Ја припадам тренерском стилу лидерства.

Мене карактерише усредсређеност на чланове

тима и на њихов дугорочни развој у току обављања свакодневних активности, а не на задатке. Мој
начин понашања је развој људи у будућности. Ја настојим да се упознам са проблемима,
очекивањима, способностима, циљевима, вредностима и навикама чланова тима. На тај начин
пружам подршку и помажем запосленима да идентификују своје предности и недостатке, креирају
дугорочне циљеве развоја и план за остварење тих циљева. Ја саветујем запослене и не
манипулишем њима. Фраза која карактерише мој стиј је „Покушај да урадиш ово“. Примена
тренерског стила доприноси задобијању поверења чланова тима, изградњи самопоуздања
запослених и постизању добрих пословних резултата. Иако овај стил има своје предности, ретко се
примењује, јер неки лидери сматрају да немају времена за обучавање запослених. Посебну
примену тренерски стил налази у оним ситуацијама када чланови тима показују иницијативу и
желе да буду иновативни и да се професионално развијају, тј. да побољшају своје перформансе и
да се дугорочно развијају. Такође, овај стил је ефикасан ако чланови тима признају да постоји
разлика између њихове тренутне позиције и оног што они желе да постигну. Међутим, овај стил не
би требало да се примени када лидер није стручан у обуци и тренингу, па ће деловати на
следбенике као да им претерано шефује. Овај стил није ефикасан за примену у времену кризе, јер
тада организације не стављају акценат на инвестирање у дугорочан развој појединаца. Овај стил не
могу применити лидери којима недостаје лични кредибилитет и код којих није изражена емпатија
и емоционална интелигенција. Дакле, основне компетенције емоционалне интелигинције је развој
људи, емпатија и самосвест. Такође, није добро да лидер нестручно и претерано инсистира на
краткорочним циљевима. Свеукупно, овај стил има позитиван утицај.