Срби у Хрватској и Славонији

На простору Хрватске и Славоније, којима је прикључен и простор де ла Војне крајине, према

попису из 1910. године живело је око 650.000 Срба, што је чинило четвртину становништва овог
дела Хабзбуршке монархије. Проблеми са којима су се Срби сусретали били су унијаћење и
заостали при вредни развој. Додатни разлог незадоволства био је став свих
хрватских политичких станака о постојању искључиво хрватске политичке нације Од владавине
бaнa Ивaнa Мaжуранића (1873-1880) започела је забрана употребе ћирилице, српског грба и
имена. Главни носилац антисрпске по литике била је Хрватска странка права, из које је касније
настала Чиста странка права. Политичко организовање Срба у виду странака започело је 1881.
оснивањем Самосталне српске странке, чије су вође зах тевале пуну равноправност Срба са
Хрватима, право на отварање школа и верску равноправност. Положај Срба побољшан је
доношењем Српског закона (1887) и доношењем црквено-школске аутономије. Један део
српског грађанства успео је да се обогати - пре свега у Загребу. Српска бан ка у Загребу и један
од њених оснивача Владимир Матијевић, располага ли су највећим капиталом. Основани су и
Савез српских земљорадничких задруга, као и удружење Привредник, које се старало о
школовању сирома шне српске деце. Успостављање сарадње Срба и Хриата текло је споро, све
ДО 1905. године и стварања Хрватско-српске коалиције. У њеном саста ну биле су Самостална
српска странка, Српска народна радикална странка, Хрватска странка права и друге групе које
су пропагирале идеје помирења, слоге и заједничког супротстављана аустроугарској управи и
политиц која је негирала прана словенских народа. На челу српског крила Хрватско српске
коалиције био је Светозар Прибићевић.
Хрватска и Славонија биле су у правном смислу потчинене угарском делу Монархије, док је
Далмација била под управом Аустрије Срби су у овим покраинама чинили око трећину
становништва Попут теорије о убарској политичког нации, и неке политичке странке у Хрватској
заступа не су теорију о хрватској олишичкој нацији, којом су негирале постојање српског народа
на овим просторима. Територија некадашње Ва укључена је у састав Хрватске 1881 године,
чиме су вени становници изгу били раните повластице Српско грађанство (трговци и занатлије)
имало је значајну улогу у привредном животу Хрватске Почетком 20 века дошло је до
зближавања хрватских и српских политичких странака и стварања хр ватско-српске коалиције,
која ће на неколико избора освајати пласт у Сабо

Py Аустро-угарском нагодбом из 1867 Хрватска и Славонија остале су у утарском делу

Монархије Њихов положа) дефинисан је тзв. Хрватско-угар ском нагодбом из 1868. по којој су
Хрватска и Славонија уживале одређену аутономију. Имале су свог бана (који није могао бити
именован без одо брења владе у Пешти) и Сабор До 1881 у састав Хрватске није улазила те
риторија Војне крајине, већ је била под директном управом војних власти из Беча. Далмација,
која је обухватала јадранску обалу од ушћа реке Зрмање до Боке которске, носила је историјску
титулу краљевине, била у саставу аустријског дела Монархије и имала посебан Сабор, који је
заседао у Задру
Војна крајина (Војна граница) настала је још крајем 16. века. Њена функција је била да ШТИТИ
Аустријско царство од турских упада Како су се границе ова два царства с временом мењале,
тако су вршене и реорганиза ције Крајине Становништво које је живело у Крајини није било
потчињено феудалцима, већ војним властима и уместо уобичајених феудалних дажби на било
је дужно да врши војну службу, и то не само у ратовима против Турске, већ у свим ратовима
које је Аустрија водила широм Европе. Поред тога што нису били потчињени феудалцима,
крајишници су имали право и на коришћење шума и пашњака, а под одређеним условима
могли су да се баве и занатством и трговином. Половином 19. века на читавом простору
Крајине, која се простирала од Јадранског мора, дуж река Купе, Саве и Ду нава, живело је око
милион луди, од чега више од половине православних Под великим притиском Угарског и
Хрватског сабора Крајина је укинута, а њене територије су 1881 године припале цивилним
властима Угарске и Хр ватске

После распуштања Војне крајине и њеног припајања Хрватској и Спа вонити, српско
становништво је чинило готово трећину популације. Међу тим, неке странке у Хрватској
негирале су постојање Срба и њихова поли тичка права. Срби у Хрватској су 1881. основали
Српску самосталну стран ку Они су захтевали признавање и равноправност са хрватским
народом. равноправност српског језика и писма и равноправност православне веро исповести с
римокатоличком. Поред повремених периода сарадње хрпат ских и српских странака, било је и
сукоба који нису били само политички. Тако је 1895. 1900. и 1902, дошло до масовних
антисрпских демонстрација у Загребу, при чему је долазило до напада на Србе и уништавања
њихове имовине Демонстранте је предводила Чиста странка права, која је била за ступник
антисрпске идеологије.

Почетком 20. века, под утицајем нове генерације политичара, дошло је до сарадње српских и
хрватских странака у борби против мађаризације и притисака из Будимпеште и Беча. Тако је
1905. формирана Хрватско-срп ска коалиција, која је на више избора однела победу и имала
већину у Са бору готово све време до Првог светског рата. Током 1909. против 53 Срби на из
Монархије вођен је тзв. Велеиздајнички процес, на основу лажних оптужби за ширење
великосрпске пропаганде" Међу оптуженима су били и браћа Прибићевића, једног од
политичких вођа коалиције. Лажне оптужбе су само повећале симпатије јавности за коалицију.

Српско грађанство имало је значајну улогу у привредном животу Хр ватске и Славоније. Крајем
19. века оснивани су српски новчани заводи. међу којима је најзначајнија била Српска банка у
Загребу. Убрзо је основан и Савез српских земљорадничких задруга и удружење Привредник,
које се бринуло о школовању талентоване сиромашне деце.
Школски систем Срба у Хрватској био је слабо развијен због бројних препрека српском језику и
писму. Значајну улогу у очувању националне свести имала је Српска православна црква, која је
деловала у оквиру Карло вачке митрополије.
у Далмацији су живели Хрвати. Срби и Италијани. Срби су по број. ности били други народ.
Хрватска Народна странка залагала се за припаја не Далмације Хрватској и Славонији, док је
италијанска Аутономашка стран ка била против тога. Срби су 1880. године основали Српску
странку на приморју. Њен вођа био је Саво Бјелановић Ова партија се бори за оту вање
националног идентитета и политичких интереса Срба у Далмацији. још 1869. Срби у Боки
которској, под вођством Петра Самарџића, подигли су устанак против аустријске власти када је
она покушала регрутацију. кршени традиционалну повластицу становника Боке да буду
ослобођени војне обавезе. И поред свега, Беч је морао да поштује ову повластицу.

Српски политичари у Далмацији 1905. су потписали Задарску декла рацију, која је била донета
после Ријечке резолуције хрватских политичара. Ова два акта означила су стварање хрватско-
српске коалиције, заједничку борбу против Беча и српско прихватање хрватских захтева за
припајање Далмације Хрватској и Славонији. То ће, међутим, бити остварено тек 1918
стварањем прве југословенске државе

Српска православна црква у Далмацији била је у првој половини 19 века под великим
притиском преласка на ни. Одлуком бечког двора она је 1874. изузета из надлежности
Карловачке митрополије, која је окупљала све Србе у Монархији и потчињена је Буковинско-
далматинској митропо пији. Упркос томе, Срби су сачували осећај националне припадности и
своју културу. Велику улогу у томе имали су и српски православни мана стири у Далмацији -
Крупа. Крка и Драговић на Цетини - који су потница ли још из периода средњег века. Срби су
издавали и своје листове „Српско -далматински магазин" и „Српски лист" у Дубровнику и
његовој околини живео је знатан број Срба католика који су, без обзира на вероисповест.
сачували своју националну свест. Међу њима је био велики број интелекту алаца и уметника.