DRAGOLJUB ŽIVOJINOVIĆ, SPC I NOVA VLAST 1944-1950

Sadržaj : - Mitropolit Josif, SPC i nova vlast 1944-1946.

- Patrijarh Gavrilo i jugoslovenska vlast 1944-1950.

Uvod

Krajem rata SPC je bila skoro obezglavljena. Bila je dugo bez patrijarha koji je
oklevao da se vrati u zemlju, a njeni mitropoliti i episkopi su delimično stradali,
delimično osudjeni, delimično prognani. Zbog toga je teško odolevala pritiscima
vlasti. Mitropolit Josif i patrijarh Gavrilo su izneli na plećima teret upravljanja
osakaćenom crkvom tih godina. Patrijarh Gavrilo Dožić je izbegavao otvorene sukobe
sa vlastima, što je stvaralo utisak da je vodio popustljivu politiku. On to nije činio, što
dokazuju izjave i postupci. On je to mogao da čini zbog oreola mučeništva u
koncentracionim logorima i zbog toga što je bio osvedočeni patriota i pristalica YU.
Tako je uspeo da ublaži dalje nasrtaje na SPC, arhijere, sveštenstvo i vernike.

Mitropolit Josif, SPC i nova vlast 1944-1950.

Mitropolit Josif Cvijović je kao najstariji član Sv.Sinoda SPC, po Ustavu SPC,
obavljao dužnost njenog poglavara u odsustvu interniranog patrijarha. U pitanju je
vreme posle ulaska Crvene Armije u Srbiju i uspostavljanje nove vlasti.
U vreme rata, SPC je podelila sudbinu svog naroda. Sveštenstvo i objekti su
uništavani najviše u NDH, ali i od drugih okupatora. Ni komunisti ih nisu štedeli,
smatrajući crkvu ''opijumom za narod'', tj. ideološkim protivnikom. Pri kraju rata deo
sveštenika je ubijen, veći br. zatvoren, a deo je emigrirao.To nije smetalo mitropoliti
Josifu da oduševljeno pozdravi partizane i Crvenu Armiju zbog konačnog
oslobodjenja od fašista. Medjutim, vlada je zabranila sveštenstvu da se bez odobrenja
vraćaju u svoje eparhije, što je značilo zabranu mitropolitu da se varti u Makedoniju u
svoju mitropoliju. Ta odluka je značila podršku raskolu u SPC. Još teže posledice po
SPC imali su zakoni o agrarnoj reformi, kojima je SPC oduzeto 70 000 hektara
zemlje, preko 1 000 gradjevina - što je nacionalizovano. Ukinute su i državne
subvencije SPC, čime je dovedena u očajan finansijski položaj. Veronauka je bila
izbačena iz škole i bila je potrebna molba vlastima da bi je dete pohadjalo. Crkveni
brak je proglašen nezakonitim.
MJ je brzo došao u sukob sa vlastima, ne samo iz navedenih razloga, već i zbog
javno iznošenih monarhističkih ubedjenja. Mitropolit je u svojim molitvama
spominjao Petra II i prekorevao sveštenike koji to nisu činili, pridržavajući se odluke
AVNOJA da se o pitanju kralja ne govori ništa do referenduma.
U to vreme boravio je u poseti SPC, episkop Sergije sa delegacijom RPC. ZA MJ
je ovaj susret bio razočaranje u Ruse. Najbolnije pitanje za MJ je bilo pitanje
Makedonije, za koju mu je episkop Sergije predložio ''krajinski model'' ( egzarh,
episkopi, mak.jezik u službi ). MJ je govorio da episkopi koji se zalažu za MPC su
bili glavne pristalice bugarskih okupatora i da su nedostojni svake crkve. Sergije je još
govorio o svom ordenu, koji je dobio za odbranu Moskve i da bi sveštenici SPC
trebalo da prikažu sličan način patriotizma. MJ je rekao da niko Srbe ne može učiti
patriotizmu, pa je Sergije napustio razgovor. Tome je doprinelo odbijanje MJ da
potpiše zajedničku deklaraciju kojom SPC i RPC optužuju RKC. Držanje episkopa

1
Sergija ga je uverilo da je RPC produžena ruka Kremlja, koja nastoji da ''boljševizuje
'' SPC. Znao je da je poseta rPC pogoršala njegov položaj u zemlji.
Ipak MJ nije izostavio da ukaže na nemogućnost saradnje SPC sa RKC zbog
masakra nad Srbima u NDH, za koju je SPC smatrala RKC direktno odgovornom. MJ
je postao veliki kritičar vlasti i ukazivao je na njen pritisak na sveštenstvo, kako
domaćoj tako i svetskoj javnosti preko zapadnih diplomata. Ukazivao je na ubistva,
maltretiranja, zatvaranja. Stoga su vlasti gledale da ga se što pre oslobode.
SPC je održaval veze sa drugim pravoslavnim crkvama, osim sa Rumunskom PC,
zbog njene veze sa Pavelićem i podržavanja stvaranja Hrvatske PC, suprotno
crkvenim kanonima, a to u vreme najvećeg pokolja srpskog pravoslavnog sveta.
Posle rata država je uskratila sve prihode SPC, oduzela joj veliki deo imovine i
zemlju, preuzele poslove venčanja i razvoda. Za razliku od RKC u YU, koja je imala
podršku Vatikana, svetskog javnog mnjenja i zapadnih sila ( SAD i VB ) - SPC je bila
usamnjena pred udarcima vlasti, jer je RPC podržavala SSSR, a vaseljenski patrijarh
nije bio zainteresovan za položaj SPC.
Zbog neposlušnog držanja MJ je bio izložen maltretiranju, a Broz nije krio nameru
da ga se reši. U javnost je proturano da ilegalno sedi na patrijarhovom tronu, a čak je i
privremeno zatvoren sredinom 1945. Po povratku patrijarha Gavrila, MJ je dve g.
držan u kućnom pritvoru, do 1950. i smrti patrijarha Gavrila.

Patrijarh Gavrilo i jugoslovenska vlast 1944-1950.

Patrijarh Gavrilo je zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem Velimirovićem, ceo

rat proveo u nemačkim zatvorima, jer je odbio saradnju sa okupacionim vlastima,
smatrajući Nemačku najvećim neprijateljem srpskog naroda. 1944. odveden je u
Dahau, slab i bolestan. Zatim je odveden u Beč, gde su Nemci pokušali da ga uvedu u
političke konbinatorike, zasnovane na borbi protiv boljševizma, za koju su smatrali da
će privesti i saveznike, početkom 1945. PG je odbio svaku kolaboraciju. Feb.1945.
sazvan je na nemački inicijativu, Kongres predstavnika crkava u čije je zemlje prodrla
Crvena Armija. Nemci su očekivali da će PG i episkom NM uzeti učešća u radu
Kongresa. Jedan rumunski episkop je lično pozvao srpsku delegaciju, ali je PG odbio
čak i da ga primi, zbog nekanonskog priznanja Hrvatske PC.
PG je u to vreme održao i nekoliko sastanaka sa Nedićem, Ljotićem i Aćimovićem,
odbijajući njihove političke predloge. Saveznička bombardovanja Beča i ostalih
gradova uslovila su česte premeštaje PG i NM po gradovima Nemačke, Austrije i
Italije. Američke trupe su dočekali početkom maja 1945. u Švajcarskoj. Odatle je PG
otišao u Montekatini - banju u Toskani na lečenje. Za sve to vreme u Srbiji i YU se
učvršćivala nova vlast, a sukobi sa MJ su bili sve oštriji. PG je obaveštavan o stanju u
zemlji i napadima na SPC.
U Montekatiniju su počele borbe izmedju delegata nove vlasti i predstavnika
političke emigracije o naklonost PG. Bilo je važno pridobiti ga iz mnogih razloga. PG
je bio osvedočeni protivnik Nemaca, sa oreolom mučenika u konclogoru, osvedočeni
patrijota i pristalica YU. Ugled nove vlasti u narodu ( uglavnom u Srbiji ) zavisio je
od toga da li će se PG vratiti u zemlju ili zauzeti neprijateljski stav. Njegov povratak
bi bio i odgovor Zapadu na optužbe o progonu crkava. Takodje trebalo je pobiti stav
da se nova vlast odnosi antisrpski, jer je u to vreme sudjeno i DM. Konačno njegov
povratak bi bio veliki politički poraz političke emigracije. tako je počela velika bitka
oko patrijarhove naklonosti. Delegacije vlade FNRJ i predstavnici političke
emigracije često su posećivali PG, u nastojanju da ga pridobiju. PG je nesumnjivo
naklonjen gledištima političke emigracije, ali realno sagledavajući situaciju, trudio se

2
da zadrži političku neutralnost, tvrdnjama da crkva ne treba da se meša u politiku.
Odluku o povratku u YU je odlagao, pravdajući se pred novom vlasti da je bolestan i
da mu još treba nega.
PG je okt.1945. stigao u London da krsti prestolonaslednika Aleksandra. Iz
razgovora sa kraljem Petrom II i političkim krugovima u Londonu saznao je da
nemaju nikakve realne planove za budućnost. Otišao je iz Londona razočaran rasulom
i neslogom u krugovima političke emigracije. Bilo mu je jasno da od njih ne može
ništa očekivati. Lično slabog zdravlja i bez sredstava, poražen opštim stanjem naroda
( podeljenost, komunistička diktatura, nehaj saveznika za Srbe...) nadao se u
Božansko spasenje. Govorio je da ne može preko okeana zbog zdravlja, ali i da se ne
udalji od otadzbine, a govorio je da ne može ni u zemlju, jer gonjenoj crkvi i narodu
ne bi mogao pomoći, a progoniteljska vlast bi njegovo ime koristila u sopstvene
svrhe.
Pg su posećivali i predstavnici slovenačke i hrvatske političke emigracije i
predlagali mu da poseti papu Pija XII kako bi razvili zajedničku strategiju u borbi
protiv komunizma u YU. PG je odbio govorči da Pije XII ni jednog trenutka nije
osudio zločine u NDH. To se dogadjalo u vreme kada je MJ odbacivao tzv.
''pravoslavni front'' pod vodjstvom RPC - protiv Vatikana. SPC nije mogla ni na jednu
stranu.
Marta 1946. MJ i preživeli episkopi SPC uputili su poziv PG da dodje u zemlju, jer
je SPC u očajnom položaju, a njegov ugled bi možda sprečio najgore.
PG je bio zabrinut za stradanje srpskog naroda i crkve, bio je ogorčen postupcima
komunističke vlasti, ali i nehajem saveznika i neslogom i nemoći pol.emigracije. Bio
je svstan da episkopi i narod u zemlji očekuju njegovu pomoć, ali nije znao kako da
im pomogne. Bio je u dilemi da li da se vrati u zemlju.
PG se prebacio u ČSR ( sovjetska zemlja ) na lečenje i konačno izrazio spremnost
da se vrati, ali su sada nastale teškoće. U Uskršnjoj poslanici, koju je poslao narodu i
sveštenstvu, on je diskretno napao ponašanje nove vlasti, pominjanjem ''sadašnje
golgote'' našeg naroda. Vlast je počela da mu pravi probleme oko izdavanja vize.
Lično se pismom obratio Brozu, napominjući da je razlog ovakvog ponašanja njegova
Uskrčnja poslanica, za koju je tvrdio da ni jednom rečju ne napada novu vlast. Brozov
odgovor nikad nije stigao. PG je došau u Bg sredinom nov.1946. gde je dočekan od
mase vernika i sveštenika.
Posle povratka PG i učešća na Svetosavskom saboru, dec.1946. kada je pozdravio
Broza i Staljina, mnogi su mislili da je on postao lutka u rukama nove vlasti, što nije
bio sličaj. Izbegavao je otvorene sukobe da bi sprečio dalje nasrtaje vlasti na SPC, ali
se nije libio da kritikuje mere vlasti, a što je najvažnije nije ni popustio odbrani
jedinstva SPC po najvažnijim pitanjima : 1) davanje autonomije hrvatskoj PC, CGPC
i posebno MPC - svestan da bi razbijanje SPC bilo i duhovno i nacionalno razbijanje
srpskog naroda, što i jeste bio prvi cilj nove vlasti ( opredeljene za tzv. emancipaciju
Crnogorske i Makedonske nacije ); 2) Pružio je otpor tzv. ''nacionalnom sveštenstvu'',
tj svešteničkim udruženjima, osnivanim na republičkom, a ne
crkveno-administrativnom nivou. Ta udruženja su bila za usku saradnju sa novim
vlastima i uživali su podršku od nje ( materijalnu, školovanje dece...); 3) Uspeo je da
se odbrani od zahteva da rščini episkope Dionisija ( Milivojevića ), NV i Irineja
( Djordjevića ) u SAD i Kanadi, koje je vlast optuživala za neprijateljsku delatnost
protiv narodne vlasti u savezničkim zemljama i kolaboraciju sa nemačkim
okupatorom. Druga optužba nije bila tačna. 4) Odbranio je nezavisnost SPC od težnji
RPC, koja je pod vidom pravoslavnog fronta u borbi sa Vatikanom, htela da osvoji
dominaciju nad PC-ma.

3
 PG je nastojao da uspostavi kakvu takvu saradnju sa novim vlastima, protiv čega je
bio deo sveštenstva SPC i javnosti ( i domaće i strane ). Patrik Herli, papski nuncije u
Bg je govorio da će sPC sa takvim ponašanjem PG postati produžena ruka OZN-e.
Mnogi su procenjivali da je SPC pod PG popustila pred pritiscima vlasti, što nije bilo
tačno. PG je pokazao spremnost za nalaženje modusa vivendi sa vlastima,
istovremeno obnavljajući SPC, sprovodjenjem neophodnih unutrašnjih reformi, kako
bi je ojačao pred daljim nasrtajima vlasti. Sabor je doneo odluke o osnivanju novih
eparhija i imenovao nove, mahom mladje episkope. SPC je jačala pred prestojeći
sudar. Sabor je doneo i novi Ustav SPC - 1947, kojim je država isključena iz
odlučivanja o crkvenim pitanjima ( što je u skladu sa odlukom vlasti o odvajanju
crkve od države, ali na ovu odluku Sabora nije gledala sa odobravanjem, želeći i da u
crkvenim pitanjima njena reč bude poslednja ) - prihvaćen je predlog da se ubuduće
ne daje zakletva vernosti šefu države. Tako se SPC štitila od uplitanja države u njene
poslove. Brozove izjave 1947. pokazale su njegovo nezadovoljstvo ovakvim
odlukama. On je verovao u dobronamernost PG, ali je od njega očekivao više. Da bi
iskamčio važne ustupke, Broz se okrenuo oprobanim metodama. Počeli su pritisci i
zastrašivanja. Mitropolita Damaskina napala je rulja u Pakracu, kada je krenuo tamo
da preuzme upravu eparhije. Episkopa Makarija je u manastiru Sv.Trojice u Pljevljima
rulja zlostavljala, hram uništila. Najpoznatiji slučaj napada na arhijereje SPC je slučaj
episkopa Varnave ( Nastića ) koji je svojevremeno odbio poziv Pavelića da stane na
čelo HPC - ruzikujući život. 1948. osudjen je na 11 g. zatvora. Upućen je u Sremsku
Mitrovicu na izdržavanje kazne, pušten je posle tri g. Mnogi su sveštenici zatvoreni,
neki su nestali, mnogi hramovi srušeni, u mnogima se nedolično ponašalo ( vršenje
nužde pred oltarom ), sveštenici su šikanirani, proterivani iz parohija. Ono malo
zemlje što je ostavljeno crkvi opterećeno je teškim nametima, a sveštenici su terani da
organizuju sa drugima zemljoradničke zadruge - što ih je sprečavalo za normalno
vršenje službe. Sveštenicima penzionerima nisu isplaćivane penzije - što nije bilo
samo pitanje humanosti već i obaveze što ju je preuzela država. Deca koja su tražila
da uče veronauku, njihovi roditelji i učitelji su šikanirani, pa je PG pisao Brozu da je
bolje da se otvoreno zabrani veronauka, nego da se licemerno dopušta. I pored svih
pritisaka SPC je ( dobrim delom zaslugom PG ) odolela. Američki ambasador u Bg
Dzordz Alen je, posle smrti PG 6.maja 1950. pisao u Vašington, da je pokojni
patrijarh uspeo da sačuva samostalnost SPC uprkos pritisaka vlasti.
1) Pitanje autonomija :
Odmah po povratku u zemlju PG je bio suočen sa pritiskom vlasti, usmerenim na
razbijanje jedinstva SPC. Pritisak se ogledao u stvaranju autonomnih crkava unutar
SPC, kao i u stvaranju svešteničkih udruženja. zahtevi za autonomijom su dolazili iz
Hr, CG i Makedonije. HPC stvorena početkom 1942. imala je svoju strukturu,
episkope. Sveti Sinod je formalno poništio sve odluke za stvaranje HPC i omogućio
sveštenstvu da se vrati u okrilje SPC. Nije bilo otpora pa je to pitanje rešeno. Deo
sveštenstva u CG je tražio radikalnu izmenu Ustava SPC i dodeljivanje autonomije
crnogorskoj mitropoliji. Zahtev je odbačen, a takodje nije bilo jačeg otpora. Najveće
nevplje su došle iz Makedonije, sa ciljem da se stvori samostalna MPC, obnavljanjem
Ohridske arhiepiskopije. Sv.Sinod je zahtevao da se vrate episkopi i sveštenstvo
proterani za vreme bugarske okupacije, što je makedonska vlast odbacila. Spor
izmedju Sv.Sinoda SPC i Inicijativnog odbora makedonskog sveštenstva nije rešen ni
po povratku PG, čak je prekinut svaki kontakt i PG je ostao nepopustljiv. Pre prekida,
održano je nekoliko sastanaka ( 1946,47 i 48. ). Inicijativni odbor je tražio da se stvori
autokefalna MPC, koja bi ostala u kanonskom jedinstvu sa SPC. Čak je traženo da
SPC promeni ime u JPC, što je bila provokacija. Sv.Sinod SPC je odbacio zahteve kao

4
nekanonske. Nisu se priznavale nikakve administrativne promene dok se ne omogući
povratak proteranog sveštenstva. Ipak, dati su neki ustupci, npr. da se makedonski
jezik koristi u Bogosluženju. Spor je nadživeo PG i traje do danas. Vlast je zvanično
proglasila nemešanje u crkveni spror, ali je stavom da se on neće rešiti ukoliko se ne
poštuju prava ''makedonskog naroda i sveštenstva'' praktično stala na stranu
Inicijativnog odbora. Državna komisija je takodje odbila ''nametanje arhijereja''
nepoželjnih u Makedoniji. PG nije hajao za stavove vlasti, čak ni kada su ga posle
1948. upozoravali na bugarske i sovjetske pretenzije.
2) Pitanje ''nacionalnog sveštenstva'' :
Drugo pitanje sa kojim se suočavao PG je bilo pitanje svešteničkih udruženja. Ona su
nastala u CG 1945. Hrv, BIH, Srb, Mak - 1947. Njihovo nastajanje na republičkom
nivou govorilo je o njihovoj vezi sa vlastima. Time je poništena crkveno-teritorijalna
organizacija SPC. Episkopi su odbili da priznaju sveštenička udruženja, koja su bila
orudje vlasti. PG je američkom ambasadoru rekao da je Udruženje nastalo sa ciljem
pretvaranja sveštenika u poslušnike KPJ i da je direktno podržavano od UDBE. Vlast
je pomogla stvaranje udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, čija je osnivačka
Skupština održana marta 1949. u Bg. Upućen je zahtev Sv.Sinodu da prizna Pravila
Udruženja sveštenstva. Sv.Sinod je odbio da prizna Udruženje i njegov pravilnik, pa
je ono nastavilo sa radom kao nekanonska organizacija, ali je njegov uticaj slabio.
Posle smrti PG i izbora novog patrijarha Vićentija, ono je ubrzo nestalo.
3) Pitanje pritiska RPC;
Vlast je još 1945. vršila pritisak na MJ i SPC da saradjuje sa RPC u borbi protiv
Vatikana, na šta su MJ i Sv.Sinod ostali uzdržani. U dec.1946. u Bg je održan
Sveslovenski Kongres, u čijem radu je učestvovao i PG, koji je formalno uputio
pozdrav Brozu i Staljinu, a govorio je i o slovenskoj solidarnosti. savremenici su taj
govor ocenili kao ustupak SSSR-u i komunističkim vlastima u Bg. Medjutim,
pažljivom slušaocu nije promaklo da je PG govorio o slovenskoj solidarnosti, a ne o
slovenskom ujedinjenju i jedinstvu o kojem su govorili predstavnici RPC. Patrijarh je
te izjave ocenio neprihvatljivim, kao pokušaj ostvarenja prevlasti RPC nad ostalim
slovenskim pravoslavnim crkvama, čime je podržavano panslovenstvo SSSR. On je
čak odbio poziv da poseti Moskvu, što su učinili i ostali episkopi. Patrijarh moskovski
i cele Rusije, Aleksije, je sazvao Sveslovenski Kongres 1948. povodom proslave 500
godina od autokefalnosti RPC. strategija ''pravoslavnog fronta'' protiv Vatikana je
preko ''jedinstvenog nastupa'' je trebalo da ostvari suštinsko podčinjavanje ostalih
crkava RPC-i. Na ovaj skup je došao PG, uz patrijarhe Gruzije i Rumunije, dok su
ostali poslali svoje izaslanike ( Carigrad, Atina, Antiohija, Albanija, Bugarska ). Na
kongresu je patrijarh Aleksije izrazio želju da u Madjarsku pošalje egzarha, čemu se
PG usprotivio, uz odgovor da se radi o srpskom stanovništvu i vernicima, koji su
oduvek bili pod jurisdikcijom SPC. Istovremeno PG mu je uručio odluku Sv.Sinoda o
prepuštanju Češko-moravske eparhije. Kada je bugarski egzarh predložio da se sa
Kongresa uputu apel ''protiv atomske bombe, imperijalizma i rata'' PG je odbio uz
odgovor da se radi o političkom pitanju. Pred RPC i SPC su bile dve alternative :
prihvatanje dominacije RPC ili prekid odnosa. pitanje je rešeno sukobom SSSR i
FNRJ ( sukob sa IB ).
4) Pitanje episkopa u SAD i Kanadi;
Episkopi NV i Irinej ( Djordjević ) su napadani od vlasti da su saradjivali sa
okupatorom, a zajedno sa episkopom Dionisijem ( Milivojevićem ) - da napadaju
''narodnu vlast'' u savezničkim zemljama. Prva optužba nije bila tačna. episkopa
Irineja su italijanske okupacione vlasti internirale, dok je NV prošap i kroz Dahau.
Druga optužba je bila tačna, jer su oni ukazivali na progonjenje srpskog naroda i

5
sveštenstva od strane nove vlasti. Vlasti su nastojale da privole MJ i PG da im zabrane
takva istupanja i da ih liše episkopskih zvanja. To nije prošlo, nego su čak pozvani da
prisustvuju zasedanju Sv.Sinoda 1947. ali im vlasti nisu izdale vize. Napadi u štampi
na trojicu episkopa, pogotovo u ''Borbi'' i ''Politici'' od 1946. na dalje, bili su puni
neistina, ali nije se zaobilazio ni Sv.Sinod SPC zbog blagonaklonosti prema njima. PG
je izbegavao sukob nedavanjem izjava po ovom pitanju, ali nije uradio ništa što bi
naškodilo ugledu ovih episkopa, dok o raščinjenju nije ni razmišljao.

Tako je PG uspeo da sačuva jedinstvo, snagu i samostalnost SPC uprkos pritiscima

vlasti. 6.maja 1950. umire, a njegov naslednik Vićentije je nastavio njegovu
diplomatsku politiku na još virtouzniji način. Njegovu kandidaturu su podržali i
članovi Udruženja sveštenika, a njegov izbor je tumačen kao potpuno uspostavljanje
kontrole vlasti nad SPC. Pokazalo se da su strahovanja neopravdana. Svojom
dipl.veštinom Vićentije je uspeo da ubedi vlast u svoju dobronamernost, a pri tome
nije povukao ni jedan od očekivanih poteza. PV se nekoliko puta sastajao sa Brozom i
o tome javno govorio. Broz je u njemu našao ravnopravnog takmaca. Podeljenost
unutar crkvene jerarhije je polako nestala, pitanje MPC je ostalo nerešeno, a pritisci
na SPC su se smanjili.