Тврђава

1. Београд као средњовековна гранична тврђава

Прво утврђење на подручју данашњег Београда изградили су римски легионари
почетком II века нове ере. Тврђава се развијала и дограђивала до позновизантијског
времена, када је византијски кастел 1 служио је у походима цара Михајла I Комнина против
Угара. Београд је у то време био и централно место одбране дунавског појаса, северне
границе царства. Ову улогу тврђава ће више пута поновити од позног средњег века све до
савременог доба. Распадом одбрамбеног система, Византија више није могла да задржи
утицај на подручју дунавске границе, те је до 1232. године Београд препуштен
нарастајућој сили краљевине Угарске (Поповић 2006: 36–42; 55–68, 73). Уз краткотрајно
преузимање власти од стране српских краљева Драгутина и Милутина, град остаје угарска
погранична тврђава. Угарски владари Београд нису много мењали и дограђивали од
византијског времена, што се дугорочно показало као лоша стратегија. Основа тврђаве био
је стари кастел, који је зидинама био спојен са малим делом насеља уз савску обалу.
Комуникација и снабдевање могли су да се одвијају преко реке и током опсаде, знатно
отежавајући заузимање града (Поповић 2006: 84). На Балканском полуострву у то време
долази до крупних промена. Остаци некада великих средњовековних царстава, Бугарског,
Српског и Византијског, нису могли да се одупру надирућој снази новопридошле
османске војске. Османски војници први пут су угледали београдску тврђаву крајем XIV
века, у походу током којег су опљачкали простор од Мораве до Срема. (Agoston 2021: 29–
30; Чубриловић, Самарџић 1974: 177–178). Ипак, пораз Османлија у Малој Азији 1402.
године дао је балканским владарима додатно време за припрему пред следећи налет.
Деспот Стефан Лазаревић, који је добио Београд од угарског краља неколико година
после, дао се на обнављање и проширење тврђаве. Деспотов савременик Константин
Филозоф детаљно је описао доградњу. Главна промена била је подела подграђа на
утврђен и неутврђен део. Утврђени део налазио се западно од кастела и добио је назив
Горњи град. Доњи град био је неутврђени део насеља, који је излазио на дунавску обалу.
1
Термин Кастел означавао је утврђену војну станицу у позном Римском царству. У каснијем периоду,
Источно римско царство је опасало ове кастеле одбрамбеним зидовима како би послужили одбрани од
надирућих Словена и Авара. Дероко 1950: 20–21.

1
Ипак, ни подграђе Доњи град није занемарено. Око њега подигнут систем бедема и
шанаца које примеђује путописац Бертрандон де ла Брокијер док пролази кроз град 1433.
године. Некадашњи кастел, „Унутрашњи град“, како га назива Константин Филозоф
(Константин Филозоф 1989: 102), такође је ојачан и дограђен, тако да је створен улаз у
њега и из Доњег града. У његовим оквирима подигнута је и висока кула 2, код појединих
путописаца названа кула Небојша3 (Поповић 2006: 193–194). Део Доњег града који је
излазио на Саву у својим оквирима имао је пристаниште, те је додатно ојачан у западном
стилу, као цвингер 4.

Смрћу деспота Стефана 1427. године градитељски замах престаје. Деспот Ђурађ
Бранковић, приморан да врати Београд 5 угарском краљу Жигумунду, преселио је своју
престоницу у Смедерево. Жигмунд и његови наследници наставили су да занемарују
тврђаву, иако је она у случају пада деспотовине била последња брана пробоја у Угарску.
Већ приликом првог пада деспотовине одбрана Београда стављена је на пробу. На пролеће
1440. године велика турска војска под вођством Мурата II опсела је тврђаву са копнене и
речне стране. Опсада је трајала све до касне јесени, али су се фортификације, изграђене за
време деспота Стефана, показале успешним у одбрани и нападачи су одбијени
(Чубриловић, Самарџић 1974: 179–180). У наредним годинама хришћанске војске пружиће
активнији отпор освајачима. На челу са енергичним Јаношем Хуњадијем, Угари су
победили у неколико важнијих сукоба. Без обзира на већи замах војних похода, хришћани
губе 1444. године на Варни и 1448. године на Косову, те нису успели да потпуно потисну

2
Висока кула Београда, која је доминирала остатком тврђаве, није новина у војној архитектури средњег
века. Донжон (франц. donjon) кула била је централно место средњовековног замка, понекад опремљена и за
становање. У Београдској тврђави то је била средњовековна кула Небојша. Ћирковић & Михаљчић 1999: 164
(М. Поповић); Дероко 1950: 22–24; 62–63.
3
Више грађевина београдске тврђаве носило је назив кула Небојша. Током позног средњег века када је
Београд био седиште деспота Стефана, кула у центру Унутрашњег града, која се још звала Деспотовом
кулом, код путописаца је забележена као „Небојша“. У османско доба, тај назив означавао је данашњу
Небојшину кулу на дунавском пристаништу, у Доњем граду. Дероко 1950: 62–63; Чубриловић, Самарџић
1974: 166–167.
4
Термин цвингер М. Поповић користи за западни и источни део Доњег града дограђен у периоду од 1403/4.
до 1521. године, после освајања града од стране Османлија. Оригинално, цвингер представља доградњу
тврђаве, популарну на западу Европе, где се ојачава део тврђаве који је најподложнији нападу. Дероко 1950:
52–53; Поповић 2006:
5
Повратак Београда под власт краља Угарске био је договорен још 1426. године у Тати, између краља
Жигмунда и деспота Стефана. Чубриловић&Самарџић 1974: 170–171; Agoston 2021: 56.

2
Османлије (Зиројевић 1974: 48–53; Чубриловић – Самарџић 1974: 183–184). Поновни
долазак Мехмеда II на престо 1451. године и пад Византије две године касније показали су
правац политике младог султана према балканским суседима. Следећи напад на Београд
предузет је 1456. године, током похода покоравања преосталих делова Деспотовине.
Великом броју војника, топова и других опсадних справа супротставили су се браниоци
које је предводио Михајло Силађи, Хуњадијев рођак. Сам Хуњади сакупљао је војску дуж
јужне границе Угарске. Повезаност београдских бранилаца и остатка војске одржавала се
преко река, па су обе стране покушале ту да направе кључну предност. Мехмед II уз
копнену војску повео је у поход читаву речну флоту, која је требала да исече везе између
бранилаца и Хуњадијеве војске. Насупрот њима Хуњади је покушавао да опреми шајкаше
и нападне османске бродове. После више од три недеље тешке опсаде, Османлије су
морале да се повуку (Чубриловић&Самарџић 1974: 199–210; Зиројевић 1974: 59–60;
Поповић 2006: 142–146; Agoston 2021: 103–106). Велики губици са обе стране
проузроковани су и болестима које су се рашириле из османског кампа. Ова победа донеће
славу браниоцима и Хуњадијевој војсци. Међутим, она није зауставила продор османске
војске на Балкану. У наредних пар година, 1459. и 1560, они заузимају Деспотовину и
Морејску кнежевину. Поновни долазак пред капије Београда био је само питање времена
(Agoston 2021: 106–108; Зиројевић 1974: 61–62).

Угарска тврђа ва између 1456. и 1521. године – обнова и догра дња

Браниоцима је после опсаде остао потпуно разрушен град. Брзо се приступило

обнови градских зидина и доградњи утврђења, јер се веровало да ће се Османлије вратити.
Нису само материјални губици представљали проблем у обнови; од болести која се
раширила из османског војног логора умирало је доста бранилаца. Један од
најзаслужнијих људи за одбрану града, Јанош Хуњади, умире у Београду од куге пар
недеља по окончању опсаде (Поповић 2006: 151; Чубриловић, Самарџић 215–217).
Османска војска је у наредним годинама опколила Београд са свих страна: пали су
Смедерево, као и мања утврђења Гроцка6 и Жрново7 на Авали. Неповољни развој

6
Тврђава Гроцка (осм. Hisarcık) разрушена је у османском освајању пре 1521. године. Обновљена је због
упада хајдучких чета са друге стране Дунава. Зиројевић 1974: 118–119; Шабановић 1964:
7
Османлије су Жрново освојили приликом првог пада деспотовине (1439–1444). На његовим темељима је
основана тврђава Güzelce која је касније добила име Havala. Зиројевић 1974: 112–113. Шабановић 1964: 638

3
ситуације у залеђу Београда био је знак да обнову града треба убрзати , што се и догодило
после доласка на престо Хуњадијевог сина, Матије Корвина, 1458. године. Главне
промене доживео је Доњи град. Још за време обнове деспота Стефана, овај простор опасан
је бедемима који су ишли од Горњег града до обале Дунава. Тако је прилаз Горњем граду 8
заправо био запречен и са северне (дунавске) и са западне (савске) стране, утврђеним
Доњим градом и утврђеним западним подграђем (Чубриловић, Самарџић 1974: 308–309).
Појачање и подизање бедема пратила је додатна фортификација на његова оба краја. Са
дунавске стране он је добио велику осмоугаону топовску кулу која је бранила улаз у луку
– будућу кулу Небојша. На источном крају, уз Горњи град, подигнут је нови цвингер –
источно подграђе. У његовим оквирима сазидана је такође осмоугаона топовска кула која
данас носи назив Јакшићева кула (Поповић 2006: 152–153, Поповић 1982: 122–123). Иако
значајне, ове промене на утврђењу нису биле адекватне. Током XV века долази до развоја
опсадних справа; наоружања која функционишу уз помоћ барутне експлозије постају све
развијенија и разорнија. Османска војска рано је усвојила топовско наоружање, али га је
усавршила тек током опсаде Цариграда 1453. године. До краја века, војни одреди који
користе топове били су међу најистакнутијим у османској војсци (Murphey 2001: 107–108;
Uyar&Erickson 2009: 46–47). Како би се одговорило савременим типовима наоружања
које су Османлије користиле приликом опсаде, средњовековни систем пројектовања и
фортификације морао се потпуно напустити. Покушаји модернизације утврђења виде се
код истурених кула у Доњем граду. Кула Јакшића и кула Небојша биле су дизајниране као
топовске и могле су пружити значајнији отпор освајачима. У остатак тврђаве се није
толико улагало, па он није могао да одговори следећем османском нападу (Поповић 2006:
156–157). Свесни значаја одбране речне комуникације, Угари су дуж граничне линије
имали низ мањих утврђења. Шабац, Земун, Тител и Петроварадин били су опремљени
шајкашким одредима спремним да помогну Београду током опсаде. Током наредних 70
година на овим просторима водиће се само пограничне, локалне битке и сукоби изазвани
османским упадима са територије смедеревског санџака. Поједини упади били су
изведени под наредбом султана и контролом високих челника османске војне службе,

8
Бедеми Доњег града нису били у потпуности спојени све до обнове за време султана Сулејмана. Дунавски
бедем овог дела тврђаве није био исте висине и квалитета као источни део Доњег града, који је био опасан
кулама. Вероватно из тог разлога Евлија-челебија тврди да је у време опсаде Мехмеда II Доњи град био само
слабо утврђена варош. Çelebi 2001: 178; Поповић 2006: 192.

4
попут сукоба око Шапца 1475–1476 године (Поповић 1939: 22–23). Међутим, уређење
османског граничног подручја остављало је често простора и за самосталне акције
амбициозних појединаца (Чубриловић&Самарџић 1974: 258–260; Agoston 2021: 114–117;
Зиројевић 1974: 68–74). Локални сукоби тог карактера највише су наштетили
становништву Мачве и Срема, али нису могли озбиљније запретити београдској тврђави.
До ишчекиваног османског напада на Београд није дошло; прави изазов тврђава ће добити
тек са појавом младог и амбициозног султана Сулејмана.

Осва јање Београда 1521. године

Тврђава је по уласку у XVI век деловала запуштено. Стање у Угарској краљевини

већ неко време није било стабилно; више фракција борило се за власт, што ће олакшати
османски продор у наредним годинама (Чубриловић&Самарџић 1974: 261–262). Лоша
ситуација у земљи одразила се и на гранични систем, који је био препуштен иницијативи
појединаца. Бедеми тврђаве Београд били су запуштени и слабо опремљени (Поповић
2006: 157). У оваквом стању, систем одбране није могао да се одупре османској војној
сили коју је пред град довео млади султан Сулејман почетком јула 1521 године. План
освајања тврђаве је овог пута пажљивије разрађен. Османлије су научиле из грешака
претходних напада на Београд и прво заузели сремску страну, спречивши тиме било какву
помоћ тврђави путем Саве или Дунава (Чубриловић&Самарџић 1974: 266–267). Како би се
што боље учврстила у Срему, османска војска прво је заузела Шабац, а током опсаде су
преко Саве изградили велики понтонски мост. Земљиште са друге стране било је
мочварно, тако да су се Османлије на сремској страни учврстиле на првом пољу које је
било веће висине од речног тока, код данашње Бежанијске косе. Ту се формирао и
султанов логор, из ког је Сулејман посматрао ток опсаде. Најважнији део напада, топовско
наоружање, позициониран је и са сремске стране и са дунавске стране, али и на Великом
ратном острву са ког је бомбардован Доњи град, чинећи велике штете овом делу тврђаве
(Поповић 1939: 32; Елезовић&Шкриванић 1958: 46; Поповић 2006: 159; Agoston 2021:
155). Највећи отпор у опсади пружала је новосаграђена кула у Доњем граду (будућа
Небојишна кула), која је одбијала јурише са дунавске стране све до 8. августа, када је,
услед константног бомбардовања са Великог ратног острва она коначно пала. Под
налетом јуриша који су предводили Пири-Мехмед-паша, Мустафа-паша, и Ахмед-паша, те

5
вечери пао је Доњи град. Браниоци су морали да се повуку у Горњи град
(Елезовић&Шкриванић 1958: 46–51; Поповић 2006: 159–160; Чубриловић&Самарџић
1974: 269–271). Одбрана Горњег града потрајаће до краја месеца, али је са падом доњег
дела тврђаве опсада заправо већ била завршена. Иако су бедеми и куле Горњег града били
боље опремљени, унутар тврђаве није било довољно хране и муниције за дуже време. Није
било шансе да се помоћ допреми из Угарске, нити је у том тренутку међу браниоцима
било личности способне попут Хуњадија или Михаела Силађија, који би могли да
преокрену ток опсаде. Горњи град и цитадела предали су се османској војсци 26. августа
1521. године, а султан Сулејман тријумфално је ушао у град 29. августа
(Елезовић&Шкриванић 1958: 60; Чубриловић&Самарџић 1974: 270–273). Заузимањем
Београда (и пре њега тврђаве Шабац) сломљен је „дунавски бедем одбране“ који је држао
Угарску од османских напада. Последице ће се тек видети са падом средњовековне
Угарске државе на Мохачком пољу пет година касније (Hegyi 2018: 82; Поповић 2006:
163; Agoston 2021: 155–161).

2. Београдска тврђава у периоду османске управе

Београд је одмах по освајању припојен Смедеревском санџаку и постаје његово
управно средиште (Шабановић 1955: 62–63). У њему је имао седиште смедеревски
санџакбег, који је у исто време обављао функцију мухафиза 9 београдске тврђаве и био
задужен за управу сремских и славонских земаља до оснивања Будимског ејалета
(Зиројевић 1974: 95–96). Са оснивањем Будимског ејалета 1541. године, град је заједно са
Смедеревским санџаком прешао под његове оквире. Позиција Београда била је значајно
умањена, али је и даље био регионални центар. Последња граница у његовој околини
нестаје 1552. године, са освајањем Баната. Највећа вредност тврђаве била је у томе што се
налазила на важном раскршћу копнених и речних путева који су водили ка средњој
Европи; због тога је морала бити обновљена и опремљена тако да прихвати војне
гарнизоне и послужи као база за даље походе ка Угарској (Зиројевић 1976: 3–5; Поповић:
166–167). У низу дунавских утврђења која се помињу у османским документима, може се

9
Мухафиз (осм. muhāfız) је био комадант посаде тврђаве; током класичног периода његова улога неће бити
велика, већ ће главни човек тврђаве бити диздар. Тек у транзиционом периоду мухафиз ће преузети већину
диздаревих функција. Павловић 2017: 382, 387.

6
видети класификација утврда код Османлија. Мања места, утврђена палисадом и земљом,
називана су паланкама (осм. palanka), или мађарском речју паркањ. Подизана око река и
важних саобраћајница, она нису имала значајнију функцију у одбрамбеном систему, већ у
обезбеђивању путева. Тврђаве саграђене од камена или цигле, мањег обима и без
значајнијих елемената фортификације (кула и бедема), називано је хисар (осм. hisar).
Добро утврђен и опремљен тип тврђаве, којем је припадао и Београд, називан је (осм.) kālā
(Зиројевић 1974: 105–106; Hedgy 2018: 85–86). Османлије су задржале основну поделу
тврђаве на Горњи и Доњи град, са изузетком да су више пажње посветили малом, савском
пристаништу на западној страни Доњег града, а велико дунавско пристаниште изместили
у варош. Иако се војни родови не појављују у попису до 1536. године, сигурно је да их је
тврђава у првим деценијама имала више у оквиру свог гарнизона. У попису из 1521/1523.
године у оквиру хасова смедеревског санџакбега појављује се приход који мартолоси дају
санџакбегу после сваке пограничне пљачке. Попис 1536. године доноси податке о већ
поменутом Зејнудин-аги, који је заповедник фариса београдске тврђаве, као и инвентар
ратног материјала у београдској тврђави (Шабановић 1961: 283, 323). Сукоба у околини
Београда је сигурно било током првих деценија османске власти у граду. Међутим,
простор некадашње Угарске краљевине између 1526. и 1541. године био је испуњен
унутрашњим трвењима и борбама које нису могле угрозити становништво Београда
(Зиројевић 1974: 84–86; Agoston 2021: 166–170). Из тог разлога унутар зидина тврђаве ће
временом бити пуштено и цивилно становништво.

Доњи град

Исељавањем хришћанског становништва из разрушеног Доњег града почела је

његова обнова. Османска администрација била је фокусирана на дунавски бедем са
топовском кулом, западни цвингер и савско пристаниште. Дунавски (приобални) бедем
добио је знатно ојачање како би одговорио савременом ватреном наоружању коришћеном
приликом опсаде. Уз њега, обновљена је за време опсаде запаљена и порушена кула која
повезује дунавски бедем са источним зидинама. Кула која ће бити прозвана „Небојшина“
током османске владавине додатно је ојачана и прилагођена за новије артиљеријско
наоружање, тако да је чак и османски географ-хроничар хаџи-Калфа спомиње у свом
опису Београда (Поповић 2018: 5–27; Поповић 2008: 9 – 28; Новаковић 1892: 21–22). Уз

7
обнову кула, обновљен је и ојачан бедем са источне стране Доњег града (Поповић 2006:
170). Источно подграђе („Источни цвингер“) није значајније обновљено нити промењено.
Западно подграђе (Болме Хисар) добило је нову улогу у османској тврђави. Будући да се у
источни део Доњег града, усмерен ка вароши, становништво брзо населило, западно
подграђе остало је резервисано за војнике. Важност овог дела Доњег града види се у
конекцији Горњег града са савским пристаништем, које је било намењено само за ратне
бродове. Војници су могли из Горњег града кроз Западну капију прећи у Болме Хисар и
из њега се спустити до пристаништа, све време заштићени зидовима који су наново
подигнути за време обнове 1521. године (Чубриловић&Самарџић 1974: 302–306; Поповић
2006: 167–171; Popović 2018: 5–27). У документима османских пописних дефтера и код
Евлије-челебије Болме Хисар се помиње као засебна тврђава 10 изграђена за време обнове
1521. године. Међутим, археолошка истраживања не дозвољавају сумњу да је тврђава
постојала и пре османског напада и да није подигнута изнова, већ само делимично
дограђена (Поповић 2006: 167). Нови назив вероватно је добила због војног гарнизона који
је у њој боравио и усмерености на савску обалу, за разлику од остатка тврђаве која је била
више оријетнисана према дунавској обали.

Преко извештаја западних путописаца можемо расветлити улогу коју је имало

савско пристаниште. С. Герлах и С. Швајгер помињу шајкашке одреде који су их дочекали
приликом уласка у град, у другој половини XVI века. Као и код њих, и у опису
француског путописца Киклеа, који је Београдом прошао век касније, приметно је да се
муниција и храна довозе реком до вароши. Велика количина намирница потребних за рат
могла се чувати једино у царским амбарима, на савској страни вароши испод бедема
Болме Хисар. Кикле запажа још да се Сава тих година често ледила, те су војници били
приморани да лађе савског пристаништа извлаче на суво током зиме (Matković 1893: 15–
16; Matković 1890: 86–87; Самарџић 1961: 193–195). Вероватно је још једна функција
Болме Хисар тврђаве била да те ратне бродове током зиме смести на зидинама заштићен
простор.

10
Вероватно је барем део Западног подграђа морао бити обновљен после освајања града 1521. године.
Евлија-челебија у свом опису тока реке Саве наводи да она пролази поред куле Султана Сулејмана на рту уз
Саву, што једино може бити опис Западног подграђа. Çelebi 2001: 179.

8
 Освајање града 29. августа султан је заједно са свитом угледних пратилаца
обележио клањањем првог намаза у новооснованој џамији у Доњем граду
(Елезовић&Шкриванић 1958: 55). Џамија је заправо била некадашња православна црква,
седиште Српске митрополије у Београду. Иако се спомиње тек у попису из 1560. године,
муслиманска махала изграђена око ове џамије сигурно је настала у првим годинама по
освајању (Шабановић 1970: 9–41). Занимљиво, ова махала никада није била велика, нити
је у својим границама имала неког важнијег припадника локалне администрације. Пошто
је џамија 11 настала адаптацијом цркве 12 која је у народу била позната као „Велика црква“ и
џамија је понела неформални назив „Велике џамије (султана Сулејмана)“ (Шабановић
1961: 437; Шабановић 9–41). У наредном периоду у Доњем граду оформиће се још четири
махале, тако да у последњем пописном дефтеру затичемо махале Хасан-агиног месџида,
махалу Хаџи-Велије, махалу Скела и махалу Алаудина Петревије / Тиревије. Ниједна од
поменутих махала не може се сматрати великом (у поређењу са варошким махалама);
највише домаћинстава имала је махала Хасан-аге, са 21 пописаном кућом. Махале Хаџи-
Велија једина је сигурно била у источном делу Доњег града. Хасан-агин месџид и махала
Скела у попису се помињу у оквиру западног дела Доњег града, некадашњем савском
цвингеру, Болме Хисар. Махалу Алаудина Тиревије Х. Шабановић такође смешта унутар
дела западног дела тврђаве, на основу пописа из 1574–1595. године. Међутим, у
поменутом попису за све махале које су барем у некој вези или близини дела тврђаве
Болме Хисар, попут махале Скела и махале Хасан-агиног месџида, позиција је наглашена
уз име (осм. mahalle-i İskele bölme-i kale-i Belgrad / mahalle-i mescid-i Hasan Ağa der kale-i
Bölme). Код поменуте махале Алаудина Тиревије помиње се да је она „унутар Доње
тврђаве“ (осм. mahalle-i der kale-i Zir). Ни пописи из 1536. и 1560. године не наводе ову
махалу унутар Болме Хисар дела тврђаве, већ само унутар Доњег града (Шабановић 1970:
9–41). Имајући у виду војну намену Болме Хисар дела тврђаве, вероватније је да су се у
њеном оквиру налазиле само махала месџида Хасан-аге и махала Скела.

Горњи град

11
У близини џамије неколико година по освајању биће подигнут раније поменути каравансарај Пири-
Мехмед паше. Шабановић 1961: 26 – 27; Шабановић 1970: 9 – 40; Popović 2018: 5 – 27.
12
Још једна црква Доњег града адаптирана је у џамију за време живота султана Сулејмана. Она се не
помиње у дефтерима – никаква махала није образована око ње. У питању је стара фрањевачка црква која је
постала друга џамија султана Сулејмана у Доњем граду. Поповић&Бикић2004: 109; Çelebi 2001: 182.

9
 Иако је био боље утврђен и на значајно вишем простору од Доњег града, Горњи
град је такође претрпео одређену штету током опсаде 1521. године, посебно у периоду од
8. августа до предаје тврђаве (Чубриловић&Самарџић 1974: : 270–273; Поповић 2006:
168–170). У првим деценијама по освајању Горњи град био је намењен искључиво за
војску и ратни арсенал. Поново је изграђен и ојачан део утврђења који је гледао на Доњи
град, око Северне капије. Уз њу, главне капије Горњег града биле су Западна капија13и
Деспотова капија која је водила ка Унутрашњем граду и цитадели. Чувена Сахат-капија
коју помиње Евлија-челебија није била изграђена све до XVII века (Поповић 2006: 171;
Поповић 2008: 9–25; Popović 2018: 5–27).

Како је османска војска продирала дубоко у унутрашњост средње Европе и

остављала Београд далеко иза себе, он је све више губио свој војни потенцијал; прерастао
је у велико складиште муниције и хране за војне походе или зимовник за трупе које су се
вратиле са севернозападне границе (Поповић 2006: 172; Шабановић 1970: 9–41). Нова
улога града одразила се и на Горњи град. У дефтеру из 1560. године први пут се појављује
махала Часне џамије султана Сулејмана у београдској тврђави – Горњем граду. У њој су,
између осталих, забележени становници са занимањима бравара и клесара, као и Хизир-
ага, диздар београдске тврђаве. Занимљиво, не појављују се ни имам ни мујезин у овој
махали, највећој у целокупној тврђави тог времена, са 21 домаћинством (Шабановић 1964:
447; Шабановић 1970: 9–41). У последњем пописном дефтеру она је забележена мало
другачије, као „Махала часне џамије Султана у тврђави високој“ (осм. mahalle-i Cami
şerife Hudavendigar der kale-i bala)14. Број домаћинстава порастао је на 31, уз имама који је
овог пута пописан. Осим стамбених кућа у махали, унутар Горњег града налазиле су се и
друге грађевине цивилног типа. Поред џамије султана Сулејмана, ту је била и чесма
Мехмед-паше Соколовића. Подигнута 1576/1577. године, била је изузетно важна за Горњи
град и цитаделу, будући да су ови делови тврђаве одувек оскудевали у пијаћој води. Од
путописаца једини је спомиње Евлија-челебија. До данас она остаје једина преживела

13
Евлија-челебија је спомиње под млађим називом Демир-капије. Çelebi 2001: 182
14
Bala значи високо, на висини или узвишици. Hüdavendigar, персијска реч за господара, користила се у
описима султана Мурата I Бајезида и Селима I. Термини су навођени према стандарду турско/османско-
енглеског речника: Redhouse, J. (2000). Redhouse Turkish/Ottoman-English dictionary. İstanbul: Çağrı Yayınları
(126, 496).

10
чесма из времена османског Београда (Поповић 1980: 71–81; Поповић 1977: 31–37; Çelebi
2001: 180–181).

Цитадела – Нарин

Некадашњи деспотов замак, најјачи део тврђаве Београд, постао је седиште

диздара, заповедника војних трупа у тврђави. Током опсаде је претрпео велику штету са
источне стране, те је обнова највише била усмерена на поновно подизање тог дела замка.
Резултати су вероватно били импресивни, будући да је готово сваки западни путописац
морао да помене велику цитаделу како се надвија над остатком града (Самарџић 1964:
193–195, 201–205). Међутим, оно што је западњацима углавном било ускраћено (са
изузетком Киклеа), Евлији-челебији је било дозвољено. Он је посетио и Горњи град и
цитаделу, коју назива Нарин – (камена) унутрашњост. У свом опису, он примеђује
велелепни улаз, украшен оружјем и орнаментима, сматрајући га равним украшеној
цитадели Багдада (Çelebi 2001: 182–183). Челеби не заборавља да помене и мање
инспиративне делове Нарина, па тако сазнајемо за постојање дубоке тамнице унутар
његових зидова. У суштини, тек се у опису тамнице види права природа Нарина. Место је
било готово неосвојиво. Одељено од Горњег града и Западног подграђа дубоким
рововима, до њега се једино могло стићи мостовима који су водили ка Западној и
Деспотовој капији. Унутар тврђаве није постојала само тамница; она је била складиште и
златних резерви из којих се плаћала војска, као и барута (Поповић 2006: 172–173;
Бајаловић – Хаџи-Пешић 1984: 35–53).

Складиштење експлозивног материјала на таквој висини није се испоставило као

најбоља идеја, јер је при удару грома 1564. године дошло до велике експлозије барутног
складишта (Катић 2008: 55–62). Ипак, видљиво је да су Османлије улагале много у
цитаделу. Султан Сулејман је издвојио значајну суму како би се она наново подигла;
забележено је и да је после удара грома долазила комисија да процени узрок и количину
материјалне штете, те да одреди своту новца потребну за њену обнову (Поповић 2006:
169; 6 Numaralı Mühimme defteri (972/ 1564 – 1565), 855, 1052). Од цивилних грађевина,
унутар Нарина се налазио само мали месџид и дервишка текија (Ђурић-Замоло 1974: 65–
75).

11
 У периоду од 1521. до 1688. године тврђава није превише променила изглед.
Основни распоред и конструкција остали су исти; на појединим местима бедеми су
прилагођени одбрани од топовског наоружања, капије ојачане и ровови наново прокопани.
Али њена суштинска, функција се променила. То више није била гранична тврђава
припремљена за одбрану, већ колосална структура зидова и кула која је била интегрални
део оријенталног шехера. У својој унутрашњости она се највише трансформисала. Између
зидина сада су се промаљали минарети нових џамија, док су бедемима Горњег града и
Нарина, које су некад чували крсташи, сада стражарили војници под барјаком полумесеца.

3. Војни родови тврђаве

Османски војни систем се у класичном периоду делио на централну војску и на
провинцијску војску. Основна подела водила се према две категорије: да ли је војник био
плаћен из централне касе или је за службу добијао тимар15 и да ли је он био припадник
капикул16 јединица или није. Правила су неретко кршена тако да су и припадници
централних јединица, уз плату, могли бити поседници тимара у одређеним случајевима 17.
У првобитној подели, централне снаге представљали су јаничари, капикулу јединице
пешадије које су образоване прикупљањем мушке деце путем девширме18 односно данка у
крви. Провинцијску војску чинила је тимариотска коњица коју су образовале спахије
(Зиројевић 1974: 101–103; Imber 2002: 257–258). Уз њих, османске трупе су наступале уз
разне родове помоћних јединица чија ће важност током времена порасти. Освајањима
нових територија и развојем ратне технике долази до диверзификације војних родова.
Иако су спахије представљале главнину снага провинцијског система, после заузимања

15
Земљишна територија или новчани удео који је додељен на уживање у замену за војну службу. Тимари
који су додељивани спахијама нису имали приход већи од 20000 акчи, а често је он био и много мањи, чак и
у класично доба. Павловић 2017: 391; Зиројевић 1974: 102–104.
16
Капикулу јединице прво су се односиле само на јаничаре, касније и на целокупну централну војну
организацију. Најпознатија капикулу јединица били су јаничари (осм. yeniçeri). У идеолошком смислу они
представљају слуге султана, и део су његове својине. Павловић 2017: 386; Uyar&Erickson 2009: 18–20.
17
У Београду пример давања тимара јединицама пореклом из центра види се код џемата тобџија у дефтеру
из 1560. године, где они добијају колективни тимар на уживање (Шабановић 1964; 455, 636). Детаљније о
врстама колективних тимара погледати: Moutafcheva, V. (1988) Agrarian relations in the Ottoman Empire in the
15th and 16th Century. New York: Colombia University Press.
18
Devşirme је био систем принудне регрутације деце хришћанских (касније и муслиманских) поданика
султана. Успостављен у XIV веку, он је представљао темељ снаге капикул јединица и администрације.
Uyar&Erickson 2009: 19.

12
градова Балкана и Угарске било је потребно изнова опремити њихове тврђаве. У њима су
били стационирани разни војни родови, зависно од величине тврђаве и важности њеног
положаја. Током XVI века, најчешћи војни родови у тврђавама Смедеревског санџака и
Будимског ејалета били су мустахфизи, тобџије, мартолоси и азапи (Hegyi 2018: 333–486
– табеле). Београд није одступао од правила, али је, због специфичне позиције, унутар
његових зидина било стационирано и неколико атипичних формација.

Мустахфизи – људи тврђаве

Мустахфизи су били војни род који је искључиво оријентисан на чување тврђаве.

По бројности током XVI века они су највећа група – џемат19 у Београду и другим
тврђавама у дунавском појасу Смедеревског санџака (видети табелу бр.2). О припадности
мустахфиза одређеном корпусу војске не постоји консензус. Поједини аутори сматрају да
они не могу бити део капикулу формација, јер се у документима појављују као уживаоци
колективних тимара (Hegyi 2018: 117–119). Ипак, мора се напоменути да током XVI и
XVII века није било атипично да се јаничарски ага или ћехаја јаве као уживаоци
тимарског добра (Stein 2007: 67–68, 86–88). Дефиниција коју даје Х. Шабановић, а као
могућност је помиње и К. Хеђи, чини се најизвеснијом. По овим ауторима, мустахфизи
нису били припадници јаничара, већ јединица састављена од некадашњих војника из
разних одреда, добровољачких и јаничарских (Hegyi 2018: 117–119; Шабановић 1964:
626).

Задужења мустахфиза састојала су се у одбрани и чувању тврђаве. Били су

подељени у буљуке20, којима су заповедале буљук-баше. Директно су били потчињени
диздару, који је често пописан у њиховом џемату (Hegyi 2018: 120; Шабановић 1964: 453–
454, 626; Зиројевић 1974: 109) Османски опширни пописни дефтери доносе податке о
београдским мустахфизима тек од 1560. године. Као најбројнији војни род, били су

19
Џемат (осм. cema’at) у основи означава скуп људи који заједно иду на молитву. У Османском војном
сисему он представља војну јединицу састављену од више мањих војних јединица, ода или буљука, са
заједничким задужењима (у класичном периоду). Павловић 2017: 384; Шабановић 1964: 643.
20
Буљук (осм. bölük) је означавао мању војну јединицу којом је командовао буљук-баша. Шабановић 1964:
612; Павловић 2017: 380.

13
подељени у два џемата: Горњоградски, са 207 војника заједно са диздаром и ћехајом 21, и
мањи, Доњоградски (стациониран у Болме Хисару), са 41 војником, као и диздаром и
ћехајом Доњег града (Шабановић 1964: 453–454). Следећи пописни дефтер не доноси
велике промене у бројчаном стању – 207 војника Горњег града и 40 војника
стационираних у Болме Хисару (видети табелу бр. 1), међутим доноси промене у њиховој
структури. Уз мустахфизе Горњег града, пописано је и неколико малих џемата: вратара 22,
џебеџија 23, неџара24 и мутеферика 25. Вероватно је да су ово били војници стационирани уз
мустахфизе Горњег града, само са додатним задужењима. Будући да се зна да су ови војни
родови били стационирани у Горњем граду или цитадели, њихово присуство може се
везати за инцидент 1564. године и удар грома у тврђаву, када је експлодирало складиште
барута у цитадели (Катић 2008: 55–62). Џебеџије су биле задужене за контролу
складишта, док су мутеферике преузеле контролу ризнице унутар Нарина – један од
припадника овог џемата носио је звање хазинедара, односно благајника
(TGKM.TADB.TTD No. 184 стр. 194).

Тобџије београдске тврђаве

Тобџије су биле војна јединица задужена за коришћење и одржавање артиљерије.

Регрутовани су делимично и из капикулу одреда и плаћани су платом из благајне, али су
такође могли поседовати и колективне тимаре (Шабановић 1964: 636; Stein 2007: 79). Овај
одред свој успон доживљава за време Мехмеда II када се, због обимних планова опсаде
Цариграда, млади султан окренуо стварању регуларних војних јединица опремљених тада
најсавременијим наоружањем европских мајстора за топове, попут чувеног занатлије
Урбана (Uyar&Erickson 2009: 32). Своју успешност и поузданост овај одред наставиће да

21
Термин ћехаја (осм. kethüda) у османском војном систему означавао је помоћника диздара, заменика у
тврђави којом је диздар командовао. Павловић 2017: 385
22
Вратари (осм. bevvaban) били су војна јединица задужена за чување страже на важним местима. У
београду је то вероватно била Диздарева кула. Шабановић 1964: 619.
23
Џебеџије (осм. cebeciyan) били су припадници војне јединице задужене за припрему и чување оружја.
Командовао им је џебеџи-баша. Шабановић 1964: 643; Uyar, Eruckson 2009: 49
24
Неџари (осм. neccaran) су били војна јединица задужена за оправку тврђаве или неке од војних грађевина
(попут царских амбара испод тврђаве Београд). Шабановић 1964: 628.
25
Мутеферике (осм. müteferrikan) су били припадници војног рода лаке коњице који је био стациониран у
тврђави. Често су представљали утицајне фигуре у тврђави, обављајући задатке политичке природе.
Bosworth&Donzel 1993 (vol. 7): 794

14
доказује током великих војних операција у Европи, када су Османлије редом освајале
тврђаве српске деспотовине, босанског краљевства и на крају угарских земаља. Током XVI
и XVII века јединице тобџија остаће веома честе на овим просторима. Услед неславног
тока Дугог рата, током којег су се многе трупе показале неефикасним, значај тобџија ће
још више порасти и њихова бројност у граничним тврђавама ће се повећати (Hegyi 2018:
129–130). У Београду између два пописа њихов број готово да се не мења: са 48 људи,
џемат тобџија по попису 1574–1595. пао је на 42 26, али са џематом тобџија хришћана њих
у тврђави укупно има 47 (Шабановић 1964: 455; видети табелу бр. 1).

Удео хришћана у овим одредима (у европском делу царства) у почетку није био
мали, али током XVI века они ће полако нестајати насупрот муслиманских војника.
Џемати београдских тобџија пратиће ове промене. У попису из 1560. године више од 25%
тобџија чинили су хришћани, док је број муслимана са именом оца Абдулах, које указује
на прикривено хришћанско име оца код прве генерације конвертита, чинио 33%. Следећи
попис бележи муслимане и хришћане одвојено, са само 5 припадника хришћанског
џемата, наспрам некадашњих 13 (Шабановић 1964: 455; TGKM.TADB.TTD No. 184 str.
194). Нејасно је зашто се појављује одвојен џемат хришћана у тренутку када је њихов број
на најнижем нивоу. Узрок се можда може наћи у верско-језичкој подели међу војницима
или промени порекла муслиманских тобџија. Ако се претпоставка око имена Абдулах
испостави као тачна, у попису из 1560. заиста је било много конвертита прве генерације, а
вероватно је број оних из друге генерације такође био процентуално значајан. Ти људи су
сигурно још увек имали добро знање старосрпског језика и контакте са хришћанским
деловима вароши, самим тим је било природније да се налазе у џемату са војницима са
којима су лако комуницирали и познавали се. Међутим, како се вршила смена генерација
и транзиција од прве ка другој генерацији муслимана–конвертита, везе са хришћанима су
слабиле док су односи са муслиманским делом града (и војске) јачали. Сигурно је да су
хришћани београдске тврђаве морали да познају бар основе турског језика као што ни
конвертити нису потпуно изгубили разумевање старосрпским, али са сваком следећом
генерацијом разлике су биле све значајније а контакт све даљи. Друга могућност јесте да

26
У оквиру џемата појављује се и заповедник тобџија муслимана, али не као (осм.) tobcu-ağa, већ као (осм.)
ser-topcian. Заповедник џемата хришћана био је једноставно (осм.) serbölük, вероватно под командом
муслиманског заповедника тобџија. TGKM.TADB.TTD No. 184 str. 194.

15
велики део тобџија муслимана није разумео језик локалних хришћана јер су били
пореклом из анадолских крајева царства, па је због тога дошло до одвајања џемата.

После војног рода тобџија пописан је џемат џебеџија, који је у београдској тврђави
чинило само четири војника муслимана. Занимљиво, у последњем пописном дефтеру не
појављују се мехтери и кундакчије 27 који су делили џемат са џебеџијама у попису из 1560.
године (Шабановић 1964: 454). По задужењима они су представљали род који се бавио
одржавањем и старањем о ватреном наоружању, а будући да су наведени уз џемат тобџија,
вероватно је да су њихове обавезе биле везане за оружје које су војници овог џемата
користили (TGKM.TADB.TTD No. 184 str. 194; Uyar&Erickson 2009: 49–50).

Во јници на рекама – лиманџи је

Како је један анонимни фанцуски путописац приметио, Београд је био толико

специфичан по положају да му је у царству само Цариград парирао (Самарџић 1964: 164).
Непознати путник није био једини који је запазио његов положај на ушћу две велике реке.
И османски војници волели су Београд због његових река богатих рибом (Храбак 1960:
59–67; Matković 1893: 86–87). Град оријентисан на комуникацију речним путем морао је
бити опремљен војним родовима обученим да руководе баркама и бродовима. Лиманџије
су војна јединица чији је џемат такође забележен у Београду у попису из 1560. године.
Улога јединице може се наслутити из порекла имена – Liman на турском (и раније у
османском) језику значи лука 28, те су лиманџије људи који раде у луци. Транспорт
намирница и војне опреме ка западним границама представљао је логистички изазов
османској администрацији. Најбржи и најбезбеднији пут (за већину терета) ишао је
Дунавом до Београда, где је товар даље складиштен у амбарима на Сави. Изградња
савског пристаништа у оквиру Болме Хисара и царских амбара, у периоду од 1521. до
1536, показује да су Османлије од самог заузимања Београда покушали да искористе
његову позицију за складиште војног товара (Hegyi 2018: 103–104; Murphey 2001: 69, 72–
73; Храбак 1979: 15–45). Улога лиманџија била је да одржавају београдска пристаништа и

27
Кундакџије (осм. kundakçı) били су војни ред који се старао о одржавању ватреног наоружања. Шабановић
1964: 622.
28
Термин је преузет из: Redhouse, J. (2000). Redhouse Turkish/Ottoman-English dictionary. İstanbul: Çağrı
Yayınları (711).

16
помажу бродовима који стижу у њих. Припадали су помоћним јединицама, али нису били
толико чест војни род у дунавским тврђавама Смедеревског санџака – осим Београда,
налазе се једино још у Смедереву, док се у северним крајевима Будимског ејалета јављају
у Сегедину и Естергону (Hegyi 2018: 128, 345–348; TGKM.TADB.TTD No. 184 str. 91, 194).
У Београду се они појављују као потпуно муслимански џемат од 19 војника под командом
аге лиманџија (Шабановић 1964: 457). Крајем века долази до промене. Хришћански
војници улазе у ред лиманџија, чинећи већину џемата (13 од 21 војника). Разлог
инфилтрирања хришћана у овај род може бити природа положаја лиманџије. Као лучки
радници, они су радили најразноврсније задатке везане за војно, али и трговачко
(дунавско) пристаниште, од страже и провере бродова који пристижу до разних физичких
послова. Такође, хришћани на простору средњег Дунава имали су дугу шајкашку
традицију и одређено знање у руковању мањим речним бродовима по реци. Могуће је да
су лиманџије заправо одмениле некадашње шајкашке одреде које је Београд имао док је
био погранична тврђава.

Азапи, ка лафатџи је и неџари

Ако су тобџије представљале савремене јединице тврђаве, израсле из ратова током

покоравања Балкана, азапи су били њихова супротност. У арапском језику азап значи
нежења (Stein 2007: 75), док су у османском војном уређењу азапи представљали лако
опремљене пешадијске јединице које су обављале најразноврсније задатке на копну и на
мору (или рекама). Њихова регрутација вршена је углавном из локалног становништва.
Будући да нису руковали захтевном нити скупо одрживом опремом попут тобџија (негде
су и сами доносили сопствену опрему), били су релативно јефтина војна снага коју је
османска администрација користила за обезбеђивање мањих тврђава или нападе на
пограничне територије (Uyar&Erickson 2009: 61–62; Stein 2007: 75–77). У Смедеревском
санџаку азапи се током XVI века појављују у готово свим речним тврђавама (видети
табелу бр. 2). По последњем опширном попису у том веку, најбројнији су у Београду са
136 војника и Смедереву, где их је 104. Београдски џемат азапа кроз дефтере показује
сличан развој као и лиманџије. У претходном попису из 1560. године, он је потпуно
муслимански. Ситуација се за 20 година значајно променила, јер у наредном попису азапи

17
не стоје самостално, већ заједно са одредима калафатџија 29 и неџара, трупа које су такође
раније биле издвојено пописане (Шабановић 1964: 456–457; TGKM.TADB.TTD No. 184
str. 195).

Позиционирање београдских азапа заједно са родовима који су вероватно

учествовали у градњи и оправци бродова, као и њихова појава само у речним тврђавама
Смедеревског санџака, указује да су азапи ових простора били оријентисани пре свега на
службу у речној флоти. Ситуација није била значајно другачија на северу Будимског
ејалета, где су поједине аге азапа чак носиле и титулу речног комаданта капудина30 (Hegyi
2018: 105–108). На челу азапа београдске тврђаве није забележен капудин-паша, иако је
познато да су комаданти флоте средњег Дунава боравили у Београду половином XVI века
(Храбак 1979: 15–45). У пописима се појављује једноставно азап-ага (осм. Mehmed aga-i
azeban), са ћехајом. Азапи нису били пописани по буљуцима, већ по мањим одама31. Иако
су у одама били измешани хришћани и муслимани, по правилу је сваки заповедник оде
(осм. seroda) био муслиман. Једини изузетак забележен је код калафатџија укључених у
џемат са азапима, њихов заповедник био је хришћанин (осм. Güra ser – kalafati). Азапи су
понекад били стационирани и у изузетно малим местима Смедеревског санџака (попут
Добре и Пореча), без значајног броја муслимана, тако да је њихова регрутација вероватно
извршена негде другде. На Дунав су послати по задатку, највероватније чувања речног
пута од препада локалног становништва (погледати табелу бр. 1; TGKM.TADB.TTD No.
166, str. 207, 242).

Мартолоси Београда

Порекло имена ове хришћанске јединице може се наћи у грчкој речи armatolos са
значењем наоружан човек, чувар. Институцију мартолоса Османлије су преузеле од
Византије, користивши је у румелијском делу царства. У почетку регрутовани у

29
Калафатџије (осм. kalafatcı) били су мајстори османске морнарице који су оправљали бродове (термин је
настао од ар. речи qilāfat – катран, који су радници користили како би бродови били непропусни).
Шабановић 1964: 618.
30
Капудин или капудан (осм. kāpūdan) био је заповедник флоте. У случају Смедеревског санџака он је био
заповедник дунавске флотиле са седиштем у Београду. Шабановић 1964: 618, Павловић 2017: 384; Храбак
1979: 15 – 45.
31
Ода је најмања јединица у војним родовима османске војске. Сачињавало ју је између 5 и 10 људи и била
је под командом одабаше. Шабановић 1964: 628.

18
потпуности међу локалним хришћанским становништвом, они су обављали различите
функције чувања путева, лука и мањих утврда, али и повремено ишли у пљачке
пограничних подручја.32 Због доброг познавања окружења и локалног језика, мартолоси
су у пограничним областима били коришћени и као уходе на непријатељској територији
(Vasić 1967: 20 – 21, 25 – 26, 46 – 47; Шабановић 1964: 623) . Временом су примићури 33 и
дербенџије34 преузели заштиту локалних копнених путева, док се у тврђавама појављују
муслимански мустахфизи као чувари. Део мартолоса наставио је да служи у оквиру
шајкашких одреда на Дунаву или као стражари пристаништа (Vasić 1967: 33, 62 – 63).
Мартолоси су у замену за службу примали плату, а били су ослобођени разних пореских
давања. Кануннама за Смедеревски санџак у опширном дефтеру из 1574 – 1595. прописује
да им је плата од 3 до 5 аспри дневно (најнижа од свих јединица), али да ни они ни њихова
ужа породица не дају харач нити испенџу. Занимљиво, поједини мартолоси се помињу и
као земљорадници, што је био случај и у ранијем дефтеру из 1536. године (Bojanić 1974:
87–88; Шабановић 1964: 138 – 140).

Најзначајнија промена у редовима београдских мартолоса коју доноси дефтер из

1574 – 1595. године, јесте био улазак муслимана у њихове редове. У претходном попису
само су ага мартолоса и још три војника били муслимани у џемату (Шабановић 1964: 459).
Неколико деценија касније ситуација се мења. Од 92 мартолоса пописана у џемату, њих 10
били су муслимани. Ага мартолоса такође је био муслиман, заједно са 3 од 7 заповедника
мањих одреда (серода). Могуће је да је у питању био процес исламизације – поједини
мартолоси пописани 1560. имају име Абдулах на месту очевог (Шабановић 1964: 457 –
458; Vasić 1967: 147). Међутим, само један од припадника мартолоског џемата из 1574 –
1595. године нема Абдулах као очево име. Тренд уласка муслимана у мартолоску службу
није био изолован случај београдске тврђаве. Он је крајем XVI века забележен широм
Румелијског и Будимског ејалета, али је нејасно ко су били људи који су улазили у одреде

32
Београдски мартолоси се први пут појављују у опширним пописним дефтерима када се спомиње такса од
1/5 плена из пљачке, коју од њих потражује смедеревски санџакбег. Шабановић 1964: 25.
33
Примићури су били сеоске старешине које су у замену за повластице и пореске олакшице учествовали у
прикупљању пореза и старали су се о реду и миру у својој околини. По кануннами за Смедеревски санџак
они су после 1536. преузели део обавеза од мартолоса, који су били распуштени. Шабановић 1964: 629 – 630.
34
Дербенџије су били припадници хришћанског становништва, које је помагало при одржавању и заштити
путева. У Београду они нису пописани ни у једном опширном дефтеру XVI века, али су били бројни у
суседном Земуну. Vasić 1967: 33; Зиројевић 1983: 21 – 25; Амедоски 2005: 195 – 224.

19
 и из којих разлога (Vasić 1967: 156 – 157; Hegyi 2018: 140 – 143). Могуће да је мотивација
била финансијске природе, барем у случају Београда, или да су муслимани фаворизовани.

Структура војних родова тврђаве Београд показује све карактеристике класичног

периода: најбројнији родови били су мустахфизи, распоређени у Доњем и Горњем граду,
са диздарима тврђаве у својим џематима. Функције војних родова махом су исте као и у
ранијем добу. Пораст броја азапа и све више војника у војним родовима који су имали
значајну улогу на рекама (у Београду и другим дунавским тврђавама Смедеревског
санџака), као и појава диздара међу азапима, указује на постепену промену до које ће доћи
у војном поретку XVII века, када војни родови задржавају свој назив из класичног
периода, али мењају и прилагођавају функцију реалним потребама на терену.

Табеле

Табела бр. 1: Статистички подаци гарнизона тврђаве Београд

Џемати Војници Буљук- Важнији заповедници Проценат

баше хришћана
Мустахфизи тврђаве Београд 213 22 1 диздар 0%
1 ћехаја
Вратари 4 0 / 0%
Неџари 2 0 / 0%
Џебеџије 4 0 / 0%
Мутеферике 7 0 1 хазинедар 0%
Мустахфизи тврђаве Болме 40 4 диздар, ћехаја 0%
Тобџије тврђаве Београд 41 2 / 0%
Тобџије хришћани тврђаве Београд 5 1 / 100%
Кумбараџије 5 0 / 0%
Лиманџије 21 2 1 ага 57%
Азапи, калафатџије и неџари 136 13 ћехаја ,ага 18,5%
Мартолоси 92 8 1 ага 91,3%
Укупно 570 50 2 диздара, 3 аге, 4 ћехаје,

20
 1 хазинедар

Табела бр. 2: Број војника осталих дунавских утврђења Смедеревског санџака

према војним родовима

Џемати Београд Гроцка Смедерево Рам Голубац Градиште Добра Пореч

Мустахфизи 253 40 181 60 63 / / /

Мартолоси 92 15 58 / 34 32 26 /

Тобџије 46 / 39 14 6 / / /

Лиманџије 21 / 38 / / / / /

Азапи 136 17 104 / 30 / 26 19

21