćeš, i sam nekako rasejan, za trgovanje nezagrejan,
silno me podseća na mene u tim godinama, kako, dakle, s tim
neizmernim brigama na kraj izlazim, ni sam ne znam. Pomaže
mi, valjda, nešto Bog, a nešto strast za trgovanjem, odocnela, pa
zato tako žestoka. Ukratko, poliagapite mu ije Simeon, tržište
nam se smanjuje, i sve više od nas udaljuje. Ispada da smo, iako
kod kuće, u nekoj vrsti gurbeta. Jer, ne samo da se, kao i u
svakom gurbetu, moramo neprestano na mazgama tamo-ovamo
akati, nego se baš kao u pečalbi osećamo nesigurni, usamljeni i
ugroženi.
Naročito nam teško pada što se dogovorno izbegavanje naše
Firme ne odnosi jedino na robu, već i na nas – Njagoe. Niko nam
u kuću ne dolazi, što, najzad, i nije od štete – bar se u ovoj krizi
manje traži – ali nas niko ni u svoju ne poziva, što već nije baš
zgodno. Ne velim da je kod nas Cincara međusobno posećivanje
i čašćavanje na velikoj ceni kao kod Srba, kod kojih ktimatias,
dobar domaćin biti, znači dozvoliti da te ‘gosti izjedu do kosti’,
a biti dobar gost znači ‘do kosti izjesti domaćina’. I u crkvi se
jednom nedeljno može čovek o poslovima dogovoriti. Pa ipak,
na Svetog Arhangela Mihajla i kod nas je slobodno doći. A već
kod Grka, to je prirodno čak i na Božić ili Uskrs. Nas, međutim,
izbegavaju i Cincari i Grci. Za Grke bi čovek mogao pomisliti
da to čine iz pizme na nas kao bolje trgovce. Poznato je, s druge
strane, da mržnja grčkih Firmi prema Cincarima traje samo
koliko i neuspeh u poslovanju s njima. Čim na nama zarade,
postajemo im mili. Samo je prost netrgovački narod uporan
toliko da te, ukoliko te više vara, sve više i psuje. U našem
slučaju je odbojnost grčkih Firmi – a, nažalost, i cincarskih – bila
tolika da su izbegavale da na nama zarade, da nas varaju i
potkradaju, što ih je, verujem, stajalo teških duševnih muka, ali
dokazuje da je posredi neko čudo – razlog jači od žudnje za
profitom. Razlog koji ih je naveo i da nas pale. Ubacili su nam
jedne noći davlos, ugarak, u kuću, a vrata i prozorske kapke
stupocima poduprli da se iznutra ne mogu otvoriti. Spasli smo
se nekako, nije važno kako. Važno je da sam nedelju dana posle
toga najzad saznao šta nas je zavadilo s Tebancima.
Sedeo sam u dućanu, sunce je već bilo zašlo, ostavljajući za
sobom toplo letnje sijanje bez svetlosti, koje sam ja i kožom
mogao osetiti. Otkako sam se iz Carigrada vratio, nisam nikako
sunce podnosio. Gledao sam da se krećem jedino po mraku, u
kome sam, uostalom, i živeo. Mislim da je to stoga što sam se u
mraku osećao ravnopravnijim s ljudima. Oči im nisu mnogo
koristile, jedino su u jeziku bili jači. Sedeo sam, kažem, u
dućanu, ni sam ne znam zašto. Vreme trgovanju je prošlo, a i da
nije, sem nekoliko ksenosa, mušterije već nedeljama nisu
svraćale.
Najednom, čujem kako se vrata otvaraju i u dućan stupa
nekoliko kupaca. Obradujem se, naravno. Ustumaram. Srećom,
sa mnom je bio tvoj Simeonulo. Nisam se morao plašiti da će
krenuti nekakvi nesporazumi oko cena, do kojih je dolazilo kad
sam trgovao sam. Simeonulo se već bio toliko izveštio u
razumevanju mojih znakova da je prostije svakodnevne misli
mogao prevoditi bez većih grešaka.
Poklonim se učtivo i kažem preko Simeonula: ‘Kalispera
kirii hero poli. Dobro veče, gospodo. Drago mi je što vas vidim.’
Oni ne odgovaraju. U redu, mislim, stranci, kao i obično. A,
opet, čudno mi je. Kakvi su to stranci, a povrh toga i kupci, koji
ne znaju grčki? Bez elinike se na Istoku u radnju ne ulazi. Morali
su je, kažu, naučiti čak i Englezi, kojima je stranu reč izgovoriti
gore nego dukat iz kese izgubiti. Pomislim, da nisu hajduci,
martolosi, kleftosi? Utešilo me što sam se setio da bi ih
Simeonulo odmah prepoznao i stao se drati. Imao je, kao i svi
Simeoni, njuh za sve što ide na sopstvenost. U međuvremenu
čujem i neko domunđavanje, skanjeranje, komešanje. Kao da se
ispred tezge guraju, jedan drugog na nešto nagovaraju.
Dam nekoliko ugovorenih znakova tvom sinu, te se
Simeonulo razdere: ‘Pios iste? Ta fonazo! Ko ste? Vikaću!’
‘Nema potrebe za drekom, papauš!’, kaže jedan od njih na
cincarskom. Glas mu promukao, grub, meni nepoznat. ‘Došli
smo samo da s tobom porazgovaramo.’
Deda pita: ‘Niste došli da kupujete?’
‘Jok. Da razgovaramo.’
‘Ja ne bih razgovarao’, najednom će drugi glas, mešajući
grčki i cincarski. ‘Ego ta triposa amesos, ja bih odmah bušio!’
‘Iste esis, jeste li vi to, Kir Darda?’, pitam Simeonulovim
glasom. Glas mi se čini poznat. Opkladio bih se da je od Firme
Darda & Kurta, šminke, ulja i parfemi.
Taj ne odgovara. Čuje se opet onaj prvi, sve bih rekao
Tesalac, pa ću ga, dok se ne pokaže ko je, tako i zvati.
‘Da porazgovaramo smo došli, papauš.’
‘Pa razgovarajte’, kažem. Od razgovora, mislim, štete ne
može biti. Ionako nam mesecima niko ni reč ne upućuje. Možda
se Čaršija pokajala. Deputaciju poslala, lipume poli, vrlo žalimo,
posredi je bila greška! I već snujem da preokret u raspoloženju
Teba na dobro Firme iskoristim, da im kao zalogu budućih
prijateljskih odnosa svakom ponešto prodam. Računam, moraće
kupiti ako žele bar malo da poprave od štete koju su nam
dotadašnjom opsadom naneli. ‘Ali, ne šunjajte se unaokolo i za
tezgu mi ne zalazite, inače ću da vičem!’
Sad se oko moje pretnje napravi mala zbrka. Govorilo se
uglas: ‘Ko će da viče?’ ‘Stari će da viče.’ ‘Taj ne može ni da
pljune!’ ‘Vikaće dete!’ ‘Ne verujem da hoće!’ ‘Ja bih da bušimo
pre nego što vika počne!’
Sad mi se čini da raspoznajem glasove i nekih drugih
cincarskih Firmi. Požurujem Simeonula da pita: ‘Jeste li vi to,
Kir Darda? Jeste li vi to, Kir Kunta? Jeste li vi to, Kir Spirta?’
I opet ništa, niko ne odgovara, samo onaj Tesalac:
‘Se lene Simeon? Zoveš se Simeon?’
Potvrdim glavom.
‘Simeon Sigetski?’
Opet potvrdim.
‘I bio si pod Sigetom?’
Klimnem, jesam.
‘Septembra 1566?’
Jeste.
‘Ali se nisi odatle vratio?’
Odreknem glavom, nisam.
‘Došao si iz Carigrada?’
Potvrdim.
‘Iz jednog tafosa, groba u Carigradu?’
Naljutim se. O čemu taj priča? Kakav crni grob? Razmašem
se, Simeonulo prevodi: ‘Kakvog groba, kaže deda, šta vam pada
na pamet? Došao je, veli, iz cisterne Jerebatan!’
‘Šta ćeš ti u toj takozvanoj cisterni?’
Oštro odmahnem rukom, šta se to vas tiče, mislim.
‘Samo nam ti lepo odgovori!’
Dam im znak da me se prođu i da nemam šta da im
odgovorim.
‘Eto!’, opet će glas Firme Darda. ‘Čovek vam sam kaže. Da
probušimo pa da se raziđemo.’
‘Šta si radio u cisterni, stari?’, pita Tesalac.
 Slegnem ramenom, ne znam šta sam radio.
‘Ne znaš šta si radio?’
Ne znam.
‘A koliko si dugo u cisterni bio?’
Pokažem izrazom lica i prstima, oko tri godine.
‘I o tome šta si te tri godine radio dole nemaš pojma?’
Potvrdim da nemam.
‘Ni najmanje?’
Ne.
Onda si, stari’, Tesalac će blago, ‘bio nekros, mrtav.’
Ja ti se, sine, ne snađem odmah. Hoću da kažem, nisam
uočio na šta se ovde cilja. Mislio sam da je do njih doprla priča
o mom boravku u Jerebatanu i uobraženju da sam mrtav, onako
kako sam je, malo znacima, malo pismom, ispovedio porodici.
‘A to? Afto ine? To je to?’, kažem preko Simeonula.
‘Ohi, afto ine. Jeste, to je to.’
‘I zato ste došli, pita deda?’
‘Jeste.’
‘Ali, on kaže da nije bio mrtav!’
‘Kako, on kaže da nije bio mrtav!’
‘Kako, ma ton Teon, nije, kad ne zna šta je tri godine pod
zemljom radio?’
I tu ja napravim grešku. Pokušam da im preko Simeonula
moje ondašnje stanje objasnim na jedan pošten, filosofski,
logički način, umesto da jednostavno slažem. Da izmislim,
recimo, da sam dole lovio ribu. Dole, u cisterni, lovio, pa je posle
gore, na ribljim pijacama Zlatnog roga, prodavao. To bi trgovci
razumeli. Posle im ne bi smetalo ni da sam stvarno bio mrtav. Ja
se, međutim, prevarim, te uputim Simeonula da umesto mene
kaže:
‘Slušajte, gospodo, ima med nebom i zemljom i neobičnih,
neobjašnjivih stvari...’
‘Znamo to i mi, stari. Zato i jesmo ovde. Zato su me ova
ugledna gospoda i pozvala iz Volosa. Ova ugledna gospoda ne
vole neobične i neobjašnjive stvari između neba i zemlje.
Gospoda su trgovci, koji misle da neobične i neraščišćene stvari
izmeđ neba i zemlje ometaju slobodnu trgovinu.’
Objasnim preko Simeonula da sam mislio na stvari neobične
u filosofskom smislu.
‘Mani se mesečarske filosofije, Njago!’, reći će Firma
Kurta, a Tesalac:
Osim ako ta filosofija ne može kratko i jasno da objasni šta
će za tezgom u Tebama čovek čiji je grob u Carigradu, u jednoj
cisterni za pijaću vodu.’
‘Najpre’, izjavim kroz Simeonula, ‘taj grob nije moj nego
mog dede.’
‘Simeona Carigradskog?’
Odobrim. Vidim, Tesalca o svemu obavestili, ali zašto – ne
znam.
‘I gde je on sada?’
Pokažem na zemlju, u grobu, valjda.
‘Otkud znaš, matori?’
Opišem da je čovek umro.
‘Gde je umro?’
Uprem prstom u tavanicu, ovde.
‘U Tebama?’
Jeste.
‘A gde je sahranjen?’
Uprem prst prema varoši, ovde.
‘U Tebama?’
Jeste.
‘Pa šta će mu onda grob u Carigradu?’
Uviđam da moram izići na sredu s dedinim ludilom, inače
se s tim ljudima nikad neću objasniti, ali čim sam počeo da
majem rukama, razgovetno i sporo kako bi Simeonulu dao
vremena da moje lomatanje što ispravnije prevede, čim sam
njegovim ustima priznao da je cela ta stvar oko grobova užasno
zamršena da se ne može shvatiti bez razumevanja nekih dubljih
porodičnih špekulacija, kao što je ona o pretvaranju u divljeg
konja, i da je najbolje ako se kaže... Tesalac me grubo prekide:
‘Najbolje je’, veli,’ako se kaže da je to t v o j grob, papauš!’
‘I pređe na bušenje!’, dodaje Firma Darda.
Sad se i ja grdno uzbudim. Jer, kako je Kir Darda od Firme
Darda & Kurta, šminke, ulja i parfemi izvesne glasove rđavo
izgovarao, ja sam njegovo ‘bušenje’ stalno čuo kao ‘rušenje’, i
prepadnut da će nas, pošto im je paljenje omanulo, početi
urušavati, stanem grešiti u znakovima, a uplašeni Simeonulo,
opet, u njihovom prevođenju, pa se napravi neopisiva zbrka.
‘Priznaj, Njago, da je to tvoj grob! Poslovni smo ljudi, ne
kradi nam vreme!’
‘Nije’, viče Simeonulo za mene, ‘mada sam jedno vreme i
ja mislio da jeste!’
‘Dobro smo mi rekli da je bio mrtav!’, čuje se glas i Firme
Karakota & Sin, vuna, koža i prerađevine.
‘Nisam, o andres, bio mrtav’, viče Simeonulo, ‘samo sam
mislio da jesam!’
‘I sam je mislio!’, hvata me za reč Firma Joan Dalametra,
žito i žitarice.
‘Tripan! Tripan!’, urla Firma Darda, koja se nekad s nama
za tržište borila. ‘Bušiti, i to bez odugovlačenja!’
‘Čekajte, ljudi, ako sam mislio da sam mrtav, nisam mogao
mrtav i biti!’, objašnjava Simeonulo. ‘Mrtvaci ne misle!’
‘Ima ih i koji misle’, kaže Tesalac.
Upućujem Simeonula da pita: ‘Koji su to? Koji su to?’
Tad osetim kako me za obe ruke hvataju i grudima o tezgu
pritiskuju. Jamačno su iskoristili moju uzbuđenost i zašli mi za
leđa, a Simeonulo se nije usudio da me opomene, ili su ga držali.
Zatim Tesalac, koji je vodio glavnu reč, izgovori jasno,
natenane:
‘Vrikolakasi, prijatelju, vampiri!’
Onda mi čovek, bez pizme i ljutnje, objasni da je, otkako
sam u Tebama, grdno novorođenčadi na neutvrđen način
pomrlo, a i da je došlo do nezapamćenog poskupljenja na
pijacama i pada vrednost novca, što je, opet, počelo izazivati
bankrote i trgovačke gubitke, pa su ugledni građani i Firma-ljudi
tebanske čaršije, iz Tesalskog Volosa, pozvali njega, takođe
uglednog Vampirovića, odnosno rođenog stručnjaka za
prepoznavanje i uništavanje vampira, da vidi nije li neki grobnik
uzrok svim tim nevoljama, te ako jeste, da grad i tržište napasti
oslobodi.
Zamisli, sine, sujevernih hondrokefalosal Kao da ovo nije
Aristotelova Helada nego primitivni i varvarski Zapad, po čijim
pijacama Bog s angelima danju, a Satana s vešticama i
vukodlacima noću trguju i promet na tržištu regulišu! Kao da se
vampiri time bave, i da im je stalo do odnosa turskog dukata
prema rajnskom talira ili cene vina, kad, što piju, zabadava na
svakoj raskrsnici, u svakoj noći, mogu da dobiju!
Ali, kako god okrenuo, položaj mi je bio gadan. Sad su mi i
ruke držali, pa nisam više imao čime da se objašnjavam. Na
moju sreću, sad se u metež umeša i tvoj sin. Dete je, očigledno,
bilo zacenjeno od strave, ali kad me videlo onako naguženog i
spremljenog da budem podvrgnut nečemu, čemu smisao nije
shvatalo, ali ga se tim pre plašilo, poče plakati:
„Kakve vi dokaze imate da je moj papauš vampir?’
‘Dete ima pravo, ljudi’, reče jedna Firma. Mislim, Braća
Paratanas, uvoz-izvoz svile i prediva. Primetio sam da su sve
Firme iz našeg šminkerskog ceha bile za to da se više ne
razgovara, nego odmah ‘buši’, ili, kako sam onda mislio, ‘ruši’,
dok su Firme iz drugih cehova htele da budu sigurne imaju li
zaista posla sa vampirom.
‘Pios bori na dini enjiisi ja kati tetio?’, prizna sad i druga
Firma, ne znam koja, kasapi Vanđeli, mislim. ‘Ko za tako nešto
može da se podjemči?’
‘Moji gubici!’, povika Firma Darda.
A tvoj sin: ‘Ako ćemo po gubicima, naša ih Firma ima više
nego ijedna u Tebama!’
Nasta zabuna. Argument je bio jak Nije pomagala Kir
Kurtina tvrdnja da vampiri, budući mrtvi, nemajući, dakle, dušu,
nemaju ni smisla za posedovanje ni odnos prema sopstvenosti,
te da im je svejedno uništavaju li imovinu svoje ili tuđe
trgovačke kuće. Ljudima je jednostavno bilo neshvatljivo da
neko, bio živ ih mrtav, ne razlikuje svoje od tuđeg i da iz toga
ne izvlači odgovarajuće zaključke. Pade i nekoliko predloga.
Odbaciše da me pop poškropi svetom vodicom i suoči s krstom,
jer je onaj stručnjački skot iz Volosa tvrdio da takve zastarele
metode više ne pomažu čak ni u Tesaliji, čiji domaći vampiri
nisu poznati kao naročito otresiti u odbrani. Ostali su imali preko
1.500 godina na raspolaganju da se na krst naviknu, i sad većina
na njega pljuje, a ima ih koji ga oko vrata i nose. Zatim neko
predloži da me iznesu na sunce, pa da se vidi hoću li se na
svetlosti održati. Stručnjak iz Volosa i to odbi kao nesigurno –
sretao je, naime, vampire koji su usred bela dana radili po
kasapnicama pa im se ništa nije desilo sve dok ih on nije
prepoznao i na njima primenio jedini pouzdan postupak – ali, što
se njega tiče, nema ništa protiv da se sačeka jutro, pod uslovom
da mu se čekanje uračuna u rad i po toj osnovi plati. Firma Darda
onda izjavi da na čekanje ne daje ni paru, pogotovu što je tek
devet uveče, da je već za celu stvar dovoljno potrošeno,
uračunavši putne troškove za Vampirovićev dolazak u Tebe i
povratak u Volos, i da ako se ovog časa solidarno ne preduzme
ono zbog čega se došlo, on će to lično i bez ičije pomoći učiniti!
Osetim ispred tezge kolebanje. Bio je to argumenat koji je
svaka Firma otprve shvatila. Čak sam i ja osećao prema njemu
neku načelnu simpatiju. Ali ne i tvoj sin:,
‘Ništa mu ne možete dok ne dokažete da je vampir!’, vikao
je uporno.
‘Možemo’, kazao je Tesalac.
‘Šta?’
‘Da dokažemo.’
‘Kada?’
‘Sada.’
‘Kako?’
‘Lako. Probušićemo ga glogovim kocem otpozadi, pa ako
kroz rupu sav iscuri, spitoše se i od njega ostane samo smežurana
koža – vampir je. Spalićemo kožu i grad osloboditi bede.’
‘A ako ne iscuri?’
 Onda, razume se, nije vampir.’
Kad sam doznao šta mi tesalska budalina sprema, počnem
se divlje otimati. Bilo mi je jasno da je Vološanin šarlatan i da o
zlodušnim silama i načelima po kojima one rade pojma nema.
Čak i u narodnim izmišljotinama o vukodlacima i vampirima
beše više logike i zdravog razuma nego u njegovom ‘učenom’
znanju o tom predmetu. Pravom Vampiroviću, uostalom,
proizvodu noćnih poseta pokojnika supruzi, ne treba nikakav
dokaz da je neko vampir. On ga instinktom prepoznaje i bez
ikakvih razgovora – bode...“
Simeon odlaže pero, obeležavajući mesto prekida zrnom
prosa. Prsti su mu utrnuli, ruka boli sve do ramena. Umesto
vratnih mišića, oseća ispod potiljka kamen. A i jeza ga neka
poduzima. Iako je toplo, skoro sparno na kišu, drhti kao da je
ostao bez kapi razgrevajuće krvi. Ne brine zbog toga. Umoran
je, to je sve. A onda i te odvratne uspomene koje na njegovo pero
čekaju ispod zrna prosa!
Lelujanje zagušljivog vazduha u andeonu kazuje mu da je
noć već odavno pala i da sedi u potpunom mraku jer mesec još
visi duboko za crnim kišnim oblacima kao srebrni talir na dnu
bare. Uvek zna kad je panselinos, čak i kad nema mesečine. Zna
to kožom, jednom od ono nekoliko osetljivosti koje povezuju
sve Simeone. Naslednih osetljivosti na Vatru, Mesečinu i
Gubitke. Nasledne ljubavi prema Trgovini, Konjima i Zlatnom
runu. Nasledne brige za Prošlost, Posed, Potomstvo.
Mora požuriti sa ovim nesrećnim pismom. Pre svega,
sažimanjem izbeći neprijatne pojedinosti, u koje bi, povodom
posete tebanskih Firmi, za koji trenutak morao da uđe. I sumoran
opis će biti dovoljan da sinu dokaže kako je dalji opstanak u
Tebama nemoguć. Onda mu ostaje da ga obavesti o Simeonulu,
drugom jakom razlogu za seobu iz ovog kraja ilovače i
kerameuske zemlje, i da pismo završi pre nego što se oblaci
sasvim rasture i ostane sam pod punom menom.
Uzima pero, pronalazi zrno prosa, koje se, kako je
uzdahnuo, u međuvremenu pomerilo, produžava da piše,
spočetka po već ispisanom redu, a zatim se dohvata beline, gde
mu reči postaju opet jasne:
 „O pojedinostima probe koja se nada mnom vršila neću,
dragi moj sine, da pišem da te ne bih jedio i žalostio. Neka je
dovoljno, ako kažem da ta tripima, to njihovo ‘bušenje vampira’,
najvećima liči na nabijanje na kolac. Skolops, u kome se ne ide
baš do kraja. Ali te budale ništa ne znaju ni o ljudima ni o
vampirima, najnesrećnijim od svih ljudi. Naravno da nisam
istekao niti se spitosao u poždru. Samo sam krenuo da točim krv
i zanemoćao toliko da sam se skoro onesvestio. I od tada ne
mogu krv nikako da nadoknadim. Noću mi vazda hladno i, čim
padne mrak, ja osetim neodoljivu potrebu da se krećem i
zagrejem.
Kad su videli da su pogrešili, posramiše se. Čak i Firma
Darda & Kurta, šminke, ulja i mirisi. Svi osim tesalskog
Vampiroždera, kome kao da ne bi pravo što je u dva maha
promašio, što ni kod oca ni kod sina nije uspeo...“
Ston diavolon! Eto kud vode duhovna žurba i nestrpljivost
tela iscrpljenog nepomičnošću. Zamalo da se upusti baš u one
pojedinosti koje najvećma želi da izbegne. Pokušava da pogodi
gde je napisao „kome kao da ne bi pravo što je“, pa preko ostatka
rečenice „u dva maha promašio, što ni kod oca ni kod sina nije
uspeo“ prevlači manje-više uspelu crtu, potom nastavlja:
„.. .kod mene promašio, pa uze da se izvinjava, posipajući
me pepelom iz lule koju je pušio, i sve na dedu prebacuje:
‘Greške se dešavaju’, reče. ‘Lipume poli, vrlo žalimo.
Vampir je, bez sumnje, vaš gospodin deda. Onaj koga zovete
Carigrađaninom.’
Klimnem glavom, bez sumnje.
‘Nadam se da ćete javiti ako se oko kuće pojavi, kao što
većina vampira ima naviku.’ Klimnem, dabome da hoću.
‘Ne bih drukčije savetovao’, javlja se opet Firma Darda.
‘Jer, dok ga ne upokojimo, nećemo biti mirni, a ni ti, bogami.’
Tesalac dodaje: ‘Treba da ih razumete, kirie. Gospoda imaju
i račune i sitnu decu. Kir Dardi se, na primer, nedavno rodio
unuk’
Pitam preko Simeonula da li je dete još živo.
Jeste, doksa si o Teos.
 ‘Milo mi je’, kažem Simeonulovim glasom.
Onda se oni još jednako pokunjeni, povukoše. Na polasku
mi u horu rekoše: ‘Zito! Živeo! I pazi na sebe!’ Što je bilo lepo
od njih ako se uzme u obzir da su dolazeći hteli da me spitošu...
Naravno da nije mislio da Carigrađanina prijavi. Nije lud da
prizna kako u porodici gaje vampire. To bi Firmu sasvim satrlo.
Neće ga prijaviti. Lično će ga kocem probosti. I ne bez
zadovoljstva. Kad pomor prestane, i na njih će se zaboraviti.
Cene će, jamačno, i dalje skakati i moneta se kvariti, ali će Tebe
za tu nevolju morati da nadu nekog moćnijeg vampira. Možda,
čak i na Bosforu. Jer, oni će već biti daleko. Sutra će zašiljiti
glogov kolac da bude spreman ako se starac došunja. Mora
računati, razume se, i s iznenađenjima. Podzemne sile su
nepredvidive. Protejske. Carigrađanin se uopšte i ne mora
pojaviti u obliku Simeona. Može doći kao vuk ili dokasali u
obliku konja. Najlogičnije bi bilo – kao divlji Arion, gospodar
gudura i pusta. U svakom slučaju, zateći će ga spremnog,
spremnijeg nego što je bio avetni Tesalac. Zbog njegovog
prokletog groba u Jerebatanu je i stradao. Zbog njega još ne
može čestito da sedi, već s vremena na vreme mora da ustaje i
šeta andeonom. Zbog njega više ni s rođenim ocem ne govori,
mada je to još i od najmanje štete.
O tome neće ni pisati sinu. To bi poremetilo njegovo
uzdanje u vezanost i složenost porodice, bez kojeg nikakav
gurbet, ni po susednoj Tesaliji, a nekmoli dalekoj Panoniji, nije
moguć. Od tog nepoverenja u najbliže, trpela bi Firma. A što nije
dobro za Firmu, još manje je dobro za Simeone.
A kad bi hteo sve da kaže, trebalo bi da napiše kako se posle
njegovog divljeg otimanja nije odmah na „bušenje“ prešlo. Kad
se videlo da ima nešto da kaže, misleći, valjda, da namerava
učiniti priznanje i tako ih rasteretiti straha od greške, pustili su
mu ruke da bi njima mogao mahati, ali ih nisu ispustili, tako da
je sve do kraja konverzirao u šest ruku. Osetio je da je najvažnije
dobiti u vremenu. Nadao se da će naići ko iz kuće – njegova
Fanija ili Furšija, kako joj je već ime i kakva je, bila bi dovoljna
– da će se napraviti metež, nesporazum objasniti ili ugrabiti
prilika za bekstvo, i ne seća se više šta je sve mislio i čemu se
nadao, tek je, kroz Simeonula, rekao:
 „Poštovana gospodo, moram priznati da u tome što se ovde
reklo, ima izvesne istine.“
„Priznaje!“, ciknula je Firma Kurta, a njena druga polovina
Darda zaurlala: „Buši!“
„Čekajte!“, zavapio je Simeon prevodeći ga. „Deda priznaje
da bi naša porodica možda mogla imati neke veze s pomorom i
tržišnom nestabilnošću, m o ž d a , kaže, pa i tada, ako je ko u
ovoj kući vampir, i ako ikoga probe radi valja bušiti, onda je to
njegov gospodin otac.“
Pokazao je iza sebe.
„Eno ga pozadi, u kući“, preveo je Simeonulo.
Odmah se pokajao. I ne iz sebičnih razloga. Ne što se prepao
da bi njegova nelojalnost mogla ostaviti rđav utisak na porodične
ljude za koje je genos bio svetinja. Nitkovluk ga je boleo zbog
samog oca, zbog smrti poverenja zidanog još od pamtiveka, još
od solidarnosti s kojom se protiv Herakla borilo i od njega
bežalo. Srećom, brzo su ga utešili.
Lažni Vampirović je rekao da iz toga neće za oca proizići
nikakve posledice:
„Den ine aftos, nije on! Taj sigurno nije vampir.“
„Otkud znate da nije?“
„Već smo ga izbušili. On nas je, uostalom, i uputio na tebe.
Ispričao nam je da si ubijen pod Sigetom, da si se povampirio jer
si umro nasilnom smrću, i da ti je grob u nekoj carigradskoj
cisterni, ali da, kao što je čest slučaj, posmrtni život provodiš
daleko od groba, u drugom gradu, to jest Tivaju. Zato, veli, što
ovde ima najviše ljudi koje mrziš, najviše trgovaca koje kao
umetnik prezireš. A u prvom redu njega, rođenog oca. U početku
ništa nije slutio. Onda je lagano počeo da slabi i ustanovio da mu
ti noću piješ krv.“
Optužba je bila čudovišna. Nije mogao da se sabere.
„Zašto onda i on nije mrtav“, upitao je preko Simeonula,
„kao i sva ona novorođenčad?“
„Veli da si ga štedeo. Zbog nekog nasledstva koje očekuje.“
„Ja ne verujem da ikakvo nasledstvo postoji, osim u načelu.“
 „Ali siguran – nisi?“
„U takvim stvarima čovek nikad ne može biti siguran.“
„E pa“, kazao je Tesalac, „na to je tvoj otac i računao.
Izmislio je priču da bi te držao podalje od sebe. Znao je da, ma
koliko sumnjao u to nasledstvo, posrkati ga nećeš sve dok ma i
najskromnijim načelom ono bude moguće.“
Protegnuo se, sve češće je to morao da čini, pronašao zrno
prosa i nastavio da piše:
„Tako je, poliagapite mu ije Simeon, premili moj sine
Simeone, neosporno dokazano da nisam vampir, a i da jesam, ti
bi to prvi morao znati, jer bi i sam bio Vampirović. Pravi, a ne
kao ona tesalska protuva...“
Opet je prekinuo. Precrtao je ceo pasus. Dokaz koji je u vezi
sa sinom izneo nije bio nikakav dokaz. Nikad se nisu sreli. Sin
jednostavno nije imao priliku da išta oseti, čak i da nečeg tajnog
u njemu ima. Produžio je s glavnom temom:
„Iz svega što sam ispričao proizlazi da nam u Tebama nema
opstanka. Ni kao trgovcima ni kao ljudima. A kao vampire,
video si kako nas tretiraju. Nekuda se odavde mora. I to je
najvažniji razlog s koga se tvoj povratak urgira. Bez tebe se
selidba ne može organizovati, a nije ni pravo da u izboru novog
simeonskog domicila ne učestvuješ. Ovde se, inače, u poslednje
vreme dosta govori, i to uprkos krizi, o prosperitetu Epira.
Naročito Janjine. Den ksero, ne znam. Nikad nisam bio u Janjini.
Ne verujem da je iko od naših bio. Mogu se, međutim, do tvog
povratka, raspitati po čaršiji. Kad čuju da odlazimo, ljudi će biti
spremni da mi dadu svako obaveštenje. Bojati se samo da, iz
istih razloga, ne ulepšavaju, šminkaju tamošnje prilike. Ne bi,
zato, bilo zgoreg da, silazeći od Beograda, u Janjinu svratiš.
Dovoljno je da se prošetaš agorom, videćeš kako s tim
prosperitetom zaista stvari stoje. Ima li ga ili je fantazma. Lično
mislim da ga ima. Logično je. Trgovac ne mora živeti ni u
Tebama ni u Janjini, može već na svakoj karti videti da Janjina
leži u oblastima s Egnatia Odosom ili, po latinskom, Via
Egnatiom (Aviona Ađriatika – Herakleja Linkestis – Edesa –
Pela – Thesalonika -Amfipolis – Filipi – Trajanopolj –
Konstantinopolj), putem kojim teče dobar deo istočno-zapadnog
prometa, a da smo mi ovde u Tivaju, zavučeni kao u čmar,
daleko od svake ozbiljne trgovine, osim s Bogom i Satanom.
Hajde da i o porodici nešto kažem. Tvoja hanumsa
Kustanda je dobro. Ne žali se. Kako joj je stvarno, niko je i ne
pita. Sama, valjda, zna. Tvoja se majka lepo o meni stara. Jedino
se srdi kad je zovem malo Fanija, malo Furšija, ili Fanula, a
ponekad i Faršija. Kako se setim. Šta ćeš, sine, ostarilo se,
izlapelo.
Ali najveće novosti – koliko srećne, pitanje je krupno –
imam da ti javim o tvom sinu Simeonulu. Taj će ti, izgleda, biti
neki veliki umetnik. Ne znam jesi li dok si bio ovde o tome
ikakvog pojma imao, mada ne verujem da se već tada kao
politehnis objavio, niti znam hoće li te vest obradovati. Tvog
dedu, kad bi taj i o čemu brinuo sem o onom svom vampirskom
nasledstvu i strahovao i od čega drugog sem od krađe – sad već
izmišlja da mu s računa i krv nestaje – grom bi udario. Odmah
bi ga prozvao Srbinom. Ako sam te tokom svojih izbivanja
dobro zamislio, ako si makar i upola pravi Simeon, nećeš biti
ponesen. Simfono, sine, nisam ni ja. Umetnost mi nikakva dobra
nije donela. A ko još računa zadovoljstva stvaranja kad ona
prođu, a nestane delo koje ih dokazuje? Nadati se, međutim, da
ćeš ga, kad dođeš, nekom čvršćom pedagogijom od mojih
žvankanja odvići od mešenja gline – jer ga grnčarska,
kerameuska umetnost zanosi – mada i u to sumnjam. Poznajem
nadmenost onih koji misle da su obdareni talentom. A ako ne
uspeš, ako s tom nesrećnom zabludom produži živeti, ostaće
nam da mu poželimo da živi u dobu ugodnijem za umetnike od
onog u kome sam ja radio.
Moram te opomenuti da kod tvog Simeonula nema
nikakvog uobraženja u pogledu grnčarskih sposobnosti. On je
odistinski talentovan. Znaš da se blizu Teba nalazi Tanagra,
nekad čuvena po keramici. Danas ni izdaleka nije što je bila, ali
se bolji krčazi, amfore, pikside i vaze od Atike do Makedonije
još uvek ne prave. Tamo živi neki mastur Kir Vangelijus, kome
smo u srećna vremena prodavali boje. Odveo sam mu
Simeonula, koji je poneo nekoliko radova. Odmah je hteo da ga
uzme na zanat. Tako se nešto, rekao je, danas više ne nalazi.
Nisam pristao. Izvinio sam se i kazao da ga bez očevog pristanka
ne mogu ostaviti. A kad budemo u Janjini, daleko od Tanagre,
koja svojim umetničkim ugledom podbada Simeonulovu
uobrazilju, biće nam lakše da se i protivu te uobrazilje i protivu
njegovog talenta borimo. A kako je talenat veliki, i borba će,
lakša u Janjini nego u Tebama, ipak biti teška i neizvesna. Ja sam
to još od početka spoznao, čim sam za njegovu glinenu strast
čuo.
A bilo je ovako. Sedeo sam u dućanu, istom gde su me Firme
bušile, kad mi Simeonulo gurnu u šake neki predmet i reče da ga
je umesio od ilovače. Postavim predmet na tezgu i počnem ga
opipavati odozgo nadole. Osetim pod prstima glavu čoveka s
grubo, starački usečenim borama, grabljivim nosem i spuštenim,
ušiljenim podvoljkom, da se nije mogla izbeći pomisao na
kratku, negovanu bradu. Linije su bile simeonske, pa u prvi mah
pomislih da je za model imao mene ili Tebanca, samo da nas je
podmladio. Klizeći hrapavom površinom pečene gline,
napravim najzad neku sliku onoga što sam u rukama držao. Kao
iz živog mulja iznikle, počeše da me more sigetske uspomene.
Činilo mi se da pod rukama ponovo imam sultanovu glavu, da
je šminkom u život vraćam. A sve to stoga, sine, što je
Simeonulova ‘glava’, iako je nisam video, već pod dodirom bila
tako verna ljudskoj da bi je, da je to moguće, u ljudskosti i
prevazišla. To je dokazivalo da on već i sada, ni od koga
podučen, ume da oblikuje, zanat da zna. Reći ćeš, možda, da je
to dovoljno za zanatliju, ali da je za umetnika nužno i nešto
savršenije od zanatske umešnosti, da je neophodna mašta,
sposobnost unošenja naročitog smisla u ilikon, građu, materiju s
kojom se radi. U pravu ćeš biti. On ga je, uostalom, i uneo.
Svodeći dlanove s glave’ niže, napipao sam zgrčen oblik
čoveka, za koga sam u prvi mah mislio da čuči na drvetu, zatim
na stubu, da je glatka glinena oblica, koja ga je odozdo
podupirala, neka vrsta postolja, kao na starim jelinskim
radovima. I da je to bilo postolje, sin bi ti i u mojim očima ostao
samo dobar zanatlija od koga će vremenom i radom možda i
postati prosečan umetnik Od toga, ništa više. Stub, međutim,
nije bio postolje. Simeonulo mi je objasnio da je to skolops,
kolac na koji je nataknut čovek Ko?, pitao sam ga. Romej, rekao
je. Hteo sam da vidim od kakvog mu je kova mašta, pa sam se
zainteresovao da li je nešto određeno u vezi s tim nesrećnikom
zamislio. Ime, zanimanje, rodni grad ili razlog pogubljenja.
‘Nisam smislio baš mnogo’, rekao je. ‘Osim da se zove
Simeon, da je rodom iz Janjine i da je umetnik koji se nečim
zamerio Turcima. Ali, čime, još ne znam.’
‘Kako bi bilo’, predložio sam znacima, ‘da ga napraviš
rodoljubom, borcem za grčku slobodu? To bi bilo svima
ubedljivo.’
‘Možda, svima’, kazao je, ‘ali ne i meni. Ja bih hteo da on
bude veliki umetnik, a za šta oni umiru – zna se.’
Eto šta me je prepalo. Umetnost je dala pravi smisao materiji
koju je zanat samo vešto uobličio. A što je kao smisao izabrao
stradanje, što je čovek na kocu, uprkos mukama koje trpi, onako
zgrčen, i glinom, dakle iluzijom, ispunjen, morao izgledati
smešno, a pri svemu tome ništa manje umetnički verno u
pogledu čoveka koji se zaista muči, svedočilo je, moj sine, da
njegov tvorac, a tvoj sin, nije samo veliki umetnik, već genije.
Jer jedino najveći narodni vođi, proroci i umetnici mogu da
preziru, mrze, ponižavaju čoveka, da ga kinje, kušaju i
korumpiraju, a da izgleda kao da im je do njega više od svega na
svetu stalo...“
Pero mu ispada iz ruke, koju više kao i da ne oseća. I uopšte,
nešto se čudno s telom zbiva. Kao da gubi svest o pojedinim
delovima. Stomak, grudi, ruke, noge naizmenično nestaju. Nije
to prvi put. Ponekad je tako i glavu gubio.
Posle toga je zaticao sebe na sasvim drugim mestima, ne na
onim na kojima zna da je sebe ostavio.
Mora biti da se napolju sada vidi kao po danu. Oseća hladan
dodir mesečine u dnu praznih očnih duplji. Kao dve gurbetske
kese koje se pune srebrnim asprama. Nipošto ne sme zaspati pre
nego što završi pismo. Ali, odmoriti se mora. Kakvog smisla ima
slati pismo ako ga niko neće razumeti. Misliće o nečemu da ne
bi zaspao. Misliće o svome Simeonulu – umetniku. Kir Dardin
unuk će, zacelo, biti trgovac. Darde nisu proklete kao Njagoi.
Uvek znaju šta je najunosnije biti. Ti bi s istom savešću na nebu
bili anđeli s kakvom bi u paklu bili đavoli. Zavisi samo ko je na
vlasti, šta se najbolje kotira. Nije čudo što se Kir Darda toliko za
unuka brine. Jedini mu je. Bez njega bi sve izgubilo smisao. Ne
bi vredelo biti ni đavo, ni anđeo.
Seća se priče koja mu je pripovedana da bi jednom zauvek
shvatio nezamenljiv značaj što ga potomstvo, testamentarni
naslednik, sin, ima za svaku cincarsku i grčku Firmu. Tvrdilo se
da je priča istinita, iako se događala u drevna vremena, kad su
Grci tek došli na Balkan i starosedeocima Pelašanima, a među
njima i Kentaurima, počeli otimati posede. Pod brdom
Pelionom, u tesalskoj Magneziji, živeo je u to doba prebogati
Kentaur domnu Tiohar, koji je imao sina jedinca, poluždrepče-
poludetence, Tiohara takođe. Nesreća je htela da ga sused Grk,
Kir Orej, zatekne nespremnog za odbranu, uzme mu imanje, sina
ubije, a njega srpom od opsidijana uškopi, da ne može rađati i
tako mu nekim novim naslednikom osporiti pravo na posed.
Znajući šta znači nemati poroda i koliko to život trgovca i
posednika čini besmislenim, Kir Orej se nije potrudio da ukloni
i samog domnu Tiohara. Velikodušno mu je dozvolio da živi na
imanju koje više nije bilo njegovo, s tim što je u naknadu morao
da pokreće domaćinove dolape. Desetak godina kasnije, kad je
Kir Grej otputovao trgovačkim poslom, domogne se domnu
Tiohar njegovog malodobnog jedinca, popne na najvišu magazu
i tu sačeka Grkov povratak, preteči da će ubiti dete ako mu se
otac ne uškopi na isti način na koji je njemu oduzeo muževnost.
Grk nije imao kud. Ubrzo se pod magazom začulo urlikanje
teško ozleđenog čoveka. Kir Orej je sad zaiskao da i Tiohar
izvrši svoj deo pogodbe i pusti mu naslednika. „Ne!“, odgovorio
je Kentaur tankim glasom evnuha. „Ne, gospodine, pre nego što
mi kažete gde vas boli?“ „Pod preponama!“, odgovorio je Grk
stenjući. „Lažete!“, viknuo je Kentaur. Znao je da je Grk
pokušao da ga prevari i da svoje mošnje nije ni dodirnuo.
Ponovo se Grk pravio da se kastrira i opet ga je domnu Tiohar
pitao gde ga boli. „U srcu!“, odgovorio je ovog puta Kir Orej.
Ne rekavši ništa, Kentaur je podigao malog grčkog
testamentarnog naslednika iznad provalije. Otac je znao da će se
sada morati kastrirati ili ga izgubiti, a s njim svaki razlog
bogaćenja. Otkinuo je svoja jaja. A kad je na pitanje gde ga boli,
kupajući se u peni, prostenjao: „U zubima!“ – „Afto ine, to je
to“, kazao je Kentaur domnu Tiohar i dodao: „Živite sad, ako
možete, gospodine!“, a zatim s detetom skočio u provaliju.
 Taj Kir Dardin unuk, mislio je Simeon, znači za njega sve.
Kao i za mene moj Simeonulo. Mora da ga čuvaju bolje nego što
su Kolhiđani čuvali Zlatno runo. I treba. Jer Runo je, uprkos
svemu, ukradeno.
„A sada mi, najdraži sine“, nastavio je pisati, „ostaje još
samo da te zamolim za jednu uslugu. A zbog toga je, opet, nužno
da se vratim na početak pisma, i mesto gde ti objašnjavam šta se
sa mnom pod Sigetom zbilo. Sad je već potpuno jasno da sam ja
tamo u strahu od dilsuza, a još pod opijumom i gljivama, 1566.
izgubio pamćenje – što mi se ponekad i ovde događa – otprilike
u isto vreme kad je tvoj pradeda Carigrađanin izdisao u Tebama,
i da sam posle, uobražavajući da sam ON, i sećajući se njegovih
priča o razorenju Konstantinopolja, pune tri godine proveo u
njegovom grobu u cisterni Jerebatan, sve dok me, 27. septembra
1569, nije napolje isterao požar u gradu, za koji mora biti da si
čuo. Sad je sa mnom opet sve u redu. Sve logično. Sve s merom.
Sve u meri. Sve jasno.
Muči me još samo jedna mala nesaglasnost. Ona mi ne
smeta da živim i trgujem, to nipošto. Jedino mi ne dopušta da to
činim s potpunim ubeđenjem d a n e š t o u o p š t e č i n i m ,
ubeđenjem što ga srećem kod gotovo svih ljudi. Ne mislim na to
jesam li ili nisam koristan, služim li ičemu. Odmah ćeš videti na
šta mislim. Uprkos svemu, naime, uprkos tome što ponekad
prosto osećam toplu krv u ustima, ja još nisam stoprocentno
siguran jesam li sada nekros i zondanos, mrtav ili živ. Moje se
mišljenje u tom pogledu toliko puta menjalo da, eto, oime, ni u
šta više nisam siguran. Ja, doduše, obavljam sve radnje
svojstvene živom čoveku, i ne mogu ni bez jedne potrebe koja
obavezuje živo stvorenje, ali budući da mi ne znamo šta stvarno
znači ‘biti mrtav’, šta je to ‘umreti’, i šta se s nama kad umremo
zbiva, moja je pretpostavka da živim na prilično staklenim
nogama. Jer, premda se mi svi događamo u istom svetu, premda
se čini da ga delimo, ja, ukoliko sam mrtav, i vi, ako ste živi,
možda je taj svet, sa svim svojim pojavama i događajima,
mišljenjem i osećanjem, za vas zaista stvarnost, a za mene samo
fantazma i privid? Kao što dva čoveka kad gledaju trećeg tako
što ga prvi gleda u prirodi, a drugi u ogledalu, zaista vide istog
čoveka, ali ne i isti sadržaj. Za prvog je to čovek, za drugog
iskios, sen, odraz, ništa. Mada mi to, velim, življenju, ili prividu
življenja, kako već ispadne, nimalo ne smeta – nesnosno je
unekoliko jedino za misao – opet bih voleo da budem načisto. A
ti mi tu od pomoći možeš biti.
Ako te pri povratku put nanese na Stambol, raspitaj se, tako
ti Boga, za crne mutavce, takozvane dilsuze, koji su pod Sigetom
vršili službu u sultanovom čadoru. Jedan se zove Zaim, drugi
Naim, i mislim da su blizanci. Ali nisam siguran. Den ksero, ne
znam. Kapidžibaša ih mora poznavati, jer su pod njegovom
upravom. Ako ti se, dakle, posreći te ih nađeš, pitaj koji je od
njih, u ime obojice, primio nalog da ućutka jednog starog
Cincarina, šminkerskog majstora što je noć između petog i
šestog septembra 1566. proveo u Sulejmanovom šatoru. I od
koga je taj nalog primljen. (Lično mislim, od nekog
Kajsunizadea, carskog lekara i grčke svinje, jer se meni veliki
vezir činio čovekom koji ceni umetnost, pa ni prema umetnicima
nije mogao biti okrutan. No, ne znam.)
Kad sam ih video da mi prilaze od ulaza u moj šator, jedan
s gajtanom, drugi s nožem, onako pod opijumom, nisam znao šta
će uraditi sa mnom. Ni dok su radili, nisam znao. Ne znam ni
sada. Pitaj ih stoga, i plati ako treba da ti kažu – a Firma će trošak
nadoknaditi – jesu li matorog Cincarina samo oslepili i
omutavili, ili su ga posle, radi veće bezbednosti, još i zadavili.
A sada, ljubezni moj sine, gospodine Simeone, blagosilja te
i u ime familije moli da se što pre kući vratiš, a ‘sjajne planove’
za idući gurbet ostaviš – tvoj zabrinuti otac, SIMEON NJAGO,
trgovac ovdašnji.
Pisano u Tivaju (Tebama), dne prvoga avgusta godine 1573.
ISTEROGRAFON – NUZDODATAK: Ništa ne pitaj
dilsuze za mene. Čemu? TI SIMENI ALITIJA APENANDI
MISTIRIJU – ŠTA JE ISTINA NASPRAM TAJNE?“
Kad se Simeon od Sigeta posle nekoliko sati probudio,
zatekao je sebe s glavom na pismu. Poput srebrne prašine
gurgurana, kojom je nekad učvršćivao šminku na
Sulejmanovom licu, mesečina je iščezavala s prozora andeona,
iza koga su se budile Tebe. Ponovo s osećao odmornim, svežim,
poletnim, gotovo mladim. Napipao je karlibanu, ne obraćajući
pažnju na vlažnu lepljivost njene spiralne drške, i pred zorom se
povukao u tamnu dubinu kuće.
 PROFIT TREĆI, IZ KOJEG SAZNAJEMO DNEVNI KURS
AKCIJA NA BERZI NJEGOVAN, JER DOK PORODIČNI
METRONOM KIR SIMEON SPAVA I O PROŠLOSTI
GENOSA ČUDESTVENE SNOVE SANJA, TORŽIŠČEM U
TURJAKU, NA SEVEROZAPADU, FIRMA SIMEON & SIN
NEUMORNO PRIVREĐUJE.

„Beograd – 10; Pariz – 8,90; London – 16,12½;

Njujork – 4,31; Brisel – 69,25 nom.; Amsterdam
– 229,50 nom.; Milano – 21,72½; Madrid – 40;
Berlin – 172,50; Lisabon – 17,24;
Sofija – 4,37½; Budimpešta – 85;
Atina – 3,00; Carigrad – 3,37½; Bukurešt – 2,15“
(CIRIŠKA BERZA NA DAN 1. JANUARA 1941)

„Ako je Bog životinje stvorio pre ljudi,

a Kentauri su poluživotinje od kojih smo proizišli,
onda smo i mi kao poluzveri,
jednom polovinom postali pre Grka,
što znači da smo bar tom donjom
polovinom, od stomaka ka zemlji
eupatridi, aristokrate i iznad svih ostalih.
A ako to tebi, sine,
kao profit nije dovoljno, a ti pričaj
kako si postao trljanjem dukata o dukat... „
(IZ SIMEONSKE KONVERZACIJE GOD. 1521)
ANASTAZIJA: Nisam pametna, dete moje, odakle ti dobijaš sva
ta grozna obaveštenja?
TIMON: Od istih histerika, pretpostavljam, od kojih je
onomad čula da Nemci planiraju anihilaciju evropskih Jevreja.
Kao da je istrebiti deset miliona živih bića u srcu civilizacije
uopšte moguće!... Ne mislim – samo moralno. Tehnički, ni
pacova toliki broj ne možeš uništiti...
RAHELA: To je stvar entuzijazma. Debora Levi-Landau
razgovarala je s čovekom iz Organizacije...
KLEONT: Ta nije čitava! Niko ko do sebe drži ne poznaje
ljude organizacije... Je li ona Levi-Landau „Lakovi, tutkalo,
gumiarabika“ ili Levi-Landau „Staklo, porculan i limarski
proizvodi“?
RAHELA: Nije, deda. Ona je Levi-Landau „Slikarski
proizvodi“...
KLEONT: Mazalo, dakle? Znao sam ja da je to neka cvećka
čim se viđa s raznim organizacijama!
RAHELA: To je organizacija koja je, posle Anšlusa,
pribavljala lažne pasoše jevrejskim izbeglicama iz Rajha. Čovek
tvrdi da su svi Jevreji iz Nemačke i priključenih područja
deportovani u geta i koncentracione logore.
KLEONT: Svašta! Čuo sam za koncentraciju kapitala,
koncentraciju trupa, koncentraciju stomačne kiseline imam i
sam, ali za te koncentracione logore...
ANASTAZIJA: Koješta! Meni je ambasadorovica Fon
Heren rekla da su to obična prihvatilišta za preodgajivanje
asocijalnih tipova u dobre građane...
RAHELA: Dobre m r t v e građane!
ANASTAZIJA: Tvoja mašta i jezik, zbilja...
TIMON: Majka ti ima pravo. Ambasador Fon Heren mi je
lično garantovao da se s pitomcima tih zavoda dobro postupa.
Ako se izuzmu ograničenja kretanja, pod ratnim okolnostima
čak i poželjna...
KLEONT: A i uštedi se više...
TIMON: I izvestan nedostatak privatnosti, razume se, oni
žive daleko spokojnije od Nemaca, koji su izloženi savezničkim
bombama. Oslobođeni su vojske, sve su im potrebe obezbeđene,
ne moraju se gnjaviti po redovima, čak im i koncerte priređuju...
RAHELA: Pogrebne muzike.
ANASTAZIJA: Ti si danas stvarno nepodnošljiva! Zar bar
za praznike ne postoji neka prikladnija tema?
RAHELA: Postoji. Po gradu se priča da vlada to namerava
i s nama da učini.
KLEONT: Ništa ne dajem na priče. Samo na brojke.
RAHELA: Kad do brojanja dođe, biće kao u Nemačkoj –
dockan.
TIMON: O čemu pričaš? Šta ti znaš o tome? Šta ti znaš o
Nemačkoj?
RAHELA: Ono što sam o njoj u školi učila. Ali onda mi
niko nije kazao da će mi tamo ubiti oca...
ANASTAZIJA: Za ime Boga, Rahela!...
KLEONT: Ko je to ubijen?
TIMON: Ma niko, tata, ne uzrujavajte se!
RAHELA: Stvarno – ko? Jedan stari Jevrejin, zapravo...
KLEONT: Nije čudo. Ti Čifuti uvek prave neke neprilike.
TIMON: Slušaj, Rahela, ovako nikud nećemo dospeti! U prvom
redu, tvoj otac n i j e ubijen. Stradao je prilikom uličnih nereda.
I to je ustanovljeno sudskom istragom. Nemački pedantnom,
vidi se iz zapisnika koji su nam uručeni... I sad, za ime božje,
devojko, kakvog ima smisla od akcidenta, koji je za žaljenje,
praviti kriminalno načelo upravljanja jednom civilizovanom i
besprekorno organizovanom državom?... A ako ćemo po duši,
za sve to je sam Moric kriv. Majka ti zna koliko sam ga
nagovarao da se okane putovanja. Nije bilo vreme za šetnje po
Nemačkoj. Ali je on utuvio u glavu da pošto-poto dovede ovamo
nekog prijatelja i njegovu porodicu. I on je patio od halucinacije
da su Jevreji u Nemačkoj ugroženi!
RAHELA: Po tebi je i onu olovnu batinu kojom je umlaćen
halucinirao?
ANASTAZIJA: Ne govori tako sa svojim ujakom! I to još
pred dedom! Znaš kakav je!... Vi posle jednostavno nestanete, a
ostavite mene da mu objašnjavam kakve su to olovne batine, i
šta olovne batine traže u jednom boljem društvu...
TIMON: Pusti je, molim te! Moramo jednom i s tom pričom
da raščistimo.
RAHELA: Ali ne nadgrobnim govorima!
KLEONT: Kakvi nadgrobni govori na ovu skupoću? Zar ste
svi poludeli?
TIMON: Nismo, ali hoćemo ako ne prestanete da
intervenišete napamet!... Otac ti je stradao usled nesporazuma,
Rahela. I ti to znaš. Protiv Morica niko ništa nije imao. Moric je
bio strani državljanin. Evropa još nije prašuma, i međunarodne
konvencije se još poštuju... Pod uslovom, dabome, da se čovek
ne meša u privatne obračune nemačkih građana...
KLEONT: Kad bi srpski obračuni bili tako temeljni, gde bi
nam kraj bio!
TIMON: Uradi nešto s njim, za Boga milog, Anastazija!
Ovako više ne ide!
ANASTAZIJA: Šta da uradim, dovraga?
TIMON: Odvezi ga nekud, daj mu da jede, ni sam ne znam!
KLEONT: Neću da jedem u tuđoj kući!
RAHELA: Provaljivanje uniformisanih i naoružanih bandi
u domove nezaštićenih građana ti nazivaš privatnim
obračunima? Ti privatnim obračunima nazivaš masakriranje
čitavih porodica i odvlačenje njihovih polumrtvih ostataka u
„prihvatilišta za preodgajivanje“ gospođe Fon Heren? I to pod
protektoratom zakona i javnog mišljenja?
 TIMON: Ne budi bezobrazna! Nisam kazao da odobravam
Nirnberške zakone!
RAHELA: Kad bi ih polu-Jevrejin odobravao, bilo bi to kao
da levoj ruci odobrava da seče desnu. A oni baš to i hoće. Oni
žele da i Jevreji dođu do ubeđenja o opravdanosti i neizbežnosti
sopstvene eksterminacije.
KLEONT: Ja, lično, znam samo za nirnberšku robu, a i ona
je đubre, pa ako taj zakon treba da joj stane na put, ja sam za
njega.
TIMON: Dopuštam da je bilo preterivanja, ekscesa,
provokacija s obe strane...
RAHELA: Nisam čula da su Jevreji palili hrišćanske crkve!
ANASTAZIJA: Nemaju ni potrebe. O tome brinu oni grozni
Englezi!
TIMON: U svakom slučaju, po sporadičnim preteranostima
i uličnim tumačenjima zakona, ne sme se zaključiti da se tamo,
generalno i po nekom unapred smišljenom programu, Jevreji
progone kao rasa. Jer bismo se upravo takvom premisom spustili
do varvarske i destruktivne logike koju drugima prebacujemo...
I najzad, da nisam u pravu, da Moricova pogibija nije nesrećna
greška, zar bi tvoja majka dobila zvanično izvinjenje, koje je
potpisao lično Njegova ekselencija Fon Ribentrop?
KLEONT: Je l’ to Ribentrop od Šampanj i sva penušava
pića?
RAHELA: Bila je greška utoliko što su jugoslovenskog
Jevrejina ubili tamo gde je stranac, umesto da se strpe i ubiju ga
kad dođu ovamo, gde on ne bi bio stranac i gde njegova
likvidacija ne bi predstavljala nikakvu međunarodnopravnu
nepriliku.
ANASTAZIJA: Bog me ubio, dete... Ti imaš tako zapleten
način mišljenja. Kao tvoj jadni otac. Ja mislim da ga je to i ubilo.
Način mišljenja, a ne nekakav S. A.
TIMON: Ne možeš, međutim, poreći da je Fon Heren
pismeno najavio prisustvo na ceremoniji dočeka Moricovih
posmrtnih ostataka.
RAHELA: Ništa ga nije koštalo. Znao je da se nikakva
ceremonija neće ni održati.
TIMON: Ništa nije mogao znati. Tek u poslednjem trenutku
nam je Teodor savetovao da doček svedemo na porodicu. Je li
tako, Anastazija?
ANASTAZIJA: Ali je zato ljubazno prisustvovao pogrebu.
RAHELA: Lepo se proveo!
KLEONT: A šta je taj zamišljao? U moje vreme se od
pogreba i nije očekivao neki naročiti provod...
TIMON: Ti se, kanda, time ponosiš?
RAHELA: Ne naročito. Ponosila bih se da sam na njega
pucala.
ANASTAZIJA: Rahela!
TIMON: To je nečuveno! To je zbilja...
KLEONT: Ako dođe do pucnjave, ne zaboravite da
zatvorite gvozdene šalone na kući. Godine 1907, u vreme
tarifnih radničkih štrajkova...
TIMON: Gospođica bi pucala, a ja sam u zemlju hteo da
propadnem već i zbog onog što se desilo. Izviždali su čoveka
koji je došao da kondolira... Njega, jednog gospodina, javno
optužili za predrasude nekoliko podivljalih kasapskih kalfi!
Oprosti, meni je to smešno!
RAHELA: U redu, ujače, to je smešno. Ali, misliti da te
kasapske kalfe niko nije podivljao, obukao ih u državne
uniforme, snabdeo olovnim pendrecima i ovlastio da izvode
nacionalni preporod, nije smešno. To je glupo! Pogotovu što ga
oni izvode tako temeljno da se objekti te patriotske obrade
nikome ne smeju pokazati, nego se porodicama isporučuju u
plombiranim vagonima... Kao pokvarena roba! Kao trulo
meso!...
ANASTAZIJA: Ako se politikom već morate baviti, manite
se bar kasapskih poređenja!
TIMON: Kovčeg se nije smeo otvarati po naređenju naših
vlasti. Nemci s tim nemaju ništa.
ANASTAZIJA: Čak i da imaju, moramo li, za ime sveta, o
tome baš na praznik da govorimo?
 RAHELA: Čiji praznik? Ovo nije m o j praznik.
TIMON: Možeš i prema mom imati neko poštovanje, zar
ne?
KLEONT: Šta tvoja ćerka praznuje? Ja sam u čaršiji čuo
neke grozne priče o deci, ali im, mada su Čifuti u pitanju, ne
verujem... Je li bogati, je l’ tačno da jedu hrišćansku decu?
RAHELA: To je preterivanje. Kao i priče o progonima u
Nemačkoj. Jedemo ih, u stvari, samo jednom godišnje, o Pashi...
ANASTAZIJA: Rahela! Smesta da si prestala s tim
glupostima!
TIMON: I ko ste to VI? Šta ste to VI kad smo svi mi ostali
nešto drugo nego VI?
RAHELA: Ne znam šta ste ti i mama, ali ja sam ona čiji se
sanduk neće smeti otvarati da se ne vide posledice što ih
nacionalni preporod ima po izvesne građane koji preporode tako
ne zamišljaju.
TIMON: Na toj osnovi ja s tobom ne mogu da razgovaram.
Rekao sam ti da je zabranu otvaranja kovčega donelo
Ministarstvo narodnog zdravlja. A ako ne veruješ meni, pitaj
Teodora...
RAHELA: Zabranu je donelo Ministarstvo, to je istina, ali
ne zdravlja, nego inostranih poslova. Da se ne bi upuštali u
diplomatska objašnjenja, nezgodna u svetlosti činjenice da je
upravo u to vreme i naša vlada donosila svoje Nirnberške
zakone, na osnovu kojih ćeš se, ako dosledno budu sprovedeni,
i sam naći u plombiranom sanduku!
TIMON: Zašto ja? Ja sam Njegovan.
RAHELA: Zašto, dakle, zec kad se kolju kamile?
KLEONT: Pradeda Lupus je imao karavan kamila koje su
đavolski smrdele. Ne znam šta je bilo s njima, ali znam da nisu
zaklane.
ANASTAZIJA: Ne zamarajte se, tata, nije važno.
TIMON: Šta on da se ne zamara? Onaj koji se zamara ovde,
to sam ja... A posle ću pričati kako sam bio na porodičnom
Božiću i kako sam se sjajno proveo!
 RAHELA: I tako, ti nisi Jevrejin?
TIMON: Šta ti pada na pamet? Dabome da nisam. Kršten
sam u pravoslavnoj veri.
RAHELA: Jevrejskim imenom?
TIMON: Grčkim, ako baš hoćeš da znaš.
RAHELA: Grekojudejskim, recimo. Po majci, koja je bila
čistokrvna mojsijevka, sefartkinja, i koja se zvala Mirjani.
KLEONT: Kakva ćorava Mirjana? Ja sam vašu babu zvao
Mirjana, Mirče, nikad Mirjani!
ANASTAZIJA: Ona nije naša baba, tata. Ona je meni i
Timonu majka. Baka je samo Raheli.
KLEONT: A i to mi je neko ime. Još od Moskopolja niko se
u familiji nije zvao Rahela. I zašto im nadevate čifutska imena
kad znate da ih ne podnosim?
ANASTAZIJA: A što ste se onda od njih ženili?
KLEONT: Ko se ženio?
RAHELA: Ti – s Mirjam.
KLEONT: Kao da je mene Gazda pitao kojom da se ženim?
U moje se vreme ženilo Firmama, a ne ženama. Juvela uzimala
časovnike, žensku konfekciju eventualno, mada je ona najčešće
polazila za mušku robu... Galanterija se sparivala s kožnim
proizvodima, krznarstvom ili velikim klaonicama, hartija na
veliko s drvnom industrijom, boje i lakovi sa švedskim
palidrvcima, azotarama i takvim ženama... Najsrećniji brakovi
su, međutim, između industrije i rudarstva. Mladoženja metalan,
mlada mineralna, on – fabrika mašina, ona – rudnik gvožđa i
mangana, on – u građevinarstvu, ona – u ciglama i kamenu...
Mirjana, vaša baba, bila prosperitetni novčani zavod, osnovni
kapital, ne sećam se, ja Banka Njegovan, s dvostruko više, i tako
ste se vi rodili... Ali ne mogu da kažem, iako smo imali odvojene
račune, nije dizala nos. Svi Jevreji, još od kneza Miloša, dižu
nos...
TIMON: U redu, tata, to smo već čuli. Hoćete li nešto da
popijete?
ANASTAZIJA: Pobogu, Timone, znaš da tata ne sme da
pije.
 TIMON: Onda ga zabavi nekako da se s tvojom ćerkom
objasnim.
KLEONT: A što se vi ne objašnjavate kod kuće, nego kao
Cigani, pred svetom, na ulici. U moje vreme...
TIMON: Ovo nije ulica. Ovo je kuća vašeg brata.
KLEONT: Kojeg brata?
ANASTAZIJA: Čika Stefana.
KLEONT: Zar taj nije umro?
TIMON: Neka me đavo odnese, možda i jeste! Možda je
Stefan vampir, koji nas je u Gradšćinu domamio, tobože na
Badnjak, a, u stvari, da nam svima oduzme pamet... Jer ja zbilja
ne vidim nikakvog razbora u tome što ja s tvojom ćerkom na
takvu temu uopšte razgovaram, a nekmoli što ću, evo, tog
razgovora radi, pretpostaviti da u njenim pričama ima i izvesne
istine... Ne u tom obimu i s tako fantastičnim prognozama,
razume se, ali dopustimo da oko vlade, u vladi, u zemlji uopšte,
egzistiraju ljudi koji sanjaju da ozakone svoje predrasude... I sad,
šta predlažeš da se povodom toga preduzme?
RAHELA: Da iz tih zakona izvučemo konzekvencije, koje
nemački Jevreji nisu izvukli iz Nirnberških, da ih izvučemo pre
nego što nam, pomoću njih, sutra prišiju Davidovu zvezdu,
prekosutra nas u geta sateraju, a zanosutra potrpaju u plombirane
sanduke, iz kojih se, po svoj prilici, više ništa pametno ne može
preduzeti... Ali, u prvom redu, ujače, presudno je da se nikakve
pretpostavke ne čine jedino „razgovora radi“, nego da bi se nešto
stvarno preduzelo. Jer, ako sami ne verujemo da smo u
opasnosti, kako da ubedimo druge, kako da alarmiramo one koji
u njoj nisu? Eto šta ja predlažem!... Videćemo se unaokolo, a ti
u međuvremenu razmišljaj malo o tome da su Nemci poslali u
logor i one koji su u žilama imali dva puta manje jevrejske krvi
nego što je, milo ti bilo ili ne, imaš ti...
KLEONT: Poslednji put sam ovakav govor čuo za vreme
aneksije, kad su palili na ulici austrijsku zastavu... Je li ta vaša
Rahela crvena?...

DR MIHAJLO: Kao narodni poslanik i faktor moćne

političke partije, tvoj muž a moj brat, to i jeste.
ANTONIJA: Šta to?
DR MIHAJLO: Državni i narodni neprijatelj. A povrh toga,
neznalica, ćutuk i magarac. U demokratskom sistemu, naravno...
ANTONIJA: Meni nije do šale, Mihajlo. Ja sam ono rekla
ozbiljno. Ja najozbiljnije mislim da Maksimov list ne tretira
Antonija kao narodnog poslanika opozicije, nego kao narodnog
neprijatelja...
DR MIHAJLO: A ja ti opet najozbiljnije tvrdim da on u
jednom demokratskom višestranačkom poretku i mora biti
narodni neprijatelj... Po prirodi uobraženog, ali time ne manje
ekskluzivnog prava na totalnu istinu, svaka partija mora polaziti
od pretpostavke da sve ostale državu vode u propast. Jer, kad bi
suverenitet nad političkom istinom, ma i fragmentarno, delila s
konkurentskom, njeno postojanje ne bi imalo nikakvog smisla.
Jake i uspešne stranke zasnivaju se na aksiomatičnom osećanju
vlastite nezamenljivosti i tuđe, podjednako aksiomatične,
izlišnosti. Mogu, dabome, imati i neki program, no on je od
drugorazredne važnosti. Ako je dovoljno neodređen i nebulozan,
ne mora biti od velike štete. Svaka partija, dakle, o svakoj drugoj
mora po liniji političkog kategoričkog imperativa misliti rđavo.
U protivnom bi sebe morala da smatra nepotrebnom. Protivnici
nikad nisu u pravu, prema tome, za državu su pogubni. A šta su
oni koji su za državu pogubni? Državni, narodni neprijatelji,
razume se... Činjenica da su Mara, Danton, Robespjer
revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji
naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih
načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući
neprijatelji. Da se najpre proglase „Očevima otadžbine“, a zatim
pogube kao njeni grobovi. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu
sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu
neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve...
Pogledajte našu Narodnu skupštinu. Svi narodni poslanici jedni
o drugima misle najgore. Ne što privatno ne bi hteli da budu
nepristrasni ili što nisu sposobni za bolja osećanja, već što su na
isključivost prinuđeni nagonom održanja vlastite političke
samosvesti. Moja ideja, moj lek, moj program mogu biti dobri
samo ako svi drugi programi, lekovi, ako sve druge ideje ne
valjaju. Jer, očigledno je da za jednu bolest može postojati samo
jedna prava terapija. Nešto se podjednako uspešno ne može lečiti
i hlađenjem i zagrevanjem, zar ne?... I sad, budući da se ideje
mogu dokazivati isključivo sredstvima negativne logike,
poricanjem svih drugih ideja na tu temu, nečija se pozvanost da
vlada može dokazivati jedino poricanjem sposobnosti za
vladanje kod svih ostalih... Čovek je, Antonija, čak i u običnom
životu pametan, lep, dobar, moćan i bogat jedino ukoliko to nisu
i drugi, ili ukoliko su ti drugi manje pametni, lepi, dobri, moćni
i bogati. Nije stoga čudno što mi, koji Parlament posmatramo s
ulice, stičemo utisak da u njemu sede i o našoj se sudbini staraju
sve sami idioti, lopuže i zlotvori. Ono što mi o našim
poslanicima mislimo samo je slabašna generalizacija onoga što
oni kažu jedan o drugom, a što kažu, našminkana kopija onoga
što misle... Situacija, međutim, iako beznadežna, nije baš sasvim
teška. Očigledan izlaz je u nemačkoj ili ruskoj jednostranačkoj
diktaturi. Taj izlaz je, razume se, psihološki, takorekuć utvaran,
pa ipak je bolji nego nikakav. Rajhstag je, naime, pored Sovjeta,
jedini svetski parlament u kome je, i teorijski i praktično,
nemoguće naći ijednu budalu, lopova ili neprijatelja naroda.
Budući da u Rajhstagu sede pripadnici jedine,
Nacionalsocijalističke partije, koji o njoj, kao i sve stranke o
sebi, uostalom, najlepše misle – inače joj ne bi pripadali, zar ne,
bili bi socijaldemokrati u nekom od logora – i da nema drugih
partija, čije bi predstavnike nazivali magarcima, lopužama i
narodnim izrodima, ispada da su Nemci najzad na svome,
zastupljeni ljudima od stvarnog poverenja i vrednosti, najzad u
sjajnu budućnost povedeni. Što će se to putovanje po svoj prilici
završiti slomom epskih razmera, neće imati nikakvog duševnog
efekta na naciju. Nacija će znati, za ljubav samopoštovanja
moraće da zna, da nije upropašćena pogreškama
nekompetentnih vođa, nego posredstvom istorijskog vis matora.
Ova logička i optička iluzija najpouzdaniji je psihološki temelj
diktature, koja ima izvesnog oslonca u volji naroda. Osim vojske
i policije, dabome. Ali oni nisu iluzija. Vojska i policija su
nekako redovno stvarnost. Ako iluzija omane, neko se mora
brinuti za poredak. Ta logička i optička iluzija zasnovana je na
jednoj od najstarijih i najupornijih ljudskih zabluda – zabludi
vlastite nepogrešivosti: niko, naime, nije budala da za vođu bira
ljude koji će ga u propast odvući, što je, pri višestranačkom
poretku, ne samo moguće već i neizbežno, prejudicirano samim
izbornim pravilima igre. Po prirodi demokratije, ma koga
izabrao, izabraćeš magarca, lopužu i narodnog neprijatelja. U
diktaturi, ma izbor pao na pet stotina kliničkih imbecila, to
jednostavno nije moguće...
ANTONIJE: Šteta što nisi poslanik. Tvoje bi mišljenje
osvežilo parlamentarnu proceduru i dalo neki smisao našim
vređanjima...
ANTONIJA: Dozvoli, Mihajlo, molim te, ja se, svakako, ne
razumem u politiku...
ADV. GEORGIJE: Voleo bih da vidim majčinog sina koji
se razume. Naročito u našu.
DR MIHAJLO: Razumeju se oni, tata, koji su sa svojom
propali, i koji nam posle katastrofe pišu ogorčena pisma u obliku
debelih memoara.
ANTONIJA: Ali sam za sve ove godine, da sam i
nepismena, pored Antonija, nekog đavola morala naučiti. Ne
delim mu lekcije, ali mi se čini da je njegova situacija, čak i s
običnog ljudskog stanovišta, neodrživa.
ANTONIJE: S ljudskog stanovišta ničija situacija nije
održiva. Održive su, može biti, jedino naše izvedene,
sekundarne, građanske situacije.
ANTONIJA: E pa kod tebe, Antonije, nije ni ona... Sva
četvorica ste, ti, tata, Mihajlo, pa, ako se ne varam, u nekom
procentu i Leonid, akcionerski osnivači Maksimovog lista, a taj
list te već mesecima napada kao da si političko čudovište, a ne
čovek od ugleda i imena, i to izrazima koji, koliko je meni
poznato, padaju pod udar Zakona o štampi. Jelte da padaju, tata?
ADV. GEORGIJE: Šta pada pod udar Zakona o štampi ne
određuje, draga moja, Zakon, već onaj ko ga tumači i
primenjuje.
ANTONIJA: Sačuvaj me Bože takvih zakona!
ADV. GEORGIJE: Naprotiv. Bogu za njih zahvalimo. Jer,
da jedan savršen Zakon o štampi izriče zabrane konzekventno
svojoj savršenoj prirodi, nijedna ti majčina pisana reč ne bi
svetlost dana ugledala. Ne bi se štampale ni čitulje...
ANTONIJA: Znam, tata, ali oni njega vređaju, svaku mu
skupštinsku reč izvrću, govore o njemu kao da je nečiji
mikrofon, a ne slobodan čovek, kao da je navijena lutka čija su
politička mišljenja prevodi nečeg što se na nekom drugom mestu
sastavlja... Mihajlo, molim te, nemam pri sebi naočare, ovaj
pasus...
ANTONIJE: Čitao sam tu paskvilu, ljudi. Pet para na te laži
ne treba davati.
ANTONIJA: Zašto? I ne moraju biti b a š laži.
ANTONIJE: Šta sad to znači? Valjda z n a š da su to laži?
ANTONIJA: Naravno da znam. I tata zna. I Mihajlo. Svi
koji te poznaju. Ali tebe ne poznaju s v i koji ove novine čitaju.
Otkud znaš šta će oni o tome misliti?
DR MIHAJLO: Tim pre što će misliti rđavo. Pošto smo ih
navikli da u skupštinskim klupama sede ili magarci ili narodni
dušmani, oni su na to mišljenje obavezni. Oni će neizbežno
morati misliti da... „Ako neko kao Narodni poslanik g. A. Nj., u
tom Visokom domu, već mesecima uporno i konzekventno
upućuje otrovne primedbe na svaki razuman pokušaj da se
odnosi s našim susedima, od kojih, u krajnjoj liniji, zavisi mesto
Jugoslavije u budućoj Evropi, pa i naša nacionalna egzistencija,
posle više decenija skupo plaćenih nesporazuma, dovedu najzad
do stabiliteta, garantovanog stanja na kome jedino i može da se
zasniva bezbednost i privredni prosperitet zemlje i balkanskog
područja uopšte, ako neko, kao Narodni poslanik g. A. Nj. u
svakom skupštinskom govoru, umesto prijateljskih veza s našim
geografski i duhovno prirodnim saveznicima, preporučuje
kolonijalnu privrženost dalekim zemljama, čije je pridržavanje
međunarodnih obaveza dobro poznato, naročito posle tragedije
izneverenog poverenja naše slovenske braće Čeha, koji su gajili
iluzije g. A. Nj. i na živom pesku tih iluzija odbili umerene i
trezvene predloge Velikonemačkog Rajha, onda se svakom, iole
nepristrasnom posmatraču od znanja, savesti i časti nameće
pitanje: čije to interese zastupa g. A. Nj., u ime kojeg on to
naroda govori, i da li je on, g. A. Nj., uzimajući sve ovo u obzir,
duševno-moralno-politički predstavnik srpskog naroda ili
možda nekog d r u g o g ?“... Dakle, stvarno... Ovo je gore čak i
od onog što posle Gepratovog slučaja misle o meni neki
studenti...
ADV. GEORGIJE: Ako od naše Skupštine išta čini
demokratsku instituciju, onda su to prljavštine koje se s njenih i
oko njenih tribina mogu čuti. Ali se, ipak, ne može reći da nismo
napredovali. Još pre osamdeset godina, na Svetoandrejskoj
skupštini, vadile su se kubure i debatovalo mecima.
ANTONIJE: Debatuje se još uvek, ako ćemo pravo.
ANTONIJA: Dobro, i šta sad to znači? Kakva je to svinjarija
u listu čiji si osnivački akcioner? Ta oni tebe maltene
Kembelovom kreaturom nazivaju, a ti ništa!...
ANTONIJE: Nije baš...
ANTONIJA: Pa šta si preduzeo?
ANTONIJE: Napisao sam odgovor.
ATONIJA: I deponovao ga u fioku – za potomstvo.
ANTONIJE: Dao sam ga Maksimu...
ANTONIJA: Sjajno. Sad leži u njegovoj fioci.
ADV. GEORGIJE: Stvarno, Antonije, šta je s tim
odgovorom?
ANTONIJE: Nemam pojma.
ANTONIJA: Nisi se interesovao?
ANTONIJE: Jesam, ali Maksim izvrdava...
DR MIHAJLO: Ne izvrdava taj ništa. Jednostavno neće da
štampa.
ANTONIJA: Kako – neće da štampa? Kako Maksim može
Antonijev članak da ne štampa? Ja ne razumem da se on ne može
braniti od uvreda u listu koji se izdaje od njegovog kapitala! Ta
on tamo ne dolazi s ulice, nego sedi u Upravnom odboru...
ANTONIJE: Nisam to ja.
ANTONIJA: Ko je?
ANTONIJE: Otac ili Mihajlo, ne sećam se tačno...
DR MIHAJLO: Ja, svakako, nisam. Trebalo je da budem,
ali sam odustao u korist tate. Meni su moja nastavnička veća
sasvim dovoljna za osećanje da sam budala.
ANTONIJA: Prema tome, u Upravnom odboru ste vi, tata!
ADV. GEORGIJE: Kakvom odboru? Bože sačuvaj! Nisam
ja ni u kakvom odboru.
ANTONIJE: Jesi, tata, sad se i ja sećam.
ADV. GEORGIJE: Stvarno?... Interesantno... U svakom
slučaju, mene tamo ne pozivaju. Očigledno se i bez mene sasvim
dobro snalaze.
ANTONIJA: Naravno. Ako vama toliko treba da se setite
ko vaša prava zastupa, prirodno je što ih Teodor i Maksim
uzurpiraju... I stvarno, postoji li u ovoj zemlji... uopšte neki
zakon o štampi?
ANTONIJE: Pobogu. Antonija, kakav zakon o štampi? Šta
si se zakačila za taj zakon o štampi?
ANTONIJA: Pitam lepo – postoji li ili ne postoji?
ANTONIJE: Postoji, dabome da postoji. Čim nešto postoji,
mora za to nešto postojati i zakon. Čim postoji štampa, mora o
njoj postojati i zakon.
DR MIHAJLO: Mi, naime, nismo u stanju pravnog
varvarstva kao Engleska. Mi smo Evropa. Naslednici rimske
sistematičnosti i pravne tradicije. Sve što postoji, mora biti
obuhvaćeno zakonom. Inače ne postoji. Na Balkanu, međutim,
otišlo se i dalje. Kod nas je odgovarajući zakon često jedini
vidljiv dokaz da nešto stvarno i postoji. Tako je Zakon o zaštiti
države bio jedini opipljiv, racionalan dokaz da postoje državni
neprijatelji. Da tog zakona nije bilo, ne bi bilo ni državnih
neprijatelja. Pod Teodorom, na primer, jedini dokaz da imamo
štampu biće, po svoj prilici, zakon o njoj. Pretpostavljam da će
biti tako savršen da niko ni primetiti neće kako je štampa, koju
je obavezan da reguliše, u međuvremenu iščezla...
ANTONIJA: Dobro, ako već postoji, što se na njega ne
pozovete?
ADV. GEORGIJE: Zato, draga moja, što on istovremeno i
ne postoji. Postoji i ne postoji. Kako se uzme.
ANTONIJA: Tako? Je li to opet neka originalnost
balkanskih pravnih sistema?
 ADV. GEORGIJE: Ne. To je originalnost svakog zakona. U
prirodi je zakona da čas postoji, čas ne postoji. Da je na ovako
klevetnički način Antonije napao Teodora, zakon bi, bez
sumnje, postojao. Budući da je Teodor napao Antonija, on ne
postoji. U oba slučaja, automatski.
DR MIHAJLO: Prirodno stanje stvari, uostalom, ako čovek
ima u vidu narav naših zakona i njihovu svrhu, koja ne leži toliko
u zaštiti građana od vlasti koliko u obezbeđenju vlasti od
građana.
ANTONIJA: Ne mislite, valjda, da je članak pisao Teodor?
ANTONIJE: Nije, verovatno.
ANTONIJA: A Maksim?
ANTONIJE: Nije isključeno, mada ne verujem. Ne radi se
to tako.
ANTONIJA: Kako se radi? Baš me zanima kako
funkcioniše to toliko čuveno demokratsko javno mišljenje.
DR MIHAJLO: Podupiranjem narodne volje.
ANTONIJA: Kako jedno ovakvo mišljenje može podupirati
narodnu volju?
DR MIHAJLO: Onako kao što konopac podupire obešenog,
pretpostavljam. Držeći ga za gušu dok ne izdahne.
ADV. GEORGIJE: Ja mislim da su oni članak prosto
naručili.
ANTONIJE: Zašto? Nije bilo potrebno. Prilikom jednog od
redovnih redakcijskih sastanaka, Maksim je, po svoj prilici,
rekao da bi, načelno, članak takve sadržine dobro došao politici
koju podupire list. Da ima narodnih poslanika koji predstavljaju
latentnu opasnost za tu politiku – moje ime, siguran sam, ni
pomenuto nije – pa bi bilo zgodno da se načelnoj obradi teme
pridoda i odgovarajuči primer... Po mogućnosti takav gde bi
strani uticaj bio evidentan...
DR MIHAJLO: Možda prikladna osoba iz vođstva veće
opozicione stranke, zar ne?
ADV. GEORGIJE: Demokratske, recimo.
DR MIHAJLO: Još bolje bi bilo ako bi ta osoba imala neke
masonske ili slične veze.
ANTONIJE: Pogotovo ako je studirala na strani.
DR MIHAJLO: Engleska bi sasvim odgovarala. Poznato je
da nijedan Evropejac ne može dugo odoleti kriketu. Ranije ili
kasnije postaje anglofil ili poludi.
ANTONIJE: Svaka bi se novinarska budala posle toga setila
mene. Ja sam savršen model anglosaksonskog plutokratsko-
judeo-masonskog izmećara u ovoj zemlji.
ANTONIJA: I posle svega, meni se Teodor i Maksim
ljubazno javljaju, i ja njima ljubazno otpozdravljam? I posle
svega, s njima treba da provedemo Božić?
ADV. GEORGIJE: Ja lično provodim Božić u Stefanovoj
kući, s čovekom čiji sam brat i pravni zastupnik. Mene se ne tiče
koga on u goste poziva. Mislim da na stvar tako treba gledati, i
ne prenositi u porodicu omrazu s ulice...
ANTONIJA: Za mene Narodna skupština nije ulica!
DR MIHAJLO: Ne može ni biti. Ulica je čistija.
ANTONIJA: E pa, krasan Božić, nema šta!
ANTONIJE: Lepši nego što će, bojati se, biti iduće godine,
Antonija.
ANTONIJA: E pa, bogami, meni će iduće biti lepši, jer ću
vas iduće godine ostaviti da sami izmenjujete ljubaznosti s
ljudima koji vas sve do tog Božića na pasja kola grde. Ja nemam
živaca za te vaše simeonske diplomatske štrikle!
ANTONIJE: A ko tebe tera da s njima razgovaraš?
ANTONIJA: Ti ćeš se, u međuvremenu, ponašati kao da se
ništa nije dogodilo?
ANTONIJE: Ne znam kako ću se ponašati. U svakom
slučaju, ne verujem da ću ga za vreme unošenja badnjaka
premlatiti...
DR MIHAJLO: A što da ne? To bi bilo sasvim po meri naše
parlamentarne tradicije.
ANTONIJE: Zato što stvar nije u moralno neodrživom
položaju lista prema meni, nego u mom moralno neodrživom
položaju prema listu. Položaj lista, i moralno i politički, sasvim
je jasan. On je potpuno u službi politike protiv koje se ja
angažujem. U međuvremenu, primam dividende od propagiranja
te politike. S čime se sad to moralno slaže?
ADV. GEORGIJE: Kakve crne dividende? O kakvim
dividendama pričaš? Ja već godinama od tog nesrećnog lista
nisam video nijednu dividendu! Dobijao sam samo zahteve za
povećanje osnovnog kapitala!
DR MIHAJLO: Antonije ima pravo, tata. Da ih je bilo, mi
bismo ih primili. Ja, personalno, sve do ovog neumesnog
objašnjenja, čak i s priličnim zadovoljstvom.
ANTONIJE: List je, međutim, u hroničnoj finansijskoj krizi
i dividende se već godinama ne dele, je l’ tako?
ADV. GEORGIJE: Ja sam čuo da Maksim živi od nekih
dispozicionih fondova koje kontroliše Teodor...
ANTONIJE: E pa vidite, uprkos tome što je list bankrot,
meni su ovih dana pokušali da utrape neke dividende. Neka
primanja zaostala bog te pita od kada...
DR MIHAJLO: Taj Maksim ne može čak ni prljav da bude
– inteligentno.
ANTONIJA: U čemu je trik? Šta su time hteli?
ANTONIJE: Da me u prvom narednom članku optuže za
dvoličnost, za tajno ubiranje profita od propagiranja politike
koju zvanično napadam. Javno je nazivam kriminalnom, tajno
primam od nje novac...
ANTONIJA: Da bi je napadao? Meni je to glupo!
ANTONIJE: Još gluplje je, posredstvom svog kapitala,
snositi odgovornost za politiku koju nisi kadar da kontrolišeš i
koja se u svakom svom aspektu protivi razumu i moralu.
DR MIHAJLO: Slažem se. Šta predlažeš?
ANTONIJE: Ja o tome nisam baš mnogo razmišljao...
Ovako, na prvi pogled, čini mi se prirodnim i najbržim rešenjem
da sva trojica svoj kapital povučemo iz lista.
ADV. GEORGIJE: To ti je 25 odsto glavnice, i to jedva.
Time nemoguću politiku lista nećeš promeniti.
ANTONIJE: Ja to i ne nameravam, tata. Ja nameravam
jedino da promenim naš nemoguć položaj prema listu...
Očigledno, dok je porodica prema prilikama u zemlji imala
približno isti stav, dok smo delili iste perspektive, porodični list
je bio moguć, premda baš ne znam da li i neophodan. Sad kad se
krvimo kao Arnauti, sad je to savršeno deplasirano... To je jedini
praktičan izlaz...
ADV. GEORGIJE: Ja bih rekao, moralan. Praktičan bi bio
mnogo korisniji...
ANTONIJA: Čekajte, ako iziđete, hoće li list prestati da
napada Antonija?
DR MIHAJLO: Naravno da neće.
ANTONIJE: Naprotiv.
ANTONIJA: Onda to za mene nije nikakav izlaz! To može
biti moralan postupak, to da, može biti sve što hoćeš, ali izlaz
nije.
ANTONIJE: Nalazim da je to, s obzirom na okolnosti, jedini
gest koji nam stoji na raspolaganju.
ADV. GEORGIJE: Politika nije mesto za gestove.
DR MIHAJLO: Osim nogom.
ANTONIJA: Oprosti, Antonije, ali ja smatram
neinteligentnim praviti nekakve muške, moralne i šta ti ga ja
znam kakve gestove, posle kojih se čovek nalazi tamo gde je bio
i ranije... Meni to izgleda detinjasto! Kao mahanje maramicom
iz vode!
DR MIHAJLO: To je taj naš srpski način. Važno je da se
pobode barjak, zastava razvije, u trubu dune. Uopšte nije važno
gde, kada, kako, zašto, čemu. Niti kakve je boje. Jedino je važno
da čovek ima čime da maše...
ANTONIJE: Naše izlaženje iz lista nije nikakvo mahanje
barjakom nizašto, jasno će se znati zašto izlazimo. Mi o tome,
uostalom, i saopštenje možemo izdati... To bi čak bilo jako
dobro. Mogla bi se podrobno pretresti politika lista, i s njom,
posredno, napasti politika vlade koja je inspiriše.
ADV. GEORGIJE: Ti o tome govoriš svaki dan. Kao Katon
o Kartagini.
ANTONIJE: Govorim u Skupštini. Štampa o tome donosi
izvode. Ne zna se šta ja, šta mi, u celini, mislimo...
DR MIHAJLO: Ja bih ostao kod onog „šta ja mislim“.
Odmah da ti kažem. Ja nemam nameru da potpisujem nikakve
familijarne manifeste.
ADV. GEORGIJE: Osobito ako su bez svrhe.
ANTONIJE: Možda bismo sa sobom mogli povući nekog
od akcionera. Možda još ima onih čiji je moralni položaj
neodrživ i koji...
ANTONIJA: Ostavi moral, mene jedino interesuje postoji li
način da se napadi zaustave?
ADV. GEORGIJE: Teorijski postoje. Ali onda ne dolazi u
obzir povlačenje kapitala.
DR MIHAJLO: Najsigurniji način da dođeš na vlast je da
zabraniš list, po onom istom Zakonu o štampi koji ga dopušta,
sa suprotnim obrazloženjem, razume se...
ADV. GEORGIJE: Sve dok je u Upravnom odboru, čovek
ima šansu da se za svoje mišljenje izbori.
ANTONIJA: Ako je s t v a r n o u njemu, a ne ako čak i ne
zna da je u njemu.
ADV. GEORGIJE: Ako bismo se dogovorili, ako bismo u
tome našli neku svrhu, išao bih na sastanke. Iako sam Bog zna
koliko bi me to stajalo.
ANTONIJE: Šta bi postigao? Uvek bi bio u manjini.
ADV. GEORGIJE: U Upravnom odboru, ali, ako bih našao
dobru municiju, na Godišnjoj skupštini akcionera već bi bilo
pitanje.
DR MIHAJLO: Ta je već održana.
ANTONIJE: Otkud znaš?
DR MIHAJLO: U novinama sam pročitao.
ANTONIJA: U novinama? Sjajno. Da odeš, naravno, nisi se
potrudio.
DR MIHAJLO: Kapitalizam u dejstvu nije baš ugodan
prizor za jednog humanistu kakav sam ja.
ANTONIJA: I tako, nijedan od vas nije bio?
 ADV. GEORGIJE: Ja nemam vremena za te gluposti!
ANTONIJE: Iskreno da kažem...
ADV. GEORGIJE: Ukoliko za to nemam pametan razlog,
razume se.
ANTONIJA: Sad pošto je Skupština prošla, možete svi
pamet u naftalin, pa u šifonjer do iduće sezone.
ADV. GEORGIJE: Postoji i nešto kao ustanova Vanredne
skupštine. Statut mora da predviđa mogućnost da određeni broj
akcija sazove Vanrednu skupštinu.
ANTONIJE: Ama, akcioneri na tim skupštinama
razgovaraju isključivo o završnim računima i dividendama, a ne
o politici lista. Sve dok donosi novac, politika ih se ne tiče...
ANTONIJA: Koliko vidim, ona čak ni novac ne donosi.
ADV. GEORGIJE: Tačno. I tu je naša šansa. Politika koja
ne donosi profit, koja, dakle, ne prodaje list, rđava je ne samo u
političkom već pre pre svega u trgovačkom smislu.
ANTONIJE: Na šta ciljaš?
ADV. GEORGIJE: Gledaj. Kad bi tokom skupštine pokušao
da oboriš Maksimilijana na bazi njegove uređivačke politike,
niko te od tih klipana ne bi razumeo. Dve trećine akcionerske
mase ne čita ništa sem sanovnika i izveštaja Klasne lutrije –
berzanske liste ne računam – i neće videti ništa rđavo u politici
koja im obezbeđuje da ih čitaju sa sve većim zadovoljstvom. Ali,
ako ih ubediš da je takva politika lista, pronemačka orijentacija,
a ne kriza pismenosti, nelojalna konkurencija, ili šta ti ga znam
šta sve još, uzrok što oni već godinama od svojih ulaganja
nemaju ništa – svi će te i te kako razumeti! Ako bi kritikom
Maksimove nekomercijalne uređivačke politike mogao da
iznudiš izglasavanje nepoverenja Upravnom odboru, redakciji,
glavnom uredniku – problem bi važnijom polovinom bio rešen.
DR MIHAJLO: A šta ćeš s glasovima koje donose
Teodorove i Maksimove akcije? Sa glasovima njihovih
prijatelja?
ADV. GEORGIJE: Teodor i Maksim, čak i s prijateljima,
nemaju majoritet akcija. Njih dvojica su samo najjači, ali ne i
odlučujući udeonici u osnovnom kapitalu.
 DR MIHAJLO: Ne zvuči rđavo. Zvuči, zapravo, kao ustavni
prevrat. Puč pod firmom konstitucije.
ANTONIJA: Nisam znala, tata, da vi i na taj način umete da
mislite.
ADV. GEORGIJE: Za razliku od tvog muža, koji ima
ideale, ja ih nemam. Ali ja imam ideje o tome kako da se do tih
ideala dođe. Da ih nemam, ne bih bio pravozastupnik tolikih
firmi. Jer i firme su kao tvoj Antonije. Najčešće imaju samo
vruću želju za profitom, ali su prilično insuficijentne u pogledu
načina kako da ga naprave...
ANTONIJE: Ne sporim da je to jedan od mogućih puteva...
Međutim, ja ne znam... To bi značilo upuštati se u zakulisne
spletke, loviti akcionerske glasove... I uopšte... Stvarno ne znam
koliko sve to vredi truda... Meni sve to liči na čoveka koji, da bi
se sklonio od pljuska, skače u reku... Da bi se izvukao iz jedne
nemoralne pozicije, upadaš u drugu...
ADV. GEORGIJE: Pa šta? Jesi li ti političar ili profesor
etike? Zar ne vidiš da su ti ljudi savršeno neosetljivi prema
nekom pristojnom tretmanu, da uvažavaju jedino udarac
buzdovanom?
DR MIHAJLO: Opet jedna od nacionalnih navika.
ANTONIJE: Šta ti misliš, Mihajlo?
DR MIHAJLO: Pa dajmo im ga – buzdovan, mislim.
ANTONIJE: A ti, Leonide?
LEONID: Molim?
ANTONIJE: Slušaš li ti, boga ti, šta se ovde priča?
LEONID: (Šta bi se dogodilo ako bih im sad rekao da
Dijana očekuje dete?...) Fanatično.
ANTONIJE: Vidim. Već pola sata ne možeš do reći da
dođeš. Dakle?
LEONID: (Da li bi ih to učinilo srećnijim?...) Šta, dakle?
ANTONIJA: Otac te pita šta misliš?
LEONID: (Drukčijim, u izvesnom t r a j n o m smislu?...) O
čemu?... A, o tome?
ANTONIJE: O čemu – tome?
 LEONID: (Da li bi prestali da melju o politici...) O svemu
uopšte. Ja se slažem. Bez ikakve duševne rezerve. Pod uslovom,
naravno, da me to ne obavezuje na neko učešće.
ANTONIJA: Šta on podrazumeva pod učešćem?
LEONID: (Pet minuta najviše. Zatim bi se vratili na
skupštinu akcionera...) Bilo kakvu aktivnost koja zahteva
prisustvo živog čoveka kao srećnog simbola civilizacije ručnog
rada na svim njenim brojnim manifestacijama.
ANTONIJA: Na skupštinu akcionera bi svakako morao ići.
LEONID: (Nemam ništa protiv deonica, ali ne želim da mi
se sin rodi s bilansom.) Pretpostavljam samoubistvo u
sopstvenoj režiji, mama.
ANTONIJE: Pusti ga, Antonija, molim te. Opet je u jednom
od svojih filosofskih raspoloženja... Ukratko, misliš da bi, uz
dovoljan broj glasova na vanrednoj, mogli da preuzmemo list.
Najpre Upravni odbor, a zatim redakciju...
ADV. GEORGIJE: Ja se nadam. Trebalo bi pogledati spisak
akcionera.
DR MIHAJLO: Koliko se sećam, to su mahom Njegovani i
porodice koje su s nama u rodbinskim vezama. Ima, verovatno,
i nešto prijatelja kuće. U stara bi se vremena kazalo ikojeniaki
dulja – porodični posao...
ANTONIJE: Ostatak akcija je prodat saradnicima Usta, ali
čak i sa akcijama na slobodnom tržištu, to predstavlja manji deo
kapitala. Površno gledajući, s malo sreće, većina bi se mogla
postići.
ADV. GEORGIJE: U najgorem slučaju – pat pozicija. A to
je, ipak, bolje od inata u kome se nalazimo, zar ne?
ANTONIJA: I kad bi se ta vanredna skupština mogla
zakazati?
ANTONIJE: Pa trebalo bi najpre pogledati Statut,
porazgovarati s ljudima... Ne znam. Šta ti misliš?
ADV. GEORGIJE: Ne pre kraja meseca. Ako sve pođe
glatko, razume se. Da bismo bili sigurni, recimo – sredinom
februara.
DR MIHAJLO: Pretpostavimo da uspemo. Teodor, Maksim
i njihovi ljudi povući će kapital. To je izvesno. Istovremeno će
presušiti transfuzija iz dispozicionog fonda...
ANTONIJE: Ja sam obavešten da je ona već presušila. U
svakom slučaju, posle Teodorovog razmimoilaženja s
predsednikom vlade oko pitanja Soluna, ne teče više raskošno
kao ranije.
DR MIHAJLO: Ono što sam hteo da kažem jeste da ćemo
imati list, ali on više neće moći da izlazi. Neće ga, naravno, imati
ni Teodor, ali ni ti.
ADV. GEORGIJE: Nije neizbežno.
ANTONIJE: Kako to misliš? Mi ne raspolažemo tolikim
kapitalom. U svakom slučaju, ja ga nemam. Ja ne znam kako vas
dvojica stojite, ali ja...
DR MIHAJLO: Ja sam intelektualna elita nacije, što znači
da stojim nešto bolje od pasa.
ADV. GEORGIJE: Sav mi je kapital već angažovan.
Trebalo bi prilično vremena da deo izvučem... Iskreno govoreći,
nisam planirao da povećam svoj udeo u listu...
ANTONIJE: Hvala na poverenju.
DR MIHAJLO: Ono je dirljivo kad su u pitanju otac i sin.
ADV. GEORGIJE: Nema, deco, to ništa s poverenjem ili
nepoverenjem. Moje je načelo da svoj novac držim što dalje od
porodičnih poslova. Tako smo sigurniji i ja i porodica...
ANTONIJA: Ne vidim onda zašto uopšte razgovaramo?
DR MIHAJLO: Moglo bi se pokušati s kreditom od Timona.
ANTONIJE: Taj bi pre finansirao Satanu lično nego bilo
kakvu politiku. Anastazija mi reče da je i Politiku prestao da
kupuje samo zbog imena.
ADV. GEORGIJE: Mislio sam da za stvar animiramo
Stefana.
ANTONIJE: Stefana? Kakvog bi on interesa imao? Pa on je
odbio da se upiše i kad je prva emisija izdavana.
ADV. GEORGIJE: Kad je list osnivan, industrija se nije
nalazila pod inostranim pritiskom, perspektive su mu bile jasne
i bogate, nije imao nikakve potrebe za takozvanim slobodnim
javnim mnjenjem.
DR MIHAJLO: Drugim rečima – sopstvenim g l a s i l o m ?
ADV. GEORGIJE: Ja, naravno, nisam ovlašćen da govorim
o njegovim poslovima. Znam, međutim, da je on nezadovoljan
stavom Maksimovog lista prema našim privrednim odnosima s
Nemačkom, i da je besan zbog otvorenog neprijateljstva lista
prema ideji zaštitnih mera za našu industriju. Verujem da bi
angažovao kapital u novinama koje ne bi vodio Maksim.
DR MIHAJLO: I koliko bi nas čast koštala? Poso kostizi?
ADV. GEORGIJE: Šta – poso kostizi? Šta to znači, koliko
bi koštala?
ANTONIJE: Hajde, tata, ti bi to shvatio da je Stefan samo
tvoj klijent. Međutim, on je i tvoj brat, i ti najedanput ne
razumeš. Stefan nije čovek koji bi davao dobrovoljne priloge, a
da za to nema jak razlog. Koji bi bio njegov?
ADV. GEORGIJE: Ne znam. Pretpostavljam, propaganda
za zaštitu domaće industrije protiv privilegovanog pritiska
nemačkog kapitala... ili tako nešto...
ANTONIJE: To bismo mi ionako zastupali... Hoćeš li
govoriti s njim?
ADV. GEORGIJE: Ako ga uhvati samog.
ANTONIJE: U redu. Bez njegovog pozitivnog odgovora
nema smisla upuštati se u celu stvar... A sad, Leonide, krajnje je
vreme da se i tvoje mišljenje čuje. Ovo je „porodični pokret“ i,
pre nego što se u boj upustim, moram znati kako svako od vas
na stvar gleda.
LEONID: (Šta uopšte da im kažem kad od toga ionako neće
biti ništa...) Ja lično gledam s dosadom.
ANTONIJE: Ne zanima me tvoj opšti pogled na svet.
LEONID: (Neće biti ništa, jer ja imam naročite ideje o
rađanju...) Ti znaš da je moje zanimanje za politiku isključivo
arheološke naravi.
DR MIHAJLO: Pridružujem ti se svesrdno, ali ovde nije reč
o politici, već o raspolaganju glasom koji ti obezbeđuju tvoje
akcije u Maksimovom listu.
 LEONID: (Dete je neizvestan zaključak na osnovu poznate
i nepoznate premise...) Zar ja tamo imam neke akcije?
ANTONIJA: Bože, sine, ti ni to ne znaš?
LEONID: (U svakom slučaju, zapleli bismo se u
objašnjenja. ..) Kako misliš da znam ako nikad nisam primio ni
dinar na osnovu njih?... Na tu temu sam, međutim, razmišljao.
O ustanovi deonica, načelno...
ADV. GEORGIJE: Ako nemate ništa protiv, ja bih se lišio
zadovoljstva. Nova mi saznanja u poslednje vreme škode...

ISIDOR: Je li čika Đorđije video mnogo grobnica u životu?

MARTIN: Pa, on nije putovao... Ne verujem...
ISIDOR: I meni izgleda da on o tome ne zna baš mnogo.
MARTIN: Tako? A zašto misliš da ne zna?
ISIDOR: Zato što traži da mu napravim nešto što se meni ne
dopada.
MARTIN: I samo zato što... kako da kažem... ima drugo
mišljenje, ti zaključuješ da o grobnicama ništa ne zna?
ISIDOR: (Što su ti takozvani odrasli sposobni za glupa
pitanja. Čak i Martin...) Ako zna, što traži da mu podignem
ružnu građevinu?
MARTIN: Nije, valjda, rekao – ružnu?
ISIDOR: Rekao je kakvu hoće.
MARTIN: I ona, po tebi, nije lepa?
ISIDOR: Odvratna je.
MARTIN: Može li se znati zašto? Šta je u njoj tako rđavo?
ISIDOR: Najpre, liči na sve druge, a onda – i sve ostalo. Ja
ne mogu da pravim ružne građevine. Ja to ne umem.
MARTIN: (Ova ti lekcija nije trebala, jer ispada da ti samo
to i umeš!) Kamo sreće da i ja to smem da kažem za svoje
kipove... Ali i ti, vidi, i ti ne moraš da je praviš. Možeš da odbiješ
porudžbinu...
ISIDOR: I da izgubim posao?
MARTIN: Po svoj prilici. Prethodno bi, razume se, morao
pokušati da se s njim nagodiš.
ISIDOR: Kako?
MARTIN: Ubedi ga da je tvoja zamisao bolja... General je,
svakako, težak čovek, Iako neće ići, ali nikad se ne zna... Možda
će mu se tvoj predlog svideti...
ISIDOR: Kad bih ga imao...
MARTIN: (Neka me đavo odnese!) O, ti, dakle, još ne znaš
kako treba zidati? Znaš jedino da onako kako general hoće – ne
valja?
ISIDOR: Znaću ako budem dovoljno dugo radio.
MARTIN: Samo, na kraju, to neće biti ono što general želi?
ISIDOR: Dabome da neće. To će biti nešto vrlo lepo i novo.
MARTIN: Ne sumnjam. Ali šta vredi što je lepo ako se
njemu ne sviđa? Čemu služi lepa cipela ako ne može da se
obuje?
ISIDOR: Hoće li sama cipela zbog toga biti manje dobra?
MARTIN: Ne kažem da će biti manje dobra. Biće samo
nekorisna. Neće biti dobra za druge.
ISIDOR: A šta se to mene tiče? Kakve to veze ima sa
mnom? Tu grobnicu JA gradim.
MARTIN: Ali, general je naručilac, Isidore. Onaj ko plaća
radove ima pravo da za svoj novac dobije ono što želi.
ISIDOR: Zašto?
MARTIN: Bog me ubio ako se i ja ne pitam... Tako su
nekako stvari udešene.
ISIDOR: (Martin je simpatičan, ali kao i drugi – zbunjen.
Nikad ne zna šta hoće...) Ima pravo i kad to što želi ne valja?
MARTIN: Bojim se.
ISIDOR: To je glupo... Da li svi tako radite?
MARTIN: Velika većina, svakako.
ISIDOR: (Pitaš stvari koje i sam znaš. I pitaš ponovo, i
ponovo...) Da li i tata tako radi?
MARTIN: Ne znam. Verovatno... Naravno, ako klijent
zahteva nešto što tvoj otac ne smatra pametnim, on nastoji da ga
ubedi.
ISIDOR: Da li uspeva?
MARTIN: Ponekad. Dešava se da klijent odustane od svoje
namere. (Načelno. U praksi se, međutim, ne dešava...)
ISIDOR: A ako ne odustane?
MARTIN: Pa, eto, pretpostavljam da onda radi kako klijent
hoće. Ponekad, ako je za njega zahtev neizvodljiv, pokušava da
raskine ugovor. Obično to nije Iako. Ume i da košta. A klijentov
zahtev ionako ispuni drugi.
ISIDOR: Tata, znači, odustaje od svojih ideja. Odustaješ li i
ti od svojih?
MARTIN: (Trebalo bi da priznaš da ih ti zapravo i nemaš.
Ne – neodrecivih...) Ako zamisao ne zahteva velika novčana
ulaganja, ne moram. Kip skromnijih razmera mogu da uradim za
svoju dušu. Nije, međutim, stvar u tome. Ja želim da ljudi vole
moje statue. Zar i ti ne želiš da ljudi vole tvoje građevine?
ISIDOR: Ja bih više želeo da ih pamte. (Ako bi ih voleli, to
bi bilo kao da pripadaju n j ima, a ne meni...)
MARTIN: Ali, kako će ih pamtiti ako im se ne sviđaju?
ISIDOR: Onako kao što se pamte piramide. Nešto možeš, a
i ne moraš zapamtiti. Ali, ako si piramidu video, nikad je nećeš
zaboraviti.
MARTIN: Nema tu ničeg čudnog. Piramide imaju oblik koji
se Iako pamti.
ISIDOR: Šta je to što se Iako pamti?
MARTIN: Svaki prost geometrijski oblik.
ISIDOR: (Sunce ima prost geometrijski oblik, i more, i
ravnica, pa ipak...) Nije to. Svaka kuća ima oblik koji se Iako
pamti, pa je opet ne zapamtiš. Piramide imaju oblik koji se od
svakog drugog razlikuje.
MARTIN: Oblik koji zaprepašćuje?
ISIDOR: Ne znam. Kad bi bile moje visine, verovatno ih ne
bih pamtio.
MARTIN: Onda je to njihova veličina?
ISIDOR: Ni da su iste veličine, a drugog oblika, ja ih ne bih
zapamtio.
MARTIN: Jesi li ikad razmišljao o piramidama?
ISIDOR: Jesam. Tata ima jednu nemačku istoriju
arhitekture. Kad sam je čitao...
MARTIN: Ti znaš nemački?
ISIDOR: Ja idem u Nemačko-srpsku školu... U knjizi sam
našao puno o piramidama.
MARTIN: Znaš li čemu su one služile?
ISIDOR: (Građenju, čemu drugom?...) Bile su grobnice
egipatskih faraona.
MARTIN: Da li ti je išta poznato o veri Egipćana?
ISIDOR: Nešto.
MARTIN: Hoću da kažem, da li bi piramide na tebe ostavile
utisak da nisu ono što jesu? Da su, recimo, silosi za žito?
ISIDOR: (Zašto da ne? Piramide bi ostale piramide...) Ne
znam. Mislim da bi.
MARTIN: Zar ne misliš da je strah ono što te njima privlači.
Strah, a donekle i divljenje prema ljudima koji su ih sagradih.
ISIDOR: (Ljudima? Zašto ljudima?...) Njih nisu sagradili
ljudi.
MARTIN: Kako to misliš? Misliš da su piramide... kako da
kažem... nešto natprirodno... da nisu ljudskog nego božanskog
porekla?
ISIDOR: To ne znam. Znam samo da Keopsovu piramidu
nisu sagradili LJUDI. Ljudi su na njoj radili, ali pravi graditelj
je JEDAN čovek.
MARTIN: Ipak čovek, zar ne?
ISIDOR: Šta je Bog?
MARTIN: (Nešto što bi mi, da postoji, moglo biti od
prilične pomoći...) Pa ne znam, dođavola... Slušaj...
ISIDOR: Zar to nije onaj ko može i nemoguće?
MARTIN: Pretpostavljam da je to jedan od njegovih
atributa.
ISIDOR: Šta je – atribut?
 MARTIN: Svojstvo. Nešto što pripada nečemu. Ponekad i
što ga čini nečim.
ISIDOR: Onda je piramidu sagradio čovek koji može
nemoguće.
MARTIN: (Trebalo bi s Jakovom razgovarati o dečaku. On
je nesumnjivo inteligentan. Možda i iznad proseka. Ali on nije
prijatan... u stvari, sasvim je neprijatan. Ima u njemu, što bi
kazao Mihajlo, neke arogantne i bezobzirne simeonske
torbarske g l a d i ...) To je lepo rečeno, mada...
ISIDOR: (To nije lepo rečeno, to je rečeno tačno...) Zašto
tata ne ostane uvek pri svojoj ideji?
MARTIN: Zato što bi ostao bez posla. Klijent bi otišao
drugom arhitekti, i kao što sam ti kazao, ovako ili onako, za
svoje pare dobio što želi.
ISIDOR: (To je kao kad pitam zašto se umire, a oni mi kažu
da se mora...) Tata bi izgubio rđav posao. Zbog čega je to tako
strašno?
MARTIN: Nije strašno, ali je neprijatno. Naročito ako je
hronično. Uostalom, da tvoj otac ima tako visoko mišljenje o
svojim idejama, ti ne bi mogao da dobiješ ovako skupe poklone
za Božić. (To je bilo prilično nisko i okrutno, ali dečak je
zaslužio...)
ISIDOR: Meni ne trebaju skupi pokloni ako on zbog njih
mora da zida ružne kuće!
MARTIN: (Treba da budeš oprezan! Stalo mu je da ima
visoko mišljenje o ocu. Ono mu je nužno da bi izgradio još više
o sebi... Ti, međutim, oca ne pamtiš. Zato o sebi i nemaš nikakvo
mišljenje. Potrebne su ti novine da ti kažu kakav si vajar... Ako
Isidorpostane arhitekt, njemu niko neće morati govoriti kakav
je. On će to znati bolje od svih... Znači li to biti dobar arhitekt?..
) To je lepo od tebe, ali nisu posredi samo tvoji pokloni. Reč je
o životu uopšte...
ISIDOR: Tata, dakle, zida da bi živeo?
MARTIN: (Hriste!) A šta si ti mislio?
ISIDOR: (Upravo to!) Mislio sam da on to voli.
MARTIN: Naravno da voli, ne bi se inače time bavio, samo,
ponekad je teško voleti ono čime se čovek bavi...
ISIDOR: Da li i ti vajaš samo da bi od toga živeo?
MARTIN: (Možda bi trebalo, možda bi to bio lek...) Pa ja
imam, kako da kažem, sreću. Ja od svog rada ionako ne bih
mogao da živim. Meni je dozvoljeno da radim zabadava. Tvoj
otac, međutim... Zidanje kuće košta mnogo više čak i od
monumentalnog spomenika. To je suviše skupa umetnost da bi
je čovek upražnjavao iz čistog zadovoljstva... Vidiš, čak ni tvoje
piramide nisu podizane iz zadovoljstva, već iz brige za zagrobnu
zaštitu. Neko mora da za zidanje daje novac, i taj ko novac daje...
ISIDOR: Ima pravo da ubije svako zadovoljstvo u zidanju.
MARTIN: Tako nekako ispada.
ISIDOR: Znam kako ispada. Kad radi za čika Arsenija, tata
se uvek nervira. A kaže da je on još ponajbolji od svih za koje
radi.
MARTIN: Ne znam šta od tvog oca traži čika Arsenije, ali
mogu da zamislim. On je kućevlasnik i želi kuće koje će moći
da izdaje pod zakup. Jeftine kuće koje će moći skupo da izdaje.
ISIDOR: (To je gnusno, ali on to, valjda, tako mora. Kao
što svi kažu da se mora umreti...) Ja ne bih pristao.
MARTIN: A ako bi zbog toga ostao bez posla?
ISIDOR: Zidao bih za sebe.
MARTIN: Ali, ako ne bi radio, ne bi za to imao novaca.
ISIDOR: Pravio bih dobre planove dok ga ne nađem.
MARTIN: Kako bi ga našao kad bi stalno odbijao da radiš
za ljude čije ti se ideje ne sviđaju?
ISIDOR: (O tome nikad nisi razmišljao, ali mora da postoji
način... Ne bi bilo pravedno da ne postoji. Da postoji umetnost,
a da nema načina da se ona izvede...) Našao bih ga nekako...
MARTIN: Znaš, poteškoća je u tome što nema baš mnogo
lakih načina da se do novca dođe... a zatim...
ISIDOR Mene se ne tiče kakav je, mene se ne tiče način...
ja... (Zašto ONI uvek otežavaju svaki razgovor?...)
MARTIN: (Na šta on to misli? On, valjda...) Čekaj malo,
Isidore, način mora da te se tiče. Ne možeš krasti da bi zidao što
ti se dopada.
ISIDOR: (Zašto da ne, ako tim podignem nešto lepo i
korisno? Ali, ako to kažem, Martin će se zgroziti... A što da se ne
zgrozi? On je tako bespomoćan. Ponekad liči na tatu kad mu
nešto ne ide od ruke, kad nešto ne ume da reši...) Zašto ne mogu?
MARTIN: Zato, zaboga, što to nije pošteno.
ISIDOR: (A zar je pošteno da se ratuje, ubija, ruši?...) Šta
je – pošteno, Martine?
MARTIN: (Ja nisam za ovakve razgovore. Treba da ga
uputim na Leonida...) Slušaj, to se zna...
ISIDOR: Ja ne znam. Ja jedino znam da nije pošteno da ne
mogu da zidam lepe građevine zato što nemam novaca, jer neću
da zidam ružne, za koje mi novac daju.
MARTIN: Nije ni nepošteno, Isidore. Možda je nepravedno,
svakako je nepravedno, ali nije nepošteno...
ISIDOR: Za mene je nepošteno sve što je nepravedno.
MARTIN: (Sad te je pritisnuo. U načelu, dečak ima pravo,
ali ti ga već pomalo poznaješ, znaš na šta cilja...) I što t e b e u
tvom poslu ometa, hoćeš da kažeš?
ISIDOR: Da. Ako je moj posao dobar.
MARTIN: A ko će o tome suditi?
ISIDOR: Ja, naravno. Ko drugi?
MARTIN: Neka me đavo odnese!... Možda građanski obziri
zbilja ne važe za izvesne ljude... Naročite ljude... Nevolja je u
tome što oni te obzire krše i pre nego što postanu „naročiti“, a
mnogi nikad to i ne postanu. Ostanu samo obični kršitelji
obzira...
ISIDOR: (Zašto ONI uvek tako zapetljavaju stvari?...) Ja to
ne razumem. Čovek je naročit ili nije. Ako jeste, on to zna...
MARTIN: Ima jedna knjiga u kojoj junak ubija lihvarku,
rđavu staricu, da bi došao do novca za plemenitu svrhu... Da li
bi ti tako nešto učinio?...
ISIDOR: Šta je to što je on hteo da učini?
MARTIN: Da pomogne čoveku u čiju je budućnost verovao,
ako se dobro sećam...
 ISIDOR: Ne znam ovako... Mora da se zna u čemu je
budućnost tog čoveka.
MARTIN: Bez toga ti ne bi umeo da kažeš da li je dobro ili
rđavo ubiti babu?
ISIDOR: A ti bi umeo?
MARTIN: (Ovo postaje mučno... Naravno da bih umeo... A
ako bih time kupio talenat?...) Mislim da bih.
ISIDOR: Kako ako ne znaš z a š t o je ubijena?
MARTIN: Samo na osnovu toga što je ubijena, recimo...
ISIDOR: To je glupo. Ja to ne razumem... Kako samo zato
što je ubijena?...
MARTIN: Znaš, meni se sve čini da bi ti ubistvo odobrio
ako bi se budućnost čoveka, u ime kojeg je ono izvršeno,
sastojala... da kažemo, u zidanju piramida... Zar ti ne misliš da
je ubistvo rđavo, bez obzira na razloge, rđavo u svakom slučaju?
ISIDOR: Ko tako misli?
MARTIN: Svi ljudi, dođavola!... Ili bar velika većina...
ISIDOR: Zašto se onda ubijaju?

ANASTAZIJA: Znaš, Timone, ja još nikako ne shvatam šta

Rahela podrazumeva pod „konzekvencijama“... Kakve bismo i
iz čega „konzekvencije“ mi morali da izvlačimo?
KLEONT: Ko treba da izvlači konzekvencije? Jeste li opet
u banci zabrljali?
TIMON: Ne sekirajte se, tata. S bankom je u redu. Reč je o
nekom zakonu.
KLEONT: Kakvom zakonu?
TIMON: Nije važno, tata. Ne odnosi se na nas.
KLEONT: Otkud ti znaš da se ne odnosi? Svaki se zakon
odnosi, svaki je protiv nas...
ANASTAZIJA: E, ovaj slučajno nije. Protiv Jevreja je.
TIMON: Ama, to i nije pravi zakon, Anastazija! Tek
nekoliko privremenih administrativnih propisa, nekoliko
beznačajnih ograničenja za Jevreje, donetih uglavnom da bi se
zamazale oči Nemcima. Njih se, uostalom, niko pametan i ne
pridržava...
KLEONT: Srpska murdarska posla! Što donose zakone kad
ih se ne drže? Stalno donose neke zakone koje niko živ ne
poštuje... A i kako ako ih se sama vlada ne drži... A za te Čifute
ja sam govorio. Do neba je to nos diglo... Taj Simon Landau,
staklo, porculan i limarski proizvodi, pa Flajšer & Majer,
pariska roba, Levi & Komp., Kuen & Komp., Davičo & Komp.,
Amuljzino & Komp., Goldštajn & Komp.... I koji je đavo terao
tvoju sestru da se udaje za tog Morica?
ANASTAZIJA: Ako se mnogo ne varam – vi, tata! Rekli ste
da je to Firma-čovek!...
KLEONT: Pa šta je s njim ako je Firma-čovek? Nikad ga ne
viđam. Firma je da se izveša pred vrata, na ulicu, a ne u sanduk
da se drži... Taj nema, vidim, nikakvo poštovanje ni prema
familiji. Nije, siguran sam, našao za potrebno ni da se izvini što
nije došao...
ANASTAZIJA: Moj Moric je mrtav, tata.
KLEONT: Taj uvek nađe neki izgovor... A je l’ prešao u
pravoslavlje?
ANASTAZIJA: Nije.
KLEONT: Magare! Posle mu je đavo kriv! I kakva si mu ti
to žena? Što čoveka ne nagovoriš?
TIMON: Sada bi to bilo, čini mi se, prilično dockan.
KLEONT: Nikad nije dockan da čovek sačuva Firmu. Vaš
prapradeda Grk je hteo da pređe u islam, ali nije stigao. Morao
je da beži u Zemun, a tamo se bolje prolazilo kao katolik... Sad,
ja ne znam, u Beogradu se najviše cene pravoslavci. Ali to se
menja... U Beogradu se uvek sve menja. Kao da nisi u živom
gradu nego na berzi...
ANASTAZIJA: Šta da radimo sa Rahelom, Timone?
TIMON: A šta ga ja znam? Mladi su danas sasvim
nerazumljivi. Pre nekoliko godina se fanatično bavila sokolskim
vežbama, prošle je htela da bude prosjak u Parizu, sad joj je
naspelo da se ponaša kao Jevrejka...
ANASTAZIJA: Ako ćemo pravo, ona to i jeste.
 TIMON: Pa šta? Nije jedina da od toga pravi cirkus!
KLEONT: Da li je to onaj cirkus gde vam je deda imao aferu
s jednom džambaskinjom?
ANASTAZIJA: I mi smo, bar napola.
TIMON: Ja nisam jabuka da se delim na kriške.
ANASTAZIJA: To sam i ja rekla Raheli, ali ona kaže – ako
se sam ne podeliš, drugi će te nožem raseći.
TIMON: Odakle, za ime sveta, dobija tvoja ćerka ta svoja
kasapska poređenja? Ko to njoj puni glavu Jevrejima?
ANASTAZIJA: Oni iz Jevrejske opštine, mislim.
TIMON: Kakve Jevrejske opštine? Šta ona traži u Jevrejskoj
opštini?
ANASTAZIJA: Pitaj nju!
TIMON: I nju ću pitati, ali sada pitam tebe! Mi nismo
prestali da budemo Cincari samo zato da bismo postali Jevreji, s
mule pali na magarca...
ANASTAZIJA: Ama, ko mene za šta pita? Otkako je
Moric... ona se otrgla, prosto je ne možeš prepoznati... Blizanci
su, srećom, sve to bolje podneli. Valjda što ih je dvoje...
TIMON: Ne pričaj gluposti, nisu oni sijamski blizanci!
KLEONT: Kuku, kakvi sijamci? Neće, nadam se, niko od
vas dobiti sijamce?
TIMON: Ne. Mada se nikad ne zna.
KLEONT: S tim Čifutima čovek nikad nije siguran. Kažu
da kod njih ima najviše sijamaca. To smanjuje akušerske
troškove. Samo, opet, ne možeš dvoglavca na šalter. Će ti rastera
mušterije...
ANASTAZIJA: Otkako se ono s Moricom desilo, ona nije,
kako da kažem, ona više nije sasvim pri sebi. Zar bi inače tako
naprečac postala Jevrejka?
TIMON: Ja ne znam kako se preko noći postaje Jevrejin. Ja
sam mislio da se postaje neumesnim vaspitanjem... A ispada da
je to stvar slobodnog izbora. Srbin sam dok mi se to dopada,
nisam čim mi dosadi. Onda sam Englez. Ili Turčin. Bilo šta. I
opet privremeno, razume se... Do prve krize, dok mi ne ubiju
oca...
ANASTAZIJA: Pa i mi smo nekad bili Cincari, zar nismo?
TIMON: To nije isto. Cincari nisu narod.
ANASTAZIJA: Nego šta su?
TIMON: Više kao neko naročito stanje duha.
ANASTAZIJA: Nije, valjda, bolesno, jer to bi sve
objašnjavalo...
ANASTAZIJA: Ovo s našom Rahelom.
TIMON: Ne budi glupa. Kad sam kazao da su Cincari stanje
duha, a ne narod, mislio sam na izvesne sposobnosti... Njih,
uostalom, više i nema. Čak ni Gazda nije Cincarin. On ih samo
pamti. A možda je neko vreme, vrlo davno, i sam bio. Ko će
znati? Otkud znamo šta su Pelašani, za koje vele da su nam
preci? Ili šta su stvarno bili Etruščani?
ANASTAZIJA: Koji su ti sad to?
TIMON: Neka stara talijanska Firma, što bi rekao otac. Nije
važno. Bankrotirali su zbog konkurencije rimske Firme...
KLEONT: Bankrot? Ko je bankrot?
TIMON: Niko, tata. Neka jevrejska Firma.
KLEONT: Šta me onda prepadate zabadava?
ANASTAZIJA: Nešto bih ti kazala ako mi obećaš da se
nećeš ljutiti.
TIMON: Ne može mi se kazati nešto gore od toga što sam
već čuo!
ANASTAZIJA: Bojim se da može... Očajna sam, Timone.
Rahela, u stvari, hoće da ide u Palestinu.
TIMON: Šta kažeš?!
ANASTAZIJA: Ona misli da Jevreji moraju da imaju svoju
državu i da je njihovo mesto tamo.
TIMON: Pobogu, ženo, što ti to meni nisi ranije kazala?
ANASTAZIJA: Nisam se usuđivala. A i mislila sam da je
to jedna od njenih buba koje će same od sebe proći. Kao
sokolstvo i sve drugo...
TIMON: Ona je sasvim luda!
 ANASTAZIJA: Kaže da će nam tamo među svojima biti
bolje.
TIMON: A i ti nisi mnogo pametnija kad je slušaš, umesto
da joj udariš dva dobra šamara!
ANASTAZIJA: Ne viči na mene! Neću ja u Palestinu! Ja ti
samo ponavljam njene reči!
TIMON: Kako ona to zamišlja? Zna li ta uopšte kako je u
Palestini?
KLEONT: Nikako! Moj deda je posle hodočašća skočio
kroz pendžer, iako je dole bio makadam...
TIMON: Kako ona misli da pravi državu od nekoliko hiljada
bankara i industrijalaca? Šta ona misli, ko će tamo da radi? Jer
ona, svakako, neće. Blagodareći tebi, ona i sada misli da žito
raste na žitnoj berzi... Ti i Moric niste svoju decu pripremili ni
za život na normalnoj zemlji a nekmoli u pustinji i vazduhu!
ANASTAZIJA: Kakvom vazduhu?
TIMON: Zar misliš da ne znam da ti je sin konkurisao za
Vojnu vazduhoplovnu akademiju? I to, razume se, krišom od
rođenog ujaka... Najpre protiv mene kujete vojne i cionističke
zavere, a onda dolazite da mi se žalite!
ANASTAZIJA: Ni ja nisam znala da se Adam prijavio.
TIMON: Šta ti uopšte znaš? Čime se ti po ceo dan baviš?
Šta će tvoja ćerka u Aziji? Šta tvoj sin traži u državnoj službi
kad ima mesto kod mene u banci? Šta se ovde uopšte dešava?
KLEONT: Ko pametan ide u državnu službu? U državnu
službu idu samo ništarije! U državi nema posla za čoveka od
inicijative...
ANASTAZIJA: Njemu je, kaže, u banci dosadno.
TIMON: Zna on mnogo o tome šta je dosadno! Kad bi to
bilo tako dosadno, ne bi se bankarstvom bavili najbogatiji ljudi
na svetu! Valjda bi sebi, s tolikim parama, mogli da priušte i
nešto zabavnije!...
ANASTAZIJA: Kakav je to način, Timone? Ti se prema
meni ponašaš kao da sam ga ja lično regrutovala!
TIMON: U svakom slučaju – nisi ga ni sprečavala! Ni njega
ni Rahelu, koja ide unaokolo i truća o Obećanoj zemlji! Samo
podseća ljude na ono što su oni odavno zaboravili. U Srbiji nikad
nije bilo antisemitizma, i ako ga ikad bude, znaj da će za to krivi
biti tvoja ćerka, njeni suludi kompanjoni i njihove bajke o
egzodusu... Jer, ako sami Jevreji misle da su nešto d r u g o nego
svi mi, ako Jevreji insistiraju da su nešto drugo, toliko drugo da
se u bestragiju moraju seliti, ako oni uobražavaju da mogu živeti
sami i mimo sveta, onda nije čudo što taj ostali svet počinje da
ih gleda kao nešto s t v a r n o d r u g o . Drugo i strano. Drugo,
strano i opasno. A odatle do ubeđenja da je to drugo, strano i
opasno – neprijateljsko, samo je korak. A ja neću da se taj korak
učini preko nekog od nas. Ja neću dopustiti da se ikome od nas
nešto desi samo zato što se Raheli najednom učinilo pametnim i
zabavnim da se opet bavi nekakvim „sokolskim“ vežbama!
KLEONT: Jesi li platio porez za ovu godinu?
TIMON: Molim? Kakav porez?
KLEONT: Na promet?
TIMON: Naravno da jesam. Ali kakve veze ima porez s
ovim o čemu se razgovara?
KLEONT: Onda nema da brineš. Ništa ti se ne može desiti!

LEONID: A zatim, našem načinu života nedostaje doslednost i

otuda potiču sve društvene krize. Ljudožder nije patio od tih
kriza, jer mu moral nije bio u sukobu s ukusom, a naš osuđuje
polovinu onoga što činimo, mislimo ili osećamo. Nijedan
građanin ne može racionalno živeti ako njegovo ponašanje
diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga
može samo da pošašavi. Kao Buridanov magarac između dva
plasta sena. (Revolucije i nisu drugo nego kolektivne
racionalizacije ovih dilema. Krvlju se savlađuje protivrečnost te
između morala i čina uspostavlja korespondencija. Stvara se,
zapravo, nov moral za druge, odgovarajuće činove. A zatim se
preduzimaju sasvim treći...) Buržoazija mora da se odluči
između neba i zemlje, hrišćanske i akcionerske etike, inače će
izgubiti svet u korist klase koja bar privremeno bude uspela da
spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom.
ANTONIJA: Ništa ja od svega toga ne razumem.
 LEONID: (Mihajlo je govorio o simeonskoj poslovici po
kojoj se sve na svetu događa u procentima... En posostis. A to je,
u stvari, anticipacija idealnog buržoaskog svemira...) Ja sam,
lično, za akcionerski svemir kao izlaz. On ima čistije račune,
neočekivanosti su manje verovatne, a povrh svega, mnogo ga je
lakše objasniti nego ijedan drugi moral. Kad bi deoničarski
odnos bio primenjen na ljude, sami bi nestali mnogi
nesporazumi, od kojih većina nastaje iz neutvrđenosti naših
dividendi u životu. Sve bi dobilo formu procentnog računa, u
kome se stvarnost najpribližnije izražava. Građanski brak, na
primer... Nije, naime, prirodno, još manje konzekventno, da
jedan rafinirano organizovan racionalan sistem reguliše naše
produktivne delatnosti a da u sferi biološke reprodukcije,
porodičnih odnosa, braka, još važi primitivni iracionalizam
jednostranog vlasništva, jedva prešminkan hrišćanskim
pravilima igre...
ANTONIJE: I u kakvoj je to, molim te, vezi s našom
temom?
LEONID: Strpljenja!
ANTONIJA: U toj da se pomoću cele te priče tema izbegne!
LEONID: (Bez obzira na istinitost ove primedbe...)
Prirodnije bi bilo da se bračni aspiranti izdele u izvestan broj
apoena, da se od njih, recimo, u osamnaestoj ili šesnaestoj – u
zavisnosti od doba sazrevanja – izda neka vrsta emisija, čija bi
se visina određivala putem komplikovanog izračunavanja
ukupne vrednosti njihove sposobnosti za reprodukciju dobra,
karaktera, inteligencije, seksualne privlačnosti, socijalnog
statusa i imovine, razume se. Odnosno, onog što bi se u datom
vremenu pod svim tim podrazumevalo. Svako bi društvo,
očigledno, raspolagalo sopstvenim kriterijumima, pa bi njihova
fundamentalna izmena putem revolucije bila ravna efektu koji
za nas ima svetski ekonomski slom. Mnogi bi brakovi
bankrotirali, jer bi supružnici otkrili d a j e d n o d r u g o m
n e v r e d e koliko su vredeli pod drugim uslovima na bračnom
tržištu. Praktično bi to izgledalo otprilike ovako: muškarac ne bi
mogao da kupi celu ženu. Samo deo. I to u deonicama, čiji bi
broj odgovarao njegovoj solvenciji, emisiji njegove ukupne
vrednosti. Ostatak bi putem licitacije otišao konkurenciji.
Majoritetni akcioner bi u jednoj ženi imao jamačno majku svoje
dece; skromnije učešće u osnovnom kapitalu, odnosno ženi,
davalo bi pravo na permanentan konkubinat; a boranija s
nekoliko apoena morala bi se zadovoljiti s nešto uživanja tokom
obračunske godine. Berzanska pravila bi, naravno, važila i vice
versa... Eto, to bi bilo sve do čega sam momentano došao na
temu vaših akcionarskih poduhvata...
ANTONIJE: Hvala, sine. Bio si, kao i uvek, od velike
koristi. Nema šta!... Pa kad smo već kod takvog shvatanja
idealnog braka, sme li se znati kako stoje Dijanine i tvoje akcije
na toj bračnoj berzi. S koliko vi dividendi još uvek raspolažete
jedno od drugog?
ANTONIJA: Zaboga, Antonije, budi bar ti ozbiljan. Ionako
nikad ne uspevam da vas uhvatim zajedno.
ANTONIJE: Ja sam savršeno ozbiljan. Kao advokat, ja
samo nastojim da o predmetu govorim u terminima koji su
protivničkoj stranci najrazumljiviji.
LEONID: (Za ovo si sam kriv. Filosofija je sasvim lepo
mogla da se održi i na drugim primerima...) Slušaj, ti to mene
pitaš već treći put u toku pola godine. Sme li se znati šta ti daje
povoda?
ANTONIJE: To što mi se čini da se stanje vašeg braka, ako
ostanemo pri berzanskoj terminologiji, ne može opisati drukčije
nego kao beznadežno recesivno.
LEONID: Nikad ono i nije bilo ne znam kakvo.
ANTONIJA: Nećeš, valjda, reći da ti i Dijana ni u početku
niste jedno prema drugom...
LEONID: (Trebalo bi, u stvari, jednom videti šta je to zaista
bilo...) Od samog početka je to bila jedna civilizovana
međusobna naklonost. (Govoriš kao o dva putnika na
prekookeanskom brodu koji su se upoznali u zajedničkoj kabini
i tokom plovidbe nastojali da jedan drugom što manje smetaju...)
I takva je, ako se ne varam, ostala sve do sada. Ne vidim da bi
to ikog trebalo da brine.
ANTONIJE: Moram reći da sam ja mnoge od tih
„civilizovanih međusobnih naklonosti“ na sudu video u
savršeno necivilizovanom stanju. Nipošto ne bih voleo da se i vi
u njemu nađete.
ANTONIJA: Vas dvoje ste do njega dospeli... A šta mi
roditelji? Mi od toga, žalosna nam majka, imamo samo ulaznice
za počasnu ložu...
ANTONIJE: Majka hoće da kaže da ti i Dijana ne odajete
utisak osoba koje imaju nameru da još dugo zajedno žive...
Vi više ličite na supružnike koji su, u p r k o s s v e m u ,
odlučili da ostanu prijatelji. A to je, što se mene matorog tiče,
jedan od najbednijih prizora što ga dvoje mladih ljudi mogu da
pruže.
LEONID: Meni je stvarno žao ako ostavljamo takav utisak.
Nisam mislio da izgledamo baš tako mizerno. Jer mi se,
uveravam vas, ni najmanje mizerno ne osećamo... (Odakle
ljudima taj prokleti instinkt za tuđe neprilike?... To Dijana ide
unaokolo s tim svojim licem...) U stvari, mi i jesmo prijatelji,
samo, ne uprkos svemu, nego baš svemu tome blagodareći...
ANTONIJA: A što onda nemate dete?
LEONID: (Pa ja ga imam, u tome i jeste nevolja...) Ne znam
šta hoćeš time da kažeš? Što bismo ga imali?
ANTONIJE: Kako – što? Kako – zašto bismo imali dete?
Kakvo je to idiotsko pitanje?
LEONID: Postavio sam ga što mi se čini da se ovde ne
govori o deci u uobičajenom smislu reči, o deci radi dece, već o
porodu kao pravnom dokazu, kao corpus delicti da je naš brak
punovažan. Ja, međutim, ne mislim da je zahtev za takvim
dokazom dovoljan razlog da ih neko stvarno ima. Verujem da su
nužni dublji motivi da bi čovek produkovao život...
ANTONIJA: Kakvi motivi?
LEONID: U prvom redu, čovek bi morao da ih voli. (Čudno
je kako svako mišljenje dokazivanjem gubi snagu, čak i kad je
dokazni postupak besprekoran. Čovek je, izgleda, biće vere, ili
– kao ti – nije ništa...)
ANTONIJE: Šta hoćeš time da kažeš?
ANTONIJA: Da on i Dijana ne vole decu.
LEONID: Ni na šta se nisam obavezao. Pomenuo sam jedan
od motiva koji se kod trezvenog čoveka, kod koga deca ne zavise
od slučaja ili dugog vremena, mora naći u njegovim
razmišljanjima na tu temu. (Ali je ovde izmišljen iz „ruke“, za
priliku, jer o deci nisi ni razmišljao. Kad god si o deci
razmišljao, uvek si to bio – ti kao dete...)
ANTONIJA: A voliš li decu ti?
LEONID: Decu – uopšte?
ANTONIJA: Jeste. Decu kao decu.
LEONID: (Poteškoća da se odgovori na svako jednostavno
pitanje leži u tome što odgovor neizbežno mora biti jednostavan,
pa samim tim i neistinit.) Ne.
ANTONIJA: Lepo.
LEONID: Ali to su tuđa deca. Ne mogu reći da bih i prema
svojoj ostao ravnodušan.
ANTONIJA: Pa i to je već nešto.
ANTONIJE: Ako mene pitaš, to nije ništa. To je izgovor.
Tvoj sin kaže da ne može imati decu pre nego što bude načisto
voli li ih, ali s tim, opet, ne može biti načisto pre nego što ih
dobije. A kako da ih dobije ako nije načisto hoće li ih voleti?
LEONID: Vi, valjda, dopuštate postojanje nekih razloga?...
ANTONIJE: U moje vreme, to su bili nesigurnost da se
detetu može pružiti odgovarajuća sigurnost, nepovoljni lekarski
nalazi, i ja se trećeg ne sećam... Ali danas je, verovatno, i to
drukčije...
LEONID: Ne znam kako je danas. Za mene je to pitanje
imam li prava da nekog prinudim na život.
ANTONIJA: Zaboga, dete, kakve su to ideje?
LEONID: Zovu ih nihilističke. Ja, međutim, držim da su
moralističke. (Što ne smeta da u oba vida budu dubiozne.
Izgovor za strah od proširenja polja odnosa sa svetom dokazuje
da dete od svih ljudskih proizvoda proširuje taj odnos najdublje,
najradikalnije, najperspektivnije, pa da je, prema tome,
svačijem životu neophodno. Dete je jedan od oblika našeg
saznanja...)
ANTONIJE: U svakom slučaju, ovakvo shvatanje postavlja
rađanju takve uslove da se prema njima kuga, sa svojim
uslovima za život, čini milosrdnom... Čovek treba da mrzi život
da bi tako rezonovao, sine...
LEONID: Dovoljno je da ga poznaje.
ANTONIJA: Da li i Dijana tako misli?
ANTONIJE: Ne verujem. Dijana je zdrava žena.
LEONID: (Ponekad i odvratno zdrava...) Ne znam šta o
tome ona misli.
ANTONIJA: Ali vi, valjda, razgovarate? Nadam se da u
civilizovanosti niste dospeli dotle da više i ne razgovarate?
ANTONIJE: Razgovaraju oni, kako da ne! O seljenju duša,
rafiniranoj organizaciji mravlje zajednice, moralnim aspektima
samoubistva, motivima istorije, o nečemu što uzbuđuje
Nikaragvu, eventualno, ali o sebi, svom braku, svojim motivima,
svojoj zajednici, oni ne razgovaraju. Takvi vulgarni razgovori
nisu u skladu s civilizovanom međunaklonošću na kojoj se
zasniva moderan brak...
LEONID: Šta čovek dobija razgovorima o sebi?
ANTONIJE: Neku predstavu o tome zašto je uopšte s nekim
proveo tolike godine...
LEONID: To zvuči prilično cincarski, zar ne? Poput
periodičnog svođenja računa. Ako je čovek na dobitku, posao se
nastavlja, ako nije, Firma se rastura i traži se nov partner...
ANTONIJE: Kad sa svojim klijentom razgovaram, ja
saznajem z a š t o ga branim. Pre toga, moj je pristanak blanko
ček.
LEONID: Ne verujem da se išta stvarno dobija. Možda neka
sterilizovana slika u zamenu za osećanje samogađenja.
Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistijim nego što je
bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je
izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom
koja se nikad nikom ne ispoveda...
ANTONIJE: Ako je to model razgovora koje ti i Dijana
vodite kad ste sami, neka vam Bog bude u pomoći. Jer to više
liči na naučno društvo ili spiritističku seansu nego na porodicu.
 ISIDOR: (On i nije bogzna šta kao vajar. Čika Mihajlo je
za njegove radove rekao da su „ugodno prosečni“. Zatim
„udobno monotoni kao vagoni JDŽ“. Ni tebi se ne dopadaju.
Uvek ti se čini da si ih već negde video i da ti se ni onda nisu
svideli...) Želim da radim sasvim drukčije. Kao što niko nikad
nije radio.
MARTIN: (Potreba za čudom urođena je umetnosti...) Kao
Ikar da prvi uzletiš.
ISIDOR: Da.
MARTIN: Ikar je poginuo, Isidore.
ISIDOR: Ali je pre toga leteo, zar nije?
MARTIN: Ovaj tvoj sin, Jakove, ima vrlo napredne ideje o
umetnosti. Taj će daleko doterati.
JAKOV: Proći će ga kad sedne za sto s prvim klijentom.
Kad sam se vratio sa studija iz Pariza, očekivao sam da moj prvi
rad neće biti beznačajniji od srpskog Panteona. Dobio sam
konjske štale nekog ratnog profitera... Gde ti je Borislav,
Isidore?
ISIDOR: (Augijeve štale su bile tolike da ih je mogla očistiti
samo reka, koju je Herakle skrenuo u njihove kapije. Nije stvar
u tome...) Ne znam.
JAKOV: Da se opet niste posvađali?
ISIDOR: Ja se nisam svađao. Samo on neće više da mi
dodaje kockice. Kaže da ga gnjavim.
MARTIN: Gnjaviš li ga?
ISIDOR: A zašto on stalno stavlja primedbe? Šta on zna o
grobnicama?
JAKOV: A ti znaš? Znaš šta je dobra grobnica?
ISIDOR: Znam šta nije.
JAKOV: Voleo bih kad bi bio skromniji. Ne sporim da za
svoje godine dosta znaš, ali zar je ukusno da to svima pred oči
stavljaš? To nije lepo, Isidore.
ISIDOR: (Šta ONI hoće od mene?...) Zašto?
JAKOV: Zato što to ljude vređa.
ISIDOR: A zar se ne bi vređali kad bih ih lagao?
 JAKOV: Kako lagao?
ISIDOR: Kad bih se pravio da ne znam što znam?
JAKOV: Dakle, zaista, ponekad mi se čini... Sad, svejedno,
razgovaraćemo o tome drugi put...
MARTIN: Ne ustručavaj se zbog mene. Ja ionako moram
da potražim baku Emiliju...
JAKOV: Sačekaj... Znaš li da sam dobio poziv da
učestvujem u zatvorenom konkursu za Spomen-dom srpske
nacionalne kulture?
MARTIN: (Zar je moguće da on ne zna – kako?...) Čuo sam.
Milo mi je. To je zbilja prilika.
JAKOV: Teodor je video spisak u Ministarstvu. Ja, doduše,
još ništa zvanično nemam, ali Teodor kaže da je izbor učesnika
prošao sve instance i da preostaje još samo da se posle praznika
uruče pozivi... Moram priznati da nisam očekivao da će me se
setiti. Nikad se nisam bavio memorijalnom arhitekturom,
nemam na tom području nikakvu reputaciju, zakopao sam se sa
onim prokletim arsenijevskim privatnim gradnjama... Ako znaš
šta znači raditi za Arsenija...
MARTIN: (Ne. On ništa ne zna. To je izvesno...) To je kao
presti zlatnu žicu od kudelje.
JAKOV: Otprilike. I ovo je, verovatno, poslednja ozbiljna
šansa da mom argatovanju u građevinarstvu dam neki smisao...
Računam na tebe.
MARTIN: Na mene? Šta bih ja tu...
JAKOV: Projektni zadatak sadržaće i obavezan skulptorski
deo. Ja bih da ga ti preuzmeš.
MARTIN: Zar nije pametnije da uzmeš neko ime? Nekog s
iskustvom? (Nadam se da on to neće ozbiljno shvatiti?...)
JAKOV: Koga?
MARTIN: Ne znam... Meštrovića, Avgustinčića...
JAKOV: Zar misliš da će Meštrović sarađivati s nepoznatim
arhitektom čije je najpoznatije delo jedna višespratnica za
izdavanje?...
MARTIN: (Još malo solidarnog prenemaganja...) I ja sam
dosad radio samo koješta...
JAKOV: Ali si oduvek želeo da se oprobaš na nečem
monumentalnom. Skulptor si, zar ne?
MARTIN: (I malo skromnosti...) To tako JA mislim...
JAKOV: Hajde, daj ruku!
MARTIN: (A zatim zgrabiti ruku pre nego što se predomisli.
Tebe se ne tiče kako je on dobio poziv za taj konkurs, u tom
pogledu si ti čist, to baš nije baba s kojom si mučio Isidora, pa
ipak bi se bolje osećao da je taj poziv regularan i da ti povodom
toga nikakva baba ne pada na pamet.. ) To će iziskivati veliki
atelje. Morao bih ovog puta da nađem nešto zaista dobro...
Koliki je rok?
JAKOV: Tri meseca, mislim.
MARTIN: Oni nisu čitavi!
JAKOV: Teodor smatra da živimo u vremenu u kome je
nacionalna kultura najsigurnije oružje narodne odbrane.
MARTIN: (Ali budući da sa samom kulturom slabo stojimo,
daj da imamo bar Dom...) Nadam se da ne veruješ u te gluposti?
JAKOV: Moram verovati u projektni zadatak. Šta njemu
tamo napolju odgovara, ni najmanje me se ne tiče.
MARTIN: Nacionalni preporod. Vraćanje pravim izvorima.
Večno biće naroda. Država krvi i gvožđa. Kosovo i Svetosavlje.
Samo Sloga Srbina Spasava.
JAKOV: Razmišljao sam da to SSSS stavim u osnovicu
kompleksa.
MARTIN: Što se tiče Teodora, dovoljna bi bila i polovina
simbola. Od mene će se, verovatno, zahtevati nešto nalik
seoskim nimfama na Avali... (I ja ću to napraviti... Isidor ne bi.
Ja hoću...) U svakom slučaju, najpre moram da vidim za atelje.
Misliš li da Arsenije ima nešto?
JAKOV: Čuo sam da ima jedan na Kosančićevom vencu.
MARTIN: Možda bih kao rođak mogao da ga dobijem upola
cene?
JAKOV: Šališ se?... To je i teoretski nemoguće. Ma koliko
ga platio, daćeš dvostruko više no što je njegova stvarna cena.
 MARTIN: Šta je to, grob?
JAKOV:.. .Skoro... Znam, međutim, jedno potkrovlje...
MARTIN: Gde je?
JAKOV: Preko puta Kalemegdana.
MARTIN: Osvetljenje?
JAKOV: Jugoistočno.
MARTIN: Prostor?
JAKOV: Dovoljan. Ima čak i provizoran stančić pozadi.
MARTIN: Renta?
JAKOV: Tu je poteškoća. Vlasnik želi da mu ga neko
adaptira. To bi se računalo kao renta za dogovoreni rok.
MARTIN: Znaš li otprilike koliko bi...
JAKOV: Svakako ne više od sto hiljada.
MARTIN: Ja nemam tolike pare.
JAKOV: Koliko imaš?
MARTIN: Ne računajući dugove – hiljadu dinara, koje sam
takođe pozajmio.
JAKOV: Očekuješ li nešto?
MARTIN: Da. Da i njih potrošim.
JAKOV: Neko mi reče da kod dede imaš otvoren konto.
MARTIN: S pravom korišćenja dok sam van zemlje. U
Patagoniji bih bio bogataš, ovde sam bednik. To je njegov
civilizovan vid progonstva u Sibir.
JAKOV: Ja trenutno nisam pri gotovini. Upustio sam se u
neke preduzimačke poslove, za koje, očigledno, nisam. Pretrpeo
sam znatne gubitke na penalima. Ali, ako bi adaptaciju vršili
ljudi iz mog biroa, mogao bih da ti spustim cenu.
MARTIN: Još uvek je za mene previsoka. Ništa. Hvala ti.
Već ću se snaći.
JAKOV: Kako?
MARTIN: Pokušaću s kreditom kod Timona.
JAKOV: Što ne ideš kod dede?
MARTIN: Od njega bih dobio plaćenu kartu za Patagonija
U najpovoljnijem slučaju, pridiku o očiglednim prednostima
dobre trgovine nad rđavom umetnošću... Ali, ako kod Timona
ne uspem, razgovaraću s bakom...

FILIP: Smetam li?

ANTONIJE: Naprotiv. Šta ti, lično, misliš o braku?
FILIP: (Da se nešto nije... Nemoguće. Ništa nije ni bilo.
Tvoja stvarna mizerija i jeste u tome što ništa nije bilo, a ti se
osećaš kao đubre...) Kakvom braku?
ANTONIJE: O braku – uopšte?
LEONID: Filip ne može da misli o „braku uopšte“, tata.
„Brak uopšte“ je idealistička fikcija, smišljena da prikrije ružnu
stvarnost građanske hipokrizije. To je buržoaski, računski brak,
čiji ste prototipi ti i mama. Postoji, takođe, ideja o proleterskom
braku. U čemu bi se on sastojao zasad se ne zna. Pretpostavlja
se, međutim, da će muškarac i žena na neki način ostati.
Empiričar bi, razume se, Filipovu podelu nazvao idealističkom
fikcijom, jer u formalnim okvirima izvesnih opštih normi postoji
samo ovaj ili onaj brak, vaš brak i moj brak, mada ni on, sudeći
po vama, ne postoji. (U čemu ste, bojim se, đavolski u pravu...)
FILIP: Trenutno mi je potrebna pravna pomoć a ne mišljenje
o mojim nazorima! (Nazorima koji su, čini mi se, moji zato što
želim da budu moji, a ne što su stvarno moji...)
ANTONIJA: Zar si u neprilici?
FILIP: U priličnoj, tetka.
ANTONIJE: Ako imaš neki proces za bacanje, parnicu do
čijeg gubitka ti je apsolutno stalo – Leonid je tvoj čovek.
ANTONIJA: Bože, Antonije, kako možeš da govoriš tako o
sopstvenom sinu!...
LEONID: I nezamenljivom partneru!
ANTONIJE: Kakvom crnom partneru? Pa tebe nikad nema
u kancelariji, a i kad svratiš, rešavaš rebuse!
LEONID: Šta ti imaš protiv rebusa? Rebusi su bitno oruđe
duhovnog oslobođenja čoveka, udarac u nos svakoj primitivnoj
teoriji kauzaliteta. Za razliku od našeg logičkog, dosadnog,
suvoparnog sveta, tamo, u volšebnom svetu ukrštenih reči, još
se dešavaju čuda. Filipe, hemičar si, šta obrazuje vodu?
FILIP: Spoj vodonika i kiseonika u srazmeri dva prema
jedan, grubo rečeno, ali ja bih da porazgovaramo.
LEONID: Naravno. Nešto bolje se od nas i ne može
očekivati. U svetu ukrštenih reči, međutim, u sastav VODE
jedino bi mogao ući VODONIK. Ali, ne bi morao. I u tome je
sva draž. Tamo postoje VODE koje su napravljene od
starogermanskog poglavice VOLOSKEZA, ODIJUMA kao
sinonima za mržnju, DANKA kao oblika državne pljačke i jedne
popularne vrste papagaja nazvane ARA. Ali postoji i druga
VODA, koja je mešavina rimskog cara VESPAZIJANA Plavlja,
ORTOPEDIJE, kaluđerskog reda DOMINIKANACA i čitave
ANDALUZIJE. Treća, izgleda potpuno neopipljiva, sadrži
VRLINU, grčki san ONIRO, DUŠU i ASIMETRIJU. Ali, ako
bi sad hteo da dobiješ nešto VODENO, to ti ne bi bila dovoljno.
Morao bi svakoj mešavini nešto da oduzmeš i nešto da dodaš.
Otpale bi ARA, ANDALUZIJA i ASIMETRIJA. Uneo bi se
EROS, jedan ENGLEZ i grad ERIVAN. A zatim tome, po volji,
dodavali parovi NAUTIKE i OZIRISA, NORME i OBIMA ili
pokojnog Stojana NOVAKOVIĆA i
OLIGOFRENOPEDAGOGIJE. Mogućnosti za kombinacije i
život su neograničene. Razvoj je otvoren u svim pravcima.
Rebusi su, zapravo, nova dimenzija, nešto sasvim
fundamentalno d r u g o prema našem svetu. Šta hoćete više?
ANTONIJE: Čuo si ga, Filipe?... Eto, tako se on i na sudu
ponaša. Brani defraudanta, mizeriju od čoveka za mizernu sumu,
uz pomoć bataljona filosofa, pucajući na vrapca topovima...
LEONID: (Rečeno mi je da se to svima dešava, da stvar ne
smem suviše uzeti srcu, sudija bio budala, moja odbrana
s a m a z a s e b e bila izvrsna, a što su mislili, bilo je – ovo!...)
Ja sam samo nastojao da pojedinačan slučaj odbranom stavim u
širi kontekst nemoguće pozicije u kojoj se nalazi čovek –
uopšte...
ANTONIJE: U međuvremenu si klijenta stavio u prilično
uzak kontekst požarevačke ćelije. I to na pet godina, tamo gde
bi on, bez pomoći ikakvog konteksta, ali s drugim advokatom,
dobio najviše jednu.
 LEONID: (Bio je to, kao i uvek, nesporazum izmeđujednog
višeg i jednog nižeg stanovišta. Niže je, razume se, pobedilo...)
Ja od tada nikog više nisam branio. Povukao sam konzekvence.
Nisam li? Rešavao sam rebuse. Tu nelogični i neočekivani
rezultati imaju bar neki smisao...
FILIP: Nisam ja ni imao u vidu tebe... Reč je o Radi, pa sam
mislio...
ANTONIJA: Ko je sad ta Rada?
LEONID: Jedna od Muza pokojnog Narodnog fronta.
FILIP: (Dovraga sa svima njima! Bika je najbolje za rogove
uhvatiti...) Moja devojka, tetka.
ANTONIJA: Bože, dete, kakva ti je to devojka koja se vuče
po sudovima?
FILIP: Nju vuku.
ANTONIJE: To je čudno. Ja sam mislio da do tog suđenja
nikad i neće doći. Ne vidim logike da se neko sudi što je na
autonomnom univerzitetu propovedao politiku koju Teodor na
evropskom planu javno vodi.
FILIP: (Samo bez uzrujavanja! Ovde si da pomogneš Radi,
a ne sebi i svom samopoštovanju...) Ročište je zakazano za drugi
ponedeljak posle Božića.
ANTONIJA: I kakve sad ti veze imaš s tim? Nisu, valjda, i
tebe optužili?
FILIP: Nisu, tetka. (I to je ono što te najviše jede. Sebično i
patetično. Malograđanski sebično i patetično, kako kaže
Matija... „Mi nismo ovde da usavršavamo sebe nego da
promenimo društvo.“)
ANTONIJA: Hvala Bogu. To bi ubilo Stefana.
LEONID: Filip je svedok, mama. Tradicionalna pozicija
Njegovana u odnosu na istoriju. „Prozorska“ – što bi kazao
Mihajlo. (Tvoja sopstvena, zapravo. Ironija je, dakle, neukusna
i izlišna. Jedino što su Njegovani za to imali praktične razloge,
a tebi opet treba neko više stanovište. Defraudant, što se tebe
tiče, ničemu nije služio...)
FILIP: Stvar je u tome što ni svedok nisam.
 ANTONIJA: Onda je sve u redu...
FILIP: Ništa nije u redu, tetka.
ANTONIJE: Mislio sam da si i ti na neki način umešan?
Tako mi je bar Mihajlo kazao.
FILIP: I jesam. Imao sam čak i poziv tužbe. Poziv je,
međutim, nedavno povučen.
ANTONIJE: Teodor?
FILIP: Naravno. Briga za porodično ime.
ANTONIJE: Sopstveno, pre svega.
FILIP: Ali ni odbrana me nije pozvala. Nudio sam se, rekli
su mi da je nepotrebno. (Nisi trebao ni prijateljima, ni
neprijateljima. Motivi su bili oprečni, samo, šta to tebi pomaže,
zbog toga se ne osećaš nimalo bolje...)
ANTONIJE: Koji to idiot nju brani?
FILIP: Neki Veljković.
ANTONIJE: Pa to je režimski čovek. A nema ni iskustva u
političkim procesima...
FILIP: O tome i jeste reč. Rada je ustanovila da je on
projektovao odbranu koja će, možda, njoj lično pomoći, ali će
na podmukao način uprljati cilj, zbog kojeg se celoj toj neprilici
izložila. Otkazala mu je punomoćje i sad je praktično bez
branitelja... Ja sam, u stvari, hteo da vidim da li bi se ti prihvatio
odbrane?...
ANTONIJE: Ja? Zašto baš ja?
FILIP: Advokat si, zar ne?
ANTONIJE: Nisam jedini. A ni najbolji.
FILIP: Pred Sudom za zaštitu države branio si i daleko teže
slučajeve. I pritom ih nisi branio kao krivce, nego kao žrtve tuđe
krivice... U izvesnim krugovima te smatraju napredno
orijentisanim čovekom...
ANTONIJE: Dirnut sam, ali ja te „izvesne krugove“ ne
smatram naprednim.
FILIP: (Da će ići Iako – neće. Znao si to. Da će biti
poprilično gutanja – i to. Važno je samo ne misliti na sebe.
Misliti na cilj. „Mi nismo ovde da usavršavamo sebe nego da
promenimo društvo“...) Ja bih, ako si voljan, da u politiku ne
ulazimo. Te stvari se mogu posmatrati i ovako i onako...
LEONID: Ukratko – dijalektički svakako i nikako.
FILIP: Ja sam, naravno, voljan, ja čak insistiram da
svedočim, ali ona mora imati nekoga ko će umeti...
ANTONIJE: Da nekom višom pravednošću opravda letenje
ratnih invalida niz basamake?...
FILIP: Kakvo letenje? Ko to kaže?
ANTONIJA: Jao, pa ja se toga sećam. Mihajlo je pričao. To
je ona svinjarija kad su studenti napali predsednika Udruženja
rezervnih oficira, gospodina...
FILIP: Pre svega, to nije istina! (Kao što je istina da si
malograđanin, kome je u prvom redu stalo da ne izgleda kao da
brani jednu, u građanskom smislu, sumnjivu stvar...)
LEONID: A zatim i da jeste? Pa šta? Tim bolje...
FILIP: To je glupost! Ja sam bio prisutan! Oni su...
ANTONIJA: Šta ćeš ti tamo? Ti nisi student?
FILIP: Oni su samo zamoljeni da napuste svečanu salu
Univerziteta i da komemoraciju admiralu Gepratu održe na
nekom drugom mestu...
ANTONIJE: A kad su odbili, jer su salu uredno zakupili, i
najzad, nisu nameravali da održe politički miting, nego da
posmrtnu počast odaju francuskom admiralu, ratnom drugu i
srpskom prijatelju, tvoji su ih jednomišljenici snosili niz
stepenice i izbacivali na ulicu kao vreće đubreta.
FILIP: To je laž!
ANTONIJE: A među njima je bilo ljudi od preko
sedamdeset godina, nosilaca najviših ratnih odlikovanja i
invalida, bez kojih ni taj Univerzitet, iz koga su izbacivani, ne bi
imali, pa ako bi ga i imali, na njemu bi tvoji jednomišljenici na
nemačkom jeziku učili nemačke zakone!
ANTONIJA: Filip te je samo pitao. Ne uzbuđuj se, zaboga,
ne moraš je braniti, i gotovo!
FILIP: Slušaj, ja neću s tobom da polemišem (ja nisam u
poziciji da s tobom polemišem, a ipak polemišem...), ali taj
miting je bio politička manifestacija u korist o v o g rata, a ne
komemoracija u vezi s prošlim!
ANTONIJE: Otud znaš kad nije ni održan? Kad niste
dopustili da se održi?
FILIP: (Polemišeš, sebe usavršavaš, buržoasku zabludu uza
zid sateruješ, zadovoljan si... U međuvremenu, posao ne vršiš.
Rada gubi jedinog advokata koji bi mogao časno da je izvuče...)
Kad pod okriljem istorijskog rekvijema neko protura
ratnobukačku kontrabandu, koju finansira jedna od zaraćenih
strana, i to na Univerzitetu, gde se rat s punim opravdanjem
smatra imperijalističkim sukobom interesa, bez ikakve veze s
našim stvarnim nacionalnim i ljudskim interesima, onda je to za
svaku zdravu pamet vapijuća manifestacija neznanja,
neobaziranja na objektivno značenje postupka, ili još i nešto
mnogo gore...
ANTONIJE: Manifestacija neznanja i ignorisanja
objektivnog značenja postupka samo stoga što se Kominterni
svidelo da za ratne huškače proglase Saveznike koji su napali
jadnu nacističku jagnjad! Postupak je razume se, objektivno
rđav jer šteti temporalnim interesima sovjetsko-nemačkog
pakta! Kad bi Sovjeti sličan pakt imali s Englezima i
Francuzima, što se moglo očekivati, postupak bi bio objektivno
dobar. Objektivno rđavo bilo bi njegovo onemogućavanje!...
ANTONIJA: Objektivno to nije nikakav razlog da se viče,
Antonije.
ANTONIJE: A niti da se ućutkujem kao da sam dete!
FILIP: Dijalektički... (Šta je meni večeras?...)
ANTONIJE: Znam tu priču. Dijalektički je to, možda,
sasvim u redu. Dijalektički je uvek sve u redu! Dijalektički se
uvek sve može objasniti!... Naročito kad je dijalektika u rukama
onih kojima služi ne da bi došli do istine, nego da bi prigrabili
vlast, koja im po običnoj smrtnoj logici nipošto ne bi pripala!...
LEONID: To je meni logično. Ko zna istinu, nikad se za
vlast ne bi ni otimao. Vlast ne služi da bi se istina primenila,
nego da bi se vršenjem vlasti saznala.
ANTONIJE: Oprosti, Filipe, ali ja takvu dijalektiku
odbijam. Za mene je ona amoralna i destruktivna. Pogotovu što
je Kominterna, kao oruđe ruskih imperijalnih interesa, u svoje
vreme, u Nemačkoj i svuda po Evropi, najpre, Narodni front,
svako okupljanje demokratskih snaga, onemogućavala, zatim
ga, kad je sve već dockan bilo, propagirala, i najzad ad acta
stavila onog istog časa kad je postao kontraindiciran za Ruse
unosnijem paktu s Adolfom Hitlerom!
FILIP: Slušaj, čoveče, nisam raspoložen da debatujem o
načelima, načelno si, možda, u pravu (a ne bi smeo biti...), na
neki način ni ljudi koje poznajem nisu oduševljeni politikom
Kominterne (a morali bi biti...), međutim, čoveče, meni sad
treba dobar advokat, a ne pastor! Mene se sad ne tiče ni
Kominterna, ni Adolf Hitler, ni dijalektika! (A trebalo bi...) Ja
sad jedino želim da učinim nešto za devojku do koje mi je stalo!
ANTONIJE: Žao mi je, ali onda ćeš morati da nađeš drugog
advokata.
LEONID: Ja ne vidim što ti odbranu ne bi preuzeo? Branio
bi Radu, ne njenu politiku.
ANTONIJA: Stvarno, Antonije. Leonid je u pravu. Šta te se
tiče šta ona misli?...
ANTONIJE: U političkom procesu je nemoguće
jednostavno ekstirpirati ličnost iz njenog dela. Delo je posledica
mišljenja. Ako branim delo, branim i mišljenje koje ga je
inspirisalo.
FILIP: To znači, ako braniš ubistvo, braniš i pravo čoveka
da ubija?
ANTONIJE: Ja ne branim ubistvo. Branim ubicu, a to je
nešto sasvim drugo. Ja ne branim njegovo pravo da ubija, već
mu nalazim objašnjenja u vidu olakšavajućih okolnosti. U
političkom procesu ja branim i delo i pravo na mišljenje koje do
dela dovodi. U tvom slučaju, ja bih kao građansku slobodu
trebalo da branim prava na maltretiranje ljudi drukčijeg
mišljenja...
FILIP: Nije bilo nikakvog namernog maltretiranja. To je
čaršijska laž. Bilo je koškanja, to je istina, izmene oštrih reči, ali
ništa više. Tuča je nastala tek kada su starci pozvali policiju...
ANTONIJE: Tehničke pojedinosti ništa ne menjaju. Pištolj
i nož ubijaju podjednako dobro. Savršeno je, dakle, nevažno da
li je ili nije bilo fizičkog nasilja. Duhovno je van spora. Silom je
sprečena miroljubiva i zakonita građanska manifestacija. I ja ne
mogu da branim Radino pravo na naopaku i opasnu politiku a da
ga istovremeno ne oduzmem ljudima iz Komemorativnog
odbora, među kojima imam i ličnih prijatelja...
FILIP: Onda to, naravno, menja stvar...
ANTONIJE: Ali ne u smislu tvoje insinuacije. Znaš li
odakle su ti prijatelji? Nisu, Filipe, iz školske klupe,
Demokratskog kluba, Skupštine, Masonske lože ili Advokatske
komore. S brodova su, Filipe, tog istog admirala Geprata, kojeg
ste kao psa popljuvali, a koji nas je, posle Albanije, prevezao
tamo odakle će se vratiti svaki deseti, da ovde, u rođenoj zemlji,
umesto zahvalnosti, od rođene dece dobije nogu u tur.

MARTIN: Dobro veče, čika Kleonte! Anastazija!... Timone!...

TIMON: Kako si, Martine, kako si?
MARTIN: Još ne znam.
TIMON: Kako ne znaš?
MARTIN: (Znaću posle razgovora s tobom...) Znaću kad
obavim jedan razgovor...
KLEONT: Ko vam je taj?
ANASTAZIJA: To je čika Stefanov unuk, tata. Martin.
KLEONT: I taj Stefan! Ja sam mu u svoje vreme dao zajam
pod povoljnim uslovima. Nadam se da je to dovelo do nečega?
TIMON: Dovelo je do toga da mu unuk sad traži drugi.
KLEONT: U moje vreme je pametnoj Firmi jedan zajam bio
dovoljan. Posle toga je zajmove davala ona... Danas se svi istežu
preko gubera, sve živi na kredit... Kako ti je deda?
MARTIN: (Otkud Timon zna da sam došao po zajam?...)
Dobro... pretpostavljam.
KLEONT: Moraću jednom da ga obiđem. Puste noge –
otkazale. Ali, sreća da je čoveku glava bistra... Pozdravi ga ako
se viđate.
MARTIN: Pa on je ovde, čika Kleonte.
KLEONT: Šta će on ovde? Zar on ne živi u Sloveniji?
 TIMON: Ovo je Slovenija, tata! Ovo je Stefanova kuća u
Sloveniji!
KLEONT: Hoćeš da kažeš da smo kod Stefana u gostima?
TIMON: Jeste.
KLEONT: Pa kaži! Lepo kaži! Ne moraš da se zbog toga
izdireš? Da l’ ti tako govoriš i sa svojim dedom?
TIMON: Anastazija, kumim te Bogom...
ANASTAZIJA: Hajdemo, tata, da vidimo sveta...
KLEONT: Rođake? Kakav je pa to svet?...
MARTIN: Silan ti je stari. Njemu, jamačno, nikad nije
dosadno.
TIMON: Kako to misliš?
MARTIN: Ništa ne zna zauvek. Svet je za njega svakog
dana nov. Mislim da je to jedini način da čovek izdrži ljude.
TIMON: Tako? Ne znam da li bi to mislio da živiš s ocem
kome se svakog jutra moraš predstavljati... Šta si hteo?
MARTIN: Da ti čestitam praznik.
TIMON: Šališ se?
MARTIN: (Nažalost...) Kako si znao da mi treba novac?
TIMON: Ljudi mi ga ne traže samo kad mi izjavljuju
saučešće. Koliko ti treba?
MARTIN: (Rečeno je da ko ište malo, treba mu to za život,
a ko treba mnogo, namerava time da posluje, pa budući da
banke nikoga ne finansiraju da bi preživeo, već da pravi profit...)
Oko sto hiljada dinara.
TIMON: To je priličan novac. Za šta će ti?
MARTIN: Šta te se tiče?
TIMON: Mene lično ništa. Ali Banka ne pozajmljuje novac
za anonimne poslove.
MARTIN: (Ovo je besmisleno, ali pokušati, ne košta. Deda
je govorio: „Svaki zaludan pokušaj je bolji od osećanja da se
nešto propustilo. „) Ja ne tražim zajam nego svoje pare.
TIMON: Kakve svoje pare? Koliko znam, ti kod mene
nemaš s v o g novca.
 MARTIN: Mislim na onaj koji mi je deda stavio na
raspolaganje.
TIMON: Onda bi morao da otputuješ u inostranstvo. Znaš,
valjda, propozicije konta?
MARTIN: Nisam očekivao da su tako rigorozne.
TIMON: Stefan bi, razume se, mogao da izmeni klauzule.
Onda ne bi bilo nikakve smetnje da ga podižeš i ovde.
MARTIN: Mogao bi, ali neće. On je sve to i izveo s
namerom da me posle one moje neuspele izložbe drži van
zemlje. Prizor neuspelog Njegovana škodi poslovima Firme, zar
ne?... Ne verujem da bi odustao od te klauzule.
TIMON: Jesi li ga pitao?
MARTIN: Nisam.
TIMON: Otkud onda znaš da ne bi?
MARTIN: Znam kako mu radi mozak.
TIMON: Ti si srećan čovek Ja ne znam kako radi mozak
mog oca.
MARTIN: (Znam zato što to nije običan mozak. Njegov
mozak je naročita kombinacija encephalona i JUB-a...
Encephalojub... obrazovan da štiti interese fabrika boja u
Turjaku...) Slušaj, da li bi mi ti dao kredit?
TIMON: Nerado. Zavisi, naravno...
MARTIN: Od čega?
TIMON: U prvom redu od toga na šta misliš da ga upotrebiš.
MARTIN: Odonud, odovud – ispada da ti moram reći.
TIMON: Nemam nameru da kreditiram budale koje će mi
posle godinu dana, umesto da vrate investicioni, doći sa
zahtevom za sanacioni zajam. I šta je to, boga mu, tako
misteriozno? Ne misliš, nadam se, da krijumčariš hašiš?
MARTIN: (Deda je govorio: „Kad tražiš zajam, uvek budi
direktan, jasan i arogantan. „) Jakov me je pozvao da s njim
radim jedan konkurs. Novac mi treba za adaptaciju ateljea.
TIMON: Sudeći po sumi, izgledalo je kao da podižeš Tadž
Mahal.
 MARTIN: (Na velike poteze i krupne zamahe bolje se gleda
nego na sitničarenje.) Danas je sve skupo. A ja ne želim da
kaišarim.
TIMON: Makete se mogu raditi i u kuhinji.
MARTIN: Kako bi bilo da umetničku stranu ostaviš meni, a
ti se bavi svojim poslom. („Gubitak nerava je rđav način da se
dođe do zajma“, govorio je deda, „ali je gubitak ponosa još
gori.“)
TIMON: Ja se time i bavim. To što preduzimaš je
zamrzavanje kapitala. Mrtvačka posla! Ukratko, nisam
zainteresovan.
MARTIN: („Obećanja moraju biti hipnotička“) Čekaj,
kakvo zamrzavanje kapitala? Projekt će doneti velike pare...
mada meni nije do njih, ja...
TIMON: Pa da, ti si iznad prljavog novca čak i kad ga od
mene išteš... To ti je baš delikatno.
MARTIN: Nemoj se odmah vređati. Ništa zlo nisam mislio.
Jakov...
TIMON: Ako i Jakov o arhitekturi zna koliko mu je znao
otac Konstantin, vaš će posao, po svoj prilici, doneti samo
dugove. I sad, kakav bih ja bankar bio kad bih posao s takvim
prognozama podupirao bez ikakvih garancija?
MARTIN: Imaš moj rad.
TIMON: Za čoveka u finansijskom škripcu, ti si danas
sasvim neumesno oran za šalu.
MARTIN: Ne razumem zašto rad koji donosi novac ne
može biti garancija za zajam?
TIMON: Može, a k o ga donosi. Meštrovićev rad, dabome,
može biti garancija. Ali rad, samo po sebi, ne može.
MARTIN: (Svinja!...) Moj, na primer?
TIMON: Tvoj, na primer. Rad je potencijalna garancija.
Aktuelne garancije su samo posed i uspeh. A ti, bojim se, ne
raspolažeš ni jednim ni drugim.
MARTIN: („Skromnost je za svaki zajam ubitačna.“ Po
dedi, najvažnije od svega je verovati u sebe i to poverenje
sugerisati drugima...) Ja ću dobiti taj konkurs, Timone!
TIMON: Odakle ta samouverenost? Ti se baš i nisi
odlikovao njome?
MARTIN: Naučio sam od jednog desetogodišnjeg deteta.
TIMON: Pozdravi ga. Samo, ja na samouverenost ne dajem
zajmove. Ja imam obaveze prema akcionarima i ne mogu ih
izlagati gubitku samo zato što je jedan moj rođak u razgovoru s
desetogodišnjim detetom stekao samopouzdanje. Takav
argument ne bi prošao ni na jednom upravnom odboru...
MARTIN: („Ne dozvoli da te zbune tehnički prigovori“,
govorio je deda. „Oni su uvek izgovor. Jedina tehnička
poteškoća za poštovanje je nedostatak sredstava.“) Kakav
Upravni odbor! Ta ti si tamo sve i sva!
TIMON: Sve i sva su poslovni principi Firme. Ja sam samo
njihov egzekutor.
MARTIN: („A naročito nikad ne pokazuj da te ponižava što
tražiš zajam. Zajmodavci ne mogu razumeti da te to ponižava
načelno. Oni će uvek držati da te ponižava što ga tražiš o d
n j i h . I da time ti njih ponižavaš!... I, razumeše, ne gubi živce!“)
U redu, dovraga! Ne drži mi pridike! Nisam došao da od tebe
tražim posao u Banci! Da te vaše principe poznajem, ne bih se
ni ponižavao tražeći zajam!
TIMON: Ne, čemu ljutnja! Za nekog kome žestoko trebaju
pare, mnogo se, brate, ritaš!... Bolje da razmisliš o stvarnim
garancijama nego da distribuiraš neznanje, koje te je i dovelo
dode da tražiš umesto daješ zajmove.
MARTIN: („Sposobnost da se dočekaš na noge mora biti
akrobatska „, govorio je deda.. ) Da li bi se zadovoljio
Leonidom?
TIMON: Ti si šašav!
MARTIN: („S puno mašte...“) Ili Fedorom?
TIMON: Murta da garantuje za Kurtu?
MARTIN: („I s neiscrpnim rezervoarom neodoljivih
protivpredloga.“) Filipom?
TIMON: Doviđenja za večerom!
 MARTIN: („Ali je najvažnije nikad se ne predati.“) E, pa
onda, neka me đavo nosi ako znam...
TIMON: Slušaj, Martine, prestani da se ponašaš kao mazga.
Razgovaraj sa Stefanom. Tvoj deda nije čovek s kojim se ne
može sporazumeti. Pogotovu ako ga ubediš da je taj Jakovljev
konkurs stvarna šansa. Ako njemu sva gotovina treba za njegov
besmisleni privatni rat s nemačkom industrijom, u redu – neka
jamči, i ja ću ti dati novac. Kao rođaku ću ti ga dati, jer jemstvo
čoveka kome je sto hiljada preko potrebno u ratu koji ga staje
milione nije bogzna kako ubedljivo. A s Upravnim odborom ću
se nositi kako znam i umem... Znam šta želiš da kažeš. Istina je
da zvanični Upravni odbor nema presudan uticaj na moje
odluke, ali ovde i nije reč o t o m upravnom odboru. Ja sam pod
stalnom kontrolom jednog drugog, kome nije Iako podvaliti ni
izmišljenim prospektima ni našminkanim izveštajima...
MARTIN: Pretpostavljam da misliš na Nadzorni?
TIMON: Nazovi ga kako hoćeš.
MARTIN: Ja se stvarno ne razumem u bančino poslovanje,
ali mi se čini da ko sastavlja upravni odbor, na istom razboju
pravi i nadzorni.
TIMON: Da li ti se ikad desilo da budeš nezadovoljan
dobrim sudom o svom delu?
MARTIN: (Ti bi voleo da jeste. Ali nije...) Ne znam. Još
nisam imao zaista dobru kritiku.
TIMON: A kad bi ih imao, da li bi bilo moguće da te one ne
zadovolje? Da li jednom umetniku samo javni sud određuje
vrednost?
MARTIN: Pa, najpre on mora biti zadovoljan onim što
postiže.
TIMON: Kako vi nazivate ono što vam ne dopušta da se bez
uslova oslonite na spoljne sudove?
MARTIN: Umetničkom savešću, pretpostavljam...
(Mimikrijom ludila veličine...)
TIMON: E, pa lepo. Postoji i poslovna savest. I to je onaj
upravni odbor koji se ničim ne može obmanuti, onaj koji zaseda
u meni, ne dopušta mi da varam, i koji će, uprkos svakom
imprimaturu nekog zvaničnog, za svaku moju operaciju
nepogrešivo reći koliko je stvarno korektna. Voleo bih da to
imaš u vidu kad me sutra budeš ogovarao što ti nisam dao novac.
MARTIN: (Deda je bio u pravu. Da se uspe, potrebno je
mnogo uslova. Za neuspeh je dovoljan samo jedan...) U redu.
Razumeo sam. Moram reći da sam prijatno iznenađen što postoji
i ugodnija vrsta savesti, jer ova s kojom se ja petljam donosi
samo gubitke i nevolje. Činjenica što postoji savest, koja te od
njih štiti, koja čak i profit donosi, u priličnoj meri vraća čoveku
veru u život...
TIMON: Želiš li ti da dobiješ taj konkurs?
MARTIN: Više nego što sam kao dete voleo da porastem,
ako su ti potrebna poređenja.
TIMON: A bez ateljea ga ne možeš dobiti, je l’ tako?
MARTIN: Moram negde da radim.
TIMON: E onda, dragi moj, odloži tu svoju rafiniranu savest
u hladnjak i idi kod Stefana...
ANASTAZIJA: A evo i nas!
TIMON: Očaran sam.
ANASTAZIJA: Tata kaže da ga kolica truckaju.
KLEONT: I taj silan svet! Šta će svi ti ljudi ovde?... Mahom
nepoznata bratija. Svi samo žderu i piju. Mora da to đavo i po
košta... Čekaj, tebe sam već negde video?
ANASTAZIJA: To je Martin, čika Stefanov unuk.
KLEONT: Tako? Ja sam tvom dedi u svoje vreme dao zajam
pod povoljnim uslovima...

FILIP: (Posao je obavljen. Neuspešno, doduše, ali obavljen.

Razloga za zadržavanje u Turjaku više nema. Svaki nov izgovor
samo bi još gore zagadio laž. Treba se odmah oprostiti i sesti na
voz. Onda bi mogao da kažeš da si došao samo zbog Rade. Ako
s a d odeš, to će još uvek biti moguće...) Nisam očekivao da će
tvoj otac tako lično primiti moju molbu da preuzme Radinu
odbranu. Da sam znao, ne bih mu se ni obratio.
LEONID: (A ZATIM TAJ „POGLED NA SVET“ POČINJE DA
PODVLAŠĆUJE BIOLOGIJU. KONZERVATIVNA SHVATANJA IMAJU
S V O J SOMATIČNI MODEL. NEKU VRSTU ARHETIPSKOG FIZIČKOG
KALUPA. NAPREDNA – TAKOĐE. NEŠTO IZVAN TRAGOVA
PREPOZNAVANJA KOJE NA FORMI OSTAVLJA SOCIJALNI PREDŽIVOT.
BEDA OBLIKUJE I TEŠE LJUDE DRUKČIJE OD „IDEJE O BEDI“,
„SAUČEŠĆA S BEDOM“, ČAK I „AKTIVNE SOLIDARNOSTI S BEDOM“.
NJENI OBLICI SU UVEK GRUBI I čisti...) On sve prima lično. On je
i Denkerk primio lično. Kao da su njega lično Nemci izbacili s
Kontinenta... (Izopačenja nastaju tek kod socijalnih mutanata.
Formu, određenu za jednu sadržinu i od nje izgrađenu, okupira
najednom druga – prethodećoj neprijateljska. Nastaje stanje
slično posednutosti. Forma se opire i izvitoperuje pod
unutrašnjim pritiskom sadržine koja joj ne odgovara i koja radi
na tome da je prema sebi preoblikuje. Slike opsednutih
demonom otkrivaju silan visceralan napon i poremečene oblike
some koja se brani...) To je, verovatno, i razlog što je dobar
advokat. U svetu u kome svi imaju neke lične interese, samo se
krajnje lično poimanje shvata ozbiljno. Sve ostalo deluje
amaterski. Objektivnosti pogotovu. (Uspešna odbrana je
nemoguća. Ali se ni čista nova Forma ne postiže. Zapada se u
p o l u f o r m u . Komunistički izgled postoji. Ali buržuji koji su
postali komunisti deluju nedovršeno. Kao poluproizvod. To je
stoga što proleter može posedovati socijalističke ideje, ali
buržuj, ako je socijalist, njima može biti samo o p s e d n u t ...)
Uzmi moj debakl u advokaturi...
FILIP: Kakav debakl? Jedna izgubljena parnica ne može biti
nikakav debakl. (Debakl je ovo što ću ja doživeti ako se odmah
ne pokupim na voz...)
LEONID: Ako je poražen princip – može. (Filip će postati
takav poluproizvod, kentaurska poluforma starog stomaka i
nove glave. Sto imisi alogo – sto imisi antropos. Ideje su nove,
ali je star način mišljenja kome je stavljeno u dužnost da ih
organizuje u duhovni život...) U mojoj jedinoj parnici pobeđen
je upravo princip. I nije ga porazio javni tužilac, idiot, uostalom,
već njegovo i Antonijevo načelo o „ličnom pristupu“, nasuprot
mom načelu da se o pravdi može govoriti isključivo bezlično,
inače pravne nauke nemaju smisla i bolje se vratiti „božjem
sudu“. Inače sve postaje muljevito – subjektivna, emotivna,
neurotična proizvoljnost. Na Balkanu pogotovu... Ja sam
preduzeo da bednika branim bezlično, principijelno, na bazi
razmišljanja o rđavoj distribuciji zemaljskih dobara – mada ih
lično baš i ne delim – ja sam, uz pomoć čitavog detašmana
socijalnih mislilaca, od Hrista preko Bentama do Šaboa, od
njegove emocijama dirigovane pljačke, napravio čin inspirisan
idealima društvene pravde... Čemu se smeješ, dovraga?
FILIP: I od sitnog građanskog prestupa, krupan antidržavni
zločin!
LEONID: Ti precenjuješ naše sudije. Ti misliš da oni
z n a j u da pripadaju građanskoj klasi? Ta kad bi ti našim
sudijama kazao da su buržuji, ti bi se magarci našli uvređeni.
Njihovi seljački mozgovi još uvek drže da je to nešto nečasno..
. Ne, Filipe, nije mene porazio nikakav agresivni strah ugrožene
klase, nego dva deteta u prljavim ritama... Rite, očigledno, nisu
bile njihove, ali su obavile posao. Spustile su proces na nivo
lične nesreće. Dvoje sirotana su, naime, bila deca gazde koga je
moj klijent doveo do prosjačkog štapa. Javni tužilac se, naime,
nije trudio da sa mnom polemiše. Njemu je bilo prostije da pred
sudiju gurne dvoje musavih mališana koje su prethodno nekako
rasplakali, i moji su se humanistički pastiri, zajedno sa stadima
svojih čovekoljubivih silogizama, beznadežno podavili u
njihovim suzama... Šmrkala je, uostalom, čitava sudnica. A
mene je jedino njegovanska okrutnost zaštitila da se i sam ne
pridružim... Šta je sad tu smešno?
FILIP: Humanistički mislioci koji se dave u detinjim
suzama.
LEONID: Među njima je bio i Marks.
FILIP: Nisi ga spomenuo.
LEONID: Jesam. Samo ga nisi prepoznao. Kod mene se
zvao Šabo. Hteo sam, naime, i ja da budem lukav... I eto, vidiš,
u tom kiselom sentimentalnom rastvoru umiru sve dobre ideje.
U njemu se udavila i tvoja ideja da Antonije brani Radu. Jer, on
bi joj, uprkos svemu, pomogao da za podijumom na Gepratovoj
komemoraciji nisu sedeli njegovi lični prijatelji, ljudi s kojima
deli l i č n e uspomene, da intervencijom studenata nije
povređena uspomena na admirala Geprata, koji je svojim
brodovima l i č n o njega prevezao na Krf... (Sama stvar je,
svakako, bila odvratna, čak i bez obzira na to što je bila
necelishodna. On to mora osećati. Njegov način mišljenja tako
nešto ne može prihvatiti, uprkos tome Stoje ideja kadra svemu
da garantuje legitimitet...) Ako želiš moje mišljenje, čak i da su
studenti u pravu, nikakvog smisla nije imalo obračunavati se sa
starcima, koji su već odavno izvan političke igre. Meni to
izgleda kao pucanje po groblju...
FILIP: (I tebi, samo ti to ne možeš tako otvoreno da kažeš,
jer je sve to, druže, neophodno, ne, naravno, zbog staraca, koji
su objektivno mrtvaci, već zbog njihovih ratnohuškačkih ideja,
koje, druže Filipe, nisu objektivno mrtve i koje objektivno guraju
ovu zemlju u rat za tuđe, objektivno anglo-francuske imperijalne
interese! Ali, najobjektivnije da se opet ne bi osećao kao uljez...)
Što se toga tiče, mogu te uveriti da nije postojala namera, nije se
planiralo nasilno izbacivanje. To je bio spontan gest revolta, u
onoj histeričnoj atmosferi prilično razumljiv. Organizatori,
među njima i Rada, pokušali su da intervenišu, ali ti znaš kako
je to s masom... A onda se odnekud stvorila žandarmerija, što je,
prirodno, pripisano starcima... Posle toga se situacija ni s jedne
strane nije mogla kontrolisati...
LEONID: Šta misliš da radiš sada?
FILIP: (Trebalo bi da sednem u voz i otputujem. Još uvek
imam vremena. Umesto toga, trčaću za tvojom ženom, radiću
ono što sam, uprkos svih alibija, radio cele večeri...) Pojma
nemam. Računao sam na Antonija. Odbijanje me je pomalo
zateklo... Pitam se ne bi li ti mogao s njim da razgovaraš...
LEONID: Ne vredi. Čuo si. On je stvar primio l i č n o .
FILIP: Ako za ovih nekoliko dana ne nađem nešto bolje,
odrediće joj branitelja, mamlaza po službenoj dužnosti, i cela će
se stvar završiti nekim mizernim apelom za milost, koji će ona
odbiti i tako se sasvim...
LEONID: Kako, zapravo, ona ima nameru da se drži?
FILIP: Principijelno.
LEONID: Nazdravlje.
FILIP: Pa to je što ti preporučuješ. Nikad ništa lično.
Nikakve taktike, uzmaka, odlaganja, kompromisa. Nikakvo
obaziranje ni na šta. Ni na sebe ni na druge.
LEONID: Koje druge?
FILIP: Mene, na primer. (Ispod mučke laži o brizi, prava
osećanja mogu da piruju. Prava osećanja mogu da se bave
Dijanom. Za Radu ostaje briga...) Dobiće najmanje pet godina.
A zdravlje joj je bedno... (Nije takva ždrebica kao Dijana...)
Nedavno je preležala upalu... (Lažna osećanja moraju biti
glasna i dramatična. I čista, dakako. Ničeg plotskog. Briga za
zdravlje je uvek ubedljiva...)
LEONID: (Ljudska osećanja su kao lepak...) Tu bi se
stvarno moralo nešto preduzeti...
FILIP: Imaš li nešto pametno u vidu?
LEONID: Ne. Za tako nešto bi bilo nužno pametno
razmišljati, a ja, poslednji put kad sam pametno razmišljao, hteo
sam da se ubijem...
FILIP: Ja, međutim, imam.
LEONID: Šta?
FILIP: Da ti preuzmeš odbranu.
LEONID: Nisi pri sebi! Zar nisi čuo? Sa mnom bi dobila
deset!
FILIP: Ubeđen sam da bi bio sjajan.
LEONID: Pod uslovom da je svučem u sudnici i otkrijem
ozlede od žandarmskih pendreka... Zahvaljujem. Meni je one
dečurlije i njihovih ličnih suza za ceo život dosta...
FILIP: (Ako bi se primio, ne bi mogao da odeš. Morao bi mu
dati dosije i s njim pronaći liniju odbrane koju bi Rada mogla
da prihvati. A u međuvremenu...) Ima stvarnih osnova za
odbranu, Leonide. Ona ne odgovara za organizovanje
demonstracija. Samo kao učesnik... Prilično angažovan učesnik,
doduše, ali ipak samo učesnik...
LEONID: (Ovo je glupo. Doći nekome u goste pa najpre
dobiti dete, koje ne želiš, a zatim klijenta, koga još manje želiš...)
Ti mene stavljaš u vrlo težak položaj...
DIJANA: Lični položaj, zar ne?
LEONID: Gde si ti celo veče ako se sme znati? (Baš zato
što je hteo da sve to zvuči kao usput, rasejano, rutinerski, ispalo
je zainteresovano, brižno, gotovo s prebacivanjem...)
DIJANA: (Kad si mu u automobilu rekla da očekuješ dete,
ništa nije rekao. Odbijajuća učtivost kojom se od tada blindirao
izgledala je potpuna. S takvim oklopom čovek bi neoštećen
stigao i na Mesec. I sad najednom – pukotina... Šta mu je?...)
Kakvi su to feudalni maniri? Bar deset puta sam se o tebe
očešala, ali si uvek bio usred neke veleumne debate koju je šteta
bilo prekidati. A ne bi ni koristilo. Ostatak argumenata svalio bi
na mene... Oko čega je sad parnica? (Šta joj je? Htela je da bude
dobrohotna, a ispala sirova?...)
FILIP: (Šta je njoj? Šta je oboma?... Šta je i meni,
dođavola?...) Molio sam tvog muža za jednu ličnu uslugu.
DIJANA: I dobio dugo i rafinirano objašnjenje posle koga
ti je bilo jasno ne samo da je nećeš dobiti, i zašto je nećeš dobiti,
već da si bio idiot što si je uopšte iskao... (Zašto meni Filip liči
na sifražetkinju koja pred britanskim Parlamentom protestuje
što su je za vreme štrajka u zatvoru prisilno hranili?...)
LEONID: (Šta je njoj?...) A jesi li ti čula šta je on od mene
tražio?
DIJANA: Bez obzira šta se traži, čim se traži od tebe,
postaje to problem. Tvojoj majci i meni je trebalo dve nedelje da
te dovučemo u Turjak.
LEONID: Zato, uglavnom, što se meni činilo maloumnim
jednom godišnje ići tamo gde ćeš na gomili sresti ljude koje
pojedinačno i, manje-više uspešno, izbegavaš cele godine.
DIJANA: Šta si od njega hteo?
FILIP: Da brani Radu.
DIJANA: Mislila sam da si došao zbog Antonija?
FILIP: Tvoj svekar je odbio.
DIJANA: Uostalom, i ti si advokat, zar ne? (Advokat i otac,
dve stvari u koje uporno odbijaš da poveruješ...)
LEONID: O tome bi valjalo konsultovati onog defraudanta,
koji je zahvaljujući stepenu u kome sam ja advokat, umesto
jedne, dobio pet godina robije.
FILIP: Defraudanti i treba da dobiju pet godina.
 LEONID: Možda. Možda, i svih deset. Dužnost advokata,
međutim, bar po definiciji, nije da pomogne da ih i dobiju. Osim
u Rusiji, naravno...
DIJANA: Ti bi bio sasvim dobar advokat kad bi se potrudio
da misliš malo i na druge, ne uvek samo na sebe.
LEONID: Pa mene i čini rđavim to što na druge isuviše
mislim...
DIJANA: Misliš, razume se, ali uvek u vezi sa sobom. (O
našem detetu, na primer, u vezi sa sobom kao eventualnim
ocem...) Ali, kad bi jednom, za promenu, mislio o njima u vezi s
njihovim sopstvenim problemima, bio bi dobar, možda i najbolji
advokat u Beogradu...
LEONID: Možda bih i bio. Stvar je, nažalost, u tome što ja
ne želim da budem najbolji advokat u Beogradu.
DIJANA: N e s m e š da budeš, to je sve.
LEONID: Čega bih se plašio?
DIJANA: Još jednog defraudanta. Ti si kao čovek koji je
preživeo automobilsku nesreću i sad mu ni fijaker nije dovoljno
siguran...
FILIP: (Kakav li rat oni to vode?...) Niko nema nameru da
mu išta prebacuje, Dijana. Od njega se, uostalom, i ne očekuje
da Radu oslobodi, već da celom slučaju da neke normalne
proporcije... (Suprotno abnormalnim, kojima teže tužba i
optuženi podjednako...)
LEONID: (Ovo s automobilom je sjajna generalizacija.
Vredi je zapamtiti. Ali su moguća dva razvoja. Čovek koji je
preživeo automobilsku nesreću može više nikad ne sesti u
automobil, a može baš zbog toga da postane mototrkač...) Kakve
vražje proporcije? Šta je tebi? Šta su to normalne proporcije u
jednom političkom procesu? U političkim procesima proporcije
ne proizlaze iz samog slučaja već iz okolnosti, nad kojima
normalan čovek nema nekakve kontrole. Istom slučaju kome je
danas proporcionalna smrtna kazna, sutra može bti
proporcionalno oslobođenje uz izvinjenje...
DIJANA: U svakom slučaju, tebi lično proporcionalan je
strah. Ti se jednostavno bojiš suočavanja sa...
 LEONID: Ja, slučajno, ne osećam potrebu da se s bilo čime
suočavam. Parentetički, ja sam neplivač kome jednostavno u
vodi nije mesto.
FILIP: Čak i ako šetaš po obali dok se neko dete davi?
LEONID: (Staje s tom decom danas? Šta ta deca hoće od
mene? Deca koja se dave, deca kao pravni dokaz, deca koja
čekaju da im postanem otac?...) Ako čovek ne ume da pliva,
kakvog smisla ima skakati u vodu?
DIJANA: Ljudi to čine po instinktu, pretpostavljam?
LEONID: Ja u to ne verujem. Ja još nisam čuo da bi neplivač
po ikakvom instinktu skakao u vodu. Neplivač po instinktu trči
obalom i dere se za pomoć. Neplivač ne skače u vodu upravo
stoga što instinktivno zna da bi se udavio. Uzmimo, međutim,
da je neplivačev instinkt zatajio, da je u vodu skočio. Šta se
dešava? Plivači smatraju da nema potrebe i oni da skaču. Kad se
ustanovi da onaj ne zna da pliva, već je sve kasno. I utopljenik i
„spasilac“ su se udavili... Nadam se da poentu razumete? Ako ja
kao nesposoban branilac preuzmem odbranu, dobri advokati
ostaće u publici i Rada će potonuti...
FILIP: Najpre, ti nisi neplivač. Ti si samo uplašeni plivač.
Imao si akcident prilikom kojeg se neko, navodno tvojom
krivicom, udavio, i ti sada pričaš kako ne znaš da plivaš samo
zato da te ne bi terali u vodu.
LEONID: A vas ste dvoje, izgleda, odlučili da me pošto-
poto u nju gurnete. Za moje sopstveno dobro, pretpostavljam?
DIJANA: I za moje, ako ti je do njega stalo.
LEONID: Da bi mogla reći kako si udata za jednog
plivačkog šampiona...
DIJANA: Ako ti tako vidiš stvari, tu se ništa ne može. Ja
želim jedino da se ti prestaneš kinjiti tom defraudantskom
kreaturom...
LEONID: Ta mizerna defraudantska kreatura je, slučajno,
čovek koji je svoju mizernu sudbinu stavio u moje ruke, i koga
sam ja svojom mizernom odbranom upropastio. A protiv te
činjenice ne pomaže njegova mizerija. Ona ne izvinjava moju.
(Mene, zapravo, to i ne muči koliko bi trebalo, i u tome je veća
muka negoli da me muči previše...) U svakom slučaju, ja sam to
preboleo...
DIJANA: Generalizovao.
LEONID: Naravno. Da to nisam učinio, još bih se bavio
advokaturom. Bolovao bih poraze, ali bih i dalje branio.
Defraudanti bi produžili da odlaze na pet godina umesto jedne
godine robije, ja bih, dabome, svakoga odbolovao i sve bi bilo u
redu. Najzad bih dospeo dotle da žalim sebe. Većina ljudi tako i
postupa.
FILIP: (Više nemaš alibija. Sa svakim trenutkom
zadržavanja, postaješ sve veća svinja...) Valjda si u pravu. Đavo
će ga znati. U svakom slučaju, ništa ti ne prebacujem...
LEONID: Žao mi je.
DIJANA: Uopšte uzevši.
LEONID: Ovog puta izuzetno – i lično.
FILIP: Zna li ko kad kroz Turjak prolazi ljubljanski voz za
Beograd?
DIJANA: Oko jedan po ponoći, mislim. Zašto?
FILIP: Mogao bih ga uhvatiti.
DIJANA: (Ne smeš ga pustiti sad da ode. Moraš ga ove noći
imati pored sebe...) Mislila sam da si ovamo došao zbog Božića.
FILIP: Došao sam da govorim s Antonijem. Mi smo tek juče
pre podne saznali da je Rada otkazala punomoćje Veljkoviću, a
Antonije je već bio otputovao za Turjak (I ti si otputovala...)
DIJANA: (Samo pametno. Ne sme izgledati da ti je stalo. A
da li ti je stalo?...) Kad su Njegovani u pitanju, uvek moraš
računati s nekom zadnjom idejom.
FILIP: Ne izgleda mi da ću vam baš mnogo nedostajati...
LEONID: Meni hoćeš. Prava vera je danas ređa od kuge.
FILIP: (Možda će i ona nešto reći...) Ako bih krenuo u jedan
po ponoći, u podne bih bio u Beogradu. Posle podne bih mogao
da obiđem neke advokate. ..(I da se našljemam...)
DIJANA: Sutra je Božić. Nikog nećeš naći.
FILIP: (Kad bi ona samo malo pokazala da joj je stalo, ali
ne tako bezlično, ne što tamo neću sutra nikoga da nađem...)
Moram bar pokušati. Do procesa nema više od nedelju dana.
DIJANA: (Njemu uopšte nije stalo da ostane...)
FILIP: Ništa ja ne znam. Ja se samo koprcam. (Njoj,
zapravo, uopšte nije stalo da ostanem. Ona bi čak i želela da
odem. Samo je suviše pristojna da bi to pokazala...)
LEONID: Ako postoji išta što uspešno sublimira
katastrofalnost ljudskih odnosa, nesporazum kao trajnu
osnovicu, onda je to njihov politički vid. (Čini mi se da ja to
svlačim odelo...) U njima je sve u halucinacijama,
pretpostavkama, proizvoljnostima. (Zatim stajem na obalu i
zauzimam stav...) I sad vi od mene zahtevate da u te odnose
uđem za sedam dana. Pa čak ni za sedam. (Odmeravam
razdaljinu i dubinu...) Jer do dosijea ne bih mogao da dođem pre
nego što se vratimo u Beograd, što spremanje odbrane svodi
praktično na pet dana...
DIJANA: Ko od tebe šta traži? Ti si tu odbranu odbio.
LEONID: (I skačem. Pravo na glavu...) Jesam li?
FILIP: Čekaj... ne misliš da bi ipak...
LEONID: (Pokušavam da se uhvatim za jednu granu...)
Mislio sam... da imam bar sedam dana... Ali dosije je u Beogradu
i ja za pet nisam kadar...
FILIP: Ali dosije je ovde. Ja sam dosije doneo. Ja sve imam
gore u svojoj sobi...
LEONID: (Grana se lomi i ja sam u vodi...) Donesi ga.
Pogledaću ga malo pre večere.
FILIP: Hvala ti. (Zašto? Što će braniti Radu ili što je moj
odlazak učinio nepotrebnim?)
LEONID: Šta sad to znači?
DIJANA: Nadam se da moj poljubac nećeš uzeti lično?
LEONID: Osećam potrebu za nekim žešćim pićem. Hoćeš
li da mi praviš društvo?

ĐORĐIJE: „Napad je jedini vid borbe kojim se neprijatelj može

pobediti, zato napadnom vidu borbe, kao jedinom rešavajućem,
treba težiti u svim prilikama.“ Član 983. Opšte ratne službe.
Tako vele oni, a ja kažem: tako se vi, gospodo đeneralštapci,
tucite s Rumunjima, a od Nemaca ćete dobiti batine dobar vam
stojim...
KLEONT: U moje se vreme batinalo po školama. Ne znam
šta se sad upotrebljava...
ĐORĐIJE: „I mnogo nadmoćniji neprijatelj i najjači
frontovi mogu biti savladani jedino napadom ako se u njemu
vešto kombinuju dejstva pokreta, vatre, udara i iznenađenja.“
Šipak mogu! To je moj odgovor na 984. član Opšte ratne službe.
KLEONT: Kad već pomenu udar, mene najpre tresnu u
levu, pa u desnu stranu. Frontalno sam ostao čitav, što se za
svakog ne bi moglo kazati...
ĐORĐIJE: 984. dalje veli: „Nemanje u odgovarajućoj meri
svih borbenih sredstava, avijacije, bornih kola itd., ne sme biti
razlog da se od napada odustane. Nedostatak materijalnih
sredstava može se delom nadoknaditi jačim moralom trupa,
naročito starešina, i pogodnim manevrom u odsudnom
trenutku.“ A znaš li šta ja kažem?
KLEONT: Ja kažem da je glupo što su spustili kamatnu
stopu na ulog. Sad ljudi novac drže u čarapama...
ĐORĐIJE: Ja kažem – tačno je, gospodo đeneralštapci, da
se sredstva, bar delom moralom mogu nadoknaditi, ali se rat
gubi upravo onim preostalim delom, koji se ničim ne može
nadoknaditi! Jedini manevar koji tu pomaže jeste bezuslovna
predaja!... A sad da vidimo šta se veli za odbranu: „Odbrana je
takav vid borbe u kojoj se jedna strana, obično slabija, za prvi
trenutak, z a k o p č a v a z a z e m l j i š t e , s ciljem da koristeći
se njegovom prirodnom jačinom i primenom fortifikacija, kao i
vatrenom snagom celokupnog naoružanja, slomi napadnu moć
napadača, a potom i sama, u pogodnom trenutku, preuzme
inicijativu, pređe u napad i izbori pobedu.“ Šta ti, Kleonte, o
tome misliš?
KLEONT: Mislim gde se Anastazija toliko zadržala. Rekla
je da će samo na minut. Oni mene tako ćušnu u neki ćošak pa se
izgube...
ĐORĐIJE: Što se mene tiče, ja mislim da se „za zemljište“
zakopčavaju samo mrtvaci. Vojnici se kreću. To je jedno...
Drugo, kakva je to jebena snaga našeg vatrenog naoružanja kad
nemamo nijednu motorizovanu diviziju?... I najzad, kakvu
inicijativu da preuzmeš na volovskim zapregama?
KLEONT: Njegovo veličanstvo kralj Petar je prešao
Albaniju na volovskim zapregama, pa mu ništa nije falilo...
ĐORĐIJE: Svaka mu čast, ali njega niko nije gonio. Jedino
je nekoliko Arnauta s čuka pripucavalo. A ti hoćeš s volovima
da goniš pancer-divizije! A to je, dragi moj, to što ti hoćeš, i
volovska strategija i volovska inicijativa!
KLEONT: Neću ja ništa, nego da idem u klozet!... I što mi
jednako na uvo melješ?... Bolje mi nađi Anastaziju...
ĐORĐIJE: Vrhunac je šta se od 996. do 1007. člana
predviđa za pobedu nad neprijateljem. Kladim se da ne možeš ni
zamisliti!
KLEONT: Anastaziijaaa!
ĐORĐIJE: Moralna snaga, smelost, istrajnost u borbi, duh
inicijative, samostalnosti i uzajamnog pomaganja, veština u
manevru, iznenađenje, ekonomija snaga, pravilno korišćenje
zemljišta i vremena, čak i svođenje elemenata slučajnosti na
najmanju meru!... A ni slučajno neka motorizovana i oklopna
divizija!
KLEONT: Anastaziiijaaa!
ANASTAZIJA: Evo me, tata, ne vičite, zaboga!
KLEONT: Pa gde si, majku mu! Kad odeš, i Bog te
zaboravi!
ANASTAZIJA: Morala sam ozbiljno da razgovaram s
Rahelom.
KLEONT: Razgovaraj, brate, ali me nemoj ostavljati s
budalama!
ANASTAZIJA: Ovo je general Đorđije, tata.
KLEONT: Što taj nije na frontu – zabušant?
ANASTAZIJA: Šta će na frontu kad se ne ratuje?
KLEONT: Je l’ nam i on neki rod?
ANASTAZIJA: On je sin vašeg brata Kirila.
KLEONT: Nije mnogo od oca odmakao. Taj je bio cvećka.
Ostao mi je dužan sto dinara.
ĐORĐIJE: Moj otac je junački poginuo na Bregalnici.
KLEONT: Ne čudi me. Od njega se i moglo očekivati da
umre prezadužen.
ĐORĐIJE: Ja ću da ti vratim taj dug.
ANASTAZIJA: Ne budi blesav i ti, Đorđije. On će ti ga
sutra opet tražiti. Vidiš, valjda, u kakvom je stanju?
KLEONT: U svakom slučaju, nisam prezadužen kao neki.
ĐORĐIJE: Imaćete vi u zbegu s njim velike muke... Kad
Timon i mladi Kleont budu mobilisani, a ti odeš da radiš u
Crvenom krstu, šta ćete s njim?
ANASTAZIJA: O čemu pričaš? Nemam ja nameru ni u
kakvom Crvenom krstu da radim!
ĐORĐIJE: Kako nemaš? Pa ja sam tome posvetio čitavo
poglavlje svog Elaborata!
ANASTAZIJA: Mogao si ga i celog posvetiti, od krvi me
pripadne muka...
ĐORĐIJE: Doktrina totalnog rata zahteva da se u službu
pobede stave čitav narod i sva njegova materijalna sredstva...
ANASTAZIJA: Ja nisam ni narod ni materijalno sredstvo! I
tačka!
ĐORĐIJE: Dočim se sve što se ne služi dobijanju rata mora
nemilosrdno eliminisati. A to, bojim se, uključuje i nepokretne
osobe...
KLEONT: Meni se ide napolje! Anastazija, šta se ovde
dešava?...
ANASTAZIJA: Idemo, tata. Držite se za ručke...
KLEONT: A i neko je rekao da će mi vratiti sto dinara, samo
ne znam ko. Oni samo obećavaju, obećavaju...

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod

čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta
menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset
puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš
Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o
Srbima ne govori?
Onaj Fedor je sasvim podivljao. Znaš li šta me pitao? Je li,
striče, ako bih se uhvatio za onaj polilej i počeo da zavijam, šta
misliš, da li bi se porodica indignirala ili mi se u prirodnom
životu pridružila?...
Opticaj novčanica se udvostručio. Godine 1939. u opticaju
je bilo novčanica u vrednosti od 6.608.000.000, a na kraju
prošle, 1940, svih 13.833.000.000 dinara. A to je inflaciona
politika Firme koja ide u likvidaciju...
Ja smatram da nas samo šešir razlikuje od životinje. Čak je
i na đavolu najvažnija kapa. Uzmeš li mu kapu, sveo si ga na
jarca...
Sve dok se srpski ministar trgovine i industrije zove Andres,
ja se u Beogradu neću osećati kod kuće...
Za Lupusa bi se moglo reći da je poslednji Simeon koji je,
čak i kad je ispoljavao dvostruku, ljudsko-životinjsku, prirodu,
bio sačinjen od jednog komada. Svi ostali posle njega, Gazda
ponajviše, pre su neka vrsta duševnog mozaika, duševnog
akcionarskog društva. Oni su se godinama menjali, doderavali,
trošili, propadali. On je do kraja ostao isti. A onda je iznenada,
onakav kakav je uvek bio – umro...
Ako je diktatura proletarijata vlast jedne klase koja
nikakvim zakonima nije ograničena, onda i borba druge protiv
nje ne može i ne sme imati nikakvih zakonskih ograničenja...
Od grao žerseja s džepovima od perli na žaketu, beli balski
ansambl od prugastog tila i model „rišelje“, koji je bio stvarno
nešto ekstra...
Ja vam kažem, gospodo, Rusija je ček bez pokrića...
Umro je Milan Savić, Ibarski rudnik kamenog uglja a. d., i
tako ja opet imam da se mrznem na groblju...
Uzmi veći svinjski file i potopi ga da postoji osam dana u
marinatu od vinskog sirćeta, dodaš soli, bibera, venje, dva češnja
belog luka, lorbera, karanfilića, bosiljka, žalfije i peršuna, pa
onda...
Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i
ubeđenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – i dobićeš
bilo koju balkansku državu...
Danas će i naš mladi kralj u svom domu na Dedinju, baš kao
i svaki domaćin u najmanjoj pastirskoj kolibi, zavejanoj snegom
negde u planini, primiti badnjačare, posuće s kućnog praga
badnjake žitom, varivom i šećerom, da bude hleba i s hlebom,
naložiće ih na ognjištu da iskre srećom, a uveče će, uz molitvu,
pobacati orahe u svaki kut i poželeti svima zdravlje...
Dvadeset hiljada kvadratnih metara kućnih placeva u užem
građevinskom rejonu III reda, naime, 32 placa po 500 do 600
kvadratnih metara, s kamenitim prilazom, i građevinskom
dozvolom, kako sam ja obavešten...
Znate li, ljudi, da je i naše slavno Moskopolje najzad na red
došlo. Gledajte šta ovde piše: „Italijansko-grčki rat u Albaniji.
Borbe za strategijske položaje oko Klisure i Tepelonija. Za
poslednjih četrdeset osam časova, italijanske vazduhoplovne
formacije snažno su napadale Moskopolje, Korču i
Podgradec...“ Posle dvesta godina opet smo ušli u istoriju i opet
goreći...
Godine 1717, kad su Austrijanci, pod Evgenijem
Savojskim, osvojili Beograd, da ga drže do godine 1739. i
ponovo ratom ustupe Turcima, građani su stanovali samo u 316
kuća od ukupno 1.290 zatečenih. U preko 900 stanovali su
austrijski vojnici. Od 316 kuća, građanskim srpskim porodicama
pripadalo je samo 39, jevrejskim 47, jermenskim 29, mađarskim
11. Zatim je tu moćna grkocincarska kolonija, a doseljava se i
nemačka sirotinja. Pa kome onda, dođavola, u nacionalnom
smislu Beograd pripada?
Mihajlo se zgraža što je pročitao u novinama da se u
mnogim krajevima Afrike egzekucija vrši umlaćivanjem
osuđenika motkama. Meni se taj metod, međutim, ne bojim se
reči, čini zdravom ekonomijom tamo gde se pati od oskudice
municije...
Ja ne znam kuda sve ovo vodi! Umesto da uvedu
PROGRES, oni uvode PROGRESIVNI POREZ! Na prodanu
vrednost od pet miliona, imam da plaćam prenosnu taksu od
devet umesto šest odsto, preko pet miliona i svih 11 odsto, a
povrh svega, dužan sam da sačinim pismeni ugovor o zakupu
čak i s kirajdžijama od kojih nemam ni 200 dinara mesečno.
Čemu nam, kojeg matraka, služe Njegovani u vladi?...
Pita – šta radite? Eto, kažem, ćaskamo rođački. A on –
trebalo je da mi se kaže da ponesem pištolj...

Bonedzu – žifim!
Još sum u prometu. Istinja, jedva. Κô gođ kvarna roba koja
se diskretno iz saobraćaj povukuje da se tržište ne ešofira, panika
ne prafi. Tako moj Stefan postepenjo makao iz stofarišta
nevaljale boje i lakofe kad od mene preuzeo prezidenjturu
Upravnog odbora Firme ... Zakopo ih negde, biće. Otpiso kao
škart... Tu je i razlika med nama. Ja ne bih imao dušu.
„A imao bi dušu“, veli tvoj sin, „da ljudima prodaš đubre?“
„To je drugo“, kažem. „To je trgovina. To s dušom nema
veze. Ali ni to ne bih mogao. Zbog ugleda Firme.“
„Pa šta bi radio?“
„Den ksero, ne znam. Popravljao bih ih.“
„Koštalo bi te više nego nove da praviš.“
„Da ih bacim ne bih mogao, pa kraj!“
„A kako“, veli on, „Brazilijanci mogu u more da izaspu
hiljade tona kafe samo da bi održali svetske cene?“
„Ni za održavanje nebeskih, ne bi mi se dalo“, kažem.
„Roba je kao Bog. Ako je načneš nepoštovanjem i
zanemarivanjem, ubrzo joj nećeš ni verovati.“
„I ne treba. Roba nije ništa. Roba je sama promenljiv uslov
trgovine. Važan je profit, razlika između prodajne cene i
troškova proizvodnje. Sve ostalo je izmenljivo. Kad bi se
proredio vazduh, i njega bi na burad prodavali. Tamo gde se u
vodi oskudeva, ona dostiže cenu zlata. Kad bi sve bilo zlatno, za
monetarnu osnovicu bi nam služio kamen. Za mene se ne kaže
da vredim toliko i toliko vagona okera nego toliko i toliko
miliona dinara.“
 „Ali bez vagona bi vredeo nulu“, kažem.
„Imaš prepotopske poglede na poslove, tata.“ To mu bio
odgovor. Endaksi. Možda je u prafu. Ali koliko sum i ja, krsteći
dobrodušni trgofački modus mog oca Hadžije – idiotskim. Ili,
koliko je Hadžija pogađao kad je emborikos tropos, trgofački
načinj svog oca Lupusa proglašavao kriminalnim... Jednom
Lupus i otac mu Grk o poslofi difanili. Grk srdit na sina što ne
drži ni mesto ni roba, što trguje svim i svačim, što se nikad ne
znaje gdi je s konjtoar. Goforili srpski jer se Lupus spremao
knjazu Milošu u Srbiju, 1817, mislim, pa prakticiro.
„Ti si, skilos, nirnberznak i torbar, eto sto si ti. Nirnberznak
i torbar alla grosso. Kad te tražim u Zemunj, ti u Pesta, kad ti
stafet u Pesta pratim, ti na ladza za Beograd, kad po tebe poslim
u Beograd, ti u Bec. Kako je to kakodemonsko poslovanje?“
„Evropejsko, pateras, mobilno...“, kaže Lupus.
„Pisinos, mobilno! Tako trgovali dok kaladzije bili, dok na
masge espap prenosili. Pedeset godin se kinio da Firmu s sedlo
snimim i u fotel usednem, a ti sad s taj fotel juris po Balkan i
Panonija, i trgujes sa sto ti pod ruku pane. Ja nisum sebe do grob
doveo da Firmu s mazga u kocija popnem, nego da je za
kancelariju zavesem.“
„Vi imate prepotopske poglede na poslove, otac“, kaže
Lupus.
Prepotopske poglede, prema Grku, imao i njegov otac
Simeon Moshopolit. „Hteo ufek da dobije za krcage i cupovi
tačno po mera. Koliko vrede. A gdi to ima? Ako za roba ne
dobijes vise nego sto vredi, sto, hondrokefalos, trguješ?“
Den ksero, ne znajem... Onaj moj Kleont otišao još i dalje.
Za njega više ni nofac ni zlato čak nisu važni. Sve radi s papiri i
računjari. Sve je u oblake. „Šta je novac?“, veli. „Ništa.
Promenljiv uslov trgovine. Ima krajeva na Pacifiku gde se
plaćanje obavlja kamenicama. A monetarne jedinice su bile
svinjski očnjaci, ajkulini zubi, bakarni kolutići, gotovo je svaka
stvar u izvesnom vremenu i na izvesnom mestu služila kao
novac. Ni novac ni roba nemaju stvarne važnosti. Važan je samo
špekulativni odnos između njih, između dve vrste robe i dve
vrste novca, Stefanov! pogledi na poslove su prepotopski!“
 Zbog Firme bi da su u prafu. Meni više ne treba da sum u
prafu. Što će mi? Šta s prafom da radim? Bojim se, međutim, da
ako su moji pogledi na poslofe prepotopski, njihovi ne budu
p o t o p s k i ... Da l’ jesu ili nisu, zasigurno ne znajem. Nisum u
pofoljno stanije za neku duboku filosofiju. Bunovanj sum. Kao
preždranj bunjike. Misli da saberem ne mogu. Ko gladni psi s
lanjca pušteni, svaka na svoju stranju juri, svaka nekakvu svoju
prifatnu kost iskopafa... A kostiju nema. U rupi samo miris da je
tu bila...
Da nije revmatizma, ne bih ni verofo da žifim. Isprafno mi
radu samo razna tištanja i frontida – briga. Ona je kod mene ufek
dobro funkcionirala. Došla već ko paučinja u koju se hvata sve
što me dirnje. Kad svoj žifot pogledam odozgo, liči na golemu
paučinju s koje vise u brigu ufačlovani danji, a u mraku negde,
nefidljivi pauk neizvesnosti lepljifu nit prede... Ali to, izgleda,
tako mora. Bez revmatizma bih se još i osećao žifim. Bez brige
sum mrtaf. Što je briga veća, ćofek je življi. Najživlji je kad ga
more samrtničke...
„Šta je, gospodine, vas Njegovane učinilo tako
prosperitetnim?“, pitao me kralj Milan.
„Neizvesnost, Vaše veličanstvo, briga!“, odgovorio sum. A
on gleda, ne razume. Vidim, mrzi brigu. Smeta mu da serbez
vlada.
„To je neobično mišljenje“, veli. „Ja sam od nje celog veka
bežao.“
Trebalo je da kažem da mu je zato sve tako naopako i išlo,
ali sum se uzdržo, b r i n u l o me kako će to primiti.
Jeste, afto ine, to je to. Briga nas terala da ispod svakog
kamenja zafirimo, da deset puta razmislimo pre nego što se čega
podufatimo, da računjamo, špekulišemo, obrćemo i prevrćemo
mogućnosti dok u mozgu ne ostane samo jedna jedinja. Ona i
briga da ipak nismo izgrešili. Kad je Lupus 1862. umiro, stenjo.
Moja mater Milica ga pita:
„Šta je, otac?“
„Brinem.“
„Šta vas s a d brine?“, ljuti se majka, a otac se, bigot, nada
da su Lupusa posle defedeset tri godine zemljanih briga počele
najzad moriti i prave nebesnje, za koje toliku propaganjdu
utrošio. A ofaj će, jedva cedi:
„Brine me hoće li se s u t r a zbog ovog bombardovanja što
konkurencije iz Beograda iseliti.“
Jeste, mi se Simeoni nikađ za d a n a s nismo zafezivali,
ufek samo na s u t r a gledali. Mi smo u d a n a s samo trgofali,
ali smo žifeli za s u t r a ... Ako ćemo prafo, nikad stvarno nismo
ni žifeli. Ufek smo samo planirali. Ufek lambra shedia, sjajne
pljanove pratili. Danas nam služilo da perfektuiramo što smo
juče isplanirali i pljaniramo šta ćemo sutra raditi. Tu za redovan)
žifot nije bilo ni mesta ni vremenja. Je l’ to dobro i pametno –
ne znajem. Više se baš i ne čini. Ali ja nisum ni pozvanj da
sudim. Za mene više nijedan čofečanski pijan nema svrhe. Više
nijedan nije „sjajan“... Osim, možda, projekta da se u konja
pretvorim... što je za mene sad, biće, već i sasvim kasnjo... Sve
što sum dožifeo, izgleda, i nije bilo življenje nego pljaniranje, a
što mislim sad da žifim, da ni to nije žifot nego logistiki pregled
knjiga pred likvidaciju, završnji računj sviju završnjih računja...
A ti, Tomanijo, gospođo, kak’ si, kak’ si? Šta si radela
sama? U šta si se zabunjila dok sum spafo?... Kako ni u šta? Ne
razumem. Pitam, šta si radela dok sum spafo?... Kakvo crnjo
ništa? Nisi, ma ton Teon, sedela zabadava? Nemoj da mi s takve
neslanje šale izilaziš. Nisum u raspoloženije, ni’ mi dobro... Da
neću u brigu da se bacam, rekao bih da umirem... Jesi, Bog i
duša! Jesi škilji! Sedela si zabadava, Firmino vreme krala. Telo
ti u praznjo drnjdalo. Kô gođ avto pred kućom sina ti
Konjstantina, trošadžije. On se još brije, a motor radi li, radi...
Čofek više ne sme ni oči da svede. Odma se sve ukoči, sve
prestaje da radi i na Firmu misli... Da si bar uzela saljvete,
tanjire, escajg da prebrojafaš! Vidiš, bre, koliki je svet ovde
nafukljan? Ko znaje kakvih sve ima?... Pa šta? Što je s tim što si
mrtva? Kakav je sad pa to izgofor za domaćicu? Zar ne znaješ
da je jedanj od Simeona i mrtaf radeo? Bun, dobro, radeo,
doduše, na tome da postane konj, nije trgofao kao ostali, ali ni
zjala, gospođo, nije vato! A onda, iako se profit od konjskoga
stanija baš i ne da prognjozirati, ne može se jemčiti da ga
nikakvog neće biti. Poštenije je kazati – Den ksero, tipota den
ksero, ne znajem, ništo ne znajem. I brinuti.
 Što sum sanjo? Šta tebe peče što sum ja sanjo? Snofi su
svačiji prifatan posed. Idiotiko ktima! Apagorevete i isodos.
Prifatan posed. Pristup zabranjen! Moj sad, valjda, već i
jedini. Nisu javni park da ih gazi publikum... Lipume poli, vrlo
žalim, ali čak ni ti, Tomanijo. Će me kinjiš s pitanja. Što ovo, što
ono? Kako ovo, zašto ono? Znajemo se. Ne vredi obricati da
nećeš, kad hoćeš. Sećaš se kako si mi eksplikofala da tebi naši
razgofori u krefetu dojdu kao izlazak u čaršiju? Inkarcerirao si
me, veliš, u kuću, šta očekuješ od mene? Ponekad bi me
isledovala grđe od panjdura kumbarosa Garašanina. Ali, bila si
žifa, nisum imao primječanija, a i voleo sum danj da
proventilujem, da vidim gde se izgrešilo, gde ispravno postupilo,
da se pre nego što me san odavde izmesti, opredelim o čemu mi
je najpresnije brinuti... Sad je, međutim, drugo. Kako to, skila,
nisi mrtva da me ispituješ, a mrtva si kad treba privređivati i
Firmi od koristi biti?... Dosta ti da si od koristi? Preko nosa? Sad
bi malo da si od štete?...
Kao Hiron... Kako koji Hiron? Učila si, valjda, za Kenjtaura
Hirona, najpametnijeg i najpoštenijeg polukonja Balkanja?
Dafao konjdicije čufenim Grcima Ahileju, Jazonu... Vidiš da si
učila, samo se, ođkako pod moju komandu nisi, i olenjila. Ni da
misliš više nećeš ... E, to ćeš da izviniš, gospođa! Od računja,
cifara, pogotofu briga, mozak ne rđa. Rđa bez računja i briga
koje mu staturu daju. Inače se u fantazme ko u kiseljinu
rastvara... E pa taj Hiron je, kao ovo ti, našao najedaređ da mu
sopstvenja korisnost na nos izišla, da mu, na kraj krajeva, ni od
naročite polze nije bila, pa kad ga bogofi po kazni u ucelog
čofeka premodulofali, on sikteriso stara prizrenija i
odgofornosti, nije više hteo da bude ni mudar, ni poštenj, ni
radanj, u reč – graždanin od reda, nego, ko da je ravnodušanj
pasažer kroza ljudski svet, još ufek ksenos, inostranjac, među
nama, odo se naopakom, bezračunjskom neuračunljifom životu
propalice i probisveta... Kako o čemu pričam? Rekoh li ti, o
Hironu besmrtnjaku... Ma kako nije tako bilo? Baš je tako...
Znajem da o tome u knjigama i udžbenicima ništa ne piše, neće,
valjda, objafiti trubom da je čak i najmudrije stvorenje pljanete
došlo do uverenija da se dobro ne isplaćuje?... Ne znajem odakle
to znajem. Prosto je u meni... I predani, Tomanijo, ne sotonjaj
me s ta pitanja. Ko da sum na sudu! I meni je ponečega dosta!...
Dosta mi je da se staljno od nečega moram braniti, staljno nešto
tolmačiti, za svašta razlog – i još pametanj – iznositi! Ima i u
meni tajne, gospođo! A za nju kalauza nema! Ja tin psihin klidi
den eparhi!...
A ovi testamenjtarni ne prestaju, ne prestaju? Ko kuće da
nemaju! Ni kuće, ni poso, ni „sutra“! Samo „danas“, iparhi
pandote mono to šintera, postoji uvek samo „danas“, a i ono za
bacanje... Ne pamtim kad smo mi ovako đuture rodbinju sabrali.
Kukala si da praznujemo godišnjice svadbe, nisum branio, ali se
jednjako nešto isprečafalo... Da l’ se sećaš? Za desetu nam,
zvanu p l e h a n u , 1868, upucali knjaza Mihajla, nije bio red
veseliti se... Za petnajstu, k r i s t a l j n u , tek godina protekla od
Hadžijinog đipanja kroz pendžer, godišnjica se s pomenj maljne
ukrstila, opet ne može... Za dvaestu, p o r c u l j a n s k u , 1878,
izgledi koljosalni. Ti sigurna. Ja video – nema se kuđ. Pašću u
troškofe. Pokopaće me istorija Srba. U zimu smleli Turke, na
Kosovo izgubili, koj da ne praznuje. Srećom šta rekoh! –
nesrećom, u fevruariju se potpisa Sanj-Stefano, Rusi nam
uvališe Veliku Bugarsku, bilo nam u Dunafo da se topimo, a ne
svetkovine da priređujemo. Tako nam se porculjanska svadba
zadahta međ čemernim Sanj Stefanom fevruarija 1878. i još
čemernijim Zakonjom o radnjama januarija 1879, kojim ufedena
zvana patenjtarina i poreza spram godišnjeg prihođenja od
posla... I još ga smetenjaci nazvali „Zakon o saniranju državnog
duga nastalog u ratu za oslobođenje i nezavisnost naroda“!
Ispalo da Simeon Njegovan treba da sanjira državne dugofe
Srbije!... U redu, ne ja sam. Cela Čaršija. Samo, šta čofek koji
kisne ima od toga što ne kisne jedinjac... Isto si me, Tomanijo, i
ondak pitala da li nije prafo da najimovniji, embori ke idioktites,
trgovci i gazde-posednjaci, snosu i najveći teret pobede kad će
baš oni od nje najviše koristi ufatiti. Eksplikovao sum ti da se
porezi ne protifim, jer prosperitetnja trgofina ne može bez dobro
uređene držafe, a ova, opet, ne može da se bez para uredi, ali i
da oporezofanje ne sme ubiti dušu u poslofima, koja je sova u
dobrom profitu od njih. Ondak si me pitala što mislim da poreza
na visinu godišnjeg prihoda tu dušu ubija, a ja sum ti rastohnačio
da je to zato što kod trgovca slabi želju za profitom, strunjuje mu
inicijatifu i čini ga ravnodušnim prema nofim špekulacijama i
rizicima. Profit od kreditiranog kapitala plaća kamate, a suvišak
je, kako veli Adam Smit, „više nego umerena naknada da rizik i
trud trgovca oko upotrebe kapitala, koja se o č i g l e d n o ne
može neposredno oporezovati, jer bez te naknade on ga ne može
u skladu sa svojim interesima upotrebljavati“. A ministar
finansijalni Vladimir Jovanović je baš to učinio – po duši
Čaršiju, porezom u razmeri spram celokupnog profita, ošinuo!
Još se i sađ pitam, da l’ je taj mufluzis zbilja zamišljao da će
Simeon Njegovan platiti tolike pare?... Ne budi skudoumnja,
gospođo, moja žena bi tako nešto morala da znaje, ne da pita ko
da se venčala s nekom cinjcarskom butikažom, a ne s jednom od
najprostranijih Firmi Balkanja, dabom da je poreza plaćena, s
držafom se ne možeš inatiti, ali je nisam platio JA, i to je jedinjo
što se računja... Šta sum radeo? Radeo sum što se u tim prilikama
ufek radi. Mogo sum pokušati da porez prebacim na kamate, to
jeste da na pozajmljeni nofac plaćam manji interes ili da
podignem svoju profitnu stopu, povećanjem cena robi, da teret
Srbijinog duga za Kosofo prebacim na banjke ili da ga natofarim
na mušterije. Banjke, razume se, ni da čuju za smanjenje kamate,
i tako ja povećam cene svojoj robi, te kupci plate porezu. Što je
i prafo. Oni su dobili Kosovo. Nisum ja...
Taj Zakonj posle pao, i ministar Jovanović se pod njim
pokopo, ali mi to na vreme ne znali, i tako, ni za
p o r c u l j a n s k u opet ništo. Ali za b i s e r n j u , tridesetu, koja
nailazila 1888, čak i ja bio učvrstio rešenj. Da slafimo pa šta
košta da košta! Ali ti se najedared razbole od neke treske,
odložismo je za iduće leto, što se ne radi, te zato ni od toga ništo
ne bi. Uopšte, vreme bilo kilafo. Natalija se separirala od kralja
Milana, ovaj se s kum Milutinom Garašaninom pokarabasio,
naprednjaci pali, na vlast usela fukara iz Radikalske stranjke,
porasli kao korov, san zizanion, po ulice se posle tolko godinja
zdrafe diplomatije prvi put vikalo „Dole Avstrija!“ i „Živela
Rusija!“, najzad u martu Milan abdikofo u korist Aleksandra, s
kojim ćemo se poznije i razvenčati od Obrenovića... Samo ja bio
rešiteljan da ti želji udofoljim, te zanemarim ove nebeske
znakofe i u pripreme se bacim. Ali ondak naiđe kataklizmos.
Naprednjaci... Je li, bre, Tomanijo, što stalnjo mrnđaš? Ako
primješčanije imaš, na sredu s njim, ne drži ga pod jorganj!... Ti
fersimo ine afto? – Kakav je to načinj? To nije istinja, gospođo!
Nas su nazadnjacima zvali jedinjo ruski plaćenići i ignjoranti! Ti
nemaš osnovne pojmove o politici! Me tis vasikes idees, s
osnovnim pojmovima ti načisto nisi!... Kako da se ne srđim?
Kad o mojim političeskim nazorima sopstvenja mi žena ofako
misli, kako će drugi?... Ali u tebi je odufek bilo nešto buntovnjo,
radikalsko, jakobinjsko... K6 gođ da nisi proizvedena od
cinjcarske Firme Sina & Komp., nego od Nenadovića, na formu
moje matere Milice, da si proizišla. S njome smo jošte veće
muke imali. Ta je neprestalno bila u nekakvom dviženiju protiv
kućnog reda, niti joj je para ikad bilo dostatično. Deda Lupus je
zvao serviko zoo, „srpsko živinče“, ili prosto – ajmanja. Jednom
smo se nešto oko troškovnika u razmireniju našli – kod nje je
sve ufek bilo bar za trećinu skuplje, a ufatio sum je i u
uštimafanju računja – a ona će najedared:
„Slušaj, Simeone, sine, ja sam oduvek mislila, a i sada kao
pouzdano držim da sam ja rođena kao i svaka druga žena, a ne
kao pijačni kantar, da pripadam f a m i l i j i Njegovan, a ne
Firmi Simeon Njegovan & Sin, za koju sam kupljena od Firme
Nenadović & Komp., i da nisam ispala kroz karavanski put za
Daleki istok, nego doneta na svet od majke Stajanke i oca
blagopočivšeg Ilije! Te bih na osnovama toga da se neka
razgraničenja između trgovačkih špekulacija i živog ljudskog
mesa, ako je moguće, poštuju. Ti možeš svoju buduću ženu, u
čiju kožu ne bih ni za šta na svetu, u Firmin raf kao robu turati,
ali mene, Milicu Nenadović-Njegovan, bogami, ne možeš! Ću
se đilitnem, ceo kontoar ima u vazduh da leti!“
„Buna, dakle, majko?“, pitam.
„Jeste, sine, i buna ako treba!“
„Nešto kao prvi srpski ustanak protiv Cincara?“
„Jeste“, veli, „ako ti je milije da u naše porodične razmirice
mešaš istoriju.“
Šta sum odgoforio? Šta da odgoforim? Da sum na temat
reko što je trebalo, nešto lupusovski, u kakvo je raspoloženije
bila, uzela bi da oklagijom bije po šerpi, maršira kroza konak i
viče:

„Vlasi, Vlasi, o Cincari,

 Vi koji se hranite govnetom,
I crkotinama mačjim,
Užeglim uljem i sirćetom!“

Namesto rekoh nešto kao:

„Vi Srbi baš ne možete bez gužve?“
A ona će: „A šta si pa ti? Zar i ti nisi Srbin?“
„Misliš s a d a ?“, pitam.
„Kako s a d a ?“
„Od jutros?“
„Mislim o d u v e k !“, veli ona. „Ali, ako ti je za računanje
lakše, pošto si tu slab, uzmi kao da te pitam jesi li Srbin s a d a ?“
„Nisam“, kažem.
„Barem pola?“
„Ni pola.“
„Cincarin si, znači? I to ceo?“
„Ni Cincarin nisam.“
„Ta šta si onda kojeg vraga?“
„Hoćete li, majko, da vam sasvim u paru kažem šta sam u
ovom magnovenju?“
„Kaži!“, veli Milica. „Baš me zanima šta sam s onolike
bolove rodila!“
Evo šta sum kazo, a to i za tebe, gospođo, važi:
„Eksaktno u ovom času, a mogu reći i od juče uveče, niti
sam Srbin niti Cincar, nego trgovac koji je sinoć u pet preko
zemunskog telegrafa dobio nezvanično i nepotvrđeno
obaveštenje da je lađa Korzika s Firminim neosiguranim kargom
u vrednosti od 50.000 groša nestala u buri između Đenove i
Marselja, čovek, gospođo, koji do ovog časa nije o tome dobio
nikakve nove vesti, ni potvrdu ni poništaj prve, te pojma nema
da li mu je tovar propao, samo oštećen, ili mu se ništa nije desilo,
da li je, dakle, izgubio 50.000 groša, samo 10.000, ili ništa, a
koji, namesto da se preveze u Zemun i legne na onaj prokleti
telegraf, troši ovde dragoceno Firmino vreme objašnjavajući
majci stvari koje ona niti može niti hoće da razume!“
O čem sum ja ono, u stvari, pripovedio? Nisum o majci, čini
mi se. Ni o tebi. Nego o nama pofodom nečeg... A, jeste!
Pofodom toga kako nam propala b i s e r n j a svadba...
Naprednjaci držali zbor kod Velike pivare. Odem, poizdalje da
posmatram. Radikalji na vlasti. Hoću da doznam ima li kakve
nade da im skoro seljačka leđa vidimo. Za Firmu od črezvičajne
važnjosti je da se s Avstrijom drže dobri odnjosi, a radikalji sve
sam gol rusoljubac... Ujednom, marva nafali kamenjem. Premda
se ne balim politikom, jedan kamenj tresnu i mene. Ko gođ, ni
krifog ni dužnog, bomba dedu Lupusa 1862... Posle me
podbodeno stanovništvo jurelo do kuće... Isto ono što me pre
dvaest godina, o Predaji Beograda, na ruke dizalo i aklamofalo
kao „Srpsku majku“! Dobro je reko pokojni kumbaros Ilija
Garašanin u jednome pismu: „Narod je glup i ništa ne razume“...
Sluge odbifaše napad puškama, dok ne stigla žanjdarmerija gosn
Taušanovića Koste, ministra vnutrenih dela... Malko sporo,
doduše, al’ shodno r a d i k a l s k o j žandarmeriji. Poslek pitam
Kostu šta su, ma ton Teon, toliko čekali, a on kaže da nisu, nego
se žanjdarmi nešto i zabunjili u ulice. Lipume poli, vrlo žalimo,
Kir Simeone!... Ko da je Beograd Pariz, neprohodanj da se ni
policija u njemu ne snalazi!... Porazbijali mi i neke auzloge.
Samo što me na zboru videli i što se pričalo da naginjem... Tako
ti ja, moja Tomanijo, proslafim „kamenju“ namesto b i s e r n j e
svadbe ...
Što je bilo s r u b i n j s k u četrdesetogodišnjicu, 1898?
Ništo. Toljko se već obesrabrili da digli ruke. I od nje, a posle i
od z l a t n j e , od d i j a m a n t n j e pogotofu, 1918. Nismo hteli
izazifati đavola majući godinama srećnoga braka... A 1918. znaš
kako se na mene zbog saradnju s Nemci gledalo... Pa bio je
srećan, Tomanijo, zar nije?... En posostis, dabome, u
procenjtima. Kao i sve ostalo na svetu...
Ali ima više procenata od nečeg i manje procenata od
nečeg...
Ima, ne kažem, kiria, al’ kakvu to stvarnju razliku čini?
Istu, kirie, koju za tebe čini ona između malog i velikog
profita od neke špekulacije. Zašto prema procentima nisi tako
nemaran i kad je reč o tvojim poslovima?
 Zato što šifot nije trgofina.
Otkad to, parakalo?.
Manimo se hadžijanja, ovo me slavlje brine...
Otkad to, Simeone, za tebe život više nije trgovina? Je l’
otkada umireš?
Ne znajem. Došlo... Biće, s godinjama.
Sa smrću došlo, Simeone.
Ništa sa smrću ne dolazi, Tomanijo, što ja već ne bih znao.
Samo, čofek s godinjama počinje da se seća stvari koje žifot
zamutio, pod sobom pokopo... Žifot ti je stalno iščekivanje da ti
bude bolje, pa kad ti ne bude, da će bar ostati kakav jeste, da se
nagore neće okrenuti, pa kad ti se i to desi, počinješ misliti da to
tako mora biti, da zemljanima bolje i ne može biti i da će sve biti
u redu kad umremo. I tek kad umremo, vidimo koliko nam je
ovde bilo dobro...
Kako ti možeš znati šta vidimo kad umremo? Ti još nisi
mrtav.
Ne, ali sum bio.
Opet ćemo, dakle, početi sa starim vampirskim pričama
kojima si me plašio u krevetu?
Filosofičeske su to, nisu vampirske priče.
Hadžijanje, rekla bih, koje na pendžer vodi.
Na pendžer, ali pendžer spoznavanja, Tomanijo. Sve dok se
nisum rodio, ja sum bio mrtav, i ukoliko se smrti opet
približujem, sećanje na to staro stanije mi se vraća, poništavajući
sve što mi je žifot značio, pa s time i trgofinu...
Zar ne misliš, Simeone, da sam ja, kao mrtva, o tome
pozvanija da sudim?
Svi o tome mogu da sude, jer svi o tome sve znaju, samo je
pitanje kađ će se setiti.
Stvarno je bolje da o našim slavljima govorimo. Što nikad
nismo kao ostali svet praznovali?
Ti posle umrela, i tako... Nije se stiglo... Ali, drugih datuma
je bilo. Ne možeš da kažeš... Čaršija se i rodbinja skupljala kad
decu udafali, ženili... Za grebenje, takođe, mada je i to nekako
od opštih opstojatelstava zafisilo. Teorinski, radost i tuga
jednjako koštaju. Praktično, međutim, neko se grebo „na
veliko“, drugi, opet, „na malo“. Hadžiju, egzempljarno, zbog
bruke, maljne trkom na groblje tranjsportofali... Što se tebe tiče,
znajem da zameraš, ali ja ti se kunjem... čekaj, ne prekidaj, da
čuješ prvo o čem se radi pa ondak primedbuj... kunjem ti se,
dakle, da skromnost tvoje saranje ni u kakvoj sveži nije stajala s
mojim, kako kažeš, „cincarskim cicijašlukom“, jer smo te grebli
devetnajste, kađ meni više nije bilo ni do čega ozbiljno, do
nofaca pogotofu, i kađ sam već sabro pamet da se potučem,
razdelim sinofima Firmu i zaufek iz Beograda odem... Nije u
troškofima stvar, Tomanijo. U ponjosu je... Ne, ne protivuslofi
ničemu. .. Ja ne kažem da je ponjos neka moja funjdamentalna
osobina, u trgofini je gubitak stariji od svakog ponjosa, ali u
onome magnoveniju, kađ sam se, lišen krifice, sa Srpskog suda
vratio na konak i tebe zatekao mrtvu, zarekao sum se da te
Beograd neće u grob ispratiti. Dostatično nek mu je što te ubio.
Hteo da ubije mene, a ubio tebe. Hteo da ubije mene koji sum ga
stvorio, do kojeg je bio balkanska kasaba sa psima kao
najuglednijim i najprosperitetnijim srpskim žiteljima!... Nisum
mogao dati da mi sad taj isti Beograd dojde na tvoju saranju i
kaže: Lipume poli, Kir Simeone, ine to sfalma mu! – Vrlo žalim,
gospodine Simeone, to je moj greh! Zato te odno s najužim
porodičnim krugom i nekoliko prijatelja, a odbio svaku
konjdolenciju javnosti, Dvora i Čaršije... Uostalom, gospođo, ni
sam se neću svečanije pogrepsti. Ako me ne budu mogli preneti
na jedno mesto...
Beograd?
Ni mrtav se tamo ne vraćam!
Kud onda?
Neću, gospođo, mesto pominjati da se opet ne zapletemo u
svađe jesum li... ili nisum... katalavenete, razumete? A za to baš
i nema mnogo izgleda. Ovi se neće oko mene ni trsiti niti u velike
troškofe bacati. Reći će, skotofi: „Gazda je odufek bio trezvenj
i štedljiv čofek, mora biti da želju o grebenju u Carigrad izjafio
u pomračenju i prenebregafanju sredstafa što ih iziskuje
farajonjska preparacija tela, plombirane sanjduka, pratnja i
tranjsporat na Bosfor, o zakupu cisterne Jerebatanj da se i ne
gofori, pa će nam biti blagodaranj ako ga ne poslušamo nego ga
pođ zemlju skotkamo ovde u Turjaku.“ Ali mi drugo obećali,
zakleo ih dušom, pa ne verujem da će smeti prefariti...
Šta ti obećali?
Da će, čim me pogrebu, tvoje kosti iz beogradske zemlje
pofaditi i preneti gde ja budem, da ležimo zajedno, jednjo do
drugo, ko što smo u krefetu ležali.
A to nećeš, bogami! Nigde me nećeš prenositi.
A što ne, Tomanijo? Afti ine i kali astiki tropi. To je
građanski red!
Zato, Simeone, što u smrti nema građanskog i negrađanskog
reda, niti su bivši ljudi po srodnosti i vrednosti poređani, nego
smo svi đuture izmuljani, ali ponajviše stoga što mi ni tamo ne
bi dao mira, što bi se za mesto otimao, stalno žvanjko i brinuo
koliko ko procenata groba zauzima, a ja, gospodine, nemam
nameru i smrt da provedem u parničenju s tobom. A tebi ako je
do društva stalo, lezi pored one tvoje cirkuzantkinje,
džambaskinje, šta li je, s kojom nisi, kao sa mnom, u krevetu
samo razgovarao...
Neću da ulazim u prošlost, ali te pitam da li time hoćeš da
kažeš da nam je ceo život u parničenju proteko?
A da u čemu drugome? U lepoti i ljubavi svakojako nije.
Onda je dobro, poli kalo, vrlo dobro.
Kako crno dobro, Simeone, saberi se? Otkuda je jesti jedan
drugog dobro? Dobro je bilo ono između Romeja i Đulijete, a
ovo između nas je bila antropofagia, ljudožderstvo, Simeone...
Znači da smo žifeli, gospođo! Život je briga i parnjica!
Ukoljko više brinješ i parnjičiš se, više i žifiš. Sve ti se na
parnjicu svodi. Šta je, na primer, 1848. bila moja afera da ne
kažemo s kime?
Svinjarija, ako mene pitaš!
Parnjica s Firmom. Tomanijo! Ja je, prirodnjo, izgubim. S
Firmom se parnjice ne dobifaju... A šta se događalo među 1867.
i 1872?
Svinjarija s Hadžijom i njegovo nesrećno đipanje kroz
pendžer!
 Parnjica, dakle, s ocem, koju, opet narafno, dobio ja,
odnjosno Firma koju ja sam zastupao... Da l’ se sećaš šta je bilo
1903?
Kako se ne bih sećala!
Šta je bilo?
Svinjarija s ubistvom Aleksandra Obrenovića i Drage. Kad
ste ti i Hadži Toma Opulos platili oficire da dovedu
Karađorđeviće.
Ja to ne bih tako oštro. Ja bih i to nazvao parnjicom.
Dobifenom parnjicom sa starim kompanjonima Obrenovićima,
koji počeli na Istok gledati... A isto tako i 1907. bila...
Svinjarija s pokoljem redenika.
Koji treba tretirati kao parnjicu sa radeničkom klasom. Oni
štrajkom pofeli tarifnju parnjicu, ja dofeo žanjdarmeriju i dobio
parnjicu. A zatim, izbila ona afera s francuzskom municijom. Šta
je to bilo, kiria?.
Svinjarija s liferacijom falične municije srpskoj vojsci,
kirie! Svinjarija u kojoj te uhvatio rođeni sin!
Kutamara! Koješta! To je bila parnjica s potomstvom. I nju
sum dobio...
Ali si izgubio sina.
Pusti sad to. Znajem.
Kako onda možeš računati da si parnicu dobio?
Nikad mi to nisi oprostila?
Nikad, Simeone.
A ipak si umrela kad me devetnaeste sudili. Kad sum imao
parnjicu sa Srbijom?
Za dušu nema kalauza.
Jeste. Nema... Šta ja sađ radim, Tomanijo?
Umireš, Simeone.
Parnjicu s prošlošću vodim...
Umireš!...
Umirem, a ovi slafu. I to svake godinje. Ne kažem, spajaju,
ali opet... I kakav to moj pa rođendanj slafu? U redu za Božić,
znaju kad je, ali šta ti znaju za danj mog rođenja? Šta znaju kad
sum se ja rodio? Ne znajem ni sam... I ondak, kakav je to MOJ
rođendanj kađ poklonji dobifaju ONI? Ako ja reč dobijem, u
ćaru sam. A što misle, znajem... Misle, šta će tome, taj je već
podvukao štriklu...
Pitam jednom Stefana, dok sum još mogao da goforim:
„Zašto se, bre, sine, rasipaš?“
„Zbog reklame, tata“, veli. „Da bi svet video kakav sam
mogućan poslovan čovek.“
„U moje vreme, sine“, kažem, „zbog reklame se štedelo, a
kad bi neko, ovako kao ti, pare arčio, iz toga je normalan svet
video jedino kakva je to luftika i bankrot, nipošto poslovan
čovek.“
„Danas je drukčije, tata. Danas, koliko više trošiš, toliko ti
u Čaršiji veći kredit.“
„U moje vreme, sine“, kažem, „to je važilo jedino za
kraljeve i države – a i za njih do bankrota – a od građana samo
za hohštaplera.“
„Danas važi za sve.“
„Pa kako“, pitam, „onda znate ko je solventan, a ko bušan?
Ko Firma-čovek, ko Bankrot-čovek?“
„I ne znamo“, kaže on.
Eto.
Kad bi ove naše testamenjtarne vido antropos ano alo
kozmo, neko s drugog sveta, pobego bi čofek, mislio bi da se
sutra zorom očekuje Strašni suđ... Kako – i očekuje se? Zar što
se ratuje? Pa, nije prvinja. Ratofalo se ufek. Ne pamtim kad nije.
Rafalima koje ja prežifeo ni broja nema. Nisum učestvovao,
dabom... Nije rat za trgovca i manjufakturistu. To je još Adam
Smit kazo. Evo: „Pastir ima veoma mnogo slobodnog vremena,
ratar ima nešto slobodnog vremena, ali ga zanatlija i
manufakturist uopšte nema. Prvi može bez ikakve štete
upotrebiti veliki deo svog vremena za vojničke vežbe. Drugi
može upotrebiti jedan deo svog vremena. Ako bi ratar služio u
nekom vojnom pohodu, prekid njegovog posla ne bi izazivao
neko veliko smanjenje njegovog dohotka, pod pretpostavkom da
je taj pohod započeo posle setve, a svršio se pre žetve. I bez
posredstva njegovog rada priroda sama izvršava veći deo posla
koji još preostaje da se učini. Ali zanatlije i manufakturisti ne
mogu bez štete upotrebiti ni jedan jedini sat za vojničke vežbe.
U trenutku kad neki zanatlija, kovač, tesar ili tkalac, napusti
svoju radionicu, potpuno presušuje jedini izvor njegovog
dohotka. Priroda ne čini ništa umesto njega, on za sebe sve sam
radi...“ A to se još više na trgofca odnosi... I tako gledali da ne
ratujemo. A kaiš se nije razvezifo. Anditetos – naprotiv. Dok rat
još i počo nije, dok se još tek čuje da će se ratofati – stegneš se.
Ni daj Bože, raspasuješ. A vidi što ovi radu? Ko gođ veštice pod
mesecom u ponoć! Kakodemonsko kolo! Žurne, apolavsome! –
Žifimo, užifajmo! Sutra neka se za sebe brinje!... A rat nije
razlog da čofek pamet izgubi, nego da je sabere... Ne, ne bih ti
umeo reći koliko je ratofa bilo, kanjda ih je ufek bilo, a mir kad
ti topofi baš nad glafom ne tuku...
Ja sum ti čak i sad, ovako nikakav, bio u nekom ratu... Aši’n
bonedzo tata – živ mi otac! Kojem, ne bih znao reći da me
kolju... U sanj, dabome, kako drukčije? Ali se ni sad nisum tuko.
Ni u snu mi nije običaj da se u takve stvari mešam. Den me afora,
den me pirazi. Svaka čast gospodinu Adamu Smitu, s kojim se u
mnogo koječem soglasujem, osobito pofodom načinja za
unapređenje narodne ekonjomije i o uzrocima poboljšanja
proizvodnih snaga, ali ja ne samo da ne mislim kao on da je
„ratna veština sigurno najplemenitija od sviju veština“, nego se
pitam kako je takav ekonomičeski kefalo mogao doći na ofako
besljovesnu ideju?... Ne, den timame, ničeg se ne sećam. Samo
da su neke grdnje kumbare grufale i da je svugdi gorelo... Jeste,
i ruke su mi kanjda s nekakvu farbu bile umazanje, ko da sum u
Stefanovom sušarama radio, ali u to baš i nisum pouzdanj,
moglo je biti i iz koga ranijeg sna. Ondak me nešto krvnjački
otpozadi zbolo, i ja se prenem... Biće me koje od ove ajmanjaste
dece laktom ćušnuto. Puštaju ih da juni kao da je ovo ledinja,
ulica, šta li, a ne kuća!...
A i nije kuća, ako ćemo prafo. Kuća ti je kad ti svaki ćošak
pod oko. Nije kuća ako kilometar moraš pešačiti da bi se olakšo.
Ova njihova Gradščina više dojde ko faraonjov grob. Da ne
preterujemo, ko Firmina paljata na Stefenplatzu u Beču...
 „Šta će mi, pobogu, Kir Sina, tolika kućerina?“, žalim se
haranju.
„Da priređujete prijeme i balove, Kir Simeone“, veli on.
„A šta će mi prijemi i balovi?“
„Da pravite poznanstva i kontakte, gospodine.“
„Šta će meni ovako matorom kontakti?“
„Da pomoću njih zarađujete novac, natürlich“
„Naturlich“, kažem. „To ima izvesnog načelnog smisla, ali
ja, unter uns gesagt, već imam dovoljno novaca. Šta će mi više?“
Sad već i šalu teram, jer kome je dovoljno nofaca?
„Šta će vam novac?“, smeje se i on. „Pa da njim kupite još
veću kuću!“
„Šta će mi veća kad mi je i ova suvišna?“
„Um Gottes willen, Herr Negovani“, kaže on. „Pa da u njoj
priređujete još veće prijeme i balove, stičete još veći krug
prijatelja i veza, te pomoću njih zarađujete još veće novce,
kojima ćete...“
„Ich verstehe, znam“, kažem. „Kojima ću kupiti još veću
kuću za još veće prijeme... „
Neobičanj modus, zar nije? A još je neobičnjije da se ja
pofodom te paljate jednjako bunim. Pričinjafa mi se da sum to
ja s haranjem o njoj razgofarao, a znajem da nisum mogao, da je
kuća bila dedina, a ja samo gost u njoj, i da mi je o konverzaciji
on pričao... pa opet, zamišljam kako sedimo, ja ovde, barunj
preko puta, i o sveži između prijema i zarađivanja nofaca
pripofedamo...
U sanj je sve moguće. Čak i vreme da bude duže... Pogledaj,
Tomanijo, sat na kaminju. Prema njemu, ni sat nisum spafo, a
pričinjafa mi se da sum u mežduvremenu godinjama žifeo... Ti
nikad nisi sanjala, osim da su te na pijaci prefarili ili nešto glupo
u korespodenjciji s o n o m osobom, da je ne pominjemo, da ne
čačkamo...
Kako da sanjam kad se preko dana kao pas izmorim, a onda
me ti u krevetu brigama dovršiš?
A ja opet ufek sanjao. Prestajao nisum. Noći nije bilo da
nisum bio negde drugde, bio neko drugi, da nisum žifeo. Kažem
žifeo, jer ko ne sanja tome je noć za bacanje, čist gubitak... A
onda, ko znaje što je prafi žifot? Ovo ovde ili ono tamo?...
Možda mi t a m o žifimo, a ovde samo povtorafamo izvesne
tamošnje postupke, obavljamo još jednom greške da bismo ih
upamtili i, kad se u sanj vrnemo, klonili ih se?... Ne šalim se,
Tomanijo, niti sum lud. Mislim, ne dajem da me oči prefaru.
Ništo zdrafo za gotofo ne primam. Neke od svojih najvećih
špekuljacija sanjo sum, na primer. Posle sum samo po snu
postupao. I uspefao. Ali to bi značilo da ovde povtorafamo
jedinjo onotamošnje dobre ideje? Ne se čini... Pre će biti da je,
uzamanj uspeh, špekuljacija bila pogrešna, jali besmislena, i da
sum je izvodio samo da bih je u prafom šifotu sna izbegao... A
tu se sad postavlja pitanje, kako nešto što je ovde uspešno, tamo
bude neuspešno? I zašto, ako je tako? U čemu je razlika? Tina
skopo ehi afto? U čemu je svrha takvog dvojstva?... A ima i
koješta drugo što se ovakvom rasuđifanju protivi. Ponekad
sanjam špekulacije koje su ovde neizvodljive. Nema uslofa.
Veleinjdustrijalac koji sanja nov načinj preparacije starog
romejskog ljubavnog eliksira, ili kako se najbolje šminjka
glumac u tejatru, nema mnogo izgleda da u ovom svetu od tih
znanja profitira... Biće da je tu neko zakašnjafanje u toku, koje
ni ja, Tomanijo, ne poimam. A i ne trudim se. Ko više puta žifi,
nema prafa na Boga da se žali i ispituje nejasnoće svojih raznih
življenja...
Ipak... preferovao bih da me pamćenje bolje služi... Stalno
mi, a nipođkako mi se ne da da se setim gdi sum, i u kakvim
opstojateljstvima, čuo jednu pesmu koja, ma kako tolmačena, s
mojim ovdašnjim graždanskim, panmetronaristonskim,
logičeskim, računjskim žifotom, žifotom Argonjauta i
Runjolovca, Gazde, Domnu, Ktimatiasa Simeona Kir
Njegovana, ne može imati nikakvog spoja, mesečarsku pesmu
koja glasi:

„Ako vam je najzad svega dosta,

Ako vam pasji život posto breme,
Za dukat kitajsko ofion seme,
 Za dukat samo nov vam svet posla!“

Ako to, Tomanijo moja, ikad budem saznao, moći ću

možda, da se nadam...

London
1976-1978.
 Borislav Pekić
ZLATNO RUNO III

FANTAZMAGORIJA
Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Petar Arbutina

Lektura i korektura
Jelena Vuković

Slog i prelom
Saša Dimitrijević

Štampa i povez
Margo-art, Beograd

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
 SADRŽAJ
TEFTER UTVARE TREĆE: 8
PROFIT PRVI. 11
PROFIT DRUGI. 145
PROFIT TREĆI. 335