https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b10722809z/f218.item.

r=De%20Administrando
%20Imperio.zoom#

Највећи фалсификат европске историје јесте Псеудо-Порфирогенитово дело. Најсмешније

од свега је то што он по дефиницији историјске науке уопште није историјски извор,
ни примарни, ни секундарни, ни терцијарни. Када будете чули већ прву тачку, ове
емисије, остале ће деловати чак и сувишно. Ми смо овај фалсификат потпуно
демонтирали у књизи Није било сеобе Срба на Балкан. Псеудо-Порфирогенит је мртав од
2020. године, а ова емисија је парастос упокојеном вампиру кога смо проболи
глоговим коцем. За ову симболичну прилику, размишљао сам само који број да
изаберем, колико доказних теза да изнесем, а да то буде симболично. Могао сам
изабрати 5, 10, 50 јер доказа је на стотине. Одабрао сам да то буде симболично 7.
Па да не губимо време:

1. Прва кључна истина о највећем фалсификату наше историје. Псеудо-Порфирогенит

(спис који се приписује Порфирогениту) уопште није историјски извор. По дефиницији
историјске науке, историјски ДОКАЗ може бити само оно што се налази у ПРИМАРНОМ
ИСТОРИЈСКОМ ИЗВОРУ, док секундарни историјски извори служе да би се употпунило
знање о догађају. Дефиниција примарног историјског извора каже следће: „Примарни
извори су сирови историјски материјали – оригинални документи и предмети који су
настали у времену које се проучава." Чак и да сада занемаримо чињеницу да је спис
Псеудо Порфирогенита потпун фалсификат и да прихватимо да га је заиста писао
ромејски цар Константин Порфирогенит, мора се констатовати следећа кључна чињеница.
Писац дело пише 300 година након наводног догађаја а нема историјски извор, нити
доказ на који се позива. Цар Порфирогенит је живео од 905. до 950. године. Он није
сведок, нити је у његово време могао живети сведок догађаја из 630. Да би овај спис
био макар секундарни историјски извор, он би морао имати за подлогу друго
историјско дело на које се позива то јест доказ и извор који цитира. А цитирано
дело би морало бити писано у време у коме су се историјски догађаји заиста
дешавали. Управо свестан те необориве чињенице, једини вредан помена службени
историчар и најистакнутија фигура историјске катедре свога времена Тибор Живковић
покушао је да реши ово неодрживо стање и непремостив научни проблем. Трагајући за
извором који је наводно користио цар Порфирогенит, Живковић је заправо дошао до још
већег фалсификата о коме ћемо говорити у оквиру тачке 7 ове емисије.

Да подвучемо,Псеудо-Порфирогенит није ни примарни, ни секундарни историјски извор,

те зато није и не може бити ни историјски доказ, ни извор за писање историјских
књига, ни литература за употпуњавање знања. Он може имати статус као апокрифна
књига, слична апокрифним јеванђељима која су сва до једног одбачена и не проучавају
се у науци.

2. Друга кључна истина коју смо изнели у књизи Није било сеобе срба на Балкан.
Непостојећа сеоба Срба смештена је у доба владавине ромејског цара Ираклија и о њој
говори фалсификат Псеудо-Порфирогенита. Поставља се питање: Постоји ли неки доказни
материјал, неки примарни историјски извор из времена и окружења цара Ираклија који
би могао потврдити или оповргнути причу о сеоби Срба. Одговор је: ДА, такав извор и
доказни материјал постоји. Тај доказ и извор јесте дело ромејског писца Теофилакта
Симокате. Симоката је, што је још важније, најближи сарадник ромејског цара
Ираклија. Да подвучемо два пута, Теофилакт Симоката живи и ради у времену описаном
у Псеудо-Порифорегениту и најближи је сарадник цара Ираклија коме је фалсификовани
спис приписао да је населио Србе на Балкану. Насупрот Псеудо-Порфирогенту, примарни
историјски извор који има статус доказног материјала каже да су Срби староседеоци
Гети, то јест да је то њихово некадашње име, име којим су их Ромеји некада звали.
Писац Теофилакт Симоката више пута у свом делу пише да су Срби заправо Гети и не
помиње било какву масовну сеобу народа коју је наводно организовао његов блиски
сарадник цар Ираклије. Подсетимо, Гети су староседеоци Балкана и Подунавља и, према
описима ромејских писаца, најближи сродници Трибала. Трибале и иначе десетине
ромејских писаца поистовећује са Србима, то јест тврде да су Срби Трибали. Дакле,
дело Теофилакта Симокате је примарни историјски извор, а самим тиме и ДОКАЗ да се
сеоба Срба никада није догодила, те да су Срби староседеоци Балкана и Подунавља.
Трибали и Гети су заправо као Срби из Србије и Срби из Републике Српске; Босанци и
Моравци, Црногорци и Херцеговци. Трибали живе од Сремске Митровице до Скопља и
Призрена а Гети од Зајечара до ушћа Дунава у Црно море. Мада, морамо нагласити да
су ово условне вештачке поделе настале кроз удаљене и непрецизне записе и описе
грчких и латинских писаца. У нашим књигама, објаснили смо да појам Гет означава
онога ко је везан за земљу, то јест Геака, Гејака илити ГЕџу од прасрпске речи
Гаја, старогрчке Ге, Геа што значи земља. Јер, земља је она која нас гаји и гоји,
кажемо Мајка Земља. АКо погледамо где су по старим картама живели Гети, то је
простор који се протеже од Истока Србије до јужне Украјине. Стога је било каква
прича о сеобама с простора Румуније и јужне Украјине бесмислена јер ту заправо живи
један народ: земљаци, гејаци, геџе...

ПОСТАВЉА СЕ ПИТАЊЕ: Како је могуће да историјска наука одбаци примарни историјски

извор и не пише историју на основу њега, већ је пише на основу памфлета писаног
више стотина година након догађаја? Могуће је само по политичкој наредби да се
суспендују основна правила и прве лекције историјске науке. Све у намери да се
једном народу наметне лажна историја. Псеудо-Порфирогенита, историјска наука и
историјска критика морају одбацити. Историјска наука мора да отвори широку научну
расправу на тему истините историје Срба у раном средњем веку и пре њега. Примарни
извор Теофилакта Симокате мора се учинити полазишном тачком нове историографије
Срба. Нова истинита историја српског раног средњег века мора се написати на основу
критике историјских, археолошких, генетских, антрополошких етнолошких и језичких
доказа. Али, оно што се може и мора учинити одмах јесте да наставници и учитељи у
школама деци треба да саопште макар то да о најранијој историји Срба постоје
различити ставови и мишљења, те да историјска наука тек треба да да пуни одговор на
поменуто питање. Овакав умерен и неутралан став представљао би макар минимум
научног поштења.

3. Трећа важна истина о Псеудо-Порфирогениту јесте да име овог дела није онакво
какво се представља кроз образовни систем. Наиме, сам манускрипт почиње текстом и
уопште не садржи никакав наслов. Ова информација је само наизглед споредна али она
прикрива много више од самог наслова. Спис који данас зовемо „De administrando
imperio“ добио је назив у 17. веку, а доделио му га је приређивач из 1611.
године. Приређивач је Јоханес Меурсиус, односно Johannes van Meurs, истакнути
холандски језуита који је обављао важне функције у језуитском друштву. Назив „De
administrando imperio“ смислио је Меурс а код нас је преведен као "О управљању
царством". Међутим, образовни систем прикрива чињеницу да је десетак година пре
него што је Меурс измислио и доделио назив овом анонимном рукопису, Мавро Орбин у
библиотеци у Пезару користио и цитирао дело Константина Порфирогенита које се зове
потпуно другачије "Foedera, iura ac societates imperii Romani". У преводу Савези,
право и друштва Ромејског царства. Ту чињеницу анализирао је др Тибор Живковић у
својим књигама констататујући да је постојао другачији рукопис Псеудо-Порфирогенита
од овог који се данас користи. Данас се користе Ватикански и Париски рукопис који
су прошли цензуру језуита док манускрипта који је користио Мавро Орбин 1599.године
нема будући да је комплетну библиотеку из Пезара преузела папска држава 1626.
године. Скривени рукопис са потпуно другачијим називом дела у себи није садржао
поглавља о досељењу Срба али јесте имао поглавље о Дубровнику у коме, осим текста
који је исти у свим рукописима, постоје и додатне информације, на пример о дужини
дубровачких зидина. Да подвучемо, ни рукопис који је у рукама држао Мавро Орбин не
би могао бити извор за писање историје али је важно нагласити чињеницу да постоји
доказ о постојању другачијег рукописа који је мењан а најкрупнија промена је
свакако промена назива дела што указује на намеру да се дело фалсификује.

4. Четврти важан доказ који нам указује и на време када је фалсификат Псеудо-
Порфирогенита настао јесте погрешно коришћење имена Срба. У фалсификованом рукопису
користи се облик Србљи који је настао у 14. веку. Наиме, облик Србљи настао је у
процесу јотовања додавањем такозваног епентетског Л. Ево примера: стари облици речи
гласили су гробие, здравие, док после јотовања настају облици гробље и здравље.
Нејтотовани прастари облици, односно облици без уметнутог Л и данас постоје у
јужним српским дијалектима а записани су у старим српским списима. Један од живих
примера је облик Скопје уместо Скопље. Уметањем гласа Л у процесу јотовања у 14.
веку настао је облик Србљи па се на пример краљ Твртко Котроманић титулише као краљ
Србљем. Међутим, цар Порфирогенит живео је у 10. веку 350 година пре него што ће
такав облик српског имена настати. ТО знамо и по чињеиници да нити један ромејски
ни римски писац није употребио облик Србљи пре 15. века. О томе детаљну
документацију дајемо у књизи Није било сеобе Срба на Балкан. Грешка фалсификатора
иде још даље и дубље јер они користе и погрешно име географске регије: Србљија
уместо Србија, односно Сербљиа уместо Сербиа.
Поставља се питање како и зашто је ова грешка фалсификатора настала и шта нам она
додатно открива?
- Грешка фалсификатора је настала зато што је спис фалсификован у време када није
постојала српска држава већ су информације о Србима фалсификатори узимали из
Дубровачког архива у коме су чуване српске повеље и документи. Пошто је у то време
највећи део повеља садржао име у јотованом облику Србљи, онда су такав облик
фалсификатори пренели и на име Србија, не знајући да се такав облик никада није
користио. Ми данас буквално можемо поименце пратити траг ка фалсификаторима.
Фалсификовани облик Србљиа наћи ће се почетком 18. века у такозваном Жефаровићевом
грбовнику, односно стематографији. И одатле лако пратимо траг уназад. Јер, поменуто
дело није писао Србин Христифор Жефаровић, већ је он само цртач, осликавач слика и
грбова. Писац дела је Павао Ритер, језуита, пореклом Немац који је након досељења
на наше просторе додао себи презиме Витезовић преводећи своје немачко презиме
Ритер. А Ритер је био ученик Јоанеса Луцијуса, католичког екстремисте из Далмације
који је заправо први цитирао фалсификовани Псеудо-Порфирогенитов спис и почео да
говори о досељењу нашег народа на Балкан. Јоанес Луцијус (са лажним именом Иван
Лучић) се бавио средњевековним српским повељама, неке су чак пронађене у његовој
заоставштини а зна се и да је имао сталне контакте и преписку са управником
Ватиканске библиотеке Степаном Градићем, познатијим као Stefano Gradi, који је
заправо дубровачки властелин. Нема никакве дилеме да је погрешно коришћење имена
Србин и Србија најважнији траг према фалсификаторима. Пошто је Луцијус рођен 1604.
године, те да је он први човек са нашег простора који је икада поменуо причу о
досељењу, јасно је да су фалсификат Псеудо-Порфирогенита направили учитељи Јоанеса
Луцијуса, службеници папске државе који су користили материјале из Дубровачке
архиве. Погрешно коришћење имена није само пут за критичко одбацивање рукописа
какав је Псеудо-Порфирогенит, већ је и пут ка одбацивању аутентичности наших повеља
и документа који у себи садрже нетачна и неаутентична имена. Професори са
историјске и филолошке катедре у Београду то јако добро знају, али прећуткују,
крију и заташкавају јер и даље не постоји политичка воља да се ови проблеми реше.

5. Пета важна истина о највећем фалсификату наше историје јесте да се он као било
какав извор не може користити и због расистичких ставова, тешке пристрасности
односно острашћене мржње према Србима које је исказана у одељку о наводном досељењу
Срба. Наиме, фалсификатори у рукопис додају лаж да име СРБИН потиче од робовске
обуће Цервуле. Ово је разумљиво јер фалсификат списа настаје у време када језуити
врше прогон и забрану српског народног имена, почетком 17. века. Цервула је само
грко-латински запис српске речи цревуља што је назив за врсту опанка. Ниједна
држава сем она која је под тешком окупацијом не би прихватила да јој најважнији
историјски извор буде рукопис у коме се тврди да су Срби робови и да им је име
настало по робовској обући. А ниједан народ на свету није добио назив по обући коју
је носио, па ни Срби. Важно је нагласити да је овај део Порфирогенита цитирао и
користио Анте Старчевић, родоначелник усташтва у Хрватској. Вређајући Србе по
својим новинским чланцима, Старчевић се позивао на овај цитат из фалсификованог
списа. Не треба никога да чуди да непријатељи српског народа користе овакве речи и
аргументацију али се морамо запитати како је могуће да се неко представља Србином и
брани спис Псеудо-Порфирогенита. Није претерано рећи да су сви који у Србији бране
овај фалсификат заправо следбеници Анте Старчевића. Право значење имена Србин јесте
сродник, рођак и о томе постоје живи докази у живим језицима сродним српском
језику. Шире о томе читајте у књизи Није био сеобе Срба на Балкан.
6. Шеста важна истина о највећем фалсификату наше историје јесте да у њему постоји
читав низ доказаних историјских неистина. О томе у књизи Није било сеобе Срба
постоји цело поглавље, али ми ћемо за потребе ове емисије издвојити само
најпикантнију причу о Хрватима. Зашто? Па због чињенице да постоји аутентичан
историјски извор који, не само да обара фалсификат Псеудо-Порфирогенита, већ
открива и намеру фалсификатора. Једном речју, фалсификат Псеудо-Порфирогенита је
оснивачки акт хрватске нације из 17. века мада је читав тај наум успео тек у 19. А
ево како су фалсификатори то радили. Они веома наивно убацују у спис следећу
тврдњу: цитирам „Остали Хрвати су остали у суседству Франачке и данас се зову
Белохрвати, тј. „бели Хрвати“ и имају свога кнеза. Они су под влашћу Отона, великог
краља Франачке и Саксоније." Међутим, дворска историја Франачке државе уопште не
зна за постојање Хрвата. Франачки, бертински и фулдски анали тврде да Срби држе
римску провинцију Далмацију а Срби се помињу и у Немачкој. Помињу се Тимочани,
Милчани и још нека српско-словенска племена али никада нема помена Хрвата. То је
доказ да су фалсификатори Псеудо-Порфирогенита масно и врло неопрезно и невешто
слагали када су измишљали поглавља о Хрватима. Да ствар буде луђа, фалсификатори су
се толико занели у свом науму стварања тада непостојећег народа да су у рукопис
додали и следеће: „Крштена Хрватска у стању је да опреми до 60.000 коњаника, до
100.000 пешака, до 80 сагена (а то су галије) и до 100 кондура. Сагене су имале у
свом саставу по 40 људи, веће кондуре по 20, а мање по 10 људи“... Када се све то
сабере долази се до броја од око 200.000 елитних војника што у 7. веку није могла
имати ни најјача европска империја. По овим бројкама испада да је Хрвата било више
у 7. веку него данас. СУлуде фантазије и фалсификате о Хрватима констатовао је и др
Тибор Живковић у својој критичкој анализи Псеудо-Порифирогенита а његове налазе
цитирали смо у књизи Није било сеобе Срба на Балкан. Појам Хрватске је регионални
појам а имена попут Хрватин и Хрвоје постоје код Срба у средњем веку. Фалсификовани
спис Псеудо-Порфирогенита фантазмагоријски пише у суперлативима о тада непостојећем
народу, настојећи да од покатоличених Срба, то јест од регионалног појма Хрватске,
створи нови народ. При томе, раде то врло неопрезно, везујући њихову непостојећу
историју за историју Франака, док сами Франци уопште не познају тај народ.

7. Седма важна истина о Псеудо-Порфирогениту јесте врхунски налаз др Тибора

Живковића да је читав текст погалвља о Србима и Хрватима заправо преузет из другог
дела, те да су само убачена имена Срба и Хрвата уместо имена Бавараца и
Карантанаца. Поглавља о Србима и Хрватима заправо су препричана, преписана и
парафразирана из дела које се зове „De conversionе Bagoariorum
et Carantanorum“, у преводу "О крштењу Бавараца и Карантанаца". Ево само једног од
мноштва налаза др Тибора Живковића. Он на 25. страни свога дела објашњава да је
постоји истоветна сцена у оба поменута дела: Авари најпре истерују Римљане из
Паноније (а код Порфирогенита истерују их из Далмације), да би у наставку сами
Авари били истерани од Франака, Бавараца и Карантанаца (док их У Порфирогениту
истерују Хрвати). Др Живковић пише, цитирам: "Заједнички приступ је очигледан, чак
су и терминологија и редослед речи истоветни“. Комплетну анализу налаза др Тибора
Живковића можете пронаћи у књизи Није било сеобе Срба на Балкан, а за крај ћемо
издвојити само један од његових закључака на ову тему: цитирам "Истоветност
текстова, са заједничком политичком поруком која из
њих пробија, тешко може да буде случајна, већ упућује на закључак да је аутор
Константиновог главног извора о Хрватима и Србима не
само имао дело О крштењу Бавараца и Карантанаца испред себе, већ га је користио као
образац за свој рад“ (Живковић, 2013: 104).
Ми ћемо овоме додати да је писац Псеудо-Порфирогенита заправо имао један једини
задатак а то је да исфабрикује причу о досељавању Срба из неке непознате земље
Бојка, будући да не постоји нити један историјски извор који такав или сличан
догађај описује. Када говоримо о тако крупном догађају као што је досељавање
читавог народа, те потпуна промена становништва једног огромног простора централне
и јужне Европе, онда о њему мора постојати низ тачних, прецизних и детаљних описа у
бројним историјским изворима. Међутим, творци Псеудо-Порифорогенита нам нуде
бесмислен бајковит и немушт опис дужине 2 СМС поруке уздајући се у моћ папства и
језуитског реда који ће силом наметати овакву бесмислицу путем образовног система.

На крају, у закључку рећи ћу само да је фалисификат Псеудо-Порфирогенита био

потребан његовим творцима језуитима и Конгерегацији за пропаганду вере како би
креирали нацију Хрвата, засекли српски простор, истиснули Србе из Далмације и
Славоније и наметнули пре свега и изнад свега робовску парадигму нашем народу према
којој Срби нису своји на своме. Пар векова касније, измислиће илирску историју
Шиптара чиме ће идеолошка основа за распарчавање српског народа бити комплетирана.
Резултате видимо на терену. Од Јоанеса Луцијуса до Анте Старчевића прошло је 200
година. А онда су у Јасеновцу и НДХ прешли са речи на дела. Поставља се само једно
питање на крају:
Зашто се у Србији и данас претњама, прогонима и уценама малтретира свако ко покуша
да из образовања избаци овај фалсификат који је заправо конститутивни акт
антисрпске идеологије Анте Старчевића? Зашто у таквим антисрпским акцијама свесно
или несвесно учествују чак и клерици Српске православне цркве?