Петар Кочић (1877–1916) је приповедач Босне или, још уже, Босанске Крајине.

Његово дело је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Љубав
према отаџбини, српству, према завичају и босанском човеку, трагични доживљај ропства
од туђином, однос према природи у којем се дубока везаност за врлетне босанске пределе
међа са страхом од потмулих стихија – то су неки моменти који везују сва дела овог писца,
који је био не само даровит приповедач него и велик политички борац, народни трибун и
револуционар. По рођењу Крајишник, с епског Змијања, из свештеничке породице, Кочић
је студирао славистику, у Бечу и, после краћег службовања у Србији, вратио се у Босну, где
развија снажну политичку активност: пише чланке против аустријске управе, учествује у
великом радничком штрајку (1906), уређује политичке листове Отаџбину и Развитак, као
народни посланик у босанском сабору држи ватрене говоре у којима се залаже за интересе
сељака и радника, због своје делатности две године проводи у тамници. Читав му је
књижевни рад повезан с политичком борбом и прожет њоме. Започевши стиховима, он је
касније дао неколико песама у прози (Јелике и оморике, Молитва, Тежак, Кмети, Слобода)
у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човеку, слободи, и мржњу
према туђину. На њих се надовезују приповетке у којима преовлађује лирско-патетични
стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. У њима се спајају слике тегобне
стварности поробљеног народа и бунтовнички занос, реализам и романтизам.
Приповетка Јаблан, једна од првих и најбољих које је написао, кратка и једноставна, без
развијене фабуле, кроз причу о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне
снаге и отпора. Кочићева бунтовност добила је најснажнији израз у приповеци Вуков гај, у
којој је приказао побуну народа на Змијању против туђинских израбљивача.
Дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја прожима цело Кочићево дело.
У више својих приповедака он је дао борбу човека са стихијом. Међу њима се нарочито
издвајају приповетке у чијим насловима се јављају предлози простора: У магли, Кроз
маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Последња спада у најбоља Кочићева остварења.
Рвање човека с невременом у суровој планини само је завршни чин, драмска кулминација
приче о пропасти куће Реље Кнежевића, некада многољудне и богате, од које остају само
старац и дечак да и они настрадају у мећави, на повратку из града, где су узалудно
покушавали продати последњу краву. У приповеци Гроб слатке душе исти мотив, смрт у
мећави, повезан је с причом о сељаку који, слично Цанкареву слузи Јернеју, узалудно тражи
своју правицу. Планинска природа одређује не само судбину него и темперамент и
карактер Кочићевог човека. Његове жене, јунакиње приповедака Кроз маглу, Кроз
свјетлост, Туба и Мргуда, једре и здраве планинке, "слатке крви", доживљавају слом због
незадовољене страсти. И остали су ликови оличење завичајне природе, њене снаге и
дивљине. Осим споменутих, у њих спада и онај поп човекомрзац, јунак
приповетке Мрачајски прота, један од најнеобичнијих ликова читаве наше прозе.
 Као писац, Кочић је најпознатији по неколиким делима у којима је лирска црта
подређена комици и сатири. Ту је најпре циклус од пет приповедака о Симеону ђаку, нека
врста прозног комичног епоса, у коме се у омамљујућој атмосфери око ракијског казана
испредају приче о стварним и измишљеним јунаштвима. Њихов јунак, стари ђак манастира
Гомјенице Симеон Пејић Рудар, слично Дон Кихоту или Тартарину Тарасконцу, више је у
свету песме и приче него у стварности. Он се понаша као јунаци народних песама и у
тренуцима ратничког заноса говори језиком песме, у десетерцу. Најпопуларније Кочићево
дело јесте сатира Јазавац пред судом, написана у драмском облику. Њен јунак Давид
Штрбац, шаљивац и домишљан, навлачи на се маску луде и лакрдијаша како би могао
казати сву горку истину о судбини народа. Давид стално глуми пред судијама тако да се не
зна кад се измотава а кад говори истину, кад се руга њима а кад себи. На феномену глуме
заснива се и последње и најопсежније Кочићево дело политичка сатира Суданија (1912).
Глума ту није појединачни него скупни чин. У њој се затвореници у бањалучком затвору
играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава
та импровизација, која је стално на граници између игре и живота, представља духовито
ругање аустријском суду, пародију његове заплетене бирократске процедуре.

Извор: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd, 1987.