Требиње- Аустроугарски гарнизон и тврђава.

1878-1918

Увод

Након рата 1866. године, како су расле тензије са Русијом након Кримског рата, Балкански
регион постао је центар за територијалну експанзију Хабзбуршке монархије. Посебан
интерес дат је Босни и Херцеговини која је у то вријеме била дио Отоманске територије.

Упркос могућности за повећањем територије монархије, постојао је стратешки интерес за

овај дио Балкана. Такозвана крунска земља Далмација која је била припојена након Бечког
конгреса, није била ништа више него обални појас, готово без залеђа. Два коридора која су
повезивала Херцеговину са Јадранским морем, довела су до ситуације да јужнији дијелови
Далмације, укључујући и стратешки веома важну Bocche di Cattaro са својом ратном
луком и лукама Gravosa-Ragusa нису ни биле повезане копном са остатком царства.
Чињеница да је поморска лука Cаttaro, касније Castelnuovo, могла бити подржана само
воденим путем није била задовољавајућа, па чак ни за војску. Већина свакодневних
потреба, укључујући воду и храну морала је бити доношена бродовима или увожена из
сусједних земаља.

Битке које су се одиграле током окупације 1878. Године биле су поприлично неочекиване
како од аустроугарских политичара тако и од војске, а у многим случајевима прилично
жестоке. С друге стране, мјеста борбе која су се одвијала на одређеним стратешким
локацијама, одређивала су будуће стратешке кључне позиције или другим ријечима, ове
локације су утврђене током наредних деценија. Исто се десило и са Требињем, које је
током четири деценије постало једна важна тврђава и гарнизон за некадашњу Хабзбуршку
монархију.

Први програм градње: касарне и складишта- западно од старог града

Иако су касарне још из Турског периода постојале у самом Требињу, као и око њега,
капацитети за смјештај, снадбјевање и складиштење су убрзо постали недовољни. Као
посљедица тога, готово заједно са уласком аустроугарске војске, започели су радови на
огромним касарнама западно од старог града. Изградња ових објеката одвијала се
истовремено са градњом нових путева, телеграфских линија и првих покушаја да се
модернизује снадбјевање водом-што је наравно било због војних интереса. Готово сва
мјеста у Босни и Херцеговини добила су сталне гарнизоне, дијелом и војне и полицијске
снаге. Кључне стратешке тачке, попут Билеће и Требиња, добиле су главне базе подршке
са огромним гарнизонима за пјешадију. Заштита од напада страних сила, на почетку је
требала бити обезбјеђена поновном употребом старих турских утврђења око града.

Настанак тврђаве
Устанак из 1881/82 године који је захватио дијелове Херцеговине и јужне Далмације
(Кривосије) донио је разматрање нових одлука, и резултирао масивном градњом како би
се осигурали војни објекти. Године 1883. и 1884. појас сталних утврђења изграђен је око
града. Они су смјештени, и као политички исказ и као стратешко разматрање, на
доминантне врхове који окружују Требиње. Сам појас састоји се од двије основне врсте
утврђења: мале, вишеспратне кућице за стражу и тврђаве/утврде са артиљеријским
наоружањем: прва врста су стражарнице Леотар (оригинални назив Гљива), батерија
Јовановић, Црквина (која је заправо реконструкција старе турске Куле), Петриња, и
„Кула“ Хум; док су друга врста тврђаве Клицање, Гљива, Кравица и Голо брдо. Сва
утврђења су означена римским бројевима почевши од Клицање „I“ па до „VIII“- Петриња.
Тврђава „IX“ Хум је изграђена касније. У то вријеме, „сестринска тврђава“ Билећа или
Билек добила је сличан појас утврђења. Оваква утврђења, а посебно врсте тврђава
осмишљена су само за овдашњу локалну употребу и грађена су једино у Босни,
Херцеговини и регији Кривосије. Потпуковник Carl Wahlberg, надлежни за изградњу
тврђава у Зари (Задру) чини се да је био главни уредник (дизајнер) ових врста утврђења.
По први пут, такозване „крш тврђаве“ су изграђене око Црквице, Хана, Леденице као дио
Cattaro одбране. Ова утврђења имала су поприлично друкчију функцију од к.у.к.
утврђења која су се морала испунити негдје друго. Основна сврха била је да омогући
гарнизону сигурност, одговарајући смјештај који би их барем заштитио од пуцњаве.
Најважнија је била спремност против напада у било које вријеме, што је било један од
разлога за прилично велики период мира у гарнизону. За период од 45 дана сва вода,
храна, дрва за огрјев и муниција за читав гарнизон морала је бити смјештена унутар
објеката у случају опкољавања. Мањи објекти дефинисани су као кућице за стражу или
Кула (Wachhaus) у којима је могло бити 30 војника. Већи објекти, такозване тврђаве или
„Werke“, имали су једну или двије платформе за артиљерисјке позиције. Гарнизон је
бројао до 90 људи. Наоружање за војнике се састојало од два, а у неким случајевима и до
четири пиштоља поред карабина. У последњим годинама прије Првог свјетског рата нека
утврђења су добила покретне митраљезе.

Пошто је то био огроман грађевински подухват, грађевинска фирма „Max Gerstle & Co“ из
Беча била је задужена за извођење радова. Планирање објеката и радова на површинама
надгледали су инжењери тврђава. До 1884. Године радови су настављени и на касарнама.
Када је требиње претворено у „појас тврђаву“, мајор August von Noe био је први директор
(локалног) инжењера тврђаве. Исту функцију имао је и у сусједној тврђави Билећа. Први
заповједник овог мјеста, не у функцији заповједника тврђаве, од 1879. био је капетан, а
касније мајор Franz Harmonik.

Недуго након што је изградња ових објеката завршена, додатна утврђења су подигнута
крајем 1880. Године. Међу њима средња батерија VI-VII сјеверно од Голог брда и тврђава
IX „Хум“ на такозваном брду југозападно од града. Стражарница Петриња добила је
отворене батерије за оружје на оба бока. Од тада па надаље је дефинисана као „тврђава“.
Исте године су настављени радови на касарнама и изградња комплекса Хрупјела (1887-
88). Оба елемента су повезана зиданим зидовима укључујући и платформе за артиљерију.
Пут до Билеће био је заштићен барикадама на путу. И на крају, стражарница Погача
изграђена је да заштити западне приступе комплексу касарне. Највјероватније да је у овим
годинама стражарница шест реконструисана и да је добила артиљеријску платформу на
источној страни. Аудијенција Moritz von Brunnerа је јако утицала на овај период. Он је био
локални директор инжењера тврђаве како за Билећу тако и за Требиње. Неки од пројеката
које је радио су тврђава IX, касарна Хрупјела, стражарница Погача и крилне батерије на
тврђави VIII Петриња. Он је такође изградио пројекат двоспратне стражарнице квадратног
облика, од којих је једна и реализована јужно од Граба, кула Прасиште.

Након ове дуге фазе изградње, услиједиле су године мировања. Извршена су мања
прилагођавања и реконструкције на тврђавама и касарнама заједно са побољшањима војне
инфраструктуре. Уопштено стратешка и тактичка ситуација се мијењала. Растуће тензије
са Србијом и Црном Гором мијењале су претпостављену пријетњу по тврђаву. Анексија
Босне и Херцеговине 1908. Године довела је до интернационалне кризе. Војска се
плашила рата што је и довело до припрема за рат на утврђеним мјестима. Тако је било и у
Требињу. Иако у то вријеме још увијек није било рата између Хабзбуршке монархије и
Херцеговине, министарство за рат у Бечу је видјело потребу за ојачањем одбране у
Требињу. Тако су након дуге паузе, источни и јужни дијелови појаса ојачани изградњом
три уметнута утврђења, батерије или упоришта „Va“ у близини Кравице, позиција „VIIa“
или „Батерија Голобрдо“ између VI-VII и тврђаве Голо Брдо и позиције „VIIIa“ или
„Кућино брдо“ западно од утврде Петриња.

Сви ови радови завршени су до краја 1909. Године.

Реконструкција и модернизација

Поред изградње ових утврђења 1909. Године, 1908. Године основана је стратешка
комисија и започета је дискусија која је довела до концепта за будуће пројекте утврђења
како би се осигурала Босна, Херцеговина и регион Далмације. Овај концепт је пружио
задатак Требињу и дефинисао програм изградње за надолазеће године. Требиње је због
своје веома важне улоге требало бити претворено у модерну тврђаву са прикладним ,
савременим утврдама. Такозвани Noyau (утврђења око центра) требао је да заштити
унутрашње просторије тврђаве и читаве касарне. Такође, Noyau је требао да се састоји од
серије малих, оклопних блок-кућица снадбјевених са митраљезима и лампама за претрагу.
Ови елементи су требали бити повезани и заштићени препрекама од бодљикаве жице.
Појас око Требиња требао је бити дијелом реконструисан и проширен на југ. Детаљније,
четири оклопне утврде су се требале изградити на сљедећим локацијама: једна нова на
локацији Страч, онда замјена за утврде Голо Брдо, Кравица и Клицање, почевши од Срача.
И коначно, позиција Хум требала је бити ојачана са комплексима митраљеза на
југозападним врховима Хума.
Програм изградње требао је бити завршен до краја 1916. Године. Прво су радови започети
на утврђеном положају Срач 1910. Године. Када су радови на Noyau започети, Балкански
ратови 1912/13 довели су до одгађања радова. Радници, као и материјал су преусмјерени
за ратне припреме, са највећим фокусом на појас. Када је опасност од рата смањена,
стандардни програм изградње је поново започет. Почетком 1914. Године централна
утврђења су завршена, и радови на „Werk Strac“ су настављени. Током прољећа први
радови на Кравици и Голом Брду су отпочети. Почетак Првог Свјетског рата је зауставио
даљу изградњу ових утврђења.

Припреме за рат- теренска утврђења и проширење подручја тврђаве

Уочи почетка Првог свјетског рата задатак Требињске тврђаве био је дефинисан на
сљедећи начин:

Да осигура имовину мјеста као локалну основну подршке и важну тачку комуникације,

Да дозволи сигурну мобилизацију планинске бригаде у случају рата,

Да омете или заустави непријатељске нападе на Боку Которску и Дубровник са копна

Да заједно са тврђавом Билећа спријечи пробој из правца Црне Горе,

Да спријечи непријатеља настањеног у околини Дубровника да напредује у правцу

сјевероистока.

Ови задаци су написани у документима који су дефиниснаи као припреме за рат.

Занимљиво је то што је најважнији циљ био да се осигура граница регије на сјеверним
боковима Cattaro тврђаве, и да се осигурају западне прилази Боки Которској само
поменути под тачкама три и четири.

За бољу организацију одбране, тврђава је подијељена у 5 одбрамбених дистрикта:

1. Одбрамбени дистрикт (I.VB)- центар тврђаве, тзв. Noyau

2. Одбрамбени дистрикт(II.VB)-западни сектор око Клицања
3. Одбрамбени дистрикт(III.VB)-сјеверноисточни дио од Леотара до Кравице
4. Одбрамбени дистрикт(IV.VB)-југоисточни сектор: Голо Брдо, Петриња и Кућино
брдо
5. Одбрамбени дистрикт(V.VB)-југозападни сектор око Хума

Са објавом рата и прогласом „Kriegsfall B“ , који представља ратни сценарио Балкана,

хитни случај стигао је и на тврђаву Требиње. У јутро 26. Јула 1914. Године,командант
тврђаве, генерал Rudolf Braun добио је налог за мобилизацију од министарства за рат.
Према томе, у сљедећим данима услиједиле су ратне припреме довођењем ратних трупа
у пуни статус и јачање одбране теренским утврђењима. Заправо, Noyau и појас тврђаве су
добили додатне препреке, позиције за инфантерију/пјешадију и батерије за покретну
артиљерију тврђаве.

Гарнизон Требиње је порастао толико да је бројао више од 10.000 људи, укључујући

официре, подофицире и војнике. Међу другим значајним јединицама био је други пук
Festungsartilleriebatallion (артиљеријски батаљон тврђаве) Nr.2 и треће друштво
Infanterieregiment Nr.83, које је испуњавало утврђење, затим Gebirgsartillerieregiment
(планински артиљеријски пук) Nr.13 и особље друге Gebirgsbrigade (брдске бригаде).

Као посљедица војне ситуације дуж црногорских граница, нова одбрамбена линија је
успостављена источно и јужно од Ластве од августа 1914. Године.

Занимљива чињеница јесте да је због страха од опкољавања количина новца унутар

тврђаве порасла са 100.000 на 200.000 круна (аустроугарских круна).

Иако су се током јесени и зиме 1914/15 године веома тешке борбе дешавале око Клобука и
Високе Главе, ипак није било великих пријетњи по само Требиње. Велике промјене на
зонама утицаја довеле су до реорганизације приобалних одбрана. До септембра 1914.
Године приобални дистрикт од Груза до Молуната био је у надлежности ратне луке
Cattaro. Од тада је постао дио тврђаве Требиње. Исто се десило и са веома важном
жељезничком пругом која је подржавала Требиње и војним установама око Боке
Которске.

Након побједе над Србијом и Црном Гором на почетку 1916. Године, генерал Braun и
његов штаб су премјештени на Цетиње. Требиње више није имало велике пријетње на
копну, али је задржало своју битну улогу за приобалну одбрану као и статус тврђаве. У
последњој години рата, штета од ваздушних напада је постала видљива. Као посљедица
тога, успостављене су побољшане батерије против ваздушних напада унутар тврђаве.

Капитулацијом Аустроугарске и завршетком Првог свјетског рата већина војних

просторија а поготово утврђења око Требиња изгубила су своју функцију. Као посљедица
тога многа од њих су напуштена до краја 1918. Године и постала рушевине. Без обзира на
то, многе од ових старих ауостроугарскјих утврда и стражарница су још увијек добро
очуване и са врхова гледају шта ће им се десити у будућности.