Библиотека

CHRONOGRAM
Главни и одговорни уредник
ЈАГОШ ЂУРЕТИЋ

Уредник
НИКОЛА ВУЈЧИЋ
ИВАН МИЛАДИНОВИЋ

1968
ПОСЛЕДЊИ
ВЕЛИКИ САН

Издавачко предузеће
ФИЛИП ВИШЊИЋ
Београд, 2008
 Синовима
Вељку и Алекси
 САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................9
МАРКУЗЕОМ ПРОТИВ ПЕНДРЕКА..................................13
Стендалов јунак испод Подвожњака ....................................14
Јенки, напоље..........................................................................16
Удри овога...............................................................................17
Грудвање са милицијом .........................................................19
Влада Револуција брани Рудија Дучкеа ...............................22
У режији Антона Мартија .....................................................26
На Београд...............................................................................29
СВЕТЛА СА НОВОГ БЕОГРАДА .......................................31
Овде ће бити „Косово“...........................................................32
Откуд студентима пиштољи..................................................34
Шофер Лаза подржава студентарију ....................................36
Пустите нас да прођемо .........................................................38
Бежите, кукала вам мајка.......................................................41
Кемал и Милисав против Славка ..........................................43
Кривац је неки Жућа ..............................................................45
Зечевић наређује: Удри..........................................................47
Страшан метеж .......................................................................50
Власт без крви не дамо ..........................................................51
СУМРАК РЕДА И ПОРЕТКА...............................................53
Пуцајте у моје груди ..............................................................54
Ректор се враћао бициклом ...................................................55
Михиз као „провокатор“........................................................57
Знаци распознавања: ..............................................................62
Шлем и кокарда ......................................................................62
Преговори у два ујутро ..........................................................64
Опет севају пендреци .............................................................66
Писма милицији и радницима...............................................68
Оканимо се ћоравог посла .....................................................70
ЛИЦЕМЕРЈЕ СВЕТА У КОМЕ ЖИВИМО .........................73
Маркс и парче говедине.........................................................76
Равноправни дијалог глувих..................................................77
Сванут ће крваво јутро...........................................................80
Биланџић уноси конфузију....................................................82
Непоштено претурање штампе .............................................86
Трајна забрана Студента......................................................87
НОВО ВИНО У СТАРИМ МЕШИНАМА...........................91
Више се не може издржати....................................................95
Наша омладина је добра ........................................................98
Изузетна снага лидера..........................................................101
Мудраци и безбојна маса .....................................................103
Шугава овца у првом плану ................................................104
Животне муке шездесетосмаша ..........................................107
Ошишани бунтовници .........................................................110
ПРИЛОЗИ .............................................................................113
Резолуција студената Београдског универзитета ..............113
(ПРИ)СЕЋАЊА УЧЕСНИКА .............................................115
Никола Бугарчић ..................................................................117
Славко Зечевић .....................................................................121
Милош Минић ......................................................................131
Др Жарко Булајић.................................................................146
Др Светозар Стојановић ......................................................156
Славољуб Ђукић...................................................................159
Др Драгољуб Мићуновић ....................................................169
АНАЛИЗЕ И СИНТЕЗЕ.......................................................177
Место студентског покрета 1968. у друштвеној динамици
југословенског друштва (З. Голубовић).............................177
Једно размишљање о побуни, подаништву и изгубљеном
мирнодопском рату... (Љ. Кљакић.)....................................185
Шездесет осма је непоновљива (Ђ. Ускоковић)................198
ШЕЗДЕСЕТОСМАШИ........................................................210
 УВОД

СТУДЕНТСКА 68. и данас – четрдесет година касни-

је – још увек изазива подељена мишљења. Публицистика,
без обзира што то већ дуже од три деценије није табу тема,
није успела чак ни да нађе термин којим би обележила та
збивања. Липањска гибања, студентске демонстрације, сту-
дентски штрајк, нереди, револуција, (контрареволуција), за-
вера, побуна...
Шта се тог давног Јуна 1968. све дешавало на немир-
ним универзитетима? Ко је водио побуну? Одакле толики
студентски бунт? Да ли су студенти имали прогресиван или
назадан програм, и да ли су уопште имали програм? Какве
су последице шездесет осме? Да ли је бунт био увезен, или
аутентично Југословенски? Ко је због 68. страдао а ко на-
правио каријеру? Ко се, данас, четири деценије касније чега
и како се сећа?
Неки истраживачи овог феномена писали су да је то
била само једна игра која ништа није донела. Према њима,
они политички чиниоци који се не домогну власти, остају у
дубокој историјској сенци. Међутим, политички живот је
знатно сложенији па и последице једног чина могу, посред-
но, бити плодоносније него што се, наизглед, чини. И 1968.
година била је таква.
Зато је 1968, година студентског покрета – била пре-
кретничка година. Јер, не мора се извршити политички пре-
врат и освојити власт да би се остварио политички и дру-
штвени утицај. Многи догађаји и без директне промене по-
литичке власти, представљају прекретницу самим тим и
што су указали на неке битне друштвене проблеме. Немири

9
на универзитетима широм света натерали су представнике
власти у многим државама да у своје развојне планове угра-
де и захтеве студената из 1968.
Студентска 1968. је оставила у наслеђе веома значајне
тековине. Многи данашњи друштвени покрети (пре свега
еколошки и мировни), невладине организације, били би не-
замисливи да власти нису прихватиле идеје из 1968. Та го-
дина означила је, изнад свега, проналажење нових форми
политичког живота које се, данас, показују успешним у
многим друштвима. И према којима ми на почетку двадесет
првог века, са много година закашњења, стремимо.
И успут, без обзира на епилог овог покрета, поједини
моћни државници били су озбиљно пољуљани; Џонсон је
морао да одустане од поновне кандидатуре за председника,
Де Гол је подне оставку. А Тито је први и једини пут наго-
вестио могућност његовог одласка: „Штавише, ако нисам
способан да ријешим та питања, онда ја не требам више да
будем на том мјесту.“
Сваки обавештенији савременик тих збивања зна да је
студентски покрет почео пре 1968, а да је трајао и после
1968. године. Да није тако, студентски покрет, свакако, мо-
гао би да се тумачи као некакав случајан бунт изазван слу-
чајним поводом. Међутим, постојало је нешто у њему што
ниједан истраживач није могао превидети: планетарност
тог покрета која је трајала неколико година.
Шта је то што је било заједничко у идејама и сензиби-
литету светске студентске омладине? Колико је тешко дати
тачан одговор на то питање, најбоље показује следећи при-
мер: две године пре студентских немира, одржан је Светски
конгрес социолога посвећен омладини. На њему је једноду-
шно закључено да је омладина незаинтересована за глобал-
не светске проблеме, потпуно аполитична и једино склона
потрошњи! Две године касније десило се нешто сасвим су-
протно: омладина је показала да је веома осетљива на људ-
ске неправде, ангажована, политизована и заинтересована
за судбину света.

10
 Мање је важно где је овај бунт зачет од податка да се
заснивао на осећању младих људи да се суштинске одлуке,
веома важне за њихову животну судбину, одигравају негде
иза њихових леђа, да постоје центри моћи који их доносе и
трасирају њихову будућност, а да они немају никаквог на-
чина и средстава да на то утичу.
Потребно је данас једно сложеније и симболичко чи-
тање 1968. Не можемо из данашњих оквира, нарочито ми,
из перспективе пропасти социјализма и једнопартијских ре-
жима, просуђивати ондашње догађаје.
Истраживачи ће морати да обрате пажњу на још једну
димензију студентског бунта; а то је препознавање почетка
процеса глобализације у свету и неслагање са
перспективама тог процеса, чије последице, ми на жалост
најбоље осећамо.
Такође, врло је значајно скренути пажњу на то да сту-
дентски покрети у свету нису настали као протест због еко-
номске кризе јер у већини западноевропских земаља и у
САД, то је време економског просперитета и високог стан-
дарда и код најширих слојева становништва. Студенти су
се побунили „против моралне беде“, показавши да осим
економског комфора у животу постоје и неке друге битне
вредности.
Међутим, у југословенском случају економска криза
је још један од фактора који су усмеравали студентски
бунт.
Привредна реформа која је усвојена 1965. године, већ
је 1967. године доживела потпуни крах. И, управо, због ста-
ња које је завладало после њеног слома – огромне незапо-
слености, одласка великог броја Југословена у иностран-
ство у потрагу за хлебом, а нарочито великог одлива „мо-
згова“ и све веће социјалне несигурности – студенти су се и
побунили.
Сва каснија збивања оправдавају ову студентску по-
буну и сведоче колико су њихова упозорења била благовре-

11
мена, као што сведоче и колико се власт о све то оглушива-
ла.
У затвореном простору Капетан Мишиног здања бео-
градски студенти су експериментисали директном демокра-
тијом у правом античком смислу. Њихови акциони одбори
обнављали су се свака 24 сата.
Ниједна одлука није могла бити донета без претходне
расправе, а усвајане су непосредно на зборовима. Биле су
то нове форме друштвеног живота.
Истраживаче и даље интригира 1968. година, јер је
њена појава остала мистична и истовремено постала је и
опомена за сваку власт и свако време.

Подвожњак 3. јуна 1968.

12
 МАРКУЗЕОМ ПРОТИВ
ПЕНДРЕКА

Један Стендалов јунак мирише цвеће, шета, уздише и

мисли на своју драгу. А из даљине допиру топовске канона-
де. Он нема појма да се управо одиграва најважнији дога-
ђај његовог времена: битка код Ватерлоа. Млади из Југо-
славије, већ далеке 1966, пред кризом друштва која се на-
слућивала, нису желели да личе на тог Стендаловог јунака!
У томе је било неке поезије! Да ли је то била поезија бе-
смисла?

„Убили су бога у нама. То је био свиреп обрачун са

генерацијом која је хтела да мисли својом главом“ – испри-
чао је својевремено Ђорђије Ускоковић, тада студент Соци-
ологије.
„Ајде, море! Од неколико модрица не треба правити
драму!“ – рекао је Никола Бугарчић.
Два човека два виђења истог збивања. Ђорђије Уско-
ковић је „преживели“ шездесетосмаш, један од оних који су
добијали маснице. Никола Бугарчић је тада био на челу ко-
лоне оних који су носили шлемове и држали пендреке.
Студентска побуна 1968. године и данас изазива поде-
љена мишљења. За једне је то била реакционарна политич-
ка завера у коју су своје прсте умешале чак и тајне силе
споља. За друге је то бунт младих против нехуманог и не-
праведног света који су створили њихови родитељи. Дабо-
13
ме, догађаји из 1968. године, званично, у Брозовом режиму
нису били забрањена тема.
Ипак, научна монографија о шездесет осмој, коју је
написао др Небојша Попов, није се свидела ни јавном ту-
жиоцу ни судијама Окружног суда у Београду. Забрањен је
и „Испљувак пун крви“, дневник јунских догађа режисера
Живојина Павловића. Чак и књига Мирка Арсића и Драгана
Марковића, која је рађена по наруџбини Централног коми-
тета СК Србије, пошто је штампана у Нишу, скоро годину
дана чекала је да се јавни тужилац “смилује“ и одобри њену
дистрибуцију. Километри филмске траке које је пре четрде-
сет година снимио Душан Макавејев још чекају боља вре-
мена...

СТЕНДАЛОВ ЈУНАК ИСПОД

ПОДВОЖЊАКА

Шта се збило шездесет осме ?

Колико је тешко одговорити на то питање, најбоље
сведочи чињеница да наука и публицистика до данас нису
нашле чак ни термине који би прецизно означили ова зби-
вања. Употребљавају се изрази: “липањска гибања“, „сту-
дентске манифестације“, „студентски нереди“, „револуци-
ја“, „политичка завера“, „контрареволуција“.
Овај последњи израз употребили су неки нижи поли-
тичари, одмах, првих дана јуна. Касније више није кори-
шћен. Уопште, студентска акција 1968. једина је масовна
побуна против власти у послератној Југославији која зва-
нично није означена као покушај контрареволуције.
Међутим, неслагања и спорови око шездесет осме
трају до данас.
„Основни разлог данашњег немира на универзитети-
ма јесте у томе што се омладина није помирила с тим да је
перспектива југословенског друштва у будућности мутно

14
замагљена и изгубљена.“ (др Милорад Екмечић, Лица, Са-
раjево, бр. 8-9, јуни-јули 1968).
„Ови догађаји говоре о томе да омладина и студент-
ска омладина показује велики интерес, али и велику необа-
вештеност за многе аспекте и проблеме и да истовремено
може да буде некад и заведена демагошким и лаким паро-
лама“ (Драги Стаменковић, Борба, Београд, 8. јуна 1968).
„Не може се тек тако запалити цистерна која кошта 80
милиона, а да за то нико не одговара (Дража Марковић,
Борба, Београд. 8. јуна 1968).
„Посебно истичемо да се студенти не боре да би по-
правили свој положај у друштву, него да се поправи дру-
штво“ (Закључци Збора студената, наставника и радника
Машинског факултета у Новом Саду).
„Могу да кажем да сам сретан што имамо такву омла-
дину која се показала зрела“ (Тито у говору преко Телеви-
зије Београд 9. јуна 1968).
У ствари, има право професор Екмечић кад каже да
млади нису пристали да затворених очију и ћутке пролазе
крај судбоносних процеса који су се одвијали пре четрдесет
година. Нису хтели да личе на оног Стендаловог јунака ко-
ји заљубљен шета мислећи на своју драгану, док из даљине
допире канонада топова. Тек је касније сазнао да је то била
канонада на Ватерлоу, једном од значајних попришта људ-
ске историје.
Студентска побуна била је колико бучна толико и не-
ефикасна. Исти проблеми су остали на дневном реду до по-
следњег дана Југославије: незапосленост, неоправдано бо-
гаћење, власт бирократије, човекова отуђеност.
Шта може омладина против државе, полиције, орга-
низације? Може да изађе на улице и да добије батине! – јет-
ко је закључио др Драгољуб Мићуновић, много, много пре
5. октобра 2000. године, и много пре него што је основана
Демократска странка.

15
 ЈЕНКИ, НАПОЉЕ!

Шездесет осма је заправо почела две године раније.

У Вијетнаму је беснео рат. Амерички бомбардери из-
ручивали су смртоносне товаре на школе и болнице. Штам-
па је доносила фотографије мртве вијетнамске деце. Соци-
јалистички савез (ССРНЈ) је издавао саопштења у којима се
осуђују бомбардовања Ханоја. Али, студентима се чинило
да је такав протест против масовног покоља некако млак,
бескрван и сувише дипломатски. (Шта се променило у све-
ту у последњих пола века)?
У то време у Београду се већ формира нека врста не-
формалног студентског покрета. Као и свуда у Европи, по-
чео је да се рађа латентни сукоб између званичних органа и
људи који су се залагали за право на другачије мишљење и
понашање.
Једна од тачака конфронтације, у Београду, био је ми-
тинг против рата у Вијетнаму, одржан на измаку 1966. го-
дине.
На митингу је било близу три хиљаде учесника. Сала
хероја, на Филолошком факултету, била је крцата. Међу
учесницима је био и Иво Андрић. Ватрено су говорили Ми-
хаило Марковић, Добрица Ћосић и Рајко Томовић.
Добрица Ћосић је рекао:
„Слобода је услов постојања људске заједнице. Земља
прве револуције потапа своју заставу у блато вијетнамског
бојишта!“ (И изгледа да је не вади из тог кала до данашњих
дана.)
Из масе су се чули поклици: „Живео народ Вијетна-
ма! Доле агресија! Нећемо жито! Напоље сви Американци
из Југославије“! Неки сведоци тврде да су чули и ово: „На
читаоницу! На амбасаду“!

16
 Са скупа је послато протестно писмо америчкој амба-
сади. Према сведочењима неких учесника писмо је саста-
вио ондашњи асистент Филозофског факултета Драгољуб
Мићуновић. Тон тога писма данас звучи крајње патетично.
Цитира се Џеферсон и његове мисли о праву на срећу свих
народа. Американци се подсећају на њихове демократске
традиције, и све у том духу.
После читања писма пао је предлог да се писмо не
шаље већ да се лично уручи особљу америчке амбасаде.
Учесници скупа кренули су на улицу.
Одмах на излазу, на самом Студентском тргу, студен-
те је сачекао кордон милиције. На опомену официра мили-
ције да се студенти мирно разиђу или врате у факултетску
зграду, чули су се повици:
„Уа, милиција! Уа, ранковићевци!“ Уа, џонсоновци!“
Сваки овакав узвик био је поздрављен овацијама.

УДРИ ОВОГА!

У званичном извештају о овим догађајима, који су су-

традан пренели престонички дневни листови, пише: „Пале
су од једног броја демонстраната и милиционера псовке и
недолични изрази. Један број милиционера испољио је нер-
возу, несналажење и претерану оштрину. “
Већина учесника митинга разишла се са Студентског
трга али није одустала од намере да дође до америчке чита-
онице и амбасаде. Група од око три стотине студената сти-
гла је заобилазним улицама у Кнез Михаилову, тачно пред
зграду америчке читаонице. Ту их је дочекао кордон мили-
ције на коњима. Студенти су кренули на милицију. Мили-
ционери су тада употребили шмркове са водом и бомбе са
сузавцем. Први пут после 1944. године, читав део града био
17
је обавијен димом, облацима сузавца...кукњава и јауци ме-
шали су се са топотом коња. Слика која ће на београдским
улицама бити учестала кроз неколико деценија.
О “претераној нервози“ милиције сведочи изјава Пе-
тра Влаичића, студента права, који се после митинга зате-
као заједно с још једном колегиницом у Кнез Михаиловој
улици:
„Милиционери су натјерали коње на нас, те смо се
морали склонити у најближи хаустор, у овом случају у ста-
ру зграду Филозофског факултета. Убрзо сам био омамљен
од експлозије бомбе са сузавцем која је била бачена у згра-
ду. У затрованом стању налазио сам се око пола сата. За то
вријеме ми је помагала моја пријатељица, која је цијело
вријеме била са мном, јер је била мање омамљена од мене.
Након овога сам покушао да се удаљим. Долазио сам
неколико пута до излаза, али ми то није било могуће, пошто
су милиционери сачекивали студенте на улици и хватали
их.
За све ово вријеме трајао је обрачун између групе сту-
дената и милиције. Студенти су гађали милицију каменица-
ма, а они су им одвраћали пендрецима и шмрковима. Неко-
лико десетина милиционера продрло је у зграду Факултета,
јурећи и тукући студенте који су се разбежали по учиони-
цама и кабинетима. Мене и дјевојку нашао је милиционер
на трећем спрату и наредио нам да сиђемо. На излазу нас је
дочекала група од седам-осам милиционера, један од њих је
рекао: „Овога!“, показујући на мене. Почео сам да их увје-
равам да нисам крив, али је на повик једног од њих – Удри!,
почело по мени да пљушти пет-шест пендрека. Дјевојка је
покушала да ме заклони, али је била одбачена од ударца, те
ми је повикала: „Бјежи!“ Почео сам да бјежим у правцу Ка-
лемегдана, али сам био ухваћен након сто метара. Ту ме је
ударало неколико (ваљда шест-седам) милиционера. Затим
су ме двојица ухватила за руке и водила према Америчкој
читаоници око 150-200 метара. Најприје су ме тукла двоји-
ца милиционера, а на половици пута су им се придружила
два припадника СУП-а у цивилу...Милиционери су ме уда-
18
рали пендрецима по леђима, а суповци су ме наизмјенично
ударали шакама у главу и покушавали да ме ударе ногама у
стомак. Цијелим путем су ме кочијашки псовали. Један од
суповаца који су ме ударали је примијетио: `Пази животи-
ње, колико га ударамо а никако да падне!' Затим су ме ста-
вили у милицијска кола, али сваки час је неко отварао врата
и том приликом ме ударао... “

ГРУДВАЊЕ СА МИЛИЦИЈОМ

После интервенције коњичке милиције, група од две-

три стотине студената кренула је ка америчкој амбасади.
Студенти су се углавном мирно кретали осим што се пред
зградом ССНО (Генералштаб на углу Немањине и Кнеза
Милоша) могао чути покоји узвик, као „Војска спава!“
Пред зградом америчке амбасаде студента су узвики-
вали антиамеричке пароле и одбијали да послушају захтеве
милиције да се разиђу. После краћег убеђивања и ту су про-
радили пендреци. Овог пута разлог је био ометање саобра-
ћаја. Ухапшено је двадесетак студената, и сви су добили по
месец дана затвора.
После је студентска комисија која је испитивала слу-
чај утврдила да је милиција хапсила насумице. Тако су се у
затвору нашли и они који нису учествовали у изгредима,
осим што су се тог дана затекли на факултету.
Међу ухапшеним студентима били су: Зоран Ристић,
Анте Турудић, Љубомир Брајковић, Радован Ловић, Слобо-
дан Симић, Георгије Петачки, Алија Хоџић... Свима њима
судије Драгомир Стевановић, Стева Ширговски и Танасије
Миленковић љубазно су уручиле решења о кажњавању, а
разлози су били: повреде милиционера (чија се имена не
спомињу), бацање снегом на милиционере и грађане, улич-
на галама, псовке итд.

19
 Интересантан је овај детаљ: Алија Хоџић, у то време
председник Факултетског одбора Савеза студента Фило-
зофског факултета, кажњен је „због физичког напада на ми-
лиционера испред америчке амбасаде у Кнез Михаиловој
улици“, иако се америчка амбасада налази у улици Кнеза
Милоша!
После ових бурних догађаја, као што и приличи, фор-
миране су две комисије. Студентску комисију су сачињава-
ли наставници: Љубомир Тадић, Загорка Пешић Голубовић,
бивша супруга тадашњег градоначелника Бранка Пешића,
Драгољуб Мићуновић и студенти: Анка Бјелобаба и Алија
Хоџић. Комисију Универзитетског комитета СК сачињава-
ли су: Звонимир Дамјановић, Света Костић, Жарко Булајић,
Ратко Бутулија, Радован Лукић и Ђорђе Станковић. По не-
ким тврдњама другој комисији су помагали Мирослав Пе-
чујлић, Бора Павловић, Латинка Перовић, Тика Берисавље-
вић, Кољ Широка.
Састанци комисије протицали су у мучном натезању
завађених страна. На једном од тих састанака забележен је
овакав дијалог између професора Љубомира Тадића и члана
Централног комитета СК Коља Широке:
„Ја овде закључујем једну ствар: не можемо у истој
партији да седимо ми и ви. Љуба Тадић и ја не можемо би-
ти у истој партији“ – енергично је рекао Кољ Широка.
Тадић је одмах реплицирао:
„Коља, ово си сјајно формулисао. Ти и ја стварно не-
мамо шта да тражимо у истој партији! Мада ми је јасно за
кога ће од нас двојице Партија да се одлучи“.
Касније ће се испоставити да су речи Коља Широке
биле пророчанске.
Епилог: Комисија Универзитетског комитета је за-
кључила да је упад милиције на факултет био пренагљен,
комунистима Градског СУП-а је препоручено да критички
оцене понашање својих људи и утврде одговорност за на-
стале политичке последице. Истовремено, Александар
Крон је смењен са дужности секретара факултетског коми-

20
тета СК и избачен из партије, Јадран Ферлуга кажњен је по-
следњом опоменом, док је Алија Хоџић добио опомену.
Ови догађаји преплићу се са временом када се већ
осећају неке последице привредне реформе. Почињу жу-
стре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ли-
квидација неуспешних предузећа, радници остају без посла.
Први возови наше радне снаге крећу ка „трулом“ Западу. У
штампи се лансирају нове пароле: „Немамо сви исте стома-
ке“; „Против уравниловке“; „Тржиште је једини и најбољи
судија“.
Био је то шок за друштво навикнуто на хармоничну
теорију радног народа, по којој смо сви једна сложна и со-
лидарна заједница.
Животни стандард видљиво опада. Плате у друштве-
ном сектору су све мање. Професорске нарочито. Пензио-
нери једва крпе крај с крајем. Млади све теже долазе до
посла. Уопште, многи имају осећање сувишних људи.
Непуних десет година након доношења „најпрогре-
сивнијег“ Програма СКЈ, циљеви који су у њему формули-
сани као да су сасвим гурнути у страну.
Истовремено је текла и извесна политичка либерали-
зација. Расправе о правцима развоја социјализма, како се
тада говорило, постајале су отвореније и слободније.
„Не ради се само о отпуштању радника у фабрикама,
о штрајковима, иако баш то највише подстиче на узбуну.
По мом мишљењу, много је значајније да је у последње
вријеме изгубљена перспектива будуће изградње цијелог
друштва“ (др Милорад Екмечић).
„Социјалистичка јавност зна да разликује оне који не-
гирају аскетски егалитаризам својом грамзивошћу, похле-
пом, бесом, налажењем животног смисла у згртању ствари
и новца, од оних који се залажу за богатији живот, али уз
очување скромности као обзирности према просечним ма-
теријалним могућностима других људи и заједнице у цели-
ни...Луксуз на друштвени рачун обично се правда потребом
репрезентовања. Али, зар је то оправдање за крајње нескро-

21
ман стил и у приватном животу? С каквим моралним пра-
вом могу такви људи прекоревати грађане кад неумесно по-
реде свој стандард са стандардом у развијеним земљама?“
(др Светозар Стојановић, „Филозофија“, бр. 67/4)
„Да ли је више за усуд ако занатлија приватник има
свој „мерцедес“него ако директор привредне организације
употребљава друштвени мерцедес у приватне сврхе?...Ху-
манистичка, односно социјалистичка економија је, додуше,
хуманистичка (полази од радног човека, његовог свеопштег
личног развоја), али остаје и мора остати економија, то јест
рационална делатност која, историјски гледано, такође не-
гира апстрактне норме неког за будућност постулираног
хуманизма. Значи, она не може бити модел развијен из иде-
олошке надградње, па била то и надградња напредног по-
крета“ (др Франце Черне, Филозофија, Београд. бр. 67/4).

ВЛАДА РЕВОЛУЦИЈА БРАНИ

РУДИЈА ДУЧКЕА

Међу београдским студентима нагло постају популар-

не идеје светског студентског покрета. Нарочито се читају
књиге Маркузеа и Рајта Милса, али и других критичких фи-
лозофа. Идеје „Нове левице“ и њене демократске алтерна-
тиве добијају све више присталица. Омиљена је и Роза Лук-
сембург због своје критике Лењиновог бирократизма.
Са дивљењем и поштовањем говори се о идејама ли-
дера немачких студената Рудија Дучкеа. Студентска штам-
па је била преплављена интервјуима са Дучкеом, Маркузе-
ом, Фромом, Колаковским. Поједини београдски студенти
са радикалнијим идејама добијали су надимак „Дучке“.
Маја 1968. стигла је вест о атентату на Рудија Дучкеа.
Студент Филозофског факултета Владимир Мијановић,
који ће ускоро постати „Влада Револуција“, ишао је од

22
учионице до учионице и прекидао час, говорећи професо-
рима:
„Док ви овде држите предавања, у Немачкој се лије
студентска крв!“
Један од професора му је одговорио: „Мало стрпље-
ња, док завршим час. Та крв неће тако брзо стићи у Бео-
град“.
И опет протестни митинг.
За тили час двориште Капетан Мишиног здања пре-
плавили су транспаренти с ликом Рудија Дучкеа и пригод-
ним паролама о слободи и демократији. Дабоме, на брзину
је срочен и уз бурне акламације прихваћен протестни теле-
грам градоначелнику Берлина.

Протест испред амбасаде СР Немачке, мај 1968.

Хер Шицу, иначе социјалдемократи по убеђењу, сту-
денти су натоварили на леђа сва фашистичка злодела и за-
претили да они више неће подносити да фашисти и даље
дивљају по Берлину.

23
 Када је телеграм предаван на пошти, службеница је
питала за име пошиљаоца. Студент је дао адресу др Драго-
љуба Мићуновића, који је и састављао поменути телеграм.
„На моје велико запрепашћење“ – присећао се две де-
ценије доцније др Мићуновић – „убрзо је на моје име сти-
гао одговор на неколико страница. Градоначелник Берлина
врло љубазно ме је обавестио да је и сам антифашиста и со-
цијалдемократа. И да се они труде и улажу огромне напоре
против фашистичког дивљања. Тим бираним и уверљивим
речима ме је страшно постидео. Наиме, ја сам био убеђен
да те телеграме нико не чита, него да их, као код нас, згу-
жвају и баце у кош!“
У Београду је тада већ било оформљено неко студент-
ско мњење и прећутно је признавано право да студенти мо-
гу спонтано да изражавају своје ставове мимо званичне по-
литике. Сваки час је био сазиван понеки збор и протестова-
ло се против нечега. То је била као нека тековина и зачетак
демократије коју, као што видимо, нисмо „освојили“ ни дан
данас.
Тако се реаговало и на обрачун пољских власти са
студентима и професорима у Варшави и Кракову. Наиме,
пољска бирократија брзо и сурово је раскрстила са слобо-
доумним идејама својих студената, а професоре је оптужи-
ла да тобоже кваре младеж. Гнев власти нарочито се сручио
на истакнуте марксистичке мислиоце – Колаковског, Бау-
мана, Баћка и Моравског.
Студенти и професори београдског Филозофског фа-
култета одржали су у знак солидарности са колегама из
Пољске неколико зборова и упутили званичан захтев да се
прогоњени професори позову на Београдски универзитет.
Овај захтев, као што се могло очекивати, наишао је на же-
стоко противљење и осуду. Најгласнији у томе био је про-
фесор Економског факултета др Радивоје Кепа Давидовић,
познат по томе што је робијао с Мошом Пијаде и помагао
му да преведе Марксов Капитал.

24
 Око овог питања на Универзитету су се сучелиле две
струје. Политичке организације и универзитетски органи су
сматрали да је то директно мешање у унутрашње ствари
Пољске. Они су оштро осудили настојања која су долазила
са Филозофског и Филолошког факултета, четири академи-
је (у то време уметнички факултети су се звали академије),
из редакција Студента и Видика и Радио станице „Сту-
дентски град“.
Нарочито су се оштро сукобили Универзитетски од-
бор Савеза студената на чијем је челу био Петар Игњато-
вић, с једне стране и редакција листа Студент коју је во-
дио Ђорђије Вуковић и радио „Студентског града“, чији је
главни уредник био Ђорђије Ускоковић, с друге стране.
Судећи према текстовима у Студенту, међу студент-
ском омладином се нешто кувало.
„Шта раде студенти? Спремају ли још нешто сем ис-
пита? Како се осећају? Ево питања која многе (сада) код
нас увелико интересују,. Питања која се не постављају без
извесне стрепње...“ (из уводника главног уредника Студен-
та од 21. маја 1968).
Првог дана јуна Савез студената Београда организује
округли сто на тему „Студентски покрет данас“. Каква слу-
чајност!
Учествују: Вељко Влаховић, др Мирослав Печујлић,
др Будимир Шошкић, Латинка Перовић, Бора Павловић, др
Љубомир Тадић, др Светозар Стојановић, Коста Чавошки,
Ђорђије Вуковић, Алија Хоџић и још многи знани и незна-
ни. Студенти су одлучно захтевали да се дефинише став ју-
гословенске политике према правцу будућег развоја дру-
штва. Каква је наша идеолошка позиција? Шта је то што Ју-
гославија жели да изгради?
Студенти су истицали да у земљи постоји огроман
број неписмених, стотине хиљада незапослених, све више
социјалних емиграната, сиротиње. Питали су да ли је то она
земља коју су наши истакнути револуционари обећавали.

25
 Говорио је и Вељко Влаховић, доста умирујуће. На
крају је сликовито испричао један свој разговор са неким
рударом за време Шпанског грађанског рата.
– Да ли ће кад победи комунизам бити рудара?
– Па, наравно, да ће бити!
– Е, онда је слаба вајда од ове наше борбе. Рудар и да-
ље остаје у својој рупи, доле, а неко други ће увек бити го-
ре! – завртео је сумњичаво главом рудар.
Вељко Влаховић је још рекао:
„Ми смо заиста наивно веровали да је такво друштво,
без неправди и класних разлика, могуће брзо изградити.
Али очигледно је да смо се преварили. То није тако лако
могуће! “
Била је субота, први јун, пре подне. А већ сутрадан, у
вечерњим часовима, доћи ће до првих нереда и отворене
побуне београдских студената...

У РЕЖИЈИ АНТОНА МАРТИЈА

Трећег јуна, тачно у четири сата ујутро, спикер Радио

Београда, Бранислав Сурутка је својим леденим гласом, ка-
ко су неки приметили, без иједног дрхтаја, прочитао Танју-
гово саопштење:
„Вечерас је у Новом Београду дошло до озбиљних ин-
цидената када је већа група студената покушала да провали
у новобеоградски Дом културе где се одржава приредба Ка-
раван пријатељства за бригадисте који раде на изградњи
Новог Београда. У сукобу до кога је том приликом дошло
повређен је, како се сазнаје, један студент. Мале милициј-
ске снаге покушале су да заштите бригадисте пред грубим
насртајем једне групе изгредника, служећи се шмрковима
за воду. Изазивачи нереда су се после изгреда, који су на-

26
ставили код насеља бригадиста, упутили према
Подвожњаку у Новом Београду, у покушају да крену према
Савском мосту. Они су успут демолирали неколико путнич-
ких аутомобила отели један камион цистерну коју су, до-
шавши до Подвожњака, запалили и гурнули према милици-
ји. Том приликом је милиција употребила палице да би рас-
терала изгреднике и ослободила приступ запаљеној цистер-
ни. Чула се пуцњава, али, како изјављује начелник Секрета-
ријата за унутрашње послове Скупштине Београда, Никола
Бугарчић, милиција није испалила ниједан метак.
Повређен је известан број милиционара и учесника у
нередима.
Сутрадан пре подне очекује се службено саопштење о
овим инцидентима и проузрокованој штети“.
У исто време спикер једне друге радио станице дра-
матичним гласом покушавао је да умири своје разјарене ко-
леге. Био је то спикер радио станице „Студентски град“.
Те ноћи у највећем академском насељу на Балкану
нико није спавао. Сви су били на ногама. Било је много мо-
дрица и окрвављених глава. Чули су се јауци повређених и
помешани звуци сирена хитне помоћи, милицијских и ва-
трогасних кола.
Чули су се узвици: „Идемо пред Скупштину!“ „Доле,
црвене убице!“ „Уа, батинаши!“
А све је, заправо, почело веома безазлено. Тог дана
Вечерње новости, као покровитељ забавне ревије „Караван
пријатељства“, заказале су генералну пробу приредбе која
је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се
проба одржи у насељу Омладинске радне акције, у непо-
средној близини Студентског града.
Циници данас тврде да је ривалитет између Вечерњих
новости и Експрес Политике крив за „студентску револу-
цију“. Годинама ова два листа надметала су се у организо-
вању баснословних наградних игара и гламурозних мани-
фестација. (Подсећа ли вас то на нешто када данас прели-
стате дневне новине?)

27
 Тада су се такмичили у томе ко ће организовати рас-
кошнију и атрактивнију забављачку параду. Тако су Вечер-
ње новости смислиле пандан „Песми лета“ и за ту прилику,
да би све било на светском нивоу, ангажовале чувеног
италијанској-угословенског шоу мајстора Антона Мартија.
Али, „представа“ која је уследила добила је пре хич-
коковски него мартијевски ток.
Званично се тврди да је проба представе пребачена у
салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности
од кише. Међутим, ни организатор ни руководство радне
акције нису о измени обавестили студенте. Да невоља буде
већа, изненада нестаје струја у Студентском граду.
„Тај нестанак струје је веома значајна чињеница. Био
је јуни, страшна запара, владала је предиспитна грозница.
Многи студенти којима ни на крај памети није било да те
вечери одложе књиге и изађу из својих соба, обрели су се
испред зграде Радничког универзитета. А у сали је било са-
мо четири стотине места“ (Ђорђије Ускоковић, главни
уредник радио станице „Студентски град“).
Нешто пре 20 часова бригадисти улазе у салу. Места
више нема. Студентима и грађанима Новог Београда, који
тврде да имају купљене карте, редари и бригадисти не до-
пуштају да уђу у салу. Нико не покушава да окупљеној ма-
си разложно објасни у чему је проблем. Чују се само осор-
ни гласови:
„Одбиј!“
Избијају прве чарке. Редари и бригадисти покушавају
да летвама растерају студенте.
Стижу патролна кола са три милиционера, али они не
успевају да успоставе ред. Представа се прекида и почиње
општи метеж. Не зна се кога бије.
Студенти се повлаче према Студентском граду и ода-
тле каменим коцкама гађају бригадисте и милицију. Рад-
нички универзитет је демолиран.

28
 НА БЕОГРАД!

Око поноћи појављује се милиција у шлемовима. Па-

лице севају на све стране. Стижу и ватрогасна кола. Мили-
ционари шмрковима расте рују студенте.
„У општем хаосу неко ме је обавестио да ме хитно
тражи Радован Лукић, председник омладине Србије, кога
сам одраније добро познавао, из Универзитетског одбора
СС. Он је тражио, захтевао, молио... да преко Радио
„Студентског Града“ позивомо, односно апелом покушамо
да умиримо студенте. Та идеја ми се није допала, јер сам се
плашио да ће укључивање станице у сасвим неуобичајено
време изазвати још већу пометњу, тј. да ће многи који су
дотад били у својим собама, из радозналости, похрлити да
виде „шта се то догађа“ и да учествују у „догађањима“. Мо-
ја стрепња је била оправдана. Након позива и апела студен-
тима да престану с нередима и тучом у Дому културе и да
се разиђу, готово сви су изашли из својих соба, и одједан-
пут је Студентски град почео да ври. Пронео се глас да је
један студент убијен! Маса од две-три хиљаде студената,
неконтролисано и гневно, кренула је на милицију“ (Ђорђије
Ускоковић).
У силовитом налету студенти су растерали милицио-
нере и запосели ватрогасна кола.
На скверу, пред три хиљаде студената, говорници се
пењу на ватрогасна кола и држе ватрене говоре. Дају се ра-
зни предлози. Сви спомињу брутално понашање милиције.
Поред ових негодовања истичу и лоше појаве у нашем дру-
штву: социјалну беду, низак стандард студената, незапосле-
ност, бујање бирократског апарата...
Предраг Богдановић звани Ци, тада студент књижев-
ности, данас познати песник, пење се на ватрогасна кола и
патетично узвикује:

29
 „Будимо достојни наших париских колега! Формули-
шимо наше захтеве и уручимо их нашим посланицима у
Скупштини! На Београд!“
Маса бурно одобрава сваки његов предлог.
Око поноћи поворка демонстраната креће према гра-
ду.
Те далеке 1968. године „географија” Новог Београда
се битно разликовала од данашње. Железничка пруга ишла
је другом трасом, а станица Земун је била код хотела „Југо-
славија”. Једин пут за Београд ишао је испод надвожњака
који се налазио на месту где је данас насеље „ЕНЈУБ“. Код
Подвожњака, између Скупштине општине Нови Београд и
зграде СИВ-а, студенте дочекује кордон милиције дугачак
око педесет метара.
Две делегације студената покушавају да преговарају
са милиционерима. Милиција одбија било какве разговоре.
Захтев је изричит, студенти се морају вратити у своје собе.
Студенти не желе да се врате натраг. Пошто је Нови
Београд још велико градилиште, камења и цигала има на
све стране. Почиње узајамно каменовање. Студенти кори-
сте цигле, милиционери камење са железничке пруге.
Чују се пуцњи из ватреног оружја и проноси се глас
да је један од студентских парламентараца рањен. На то
студенти пале ватрогасна кола и гурају их низбрдо према
Подвожњаку. Паљење кола било је знак да са Подвожњака
и из зграде општине Нови Београд милиција јурне на сту-
денте. Маса студената почиње да бежи. Једни грабе кроз
пешчане наносе ка Сави, други кроз шипражје ка Дунаву...
Када је свануло јутро, житељима Новог Београда који
су кренули на посао указао се необичан призор. Утрине око
Подвожњака биле су прекривене ципелама, јакнама, жен-
ским ташнама, деловима одеће. Та слика поновиће се још
једном током тог истог дана!

30
 СВЕТЛА СА НОВОГ
БЕОГРАДА

На ледини крај Подвожњака остале су гомиле изно-

шених ципела, дотрајали сакои, исцепане јакне, демодиране
женске торбице, вунени сељачки џемпери. „Натоварили
смо то све на једна коњска кола и послали за Студентски
град”, сећа се један милиционер. Сутрадан, на последњој
страници ванредног издања „Студента” могао се прочи-
тати овај виц: Питали једног човека да ли ће дати сина на
студије. „Нећу! Могу и сам да га бијем!”

– Била је то морална и поетска побуна! Ја сам мислио

да сањам. Нисам веровао да је то истина. Нико од нас није
могао да схвати да комунисти туку комунисте! (Милан Ла-
лић, књижевник и новинар Вечерњих новости, ондашњи
студент филозофије, преминуо 1992. године).
Данас многи мисле да студентска побуна касније не
би добила тако драматичан вид да милиција није употреби-
ла палице.
– Ја сам и пре рата учествовао у студентским демон-
страцијама и долазио у сукоб са жандармеријом, али нешто
слично овоме што се догађало у Новом Београду никада ни-
сам доживео! – рекао је након обрачуна милиције са сту-
дентима проректор Београдског универзитета др Тома Бу-
нушевац.
Студент су батинање доживели као грубо гажење
основних људских права. Тај чин их је ужасно погодио. За-
то ће један од основних захтева, од којег студенти до краја
нису одступили, бити смењивање тројице секретара за уну-

31
трашње послове – Николе Бугарчића, Славка Зечевића и
Радована Стијачића.

ОВДЕ ЋЕ БИТИ „КОСОВО“

Путницима првог јутарњег воза за Загреб, трећег јуна

ујутро, указао се необичан призор. Утрине око пруге на Но-
вом Београду биле су прекривене изношеним ципелама, до-
трајалим сакоима и јакнама, демодираним женским ташна-
ма, вуненим сељачким џемперима. То су били трагови си-
ноћњег обрачуна између милиције и студената.
Дабоме, путницима јутарњег воза није било тешко да
закључе ко је у том обрачуну извукао дебљи крај.
Те ноћи многи нису спавали. Студенти су видали ра-
не, једни у Студентском граду, други по болницама, трећи
у затвору.
У милицији су састављали званично саопштење у ко-
ме ће студенти бити искључиви кривци за претходне дога-
ђаје.
Политичари су лупали главу како да студентска побу-
на не добије шире размере.
У Студентском граду је кључало као у котлу.
У свим собама била су упаљена светла. Наоколо се
орило од песме, псовки, протеста и неартикулисаних узви-
ка.
– Био је то урнебес који је немогуће речима описати.
Сва незадовољства, која су се годинама
таложила, избијала су сада кроз један крик или једну рече-
ницу. Из павиљона Студентског града допирало је: „Уа ба-
тинаши!”, „Радници–студенти!”, Доле. убице!”, ... „Хоћемо
посао“...

32
 Група пребијених и разјарених студената покушала је
да продре у радио-станицу Студентски град. Хтели су да
позову све житеље „Студењака“ да поново крену у Београд.
Свуда је брујало како је један студент убијен.
У страху од тешких последица, уредници су онеспо-
собили радио-станицу (Слободан Дурутовић-Дурут, тада
студент Филолошког факултета и лектор у редакцији „Сту-
дента”, још један из плејаде бунтовника који није више ме-
ђу живима).
Око два ујутро неколико милицијских патрола долази
из правца Бежаније. Милиционери пуцају у ваздух и расте-
рују групе студената које су се скупљале око мензе.
У међувремену, активисти из Студентског града теле-
фоном обавештавају студентско руководство о драматич-
ним збивањима на Новом Београду. Председник београд-
ских студената Петар Игњатовић у првом тренутку не схва-
та озбиљност ситуације:
– Не претерујте! Ујутро ћемо то средити.
– Слушај, Перо! Ствар је озбиљна. Обавести о свему
Жарка Булајића! Предузмите нешто, овде ће бити Косово!...
За то време један бели „пежо” примицао се Студент-
ском граду. За воланом је био Миладин Шакић, поред њега
др Жарко Булајић, секретар Универзитетског комитета Са-
веза комуниста. Њихов задатак, по налогу Бранка Пешића,
био је да на лицу места установе у чему је ствар.
Зауставили смо се на скверу. Ја сам хтео да уђем и по-
разговарам са студентима. Али чим су нас угледали, сту-
денти су почели да вриште и да са балкона избацују столи-
це, ормаре, кревете, флаше. Прогласили су нас агентима.
Унутра се није могло, осим да човек ризикује живот. Ушли
смо у аутомобил и кренули назад. Уто је неко бацио камен,
флашу, шта ли, и потпуно улубио кров Шакићевог новог
„пежоа” (др Жарко Булајић, тада секретар Универзитетског
комитета СК).
Негде пред зору атмосфера се колико-толико норма-
лизује.
33
 У Студентски град пристижу сви ухапшени студенти.
Тада је изабран први Акциони одбор студената: Пре-
драг Богдановић Ци, Ђорђије Вуковић, главни уредник
Студента, Раде Кузмановић. заменик секретара УК СКС,
Слободан Вуковић, секретар Универзитетског одбора Саве-
за студената, Рајко Павићевић, уредник Студента, Мио-
драг Перовић, председник студената Студентског града.
Око четири ујутру из оспособљене радио-станице је
јављено да ће у осам сати бити одржан митинг. После ове
вести атмосфера се готово стишава и већина студената од-
лази на спавање.

ОТКУД СТУДЕНТИМА ПИШТОЉИ

Још под утиском студентског гнева, оцењујући да је

ситуација више него озбиљна, др Жарко
Булајић сазива састанак политичког актива Београдског
универзитета. У цик зоре, у Балканској 4, окупили су се
скоро сви декани, чланови Универзитетског комитета, број-
ни студентски руководиоци, чланови Акционог одбора, но-
винари Студента, повређени демонстранти.
– Предлажем да Универзитет ступи у седмодневни
штрајк! – рекао је Алија Хоџић.
– Ми треба да пружимо пуну подршку студентима и
да осудимо нечувену репресију над нашом децом! – казао је
др Тома Бунушевац.
– Видите шта су ми учинили! – узвикнуо је један од
претучених студената, показујући маснице од пендрека и
сломљену носну кост.
– Другови, хајдемо у Студентски град да студентима
пренесемо нашу подршку – закључио је састанак др Жарко
Булајић.

34
 Учесници скупа потрпали су се у таксије и кренули ка
Новом Београду.
На месту где се данас налази Дом културе слегло се
близу десет хиљада студената. На транспарентима је писа-
ло: „Пуцали су на нас”, „Доле шеф убица Бугарчић”, „Има-
мо ли устав”. Један студент, чија је глава била умотана за-
војима, носио је паролу: „Ја сам претучен”.
– Ми професори смо уз вас. Огорчени смо због нечо-
вечног насртаја милиције! Зар су морали да употребљавају
оружје ?!... Одлучили смо да се испити на целом универзи-
тету одложе за недељу дана –рекао је др Тома Бунушевац.
Говорили су и др Јован Глигоријевић, проректор, др
Владимир Рашковић, декан Економског факултета, др Жар-
ко Булајић. Од студената на импровизованој говорници јед-
ног балкона женског блока појавили су се Ђорђије Вуко-
вић, Владимир Глигоров, Раде Кузмановић...
– Атмосфера је била паклена. Мени су у Градском ко-
митету рекли да студенти нипошто не би смјели доћи у
град и да их у тој намјери, по сваку цијену, спријечимо.
Градски функционери су се страшно бојали студената.
Страховали су да не дођу у град, да се то послије не проши-
ри, и ко зна у шта би се све изродило. Зато смо се Раде Ку-
змановић, који је био мој замјеник, и ја, договорили да ова-
ко наступимо на митингу: нека се демонстрира на лицу мје-
ста, нека се ту псује и виче, нека се деру колико хоће, али
да не иду за Београд. Међутим, није их у то бог могао уби-
једити! (др Жарко Булајић).
И већина професора је говорила у том духу.
Али, професор Пољопривредног факултета др Радоји-
ца Кљајић позвао је студенте да крену за Београд. Његов
позив маса је дочекала са овацијама.
Предраг Богдановић Ци, студент књижевности, поред
оптужби на рачун милиције, тражио је да се хитно пусте на
слободу сви затворени студенти и, сасвим конкретно, да
свим претученим и повређеним колегама буде плаћена од-
штета.
35
 Говорило се о незапослености, незаконитом богаће-
њу, тешком положају радничке класе.
Говори су прекидани аплаузима и узвицима:
„Студенти радници”, „Ми смо синови радног народа”,
„Доле социјалистичка буржоазија”...
Сви говорници бацали су на милицију дрвље и каме-
ње. Били су гневни због изјаве представника СУП-а да ми-
лиционери нису употребили ватрено оружје.
– Ко је онда пуцао! Откуд студентима пиштољи?!
Ове речи пропраћене су аплаузима и звиждуцима
против Николе Бугарчића.
Спомињана су имена тешко повређених и рањених.
Златко Лозић је рањен у обе ноге, Драгутин Савић је пого-
ђен у кук, Миленку Станићу нанете су тешке повреде пали-
цама по лицу и телу...
Миодраг Продановић, члан Главног штаба радне ак-
ције „Београд”, извинио се студентима за немили инцидент.
– Драги пријатељи, ми нисмо криви! Желели смо да
се „Караван пријатељства” одржи у насељу и за бригадисте
и за студенте! Приредба је одржана у сали на изричити зах-
тев редитеља Антона Мартија!

ШОФЕР ЛАЗА ПОДРЖАВА

СТУДЕНТАРИЈУ

Развој догађаја говорио је да студенте ништа не може

да одврати од намере да крену за Београд. Хтели су да на
Тргу Маркса и Енгелса одрже митинг и да своје захтеве
лично предају посланицима Савезне скупштине.
– Кад их већ нијесмо могли одвратити од намјере да
иду за Београд, онда смо ријешили да се иде организовано.
На чело колоне стали су чланови Универзитетског комите-
36
та, декани и професори. Ја сам добио задатак да зовем
Бранка Пешића и Сима Затезала и да им јавим како стоје
ствари. Казао сам им да ће студенти мирно проћи и да би,
по мом убјеђењу, најбоље било да се они пусте у град. Обо-
јица су ме саслушала, али нису рекли ни „да” ни „не” (др
Жарко Булајић).
Поворка је кренула ка Подвожњаку. Договорено је да
се иде достојанствено, да редари обезбеђују колону, да не
дозволе евентуалним изгредницима са стране да се убацују.
Напред је била Титова слика, партијска и државна застава.
Певана је Химна и „Друже Тито, ми ти се кунемо...”
– Послије су измислили да се пјевало нешто друго, а
то није тачно! Ја сам то Титу детаљно причао. Слушао ме је
врло пажљиво. Кад сам му рекао да смо ишли пјевајући пје-
сму „Друже Тито, ми ти се кунемо...” он је извадио „хава-
ну” из уста и насмијао се. Каже: „Јесте, јесте, тако смо и ми
радили прије рата. Дигнемо демонстрације и кад жандарми
крену на нас ми онда вичемо: Живио краљ!” (др Жарко Бу-
лајић).
Певала се „Интернационала” и „Бандјера роса”...
Код „Фонтане” поворци студената испречио се ками-
он, двотонац, марке „фиат”. Шофер Лаза кренуо је да за ра-
чун своје фирме довезе неку робу:
– Куда ћете, студентаријо?
– Да демонстрирамо испред Скупштине.
– Могу ли са вама?
– Хајде, шта чекаш!
И за тили час камион се придружио колони, а на при-
колици су се начичкали студенти. Најгрлатији су били пе-
сници млађе гарде Радомир Андрић, Милисав Славко Пе-
шић и Милан Лалић.

37
 ПУСТИТЕ НАС ДА ПРОЂЕМО

Подвожњак. Врео јунски дан.

Сви који су се тада затекли на простору измећу зграде
општине и пруге данас кажу:
– Била је страшна спарина. Није се могло дисати.
Кордон милиције у облику ћириличног слова „П”
блокирао је пролаз код Подвожњака. Шлемови су се преси-
јавали на сунцу. Пругом се кретала, горе-доле, композиција
теретног воза. Читав простор надлетао је један хеликоптер.
– Ја бих се заклео да су била два хеликоптера! – тврди
др Драгољуб Мићуновић.
– У обичном животу један милиционер је ћелав, други
дебељушкаст, трећи витак и леп... Али, ту код Подвожњака,
под шлемовима, са пендрецима у рукама, сви су ми изгле-
дали исто. Као хиљада браће близанаца! (Ђорђије Ускоко-
вић).
С друге стране Подвожњака било је паркирано мно-
штво великих теретних камиона. Обронком пруге је шетао
републички министар за унутрашње послове Славко Зече-
вић.
Колона професора и студената се зауставља. Траже
пролаз. Милиција неће да разговара о томе. Ишчекивање
траје десетак минута. Одједном, отвара се кордон милицио-
нера и појављују се функционери из града и Републике:
Драги Стаменковић, Бранко Пешић, Симеон Затезало...
Драги Стаменковић узима мегафон и покушава да го-
вори:
– Другови, апелујем на вас! Предлажем да седнемо и
да разговарамо! Из масе се чуо узвик:
– Доста смо седели! Склоните милицију, пустите нас
да прођемо!

38
 Код Подвожњака 3. јуна 1968. – Пустите нас да прођемо!

Бранко Пешић – У Београд, само преко мене мртвога!

39
 Према сведочењу Томислава Петернека, познатог фо-
торепортера, Бранко Пешић је узвраћао:
– Нећемо вас пустити! Само преко мене мртвог може-
те прећи у Београд да уништите оно што смо ми створили!
До дијалога и споразума никако није могло да дође. И
једни и други чврсто су остајали при своме: студенти да
прођу према граду, милиција да их у томе спречи. Стварала
се експлозивна атмосфера. Била је потребна само искра па
да плане сукоб.
Нешто касније појављују се Вељко Влаховић, Милош
Минић и др Мирослав Печујлић.
Студентска маса је бучно поздравила старог револу-
ционара и учесника Шпанског грађанског рата. Заорило се
из хиљаду грла: „Вељко, сети се младости! Сети се Шпани-
је!”
Двојица студената пришла су са заставом Вељку Вла-
ховићу. Они су му дали заставу у руке. Маса је поново по-
чела да скандира: „Вељко, води нас!”
– Тог тренутка Вељку су грунуле сузе на очи (др Жар-
ко Булајић).
Двотонац шофера Лазе зачас је претворен у говорни-
цу. На камион се попео Вељко Влаховић:
– Слажем се са вама и са пјесмом коју пјевате! Али,
шта то значи не скренути с пута? Ако идемо према соција-
лизму. треба да знамо куда идемо и зашто идемо...
Маса је одговорила:
– Знамо, знамо!
Прекидан поклицима студената, Вељко Влаховић је
наставио:
– Ваши захтјеви у погледу самоуправљања су оправ-
дани. Али ја вас лијепо молим, изаберите своје представни-
ке, делегацију која ће образложити то што тражите. Ја вам
обећавам да ће руководство земље о томе расправљати!

40
 Ређали су се говорници. Али ту више нико никога ни-
је слушао.
Милош Минић је покушавао да убеди једну групу
студената да изаберу делегацију која ће заједно са функци-
онерима спровести истрагу и утврдити одговорност за бру-
тално понашање милиције претходне ноћи.
– Гарантујем вам да нико од надлежних није издао на-
ређење да се пуца и да се туку студенти, уверавао их је
председник Скупштине Србије.

БЕЖИТЕ, КУКАЛА ВАМ МАЈКА

У једном тренутку неко из редова студената предло-

жио је да се мирне демонстрације одрже испред зграде
СИВ-а. Функционери су то одбили.
Дошло је до кратког затишја, на обема странама.
Текле су кратке консултације.
Након тога договорено је да група студентских пред-
ставника оде до Вељка Влаховића и изнесе му основне зах-
теве.
Издвојила се група десет-петнаест студената међу ко-
јима су били Ђуро Ковачевић, председник Савеза студената
Југославије, Слободан Анђић. Ратко Бутулија, Владимир
Глигоров, Владимир Мијановић, Раде Кузмановић, Ђорђије
Вуковић... С друге стране били су Вељко Влаховић и Ми-
лош Минић. Доцније им је пришао и Стеван Дороњски.
– Да чујем, какви су ваши захтјеви?– питао је Вељко
Влаховић.
Одједанпут, углас, почело је да говори више студена-
та:

41
 – Пре свега треба да пустите све ухапшене, па онда да
разговарамо!,– гневно је рекао Влада „Револуција”.
– То је већ урађено! Пуштена су чак и тројица који су
тамо били због пијанства! – одговорио је Милош Минић.
– Добро, али зашто нам не ослободите пролаз да мир-
но идемо за Београд или бар до СИВ-а? – питао је један од
студената.
– Ја немам ништа против тога. Али, ваше незадовољ-
ство може да искористи непријатељ. Да ли сте спремни да
спријечите те елементе?
– Јесмо!
– Ипак, боље је да ви по факултетима јасније форму-
лишете ваше захтјеве! – узвратио је Влаховић. Ја сам орга-
низовао највећи штрајк прије рата. Ево га Милош Минић,
он је био са мном у акционом одбору. Али тај штрајк ми
смо припремали мјесец дана и тачно смо знали шта хоћемо.
Док је овај разговор трајао, добар део и студената и
милиционера поседао је на утрину око Подвожњака.
– Нас двадесетак студената и исто толико милиционе-
ра, који смо били са десне стране, сели смо. Били смо умор-
ни и ми и они. Нисмо спавали целу ноћ. Пошто је нестало
дувана, нисмо имали где да купимо, милиционери су нам
давали своје цигарете. Ја сам једном брки попушио скоро
пола пакле „ловћена”. После, кад је почела туча, тај брка и
његови другови отворили су кордон рекли: „Бежите, кукала
вам мајка”! И ми смо стварно побегли кроз тај кордон, а да
нас нису ни пипнули (Слободан Дурутовић Дурут).

На другој страни одвијала се готово иста сцена: још

један милиционер нуткао је цигаретама студенте.
– Био је врло пријазан човек. Пушио је зелену нишку
„мораву” без филтера. Ја никад нисам могао да пушим ци-
гарете без филтера, али њега нисам хтео да одбијем. Толико
је то био фини човек. Жалио се како тешко живи: жена без
посла, двоје деце, станује у влажној бараци у Земун Пољу.

42
Кукао је на скупоћу и на оне што пљачкају друштвену имо-
вину. Али, кад је пала наредба „удри”, тај фини човек наје-
данпут се преобразио. Зграбио је пендрек и процедио кроз
зубе: „Одбиј, багро студентска!” Тај ми је пребројао сва ре-
бра! (Милан Лалић).

КЕМАЛ И МИЛИСАВ ПРОТИВ СЛАВКА

Док разговор између студентских представника и

функционера траје, маса демонстраната са леве стране се
заталасала. Кордон милиције покушава да одбаци студенте.
И тада, неочекивано, чула се команда: „Удри”! Полетеле су
бомбе сузавца.
Према свим сведочењима, био је то стравичан призор.
„... Док су студенти очекивали резултат преговора,
понашајући се при томе достојанствено и не провоцирајући
милицију, однекуд је одјекнула наредба („Удри по њима!”)
и на студенте се одједном оборила груба сила. Овакав бру-
талан напад милиције био је сасвим непотребан. Истина,
маса демонстраната се, с времена на време, померала, поти-
скујући за метар-два кордон плавих шлемова, али код
Подвожњака су биле концентрисане толике милицијске
снаге да им од студената заиста није претила никаква опа-
сност.
На све стране почеле су да севају палице; оне су се
немилосрдно спуштале час на леђа, час на главе демонстра-
ната, од којих су се многи одступајући, нашли на земљи.
То се догодило и аутору ових редова. Са још десетак
колега нашао сам се на плочнику и док смо се дигли, сусти-
гла нас је милиција ударајући где и како је стигла. Тада сам
добио два ударца палицом по леђима од чега сам поново
пао на плочник. Свуда око мене лежали су повређени сту-
денти, а једна девојка је беспомоћно јаукала док су је два

43
милиционера, онако оборену у прашину, немилосрдно мла-
тили. За онима који су успели да устукну пред монструо-
зним нападачима остала је у прашини обућа, делови одеће,
ташне и документа.
У том бесомучном батинању и гажењу студената који
нису могли да пруже било какав отпор, многи демонстран-
ти, међу којима и професори Универзитета, тешко су по-
вређени.
У песку крај пута нашао сам колегиницу са Правног
факултета. И док смо, обоје храмљући, покушали да измак-
немо за осталима сустигла нас је нова група милиционера.
– Шта се вучете, трчите! – терали су нас, иако смо се
обоје једва вукли путем (не покушавајући да се успротиви-
мо вољи народне власти).
Један од њих опсовао ми је мајку и приметио како ни-
сам добио довољно батина, на шта ме је други два пута сна-
жно ударио палицом по врату.” (Кемал Курспахић, Сту-
дент бр. 1 од 4. 6. 1968.)
„... Први ред студената се заталаса. Милиционери јур-
нуше са пендрецима уздигнутим изнад глава. И ударише.
Из све снаге. Одјекнуше тупи ударци. Врисак! Кукњава!
Једна колегиница са Филолошког факултета превија се под
кишом удараца. Радомир Андрић, такође студент Филоло-
шког факултета, заштићује главу црвеном заставом; њега
обарају, њих петорица га туку и газе ципелама.
У једном тренутку видим ово: један милиционер баца
сузавац-бомбу; капетан милиције наређује и подвикује да
само преко мртвих студенти могу ући у град; крици, удар-
ци, палице које се спуштају по бутинама, главама, леђима;
Вељко Влаховић, Бранко Пешић, Драги Стаменковић,
Бора Павловићи, и други високи функционери одлазе са-
свим полако према Подвожњаку. Нико од њих ни реч да ка-
же да би се прекинуо тај грозни масакр. Има се утисак да
желе да се што пре удаље од немилог догађаја.
Милош Минић једини шири руке и беспомоћно виче:
„Људи, станите!“
44
 Студенти беже. Милиција их гони. Не може да их
стигне, па се зато зауставља над онима који су повређени и
онесвешћени. Видим једну девојку оборену на средини пу-
та, у плавој исцепаној хаљини, рашчупане косе, босу; она
јауче, кука. „Устај, курво!”, сасвим добро чујем како јој ка-
же милиционер. „Устај, курво, не пренемажи се!”. Очи де-
војке су преплашене. Бауља по земљи. „Не удрите децу”,
виче један старији човек у сивом оделу. „Шта је, матори?
Оћеш и ти да добијеш по њушци?”, узвикује му један мили-
ционер.
За кратко време студенти су се разбежали испред ди-
вље, сулуде масе милиционера. Пут је остао посут
спљоштеним ципелама, баченим џемперима, изгаженим па-
ролама, паноима и заставама. Украј пута, десетина студена-
та лежи повређена. „Воде, воде”, виче једна студенткиња!,
која држи у крилу окрвављену главу свог колеге. Нигде ни-
ког да јој помогне. Нигде болничких кола. Милиционери се
враћају. Припасују пендреке. Мене не дирају. Мисле (по
магнетофону који носим) да сам новинар неког дневног ли-
ста. Лепо чујем изјаву једног пуначког милиционера са цр-
ним брчићима: „Ала их удесисмо! Неће нас више звати пан-
дурима”. (М. С., „Студент” бр. 1. од 4. 6. 1968. Милисав Са-
вић, доцније познати књижевник)

КРИВАЦ ЈЕ НЕКИ ЖУЋА

Кад је обрачун почео, професори су стали испред сво-

јих студената. Др Радојица Кљајић је раширио руке:
– Не туците децу, удрите мене!
Чуварима реда није требало двапут рећи.
Професор се срушио у прашину.
Раде Кузмановић је покушао да одбрани професора
Љубу Тадића:

45
 – Немојте, другови, то је професор Тадић!
– Зато га и бијемо!...
– Другови, станите, ја сам заменик секретара!...
После ових речи заменик секретара Универзитетског
комитета СК, друг Раде Кузмановић, освестио се тек у зе-
мунској болници.
Лазар Николић, човек из плавог ешалона:
– Туча је кратко трајала, али је била жестока. Ја сам
гледао на сат: све је било готово за непуних пет минута.
Моје колеге су биле љуте због изазивачког понашања сту-
дената претходне ноћи. Они су нас псовали и гађали каме-
њем. И ону недужну децу бригадисте. Само из моје групе
осморица су била тешко повређена, а сећам се да је најтеже
прошао неки Вукосављевић.
За све је крив неки жућа, један мали пегави студент.
Он је стално подбадао и хушкао остале.
Кад је почела гужва Милош Минић је једини остао
међу студентима. Чуо сам касније да је кренуо да тражи
своју ћерку. Један мој колега из Суботице, који је дошао
као испомоћ, кренуо је на Минића: „Шта тражиш, прдека-
не!”. Претходне ноћи ми смо се шалили са тим „декан-пр-
декан”. На месту где је добио ударац, на глави, одмах је ис-
кочила велика чворуга, као у цртаним филмовима.
На крају покупили смо све ствари и делове гардеробе
студената, натоварили на неку запрегу, коњску, и послали у
Студентски град. (Сведочење Лазара Николића, једног од
ретких милиционера који су хтели да сведоче о догађајима
код Подвожњака.)

46
 ЗЕЧЕВИЋ НАРЕЂУЈЕ: УДРИ!

Много занимљивије, али и спорније, и по много чему

проблематично, и потпуно другачије, сведочење оставио је
Лазаров шеф, први човек српске полиције, министар уну-
трашњих послова Славко Зечевић:
“Почеле су студентске демонстрације и протести на
Београдском универзитету. У Дому омладине, преко пута
Дома студената на Новом Београду, држан је састанак
омладинских радних бригада. Студенти покретачи бунта
тражили су да уђу у салу и започели су тучу, јер им брига-
дисти нису дозволили улазак. Милиција је интервенисала и
онда су се ти студенти сутрадан жалили да их је милиција
тукла.
Влада Мијановић, прокламовани вођа бунта, имао је
повезану главу као неку чалму, међутим, установило се да
ни од једне амбуланте није тражио помоћ. Сценарио по-
ступка био нам је познат. Основна парола: комунисти су
буржуји, постојећи систем треба рушити. Стварала су се је-
згра на многобројним факултетима, о чему сам информисао
врх Србије. Тога дана сам био са Станојем Аксићем, тада
потпредседником РИВ у Новом Пазару. Спавали смо у Со-
поћанима кад су нам око четири сата ујутру јавили да треба
да се хитно вратимо у Београд, јер су почеле демонстрације
на Универзитету.
Кренуо сам одмах за Београд. Кад сам код Краљева
изашао из Ибарске клисуре, позвао сам све подручне орга-
не СУП и наредио им да пошаљу милицију за Београд. Кад
сам стигао у Београд, обавестили су ме шта је било у току
ноћи. Одмах сам отишао код Бранка Пешића, који је био
председник Скупштине града Београда. Тамо су били Нико-
ла Бугарчић и још неки другови, био је и Милош Минић,
председник српске скупштине. Бугарчић је детаљно обаве-
стио о протеклим догађајима.
Колона студената је заустављена код Подвожњака за
Београд. Данас тај терен другачије изгледа. Ту су сада бло-
47
кови Новог Београда. Нису могли да прођу за Београд, јер
је полиција блокирала Подвожњак. Главни циљ демонстра-
ната је био стварање нереда у Београду. Ту се била скупила
повећа група студената, а у близини се налазио један ками-
ончић који је био окренут низбрдо. На том месту скупило
се доста београдских, српских и југословенских руководи-
лаца. Бугарчић и ја посматрали смо и процењивали насталу
ситуацију. Неки студенти су седели и читали нешто, неки
су се били изули, док је Влада Мијановић био врло грлат,
претио је и представљао се као вођа студентске и народне
буне. Пришао сам и питао га:
– Што си завио ту чалму!
Он је рекао:
– Па, милиција ме је повредила.
Наредио сам му:
– Скидај чалму, мајку ти мангупску!
Он скиде, а оно нигде никакве повреде. Један број
њих, то уже језгро, измишљали су да су тучени од милиције
и на тај начин хтели су да створе злу крв у односима изме-
ђу милиције и студената, а с тим и народа.
Ја позовем Николу Бугарчића да идемо међу студен-
те. Отишли смо код њих, почели да разговарамо. Тада је до-
шао Вељко Влаховић који је хтео да им говори као предрат-
ни студентски лидер. Мијановић је викао: “Нећемо те!
Уаа!”. И пустио је камиончић да крене на њега. Ја сам поту-
рио раме да зауставим да не крене тај камиончић, јер би га
прегазио. Влаховић није могао брзо да се склони, јер је јед-
ну ногу изгубио у Шпанији. Онда је притрчала милиција и
склонила тај камиончић.
Кад су југословенски функционери покушали да их
умире говорећи о својим искуствима са Београдског уни-
верзитета пре рата итд, то је деловало контрапродуктивно.
Они су све више наваљивали да пробију кордон милиције и
прођу за Београд, што им је био циљ, јер су били изолова-
ни. Тад сам одлучио да интервенишем. Дао сам знак Нико-

48
ли Бугарчићу да их милиција растури. Милиција је интерве-
нисала, неки су добили пендрек и цела група је побегла
према Студентском дому на Новом Београду.
Разлози што смо им бранили да тако организовано
уђу Београд јесу вишеструки. Стање је било веома наелек-
трисано. Пензионисани официри, који су становали у кућа-
ма на Новом Београду, претили су да ће да пуцају на њих
ако они пођу у Београд. Ту би пала крв и не би се знало ко
је виновник те трагедије. Обавештени смо да су могуће ве-
лике провокације. Имали су план да дођу у Београд, изазо-
ву нереде и да руше по граду. У њихову акцију се укључио
један број лица која нису имала никакве везе са студентима.
То је био основни разлог што смо им забранили да уђу у
Београд.
После те акције отишао сам у Дом студената. Ту сам
затекао Љубу Тадића. Он ми је рекао:
– Шта ти хоћеш, Славко Зечевићу, да рушиш ову мла-
дост? Кажем:
– Љубо, ваљда не мислиш да не видим о чему се овде
ради!
Отишао сам у Дом и пошто сам видео да је Ми-
лош Минић сасвим безбедан код њих, вратио сам се у
канцеларију. Било ми је јасно да је полиција завршила
своје и да је сада потребна брза политичка акција. Ме-
ђутим, видео сам да су политички људи разједињени,
уплашени и неспособни да брзо разреше овај проблем.
Могле су се очекивати политичке компликације. („Уд-
ба у Удби“, – Исповест Славка Зечевића, Вечерње Но-
вости, 6,7. i 8. јун 2004)

49
 СТРАШАН МЕТЕЖ

Исповест, или боље рећи правдање Славка Зечевића,

озбиљно доводи под сумњу и сведочење Милоша Минића у
листу “Новости 8“ 26. и 30. јуна 1988. године:
„Тај разговор са студентима није трајао, по мом сећа-
њу, ни петнаестак минута. Можда десетак. Тек што смо по-
чели, још није био успостављен стварни контакт између
студената нас, и изражавали су неповерење које је требало
разбити да би се успоставио контакт. Одједном је настао
страшан метеж. То се десило муњевито. Изненада, ја сам
само видео тучу. Схватио сам да је могућа врло тешка не-
срећа, цела је атмосфера била злослутна. Очигледно да су и
милиција и студенти целе ноћи, како да кажем, сакупљали
бес једни на друге. Зато је у том моменту моја прва мисао
била да треба спречити несрећу. Требало је спречити да не
дође до употребе оружја. И улетео сам онда између њих.
Није ми одмах успело, милиционари ме нису одмах препо-
знали.
Тукли су све редом. Било је ту и универзитетских
професора, а они нису водили рачуна. Ја сам се пробијао да
станем испред њих. Један милиционар је налетео на мене.
Покушао сам да му нешто кажем, међутим нисам стигао, он
ме је ударио. Одједном му се изгледа нешто догодило, од-
скочио је уназад. Онда је прилетео један од студената који
је видео да сам добио ударац по глави, да ме придржи. Не-
ки висок младић, тршаве косе. Тада сам ја милиционарима
повикао на сав глас: „Станите, станите, где вам је стареши-
на!” Нису знали да ми кажу где је. Затим ме је препознало
пет-шест милиционара. па сам им рекао: „Онда вам ја наре-
ђујем станите, повуците се назад”. Студенти су већ били
разбијени и почели су да беже назад.
То је на мене оставило врло тежак утисак. Послан од
ЦК да разговарам, а иза мојих леђа издато наређење, док
разговор још фактички није ни почео, да почне туча. Мо-

50
жда тај разговор не би дао резултате. Можда је такво било
расположење, атмосфера, можда не би дао ништа, али до
њега није ни дошло. Још кад у све то уђете без довољно ин-
формација о стварним збивањима, онда човек све то дожи-
ви још теже.
То се све одиграло по линијама унутрашњих послова
и комитета...

ВЛАСТ БЕЗ КРВИ НЕ ДАМО

Сутрадан ће Студент, у ванредном броју, запитати:

“Другови милиционери, где вам уче школу деца? Где
вам студирају? Нису ваљда и ваша у иностранству?”
На последњој страни могао се прочитати следећи виц:
„Питали једног човека да ли ће дати сина на студије.
– Нећу! Могу и ја сам да га бијем!”
Демонстранти, велика већина њих, вратили су се у
Студентски град. За њима су кренули и неки политичари –
Милош Минић, Бранко Пешић и још неки.
Одмах су почели састанци.
У поподневним часовима пристигао је и Петар Стам-
болић.
– Када је код Подвожњака постало густо, Петар Иг-
њатовић и ја смо отишли до Општине Нови Београд и теле-
фоном позвали друга Стамболића. Рекли смо му каква је ат-
мосфера и да је немогуће одвратити студенте од намере да
иду за Београд. Он једноставно није хтео да разговара о то-
ме (Ђорђије Ускоковић).
У Друштвеном клубу првог блока одржан је састанак
Акционог одбора, на коме су, поред Минића, Пешића и
Стамболића, присуствовали Драги Стаменковић, Ћурица
Јојкић и још неколико градских функционера. Договорено

51
је да тројица студената, Владимир Глигоров, Миодраг Пе-
ровић и Рајко Павићевић, уобличе и прецизирају студент-
ске захтеве.
У једном тренутку, изнервиран и притешњен аргу-
ментима, Петар Стамболић је треснуо песницом по столу и
узвикнуо:
„Уосталом, шта хоћете? Ми смо ову власт крвљу сте-
кли, и без крви је не дамо!” (Ђорђије Ускоковић).

Министар Унутрашњих послова Србије Славко Зе-

чевић није дао шансу разгиоворима. Наредио је: Удри!

52
 СУМРАК РЕДА И
ПОРЕТКА

„Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете

моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши
и најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете се-
ћали, толико ћете бити добри.”
(Десанка Максимовић)

Још у току трајања студентске акције, оцене о њеној

вредности и домашајима биле су различите:
– Можемо бити срећни што су наши студенти у овим
данима показали висок степен политичке зрелости, што су
били на висини историјског тренутка. Они су једном за
свагда оповргли сумње у вредност нашег младог нараштаја.
То не може а да не узбуди сваког честитог грађанина ове
земље! – рекао је у говору на Економском факултету про-
фесор Никола Чобељић.
Професор се сетио „Приче о Соколу” Максима Гор-
ког, коју је читао као младић и под високом температуром.
Она почиње поетским и крилатим речима: „Лудости хра-
брих ми певамо химну“. Лудост храбрих, ето мудрости жи-
вота.

53
 ПУЦАЈТЕ У МОЈЕ ГРУДИ!

После сукоба код Подвожњака, неколицина полити-

чара упутила се заједно са студентима ка Студентском гра-
ду.
Испребијани и увређени студенти опколили су Бранка
Пешића. Градоначелник се нашао у небраном грожђу: једни
су му показивали модрице и чворуге, други окрвављене
главе.
– Пуцајте у моје груди! Шта хоћете од мене!? – бра-
нио се Пешић, раздрљивши кошуљу.
– Ја сам на вашој страни! Дајем вам реч да ћу после
подне доћи на ваш збор и саопштити имена одговорних љу-
ди за овакво брутално понашање! – обећао је Милош Ми-
нић.
На послеподневном збору Милош Минић се није по-
јавио.
Али зато се појавио Петар Стамболић, тада први чо-
век СК Србије. Он је био јасан:
– Не знате шта радите! Размислите добро коме ово
служи!
Невероватно, али после ових речи проломио се апла-
уз. Млади људи, научени у школи, и на све друге начине, да
је руководилац руководилац, по неком аутоматизму почели
су да пљескају.
У том часу Петар Стамболић је устао и напустио са-
станак. Док је ишао низ степенице, према свом „мерцеде-
су”, студентима је допро до свести прави смисао Стамболи-
ћевих речи. Тек кад је отишао – зачула се вика, вриска и
звиждуци.
После одласка политичара студенти су, по договору,
сели да „ставе на папир” своје захтеве.

54
 – Ти захтеви нису никакво херојско дело неког од нас.
Ми смо само уобличили оно што су студенти већ захтевали,
ништа ново нисмо измишљали. Тада први пут спомињемо
право збора и јавних демонстрација. Касније се тај захтев
губи. Ко год каже супротно – не говори истину! То вам је
као на Сутјесци, ко је на којој чуки био! (др Владимир Гли-
горов).
Иначе, сећања су варљива ствар, иако има људи који
тврде да уопште није важно шта пише у документима, већ
је важно чега се сећају учесници липањских гибања. Да ли
је баш тако? Ево неколико сећања о једном истом догађају:
– Пера Игњатовић и ја отишли смо да телефонирамо
Петру Стамболићу и кажемо му шта студенти хоће. Одго-
ворио нам је, очигледно претећи: „Добићете то што тражи-
те!” (Ђорђије Ускоковић).
– Раде Кузмановић и ја отишли смо да телефонирамо
Стамболићу и добили од њега прилично груб одговор. (Ђу-
ро Ковачевић)
– Ђуро Ковачевић и ја смо покушали да добијемо Пе-
тра Стамболића, али нам то није пошло за руком (Раде Ку-
змановић).

РЕКТОР СЕ ВРАЋАО БИЦИКЛОМ

У поподневним часовима Телевизија је објавила прве

вести о сукобу. Новинари су били затечени, па су почетне
информације биле детаљне и објективне.
За то време студенти окупирају зграду Капетан-Ми-
шиног здања, у којој су се налазили Ректорат и Филозофски
факултет. И овде је изабран акциони одбор. Хитно је сазва-
на седница наставничког већа на којој су, због батинања

55
студената, Јован Ковачевић, декан, и Војислав Кораћ, про-
декан, поднели протестне оставке.
Око 18 часова сазвана је седница Универзитетског са-
вета који је прогласио генерални штрајк. За одлуку је гласа-
ло свих двадесет пет декана! Састанку једино није прису-
ствовао ректор Драгиша Ивановић, који се налазио у посе-
ти неким немачким универзитетима и, поштено говорећи,
није ни журио са повратком. У једном од ванредних бројева
„Студента” писало је да се ректор враћа кући – бициклом.
У дворишту Капетан Мишиног здања окупило се не-
колико хиљада студената са свих факултета. Проректор је
извадио из џепа кључеве ректората и обратио се младим ко-
легама:
– Предајем вам кључеве ове зграде. То је ваша кућа.
Добро је чувајте.
Одмах је формирана редарска служба; у зграду је мо-
гло да се уђе само са индексом.
– Занимљиво је којом брзином функционише један
спонтанитет! Иако сам био први председник Акционог од-
бора, никада нисам сазнао које и како направио бину. Мно-
го доцније чуо сам да су Љубиша Ристић и Лаза Стојановић
донели разглас. Један звучник су окренули према улици,
други према дворишту. Чика Јанко, домар, ископао је из по-
друма заборављени гештетнер и почели смо да пишемо лет-
ке. Пронађен је и неки стари џип којим су развожени и де-
љени леци. Све је функционисало само по себи! (др Драго-
љуб Мићуновић).
На згради, према Студентском тргу, исписане су па-
роле и постављена Титова слика из ратних дана. На самом
врху доминирао је велики натпис, као мото читавог покре-
та: „Доле црвена буржоазија”. На зидовима је још писало:
„Доле кнежеви социјализма”, „У сутра без оних који су
упропастили јуче”, „Студенти–радници”; „Ми смо синови
радног народа” „Револуција још ни је завршена”, „Радници,
наша борба је и ваша борба!”...

56
 Читајући ове пароле, Дража Марковић тих дана запи-
сује у свој дневник:
„Проблем је у томе што нам је ситуација (пре свега
економска) доста тешка и што у оваквој ситуацији није те-
шко демагогијом и левим фразама изазивати незадовољство
и покретати масе... Било је тада свега: чак и поклика живео
краљ, захтева за оставку Тита, па до захтева за даљу демо-
кратизацију друштва и борбе против бирократизма. Касни-
је, код процеса диференцијације оформила се платформа
која представља добро измућкан коктел ђиласовско-инфор-
мбировских гледања. Ма колико то чудно изгледало, то је
тако. Идеје црвеногардејаца саме, оголеле, не могу имати
никакав корен код омладине. Но, лепо гарниране са ђила-
совским, слободарским фразама лако пролазе.”

МИХИЗ КАО „ПРОВОКАТОР“

Народ, који је преко телевизије чуо за збивања код

Подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу.
Грађани су били шокирани застрашујућим призорима.
За кратко време на Студентски трг слегло се преко
педесет хиљада људи. „Цео Београд је био на ногама, јер је
народ осетљив када се његова младеж туче.” Саобраћај је
закрчен. Младићи су се начичкали на крововима тролејбуса
и крошњама дрвећа.
Са балкона Филозофског факултета говорили су про-
фесори Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић и студенти Со-
ња Лихт, Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Бор-
јан...
– Шта сам тада говорио, ја ни данас појма немам! Ни-
сам могао да се сетим ни кад су ме после звали на саслуша-
ње у милицију. Једино се сећам да је народ клицао: „Хоће-
мо изборе! Живела слобода!”. По томе сам накнадно закљу-

57
чио да је у мојим речима ипак било запаљивог материјала!
(др Драгољуб Мићуновић).
У дворишту, са склепане бине, студенти су исказива-
ли свој револт.
Људи за које се веровало да им реторика није јача
страна држали су сјајне говоре. То је махом био свет који је
први пут добио прилику да властито мишљење јавно изра-
зи.
Говорило се о слободи, насиљу, политици, историји,
крађи, богаћењу; све теме су биле отворене.
– Многи су од силног говорења изгубили глас, па су
узимали лекове да би могли још да говоре! Била је то једна
велика вербална и мисаона радионица. Напољу је био свет
државе, свет милиције, власти, преваре; а унутра говор
истинских човекових осећања. Већина говора је била заиста
импресивна и узбуђујућа. Сећам се да сам већ тада схватио
и зашто: људи су говорили искрено и слободно, а то је
основни предуслов да се нешто каже. Да је остало више за-
писаних говора било би занимљиво видети да се ту заправо
радило и о једном новом начину говора. По први пут се
осетило одсуство бирократске, мртве фразе. Људи су насту-
пали с емоцијама, говорили су искрено и показали да се мо-
же јако лепо политички говорити и на домаћем језику (др
Драгољуб Мићуновић).
Апсолутно свако је могао да говори шта је хтео, шта
му падне на памет. Касније је из те чињенице извучен за-
кључак да се међу студенте убацују разни рушилачки еле-
менти.
Али и ову слободу говора треба схватити релативно и
условно. Тврдња о неспутаној слободи, са данашње тачке
гледишта, може се ставити под знак питања. Наиме, у ова-
квим ситуацијама увек у ваздуху лебди проблем тзв. прово-
катора. То је, ваљда, у природи сваке побуне као социјал-
ног феномена. И заиста! Било је довољно да неко почне да
говори мало радикалније о неком функционеру па да одмах

58
буде ућуткан: „Уа, провокатор! Доле с њим! Скидајте га са
говорнице!”.
Тако нешто је доживео писац Борислав Михајловић,
звани Михиз. Када се упутио ка говорници у дворишту Фи-
лозофског факултета дочекали су га звиждуци и повици:
– Не дајте националисти да говори! Наиме, Михиз је
годину дана пре тога потписао познати „Предлог за разми-
шљање” и зато је уживао глас националисте. Тек на интер-
венцију неких професора дозвољено му је да узме реч.
Скоро сви културни радници осетили су потребу да се
солидаришу са студентима. Све значајније културне уста-
нове у Београду, већ сутрадан, упутиле су писма и телегра-
ме подршке и солидарности. Међу њима су били: Институт
за физику, Институт за теорију књижевности, Институт
„Борис Кидрич” у Винчи, па чак и Институт за социолошка
и криминолошка истраживања, који је био у надлежности
Савезног СУП-а, затим редакције Praxisa и Гледишта,
Удружење књижевника Србије, Музеј за заштиту спомени-
ка културе Београда, КУД „Бранко Крсмановић”, КУД
„Жикица Јовановић Шпанац”, Институт за међународни
раднички покрет, Економски институт, Дечје позориште
„Бошко Буха”, Новинско-издавачко предузеће „Јеж” и по-
зориште АТЕЉЕ 212, које је своје писмо подршке читало
посетиоцима пред сваку представу.
Нарочито су велику подршку пружили писци: Бранко
Ћопић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Мирко Ковач, Ма-
тија Бећковић, Данило Киш, Борислав Пекић, Борислав Ми-
хајловић, Душко Радовић. Десанка Максимовић...
Десанка Максимовић дошла је међу првима:
– Ја сам дошла да видим!...
– Добро, ево гледајте!
Песникиња се попела на бину и обратила се студенти-
ма:
„Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете
моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и
најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете сећа-
ли, толико ћете бити добри“.

59
 Неопходно је поменути још и подршку и учешће
филмских и позоришних људи: Жике Павловића, Желими-
ра Жилника, Душана Макавејева, Вука Бабића, Стеве Жи-
гона, Љубе Тадића, Жарка Цвејића, Ђурђевке Чакаревић,
Мире Ступице, Раде Ђуричин, Бранка Плеше, Стојана Де-
чермића, Живана Сарамандића, Карла Булића, Бранке Весе-
линовић...
Нашао се ту и неизбежни Јаков Гробаров; тражио је
реч.
– Јашо, није згодно, мало си попио!
– Значи, правите диференцијацију а машете демокра-
тијом! – презриво је одговорио Гробаров.
Међу студентима се све чешће причало о могућности
да војска интервенише, спомињане су некакве тенковске
дивизије. Јер осим угледника из културног живота Капетан-
Мишино здање посећивали си и и високи функционери:
Предраг Ајтић, Жика Берисављевић, Стеван Дороњски и
други. Већина њих је у појединачним разговорима, али и у
обраћању са бине, студентима и професорима изрицала го-
милу претњи! Говорили су, отприлике, да је у интересу сту-
дената и професора да се разиђу, јер може доћи до крвопро-
лића, а један је чак претио и тенковима!
Глумац Гидра Бојанић, који се био управо вратио са
снимања шпагети-вестерна и имао пуне џепове девиза, по-
кушао је да оспокоји студенте. Тетурајући се, узео је ми-
крофон и патетичним гласом повикао:
– Браћо, студенти! Вама прете тенковима! Али не се-
кирајте се, вама ће бата Гидра да купи тенк!
– Слушајте – реаговао је на ова застрашивања и др
Драгољуб Мићуновић – ја нисам никакав херој и ако дођу
тенкови ја ћу рећи студентима: Децо, бежимо! Али, најпре,
ја хоћу да видим тај тенк и како разара Капетан-Мишино
здање. Јер, то би био историјски тренутак, незабележен у
културној историји било којег народа. Зато тек, када види-
мо тенкове, одлучићемо шта да радимо, а не на основу
ових, овде изречених, ваших претњи.

60
 Највише овација доживео је Душко Радовић, који је
те претње, неупоредиво, ефектније ућуткао када је изашао
на бину и рекао: „Немци су у овој земљи поставили, једнога
дана, један рекорд у убијању ђака. Ако је некоме стало да
тај рекорд премаши, вечерас му се пружа прилика, јер овде
сада има преко пет хиљада ђака”.
Међутим, та прича о тенковима, по свему судећи, није
била без основа. Сима Затезало, један од кључних партиј-
ских руководилаца у Београду, средином деведесетих годи-
на прошлог века, испричао да су он и Вељко Влаховић у
ноћи трећег на четврти јуни, на једвите јаде зауставили тен-
ковску дивизију која је из Гроцке кренула на Београд.
Дневник из тих јунских дана Затезало је, разочаран југосло-
венском драмом, спалио неколико дана пред смрт.
Дошао је и стари учитељ, социјалиста и марковиће-
вац, Милош Јанковић. Он је пре рата писао књиге о ђачким
побунама и штрајковима. Чврсто је веровао да у социјали-
зму више тога неће бити.
Био је тежак човек, једва су га попели на бину. Гово-
рио је с напором, и сви су се бојали да му се у том тренутку
нешто лоше не деси. Када је завршио, студенти су почели
да скандирају:
–Ми-лош! Ми-лош!
Стари учитељ се расплакао.
За седам дана штрајка ниједан фудбалер, ниједан пе-
вач, ни забавне ни народне музике, није ни привирио у
зграду Филозофског факултета, нити на било који други на-
чин показао да га интересује шта се то догађа с хиљадама
београдских студената. Студентске бриге и њихове борбе
биле су нешто сасвим страно томе свету.

61
 ЗНАЦИ РАСПОЗНАВАЊА:
ШЛЕМ И КОКАРДА

Како је Београд доживео студентску побуну? Ано-

нимни, обични људи на сваком кораку показивали су соли-
дарност. Одједанпут је почео да пристиже новац и храна, да
би студенти имали шта да једу. Пензионерке су нудиле сво-
је пензије, домаћице су доносиле храну. Глумци су преки-
дали представе и бацали летке међу гледаоце.
Продавци сухомеснатих и млечних производа из око-
лине Филозофског факултета већ прве вечери донели су
храну у ћебадима, џаковима и разној другој „амбалажи”.
Поклонили су све што имали у својим продавницама за су-
трашњи пазар. Читава једна учионица била је испуњена
храном. Многи писци и други јавни радници прилагали су
новац у фонд. Нарочито је била дирљива помоћ старих пен-
зионисаних Београђана, а исто тако и једног старог архи-
текте, који је реконструисао Капетан-Мишино здање. Он је,
узбуђено, телефонирао већ прве вечери (касније су теле-
фонске везе укинуте) упозоравајући да је балкон трошан и
да, ни у ком случају, не може издржати терет од 15 људи,
колико их је у том тренутку било на њему.
„Кева Деса”, Десанка Ненадовић, кафе куварица са
Филолошког факултета, доцније је причала:
– Професори су мени давали новац и слали ме да сту-
дентима доносим храну. Ја сам у оближњим продавницама
куповала ђевреке, погачице, кифле и јогурт. У свакој про-
давници су ме питали: шта раде деца? У већини радњи тр-
говци нису хтели да наплате. Чак су стављали у кесе и више
хране него што сам ја наручивала и говорили ми: носи, по-
здрави студенте. Џакове цигарета сам довукла. А та деца су
само пушила, пила кафу и причала... (Десанка Ненадовић,
„Кева Деса”, кафе куварица на Филолошком факултету)
Тих дана настала је анегдота:

62
 Сретну се Младен Ољача и Матија Бећковић пред
Филозофским факултетом. Пита Бећковић Ољачу:
– Шта је, још ниси метнуо шлем? Када ћеш?
– Чекам да ти ставиш кокарду. Онда ћу ја!
И дневник Борислава Пекића, тих дана, крцат је им-
пресијама из Капетан-Мишиног здања:
„Атмосфера је напета, пуна ишчекивања. Ја ништа не
очекујем. Свестан сам потпуне бесмислености свега што се
догађа, али се не одупирем клими. Пријатно је бити ношен
некуда. Није важно куда. Увек се ионако на исто место сти-
же”.
Писац је опчињен збивањима у дворишту Филозоф-
ског. Све је аутентично, нема лажи: „Овде се, уосталом, мо-
ра веровати у оно што се каже, или ћутати. Лаж се одмах
препознаје. Само, колико ће та чистота трајати? Ма колико
траје, трајала је...”.
„Сала хероја на Филолошком. Говори песникиња
М(ира) А(лечковић). Њена ћерка је у Покрету. М. А. има,
дакле, овде и породичне обавезе. Но, не чини се да су само
то. Скојевски искрено делују њене речи. Као да жали за
младошћу... И уопште, свуда унаоколо шуњају се старци са
ужагреним очима који живе свој други живот. Политички
мртваци устају из гроба у овом сумраку реда и поретка но-
ћи великог чишћења духа, да са позајмљеном крвљу живе
до сиве зоре која се на истоку већ назире...”
Пекићу прилази Данило Киш, сјајних очију и разбару-
шене косе. Посматра студенткиње:
– Сад их треба јебати, кад су успаљене. Сад не знају
шта чине.

63
 ПРЕГОВОРИ У ДВА УЈУТРО

Негде око десет увече договорено је да повређени и

уморни студенти оду кућама, а да остану само они који су у
доброј кондицији.
Одједанпут је двориште почело да се празни. Од не-
колико хиљада присутних остало је три стотине!
И Студентски трг је у међувремену опустео. Кордони
милиције, стотине шлемова опкољавало је зграду. Довуче-
ни су топови са водом и пожарне лестве, као уочи инвазије.
Очекивао се удар.
Почеле су прве чарке на прозорима и терасама. Неста-
ло је светла и телефони су искључени.
– Било је јасно да смо угрожени. Морам признати да
ме је то престравило: очекивао сам драматичан обрачун, и
то без сведока. Ужасно сам се уплашио због одговорности
коју примам на себе, јер сам био једини од наставног осо-
бља. Одлучио сам да се забарикадирамо (др Драгољуб Ми-
ћуновић).
Студенти су довукли клупе и затворили улазна врата.
Подизањем барикада управљао је Ранко Бон, студент грађе-
вине, касније професор на Харвардском универзитету. Ње-
гов отац је био пројектант зграде Савезног извршног већа.
– Опремили смо се ланцима, моткама, полугама које
смо нашли у подрумима. Схватили смо да ако дође до бор-
бе, најгоре је ако човек нема ништа у руци. Требало је издр-
жати до јутра, док се Београд пробуди (др Драгољуб Мићу-
новић).
Око пола два један телефон је укључен и наравно од-
мах је зазвонио. Тражили су неког од професора.
– Овде Милош Минић, ко је то?
– Овде професор Драгољуб Мићуновић.
–Ајде, професоре, дођите у Градски комитет. Морамо
да се договоримо, да се не би десиле ужасне ствари.
64
 – Ја не могу да изађем, ваљда знате да смо опкољени.
Ако само помолим нос, милиција ће јуришати на нас!
– Значи, професоре, ви се плашите да дођете?
– Не плашим се, човече, него не могу да дођем – ми
смо опкољени!
– Ако нисте напунили гаће, у том случају, послаћу
капетана милиције по вас. Дајем вам часну реч да вас нико
неће пипнути.
– Ако је тако, ево ме, долазим...
У свом вечерњем издању „Политика” је на насловној
страни објавила слику Милоша Минића који са раширеним
рукама штити студенте од милиције. С новинама у џепу,
Мићуновић се упутио у Градски комитет, који је стотинак
метара удаљен од Филозофског факултета. Тамо су били
Милош Минић и Симеон Затезало. Минић је био врло узбу-
ђен:
– Добро, шта се код вас догађа? Какву сте то привре-
мену владу формирали?
– Појма немам о чему причате... Никаква привремена
влада не постоји...
– Ма, како не постоји? Ја имам информацију да сте
формирали владу у коју су ушли сви декани, неки професо-
ри и студенти?
– Никакве владе нема. Откуд вам таква идеја? Постоји
само Акциони одбор који води ствар, а ја сам на челу.
Показао сам Минићу новине са његовом сликом. Он
је одмахнуо руком: „Пишу свашта и измишљају. Видите
шта су ми ставили у уста!”. Схватио сам да се Минић нела-
годно осећа због тога што је објављена његова слика, што
се објективно нашао на супротној страни од других полити-
чара. У том часу ја нисам знао њихове унутрашње односе.
Ипак, зачудило ме је да он демантује нешто што је било
очигледно и што му, на крају крајева, може служити на
част. Јер, његова је улога у целини била конструктивна. Све

65
време је настојао да се ситуација смири (др Драгољуб Ми-
ћуновић).
– У току ноћи студенти не смеју да се макну са факул-
тета! Морате настојати да их смирите, иначе ће доћи до кр-
вопролића, рекао је Милош Минић.
– Па, наравно, ми и не можемо изаћи са факултета...

ОПЕТ СЕВАЈУ ПЕНДРЕЦИ

Неколико сати раније Петар Стамболић и Милош Ми-

нић разговарали су са представницима Универзитетског од-
бора Петром Игњатовићем и Владимиром Глигоровом у он-
дашњој згради Скупштине Србије.
Функционере је интересовало какве су даље намере
студената. Како ће се поставити студентски форуми – да ли
ће подржати демонстрације или ће их осудити?
Студентски представници били су изричити: подржа-
вају демонстрације и захтевају да се смене министри уну-
трашњих послова Бугарчић, Зечевић и Стијачић, јер су
објективно одговорни за оно што се десило.
Позиције су биле непомирљиве.
Разговор је завршен без икаквог договора. Једина про-
мена је била у ставовима Милоша Минића. На овом састан-
ку углавном је повлађивао Петру Стамболићу, који је остао
доследан и непрестано понављао: „Ко стоји иза вас?”
Ко је стајао иза студената? Да ли су у праву они који
констатују како су „клинци били само нечија топовска хра-
на”?
У четири ујутро почело је да свиће.
Крећу први аутобуси, људи одлазе на посао, град по-
чиње да живи.

66
 На Студентском тргу долази до нових инцидената.
Милиција не дозвољава студентима, овог пута, да се врате
на факултет. Опет севају пендреци јер веће групе настоје да
пробију обруч.
Милош Минић, неиспаван и изгужван, појављује се
око седам испред Капетан-Мишиног здања. Студентске
страже га не пуштају унутра.
– Покажите индекс!
Децо, ово су озбиљне ствари. Позовите оног вашег,
како се зове...
Минић и Мићуновић су се договорили да милиција
пусти све студенте на факултет, али да не излазе на улицу.
Универзитетски комитет СК, Универзитетски одбор и
Акциони одбор непрестано заседају.
Доноси се одлука да студенти окупирају све факулте-
те и формирају посебне акционе одборе.
Једнодушно је прихваћен предлог професора Љубе
Тадића да се име Београдског универзитета дефинитивно
промени у „Црвени универзитет Карл Маркс”.
У Студентском граду, жаришту побуне, Радио
„Студентски град” непрекидно емитује револуционарне пе-
сме и вести о најновијим догађајима. Око блокова поста-
вљена је студентска стража. Младићи и девојке носе црвене
траке на којима пише „дежурни”. У Студентски град не пу-
штају никог, осим студената и новинара оних редакција ко-
је су по њиховој оцени објективно приказале догађаје од
недеље и понедељка. Најурени су новинари Политике, Ве-
черњих новости, Шпигла...
Руководство демонстрација упућује отворена писма
органима безбедности и радницима Југославије.

67
 ПИСМА МИЛИЦИЈИ И РАДНИЦИМА

„Ми знамо да сви милиционери нису ,батинаши', 'по-

лицајци', 'жандари' и да је међу њима доста оних који се и
сами осећају угњетеним и против своје воље уплетеним у
једну врло прљаву ствар и готово нахушкани на студенте.
Ми желимо друговима милиционерима јасно да ста-
вимо на знање ове наше ставове:
– да не желимо никакву борбу са представницима јав-
ног реда и мира;
– да смо против свих насилничких испада како са на-
ше тако и са њихове стране и у том смислу осуђујемо све
оне 'батинашке', 'жандармске' испаде, као и 'анархистичке',
'хулиганске' испаде којих је првог дана било како од стране
извесних милиционера тако и од стране извесних неоргани-
зованих појединаца;
– да ми осуђујемо наредбодавце, а не оне који су само
извршиоци и у вези са тим захтевамо позивање на одговор-
ност оних који су одлучивали. (За сада нисмо у могућности
да поуздано знамо ко су они);
– да потпуно разумемо њихове проблеме како у вези
њиховог материјалног тако и у вези њиховог друштвеног
положаја и да у својим захтевима обухватамо решење и њи-
хових проблема.”
У обраћању радничкој класи Југославије, Савез студе-
ната „Црвеног универзитета Карл Маркс” каже:
„Студентске демонстрације које се одржавају ових да-
на у Београду јасно су показале ко су прави непријатељи
интереса радника и студената. То су оне снаге нашег дру-
штва које свим силама настоје да изолују раднике од студе-
ната и које, привидно заступајући интересе радника, ствар-
но заступају своје сопствене бирократске интересе. Оне по-
кушавају да демагошки супротставе раднике студентима.

68
 Ми не заступамо никакве посебне интересе који не би
били и ваши интереси, ми немамо посебних циљева који не
би били истовремено и ваши циљеви.
Ми смо јасно дефинисали наше заједничке интересе и
никако не дозволите да вас обману у погледу правог духа
онога што заједнички хоћемо.
Живело јединство радника и студената – предуслов
победе истинског социјализма.”
Убрзо су почели да пристижу телеграми из радних
колектива.
„Енергично протестујемо против свих оних, било да
су студенти или ма ко други, који користе овај тренутак за
своје реакционарно деловање. Посебно улажемо протест
против оних који, не ценећи наш зној и наше напоре, руши-
лачки уништавају наше тековине и наша с муком стечена
остварења.!“ – Радници предузећа „Грмеч” – Београд.
„Осуђујемо ваше акције и тражимо хитну обуставу
демонстрација!“. – Радни људи „Типопластике” Горњи Ми-
лановац.
„Пароле које поједине групе употребљавају су проза-
падњачке и осећа се призвук анархичности, па нам утолико
теже пада ова ваша акција!” – Колектив „Керамике” Мла-
деновац.
„Ми, радници Фабрике пумпи 'Јастребац' из Ниша ве-
ома смо поносни што имамо прекрасну социјалистичку до-
мовину, која нам пружа све више могућности за децентра-
лизацију функција органа управљања и демократизацију у
органима власти. Верујемо да ћете успети да нађете себе и
покажете високу свест социјалистичке омладине, коју пред-
води велики учитељ Јосип Броз Тито.”
У Вечерњим новостима инжењер Предраг Церовић,
директор у фабрици „Иво Лола Рибар”, даје следећу изјаву:
„У време кад три месеца нисмо примали плате, овде у
овим халама, под ове наше машине, подметнута нам је била
пластична бомба и ево међу нама седи радник који је у јед-

69
ном таквом часу смогао снаге да је голим рукама извуче и
избаци. Због тога тражимо од студената који су организова-
ли на београдским улицама демонстрације да престану са
рушилачким намерама. На тај начин они ће онемогућити и
пластикаре да делују у њихово име.”
Било је телеграма, истина много мање, са другачијом
садржином.
Колектив Народног музеја сматра да су захтеви студе-
ната у потпуности оправдани, напредни и хумани и да
представљају значајан допринос демократизацији друштва.
Посебно изненађење изазвао је телеграм Института за
криминологију: „Колектив Института солидарише се са
захтевима студената и сматра да је начин који су органи
власти применили спречавајући студентске акције недопу-
стив у једној демократској социјалистичкој земљи”.
На однос радника према демонстрацијама реаговао је
професор Економског факултета Никола Чобељић:
„Постоји неки периферијски партијски канал преко
којег се шири фама међу раднике о тобожњем дивљању
студената, о томе да су њихове акције мотивисане руши-
лачким страстима и инстинктима. Очигледно је да су такве
оцене потпуно супротне стварном садржају и току акције.
Оне представљају покушај да се нанесе морални удар пра-
ведним захтевима за које се боримо, у њима се крије намера
да се изазове неповерење и отпор радника према студенти-
ма. Морамо уложити све напоре да се изобличе такви поку-
шаји, та рђава и непринципијелна тактичка игра“.

ОКАНИМО СЕ ЋОРАВОГ ПОСЛА

Вечерње новости, у свом другом београдском издању,

4. јуна пренеле су наредбу, коју је потписао републички се-
кретар за унутрашње послове Славко Зечевић, о забрани де-
монстрација и истицању парола на јавним местима.
70
 Дат је ултимативни рок да се све пароле са факултета
и Студентског града скину.
У Универзитетском комитету настала је паника. Шта
ако студенти одбију да скину пароле?
Сви чланови УК су се растрчали по факултетима:
Светозар Стојановић је отишао у Студентски град, Жарко
Булајић у Градски комитет. Настала су мучна убеђивања. У
Градском комитету Жарко Булајић је рекао:
– Добро, другови, ми смо ријешили да те пароле ски-
немо, али државну и партијску заставу и Титову слику не-
ћемо!
– Мора се све скинути!
Ово нећемо по цијену новог инцидента! Тако су оста-
ле Титове слике и заставе. Међутим, на Филозофском фа-
култету нису хтели да скидају.
Дошао је одред ватрогасаца и они су покретним ле-
ствама скидали паролу по паролу. На Студентском тргу је
било неколико хиљада грађана који су све то посматрали.
На крају остала је још само највећа парола „Доле црвена
буржоазија!”, која се налазила на самом поткровљу. Када су
се ватрогасци приближили, почела је игра „новчаника на
канапу”. Окупљени народ овацијама је поздрављао свако
подизање пароле кад би ватрогасци покушали да је скину.
– Командир милиције, која је била на Студентском
тргу, смејао се заједно са нама. У једном тренутку одмах-
нуо је руком и наредио својим људима да одустану: „Ко ће
с њима изаћи на крај. Маните се ћоравог посла!” (Слободан
Дурутовић Дурут).

71
 Студентски трг у Београду, 3. јуна увече, 1968. го-
дине. Београђани нису поверовали Телевизији Београд. Око
десет хиљада људи окупило се испред Капетан Мишиног
здања.

72
 ЛИЦЕМЕРЈЕ СВЕТА У
КОМЕ ЖИВИМО

О Милошу Минићу, Стевану Дороњском, Светозару

Вукмановићу Темпу, Влајку Беговићу, Вељку Влаховићу, Си-
меону Затезалу, Латинки Перовић, Бранку Пешићу, Алек-
сандру Бакочевићу, Михајлу Ђурићу, Драгиши Ивановићу,
Петру Игњатовићу, Владимиру Глигорову, Миленку Стани-
ћу, Јовану Папазову, Драгутину Савићу, Николи Бугарчићу,
Петру Петровићу Његошу, Фабијану Шоваговићу, Дражи
Марковићу, Гаји Петровићу, Марку Веселици, Предрагу
Матвејевићу, Мирославу Крлежи, Симу Ђордану, Шими
Вранићу, Душану Биланџићу, Видоју Жарковићу, Крсти
Цвенковском, Бранку Микулићу, Ђорђију Вуковићу, Јакову
Гробарову, Спасоју Милошеву, Небојши Попову... и о оста-
лима.

Југословенски политички врх био је затечен јунским

догађајима. Наиме, до тада се живело у уверењу да је поли-
тички ауторитет нешто што се само по себи подразумева и
што се никада не доводи у питање.
„Први утисак је био шок и успаниченост која је тада
захватила многе политичаре. Психолошки, то се може разу-
мети. Практично, у свим послератним годинама, укључују-
ћи Информбиро, власт није имала озбиљнијих проблема са
народом: све што је желела, углавном је једноставно спро-
водила. Студентске демонстрације поквариле су слику та-

73
корећи бесконфликтног друштва каква је постојала у очима
водећих политичара. Управо се тада видело, на поражавају-
ћи начин, како многи политичари немају искуства у дијало-
гу и демократском односу са масама, јер су навикли да ко-
муницирају директним средствима. Студентска побуна
схваћена је, малтене, као државни преврат“.
Одједанпут, стигао је захтев да се власт отвори према
жељама народа и да прихвати нови на чин мишљења. То је
збуњивало бивше револуционаре, од којих су многи своје
заставе из младости трампили за лагоднији начин живота,
против којег су се некад жестоко борили.
Политичари су, дакле, били неспремни. „ … демон-
страције, цео тај процес, у суштини је био један, како да ка-
жем, весник озбиљних криза у које ће наше друштво да уђе.
И код нас се тада, поновило оно што се увек догађало са
студентским покретима. Био сам студент, учествовао сам у
свим демонстрацијама између 1935. и 1938. године. Можда
сам баш зато, онда код Подвожњака, по неком инстинктив-
ном пориву и интервенисао. Демонстрације су увек весник
много дубљих збивања у друштву, заоштравања и, супрот-
ност социјалних проблема, друштвених проблема...“ (Ми-
лош Минић). Али, политичари очигледно не верују у изре-
ку о историји као учитељици живота. Или су они сами, мо-
жда, били слаби ученици?
Међу највишим функционерима мишљења о студент-
ској акцији била су подељена. Велики број је имао у најма-
њу руку врло резервисан став. Нескривено одбојан однос
показивали су: Едвард Кардељ, Милентије Поповић, Петар
Стамболић, Драги Стаменковић. По либералнијем држању
упамћени су: Милош Минић, Стеван Дороњски, Светозар
Вукмановић Темпо, Влајко Беговић, па и Вељко Влаховић.
На живој ватри пекао се др Мирослав Печујлић, који
тих дана никако није могао да усклади своје две каријере,
политичку и универзитетску. Цинцулирали су и други мање
познати.

74
 У редовима „средњих“ функционера владала је збу-
њеност и недоумица. Директиве „одозго“ ни су стизале пра-
вовремено или су биле противречне.
Најтеже је било градским руководиоцима: Вељку
Влаховићу, Симеону Затезалу, Бранку Пешићу, Александру
Бакочевићу... Они су били први на удару: незадовољни сту-
денти су свој бес, због понижења и добијених батина код
Подвожњака, искаљивали на градским оцима.
Васпитање је учинило своје. Тада се још знало, али и
стварно осећало, који се ауторитети могу доводити у пита-
ње, а који су неприкосновени.
На збору студената, професора и особља Више тех-
ничко машинске школе у Земуну, један професор предло-
жио је закључак који је здушно прихваћен:
– Зашто Бранко Пешић има виле и кола и примања од
800.000 динара, а има људи који да нас немају ручак, зар
тако нешто дозволити у социјализму!
Неколико дана доцније, одговарајући на питања од-
борника у Градској скупштини, градоначелник Пешић се
узбуђено бранио:
„Морам да кажем да сам спреман да сваком гледам
право у очи, иако ми се приписује да имам четири виле. То
је бесмислена лаж. Два пута сам добијао стан, али и данас
станујем тамо где сам се родио. Сваки дан слушам жалбе
грађана и никада, да сам прихватио ове понуде, не бих мо-
гао да погледам отворено грађанима у очи. У животу нисам
примио ни динар хонорара сем плате. Немам жиро рачун,
ни викенд кућу. Приписује ми се да сам много учинио за
свог брата. Он је погинуо 1944. Пребацују ми се викендице,
али сам 1965. користио годишњи одмор десет, а 1966. једа-
наест дана. Био сам председник Конкурсне комисије за
идејно решење потеза Калемегдан Славија. По закону при-
падао мије хонорар од 520.000 старих динара. Нисам то
примио. Путујући у иностранство, добијао сам дневнице,
али враћајући се из Бугарске вратио сам шездесет и нешто
долара ССРН који ме је слао, а из Букурешта половину

75
дневница. Ауто који имам нуђен ми је на основу привиле-
гија ко је ми припадају да га купим за милион и триста јеф-
тиније него што стварно кошта. Одбио сам и то“.

МАРКС И ПАРЧЕ ГОВЕДИНЕ

Политика је почела да се усељава тамо где је раније

није било: у учионице, трговине, уопште у главе такозваних
малих људи.
Управо због отворености и широке демократичности
студентског покрета, стално је у врховима власти тињала
сумња у идеолошку оријентацију студената.
Тако је Латинка Перовић, говорећи студентима Ма-
шинског факултета, ставила нагласак на покушаје несоција-
листичких снага да заведу нашу младеж. На питање студе-
ната које су то снаге, другарица Перовић је одвратила:
„Тврдим да их има! Сами сте из својих редова избаци-
ли прођиласовске елементе! Али, другови моји драги, има и
покушаја активизирања снага осуђених на Брионском пле-
нуму. Ваш акционо политички програм имаће најбоље деј-
ство ако изолујете разне ђиласовце и ранковићевце“.
Данас је јасно да је врење и комешање које је захвати-
ло студенте било нешто најприродније и најнормалније.
Јер, код кога би најпре требало очекивати немир, незадо-
вољство и немирење са постојећим поретком ствари него
код младих, код оних који свему прилазе чиста срца, који
су тек на путу да закораче у живот?
Можда је узроке револта најбоље објаснио професор
Михаило Ђурић, обраћајући се својим студентима на Прав-
ном факултету:
„Свет у коме живимо далеко је од тога да буде онакав
какав бисмо хтели и готово да ни мало не личи на свет ка-
кав бисмо могли да пригрлимо као свој. То што се ствара

76
око нас, тај моћни друштвени апарат, та учмала и лицемер-
на друштвена средина која нас тишти и притиска, све то да-
леко заостаје за Марксовом хуманистичком визијом људске
заједнице“.
Такорећи то исто у својим закључцима истичу студен-
ти Више техничке школе: „Не траже студенти парче гове-
дине више и да им се окречи менза, већ траже ренесансу
читавог друштва“.
И опет професор Ђурић:
„Код нас је у моди истицање достојанства, али се оно
на другој страни нимало не поштује. Вас и нас игноришу, и
не само то. Као да постоје они који су богомдани, који су
позвани да реше сваку ситуацију. Међутим, испоставља се
да су они сасвим неспособни. Било би несрећно ако би раз-
говор био анемичан и ако бисмо се упозоравали о могућим
штетама. Извесно је да ће се нанети многе ране, али рука
која рану изазива она је и лечи. Будимо на висини тренутка
који је пред нама. То се не догађа сваке године“.

РАВНОПРАВНИ ДИЈАЛОГ ГЛУВИХ

Ма колико било необично, а за ондашње прилике чак

и невероватно, политичари су ипак морали да пристану на
равноправан дијалог са студентима. За преговарачким сто-
лом нашли су се, с једне стране, Петар Стамболић, Милош
Минић и Мирко Поповић, а са друге, ректор Драгиша Ива-
новић, проректори Бунушевац и Глигоријевић, затим Ми-
лан Игњатовић испред Универзитетског комитета, и сту-
денти Петар Игњатовић и Владимир Глигоров.
Али, био је то дијалог глувих.
Упоредо је текао састанак комисија Акционог одбора
студената и Извршног већа Србије. Требало је утврдити
кривицу за догађаје код Подвожњака. Исцрпљујуће натеза-

77
ње је трајало пуних једанаест часова, али се није макло од
почетка.
Извештаји представника милиције и студената као да
су говорили о два потпуно различита догађаја.
Људи из СУП-а одбијали су сваку, па и најмању кри-
вицу. Зато је одлучено да чланови студентске комисије са
вештацима за судску медицину и са инспекторима СУП-а
посете повређене студенте и да утврде тежину њихових по-
вреда и како су их задобили.
У земунској болници лежала су тројица тешко повре-
ђених студената. Миланко Станић је био „премлаћен по це-
лом телу милицијским палицама и знатно му је ослабљен
вид“. Златку Лозићу су метком из револвера „повређена оба
колена“. Јован Папазов добио је „низ повреда од удараца
палицом и тешку повреду у пределу бубрега“. Радник Дра-
гутин Савић, који је изјавио да је демонстрирао јер је у сту-
дентским захтевима видео пут да се реше и многи његови
проблеми, био је погођен метком у „десни седални предео“.
Из прича повређених, студентска комисија је закљу-
чила да су увече 2. јуна 1968. године милиционери „први
почели да бацају камење, а потом и да пуцају“ и да су 3. ју-
на, без икаквог повода, почели брутални обрачун са студен-
тима.
Те ноћи, 2/3. јуна рањена је и једна сарадница Сту-
дента. У првом ванредном броју овог листа објављена је и
та информација. И десила се прва, бар званична издаја. Ко-
легиница је информацију демантовала а потом, када је зале-
чила рану, запослила се у Танјугу.
Тих дана председник Скупштине СР Србије Милош
Минић покушавао је да испуни обећање дато студентима да
ће кривци за батинање код Подвожњака бити позвани на
одговорност. Али, чим је Минић покушао да ову ствар ста-
ви на дневни ред, секретари унутрашњих послова Бугарчић,
Зечевић и Стијачић запретили су оставкама. Но, претње
оставкама нису проистекле због гриже савести и осећања

78
одговорности, већ из протеста зашто Минић уопште отвара
то питање!
Из такозваних дневних забележака Драже Марковића
види се да је, тих дана, и он био врло незадовољан држа-
њем свог пријатеља Милоша Минића:
„М. Минић се експонирао као човек `толеранције,
разумевања, ширине и демократске, прогресивне оријента-
ције`. Како? Чиме? Пре свега, доласком код Подвожњака и
интервенцијом код милиције: `Ко вам је наредио да туче-
те`? Затим, доласком у четири часа изјутра пред Филозоф-
ски факултет и захтевом да се милиција повуче (што јасно,
милиција није извршила)... Он је дозволио да један студент
цитира Његошеве стихове: `Коме снага лежи у топузу, тра-
гови му смрде нечовјештвом` и да цело српско руководство
тиме оквалификује (изузев М. Минића). Милош је узимају-
ћи реч после тога `заборавио` да се од тога огради“.
Не скривајући љутњу, друг Дража даље бележи: „С
наше стране чине се уступци. Милош Минић јавно осуђује
милицију. Студенти држе говоре против милиције и власти.
Траже смењивање одговорних. На сваку концесију нови
захтеви... Седмог јуна одржана је седница Председништва
ИК ЦК Србије на коју смо позвани и Милош, Ђурица, Баја
и ја. Пера је хтео да се одлучи о неприхватању а приори од-
говорности милиције, или неког другог, за протекле догађа-
је (М. Минић, Мирко Поповић, С. Дороњски били су скло-
ни да `принесу јарца на жртву`). Међутим, чланови Пред-
седништва и ИК (Б. Влајковић, Б. Павловић, Е. Ратковић, Л.
Перовић, С. Затезало) поставили су питање држања и ста-
вова појединаца. Боби и Пера нису никако хтели да допусте
да се дискусија развија у том правцу. И није је ни било“.

79
 СВАНУТ ЋЕ КРВАВО ЈУТРО

Убрзо се студентска „жуч“ из Београда разлила и по

аулама других универзитета у земљи.
Београдски студенти добили су телеграм загребачких
свеучилиштараца који јављају да су одржани митинзи на
готово свим факултетима на којима су студенти изразили
потпуну солидарност са захтевима њихових колега са Бео-
градског универзитета. Они изјављују да су им проблеми
заједнички, али пошто имају потпуно разумевање репу-
бличких политичара нису за организовање демонстрација.
Неколико хиљада студената Свеучилишта у Загребу
окупило се на митингу организованом у знак солидарности
са студентима Београда.
Најпре су говорила два београдска студента. Они су
допутовали у Загреб да би своје колеге упознали са оним
што се збива у Београду, претпостављајући да су ови из но-
вина „криво информирани“.
Митинг је одржан у атмосфери аплаудирања, звижда-
ња, упадица, певања Интернационале и скандирања „Бео-
град–Загреб“! Глумац Фабијан Шоваговић рецитовао је Кр-
лежине стихове. Узбуђено су говорили Гајо Петровић, Ва-
ња Сутлић, Шиме Ђодан. Марко Веселица, Милан Кангрга,
Младен Чалдаровић, Предраг Матвејевић...
Загребачки ВУС од 19. јуна 1968. објављује напис
„Кроника политичке битке“ из пера 33-годишњег Марка
Веселице, доцента на Економском факултету у Загребу и
секретара СК. Млади доктор описује како се као партијски
прегалац борио да неутралише „ултралијеве екстремисте“
на челу с Гајом Петровићем:
„Читава стратегија митинга била је да се брутално на-
падну све легалне самоуправне институције и Савез кому-
ниста, створи тотално нерасположење према свему постоје-
ћем и да се онда оно искористи као сила која ће масу покре-
нути на улице. Идејни и организациони нуклеус тога ми-
80
тинга и покрета у цјелини то је смишљено и упорно тра-
жио. Тако је нпр, по мојем суду, сасвим промишљено, а да
дубље није знао о чему се ради, био доведен глумац Фаби-
јан Шоваговић, који је изразио срећу што је почела социјал-
на револуција која ће разорити све оно што не вриједи у на-
шем друштву. Он је био врло емотиван и понесен догађаји-
ма и у том трансу, на начин како он то зна, рецитирао је по-
знату Крлежину пјесму `Сванут ће крваво јутро`. Сутрадан
сам разговарао с другом Шоваговићем у Студентском цен-
тру и кад сам му објаснио сложеност цјелокупне политичке
ситуације, он је постао потпуно свјестан да би уличне де-
монстрације биле промашена и реакционарна ствар у овом
тренутку“.
После објављивања „Кронике политичке битке“, у ко-
јој аутор себе и др Шиму Ђодана представља као усамљене
јахаче и првоборце против ултралевице, уследиле су бурне
реакције. Чак је било предлога да се др Веселица пошаље
„на мотрење најближем психијатру“!
ВУС бележи, из пера Антуна Жвана, да је за време
иступања једног студента, који је на митингу говорио о зби-
вањима на Београдском универзитету, др Шиме Ђодан гла-
сно повикао: „Што они раде са Шиптарима и Маџарима!“.
Сви присутни схватили су у чему је смисао ове упадице и
сместа је одјекнуло дуготрајно скандирање „Братство-је-
динство!“.
А онда, кад је изашао за говорницу, Ђодан је упозо-
рио да демонстрације и нереди иду на руку ранковићевским
снагама у нашем друштву. Упозорио је да се Хрвати не
смеју понашати „као гуске у магли“, да су Хрвати у својој
повести увек били експлоатисани, да данас још траже рав-
ноправност..., и све у том духу.
Али чудни су путеви господњи: они који су липња
1968. били „правоверни“, биће три године касније осуђени
као припадници масовног националистичког покрета „ма-
спока“.

81
 Др Марко Веселица одседео је у затвору пуних шест
година. Према сведочењу др Предрага Матвејевића, који је
1968. сврстан у либералну левицу, др Марко Веселица је
био сасвим деморалисан на суду; у току издржавања казне
држао се врло помирљиво и тражио више пута помиловање,
истицао је своју приврженост социјализму, деловање у ко-
мунистичкој организацији, очево учешће у партизанском
покрету. По изласку из затвора др Веселица је наставио по
старом: Уприличио је сусрет са Ђиласом у Загребу, поло-
жио венац у загребачкој Катедрали на гроб кардинала Сте-
пинца. Окружни суд у Загребу осудио га је на још једанаест
година затвора...Један је од оснивача ХДЗ и људи који је
промовисао и довео Фрању Туђмана на чело те партије и
Хрватске.

БИЛАНЏИЋ УНОСИ КОНФУЗИЈУ

Но, како су даље текла липањска гибања?

„Готово сви захтјеви студената су на линији прогре-
сивног социјалистичког кретања код нас. И у Београду и у
Загребу. Тим захтјевима треба пружити пуну подршку“ –
рекао је тих дана Мико Трипало у разговору с представни-
цима Акционог одбора студената.
Ипак, по хитном поступку су избачени из Партије
професори Гајо Петровић и Младен Чалдаровић, и студент
Шиме Вранић, за кога је речено да је имао амбиције да по-
стане „југословенски Дучке“! Истовремено, судац за прекр-
шаје Градске управе Загреба казнио је са по пет старих хи-
љада динара Г. Петровића, М. Чалдаровића, Ш. Вранића и
И. Бешкера, док се професор М. Кангрга провукао са ка-
зном од три хиљаде динара. Образложење: окривљени су
као чланови Акционог одбора одржавали скуп студената у
Студентском центру без претходног пријављивања надле-
жном органу.

82
 Упркос свему, загребачки свеучилиштарци су и даље
заседали и дискутовали о ситуацији у нашем друштву. Неу-
морни су били професори и студенти Филозофског факул-
тета и Факултета политичких наука.
Међутим, створена је општа конфузија и акција се
распала када су неки професори, по налозима политичког
вођства, саопштили студентима да према последњим ин-
формацијама из Београда студентска акција узима проран-
ковићевски и прочетнички карактер.
Без сумње, највећа заслуга за то припада професору
Душану Биланџићу. Овај живахни професор у то доба често
је свраћао на кафицу у Трипалов кабинет (тешко се одвика-
вао од те навике: доцније је редовно свраћао код Јосипа Вр-
ховца, а потом код Фрање Туђмана); техничко особље још
увек памти како је симпатично знао да чаврља о политичкој
линији и умећу да се прате сви њени заокрети. Дакако, тех-
ничко особље тада није ни слутило да пред собом има бу-
дућег творца гласовите теорије о „федерирању федерације“.
Елем, професор Биланџић је једнога дана без даха до-
јурио на Факултет политичких наука (кажу: изравно из ка-
бинета Мика Трипала) и узбуђеним тоном саопштио да је
др Михаило Марковић управо одржао прочетнички говор
на Београдском универзитету који је завршио поклицима:
„Живео Александар Ранковић! Живео Дража Михаиловић!“
„Ја сам наравно одмах обавештен и најоштрије сам
протестовао. Биланџић је објаснио да је био преварен и из-
разио своје жаљење због тога. Међутим, штета је била на-
чињена и покрет је нагло одумро. Ма колико да је било
оних који у овако нешто нису могли поверовати, морало је
бити још више оних који нису могли поверовати да се ова-
кве подле лажи могу сасвим измислити“ (професор др Ми-
хаило Марковић).

И у Љубљани је постајало очигледно да се ближе уз-

будљиви догађаји. Стизале су забрињавајуће информације
са „београдског бојишта“. О збивањима у Београду није би-

83
ло појединости, али је завладала подсвесна солидарност ко-
ју је ваљало јавно манифестовати. Напетост је толико пора-
сла да је студентима запрећено милицијом. Све је обузело
осећање радозналости: шта ће бити ако буде... На крају није
се десило ништа.

Узјогунили су се и црногорски студенти. Политичке

структуре су одмах сазвале збор на који су дошли Видоје
Жарковић, Душан Ичевић, Ђоко Пајковић, Бранко Лазовић,
Вуко Драгашевић.
Титоградским студентима је дато тврдо обећање да ће
се њихов положај убудуће знатно поправити: кредити ће
бити повећани, порције обилније и са знатно више калори-
ја, чешће ће се него дотад вршити замена постељине у до-
мовима итд... Студенти су ова обећања примили са овација-
ма. Клицало се „Тито, Партија!; Тито, Вељко!“, да би се на-
покон из хиљада грла заорило: „Ој свијетла мајска зоро,
мајко наша Црна Горо“.
У атмосфери опште егзалтације за реч се јавио Видоје
Жарковић, тада председник Републичког извршног вијећа,
и у критички интонираном говору рекао:
„У нашем друштву које доживљава брз развој има не-
гативних појава. Те појаве се често јављају и из субјектив-
них, а не само из објективних околности“. Тако је прошао
тренутак гнева у Титограду.

Скопским студентима обратио се Крсте Црвенковски:

„Дубоко сам уверен да је голема већина студента за соција-
лизам. Ту нема никакве дилеме. Дилема је само у томе ка-
кав социјализам? Преживеле пароле и екстремистички зах-
теви не само што не треба да буду подржани, него треба да
буду жестоко атаковани. Догађаји у Београду показују да се
најсвеснији део масе студената оградио од ексцеса који ву-
ку натраг“.

84
 У Сарајеву је било жестоко, скоро као код београд-
ског Подвожњака. Прштало је на све стране. После сукоба
милиције и студената било је много модрица и разбијених
глава.
На митингу солидарности са београдским колегама
пред Филозофским факултетом окупило се више од 5.000
студената. Најчешћа парола била је: „Београдски другови,
ми смо са вама!“.
Ректор сарајевског Универзитета, професор Фазлија
Аликафлић, покушао је да одврати студенте:
„Аман, не насиједајте провокацијама! Не дозволите
да вас непријатељ употријеби и одвуче на странпутицу!“
Студенти га нису послушали, већ су кренули да мир-
но демонстрирају улицама Сарајева. Испречила се милици-
ја и настао је лом. Сутрадан је начелник сарајевског СУП-а
Бранко Беук изјавио новинарима:
„У вечерашњим догађајима моји људи су били толе-
рантни све док је ред био у границама нормале. Али када су
почели нереди, био је то крај сваком стрпљењу“.
Републичко извршно вијеће, на седници којој је пред-
седавао Бранко Микулић, одало је признање милицији за
одлучну и ефикасну акцију против студената.
Сарајевске новине биле су крцате извештајима о ра-
зним уличним изгредима и „огорчењу грађана Сарајева“.
Наводно, многи су искористили студентски немир да би се
иживљавали над милицијом, у разбијању, демолирању. Но-
вине даље пишу да у таквом хаосу, који су изазвали студен-
ти, ни џепароши нису мировали. Више грађана је остало без
новчаника, ташни и других предмета. Писање је поткре-
пљено уверљивим доказима: „У милицију су око поноћи
приведени малолетници С. П. и А. Г. који су ухваћени у
крађи новца из џепова мирних грађана. А све то као после-
дица студентске акције...“

85
 НЕПОШТЕНО ПРЕТУРАЊЕ ШТАМПЕ

Студенти су били веома незадовољни писањем штам-

пе. Сматрали су да новинари дају искривљену слику и оба-
вештавају јавност „са нечувеном подлошћу“.
Једна од честих парола је гласила: „Доле Шпринге-
ри!“
Заиста, штампа је била стављена у функцију усмере-
ног информисања (др Ђуро Ковачевић, тада први човек сту-
дената Југославије).
Студенти су увели „Стуб срама“ и захтевали да вла-
сти неодложно смене директоре и главне уреднике дневних
листова, Радио Београда и Танјуга.
Огорчење студената због писања штампе упечатљиво
изражава текст Ђорђија Вуковића, главног уредника Сту-
дента, објављен под насловом „Позив“.
„Непоштена претурања штампе по редоследу сту-
дентских захтева учинила су да се не добије тачна слика
студентске критичке позиције. Наиме, испало је, после тих
смишљених померања и затурања, да се студенти углавном
боре за своје материјалне услове и сл. Али сви они који су
учествовали на митингу, у демонстрацијама, врло добро
знају да су студенти најјаче поздрављали једну другу ори-
јентацију – борбу за опште интересе радничке класе... Но-
вине не цитирају ниједног говорника на митингу који је го-
ворио о неоправдано великим социјалним разликама. А та-
квих је било доста. Они су тражили да се јавно дискутује о
критеријумима на основу којих неко има приходе од 30.000
старих динара, а неко, на пример, 400.000 динара“.
Тих дана Студент је штампан у тиражу између педе-
сет и осамдесет хиљада примерака. Распродаван је за неко-
лико сати по изласку из штампарије, односно одмах након
одлука виших судова о скидању забране.

86
 Прва четири ванредна јунска броја била су привреме-
но забрањивана решењем окружног јавног тужиоца Спасоја
Милошева. Али суд је био друкчијег мишљења и забране су
скидане.
Студенти колпортери који су растурали лист по граду
доживљавали су разне авантуре.
„До које границе могу да иду испади органа милиције
показује случај који се догодио у ноћи између 6. и 7. јуна.
После доношења одлуке о скидању забране растурања ван-
редног броја листа Студент, група студената Саобраћајног
факултета растурала је лист по граду. Око 22 часа, на углу
Немањине и Делиградске улице на Славији, два агента
СУП-а и један позорник органа милиције брутално су напа-
ли студента прве године Стоматолошког факултета Ранка
Ђукића (индекс бр. 181/66). Одузели су му око 600 приме-
рака листа, поцепали их и запалили. Све ово се одиграло
пред већом групом грађана, која се окупила желећи да до-
бије лист. Ранко је са још тројицом колега, који су га чека-
ли у колима, успео да побегне у правцу железничке стани-
це, где су наставили да растурају Студент.

ТРАЈНА ЗАБРАНА СТУДЕНТА

Продавала сам по 400-500 примерака за је дно вече.

Ретко се дешавало да добијем само онолико новца колико
лист кошта. Скромно одевени људи стављали су ми у џеп
двоструко више и шапутали: Држите се! (Неда Николић,
дуго година новинар ТВ ревије).
Свој допринос давао је и писац Јаков Гробаров. До
демонстрација, он је од колпортера редовно узимао са го-
миле новца по један динар, а сада је узимао свега педесет
пара!
Последњи (пети) број Студента трајно је забрањен.
То је била прва забрана овог листа у социјалистичкој Југо-

87
славији. Од тада па наредних неколико година забране ће
постати, безмало, саставни део уређивачке политике.
Окружни јавни тужилац Спасоје Милошев водио је
умировљенички живот негде покрај Каленићеве пијаце и
није желео да се сећа времена када је ревносно, редак по ре-
дак, ишчитавао Студент.
„Та, маните мене! Шта ћу вам ја? Ево, управо сте ме
прекинули док са једним пријатељем играм домине... Ко ће
се сада сећати шта је било пре двадесет година. Уосталом,
прошетајте до тужилаштва, тамо све пише“ –одговарао је
упорним новинарима и истраживачима феномена 1968.
А у образложењу одлуке Окружног суда у Београду
стоји да се лист забрањује због чланака Небојше Попова,
Триве Инђића и Александра Стојановића.
Спорни су били текстови: „Мистерије и хистерије“,
„Одговорности“ „Универзитет уз радништво и сељаштво“,
„О бирократији изблиза“ „Персијска варијанта самоупра-
вљања“, „Страх од нове левице који не постоји“ и други.
Судијама се нарочито није допао текст Небојше По-
пова:
„Напис, 'Мистерије и хистерије' у целини пружа не-
тачну слику самоуправног друштва код нас: ово је биро-
кратско друштво, друштво пендрека и поданичких нови-
нарских пера, уплашених сопственика фотеља, поседника,
то је друштво дијаболичног механизма политичке манипу-
лације у којем људи и идеје фунгирају као средство оства-
ривање посебних или појединачних интереса манипулана-
та. А, `покрет југословенских студената`, према садржају
горњег написа, `стоји насупрот таквом друштву и јесте `по-
литички покрет... настао `ван позитивног система` и његови
се циљеви не исцрпљују корекцијама statusа quo, већ га
прекорачују у тежњи да га битно мењају“.
Суду је засметала и инкриминација из чланка „Мисте-
рије хистерије“, који се завршава опоменом „Ко не уме да
слуша песму... слушаће олују“. Суд је утврдио да се овде
несумњиво ради о ширењу алармантних вести, које угрожа-

88
вају јав ни ред и мир јер таква „опомена“ објективно за чи-
таоца звучи као позив на нову побуну.
На крају, суд се ипак широкогрудо понео према сту-
дентима и одлучио је да трошкови поступка падну на терет
буџета града Београда.

Даноноћно заседање конвента у Капетан-Мишином

здању и Филозофском факултети у јуну 1968.

89
 Општи метеж: ни професори ни политичари нису
могли да зауставе милицију.

90
 НОВО ВИНО У СТАРИМ
МЕШИНАМА

„Двориштем Филозофског факултета 'унтерхалтује'

се београдска црвена џет елита. Та 'црвена буржоазија',
против које се демонстрира, пљеска студентима с истим
одушевљењем с којим се први ред партера у позоришту
смеје жаокама за које мисли да су на туђ рачун упућене... “
(Борислав Пекић)

У Београду je, тих јунских дана 1968, владало велико

узбуђење. Атмосфера напрегнутости и ишчекивања проши-
рила се и на остале универзитетске градове.
Интелигенција је листом подржавала студентске зах-
теве. Огромне масе су се окупљале око факултета, нарочито
на Студентском тргу, око Капетан Мишиног здања, где је
несумњиво био епицентар овог „земљотреса“, како су га
многи доживели.
Студенти нису излазили на улице, већ су дању и ноћу
боравили на факултетима где су се дешавале узбудљиве
ствари: потпуно слободне дискусије о стању у друштву и
перспективама социјализма. Долазили су познати књижев-
ници и глумци, држали сјајне говоре, рецитовали песме, ту-
мачили велике драмске текстове. Незабораван је, на при-
мер, Жигонов говор Дантона пред „конвентом“ (професор
др Михаило Марковић).
„Конвент“ је била форма отворене дискусије у којој
би неко од наставника одговарао на сва могућа питања, с
тим што је свако од присутних наставника и студената

91
имао право да о питању о коме се дискутује изнесе своје
пуно мишљење.
Због потпуне слободе говора о свим табу темама –
али, буквално о свим – због демократичности духа толе-
рантности, због концентрације знатних интелектуалних
снага на сваком оваквом „конвенту“ они су били бескрајно
занимљиви и трајали су док се могло физички издржати. Ја
сам водио један од таквих скупова на Филозофском факул-
тету који је почео у 17 часова, а завршио се у 3 ујутро, без
иједног прекида (професор др Михаило Марковић).
Према Вујаклији, реч „конвент“ значи: састанак, збор,
скупштина, сабор (нарочито калуђерски); манастир, само-
стан; Конвент 1792. у Француској сазвана Уставотворна
скупштина, Conventio nationale.
Увек се у сличним приликама извади из нафталина,
нека стара реч. Данас схватам да је била потпуно неаде-
кватна, али пошто су нам требале звучне, бомбастичне ре-
чи, неко је лупио „конвент“, и тако је остало! (др Драгољуб
Мићуновић).
Неки интелектуалци су студентима пружили моралну
подршку, а други и материјалну.
Књижевник Душан Матић упутио је Акционом одбо-
ру демонстрација писмо следеће садржине:
„Позвали су ме да читам песму.
Нисам отишао из простог разлога што сматрам да
време није за књижевне вечери.
Да ли сам са вама?
Па с ким бих могао бити у овом тренутку!
Ви сте као пламен који је за тили час пореметио све
једино спасавајуће и комотне преграде и поделе где су се за
тили час сви, од Сежане до Ђевђелије, покренули, промуца-
ли и проговори ли. Свеједно како.
На мени није да говорим. На вама је. Вашем покрету,
ако ни за шта друго, а оно хвала што је тргао СИВ да пред-
ложи Закон о подизању минималних личних доходака од 15

92
на 30 хиљада ст. динара. Зато заслужујете да уђете у поли-
тичку историју не само овога града већ и целе земље“.
Бранко Ћопић, писац из школских читанки, упутио је
студентима новчани прилог од 100 хиљада старих динара.
Капетан Мишино здање се орило: „Потерајмо кљуси-
ну историју! Лева, лева, лева...! “
Корачница Црвеног универзитета настала је тих јун-
ских дана. Текст је написао Мирољуб Тодоровић, музику је
компоновао Вук Стамболић.
Педантни Борислав Пекић бележи у свој Дневник:
„Двориштем Филозофског факултета 'унтерхалтује' се
београдска црвена џет елита. Та 'црвена буржоазија', против
које се демонстрира, пљеска студентима с истим одуше-
вљењем с којим се први ред партера у позоришту смеје жа-
окама за које мисли да су на туђ рачун упућене... Црнпура-
ста дива у белим Диор панталонама и са Скарлет О'Хара
шеширом (у свим споровима очевидна вечна присталица
Југа, чак и кад је овај на северу), својим еротичним прису-
ством исказује слагање с онима који би јој те панталоне
свукли и у стварном и у преносном смислу. Извесни поли-
тичари долазе овамо као што се недељом пре подне иде у
Зоолошки врт. (Осећа се, наиме, да су звери већ у кавезу).
Пријатна лежерност влада догађајима. Радикалне универзи-
тетске ауле где се још увек нешто збива, где је бенгалска
ватра заменила ону праву, али се то не види постају места
за излазак увече. Иде се 'код студената', уместо у Оперу,
или на пријем неке Амбасаде, премијеру неког филма или
на картање. Овде се додуше пиће ни јело не служи. (Амери-
канци би већ у аули инсталирали мобилне тезге са кока ко-
лом и хамбургерима). Али толико се свако може стрпети“.
Власти су Акционом одбору и Универзитетском ко-
митету упутиле захтев да се са штрајком прекине, уз обра-
зложење да главни град треба да посети председник Инди-
је. Руководиоци из Града и Републике сматрали су да је у
најмању руку неваспитано дочекати страног државника док
траје окупација Универзитета.

93
 Али, било је то прављење рачуна без крчмара.
Студенти су били једнодушни: тражили су да се прет-
ходно испуне њихови захтеви. О прекиду штрајка гласало
се на свим факултетима. На пример, на Филозофском је за
наставак штрајка гласало четири хиљаде студената, а про-
тив је било петнаест.
Тако први покушај да се штрајк прекине није дао ре-
зултате.
Ипак, унутар студентског покрета почеле су да се
стварају различите струје. Једна струја је сачувала извор-
ност и спонтанитет, одбијајући све спољашње утицаје и не
желећи да сарађује са легалном студентском организаци-
јом. Други су сматрали да све захтеве треба остварити
управо преко Универзитетског одбора и Комитета. Било је,
наравно, и екстремних идеја.
Једне вечери, дошла је група колега са Филозофског
факултета са идејом да поново изађемо на улицу и демоли-
рамо Амерички културни центар. Нико од студената Фило-
лошког факултета није пристао на тако нешто (Слободан
Дурутовић Дурут).
Основни циљ Универзитетског одбора био је да се не
дозволи да дође до раздора у покрету. Страховало се да
уколико би се само једна виша школа или факултет изја-
снили против, та чињеница могла је да послужи као пре-
текст да се штрајк силом растури.
Политика Универзитетског одбора била је да се ни по
коју цену не дозволи прекид штрајка, пре него што званич-
ни органи признају да је бунт био оправдан. На тај начин
био би потврђен легитимитет демонстрација и отклоњене
недоумице од евентуалних каснијих репресалија.
Посебно се страховало од развоја догађаја на Факул-
тету политичких наука. Тамо су професори, блиски полити-
ци, покушавали да сломе своје студенте. Партијска органи-
зација је, чак покушала да из својих редова искључи Алек-
сандра Урдаревића, председника Факултетског одбора сту-
дената, због солидарисања са осталим факултетима. На ин-

94
тервенцију професора Радослава Ратковића до тога није до-
шло.
Било је и различитих предлога о томе како да се сту-
дентска побуна приведе крају. Јер студенти и њихово руко-
водство почели су, помало, да осећају замор.
У јавности је и даље владала велика напетост. Темпе-
ратура је доведена до усијања.
Било је очигледно да се о догађајима мора изјаснити
Председник Републике.
Студенти и њихови лидери су били свесни да без Ти-
тових гаранција, упркос свим обећањима, падају на милост
и немилост локалној бирократији од које никакво добро ни-
су могли да очекују.
Јосип Броз Тито се није изјашњавао пуних седам да-
на.
Ствар се иначе развијала у корист студената, јер је
њихова акција почела да се шири као грудва снега: немир
се пренео у Сарајево, Загреб, Љубљану, Нови Сад, Скопље,
Ниш, Титоград. Али незадовољство је полако захватало и
разне друге институције. Осећао се немир у појединим фа-
брикама, музејима, школама... А жариште у Београду још
није било угашено.
Тито је схватио да ће морати јавно да наступи.

ВИШЕ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗДРЖАТИ

Једне вечери, код Жарка Булајића, секретара Универ-

зитетског комитета, појавио се Влајко Беговић, стари шпан-
ски борац, револуционар, по многим сведочењима Титов
близак пријатељ.

95
 Влајко Беговић одао је признање студентима и потпу-
но се ставио на њихову страну. О понашању градских руко-
водећих тела изнео је крајње негативно мишљење.
„Међутим, друже Булајићу, ипак, мислим да би ту ва-
шу ствар требало полако приводити крају...“.
– Не знам, морам да провјерим каква је атмосфера, па
ћу се јавити телефоном, неодређено је одговорио секретар
Универзитетског комитета.
Руководећи људи покрета, формални и неформални,
почели су да већају; Булајић, Љуба Тадић, Светозар Стоја-
новић, Михаило Марковић још једном су размотрили ситу-
ацију у којој се нашао Универзитет.
„Богами, ситуација је таква да се више не може издр-
жати. Нећемо одустати од наших захтјева, али ћемо морати
да идемо у смиривање,“ рекао је Жарко Булајић.
Сви су се сложили, јер су и сами увиђали да су им
снаге на измаку.
Секретар УК је јавио Влајку Беговићу:
„Све је у реду, одржаћемо састанак, идемо на смири-
вање и обуставу штрајка“.
– Одлично! Доћи ћемо онда Вељко Влаховић и ја, али
под једним условом: да на састанку не буде нико други
осим чланова Универзитетског комитета. И упамти, ми ће-
мо се појавити тек кад ви почнете да расправљате о обуста-
ви штрајка!
Жарка Булајића захватио је песимизам: Универзитет-
ски комитет бројао је свега деветнаест чланова, није био си-
гуран у исход састанка.
„Зато сам позвао председника Савеза студената, све
секретаре факултетских комитета: затим Михаила Марко-
вића, Љубу Тадића и још неке филозофе. Добро, Свето Сто-
јановић је био ту. Углавном, умјесто деветнаест, испаде ту
једно осамдесет деведесет људи. Испред Градског комитета
дошао је Перо Ђоковић. То је онај што је касније радио у
туризму.

96
 Било је договорено да први о обустави говори секре-
тар, а онда да у истом тону наставе Михаило Марковић,
Љуба Тадић, Светозар Стојановић.
И ја почнем први: како је све ово тешко, ка ко се ми
помало изрођавамо, треба да се студира, да се полажу испи-
ти, ко зна шта сам све причао. По изразу лица присутних
студената било ми је јасно да сам их разочарао. Онда узме
ријеч Михаило Марковић. Ау! Гракнуше студенти:
„Ми вас не познајемо! Јуче сте причали једно, а данас
сасвим супротно! Зар је могуће да сте нас издали?!“.
Онда устаде Свето Стојановић, и он поче о обустави...
Уто је зазвонио телефон. С друге стране је био Влајко
Беговић.
– Је ли почело?
– Јесте.
– Како иде?
– Као што смо се договорили. Радимо све што може-
мо. Ево, сад баш говори Свето Стојановић...
– Има ли кога из Градског комитета?
–Има, Перо Ђоковић.
– Дај ми га.
И пошто је Пера Ђоковић потврдио да се састанак од-
вија у договореном правцу, Беговић и Влаховић упутили су
се ка згради Универзитетског комитета.
– Сјећам се као да сада гледам: отварају се врата и на
њима се појављује Вељко са оним штапом. Сви присутни
су занијемјели од изненађења. А и ова двојица су разрога-
чила очи када су видјели колико нас има. Нијесу имали гдје
да сједну! Али, није им било повратка.
Састанак је трајао до свитања.
На крају је говорио Вељко Влаховић. Он је одобравао
много ствари. То се студентима веома допало, па су пред-
ложили да се његов говор умножи и подели по факултети-
ма.

97
 „Јесте, ја сам то рекао, али нема потребе да се штам-
па. Ви се можете у свакој прилици позвати на мене и сваку
моју ријеч коју сам овдје изговорио. Али, просто, не бих да
се то умножава...“

НАША ОМЛАДИНА ЈЕ ДОБРА

Недеља, 9. јун. Вече.

У чувеној „петици“, на Правном факултету, скоро две
хиљаде пари очију упрто је у телевизијски екран:
„С обзиром на ово што се догађало у посљедње ври-
јеме демонстрације студената желим да кажем своје ми-
шљење.
Ја сам о тим демонстрацијама, размишљајући у току
демонстрација о свему што је томе претходило, дошао до
увјерења да је револт који је постојао код младих људи, код
студената, дошао спонтано. Али да је постепено, како су се
те демонстрације развијале и послије пренијеле са улице на
ауле и сале универзитета, дошло до извјесног инфилтирира-
ња разних нама туђих елемената који не стоје на социјали-
стичким позицијама, који нису на позицијама VIII конгреса
Савезна комуниста Југославије, који нису за спровођење
привредне реформе. Једном ријечју, дошло је до инфилтри-
рања оних елемената који су хтјели да ову ситуацију иско-
ристе у своје циљеве. А има ту разних тенденција и разних
елемената, од најреакционарнијих па до оних најекстремни-
јих, лажно радикалних елемената код којих имају одјек
Мао Це Тунгове теорије. Међутим, ја сам дошао до увјере-
ња да је огроман дио, могу да кажем 90 одсто студената по-
штена омладина, о којој ми нисмо водили довољно рачуна,
у којој смо видјели само ученика, само ђаке у школама, а за
које још није вријеме да се укључују у друштвени живот
наше социјалистичке заједнице. То је било погрешно. Ми
смо њих оставили саме. Ту своју грешку ми сагледавамо.
98
 ...Мислим да су догађаји до којих је дошло на Новом
Београду многе од нас ударили по глави, неке више неке
мање. Изгледа да су се људи мало тргли и да им је синуло
пред очима и у главама схватајући шта би се могло догоди-
ти кад радничка класе не би била толико свјесна, кад не би
видјела тешкоће на које она сама наилази, па предузела из-
вјесне кораке који не би били у складу са нашим односима
у социјалистичком друштву.
...Зато ја данас морам да кажем овдје да сам сретан
што имамо такву радничку класу. А могу такође да кажем
да сам сретан што имамо такву омладину која се показала
зрелом. Ево, најновији развитак на универзитетима је пока-
зао да је 90 одсто студената наша социјалистичка омладина,
која се не да тровати, која не дозвољава разним ђиласовци-
ма, ранковићевцима, маоцетунговцима и сличнима да би
као претекст да се брину за студенте у ствари покушавали
да остваре своје циљеве. Наша омладина је добра, али ми
треба да јој посветимо више пажње. Велика је кривња на
нама, а нарочито на Савезу комуниста који се није довољно
залагао и на самом универзитету за рјешавање студентских
проблема. И требало је доћи, ево, до такве врло немиле си-
туације, да сада коначно видите да смо сувише споро ишли,
сувише оклијевали да је то имало тешке посљедице.
Неки мисле да је ово до чега је дошло одраз онога
што се догађа у Француској, Њемачкој, Чехословачкој итд.
То није тачно. Није то одраз тога. То је одраз таквих слабо-
сти, које су се нагомилале и које ми данас морамо отклања-
ти. То, дакле, не треба тумачити као резултат неких утицаја
извана.
... Што се тиче незадовољства студената због немилих
догађаја до којих је дошло на Новом Београду, ја сматрам
да је то ствар која треба да се испита. Ако је и један човјек
на било којој страни прекршио законе, или није испунио
своје дужности, или је злоупотријебио своју дужност, то ће
расвијетлити истрага, он мора бити позван на одговорност,
без обзира ко то био.

99
 Што се тиче студената који су исказали свој веома
снажан револт то није ствар коју ми сада треба да претреса-
мо. Јер, револт до кога је дошло је дјелимично и резултат
тога што су студенти видјели да сам и ја често постављао та
питања, па се она ипак нису рјешавала. Овога пута ја обећа-
вам студентима да ћу се свестрано заложити за рјешења и у
томе студенти треба да ми помогну. Штавише, ако нисам
способан да ријешим та питања, онда ја не треба више да
будем на том мјесту. Ја мислим да ниједан наш старији ко-
мунист, било који, који има свијест комунисте, не би треба-
ло да инсистира на томе да мора остати тамо гдје јесте, него
треба да даде мјесто оним људима који су способни да рје-
шавају проблеме.
И најзад, ја се још једанпут обраћам студентима: Ври-
јеме је да се прихватите учења, сада је вријеме полагања ис-
пита; у томе вам желим много успјеха. Јер, било би заиста
штета да изгубите још више времена“.
Последње Титове речи будући правници дочекали су
са овацијама. Дуго се скандирало: „Ми смо Титови, Тито је
наш!“
Затим је професор Мирослав Печујлић повео Коза-
рачко коло и запевао:
„Друже Тито, љубичице плава,
Ти се бориш за народна права“.
Талас одушевљења и тријумфа запљуснуо је и остале
факултете: архитектонци, електричари, машинци, ветерина-
ри, економисти, грађевинци... сви су играли козарачко ко-
ло.

100
 ИЗУЗЕТНА СНАГА ЛИДЕРА

На Студентском тргу, међутим, није било баш толи-

ког излива одушевљења. На Филозофском факултету Титов
говор примљен је с олакшањем, али и са извесном нејасном
слутњом шта даље следи.
На тераси хотела „Славија“ Борислав Пекић разгова-
рао је са својом супругом. То је био један од ретких трену-
така када су били заједно. Писац је настојао да стиша оду-
шевљење своје младе брачне другарице:
– Летиш, пашћеш!
– Више волим да паднем, него да никад не полетим!
Сутрадан, на првим страницама најзначајнијих свет-
ских листова посвећен је значајан простор говору председ-
ника Тита.
„Најдирљивије у свему је то да Тито није осудио сту-
денте... Бивши вођа југословенских партизана потпуно је у
овом тренутку потврдио свој престиж“ (Агенција „Франс
прес“).
„Југословенско руководство схватило је да је разуме-
вање најбоља политика“(Монд).
„Тито је једини државник у свету који је дао за право
побуњеној омладини. Ми ценимо овај његов гест, јер је то
доказ да је он разумео омладину, да је разумео њену мржњу
према неправди (др Драгиша Ивановић, у листу КП Италије
Унита).
„Са изузетном снагом лидера који је поново показао
непоколебљивост свог ауторитета тамо где су други испо-
љили слабост, Тито је одлучно истакао да ће се повући ако
не буде у стању да утиче на ситуацију“ (Тајмс).
„У телевизијском говору председник је јасно и без
двоумљења ставио до знања читавој нацији да се слаже са
студентским захтевима“ (Дејли мирор).

101
 Истога дана, на првој страни Борбе, појавио се текст
„Младо жито и кукољ“.
Овај уводник изазвао је велику конфузију јер је у
много чему разликовао од Титових ставова који су објавље-
ни у истом броју! У уводнику, за кога се доцније испоста-
вило да га је писао ондашњи директор Борбе Мома Марко-
вић, неувијено се тврди:
„Испало је да је у овом нашем самоуправном друштву
ипак допуштено да одређени слој грађана дигне галаму и
изврши јавни притисак у очекивању да им надлежни одмах
полете у сусрет“.
Борбиног уводничара чуди „не само начин на који су
решења тражена, већ још више начин на који су нека реше-
ња чак и званично обећавана“. На крају, Марковић се зала-
же да се из „младог жита“ издвоји „кукољ“ и вели:
„Уосталом, неким политичарима није помогло много
њихово искуство у целој овој ситуацији. Студентски неми-
ри су неке од њих збунили, готово да их је ухватила паника.
Ту је ваљда и разлог што су и изражавали спремност да бр-
же боље прихвате све студентске пароле, чак и најапстракт-
није, пропуштајући истовремено да се ограде од свега што
је у студентским акцијама било убачено споља или што је
било подметнуто из политичког подземља“.
Из ових речи није било тешко схватити о коме поли-
тичару се ради. Због тога је Милош Минић у неколико на-
врата нудио оставку, која није прихваћена.
Изненађује чињеница да аналитичари липањских ги-
бања нису уочили један детаљ. Наиме, Марковић у уводни-
ку недвосмислено каже да га чуди начин на који су нека ре-
шења чак и званично обећавана. А званично обећање једи-
ни је дао друг Тито у говору на телевизији! Но, тешко је по-
веровати да се човек Марковићевог калибра усудио у оно
време да тако нешто и помисли.
Још истог дана, Социјалистички савез Југославије
оградио се од Борбиног уводника. Ту информацију саоп-
штио је Радио Београд у поподневним вестима. Али даље

102
се информацији губи сваки траг и више никада није била
јавно објављена.
Каснији развој догађаја баца више светлости на узро-
ке појављивања Борбиног уводника.

МУДРАЦИ И БЕЗБОЈНА МАСА

Крајем јуна одржан је Шести конгрес Савеза синдика-

та Југославије. Друг Тито је пратио рад конгреса и у свом
говору се још једном осврнуо на протекле догађаје на уни-
верзитету:
„Ви знате, другови и другарице, да је сада било свака-
квих покушаја од разних елемената. Појавили су се они са
којима смо ми имали посла на универзитетима и прије сту-
дентског револта. То су поједини професори, неки филозо-
фи, разни праксисовци и други, разни догматичари, укљу-
чујући и оне који су вршили разне деформације у Управи
државне безбедности итд. Све се то данас некако уједини-
ло. Сваки, наравно, ради за себе, али су ипак удружени у
настојању да се код нас створи неки хаос и да лове у мут-
ном. Ми морамо пружити одлучан отпор, рећи одлучно –
не!
Они сада проглашавају покрет на универзитету. То не
потиче од студената, већ од људи који би хтели да створе
неки ембрион вишепартијског система, и да се поставе као
фактор који ће са скупштином и другим разговарати на рав-
ноправној основи. Штавише, они иду и даље: негирају рад-
ничку класу као најважнији фактор и стуб овог друштва. За
њих су радничка класа и њена улога превазиђени. Савез ко-
муниста за њих не значи ништа. По њиховом мишљењу,
требало би да неки мудраци, неке технократе стану на пије-
дестал и својим штапићем командују, а све друго да буде
безбојна маса. Радничка класа требало би да пита за њих и
да се покорава њиховој самовољи. Па зар је то могуће данас
103
у нашој земљи, зар је могуће да такви људи и са таквим
идејама наступају, а да ми то и даље мирно посматрамо.
Њима нема мјеста ни тамо, гдје се налазе. (Снажан аплауз и
одобравање.) Зар да такви васпитавају нашу дјецу на уни-
верзитетима и у школама? Нема им мјеста тамо!“ (Снажно
одобравање и аплауз).
У другој половини јула Градска конференција СК Бе-
ограда доноси одлуку о распуштању огранка СК на кате-
драма за филозофију и социологију на Филозофском факул-
тету. Такође, од лучено је да се испита појединачна одго-
ворност и изврши пререгистрација чланства.
На конференцији је нарочито било запажено иступа-
ње Десе Савићевић, делегата виших школа:
„У средиште наше пажње ставили смо екстремистич-
ку опозициону групу. Зашто ми ту групу не идентификује-
мо? Зашто не кажемо ко је то? Обично се каже филозофи.
То је погрешно. То је нетачно. То нису филозофи. Ту су не-
ки наставници са Филозофског факултета односно са кате-
дре за филозофију и социологију. Молим, то су: Вељко Ко-
раћ, Михаило Марковић, Љуба Тадић, Војислав Милић; то
су Зага Пешић Голубовић, Миладин Животић; то су Света
Стојановић, Никола Рот, то је Никола Милошевић. За те ја
знам, јер читам и пратим оно што пишу, а они десет година
несметано објављују по часописима за које средства даје
наше друштво, наша заједница, из својих џепова“.

ШУГАВА ОВЦА У ПРВОМ ПЛАНУ

После Титовог обраћања студентима 9. јуна, међу ру-

ководиоцима у општинама и Граду настала је пометња. Ти-
тов говор био је супротан инструкцијама које су они доби-
јали на брифинзима за време трајања демонстрација.

104
 Уочи једног од састанка у Градском комитету Пера
Ђоковић је пришао Драгољубу Мићуновићу и помирљивим
тоном рекао:
„Добро, мајку му, зашто сте се окомили на нас. Па не-
мојте, ми смо морали тако да радимо, људи смо...“
На том састанку говорила је Латинка Перовић о томе
како се код нас мора различито живети и да идеја уравни-
ловке нема шансе.
Бора Павловић је наступио с револуционарном тезом
да ће се увести делегатски систем и да ће наши радници та-
ко добити најнепосреднију демократију, јединствену у све-
ту.
„Говорио сам последњи на том скупу, чиме сам мало
покварио ритуал. Приметио сам да би био историјски новум
ако би делегатски систем, путем посредовања, развијао не-
посредну демократију. Било ми је логички неразумљиво ка-
ко се посредовањем може произвести највећа непосред-
ност!“ – сећа се професор Мићуновић.
Тих дана, пре и после Титовог говора, сећа се Жарко
Булајић:
„Уочи наступа на ТВ позван сам у Градски комитет.
Дошао сам у мајици, јер је била страшна врућина. Одмах су
ми саопштили да ће Тито говорити на телевизији, да ће би-
ти врло оштар и да се ја са тим морам помирити. Ствар ми
је тако представљена да сам ја очекивао да ће нас Тито уни-
штити. Сјећам се да су ти људи, чланови Градског комите-
та, чланови општинских комитета, сви зазирали од мене.
Осјећао сам се као шугава овца. Нисам знао гдје да сједнем,
па сам се завукао у неки ћошак. Нико живи да ме погледа, а
камоли да ме нешто пита.
Отворише телевизор. Кад Тито даје за право студен-
тима! И док си ударио дланом о длан, ствари се преокрену-
ше: одједанпут постадох центар свијета! Од једне шугаве
овце, од човјека кога су гледали као да је нико и ништа, од-
једном постајем главна личност. Сви су хтјели да ме нешто
питају или да ме бар потапшу по рамену. Ја сам знао какви

105
су они. Зато ме ово њихово ново држање није ништа више
одушевило од оног првог.
После одлуке Градске конференције о распуштању
огранка на филозофији и социологији чекала се реч Уни-
верзитетског комитета.
На нас је вршен велики притисак да филозофе искљу-
чимо из партије. Мени то није падало на памет. Дао сам
оставку јер нијесам хтио да се борим против тих људи. Ду-
жност сам предао Бранку Прибићевићу. Договорили смо се
да му у подне предам дужност. Он је дошао тек у два сата.
То је већ био један став, и мени је све било јасно. Предао
сам му кључеве од касе у којој је била комплетна архива:
писма, телеграми... Не знам шта је са тим касније урађено.
Ја другог избора нисам имао. Или да прихватим да
идем на филозофе или да пакујем кофер. Не тврдим да су
они били безгрешни. Кад хладне главе анализирам ствари,
у неким појединостима са њима не могу да се сложим. Као
што се ни онда с њима нисам слагао у низу ствари. Али оп-
шта оцјена о њиховој улози у јунским збивањима не може
ничим бити доведена у питање. При томе не мислим само
на професоре, него и на студенте Филозофског факултета“.
На пријему, који је приређен у част високог госта из
Индије, у лежерној и опуштеној атмосфери, сусрели су се
Тито и студентски лидери.
Негде при крају пријема, Милка Минић, супруга Ми-
лоша Минића, пришла је Жарку Булајићу и Ђури Ковачеви-
ћу, председнику Савеза студената Југославије. Дискретно
им је рекла да се „приближе другу Титу, јер он жели да по
разговара с њима“.
Булајић је сео поред председника, а Ковачевић до
другарице Јованке. Чим су ова двојица пришла, Броз је од-
мах реаговао:
„Хоћу да овај студентски предсједник сједне до ме-
не!“
Затим се обратио Жарку Булајићу:

106
 „Зашто ви нисте дошли код мене?“
– Ех, друже Тито, што ме питате. Како сам ја могао
доћи до вас? Ко би ме пустио?!
Једно од питања друга Тита, упућено студентским
представницима, било је и ко је највише помагао Универзи-
тетском комитету.
– Филозофи су нам највише помагали.
Тада је Владо Поповић, председников шеф кабинета,
упитао: „Је ли међу њима био и Љуба Тадић?“ Оваква реак-
ција шефа кабинета била је нормална. Наиме, нешто раније,
на једном скупу, професор Тадић је изнео мишљење да
друг Тито није требало да пристане да буде проглашен за
доживотног председника због његовог огромног револуци-
онарног ауторитета. То је многим малим бирократима било
довољно да о Тадићу мисле као о државном непријатељу.

ЖИВОТНЕ МУКЕ ШЕЗДЕСЕТОСМАША

Шта се касније десило са припадницима протестне ге-

нерације?
Дабоме, једна студентска побуна, у крајњој линији,
никада не може да буде успешна у смислу темељног прео-
бражаја друштва. У најбољем случају, она може да буде ка-
тализатор за болесна друштвена стања или иницијатива за
извесне друштвене форме. Јер студенти су случајна попула-
ција: у једном раздобљу живота су заједно, завршавају фа-
култете, а онда се и сами укључују у естаблишмент, постају
лекари, судије, професори...
Често се од крајње циничних људи, и то од оних који
никада у животу нису били под ударом, већ су стално има-
ли привилегије, може чути да су главни актери јунске побу-
не касније направили политичке каријере. Лично познајем

107
најзначајније актере јунске побуне и тврдим да ни један ни-
је направио неку каријеру! Осим ако се под активностима
не подразумевају Жарко Папић или Милан Милутиновић,
на пример, који су били у неким форумима и начелно се са-
глашавали са студентском акцијом. Сви људи који су се тих
дана на неки начин наметнули дуго су за собом вукли реп
1968. (др Драгољуб Мићуновић).
Још један учесник јунских збивања, већ помињани
Ђорђије Ускоковић, истиче да су „побуњеници“ наилазили
на разноразне животне препреке:
„Дешавало се да човеку не дају да сарађује на Трећем
програму Радио Београда, јер „познаје књижевника Добри-
цу Ћосића, и дружи се с филозофима“, а тај исти радио
претходно организује разговор са Ћосићем. Студент меди-
цине са просеком оцена десет морао је да иде у неко село
поред Нове Вароши са образложењем да је шездесетосмаш.
Када су мени 1973. забрањивали (даљу) сарадњу у Радио
Београду, речено ми је, да је тобоже неки Перић из безбед-
ности изјавио да нисам подобан будем сарадник Радија.. А
ја нисам никада сазнао да ли тај човек уопште постоји... 1
Лично мислим да је од тога направљена фама и да се
тим увелико манипулисало. То је време када код нас почи-
ње да се заоштрава конкуренција. По први пут за једно ме-
сто конкуришу два или више кандидата. Етикета „шездесе-
тосмаш“ је добро дошла ситним бирократима (да осујете
или отупе конкуренцију, да лакше прогурају своје људе, а

1
Након објављивања ове изјаве у Дуги, 1988. године, Ускоковићу
се јавио његов колега, Ж. С. пензионисани сарадник Радио
Београда и казао му како се „непостојећи“ Перић смејао кад је
ово читао. Чак је изразио жељу да се „ближе“ упознају, и да му
каже још понешто из његове биографије, а што овај не зна. Уско-
ковић, каже, није показао радозналост за ту „своју биографију“,
све до „демократских“ промена у Србији 2000, односно 2002. ка-
да је, наивно верујући актерима тих „промена“ да ће дати на увид
полицијска досијеа, покушао да погледа свој „досије“. Речено му
је да га нема – „вероватно је изгорео у бомбардовању 1999!“
108
да дискредитују способне. Деца политичара масовно се за-
пошљавају на Универзитету и другим институцијама. На
појединим факултетима чак се измишљају предмети да би
се отворила радна места за 'татитне и мамине синове', док
су најбољи дипломирани студенти морали да иду из Бео-
града“.
Било је много покушаја, па и смешних који су треба-
ли навући мржњу на студентски бунт. Покушавало се, ре-
цимо, да се сними филм који би сва јунска збивања прика-
зао као дело ЦИЕ. За филм је ангажован Жика Митровић,
који је са својом супругом Маријом Цар написао сценарио,
а главни рецензент је био један од виновника туче на
Подвожњаку, ондашњи министар унутрашњих послова
Славко Зечевић. По том сценарију у побуну су укључени
шефови ЦИЕ, четници с попом Ђуићем и професори плаће-
ни да побуњују студенте. По сценарију, све се то догађало
јер је партијски секретар на Универзитету био крајње наи-
ван и труло либералан, а филм није снимљен само због јед-
ног глупог превида у сценарију: наводи се да је шеф парти-
је Никезић (који је то постао неколико месеци касније), док
је то, заправо, био Стамболић. Филм са таквом омашком
наравно није могао угледати светло дана.
„Круна свега, ипак, биће политички јединствена одлу-
ка у нашој послератној историји, када је Скупштина Срби-
је, посебним актом 28. јануара 1975, удаљила из наставе
осморо универзитетских професора.
Слична је судбина многих јунака студентског јуна.
Док су у западним земљама, где су биле жешће демонстра-
ције, касније у животу просперирале студентске вође, по
логици да онај ко је у стању да предводи студенте, може
исто тако да буде успешан бизнисмен и политичар, код нас
су многи млади, паметни људи искључени из политичког
живота, а неки су завршили и у затвору“

109
 ОШИШАНИ БУНТОВНИЦИ

Јуни 1968. изнео је на видело дана многе прикривене

невоље друштва: социјалну неједнакост, ерозију морала,
злоупотребе, отуђеност руководства...
Потврђено је да сви велики догађаји избијају непри-
премљено, спонтано.
Много енергије је расуто узалуд.
Један од проблема студентског покрета је био што ни-
је успео да нађе дослух са радничком класом.
Већ по рефлексу, власти, као „авангарди радничке
класе“ било је веома важно да сачува тај легитимитет. Због
тога је одмах по избијању немира, сутрадан, у Градском ко-
митету Београда основан штаб чији су чланови слати у фа-
брике да радницима „објасне“ како студентски покрет
„угрожава“ њихове интересе и да се они само морају брани-
ти од студената. У том циљу су формиране и радничке
страже које су даноноћно дежурале пред капијама фабрич-
ких дворишта не пропуштајући унутра никог непознатог.
Истовремено, милиција је још на прилазима фабрика хапси-
ла студенте и одузимала им летке тако да је тај канал прак-
тично пресечен. Основна и највећа брига власти била је, да-
кле, да се онемогуће и пресеку све везе између студената и
радника, да радници случајно не би потпали под утицај сту-
дената.
И студенти и политичари су сматрали да су радници
она снага која ће им дати легитимитет, зато се и поставило
питање ко ће пре стићи до њих. Политичаре је захватио
страх јер се управо тих дана у Паризу под утицајем сту-
дентског бунта одржавао велики штрајк у „Реноу“, из чега
су закључили да студентске демонстрације могу лако доби-
ти и шире размере. Тим више што се већ од почетка показа-
ло да постоји солидарност различитих слојева становни-
штва према студентским захтевима.
110
 По многим мишљењима, студентска генерација од
пре четрдесет година могла је да измени ток наше историје
да је била озбиљно схваћена.
Генерално гледано, јунски догађаји били су обележе-
ни старим амблемима, говором, паролама. Све је било по-
зајмљено из револуционарног арсенала.
Ново вино стављено је у старе мешине.
Национални програм, бар у данашњем смислу, шезде-
сетосмашима је био непознат.
Јуна '68. спонтани покрет надмашио је политичку ак-
цију.
Коначно, многи јунски захтеви показали су се као чи-
ста илузија.
Цело време смо говорили о '68. као о јединственом
покрету. На неки начин она то и јесте, али кад би нас данас
питали како се то догодило, како је вођен тај покрет, уочи-
ли бисмо веома различите форме. Имамо најприје Студент-
ски град као место где су се сакупљали студенти из унутра-
шњости, готово без изузетка сиромашни, јер се једино и по-
тврдом о материјалном положају могао добити смештај у
дому. Они су били то језгро које је примило прве батине и
они су били најозлојеђенији, али то је језгро у том тренутку
било потпуно компактно, заједно са омладинским руковод-
ством и омладинском организацијом. Међутим, после те ту-
че догађаји се шире у неколико праваца. Прва је идеја била
да се окупимо на Филозофском факултету. Тек сутрадан ће
се појавити идеја да све то пренесемо и на остале факулте-
те. Укупно је учествовало око 50 до 60 хиљада студената.
Изабран је тада први акциони одбор, окупирали смо зграду
Универзитета и једногласно донели одлуку о седмодневном
штрајку, од 2. до 9. јуна.
Јуна 1968. Југославија је била преко својих студената
у друштву са историјом. У Њујорку, Паризу, Варшави, Бер-
лину, Мексико Ситију, Токију, Прагу и Београду историј-
ски часовник је откуцавао исто време. То се више никад ни-
је поновило. Југославија се распала и њени делови су тужно

111
анахрони, измучени историјом заостајања (др Драгољуб
Мићуновић).
Побуна је морала имати крај, али он није био пораз.
Један од бунтовника из јуна, писац Мома Капор, не-
давно уз виски са ледом, причао је о својим некадашњим
саборцима, где су, шта раде?
Данас су то већ шездесетогодишњаци, већина чак и у
пензији. Добили су стомаке, унуке, отказе, осетили су да-
нак транзиције...Обријали су браду и скратили косу на при-
стојну дужину, још пре тридесет година (посао је то захте-
вао)...
Када мало попију у друштву, воле да се сећају време-
на кад су били млади, храбри, луди и витки.
Деда опет прича о шездесет и осмој! Смејуље им се
унуци којима су те безброј пута поновљене приче већ до-
садне.
Остало је још само неколико непоправљивих занесе-
њака, вечитих заточеника 1968.
Остали су веровали да мењају свет, а свет је, у ствари,
променио њих!
Многи су се у вртлогу опште југословенске несреће
деведесетих година нашли на најрадикалнијим позицијама
зараћених страна. Као да су послушали старог циника да су
млади увек мало више лево, а времешни мало више десно.
„Остаје нада да сваки пут кад моћници помисле да су
слобода и машта пресахнули успомене на слободу могу да
пробуде нове енергије“.

112
 ПРИЛОЗИ

РЕЗОЛУЦИЈА СТУДЕНАТА БЕОГРАДСКОГ

УНИВЕРЗИТЕТА

Ми, студенти Београдског универзитета захтевамо:

1. Остваривање Уставом загарантованих права на јед-
наке услове школовања.
2. Остваривање услова у оквиру којих би Универзитет
стварно био слободна, критичка и истинска самоуправна
институција.
3. Побољшање материјалног положаја студената и
радника.
4. Побољшање материјалног положаја Универзитета и
стварање услова за слободну научну делатност.
5. Јачање утицаја науке и универзитета на друштвена
кретања.
Даље захтевамо:
6. Остварење Уставом загарантованог права на рад и
слободу рада.
7. Повећање минималног личног дохотка.
8. Укидање свих социјалних привилегија и онемогу-
ћавање богаћења појединаца на рачун радничке класе.
9. Корениту промену кадровске политике у свим сфе-
рама друштвеног живота.
10. Слободу и неприкосновеност средстава информа-
ција.
11. Слободу штрајкова и демонстрација.
3. јуни 1968. године
Студенти Београдског универзитета

(Студент, ванредни бр. 1, 4. јун 1968)

113
 Кнез Михаилова улица у Београду, децембра 1966,
после протестног митинга у Сали хероја на Филолошком
факултету. Завођење „реда“ надгледа шеф београдске поли-
ције Никова Бугарчић, у цивилу, са шеширом.

114
 (ПРИ)СЕЋАЊА УЧЕСНИКА

Никола Бугарчић
(1968. први човек београдске полиције)

ШТА СЕ ДЕСИЛО КОД ПОДВОЖЊАКА

Није пуцала милиција него војни пензионери. Највећи

пропуст: заборављене пушке у кабинетима предвојничке
обуке. Жики Павловићу се привиђао митраљез. Отели су
нам једини мегафон. Млади људи су увек били само
топовска храна. Какве везе има '68. са Брионским плену-
мом? Ко је прво наредио да се бије, а после покушавао то
да спречи? У чему се састојала „двострука улога“ Милоша
Минића?

Један од значајних актера у јунским догађајима био је

Никола Бугарчић, тадашњи секретар за унутрашње послове
Београда.
Увид у студентску штампу оног времена показује да
је Бугарчић несумњиво био крајње непопуларна личност
међу студентима. На много места погрдно је називан „ше-
фом убица“. У свим студентским документима један од ва-
жних захтева јесте смењивање Николе Бугарчића. Исто та-

115
ко, захтевана је и смена републичког секретара Славка Зе-
чевића и савезног секретара Радована Стијачића.
Двадесет година касније Никола Бугарчић је, у једном
незваничном и једином разговору на тему јуна 1968. годи-
не, с аутором ове књиге ре као следеће:
„Није то било тако страшно као што неки данас при-
чају. Молим вас, упоредите збивања код нас са оним што се
дешавало у Паризу, Берлину, Риму. Тамо се пуцало! Било је
мртвих и рањених! Код нас нико није озбиљније рањен.“
У неким документима се ипак помињу рањени и те-
шко повређени!
– Остао је само један неразјашњен случај. Када су
студенти у првом покушају да дођу до града, у ноћи између
другог и трећег јуна, одбијени неко је рањен. Шта се деси-
ло! Они су почели да ломе аутомобиле. А ви знате ко живи
на Новом Београду – војна лица н пензионери. Људи су пу-
цали увис да би сачували своје аутомобиле. Један одбијени
метак погодио је у ногу неког младића. После смо утврдили
да тај момак уопште није био студент већ случајни прола-
зник!
Јесте ли икад осетили грижу савести због тога што
су милиционери тукли студенте?
– Па добро, мање више! Али истичем да то није било
тако страшно. У контексту данашњих сазнања све то може
много горе да изгледа. Ако би неко извлачио поређења са
овим данашњим специјалним јединицама, хеликоптерима,
савременом опремом... Ми онда нисмо имали практично
ништа! Имали смо само пендреке.
Интересантан је податак који тада нисмо знали. На
појединим факултетима, у кабинетима за предвојничку обу-
ку, било је више пушака него у целој београдској милицији!
На срећу, то тада нису знали ни студенти!
Да ли је морало да дође до физичког сукоба између
студената и милиције?

116
 Велики је временски период прошао да би човек мо-
гао све да попамти. Онда се причало свашта, данас се прича
свашта. Ето, читао сам књигу Жике Павловића Испљувак
пун крви. Он тамо спомиње неке митраљеске цеви! Ма, ка-
кви митраљези, какви бакрачи?! Понављам: милиција тада
није имала ништа. Али, ја њих разумем. У страху су велике
очи!
Очевици кажу да је било језиво...?
– Све што се дешавало код Подвожњака последица је
једног неспоразума. Није било планирано да тамо дођу по-
литичари. Али, изненада су се појавили. Сваки је хтео да
нешто ућари...?
Политичари су својом појавом пореметили ред ства-
ри. Јер, није ту било много могућности. Требало је раније
да одлуче: или ће они сами да држе политички збор без ми-
лиције или да мили ција сама сврши посао, односно да не
дозволи студентима да дођу у град.
Политичари су хтели и једно и друго. Зато је дошло
до гужве. Сами студенти су извикивали:
„Вељко, склони милицију па да разговарамо!“ Међу-
тим, политичари су хтели разговор, али да и милиција буде
присутна. Држање политичара окуражило је студенте. За-
мислите, кад су се усудили да нам отму мегафон! Један је-
дини који смо имали!
Ипак, употреба палица се можда могла избећи?
Молим вас, ако гледамо у физичком смислу студенти
су први почели! Они су први напали! Постоје фотографије
које то доказују. Нема шта да се лажемо. Тамо је све било
јасно. Било је фоторепортера колико вам душа жели. Они
су се сити нашкљоцали. Данас има преко хиљаду фотогра-
фија о том догађају.
Том приликом рањена је једна студенткиња, данас
новинар у Танјугу. Она је демантовала своје рањавање, а
као противуслугу добила је још тог лета посао у Танјугу?

117
 Ма, то су бесмислице! То није истина!
Каква је била ваша улога код Подвожњака?
Извршна! Само извршна! Али то није за причу... Сва-
ко има свог наредбодавца... Уосталом, нађите Милоша Ми-
нића. Он је тамо био у двострукој улози...
Мислите, био је као политичар и као отац?
Како то – као отац?!
Његове кћерке су биле с друге стране, међу студен-
тима!
То први пут чујем! Видим ја да се ми уопште не разу-
мемо.
Објасните онда ту двоструку Минићеву улогу?
Ма, пустите то! То је била рашомонијада. Права ра-
шомонијада! Он је прво издао наређење да се туче, а онда,
кад је било касно, хтео је да то спречи! Али оставимо то.
Рекох да није за причу. Није то за један новински чланак.
Уосталом, све се налази у архивама. Тамо све пише. Узмите
то и не требају вам ничија мудровања.
У којим архивама су та документа?
У партијским, полицијским...
Како да дођемо до тога?
Никако! Хе хе хе...
Значи, нема ништа од оне латинске да треба чути и
другу страну?
Не разумем, шта ћу вам ја. Ко сам ја? Ја се не бавим
тим стварима. Уосталом, никада о томе нисам ни разми-
шљао.
Немогуће је да немате никакав став према шездесет
осмој?
Ти левичари и неки политичари данас то називају ре-
волуцијом. Кажу да је шездесет осма била револуција. Ма
каква револуција! Све револуције у свету су одувек имале
програм. Ови наши нису имали никакав програм. То је био

118
само протест. Студенти су знали шта неће, али нису знали
шта хоће. Ко у томе сад може да види некакву револуцију?!
И неки теоретичари тврде да ту није било говора о
револуцији.
Нормално! Овде се ради о младом свету, а историја
нас учи да су млади људи одувек служили као топовска
храна. Конце су увек вукли други. Логично је претпостави-
ти да су и код нас конце вукли други.
Ко је онда вукао конце?
Ништа ја не знам... Недавно сам прочитао текст који
говори о студентској побуни у Европи. Тамо се тврди да су
стране силе хтеле да дестабилизују Де Голов систем у
Француској. Ја нити мислим нити тврдим да се такво стано-
виште може применити на Југославију. Али послужите се
аналогијом. Коме је у том тренутку био интерес да се ситу-
ација у Југославији дестабилизује? Французима је лако: по-
стоје две стране силе. А код нас је то мултиплицирано! Да и
не говоримо о разним унутрашњим силама!
У једно сам сигуран: не може да опстане тврдња да је
студентски покрет код нас био неутралног обележја. Јер,
погледајте: студентски покрети у Загребу и Приштини, не-
што мање у Љубљани, имали су националистички карактер.
Београд је био нешто друго...
Мислите да је студентски покрет у Београду имао
југословенску оријентацију?
Могло би се и тако рећи. Али, нити је то најбитније,
нити је то било у првом плану. Један догађај се не може по-
сматрати изоловано, без онога што је било пре и после тога.
Тако је и са шездесет осмом.
Шездесет осма у Београду не може се посматрати
изоловано од онога што се десило две године пре тога!
Мислише на митинг солидарности са вијетнамским
народом?

119
 Ма какав митинг солидарности?! Ви мене уопште не
разумете! Године 1966. одржан је Брионски пленум. Ваљда
вам је то познато?...
Каква је веза између Брионског пленума који је одр-
жан 1966. године и студентских демонстрација 1968?
Никаква. На први поглед никакве везе нема. Али, ако
се ствар дубље погледа, ако се зачепрка, можда се установи
да веза постоји.
Покушајте да у континуитету сагледате шта се све де-
шавало са Србијом и у Србији од 1966. до 1974. године. По
мом мишљењу, то је најинтересантнији период у историји
Србије! Ниједна појава се не може изоловано тумачити...
Пазите, ја нисам историчар нити то намеравам да будем.
Ништа не тврдим, само гласно размишљам. Немам намеру
ни да пишем мемоаре. Некад се у нашем народу говорило
„немој да лажеш!“, а данас „немој да пишеш мемоаре“! Та-
ко ни ја нећу да лажем.
Какве су, по Вашем мишљењу, последице студент-
ских демонстрација?
По мени, највећа је последица што је у југословен-
ским размерама стално одржавана идеја о нестабилној по-
литичко – безбедносносној ситуацији у Београду и Србији.
У том светлу студентска побуна је најбезначајнија ствар.
Данас треба говорити о последицама а не о модрицама. Ма-
ните то, нека модрица, мање-више...
(Дуга, 11. јун 1988)

120
 Славко Зечевић
(1968. Републички секретар за Унутрашње послове)

КАРДЕЉ УВОДИ ЦЕНЗУРУ

Нећемо да преговарамо са пропалим студентима из

Црне Горе и Херцеговине који годинама на рачун Србије
студирају по Београду и представљају највећи проблем у
студентској организацији.

Почеле су студентске демонстрације и протести на

Београдском универзитету. У Дому омладине преко пута
Дома студената, држан је састанак омладинских радних
бригада 2 . Студенти покретачи бунта тражили су да уђу у
салу и започели су тучу, јер им бригадисти нису дозволили
улазак. Милиција је интервенисала и онда су се ти студенти
сутрадан жалили да их је милиција тукла.
Влада Мијановић, прокламовани вођа бунта, имао је
повезану главу као неку чалму, међутим, установило се да
ни од једне амбуланте није тражио помоћ. Сценарио по-
ступка био нам је познат. Основна парола: комунисти су
буржуји, постојећи систем треба рушити. Стварала су се је-
згра на многобројним факултетима, о чему сам информисао
2
Саговорник је погрешио: Није „Дом омладине“, него Дом културе Нови
Београд; није „Дом студената“ него Студентски град; није „држан
састанак омладинских радних бригада“ него музичко-забавна приредба
„Караван пријатељства“. – прим. аутора књиге.

121
врх Србије. Тога дана сам био са Станојем Аксићем, тада
потпредседником РИВ у Новом Пазару. Спавали смо у Со-
поћанима кад су нам око четири сата ујутру јавили да треба
да се хитно вратимо у Београд, јер су почеле демонстрације
на Универзитету.
Кренуо сам одмах за Београд. Кад сам код Краљева
изашао из Ибарске клисуре, позвао сам све подручне орга-
не СУП и наредио им да пошаљу милицију за Београд. Кад
сам стигао у Београд, обавестили су ме шта је било у току
ноћи. Одмах сам отишао код Бранка Пешића, који је био
председник Скупштине града Београда. Тамо су били Нико-
ла Бугарчић и још неки другови, био је и Милош Минић,
председник српске скупштине. Бугарчић је детаљно обаве-
стио о протеклим догађајима.

РЕВОЛУЦИЈА СА ЧАЛМОМ

Колона студената је заустављена код Подвожњака за

Београд. Данас тај терен другачије изгледа. Ту су сада бло-
кови Новог Београда. Нису могли да прођу за Београд, јер
је полиција блокирала Подвожњак. Главни циљ демонстра-
ната је био стварање нереда у Београду. Ту се била скупила
повећа група студената, а у близини се налазио један ками-
ончић који је био окренут низбрдо. На том месту скупило
се доста београдских, српских и југословенских руководи-
лаца. Бугарчић и ја посматрали смо и процењивали насталу
ситуацију. Неки студенти су седели и читали нешто, неки
су се били изули, док је Влада Мијановић био врло грлат,
претио је и представљао се као вођа студентске и народне
буне. Пришао сам и питао га:
– Што си завио ту чалму?
Он је рекао:
„Па, милиција ме је повредила!“

122
 Наредио сам му:
– Скидај чалму, мајку ти мангупску!
Он скиде, а оно нигде никакве повреде. Један број
њих, то уже језгро, измишљали су да су тучени од милиције
и на тај начин хтели су да створе злу крв у односима изме-
ђу милиције и студената, а с тим и народа.
Ја позовем Николу Бугарчића да идемо међу студен-
те. Отишли смо код њих, почели да разговарамо. Тада је до-
шао Вељко Влаховић који је хтео да им говори као предрат-
ни студентски лидер. Мијановић је викао: “Нећемо те!
Уаа!” и пустио је камиончић да крене на њега. Ја сам поту-
рио раме да зауставим да не крене тај камиончић, јер би га
прегазио. Влаховић није могао брзо да се склони, јер је јед-
ну ногу изгубио у Шпанији. Онда је притрчала милиција и
склонила тај камиончић.
Кад су југословенски функционери покушали да их
умире говорећи о својим искуствима са Београдског уни-
верзитета пре рата итд, то је деловало контрапродуктивно.
Они су све више наваљивали да пробију кордон милиције и
прођу за Београд, што им је био циљ, јер су били изолова-
ни. Тад сам одлучио да интервенишем. Дао сам знак Нико-
ли Бугарчићу да их милиција растури. Милиција је интерве-
нисала, неки су добили пендрек и цела група је побегла
према Студентском дому на Новом Београду.

РУШЕЊЕ МЛАДОСТИ

Разлози што смо им бранили да тако организовано

уђу Београд јесу вишеструки. Стање је било веома наелек-
трисано. Пензионисани официри, који су становали у кућа-
ма на Новом Београду, претили су да ће да пуцају на њих
ако они пођу у Београд. Ту би пала крв и не би се знало ко
је виновник те трагедије. Обавештени смо да су могуће ве-

123
лике провокације. Имали су план да дођу у Београд, изазо-
ву нереде и да руше по граду. У њихову акцију се укључио
један број лица која нису имала никакве везе са студентима.
То је био основни разлог што смо им забранили да уђу у
Београд.
После те акције отишао сам у Дом студената. Ту сам
затекао Љубу Тадића. Он ми је рекао:
„Шта ти хоћеш, Славко Зечевићу, да рушиш ову мла-
дост“?!
– Кажем: „Љубо, ваљда не мислиш да не видим о че-
му се овде ради!“
Отишао сам у Дом и пошто сам видео да је Милош
Минић сасвим безбедан код њих, вратио сам се у канцела-
рију. Било ми је јасно да је полиција завршила своје и да је
сада потребна брза политичка акција. Међутим, видео сам
да су политички људи разједињени, уплашени и неспособ-
ни да брзо разреше овај проблем. Могле су се очекивати
политичке компликације.
Mи смо са милицијом привремено запосели улице око
неколико факултета, Ректората Универзитета, и нисмо им
дали да излазе на улицу, али поштујући слободу Универзи-
тета, нисмо улазили унутра. Они су давали дозволе поли-
тичким опонентима, људима криминалистичке прошлости,
обавештајцима западних амбасада да могу да уђу на факул-
тете, осим онима из наше политичке структуре и полиције.
Ми смо имали доста студената које смо до тада примили на
рад у Удбу и они су могли да уђу на факултет као студенти,
што смо користили за добијање информација.
Аниматори и руководиоци ових демонстрација били
су повезани са Међународном студентском организацијом
која је руководила демонстрацијама студената у Францу-
ској, Немачкој и другим земљама. Ту се радикализовао је-
дан број руководилаца студентских демонстрација који ни-
су ни били редовни студенти. Пошто сам био обавештен о
намерама, имао сам информације да се спремају да руше,
због чега нисам дозволио да се демонстрира по Београду.

124
Бојао сам се последица које могу да настану. Због тога смо
блокирали факултете и Ректорат и спречили излазак на ули-
цу. Били су залепљени плакати политичке садржине на Рек-
торату и факултетима. Унутра су даноноћно заседали, а ор-
ганизовано су им доносили храну и друге потрепштине. Ту
је било и фиксања дрогама, што смо касније установили.
Најортодокснија је била група студената филозофских фа-
култета у згради Универзитета.

ЦК СРБИЈЕ ПАСИВАН

Руководиоци студентских демонстрација су позвали

раднике да им се придруже. Јавио сам Шанету, који је био
председник Синдиката Југославије, да он позове раднике да
не излазе на улицу. Они су на сваки начин покушавали да
преко нереда на улици решавају своје захтеве. Шане се од-
мах, преко Радио Београда, обратио радницима са захтевом
синдиката да се не мешају у студентске немире. Кад се све
некако стабилизовало, ја сам и даље држао блокаду улица
око Универзитета. Онда су они били добили експлозив код
Издавачког предузећа „Култура“ и ноћу га активирали. Мо-
рао сам да реагујем. Пратили смо њихове састанке, које су
држали и то стварно није имало више везе ни са чим. Има-
ло је ту одређених захтева за које се требало борити и које
је требало уважавати и прихватити, али не и начин на који
се то радило.
ЦК Србије је био веома пасиван. Није хтео да се меша
у овај конфликт друштва и студената. Онда су почели врло
често да заседају, доносили одлуке које се међусобно поти-
ру, и слично. Преко ЦК Србије студенти су издејствовали
да их прими тадашњи председник Извршног већа Ђурица
Јојкић. Он је прихватио састанак и примио ту студентску
делегацију. На састанку су били ректор и проректор Уни-
верзитета. Када сам стигао на састанак студенти су дикти-

125
рали своје захтеве. Ђурица Јојкић каже да је то врло озбиљ-
на ствар и да све то мора темељно да се проучи.
Студенти су се добро организовали и мислили су да
власт мора да попусти пред њиховим захтевима. Пошто је
видео да је ЦК Србије пасиван, да у Скупштини Србије
имају извесно разумевање, Јојкић није имао већи маневар-
ски простор. Ја сам на састанку реаговао доста оштро по-
што сам имао озбиљне податке за већину тих студената, за
које се одговара према законима земље. Ђурица је смири-
вао ситуацију и рекао ми је, после, да је боље да не дола-
зим, већ да делегирам неког другог.

НЕМА КОМПРОМИСА

Одржан је састанак у Градском комитету. Ту је био

Мијалко Тодоровић и доста других високих функционера.
Ја сам дошао са Николом Бугарчићем и они су тражили да
ми учинимо „неку жртву“, односно да сменимо некога од
водећих људи из полиције. Рекао сам да ми не можемо ни-
кога да жртвујемо. Једнога полицајца смо сменили што није
хтео да изврши наређење, а иначе, шта то значи да иде пре-
ко полиције на компромисе са њима. Они истичу политичке
захтеве. Ко да иде на компромис? Полиција ради свој посао
на основу постојећег закона. Ви тражите политичко реше-
ње, али мимо Службе унутрашњих послова. Тражили су
смену Николе Бугарчића, што сам ја категорички одбио.
Када смо дошли Никола и ја, Пера Стамболић ми је
рекао да седнем поред њега.
Каже: „Не дај ти Николу. Они траже да се Никола жр-
твује“.
Кад су они изашли са тим предлозима, рекао сам:

126
 „Шта ви хоћете? Минирали су ноћас по Београду.
Служба, ако ради по закону, мора да изврши хапшење по-
чинилаца“.
Узео сам бескомпромисно у заштиту Николу. Питао
сам:
Какве компромисе ми треба да правимо и с ким? Тре-
ба да преговарамо са пропалим студентима из Црне Горе и
Херцеговине који годинама на рачун Србије студирају по
Београду и представљају највећи проблем у студентској ор-
ганизацији.

ЦРНОГОРСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ЛОБИ

У ствари, Влада Мијановић и још неколико Црногора-

ца и Херцеговаца били су организатори и предводници
ових студентских демонстрација. Њих је подржао и један
број професора са ових подручја, тако да је био у питању
црногорско-херцеговачки лоби на Београдском универзите-
ту, који је био веома јак. Српско руководство се било ис-
препадало од студентских демонстрација и њихових захте-
ва. Видео сам да руководство Србије и Југославије води ра-
чуна само о својој кожи и да су покушали цео проблем да
пребаце на Секретаријат унутрашњих послова, као да су се
студенти бунили због полиције, а не политике.
Умешао се и ЦК СК Југославије и организовао саста-
нак. Позван сам на тај састанак и отишао сам заједно са
Стевом Дороњским. Дороњски се у прво време мало емо-
тивно држао око студентских демонстрација.
Када сам ушао на тај састанак, Крдељ је рекао: „Дођи,
седи овде поред мене!“
Ја сам га обавестио шта се дешава по улицама Београ-
да, које су пароле и захтеве истакли студенти и шта сам ја
предузео. Кад су на састанку почели да говоре како не могу

127
да спрече да информације иду у новине, Кардељ је рекао:
„Хоћу цензуру! Праву правцату цензуру! Ко каже да не мо-
же?“
На том састанку Секретаријат унутрашњих послова је
добио подршку за све активности које је дотле био преду-
зео. Ми смо и даље задржали милицију око Ректората Уни-
верзитета, Филозофског, Правног и неких других факулте-
та. Студенти су унутра могли да држе какве год хоће са-
станке и да раде и говоре шта год хоће, али нису могли да
групно изађу на улицу и демонстрирају по граду.
На Филозофском факултету било је неколико профе-
сора који су подржавали и анимирали студентски бунт. То
су били Мићуновић, Тадић, Михаило Марковић, који је био
најискуснији међу њима и све их покривао на одређен на-
чин. То су, иначе, били способни људи. Мићуновић је иза
себе имао Голи оток, али и брзу и потпуну рехабилитацију
иза које је стајала политика. Љуба Тадић је имао своје нере-
шене црногорске рачуне још из времена рата. Михаило
Марковић је био инспиратор и носилац идеја како да се сту-
денти организују у један покрет са јасним политичким про-
грамом, али је имао врло лоше сараднике, који су се са њим
покривали и водили своју личну акцију и политику. Они су
слали студенте на разне специјализације.

ТИТО ОДОБРИО БАТИНЕ

То са студентима је трајало око недељу дана. Тито је

у то време био на Брионима. Кад се вратио у Београд, звао
ме је да дођем код њега и реферишем шта се то у Београду
и на Универзитету дешава. Рекао сам: „Друже Тито, ја ћу
да вам изнесем какве пароле они пласирају, које захтеве
подносе, шта причају, па ви сами закључите“.

128
 Кад сам му изнео цео историјат догађаја, држање по-
јединих руководстава и руководилаца и још неке друге ин-
формације, он је рекао:
– „У реду! Добро си ти то урадио. Да ниси то урадио,
ти би био одговоран за то“.
На универзитет су на те њихове састанке позвали Ми-
лована Ђиласа и све друге сем нас.
Једног дана дође код мене Жика Јовановић, начелник
Удбе за Београд, и каже да има један мало горопадан Хер-
цеговац на Правном факултету, који је велики импровиза-
тор, али који би могао добро да се користи у овој ситуаци-
ји. После су ми причали да је био један састанак на Факул-
тету где су неки професори говорили у прилог студентског
покрета и критиковали систем. Онда је он скочио и рекао:
“Другови студенти, све је то тачно што наши професори го-
воре. Хајде, онда, да се организујемо и идемо у Гроцку да
рушимо тамо!” Пошто је већина професора имала виле у
Гроцкој, они су један по један нестајали са скупа и отишли
да чувају своје виле. Тај Херцеговац, због кога је Жика раз-
говарао са мном био је Вук Драшковић. Ја сам питао Жику
зашто је због тога дошао код мене. Каже: “Треба нешто па-
ра да му дамо”. Кажем: “Па, дајте му нешто новца, али га
немојте повезивати са човеком који нам ради на стратегиј-
ским обавештењима на Универзитету, него дајте неког мла-
ђег студента којег смо скоро примили, на везу с њим”. Они
су тако и урадили.
Студентски протести трајали су више дана. Са Град-
ским секретаријатом за унутрашње послове договорио сам
се да они издају наредбу за скидање свих парола. Хонорар-
но су ангажовани радници “Градске чистоће”, то су били
углавном Шиптари који раде по Београду да буду спремни
да скидају пароле. Студентима је остављен рок од седам са-
ти. Они нису скинули пароле за седам сати, па сам рок про-
дужио још два сата. Кад су они чули да радници, углавном
Роми и Шиптари, долазе да скидају пароле, нису смели ни-
шта да предузимају, јер сад би се побили са радницима, а не
са милицијом, и скинули су сами излепљене пароле.
129
 Председник ЦК у време студентских демонстрација
био је Пера Стамболић, а не Марко Никезић. Марко Нике-
зић је био само кандидат за председника. Ја сам тада држао
везу са Дражом Марковићем, који је био председник Репу-
бличког већа Скупштине Србије. Он се, бар на речима, сла-
гао са нама. Пера Стамболић никада није био против те на-
ше акције. Он је гледао констелацију снага у Србији, али
нам није много отворено ни помагао.
Сутрадан по повратку, друг Тито је одржао састанак
са Извршним комитетом ЦК СКЈ. Он на састанку није ре-
као да ће да говори студентима. Он је студентима одржао
говор преко телевизије. Потврдио је постојање неких дру-
штвено негативних појава, да су у вези са њима они имали
право и да против њих треба да се бори цело друштво на је-
дан дужи период, али је осудио све рушилачке снаге које су
дошле до изражаја у демонстрацијама на Универзитету. То
је веома смирујуће деловало на масу студената и онда је ве-
ћина почела другачије да реагује, почели су да играју Коза-
рачко коло и певају песме о Титу. Касније су неки Титу за-
мерили, на Извршном комитету, што им није рекао шта ће
да говори студентима преко телевизије.
Екстремни студенти и професори изгубили су битну
подршку добронамерних студената. Тада више нису имали
ни интереса, нити воље, нити жеље да даље демонстрирају.
После два, три дана, ми смо повукли милицију са улица.

(Вечерње новости, 6, 7. и 8. јун 2004)

130
 Милош Минић
(1968. председник Скупштине Србије)

СТУДЕНТИ – ВЕСНИЦИ ОЗБИЉНИХ КРИЗА

Добио сам задужење у ЦК да разговарам са студенти-

ма, заједно са Вељком Влаховићем и Стеваном Дороњским
и тек што је тај разговор са студентима почео, налетела је
милиција у густом кордону. Тадашњи шеф београдског
СУП а Никола Бугарчић тачно зна да ли је и од кога добио
наређење да милиција нападне студенте или је, можда, реа-
говао панично, а ја сам тада улетео између милиције и сту-
дената да бих спречио крвопролиће...
Милош Минић, некада министар иностраних послова
и члан Председништва ЦК СКЈ, народни херој, био је уз
Вељка Влаховића један од истакнутијих функционера који
су покушали да смире београдске студенте јуна 1968. годи-
не. Минић, тада председник Скупштине Србије, у својој бо-
гатој биографији још је као студент права пре рата постао је
један од најактивнијих организатора студентских демон-
страција и штрајкова, а руководио је и организацијама које
су се бринуле о економским проблемима студената.
С обзиром на биографију, свакако је био једна од нај-
погоднијих личности да саслуша и схвати захтеве студената
Београдског универзитета, који су јуна 1968. године демон-
стрирали...
Поводом интервенције милиције код Подвожњака у
Новом Београду за време студентских демонстрација 3. ју-
на 1968. године, Никола Бугарчић је изјавио да је Милош
Минић у догађајима код Подвожњака „био у двострукој

131
улози. Он је прво издао наређење да се туче, а онда, кад је
било касно, хтео је да то спречи“. Да ли је то истина?
То што је Бугарчић рекао бесмислена је неистина. Он
је тада руководио службом унутрашњих послова у Београ-
ду и, како сам каже, његова улога у интервенцији милиције
против студената код Подвожњака била је: „Извршна! Само
извршна“. Он тачно зна ко му је тада издао наређење да ми-
лиција нападне студенте, ако му је било ко издао. Или је,
можда, у паници сам, на своју руку, наредио милицији да
нападне и разбије студенте окупљене у демонстрацијама
код Подвожњака.
А ја сам тада улетео између милиције и студената да
бих зауставио милицију, раздвојио их од студената и спре-
чио да не дође до крвопролића и велике несреће. На срећу,
то ми је пошло за руком.
Који би био разлог да Вас, после двадесет година, та-
ко оптужују?
То не знам. Али, дан касније, у Градском комитету
СК Београда, на састанку групе која је расправљала о де-
монстрацијама предложио сам да се одмах усвоји један од
захтева студената и Бугарчић, као најодговорнији за обра-
чун код Подвожњака, одмах поднесе оставку. Јер, сматрао
сам да је тај захтев оправдан и да би то могло смирити ду-
хове међу студентима и створити услове за разговоре о њи-
ховим осталим захтевима које су после демонстрација по-
ставили, прогласивши генерални штрајк на Београдском
универзитету, уз заузимање свих факултета.
У Градском комитету су се томе енергично супрот-
ставили јер су сматрали да би то само охрабрило студенте и
подстакло их на још већи притисак. Истовремено, мени је
упућено упозорење да је само ГК СК одговоран за одлучи-
вање о мерама и корацима у вези са студентским демон-
страцијама и штрајком. Тако је Бугарчић прошао без икакве
одговорности за бруталан напад милиције на студенте код
Подвожњака, акције која је била под његовом непосредном
командом.

132
 Када сте сазнали за студентске демонстрације и ка-
ко је дошло до тога да се нађете код Подвожњака?
Тог дана, када је избио сукоб код Подвожњака, негде
пре подне., не знам тачно у које је време то било...
А другог јуна увече?
Другог (јуна) увече нисам знао да се било шта догађа.
Тога дана (сутрадан, 3. јуна ) зовнуо ме је из ЦК, колико ме
сећање служи, покојни Боби Радосављевић, и рекао ми је:
„Дођи одмах у ЦК, потребно је да врло хитно дођеш“. Пи-
там о чему се ради? Каже, избиле су студентске демонстра-
ције у Новом Београду и студенти су кренули ка Београду.
Даље, каже, до сада нису успели, задржавала их је милици-
ја. „Молим те да одмах дођеш. Потребно је да ти и Вељко
Влаховић одете и разговарате са студентима, да их одврати-
те од тога јер се не може дозволити да дођу у Београд и де-
монстрирају. Вас двојицу добро познају, ви често идете код
студената па ће вас најпре послушати“.
Ја сам онда питао како је дошло до тога?
– „Немој ништа, молим те, хитно је“, каже, „дођи од-
мах, овамо ћемо ти све објаснити“.
Када сам стигао, одмах ту на спрату, нађем се лицем у
лице са Вељком Влаховићем, Стевом Дороњским и још с
три-четири друга. Питам о чему се ради? Кажу, немамо
времена, журимо до Подвожњака, тамо може доћи до врло
тешких сукоба, па ћемо ти уз пут у колима објаснити. У не-
колико реченица, описали су ми догађаје из протеклог јутра
и претходне ноћи. Када смо стигли, одмах се издвојила јед-
на група демонстраната и дошла непосредно до кордона
милиције. Тражили смо да их пусте да разговарамо. И до-
шло је њих десетак, петнаест. Почели смо разговоре. Почео
је Вељко Влаховић и највише је он говорио. Учествовали
смо Стева Дороњскн и ја.
Шта је Вељко Влаховић говорио?
Прво им је рекао да све што траже може да се реши
на један другачији начин. Апеловао је:

133
 –„Немојте правити демонстрације, то не може бити
средство и начин за решавање ваших проблема. Све захтеве
треба да поставите да се то разматра на један нормалан на-
чин. Повуците се назад и све ваше захтеве ћемо размотрити
заједно са вама и решити их онако како је то уопште могу-
ће“.
Међутим, студенти су били ванредно агресивни у раз-
говору. Њих неколицина су се истицали по нарочитој агре-
сивности, ја нисам знао. Слично Вељку и ја сам покушавао
некако да их уверим да се врате у домове и да ћемо одмах
да седнемо с њиховим представницима и узмемо у разма-
трање све, укључујући и оно на чему су нарочито инсисти-
рали, на одговорности милиције за премлаћивање студената
у току претходне ноћи. Могу рећи да у том разговору није
било вређања. Али је било оштрине, једне жестоке увређе-
ности, озлојеђености,. тако да је било тешко разговарати.
Разговор је био крајње емотиван.
Покушај да се Вељко Влаховић обрати студентима
није успео. Шта мислите – због чега?
Није успео зато што је избила туча. Налетела је мили-
ција која је била у густом кордону.
Како је до тога дошло, да ли се сећате?
Тај разговор није трајао, по мом сећању, ни петнае-
стак минута. Можда десетак. Тек што смо почели, још се
није било успоставио стварни контакт између студената и
нас. Изражавали су неповерење које је требало разбити да
би се успоставио контакт. Одједном је настао страшан ме-
теж. То се десило муњевито. Изненада. Ја сам само видео
тучу. Схватио сам да је могућа врло тешка несрећа, цела је
атмосфера била злослутна. Очигледно да су и милиција и
студенти целе ноћи, како да кажем, сакупљали бес једни на
друге. Зато је у том моменту моја прва мисао била да треба
спречити несрећу. Требало је спречити да не дође до упо-
требе оружја. И улетео сам онда између њих. Није ми од-
мах успело, милиционари ме нису одмах препознали.

134
 Један Вас је чак и ударио?
Тукли су све редом. Било је ту и универзитетских
професора, а они нису водили рачуна. Ја сам се пробијао да
станем испред њих. Један милиционар је налетео на мене.
Покушао сам да му нешто кажем, међутим нисам стигао, он
ме је ударио. Одједном му се изгледа нешто догодило, од-
скочио је уназад. Онда је прилетео један од студената који
је видео да сам добио ударац по глави, да ме придржи. Не-
ки висок младић, тршаве косе. Тада сам ја милиционарима
повикао на сав глас: „Станите! Станите! Где вам је старе-
шина?“ Нису знали да ми кажу где је. Затим ме је препозна-
ло пет шест милиционара, па сам им рекао: „Онда вам ја на-
ређујем. Станите, повуците се назад!“ Студенти су већ били
разбијени и почели су да беже назад.
Како сте се осећали у том тренутку?
То је на мене оставило врло тежак утисак. Послан од
ЦК да разговарам, а иза мојих леђа издато наређење, док
разговор још фактички није ни почео, да почне туча. Мо-
жда тај разговор не би дао резултате, можда је такво било
расположење, атмосфера, можда не би дао ништа, али до
њега није ни дошло. Још кад у све то уђете без довољно ин-
формација о стварним збивањима, онда човек све то дожи-
ви још теже.
Невероватно је да као председник Скупштине Срби-
је, бар ујутру када сте дошли на посао, нисте добили ника-
кве информације?
Никакве! То се све одиграло по линијама унутрашњих
послова и комитета. Колико знам, и Ђурица Јојкић, пред-
седник Извршног већа Србије је био врло касно обавештен,
како ми је касније рекао.
Ви сте онда заједно са студентима отишли у Сту-
дентски град?
Јесте. Имао сам једног возача, с којим сам дуго радио
заједно: долетео је он и још неко од другова да ме поведу
натраг. „Идем са студентима да видим шта хоће и шта тра-
же“.
135
 Када сам стигао у Студентски град, у једној сали су се
скупили око мене. Седео сам, они су стајали. Врло гласно
сам им поставио питање: „Ето другови, видите шта се дого-
дило, не можемо тиме, ништа се тим путем не може реши-
ти. Да видимо све што ви тражите, не остаје други пут него
да изнесете ваше захтеве, да кажете шта заправо хоћете“.
Тада су они појединачно добацивали са стране, један
једно, други друго, трећи треће. Рекао сам им: „Другови
моји, треба међу собом да се објасните, морате се међусоб-
но сагласити и утврдити који су ваши захтеви па да онда
разговарате са оним нашим органима који су позвани да те
ваше захтеве решавају“. Тако се, иако је било све узаврело,
ипак постепено стишавало. Затим су дошли другови од ко-
јих сам запамтио Петра Стамболића, Ђурицу Јојкића и ми-
слим да је био Бранко Пешић, па се расправа наставила. На
крају им је Ђурица предложио да, кад се међусобно спора-
зумеју и утврде захтеве, дођу у Извршно веће да разговара-
мо по свим тих захтевима.
Зар они већ нису имали Акциони програм и захтеве
који су сачињени још у шест сати ујутру у Универзитет-
ском одбору Савеза студената?
Могуће, али ту, у тој групи, то није било присутно.
Можда су неки други састављали те захтеве.
Тада, ујутро, формиран је и Акциони одбор?
Овамо је то изгледало крајње спонтано, и ја за тај Ак-
циони одбор нисам знао. Нисам знао ни за састанак Уни-
верзитетског комитета, тамо нисам ни приметио да Универ-
зитетски комитет руководи акцијом. Та група. која је с нама
преговарала, формирана је некако спонтано. Већ сам рекао
да нисам био у току догађаја док нисам позван да идем са
Вељком Влаховићем. Тек после сам видео да се фактички
већ расправљало о свему што се дешавало. Изгледа, у одре-
ђеном кругу људи у Градском комитету и ЦК у и тиме су се
бавили органи унутрашњих послова.

136
 Па ко је, онда, то водио?
Уска група у Извршном комитету Србије и Градски
комитет. Тада сам закључио да они заједно дејствују. Су-
традан ујутру ја сам заиста сматрао, кад су студенти већ об-
јавили своје захтеве, заузели факултете и прогласили гене-
рални штрајк, да милиција треба да се повуче даље од фа-
култета, па сам у Градском комитету тражио да се милиција
повуче даље да не би дошло до нових сукоба. Да се случај-
но не деси оно што се, срећом, није десило код
Подвожњака. Међутим, и то је било одбијено.
То је било дан касније, на Градском комитету.
Јесте! Не сећам се детаља тог састанка. Али, они су се
ту енергично супротставили. Да не понављам оно што сам
већ напред рекао, да ја
не знам, али зато, Бугарчић тачно зна да ли је имао
једно генерално овлашћење да задржи студенте и не дозво-
ли им пролазак у Београд, па је у оквиру тога дејствовао
или се, можда успаничио на лицу места и издао наређење
пре него што је то било потребно. Такође, откада је речено
да су они најодговорнији за доношење одлука о томе шта
треба предузети, шта треба радити, ја више нисам ни ишао
у Градски комитет јер сам сматрао да немам шта ту да тра-
жим.
Одласком из Студентског града, ваша активност од
3. јуна се не завршава. Преко телевизије сте се обратили
јавности...
Поново ме је позвао Боби Радосављевић и телефоном
ми рекао: „Слушај, бога ти, узнемирење у јавности због де-
монстрација је велико. Требало би је јавност некако смири-
ти. Ми смо овде разговарали – значи, тамо у ЦК-у – и до-
шли до закључка да би требало преко телевизије да даш из-
јаву, како бисмо смирили ширу јавност“.
Ја сам то озбиљно схватио и дао телевизији кратку из-
јаву. Колико се сећам, предвече је била проширена седница
Извршног комитета, која се држала у Скупштини Србије.
Директно са седнице отишао сам у Телевизију. То је била

137
прва оцена; изнео сам прве ставове који су ту, отприлике,
почели да се кристалишу. Ја сам то доста слободно изло-
жио. Међутим, изложио сам и сопствено мишљење о узро-
цима догађаја, о карактеру студентских захтева. Отворено
сам ре као да су сви захтеви, што их студенти постављају,
ставови ЦК СК Југославије који се за те ствари бори. Осим
неколико изузетака, ти захтеви су, углавном, потпуно на
линији ставова ЦК СКЈ. Рекао сам, успут, да су се у покре-
ту појавиле и групе које желе њиме да манипулишу и да га
усмере у штетном деструктивном правцу, и да су то мање
групе...
Када смо код тога, није ли се у тој оцени претерива-
ло?
То су били ставови ЦК...
Да, али се зна да су сами студенти отерали оне који
су покушавали да лове у мутном?
Слушајте, то је била прва оцена и то су били први ста-
вови. Ја сам их сасвим коректно изнео. Сада морам да вам
кажем, мада бих могао и да вам не кажем, изјаву сам теле-
визији већ био дао, али сам сматрао у том моменту да то
није важно, иако сам и ја видео да су се појавиле и екстре-
мистичке групе.
Који екстреми?
То је... То је било за рушење свега, за проглашавање
целог система за пропали систем, да то није социјализам за
који се боримо... Ја сам запазио и те пароле, и све редом,
али сам сматрао, у првом моменту, да то није важно, него
да би требало да се јавност тачно обавести зашто се дигао
цео Универзитет.
Значи, изјаву сте били дали пре те седнице?
Пре седнице, али у тој изјави није било ово о екстре-
мистичком елементу. На седници сам закључио да морам
да будем фер према Председништву ЦК. Зато сам отишао и
уживо импровизовао изјаву која је садржала све основне
ставове што сам их раније изложио репортеру телевизије,
који је дошао код мене. Ето, тако, то су биле прве оцене и ја
138
сам их, по мом мишљењу, коректно интерпретирао. И то се,
углавном, подударало са мојим мишљењем, мада у тој бр-
зометној расправи сви ставови још нису били потпуно ис-
кристалисани.
Да ли сте у току догађаја имали прилике да још негде
изложите своје мишљење?
Неколико дана пред крај штрајка, била је заједничка
седница Универзитетског комитета, Савеза студената и
Универзитетског савета.
Опет су ме телефоном позвали из ЦК Србије. Рекао
сам им: зашто да ја идем, када не учествујем у оперативном
одлучивању, нека иде неко од вас ко ту директно оператив-
но учествује. Аргумент им је био исти: па, проценили смо
да је најбоље да ти идеш и покушаш да утичеш да донесу
одлуку о обустави штрајка, и о томе да се пређе на разгово-
ре о захтевима, на остваривање захтева које су у штрајку
поставили. Пристао сам и отишао на скуп. О томе је сни-
мљена трака. И ту сам изложио мишљење које се, мање ви-
ше, формално заузимало у Извршном комитету. Изложио
сам га доста слободно, јер сам говор импровизирао, нисам
га писао, директно сам из кабинета отишао на седницу.
У току мог излагања, ректор Универзитета, који се до
тада уопште није појављивао (нисам знао где је, када сам се
интересовао, говорили су ми да је негде у иностранству),
изненада се појавио. Студенти су га жестоко поздравили и
прекинули ме у излагању, тако да сам рекао још неколико
речи и завршио излагање. И ту је документ, то не може да
се спори, чак су ми послали један примерак траке.
Да ли сте имали прилике да тада разговарате и са
неким од професора?
Био је један разговор, мислим да су ту били претежно
професори и неколико студената. Од учесника сам запам-
тио др Михаила Марковића. Од нас, са руководећих места у
Србији, били смо Петар Стамболић, ја и још неколико дру-
гова, не сећам се који. И о томе је сачуван стенограм. Једни

139
другима смо изложили мишљења о догађајима. Била су до-
ста различита, другачије су то видели они, другачије ми.
У међувремену је делегација, у којој сте били ви и Пе-
тар Стамболић, ишла на Брионе?
Е, сада не могу да се ослоним на сећање. И ту постоје
документи, све је то забележено.
Постоје документи који су недоступни...
Не, ја мислим да је данас све то доступно. Не верујем
да су двадесет година после тих догађаја документи недо-
ступни. Јер, правило је било да се бележи све што се код
Тита говори. Остали су документи. Требало би погледати
Титове архиве.
Је ли тачно да је мишљење Светозара Вукмановића
Темпа одлучујуће утицало на Титов став, касније изнет у
говору на телевизији?
Не знам. Тито је од свих редом чуо мишљење.
Он је имао обичај да се консултује са свима?
Јесте. Па, видите, он је звао све редом. Ко год му се
јавио, он га је примио. Вероватно да је и Темпа примио, ве-
роватно да је примио и људе из Градског комитета. У свом
говору, он је изложио гледиште које је мени било врло бли-
ско.
Када? Тада на Брионима или после на телевизији?
На Брионима. У разговору са нама, он је истакао
слична запажања. Говорио је тада: „Па јесте, када се наши
партијски ставови не спроводе, када одлуке ЦК остају нео-
стварене, онда доживљавамо то да нам студенти постављају
те исте захтеве, да студенти предузимају чак и драстичне
мере, иду у демонстрације да се боре за оно што смо ми у
СК урадили, а не спроводимо. Према томе, узроци зашто се
то догађа су у томе. Ако тражимо ко је крив, онда смо ми
криви за све то“. То је и у разговору говорио, по мом сећа-
њу. Доследан је био. Доследан и строг.

140
 А око туче, није ништа...?
Не, ја се уопште не сећам. Мислим да на Брионима
није било речи о тучи, него о карактеру самих демонстра-
ција и о њиховим захтевима. Било је колебања и око тога да
ли је то нека контрареволуција и је ли то неки непријатељ
споља покренуо.
Ко је заступао мишљење да је то контрареволуција?
У том разговору, колико се сећам, нико! Али су изне-
сени ставови да разне екстремистичке групе настоје да по-
крет некако узму под своје, да га гурају на екстремистичке
позиције, на сукоб са државом...
Малопре, у неформалном разговору, рекосте да су у
руководству постојала различита мишљења, да је било и
веома реакционарних ставова?
Не! Не, о томе не бих говорио, јер ту онда улазимо у
расправу. Али могу категорички да тврдим да нико у руко-
водству није говорио да је то контрареволуција. Колико се
сећам... Прошло је двадесет година, али сетио бих се. Међу-
тим, да су унутар покрета избиле врло агресивне екстреми-
стичке групе, које гурају покрет, и да сама акција студената
не може да буде од користи за даљи демократски развој, не-
го му може нанети штету, тога је било. Чини ми се да је то
чак било мишљење већине. Главно колебање, главне кон-
троверзе биле су око тога како изаћи из те ситуације. То је
било централно питање. Постојао је страх да се не учини
какав корак који би значио попуштање, па да испадне да се
путем притиска, насиља, штрајка и демонстрација може не-
што постизати. Да се не направе уступци, без обзира да ли
су захтеви оправдани или неоправдани... И без обзира коли-
ко ће то да кошта, колико ће да одбије студенте и јавност
која их подржава, колико ће да одбије и увуче у сукоб са
Савезом комуниста...
Ја нисам био тог гледишта, био сам за то да се траже
пут и решење, с обзиром на карактер захтева које су поста-
вили, да се сачува контакт, веза са студентима, да се повра-
ти поверење студената, да се сачува веза и са оним делом

141
интелигенције која подржава студенте, и да се иде на таква
решења која ће да обезбеде да се цела та генерација, са ње-
ном енергијом и њеним полетом, сачува за даљу борбу са
огромним проблемима који су се у то време појавили у дру-
штву. То је било тешко време, јако тешко. Ушли смо у при-
вредну реформу.
Да ли се већ тада назирао крах реформе?
Није то тада још био крах.
Јесу ли тачна мишљења да је студентски покрет до-
принео краху привредне реформе, бирократизацији дру-
штва и увођењу чвршће руке, после једног периода демо-
кратизације?
Читао сам таква тумачења. Али не, то је мало произ-
вољно. Привредна реформа је предузета, а да у исто време
није припремљена друштвена реформа. И то унапред. Ми
тада нисмо били баш свесни, и политичка одлука је била да
се одмах крене у друштвену реформу, одмах после при-
вредне, и у реформу политичког система. Међутим, тешко-
ће привредне реформе су биле таквих димензија да је чак
закаснила. И тек 1969. године почиње да се размишља о ре-
форми уставног система, политичког система о друштвеној
реформи.
А да и не говоримо да приликом реформе 1965. није
постојао никакав програм за решавање социјалних пробле-
ма, који су били евидентни. Унапред се знало да најмање
неколико стотина хиљада људи мора да иде из предузећа,
јер је запошљавање било екстензивно, огромно, на посао су
примани људи без обзира има ли потребе или не. Предузеће
није имало самосталност, није живело на сопственом до-
хотку. А реформа је одједном направила прелом и свакога
осудила на то да живи од дохотка који ствара. И онда су ру-
ководства предузећа почела да чисте раднике. Колико се се-
ћам, уклонила су неколико стотина хиљада људи.
Е, за те велике и тешке проблеме није било социјал-
ног програма. И сада ће бити огромна штета, и ова реформа
може да доживи огромне тешкоће, садашња привредна ре-

142
форма, ако се не предвиди солидан социјални програм за
најтеже последице. То је, по мом дубоком уверењу, после
вишегодишњег размишљања, узрок што реформа онда није
успела. Очигледно, тада смо живели у уверењу, које је ипак
било погрешно, да реформом привредног система можемо
да обезбедимо суштинску промену.
Надградња ће доћи по себи...?
Јесте! А онда, после тога, много успешније ћемо ићи
на даљу демократизацију друштва, на реформу Федерације,
система, на реформу у самој организацији привреде. Међу-
тим, то онда није било сасвим јасно. Тада, када смо били
пред одлукама о реформи, када је требало изаћи пред Скуп-
штину, био сам у Савезном извршном већу. Покојни Борис
Крајгер је дао експозе и договарали смо се да он у експозеу
изричито нагласи да ће резултат реформе зависити од тога
хоће ли се убрзано ићи у друштвену реформу широких раз-
мера. Не сећам се детаља тог експозеа, али мислим да је то
тада изложио. Дакле, приписати само студентским догађа-
јима крах реформе, то је, напросто, погрешно.
Да ли је било покушаја да се студентски покрет до-
веде у везу са догађајима у иностранству?
Па, јесте! Знате како, свако, и студенти, наставници и
политички људи су, нормално, морали да запазе временску
коинциденцију збивања у Европи и појаве студентског по-
крета код нас. Наша штампа је била пуна написа о студент-
ским акцијама и демонстрацијама у целој Европи. Била је
то једна европска атмосфера. И то кад нас испало је само
догађај који се у њу уклопио. О томе су људи размишљали.
Али нико трезвен није размишљао да је дошао неко споља,
па то организовао. Покрет је избио спонтано, из обичне ту-
че. Туча је била повод, а узроци су дубљи. Дошли су до из-
ражаја тек кад су студенти сели и направили листу онога
што их тишти. Тако се, често, у друштвеном развоју поводи
и узроци не поклапају.

143
 Колико сте ви обавештени о „драматичној“ седници
Председништва ЦК СК, када је Тито отишао са седнице и
одржао говор на телевизији?
Он је са седнице отишао на телевизију и дао изјаву,
али ја нисам присуствовао, и о томе не желим да говорим.
На тој седници су донете и оне смернице. Сада их историја
оптужује као да су оне биле одустајање од реформе. Ја тада
нисам тако мислио.
Чудно је да је Тито на тој седници морао сам да од-
лучи и оде да да изјаву која је постала историјска?
Ја не знам... па он је увек сам давао изјаве. Закључци
још нису били ни донети. Он је у току седнице, колико
знам, отишао да да изјаву, па је седница продужена и ка-
сније су усвојене смернице.
Занимљиво је, како ви кажете, да су студенти и про-
фесори имали истоветне ставове...
Ја говорим само о разговору који смо ми имали са њи-
ма.
Па како је после дошло до тога да професори убрзо
буду осуђен? Је ли заиста неко морао да буде жртвени ја-
рац?
Не, не! Тај процес се даље развијао и ширио. И фак-
тички, и после окончања студентског штрајка, тај процес је
остао. Нису остваривани сви захтеви студената онако како
су то студенти тражили. И на томе се цео сукоб даље раз-
вио, око даље концепције.
Али непосредно по окончању штрајка уследила је јав-
на осуда професора. Значи, одмах се нашао кривац и жр-
твени јарац?
Па није, зашто то тако тумачити. И саме демонстра-
ције су сукоб, само се поставља пита ње каквим решењима
га превазићи. На том пи тању су остајале разлике и по завр-
шетку демонстрација и штрајка. И око тог питања је и до-
шло до осуде. Не бих желео да говорим о тој ствари, али

144
дошло је до тога да се некако искористили сала група на
Филозофском факултету, не само професора. него и дела
студената, која је до краја, и по престанку штрајка, настави-
ла да инсистира на свим постављеним захтевима, иако је
било очигледно да сви не могу да буду оствари вани тако
како су постављени. И око тога се сукоб даље продубљи-
вао.
Зашто су донети закључци ако се није намеравало да
се и остваре?
Па, добро. И они су сами морали да буду свесни да
сви њихови захтеви не могу да се остваре. На крају крајева,
из разговора са студентима је произашло шта може, шта не
може. Неки су захтеви и остваривани, неки нису.
Међутим, те демонстрације, и све скупа, цео тај про-
цес, у суштини је био један, како да кажем, весник озбиљ-
них криза у које ће наше друштво да уђе. И код нас се тада,
по мом мишљењу, поновило оно што се увек догађало са
студентским покретима. Био сам студент, учествовао сам у
свим демонстрацијама између 1935. и 1938. године. Можда
сам баш зато, онда код Подвожњака, по неком инстинктив-
ном пориву и интервенисао. Демонстрације су увек весник
много дубљих збивања у друштву, заоштравања супротно-
сти, социјалних проблема, друштвених проблема...
Драгутин Спаић („Новости 8“ 23. и 30. јун 1988)

145
 Др Жарко Булајић
(1968. секретар УК СКЈ )

СЛУШАО САМ СТУДЕНТЕ И ДИВИО ИМ СЕ

Читав живот је провео у комунистичком покрету.

Већ као осамнаестогодишњак био је један од руководилаца
у штабу дивизије Саве Ковачевића. После рата је „градио
пругу и пруга је градила њега“. Универзитетску каријеру
провео је као редовни професор Економског факултета у
Београду.
У време студентских демонстрација. као секретар
Универзитетског комитета Савеза комуниста, ставио се
начело побуњених студената. Само годину дана касније,
неочекивано за све који су га познавали, др Жарко Булајић
је изабран за председника црногорске владе!
Овај разговор вођен је 3. јуна (1988) године, на онај
исти дан када се десио обрачун код Подвожњака.

„Многи функционери били су се грдно препали, јер је

критика на њихов рачун била ужасна. Помињана су путо-
вања у иностранство, спреге са финансијским капиталом,
ексклузивне виле, школовање деце по иностранству, запо-
шљавање љубавница... много прљавих ствари које ни дан
данас нису искорењене. Мислио сам: беда, сиротиња, дола-
зи из планина да студира, живи по домовима, више гладан
него сит, отац му пошаље по неку цркавицу, а сад их бију и
бацају на њих сузавац. Чврсто сам одлучио: идем са њима,
ако треба и у смрт“

146
 На мене је тучњава оставила страшан утисак! До тог
пребијања студената уопште није морало да дође! Гледао
сам њихове разбацане ствари, ципеле и мајице, и мислио:
ова биједа, ова сиротиња, долази из тих планина да студира
у Београду; живи у домовима у тешким условима: отац му
једном годишње пошаље неку цркавицу да купи књигу или
ташну, а овдје их туку и бацају на њих сузавац! Тада сам
чврсто одлучио: идем са њима, ако треба и у смрт! Било ка-
ко било, и у смрт!
Стављајући се на страну студената, Универзитет-
ски комитет СК их је још више окуражио!
То није тачно! Управо обрнуто, био је то је дини на-
чин да се утиче на студенте. Они су били загрижени до не-
могућег, спремни да гину! Њих су водиле емоције, а не ра-
зум. Да бисмо могли да их водимо, морали смо задобити
њихово повјерење. Једини начин био је да се партија (СК)
стави на њихову страну.
Какав је тада био углед партије на Универзитету?
Готово никакав! Али послије одлуке Универзитетског
комитета да се стави на чело демонстрација, углед партије
је веома порастао. У току седам дана примили смо више од
хиљаду нових чланова. Доцније је вршен притисак да се тај
пријем поништи, али ту нијесмо попустили.
Како сте саопштили одлуку да подржавате демон-
странте?
На једном састанку у Градском комитету сам рекао:
„Нијесам дошао да од вас тражим директиве већ да вам са-
општим да се од овог часа Универзитетски комитет ставља
не чело студентских демонстрација!“ Вељко Влаховић, који
је сједио поред мене, погледао ме је и прошапутао: „Бога-
ми, ја не знам шта бисте друго и могли“. Мени су те ријечи
много значиле. Али је зато Вељко, током трајања демон-
страција, сматран у Градском комитету неком врстом тро-
јанског коња. Више му нијесу вјеровали.

147
 Вама је тих дана претило хапшење?
Кружио је некакав списак професора које је наводно
требало ухапсити. Поред мог имена, на списку су били Ми-
хаило Марковић, Љубомир Тадић, Никола Милошевић, Во-
јин Милић и још неки. Ми смо то врло озбиљно схватили и
били смо забринути.
Тих дана уопште нијесам одлазио кући. Тамо су ми
били искључили телефон. Јурио сам са састанка на саста-
нак. Нити сам шта јео, нити сам спавао. По цијели дан смо
пушили, а ноћу смо шетали и разговарали. Најтјешње сам
сарађивао са професорима филозофима, који су сви били
чланови Партије, осим Николе Милошевића. Он је елоквен-
тан човјек и ријетко која држава има такве памети. Док је
говорио, било га је дивота слушати. Али ја с Николом тада
нијесам имао никакве везе, јер није био у Партији и није
могао утицати на организациона питања.
Сви лидери шездесет осме говоре о тешком осећању
одговорности?
Заиста, много смо страховали да не дође до крвопро-
лића и погибије. Онда сам мислио, и данас мислим: да је са-
мо један студент погинуо, ја не бих могао остати даље да
живим. Сматрао бих да сам и ја кривац.
Чак и професори са Филозофског факултета, који су
били најчвршћи у идеолошким ставовима, размишљали су
на исти начин: исплати ли се да гину студенти? Сва попу-
штања у преговорима вршили смо зато да се не проспе сту-
дентска крв!
Дража Марковић у својим мемоарима пише да је на
Филозофском факултету био „штаб контрареволуције“?
Нема сумње да су професори Филозофског факултета
уживали највећи углед. Они су дуго прије 1968. критикова-
ли разне деформације у нашем друштву. Они су извршили
рестаурацију изворног марксизма. Нијесу били „филозофи-
рајући“ професори, већ су просто хтјели да поступају у

148
складу с познатом Марксовом тезом: доста је било мудро-
вања о свијету, ваља га промијенити! Ја мислим да су они
својим писањем, на неки начин, припремили идеолошки те-
рен за студентску акцију.
По мом мишљењу, филозофи су одиграли веома кон-
структивну улогу. И пазите, умјесто да их одликују истјера-
ли су их са факултета!
Интересантно је да се у социјалистичкој земљи, ка-
ква је била Југославија, одједанпут појавио социјалистички
покрет, али као опозиција!
Није то била опозиција. Да је заиста била опозиција,
не би се све тако мирно завршило!
Истина, студенти нису ишли да руше власт, али су
оспоравали резултате дотадашње владавине?
Студентски покрет хтио је да мобилише све снаге у
земљи, прије свега комунисте, да се друштво мијења. На тој
основи су навукли жестоку критику. Тражили су да се дру-
штво очисти од лоповлука, корупције. социјалних разлика,
привилегија, лажи. каријеризма.
Када данас узмете цијели студентски покрет, све што
је за тих седам дана јуна речено и написано, види се оно
основно: чистота социјализма, борба за праведнији и љеп-
ши систем.
Откуд онда мишљење да је реч о контрареволуцији?
Многи функционери су се били грдно препали, јер је
критика на њихов рачун била ужасна. Помињана су путова-
ња у иностранство, спреге са финансијским капиталом, екс-
клузивне виле, школовање дјеце по иностранству, запо-
шљавање љубавница на добро плаћеним мјестима, мно-
штво прљавих ствари које ни дан-данас нијесу искоријење-
не. Све су то студенти јавно на скуповима износили! Ја сам
им се дивио док су то говорили!

149
 Међу студентима је било и деце руководилаца?
Сјећам се, синови и кћерке појединих високих руко-
водилаца су се стидјели. Морам рећи да су имали часно др-
жање. Говорили су да студенти имају право кад иступају
против њихових очева! Јер, они су најбоље знали чији син
студира у Лондону, чија љубавница ради на телевизији...
Светозар Вукмановић, Темпо са стидом признаје да
се његов син није прикључио студентима, говорећи: „нису
то студенти, то су хулигани!“
Мени је познато да су међу демонстрантима биле обје
ћерке Милоша Минића. ћерка Јована Веселинова била је
једна од најактивнијих. Син Глигорова, двије кћерке гене-
рала Петовара биле су најекстремније! Оне су мене имале
убити, кад на једном састанку у Градском комитету нијесам
устао у одбрану професора са Филозофског факултета!
Студенти, дакле, нису ишли на освајање власти, као
што је после писано?
O томе нема говора! То су бесмислице. Како да освоје
власт! Којим средствима? Каквом силом? Они су само хтје-
ли да промијене људе на власти.
Ви сте тих дана имали много контаката са људима
на власти. Какво је ваше искуство, на пример, са Милошем
Минићем?
Минић је имао изванредно држање. Послије туче код
Подвожњака, студенти су га свугдје одлично примали. Ње-
га су људи уопште прихватали, јер је таква личност.
Никола Бугарчић, тадашњи секретар за унутрашње
послове Београда, тврди да је Минић издао наредбу за упо-
требу палица код Подвожњака?
То ми није познато. Али знам да је тај Бугарчић оди-
грао најподлију улогу коју је икад ико одиграо. Зато су сту-
денти послије толико инсистирали да се он смијени. Међу-
тим, нијесу га дали!

150
 Какво је било држање Вељка Влаховића?
Вељко је тада био предсједник Градског комитета СК
али њега су гледали с подозрењем. То ми је било познато
још у вријеме демонстрација, а послије су ме и други људи
информисали. Ја нећу рећи да је Вељко, не знам, велика
личност, али је његова улога у читавој ствари била врло по-
зитивна. Због тога је у свим оперативним пословима био за-
мијењен Симом Затезалом.
Зашезало је, зна се, имао прилично тврд став?
Једне вечери, у јеку демонстрација, позвао ме је Симо
да дођем у Градски комитет. Било је негдје око један сат
иза поноћи. Отишао сам тамо, заједно с Миланом Игњато-
вићем, који је био предсједник Универзитетског комитета.
„Позвао сам вас да вас нешто питам“, каже ми он.
– Питај!
„Како би се Универзитетски комитет понашао у слу-
чају да војска уђе на факултете?“
– Како можеш тако нешто да нас питаш?! Како бисмо
се понашали? Исто као и до сада!
„Како то – као до сада? То није одговор!
– Па, ево какав ти је одговор. Ако би војска покушала
да уђе на факултете. Универзитетски комитет би позвао све
комунисте Београдског универзитета да стану испред сво-
јих зграда и да војска уђе на факултете само преко лешева
шест-седам хиљада комуниста! Само тада ће војска ући на
факултете!
Милан Игњатовић, који је присуствовао овом разго-
вору, није ништа рекао. Не знам да ли се слагао са мном,
али се није противио... Послије се годинама причало против
Затезала. Обично се кола сломе на једном човјеку, али је
питање да ли се сломе на правом човјеку. Знате, то су били
извршиоци.

151
 Ту и тамо се може чути да је постојао неки штаб за
борбу против студената, на чијем челу је стајао Кардељ?
То нигдје није речено да постоји штаб. Али сјећам се
кад сам једанпут позван у Градски комитет, тамо сам зате-
као Кардеља, затим Латинку Перовић, Петра Стамболића,
Затезала. Тим састанцима чак ни Вељко Влаховић није мо-
гао да присуствује. Мене је Латинка одмах од вукла негдје
у страну, под неким неуверљивим изговором... Мислим да
је Перо Стамболић имао најтврђи став од свих српских ру-
ководилаца.
А Бранко Пешић? Студенти му никад нису опрости-
ли држање код Подвожњака?
Ја сам познавао Бранка Пешића. По мојој оцјени, то је
једна изузетно честита личност. Он се студентима супрот-
ставио као градоначелник. Заиста је за чуђење какав је до-
маћински карактер имао тај човјек! Он никада није могао
да преболи она ватрогасна кола која су студенти запалили.
О томе смо неколико пута причали и он би се увијек хватао
за главу: „Аууу, осамдесет пет милиона смо ми дали за та
кола! Еј, човече, осамдесет пет милиона!“ Он је био сав
окренут Београду и није чудо што су га људи вољели, Бран-
ко никако није могао прихватити ништа што би у Београду
изазвало расуло и рушење. А био је убијеђен: кад ти сту-
денти упадну у Београд, све ће поломити и порушити, оде
његов Београд у вражју матер! То је, по мом најдубљем
увјерењу њега руководило да изговори оно: „Само преко
мене мртвог!“
Тито је о студентском покрету изнео два става: Је-
дан у говору преко телевизије, други после месец дана на
Конгресу синдиката?
Тито се дуго колебао, јер је добијао разли чите ин-
формације. То најбоље зна Мијалко Тодоровић, који је тада
био извршни секретар партије. Мени је покојни Будо Шо-
шкић изнио пуно детаља о Титовом колебању у односу на
студенте.

152
 Убијеђен сам да је пресудан моменат у томе био наш
контакт са Вељком Влаховићем и Влајком Беговићем. Мно-
го је допринео и Дороњски. Стево и Вељко су испричали
Титу, а Влајко му је написао писмо. Они су били увјерени
да ту нема ништа непријатељскога и да ће побуна да се сти-
ша. То сам и ја рекао Титу приликом једног сусрета, одмах
послије демонстрација: „Видите, Тито, како је то ишло:
свукуда је било жртава, осим код нас“.
Да ли је у покрету било непријатељски настројених
људи?
Нема никаквих аргумената за такву тврд њу! На свим
факултетима су постојале студентске страже. Нико није мо-
гао ући без легитимисања. Многи који су покушали да уђу
и говоре. били су спријечени. Према томе, тврдње да је сту-
дентски покрет био реакционарна завјера су гола лаж! Го-
ворим вам сушту истину!... Сигурно је тога било изван по-
крета. Нема сумње да је било покушаја од стране појединих
група да се пришљамче и да покрет усмјере у другом прав-
цу. Али у покрету тога није било!
Постојала је опасност да студенти буду заведени?
То је бесмислица! Ми смо имали потпуну контролу!
Осим ако Михаило Марковић није био тај елеменат, или
Љуба Тадић, или ја... У том случају се може говорити о ре-
акционарној завјери.

Како сте доживели расплет јунских догађаја?

Већ у јулу су ствари узеле други ток. На Универзитет-
ски комитет је вршен страшан притисак да се професори
Филозофског факултета осуде и казне. Услиједила је Град-
ска конференција СК на којој је врло оштро иступио Петар
Стамболић. Тада је у Експрес Политици изашла једна сли-
ка, на којој он мени нешто говори са подигнутим прстом,
као да пријети!

153
 Да ли је било разлога за претњу?
Он је жестоко напао студентски покрет, осудио фило-
зофе, напао све, у божју матер! Било је то потпуно супрот-
но од Титовог говора! Студентски делегати су се због тога
страшно узбудили. Вршили су притисак на мене да оспо-
рим оно што је Стамболић изнио. Ја сам му пришао у паузи
и рекао: Слушај, Перо! Послије овог твог говора студенти
ће опет у демонстрације.
„Не! Какве демонстрације, шта причаш!?“
– Ама, слушај шта ти велим: опет ће бити демонстра-
ција!
„Чекај мало... Јеси ли ти приметио да сам ја био одсу-
тан једно време?.
– Јесам!
„Па, шта мислиш, где сам ја био за то време? 'Ајде,
реци ми, где сам био?“
– Не знам.
„Тако!“
И ја одустанем од дискусије. Свако ново заоштравање
било је бесмислено.
Тада сте поднели оставку на дужност партијског
секретара?
Нијесам хтио да се борим против људи с којима сам
сарађивао и који су ту кризу извели на чистац, без жртава.
Нијесам то могао, никако! Онда је на моје мјесто поста-
вљен Бранко Прибићевић.
Било је објашњено да оставку подносите из здрав-
ствених разлога?
Тако је изашло у новинама.
Али већ следеће године постали сте председник црно-
горске владе?
Кад сам дао оставку, знао сам да ми се на факултету
добро не пише. Тада је било у моди да се за предсједнике
извршних вијећа У републикама постављају школовани љу-
ди, доктори наука. Црна Гора је имала напредно руковод-

154
ство (Вељко Милатовић. Видоје Жарковић), па је можда и
то утицало. А ваљда им је требао и неки економиста. Они
су то мјесто претходно нудили Љубу Тадићу и Бошку Глу-
шчевићу, али су они одбили. Ја сам морао да прихватим.
(Дуга, 25. 06. 1988)

Подвожњак 3. јуна 1968. – Вељко Влаховић разговара и

преговара са студентима

155
 Др Светозар Стојановић
(доцент на Филозофском факултету 1968)

ИЗБЕГНУТА МАСОВНА ХАПШЕЊА

Кад су избиле студентске демонстрације био сам члан

Универзитетске конференције СК. (Истина, у току јунских
демонстрација понуђено ми је да будем кооптиран у Уни-
верзитетски комитет, али сам то одбио). За догађаје у Сту-
дентском граду сазнао сам тек по доласку на Филозофски
факултет (био сам доцент) ујутру 2. јуна. Ту ме је сачекала
порука Жарка Булајића, професора Економског факултета и
секретара Универзитетског комитета, да одмах дођем у
Студентски град. Тамо сам затекао Булајића, исцрпљеног
од нервирања и неспавања. Успели смо да разменимо тек
неколико реченица, јер су студенти већ формирали протест-
ну колону и кренули према Београду. Са њима је био Радо-
јица Кљајић, професор Пољопривредног факултета. Нас
двојица смо заједно са студентима дошли до Подвожњака,
где нас је зауставила милиција. Окупљеним политичким
функционерима пренео сам енергичан захтев Жарка Була-
јића да по сваку цену избегну поновни сукоб и физички об-
рачун са студентима. Као што је познато, они нису послу-
шали његов савет.
За време јунских догађаја провео сам доста времена
са Жарком Булајићем. Његова улога била је веома значајна;
не смем ни да помислим шта би се све догодило да на челу
Универзитетског комитета није био тако одлучан и поштен
човек као што је Булајић. Он је од самог почетка ставио
Универзитетски комитет на страну студената. То није били

156
нимало лако, тим пре што је Градски комитет поступио
потпуно супротно и што је у њему деловао „штаб“ за разби-
јање демонстрација у коме су били и највиши руководиоци
ЦК СК Србије. Одатле је вршен непрекидан (неуспео) при-
тисак на Жарка Булајића, да се универзитетска партијска
организација дистанцира од студентског покрета и осуди
„екстремисте“ на Филозофском факултету.
У реконструкцији збивања У једној важној ствари
Жарка Булајића није сасвим послужило памћење, и то на
његову штету. Реч је о (проширеном) састанку Универзи-
тетског комитета на коме смо се, наводно, он, Михаило
Марковић, Љубомир Тадић и ја залагали за обуставу штрај-
ка. Одмах да кажем да том састанку уопште није прису-
ствовао Тадић. Ја сам учествовао у својству члана Универ-
зитетске конференције, а Михаило Марковић као члан Уни-
верзитетског савета.
Ствари су текле овако. Тог дана негде око подне свра-
тио сам у просторије Универзитетског комитета. Жарко Бу-
лајић ми је рекао да га је „штаб“ обавестио да предстоје ма-
совна хапшења, укључујући и њега. Затим сам отишао на
Филозофски факултет и ту срео Влајка Беговића који је бе-
лежио оно што се збива. Изнео сам му шта се спрема, а од
њега чуо да Вељко Влаховић (тадашњи председник Градске
конференције СК Београда) има благонаклонији став према
студентском покрету од Градског комитета и његовог „шта-
ба“. Беговића сам наговорио да одемо у Универзитетски ко-
митет и поразговарамо са Булајићем. Договорили смо се да
те вечери одржимо (проширени) састанак Универзитетског
комитета, а да Беговић у току састанка доведе Вељка Вла-
ховића. На скуп је дошло неколико чланова Секретаријата
Градског комитета, којима нисмо ништа открили о догово-
ру са Беговићем. Они су иступили веома оштро захтевајући
да се Универзитетски комитет огради од штрајка. Ни у јед-
ном тренутку ни Булајић, ни Марковић, ни ја нисмо подр-
жали такав захтев. Сва тројица говорили смо помирљиво,
али и одлучно одбијајући њихове оптужбе о „екстремизму“
Филозофског факултета. Заступали смо мишљење да би за

157
престанак штрајка било довољно ако власти испуне 4 до 6
постављених захтева студената, док су неки присутни сту-
денти инсистирали да морају бити испуњени сви захтеви
пре него што би окончали штрајк. На запрепашћење при-
сутних чланова Секретаријата Градског комитета, „изнена-
да“ су нам се у пола састанка придружили Вељко Влаховић
и Влајко Беговић. Влаховић је при том одржао полетан го-
вор и дао позитивну оцену студентског покрета. Веома се
добро сећам да је рекао: „Ово је права реорганизација Пар-
тије“ и „садашњи студенти продужавају оно што је моја
студентска генерација започела још пре рата“. Тако је про-
пао и тај покушај да се Универзитетски комитет одвоји од
студената.
Ситуација је у том погледу била непромењена све док
је Жарко Булајић био на његовом челу. Одбијајући да на-
падне „филозофе“, он је поднео оставку на положај и члан-
ство у Универзитетском комитету. Још увек се сећам по-
следњег (за мене) састанка Универзитетског комитета (про-
ширеног), на коме смо, опет, учествовали Михаило Марко-
вић и ја. Заступали смо мишљење да акционе одборе као
спонтано створене самоуправне органе не би требало уки-
дати, што је иначе био ултимативан захтев виших партиј-
ских форума. Против нас је иступио Бранко Прибићевић,
професор факултета Политичких наука. Убрзо после те сед-
нице Градски комитет је распустио наше партијске огранке
на Филозофском факултету, ми смо престали да будемо
чланови СК, а Прибићевић је постао нови секретар Универ-
зитетског комитета.
(Дуга, 6. јул 1988)

158
 Славољуб Ђукић
новинар

ШОК И ПАНИКА ЈУНА '68.

Шта се догађало иза јавне сцене, међу водећим фору-

мима и политичарима? Колико су тачне тврдње о умешано-
сти Добрице Ћосића у студентске демонстрације? За време
студентског покрета на поражавајући начин се видело како
многи политичари немају искуства у дијалогу и демократ-
ском односу са масама, јер су годинама навикли да комуни-
цирају са народом директивним средствима. Један од најза-
гонетнијих тренутака студентског јуна је појава уводника у
Борби, који се битно разликовао од Титовог говора, а чији
су садржаји касније преовладали у политичкој пракси.
О исходу студентске побуне јуна 1968. јавност је до-
вољно обавештена да би се схватили домети и садржаји
овог догађаја, који је потресао Југославију. Мислим да су
оскудне информације шта се догађало иза јавне сцене, међу
водећим форумима и политичарима.
Као новинар који је, уз сва ограничења, имао присту-
па форумима и могао понешто изблиза да види, први је ути-
сак – шок и успаниченост која је тада захватила многе по-
литичаре. Психолошки, то се може разумети. Практично, у
свим послератним годинама, укључујући Информбиро,
власт није имала озбиљнијих проблема са народом: све што
је желела, углавном је једноставно спроводила. Студентске
демонстрације поквариле су слику такорећи бесконфликт-
ног друштва, каква је постојала у очима водећих политича-
ра. Управо се тада видело, на поражавајући начин, како
многи политичари немају искуства у дијалогу и демократ-
ском односу са масама, јер су навикли да комуницирају ди-

159
ректним средствима. Студентска побуна схваћена је, малте-
не, као државни преврат.
У архивима је сачувана писмена изјава покојног Лаза-
ра Трифуновића, тадашњег управника Народног музеја, ко-
ју је, како пише, дао „под моралном и партијском одговор-
ношћу“. Трифуновић описује састанак у Градском комите-
ту СК Београда са директорима неких културних установа
(4. јун 1968. у 13.30 часова), на коме је речено да су неки
захтеви студената сасвим прихватљиви, али да је цела акци-
ја прерасла у покрет уперен против нашег система. Трифу-
новић пише: „Том приликом друг Александар Бакочевић је
децидирано изјавио: `Револуција је крвљу добијена, Рево-
луција ће се крвљу бранити`“.
Ово нису појединачна реаговања: таква је била општа
атмосфера међу многим политичарима, који нису могли
опростити студентима што је, како се тада говорило, нару-
шен углед Југославије, „најстабилније земље на свету“ и са
збуњеношћу постављало питање: како се то могло догодити
и куда нас води?
Када се вода вратила у своје корито, лако је, међутим,
било доказати да се јунска побуна могла предвидети. Не
узимајући у обзир друге, важније факторе, довољно је било
само изблиза пратити дебате какве су више месеци вођене
на Универзитету. Тако нешто није се ни пре ни касније по-
новило. Било је то, рекао бих, време непоновљивих демо-
кратских нада. Као новинском извештачу, у пролеће 1968.
прво су освежење били политички дуели на универзитет-
ским трибинама, какви су, на пример, вођени између Вељка
Влаховића, Латинке Перовић, професора и студената. Де-
мократију више нико не може зауздати, наивно сам тада
мислио.
Мада је било очигледно да се нешто иза брда ваља ве-
ћина политичара није схватила озбиљност расположења на
Универзитету, а још мање су очекивали демонстрације. Ви-
ше је него индикативно да је за 3. јун 1968. још раније зака-
зана седница Извршног комитета ЦК СК Србије о стању на
Универзитету. Партијским функционерима је, међутим,
160
остало да са десетог спрата зграде друштвенополитичких
организација на Новом Београду гледају како студенти про-
диру према Подвожњаку. Стање на Универзитету, како је
гласио дневни ред, већ се догодило!
Веровањем да ништа не може померити југословен-
ску стабилност и спокојство, заправо да се може догодити
само оно што су замислили форуми, наметнула се теза да су
наивни студен ти заведени и искоришћени, а да иза свега
стоји паклена „организација опозиције“. Ко би то могао да
буде? Са политичком лакоћом дискредитовања људи, нај-
чешће су помињани књижевник Добрица Ћосић и група
универзитетских професора, која се већ раније експонирала
својим критичким расуђивањем. У свом дневнику Дража
Марковић бележи 15. јуна 1968... „Нема никаквог доказа за
то, но, ја сам убеђен да постоји непосредна веза између Ге-
џиног (надимак Добрице Ћосића – прим. аутора књиге)
иступања на Пленуму и ове акције. Чуо сам (и сигуран сам
да је тачно) да је био план да за време ЦК СК Србије (29.
маја) док Д. Ћосић говори на Пленуму Љ. Тадић говори на
митингу, у парку код Скупштине. План им није успео и он-
да су добро искористили инцидент са бригадистима на Но-
вом Београду. Д. Ћосић је за време ових догађаја стајао по
страни. Но, то не значи ништа. Он је свој задатак испунио
на седници ЦК и није опортуно експонирати га више...“
Шта се, заиста, догађало? Никакве ни помисли није
било о некаквом митингу у парку код Скупштине, где би
говорио професор Тадић, нити се у непосредну везу могу
довести студентске демонстрације и пленум ЦК СК Србије
на којем су Добрица Ћосић и професор Јован Маријановић
осуђени због својих критичких гледишта о међунационал-
ним односима, чији су део прва упозорења о стању на Косо-
ву и црна најава будућности, која ће се, на жалост, обисти-
нити у мрачнијој форми.
Идеја да Љубомир Тадић држи говор пред Скупшти-
ном Југославије, у тренутку пленума, нема никакве логике.
Постоји једна појединост са пленума, која је, вероватно, по-
служила као основа за различите претпоставке и комбина-

161
ције. Пре свога другог говора, у којем је остао при својим
гледиштима, Ћосића је, према његовом сведочењу, савето-
вао Петар Стамболић да не инсистира на већ изреченим
схватањима: „Ми не тражимо од тебе да се посипаш пепе-
лом, довољно је да кажеш да си био необавештен. У другом
случају, могу наступити догађаји за које ти мораш сносити
моралну и политичку одговорност“. Овај савет вероватно је
Ћосић имао на уму када је, у свом другом говору, изгово-
рио последњу реченицу, која гласи: „Ја не сносим никакву
моралну и политичку одговорност за догађаје који следе“.
А стицајем околности, само два дана касније избиле су де-
монстрације.
Одмах после партијског пленума (29. и 30. мај 1968),
Добрица Ћосић је отишао у тадашњу своју викендицу у
Гроцкој, где је најчешће писао. Тамо су га, у недељу 2. јуна,
посетили његови пријатељи, касније политички проскрибо-
вани универзитетски професори: Михаило Марковић, Љу-
бомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић
и Миладин Животић. Вероватно је и овај сусрет доведен у
везу са демонстрацијама, мада је његова природа била са-
свим друга. Наиме, пошто је већ тада било јасно да „Ћоси-
ћу предстоји живот политички прогнаног интелектуалца, у
знак солидарности, његови пријатељи су му саопштили
своју намеру да форумима упуте протестну петицију за ко-
ју, веровали су, могу добити 150 потписа међу београдским
интелектуалцима. Ћосић их је замолио да од тога „за сад“
одустану, јер му петиција није потребна и да није рационал-
но да чине такав напор. Његова жеља је прихваћена и гости
су, у викенд расположењу, остали у Гроцкој до девет часо-
ва увече, када су, иначе, управо почели први сукоби на Но-
вом Београду.
У зору следећег дана (3. јун) Ћосића је пробудила бу-
ка хеликоптера, а истовремено је дошао његов најближи
комшија у Гроцкој, пензионер Срба Савић, до Четвртог
пленума шеф полиције Србије. Он га је обавестио да је пре-
ко радија чуо о студентским демонстрацијама у Београду, а
да је стотинак метара даље, на Дунаву, усидре на лађа

162
„Крајина“ са два борбена чамца. Ни професионални писац,
ни професионални полицајац нису разумели појаву ових
пловних објеката на Дунаву.
Нешто касније, из Београда су дошли Ћосићева су-
пруга Божица и академик Александар Деспић, који су му
донели транзистор да слуша вести и од којих је сазнао нај-
новије догађаје и чуо да су га студенти тражили пред поноћ
телефоном у београдском стану. Када им је речено да је Ћо-
сић у Гроцкој, они су разочарано протестовали („Овде се
пуца, а он се крије!“).
Ћосић је остао у Гроцкој све до краја студентских де-
монстрација. Долазили су његови пријатељи из Београда.
Међу њима је, поред Тадића, Попова и других, био и про-
фесор Зоран Пјанић, тада председник Културно-просветног
већа Скупштине Србије, који су га, инсистирајући, савето-
вали да се никако не појављује у Београду („То није добро
ни за нас, ни за тебе“). То је био другарски рационалан са-
вет, који, иначе, није посебно утицао на Ћосића, јер он је
сам знао политичку деликатност свога ангажовања. Те ар-
гументе једино нису прихватали студенти, који су долазили
у Гроцку и позивали га да говори на протестним зборовима,
а његовим одбијањем одлазили разочарани.
Први дани студентских немира карактеристични су
по великој пометњи међу политичарима. Готово је свако
радио по свом инстинкту и осећању, а „политички штабо-
ви“ су били концентрисани у Градском комитету СК Бео-
града (секретар Симеон Затезало), у Универзитетском ко-
митету (секретар професор Жарко Булајић) и Извршном ве-
ћу Србије (председник Ђурица Јојкић).
Као упечатљив пример колика је тада збрка владала,
нарочито у почетку демонстрација, показује случај Милоша
Минића, необјашњен до дана данашњег. За студенте, Ми-
лош Минић је остао појам политичара који је разумео њи-
хове жеље, прихватио их и подржао. После туче код
Подвожњака, када се Минић супротставио насиљу („Ко вам
је наредио да пуцате у студенте?“) његова је популарност
огромно нарасла међу студентима. Истовремено, многи су
163
политичари његово тадашње понашање доживели као нео-
простиву политичку грешку, која је имала за циљ демаго-
шко прикупљање гласова у јавности. Колико је било неза-
довољство, јасно се може видети из дневника Драже Мар-
ковића. Сукоб је био драматизован и Милош Минић је ви-
ше пута подносио оставку, нарочито изнервиран садржајем
Борбиног уводника „Младо жито и кукољ“ (10. јун '68), у
коме он није по имену апострофиран, али се знало да се на
њега односи део текста у коме се скицира портрет прилаго-
дљивог функционера политиканта.
Никола Бугарчић је изјавио да је Минић „прво издао
наређење да се туче, а онда, када је било касно, хтео је то да
спречи“. Ова тврдња никада није доказана, а Минић је међу
студентима остао у најбољем сећању. Такође се зна да је
Петар Стамболић имао тврд и негативан став према сту-
дентском покрету и критичком делу интелигенције. На че-
твородневном састанку политичког актива Србије са пред-
седником Титом (од 9. до 12. октобра 1972), тврдећи да је
изградња социјализма показала да је „лажни либерализам,
ма колико подизао заставу демократизма, прогресивност,.
увек реакционаран“, Стамболић још каже: „Ту нема другог,
и петефијанци у Пешти, и чешка интелигентска струја у
Дубчека и Ђилас код нас, који је завршио у антикомунизму,
и догађаји 1968. године, са квазирадикалним паролама, и
данас екстремна левица, то су питања о којима се морамо
разјаснити“.
Тито је у почетку демонстрација био на Брионима,
где је редовно информисан. Прво је примио делегацију Ср-
бије у којој су били Милош Минић, Добривоје Радосавље-
вић и Мирко Тепавац. Зна се да је Тито доста комуницирао
са Влајком Беговићем и, такође, са више политичких функ-
ционера из Србије и Београда. За 21 дан јуна Сима Затезало
се пет пута срео са Титом.
Многи сведоци тврде да се Тито стрпљиво информи-
сао, али многи нису знали какав ће бити његов став све до
јавног обраћања студентима 9. јуна у Београду. Очигледно

164
потрешен догађајима на Универзитету, један београдски
функционер је рекао: „Плакали смо код друга Тита“.
Управо на дан док се очекивао Титов говор, био сам
дежурни уредник у Борби, када ће се одиграти један од нај-
загонетнијих тренутака студентског јуна. Сви смо знали да
се припрема уводник листа, чији смо садржај видели тек у
новинама, а редакцијом је струјала информација да ће Тито
бити строг према студентима. Прави шок је настао када је
одштампана Борба, која је, иначе, каснила, јер је Танјуг
емитовао Титово излагање после свих рокова када се за-
кључују новине (Политика, на пример, није стигла да од-
штампа говор у провинцијском издању).
Испало је, наједном, да се уводник „Младо жито и ку-
кољ“, који су реализовали Мома Марковић и Милан Бајец,
својим садржајем суштински разликује од Титовог преду-
сретљивог обраћања студентима. Настала је неугодна ситу-
ација, тако нешто је било тада незамисливо, и било је пред-
лога (Обрен Милићевић, уредник спољнополитичке рубри-
ке) да се уништи тираж и лист изнова штампа, без уводни-
ка. Међутим, пресудну је реч имао Мома Марковић, тада-
шњи дирек тор и главни уредник Борбе: ништа се није ме-
њало у одштампаним новинама.
Са стрепњом је очекиван даљи расплет. У самој ре-
дакцији, где велика већина новинара није одобравала садр-
жај уводника, све је прошло мирније него што је уобичаје-
но у оваквим приликама, а највише захваљујући томе што
је Мома Марковић био један угодан шеф, кога су новинари
волели. Међутим, у јавности је праскало. Редакција је бом-
бардована протестима, а неки форуми, као Социјалистички
савез Црне Горе, упутили су јавни демарш и тражили одго-
ворност водећих људи Борбе. Није их задовољио ни нови
уводник, штампан следећи дан (11. јун), у коме је начелно
подржано Титово излагање и нешто ублажен тон, али не
превише, чак су јавно одбачени напади на Борбу.
Мома Марковић је деловао прибрано, позивао се ка-
сније на други Титов говор, на Шестом конгресу синдиката
Југославије (26. јун 1968) када је Председник, уз подршку
165
онога што је сматрао прихватљивим у студентском покре-
ту, рекао да је било „свакаквих покушаја разних елемена-
та“, који су „удружени у настојању да се створи неки хаос и
да лове у мутном“. А на седници Социјалистичког савеза
Југославије, Мома Марковић одлучно изговара ове толико
битне речи за демократију и новинарство: „Сматрам да је
право сваке редакције да самостално уређује лист и за то
сноси пуну одговорност. Свако мишљење супротно прин-
ципима слободне и самосталне штампе води преживелим
методама“. (Четири године касније. октобра 1972, устајући
против „толеранције свих мишљења и ставова, што отвара
широко врата класном непријатељу и контрареволуцији,
према којима се има болећив однос“, Мома Марковић каже:
„Тешка срца се доносе одлуке о забрани очито непријатељ-
ских написа, а уколико дође до забране она је праћена изви-
њењима, што је довело до тога да добије грађанство парола
суд треба да буде ближи човеку него поретку“).
Да све буде необичније, ССРН Југославије, под при-
тиском јавности, издаје саопштење којим се ограђује од
Борбиног уводника, али тај текст, који је емитовао Танјуг,
једино је пренео Радио Београд, јер је убрзо повучен. Тек,
како је време одмицало, показало се у политичкој пракси да
су у још радикалнијој варијанти преовладала гледишта са-
држана у Борбином уводнику. Све више је указивано на
штетност студентских демонстрација, уз сугерисање јавно-
сти да су млади били жртве „много крупнијих игара“, при
чему је као клица зла апострофиран део најангажованије
интелигенције. Круна свега биће политички јединствена од-
лука у нашој послератној историји, када је Скупштина Ср-
бије, посебним актом 28. јануара 1975, удаљила из наставе
осморо универзитетских професора. Слична је судбина
многих јунака студентског јуна. Док су у западним земља-
ма, где су биле жешће демонстрације, касније у животу
просперирале студентске вође, по логици да онај ко је у
стању да предводи студенте, може исто тако да буде успе-
шан бизнисмен и политичар, код нас су многи млади, па-

166
метни људи искључени из политичког живота, а неки су за-
вршили и у затвору.
Чак је крунски аргумент у обрачуну са Марком Нике-
зићем и Латинком Перовић био њихов либерализам према
„отвореној опозицији“ у коју су најпре сврстани књижев-
ник Добрица Ћосић, група филозофа и ангажоване студент-
ске вође. Тражећи искључење из Партије Мирка Тепавца,
војвођанско руководство се сетило да је он „у вези са по-
знатим студентским догађајима заступао погрешне поли-
тичке оцене, са либералистичких позиција, тврдећи да су то
све социјалистичке струје“, а у неопростив грех му је при-
писана његова изјава да не пристаје на „измишљене криви-
це и јавна понижења“ (Борба, 18. јун 1973).
То је уопште било време када ће се узроци многих не-
даћа приписивати унутрашњем непријатељу и када ће мно-
ги своју политичку исправност потврђивати непомирљивом
борбом против „опозиционих снага“. Што већа забринутост
због продора „сумњивих идеја“, већи изгледи за хијерархиј-
ско напредовање. На седници ЦК СК Босне и Херцеговине,
октобра 1972, саопштено је да је 1971. за делатност непри-
јатељског карактера изречено 284 казне, „а само у првих де-
вет месеци ове (1972) године 644“, чиме се сугерише јавно-
сти да је руководство будно и да држи ствари у рукама.
Круг опозиције се све више ширио, тако да је 1973. добио
несхватљиве размере. Ни у једном делу Југославије није би-
ло тако ригорозних смењивања као у Србији. У штампи се
чак помиње око пет хиљада смењених руководилаца, међу
којима су политички функционери, представници власти и
директори. Вероватно је та цифра предимензионирана, Нин
је објавио 31. децембра 1973. да је у Хрватској, од децембра
1971. до априла 1972. поднело оставке 280 и смењен 131
функционер, док је у Србији само у току прве половине
1973. јер је „процес диференцијације“ дуже трајао, смењено
1.319 функционера (оставке поднело 519 лица, са разних
функција смењено 578 људи, док се 222 особе опозване са
изборних функција).

167
 Никола Бугарчић је изнео једну занимљиву тезу, која
заслужује пажњу. На питање какве су последице студент-
ских демонстрација, он каже: „По мени, највећа је последи-
ца што је у југословенским размерама стално одржавана
идеја о нестабилној политичко-безбедносној ситуацији у
Београду и Србији...“ Истина је да се на Србију увек гледа-
ло са опрезом, више него на остале средине. Али, мислим
да су и односи у Србији и многи водећи функционери доста
томе допринели, подгревањем атмосфере о ровитости Ср-
бије, у којој постоје јаке опозиционе снаге. У Србији је нај-
пре лансирана идеја о специјалном рату у Југославији у вре-
ме када у ствари ратујемо између себе. А тек ће се темељ-
нијим изучавањем наше прошлости утврдити колико су
гледишта у Србији у опасности од непријатеља, која су,
иначе, добро примљена у врховима Југославије и осталим
републикама, мотивисана личним убеђењем, а у којој су ме-
ри служила освајању позиција у власти.
(Дуга, 25. јун 1988)

168
 Др Драгољуб Мићуновић
најнепосреднији сведок студентског бунта

1968 – ПЛАНЕТАРНИ ПОКРЕТ

Био је то један планетарни покрет о чијим узроцима

се још увек пишу расправе и према коме још увек нема иде-
олошке нндиферентности. У међувремену збило се у свету
много догађаја већег историјског учинка (као што је, на
пример, распад Совјетског Савеза и слом комунистичких
режима), па ипак 1968. и даље интригира истраживаче.
Пре тридесет година један друштвени феномен про-
хујао је од Америке, преко Европе до Азије, потресајући
различите друштвено-економске системе и политичке ре-
жиме. Била је то побуна студената. Аналитичаре и полити-
чаре забринула је чињеница да се побуна разбуктала како у
демократским државама, попут Француске, Немачке и Сје-
дињених Америчких Држава, тако и у диктатурама или по-
лудиктатурама Латинске Америке и Азије. али и у соција-
листичким државама попут Пољске и Чехословачке, па и у
Југославији.
Био је то један планетарни покрет о чијим узроцима
се још увек пишу расправе и према коме још увек нема иде-
олошке индиферентности. У међувремену збило се у свету
много догађаја већег историјског учинка (као што је, на
пример, распад Совјетског Савеза и слом комунистичких
режима), па ипак 1968. и даље интригира истраживаче, јер
је њена појава остала тајна и опомена. Социјална и фило-
зофска позадина су мање више истражене, и неспорно је да
је у свакој земљи, на сваком универзитету постојао јасан и
специфичан повод побуне, али она се увек духовно спајала
са дубоким, заједничким мотивом протеста студената целог
света.

169
 Развијена либерална индустријска друштва претвара-
ла су се великом брзином у масовна, потрошачка друштва у
којима је манипулација замењивала критику, у којима су
судбинске одлуке доносиле политичко-финансијске олигар-
хије иза леђа грађана којих се тичу.
Опасност употребе нуклеарног оружја, Вијетнамски
рат, вратоломна трка у наоружању – изазивали су велико
неспокојство и организоване мировне протесте. Млади, ми-
слећи свет, студенти, одбијали су ову опасну будућност и
супротставили јој спонтану приврженост миру, љубави и
солидарности. Представници државе позивали су их на па-
триотизам, да се пријаве војсци, да пођу у вијетнамске џун-
гле и убијају сељаке у далекој, сиромашној земљи, уместо
што „леже на трави по парковима уз песму и волећи жи-
вот“. Патриотске тираде имале су све мање успеха, што су
мртвачки сандуци чешће стизали из те далеке земље. Мно-
ги су цепали војне позиве, а војни судови повећавали казне.
Када је популарни светски првак у боксу Касијус Клеј изја-
вио: „Нећу да идем у Вијетнам и убијам, ти људи ми ништа
нису урадили“, мирно прихватајући осуду на пет година ро-
бије и одузимање титуле светског првака, био је то сигнал
за масовно одбијање учешћа у том рату од стране америч-
ких студената, међу којима је био и један од америчких
председника, Бил Клинтон.
Студентска омладина није желела да буде пуки објект
манипулације и употребе „као топовско месо“ од стране
неодговорних политичара. Супротставили су владајућем
естаблишменту свој систем вредности и „нову осећајност“:
уместо аутоматизма организације спонтаност, уместо мани-
пулације гомилама дијалог и аргументе самосталних одго-
ворних личности, уместо рата мир, уместо претњи споразу-
мевање, уместо доминације солидарност, уместо мржње
љубав. Владе су реаговале свуда на исти начин – употребом
бруталне полицијске силе да би се одбранио ауторитет др-
жаве. Тиме су значајно допринели масовности и развоју
студентског покрета, јер су разоткрили своју себичну, би-
рократску насилничку природу, учвршћивали су тако сту-

170
денте у њиховим уверењима и повећа вали солидарност
свих студената у земљи и њихово интернационално повези-
вање.
Студентски покрет 1968. водили су сјајни млади инте-
лектуалци попут Анђеле Девис, Рудија Дучкеа, Данијела
Кон Бендита и других који су свежином идеја, храброшћу и
говорничким даром пленили јавност. Велика спонтана
енергија духовитости, маште, уметности, запљуснули су
ауле, тргове и улице. Симпатије грађана биле су на страни
студената поготову након полицијске бруталности, али сту-
дентски покрет нити је могао нити је желео да буде поли-
тичка партија која ће преузети власт. Упркос томе, многи
одвећ сигурни и популарни државници били су пољуљани.
Џонсон се није смео кандидовати поново за председника.
Де Гол је поднео оставку, а Тито је први и једини пут рекао:
„Ако нисмо у стању да исправимо грешке на које студенти
указују, спреман сам да одем.“
Студенти су били најпријемчивији за идеје једне „но-
ве левице“ која је критиковала како учаурене комунистичке
режиме и догматски марксизам старе левице, тако и празну
либералну фразеологију која није дирала у власт финансиј-
ско-војних елита. Прослављени социолози и филозофи, по-
пут Рајта Милса, Херберта Маркузеа, Ернста Блоха и Жан
Пол Сартра постали су нека врста идејних застава светског
студентског покрета. У том заносу било је доста свесно
прихваћене утопије, али и храброг немирења са реалношћу
неједнакости, неслободе и доминације.
Југославија је у то време била социјалистичка држава
са свим битним елементима комунистичке државе уз неке
новотарије и додатке. Једнопартијски систем уз тотално по-
седовање власти и контроле свих институција државе и
друштва од стране Комунистичке партије, касније преиме-
новане у Савез комуниста: државно или „друштвено“ вла-
сништво над привредом; потпуна партијска контрола штам-
пе, радија и телевизије: владавина партијске номенклатуре
уз друштвене и материјалне привилегије; парламент као
спроводник одлука комунистичке партије: оштре казне за

171
„вербални деликт“ и прогон политички недовољно лојал-
них и подобних; одсуство било какве слободне јавности; за-
брана политичког окупљања и организовања мимо налога
комунистичке партије; масовни пропагандни апарат у слу-
жби величања комунистичке партије и њеног воће; непри-
косновена тајна полиција без парламентарне контроле и,
најзад, апсолутна власт несмењивог вође и култ његове
личности.
Али, Југославија је имала и неке специфичности: није
била у саставу совјетског блока; имала је спољну политику
оријентисану на несврстаност у блоковима, упражњавану у
сиромашним азијским и афричким државама; и, најзад, рад-
ничко самоуправљање у предузећима.
Помоћу ових додатака југословенски режим је насто-
јао да ублажи свој комунистички имиџ и захваљујући пре
свега дистанци од совјетске спољне политике и слободи од-
ласка грађана у иностранство, у томе је донекле и успео.
Међутим, на унутрашњем плану у самој структури друштва
то је стварало напетости и указивало на противуречности.
Званична идеологија је инсистирала на теорији „радног на-
рода“, хармоничној заједници различитих нација и слојева,
прикривајући им националне и социјалне напетости. Струк-
тура политичке моћи била је још неодрживија. Пропаганд-
но, сву власт, кроз само управљање, имао је „радни народ“,
али унутар њега о свему је одлучивала једна једина партија
коју он није ни бирао, ни смео да критикује. На челу те пи-
рамиде био је неприкосновени вођа, овенчан култом и оба-
везом обожавања, који је могао самовољно форсирати од-
луке, од персоналних постављања до уставних решења. Да
би такав поредак опстао било је потребно доста репресије
(мада селективне и дозиране) и пуно пропагандних лажи.
Пукотина између прокламованих идеала (слободе, самоу-
прављања и једнакости) и стварности у којој су раслојава-
ња, неравноправности и слободе били све очитији постајала
је све већа. Расла је незапосленост, економска емиграција и
бесперспективност за младе стручњаке.

172
 Бенигни повод – сукоб са милицијом око уласка у
дворану где је одржавана приредба – претворио се у прави
мали рат у Студентском граду. Полиција је улазила у собе и
премлаћивала редом, студенти су се бранили преотевши
цистерне са шмрковима. Много повређених, било је и пуц-
њаве. Сутрадан је мирна велика поворка студената кренула
да преда протест Влади и Скупштини и била је без повода
нападнута јаким полицијским снагама уз употребу сузавца.
Бруталност која се огледала у тешким повредама преко 160
студената, а ни професори нису били поштеђени, шокирала
је јавност и револтирала студенте. Резултат је био: окупаци-
ја универзитета од стране студената и генерални штрајк це-
лог универзитета.
Десет дана овог штрајка студенти су искористили да
осмисле свој протест, да проговоре отворено и слободно, да
се побуне против батинања и лажи, да искажу своју машту
и говорништво, да демонстрирају солидарност са по тлаче-
ним слојевима, да апелују на братство међу народима. Сама
организација, спонтано настала, демонстрирала је форме
непосредне демократи је; слободан говор, стални избори
акционих одбора; дискусије и гласања.
Као да је шикнула нека потискивана енергија, писци,
глумци, научници похрлили су да пруже подршку студен-
тима. Те подршке су читане на зборовима, глумци су гово-
рили текстове из слободарских драма, оперски певачи пева-
ли арије, песници читали своје песме, глумци бацали са по-
зорница студентске летке, лист Студент забрањиван, поно-
во штампан у тиражима великих листова и све више при-
дружених факултета и школа из свих крајева земље, по-
здрави студената из других земаља. Била је то лавина која
је успаничила режим, натерала га да се колеба између бру-
талне силе, оличене у претњи тенковима и ванредним ста-
њем и лукавства у привидном попуштању и смиривању.
Студенти су у међувремену артикулисали своје захте-
ве кроз бројне летке и програме, који нису могли да прођу
општу верификацију с об зиром на децентрализованост ак-
ција и више центара одлучивања. Али у једноме су били

173
скоро сви сложни: слика друштва је лажна, не прихватамо
лажи и батине. Оквир је наизглед задржан: друштво веће
социјалне правде; друштво мање раслојено на богате и си-
ромашне, на запослене и незапослене, друштво веће поли-
тичке одговорности и смањене власти бирократије; дру-
штво слободне речи и слободног окупљања. То се видело
кроз највећи број парола међу којима су доминирале „Доле
кнезови социјализма“. То је био једини одрживи оквир да
се у форми опстајања при левичарским идеалима демаскира
један лажни, оперетски режим. Излажење из тог оквира би-
ло би третирано као контрареволуција и лако ликвидирано.
Потребно је данас једно херменеутичко читање 1968.
Не можемо из данашњих оквира банкротства социјализма и
једнопартијских режима просуђивати ондашње догађаје.
Када је, на пример, покренута кроз партију акција да се Бе-
оградски универзитет назове Титовим именом било је пре-
ћутног одлагања. Али када је 1968. таква идеја оживела, она
је морала бити пресретена идејом да се Универзитет назове
Марксовим именом.
Они који данас то замерају, као савременици, морају
одговорити: зашто нису предложили да се назове Свети Са-
ва или Краљ Петар? Ако је студентска побуна имала леви
предзнак, што нису никад организовали неки са десним
предзнаком? Поготово је неразумљиво кад 1968. оптужују
за лево оријентисану ондашњи функционери Савеза кому-
ниста, пропагандисти комунистичке идеологије која је чак
узурпирала монопол над левичарским мишљењем. Постоје-
ћи идејни оквир побуне натерао је властодршце да привре-
мено одустану од претеће репресије према учесницима као
контрареволуционарима, натерао их је на признање оправ-
даности побуне и признање о погрешном вођењу политике,
натерао их је да одустану од слике о хармоничном, бескон-
фликтном друштву радног народа и на крају – да признају
право на побуну.
За ова „понижења“ и уступке режим се накнадно све-
тио студентима и професорима, наравно селективно, одво-
јивши „жито од кукоља“. На Универзитету је изабран Фи-

174
лозофски факултет као мета освете, а на њему одељење за
филозофију и социологију. Протекле су године велике бор-
бе у којој је Филозофски факултет храбро бранио своје ко-
леге, а режим се довијао на разне правне начине да ову
освету оствари. Групе студената, на монтираним политич-
ким процесима отпослане су на робију, а група од осам
професора на крају – на берзу рада.
Тито јесте „лукаво“ обећао све студентима да би се
разишли. Неки факултети су то урадили одмах уз славље,
неки су наставили још извесно време са својим зборовима и
вечерима. Али студенти нису могли да преузму или преот-
му власт, чак да су то и хтели нити је то било могуће било
где тада у свету. Побуна је морала имати крај, али он није
био пораз.
Побуњени човек потврђује своје достојанство. Гене-
рација 1968. године је на то подсетила све обесхрабрене и
песимистичне, који су веровали да је постојећи свет самим
тим што је реалан и једино могући. Упркос реалном свету
цинично изобличених вредности, студенти 1968. су се др-
знули да поверују да је мир бољи од рата, да је правда боља
од неправде, да је слобода боља од репресије, да је истина
боља од лажи, да је дијалог бољи од диктата, да је машта
боља од калупа, да је духовитост боља од глупости, да је
солидарност боља од себичности, да је љубав боља од мр-
жње.
Јуна 1968. Југославија је била преко својих студената
у друштву са историјом. У Њујорку, Паризу, Варшави, Бер-
лину, Мексико Ситију, Токију, Прагу и Београду историј-
ски часовник је откуцавао исто време. То се више никад ни-
је поновило. Југославија се распала и њени делови су тужно
анахрони, измучени историјом заостајања.
Остаје нада да сваки пут кад моћници помисле да су
слобода и машта пресахнули успомене на слободу могу да
пробуде нове енергије.
(НИН, јун 1998)

175
 Уобичајена слика у Капетан Мишином здању,
јунских дана 1968.

176
 АНАЛИЗЕ И СИНТЕЗЕ

Др Загорка Голубовић

МЕСТО СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА 1968.

У ДРУШТВЕНОЈ ДИНАМИЦИ
ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДРУШТВА3

За студентски покрет 1968. који је носио печат свога

времена, изражавајући неке опште тежње младе генерације
(и на Истоку и на Западу) у противставу ауторитативном
типу друштвене организације, може се рећи да се јавља као
први рани наговештај нових еманципаторских тенденција,
које ће касније бити познате као „алтернативни покрети“.
Али, иако студентски покрет 1968. представља наговештај
нових друштвених покрета, за разлику од њих он је још
увек „у систему“ мада од система неприхваћен или, другим
речима, он се у Југославији јавља на традицијама критичког
марксизма и концепције самоуправне организације дру-
штва, али које представљају критику постојећег у име де-
мократског социјализма. То је био разлог да је студентски
покрет 1968. оцењен као покушај „стаљинистичке критике“
постојећег поретка, како од неких представника званичне

3
(Одломак из рукописа „Криза идентитета савременог југосло-
венског друштва“, 1988)

177
политике тако и од интелигенције чије опредељење није со-
цијалистичко; док су представници власти тврдили да су
студенти спречили спровођење привредне реформе, ови
други су приписали студентском покрету да је изазвао јача-
ње државе и спречио процес либерализације, наводно по-
стављајући екстремније захтеве званичној политици него
што је било у њеном програму. За разлику од студентског
покрета 1968. насталог у оквиру постојеће студентске орга-
низације (што је и био разлог да се седамдесетих година
укине Савез студената и преточи у јединствену омладинску
организацију), „алтернативни покрети“ који настају осам-
десетих година стварају се ванинституционално, и у том
смислу представљају радикалнији изазов систему, будући
да отварају шири простор за плуралистичко организовање,
о чему није могло бити речи у шестој и седмој деценији.
Мада се званично не признаје као покрет иако је обу-
хватио популацију целог Београдског универзитета и имао
следбенике и у другим универзитетским центрима (уобича-
јено се назива „немирима“, „бунтом“, „липањски гиба-
њем“), студентски покрет 1968. године оцењиван је и у то-
ку свог трајања и данас различито: од оцене самих учесни-
ка, које су прихватили и ретки представници званичне по-
литике, да је своју социјалистичку опредељеност потврдио
„Акционим програмом“ и да је био на линији континуитета
радикалне дестаљинизације, али и критике покушаја реста-
урације капиталистичких елемената у оквиру једног хи-
бридног концепта самоуправљања, до оцене која је прео-
влађивала у званичним круговима и штампи (са изузетком
омладинске и студентске) и у противставу „фетишизацији
државе и организације у социјализму“, залажући се за де-
мократизацију друштва и развој самоуправљања од базе до
врха. Према званичној оцени он је настао због либералног
става руководства и недостатка „чврсте руке“ према свима
онима који су „заводили“ омладину (од Ранковића до про-
фесора београдског Универзитета (видети: С. Вукмановић,
Мемоари, други том, стр 302). Из овога ће бити изведен за-
кључак да је потребно монолитније руководство, што ће

178
довести до „новог курса“, седамдесетих година.
О карактеру студентског покрета најбоље говори „Ак-
циони програм“ који је настао у току самих догађаја као
осмишљавање конкретних активности. Наставио је као „от-
пор једном недемократском стању“ (видети: дискусију о те-
ми „Узроци, значење и домашаји савременог студентског
покрета“, Гледишта, бр. 6-7, 1969) студентски покрет 1968.
је усмерио критику главних проблема и предлога за њихово
решавање на демократизацију друштва и друштвене орга-
низације. Као протест против све већих социјалних разлика
и неједнакости, као и свих врста монопола и решавања про-
блема незапослености путем дугорочне концепције при-
вредног развоја. А у складу са захтевом да се омогући раз-
вој самоуправљања на свим нивоима друштва, критика је
била усмерена и на проблем дезинтеграције друштвене сво-
јине (претварање друштвене својине у приватну акционар-
ску својину, појава рентијерства као извор друштвених не-
једнакости и слично), као и на препреке за демократизацију
свих друштвених и политичких организација, у првом реду
СК. Студентски покрет 1968. се такође залагао за оствари-
вање свих права и слобода грађана, као и за поштовање
аутономије Универзитета и науке (док је захтев за побољ-
шање материјалног положаја студената био само један у
низу конкретних мера за које су се студенти залагали, а не
основни захтев као што се званично тврдило, да би се сту-
дентском покрету приписало залагање за партикуларне,
стратешке интересе).

„Леви" покрет

За разлику од других спорова и конфликата у после-

ратном југословенском друштву, студентски покрет 1968.
представља нову појаву по томе што у себи спаја акцију и
њено осмишљавање. У својој акционој димензији студент-

179
ски покрет уноси нове елементе у организацију друштвене
акције: организацију зборова као форму јавног одлучивања,
стварање акционих програма који се и формулишу и реде-
финишу у току саме акције, успостављање акционог руко-
водства које је такође и само флуидно и нема чврсту струк-
туру. У својој другој димензији студентски покрет 1968. на
Београдском универзитету настајао је да осмисли своје ак-
ције стављајући их у шири теоријски контекст (стварају се
„конвенти“ на којима се дискутовало о теоријским питањи-
ма и проблемима друштва). На тај начин, студентски по-
крет 1968. године је понудио формулу за превазилажење
како класичног радничког сукоба (штрајка), који је остајао
у оквирима прагматичне акције, тако и сукоба између инте-
лигенције и власти који је остао само на терену „идејне
борбе“ и на захтевима који су се тицали положаја културе у
социјализму. Студентски покрет 1968, спојивши ове компо-
ненте (практично-акциону и мисаону) одразио се на стица-
ње „дубљег сазнања о друштву и стварним центрима моћи“
(из дискусије у часопису Гледишта) и оставио трага на де-
ловање, у првом реду студентске и омладинске штампе и
јавних трибина (отада, са мањим или већим паузама, зва-
нична политика је у непрестаном сукобу са омладинским
гласилима и честе реорганизације и смене у редакцијама
изгледа нису у стању да угасе ову ватру коју је запалио сту-
дентски покрет 1968).
За разлику од сукоба интелигенције и политичке би-
рократије на пољу културе (у првом реду литературе), а у
циљу еманципације културе од политике, за студентски по-
крет 1968. не би се могло рећи да је покрет интелигенције
(тј. једног сегмента друштва), јер је био усмерен на критику
друштвеног система у целини. Али то није био покрет инте-
лигенције због тога што је не мали део интелигенције био
на „другој страни“, ангажован у критици и гушењу тог по-
крета (иако, истини за вољу, он није био само студентски
покрет, с обзиром на чињеницу да је и велики део професо-
ра Београдског универзитета, учествовао у њему). По сво-
јим циљевима то је био несумњиво „леви“ покрет оријенти-

180
сан на отварање ширег простора за демократски социјали-
зам, против оних конзервативних снага које су браниле и
оправдавале свој монопол власти идеолошким разлозима,
скривајући се иза фасаде самоуправљања. То је био сукоб
са догматизмом и монополитизмом званичне идеологије,
али и сукоб са оним тенденцијама у друштву које су оправ-
давале рестаурацију капитализма у име „развоја самоупра-
вљања“ (сводећи самоуправљање искључиво на тржишну
регулацију привреде, те у том духу оправдавајући дезинте-
грацију и приватизацију друштвене својине, као и све већу
зависност од страног капитала и технологије). Разумљиво
је, из тих разлога, да представници laissez-faire економије
из шездесетих година нису могли гледати благонаклоно на
студентски покрет, оптужујући га да је тежио враћању на
стаљинизам. У тој критици, међутим, изједначило се зала-
гање за обнављање идеја социјализма, што их је изневерио
„бирократски социјализам“ са стаљинизмом; такав став
према студентском покрету 1968. задржао се и до данас у
редовима оних који не признају да је могуће нужно правити
ову разлику.

Судар демократије и бирократизма

А чињеница да је покрет био угушен (уз свесрдну

помоћ штампе која је лансирала бруталне дезинформације)
сведочи о томе да је сукоб био озбиљан и да га, стога,
постојећи политички систем није могао да толерише и
институционализује. Третирајући овај значајни друштвени
покрет, који је имао сва обележја еманципаторског покрета,
просто је јасно ставило до знања да не дозвољава
„партнерство“ са било којим друштвеним покретом који не
би био под покровитељством партије и њене идеологије.
Другим речима, да је политички плурализам неспојив са
постојећим (а у званичном тумачењу и једино могућим
социјализмом).
Оно што данас може интересовати јесте питање: да ли

181
је студентски покрет 1968. оставио видљив траг? Да ли се
ехо студентског покрета огласио више од једне деценије ка-
сније у поновном буђењу студентске и омладинске штампе
и јавних трибина? Да ли се и у новим иницијативама слове-
начке омладине (у правцу демократизације друштва) могу
препознати извесне заједничке тежње?
Иако наше народе не карактерише велика способност
за „историјско памћење“; иако смо у друштвеним акцијама
„кратког даха“; иако имамо више талента за буне него за
покрете (будући да ови други претпостављају дуготрајну
припрему, учења на искуствима и осмишљање) – мислим
да се може успоставити известан континуитет, упркос раз-
ликама. Разлике су очигледне у погледу циљева (јер је плу-
рализам идеја и циљева данас много већи и тешко би се да-
нашњи „алтернативни покрети“ сви могли сместити у син-
тагму „демократског социјализма“, као шездесетих година).
Али, континуитет постоји, пре свега, у тенденцији са осло-
бађањем људске личности. Заједничко им је и настојање да
се изврши демистификација „деспотског социјализма“,
иако се чини да су у том погледу и највеће разлике: док је
студентски покрет 1968. својом критиком тежио разоблича-
вању система који наставља да производи дехуманизацију и
отуђење у име остварења демократског социјализма, дана-
шњи друштвени покрети усмеравају се на критику система
у погледу ограничавања гушења људских слобода и права у
име стварања „цивилног друштва“. Мада разлика у терми-
нологији може сугерисати непремостиви јаз, сматрам да те-
жња за стварањем цивилног друштва не искључује аутомат-
ски тежњу за остварењем социјализма, што зависи умного-
ме и од тога шта се подразумева под појмом „социјализам“.

Реакција – „нови курс“

Мислим да је несумњиво да би се критичност према

постојећем систему, у циљу демократизације друштва и
остварења таквих универзалних вредности, као што су људ-

182
ска права и слободе, развијала много спорије данас да се
већ те далеке 1968. није јавио отпор владајућој политици,
чија је победа над студентским покретом продужила век
поретку, а тиме и даљем продубљавању кризе. Ни онда, као
ни данас млада генерација се није мирила с тим да је посто-
јећи поредак наша „судбина“ и тој генерацији из 1968. тре-
ба признати да је започела процес де-табуисања владајуће
идеологије и разобличавање праксе настале из њене приме-
не.
Ако друштвени покрети данас иду даље у том погле-
ду, то је могуће захваљујући претходним остварењима, а у
томе студентском покрету 1968. припада, свакако, пионир-
ска улога. То никако не значи да не треба извршити критич-
ку анализу идејних стремљења и домета овог студентског
покрета. Али исто тако, мислим да се не може ни тако ола-
ко порицати његова вредност у остварењу либерализације и
демократизације у годинама када је поновни талас бирокра-
тизације друштва наговештавао заустављање и напуштање
онога што се називало „југословенски пут у социјализам“,
као и противстав стаљинизму. Чињеница да је након сту-
дентског покрета (али не само овог 1968. него и мас-пока)
уведен „нови курс“ који је представљао враћање уназад, не
потврђује тезу да су се студенти залагали за политику „чвр-
сте руке“, те извођење таквог закључка спада у здравора-
зумску логику. У ствари „нови курс“ је уследио као реакци-
ја на покушаје стварања једног независног покрета што ова
врста поретка, у принципу, не може да толерише, а такве се
рекреације користе и као превентива да не дође до нових
покушаја те врсте. Оптуживати студентски покрет 1968. за
рестаљинизацију владајуће политике могу само они који су
склони тактици чекања и одлагања сваке акције зато што
„још није време“, управо поучени искуством да се такви по-
кушаји могу завршити јачањем конзервативних струја у
званичној политици. Али када би се та тактика прихватила
као правило, морали бисмо и дати поредак, ма колико били
незадовољни њиме, прихватити као „судбину“.
Данас са дистанце од двадесет година можемо кри-
тички и објективно да судимо о студентском покрету 1968.
183
али и да схватимо да није било тог покрета тада, још мање
бисмо данас могли пратити савремене тенденције у свету у
развоју нових друштвених покрета.

У сендвичу својих убеђења – Позив грађанству да

се стави на страну народа Вијетнама у борби против мрског
империјализма: Родољуб Бубе Ракић, Милан Лалић, Франо
Цетинић и Владимир Мијановић - Влада Револуција.

184
 Љубомир Кљакић

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ О ПОБУНИ,

ПОДАНИШТВУ И ИЗГУБЉЕНОМ
МИРНОДОПСКОМ РАТУ ДВАДЕСЕТ
ГОДИНА ПОСЛЕ ЈУНА 1968.

Директор једне београдске штампарије захтевао је,

лепог пролећног дана 1984. године, да Томислав Петернек
као аутор књиге фотографија и Љубомир Кљакић као слу-
жбени представник издавача, Студентског културног цен-
тра из Београда детаљно информишу о пореклу и статусу
извесног броја фотографија које је требало да се нађу у тој
књизи. Овог нашег директора интересовало је да ли су фо-
тографије снимљене током демонстрација у Београду 1961,
1967. и 1968, биле објављене јер, ето, он је издао налог сво-
јим радницима да обуставе штампање Петернекове књиге
док се та ствар не разјасни. Разумљиво, на ту идеју овај ди-
ректор није дошао властитом вољом. Значајан разлог те ње-
гове одлуке налазио се у чињеници да су га, који дан рани-
је, посетили службеници Државне безбедности и упозорили
на „субверзиван“ карактер материјала. У увек добро обаве-
штеним „круговима“ блиским центрима политичког одлу-
чивања на градском и републичком нивоу причало се како
се ова књига, свакако, неће појавити, јер ће бити забрањена
због речених фотографија, још прецизније, због бруталних
сцена насиља које се виде на њима.
Прича, наравно, није била без основа. У јесен 1983.
године забрањена је и трајно уништена књига Небојше
Попова Друштвени сукоб – изазов социологији, која је
представљала ауторов докторски рад о различитим аспек-

185
тима југословенског студентског покрета новијег времена,
а 68. посебно. Који дан пре разговора у београдској штам-
парији трајно је забрањена и уништена књига Живојина
Павловића Испљувак пун крви, чији садржај је представљао
пишчев дневник из врућих јунских дана 1968. године. До-
шло је до хапшења 28 грађана у једном београдском стану,
касније и до смрти Радована Радовића, једног од 28-ице, па
до хапшења М. Милића, Д. Олујића, В. Мијановића, П. Им-
шировића и М. Николића; у Сарајеву је Војислав Шешељ
осуђен на осам година затвора, у Новом Саду и Загребу
одржана су партијска саветовања о идеологији и култури
(тзв „Бела књига“) и прецизно дефинисаног непријатеља
наше стварности, припремао се „спектакуларни“ процес
против „шесторице“ пред београдским судом који ће месе-
цима пленити пажњу јавности и бити разлог за утеривање
страхова... И тако даље.

Не могу све забранити

О Петерниковим фотографијама се, дакле, разговара-

ло у тренутку када је известан пројект глобалне политичке
провокације и дестабилизације, заснован на антиинтелекту-
алној доктрини о друштвеном непријатељу, био у свом пу-
ном замаху. О карактеру ове доктрине „специјалног рата“
писао сам у чланку „Идеологија ванредног стања и интели-
генције“ у јесен 1984. године, а овде само напомињем да је
реч о политичком становишту, још прецизније – о станови-
шту са политичком легитимацијом, по коме су, од јуна
1968. најопаснији противници „система“, потенцијално или
фактички, тамо где је знање, дакле, међу интелектуалцима
на Универзитету, у науци, међу студентима, у различитим
гранама уметности, у књижевности, позоришту и филму,
пре свега. Двадесетогодишњи резултат оваквог становишта
је сваком доступан: али су његови бројни идеолози и прак-
тичари углавном добро скривени у сивој зони конспираци-
је, манипулације, сплетки, уцена, корупције и стварног ан-

186
тидруштвеног, антинародног и антидржавног активизма
сваке врсте.
Како било да било, Петерникова књига се појавила,
прошавши кроз иглене уши, а ја верујем и због тога што је
и тадашњим људима на власти постало јасно да ипак, не
могу све забранити. С друге стране, основано можемо прет-
поставити да се у стратешким „штабовима“ такве политике
израчунало и шта се може добити њеним појављивањем и
јавним оптицајем. Реч је је о заинтересованости за алиби:
јер ако забраните мишљење Небојше Попова и Живојина
Павловића, а потенцирате „своју“ верзију о 1968. ништа ни-
сте урадили.
Сви материјални артефакти до тада - књиге, чланци,
јавни наступи - потврђивали су, међутим, трајно негативан
став глобалног политичког естаблишмента и његових
структура према идеји и пракси побуне онако како се она
манифестовала 1968. и касније.
Тема је, међутим, била присутна. Преношена усменим
путем, с колена на колено, попримила је карактер епских
реконструкција историје у нашој народној књижевности.
Негирати чињеницу да се „нешто“ догодило 1968. напросто
се није могло. „Тема“ је зато, морала бити и официјелно
присвојена, а митологија студентске побуне интегрисана у
митологију официјелне пожељности. Студентском граду је,
зато, требало одузети епицентар побуне из 1968. Ексцен-
тричној неприхватљивости „побуњеника“ и изузетности ко-
ји су генерацији из 1968. дале жестоке батине код Подво-
жњака на Новом Београду, чинећи ту генерацију најнети-
пичнијом, најексклузивнијом и најхијерархијском у чита-
вом низу генерација које су насељавале и насељавају „нај-
веће студентско насеље на Балкану“, требало је супротста-
вити врлине „обичности“. Сива свакодневица и њени херо-
ји требало је да покажу све предности покорности, приста-
јања, просечности, провинцијалности, незнања и безбрижне
младости срећне што може лудо да се проводи. Наравно,
увек ћете наћи младог писца који је спреман и вољан да
трајни недостатак талента надокнади послушношћу. Тако и

187
овде. Фељтон из „свакидашњег“ и сасвим „обичног“ сту-
дентског живота у Студентском граду из раних седамдесе-
тих, добио је свог писца, писац свој роман, а сивило испра-
зности своју поетику.
Ипак, показало се да то ни издалека није довољно. Не
само да та пита сачињена од непримерених састојака није
функционисала, него је, изгледа, само потенцирала главно
питање: зашто се о 1968. години ћути, зашто је то забрање-
на година?

Марионете по опредељењу и афинитету

Стратешки „штабови“ у структурама власти нису се

претерано освртали на чињеницу да су та питања поставља-
ли актери или блиске генерације, али су се морали запитати
и дубоко замислити над чињеницом да се идентична пита-
ња чују и после десет, и дванаест и четрнаест година. По-
што је одлука да се о 68. не могу јавно објављивати „њихо-
ви“ успешно спровођена, требало је 1983. године под хитно
наћи „наше“ који ће, са „нашег“ становишта расветлити
ствар и на тај начин је присвојити за „нас“. Прича се –мада
ја немам документа која би то и потврдила, али је прича
згодна па је зато и наводим – да су о том важном проблему
разговарали одговорни идеолози и стратези на седници та-
дашњег Председништва ЦК СК Србије. Знајући за неке
сродне активности тих стратега и идеолога из властитог ис-
куства (трибине у СКЦ, особито недеља Младе пољске кул-
туре 1981, „Голубњача“ у СКЦ, „Политика као судбина“)
ова ми се прича чини сасвим основаном и истинитом. И та-
ко речено - учињено. Фасцинација влашћу и политиком код
нас је пословично изванредно велика, па се, као и у случају
оног младог писца, нашло људи да замисао „наших“ идео-
лога и стратега успешно реализују за „нас“. Разуме се, мо-
тиви партиципације су разнолики; неко је цинични рачун-
џија, неко би из разлога идеолошке дисциплине урадио и
сасвим нечасне ствари, неко има потребу да упркос својој

188
безначајности и по апсолутно сваку цену постане Писац...
Како било да било, у време док је негативна енерги-
ја пробуђена већ помињаним забранама битно загађивала
овдашње поље јавности, појавила се, уз значајну медијску
подршку и једна хронологија јуна 1968. Биће то неки стра-
тешки „штаб“ израчунао како је, у таквом контексту, идео-
лошка штета од Петернекових фотографија много мања од
могућности да се на ту књигу позове - злу не требало - као
на доказ да „ми“ не објављујемо само „нас“ и „наше“, него
и „њих“ и „њихове“. Треба, наиме, имати у виду да је вели-
ки углед као главни југословенски центар „окупљања“ и
„организовања“ сваковрсне „опозиције“ - о чему су доста
упечатљиво говорили на седницама универзитетских, град-
ских, републичких и савезних политичких форума, а медиј-
ски прегаоци то мање-више успешно „претакали“ у „удар-
не“ политичке коментаре.
Касније, када сам, по логици поменутог угледа био
усмерен на стање дубоке замрзнутости у једној овдашњој
издавачкој кући, показало се да ништа није ни решено, ни-
ти је дефинитивно, или обрнуто, све има изгледе на „веч-
ност“. Небојша Попов је у Социолошком погледу објавио
делове своје нове студије о омладинским покретима у на-
шим крајевима, са посебним разматрањима о студентском
покрету 68, а ја сам у три наврата предлагао да се тај рад
објави као књига. Разуме се, без резултата. Тако рад о омла-
динским покретима и културама и постоји и не постоји.
Када знамо да је поље јавности тек мањи део онога
што се заиста дешава, а ја сам уверен у фасцинантну моћ
сиве зоне фактичке моћи и власти у овим просторима, онда
је ово „стање“ сасвим логично. Јер, ми никада не можемо
знати када ће писац фељтона о „обичности“ и лепоти сиви-
ла добити власт и моћ, а посебно зашто и како се то дешава.
Живимо у сасвим перверзној ситуацији у којој је могуће и
то да неки сиви и минорни, мутни и тихи, послушни и до-
бри, а сурово амбициозни и природно застрашени људи ме-
сецима повлаче за нос чак и Владимира Дедијера, а о Не-
бојши Попову да и не говоримо. Наравно, ови добри послу-

189
шници су припадници једног особитог соја марионета по
опредељењу и афинитету, и то је можда, један од највећих
производа официјелне стратегије која је примењивана по-
сле јуна 68. Мрежа инструктора у којима са пуно успеха
играју своје мале марионетске улоге добро је организована,
вођена и успешна. Социологија, политикологија, историо-
графија, филозофија, правне науке нису се, до сада успе-
шније бавиле анализом овог нивоа наше стварности. Један
од разлога је невидљивост „мреже“, јер „мрежу“ не можете
видети, само је, изненада, осетите. Истини за вољу, пошто
је „мрежа“ невидљива, она је принуђена да нешто спорије,
али зато ефикасније, напредује, па вам се пружа прилика да
надолазећи „загрљај“ њених актера, можда, наслутите. На-
ше друштвене науке се у ову истраживачку област нису
упуштале, и због тога, али пре свега због стандарда пона-
шања, иза којег је ноћ „мреже“ и њеног легалног и илегал-
ног апарата и средства, којим се „мрежа“, њене структуре,
њени припадници и њихове међусобне везе проглашавају
табуом.

Побуњеничка традиција

Тако важни фактори као што су новац, власт, психо-

логија, ексцентричне сексуалне преференције, племенска
свест, корупција, илегална припадност међународним кон-
спиративним организацијама... остају, ето, и даље изван ин-
тересовања наше социјалне науке.
Сасвим је јасно да су актери контраудара из јуна 68. и
каснијих година имали у виду опасност од „заразе“ критич-
ком свешћу коју је студентска побуна, несумњиво могла да
прошири на читаво друштво. Зато је контраофанзива мора-
ла бити глобално-политичка, и разумљиво, репресивна.
Глобалном друштву се морало, по сваку цену, ставити до
знања да је акт побуне неиздрживих социјалних чињеница
нелегитиман. Друштво које се, с правом, дичило побуње-
ничком традицијом, традицијом која је, заправо и омогући-

190
ла ову социјалну потенцију, требало је муњевито окренути
против властитих претпоставки.
Принцип побуне и њене легитимности као један од
најважнијих доприноса модерне историје, али и као један
од константи историје од њених „почетака“ у магли време-
на, поражен је и „укинут“ после јуна 68. Анализирамо ли
студентске покрете после јуна 68. уочићемо висок степен
њиховог манипулативног карактера. Приштински новембар
1968. године и масовне демонстрације организоване тада у
прилог стратегије разбијања Југославије биле су инспири-
сане и вођене из истог центра као и оне из 1981. Или, у ме-
ђувремену, штрајк „хрватских свеучилишта“ 1971. био је
организован и инспирисан из политичког центра сличног
или идентичног исходишта.
Оба та догађаја разликовала су се од јунских догађаја
1968. у битном: у јуну 68. догодио се до сада последњи на-
ступ социјалних снага интеграције који је логиком артику-
лисаном још од Вука, Његоша, Штросмајера, Илираца,
Омладине српске, Младе Босне, Препорода... својим леги-
тимним простором осећао прво Југославију, а друго Европу
и свет. Новембра 1968. у Приштини и 1971. у Загребу наја-
вљено је доба дефинитивног укидања поменутог сензиби-
литета, фактичких социјалних, политичких, културних, сао-
браћајних, образовних, цивилизацијских претпоставки тог
сензибилитета. Службено, доба сепаратизма је прокламова-
но оптужбама да је студентски покрет у Београду „унитари-
стички“ инспирисан од „ранковићеваца“, те је, следствено,
„великосрпски“. Тако се поновила ситуација карактери-
стична за неке наше данашње крајеве, после Сарајевског
атентата 1914. године.
Интегративни и дезинтегративни покрети су једна од
константи наше историје и савремености. Њихова међусоб-
на напетост је трајно стање чињеница одређено бројним
факторима у чију се анализу овде нећу упуштати. Мислим
да је ово сазнање полазна претпоставка сваког јавног дело-
вања у овим просторима, али и сваке владалачке структуре
вековима уназад. Свакако, овим знањима су успешно вла-

191
дали и припадници партијско-државне структуре из шезде-
сетих. У том тренутку на сцени су се налазили људи који ,
после успешног преузимања власти у ратним и поратним
годинама, са ње нису силазили све до природне смрти или
старосне пензије. Основна, може се рећи генерацијска док-
трина и концептуални оквир владања, као и идеолошки абе-
цедаријум, те суме владалачких технологија карактеристич-
них по битном искључењу друштва и јавности из политич-
ког процеса, остајали су, међутим, исти па се, упркос пер-
соналних промена, ништа није мењало. Утолико су и недав-
ни догађаји у Савезу комуниста Србије значајнији, па не
чуди да су пробуђене толике наде, као ни то да је те догађа-
је пратила - и прати - пропагандна кампања коју смо имали
прилике да разабирамо и 68. године, а и касније током два-
десет година поводом ове или оне књиге, филма или позо-
ришне представе, током двадесет година када се, диљем зе-
мље, тако успешно радило на ружењу свега везаног за Бео-
град. Као и онда, и данас можемо сасвим јасно препознати
како значајно место у стратегији ружења има београдско-
српска експозитура „мреже“ о којој је већ било речи.

Побуњеници у „организованим
друштвеним снагама“

До тада, легитимацију своје власти ови људи су раз-

вијали не само позивањем на историјске заслуге изборене у
драми ратних збивања – дакле, позивањем на легитимност
побуне против устаљеног поретка ствари – него и подсти-
цајем глобалног побуњеничко-револуционарног сензибили-
тета у друштву уопште, а међу младима посебно. Настојање
да се сензибилитет побуне развија само унутар јасно дефи-
нисаних граница генерацијске успомене људи из структуре
власти и моћи, да се, према томе, увек изнова оживљава
успомена на славне дане партизанског рата и револуције,
први пут се сударила са логиком самог, тако развијеног,
192
сензибилитета с краја педесетих и с почетка шездесетих го-
дина. Логично знамо да ни социјалне, историјске, културне,
економске, националне претпоставке побуне не могу бити
блокиране макар се граница представљала у свом најбољем
историјском облику. Није зато чудно да су се први побуње-
ници јавили управо из крила „организованих социјалистич-
ких снага“, као што не чуди ни то да је сваки до данас зна-
ни акт „опозиционог деловања“ (у смислу који му придаје
службена ортодокасија) директно проистекао из истог ми-
љеа и настао на основу тог сензибилитета.
Зато је, сасвим природно, акумулирана социјална
енергија морала доћи до израза у тренутку када је друштво
дошло у ситуацију да 1965. има 300 хиљада незапослених
што је представљало 8,8 одсто од укупног броја запосле-
них, а да 1967. године производња према некима дође на
нулту тачку, а по другима падне за 1-2 одсто.
Верујем да је за оно што се догодило између 3. и 9. ју-
на 1968. године непосредан повод могао бити и нешто са-
свим друго, као што верујем да је до протеста и побуне про-
тив деструктивног поретка ствари морало доћи. Искуство,
акумулирано на београдском Универзитету пре тога није
било занемарљиво. Хроничари су педантно забележили
мноштво догађаја у току којих је сазревала и изоштравала
се критичка свест генерација која је сматрала да је њено ле-
гитимно право да учествује у животу друштва. Хроничари,
такође, неће прескочити ни чињеницу да је тај град и тај
универзитет, тада, био простор који има место на европској
и светској мапи и који је тог места свестан. Руди Дучке, ко-
ји ће постати један од симбола планетарне побуне и револ-
та нових генерација, био је, пре тога, један од људи који су
учествовали на авалском семинару „Април Митинг“, плане-
тарни протести против рата у Вијетнаму нису остали без
партиципације београдских студената, као што ни чистке и
немири у Пољској нису остали без протеста одаслатог са
Студентског трга...

193
 Друштво је умртвљено

Критичка енергија је стасавала и, следствено, експло-

дирала, па је такође била поражена током релативно дугог
временског периода који је трајао све до 1974. када су успе-
шно прво „изоловани“, а онда и „ликвидирани“ преостали
„џепови“ могућег отпора, па је, за једно дуже време, завла-
дала послушност, сивило, немоћ, страх, медиокритетство,
равнодушност и ситна калкулаторика.
Подстицани сензибилитет критичности и побуњени-
штва постао је, после 1968. непријатељ број 1 владајуће
структуре. Идеолошким, политичким, економским, репре-
сивним и другим средствима притиска на глобално дру-
штво „овладало се ситуацијом“. Није се, наравно, питало за
цену, па је она била огромна. Друштво је умртвљено. Са
умртвљеним друштвом може се радити шта се хоће. Таква
ситуација је, чак и за актере опасна, јер улива и потхрањује
илузију о вечности. Илузија је, међутим, пукла и ружну
слику која се појавила и више је нико не може префарбати
без обзира на уложени труд и средства.
После двадесет година стопа незапослености је још
већа са изгледом да, под постојећим претпоставкама деком-
поновања југословенског друштва и не буде смањена, а сви
други елементи дубоке коцептуалне кризе државе и дру-
штва су се развили до катаклизмичких размера.
Фиксирамо ли актере на сцени јунских догађаја, виде-
ћемо да су своја места задржали, напредујући даље, све до
краја, углавном сви из структуре власти. Такође, у дана-
шњим реконструкцијама, можемо трагати за детаљним од-
говорима на питање шта су и како су, да би то успели, ови
актери предузимали. Рецимо: шта је радио тадашњи пред-
седник ЦК СК Србије (Петар Стамболић), шта је радио та-
дашњи председник РИВ (био је то Драгослав Марковић), а
шта председник СИВ-а (Мика Шпиљак), ко је сачињавао
мистериозни „штаб“ о чијем постојању сведочи Светозар
Вукмановић Темпо, шта су радили и које су све мере преду-

194
зимали људи задужени за апарат безбедности, које потезе је
повлачио Владимир Бакарић. И, наравно, шта је све радио у
вези с тим Јосип Броз Тито, човек коме сви признају као за-
слугу да је „смирио“ студенте својим говором 9. јуна 1968.
Овај комплекс питања, а има их још, неће добити ва-
љане одговоре још дуго. Без одговора на та питања сви
аспекти догађаја о којима је реч остају, и даље, добрим де-
лом непознаница.
Па ипак, извесни покушаји реконструкције јесу могу-
ћи. Ево примера. Године 1963. на саветовању југословен-
ских економиста („Бела књига“) Владимир Бакарић је про-
мовисао идеју о „невласничком карактеру привреде“. По-
знато је, да је ова идеја у својој даљој експликацији, елабо-
рирала до читавих привредних грана, предузећа и поједи-
начног радника, те, следствено, до изванредно осмишљеног
процеса међурепубличких експлоатација и тзв. „преливања
дохотка“. Тиме је дат одлучујући допринос стратегији „на-
ционалних економија“ – што је, заправо, осавремењена и
идеолошки дотерана стратегија артикулисана први пут у
књизи Рудолфа Бићанића „Економска подлога“ хрватског
националног питања из 1939. године – па следствено и
оснажењу актуелних тенденција декомпоновања и разбија-
ња југословенске заједнице. Београдски студенти 68. били
су већ оптужени да су против тржишних законитости и
робне привреде – оптужба ни до данас није повучена – и да
су управо они главни кривци за економски крах иначе успе-
шно и добро замишљене привреде реформе до 1965. годи-
не. Оптужба упућена на погрешну адресу имала је, наравно,
за циљ да прикрије проблематичне консеквенце стратегије
„невласничког карактера привреде“ и њене корпоративи-
стичке „националне“ артикулације, као што је манипулаци-
ја са покретом „хрватских свеучилишта“ требало да укаже
на драматичну потребу „чистих рачуна“. Чисти рачуни су,
знамо, успешно провођени касније – уз коришћење инсти-
тута неозваничене друге национализације инвестиција ве-
ликих, пре свега београдских, система (нпр. у туризму, сао-
браћају...)

195
 Наравно, желимо ли да све ово јасно покажемо, ду-
жни смо да спроведемо многа често сасвим мукотрпна, спе-
цијалистичка истраживања. Оно што се овде желело јесте
само то да се покаже како митологија побуне из 1968. не
сме остати заробљена у координатама митологије студент-
ског живота, јер су њене размере неразумљиве изузмемо ли
их из анализе читавог контекста друштвених, политичких ,
економских и других збивања у овој земљи.

Изгубљен је мирнодопски рат

Оно што је већ сада јасно јесте, свакако, чињеница

да се, размишљамо ли или говоримо о 68. и свему што она
представља као симбол у нашој новијој историји, говоримо
о години која је тачка глобалног светског прелома, као што
је и тачка крупне промене која се догодила на овим просто-
рима. Можда је и потенцијал 20. века до краја артикулисан
тек догађајима који су тада потресали планету и можда ће,
будућим истриографским радовима, аналитичари и крити-
чари утврдити да тек тада на сцену ступа нешто што овај
век одваја од других. Јер, треба имати у виду да је, у нови-
јој историји, реч о првој епохалној промени у култури, сен-
зибилитету, привреди, социјалним структурама, па чак и
структурама власти, која је реализована без ратног сукоба
на европском простору. Приметиће, међутим, неко да то и
није сасвим тачно, јер је апарат репресије, као по јединстве-
ној команди био у пуном дејству од Запада до Истока и од
Севера до Југа, јер 21. августа 1968. и совјетски „спорти-
сти“ на прашком аеродрому и тенкови на прашким улица-
ма, самоспаљивање Јан Палаха симболишу „мирнодопска“
својства модерних репресивних технологија и апарата. То
је, разуме се, тачно, али се закључак о мирнодопском ка-
рактеру промена не мења у битном. Ево и једног домаћег
аргумента у прилог тврдњи. Доскора, овде се веровало како
је разбијање Југославије могуће само под претпоставком -

196
могуће само под претпоставком - и то привременог - ратног
сукоба, глобалних међународних размера. Ситуација нас,
ето, демантује. Декомпозиција је могућа без икакве непо-
средне ратне угрожености, као сасвим „мирнодопски“ про-
цес. Управо зато важно је позабавити се већ помињаним
аспектом деловања „мреже“ и оном сивом зоном изван не-
посредног увида јавности о коме је, такође, било речи. И та-
ко, поново смо на терену знања.
Нема сумње, југословенско друштво, још прецизни-
је социјалне снаге његове интеграције, изгубиле су се на
овом терену један мирнодопски рат који снаге дезинтегра-
ције с пуним успехом воде већ двадесет година. И то су су-
рове чињенице. Концептуални оквир наших размишљања и
стратегије зато се мора из темеља прилагодити условима
које су произвеле и наметнуле силе декомпозиције и де-
струкције. Мислим да је то основни резултат до кога се до-
лази размишљајући о догађајима од пре двадесет година.

А пре двадесет, односно четрдесет година, камион

је после Подвожњака завршио на отпаду, уместо у музеју.

197
 Ђорђије Ускоковић

ШЕЗДЕСЕТ ОСМА ЈЕ НЕПОНОВЉИВА!

Студентски покрет, односно студентске акције '68,

или „липањска гибања“, а нарочито оно што се и у свету и
у нас догађало тада и непосредно након 68. па и касније, се-
дамдесетих година, најбоља је и највећа практична школа
марксизма, филозофије, политике, и то школа са тзв. очи-
гледном наставом. Ми, учесници, научили смо о тадашњем,
а нарочито о данашњем друштву много више из тих догађа-
ја него из научних, чак и класичних дела. Нарочито смо на-
учили како идеје постају стварност и како се стварност пре-
твара у идеологију, како се скрива у њој и како се идеоло-
гија квари и кривотвори у стварности; научили смо доста о
друштвеним интересима, оним „историјским“, а нарочито
оним тренутним и појединачним, о њиховим носиоцима,
„отвореним и скривеним сукобима“. Посебно смо у тој
„практичној“ настави добро изучили карактер, моћ и „дух“
бирократије. Такође – и то је можда најважније – научили
смо нешто о себи самима, тј. о тадашњој младој пре свега
студентској генерацији, о њеним хтењима и заблудама, на-
дањима и разочарењима, врлинама и манама, снази и слабо-
стима. Укратко, научили смо – на велико самозадовољство
К. Маркса, што су му идеје добиле историјску потврду – да
идеје постају материјална снага (тек) ако овладају масама,
затим; да није довољно да мисао тежи стварности, већ је
потребно и да стварност тежи мисли.
Кад је у овом смислу реч о 68. могло би се рећи да
су њене идеје овладале студентским, али не и свим „широ-
ким народним масама.“ А што се друштвене стварности ти-

198
че, она се показала много тврђа и отпорнија на промене не-
го што се очекивало, иако није била наклоњена нити је те-
жила рационалној мисли (науци).
Иако ни тада, 1968, нисам веровао у могућност
„историјског преокрета“ који ће извршити студентски по-
крет, ипак је било извесно да ће студенти пробудити, дрм-
нути из дремежа и онеспокојити „заслужне револуциона-
ре“, удобно смештене у комфору и обиљу што им пружају
власт и неприкосновеност, као својеврсна рента за „учешће
у НОБ-у и Револуцији“. Такође је било јасно, готово очи-
гледно, да се власт неће лако „предати“, иако – наглашавам
– студенти нису желели освајање политичке власти.

Интелектуални политички покрет

Противречности и раскорак очекиваног и стварног на

једној, и све шира незадовољства на другој страни, стално
су расла, средином и крајем шездесетих година, па је фи-
тиљ конфликтности, иако бездимно, све брже догоревао и
примицао се детонатору, а овај експлозиву. Политизација
студената видно је расла из дана у дан, током 1966/67,
нарочито током целе 1968. Оно што се у Европи већ догађа-
ло могло је овде студенте само „стилски да инспирише“, а
подстицаја је, дакле, било „унутра“ довољно. Према томе,
Јун 68. у Југославији, иако спонтан, није био изненадни
„ексцес“, а још мање „диверзија спољног непријатеља“.
Студентски покрет 68. био је интелектуални политич-
ки покрет. Као такав, он је у Југославији имао више поједи-
начне симпатије (махом појединих интелектуалаца и
њихових удружења), а много мање општу друштвену и по-
литичку подршку (радничке класе). Иако он, за разлику од
других, нарочито западноевропских, није био покрет оспо-
равања и негирања система (поретка), већ је био негирање
негирајућих тенденција тог система које су биле видне. Као
интелектуални политички покрет, студентска 68. у нас има-

199
ла је онолике домашаје колике је могла да има у једној сре-
дини са скромним политичким (нарочито демократским) и
прилично дугим и јаким антиинтелектуалним традицијама.
Дакле, скромне и ограничене – за оне који су од ње много
очекивали, који су се превише надали, 68. је завршила по-
разом.
Поменух пораз! Да прецизирам: није пораз 68. у томе
што студенти нису „освојили власт“, што нису постали ми-
нистри и председници влада – јер им то, понављам, није
био циљ! Пораз 68. је пре свега у томе што су захтеви из
Акционо-политичког програма остали неиспуњени, многе
идеје неостварене; затим, што су многе негативне појаве и
тенденције против којих су студенти устали 68. (раслојава-
ње и бирократизација друштва, приватизација друштвеног
која се претварала у легалну пљачку и корупцију, богаћење
мимо рада на једној и пролетаризацији широких слојева на
другој страни, уз пораст незапослености упркос све већој
економској емиграцији, затим општи пораст незадовољства
итд), не само да су и даље актуелне, него су седамдесетих
година чак галопирајуће напредовале. А све то упркос томе
што је Акционо-политички програм био прихваћен и прето-
чен, уграђен у многа политичка документа (Смернице ЦК
СКЈ, конгресне резолуције, ЗУР...)
Дакле, ерозија социјалистичких вредности против ко-
је су студенти устали 68. није заустављена. Њој се прикљу-
чује још једна, можда и најопаснија – национализам. Та нај-
већа опасност по тековине наше социјалистичке револуци-
је, по мом уверењу, није случајно напредовала баш после
68. Напротив! Национализам, као ослонац и израз деснице,
не само да се куражио, него је и јачао с поразом „левице“.
То је најбоље показао „мас–пок“ у Хрватској 1971. и ире-
дентистички 1981. на Косову. Политичка бирократија је и у
овим случајевима, као и увек, спремна и с ђаволом да се
„венча“ само да се осигура од опозиције, нарочито „леве“.
А кад затреба она ће се брзо снаћи и ускликнути против
„непријатеља свих боја“!

200
 Принцип „морално-политичке“ подобности
Да закључим: значајна, чак и историјска тековина
студентске 68. јесте што је разбила илузије и заблуде о ап-
солутној и вечној револуционарности „револуционара“ и
апсолутној и вечној послушности (и покорности) младих“.
Показала је да идеја социјализма није исто што и социјали-
зам, да пут у социјализам није прав, него кривудав и пун
противречности, које се, ипак, морају савладати да би му се
приближиле. Затим, да ни једно друштво, дакле ни соција-
листичко, самоуправно није без опасности које га вребају
када класа (и партија) на власти настоји да револуционарни
покрет претвори у властити поредак. Али, остајући ипак у
границама интелектуалног, студентска 68. је одиграла и
улогу својеврсне вакцинације бирократије од опасности „с
лева“. Наиме, и сама ослобођена илузије да влада у дру-
штву апсолутне хармоније и свеопште послушности, власт
(политократија и бирократија) је изградила много суптил-
није методе борбе против тзв. опозиције.
Непосредно након 68. (прецизније, 1972) постаје трај-
но или барем стално актуелан „процес“ (и појам) “диферен-
цијације“: од „непријатеља свих боја“, а нарочито од „леви-
це“. Тако, главни оријентир те диференцијације постаје
(не)учешће у догађајима 68, односно негирање и одбацива-
ње идеја шездесетосмаша. Лојалност и послушност младих
се више цене од борбености и критичности, макар се јавно
говорило друкчије. Такозвани принцип „морално-политич-
ке подобности“, који је наша, југословенска „историјска те-
ковина“ раних седамдесетих, своди се на политичку лојал-
ност и опортуност, будући да ерозија основних социјали-
стичких вредности управо у њему добија снажни катализа-
тор. Тај принцип у пракси, а нарочито у кадровској полити-
ци, своди се на (не)учешће у студентској 68. и одбацивање
њених идеја, а потом на формално чланство у владајућој,
односно јединој партији, тј. СКЈ. „Погрешно тумачење“
овог принципа и његова примена, многе младе, способне и
социјализму привржене људе осујећује да дођу на одгова-

201
рајућа, по себе и друштво корисна места. С друге стране,
њиме су широм отворена врата сналажљивцима, нарочито
каријеристима, конформистима и конвертитима, па чак и
медиокритетима. Морално-политички колебљивци ће од
лојалиста и опортуниста лако постати „левичари“ ако (и
кад) левица поново „буде у моди“, они ће лако и осорно, с
висине, са сигурности положаја на које су се испели, крити-
кујући „шездесетосмаше“ и друге „непријатеље свих боја“,
критиковати друштвене (не)прилике и то много „оштрије“
од „бивше левице“. То је, у ствари, срж скоројевићког „ра-
дикализма“, који је у овим просторима имао просперитета и
потпоре, ништа мање него „револуционарно опредељење“
„авангарде“ и „широких народних маса“. То је и својеврсна
реприза оне премијере коју смо већ гледали: увек смо има-
ли више „бораца“ после рата него у рату. иако их је у рато-
вима увек много гинуло.
Увођењем „морално-политичке подобности“ (МПП),
много више политичке него моралне, као основног принци-
па и критерија идеолошко-политичке диференцијације,
владајућа партија, тј. СКЈ сече не само „грану на којој се-
ди“, већ и стабло којим се успео на власт, па чак и корен из
којег је изникао.
Треба ли посебно говорити о улози студентске „јав-
не речи“, дакле и Студента у тој студентској 68? Не, јер је
та реч, а нарочито Студент била не одраз, већ израз, па и
њена мисао, и њена свест и савест.
Сада постаје очигледно нешто што сам уочио пре
неколико година. Бављењем 68, (писањем и говорењем о
њој) које је изражено нарочито у публицистици, као и сво-
јевремено „легализовање“ ове теме о догађајима који су,
барем у почетку и првих година након њих, више прећутки-
вани и осуђивани него помињани – заправо се врши своје-
врсна манипулација, како са учесницима и сведоцима, тако,
или још више и с (данашњим) младима. По принципу–
„Желели сте (да знате), слушајте (и читајте), само немојте
да пробате!“ Сматрам, наиме, да се садашњим претераним
„бављењем“ 68, свесно или несвесно, задовољава радозна-

202
лост младих за недавну прошлост, али им се и подваљује
тако што се причањем о бунту и активизму претходника,
познатим психолошким механизмима, задовољава њихова
„жеља“ за бунтом и активизмом (наравно, ако је имају, ма-
кар и у несвесном облику). Дакле, на делу је психо-социјал-
ни механизам пројекције. Да кажем сасвим конкретно: више
бих волео да присуствујем некој 68, односно 88. данашње
младе генерације, него што јој причам о мојој (односно на-
шој) 68. Али, шта је – ту је! Нисам психолог и не умем до
краја да објасним тај механизам манипулације младима да-
нашњим честим бављењем 68, али га осећам и, признајем,
да сам и сам помало захваћен том манипулацијом – да при-
чањем о прошлости одлажемо расправу о садашњости и бу-
дућности.

Да ли се може поновити 68?

Неколико година сам, као сарадник ГК ССО Београ-
да, радећи с полазницима ОПШ, углавном средњошколци-
ма, а ређе на студентским трибинама „обрађивао“ тему
„Изазови париског пролећа – студентске акције 1968“. И
никад нисам пропустио прилику да укажем на неадекват-
ност овог наслова, као и на то да се таквом формулацијом
сугерисао закључак да су студентске демонстрације у нас
68. биле изазване онима у Паризу, ако већ нису биле њихо-
ва имитација, или обична копија. Рекао сам већ шта о та-
квој тези (и идеји) мислим.
Ако ме већ нису незаинтересовано слушали (што је
већина чинила) онда би најчешће питали: како је то почело,
а ретко ко и зашто је уопште почело, како је изгледало, јесу
ли батине биле страшне, да ли је заиста и колико било мр-
твих? Ретко ко је питао – углавном су то чинили провокато-
ри и инструктори – какве су биле последице за учеснике
тих акција, и најбитније – да ли је могуће да се понови
1968, с обзиром на то да су наше садашње друштвене при-
лике неупоредиво горе од ондашњих?

203
 На прво питање: какве су биле последице за учесни-
ке јунских акција, немогуће је одговорити без свестране
анализе и обиља података. О томе какве су биле последице
на општем плану већ сам нешто рекао. Што се тиче после-
дица за појединце, учеснике у јунским акцијама 68, тзв.
„шездесетосмаша“, оне су су биле различите, зависно од
тога какву је ко стварну улогу имао, каквог је друштвеног,
а нарочито породичног порекла био, тј. да ли је или није
имао добра “леђа“ и, посебно, како се касније „владао“, од-
носно понашао. Углавном, нико није нити стрељан, нити је
добио медаљу; неко је мало био на „преваспитању“, неки су
профитирали од конструктивне сарадње, или од благовре-
мене „диференцијације“, а већина „ужива“ у својим успо-
менама на 68. Треба имати у виду да су се у студентске ак-
ције, па чак и у акционе одборе, већ тих првих дана јуна
68. били „инфилтрирани“ студенти-сарадници УДБЕ, тј.
тајне полиције, „провокатори“, „доктори с ушног одеље-
ња“, достављачи информација и „аналитичари“ туђих ми-
сли и идеја, и сл. Они су највише „профитирали“, што је и
„нормално“.
Што се тиче другог, данас свакако најважнијег пи-
тања: да ли се може поновити студентска 68, не само због
свог историјског или социолошког песимизма, него из низа
разлога, које ћу укратко навести, одговарам – Не!
Шездесет осма је непоновљива! Зашто?
Најпре, начелно – историјски догађаји, мањи или
већи, дакле и као тзв. друштвени конфликти се готово ни-
кад не понављају у истоветном облику, чак ни као фарса; то
је такође начело филозофије историје.
Међутим, понављање 68. по мом уверењу није мо-
гуће и због сасвим конкретних разлога.

Генерација наде и критике

Прво, већ сам рекао да је генерација младих 68. би-
ла прва послератна генерација која се озбиљно суочила с

204
друштвеном кризом и декаденцијом, а истовремено и по-
следња која је искрено веровала у могућност социјализма.
Сасвим довољно, да се, уз одређену већ стечену политич-
ност, унутар и изван своје политичке организације Савеза
студената, крене у акцију. Међутим, данашње генерације
младих и неколико претходних суочене су с неупоредиво
озбиљнијом и израженијом друштвеном кризом, али су се,
изгледа, и навикле на ту кризу – с њом не само живе, већ
настоје и да се саживе. Генерација 68 била је генерација на-
де и критике, дакле, и револуције. Садашња генерација, за
разлику оне шездесетосмашке, јесте генерација стрепње, а
не и наде; она, као и она шездесетосмашка, негира постоје-
ће, али не да би га мењала, већ се резигнирано мири с њим;
она је окренута к себи, а не према друштву, дакле, усмерена
је ка потенцијалном конфликту са самом собом, а не с дру-
штвом или неким делом друштва.
А кад је реч о томе да ли и колико данашња генера-
ција младих (не)верује у могућност и вредност социјализма,
подсећам на то да већ неколико узастопних емпиријских
социолошко-психолошких и сличних истраживања показу-
ју да млади све мање преферирају тзв. социјалистичке вред-
ности, а све више су окренути индивидуализму, материјал-
ним добрима, социјалној сигурности, ужој националној,
уместо универзалној људској и цивилизацијској еманципа-
цији, а остварења својих конкретних циљева често виде пре
у некој другој него у својој друштвеној заједници, најчешће
на Западу, дакле у несоцијалистичким друштвима. Такође,
све их је мање у СКЈ. Углавном себе виде као творца вла-
стите судбине, дакле и успеха и неуспеха, и среће и несре-
ће, па би се рекло да су више усвојили Кардељеву тезу да
„срећу човеку не може донети нико други већ он сам“, него
Марксову визију комунистичког друштва. Вероватно је то
и због тога што су данашњи млади знатно образованији, ви-
ше знају и имају (макар и туђег искуства) о неуспесима и
посртањима социјализма, о заблудама и наивним веровањи-
ма његових некадашњих и недавних искрених привржени-
ка, искуства о различитим идеологијама и идеолошким ма-

205
нипулацијама... Уопште, данашња генерација младих није
само генерација кризе него и генерација дезидеологизације,
а дезидеологија такође значи одређену идеологију, пре све-
га значи негирање вредности или неверовања у њих!
Друго, не видим – можда сам опет песимиста – како
би данас био могућ југословенски бунт младих, а поготово
окупљање око „југословенског програма“. Наиме, верујем,
односно плашим се, да би акција младих, макар по мотиви-
ма и програму била слична оној 68, завршила у антагони-
зму: национално-верском или макар у трвењу руководства
републичких, покрајинских, омладинских, партијских и др.
(Садашње неслагање око програма прославе Дана младо-
сти, око „естетике“ и „идејности“ тог програма, или око из-
бора југословенског омладинског руководства, израз су не
само „различитих погледа на свет“ него и дубоких разлика
у интересима, политичким пре свега).

Критика је постала досадна

Треће, не заборавимо и један разлог организационе
природе: више нема Савеза студената, политичке организа-
ције која је укинута по препоруци „одозго“ из СКЈ, а с
образложењем да је сувишна „паралелна елитистичка орга-
низација младих“, а у ствари – прави разлог је био да се
укидањем организације младих политичких активних а кат-
кад и бунтовних, а не само кадета будућих чиновника, де-
лује превентивно против евентуалног понављања 68. (Кри-
тика СС и негирање потреба његовог постојања наступа од-
мах након 68, јача почетком седамдесетих, када је и укинут,
односно „реорганизован“, утапањем у ССО).
Четврто, више нема, срећом, геноцидног рата у
Вијетнаму, инвазије на Кубу (штавише, сада и Вијет-
нам и Куба „извозе„ свој социјализам, чак и онима ко-
ји га не ишту), нема ни Сартра и Маркузеа, идејних во-
ђа левице који су у интелигенцији видели авангарду и
детонатора евентуалних револуција, а и Марксове иде-

206
је углавном инспиришу само професоре да пишу ди-
сертацији, али не и студенте за акције. Нема ни вођа-
лидера какви су били Дучке, Кон Бендит и други; њих
су замениле естрадне звезде и спортисти. Локални ра-
тови у Азији, Африци и Јужној Америци, често су бли-
жи војним пучевима или верским фанатизмима, него
револуцији. Режими и на Западу и на Истоку су се ко-
лико-толико „демократизовали“, њихови шпијуни се
чешће размењују него што се оптужују, а садашњи су-
срети Регана и Горбачова као да бацају у други план
дисиденте којих је, узгред речено, све мање, или су све
мање занимљиви. Нарочито је ситуација битно друга-
чија на југу Европе: реформе замењују и револуције и
контрареволуције. Отопила је и „пољска зима“ (или се
свет на њу навикао), а „прашко пролеће“ је прешло у
топло лето. Дакле, општа клима у свету је таква да је
све мање разлога да се организују митинзи солидарно-
сти и протеста, да се на њима млади политизују и да
као раније – критикујући стаљинизам и бирократизам,
богаћење, пљачку, корупцију на Западу – индиректно
мање-више прикривено или у алузијама све то показу-
јемо и критикујемо као „домаћи производ“. Свега тога
имамо очигледно, и превише, тако да друштвена кри-
тика више није прикривена, езоповска, она више није
израз храбрости. Штавише, критику друштвеног ста-
ња, чак много жешћу од оне студентске 68, преузеле
су „субјективне политичке снаге“, дакле партијска ру-
ководства и државни функционери. Али су они преу-
зели и право да чувају и конзервирају постојеће дру-
штвено стање, односно монопол на сваку промену тог
стања, јер та промена није тиха, мирна; зато не може
бити против њихове воље и интереса владајуће елите.
Тиме се потпуно остварила њихова теза, лансирана
својевремено против Акционо-политичког програма

207
68. – да „нико не може бити авангарднији од авангарде
радничке класе, нити може бити левији од СКЈ“. Нека
друга авангарда је, дакле, сувишна! Критика је досад-
на уколико је свеопшта, чак и замара, а и сама се умо-
рила.

Старији не одступају
Пето, треба имати у виду да је садашња општа дру-
штвена ситуација у Југославији таква да се политичко-др-
жавна бирократија, реално, не осећа тако сигурном као што
је то био случај пре двадесет година. Зато је реално претпо-
ставити да би у случају „нереда“, па и масовних протестних
акција, у одбрани „крвљу стечене власти (или слободе)“, за-
тражила помоћ и јачих снага од оних 1968. године, свесна
да би њени идолошко-политички, пропагандни и
демагошки аргументи били неефикасни. (Приче о „плани-
раном“ војном пучу у Словенији које ових дана чујемо, у
том смислу, имају ту застрашујућу, дакле превентивну уло-
гу, да припрете и застраше евентуалне омладинско-студент-
ске спонтане протесте ширих размера).
Претпоставкама о примени оштрије присиле у слу-
чају студенско-омладинског бунта данас у Југославији иду
у прилог, између осталог и ове чињенице. Прво, нема више
харизматског вође, првог човека револуције, партије и др-
жаве коме би се а приори прихватале све оцене о друштву и
веровало у обећања и коме би се здушно клицало и одобра-
вало чак и кад би се сумњало у процене „да је преко 90 од-
сто наше омладине на исправном путу и привржено нашем
друштву“, и којег би млади послушали да се „песмом и
Козарачким колом“ „врате учењима и испитима“, верујући
му у самокритику и обећања да ће испунити њихове захте-
ве. Друго, радници нису више, чак ни приближно, онакви
какви су били 68. Неоспорно је да су данас и гладнији и не-
задовољнији . Ако су шездесетих година раднички штрајко-
ви били реткост, данас су свакодневица. Њихови јасни и

208
гласни захтеви говоре да то нису они из 68, мање или више
инкорпорирани у систем, декларативно добро стојећи, који-
ма су висока стопа запослености, уз стални раст стандарда,
потпомаган њима непознатим каналима – дознакама наших
„гастарбајтера“ и позајмицама наших „пријатеља“) ствара-
ли идиличну слику властитог друштва, па им је протесте и
незадовољство младих лако било приказати као „помодно
опонашање западних бунтовника“, или као „заверу наху-
шканог непријатеља против власти радничке класе“. (Те-
шко је веровати да би оне масовне „радничке телеграме“ са
осудама студената који су личили као јаје јајету, данас пот-
писао ико осим оног који је задужен за ОНО). Дакле, мора-
ло би се применити неко друго, јаче и ефикасније средство
за обуздавање масовних протеста, а поготову генералног
штрајка, од некадашњих манипулација информацијама о
рушилачким намерама „пропалих студената“ који вечито
студирају „с грбаче радничке класе“.
И напокон, питање: да ли је некоме, и колико, данас
стало до социјализма, барем онаквог каквог су хтели сту-
денти својим Акционо-политичким програмом?
Одговор на ово круцијално питање, ако уопште и
постоји и ако је могућ, јесте изван мојих знања и могућно-
сти да га сазнам.
Али, упркос свему наведеном, и ненаведеном, ми-
слим да је сада побуна младих, стваралачка и револуцио-
нарна, нужна и да се са њоме може изменити барем њихов
данашњи веома неповољан а у перспективи врло неизве-
стан положај. Штавише, данас побуна младих није више са-
мо предуслов њихове тзв. интеграције или адекватне соци-
јалне промоције (уосталом, кад је старија генерација драго-
вољно било шта уступила?), него је услов њиховог опстан-
ка као друштвене групе, као снаге која ће се питати за вла-
ститу судбину, а тиме и за судбину друштва. У противном,
прети јој опасност да једноставно нестане, чилећи као дру-
штвени, политички и историјски субјект. И то тако да неће
бити достојна ни критике у будућности, јер неће имати при-
лике да полаже никакве рачуне.

209
 Наравно, евентуални бунт, или спонтано-организо-
вана политичка акција младих данас не може бити реприза
68, не само зато што њена генерација полаже монопол на
њу, већ просто зато што, како сам већ рекао, потпуна ре-
приза историјских догађаја није могућа ни као трагедија, ни
као фарса. Свака историјска драма има свој сценарио и сво-
ју режију, чак и кад је „случајна“ и „спонтана“.

Студентски Град: читање Резолуције 3. јуна, или

Поздравног телеграма Другу Титу 10. јуна 1968. Ни сам ак-
тер, човек с фотографије, Ђорђије Ускоковић, не може да
разреши дилему: „Играо је, каже, обе улоге у истом кости-
му“.

210
 ШЕЗДЕСЕТОСМАШИ

Где су и шта раде „првоборци 68 – и једни и други, и

они који су покушавали да мењају свет, и они који су старо
вино паковали у старе мешине?

Ђорђије Ускоковић један од најталентованијих сту-

дената социологије своје генерације. Након смењивања на
месту главног уредника 1968, радио две године као ноћни
чувар градилишта. Ускраћен му је улазак на неколико уни-
верзитета, па је градио каријеру у редакцији часописа Гле-
дишта. Од коректора догурао до секретара редакције и
уредника у Ректорату БУ, где је 2006. постао „технолошки
вишак“.
Никола Бугарчић пензионисан у градском СУП у и
у Црвеној звезди. Дуго био активан у СУБНОР-у и у кафа-
ни „Мадера“ где је словио за изузетно либералног и демо-
кратски настројеног човека...
Ђорђије Вуковић најславнији главни и одговорни
уредник Студента. Био асистент на новосадском универ-
зитету, одакле је избачен пре уставних промена 1974. годи-
не. због слободоумља. Поново предавач на Филолошком
факултету, али овог пута у Београду.
Живана Олбина '68. године била члан Градског ко-
митета омладине Београда. Учествовала у преправљању пр-
вог саопштења Комитета Савеза Омладине у коме су дали
подршку студентима. До појаве Слободана Милошевића то
јој није било заборављено...
Алија Хоџић годину дана су га смењивали са места
главног уредника Студента, заједно Александром Илићем.
Познат по томе што је трећег јуна ујутру изјавио: „Ма какве
211
демонстрације? Ја сутра треба да идем за Столац да пишем
акциони програм за септембар“. Преко тридесет и пет годи-
на живи и ради у Загребу.
Рајко Павићевић после '68. био председник Међуна-
родног клуба пријатељства, уредник „Индекса 202“, уред-
ник Телевизије Титоград, директор и главни уредник „4. ју-
ла“, листа СУБНОР-а Југославије, председник Савеза нови-
нара Југославије. Размишљао да се борачка организација
подмлади шездесетосмашима али су га у томе омели ратови
око распада Југославије. Последњих година један је од ру-
ководилаца Републичке радиодифузне агенције.
Владимир Глигоров један од најзначајнијих учесни-
ка јунских догађаја. Био асистент на Факултету политичких
наука, дошколовавао се у Енглеској, дуго чекао на СИЗУ у
за запошљавање. Потом примао плату у Институту за еко-
номију. Тренутно у Бечу предаје економију.
Драгослав Марковић Дража српски политичар и
хроничар. Непосредно после '68. утрошио много труда и
енергије на смењивању Марка Никезића и Латинске Перо-
вић. Без предаха ушао у значајну друштвену акцију на про-
мени устава. После петнаестогодишњег личног надгледања
над привредним и културним просперитетом и развојем Ср-
бије, у мировину га послао лично зет Слободан Милоше-
вић. Умро после петооктобарских промена.
Милан Лалић песник, револуционар, новинар Вечер-
њих новости
Преминуо 1992. године. Удружење књижевника и ње-
гове новине установиле награду с његовим именом.
Жарко Булајић после оставке на месту секретара
Универзитетског комитета СК изабран за председника цр-
ногорске владе. И ту дао оставку. Пензионерске дане про-
води углавном у Будви.
Предраг Богдановић Ци од аутентичног заговорника
битничке филозофије постао активиста у Удружењу књи-
жевника.

212
 Иван Кривец био уредник „Билтена“ Универзитет-
ског и Акционог одбора. Из професионалне сусретљивости
придржавао гајтан микрофона Јовану Шћекићу док је сни-
мао емисију о демонстрацијама. По завршетку снимања
грешком ушао у зграду Телевизије уместо у Универзитет-
ски одбор у Балканској улици, и тамо остао све до појаве
Слободана Милошевића. Напустио новинарство и бави се
туризмом.
Петар Игњатовић био први директор новооснованог
Студентског културног центра. Службовао по републичким
сизовима и комитетима и у Српској академији наука и
уметности. Умро је.
Милисав Савић писац из Рашке. Био главни уредник
Књижевне речи и Књижевних новина. После 5. октобра по-
стао директор „Просвете“. Био лектор на универзитетима у
Америци и Енглеској. Његов роман Топола на Тераси по-
свећен студентском бунту није уврштен у Нолитову
едицију „Педесет романа српске књижевности“.
Раде Кузмановић 1968. заменик секретара Универзи-
тетског комитета. Због десетак удараца пендреком по глави
не сећа се много детаља. Радио у Градском комитету и био
главни уредник Трећег програма Радио Београда.
Симеон Сима Затезало Имао становитих проблема
са либерал има. Стигао до Врховног суда. Није имао викен-
дицу Дневник о догађајима из јуна 1968. године. у коме је
потанко описао како је успео да заустави једну тенковску
јединицу која је по наредби Јосипа Броза кренула да окупи-
ра побуњене факултете, уништио пред смрт. 1998. године.
Владимир Мијановић, звани Влада Револуција није
успео да се наметне као лидер студентског покрета. Његова
делатност ограничена на Филозофски факултет. Неколико
пута осуђиван. Живео једно време у Америци, вратио се у
Београд.
Родољуб Ракић Бубе један од чланове екстремне гру-
пе студента Филозофског факултета. Данас негде у белом
свету, вероватно у Швајцарској.

213
 Лазар Стојановић психолог и филмски редитељ.
Због филма „Пластични Исус“ и неких изјава за време слу-
жења војног рока био у затвору. Био дописник страних
агенција, режирао некакве кабарее, велики противник Ми-
лошевићевог режима, један од оснивача Радио брода.
Шофер Лаза човек који је возио чувени двотонац.
Иселио се из Београда.
Латинка Перовић после '68. направила вртоглаву ка-
ријеру. Била секретар ЦК СКС. Смењена због либерализма.
Посветила се научном раду и докторирала на развоју рад-
ничког покрета у Србији.
Милош Минић после `68 исцрпно радио на стварању
три државе у Србији и издржао три дипломатска мандата.
Био је доследан до смрти: није хтео да ода место где је са-
храњен Дража Михаиловић.
Радојица Кљајић професор Пољопривредног факул-
тета. Један од највећих поборника за студентску ствар. Ви-
ше није међу живима.
Ђуро Ковачевић '68. био председник Савеза студена-
та Југославије. Био директор Института за проучавање ме-
ђународног радничког покрета. Живи у Београду.
Александар Урдаревић Жућа председник ФОСС а
ФПН. После био директор Издавачког центра студената.
Посебно ангажован на смењивању редакције Студента ко-
ју су водили Александар Илић и Алија Хоџић. Био уредник
у „Научној књизи“... Умро је.
Александар Илић променио став о шездесет осмој.
Уредник Студента с Алијом Хоџићем, уредник Књижев-
них новина, први уредник Демократије, листа Демократске
странке, професор на Филолошком факултету у Београду,
био је амбасадор У Прагу.
Спасоје Грдинић Паја у његовој соби у Студентском
граду писани студентски захтеви. Био председник КУД
„Жикица Јовановић Шпанац“, уредник СКЦ, директор До-
ма културе Студентски град. главни уредник „Филмских
новости“, секретар Одбора за прославу Дана младости,
214
оснивао Јутел с Гораном Милићем. Има озбиљних пробле-
ма са здрављем.
Шиме Вранић „3агребачки Дучке“. После '68. био на
постдипломским студијама у Западној Немачкој. Ехо ли-
пањских гибања га посредно прати. Углавном био без посла
и у јединственој Југославији и за време Туђмановог режи-
ма. Живи у Загребу.

Шездесет осма је трајала и после 1968. године. Из-

рицање пресуде „настављачима“ шездесет осме: Милану
Николићу, Павлушку Имшировићу и Јелки Кљајић, 31. ав-
густа 1972.

215
 1968
ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН
Иван Миладиновић

Дизајн корица и знак библиотеке

Милош Мајсторовић

Издаје и штампа
„Филип Вишњић“
Београд, Устаничка 25
Телефон: 011/344-1074
e-mail: knjige@filipvisnjic.co.yu
www.filipvisnjic.co.yu

Тираж: 1000
ISBN 978-86-7363-570-5

Мај, 2008.