Мотивациони говорници

Већина људи мотивацију доживљава као покретање, кретање, усмеравање или

акцију чија је сврха испуњење неког циља. Обично причамо о томе како дете није
мотивисано да учи неки предмет или да учи уопште, неко више није мотивисан да ради тај
“досадан” посао и сл.

Практичне дефиниције мотивације:

 Мотивација је процес покретања и усмеравања активности ка неком циљу.

 Мотивација је свесно улагање напора да би се постигао неки циљ.

Обе ове дефиниције показују да је мотивација заправо циклус. Тај циклус се састоји из
четири елемента:

1. Мотив (подстицај, мотиватор, мотивација)

2. Активност (понашање)
3. Циљ
4. Задовољство/изостанак патње.

Људи код којих мотивацијски циклус функционише су:

 боље организовани (могу да ураде више ствари за краће време)

 боље управљају временом (имају времена и за рад и за уживање)
 самопоузданији су (већину циљева које поставе заиста и остваре; то утиче на
позитивну слику о себи).
Мотивациони говорници су, како се самодефинишу, објединитељи
интердисциплинарних наука, међу којима се издваја психологија, социјална психологија,
психологија каријерства, менаџерства и бројне друге. Ефекат људи чији је фокус
занимања подстицање других на основу сопственог искуства, је све већи.

У данашње време је модерно да треба имати сопственог психолога. То је вероватно

и подстакао људе, који су борили тешке битке, да се охрабре и да они буду ти који ће
помагати другима, без обзира на недостатак дипломе и кредибилитета. Веома битна ствар
је да је овакав вид психолошких третмана много другачији од стандардних, јер особе које
их спроводе примењују ситуације, реакције и искуства кроз која су сами прошли. На
основу тих искустава они мотивишу друге да се изборе са својим проблемима.

Један од најпознатијих мотивационих

говорника данашњице је Ник Вујичић
(Nicholas James Vujicic). Он је аустралијски
проповедник и мотивацијски говорник,
српског порекла. Рођен је 4. децембра 1982.
године у Мелбурну у Аустралији, а живи у
Kалифорнији. Ожењен је и има четворо деце.

Вујичић пати од тетра-амелија

синдрома, ретког генетског поремећаја због кога је рођен без руку и ногу. Иако је живот
њега и његове родитеље ставио пред велико искушење, Ник је успео да се избори за своје
место, да пронађе сврху живота, а данас својим говорима мотивише милионе људи да
следе његов пример.

Његове говоре до сада је уживо слушало 1,3 милијарди људи у 64 земље света.
Детињство Ник Вујичић је рођен 1982. године у Мелбурну као настарије дете српских
имиграната Борислава и Душке Вујичић који су се 1964. године доселили у Аустралију.
Kада је рођен, родитељи су били у шоку и врло тешко су прихватили стање у коме се
налазио. Ипак, захваљујући њиховој љубави, подршци и пажњи, успео је да савлада тешке
животне ситуације. Био је један од првих ученика с овом врстом деформитета у редовној
школи. У школи није наилазио на разумевање својих вршњака. Иако је лако савладавао
школске задатке, реакције околине су много утицале на његово ментално здравље. Први
пут је покушао да се убије када му је било десет година. Упркос свему завршио је основну
школу „Викторија“ у Мелбурну.

На наговор школског домара, почео је да дели своју животну причу с другим

људима. Kада је у новинама прочитао чланак о човеку који болује од сличног синдрома
као и он схватио је да није једина особа на свету која пати, што га је инспирисало да се
укључи у хуманитарне организације које помажу људима с инвалидитетом. Већ са 17
године почео је да држи говоре у протестантској цркви, а убрзо након тога основао је
своју организацију „Живот без екстремитета“. На то га је подстакла тинејџерка која му је
признала да јој је његов говор променио живот.
 Од тог момента сазнао је чиме у животу жели да се бави, а то је мотивацијско
говорништво.

Kада је имао 21 годину дипломирао је рачуноводство и финансијско планирање на

универзитету Грифит (Griffith University). После тога уследили су мотивациони говори
широм света. Његова публика углавном су били тинејџери, јер је управо захваљујући свом
искуству један од ретких који може да им помогне да прихвате себе и да буду срећни.
Године 2006. преселио се у Kалифорнију, а две године касније је у Тексасу упознао Kане
Мијахаро (Kanae Miyahara) своју будућу супругу, која је била једна од 16 људи који су
слушали његово предавање у близини Даласа.

Ник Вујичић је данас један од најутицајнијих људи на свету. Одржао је говоре у

више од 60 земаља света. Састао се са бројним светским званичницима, председницима и
премијерима. Говорио је у црквама, школама и на факултетима широм планете, те на
конференцијама и светским економским форумима. Његова публика су верници,
тинејџери, болесни, али и сви они који тврде да им је сусрет с Ником променио живот.
Вујичићеве књиге превођене су на бројне светске језике, а једна од њих постала је
бестеселер часописа „Њујорк тајмс“ („The New York Times“).

Неколико пута је посетио Србију, домовину његових родитеља. 2017. године

учествовао је на панел дискусији поводом фестивала „Еxит“ који се сваке године одржава
у Новом Саду. Подржао је фондацију тенисера Новака Ђоковића која се бави помагањем
деце у Србији.

Познати су његови цитати:

„Ако не можете да добијете чудо – постаните чудо!“

„Страх је већи хендикеп него немати руке и ноге.“

„Можда немамо потпуну контролу над стварима које нам се дешавају, али можемо
контролисати како на њих реагујемо. Ако заузмемо исправан став, можемо се издићи
изнад сваког изазова који је пред нама.“

„Знајте да увек постоји неко ко верује у вас и ко вас воли баш онакве какви јесте.“

„Одреците се живота са самосажаљевањем у замену за живот са сврхом.“

„Није крај све док ви тако не одлучите.“

„Изазови постоје да би ојачали наша уверења, а не да би нас прегазили.“

„У чему је поента бити потпун извана, а празан изнутра?“

 „Шта ви мислите да треба да изаберем: да будем љут на Бога због онога што
немам или да му будем захвалан за оно што имам?“

„Најпре нисам био спреман да се суочим да оно што заиста није у реду са мном
није моје тело, већ ограничења која сам постављао себи, као и моја ограничена верзија
мојих животних могућности.“

Прву књигу под називома „Life Without Limits: Inspiration for a Ridiculously Good
Life“ („Живот без ограничења: Инспирација за невероватно добар живот“) Ник Вујичић је
објавио 2010. године. Ова књга преведена је на више од 30 светских језика. Снимио је два
кратка документарна филма „Life’s Greater Purpose“ (2005) и „No Arms, No Legs, No
Worries!“ Године 2009. глумио је у филму „The Butterfly Circus“ који је освојио главну
награду фестивала „Doorprost Film Project“, једног од највећих фестивала те врсте у свету.
На филмском фестивалу „Method Fest“ исте године проглашен је најбољим глумцем у
кратком филму. Осим тога, овај филм награђен је у категорији најбољи кратки филм на
„The Feel Good“ фестивалу у Холивуду 2010. године.

Објавио је следеће књиге:

2010. Life Without Limits: Inspiration of a Ridiculously Good Life (Живети слободно:
Инспирација за изненађујуће срећан живот)
2012. Your Life Without Limits (Живот без граница)
2013. Limitless: Devotion for a Ridiculously Good Life (Безграничност: Преданост за
изненађујуће срећан живот)
2013. Unstoppable: The Incredible Power of Faith in Action (Незаустављив: Невероватна моћ
вере на делу)
2014. The Power of Unstoppable Faith (Моћ незаустављиве вере)
2015. Stand Strong (Останите јаки)
2016. Love Without Limits (Љубав без граница)
2018. Be the Hands and Feet: Living Out God’s Love for All His Children (Будите руке и
стопала: живјети Божју љубав за сву своју дјецу)

Други пример човека који је превазишао своју животну

трагедију и наставио свој живот мотивишући друге људе је
Инки Џонсон (Inky Johnson). Инки Џонсон је био један од
најбољих младих америчких спортиста. Предвиђали су му блиставу каријеру. После
трагедије, постао је познат као један од најбољих мотивационих говорника.

Рођен је 12. фебруара 1986. године у источном делу Атланте (САД), у крају у коме
су дилери дроге били на сваком кораку. У две собе живело је њих четрнаесторо. Брзо је
дошао до једног сна, да игра у националној фудбалског лиги Америке (НФЛ). Са једним
рођаком је почео да тренира по улици сваке ноћи, трчећи између бандера. Једне ноћи,
наишао је тренер и уписао их на организовани спорт. Након тренинга, када би сви отишли,
он је настављао са тренингом. Имао је један циљ, да заради довољно новца како се његова
мајка не би више мучила. Тада је имао само седам година. Како су године пролазиле, Инки
је растао и дошао до Универзитета Тенеси на коме је добио пуну стипендију. Био је први
из своје породице који је отишао на колеџ и тима многима из околине дао пример како
бити дилер дроге или члан банде није једино решење. На трећој години студија био је
један од главних играча и малтене му је будућност била загарантована у професионалној
фудбалској лиги Америке. Међутим све се срушило у једном трену. Наиме, на другој
утакмици у сезони, сударио се са супарничким играчем. Последице су биле страшне.
Успели су да му спасу живот, али је десна рука изгубила функцију у потпуности. Он се
није предао после свега. Сватио је да се живот не врти само око њега и наставио је даље.
Инки више није играо фудбал, али је постао инспирација многим младим људима. Успео је
више него што је сањао да је могуће. Није потписао вишемилионски уговор, али је
потписао један другачији, који га је као човека усрећио на више начина.