Гимназија Свети Сава

СТУДЕНТСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968. ГОД

Историја

проф. Слађана Миленковић Луна Станковић

Уна Кантар
Милица Живановић

Београд, мај 2022

САДРЖАЈ:

1. УВОД
2. 1968. ГОДИНА У ЈУГОСЛАВИЈИ
2.1 Ток догађаја у београдском јуну
2.2 Студентске демонстрације 1986. данас
3. 1968. ГОДИНА У БРАЗИЛУ
3.1 Ток студентских протеста 1968. године
3.2 Како су ови протести утицали на Бразил данас?
4. 1968. ГОДИНА У ПОЉСКОЈ
4.1 Дешавања у Пољској за време студентских протеста
4.2 Шта су ти протести значили студентима тада, а шта значе данас?
5. 1968. ГОДИНА У ФРАНЦУСКОЈ
5.1 Ток студентских штрајкова
5.2 Последице студентског штрајка данас
6. ЗАКЉУЧАК
7. ЛИТЕРАТУРА
 1. УВОД

Демонстрације 1968. године, као и сви догађаји везани за ту годину пресдтављају

један глобални покрет који је захватио многе државе у то време. Шездесет осма представља
синоним за темељне друштвене промене и појаву једне нове политичке културе. Те промене
подразумевају све веће учешће мањина у јавном животу, редефинисанје улоге половаи
јавно експониранје сексуалних мањина у јавном, као и промене на пољу науке, попут
женске еволуције и студија културе. У суштини сви ти догађају су покренути и захуктали
се управо захваљујући овим таласима протеста.
Културна и политичка превирања, потекла од догађаја из 1968. године, свакако су
била револуционарна. Покрет протеста из шездесет осме није довео до драматичног рушења
политичког поретка, за разлику од француске или руске револуције и степен насиља
и контранасиља, који се везује за побуне из тог периода, не може ѕе мерити с крвавим
догађајима из неких грађанских ратова на пример, али иако ова револуција није била
ратоворна и пуна насиља као већина претходних, донела је многе културне и политичке
промене и може, а и треба, се сматрати веома успешном.
Темељне промене које су произашле из шездесет осме обухватале су пораст
политичке свести народа, што се јасно показало на два начина: талас протеста постао је
претеча новог глобалног друштва и проширио сферу политичке заједнице кроз примену
нових средстава и облика деловања.
Талас протеста из шездесет осме никада није био уједињен, већ су унутар њега
постојали различити облици раздора: хипици и спиритуалисти; маоисти и ортодоксни
левичари, грађански активисти, феминистички пројекти, групе из Трећегсвета, пацифисти
и милитанти. Један део покрета одлутао је у заверенички свет маштања о оружаној борби и
због тога касније оставио свој крвави траг. Пошто су његови припадници себе убедили да
се надвила претња од новог облика фашизма, сматрали су да циљ оправдава средство.

2. 1968. ГОДИНА У ЈУГОСЛАВИЈИ

Студентски покрет у Београду 1968. године на који су се власти систематски

обрушавале путем полицијских саслушања, ограничавања слободе кретања, отпуштања с
посла, спречавања људи да се запосле, а на крају и политичких суђења. Напослетку ће, кроз
успон националистичког покрета, отелотвореног у Слободану Милошевићу, бити разбијени
и последњи остаци Нове левице и контракултуре.
 2.1 Ток догађаја у београдском јуну

Повод за све дубље сукобе у „београдском јуну” био је инцидент који се 2. јуна десио
на једној приредби у Дому културе на Новом Београду, намењеној бригадирима омладинске
радне акције. На приредбу су, непозвани, хтели да уђу студенти из оближњег Студентског
града где их у време испита борави 7-8 хиљада. Интервенисала је полиција уз помоћ
ватрогасаца. Снаге режима су растеривале студенте, а они су пружили отпор и усред ноћи
кренули ка центру Београда, удаљеном око 10 километара, где се налази Универзитет.
Полиција их је зауставила пред подвожњаком испод железничке пруге на путу ка Београду
и растерала употребом ватреног оружја. Било је пуно претучених и рањених. У рано јутро
3. јуна званични медији жигошу студенте као хулигане склоне насиљу.
Непосредно потом у Студентском граду се формира студентско вођство које
протестује против физичког и вербалног насиља режима. Око подне студенти опет крећу ка
Београду, полиција их поново зауставља код истог подвожњака и још бруталнијом силом
их растерује. Рањено је или премлаћено више од стотину студенткиња/студената и понеки
професор. Вести о томе стижу до факултета Београдског универзитета који броји око 5000
професора и сарадника и око 50000 студената. Поподне истога дана Савет универзитета, у
којем се налазе и представници власти, у знак протеста због бруталног насиља проглашава
седмодневни протестни штрајк Београдског универзитета и захтева од надлежних органа
власти да утврде одговорност за примењено насиље и примене одговарајуће санкције. У
вечерњим сатима пред зградом Ректората, где се налази и Филозофски факултет, окупља се
више хиљада грађана. Нижу се протестни говори, све гласнији су и захтеви за расписивање
слободних избора. Власт забрањује уличне демонстрације и спречава окупљање на јавним
местима. Студенти и професори се уз подршку факултетске самоуправе затварају на
факултетима. Формирају се акциони одбори на свим факултетима, заједнички за читав
Универзитет. Одржавају се политички скупови на којима се коментаришу информације о
текућим догађајима и све оштрије критикује понашање власти. Напоредо се одржавају и
динамичне дебате о размерама и узроцима сукоба, о идејама и циљевима настајућег
покрета. Штампају се билтени и ванредна издања листа Студент (и у више десетина хиљада
примерака) која су наизменично забрањивана и ослобађана. Факултети су опкољени
полицијом. Споља улазе контролише полиција а изнутра студентска стража. Све теже су
комуникације с окружењем (прекидају се телефонске везе и струја). Грађани подржавају
студенте, морално и материјално (храном, пићем, новцем. Кроз вишедневну динамичну
даноноћну активност, политичку и интелектуалну, на јавним скуповима и теоријским
дебатама настаје животна заједница младих људи и студентски покрет.
У средишту пажње је насиље – физичко и пропагандно. Захтева се неодложно
утврђивање одговорности уредника најмоћнијих медија и шефова полиције и предузимање
одговарајућих санкција. Оштрица овог захтева временом сплашњава. После жучне
полемике и сукоба унутар самог студентског покрета, већином гласова је одлучено да се
изостави захтев за смењивање главних виновника насиља као услов за окончање штрајка.
Свих дана штрајка распламсава се критика режима, бирократије, друштвене неједнакости,
незапослености и растућег сиромаштва. Настаје програмска платформа покрета. На стотине
професора, гостујућих књижевника, глумаца, музичара и на хиљаде студената, од којих
многи први пут јавно говоре, заступа различите идеје, махом из традиције хуманизма,
либерализма и социјализма. Излажу се различите визије промена структуре друштва и
уређења државе. Преовлађују идеје нове левице и контракултуре. У спектру најширег
плурализма изражавају се и догматске идеје и милитантни ставови, од давнашњег
јакобинизма до новијег маоизма. Углавном се потенцира јаз између прокламованог и
реализованог социјализма. Захтева се усклађивање нормативног – демократског и
самоуправног – и фактичког поретка, заснованог на монополу власти једине легалне
политичке партије (КПЈ/СКЈ). Солидарност с београдским колегама ширила се безмало по
свим југословенским универзитетима. Више дана трају јавни политички скупови и дебатне
трибине у Сарајеву, Загребу, Љубљани... Свугде се најжешће осуђује насиље и критикује
монополистички режим власти и излажу визије демократских промена. Понегде, већ у јуну,
долази и до поларизације; наспрам покрета левице помаља се контрапокрет, најприметније
у Загребу а у јесен и у Приштини, о чему ће даље бити нешто више речи.
Одговарајући на замах студентског покрета режим појачава репресију. Одбија сваки
дијалог о карактеру поретка и неопходности промена. Усред заоштравања сукоба расте
неизвесност исхода – демократским расплетом или новим таласом насиља; помиње се и
војни удар. Привремени расплет одиграо се, међутим, на „трећи начин”. На истеку седмог
дана штрајка Београдског Универзитета (БУ) 9. јуна Јосип Броз Тито одржао је говор преко
државне телевизије и, неочекивано и за његове најближе присталице, подржао „90%
студената” и њихових захтева, тврдећи да и он жели да се реше „горући проблеми” те да ће
то власт неодложно учинити, а да они могу да се разиђу и приону на испите. Десетак дана
касније Тито је у говору на Конгресу синдиката појачао оштрицу према сумњивима,
тражећи одлучан обрачун с „кривцима” за „јунске догађаје”.
Обрачун са студентским покретом био је систематичан. Најпре су растурени јавни
скупови, затим акциони одбори, потом студентски листови. Веома жилава борба вођена је
око студентске штампе 1969/70. године.Растурањем студентског покрета шири се „брисани
простор” за коначни обрачун. Годинама је трајала пропагандна кампања против учесника
„јунских догађаја”. Низала су се разна полицијска саслушања, одузимања путних исправа,
отпуштања с радних места, спречавање запошљавања. Заређала су након мноштва
прекршајних поступака и „политичка суђења”. Међу првима је на удару 1970. године
студент социологије и један од студентских вођа, Владимир Мијановић, председник
студентске организације Филозофског факултета. (Поводом овог „политичког процеса”
студенти четири факултета су десет дана штрајковали без успеха.) Најзад, следио је
„крешчендо” – 1975. године уклоњени су с Универзитета они који су означени као највећи
„кривци” за „кварење омладине”.
 2.2 Студентске демонстрације 1968. данас

Данас када после педесет година оцењујемо студентске протесте у свету и

Југославији треба имати у виду њихове ограничене домете и изневерена очекивања, с једне,
и доприносе, с друге стране. Ограничени домети проистичу из карактера покрета који је,
као и сваки револуционарни покрет, ограничен оним што институционалисти означавају
као „зависност од путање”, а та путања у свету била је историјски преокрет, напуштање
кејнзијанске државе благостања и успон неолибералног тржишног модела друштва и
привреде, утемељеног на монетаризму. Кејнзијанска теорија, која се појавила након Велике
економске кризе, представљала је праву револуцију у макроекономској теорији и политици.
Све до пред крај шездесетих година деловало је да је она универазалан одговор за све
макроекономске проблеме. Историјски домети студентског покрета су критички однос
према таквом моделу друштва и привреде који нису ни „крај историје”, нити „крај
економије” и који подлежу критичком мишљењу и потреби да се изгради друштво које ће
се руководити „принципијелном, а не интересном политиком” како то дефинише нобеловац
Џејмс Бјукенен.

3. 1968. ГОДИНА У БРАЗИЛУ

Демонстрације у Бразилу 1968. године биле су у складу с оним што се у то време

дешавало у другим крајевима света, али су се разликовале по томе што су биле саставни део
борбе против војне и цивилне диктатуре којом је 1964. године прекинут демократски
процес. Режим је био суочен са политичком и социјалном борбом на три различита фронта:
са студентским покретом, радничким покретом и културним агитовањем уметника и
интелектуалаца.

3.1 Ток студентских протеста 1968. године

Студентски покрет усвојио је сопствену динамику пре чувених мајскихпротеста у

Француској. Година 1968. почела је студентским демонстрацијама, нарочито у Рио де
Жанеиру. Студенти су тражили да свима буде обезбеђено бесплатно школовање у
државним школама и да се спроведу реформе у циљу демократизације и унапређења
квалитета високог образовања, при чему би студенти добили већу улогу у процесу
одлучивања, као и да се издвоје већа финансијска средства за потребе истраживања – у циљу
решавања економских и социјалних проблема у Бразилу. Студенти су се такође бунили
против диктатуре и ограничавања демократских слобода. Већина студената бесплатно је
студирала на државним факултетима, али је приступ високом образовању био ограничен с
обзиром на потражњу за студирањем која је била много већа од расположивих капацитета.
Студентска побуна полако је добијала свој облик од 1966. године, али се потпуно
развила тек 1968. Тада су постојали студенти који су били познати под називом „вишкови”,
односно студенти који су освојили довољан број бодова на пријемном испиту, али на
факултете нису могли да се упишу због мањка капацитета. Почетком године они су се
удружили снаге да би извршили притисак да се обезбеди више места на факултетима. У
исто време, студенти који су се стално окупљали у студентској мензи „Calabouço ” у Рио
де Жанеиру, чију клијентелу су углавном чинили сиромашни средњошколци,
захтевали су проширење капацитета и унапређење образовања у општем смислу. Ти захтеви
били су повезани са свеопштом борбом против тадашње образовне политике и саме
диктатуре. Полиција је упала у „Calabouço ” 28. марта 1968, што је потом прерасло у први
улични сукоб те године. У том сукобу је повређено неколико студената, док је један
средњошколац, Едсон Луис де Лима Соуто, убијен. Његово тело пренето је у зграду
Државне законодавне скупштине. Његовој сахрани у Рио де Жанеиру присуствовало је
више хиљада људи. Широм земље организовани су протестни маршеви. У граду Гоианиа
још један студент убијен је у репресивној акцији полиције.
Чувени Марш стотине хиљада одржан је 26. јуна 1968. када су студенти,
интелектуалци, верске вође, уметници и обични људи изашли на улице Рио де Жанеира да
би изразили свој протест против диктатуре и акција полиције против демонстраната. Под
притиском јавног мњења, влада није предузела никакве мере против учесника овог марша.
Именована је делегација коју су чинили представници свих сегмената друштва да започне
дијалог с представницима власти, али је та иницијатива пропала. Студентски покрет запао
је у ћорсокак: влада није хтела да им учини никакве уступке и само је појачала репресивне
мере.
Бројни студенти, интелектуалци, радници, политичари и разноразни други
противници власти остали су без својих мандата, хапшени су, мучени, убијани или
протерани из земље након доношења Закона Ал-5. Уведена је строга цензура медијских
садржаја, као и радова уметника. Диктатура је тада покушала да стави тачку на политичко
и културно агитовање.

3.2 Како су ови протести утицали на Бразил данас?

Јако је тешко рећи било шта о утицају студентских протеста у Бразилу, јер они нису
донели неке велике промене тада јер је влада била стриктно против њихових захтева и само
се фокусирала на окончање истих протеста. Нисмо успеле да нађемо много информације
које би нам помогле да донесемо закључак како је овај догађај утицао на Бразил, али знамо
да иако је репресивни систем опстао и имао највећу популарност почетком седамдесетих
година 20. века, Бразил је променио политику и кренуо ка демократизацији друштва, што
је сигурно испунило бар неке захтеве студената из 1968.
 4. 1968. ГОДИНА У ПОЉСКОЈ

Марта 1968. године пољски студенти изашли су на улице Варшаве, али не да

„растурају државу”, већ да се боре за испуњење обећања која им је систем дао. Тај протест
угушен је брзо и брутално, уз помоћ велике кампање уперене против интелектуалаца, као и
антисемитске кампање која је резултирала протеривањем више хиљада Јевреја.

4.1 Дешавања у Пољској за време студентских протеста

Уједињена радничка партија Пољске је као основ за легитимитет своје доминације

изнела тврдњу да је потпуно очигледно да је њена владавина исправна, с обзиром на то да
је подржава 99 одсто друштва. Једини који су се њеној владавини противили били су
непријатељи које је финансирао осветољубиви Запад. Свако ко би довео у питање
владавину Партије, био је проглашен за државног непријатеља, али народ се заправо
изненадио што томе није морао да се повинује у тишини. У таквој ситуацији, стратегија
студената Варшавског универзитета била је да треба истаћи оно што не ваља и истовремено
тврдити да им је стало да унапреде социјализам – ми нисмо непријатељи и не желимо
капитализам. У Пољској шездесетих година, интелектуалци и студенти су се ускомешали,
реагујући на укидање „дозе слободе”, освојене 1956. године. Појавили су се „ревизионисти”
који су хтели да изнова анализирају марксизам, да провере да ли су комунисти погрешили
и да њихове грешке исправе. Супротстављање систему било је усредсређено на питање
слободе говора.Студенти су се састајали да би расправљали о забрањеним темама. Јануара
1968. године, пољска национална драма „Dziady” (Преци), аутора Адама Мицкјевича,
скинута је с позоришног репертоара. Бунтовни протест избио је током последњег извођења
те представе, након чега је уследила протестна шетња до Мицкјевичевог споменика.
Одабрани студенти су ухапшени или протерани.
Премлаћивања и хапшења на Варшавском универзитету пробила су баријеру
покорности и беспомоћности. Иако су учесници студентског покрета извикивали
уобичајене пароле о неискривљеном социјализму, истовремено су упућивали и захтеве који
су се косили са самом суштином социјалистичког система. Студенти су захтевали
поштовање Устава, тражили су строго утврђена правила која би, каква год да су, била
уведена уместо самовољног понашања партијских секретара, затим слободу говора –
захтевали су да се ограничи цензура, и независне синдикате – можда ће се радници
пробудити јер они су били ти којих су се комунисти највише плашили! У очима
комунистичких власти, мартовска побуна није била толико опасна као раднички немири
који би захтевали примену силе и подрили идеолошки легитимитет апсолутне владавине
комуниста. Међутим, на извесном нивоу, побуна омладине више је представљала невољу
јер је њихово интелектуално преиспитивање легитимитета државе изнело на светлост дана
све њене недостатке.
Власти су одлучиле да се против нереда боре применом психолошког терора.
Започета је велика кампања против интелектуалаца, а у року од неколико дана тој кампањи
припојена је и антисемитска кампања. Влада је тврдила да су интелектуалци, односно
Јевреји, искористили новац који је припадао радницима и сељацима да би стекли
образовање и заузели високе положаје у Партији, на универзитетима, у болницама,
филмској индустрији, позоришту итд. Ти људи сада морају да положе рачуне за своја дела,
а све установе, као и цела држава, морају да буду очишћене од ових „непријатељских и
паразитских елемената”. Јевреји су такође добили пасоше, што је буквално значило
протеривање, јер су то били "пасоши у једном правцу", они су протерани, а њихова имовина
одузета.
Студентска побуна угушена је у року од месец дана, као и побуна интелектуалаца,
кад је талас чистки прошао кроз све институције у форми митинга и масовних окупљања.
Функционери средњег ранга и људи с разноразним фрустрацијама добили су одрешене руке
да се ослободе „неподобних” мушкараца и жена, као и оних чија радна места су им била
потребна.

4.2 Шта су ти протести значили студентима тада, а шта значе данас?

Ми то не можемо да кажемо са сигурношћу, јер немамо никаквог искуства ни са

Пољском тада, а ни са Пољском данас, али можемо да цитирамо пољакињу Терезу Богуцку
којој је ова тема изузетно блиска. Богуцка каже „ Ми смо били прва послератна генерација.
Закорачили смо у свет који су створили наши родитељи. Они су преживели рат и за нас
изградили миран поредак који је био одраз њиховог сна о миру, спокојству и некаквој врсти
просперитета. Али, наши снови су били другачији. Ми смо желели личну слободу, слободу
од бруталности државе и будног ока друштва. Сматрам да смо данас сви свесни чињенице
да један једини налет напора није довољан да се промени ток историје и крене ка бољој
будућности. Реалност је нешто сасвим друго. С обзиром да се мноштво сила и сопствених
интереса непрекидно сукобљава, поменуте вредности никада не могу бити потпуно
безбедне, па се стога морају пажљиво чувати, одржавати и штитити.“

5. 1968. ГОДИНА У ФРАНЦУСКОЈ

Почевши од маја 1968. године, широм Француске је дошло до периода грађанских

немира, који су трајали око седам недеља и који су вршени демонстрацијама, општим
штрајковима и окупацијом универзитета и фабрика. На врхунцу догађаја, који су од тада
постали познати као мај 68, француска економија је заустављена. Протести су достигли
тачку у којој су се политички лидери прибојавали грађанског рата или револуције;
национална влада је накратко престала да функционише након што је председник Шарл де
Гол у једном тренутку тајно побегао из Француске у Немачку. Ови протести су подстакли
покрете широм света, песмама, маштовитим графитима, плакатима и слоганима. Нереди су
почели низом студентских окупацијских протеста против капитализма, конзумеризма,
америчког империјализма и традиционалних институција. нажна полицијска репресија
против демонстраната натерала је француске синдикалне конфедерације да позову на
штрајкове солидарности, који су се раширили много брже него што се очекивало. Био је то
највећи генерални штрајк икада покренут у Француској, и први спонтани национални
генерални штрајк.

5.1 Ток студентских штрајкова

После вишемесечних сукоба између студената и власти на Нантерском кампусу

Универзитета у Паризу (сада Париски универзитет Нантер), администрација је 2. маја 1968.
затворила универзитет. Студенти на Сорбонском кампусу Универзитету у Паризу (данас
Сорбонски универзитет) састали су се 3. маја у Паризу како би протестовали против
затварања и претње протеривања неколико студената из Нантера. У понедељак, 6. маја,
национална унија студената, још увек у данашње време највећа студентска унија у
Француској - и унија универзитетских наставника сазвали су марш у знак протеста против
полицијске инвазије Сорбоне. Више од 20.000 ученика, наставника и присталица
марширало је према Сорбони, коју је полиција опкољавала. Полиција је папала поворку
пендрецима, чим се приближила. Док се гомила углавном распршила, неки су почели да
стварају барикаде од свега што је било при руци, а део је бацао калдрмско камење по
жандармима, присиљавајући их да се повуку на неко време. Полиција је затим узвратила
сузавцем и поново се стуштила на окупљене. Више стотина студената је ухапшено.
Уније средњошколских ученика су изразиле подршку нередима 6. маја. Следећег
дана придружили су се ученицима, наставници и у све већем броју млади радници. Они су
се окупили код Тријумфалне капије, и захтевали су да се: све кривичне пријаве против,
ухапшених студената одбаце, полиција напусти универзитет, и власти поново отворе
Нантер и Сорбону.
Преговори су пропали, а студенти су се вратили на своје кампусе након лажне дојаве
да је влада пристала да их поново отвори, само да би открили да полиција још увек запоседа
школе. То је довело до готово револуционарне разјарености међу студентима. У петак 10.
маја, још једна велика маса народа се окупила на Рив Гожу. Када су их снаге безбедности
поново блокирале на прелазу реке, гомила је поново подигла барикаде, које је полиција
потом напала у 2:15 ујутро, након што су преговори поново били неуспешни. Сукоб који је
резултирао стотинама ухапшених и повређених, трајао је до зоре следећег дана. Догађаји
су емитовани на радију док су се одвијали, а исходи су приказивани на телевизији следећег
дана. Појавиле су се оптужбе да је полиција учествовала у нередима, путем агената
провокатора, паљењем аутомобила и бацањем Молотовљевих коктела.

5.2 Последице студентског штрајка данас

Овај штрајк није имао толико значајне последице у Француској те године колико је
остатку света. Француским штрајковима су се инспирисали донекле и остали студентски
протести 1968. и онда не можемо рећи да ниси били успешни само зато што њихови захтеви
тада нису били испоштовани. Студентско пролеће у Француској оставило је дубок траг у
њеној новијој историји. Наиме, иако се ништа радикално није одмах променило јасно је да
социјална и политичка реформа праћена значајним економским променама не би могла да
се одигра преко ноћи. Неопходна је не само развијена друштвена свест већ и припремљена
интелектуална клима у земљи, а посебно важну улогу при томе играју медији. Потребно је
да прође довољно времена како би се реформски процеси не само започели него успешно
одвијали, а напослетку и окончали.
 6. ЗАКЉУЧАК

У многим државама данас уочавају се покушаји да се одговорност за све проблеме у

друштву пребаци баш на шездесет осму, на пример ако тада, 2008. године, кажу да данас
нема поштовања, нема ауторитета, ако школе не раде, ако има све више индивидуалнмости
и себичлука, онда се кривица за све то сваљује на идеологију насталу после шездесет осме.
То је можда и тачно, јер данас већинас нас младих на ауторитет не гледа као што се на
ауторитет гледало пре шездесет осме, исто важи и за поштовање. Ауторитет је данас нешто
што је наметнуто омладини, да они морају да поштују старије, да не одговарају
наставницима и да немају права да се побуне када им неко ко, по неким правилима која
нама никад неће бити јасна, има ауторитет каже да нешто ураде, ми то сматрамо
увредљивим и као да та особа сматра да зато што немамо година коликои они или
образовање које имају ми смо испод њих. Исто тако и поштовање, људи оцекују да их
поштујемо само зато што су старији,а ли никада не поштују нас, и зато сматрамо да ако
желиш поуздање мораш и да га даш. То не значи да би се ми сада понашали безобразно када
први пут упознамо некога јер очекујемо поштовање, већ ако ми некоме пружимо поштовање
и не добијемо га назад, та особа не може више од нас да тражи то исто поштовање.
Шездесет осма је заиста представљала одлучујући тренутак за милионе младих
људи. Иако су се неки од њих определили за револуционарне кружоке и комунистичке
кадрове, други су, пак, направили антиауторитарне вртиће, специјалне школе, алтернативне
публикације, слободне театре, групе за заштиту људских права, склоништа за жене и групе
за грађанске акције. И као што Ралф Фикс каже, упркос свим грешака и заблудама, ако део
наслеђа из шездесет осме чини појачана политичка свест о томе да се кроз континуирано
ангажовање друштво може побољшати изнутра, као и то да међусобно зависни политички
свет мора да инсистира на самоопредељењу и демократском учешћу, онда је то ипак
значајно достигнуће
7. ЛИТЕРАТУРА

МОНОГРАФИЈЕ:
− Жупан, В, Пољак, Ј, Иванова, О, Студентско пролеће- у свету академског
библиотекарства Србије, Београд 2018
− Фарик, Н, Повратак у шездесет осму- 40 година од протеста, Београд 2008

ИЗВОРИ:
− Јакшић, М, Студентски протести у Југославији 1968. године и успон
економског неолиберализма (датум приступања: 29.05.2022)
− Фабрис, Н, Кејнзијанизам- историјска генеза и будуће перспективе (датум
приступања: 29.05.2022)
− Протести у Француској у мају 1968. године:
https://sr.m.wikipedia.org/sr/Protesti_u_Francuskoj_u_maju_1968. (датум
приступања: 30.05.2022)