Беч, град са више Срба него што Бањалука има становника, познат по филхармонији,

кочијама, раскоши, цветним трговима, и како они сами за себе кажу "високој култури."
У време у којем је Волфганг Амадеус Моцарт у Бечу стварао нека од највећих музичких дела,
с друге стране улице постојала је државна организација под именом "друштво за католичење
Срба", што је незапамћен такав случај у свету.
Пре десетак дана сам написао текст о сумњивом умирању наших епископа у XX веку, када су
наша 2 патријарха у размаку од само 30 година убијена с предумишљајем, док су све остале
смрти изузетно сумњиве.
Текст је прочитало преко 600.000 људи а мишљења су различита, што је добро, било је ту од
допуњавања па до тога да је то све теорија завере.
И то заиста јесте завера, завера која је почела много пре XX века и кроз убиства наших
епископа постепено уништава српски народ.
Ова тренутна ситуација са ПРЦ Милојко тестовима, само је убрзала процес па су почели да их
уклањају у пару.
Уласком у зимски месец децембар, ушли смо у период у којем ће се упокојити још један наш
владика.
Много пре овог нашег времена високо културни Беч је био престоница српског страдања од
стране римокатоличке цркве.
Ово је град у коме су многи српски патријарси завршили свој напаћени живот.
Пас луталица који је тумарао по периферији Беча, имао је више шансе да преживи од српског
патријарха.
Срби су у то време били подељени између 2 царства и наши патријарси нису умирали само у
Аустроугарској престоници, већ и у Цариграду, као што је то био случај са патријархом
Викентијем Стефановићем 1758. године који је отрован.
Турци се нису устручавали да над нашим свештенством јавно изврше смртну казну, чак су им
живима драли кожу, као што је случај са свештеномучеником вршачким Теодором
Несторовићем кога су 1594. године живог "на мех одрали", и са митрополитом Пајсијем
будимљанским који је прошао исто 1654. године.
Док су Турци драли кожу, набијали на колац и давили жицом, јавно се дичећи тиме, у
Аустроугарској овакав начин убијања је био неприкладан, убијали су и они али на други
начин, тровањем.
Епископ марчански Гаврило Предојевић је био епископ само две године, против њега се борио
загребачки бискуп Бенко Винковић који је имао намеру да народ у марчанској епархији
покатоличи.
Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим код Папе.
Али Гаврило бежи у Пећ где је рукоположен за пећког патријарха Пајсија.
Након само две године умире а у народу те 1644. године настаје велика узнемиреност када се
сазнало да је уз помоћ Загреба и Беча отрован.
Народ тражи да се на његово место постави архимандрит Гомирије Предојевић.
Народној жељи је удовољено али и Гомирије умире 4 године касније, остало је записано да је
и он отрован.
1706. године патријарх Арсеније III Чарнојевић изненада умире у Бечу, само две године
касније митрополит крушедолски Исаија Ђаковић такође умире у Бечу од тровања.
Арсеније Теофановић 1750. године постао је епископ костајнички, зринопољски, глински,
дубички, јасеновачки, северински и марчански.
Угарска царица Марија Терезија му је под претњом наредила да ову титулу обрише и
ограничи на епископа костајничког.
Арсеније то одбија и 3 године касније умире у Бечу, сматра се да је отрован.
1791. година је она у којој су у Бечу скончали велики Моцарт али и митрополит карловачи
Мојсије Путник.
Разлика је била само у томе што је Путник отрован.
Епископ бачки Герман Опачић издише исто у Бечу 18. јануара 1899. године у 42. години
живота, такође је отрован.
Епископ Гаврило Мајакић је знао да епископи марчански не живе дуго и да им је живот
кратак.
Гаврило је многе невоље имао од загребачког бискупа Петра Петретића који га је оковао и
послао у Грац у затвор где је и убијен.
У то време у СПЦ је постојала отворена сумња да овакве смрти нису природне и епископи су
знали да се у Бечу "лакше" умире.
Угарска влада је имала намеру да седиште патријарха Лукијана Богдановића из Карловаца
премести у Будимпешту како би изместили патријарха од његовог народа.
Патријарх Лукијан не прихвата овај предлог, а након само неколико дана му је позлило и
током "лечења" у Бад Гаштајну у ноћи 1. на 2. септембар 1913. године нестаје из болнице.
Његово обезглављено тело пронађено је 2 месеца касније у реци Ахе, док глава није пронађена
никад.
У прошлом тексту сам поменуо и смрт патријарха Павла, који је скончао у најсавременијој
клиници у земљи, али остала је тајна како је тамо доспео а то је због "случајног" шурења
врелом водом током туширања.
Његов пратилац монах Давид Перовић, никада није званично рекао шта се тога дана десило,
али је зато Давид након патријархове смрти вртоглавом брзином напредовао од монаха, преко
ђакона и свештеника, па до епископа крушевачког, док је управо данас он један од
најозбиљнијих кандидата за митрополита црногорско-приморског.
Тајна је да је и водоинсталатер на патријаршији учио занат у Бечу, али није тајна да се неким
људима журило са избором новог патријарха, поред још живог Павла.
Игром случаја у време упокојења патријарха Павла покренуло се питање о доласку папе у
Ниш на прославу 1700 година Миланског едикта.
Таква прича је и данас покренута.
А још једна случајност да је баш у те дане Борис Тадић посетио папу Бенедикта XVI у Риму.
Беч је нудио две врсте смрти нашим архијерејима, прва је била духовна смрт и прихватање
уније са папизмом и издаја хришћанства, или убијање, али у том случају се остаје православни
хришћанин.
Нису сви епископи одолели чарима Беча, епископ пакрачки Петроније није могао да се
навикне на Бечке тамнице па је прихватио да пред папом исповеди римокатолицизам.
Име "Југославија" мора да се пише великим црним подебљаним словима, а о злочинима
комуниста под диригентском палицом још једног шепавог бечког ђака, који су у Црној Гори
побили 80% свештенства, немам хартије да пишем, помињем их у мислима...
Данас у Бечу не постоји друштво за католичење Срба, али постоји слично друштво под
именом "Про ориенте", чије су функције идентичне а и идеологија је остала иста.
О сумњама да су српски патријарси вековима убијани писано је још пре 100 година, Милутин
Јакшић је написао рад "јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани", овај рад је
објављен у Сремским Карловцима 1922. године.
Бечки коњушари и дан данас јуришају на црном коњу, а од смрти Арсенија Чарнојевића па све
до патријарха Иринеја, нас тресе бечки синдром...