Odbrana Beograda 1914.

godine
Sa relativno skromnim snagama trupe Odbrane Beograda ne samo da e braniti srpsku prestonicu
ve e u vie navrata uspeno forsirati Savu.
Odmah po izbijanju rata, austrougarske snage su zapoele sa artiljerijskim bombardovanjem
srpskih varoi du Save, Dunava pa i Drine.
Naroito je estoko bombardovan Beograd, poev od noi 28/29. jula 1914. g. gotovo
svakodnevno.
Za odbranu severne srpske granice prvobitno bili su odreeni Dunavska divizija I poziva iz sastava
II armije, koja je branila sam Beograd, zatim Obrenovaki odred, takoe u sastavu II armije i
Branievski odred (branio sektor Smederevo-Golubac), direktno potinjen Vrhovnoj komandi.
Upravo je prvi komandant odbrane Beograda, komandant Dunavske divizije I poziva, pukovnik
Milivoje Anelkovi, i doneo odluku o odbrani Beograda.
Ovakav raspored snaga je izazivao ozbiljne probleme jer nije postojalo jedinstvo komandovanja.
Sve se jo vie iskomplikovalo kada je 12. avgusta 1914. godine, zbog pripreme protivofanzive II
armije, Dunavska divizija I poziva, koja je zadrana za odbranu Beograda prepodinjena I armiji.
U meuvremenu, dejstva austrougarske artiljerije po ciljevima u Beogradu se nisu smanjivala.
Ne samo to, nego su 12. avgusta 1914. godine slabije austrougarske peadijske snage pokuale i
da osvoje Adu Ciganliju.
Sa druge strane razvoj operacija u severo-zapadnoj Srbiji i Mavi doveli su do potrebe da srpske
snage kod Beograda preu u ofanzivu u Srem pre svega u cilju zauzimanja Zemuna.
Zbog svega toga odlueno je da se sve srpske snage oko Beograda potine jednoj komandi.
Tako je stvorena komanda Odbrane Beograda koja je poela da dejstvuje 21. avgusta/2.
septembra 1914. godine.
Istovremeno je Dunavskoj diviziji I poziva nareeno da odmaruje u sastav svoje armije, ali da u
Beogradu ostavi, do daljnjeg, jedan peadijski puk I poziva, jedan divizion brzometnih poljskih
topova, jednu haubiku bateriju, jedan reflektor i najpotrebnija sredstva za telefonsku vezu.
Za komandanta Odbrane Beograda postavljen je eneral Mihajlo ivkovi, pod ijom komandom
su bile sve jedinice koje su se nalazile na prostoru od Kolubare na zapadu pa do potoka Srednjaka
na istoku.
Ovaj prostor je bio podeljen na Groanski odsek (komanda u Grockoj), Veliko selski odsek (Mali
mokri lug), Gradsku posadu (Gornji grad - Kalemegdan), Topiderski odsek (Topidersko brdo) i
Ostruniki odsek (Ostrunica).
tab komande Odbrane Beograda je bio na Torlaku.
eneral ivkovi je 22. avgusta/3. septembra 1914. godine izdao nareenje po kome je osnovni
zadatak trupa te komande da spree prelaz Save i Dunava austrougarskim trupama na prostoru
od ua Kolubare do ua Srednjeg potoka.
Krajem leta 1914. godine, po nareenju komandanta austrijske posade u Zemunu, general Goglije,
stigao je pod staru beogradsku tvravu pod belom zastavom jedan austrougarski monitor.
Iz monitora je bilo izbaeno pismo za komandanta Beograda u kome je austrougarski komandant
traio predaju tvrave.
U znak predaje traio je, da se sa gradskih bedema skine srpska zastava i istakne beli barjak.
Komandantu i posadi obeali su da e biti primljeni na zemunskom pristanitu i u znak poasti, da
e im biti ostavljene sablje.

Kao odgovor na poziv austrijskog generala, naredio je general Gaji, da svi topovi budu spremni
za dejstvo, da se u mesto jedne zastave, koja se neustraivo vila na gradskim bedemima, istaknu
jo tri zastave!
U 5,20 nareeno je artiljeriji, da dejstvuje protiv austrijskih monitora, koji su stajali na prostoru
izmeu zemunskog pristanita i eleznike stanice.
"aljui generalu Gogliju ovakav odgovor" - pie u knjizi "Agonija Beograda" Joksim II. Gaji koji
poetkom rata komandovao 1914. g. Gradskim odsekom u Beogradu - "odmah sam telefonom
izvestio komandanta Odbrane Beograda o ovom dogaaju i u isto vreme umolio ga da izdejstvuje
odobrenje od Vrhovne komande, da bih mogao pokazati neprijatelju kako Srbi predaju grad, te da
trupe Gradskog odseka preu Savu i zauzmu Zemun i po drugi put! Vrhovna komanda je ovo
odobrila, i mi smo Zemun po drugi put zauzeli na Krstov dan 1914. godine, u nonom prepadu,
posle slinog okraja, koji je prestavljao jednu paklenu borbu.
U ovoj borbi trupe generala Goglija bile su potpuno razbijene i jedini im je spas leao u bekstvu.
Ve prvi dan rata bio je pun sudbonosnih dogaaja. U noi izmeu 28. i 29. jula iznenadila je
Beograane strahovita detonacija, koju je prouzrokovalo bacanje u vazduh eleznikog mosta na
Savi.
Srpski vojnici i komite prekinuli su vezu izmeu Beograda i Zemuna!
Skoro u isto vreme nekoliko finansijskih straara, koji su se nalazili du pristanita, onemoguili su
jednoj austrougarskoj jedinici da se iznenada - prepadom, iskrca na beogradskoj obali.
Imena ovih hrabrih prvih branilaca zabeleio je u knjizi Agonija Beograda tadanji direktor
brodarstva ore utkovi.
Na bedemima grada nalazili su se komandant strae Dragutin Risti, a s njim Antonije Kosanovi,
Milan Jankovi, Mihajlo Fedorovi, Voja Jovanovi i Borisav Radovi.
Meu dravnim inovnicima, koji su ostali u Beogradu, nalazio se i novinar Duan Sinobad, koji u
to vreme rukovodio odsekom Dravnog presbiroa u Beogradu i izvetavao centralu, koja se odmah
nakon objave rata preselila u Ni.
On je beleio dogaanja u Beogradu te 1914. godine od kojih emo najinteresantnija izneti ovde.
Famozni ultimatum, koji je austrougarski poslanik, baron Gizl predao Srbiji, proizveo je u
Beogradu, moe se rei, tei utisak nego sama objava rata i poetak borbe, navodi Sinobad,
iako ne u svima redovima drutva ono bar u politikim i uopte u intelektualnim krugovima, koji su,
prouivi dobro tekst ultimatuma, odmah procenili situaciju i prozreli namere austrougarske
monarhije. Austrija hoe rat; to ti je! - Samo ta e Rusija da kae, Francuska, pa Engleska?
Stari Marko Marinkovi, bivi srpski konsul u Trstu, dobar poznavalac i veliki neprijatelj Austrije,
inae veliki prijatelj i potovalac Nikole Paia, rei e tom prilikom u jednom drutvu pred
kavanom: "Istorija trai da Austrougarska srui nas ili mi Austrougarsku.
Marinkovi je godinu dana docnije poginuo od austrijske granate u Beogradu, na samom pragu
kue i usred belog dana.
ire narodne mase po Beogradu nisu pridavale ultimatumu bogzna kako veliki znaaj.
- Sve e to Baja (Pai napomena autora) kad se vrati u Beograd urediti - govorili su ljudi na
periferiji Beograda.
Ipak su se mnogi spremali na seobu.
Po ulicama se svet bre kretao, uozbiljen, zamiljen, ali bez panike.
Neki su se selili iz donjih krajeva Beograda ka Slaviji i uopte na Vraar, naroito sa Dunavske i
Savske padine; drugi su opet spremali prtljag.

Nisu u prvo vreme svi otputovali u Ni za vladom; veinom su otili tamo inovnici sa svojim
porodicama i imuniji svet, a mnogi su iz Beograda otputovali u druga mesto po unutranosti, da tu
saekaju razvitak dogaaja.
I kad je, posle predaje srpskog odgovora na ultimatum austrougarski, poslanik Gizl napustio
Beograd sa personalom poslanstva i preao u Zemun, pa posle kada je stigla vest o objavi rata,
onda su i najvei optimisti bili naisto i izgubili svaku nadu u mirno reenje.
Evo ta o tome pie Sinobad: Nastalo je tada pozdravljanje na brzu ruku izmeu onih to odlaze i
onih to ostaju.
Mnogi su se tom prilikom mirili i pratali jedni drugima ranije uvrede i svae. - vaba nas je sve
izmirio - govorili su ljudi. - Mora se ii, hoe, nee! ene su kukale to moraju da ostave
pokustvo i razne stvari, poto se putovalo sa veoma malim prtljagom u najobinijim kolima, sve
do Ralje (voz nije dolazio u Beograd zbog bombardovanja) a od Ralje eljeznicom sa ogranienim
brojem vagona do Nia.
Bilo ih je koji su morali da se zadovolje i sa vagonom za furgon. Ljudi su u tome pogledu bili
mnogo staloeniji i zadovoljavali su se sa najmanjim prtljagom.
- Pusti bogati eno; ponesi to se moe, a ono drugo neka ostane. Vidiemo! Ako se vratimo ivi i
zdravi, lako emo.
...Beograani su saekali dogaaje veoma ozbiljno i prisebno, bez oajnikog zapomaganja i
strepnje.
Svako se uvao i klonio opasnosti, ali nije bilo paninog straha kod masa.
ene su prvih dana bombardovanja sa decom i starcima silazile u podrum, kao to su vlasti bile
savetovale; a posle je svet navikao, te je izlazio i za vreme bombardovanja na ulicu.
Po kadkad bi se ak i uobiajeni korzo odrao u Knez Mihajlovoj ulici.
Inae najivlje je bilo kod Slavije i vie Slavije. Tu je uopte bio centar svega i svaega."
Onoga dana kada je komanda odbrane Beograda odbila austrougarski zahtev, dajui odluan
odgovor da se Beograd ne predaje nego da prima borbu, stiglo je i saoptenje srpskih vlasti
Beograanima, da stanovnici najdalje do etiri sata siu u podrum zbog bombardovanja a uvee
da ne sme niko "paliti elektriku ni svee, razume se ni u kuama ni u kavanama, kao to ne sme
niko nositi lampe ili fenjere po ulici.
Beograd treba da bude potpuno u pomrini".
To je, uostalom, vailo i za sledee noi.
Tad je nastalo vrenje po kuama.
Izmeu gornjih spratova, partera i podruma otvorio se itav saobraaj. Nosili su se, ili sputali niz
stepenice, kako je ko stigao, jorgani, dueci, jastuci, kreveti, sanduci, lonci itd. Prava selidba. Sve
je ilo brzo, tako da su do etiri asa po podne stanovnici donjih i centralnih krajeva Beograda bili,
bezmalo, svi u podrumu.
Stiglo je pet asova kada je trebalo da otpone najavljeno bombardovanje, ali ga nema. Prolo je
pet i po asova, nema jo nita. Eto i est asova, a jo nema bombardovanja. Stie i est i po
asova - nita. Pa sedam asova - opet nita. Nema bombardovanja i nema ...
"Pa ta ne poinju te vabe ve jednom?!" bunila se, kako je zabeleio jedan hroniar, jedna stara
Beograanka u Savamalskom kvartu, kojoj se dosadilo da sedi na prazno u podrumu.
A evo ta se, zapravo, desilo. U gradu su se u to vreme nalazili svi predstavnici diplomatskog kora,
koji su bili istakli belu zastavu da skrenu panju Austrijancima, no ovi videi iz Zemuna belu
zastavu na beogradskom gradu nisu znali ta znai kad su ve bili odbijeni, pa su za neko vreme
odloili bombardovanje.

Meutim predstavnici diplomatskog kora hteli su isticanjem zastave, za svoj raun, da Austrijanci
ostave jednu neutralnu zonu u varoi, za diplomatski kor.
Ali, tim se nije nita postiglo. Uvee je otpoelo bombardovanje koje je trajalo moda jedan sat i
vie. Sutra izjutra oko pet asova nastalo je opet bombardovanje.
Neprijatelj je za prvo vreme gotovo svakog dana sipao topovsku vatru, veinom sa monitora, na
Beograd, ruei i kvarei zgrade i ubijajui ljude.
No posle su Austrijanci veinom bombardovali srpske poloaje, grad, eleznicu i vojne objekte.
Preko Beograda su tukli Torlak i Beaniju, a prestoniko graanstvo, pored opasnosti, moralo je i
danju i nou da slua strahovitu riku topova i grmljavinu.
Ali, Beograani su se bili navikli na taj novi i neobini ivot, drei se odista hrabro.
Svet je svravao svoj posao ne beei u zaklonita prilikom bombardovanja.
Ima o tome bezbroj primera.
Da navedem samo ovaj, koji navodi novinar Sinobad: "Jednoga dana pre podne, daktilografkinja
Javorka kucala mi je na pisaoj maini jedan izvetaj, u naoj kancelariji, koja se nalazila u
Velimirovievoj kui u Resavskoj ulici.
Da bi ilo bre, ja sam joj itao izvetaj. Odjednom otpoe bombardovanje i sa Torlaka i sa
Beanije. Nastade paklena grmljavina. I u sred te huke u se strahoviti tresak, a stakla na naim
prozorima zadrhtae. Granata je udarila negde u naoj blizini i eksplodirala.
Javorka ni da trepne okom. Ja instinktivno ustadoh i prioh prozoru da vidim gde udari granata.
Javorka e na to sasvim prisebno kao da se nita nije desilo: Hajde gospodine, da ne gubimo
vreme! I mirno nastavi svoj rad ...
mrNebojaoki