Komentar Evropske Konvencije Za Zaštitu Ljudskih Prava I Osnovnih Sloboda

AUTOR:
dr Slavoljub Carić
Zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava
KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE

ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA
I OSNOVNIH SLOBODA
DOMINUS ILLUMINATIO MEA! - THE LORD IS MY LIGHT!

Bog je moja svetlost - Bog me vodi.
Beograd, 2012.
Izdavači:
PARAGRAF Co d.o.o.
11000 Beograd
Takovska 42
Tel: 011/3290-498
PARAGRAF LEX d.o.o.
21000 Novi Sad
Jovana Boškovića 5
Direktor:
Bratislav Milovanović
Glavni i odgovorni urednik:
Dušan Pavlović
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika:
Marija Galetić-Lazarević
Odgovorni urednik:
Snežana Zvonarić
Saradnik u redakciji:
Mile Orlović
Redakcija:
Olivera Došlić
Mara Cvetković
Zoran Kilibarda
Sekretar redakcije:
Lidija Bogojević
Autor časopisa:
Ljiljana Pjevač Pejović
Tehnički urednik:
Ivan Fišer
Štampa:
Beograf, Nova Pazova
Copyright ©
Ljiljana Pjevač Pejović
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
341.231.14(4)(094.2.072)
341.231.14(497.11)
ЦАРИЋ, Славољуб, 1962-
Komentar Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda / Slavoljub Carić. - Beograd : Paragraf Co ; Novi
Sad : Paragraf Lex, 2012 (Nova Pazova : Beograf). - 452 str. : ilustr. ; 24 cm. - (Pravni instruktor : časopis za pravnu teoriju i
praksu)
Tiraž 700. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.
ISBN 978-86-915793-3-3
a) Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода b) Права човека - Међународна заштита - Србија
COBISS.SR-ID 192940300
Sadržaj
I . KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU

LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA ............................................................................................ 5
II. STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U PRESUDAMA I ODLUKAMA DONETIM
U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU ..................................................................................................393
I - DOPUŠTENOST..................................................................................................................................................................................................... 395
II - MERITUM.............................................................................................................................................................................................................. 414
III - PRAVIČNA NAKNADA I TROŠKOVI ........................................................................................................................................................... 437
IV - MERE ZA IZVRŠAVANJE PRESUDA............................................................................................................................................................ 440
V - REVIZIJA ................................................................................................................................................................................................................ 442
III. PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U PREDMETIMA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE ...........................................................................443
KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 3

4 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA
DEO I
KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU

LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA
PRIMENA ČLANA 1. KONVENCIJE ...........................13 Pregled zatvorenika do gole kože ..............................................................32

Prva kategorija slučajeva ..............................................................................13 Uslovi u zatvoru i vezivanje lisicama u zatvoru ...................................32
Druga kategorija slučajeva ...........................................................................15
Treća kategorija slučajeva ............................................................................16 ZAŠTITA PRIPADNIKA MANJINA OD LOŠEG
Četvrta kategorija slučajeva .........................................................................16 POSTUPANJA I ZLOSTAVLJANJA, KAO I OD
PROTERIVANJA ...........................................................33
NAČELO POZITIVNIH OBAVEZA Presuda Milanović.............................................................................................33
I ČLAN 1. KONVENCIJE ...............................................17 Kritika stava Suda ............................................................................................34
Poređenje zaključaka Suda u vezi sa povredom čl. 3 i 14.
PRAVO NA ŽIVOT .........................................................21 Konvencije u predmetima Milanović i Šečić .........................................35
Ukidanje smrtne kazne Protokolima br. 6 i 13. uz Konvenciju .....21 Zaključak ...............................................................................................................36
Ograničenja uživanja prava na život ........................................................21
Slučajevi lišenja života u praksi Suda ......................................................22 ČL. 3. I 8. KONVENCIJE U SLUČAJEVIMA
Lišavanje života za vreme policijske akcije ...........................................22 NASILJA U PORODICI ..................................................36
Smrt lica u pritvoru .........................................................................................22 Slučaj E.S. i drugi protiv Slovačke ..............................................................36
Samoubistvo u zatvoru ..................................................................................23 Zlostavljanje lica sa duševnim poremećajima .....................................36
Ubistvo jednog zatvorenika od strane drugog zatvorenika
za vreme izdržavanja kazne .........................................................................23 ZABRANA MUČENJA PRIPADNIKA
Ubistvo koje je počinio zatvorenik na zatvorskom odsustvu ........23 ORUŽANIH SNAGA .......................................................37
Smrtna kazna .....................................................................................................23
Prisilni nestanci ................................................................................................24 ZABRANA ROPSTVA I PRINUDNOG
Pobačaj (abortus) .............................................................................................24 RADA I PRAKSA EVROPSKOG SUDA
Ubistvo iz milosrđa ..........................................................................................24 ZA LJUDSKA PRAVA.....................................................39
Pravo na život i pripadnici oružanih snaga ............................................24
Zabrana prinudnog rada i odstupanje od zabrane .............................39
NASILJE U PORODICI I ČLAN 2. KONVENCIJE .....25 Primeri iz prakse Suda ....................................................................................39
Ropstvo ili ropski položaj ..............................................................................39
PRAVO NA ZAŠTITU ČOVEKOVE OKOLINE Trgovina ljudima ...............................................................................................40
KROZ ZAŠTITU PRAVA NA ŽIVOT ...........................27 Primeri iz prakse Suda ....................................................................................41
Trgovina ljudima u svrhu odstranjenja organa ....................................41
PROCENA ZAKONITOSTI POJEDINIH
POSTUPAKA ZATVORSKIH VLASTI ........................31 PRAKSA SUDA U VEZI SA PRITVOROM
Mera brijanja glave zatvorenika..................................................................31 U REPUBLICI SRBIJI ....................................................43
Smeštaj zatvorenika u samicu .....................................................................31 Vrenčev protiv Srbije i Đermanović protiv Srbije................................43
Nasilno hranjenje zatvorenika koji štrajkuju glađu............................32 Matijašević protiv Srbije.................................................................................44

I
Zakonitosti određivanja pritvora................................................................45 Do kog trenutka se može smatrati da Ustavni sud Srbije
nije bio efikasan? ..............................................................................................78
JEMSTVO I PRAKSA EVROPSKOG SUDA Na koji način će se tretirati predstavke podnete Sudu
ZA LJUDSKA PRAVA.....................................................46 posle 24. novembra 2007. godine? ...........................................................78
Razlozi za odbijanje jemstva ........................................................................46
Uslovi u pogledu jemstva ...............................................................................48 USKLAĐENOST OSNOVNIH PRINCIPA
Zaključak u vezi sa jemstvom ......................................................................49 ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU (iz
2004. i 1977. godine) SA PRAKSOM SUDA .........80
LIŠAVANJE SLOBODE LICA SA DUŠEVNIM Saslušanje stranaka u parničnom postupku .........................................80
POREMEĆAJIMA ..........................................................49 Dostavljanje u parničnom postupku ........................................................81
Povraćaj u pređašnje stanje .........................................................................82
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU .........53 Teret dokaza .......................................................................................................82
KONCEPT “GRAĐANSKA PRAVA I OBAVEZE” Izuzeće i sastav suda .......................................................................................83
Načela novog Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine ......83
I “KRIVIČNA OPTUŽBA” I NJEGOV ZNAČAJ
ZA PRIMENU ČLANA 6. KONVENCIJE .....................53 NEIZVRŠAVANJE PRAVOSNAŽNIH PRESUDA
Pojmovi - “građanska prava i obaveze” i “krivična optužba” ..........53 I PRIMENA ČLANA 6. STAV 1. KONVENCIJE..........84
Pellegrin protiv Francuske ............................................................................55 Preduzeće EVT protiv Srbije.........................................................................85
Novi pristup .........................................................................................................56 R. Kačapor i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije .............86
Eksteritorijalna primena člana 6. Konvencije .......................................56
Postupak za lišavanje poslovne sposobnosti i pitanje PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE
“građanskih prava i obaveza” .......................................................................57 PRIPADNIKA ORUŽANIH SNAGA.............................88
SLOŽENOST PRAVNIH I FAKTIČKIH PITANJA POVREDA PRAVA NA PRISTUP SUDU
KONKRETNOG SLUČAJA ............................................59 I ČLAN 6. KONVENCIJE ...............................................88
Procena složenosti slučaja ............................................................................60 Odbačaj revizije kao razlog za isticanje povrede prava na
Ponašanje podnosioca predstavke.............................................................62 pristup Sudu .......................................................................................................90
Ponašanje sudskih i administrativnih organa tužene države ......65 Pristup sudu i drugim organima lica koja su zaostala u
Značaj pitanja koje se raspravlja pred Sudom za duševnom razvoju ............................................................................................91
podnosioca predstavke ...................................................................................68
Sistemi za regulisanje prava na suđenje u razumnom roku RADNI SPOROVI I PRAVO NA
u uporednom pravu..........................................................................................70 PRAVIČNO SUĐENJE ...................................................92
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU Radni sporovi lica zaposlenih u javnom sektoru .................................93
KAO USTAVNA I ZAKONSKA KATEGORIJA ...........71 PRETPOSTAVKA NEVINOSTI - ČLAN 6 STAV 2 ....94
Pravo na suđenje u razumnom roku u uporednom Implicirana prava u okviru pretpostavke nevinosti ...........................94
zakonodavstvu....................................................................................................71 Teret dokazivanja ..............................................................................................95
Nepostojanje kršenja pretpostavke nevinosti ......................................95
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU
Pretpostavka nevinosti u pretkrivičnom postupku............................95
U ZAKONODAVSTVU REPUBLIKE SRBIJE .............74 Poštovanje pretpostavke nevinosti u Republici Srbiji .......................96
ZAKON O USTAVNOM SUDU I NJEGOVA POŠTOVANJE PRIVATNOG ŽIVOTA....................... 101
PRIMENA DO PRESUDE U SLUČAJU VINČIĆ
I DRUGI PROTIV SRBIJE.............................................76 PRAVO NA ZAŠTITU LIČNIH PODATAKA ........... 101
Pristup ličnim podacima ............................................................................ 102
NEDOSTACI RANIJIH ZAKONSKIH REŠENJA Podaci sadržani u tajnim dosijeima ...................................................... 102
SA STANOVIŠTA PRAKSE EVROPSKOG SUDA .....77 Lični podaci u dosijeima socijalnih službi .......................................... 102

I
Arhiviranje otisaka prstiju i uzoraka DNK ......................................... 103 Homoseksualizam i krivično pravo ........................................................ 122
Nadziranje telefonskih razgovora i pošte od Pozitivne obaveze države u vezi sa zaštitom privatnog života .. 122
strane poslodavca ......................................................................................... 103
Uvid u medicinsku dokumentaciju ........................................................ 103 ANALIZA PRAKSE SUDA U VEZI SA
Snimanje i slikanje lica ................................................................................ 103 PRAVOM NA POŠTOVANJE PRIVATNOG
ŽIVOTA POVODOM FOTOGRAFISANJA
ZAŠTITA ČOVEKOVE OKOLINE KROZ I OBJAVLJIVANJA FOTOGRAFIJA I NJEN
OBEZBEĐENJE PRAVA NA POŠTOVANJE ODNOS SA SLOBODOM IZRAŽAVANJA ................ 123
PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA .................. 104 Poštovanje privatnih prava od strane štampe ................................... 123
Zaključci u vezi zaštite čovekove okoline............................................. 105 Medijsko praćenje poznatih ličnosti ...................................................... 123
Povreda prava na slobodu izražavanja.................................................. 124
ZAŠTITA OD BUKE .................................................... 106 Fotografisanje lica od strane policije ..................................................... 125
Generalni principi .......................................................................................... 106
Fotografisanje novorođenčeta .................................................................. 126
Slučajevi nepostojanja povrede zbog prekomerne buke .............. 106
Objavljivanje fotografija .............................................................................. 126
Pozitivne obaveze države radi obezbeđenja zaštite od buke ..... 107
Praksa Evropskog suda za ljudska prava ............................................ 107 ZAKLJUČAK O PRIMENI
Zaključna razmatranja ................................................................................ 108 ČLANA 8. KONVENCIJE ............................................ 127
POŠTOVANJE PREPISKE ......................................... 109 SLOBODA MISLI, SAVESTI I
Zakonska rešenja u Srbiji ............................................................................ 110
VEROISPOVESTI U PRAKSI SUDA ........................ 129
Slučaj Stojanović protiv Srbije i pitanje iscrpljenosti Veza člana 9. sa drugim članovima Konvencije ................................. 129
unutrašnjih pravnih sredstava u slučaju ometanja prepiske
zatvorenika ....................................................................................................... 111 Slučajevi vezani za Jehovine svedoke .................................................... 130
Drugi slučajevi vezani za slobodu veroispovesti .............................. 130
PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA Sloboda misli, savesti i veroispovesti pripadnika
oružanih snaga ................................................................................................ 131
PRAVA U VEZI SA PORODIČNIM ODNOSIMA
Zaključak ............................................................................................................ 131
DONETE U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU ... 112
V.A.M. protiv Srbije ........................................................................................ 112 SLOBODA IZRAŽAVANJA ......................................... 133
Sloboda izražavanja i iskustva Srbije ..................................................... 135
ZAKONSKI OKVIRI I PRAKSA U VEZI Praksa sudova u Republici Srbiji u vezi sa
SA ZAŠTITOM OD PORODIČNOG NASILJA krivičnim delom klevete ............................................................................. 136
U REPUBLICI SRBIJI ................................................ 114 Komentar ključnih stavova iz presuda Suda....................................... 136
V.A.M protiv Srbije ........................................................................................ 114 Zaključci izvedeni na osnovu presuda donetih protiv
Zaštitne porodičnopravne mere u praksi domaćih sudova ........ 115 Republike Srbije u vezi slobode izražavanja....................................... 139
Nasilje u porodici kao krivično delo ...................................................... 115
SLOBODA IZRAŽAVANJA PRIPADNIKA
PRAVO NA POŠTOVANJE PRIVATNOG I ORUŽANIH SNAGA ................................................... 139
PORODIČNOG ŽIVOTA MANJINSKIH GRUPA .... 116
Zaključna razmatranja o zaštiti manjina .............................................. 117 PROCENA ZAKONITOSTI POJEDINIH
POSTUPAKA ZATVORSKIH VLASTI
PRAVO AZILA I VEZA ČL. 3. I 8. KONVENCIJE ... 117 U PRAKSI SUDA ......................................................... 139
Sadržina Vodiča .............................................................................................. 117
Situacija u Republici Srbiji ........................................................................ 118 GOVOR MRŽNJE I PRAKSA SUDA ........................ 140
Novija praksa Suda u vezi sa azilom, proterivanjem Govor mržnje zasnovan na rasnim razlikama
stranaca i dozvolom boravka ................................................................... 118 i podršci terorizmu ........................................................................................ 140
Govor mržnje i seksualna orijentacija ................................................... 141
OBAVLJANJE VOJNE SLUŽBE I LGBT OSOBE ..... 122 Govor mržnje iz verskih pobuda.............................................................. 142

I
Govor mržnje i negiranje zločina............................................................ 142 Posledice stava Suda iznetog u presudi
Govor mržnje povezan sa totalitarnim idejama i režimima........ 142 Vinčić i dr. protiv Srbije .............................................................................. 162
Razlika između političkog govora i govora mržnje .......................... 143 Delotvornost ustavne žalbe u pogledu neizvršavanja
Govor mržnje i etnička pripadnost ......................................................... 143 pravosnažnih presuda domaćih sudova ............................................... 163
Rezime ................................................................................................................ 144 Uticaj visine dosuđene naknade na delotvornost
ustavne žalbe ................................................................................................... 166
SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA Ubrzanje postupka po nalogu Ustavnog suda.................................... 167
I UDRUŽIVANJA SA DRUGIMA ............................... 147
Pravo na štrajk, sloboda izražavanja i sloboda ZABRANA DISKRIMINACIJE I
udruživanja u praksi Suda .......................................................................... 147 RAVNOPRAVNOST POLOVA U PRAKSI SUDA .... 171
Pravo na slobodu okupljanja pripadnika LGBT populacije .......... 148
Diskriminacija na osnovu pola ................................................................ 172
SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA Zabrana diskriminacije vezana za statusne stvari LGBT osoba . 173
U PRAKSI SUDA ......................................................... 149 Umesto zaključka ........................................................................................... 174
Sloboda mirnog okupljanja i druge slobode definisane
Konvencijom..................................................................................................... 149 USLOVI ZA DEROGACIJU, REDUKCIJU
Slučaj Sideropolous protiv Grčke i slučaj Stankov i ILI OBUSTAVU PRIMENE PRAVA
Organizacija ujedinjenih Makedonaca Ilinden protiv Bugarske 149 GARANTOVANIH KONVENCIJOM ......................... 177
Slučaj Gsel protiv Švajcarske ..................................................................... 149
Ograničenja slobode okupljanja............................................................... 149 ZLOUPOTREBA PRAVA NA PREDSTAVKU
Slučaj Cisse protiv Francuske.................................................................... 150 PRED SUDOM ............................................................. 181
PRINCIPI U JURISPRUDENCIJI SUDA NA USTANOVLJAVANJE SUDA ....................................... 187
KOJIMA SE ZASNIVA SLOBODA MIRNOG
OKUPLJANJA............................................................... 150 KRITERIJUMI I POSTUPAK ZA IZBOR SUDIJA ... 188
Slučaj Organizacija ujedinjenih Makedonaca Ilinden Pravni osnovi u vezi sa kriterijumima za izbor sudija za Sud .... 188
protiv Bugarske ............................................................................................... 150 Objašnjenje pojedinih kriterijuma ......................................................... 188
Slučaj Platform Artze für das Leben protiv Austrije ....................... 150 Zahtevi u vezi sa postupkom izbora ...................................................... 189
Slučaj Öllinger protiv Austrije................................................................... 150 Savetodavni panel eksperata za izbor kandidata za izbor
Slučaj Ouriano Toxo i drugi protiv Grčke ............................................. 151 sudije Suda ....................................................................................................... 189
Slučaj Baczkowski protiv Poljske ........................................................... 151
Umesto zaključka .......................................................................................... 190
Slučaj Gipsy Council protiv Ujedinjenog Kraljevstva ...................... 152
Slučaj Djavit An protiv Turske .................................................................. 152 MANDAT I PRESTANAK MANDATA SUDIJA ....... 193
Slučaj Ezelin protiv Francuske ................................................................ 152
Zaključci ............................................................................................................. 152 SEKRETARIJATI I SUDIJE IZVESTIOCI ................ 193
PRAVO NA SKLAPANJE BRAKA SASTAV I NADLEŽNOST ODBORA,
U PRAKSI SUDA ......................................................... 155 VEĆA I VELIKOG VEĆA............................................. 194
Pravo na stupanje u brak ............................................................................ 155
Transseksualni brakovi................................................................................ 156 KONCEPT “DOBRO USTANOVLJENE SUDSKE
Pravo na zasnivanje porodice ................................................................... 156
Ograničenja vezana za pravo na zaključenje braka i PRAKSE” U PRAKSI SUDA I DILEME KOJE SE
zasnivanje porodice....................................................................................... 157 JAVLJAJU U VEZI SA TIM ........................................ 197
Brajtonska deklaracija i koncept “dobro ustanovljene
PROCENE DELOTVORNOSTI PRAVNOG sudske prakse” ................................................................................................ 198
LEKA U PRAKSI SUDA ............................................ 159 Dileme u vezi sa konceptom “dobro ustanovljene
Delotvornost pravnih sredstava u pojedinim zemljama ............... 159 sudske prakse” ............................................................................................... 198
Delotvornost pravnih sredstava u pravnom
sistemu Republike Srbije ........................................................................... 160 SASTAV I NADLEŽNOST ODBORA ........................ 201

I
ODLUKA VEĆA O PRIHVATLJIVOSTI Trajni karakter povrede .............................................................................. 224

PREDSTAVKE I O SUŠTINI STVARI Nedelotvorni pravni lek............................................................................... 225
(MERITUMU) ............................................................. 201 ANONIMNA PREDSTAVKA...................................... 225
Istovetna predstavka .................................................................................... 226
VELIKO VEĆE KAO Predstavka podneta nekom drugom međunarodnom telu .......... 226
DRUGOSTEPENA INSTANCA .................................. 201
NESPOJIVOST PREDSTAVKI SA
NADLEŽNOST SUDA I TUMAČENJE ODREDBAMA KONVENCIJE ................................... 226
KONVENCIJE ............................................................... 203 Nespojivost ratione loci ............................................................................... 227
Metodi i sredstva tumačenja Konvencije ............................................ 203 Nespojivost ratione materiae .................................................................... 227
Nespojivost ratione temporis.................................................................... 227
MEĐUDRŽAVNI SPOROVI ....................................... 207 Nespojivost ratione personae ................................................................... 228
PRAVILA O PISANJU I DOSTAVI VREMENSKI ASPEKT SPOJIVOSTI
PODNESAKA SUDU ................................................... 209 PREDSTAVKE SA ODREDBAMA
Pokretanje postupka i pisanje podnesaka Sudu ............................... 209
KONVENCIJE U SLUČAJU SMRTNIH ISHODA..... 230
AKTIVNA I PASIVNA LEGITIMACIJA Praksa Suda pre presude u predmetu Šilih ........................................ 231
PRED SUDOM ............................................................. 213 Praksa Suda u predmetu Šilih .................................................................. 231
Praksa Suda nakon presude u slučaju Šilih ........................................ 233
STATUS ŽRTVE KAO USLOV ZA
OČIGLEDNO NEOSNOVANA PREDSTAVKA ........ 236
DOPUŠTENOST PREDSTAVKE SUDU .................. 214
Gubitak statusa žrtve ................................................................................... 215 ZLOUPOTREBA PRAVA NA
Podnošenje predstavki u ime žrtve ....................................................... 215 PREDSTAVKU PRED SUDOM ................................. 238
Pitanje statusa žrtve u postupcima u odnosu
na Republiku Srbiju ...................................................................................... 216 DOPUŠTENOST PREDSTAVKI U VEZI
OMETANJE PRAVA NA PODNOŠENJE SA KRITERIJUMOM “NEZNATNE ŠTETE”
INDIVIDUALNE PREDSTAVKE ............................... 217 U PRAKSI SUDA ......................................................... 238
Uslovi za primenu kriterijuma neznatnosti štete ............................ 238
Načini ometanja prava na podnošenje individualne
Praksa Suda ..................................................................................................... 239
predstavke ......................................................................................................... 217
Zaključak o pravu na individualnu predstavku ................................. 218 INTERVENCIJA TREĆE STRANE U
PRAVO NA INDIVIDUALNU PREDSTAVKU I POSTUPCIMA PRED SUDOM ................................. 243
PITANJE UVOĐENJA TAKSI ZA PODNOSIOCE NAČINI ZA OKONČANJE POSTUPKA
PREDSTAVKE SUDU ................................................. 219 PRED SUDOM ............................................................. 247
Ideja plaćanja takse i pravo na individualnu predstavku ............ 219
Različiti modaliteti za plaćanje taksi .................................................... 219 POLOŽAJ ZASTUPNIKA PRED SUDOM ............... 249
Argumenti za i protiv uvođenja taksi ................................................... 220
Zaključak o predlogu za uvođenje taksi................................................ 220 NAČINI ZA OKONČANJE POSTUPKA PRED
SUDOM - ZAKLJUČENJE PRIJATELJSKOG
ISCRPLJIVANJE UNUTRAŠNJIH PORAVNANJA ............................................................. 251
PRAVNIH LEKOVA..................................................... 223
ANALIZA PRAVILA 62A U VEZI SA
ROK OD ŠEST MESECI KAO USLOV ZA JEDNOSTRANIM DEKLARACIJAMA ..................... 252
PODNOŠENJE PREDSTAVKE SUDU ...................... 224 Uvođenje jednostranih deklaracija u praksu Suda .......................... 252

I
Sadržina jednostranih deklaracija .......................................................... 253 Uloga državnog zastupnika........................................................................ 286

Postupak Suda povodom jednostranih deklaracija ......................... 254 Primer angažovanja zastupnika u sprovođenju opštih
Sadržina odluke Suda u slučaju jednostranih deklaracija ............ 254 mera - slučaj Dallos protiv Mađarske .................................................... 287
Izvršavanje jednostranih deklaracija..................................................... 255 Memorandum Komiteta ministara Saveta Evrope u vezi
Položaj Suda i stranaka u slučaju jednostranih deklaracija ......... 255 sa izvršavanjem presuda u porodičnim stvarima ............................ 287
Zaključak ............................................................................................................ 256 Opšta načela utvrđena sudskom praksom Suda ............................... 288
Glavni izvori povreda koje je Sud utvrdio u izabranim
UVIĐAJ I USMENA RASPRAVA razmatranim predmetima .......................................................................... 289
KAO SREDSTVA ZA UTVRĐIVANJE Obaveza tuženih država da usvoje pojedinačne mere za
ČINJENICA PRED SUDOM ....................................... 259 najveću moguću ispravku povreda koje je Sud utvrdio ................ 289
Uviđaj i saslušanje svedoka i eksperata na licu mesta ................... 259 Nadzor nad izvršenjem pojedinačnih mera: koji obim? ................ 290
Usmena rasprava ............................................................................................ 260
Tok rasprave ..................................................................................................... 260 IZVRŠAVANJE PRESUDA SUDA U KOJIMA
JE UTVRĐENA POVREDA ČLANA 10.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE PRED SUDOM ........ 263 KONVENCIJE ZBOG OSUDE ZA KLEVETU
Praksa Suda ...................................................................................................... 263
Specifičnost u vezi sa isplatom pravične naknade ........................... 264 OD STRANE REPUBLIKE SRBIJE .......................... 291
Pravična naknada u Republici Srbiji ...................................................... 264 Mogućnost ponavljanja postupka nakon presude
Evropskog suda za ljudska prava ........................................................... 292
NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE Zaključak ............................................................................................................ 293
PRAVNOM LICU U PRAKSI SUDA ......................... 265 SAVETODAVNA MIŠLJENJA EVROPSKOG
Slučajevi dosuđenja naknade nematerijalne štete
pravnim licima u praksi Suda ................................................................... 265 SUDA ZA LJUDSKA PRAVA ...................................... 295
Pravni identitet korporacija ...................................................................... 266 Savetodavna nadležnost Suda i ravnopravnost polova ................. 296
Stav sudske prakse Republike Srbije ..................................................... 267
TROŠKOVI TUŽENE DRŽAVE ................................. 299
DONOŠENJE PRESUDE ............................................ 269 Troškovi podnosioca predstavke............................................................. 299
Visina troškova ................................................................................................ 300
ANALIZA PRAKSE PETOČLANOG PANELA
U VEZI SA ZAHTEVIMA ZA UPUĆIVANJE OBJAŠNJENJE ČL. 53. DO 57. KONVENCIJE ........ 305
PREDMETA VELIKOM VEĆU SUDA ...................... 271
Analiza člana 43. Konvencije ..................................................................... 271 OTKAZIVANJE KONVENCIJE .................................. 307
Primeri slučajeva u kojima je zahtev usvojen .................................... 272 PRISTUPANJE EVROPSKE UNIJE
Primeri slučajeva u kojima zahtev nije usvojen ................................ 273
Postupak pred Panelom .............................................................................. 273 KONVENCIJI O LJUDSKIM PRAVIMA ................... 309
Zaključak ............................................................................................................ 273
PRAVO NA MIRNO UŽIVANJE IMOVINE .............. 311
NASTUPANJE PRAVNOSNAŽNOSTI PRESUDA .. 275 Marčić i još 16 drugih lica protiv Republike Srbije .......................... 312
Obraćanje Velikom veću .............................................................................. 275 Drugi slučajevi povrede prava na mirno uživanje imovine .......... 312
Tumačenje presude ....................................................................................... 276
Revizija - zahtev za preispitivanje presude......................................... 276 RESTITUCIJA I KOMPENZACIJA ZA IMOVINU .. 314
Revizija u slučaju Viktor Juhas Đurić ..................................................... 276 Poseban osvrt na probleme u vezi sa restitucijom
u Rumuniji ......................................................................................................... 315
IZVRŠENJE PRESUDA ............................................... 281 Restitucija u praksi Suda u odnosu na druge države ..................... 315
Individualne mere.......................................................................................... 281 Obaveze država potpisnica Konvencije................................................. 317
Opšte mere ........................................................................................................ 283
Preduzete mere od strane drugih potpisnica Konvencije............. 284 ODUZIMANJE IMOVINE OD VLASNIKA
Uloga Komiteta ministara ........................................................................... 285 U JAVNOM INTERESU .............................................. 318

I
Primeri iz prakse Suda kada je imovina oduzimana zbog NOVINE KOJE DONOSI PROTOKOL 14................ 369
postojanja kažnjivog dela .......................................................................... 318 Prethodno ispitivanje predstavki (tzv. proces
Konfiskovanje imovine stečene krivičnim delom ............................ 319 filtracije predstavki) .................................................................................... 369
Dodatni kriterijum za dopuštenost predstavki ................................ 369
SUKCESIJA I STARA DEVIZNA ŠTEDNJA ............. 320
Devizna štednja kod državnih banaka .................................................. 320 Postupanje Suda u “slučajevima koji se ponavljaju”
(tzv. repetativni slučajevi) odnosno slučajevima “dobro
Dopis Zastupnika upućen Ministarstvu inostranih poslova
ustanovljene sudske prakse” .................................................................... 370
povodom presude Kovačić i drugi protiv Slovenije ......................... 322
Devizna štednja kod privatnih banaka.................................................. 323 Sklapanje prijateljskih poravnanja ........................................................ 370
Izvršavanja presuda ..................................................................................... 370
PRAVO NA OBRAZOVANJE...................................... 327 Ostale novine predviđene Protokolom 14 ........................................... 371
Pristup obrazovanju ..................................................................................... 327 Reforma Suda ................................................................................................... 371
Pravo na obrazovanje i diskriminacija ................................................. 328
Pravo na obrazovanje u skladu sa filozofskim i verskim REFORMISANJE SUDA PUTEM PROTOKOLA .... 372
uverenjima ....................................................................................................... 328 Pitanje dopuštenosti predstavki ............................................................. 372
Garantovanje prava na obrazovanje ....................................................... 329 Pristup podnosilaca Evropskom sudu za ljudska prava ............... 373
Pravo manjina na obrazovanje ................................................................ 330 Pitanja vezana za Sud .................................................................................. 373
Primena Konvencije na nacionalnom nivou ...................................... 373
ZAŠTITA IZBORNIH PRAVA U PRAKSI
EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA ............ 333 ODNOS REPUBLIKE SRBIJE PREMA
Opseg primene člana 3. Protokola 1 ...................................................... 333 REFORMI EVROPSKOG SUDA ZA
Pravo glasa (aktivno biračko pravo) ...................................................... 333
Pravo glasa i kandidovanja zatvorenika ............................................... 334
LJUDSKA PRAVA ....................................................... 374
Pravo kandidovanja i učešće na izborima i u parlamentu EVROPSKI SUD PRAVDE I EVROPSKI SUD
(pasivno biračko pravo) .............................................................................. 334
Položaj poslanika i blanko ostavke u praksi Suda ............................ 335 ZA LJUDSKA PRAVA.................................................. 375
Zaključna razmatranja povodom prava na slobodne izbore ....... 336 Primena i tumačenje prava EU u praksi Evropskog
suda za ljudska prava ................................................................................... 376
SLOBODA KRETANJA ............................................... 343 Primena Konvencije u postupcima pred Evropskim
sudom pravde .................................................................................................. 377
UVODNO OBJAŠNJENJE PROTOKOLA BROJ 7 ... 349 Relevantno pravo ........................................................................................... 378
NAČELO NE BIS IN IDEM U PRAKSI PRINCIPI ZAJEDNIČKI ZA EVROPSKI SUD ZA
EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA ............ 349 LJUDSKA PRAVA I EVROPSKI SUD PRAVDE ...... 379
Kriterijumi koji se moraju ispitati prilikom procene Princip srazmernosti (proporcionalnosti) .......................................... 379
povrede načela ne bis in idem .................................................................. 350 Princip zabrane diskriminacije ................................................................ 380
Da li se radi o “krivičnoj” sankciji u krivičnom postupku? ........... 350
Princip suđenja u razumnom roku ......................................................... 381
Da li se radi o istim delima? ....................................................................... 351
Da li je postojala dvostrukost postupaka? ........................................... 351 POSTUPAK U VEZI SA “PILOT-PRESUDAMA” .... 381
Odstupanje od načela ne bis in idem ..................................................... 351
Provere povodom načela ne bis in idem .............................................. 352 LJUDSKA PRAVA STARIJIH LICA ........................... 383
Slučajevi direktnog uticaja na prava starih lica................................. 384
OPŠTA ZABRANA DISKRIMINACIJE..................... 357
Pravo preživelog vanbračnog druga na penziju i Slučajevi indirektnog uticaja na prava starih lica............................. 385
primena člana 1. Protokola 12 ................................................................ 358 Uloga Suda u zaštiti ljudskih prava starih lica ................................... 385
Praksa Evropskog suda za ljudska prava ............................................. 358
Opšti standardi u uporednom pravu ..................................................... 360 STANJE U PREDMETIMA KOJE REPUBLIKA
Odnos Suda prema državama povodom razlika SRBIJA IMA PRED EVROPSKIM SUDOM ZA
u pravima bračnih i vanbračnih partnera ............................................ 360 LJUDSKA PRAVA NA KRAJU 2011. GODINE ...... 386

I Obaveza poštovanja ljudskih prava
Član 1
Obaveza poštovanja ljudskih prava
Visoke strane ugovornice jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Delu I ove Konvencije1).
1) Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sačinjena je 4. novembra 1950. godine u Rimu, izmenjena je saglasno
Protokolu br. 11, ratifikovana je od strane nadležnog organa SCG 26. decembra 2003. godine uz odgovarajuće rezerve stavljene prilikom de-
ponovanja ratifikacionog instrumenta SCG - videti član 3. Zakona, a stupila je na snagu u odnosu na našu zemlju 3. marta 2004. godine. Skup-
ština Srbije i Crne Gore je 29. juna 2005. godine donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ratifikaciji ove konvencije, koji je stupio na
snagu 9. jula 2005. godine i kojim su izmenjene rezerve koje se odnose na obavezan pritvor i primenu pravnih lekova iz člana 13. Narodna
skupština Republike Srbije je 15. decembra 2010. godine donela Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ratifikaciji ove konvencije, koji
je stupio na snagu 25. decembra 2010. godine i kojim su skinute rezerve koje su se odnosile na neprimenu određenih članova konvencije u
postupcima pred prekršajnim sudovima kao i na nesprovođenje načela javne rasprave u upravnim sporovima.

Obaveza poštovanja ljudskih prava I
PRIMENA ČLANA 1. KONVENCIJE

Iz člana 1. Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) proizlazi da
države članice moraju odgovarati za svako kršenje prava i sloboda zaštićenih Konvencijom koja su počinjena protiv pojedinaca u
okviru njihove “nadležnosti”.
Ostvarivanje nadležnosti je neophodan uslov da bi se moglo utvrditi da li je neka država ugovornica odgovorna za
dela ili propuste koji joj se pripisuju, a koji pokreću pitanje povrede prava i sloboda utvrđenih Konvencijom.
Pri tome, moguće je uočiti nekoliko različitih situacija u vezi sa nadležnošću država odnosno primenom člana 1. Konvencije.
Prva kategorija slučajeva

Prvu kategoriju slučajeva čine slučajevi koji su se desili na teritoriji na kojoj se primenjuje Konvencija, ali izvan terito-
rije koja je u direktnoj nadležnosti dotične države.
To bi najpre bili slučajevi koji se odnose na kršenje ljudskih prava u zgradama diplomatsko-konzularnih predstavništava, koja
predstavljaju primer za eksteritorijalnu nadležnost države. Tako na primer, prethodnik Evropskog suda za ljudska prava (u daljem
tekstu: Sud) - Komisija za ljudska prava, u slučaju M protiv Danske, ustanovila je nadležnost, odnosno odgovornost Danske za kr-
šenje ljudskih prava koje se desilo u zgradi danske ambasade u bivšoj Istočnoj Nemačkoj (gospodin M, u pokušaju da pobegne na
Zapad, sklonio se u prostorije danske ambasade u Berlinu, ali ga je danski ambasador predao vlastima Istočne Nemačke koje su ga
osudile na zatvorsku kaznu, čime je prekršeno pravo na slobodu i bezbednost garantovano članom 5. Konvencije).
U slučaju Cudak protiv Litvanije, u kome je podnositeljka predstavke, telefonistkinja zaposlena u poljskoj ambasadi u Republici
Litvaniji kao lokalno osoblje, tvrdila da je seksualno uznemiravana od strane jednog diplomate, što je dovelo do njenog otpuštanja,
Litvanija se pozvala na imunitet države koji je zasnovan na principu međunarodnog prava par in paremnon habet iurisdictionem
odnosno da jednak jednakom ne može suditi. Međutim, ugovori o zaposlenju državljana države prijema u stranim ambasadama
izuzeti su od principa imuniteta države, pa je bilo neopravdano pozivanje litvanskih sudova na ovaj princip kada su odbili da po-
stupaju povodom njene tužbe sa pozivom na načelo imuniteta. Zbog toga je ovaj slučaj okončan sklapanjem poravnanja.
Međutim, princip imuniteta države Sud je primenio u slučaju McElhinney protiv Irske u kome je irski sud prihvatio zahtev
britanske vlade da se prekine postupak po zahtevu za naknadu štete protiv britanske vlade i u slučaju Fogarty protiv Ujedinjenog
Kraljevstva u kome se radilo o radnom sporu protiv Sjedinjenih Američkih Država pred britanskim sudom, a u vezi sa zaposlenjem
podnositeljke predstavke u američkoj ambasadi u Londonu. U oba ova slučaja Sud je smatrao da je načelo imuniteta države pri-
menljivo, tako da je bilo opravdano isključivanje razmatranja podnetih tužbi od strane domaćih sudova.
Ipak, treba reći da je Sud bio prilično podeljen prilikom donošenja navedenih presuda, jer opravdano se može postaviti
pitanje da li navedeno načelo treba da ima prednost nad opštom zabranom mučenja koja ima karakter ius cogensa, kao i da li bi
ovo načelo trebalo da podjednako važi u građanskim i krivičnim slučajevima.
Slučajevi vezani za povrede ljudskih prava na otvorenom moru takođe bi se mogli svrstati u ovu kategoriju. Među ta-
kvim slučajevima je slučaj Hirsi Jamaa i drugi protiv Italije, 27765/09, presuda Velikog veća od 23.2.2012. Ovaj predmet se odnosi
na migrante iz Somalije i Eritreje koje su, dok su putovali iz Libije, italijanske vlasti presrele na moru i vratile u Libiju.
Sud je u ovom slučaju kao preliminarno pitanje ustanovio da su podnosioci predstavke u nadležnosti Italije za potrebe člana
1. Konvencije.

Povodom ovog slučaja Sud je istakao da samo u izuzetnim slučajevima prihvata da izvršeni akti ili proizvedeni efekti
država članica izvan njihovih teritorija mogu da predstavljaju njihovo ostvarivanje nadležnosti.
Uvek kada država, preko svojih zastupnika koji deluju izvan njene teritorije, ostvaruje kontrolu i nadležnost nad ne-
kim licem, ima obavezu da tom licu osigura poštovanje prava na osnovu Konvencije.
Italija nije osporila da su brodovi na koje su podnosioci predstavke bili ukrcani u potpunosti bili pod italijanskom nadležnošću.
Sud je ponovio princip međunarodnog prava, sadržan u italijanskom Zakonu o plovidbi, da je plovilo koje plovi na pučini u isklju-
čivoj nadležnosti države pod čijom zastavom plovi. Takođe, Sud nije mogao da prihvati opis operacije kao “spasilačke operacije
na pučini” ili da je Italija minimalno kontrolisala podnosioce predstavke. Događaji su se u celini odigrali na palubama brodova
italijanskih oružanih snaga, čiju posadu je činilo isključivo italijansko vojno osoblje. U periodu između ukrcavanja na brodove i
predaje libijskim vlastima, podnosioci predstavke su bili pod neprekidnom i isključivom de iure i de facto kontrolom italijanskih
vlasti. Stoga, događaji koji su pokrenuli pitanja navodnih povreda spadaju u isključivu nadležnost Italije u okviru značenja člana
1, zaključio je Sud.
Inače, u meritumu Sud je ustanovio:
• dve povrede člana 3. (zabrana mučenja) - zbog izlaganja podnosilaca predstavke riziku zlostavljanja u Libiji i repatrijaciji u So-
maliju ili Eritreju;
• povredu člana 4. Protokola 4. (zabrana grupnog proterivanja stranaca) i
• povredu člana 13. (pravo na delotvorni pravni lek), uzetu zajedno sa članom 3. i članom 4. Protokola 4.
U ovu kategoriju spadaju i slučajevi spornih teritorija (na primer povrede Konvencije koje su se desile u Pridnjestrovlju,
delu teritorije Moldavije nad kojim ta država ne vrši suverenitet, povrede Konvencije u Abhaziji i Južnoj Osetiji, zvanično delovima
teritorije Gruzije, na kojima ova država nema suverenitet, slučajevi u odnosu na teritorije Nagornog Karabaha ili Severnog Kipra).
Primera radi u vezi sa ovim tipom slučajeva navešćemo poznati slučaj Ilasku i drugi protiv Moldavije i Rusije u kome se radilo
o lišavanju slobode četiri lica od strane vlasti u Pridnjestrovlju, teritoriji u okviru Moldavije, ali pod jakim vojnim, političkim i
ekonomskim uticajem Rusije, zbog čega je Sud u ovom slučaju za povredu ljudskih prava oglasio krivom i Rusiju. Sud je ovaj stav
ponovio i u presudi Ivantoc i drugi protiv Moldavije i Rusije iz novembra 2011. godine.
Međutim, slučaj Kosova, u predmetu Azemi protiv Srbije, u tom pogledu je specifičan.
Naime, prema članu 1. Konvencije, Visoke strane ugovornice su se saglasile da svakom licu u svojoj nadležnosti obez-
beđuju prava i slobode utvrđene Konvencijom. U međunarodnom pravu, teritorijalna nadležnost jedne države, koja mora biti
isključiva i potpuna, zove se teritorijalni suverenitet. Taj suverenitet joj omogućava da u ograničenoj oblasti vrši svoje državne
funkcije, sastavljene od zakonodavnih, upravnih i pravosudnih postupaka. Međutim, država koja delotvorno ne kontroliše deo
svoje teritorije ne može stvarno vršiti teritorijalnu nadležnost i suverenitet.
U tom slučaju, koncepti “nadležnosti” i “teritorije” nisu međusobno zamenljivi. Naime, država može biti sprečena u vršenju
nadležnosti na delu svoje teritorije. To može biti posledica vojne okupacije od strane oružanih snaga koje delotvorno kontrolišu
teritoriju u pitanju (slučaj Loizidou protiv Turske, preliminarne primedbe, presuda od 23.3.1995. godine). Prema tome, neophod-
no je da se utvrdi da li su, u vreme postupka na koji se žali, državni organi vršili delotvornu kontrolu nad navodnim žrtvama ili
ne. Ovu situaciju u kojoj državni organi nisu delotvorno kontrolisali navodne žrtve Sud je opisao u predmetu Kipar protiv Turske
([VV], broj 25781/94, stav 78., ECHR 2001-IV), u kome je utvrdio da Vlada Kipra ne može da delotvorno kontroliše svoju teritoriju
u delu “TRSK” (Turska Republika Severni Kipar), koju je ova druga faktički kontrolisala.
U vezi sa kršenjem ljudskih prava na teritoriji Kosova, takođe je bitan istorijat slučaja Behrami i Saramati, gde Sud obrazlaže
da je:

“Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine predviđeno uspostavljanje prisustva snaga bezbednosti (KFOR)
od strane država članica i relevantnih međunarodnih institucija”, “pod pokroviteljstvom UN”, sa “značajnim učešćem NATO” ali pod
“nedefinisanom upravom i kontrolom na teritoriji Kosova” (stav 3. navedene odluke).
“do 20. juna povlačenje SRJ završeno”.
“Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN takođe je odlučeno o uspostavljanju, pod pokroviteljstvom UN, privremene uprave za
Kosovo (UNMIK) i zatraženo od Generalnog sekretara (u daljem tekstu “GS”) da je, uz pomoć relevantnih međunarodnih organi-
zacija, uspostavi i imenuje Specijalnog predstavnika generalnog sekretara (dalje: “SPGS”) koji će kontrolisati njeno sprovođenje”.
“UNMIK je trebalo da tesno sarađuje sa KFOR-om. UNMIK se sastojao od četiri stuba koja odgovaraju dodeljenim zadacima. Svaki
stub je stavljen pod nadležnost SPGS, a na čelu im je Zamenik SPGS. Stub 1 (u relevantnom vremenu) bavio se humanitarnom po-
moći i vodio ga je UNHCR pre nego što je postepeno ukinut u junu 2000. godine. Novi Stub 1 (policija i sudska uprava) formiran je
u maju 2001. godine i bio je pod direktnim rukovodstvom UN..”
“U ovom predmetu, Sud smatra, i to zaista nije sporno, da SRJ nije “imala kontrolu” nad Kosovom (u smislu te reči u gore citiranoj
nadležnosti Suda u vezi sa severnim Kiprom), pošto je to dogovoreno u VTS pre relevantnih događaja, što je imala pravo da čini
kao suverena sila da povuče sopstvene snage u korist stvaranja međunarodnog civilnog (UNMIK) i vojnog (KFOR) prisustva, što će
dalje biti razrađeno u Rezoluciji SBUN.”
“Kosovo je prema tome tih dana bilo pod delotvornom kontrolom međunarodnog prisustva koje je vršilo javna ovlašćenja koja
normalno vrši Vlada SRJ”.
(Predmet Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske Nemačke i
Norveške, predstavke br. 71412/01 i 78166/01, od 2. maja 2007. godine)
Na taj način teritorija Kosova je u nadležnosti međunarodne zajednice, tačnije UN i Evropske unije (dalje: EU), koje pred-
stavljaju međunarodne organizacije (EU je nadnacionalnog karaktera), koje ne mogu po Konvenciji biti tužene pred Su-
dom. Zbog toga je Sud u slučajevima Behrami i Saramati predstavke proglasio nedopuštenim ratione personae protiv država čiji
su pripadnici bili u sastavu međunarodnih snaga koje deluju pod okriljem OUN. To faktički znači da Konvencija nije primenjiva
za kršenje ljudskih prava koje se desilo na teritoriji Kosova, pa bi ovu grupu slučajeva trebalo svrstati u slučajeve o kojima će
biti reči u narednim stavovima.
Druga kategorija slučajeva

Drugu kategoriju slučajeva čine slučajevi koji se odnose na teritoriju izvan područja primene Konvencije. Slučaj Mar-
ković protiv Italije tiče se i Srbije, jer je proistekao kao posledica bombardovanja zgrade Radio Televizije Srbije i odbijanja italijan-
skih sudova da pruže pravnu zaštitu članovima porodice žrtava sa pozivom na doktrinu političkih akata odnosno takvih akata koji
ne podležu sudskoj nadležnosti. Sud je ovde našao da je član 1. Konvencije primenljiv u konkretnom slučaju, iako su se posledice
desile na teritoriji države koja u datom trenutku nije bila u nadležnosti Suda (SR Jugoslavija), jer je došlo do zasnivanja nadležnosti
italijanskih sudova.
Međutim, u ovom slučaju, većinsko mišljenje Suda (presuda je doneta sa 10:7 glasova da nije bilo povrede člana 6. u vezi sa
pravom na pristup sudu) priklonilo se stavu da je odluka vezana za bombardovanje predstavljala akt u vođenju spoljne politike, a
takvi akti ne podležu nadležnosti sudova, odnosno priznalo je imunitet državi zbog prirode predmetnog dela.
Nasuprot tome, sedam sudija, koji su ostali, u manjini iznelo je kritički stav prema italijanskim vlastima, koje po njihovom
mišljenju nisu uspeli da objasne razlog zbog koga su smatrali da se radilo o delu političke prirode, s obzirom da je predmetni po-
stupak za naknadu štete imao osnov u italijanskom Građanskom zakoniku.
U slučaju Ocalan protiv Turske takođe se postavilo pitanje primene člana 1. Konvencije Naime, ovaj kurdski političar, koji izdr-
žava kaznu doživotnog zatvora u Turskoj, uhapšen je u Keniji od strane turskih oficira bezbednosti unutar aviona registrovanog
u Turskoj, u zoni međunarodnog aerodroma u Najrobiju. Sud je smatrao na osnovu ovih okolnosti da je u konkretnom slučaju

podnosilac bio pod jurisdikcijom Turske i da je član 1. Konvencije primenljiv na Tursku, tako da je odbijen prigovor nenadležnosti
Suda.
Okolnosti hapšenja poznatog međunarodnog teroriste Ramirez Sančeza bile su slične kao u prethodnom slučaju, samo što je
on uhapšen u Sudanu, pa je predat francuskoj policiji u francuskom vojnom vazduhoplovu, tako da je Sud našao da je član 1. Kon-
vencije primenljiv na Francusku, koju je Sančez tužio pred Sudom ističući nezakonitost lišavanja slobode u konkretnom slučaju.
U nekoliko slučajeva protiv Ujedinjenog Kraljevstva za kršenje ljudskih prava u Iraku (hapšenje i ubistva) Sud je ustanovio
primenjivost člana 1. Konvencije na Ujedinjeno Kraljevstvo, jer je ustanovio da je Ujedinjeno Kraljevstvo imalo punu jurisdikciju
nad tim licima u svakom konkretnom slučaju (Al Saadoon and Mufdhi; Al-Skeini and Others; Al-Jedda).
Treća kategorija slučajeva

Treća kategorija slučajeva tiče se situacija u kojima su se akti desili na teritoriji jedne države, ali proizvode dejstvo na
teritoriji neke druge države.
Naime, u slučaju Al-Adsani protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac predstavke je istovremeno britanski i kuvajtski državlja-
nin, koji je u vreme rata u Golfskom zalivu služio u Ratnom vazduhoplovstvu Kuvajta. Boraveći u Kuvajtu, došao je u posed video
traka sa seksualnim sadržajem na kojima se pojavljivao, rođak kuvajtskog emira. Ove trake su postale dostupne javnosti, a šeik
je za to okrivio podnosioca predstavke. Zbog toga je podnosilac prebijen, otet i protivpravno pritvoren, nakon čega je bio izložen
torturi. Podnosilac je naknadno pušten, ali je morao da provede šest nedelja u bolnici u Engleskoj, gde je lečen od opekotina koje
su prekrivale 25% njegovog tela. Pored toga, kod njega je ustanovljen i ozbiljan post-traumatski poremećaj.
Zbog svega toga podnosilac predstavke je avgusta 1992. godine pokrenuo građanski postupak u Engleskoj zahtevajući nakna-
du štete od kuvajtske vlade. Na zahtev engleskog Višeg suda postupak je prekinut, jer britanski zakon iz 1978. godine suverenim
državama pruža imunitet za dela počinjena na teritoriji van nadležnosti Ujedinjenog Kraljevstva.
Naime, navedeni zakon zasnovan je na gore pomenutom principu iz međunarodnog prava, pa je ovaj princip primenjen i od
strane Suda kome se kasnije podnosilac obratio ističući inter alia i povredu člana 6. stav 1. Konvencije, koja se odnosi na pristup
sudu.
Sud je smatrao da pružanje imuniteta državi u građanskom postupku teži opravdanom cilju poštovanja međunarodnog prava i
održavanja dobrih diplomatskih odnosa između država, zbog čega primena odredbi zakona iz 1978. godine u konkretnom slučaju
nije predstavljala neopravdano ograničenje pristupa sudu podnosioca predstavke.
Ovi slučajevi naročito se odnose na situacije vezane za ekstradiciju. Tako na primer u slučaju Soering protiv Ujedinjenog Kra-
ljevstva radilo se o ekstradiciji nemačkog državljanina koji je u američkoj saveznoj državi Severnoj Virdžiniji bio osuđen na smrtnu
kaznu zbog ubistva roditelja svoje devojke. Sud, kome se Jens Sering obratio, istakao je da iako ne može da nameće standarde
državama koje nisu članice Konvencije (SAD), države članice Konvencije su obavezne da poštuju Konvenciju, pa je istakao da time
što ako bi podnosilac bio bi izručen bio izložen riziku izvršenja smrtne kazne, zbog čega je ustanovio da je Ujedinjeno Kraljevstvo
prekršilo član 3. Konvencije.
Četvrta kategorija slučajeva

S obzirom na neprestani savremeni tehnološki razvoj moguće je ustanoviti i četvrtu kategoriju slučajeva - kršenje ljudskih
prava preko interneta.
Tako u slučaju Perin protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac, francuski državljanin sa prebivalištem u Engleskoj žalio se zbog
toga što su ga britanski sudovi osudili na kaznu zatvora zbog isticanja preko interneta sadržaja seksualnog karaktera. On, koji je
inače zaposlen u jednoj američkoj kompaniji u Ujedinjenom Kraljevstvu, tvrdio je da zbog karaktera interneta, nije bilo moguće
predvideti sve zakonske zahteve koji se traže u svakoj individualnoj državi. Sem toga osporio je nadležnost britanskih sudova,
jer se radilo o kompaniji registrovanoj u SAD. Sud nije prihvatio ovu argumentaciju smatrajući da su podnosiocu kao rezidentu
u Ujedinjenom Kraljevstvu bili poznati propisi u vezi sa objavljivanjem predmetnog sadržaja preko interneta, pa je predstavku
proglasio nedopuštenom.

Slično pitanje postavilo se i u slučaju Premininy protiv Rusije u kome su dvojica ruskih hakera ušli u sistem jedne banke u SAD
zbog čega su pritvoreni u Rusiji. U tom slučaju, međutim, Sud je ustanovio povrede čl. 3. i 5. Konvencije, ali pitanje nadležnosti
ruskih sudova nije bilo sporno.
NAČELO POZITIVNIH OBAVEZA I ČLAN 1. KONVENCIJE

Među mnogim načelima na kojima se bazira Konvencija izdvaja se načelo pozitivnih obaveza.
Naime, iako Konvencija nameće državama negativne obaveze koje se svode na uzdržavanje države od mešanja u uži-
vanje ljudskih prava garantovanih Konvencijom, države su shodno članu 1. Konvencije u obavezi da obezbede uživanje prava
sadržanih u Konvenciji i protokolima uz nju. Zbog toga je Sud, u nizu slučajeva smatrao da za države postoji pozitivna obaveza
da preduzmu korake u cilju osiguranja zaštite prava iz Konvencije. U članu 1. Konvencije takođe se zahteva da sudske presu-
de moraju postojati u cilju zaštite određenih prava, a u nekim slučajevima Sud je naglasio da se ta zaštita mora ostvarivati i kroz
izricanje i primenu krivičnih sankcija (X. i Y. protiv Holandije).
Manifestacija te pozitivne obaveze je i član 13. Konvencije, prema kome je obaveza države da obezbedi delotvorno pravno
sredstvo pred domaćim vlastima zbog bilo kakvog narušavanja prava zaštićenih Konvencijom.
Naime, članom 13. Konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni Konvencijom ima
pravo na delotvorno pravno sredstvo pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupa-
la u službenom svojstvu. Ovaj član ne egzistira samostalno, već u vezi sa drugim slobodama i pravima predviđenim Konvencijom,
ali u principu Sud konstatuje povredu člana 13. Konvencije zasebno od povreda drugih odredaba iz Konvencije.
Tako na primer, povreda iz člana 13. Konvencije može postojati uporedo sa povredom prava na suđenje u razumnom
roku, mada se dugo smatralo da je član 13. konzumiran članom 6. stav 1. Konvencije. Naime, polazilo se od toga da su zahtevi iz
člana 6. stav 1. stroži od onih iz člana 13. Konvencije, pa se smatralo da je ustanovljavanje povrede člana 6. stav 1. Konvencije bilo
dovoljno, tako da je nepotrebno ispitivanje i kršenje člana 13. Konvencije. Prekretnica u vezi sa ovim pitanjem desila se 26. ok-
tobra 2000. godine, kada je Sud u presudi u slučaju Kudla napustio prethodno stanovište, smatrajući da isticanje zahteva iz člana
13. Konvencije predstavlja pojačavanje samog člana 6. stav 1. Konvencije i oduzimanje “opskurnog karaktera” odredbi iz člana
13. Konvencije (videti: Report on the effectiveness of national remedies in respect of excessive length of proceedings, Adopted by the
Venice Commission at its 69th Plenary Session (Venice, 15-16 December 2006), stav 43).
U navedenoj presudi se u vezi sa ovim pitanjem kaže:
“Rastuća frekventnost sa kojom su nedavno ustanovljene povrede u tom smislu, navele su Sud da izvuče zaključak o “važnoj opa-
snosti” po vladavinu prava u okviru nacionalnih pravnih poredaka kada se desi “prekomerno odugovlačenje u deljenju pravde u
pogledu čega stranke nemaju domaće pravno sredstvo”.
(Kudla protiv Poljske, br . 30210/96, presuda od 26. oktobra 2000. godine, stav 148)
Sud je državama ostavio slobodu u izboru sredstva kojim bi se obezbedilo poštovanje prava na suđenje u razumnom
roku, ali u slučaju da to ne može obezbediti jedno pravno sredstvo, onda taj zahtev može ostvariti i mnoštvo sredstava predvi-
đenih domaćim pravom, pri čemu se delotvornost sredstva ceni prema tome da li je ono u stanju da “spreči navodnu povredu
odnosno njen nastavak ili da pruži adekvatnu naknadu za povredu koja se već desila”. Ovim principima treba dodati i princip da
predmetno sredstvo ne sme postojati samo u teoriji, nego i u praksi (između ostalog videti Ilhan protiv Turske, br. 22277/93.
presuda od 27. juna 2000. godine, st. 61. i 62), kao i da delotvornost predmetnog pravnog sredstva ne sme biti cenjena u
zavisnosti od povoljnosti ishoda za podnosioca predstavke (Vilvarajah i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 13163/87,
presuda od 30. oktobra 1991. godine, stav 122.)
Na taj način Sud je ukazao na mogućnosti koje državama stoje na raspolaganju da preduprede povredu prava na suđenje u ra-
zumnom roku odnosno da pruže naknadu za povrede koje su se desile, pri čemu države mogu da kombinuju oba ova puta, pa čak i

da se opredele za punitivni pristup, kao dopunski, i kazne odgovorne za loše funkcionisanje sistema deljenja pravde. Neke države
su usvojile smernice Suda, pa se i na taj način manifestuje primena načela pozitivnih obaveza.
Dakle, u regulisanju odnosa između povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na delotvorno pravno sredstvo pošlo
se od principa ubi jus ibi remedium, odnosno tamo gde postoji povreda mora postojati i sredstvo koje bi sprečilo njen nasta-
nak, odnosno obezbedilo obeštećenje žrtve povrede. Primarna odgovornost za obezbeđivanje takvog sredstva leži na drža-
vama, što je posledica kako principa supsidijariteta, tako i načela pozitivnih obaveza. Ukoliko države nisu u mogućnosti da
to obezbede na zadovoljavajući način dalja zaštita može se potražiti pred Sudom.
Država ima pozitivnu obavezu i da obezbedi dovoljna finansijska sredstva pravosudnom sistemu radi obezbeđivanja
ekspeditivnosti sudskog postupka, jer se u protivnom ugrožava pravo građana na sudsku zaštitu (Guincho protiv Portuga-
la; Salov protiv Ukrajine). Međutim, u vezi sa poslednjim slučajem treba naglasiti da je manjinsko mišljenje Suda tvrdnju većine o
potrebi obezbeđivanja finansijskih jemstava protiv spoljnjeg pritiska tretiralo i kao stvaranje slike o korumpiranosti pravosuđa.
U slučaju Artze für das Leben protiv Austrije pozitivne obaveze idu i dalje, jer država mora imati aktivnu ulogu u obezbeđivanju
da pojedinci svoja prava iz Konvencije mogu koristiti u praksi. U navedenom slučaju Sud je zauzeo stav da je država obavezna da
dozvoli održavanje demonstracija, prema odredbama čl. 10. i 11. Konvencije, ali da ima obavezu i da demonstrante zaštiti od de-
lovanja kontrademonstranata (Ezelin protiv Francuske).
Isto tako, u slučaju Hoffman protiv Austrije, koji se odnosi na spor roditelja u vezi sa starateljstvom nad detetom, Sud nije pri-
hvatio tvrdnju vlade Austrije da je reč o sporu koji je potpuno privatna stvar između stranaka u sporu, smatrajući da je obaveza
tužene države da posredstvom sudova obezbedi pružanje neophodne zaštite u vezi sa pravima iz Konvencije kada je
njihovo korišćenje otežano u sporovima privatnopravnog karaktera (to je fenomen nazvan Drittwirkung). Ovaj fenomen
našao je nedavno svoju primenu i u slučajevima protiv Republike Srbije u situacijama kada jedan roditelj opstruira izvršavanje
pravnosnažnih sudskih odluka u vezi sa starateljstvom - V. A. M. protiv Srbije i Tomić protiv Srbije.
Primena načela pozitivnih obaveza u vezi sa članom 2. Konvencije zahteva od država da sprovedu efikasnu istragu prilikom
smrti koju je prouzrokovalo lice u službi države u pitanju (Mc Cann, Farrell i Savage protiv Velike Britanije), ili da učine sve što se
razumno može očekivati od njih da se izbegne stvarni rizik po život, o čemu je država imala ili je trebalo da ima saznanje (Osman
protiv Velike Britanije).
Naravno, protiv ovog načela može se istaći prigovor da njegova naglašena primena zadire u državnu politiku, držav-
ne prioritete, nacionalne interese i preraspodelu resursa. Zbog toga, kao njegovo ublažavanje postoji princip slobodne
procene (margin of appreciation).
Ovim principom, proisteklim iz međunarodnog prava, određen je pre svega odnos između Suda i nacionalnih sudova. Naime,
države imaju slobodu da primene bilo koji način u cilju zaštite prava iz Konvencije, ali u krajnoj instanci, Sud je taj koji sprovodi
nadzor nad poštovanjem prava iz Konvencije.
Međutim, Konvencija ne zahteva uniformnost u primeni njenih standarda, jer pravni, ekonomski i kulturni sistemi
država članica veoma se razlikuju. Bitno je da države obezbeđuju zaštitu prava iz Konvencije, a na njima je da izaberu način na
koji će to ostvariti.

I

I Pravo na život
Član 2
Pravo na život
1. Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda
kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom.
2. Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna:
a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;
b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode;
c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.

Pravo na život I
PRAVO NA ŽIVOT
Konvencija u članu 2. garantuje se pravo na život, koje je osnovno i najočiglednije ljudsko pravo. Slično kao i zabrana mučenja
(član 3. Konvencije) ili zabrana ropstva (član 4. Konvencije) u pitanju je tzv. apsolutno pravo, što znači da od ovog prava nisu
moguća odstupanja, niti su moguće neke restrikcije, kao na primer kod slobode izražavanja.
Ovakav pristup imaju i neki drugi međunarodni dokumenti kojima je garantovano ovo pravo, primera radi, u članu 6. stav 1.
Pakta o građanskim i političkim pravima, pravo na život je proglašeno urođenim pravom:
“Svako ljudsko biće ima urođeno pravo na život. Ovo pravo mora biti zaštićeno zakonom. Niko ne može biti samovoljno lišen
života.”
Ukidanje smrtne kazne Protokolima br. 6 i 13. uz Konvenciju

Konvencijom se propisuje (članom 2. stav 1.) da niko ne može biti namerno lišen života, osim ukoliko nije u pitanju izvršenje
presude suda kojom je lice osuđeno za zločin za koji je zakonom predviđena smrtna kazna. Međutim, ova odredba izmenjena je
Protokolom br. 6 uz Konvenciju, kojim se u članu 1. propisuje ukidanje smrtne kazne, osim za dela izvršena u doba rata ili nepo-
sredne ratne opasnosti. Protokolom br. 13 uz Konvenciju se odredbom člana 1. u potpunosti ukida smrtna kazna, čak i za dela
učinjena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti.
Ograničenja uživanja prava na život

Iako je pravo na život apsolutno pravo, neka ograničenja u njegovom uživanju predviđena su članom 2. stav 2. Kon-
vencije, tako da se po Konvenciji ne smatra protivpravnim lišenje života koje proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno
neophodna prilikom:
• odbrane bilo kog lica od nezakonitog nasilja;
• izvršenja zakonitog lišenja slobode ili sprečavanja bekstva lica zakonito lišenog slobode, ili
• zakonitih mera koje se preduzimaju radi suzbijanja nereda ili pobune.
U slučaju McCann i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je istakao je značaj odredbe člana 2. Konvencije, smatrajući
je jednom od fundamentalnih odredaba Konvencije. Ovaj član zajedno sa članom 3. odslikava osnovne vrednosti svakog de-
mokratskog društva.
U slučaju Tanribilir protiv Turske, Sud je naglasio da član 2. Konvencije nameće pozitivnu obavezu državama da preduzmu
praktične mere, kako bi zaštitile život pojedinaca. Međutim, to ne znači i nametanje nemogućih ili neproporcionalnih mera na
strani države, posebno imajući u vidu poteškoće sa kojima se u modernom društvu suočavaju službe državne bezbednosti. Kada
se radi o pozitivnim obavezama, države imaju obavezu da usvajaju i primenjuju krivično zakonodavstvo koje će štiti
pravo na život pojedinca od državnih organa, trećih lica ili drugih opasnosti po život. Kada dođe do kršenja prava na život
države su u obavezi da sprovedu delotvornu istragu, koja vodi pronalaženju, gonjenju i kažnjavanju odgovornih lica.
Prema tome, u vezi sa članom 2. Konvencije,
Mogu se uočiti TRI ELEMENTA zaštite zajemčene članom 2. Konvencije:

I Pravo na život
- negativna obaveza, koja se ogleda u uzdržavanju od kršenja prava na život;

- pozitivna obaveza, koja se ogleda u tome da država mora da preduzme razumne korake da bi zaštitila pojedinca od opasnosti
koje bi država trebalo da bude svesna;
- procesna obaveza države da preduzme odgovarajuće korake kako bi istražila okolnosti pod kojima je došlo do lišavanja života.
Slučajevi lišenja života u praksi Suda

U praksi Suda pojavili su se slučajevi lišavanja života za vreme policijske akcije, smrt lica u pritvoru, samoubistvo u zatvoru,
ubistvo jednog zatvorenika od strane drugog za vreme izdržavanja kazne, ubistvo koje je počinio zatvorenik na zatvorskom odsu-
stvu, smrtna kazna, prisilni nestanci, pobačaj i ubistvo iz milosrđa.
Lišavanje života za vreme policijske akcije

Upotreba sile za vreme izvođenja policijske akcije mora biti srazmerna jednom od tri cilja koja se žele postići poli-
cijskom akcijom (odbrana bilo kog lica od nezakonitog nasilja; izvršenje zakonitog lišenja slobode ili sprečavanja bekstva lica
zakonito lišenog slobode; zakonite mere koje se preduzimaju radi suzbijanja nereda ili pobune). U slučaju McCann i drugi protiv
Ujedinjenog Kraljevstva vlasti Ujedinjenog Kraljevstva i Španije obaveštene su da tri pripadnika IRA nameravaju da izvrše napad
na Gibraltaru automobilom - bombom koja bi bila aktivirana daljinski. U trenutku kada su britanske specijalne policijske snage
locirale tu trojicu pripadnika IRA i želele da ih uhapse, svaki od njih napravio je jedan pokret rukom, kao da želi da aktivira bombu.
To je navelo britanske policajce da pucaju na njih i tom prilikom su sva trojica ubijeni, iako se ispostavilo da u automobilu, pored
koga su zatečeni, nije uopšte bilo bombe. U ovom slučaju, Sud je utvrdio da su policajci bili u iskrenom, ali pogrešnom uve-
renju da postoji bomba koja će biti aktivirana daljinski, jer su dobili takve informacije od svojih nadređenih. Zbog toga,
njihovi postupci nisu predstavljali povredu člana 2. Konvencije. Ipak, Sud je tesnom većinom (10:9) utvrdio povredu člana 2.
stav 2, koja je proistekla iz lošeg planiranja i vođenja ove akcije. Policajci su reagovali refleksno i mahinalno, kako su bili obučeni
za takve situacije, ali takva obuka je u nesaglasnosti sa oprezom koji se očekuje od policajaca u jednom demokratskom društvu.
Nasuprot ovom slučaju, u slučaju akcije kiparskih specijalaca koji su pokušali da spasu mladu ženu koju je kao taoca
držao njen partner, što je rezultiralo smrću otmičara i taoca, Sud je našao, takođe tesnom većinom (5:4), da je ova akcija
bila dobro isplanirana i izvedena, te da nije došlo do povrede člana 2. Konvencije (Andronicou i Constantinou protiv Kipra),
jer se smrt otmičara i taoca nije mogla pripisati aktima specijalnih jedinica. Pri tome, nije bitno da li je postojala namera da se neko
liši života, da bi se ustanovila povreda člana 2. Konvencije. U slučaju Stewart protiv Ujedinjenog Kraljevstva, policija koja je gađana
kamenjem od strane demonstranata upotrebila je gumene metke. Jedan metak slučajno je pogodio trinaestogodišnjeg dečaka, koji
je preminuo. Dakle, iako nije postojala namera policajca da pogodi dečaka, Sud, odnosno tadašnja Komisija za ljudska prava
smatrala je da član 2. Konvencije ima mnogo šire polje primene od namernih ubistava.
Smrt lica u pritvoru

U slučaju Velikova protiv Bugarske, Slavčo Cončev, po nacionalnosti Rom, pritvoren je 25. septembra 1994. godine zbog sumnje
da je ukrao stoku. Nakon 12 sati provedenih u pritvoru preminuo je, a propust bugarskih vlasti da utvrde stvarni uzrok nje-
gove smrti rezultirao je podnošenjem predstavke od strane njegove vanbračne supruge. Slučaj je rezultirao presudom od
18. maja 2000. godine u kojoj je između ostalog utvrđena i povreda člana 2. Konvencije. Sud je u vezi sa ovim slučajem najpre
primetio da kada je pojedinac dobrog zdravstvenog stanja priveden i određen mu je pritvor od strane policije, na državi stoji oba-
veza da pruži uverljivo objašnjenje o tome šta je stvarni uzrok smrti. S tim u vezi na državi leži obaveza da sprovede delotvornu
zvaničnu istragu, te da istraga bude temeljna, nepristrasna i pažljivo vođena. Zbog toga obrazloženje da je lice u pritvoru
preminulo usled srčanog udara, kako je rečeno od strane turskih vlasti slučaju Tanli protiv Turske, u kome se radilo o 22-godišnjem
mladiću na čijem telu je bilo tragova povreda i rana, deluje krajnje neuverljivo.

Pravo na život I
Samoubistvo u zatvoru
Obaveza države je da zaštiti živote zatvorenika. Presuda suda doneta 3. aprila 2001. godine u slučaju Keenan protiv Uje-
dinjenog Kraljevstva potvrđuje taj princip i podseća na načela koje je Sud tim povodom postavio u presudi od 28. oktobra 1998.
godine u slučaju Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva. U slučaju Keenan podnosilac predstavke je majka lica koje je u 28. godini
izvršilo samoubistvo u zatvoru Exter u Engleskoj. Prema ovom licu je zbog napada na zatvorske stražare primenjena disciplinska
mera smeštaja u samicu. Već sledećeg dana, nakon primene ove mere, zatvorenik Mark Keenan pronađen je obešen o ćelijske šipke
uz pomoć poveza načinjenog od krevetskog čaršava. Sud je povodom ovog slučaja smatrao da je izostao stručni medicinski
savet pri proceni stanja ovog zatvorenika, kao i prepisivanje adekvatne terapije. Sa druge strane strogost izrečene mere, po
oceni Suda je mogla da ugrozi njegovo fizičko i moralno stanje zbog čega je Sud smatrao da postupanje zatvorskih vlasti nije
bilo u skladu sa standardom postupanja prema duševno obolelim licima, pa je utvrdio povredu člana 3. Konvencije. Intere-
santno je da Sud nije utvrdio i postojanje povrede člana 2. Konvencije, pri čemu je uzeo u obzir to da li su zatvorske vlasti znale
ili trebalo da znaju da postoji stvarna i neposredna opasnost da Keenan izvrši samoubistvo i da li su učinile sve što se razumno
moglo od njih očekivati. Ovakav stav Suda odražava trend da države u principu retko bivaju oglašavane odgovornim za
smrt uopšte, jer je teško ustanoviti postojanje uzročne veze između propusta državnih organa i izvršenog samoubistva.
Ubistvo jednog zatvorenika od strane drugog zatvorenika za vreme izdržavanja kazne

Dobar primer za ovakvu situaciju je presuda koju je Sud izrekao 14. marta 2002. godine u slučaju Edwards protiv Ujedinjenog
Kraljevstva. U navedenom slučaju, nakon što je Sud ispitao da li su nadležne vlasti znale za postojanje opasnosti po život
konkretnog zatvorenika i da li su preduzele potrebne mere koje su se mogle razumno očekivati da bi se izbegla opasnost
po njegov život, ustanovljena je povreda čl. 2. i 13. Konvencije. Sud je prilikom donošenja ovakvog zaključka pošao od principa
da država ima pozitivnu obavezu da pruži zaštitu prava utvrđenih Konvencijom od povreda koje potiču od lica koja nisu državni
službenici koji su joj neposredno potčinjeni (tzv. horizontalno dejstvo Konvencije). Stoga je Sud ustanovio da nedostatak ovla-
šćenja istražitelja da primoraju svedoke da daju izjave, kao i nepostojanje odgovarajućeg nadzora u zatvoru predstav-
ljaju povredu procesnih aspekata člana 2. Konvencije. U vezi sa povredom člana 13. Konvencije Sud je ustanovio da roditelji
ubijenog zatvorenika, koji su i podneli predstavku, nisu imali pristup odgovarajućom sredstvima za dobijanje odluke u pogledu
njihovih tvrdnji da vlasti nisu zaštitile pravo na život njihovog sina, kao i da nisu imali mogućnost dobijanja naknade za štetu koju
su pretrpeli.
Ubistvo koje je počinio zatvorenik na zatvorskom odsustvu

Ovaj slučaj se razlikuje od prethodnog, jer zatvorenik u vreme izvršenja krivičnog dela nije bio pod direktnim nadzo-
rom zatvorskih vlasti. Povodom slučaja u kome su sina podnosioca predstavke ubila tri kriminalca, od kojih su dvojica od njih
bili na zatvorskom odsustvu, Sud je u presudi od 24. oktobra 2002. godine u slučaju Mastromatteo protiv Italije istakao da
Konvencija ne štiti “život” nego “pravo na život”, te da u konkretnom slučaju nije bilo moguće ustanoviti uzročnu vezu između
ubistva i eventualnih propusta države. Zbog toga je smatrao da nije izvršena povreda člana 2. Konvencije.
Smrtna kazna
Nakon stupanja na snagu Protokola 13 uz Konvenciju, 1. jula 2003. godine, smrtna kazna je iščeznula sa prostora
Evrope (danas ona postoji jedino u Belorusiji, koja nije članica Saveta Evrope). Jedna od poslednjih zemalja koja je ukinula
smrtnu kaznu bila je Turska, jedan od osnivača Saveta Evrope. U ovoj zemlji poslednja smrtna kazna izvršena je 1984. godine,
ali je oko 300 osuđenih na smrt bilo u situaciji da čeka na izvršenje svojih kazni, sve do konačnog ukidanja smrtne kazne u Turskoj
2003. godine. Jedan od njih bio je lider zabranjene Kurdistanske partije (PKK) Abdulah Odžalan (Ocalan), osuđen na smrt 1999.
godine. U predstavci koju je on uputio Sudu naveo je da izricanje smrtne kazne predstavlja povredu prava na život garantovanog

I Pravo na život
članom 2. Konvencije. U vezi sa ovom povredom Sud je u presudi od 12. marta 2003. godine utvrdio da član 2. Konvencije
nije povređen, jer je kazna izrečena gospodinu Odžalanu zamenjena kaznom doživotnog zatvora. Međutim, činjenica da je dugi
niz godina postojala realna mogućnost da mu izrečena smrtna kazna zaista bude i izvršena, sve dok je Turska nije defi-
nitivno ukinula, dovodila je podnosioca u stanje značajne patnje. Zbog toga, Sud je takvo postupanje ocenio kao nehumano,
pa je ustanovio povredu član 3. Konvencije.
Prisilni nestanci
U slučaju Timurtas protiv Turske Sud je našao povredu člana 2. Konvencije, kada je sin podnosioca od strane bezbednosnih
službi odveden u pritvor i o njemu se ništa nije čulo više od šest godina. Uzimajući u obzir i vremenski faktor, mada ne kao presu-
dan element, Sud je pretpostavio da je podnosilac mrtav, zbog čega je ustanovio povredu člana 2. Konvencije, jer država
nije pružila razumno obrazloženje nestanka i sudbine ovog lica. U slučaju Tas protiv Turske, gde se radilo o sličnom događaju,
Sud je postavio zahtev da istraga u ovim slučajevima mora biti hitna, adekvatna i delotvorna. Slučajevi prisilnog nestanka
naročito su aktuelni nakon presude u međudržavnom sporu Kipar protiv Turske i dugi niz godina su tema sastanaka na kojima
se nadzire izvršavanje presuda Suda inače, slučajevi “prisilnih nestanaka” u Sudu su istraživani pre u kontekstu člana 5.
(pravo na slobodu i sigurnost), umesto čl. 2. ili 3. Konvencije, što je i učinjeno u slučaju Kurt protiv Turske, u kome Sud nije
ustanovio povredu član 2. Konvencije, jer nije bilo dokaza “izvan razumne sumnje” koji bi ukazivali da je nestanak podnosiočevog
sina vezan za postupke turskih vlasti.
Pobačaj (abortus)
U Evropi ne postoji konsenzus o tome kada počinje pravo na život. To je primećeno u slučaju Vo protiv Francuske u kome
je Sud našao da Francuska ne može biti odgovorna za uništavanje fetusa prilikom nemarnog lekarskog zahvata, jer takvu
radnju u svom zakonodavstvu nije okvalifikovala kao ubistvo iz nehata. Međutim, otac nerođenog deteta nema pravo da
insistira da dete bude rođeno protiv volje majke (Paton protiv Ujedinjenog Kraljevstva). Isto tako, države, i onda kada zabranjuju
abortus, moraju da omoguće da određena fizička ili pravna lica daju informacije ženama gde se abortus zakonom može obaviti
(Open Door Counselling and Dublin Well Women protiv Irske).
Ubistvo iz milosrđa
U slučaju Pretty protiv Ujedinjenog Kraljevstva, žena koja je paralizovana i obolela od neizlečive degenerativne bolesti mišić-
nog tkiva, obratila se Sudu, tvrdeći da pravo na život obuhvata i pravo na izbor života ili smrti. Ona je tvrdila da je Ujedinjeno
Kraljevstvo nepristajanjem da se odrekne krivičnog gonjenja njenog supruga koji bi joj pomogao da izvrši samoubistvo,
povredilo član 2. Konvencije, kojim je garantovano pravo na život u širem smislu. Sud je povodom ovog slučaja smatrao da
Konvencija ne garantuje negativni aspekt prava na život, odnosno pravo na smrt, zbog čega je našao da nije došlo do povrede člana
2. Konvencije.
Ovakvo stanovište Suda pokazuje da Sud ovom pitanju pristupa veoma obazrivo, mada su neke države (Holandija)
ozakonile eutanaziju (ubistvo iz milosrđa). Zbog toga, smatramo da je u slučaju poput predmeta Pretty uputnije pozvati se na
član 8. i pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, nego zahtevati tako direktan odgovor u vezi sa članom 2. Konvencije.
Pravo na život i pripadnici oružanih snaga

Pripadnici oružanih snaga, uprkos rizika od smrti, prilikom izvođenja izvesnih opasnih operacija, ne bi smeli biti izloženi
situacijama u kojima postoji rizik za njihov život, bez jasnog i legitimnog vojnog cilja. Zbog toga na državi leži obaveza da
organizuje odgovarajuću obuku za pripadnike oružanih snaga i da dobro planira izvođenje vojnih operacija.

Pravo na život I
Država ima obavezu da preduzima praktične preventivne mere kojima bi zaštitila vojnike od napada drugih, ali ima
obavezu i da preduzme specijalne mere da zaštiti vojnike sa psihičkim smetnjama, što se ističe u slučaju Ataman protiv Turske
(presuda od 27.4.2006. godine).
U slučaju Kilinc protiv Turske, povodom samoubistva regruta tokom odsluženja vojnog roka, u presudi od 7.6.2005. godine, Sud
je istakao da vojne vlasti nisu mogle da negiraju da su upoznate sa činjenicom da je ovaj regrut imao ozbiljne psihičke probleme,
da je izostao njegov odgovarajući psihijatrijski pregled, kao i da u turskoj vojsci ne postoje pravila koja posebno regulišu takve
situacije. Zbog toga, Sud je našao da je Turska odgovorna za povredu člana 2. Konvencije, jer njegovo zdravstveno stanje nije
uzeto u obzir, kada mu je povereno oružje, koje je kasnije upotrebio protiv sebe, dok je bio na straži.
Sud je i ranije u svojoj praksi imao prilike da razmatra zdravstvene probleme u vezi sa vojnom službom. Slučajevi L.C.B. protiv
Ujedinjenog Kraljevstva i McGiney and Egan protiv Ujedinjenog Kraljevstva iz 1998. godine odnosili su se na nepovoljne zdravstve-
ne posledice za koje se tvrdilo da su nastale usled izlaganja britanskih vojnika radijaciji prilikom testiranja nuklearnog oružja
sprovedenog na Pacifiku pedesetih godina prošlog veka. Sa druge strane, u slučajevima u kojima se od vlasti ne očekuje da su
mogle znati za postojanje rizika Sud nije ustanovljavao odgovornost. Dobar primer za to je slučaj Yakuz protiv Turske (odluka
od 25. maja 2000. godine), koji je nastao povodom ubistva jednog vojnika od strane drugog iz ličnih razloga, koji nisu bili poznati
niti su mogli biti poznati vojnim vlastima.
Presuda u slučaju Kilinc protiv Turske specifična je utoliko, jer ustanovljava obavezu za države u pogledu osetljivih lica, koja se
nalaze u vojnoj službi, što se naglašava i u Preporuci Komiteta ministara.
U slučaju smrti za vreme vojne službe neophodno je sprovesti hitnu, potpunu i adekvatnu istragu od strane nezavi-
snih organa, što je naglašeno u slučaju Salgin protiv Turske (presuda od 20.5.2007. godine). Posebno je značajno postojanje od-
govarajuće kontrole istrage od strane javnosti (presuda u slučaju McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 4. maja 2001. godine).
NASILJE U PORODICI I ČLAN 2. KONVENCIJE

Nasilje u porodici ili kako se još naziva “nasilje u tišini” nije posebno regulisano Konvencijom, ali to ne znači da se Sud u svojoj
praksi nije susretao sa ovim problemom. Naime, ovom pitanju najčešće se može prići sa aspekta člana 8. Konvencije (pravo na
poštovanje porodičnog života). Međutim, i ostali članovi Konvencije bili su u fokusu Suda, kada se radilo o slučajevima porodičnog
nasilja.
Tako je pred Sudom bilo više slučajeva u vezi sa:
• povredom člana 2. (pravo na život),
• člana 3. (zabrana mučenja),
• člana 4. (zabrana prinudnog rada),
• člana 6. (generalno pravo na fer suđenje),
• člana 13. (pravo na delotvorno pravno sredstvo) i
• 14. (zabrana diskriminacije) Konvencije.
Slučaj Opuz protiv Turske (presuda od 9. juna 2009. godine), smatra se jednim od najistaknutijih slučajeva iz oblasti
porodičnog nasilja. Činjenice ovog slučaja su sledeće: u periodu između aprila 1995. i marta 1998. godine dogodila su se četiri
incidenata u kojima je H.O. bio nasilan i pretio svojoj supruzi, odnosno podnositeljki predstavke (sa kojom ima troje dece) i njenoj
majci.
O svakom od tih incidenata, u kojima je bilo i teškog premlaćivanja, pretnji nožem i pokušaja gaženja automobilom, obaveštene
su vlasti, a u lekarskim izveštajima nakon lekarskih pregleda kojima su bile podvrgnute dve žene konstatovane su brojne povrede
kod njih od kojih su neke bile opasne po život.
Protiv H.O. vođeni su krivični postupci, povodom čega je on u dva navrata bio u pritvoru, ali je puštan na slobodu do početka
suđenja. U većini od tih krivičnih postupaka, podnositeljka i njena majka su vremenom povlačile krivične prijave, što je
po turskom pravu bio neophodan uslov za vođenje krivičnog postupka u ovakvim slučajevima, tako da je na kraju H.O.
osuđen samo za pokušaj gaženja automobilom i to na novčanu kaznu.

I Pravo na život
Još jedna novčana kazna od oko 385 evra, koju je mogao da plati u osam rata, izrečena mu je jer je podnositeljku predstavke
izbo nožem. Nakon toga, prilikom pokušaja preseljenja podnositeljke predstavke u drugi grad H.O. je u martu 2002. godine pucao
na njenu majku, koja je izdahnula na licu mesta. Nakon šest godina suđenja H.O. je u martu 2008. godine osuđen zbog ubistva i
nezakonitog posedovanja oružja na doživotni zatvor, ali je pušten na slobodu do okončanja žalbenog postupka. Već u aprilu 2008.
godine podnositeljka predstavke podnela je prijavu zbog pretnji od strane H.O. Turske vlasti su tek u novembru 2008. godine
obavestile sve policijske stanice o dužnosti da uhapse H.O. ako bude primećen u blizini stana podnositeljke predstavke. Takođe,
donet je i novi zakon kojim su predviđene mere konkretnije zaštite u slučaju nasilja u porodici.
Sud je povodom ovog slučaja zaključio da je s obzirom na istorijat nasilnog ponašanja H.O. novo nasilje, sa smrtnim
ishodom, bilo sasvim predvidljivo za turske vlasti. Sa druge strane, zakonski okvir koji je omogućavao obustavu postupka
nakon povlačenja krivičnih prijava nije bio dobar. Naime, tretiranje čitavog problema kao “porodične stvari”, bez ispitivanja
motiva za povlačenje prijava (što se naročito dešavalo onda kada je H.O. bio na slobodi) ukazuje, kako na nedostatke u zakonskim
rešenjima, tako i na propuste u postupanju turskih vlasti. Nedostaci efikasne istrage, u slučaju ubistva majke i dužina sudskog
postupka takođe doprinele su, u kontekstu prethodno iznetih činjenica, zaključku Suda o povredi člana 2. Konvencije.
Sudske odluke donete protiv H.O. nisu imale nikakav preventivni efekat, niti efekat njegovog odvraćanja od pribegavanja na-
silju. Štaviše, one su ukazivale na izvestan stepen tolerancije prema njegovom ponašanju (dve novčane kazne za veoma ozbiljne
nasilne akte). Uprkos donošenju zakona o zaštiti od nasilja u porodici turske vlasti nisu preduzele konkretne policijske i
upravne mere u cilju zaštite podnositeljke predstavke, zbog čega je utvrđena i povreda člana 3. Konvencije.
Ono što je Sud takođe utvrdio u vezi sa ovim slučajem je da su najčešće žrtve nasilja žene i to pripadnice kurdske nacionalne
manjine, nedovoljno obrazovane i bez sopstvenih prihoda. Opšta pasivnost turskih pravosudnih organa prema ovakvoj ka-
tegoriji žrtava porodičnog nasilja dovodi ih u diskriminatorni položaj u kome se našla i podnositeljka predstavke, zbog
čega je Sud utvrdio povredu člana 14. Konvencije u vezi sa čl. 2. i 3. Konvencije. Ovakav zaključak Sud je temeljio i na izveštaji-
ma domaćih nevladinih organizacija i organizacije Amnesty Internatiional.
S obzirom na navedene zaključke Sud je smatrao da nije neophodno da predmetni slučaj ispituje i sa stanovišta čl. 6. i 13.
Konvencije.
Ova presuda predstavlja prekretnicu u slučajevima porodičnog nasilja. Sud je jasno utvrdio koje su obaveze države u
vezi sa slučajevima u kojima je došlo do porodičnog nasilja. Posebno je važan zaključak Suda da rodno zasnovano nasilje pred-
stavlja oblik diskriminacije, što je već bilo predmet razmatranja pred Komitetom Ujedinjenih nacija za uklanjanje svih oblika
diskriminacije žena (CEDAW), koji je to ocenio i kao kršenje jednakosti pred zakonom, bez obzira na odsustvo namere. Naročito
je značajan zaključak Suda u vezi sa pitanjem prihvatljivosti predstavke. Naime, Sud je smatrao da slučajevi porodičnog nasilja
predstavljaju trajne situacije (jer nasilje se neprestano ponavlja), zbog čega se radi o kontinuiranom kršenju Konvencije, pa
prigovor Turske o nepoštovanju roka od šest meseci za pojedine radnje u konkretnom slučaju, Sud nije prihvatio.
U slučaju Kontrova protiv Slovačke (presuda od 31. maja 2007. godine), radilo se o dugogodišnjem fizičkom i psihičkom
nasilju, od strane muža podnositeljke predstavke, u kome je povučena krivična prijava, prethodno podneta zbog tih akta.
Nekoliko nedelja nakon toga, muž podnositeljke ubio je njihovo dvoje dece i samog sebe. Sud je povodom ovog slučaja ukazao
da je obaveza države da ima efikasno krivično zakonodavstvo u cilju odvraćanja od vršenja ovog tipa krivičnih dela. Pored toga,
neophodne su i preventivne operativne mere u vezi sa tim.
Naime, vlasti bi trebalo da predvide rizik po život u slučajevima dugogodišnjeg porodičnog nasilja i da preduzmu
adekvatne mere, koje bi od njih mogle da se razumno očekuju, da se taj rizik otkloni ili svede na najmanju moguću meru.
Te mere bi bile i mere pokretanja krivične istrage odmah po prijemu krivične prijave, pogotovo u slučaju dugogodišnjeg
porodičnog nasilja, kao u konkretnom slučaju. Štaviše, u konkretnom slučaju policijski službenik je podnositeljku posavetovao
da izmeni prijavu, koja se svela na manji prekršaj, što je kasnije rezultiralo ubistvom njene dece, čime je prekršen član 2. Konven-
cije, a zbog odsustva delotvornog sredstva za ovakve situacije, utvrđena je i povreda člana 13. Konvencije. S obzirom na utvrđene
povrede Konvencije, Sud se nije posebno bavio povredama čl. 6. i 8. Konvencije, koje su takođe istaknute u konkretnom slučaju.
Sličan prethodnom slučaju, po težini posledica, ali i istaknutim povredama Konvencije je slučaj Branko Tomašić i drugi
protiv Hrvatske (presuda od 15. januara 2009. godine).
Naime, podnosioci predstavke u ovom slučaju su roditelji i braća i sestra žrtve i njenog maloletnog deteta koje je ubio
izvesni M.M, sa kojim je žrtva bila kraće vreme u vanbračnoj vezi iz koje se rodilo dete koje je kasnije ubijeno. S obzirom na to da

Pravo na život I
je žrtva bila izložena stalnom nasilju od strane M.M. koji je pretio da će bombom ubiti i nju i maloletno dete, te da je patio od du-
bokog poremećaja ličnosti, ona se odvojila od M.M, prema kome je zbog pretnji određen pritvor, da bi on bio osuđen na pet meseci
zatvora, uz meru bezbednosti lečenja u zdravstvenoj ustanovi u istom trajanju kao i kazna zatvora. Ubrzo po izlasku iz zatvora
M.M. je nabavio automatsku pušku, iz koje je ubio svoju vanbračnu suprugu, maloletno dete i sebe.
Sud je prvo ispitao jesu li merodavne vlasti znale odnosno jesu li trebale znati za to da M.M. predstavlja rizik za živote M.T. i
V.T. Odgovor na ovo pitanje bio je pozitivan, jer su pretnje iznošene u dužem vremenskom razdoblju i ponavljale su se. Sem toga,
uprkos teškom psihičkom poremećaju M.M. je bio lečen samo za vreme svog boravka na izdržavanju kazne zatvora, što je kratak
period imajući u vidu ozbiljnost i prirodu njegovog poremećaja. Isto tako, nije uzet u obzir rizik koji je postojao za živote M.T. i V.T,
zbog njegovih ranijih pretnji i ništa nije preduzeto da se taj rizik svede na najmanju moguću meru, nakon njegovog izlaska
iz zatvora. Zbog toga je utvrđena povreda materijalnog aspekta člana 2. Konvencije, dok je Sud našao da nije potrebno ispi-
tivati povredu procesnog aspekta ovog člana, niti povredu člana 13. Konvencije.
Ono što je ovde takođe interesantno je pitanje iscrpljivanja pravnih sredstava. Naime, Hrvatska je istakla da pravna sredstva
nisu bila iscrpljena s obzirom na mogućnost podnošenja građanske tužbe za naknadu štete zbog smrti lica. Sud je ovaj
prigovor odbacio, jer braća i sestre žrtve nisu bile legitimisane za ulaganje ovog pravnog sredstava, s obzirom na to da nisu živele
u zajedničkom domaćinstvu sa žrtvom, dok roditelji nisu bili dužni da iscrpe ovo pravno sredstvo, jer je ono imalo malo izgleda na
uspeh, a kod odredbe domaćeg prava prema kojoj će država odgovarati za štetu samo ako je ona posledica nezakonitog postupanja
organa vlasti i namere ovih organa da nanesu štetu, što ovde nije bio slučaj.
Da bi se ovakve situacije predupredile Sud je takođe istakao da je država u obavezi da omogući razvod u slučaju porodič-
nog nasilja (Airey protiv Irske iz 1979), kao da pruži zaštitu i u slučaju lakih telesnih povreda nanetih usled nasilja u poro-
dici (Bevacqua protiv Bugarske iz 2001. godine).
Izneti primeri svedoče o važnosti koju Sud pridaje potrebi da se pruži zaštita žrtvama porodičnog nasilja. S tim u vezi su pozi-
tivne obaveze za države da zaštiti žrtve porodičnog nasilja, pri čemu je od velike važnosti uspostavljanje odgovarajućeg zakonskog
okvira, primena adekvatnih preventivnih mera operativnog karaktera i dužnost saradnje i koordinacije među državnim organi-
ma u zaštiti žrtava porodičnog nasilja. U svim slučajevima koji su navedeni, pored evidentne pasivnosti domaćih organa,
izostao je neki od sledećih aspekata (odgovarajući zakonski okvir, preventivne mere i koordinacija), zbog čega je Sud
utvrđivao povredu ljudskih prava.
PRAVO NA ZAŠTITU ČOVEKOVE OKOLINE KROZ ZAŠTITU PRAVA NA ŽIVOT

U nekim slučajevima pravo na zaštitu čovekove okoline posmatrano je kroz zaštitu fundamentalnog prava kakvo je
pravo na život. To je bio slučaj u presudi Velikog veća od 30. novembra 2004. godine (Oneryildiz protiv Turske). U ovom slučaju
Sud je zauzeo stav da se rad deponija za trajno odlaganje otpada kojima upravljaju organi javne vlasti smatra “opasnom
delatnošću”, a “gubitak života” koji bi bio posledica odlaganja otpada na takvoj lokaciji smatra “štetom” koja povlači
odgovornost državnih organa. Nesumnjivo je utvrđeno da su u konkretnom slučaju postojale pozitivne obaveze za državu, koje
su imale preventivni karakter, a jedna od takvih obaveza odnosila se na pravo građana na informisanje o rizicima koji proističu
iz jedne takve “opasne delatnosti”. Pored toga, to podrazumeva dužnost države da obezbedi, koristeći sva sredstva koja su joj na
raspolaganju, neophodnu reakciju - pravosudnu ili drugu - tako da se zakonodavni i upravni okvir ustanovljen za zaštitu prava na
život valjano primeni i da se sve povrede toga prava suzbiju i kazne.
Takođe, u vezi s tim, trebalo bi naglasiti da je u slučajevima lišavanja života tumačenje člana 2. Konvencije takvo da podrazume-
va obavezu da se izvrši službena istraga, ne samo zato što navodi o takvom krivičnom delu obično pokreću krivičnu odgovornost
(predmet Caraher protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), br. 24520/94, ECHR 2000-I), već takođe zato što često, u praksi, stvarne
okolnosti smrti jesu, ili mogu da budu, u velikoj meri poznate samo službenicima ili organima države (predmeti McCann i drugi
protiv Ujedinjenog Kraljevstva presuda od 27. septembra 1995. godine, Series A No. 324, str. 47-49, st. 157-64).

I Pravo na život
Sud je u ovom slučaju smatrao da su takvi pravni osnovi bez sumnje valjani u kontekstu opasnih delatnosti, kada su
izgubljeni životi kao posledica događaja koji su se odvijali u okviru odgovornosti javnih vlasti, koje često jedine poseduju dovoljno
znanja da bi mogle da prepoznaju i ustanove složene fenomene koji su mogli da izazovu takve nesreće.
Zbog toga, Sud je smatrao da postoji uzročno-posledična veza između propusta iz nehata koji se mogu pripisati turskim
vlastima, s jedne strane i nesreće koja se dogodila usled eksplozije metana, koja je uslovila gubitak ljudskih života i imovine, pa
je zaključio da turske vlasti nisu preduzele sve što se razumno moglo očekivati kako bi se sprečio nastanak opasnosti po živote
stanovnika nekih sirotinjskih naselja u blizini deponija komunalnog otpada, zbog čega je učinjena povreda člana 2. Konvencije u
njegovom materijalnom i procesnom aspektu, zbog nepostojanja odgovarajuće zakonske zaštite prava na život i imovinu.
Pravo na život je apsolutno pravo, koje je povodom raznih situacija razmatrano pred Sudom u nizu slučajeva. Naime,
ovo pravo je, pored prethodno navedenih situacija, ispitivano i povodom medicinskih intervencija i lečenja sa smrtnim ishodom
(na primer, slučaj Šilih protiv Slovenije, slučaj Powel protiv Ujedinjenog Kraljevstva, slučaj Calvelli and Ciglo protiv Italije), slučajeva
teškog zagađivanja čovekove okoline (Guerra i drugi protiv Italije), smrti nastalih u saobraćajnoj nesreći (Zavoloka protiv Leto-
nije), samoubistva za vreme služenja vojnog roka (Nurten Deniz Bülbül protiv Turske), propusta vlasti da zaštiti pravo na život u
slučaju postojanja realne opasnosti po život (Kontorva protiv Slovačke) itd. Međutim, ono što je zajedničko za sve ove slučajeve
je njihova višedimenzionalnost, jer pored negativnog aspekta, ovo pravo u sebi sadrži i pozitivan i procesni aspekt. Može
se zaključiti da, član 2. Konvencije zajedno sa članom 3. odslikava osnovne vrednosti svakog demokratskog društva i pokazuje
stvarni stepen demokratije i poštovanja ljudskih prava povezanih sa ovim pravom (čl. 5, 6, 8, 13. i 14. Konvencije).

I

I Zabrana mučenja
Član 3
Zabrana mučenja
Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

Zabrana mučenja I
PROCENA ZAKONITOSTI POJEDINIH POSTUPAKA ZATVORSKIH VLASTI

Članom 3. Konvencije štiti se fizički integritet i dostojanstvo svake ličnosti, tako što se zabranjuje bilo koji vid zlostav-
ljanja: mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje, ili kažnjavanje.
Sud ima bogatu praksu u odnosu na član 3. Konvencije, a posebno je značajan tzv. Irski slučaj gde je Sud doneo merila razliko-
vanja ova tri oblika zlostavljanja. Tako se pod mučenjem podrazumeva namerno nečovečno postupanje koje prouzrokuje vrlo
ozbiljne ili surove patnje. S druge strane, nečovečno postupanje ili kažnjavanje podrazumeva izazivanje jakih fizičkih i duševnih
patnji, dok ponižavajuće postupanje znači zlostavljanje koje je usmereno na izazivanje osećanja straha, patnje i podređenosti koji
mogu da ponize i unize žrtve, kao i da slome njihovu fizičku ili moralnu otpornost. Nije svaka patnja zaštićena članom 3. Konven-
cije, već je potrebno da ona dosegne „minimalan stepen surovosti”.
Kako je istaknuto u Irskom slučaju i ponovljeno u Tekin protiv Turske, da li neki akt poseduje potreban stepen surovosti, jeste
relativno pitanje koje zavisi od svih okolnosti slučaja, a prvenstveno od:
a) trajanja samog postupka;
b) fizičkih elemenata postupka; mentalnih, psihičkih elemenata postupka; kao i od
d) pola, starosti i zdravlja žrtve u pitanju.
Zabrana mučenja je takođe jedno od prava iz Konvencije koje ima apsolutni karakter i od koga nisu moguća nikakva odstupa-
nja. Do povrede ove zabrane može doći u različitim situacijama I u odnosu na različite kategorije lica.
Najpre, ukazaćemo na nekoliko slučajeva iz prakse Suda u kome se ispitivala povreda zabrane mučenja u slučajevima koji su
se ticali zatvorenika.
U presudi donetoj 11. decembra 2003. godine u slučaju Yankov protiv Bugarske Sud je cenio zakonitost mera brijanja glave,
zaplene rukopisa i zatvaranja u samicu.
Mera brijanja glave zatvorenika

Po pitanju zakonitosti mere brijanja glave zatvorenika Sud je smatrao da prisilno brijanje kose pritvorenika predstavlja
delo koje može imati za posledicu umanjenje ljudskog dostojanstva i izazivanje osećanja manje vrednosti kod čoveka,
pogotovo što se podnosilac predstavke pojavio na javnom pretresu devet dana nakon što mu je glava nasilno obrijana. Navode
bugarske strane da se radilo o higijenskoj meri, jer je u zatvoru postojao problem sa parazitima Sud nije prihvatio. Zbog toga je ova
mera proglašena kao mera kojom je povređen član 3 Konvencije.
Smeštaj zatvorenika u samicu

Pitanje smeštaja u samicu, bilo je aktuelno i u predmetu Ramirez Sanchez protiv Francuske. U navedenom slučaju, u kome
je podnosilac predstavke poznati međunarodni terorista “Karlos šakal”, Sud je tesnom većinom (4:3), presudom od 27. januara
2005. godine, odlučio da boravak u samici u periodu od avgusta 1994. godine do oktobra 2002. godine ne predstavlja po-
vredu člana 3. Konvencije, zbog ličnosti podnosioca predstavke i njegove izuzetne opasnosti za sredinu u kojoj se nalazi.
Ovakva odluka protivna je stanovištu Evropskog komiteta za borbu protiv mučenja (CPT), preporukama Saveta Evrope u vezi sa

I Zabrana mučenja
izdržavanjem doživotnih kazni zatvora. Ipak, Sud je u ovom slučaju konstatovao povredu člana 13. Konvencije, zbog nepostojanja
leka da se ospori odluka o produženju boravka u samici. U presudi Velikog veća od 4. jula 2006. godine, iako je Sud izneo da “deli
zabrinutost” Komiteta za borbu protiv mučenja, ostao je pri stavu da u konkretnom slučaju nije bilo povrede člana 3. Konvencije,
kao i da je učinjena povreda člana 13 Konvencije.
Nasilno hranjenje zatvorenika koji štrajkuju glađu

Najzad, u slučaju Nevmerzhitsky protiv Ukrajine, Sud je presudom od 5. aprila 2005. godine izneo stav o pitanju kada zatvore-
nik štrajkuje glađu, pa biva nasilno hranjen. Sud je prilikom procene zakonitosti ove mere uzeo u obzir kako ukrajinske propise,
kao i to da li je postupano u skladu sa tim propisima u konkretnom slučaju, a takođe i način na koji je podnosilac hranjen. S obzi-
rom da je utvrđeno da je izostao pisani medicinski izveštaj i odluka upravnika pritvorskog objekta, što je obaveza prema ukrajin-
skom dekretu kojim se uređuje prisilno hranjenje zatvorenika u slučaju štrajka glađu, kao i da je zatvorenik nasilno i protiv svoje
volje hranjen, bez ikakvog medicinskog opravdanja, Sud je smatrao da je došlo do toga da je on proizvoljno hranjen, a što je
okarakterisano kao ponižavajuće postupanje i povreda člana 3 Konvencije.
Pregled zatvorenika do gole kože

U slučajevima Van der Ven protiv Holandije i Lorsé i drugi protiv Holandije (presuda od 4. februara 2003. godine) podnosioci
predstavke su osuđeni zbog izvršenja teških krivičnih dela (ubistvo, silovanje, trgovina drogom), zbog čega su smešteni u zatvor
sa strogim obezbeđenjem. Sud je ceneći težinu dela za koja su podnosioci predstavke osuđeni smatrao da je njihovo smeštanje u
takav zatvor opravdano, mada je imao u vidu i psihijatrijske izveštaje, kao i izveštaj Komiteta za mučenje u konkretnom slučaju,
koji su pokazali da podvrgavanje zatvorenika takvom režimu može da ih učini još opasnijim. Zatvorske vlasti su prema ovim za-
tvorenicima preduzimali mere pregleda do gole kože. Sud je u nekim slučajevima (Valasinas protiv Litvanije) smatrao da ova mera
uzeta pojedinačno ne predstavlja povredu Konvencije, pod uslovom da država uveri Sud u neophodnost preduzimanja ovakve
mere. Međutim, u gore pomenutim slučajevima protiv Holandije, ova mera primenjivana je u dužem vremenskom periodu (u jed-
nom slučaju čak šest godina), mada pri takvim pregledima nije pronađeno ništa sumnjivo, pa u kombinaciji sa strogim zatvorskim
režimom ona je po oceni Suda predstavljala nečovečno ili ponižavajuće postupanje. Nasuprot tome, u slučaju Wainwright protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je smatrao da mere pregleda do gole kože nisu dostigle minimalni nivo ozbiljnosti propisan
članom 3. Konvencije, jer su imale preventivni karakter, zbog sumnje zatvorskih vlasti na korišćenje narkotika u zatvoru od
strane sina podnosilaca predstavke, koji su pregledani do gole kože prilikom poseta sinu. Sa druge strane, Sud je u konkretnom
slučaju utvrdio povredu člana 8. Konvencije, jer je predmetne mere smatrao nesrazmernim sa ciljem borbe protiv upotrebe nar-
kotika u zatvorima. Pri tome je uzeo u obzir posebnu ranjivost drugog podnosioca predstavke (oca) koji je oboleo od cerebralne
paralize.
Uslovi u zatvoru i vezivanje lisicama u zatvoru

U slučaju bivšeg javnog tužioca i advokata Alexandry Pantea-e, koji je u rumunskom pritvoru zbog sumnje u nanošenje teške
telesne povrede jednom licu držan zajedno sa osuđenicima za najteža krivična dela Sud je ustanovio u presudi od 3. juna 2003.
godine da je, između ostalih povreda, došlo i do povrede člana 3. Konvencije. Naime, podnosioca predstavke su drugi zatvorenici
prebijali i vezivali lisicama za zatvorski krevet, a izvesno vreme krevet je delio sa licem obolelim od AIDS-a. S obzirom da je Sud
ustanovio da rumunske vlasi nisu sprovele delotvornu istragu u vezi sa lošim postupanjem prema podnosiocu predstavke od stra-
ne drugih pritvorenika, nađena je povreda procesnih obaveza iz člana 3 Konvencije. Isto tako, u slučaju Henaf protiv Francuske,
u presudi od 27. novembra 2003. godine, Sud je konstatovao povredu člana 3 Konvencije, jer je prema podnosiocu starom
75 godina primenjivana mera vezivanja lisicama, iako nije utvrđeno da je u vreme kada je primenjivana ova mera podnosilac
predstavljao opasnost.

Zabrana mučenja I
Ovom prilikom navedeni su samo neki aspekti u kojima može doći do kršenja Konvencije u zatvorskim uslovima. Navedene
povrede posledica su činjenice da zatvorske vlasti pojedinih država ne razumeju da je jedino pravo kojeg su lica lišena slobode
zaista lišena, njihovo pravo na slobodu.
ZAŠTITA PRIPADNIKA MANJINA OD LOŠEG POSTUPANJA

I ZLOSTAVLJANJA, KAO I OD PROTERIVANJA
U nizu predmeta protiv Bugarske (Asenova, Velikova, Anguelova) u kojima se postavilo pitanje teškog fizičkog zlostav-
ljanja, pa čak i ubijanja Roma, Sud je dolazio do zaključka o povredi članova 2. (pravo na život) i 3. (zabrana mučenja i
nehumanog postupanja). To je praćeno i utvrđivanjem odsustva delotvorne istrage, ali u ovim slučajevima Sud nije utvrđivao
da je nasilje bilo etnički motivisano.
U tom smislu prekretnicu predstavlja slučaj Nachova protiv Bugarske u kome su regruti romske nacionalnosti ubijeni
od pripadnika vojne policije uz prekomernu upotrebu sile, pri čemu je iz postupanja pripadnika vojne policije, koji je koristio
uvrede na etničkoj osnovi, zaključeno da se radilo o etnički motivisanom ubistvu.
S obzirom da su bugarski sudovi propustili da utvrde ove okolnosti, Sud je podvlačeći značaj borbe protiv rasizma, zaključio da
bugarski organi nisu sproveli opsežnu, nepristrasnu i delotvornu istragu u cilju utvrđivanja bilo kog rasističkog motiva u konkret-
nom slučaju, zbog čega je utvrđena i povreda člana 14. Konvencije (zabrana diskriminacije).
U slučaju određivanja ekstradicionog pritvora grupi Roma u slučaju Conka protiv Belgije Sud je uzeo u obzir da su apli-
kanti obavešteni o mogućnosti upotrebe pravnog sredstva tek u policijskoj stanici, gde su faktički dovedeni na prevaru, i to na
jeziku koji nisu razumeli, kao i da su vlasti propustile da aplikante blagovremeno upoznaju sa pravom na branioca, pa je na osnovu
tih i još nekih okolnosti konstatovao da im pravno sredstvo nije bilo dostupno, zbog čega nije bilo neophodno ispunjavanje uslova
iscrpljivanja svih domaćih pravnih lekova. Čitav postupak protiv njih bio je u suprotnosti sa zabranom kolektivnog proteri-
vanja koja je sadržana u članu 4. Protokola br. 4 uz Konvenciju, jer njihove lične okolnosti nisu uzete u obzir.
Slučaj Šečić protiv Hrvatske, posebno je interesantan, jer se predmet vodio na osnovu zahteva podnosioca koji je tvrdio da
hrvatske vlasti nisu preduzele ozbiljnu i temeljnu istragu napada na njega, te da je u odnosu na njega izvršena diskriminacija na
osnovu njegovog romskog porekla, povodom čega je pred Sudom vođen sličan slučaj protiv Republike Srbije (slučaj Milanović
protiv Srbije).
U vezi sa pitanjem postojanja povrede člana 3. Konvencije Sud je smatrao da su povrede koje su mu zadala dva neidentifikova-
na napadača u vidu nekoliko slomljenih rebara, bile dovoljno ozbiljne da dolaze pod obuhvat člana 3. Konvencije.
Sud je ponovio da države imaju pozitivnu obavezu da svim licima u njihovoj nadležnosti obezbede uživanje prava i slo-
boda garantovanih Konvencijom, kao i da preduzmu mere radi zaštite tih lica od bilo kog oblika zlostavljanja, bez obzira
što zlostavljanje vrše privatni pojedinci.
Imajući u vidu da su hrvatski istražni organi u dužem vremenskom periodu propustili da vrše svoja ovlašćenja u vezi sa ispiti-
vanjem napada na podnosiocu, Sud je smatrao da je došlo do povrede člana 3. Konvencije.
Zbog toga što je istraga u pomenutom slučaju vođena punih sedam godina, bez ikakvih konkretnih rezultata, iako je hrvatska
policija bila svesna da je predmetni događaj najverovatnije motivisan etničkom mržnjom, Sud je utvrdio i povredu člana 14.
Konvencije, jer hrvatske vlasti u konkretnom slučaju nisu preduzele sve ono što se od njih u datom slučaju moglo razu-
mno očekivati.
Presuda Milanović
U presudi donetoj 14. decembra 2010. godine povodom predstavke Živote Milanovića protiv Republike Srbije, sedmočlano
veće Evropskog suda za ljudska prava, po prvi put do sada, oglasilo je Republiku Srbiju krivom zbog kršenja čl. 3 (zabrana
mučenja) i 14 (zabrana diskriminacije). Ovakav stav Suda može imati da dalekosežne posledice u vezi sa nametanjem obaveza

I Zabrana mučenja
državama u pogledu sprovođenja istrage u slučaju napada nepoznatih počinilaca. Naime, u konkretnom slučaju Milanovića su u
nekoliko navrata, u toku noći, ispred stana njegovog rođaka u Jagodini, napadala nepoznata lica. Svedoka napada nije bilo, a i sam
Milanović je policiji, koja je odmah izlazila na uviđaj, davao šture informacije. Veće Suda konstatovalo je da je istraga bila pro
forma, uprkos činjenici da je ona uključivala uviđaj, razgovore sa susedima, vozačem taksi vozila koji je povređenog Milanovića
vozio u bolnicu, nakon napada, razgovore sa dvojicom članova jedne političke partije, licima osumnjičenim da su počinila krivična
dela uz upotrebu noža, posete crkvenim zvaničnicima i obavljanje informativnih razgovora sa različitim licima, a prema opisu
napadača koje je podnosilac predstavke davao.
Kritika stava Suda

Ono što je Veće tražilo u ovom konkretnom slučaju, da bi se istraga smatrala delotvornom bilo je, na primer, da se
pretres obavi širom zemlje kako bi se ušlo u trag jednoj od organizacija za koju podnosilac predstavke veruje da su uče-
stvovale u napadima (stav 88. presude). Iako se može tvrditi da se takav zahtev može smatrati neopravdanim i preteranim u
konkretnom slučaju zbog nepostojanja drugih propratnih dokaza, važno je primetiti da je policija uprkos tome obavila pretrage i
istrage uz pomoć drugih policijskih uprava u Republici Srbiji, kao što je jasno rečeno u tački 5, na pretposlednjoj stranici izveštaja
od 12. aprila 2010. godine, čije delove je Sud citirao (stav 64. presude). Nejasno je zašto Veće u presudi nije razmatralo ovaj citat.
Takođe, Veće je utvrdilo da je Srbija odgovorna zato što “video ili drugi nadzor” nije nikada postavljen u blizini stana gde su se ti
događaji desili, što se izgleda uopšte nije razmišljalo o policijskoj pratnji i što podnosiocu predstavke nije nikada ponuđena zaštita
od strane posebne bezbedonosne jedinice, što je moglo sprečiti dalje napade na njega” (stav 89. presude).
Međutim, ovaj stav Suda, u svetlu okolnosti predmeta, nepostojanje dokaza i nesaradnje podnosioca predstavke,
predstavlja preterani teret za Državu i ne može se smatrati razumnim, kako se to zahteva u praksi Suda:
“Obaveza Tužene države da istraži eventualne verske prizvuke jednog nasilnog akta je stoga obaveza da se upotrebe najbolji na-
pori i nije apsolutna; vlasti moraju činiti ono što je razumno u okolnostima slučaja.” “
(Nachova i drugi protiv Bugarske [VV], br. 43577/98 i 43579/98, stav 160. i stav 96. presude Milanović protiv Srbije)
ili
“Imajući u vidu poteškoće u vođenju savremenih društava, nepredvidivost ljudskog ponašanja i operacionalizaciju izbora, šta se
mora činiti u smislu prioriteta i sredstava, obim ove pozitivne obaveze se mora, međutim, tumačiti na način koji vlastima ne name-
će nemoguć ili neproporcionalan teret.”
(stav 84. presude Milanović protiv Srbije).
Osim toga, ovaj zahtev nije u skladu sa zakonima na snazi u Republici Srbiji (Zakon o policiji, Uredba o utvrđivanju zadata-
ka za bezbednost lica i objekata itd). Takođe, mere koje je Sud predložio, kako bi se sprečili napadi na podnosioca predstavke, mogu
ugroziti ljudska prava drugih pojedinaca. Naime, napadi na podnosioca predstavke dogodili su se na ulazu u stan njegovog rođaka,
tj. u zajedničkim prostorijama, pa bi za video nadzor za koji se Sud zalaže bila potrebna odluka skupštine stanara predmetne stam-
bene zgrade. U suprotnom, to bi bilo krivično delo neovlašćenog nadzora sadržano u članu 144. Krivičnog zakonik (“Sl. glasnik
RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009 i 111/2009), naime, to bi bila povreda člana 8. Konvencije. Štaviše,
u smislu značenja člana 69. stav 3. Zakona o policiji (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 i 63/2009 - odluka US) (ove odredbe usvojene
su u konsultacijama sa stručnjacima Saveta Evrope) policija mora saopštiti javnosti svoju nameru da obavi video nadzor, a takva
objava video nadzora sa ciljem otkrivanja napadača na podnosioca predstavke izgubila bi smisao i bila bi nedelotvorna mera.
Iako se Veće pozvalo na ove standarde, oni su ostali neprimećeni u oceni činjenica. Pretres u celoj zemlji ili postavljanje
video nadzora ne može se smatrati razumnim u okolnostima predmeta. Najzad, oslanjanje na policijski izveštaj u kome se navodi
“čudna odeća” ili “poznato versko ubeđenje” svakako ne mogu predstavljati diskriminatorno ponašanje policije, već pre potpuno

Zabrana mučenja I
utvrđivanje činjenica potrebnih za kompletnu istragu. Naime, policija je pokušavala da utvrdi versku pozadinu ovih napada. Me-
đutim, razmatranje Milanovićevih verskih ubeđenja, umesto da se smatra delom delotvorne istrage potrebne za potpunu procenu
eventualnih diskriminacionih motiva napada, paradoksalno se okrenulo protiv Tužene države (stav 100.). Policija ovu informaciju
nije tražila po sopstvenom predlogu, već zato što je od nje traženo da razmotri diskriminacionu prirodu napada.
Istraga diskriminatorske pozadine napada nije bila nedelotvorna već je podrazumevala značajna sredstva i jedan broj
istražnih radnji u skladu sa krivičnim pritužbama podnosioca predstavke. Stoga je procesna obaveza koja proističe prema
članu 3., bilo sama za sebe ili u vezi sa članom 14., obaveza sredstva, a ne obaveza rezultata (vidi, Šilih protiv Slovenije [VV],
broj 71463/01, 9. april 2009. godine, stav 193.; Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 46477/99, stav 71.,
ECHR 2002 II). Prema tome, Veće, pošto je utvrdilo da je ova istraga vođena suprotno obavezama koje proističu iz člana 3. u vezi
sa članom 14., previdelo je ovo načelo na koje se samo Veće pozvalo, čime je postavilo preterani teret za Republiku Srbiju.
Valja primetiti da je u mnogim predmetima u vezi sa čl. 2 ili 3. Konvencije Sud smatrao da nije neophodno da se raz-
matraju pritužbe prema članu 14. Konvencije. Na primer, u nedavnoj presudi u predmetu Sud je zaključio:
“Sud smatra da je u ovom predmetu glavno pitanje delotvornosti istrage o nestanku M.S. S tim u vezi Sud je već utvrdio povredu
procesnog aspekta člana 2 - Konvencije, pošto je utvrdio razne propuste istrage. U vezi sa analizom Suda prema tom članu i utvr-
đenom povredom, Sud smatra da u okolnostima predmetnog slučaja nije neophodno da se dalje razmatra pritužba prema članu
14. Konvencije”
(Skendžić i Krznarić protiv Hrvatske, broj 16212/08 od 20. januara 2011. godine, stav 118.)
Međutim, Veće je u predmetu Milanović krenulo pogrešnim smerom. Kada se zaključci u predmetu Skendžić prenesu na predmet
Milanović, čini se da je, posle utvrđivanja povrede odredbe Konvencije (član 2. u predmetu Skendžić), što bi u predmetu Milanović
bio član 3., Sud u predmetu Milanović, suočen samo sa navodima podnosioca predstavke, trebalo da utvrdi nepotrebnim dalje raz-
matranje pritužbe prema članu 14. Konvencije posebno kod činjenice da procena Sudu nije potkrepljena dokazima i da su njegovi
zaključci krajnje dubiozni.
Najzad, Sud je konstatovao da je “policija smatrala da je podnosilac predstavke možda sam sebe povredio (vidi stav 64.), iako
nisu postojali lekarski ili drugi značajni dokazi, zapravo ništa sem čistog nagađanja, u tom smislu” (stav 88.). U vezi sa ovim stavom
Suda, pitanje je koji “značajni dokazi” su potkrpljeni navodima podnosioca predstavke o “mržnjom motivisanim krivičnim delima”,
osim “čistog nagađanja, u tom smislu.” Sa druge strane, policija je imala razloge da sumnja da je on sam sebi naneo povrede, zato
što podnosilac predstavke nije pretrpeo nikakvu povredu na nepristupačnim delovima tela, sve povrede su bile plitke (posekoti-
ne), a pošto ga napadači nisu držali već noževima napadali sa rastojanja, opravdano je pitati kako su napadači uspeli da kontrolišu
jačinu nanošenja povreda. Opravdano mišljenje policije da je podnosilac predstavke sam sebi naneo povrede takođe potkrepljuje
činjenica to što je policija konstatovala da odeća podnosioca predstavke nije bila iscepana i nije otkrila “bilo kakav materijalni
dokaz” (stav 46.).
Poređenje zaključaka Suda u vezi sa povredom čl. 3 i 14. Konvencije u predmetima Milanović i Šečić
U presudi Milanović Sud se poziva na predmet Šečić protiv Hrvatske (presuda broj 40116/02 od 31. maja 2007. godine)
gde su takođe utvrđene povrede čl. 3 i 14. Konvencije. Iako oni izgledaju slični, ova dva predmeta se suštinski razlikuju na više
načina, pa se čini da je tome posvećena nedovoljna pažnja u presudi Milanović.
Prvo, nivo ozbiljnosti povreda potreban prema članu 3. Konvencije, u predmetu Šečić je mnogo viši u odnosu na nivo
ozbiljnosti povreda u predmetu Milanović. Naime, g. Šečić je imao višestruki prelom rebara, u bolnici je proveo 7 dana, a skoro
2 meseca je lečen zbog psihičkih problema (st. 11 i 12. presude). Suprotno tome, g. Milanović je iz bolnice pušten istog dana kada
je i primljen, a nije dostavio nikakav dokaz da su ovi napadi imali tako ozbiljan uticaj na njegovo psihičko stanje.
Drugo, u predmetu Šečić postojali su konkretniji dokazi nego u predmetu Milanović. Prvenstveno, postojali su očevici
(st. 18, 19 i 20 presude), zatim izjava O. D. u kojoj se navodi ime napadača S. sa ožiljkom na licu, kao jednim od mogućih napadača
na podnosioca predstavke (stav 26. presude), kao i razgovor sa članovima grupe skinhedsa koji su indirektno naveli napad na

I Zabrana mučenja
podnosioca predstavke na državnoj TV (stav 28. presude). Prema tome, u predmetu Šečić su postojali svedoci kao i spremnost
žrtve i drugih lica da svedoče. Konkretniji dokaz se takođe odnosi na motiv napada, zato što su prilikom napada lica koja su tukla
podnosioca predstavke izgovarala reči verske pogrde (stav 8. presude). U predmetu Milanović, verski motivi napada zasnovani su
samo na pretpostavkama podnosioca predstavke. Milanović nijednom nije prijavio verbalne napade ili izričito rasno ponašanje
napadača.
Treće, advokat podnosioca predstavke u predmetu Šečić je bio znatno aktivniji što se vidi po tome da je sve svedoke koje
je policija saslušala, predložio advokat podnosioca predstavke, navodeći konkretne podatke o drugim napadačima na romsko
stanovništvo, žrtve i svedoke (videti, na primer, stav 31. presude). Sa druge strane, u predmetu Milanović, podnosilac predstavke
je praktično izbegavao policiju (videti, na primer, stavove 19, 20, 23, 25 i 33.).
Četvrto, za razliku od predmeta Milanović, gde je policija ispitala članove desničarskih organizacija, to u predmetu
Šečić nije učinjeno (stav 56. presude). Pitanje je da li je to onda preterana obaveza za državu da ispituje desničarske organizacije
van teritorije Jagodina (stav 88.), ili se smatra propustom što članovi Srpskog narodnog pokreta 1389 (stav 88.) nisu saslušani.
Peto, pored gore navedenog propusta, u predmetu Šečić policija nije novinaru naredila da saopšti izvor informacija,
što bi moglo dovesti do otkrivanja napadača na podnosioca predstavke, iako je ta mogućnost, prema hrvatskom pravu, postojala
još 2003. godine (stav 57. presude). Štaviše, poslednja akcija policije je bila 2001. godine (stav 58.), što znači da u periodu od više
od šest godina (presuda Suda je od maja 2007. godine) nije preduzeta nijedna radnja da se ovaj slučaj ispita, dok je u predmetu
Milanović policija preduzimala radnje čak i tokom 2010. godine (videti stav 64.)
Zaključak
Sve ovo ukazuje da je navedenom presudom učinjen značajan presedan u praksi Suda, jer su državi, u konkretnom slučaju
Republici Srbiji, nametnute preterane obaveze, što može predstavljati značajno pitanje za primenu Konvencije, odnosno osnov
za upućivanje ovog predmeta Velikom veću Suda u skladu sa članom 43 Konvencije.
ČL. 3. I 8. KONVENCIJE U SLUČAJEVIMA NASILJA U PORODICI
Slučaj E.S. i drugi protiv Slovačke

Ovaj slučaj ukazuje na to da je porodično nasilje često sakrivano od javnosti i da se istina saznaje tek naknadno, u postupku
razvoda braka. U konkretnom slučaju radilo se o fizičkom zlostavljanju podnositeljke i dece, kao i seksualnom zlostavljanju jedne
ćerke. Nakon dve godine suđenja muž podnositeljke predstavke biva osuđen na četiri godine zbog nasilja u porodici i seksualnog
zlostavljanja jedne ćerke.
Nezavisno od ove osude, jedina mera koja je mogla da se odrediti prema suprugu podnositeljke predstavke, prema slovačkom
zakonu u cilju sprečavanja nasilja bila je mera da mu se naloži da se “uzdrži od neprimerenog ponašanja”. Ova mera, od Suda je
ocenjena nedelotvornom, tako da nije bilo neophodno njeno iscrpljivanje pred domaćim organima, zbog čega Sud nije prihvatio
prigovor Slovačke u vezi sa tim. S obzirom na već dobro ustanovljenu praksu u slučaju Opuz, Sud je u konkretnom slučaju usta-
novio povrede čl. 3. i 8. Konvencije, zbog propusta slovačkih vlasti da na adekvatan način zaštite majku i decu od nasilja
u porodici.
Zlostavljanje lica sa duševnim poremećajima

Da bi se moglo govoriti o zlostavljanju u smislu člana 3. Konvencije potrebno je dokazati da je primenjen tretman koji
je očigledno neopravdan prema bilo kojoj medicinskoj normi.

Zabrana mučenja I
Prinudno davanje lekova ili hranjenje ne mora rezultirati povredom člana 3. ukoliko se to čini iz terapijskih razloga i ukoliko je
podnosilac bio pod stalnim nadzorom što je istaknuto u slučaju Frommelt v. Lichenstein.
Sa druge strane, vezivanje za krevet u periodu od nekoliko nedelja, kada je podnosilac bio u veoma lošem fizičkom stanju, u
kombinaciji sa izolacijom, svodilo se na nečovečno i ponižavajuće postupanje, pa je Sud u slučaju Herczegfalvy, ustanovio povredu
član 3 Konvencije.
Može se zaključiti da:
- lica sa duševnim poremećajima predstavljaju izrazito ranjivu grupu ljudi čija se ljudska prava mogu ograničiti samo na zakoniti
način uz poštovanje njihovog dostojanstva;
- svaka mera uperena prema njima (lišavanje poslovne sposobnosti ili slobode, ograničenje pristupa sudu) mora se zasnivati na
zakonito sprovedenom postupku i svako ograničavanje njihovih prava mora se svesti na razumnu meru, kako u pogledu stepena
ograničavanja njihovih prava, tako i u pogledu vremenskog trajanja takvih mera;
- najčešće povrede njihovih prava tiču se čl. 3, 5, 6 i 8 Konvencije, ali ova lica mogu biti žrtva bilo kog prava garantovanog
Konvencijom
ZABRANA MUČENJA PRIPADNIKA ORUŽANIH SNAGA

Na zasedanju Komiteta ministara Saveta Evrope, 24.2.2010. godine usvojena je Preporuka CM/Rec (2010) državama čla-
nicama koja se odnosi na ljudska prava pripadnika oružanih snaga (dalje: Preporuka). Ova preporuka bazirana je na praksi Suda.
Navedena preporuka nije prvi dokument u okviru SE, koji se odnosi na ljudska prava pripadnika oružanih snaga. Ovo
pitanje već dugo na dnevnom redu institucija SE.
Naime, Komitet ministara SE je doneo
• Preporuku br. R (87) 8 u vezi sa prigovorom savesti na vojnu službu,
a Parlamentarna skupština SE usvojila je više preporuka vezanih za pripadnike oružanih snaga, i to:
• Preporuka 1742 (2006) u pogledu ljudskih prava pripadnika oružanih snaga,
• Preporuka 1714 (2005) u pogledu ukidanja restrikcija vezanih za pravo glasa,
• Preporuka 1572 (2002) u pogledu prava udruživanja pripadnika oružanih snaga i Preporuka 1518 (2001) u vezi sa prigovorom
savesti.
Najnovijom Preporukom Komiteta ministara SE državama se savetuje implementacija na nacionalnom planu standarda iz
Preporuke, kao i njeno prevođenje i najšira distribucija, što predstavlja već standardne formulacije u preporukama Komiteta mi-
nistara SE. Državama je u skladu sa članom 15. Konvencije data mogućnost za derogaciju izvesnih pravila iz Konvencije u vreme
rata i vanrednog stanja, ali to ne važi za tzv. apsolutna prava, kakva su pravo na život, zabrana mučenja i ropstva, kao i principi ne
bis in idem i nullum crimen sine lege.
Preporuka se odnosi na 22 različita prava od kojih su neka više tretirana u praksi Suda, dok su neka tretirana u manjoj meri.
Na ovom mestu sagledaćemo primenu Preporuke u vezi sa članom 3.
Najpre, treba imati u vidu da vojna lica uživaju jednaka prava kao i svi građani, osim onih prava koja su im donekle
ograničena zbog specifičnosti vojne službe i razloga vojne discipline (na primer, obaveza da se nosi uniforma ili odgovarajuća
frizura).
Države su u obavezi da obezbede vršenje vojne službe uz puno poštovanje ljudskog dostojanstva, kao i to da se tokom
vojne obuke regruti, kao posebno ranjiva kategorija, ne izlažu patnji koja prelazi uobičajenu vojnu disciplinu. Pored toga, obaveza
je vojnih vlasti da organizuje zdravstvenu službu na taj način da dobrobit vojnika bude na prvom mestu, kao i da vojnicima obez-
bedi pružanje medicinskih usluga koje vojnici traže (presuda Chember protiv Rusije od 3.7.2008. godine).
Fizičko nasilje, zastrašivanje, ponižavanje i drugi oblici lošeg postupanja, prisutni su u mnogim armijama u svetu. Naročito je
zabrinjavanjuće ukoliko je loše postupanje motivisano etničkim, rasnim, religijskim ili polnim razlikama. U svim takvim situaci-
jama obaveza je država da hitno obezbedi potpunu i delotvornu službenu istragu. Države imaju obavezu da obezbede uslove u
kojima će se slobodno moći prijavljivati takvi akti, bez ikakvih posledica po one koji su to prijavili.

I Zabrana ropstva i prinudnog rada
Član 4
Zabrana ropstva i prinudnog rada
1. Niko se ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju.
2. Ni od koga se ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad.
3. Za svrhe ovog člana izraz “prinudni ili obavezni rad” ne obuhvata:
a) rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbom člana 5 ove Konvencije ili tokom uslovnog otpusta;
b) službu vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, službu koja se zahteva umesto odsluženja vojne
obaveze;
c) rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice;
d) rad ili službu koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti.

Zabrana ropstva i prinudnog rada I
ZABRANA ROPSTVA I PRINUDNOG RADA I PRAKSA

EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
Sloboda ima istaknuto mesto u Konvenciji, kao i protokolima uz nju. Sloboda se štiti članom 5. (pravo na slobodu i bezbednost)
Konvencije, ali i članom 1. (zabrana kazne zatvora za dug) i članom 2. (sloboda kretanja) Protokola 4 uz Konvenciju. Najveći stepen
zaštite slobode vezan je za član 4. Konvencije kojim je propisana zabrana ropstva i prinudnog rada.
Za razliku od zabrane ropstva ili ropskog položaja koje ima apsolutni karakter, odnosno od ove zabrane nisu moguća nikakva od-
stupanja, u slučaju prinudnog rada moguća su odstupanja, o čemu je u svojoj praksi raspravljao i Sud.
Zabrana prinudnog rada i odstupanje od zabrane

U članu 4. stav 2. Konvencije kaže se da se ni od koga ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad.
Od ovog opšteg pravila moguća su četiri odstupanja, i to:
1) rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbom člana 5. Konvencije ili tokom uslovnog otpusta;
2) služba vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, služba koja se zahteva umesto odsluženja vojne obaveze;
3) rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice;
4) rad ili služba koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti.
Primeri iz prakse Suda

Tako na primer, u slučaju Iversen protiv Norveške, ispitujući zakon kojim je predviđeno da zubar može provesti do dve godine u
zabačenom delu zemlje, prethodnik Suda, Komisija je našla da se ne radi o prinudnom radu, jer ova služba nije bila nepravedna,
niti je predstavljala teret koji se mogao izbeći.
Takođe, u slučaju Van der Musselle protiv Belgije, podnosilac, po zanimanju advokat, nije mogao od svog klijenta da naplati hono-
rar, na ime službene odbrane, pa se žalio na to da mu je država nametnula obavezu da prinudno radi. Sud je u konkretnom slučaju
smatrao da pružene usluge nisu izašle izvan delokruga uobičajenih advokatskih aktivnosti i da su doprinele profesionalnoj
obuci advokata, zbog čega nije nađena povreda člana 4. Konvencije u vezi sa zabranom prinudnog rada.
U slučaju Dvadeset i jednog lica protiv Nemačke, Sud je smatrao da rad zatvorenika, ne predstavlja prinudni rad, ako u sebi
sadrži mere rehabilitacije.
Služba vojne prirode zasnovana na pristanku ne može se smatrati prinudnim radom. U slučaju W, X, Y, i Z protiv Ujedinjenog
Kraljevstva četvorica mladića žalila su se da su bili protiv svoje volje prinuđeni da služe u britanskoj mornarici. Međutim, Komisija je
smatrala da je pristanak njihovih roditelja u vreme kada su oni imali 15 godina bio dovoljan, pa se njihova služba ne može smatrati
prinudnim radom.
U slučaju Schmidt protiv Nemačke, Sud je razmatrao pitanje obaveze lica da služi u vatrogasnoj službi ili da umesto vršenja te službe
plati taksu za održavanje vatrogasne opreme. Sud je u svojoj odluci od 18. jula 1994. godine zaključio da je obaveza služenja u vatro-
gasnoj službi deo uobičajenih građanskih dužnosti, a da je taksa usmerena na održavanje i poboljšanje službe, u tesnoj vezi
sa ovom obavezom. Zbog toga je smatrao da član 4. Konvencije nije prekršen u pomenutom slučaju.
Ropstvo ili ropski položaj

U navedenim slučajevima Sud je uglavnom nalazio da nije bilo povrede Konvencije. Međutim, u slučaju Siliadin protiv Francuske,
Sud je našao ne samo da je podnositeljka predstavke bila izložena prinudnom radu nego i da je bila u ropskom položaju.

I Zabrana ropstva i prinudnog rada
U slučaju Siliadin protiv Francuske petnaestogodišnja devojčica iz Togoa je od strane jedne porodice, a uz pristanak njenog oca,
dovedena u Pariz u cilju sticanja obrazovanja i dobijanja potrebnih papira za ostanak u Francuskoj. Za uzvrat, ona je trebalo da radi u
domaćinstvu kod tih ljudi.
Međutim, ubrzo po dolasku ona je od strane porodice kojoj je bila poverena “iznajmljena” na rad u domaćinstvu kod druge porodice
i tada joj je oduzet pasoš od strane porodice kod koje je došla da radi. Ona je kod te porodice provodila po 15 časova na radu i čuvanju
dece, svakog dana, bez ikakve plate (dobila je za nekoliko godina boravka samo jednu novčanicu od 500 franaka, što odgovara vred-
nosti od oko sedamdesetak evra) i uz stalnu pretnju da ukoliko napusti tu porodicu rizikuje da bude prijavljena da ilegalno boravi u
Francuskoj.
Posle nekoliko godina ovakvog života, ona se poverila jednom komšiji, koji je čitav slučaj prijavio vlastima, pa je protiv porodice koja
ju je na takav način eksploatisala, pokrenut krivični postupak i postupak za naknadu štete, u kome je podnositeljki isplaćeno 31.238
evra.
Sud se u ovom slučaju bavio i pitanjem da li su francuske vlasti ispunile svoju pozitivnu obavezu u vezi sa sankcionisanjem prinud-
nog rada. Uprkos preporuci Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1523(2001), da bi države trebalo u svom krivičnom zakono-
davstvu da regulišu prinudni rad u domaćinstvu, Sud je sa žaljenjem konstatovao da nijedna od država članica Saveta Evrope
to nije učinila, kao i da je Francuska čitav slučaj svela na pitanje građanske odgovornosti, čime nije udovoljila svojoj pozitivnoj
obavezi da krivično kazni prinudni rad, pa je Sud u presudi od 3.5.2005. godine utvrdio da je prekršen član 4. Konvencije.
U navedenoj presudi Sud je napravio razliku između ropstva i ropskog položaja. Naime, iako je podnositeljka u konkretnom
slučaju bila lišena mogućnosti da odlučuje, njen položaj nije okarakterisan kao ropstvo, jer ona nije bila predmet svojine poro-
dice kod koje je bila na prinudnom radu. Sa druge strane, njen položaj okarakterisan je kao ropski položaj. Sud je našao da je ona
bila izložena petnaestočasovnom radu, bez ikakvih naknade za rad, zbog čega je bila izolovana, bez ikakvih prihoda i posebno ranjiva.
Ona je u potpunosti zavisila od milosti porodice kod koje je živela i radila, jer nije imala regulisan boravak, tako da, u retkim trenucima
svog slobodnog vremena, nije imala ni slobodu kretanja. Zbog toga je Sud zaključio da je podnositeljka, koja je u kritično vreme
bila maloletnik, bila u ropskom položaju.
Nasuprot ovom slučaju stoji slučaj Van Droogenbroeck protiv Belgije u kome je podnosilac tvrdio da rad u toplani i obaveza struč-
nog usavršavanja po odsluženoj kazni predstavljaju ropski položaj. Sud je smatrao da s obzirom da se radilo o vremenski ograniče-
nim merama, koje su uz to bile podvrgnute sudskoj kontroli, ne može biti reči o ropskom položaju.
Ako se vratimo još jednom na slučaj Siliadin protiv Francuske, činjenica da je podnositeljka faktički prokrijumčarena u Francusku
ukazuje na to da u konkretnom slučaju ima i elementa trgovine ljudima.
Trgovina ljudima
Iako članom 4. Konvencije nije regulisana trgovina ljudima, nesumnjivo je da pojam zabrane ropstva i ropskog položaja obu-
hvata i trgovinu ljudima, fenomen koji je svoje pravo značenje i definisanje dobio nakon usvajanja nekih međunarodnih dokumenata
kao što su:
• Palermo protokol uz Konvenciju Ujedinjenih Nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola (“Sl. list
SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 6/2001) iz 2000. godine i
• Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima (“Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori”, br. 19/2009).
Na kraju, ovaj pojam se uklapa u koncept Konvencije kao “živog instrumenta”, što je rečeno još u slučaju Selmouni protiv Francuske.
Zbog toga je Sud odbacio prigovor Rusije ratione materiae.
Problem trgovine ljudima, koji predstavlja “moderni oblik trgovine robljem” i “zločin protiv digniteta i integriteta ljudi” uključuje
dva osnovna elementa:
1) regrutovanje i transport i
2) prinudni rad i praksu sličnu ropstvu, gde postoji potpuna povreda slobode kretanja, autonomije ličnosti i ljudskog dostojanstva
žrtve.
Ona je praćena pretnjom ili upotrebom sile, ali može se ostvariti i prevarom sa ciljem eksploatacije lica koje je predmet tr-
govine ljudima.
Trgovinu ljudima (trafficking) potrebno je razlikovati od krijumčarenja ljudi (smuggling), gde postoji organizovana pomoć
ilegalnim imigrantima da pređu granicu, a za tu uslugu se naplaćuje imovinska korist.

Zabrana ropstva i prinudnog rada I
Za razliku od trgovine ljudima, kod krijumčarenja postoji saglasnost imiganata. Sem toga, krijumčarenje se završava pre-
laskom granice, dok trgovina podrazumeva konstantnu eksploataciju. Najzad, krijumčarenje je uvek transnacionalno, dok to ne
mora biti slučaj i sa trgovinom ljudima.
Primeri iz prakse Suda

Presuda Suda doneta 7.1.2010. godine (pravosnažna 10.5.2010. godine) u slučaju Rantsev protiv Kipra i Turske predstavlja klasičan
primer presude donete u vezi sa trgovinom ljudima.
S tim u vezi, Sud je utvrdio da je baš kao i ropstvo, trgovina ljudima, po samoj svojoj prirodi i svrsi eksploatacije, zasnovana
na vršenju onih ovlašćenja koja se vezuju za pravo svojine. U slučaju trgovine ljudima ljudi se tretiraju kao roba, koja se može
kupiti ili prodati. Takođe, to podrazumeva prisilni rad i stalni nadzor nad aktivnostima žrtve, čije je kretanje ograničeno, što se
ostvaruje primenom nasilja i pretnjama upućenim žrtvama trgovine ljudima. Žrtve trgovine ljudima trpe ozbiljne fizičke i psiho-
loške posledice usled kojih postaju isuviše traumatizovane da bi uopšte mogle da se predstave kao žrtve.
U slučaju Rantsev (Rancev, na srpskom jeziku) podnosilac predstavke je otac Ruskinje Oksane Ranceve, koja je u martu 2001. godi-
ne izgubila život na Kipru. Ona je početkom marta došla na Kipar na osnovu “vize za artiste” i počela je da radi u jednom kabareu, da bi
samo nakon tri dana napustila radno mesto i stan, ostavivši poruku u kojoj je navela da se vraća u Rusiju. Nakon što je menadžer kluba
u kome je radila 28. marta 2001. godine u jutarnjim časovima pronašao u jednom noćnom klubu, odveo ju je u policiju zatraživši da je
proglase licem koje ilegalno boravi na Kipru, očigledno želeći da joj nađe zamenu u kabareu. Međutim, policija je proverom utvrdila
da gospođica Ranceva nije boravila ilegalno na Kipru. Menadžer ju je zatim odveo u kuću jednog zaposlenog i smestio ju je u sobu na
šestom spratu. Ubrzo zatim beživotno telo gospođice Ranceve nađeno je ispred zgrade u kojoj je prethodno bila smeštena. Sprovede-
nom istragom utvrđeno je da je gospođica Ranceva stradala nesrećnim slučajem, zbog čega je kasnije Sud utvrdio da je od strane Kipra
povređen član 2. Konvencije (pravo na život) u vezi sa nesprovođenjem delotvorne istrage. Pored povrede člana 5. stav 1. Konvencije,
Sud je utvrdio i povredu člana 4. Konvencije. Interesantno je da je Kipar dao jednostranu deklaraciju kojom je priznao postojanje ovih
povreda, međutim Sud je smatrao da važnost čitavog pitanja, kao i veoma oskudna sudska praksa u vezi sa trgovinom ljudima
zahteva nastavak daljeg razmatranja slučaja.
U ovom slučaju, Sud je ustanovio da je Kipar prekršio član 4. Konvencije po dva osnova. Najpre, nije uspostavio odgovarajući
zakonski okvir za borbu protiv trgovine ljudima. Zatim, nadležne kiparske vlasti nisu preduzele adekvatne mere u cilju zašti-
te gospođice Ranceve od trgovine ljudima, uprkos okolnostima koje su davale osnova za razložnu sumnju da je ona možda žrtva takve
trgovine.
Rusija je takođe prekršila član 4. Konvencije, jer nije istražila kako i gde je gospođica Ranceva regrutovana i zbog toga što nije pre-
duzela korake za identifikovanje svih onih koji su bili umešani u njeno regrutovanje i što nije utvrdila metode regrutovanja koji su tom
prilikom bili primenjeni.
Prema tome, svaki slučaj koji se odnosi na trgovinu ljudima za države podrazumeva izvesne pozitivne obaveze u vezi sa
istragom i uspostavljanjem odgovarajućih zakonodavnih i upravnih okvira za sprečavanje trgovine ljudima. Te obaveze po-
drazumevaju i identifikaciju žrtava trgovine ljudima, pružanje materijalne podrške žrtvama koje se nalaze na teritoriji date države
i obavezu vraćanja žrtve u druge države uz dužno poštovanje prava, bezbednosti i dostojanstva tog lica. Ove obaveze se svode na
obaveze utvrđene Konvencijom o borbi protiv trgovine ljudima.
Navedena konvencija samo predstavlja nastavak međunarodnog normiranja trgovine ljudima, započetog još 1904. godine.
Trgovina ljudima u svrhu odstranjenja organa

U okviru ovog pitanja može se razmotriti i problematika trgovine ljudima u svrhu odstranjenja organa, koja je samo deo
šireg problema trgovine organima, tkivima i ćelijama. Polazna osnova za regulisanje ove delatnosti nalazi se u zabrani sticanja
materijalne koristi u ovom slučaju, što ima i svoju pravnu zasnovanost u članu 21 Konvencije Saveta Evrope o ljudskim pravima i bio-
medicini iz 1997. godine i dodatnom protokolu uz ovu konvenciju iz 2002. godine, a svrha regulisanja je sprečavanje ugrožavanja
doniranjja ljudskih organa, ideji zasnovanoj na altruizmu i želji da se pomogne.

I Pravo na slobodu i bezbednost
Član 5
Pravo na slobodu i bezbednost
1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom
propisanim postupkom:
a) u slučaju zakonitog lišenja slobode na osnovu presude nadležnog suda;
b) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke
obaveze propisane zakonom;
c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je
izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po
njegovom izvršenju;
d) u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi
njegovog privođenja nadležnom organu;
e) u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremeće-
nih lica, alkoholičara ili uživalaca droge ili skitnica;
f) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se
preduzimaju mere u cilju deportacije ili ekstradicije.
2. Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima za njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo
službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na
slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.
4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje
na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.
5. Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog člana ima utuživo pravo na naknadu.

Pravo na slobodu i bezbednost I
PRAKSA SUDA U VEZI SA PRITVOROM U REPUBLICI SRBIJI

Ovaj član iz Konvencije bavi se pitanjem kršenja ljudskih prava u vezi sa lišenjem nekog lica slobode. U velikom broju slučajeva
do ovog kršenja dolazi u slučaju mere pritvora, pa ćemo na ovom mestu izvršiti analizu tog pitanja.
Pritvor kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka regulisan je članom 141. Zakonika o
krivičnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon,
49/2007, 20/2009 - dr. zakon i 72/2009 - dalje: ZKP) kojim je propisano da se pritvor može odrediti samo odlukom suda,
pod uslovima koji su propisani ZKP, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne
može ostvariti drugom merom.
Vrenčev protiv Srbije i Đermanović protiv Srbije

U presudi Suda donetoj u slučaju Vrenčev protiv Srbije prilikom razmatranja povrede člana 5. stav 3. Konvencije u vezi sa žal-
bom podnosioca predstavke da sud nije razmatrao alternativne mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku,
umesto pritvora koji mu je određen, s obzirom na to da je u pitanju bilo lakše krivično delo, Sud je utvrdio sledeće, i to da:
1. je podnosilac predstavke podneo predlog Okružnom sudu 16. jula 2004. godine da bude pušten da se brani sa slobode uz plaća-
nje jemstva ili da mu bude ograničeno kretanje do okončanja krivičnog postupka koji se vodi protiv njega
2. uprkos tvrdnjama Vlade, podnosilac predstavke, prema članu 133. stav 3. i članu 137. Zakonika o krivičnom postupku nije imao
obavezu da precizira vrstu i iznos jemstva
3. je podnosilac predstavke osuđen na novčanu kaznu (u protivvrednosti od 128 evra) i da je u skladu sa tim, njegov predlog za
puštanje na slobodu uz jemstvo mogao biti prihvaćen
4. da je podnosilac predstavke pušten na slobodu 26. jula 2004. godine, dok njegov predlog uopšte nije razmatran.
Isto tako u slučaju Đermanović protiv Srbije Sud navodi da je domaći sud propustio da razmotri alternative pritvoru kao što je
na primer, oduzimanje putne isprave (stav 80. presude), te da su predlozi okrivljenog za polaganje jemstva uporno odbijani od
strane domaćeg suda (st. 11. i 13. presude). Domaći sud je iznos od 50.000 evra koji je ponuđen na ime jemstva smatrao preni-
skim, uz obrazloženje da visina pribavljene imovinske koristi znatno prevazilazi ovaj iznos. Ovakva formulacija može se okarak-
terisati i kao povreda pretpostavke nevinosti, garantovane članom 6. stav 2. Konvencije, jer se visina pribavljene koristi utvrđuje
po sprovedenom dokaznom postupku, a ne prilikom odlučivanja o pritvoru. Ipak, Sud se u pomenutoj presudi uopšte nije bavio
pitanjem navodne povrede pretpostavke nevinosti.
Iz navedenih presuda donetih u odnosu na Republiku Srbiju, čini se da se mera pritvora od strane srpskih sudova odre-
đuje olako bez dubljeg razmatranja pitanja da li se svrha obezbeđivanja prisustva okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka
može ostvariti nekom drugom, blažom merom (kao što je na primer, oduzimanje putne isprave ili polaganje jemstva).
Sa druge strane, navođenje obrazloženja “da visina pribavljene imovinske koristi prevazilazi iznos ponuđenog jemstva”, uka-
zuje na to da srpski sudovi nisu izvukli pouku iz presude Matijašević protiv Srbije u kojoj je utvrđena povreda pretpostavke
nevinosti.

Matijašević protiv Srbije

Okružni sud u Novom Sadu je prilikom odlučivanja o produženju pritvora kao argument za njegovo produženje naveo da je
“dokazano da je okrivljeni počinio krivično delo koje je predmet optužbe,” čime je očigledno povređena pretpostavka nevinosti. Ovu
povredu nije otklonio ni Vrhovni sud po žalbi, iako je u žalbi ukazano na njeno postojanje. Zbog toga je Sud utvrdio povredu člana
6. stav 2. Konvencije, mada je Vrhovni sud mogao da postupi kao Ustavni sud Malte u slučaju Noel Arrigo and Patrick Vella protiv
Malte, kada je utvrdio povredu pretpostavke nevinosti od strane malteškog premijera koji je u svom govoru istakao da su dvojica
sudija Vrhovnog suda Malte krivi, iako to još nije bilo utvrđeno pravnosnažnom presudom.
Kada je reč o produživanju pritvora u članu 141. stav 3. ZKP kaže se da će se pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu
kojih je određen, dok član 146. stav 2. ZKP nameće obavezu stalnog preispitivanja pritvora.
U slučaju Đermanović, Sud je u pružio dosta jasne smernice domaćim sudovima u situacijama kada odlučuju o produ-
žavanju pritvora. Najpre, “opasnost od bekstva” može biti prihvatljiv osnov za određivanje pritvora, ali stereotipno pozivanje na
ovaj osnov ne može biti razlog za dalje produžavanje pritvora sa jedne krajnje apstraktne tačke gledišta. Domaći sud je u obavezi
da proveri validnost ovog osnova za zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Pored toga, sud je u konkretnom slučaju propustio da
razmotri alternative pritvoru. Zahtev podnosioca za puštanje na slobodu nije prihvaćen ni u slučaju kada je protekao period od tri
četvrtine kazne koja mu je kasnije izricana i uprkos pogoršanju njegovog zdravstvenog stanja. Zbog svega iznetog Sud je ustanovio
povredu člana 5. stav 3. Konvencije.
U pomenutom slučaju Sud je uzimajući u obzir tri različita vremenska intervala, u kojima je podnosilac boravio u pritvoru,
ustanovio da trajanje pritvora čiju dužinu treba ispitati iznosi dve godine i dva meseca. Osnovano se može postaviti pitanje, a
imajući u vidu sve pomenute okolnosti navedenog slučaja, da li je domaći sud u konkretnom slučaju, ali i generalno, imajući u vidu
praksu domaćih sudova u vezi sa dužinom trajanja pritvora, vodio računa o ograničenju iz člana 141. stav 2. ZKP, koji govori da se
trajanje pritvora treba svesti na najkraće neophodno vreme.
Domaći sudovi bi trebalo da imaju u vidu činjenicu da pritvor nije krivična sankcija, već mera obezbeđenja prisustva
okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka. Ova mera nije svrha sama sebi, već bi trebalo da obezbedi prisustvo okriv-
ljenog tokom vođenja krivičnog postupka, pa samim tim i njegovo efikasno odvijanje. Jednom određen pritvor, mora se
stalno preispitivati i razlog zbog koga je on određen prvobitno ne mora postojati i prilikom odlučivanja o njegovom produženju.
Takođe, lica čiji je pritvor određen van pretresa moraju se bez odlaganja izvesti pred sud, što bi sudovi mogli da reše
hitnim zakazivanjem pretresa čim ih policija obavesti o lišenju slobode. U predmetu Vrenčev, podnosilac predstavke izveden je
pred sud 20 dana posle pritvaranja, a u predmetu Milošević protiv Srbije posle sedam dana - pred istražnog sudiju koji nije imao
mogućnost da odluči o njegovom eventualnom puštanju na slobodu.
Kada je reč o slučaju Vrenčev trebalo bi imati u vidu da član 5. stav 3. Konvencije nalaže da lice lišeno slobode bez odlaganja
bude izvedeno pred sudiju, Sud je zaključio da u ovom postupku podnosilac predstavke nije bio izveden pred sudiju ni prilikom
određivanja pritvora od strane Okružnog suda u Beogradu niti prilikom odlučivanja po žalbi od strane Vrhovnog suda Srbije. Uku-
pno je proteklo 20 dana do izvođenja podnosioca predstavke pred sud, i to na samom suđenju, što je sa stanovišta sudske prakse
Suda neprihvatljivo. Sud se posebno osvrnuo na slučajeve Brogan and others v. United Kingdom kao i McGoff v. Sweden.
U slučaju Milošević protiv Srbije, Peto Opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu 28. oktobra 1999. godine podnelo je zahtev za
sprovođenje istrage zbog većeg broja teških krađa, krivičnog dela iz člana 166. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (“Sl.
glasnik SRS”, br. 26/77, 28/77 - ispr., 43/77 - ispr., 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i “Sl. glasnik RS”, br. 16/90,
26/91 - odluka USJ br. 197/87, 75/91 - odluka USRS br. 58/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002,
11/2002 - ispr., 80/2002 - dr. zakon, 39/2003 i 67/2003). Peti opštinski sud u Beogradu je 16. decembra 1999. godine doneo
protiv okrivljenog Miloševića rešenje o sprovođenju istrage povodom navedenih krivičnih dela. S obzirom na to da se okrivljeni
pozivanjem i pokušajem prinudnog dovođenja nije mogao naći na adresi koja je je bila dostupna sudu, 18. januara 2000. godine
istražni sudija Petog opštinskog suda 18. januara 2000. godine doneo je rešenje br. Ki. 40/2000 kojim je prema okriljenom odre-
đen pritvor. Povodom ovog rešenja okrivljeni je 20. januara 2005. godine lišen slobode. Okrivljeni je 27. januara 2005. godine (se-
dam dana nakon lišenja slobode) u prisustvu branioca po službenoj dužnosti ispitan od strane istražnog sudije Petog opštinskog
suda i tada se odrekao prava na žalbu protiv rešenja br. Ki. 40/2000 od 18. januara 2000. godine u cilju zakazivanja suđenja u što
kraćem roku. Nakon podizanja optužnice protiv okrivljenog, 3. februara 2005. godine, krivično veće Petog opštinskog suda je reše-
njem br. Kv. 81/2005 i K. 103/2005 od 4. februara 2005. godine produžilo pritvor prema okrivljenom za novih trideset dana, a da

nije saslušalo okrivljenog niti njegovog branioca. Protiv ovog rešenja branilac je izjavio žalbu tvrdeći da nije bio hitno izveden pred
sudiju pozivajući se na član 5. stav 3. Konvencije. Okružni sud u Beogradu, bez prisustva okrivljenog i njegovog branioca, odbio je
ovu žalbu svojim rešenjem br. Kž. 412/2005 od 18. februara 2005. godine.
Ono što može izazvati izvesnu dilemu u ovom slučaju je pitanje da li je izvođenjem pred istražnog sudiju dana 27. januara
2005. godine ispunjen zahtev iz člana 5. stav 3. Konvencije, da svako ko je uhapšen ili lišen slobode bude “bez odlaganja
izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije”, odnosno da li je hitnost izvođenja pred
sudiju trebalo razmatrati za period od 20. do 27. januara 2005. godine, kako je tvrdila država ili za period od 20. januara do 2.
marta 2005. godine, kako je našao Sud.
Naime, standard u pogledu brzine postupanja Suda postavljen članom 5. stav 3. Konvencije mnogo je stroži od standarda po-
stavljenog članom 5. stav 4. Konvencije, što potvrđuje praksa Suda. Tako na primer, u slučaju O’Hara protiv Ujedinjenog Kraljevstva
Sud je našao da je period od šest dana i trinaest sati isuviše dug period sa stanovišta navedenog standarda. Čak i period od četiri
dana i šest sati predstavlja isuviše dug period, a što Sud konstatuje u slučaju Brogan i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva. U oba
ova slučaja tužena država je pokušala da opravda postupanje sudskih organa posebnim teškoćama u istrazi u vezi sa terorističkim
aktima. Sud takvo obrazloženje nije prihvatio, zbog čega bi Sud u slučaju Milošević verovatno ustanovio povredu i da je samo bio
fokusiran na ispitivanje perioda od 20. do 27. januara 2009. godine.
Međutim, u ovom slučaju Sud je izgleda želeo da ukaže na izvesne nepreciznosti u srpskom krivičnom procesnom zakonodav-
stvu, što može biti razlog za zahtevanje primene izvesnih generalnih mera prilikom izvršavanja ove presude.
Zakonitosti određivanja pritvora

Sa druge strane, pitanje zakonitosti određivanja pritvora čini nam se da ne predstavlja toliko izraženi problem u Republici Sr-
biji. Naime, u slučaju Vrenčev, Sud se bavio ispitivanjem navoda iz predstavke o povredi člana 5. stav 1. Konvencije. U tom slučaju
Sud je utvrdio da uprkos nesporazumu koji je nastao u vezi sa prebivalištem optuženog pred domaćim sudovima, pritvor koji je
određen podnosiocu predstavke nije bio nezakonit niti proizvoljan. U postupku nije bilo sporno da postoji osnovana sumnja
da je podnosilac predstavke izvršio krivično delo kao i da je određivanje pritvora sa ciljem da se obezbedi njegovo prisustvo u po-
stupku, bilo zakonito. Pored toga, Zastupnik je podneo tokom postupka pred Sudom izjave dva svedoka date u policiji 23. januara
2006. godine u kojima susedi optuženog koji takođe žive na adresi koju je optuženi naveo kao svoje prebivalište, tvrde da on za-
pravo tu ne živi od 1999. godine U skladu sa navedenim, Sud je zaključio da nema povrede prava iz člana 5. stav 1. Konvencije.
Naime, u stavu 60. presude se u vezi sa tim navodi sledeće:
(I) iako se od podnosioca predstavke nije moglo očekivati da više puta traži informacije od organa da li je neki postupak pokrenut
protiv njega, on je bio obavezan da, kada ga je policija prvi put ispitivala, da svoju de facto adresu;
(II) bez obzira na očiglednu konfuziju u službenim dokumentima, policija je otišla na adresu koju je dao podnosilac predstavke
(ulica M.K. br. 32) bar jednom prilikom, ali je policiji jedan sused rekao da on tu ne živi od 1999. godine (vidi stavove 12 i 25 u
gornjem tekstu);
(III) podnosilac predstavke nije efikasno opovrgao ovu izjavu iako se ispostavilo da je njegovo prijavljeno boravište (ulica M.K. br.
32) nepromenjeno (vidi stav 15 u gornjem tekstu);
(IV) činjenica da je podnosilac predstavke došao u policijsku stanicu posle telefonskog poziva njegovom ocu je irelevantna, zato što
se to desilo pošto je Okružni sud već doneo rešenje o njegovom pritvoru, a organi, u svakom slučaju, po zakonu nemaju obave-
zu, bez obzira u kojoj se fazi postupak nalazi, da pribegavaju ovoj konkretnoj meri; i
(V) pošto domaći organi nisu mogli da nađu podnosioca predstavke, Okružni sud je opravdano zaključio da se on zaista krije i
odredio mu je pritvor u skladu sa članom 436. stav 1. (1) ZKP, te nije odredio njegovo privođenje shodno članovima 133 i 135,
s obzirom da ova druga mera, po samoj svojoj prirodi, ne bi mogla da obezbedi njegovo prisustvo do zaključenja postupka o
kome je reč (vidi stav 30 u gornjem tekstu).
(Vrenčev protiv Srbije, predstavka br. 2361/05 od 23. septembra 2008. godine)

Sud je takođe u slučaju Vrenčev procenio da je od podnošenja žalbe Vrhovnom sudu do donošenja odluke po žalbi protekao peri-
od od četiri dana što predstavlja povredu člana 143. stav 6. tada važećeg Krivičnog zakona koji predviđa da taj rok iznosi 48 sati.
Dakle, ovde se radilo o očiglednom nepoštovanju zakonskih rokova za odlučivanje po žalbi o pritvoru. Ovakvo postupanje suda
ukazuje na izvestan nemar prilikom odlučivanja o opstajanju jedne ovakve mere kojom se zadire u jedno tako važno pravo kakvo
je pravo na slobodu. Čitavu stvar čini još težom to da se ovde radilo o najvišoj sudskoj instanci u kritično vreme, u Republici Srbiji.
Uz to, branilac podnosioca predstavke primio je odluku Vrhovnog suda dva dana kasnije. Zbog toga Sud je smatrao da po-
stoji povreda člana 5. stav 4. Konvencije u pogledu trajanja postupka pred Vrhovnim sudom kao i u pogledu činjenice da
okrivljeni nije saslušan od strane Vrhovnog suda (uprkos činjenici da je to redak slučaj u ostalim državama nad kojima postoji
jurisdikcija Suda).
Iako su odredbe o pritvoru uglavnom jasne, izgleda da se glavni problem tiče njihove praktične primene od strane sudo-
va u Republici Srbiji. Sa druge strane, da li je izvođenjem pred istražnog sudiju na način kako je to urađeno u slučaju Milošević, u
smislu člana 142a stav 1. ZKP, pod uslovom da se nije čekalo da protekne sedam dana, kao u konkretnom slučaju, ispunjen zahtev
iz člana 5. stav 3. Konvencije, da svako ko je uhapšen ili lišen slobode bude “bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice
zakonom određeno da obavlja sudske funkcije” u protivnom neophodne su izmene krivično procesnog zakonodavstva u ovom
delu, jer istražni sudija bi trebalo da bude ovlašćen ne samo da pritvor odredi, veći i da okrivljenog pusti na slobodu ili
mu pritvor produži, kada smatra da postoje uslovi za to.
JEMSTVO I PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

Jemstvo predstavlja jednu od mera za obezbeđivanje prisustva okrivljenog na suđenju, a samim tim i meru za efika-
sno odvijanje krivičnog postupka.
Ova mera obično se vezuje za pritvor, jer se okrivljenom prema kome bi trebalo da se odredi pritvor ili okrivljenom koji se
već nalazi u pritvoru, kao najstrožoj meri za obezbeđivanje efikasnog odvijanja krivičnog postupka, daje mogućnost da ostane na
slobodi ili bude pušten iz pritvora, najčešće uz polaganje novčanog iznosa na ime jemstva.
Međutim, prema domaćoj sudskoj praksi:
“Polaganje jemstva nije prihvatljivo ukoliko je posle izricanja presude prema okrivljenom produžen pritvor, ali je po sopstvenom
zahtevu okrivljeni upućen na izdržavanje kazne pre pravnosnažnosti presude, tako da se više na nalazi u pritvoru.”
(Rešenje Višeg suda u Nišu, br. Kv. 300/2010 od 21.10.2010. godine)
Prema članu 138. Zakonika o krivičnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005,
115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007, 20/2009 - dr. zakon, 72/2009 i 76/2010) visina jemstva zavisi od težine krivičnog dela,
ličnih i porodičnih prilika okrivljenog i imovnog stanja lica koje daje jemstvo. Međutim, jemstvo se može sastojati i u zalaganju
hartija od vrednosti, dragocenosti ili stavljanju hipoteke za iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo. Ono se može
sastojati i u ličnoj obavezi lica koje se obavezuje da će u slučaju bekstva okrivljenog platiti utvrđeni iznos jemstva.
U praksi Suda pitanje u vezi sa jemstvom vezuje se za član 5. Konvencije - pravo na slobodu i bezbednost, koji u stavu 3. ima
veoma kratku formulaciju prema kojoj se “puštanje na slobodu može usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju”.
Ova odredba u jurisprudenciji Suda tumačena je povodom raznih pitanja koja se mogu javiti u vezi sa jemstvom.
Razlozi za odbijanje jemstva

U praksi Suda može se uočiti pet situacija u kojim bi se odbijanje jemstva moglo smatrati opravdanim:
- opasnost od bekstva;
- ometanje suđenja (uticajem na svedoke, saokrivljene, opasnost od uništenja dokaza itd.);

- sprečavanje da se ponovi krivično delo;

- zaštita javnog poretka;
- bezbednost lica protiv kojih se vodi istraga.
Opasnost od bekstva predstavlja klasičan razlog zbog koga se pritvor određuje. Najčešće se odbijanje ponuđenog jem-
stva pravda upravo opasnošću od bekstva. Koliko je samo ovaj razlog opravdan i dovoljan za odbijanje ponuđenog jemstva može
se videti iz stava koji je Sud izneo u slučaju Stögmuller protiv Austrije (presuda od 10.11.1969), prema kome “mora postojati čitav
niz okolnosti” koji opravdavaju zaključak suda za odbijanje ponuđenog jemstva.
Još više je Sud bio kategoričan u sledećoj presudi u kojoj je istakao da:
“Kada je jedini preostali osnov za produžavanje pritvora strah da će optuženi pobeći i na taj način izbeći pojavljivanje na suđenju,
on mora biti pušten na slobodu ukoliko je u situaciji da može da pruži odgovarajuće garancije kao uverenje da će se pojaviti, time
što će na primer položiti jemstvo...”
(Lettelier protiv Francuske , br. predstavke 12369/86, presuda od 26.6.1991. godine - par. 46)
U presudi W. protiv Švajcarske Sud je malo više razvio svoj stav u vezi sa tim koje se okolnosti moraju uzeti u obzir kod procene
opasnosti od bekstva. Tim povodom Sud ističe:
“... opasnost od bekstva ne može da se meri isključivo na osnovu težine moguće kazne, već se mora oceniti u odnosu na niz drugih
važnih činilaca koji mogu ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva ili ukazati da je opasnost prisutna u tako maloj meri da se
njome ne može opravdati pritvor u pretkrivičnom postupku... U tom kontekstu naročito se mora imati u vidu karakter dotičnog lica,
njegov moral, imovina, veze sa državom u kojoj je krivično gonjen, kao i njegovi međunarodni kontakti...”.
(W. protiv Švajcarske, br. predstavke 14379/88, presuda od 26.1.1993. godine)
Težina zaprećene kazne važan je elemenat, ali ne može biti jedini osnov za odbijanje ponuđenog jemstva, što isto važi
i za opasnost od bekstva kao osnov za produženje pritvora nakon proteka izvesnog vremenskog perioda.
To se izričito i kaže u slučaju Mamedova protiv Rusije, u kojoj između ostalog stoji:
“... Sud je iznova tvrdio da, iako težina zaprećene kazne predstavlja relevantan element ocene opasnosti od bekstva ili ponovnog
izvršenja krivičnog dela, potreba za produžavanjem lišenja slobode se ne može ocenjivati sa strogo apstraktne tačke gledišta, uzi-
majući u obzir samo težinu krivičnog dela....”
(Mamedova protiv Rusije , br. predstavke 7064/05, presuda od 1.6.2006. godine, par. 74)
Isto tako u slučaju Kudla protiv Poljske Sud ukazuje na to da nakon dve godine i četiri meseca pritvora odbijanje okrivljenog da
dostavi sudu adresu ne može biti opravdano za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, iako je u početku to mogao biti opravdani
razlog za pritvor.
Od ostalih okolnosti koje mogu biti relevantne za procenu opasnosti od bekstva i odbijanja jemstva tim povodom, trebalo bi
istaći i sledeće činjenice, i to da:
• je okrivljeni i ranije bežao (Punzelt protiv Češke, stav 76);
• je kupio automobil upotrebom lažnih dokumenata i nabavio falsifikovani pasoš (Cesky v protiv Češke,
• okrivljeni ima značajne poverioce koje bi želeo da izbegne (Barfuss protiv Češke).
Ometanje suđenja je još jedan opravdani razlog za odbijanje da se prihvati jemstvo. U praksi Suda prihvatalo se da se ometa-
nje moglo izvršiti uticajem na svedoke ili saokrivljene, uništenjem dokumentacije i drugih dokaza (W. protiv Švajcarske).
Sud nije prihvatao kao dovoljnu, generalnu izjavu okrivljenog da neće ometati tok suđenja boravkom na slobodi, pa se tražilo i
pružanje konkretnog dokaza za to (Becciev protiv Moldavije, stav 59)

Međutim, što pritvor duže traje, značaj ovog razloga za odbijanje jemstva se smanjuje.
Sprečavanje ponavljanja krivičnog dela ili izvršenje krivičnog dela kojim se preti ili dovršetak započetog krivičnog de-
la boravkom na slobodi, Sud je kao prihvatljiv razlog za odbijanje jemstva uzeo, na primer, u obzir u presudi u slučaju Matznetter
protiv Austrije. Pri tome nije neophodno da se radi o osnovanoj sumnji da će biti počinjeno neko tačno određeno krivično delo.
Međutim, činjenice da je okrivljeni nezaposlen i da nema porodicu ne mogu opravdavati zaključak suda da bi on boravkom na
slobodi ponovo izvršio krivično delo (Sulaoja protiv Estonije, stav 64)
Zaštita javnog poretka je još jedan razlog prihvaćen u praksi Suda kao razlog za odbijanje jemstva. Tako na primer, u slučaju
Lettelier protiv Francuske Sud je istakao da u izuzetnim okolnostima, “iz razloga posebne težine dela i reakcije javnosti koje ono iza-
ziva”, neka krivična dela mogu opravdati produžavanje pritvora. Naravno, ovo je prihvatljiv razlog jedino ukoliko nacionalno pravo
predviđa ovaj razlog (to bi bilo “uznemirenje javnosti” u srpskom pravu) za produžavanje pritvora i ako postoje razlozi koji ukazuju
na to da bi puštanjem okrivljenog na slobodu zaista došlo do narušavanja javnog poretka. Međutim, uslov da se odbije jemstvo nije
ispunjen ako se u obzir uzme samo težina predmetnog krivičnog dela, kao što je bio slučaj u predmetu Lettelier protiv Francuske.
Međutim, isto kao i kod drugih osnova, to što pritvor duže traje, značaj ovog razloga za odbijanje jemstva se smanjuje (Tomasi
protiv Francuske)
Bezbednost samih lica protiv kojih se vodi istraga predstavlja zaista jedan izuzetan razlog za odbijanje jemstva. Da bi se
ovaj razlog prihvatio kao validan potrebno je da se uzme u obzir priroda konkretnog krivičnog dela, okolnosti pod kojim je ono iz-
vršeno i njegov kontekst. Ovaj razlog istaknut je u slučaju IA protiv Francuske, u kome se sudilo mužu, zbog ubistva supruge, pa se
strahovalo od rodbine ubijene. Međutim, ovaj razlog izgubio je na relevantnosti nakon pet godina boravka okrivljenog u pritvoru.
Uslovi u pogledu jemstva

Najpre, treba reći da automatsko odbijanje ponuđenog jemstva, bez navođenja bilo kakvih razloga za odbijanje pred-
stavlja povredu člana 5. stav 3. Konvencije.
Takođe, uslovljavanje visine jemstva visinom štete prouzrokovane krivičnim delom nije prihvatljivo (Neumeister protiv
Austrije), jer je to suprotno ulozi jemstva koja se ne svodi na pokriće štete nastale izvršenjem krivičnog dela, s obzirom da se radi
o sredstvu čija je svrha da obezbedi efikasno vođenje krivičnog postupka.
Drugim rečima, primenom principa sadržanog u međunarodnim ugovorima unius est exclusio alterius, jedino što se može oče-
kivati od okrivljenog u vezi sa polaganjem jemstva je to da se pojavi na suđenju, kada ono bude zakazano.
Kada se određuje visina jemstva, u obzir se uzima visina prihoda okrivljenog, odnosno lica koje daje jemstvo i veza okrivljenog
sa davaocem jemstva.
Pri tome okrivljeni je taj koji mora pružiti podatke koji su od suštinskog značaja za određivanje iznosa jemstva. Ti podaci bi
morali biti dostupni i lako proverljivi. Upravo to se kaže u presudi Bennechaux protiv Švajcarske u kojoj je Sud utvrdio da:
“... iznos jemstva mora da se utvrđuje polazeći prvenstveno od imovinskog stanja okrivljenog lica... da isti ne može tvrditi da mu je
pritvor produžen jer je zahtevan preterano visok iznos jemstva ako sam nije pružio podatke od suštinskog značaja za određivanje
tog iznosa. Drugim rečima, okrivljeni za koga sami sudski organi izraze spremnost da bude pušten na slobodu uz jemstvo, mora na
savestan način obezbediti dovoljno podataka o vrednosti svoje imovine, koji se mogu proveriti ukoliko bude potrebno, da bi vlasti
mogle proceniti iznos jemstva koji treba utvrditi...”.
(Bennechaux protiv Švajcarske, br. predstavke 8224/78 od 5.12.1979. godine)
Sa druge strane, od domaćeg suda očekuje se brižljiva procena mogućnosti okrivljenog u vezi sa visinom jemstva i ne-
postavljanje zahteva za suviše visoki iznos jemstva.
U slučaju Manguras protiv Španije (presuda Velikog veća od 28.9.2010. godine), podnosilac se upravo žalio na previsoki iznos
jemstva za njegovo puštanje na slobodu. Naime, radilo se o jemstvu od tri miliona evra, koje je isplatilo osiguranje kompanije za
koju je podnosilac radio, pa je podnosilac pušten na slobodu posle 83 dana provedena u pritvoru.

U navedenom slučaju, za razliku od ranije prakse, Sud je istakao da prilikom procene visine jemstva, pored uzimanja u obzir
ličnih i imovinskih prilika okrivljenog, u obzir se uzima i iznos štete nastale izvršenjem krivičnog dela i uticaj posledica dela na
raspoloženje javnog mnjenja.
Naime, u konkretnom slučaju radilo se o podnosiocu, koji je kapetan grčkog broda i koji je ploveći pored obala Španije ispustio
70.000 tona mazuta, usled čega je nastala velika ekološka šteta po morsku floru i faunu.
Sud je bio mišljenja (10:7) da određivanjem visine jemstva od tri miliona evra nije došlo do povrede člana 5. stav 3. Konvencije,
uzevši u obzir rastuću i legitimnu zabrinutost u Evropi i svetu u odnosu na krivična dela iz oblasti ekologije. Sud je bio mišljenja da
se u ovoj oblasti očekuju viši standardi i veća odlučnost i čvrstina u proceni štetnih posledica ovih krivičnih dela, zbog čega je sma-
trao da zahtevani iznos jemstva nije bio previsok. Pri tome, Sud je smatrao da su španski sudovi u dovoljnoj meri vodili računa i o
ličnom odnosu podnosioca i brodovlasnika koji je na kraju pristao da položi traženi iznos jemstva, kao i o činjenici da je podnosilac
bio strani državljanin, koji bi bekstvom izbegao odgovornost za delo koje je imalo katastrofalne ekološke i ekonomske posledice.
Ova presuda svakako izaziva izvesne dileme, jer predstavlja značajno odstupanje od dotadašnje prakse Suda u vezi sa visinom
jemstva, ali i previđanje činjenice da, iako se radilo o stranom državljaninu, radilo se o državljaninu EU, u odnosu na koga je bilo
moguće primeniti EU nalog za hapšenje u slučaju bekstva. Zbog toga se obrazloženje Suda u vezi sa opasnošću od bekstva u kon-
kretnom slučaju čini neobičnim.
Zaključak u vezi sa jemstvom

Sve rečeno ukazuje na to da jemstvo predstavlja veoma značajno sredstvo u obezbeđivanju prisustva okrivljenog tokom su-
đenja i samim tim doprinosi nesmetanom odvijanju sudskog postupka. Iako ima svoj materijalni izraz ono se ne može smatrati
sredstvom za pokriće štete nastale krivičnim delom.
Upravo stoga, čini nam se da se ova mera u sudskoj praksi u Republici Srbiji nedovoljno koristi, a kao pokazatelj takvog
stanja mogu poslužiti i presude donete u slučajevima Vrenčev i Đermanović.
Naime, u slučaju Vrenčev Sud je istakao da srpski sud nije razmatrao alternative pritvoru, pogotovo što se radilo o lakšem
krivičnom delu. Sem toga podnosilac je podneo predlog za određivanje jemstva i nije imao obavezu da precizira vrstu i visinu
jemstva, a sud njegov predlog nije ni uzeo u razmatranje (stav 77. presude).
U slučaju Đermanović Sud navodi da je domaći sud propustio da razmotri alternative pritvoru, te da su predlozi okrivljenog za
polaganje jemstva uporno odbijani od strane domaćeg suda (st. 11, 13. i 80. presude). Štaviše, domaći sud je iznos od 50.000 evra,
koliko je ponuđeno na ime jemstva smatrao preniskim, uz obrazloženje da visina pribavljene imovinske koristi znatno prevazilazi
taj iznos. Ovakva formulacija ne samo da je protivna parametrima koje Sud uzima u obzir prilikom određivanja visine jemstva ne-
go se može okarakterisati i kao povreda pretpostavke nevinosti, garantovane članom 6. stav 2. Konvencije, jer se visina pribavljene
koristi utvrđuje po sprovedenom dokaznom postupku, a ne prilikom odlučivanja o pritvoru.
LIŠAVANJE SLOBODE LICA SA DUŠEVNIM POREMEĆAJIMA

U praksi Suda ustanovljeni su sledeći kriterijumi za lišavanje slobode lica sa duševnim poremećajima:
a) “istinski duševni poremećaj” mora biti ustanovljen na osnovu stručnog medicinskog veštačenja pred nadležnim organom, osim
u hitnim slučajevima;
b) poremećaj bi trebalo da bude takve vrste i stepena da nalaže obavezno lišavanje slobode tog lica;
v) osnovanost daljeg zadržavanja tog lica zavisi od nastavljanja poremećaja, što se takođe mora utvrditi od strane relevantnih i
nadležnih stručnjaka.
U slučaju Winterwerp protiv Holandije Sud je istakao da se lišenje slobode mora usko tumačiti, s obzirom na važnost
prava na slobodu garantovanog članom 5. Konvencije. Pored toga, važno je napomenuti da nije dovoljno da ponašanje odstupa
od uobičajenih normi, da bi se predmetno lice lišilo slobode. Osnov za lišenje slobode u ovom predmetu, po oceni Suda je postojao

zbog čudnog ponašanja podnosioca (krao je, skidao odeću sa sebe itd.). Međutim, u pomenutom slučaju ustanovljena je povreda,
jer ni podnosilac predstavke, a ni njegov zastupnik nisu bili prisutni pred sudom koji je izdao nalog za lišavanje slobode. Sud je
smatrao da je podnosilac morao biti saslušan, bilo lično ili preko zastupnika, što je istaknuto i u slučaju Van der Leer protiv Holan-
dije, u kome je podnositeljka predstavke lišena slobode bez saslušanja, iako je sudija imao zakonsku obavezu da je sasluša. Sud
je u svakom slučaju, trebalo da navede razloge zbog kojih je odstupio od zakonom propisane procedure, što takođe nije učinjeno.
Prilikom procene da li lice sa duševnim poremećajima treba biti lišeno slobode, država ima diskreciono pravo ili polje
slobodne procene. Međutim, lišenje slobode neće biti saglasno sa članom 5. Konvencije, ukoliko je određeno bez nalaza odgova-
rajućeg stručnjaka. Tako na primer, u slučaju Varbanov protiv Bugarske, tužilac je bez konsultacije sa medicinskim stručnjakom
odredio pritvor podnosiocu predstavke radi psihijatrijskog ispitivanja, iako nije postojala nikakva hitnost, zbog čega je utvrđena
povreda člana 5. Konvencije.
Međutim, razlog za lišavanje slobode lica sa duševnim poremećajem ne mora biti samo potreba njegovog lečenja,
nego i potreba da se spreči da naudi sebi i drugima. Zbog toga je Sud u slučaju Hutchinson Reid protiv Ujedinjenog Kraljevstva
utvrdio da je podnosilac na zakonit način lišen slobode, ali je Sud ipak utvrdio povredu člana 5. stav 4. Konvencije, jer je podnosilac
morao da dokazuje da njegova mentalna smetnja nije bila takve prirode da zahteva odgovarajuće bolničko lečenje, što ukazuje na
to da je teret dokazivanja pao na njega, što nije zakonito.
Inače, prema članu 5. stav 4. Konvencije lice sa duševnim poremećajem ima pravo da pokrene postupak kojim se osporava
zakonitost njegovog lišenja slobode u razumnim vremenskim intervalima i da dobije brzu sudsku odluku.
Treba se osvrtnuti i na lišenje slobode vojnih lica. Naime, pripadnici vojske lišeni slobode biće tretirani tako da se poštuje
njihov dignitet i sve garancije iz člana 5. Konvencije. Posebno je važno primetiti da je u slučaju Hood protiv Ujedinjenog Kraljev-
stva Sud bio mišljenja da zapovednik uhapšenog vojnika nije dovoljno nezavisan i nepristrasan da može obavljati ulogu sudskog
organa, koji odlučuje o istražnom pritvoru u smislu član 5. stav 3. Konvencije, naročito zbog njegove dužnosti da održava internu
disciplinu i red u svojoj komandi.

I

I Pravo na pravično suđenje
Član 6
Pravo na pravično suđenje
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i
javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno,
ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demo-
kratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda,
nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć
dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;
d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist
pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Pravo na pravično suđenje I
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU

Ideja o razumnoj dužini trajanja postupka podrazumeva neophodnost postizanja ravnoteže između ekspeditivnog i pravičnog
postupka. Pravo na suđenje u razumnom roku, kao deo prava na pravično suđenje, regulisano je članom 6. stav 1. Konvencije.
Sud ocenu dužine trajanja postupka procenjuje od dana kada je konkretna država postala članica Konvencije tj. kada se građani
te države mogu obraćati Sudu povodom navodnih povreda Konvencije. Međutim, prilikom procene razumnosti dužine trajanja
postupka Sud će uzeti u obzir i progres ostvaren pred domaćim sudom pre tog datuma (Proszak protiv Poljske, br. 25086/94, 16.
decembar 1997. godine, stavovi 30-31).
U svojoj dugoj praksi, prilikom ocene da li se dužina jednog postupka može smatrati razumnom, Sud je ustanovio slede-
će kriterijume:
• složenost pravnih i faktičkih pitanja konkretnog slučaja;
• ponašanje podnosioca predstavke;
• ponašanje sudskih i administrativnih organa tužene države;
• značaj pitanja koje se raspravlja pred Sudom za podnosioca predstavke.
Teorijski, navedeni kriterijumi mogu se svrstati u dve grupe.
Prvu grupu čine kriterijumi koji se tiču prirode predmetnog spora (kriterijumi u pogledu složenosti pravnih i faktičkih pitanja
konkretnog slučaja i značaja pitanja koje se raspravlja pred Sudom za podnosioca predstavke), a
Drugu grupu čine kriterijumi u vezi sa ponašanjem učesnika u predmetnom sporu (ponašanje podnosioca predstavke i pona-
šanje sudskih i administrativnih organa tužene države).
S obzirom na bogatstvo sudske prakse u vezi sa ovim pitanjima svako od njih zaslužuje da bude posebno analizirano.
KONCEPT “GRAĐANSKA PRAVA I OBAVEZE” I “KRIVIČNA OPTUŽBA”

I NJEGOV ZNAČAJ ZA PRIMENU ČLANA 6. KONVENCIJE
Najpre, ćemo analizirati preduslove za primenu člana 6. stav 1. Konvencije, a oni se tiču pojmova “građanska prava i obaveze”
i “krivične optužbe”
Pojmovi - “građanska prava i obaveze” i “krivična optužba”

Za primenu člana 6. Konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje, a posebno za primenu stava 1. ovog člana Konvencije
od velikog značaja je utvrditi prirodu konkretnog pravnog odnosa, jer se navedeni član primenjuje samo prilikom odluči-
vanja o nečijim građanskim pravima i obavezama tj. o krivičnoj optužbi. U vezi sa pitanjem krivične optužbe postoji izvesna
sličnost sa članom 5. Konvencije.
Međutim, jasno je da je pravo iz člana 5. Konvencije mnogo uže po svojoj primeni, jer se odnosi samo na krivični postupak i
samo na lica lišena slobode. Član 6. stav 1. Konvencije primenljiv je na sva lica i, po pravilu, na sve vrste postupaka.

Što se tiče vremenskog okvira koji je bitan za primenu odredaba čl. 5. i 6. Konvencije, može se zaključiti da je i u tom pogledu
član 6. Konvencije sveobuhvatniji, jer se odnosi i na žalbeni postupak.
Važno je istaći da pojmovi “građanska prava i obaveze” i “krivična optužba”, slično kao i pojam “imovine” iz člana 1.
Protokola 1 uz Konvenciju, imaju autonomno značenje u odnosu na nacionalno pravo, mada nacionalno pravo takođe može
imati značajnu ulogu u definisanju koncepta “građanskih prava i obaveza” i “krivične optužbe”. Sa druge strane, Sud nije dao ne-
ku apstraktnu definiciju ovih pojmova, već je prepustio da njihovo značenje bude određeno od slučaja do slučaja, uz poštovanje
osnovnog principa “da rezultat postupka ima odlučujući uticaj na privatna prava i obaveze”. (Pudas v. Sweden, no. 10426/83, pre-
suda od 21. oktobra 1987. godine, Serija A No. 125-A, par. 35)
U praksi se mogu pojaviti izvesne dileme da li izvesni spor ratione materiae potpada pod domašaj navedene odredbe.
Tako na primer, za koncept “krivične stvari”, prema praksi Suda, (u starijoj praksi Suda karakterističan je slučaj Engel i drugi
protiv Holandija, br. 5100/71, presuda od 8. juna 1976. godine, Serija A, br. 22, str. 34-35, stav 82, a u novijoj praksi J.B. protiv Švajcar-
ske, br. 31827/96, presuda od 3. maja 2001. godine, stav 44) važna je klasifikacija norme kojom je regulisano inkriminisano
delo u nacionalnom zakonodavstvu, ali još više priroda inkriminisanog dela, te vrsta i težina sankcije. Isto tako, važan je i
broj adresata na koji se norma odnosi. Ako se norma odnosi na neodređeni broj lica, radi se o krivičnoj stvari u kontekstu člana
6. Konvencije. Naprotiv, ako je u pitanju ograničeni broj adresata, član 6. Konvencije se ne primenjuje, jer se radi o disciplinskoj
stvari (na primer, navedeni član se ne primenjuje na disciplinske mere u zatvorskim ustanovama).
U principu, u slučajevima u kojima se kazna svodi na lišenje slobode, Sud inkriminaciju određuje kao krivičnu, pri če-
mu je važna zaprećena, a ne sama izrečena kazna. (na primer, slučaj Engel and Others v. Netherlands). Sa druge strane, u praksi
Suda novčana kazna, čak i kada bi u slučaju neizvršenja mogla da se pretvori u kratkotrajnu zatvorsku kaznu, nije bila
dovoljna da bi Sud slučaj proglasio krivičnim. (Slučaj Ravnsborg protiv Švedske, br. 14220/88, odluka od 23. marta 1994. godine,
Serija A, br. 283-B, str. 31, stav 35).
U slučaju Jussila protiv Finske, br. 73053/01 od 23. novembra 2006. godine Sud je stao na stanovište da su poreska dugovanja,
iako deo poreskog sistema, koji se tradicionalno nalazi van domašaja člana 6. stav 1. Konvencije, u konkretnom slučaju imala
kazneni i odvraćajući karakter. Dakle, po mišljenju Suda za primenu člana 6. Konvencije odlučujuća je kaznena priroda postup-
ka, a ne strogost kazne. Stoga, Sud je smatrao da se konkretni akt može podvesti pod termin “krivične optužbe”, pa je predstavku
proglasio prihvatljivom.
S obzirom na prirodu vanparničnog postupka, koji u svojoj osnovi nema spor, u praksi Suda bilo je slučajeva u kojima je
tužena država tvrdila da pravilo o suđenju u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Konvencije nije ratione materiae primenjivo na
vanparnični postupak (postupak uknjižbe u zemljišne knjige). Tim povodom Sud je smatrao da je svrha navedenog postupka bila:
“upisati promene prava svojine na zemljište učinjene odlukom donetom u ostavinskom postupku, što je po službenoj dužnosti tre-
balo da izvrši zemljišno knjižno odeljenje opštinskog suda. Kada je to tako, ovaj postupak služi kao funkcionalni ekvivalent izvrše-
nju. Štaviše, bez obzira na činjenicu da li je član 6. primenjiv na ostavinski postupak ili ne, Sud podseća da izvršna isprava kojom se
utvrđuju građanska prava ne mora nužno proisteći iz postupka na koji je član 6. primenjiv... Rešenje opštinskog suda od 8.6.1999.
godine predstavljalo je izvršnu ispravu, bez obzira na prirodu ostavinskog postupka. Iako se upis prava svojine podnosioca zahteva
u ovom predmetu po domaćem pravu ne bi smatrao konstitutivnim, dalji postupak upisa u zemljišne knjige bio je odlučujući za
delotvorno vršenje njegovih prava tj. slobodno uživanje njegovog prava svojine. Dok se ne izvrši taj upis, podnosilac ostaje značajno
ograničen u slobodnom raspolaganju svojim pravom svojine.”
(Buj protiv Hrvatske, br. 24661/02, presuda od 1. juna 2006. godine, stav 19.)
Na taj način Sud je potvrdio da se član 6. stav 1. Konvencije, u određenim okolnostima, primenjuje i na vanparnični
postupak (kada se ovaj postupak posmatra kao funkcionalni ekvivalent izvršenja, bez obzira na prirodu tog postupka), odnosno
postupak uknjižbe u zemljišne knjige.
S obzirom na to da državina nije pravo već faktička vlast na stvari, u praksi Suda postavilo se pitanje da li se član 6. Konven-
cije odnosi i na postupak zbog oduzimanja predmeta državine. Po shvatanju Suda, u postupcima zbog oduzimanja državine
štiti se pravo subjekta da ne bude smetan u svom posedu. Budući da zaštita ovog prava vodi vraćanju oduzetog predmeta državine,

rezultat postupka direktno je od uticaja na ostvarivanje prava, tako da su i postupci državinske zaštite obuhvaćeni garancija-
ma sadržanim u članu 6. Konvencije. (Sahini protiv Hrvatske, br. 63412/00, odluka od 11. oktobra 2002. godine)
Dugo se smatralo prema navedenoj praksi Suda da sporovi u vezi sa pitanjima koja mogu biti od ogromnog značaja za poje-
dince, a čije trajanje se može posmatrati i kroz ispunjavanje obaveza u vezi sa poštovanjem principa suđenja u razumnom roku
(na primer, deportacija, zapošljavanje u javnim službama, odgovornost za odsluženje vojnog roka, pravo na kandidovanje za javnu
funkciju, odbijanje izdavanja pasoša, pravo na državno obrazovanje) ne povlače jemstva iz člana 6. stav 1. Konvencije.
Pellegrin protiv Francuske

Tako na primer, u predmetu Pellegrin protiv Francuske, koji se smatra jednim od najvažnijih slučajeva u vezi sa radnim
sporovima državnim službenika, Sud je podsetio da su prema ranijoj sudskoj praksi:
“… sporovi koji se odnose na zaposlenje, karijeru i prekid rada državnih službenika, po opštem pravilu, van opsega člana 6. § 1,”.
(Pellegrin protiv Francuske, br. 28541/95, presuda od 8. decembra 1999, stav 59, pod-stav 1; i
Massa protiv Italije od 24. avgusta 1993, serija A br. 265-B, str. 20, stav 26).
Podnosilac predstavke je u pomenutom predmetu bio regrutovan kao tehnički savetnik za francuski program pomoći preko-
morskim zemljama, ali usled toga što nije dobio zadovoljavajuće uverenje o zdravstvenom stanju nije mogao biti upućen u Zapad-
nu Afriku.
U navedenom slučaju, Sud je odlučio da su:
“jedini sporovi koji su isključeni iz delokruga člana 6. § 1. Konvencije oni koje pokreću državni službenici čije dužnosti karakterišu
specifične aktivnosti državne službe u onoj meri u kojoj ovi drugi postupaju kao nosioci javnih ovlašćenja odgovorni za zaštitu
opštih interesa države ili drugih državnih organa”.
(Pellegrin protiv Francuske).
U vezi sa utvrđivanjem primenjivosti člana 6. stav 1. Konvencije na državne službenike, i sa željom da se okonča neizvesnost
koja je okruživala primenu garancija iz navedenog člana na sporove između države i njenih službenika u slučaju Pellegrin Sud je
usvojio:
“novi funkcionalni kriterijum zasnovan na prirodi dužnosti i odgovornosti zaposlenog”.

(Pellegrin protiv Francuske, st. 61 i 64).
Što se tiče kategorija delatnosti i radnih mesta koje je navela Evropska komisija u njenom saopštenju od 18.3.1988. godine
i Sud pravde Evropske zajednice, Sud se na njih pozvao ranije u presudi Pellegrin u st. 37. do 41.
U presudi, u predmetu Kanayev protiv Rusije, Sud je ponovo naveo gore citirana pravila nalazeći:
“Radni spor je isključen iz delokruga člana 6. § 1. ako se tiče državnog službenika čije dužnosti karakterišu specifične aktivnosti
državne službe u onoj meri u kojoj on ili ona postupaju kao nosioci javnog ovlašćenja odgovorni za zaštitu opšteg interesa države.”
(Kanayev protiv Rusije, br. 43726/02, presuda od 27. jula 2006, stav 17).
Zbog toga, Sud je odlučio da se pritužbe podnosioca predstavke po navedenom članu:

“…moraju odbaciti kao nekompatibilne ratione materiae u okviru značenja člana 35. §§ 3. i 4. Konvencije.”
(Kanayev protiv Rusije).
Međutim, Konvencija je jedan živ instrument, koji se prilagođava potrebama i životnim okolnostima. Imajući u vidu čl. 1. i
14. Konvencije, koji uzeti zajedno garantuju pravo za sve “u okviru nadležnosti” država ugovornica i “bez ikakve diskriminacije”,
stav iznet u gore pomenutim slučajevima napušten je u presudi Velikog veća u slučaju Eskelinen i drugi protiv Finske, br.
63235/00 od 19. aprila 2007. godine. tako da je slučaj Pellegrin v. France postala samo jedna karika u lancu razvoja sudske prakse.
Novi pristup
U slučaju Eskelinen i drugi protiv Finske postupak pred Sudom pokrenulo je šest finskih državljana, po zanimanju policajaca,
koji su zahtevali nadoknadu plate, koja im pripada prema posebnom kolektivnom ugovoru. Sledeći stav iznet u slučaju Pellegrin
Sud je mogao ovu predstavku da proglasi neprihvatljivom ratione materiae, međutim, povodom slučaja finskih policajaca Sud
je odlučio da usvoji novi pristup u ovoj oblasti. Naime prema navedenoj presudi, da bi država mogla da se pozove na status
podnosioca kao državnog službenika, te da bi isključila primenu člana 6. stav 1. Konvencije, potrebno je da se steknu dva uslova:
1. država u domaćem zakonu mora izričito da isključi pristup sudu za poslove i lica u pitanju, i
2. tužena država mora da dokaže da je ovo isključenje pristupa sudu objektivno opravdano tj. da postoje objektivni ra-
zlozi u interesu države. (Eskelinen and Others v. Finland)
Razmatrajući dopuštenost predstavke u vezi sa povredom člana 6. stav 1. Konvencije u presudi od 10.6.2008. godine donetoj u
slučaju Cvetković protiv Srbije, Sud je našao da je predstavka dopuštena. Naime, ceneći prigovor tužene strane da je predstavka ne-
dopuštena rationae materiae s obzirom na to da je podnosilac predstavke bio državni službenik - inspektor rada, Sud je našao da
“ukoliko domaći sistem zabranjuje pristup sudu, Sud će prihvatiti da je spor zaista takav da opravdava odstupanje od garancija
predviđenih članom 6.”.
(Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine)
U suprotnom, primenjivaće se odredbe člana 6. Konvencije.

U predmetnom slučaju podnosilac predstavke je nesporno imao pristup domaćim sudovima i mogućnost da traži ispitivanje
odluke kojom je on proglašen za tehnološki višak (stav 38. presude). Dakle, shodno stavu koji je Sud izneo u slučaju Eskelinin,
bez značaja je priroda spora (to da li se radi o sporu za vraćanje na posao ili sporu oko isplate novčane naknade) tj. da li se radi o
sporu koji je poveo protiv države državni službenik ili ne , već je bitno pitanje da li nacionalno zakonodavstvo isključuje ovu vrstu
sporova iz nadležnosti domaćih sudova. U slučaju da je tako, moglo bi se govoriti o tome da predmetni slučaj ne potpada rationae
materiae pod nadležnost Suda.
Prema tome, za usvajanje restriktivnog tumačenja funkcionalnog kriterijuma, moraju se dati ubedljivi razlozi po osno-
vu kojih bi jedna čitava kategorija podnosilaca predstavke bila izuzeta iz zaštite koju pruža član 6. stav 1. Konvencije.
Sud je u ovom slučaju zauzeo ovakav stav, jer u principu nije postojalo prihvatljivo opravdanje, sa stanovišta principa koje
proklamuje Konvencija, za isključenje iz jemstava koje pruža član 6. stav 1. Konvencije običnih radnih sporova državnih službeni-
ka, poput onih koji se odnose na plate, dodatke i druga prava iz radnog odnosa, na osnovu posebnog odnosa između konkretnog
državnog službenika i države u pitanju.
Eksteritorijalna primena člana 6. Konvencije

Iako, se član 6. Konvencije može primenjivati eksteritorijalno, onda kada se lice proteruje ili izručuje radi nepravičnog suđenja
u inostranstvu, Sud je zaključio da se primena člana 6. Konvencije ne odnosi na postupak ekstradicije. Međutim, u presudi

donetoj u predmetu Ismoilov i drugi protiv Rusije od 24.4.2008. godine, Sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju (radilo se o dr-
žavljanima Uzbekistana i Kirgizije koji su zbog optužbe da su učestvovali u svojim matičnim zemljama u oružanoj pobuni stavljeni
u ekstradicioni pritvor u Rusiji gde su živeli i imali razvijene poslovne aktivnosti) može primeniti član 6. stav 2. Konvencije (odnosi
se na pretpostavku nevinosti) zbog toga što su u zahtevu za ekstradiciju podnosioci tretirani kao “lica optužena za krivična dela”,
što je samo po sebi dovoljno za primenu koncepta “krivične optužbe” iz člana 6. Konvencije.
Naravno, važno je voditi računa i o tome da prihvatanje ekstradicionog zahteva samo po sebi ne predstavlja kršenje pretpo-
stavke nevinosti, s tim što sudovi koji izdaju nalog za ekstradiciju moraju voditi računa da formulacija njihove odluke ne bude
istovetna sa izricanjem krivice. U prethodno pomenutom slučaju nadležni sud nije primenio tu vrstu opreza, zbog čega je Sud
ustanovio povredu člana 6. stav 2. Konvencije.
Postupak za lišavanje poslovne sposobnosti i pitanje “građanskih prava i obaveza”

Postupak za lišavanje poslovne sposobnosti, regulisan je Zakonom o vanparničnom postupku (“Sl. glasnik SRS”, br. 25/82 i
48/88 i “Sl. glasnik RS”, br. 46/95 - dr. zakon i 18/2005 - dr. zakon), nesumnjivo potpada pod kategoriju “građanskih prava i oba-
veza” i kršenje ljudskih prava u tom postupku može biti predmet zaštite pred Sudom.
Tako u slučaju Matter protiv Slovačke, u presudi od 5. jula 1999. godine, Sud je preispitao da li je dužina postupka u vezi sa
lišavanjem poslovne poslovne sposobnosti i zahtevom za vraćanje poslovne sposobnosti bila takva da je njome prekršen
princip suđenja u razumnom roku. Iako je Sud ustanovio da je sam postupak bio složen, jer je zahtevao pribavljanje nalaza i
mišljenja veštaka, smatrao je da slovački organi tokom vođenja ovog postupka nisu iskazali potreban stepen marljivosti, zbog čega
je ustanovio povredu člana 6. stav 1. Konvencije.
Sa druge strane, u vezi sa povredom člana 8. Konvencije Sud je bio mišljenja da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede
ovog člana. Naime, Sud je uočio da su veštaci najpre pokušali da podnosioca ispitaju na dobrovoljnoj osnovi na slobodi, a pošto je
on odbio da tako postupi od suda je određeno njegovo ispitivanje u psihijatrijskoj ustanovi. Sud je u dva navrata pokušao da spro-
vede ovo ispitivanje, uz upozorenje podnosiocu da će biti doveden u ustanovu, pa pošto se podnosilac oglušio prinudno je doveden
u ustanovu, gde je ostao u periodu od 19. avgusta do 2. septembra 1993. godine, dok nije sprovedeno ovo ispitivanje.
Stoga, Sud je smatrao da postupanje slovačkih organa nije bilo neproporcionalno legitimnom cilju kome se težilo (me-
dicinsko ispitivanje podnosioca radi utvrđivanja stanja njegovog zdravlja) zbog čega je zaključio da nije došlo do povrede člana 8
Konvencije.
Nasuprot tome, u slučaju Salontaji Drobnjak protiv Srbije Sud je ustanovio povredu prava na pravično suđenje, jer su u
postupanju srpskih sudova u konkretnom slučaju postojali ozbiljni nedostaci.
Salontaji Drobnjak protiv Srbije

Naime, na ročištu održanom 22. februara 2005. godine, na kome je podnosilac delimično lišen poslovne sposobnosti predsedavao je
drugi sudija a ne sudija koji je do tada vodio postupak. Podnosilac takođe nije bio prisutan, jer se nalazio u pritvoru povodom dru-
gog postupka koji je vođen protiv njega (u pitanju je krivični postupak zbog ugrožavanja sigurnosti). Punomoćniku podnosioca nije
bilo dopušteno da prisustvuje raspravi. Podnosilac je bio zastupan od M.G., pravnika iz Centra za socijalni rad, koga je imenovao
sud za punomoćnika podnosiocu. Podnosilac nikada nije sreo M.G. i nije bio upoznat sa njegovim imenovanjem. Na ovom ročištu
sud je odlučio da se podnosiocu ograničava poslovna sposobnost za učestvovanje u pravnim radnjama, odlučivanju o sopstvenom
lečenju i raspolaganju većim novčanim sredstvima.
Sud je shodno članu 36 stav 2 Zakona o vanparničnom postupku imao mogućnost da odustane od saslušanja podnosioca, ali samo
ukoliko bi to bilo štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje nije bilo moguće zbog duševnog ili fizičkog stanja podnosioca. Za
ročište održano 22. februara 2005. godine sud o tome je trebalo da daju nadležni veštaci, ali tako nije postupljeno. Umesto toga sud
je odlučio da ne sasluša podnosioca koji je bio u pritvoru, ocenjujući da to ne bi bilo “svrsishodno”.

Zbog svega toga podnosilac je 24. marta 2005. godine izjavio žalbu protiv ove odluke navodeći da je postupak sproveden nezako-
nito, da mu je punomoćnik određen bez njegovog znanja, a da licu koga je on izabrao nije bilo dopušteno da ga zastupa, te da on
nije bio prisutan na ročištu na kome mu je ograničena poslovna sposobnost.
Okružni sud u Novom Sadu je odbio njegovu žalbu 12. maja 2005. godine, a podnosilac je ovu odluku primio 24. maja 2005. godine.
Podnosilac je 31. maja 2005. godine izjavio i reviziju, ali je Vrhovni sud Srbije reviziju odbio 28. februara 2006. godine.
Suština pritužbi Sudu podnosioca predstavke na pravičnost postupka za lišenje poslovne sposobnosti svodila se na to da on nije
prisustvovao ročištu održanom 22. februara 2005. godine, kada je delimično lišen poslovne sposobnosti, da on tom prilikom nije
imao zastupnika, koji bi na delotvoran način štitio njegove interese i da odluka nacionalnog suda da se on delimično liši poslovne
sposobnosti nije bila na dovoljan način obrazložena.
Sud nije prihvatio argumentaciju Republike Srbije da je podnosilac već ranije u nekoliko navrata bio saslušavan pred sudom, da
su pisani dokazi omogućavali sudu da odluku donese u odsustvu podnosioca, da i u slučaju da je bio prisutan ne bi bilo moguće da
bude na valjan način saslušan zbog stanja u kome se nalazio, da bi njegovo saslušanje naškodilo njegovom zdravlju i da, u svakom
slučaju, i da je bio saslušan, sud ne bi došao do drugačijeg zaključka.
Takođe, Sud se nije složio sa argumentacijom da je imenovanje privremenog staraoca koji je zastupao interese podnosioca na
ročištu održanom 22. februara 2005. godine bilo u najboljem interesu podnosioca, jer se radilo o profesionalcu koji je bio potpuno
posvećen zaštiti interesa podnosioca.
Najzad, Sud nije prihvatio ni argumentaciju da je Opštinski sud u Vrbasu brižljivo i potpuno prikupio i ocenio dokaze, donoseći ra-
zumnu odluku o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti podnosioca, a sve u skladu sa članom 36 stav 2 Zakona o vanparničnom
postupku.
(Salontaji Drobnjak protiv Srbije, predstavka br. 36500/05 od 13. oktobra 2009. godine)
Sud je priznajući državi izvesno polje slobodne procene u ovoj situaciji našao:
1) da je podnosilac bio isključen sa ročišta na kome je lišen poslovne sposobnosti, čime je bio onemogućen da ospori nalaz veštaka
kojim je preporučeno da bude delimično lišen poslovne sposobnosti;
2) da je u odluci Opštinskog suda u Vrbasu, kojom je podnosilac delimično lišen poslovne sposobnosti, samo rečeno da prisustvo
podnosioca ne bi bilo “svrsishodno”, bez ikakvog dodatnog obrazloženja sa pozivom na član 36 stav 2 Zakona o vanparničnom
postupku na krajnje neodređeni način;
3) prisustvo podnosioca nije moglo biti isključeno na bazi arbitrernog predviđanja o njegovoj hipotetičkoj beskorisnosti;
4) mada je podnosiocu za pomenuto ročište obezbeđena pravnica imenovana od strane države, on nije bio u prilici da se sretne sa
njom, niti da joj da instrukcije kako bi trebalo da zastupa njegove interese.
Iz navedenih razloga Sud je zaključio da postupak, uzet u celosti, nije zadovoljio zahteve pravičnosti, zbog čega je došlo
do povrede člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje.
Nakon pravosnažnosti ove presude za Republiku Srbiju nastale su obaveze u pogledu preduzimanja individualnih i
generalnih mera.
Individualne mere bi se odnosile na postupak za vraćanje potpune poslovne sposobnosti podnosiocu koji se u smislu čl. 42
stav 1 Zakona o vanparničnom postupku može pokrenuti po službenoj dužnosti, baš kao što je pokrenut i postupak za delimično
lišavanje poslovne sposobnosti.
Generalne mere bi se, shodno sugestiji iz ove presude, ali i shodno preporuci Komiteta ministara od 23. februara 1999. go-
dine, odnosile na obavezno preispitivanje postojanja razloga za lišenje poslovne sposobnosti od strane suda. Takođe, generalne
mere bi se odnosile, kako se takođe kaže u presudi Suda, na “ustanovljenju efikasnog sudskog mehanizma koji bi sud zaštitio
od nesnosnih parničara”, ali koji istovremeno ne bi predstavljao uskraćivanje prava na sud i koji se ne bi svodio na lišavanje po-
slovne sposobnosti, pogotovo ne u domenu brige o zdravlju, što je takođe bilo u suprotnosti sa pomenutom preporukom Komiteta
ministara.

SLOŽENOST PRAVNIH I FAKTIČKIH PITANJA KONKRETNOG SLUČAJA

Prilikom procene da li je poštovan princip suđenja u razumnom roku uzima se u obzir složenost konkretnog slučaja, pri čemu
se ceni kompleksnost pravnih i faktičkih pitanja koja su raspravljana pred domaćim sudom. Nekad se jedan slučaj može okarakte-
risati kao složen zbog obimnosti dokaznog materijala, te brojnosti pravnih i/ili faktičkih pitanja koja je morao da raspravi domaći
sud.
Siže: slučaj pred domaćim sudovima trajao 313 sudećih dana, a tokom 40 sudećih dana iznošena je pravna argumentacija, te da se
radi o najdužem suđenju u istoriji engleskog pravosudnog sistema. Kompleksnost ovog slučaja ogleda se i u tome što transkripti sa
suđenja iznose oko 20.000 stranica, takođe, ima oko 40.000 stranica dokumentacije, a 130 svedoka saslušano je pred sudom. Ovaj
slučaj odnosio se na kampanju vođenu protiv kompanije McDonalds.
(Slučaj Steel and Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 68416/01, odluka
od 6. aprila 2004 i presuda od 15 februara 2005. godine, st. 8-9, 19.)
Siže: još jedan primer veoma složenog predmeta u kome je sudijama bilo potrebno značajno vreme kako bi se upoznali sa 10.000
stranica materijala iz njega. Stoga je Sud smatrao da je sedmogodišnji pritvor prema podnosiocu predstavke bio opravdan u na-
vedenom slučaju.
(Neumeister protiv Austrije, br. 1936/63, od 27. avgusta 1968. godine)
U slučaju Katte Klitsche protiv Italije, Sud je smatrao da nešto preko osam godina trajanja postupka pred četiri instance ne
predstavlja kršenje člana 6. stav 1. Konvencije, iako je ustanovio tri perioda u kojima je bilo zastoja, koji se ne mogu pripisati
tuženoj državi. Naime, ovaj predmet, koji se odnosio na planiranje razvoja građevinskog zemljišta, bio je činjenično i pravno slo-
žen, a pored toga Sud je uzeo u obzir i važnost zaštite ekoloških interesa, kao i važnost ovog slučaja za italijansku sudsku praksu.
Ako se u obzir uzme priroda pravne stvari najčešće se kao složeniji slučajevi smatraju trgovinske stvari. Sud je takođe
istakao da predmeti vezani za poreske prekršaje, kao i privredne prestupe mogu biti prilično složeni što opravdava duže trajanje
postupka.Ovo je rečeno u slučaju Wejrup protiv Danske, br. 49126/99, odluka od 7. marta 2002. godine.
Takođe, u slučaju Maksimović protiv Srbije, u kome je predstavka kao očigledno neosnovana proglašena neprihvatljivom, Sud
je smatrao:
„da je postupak za privredni prestup složen, što u kombinaciji sa učešćem dva okrivljena u postupku i zastojem u postupku zbog
paralelnog vođenja krivičnog predmeta opravdava duže trajanje postupka.”
(Nikola Maksimović protiv Srbije, predstavka br. 3103/05, odluka od 9. oktobra 2007. godine)
Veoma često složeni predmeti vezani su za krivičnu oblast, ali i slučajevi iz građanskog prava, u kojima se obavljaju obimna
veštačenja ili saslušavaju brojni svedoci, mogu biti veoma složeni.
Tako na primer, u slučaju V.A.M. protiv Srbije radilo se o relativno složenoj stvari, jer je postupak uključivao razvod braka,
vršenje roditeljskih prava nad detetom i izdržavanje deteta. Pored toga, ovaj slučaj zahtevao je posebnu pažnju zbog činjenice da
je podnositeljka predstavke bila HIV pozitivna.

Procena složenosti slučaja

U praksi Suda različiti su parametri uzimani prilikom procene složenosti slučaja, ali najčešće se radilo o sledećim
pokazateljima:
• priroda činjenica koje se utvrđuju:
podnosilac, bankarski službenik, optužen je pred italijanskim sudom za prevaru, falsifikat upotrebu falsifikovanih dokumenata,
zbog čega Sud u paragrafu 17 presude konstatuje da se radi o složenom slučaju, ali ovaj kriterijum procenjuje u vezi sa drugim
okolnostima slučaja, nalazeći povredu člana 6. stav 1. Konvencije.
(Triggiani protiv Italije, br. 13509/88, presuda od 19. februara 1991. godine)
• veliki broj okrivljenih i svedoka:
Sud u paragrafu 15 presude konstatuje da je navedeni slučaj bio složen zbog velikog broja optuženih, međutim, smatra da je zbog
perioda neaktivnosti domaćeg suda u navedenom slučaju ipak došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.
(Angelucci protiv Italije, br. 12666/87, presuda od 19. februara 1992. godine),
• inostrani elementi:
Sud u paragrafu 18 presude konstatuje da je okolnost pribavljanja dela sudskih spisa iz Holandije učinila navedeni slučaj složenim,
ali takođe smatra da samo ta okolnost nije dovoljna da se utvrdi da nije došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije. Nasuprot ovom
slučaju u slučaju Wloch protiv Poljske, (br. 27785/95 od 19. oktobra 2000. godine), Sud je smatrao da, iako je krivični postupak u
vezi sa trgovinom dece trajao 6 godina, ne može se raditi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, jer se radilo o dokazima
koji su pribavljani u tri države.
(Manzoni protiv Italije, br. 11804/85, presuda od 19. februara 1991. godine),
• združivanje drugih predmeta uz predmet koji se raspravlja:
Sud priznaje da je navedeni slučaj bio složen usled toga što su mu združena još dva predmeta (paragraf 17 presude). Sa druge
strane, podnošenje tri identična tužbena zahteva u okviru jednog predmeta ne može uticati na to da zbog toga Sud prihvati da se
radi o složenom predmetu. Naprotiv, u slučaju da su podnosioci podneli odvojene tužbe povodom činjenično i pravno iste stvari,
domaći sud bi verovatno, u cilju ispravnog postupanja, spojio te predmete u jedan jedinstveni predmet, jer bi inače bio prinuđen da
saslušava iste svedoke i sprovodi veštačenje tri puta.
(Diana protiv Italije, br. 11898/85, presuda od 27. februara 1992. godine)
• intervencija u predmetu;
Sud uzima u obzir ovu okolnost u presudi

(Manieri protiv Italije, br. 12053/86 od 27. februara 1992. godine, paragraf 18).

• smrt jednog od tuženih u toku postupka, što pokreće pitanje naslednika u parnici:
domaći sud spojio je još tri predmeta, a u postupku je bilo sedam lica na tuženoj strani. Sud je uzimajući u obzir sve ove parametre
procenio da je navedeni slučaj bio procesno složen, a imajući u vidu i postupanje organa tužene države, kao i samog podnosioca
predstavke, konačno zaključio da predstavku treba odbaciti kao nedopuštenu.
(Supuková protiv Slovačke, br. 74963/01, presuda od 6. februar 2007. godine).
Kao što se može videti iz navedenih primera složenost slučaja proističe ne toliko zbog pitanja koja spadaju u domen materijal-
nog prava, već su najčešće to pitanja procesnog karaktera (spajanje predmeta, veći broj tuženih ili tužilaca, svedoka ili interveni-
jenata, smrt stranke u toku postupka itd.)
Ponekad složenosti predmeta može doprineti i specifična situacija u kojoj se našla neka država. Na primer, Sud je u
slučajevima protiv Nemačke uzimao u obzir posebnu situaciju zbog ponovnog ujedinjenja da bi opravdao duže trajanje postupka
u onim slučajevima u kojima je trebalo doneti odluku o penzijskim pravima državnih činovnika NDR - predmet Süssmann protiv
Nemačke, br. 20024/92 od 16. septembra 1996.)
Sa druge strane složenost slučaja nije dovoljno opravdanje za tuženu državu, ukoliko je tokom vođenja predmeta dolazilo
do dužih i učestalijih perioda neaktivnosti domaćih sudskih organa, za koje država nije bila u mogućnosti da pruži odgovarajuće
opravdanje. Drugim rečima, ovaj kriterijum procenjuje se u kontekstu ostalih merila za ocenu razumnosti dužine trajanja po-
stupka pred domaćim sudovima. Tako na primer, u slučaju EVT protiv Srbije Sud nije prihvatio argument da je složenosti i dužni
trajanja postupka doprinelo to što je dužnička kompanija podeljena na četiri manje kompanije, jer to nije smatrao opravdanjem
za jedanaestogodišnji period neizvršavanja pravnosnažne presude.
U svakom slučaju, doprinos složenosti faktičkih i pravnih pitanja u predmetu dužini postupka pred domaćim sudovima
je faktičko pitanje koje Sud ceni od slučaja do slučaja. Tako na primer, šest godina i tri meseca trajanja postupka pred domaćim
sudovima Sud nije smatrao povredom prava na suđenje u razumnom roku, jer se radilo o komplikovanom slučaju ubistva i para-
lelnom vođenju dva postupka - (Boddaert protiv Belgije, br. 12919/87, presuda od 12. oktobra 1992. godine).
U navedenom slučaju radilo se o veoma komplikovanoj istrazi, jer se u toku istrage za jedno ubistvo otkrilo još jedno ubistvo
koje se desilo u kratkom vremenskom intervalu na istom mestu, a u vezi sa čim je bio involviran veći broj lica, među kojima i
podnosilac predstavke. Pored toga, dva glavna osumnjičena međusobno su se stalno optuživala, a nije bilo jednostavno ustanoviti
motiv za izvršenje ovih krivičnih dela. Zbog svega toga, a u interesu ispravnog postupanja (proper administration of justice), Sud
je smatrao da dužina krivičnog postupka od šest godina i tri meseca ne može biti smatrana nerazumnom dužinom za postupanje
u jednom tako komplikovanom slučaju.
Međutim, ni složenost predmeta, ni činjenica da su u postupku involvirani maloletnici nisu bili dovoljni da Sud postupanje do-
maćih sudova u krivičnom predmetu koji je trajao šesnaest godina smatra kao postupanje u okviru razumnog roka - (Ferran-
teli i Santangelo protiv Italije, br. 19874/92, presuda od 7. avgusta 1996. godine).
Složenosti slučaja može doprineti i sam podnosilac svojim brojnim i obimnim podnescima, tako da jedan jednostavni
predmet može na taj način prerasti u složeni slučaj - (Stoidis protiv Grčke, br. 46 407/99, presuda od 17. maja 2001. godine, stav 18.).
Najzad, savremeni tehnološki napredak iako može služiti ubrzanju postupka može uticati da postupak postane naročito slo-
žen, kao što je to bilo sa slučajem Rösslhuber protiv Austrije, gde je potreba da se stvori novi kompjuterski program prihvaćena od
strane Suda kao razlog za duže trajanje postupka.
“krivični postupak vođen protiv velikog broja lica zbog malverzacija prilikom prometa nepokretnosti u kome se pominje ogorman
broj podataka, što je dovelo do potrebe stvaranja posebnog kompjuterskog programa. “
(Rösslhuber protiv Austrije, br. 32869/96, presuda od 28. novembra 2000. godine, st. 12. i 27.)

Ponašanje podnosioca predstavke

U slučajevima kada se podnosilac predstavke žali zbog dugog trajanja postupka, ukoliko je on svojim ponašanjem doprineo
njegovom dužem trajanju, to može znatno oslabiti njegov položaj pred Sudom, pa čak dovesti i do odbijanja njegovog zahteva.
Tako na primer u slučaju Karra protiv Grčke, u kome je Sud ustanovio da nije bilo povrede člana 6 stav 1 Konvencije, Sud izvodi
sledeći zaključak:
“Kad je reč o ponašanju stranaka u sporu, Sud ističe da su one jednom tražile odlaganje postupka, a da je u dva navrata podnosilac
predstavke kasnila sa zahtevom za utvrđivanjem novog datuma ročišta pred prvostepenim sudom u Atini; to kašnjenje je u osnovi
opšteg kašnjenja od oko četiri godine, za koje se odgovornost ne može pripisati državi”.
(Karra protiv Grčke, br. 4849/02, presuda od 2. juna 2006. godine, stav 20)
Slično je Sud u slučaju Ciricosta i Viola protiv Italije, koji se ticao povrede imovinskih prava podnosioca predstavke, a povodom
njihovog otpuštanja sa posla, našao da petnaest godina koliko traje navedeni spor ne predstavlja povredu principa o suđe-
nju u razumnom roku, jer su podnosioci predstavke zahtevali odlaganje 17 ročišta, a u šest navrata nisu se protivili odlaganjima
koje je predlagala suprotna strana.
S obzirom na ponašanje podnosilaca predstavki, u praksi Suda je bilo slučajeva da je Sud nalazio da nije dolazilo do povrede
člana 6. stav 1. Konvencije, jer je odugovlačenje postupka bilo posledica ponašanja podnosioca predstavke, koji nije prisustvovao
raspravama - (Mangualde Pinto protiv Francuske, br. 43491/98, presuda od 9. aprila 2002. godine).
Međutim, izostanak sa samo jednog ročišta Sud nije smatrao dovoljnim opravdanjem za tuženu državu, ukoliko ostali razlozi
za dugo trajanje postupka leže na njenoj strani - (Jevremović protiv Srbije, br. 3150/05, presuda od 17. jula 2007. godine, stav 84;
Samardžić i AD Plastika protiv Srbije, br. 28443/05, presuda od 17. jula 2007. godine, stav 44.). Sa druge strane, Sud je kao doprinos
podnosioca dužini postupka uzeo u obzir činjenicu da se podnosioci predstavke nisu nijednom usprotivili odlaganju ročišta - (Pe-
dersen and Baadsgaard protiv Danske, br. 49017, presuda Velikog veća od 17. decembra 2004. godine, stav 49).
U odluci donetoj po predstavci Skočajić i Bijelić protiv Srbije, izostanak podnosilaca sa četiri ročišta od trenutka stupanja
Konvencije na snagu u odnosu na Srbiju, praćen je sa 13 bezuspešnih pokušaja domaćeg suda da podnosiocima predstavke uruči
rešenje doneto povodom njihovog izostanka sa ročišta, kao i povodom rešenja o odbačaju žalbe protiv ovog rešenja zbog neblago-
vremenosti, što je Sud okvalfikovao kao izostanak saradnje sa domaćim sudovima. Imajući u vidu ovu okolnost, kao i brojne neo-
snovane podneske podnosilaca predstavke, Sud je predstavku podnetu povodom navodnog kršenja prava na suđenje u razumnom
roku proglasio očigledno neosnovanom.
Nasuprot tome, u predmetu Popović protiv Srbije iako se podnosilac nije pojavio niti na jednom ročištu od momenta kada
je tužena država ratifikovala Konvenciju Sud je našao da nije osnovan navod tuženog da je podnosilac prevashodno odgovoran
za dugo trajanje postupka. Naime, iako je nalog višeg suda bio da se saslušaju stranke, a podnosilac iz zdravstevnih razloga nije
dolazio u sud, Sud je istakao da se, shodno čl. 262. i 263. Zakona o parničnom postupku, saslušanju stranaka pribegava onda ka-
da relevantne činjenice nije bilo moguće utvrditi na drugi način. Pored toga, punomoćnik podnosioca bio je prisutan na svakom
ročištu, pa nije bilo proceduralnih teškoća za pribavljanje drugih dokaza ili za čitanje iskaza podnosioca koji je dat 2002. godine,
tj. pribavljanja njegove pisane izjave. Najzad, shodno članu 267. Zakona o parničnom postupku, na sudu je da ceni propust podno-
sioca da dâ izjavu tokom postupka. Zbog toga je Sud smatrao da nemogućnost saslušanja podnosioca predstavka nije bitno uticala
na ukupnu dužinu trajanja postupka, koji je pred domaćim sudom trajao više od 20 godina.
Generalni stav Suda prema dilatornim taktikama kojima mogu pribegavati podnosioci predstavke najbolje odslikava sle-
deći citat:
„Podnosilac predstavke dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih koraka koji su njemu relevantni, da
se uzdrži od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skra-
ćivanje postupka.”
(Union Alimentaria Sanders S.A protiv Španije, br. 11681/85, presuda od 7. jula 1989. godine.)

Jedan od oblika kroz koji se može sprovoditi taktika odugovlačenja su takođe česti i neopravdani zahtevi za izuzeće sudija.
Tako na primer, u slučaju Eckle, Sud je utvrdio da su podnosioci predstavke gospodin i gospođa Eckle sistematski zahtevali izuzeće
sudija, a što je tumačio kao
“ilustrativan primer politike namerne opstrukcije.”

(Eckle protiv Nemačke, br. 8130/78, presuda od 15 jula 1982. godine,
Isto tako kao primeri taktike odugovlačenja postupka od strane podnosioca predstavke navode se i slučajevi zahteva za pro-
duženje rokova koje mu je sud odredio za pojedine procesne radnje, traženje dodatnog veštačenja ili isticanje prigovora na nalaz
i mišljenje veštaka, pa čak, pokretanje disciplinskog postupka protiv veštaka u slučaju nezadovljstva njegovim veštačenjem - (Sür-
meli protiv Nemačke, br. 75529/01, presuda od 8. juna 2006. godine, stav 131.)
Takođe, sprovođenje taktike odugovlačenja moguće je ostvariti i stalnim iznošenjem novih predloga za izvođenje do-
kaza od strane podnosioca predstavke, što Sud konstatuje u slučaju Punzelt protiv Češke, kao i promenom odbrane na glavnom
pretresu, iznošenjem novih činjenica koje namerno nisu pomenute tokom istrage, što je zahtevalo saslušanje svedoka koji živi u
inostranstvu i dodatno produženje postupka. Mada pomenuti postupak Sud nije stavio na teret tuženoj državi, nije ni podnosioca
predstavke proglasio odgovornim za njega, već ga je tretirao kao jednu objektivnu okolnost, koja je posedica prava na odbranu -
(Barfuss protiv Češke, br. 35848/97, presuda od 31. jula 2000 godine, stav 81.).
Ipak, u vezi sa konstatacijom iz prethodnog pasusa važno je uočiti razliku u položaju podnosilaca predstavki, u odnosu na
sud, u građanskim stvarima od krivičnih predmeta.
Naime, u građanskim predmetima važi načelo dispozicije zbog čega
“napredovanje postupka zavisi u potpunosti od efikasnosti samih stranaka u sporu; ako ove privremeno ili trajno odustanu od
rešavanja spora pred sudom, sudovi ne mogu da im samoinicijativno nametnu nastavak.”
(Karra protiv Grčke, br. 4849/02, presuda od 2. juna 2006. godine, stav 20.)
Ovaj princip važi i za izvršni postupak. Pored toga, u parničnim predmetima Sud procenjuje i ponašanje protivne strane.
Međutim, i u slučaju kada je podnosilac u parnici čestim preinačenjima tužbe doprineo dužem trajanju postupka, on ne može
biti okrivljen za to, jer se kako Sud ukazuje:
“koristio prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa”.
(Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02, presuda od 22. septembra 2005. godine, stav 38.)
U slučaju Preto i drugi protiv Italije, Sud takođe podvlači princip po kome podnosilac predstavke ne može biti odgovoran za
prekoračenje roka koji se smatra razumnim, samo zbog toga što je upotrebio sva procesna sredstva ili koristio sve rokove koji mu
stoje na raspolaganju.
U krivičnim stvarima situacija je donekle drugačija, jer se od podnosioca predstavke ne može očekivati da sarađuje aktiv-
no sa sudom u ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Zbog toga propust podnosioca da doprinese ubrzanju
postupka u krivičnim stvarima nema odlučujući značaj, prilikom procene razumnosti dužine trajanja postupaka - (Deumeland
protiv Nemačke, br. 9384/81, presuda od 29. maja 1986. godine, Serija A, No. 100.) Međutim, podnosilac predstavke koji je u bek-
stvu zbog vođenja krivičnog postupka protiv njega, ne može se kasnije pozivati na dužinu postupka u periodu kada je bio izvan
domašaja organa gonjenja.

Ako podnosilac predstavke propusti da iskoristi neki procesni rok ili preduzme neku radnju u postupku zbog čega nastupi
prekluzija, Sud će tu okolnost ceniti kao doprinos podnosioca predstavke nastupanju povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Naravno, taj doprinos može biti zanemarljiv, kao u slučaju Beaumartin protiv Francuske, kada se taj doprinos ogledao u produženju
postupka za devet meseci u situaciji kada je on ukupno trajao preko osam godina. Navedeni slučaj je istovremeno i primer za situ-
aciju u kojoj je podnosilac predstavke doprineo trajanju postupka podnošenjem slučaja pogrešnom sudu. Međutim, Sud je našao
da u konkretnim okolnostima to ne može biti razlog da tužena država bude oslobođena odgovornosti za dugo trajanje postupka.
Takođe u slučaju Guzicka protiv Poljske Sud je smatrao da:
“podnošenje tužbe pogrešnom sudu ne može biti opravdanje za državu, pogotovo ako je ta greška mogla da se ustanovi u relativno
kratkom roku, a u navedenom slučaju protekle su gotovo tri godine od podnošenja tužbe do oglašavanja suda nenadležnim.
(Guzicka protiv Poljske, br. 55383/00, presuda od 13. jula 2004. godine, st. 5, 6 i 28.)
Isto tako, ukoliko je podnosilac predstavke tražio ubrzanje postupka, to je okolnost koja mu ide u korist, dok propust da to
učini, po pravilu nije ni bitan, posebno ako država ne pokaže da postoji ikakva realna mogućnost za ubrzanje postupka - (Horvat
protiv Hrvatske, br. 51585/99, presuda od 26. jula 2001. godine, stav 57.)
Postoje neke objektivne okolnosti za koje ne može biti odgovorna tužena država, ukoliko je učinila sve da se omogući
napredak u postupku. Tako na primer:
• država nije odgovorna, za odlaganje nastalo usled nepojavljivanja svedoka. Naravno, u takvim situacijama treba oceniti
da li je domaći sud preduzeo sve mere koje mu stoje na raspolaganju u domaćem zakonodavstvu (na primer, uredno pozivanje,
novčano kažnjavanje svedoka koji je uredno pozvan, ali se nije odazvao pozivu da svedoči itd.), u cilju obezbeđivanja prisustva
svedoka - (Salapa protiv Poljske, br. 35489/97, presuda od 19. decembra 2002. godine, stav 86.),
• hospitalizacije podnosioca predstavke - (Lavents protiv Letonije, br. 58442/00, presuda od 28. novembra 2002. godine, stav
100.),
• odugovlačenje usled bezuspešnog pokušaja da se vansudski reši spor - (Trevisan protiv Italije, br. 13688/88, presuda od 26.
februara 1993. godine, stav 18.),
•odugovlačenja nastalog usled štrajka glađu i samopovređivanja podnosioca predstavke - (Jablonski protiv Poljske, br.
33492, presuda od 21. decembra 2000. godine, stav 104.) ili
• teškoća u vođenju postupka prouzrokovanih štrajkom advokatske komore, koja, iako osnovana po pravilima javnog prava,
predstavlja nezavisno strukovno udruženje - (Pafitis i drugi protiv Grčke, br. 20323/92, presuda od 20. februara 1998. godine, stav
96.)
Međutim, u slučajevima u kojima su podnosilac predstavke ili neki drugi učesnik u postupku doprineli dužem trajanju postup-
ka, dužnost je suda da reaguje na dilatorne taktike podnosioca i ostalih učesnika u postupku, jer u slučaju kada domaći sud
nije koristio sva sredstva koja mu nacionalno pravo pruža u cilju disciplinovanja učesnika u postupku, među koje spada i podno-
silac predstavke, odgovornost za to biće na strani tužene države.
Sa druge strane, Sud je smatrao da bi podnosioci predstavke trebalo da budu odgovorni za odugovlačenje postupka prouzroko-
vano od strane njihovih punomoćnika - (Capuano protiv Italije). Takođe, u slučajevima kada podnosilac ima punomoćnika, svako
njegovo direktno obraćanje sudu, mimo punomoćnika, bilo u pisanoj formi, bilo putem telefona, Sud uzima kao doprinos podno-
sioca dužem trajanju postupka - (Sürmeli protiv Nemačke).
“Sud navodi da tužena država ne može biti odgovorna za to što je advokat podnosioca predstavke čekao dva meseca da predloži
nastavak postupka nakon smrti jednog od njegovih učesnika ili što mu je tri godine i osam meseci trebalo da obavesti sud o smrti
svog klijenta.”
(Cardarelli protiv Italije, br. 12148/86, presuda od 27. februara 1992. godine, stav 17.)

Najzad, treba istaći da postoje situacije u kojima i sam podnosilac predstavke ima koristi od toga što je postupak odugo-
vlačen - (King protiv Ujedinjenog Kraljevstva). Princip compensatio lucri cum damno, mogao bi da važi u građanskim predmetima
kada se spor vodi oko malog novčanog iznosa, a podnosilac je izgubio slučaj, dok bi u krivičnim predmetima ovaj princip mogao
da važi u slučajevima u kojima podnosilac već služi kaznu zatvora po jednoj od presuda, kao i kada je dužina postupka pitanje
sekundarnog karaktera, koje je uzeto u obzir prilikom izricanja presude. U takvim slučajevima vredelo bi razmisliti o primeni
dodatnog kriterijuma za prihvatljivost predstavke koji je ustanovljen članom 12. Protokola 14. i koji dopunjuje stav 3. člana 35.
Konvencije, a svodi se na mogućnost Suda da predstavku proglasi neprihvatljivom, kada oceni da podnosilac nije pretrpeo znatniji
gubitak ili štetu.
Ponašanje sudskih i administrativnih organa tužene države

Kao osnovni princip u proceni ponašanja sudskih i administrativnih organa tužene države Sud je ustanovio pravilo da
“samo ona odugovlačenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok.”
(Napijalo protiv Hrvatske, br. 66485/01, presuda od 13. novembra 2003. godine, stav 6.)
Takođe, u svojoj praksi, Sud je istakao da smatra da je obaveza države da preduzme adekvatne mere u najkraćem mogućem
roku, kako bi izbegla situaciju sa dugoročnim nagomilavanjem predmeta, te da hronična prenatrpanost i zaostaci sa predmetima
nisu valjano objašnjenje za prekomerno odlaganje postupka - (Probstmeier protiv Nemačke, br. 20950/92, presuda od 1. jula 1997.
godine, stav 64.).
Međutim, Sud je takođe ukazao da u slučaju da ipak dođe do dugoročne zatrpanosti sudova uzeće se u obzir i političke i druš-
tvene okolnosti koje su postojale u trenutku odvijanja slučaja u datoj državi - (Milasi v Italy, br. 10527/83, presuda od 25. juna 1987,
stav 19.) Isto tako, u slučaju Union Alimentaria Sanders S. A. v. Spain, Sud je pozdravio preduzete korake Španije ka demokratizaciji
i istakao je da je:
“ratifikujući Konvenciju, Španija preuzela obavezu organizacije svog sistema sudstva na takav način da se obezbedi poštovanje
člana 6 stav 1”.
(Union Alimentaria Sanders S. A. protiv Španije, br. 11681/85, presuda od 7. jula 1989, stav 38.)
Ovaj slučaj odigrao se 1989. godine, što znači deset godina nakon ratifikacije Konvencije od strane Španije.
Ipak, po tom pitanju osnovni princip je da zatrpanost sudova predmetima ne može biti opravdani razlog za prekoračenje
principa o suđenju u razumnom roku - (Hentrich protiv Francuske, br. 13616/88, presuda od 22. septembra 1994, stav 61). U
predmetu Bottazzi protiv Italije, br. 34884/97, presuda od 28. jula 1999. godine, Sud učestalost povrede člana 6 stav 1 Konvencije,
usled zatrpanosti italijanskog pravosudnog sistema predmetima, kvalifikuje kao sistematsko kršenje ljudskih prava nesaglasno
sa Konvencijom. Država bi u takvim situacijama protiv te vrste problema trebalo da se bori imenovanjem dodatnog broja sudija i
administrativnog osoblja.
Međutim, u slučaju Buchholz protiv Nemačke, presuda od 6. maja 1981, st. 61 i 63. hitno postupanje domaćeg suda u situaciji
preopterećenosti drugostepenih sudova, kombinovano sa ponašanjem podnosioca predstavke, dovodi do zaključka da ne postoji
kršenje člana 6 stav 1 Konvencije. Naime, ukupna dužina trajanja postupka pred više sudskih instanci iznosila je 4 godine 9 meseci
i 16 dana. Zbog opterećenosti drugostepenog suda predmetima iz radnih sporova povećan je broj sudija, izvršena je reorganiza-
cija posla unutar predmetnog hamburškog suda, a nemački parlament je 1979. godine usvojio zakon kojim je izvršena reforma
pravosudnog sistema u materiji radnih sporava. Sud je povodom navedenih mera ocenio da je “Vlada bila u potpunosti svesna svoje
odgovornosti u toj stvari”. Sa druge strane, Sud je ocenio da je duže trajanje postupka bilo rezultat izvesnih pitanja koja je pokrenuo
sam podnosilac, u pogledu čega “mora snositi posledice”.

U postupanju u konkretnim predmetima domaći sud se mora rukovoditi principom ispravnog postupanja (proper ad-
ministration of justice). To znači da kada se sud odluči da odloži pretres za to moraju postojati valjani razlozi. Isto se odnosi na
odluku u pogledu pojedinih dokaznih predloga, bilo da se oni usvoje, bilo da se odbiju, jer to može imati uticaja na postupanje
suda u razumnom roku.
Takođe, u slučaju kada je sud odlučio da spoji više predmeta, što svakako utiče na produženje postupka, to se neće smatrati
nerazumnim ili arbitrernim postupanjem, ako je domaći sud ispravno postupio prilikom donošenja takve odluke - (Ewing protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, br. 11224/84, Odluka Komisije, 56 DR 71).
Posebno se ceni situacija kada je jedan predmet prošao više sudskih instanci, što je svakako uticalo na njegovo duže trajanje.
Tako na primer, u slučaju Kuibishev protiv Bugarske Sud je zauzeo stav da ukupan period od četiri godine i tri meseca nije nerazu-
mno dug u smislu stava 1. člana 6. Konvencije, budući da je postupak u tom periodu prošao kroz četiri stadijuma.
Slučaj Krasuski protiv Poljske je još jedan primer iste situacije gde postupak prolazi kroz četiri instance i za sve to vreme sudovi
održavaju ročišta u redovnim intervalima, što dovodi do zaključka da ne postoji povreda stava 1. člana 6. Konvencije.
Kada se radi o instancionom suđenju navodi se formula 3+2+1 za procenu razumnosti roka postupanja nacionalnih sudova.
Ova formula praktično znači, da ako se ne radi o naročitoj složenosti pravnih i faktičkih pitanja pred domaćim sudovima, smatra se
da prvostepeni sud treba da donese odluku najkasnije u roku od tri godine od početka suđenja, za drugostepeni sud taj rok iznosi
dve godine od dostave predmeta, a za sud trećeg stepena važi pravilo da odluku treba da dostavi strankama u roku od godinu dana
od prijema predmeta. Naravno, ove brojke su orijentacionog karaktera, pa su dozvoljena manja odstupanja.
Kako se ova formula primenjuje u praksi može se videti na primeru odluke u slučaju Supuková protiv Slovačke, gde je
postupak za poništaj testamenta pred prvostepenim sudom trajao 3 godine i 11 meseci. Dužina postupka pred drugostepenim
sudom iznosila je 1 godinu i 7 meseci, a Vrhovnom sudu Slovačke trebalo je 11 meseci da odluči o reviziji. Sud je smatrao da
ukupna dužina trajanja postupka (6 godina i 5 meseci) zadovoljava zahteve iz člana 6. stav 1. Konvencije, pa je našao da se radilo
o očigledno neosnovanoj predstavci, zbog čega je doneo odluku da je odbaci u smislu člana 35. st. 3 i 4 Konvencije.
Međutim, Sud je mišljenja da odugovlačenje uzrokovano uglavnom sukcesivnim vraćanjima predmeta na ponovljeni postu-
pak, nakon ukidanja odluke nižestepenih sudova, predstavlja razlog koji se može pripisati vlastima tužene države - (Božić protiv
Hrvatske, br. 22457/02, presuda od 29. juna 2006. godine, stav 39.)
Štaviše, ukidanje presuda se sprovodi najčešće usled grešaka počinjenih od strane nižestepenih sudova i može da ukaže na
neefikasnost pravila procedure i pravosudnog sistema tužene države. Ovaj princip Sud je istakao i u predmetima Samardžić i
AD Plastika protiv Srbije, br. 28443/05, presuda od 17. jula 2007. godine, stav 45, kao i u predmetu Jevremović protiv Srbije, br.
3150/05, presuda od 17. jula 2007. godine, st. 80 i 85.
U tom smislu Sud je u slučaju Vernillo protiv Francuske konstatovao da:
«ima u vidu teškoće koje u nekim slučajevima produžavaju sudske postupke pred domaćim sudovima i koje su posledice različitih
uzroka «.
(Vernillo protiv Francuske, br. 11889/85, presuda od 20. februara 1991, stav 38)
Ipak, osnovna je dužnost suda da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepo-
trebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede ekspeditivno. Tako
na primer, ukoliko veštak drži predugo jedan predmet radi veštačenja, sud bi trebalo da ga upozori da predmet bude vraćen u
roku koji mu je određen naredbom o poveravanju predmeta veštačenja, a ukoliko veštak smatra da je zbog složenosti predmeta
rok za davanje nalaza i mišljenja neophodno produžiti, potrebno je da to zatraži od suda. U protivnom, sud bi trebalo da se koristi
procesnim ovlašćenjem da kazni veštaka, jer će država biti ta koja snosi odgovornost za nepostupanje u okviru razumnog roka. Na
primer o tome govori presuda u predmetu Baggetta protiv Italije, br. 10256/83, presuda od 26. juna 1987, Serija A, no. 119-B, stav
33, kada Sud ističe da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku u slučaju da domaći sud propusti da odredi veštaku rok
za dostavljanje nalaza i mišljenja, te ako nije preduzeo sve mere da veštak dostavi svoj nalaz i mišljenje u roku koji mu je određen.
Isto tako, u slučaju Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, br. 8737/79, presuda od 13. jula 1983. godine, Serija A, br. 66 stav 19.
govori se o odgovornosti suda tj. države zbog dužine trajanja veštačenja.

Međutim, u slučaju kada podnosilac predstavke zahteva dodatna veštačenja, na sudu je da procenjuje kako će voditi pos-
tupak i da li će dopustiti da se uvek sprovede veštačenje kada je to u postupku zahtevano. Tako na primer, u slučaju Šundov
protiv Hrvatske, podnosilac predstavke je čak sedam puta tokom prvostepenog postupka tražio dodatna veštačenja, a sud na kome
leži ovlašćenje da odluči koje će dokaze izvesti uvek je predlog za dodatnim veštačenjem usvajao. To je u navedenom predmetu
prolongiralo postupak u periodu između septembra 1997. godine i novembra 2001. godine, pa je Sud konstatovao da se radi o
periodu za koji postoji podeljena odgovornost podnosioca predstavke i tužene države.. U navedenom slučaju radilo se o radnom
sporu u vezi sa otkazom koji je dobijen 1991. godine. Sudski spor pokrenut je u decembru 1995. godine i u trenutku donošenja
odluke Suda bio je u toku postupak po reviziji. Iako, je za pojedine periode utvrđena podeljena odgovornost tužene države i
podnosiloca predstavke Sud je ustanovio da je bilo perioda neaktivnosti domaćeg suda za koje tužena država nije mogla pružiti
valjano obrazloženje zbog čega je utvrdio postojanje povrede člana 6. stav 1. Konvencije, dosudivši po osnovu nematerijalne štete
1800 eura podnosiocu predstavke.
Ovlašćenja koje mu daje domaće pravo sud trebalo da koristi i u odnosu na druge učesnike postupka. Tako na primer, u
krivičnom predmetu, u slučaju da jedan od okrivljenih odugovlači postupak, nadležni domaći organ bi trebalo da razdvoji postu-
pak, ako je to moguće, kako drugi okrivljeni ne bi postao žrtva tog odugovlačenja.
Isto tako, država će biti smatrana odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka
usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom - (Lechner i Hess protiv Austrije, br. 9361/81, presuda od 23. aprila 1987.
godine, Serija A, br. 118, stav 58.)
Sa druge strane država može isticati da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele dužem trajanju postupka, a jedna
od tih okolnosti može biti i izvođenje i pribavljanje dokaza putem međunarodne pravne pomoći, što Sud ne mora uvek prihvatiti
kao valjano obrazloženje za duže trajanje postupka - (Manzoni protiv Italije, br. 11804/85, presuda od 19. februara 1991. godine,
stav 18).
U presudi Uljar i drugi protiv Hrvatske, donetoj povodom postupka koji je pred dve sudske instance trajao više od osam godina,
Vlada Hrvatske istakla je da se radilo o činjenično i pravno složenom slučaju, u kome je predlagano saslušanje velikog broja sve-
doka i zahtevano izuzeće sudije. Ipak, Sud je smatrao da je odugovlačenje postupka u navedenom slučaju pretežno prouzrokovano
zbog propusta prvostepenog suda da efektivno kontroliše postupak. Sud u ovom predmetu ukazuje na to da je domaći sud taj koji
treba da odluči o tome kako se odvija postupak, posebno koji će se dokazi izvesti i kako će se ceniti propusti stranaka.
Sud je takođe uočio da je postojao period neaktivnosti domaćeg suda od 1 godine i pet meseci, za koji tužena država nije mogla
da pruži odgovarajuće objašnjenje, zbog čega je našao da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije - (Uljar i drugi protiv
Hrvatske, br. 32668/02, presuda od 8. marta 2007. godine, st. 36-37).
Pravilo da je sud taj koji efektivno kontroliše odvijanje postupka Sud je u presudi Zielinski protiv Poljske izrazio na sledeći način
u vezi sa načelom stranačke dispozicije:
«Sud podseća da načelo po kome se strankama u sporu prepušta inicijativa ne oslobađa sudije od obaveze da obezbede zahteve čla-
na 6 u pogledu razumnog roka i smatra da je sud morao da preduzme neophodne mere da bi disciplinovao podnosioca predstavke
i vodio računa da ovaj priloži svoje primedbe u odgovarajućem roku.»
(Zielinski protiv Poljske, br. 38497/02, presuda od 15. februara 2005. godine, stav 24.)
Međutim, činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Konvencijom.
Tako, Sud je bio blagonaklon prema Grčkoj u slučaju Stoidis, s obzirom da je grčkim Zakonom br. 1545/1985, koji se primenjivao
u konkretnom slučaju, propisan rok od 15 dana za zakazivanje rasprave u radnom sporu nakon podnošenja tužbe. U konkretnom
slučaju tužba je podneta 23. marta 1993. godine, a sud je raspravu zakazao tek 6. oktobra 1993. godine presude. Slično se može
primetiti i za nepoštovanje roka od mesec dana za izradu presude u radnom sporu - (Stoidis protiv Grčke, br. 46 407/99, presuda od
17. maja 2001. godine, st. i 8 i ČČ; G. protiv Italije, br. 276/91, presuda od 27. februara 1992. godine, stav 17.).

Značaj pitanja koje se raspravlja pred Sudom za podnosioca predstavke

Ovde se u suštini radi o interesu podnosioca predstavke u predmetnom postupku tj. šta podnosilac može da dobije ili izgubi
u konkretnom slučaju. Ovo pitanje različito se procenjuje u zavisnosti od toga da li se radi o krivičnom ili građanskom postupku.
Krivični postupak
U krivičnom postupku zahtev za poštovanje razumnog roka povezan je sa poštovanjem člana 5. stav 3. Konvencije, koji propi-
suje da “svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama stava 1c ovog člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo
lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do su-
đenja.”. Ova povezanost ogleda se u tome što ukoliko dođe do nepotrebnog produženja sudskog postupka, pritvor pre suđenja mo-
že biti nezakonit, jer se ne može smatrati da je pritvor u skladu sa članom 5. stav .3, ako vreme njegovog traјаnja nije više razumno.
Tako na primer u slučaju Jablonski, Sud je našao da iako je ponašanje podnosioca predstavke (štrajk glađu i samopovređivanje)
doprinelo produžetku postupka, ono nije opravdalo dužinu trajanja postupka od pet godina, zbog čega je Sud smatrao da je došlo
do kršenja kako člana 5., tako i člana 6. Konvencije - (Jablonski protiv Poljske, br. 33492, presuda od 21. decembra 2000. godine).
Odluka o pritvoru bazira se na osnovanoj sumnji da je neko lice počinilo krivično delo, a osnovana sumnja se mora zasnivati
na objektivnim i proverljivim činjenicama koje su relevantne. Pored toga moraju postojati i objektivno zasnovani razlozi za lišenje
slobode, kao na primer, strah da okrivljeni može pobeći ili uticati na svedoke ili druge okrivljene, da može sakriti dokaze itd, koji
moraju biti dovoljni da bi se pritvor mogao odrediti ili produžiti. Veoma je važno da se sud prilikom odlučivanja o određivanju
ili produžavanju pritvora uveri da li postoji blaža mera, manje stroža od pritvora (na primer, davanje jemstva), a kojom bi
se postigla ista svrha kao i pritvorom, što je svakako u skladu sa načelom proporcionalnosti. Državi se naravno, ostavlja margin
of appreciation, ali ta sloboda odlučivanja ne sme biti contra legem i protivna svrsi pritvora, kao mere za obezbeđivanja prisustva
okrivljenog u postupku, a ne retributivne mere prema okrivljenom. Uz sve to neophodno je da država dokaže da se u konkretnom
slučaju postupalo sa posebnom pažnjom.
Kada su ovi uslovi poštovani, kao na primer u slučaju Wawrzelski protiv Poljske, Sud može proglasiti predstavku neprihvatlji-
vom, dajući sledeće obrazloženje:
“Sud zaključuje da osnovi navedeni od strane domaćeg suda za pritvor pre suđenja prema podnosiocu predstavke ispunjavaju za-
htev `relevantnosti` i `dovoljnosti`. Dalje se zaključuje da domaći organi ne mogu biti kritikovani za propust da nisu sa `posebnom
pažnjom` postupali u slučaju podnosioca predstavke.”
(Wawrzelski protiv Poljske, br. 33444/02 od 20. februara 2007. godine)
U konkretnom slučaju cenjena je težina dela za koje je okrivljeni optužen (više teških krađa), postojanje zajedničkog plana da
sa drugim licima učini navedena krivična dela, kao i činjenica da se radilo o recidivisti. Pored toga postojala je jaka sumnja da je
okrivljeni počinio krivična dela za koja je optužen. Cenjeno je i ranije ponašanje okrivljenog, koji se nije vraćao u ustanovu u kojoj
se nalazio, onda kada je privremeno puštan na slobodu. Sa druge strane, pritvor je redovno preispitivan, a imala se u vidu i kom-
pleksnost slučaja, tako da je postupano sa “posebnom pažnjom”. Zbog toga, morale su se u obzir uzeti sve pobrojane okolnosti, jer
nijedna od njih, uzeta pojedinačno, nije bila odlučujuća za produženje pritvora (na primer činjenica da se radilo o recedivisti ili to
što je još trebalo saslušati svedoke i žrtve).
Parnični postupak
U parničnim stvarima moguće je izdvojiti više vrsta sporova kod kojih se zahteva posebna ekspeditivnost vlasti. To su na
primer slučajevi koji su od velike važnosti za podnosioca predstavke, ili se radi o postupku čijim bi odugovlačenjem mogla za pod-
nosioca da nastane nenadoknadiva šteta ili se radi o takvoj prirodi postupka kod koje se zahteva brže postupanje od uobičajenog.
Takvi su na primer:
• slučajevi starateljstva nad decom koji se moraju rešavati brzo - (Hokkanen protiv Finske, br. 19823/92, September 1994),

• što važi i za sve slučajeve iz oblasti porodičnih odnosa, u kojima Sud ne može prihvatiti odlaganje ročišta za šest meseci - (Ols-
son protiv Švedske, br. 13441/87, presuda od 27. novembra 1992. godine, stav 72.)
• obaveza brzog i pažljivog postupanja u ovakvim predmetima, pojačana je ukoliko i pravo tužene države ističe potrebu hitno-
sti u postupanju - (Jevremović protiv Srbije, br. 3150/05, presuda od 17. jula 2007. godine, stav 81.).
• Hitnost u postupanju zahteva se i u slučajevima izdržavanja.
Vanparnični postupak
U predmetima koji se tiču građanskog statusa, potrebno je obratiti posebnu pažnju s obzirom na moguće posledice koje
dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život. U tom pogledu naročita pažnja od sudova oče-
kuje su u postupcima u kojima se odlučuje o poslovnoj sposobnosti na osnovu ocene mentalnog zdravlja. U slučaju Matter protiv
Slovačke, podnosilac je kao lice kod koga je utvrđena paranoidna psihoza u potpunosti lišen poslovne sposobnosti 1983. godine.
On je postupak za vraćanje poslovne sposobnosti pokrenuo 1987. godine i taj postupak je u trenutku kada je Sud odlučivao o
predstavci još uvek trajao. Bez obzira što se radi o nesumnjivo složenom postupku u kome je Sud morao da pribavlja ekspertska
mišljenja (stav 55 presude) i u kome i sam podnosilac predstavke nije bio spreman na saradnju sa nadležnim organima tužene
države, Sud je našao da dužina ovog postupka ne može da se smatra razumnom.
Radni sporovi
U radnim sporovima Sud je zauzeo stav:
“zaposleni koji smatra da je nepravedno suspendovan ima važan lični interes da odmah dobije sudsku odluku o zakoni-
tosti takve mere.”
(Obermeier protiv Austrije, br. 11761/85, presuda od 28. juna 1990. godine, stav 72.)
Zbog toga je Sud u slučaju Obermeier smatrao da postupak koji traje devet godina, bez obzira na njegovu relativnu složenost i
činjenicu da se vodio pred upravnim i sudskim organima, ne zadovoljava kriterijume potrebne za suđenje u razumnom roku. Na-
suprot tome, Sud je u radnom sporu vođenom u slučaju Stoidis protiv Grčke, koji je vođen pred tri sudske instance i trajao ukupno 6
godina i jedan mesec, našao da se navedeni postupak ne može smatrati nerazumno dugim. U svakom slučaju, u radnim sporovima
se očekuje posebna marljivost od suda, a to uključuje i sporove u vezi sa penzijom.
Pored okolnosti koje se odnose na prirodu spora i okolnosti vezane za ličnost podnosioca predstavke mogu uticati na
značaj brzog postupanja. Tako na primer, starost stranke koja traži priznavanje nekog prava može uticati na to da sud sprovede
postupak i odluku donese hitno. U slučaju Jablonska protiv Poljske, u postupku u kome je podnosilac predstavke tražila priznavanje
imovinskih prava povređenih merama nacionalizacije imovine njenih roditelja, Sud je istakao dužnost domaćeg suda da hitno po-
stupa, jer je u trenutku pokretnja postupka podnosilac imala 71 godinu. U takve okolnosti naročito se ubrajaju slučajevi u kojima
je stranka zaražena HIV virusom. U ovakvim slučajevima Sud je istakao:
„Nadležne upravne i sudske vlasti imale su pozitivnu obavezu po članu 6 stav 1 da postupe izuzetno brzo, kao što to zahteva sudska
praksa u sporovima ove vrste.”
(A. i drugi protiv Danske, br. 20826/92, presuda od 8. februara 1996, stav 78.)
Pod takvim okolnostima i postupak koji traje samo dve godine može se smatrati nerazumno dugim.
Druga presuda doneta protiv Srbije u slučaju V.A.M. protiv Srbije zahtevala je posebnu pažnju ne samo zbog toga što se
radilo o sporu oko starateljstva nad detetom, nego i zbog toga što je podnosilac predstavke HIV pozitivna. Međutim, postupak pred
prvostepenim sudom traje punih osam godina (dve godine i 11 meseci spada u opseg ispitivanja Suda), zbog čega je Sud, pored

ostalih povreda utvrdio i postojanje povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Sud na poseban značaj ovog postupka za podnosioca
predstavke ukazuje i na sledeći način:
„... Pitanja obuhvaćena tim postupkom očigledno su bila od posebnog značaja kako za podnositeljku predstavke, tako i za njeno
dete i zato su domaće vlasti morale da im posvete posebnu pažnju ...
... Podnositeljka predstavke je sama HIV pozitivna, što je činjenica koja je u najmanju ruku bila poznata Centru za socijalni rad (koji
je i sam državna ustanova uključena u postupak) i to je zahtevalo posebnu pažnju.”
(V.A.M. protiv Srbije, br. 39177/05, presuda od 13. marta 2007. godine, st. 101, 105 i 106)
Inače, u navedenom slučaju je i sam Sud postupao sa naročitom hitnošću. Tako na primer, predstavka je podneta 28. oktobra
2005. godine, a državi na odgovor dostavljena već 1. marta 2006. godine. Država je svoja prva zapažanja u predmetu morala da
podnese u kraćem roku nego obično tj. do 12. aprila 2006. godine. Najzad, Sud je presudu objavio u roku od godinu dana od do-
stavljanja predstavke tuženoj državi tj. 13. marta 2007. godine.
Posebna revnost od suda zahteva se i u sporovima:
• u kojima je podnosilac predstavke tražio naknadu štete u slučaju teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći - (Silva Pon-
tes protiv Portugala, br. 14940/89, presuda od 23. marta 1994. godine, stav 39; Poje protiv Hrvatske, br. 29159/03, presuda od 9.
marta 2006. godine, st. 26 i 27.);
• traženja naknade zbog narušavanja zdravlja u vezi sa nesavesnim obavljanjem lekarske prakse - (Marchenko protiv Rusije, br.
29510/04 , presuda od 5. oktobra 2006. godine, stav 40.)
• za naknade štete od države nastale usled nasilja pripadnika policije - (Caloc protiv Francuske, br. 33951/96 presuda od 20. jula
2000. godine, stav 120; Krastanov protiv Bugarske, br. 50222/99, presuda od 30. septembra 2004. godine, stav 70.)
• u kojima bi uticaj rastuće inflacije u kontekstu dužine postupka mogao da ima negativni efekat na iznos koji se traži na ime nak-
nade - (Podbielski protiv Poljske, br. 27916/95, presuda od 30. oktobra 1998. godine, stav 35.)
U vezi sa pitanjem značaja koji za podnosioca predstavke ima dužina postupka, Sud ponekad uzima u obzir i druga zaštiće-
na prava koja mogu biti dovedena u pitanje zbog neopravdane dužine postupka. Tako na primer u slučaju Strategies and
Comumunications and Dumoulin v. Belgium, Sud je povodom dužine krivične istrage nad direktorom firme specijalizovane za orga-
nizovanje izbornih kampanja, uključujući i zadržavanje i finansijsku kontrolu knjigovodstvene dokumentacije od strane nadležnih
organa vlasti, smatrao da je naneta šteta i poslovnim interesima podnosilaca predstavke, što je uzeto u obzir prilikom dosuđivanja
pravične naknade.
Sistemi za regulisanje prava na suđenje u razumnom roku u uporednom pravu

U principu u uporednom pravu može se govoriti o tri sistema za regulisanje pitanja prava na suđenje u razumnom roku.
Prvi sistem bi se mogao nazvati preventivni sistem. Njegova suština svodi se na postojanje pravnog sredstva kojim se može
ubrzati postupak.
Kompenzatorni sistem akcenat stavlja na isplatu naknade zbog dugog trajanja postupka.
Međutim, postoje sistemi u kojima se kombinuju oba pristupa. To znači da pored predviđanja sredstva za ubrzanje po-
stupka u državama koje imaju ovakav sistem, predviđena je i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Austrija
i Portugal su predstavnici prvog sistema, Francuska i Italija imaju kompenzatorni sistem, dok kombinaciju oba pristupa imaju
Španija, Hrvatska, Češka, Slovačka i Poljska.
Treba istaći da nigde ne postoji formula za uspeh na planu borbe protiv zaostalih predmeta, niti postoji obrazac koji bi
bio opšte usvojen u pogledu pravne prirode sredstva za obezbeđivanje prava na suđenje u razumnom roku. U nekim sluča-
jevima radi se o sredstvima koja imaju ustavni karakter, kao što je to slučaj sa Slovačkom i Češkom, u drugim državama, poput Špa-
nije, u pitanju je pravno sredstvo predviđeno u administrativnom postupku, dok se u pojedinim državama, poput Italije ili Poljske,
radi o sui generis pravnim sredstvima sačinjenim na osnovu stečenih iskustava u brojnim postupcima pred Sudom u Strazburu.

Gledano na jedan uopšten način izdvajaju se dve grupe država. Prvu grupu čine one države kod kojih je problem suđen-
ja u razumnom roku prerastao u sistemski, strukturalni problem. Tradicionalno tu se ubrajaju Italija, Mađarska, Hrvatska,
Slovenija, Češka, Grčka, Slovačka itd. (U periodu od 1999. do 2006. godine u odnosu na pobrojane države donet je od strane Suda
veći broj presuda u kojima je konstatovana povreda prava na suđenje u razumnom roku - pregled prema broju presuda u kojima
je konstatovana povreda Konvencije, uopšte, u odnosu na te države: Italija - 923 od 1264, Mađarska - 75 od 84, Hrvatska - 41 od
72, Slovenija 185 od 188, Češka 73 od 106, Grčka - 181 od 258, Slovačka - 83 od 104.). Druga grupa država je manja i nju čine one
države za koje se ne može reći da problem suđenja u razumnom roku ne postoji, ali on sigurno nema sistemski karakter,
a te države imaju efikasna sredstava da se sa tim problemom izbore (Holandija, skandinavske zemlje, Velika Britanija itd.)
Uočivši postojanje ovog problema i u Republici Srbiji Sud u slučaju V.A.M. daje savet srpskim državnim organima na sledeći
način:
„Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu zahteva za razumni rok iz člana 6. stav 1. Konvencije, najdelotvornije rešenje je prav-
ni lek čiji je cilj ubrzanje postupka, kako bi se sprečilo da taj postupak postane prekomerno dug. Takav pravni lek ima nespornu
prednost nad pravnim lekom koji pruža samo kompenzaciju, budući da on istovremeno sprečava i zaključak o sukcesivnim povre-
dama u vezi sa istim postupkom i ne popravlja samo štetu nanetu kršenjem prava a posteriori, kako to čini kompenzatorni pravni
lek. Neke države su u potpunosti shvatile situaciju što se ogleda u tome da su izabrale da kombinuju dva tipa pravnih lekova, jedan
koji je smišljen radi ubrzanja postupka, i drugi koji je smišljen radi obezbeđivanja nadoknade.”
(presuda V.A.M. protiv Srbije)
Zbog toga i ovu presudu bi trebalo shvatiti kao svojevrsno upozorenje. Naime, država je dužna da plati pravičnu naknadu u
ovom slučaju, zajedno sa troškovima postupka, kao i da preduzme mere da dovede do kraja, sa posebnom pažnjom, tekuću par-
nicu, međutim, mnogo važnije je to šta će preduzeti na opštem planu u cilju regulisanja pitanja u vezi sa pravom na suđenje u
razumnom roku. U protivnom, moraće se suočiti sa činjenicom da će još puno presuda biti doneto na njenu štetu.
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU KAO USTAVNA I ZAKONSKA KATEGORIJA

Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 - dalje: Ustav) u članu 32. jemči se pravo na pravično suđenje, a u
okviru toga prava propisano je da je svakom priznato da se o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila
razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega odluči u razumnom roku. Na taj način pravo na suđenje u razum-
nom roku stavljeno je u rang ustavnih načela.
Članom 170. Ustava ustanovljena je ustavna žalba. U presudi Mikuljanac, Mališić, Šafar v. Serbia, no. 41513/05 od 9. okto-
bra 2007. godine, Sud, u stavu 29 presude, navedeno je da se radi o odredbi generalnog karaktera, koja zahteva dalju razradu, kao
i izbor sudija i ustanovljavanje Ustavnog suda, i donošenje pravila koje regulišu njegovu strukturu i pitanja postupka pred njim.
Međutim, pravo na suđenje u razumnom roku u srpskom zakonodavstvu nije izričito predviđeno na način kako je to
učinjeno u nekim drugim zemljama. Navedeno se vidi i iz nekoliko primera koje je i Sud imao priliku da ocenjuje.
Pravo na suđenje u razumnom roku u uporednom zakonodavstvu
Kraljevina Španija
Tako na primer, u španskom pravnom sistemu postoje dva načina da se obezbedi poštovanje prava na suđenje u razum-
nom roku. Prvi način je da se podnese zahtev nadležnom sudu za ubrzanje postupka, a potom i ustavna žalba (tzv. amparo)
Ustavnom sudu, saglasno članu 24. stav 2. Ustava i članu 44. stav 1c Zakona o Ustavnom sudu.

Alternativno, shodno članu 292. Zakona o sudovima, u slučaju lošeg funkcionisanja pravnog sistema, a tu spada i nerazum-
no dugo trajanje postupka, moguće je Ministarstvu pravde podneti zahtev za odštetu, a ukoliko podnosilac zahteva nije za-
dovoljan odlukom ministarstva povodom podnetog zahteva, može pokrenuti administrativni postupak u cilju dobijanja naknade.
Dovoljno je odabrati jedan od ova dva pravna puta, da bi se zadovoljio uslov iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava u slučaju
obraćanja Sudu.
Delotvornost navedenih pravnih sredstava potvrđena je i u slučajevima pred Sudom, kada su predstavke proglašene nedo-
puštenim, zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava. (Gonzalez Marin protiv Španije, odluka br. 39521/98, od 5. oktobra
1999. godine) - slučaj se odnosio na dužinu krivičnog postupka pokrenutog protiv inžinjera optuženog za nemarno postupanje
prilikom gradnje brane, koja je popustila, usled poplava nastalih nakon oluje u oblasti Valensije 19. i 20. oktobra 1982. godine,
što je uzrokovalo smrt osam ljudi, a 33.000 ljudi je pretrpelo štetu. Isto je odlučeno i u slučaj Fernandez-Molina Gonzalez i drugi
protiv Španije, (odluka br. 64359/01, od 8. oktobra 2002. godine) - koji se odnosio na dužinu krivičnog postupka pokrenutog protiv
odgovornih za trovanje 20.000 ljudi hranom tokom maja 1981. godine.
Slovačka Republika
Odmah nakon donošenja presude u slučaju Kudla (Kudla protiv Poljske, br. 30210/96 od 26. oktobra 2000. godine), u kojoj je
Sud inter alia utvrdio povredu člana 6. stav 1. Konvencije, Slovačka Republika je donela Ustavni zakon broj 90/2001, kojim je
u članu 127. predviđeno pravno sredstvo na osnovu koga se pravna i fizička lica mogu žaliti zbog povrede svojih prava.
Na osnovu ovog sredstva Ustavni sud može naložiti nadležnom organu preduzimanje odgovarajućih mera, a sam može dosuditi
isplatu odgovarajuće novčane naknade.
Prvi put je Sud u odluci Andrašik i drugi protiv Slovačke konstatovao delotvornost pravnog sredstva predviđenog u članu 127
Ustavnog zakona u vezi sa pravom na suđenje u razumnom roku.
Važno je istaći da se povodom navedenog pravnog sredstva ustavnog karaktera Sud suočio i sa izvesnim nerešenim pitanjima:
- navedeno pravno sredstvo odnosi se samo na slučajeve koji su u toku tj. ne važi za slučajeve u kojima je postupak okončan;
- Ustavni sud ima drugačiji pristup od Suda u oceni dužine postupka, jer predmet deli na različite proceduralne faze, ne posma-
trajući tok postupka u celosti;
- slično kao i u Italiji, nakon donošenja zakona Pinto, iznosi koji se dosuđuju na nacionalnom planu najčešće su niži od onih koje
odmerava strazburški sud (naravno visina dosuđenog iznosa procenjuje se u zavisnosti od životnog standarda u konkretnoj
zemlji).
Zbog toga je Slovačka u Zakonu br. 514 (stupio na snagu 1. jula 2004. godine) predvidela još jedno sredstvo protiv nerazum-
no dugog trajanja postupka, kojim je ustanovljena odgovornost države za štetu proizišlu iz vršenja javnih ovlašćenja
(odeljak 1 Zakona koji se tiče polja njegove primene), a ona se može sastojati i u dosuđivanju nematerijalne naknade, ako nema
druge alternative (član 17 Zakona). Posebno je značajno da država ima pravo regresa od sudije koji je neposredno odgovoran za
nastalu štetu, a njegova odgovornost bi se prethodno utvrdila u disciplinskom postupku (sličan sistem postoji u pravu pojedinih
američkih država).
Ratio legis navedenog zakona ogleda se u smanjenju opterećenosti Ustavnog suda u vezi sa rešavanjem zahteva zbog dugog tra-
janja postupaka pred domaćim sudovima. U tom pogledu naročito značajna uloga ogleda se u mogućnosti sklapanja prijateljskih
poravnanja i dobijanju naknade direktno od Ministarstva pravde (odeljak 5 u vezi sa odeljcima 4 i 11 Zakona).
Naravno, u cilju rešavanja problema vezanih za poštovanje principa suđenja u razumnom roku u Slovačkoj se pored zako-
nodavne reforme preduzimaju značajni koraci u rešavanja organizaciono-tehničkih problema i zapošljavanju dodatnog, stručno
obrazovanog sudijskog kadra.
Međutim, i pored toga od 35 presuda donetih u odnosu na Slovačku tokom 2006. godine, čak u 32 presude konstatovana je
povreda prava na suđenje u razumnom roku, što ukazuje na to da se stara praksa veoma teško iskorenjuje.
Republika Hrvatska
U Republici Hrvatskoj pitanjem suđenja u razumnom roku ozbiljnije su se pozabavili nakon gubitka parnice u predmetu Hor-
vat protiv Hrvatske pred Sudom. Naime, u tom slučaju Sud nije prihvatio argumente hrvatske vlade da nisu iscrpljena sva pravna

sredstva predviđena pravom Hrvatske, jer se podnosilac nije obratio Ustavnom sudu Hrvatske. Naprotiv, Sud je smatrao da me-
hanizam pred Ustavnim sudom Hrvatske ustanovljen članom 59 stav 4 Zakona o Ustavnom sudu podnosiocu predstavke nije bio
dostupan kao pravo, već je zavisio od diskrecione ocene samog suda. Pored toga, taj mehanizam, po oceni Suda, nije bio ni de-
lotvoran, jer hrvatska vlada nije iznela nijedan primer iz sudske prakse toga suda u kome bi se sagledala uspešnost obraćanja ovoj
sudskoj instanci. (Horvat protiv Hrvatske, no. 51585/99, presuda od 26. jula 2001. godine, st. 41-43, 45).
Tokom marta 2002. godine članom 63 Zakona o izmenama i dopunama Ustavnog zakona o Ustavnom sudu Republike Hrvatske
izvršene su izmene tako što je Ustavnom sudu Hrvatske dato pravo da razmotri ustavnu žalbu pre nego što su iscrpljeni
unutrašnji pravni lekovi, kada nadležni sud nije odlučio u razumnom roku u građanskoj i krivičnoj stvari. U slučaju da Ustavni
sud usvoji žalbu ima pravo da odredi vremenski limit u kome je niži sud u obavezi da donese odluku u meritumu, a takođe može
odrediti odgovarajuću naknadu zbog dugog trajanja postupka, koja se u roku od tri meseca od kada je stranka podnela zahtev za
plaćanje ove naknade, isplaćuje iz budžetskih sredstava.
Ustavni zakon o Ustavnom sudu („Narodne novine”, br. 49/2002 od 3. maja 2002. godine):
Član 63
„(1) Ustavni sud će pokrenuti postupak po ustavnoj tužbi pre no što je iscrpljen pravni put, u slučaju kad o pravima i obavezama
stranke ... ili optužbi zbog kažnjivog dela nije u razumnom roku odlučio sud...
(2) U odluci kojom usvaja ustavnu tužbu ... iz stava 1. ovoga člana, Ustavni sud će ... odrediti rok za donošenje akta kojim će taj sud
meritorno odlučiti o ...
(3) U odluci iz stava 2. ovog člana Ustavni sud će odrediti primerenu naknadu koja pripada podnosiocu zbog povrede njegovog
ustavnog prava ... Naknada se isplaćuje iz državnog budžeta u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za njenu
isplatu.”
Već u narednom slučaju Slaviček protiv Hrvatske, Sud je konstatovao da obraćanje Ustavnom sudu Republike Hrvatske
predstavlja delotvorno pravno sredstvo, pa pošto podnosilac predstavke nije koristio ovo pravno sredstvo, Sud je našao da
njegova predstavka nije prihvatljiva, jer nisu iscrpljena sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom.
Sa druge strane, mehanizam pred Ustavnim sudom Republike Hrvatske odnosi se samo na slučajeve koji su u toku, tako da u
onim predmetima koji su bili završeni pre stupanja na snagu navedenih izmena, prigovor hrvatske vlade o neiscrpljivanju pravnih
sredstava domaćeg prava Sud nije prihvatio - (Šoć protiv Hrvatske v. Croatia, no. 47863/99 presuda od 9. maja 2003. godine).
U slučaju Debelić protiv Hrvatske podnosilac predstavke uložio je žalbu prema članu 63 Zakona o Ustavnom sudu, dok je postu-
pak još bio u toku. Obično bi ova žalba bila smatrana delotvornim pravnim sredstvom. Međutim, u konkretnom slučaju Ustavni
sud žalbu nije razmatrao dok postupak u kome je podnosilac učestvovao nije okončan, a zatim ju je odbacio kao neprihvatljivu. Na
taj način delotvorno pravno sredstvo time je učinjeno nedelotvornim i Sud je utvrdio povredu člana 13. Konvencije.
Prema praksi Ustavnog suda Hrvatske do 2. februara 2005. godine i odluci tog suda br. U-IIIA/1128/2004 ustavne tužbe
podnesene na osnovu člana 63. Zakona o Ustavnom sudu u vezi sa izvršnim postupkom proglašavane su nedopuštenim. Nakon
pomenute odluke Ustavni sud je svoju praksu uskladio sa praksom Suda u vezi sa izvršnim postupkom, pa je prihvatio
ustavnu tužbu, dosudivši naknadu, uz nalog da se predmetni izvršni postupak okonča u roku od šest meseci od donošenja odluke
Ustavnog suda. Pri tome se Ustavni sud direktno pozvao na praksu Suda povodom postupka izvršenja - (Majski protiv Hrvatske,
no. 33593/03, presuda od 11. maja 2006. godine, stav 17.)
Međutim, u slučaju kada je podnosilac predstavke ustavnu tužbu Ustavnom sudu Republike Hrvatske podneo pre tog 2.
februara 2005. godine, pa je Ustavni sud shodno svojoj ranijoj praksi, njegovu ustavnu tužbu proglasio nedopuštenom, u slučaju
obraćanja podnosioca Sudu nakon toga, Sud nije prihvatao argumentaciju tužene države, da se podnosilac posle 2. februara 2005.
godine mogao ponovo obratiti Ustavnom sudu, i da nije iscrpeo sva unutrašnja sredstva predviđena pravom Hrvatske, uz sledeću
argumentaciju:

„Po mišljenju Suda, razumljivo je da podnosilac zahteva, videvši kako nije uspeo sa svojom ustavnom tužbom, nije podneo drugu
ustavnu tužbu. Tražiti od njega da to učini značilo bi previše rastegnuti dužnosti koje ima podnosilac zahteva na osnovu člana 35
stav 1 Konvencije.”
(Omerović protiv Hrvatske, br. 36071/03, presuda od 11. maja 2006. godine, stav 31.)
Povodom radnog spora koji je trajao od 1991. do 2005. godine u slučaju Kalajdžić protiv Hrvatske. Ustavni sud Hrvatske, ko-
me se obratio podnosilac Davor Kalajdžić zbog dugog trajanja postupka pred domaćim sudovima, konstatovao je povredu ovog
prava dosudivši podnosiocu 8.200 HRK. Sud je predstavku u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku proglasio ne-
prihvatljivom, jer je smatrao da je dosuđivanjem navedenog iznosa podnosilac predstavke izgubio karakter žrtve u smislu člana
34. Konvencije.
Sud u navedenoj odluci konstatuje da je sredstvo predviđeno domaćim pravom u slučaju povrede prava na suđenje u razum-
nom roku „bliže i dostupnije” podnosiocu predstavke od obraćanja Strazburu, a pored toga po njemu se brže postupa i to na jeziku
koji je razumljiv podnosiocu zahteva. Na taj način Sud jasno ukazuje na prednosti koje podnosiocima pruža predviđanje jednog
takvog sredstva u domaćem pravu.
U Republici Hrvatskoj u decembru 2005. godine donesen je novi Zakon o sudovima, koji ima jedan poseban odeljak koji reguliše
pravo na suđenje u razumnom roku (treći odeljak Zakona pod naslovom „Zaštita prava na suđenje u razumnom roku”). Navedenim
rešenjem odlučivanje o suđenju u razumnom roku prepušteno je redovnim sudovima, ali posle odluke Vrhovnog suda
Hrvatske moguće je podneti ustavnu tužbu Ustavnom sudu Hrvatske. Sistem ustanovljen pomenutim zakonom je takođe
preventivno-kompenzatornog karaktera, a praksa Suda pokazaće koliko je ovaj sistem efikasan, te da li je možda prethodni sistem
bio bolji.
Zakon o sudovima Republike Hrvatske

Član 27
„(1) Stranka u sudskom postupku koja smatra da nadležni sud nije odlučio u razumnom roku o njezinom pravu ili obvezi ili o sum-
nji ili optužbi za kažnjivo djelo, može neposredno višem sudu uputiti zahtjev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. (2)
Ako se zahtjev odnosi na postupak koji je u tijeku pred Visokim trgovačkim sudom Republike Hrvatske, Visokim prekršajnim sudom
Republike Hrvatske ili Upravnim sudom Republike Hrvatske, o zahtjevu će odlučiti Vrhovni sud Republike Hrvatske. (3) Postupak
odlučivanja o zahtjevu iz stavka 1. ovoga članka je hitan.”
Članu 28
„(1) Ako sud iz članka 27. ovoga Zakona utvrdi da je zahtjev podnositelja osnovan, odredit će rok u kojem sud pred kojim je postu-
pak u tijeku mora odlučiti o pravu ili obvezi ili o sumnji ili optužbi za kažnjivo djelo podnositelja zahtjeva, te odrediti primjerenu
naknadu koja pripada podnositelju zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku. (2) Naknada se isplaćuje iz dr-
žavnog proračuna u roku od 3 mjeseca od dana podnošenja zahtjeva stranke za njezinu isplatu. (3) Protiv rješenja o zahtjevu za
zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se u roku od 15 dana podnijeti žalba Vrhovnom sudu Republike Hrvatske. Protiv
rješenja Vrhovnog suda Republike Hrvatske žalba nije dopuštena ali se može pokrenuti ustavna tužba.”
PRAVO NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU U ZAKONODAVSTVU REPUBLIKE SRBIJE

U pojedinim procesnim i materijalnim odredbama srpskog zakonodavstva propisane su mere koje bi trebalo da doprinesu
da se postupci odvijaju na ekspeditivan način.

Tako na primer, Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 i 101/2011) u članu 14. predviđa pravo na
suđenje u razumnom roku, kao obavezu suda da krivični postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu
prava usmerenu na odugovlačenje postupka. U stavu 2 iste odredbe predviđa se da je krivični postupak protiv okrvljenog koji je u
pritvoru hitan. I u ranije važećim krivično procesnim odredbama bio je predviđeno da okrivljeni ima pravo da u najkraćem roku
bude izveden pred sud i da mu bude suđeno bez neopravdanog odlaganja, što sada odgovara odredbi člana 68. stav 1. tačka 5. Za-
konika kojom je precizirano i pravo okrivljenog na nepristrasno i pravično suđenje, kao i na suđenje u razumnom roku. Isto tako,
Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 116/2008 I 111/2009) u članu 83 propisuje obavezu za sud da nastoji da
se postupak sprovede bez odugovlačenja, ali da ne bude na štetu donošenja pravilne i zakonite odluke.
Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: Zakon) donet je sa ciljem obezbeđivanja veće efikasnosti
pravosuđa. U članu 10 Zakona propisano je pravo stranke da sud o zahtevima i njenim predlozima odluči u razumnom roku, i da
nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Zakon predviđa obavezu sudije da odredi vremenski
okvir za suđenje, a kao sankciju za nepoštovanje tog vremenskog okvira propisuje mogućnost pokretanja disciplinskog postupka
protiv sudije po odredbama Zakona o sudijama. Ipak, Zakon ne predviđa pravo na naknadu štete zbog povrede prava na su-
đenje u razumnom roku. Dakle, radi se o odredbi koja ima prvenstveno načelni i deklaratorni karakter, bez neophodne delotvor-
nosti po stranku u slučaju nepoštovanja ovog načela. Zakon predviđa niz mera u cilju veće ekspeditivnosti postupka, kao na pri-
mer, dužnost stranke da iznese sve činjenice na kojima zasniva svoje zahteve i da predloži dokaze kojima se utvrđuju te činjenice,
smanjenje broja ročišta, preciziranje rokova za pojedine procesne radnje i podneske, ukidanje mirovanja postupka, ograničenje
mogućnosti višestrukog ukidanja prvostepene presude, proširivanje mogućnosti i obaveze zakazivanja rasprave pred drugostepe-
nim sudom itd. Za nepoštovanje procesne discipline Zakon predviđa visoke novčane kazne i to ne samo za stranke, nego i zakonske
zastupnike, punomoćnike, veštake itd. Usvajanje načela prikupljanja procesne građe umesto nekadašnjeg načela materijalne isti-
ne predviđenog članom 7. Zakona bi takođe trebalo da dovede do veće efikasnosti suda. Takođe, odredbom člana 426. stav 1 tačka
11) Zakona predviđena je mogućnost ponavljanja pravnosnažno okončanog postupka ako stranka stekne mogućnost da upotrebi
odluku Suda kojom je utvrđena povreda ljudskog prva, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.
Porodični zakon (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon) takođe predviđa niz mera u cilju efikasnijeg odvijanja
postupka. Tako na primer, Zakon u članu 204. predviđa načelo hitnosti postupka u porodičnim sporovima, koje razrađuje tako što
propisuje da se tužba ne dostavlja na odgovor, da se postupci sprovode najviše na dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da
se održi u roku od 15 dana od dana kada su predlog ili tužba primljeni u sudu, dok je drugostepeni sud u obavezi da odluku donese
u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba. Slično tome, član 280. definiše sve postupke u sporu za izdržavanje kao
“naročito hitne”. Prvo ročište mora biti zakazano tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu,
dok drugostepeni sud mora u roku od 15 dana odlučiti po žalbi.
Zakon o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) u članu 195. stav 3 predviđa da će svi radni sporovi biti
okončani u roku od 6 meseci od dana započinjanja postupka, a rok za njihovo pokretanje iznosi 90 dana od dana dostave rešenja
tj. saznanja za povredu. Nažalost, iz predstavki koje su podnete Sudu do sada protiv Srbije, može se videti da radni sporovi traju
po deset i više godina.
U Zakonu o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011) odredbom člana 6. propisano je da je u postup-
ku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, te da odlaganje nije dozvoljeno sem u slučajevima propisanim zakonom.
U članu 7. Zakona propisani su veoma kratki rokovi za postupanje suda, kao i sankcija za stranku koja ne postupi u roku, u vidu
gubitka prava na preduzimanje radnje. Ekspeditivnosti postupka doprinosi i načelo formalnog legaliteta propisano članom 8. Za-
kona, kao i odredba prema kojoj se ne primenjuju odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka
u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, sadržana u
stavu 5. člana 9. Zakona.

ZAKON O USTAVNOM SUDU I NJEGOVA PRIMENA DO

PRESUDE U SLUČAJU VINČIĆ I DRUGI PROTIV SRBIJE
Praksa ustavnog sudstva u Republici Srbiji postoji još od 1963. godine. Međutim, u Republici Srbiji Ustavni sud nije radio u
dužem vremenskom periodu, što se svakako negativno odrazilo na pitanje zaštite ljudskih prava i sloboda, među kojima je i pravo
na suđenje u razumnom roku garantovano i članom 32 Ustava. U novembru 2007. godine usvojen je Zakon o Ustavnom sudu (“Sl.
glasnik RS”, br. 109/2007).
U članu 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu je propisano je da se ustavna žalba predviđena članom 170 Ustava može izjaviti i:
“ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.”
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o ustavnom sudu (“Sl. glasnik RS”, br. 99/2011), između ostalog izmenjeni su
st. 2. i 3. član 89
U članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu sada je predviđeno da će:
“odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odno-
sno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.”
Izmenjena ranija odredba Zakona iz člana 89. stava 3. ranije je predviđala da odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna
žalba predstavlja
“pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanje drugih štetnih posledica pred nadležnim organom, u skladu
sa zakonom.”
Sada je ovim stavom predviđeno da:
“Kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i
sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt osim sudske odluke, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzima-
nje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti
način pravičnog zadovoljenja podnosioca.”
Izmenama Zakona o Ustavnom sudu brisan je i član 90. Zakona, koji je predviđao da na osnovu odluke Ustavnog suda iz člana
89 stav 3 podnosilac može da podnese zahtev za naknadu štete Komisiji za naknadu štete (Komisija), radi postizanja sporazuma
o visini naknade. U slučaju da zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu Komisija ne donese odluku u roku od 30 dana
od dana podnošenja zahteva, podnosilac ustavne žalbe može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete. Ako je postignut
sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba se može podneti u pogledu ostatka zahteva.
Dakle, opet se sve svodilo na vođenje novog sudskog spora.
Problemi u vezi sa suđenjem u razumnom roku mogli su nastati zbog toga što ranijim Zakonom o Ustavnom sudu nije predvi-
đen nikakav rok u kome bi Ustavni sud odlučio o zahtevu.
Zbog toga je na Ustavnom sudu da u skladu sa Ustavom i Poslovnikom o radu odredi prioritet u postupanju, a da u određenim
situacijama grupiše predmete u kojima se postavlja isto pitanje, kako bi ostvario sveobuhvatno viđenje predmeta. Ovo je Sud izri-
čito priznao Ustavnom sudu Hrvatske u vezi sa predmetima kod kojih se radilo o ostvarivanju prava na penziju oficira JNA (odluka
Suda u slučaju Janković protiv Hrvatske, br. 43440/98 od 12. oktobra 2000. godine).
Imajući u vidu zajedničku pravnu tradiciju, ali i činjenicu da je Sud u slučaju Slaviček sredstvo pred Ustavnim sudom Republike
Hrvatske proglasio delotvornim takav model bi bio najprihvatljiviji i za Srbiju. U svakom slučaju, u situaciji kada ne postoje ade-
kvatna zakonska rešenja u vezi sa obezbeđivanjem poštovanja prava na suđenje u razumnom roku smatramo da bi uloga sudova
mogla da bude od ogromne važnosti.
Nedostaci pomenutih rešenja uklonjeni su time Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu tako što je utvr-
đeno da će Ustavni sud u slučaju usvajanja ustavne žalbe odlučiti i o zahtevu za naknadu štete, ukoliko je takav zahtev istaknut.

NEDOSTACI RANIJIH ZAKONSKIH REŠENJA SA

STANOVIŠTA PRAKSE EVROPSKOG SUDA
Kao što smo izneli nedostatak ranijeg zakonskog rešenja ogledao se u tome što Zakon nije predvideo rok u kome bi nadležni
organ preduzeo određenu akciju (preventivni aspekt), dok je pitanje kompenzacije zbog dužine trajanja postupka pre-
pustio novom postupku, za koji će biti veoma teško uveriti Sud da će biti efikasniji od postupka koji je i doveo do postupka pred
samim sudom. Dok se zahtevu za poštovanje preventivnog aspekta mogu staviti izvesne primedbe (teško je oročavati izvođenje
pojedinih procesnih radnji), pokretanje novog postupka za naknadu može stvoriti izvesne probleme.
S tim u vezi važno je istaći da je u slučaju Grässer protiv Nemačke (br. 66491/01, presuda od 5. oktobra 2006. godine) podnosi-
lac predstavke još 1974. godine podneo tužbu za naknadu štete, a postupak je okončan tek 2003. godine kada je nemački Savezni
ustavni sud doneo odluku. Prethodno je Savezni ustavni sud Nemačke konstatovao da je postupak očigledno trajao predugo. Na-
kon te konstatacije, podnosilac je pokrenuo zaseban postupak za naknadu štete zbog prekomerne dužine postupka i taj postupak
je bio još u toku kada je Sud doneo svoju presudu 5. oktobra 2006. godine. U ovoj presudi Sud je utvrdio da je nemački Savezni
ustavni sud suštinski utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ovaj sud nije bio ovlašćen da ustanovi rokove
za završetak postupka i odredi specifične mere za ubrzanje postupka ili dodelu naknade. Zbog toga je Sud utvrdio da Nemačka
podnosiocu predstavke nije obezbedila adekvatnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa podnosilac nije
izgubio status žrtve u okviru značenja člana 34. Konvencije. Odlučujući o meritumu Sud je utvrdio povredu člana 6. stav 1. Kon-
vencije, dosudivši podnosiocu pravičnu naknadu od 45.000 eura.
U Italiji je u cilju rešavanja problema u vezi sa suđenjem u razumnom roku donet poseban zakon (tzv. Pinto zakon). U
vezi sa praktičnom primenom ovog zakona javio se čitav niz problema, a kao poseban problem pred Sudom pojavilo se i pitanje
blagovremene isplate naknade dosuđene prema kriterijumima iz tog zakona. Naime, u slučaju Cocchiarella protiv Italije podnosi-
ocu predstavke dosuđena je krajnje simbolična naknada od 1000 eura za postupak u vezi sa invalidskom penzijom koji je započet
1994. godine (ocenjeno je da navedeni iznos predstavlja samo 14% od iznosa koji se dosuđuje u sličnim italijanskim slučajevima),
kao i 800 eura na ime troškova postupka. Ovu naknadu po Pinto zakonu nadležni drugostepeni sud dosudio je podnosiocu 20.
decembra 2002. godine, ali navedena odluka nije bila izvršena do 29. juna 2005. godine (Cocchiarella protiv Italije, br. 64886/01,
presuda od 29. marta 2006. godine , st. 20-22, kao i stav 106. u vezi sa procentom dosuđene naknade.). Tim povodom Sud je
istakao da nije razumno da se očekuje od pojedinca u odnosu na koga je doneta presuda protiv države koja je u obavezi
da mu isplati naknadu zbog dužine trajanja postupka da pokreće izvršni postupak radi njene naplate. Sud je prihvatio
argument da je nadležnim vlastima potrebno izvesno vreme za realizaciju isplate, međutim, kada se radi o kompenzatornom
sredstvu taj period uopšteno gledano ne bi trebalo da premaši šest meseci od trenutka kada je odluka kojom je dosuđe-
na naknada postala izvršna.
U vezi sa visinama naknade Sud je odgovor dao već u slučaju Apicella protiv Italije (br. 64890/01, presuda od 10. novembra
2004. godine.), smatrajući da je naknada dosuđena u tom (i u devet sličnih slučajeva) suviše niska, kao i da je neprihvatljivo da
podnosioci čekaju više od šest meseci da prime naknadu koja je dosuđena od strane domaćih sudova. Sud je zaključio da, kao
orijentir, za podnosioce koji dokažu da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, treba da posluži iznos između
1000 eura i 1500 eura, koji bi oni dobili na ime naknade za svaku godinu trajanja postupka, bez obzira na ishod postupka
pred domaćim sudovima.
Naravno, da primer Italije, zbog višeg nivoa životnog standarda u toj zemlji, možda i nije dovoljno adekvatan, ali primer Hrvat-
ske jeste.
Naime, povodom radnog spora koji je trajao od 1991. do 2005. godine u slučaju Kalajdžić protiv Hrvatske Ustavni sud Hrvat-
ske, kome se obratio podnosilac Davor Kalajdžić zbog dugog trajanja postupka pred domaćim sudovima, konstatovao je povredu
ovog prava dosudivši podnosiocu 8.200 HRK. Sud je predstavku u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku proglasio
neprihvatljivom, jer je smatrao da je dosuđivanjem navedenog iznosa podnosilac predstavke izgubio karakter žrtve u smislu člana
34. Konvencije.
Sud u navedenoj odluci konstatuje da je:

“sredstvo predviđeno domaćim pravom u slučaju povrede prava na suđenje u razumnom roku “bliže i dostupnije” podnosiocu
predstavke od obraćanja Strazburu, a pored toga po njemu se brže postupa i to na jeziku koji je razumljiv podnosiocu zahteva. “
(Kalajdžić protiv Hrvatske, br. 15382/04, 28. 9. 2006. godine)
Na taj način Sud jasno ukazuje na prednosti koje podnosiocima pruža predviđanje jednog takvog sredstva u domaćem pravu.
Sa druge strane, u navedenom slučaju Sud se bavio i pitanjem razumnosti visine dosuđene naknade, pa je istakao da iako je
dosuđeni iznos niži od iznosa dosuđivanih u strazburškoj praksi u sličnim situacijama, on se mora ceniti u svetlosti okolnosti
slučaja, što obuhvata ne samo trajanje postupka u konkretnom predmetu, nego i visinu dosuđenog iznosa koji se procenjuje u
svetlosti životnog standarda u dotičnoj državi, kao i mogućnosti za bržu isplatu naknade na domaćem planu. Zbog svega
toga Sud je smatrao da je dosuđeni iznos u skladu sa strazburškom sudskom praksom.
Do kog trenutka se može smatrati da Ustavni sud Srbije nije bio efikasan?
Odgovor na ovo pitanje Sud je dao u slučaju Čeh protiv Srbije. Naime, Sud je u ovom slučaju razmotrio tvrdnju zastupnika drža-
ve da je podnositeljka trebalo da se obrati Ustavnom sudu ustavnom žalbom zbog dužine trajanja sudskog postupka, pa je utvrdio
da taj sud nije nije počeo da funkcioniše bar do 24. novembra 2007. godine, kada su izabrane ili imenovane dve trećine
sudija tog suda. Kako je to skoro četiri godine od kada je predstavka upućena Sudu, to se nije moglo očekivati od podnositeljke
da iscrpi navedeni pravni lek (stav 44 presude).
Praktična posledica ovog zaključka Suda je ta da u svim predmetima u kojima su predstavke Sudu podnete pre 24. no-
vembra 2007. godine, podnosioci predstavki neće morati da se obraćaju Ustavnom sudu, niti se pred Sudom u Strazburu
može uspešno isticati argument neiscrpljivanja pravnih sredstava predviđenih domaćim pravom.
Na koji način će se tretirati predstavke podnete Sudu posle 24. novembra 2007. godine?
Sud nije zauzeo stav u vezi sa ovim pitanjem do presude u slučaju Viničić i drugi, ali u većem broju slučajeva koji su do-
stavljeni na odgovor Republici Srbiji postavio je pitanja, kako o rešavanju Ustavnog suda o ustavnim žalbama, tako i radu Komisije
za naknadu štete.
Povodom rešavanja Ustavnog suda po ustavnim žalbama u vezi sa suđenjem u razumnom roku prvu odluku kojom je usvo-
jena ustavna žalba Ustavni sud je doneo 16. oktobra 2008. godine. Radilo se o krivičnoj stvari po privatnoj tužbi u kojoj je
postupak zastareo.
U ovom slučaju ustavna žalba, koju je podneo privatni tužilac u krivičnom postupku, podneta je 31. marta 2008. godine, tako da
je Ustavni sud odluku doneo za nešto više od šest meseci, što je veoma kratak rok, imajući u vidu prirodu rada ovog suda, njegovu
nadležnost, ali i veliki broj predmeta koji se rešava pred njim, po čemu se on razlikuje od ustavnih sudova nekih drugih država.
Radi rešavanja po podnetoj ustavnoj žalbi Ustavni sud je pribavio spise predmeta od nadležnog suda, kako se to nalaže čla-
nom 31. stav 1. Zakona i članom 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2008, 27/2008 - ispr. i
76/2011) Ovakvo postupanje suda neophodno je i zbog potrebe da se ocene svi parametri bitni za odluku o tome da li je poštovan
zahtev za suđenjem u razumnom roku.
Ti parametri određeni su od strane Suda, a u konkretnom slučaju primenio ih je i Ustavni sud. Radi se o ponašanju podnosioca
ustavne žalbe tokom predmetnog postupka, ponašanju nadležnih vlasti, složenosti predmeta i značaju pitanja koje je predmet
spora za podnosioca ustavne žalbe. Vremenski kriterijum koji Ustavni sud uzima u obzir prilikom svoje odluke o osnova-
nosti ustavne žalbe u vezi sa suđenjem u razumnom roku je trenutak stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, a to je
8. novembar 2006. godine, jer je tada ovo pravno sredstvo ustanovljeno u pravnom sistemu Republike Srbije. Naravno, Ustavni
sud uzima i stanje predmeta na taj dan, prilikom procene razumnosti roka.
U ovom slučaju Ustavni sud je kao nesporne činjenice uzeo to: da glavni pretres u konkretnoj stvari nije nikada održan, uglav-
nom zbog izostajanja okrivljenih; da je punomoćnik privatnog tužioca redovno prisustvovao zakazanom pretresu; da je u predme-

tu postupalo troje sudija; da je glavni pretres zakazivan 17 puta i da je dva puta odlagan zbog sprečenosti postupajućeg sudije; da
je punomoćnik privatnog tužioca dva puta od suda zahtevao preduzimanje mera u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenih; da je
sud izdao više naredbi za privođenje okrivljenih, ali da one nisu bile izvršene.
Ustavni sud je uzeo u obzir navedene činjenice, a takođe je smatrao da bez obzira na veći broj okrivljenih ne može biti reči o
složenom predmetu.
Ustavni sud je u ovom predmetu usvojio neke principe iz rada Suda, a to su:
1. da je dužnost suda da reaguje na dilatorne taktike učesnika u postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere
u cilju onemogućavanja zloupotrebe prava učesnika u postupku, kao i
2. da se promene u sastavu sudskog veća ne mogu smatrati valjanim razlogom koji bi mogao da opravda prekoračenje razu-
mnog roka za donošenje sudske odluke.
U odluci Ustavnog suda od 11. decembra 2008. godine u kojoj je usvojena ustavna žalba u vezi sa suđenjem u razumnom roku,
Sud je ustanovio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete koja nije okončana, a vodi se od 1994.
godine.
Pored principa koji su bili sadržani u prethodnoj odluci (u vezi sa dilatornim taktikama i čestim promenama sudskih veća),
važno je da je u ovom slučaju Ustavni sud primetio da
“stavovi drugostepenog suda u rešenjima kojima su ukidane prvostepene presude nisu bili do kraja decidni i precizni, niti je sud
prvog stepena u ponovljenim postupcima izvršavao dobijene naloge i uputstva višeg suda ...”
(Odluka Ustavnog suda, Už. broj 536/2008 od 11. decembra 2008. godine, objavljena
u “Sl. glasniku RS”, br. 3/2009 od 16. januara 2009. godine)
Ovaj stav je u skladu sa onim što je Sud naveo u presudi u slučaju Čeh:
“da ponovno razmatranje jednog slučaja nakon ukidanja može samo po sebi da otkrije ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu
tužene države.”
(Presuda u predmetu Čeh protiv Srbije, predstavka br. 9906/04 od 1. jula 2008. godine,)
Ovi prvi slučajevi usvajanja ustavnih žalbi od strane Ustavnog suda ukazuju na to da je Ustavni sud temeljno i na način kako to
radi Sud pristupio rešavanju ustavnih žalbi u vezi sa suđenjem u razumnom roku, tako da ovakvim radom Ustavnog suda nedosta-
ci prethodnog Zakona, o kojima je ranije bilo reči, su bili ublaženi.
I pored izvesnih nedostataka u ranijem Zakonu o Ustavnom sudu, Ustavni sud je temeljno pristupio rešavanju problema suđe-
nja u razumnom roku i počeo da usvaja prve ustavne žalbe u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku tamo gde su se
za to stekli uslovi, rukovodeći se principima Suda;
Ustavni sud nije počeo da funkcioniše do 24. novembra 2007. godine, tako da kod predstavki koje su upućene Sudu pre tog da-
tuma nije moguće isticati prigovor neiscrpljivanja pravnih lekova u unutrašnjem pravu, jer se ovaj uslov ceni prema trenutku pod-
nošenja predstavke Sudu; Međutim, Sud u tom trenutku još nije zauzeo stav da se može raditi o delotvornom pravnom sredstvu
Nakon presude u slučaju Vinčić (stav 51 iz presude) Sud je izričito zauzeo stav da se ustavna žalba u načelu može smatrati
delotvornim pravnim sredstvom u vezi sa suđenjem u razumnom roku za sve predstavke podnete Sudu nakon 7. avgusta 2008.
godine, kada je prva meritorna odluka Ustavnog suda s tim u vezi objavljena u “Službenom glasniku”.

USKLAĐENOST OSNOVNIH PRINCIPA ZAKONA O PARNIČNOM

POSTUPKU (iz 2004. i 1977. godine) SA PRAKSOM SUDA
Sud, se u principu ne bavi tumačenjem domaćih zakona niti načinom na koji se oni primenjuju, osim ako to ne utiče na
poštovanje ljudskih prava.
U svojoj dosadašnjoj praksi, u slučajevima koji se odnose na Republiku Srbiju, Sud je u više navrata ispitivao usklađenost
domaćih zakona i njihovu primenu u vezi sa poštovanjem ljudskih prava. U tom pogledu Zakon o parničnom postupku zauzima
značajno mesto, i to u pogledu odredbi koje se tiču:
• dostavljanja (na primer u slučajevima V.A.M., i Skočajić i Bjelić),
• saslušanja stranaka (slučaj Popović),
• dokazivanja i ocene dokaza (na primer, slučaj Jevremović),
• delotvornosti revizije (slučaj Rakić i dr.),
• dozvoljenosti revizije (slučaj Dobrić),
• odlučivanju o zahtevu za povraćaj u pređašnje stanje (slučaj Motion Pictures).
Ljudska prava u vezi sa kojima je Sud ispitivao Zakon i primenu njegovih odredbi najčešće su se ticala člana 6. Konvencije.
Obično se radilo o pravu na suđenje u razumnom roku, pravu na pristup sudu, generalno o pravu na pravično ili javno suđenje itd.
Pored Suda još jedan organ u sistemu Saveta Evrope bavio se primenom odredaba Zakona. To je Komitet ministara, koji
se preko Odeljenja za nadzor nad izvršavanjem presuda Suda bavi i pitanjima sprovođenja individualnih i generalnih mera u
postupku nadzora nad izvršavanjem presuda Suda.
Ovaj organ je u vezi sa slučajem Tomić protiv Srbije ispitivao primenu odredbe Zakona o parničnom postupku o ponavljanju
postupka nakon presude Suda.
Saslušanje stranaka u parničnom postupku

U predmetu po predstavci Milovana Popovića protiv Srbije, koji se prituživao pred Sudom zbog povrede prava na suđenje u
razumnom roku, u postupku pred domaćim sudom, Okružni sud u Beogradu je u svom rešenju o ukidanju presude naložio prvo-
stepenom sudu da se stranke ponovo saslušaju i suoče. Posle toga, uprkos pozivima prvostepenog suda, podnosilac predstavke
se nije pojavio ni na jednom ročištu, pravdajući to svojim lošim zdravstvenim stanjem i predlažući sudu da pročita njegove ranije
iskaze. Domaći sud je potom od advokata podnosioca predstavke tražio da se dostave dokazi o tome da je zdravlje podnosioca
predstavke u takvom stanju da mu onemogućava da prisustvuje ročištima.
Ceneći postupanje domaćeg suda, Sud se u presudi od 20. novembra 2007. godine pozvao na odredbe ZPP iz 2004. godi-
ne, koji se primenjivao na dati slučaj i to na:
ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004)

Član 262
... Sud će odlučiti da se izvede dokaz saslušanjem stranaka kad nema drugih dokaza ili kad i pored izvedenih drugih dokaza nađe
da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica...
Član 263
... Sud može odlučiti da se sasluša samo jedna stranka, ako druga stranka uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda...
Član 267
... Ne mogu se primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koje se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti stranka pri-
nuditi na davanje iskaza...

Imajući u vidu ove odredbe, Sud je smatrao da nije bilo potrebe da domaći sud utvrđuje da li je podnosilac predstavke u
mogućnosti da se pojavi na ročištu i da dâ izjavu ili ne i da to ne može da bude razlog za to što presuda nije doneta pune
četiri godine u prvom stepenu.
Sud je s tim u vezi u stavu 34. zaključio:
“Po domaćem pravu, saslušanje strana u sporu se preduzima samo ako ne postoji drugi raspoloživ dokaz ili ako nema dovoljno
podataka za utvrđivanje relevantnih činjenica (videti član 262. Zakona o parničnom postupku). Pošto je utvrđeno da podnosilac
predstavke nije u mogućnosti da dolazi u sud zbog lošeg zdravlja, nije bio zadatak suda da se raspituje o njegovoj sposobnosti
postupanja. Međutim, pošto je advokat podnosioca predstavke prisustvovao svakom ročištu, nije bilo proceduralnih prepreka da
se predmet nastavi i uzmu drugi dokazi, kako je navedeno u rešenju Okružnog suda. Štaviše, sud je mogao pročitati belešku iz
izjave podnosioca predstavke iz 2002. godine (član 263. Zakona o parničnom postupku), ili ga pozvati da podnese sve dodatne
informacije u pisanoj formi, ako je to od vitalnog značaja za odlučivanje o osnovanosti predmeta. Najzad, na sudu je bilo da oceni
propust podnosioca predstavke da u postupku da izjavu (član 267 Zakona o parničnom postupku). Shodno tome, Sud zaključuje
da nesposobnost podnosioca predstavke da bude saslušan nije trebala da prouzrokuje trajanje postupka, posle njegovog vraćanja
nižem sudu, više od četiri godine na jednom nivou sudske nadležnosti.”
(Presuda u predmetu Popović protiv Srbije, predstavka br. 38350/04 od 20. novembra 2007. godine)
Prema tome, dokaz saslušanjem stranaka u slučaju postojanja drugih raspoloživih dokaza nije neophodan, pogotovo ako je
stranku zastupao punomoćnik. Sa druge strane, propuste stranke da se pojavljuje na ročištima trebalo bi da ceni domaći sud, a sve
u svetlosti prava na suđenje u razumnom roku.
Iz svega iznetog proističe da sud nije pravilno primenio odredbe Zakona, iako je Zakon sasvim jasan u tom delu.
Dostavljanje u parničnom postupku

Sud se u vezi sa primenom odredaba Zakona kada se radi o dostavljanju bavio u više slučajeva protiv Srbije.
Tako u odluci o nedopuštenosti predstavke u slučaju Skočajić i Bjelić Sud konstatuje:
“... prvi podnosilac predstavke - koji zastupa sebe i drugog podnosioca predstavke - propustio da se pojavi na četiri ročišta, što je
imalo za posledicu rešenje suda od 12. januara 2006. godine da je tužba povučena. Sud dalje primećuje da se dužina postupka
posle te odluke može jedino pripisati ovom podnosiocu predstavke. Na primer, nadležni organi su bezuspešno pokušavali da mu
uruče navedenu odluku 13 puta. Pošto je odluka objavljena na sudskoj oglasnoj tabli, prvi podnosilac predstavke je podneo nebla-
govremenu žalbu, koju je nadležni sud odmah odbacio. Prvi podnosilac predstavke je takođe odbio da primi odluku i nastavio da
se žali višim instancama po pitanju dopuštenosti njegove žalbe. Sud smatra da je ponašanje prvog podnosioca predstavke, posebno
njegovi brojni neosnovani podnesci, kao i propust da sarađuje sa domaćim sudovima, prouzrokovalo značajna neopravdana odu-
govlačenja u postupku.”
(Odluka u predmetu A. Skočajić i T. Bjelić protiv Srbije, predstavka br. 9460/05 od 18. septembra 2007. godine)
Dakle, u konkretnom slučaju Sud je smatrao da je domaći sud pravilno primenio odredbe ZPP iz 2004. godine u vezi sa dostav-
ljanjem (čl. 138. i 140), kao i odredbu o obustavi postupka zbog neopravdanog izostanka sa ročišta (član 296. stav 2).
Nasuprot tome, odredbe o dostavljanju preko oglasne table nisu primenjene pravilno u slučaju V.A.M, što Sud konstatuje
u st. 108. i 109. pomenute presude na sledeći način:

“...(podnositeljka) nije žalila truda da dostavi Opštinskom sudu adresu tuženoga, čak i uprkos tome, što, posle započinjanja
postupka, nije bila ni u kakvoj zakonskoj obavezi da to učini (videti gore,..., posebno članove 106, 145. i 148. Zakona o parničnom
postupku iz 1977. godine)... Opštinski sud je dosledno propuštao da iskoristi procesna sredstva koja su mu bila na raspolaganju
u unutrašnjem pravnom poretku i da tuženome zvanično dostavi pismena, što bi omogućilo nastavak postupka o kome je reč.
Konkretno, čak i ako pretpostavimo da se nisu bili stekli zakonski uslovi za postavljanje “privremenog zastupnika”, kako to tvrdi
Država, Opštinski sud je mogao i morao da pribegne drugim sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju, uključujući tu, ali bez
ograničenja na, stavljanje sudskih poziva i drugih pismena upućenih tuženome na sopstvenu oglasnu tablu (videti... posebno član
145. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine).”
(Presuda u predmetu V. A. M. protiv Srbije, predstavka br. 39177/05 od 13. marta 2007. godine)
Kolika je važnost pravilne primene odredaba o dostavljanju može se videti upravo u ovom predmetu, kod koga je postupak
u porodičnom sporu i izvršenje privremene mere o kontaktu majke sa detetom trajao više od devet godina pred prvostepenim
sudom, upravo zbog zloupotrebe procesnih prava od strane tuženog oca i nedovoljne angažovanosti suda u vezi sa obezbeđiva-
njem dolaska tuženog na ročište. Zbog toga je Sud utvrdio ne samo povredu člana 6. stav 1. Konvencije, nego i čl. 8. i 13.
Konvencije.
Povraćaj u pređašnje stanje

U presudi Motion Pictures Guarantors LTD protiv Republike Srbije, Sud je kao centralni problem ocenio pitanje da li se zakaš-
njenje punomoćnika na ročište koje je bilo zakazano pred Trgovinskim sudom može smatrati opravdanim u smislu člana
111. ZPP iz 2004. godine tj. da li je punomoćniku trebalo dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje zbog izostanka sa ročišta.
Tužena država pokušala je Sudu da ukaže na to da punomoćnik taksijem nije blagovremeno krenuo iz Trećeg opštinskog suda
u Beogradu, gde je bio nekim svojim poslom, na raspravu pred Trgovinskim sudom u Beogradu, zbog čega kvar taksi vozila, na koji
se pozvao, kao razlog za povraćaj u pređašnje stanje, nije ni relevantan. Ukazano je na to da on nije pravilno rasporedio svoje vre-
me, jer da je to učinio, i pored kvara taksi vozila na trgu Slavija, on bi stigao na vreme u sud i pešice, tako da se njegovo zakašnjenje
ne može smatrati opravdanim. Tužena država se pozvala i na relevantnu praksu domaćih sudova u vezi sa povraćajem u pređašnje
stanje u kome se kvar na vozilu može smatrati opravdanim razlogom za povraćaj u pređašnje stanje jedino ako je advokat blago-
vremeno krenuo u sud. Takođe, ukazano je i na to da je punomoćnik podnosioca, koji radi sa drugim kolegama u kancelariji, mogao
nekog od njih da angažuje, ukoliko je imao tesan raspored u toku tog dana. Zbog svega toga, ni prema zakonskim propisima, ali
ni prema okolnostima slučaja nije bilo razloga za držanje rasprave i saslušanje svedoka (vozač predmetnog taksi vozila),
koga je predložio punomoćnik podnosioca. U tom smislu podržani su razlozi domaćih sudova.
Sud, međutim, nije prihvatio ovu argumentaciju. On je praksu domaćih sudova u vezi sa kvarom na vozilu smatrao kao mo-
gućim razlogom za povraćaj u pređašnje stanje u određenim okolnostima. Zatim, iako se razdaljina između dva suda mogla sma-
trati kao notorna činjenica, specifični saobraćajni uslovi u toku tog dana i kvar na vozilu nisu, po Sudu, predstavljali opštepoznate
činjenice, već ih je trebalo utvrđivati saslušanjem svedoka koga je predložio punomoćnik. Najzad, usmena rasprava tim povodom
nije držana ni pred Trgovinskim sudom u Beogradu (što je bila stvar njegove diskrecione ocene), ni pred Višim trgovinskim su-
dom, u skladu sa relevantnim domaćim zakonodavstvom. Zbog svega toga nisu postojale okolnosti koje bi opravdavale nedr-
žanje rasprave u konkretnom slučaju, pa je utvrđena povreda člana 6. stav 1. Konvencije.
Teret dokaza
U presudi iz oblasti porodičnih odnosa u slučaju Jevremović protiv Srbije u kome je tokom trajanja domaćeg postupka došlo do
odugovlačenja, jer je u postupku za utvrđivanje očinstva tuženi odbijao da se podvrgne DNK analizi, Sud je u stavu 85. presude,
donete 17. jula 2007. godine, primetio:

“Što se tiče osporavanja Vlade da je napredovanje predmeta usporilo odbijanje tuženog da se podvrgne DNK analizi, Sud primećuje
da su srpski sudski organi imali slobodu da primene relevantna pravila o teretu dokaza, da izvedu, kao i da donesu zaključke na
osnovu činjenice da stranka u postupku sprečava utvrđivanje relevantnih činjenica....”
(Presuda u predmetu Jevremović protiv Srbije, predstavka br. 3150/05 od 17. jula 2007. godine)
Sud je pri tome imao na umu član 221a Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, ali i svoju praksu izraženu u presuda-
ma G.H. protiv Austrije i Mikulić protiv Hrvatske. Zbog svega toga, utvrđena je povreda člana 6. stav 1. Konvencije, ali i čl. 8. i 13.
Konvencije.
Izuzeće i sastav suda

Iako se pitanje traženja izuzeća posmatra i sa stanovišta dužine trajanja postupka, kao doprinosa podnosioca koji je često
zahtevao izuzeće sudija (kao što je to bilo u ranije pomenutom slučaju Skočajić i Bjelić), ovo pitanje se može posmatrati i sa
stanovišta”prava na sud ustanovljen u skladu sa zakonom” i “prava na nepristrasni sud”, kako je to učinjeno u presudi Šorgić
od 3. novembra 2011. godine.
Naime, po pitanju pritužbe podnosioca vezane za sastav domaćih sudova, Sud je prihvatio argument Republike Srbije, pot-
krepljen sudskom praksom srpskih sudova, koju je dostavio zastupnik Republike Srbije, da se razlog za izuzeće sudije iz člana
71. stav 5. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, odnosi jedino na odlučivanje o leku izjavljenom protiv same odluke u
čijem je donošenju sudija učestvovao, što ne važi za učešće sudija B. i D. u odlukama Okružnog suda u Beogradu tj. Vrhovnog suda
od 24. marta 2004. godine i 20. aprila 2006. godine. Stoga je Sud zaključio da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u
pogledu “prava na sud ustanovljen u skladu sa zakonom”, što je bila i osnovna pritužba podnosioca.
U vezi sa “pravom na nepristrasni sud” Sud je smatrao da nisu postojali razlozi da se dovede u pitanje nepristrasnost
suda u subjektivnom smislu, samo na osnovu činjenice da se sudije u pitanju nisu izuzele iz odlučivanja u predmetu podnosioca
u drugoj i trećoj instanci, po osnovu njihovog ranijeg učešća u postupku. Naime, odluke donete u predmetnom slučaju su obra-
zložene, a predmetne sudije nisu pokazale bilo kakvu naklonost prema strankama u domaćem postupku (podnosilac i njegova
maćeha).
Međutim, po mišljenju Suda u konkretnom slučaju nije bio zadovoljen objektivni test za ustanovljenje “prava na ne-
pristrasni sud”, jer su obe sudije, i B. i D. učestvovale u donošenju odluka u međusobno povezanim sporovima između istih stra-
naka, na način da su ti sporovi okončani nepovoljno po podnosioca, što može stvoriti legitimne sumnje u nepristrasnost pomenu-
tih sudija, zbog čega je Sud izveo zaključak da je član 6. stav 1. povređen u aspektu “prava na nepristrasni sud”.
Načela novog Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine

Čitav niz načela iz Zakona o parničnom postupku iz 2011 (“Službeni glasnik” 72/2011) služe boljem ostvarivanju
prava sadržanih u članu 6. Konvencije. To se odnosi na:
• princip zakonite, jednake i pravične zaštite (član 2),
• odlučivanje na osnovu usmene, neposredne i javne rasprave (član 4),
• pravo izjašnjenja na zahteve, navode i predloge protivne stranke u postupku (član 5),
• pravo stranke da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i dužnost suda da sprovede postupak bez odu-
govlačenja u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova
(član 10) itd.
Međutim, pored ovih načela mnoge druge odredbe Zakona su od značaja za zaštitu i poštovanje ljudskih prava u parničnom
postupku.
Tako na primer, nakon što je Sud u presudi u slučaju Cvetković (stav 51) i slučaju Čeh (stav 55) ustanovio da “ponovljeno razma-
tranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države”,

izmenama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, u član 373, bila je ugrađena odredba prema kojoj “u slučaju da je
prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud ne može ukinuti presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na
ponovno suđenje.”
Ova odredba ponovljena je i u novom Zakonu iz 2011. u članu 387 stav 3. i predstavlja samo jednu u nizu mera kojom se
afirmiše načelo iz člana 10. Zakona koje se odnosi na pravo na suđenje u razumnom roku, a pomenuti primer govori o
direktnom uticaju prakse Suda na Zakon.
Sud je u slučaju V.A.M. (stav 100) takođe ukazao da “hronično prenatrpanost sudova i zaostajanje sa predmetima nije valjano
objašnjenje za prekomerno odlaganje postupka,” što je bio još jedan pokazatelj da bi pravo na suđenje u razumnom roku trebalo
posebno istaći u Zakonu.
Međutim, mnogo važnije od samih odredbi je njihova pravilna primena.
Navedeni primeri govore o tome da Sud, iako se u principu ne bavi tumačenjem domaćih zakona niti načinom na koji se oni
primenjuju, veoma vodi računa o njima u svim slučajevima u kojim se pokaže da je usled njihove pogrešne primene ili nedoreče-
nosti došlo do povrede ljudskih prava garantovanih Konvencijom. Sa druge strane, može se primetiti da je pogrešna primena
tj. neprimenjivanje odredaba Zakona bio mnogo češći razlog za ustanovljavanje povrede Konvencije od navodne slabosti
zakonskih rešenja.
NEIZVRŠAVANJE PRAVOSNAŽNIH PRESUDA I PRIMENA

ČLANA 6. STAV 1. KONVENCIJE
- iskustva Republike Srbije -
Član 6. stav 1. Konvencije izgubio bi svaki smisao kada se proceduralne garancije date ovim članom podnosiocima predstavki
ne bi odnosile i na pitanje izvršavanja pravnosnažnih sudskih presuda. Bez obezbeđivanja mehanizma za izvršavanje pravno-
snažnih sudskih odluka bio bi doveden u pitanje i temeljni princip vladavine prava.
Stoga se poseban problem u vezi sa suđenjem u razumnom roku odnosi i na nemogućnost izvršavanja pravnosnažnih presuda
domaćih sudova, što ukazuje da je problem prisutan tokom čitavog trajanja sudskog postupka, a povodom čega je Sud zaključio:
“da je očigledno da država ugovornica nije organizovala svoj pravni sistem na takav način koji bi sprečio opstrukciju u izvršavanju
pravnosnažnih presuda njenih sudova”
(Cvijetic protiv Hrvatske, br. 71549/01 od 26. februara 2004. godine, stav 53).
Čini se da neizvršavanje pravnosnažnih presuda drastičnije govori o nefunkcionisanju pravosudnog i uopšte pravnog
sistema jedne države od dugog trajanja sudskog ili administrativnog postupka, što može biti uzrokovano raznim faktorima
koji se ne moraju uvek pripisati državi. Zbog toga je Sud u takvim situacijama strožiji u proceni da li je učinjena povreda
Konvencije ili ne.
Tako na primer, u prvoj presudi u odnosu na Bosnu i Hercegovinu (Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, presuda br. 41183/02 od
31. oktobra 2006. godine), koja se odnosi na neisplatu “stare” devizne štednje dosuđene pravnosnažnom presudom domaćih su-
dova, Sud, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku, konstatuje da “tamo gde su sudovi konačno odlučili u predmetu,
njihove odluke ne mogu biti dovedene u pitanje”, smatrajući da se položaj podnositeljke predstavke “bitno razlikuje od položaja
većine “starih” deviznih štediša koji nisu dobili presudu kojom bi bila naložena isplata njihovih novčanih sredstava.”
Zbog toga se:
“izvršenje presuda smatra “integralnim delom “suđenja” za potrebe člana 6. Konvencije”

(Hornsby protiv Grčke, presuda br. 18357/91 od 19. marta 1997. godine, stav 40).

U presudi u predmetu Jeličić Sud utvrđuje još jedan značajan princip vezan za izvršavanje presuda i poštovanje prava na
suđenje u razumnom roku:
“Sud dalje ponovo naglašava da državni organ ne može da se poziva na nedostatak finansijskih sredstava kao opravdanje za
nepoštovanje presude kojom je naložena isplata duga. Tačno je da se zakašnjenje u izvršenju presude može opravdati posebnim
okolnostima, ali to zakašnjenje ne može biti takvo da ošteti suštinu prava koje je zaštićeno članom 6. stav 1.”
(Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, stav 39)
Može se zaključiti da bi, “pravo na sud” tj. pravo pokretanja i vođenja postupka u građanskim stvarima bilo “iluzorno
ako bi pravni sistem država ugovornica dozvoljavao da jedna pravnosnažna, obavezujuća sudska odluka bude neopera-
tivna tako da ošteti jednu od strana.”
Ovaj princip Sud je istakao u slučaju Burdov protiv Rusije, stav 34. Inače, u navedenom slučaju, koji se ticao neizvršavanja prav-
nosnažne presude donete po zahtevu za naknadu štete nastalu po zdravlje podnosioca predstavke nakon černobilske katastrofe,
Sud je doneo prvu presudu u odnosu na Rusiju.
U praksi Suda bilo je, međutim, slučajeva kada je podnosilac predstavke imao tokom određenog perioda izvršno rešenje, pa
je Sud usled toga što se radilo o veoma kratkom razdoblju (tri meseca u konkretnom slučaju), kao i zbog činjenice da je izvršno
rešenje ukinuto u kasnijem postupku, smatrao da je podnosilac izgubio status žrtve, zbog čega je zahtev odbačen saglasno članu
35. st. 3. i 4. Konvencije - (Lapaine protiv Hrvatske, br. 16153/02 od 26. maja 2005. godine).
Sud je u predmetima koji se tiču dužine postupka istakao takođe da izvršni postupak predstavlja drugu fazu postupka, jer
se pravo čija se realizacija traži ostvaruje tek trenutkom izvršenja - (Silva Pontes protiv Portugala, br. 14940/89, presuda od
23. marta 1994. godine, Serija A br. 286-A, str. 14, stav 33).
U slučajevima neizvršenja presude kojom se dosuđuje naknada zbog dugog trajanja postupka, takođe se može postaviti pitanje
kršenja člana 6. stav 1. Konvencije. Naime, Sud može prihvatiti da je vlastima potrebno određeno vreme kako bi obavile plaćanje,
međutim, u pomenutoj situaciji, razdoblje koje Sud prihvata kao razumno za izvršenje presude kojom se dosuđuje naknada
zbog dugog trajanja postupka ne bi smelo biti duže od šest meseci od datuma izvršnosti odluke kojom se dosuđuje naknada.
Ovakav stav Sud je zauzeo u već pomenutom slučaju Scordino v. Italy, br. 36813/97, presuda br. 1 od 29. marta 2006. godine, stav
200.
Preduzeće EVT protiv Srbije

Razdoblje od gotovo 11 godina, u kome nije došlo do izvršenja presude Trgovinskog suda u Leskovcu od 7. maja 1996.
godine, u parnici između dva pravna lica u Republici Srbiji, Sud je tretirao kao kršenje člana 6. stav 1. Konvencije, kao i člana 1.
Protokola 1. uz Konvenciju (Preduzeće EVT protiv Srbije, br. 3102/05, presuda od 21. juna 2007. godine). Ovom presudom Repu-
blika Srbija obavezana je zbog gore navedenih povreda Konvencije na plaćanje pravične naknade od 2.500,00 evra u dinarskoj
protivvrednosti (podnosilac je tražio 300.000 evra), 3.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime troškova postupka, kao i na
izvršenje pomenute presude Trgovinskog suda u roku od tri meseca od pravnosnažnosti presude Suda.
U slučaju EVT Sud je istakao da nije bitno da li se radi o privatnom ili državnom preduzeću, jer je država u obavezi da i u
privatno-pravnim odnosima preduzme sve neophodne mere koje joj stoje na raspolaganju, uključujući i asistenciju policije, kao
bi se pravnosnažna odluka izvršila. U navedenom slučaju izvršenje je ometano od strane radnika dužničke kompanije, koja je u
obavezi da po pravnosnažnoj presudi plati kompaniji koja je podnela predstavku Sudu 218,700 dinara sa kamatom i troškovima
postupka, ali i od lokalne policije koja je odbijala da pruži asistenciju sudskim izvršiteljima u pokušajima zaplene imovine dužnič-
ke kompanije.
Kod situacija kao što je slučaj EVT zahtev predstavlja “imovinu” u smislu člana 1. Protokola 1. kada je na nesumnjiv način
utvrđena njegova izvršnost, zbog čega je Sud u konkretnom slučaju utvrdio i povredu člana 1. Protokola 1. Konvencije.
Stoga su srpske vlasti ugrozile suštinu podnosiočevog “prava na sud” i sprečile ga u dobijanju novca koji je on legitimno oče-
kivao da dobije.

Sa druge strane složenost slučaja nije dovoljno opravdanje za tuženu državu, ukoliko je tokom vođenja predmeta dolazilo do
dužih i učestalijih perioda neaktivnosti domaćih sudskih organa, za koje država nije bila u mogućnosti da pruži odgovarajuće
opravdanje. Drugim rečima, ovaj kriterijum procenjuje se u kontekstu ostalih merila za ocenu razumnosti dužine trajanja postup-
ka pred domaćim sudovima. Tako na primer, u slučaju EVT Sud nije prihvatio argument da je složenosti i dužini trajanja postupka
doprinelo to što je dužnička kompanija podeljena na četiri manje kompanije, jer to nije smatrao opravdanjem za jedanaestogodiš-
nji period neizvršavanja pravnosnažne presude.
Inače, u proceni dopuštenosti predstavke Sud se u slučaju EVT ponovo osvrnuo na nedelotvornost obraćanja Nadzornom od-
boru Vrhovnog suda Srbije (to je već konstatovano i u slučaju V.A.M.), jer ovakvo obraćanje predstavlja samo vrstu hijerarhijske
žalbe i odnosa između više i niže instance, povodom čega stranka u najboljem slučaju ima mogućnost da bude samo informisana.
Ovo svakako ukazuje na potrebu izmene odredbi o ovlašćenjima ovog tela čija uloga ne bi trebalo da bude samo deklaratorne pri-
rode i prilagođavanja delovanja ove institucije standardima u drugim evropskim zemljama, koje je prihvatio i Sud .
R. Kačapor i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije

Sud je 15. januara 2008. godine doneo presudu, u predmetu R. Kačapor i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije po pred-
stavkama šest podnosilaca koje su objedinjene u jedan predmet. Tom presudom Sud je utvrdio da je podnosiocima povređeno
pravo zaštićeno članom 6. stav 1. Konvencije (pravo na suđenje u razumnom roku) i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju (pravo
na mirno uživanje imovine).
Navedenom presudom Republika Srbija je po prvi put obavezana da isplati podnosiocima predstavki nematerijalnu
štetu nastalu usled neizvršavanja pravosnažne presude domaćeg suda kao i troškove postupka nastale pred sudom u
Strazburu. Pored toga država je obavezana da isplati sume dosuđene pravosnažnim presudama donetim protiv bivšeg poslodavca
(DP Vojin Popović - domaća radinost - dalje: VP-DR) podnosilaca predstavke.
Sud je odbio ostatak tužbenog zahteva podnosilaca predstavke koji su tražili, da se svakom od njih, naknadi nematerijalna
šteta u iznosu od 5.000,00 evra.
Ovaj predmet se odnosi na izvršne postupke koje su pokrenuli podnosioci predstavke protiv VP-DR pred Opštinskim
sudom u Novom Pazaru, kako bi im se isplatile naknade za vreme plaćenog odsustva i doprinosi za penzijsko-invalidsko osigu-
ranje, kao i na kasniji stečajni postupak koji se odvijao pred Trgovinskim sudom u Kraljevu i Trgovinskim sudom u Užicu, protiv
dužničkog preduzeća, a pred kojim još uvek traje.
Ključna pitanja koja su se javila u ovom postupku su:
1. da li je dužina trajanja postupka izvršenja i stečaja dovela do povrede prava na suđenje u razumnom roku i samim tim do povreda
prava na mirno uživanje imovine ? (u skladu sa praksom Suda izvršne sudske odluke se smatraju imovinom, Burdov protiv Rusije,
broj predstavke 59498/00, stav 40,);
2. da li država efektivno kontroliše društvena preduzeća i da li je samim tim odgovorna za dugove društvenih preduzeća?
U vezi sa prvim pitanjem i trajanjem izvršnog postupka, država je navela argumente da su predlozi za izvršenje koje
su podneli podnosioci predstavke izvršeni u skladu sa njihovom sadržinom.
Naime, u predlozima za izvršenje koje su podneli podnosioci predstavke bilo je navedeno više sredstava izvršenja, kako je Sud
smatrao - kumulativno, od kojih je prvo navedeno sredstvo izvršenja prenos sredstava sa računa dužnika i drugo popis i prodaja
pokretnih stvari. Država je prigovorila da se nije ni moglo pristupiti popisu i prodaji pokretnih stvari sve dok ne postane izvesno
da izvršenje nije moguće prenosom sredstava sa računa dužnika. Takođe su navedeni relevantni propisi koji uređuju postupak za
sprovođenje ove vrste izvršenja. Isto tako je prigovoreno da ti propisi ne obavezuju Narodnu banku Srbije - dalje: NBS, odeljenje
za izvršenje da obavesti sud o tome da li je izvršenje uspešno ili ne i da je trebalo da podnosioci predstavke obaveste sud o tome
i da promene sredstvo izvršenja.
Sud se nije složio sa ovim stavom i izneo je sledeće zaključke:
• prvo, da su presude podnosilaca predstavke do danas ostale neizvršene,
• drugo, da je domaći sud sam morao pristupiti drugom predloženom sredstvu izvršenja,
• treće, da je odnos između NBS i domaćeg suda odnos državnih organa i kao takav izvan uticaja podnosilaca predstavki,

• četvrto, da je NBS, iako nije imala obavezu da obavesti sud o nemogućnosti prenosa sredstava, morala pokrenuti stečajni
postupak,
• peto, ne postoji ni jedan razlog zašto bi podnosioci predstavke morali tražiti informaciju o tome dokle je stigao postupak izvrše-
nja kako bi omogućili komunikaciju između NBS i suda,
• šesto, s obzirom da je Sud utvrdio odgovornost države za dugove društvenih preduzeća, insolventnost društvenog preduzeća
kao dužnika ne može biti izgovor za nenamirenje duga i
• sedmo, da period neizvršenja ne treba ograničiti na izvršni postupak nego i na kasniji stečajni postupak.
Pored već navedenih argumenata država je iznela niz argumenata koji pokazuju složenost stečajnog postupka kao razlog za
njegovo dugo trajanje, ali se Sud nije upuštao u ocenu ovih okolnosti zaključujući da podnosioci predstavke ne mogu da namire
svoje potraživanje od dve godine i četiri meseca do tri godine i osam meseci.
U vezi sa drugim pitanjem ključno je bilo ustanoviti da li postoji dovoljna institucionalna i operativna nezavisnost preduzeća
u odnosu na državu, što bi u slučaju negativnog odgovora oslobodilo državu od odgovornosti za eventualno kršenje Konvencije.
Sud je u vezi sa ovim slučajem dao pozitivan odgovor, koji može imati značajan uticaj na buduće slične slučajeve. Naime, Sud je
utvrdio da država ima efektivnu kontrolu nad društvenim preduzećima i da u skladu sa tim država snosi odgovornost za
njihove dugove i naložio državi da plati celokupan dug VP-DR podnosiocima predstavke kako je to utvrđeno domaćim
pravosnažnim presudama.
Sud se takođe pozvao na stav 44. svoje presude u slučaju Mykhaylenky i drugi protiv Ukrajine predstavke broj: 35091/02,
35196/02, 35201/02, 35204/02, 35945/02, 35949/02, 35953/02, 36800/02, 38296/02, and 42814/02 od 30. novembra 2004.
godine. (st. 71. do 76. i stav 98. presude).
Treba imati u vidu da slučaj na koji se pozvao Sud (Mykhaylenky i drugi protiv Ukrajine) nije identičan sa predmetnim sluča-
jem, jer je uticaj države u slučaju Mykhaylenky, bio mnogo više očigledan s obzirom da je dužničko preduzeće iz tog slučaja delova-
lo u oblasti atomske energije i to u zoni Černobila, pa je bilo pod strogom kontrolom države počev od uslova zapošljavanja i plata
zaposlenih, do toga da je država zabranila zaplenu imovine tog preduzeća radi naplate njegovih dugova, zbog moguće kontamina-
cije, što po mišljenju Suda svedoči o javno-pravnom karakteru tog preduzeća. Štaviše, upravljački kadar iz tog preduzeća kasnije
je premešten u Ministarstvo za energiju.
Sve to nije bio slučaj u predmetu Kačapor, zbog čega je navedena argumentacija koja opovrgava stav koji je Sud zauzeo u slu-
čaju Mykhaylenky, kao na primer, da dužnik, VP-DR, nije u vlasništvu države i da ga država ne kontroliše, da država nije dovela do
stečaja tog preduzeća, da činjenica da se sredstva od privatizacije društvenih preduzeća uplaćuju u državni budžet ne znači da je
cilj privatizacije da država ostvari dobit nego da se jedna vrsta svojine transformiše u drugu, ali ih Sud nije prihvatio.
Naime Sud ovakav stav temelji na činjenicama da pored toga što se sredstva od privatizacije uplaćuju u državni budžet, odgo-
vornost država se bazira na činjenici da se ni jedna odluka o statusnim promenama i promenama oblika preduzeća ne može doneti
bez prethodnog odobrenja Vlade, a da je Agencija za privatizaciju, Vladino telo koje donosi, između ostalog, odluke o kapitalu,
reorganizaciji, restrukturiranju, investiranju, opterećenju hipotekom itd. (videti st. 73. i 75. presude)
Inače, u ovom slučaju još jednom dolazi do izražaja nedostatak Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim su-
dom za ljudska prava (“Sl. glasnik RS”, br. 61/2006 - prečišćen tekst - dalje: Uredba) koja propisuje u članu 6. stav da se isplata
po navedenoj presudi (u slučaju da Sud utvrdi bar jednu od povreda Konvencije) odnosi na organ čiji su akti prouzrokovali kršenje
ljudskih prava tj. čiji su akti doveli do postupka pred Sudom.
Naime u ovom slučaju se može videti da je postupanje i propusti više državnih organa, koji pripadaju i različitim granama vlasti
dovelo do povrede Konvencije.
Sud je utvrdio da su NBS i Opštinski sud u Novom Pazaru morali imati bolju komunikaciju i da je sud morao pristupiti ex officio
drugom predloženom sredstvu izvršenja (videti st. 110. i 111. presude).
NBS je imala zakonsku obavezu u skladu sa članom 54. stav 1. tačka 4) Zakona o platnom prometu da pokrene stečajni postu-
pak, što nije učinila (videti stav 112. presude).
Takođe je utvrđeno da podnosioci predstavke do danas nisu namireni u stečajnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim
sudom u Kraljevu i koji se još uvek vodi pred Trgovinskim sudom u Užicu.
Može se uočiti i da dugo trajanje zakonskih ograničenja u donošenju odluka koje ne spadaju u redovno poslovanje preduzeća
ustanovljavaju odgovornost države za rad i dugove tih preduzeća, kao i Agencije za privatizaciju koja vrši nadzor nad njihovim

radom. Sud navodi na kraju stava 76. presude da će se prema izjavama nadležnih ministarstava ovakvo stanje i nastaviti posle
marta 2007. godine.
PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE PRIPADNIKA ORUŽANIH SNAGA

Prava garantovana članom 6. Konvencije primenjuju se i na vojna lica, pogotovo u krivičnim predmetima.
U vezi sa odredom iz člana 6. stav 1. Konvencije posebno su za vojna lica značajna sledeća prava:
1. pravo na pristup sudu;
2. pravo lica optuženog za krivično delo da se brani ćutanjem i da ne optužuje samog sebe;
3. pravo na jednakost oružja;
4. pravo na kontradiktorni postupak, sa posebnim pravom da može da se izjasni o svim dokazima koji ga terete ili koji mu idu u
prilog;
5. pravo da hitno bude obavešten na jeziku koji razume o prirodi i razlozima optužbe protiv njega;
6. pravo da ima dovoljno vremena za pripremu odbrane;
7. pravo na odbranu, samostalno ili putem izabranog branioca;
8. pravo slobodnog konsultovanja sa braniocem;
9. pravo da ispituje svedoke i da bude upoznat sa svedočenjem;
10. pravo na upotrebu prevodioca i pravo da mu budu prevedeni svi dokumenti u postupku koji je pokretnu protiv njega.
Sud nije bio naklonjen vojnim sudovima, što je naročito izraženo u predmetima protiv Turske, u kojoj postoje vojni
sudovi. U slučaju Mitap and Muftulu protiv Turske Sud, tačnije njegov prethodnik Komisija, smatrala je da ne postoji dovoljan ste-
pen nepristrasnosti vojnih sudija zbog odnosa hijerarhije koji vlada u vojsci i zbog činjenice da su vojne bezbednosne snage lišile
slobode podnosioce.
Sa druge strane, otpuštanje iz oružanih snaga ne spada u okvire člana 6. stav 1. Konvencije, jer se ne odnosi na utvrđi-
vanje građanskih prava i obaveza zbog aspekta javne službe (Batur protiv Turske, odluka od 4.7.2000. godine), mada je ovaj stav
diskutabilan, nakon promene sudske prakse u slučaju Vilho Eskalinen i drugi protiv Finske.
POVREDA PRAVA NA PRISTUP SUDU I ČLAN 6. KONVENCIJE

Iako član 6. Konvencije ne govori izričito o pravu na pristup sudu, ovo pravo može se izvući iz generalnog principa o vla-
davini prava, jer bi u protivnom države mogle da zatvore svoje sudove, bez ikakvog objašnjenja i povrede Konvencije. Sa druge
strane ovo pravo potvrđeno je i kroz praksu Suda.
Naime, u tom smislu ovo pitanje pokrenuto je u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kome je odbijen zahtev
osuđenog lica upućen državnom sekretaru u cilju pokretanja parnice od strane njegovog advokata, a protiv zatvorskog čuvara.
Pravo na pristup sudu odnosi se na:
• upravne postupke (na primer, nedozvoljenost žalbe u slučaju eksproprijacije u slučaju Sporrong and Lönnroth v. Sweden), kao i
• na krivične postupke (Deweer v. Belgium),
• ali se ne odnosi na pravo pokretanja privatnog krivičnog postupka (Rekasi protiv Mađarske), iz tog razloga što se član 6.
Konvencije tiče jedino krivične optužbe protiv okrivljenog.
Pravo na pristup sudu prepliće se sa pravom na delotvorno pravno sredstvo garantovano članom 13. Konvencije, pri če-
mu pravo na pristup sudu obezbeđuje jače garancije od člana 13. Konvencije u smislu da zahteva postojanje sredstva pred sudom.

Pravo na pristup sudu zavisi od posebne prirode postupka, tako da je Sud primetio u slučaju Airey protiv Irske, da bi licu
koje nema sredstva da angažuje advokata, u slučaju odbijanja davanja pravne pomoći, bilo dovedeno u pitanje pravo na pristup
sudu.
Pitanje angažovanja advokata u kontekstu ostvarivanja prava na pristup sudu zavisi od niza okolnosti:
• da li nacionalno pravo propisuje obavezno zastupanje - slučaj Aerts protiv Belgije;
• sposobnosti podnosioca da sam sebe zastupa - slučaj Gnahore protiv Francuske;
• složenosti slučaja i važnosti spora za podnosioca - slučaj Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, u kome se radilo o značajnoj
novčanoj svoti koja je bila predmet spora, obimnoj dokumentaciji i preko 300 dana suđenja).
Pravo na pristup sudu može biti povređeno ne samo kada podnosiocu nije dopušteno da otpočne postupak, nego i
kada je postupak bio u prekidu u neograničeno dugom periodu. Tako na primer, u slučaju Kutic protiv Hrvatske postupak je
bio u prekidu punih šest godina, a prekinut je u cilju donošenja zakona kojim bi bilo regulisano pitanje naknade štete proistekle iz
terorističkih akata. S obzirom na to da pomenuti zakon nije bio usvojen ni nakon šest godina od prekida postupka, Sud je utvrdio
povredu člana 6. Konvencije u vezi sa pravom na pristup sudu.
Pravo na pristup sudu zahteva od države da preduzme razumne korake za uručenje dokumenata strankama u postup-
ku i da ih obavesti o datumima ročišta i odlukama (Bogonos protiv Rusije).
Restrikcije prava na pristup sudu moraju zadovoljiti zahteve postavljene u slučaju Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva.
Naime, prilikom nametanja restrikcija državama je ostavljeno izvesno polje slobodne procene, ali restrikcije ne smeju
biti takve da ugroze samu suštinu prava. Restrikcije moraju služiti legitimnom cilju i moraju biti u skladu sa načelom srazmer-
nosti, odnosno mora se naći mera između sredstva koje je upotrebljeno i cilja kome se težilo.
U konkretnom slučaju Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac je pokrenuo postupak u cilju osporavanja odluke
o njegovom daljem zadržavanju u psihijatrijskoj ustanovi. Njegov zahtev nije prihvaćen, jer je u konkretnom slučaju postupano u
dobroj veri i sa razumnom pažnjom. Pored toga restrikcije u konkretnom slučaju služile su legitimnom cilju - zaštite onih koji se
brinu o psihijatrijskim bolesnicima od neopravdanog uznemiravanja u slučajevima kada su oni postupali sa razumnom pažnjom
i u dobroj veri.
Primenom testa iz Ashingdane slučaja, Sud je ustanovljavao da:
• su restrikcije prava na pristup Sudu bile opravdane i srazmerne ukoliko je ustanovljavan limit za pretrpljenu štetu u građanskim
slučajevima (Manners protiv Ujedinjenog Kraljevstva.),
• je zahtevano da se žalba može izjaviti samo preko advokata (Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva.),
• je traženo da tužilac predujmi troškove za vođenje parnice, ukoliko traženi iznos nije nesrazmeran (Tolstoy Miloslavsky protiv
Ujedinjenog Kraljevstva.),
• je propisivana kazna za zloupotrebu žalbe (P. protiv Francuske).
Sa druge strane, primenom testa iz Ashingdane slučaja u slučaju Khamidov protiv Rusije, kada su sudovi u Čečeniji bili zatvo-
reni nekih petnaestak meseci zbog vojne akcije u tom području, Sud je smatrao da je uskraćivanje podnosiocu prava da pokrene
posesornu parnicu zbog zauzeća njegovog zemljišta od strane federalne policije predstavljalo povredu prava na pristup sudu.
Naime, Sud je primetio da i pored urgentnog stanja na tom području nisu preduzete nikakve mere koje bi omogućile podnosiocu
da parnicu u pitanju pokrene negde drugde na teritoriji Ruske Federacije.
Ukoliko država usvoji zakonodavstvo sa retroaktivnim dejstvom koje bi dovelo do odbijanja tužbenog zahteva to mo-
že dovesti do povrede prava na pristup sudu, osim ako ta mera nije bila srazmerna i doneta po osnovu potrebe zaštite
javnog interesa (National and Provincial Building Society et al protiv Ujedinjenog Kraljevstva.). Često se ovakvim situacijama ističe
povreda prava na pravično suđenje, umesto povrede prava na pristup sudu.
U slučaju Viktor Juhas Đurić protiv Srbije Sud je smatrao da nije njegov zadatak da odluči koji je domaći sud nadležan da
raspravi zahtev podnosioca za naplatu troškova nastalih u pretkrivičnom postupku. Domaći sudovi su smatrali da se radi
o upravnoj stvari, obrazloživši svoj stav. Shodno tome, podnosilac je trebalo da potraži zaštitu u upravnom postupku, a zatim je
mogao da se u bilo kom trenutku obrati Vrhovnom sudu.
Tužena država je pružila dokaz Sudu da je Vrhovni sud, kao i Vrhovni vojni sud, odlučivao u upravnim sporovima, kao spo-
rovima pune jurisdikcije, dok podnosilac Sudu nije pružio nijedan dokaz da su se građanski sudovi u situaciji kao što je njegova
oglašavali stvarno nadležnim. Na osnovu svega toga, Sud je zaključio da nije došlo do povrede prava na pristup Sudu.

Odbačaj revizije kao razlog za isticanje povrede prava na pristup Sudu

Pitanje pristupa sudu često se može postaviti u vezi sa pitanjem dozvoljenosti revizije. Tako je presudom koja je done-
ta po dve predstavke (broj 2611/07 i 15276/07), koje su protiv Republike Srbije podneli Zdravko i Miladin Dobrić, objavljenoj
21.6.2011. godine, Sud je utvrdio da Republika Srbija nije prekršila član 6. stav 1. Konvencije (pravo na pristup sudu).
U ovom slučaju radilo se o pitanju dozvoljenosti revizije u slučaju denominacije dinara u toku 1994. godine i retroaktivne pri-
mene Zakona o parničnom postupku (“Sl. list SFRJ”, br. 4/77 i 36/77 - ispr. - dalje: ranije važeći ZPP), s tim u vezi.
Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 22.5.2001. godine, rok za izmenu visine tužbe-
nog zahteva nakon izvršene denominacije dinara u januaru 1994. godine bio je 22.7.1994. godine. S obzirom na to da su
podnosioci to učinili znatno kasnije, ukazano je na to da je njihova revizija pravilno odbačena.
Odbijajući navode podnosilaca da im je ovakvom odlukom Vrhovnog suda uskraćen pristup sudu, Sud u stavu 54. presude
navodi:
“U pogledu gore iznetog, mišljenje je Suda, da je Vrhovni sud težio ka legitimnom cilju i da je postignuta razumna srazmera između
upotrebljenih sredstava i cilja kome se težilo. Posebno, primenjeni zakonski prag, nije predstavljao neopravdano mešanje u pravo
podnosilaca na pristup sudu. To je pre predstavljalo legitiman i razuman procesni zahtev, imajući u vidu samu suštinu uloge Vrhov-
nog suda tj. da se bavi stvarima od neophodne važnosti. Dalje, kao što je predviđeno članom 392. Zakona o parničnom postupku iz
1977. godine, Vrhovni sud je potpuno ovlašćen da odbaci svaku reviziju, koju smatra nedozvoljenom. (videti stav 17. gore). Zaista,
kako je Vlada pravilno uočila, Vrhovni sud, stoga nije bio vezan samim pozivanjem nižestepenih sudova na iznos od 50.000 novih
dinara kao vrednost predmetnog spora. Najzad, Vrhovni sud implicitno je zasnovao predmetnu odluku na prethodno obavezuju-
ćem shvatanju, u pogledu denominacije srpske valute, uključujući i rok koji podnosioci nisu poštovali (videti stavove 19. i 22. gore).
U takvim okolnostima, Sud ne nalazi nijedan razlog da veruje da je odluka Vrhovnog suda u konkretnom slučaju proizvoljna.”
(Presuda u predmetu Dobrić protiv Srbije, predstavke br. 2611/07 i 15276/07 od 21. juna 2011. godine)
Ovakvom presudom u potpunosti je afirmisano pravno shvatanje Vrhovnog suda, ali i potvrđena je praksa Suda da se neće
baviti ocenom zakonskih rešenja država članica, ako su ona pravilno primenjena.
Sa stavom većine nisu se složila dvojica članova sudskog veća (portugalski sudija Pinto da Albukerke i srpski sudija Popo-
vić). Oni su smatrali da nije bilo uopšte potrebe da podnosioci svoj tužbeni zahtev iskažu u novoj denominovanoj valuti, jer to nije
bilo neophodno zbog odluka nižestepenih sudova, koji su u svojim odlukama opredelili vrednost predmeta iznad zakonskog limita
za izjavljivanje revizije. Takođe, smatrali su da nije bilo potrebe da nižestepeni sudovi donose posebnu odluku u vezi sa predme-
tom spora, jer nije bilo osnova za tako nešto (vrednost predmeta spora jasno je iskazana u njihovim odlukama; nije bilo nikakve
zakonske odredbe koja bi obavezivala na tako nešto u slučaju denominacije valute, a sem toga nije pružena nikakva praksa koja bi
opravdala zahtev za iskazivanje vrednosti predmeta spora u novoj, denominovanoj valuti).
U vezi sa ovakvim stavom sudija koje su ostale u manjini, zastupnik je u zapažanjima već ukazao da označavanje vrednosti
predmeta spora u odlukama nižestepenih sudova nije obavezujuće za Vrhovni sud, koji dozvoljenost revizije, shodno članovima
392. i 404. ranije važećeg ZPP, ceni samostalno za svaki pojedinačni slučaj, bez obzira na to šta se navodi u uvodnom delu presuda
nižestepenih sudova, po principu iura novit curia, koji primenjuje i sam Sud. Sem toga, po članu 338. ranije važećeg ZPP, koji je
važio u predmetnom slučaju, vrednost predmeta spora, nije bila obavezni deo uvoda presude.
Insistiranje sudija koje su ostale u manjini na vrednosti predmeta spora koja je naznačena u uvodnom delu presuda nižestepe-
nih sudova, nema nikakvo zakonsko, niti principijelno opravdanje, pogotovo kod činjenice da su podnosioci zakasnili čitave četiri
godine u pogledu označavanja vrednosti predmeta spora u odnosu na rok predviđen u pravnom shvatanju Vrhovnog suda.
Ročište održano 19.11.1998. godine, na kome su podnosiocu zapravo opredelili vrednost predmeta spora, nije bilo ni pripre-
mno ročište, niti prvo ročište za glavnu raspravu, u slučaju da je prethodno došlo do ukidanja presude, tako da nije bilo nijednog
opravdanog razloga da se vrednost predmeta spora određuje baš na tom ročištu, a ne ranije. U tom smislu revizija podnosilaca
može se smatrati nedozvoljenom i na osnovu člana 40. stav 3. ranije važećeg ZPP.

Tužilac bi u tužbi trebalo da navede vrednost spora, koja je merodavna za izjavljivanje revizije. U slučaju da se ta vrednost
odredi nerealno, prvostepeni sud će utvrditi vrednost spora. Međutim, kako je to Sud istakao u slučaju Garzičić v. Montenegro
(presuda od 21.9.2010. godine, stav 33), podnosilac predstavke ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da
naloži podnosiocu predstavke da plati razliku između iznosa sudskih taksi koje je platio i iznosa taksi koja odgovara
utvrđenoj vrednosti spora.
U konkretnom slučaju Vrhovni sud Crne Gore odbacio je zahtev za reviziju podnosioca predstavke navodeći da je putem plaća-
nja sudske takse od strane podnosioca predstavke indirektno određena vrednost spora u znatnoj meri niža od zakonskog limita
za izjavljivanje revizije. Sud je u navedenom slučaju smatrao da je time došlo do povreda prava na pristup sudu.
Ustavni sud Srbije je nakon ovog slučaja na osnovu člana 5. stav 2. alineja 13. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Sl. glasnik
RS”, br. 24/2008 i 27/2008 - ispr.), na redovnoj sednici održanoj 7.7.2011. godine, utvrdio stav koji glasi:
“Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, merodavna je vrednost označena u tužbi.
Ukoliko u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, merodavna je ona vrednost koju tužilac, bilo samoinicijativno ili po nalogu
suda, označi do zaključenja glavne rasprave.
Ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom
odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja
glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne
može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora.”
(Odluka Ustavnog suda od 7.7.2011. godine)
Ovaj stav Ustavnog suda mogao bi da posluži kao dobar orijentir domaćim sudovima u slučajevima kada vrednost spora nije
opredeljena u tužbi. Međutim, pitanja mogućeg uskraćivanja prava na pristup sudu u slučaju odbačaja revizije nisu time iscrpljena.
Pristup sudu i drugim organima lica koja su zaostala u duševnom razvoju

Tako na primer, u slučaju X i Y protiv Holandije, koji se našao pred Sudom, šesnaestogodišnjoj mentalno zaostaloj devojci
uskraćeno je pravo da se žali na odluku javnog tužioca da se ne podiže optužnica protiv lica koje ju je silovalo. Pred Sudom se
pozvala na povredu prava na poštovanje porodičnog i privatnog života iz člana 8. Konvencije, a Sud je zaključio da država ima
pozitivne obaveze u pogledu preduzimanja mera za zaštitu fizičkog i moralnog integriteta ličnosti i da sredstava predvi-
đena u građanskom postupku nisu bila dovoljna.
Činjenica je da mentalno oboljenje ponekad može da opravda ograničenje pristupa sudu. Tako na primer, u slučaju
Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, u kome je tražena dozvola da se pokrenu postupci u vezi sa radnjama preduzetim po
osnovu Zakona o mentalnom zdravlju iz 1959. godine, Sud ustanovio da se time ostvaruje legitimni cilj sprečavanja sudskog uzne-
miravanja vođenjem sporova protiv lica koja su odgovorna za brigu o pacijentima sa mentalnim smetnjama i da suština ovog prava
nije bila ugrožena.
Koliko je ovo pitanje osetljivo i podložno različitim ocenama može se videti i u slučaju presude od 13. oktobra 2009. godine
povodom predstavke koju je Sudu podneo protiv Republike Srbije Slavko Salontaji Drobnjak iz Vrbasa (dalje: podnosilac). On
je delimično lišen poslovne sposobnosti, zbog vođenja niza sudskih postupaka, i četiri godine je bezuspešno pokušavao da vrati
poslovnu sposobnost u potpunosti, obraćajući se raznim državnim organima u Republici Srbiji. U predstavci upućenoj Sudu
pozvao se, između ostalog, pored prava na poštovanje porodičnog života i na pravo na pristup Sudu garantovano članom
6. stav 1. Konvencije.
Sud povodom ove pritužbe najpre primećuje da podnosiocu poslovna sposobnost nije vraćena pune četiri godine od trenutka
od kada je došlo do njenog delimičnog oduzimanja. U tom periodu izostao je sveobuhvatni psihijatrijski pregled podnosioca. Ume-
sto toga, Centar za socijalni rad je obavio u dva navrata prilično površan pregled podnosioca. Najzad, Sud konstatuje i nedostatak
domaćeg zakonodavstva u vezi sa tim, jer njime nije predviđeno periodično sudsko razmatranje stanja podnosioca, s obzirom da
je i principom 14 Preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope od 23. februara 1999. godine, predviđeno da bi lišenje poslovne

sposobnosti trebalo biti vremenski ograničeno, uz periodično preispitivanje. Nasuprot takvom rešenju, srpsko zakonodavstvo u
toj oblasti ključna, gotovo diskreciona, ovlašćenja daje Centru za socijalni rad.
Stoga, Sud je našao da je član 6. stav 1. Konvencije povređen u vezi sa pravom na pristup sudu.
U vezi sa pitanjem postojanja povrede iz člana 8 Konvencije u ovom slučaju Sud, uz konstataciju da delimično lišavanje
poslovne sposobnosti bez sumnje potpada pod mešanje u privatni život u smislu člana 8 Konvencije, smatra da je potrebno utvrdi-
ti da li je takvo mešanje bilo srazmerno cilju koji se želeo postići (zaštita države od preteranog parničenja od strane podnosioca).
U vezi sa tim Sud smatra da dok je ograničenje poslovne sposobnosti podnosioca bilo veoma ozbiljno, postupak na kome je
zasnovana takva odluka imao je brojne manjkavosti. Nakon četiri godine od delimičnog lišenja poslovne sposobnosti podnosilac,
uprkos brojnim zahtevima, čeka da pitanje vraćanja poslovne sposobnosti bude razmotreno od suda. Sud priznaje potrebu drža-
ve da se zaštiti od “nesnosnih parničara”, ali smatra da je potrebno ustanoviti efikasni sudski mehanizam koji bi se izbo-
rio sa takvim zahtevima, bez potrebe pribegavanju dodatnih mera koje bi se odrazile na poslovnu sposobnost takvih lica.
Stoga je utvrđena i povreda člana 8. Konvencije.
RADNI SPOROVI I PRAVO NA PRAVIČNO SUĐENJE

Konvencija ne reguliše pravo na rad, kao zasebno pravo, jer su donosioci Konvencije pošli od koncepcije da se ovim međuna-
rodnim instrumentom prvenstveno štite tzv. politička prava i slobode. Istina, vremenom se putem protokola uz Konvenciju
zaštita pred sudom proširila i na neka prava iz korpusa tzv. ekonomskih i socijalnih prava, u koja spada i pravo na rad,
ali pravo na rad nije direktan predmet zaštite pred Sudom. To, međutim, ne znači da su radni sporovi u potpunosti izvan lupe
opserviranja nacionalnih pravnih sistema od strane Suda.
Naime, radni sporovi u praksi Suda zauzimaju istaknuto mesto na lestvici slučajeva koji se moraju rešavati po hitnom
postupku. Činjenica je da su postupci ispitivanja zakonitosti otkaza ili vraćanja na posao po pravosnažnoj odluci Suda od pre-
sudne važnosti za tužioce i zbog toga se moraju rešavati ekspeditivno. Ovo je Sud potvrdio u nizu presuda - Guzicka protiv Poljske,
presuda od 13. jula 2004. godine, br. 55383/00, stav 30.
Razlog zbog koga su ovi sporovi hitni leži u činjenici da se u njima raspravljaju pitanja od čijeg brzog rešavanja zavisi
nečija egzistencija (videti presudu od 27. juna 2000. godine u slučaju Frydlander protiv Francuske). To se odnosi ne samo na slu-
čajeve vraćanja na posao, nego i pitanja u vezi sa isplatom zaostalih zarada, doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, utvr-
đenih pravosnažnim presudama, bez obzira da li je dužnik preduzeće koje kontroliše država ili privatno preduzeće. Ovaj princip
istaknut je u presudi Kačapor i drugi protiv Srbije, presuda od 15. januara 2008. godine, stav 108.
Zahtev za ekspeditivnim rešavanjem ovih sporova pojačan je u slučajevima u kojima nacionalno zakonodavstvo pred-
viđa da se takvi sporovi moraju hitno rešavati. Sud ovaj princip ističe u slučaju Beorgese protiv Italije, presuda od 26. februara
1992. godine, serija A br. 228-B, stav 18, ali i u slučaju Stevanović protiv Srbije, presuda od 9. oktobra 2007. godine, br. 26642/05,
stav 55.
Ovi sporovi najčešće se odnose na kršenje prava na suđenje u razumnom roku, a s tim u vezi i prava na pravično suđenje, kako
je to garantovano članom 6. stav 1. Konvencije.
U radnim sporovima
“zaposleni koji smatra da je nepravedno suspendovan ima važan lični interes da odmah dobije sudsku odluku o zakonitosti takve
mere”
(Presuda Obermeier protiv Austrije, br. 11761/85, od 28. juna 1990. godine, stav 72)
Zbog toga je Sud u ovom slučaju smatrao da postupak koji traje devet godina, bez obzira na njegovu relativnu složenost i činje-
nicu da se vodio pred upravnim i sudskim organima, ne zadovoljava kriterijume potrebne za suđenje u razumnom roku. U svakom

slučaju, u radnim sporovima se očekuje posebna marljivost od suda, a to uključuje i sporove u vezi sa penzijom - Borgese
protiv Italije, br. 12870/87, presuda od 26. februara 1992. godine, stav 17.
Isto tako, u slučaju Šundov protiv Hrvatske radilo se o radnom sporu u vezi sa otkazom koji je dobijen 1991. godine. Sudski spor
pokrenut je u decembru 1995. godine i u trenutku donošenja odluke Suda bio je u toku postupak po reviziji. Iako, je za pojedine
periode utvrđena podeljena odgovornost tužene države i podnosioca predstavke (na primer, stalni zahtevi tužioca za veštačenjem,
koje je domaći sud redovno usvajao), Sud je ustanovio da je bilo perioda neaktivnosti domaćeg suda za koje tužena država nije
mogla pružiti valjano obrazloženje zbog čega je utvrdio postojanje povrede člana 6. stav 1. Konvencije, dosudivši po osnovu nema-
terijalne štete 1800 eura podnosiocu predstavke.
Međutim, u slučaju Buchholz protiv Nemačke (Buchholz v. Germany, no. 7759/77, presuda od 6. maja 1981, stavovi 61. i 63.),
hitno postupanje domaćeg suda u radnom sporu, u situaciji preopterećenosti drugostepenih sudova, kombinovano sa ponašanjem
podnosioca predstavke, dovodi do zaključka da ne postoji kršenje člana 6. stav 1. Konvencije. Naime, ukupna dužina trajanja po-
stupka pred više sudskih instanci iznosila je 4 godine 9 meseci i 16 dana. Zbog opterećenosti drugostepenog suda predmetima
iz radnih sporova povećan je broj sudija, izvršena je reorganizacija posla unutar predmetnog hamburškog suda, a nemački par-
lament je 1979. godine usvojio zakon kojim je izvršena reforma pravosudnog sistema u materiji radnih sporova. Sud je povodom
navedenih mera ocenio da je: “Vlada bila u potpunosti svesna svoje odgovornosti u toj stvari”. Sa druge strane, Sud je ocenio da je
duže trajanje postupka bilo rezultat izvesnih pitanja koja je pokrenuo sam podnosilac, u pogledu čega “mora snositi posledice”.
U vezi sa pitanjem osnovanosti povrede člana 6. stav 1. Konvencije Sud je u slučaju Cvetković protiv Srbije ponovio stav, isti-
can u drugim slučajevima, da se postupci za vraćanje lica na posao moraju voditi hitno, i da ponovno otvaranje jednog slu-
čaja posle više ukidanja, može ukazivati na ozbiljne nedostatke pravosudnog sistema države (videti stav 51. pomenute presude).
Radni sporovi lica zaposlenih u javnom sektoru

U praksi se mogu pojaviti izvesne dileme da li izvesni spor ratione materiae potpada pod domašaj odredbe člana 6. stav 1.
Konvencije. Ovo se naročito odnosi na radne sporove lica zaposlenih u javnom sektoru tj. na radne sporove državnih službenika.
Dugo je kao vladajuće mišljenje u vezi sa ovim problemom važio stav Suda zauzet u slučaju Pellegrin.
Naime, u predmetu Pellegrin protiv Francuske Sud je podsetio da su prema ranijoj sudskoj praksi
“sporovi koji se odnose na zaposlenje, karijeru i prekid rada državnih službenika, po opštem pravilu, van opsega člana 6. stav 1.”
(Pellegrin protiv Francuske, br. 28541/95, presuda od 8. decembra 1999, stav 59, podstav 1.)
Međutim, Konvencija je jedan živ instrument, koji se prilagođava potrebama i životnim okolnostima. Imajući u vidu članove 1.
i 14. Konvencije, koji uzeti zajedno garantuju pravo za sve “u okviru nadležnosti” država ugovornica i “bez ikakve diskriminacije”,
stav iznet u gore pomenutim slučajevima napušten je u presudi Velikog veća u slučaju Eskelinen i drugi protiv Finske, tako
da je slučaj Pellegrin postala samo jedna karika u lancu razvoja sudske prakse.
U slučaju Eskelinen postupak pred Sudom pokrenulo je šest finskih državljana, po zanimanju policajaca, koji su zahtevali nado-
knadu plate, koja im pripada prema posebnom kolektivnom ugovoru. Sledeći stav iznet u slučaju Pellegrin Sud je mogao ovu pred-
stavku da proglasi neprihvatljivom ratione materiae, međutim, povodom slučaja finskih policajaca Sud je odlučio da usvoji novi
pristup u ovoj oblasti. Naime prema navedenoj presudi, da bi država mogla da se pozove na status podnosioca kao državnog
službenika, i da bi isključila primenu člana 6. stav 1. Konvencije, potrebno je da se steknu dva uslova:
• država u domaćem zakonu mora izričito da isključi pristup sudu za poslove i lica u pitanju.
• da tužena država dokaže da je ovo isključenje pristupa sudu objektivno opravdano tj. da postoje objektivni razlozi u interesu
države.
U slučajevima iz radnih odnosa Sud kada utvrdi da podnosilac predstavke u vreme obraćanja Sudu nije imao na raspolaganju
delotvorno pravno sredstvo koje bi mu omogućilo da se žali na dužinu trajanja postupka utvrđuje i povredu člana 13. Konvencije.
Naime, u regulisanju odnosa između povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnim sporovima (to važi i za dru-
ge sporove) i prava na delotvorno pravno sredstvo pošlo se od principa ubi jus ibi remedium, tj. tamo gde postoji povreda

mora postojati i sredstvo koje bi sprečilo njen nastanak tj. obezbedilo obeštećenje žrtve povrede. Primarna odgovornost
za obezbeđivanje takvog sredstva leži na državama, što je posledica kako principa supsidijariteta, tako i obaveza za države iz člana
1. Konvencije. Tamo gde država ne ispuni ovu svoju obavezu Sud konstatuje i povredu člana 13. Konvencije.
U slučajevima vezanim za isplatu zaostalih zarada, doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, zaostalih zarada postavlja se
i pitanje kršenja člana 1. Protokola 1. uz Konvenciju tj. prava na mirno uživanje imovine (presuda u predmetu Crnišanin i dr. protiv
Srbije, presuda od 13. januara 2009. godine, stav 133).
PRETPOSTAVKA NEVINOSTI - ČLAN 6 STAV 2

Pravo na pretpostavku nevinosti garantovano je članom 6. stav 2. Konvencije i predstavlja jednu od garantija prava na
pravično (fer) suđenje u krivičnom postupku.
Shodno ovoj odredbi svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim dok se ne dokaže njegova krivica na
osnovu zakona. Kao pravo karakteristično za krivični postupak, ovo pravo postoji nezavisno u odnosu na ostale garantije iz člana
6. Konvencije, tako da i u slučaju kada su poštovane sve garantije iz člana 6. Konvencije, može se ustanoviti samostalna povreda
pretpostavke nevinosti.
Smisao garantije iz člana 6. stav 2. Konvencije u slučaju Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španije Sud je objasnio na sledeći
način:
“Stav 2 sadrži princip o pretpostavci nevinosti. To, između ostalog, zahteva od suda, da prilikom suđenja, ne započne postupak sa
predubeđenjem da je okrivljeni učinio delo za koje je optužen; teret dokazivanja leži na optužbi i svaka sumnja bi trebalo da bude
tumačena u korist okrivljenog. Takođe, sledi da je na optužbi obaveza da obavesti okrivljenog o slučaju koji je pokrenut protiv
njega i dokazima protiv njega, tako da on može da pripremi i prezentuje svoju odbranu.”
(Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španije , br. 10588/83, 10589/83, 10590/83, od 6.12.1988. godine, stav 77.)
Član 6. stav 2. Konvencije se odnosi na krivični postupak u celini “bez obzira na ishod optužbe” (slučaj Minelli protiv Švajcarske).
Nakon pravnosnažne osude kojom je utvrđena krivica, ovaj princip prestaje da važi za naknadne tvrdnje (slučaj Phillips protiv
Ujedinjenog Kraljevstva). Zbog toga bi svi (obični građani, mediji ali i predstavnici državnih organa) trebalo da budu veoma
oprezni u davanju izjava o nečijoj krivici pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.
Implicirana prava u okviru pretpostavke nevinosti

Pretpostavka nevinosti u sebi sadrži dva specifična prava:
1. pravo okrivljenog da se brani ćutanjem,
2. zabrana samoobvinjavanja.
U slučaju Murray protiv Ujedinjenog Kraljevstva, koji se odnosio na osumnjičenog pripadnika IRA, Sud je smatrao da nije u
skladu sa pretpostavkom nevinosti da se optužba bazira jedino ili pretežno na činjenici da se okrivljeni brani ćutanjem,
odnosno da odbija da odgovara na pitanja ili pruži dokaze. Međutim, s obzirom na to da su u konkretnom slučaju postojali i
drugi dokazi protiv okrivljenog, Sud je smatrao da se optužba nije bazirala jedino ili pretežno na činjenici da se okrivljeni branio
ćutanjem, zbog čega je smatrao da pretpostavka nevinosti nije prekršena.
Međutim, u slučaju Telfner protiv Austrije, u kome je podnosilac odbio da pruži dokaze policiji da nije vozio automobil
koji je učestvovao u saobraćajnom udesu, na osnovu čega je izveden zaključak o njegovoj krivici, Sud je utvrdio povredu
pretpostavke nevinosti. Naime, austrijski sud do zaključka o krivici optuženog došao je na osnovu toga, da je podnosilac najčešće
koristio predmetno vozilo, koje je bilo registrovano na njegovu majku, kao i da u vreme kada se desio udes, podnosilac nije bio kod

svoje kuće. Zbog toga su austrijski sudovi smatrali da je podnosilac trebalo da dokaže da zaista kritične noći nije vozio predmetni
automobil, čime je faktički došlo do kršenja pretpostavke nevinosti.
Sa druge strane, okrivljeni bi trebalo da bude upozoren da ćutanjem može otežati svoju odbranu. Međutim, od tužioca
se zahteva da dokaže utemeljenost optužbe.
U slučaju da je dokaz prikupljen tako što je okrivljeni prinuđen da pruži taj dokaz, došlo bi do kršenja zabrane samoobvinjava-
nja, pa samim tim i do povrede pretpostavke nevinosti, što je bio slučaj u predmetu Saundersprotiv Ujedinjenog Kraljevstva, u kome
je podnosilac, uspešan poslovni čovek, bio prinuđen da pruži dokaz tokom ispitivanja od strane britanskog Ministarstva trgovine.
Upotreba odgovora koji su dobijeni na taj način okarakterisana je kao povreda člana 6. stav 2. Konvencije.
Teret dokazivanja
Osnovno pravilo krivičnog postupka je da teret dokazivanja optužnice leži na optužbi, odnosno okrivljeni nije dužan da
dokazuje svoju nevinost, jer za njega važi pretpostavka da je nevin sve dok se to ne dokaže u zakonito sprovedenom krivičnom
postupku. Međutim, u nekim slučajevima moguće je prebacivanje tereta dokazivanja na samog okrivljenog, a da se time
ne krši pretpostavka nevinosti.
U jednom od vodećih slučaja u vezi sa ovim pitanjem (Salabiaku protiv Francuske) u kome je podnosilac osuđen zbog krijumča-
renja zabranjenih proizvoda u svom koferu na pariskom aerodromu, podnosilac je tvrdio da nije znao da se te stvari zaista nalaze
u koferu. Prema francuskom pravu, za lice kod koga je nađena zabranjena roba, kao u pomenutom slučaju, važi pretpostavka da je
krijumčarilo robu. Tada dolazi do prebacivanja tereta dokazivanja na to lice, a Sud to nije okarakterisao kao kršenje pretpostavke
nevinosti.
Nepostojanje kršenja pretpostavke nevinosti

U primerima iz prakse Suda možemo naći situacije, kada je utvrđeno da pojedini postupci ne mogu da smatraju kao kršenje
ove pretpostavke.
Tako na primer pretpostavka nevinosti nije prekršena u slučajevima:
- kada se okrivljeni pred porotom nalazi vezan lisicama iz bezbednosnih razloga (X protiv Austrije);
- boravka okrivljenog u pritvoru za vreme postupka po žalbi (Cuvillers i Da Luz protiv Francuske);
- hapšenja svedoka u sudnici, odmah nakon lažnog svedočenja u korist okrivljenog (X protiv SR Nemačke);
- ponovljenog suđenja okrivljenom pred sudskim većem koje je odlučivalo o ponuđenom jemstvu (X protiv SR Nemačke); itd.
Pretpostavka nevinosti u pretkrivičnom postupku

Pretpostavka nevinosti veoma često se krši, u pretkrivičnom postupku, odnosno dok lice koje ima status osumnjiče-
nog još nije optuženo.
U slučaju Allenet de Ribemont protiv Francuske, visoki zvaničnik policije i ministar, na konferenciji za novinare, podnosioca
predstavke, koji je neposredno pre toga uhapšen, zbog sumnje da je umešan u ubistvo narodnog poslanika, označili su kao poči-
nioca ovog dela. Podnosilac je ubrzo optužen da je počinio krivično delo ubistva, ali je naknadno pušten na slobodu, a optužba je
povučena. Sud je u ovom slučaju utvrdio povredu pretpostavke nevinosti, jer je data jasna izjava u vezi sa krivicom pod-
nosioca predstavke, koja je mogla da navede javnost da ga smatra krivim i koja je unapred odredila zaključke do kojih bi trebalo
da dođu pravosudni organi. Sud je pri tome imao u vidu i pravo organa vlasti da primaju i pružaju informacije garantovano članom
10. Konvencije, odnosno obavezu organa vlasti da javnost bude obaveštena o istrazi koja je u toku, međutim, naglasio je da se to
mora činiti uz neophodnu diskreciju i obazrivost, kako ne bi došlo do povrede pretpostavke nevinosti.
U slučaju Butkevicius protiv Litvanije, predstavku je podneo bivši ministar odbrane Litvanije, koji je tvrdio da je pretpostavka
nevinosti prekršena tokom intervjua koji su državni tužilac i predsednik nacionalnog parlamenta dali u vezi sa njegovim hapše-

njem zbog zloupotrebe službenog položaja. Sud je još jednom ukazao na potrebu informisanja javnosti, ali i na dužnost da se to
mora učiniti na takav način da se ne dogodi da neko unapred bude proglašen krivim, pre pravnosnažne odluke suda.
To se upravo dogodilo u neopreznoj izjavi predsednice jednog suda u Litvaniji, koja je štampanim medijima iznela svoje ubeđe-
nje u krivicu podnosioca predstavke, savetujući mu da dokaže svoju nevinost. Zbog toga je Sud u predmetu Laventis protiv Letonije
ustanovio povredu člana 6. stav 2. Konvencije.
Poštovanje pretpostavke nevinosti u Republici Srbiji

Pretpostavka nevinosti u pravnom sistemu Republike Srbije garantovana je članom 34. stav 3. Ustava Republike Srbije (“Sl.
glasnik RS”, br. 98/2006) i članom 3. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku - dalje: ZKP. Navedenom odredbom ZKP utvrđena
je obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti, ne samo za sud, nego i za sve državne organe, sredstava javnog informisanja,
udruženja građana, javne ličnosti i druga lica, koja imaju obavezu da svojim javnim izjavama ne vređaju prava okrivljenog.
Međutim, u praksi ima primera za kršenje pretpostavka nevinosti.
Iz tog razloga je članom 336a. Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009
i 111/2009) predviđeno je da će krivično delo biti i javno komentarisanje sudskih postupaka, u nameri povrede pretpostavke
nevinosti i nezavisnosti suda.
Prvu presudu u odnosu na Republiku Srbiju Sud je doneo zbog kršenja pretpostavke nevinosti od strane sudskih or-
gana. Naime, Sud je 19. septembra 2006. godine objavio je prvu presudu u odnosu na Republiku Srbiju. Radi se o predmetu koji
se vodio pod brojem 23037/04, a po predstavci Milije Matijaševića, koji je istakao povredu prava na pretpostavku nevinosti
pred domaćim sudom.
Matijašević protiv Srbije

Činjenično stanje u ovom slučaju nije bilo sporno. Naime, podnosilac predstavke je uhapšen 7. maja 2003. godine, a istražni sudija
Okružnog suda u Novom Sadu mu je odredio pritvor zbog sumnje da je počinio krivična dela prevare i ubistva.
- 4. novembra 2003. godine Okružni javni tužilac u Novom Sadu je podigao optužnicu protiv podnosioca predstavke, tereteći ga za
prevaru i podstrekavanje na ubistvo.
- 2. aprila 2004. godine tročlano veće Okružnog suda u Novom Sadu produžilo je pritvor podnosiocu predstavke za još dva meseca.
U obrazloženju, opravdavajući ovu odluku, veće se oslonilo na prethodne osude podnosioca predstavke kao i njegovo neprestano
asocijalno ponašanje. Sem toga, veće je jasno navelo da je podnosilac predstavke “počinio krivična dela koja su predmet ove op-
tužbe” i zaključilo da bi podnosilac predstavke, da je pušten, verovatno nastavio da čini krivična dela.
- 16. aprila 2004. godine podnosilac predstavke se žalio Vrhovnom sudu Srbije, zatraživši da se njegov pritvor ukine ili, alternativ-
no, da se pobijana odluka ukine i predmet vrati Okružnom sudu u Novom Sadu radi ponovnog razmatranja. On je osporio, inter
alia, da je, pošto je pobijana odluka prejudicirala ishod krivičnog postupka u toku, grubo prekršeno njegovo osnovno pravo na
pretpostavku nevinosti kako je zajemčeno članom 3. stav 1. ZKP, članom 23. stav 3. tada važećeg Ustava Republike Srbije (“Sl. gla-
snik RS”, br. 1/90), članom 19. tada važeće Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama Državne zajednice
SCG i takođe članom 6 § 2. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (“Sl. list SCG”, br. 6/2003).
- 22. aprila 2004. godine Vrhovni sud Srbije je odbio ovu žalbu, usredsređujući se isključivo na prethodnu osuđivanost podnosioca
predstavke i navodnu opasnost da bi on počinio i druga krivična dela da je pušten. On se nije izjasnio na navod podnosioca pred-
stavke koji se odnosio na pretpostavku nevinosti.
- 27. maja 2004. godine Okružni sud u Novom Sadu je utvrdio da je podnosilac predstavke kriv za podstrekavanje na ubistvo i osu-
dio ga na kaznu zatvora od osam godina.
- 23. septembra 2004. godine Vrhovni sud Srbije je potvrdio presudu Okružnog suda u Novom Sadu.
Kod ovakvog činjeničnog stanja i nesporne povrede principa o pretpostavci nevinosti utvrđenog kako unutrašnjim, tako i međuna-
rodnim aktima zastupniku Republike Srbije pred Sudom nije ostavljen veliki manevarski prostor u iznošenju argumentacije u cilju
opravdanja države za navedenu povredu.

Naime, tvrdnje zastupnika da se radilo o nepreciznosti i očiglednoj omašci, kao i da je podnosilac predstavke na kraju i osuđen za
dela za koja je bio optužen Sud nije prihvatio, jer prvu tvrdnju opovrgava unutrašnje pravo, a drugu praksa Suda.
Prema članu 362. ZKP očigledne omaške (pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju,
nedostatke u obliku i nesaglasnosti pismeno izrađene presude sa izvornikom) ispraviće posebnim rešenjem predsednik veća, na za-
htev stranaka ili po službenoj dužnosti. Očigledno je da se u konkretnom slučaju nije radilo o takvoj omašci, već o povredi jednog od
osnovnih krivično-pravnih principa. Problem je utoliko veći, što ova povreda nije uklonjena od strane Vrhovnog suda u žalbenom
postupku, iako je podnosilac u svojoj žalbi ukazao na nju.
Povodom ovoga važno je spomenuti slučaj Noel Arrigo and Patrick Vella protiv Malte u kome su dvojica sudija Vrhovnog suda
Malte tvrdili da im je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, jer je premijer Malte na konferenciji za štampu, pre nego što je
nacionalni sud razmatrao njihovu krivicu, izjavio da su krivi. Međutim, Ustavni sud Malte doneo je presudu kojom je potvrđeno
da se desila povreda prava na pretpostavku nevinosti i naložio je sudu koji vodi krivični postupak da izjava premijera ne sme da
utiče na njegovu odluku, koja mora da se zasniva na čvrstim i ubedljivim dokazima. Sud u Strazburu odbacio je predstavku, jer su
podnosioci time izgubili karakter žrtve.
Inače, ovom presudom Republika Srbije nije obavezana na plaćanje pravične naknade u „astronomskom” iznosu koji je tražio pod-
nosilac predstavke (50.000 eura), jer on realno nije ni pretrpeo štetu zbog povrede pretpostavke nevinosti, s obzirom na to da je na
kraju osuđen za delo za koje je i optužen. Ipak, njemu zbog povrede ove pretpostavke ostaje mogućnost vođenja posebne parnice
za naknadu štete i ulaganja zahteva za ponavljanje krivičnog postupka kada se steknu zakonske mogućnosti za to.
(Matijašević protiv Srbije, predstavka br. 23037/04 od 19. septembra 2006. godine.)
U slučaju Đermanović protiv Srbije (presuda od 23. februara 2010. godine) domaći sud je iznos od 50.000 evra koji je
ponuđen na ime jemstva smatrao preniskim, uz obrazloženje da visina pribavljene imovinske koristi znatno prevazila-
zi ovaj iznos. Ovakva formulacija može se okarakterisati i kao povreda pretpostavke nevinosti, jer se visina pribavljene koristi
utvrđuje po sprovedenom dokaznom postupku, a ne prilikom odlučivanja o pritvoru. Ipak, sud se u pomenutoj presudi uopšte nije
bavio pitanjem navodne povrede pretpostavke nevinosti.
Navedeni primer ukazuje na to da sudovi moraju biti vrlo oprezni prilikom formulisanja stavova u svojim odlukama, jer
u slučaju Matijašević utvrđena je povreda pretpostavke nevinosti zbog formulacije sadržane u rešenju o pritvoru, dok se u slučaju
Đermanović moglo raditi o povredi pretpostavke nevinosti zbog formulacije u vezi sa odbijanjem ponuđenog jemstva.

I Kažnjavanje samo na osnovu zakona
Član 72)
Kažnjavanje samo na osnovu zakona
1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstav-
ljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći stroža kazna od one koja je bila propisana u
vreme kada je krivično delo izvršeno.
2. Ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje koje se u vreme izvršenja smatralo krivičnim
delom prema opštim pravnim načelima koja priznaju civilizovani narodi.
2) Član 7. Konvencije garantuje slobodu od retroaktivnog krivičnog zakonodavstva u vidu nullum crimen sine lege (nema odgovornosti
za krivično delo koje nije predviđeno u zakonu u trenutku izvršenja) i nulla poena sine lege (nema izricanja kazne koja prethodno
nije bila propisana krivičnim zakonom). Član 7. stav 1. štiti pojedinca i od podvrgavanja strožoj kazni od one koja je bila propisana u
vreme izvršenja dela. Jedino drugi stav dopušta izuzetak od ovog pravila ako je reč o krivičnim delima koja su u vreme izvršenja bila
kažnjiva “u skladu sa opštim pravnim načelima priznatim od civilizovanih naroda”, imajući na umu Nirnberška i Tokijska načela.
Sud je u slučajevima S. W. protiv Ujedinjenog Kraljevstva i R. protiv Ujedinjenog Kraljevstva naglasio da je član 7 Konvencije esencijalni
elemenat vladavine prava, od kojeg nema odstupanja čak ni u doba rata ili neposredne ratne opasnosti. U slučaju Okcuoglu protiv Tur-
ske naglašeno je da samo zakon može propisati krivično delo, te da je u krivičnim stvarima zabranjena primena analogije. Međutim,
to ne znači da je dovoljno da odredba postoji, već ona mora biti jasna kako bi elemenat predvidljivosti bio ispunjen, što je istaknuto
u slučaju Cantoni protiv Francuske.

I

I Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
Član 8
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života
1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u intere-
su nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja
ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života I
POŠTOVANJE PRIVATNOG ŽIVOTA

Član 8. Konvencije izuzetno je heterogen i Sud ima poteškoća u odlučivanju o zajedničkim standardima za sve države
članice Saveta Evrope, pošto one usvajaju različita pravna rešenja u ovom domenu. Od država članica očekuje se ne samo da se
uzdrže od mešanja u privatnu sferu pojedinca već kako je to Sud istakao u slučaju Kroon protiv Holandije, i da preduzmu pozitivne
korake kako bi se prava privatnosti zaštitila. Evropska komisija u svom Izveštaju povodom predmeta Van Osterwijk protiv Belgije
iz 1979. godine istakla je da
“pravo na poštovanje privatnog života podrazumeva pravo na privatnu sferu, pravo čoveka da živi kako želi, zaštićen od javnosti, a
do izvesne mere obuhvata i pravo na uspostavljanje i negovanje odnosa sa drugim ljudskim bićima, naročito u emocionalnoj sferi,
radi razvijanja i zadovoljavanja sopstvene ličnosti”.
(Van Oosterwijk protiv Belgije, presuda od 6. 11. 1980. godine)
Prema jurisprudenciji Suda, član 8. Konvencije ne predviđa pravo na uspostavljanje života, već njegova primena nastaje
trenutkom zasnivanja porodičnog života. Sud ne priznaje ni pravo na razvod braka, kako je to istaknuto u slučaju Johnston i
Ors protiv Irske. Pitanje zaštite doma usko je povezano sa pravom na imovinu, a brojni slučajevi protiv Turske, među kojima je
i Bilgin protiv Turske, pokazuju da će država prekršiti član 8. kada bez valjanog razloga uništi nečiji dom, ili onemogući pristup
domu. Konačno, pravo na poštovanje prepiske podrazumeva neprekinutu i necenzurisanu komunikaciju sa drugim licima, koja
se odnosi kako na pisma, tako i na telefonske razgovore, kako je naglašeno u Klass protiv Nemačke i Margaret i Roger Andersson
protiv Švedske.
PRAVO NA ZAŠTITU LIČNIH PODATAKA

Pravo na zaštitu ličnih podataka je, uz slobodan pristup informacijama od javnog značaja i klasifikovanje podataka koji se sma-
traju tajnom, jedan od važnih segmenata u svakom demokratskom društvu u vezi sa pravom na informisanje. Ovo pravo
koncipirano je kao odbrambeno i zaštitno pravo, kako u odnosu na državu, tako i u odnosu na druge obrađivače podataka. Među-
tim, kao pravo novije generacije, nije regulisano Konvencijom. Ipak, u okviru Saveta Evrope usvojena je 1981. godine Konvenci-
ja o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, kojom je stvorena obaveza za nacionalne pravne sisteme da
ovo pitanje regulišu. U Srbiji je 1998. godine prvi put donet zakon koji reguliše ovu materiju a 1. januara 2009. godine počeo je da
se primenjuje novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 97/2008, 104/2009 - dr. zakon i 68/2012 - odluka
US)). Članom 2. Konvencije lični podaci su definisani kao “svaka informacija u vezi sa identifikovanim fizičkim licem ili licem koje
se može identifikovati”.
Pored Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, a sa osloncem na nju, 1995. godine u okviru
Evropskog parlamenta (95/46) usvojena je i Direktiva o zaštiti pojedinca u vezi sa obradom podataka o ličnosti i o slobodnom
protoku podataka (DIRECTIVE OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL (EC) No 95/46 of 24 October 1995 on the
protection of individuals with regard to the processing of personal data and on the free movement of such data - “Official Journal of
the European Communities”, No L 281 of 23.11.1995)
Međutim, zaštita ličnih podataka pred Sudom, moguća je svakako i po osnovu člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje
privatnog i porodičnog života).
Pristup ličnim podacima

U praksi Suda istaknut je princip da mora postajati zaštita podataka o ličnosti i da se takvi podaci ne mogu koristiti van
namene zbog koje su oni prikupljeni. Takođe, svakom licu mora biti priznato pravo da bude upoznato sa podacima koji se odno-
se na njega/nju. Sa druge strane, svakom licu mora biti obezbeđena adekvatna sudska zaštita u slučaju zloupotrebe ovih podataka.
Podaci sadržani u tajnim dosijeima

Čuvanje podataka u tajnom dosijeu službe bezbednosti, njihovo korišćenje i objavljivanje pokreću pitanja vezana za poštova-
nje prava na privatni život. Tako na primer, u predmetu Leander protiv Švedske, podnosiocu predstavke onemogućen je pristup
poverljivim dosijeima iz razloga nacionalne bezbednosti. Sud je u ovom slučaju istakao da nesumnjivo postoji pravo države
da iz razloga bezbednosti poveri kompetentnoj vlasti prikupljanje, čuvanje i upotrebu informacija o pojedincima, kada
se proverava kompetentnost kandidata koji konkurišu za poslove od značaja za nacionalnu bezbednost. Time se državi
ostavlja široko polje slobodne procene u vezi sa izborom sredstava, radi postizanja ovog cilja, odnosno zaštite nacionalne bezbed-
nosti. Međutim, moraju postojati odgovarajuće i delotvorne proceduralne garancije protiv zloupotreba koje čini država.
Sud je u slučaju Rotaru protiv Rumunije istakao da:
“javni podaci mogu spadati u domen privatnosti tamo gde se sistematski sakupljaju i čuvaju u dosijeima koje vode vlasti. To je još
tačnije u slučajevima u kojima se podaci odnose na daleku prošlost pojedinca.”
“čuvanje podataka o privatnom životu pojedinca, upotreba tih podataka i nepružanje mogućnosti da se opovrgnu... predstavlja
ometanje prava na poštovanje privatnog života.”
(Rotaru protiv Rumunije, br. 28341/95, presuda od 4. 5. 2000. godine)
Lični podaci u dosijeima socijalnih službi

U slučaju Gaskin protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac predstavke tražio je od lokalnih vlasti dokumente o vremenskom
periodu tokom koga je bio pod merom zbrinjavanja. Iako je Sud priznao nesumnjivi interes podnosioca da dođe u posed ovih in-
formacija, istakao je i da je poverljivost ovih podataka neophodna da bi se zaštitio interes trećih lica, sa jedne strane i objektivnost
i pouzdanost takvih informacija sa druge strane.
Isto tako, u slučaju M.G. protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac predstavke, lice koje je bilo dato na javno staranje, zahtevao
je uvid u svoj dosije u socijalnoj službi, tražeći i neke konkretne podatke (na primer, da li je njegov otac bio pod istragom i osuđen
za krivična dela protiv dece). Nezadovoljan odgovorom lokalnih vlasti obratio se Sudu ističući povredu člana 8. Konvencije. Sud
se u svojoj presudi kojom je utvrdio povredu navedenog člana Konvencije pozvao i na slučaj Gaskin, ukazujući da država
mora da obezbedi delotvornu i dostupnu proceduru koja licu omogućava da sagleda sve relevantne i odgovarajuće infor-
macije radi pokretanja odgovarajućeg postupka. Kako to nije bilo ispunjeno u konkretnom slučaju Sud je smatrao da postoji
povreda člana 8. Konvencije.
Inače, u ovom slučaju Sud je ukazao da iako na prvi pogled u konkretnom slučaju može da se postavi i pitanje povrede člana 10.
Konvencije (sloboda izražavanja), to nije slučaj, jer se član 10. Konvencije odnosi samo na obaveštenja koja drugi žele da prenesu.
Nasuprot tome, pravo da se dobije odgovarajuće obaveštenje od određenog državnog organa potpada pod član 8. Konvencije.
Arhiviranje otisaka prstiju i uzoraka DNK

Slučaj S i Marper protiv Ujedinjenog Kraljevstva naročito je značajan, jer je u presudi Velikog veća od 4. decembra 2008. godine
zauzet stav da uzimanje i arhiviranje otisaka prstiju i uzoraka DNK od lica koja su optužena, ali nisu osuđena, nesraz-
merna mera, tako da u konkretnom slučaju nije postignut fer balans između prava društva da se bori protiv vršenja kri-
vičnih dela i prava da se zaštiti privatni život. Blanketni karakter ove mere i njena neselektivnost (u konkretnom slučaju prvi
podnosilac je maloletnik), doveli su Sud do zaključka da je član 8. Konvencije bio povređen u ovom veoma diskutovanom slučaju
u Velikoj Britaniji.
Nadziranje telefonskih razgovora i pošte od strane poslodavca

Inače, Sud dopušta mogućnost da telefonski razgovori, pošta i mejlovi zaposlenih budu nadgledani pod određenim uslo-
vima, ukoliko je to neophodno u demokratskom društvu. Međutim, u slučaju Copland protiv Ujedinjenog Kraljevstvo (presuda od
3. aprila 2007. godine) nije postojao zakonski osnov da se to čini zbog čega je Sud utvrdio postojanje povrede člana 8. Konvencije.
Uvid u medicinsku dokumentaciju

U slučaju Z protiv Finske Sud je istakao naročitu poverljivost evidencije o stanju zdravlja pacijenta. Naime,
“poštovanje poverljivosti zdravstvenih podataka predstavlja važno načelo u pravnim sistemima svih država ugovornica Konvenci-
je. Od naročitog značaja je ne samo da se obezbedi poštovanje privatnosti pacijenta, već i da se sačuva njegovo poverenje u lekarsku
profesiju, kao i u zdravstvene usluge uopšte.”
(Z protiv Finske, br. 22009/93 od 25. 5. 1997. godine)
Obelodanjivanje podataka o zdravlju pacijenta, može biti naročito štetno u slučajevima kada je pacijent HIV-pozitivan. To se
upravo desilo u slučaju I protiv Finske (presuda od 17. jula 2008. godine).
Snimanje i slikanje lica

Određena procedura mora biti ispunjena i onda kada policija želi da slika ili snimi osumnjičeno lice. Tada se mora
pribaviti saglasnost lica koje se snima, kako bi to lice imalo mogućnost da vidi snimak i eventualno prigovori njegovom sadržaju.
Takođe, takvom licu mora biti pruženo obaveštenje da njegov advokat ima pravo da bude prisutan za vreme snimanja, što je ista-
knuto u slučaju Perry protiv Ujedinjenog Kraljevstva.
U slučaju Peck protiv Ujedinjenog Kraljevstva Sud je našao povredu Konvencije, jer je snimak podnosioca predstavke, koje su
napravile lokalne vlasti, koristeći internu televiziju, bio dostupan medijima, koji su ubrzo potom emitovali scene u kojima je on
mogao da bude prepoznat. Inače, snimak podnosioca bio je načinjen na ulici, neposredno nakon njegovog pokušaja samoubistva,
a javnost nije bila isključena tokom pravljenja pomenutog snimka. Povreda člana 8. Konvencije je utvrđena jer je Sud našao da
je postojala nesrazmera u postupanju lokalnih vlasti, zbog čega je otkriven identitet podnosioca. Lokalne vlasti su u konkretnom
slučaju morale ili da pribave saglasnost podnosioca ili da prikriju konkretne snimke, odnosno da obezbede da to ne čine mediji.
U slučaju Reklos i Davorulis protiv Grčke (presuda od 15. januara 2009. godine), podnosioci predstavke bili su roditelji novo-
rođenčeta koje je bez njihovog znanja ili pristanka fotografisao jedan profesionalni fotograf koji je povezan sa bolnicom. Domaći
sudovi su odbacili njihovu tužbu u kojoj su naveli da su prava ličnosti njihovog deteta prekršena, uz obrazloženje da emocionalno
i psihološko stanje u tom uzrastu još nije razvijeno. Međutim, Sud je zaključio da su učinjene povrede člana 6. stav 1. i člana 8.
Konvencije, jer nije tražena dozvola za fotografisanje, a fotograf je zadržao negative koje je mogao da koristi i u budućnosti, pro-
tivno želji deteta i njegovih roditelja.
Sud ističe razliku između izveštavanja o pitanjima koja mogu doprineti otvorenoj diskusiji u demokratskom druš-
tvu i izveštavanja o pojedinostima iz privatnog života koje nisu vezane za javne funkcije. Tako je u predmetu Von Hano-
ver protiv Nemačke, konstatovana povreda člana 8. Konvencije usled toga što su objavljene fotografije iz svakodnevnog života
podnosioca predstavke, najstarije kćerke princa od Monaka.
ZAŠTITA ČOVEKOVE OKOLINE KROZ OBEZBEĐENJE PRAVA

NA POŠTOVANJE PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA
Zaštita životne sredine podrazumeva skup različitih postupaka i mera koji sprečavaju ugrožavanje životne sredine s ciljem
očuvanja biološke ravnoteže. Prema klasifikaciji ljudskih prava na generacijska prava, ova prava bi zajedno sa pravima na
zdravlje i kulturu pripadala tzv. trećoj generaciji ljudskih prava.
Konvencija i dodatni protokoli uz nju ne sadrže izričitu odredbu u vezi sa zaštitom čovekove okoline. Naime, pošlo
se od toga da se Konvencijom pre svega štite klasična ljudska prava i slobode, prvenstveno političkog karaktera, zbog čega
je pravima ekonomskog i socijalnog karaktera poklonjena manja pažnja. U takvu grupu prava moglo bi se uvrstiti i pravo na
zaštitu čovekove okoline. Međutim, ono bi, takođe, moglo imati karakter prava sui generis. To znači da bi predstavke u vezi sa
zaštitom čovekove okoline Sud trebalo da odbacuje kao nedopuštene ratione materiae. Međutim, već je prethodnik Suda tj.
Komisija za ljudska prava ukazivala da zaštita čovekove okoline može biti u vezi sa zaštitom ljudskih prava garantovanih
Konvencijom i protokolima uz nju. Kolokvijalno ova zaštita nazvana je zaštita “putem rikošeta”, a najčešće se vezuje za
primenu člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog života). To još jednom ukazuje da je Konvencija “živ instrument”,
što znači da se ona tumači u okolnostima koje postoje u trenutku njenog tumačenja, bez ulaženja u pitanje šta su želeli postići
originalni sastavljači Konvencije. Međutim, treba istaći da su se postupci u vezi sa ugrožavanjem čovekove okoline često pod-
vodili i pod druge odredbe Konvencije.
Prvi primer pozivanja na potrebu zaštite čovekove okoline postoji u odluci Komisije od 13. marta 1985. godine u
slučaju Muriel Herrick protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Naime, podnosilac predstavke posedovao je bunker na ostrvu Jersey,
a nadležne vlasti odbile su njegov zahtev za pretvaranje ovog objekta u letnju rezidenciju. Komisija je smatrala da je to bilo
opravdano po osnovu očuvanja tzv. “zelene zone”, kao područja od posebnog interesa i od izuzetne lepote.
U konkretnom slučaju radilo se o tzv. polju slobodne procene (margin of appreciaton) nadležnih vlasti, a uslovi za restrik-
ciju individualnog prava bili su saglasni sa zahtevima iz člana 8. stav 2. Konvencije.
U jednom od narednih slučajeva (Powell i Rayner protiv Ujedinjenog Kraljevstva presuda od 21. februara 1990. go-
dine) Sud se bavio pritužbama na buku vlasnika farmi u blizini londonskog aerodroma Heathrow. Iako je Sud našao da
je kvalitet života podnosilaca predstavki ugrožen usled buke koju prouzrokuju avioni sa aerodroma (stav 40) smatrao je da u
konkretnom slučaju nije došlo do povrede člana 8. koji se odnosi na pravo na poštovanje privatnog života u vezi sa članom 13.
Konvencije. Naime, Sud je ukazao na neophodnost postojanja aerodroma radi ekonomske dobrobiti i blagostanja države, čak
i u gusto naseljenim gradskim područjima. Sa druge strane, nadležne vlasti su preduzele odgovarajuće mere radi kontrole i
smanjenja buke od aviona, zbog čega je Sud bio jednoglasan u mišljenju da nije došlo do povrede člana 8. Konvencije.
Dakle, bez sumnje je da je u navedenom slučaju došlo do mešanja u privatni život podnosilaca predstavki. Međutim, radi
preciznog davanja odgovora na pitanje da li je došlo do povrede prava potrebno je razmotriti pitanje postizanja fer
balansa između interesa društva kao celine i interesa pojedinaca. U navedenom slučaju Sud je smatrao da je taj fer balans
postignut.
Nasuprot tome, u slučaju Lopez Ostra protiv Španije (presuda od 9. decembra 1994. godine) Sud je smatrao da fer
balans u tom slučaju nije bio postignut, pa je došlo do povrede člana 8. Konvencije.
Naime, u španskom gradu Lorka je veoma razvijena industrija kože. Da bi se umanjio štetni uticaj po okolinu od ove proi-
zvodnje došlo je do izgradnje postrojenja namenjenih otpadu, što je takođe imalo negativan efekat na okolinu.
Sud se u ovom predmetu nije bavio pitanjem da li je u konkretnom slučaju bilo štetnog efekta po okolinu, jer je to bilo ne-
sporno, već pitanjem da li su španske vlasti preduzele sve mere da se umanje štetni rizici po okolinu odnosno privatni život
podnositeljke predstavke i njene kćerke, odnosno da li je za trogodišnje mešanje u privatni život podnositeljke predstavke
pružena odgovarajuća naknada. S obzirom da je to izostalo, Sud je ustanovio povredu člana 8. Konvencije, dok je smatrao da
se takvo ponašanje španskih vlasti nije moglo podvesti pod pojam ponižavajućeg postupanja zbog čega je Sud bio jednoglasan
da se nije radilo o povredi člana 3. Konvencije.
Sud se pitanjem pozitivnih obaveza države i uspostavljanjem pravične ravnoteže između interesa zajednice i de-
lotvornog uživanja prava na poštovanje doma i privatnog i porodičnog života bavio u slučaju Giacomelli protiv Italije
(presuda od 2. novembra 2006. godine), koji je veoma sličan slučaju Lopez Ostra zbog čega se navodi na ovom mestu.
Naime, podnositeljka predstavke živela je u kući u predgrađu Bresciae na 30 metara udaljenosti od postrojenja za od-
laganje i preradu otpada. Pred italijanskom sudovima vodila je tri odvojena postupka u cilju preispitivanja dozvole za rad
preduzeća Ecoservizi u čijem vlasništvu je bilo pomenuto postrojenje. Uprkos tome što je odlukom italijanskog suda naložena
obustava rada ovog postrojenja, nije došlo do sprovođenja ove odluke. Italijansko Ministarstvo za zaštitu životne sredine
potvrdilo je da pomenuto postrojenje nije u skladu sa standardima u oblasti zaštiti životne sredine, ali je primetilo da ovo
postrojenje prerađuje 23% otpada u celoj Italiji, zbog čega je izrazilo mišljenje u korist daljeg rada postrojenja pod uslovom
da poštuje standarde u vezi sa zaštitom čovekove okoline i unapređuje uslove za rad i nadzor nad korišćenjem postrojenja.
Sud je i u ovom slučaju ustanovio da je došlo do povrede člana 8. Konvencije, jer odluci da se preduzeću Ecoservizi odobri
dozvola za rad postrojenja nije prethodila odgovarajuća istraga ili studija. Takođe, u vezi sa postupcima koji su vođeni pred
domaćim sudovima Sud je primetio da je zaključeno da pomenuto postojanje nema osnovu u zakonu zbog čega je naloženo
njegovo zatvaranje, što nije izvršeno. Pored toga, Ministarstvo za zaštitu životne sredine je u dva navrata zaključivalo da rad
postrojenja nije u skladu sa pravilima zaštite životne sredine. Sve ove okolnosti navele su Sud na zaključak da nije postignuta
pravična ravnoteža između interesa zajednice i delotvornog uživanja prava na poštovanje doma i privatnog i porodičnog živo-
ta u konkretnom slučaju, zbog čega je utvrđena povreda člana 8. Konvencije.
Slučaj Moreno Gomez protiv Španije razlikuje se od ostalih, jer se u ovom slučaju postavilo pitanje buke koja se
proizvodila noću u delu Valensije u kome živi podnositeljka predstavke, a što je tolerisano od strane gradskih vlasti.
U presudi od 16. novembra 2004. godine. Sud je uzeo u obzir jačinu buke, doba dana odnosno noći kada se buka proizvodila,
kao i činjenicu da je buka od gradskih vlasti tolerisana godinama, zbog čega je našao da je podnositeljki povređeno pravo na
poštovanje prava na dom i privatni život garantovano članom 8. Konvencije. Navedeni primer bi se takođe mogao podvesti
pod pojam slučajeva u vezi sa zaštitom čovekove okoline shvaćene u najširem smislu te reči.
Primer situacije u kojoj se Sud na indirektan način bavio pitanjem zaštite čovekove okoline je slučaj Vergos protiv
Grčke (presuda od 24. juna 2004. godine). Naime, podnosilac predstavke je pripadnik jedne verske zajednice kome su nadlež-
ne lokalne vlasti odbile davanje dozvole za izgradnju kamenog hrama na zemljištu koje je njegovo vlasništvo.
Sud je ovaj slučaj posmatrao ne kao primer ograničenja slobode veroispovesti garantovane članom 9. Konvencije, na koji se
pozvao podnosilac, već kao pitanje usklađenosti zahteva podnosioca sa lokalnim propisima o prostornom planiranju. Prizna-
jući da države poseduju široko polje slobodne procene u takvim stvarima Sud nije našao da su takve restrikcije bile suprotne
Konvenciji, te da je postignuta ravnoteža između opšteg interesa o racionalnom korišćenju zemljišta i prava podnosioca da
ispoljava svoja verska ubeđenja.
Zaključci u vezi zaštite čovekove okoline

Na osnovu svega do sada izloženog mogu se izvući sledeći zaključci:
- Konvencija i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom čovekove okoline;
- iako Konvencije i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom čovekove okoline Sud zaštitu pruža na indi-
rektan način, najčešće kroz član 8. Konvencije štiteći pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života;
- prilikom ispitivanja predstavki u vezi sa zaštitom čovekove okoline Sud će se baviti utvrđivanjem činjenice mešanja u kon-
kretno pravo te utvrđivanjem pitanja da li je postignuta pravična ravnoteža između interesa zajednice i delotvornog uživanja
prava na poštovanje doma i privatnog i porodičnog života;
- u slučaju nalaženja da neka predstavka nije osnovana Sud će se rukovoditi analognom primenom člana 8. stav 2. Konvencije;
- izvesne delatnosti državnih organa vezanih za čovekovu okolinu imaju karakter “opasne delatnosti”;
- država u vezi sa zaštitom čovekove okoline ima izvesne pozitivne obaveze (da informiše građane o svim bezbednosnim rizi-
cima po njihovo zdravlje i život, što može biti podvedeno i pod član 10. Konvencije, da propiše odgovarajući pravni okvir za
zaštitu čovekove okoline i da primenjuje odgovarajuće sankcije prema svima onima koji narušavaju pravne norme koje se
odnose na zaštitu čovekove okoline, što potpada pod članove 6. i 13. Konvencije).
ZAŠTITA OD BUKE
Konvencija i dodatni protokoli uz nju ne sadrže izričitu odredbu u vezi sa zaštitom od buke. Konvencijom se pre svega
štite klasična ljudska prava i slobode, prvenstveno političkog karaktera, a zaštita od buke najčešće se podvodi pod zaštitu
čovekove okoline, koja takođe nije sadržana kao samostalno pravo u Konvenciji. Međutim, Konvencija predstavlja “živi
instrument”, šireći svoje polje zaštite i na one situacije koje nisu bile aktuelne pre 60 godina kada je Konvencija stvo-
rena, a koje su postale veoma aktuelne danas (na primer, zaštita od saobraćajne buke, zaštita od buke iz kafića, zaštita od
buke iz susedstva, na poslu itd.).
Generalni principi
Ova zaštita ostvaruje se najčešće kroz primenu član 8 Konvencije (pravo na poštovanje doma, privatnog i porodičnog
života), mada se podnosioci u takvim slučajevima neretko pozivaju i na primenu članova 2. i 3. Konvencije (pravo na život i
zabrana mučenja), ali praksa Suda pokazuje, da u takvim slučajevima nije ostvaren minimalni stepen surovosti potreban za
primenu ovih članova, pa se Sud ograničava na ispitivanje člana 8 Konvencije. Logika kojom se Sud u takvim slučajevima
rukovodi je ta da pravo na poštovanje doma ne obuhvata samo dom kao fizički prostor, nego i pravo na miran život u
okviru takvog prostora. Jedan od načina da takav miran život bude narušen predstavlja, između ostalog, i izlaganje preko-
mernoj buci, što Sud konstatuje u presudi Velikog veća u slučaju Hatton i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva.
Slučajevi nepostojanja povrede zbog prekomerne buke

Međutim, Sud je nalazio da član 8 Konvencije u slučaju prekomerne buke nije bio povređen povodom različitih
situacija. Tako na primer, radilo se o
- buci koju stvaraju avioni (Ashworth i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, odluka iz januara 2004. godine),
- buci usled rada električnog transformatora (Ruano Morcuende protiv Španije, odluka iz septembra 2005. godine),
- buci koju stvara krojačka radnja (Borysiewicz protiv Poljske, odluka iz jula 2008. godine),
- buci iz zubarske ordinacije (Galev protiv Bugarske, odluka iz septembra 2009. godine) .
U navedenim slučajevima Sud je smatrao ili da buka nije prelazila potreban nivo, ni po intenzitetu ni po dužini traja-
nja ili da podnosioci nisu dokazali da su trpeli odgovarajući stepen fizičke ili moralne patnje po osnovu čega bi dolazila u obzir
zaštita po osnovu člana 8 Konvencije ili da su preduzete sve potrebne mere u cilju zaštite žrtava buke.
Pozitivne obaveze države radi obezbeđenja zaštite od buke

Naime, država u vezi sa zaštitom od buke ima izvesne pozitivne obaveze u smislu preduzimanja razumnih i odgo-
varajućih mera da bi se obezbedio nivo zaštite predviđen članom 8 stav 1 Konvencije.
Prilikom ispitivanja predstavki u vezi sa zaštitom od buke Sud će se baviti
- utvrđivanjem činjenice mešanja u konkretno pravo, te
- utvrđivanjem pitanja da li je postignuta pravična ravnoteža između interesa zajednice i delotvornog uživanja prava na po-
štovanje doma i privatnog i porodičnog života.
U slučaju ustanovljenja postizanja pravične ravnoteže između interesa pojedinaca da budu zaštićeni od prekomerne buke
i interesa društva u celosti u smislu potrebe za obavljanjem određenih delatnosti, kojima se proizvodi buka, Sud će se rukovo-
diti analognom primenom člana 8. stav 2. Konvencije tj. ustanovljavaće da nije bilo povrede člana 8 Konvencije. Pri tome, mora
se voditi računa i o prirodi delatnosti, jer svakako da nije isto kada buka dolazi iz kafića ili buku stvara odvijanje avionskog
saobraćaja.
Međutim, u slučaju izostanka odgovarajuće pravne zaštite, mogu se primeniti i čl. 6. i 13. Konvencije. Ukoliko se
kroz buku ugrožava i pravo na mirno uživanje imovine u obzir dolazi i primena člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. Naime,
pored fizičkih dobara i određena prava i interesi koji predstavljaju imovinu mogu takođe posmatrati kao “imovinska prava”, a
time i “imovinom” za svrhe ove odredbe (predmet Beyeler protiv Italije, br. 33202/96, stav 100).
Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Jedan od prvih slučajeva u kojima je pitanje zaštite od prekomerne buke bilo pred Sudom je slučaj Powell i Rayner
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, kao i Moreno Gomez protiv Španije. Navedeni primer bi se takođe mogao podvesti pod
pojam slučajeva u vezi sa zaštitom čovekove okoline shvaćene u najširem smislu te reči, što važi i za slučaj Hatton i drugi
protiv Ujedinjenog Kraljevstva (presuda Velikog veća od 8. jula 2003. godine), u kome je Sud smatrao da pravo na odmor noću
potpada pod pravo na privatnost iz člana 8. Konvencije, te da britanske vlasti nisu postigle pravičnu ravnotežu između tog
individualnog prava i prava zajednice u pogledu noćnih avionskih letova, suprotno stavu Suda u slučaju Powell i Rayner.
Oluić protiv Hrvatske

U predmetu Oluić protiv Hrvatske podnositeljka predstavke trpela je od 1999. godine, u svom stanu u Rijeci, veliku buku od bara
koji se nalazio u drugom delu zgrade u kojoj se nalazio i njen stan. U vezi sa ovim problemom podnositeljka se u martu 2001.
godine obratila sanitarnoj inspekciji sa zahtevom za merenje buke. Nezavisni tim eksperata obavio je merenje nivoa buke u maju
2001. godine i utvrdio je da se radi o prekomernoj buci (nivo buke u stanu podnositeljke, u toku noći, bio je 35,9, što je znatno
prelazilo dozvoljeni nivo od 5,9 decibela). Na osnovu ovog rezultata sanitarna inspekcija naložila je vlasnicima bara da smanje
nivo buke, ali je po njihovoj žalbi Ministarstvo zdravlja ukinulo ovu odluku sanitarne inspekcije.
Posle toga obavljena su još u dva navrata merenja nivoa buke i pokazalo se da je nivo buke bio znatno iznad dozvoljenog. Od-
lukom sanitarne inspekcije od februara 2002. godine naloženo je vlasniku bara izolovanje zidova, što je on i učinio u junu 2002.
godine. Novo merenje nivoa buke sprovedeno u septembru 2002. godine pokazalo je da izolacija na prvom spratu bara nije bila
dovoljna. Pošto je vlasnik bara obavestio inspekciju da bar više ne vodi na prvom spratu, već jedino u prizemlju, postupak pred
inspekcijom je u martu 2003. godine okončan po osnovu prethodnog nalaza da je buka prekomerna samo na prvom spratu. Pošto
je žalba podnositeljke na odluku o obustavi inspekcijskog postupka odbijena od strane Ministarstva zdravlja, podnositeljka se
obratila Upravnom sudu Republike Hrvatske, u junu 2003. godine. S obzirom da je postupak pred Upravnim sudom trajao pre-
komerno dugo, podnositeljka se obratila Vrhovnom sudu Hrvatske, koji je u martu 2007. godine usvojio njenu žalbu na dužinu
postupka i naložio je Upravnom sudu da donese odluku u roku od tri meseca. Tim povodom je Upravni sud u aprilu 2007. godine
ukinuo odluke upravnih organa i naložio da se u novom postupku utvrdi da li je nivo buke koja je dolazila iz bara bio prekomeran.
Novo merenje nivoa buke sprovedeno u decembru 2007. godine, po nalogu sanitarne inspekcije, pokazalo je da je buka iz bara
prekomerna. U januaru 2009. godine sanitarna inspekcija naredila je vlasniku bara smanjenje nivoa buke. Podnositeljka pred-
stavke, koja se u novembru 2008. godine obratila Sudu, podnela je medicinsku dokumentaciju za članove svoje porodice u kojoj je
data preporuka da oni ne budu izlagani prekomernoj buci.
U postupku pred Sudom jedan od prigovora Hrvatske bio je da predmetni slučaj nije spojiv sa odredbama Konvencije ratione
materiae, jer nije obuhvaćen članom 8 Konvencije.
Sud je ovaj prigovor odbacio u okviru rasprave o meritumu. Pri tome, pošao je od pretpostavke da se predmetni slučaj zasniva na
povredi pozitivnih obaveza države da preduzmu odgovarajuće mere na zaštiti pojedinaca od kršenja njihovih ljudskih prava od
strane trećih lica. i da ovaj slučaj ima dosta zajedničkih elemenata sa slučajem Moreno Gomez protiv Španije.
Naime, punih osam godina podnositeljka i članovi njene porodice bili su izloženi buci, za koju je merenjem, izvedenim u nekoliko
navrata, ustanovljavano da prelazi dozvoljene limite utvrđene na nacionalnom, ali i međunarodnom nivou. Sem toga Sud je u
obzir uzeo i negativne efekte po zdravlje članova porodice podnositeljke što je dokazivano i priloženom medicinskom dokumenta-
cijom. Najzad, imala se u vidu i neefikasnost mera koje su preduzete na nacionalnom nivou u cilju zaštite podnositeljke i članova
njene porodice od prekomerne buke. Stoga je Sud ustanovio da je prekršen član 8 Konvencije, dosudivši podnositeljki predstavke
pravičnu naknadu od 15.000 evra.
(Oluić protiv Hrvatske, presuda od 20. maja 2010. godine.)
MILEVA I DRUGI PROTIV BUGARSKE. Slična prethodnoj presudi je i najnovija presuda Suda vezana za buku, koja je objav-
ljena u novembru 2010. godine. Reč je o presudi donetoj u slučaju Mileva i drugi protiv Bugarske, u kojoj je ustanovljena povreda
člana 8. Konvencije zbog buke koja je dolazila iz kluba za kompjutere smeštenog u zgradi u Sofiji u kojoj su živeli podnosioci pred-
stavke. Iako, je i u ovom slučaju izricana mera zabrane rada kompjuterskog kluba, ona nikada nije sprovedena, tako da su se i u
ovom slučaju mere preduzimane od strane nadležnih organa pokazale kao neefikasne. Pored toga, iako podnosioci nisu pružili
odgovarajuće dokaze o štetnosti efekata prekomerne buke po njih, Sud je u uzeo u obzir i to da se radilo o klubu koji je radio
sedam dana u nedelji, 24 časa na dan i to da su podnositelji predstavke buci iz kluba bili izloženi preko četiri godine neprestano.
Sve to je Sud opredelilo u nalaženju povrede člana 8, pa je podnosiocima predstavke dosudio pravičnu naknadu čija se visina
kretala od 6000 do 8000 evra po podnosiocu.
Zaključna razmatranja
- Konvencija i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom od buke;
- iako Konvencije i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom od buke Sud zaštitu pruža na indirektan način
(zaštita čovekove okoline), najčešće kroz član 8 Konvencije;
- logika Suda u primeni člana 8 Konvencije u slučaju zaštite od buke zasniva se na ideji da pravo na poštovanje doma ne obuhva-
ta samo dom kao fizički prostor, nego i pravo na miran život u okviru tog prostora;
- prilikom ispitivanja predstavki u vezi sa zaštitom od buke Sud će se baviti utvrđivanjem činjenice mešanja u konkretno
pravo, te utvrđivanjem pitanja da li je postignuta pravična ravnoteža između interesa zajednice i delotvornog uživanja
prava na poštovanje doma i privatnog i porodičnog života;
- u slučaju nalaženja da neka predstavka nije osnovana Sud će se rukovoditi analognom primenom člana 8 stav 2 Konvencije;
- odbranu države da član 8 nije primenljiv u slučaju prekomerne buke (prigovor kompatibilnosti predstavke ratione mate-
riae) Sud uglavnom nije prihvatao;
- zaštita po osnovu člana 8 Konvencije u slučaju prekomerne buke moguća je tek po iscrpljivanju svih unutrašnjih prav-
nih sredstava, ali to ne isključuje mogućnost primene člana 6 stav 1 Konvencije, zbog prekomerne dužine postupka
pred nacionalnim organima;
- država u vezi sa zaštitom čovekove okoline ima izvesne pozitivne obaveze, a pri ocenjivanju da li je država prekršila te
pozitivne obaveze, Sud uzima u obzir intenzitet i dužinu uznemiravanja, kao i fizičke i mentalne efekte koje uznemiravanje pro-
uzrokuje prema žrtvi povrede;
- Sud u slučajevima u kojima utvrdi povredu člana 8 Konvencije, usled prekomerne buke, dosuđuje podnosiocima značajnije
iznose naknade, kao satisfakciju zbog bola i patnje kojima su podnosioci bili izloženi;
- u pravu Srbije slučajevi vezani za buku mogu se kvalifikovati kao smetanje poseda ili kao klasične parnice za naknadu
štete zbog uznemiravanja, ali je moguća i zaštita u upravnom postupku, a zatim i pred Upravnim sudom, pri čemu, sledeći
stav Suda iz slučaja Oluić, dovoljno je opredeliti se samo za jedan vid zaštite, od pomenutih, da bi uslov iscrpljenosti unutrašnjih
pravnih sredstava bio ispunjen.
POŠTOVANJE PREPISKE
Član 8. Konvencije predviđa između ostalog da svako ima pravo na poštovanje prepiske, kao i da se državni organi neće
mešati u ostvarivanje ovog prava sem kao što je predviđeno zakonom i kao što je neophodno u demokratskom društvu radi spre-
čavanja nereda ili kriminala.
Dakle, pravo na poštovanje prepiske izričito je garantovano Konvencijom i sastavni je deo prava na poštovanje privat-
nog i porodičnog života. To se naročito odnosi na:
• prepisku lica u pritvoru (Schoneneberg i Durmaz protiv Švajcarske) ili
• izdržavanju kazne zatvora.
Naime, Sud je u slučaju Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva zauzeo stav da pravo zatvorenika na necenzurisanu prepisku ne
trpi ograničenja, pošto je to glavno sredstvo koje oni mogu da koriste kako bi ostvarili svoja prava U slučaju lica koja se nalaze
na izdržavanju kazne zatvora vlasti mogu otvarati poštu zatvorenika samo onda kada imaju razuman razlog da veruju da
njegov sadržaj ugrožava bezbednost zatvora, bezbednost drugih lica ili onda kada pismo po svojoj prirodi ima kriminalni
sadržaj - Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1992), stav. 48. Pod ova ograničenja svakako se ne može podvesti situacija u
kojoj advokat savetuje svog klijenta da se brani ćutanjem.
Prema tome, svako mešanje u prepisku povrediće član 8. Konvencije osim ako je “u skladu sa zakonom”, teži jednom ili više
zakonitih ciljeva o kojima je reč u stavu 2. istog člana i ako je “neophodno u demokratskom društvu”.
Ovi stavovi izraženi su u sledećim odlukama Suda:
- Niedbala protiv Poljske, broj 27915/95, stav 78., 4. jul 2000. godine,
- Silver i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 25. mart 1983. godine, serija A broj 61, str. 32, stav 84.,
- Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 25. mart 1992. godine, serija A broj 233, str. 16, stav 34,
- Calogero Diana protiv Italije, 15. novembar 1996. godine, stav 28.,
- Petra protiv Rumunije, 23. septembar 1998. godine. stav 36.
Dakle, slično pravu na slobodu izražavanja ili slobodu okupljanja radi se o pravu relativnog karaktera, koje je garan-
tovano, ali postoje i izuzeci pod tačno određenim uslovima.
Sud obično dozvoljava državama da nameću bar neka ograničenja u vezi sa uživanjem ovog prava. Tako na primer, u
predmetu Silver protiv Ujedinjenog Kraljevstva Sud je smatrao da država može cenzurisati, u razumnim granicama, onu prepisku
koja se odnosi na prisustvo opasnih zatvorenika u nekom zatvoru, vođenje nezakonitih poslova iz zatvora i sl. Međutim, iako kaš-
njenje u slanju pisama može predstavljati povredu, ustanovljeno je u slučaju Silver da period kašnjenja od skoro mesec dana, dok
se sprovodila istraga o pošiljaocu, ne predstavlja nerazumno dug period.
Sa druge strane, Sud je našao da se radi o kršenju člana 8. Konvencije, kada su zatvorski organi u zatvoru na Holandskim Antili-
ma (u sklopu Holandije) zabranili prepisku između bivših zatvorenika i onih koji su još bili u zatvoru. (slučaj A.B. protiv Holandije).
U vezi sa drugim ograničenjima po pitanju prepiske, može se opravdati uvođenje kvote u pogledu broja pisama imaju-
ći u vidu ogromnu količinu pošte s kojom bi organi u zatvoru trebalo da se bave. Ne postoji mešanje ukoliko postoji obaveza
korišćenja zatvorskog papira, ili kada se insistira na tome da zatvorenik koristi zvanični formular (William Faulkner protiv Ujedi-
njenog Kraljevstva (2002), odluka od 18. septembra 2001. godine).
Što se tiče troškova prepiske, država u principu nije u obavezi da plaća poštarinu zatvorenicima, ali u zavisnosti od odre-
đenih okolnosti propust da to učini može predstavljati ozbiljno ograničenje njihove komunikacije putem pošte.
Država bi trebalo da vodi urednu i valjanu evidenciju u vezi sa rukovanjem poštom i u slučaju nastanka spora o tome
da li su zatvorenici dobijali pisma, ona ne može da se oslobodi svoje obaveze samo tako što će dostaviti evidenciju o ulaznoj pošti
(Messina protiv Italije, 26. februar 1993. godine).
Izraz “u skladu sa zakonom”, međutim, ne zahteva samo usklađenost sa domaćim pravom, već se, takođe, odnosi i na određeni
kvalitet prava (Niedbala protiv Poljske, stav 79).
U slučaju Stojanović protiv Srbije Sud je bio u prilici da ceni kvalitet domaćeg prava, ali i postupanje nadležnih organa u skladu
sa odredbama relevantnog domaćeg prava, pa je našao da su član 19. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 1/90) iz 1990.
godine i član 24. st. 1. i 2. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (“Sl. list SCG”, br. 6/2003), koji su
bili na snazi u relevantnom trenutku predviđali da se niko ne može mešati u nečiju prepisku u odsustvu određene sudske odluke
u tom smislu. Pošto takva odluka nikada nije doneta u vezi sa podnosiocem predstavke, a zatvorski propisi koji su bili na snazi su
i sami bili nejasni u tom smislu, proizlazi da mešanje na koje se žali nije bilo “u skladu sa zakonom” u datom trenutku (stav 73.
citirane presude).
“Domaće pravo mora da naznači sa dovoljno jasnoćom obim i način ostvarivanja relevantnog diskrecionog prava koje imaju javni
organi kako bi se pojedincima obezbedio minimalni nivo zaštite na koju imaju pravo u jednom demokratskom društvu”
(Domenichini protiv Italije, presuda od 15. novembra 1996. godine, stav 33).
Generalna kontrola pisama, koja nije vremenski ograničena i koja nema unapred utvrđene razloge za sprovođenje
smatra se nezakonitom. (Lavents v. Latvia (2002)) Takođe, sprovođenje isuviše široke diskrecije u odnosu na kontrolu opšte
prepiske, uz nedostatak mogućnosti nezavisnog preispitivanja su neprihvatljivi (Petra protiv Rumunije). Naime, zatvorski organi
su imali ovlašćenja da ne isporuče zatvoreniku bilo kakvo pismo ili novine, knjigu ili časopis “koji nisu odgovarali procesu rehabi-
litacije zatvorenika”, a protiv takve odluke nije bilo moguće izjaviti žalbu.
Tako, pisma privatne sadržine mogu biti otvarana samo onda kada sadrže pretnju nasiljem ili se radi o komunikaciji koja se
odnosi na neke krivične aktivnosti, dok će u svim drugim slučajevima takva mera biti suprotna članu 8. Konvencije (Boyle i Rice
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 1988.).
Sa druge strane, de facto opstrukcija prepiske pritvorenika/zatvorenika sa sudskim ili drugim organima vlasti, može
takođe dovesti do kršenja člana 8. Konvencije. To je bio slučaj u predmetu William Faulkner u kome Sud nije utvrdio nikakav
zakoniti osnov za propust zatvorskih vlasti da pošalju pismo koje je podnosilac predstavke uputio škotskom državnom ministru,
kao i u predmetu Cotlet protiv Rumunije (2003) u kome su zatvorski organi faktički ometali prepisku, jer su odbili da zatvoreniku
daju materijal za pisanje, odugovlačili sa slanjem njegove prepiske Sudu i vršili kontrolu takve prepiske.
Međutim, treba istaći da je Sud ometanje prepiske razmatrao i u odnosu na druge kategorije lica, osim lica u zatvoru
ili pritvoru. Tako u slučaju Anderson protiv Švedske radilo se o ometanju prepiske i telefonskih razgovora između majke i sina
koji je bio pod starateljstvom. Isto tako, u slučaju Foxley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je smatrao da se radilo o kršenju člana
8. Konvencije kada je izvršitelj u postupku stečaja otvarao pisma između podnosioca i njegovih pravnih savetnika, jer izvršitelj
po nacionalnom zakonu nije imao nikakva ovlašćenja da tako postupa. Takođe, Sud je utvrdio povredu člana 8. i u slučaju kada je
licima u bankrotu uvedeno ograničenje na prijem prepiske na duže vreme (Luordo protiv Italije).
Zakonska rešenja u Srbiji

Izmenama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, stupile na snagu 11. septembra 2009. godine
- dalje: Zakon) članom 75. propisano je neograničeno pravo prepiske osuđenika o svom trošku. Izričito pravo prepiske bez
nadzora odnosi se na prepisku sa braniocem, zaštitnikom građana ili drugim državnim organima, ali i međunarodnim organiza-
cijama za zaštitu ljudskih prava (nevladinim organizacijama, komitetima UN i Evropskim sudom za ljudska prava). Svakako da
nedostaje odredba o pravu prepiske bez nadzora u odnosu na domaće nevladine organizacije, jer se upravo u slučaju Stojanović
protiv Srbije, kada se prvi put postavilo pitanje povrede tajnosti prepiske zatvorenika radilo o prepisci i sa jednom domaćom ne-
vladinom organizacijom, koja je podnosioca branila pred Sudom.
Nadzor nad prepiskom zatvorenika može odrediti prvostepeni sud u sedištu zavoda na predlog upravnika zavoda ili di-
rektora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (Uprava), a sud može i uskratiti dopisivanje, ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:
1) da se radi o zavodu zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, zavodu zatvorenog tipa i zatvorenom odeljenju zavoda (ka-
rakter zatvorske ustanove);
2) da to nalažu zahtevi održavanja reda, sigurnosti i bezbednosti, sprečavanja krivičnih dela i zaštita oštećenih (valjani razlozi);
3) da se nadzor vrši određeno vreme (vremenski limitiran nadzor);
4) u slučaju sumnje na slanje i primanje nedozvoljenih stvari putem pisma, pismo upućeno osuđenom, kao i pismo koje on upuću-
je, otvoriće se u njegovom prisustvu i pregledati, dok će se nedozvoljene stvari oduzeti.
Naravno, odredbu člana 74. Zakona o tome da osuđeni podneske prima i upućuje preko zavoda ne treba shvatiti na taj način da
na podnescima treba da stoji pečat zavoda, jer to upućuje na zaključak da se pošiljka pregleda i otvara, što je i uzrokovalo slučaj
Stojanović, ali i još neke slučajeve iz tog perioda pred Sudom, a koji još nisu rešeni. Prijem i odašiljanje pošiljki preko zavoda
znači samo da se pošiljke tehnički ekspeduju preko zavoda, zbog činjenice da se osuđeni upravo tu i nalazi. Zbog toga
veoma je važno na koji će se način ove odredbe primeniti u praksi.
U vezi sa pitanjem iscrpljenosti domaćih pravnih sredstava svakako je značajna i odredba o pravu žalbe na odluku suda o
uskraćivanju dopisivanja zatvorenika.
Uopšte, u vezi sa pravnim sredstvima povodom ovakvih situacija važno je istaći da se shodno članu 114. Zakona o izvršenju
krivičnih sankcija osuđeni može, radi ostvarivanja svojih prava, podneskom obratiti načelniku ili drugom ovlašćenom
licu iz odgovarajuće službe zavoda. Takođe, osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih
nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu. Za postupanje navedenih lica ostavljeni su zakonski rokovi, pa ako
osuđeni ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem ima pravo da u roku od osam dana, od dana prijema
rešenja podnese žalbu direktoru Uprave, koji je dužan da o njegovom zahtevu odluči u roku od 30 dana od dana prijema žalbe. Ako
se utvrdi da je pritužba osnovana, direktor Uprave će naložiti da se otkloni povreda prava osuđenog.
Takođe, osuđeni ima pravo da se bez prisustva zaposlenih lica u zavodu prituži ovlašćenom licu koje nadzire rad
zavoda.
Najzad, članom 165. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija propisano je i pravo na sudsku zaštitu koja se ostvaruje u
upravnom sporu.
Sve navedene odredbe imaju za cilj da se situacija kao u slučaju Stojanović ne ponovi, ali, napominjemo ponovo, izuzetno je
značajno kako će se ove odredbe primenjivati u praksi.
Slučaj Stojanović protiv Srbije i pitanje iscrpljenosti unutrašnjih pravnih

sredstava u slučaju ometanja prepiske zatvorenika
U slučaju Stojanović protiv Srbije, koji se bavio pitanjem pregleda prepiske zatvorenika u zatvorima u Srbiji Sud je doneo
odluku kojom je ocenjivao pitanje dopuštenosti predstavke u vezi sa navodnom povredom člana 8. Konvencije. Naime, očigledno je
iz opisa činjenica datih u presudi u vezi sa navodnom povredom tajnosti pisama, da se podnosilac povodom ove navodne povrede
uopšte nije obraćao domaćim organima odnosno da nije iscrpeo pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganju. I dok se može
prihvatiti stav Suda u vezi sa sredstvima koja su podnosiocu stajala u krivičnom i parničnom postupku, stav u vezi sa administra-
tivnim sredstvima predviđenim članom 103. ranije važećeg Zakona o izvršenju krivičnih sankcija odudara od prakse Suda što je
ukazano i tokom postupka od strane zastupnika, a što ukazuje i sudija Kreća u svom delimično saglasnom mišljenju, pozivajući se
na slučaj Novak protiv Hrvatske, gde je povodom identične situacije predstavka proglašena nedopuštenom. Štaviše, u još jednom
slučaju protiv Hrvatske (Testa) Sud je zauzeo isti stav kao i u slučaju Novak, suprotno od stava u slučaju Stojanović, gde je Sud
prešao preko očigledne činjenice da se na ovu povredu podnosilac prvi put pozvao tek pred Sudom.
Zahtev da se efikasnost sredstava administrativnog karaktera, koje očigledno nije korišćeno pred domaćim organima, dokazu-
je relevantnom sudskom praksom, što je Sud naveo kao ključni argument za ovakvu odluku, u odnosu na Hrvatsku, u već pomenu-
tom slučaju, nije postavljen, à sem toga odudara od stava Suda da se ne može tvrditi da neko sredstvo nije efikasno, ako nije uopšte
korišćeno pred domaćim organima. (Van Oosterwijk protiv Belgije, presuda od 6. novembra 1980. godine).
Ni stav Suda iznet u slučaju Stojanović da se radilo o administrativnoj praksi (stav 62. presude), zbog čega se nije moglo raditi
o delotvornom sredstvu, odudara od stava u slučaju Testa, u kome se podnosilac predstavke, hrvatska zatvorenica Ksenija Testa
žalila na to da joj je sva pošta otvarana i čitana, što takođe upućuje na zaključak o postojanju “administrativne prakse u hrvatskim
zatvorima.”
Ova presuda bi sigurno trebalo da bude upozorenje našim organima u vezi sa postupanjem sa poštom zatvorenika, pa
ukoliko se i radilo o “administrativnoj praksi” u srpskim zatvorima u relevantnom trenutku, to može rezultirati novim predstav-
kama protiv Srbije za relevantni period, što pokazuju i podnete predstavka u slučaju Jovančić i Milošević.
PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U VEZI SA PORODIČNIM

ODNOSIMA DONETE U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU
U vezi sa Republikom Srbijom Sud doneo je više presuda iz oblasti porodičnih odnosa. (na primer, V.A.M., Tomić i Jevremović).
Ovi predmeti odlikuju se time što ih Sud uzima u rad po hitnom postupku, a tuženoj državi ostavlja kraći rok za izjašnjenje
u odnosu na druge predmete. U njima se gotovo redovno povreda člana 6. stav 1. Konvencije, koja se odnosi na povredu prava na
suđenje u razumnom roku, dovodi u vezu sa članom 8. Konvencije. Pored toga, u ovim predmetima moguće je obraćanje Sudu i
kada nisu iscrpljena sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom, pa se ovi slučajevi dovode u vezu i sa navodnom povredom
člana 13. Konvencije. Naime, u konkretnim predmetima postupci pred sudovima traju više godina, a Sud je u sva tri slučaja utvrdio
povredu člana 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije (pravo na suđenje u
razumnom roku) i članom 13. (pravo na delotvorno pravno sredstvo). Naravno, utvrđene su i zasebne povrede člana 6. stav 1. i
člana 13. Konvencije.
Shodno članu 46. Konvencije, tužene države, nakon donošenja presuda u kojima je utvrđena povreda Konvencije, imaju
obavezu da preduzmu mere radi eliminisanja posledica povreda koje su utvrđene kako bi se, što je više moguće postigao
“povraćaj u pređašnje stanje” u odnosu na podnosioca predstavke.
U slučajevima gde je Sud našao povrede člana 8. (koje se odnose na brigu o detetu i roditeljskim pravima, kao u gore pomenuta
tri slučaja) može doći do posebnih poteškoća zbog protoka vremena od činjenica opisanih u presudi, zbog ponašanje roditelja i/ili
drugih uključenih strana (usvojiteljska porodica, službe socijalne zaštite itd.) i zbog potrebe poštovanja principa “najbolji interes
deteta,” a što se sve mora uzeti u obzir u ovom kontekstu.
V.A.M. protiv Srbije

Presudom u slučaju V.A.M. protiv Srbije Sud je utvrdio da je Republika Srbija:
• povredila član 6. stav 1. Konvencije (pravo na pravično suđenje - suđenje u razumnom roku), član 8. (pravo na poštovanje poro-
dičnog života) i
• član 13. (pravo na delotvorno pravno sredstvo) podnosiocu predstavke V.A.M , i da je zbog toga
• u obavezi da plati 15.000 eura u roku od tri meseca, kao i 4.350 eura na ime troškova postupka.
Posebno se napominje u tački 166. presude da će Republika Srbija biti u obavezi da na adekvatan način izvrši privremenu
meru od 23. jula 1999. godine i dovede do kraja, sa posebnom pažnjom, tekuću parnicu u predmetu P 1060/90 koji se vodio pred
Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu. Dakle, radi se o merama prevashodno individualnog karaktera tj. merama koje se
odnose na situaciju konkretnog podnosioca predstavke.
Komitet ministara Saveta Evrope je shodno članu 46. Konvencije organ koji nadzire izvršavanje pravosnažnih presuda Suda i
ovaj slučaj će biti na njegovom dnevnom redu sve dok se ne ispune svi nalozi iz ove presude. Naime, pored individualnih mera u
ovoj presudi se govori i o generalnim merama, koje se moraju preduzeti kako bi se otklonile situacije koje vode povredi
prava u nekim budućim slučajevima.
Posebno su značajni u tom smislu tač. 152. i 153. presude u kojima se ukazuje da Republika Srbija nema u svom pravnom
sistemu efikasno pravno sredstvo za ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku, bilo da ubrza postojeće postupke (Sud izri-
čito u tački 85. presude navodi da se adekvatnim sredstvom za ubrzanje postupka ne mogu smatrati ni obraćanje predsednicima
sudova, ni ministru pravde, ni Nadzornom odboru), bilo da pruži adekvatnu materijalnu naknadu strankama čiji postupci pred
domaćim sudovima nerazumno dugo traju. Kroz to Sud posredno najavljuje da će Republika Srbija i u budućnosti gubiti slučajeve
pred Sudom i biti obavezivana na plaćanje naknade sve dok se u pravnom sistemu ne predvidi delotvorno sredstvo za ostvarivanje
prava na suđenje u razumnom u roku.
Podsećamo da je 95% predstavki protiv Republike Srbije upravo vezano ili za dugo trajanje postupaka pred sudovima ili za
neizvršavanje pravnosnažnih sudskih presuda.
Naime, u presudi se između ostalog navodi da je:
“opštinski sud konstantno propuštao da iskoristi proceduralna sredstva koja su mu bila na raspolaganju, a koja je trebalo da omo-
guće okončanje predmetnog postupka” posebno se ukazuje na član 145. Zakona o parničnom postupku (“Sl. list SFRJ”, br. 4/77,
36/77 - ispr., 6/80 - dr. zakon, 36/80, 43/82 - dr. zakon , 69/82 , 72/82 - ispr. dr. zakon, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91
i “Sl. list SRJ”, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 - ispr. i 3/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 125/2004 - dr. zakon) iz 1977. godine. Po-
sebno se u tački 142. ukazuje da opštinski sud očigledno nije ni razmatrao mogućnost upotrebe prinudnih sredstava u konkretnom
slučaju, shodno pravilima izvršnog postupka, te da su srpske vlasti “propustile da ulože adekvatan i delotvorni napor da izvrše
privremenu meru od 23. jula 1999. godine”.
“predmetno ponašanje pravosudnih organa tužene države predstavlja konstanti izvor patnje za podnosioca predstavke koja je
poslednji put videla svoje dete 1998. godine, pre nekih osam godina”.
(V. A. M. protiv Srbije, predstavka br. 39177/05 od 13. marta 2007. godine, tač. 109, 141. i 164.)
Republika Srbija je izvršila obavezu u vezi sa isplatom naknade i troškova postupka po ovoj presudi, a pored toga presuda je
objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije”, br. 53/2007 od 13. juna 2007. godine, kao i na web site-u Zastupnika Repu-
blike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, na dan njene pravnosnažnosti 13. juna 2007. godine. O tome je Zastupnik
obavestio Odeljenje za izvršenje presuda Komiteta.
U međuvremenu, posle devet godina suđenja, doneta je pravnosnažna presuda u ovom slučaju, tako da ona predstavlja izvršni
naslov u vezi sa ostvarivanjem kontakta između majke i deteta, a ne više privremena mera koju je doneo Četvrti opštinski sud u
Beogradu još 1999. godine.
Međutim, realizacija ove obaveze zavisi ne samo od postupanja nadležnih organa u Republici Srbiji nego i od spre-
mnosti oca da se povinuje nalozima iz presude u vezi sa ostvarivanjem kontakta između majke i deteta na način kako je to
predviđeno presudom. Nažalost, da sada ove spremnosti nije bilo.
U slučaju Tomić protiv Srbije, u kome je takođe došlo do utvrđivanja povrede iz člana 8. Konvencije Sud je istakao:
“Najzad, P.V. je zapravo dozvoljeno da iskoristi pravosudni sistem, dok se činjenično stanje protekom vremena nije dovoljno izmeni-
lo, da bi bila moguća izmena odluke o poveravanju deteta na čuvanje, negu i vaspitanje u posebnom sudskom postupku”.
(Presuda u predmetu Tomić protiv Srbije, predstavka br. 25959/06 od 26. juna 2007. godine stav 104.)
Dakle, u ovom predmetu postupak je pravnosnažno okončan, ali nadzor Komiteta svodi se na superviziju poštovanja moguć-
nosti predviđene članom 422. stav 1. tačka 10) Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004) vezane za ponav-
ljanje postupka i naravno superviziju kontakta majke i deteta, shodno uslovima iz pravnosnažne presude.
Ono što se može primetiti u vezi sa navedenom odredbom je da Zakon ne predviđa rok u kome stranka može zahtevati ponav-
ljanje postupka za slučaj predviđen članom 422. tačka 10). Naime, članom 424. Zakona predviđa se subjektivni rok od 30 dana, ali
samo za taksativno navedene slučajeve - tač. od 1) do 9). Štaviše, u trećem stavu člana 424. definiše se objektivni rok od pet godina
za podnošenje predloga za ponavljanje postupka - od dana kada je odluka postala pravnosnažna. Međutim, ovaj objektivni rok ne
važi za razloge navedene u članu 422. tačka 10).
Može se zaključiti da stranka koja je učestvovala u postupku koji je pravnosnažno okončan, može bilo kada predložiti ponav-
ljanje postupka ukoliko je Sud doneo odluku protiv Republike Srbije o istom ili sličnom pravnom odnosu.
Ovakvo rešenje je suviše široko i u suprotnosti je sa načelom pravne sigurnosti.
Najzad, u slučaju Jevremović protiv Srbije predmet se tiče žalbe podnositeljki predstavke u vezi sa postupkom za utvrđenje
očinstva i izdržavanjem deteta koji su pokrenuli protiv D.K. u junu 1999. godine. U ovom slučaju presude Četvrtog opštinskog suda
u Beogradu ukidao je u dva navrata Okružni sud u Beogradu, s obzirom da je prvostepeni sud utvrđivao očinstvo bez obavljanja
DNK analize, kojoj tuženi nije želeo da se podvrgne. U međuvremenu, u ovom predmetu doneta je pravnosnažna presuda, a postu-
pak je bio i po reviziji u Vrhovnom sudu Srbije, gde je odlučeno da se ukine samo deo u vezi sa visinom izdržavanja preko najniže
visine izdržavanja u Republici, dok su u ostalom delu presude nižestepenih sudova potvrđene. U tom delu Komitet očekuje prav-
nosnažno okončanje postupka i u međuvremenu ovaj postupak je u celosti pravnosnažno okončan. Dakle, u ovom slučaju ostaje
obaveza u vezi sa generalnim merama na način kako je to konstatovano u slučaju V.A.M.
ZAKONSKI OKVIRI I PRAKSA U VEZI SA ZAŠTITOM OD

PORODIČNOG NASILJA U REPUBLICI SRBIJI
Pred Sudom u Strazburu do sada se nije našao nijedan slučaj protiv Republike Srbije vezan za porodično nasilje. To ne
znači da porodično nasilje nije prisutno i u Srbiji. Naprotiv, dovoljno je pročitati pojedine novinske naslove koji svedoče o raznim
porodičnim tragedijama, koje su zapravo posledica dugogodišnjih poremećenih porodičnih odnosa i nasilja u porodici koje se kroz
dugi niz godina ispoljavalo u različitim oblicima.
V.A.M protiv Srbije

Slučaj V.A.M protiv Srbije, u kome se radilo o nemogućnosti majke da ostvari kontakt sa detetom po pravnosnažnim sudskim
odlukama, nije primer za nasilje u porodici, ali mu je blizak, jer je otac bolesnoj majci onemogućavao kontakt sa detetom, na razne
načine, a između ostalog i tvrdnjom da je ona, odnosno majka umrla. Na izvestan način, takvo postupanje prema detetu, koje na
pragu punoletstva saznaje da mu je majka ipak živa, predstavlja jedan vid prikrivenog nasilja.
Postavlja se pitanje kakve su obaveze Republike Srbije u vezi sa sprečavanjem nasilja u porodici. Kada je reč o zakonskom okvi-
ru, najpre, može se primetiti da je Porodičnim zakonom zabrana nasilja u porodici i pravo na zaštitu od nasilja u porodici
stavljeno u rang jednog od osnovnih načela tog zakona (član 10. Zakona).
Isto tako fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje dece, kao i njihovo izrabljivanje u porodici je razlog za lišenje roditelj-
skog prava, dok je celo IX. poglavlje ovog zakona posvećeno pitanju zaštite od nasilja u porodici. U okviru ovog poglavlja objašnje-
no je šta se smatra nasiljem u porodici, pobrojani su pojedini slučajevi nasilja u porodici (nije navedeno izrabljivanje, koje bi se
moglo takođe smatrati vidom nasilja u porodici, u smislu člana 4. Konvencije, a pogotovo što je predviđeno kao jedan od razloga za
lišavanje roditeljskog prava, kada su u pitanju deca) i mere zaštite od tog nasilja, čije je vremensko trajanje ograničeno na godinu
dana, uz mogućnost njihovog produžavanja dok traje nasilje u porodici.
Takođe, navedeni su i lica koja se štite od nasilja u porodici, u vezi sa čim se može primetiti da je krug tih lica veoma široko
postavljen (na primer, to su i lica koja su ili su bila u emotivnoj ili seksualnoj vezi ili koja imaju zajedničko dete ili dete koje tek
treba da se rodi, iako nisu nikada živela u zajedničkom domaćinstvu), što je svakako veoma dobro rešenje, imajući u vidu slučaj
Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske.
Zaštitne porodičnopravne mere u praksi domaćih sudova

I u domaćoj sudskoj praksi iz oblasti porodičnopravnih odnosa navodi se da je:
“svrha zaštitnih porodičnopravnih mera ta da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi
nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okol-
nosti koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja, odnosno izvršenje drugih vidova nasilja”
(Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Gž2 br. 366/10 od 17. maja 2010. godine)
Imajući u vidu ovakvu svrhu zaštitnih porodičnopravnih mera, Apelacioni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da
je tuženi “korigovao svoje ponašanje i potpuno se distancirao od tužilje, da tužilja nije bila žrtva nasilja i da joj ne preti opasnost”,
pa je naložio da prvostepeni sud ponovo ceni da li je ponašanje tuženog ugrozilo telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo
tužilje. Pri tome dat je nalog prvostepenom sudu da oceni da li ponašanje tuženog odstupa od standarda normalnog ophođenja i
komuniciranja sa tužiljom, te da ima u vidu “nultu” toleranciju na nasilje.
Prema tome, svrha zaštitne mere je pre svega sprečavanje nastanka traume ili povrede, zbog čega Vrhovni kasacioni sud,
u slučaju postojanja sumnje na seksualno nasilje, odbijajući izjavljenu reviziju, između ostalog navodi:
“U ovom slučaju … minimum sumnje postoji. On se ogleda u mišljenju tima veštaka Kliničkog centra V. koji nisu mogli sa sigurnošću
isključiti seksualno zlostavljanje maloletnog deteta od strane oca. Upravo to predstavlja osnov za određivanje mere zaštite.”
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 2857/2010 od 9.6.2010. godine)
Nasilje u porodici kao krivično delo

Kada je u pitanju krivično pravna zaštita članom 194. Krivični zakonik (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr.,
107/2005 - ispr., 72/2009 i 111/2009 - dalje: KZ) predviđeno je posebno krivično delo - Nasilje u porodici.
Radnja izvršenja kod ovog krivičnog dela određena je alternativno kao primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili
telo, kao i bezobrazno i drsko ponašanje kojim se ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice.
U praksi nasilje u porodici se svodi najčešće na kombinaciju klasičnog nasilja, sa pretnjama i drskim i bezobzirnom po-
našanjem, ali je za postojanje ovog krivičnog dela dovoljno postojanje jednog od kažnjivih oblika ponašanja, koje mora
biti praćeno subjektivnim elementom, odnosno da se to čini kako bi se ugrozilo spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje
člana svoje porodice. Sa druge strane, teško je zamislivo da bilo kakav oblik nasilja, pretnji ili drskog i bezobraznog ponašanja ne
ugrožava spokojstvo člana porodice. Ono što se kod krivičnopravne zaštite razlikuje u odnosu na porodičnopravnu zaštitu
je znatno uži krug lica na koja se krivičnopravna zaštita odnosi. Za ovo delo propisana je kazna zatvora koja se kreće u ras-
ponu od tri meseca do tri godine.
Pored osnovnog oblika ovog krivičnog dela predviđeni su i njegovi kvalifikovni oblici u zavisnosti od:
- načina njegovog izvršenja (kada je korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje
teško naruši, za koji je propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina);
- težine posledica (ako je nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja zatvorska kazna se kreće u rasponu dve do
deset godina, odnosno ako je nastupila smrt lica, zatvorska kazna se kreće u rasponu od tri do 15 godina) i
- objekta radnje ovog krivičnog dela (ako su učinjena prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset
godina).
Veza sa porodičnopravnom zaštitom napravljena je u poslednjem stavu člana 194. KZ, jer je krivičnopravna zaštita predvi-
đena i za slučaj kršenja mera zaštite od nasilja u porodici koje je sud odredio na osnovu zakona, u kom slučaju su kumula-
tivno predviđene kazna zatvora od tri meseca do tri godine i novčana kazna. Na taj način želeo se pojačati obim porodičnopravne
zaštite i uspostaviti trojstvo prevencija-zaštita-kažnjavanje.
Međutim, pored odgovarajućeg zakonskog okvira, bitno je i preventivno delovanje, kao i koordinacija između različitih organa
na prevenciji nasilja u porodici. Sem toga, u zakonu nije utvrđena obaveza svedoka nasilja da prijavi nasilje. Sa druge strane, Centri
za socijalni rad, iako su ovlašćeni da pokrenu postupak u slučaju nasilja, u praksi to retko čine. Kada se tome doda preopterećenost
sudova i nepostojanje posebnih specijalizovanih sudskih veća za slučajeve u vezi sa porodičnim nasiljem, ponekad i nedovoljno
poznavanje psihologija žrtve koja u sudskom postupku povuče prijavu za nasilje u porodici ili nedovoljnost i neadekvatnost pri-
kupljenih dokaza, sve su to razlozi koji otvaraju prostor za obraćanje Suda.
PRAVO NA POŠTOVANJE PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA MANJINSKIH GRUPA

Centralno mesto u sistemu zaštite ljudskih prava prema Konvenciji i dodatnim protokolima uz nju pripada pojedincu. Zbog to-
ga zaštita manjinskih grupa u Konvenciji nije posebno regulisana, što ne znači da se Evropski sud za ljudska prava nije bavio
manjinskim pitanjima, a u vezi sa zaštitom prava pojedinaca. Na dnevnom redu Suda bila su pitanja u vezi sa:
• obrazovanje pripadnika pojedinih manjinskih grupa,
• prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i doma,
• zlostavljanje i ponižavajući tretman pripadnika pojedinih manjinskih grupa,
• pristupa sudu,
• proterivanja i,
• diskriminacijom pripadnika manjina.
Sa druge strane, trebalo bi imati u vidu da pojedine članice Saveta Evrope (na primer, Francuska, Grčka itd.) ne priznaju po-
stojanje manjina, pa se, i zbog nedostatka konsenzusa, pitanje zaštite manjina nije posebno regulisalo Konvencijom i protokolima
uz nju.
Najzad, pitanja u vezi sa zaštitom manjina dobila su na zamahu tek ulaskom zemalja iz istočne i centralne Evrope u
sistem Saveta Evrope, s obzirom da je u tim državama prisutan veliki broj pripadnika različitih manjina. To se posebno odnosi na
zaštitu prava Roma. Do sredine devedesetih godina prošlog veka slučajevi u vezi sa zaštitom prava Roma stizali su pred Sud uglav-
nom iz Velike Britanije tj. Ujedinjenog Kraljevstva i oni su se odnosili na neke navike Roma koje proističu iz njihovog nomadskog
načina života. Tako na primer, postavljanje karavanskih kola duž uz autoput tretirano je kao krivično delo, što je moglo uticati na
održivost načina života Roma u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zbog toga je ovo pitanje bilo u fokusu Suda, jer se ticalo prava na pošto-
vanje porodičnog života, regulisanog članom 8. Konvencije.
Član 8. štiti pravo na dom i poštovanje porodičnog života, ali njime se ne garantuje i pravo na životni smeštaj. Zbog toga
su i Sud, a i pre njega Komisija za ljudska prava, prednost davali javnim nad privatnim interesima u slučaju gradnje u zelenom po-
jasu ili u nekoj zaštićenoj seoskoj oblasti. Drugim rečima, radilo se o polju široke slobode procene države, pa je Sud bio nespreman
da državama nameće pozitivnu obavezu da izda dozvolu u pogledu smeštaja ili stanovanja na određenom mestu. Zbog toga je u
slučaju Buckley protiv Ujedinjenog Kraljevstva zauzet stav da ne postoji zakonska obaveza za državne organe da se Romima
daju određene zemljišne parcele u cilju njihovog nastanjenja na određenom mestu tj. kako se ne bi selili sa jednog mesta
na drugo. Drugim rečima, u domenu člana 8. Konvencije je poštovanje postojećeg doma, a ne doma koji bi tek trebalo da
se stekne, što je bila pretenzija podnosilaca predstavke u konkretnom slučaju.
Ovaj stav Sud je ponovio i u slučaju Chapman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, dok je u slučaju Connors protiv Ujedinjenog Kra-
ljevstva utvrdio povredu Konvencije u slučaju Roma koji su na zakoniti način stekli jedan plac, pa je Sud zaključio da se njihovo
isterivanje sa tog placa nije odvijalo uz neophodne procesne garantije, posebno zbog toga što lokalne vlasti nisu pružile dovoljno
argumentovane razloge zbog čega je došlo do mešanja u njihovo pravo na poštovanje doma, privatnog i porodičnog života.
Zaključna razmatranja o zaštiti manjina

- Konvencija i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom manjina;
- iako Konvencije i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom čovekove okoline Sud zaštitu pruža na indirektan
način, najčešće kroz član 8. Konvencije štiteći pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, ali i kroz druge odredbe (na
primer, članovi 2, 3. i 13. Konvencije, kao i član 2. Protokola 1 uz Konvenciju ili član 4. Protokola broj 4 uz Konvenciju);
- prilikom ispitivanja predstavki u vezi sa zaštitom manjina Sud će se posebno baviti utvrđivanjem činjenica vezanih za etničku
pozadinu čitavog događaja, zbog čega se obavezno primenjuje član 14 Konvencije (zabrana diskriminacije), u vezi sa drugim
povredama iz Konvencije i protokola uz nju;
- država u vezi sa zaštitom manjina ima izvesne pozitivne obaveze (naročito da sprovodi delotvornu istragu i da primenjuje odgo-
varajuće sankcije prema svima onima koji narušavaju pravne norme koje se odnose na zaštitu pripadnika manjina);
- najčešće žrtve etnički motivisanih kršenja Konvencije pred Sudom su Romi.
PRAVO AZILA I VEZA ČL. 3. I 8. KONVENCIJE

Azil je pravo na boravak i zaštitu koje ima stranac kome je na osnovu odluke nadležnog organa koji je odlučivao o nje-
govom zahtevu za azil u Republici Srbiji odobreno utočište ili drugi oblik zaštite predviđen zakonom (Zakon o azilu - “Sl.
glasnik RS”, br. 109/2007 - dalje: Zakon).
Komitet ministara Saveta Evrope je 1.7.2009. godine, na svom 1062. sastanku, usvojio Vodič za zaštitu ljudskih prava u
kontekstu ubrzane procedure azila - dalje: Vodič). Vodič je pre svega imao u vidu član 14. Univerzalne deklaracije o ljudskim
pravima kojim je za države propisana obaveza da se prilikom davanja azila rukovode evropskim i međunarodnim standardima,
ali i Ženevsku Konvenciju o izbeglicama iz 1951. godine sa protokolom iz Njujorka uz tu Konvenciju iz 1967. godine, koji su
u članu 33.1 propisali zabranu tzv. refoulement, odnosno proterivanja i vraćanja izbeglica na teritoriju na kojoj bi njihov ži-
vot ili sloboda bili ugroženi po osnovu njihove rase, religije, nacionalnosti, političkog mišljenja ili pripadnosti određenoj
društvenoj grupi.
Od međunarodnih dokumenata u vezi sa ovom materijom svakako bi trebalo izdvojiti i Rezoluciju iz oktobra 2007. godine o
pristupu pravdi migranata i tražioca azila, usvojenu na konferenciji evropskih ministara pravde u Lanceroteu u Španiji, više
preporuka Komiteta ministara i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, dokumente EU u vezi sa ovim pitanjima, a naročito Pra-
vila iz Dablina br. 343/2003 od 18. februara 2003. godine u vezi sa nadležnom zemljom za odlučivanje o zahtevu za davanje
azila.
Najzad i praksa Suda takođe predstavlja dragoceni izvor u ovoj oblasti, ne samo kada je u pitanju odlučivanje o azilu, nego
i u slučaju proterivanja stranaca, kada je azil ranije dat, počev od prvog slučaja te vrste (Soering protiv Ujedinjenog Kraljevstva), u
kome se podnosilac suočio sa mogućnošću da nad njim bude izvršena smrtna kazna u slučaju njegovog izručenja američkoj save-
znoj državi Virdžinija.
Sadržina Vodiča
Vodič se odnosi na one slučajeve procedure za traženje azila, koji odstupaju od redovne procedure, bilo na osnovu vre-
menskog kriterijuma, bilo po pitanju izostavljanja neke od garantija u vezi sa bržim procesom donošenja odluka za tražioce azila.
Države mogu da primenjuju ovu proceduru jedino u slučajevima koji su određeni njihovim nacionalnim pravom i u skladu sa
međunarodnom standardima u zavisnosti od okolnosti slučaja. U svakom slučaju tražioci azila imaju pravo na pravično ispiti-
vanje njihovih zahteva uz poštovanje principa non - refoulement.
U Vodiču se posebno izdvajaju slučajevi u kojima tražioci azila spadaju u tzv. ranjive grupe ljudi (deca i maloletna lica,
žrtve torture, seksualnog nasilja, trgovine ljudima, lica sa mentalnim teškoćama i invalidi), kao i složeniji slučajevi, koje bi tre-
balo isključiti iz rešavanja po ubrzanoj proceduri.
Uz propisivanje niza proceduralnih garantija (mogućnost podnošenja zahteva za azil već na graničnom prelazu ili iz pritvora,
registrovanje tražilaca azila, pravo na informisanje na jeziku koji razume o postupku za dobijanje azila, delotvorna pravna sred-
stva koja bi trebalo da imaju odložno dejstvo, pravo na pravnu pomoć itd.), Vodič definiše koncept bezbedne zemlje porekla,
odnosno bezbedne treće države, uz mogućnost osporavanja ove pretpostavke.
U Vodiču su sadržane posebne odredbe o pritvoru kao izuzetnoj meri za tražioce azila. Preporučuje se da deca i maloletna
lica mogu biti smešteni u pritvor samo u izuzetnim slučajevima, ali tada im mora biti pružena posebna pomoć i obezbe-
đen adekvatan nadzor.
Takođe za tražioce azila potrebno je obezbediti socijalnu i zdravstvenu zaštitu, zaštititi njihov porodični život, s tim što države
mogu propisati i više standarde zaštite za tražioce azila od onih koje daje Vodič.
Situacija u Republici Srbiji

Republika Srbija, što se može videti iz definicije na početku, u novembru 2007. godine je donela Zakon. Iako, ovaj zakon sadrži
rešenja koja su u skladu sa Konvencijom o izbeglicama iz 1951. godine i nizom gore navedenih međunarodnih dokumenata, on ne
govori o ubrzanoj, odnosno skraćenoj proceduri azila. Ipak, analognom primenom odredaba iz Zakona o opštem upravnom
postupku (“Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001 i “Sl. glasnik RS”, br. 30/2010) moglo bi se reći da je moguće primeniti ovakav po-
stupak i u Republici Srbiji.
Primena ove procedure u Republici Srbiji, kao tranzitnoj zemlji, bila bi od značaja, kako za tražioce azile (brže bi se
rešavao njihov zahtev), tako i za državu (smanjili bi se troškovi, koji su veoma visoki, naročito u vezi sa uslugama prevođenja).
Pitanje azilanata u Republici Srbiji aktuelizovano je naročito nakon tzv. “arapskog proleća”, kada se pojavio veliki broj azilanata iz
arapskih zemalja. Sa druge strane, statistike pokazuju da su državljani Srbije na trećem mestu u Evropi po broju podnetih zahteva
za davanje azila u evropskim zemljama, što ukazuje na važnost ove teme za Republiku Srbiju.
Novija praksa Suda u vezi sa azilom, proterivanjem stranaca i dozvolom boravka

U jurisprudenciji Suda značajno mesto zauzimaju slučajevi vezani za azil i imigraciju, pravo na priključenje porodici, prote-
rivanje stranaca, zabranu ulaska u zemlju, dozvolu boravka, slobodu kretanja itd. Ovom prilikom osvrnućemo se na prikaz nekih
novijih slučajeva pred Sudom iz te oblasti.
• T. I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka od 07/03/2000): Podnosilac, državljanin Šri Lanke, napustio je Nemačku i za azil
je aplicirao u Ujedinjenom Kraljevstvu. U tom slučaju Ujedinjeno Kraljevstvo zahtevalo je da Nemačka preuzme odgovornost za
odlučivanje o zahtevu podnosioca za azil shodno Dablinskim pravilima. Podnosilac je strahovao da će ga nemačke vlasti poslati
za Šri Lanku, gde je postojao rizik da bude izložen torturi od strane snaga bezbednosti te azijske države. Ukazao je da je proveo
tri meseca u pritvoru u Kolombu, pod sumnjom da je pripadnik tamilskih tigrova. Sud je predstavku proglasio za neprihvatljivu,
jer je smatrao da nije ustanovljen stvaran rizik po podnosioca u vezi sa članom 3. Konvencije.
• Antwi i drugi protiv Norveške, 26940/10, 14.2.2012. godine - zabrana ponovnog ulaska u zemlju. Nema povrede člana 8.
Konvencije.
Podnosioci predstavke su državljani Gane, Henry Antwi i njegove supruga i kćerka. Oni su se žalili u vezi sa odlukom imigraci-
onih vlasti iz 2006. godine da proteraju gospodina Antwi i zabrane mu ponovni ulazak u Norvešku na period od pet godina nakon
otkrića da je njegov pasoš falsifikat.
Sud je konstatovao da je podnosilac predstavke dobio boravišnu i radnu dozvolu 1998. godine na osnovu falsifikovanog pasoša
i izvoda iz matične knjige rođenih nakon što se predstavio kao neko drugi. Stoga, njegov boravak u Norveškoj je sve vreme bio ne-
zakonit. Sud je zaključio da norveške vlasti nisu postupale arbitrerno ili na drugi način pogrešile u okviru polja slobodne procene
koje im je bilo na raspolaganju u ovoj oblasti. Uspostavile su pravičan balans između javnog interesa u obezbeđivanju efikasne
imigracione kontrole i potreba podnosilaca predstavke da gospodin Antwi može da ostane u Norveškoj. Stoga proterivanje gospo-
dina Antwi sa petogodišnjom zabranom ponovnog ulaska u Norvešku nije povredilo član 8. Konvencije.
• A. H. Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka 6222/10 od 20.12.2011. godine) - deportacija zbog vršenja krivičnih
dela. Nema povrede člana 8. Konvencije.
Podnosilac predstavke je pakistanski državljanin, rođen 1971. godine i živi u Pakistanu. Pozivajući se na član 8. Konvencije
(pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), žalio se zbog svoje deportacije u Pakistan u februaru 2010. godine, zbog
istorije krivičnih dela, uključujući krivična dela nasilja i ponovljenih pljački. Tvrdio je posebno da ima jače veze u okviru Velike
Britanije, nego u Pakistanu, jer je došao u Veliku Britaniju kada je imao sedam godina i da ga je deportacija odvojila od bolesne
majke, kao i od braće, sestara i šestoro dece, koji su svi britanski državljani.
Sud je i u ovom slučaju zaključio da britanske vlasti nisu postupale arbitrerno ili na drugi način pogrešile u okviru polja slobod-
ne procene koje im je bilo na raspolaganju u ovoj oblasti.
• Mallah protiv Francuske (predstavka 29681/08, od 10.11.2011. godine) - osuda zbog skrivanja imigranata. Nema povrede
člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).
Osuda za omogućavanje (organizovanje) neovlašćenog boravka nije povredila Konvenciju.
Podnosilac predstavke, turski državljanin, više od 30 godina zakonito boravi u Francuskoj. On i supruga žive sa svojih petoro
dece, uključujući i dvadesetdvogodišnju kćerku F. U avgustu 2003. godine F. se udala za B.A, marokanskog državljanina koji živi
u Maroku. U decembru 2005. godine B.A. je legalno ušao u Francusku, sa tromesečnom vizom. Kada je viza istekla, on je ostao
u Francuskoj sa svojom, sada trudnom, suprugom. Anonimnim pismom, granična policija je obaveštena da je u kući podnosioca
predstavke ilegalni imigrant. 25. aprila 2006. godine kuća podnosioca predstavke je pretražena i on i B.A. su odvedeni u pritvor.
U julu 2006. godine podnosilac predstavke je pozvan da se pojavi pred krivičnim sudom zbog skrivanja ilegalnog imigranta. U av-
gustu 2006. godine B.A. i njegova supruga F. su podneli molbu za spajanje porodice, nakon čega je javni tužilac prekinuo postupak
protiv podnosioca predstavke. Međutim, krivični sud je 8. septembra 2006. godine doneo presudu, utvrđujući da je podnosilac
predstavke kriv za skrivanje ilegalnog imigranta, ali ga nije kaznio zbog toga što su posledice krivičnog dela prestale. Pozivajući se
na član 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), podnosilac predstavke je tvrdio da je njegova krivična
osuda dovela do nesrazmernog mešanja u njegov porodični život.
Sud je u ovom slučaju primetio da francuska Vlada nije osporila da je krivična osuda podnosioca predstavke dovela do mešanja
u njegovo pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života u okviru značenja člana 8. Konvencije. Smatrao je da je osuda imala
osnov u domaćem zakonu (Zakonik o ulasku i boravku stranaca i pravu na azil) koji nastoji da spreči nered i kriminal (boreći se
protiv ilegalne imigracije i organizovanih mreža kao što su krijumčari koji, za velike iznose novca, pomažu strancima u nezakoni-
tom ulasku i ostajanju u zemlji).
Sud je smatrao da porodična veza u ovom predmetu između tasta i zeta spada u definiciju “porodičnog života”. Ponovio je da
pojam “porodičnog života” u članu 8. Konvencije nije ograničen samo na odnose zasnovane na braku i da može da uključi druge
“porodične” veze kada strane žive zajedno izvan sfere braka.
Prema viđenju Suda, činjenica da je B.A. živeo u porodičnom domu podnosioca predstavke, dve godine bio oženjen njegovom
kćerkom i očekivao dete, bila je dovoljna za zaključak da je postojala ustanovljena porodična veza između podnosioca predstavke
i njegovog zeta.
Sud je primetio da je domaći zakon predviđao imunitet od krivičnog gonjenja za užu porodicu ilegalnog imigranta. Naveo je da
se relevantna odredba ne primenjuje na podnosioca predstavke koji ne spada u tu kategoriju i stoga nema pravo na imunitet od
krivičnog gonjenja.
Takođe, Sud je primetio da, s obzirom da je prema zakonu učinjeno krivično delo (štaviše, njegova primena je bila dovoljno
jasna i predvidiva), domaći sudovi nisu mogli da donesu nikakvu drugu odluku, osim da osude podnosioca predstavke. Međutim,
imajući u vidu posebne okolnosti ovog predmeta i ponašanje podnosioca predstavke koje je bilo vođeno isključivo velikodušno-
šću, sud mu nije izrekao kaznu.
Stoga, Sud je zaključio da je tako postignut balans između javnog interesa i prava podnosioca predstavke na poštovanje njego-
vog porodičnog života i stoga je utvrdio da nije povređen član 8. Konvencije.
• Emre protiv Švajcarske (2), (predstavka 5056/10, 11.10.2011. godine) - dugotrajna zabrana ulaska u zemlju. Povreda člana 8.
Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) u vezi sa članom 46. Konvencije (obaveznost i izvršenje presuda).
Desetogodišnja zabrana ponovnog ulaska u Švajcarsku je povredila Konvenciju.

Ovaj predmet odnosi se na pritužbu turskog državljanina u vezi sa odlukom švajcarskih vlasti kojom mu se zabranjuje ponovni
ulazak u Švajcarsku u periodu od 10 godina.
Podnosilac predstavke je turski državljanin rođen 1980. godine koji živi u Nemačkoj. 1986. godine je sa roditeljima došao u
Švajcarsku. Posle nekoliko osuda zbog krivičnih dela počinjenih u periodu između 1994. i 2000. godine, Kancelarija za strance
kantona Neuchätel je naredila njegovu deportaciju na neodređen period. 2004. godine podnosilac predstavke je podneo predstav-
ku Sudu pozivajući se na član 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života). U presudi od 22. maja 2008. godi-
ne Sud je utvrdio da je ta odredba povređena. Federalni sud je revidirao svoju odluku presudom od 6. jula 2009. godine i ograničio
je period deportacije na 10 godina. Podnosilac predstavke se 11. septembra 2009. godine oženio nemačkom državljankom i dobio
nemačku boravišnu dozvolu. Obratio se Službi za migraciju zahtevajući skidanje mere deportacije kako bi mogao da se nastani
u Švajcarskoj. Služba za migraciju ga je obavestila da ne može da donese odluku po njegovom zahtevu. U ovom predmetu, on se
žalio na desetogodišnju zabranu ulaska na švajcarsku teritoriju koju mu je izrekao Federalni sud. Pozvao se na član 8. Konvencije.
Po pitanju dopuštenosti predstavke, Sud je odlučio da mera koju je izrekao Federalni sud predstavlja novu činjenicu koja može
da otvori pitanje nove povrede člana 8. Konvencije i proglasio je ovu pritužbu dopuštenom.
Sud pri tome nije sumnjao da je deportacija podnosioca predstavke bila u skladu sa zakonom i da je težila legitimnom cilju
(prevencija nereda i kriminala). Međutim, zauzeo je gledište da je Federalni sud trebalo da uzme u obzir relevantne faktore u
slučaju, uključujući prirodu počinjenih krivičnih dela, od kojih su neka spadala u maloletničku delikvenciju, ozbiljnost izrečenih
kazni, dužinu vremena tokom koga je podnosilac predstavke bio stanovnik Švajcarske, čvrstinu njegovih socijalnih, kulturnih i po-
rodičnih veza u zemlji domaćinu i zemlji destinacije, njegove zdravstvene probleme, činjenicu da se njegovo ponašanje promenilo
na bolje i, napokon, konačnu prirodu naloga za deportaciju.
Stoga, Sud je zaključio da država nije uspostavila pravičan balans između privatnih interesa u pitanju (podnosioca predstavke
i njegove porodice) i javnog interesa (javni red i sigurnost i rizik od daljih krivičnih dela).
Naime, Sud je utvrdio da ne može da se kaže da je zabrana ponovnog ulaska u zemlju u periodu od 10 godina, što je značajan
period u životu pojedinca, bila neophodna u demokratskom društvu. Utvrdio je da je, radi izvršenja odluke Suda i ispravljanja
povrede člana 8. Konvencije, Federalni sud jednostavno trebalo da skine nalog o deportaciji podnosioca predstavke, sa trenutnim
dejstvom. Stoga je utvrdio da je povređen član 8. u vezi sa članom 46. Konvencije.
• Trabelsi protiv Nemačke (41548/06, od 13.10.2011. godine) - deportacija zbog više krivičnih osuda. Nema povrede člana 8.
Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).
Deportacija tuniskog državljanina nakon niza krivičnih osuda ne krši njegova ljudska prava.
Ovaj predmet se odnosi na tuniskog državljanina koji je tvrdio da je njegova deportacija u Tunis od strane nemačkih vlasti,
posle niza krivičnih osuda, povredila njegovo pravo na poštovanje privatnog života.
Podnosilac predstavke, tuniski državljanin, od rođenja, 1983. godine, je živeo u Nemačkoj. U periodu između 1999. i 2003. go-
dine, sud u Bilefeldu ga je osudio osam puta. U jednoj od presuda, iz 2001. godine, zbog krivičnih dela teške ucene, oružane pljačke,
opasnog napada i ranjavanja, kao i pronevere, izrečena mu je uslovna kazna zatvora; ovo je bila maloletnička kazna uz uzimanje u
obzir tri prethodne osude u 1999. i 2000. godini za primanje ukradene robe, krađu, uvrede, sticanje koristi prevarom i nezakoni-
tog posedovanja droge. Posle tri druge osude u 2002. i 2003. godini zbog nezakonitog sticanja droge, opasnog napada i ranjavanja,
teške ucene i provale, 2003. godine podnosilac je osuđen zbog opasnog napada i ranjavanja i napada počinjenog u svojstvu člana
bande. U martu 2004. godine opštinski organi u Bilefeldu su naredili udaljenje podnosioca predstavke na neodređeno vreme i
objavili da će posle odsluženja zatvorske kazne biti deportovan u Tunis.
Podnosilac predstavke se, pozivajući se na član 8. Konvencije, žalio u vezi sa deportacijom, tvrdeći: da su sve njegove društvene
veze u Nemačkoj; da nema veza u Tunisu i da ne govori jezik; da je predmetna krivična dela počinio kao maloletnik / mlađe puno-
letno lice i da je bio kažnjen samo zbog najnovijih osuda. Takođe je ukazao na pozitivnu ocenu njegovog ponašanja dok je bio pod
nadzorom nakon otpuštanja, kao i na činjenicu da mu je od 2009. godine zabranjeno da radi - odbijena mu je radna dozvola. Dalje
je naveo da njegova deportacija može da bude naložena samo na određen period.
Sud je u ovom slučaju smatrao da je, iako je odluka o deportaciji podnosioca predstavke dovela do mešanja u njegov “porodični
život” i iznad svega u njegov “privatni život”, to mešanje je imalo osnov u domaćem zakonu i bilo je srazmerno legitimnom cilju
kome se težilo, odnosno “sprečavanju nereda ili kriminala” i bilo je “neophodno u demokratskom društvu”.
Isto tako, Sud je imao u vidu činjenicu da su brojne evropske države donele zakone i usvojile pravila u smislu nemogućnosti
proterivanja dugogodišnjih imigranata zbog njihovog kriminalnog dosijea koji su rođeni u zemlji ili su u nju došli u ranom detinj-
stvu. Međutim, iz člana 8. Konvencije ne može da se izvede apsolutno pravo da se ne bude proteran, nezavisno od toga da li je lice
u pitanju došlo u zemlju domaćina kao odrasla osoba ili kao malo dete ili je čak tamo rođeno.
Sud je uzeo u obzir da podnosilac predstavke nije preduzeo nikakve korake da pribavi produženje svoje boravišne dozvole,
koja je poslednji put obnovljena 2002. godine, ili da podnese zahtev za naturalizaciju. Takođe je primetio da priroda i značajan broj
krivičnih dela koja je podnosilac predstavke počinio, od kojih su neka bila veoma ozbiljna i sadržala stepen nasilja i bila počinjena
kada je on bio odrasla osoba, uprkos tome što je bio upozoren o posledicama dalje osude. Ni iz zapažanja podnosioca predstav-
ke, ni iz dokumentacije podnete uz predstavku, nije se videlo da je on uspostavio bilo kakve posebne društvene veze izvan svoje
porodice. I dok podnosilac predstavke nesumnjivo ima jake veze sa Nemačkom, ne može da se kaže da više nema nikakve veze sa
zemljom svog porekla ili znanje njenog jezika.
Sud je stoga zaključio da nije povređen član 8. Konvencije u vezi sa deportacijom podnosioca predstavke.
• A. A. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka 8000/08, od 20.09.2011. godine) - deportacija zbog krivične osude kao malo-
letnik. Povreda člana 8. Konvencije (u slučaju deportacije podnosioca predstavke).
Podnosilac predstavke je nigerijski državljanin koji živi u Londonu. On je 2000. godine došao u Veliku Britaniju kako bi se pri-
družio majci, a 2002. godine, kada je imao 15 godina, osuđen je za silovanje. Nakon što je odslužio manje od dve godine od svoje
četvorogodišnje kazne, 2004. godine je pušten na uslovnu slobodu. Nakon toga je završio školovanje i zaposlio se u Velikoj Brita-
niji. Žalio se da bi njegova deportacija u Nigeriju, koju su naredile britanske vlasti zbog njegove osude, povredila njegova prava na
osnovu člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).
Sud je uzeo u obzir činjenicu da je podnosilac osuđen kao maloletnik, te da je nakon toga završio školovanje i zaposlio se u
Velikoj Britaniji, zbog čega je smatrao da bi proterivanje podnosioca predstavljalo nesrazmernu meru, na osnovu čega je ustanovio
povredu člana 8. Konvencije.
• Osman protiv Danske (predstavka 38058/09, od 14.06.2011. godine) - neobnavljanje dozvole boravka. Povreda člana 8. Kon-
vencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).
Neobnavljanje boravišne dozvole somalijskoj devojci koja je odrasla u Danskoj, povredilo je njena prava.
Ovaj predmet se odnosi na odbijanje obnavljanja danske boravišne dozvole devojci iz Somalije koja je odrasla sa svojom poro-
dicom u Danskoj, nakon što je provela više od dve godine, protiv svoje volje, u Keniji. Pravo na porodično re-ujedinjenje za mlade
ljude njenog uzrasta (15-17) je bilo ukinuto dok je ona bila u inostranstvu.
Podnositeljka predstavke je somalijska državljanka, rođena 1987. godine, koja trenutno živi u Danskoj. 1995. godine, doselila
se u Dansku, gde je imala boravišnu dozvolu, da bi se pridružila ocu i sestri kojima je odobren azil, 2003. godine, otac je odveo u
Keniju, da bi se starala o svojoj bolesnoj baki. 2005. godine je podnela molbu danskim vlastima da se vrati svojoj porodici u Dan-
skoj. Vlasti su odbile da joj vrate boravišnu dozvolu, jer je, prema važećem domaćem zakonu, bila odsutna iz Danske više od 12
uzastopnih meseci.
• Nunez protiv Norveške (predstavka 55597/09, od 28.06.2011. godine.) - proterivanje i razdvajanje od porodice.
Povreda člana 8. Konvencije (pravo na zaštitu privatnog i porodičnog života), ako podnositeljka predstavke bude proterana iz
Norveške.
Ako Norveška protera stranu državljanku, majku dvoje male dece, prekršiće Konvenciju.
Ovaj predmet se odnosi na pritužbu državljanke Dominikanske Republike da bi je nalog za proterivanje iz Norveške odvojio od
njene male dece koja žive u Norveškoj.
Sud je podsetio da Konvencija ne nameće generalnu obavezu državama da poštuju izbor imigranata zemlje u kojoj će živeti i da
odobravaju ponovno spajanje porodica. Stoga, obaveze država da priznaju na njihovim teritorijama rođake lica koja tamo borave
variraju u zavisnosti od ličnih okolnosti pojedinaca u pitanju.
OBAVLJANJE VOJNE SLUŽBE I LGBT OSOBE
U slučajevima Lustig-Prean i Becket protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Smith i Grady protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je ocenio
da je način ispitivanja podnosilaca, koji su angažovani u vojnoj službi Ujedinjenog Kraljevstva, od strane komisije koju su
formirale vojne vlasti, u vezi sa njihovim seksualnim opredeljenjem i njihovo ražalovanje nakon toga svode se na povre-
du člana 8. Konvencije.
Sud u ovim slučajevima nije prihvatio argumentaciju Ujedinjenog Kraljevstva, jer je smatrao da nije bilo štete po moral i bor-
benu gotovost, što je bila argumentacija tužene države. Sem toga, Sud je primetio negativne stavove tokom interne istrage koje
su sprovele vojne vlasti, a koji su svedočili o postojanju predrasuda prema pripadnicima LGBT populacije u vojsci. Najzad, Sud je
imao u vidu i da su malobrojne države koje predviđaju u svom zakonodavstvu da je homoseksualcima zabranjeno da služe vojsku.
Homoseksualizam i krivično pravo
U slučaju Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva iz 1981. godine krivično zakonodavstvo u Severnoj Irskoj homoseksualni
odnos klasifikovalo je kao krivično delo. Podnosilac se žalio da zbog takvog zakonskog regulisanja oseća strah i patnju. Sem
toga, bio je podvrgnut istrazi u vezi sa izvesnim homoseksualnim aktivnostima.
Sud je povodom ove predstavke smatrao da su restrikcije nametnute podnosiocu bile nesrazmerne cilju koji se želeo
postići, a to je zaštita sloboda i prava drugih i zaštita morala, zbog čega je utvrđena povreda člana 8. Konvencije. Pored toga,
u fazi izvršenja ove presude, Ujedinjeno Kraljevstvo je moralo i da izmeni spornu odredbu zakona.
Isti problem javio se i u slučajevima Norris protiv Irske i Modinos protiv Kipra, tako da je zbog odsustava tzv. “pressing social
need” (hitne društvene potrebe) za ovu vrstu krivičnog progona utvrđena povreda člana 8. Konvencije, a obe države su morale da
menjaju spornu zakonsku odredbu.
U slučaju L. i V. protiv Austrije, austrijski krivični zakon inkriminisao je samo homoseksualnu vezu sa licima između 14 i
18 godina, što je rezultiralo utvrđivanjem diskriminacije (povreda člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije), zbog čega je Austrija
morala da promeni spornu zakonsku odredbu.
Pozitivne obaveze države u vezi sa zaštitom privatnog života
U slučaju lica koja traže promenu pola, ali im postojeće zakonodavstvo ne omogućava da to ostvare u potpunosti, Sud je
ukazao na pozitivne obaveze države da svoje zakonodavstvo prilagodi takvim zahtevima odnosno ne samo da garantuje
pravo na promenu pola nego i da u zakonu predvidi delotvoran put za ostvarivanje tog prava. U slučaju L protiv Litvanije
nedostatak tog sekundarnog zakonodavstva ostavio je podnosioca predstavke u situaciji uznemiravajuće nesigurnosti u pogledu
njegovog privatnog života i priznanja njegovog istinskog identiteta, pa je Sud utvrdio povredu člana 8. Konvencije.
Šesnaestogodišnjoj mentalno zaostaloj devojci pred domaćim sudom nije pružena mogućnost da se žali na odluku javnog
tužioca da se ne podiže optužnica protiv lica koje ju je silovalo. U predmetu X i Y protiv Holandije koji se tim povodom našao pred
Sudom, izveden je zaključak da država ima pozitivne obaveze u smislu usvajanja mera kojim će se zaštiti fizički i moralni
integritet pojedinca, jer u protivnom dolazi do kršenja člana 8. Konvencije, kao u konkretnom slučaju.
ANALIZA PRAKSE SUDA U VEZI SA PRAVOM NA POŠTOVANJE

PRIVATNOG ŽIVOTA POVODOM FOTOGRAFISANJA I OBJAVLJIVANJA
FOTOGRAFIJA I NJEN ODNOS SA SLOBODOM IZRAŽAVANJA
- konkurencija članova 8. i 10. Konvencije -
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života garantovano članom 8. Konvencije, predstavlja jedno od najšire postavlje-
nih prava u Konvenciji. Pored toga, što se ono može odnositi na veoma različite situacije, ono je relativnog karaktera, tj. od njega
su moguća odstupanja pod određenim uslovima. Privatna sfera pojedinaca je zaštićena i državni organi ne smeju da se mešaju u
nju, osim ako ne postoji neki važan razlog (legitimni interes) ili pristanak pojedinca. Pored toga što bi takvo mešanje moralo biti
predviđeno zakonom, ono bi moralo da bude srazmerno tj. ne bi smela da postoji nesrazmera između prava na poštovanje pri-
vatnog života i legitimnog cilja kome se teži. Ukoliko je i taj uslov zadovoljen Sud bi mogao da ustanovi da je zadiranje u privatnu
sferu bilo “neophodno u demokratskom društvu”, tako da član 8 ,Konvencije nije povređen. U protivnom, Sud konstatuje povredu
člana 8. Konvencije
Na ovakav način Sud postupa u svim slučajevima koji se tiču povrede člana 8, Konvencije, pa i u slučaju uzimanja i objavlji-
vanja fotografija lica, koji pred Sudom istakne da mu je na taj način povređeno njegovo pravo na poštovanje privatne sfere koju
štiti član 8. Konvencije.
Poštovanje privatnih prava od strane štampe

Međutim, pitanja poštovanja privatne sfere koja budu pokrenuta pred Sudom neminovno podrazumevaju uspostav-
ljanje ravnoteže između suprotstavljenih prava dvoje ili više pojedinaca. To dovodi do dva izazova za Sud. Najpre, odluka u
korist jedne stranke neminovno će ograničiti prava druge stranke. a takođe, svaka stranka koja izgubi spor može pred Sudom tvr-
diti da su prekršena njena prava po Konvenciji. Ovo se može desiti povodom niza situacija (povreda privatnosti od strane štampe;
slučajevi vezani za međunarodnu otmicu dece; sukobi između verskih ustanova i onih koji odbacuju njihove vrednosti itd.)
Ovoga puta ćemo sagledati konkurentski karakter članova 8. i 10. Konvencije u oblasti poštovanja privatnih prava od strane
štampe.
Tako na primer, u slučaju Mgn Limited protiv Ujedinjenog Kraljevstva radilo se o kompaniji koja je kažnjena u domaćem postup-
ku zbog povrede prava na privatnost zbog objavljivanja fotografija na kojima je prikazana poznata manekenka Naomi Kempbel
kako se odvikava od droge. Zbog te kazne koja je izrečena usled potrebe zaštite privatne sfere po članu 8. Konvencije kompanija se
pred Sudom žalila zbog povrede slobode izražavanja garantovane članom 10 Konvencije.
U svakom slučaju, situacije u vezi sa tim mogu biti različite.
Medijsko praćenje poznatih ličnosti

Kada su u pitanju poznate ličnosti, Veliko veće Suda je u slučaju Von Hannover protiv Nemačke (2), (40660/08, 60641/08,
presuda od 07. februara 2012. godine) ustanovilo opšte pravilo da je medijsko praćenje poznatih ličnosti prihvatljivo ako je
u opštem interesu i ako je postignuta razumna ravnoteža sa pravom na poštovanje privatnog života.
Naime, podnosioci predstavki su u ovom slučaju bili princeza Karolina fon Hanover, kćerka pokojnog princa Renijea III od Mo-
naka i njen suprug princ Ernst fon Hanover.
Od ranih devedesetih godina dvadesetog veka princeza Karolina pokušava da spreči objavljivanje u štampi fotografija iz njenog
privatnog života. Dve serije fotografija, objavljene u nemačkim časopisima 1993. i 1997. godine, bile su predmet tri postupka pred
nemačkim sudovima. Posebno, vodećim presudama Saveznog suda pravde 1995. i Saveznog ustavnog suda 1999. godine, odba-
čeni su njeni zahtevi. Ovi postupci su bili predmet presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Caroline Von Hannover
v. Germany (59320/00, 24.06.2004.), u kojoj je Sud utvrdio da su sudske odluke povredile pravo princeze Karoline na poštovanje
njenog privatnog života iz člana 8. Konvencije.
Naime, Sud je u ovoj presudi istakao razliku između izveštavanja o pitanjima koja mogu doprineti otvorenoj diskusiji
u demokratskom društvu i izveštavanja o pojedinostima iz privatnog života koje nisu vezane za javne funkcije. U presudi
iz 2004. godine konstatovana je povreda člana 8 Konvencije usled toga što su objavljene fotografije iz svakodnevnog života podno-
sioca predstavke, najstarije kćerke princa od Monaka, a koje ne doprinose razvijanju neke otvorene diskusije o temama od opšteg
interesa u jednom demokratskom društvu.
Pozivajući se na tu presudu, podnosioci predstavke su docnije pokrenuli više postupaka pred parničnim sudovima, tražeći za-
branu objavljivanja daljih fotografija, koje ih pokazuju na skijanju i koje su napravljene bez njihove saglasnosti, objavljenih u dva
nemačka časopisa u periodu između 2002. i 2004. godine.
Savezni sud pravde je presudom od 6. marta 2007. godine odobrio zahtev princeze Karoline kada je u pitanju objavljivanje dve
od spornih fotografija - utvrđujući da one ne doprinose debati od javnog interesa, dok je odbacio zahtev u vezi sa drugom fotogra-
fijom koja se pojavila u jednom časopisu u februaru 2002. godine. Na njoj je par prikazan u šetnji za vreme odmora u poznatom
skijalištu i ona je bila praćena člankom koji je, pored ostalog, izveštavao o lošem zdravlju princa Renijea. Savezni sud je našao
da je loše zdravlje princa vladara predmet javnog interesa i da je štampa imala pravo da izvesti o načinu na koji su njegova deca
pomirila svoje obaveze porodične solidarnosti sa legitimnim potrebama njihovog privatnog života, među kojima je bila i želja da
odu na odmor. Presudom od 26. februara 2008. godine, Savezni ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu princeze Karoline, posebno
njenu tvrdnju da su nemački sudovi zanemarili ili da nisu dovoljno uzeli u obzir sudsku praksu Suda. 16. juna 2008. godine, Save-
zni ustavni sud je odbio, bez obrazloženja, da razmatra dalje ustavne žalbe koje su podnosioci predstavke podneli u vezi sa istom
fotografijom i sličnim fotografijama objavljenim u časopisu.
Sud je primetio da je posle presude u predmetu Von Hannover, nemački Savezni sud pravde izmenio svoju raniju
sudsku praksu. Posebno, utvrdio je da je od značaja da li je izveštaj u medijima doprineo raspravi o činjenicama i da li je njegov
sadržaj bio izvan puke želje da se zadovolji radoznalost javnosti. Savezni sud pravde je konstatovao da što je veća vrednost infor-
macije za javnost, više mora da popusti zaštita lica i obratno, interes čitaoca da se zabavi, generalno ima manju težinu od interesa
zaštite privatne sfere. Nemački Savezni ustavni sud je potvrdio taj pristup.
Činjenica da je nemački Savezni sud pravde procenio informativnu vrednost predmetne fotografije - u svetlu članka sa kojim
je objavljena - ne bi mogla da bude kritikovana na osnovu Konvencije. Sud je mogao da prihvati da fotografija, u kontekstu članka,
najmanje u izvesnom stepenu doprinosi debati od opšteg interesa. Karakterizacija bolesti princa Renijea kao događaja savre-
menog društva od strane nemačkih sudova ne bi mogla da se smatra nerazumnom. Vredelo je naglasiti da su nemački sudovi
zabranili objavljivanje dve druge fotografije koje su prikazivale podnosioce predstavki u sličnim okolnostima na osnovu toga što
su objavljene samo u svrhe zabave.
Osim toga, nezavisno od pitanja u kojoj meri je Karolina od Hanovera obavljala zvanične dužnosti u ime Kneževine Monako,
nije se moglo tvrditi da su podnosioci predstavki, neosporno veoma dobro poznati, bili obične privatne osobe. Oni su morali da se
smatraju javnim ličnostima.
Nemački sudovi su zaključili da podnosioci predstavki nisu pružili nijedan dokaz da su fotografije sačinjene u klimi opšteg
uznemiravanja ili da su napravljene tajno. U okolnostima predmeta, pitanje kako su fotografije napravljene nije zahtevalo detaljni-
je ispitivanje od strane sudova, jer podnosioci predstavke nisu predočili nikakve relevantne argumente u vezi sa tim.
Zaključak je da su nemački sudovi pažljivo izbalansirali (uravnotežili) pravo izdavačkih kompanija na slobodu izraža-
vanja u odnosu na pravo podnosilaca predstavki na poštovanje njihovog privatnog života. Čineći to, oni su eksplicitno uzeli
u obzir sudsku praksu Suda, uključujući i presudu Hannover. Stoga član 8. nije povređen.
Povreda prava na slobodu izražavanja

Iz sasvim drugog ugla tj. po zahtevu kompanije koja je objavila novinski članak o javnoj ličnosti zbog čega je kažnjena u doma-
ćem postupku zbog povrede privatnosti, Sud je ispitivao povredu člana 10. Konvencije tj. povredu prava na slobodu izražavanja.
Naime, podnosilac predstavke Axel Springer AG protiv Nemačke (presuda od 7. 2. 2012. godine) (u daljem tekstu: Springer) je
kompanija registrovana u Nemačkoj, izdavač nacionalnih dnevnih novina BILD sa velikim tiražom.
Između stranaka je bilo nesporno da su odluke nemačkih sudova predstavljale mešanje u pravo na slobodu izraža-
vanja Springera. Dalji zajednički osnov je bio da je mešanje bilo propisano nemačkim zakonom i da je služilo legitimnom cilju,
odnosno zaštiti ugleda drugih.
Što se tiče pitanja da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, Sud je konstatovao da se predmetni članak, o
hapšenju i osudi glumca, odnosio na javne sudske činjenice, za koje je javnost imala interes da bude obaveštena. U prin-
cipu je bilo na nacionalnim sudovima da procene koliko dobro je osoba poznata, posebno kada je ta osoba, kao glumac u pitanju,
uglavnom poznata na nacionalnom nivou. Apelacioni sud je utvrdio da je, igrajući tokom dugog perioda ulogu policijskog načelni-
ka, glumac dobro poznat i veoma popularan. Sud je stoga smatrao da je on bio dovoljno dobro poznat da se kvalifikuje kao javna
ličnost, što pojačava interes javnosti da bude obaveštena o njegovom hapšenju i postupku protiv njega.
I dok je sud uglavnom mogao da se saglasi sa ocenom nemačkih sudova da je interes Springera za objavljivanje članaka bio
zasnovan na činjenici da je poznati glumac počinio krivično delo - izveštavanja ne bi bilo da je počinilac bila osoba nepoznata jav-
nosti - podvukao je da je glumac uhapšen u javnosti, na minhenskom festivalu piva. Očekivanja glumca da bi njegov privatni život
trebalo da bude delotvorno zaštićen su dalje bila umanjena činjenicom da je ranije, u brojnim intervjuima, otkrio detalje iz svog
privatnog života.
Prema iskazu jednog od uključenih novinara, čiju tačnost nemačka Vlada nije osporila, informacija koju je BILD objavio u
septembru 2004. godine o glumčevom hapšenju, bila je dobijena od policije i javnog tužilaštva Minhena. Stoga je predstavljala
dovoljan činjenični osnov i tačnost informacije u oba članka nije bila sporna između stranaka.
Ništa nije ukazivalo da Springer nije uspostavio ravnotežu između svog interesa da objavi informaciju i glumčevog prava na
poštovanje njegovog privatnog života. S obzirom da je Springer pribavio potvrdu informacije koju je prenelo tužilaštvo, nije imao
dovoljno jak osnov da veruje da treba da čuva glumčevu anonimnost. Stoga ne može da se kaže da je radio u lošoj veri. U tom kon-
tekstu, Sud je takođe primetio da su sve informacije koje je Springer otkrio na dan kada je prvi članak objavljen bile potvrđene od
strane tužioca drugim časopisima i televizijskim kanalima.
Štaviše, Sud je konstatovao da članci nisu otkrili detalje o glumčevom privatnom životu, već su se uglavnom odnosili na okol-
nosti hapšenja i ishod krivičnog postupka protiv njega. Oni nisu sadržali potcenjivačke izraze ili neosnovane navode i Vlada nije
dokazala da je objavljivanje članaka rezultiralo ozbiljnim posledicama za glumca. I dok su sankcije izrečene Springeru bile blage,
one su bile podobne da izazovu obeshrabrujući efekat na kompaniju. Sud je zaključio da ograničenja nametnuta kompaniji
nisu bila razumno srazmerna legitimnom cilju zaštite glumčevog privatnog života. Stoga je nađena povreda člana 10.
Konvencije.
Ako se ove dve presude sagledaju zajednički može se steći utisak da je Sud pokazao veći stepen saosećanja prema slobodi
štampe, nego privatnoj sferi pojedinaca. Štaviše, stavovi Suda izneti u njima mogu se tumačiti i kao davanje zakonskog legitimiteta
sumnjivim zaključcima koje iznose časopisi pravdajući objavljivanje nečeg čime se zadire u privatnu sferu pojedinaca.
Ipak, pitanje fotografisanja i objavljivanja fotografija može se sagledati i sa drugih aspekata.
Fotografisanje lica od strane policije

Određena procedura mora biti ispunjena i onda kada policija želi da slika ili snimi osumnjičeno lice. Tada se mora
pribaviti saglasnost lica koje se snima, kako bi to lice imalo mogućnost da vidi snimak i eventualno prigovori njegovom sadržaju.
Takođe, takvom licu mora biti pruženo obaveštenje da njegov advokat ima pravo da bude prisutan za vreme snimanja, što je ista-
knuto u slučaju Perry v. protiv Ujedinjenog Kraljevstva.
U slučaju Hajnal protiv Srbije (presuda od 19. juna 2012. godine). Podnosilac predstavke je tvrdio da je tokom boravka u za-
tvoru bio nezakonito fotografisan, zbog čega je navodno došlo do povrede njegovog prava na privatni život.
Međutim, povodom ove pritužbe Sud je prihvatio argumente koji su izneti u odbrani, a koji se odnose na mogućnost podnosio-
ca predstavke da u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima (čl. 157,199 i 200.) zahteva odgovarajuću naknadu zbog povrede
prava ličnosti. Sud je smatrao da se imajući u vidu primere iz domaće sudske prakse koje se zasnivaju na Zakonu o obligacionim
odnosima i neposrednoj primeni člana 8. Konvencije, predstavka u pogledu povrede člana 8. mora odbaciti zbog neiscrpljivanja
domaćih pravnih lekova (videti stavove 67, 68, 69, 140. i 142. ove presude)
Fotografisanje novorođenčeta
U slučaju Reklos i Davorulis protiv Grčke (presuda od 15. januara 2009. godine), podnosioci predstavke bili su roditelji novo-
rođenčeta koje je bez njihovog znanja ili pristanka fotografisao jedan profesionalni fotograf koji je povezan sa bolnicom. Domaći
sudovi su odbacili njihovu tužbu u kojoj su naveli da su prava ličnosti njihovog deteta prekršena, uz obrazloženje da emocionalno
i psihološko stanje u tom uzrastu još nije razvijeno. Međutim, Sud je zaključio da su učinjene povrede članova 6. stav 1 i 8. Kon-
vencije, jer nije tražena dozvola za fotografisanje, a fotograf je zadržao negative koje je mogao da koristi i u budućnosti, protivno
želji deteta i njegovih roditelja.
Objavljivanje fotografija
U slučaju Peck protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je našao povredu Konvencije, jer je snimak podnosioca predstavke, koje
su napravile lokalne vlasti, koristeći internu televiziju, bio dostupan medijima, koji su ubrzo potom emitovali scene u kojima je on
mogao da bude prepoznat. Inače, snimak podnosioca bio je načinjen na ulici, neposredno nakon njegovog pokušaja samoubistva,
a javnost nije bila isključena tokom pravljenja pomenutog snimka. Povreda člana 8 .Konvencije je utvrđena jer je Sud našao da
je postojala nesrazmera u postupanju lokalnih vlasti, zbog čega je otkriven identitet podnosioca. Lokalne vlasti su u konkretnom
slučaju morale ili da pribave saglasnost podnosioca ili da prikriju konkretne snimke tj. da obezbede da to ne čine mediji.
Takođe, povreda člana 8. utvrđena je i u slučaju Sciacca protiv Italije, koji se ticao objavljivanja fotografija podnosioca u
dnevnim novinama, a u kontekstu optužbi podnetih protiv nje zbog poreske utaje, kao i u slučaju Gurgenidze v. Georgia, u vezi sa
objavljivanjem fotografije podnosioca sa serijom članaka u kojima se optužuje za krađu rukopisa od jednog pisca.
Sa druge strane, za novine ne postoji obaveza da unapred obaveste lice o kome će biti objavljen članak sa fotografijom, o tome.
To je Sud istakao povodom slučaja Mosley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, u kome je podnosilac, bivši predsednik Međunarodne
automobilske federacije, istakao da mu je povređeno pravo na privatni život, jer je jedan magazin objavio fotografije u vezi sa nje-
govim seksualnim životom, bez da ga je unapred obavestio o tome.
Isto tako, lice koje je, zbog posla koji obavlja, često prisutno na javnoj sceni, ne uživa apsolutnu zaštitu svog privatnog života. To
je Sud istakao u odluci Minelli protiv Švajcarske u kojoj je odbacio predstavku jednog advokata, zastupnika lanca supermarketa,
koji se s tim u vezi često pojavljivao na javnim debatama, da bi tim povodom u jednom listu bila objavljena njegova fotografija uz
koju je stajao figurativan naziv “kradljivac”.
Iz svega navedenog sledi da pravljenje fotografija od strane trećih lica bez saglasnosti lica koje se fotografiše, kao i neovlašćeno
objavljivanje fotografija, nesumnjivo predstavljaju zadiranje u “privatnu sferu” pojedinaca. Da li će se zaista raditi o povredi
prava na privatnost koje garantuje član 8. Konvencije o ljudskim pravima, zavisiće od niza faktora, ali i konkretne situa-
cije u pitanju. Tako ako se radi o fotografisanju od strane policije, u principu bitno je da se poštuju neke procesne garantije poput
saglasnosti lica koje se fotografiše, prisustva branioca itd. Sa druge strane, kada su u pitanju fotografije poznatih ličnosti, onda
je jako bitna i svrha fotografisanja i objavljivanja fotografija, jer nije svejedno da li su slike načinjene sa ciljem zabave javnosti ili
pokretanja jedne teme od opšteg interesa, pa makar se radilo i o fotografijama iz privatnog života.
Pored toga, trebalo bi imati u vidu da se kažnjavanjem lica odgovornog za snimanje ili objavljivanje fotografija može povrediti
i njegova sloboda izražavanja koju garantuje član 10. Konvencije, tako da se može raditi o konkurentskom karakteru čl. 8. i 10.
Konvencije.
Međutim, u principu ishod pred Sudom ne bi trebalo da se razlikuje u zavisnosti od toga koje su stranke podnele pred-
stavku. Takođe, u oba slučaja (povrede člana 8. i povreda člana 10. Konvencije), trebalo bi da se obrati pažnja na srazmernost, jer
se radi o relativnim pravima, u kojima je potrebno naći ravnotežu između opšteg interesa i intresa pojedinaca da njihov privatni
život bude zaštićen. Najzad, tamo gde su nacionalni sudovi nastojali da uspostave ravnotežu propisanu u praksi Suda, samo se
jakim razlozima može opravdati mešanje u odluke nacionalnih sudova.
ZAKLJUČAK O PRIMENI ČLANA 8. KONVENCIJE

Sve o čemu je do sada bilo reči ukazuje na veoma raznovrstan karakter člana 8. Konvencije, jer on se primenjuje na veoma ra-
zličite situacije. Naime, njegova primena ne dolazi u obzir samo onda kada se radi o pravu na poštovanje porodičnog života, nego
i u drugim situacijama, a jedna od njih je i zaštita podataka o ličnosti. Ti podaci koji se štite članom 8. Konvencije mogu biti veoma
različiti, ali se svode na zaštitu nečije privatnosti. Sa druge strane, u zaštiti ovog prava država nema samo obavezu da se uzdržava
od zadiranja u ovo pravo, nego ima i određene pozitivne obaveze u cilju zaštite tog prava i kažnjavanja njegove zloupotrebe. Ipak,
u vezi sa ovim pravima čini se da je najteže postići srazmeru u mirenju dva suprotstavljena interesa - javnog i privatnog, tako da će
Sud utvrditi povredu člana 8. Konvencije uvek kada smatra da je ta ravnoteža između dva interesa narušena.
I Sloboda misli, savesti i veroispovesti
Član 9
Sloboda misli, savesti i veroispovesti
1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da,
bilo sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom.
2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u
demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda
drugih.
Sloboda misli, savesti i veroispovesti I
SLOBODA MISLI, SAVESTI I VEROISPOVESTI U PRAKSI SUDA

Sloboda misli, savesti i veroispovesti regulisana je članom 9. Konvencije i ona spada u grupu tzv. relativnih prava, poput
prava na slobodu izražavanja ili prava na porodični život, koja su garantovana Konvencijom, ali od čije se zaštite može odstupiti
ako su se za to stekli određeni uslovi.
Naime, ovo pravo obuhvata:
- slobodu promene vere ili uverenja;
- slobodu ispoljavanja vere ili uverenja samostalno ili u zajednici, javno ili privatno i to molitvom, propovedi, običajima i obredom.
Odstupanje od ovog prava, odnosno njegova ograničenja su moguća samo ukoliko su propisana zakonom, neophodna u
demokratskom društvu, kao i ukoliko služe ostvarivanju nekog legitimnog cilja. Stavom 2. člana 9. Konvencije propisan je kao le-
gitimni cilj - interes javne bezbednosti, zaštita javnog reda, zdravlja ili morala i zaštita prava i sloboda drugih.
Tako na primer, u predmetu Serif protiv Grčke, činjenica da je podnosilac predstavke bio osuđen prema optužnici koja ga je
teretila da je uzurpirao funkcije sveštenika jedne religije bila je prihvaćena kao mešanje koje je težilo legitimnom cilju zaštite
javnog reda, dok se u premetu Kokinakis protiv Grčke Sud saglasio sa stavom tužene države, da je zabranom prozelitizma (obra-
ćanje pripadnika jedne vere u drugu na nečastan i ružan način) država nastojala da zaštiti prava i slobode drugih.
Na razloge očuvanja javnog reda i mira Sud se pozvao u slučaju Besarabijska mitropolija i ostali protiv Moldavije. Naime, odbi-
janje izdavanja dozvole radi priznanja ove crkve po mišljenju Suda oživelo bi stari rusko-rumunski rivalitet među stanovništvom,
čime bi bila ugrožena socijalna stabilnost, pa čak doveden u pitanje i teritorijalni integritet Moldavije. Ipak, Sud je u ovom slučaju
utvrdio povredu, jer je odbijanje priznanja crkve imalo određene posledice po slobodu veroispovesti podnosilaca predstavki (na
primer, sveštenici nisu mogli da sprovode bogosluženje, pripadnici te verske zajednice nisu mogli da ispovedaju veru), a koje nisu
bile srazmerne opravdanom cilju ka kome se težilo.
Iako je za države propisana obaveza da uzdrže od mešanja u ovo pravo, u izvesnim okolnostima za države postoje i po-
zitivne obaveze u smislu preduzimanja mera kako bi negovale i štitile prava i slobode koji su garantovani članom 9.
Konvencije.
Veza člana 9. sa drugim članovima Konvencije

Član 9. povezan je i sa drugim članovima Konvencije. Pre svega to je jemstvo slobode izražavanja garantovano članom
10. Konvencije, kao i pravo udruživanja iz člana 11. Konvencije.
On je takođe podržan i nekim dodatnim odredbama poput člana 2. Protokola broj 1, koji nalaže poštovanje filozofskih i
verskih uverenja roditelja u obezbeđivanju nastave i obrazovanja za njihovu decu.
Tako na primer, u slučaju Kjeldesen, Busk Matsen i Pedersen protiv Danske, Sud je zauzeo stav da je obaveza države da se
znanja iz nastavnog programa prenose na objektivan, kritičan i pluralistički način, uz poštovanje verskih i filozofskih
uverenja roditelja. Takođe, u slučaju Folgero i drugi protiv Norveške Sud nije prihvatio tvrdnju da je predstavka nedopuštena, jer
je podneta Komitetu Ujedinjenih nacija za ljudska prava povodom istog pitanja (pravo na obrazovanje garantovano članom 2. Pro-
tokola 1 uz Konvenciju i sloboda veroispovesti garantovan članom 9. Konvencije), ali od strane drugih članova grupe roditelja koji
su želeli da njihova deca budu izuzeta iz programa nastave novog predmeta tzv. KRL, koji objedinjava hrišćanstvo, veru i filozofiju.
I Sloboda misli, savesti i veroispovesti
Pored toga član 9. povezan je i sa odredbom člana 14. kada se radi o zabrani diskriminacije po osnovu veroispovesti
ili uverenja, kao i sa članom 8. Konvencije u vezi sa pozivanjem pripadnika nekih verskih zajednica na verska uverenja
povodom primene nekih metoda u lečenju (na primer odbijanje transfuzije krvi kod Jehovinih svedoka).
U slučajevima kod kojih se postavlja pitanje pristupa Sudu pripadnika neke verske zajednice može se istaći i povreda člana
6. Konvencije. Najzad, dodatna zaštita od diskriminacije po osnovu verskih ubeđenja obezbeđena je Protokolom 12 uz Konven-
ciju i to kao samostalna zaštita nezavisna od zaštite nekih drugih prava iz Konvencije.
Inače, Sud je prvi put raspravljao o postojanju diskriminacije po osnovu veroispovesti u slučaju Kjeldesen, Busk Matsen
i Pedersen protiv Danske, gde su se roditelji dece koja pohađaju obavezne časove seksualnog vaspitanja u državnoj školi usproti-
vili ovakvoj meri koja je protivna njihovim hrišćanskim uverenjima. Iako je Sud u ovom predmetu govorio o pozitivnim obavezama
države da poštuje verska i filozofska uverenja roditelja, našao je da nema dokaza o kršenju člana 14. niti člana 2. Protokola 1, jer
su roditelji imali mogućnost da decu obrazuju u privatnim školama ili kod kuće.
Pitanje diskriminacije po osnovu veroispovesti bilo je aktuelno i u slučaju pravnih lica. Tako na primer, u slučaju Kato-
lička crkva iz Kanee protiv Grčke, Sud je ustanovio kršenje Konvencije po osnovu člana 14. u vezi sa članom 9. Konvencije, u slučaju
kada je katoličkoj crkvi, za razliku od pravoslavne grčke crkve ili jevrejske zajednice, uskraćeno pravo da povede parnicu, jer se ne
smatra pravnim subjektom.
Isto tako u slučaju Hofman protiv Austrije, Vrhovni sud Austrije dodelio je starateljstvo nad decom posle razvoda njihovom ocu,
a ne majci, jer je ona pripadnik Jehovinih svedoka. Austrijski sud smatrao je da je majka u konkretnom slučaju manje sposob-
na da zaštiti interes dece, pošto pripadnici Jehovinih svedoka odbijaju transfuziju krvi. Sud je, međutim, našao da različit
tretman po osnovu veroispovesti nije opravdan, zbog čega je ustanovio povredu člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.
Slučajevi vezani za Jehovine svedoke

Za pripadnike Jehovinih svedoka vezan je veći broj slučajeva pred Sudom.
Tako na primer, u slučaju Paolo Martines protiv Francuske, francuski sud smatrao je da su pravila o vaspitanju dece pripad-
nika Jehovinih svedoka vrlo stroga i netolerantna, ali je Sud našao da nema dokaza da je vera majke loše uticala na vaspi-
tanje dece, te da nije ostvaren princip proporcionalnosti između postavljenog legitimnog cilja i mera kojim se taj cilj ostvaruje.
U slučaju 97 članova Gldani kongregacije Jehovinih svedoka protiv Gruzije, Sud je ustanovio povredu člana 14. Konvencije u vezi
sa čl. 3. i 9. Konvencije, jer državni organi nisu pokazali veći stepen revnosti, niti su sprečili poziv na linč i nasilje protiv pripadnika
ove verske grupe koji su bili pretučeni.
Isto tako, u slučaju Kuznetsov i drugi protiv Rusije podnosioci predstavke, pripadnici Jehovinih svedoka iz grada Čeljabinska u
Rusiji, tvrdili su da su sprečeni da održavaju verska okupljanja zbog neopravdanog mešanja vlasti i da su bili žrtve diskriminacije
na osnovu verskih uverenja, jer im je bez određenog razloga otkazan ugovor o zakupu prostorija koje su do tada koristili. Pored
toga, krivična prijava podnosilaca je odbačena, a građanska tužba odbijena, pa je istaknuto i uskraćivanje prava na pristup sudu,
shodno članu 6. Konvencije. Sud je u ovom slučaju ustanovio povrede čl. 6. i 9. Konvencije, ali interesantno je da nije našao i povre-
du člana 14. (zabrana diskriminacije).
Povredu člana 6. stav Konvencije Sud je ustanovio i u slučaju Verske zajednice Jehovini svedoci i ostali protiv Austrije (presuda
od 31. jula 2008. godine). Naime, Sud je smatrao da vreme čekanja podnosioca predstavke na potvrdu statusa pravnog lica
treba da bude veoma kratko. Pri tome, to je naročito važno u slučaju verskih grupa, poput Jehovinih svedoka, koje su pre toga
dugo postojale na nacionalnom i međunarodnom planu. Kako se to nije desilo u konkretnom slučaju utvrđene su povrede član 6.
stav 1. i člana 9. Konvencije. Međutim, s obzirom na to da period čekanja na priznavanje statusa nije bio nametnut i drugim ver-
skim udruženjima Sud je smatrao da takva razlika u postupanju ukazuje i na povredu člana 14. Konvencije.
Drugi slučajevi vezani za slobodu veroispovesti

Ako grupa ljudi želi da registruje novo versko telo i vlasti odbijaju registraciju, i član 9, ali i član 11. Konvencije mogu biti
relevantni. Međutim, u slučaju Biserica Adevarat Ortodoxa din Moldova i drugi protiv Moldavije, Sud je odlučio da ispituje samo
povredu člana 9. Konvencije, iako je u obzir mogla da dođe i navodna povreda člana 6. Konvencije. Naime, domaći sudovi su nalo-
Sloboda misli, savesti i veroispovesti I
žili registraciju crkve podnosioca, ali ona nije sprovedena, što obično potpada pod član 6. Konvencije. Sa druge strane, podnosioci
predstavke morali su da gotovo četiri godine čekaju da dobiju novac koji im je dosuđen po pravosnažnoj presudi, zbog čega je Sud
utvrdio i povredu prava na mirno uživanje imovine garantovano članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju.
Inače, u praksi Suda javljali su se veoma različiti slučajevi u kojima je isticana povreda verskih sloboda i uverenja.
Tako na primer, u slučaju Larissis i drugi protiv Grčke, Sud je odlučivao o pravu na mešanje u religijsko ubeđenje, a u slučaju
Buscarini i drugi protiv San Marina, raspravljao o dozvoljenosti insistiranja na religioznim zakletvama.
Interesantno je da je Sud napravio razliku između pridobijanja novih pristalica za jedno versko ubeđenje u zavisnosti
od toga prema kome je ono usmereno. Naime, u pomenutom slučaju Larissis i drugi protiv Grčke, grčki vojni sud osudio je tro-
jicu grčkih oficira, pripadnika jedne protestantske crkve, za prozelitizam. Ovakvo postupanje navedenih oficira prema kolegama
nižeg čina predstavljalo je svojevrsni pritisak na njih i kršenje člana 9. Konvencije, dok u slučaju civila nije ustanovljeno postojanje
neprimerenog pritiska.
U slučaju Šar Šalom ve Cedek protiv Francuske jednom jevrejskom udruženju francuske vlasti odbile su da izdaju dozvolu za
ritualna klanja koja su u skladu sa Torom, dok je takva dozvola data drugom jevrejskom udruženju iz Pariza. Tim povodom Sud
je smatrao da bi do kršenja člana 9. došlo samo ako bi obavljanje ritualnog klanja bilo proglašeno nezakonitim, čime bi
i jevrejska zajednica bila onemogućena da konzumira meso koje je pripremljeno u skladu sa pravilima njene vere. Kako
to ovde nije bio slučaj, a svrha primenjene mere je bila da se zaštiti javno zdravlje i javni red, a ne da se onemogući ispoljavanje
verskih osećanja ili diskriminiše jedna verska grupa, Sud nije ustanovio povredu člana 9. ili člana 14. Konvencije.
Da bi podnosioci predstavki mogli uopšte da se pozovu na pravo na iskazivanje vere mora se prvo utvrditi da pripadaju toj vero-
ispovesti. Tako na primer, u slučaju Kosteski protiv BJRM podnosilac predstavke novčano je kažnjen zbog jednodnevnog odsustvo-
vanja sa posla bez dozvole, jer je slavio Bajram. Makedonski sudovi kojima se on žalio zbog ove osude, smatrali su da je neophodno
utvrditi da li je podnosilac muslimanske vere, pa kako nije bilo dokaza o tome, njegovo odsustvo nije smatrano opravdanim. Kako ni
pred Sudom podnosilac predstavke nije izneo nijedan dokaz u prilog tvrdnji da je musliman i da su odlukama makedonskih sudova
povređena njegova verska osećanja, kao muslimana, Sud je došao do zaključka da nije učinjena povreda člana 9. Konvencije.
Sloboda misli, savesti i veroispovesti pripadnika oružanih snaga

Pripadnicima oružanih snaga priznaje se sloboda misli, savesti i veroispovesti, uključujući pravo na promenu religije
ili uverenja u bilo kom trenutku. Izvesna ograničenja moguća su zbog specifičnosti vojne službe, ali ona ne smeju biti takva da
da budu protivna uslovima iz član 9. stava 2. Konvencije. Posebno se regrutima mora obezbediti civilno služenje vojnog roka.
Pripadnicima vojske se mora obezbediti i pravo da iz svojih ubeđenja napuste vojnu službu kada to žele i zbog toga ne mogu
biti podvrgnuti krivičnoj odgovornosti ili bilo kakvoj diskriminaciji.
Pred Sudom je bilo slučajeva u kojima je isticana povreda prava iz člana 9. Konvencije u vezi sa vojnim licima, naročito u Grčkoj
(kada su pripadnici oružanih snaga propagirali svoju veru) i u Turskoj (zbog propagiranja islamskog fundamentalizma). Tako na pri-
mer, u slučaju Kalac protiv Turske, Sud je ispitivao da li je privremenim penzionisanjem vojnog sudije prekršen član 9. Konvencije, pa
je našao da disciplinski vojni propisi mogu uključivati obavezu vojnog osoblja da se uzdržava od učešća u pokretu islamskih
fundamentalista, zbog čega kršenje ovih propisa, predstavlja opravdan razlog za ograničenje prava iz člana 9. Konvencije.
Zaključak
Odnos države i vere veoma se razlikuje u različitim zemljama članicama Saveta Evrope, tako da Konvencija pruža državama
veliku slobodu u pogledu rešenja koja će usvojiti. Štaviše, davanje prednosti jednoj veri kao državnoj u odnosu na druge vere, mo-
že biti u skladu sa Konvencijom, pod uslovom da su obezbeđena dovoljna jemstva radi osiguranja pluraliteta i slobode poštovanja
drugih veroispovesti. Zbog toga, može se izvesti zaključak da:
• Način na koji je Sud u Strazburu pristupao tumačenju člana 9. Konvencije i garantija srodnih ovom članu u velikoj meri zavisio je
od konkretnog pitanja o kome je u predstavci reč.
• Razumljivo je izvesno odsustvo konzistentnosti u sudskoj praksi u ovoj materiji, što odražava i priličnu raznovrsnost koja postoji
na nacionalnom planu.
I Sloboda izražavanja
Član 10
Sloboda izražavanja
1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanja
informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad tele-
vizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ogra-
ničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritori-
jalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava
drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
Sloboda izražavanja I
SLOBODA IZRAŽAVANJA
Član 10. Konvencije odnosi se na slobodu izražavanja i obaveštavanja, i ovo pravo garantuje se fizičkim i pravnim lici-
ma, a štiti se pisano i usmeno izražavanje, izražavanje putem štampe kao i umetničko izražavanje. S druge strane, član
10. Konvencije priznaje pravo država da zahtevaju dozvolu za rad stanicama koje emituju radijski i televizijski program. Neki od
najvažnijih slučajeva u vezi sa članom 10. Konvencije odnose se upravo na slobodu štampe i medija, pa je u Lingens protiv Austrije
i Sener protiv Turske istaknuto da mediji imaju pravo da saopštavaju informacije javnosti, a javnost ima pravo da ih primi
bez mešanja vlasti.
U drugom poznatom slučaju, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je ponovio da mediji imaju moralnu obavezu da
građanima saopštavaju informacije i ideje. Prilikom slobode izražavanja mora se razlikovati vrednosni sud i lični stav od
činjenica, pa je u slučaju Jerusalem protiv Austrije Sud pronašao da je stav lični doživljaj nekog događaja ili situacije, te da
nije podložan dokazivanju o istinitosti. Članom 10. Konvencije ne štiti se govor mržnje, kako je to istaknuto u slučaju Surek
protiv Turske, koji država mora sprečiti i kazniti.
Član 10. stav 1. Konvencije ustanovljava slobodu izražavanja kao opšte pravilo, dok je drugim stavom člana 10. dozvolje-
no državama da ograniče ovo materijalno pravo pod uslovom da su takva ograničenja “propisana zakonom” i “neophodna
u demokratskom društvu” radi postizanja jednog od legitimnih ciljeva specificiranih navedenom odredbom.
Ovi legitimni ciljevi uključuju i pravo na zaštitu privatnosti i ugleda drugih. Na taj način sloboda izražavanja se ubraja u ka-
tegoriju onih prava koje je moguće ograničiti onda kada se steknu kumulativno sva tri pobrojana uslova. Za razliku od ove
slobode postoje prava i slobode koje su garantovane Konvencijom i koje nije moguće ograničiti ni pod kojim uslovima (na primer
prava i slobode iz čl. 2. i 3. Konvencije).
Pridev “neophodna”, u okviru značenja člana 10. stav 2. implicira postojanje “goruće socijalne potrebe”. Strane ugovornice
imaju izvesni prostor za slobodnu procenu prilikom razmatranja da li takva potreba postoji, ali ona ide pod ruku sa evropskim
nadzorom, koji obuhvata kako zakonodavstvo tako i odluke kojima se ono primenjuje, uključujući i one donete od strane nezavi-
snog suda.
Saglasno praksi Suda ustanovljeno je da u vršenju svoje nadzorne funkcije Sud mora gledati na osporavano mešanje u
prava garantovana Konvencijom u svetlu slučaja kao celine, uključujući sadržinu članaka zbog kojih je odlučeno protiv
podnosilaca kao i kontekst u kome su oni nastali. On naročito mora utvrditi da li je predmetno mešanje bilo “proporcionalno
legitimnom cilju kome je težilo” i da li su razlozi dati od strane domaćih vlasti u cilju opravdanja “relevantni i dovoljni”.
Prostor za slobodnu procenu koji je dopušten državama u ograničavanju slobode izražavanja varira u zavisnosti od predmeta
spora. U ovom kontekstu, esencijalna funkcija koju štampa ispunjava u demokratskom društvu je mnogo puta naglašavana od
strane Suda. Tako, među mnogim drugim slučajevima, u gore citiranom slučaju Lingens protiv Austrije, Sud je rekao:
“Dok štampa ne sme prekoračiti granice postavljene, između ostalog, za “zaštitu ugleda drugih”, ipak je na njoj da pruža informa-
cije i ideje o političkim pitanjima kao i o onim u drugim oblastima od javnog interesa”.
(Lingens protiv Austrije, br. 9815/82, presuda od 8. jula 1986. godine, ECHR 1986 - Sud (pun sastav), par. 41, pod-par. 2)
Međutim, granice dozvoljene kritike su uže u odnosu na privatne građane nego u odnosu na političare ili vlade (videti,
npr., Castells protiv Španije, presuda od 23. aprila 1992. godine, Serija A br. 236, str. 23-24, § 46 ; Incal protiv Turske, presuda od 9.
juna 1998. godine, Izveštaji 1998-IV, str. 1567-68, § 54; Tammer protiv Estonije, br. 41205/98, presuda od 6. februara 2001. godine,
ECHR 2001 - I, par. 62 ). Sa druge strane, pojedinci ili udruženja sebe izlažu kontroli kada uđu na scenu javne diskusije. (Jerusalem
protiv Austrije Austria, br. 26958/95, presuda od 27. februara 2001. godine, ECHR 2001 - III par. 38, pod-par. 2)
Nakon što je priznao da granice dozvoljene kritike u odnosu na državne službenike u vršenju njihovih ovlašćenja mogu pod
određenim okolnostima biti šire nego u odnosu na pojedince, u slučaju Lešnik protiv Slovačke, Sud je zaključio:
“Ipak, ne može se reći da državni službenici sebe svesno izlažu strogoj kontroli svake njihove reči ili dela u meri u kojoj to političari
čine i da ih stoga treba tretirati jednako ovima poslednjim kada dođe do kritike njihovih radnji. Štaviše, državni službenici moraju
uživati poverenje javnosti u uslovima bez nedozvoljenih uznemiravanja da bi bili uspešni u izvršavanju svojih zadataka i zbog toga
se može pokazati potrebnim da se oni zaštite od uvredljivih i grubih verbalnih napada kada su na dužnosti”.
(Lešnik protiv Slovačke, br. 35640/97, presuda od 11. marta 2003. godine, ECHR 2003 - IV, par. 53)
Takođe, u slučaju Nikula protiv Finske Sud je naglasio poseban status advokata koji im daje centralnu poziciju u izvršava-
nju pravde kao posrednika između javnosti i sudova. Sud je naglasio da sudovi - garanti pravde, čija uloga je fundamentalna
u državi zasnovanoj na principu vladavine prava - moraju uživati poverenje javnosti. Sud je zaključio sledećim rečima:
“Imajući u vidu ključnu ulogu advokata u ovoj oblasti, legitimno je od njih očekivati da doprinose pravilnom izvršavanju pravde i
na taj način održavanju poverenja javnosti u nju.”
(Nikula protiv Finske, br. 31611/96, presuda od 21. marta 2002. godine, ECHR 2002 - IV, par. 45)
U slučaju Steur protiv Holandije, koji se ticao podnosioca za koga je ustanovljeno da je počinio disciplinski prekršaj time što je
tokom suđenja tvrdio da je nad njegovim klijentom očigledno izvršen pritisak od strane policijskog službenika (Steur protiv Ho-
landije, br. 39657/98, presuda od 28. oktobra 2003. godine, ECHR 2003 - II, par. 29), Sud je utvrdio da nikakva sankcija nije izre-
čena podnosiocu - čak ni najblaža sankcija. Međutim, Sud je smatrao da sama činjenica da je on u formalnom smislu oglašen
krivim za to što je prekršio primenljive profesionalne standarde može imati negativan uticaj na podnosioca, u smislu da
se on može osećati ograničenim u svom izboru činjeničnih i pravnih argumenata u odbrani svojih klijenata u budućim
slučajevima. Zbog toga je Sud zaključio da je razumno smatrati da je podnosilac bio podvrgnut “formalnosti” ili “ograničenju”
njegove slobode izražavanja.
U slučaju Lingens protiv Austrije, Sud je naglasio i primetio da:
“... s pažnjom treba napraviti razliku između činjenica i vrednosnih sudova. Dok se postojanje činjenica može dokazati, dotle istini-
tost vrednosnih sudova nije podložna dokazivanju”.
“... da su činjenice na kojima je g. Lingens zasnovao svoj vrednosni sud bile nesporne, kao i njegova dobra vera (u vezi sa par. 21)”.
(Lingens protiv Austrije, br. 9815/82, presuda od 8. jula 1986. godine, ECHR 1986 - Sud (pun sastav), par. 46, pod-par.2)
Sud je takođe naglasio da:
“... bi bilo neprihvatljivo za novinara kada bi bio sprečen u iznošenju svojih kritičkih vrednosnih sudova, osim ukoliko bi mogao
dokazati njihovu istinitost”.
(Dalban protiv Rumunije, br. 28114/95, presuda od 28. septembra 1999. godine, ECHR 1999 - Veliko Veće, par. 49)
Prema tome, što se tiče vrednosnih sudova, dva kriterijuma su ustanovljena u praksi Suda. Neophodno je utvrditi da li
je postojala dovoljna činjenična osnova na kojoj se zasnivao vrednosni sud kao i da li je postojala dobra vera u izražavanju
vrednosnih sudova. (i Jerusalem protiv Austrije, br. 26958/95, presuda od 27. februara 2001. godine, ECHR 2001 - III, par. 43).
Sud je takođe jasno iskazao da bilo kakvo ograničenje ili kazna nametnuta u sferi slobode izražavanja mora biti propor-
cionalna legitimnom cilju kome se teži (Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. decembra 1976. godine, Serija
A, br. 24, par. 48).
Najzad, u slučaju Tammer protiv Estonije, Sud je ukazao da:
zahtevi za zaštitu prava i ugleda drugih, predviđeni članom 10. stav 2. Konvencije:
“... moraju biti odmereni u odnosu na interes podnosioca kao novinara u iznošenju informacija i ideja od javnog značaja”.
“... da su se osporavane primedbe ticale privatnog života gđice Laanaru koji je ona opisala u svojim memoarima koje je napisala
kao privatno lice”. (Supra, par. 66)
“... uprkos njenom kontinuiranom angažmanu u političkoj partiji, Sud ne nalazi da je ustanovljeno da je upotreba osporavanih
izraza koji se odnose na privatan život gđice Laanaru bila opravdana razlozima od javnog značaja ili da su se oni ticali stvari od
opšteg značaja. Posebno, nije dokazano da je njen privatan život bio među pitanjima koja su imala uticaja na javnost u aprilu 1996.
godine”. (kao gore, par. 68) On je zaključio govoreći da “se zbog toga teško može smatrati da primedbe podnosioca služe javnom
interesu”. (kao gore, par. 68).
“... da osuda podnosioca i kazna nisu bile nesrazmerne legitimnom cilju kome se težilo, te da su razlozi dati od strane domaćih
sudova bili dovoljni i relevantni da opravdaju takvo mešanje”.
“... se predmetno mešanje u slobodu izražavanja podnosioca može stoga razumno smatrati neophodnim u demokratskom društvu
radi zaštite ugleda ili prava drugih u okviru značenja člana 10 § 2 Konvencije”.
(Tammer protiv Estonije, br. 41205/98, presuda od 6. februara 2001. godine, ECHR 2001 - I, par. 65)
Shodno tome, Sud je našao da nije učinjena povreda člana 10. Konvencije.
Sloboda izražavanja i iskustva Srbije

Sud je u četiri slučaja do sada donosio presude u odnosu na Republiku Srbiju, u kojima je utvrđivao povredu prava na
slobodu izražavanja, garantovanog članom 10. Konvencije zbog osuda podnosilaca predstavki za krivično delo klevete.
Krivično delo klevete iz oblasti krivičnih dela protiv časti i ugleda u Krivičnom zakoniku (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005
- ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009 i 111/2009) sadržano je u članu 171. i za njegovo izvršenje propisana je novčana kazna.
KRIVIČNI ZAKONIK (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009 i 111/2009)
Kleveta
Član 171
(1) Ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu, kazniće se novčanom kaznom od
trideset do stodvadeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu,
učinilac će se kazniti novčanom kaznom od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista
hiljada dinara.
(3) Ako je ono što se neistinito iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog, učinilac će se kazniti novčanom kaznom
od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara.
Sa druge strane, Parlamentarna skupština Saveta Evrope na svom 34. zasedanju je usvojila Preporuku 1814 (2007) u
vezi sa dekriminalizacijom klevete, a na osnovu Rezolucije 1577 (2007) nazvane “U pravcu dekriminalizacije klevete”.
Takođe, Parlamentarna skupština Saveta Evrope pozvala je Komitet ministara da zatraži od svih država članica Saveta Evrope
da revidiraju i izmene svoje krivične zakone i dovedu ih u sklad sa praksom Suda u vezi sa regulisanjem krivičnog dela klevete.
Praksa sudova u Republici Srbiji u vezi sa krivičnim delom klevete

Ukoliko se sagleda praksa sudova u Republici Srbiji u vezi sa krivičnim delom klevete i zaključci do kojih je došao Sud u presu-
dama protiv Srbije (Lepojić, Filipović, Bodrožić i Bodrožić i Vujin) može se reći da srpski sudovi olako nalaze da su nečiji čast i
ugled povređeni, pa donose osuđujuće presude za klevetu, što se ističe kao povreda člana 10. Konvencije. To važi naročito, ako
se radi o časti i ugledu političara, koji bi prema jurisprudenciji Suda trebalo da imaju veći stepen tolerancije na kritiku od ostalih
ljudi.
Nasuprot tome u presudi jednog opštinskog suda u Srbiji u vezi sa tužbom za naknadu štete u slučaju “Lepojić” rečeno je da
je ugled gradonačelnika kao izabranog lica i direktora vrlo uspešnog lokalnog preduzeća značajniji od ugleda običnog građanina.
Pored toga što je ovaj stav u direktnoj suprotnosti sa stavom Suda, on svedoči da, do povrede prava na slobodu izražavanja
u vezi sa klevetom može doći i pred parničnim sudom, kada odlučuje o zahtevu za naknadu štete:
“76. Pravosnažna krivična i parnična presuda o kojima je reč bez sumnje su predstavljale mešanje u pravo podnosioca predstavke
na slobodu izražavanja. Uprkos suprotnim mišljenjima podnosioca predstavke, ovo mešanje je jasno bilo zasnovano na tumačenju
dovoljno preciznog i predvidivog domaćeg zakonodavstva od strane domaćih sudova i, kao takvo, je bilo “predviđeno zakonom”
u smislu člana 10. stav 2 (videti stavove 27. i 32. u gornjem tekstu), Najzad, navedene presude su usvojene u težnji ka legitimnom
cilju, naime “radi zaštite ugleda” drugog lica. Ono što prema tome ostaje da se reši je da li su one “neophodne u demokratskom
društvu”, ili, drugim rečima, da li su krivična osuda i dodeljena naknada srazmerne legitimnom cilju kome se teži.”
Lepojić protiv Srbije, predstavka br. 13909/05 od 6. novembra 2007. godine, stav 76.)
U krivičnim predmetima koji se vode zbog krivičnog dela klevete, povreda se može izvršiti usled same osude, jer je
potrebno dokazati da je osuda bila “neophodna u demokratskom društvu”, da je “služila legitimnom cilju” i da je “bila propisana
zakonom”, što su kumulativni uslovi za odstupanje od slobode zagarantovane članom 10. Konvencije. Pored toga, povreda može
nastati i zbog visine izrečene novčane kazne, a poseban problem je što se u slučaju neizvršenja novčane kazne ona može
zameniti kaznom zatvora, što nije u skladu sa standardima u vezi sa slobodom izražavanja izraženim u praksi Suda, ali i
sa navedenom preporukom.
Komentar ključnih stavova iz presuda Suda

Ono što se nameće kao zaključak nakon četiri presude donete protiv Republike Srbije zbog presuda domaćih sudova donetih
povodom radnji koje su kvalifikovane kao klevetničke je pitanje zadržavanja krivičnih dela klevete ili uvrede u pravnom si-
stemu Republike Srbije.
Svako lice ima pravo na zaštitu časti i ugleda pred sudom, ali da bi bilo kakva krivično pravna zaštita najčešće vodila po-
vredi slobode izražavanja, baš kao što to primećuje i Sud u slučaju “Lepojić” da:
“... imajući u vidu ozbiljnost krivičnih sankcija o kojima je reč, kao i neprihvatljivo obrazloženje domaćih sudova u smislu da je čast,
ugled i dostojanstvo gradonačelnika od veće važnosti od ... [časti, ugleda i dostojanstva] ... običnog građanina”, da mešanje u pita-
nju “nije bilo neophodno u demokratskom društvu”.
(Lepojić protiv Srbije, predstavka br. 13909/05 od 6. novembra 2007. godine)
Zaštita u parničnom postupku, u vidu naknade nematerijalne štete adekvatniji je vid zaštite časti i ugleda. Ukoliko, se
zadrži ovo krivično delo, trebalo bi da se nađe način da novčana kazna, kao jedina moguća kazna za ovo krivično delo, u slučaju
njenog neplaćanja ne bude pretvorena u zatvorsku kaznu (rešenje bi moglo da bude prinudna naplata ili plaćanje u ratama). Sud
je u vezi sa tim izrazio jasan stav u presudi “Bodrožić”, gde se kaže:
“U konkretnom predmetu, mora se uzeti u obzir činjenica da nije samo podnosilac predstavke bio predmet krivične osude, već i da
je kazna koja mu je određena mogla, u slučaju neizvršenja, biti zamenjena zatvorom od 75 dana.”
(Bodrožić protiv Srbije, predstavka br. 32550/05 od 23. juna 2009. godine)
Potrebno je da sudovi, kada donose osuđujuće presude ili dosuđuju naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda,
čime vrše mešanje u slobodu izražavanja, vode računa o onom trećem uslovu iz člana 10. stav 2. Konvencije, kada se dozvoljava
mešanje, a to je da mešanje u ovo pravo bude “neophodno u demokratskom društvu”. S tim u vezi, mora se voditi računa o
srazmernosti izrečene sankcije, odnosno dosuđene naknade sa pravom pojedinca da slobodno izrazi svoje mišljenje, pogo-
tovo u slučaju novinara, čija je uloga da reaguju na to o čemu je u presudi, u slučaju “Bodrožić i Vujin”, Sud parafrazirao svoje ranije
iznete stavove:
“Sud ističe da pribegavanje krivičnom gonjenju novinara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja, kao što su ove
u predmetnom slučaju, treba smatrati srazmernim samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju najozbiljniji napad
na prava pojedinca (videti, uz odgovarajuće izmene, Azevedo protiv Portugala, broj 20620/04, stav 33, 27. mart 2008. godine).”
(Bodrožić i Vujin protiv Srbije, predstavka br. 38435/05 od 23. juna 2009. godine)
“Oštar jezik” u istupanju ne bi sam po sebi trebalo da rezultira osudom za klevetu, jer kako je Sud primetio u slučajevima
“Filipović” (stav 58) i “Lepojić” (stav 77) da, iako su izjave podnosilaca predstavki sadržale oštar jezik i ozbiljne iskaze, to nisu bili
“bezrazložni lični napadi” usmereni protiv gradonačelnika, i da su podnosioci jasno imali opravdane razloge da veruju da je grado-
načelnik mogao biti umešan u navedene aktivnosti.
Trebalo bi imati u vidu i važnost predmetnog pitanja za opšti interes i za javnu raspravu. Tako u slučaju “Bodrožić i
Vujin” jasno se ukazuje:
“Sud prvo primećuje da je prvi podnosilac predstavke u svom tekstu implicitno uporedio S. K. sa plavušom i, ironično, veoma kri-
tikovao njegove prethodne osude od strane domaćih sudova. Tekst se, međutim, kada se čita kao celina, ne može razumeti kao
proizvoljna lična uvreda S. K. već pre kao generalno neodobravanje prakse domaćih sudova da kažnjavaju slobodu izražavanja no-
vinara. Tako je prvi podnosilac postavio važno pitanje od opšteg interesa, koje on smatra važnim za društvo u celini i otvorenim za
javnu raspravu. Shodno ustaljenoj praksi Suda, postoji mali prostor za ograničenja rasprave o pitanjima od javnog interesa prema
članu 10. stav 2. Konvencije. (videti Nilsen i Johnsen protiv Norveške [VV], broj 23118/93, stav 46, ECHR 2001-VIII).”
(Presuda Bodrožić i Vujin protiv Srbije)
Na isti način Sud ukazuje na ovo pitanje i u presudi “Bodrožić” (stav 55), a kao parametar za važnost pitanja za opšti interes
uzima činjenicu da se radilo o pitanju koje je bilo predmet neprekidne političke rasprave, u koju je bio uključen veliki broj aktera.
U pomenutom slučaju se s tim u vezi kaže:
“S tim u vezi, Sud primećuje da je rasprava u predmetnom slučaju jasno bila od velikog javnog interesa i predmet neprekidne politič-
ke rasprave. Ovo potkrepljuje činjenica da nije samo podnosilac predstavke, već su, takođe, i mnoge nevladine organizacije, političke
stranke i neke istaknute političke ličnosti, reagovale na kontraverzni intervju sa J. P. na televiziji i na izjave koje je dao tom prilikom.”
Prilikom procene pojma “javna ličnost”, u vezi sa ispunjenošću uslova “neophodan u demokratskom društvu”, trebalo bi
imati u vidu činjenicu da je privatno lice izloženo javnoj kritici kada uđe na scenu javne rasprave, a takođe i okolnosti
koje su dovele do toga da neko lice bude izloženo javnoj kritici. Kao najbolja ilustracija za tako nešto su stavovi Suda:
“U vezi sa pitanjem da li se S. K. može smatrati javnom ličnošću, Sud podseća da je privatno lice izloženo javnoj kritici kada uđe
na scenu javne rasprave (videti Jerusalem protiv Austrije, citiran u gornjem tekstu, st. 38 - 39). U konkretnom predmetu, strane su
se složile da je S. K, koji je bio advokat, predstavljao rukovodstvo fabrike u visoko profilisanom slučaju stečaja, pa je tako postao
dobro poznata ličnost u gradu Kikindi. S obzirom da su članci objavljeni u gradskim lokalnim novinama, Sud prihvata kvalifikaciju
domaćih sudova da je S. K. javna ličnost. S. K. je ušao na scenu javne rasprave i, prema tome, trebalo je da ima viši prag tolerancije
prema svakoj njemu usmerenoj kritici.”
“U predmetnom slučaju, Sud primećuje da je J. P. izgleda bio dobro poznata javna ličnost, koji je u jednom trenutku čak imao i javnu
funkciju (videti stav 7. u gornjem tekstu). U svakom slučaju, pošto je objavio knjigu sa temom od velikog javnog interesa i pošto se
pojavio na lokalnoj televiziji, on mora da je znao da je mogao biti izložen oštroj kritici velikog broja gledalaca. On je, prema tome,
bio obavezan da pokaže veći stepen tolerancije u ovom kontekstu (videti, mutatis mutandis, Oberschlick protiv Austrije (broj 2),
presuda od 1. jula 1997. godine, Izveštaji 1997-IV, st. 31 - 33).”
(Presuda Bodrožić protiv Srbije)
U vezi sa ovim poslednjim stavom, Sud je dakle, uzeo u obzir više elemenata koji su opravdali njegov stav da je J.P. javna ličnost.
Najpre, on je kao istoričar, dobro poznata ličnost. Pored toga, izvesno vreme je obavljao i javnu funkciju (direktor Istorijskog arhi-
va Srbije), a ujedno je objavljivao knjige i pojavljivao se na televiziji.
Da bi mešanje u slobodu izražavanja bilo opravdano moraju postojati “relevantni i dovoljni razlozi” za to. “Relevan-
tnost i dovoljnost” razloga procenjuje se u zavisnosti od karaktera samog iskaza koji je predmet ocene domaćeg suda,
tačnije od toga da li se radi o vrednosnom sudu ili o iskazu o činjenicama. Takođe, potrebno je u obzir uzeti i kontekst u kome
je iskaz dat, jer je to od značaja za procenu proporcionalnosti između zaštite slobode izražavanja i mera koje su upotrebljene u
cilju njenog ograničavanja sa ciljem zaštite nekog drugog legitimnog interesa.
“U vezi sa razlozima koje su dali domaći sudovi prilikom osude podnosioca predstavke, Sud primećuje da su oni ograničili svoju
analizu na činjenicu da je formiranje fašističkog pokreta u Srbiji zabranjeno zakonom i da su, prema tome, izjave podnosioca pred-
stavke netačne. Međutim, prilikom usvajanja uske definicije onoga što bi moglo da se smatra prihvatljivom kritikom, domaći sudovi
se nisu upustili u analizu da li su izjave podnosioca predstavke mogle biti vrednosni sudovi koji ne podležu dokazu (videti, Grinberg
protiv Rusije, broj 232472/03, st. 28 - 30, 21. jul 2005. godine). Oni, takođe, nisu obavili odgovarajuću analizu proporcionalnosti da
bi se procenio kontekst u kom su ti izrazi upotrebljeni i njihovu činjeničnu osnovu. Shodno tome, Sud zaključuje da se razlozi koje
su naveli domaći sudovi ne mogu smatrati “relevantnim i dovoljnim” da se opravda mešanje o kome je reč.”
Vrednosni sudovi ne podležu dokazivanju u pogledu svoje verodostojnosti, a mogu biti i preterani.
“Sud smatra da to što se neko nazove fašistom, nacistom ili komunistom, ne može samo po sebi da se izjednači sa činjeničnim
stanjem o političkoj pripadnosti tog lica (videti, mutatis mutandis, Feldek protiv Slovačke, citiran u gornjem tekstu, stav 86). S
obzirom na gore navedeno, Sud nalazi da izrazi koje je podnosilac predstavke upotrebio ne mogu a da se ne tumače kao vrednosni
sud, čija verodostojnost ne podleže dokazu. Takvi vrednosni sudovi mogu biti preterani u nedostatku činjenične osnove, ali u svetlu
gore navedenih elemenata, to ne izgleda da je slučaj u predmetnoj predstavci.”
Zaključci izvedeni na osnovu presuda donetih protiv Republike Srbije u vezi slobode izražavanja
Ono što se nameće kao zaključak nakon ove dve presude donete protiv Srbije su tri stvari:
• Jedna je generalnog karaktera i tiče se zadržavanja krivičnih dela poput klevete ili uvrede u pravnom sistemu Srbije. U principu,
smatramo da svako ima pravo na zaštitu časti i ugleda pred sudom, ali zaštita toga prava treba isključivo biti prepuštena
pojedincima koji smatraju da im je takvo pravo povređeno.
• Druga bitna stvar, je potreba da sudovi kada donose osuđujuće presude ili dosuđuju naknadu zbog povrede časti i ugleda
vode računa o onom trećem uslovu iz člana 10. stav 1. Konvencije, a to je da mešanje u ovo pravo bude “neophodno u demo-
kratskom društvu”.
• Mora se voditi računa o srazmernosti izrečene sankcije tj. dosuđene naknade sa pravom pojedinca da slobodno izrazi svoje
mišljenje.
SLOBODA IZRAŽAVANJA PRIPADNIKA ORUŽANIH SNAGA

Pripadnici oružanih snaga imaju slobodu izražavanja i svako takvo ograničavanje slobode mora odgovarati zahtevima iz člana
10. stav 2. Konvencije ili kako je Sud to primetio u jednom slučaju “primena člana 10. stav 2. Konvencije ne prestaje na vratima
kasarni.” (Griogriades protiv Grčke, presuda od 25. novembra 1997. godine, stav 45.) Sloboda izražavanja podrazumeva, kako
slobodu sopstvenog mišljenja, tako i primanja i širenja informacija i ideja.
Kada se primenjuju mere za zaštitu od otkrivanja informacija od strane vojnih službenika, posebno se vodi računa o
pitanju bezbednosti. U slučaju Hadjianasstiou protiv Grčke u kome je jedan oficir osuđen na pet meseci zatvora zbog otkrivanja
vojnih podataka u studiji koju je dostavio privatnoj kompaniji, Sud se pozvao na posebne odgovornosti koje važe u vojnom životu.
S obzirom na to da je pomenuti oficir bio uključen u poseban program za izradu projektila, zbog čega je bio u obavezi čuvanja vojne
tajne, Sud se složio sa državom da je obelodanjivanje takvih informacija moglo štetiti interesima bezbednosti.
Pripadnici vojske imaju pravo da kritikuju. U zavisnosti od toga o kakvoj se kritici radi, kome je ona upućena i ko je saznao
za nju, odnosno da li je ona bila sankcionisana i na koji način, procenjuje se srazmernost kritike sa zaštitom vojnih interesa. Ta-
ko na primer, ukoliko se radi o internoj kritici, kroz pismo upućeno višem oficiru i ukoliko se u kritici iznose pitanja od
javnog interesa, ocenjeno je da kazna pritvora od tri meseca ne predstavlja srazmernu meru.(Griogriades protiv Grčke). Sa
druge strane, nije smatrana nesrazmernom suspenzija vojnika zbog kritika vojne politike na televiziji (slučaj E.S. protiv Nemačke).
PROCENA ZAKONITOSTI POJEDINIH POSTUPAKA

ZATVORSKIH VLASTI U PRAKSI SUDA
U presudi donetoj 11. decembra 2003. godine u slučaju Yankov protiv Bugarske Sud je cenio između ostalog zakonitost zaplene
rukopisa.
U vezi sa merom zaplene rukopisa zatvorenika Sud je primetio da zatvorske vlasti u svojoj odluci nisu navele zbog čega su izja-
ve podnosioca smatrale klevetničkim, jer je to bio osnov zaplene rukopisa. Predmetni rukopis predstavljao je lične memoare,
zbog čega su zatvorske vlasti morale pokazati uzdržanost u svojoj reakciji. Pored toga, podnosilac predstavke nije predmetni
rukopis delio drugim zatvorenicima, pa je Sud ceneći sve navedene okolnosti našao da u konkretnom slučaju nije bila uspostavlje-
na pravična ravnoteža između prava na slobodu izražavanja podnosioca predstavke i potrebe za održavanjem autoriteta sudskog
sistema i zaštite ugleda javnih službenika, zbog čega je našao da je učinjena povreda člana 10 Konvencije. U vezi sa mešanjem u
pravo na slobodu izražavanja podnosioca predstavke, Sud je takođe primetio da je nakon njegovog zatvaranja u samicu njemu
uskraćena žalba na mere zatvorskih vlasti, zbog čega je utvrđena i povreda člana 13. Konvencije. U svakom slučaju važno je prime-
titi da zatvorski disciplinski postupak ima obeležja krivičnog postupka, zbog čega mora biti obezbeđeno pravo na žalbu
nadležnom sudskom organu.
GOVOR MRŽNJE I PRAKSA SUDA

Sud je identifikovao brojne oblike izražavanja za koje se može smatrati da su suprotne Konvenciji kao npr. rasističke
izjave, ksenofobija, anti-semitizam, agresivni nacionalizam, diskriminacija prema nacionalnim manjinama i imigranti-
ma itd.
Sa druge strane, Sud je isto tako oprezan u pravljenju razlike između izjava koje se svode na podsticanje na razne oblike ek-
stremizma i ugrožavanja prava pojedinaca (uključujući novinare ili političare) da iznesu svoja mišljenja slobodno, s tim što, kako
je to Sud primetio u slučaju Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, te izjave mogu da budu takve da “vređaju, šokiraju ili uzne-
miravaju druge.”
Pri tome ne postoji jedna jedinstvena definicija “govora mržnje”. Ipak, praksa Suda ustanovila je izvesne kriterijume
na osnovu kojih je moguće pravljenje razlike između “govora mržnje” i onoga što Konvencija štiti kroz član 10. (sloboda
izražavanja) i član 11. (sloboda okupljanja i udruživanja).
Zaštita od govora mržnje u Konvenciji postignuta je na dva načina: prvi je kroz član 17. odnosno zabranu zloupotrebe
prava, a drugi kroz ograničenja čl. 10. i 11. Konvencije koja su sadržana u stavu 2. ovih članova. Uslovi propisani u ovim stavovi-
ma čl. 10. i 11. Konvencije morali bi biti ispunjeni da bi se dozvolilo ograničavanje slobode izražavanja i njeno kvalifikovanje kao
govora mržnje.
U praksi Suda, s tim u vezi, u slučaju Erbakan protiv Turske, Sud je zaključio da:
“... tolerancija i poštovanje jednakog dostojanstva ljudskih bića predstavlja osnov demokratskog, pluralističkog društva. S obzirom
na to, može se smatrati neophodnim da se u nekim demokratskim društvima, kazne ili čak spreče svi oblici izražavanja
kojima se širi, podstiče, promoviše ili opravdava mržnja zasnovana na netoleranciji.”
(Predmet Erbakan protiv Turske)
Takva (ne)tolerancija može biti bazirana na različitim osnovima, koje ćemo najbolje sagledati kroz sledeće primere iz prakse
Suda, a koji se nekada svode na govor mržnje, a nekada upravo obrnuto, na slobodu izražavanja ili udruživanja.
Govor mržnje zasnovan na rasnim razlikama i podršci terorizmu

U slučajevima poput Féret protiv Belgije i Leroy protiv Francuske, Sud nije ustanovio povredu člana 10. Konvencije na koju su
se pozvali podnosioci. Naime, u oba slučaja radilo se o oblicima govora mržnje, zbog čega podnosioci nisu uživali zaštitu prema
članu 10. Konvencije.
U slučaju Féret, podnosilac je bio član parlamenta Belgije, kao predstavnik jedne nacionalističke partije. Tokom izborne kam-
panje objavio je nekoliko plakata na kojima je pisalo “ustanite protiv islamizacije Belgije”, kao i “pošaljite ne-evropske tražioce
posla kući”. U Belgiji je podnosilac osuđen na rad u interesu društva zbog podsticanja na rasnu diskriminaciju. Pored toga isključen
je iz parlamenta na 10 godina. Pred Sudom je istakao da mu je takvom osudom povređeno pravo na slobodu izražavanja.
Sud je, tesnom većinom (4:3), međutim, smatrao da je podnosilac svojim istupanjem širio nepoverenje i mržnju prema stranci-
ma. Pri tome, Sud je naglasio da je od ključnog značaja da političari, kada u javnosti izražavaju svoje stavove, izbegnu ko-
mentare koji bi mogli da osnaže netoleranciju. Uticaj rasističkog i ksenofobičnog diskursa pojačava se u kontekstu izbora kada
polemike postaju ubojitije. Međutim, njegove parole, iznete u izbornom kontekstu, svodile su se na podsticanje na rasnu mržnju,
zbog čega je, po mišljenju Suda, njegova osuda opravdana radi sprečavanja nereda i zaštite prava imigrantske zajednice. Sa
takvim obrazloženjem Sud je našao da nije bilo povrede člana 10. Konvencije.
U slučaju Leroy radilo se o podnosiocu koji je u novinama objavio svoje crteže na kojima je predstavio napad na Svetski trgo-
vinski centar, pod naslovom “svi smo sanjali o tome... Hamas takođe.” Zbog podrške terorizmu Leroy je osuđen na novčanu kaznu,
pa se pred Sudom pozvao na povredu prava na slobodu izražavanja.
Sud je primetio da je kroz svoj rad podnosilac glorifikovao nasilno obaranje američkog imperijalizma, dajući moralnu podršku
izvršiocima napada na Svetski trgovinski centar, vređajući dostojanstvo žrtava. Na taj način on je provocirao javnu reakciju, koja
bi se mogla negativno odraziti na javni red i mir. Stoga, Sud je smatrao da nije došlo do povrede člana 10. Konvencije.
Za razliku od prethodna dva slučaja u slučaju Jersild protiv Danske, Sud je ustanovio povredu člana 10. Konvencije. Naime,
podnosilac je po zanimanju novinar, koji je napravio dokumentarni film u kome je intervjuisao tri pripadnika jedne ekstremistič-
ke grupe mladih koja zagovara mržnju prema imigrantima u Danskoj. On je zbog toga osuđen za pomaganje i podstrekavanje na
rasizam.
Sud je u ovom slučaju napravio razliku između pripadnika tih grupa mladih ekstremista i novinara koji je želeći da
ukaže na ovo pitanje od velikog interesovanja javnosti samo izvršio analizu njihovih stavova i način njihovog delovanja
bez iznošenja vrednosnih sudova. Dakle, film nije bio usmeren ne na propagiranje rasističkih ideja, već je za cilj imao da javnost
upozna sa ovim pitanjem od društvenog značaja. Nakon što je Sud ustanovio povredu člana 10. Konvencije, u ovom slučaju, pod-
nosilac je stekao pravo na ponavljanje postupka, pa je u novom postupku oslobođen optužbi.
Međutim, u ovakvim situacijama ne postavlja se samo pitanje povrede člana 10. Konvencije, već i nekih drugih članova Kon-
vencije. Tako na primer, u slučaju Aksu protiv Turske, podnosilac je Rom koji je tvrdio da su u tri publikacije finansirane od strane
turske vlade izneta zapažanja koja podstiču antiromsko raspoloženje i svode se na govor mržnje. U konkretnom slučaju on se
pozvao na povredu čl. 14. (zabrana diskriminacije) i 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Konvencije.
Sud je konkretni slučaj ispitao samo u pogledu povrede člana 8, jer podnosilac nije dokazao da je bilo razlike u postupanju, što
je bitan uslov za primenu člana 14. Konvencije. Na kraju, Sud je ustanovio da nije bilo povrede člana 8, jer se više radilo o metafora-
ma i figurativnom izražavanju, a ne uvredljivom pisanju. S obzirom da, po mišljenju Suda, nije došlo do prekoračenja polja slo-
bodne procene u konkretnom slučaju, predstavke su sa pozivom na povredu člana 8. Konvencije odbijene su kao neosnovane.
Govor mržnje i seksualna orijentacija

U slučaju Vajdeland and Others protiv Švedske podnosioci su osuđeni zbog distribucije plakata jedne organizacije koja je u njima
homoseksualizam okarakterisala kao “devijantnu seksualnu aktivnost,” koja ima razorni moralni efekat na društvo i koja je di-
rektno odgovorna zbog širenja AIDS među stanovništvom. Podnosioci su tvrdili da im nije bila namera da uvrede homoseksualce
kao grupu, već da pokrenu debatu o nedostatku objektivnosti u obrazovanju u školama u Švedskoj, jer su plakati deljeni po školi.
Sud je u presudi od februara 2012. godine ustanovio da, iako se u plakatima ne širi direktno mržnja prema homoseksualci-
ma, predmetne izjave predstavljaju širenje predrasuda o ovoj grupi ljudi, što može imati ozbiljne posledice po njih. Stoga, Sud je
zaključio da diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije predstavlja jednako ozbiljnu diskriminaciju kao i diskri-
minacija zasnovana na osnovu razlika u rasi, poreklu ili boji kože. Na kraju, Sud je zaključio da u konkretnom slučaju nije
bila ugrožena sloboda izražavanja podnosilaca, jer je mešanje u ovo pravo podnosilaca od strane švedskih organa bilo
razumno i neophodno u demokratskom društvu u cilju zaštite prava drugih odnosno homoseksualnih osoba.
Govor mržnje iz verskih pobuda

U slučaju Pavel Ivanov protiv Rusije, podnosilac je napisao seriju članaka u kojima je Jevreje označio izvorom zla u Rusiji.
Optužio ih je da su skovali zaveru protiv Rusa. On je osuđen za podsticanje na rasnu, etničku i versku mržnju. Pred Sudom se
pozvao na povredu čl. 13. i 14. Konvencije, ali je Sud ispitivao njegov slučaj zbog navodnog kršenja člana 10. Konvencije. U odluci
od 20.2.2007. godine Sud je njegovu predstavku proglasio za nedopuštenu, jer podnosilac, koji je podsticao na nasilje protiv
jedne etničke i verske grupe, ne može uživati zaštitu po osnovu slobode izražavanja.
Takođe, u slučaju Norwood protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac, član jedne nacionalističke partije, pozvao se na slobodu
izražavanja, jer je osuđen zbog podsticanja na versku mržnju prema Islamu. Naime, on je na prozoru svoje kuće istakao poster na
kome je pisalo “Islam, napolje iz Britanije - zaštitite Britance”, uz sliku tornjeva “blizanaca” u plamenu.
U odluci o nedopuštenosti njegove predstavke objavljenoj 16.11.2004. godine Sud je našao da se u konkretnom slučaju radi-
lo o neopravdanom napadu na jednu versku grupu, koje je bilo suprotno vrednostima proklamovanim i garantovanim
Konvencijom, kao što su tolerancija i nediskriminacija, zbog čega podnosilac ne bi mogao da se poziva na potrebu zaštite
slobode izražavanja.
Za razliku od ovih slučajeva u slučaju Gündüz protiv Turske, podnosilac, član jedne islamističke sekte, tokom televizijske debate
oštro je kritikovao demokratiju i sekularizam, zbog čega je osuđen za širenje verske mržnje, ali je Sud ustanovio povredu prava
na slobodu izražavanja. Naime, Sud je pošao od toga da je podnosilac učestvovao u jednoj javnoj debati o temi od opšteg značaja
u Turskoj. Podnosilac je tim povodom izneo svoje stavove, koji se mogu smatrati oštrima, ali se ne mogu svesti na govor
mržnje zasnovan na verskoj netoleranciji.
Govor mržnje i negiranje zločina

U slučaju Garaudy protiv Francuske, podnosilac je u jednoj svojoj knjizi negirao zločine prema Jevrejima za vreme nacizma.
Svoju osudu za klevetu u predstavci Sudu okarakterisao je kao ograničenje slobode izražavanja.
Sud je, međutim, smatrao da se stavovi iz knjige podnosioca svode na negiranje Holokausta, što predstavlja oblik rasističkog
klevetanja Jevreja i podsticanje na mržnju prema njima. Stoga se osporavanje postojanja jasno ustanovljenih istorijskih do-
gađaja ne može smatrati naučno-istraživačkim pristupom, već pokušajem rehabilitacije nacizma i falsifikovanja istorije.
Kako se radilo o zloupotrebi u smislu člana 17. Konvencije, Sud je predstavku u vezi sa navodnom slobodom izražavanja proglasio
za očigledno neosnovanu i odbacio je.
Sličan ovom slučaju je i slučaj Honsik protiv Austrije u kome je predstavka proglašena nedopuštenom, jer tvrdnje podnosioca
koji je negirao genocid u gasnim komorama u koncentracionim logorima za vreme nacizma u Nemačkoj, nisu mogle da
se podvedu pod slobodu izražavanja.
U slučaju Lehideux et Isorni protiv Francuske, podnosioci su u tiražnim dnevnim novinama Le Monde objavili članak prikazujući
maršala Petena, ne kao kolaboracionistu sa nacistima, već u pozitivnom svetlu, pledirajući za njegovu rehabilitaciju i poništavanje
njegove osude iz 1945. godine. Na inicijativu udruženja koje okuplja pripadnike francuskog pokreta otpora u vreme Drugog svet-
skog rata, ovi autori su optuženi i osuđeni zbog branjenja ratnih zločina i kolaboracije sa nacistima.
Sud je povodom njihove predstavke u kojoj su se pozvali na slobodu izražavanja primetio da se radi o polemičkom tekstu, koji
podnosioci nisu napisali u ličnom svojstvu, već po narudžbi dva udruženja, pa je imajući u vidu i protek vremena od događaja koji
su predstavljeni u članku, ustanovio da osuda podnosilaca nije bila neophodna u jednom demokratskom društvu, zbog čega
je ustanovio povredu člana 10. Konvencije.
Govor mržnje povezan sa totalitarnim idejama i režimima

Kada je u Turskoj 1998. godine zabranjena Refah Partisi (Partija blagostanja) zbog svog delovanja suprotno principima seku-
larizma, kao i zbog zalaganja za uspostavljanje teokratske države neki članovi te partije obratili su se Sudu zbog kršenja prava iz
člana 11. Konvencije (sloboda udruživanja).
U presudi od 13.2.2003. godine Sud je u vezi sa predmetom Refah Partisi ustanovio da u konkretnom slučaju nije došlo do
povrede člana 11. Konvencije.
Naime, delovanje ove partije ukazalo je na njenu dugoročnu politiku ka uspostavljanju teokratske države u Turskoj, pri čemu se
kao sredstvo za ostvarivanje tog cilja nije isključivalo i nasilje. Po oceni Suda to je predstavljalo istinsku opasnost po demokratiju
u Turskoj, zbog čega je bilo opravdano njeno raspuštanje.
Sud je, u principu, zauzeo stav da će sve predstavke koje su inspirisane totalitarnim idejama i koje propagiraju restau-
raciju totalitarnih režima, kao suprotne osnovnim vrednostima za koje se zalaže Konvencija biti odbačene kao nedopu-
štene. To se desilo u nekim predstavkama koje su zagovarale ideje komunizma, neonacizma ili nacionalizma.
Razlika između političkog govora i govora mržnje

Podnosilac predstavke u slučaju Faruk Temel protiv Turske je predsednik jedne političke partije, koji je za vreme konferencije
za štampu koju je organizovala ta partija kritikovao Sjedinjene Američke Države zbog intervencije u Iraku, tajnih zatvora za tero-
riste, nestanka lica odvedenih u policijski pritvor itd. Zbog navodnog propagiranja terorizma, turske vlasti su ga osudile, a on se
pred Sudom pozvao na potrebu zaštite slobode izražavanja, koja je navodno prekršena u njegovom slučaju.
Sud je u svojoj presudi od 1.2.2011. godine uočio da je podnosilac govorio kao član jedne opozicione partije u Turskoj, pred-
stavljajući stavove svoje partije o pitanju od opšteg interesa. S obzirom na to, kao i na činjenicu da njegov govor, posmatran u ce-
losti ne inicira nasilje ili pružanje oružanog otpora, Sud ga nije okvalifikovao kao govor mržnje, već kao klasičan politički
govor, zbog čega je ustanovio povredu člana 10. Konvencije usled osude podnosioca, koja nije bila neophodna u demokrat-
skom društvu.
Podnosilac predstavke u slučaju Otegi Mondragon protiv Španije je glasnogovornik jedne baskijske separatističke parlamen-
tarne grupe. Za vreme konferencije za štampu kritikovao je zabranu jednog baskijskog dnevnog lista i navodnu torturu nad licima
uhapšenim za vreme policijske operacije. U svom govoru ukazao je na španskog kralja kao komandanta španskih oružanih snaga,
označivši ga kao “glavnog komandanta tortura, koji štiti torturu i nameće svoj monarhistički režim našim ljudima kroz torturu i
nasilje”. Zbog uvrede kralja podnosilac je osuđen na kaznu zatvora.
Sud je smatrao da se nije radilo o ličnom napadu na kralja, njegov lični život ili ličnu čast, već na njegovu institucionalnu odgo-
vornost kao šefa i simbola države. Dalje, Sud je primetio da je govor podnosioca otvorio jednu širu debatu o mogućoj torturi
u kontekstu anti-terorističkih aktivnosti koje sprovode španske bezbednosne snage. Na taj način osudom podnosioca došlo
je do povrede člana 10. Konvencije.
Govor mržnje i etnička pripadnost

Turski novinar jermenskog porekla Firat Dink objavio je više članaka o identitetu turskih građana jermenskog porekla. Poseb-
no je govorio o njihovim traumama zbog genocida nad Jermenima izvršenog od strane Turske 1915. godine, zapazivši priličnu
indiferentnost Turaka prema tome. Takođe, u tim člancima zagovarao je jačanje veza sa jermenskom dijasporom u cilju osnaživa-
nja jermenskog nacionalnog identiteta. Ovi članci izazvali su jake reakcije među ekstremnim Turcima, zbog čega je Dink osuđen,
jer je navodno vređao integritet Turaka. Nešto posle ove osude Dink je ubijen od strane jednog turskog ekstremiste, pa se njegova
porodica obratila Sudu, između ostalih pritužbi, i zbog povrede slobode izražavanja.
Sud je pored svog glavnog nalaza iz presude Dink protiv Turske od 14.9.2010. godine, da je došlo do povrede člana 2. Konven-
cije, ustanovio i povredu člana 10. Konvencije. Naime, Dink je pisao kao novinar o temi od javnog interesa, nastojeći da se
utvrdi istorijska istina. Njegovim kažnjavanjem turske vlasti su na indirektan način sankcionisale njegov novinarski rad
usmeren na kritiku turskog negiranja genocida nad Jermenima.
Isto tako, u slučaju Sürek protiv Turske, podnosilac je kažnjen zbog širenja propagande, jer je kao vlasnik jedne nedeljne revije
objavio dva pisma čitalaca u kojima su turske vlasti optužene zbog brutalne akcije prema Kurdima, uz poziv na osvetu.
Iako se podnosilac nije pridružio onima koji su u pismima pozivali na krvavu osvetu, imenujući čak lica koje bi trebalo ubiti,
on po mišljenju Suda, kao urednik i vlasnik lista ima određene obaveze, naročito u situacijama postojanja konflikta, zbog čega je
dao podršku govoru mržnje zasnovanom na etničkoj pripadnosti, pa ne bi trebalo da mu se pruži zaštita po članu 10.
Konvencije.
Rezime
Govor mržnje, kako je primetila Ana Veber, autorka vodiča Saveta Evrope u vezi sa govorom mržnje, iako nema jasnu definici-
ju, pominje se u mnogim međunarodnim dokumentima (preporuke Komiteta ministara i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope,
preporuka br. 7 ECRI (General Policy Recommendation N°7: National legislation to combat racism and racial discrimination), pa bi
shodno tome trebalo da obuhvati najpre, podsticanje na rasnu mržnju po osnovu pripadnosti nekoj rasnoj grupi; podsti-
canje na mržnju prema nekoj verskoj grupi, kao i podsticanje na sve druge oblike netolerancije i mržnje izražene kroz
agresivni nacionalizam i etnocentrizam.
Koncept govora mržnje suprotstavlja se slobodi izražavanja ili misli, savesti ili vere, a ponekad i slobodi udruživanja,
jer se ne radi o apsolutnim pravima.
Njegovo postojanje odnosno mogućnost ograničavanja slobode izražavanja zavisiće: od cilja lica kome je ograničena sloboda
izražavanja ili udruživanja; sadržaja njegovog izlaganja, konteksta i svojstva davaoca izjave (na primer, novinar ili političar); pro-
fila ljudi kojima su namenjena ta mišljenja i izrazi; publiciteta i potencijalnog uticaja tih izraza (na primer, da li se radi o visoko
tiražnom listu ili je deo nekog stiha u pesmi, što su dodatne okolnosti koje bi trebalo uzeti u obzir), te prirode i težine nametnutih
ograničenja.
U svakom slučaju osnovno pitanje je to da li je autor izjave namerno širio rasističke ili netolerantne izjave pribegava-
jući govoru mržnje, ili je pokušao da javnost obavesti o pitanju od opšteg interesa.
Pitanje govora mržnje aktuelno je i za Republiku Srbiju povodom zabrane delovanja nekih organizacija, pokušaja
restauracije nekih ideja i pokreta o kojima su vrednosni sudovi zauzeti nakon Drugog svetskog rata i dugo nakon toga, u vreme
komunizma, nisu menjani, kao i istupa pojedinaca zasnovanih na verskoj, nacionalnoj, seksualnoj ili drugoj netoleranciji,
kada je potrebno razlučiti ono što predstavlja slobodu izražavanja ili udruživanja od onoga što se svodi na klasičan govor
mržnje.
I
I Sloboda okupljanja i udruživanja
Član 11
Sloboda okupljanja i udruživanja
1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje
se u njega radi zaštite svojih interesa.
2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom
društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili
radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih
snaga, policije ili državne uprave.
Sloboda okupljanja i udruživanja I
SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA I UDRUŽIVANJA SA DRUGIMA
Član 11. Konvencije dalje propisuje slobodu mirnog okupljanja i udruživanja sa drugima, bez kojih nije moguće zami-
sliti uživanje političkih prava. Ovo pravo odnosi se i na pravo na obrazovanje sindikata i pristupanje sindikatima radi zaštite
sopstvenih interesa.
Sloboda okupljanja predstavlja manje formalan skup od udruživanja, ali kada su u pitanju neke političke manifestaci-
je ili demonstracije, država može zahtevati prethodno obaveštenje ili odobrenje skupa, kako je to Sud naglasio u Rassem-
blement Jurassien i Unite Jurassienne protiv Švajcarske.
S obzirom na to da se zaštita pruža “mirnom okupljanju”, okupljanje ostaje izvan zaštite člana 11. Konvencije ukoliko postoje nasil-
ne namere organizatora. Udruživanje predstavlja viši stepen organizacije i bliskosti, a kriterijum za utvrđivanje da li je u pitanju
udruženje, ili ne, zavisi od porekla, cilja i sredstava organizacije, kako je to Sud pronašao u slučaju Le Compte, Van Leuven i De
Meyere protiv Belgije.
Pravo na štrajk, sloboda izražavanja i sloboda udruživanja u praksi Suda

Pravo na štrajk, slično kao i pravo na rad, takođe nije izričito garantovano Konvencijom. Poznat je slučaj nemačkog na-
stavnika, koji se smatra državnim činovnikom po pravu Nemačke i koji je kažnjen, jer je glasao za otpočinjanje štrajka. Komisija
za ljudska prava, kao organ koji je delovao do donošenja Protokola 11, a kojoj se taj nastavnik obratio, istakla je da su državni
činovnici izuzeti iz prava na štrajk predviđenog nemačkim pravom, zbog posebnog karaktera njihovih funkcija, pa su za-
brana i kazna nametnuti u konkretnom slučaju bili opravdani (odluka od 5. jula 1984. godine u predmetu no. 10365/83).
Sud je takođe smatrao da je zabrana štrajka radnika na naftnoj platformi i obavezna arbitraža u jednom slučaju bili proporci-
onalni legitimnom cilju kome se težilo, a to je očuvanje prihoda države i instalacija i opreme platforme, što je ocenjeno kao posto-
janje izuzetnih i specifičnih okolnosti (odluka od 27. juna 2002. godine u predmetu no. 38190/97 Federation of offshore workers’
trade unions and others v. Norway).
Pojedine aspekte iz prava vezanih za rad Sud je posmatrao sa stanovišta člana 10. Konvencije (sloboda izražavanja) i
člana 11. Konvencije (sloboda udruživanja).
Tako na primer, u predmetu Vogt protiv Nemačke podnosilac predstavke, nastavnica koja je otpuštena sa posla zbog članstva u
Komunističkoj partiji, pozvala se na povredu člana 10. Konvencije. Sud je procenio legitimnost cilja, neophodnost i proporcional-
nost ove odluke, kako to čini kada procenjuje postojanje povrede člana 10. Konvencije, pa je našao da postoji povreda te odredbe,
jer izrečena mera nije bila dovoljno obrazložena, a nisu ustanovljeni nedostaci vezani za njen profesionalni rad. (videti presudu
Vogt v. Germany, 26. septembar 1985, Serija A, br. 323.)
Nasuprot tome, u slučaju Ahmed protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Sud je zaključio da je ograničenje bavljenja političkim delo-
vanjem službeniku lokalne samouprave bilo proporcionalno u smislu člana 10. Konvencije, i da nije došlo do povrede člana 11.
Konvencije.
Isto tako, u slučaju Rekvenyi protiv Mađarske, postavilo se pitanje zabrane političkog delovanja policajcu, uključujući i učla-
njivanje u bilo koju partiju. Sud, međutim, nije utvrdio postojanje bilo kakve povrede člana 10, ukazujući na značaj depolitizacije
policije u postkomunističkoj Mađarskoj, a takođe, iz istih razloga, nije utvrdio povrede člana 11.
Pravo na slobodu okupljanja pripadnika LGBT populacije
Pitanje organizovanja tzv. parade ponosa, kao vida okupljanja pripadnika LGBT populacije i javnog iznošenja svojih stavova
aktuelno je u nizu zemalja. U vezi sa ovim manifestacijama moguće su različite situacije, koje mogu rezultirati povredom slobode
izražavanja garantovane članom 10. Konvencije ili slobode okupljanja koji garantuje članom 11. Konvencije.
U slučaju Baczkowki protiv Poljske istaknut je veoma važan princip vezan za slobodu okupljanja, a to je da nije dovoljno da
država ponudi pravne lekove i preduzme određene mere nakon što su vlasti gušile slobodu okupljanja.
Pomenuti slučaj veoma je aktuelan, jer se odnosio na okupljanje pripadnika tzv. LGBT populacije, koji su želeli da organizuju
okupljanje u centru Varšave sa ciljem skretanja pažnje javnosti na diskriminaciju manjina, posebno seksualnih manjina, kao i dis-
kriminaciju žena i invalida, u vezi sa čim su podneli zahtev da organizuju paradu i okupljanje.
Kasnije u toku tog meseca objavljen je intervju sa gradonačelnikom Varšave, koji je izjavio da “propaganda homoseksualnosti
nema istu važnost kao vršenje prava na slobodu okupljanja”, da bi zatim usledilo odbijanje dozvole za paradu, jer su organizatori
propustili da podnesu “plan organizacije saobraćaja” u skladu sa zakonom. Istovremeno, izdata je dozvola za okupljanje grupa
kao što su: “Protiv propagande za homoseksualne zajednice” i “Hrišćani koji poštuju zakone Boga i prirode su građani prvog reda”.
Međutim, uprkos zabrani okupljanje oko 3000 ljudi koji su bili za podršku LGBT populaciji održano je uz policijsku zaštitu
istovremeno kada i okupljanje protivnika ovog skupa, a koji su dobili dozvolu vlasti.
Nakon toga Ustavni sud je doneo odluku kojom je utvrdio da odredbe zakona po osnovu koga je pomenuti skup zabranjen nisu
u skladu sa ustavnim jemstvima slobode okupljanja.
Ovakva mera koja je usledila a posteriori, kao i održavanje demonstracija onako kako je bilo planirano nije mogla da otkloni
uverenje Suda da je u konkretnom slučaju došlo do povrede člana 11, ali i člana 14. Konvencije u vezi sa zabranom diskriminacije.
Naime, podnosioci predstavke preuzeli su rizik, imajući u vidu zvaničnu zabranu na snazi u to vreme, koja je svakako mogla
da ih obeshrabri od učešća u paradi, jer im nije pružena nikakva potvrda da bi oni bili zaštićeni od strane vlasti u slučaju protiv-
demonstracija, koje su se mogle razumno očekivati. Pri tome Sud nije mogao da zanemari ni intervju gradonačelnika, koji je bez
sumnje uticao na to da se pripadnicima skupa organizovanom u korist LGBT populacije ne izda dozvola za okupljanje, a da se sa
druge strane, takva dozvola izda grupacijama koje su otvoreno bile protiv takvog okupljanja.
U okviru Saveta Evrope u toku je proces usvajanja preporuke državama članicama Konvencije u vezi sa merama za
borbu protiv diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i za promovisanje tolerancije u odnosu na LGBT populaciju.
U ovoj preporuci se u vezi sa slobodom okupljanja preporučuje državama da preduzmu odgovarajuće mere na nacional-
nom, regionalnom i lokalnom nivou da obezbede slobodu mirnog okupljanja i njeno efektivno uživanje, bez diskrimina-
cije po osnovu seksualne orijentacije. Takođe, državama se preporučuje da preduzmu odgovarajuće mere kojima bi se zaštitili
učesnici mirnih demonstracija organizovanih u korist LGBT lica od bilo kakvih pokušaja njihovog nezakonitog ometanja. Isto tako
države su pozvane da spreče situacije u kojima bi pozivanje na zaštitu zdravlja, morala ili javnog reda mogli biti razlozi za zabranu
ovakvog okupljanja i javno osude, naročito preko medija, pokušaje ometanja takvih skupova.
Sloboda mirnog okupljanja predstavlja jednu od sloboda koju garantuje član 11. Konvencije. Istim članom proklamuje se i slo-
boda udruživanja sa pravom osnivanja sindikata i učlanjivanja u njega radi zaštite svojih interesa.
SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA U PRAKSI SUDA
Sloboda mirnog okupljanja i druge slobode definisane Konvencijom

Sloboda okupljanja i udruživanja tesno je povezana sa drugim slobodama i pravima, što pre svega važi za slobode i prava
iz člana 9. (sloboda misli, savesti i veroispovesti) i 10. Konvencije (sloboda izražavanja). U tom pogledu sve ove slobode
predstavljaju osnovu svakog demokratskog društva i bez njihovog postojanja ne bi se moglo govoriti da jedno društvo istinski
predstavlja demokratiju.
Za vreme nedavnog Samita Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Kopenhagenu uhapšeno je skoro 1000 demonstra-
nata, od kojih je kasnije većina puštena bez podnošenja krivične prijave. Interesantno je da je danski parlament neposredno pred
održavanje ovog foruma usvojio novi zakon kojim policiji daje pravo “preventivnog hapšenja”, pa se tvrdilo da je policija zloupotre-
bila ovlašćenja i da je hapsila bez razloga.
Slučaj Sideropolous protiv Grčke i slučaj Stankov i Organizacija

ujedinjenih Makedonaca Ilinden protiv Bugarske
U materiji slobode okupljanja odredba člana 11. Konvencije predstavlja specifičnu odredbu, koja se dopunjuje čl. 9. i
10. prilikom procene postojanja srazmernosti zadiranja u ovo pravo. Isto tako, iako interes zaštite teritorijalnog integriteta
nije naveden u stavu 2. člana 11. Konvencije kao osnov za ograničavanje ovog prava u praksi je moguće i pozivanje na ovaj osnov
sadržan u stavu 2. člana 10. Konvencije, što potvrđuje slučaj Sideropolous protiv Grčke, kao i slučaj Stankov i Organizacija ujedinje-
nih Makedonaca Ilinden protiv Bugarske.
Slučaj Gsel protiv Švajcarske

Ta međuzavisnost navedenih odredbi može se sagledati i kroz sledeći primer. U nedavnoj presudi donetoj u slučaju Gsel protiv
Švajcarske (presuda od 8.10.2009. godine), iako je utvrđena povreda člana 10, obrazloženje u vezi sa pitanjem srazmernosti može
se u potpunosti odnositi i na član 11. Konvencije. Naime, radilo se o zabrani novinaru da napiše članak o uticaju demonstracija na
rad lokalnih restorana i hotela za vreme održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu.
Iako je u ovom slučaju Sud uvažio činjenicu da švajcarskim vlastima nije bilo lako da precizno utvrde sve rizike za održavanje
foruma u Davosu, on nije mogao da prihvati tvrdnju da nije bilo moguće predvideti koliko će biti učesnika na demonstracijama,
s obzirom na prethodna iskustva. Prema tome, okolnosti u vezi sa održavanjem foruma bile su predvidive, a i švajcarski Savezni
sud je u svojim ranijim presudama utvrdio da se mere za ograničavanje prava na slobodu okupljanja mogu primeniti isključivo na
lica koja izazivanju nerede, što sa podnosiocem nije bio slučaj, čime mu je zabranom da uđe u Davos neposredno prekršeno pravo
na slobodu okupljanja, a na posredan način i sloboda izražavanja, jer je podnosilac bez zakonskog razloga bio sprečen da napiše
članak o uticaju demonstracija na rad lokalnih restorana i hotela za vreme održavanja Svetskog ekonomskog foruma u Davosu.
Ograničenja slobode okupljanja

U stavu 2. člana 11. Konvencije date su dve vrste mogućih ograničenja ovog prava, koje se odnose na:
• specifične situacije koje su propisane zakonom i neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbedno-
sti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda
drugih, i
• pojedine kategorije ljudi kao što su pripadnici oružanih snaga, policije ili državne uprave.
Slučaj Cisse protiv Francuske

Sloboda okupljanja odnosi se ne samo na javne, nego i privatne skupove, a takođe podjednako važi za statična okup-
ljanja, ali i za protestne javne šetnje.
U slučaju Cisse protiv Francuske radilo se o situaciji u kojoj su strani državljani bez važeće dozvole boravka zauzeli crkvu.
Pored toga što se ovo pravo odnosi na grupe ljudi i udruženja ono isto važi i za pojedince. Međutim, zaštita pred Sudom
važi prvenstveno za mirna okupljanja, a ne i za okupljanja u kojima organizatori i učesnici okupljanja imaju nameru da
upotrebe silu. Pri tome akcenat se stavlja na utvrđivanje namere organizatora, pa prerastanje okupljanja u nasilno okupljanje ili
nasilne kontrademonstracije ne može biti osnov za ukidanje ovog prava.
PRINCIPI U JURISPRUDENCIJI SUDA NA KOJIMA SE

ZASNIVA SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA
Jedan od veoma važnih principa na kome se zasniva sloboda mirnog okupljanja je taj da činjenica da to što se organi-
zacija smatra protivzakonitom, po osnovu čega dolazi do odbijanja njene registracije, ne može biti osnov za sistematsku
zabranu održavanja mirnih okupljanja.
Slučaj Organizacija ujedinjenih Makedonaca Ilinden protiv Bugarske

Ovaj princip proklamovan je u slučaju Organizacija ujedinjenih Makedonaca Ilinden protiv Bugarske, pri čemu je Sud uzeo u
obzir to da na prethodnim okupljanjima podnosilaca predstavke nije došlo do ozbiljnijih nereda, te da niko od učesnika skupa nije
krivično gonjen.
Sama činjenica da grupa poziva na autonomiju ili čak zahteva odvajanje dela teritorije zemlje, ne može automatski opravdati
zabranu njenih okupljanja, što takođe predstavlja važan princip ustanovljen u ovom slučaju. U jednom demokratskom društvu
zasnovanom na vladavini prava, mora biti pružena odgovarajuća mogućnost izražavanja političkih ideja koje osporavaju
postojeći poredak i za čije ostvarenje se zalaže mirnim sredstvima, putem vršenja prava na okupljanje ili na drugi način.
Pojedinačni pozivi na nasilje, nisu mogli predstavljati većinski model ponašanja, bili su preterani, jer su prvenstveno bili usme-
reni na to da privuku pažnju. U svakom slučaju, oni su se mogli rešiti krivičnim gonjenjem odgovornih.
Slučaj Platform Artze für das Leben protiv Austrije

Kada organizatori demonstracija imaju nasilne namere, okupljanje se nalazi u potpunosti izvan domašaja člana 11. Konvencije
tj. nije moguće pružanje zaštite po ovoj odredbi. Međutim, kada na strani organizatora ne postoje nasilne namere, pa čak i ka-
da se zastupaju ideje koje su šokantne ili uvredljive, država ima primarnu dužnost, ne samo da dozvoli održavanje okup-
ljanja već i da zaštiti učesnike od protiv-demonstracija u meri koja je razumna, kako se to ističe u slučaju Platform Artze für
das Leben protiv Austrije. U ovom slučaju, koji se odnosio na grupu demonstranata protiv abortusa, koji su se žalili na nemogućnost
da vrše svoja prava prema članu 11. Konvencije, zbog nedostatka policijske zaštite radi sprečavanja ometanja od strane grupa koje
se zalažu za abortus, Sud je jasno utvrdio da iz člana 11. mogu proisteći pozitivne obaveze za državu.
Slučaj Öllinger protiv Austrije

Pitanjem pozitivnih obaveza za državu koje proističu iz člana 11. Konvencije Sud se bavio i u slučaju Öllinger protiv Austrije koji
se odnosio na okupljanje na opštinskom groblju radi komemoracije za jevrejske žrtve iz Salcburga, pobijene od strane SS tokom
Drugog svetskog rata. Taj skup je bio predviđen za dan Svih svetih (1.11.1998. godine). Najavljeno je da se očekuje prisustvo oko
šest ljudi, koji bi nosili komemorativne poruke i koji ne bi izvikivali parole ili nosili transparente. Međutim, policija je zabranila
okupljanje, zbog najavljenih protiv-demonstracija, rukovodeći se iskustvom iz prethodnih godina.
Sud je ovakav postupak austrijskih vlasti okarakterisao kao nesrazmeran, jer skup nije bio upravljen protiv uverenja
posetilaca groblja; radilo se o mirnom, tihom okupljanju, sa malim brojem učesnika, bez transparenata i parola; nije uzeta u obzir
mogućnost preduzimanja preventivnih mera u slučaju da dođe do nemira između učesnika dva skupa, kao što je obezbe-
đivanje pripadnika skupa od strane policije. Zbog svega toga utvrđena je povreda člana 11. Konvencije.
Slučaj Ouriano Toxo i drugi protiv Grčke

Takođe država je u obavezi da postupanje svih političkih grupa bude takvo da toleriše aktivnosti protivnika, zbog čega opasnost
od uzrokovanja napetosti u društvu korišćenjem određenih političkih izraza u javnosti nije sama po sebi dovoljna da opravda me-
šanje u slobodu udruživanja. Štaviše, država ima obavezu da preduzme odgovarajuće mere da se izbegne ili obuzda nasilje, što je
Sud primetio u slučaju Ouriano Toxo i drugi protiv Grčke, koji se odnosio na okupljanje pripadnika makedonske manjine u Grčkoj.
Slučaj Baczkowski protiv Poljske

Veoma važan princip na kome se zasniva sloboda mirnog okupljanja je princip da nije dovoljno da država ponudi
pravne lekove i preduzme određene mere nakon što su vlasti gušile slobodu okupljanja.
Slučaj Baczkowski protiv Poljske veoma je aktuelan, jer se odnosio na okupljanje pripadnika tzv. LGBT populacije, koji su želeli
da organizuju okupljanje u centru Varšave sa ciljem skretanja pažnje javnosti na diskriminaciju manjina, posebno seksualnih ma-
njina, kao i diskriminaciju žena i invalida, u vezi sa čim su podneli zahtev da organizuju paradu i okupljanje.
Kasnije u toku tog meseca objavljen je intervju sa gradonačelnikom Varšave, koji je izjavio da “propaganda homoseksualnosti
nema istu važnost kao vršenje prava na slobodu okupljanja”, da bi zatim usledilo odbijanje dozvole za paradu, jer su organizatori
propustili da podnesu “plan organizacije saobraćaja” u skladu sa zakonom. Istovremeno, izdata je dozvola za okupljanje grupa
kao što su: “Protiv propagande za homoseksualne zajednice” i “Hrišćani koji poštuju zakone Boga i prirode su građani prvog reda”.
Međutim, uprkos zabrani okupljanje oko 3000 ljudi koji su bili za podršku LGBT populaciji održano je uz policijsku zaštitu
istovremeno kada i okupljanje protivnika ovog skupa, a koji su dobili dozvolu vlasti.
Nakon toga Ustavni sud je doneo odluku kojom je utvrdio da odredbe zakona po osnovu koga je pomenuti skup zabranjen nisu
u skladu sa ustavnim jemstvima slobode okupljanja.
Ovakva mera koja je usledila a posteriori, kao i održavanje demonstracija onako kako je bilo planirano nije mogla da otklo-
ni uverenje Suda da je u konkretnom slučaju došlo do povrede člana 11, ali i člana 14. Konvencije u vezi sa zabranom
diskriminacije.
Podnosioci predstavke preuzeli su rizik, imajući u vidu zvaničnu zabranu na snazi u to vreme, koja je svakako mogla da ih
obeshrabri od učešća u paradi, jer im nije pružena nikakva potvrda da bi oni bili zaštićeni od strane vlasti u slučaju protiv-demon-
stracija, koje su se mogle razumno očekivati. Pri tome Sud nije mogao da zanemari ni intervju gradonačelnika, koji je bez sumnje
uticao na to da se pripadnicima skupa organizovanom u korist LGBT populacije ne izda dozvola za okupljanje, a da se sa druge
strane, takva dozvola izda grupacijama koje su otvoreno bile protiv takvog okupljanja.
U okviru Saveta Evrope u toku je proces usvajanja preporuke državama članicama Konvencije u vezi sa merama za borbu protiv
diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i za promovisanje tolerancije u odnosu na LGBT populaciju.
U ovoj preporuci se u vezi sa slobodom okupljanja preporučuje državama da preduzmu odgovarajuće mere na nacionalnom,
regionalnom i lokalnom nivou da obezbede slobodu mirnog okupljanja i njeno efektivno uživanje, bez diskriminacije po osnovu
seksualne orijentacije. Takođe, državama se preporučuje da preduzmu odgovarajuće mere kojima bi se zaštitili učesnici mirnih
demonstracija organizovanih u korist LGBT lica od bilo kakvih pokušaja njihovog nezakonitog ometanja. Isto tako države su po-
zvane da spreče situacije u kojima bi pozivanje na zaštitu zdravlja, morala ili javnog reda mogli biti razlozi za zabranu ovakvog
okupljanja. Vlasti su takođe pozvane da javno osude, naročito preko medija, pokušaje ometanja takvih skupova.
U vezi sa slobodom okupljanja uopšte važno je istaći da zahtev za pribavljanje dozvole za okupljanje sam po sebi ne predstavlja
mešanje u uživanje ovoga prava.
Slučaj Gipsy Council protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Procena opravdanosti zabrane protestne šetnje od strane Suda zavisiće od toga da li su vlastima na raspolaganju
stajale manje restriktivne mere, kao i da li su mere u vezi sa promenom mesta ili vremena održavanja nekog skupa bile
sprovodive, iako na primer u predmetu Gipsy Council protiv Ujedinjenog Kraljevstva Sud je smatrao da zabrana tradicionalnog
okupljanja Roma na sajmu u Horsmondenu nije bila neproporcionalna ako se uzme u obzir mogućnost da se veće okupljanje mo-
glo ostvariti i na drugoj lokaciji, kao i moguće remećenje javnog reda prema procenama policije.
Slučaj Djavit An protiv Turske

Države se moraju uzdržavati od primene neprihvatljivih indirektnih zabrana prava na mirno okupljanje. Tako na pri-
mer, u predmetu Djavit An protiv Turske odbijanje da se podnosiocu predstavke izda dozvola da pređe u severni Kipar, što ga je
onemogućilo da, u periodu od šest godina, posećuje okupljanja koja su organizovali predstavnici zajednice koju je podnosilac
pripadao, Sud je okarakterisao kao kršenje člana 11. Konvencije, jer nije postojao nijedan adekvatan zakon kojim bi se regulisala
takva zabrana.
Za procenu proporcionalnosti mešanja u slobodu javnog okupljanja važno je razmotriti i pitanje sankcija koje su namet-
nute učesnicima i organizatorima okupljanja. Tako na primer, manje prekršajne sankcije nakon protesta koji je doveo do re-
mećenja javnog reda ili opstrukcije puta nisu od strane Suda smatrane neproporcionalnim u odluci iz 1983. godine (odluka br.
9278 u 9415/81 od 3.10.1983. godine), kada je nekoliko Laponaca uhapšeno, jer su četiri dana javno protestvovali ispred zgrade
parlamenta u šatoru koji je bio postavljen tako da je ometao javni saobraćaj.
Slučaj Ezelin protiv Francuske

Samo učestvovanje u skupu koji je odobren, a na kome je došlo do incidenata, ne bi trebalo da bude kažnjivo, ako lice koje je
kažnjeno nije učestvovalo u incidentu.
U slučaju Ezelin protiv Francuske, podnosilac predstavke, inače advokat po profesiji, učestvovao je u protestu na kome su neki
demonstranti uzvikivali uvredljive izraze i pisali grafite po zidovima. Protiv njega je zbog toga pokrenut disciplinski postupak, pa
iako se radilo o blagoj sankciji Sud je smatrao da ona nije bila proporcionalna, jer podnosilac, kao učesnik protesta nije
bio kriv ni za jedan inkriminisani akt.
Zaključci
• pravo na mirno okupljanje predstavlja osnovu svakog demokratskog društva i kao takvo predstavlja samo jedan od aspekata
koje štiti član 11. Konvencije (drugi aspekt je sloboda udruživanja);
• ovo pravo tesno je vezano u prvom redu sa pravima iz čl. 9. (sloboda misli, savesti i veroispovesti) i 10. Konvencije (sloboda
izražavanja);
• u materiji slobode okupljanja odredba člana 11. predstavlja specifičnu odredbu, koja se dopunjuje čl. 9. i 10. Konvencije prilikom
procene postojanja srazmernosti zadiranja u ovo pravo;
• zaštita pred Sudom važi prvenstveno za mirna okupljanja tj. kada organizatori demonstracija imaju nasilne namere, okupljanje
se nalazi u potpunosti izvan domašaja člana 11. Konvencije;
• sloboda okupljanja odnosi se ne samo na javne, nego i privatne skupove, a takođe podjednako važi za statična okupljanja, ali i na
protestne javne šetnje;
• ometanje ove slobode može se vršiti na direktan, ali i indirektan način;
• zahtev za pribavljanje dozvole za okupljanje sam po sebi ne predstavlja mešanje u uživanje ovoga prava;
• odbijanja registracije jedne organizacije ne može biti osnov za sistematsku zabranu održavanja mirnih okupljanja;
• iz člana 11. Konvencije mogu proisteći pozitivne obaveze za državu u vezi sa zaštitom učesnika skupa od učesnika protiv
- okupljanja;
• nije dovoljno da država ponudi pravne lekove i preduzme određene mere nakon što su vlasti gušile slobodu okupljanja;
• procena opravdanosti zabrane protestne šetnje od strane Suda zavisiće od toga da li su vlastima na raspolaganju stajale manje
restriktivne mere;
• vanredne mere u vezi sa slobodom okupljanja nije moguće sprovoditi u situaciji kada je bilo moguće predvideti da može doći do
nereda;
• za procenu proporcionalnosti mešanja u slobodu javnog okupljanja važno je razmotriti i pitanje sankcija koje su nametnute
učesnicima i organizatorima okupljanja;
• u vezi sa javnim skupovima veoma je važno postojanje jasnih i konciznih pravila o postupanju policije, koja moraju poštovati
standarde u vezi sa njihovim kvalitetom i koja moraju biti predvidljiva i dostupna građanima.
I Pravo na sklapanje braka
Član 12
Pravo na sklapanje braka
Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji
uređuju vršenje ovog prava.
Pravo na sklapanje braka I
PRAVO NA SKLAPANJE BRAKA U PRAKSI SUDA

Konvencija u članu 12. propisuje:
“Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji
uređuju vršenje ovog prava.”
Član 12. garantuje pravo na stupanje u brak i zasnivanje porodice muškaraca i žena odgovarajućeg uzrasta, dok Protokol 7 u
članu 5. propisuje jednakost supružnika u vezi sa brakom, u toku braka i u slučaju njegovog raskida.
Navedeni član zapravo sadrži dva prava - pravo na stupanje u brak i pravo na zasnivanje porodice, kao logične posledice
sklapanja braka.
Uslovi za sklapanje braka propisani su nacionalnim pravom, pa se ne radi o apsolutnom pravu, jer su nacionalnim pravom
propisani materijalni i formalni uslovi koji moraju biti ispunjeni prilikom sklapanja braka. To se odnosi na uzrast koji se
izričito pominje u članu 12, ali i na ostale uslove koje reguliše ovaj član.
Inače, pravo na zaključenje braka podrazumeva i pravo na razvod što je Sud izričito istakao u slučaju Jonston and others.
Zapravo, član 12. upućuje na domaće pravo u vezi sa posedovanjem bračne sposobnosti (donja granica za sklapanje
braka), ali i u pogledu materijalnih i formalnih uslova za sklapanje braka, koji su propisani nacionalnim pravom (oni se
najčešće odnose na odsustvo određenog stepena krvnog srodstva ili sprečavanje bigamije).
Nedavno se pred Sudom našao slučaj (Stübing protiv Nemačke, br. 43547/08) u kome je Sud utvrdio da nije učinjena povreda
člana 8. Konvencije, priznavši nemačkim vlastima široko polje slobodne procene, u vezi sa osudom na zatvorsku kaznu podnosi-
oca predstavke zbog incestuoznog odnosa sa mlađom sestrom sa kojom je dobio četvoro dece. U svakom slučaju u vezi sa ovim
pitanjem ne postoji konsenzus u Evropi.
Ipak, mogu se očekivati razni problemi i u vezi sa drugim preprekama kojima se na nacionalnom nivou sprečava venčanje sa-
glasnih i bračno sposobnih odraslih lica. Dobar primer za to je slučaj rešen prijateljskim poravnanjem (Selim protiv Kipra) u kome
je podnosilac izneo pritužbe u vezi sa članom 12. Konvencije, jer se nije mogao oženiti na Kipru, s obzirom da kiparsko nacionalno
pravo nije predvidelo mogućnost da turski Kipranin muslimanske vere sklopi građanski brak na Kipru.
Pravo na stupanje u brak

Konvencija ne propisuje donju starosnu granicu za zaključenje braka. Takođe, Konvencija ne propisuje nikakve mini-
malne uslove za zaključenje braka, naročito ne uslov u pogledu slobodno izražene volje za zaključenje braka. Dakle, radi
se o mogućnosti da muškarac i žena koji ispunjavanju uslove propisane nacionalnim pravom sklope brak. Samim tim kroz nave-
denu odredbu implicitno je sadržan uslov da muškarac i žena u brak stupaju voljno i slobodno.
Brak je veza koja se uređuje nacionalnim pravom. Zbog toga samo ona veza koja je priznata nacionalnim pravom uživa
zaštitu po članu 12. Konvencije. Tako na primer, ukoliko crkveni brak nije priznat nacionalnim pravom (što je slučaj i sa Repu-
blikom Srbijom), nije moguće isticanje pred Sudom povrede ovog člana.
Sud se u svojoj praksi nije bavio određivanjem pojma braka. Istina u slučaju Christine Godwin (presuda od 17.1.2002. godine)
Sud konstatuje da se radi o “trajnoj zajednici života muškarca i žene koja je zasnovana u odgovarajućoj formi i uz ispunjenje uslova
koje predviđa nacionalni zakon”. Isto tako, Sud je u presudi Shefield and Horsham (presuda od 30.7.1998. godine) konstatovao da
I Pravo na sklapanje braka
se domašaj odredbe člana 12. odnosi samo na pravom uređenu vezu između muškarca i žene odnosno navedenom odred-
bom se ne štite zajednice lica istog pola.
Inače, pravo na zaključenje braka ne obuhvata i pravo na razvod što je Sud izričito istakao u slučaju Jonston and Others
(presuda od 18.12.1986. godine). U ovom slučaju podnosilac nije mogao da dobije razvod braka od prve žene da bi se oženio že-
nom sa kojom je živeo preko osam godina i sa kojom je zasnovao porodicu.
Suprotno, kada je u domaćem pravu dozvoljen razvod, to se ne bi moglo smatrati povredom prava na sklapanje braka (slučaj
F protiv Švajcarske).
Transseksualni brakovi
Pripadnost određenom polu je takođe pitanje koje se uređuje nacionalnim pravom. U slučaju Van Osterwijck protiv Bel-
gije (presuda od 6.11.1980. godine) Sud je smatrao da se ne radi o povredi člana 12. Konvencije u slučaju kada nacionalno pravo
koristi isključivo biološke kriterijume radi određivanja pola verenika, ne dopuštajući transseksualcima da zaključe brak.
Ipak, pošto je Konvencija živi instrument (“living instrument”), jurisprudencija Suda sve više se razvijala u pravcu ogra-
ničavanja prava državama da autonomno uređuju razlikovanje između polova. Zbog toga je Sud u slučaju Christine Godwin
(presuda od 17.1.2002. godine) zaključio da država ne sme u potpunosti da isključi pravo transseksualaca da zaključe
brak. Sa druge strane, državi je dopušteno da autonomno uređuje pravne posledice promene pola.
Shodno tome u slučaju da jedno lice promeni pol, tako što će od muškarca postati žena, imaće pravo da zaključi brak,
kao i lice koje je rođenjem smatrano ženom u biološkom smislu. Pri tome je za vršenje ovog prava irelevantno to što transsek-
sualac biološki ne može da ima decu.
U slučaju Schalk i Kopf protiv Austrije istopolni par tražio je od austrijskih vlasti dozvolu da stupi u brak. Ovaj zahtev
odbijen je sa obrazloženjem da austrijsko pravo dozvoljava sklapanje braka samo između lica različitog pola.
Sud je ovde zaključio da ovakva veza potpada pod ideju “porodičnog života”. Međutim, Konvencija ne obavezuje države da
dozvole istopolne brakove. Države su u najboljem položaju da to cene, pa imajući u vidu nepostojanje zajedničkog stava u vezi
sa ovim pitanjem Sud je zaključio da u konkretnom slučaju član 12. (pravo na sklapanje braka) nije prekršen, baš kao ni član 14.
u vezi sa članom 8. Konvencije.
Pravo na zasnivanje porodice

Pravo na zasnivanje porodice je pravo koje proističe iz prava na zasnivanje braka, ali korelacija između ova dva prava
ne mora da bude neophodna (porodica se može formirati nezavisno od postojanja braka). Međutim, i ovo pravo se reguliše pr-
venstveno nacionalnim pravom.
Ovo pravo podrazumeva pravo da se imaju deca i to kako prirodna, tako i usvojena (slučaj X, odluka od 10.3.1983. godine, br.
8896/80), s tim što je pravo da se usvoje deca priznato samo bračnim drugovima, ne i pojedincima (slučaj Di Lazaro, odluka
od 10.7.1997. godine).
Tako na primer, u predmetu Frette protiv Francuske homoseksualac se žalio da ne može da usvoji dete, što je omogućeno
heteroseksualcima koji žive sami. Ovaj slučaj pokrenuo je pitanje kršenja člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije, mada pitanje
usvajanja dece ne potpada izričito pod član 8. Konvencije. Sa tesnom većinom Sud je zaključio da nije bilo povrede, a to je pravdao
potrebom zaštite zdravlja i prava dece, nedostatkom zajedničkih stavova povodom ovog pitanja u zemljama ugovornicama i pode-
ljenim mišljenjima u naučnoj javnosti. Kasnije je ovaj stav Suda evoluirao u korist stava da negiranje ovog prava može biti
opravdano samo tamo gde nije dokazano da bi takav roditelj bio štetan po razvoj deteta.
Taj izmenjeni stav potvrđuje i presuda u slučaju E.B. protiv Francuske u kome je odbijanje francuskih vlasti zahteva za usvaja-
njem deteta od strane žene u stabilnoj vezi sa drugom ženom tretirano kao povreda člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije, jer
je pripadnost LGBT populaciji bio odlučujući faktor za takvu odluku, s obzirom da francusko pravo pojedincu dozvoljava da usvoji
dete.
Pravo na sklapanje braka I
Ograničenja vezana za pravo na zaključenje braka i zasnivanje porodice

Iako se član 12. metodom sistematskog tumačenja Konvencije vezuje za član 8. Konvencije, u načelu, ograničenja sadržana u
stavu 2. člana 8. Konvencije ne primenjuju se i na član 12. Stoga, može se reći da član 12. ne sadrži nikakva ograničenja u pogledu
prava na stupanje u brak i prava na zasnivanje porodice.
Sa druge strane, ograničenja ovih prava mogu proisteći iz nacionalnog prava i tiču se materijalnih i formalnih uslova za zaklju-
čenje braka. Ipak, ta ograničenja ne bi smela da budu takva da se ugrozi sama suština prava na stupanje u brak. To Sud kontroliše
kroz načelo srazmernosti, nalaženjem prave mere između legitimnog cilja koji se želeo postići i interesa pojedinaca da
stupe u brak i zasnuju porodicu. U tom smislu, može se zaključiti da se ograničenja iz člana 8. stav 2. u praksi Suda ipak prime-
njuju i u vezi sa članom 12.
Upravo na taj način kao protivne članu 12. proglašene su zabrane koje se tiču mogućnosti zaključenja novog braka
tek nakon proteka određenog vremenskog perioda po okončanju prethodne bračne zajednice (slučaj F protiv Švajcarske).
Naime, Švajcarska se branila da je pokušala da reguliše učestalost razvoda. U ovom slučaju, nakon što je podnosiocu predstavke
odobren razvod, uvedena mu je trogodišnja zabrana ponovnog venčanja. Ova zabrana pravdana je potrebom očuvanja stabilnosti
braka i potrebama zaštite prava budućeg supružnika, ali i razlozima morala. Sud je ova ograničenja smatrao nerazumnim i nesraz-
mernim, nalazeći da se njima zadire u samu suštinu prava garantovanog članom 12. Konvencije.
Sud je takođe utvrdio da je protivno članu 12. arbitrerno odugovlačenje u vezi sa samim postupkom zaključenja braka (slučaj
Sanders, odluka Komisije od 16.10.1996. godine).
Isto tako, Sud je izričito istakao da pravo na stupanje u brak pripada i licima lišenim slobode, jer ta lica ne mogu, osim
prava na slobodu, da budu uskraćena u pogledu drugih prava. Ova lica mogu da zaključuju brak međusobno, ali i sa lici-
ma koja se nalaze na slobodi (slučaj Draper, odluka Komisije od 10.4.1980. godine).
Isto tako, kada je reč o zatvorenicima, dužina trajanja kazne zatvora, takođe je irelevantna za mogućnost zaključenja braka,
što isto važi i za nemogućnost da bračni drugovi uspostave i vode zajednicu života (slučaj Hamer, odluka Komisije od 13.12.1979.
godine). Međutim, sam čin zaključenja braka može se obaviti pod nadzorom i kontrolom organa koji rukovode ustanovom u kojoj
su smeštena lica na izdržavanju kazne zatvora.
Sa druge strane pravo na bračne posete zatvorenika nije obuhvaćeno članom 12. što se pravda razlozima bezbednosti i potre-
bama očuvanja reda u zatvorima (odluka Komisije br. 8166/78 od 3.12.1978. godine).
Isto tako u dva predmeta protiv Ujedinjenog Kraljevstva postavilo se pitanje povrede člana 12. Konvencije u pogledu prava na
zasnivanje porodice u vezi sa odbijanjem davanja dozvole za veštačku oplodnju supruga zatvorenika, koje zbog svojih godina i
zdravstvenog stanja nisu mogle da čekaju na izlazak svojih muževa iz zatvora. Pošto su u međuvremenu dozvole date, ovi predmeti
su izbrisani sa liste kao rešeni (odluke od 7.5.1987. godine i 10.7.1991. godine).
Prava sadržana u članu 12. mogu biti dovedena u pitanje u slučaju proterivanja stranaca ili mere zabrane strancu da uđe na te-
ritoriju države u kojoj bi trebalo da zaključi brak ili zasnuje porodicu. Ipak, namera da se zaključi brak ili zasnuje porodica ne može
biti automatski osnov za ulazak u određenu državu, članicu Konvencije. U takvim situacijama neophodno je dokazati postojanje
realnih i konkretnih planova za zaključenje braka, kao i nemogućnost da se ovi planovi ostvare van države u kojoj verenik name-
rava da uđe, odnosno iz koje se proteruje (slučaj X, odluka Komisije od 12.7.1976. godine). Stoga, neće se smatrati povredom
prava na zasnivanje porodice onda kada se lice proteruje ili mu se, zabranjuje ulaz u državu članicu Konvencije, ako je
moguće da on svoje pravo na zasnivanje porodice ostvari u drugoj državi.
Mogu se izvesti sledeći zaključci:
• Poštovanje prava iz člana 12. Konvencije Sud kontroliše kroz načelo srazmernosti, nalaženjem prave mere između legitimnog
cilja koji se želeo postići i interesa pojedinaca da stupe u brak i zasnuju porodicu. U tom smislu, može se zaključiti da se ograni-
čenja iz člana 8. stav 2. u praksi Suda ipak primenjuju i u vezi sa članom 12.
• Član 12. sadrži dva prava - pravo na stupanje u brak i pravo na zasnivanje porodice, kao logične posledice sklapanja braka.
• Član 12. upućuje na domaće pravo u vezi sa posedovanjem bračne sposobnosti, ali i u pogledu materijalnih i formalnih uslova za
sklapanje braka
• Član 12. u sebi ne sadrži nikakva ograničenja u pogledu prava na stupanje u brak i prava na zasnivanje porodice.
I Pravo na delotvorni pravni lek
Član 13
Pravo na delotvorni pravni lek
Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vla-
stima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.
Pravo na delotvorni pravni lek I
PROCENE DELOTVORNOSTI PRAVNOG LEKA U PRAKSI SUDA

Da bi se pravno sredstvo smatralo delotvornim, u praksi Suda zauzet je stav da ono mora biti takvo da obezbedi
naknadu podnosiocu predstavke u vezi sa navodnim kršenjem Konvencije tj. da ga dovede u onakvu poziciju u kojoj bi
se nalazio da kršenja nije bilo. To važi podjednako kako za sudska, tako i za administrativna pravna sredstva. Zbog toga, puka
mogućnost da se ponovo razmotri slučaj pred nadležnim domaćim organom ne može se smatrati delotvornim pravnim sredstvom.
Ukoliko nadležni domaći organi imaju samo diskreciono pravo da pruže naknadu (slučaj Buckley protiv Ujedinjenog Kraljevstva)
ili nemaju ovlašćenje da donose obavezujuće odluke (slučaj Devlin protiv Ujedinjenog Kraljevstva) tužena država ne može sa uspe-
hom isticati da podnosilac predstavke nije iscrpeo sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom.
Sa druge strane, nije dovoljno samo verovanje podnosioca predstavke da obraćanje nadležnom organu u tuženoj državi ne
predstavlja delotvorno pravno sredstvo ako nije preduzeta konkretna akcija, oko čega se Sud izjasnio u slučaju Mogos i Krifka
protiv Nemačke (ticao se proterivanja iz Nemačke lica bez državljanstva rumunskog porekla).
Delotvornost pravnih sredstava u pojedinim zemljama

Delotvornost pravnih sredstava posebno se procenjuje u slučajevima predugog trajanja postupaka pred domaćim
organima. U suštini, radi se o obezbeđivanju poštovanja prava na suđenje u razumnom roku garantovanog članom 6. stav 1.
Konvencije.
Mnoge države suočene sa tim problemima preduzimale su konkretne akcije u cilju njihovog prevazilaženja. Na primer, u Italiji
u kojoj je to bio učestao problem donet je poseban zakon (tzv. Pinto zakon) u cilju ubrzanja postupaka pred nadležnim domaćim
organima, dok je u Poljskoj nakon slučaja Kudla takođe posebnim zakonom predviđeno da viši sudovi mogu narediti nižim sudo-
vima da ubrzaju postupke, a takođe da mogu dosuditi naknadu zbog dugog trajanja postupka čija visina može izneti i 2.250 eura.
U cilju rešavanja problema u vezi sa suđenjem u razumnom roku Slovenija je krenula na sklapanje vansudskih poravnanja
sa oštećenima, ali i u zapošljavanje novih sudija u cilju smanjenja broja zaostalih predmeta. Projekat, koji sadrži i druge mere na
zakonodavnom planu, koji bi trebalo da dovede do ukidanja zaostataka u sudovima da kraja 2010 godine dobio je naziv - projekat
Lukenda, po pilot-presudi u slučaju Lukenda donetoj protiv Slovenije. U aprilu 2006. godine i Slovenija je donela i poseban zakon
koji ima za cilj da obezbedi zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom, vanparničnom i krivičnom postupku. Ovim
zakonom predviđena su tri sredstva u cilju obezbeđivanja ovog prava: žalba nadzornom organu sa predlogom da se ubrza postu-
pak, predlog za utvrđivanje krajnjeg roka i tužba za pravično zadovoljenje. Novčana naknada koja se dodeljuje za povredu prava
na suđenje u razumnom roku kreće se između 300 i 5.000 evra.
Isto tako, u slučaju Buchholz Sud je pozitivno ocenio zakonodavne, organizacione i budžetske mere koje je preduzela Vlada
Nemačke u cilju eliminisanja zaostataka u predmetima iz radnih odnosa. S obzirom da su se ove mere pokazale kao veoma uspeš-
ne u vezi sa ubrzavanjem radnih sporova pred domaćim sudovima, Sud je našao da standard “razumnog roka” nije bio prekršen
u navedenom slučaju.
U Republici Hrvatskoj ovim problemom ozbiljnije su se pozabavili nakon gubitka parnice u predmetu Horvat protiv Hrvatske
pred Sudom. Naime, u tom slučaju Sud nije prihvatio argumente hrvatske vlade da nisu iscrpljena sva pravna sredstva predviđena
pravom Hrvatske, jer se podnosilac nije obratio Ustavnom sudu Hrvatske. Naprotiv, Sud je smatrao da mehanizam pred Ustavnim
sudom Hrvatske podnosiocu nije bio dostupan kao pravo, već je zavisio od diskrecione ocene samog suda. Pored toga, taj meha-
nizam, po oceni Suda, nije bio ni delotvoran, jer hrvatska vlada nije iznela nijedan primer iz sudske prakse toga suda u kome bi se
sagledala uspešnost obraćanja ovoj sudskoj instanci.
Tokom marta 2002. godine članom 63. Zakona o izmenama i dopunama Ustavnog zakona o Ustavnom sudu Republike Hrvatske
izvršene su izmene tako što je Ustavnom sudu Hrvatske dato pravo da razmotri ustavnu žalbu pre nego što su iscrpljeni unutraš-
nji pravni lekovi, kada nadležni sud nije odlučio u razumnom roku u građanskoj i krivičnoj stvari. U slučaju da Ustavni sud usvoji
žalbu ima pravo da odredi vremenski limit u kome je niži sud u obavezi da donese odluku u meritumu, a takođe može odrediti
odgovarajuću naknadu zbog dugog trajanja postupka, koja se u roku od tri meseca od kada je stranka podnela zahtev za plaćanje
ove naknade, isplaćuje iz budžetskih sredstava.
Već u narednom slučaju (Slaviček protiv Hrvatske) Sud je konstatovao da obraćanje Ustavnom sudu Republike Hrvatske pred-
stavlja delotvorno pravno sredstvo, pa pošto podnosilac nije koristio ovo pravno sredstvo, Sud je našao da njegova predstavka nije
prihvatljiva, jer nisu iscrpljena sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom.
Sa druge strane, mehanizam pred Ustavnim sudom Republike Hrvatske odnosi se samo na slučajeve koji su u toku, tako da u
onim predmetima koji su bili završeni pre stupanja na snagu navedenih izmena, prigovor hrvatske vlade o neiscrpljivanju pravnih
sredstava domaćeg prava Sud nije prihvatio. (Šoć protiv Hrvatske).
U Republici Hrvatskoj u decembru 2005. godine donesen je novi Zakon o sudovima, koji ima jedan poseban odeljak koji reguliše
pravo na suđenje u razumnom roku (treći odeljak Zakona pod naslovom “Zaštita prava na suđenje u razumnom roku”). Navedenim
rešenjem odlučivanje o suđenju u razumnom roku prepušteno je redovnim sudovima, ali posle odluke Vrhovnog suda Hrvatske
moguće je podneti ustavnu tužbu Ustavnom sudu Hrvatske. Sistem ustanovljen pomenutim zakonom je preventivno-kompenza-
tornog karaktera, a praksa Suda pokazaće koliko je ovaj sistem efikasan, te da li je možda prethodni sistem bio bolji.
Delotvornost pravnih sredstava u pravnom sistemu Republike Srbije

Po Ustavnoj povelji državne zajednice Srbija i Crna Gora (“Sl. list SCG”, br. 1/2003 i 26/2005 - Amandmani I-III) i Zakonu
o Sudu Srbije i Crne Gore (“Sl. list SCG”, br. 26/2003) Sud Srbije i Crne Gore bio je nadležan da odlučuje o žalbama građana, kada
im institucija Srbije i Crne Gore ili država članica ugrozi prava i slobode garantovane Ustavnom poveljom, ako nije predviđen drugi
postupak pravne zaštite. Iako je ovaj sud kao najviša instanca u SCG bio nadležan da rešava u svim slučajevima povrede ljudskih
prava zagarantovanih Ustavnom poveljom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (“Sl. list SCG”,
br. 6/2003) kao i međunarodnim ugovorima koji obavezuju državnu zajednicu Srbija i Crna Gora (dalje: SCG), on za vreme svog
kratkog postojanja nije doneo nijednu odluku po gore navedenim članovima.
U prvim predstavkama podnetim u to vreme protiv SCG može se naći i formulacija da su se podnosioci predstavke ovom Su-
du obratili ex abundanti cautela, međutim ovo pitanje je Sud razrešio već u prvoj presudi donetoj u odnosu na Republiku Srbiju
(Matijašević). Iako se ratio decidendi ove presude odnosi na povredu pretpostavke nevinosti (član 6. stav 2. Konvencije), za priču
o delotvornosti pravnih sredstava mnogo je značajni obiter dicta ove presude. Naime, zaključci do kojih je Sud došao u vezi sa
prihvatljivošću predstavke u tač. 34. do 36. presude imaju dalekosežni značaj i na sve druge slučajeve protiv Republike Srbije pred
Sudom. Sud je jasno ukazao da je “žalba građana” Sudu SCG nedelotvorno, pa čak i nedostupno pravno sredstvo, koje nije neop-
hodno iscrpeti da bi se građani, koji žele da tuže Republiku Srbiju, mogli obratiti Sudu. Zbog toga u svim onim slučajevima u kojima
je zastupnik istakao ovaj prigovor, jasno je da on neće biti prihvaćen, a u budućim slučajevima on se i ne može isticati, pogotovo što
je nakon raspada državne zajednice SCG ovaj Sud prestao da postoji kako se i konstatuje u stavu 36. navedene presude.
“34. Što se tiče “žalbe građana” Sudu Srbije i Crne Gore, uočeno je da je 15. jula 2005. Tužena država povukla svoju rezervu koja je
sadržana u ratifikacionom instrumentu Konvencije. Time je, po mišljenju Suda, Vlada prećutno prihvatila da se, pre tog datuma,
navedeni sud nije mogao smatrati delotvornim ili čak dostupnim (vidi stavove 19 - 20 u gornjem tekstu).
35. Dalje, 16. januara 2006, Sud Srbije i Crne Gore je sam potvrdio da tek treba da donese pojedinačnu odluku po “žalbi građana”
zbog navodne povrede ljudskih prava. Šta više, on je očigledno očekivao usvajanje izmena Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore, u ne-
kom trenutku u budućnosti koji se ne može predvideti (vidi stav 21 u gornjem tekstu).
36. Konačno, 3. juna 2006. Crna Gora je proglasila svoju nezavisnost od državne zajednice Srbija i Crna Gora čime je ova druga
prestala da postoji, kao i svi njeni organi uključujući i Sud Srbije i Crne Gore (vidi stavove od 22 do 25 u gornjem tekstu).”
(Matijašević protiv Srbije, predstavka br. 23037/04 od 19. septembra 2006. godine)
Sem toga, veoma je važno da se u pravnom sistemu Republike Srbije predvidi pravno sredstvo koje će biti izvesno ne samo u
teoriji nego i u praksi. Dok to ne bude slučaj prigovor o neiscrpljivanju pravnih sredstava predviđenih pravom Republike Srbije
zastupnik neće moći sa uspehom da ističe pred Sudom. Ovo važi utoliko pre što su postupci po “žalbama građana” pred Sudom
SCG obustavljeni i ti predmeti nisu preneti u nadležnost nijednog organa u Republici Srbiji, a sudbina pravnog sredstva iz člana
9. stav 2. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama Državne zajednice SCG krajnje je neizvesna. Ustav
Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) u članu 170. predviđa ustavnu žalbu, ali ovo sredstvo će moći da se upotrebi tek
kada profunkcioniše Ustavni sud.
Ovaj problem uočio je i Sud u slučaju V.A.M. (druga presuda doneta protiv Srbije), pa nadležnim organima u Republici Srbiji
daje savet u kom bi pravcu trebalo delovati, u cilju obezbeđivanja poštovanja prava na suđenje u razumnom roku (najveći broj
predstavki protiv Srbije odnosi se na navodnu povredu ovog prava), na sledeći način:
“Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu zahteva za razumni rok iz člana 6. stav 1. Konvencije, najdelotvornije rešenje je prav-
lek. Neke države su u potpunosti shvatile situaciju što se ogleda u tome da su izabrale da kombinuju dva tipa pravnih lekova, jedan
(V. A. M. protiv Srbije, predstavka br. 39177/05 od 13. marta 2007. godine)
Presuda doneta u slučaju V.A.M. prva je od presuda donetih protiv Republike Srbije u kojima se Sud bavio problemom suđenja
u razumnom roku i ukazao na odsustvo delotvornog pravnog sredstava povodom obezbeđivanja poštovanja suđenja u razumnom
roku. Nakon ove presude, u kojoj je ustanovljena i povreda člana 8. Konvencije, prouzrokovana upravo zbog dužine trajanja po-
stupka, te člana 13. Konvencije, nastala zbog odsustva delotvornog pravnog sredstva za ubrzanje postupka, usledile su još dve
slične presude (Tomić, u kojoj se radilo i o pitanju neizvršenja pravnosnažne presude donete u paternitetskom sporu povodom
poveravanja deteta majci i Jevremović, gde je Sud takođe utvrdio povredu čl. 6, 8. i 13. Konvencije, jer je postupak za utvrđivanje
očinstva trajao predugo, dok postupak za izdržavanje deteta još nije okončan). Presuda doneta u slučaju EVT klasičan je primer
neizvršavanja pravnosnažne presude domaćeg suda, dok je slučaj Samardžić i A.D. Plastika klasičan primer nepoštovanja principa
suđenja u razumnom roku.
Poseban problem vezan za suđenje u razumom roku u Srbiji odnosi se na zakonodavstvo, koje ne predviđa delotvorno pravno
sredstvo protiv neopravdano dugog trajanja postupka ili neizvršavanja pravnosnažnih presuda. Nadzorni odbor pri Vrhovnom
sudu Srbije, predviđen članom 40a st. 1. i 2. Zakona o sudijama (“Sl. glasnik RS”, br. 63/2001, 42/2002, 17/2003 - odluka
USRS, 25/2003 - ispr. odluke USRS, 27/2003, 29/2004, 35/2004 - odluka USRS, 44/2004, 61/2005, 101/2005 i 46/2006 - dr.
zakon) ima samo ovlašćenje da izvrši uvid u predmet koji nije rešen u razumnom roku, bez mogućnosti davanja bilo kakvog obe-
štećenja žrtvi povrede prava na suđenje u razumnom roku. Kako to kaže Sud u slučaju V.A.M, podnositeljka predstavke ne bi mogla
da bude učesnik u takvom postupku i u najboljem slučaju bi imala pravo da samo bude informisana o njegovom ishodu, jer se sve
dešava između nadzorne instance i suda u pitanju tj. radi se o hijerarhijskoj žalbi. Slično je Sud rezonovao i povodom mogućnosti
obraćanja predsedniku suda ili ministru pravde.
Isto tako, u vezi sa posebnim zahtevom za naknadu štete zbog procesnog odugovlačenja, koji bi se mogao podneti na osnovu čl.
199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93
i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja), Sud je istakao da se takođe radi o neefikasnom sredstvu, jer i pod pretpostavkom:
“... da bi podnositeljke predstavke mogle dobiti naknadu zbog prethodnog odugovlačenja, Vlada je propustila da pokaže da bi takav
postupak bio brži nego drugi redovan parnični postupak koji bi mogao trajati godinama i proći nekoliko nivoa sudske nadležnosti.”
(Jevremović protiv Srbije, predstavka br. 3150/05 od 17. jula 2007. godine)
Ovakav zaključak važi i za pokretanje posebnog krivičnog postupka protiv odgovornih za odugovlačenje.
Povodom direktne primene Konvencije Sud je konstatovao da je:
“Vlada propustila da pokaže da zaista postoji pravno sredstvo ove vrste, raspoloživo i u teoriji i u praksi, koje je moglo ili ubrzati
relevantni postupak ili dodeliti naknadu za prethodno odugovlačenje.”
(Jevremović protiv Srbije)
Dakle, pomenute presude opomena su i putokaz srpskim vlastima u kom pravcu treba delovati. Pitanje ustanovljenja delo-
tvornog sredstva u cilju rešavanja problema suđenja u razumnom roku bi se trebalo što hitnije na adekvatan način regulisati.
Na taj način i Srbija će doprineti ideji da princip supsidijariteta dobije svoje istinsko značenje i važnost, jer je tendencija da se
u većini zemalja dâ prioritet akcijama na unapređenju i boljem oblikovanju domaćih pravnih sredstava za borbu protiv dugog
trajanja postupaka. Sa druge strane, Srbija će na taj način uticati na to da se smanji broj predstavki uperenih protiv nje zbog
dugog trajanja domaćih sudskih postupaka, te da, u slučajevima u kojima joj je predstavka već saopštena, ima veće šanse za
uspeh u sporu.
Posledice stava Suda iznetog u presudi Vinčić i dr. protiv Srbije

U presudi u slučaju Vinčić i dr. protiv Srbije od 1. decembra 2009. godine (stav 51.) Sud konstatuje:
“... da ustavnu žalbu treba, u načelu, smatrati delotvornim domaćim sredstvom u smislu značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi
sa svim predstavkama podnetim počev od 7. avgusta 2008. godine, kao datuma kada su prve meritorne odluke Ustavnog suda o
osnovanosti navedenih žalbi objavljene u “Službenom listu” tužene države.”
(Presuda Vinčić i drugi podnosioci predstavki protiv Srbije)
Na ovaj način Sud je faktički proglasio ustavnu žalbu u principu delotvornim pravnim sredstvom za sve slučajeve su-
đenja u razumnom roku. Ovo sredstvo bi trebalo da se iscrpi pre obraćanja Sudu. Sa druge strane, posledica ovog stava Suda je
da se sve predstavke upućene Sudu posle 7. avgusta 2008. godine vraćaju pred domaće sudove zbog neiscrpljivanja unutrašnjih
pravnih sredstava, ukoliko se podnosioci nisu obratili Ustavnom sudu. Isto tako, sam Sud je u nekoliko svojih odluka, pred-
stavke koje su već dostavljene na odgovor Republici Srbiji proglasio za nedopuštene.
Tako odlukom br. 45604/08 od 7. decembra 2010. godine, Sud proglasio je predstavku koju je podnela Danica Dačić protiv
Srbije nedopuštenom zbog neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstava. U ovom slučaju predstavka, u kojoj su istaknute povrede
člana 6. stav 1. i č. 8. i 13. Konvencije, Sudu je podneta 16. septembra 2008. godine, dakle posle 7. avgusta 2008. godine. Bez uticaja
na ovu odluku Suda je činjenica da je podnositeljka pre toga, 11. jula 2008. godine, podnela i ustavnu žalbu Ustavnom sudu
i da on po toj žalbi, u trenutku odlučivanja Suda, nije doneo odluku.
U jednoj drugoj odluci br. 9560/09 od 14. septembra 2010. godine, Sud je predstavku Živomira Jovanovića, kojom se on pri-
tužio na navodne povrede čl. 6. i 8. Konvencije, takođe proglasio nedopuštenom zbog neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredsta-
va. I u ovom slučaju predstavka je Sudu podneta posle 7. avgusta 2008. godine tj. podneta je 9. februara 2009. godine. Međutim, za
razliku od prethodnog slučaja, podnosilac se ovde uopšte nije obratio Ustavnom sudu, tako da je tu situacija još jasnija.
Može se postaviti pitanje šta se dešava kada u prvom slučaju Ustavni sud donese odluku po ustavnoj žalbi odnosno
kada se iscrpi ovo pravno sredstvo. Ukoliko njihove ustavne žalbe Ustavni sud usvoji oni pred Sudom gube status žrtve. U pro-
tivnom, podnosioci bi mogli nakon negativne odluke Ustavnog suda da se obrate ponovo Sudu.
Formulacija Suda iz presude Vinčić i dr. da se ustavna žalba “u principu” ima smatrati delotvornim pravnim sredstvom koje bi
trebalo da se iscrpi pre obraćanja Sudu izazvala je mnoge polemike u stručnoj javnosti u Srbiji.
Delotvornost ustavne žalbe u pogledu neizvršavanja pravosnažnih presuda domaćih sudova

U odluci Čekrlić i dr. protiv Srbije Sud je donekle razjasnio šta je mislio pod izrazom “delotvoran u principu”.
Naime, Sud je 17. maja 2011. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavki Milunović (br. 3716/09) i Čekrlić (br. 38051/09)
protiv Srbije.
Predstavke se odnose na neizvršavanje domaćih pravosnažnih presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru donetih protiv duž-
nika Raška Holding AD (društveno preduzeće) u korist podnositeljki predstavki. Presude domaćeg suda su donete na osnovu
potraživanja naknade za rad na koju su imale pravo za vreme tzv. prinudnog odsustva.
One su se žalile na povredu člana 6. stav 1. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, kao i člana 13. Konvencije.
Sud je u navedenoj Odluci pre svega, razmatrao da li su podnositeljke predstavke iscrpele domaća pravna sredstva, od-
nosno da li je ustavna žalba delotvorno pravno sredstvo u ovakvim slučajevima.
Razmatrajući relevantno domaće pravo i praksu Sud je uzeo u obzir relevantne odredbe čl. 18. stav 3. i član 170. Ustava Repu-
blike Srbije i Zakon o Ustavnom sudu (“Sl. glasnik RS”, br. 109/2007 i 99/2011) član 7. stav 1, član 82. st. 1. i 2, član 83. stav 1,
član 84. stav 1, član 89. st. 2. i 3. kao i relevantne odredbe koje se odnose na društvena preduzeća:
“71. Društvena preduzeća, u daljem tekstu “DP”, su, kao i “društveni kapital”, relikt bivšeg jugoslovenskog komunizma i
“samo-upravljanja”.
72. Njihov trenutni pravni položaj u Srbiji prvenstveno je definisan: (i) članovima 392-400v i članom 421a Zakona o preduzećima
(objavljen u Sl. listu SRJ br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), (ii) članovima 1, 3, 14. i 41b Zakona o privatizaciji
(objavljen u Sl. glasniku RS br. 38/01, 18/03 i 45/05) i (iii) članom 456. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine (objavljen
u Sl. glasniku RS br. 125/04).
73. Na osnovu ovih zakona, DP su samo ona preduzeća koja u celini posluju društvenim kapitalom. Ona su takođe nezavisna pravna lica
koja su i u vlasništvu i koja vode njihovi zaposleni i mogu biti predmet redovnog stečajnog postupka (videti stav 68 u gornjem tekstu).
Društveni kapital je, međutim, morao da se privatizuje do marta 2007. godine, a sredstva time dobijena uplaćena u državni budžet.
74. Pošto zvanično počne privatizacija nekog DP, sve vrste njegovih odluka koje predstavljaju opstrukciju procesa privatizacije
smatraju se nevažećim. Vlada takođe ima pravo da imenuje svoje sopstvene predstavnike koji će biti uključeni u organe upravlja-
nja tim DP, kad god Agencija za privatizaciju nalazi da je zaista došlo do takve opstrukcije (videti, posebno, član 400a Zakona o
preduzećima iz 1996. godine).
75. Dalje, počev od 2002. godine, preduzeća koja posluju većinskim društvenim kapitalom, a koja se zvanično ne privatizuju, ne mo-
gu bez prethodnog odobrenja Agencije za privatizaciju, koja je i sama državni organ, donositi sopstvene odluke u vezi sa njihovim:
kapitalom, reorganizacijom, restrukturiranjem i ulaganjima, delimičnoj prodaji ili hipoteci na njihovoj imovini, izmirenju njihovih
neisplaćenih potraživanja i uzimanju ili davanju zajmova i garancija van toka “redovnog poslovanja”. Agencija za privatizaciju
svaku takvu odluku donetu bez tog odobrenja proglašava nevažećom (videti, posebno, član 398a Zakona o preduzećima iz 1996.
godine). Najzad, odluke o statusnim promenama i promenama oblika preduzeća ne mogu se donositi bez prethodnog odobrenja
od strane Vlade (videti, posebno, član 421a Zakona o preduzećima iz 1996. godine).
76. Gore opisani režim je bio na snazi do marta 2007. godine (videti član 456. Zakona o preduzećima iz 2004. godine i član 14.
Zakona o privatizaciji), a nadležna ministarstva su saopštila da je produženje njegove važnosti neizbežno.”
(R. Kačapor i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije, predstavke br. 2269/06,
3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06 od 15. januara 2008. godine)
Sud je uzeo u obzir i odredbe Zakona o privatizaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007,
123/2007 - dr. zakon i 30/2010 - dr. zakon) sa relevantnim izmenama:
“... 4. Zakon o privatizaciji (objavljen u “Službenom glasniku RS”, br. 38/01, 18/03 i 45/05)
35. Čl. 19 - 20đ detaljno utvrđuju restrukturiranje preduzeća koja treba da se privatizuju. Ovo restrukturiranje nije, međutim,
obavezno i preduzeće se može prodati bez restrukturiranja ako tako odluči Agencija za privatizaciju.
5. Izmene i dopune Zakona o privatizaciji (objavljene u “Službenom glasniku RS”, broj 45/05)
36. Član 31. predviđa da preduzeće čije je restrukturiranje počelo pre 7. juna 2005. godine, kao deo trajnog procesa priva-
tizacije, ne može biti predmet izvršnog postupka u periodu od godinu dana od tog datuma. Ako odluka o restrukturiranju
preduzeća, međutim, nije doneta pre 7. juna 2005. godine, relevantan vremenski period je dve godine od datuma naknadnog
usvajanja odluke u tom smislu. Svaki izvršni postupak u toku se prekida, a novi izvršni postupak se ne pokreće do isteka gore
navedenih rokova.
6. Izmene i dopune Zakona o privatizaciji (objavljene u “Službenom glasniku RS”, broj 123/07)
37. Članovi 4. i 5. predviđaju da privatizacija svog preostalog društvenog kapitala počinje do 31. decembra 2008. godine. Ako
se to pokaže nemogućim, predmetna preduzeća se likvidiraju.
38. Član 10. predviđa, između ostalog, da preduzeće u restrukturiranju, kao deo procesa privatizacije, ne može biti predmet
izvršnog postupka do završetka ovog procesa. Svi izvršni postupci u toku se prekidaju.”
(Ljubinka Milunović i Ramiza Čekrlić protiv Srbije, predstavka broj 3716/09 i 38051/09 od 17. maja 2011. godine)
Razmatrajući relevantnu domaću praksu Sud je uzeo u obzir Odluke Ustavnog suda od 21. januara 2010. godine (Už.
122/09), i od 3. juna 2010. (Už. 1416/08), Odluke Višeg suda u Kragujevcu od 19. maja 2010. godine i 10. juna 2010. (Gž.
209/10 i Gž. 853/10), kao i Pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine sa obrazloženjem od 25.
marta 2011. godine.
Povodom pitanja iscrpljenosti domaćih pravnih lekova i prigovora Vlade da jedna od podnositeljki nije uopšte podnela
ustavnu žalbu, a da druga nije podnela zahtev za naknadu na način kako to propisuje domaći zakon (stav 56.), Sud je utvrdio
da bi sveobuhvatna ustavna zaštita trebalo da pored utvrđivanja povrede obuhvati i naknadu za pretrpljenu materi-
jalnu i nematerijalnu štetu (stav 62.).
“56. Vlada je iznela da druga podnositeljka predstavke nije uopšte upotrebila ustavno pravno sredstvo, dok prva podnositeljka
predstavke nije iscrpela ovaj put naknade na način predviđen relevantnim domaćim pravom. Konkretno, pošto je dobila odlu-
ku Ustavnog suda u svoju korist, prva podnositeljka predstavke je propustila da podnese zahtev za naknadu štete Komisiji za
naknadu štete i da posle toga, pokrene poseban postupak pred parničnim sudovima (vidi st. 15. i 33. u gornjem tekstu). Osim
toga ili alternativno, ona je trebalo da podnese svoje zahteve za naknadu štete pred izvršnim sudom, kako je predviđeno od-
lukom Ustavnog suda, u vezi sa čim je Vlada dostavila Sudu domaću sudsku praksu naznačivši da se restrukturiranje dužnika
više ne smatra pravnom preprekom u kontekstu izvršenja (vidi st. 40 - 42, 45. i 46. u gornjem tekstu).”
“62. Prema tome, proizlazi da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki, sveobuhvatna ustavna naknada,
pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete.”
(Presuda Ljubinka Milunović i Ramiza Čekrlić protiv Srbije)
Sud dalje konstatuje da je 16. jula 2009. godine Ustavni sud utvrdio povredu ustavnih prava prve podnositeljke predstavke
kao i da ona ima pravo da zahteva naknadu nematerijalne štete, ali nije obavezao državu da joj isplati iz sopstvenih sredstava,
materijalnu štetu, odnosno iznose dosuđene domaćim pravosnažnim presudama (stav 63.) kao što je to Sud učinio u presuda-
ma Kačapor i drugi, Crnišanin i drugi i Grišević i drugi.
“63. Ustavni sud je 16. jula 2009. godine utvrdio da je prva podnositeljka predstavke pretrpela povredu ustavnih prava i
objavio da ona stoga ima pravo na naknadu nematerijalne štete (vidi stav 15. u gornjem tekstu), ali nije državi naložio da joj
isplati, iz sopstvenih sredstava, naknadu materijalne štete, tj. navedene iznose dosuđene predmetnom pravosnažnom presu-
dom, kako se zahteva gore citiranom praksom Suda.”
(Ljubinka Milunović i Ramiza Čekrlić protiv Srbije)
Prva podnositeljka predstavke nije nikada uputila zahtev Komisiji za naknadu štete u skladu sa članom 90. Zakona o
Ustavnom sudu (“Sl. glasnik RS”, br. 109/2007 i 99/2011). Bez obzira na tu činjenicu, Sud je smatrao da imajući u vidu da
je Ustavni sud priznao da ona ima samo pravo na naknadu nematerijalne štete i da je propustio da naloži isplatu predmetnih
iznosa, opredelivši se samo da urgira da Opštinski sud ubrza izvršni postupak, Sud smatra da podnositeljka predstavke ne
bi imala realne šanse da dobije naknadu za materijalnu štetu od Komisije za naknadu štete, kao ni u postupku koji bi usledio
pred parničnim sudom (stav 64.).
“64. Posle toga prva podnositeljka predstavke nije nikada podnela zahtev Komisiji za naknadu štete u skladu sa članom 90.
Zakona o Ustavnom sudu (vidi stav 33. u gornjem tekstu), Uprkos tome, pošto je Ustavni sud utvrdio da ona ima pravo samo na
naknadu nematerijalne štete i propustio da naloži isplatu predmetnih iznosa, izabravši da samo ubrza izvršenje pravosnažne
presude kod Opštinskog suda, što je pre moguće, mišljenje je ovog Suda da prva podnositeljka predstavke ne bi imala realne
šanse da dobije naknadu materijalne štete pred Komisijom za naknadu štete ili, zapravo, u kasnijem postupku pred parničnim
sudovima. Vlada svakako nije ponudila sudsku praksu o suprotnom, a 21. januara 2010. godine i 3. juna 2010. godine, u dva
posebna predmeta o istom pitanju, Ustavni sud je ponovo potvrdio svoj pristup od 16. jula 2009. godine, donoseći praktično
iste odluke u svim relevantnim aspektima (vidi st. 41. i 44. u gornjem tekstu).”
(Ljubinka Milunović i Ramiza Čekrlić protiv Srbije)
U ovakvim okolnostima, Sud je smatrao da je jasno da bez obzira na činjenicu da ustavnu žalbu treba u principu smatrati
delotvornim pravnim lekom u smislu člana 35. stav 1. Konvencije u odnosu na sve predstavke podnete protiv Srbije počev od
7. avgusta 2008. godine (Presuda Vinčić i drugi protiv Srbije), ovaj put obeštećenja se ne može smatrati delotvornim u slučaje-
vima koji se odnose na povrede koje su iznele podnositeljke predstavke. U istom stavu, Sud dodaje da u budućnosti Sud može
preispitati ovaj stav u vezi sa predmetnim pravnim lekom, ukoliko budu postojali jasni dokazi da je Ustavni sud usaglasio svoj
pristup sa relevantnom praksom Suda.
U vezi sa komentarom Vlade da je prva podnositeljka predstavke mogla da od izvršnog suda zahteva ubrzanje izvršnog
postupka na osnovu Odluke Ustavnog suda od 16. jula 2009. godine, primećeno je da u ovom postupku država ne bi bila duž-
nik, kao i da bi se podnositeljka ponovo našla u istoj situaciji koja je i dovela do njenih pritužbi u domaćim postupcima, kao i
do pritužbi iznetih u postupku pred Sudom (stav 67).
Takođe, Sud uočava da je došlo do očiglednog razvoja domaće sudske prakse u vezi sa izvršnim postupcima u
kojima je dužnik preduzeće u restrukturiranju. Međutim, bez obzira na ove pokušaje usaglašavanja sa praksom Suda,
nije ostvaren efekat u odnosu na zahtev Suda da država treba iz sopstvenih sredstava da plati iznose dosuđene predmetnim
pravosnažnim presudama (stav 67.)
“67. Najzad, u vezi sa predlogom Vlade da bi prva podnositeljka predstavke trebalo da ponovo istakne svoja potraživanja pred
izvršnim sudom na osnovu odluke Ustavnog suda od 16. jula 2009. godine (vidi stav 15. u gornjem tekstu), primećeno je da dužnik
u ovim postupcima nije država i dalje, da bi usvajanje ovog argumenta sada značilo da bi se prva podnositeljka predstavke još
jednom našla u suštinski istoj situaciji koja je već dovela do njenih pritužbi pred domaćim sudovima, kao i u postupku pred Sudom.
Očigledna evolucija u domaćoj sudskoj praksi u vezi sa vođenjem izvršnog postupka protiv preduzeća u procesu restrukturiranja,
prema tome, iako predstavlja pokušaj vredan hvale da se ispoštuje ova sudska praksa (vidi st. 40 - 42, 45. i 46. u gornjem tekstu), ne
čini delotvornim njen poseban zahtev da bi sama država trebalo da, iz sopstvenih sredstava, isplati iznose dosuđene predmetnim
pravosnažnim presudama. Proizlazi da se primedba Vlade u vezi sa tim mora takođe odbiti.”
(Presuda Ljubinka Milunović i Ramiza Čekrlić protiv Srbije)
Može se zaključiti da je Sud na nedvosmislen način ukazao tuženoj državi šta treba preduzeti kako bi se povrede
Konvencije sprečile ubuduće. Iako je cenio napore države da usaglasi svoju praksu sa stavovima Suda iznetim u ranije donetim
presudama koje se odnose na dugovanja društvenih preduzeća (Kačapor i drugi, Crnišanin i drugi, Grišević i drugi) Sud je potvrdio
svoj stav da država mora “iz sopstvenih sredstava” da plati iznose dosuđene domaćim pravosnažnim presudama. Prema tome,
da bi se domaći pravni lekovi smatrali delotvornim u ovakvim slučajevima, njihov efekat se ne može ograničiti samo na
ustanovljenje povrede, već mora obuhvatiti i odgovarajuću naknadu u skladu sa navedenim stavovima Suda.
Uticaj visine dosuđene naknade na delotvornost ustavne žalbe

Odlukom br. 16231/07 od 24. maja 2011. godine u predmetu Nenad Vidaković protiv Srbije. Sud je proglasio predstavku
očigledno neosnovanom, zbog čega ju je odbacio kao nedopuštenu.
U predstavci koju je podneo Sudu podnosilac je istakao da je postupak pred domaćim sudovima trajao prekomerno dugo, zbog
čega se pozvao na povredu člana 6. stav 1. Konvencije.
Odluka Suda da predstavku odbaci kao nedopuštenu potvrđuje još jednom delotvornost ustavne žalbe u vezi da duži-
nom trajanja sudskih postupaka.
Naime, podnosilac se povodom dužine trajanja spora za naknadu štete pred sudovima opšte nadležnosti 8. januara 2008. godi-
ne obratio ustavnom žalbom Ustavnom sudu. Odlukom od 22. decembra 2009. godine Sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno
pravo na suđenje u razumnom roku, pa je naložio nadležnom domaćem sudu da što je moguće pre okonča predmetni postupak.
Pored toga, Ustavni sud je shodno ovlašćenju iz člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (“Sl. glasnik RS”, br. 109/2007 i
99/2011) utvrdio da podnosilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dužine postupka, a u skladu sa članom 90. Zako-
na o Ustavnom sudu.
Početkom marta 2010. godine podnosilac je podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete Komisiji za naknadu štete, tražeći
350.000 dinara na ime štete, da bi ubrzo ovaj zahtev precizirao na 3.500.000 dinara. U junu 2010. godine je još jednom povisio za-
htev, da bi u septembru 2010. godine shodno članu 90. Zakona o Ustavnom sudu pokrenuo posebnu parnicu, jer nije dobio nikakav
odgovor od Komisije za naknadu štete. Ubrzo nakon toga, 14. oktobra 2010. godine Komisija je podnosiocu na ime nematerijalne
štete ponudila iznos od 50.000 dinara, koji je on odbio da prihvati kao nedovoljan.
Povodom ovakvog postupanja Ustavnog suda, Sud je najpre utvrdio da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u
razumnom roku, čime je zadovoljio prvi uslov iz prakse Suda (Cocchiarella protiv Italije, GC, no. 64886/01, stav 71).
Drugi uslov iz citirane prakse Suda odnosi se na adekvatnost i dovoljnost dosuđene naknade za utvrđenu povredu. U
vezi sa tim Sud je primetio da je ponuđeni iznos naknade od 50.000 dinara niži u poređenju sa iznosima koje Sud dosuđuje (videti
početak stava 31. odluke Suda), ali njegova adekvatnost se procenjuje u zavisnosti od okolnosti svakog slučaja. U konkretnom slu-
čaju Sud je imao u vidu da je podnosiocu naknada ponuđena za manje od četiri meseca od podnošenja njegovog konačnog zahteva
Komisiji (Sud je ovde u obzir uzeo jun mesec 2010. godine, kada je podnosilac izvršio poslednje preciziranje svog zahteva, a ne
mart 2010. godine, kada je zahtev prvobitno istaknut pred Komisijom). Takođe, ponuđeni iznos procenjen je u kontekstu životnog
standarda u Srbiji, kao i činjenice da se naknada pred domaćim sudom znatno brže dosuđuje, nego u postupcima pred Sudom po
članu 41. Konvencije, u pogledu čega je Sud bio samokritičan.
Pored svega toga, Sud je imao u vidu da je Ustavni sud naložio sudu opšte nadležnosti da što je moguće pre okonča po-
stupak, a ovaj je to učinio za manje od dva meseca od momenta donošenja odluka Ustavnog suda (videti st. 30. i 32. u vezi
sa st. 11. i 13. odluke).
“30. U konkretnom predmetu, Ustavni sud je 22. decembra 2009. godine, pored toga što je našao povredu, naložio nadležnim
sudovima da završe sporni postupak što je pre moguće, ali se razume da ova odluka nije uručena podnosiocu predstavke pre 26.
februara 2010. godine (vidi st. 13 i 14. u gornjem tekstu). Ustavni sud je dalje saopštio da podnosilac predstavke ima pravo na
traženu naknadu nematerijalne štete, u skladu sa članom 90. Zakona o Ustavnom sudu (vidi stav 23. u gornjem tekstu). Najzad, 14.
oktobra 2010. godine, manje od četiri meseca pošto je podnosilac lično završio sa svojim potraživanjem pred tim sudom, Komisija
za naknadu štete je ponudila isplatu iznosa od 50.000 dinara (u to vreme otprilike 500 evra), ali je podnosilac predstavke odbio da
primi ovaj iznos, smatrajući ga nedovoljnim (vidi st. 17, 19 i 20. u gornjem tekstu).
31. Ako se vratimo na stvarni iznos dodeljen podnosiocu predstavke, Sud konstatuje da je naknada dosuđena u konkretnom pred-
metu niža u poređenju sa iznosima dosuđenim za uporediva kašnjenja u praksi Suda. On bi naglasio, s tim u vezi, važnost razumnog
iznosa pravičnog zadovoljenja koji se dosuđuje u domaćem sistemu da bi se predmetno pravno sredstvo smatralo delotvornim
prema Konvenciji. Međutim, o tome da li se dosuđeni iznos može smatrati razumnim, ocenjuje se u svetlu svih okolnosti predmeta.
One ne obuhvataju samo trajanje postupka u određenom predmetu već i visinu dosuđene naknade u svetlosti životnog standarda
u predmetnoj državi, i činjenicu da se u domaćem sistemu naknada uglavnom dosuđuje i isplaćuje brže nego što bi bio slučaj ako o
nekom pitanju treba Sud da odluči prema 41. Konvencije.
32. U svetlu materijala u spisu i s obzirom na posebne okolnosti predmeta, uključujući i činjenicu da je Konvencija stupila na snagu
u odnosu na Srbiju 3. marta 2004. godine, Sud smatra da se iznos dosuđen podnosiocu predstavke može smatrati dovoljnom i, pre-
ma tome, odgovarajućom naknadom za pretrpljenu povredu. U izvođenju ovog zaključka, Sud je takođe uzeo u obzir činjenicu da
je u relevantnom periodu zahtev podnosioca predstavke više puta razmatran u dve sudske instance i, što je od presudnog značaja,
da je sporni postupak završen za manje od dva meseca posle datuma donošenja odluke Ustavnog suda. Najzad, u spisu predmeta
nema ničega što bi ukazalo da iznosi dosuđeni podnosiocu predstavke u ovom postupku nisu odmah isplaćeni (vidi stav 11. u gor-
njem tekstu).”
(Vidaković protiv Srbije, predstavka broj 16231/07 od 24. maja 2011. godine)
Dakle, u konkretnom slučaju Sud je cenio aktivnost većeg broja domaćih organa. U prvom redu, Ustavnog suda u pogledu
utvrđivanja povrede i naloga za plaćanje naknade nematerijalne štete i naloga za ubrzanje postupka, zatim Komisije za naknadu
štete u pogledu brzine dosuđivanja naknade i adekvatnosti visine naknade, kao i suda opšte nadležnosti, u vezi sa sprovođenjem
naloga Ustavnog suda za ubrzanje postupka. Pri tome Sud nije uzeo za zlo tuženoj državi to što je postupak pred Ustavnim sudom
trajao skoro dve godine.
U svakom slučaju, ova odluka, bez obzira na značajan doprinos samog podnosioca ovakovom ishodu postupka koji je pokre-
nuo pred Sudom, predstavlja značajno priznanje institutu ustavne žalbe u pravnom sistemu Republike Srbije i orijentir u
kom pravcu bi dalje trebalo raditi.
Ubrzanje postupka po nalogu Ustavnog suda

Sud je 27. marta 2012. godine objavio odluku od 20. marta 2012. godine o neprihvatljivosti predstavke koju je protiv
Republike Srbije zbog navodne povrede člana 6. stav 1. Konvencije (prekomerna dužina sudskog postupka) podnela Lji-
ljana Predić-Joksić, državljanka Srbije sa prebivalištem u Australiji.
Predstavka je podneta zbog navodno dugog trajanja dve parnice pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.
Povodom prve parnice (poništaj ugovora), koja je pokrenuta 15. januara 1997. godine i koja je i dalje u toku, podnositeljka se
obratila i Ustavnom sudu. Ustavni sud je 5. maja 2011. godine usvojio njenu ustavnu žalbu našavši da je predmetna parnica
trajala prekomerno dugo. Istovremeno Ustavni sud je naložio ubrzanje postupka, dok je odbio zahtev za ukidanje drugoste-
pene odluke. Podnositeljki nije dosuđena nikakva naknada, jer je nije ni tražila.
Ustavni sud, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine,
doneo je sledeću odluku:
1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Predić-Joksić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim
sudom u Beogradu u predmetu P. 3860/02 (novi broj P. 5427/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u
razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu i Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u predmetu iz tačke 1. preduzmu mere kako bi se
parnični postupak što pre okončao.
3. Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Predić-Joksić izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13886/07 od 6. avgusta
2008. godine.
4. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.”
(Odluka Ustavnog suda, Už broj 1432/2008 od 5. maja 2011. godine)
U drugoj parnici, pokrenutoj 2. aprila 2007. godine, podnositeljka je tražila naknadu štete. Povodom ove parnice se takođe
obratila Ustavnom sudu, koji je 15. jula 2010. godine odbio njenu ustavnu žalbu kao neosnovanu.
Sud je ispitujući navode predstavke, prihvatio argumentaciju tužene države da je podnositeljka izgubila status žrtve.
Naime, u praksi Suda, do gubitka statusa žrtve dolazi onda kada država na izričit ili prećutan način prizna povredu
Konvencije i obezbedi odgovarajuće obeštećenje.
U konkretnom slučaju, u vezi sa prvom parnicom Ustavni sud je najpre ustanovio povredu prava na suđenje u razumnom
roku. Takođe, po nalogu Ustavnog suda za ubrzanjem postupka je postupljeno, jer prvostepeni postupak, nakon naloga Ustavnog
suda, okončan je za četiri meseca, usvajanjem tužbenog zahteva. Postupak po žalbi, u trenutku donošenja odluke Suda trajao je
šest meseci. Sa druge strane, podnositeljka predstavke pred Ustavnim sudom nije ni istakla zahtev za kompenzaciju, zbog
čega joj taj zahtev nije ni dosuđen.
Zbog toga je Sud zaključio da je podnositeljka u vezi sa prvom parnicom izgubila status žrtve u smislu člana 34. Konvencije, pa
je predstavka shodno članu 35. st. 3a i 4. Konvencije proglašena neprihvatljivom.
U vezi sa navodima predstavke povodom dužine druge parnice, Sud je uzeo u obzir činjenicu da je Ustavni sud odbio žalbu pod-
nositeljke kao neosnovanu, pa imajući u vidu stav Suda iznet u slučaju Vinčić da se ustavna žalba ima smatrati u principu delotvor-
nim sredstvom koje je potrebno da se iscrpi pre obraćanja Sudu, prihvatio navode Ustavnog suda. Sud je, pri tome, uzeo u obzir,
da je nakon odluke Ustavnog suda postupak pred redovnim sudom i dalje u toku, pa je zaključio da podnositeljka ima
pravo da se ponovo obrati Ustavnom sudu zbog ukupne dužine ove parnice. S obzirom na to da to nije učinila do momenata
donošenja odluke od strane Suda, njena predstavka je u tom delu odbačena zbog neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstava.
Na isti način Sud je odlučio i povodom njenih pritužbi zbog navodnog kršenja člana 8. Konvencije i člana 1. Protokola 1. uz
Konvenciju.
Mogu se izvesti sledeći zaključci:
• Navedeni primeri svedoče o tome da je ustavna žalba stalno u fokusu Suda. Stav Suda se stalno razvija po pitanju delotvornosti
ustavne žalbe. Trenutno, ustavna žalba je u načelu delotvorno pravno sredstvo za neke povrede Konvencije. U prvom redu to se
odnosi na povrede proistekle iz predugog trajanja sudskih postupaka.
• To ne važi i za neizvršavanje pravosnažnih presuda, ali i tu je ostavljena mogućnost izmene stava Suda, ukoliko bi Ustavni sud
zajedno sa nalogom za isplatu nematerijalne štete obavezivao i na potpuno izvršenje pravosnažne presude tj. dosuđivao materi-
jalnu štetu na način kako to radi i Sud.
I
I Zabrana diskriminacije
Član 14
Zabrana diskriminacije
Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa,
boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom,
imovno stanje, rođenje ili drugi status.
Zabrana diskriminacije I
ZABRANA DISKRIMINACIJE I RAVNOPRAVNOST POLOVA U PRAKSI SUDA

Član 14. Konvencije garantuje da uživanje svih pomenutih prava i sloboda mora biti ostvareno bez diskriminacije po bilo kom
osnovu, odnosno po osnovu pola, rase, boje kože, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog
porekla, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovnim stanjem, pravom stečenim rođenjem, ili po osnovu nekog drugog statusa.
To znači da Konvencija nije propisivala opštu obavezu zabrane diskriminacije, već je zaštita člana 14. povezana sa drugim
materijalnim pravima predviđenim ovom konvencijom.
Donekle “autonoman” karakter ovog člana obezbeđen je u tzv. Belgijskom jezičkom slučaju, gde je Sud zauzeo stav da je načelo
jednakosti prekršeno uvek kada razlikovanje nema objektivnog i razumnog opravdanja, odnosno kada nije bilo “razumnog odnosa
proporcionalnosti između primenjenih sredstava i cilja koji se želeo postići”. Međutim, problem autonomnosti ovog člana defini-
tivno je prevaziđen Protokolom 12, koji je uveo samostalnu obavezu zabrane diskriminacije, gde se u članu 1. kaže da će se
svako pravo, koje je zakonom predviđeno, ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, pa navodi sve osnove koji su i ranije
zaštićeni članom 14. Konvencije.
Razlika između ove dve odredbe ogleda se u tome što je član 14. Konvencije nesamostalnog ili kako se ističe u teoriji “para-
zitskog” karaktera i vezan je za neki drugi član Konvencije, dok član 1. Protokola 12 uz Konvenciju sadrži opštu zabranu
diskriminacije i može se samostalno isticati. Posledice ovakvog regulisanja ogledaju se u dvostrukom ograničenju u vezi sa
primenom odredaba o zabrani diskriminacije.
Sa stanovišta člana 14. Konvencije postoji relativno ograničena praksa Suda, jer se Sud najčešće zadovoljava nalaženjem osnov-
ne povrede, bez nalaženja i povrede člana 14. Konvencije. Ovaj protokol ratifikovalo je zaključno sa septembrom 2011. godine sa-
mo 17 država članica Saveta Evrope (poslednja je to učinila Andora u septembru 2008. godine i od tada nije bilo novih ratifikacija).
Republika Srbija je ovaj protokol ratifikovala još 1.4.2005. godine (u slučaju Stojanović istaknuta je njegova povreda, ali Sud nije
ustanovio da je član 1. Protokola 12 uz Konvenciju bio povređen u konkretnom slučaju).
Kada je u pitanju Protokol 12 uz Konvenciju, on kao i svaki drugi protokol uz Konvenciju podleže posebnoj ratifikaciji
od strane država članica. S obzirom na mogućnost njegove samostalne primene, bez potrebe da se vezuje za druge odredbe Kon-
vencije, države nisu u velikom broju ratifikovale ovaj protokol, tako da je polje njegove primene još više suženo.
Primeri za slučajeve u kojima nije utvrđena povreda člana 14. Konvencije su slučajevi protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kojima
zabrana homoseksualcima da služe vojsku nije okarakterisana kao diskriminacija. Sa druge strane, slučaj Nachova protiv Bugar-
ske predstavlja primer nalaženja povrede člana 14. Konvencije u vezi sa povredom člana 2. Konvencije (upotreba smrtonosne sile
protiv romskih mladića). Takođe, i u slučaju Milanović protiv Srbije utvrđena je povreda člana 14. Konvencije u vezi sa povredom
člana 3. Konvencije (nepružanje adekvatne policijske zaštite od napada usmerenih prema pripadniku verske manjine).
Test u pogledu diskriminacije trebalo bi da zadovolji sledeće uslove:
- drugačije postupanje;
- postojanje nedozvoljenog osnova za drugačije postupanje;
- drugačije postupanje u odnosu na lica u sličnoj situaciji;
- nepostojanje razumnog i objektivnog opravdanja za različito postupanje.
Ispunjenost prva tri uslova za postojanje diskriminacije dokazuje podnosilac predstavke, dok bi država trebalo da pokaže da
je postojalo razumno i objektivno opravdanje za različito postupanje. Drugim rečima, dužnost je države da dokaže da postoji
srazmera između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želi postići, pri čemu je državi priznato polje slobodne procene.
U nizu slučajeva države nisu bile uspešne u tome. Tako na primer, u slučaju Hoffmann protiv Austrije država je dodelila stara-
teljstvo nad decom ocu umesto majci, koja pripada Jehovinim svedocima, pravdajući to potrebom zaštite zdravlja dece, s obzirom
da Jehovini svedoci zabranjuju transfuziju krvi. Sud je smatrao da ovakvim obrazloženjem nije postignuta srazmera između opštih
i pojedinačnih interesa, zbog čega je utvrdio povredu člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.
Argument “potreba zaštite tradicionalne porodične zajednice” u slučaju homoseksualaca obično nije bio prihvatljiv u praksi
Suda (primer za to je slučaj Karner protiv Austrije, u kome je zabrana nasleđivanja umrlog homoseksualnog partnera ocenjena kao
diskriminatorna).
Diskriminacija na osnovu pola

Generalni stav Suda o ravnopravnosti polova i diskriminaciji po osnovu polne pripadnosti iznet je u slučaju Abdulaziz i drugi
protiv Ujedinjenog Kraljevstva:
“Unapređenje jednakosti među polovima danas je glavni cilj u državama članicama Saveta Evrope. To znači da bi veoma jaki razlo-
zi trebalo da se istaknu da bi razlika u postupanju na osnovu pripadnosti određenom polu mogla da se smatra saglasna Konvenciji.”
“Eliminacija svih oblika diskriminacije prema ženama u državama članicama SE potvrđena je nacionalnim zakonodavstvom, regi-
onalnim i međunarodnim ugovorima.”
(Abdulaziz i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva)
Može se primetiti da je:

- jednakost polova pravilo, a da se izuzeci od tog pravila mogu pravdati samo veoma jakim razlozima,
- najčešće ženski pol izložen diskriminaciji,
- ravnopravnost polova opšte prihvaćeni stav na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom planu.
Interesantno da se Ujedinjeno kraljevstvo u ovom slučaju branilo potrebom zaštite tržišta rada, ali takav legitimni cilj nije
se mogao pravdati u slučaju kada propisi te zemlje dozvoljavaju ulazak u zemlju ženskom bračnom drugu koji je stranac, ali ne i
muškom bračnom drugom, kao u konkretnom slučaju.
U praksi Suda često se sreću slučajevi diskriminacije po osnovu pola u oblasti socijalnog i penzijskog osiguranja i rad-
nih odnosa, kada je član 14. Konvencije dovođen u vezu sa članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju, ali i kod statusnih stvari, kada
je član 14. Konvencije dovođen u vezu sa članom 8. Konvencije.
Primeri za dovođenje u vezu člana 14. Konvencije sa članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju u oblasti socijalnog osiguranja i prava
na dečiji dodatak vezani su za Holandiju.
Tako na primer, u slučaju Wessels-Bergervoet protiv Holandije jedna žena je isključena iz sistema povlastica u vezi sa stica-
njem starosne penzije, jer je bila udata za muškaraca koji nije bio osiguran. S obzirom na to da je muškarac u istoj situaciji
tretiran drugačije, u nedostatku valjanog objašnjenja o različitom postupanju Holandija je oglašena krivom za kršenje člana 14. u
vezi sa članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju.
U slučaju Van Raalte protiv Holandije radilo se o razlici u uplati doprinosa za program dečijih dodataka između muškaraca i že-
na. Izuzetak iz programa važio je za žene preko 45 godina, koje nemaju decu, ali ne i za muškarce u istoj situaciji. Odsustvo
razumnog opravdanja (žene posle 45. godine ne mogu da rađaju decu) bilo je dovoljno da Sud opet ustanovi kršenje člana 14.
u vezi sa članom 1. Protokola 12 uz Konvenciju.
Sa druge strane u slučaju Petrović protiv Austrije naknada za odsustvo sa posla zbog porodiljskog odsustva po austrij-
skom pravu postoji samo za majke, a ne i za očeve. Zbog nepostojanja zajedničkog standarda u vezi sa tim u mnogim zakono-
davstvima, u vreme kada je doneta presuda (1989. godine) Sud je utvrdio da u konkretnom slučaju član 14. Konvencije nije
povređen u vezi sa članom 8. Konvencije.
Slučaj Spötl protiv Austrije predstavlja još jedan primer odsustava konsenzusa u vezi sa jednim specifičnim pitanjem, zbog čega
je Sud našao da nije bilo diskriminacije. U konkretnom slučaju, radilo se o služenju vojnog roka od strane žena. Pored odsustva
Zabrana diskriminacije I
konsenzusa u vezi sa ovim pitanjem u prilog stava Suda da nije bilo diskriminacije navedena je i nacionalna tradicija, javno
mnjenje i polje slobodne procene koje države imaju kao suvereno pravo u sistemu organizacije odbrane.
U slučaju Karlheinz Schmidt protiv Nemačke, nemački propisi, vođeni lokalnom tradicijom o dužnosti muškaraca na va-
trogasnu službu, u slučaju da je oni ne vrše, nametali su muškarcima obavezu plaćanja poreza, što nije važilo i za žene.
Prema tome, ako je nekada i bilo opravdano nametati tu obavezu samo muškarcima, nije opravdano praviti razliku između finan-
sijskih obaveza muškaraca i žena, što je navelo Sud da zaključi da je došlo do povrede zabrane diskriminacije.
U nekim slučajevima pred Sudom utvrđivanje postojanja diskriminacije po osnovu polova izbegnuto je sklapanjem
poravnanja. To je bio slučaj u predmetu Matthews protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kome se postavilo pitanje postojanja starosne
razlike između muškaraca i žena u vezi sa dobijanjem dozvola za gradski prevoz u Londonu (ženama je ova karta dostupna od 60.
godine, dok muškarac mora da sačeka da napuni 65 godina).
Kao povreda zabrane diskriminacije ocenjena je i nepodobnost udovaca da podnese molbu za povlastice koje proističu nakon
smrti njegove supruge, dok je pravo na udovičku naknadu priznato udovicama (slučaj Willis protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Međutim, razlika u starosnoj granici za odlazak u penziju između muškaraca i žena u slučaju Stec protiv Ujedinjenog Kraljevstva
opravdana je time da se na taj način želela izvršiti korekcija u pogledu nepovoljnog socijalnog i ekonomskog položaja žena, što
predstavlja uobičajenu praksu u mnogim državama.
U statusnim stvarima ravnopravnost polova posebno je došla do izražaja u slučaju Unal Tekeli protiv Turske, u kome je Sud
ustanovio povredu člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije, kada ženi nakon udaje po turskom zakonu nije dozvoljeno da za-
drži svoje devojačko prezime, što se ne odnosi i na muškarce. Sa druge strane, nemogućnost muškaraca da svoje prezime stavi
ispred ženinog, što zakon u Švajcarskoj dozvoljava ženama, ocenjeno je kao diskriminacija u slučaju Burghartz protiv Švajcarske.
Kao što se može primetiti muškarci su žrtve diskriminacije gotovo isto koliko i žene. Međutim, Sud donekle prihvata kao le-
gitimnu izvesnu pozitivnu diskriminaciju u korist žena naročito u kontekstu poreza, što je dovelo do toga da je legitimno
pravo države da propiše povoljnije poreske olakšice ako je žena glavni hranilac porodice.
Zabrana diskriminacije vezana za statusne stvari LGBT osoba

Kada je reč o statusnim stvarima pripadnika LGBT populacije Sud je bio u prilici da odlučuje o tome da li je zabrana diskrimi-
nacije prekršena u vezi sa nizom pitanja kao što su pravo na usvajanje dece, dozvola za stupanje u brak, vršenje roditeljskog prava,
starateljstvo nad decom, pravo ne penziju ili pravo na nasleđivanje.
U predmetu Frette protiv Francuske homoseksualac se žalio da ne može da usvoji dete, što je omogućeno heteroseksual-
cima koji žive sami. Ovaj slučaj pokrenuo je pitanje kršenja člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije, mada pitanje usvajanja dece
ne potpada izričito pod član 8. Konvencije. Sa tesnom većinom glasova Sud je zaključio da nije bilo povrede, a to je pravdao potre-
bom zaštite zdravlja i prava dece, nedostatkom zajedničkih stavova povodom ovog pitanja u zemljama ugovornicama i podeljenim
mišljenjima u naučnoj javnosti. Kasnije je ovaj stav Suda evoluirao u korist stava da negiranje ovog prava može biti opravdano
samo tamo gde nije dokazano da bi takav roditelj bio štetan po razvoj deteta.
Taj izmenjeni stav potvrđuje i presuda u slučaju E.B. protiv Francuske u kome je odbijanje francuskih vlasti zahteva za
usvajanjem deteta od strane žene u stabilnoj vezi sa drugom ženom tretirano kao povreda člana 14. u vezi sa članom
8. Konvencije, jer je pripadnost LGBT populaciji bio odlučujući faktor za takvu odluku, s obzirom da francusko pravo pojedincu
dozvoljava da usvoji dete.
U slučaju Schalk i Kopf protiv Austrije istopolni par tražio je od austrijskih vlasti dozvolu da stupi u brak. Ovaj zahtev odbijen je
sa obrazloženjem da austrijsko pravo dozvoljava sklapanje braka samo između lica različitog pola.
Sud je ovde zaključio da ovakva veza potpada pod ideju “porodičnog života”. Međutim, Konvencija ne obavezuje države da
dozvole istopolne brakove. Države su u najboljem položaju da to cene, tako da imajući u vidu nepostojanje zajedničkog stava u
vezi sa ovim pitanjem Sud je zaključio da u konkretnom slučaju član 12. (pravo na sklapanje braka) nije prekršen, baš kao i član
14. u vezi sa članom 8. Konvencije.
Kada je u pitanju vršenje roditeljskog prava, prethodnik Suda, Komisija za ljudska prava zaključila je da homoseksualni par u
slučaju Kerkhoven ne može biti u istom položaju kao i heteroseksualni par.
U slučaju Salgueiro da Silva Mouta protiv Portugala portugalski sudovi u vezi sa sporom oko starateljstva nad decom od-
lučili su protiv oca koji je homoseksualac. Svoju odluku branili su time da bi dete trebalo da živi u “tradicionalnoj portugalskoj
porodici.”
Sud se nije složio sa ovakvim obrazloženjem smatrajući da je ovakva odluka bazirana na činjenici da je otac deteta homosek-
sualac, što je okarakterisano kao povreda člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.
U slučaju J.M. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, po razvodu braka, deca su dodeljena ocu, a majka je obavezana da doprinosi njiho-
vom izdržavanju. Nakon razvoda, majka je otpočela vanbračnu zajednicu sa drugom ženom. Britansko zakonodavstvo propisalo
je mogućnost plaćanja umanjenog izdržavanja onda kada roditelj obveznik davanja izdržavanja zasnuje novu zajednicu,
pri čemu nije u obzir uzeta zajednica lica istog pola.
Sud je smatrao da je zakonodavstvo Ujedinjenog Kraljevstva diskriminatornog karaktera u vezi sa pitanjem plaćanja
umanjenog izdržavanja po razvodu braka, zbog čega je ustanovio povredu člana 14. u vezi sa članom 1. Protokola 1. Konvencije.
Kada su u pitanju prava iz oblasti socijalne zaštite Sud je u slučaju Mata Estevez protiv Španije smatrao da pitanje uživanja
penzije homoseksualnog partnera nakon njegove smrti od strane drugog partnera spada u polje slobodne procene dr-
žava, tako da je u konkretnom slučaju postignuta potrebna srazmera između pojedinačnih interesa i interesa zajednice (zašti-
ta porodice proistekle iz braka). S obzirom na to da nije bilo diskriminacije, Sud je predstavku u ovom slučaju odbacio kao
neprihvatljivu.
Argument “potreba zaštite tradicionalne porodične zajednice” u slučaju homoseksualaca obično nije bio prihvatljiv u praksi
Suda (primer za to je slučaj Karner protiv Austrije, u kome je zabrana nasleđivanja umrlog homoseksualnog partnera ocenjena kao
diskriminatorna).
Stav povodom nasleđivanja homoseksualnog partnera iznet u slučaju Karner protiv Austrije Sud je ponovio i u slučaju Kozak
protiv Poljske, tako da je i u tom slučaju utvrđena povreda člana 14. u vezi sa članom 8. Konvencije.
Umesto zaključka
Latinska sentenca - Prima pars aequitatis - aequalitis (jednakost je prvi elemenat pravde), ukazuje da nediskriminacija, jedna-
kost pred zakonom i jednaka pravna zaštita čine osnove jednog demokratskog društva zasnovanog na vladavini prava.
Zbog toga bi praksa Suda u ovoj oblasti trebalo da posluži kao orijentir i inspiracija domaćim organima.
I
I Odstupanje u vanrednim okolnostima
Član 15
Odstupanje u vanrednim okolnostima
1. U doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije, svaka Visoka strana ugovornica može da preduzme mere koje
odstupaju od njenih obaveza po ovoj Konvenciji, i to u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije, s tim da takve mere ne budu
u neskladu s njenim drugim obavezama prema međunarodnom pravu.
2. Prethodna odredba ne dopušta odstupanja od člana 2. osim u pogledu smrti prouzrokovane zakonitim ratnim postupcima, ili člana
3, 4. (stav 1) i 7.
3. Svaka Visoka strana ugovornica koja koristi svoje pravo da odstupi od odredbi Konvencije obaveštava u potpunosti generalnog se-
kretara Saveta Evrope o merama koje preduzima i razlozima za njih. Ona takođe obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope
kada takve mere prestanu da deluju i kada odredbe Konvencije ponovo počnu da se primenjuju u potpunosti.
Odstupanje u vanrednim okolnostima I
USLOVI ZA DEROGACIJU, REDUKCIJU ILI OBUSTAVU

PRIMENE PRAVA GARANTOVANIH KONVENCIJOM
Ovaj član sadrži tzv. derogacionu klauzulu, koja državama daje za pravo da u određenim slučajevima i pod uslovima
iz ovog člana derogiraju, redukuju ili obustave primenu prava garantovanih Konvencijom. Takvi slučajevi su rat i slične
situacije koje dovode u pitanje opstanak države.
Ovaj član ne bi trebalo da se posmatra izolovano već u vezi sa ostalim članovima, a pre svega čl. 17. i 18. Konvencije. Posebno je
značajna veza sa članom 53. Konvencije koja štiti ljudska prava pojedinaca priznata nacionalnim pravom u širem obimu od onoga
što im garantuje Konvencija.
Uslovi za derogaciju ljudskih prava iz Konvencije navedeni u ovom članu i proistekli iz prakse Suda su:
- da se radi o ratu ili drugoj vanrednoj situaciji koja preti opstanku nacije;
- da se radi o stvarnoj i neposrednoj opasnosti koja se prostire na teritoriji cele države;
- da bude zadovoljen uslov srazmernosti tj. do derogacije može doći samo onda kada je to neophodno i u najnužnijoj meri;
- derogacija mora biti saglasna sa drugim obavezama koje za države proističu iz međunarodnog javnog prava;
- najzad, to je i jedan uslov formalne prirode - obaveštenje Generalnom sekretaru Saveta Evrope.
I Ograničenja političke aktivnosti stranaca
Član 16
Ograničenja političke aktivnosti stranaca
Nijedna odredba članova 10, 11. i 14. neće se tumačiti tako da sprečava Visoke strane ugovornice da ograničavaju političku de-
latnost stranaca.3)
3) Ovom odredbom ne isključuje se u potpunosti primena čl. 10, 11. i 14. Konvencije na strance, već samo u pogledu moguć-
nosti da vrše političke aktivnosti na teritoriji država članica. Sud je u izuzetnim slučajevima (Piermont protiv Francuske) imao
priliku da se suoči sa primenom ovog člana u svojoj praksi.
Pomenuti slučaj odnosio se na povredu člana 10. Konvencije jednom nemačkom državljaninu, članu Evropskog parlamenta, koji je
proteran sa teritorije pod francuskom upravom (Nova Kaledonija), zbog učešća u demonstracijama protiv nuklearnih proba.
I
I Zabrana zloupotrebe prava
Član 17
Zabrana zloupotrebe prava
Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delat-
nost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri
od one koja je predviđena Konvencijom.
Zabrana zloupotrebe prava I
ZLOUPOTREBA PRAVA NA PREDSTAVKU PRED SUDOM

Ovaj član sadrži limite u odnosu na tumačenje odredbi Konvencije, tako što zabranjuje aktivnosti koje bi dovele do
ukidanja supstancijalnog prava. Takođe, njime se zabranjuje tumačenje koje bi dovelo do ograničavanja prava izvan
onih ograničenja koja su predviđena Konvencijom. U tom smislu ovaj član važi podjednako za države, kao i za podnosioce
predstavki.
Ovim članom, u vezi sa članom 35. stav 3. Konvencije dato je ovlašćenje Sudu da proglasi nedopuštenom pojedinačnu predstav-
ku kojom se vrši zloupotreba prava na predstavku.
Ovde se pre svega misli na predstavke u kojima pojedincu nije cilj zadovoljenje pravde i poštovanje ljudskih prava ne-
go želja za publicitetom i propagandom. Međutim, tu ne treba ubrojati predstavke koje se odnose na političku propagan-
du. Tako na primer, u slučaju McFeeley protiv Ujedinjenog Kraljevstva podnosilac se žalio na uslove u jednom zatvoru u Severnoj
Irskoj, a Sud nije prihvatio argument vlade da se radilo o zloupotrebi prava na predstavku u cilju publiciteta i davanja posebnog
statusa tom zatvoru.
Takođe u ovu grupu ubrajaju se predstavke u kojima se podnosilac koristi pogrdnim i agresivnim jezikom u cilju oma-
lovažavanja države. To svedoči o neiskrenim i lošim namerama podnosioca predstavke, pa Sud na osnovu navedene odredbe ima
pravo da ovakve predstavke proglasi nedopuštenim.
Tako na primer u slučaju Di Salvo protiv Italije podnosilac predstavke je u odgovoru na zapažanja predstavnika tužene države
upotrebio agresivni jezik, istakavši da je kozastupnik “zlonamerno želeo da obmane Sud” i da je “motivisan sopstvenim interesom i
cepidlaka”. Podnosilac je takođe ignorisao upozorenje Sekretarijata Suda da njegova predstavka može biti odbačena zbog
upotrebe agresivnog jezika, odbivši da povuče uvredljive izraze. Sa druge strane, italijanski kozastupnik u svojim zapažanji-
ma nije koristio uvredljiv jezik. Najzad, podnosilac predstavke je umesto povlačenja uvredljivih izraza zahtevao od Suda da naloži
tuženoj državi da označi koje izraze smatra uvredljivim, nastavivši besmislenu polemiku o etici državnog predstavnika. Zbog sve-
ga toga, Sud je smatrao da ponašanje podnosioca predstavke nije bilo u skladu sa svrhom i smislom prava na individualnu
predstavku, te da je predstavljalo zloupotrebu prava na predstavku u smislu člana 35. stav 3. Konvencije. Zbog toga je predstavka
proglašena nedopuštenom.
U izvesnim slučajevima (na primer Duringer protiv Francuske) podnosilac predstavke nije vređao samo predstavnike države,
nego i sudije Suda i pravnike koji rade u Sekretarijatu Suda, zbog čega je Sud predstavku takođe proglasio nedopuštenom.
Isto tako, namerno prikrivanje ili izostavljanje relevantnih informacija od Suda (Al-Nashif protiv Bugarske), falsifiko-
vanje relevantnih dokumenata i svesno iznošenje netačnih činjenica (Varbanov protiv Bugarske) takođe može uticati na
odluku Suda da predstavku proglasi neprihvatljivom.
Naime, u slučaju Hadrabová i drugi protiv Češke Republike (nos. 42165/02 i 466/03, odluka od 25.9.2007. godine) podnosioci
su se žalili na dužinu parničnog postupka, a istakli su i da nisu imali na raspolaganju delotvorno sredstvo u vezi sa ovom osnov-
nom pritužbom.
U maju 2006. godine Vlada Češke Republike, kojoj je slučaj prosleđen na odgovor, podnela je dodatna zapažanja, povodom uvo-
đenja novog pravnog sredstva u vezi sa dužinom trajanja postupka. U junu 2006. godine zastupnik podnosilaca obavestio je Sud da
njegovi klijenti neće koristiti novo sredstvo, te da ostaju pri podnetoj predstavci Sudu. U avgustu 2007. godine Vlada je obavestila
Sud da su podnosioci tražili naknadu po osnovu upotrebe tog novog pravnog sredstva, na osnovu čega im je Ministarstvo pravde,
u julu 2007. godine isplatilo izvesne iznose.
I Zabrana zloupotrebe prava
Sud je predstavku u konkretnom slučaju proglasio nedopuštenom, imajući u vidu pravilo 47 stav 6, prema kome su podnosioci
u obavezi da Sud obaveste o svim okolnostima u vezi sa predstavkom, te da se nepotpune i pogrešne informacije mogu,
shodno članu 35. stav 3. Konvencije, tretirati kao zloupotreba prava na predstavku.
U predmetu Drozd protiv Poljske, slučaj je skinut sa liste predstavki, nakon objavljivanja u novinama, u kojima je podnosilac bio
u uređivačkom odboru, prepiske sa Komisijom za ljudska prava, suprotno pravilima Komisije u vezi sa poverljivošću.
Dešava se često da se vlade država Respondenata pozivaju na zloupotrebu prava na predstavku. Tako je u slučaju Akdivar
protiv Turske turska vlada tvrdila da propuštanje podnosioca predstavke da iskoristi pravna sredstva koja ima na raspolaganju u
pravnom sistemu Turske predstavlja generalni stav Kurdistanske radničke partije (PKK), pa predstavka predstavlja zloupotrebu
prava na predstavku. Sud ovu tvrdnju, u slučaju koji se odnosio na uništavanje kuća od strane bezbednosnih snaga Turske u jugo-
istočnom delu Turske, nije prihvatio.
Po predstavci broj 13284/87 Sud je doneo odluku 15.10.1987. godine, zaključivši da se radilo o zloupotrebi prava na pred-
stavku, jer je podnosilac podneo već petu predstavku Sudu tj. u to vreme Komisiji, a njihova dužnost nije da se bave nizom neo-
snovanih pritužbi i gunđanja, koji proizvode nepotrebnu količinu posla koja nije u skladu sa dužnošću ovih organa da obezbede
implementaciju Konvencije.
Ukoliko je pritužba zasnovana na činjenicama za koje je odgovoran sam podnosilac predstavke takođe se može raditi
o zloupotrebi prava na predstavku. To bi bio slučaj i sa situacijama u kojima se podnosilac žali na dužinu krivičnog postupka, a
to je posledica njegovog nepojavljivanja na sudu i skrivanja u cilju izbegavanja hapšenja.
I
I Granice korišćenja ograničenja prava
Član 18
Granice korišćenja ograničenja prava
Ograničenja navedenih prava i sloboda koja su dozvoljena ovom Konvencijom neće se primenjivati ni u koje druge svrhe sem onih
zbog kojih su propisana.4)
4) Iako ovaj član ima autonomni karakter, najčešće se vezuje za član 15. Konvencije prilikom procene nužnosti, obima i svrhe ograničenja i sus-
pendovanja prava iz razloga navedenih tim članom. Međutim, ukoliko Sud utvrdi povredu nekog supstancijalnog prava zbog restrikcije tog
prava suprotno samoj normi koja reguliše to supstancijalno pravo, tada nema potebe da se ispituje i navodna povreda člana 18. Konvencije.
Inače, svaka povreda člana 18. podrazumeva da je došlo i do povrede supstancijalnog prava.
I Uspostavljanje Suda
Deo II
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
Član 19
Uspostavljanje Suda
Da bi se obezbedilo poštovanje obaveza iz Konvencije i protokola uz nju koje su prihvatile Visoke strane ugovornice, ustanovljava
se Evropski sud za ljudska prava, u daljem tekstu “Sud”. Sud će raditi kao stalni organ.
Član 20
Broj sudija
Sud se sastoji od onolikog broja sudija koliko je Visokih strana ugovornica.
Član 21
Uslovi za izbor
1. Sudije moraju imati visoki moralni ugled i posedovati kvalifikacije potrebne za obavljanje visokih sudskih funkcija, odnosno biti
priznati pravni stručnjaci.
2. Sudije služe u ličnom svojstvu.
3. Tokom svog mandata sudije se ne mogu baviti poslovima koji su nespojivi s njihovom nezavisnošću, nepristrasnošću ili zahtevima
stalne službe; sva pitanja u vezi s primenom ovog stava rešava Sud.
Član 22
Izbor sudija
1. Za svaku stranu ugovornicu sudiju bira Parlamentarna skupština većinom glasova, sa liste od tri kandidata koje dotična Visoka
strana ugovornica predloži.
2. brisan).
Izbor sudija I
USTANOVLJAVANJE SUDA
Sud je ustanovljen 21. januara 1959. godine, pošto je osam zemalja ugovornica dostavilo deklaracije kojima priznaju
obaveznu nadležnost Suda, kako se tražilo po tadašnjoj verziji Konvencije. Prva dva predmeta našla su se pred Sudom 1961.
godine, a novi predmeti tek nakon pet godina.
Od novembra 1998. godine, kada je stupio na snagu Protokol 11, Sud je uspostavljen kao stalni organ Konvencije koji
ima obaveznu nadležnost za sve zemlje članice Saveta Evrope koje su i ugovornice Konvencije (član 19. Konvencije). Time je
novi stalni Sud počeo da obavlja poslove prethodne Evropske komisije za ljudska prava i starog Evropskog suda za ljudska prava,
a ujedno su stvoreni uslovi za direktno obraćanje Sudu, pa je i to delimično uticalo na porast predmeta pred Sudom.
Inače, nadzor nad primenom odredaba Konvencije prvobitno se realizovao na dva nivoa. Najpre, pojedinac se, shodno
načelu supsidijariteta, obraćao domaćim organima radi zaštite svojih prava. Po iscrpljivanju pravnih sredstava predviđenih
domaćim pravom, on se mogao direktno obratiti Evropskoj komisiji za ljudska prava, koja je predstavljala prvi nivo nad-
zora nad poštovanjem ljudskih prava koja organi država članica garantuju Konvencijom. Dakle, direktno obraćanje Sudu
nije bilo moguće. Komisija bi pokušala da pomiri pojedinca i državu, ali u slučaju da ne uspe u tome, donela bi izveštaj koji je
sadržao i određene preporuke. Komisija ili same države, ako su prihvatile obaveznu nadležnost Suda, mogle su u roku od
tri meseca proslediti slučaj Sudu, koji je predstavljao drugi nivo nadzora. Međutim, ako država nije prihvatila obaveznu nad-
ležnost Suda, ili ako u roku od tri meseca slučaj nije prosleđen Sudu, Komisija bi odlučivala da li je došlo do povrede Konvencije.
Radi ubrzanja postupka pred Sudom, Protokolom 11 ukinuta je Evropska komisija za ljudska prava, tako da je sada mo-
guće direktno obraćanje Sudu, koji je osnovni organ za obavljanje nadzora nad poštovanjem Konvencije.
Sud je osnovni organ nadzora nad poštovanjem obaveza iz Konvencije. Njegovo sedište je u sedištu Saveta Evrope u
Strazburu (Francuska) i on radi kao stalni organ. Međutim, Sud može, ako to smatra za shodno, obavljati svoje poslove drugde
na teritoriji država članica. U svakoj fazi ispitivanja jedne predstavke, Sud može da odluči da je neophodno da on sâm, ili neko od
njegovih članova, vrši istragu ili druge radnje van sedišta Suda (pravilo 19. Poslovnika Suda).
Sud se sastoji od onolikog broja sudija koliko ima država ugovornica Konvencije. Trenutno se u sastavu Suda nalazi 47
sudija.
Pošto je dozvoljeno da sudije ne budu državljani država koje su ih predložile, u doskorašnjem sastavu Suda u ime Lihtenštajna
za sudiju je biran švajcarski državljanin L. Caflisch.
Sudije moraju imati visok moralni ugled i posedovati potrebne kvalifikacije za obavljanje visokih sudijskih funkcija,
tj. biti priznati pravni stručnjaci (član 21. Konvencije). Oni služe u ličnom svojstvu, odnosno nisu dužni da slede uputstva ili
naredbe svojih država koje su ih predložile. To je potvrđeno i u Pravilima Suda koja, prema članu 3. predviđaju da svaki iza-
brani sudija polaže zakletvu kojom se obavezuje da će «svoju dužnost sudije vršiti časno, nezavisno i nepristrasno...»
Sudije tokom svog mandata ne mogu obavljati bilo koje poslove koji su u suprotnosti sa njihovom nezavisnošću, nepristrasnošću
ili sa zahtevima stalne službe. To znači da su oni sudije profesionalci sa stalnom službom u Sudu u Strazburu.
I Izbor sudija
KRITERIJUMI I POSTUPAK ZA IZBOR SUDIJA

Postupak za izbor sudija Suda, sprovodi sa na dva nivoa. Najpre, države predlažu listu od tri kandidata za izbor sudije, a
zatim se ova lista dostavlja Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, koja bira jednog od kandidata za sudiju. Kriterijumi i postu-
pak na nacionalnom nivou razlikuju se od države do države i zavise od regulative u svakoj pojedinačnoj državi.
Prema članu 22. Konvencije, Parlamentarna skupština bira sudiju koji predstavlja državu članicu, većinom glasova. Iza-
brani kandidat bi trebalo da dobije apsolutnu većinu glasova, ali ako se to ne desi, održava se još jedan krug glasanja na kome se
može izabrati i kandidat koji dobije relativnu većinu glasova.
Prethodno, Parlamentarna skupština poziva kandidate na intervju, koji vodi skupštinski potkomitet za pravne poslove
i ljudska prava. Ovaj komitet šalje preporuku Sekretarijatu Skupštine, koji je zatim prosleđuje Skupštini na izglasavanje.
Nakon glasanja odluka Skupštine biće dostupna javnosti.
Inače, radi lakšeg upoređivanja kandidata Rezolucijom 1082 (1996) - Resolution 1082 (1996) on the procedure for examining
candidatures for the election of judges to the European Court of Human Rights i Preporukom 1295 (1996) - Procedure for electing
judges to the European Court of Human Rights, izmenjenih Rezolucijom 1200 (1999) - Resolution 1200 (1999) Election of judges
to the European Court of Human Rights, Parlamentarna skupština Saveta Evrope uvela je jedan model curriculum vitae, u kome su
dati izvesni komparativni parametri.
Naravno, niz pitanja može se javiti kako u vezi sa kriterijumima, tako i u vezi sa postupkom za izbor, i to, kako na
nacionalnom, tako i na evropskom nivou. Dileme su prisutne utoliko pre što je broj članica Saveta Evrope porastao na 47, što
je znatno proširilo nadležnost Suda, kako teritorijalno, tako i personalno. Sem toga, praksa Suda vrši veliki uticaj na nacionalnu
sudsku praksu i zakonodavstvo država članica, što Sudu daje kvazi-ustavni karakter. Sve su to okolnosti koje nesumnjivo ukazuju
na značaj ovog pitanja za države članice Saveta Evrope, kao i za sam Sud.
Pravni osnovi u vezi sa kriterijumima za izbor sudija za Sud

Kada je reč o kriterijumima za izbor sudija za Sud oni su zasnovani na zahtevima iz člana 21. Konvencije (visoki moralni
ugled, posedovanje kvalifikacija za izbor na najviše sudijske funkcije, nespojivost funkcije sa aktivnostima kojima bi se dovela u pi-
tanje sudijska nezavisnost i nepristrasnost), članu 23. Konvencije (sudija ne sme biti stariji od 70 godina), zahtevima iz Interlaken
deklaracije i Rezolucije Parlamentarne skupštine SE br. 1646/09 (posedovanje znanja iz oblasti međunarodnog javnog prava
i nacionalnih pravnih sistema; visoki nivo znanja najmanje jednog od službenih jezika Suda, uz pasivno poznavanje drugog služ-
benog jezika), zahtevima iz Rezolucija Parlamentarne skupštine SE br. 1649/04, 1426/05, 1627/08 i savetodavnog mišljenja
Suda br. 2 (u slučaju izbora jednog kandidata nije poželjno često angažovanje sudije ad hoc; poštovanje zahteva za zastupljenost
pripadnika oba pola na listi kandidata).
Objašnjenje pojedinih kriterijuma

Potvrde o posedovanju potrebnog nivoa znanja stranog jezika nisu dovoljne, već je potrebno proveriti znanje jezika u
pogledu razumevanja primera iz prakse Suda.
Poznavanje službenih jezika Suda trebalo bi biti na takvom nivou da omogući da sudija bude u stanju da čita i razume tehnički
složen i nijansiran tekst na oba službena jezika Suda. Sudija bi trebalo da bude operativan kao sudija izvestilac i da prati izlaganje
svojih kolega na oba jezika. Stoga, sudija bi trebalo da učestvuje u punom kapacitetu u radu Suda na oba jezika, ako ne odmah u
pogledu oba jezika, onda u veoma kratkom roku (u kom bi u potpunosti ovladao jezikom kojim slabije vlada).
Problem može nastati takođe i u vezi sa zahtevom da ne budu često angažovane sudije ad hoc, koji može biti upitan kada
su kandidati sudije Ustavnih sudova koji raspravljaju o ustavnim žalbama, a koje zatim procesuira Strazbur ili kada su kandidati
državni agenti. Takođe, države ne bi trebalo da predlažu kandidate, koje zbog godina života ne bi mogli da ostvare puni mandat
od 9 godina do 70. godine života (drugim rečima kandidat ne bi trebalo da bude stariji od 60 godina, u trenutku kandidovanja).
Izbor sudija I
Nezavisnost i nepristrasnost sudija predstavlja kriterijum koji je potvrđen i kroz član 6. stav 1 Konvencije, ali i kroz
praksu Suda. Tako na primer, u slučaju Bryan protiv Velike Britanije, Sud je posebno istakao važnost načina na koji se sudije biraju
za tu funkciju i pružanja garancija sudijama od spoljnih pritisaka. Posebno je značajno da sudija nije učestvovao u nekoj prethod-
noj fazi postupka. (Delcourt protiv Belgije).
“Visoki moralni ugled” je sam po sebi krajnje neodređen i podložan diskreciji i zloupotrebama. Dešavalo se da države sa po-
zivom na neispunjavanje ovog kriterijuma odbiju nekog od kandidata, bez drugog valjanog obrazloženja. Stoga, ovaj kriterijum ne
bi smeo biti podložan proizvoljnim tumačenjima, kako od strane država, tako i od strane tela Saveta Evrope.
Zahtevi u vezi sa postupkom izbora

U vezi sa zahtevima procedure za izbor mora se voditi računa o preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope da po-
stupak izbora mora zadovoljiti zahteve pravičnosti, transparentnosti i doslednosti. Neke države su propisale postupak za
izbor kandidata za sudije Suda (Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Finska, Holandija, Poljska, Rusija itd.), što svakako predstavlja
primer dobre prakse. Takođe, primer dobre prakse je onaj kada su postupak za izbor, kao i sami rezultati izbora, javno dostupni,
kao i kada je poziv za isticanje kandidature široko distribuiran i kada je ostavljen razuman rok za prijavljivanje kandidata, a kan-
didatima koji nisu predloženi ostavljena mogućnost uvida u dokumentaciju. Mogućnost ulaganja pravnog leka, protiv odluke o
izboru, nije dobar primer, jer može uticati na odugovlačenje postupka kandidovanja, koji se mora sprovesti u striktnim rokovima.
Sastav komisije koja odlučuje o kandidatima na nacionalnom nivou mora biti takav da sadrži članove koji poseduju do-
voljno tehničkog i praktičnog znanja, da bude dovoljno pluralistički (nije dobro da komisiju čine samo sudije ili samo profesori ili
zagovornici samo jedne političke opcije) i da ima neparni broj članova (u slučaju donošenja odluke većinom glasova).
Razgovor bi trebalo obaviti sa svim potencijalnim kandidatima, osim ukoliko zbog njihovog broja to nije moguće učiniti (onda
bi razgovor trebalo obaviti sa svim kandidatima koji su ušli u uži izbor). Kandidatima bi trebalo postavljati standardna pitanja,
a u nekim slučajevima moguće je zatražiti i mišljenje nekog eksternog tela. Takođe, potrebno je vršiti proveru znanja jezika
(najbolje kroz razumevanje teksta iz prakse Suda).
U vezi sa načinima za privlačenje najboljih kandidata da se kandiduju za mesto sudije Suda procedura kandidovanja trebalo
bi da bude maksimalno transparentna, što bi se moglo ostvariti objavljivanjem odgovarajućih članaka, držanjem predavanja,
razgovorima sa sadašnjim ili bivšim sudijama Suda o njihovom iskustvu kao sudije itd.
Savetodavni panel eksperata za izbor kandidata za izbor sudije Suda

Savetodavni panel eksperata za izbor kandidata za izbor sudije Suda, predstavlja telo ustanovljeno rezolucijom Komiteta mi-
nistara Saveta Evrope Rezolucijom (2010)26 - Resolution CM/Res(2010)26 on the establishment of an Advisory Panel of Experts on
Candidates for Election as Judge to the European Court of Human Rights. Ovo telo obavlja razgovor sa kandidatima za sudije
Suda kada je obavljena nacionalna selekcija, a pre nego što sa kandidatima razgovor obave predstavnici Parlamentarne
skupštine SE.
Panel obavlja svoj zadatak u veoma kratkim rokovima (liste sa imenima i biografijama kandidata trebalo bi da budu podnesene
ovom telu najkasnije šest nedelja pre datuma koji je Skupština utvrdila za podnošenje lista kandidata). Pored toga važno je istaći
poverljiv karakter rada Panela koji čini sedam eksperata i na čijem čelu se nalazi raniji predsednik Suda Lucijus Vildhaber. Panel
ima mandat da proverava samo ispunjenost uslova predviđenih članom 21. stav 1. Konvencije i neće se baviti proverom postupka
na nacionalnom nivou, pod pretpostavkom da je on zadovoljio uslov transparentnosti.
Radna grupa koja se bavi izradom smernica za sprovođenje selekcija za sudije Suda na nacionalnom nivou
Koliko je ovo pitanje važno za Savet Evrope, vidi se i po tome da i Interlaken deklaracija, kao jedan reformski dokument, pridaje
veliki značaj sprovođenju pravilnog postupka i ustanovljavanju jasnih kriterijuma za predlaganje sudija za Sud.
U tom smislu u Strazburu je u periodu od 7. do 9. septembra 2011. godine održan sastanak ad hoc radne grupe koja se
bavi pitanjem izbora kandidata za mesto sudije Suda (CDDH-SC).
I Izbor sudija
Zadatak radne grupe bio je da na osnovu odgovora na upitnik koje su dostavile neke države članice SE i diskusije za vreme
sastanka, pripremi nacrt dokumenta u vezi sa izborom sudija za Sud, koji ne bi bio obavezujući za države, ali u kome bi bili
izneti kodifikovani standardi, norme i primeri dobre prakse u vezi sa procedurom i kriterijumima za izbor sudija, koje bi usvojio
CDDH, a zatim i Komitet ministara.
U dokumentu se mogu uočiti tri dela. Prvi deo odnosi se na kriterijume za izbor sudija, drugi deo se tiče procedure i treći se
odnosi na načine za ohrabrivanje potencijalnih kandidata da se jave na konkurs.
Umesto zaključka
Nekadašnji sudija Suda Lukaidis, izabran u ime Kipra, kritikovao je proceduru izbora sudija Suda, kako na nacional-
nom nivou, tako i na nivou Saveta Evrope. On je primetio da se na nacionalnom nivou selekcija često sprovodi na osnovu pri-
jateljskih odnosa kandidata sa nekim od članova komisije ili na osnovu pripadnosti ili bliskosti kandidata sa političkom partijom
koja je na vlasti. Ovo je dodatno ojačano time što države nemaju jasne smernice po kojima bi sprovodile proceduru kandidovanja,
što im ostavlja potpunu diskreciju u procesu selekcije kandidata.
Sa druge strane, u skupštinskom potkomitetu na nivou Saveta Evrope koji se sastoji od 18 članova, nalaze se pretežno
političari, koji ne poseduju potrebne pravničke kvalifikacije. U principu, teško je na osnovu 15-minutnog intervjua, izabrati
pravog kandidata, među troje predloženih. Pored toga, Komitet ministara, čija bi uloga u izboru kandidata trebalo da bude značaj-
na, više je rukovođen idejom poštovanja suverene volje države nego idejom kandidovanja najkvalitenijih kadrova.
Sve to u velikoj meri može dovesti u pitanje da je za Sud izabran kandidat koji će u potpunosti zadovoljiti uslove propisane
članom 21. Konvencije. Kasnije, to može rezultirati donošenjem odluka Suda, koje mogu dovesti u pitanje ugled koji ovaj Sud s
pravom uživa.
Ovo pitanje posebno je aktuelno, jer će samo u 2012. godini osam sadašnjih sudija biti zamenjeno novim sudijama
(izbor će se održati u Belgiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Češkoj Republici, Poljskoj, Rusiji, Švedskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu).
I
I Mandat i prestanak mandata
Član 23
Mandat i prestanak mandata
1. Sudije se biraju na period od devet godina. One se ne mogu ponovo birati.
2. Sudiji ističe mandat kada navrši 70 godina života.
3. Sudije ostaju na dužnosti dok im se ne odredi zamena. Međutim, oni nastavljaju da rade na predmetima koje su već uzeli u
razmatranje.
4. Sudija se ne može razrešiti funkcije osim ako druge sudije ne odluče dvotrećinskom većinom da on više ne ispunjava potrebne uslove.
Član 24
Sekretarijat i izvestioci
1. Sud ima sekretarijat čije se funkcije i organizacija utvrđuju Poslovnikom Suda.
2. Kada zaseda sudija pojedinac, Sudu pomažu izvestioci koji su potčinjeni predsedniku Suda. Oni čine deo Sekretarijata Suda.
Član 25
Opšta sednica Suda
Na opštoj sednici Sud:
a) bira predsednika i jednog ili dva potpredsednika Suda na period od tri godine; oni se mogu ponovo birati;
b) ustanovljava veća za određeni vremenski period;
c) bira predsednika veća Suda; oni se mogu ponovo birati;
d) usvaja poslovnik Suda;
e) bira sekretara Suda i jednog ili više njegovih zamenika;
f) podnosi zahtev u skladu sa članom 26. stav 2.
Član 26
Sudija pojedinac, odbori, veća i Veliko veće
1. Sud razmatra predmete od strane sudije pojedinca, u odborima od tri sudije, veću od sedam sudija i u Velikom veću od sedamnaest
sudija. Veća Suda ustanovljavaju odbore za određen vremenski period.
2. Na zahtev Opšte sednice Suda, Komitet ministara može, jednoglasnom odlukom i za određeni period, da broj sudija veća smanji na
pet.
3. Kada sudi kao sudija pojedinac, sudija ne može da razmatra predstavku podnetu protiv visoke strane ugovornice sa čije liste je
izabran.
4. Po službenoj dužnosti u sastav veća i Velikog veća ulazi sudija izabran sa liste visoke strane ugovornice. Ako takvog nema ili nije
u mogućnosti da učestvuje u radu, u svojstvu sudije sedi lice koga izabere predsednik Suda sa liste koju unapred podnosi ta visoka
strana ugovornica.
5. U sastav Velikog veća ulaze i predsednik i potpredsednici Suda, predsednici veća i druge sudije izabrane u skladu sa Poslovnikom
Suda. Kada se predmet iznese pred Veliko veće na osnovu člana 43, sudije članovi veća koje je donelo presudu ne mogu učestvovati
u radu Velikog veća, s izuzetkom predsednika Veća i sudije koji je izabran sa liste visoke strane ugovornice.
Sudija pojedinac, odbori, veća i Veliko veće I
MANDAT I PRESTANAK MANDATA SUDIJA

Stupanjem na snagu Protokola 14 predviđen je devetogodišnji mandat za sudije bez mogućnosti da budu ponovo birani.
Sudijama ističe mandat kada navrše sedamdeset godina. O eventualnom razrešenju sudije odlučuju druge sudije na Opštoj
sednici dvotrećinskom većinom glasova. Time je upliv politike u sastav Suda još više sprečen. Da bi se osnažila nezavisnost sudija,
tokom vršenja svoje funkcije sudije uživaju privilegije i imunitete predviđene članom 40. Statuta Saveta Evrope i sporazumima
donetim na osnovu njega (član 51. Konvencije).
SEKRETARIJATI I SUDIJE IZVESTIOCI

Sekretarijat ima pet odeljenja, a predmetima protiv Srbije bavi se drugo odeljenje.
Postavljanje sudije izvestioca je različito u međudržavnim sporovima i sporovima pokrenutim pojedinačnim pred-
stavkama. Međutim, njihove funkcije su identične.
Kada je reč o međudržavnim predstavkama, veće koje je sastavljeno da razmatra slučaj određuje jednog ili više sudija da kao
sudije izvestioci podnesu izveštaje o prihvatljivosti predstavke, pošto su primljene pisane napomene zainteresovanih država ugo-
vornica (pravilo 48. Poslovnika). U ovoj fazi postupka sudija ili sudije izvestioci u svom izveštaju navode relevantne činjenice
(podatke, pismena i druge materijale koje sudije smatraju relevantnim), ukazuju na pravna pitanja vezana za Konvenciju koja
proističu iz predstavke i iznose predlog u vezi s prihvatljivošću predstavke, a ako je potrebno i neobavezujuće mišljenje
o suštini stvari (meritumu).
Kada je reč o pojedinačnim predstavkama, predsednik odeljenja kome je slučaj dodeljen određuje sudiju koji će, kao
sudija izvestilac, ispitati predstavku (pravilo 49. Poslovnika).
Prilikom ispitivanja predstavke, pre donošenja odluke o prihvatljivosti, sudije izvestioci obavljaju sledeće radnje:
- mogu zahtevati od stranaka da dostave u određenom roku podatke, pismena i druge materijale koje sudije smatraju relevantnim;
- odlučuju, pod uslovom da predsednik odeljenja ne uputi slučaj veću, da li će slučaj razmatrati odbor ili veće.
Ako slučaj razmatra odbor, sudija izvestilac kratko navodi relevantne činjenice i kratko obrazlaže predlog za eventualno
proglašenje predstavke neprihvatljivom, ili da se predstavka briše s liste.
Ako je neki sudija u odboru bio protiv toga da se predstavka proglasi neprihvatljivom, o njoj će odlučivati veće. Tada
sudija izvestilac podnosi izveštaj veću u kome navodi:
- relevantne činjenice, uključujući i eventualne odgovore podnosioca predstavke na zahtev sudije izvestioca (razni podaci, pisme-
na itd.);
- ukazuje na pravna pitanja u vezi s Konvencijom koja proističu iz predstavke i navodi predlog u vezi s prihvatljivošću predstavke.
Ako je potrebno, taj predlog može pratiti i neobavezujuće mišljenje o suštini stvari.
Pošto je predstavka koja je podneta proglašena prihvatljivom, sudija izvestilac dostavlja izveštaje, nacrte i druga pismena
koja mogu biti od pomoći veću u ostvarivanju njegovih funkcija (pravilo 49. stav 5. Poslovnika).
Ako slučaj dospe pred Veliko veće u skladu s Konvencijom, predsednik Velikog veća određuje jednog ili više svojih
članova za sudije izvestioce (pravilo 50. Poslovnika).
I Sudija pojedinac, odbori, veća i Veliko veće
Propisana je nadležnost Opšte sednice Suda. Između ostalog na opštoj sednici se bira predsednik Suda na tri godine, kao
i sekretar Suda.
SASTAV I NADLEŽNOST ODBORA, VEĆA I VELIKOG VEĆA

Sud raspravlja sporove iz svoje nadležnosti u:
- odborima (sastav od troje sudije),
- većima (sedmoro sudija) i
- Velikom veću (sedamnaestoro sudija).
Stupanjem na snagu Protokola 14 postoji i sudija pojedinac koji je preuzeo ulogu tročlanog odbora u pogledu filtriranja
predstavki.
Na Opštoj sednici Suda biraju se predsednik i dva potpredsednika Suda i predsednici odeljenja na tri godine (pravilo
8. Poslovnika Suda). Obrazuju se i veća na određeni period i usvaja poslovnik Suda (čl. 26 i 27. Konvencije). Pod pojmom
veće se u isto vreme podrazumeva i veće suda, kao oblik njegove unutrašnje organizacije i “raspravno” veće promenljivog
sastava, obrazovano od sedmoro sudija od kojih svaki ne mora biti iz stalnog veća.
Poslovnikom je zato precizirano da će se stalna veća zvati “odeljenja” i njih za sada ima pet (član 1d Poslovnika). Na predlog
predsednika suda, na opštoj sednici se može obrazovati dodatno odeljenje. Svaki sudija je član jednog odeljenja. Sastav
odeljenja ima uravnoteženu geografsku raspodelu i polni sastav i odražava različite pravne sisteme među državama ugovornica-
ma. Odeljenja imaju značajnu ulogu prilikom sastava odbora i veća suda.
Odbori su preuzeli nadležnosti bivše Komisije za ljudska prava i u prethodnom postupku, pre postupka pred većima, ispituju
dopuštenost predstavki dodeljenih u rad tom odeljenju (određena vrsta trijaže predstavki). Ako jednoglasno odluče da je pred-
stavka nedopuštena, postupak se okončava (član 28. Konvencije).
Prema Poslovniku Suda, određen je sastav i “raspravnih” veća pošto se u samoj Konvenciji o tome ne govori. Ova veća sačinja-
vaju ex officio predsednik odnosnog odeljenja i nacionalni sudija, koji i ne mora biti iz tog odeljenja, a preostale sudije tog veća
određuje predsednik odeljenja, naizmenično od sudija tog odeljenja. Ako nije doneta odluka o prihvatljivosti jednoglasnom
odlukom odbora, veće odlučuje o prihvatljivosti predstavke, a potom i o meritumu. Veće odlučuje i o prihvatljivosti i su-
štini međudržavnih predstavki (član 29. Konvencije).
Protokolom 14 predviđen je i sudija pojedinac koji nadležan za “filtriranje” predstavki, ali ne i predstavki koje su podnete pro-
tiv države u ime koje je biran. O njemu govori i poseban član Konvencije (član 27. Konvencije).
I
I Nadležnost sudije pojedinca
Član 27
Nadležnost sudije pojedinca
1. Sudija pojedinac može da proglasi neprihvatljivom ili da skine s liste predmeta Suda predstavku podnetu na osnovu člana 34, ako
se takva odluka može podneti bez daljeg ispitivanja.
2. Ova odluka je konačna.
3. Ako sudija pojedinac ne proglasi predstavku neprihvatljivom ili je ne skine s liste predmeta Suda, ustupiće je nekom od odbora ili
veća na dalji postupak.
Nadležnost sudije pojedinca I
KONCEPT “DOBRO USTANOVLJENE SUDSKE PRAKSE” U PRAKSI SUDA

I DILEME KOJE SE JAVLJAJU U VEZI SA TIM
- Osvrt na rešenje iz člana 28. stav 1b Konvencije -
Jedna od novina koju je doneo Protokol 14 uz Konvenciju je koncept “dobro ustanovljene sudske prakse” (well-
established case-law, odnosno WECL), koji je usvajanjem navedenog protokola ugrađen u član 28. stav 1b Konvencije. Ovaj
koncept je posledica tzv. repetativnih slučajeva (slučajevi koji se ponavljaju). Ovakvi slučajevi značajno doprinose uvećanju
broja predmeta pred Sudom, pa je Protokolom pokušano da se nađe rešenje za “slučajeve koji se ponavljaju” kroz koncept
“dobro ustanovljene sudske prakse”.
Shodno navedenom članu Konvencije odbor od troje sudija ovlašćen je da u svim slučajevima “dobro ustanovljene
sudske prakse” donese odluku o dopuštenosti i meritumu istovremeno, i to kao pravilo, a ne više samo u izuzetnim
slučajevima. Ova uprošćena procedura, međutim, neće se primeniti, ukoliko odbor smatra da bi slučaj zahtevao detaljniju
analizu od strane sedmočlanog veća, kao i kada se ne može doneti jednoglasna odluka, koja je uslov za primenu ove “uprošćene
procedure”.
Važno je istaći da su i odluke (pri tome se misli i na presude) Odbora konačne i ne mogu se uputiti na Veliko veće,
tako da će se ovo veće, sastavljeno od 17 sudija, kao i do sada, baviti samo izuzetnim slučajevima.
Sa druge strane, strankama ostaje mogućnost da pred samim odborom osporavaju da se radi o slučaju “dobro usta-
novljene sudske prakse”. Pokazalo se da će se ovom mogućnošću češće koristiti tužene države, jer predstavke koje su u startu
nedopuštene odbacuje sudija pojedinac (član 27. Konvencije), bez znanja tužene države, a predstavke u nadležnosti odbora i
koje se dostavljaju državama kao primer “dobro ustanovljene sudske prakse”, najčešće će rezultirati ustanovljavanjem povrede
Konvencije.
Tome ide u prilog i nedavni stav Sekretarijata Suda kojim su države obaveštene da će Sud primenjivati praksu da u
svim slučajevima u kojima postoji “dobro ustanovljena sudska praksa” (na primer to su slučajevi neizvršavanja pravno-
snažnih presuda domaćih sudova ili slučajevi preteranog trajanja sudskih postupaka) presude donositi na osnovu činje-
ničnog stanja prezentovanog od strane podnosilaca odnosno od tužene države neće uopšte tražiti bilo kakvo pisano
zapažanje. Tužena država će ipak imati mogućnost da se izjasni u pisanoj formi, ukoliko to želi, ali takvo izjašnjenje
će se podnosiocima dostavljati samo radi informacije.
Valja primetiti da se ovakvim postupanjem Suda ozbiljno narušava princip kontradiktornosti koji je karakterističan
za rad sudova i presude se svode na instant presude. Sem toga, bilo je slučajeva pogrešne interpretacije činjenica od strane
podnosilaca, što je Sud bezrezervno prihvatao, a u nekim slučajevima je i sam Sud pogrešno predstavljao bitne činjenice, a
na štetu države (primer za to je slučaj Motion Pictures protiv Srbije, u kome je Sud, prilikom dostave slučaja tuženoj državi,
pogrešno naveo da je punomoćnik podnosioca predstavke bio na suđenju u jednom sudu, umesto da je naveo da je bio zbog
nekih svojih poslova u tom sudu, što je bitna okolnost pri proceni opravdanosti njegovog izostanka sa ročišta u drugom sudu).
I Nadležnost sudije pojedinca
Brajtonska deklaracija i koncept “dobro ustanovljene sudske prakse”

Brajtonska deklaracija - Konferencija na visokom nivou o budućnosti Evropskog suda za ljudska prava (dalje: De-
klaracija), usvojena na Konferenciji država članica Saveta Evrope, održanoj u aprilu 2012. godine u Brajtonu, u okviru pred-
sedavanja Ujedinjenog Kraljevstva Komitetom ministara Saveta Evrope takođe pominje koncept “dobro ustanovljene sudske
prakse”.
Naime, u tački 19) Deklaracije ističe se da je rastući broj predstavki pred Sudom stvar za ozbiljnu brigu. Zbog toga bi Sud
svoju pažnju trebalo da usmeri na slučajeve koji su potencijalno “dobro zasnovani”. Drugim rečima, shodno principu de mini-
mis non curat praetor Sud bi svoju pažnju trebalo da usmeri prema ozbiljnijim slučajevima kršenja ljudskih prava. U
takve slučajeve generalno ne spadaju slučajevi “dobro ustanovljene sudske prakse”.
Zbog toga u tački 20f Deklaracije se kaže da bi Sud trebalo da u dogovoru sa državama razmotri šire tumačenje koncepta
“dobro ustanovljene sudske prakse” u smislu člana 28. stav 1. Konvencije, tako da reši što veći broj slučajeva po proceduri
predviđenoj za odbor, bez štetnih posledica po odgovarajuće ispitivanje posebnih okolnosti svakog slučaja i po neobavezujući
karakter presuda protiv druge države članice.
Dakle, u Deklaraciji je ovaj koncept shvaćen kao sredstvo da se Sud izbori na brži način sa repetativnim predstavkama, ali
uz obavezu da istraži okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, bez njihove generalizacije i štetne posledice po druge države. To
bi Sudu trebalo da omogući fokusiranje na ozbiljnije povrede ljudskih prava.
Dileme u vezi sa konceptom “dobro ustanovljene sudske prakse”

Primena koncepta “dobro ustanovljene sudske prakse” u praksi Suda dovela je do niza dilema i pitanja.
1. Koliko bi presuda trebalo da bude doneto protiv jedne države da bi slučaj bio klasifikovan kao slučaj “dobro ustanov-
ljene sudske prakse”?
Na ovo pitanje Sud nije dao nikakav jasan odgovor kroz svoju praksu. Naime, pokazalo se da je Sud slučajeve proglaša-
vao za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, samo na osnovu jedne presude, što je, po našem mišljenju, nedovoljno,
pogotovo ako je presuda koja je poslužila kao osnov za ustanovljenje koncepta “dobro ustanovljene sudske prakse” sporna u
segmentima zbog kojih je proglašena na taj način.
Naime, u slučaj Stojanović protiv Srbije Sud nije ustanovio povrede čl. 3. i 8. Konvencije, kao ni člana 1. Protokola 12 u vezi
sa pravom zatvorenika na besplatnu zubnu protezu, ali je ustanovio povredu člana 8. Konvencije u vezi sa čitanjem prepiske
zatvorenika, ne dosudivši podnosiocu nikakvu naknadu. S obzirom na to da je slučaj na taj način faktički povoljno rešen za dr-
žavu, zastupnik države je odlučio da ne iznosi ovaj predmet na Veliko veće, mada su postojali razlozi za to (odstupanje prakse
Suda od principa neiscrpljivanja unutrašnjih pravnih sredstva administrativnog karaktera iznetog u slučajevima Testa i Novak
protiv Hrvatske, u kojima su ovi slučajevi u vezi sa čitanjem prepiske zatvorenika rešeni povoljno po državu).
Već u sledećem slučaju isticanja povrede prava na tajnost prepiske zatvorenika (Jovančić protiv Srbije), Sud je na osnovu
presude u slučaju Stojanović, ovaj slučaj proglasio za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, bez dubljeg analiziranja argumenta-
cije zastupnika države u vezi sa neiscrpljivanjem unutrašnjih pravnih sredstava administrativnog karaktera, što mu ovaj kon-
cept omogućava. Štaviše, shodno članu 28. stav 1b, ova presuda je danom donošenja postala pravosnažna, čime je zastupnik
onemogućen da slučaj iznese na Veliko veće zbog nedosledne prakse Suda u vezi sa članom 8. Konvencije.
Sa druge strane, u vezi sa dugovima društvenih preduzeća iz oblasti radnih odnosa Sud je morao doneti više presuda (Ka-
čapor, Grišević, Crnišanin, Vlahović) da bi ovaj tip slučajeva bio proglašen za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, iako je već s
obzirom na razloge iznete u presudi Kačapor bilo jasno da svi slučajevi te vrste mogu potpadati pod “dobro ustanovljenu sud-
sku praksu”, što se kasnije pokazalo kao tačno. Međutim, iako je očigledno da se radi o sistemskom problemu, sa preko 3000
predstavki ovog tipa pred Sudom, to Sudu nije poslužilo kao osnov za donošenje pilot-presude (još jedno sredstvo predviđeno
za procesuiranje predstavki koje se ponavljaju).
Nadležnost sudije pojedinca I
2. Da li su slučajevi protiv drugih država takođe relevantni za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”?
Odgovor na ovo pitanje nije dat, mada je očigledno da Sud uzima u obzir i taj faktor. Ipak, smatramo da bi odlučujuću ulogu
trebalo da imaju slučajevi protiv predmetne države. Naime, ne bi bilo dobro da Sud na osnovu “dobro ustanovljene sudske
prakse” u odnosu na druge države, izvede zaključke o primenljivosti ovog koncepta na predmetnu državu, iako ona
pre toga nije imala nijedan slučaj tog tipa. To uostalom proističe iz stilizacije tačke 20f Brajtonske deklaracije.
3. Da li je Sud u obavezi da unapred obavesti državu o svojoj nameri da jedan slučaj proglasi za “dobro ustanovljenu
sudsku praksu”?
U praksi Suda o tome ne postoji dosledna praksa. Naime, u gore pomenutom slučaju Jovančić, Sud nije unapred oba-
vestio tuženu državu da želi da taj slučaj proglasi za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, već je to uradio prilikom do-
nošenja presuda, čime je tuženu državu praktično onemogućio da iznese slučaj na Veliko veće, jer je presuda danom
objavljivanja postala konačna.
Sa druge strane, u slučaju Čekrlić, Sud je unapred obavestio državu o svojoj nameri da proglasi ovaj slučaj za slučaj “dobro
ustanovljene sudske prakse”, ostavivši državi mogućnost da u određenom roku prigovori ovakvoj odluci.
Smatramo da je u drugom slučaju Sud ispravno postupio, tako da bi odgovor na gore postavljeno pitanje trebalo da
bude pozitivan.
4. U slučaju da država prigovori na odluku Suda da slučaj proglasi za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, kakav je
postupak predviđen u takvim slučajevima?
Formalno, nije predviđen nikakav postupak. Međutim, u slučaju da država (ili aplikant, jer teorijski postoji takva mo-
gućnost), prigovori takvoj odluci Suda, Sud bi trebalo da donese formalnu odluku o tome. To Sud može učiniti donoseći poseb-
nu odluku, kako je učinjeno u slučaju Čekrlić, ali se to može učiniti i donošenjem presude, u kojoj bi trebalo na poseban način
oceniti prigovor da slučaj bude proglašen za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”.
5. Da li su svi slučajevi podobni za koncept “dobro ustanovljene sudske prakse”?
Po našem mišljenju nisu svi članovi Konvencije podobni da se podvedu pod koncept “dobro ustanovljene sudske
prakse”. To se najpre odnosi na čl. 2, 3. i 4. koji imaju apsolutni karakter i kod kojih bi svaka skraćena procedura predviđena
za “dobro ustanovljenu sudsku praksu” direktno vodila podrivanju vrednosti koji se štite ovim odredbama. Po nama, to je dis-
kutabilno i za član 8. Konvencije, kao i neke druge odredbe iz Konvencije. Sa druge strane, ovaj koncept najviše bi se mogao
odnositi na slučajeve dugog trajanja sudskih postupaka, neizvršavanje pravosnažnih odluka ili pitanje neusklađene
sudske prakse. Dakle, radi se najčešće o slučajevima koji potpadaju pod domašaj člana 6. stav 1. Konvencije. U takvim, sluča-
jevima, po sagledavanju svih okolnosti slučaja, najadekvatnije bi bilo sklapanje prijateljskog poravnanja.
Može se zaključiti:
• Koncept “dobro ustanovljene sudske prakse”, bez sumnje predstavlja koncept koji doprinosi rasterećenju Suda od predstavki
koje se ponavljaju i koje predstavljaju veliki balast za postupanje Suda u slučajevima mnogo ozbiljnijih kršenja ljudskih
prava. Sa druge strane, ovaj koncept oslobađa države od obaveze odbrane u situacijama u kojima je očigledna povreda Kon-
vencije. U takvim situacijama sklapanje poravnanja je najbolje rešenje i za same aplikante, koji na taj način brzo dolaze do
naknade.
• Koncept “dobro ustanovljene sudske prakse”, zahteva da se u svakom pojedinačnom slučaju sagledaju sve njegove okolnosti,
kako se ne bi olako izveo zaključak da se radi upravo o slučaju koji bi se mogao podvesti pod taj koncept. Isto tako, važno je
na pravilan način sagledati sva pitanja na koje je potrebno dati odgovor prilikom primene ovog koncepta, jer se radi o pojmu
koji sem pominjanja u članu 27. stav 1. Konvencije nije bliže razrađen od strane Suda.
I Nadležnost odbora
Član 28
Nadležnost odbora
1. Predstavku podnetu u skladu s članom 34. odbor može jednoglasnom odlukom:
a) da proglasi neprihvatljivom ili je skine s liste predmeta, ako se takva odluka može doneti bez daljeg ispitivanja; ili
b) da proglasi neprihvatljivom i istovremeno donese presudu o suštini spora, ako je pitanje koje je predmet spora, a odnosi se na
tumačenje ili primenu Konvencije ili protokola uz nju, već podrobno elaborirano u sudskoj praksi Suda.
2. Odluke i presude donete na osnovu stava 1. su konačne.
3. Ako sudija izabran sa liste visoke strane ugovornice ne učestvuje u radu odbora, odbor može u svakoj fazi postupka da pozove tog
sudiju da zauzme mesto jednog od članova tog odbora, uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, uključujući i to da li je ta visoka
strana ugovornica osporila primenu procedure predviđene stavom 1. tačka b).
Član 29
Odluke veća o prihvatljivosti i suštini stvari
1. Ako nije doneta odluka na osnovu članova 27. i 28, niti je izrečena presuda na osnovu člana 28, veće odlučuje o prihvatljivosti i
suštini pojedinačnih predstavki podnetih na osnovu člana 34. Odluka o prihvatljivosti može se doneti posebno.
2. Veće odlučuje i o prihvatljivosti i suštini međudržavnih predstavki podnetih na osnovu člana 33. Odluka o prihvatljivosti donosi se
posebno osim kada Sud, u izuzetnim slučajevima, ne odluči drugačije.
3. (brisan).
Član 30
Ustupanje nadležnosti Velikom veću
Ako se povodom predmeta koji veće razmatra pokrene neko ozbiljno pitanje od značaja za tumačenje Konvencije ili protokola uz
nju, ili ako rešenje pitanja pred većem može da dovede do rezultata koji nije u saglasnosti s nekom prethodno donetom presudom Su-
da, veće može, sve dok ne donese presudu, da ustupi nadležnost Velikom veću, izuzev kada se tome protivi jedna od stranaka u sporu.
Član 31
Ovlašćenja Velikog veća
Veliko veće:
a) odlučuje o predstavkama podnetim na osnovu člana 33. i člana 34, kada mu neko od veća ustupi nadležnost na osnovu člana 30. ili
kada mu je predmet upućen na osnovu člana 43;
b) odlučuje o pitanjima koja Sudu upućuje Komitet ministara u skladu s članom 46, stav 4; i
c) razmatra zahteve za savetodavna mišljenja podnete na osnovu člana 47.
Čl. 28. do 31. Konvencije I
SASTAV I NADLEŽNOST ODBORA

Odbori su trijažni organ Suda. Oni, prema članu 28. Konvencije, mogu jednoglasnom odlukom da proglase predstavku
neprihvatljivom ili da skinu s liste pojedinačnu predstavku podnetu Sudu. Ova odluka je konačna. Ako se samo jedan član
odbora usprotivi ovakvoj odluci, o prihvatljivosti predstavke odlučuje veće Suda.
Odbori se sastoje od po troje sudija koji pripadaju istom odeljenju (pravilo 27. stav 1. Konvencije). Po saslušanju predsed-
nika odeljenja, predsednik Suda odlučuje o broju odbora koji se obrazuju. Oni se sastavljaju na period od dvanaest meseci,
rotacijom između članova svakog odeljenja, s tim što se isključuju predsednici odeljenja.
Sudije iz istog odeljenja koji nisu članovi odbora mogu da zamene članove koji nisu u mogućnosti da sude u odboru (na primer,
ako sudija bude izuzet, jer ima neki lični interes ili je ranije nastupao kao agent, advokat ili savetnik neke od stranaka u postupku).
Svakom odboru predsedava član koji ima prednost u odeljenju.
ODLUKA VEĆA O PRIHVATLJIVOSTI PREDSTAVKE I O SUŠTINI STVARI (MERITUMU)

Ako odbor nije doneo odluku o neprihvatljivosti pojedinačne predstavke, veće odlučuje o prihvatljivosti predstavke i
o suštini stvari (meritumu). Veće odlučuje i o prihvatljivosti i suštini međudržavnih predstavki (član 29. Konvencije).
Ako se povodom predmeta koji razmatra veće pokrene neko ozbiljno pitanje od značaja za tumačenje Konvencije ili protokola
uz nju, ili ako rešenje pitanja pred većem može da dovede do rezultata koji nije u saglasnosti s nekom prethodno donetom presu-
dom Suda, veće može, sve dok ne donese presudu, da ustupi nadležnost Velikom veću, izuzev kada se tome protivi jedna
od stranaka u sporu (član 30. Konvencije).
VELIKO VEĆE KAO DRUGOSTEPENA INSTANCA

Poseban značaj u postupku ima Veliko veće, koje odlučuje i o pojedinačnim predstavkama i međudržavnim sporovi-
ma (na osnovu čl. 33. i 34. Konvencije), ali samo kada mu veća Suda ustupaju nadležnost, i to onog trenutka kada ocene da je
povodom predmeta koji razmatraju pokrenuto neko ozbiljno pitanje od značaja za tumačenje Konvencije ili njenih protokola, ili
ako rešenje pitanja pred većem nije u saglasnosti s nekom prethodnom odlukom Suda (član 30. Konvencije).
Kao drugostepena instanca, Veliko veće može presuđivati samo ako mu se stranka obrati u roku od tri meseca od donošenja
presude veća i ako kolegijum od petoro sudija Velikog veća oceni da se taj predmet tiče nekog značajnog pitanja u vezi sa tumače-
njem Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti (član 43. Konvencije).
Bliže su određena ovlašćenja Velikog veća, koje čine 17 sudija.
I Nadležnost Suda
Član 32
Nadležnost Suda
1. Nadležnost Suda se proteže na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene ove Konvencije i protokola uz nju, a koji su mu upućeni
na osnovu članova 33, 34, 46. i 47.
2. U sporovima oko nadležnosti odlučuje Sud.
Nadležnost Suda I
NADLEŽNOST SUDA I TUMAČENJE KONVENCIJE

Sud, u svojoj bogatoj praksi razvio je razne metode tumačenja Konvencije. Ono što se može zapaziti kao opšti trend u tumače-
nju Konvencije od strane Suda je evolutivni pristup zaštiti ljudskih prava. Tako na primer, član 3. Protokola 1 uz Konvenciju
sadrži jednu krajnje uopštenu odredbu o pravu na slobodne izbore koja glasi:
“Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem,
pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela.”
Iako se ova odredba odnosi samo na organizovanje slobodnih i demokratskih izbora za predstavnička tela, u praksi
Suda polje primene ovog člana znatno je prošireno, tako da se njena primena odnosi se i na zaštitu individualnih prava (videti
na primer presudu Russian Conservative Party of Entrepreneurs protiv Rusije, u kojoj je Sud pružio zaštitu i partiji, ali i njenom
članu). Isto tako, prilikom izbora za skupštine autonomnih opština u Španiji takođe je utvrđeno da one čine deo zakono-
davne vlasti, zbog čega potpadaju pod opseg člana 3 Protokola 1. (Federacion Nationalista Canaria protiv Španije). Primena
citirane odredbe odnosi se na veoma različite situacije vezane za parlamentarne izbore (važi podjednako za izbore za nacionalni,
ali i nadnacionalni parlament - na primer u slučaju Matthews protiv Ujedinjenog Kraljevstva odnosila se na uskraćivanje prava
glasa u Gibraltaru za izbore za Evropski parlament; tiče se kako aktivnog, tako i pasivnog biračkog prava).
Osnov za ovakav pristup Suda nalazi se u i u tekstu same Konvencije, koja u članu 32. stav 1. izričito kaže: “Nadležnost
Suda prostire se na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene Konvencije i protokola uz nju...”, ali on leži i u prirodi same sudijske
funkcije, koja se svodi na tumačenje propisa u cilju njihove pravilne primene.
Ono što se ovde nameće kao pitanje je to da li postoje granice evolutivnom pristupu Suda u tumačenju ljudskih prava.
Metodi i sredstva tumačenja Konvencije

Da bi se dao odgovor na prethodno pitanje potrebno je sagledati sve metode i sredstva koje Sud koristi u procesu tuma-
čenja i primene Konvencije.
Naime, prilikom tumačenja Konvencije osnovni metod kojim se Sud rukovodi predstavlja ciljno (teleološko) tumačenje. Sud
pri tome ima u vidu član 31. stav 1. Bečke konvencije o ugovornom pravu (“Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi spo-
razumi”, br. 30/72) koji je prioritet prilikom tumačenja dao predmetu i svrsi ugovora. Prema članu 31. stav 2. Bečke konvencije
preambula ugovora predstavlja sastavni deo ugovora u smislu tumačenja njegovog cilja i predmeta, što je i Sud potvrdio u svojoj
praksi (slučaj Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Uredba o ratifikaciji Bečke konvencije o ugovornom pravu (“Sl. list SFRJ

- Međunarodni ugovori i drugi sporazumi”, br. 30/72)
Član 31
Opšte pravilo o tumačenju
1. Ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu
i u svetlosti njegovog predmeta i njegovog cilja.
I Nadležnost Suda
2. U cilju tumačenja ugovora, kontekst obuhvata, osim teksta, uvoda i uključenih priloga:
a) svaki sporazum u vezi sa ugovorom koji postoji između članica prilikom zaključivanja ugovora;
b) svaki instrument koji sačine jedna ili više članica prilikom zaključenja ugovora a koji prihvate ostale članice kao instrument
koji se odnosi na ugovor.
3. Kao i o kontekstu, vodiće se računa:
a) o svakom docnijem sporazumu između članica u pogledu tumačenja ugovora ili primene njegovih odredaba;
b) o svakoj docnijoj praksi u vezi sa primenom ugovora kojim je postignut sporazum između članica u pogledu tumačenja
ugovora;
c) o svakom relevantnom pravilu međunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima između članica.
4. Izraz se uzima u posebnom smislu ako se utvrdi da je takva bila namera strana ugovornica.
Između uskog i šireg pristupa tumačenju Konvencije, Sud je dao prioritet širem tumačenju još u jednom od svojih prvih
slučajeva (Wemhoff protiv Nemačke), a sve u cilju obezbeđivanja efikasne zaštite ljudskih prava (zaštita ljudskih prava ne bi treba-
lo da bude teorijska i iluzorna, već praktična i delotvorna, što je Sud istakao u većem broju slučajeva do sada, na primer Podkolzina
protiv Letonije), a što je posledica principa delotvornosti u zaštiti i ostvarivanju ljudskih prava.
Istorijski metod tumačenja takođe zauzima značajno mesto u praksi Suda. Naime, u slučajevima koji su se ticali stare devizne
štednje (Trajkovski protiv BJR Makedonije, Kovačić i dr. protiv Slovenije itd.) Sud je veoma detaljno analizirao istorijsku pozadinu
problema stare devizne štednje nastalog po raspadu SFRJ, kao što se u slučaju Broniowski protiv Poljske, Sud bavio pitanjem isto-
rijskih okolnosti koje su dovele do gubitka svojinskih prava poljskih građana na imanjima koje su posedovali istočno od reke Bug
do završetka Drugog svetskog rata.
Dinamički pristup tumačenja Konvencije posledica je shvatanja Konvencije kao živog instrumenta (living instrument). U
slučaju Selmouni protiv Francuske, Sud je po prvi put ukazao na činjenicu da se Konvencija mora prilagođavati savremenim shva-
tanjima i uslovima, zbog čega je loše postupanje prema podnosiocu predstavke za vreme policijskog pritvora okarakterisano ne
kao nehumano postupanje, nego kao tortura u smislu člana 3. Konvencije.
Isto tako, dugo je važilo pravilo da su:
“... sporovi koji se odnose na zaposlenje, karijeru i prekid rada državnih službenika, po opštem pravilu, van opsega člana 6 stav 1
Konvencije”.
(Predmet Pellegrin protiv Francuske)
U slučaju Eskelinen protiv Finske, postupak pred Sudom pokrenulo je šest finskih policajaca, koji su zahtevali nadoknadu plate,
koja ima pripada po posebnom kolektivnom ugovoru. Iako je dugo nakon stava iznetog u slučaju Pellegrin Sud ovakve predstavke
proglašavao nedopuštenim ratione materiae, u pomenutom finskom slučaju Sud je istakao da je za isključenje primene člana
6. stav 1. Konvencije na radne sporove državnih službenika, potrebno da se ostvare dva uslova. Najpre, država bi u doma-
ćem zakonu trebalo da izričito isključi pristup sudu za poslove i lica u pitanju. Drugi uslov je da država dokaže da je isključenje
pristupa sudu bilo objektivno opravdano.
Takođe, malo ko je mogao predvideti da će pod pojam porodičnog života u smislu člana 8 Konvencije biti podvedena
situacija u kojoj lokalno stanovništvo nije dobilo informacije o bezbednosnim rizicima zbog blizine fabrike hemijskih
proizvoda (Guerra and others protiv Italije). Drugim rečima, iako prava poput prava na zaštitu životne sredine ili na primer, zaštitu
od buke (Oluić protiv Hrvatske) nisu bila obuhvaćena Konvencijom, Sud u takvim slučajevima pruža zaštitu kroz član 8.
Evolutivnom tumačenju Konvencije dosta doprinosi i koncept autonomnog tumačenja pojmova iz Konvencije. Ovaj kon-
cept ukazuje na to da se pojmovi iz Konvencije tumače bez obzira na njihovo određenje u unutrašnjem pravu. Naravno,
to ne znači da se ne vodi računa o značenju konkretnih pojmova u pravnim sistemima država članica, mada to određenje nema
odlučujući značaj. Tako na primer, pojam imovine iz člana 1. Protokola 1 ima svoje autonomno značenje po Konvenciji,
Nadležnost Suda I
bez obzira na to što se pojam imovine u sistemima država članica ne mora nužno podudarati sa tumačenjem tog pojma
u praksi Suda.
Princip nevezanosti Suda navodima i dokaznim materijalom koje su ponudile stranke je posledica principa iura novit curia, što
omogućava Sudu da dokazni materijal pribavlja proprio motu (po sopstvenom zahtevu - to je primenjeno u slučaju Cruz Varas
protiv Švedske), kao i da ne bude vezan navodnim povredama koje su istakli podnosioci predstavke (u presudi Stojanović protiv
Srbije Sud je sam kvalifikovao navodne povrede kao eventualno kršenje čl. 3. i 8. Konvencije, kao i člana 1. Protokola 12, iako se
podnosilac predstavke nije uopšte pozvao na ove povrede). Takođe, Sud može da nedelotvornu istragu u slučaju smrtnog ishoda
podvede pod član 2. Konvencije (pravo na život), iako su se stranke same pozvale samo na član 6. stav 1. Konvencije u vezi sa pra-
vom na suđenje u razumnom roku (ovako je postupljeno prilikom komunikacije slučaja Mučibabić protiv Srbije).
Ovakvim evolutivnim pristupom u tumačenju Konvencije, Sud može ponekad ići na uštrb načela supsidijarne pravne
zaštite, što je isticano kao argument od strane tužene države upravo u slučaju Stojanović protiv Srbije, jer podnosilac nije koristio
sredstva za zaštitu svog prava iz člana 8 Konvencije propisana domaćim pravom, Naime, Sud je u ovom slučaju doneo krajnje dis-
kutabilnu odluku po pitanju dopuštenosti predstavke u vezi sa navodnom povredom člana 8 Konvencije, jer je iz opisa činjenica
datih u presudi u vezi sa navodnom povredom tajnosti pisama očigledno, da se podnosilac povodom ove navodne povrede uopšte
nije obraćao domaćim organima tj. da nije iscrpeo pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganju. I dok se može prihvatiti stav
Suda u vezi sa sredstvima koja su podnosiocu stajala u krivičnom i parničnom postupku, stav u vezi sa administrativnim sredstvi-
ma predviđenim članom 103. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 72/2009 i 31/2011) oduda-
ra od prakse Suda što je ukazano i tokom postupka od strane zastupnika, a što ukazuje i sudija Kreća u svom delimično saglasnom
mišljenju, pozivajući se na slučaj Novak protiv Hrvatske, gde je povodom identične situacije predstavka proglašena nedopuštenom.
Kao izvesnu korekciju gore iznetog metoda u radu Suda trebalo bi imati u vidu i pravilo da uloga Suda nije da preuzme
položaj domaćih sudova i da ocenjuje na koji je način primenjen domaći zakon, što je istaknuto, na primer, u slučaju Anheuser-
Busch Inc. protiv Portugala.
Izvesne granice evolutivnom tumačenju Konvencije od strane Suda postavlja i zahtev za koherentnom i doslednom
praksom Suda. O tome je Sud zauzeo sledeći stav:
“... mada Sud formalno nije u obavezi da sledi bilo koju od svojih prethodnih presuda, u interesu je pravne sigurnosti, predvidljivosti i
jednakosti pred zakonom, da se precedenti sadržani u prethodnim slučajevima ne napuštaju, osim ako za to ne postoji kogentni razlozi”.
(Predmet Chapman protiv Ujedinjenog Kraljevstva)
Isto tako, u stavu 53 presude Johnston and Others protiv Irske, povodom zahteva podnosilaca za priznavanje prava na ra-
zvod, što im nije bilo omogućeno pravom Irske, Sud primećuje:
“Tačno je da se Konvencija i protokoli moraju tumačiti u svetlosti savremenih prilika... Međutim, Sud ne može putem evolutivnog
tumačenja izvlačiti iz ovih instrumenata (Konvencija i protokoli), pravo koje nije bilo uključeno u njih od samog početka.”
(Predmet Johnston i drugi protiv Irske)
Zaključci su:
• Evolutivno tumačenje Konvencije i protokola uz Konvenciju neizbežno u sebi nosi izvesni kriticizam. Taj kriticizam možda je i
preteran ako ovakav pristup Suda kvalifikuje kao “sudijski imperijalizam”, mada se s pravom može postaviti pitanje demokrat-
skog legitimiteta nametanja državama obaveza poput one u nedavno objavljenoj presudi u slučaju Milanović protiv Srbije, u kojoj
se od države zahtevalo da preduzme video nadzor ili osmatranje u blizini mesta na kome su se napadi dešavali ili da podnosiocu
ponudi zaštitu specijalnih policijskih snaga (stav 200. ove presude). Drugim rečima, postavlja se pitanje do koje mere tumačenje
Konvencije od strane Suda u pogledu pozitivnih obaveza države može ići izvan originalne namere država da se podvrgnu juris-
dikciji jednog ovakvog međunarodnog tela.
• Neophodno je pomiriti zahteve pravne sigurnosti, sa potrebom fleksibilnog pristupa tumačenju ljudskih prava u cilju njihovog
punog ostvarivanja.
I Međudržavni sporovi
Član 33
Međudržavni sporovi
Svaka Visoka strana ugovornica može ukazati Sudu na svaku povredu odredbi Konvencije ili protokola uz nju za koju smatra da
se može pripisati nekoj drugoj Visokoj strani ugovornici.
Međudržavni sporovi I
MEĐUDRŽAVNI SPOROVI
Kada za neku državu Konvencija, stupi na snagu, po članu 33. država:
“može ukazati Evropskom sudu za ljudska prava, na svaku povredu odredbi Konvencije ili protokola uz nju za koju smatra da se
može pripisati nekoj drugoj Visokoj strani ugovornici”.
Ova vrlo široka formulacija prava države na podnošenje predstavke protiv drugih država ugovornica, predstavlja vrlo bitno
odstupanje od načela međunarodnog prava koji se odnosi na međudržavne aktivnosti. To faktički znači da i države imaju aktivnu
legitimaciju pred Sudom. Pasivno legitimisani u tim situacijama su druge države, pa se zbog toga ove predstavke zovu
međudržavne predstavke.
Naime, prema Konvenciji država može podneti predstavku Sudu ne samo protiv aktivnosti neke države kada je pravo te
države u pitanju, nego se predstavka države protiv druge države ugovornice može podneti i kada je kršenje počinjeno
protiv lica koja nisu njeni državljani, ili protiv lica koji nisu državljani neke od država ugovornica, ili su lica bez državljan-
stva, ili čak u odnosu na kršenja Konvencije kada su u pitanju državljani odgovorne države. Države, takođe, mogu podneti
predstavke koje se odnose na neusklađenost domaćih zakona ili administrativnih postupaka jedne države sa Konvencijom, bez
potrebe navođenja kršenja od strane neke konkretne osobe. To su takozvane apstraktne predstavke (Irska protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, Kipar protiv Turske).
Nažalost, uzimajući u obzir da se desio veliki broj kršenja ljudskih prava od strane država od kako je Konvencija na snazi, pravo
države da podnese predstavku protiv druge države ugovornice, nije se pokazalo efikasnim. U celokupnoj praksi nadzornog meha-
nizma Konvencije i kada je delovala Komisija za ljudska prava podneto je svega dvadesetak ovakvih predstavki a Sud je raspravljao
po njima svega u par slučajeva (Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Kipar protiv Turske itd.). Države ovo naravno nisu činile isklju-
čivo iz političkih razloga, i nisu bile spremne da podnesu ovakav tip predstavke ako nije postojao nikakav njihov poseban interes.
Dosadašnji slučajevi koji su se pred Sudom pojavljivali, a povodom međudržavnih predstavki u načelu se mogu podeliti na:
- slučajeve u kojima je država podnosilac tesno povezana sa individualnim žrtvama u kontekstu hroničnog političkog sukoba
između država (Kipar-Turska oko Severnog Kipra); slučajevi nestalih lica; povrede imovinskih prava itd. To su i slučajevi Irska -
Ujedinjeno Kraljevstvo u vezi sa isleđivanjem osumnjičenih pripadnika IRE;
- zaštitu sopstvenih građana od nezakonitih postupaka druge države (Danska - Turska - tortura Danaca u Turskoj od strane polici-
je) - slučaj rešen isplatom novčanog iznosa i organizovanjem obuke za turske policajce od strane Danske, CPT itd., ali i izmenama
turskog zakonodavstva;
- generalnu zaštitu (kršenje ljudskih prava u Grčkoj 1967. godine, kada su postupak pokrenule skandinavske zemlje i Holandija
protiv Grčke, a Grčka je tada na kratko otkazala članstvo u Konvenciji).
Pitanje međudržavnih predstavki postalo je aktuelno za Republiku Srbiju protiv pravnih akata privremenih organa samou-
prave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti. Izražena su mišljenja da bi Republika Srbija mogla da se tim
povodom obrati raznim međunarodnim sudskim institucijama.
Kada je reč o obraćanju Sudu aktivna legitimacija svoj osnov mora imati u kršenju nekog prava iz Konvencije, koje bi
imalo masovni karakter. U slučaju kršenja ljudskih prava na teritoriji Kosova, može doći do podnošenja kako međudržavnih tako
i individualnih predstavki.
Međutim kod međudržavnih predstavki ostaje sporno pitanje pasivne legitimacije. Predstavke moraju da ispune
uslove Konvencije i to ratione personae i ratione temporis.
I Pojedinačne predstavke
Član 34
Pojedinačne predstavke
Sud može da prima predstavke od svake osobe, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanov-
ljenih Konvencijom ili protokolima uz nju, učinjene od strane neke Visoke strane ugovornice. Visoke strane ugovornice obavezuju se
da ni na koji način ne ometaju stvarno vršenje ovog prava.
Pojedinačne predstavke I
PRAVILA O PISANJU I DOSTAVI PODNESAKA SUDU
Pokretanje postupka i pisanje podnesaka Sudu

S obzirom na to da postupak pred Sudom, podrazumeva najčešće razmenu pisanih podnesaka, i da su usmene rasprave pred
Sudom, izuzetak, veoma je važno razmotriti pitanje vrste podnesaka koji se upućuju Sudu, njihove forme i sadržine, načina
njihove dostave i važnosti poštovanja rokova koje je Sud odredio za dostavu pisanih zapažanja.
Postupak pred Sudom pokreće se podnošenjem predstavke, čija je forma standardna (application form), a može se
naći na sajtu Suda pod oznakom Applicants. Ipak, predstavka Sudu može se izvršiti i putem pisma, ali se tada traži da se u roku
od šest nedelja podnese standardna forma aplikacije. To je jedna vrsta podnesaka koji se mogu uputiti Sudu.
Predstavka ili pismo Sudu može se poslati putem pošte ili faksa, ali potpisani original trebalo bi da bude poslat Sudu u roku od
pet dana od slanja kopije. Za prijem predstavke relevantan je datum predaje predstavke, a ne njenog prijema u Sudu, što je važno
i pri ispitivanju pitanja da li je ispoštovan rok od šest meseci.
Predstavka se može poslati i elektronskom poštom, ali je tada potrebno da se u Sekretarijatu Suda proveri adresa. Uz to, bilo bi
dobro i da se poštom pošalje original predstavke.
Sa druge strane, kada Sud odluči da bi trebalo obavestiti vladu tužene države, najčešće se dešava da će on istovremeno ispiti-
vati prihvatljivost slučaja sa meritumom, u skladu sa članom 29. stav 3. Konvencije i izmenjenim pravilom 54A Poslovnika Suda.
U tom slučaju pisana zapažanja bi trebalo da, pored komentara ispunjenosti uslova za prihvatljivost slučaja i merituma, sadrže i
komentare u vezi sa pravičnom naknadom i u posebnom podnesku komentar u vezi sa prijateljskim poravnanjem.
Na osnovu ovlašćenja iz pravila 32 Poslovnika Suda, predsednik Suda je 1. novembra 2003. godine izdao praktična uput-
stva u vezi sa pokretanjem postupka i pisanjem zapažanja Sudu.
Osnovno pravilo u vezi sa pisanim zapažanjima je da ona moraju biti podnesena u roku koji je Sud odredio. Izuzetno,
taj rok može se produžiti, ali se blagovremeno mora zahtevati produženje roka, uz navođenje valjanih argumenata za to.
Podnesci sa svim aneksima Sudu se dostavljaju poštom u tri kopije, od kojih se jedna kopija dostavlja faksom, dok se poverljivi
dokumenti dostavljaju preporučeno. Sa nekim državama (Rusija) bio je organizovan probni period za dostavljanje dokumenata
putem elektronske pošte, ali za sada, ovaj način dostavljanja podnesaka još nije prihvaćen kao generalno pravilo.
Podnesak bi trebalo da sadrži:
- broj predstavke i naziv slučaja (ime podnosioca predstavke i države protiv koje je podneta predstavka);
- naziv podneska (zapažanja, dodatna zapažanja itd.);
- komentare u vezi sa činjenicama (može se prihvatiti činjenično stanje koje je pripremio Sekretarijat Suda kada se daje samo
kratka izjava o činjenicama ili se to stanje može dopuniti, a mogu se osporiti činjenice koje je iznela druga strana i navesti činje-
nice koje nisu sporne);
- pravnu argumentaciju koja se odnosi na prihvatljivost predstavke i meritum, pri čemu se komentari ograničavaju na pita-
nja koje je Sud istakao ili na pobijanje argumenata suprotne strane.
Prilikom pisanja podneska bitno je voditi računa i o tome da podnesci moraju biti čitki (po mogućstvu, otkucani), pripremljeni
na papiru formata A4, sa marginom od najmanje 3,5 cm, podeljeni na paragrafe i poglavlja, da stranice moraju biti numerisane, a
sistematika izlaganja u podnesku mora odgovarati sistematici koju je usvojio Sud u svojim odlukama i presudama. Ako je podne-
sak duži od 30 stranica, potrebno je priložiti i njegov kraći rezime.
Završne argumente nakon zapažanja koje je iznela tužena vlada preko zastupnika daju i podnosioci predstavke u
podnesku koji se zove memorial. Ovaj podnesak se razlikuje od inicijalne predstavke utoliko što bi trebalo da se bavi pobijanjem
argumenata koje je iznela vlada države respondenta, ali u principu, podnosioci bi mogli iznositi i neke nove argumente i činjenice,
s tim da se mora voditi računa da nisu prethodno prekludirani u iznošenju takve argumentacije odlukom Suda u vezi sa prihvat-
ljivošću. U ovom podnesku iznosi se i zahtev u vezi sa pravičnom naknadom, ali u svakom slučaju, ovakav zahtev bi trebalo izneti
u roku od dva meseca od odluke Suda o prihvatljivosti predstavke, a u slučaju propusta da se to učini, veće može da odbije zahtev
u celosti, ili delimično (pravilo 60. stav 2. Poslovnika Suda).
Iako su službeni jezici u Sudu engleski i francuski, sve do donošenja odluke o prihvatljivosti slučaja podnosioci mogu koristiti i
neki drugi jezik koji se govori u državi članici Konvencije. Ukoliko, nakon prihvatljivosti slučaja od sudskog veća ne dobiju dozvolu
za upotrebu drugog jezika, osim službenih jezika suda, podnosioci će biti u obavezi da koriste engleski, odnosno francuski jezik
(pravilo 34. stav 3. Poslovnika Suda). Sa druge strane, tužena država je u obavezi da od početka postupka koristi isključivo engleski
ili francuski jezik za sastavljanje podnesaka, a shodno pravilu 34. stav 5. Poslovnika predsednik sudskog veća može zahtevati da
se uradi i prevod podneska na maternji jezik podnosioca, kako bi podnosioci mogli da razumeju sadržinu podneska koji je uputila
tužena država.
U nastavku su data osnovna pravila u vezi sa pisanjem podnesaka, kao i pokretanjem postupka pred Sudom.
PRAVILA ZA PISANJE PODNESKA I POKRETANJE POSTUPKA

Uputstva za rad1
PODNESCI
I. Dostavljanje podnesaka
Opšti deo
1. Podnesak se mora dostaviti Sekretarijatu u roku koji je utvrđen u skladu sa Pravilom 38 i na način koji je opisan u stavu 2 tog
Pravila.
2. Datum kada Sekretarijat Suda primi podnesak ili drugi dokument, konstatovaće se na tom dokumentu prijemnim pečatom.
3. Svi podnesci, kao i dokumenta koja su uz njih priložena, dostavljaće se Sekretarijatu Suda poštom, u 3 primerka, a 1 primerak,
ako je moguće, dostaviće se faksom.
4. Poverljiva dokumenta treba dostavljati preporučenom poštom.
5. Podnesci koji nisu traženi neće se prilagati u spis predmeta ukoliko Predsednik veća ne odluči drugačije (videti Pravilo 38 stav
1 Poslovnika).
_________________
1
Ovo uputstvo izdao je Predsednik Suda u skladu sa Pravilom 32 Poslovnika dana 1. novembra 2003. godine.
Dostavljanje faksom
6. Stranka može Sudu dostaviti podnesak ili druga dokumenta tako što će ih poslati faksom2.
7. Ime lica koje potpisuje podnesak mora biti napisano i štampanim slovima tako da to lice može biti identifikovano.
_________________
2
(Broj faksa + 00 33 3 88 41 27 30. Ostali brojevi faksa mogu se naći na web stranici Suda.)
II. Forma i sadržaj
Forma
8. Podnesak treba da sadrži:
(a) broj predstavke i naziv predmeta,
(b) naslov koji ukazuje na prirodu sadržaja (npr. Zapažanja o dopuštenosti [i osnovanosti]; odgovor na zapažanja Vlade/
podnosioca predstavke o dopuštenosti [i osnovanosti]; zapažanja o osnovanosti; dodatna zapažanja o dopuštenosti [i osno-
vanosti]; prigovori itd.)
9. Pored toga, podnesak uobičajeno treba da:
(a) bude na papiru formata A4 sa marginom širine najmanje 3,5 cm,
(b) bude čitljiv u celini, i po mogućstvu, otkucan,
(c) ima sve brojeve izražene u ciframa,
(d) ima stranice obeležene uzastopnim brojevima,
(e) bude podeljen u numerisane stavove,
(f) bude podeljen na poglavlja i/ili zaglavlja koja odgovaraju formi i stilu odluka i presuda Suda (“Činjenice”/ “Domaće pravo
[i praksa]” / “Pritužbe” / “Pravo”, a iza ovog poslednjeg treba da budu zaglavlja “Preliminarna primedba na ...”, “Navodna
povreda člana ...”, već prema slučaju),
(g) da odgovor na pitanje Suda ili na argumente druge stranke u okviru posebnog zaglavlja,
(h) sadrži poziv na svaki dokument ili dokaz koji je naveden u podnesku ili je uz njega priložen.
10. Ako podnesak ima više od 30 strana, uz njega takođe treba dostaviti kratak rezime.
11. Kada stranka dostavlja dokumenta i/ili druge priloge zajedno za podneskom, u posebnom prilogu treba navesti svaki dokaz.
Sadržaj
12. Podnesci stranaka posle podnošenja predstavke treba da sadrže:
(a) sve komentare koje one žele da daju o činjenicama slučaja. Međutim,
(i) ako stranka ne osporava činjenice koje su utvrđene činjeničnim stanjem koje je pripremio Sekretarijat, ona treba da
ograniči svoja zapažanja na kratku izjavu u tom smislu,
(ii) ako stranka stavlja primedbe na činjenice ili deo činjenica koje je predstavila druga stranka, ona treba jasno da navede
koje činjenice se ne osporavaju i da ograniči svoja zapažanja na sporne tačke,
(b) pravne argumente koji se prvo odnose na prihvatljivost, a zatim na osnovanost slučaja. Međutim,
(i) ako su stranki postavljena posebna pitanja o činjeničnoj ili pravnoj stvari, ona, bez obzira na Pravilo 55, treba da ogra-
niči svoja obrazloženja na ta pitanja,
(ii) ako podnesak odgovara na argumente druge strane, podnesci treba da se odnose na posebna obrazloženja na način koji
je opisan u gornjem tekstu.
13. (a) Podnesci stranaka posle podnošenja predstavke treba da sadrže:
(i) kratku izjavu kojom se potvrđuje stav stranke o činjenicama slučaja kako je utvrđeno odlukom o dopuštenosti,
(ii) pravne argumente koji se odnose na osnovanost slučaja,
(iii) odgovor na posebna pitanja o činjeničnoj ili pravnoj stvari koja je Sud postavio.
(b) Podnosilac predstavke koji podnosi zahteve za pravično zadovoljenje to istovremeno treba da učini na način koji je opisan
u praktičnom uputstvu o popunjavanju zahteva za pravično zadovoljenje3.
14. Što se tiče poverljivosti postupka za prijateljsko poravnanje (videti član 38 stav 2 Konvencije i Pravilo 62 stav 2), sve podneske
i dokumenta koja se dostavljaju u okviru napora da se obezbedi prijateljsko poravnanje treba posebno podnositi u odnosu na
druge podneske.
15. U spornom postupku u podnescima se ne sme pozivati na ponude, ustupke ili druge izjave dostavljene u vezi sa prijateljskim
poravnanjem.
__________________
3
Još nije izdato, za sada videti Pravilo 60.
III. Rokovi
Opšti deo
16. Obaveza je svake stranke da osigura da se podnesak i sva prateća dokumenta ili dokazi na vreme ispostavljaju Sekretarijatu
Suda.
Produženje rokova
17. Rok utvrđen prema Pravilu 38 može se produžiti na zahtev stranke.
18. Stranka koja traži produženje roka koji je odobren za podnošenje podneska mora taj zahtev podneti odmah čim sazna za
okolnosti koje opravdavaju to produženje a, u svakom slučaju, pre isteka tog roka. Ona treba da navede razloge zakašnjenja.
19. Ako se produženje odobri, ono će važiti za sve stranke za koje relevantni rok teče, uključujući i one koje to nisu tražile.
IV. Nepostupanje u skladu sa zahtevima o podnescima
20. Kada podnesak nije podnet u skladu sa zahtevima koji su utvrđeni stavovima 8 do 15 ovog praktičnog uputstva, predsednik
Veća može tražiti od stranke u pitanju da podnesak ponovo dostavi u skladu sa ovim zahtevima.
21. Nepostupanje u skladu sa uslovima navedenim u gornjem tekstu, može imati za posledicu da se podnesak smatra nepropisno
podnetim (videti Pravilo 38 stav 1 Poslovnika).
POKRETANJE POSTUPKA4
(pojedinačne predstavke prema članu 34 Konvencije)
Opšti deo
1. Prema članu 34 Konvencije, predstavka se mora podneti u pisanoj formi. Predstavke se ne podnose telefonom.
2. Predstavka se mora dostaviti na sledeću adresu:
The Registrar
European Court of Human Rights
Council of Europe
F - 67075 STRASBOURG CEDEX
3. Predstavka se obično podnosi na obrascu5 o kome je reč u Pravilu 47 stav 1 Poslovnika. Međutim, podnosilac predstavke može
izneti svoje pritužbe i u dopisu.
4. Ako predstavka nije dostavljena na zvaničnom obrascu ili ako uvodno pismo ne sadrži sve informacije o kojima je reč u Pravilu
47 Poslovnika, Sekretarijat od podnosioca predstavke može tražiti da popuni obrazac. Po pravilu, isti treba vratiti u roku od šest
nedelja od datuma dopisa Sekretarijata.
5. Podnosioci predstavke mogu podneti predstavku tako što će je dostaviti faksom6. Međutim, u roku od pet dana po dostavljanju
predstavke faksom, oni poštom moraju dostaviti i njen potpisan originalni primerak.
6. Datum prijema predstavke u Sekretarijatu Suda konstatovaće se prijemnim pečatom.
7. Podnosilac predstavke treba da zna da se datum prvog obraćanja kojim se utvrđuje predmet predstavke smatra relevantnim u
svrhe poštovanja pravila o šestomesečnom roku iz člana 35 stav 1 Konvencije.
8. Po prijemu prvog dopisa kojim se utvrđuje predmet slučaja, Sekretarijat će otvoriti dosije čiji se broj mora navoditi u celoj ka-
snijoj prepisci. Podnosioci predstavke će dopisom biti obavešteni o tom broju. Od njih se mogu takođe tražiti dalje informacije ili
dokumenti.
9. (a) Podnosilac predstavke treba da bude revnosan u vođenju prepiske sa Sekretarijatom Suda.
(b) Kašnjenje u odgovoru i propust da se odgovori može se smatrati znakom da podnosilac predstavke nije više zainteresovan
za svoju predstavku.
10. Ako se ne ispune zahtevi propisani Pravilom 47 stavovi 1 i 2 i ne dostave dalje informacije po zahtevu Sekretarijata (videti stav
8), to može imati za posledicu da Sud ne razmatra tu predstavku.
11. Kada, u roku od godinu dana, podnosilac predstavke ne vrati obrazac za dostavljanje predstavke ili ne odgovori ni na jedan
dopis koji mu je Sekretarijat dostavio, dosije će se uništiti.
_______________
4
Ovo praktično uputstvo dopunjava Pravila 45 i 47 Poslovnika.
5
Obrazac se može preuzeti sa web stranice Suda (www.echr.coe.int).
6
Broj faksa + 00 33 3 88 41 27 30. Ostali brojevi faksa mogu se naći na web stranici Suda.
Forma i sadržaj
12. Predstavka mora sadržati sve potrebne informacije prema Pravilu 47 i uz nju moraju biti priloženi svi dokumenti o kojima je
reč u stavu 1 (h) tog Pravila.
13. Predstavka treba da bude napisana čitko i, po mogućstvu, otkucana.
14. Kada, izuzetno, predstavka prelazi 10 stranica (uključujući priloge kojima se navode dokumenti), podnosilac predstavke mora
takođe dostaviti i kratak rezime.
15. Kada podnosioci predstavke dostavljaju dokumenta koja potkrepljuju predstavku, ne treba da dostavljaju originalne primerke.
Dokumenti treba da budu navedeni po datumu, sa uzastopnim brojevima i da imaju sažet opis (npr. pismo, nalog, presuda,
žalba itd.).
16. Podnosilac predstavke čiji predmet već čeka na rešenje kod Suda, mora o tome da obavesti Sekretarijat, i da navede broj
predstavke.
17. (a) Kada podnosilac predstavke ne želi da se njegov identitet saopšti, on mora da navede razloge takvog svog zahteva u pisanoj
formi, prema Pravilu 47 stav 3.
(b) Podnosilac predstavke takođe treba da navede da li, u slučaju da predsednik Suda odobri anonimnost, želi da bude određen
po inicijalima ili jednim slovom (npr. “X”, “Y”, “Z” itd.).
AKTIVNA I PASIVNA LEGITIMACIJA PRED SUDOM

Za razliku od međudržavnih predstavki individualne predstavke se podnose masovno i danas čak dovode do zagušenja
rada Suda. Po članu 34. Konvencije:
“Sud može da prima predstavke od svake osobe, nevladine organizacije ili grupa lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanov-
ljenih Konvencijom i protokolima uz nju, učinjene od strane neke visoke strane ugovornice”.
Tom revolucionarnom odredbom, kao stranka u sporu se prvi put u istoriji međunarodnog sudstva pojavljuje i pojedinac. On
može podneti predstavku (tužbu) protiv svake države ugovornice Konvencije koja ima nadležnost da štiti prava i slobode
po članu 1. Konvencije, a to su najčešće države čiji su sami državljani. Ova činjenica će bitno redefinisati mnogobrojne stavove
u teoriji međunarodnog prava koji se tiču subjektiviteta pojedinca u međunarodnom javnom pravu.
U praksi Suda postavilo se pitanje ko ima pravo aktivne legitimacije, tj. ko može podneti predstavku. Po članu 34. Kon-
vencije, pravo na podnošenje predstavke ne ograničava se samo na državljane države ugovornice, nego se odnosi na sva lica koja
su bila unutar jurisdikcije država ugovornica gde se navodno kršenje Konvencije desilo (znači i državljani država koje
nisu ugovornice i apatridi). Nedostatak poslovne sposobnosti ne utiče na pravo fizičkog lica da podnese predstavku (Nielsen).
To se odnosi i na lica koja su izgubila poslovnu sposobnost posle smeštaja u psihijatrijske ustanove (Winterwerp).
Takođe, pojedine nevladine organizacije i grupe osoba mogu podneti predstavku. Što se tiče nevladinih organizacija, one
moraju biti privatne organizacije (na primer opština ne može biti takva organizacija). Mnogovrsne su organizacije ovog tipa i to
mogu biti novine (Sanday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva), crkve (Church of Scientology protiv Švedske), asocijacije (Platform
Arzte für das Leben protiv Austrije) i različite firme (Agosi, Tre Traktorer AB). Ako predstavku podnosi nevladina organizacija ili
grupa pojedinaca, predstavku potpisuju lica ovlašćena za zastupanje te organizacije ili grupe. Nadležno veće ili odbor procenjuje
da li su lica potpisnici predstavke za to ovlašćeni (pravilo 45. stav 2. Poslovnika Suda). Znači da tada oni predstavljaju zastupnike
drugih, a ne žrtve navodne povrede Konvencije. Naravno da nevladine organizacije kao pravna lica, po svojoj prirodi ne mogu
koristiti neka od zaštićenih prava (ne može se koristiti recimo sloboda savesti, ili biti podvrgnut ponižavajućem postupanju ili
kažnjavanju).
Što se tiče “grupa” koje takođe mogu podnositi predstavke, one moraju biti registrovane na propisan način, u skladu sa zako-
nom jedne od država ugovornica. Ako to nije slučaj, predstavku moraju potpisati sve osobe koje pripadaju toj grupi.
Za razliku od država koje predstavke mogu podneti in abstracto, lica, nevladine organizacije i grupe lica, moraju tvrditi
da su žrtve kršenja prava i sloboda iz Konvencije jedne od strana ugovornica. Znači pojedinac ne može podneti actio po-
pularis, niti Sudu može podneti apstraktne predstavke. Podnosilac predstavke mora biti direktna ili indirektna žrtva kršenja
prava i sloboda iz Konvencije od strane države ugovornice koju tuži. Kao indirektne žrtve najčešće se pojavljuje rodbina direktne
žrtve (deca, roditelji braća i sestre, supružnik), a pravilo je da se oni pojavljuju pred Sudom ako žrtva nije živa. Ako u toku postupka
pred sudom podnosilac predstavke umre, predmet se ne okončava, nego ga mogu nastaviti njegovi naslednici ako dokažu da za
to imaju pravni interes. Za prihvatljivost predstavke podnosilac ne mora dokazati da je žrtva kršenja Konvencije, nego samo lice
koja tvrdi da je žrtva.
Pojedinci, nevladine organizacije i grupe lica mogu podnositi predstavke sami ili preko svojih zastupnika. Zastupnik podnosi-
oca predstavke može biti advokat s pravom bavljenja advokaturom u svakoj državi ugovornici i s boravištem na teritoriji jedne od
njih, ali i svako drugo lice uz odobrenje predsednika veća (pravilo 36. stav 4. Poslovnika Suda).
Evropski sporazum koji se tiče lica koja učestvuju u postupku pred Sudom (usvojen je 1996. godine, a stupio je na snagu 1.1.1999.
godine) propisao je da podnosioci predstavki, njihovi predstavnici, savetnici, kao i svedoci i eksperti uživaju imunitet u pogledu
usmenih i pisanih izjava učinjenih u pogledu predmeta pred Sudom, međutim to ne važi za izjave izvan Suda. Vlade su u obavezi
da poštuju imunitet garantovan podnosiocima predstavki i njihovim zastupnicima.
STATUS ŽRTVE KAO USLOV ZA DOPUŠTENOST PREDSTAVKE SUDU

Shodno članu 34. Konvencije podnosilac predstavke mora imati status žrtve u pogledu jedne ili više povreda Kon-
vencije. Konvencija ne daje mogućnost podnošenja predstavke od strane lica koje nije i samo žrtva kršenja prava (actio
popularis). Stoga, takvo apstraktno osporavanje Sud redovno proglašava neprihvatljivim. Na primer, tvrdnju u predstavci da
podnosilac predstavlja više od milion ljudi Severne Irske (slučaj Lindsay i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva) Sud je tretirao kao
nespojivu ratione personae sa odredbama Konvencije. Stoga, bitno je da podnosilac predstavke dokaže da je lično ili direktno po-
gođen navodnim kršenjem Konvencije.
Međutim, u slučaju Klass i drugi protiv Nemačke punomoćnici podnosilaca predstavke ukazali su na postojanje domaćeg zako-
na u Nemačkoj koji se odnosi na tajni video nadzor iako oni sami nisu bili tajno snimani. Sud je u navedenom slučaju našao da pod
specifičnim okolnostima podnosioci mogu isticati da su žrtve kršenja u slučaju postojanja takvih tajnih mera. Relevantni faktori u
smislu tih “specifičnih okolnosti” koje je Sud uzeo u obzir u konkretnom slučaju bili su karakter prava u pitanju, tajni karakter mera
i veza između podnosioca i ovih mera.
Potencijalni karakter žrtve Sud naročito uzima u obzir u kontekstu imigracionih ili ekstradicionih slučajeva. Tipičan
primer za to je slučaj Soering protiv Ujedinjenog Kraljevstva u kome bi podnosilac predstavke u slučaju izručenja SAD bio izložen
opasnosti da bude podvrgnut nečovečnom postupanju (tzv. death row) i smrtnoj kazni u američkoj saveznoj državi Virdžiniji.
Ukoliko je, sa druge strane, podnosilac predstavke pred domaćim organima prihvatio poravnanje u pogledu zahteva
za naknadu štete u vezi sa nesavesnim lečenjem on više ne može imati karakter žrtve po Konvenciji (Calvelli i Ciglio protiv
Italije). Do gubitka statusa žrtve došlo je i u slučaju Caraher protiv Velike Britanije u kome je britansko Ministarstvo odbrane u toku
trajanja postupka pred Sudom u vezi sa ubistvom supruga podnosioca u Severnoj Irskoj isplatilo 50.000 britanskih funti podno-
siocu predstavke, zbog čega je Sud našao da predstavka nije prihvatljiva, jer podnosilac predstavke više nije imao status žrtve po
Konvenciji.
Gubitak statusa žrtve

U slučaju Eckle protiv Nemačke Sud je naveo sledeće kriterijume kao bitne za utvrđivanje gubitka statusa žrtve:
a) priznanje nacionalnih vlasti da je učinjena povreda;
b) davanje obeštećenja;
c) tretiranje podnosioca predstavke na takav način da ima dovoljno indikacija koje dopuštaju ocenu da je kršenje uzeto u obzir.
Primenom navedenih kriterijuma Sud u slučaju Ludi protiv Švajcarske nije prihvatio argumente Vlade Švajcarske da je podno-
silac predstavke izubio karakter žrtve zbog smanjenja podnosiočeve kazne od strane višeg suda.
Međutim, u situaciji kada se podnosilac žalio Sudu na dužinu postupka pred domaćim sudom, domaći sud uzeo je u
obzir dužinu postupka u procesu odmeravanja kazne, zbog čega je kaznu smanjio. Ova okolnost može imati uticaja na
gubitak statusa žrtve podnosioca predstavke, kada su vlasti na dovoljno jasan i merljiv način to izrazile.
Tako na primer, Sud je u slučaju Beck protiv Norveške, ovu okolnost uzeo u obzir, smatrajući da se radilo o ispunjenosti uslova
za gubitak statusa žrtve. U pitanju je krivični postupak koji je trajao sedam godina i sedam meseci zbog krivičnog dela pronevere,
a norveški sud je podnosioca osudio na kaznu zatvora od dve godine, što je znatno ispod prakse norveških sudova, da za slično
delo izriču licima koja nemaju krivični dosije zatvorske kazne između šest i osam godina. Na taj način ispunjen je uslov u pogledu
merljivosti. Dovoljna jasnoća priznanja statusa žrtve podnosioca predstavke ogledala se, po mišljenju Suda, u tome što je domaći
sud dosuđujući tako umanjenu kaznu u suštini priznao da postupak pred domaćim sudom nije zadovoljio uslov razumnog roka.
U presudi od 22. maja 2003. godine danski Vrhovni sud našao je da je sveukupna dužina postupka prema podnosiocu pred-
stavke, optuženom za poresku prevaru, u trajanju od sedam godina i devet meseci, koliko je proteklo od hapšenja i optuženja do
donošenja presude najviše sudske instance, predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku. Zbog toga je podnosilac
predstavke oslobođen od obaveza plaćanja troškova postupka i izrečena mu je ublažena novčana kazna u visini od 40.000 danskih
kruna. Po mišljenju Suda to je predstavljalo adekvatnu i dovoljnu naknadu, zbog čega je doneta presuda kojom je slučaj skinut sa
liste slučajeva pred Sudom.
Dakle, i u ovom slučaju domaće vlasti su na jasan način priznale povredu člana 6. stav 1. Konvencije, a vrsta i visina novčane
kazne, kao i oslobađanje od plaćanja troškova postupka bili su dovoljno merljiv pokazatelj za gubitak statusa žrtve.
U slučaju Moustaquim protiv Belgije, koji se ticao deportacije, iako je tužena država dopustila podnosiocu predstavke da ostane
u Belgiji, nedavanje naknade za petogodišnji strah koji je on pretrpeo usled pretnje da će biti deportovan Sud je tretirao kao po-
vredu Konvencije, odbivši tvrdnju Belgije da je ostvarena svrha predstavke.
Međutim, ako isplata naknade podnosiocu predstavke nije adekvatna visini naknade koju dodeljuje Sud u sličnim si-
tuacijama, Sud neće prihvatiti argumentaciju tužene vlade da je podnosilac predstavke isplatom naknade izgubio status
žrtve (na primer, slučaj Burdov protiv Rusije).
Ponekad i formalno izvinjenje države, u slučaju koji se tretira kao incidentni, ako kršenje nema karakter sistemat-
skog i namernog kršenja Konvencije, može uticati na gubitak statusa žrtve po Konvenciji. Primer za to je slučaj Faulkner
protiv Ujedinjenog Kraljevstva koji se odnosio na čitanje prepiske zatvorenika, koje se desilo kao izolovani incident, a u kome se
Vlada Velike Britanije formalno izvinila za učinjenu povredu i obećala da će preduzeti korake da se to ne dešava u budućnosti.
Podnošenje predstavki u ime žrtve

Ukoliko se odluka domaćeg organa odnosi na jedno lice, bračni drug toga lica nema status žrtve po Konvenciji, jer
pred domaćim organom nije odlučivano o njegovim građanskim pravima i obavezama, a sem toga direktna žrtva nije u
nemogućnosti da traži zaštitu pred Sudom, tako da se on ne može sa uspehom obratiti Sudu radi zaštite imovinskih pra-
va navodno povređenih u konkretnom slučaju (Teteriny protiv Rusije), niti može isticati da mu je ograničen pristup sudu
(Kuljanin protiv Hrvatske).
Međutim, mogućnost podnošenja predstavki priznata je i bliskim članovima porodice iako oni nisu bili direktna žrtva
kršenja Konvencije. Primeri za to su predstavke Banković i drugi protiv više NATO država ili Marković protiv Italije u kojima su
bliski srodnici žrtava stradalih u NATO bombardovanju zgrade RTS u Beogradu 1999. godine podneli predstavke Sudu. Još jedan
primer za tzv. indirektne žrtve su slučajevi vezani za deportaciju. Tako na primer u slučaju Chahal protiv Ujedinjenog Kra-
ljevstva Sudu se nije obratio samo gospodin Chahal kao direktna žrtva, nego i njegova supruga i deca ističući da im je povređeno
pravo na porodični život zagarantovano članom 8. Konvencije. Isto tako u slučaju Kurt protiv Turske podnosilac predstavke se Sudu
obratila u vezi sa nestankom sina pozivajući se na povredu članova 2, 3, 5, 13, 14. i 18. Konvencije u ime nestalog sina, ali i na član
3. Konvencije u svoje ime, zbog patnje koju je preživela, a koja se svodi na nečovečno postupanje.
Pravo na podnošenje predstavke u ime žrtve od strane bliskih rođaka ili naslednika priznaje se čak i kada je ostavin-
ski postupak pred domaćim organima u toku (Malhous protiv Češke Republike).
Pitanje statusa žrtve u postupcima u odnosu na Republiku Srbiju

U nekoliko slučajeva protiv Srbije takođe se postavilo pitanje statusa žrtve. Sud na primer, nije prihvatio argumentaciju zastu-
pnika u vezi sa gubitkom statusa žrtve podnosioca Velimira Stevanovića protiv Srbije. Naime, zastupnik je naveo da je od trenutka
podnošenja tužbe, prvostepeni sud odredio 33 ročišta, od kojih je 18 održano u periodu od 1992. do marta 2003. godine. U ovom
periodu, prvostepeni sud je doneo sedam prvostepenih odluka, sve u korist tužioca, pri čemu su rešenja o privremenim merama,
kojima se nalaže tuženom da vrati tužioca na posao do izvršnog završetka prvostepenog postupka, doneta tri puta. Sve odluke i
rešenja Okružnog suda su ukinute rešenjem Okružnog suda u Beogradu.
Međutim, pošto je presuda P-I-No. 775/99 od 10. novembra 2000. godine doneta, zahtev tužioca je prihvaćen u potpunosti i
određena je privremena mera kojom se tuženom nalaže da vrati tužioca na posao u roku od tri dana do potpunog završetka po-
stupka, pri čemu eventualno podnesena žalba ne bi odložila njeno izvršenje. Posle ove privremene mere, tužilac je zaista vraćen
na posao 6. marta 2001. godine, od kada je u stalnom radnom odnosu i od tada ne trpi nikakvu štetu, uprkos činjenici da je gore
navedena presuda ukinuta odlukom Gž 889/01 od 17. avgusta 2001. godine Okružnog suda u Beogradu.
Na osnovu ovih razloga, zastupnik je tražio od Suda da konstatuje da su žalbe koje je podneo podnosilac predstavke, gosp.
Velimir Stevanović, u svoje ime, nekompatibilne ratione personae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav. 3. i predložio
odbijanje predstavke u skladu sa članom 35. stav 4, jer je podnosilac od trenutka vraćanja na posao izgubio status žrtve.
U stavu 41. navedene presude Sud je odbio ovaj prigovor ukazujući na to se radi o pritužbama na dužinu postupka, koji još
nije rešen, zbog čega podnosilac tek treba da dobije “konačnu potvrdu” povreda koje je navodno pretrpeo ili da dobije neku drugu
odgovarajuću naknadu.
Drugim rečima, kriterijumi koji su gore navedeni u slučaju Eckle nisu ispunjeni.
Član 34. Konvencije ima dvojaki karakter. Naime, u prvom delu ovog člana regulisana je aktivna legitimacija, propisivanjem
pravila o tome ko se može putem individualne predstavke obratiti Sudu. U drugom delu ovog člana, međutim, propisana je nega-
tivna obaveza za one koji su pasivno legitimisani tj. države (u ovom članu se kaže “Visoke strane ugovornice”). Naime, države
se obavezuju “da ni na koji način ne ometaju stvarno vršenje ovog prava” (tj. prava na podnošenje individulane predstavke).
Drugim rečima, ako bi država ometala stvarno vršenje prava na podnošenje predstavke, Sud može utvrditi kršenje člana
34. Konvencije.
To znači, da subjekti koji su legitimisani na podnošenje predstavke (fizička lica, nevladine organizacije, grupe građana,
koji tvrde da su žrtve povrede prava iz Konvencije i protokola uz nju) mogu da se obrate Sudu sa tvrdnjom da su ometeni u
pravu na podnošenje individualne predstavke i u vezi sa tim dužni su da podnesu odgovarajući dokaz. Sud će na osnovu
izvedenih dokaza utvrditi kršenje člana 34. Konvencije ili će, u protivnom, naći da član 34. Konvencije nije prekršen, jer ne postoje
dovoljni dokazi za takvu tvrdnju (Sud je ovo utvrdio na primer, u slučajevima (Aksoy protiv Turske; Aydin protiv Turske i Berktay
protiv Turske).
Na taj način jedna čisto procesna odredba dobija materijalno-pravni karakter. Takav obrt desio se prvi put u predmetu
Akdivar protiv Turske. Ipak, pravila o iscrpljivanju pravnih sredstava domaćeg prava, kao i pravilo šest meseci, koja važe u drugim
slučajevima u kojima se ističe povreda nekog prava materijalno pravnog karaktera, ne bi trebalo da budu relevantni za Sud kod is-
pitivanja postojanja ove povrede. Sa druge strane, Sud bi trebalo da ima u vidu činjenicu da je pritužba u vezi sa ometanjem prava
na podnošenje predstavke podneta sa velikim zakašnjenjem u odnosu na sam čin ometanja.
OMETANJE PRAVA NA PODNOŠENJE INDIVIDUALNE PREDSTAVKE

Pravo na podnošenje individualne predstavke može se osujetiti na različite načine. Ono ne mora značiti potpunu smet-
nju za podnošenje predstavke, ali ono mora biti takvog karaktera da je odlučujuće uticalo da podnosilac ne podnese pred-
stavku ili odustane od već podnete predstavke. U svakom slučaju, utvrđivanje ometanja procenjuje su u zavisnosti od svih
okolnosti slučaja. Tako na primer u predmetu Karan protiv Turske, podnosilac predstavke se nije pojavio na javnoj raspravi u
Strazburu niti u Turskoj, a njegovi advokati su tvrdili da mu je život ugrožen. Međutim, nakon njegovog neprekidnog neodazivanja,
uključujući i nedostavljanje pisane potvrde da želi da nastavi sa predstavkom, Sud je ovaj predmet, ipak, odlučio da skine sa liste
svojih predmeta.
Načini ometanja prava na podnošenje individualne predstavke

Već iz navedenih primera može se zaključiti da se najveći broj slučajeva u kojim se Sud bavio ispitivanjem da li je došlo
do ometanja prava na predstavku odnosio na Tursku. Ipak, bilo je različitih primera ometanja prava na predstavku koji su se
desili i u odnosu na druge države. Stoga, slučajevi ometanja mogli bi se klasifikovati na sledeći način:
a) Zastrašivanje podnosioca predstavke
Klasičan primer zastrašivanja podnosioca predstavke odnosi se na ispitivanje podnosioca predstavke u vezi sa predstavkom
od strane organa tužene države (slučaj Akdivar protiv Turske). To može biti i preliminarno ispitivanje o tome šta podnosilac želi
da unese u predstavku, ali može se raditi i o naknadnom ispitivanju motiva zbog kojih je predstavka podneta. U svakom slučaju,
potrebno je da podnosilac, ukoliko ima advokata, bude ispitivan u njegovom prisustvu. Očigledan primer zastrašivanja
predstavlja i slučaj Akdeniz protiv Turske, u kome su dvojica podnosilaca tokom ispitivanja o svojim predstavkama, preko
noći zadržana u pritvoru.
U slučaju sumnje o autentičnosti punomoćja, najbolje je takve sumnje izneti pred Sud, jer veoma je mali razmak između zlou-
potrebe prava na predstavku i ometanja prava na individualnu predstavku. (Tanrikulu protiv Turske).
Kao vid pritiska i zastrašivanja podnosioca Sud je uzeo čin ispitivanja podnosioca pod zakletvom o tome da li je predstav-
ku uopšte podneo (Asenov protiv Bugarske).
U slučaju Petra protiv Rumunije Sud je utvrdio povredu prava na predstavku u slučaju kada su zatvorske vlasti u dva navrata
pretile podnosiocu koji je izrazio želju da se obrati Sudu.
b) Ometanje korespondencije podnosioca predstavke sa Sudom
Ovaj vid ometanja prava na individualnu predstavku nekad se može svoditi na posebnu povredu člana 8. Konvencije (pravo na
poštovanje privatnog života). To naročito važi za prepisku zatvorenika.
U slučaju Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, međutim, povremeno zaustavljanje pisama podnosioca predstavke, nije
smatrano ometanjem prava na individualnu predstavku.
Sa druge strane, u slučaju Valasinas protiv Litvanije Sud je, međutim, ustanovio povredu člana 8. Konvencije, jer je cenzurisa-
na prepiska podnosioca predstavke.
v) Zatvaranje podnosioca predstavke u samicu
U slučaju Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, podnosilac predstavke je istakao da je ometan u pravu da podnese
predstavku Sudu time što je zatvoren u samicu. Međutim, ispostavilo se da je on izdvojen po sopstvenoj želji, da bi neome-
tano mogao da se bavi sudskim postupcima koje je vodio.
g) Ometanje kontakta sa advokatom
U slučaju McShane protiv Ujedinjenog Kraljevstva povreda člana 34. Konvencije ustanovljena je zbog pretnje policije pokre-
tanjem disciplinskog postupka protiv advokata koji je podneo predstavku Sudu. Iako je prijava policije odbačena, Sud je
ustanovio povredu prava na podnošenje individualne predstavke.
Takođe i u slučaju Kurt protiv Turske utvrđena je povreda člana 34. Konvencije, jer je, između ostalog, vršen pritisak na advo-
kata podnosioca predstavke tako što mu je prećeno pokretanjem krivičnog postupka.
U slučaju Shtukaturov protiv Rusije, koji se odnosio na postupak za lišenje poslovne sposobnosti podnosioca predstavke, drža-
va je dugo onemogućavala podnosiocu predstavke da se sastane sa svojim advokatom i da komunicira sa njim, što je Sud
utvrdio kao povredu člana 34. Konvencije.
d) Pritisak jedne vlade na drugu vladu
U slučaju Ilascu i drugi protiv Rusije i Moldavije Sud je izrazio veliku zabrinutost zbog diplomatske note koju je ruska vla-
da uputila vladi Moldavije zahtevajući da moldavske vlada povuče primedbe koje je dostavila Sudu i u kojima je ukazala na
odgovornost Rusije za navodna kršenja Konvencije, što je, kako je navedeno, posledica ruskog vojnog pritiska u Pridnjestrovlju.
Sud je ukazao na to da se takvo ponašanje može svoditi na povredu članu 34. Konvencije.
đ) Ometanje izvršenja presude Suda
Iako se sam postupak izvršenja presuda Suda nalazi u nadležnosti Komiteta ministara, nepostupanje po nalozima iz presu-
de može rezultirati podnošenjem nove predstavke, pa se na izvestan način i tada može govoriti o podnošenju predstavke zbog
ometanja ostvarivanja prava priznatih presudom Suda.
e) Neizvršavanje privremenih mera
U slučaju Aleksanyan protiv Rusije u kome se postavilo pitanje povreda iz čl. 3, 5. i 8. Konvencije Sud je odredio dve privremene
mere, koje je država trebalo da sprovede. Prva privremena mera odnosila se na prebacivanje podnosioca, koji je za vreme boravka
u zatvorskoj bolnici ozbiljno oboleo, u neku “eksternu” bolnicu, izvan zatvorskog kruga. Država je dva meseca odbijala da postupi
po ovoj privremenoj meri čime je u pitanje dovedeno zdravstveno stanje, pa i život podnosioca predstavke. Druga privremena
mera se odnosila na pregled podnosioca od strane komisije u kojoj bi se nalazio i lekar po njegovom izboru, što su ruske vlasti
kontinuirano odbijale da učine.
Imajući u vidu činjenicu ozbiljne bolesti koja je nastupila kod podnosioca predstavke, činjenicu da se nalazi u pri-
tvoru, te da zbog toga nije bio u mogućnosti da prikupi neophodne informacije, takav stav vlasti je u datim okolnostima
okarakterisan kao povreda člana 34. Konvencije.
Takođe, u slučaju Aoulmi protiv Francuske Sud je ustanovio povredu člana 34. Konvencije zbog nepoštovanja privremenih mera
izdatih po članu 39. Konvencije.
Naime, u navedenom slučaju Sud je na zahtev podnosioca izdao privremenu meru kojom je zatraženo od francuskih vlasti da
ne proteruju podnosioca u Alžir do okončanja postupka koji je bio u toku u Francuskoj. Francuske vlasti su se oglušile o ovu pri-
vremenu meru, zbog čega je Sud našao da je takav postupak francuskih vlasti bio protivan interesu ispravnog vođenja postupka, a
podnosilac je ometen u delotvornom vršenju prava na pojedinačnu predstavku po članu 34. Konvencije.
ž) Uskraćivanje neophodne pomoći podnosiocu predstavke
U slučaju Dmitrijevs protiv Litvanije litvanske vlasti odbile su da daju podnosiocu predstavke, koji se nalazio u zatvoru, obrazac
za upućivanje predstavke Sudu, kao i obezbeđivanje fotokopija određenih dokumenata. Sud je smatrao da je to predstavljalo po-
vredu člana 34. Konvencije. Pored toga, u ovom predmetu podnosilac je morao da dobije dozvolu od nadležnog sudije za obraćanje
sudu u Strazburu, što je okarakterisano kao dodatna povreda člana 34. Konvencije.
Zaključak o pravu na individualnu predstavku
Pravo na individualnu predstavku garantovano članom 34. Konvencije bilo bi bez efekta da nije kao pandan ovim
pravom ustanovljena obaveza za države da ne ometaju vršenje ovog prava. Svakako da se radi o procesnoj obavezi, koja
je vremenom prerasla u zasebno pravo, materijalnog karaktera, ali to je samo još jedan dokaz da Konvencija predstavlja “živi
instrument.”
PRAVO NA INDIVIDUALNU PREDSTAVKU I PITANJE UVOĐENJA

TAKSI ZA PODNOSIOCE PREDSTAVKE SUDU
Ideja plaćanja takse i pravo na individualnu predstavku

Pravo na individualnu predstavku garantovano članom 34. Konvencije, predstavlja osnov sistema zaštite ljudskih prava pred
Sudom. Ono je postavljeno kao najšire pravo pojedinaca, ali i organizacija koje tvrde da su žrtva kršenja ljudskih prava i ana-
logno ovom pravu za države je predviđena obaveza da na bilo koji način ne ometaju pravo na podnošenje predstavke. U suprotnom
države mogu biti oglašene odgovornim za ometanje prava na podnošenje individualne predstavke.
U cilju efektivne realizacije ovog prava podnosioci predstavke Sudu mogu svoje predstavke podnositi bez obaveze
plaćanja bilo kakvih taksi. U slučaju da se njihove predstavke odbace od strane Suda kao nedopuštene takođe nisu u obavezi da
plate troškove Sudu, kao što ni u slučaju odbijanja njihove predstavke kao neosnovane za njih ne nastaje obaveza da plate troškove
postupka tuženoj državi.
Međutim, s obzirom na drastičan porast predstavki pred Sudom u okviru procesa reformi Suda koje su otpočele nakon
stupanja na snagu Protokola 14, pokrenuto je pitanje uvođenja taksi za podnete predstavke.
Pitanje uvođenja taksi za obraćanje Sudu pomenuto je u Interlaken deklaraciji (Deklaracija iz Interlakena sa Konferencije
na visokom nivou o budućnosti Evropskog suda za ljudska prava, sa akcionim planom - od 19. februara 2010. godine), na
ministarskom sastanku, u okviru predsedavanja Švajcarske Komitetom ministara Saveta Evrope. Naime, iako je pravo na indi-
vidualnu predstavku osnov sistema ustanovljenog Konvencijom cilj uvođenja taksi bio bi sprečavanje zatrpavanja Suda
očigledno neosnovanim i nedopuštenim predstavkama (njihov broj ide i do 90%), što znatno uvećava ukupan broj predmeta
pred Sudom i predstavlja opterećenje za Sud. Dakle, cilj predloga za uvođenje taksi nije povećanje prihoda Suda, već odvra-
ćanje od obraćanja Sudu onda kada se radi o očigledno neosnovanim ili nedopuštenim predstavkama.
Diskusija vođena povodom ovog pitanja ukazala je na veliku razliku u gledištima, od razlika u filozofiji gledanja na ovo
pitanje, do nekih praktičnih rešenja. Međutim, postoji saglasnost da:
- uvođenje taksi ne bi smelo da dovede u pitanje pristup Sudu, kao i
- da bi pitanje uvođenja taksi trebalo da prati bolje informisanje aplikanta o kriterijumima za dopuštenost predstavki i ustanovlja-
vanje boljeg mehanizma za filtriranje očigledno neosnovanih predstavki.
U svakom slučaju na Komitetu ministara Saveta Evrope je konačna odluka o tome da li bi trebalo da se nastavi sa razmatranjem
ovog pitanja i u budućnosti.
Različiti modaliteti za plaćanje taksi

Kada je u pitanju modalitet za uvođenje taksi najčešće se pominje opcija da je aplikant u obavezi da plati taksu u
trenutku podnošenja predstavke Sudu (neka vrsta depozita). Visina takse ne bi trebalo da zavisi od nacionalnosti podnosio-
ca, niti od toga koja je država tužena. Po nekim mišljenjima pravljenje razlike u tom pogledu bilo bi diskriminatornog karaktera,
mada se ističe da bi jedinstveni iznos takse mogao da predstavlja prepreku za podnosioce koji dolaze iz država sa nižim
životnim standardom ili koji dolaze iz država sa slabijom valutom. Pri tome ukazano je na problem aplikanata koji su držav-
ljani jedne države, ali prebivaju na teritoriji druge države članice Saveta Evrope ili aplikanta koji dolaze iz država koje uopšte nisu
članice Saveta Evrope. svojih poreskih i drugih obaveza ili je u postupcima u zemlji porekla oslobođen od plaćanja taksi ili mu je
priznato pravo na besplatnu pravnu pomoć. Zahtev za umanjenje u pogledu plaćanja taksi ili potpuno
U nekim slučajevima aplikantima slabijeg imovnog stanja bi bilo omogućeno da plate manje iznose na ime takse, a
ocena imovnog stanja aplikanata vršila bi se na primer, na osnovu toga da li aplikant ima izvesne finansijske olakšice u zemlji svog
porekla prilikom plaćanja oslobađanje od plaćanja trebalo bi da bude praćen odgovarajućim dokazima i bila bi uvedena moguć-
nost žalbe u slučaju negativnog odgovora na podneti zahtev.
U izvesnim tipovima postupaka posebno bi bile predviđene olakšice za plaćanje taksi. To bi na primer, bili slučajevi
vezani za starateljstvo ili slučajevi kada je aplikant lišen slobode.
Iznos novca koji je plaćen na ime takse mogao bi da se refundira aplikantima kada Sud predstavku proglasi dopušte-
nom (tada bi refundaciju preliminarno, do konačne odluke, vršio Sud) ili kada predstavka rezultira ustanovljenjem jedne ili više
povreda Konvencije (tada bi refundaciju vršila država).
Predložena je i alternativa plaćanju taksi unapred, u vidu deponovanja određenog iznosa u slučajevima kada se radi o očigled-
no neosnovanoj predstavci po kojoj Sekretarijat Suda savetuje aplikantu da predstavku povuče pre plaćanja takse.
Argumenti za i protiv uvođenja taksi

Zagovornici ideje o uvođenju taksi za podnete predstavke smatraju da bi na taj način aplikanti više vrednovali samo
obraćanje Sudu, od onoga kada se to čini bez snošenja bilo kakvih troškova. Naime, brojnost predstavki pred Sudom upravo
je posledica svesti onih koji se obraćaju Sudu da ništa ne gube ako se obrate Sudu, te da sa druge strane obraćanjem Sudu mogu
znatno da zarade, ukoliko se ustanovi povreda njihovih ljudskih prava. Zbog toga, uvođenje taksi znatno bi obeshrabrilo one
aplikante kojima je glavni motiv za obraćanje Sudu sticanje materijalne koristi.
Sa druge strane, protivnici ove ideje ukazuju da je pravo na individualnu predstavku princip koji omogućava svakome
da se obrati Sudu, što predstavlja osnovnu ideju Suda. Uvođenje taksi negativno bi se odrazilo po aplikante čija se ljudska
prava očigledno prekršena tj. čija je predstavka osnovana. Uvođenje taksi stvorilo bi i mnoge teškoće za sam Sud (na primer, utvr-
đivanje osnovanosti zahteva za oslobađanje ili umanjenje takse za svaki pojedinačni slučaj, ocena podnetih dokaza itd.), pa bi od
osnovne ideje rasterećenja Suda dovelo do dodatnih obaveza za Sud. Sem toga, uvođenje taksi stvorilo bi i izvesne administra-
tivne tj. tehničke poteškoće, posebno za države koje ne koriste evro kao zvaničnu valutu.
Pored svih ovih dilema neophodno je dati i odgovor na pitanja:
- da li bi uvođenje taksi zahtevalo izmenu Konvencije?
- ko bi i po kojim kriterijumima određivao visinu taksi i koliko često bi se proveravala visina utvrđenih taksi?
- kome bi se taksa plaćala i kako bi se utvrđivalo da li je plaćena?
- da li bi novac zadržan na ime taksi ostajao Sudu ili bi bio uplaćivan u budžet Saveta Evrope, kao i da li bi određeni procenat taksi
pripao državi u odnosu na koju je utvrđeno da nije došlo do kršenja ljudskih prava?
- šta se dešava sa predstavkama kod kojih aplikant odbije da plati taksu?
U svakom slučaju ovo pitanje ostaje otvoreno i o njemu će biti diskusije i na predstojećim sastancima pojedinih radnih tela u
okviru Saveta Evrope (kao što su Committee of Experts on the reform of the Court - DH-GDR, Steering Committee for Human Rights
- CDDH), sastancima Komiteta ministara Saveta Evrope, ali i drugim važnim sastancima.
Zaključak o predlogu za uvođenje taksi

Utisak je da predlog za uvođenje taksi neće dobiti potrebno podršku, jer su neke države izričito protiv toga. Sem toga, Sud bi se
suočio sa nekim dodatnim aktivnostima u vezi sa uvođenjem taksi, a i nevladine organizacije, kao zastupnici aplikanata u mnogim
slučajevima pred Sudom listom su protiv toga (248 nevladinih organizacija širom Evrope, među kojima se nalazi i Helsinški odbor
za ljudska prava za Srbiju, Komitet za ljudska prava iz Leskovca, Centar za humanitarno pravo, Nezavisno udruženje novinara
Srbije, YUCOM, Regionalni centar za manjine iz Srbije, potpisalo je apel pod nazivom “Taksa – prepreka pravdi”).
Da zaključimo, pravo na individualnu predstavku će i dalje ostati osnova sistema ustanovljenog Konvencijom, a rešenje za op-
terećenost Suda će se naći u preduzimanju nekih drugih mera (unapređenje sistema filtriranja predstavki, uvećanje budžeta Suda,
što će omogućiti angažovanje dodatnih zaposlenih u Sekretarijatu Suda, izbor sudija ad litem po ugledu na Međunarodni Krivični
sud za bivšu Jugoslaviju, izbor dodatnih sudija, koji bi bili samo angažovani na tzv. filtriranju predstavki podnetih Sudu itd.)
I
I Uslovi prihvatljivosti
Član 35
Uslovi prihvatljivosti
1. Sud može uzeti predmet u postupak tek kada se iscrpu svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međuna-
rodnog prava, i u roku od šest meseci od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka.
2. Sud ne postupa po pojedinačnoj predstavci podnetoj na osnovu člana 34. koja je:
a) anonimna, ili
b) u suštini istovetna s predstavkom koju je Sud već razmatrao, ili koja je već podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi
ispitivanja, odnosno rešavanja a ne sadrži nove relevantne činjenice.
3. Sud proglašava neprihvatljivom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na osnovu člana 34. ako:
a) smatra da je predstavka nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju, očigledno neosnovana, ili predstavlja zloupo-
trebu prava na predstavku; ili
b) smatra da podnosilac predstavke nije značajnije oštećen, osim ako poštovanje ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i pro-
tokolima uz nju ne zahteva ispitivanje suštine predstavke, s tim da se predstavka ne može odbaciti po ovom osnovu ukoliko
slučaj nije prethodno s dužnom pažnjom razmotrio domaći sud.
4. Sud odbacuje svaku predstavku koju smatra neprihvatljivom u smislu ovog člana. On to može učiniti u svakoj fazi postupka.
Uslovi prihvatljivosti I
ISCRPLJIVANJE UNUTRAŠNJIH PRAVNIH LEKOVA

Država respondent će kad god je moguće pokrenuti pitanje iscrpljivanja unutrašnjih pravnih lekova, što, prema članu
35. Konvencije, predstavlja jedan od osnovnih uslova za dopuštenost predstavke. Međutim, ima situacija u kojima se iscr-
pljivanje unutrašnjih pravnih lekova neće postavljati kao neophodan uslov za dopuštenost predstavke. To su slučajevi vezani za
povredu člana 6. stav 1. Konvencije, tj. povredu prava na suđenje u razumnom roku (slučaj Mikulić protiv Hrvatske), kao i slučajevi
tzv. međudržavnih predstavki (član 33. Konvencije).
Teret dokazivanja da nisu iscrpljeni svi unutrašnji pravni lekovi uvek je na tuženoj državi, tako što će zastupnici te drža-
ve pred Sudom ukazati tačno na pravne lekove koji nisu korišćeni, a mogli su da budu korišćeni u unutrašnjem pravnom poretku.
Pri tom, bitno je da je reč o dostupnim, delotvornim i dovoljnim pravnim sredstvima (available, effective and sufficient), i
to ne samo u teoriji nego i u praksi. To znači da su ti pravni lekovi takvog karaktera da mogu da obezbede obeštećenje u vezi sa
žalbama podnosioca predstavke, tj. da nude razumne izglede na uspeh u postupku pred nadležnim domaćim organom. Zbog toga
će Sud tražiti od tužene države da pruži primere iz domaće sudske prakse u kojima su se navedeni pravni lekovi pokazali
efikasnim.
Kada je reč o dostupnosti pravnog sredstva, podnosilac predstavke trebalo bi da ima pravo direktnog obraćanja nadležnom
organu u zemlji. Na primer, u Italiji pravo direktnog obraćanja ne odnosi se na Ustavni sud, zbog čega Sud ovo pravno sredstvo nije
tretirao kao dostupno pravno sredstvo koje bi podnosilac predstavke trebalo da iscrpi (Immobiliare Saffi protiv Italije).
Ukoliko podnosiocu predstavke nije priznato pravo na besplatnu pravnu pomoć u složenijim slučajevima ili slučajevima u
kojima nije obavezna odbrana, nemogućnost korišćenja pravnog sredstva, zavisno od materijalnih mogućnosti podnosioca pred-
stavke, može uticati na proglašavanje takvog pravnog sredstva nedostupnim (Airey protiv Irske).
Dostupnost pravnog sredstva Sud ceni u zavisnosti od okolnosti slučaja. Tako, na primer, u slučaju Conka protiv Belgije
Sud je uzeo u obzir da su podnosioci predstavke obavešteni o mogućnosti upotrebe pravnog sredstva tek u policijskoj stanici, na
jeziku koji nisu razumeli, kao i da su vlasti propustile da podnosioce predstavke blagovremeno upoznaju sa pravom na branioca,
pa je na osnovu tih i još nekih okolnosti konstatovao da im pravno sredstvo nije bilo dostupno. Stoga nije bilo neophodno ispun-
javanje uslova iscrpljivanja svih domaćih pravnih lekova.
Da bi pravno sredstvo bilo delotvorno i dovoljno, ono mora biti takvo da obezbedi naknadu podnosiocu predstavke u
vezi sa navodnim kršenjem Konvencije. To važi podjednako kako za sudska, tako i za administrativna pravna sredstva. Zbog
toga puka mogućnost da se ponovo razmotri slučaj pred nadležnim domaćim organom ne može se smatrati dovoljnim pravnim
sredstvom. Ukoliko nadležni domaći organi imaju samo diskreciono pravo da pruže naknadu (slučaj Buckley protiv Ujedinjenog
Kraljevstva), ili nemaju ovlašćenje da donose obavezujuće odluke (slučaj Devlin protiv Ujedinjenog Kraljevstva), tužena država ne
može sa uspehom isticati da podnosilac predstavke nije iscrpeo sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom.
Sa druge strane, nije dovoljno samo verovanje podnosioca predstavke da obraćanje nadležnom organu u državi respondentu
ne predstavlja delotvorno pravno sredstvo ako nije preduzeta konkretna akcija, o čemu se Sud izjasnio u slučaju Mogos i Krifka
protiv Nemačke (proterivanje iz Nemačke lica bez državljanstva rumunskog porekla).
ROK OD ŠEST MESECI KAO USLOV ZA PODNOŠENJE PREDSTAVKE SUDU

Da bi Sud uzeo predmet u rad, pored uslova iscrpljivanja unutrašnjih pravnih lekova, članom 35. stav 1. Konvencije zahteva
od podnosioca predstavke da poštuje rok od šest meseci od dana donošenja pravnosnažne odluke pred domaćim orga-
nom u konkretnom predmetu.
Navedeni rok predviđen je radi poštovanja načela pravne sigurnosti, jer sprečava da odluke koje su donete u daljoj proš-
losti budu predmet ispitivanja pred Sudom, čime bi se moglo zadirati u neka stečena prava. Sa druge strane, ovaj rok ustanovljen
je i u interesu podnosilaca predstavki, koji bi u suprotnom bili u veoma teškoj situaciji da obezbede dokaze iz davne prošlosti.
Takođe, navedeni rok je dovoljan da podnosioci predstavke razmisle o tome da li će se nakon završetka procedure pred domaćim
organima obratiti i Sudu.
Na prvi pogled može se učiniti da se radi o kratkom roku, međutim treba imati u vidu da nakon podnošenja predstavke Sudu,
tuženoj državi se obično ostavlja rok od šest meseci da iznese svoja zapažanja u vezi sa predstavkom onda kada joj je predmet
dostavljen. Međutim, u nekim porodičnim predmetima ili drugim predmetima od posebne hitnosti taj rok je i kraći. Stoga
rok od šest meseci predstavlja dovoljno vremena za pripremu celokupne dokumentacije koja će se podneti zajedno sa predstav-
kom Sudu.
Danom donošenja presude obično se smatra dan njenog objavljivanja, međutim, ako presuda nije objavljena, kao
relevantan datum od koga počinje da teče rok od šest meseci uzima se dan kada je podnosilac predstavke ili njegov puno-
moćnik obavešten o odluci, a posebno o razlozima odluke, u slučaju da su oni dostavljeni naknadno, nakon saopštavanja
njene izreke. To je Sud naglasio u slučaju Worm protiv Austrije, odbijajući prigovor austrijske vlade vezan za protek roka od šest
meseci, jer je pisane razloge domaće presude podnosilac primio posle pet meseci od kritičnog datuma.
U slučaju da postoje izuzeci od iscrpljivanja pravnih lekova (npr. nedelotvornost ili nedostupnost pravnog leka) predstav-
ka se podnosi u roku od šest meseci od momenta kada se navodno kršenje prava dogodilo.
Ako se radi o više nepovezanih događaja za koje podnosilac ukazuje da predstavljaju kršenje, najsigurnije je za podnosioca
da uzme u obzir prvi događaj, međutim ako su događaji međusobno povezani, tako da čine jedan jedinstveni događaj, za
primenu pravila poštovanja roka od šest meseci relevantan je poslednji događaj u nizu.
U izuzetnim slučajevima Sud je uzimao u obzir i predstavku koja je podneta po isteku roka od šest meseci, ceneći teško psihičko
stanje podnosioca predstavke, kojoj su ubijeni suprug i ćerka, ali je predstavku ipak proglasio neprihvatljivom, jer je podneta sa
dve godine zakašnjenja (H protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Irske).
Trajni karakter povrede

Vremensko ograničenje od šest meseci neće se primeniti ukoliko se radi o povredi koja ima trajni karakter.
U praksi Suda bilo je više situacija koje je Sud kvalifikovao kao trajne povrede. To se odnosilo na period proveden u
pritvoru (Ječius protiv Litvanije), postojanje izvesnih zakona kojima se krši Konvencija (Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva),
odbijanje da se plati naknada zbog eksproprijacije ili nacionalizacije, koje same po sebi predstavljaju trenutne akte (Almeida
Garrett i drugi protiv Portugala), odbijanje vlade da podnosiocu pruži informacije u vezi sa testiranjem hemijskog oružja nad njim,
dok je bio vojnik tokom šezdesetih godina (Roche protiv Ujedinjenog Kraljevstva), kontinuirano ograničavanje slobode izražavanja
kao posledica osude za izdaju tokom Drugog svetskog rata (De Becker protiv Belgije), nesprovođenje odluke o načinu održavanju
kontakta sa detetom (Hokkanen protiv Finske) itd.
Sa druge strane, Sud je u nizu situacija koje takođe imaju kontinuirani karakter zauzeo stav da se nije radilo o povredi
koja ima trajni karakter. Tako na primer, kontinuirano ograničenje prava ribolova podnosioca Sud nije tretirao kao trajnu povre-
du, jer je našao da je ograničenje posledica posebne uredbe izdate povodom posebnog događaja (Posti and Rahko protiv Finske).
Isto tako, u slučaju eksproprijacije slike od strane vlasti bivše Čehoslovačke tokom 1946. godine Sud nije tretirao kao trajnu po-
vredu (Prince Hans-Adam II of Liechtenstein v. Germany).
Nedelotvorni pravni lek

Drugi slučaj kada se poštovanje roka od šest meseci neće primeniti po opštim pravilima o njegovoj primeni odnosi se na
korišćenje nedelotvornog pravnog sredstva. U tom slučaju rok od šest meseci teći će od trenutka kada je upotrebljeno
delotvorno pravno sredstvo tj. od momenta samog događaja, ako nije bilo delotvornog pravnog sredstva. Ukoliko postoji
bilo kakva sumnja u pogledu delotvornosti nekog pravnog sredstva za podnosioce predstavke bi bilo važno da, za svaki
slučaj, Sudu u roku od šest meseci od poslednje pravnosnažne odluke domaćih organa podnesu jedno uvodno pismo.
Pravilo da podnosilac predstavke poštuje rok od šest meseci i pitanje delotvornosti pravnog leka često nije lako uskladiti, pa
se Sud može naći u ulozi tumača pitanja iz domena unutrašnjeg pravnog poretka. Tako na primer u slučaju Fernandez-Molina
Gonzalez and 370 other applications protiv Španije, koji se ticao pitanja trovanja hranom, podnosioci predstavke su pred Audiencia
Nacional 1989. godine dobili krivičnu presudu po osnovu koje je obezbeđeno dobijanje naknade. Međutim, zbog problema nasta-
lih u sprovođenju ove presude podnosioci su se obratili Ustavnom sudu Španije sredstvom poznatim pod nazivom amparo, da bi
njihovi zahtevi bili odbijeni odlukama Ustavnog suda od 2000. i 2001. godine. Argumenti španske vlade pred Sudom svodili su se
na tvrdnju da su podnosioci svoju predstavku Sudu morali podneti u roku od šest meseci od odluke Audiencia Nacional na osnovu
toga što pravo na mirno korišćenje imovine koje je bilo predmet rasprave pred sudovima ne uživa zaštitu po pravnom sredstvu
amparo. Sud nije usvojio ovu tvrdnju španske vlade smatrajući da se radi o formalističkom pristupu pravilu o ograničenju od šest
meseci, i da je duhu Konvencije mnogo bliži jedan sveobuhvatniji pristup, koji bi uzeo u obzir i postupak po amparu.
Slučaj “Blečić protiv Hrvatske” još više je indikativan, jer se Veliko veće Suda u ovom predmetu bavilo utvrđivanjem momenta
kada se jedna odluka u pravnom poretku Republike Hrvatske može smatrati kao res iudicata. Po stanovištu Suda, taj momenat je
vezan za trenutak kada je Vrhovni sud Hrvatske 15.2.1996. godine preinačio presudu zadarskog Županijskog suda, osnaživši pre-
sudu zadarskog Opštinskog suda, kojom je konstatovan prestanak stanarskog prava (“special protected tenancy”) Kristine Blečić. S
obzirom na to da su ove presude donete u periodu kada Republika Hrvatska nije bila članica Konvencije (to je postala 5.11.1997.
godine), Sud je smatrao da je osnovan prigovor nenadležnosti ratione temporis, bez obzira što je odluka hrvatskog Ustavnog suda,
kao poslednje instance, doneta posle tog “kritičnog datuma”.
Pitanje koje se ovde nameće je koju bi od ove dve presude (Vrhovnog ili Ustavnog suda) trebalo smatrati konačnom u smislu
presuđene stvari (res iudicata). S obzirom na to da je uslov iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava predviđen Konvencijom lo-
gično je da se radi o presudi Ustavnog suda, jer ona predstavlja finalni akt i konačni rezultat jednog niza sudskih postupaka. Osim
toga, odluka Ustavnog suda mogla je biti i suprotna presudi Vrhovnog suda. Ne treba zaboraviti da je obraćanje Ustavnom sudu
Hrvatske Sud u slučaju “Slaviček protiv Hrvatske” proglasio delotvornim pravnim sredstvom, pa se ne radi o pukom zadovoljenju
forme kroz obraćanje ovoj sudskoj instanci.
Ova odluka dovodi u pitanje načelo pravne sigurnosti, jer je njome uspostavljen presedan da se rok od šest meseci za iscr-
pljivanje domaćih pravnih lekova počinje računati od pretposlednje odluke domaćih sudova, ukoliko je poslednja instanca samo
potvrdila odluku prethodne sudske instance, a nije je ukinula ili preinačila.
ANONIMNA PREDSTAVKA
Podnosilac predstavke Sudu mora otkriti svoj identitet (član 35. stav 2a Konvencije), tj. predstavka ne može biti anonimna.
Predstavka koja ne zadovoljava ovaj uslov biće proglašena nedopuštenom.
U izvesnim slučajevima podnosilac predstavke može tražiti od Suda da se ne otkriva njegov identitet, a za to mora
prilikom podnošenja predstavke navesti razloge koji, po njegovom mišljenju, opravdavaju takav zahtev. Ukoliko Sud usvoji ovaj
zahtev, taj predmet biće vođen pod inicijalima podnosioca predstavke ili nekim od slova kao što su X, Y, Z.
Nekad se anonimnost može zatražiti naknadno, tj. ne odmah prilikom podnošenja predstavke. Primer za to je predstav-
ka podneta u predmetu V. A. M. protiv Srbije, koju je podnositeljka predstavke najpre podnela pod punim imenom i prezimenom,
da bi Sud u kasnijoj fazi postupka, zbog toga što je posredi bila osetljiva porodična stvar, kao i zbog toga što je podnositeljka pred-
stavke HIV pozitivna, na njen zahtev odobrio anonimnost, koja je ostala i prilikom donošenja presude.
Istovetna predstavka
Predstavku koja je suštinski istovetna sa predstavkom koju je Sud već razmatrao i koja ne sadrži neke nove činjenice
relevantne za predmetni slučaj Sud će proglasiti nedopuštenom (član 35. stav 2b Konvencije).
To će se svakako odnositi na predstavku koju je podneo isti podnosilac i koja se tiče istog predmeta o kome je Sud već odlučivao.
Međutim, ako je u istoj stvari došlo do promene podnosioca ili ako isti podnosioci podnesu predstavku koja je bazirana na
drugim činjenicama od ranije predstavke, suštinski to neće biti istovetne predstavke. Isto tako, razvoj događaja u postupku
pred domaćim organima, koji opravdava novu predstavku, može biti dovoljan razlog da Sud prihvati podnetu predstavku i da je
ne tretira kao suštinski istovetnu sa prethodnom predstavkom (Vallan protiv Italije). Međutim, promena pravne argumentacije
u predstavci, pri istom činjeničnom stanju, dovešće do toga da predstavka bude proglašena neprihvatljivom (X protiv
Ujedinjenog Kraljevstva).
U slučaju da je Sud prethodno ustanovio da predstavka nije dopuštena jer nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva predviđena
unutrašnjim pravom, nakon iscrpljivanja pravnih sredstava domaćeg prava na koja je ukazao Sud, ukoliko bi podnosilac ponovo
podneo predstavku Sudu, ona ne bi bila proglašena nedopuštenom zbog njene suštinske istovetnosti sa predstavkom koja je ranije
podneta Sudu.
Predstavka podneta nekom drugom međunarodnom telu

Sud neće postupati po pojedinačnoj predstavci podnetoj na osnovu člana 34. Konvencije ukoliko je ona već podneta
nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, odnosno rešavanja, a ne sadrži nove relevantne činjenice (član 35.
stav 2b Konvencije).
Ovo se odnosi na predstavke koje je isti aplikant podneo, na primer, ranije postojećem Komitetu UN za ljudska prava ili Komi-
tetu UN protiv torture, a suštinski su istovetne sa predstavkom koja je podneta Sudu.
Sa druge strane, u slučaju Pauger protiv Austrije podnosilac se žalio Sudu na povredu člana 6. Konvencije u vezi sa odsustvom
javne rasprave u postupku pred domaćim organom, ali Sud nije proglasio predstavku nedopuštenom zbog toga što se podnosilac
prethodno obratio i Komitetu UN za ljudska prava. Naime, obraćanje Komitetu se odnosilo na pitanje diskriminacije u postupku
pred domaćim organom, dok se predstavka Sudu odnosila na pravo na pravično suđenje.
Takođe, u slučaju Folgerø i drugi protiv Norveške Sud nije prihvatio tvrdnju da je predstavka nedopuštena, jer je podneta Ko-
mitetu Ujedinjenih nacija za ljudska prava povodom istog pitanja (pravo na obrazovanje garantovano članom 2. Protokola 1 uz
Konvenciju i sloboda veroispovesti garantovan članom 9. Konvencije), ali od strane drugih članova grupe roditelja koji su želeli da
njihova deca budu izuzeta iz programa nastave novog predmeta tzv. KRL, koji objedinjava hrišćanstvo, veru i filozofiju.
Isto tako, prethodno obraćanje Evropskom komitetu za sprečavanje torture (CPT) neće predstavljati prepreku za podnosioca
koji želi da se obrati i Sudu.
NESPOJIVOST PREDSTAVKI SA ODREDBAMA KONVENCIJE

Prema članu 35. stav 3. Konvencije, Sud, proglašava nedopuštenom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na osnovu člana
34, za koju smatra da je nespojiva sa odredbama Konvencije. Nespojivost predstavke sa odredbama Konvencije ima četiri
aspekta:
- nespojivost predstavke zbog ograničenja u nadležnosti države (ratione loci nespojivost);
- nespojivost predstavke zbog ograničenja u pitanjima koja Konvencija reguliše (ratione materiae nespojivost);
- nespojivost predstavke zbog vremenskog ograničavanja obaveza države po Konvenciji (ratione temporis nespojivost);
- nespojivost predstavke u odnosu na pitanja ko se može pojaviti kao podnosilac predstavke i protiv koga se može podneti pred-
stavka (ratione personae nespojivost).
Nespojivost ratione loci

Navodna povreda Konvencije mora se desiti u okviru nadležnosti države ugovornice. To je prvenstveno teritorijalna nad-
ležnost, ali može biti reč i o drugim vidovima nadležnosti u slučaju da država vrši “efektivnu kontrolu” nad predmetnom teritori-
jom ili na osnovu saglasnosti i poziva vlade sa te teritorije (ovo pitanje raspravljano je u slučajevima Banković protiv Belgije i dr.,
kao i u predmetima Marković protiv Italije, Kipar protiv Turske i Loizidou protiv Turske). Nadležnost države odnosi se i na “zavisnu
teritoriju”, ako je država dala izjavu na osnovu člana 56. Konvencije da je ona primenljiva i na tu teritoriju.
Države koje nemaju suverenitet nad celokupnom teritorijom, pa samim tim nisu u mogućnosti da obezbede uživanje prava iz
Konvencije na tom delu teritorije, podnele su deklarativne izjave u smislu člana 56. Konvencije u vezi sa teritorijalnom primenom
Konvencije. To je slučaj, na primer, sa Azerbejdžanom u odnosu na teritorije koje kontroliše Jermenija, kao i sa Moldavijom u od-
nosu na teritoriju Pridnjestrovlja na kojoj nema faktičku vlast. Sa druge strane, Gruzija nije dala takvu izjavu u odnosu na teritorije
na kojima nema faktičku vlast, slično kao i Srbija u odnosu na teritoriju Kosova i Metohije na kojoj ne vrši faktičku vlast.
U stvari, nije moguće obraćanje Sudu povodom odluka međunarodnih organizacija (na primer, Behrami protiv Francuske, gde
je Sud smatrao da su odluku donele Ujedinjene nacije), ali to ne mora isključiti odgovornost država članica te organizacije. Ovo je
Sud izričito istakao povodom predstavki u predmetima Beer and Regan protiv Nemačke i Waite i Kennedy protiv Nemačke, koji su
se odnosili na zaposlenje u okviru Evropske svemirske agencije.
Nespojivost ratione materiae

Predstavke koje se odnose na prava koja nisu regulisana Konvencijom, ili se ne mogu podvesti pod neku od odredaba
Konvencije, Sud će odbaciti kao nespojive ratione materiae.
Na primer, u slučaju Botta protiv Italije Sud je smatrao da se navodi predstavke, da se hendikepirana lica sprečavaju od pristupa
javnim plažama i moru, ne mogu podvesti pod član 8. Konvencije.
Međutim, u svojoj praksi Sud je isticao važnost shvatanja Konvencije kao “životnog instrumenta” (Selmouni protiv Francuske).
Stoga, Sud je u obavezi da Konvenciju tumači sagledavajući savremene prilike, jer je proteklo više od pedeset godina od njenog
nastanka, tako da njeni tvorci nisu mogli predvideti razvoj pojedinih instituta Konvencije u budućnosti.
Tako, na primer, malo ko je mogao predvideti da će pod pojam porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije biti podvedena
situacija u kojoj lokalno stanovništvo nije dobilo informacije o bezbednosnim rizicima zbog blizine fabrike hemijskih proizvoda
(Guerra and others protiv Italije).
U slučaju Eskelinen protiv Finske postupak pred Sudom pokrenulo je šest finskih državljana, po zanimanju policajac, koji su
zahtevali nadoknadu plate, koja im pripada prema posebnom kolektivnom ugovoru. Sledeći stav iznet u slučaju Pellegrin, prema
kome “sporovi koji se odnose na zaposlenje, karijeru i prekid rada državnih službenika, po opštem pravilu, van opsega člana 6 stav
1,” (Pellegrin v. France, no. 28541/95, presuda od 8. decembra 1999, ECHR 1999 - Veliko veće, stav 59, podstav 1.). Sud je mogao
ovu predstavku da proglasi neprihvatljivom ratione materiae, međutim, povodom slučaja finskih policajaca Sud je odlučio da
usvoji novi pristup u ovoj oblasti. Naime, prema navedenoj presudi, da bi država mogla da se pozove na status podnosi-
oca kao državnog službenika, i da bi isključila primenu člana 6. stav 1. Konvencije, potrebno je da se steknu dva uslova.
Najpre, država u domaćem zakonu mora izričito da isključi pristup sudu za poslove i lica u pitanju. Drugi uslov je da tu-
žena država dokaže da je ovo isključenje pristupa sudu objektivno opravdano tj. da postoje objektivni razlozi u interesu
države.
To je još jedna potvrda pravila da je Konvencija jedan živ instrument koji mora da se vremenom menja.
Nespojivost ratione temporis

Ukoliko država protiv koje je podneta predstavka nije ratifikovala Konvenciju u trenutku kada se podnosilac pred-
stavke obratio Sudu, predstavka će biti proglašena nedopuštenom kao nespojiva sa Konvencijom ratione temporis.
Kada su se događaji na koje se odnosi predstavka desili pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na predmetnu državu, a
nastavljeni su posle tog momenta, Sud će kao relevantne za svoju odluku ceniti samo događaje koji su se desili nakon stupanja
Konvencije na snagu u odnosu na tu državu, ali može uzeti u obzir i događaje koji su se desili pre stupanja na snagu Konvencije (Tr-
zaska protiv Poljske). Isto tako, prilikom procene razumnosti dužine postupka pred domaćim organima, sud će uzeti u obzir samo
vreme nakon stupanja Konvencije na snagu, ali će imati na umu i koliko je dugo postupak trajao pre stupanja Konvencije na snagu
u odnosu na predmetnu državu, kao i okolnosti koje su uticale na njegovu dužinu (Hokkanen protiv Finske i Zana protiv Turske).
U situacijama koje su se desile pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na predmetnu državu Sud će obratiti posebnu pa-
žnju na to da li je reč o događaju koji ima trajni karakter.
Naprotiv, u slučaju trenutnih događaja van vremenskih okvira Konvencije, predstavka će uvek biti proglašena nepri-
hvatljivom ratione temporis (na primer, razaranje kuće podnosioca predstavke koje se desilo pre stupanja Konvencije na snagu
u odnosu na Hrvatsku u slučaju Aćimović protiv Hrvatske). U ovom poslednjem slučaju, Sud nije prihvatio ni navode podnosioca
predstavke da je zakon kojim su suspendovani postupci pred domaćim sudovima za štetu nastalu usled akcija preduzimanih za
vreme “Domovinskog rata” u Hrvatskoj u okviru vremenske nadležnosti Suda, iako je donet nakon stupanja na snagu Konvencije u
odnosu na Hrvatsku. Naime, po mišljenju Suda, taj zakon je tako blisko povezan sa predmetnim događajima da bi proglašavanjem
predstavke prihvatljivom došlo do davanja retroaktivnog dejstva Konvenciji, što je suprotno principima međunarodnog prava.
Dalje, u slučaju Mikulić protiv Hrvatske, gde se podnosilac predstavke žalio na dužinu trajanja postupka, sud je primetio da pe-
riod koji potpada pod nadležnost suda ne počinje sa datumom otpočinjanja sudskog postupka već 6. novembra 1997. godine, kada
je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Hrvatsku. (Mikulić protiv Hrvatske, br. 53176/99, presuda od 7. februara 2002. god., par.
36, Radoš i drugi protiv Hrvatske, br. 45435/99, presuda od 7. novembra 2002, par. 81-82.)
Primer za usvajanje prigovora ratione temporis predstavlja i slučaj Blečić protiv Hrvatske. Slučaj Blečić protiv Hrvatske još više
je indikativan, jer se Veliko veće Suda u ovom predmetu bavilo utvrđivanjem momenta kada se jedna odluka u pravnom poretku
Republike Hrvatske može smatrati kao res iudicata. Sa stanovišta Suda, taj momenat je vezan za trenutak kada je Vrhovni sud Hr-
vatske 15. februara 1996. godine preinačio presudu zadarskog Županijskog suda, osnaživši presudu zadarskog Opštinskog suda,
kojom je konstatovan prestanak stanarskog prava (special protected tenancy) Kristine Blečić. S obzirom na to da su ove presude
donete u periodu kada Republika Hrvatska nije bila članica Konvencije (to je postala 5. novembra 1997. godine), Sud je smatrao
da je osnovan prigovor nenadležnosti ratione temporis, bez obzira na to što je odluka hrvatskog Ustavnog suda, kao poslednje
instance, doneta posle tog “kritičnog datuma”.
Pitanje koje se ovde nameće jeste: koju bi od ove dve presude (Vrhovnog i Ustavnog suda) trebalo smatrati konačnom u smi-
slu presuđene stvari (res iudicata)? S obzirom na uslov iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava predviđen Konvencijom, logično
je da je reč o presudi Ustavnog suda, jer ona predstavlja finalni akt i konačan rezultat niza sudskih postupaka. Sem toga, odluka
Ustavnog suda mogla je biti i suprotna presudi Vrhovnog suda. Ne treba zaboraviti da je obraćanje Ustavnom sudu Hrvatske Sud u
slučaju Slaviček protiv Hrvatske proglasio delotvornim pravnim sredstvom, pa nije posredi puko zadovoljavanje forme obraćanjem
ovoj sudskoj instanci.
Nespojivost ratione personae

Nespojivost predstavke ratione personae sa odredbama Konvencije i protokola uz nju ima više aspekata.
Predstavka će biti proglašena nedopuštenom ratione personae ukoliko nije podneta protiv države, već protiv organi-
zacije ili nekog pojedinca unutar te države. Sa druge strane, država se ne može osloboditi od odgovornosti njenim preba-
civanjem na privatne institucije unutar države. Na primer, to se odnosilo na slučajeve telesnog kažnjavanja u pojedinim britan-
skim privatnim školama o čemu je Sud raspravljao u slučaju Costello-Roberts protiv Ujedinjenog Kraljevstva. U tom slučaju Sud je
ustanovio da država ima obavezu da deci obezbedi pravo na obrazovanje, uključujući i odgovornost za sistem discipline u školama,
što važi podjednako za privatne i državne škole. Odgovornost države u takvim situacijama proističe i iz člana 1. Konvencije, prema
kome je država u obavezi da svakom u okviru njene nadležnosti obezbedi uživanje sloboda i prava predviđenih Konvencijom.
Pored toga, predstavka će biti proglašena nedopuštenom ratione personae ako je podneta protiv države koja nije rati-
fikovala Konvenciju ili protokole uz nju.
Najzad, u slučaju da podnosilac predstavke nema status žrtve, predstavka će takođe biti proglašena nedopuštenom
ratione personae.
Međutim, ima i slučajeva da se primena Konvencije ograničava ratione personae. Na primer, Monako je prilikom ratifika-
cije Konvencije 30. novembra 2005. godine (Kneževina Monako je time postala 45. država članica Konvencije) stavio rezervu na
primenu člana 6. stav 1. i člana 13. Konvencije, i to na osnovu odredbe svog Ustava kojom se štiti ličnost monarha ove minijaturne
kneževine od vođenja bilo kakvih sudskih postupaka.
U slučaju istovremenog podnošenja predstavke od strane nekog pravnog lica (na primer, kompanije) i lica ovlašćenog za zastu-
panje tog pravnog lica (na primer, direktora kompanije) Sud će po pravilu predstavku proglasiti nedopuštenom ratione personae
u odnosu na to ovlašćeno lice. Naime, u slučaju Samardžić i AD Plastika protiv Srbije Sud je predstavku gospodina Samardžića
proglasio nedopuštenom ratione personae, jer je “zanemarivanje pravnog subjektiviteta opravdano u izuzetnim okolnostima, po-
sebno gde je jasno utvrđeno da je preduzeću nemoguće da se obrati Sudu preko organa predviđenih njegovim osnivačkim aktom
ili u slučaju likvidacije preko njegovih likvidatora”. (Videti stav 30 presude od 17. jula 2007. godine.)
S tim u vezi važno je istaći da se zaseban pravni identitet korporacija (akcionarskog društva) može smatrati osnovnim
principom korporacijskog prava priznatim od strane većine nacionalnih pravnih sistema. Shvatanje korporacije kao zaseb-
nog entiteta nezavisnog od njenih akcionara je duboko ukorenjeno. Biznis korporacije se vodi u ime korporacije. Korporacija je ta
koja zaključuje ugovore, pozajmljuje novac, tuži i biva tužena u svoje sopstveno ime, i na druge načine vodi posao kao da je stvarna
osoba od krvi i mesa. Doktrine “proboja korporacijskog štita” (institut proboja pravne ličnosti u srpskom pravu) i “proboja
korporacijskog štita u obrnutom smeru” (institut nepoznat u srpskom pravu) su priznate pod samo izuzetnim okolnostima.
Pravno pitanje kod instituta proboja korporacijskog štita je da li akcionar može lično biti odgovoran za obaveze korpo-
racije. Kod instituta proboja korporacijskog štita u obrnutom smeru ili lice koje je unutar same korporacije (“insajder”) ili lice sa
potraživanjem protiv takvog lica iz nekog razloga teži da se lice unutar korporacije i korporacija tretiraju kao jedno isto lice.
Sud je o ovom pitanju raspravljao u slučaju Agrotexim i drugi protiv Grčke (Agrotexim i drugi protiv Grčke, br. 14807/89). U
navedenom slučaju sud nije prihvatio mišljenje Komisije prema kojem:
“... gde povreda članom 1 Protokola br. 1 zaštićenih prava kompanije ima za posledicu pad vrednosti njenih akcija, automatski
postoji i povreda prava njenih akcionara zaštićenih istim članom”.
(Predmet Agrotexim i drugi protiv Grčke, br. 14807/89, ECHR 1995 - Sud (Veće))
Sud je smatrao da ovakva afirmacija teži da ustanovi “po mišljenju suda neprihvatljiv” kriterijum.
U navedenom slučaju sud je pre svega ukazao da se “kompanije podnosioci predstavke nisu žalile na povredu njihovih prava
stečenih u svojstvu akcionara Fix Brewery (kompanije), kao što su pravo na prisustvovanje generalnoj skupštini i pravo na glasanje”,
pa je odlučio da će:
“probijanje korporacijskog štita” ili zanemarivanje zasebnog pravnog bića kompanije biti opravdano u samo izuzetnim okolnosti-
ma, naročito tamo gde se jasno utvrdi da je za kompaniju nemoguće da se prijavi Konvencijskim institucijama kroz svoje organe
osnovane prema osnivačkom aktu ili - u slučaju likvidacije - kroz svoje likvidatore. Vrhovni sudovi određenog broja zemalja članica
Saveta Evrope su zauzele isti stav.”
(Predmet Agrotexim i drugi protiv Grčke)
Sud nije podelio ni mišljenje Komisije da je “kriterijum da bi se kompanije podnosioci predstavke mogle smatrati žrtvama za-
dovoljen pošto je …Fix Brewery bio pod kontrolom države usled čega je razumno smatrati da je bio u poziciji iz koje je za njega bilo
nemoguće da se prijavi Konvencijskim institucijama.” U prilog svog stava o neprihvatanju mišljenja Komisije, “nije prestalo da po-
stoji kao pravno lice”, da je “isto imalo svoje zastupnike u ličnosti dva likvidatora, koji su imali pravne mogućnosti da brane njegove
interese i da se prijave Konvencijskim institucijama...”. Najzad, sud je zaključio da se kompanije podnosioci predstavke “ne mogu
smatrati ovlašćenima da se prijave Konvencijskim institucijama.”
U slučaju Agrotexim i drugi protiv Grčke Sud je takođe ukazao na presudu Međunarodnog suda pravde (ICJ) od 5. februara 1970.
god., u slučaju Barcelona Traction, Light i Power Company Limited. U navedenom slučaju ICJ je priznao nacionalnim pravnim si-
stemima definisan koncept kompanije “zasnovane na čvrstoj razlici između prava kompanije i njenih akcionara.” (Slučaj Barcelona
Traction, Light i Power Company, Limited, presuda od 5. februara 1970. god., par. 32-101.). ICJ je zaključio da:
“... šteta pričinjena kompaniji često uzrokuje štetu njenim akcionarima, ali ovo ne upućuje na zaključak da su i jedni i drugi ovla-
šćeni da traže naknadu” i “da bi se situacija smatrala različitom, akt na koji se odnosi pritužba mora biti usmeren direktno protiv
prava koja akcionarima pripadaju u njihovom svojstvu akcionara”.
Takođe, u slučaju Teteriny protiv Rusije, gde je sud ukazao da je “zahtev za smeštajem bio podnet od strane prvooznačenog pod-
nosioca predstavke i da je presuda od 26. septembra bila doneta u njegovu korist.” Ovom presudom se nije odlučivalo o pravima i
obavezama drugooznačenog podnosioca predstavke, niti su joj presudom preneta bilo kakva ovlašćenja. (Teteriny protiv Rusije, br.
11931/03, presuda od 30. juna 2005. (konačna 30. septembra 2005), ECHR 2005 - I, par. 29.). Zbog toga je u citiranom slučaju sud
odlučio da “pritužbe uložene od strane drugooznačenog podnosioca predstavke u njeno lično ime nisu kompatibilne ratione personae
odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3, te da moraju biti odbačene saglasno članu 35. stav 4.”
Prema članu 35. stav 3. tačka a) Konvencije, Sud proglašava nedopuštenom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na
osnovu člana 34. za koju smatra da je nespojiva sa odredbama Konvencije.
VREMENSKI ASPEKT SPOJIVOSTI PREDSTAVKE SA ODREDBAMA

KONVENCIJE U SLUČAJU SMRTNIH ISHODA
Jedan od bitnih aspekata spojivosti predstavke sa odredbama Konvencije je vremenski aspekat (aspekat spojivosti sa
Konvencijom ratione temporis). Po pravilu, ukoliko država protiv koje je podneta predstavka nije ratifikovala Konvenciju u tre-
nutku kada se podnosilac predstavke obratio Sudu, predstavka će biti proglašena nedopuštenom kao nespojiva sa Konvencijom
ratione temporis. To je posledica načela međunarodnog prava o zabrani retroaktivnosti.
Kada su se događaji na koje se odnosi predstavka desili pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na predmetnu
državu, a nastavljeni su posle tog momenta, Sud će kao relevantne za svoju odluku ceniti samo događaje koji su se desili nakon
stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tu državu, ali može uzeti u obzir i događaje koji su se desili pre stupanja na snagu
Konvencije (predmet Trzaska protiv Poljske).
Isto tako, prilikom procene razumnosti dužine postupka pred domaćim organima, sud će uzeti u obzir samo vreme nakon
stupanja Konvencije na snagu, ali će imati na umu i koliko je dugo postupak trajao pre stupanja Konvencije na snagu u
odnosu na predmetnu državu, kao i okolnosti koje su uticale na njegovu dužinu (predmet Zana protiv Turske).
U situacijama koje su se desile pre stupanja Konvencije na snagu u odnosu na predmetnu državu Sud će obratiti posebnu
pažnju na to da li je reč o događaju koji ima trajni karakter. Naprotiv, u slučaju trenutnih događaja van vremenskih okvira
Konvencije, predstavka bi trebalo da bude proglašena neprihvatljivom ratione temporis.
Smrtni ishod predstavlja sam po sebi trenutni događaj. Shodno tome, smrtni ishodi koji su se desili pre stupanja Konvenci-
je na snagu u odnosu na tuženu državu nalaze se izvan vremenske nadležnosti Suda, pa bi predstavka u takvim slučajevima
trebalo da bude odbačena. Međutim, u praksi se često dešava da postupci pokrenuti u vezi sa smrtnim ishodima traju i
nakon stupanja Konvencije na snagu u odnosu na tuženu državu.
S tim u vezi može se postaviti pitanje ne samo povrede člana 6. stav 1. Konvencije (pravo na pravično suđenje u vezi sa suđe-
njem u razumnom roku), nego i povrede člana 2. Konvencije (procesni, a ponekad i materijalni aspekt prava na život). Štaviše, zbog
patnji u vezi sa neizvesnošću sa istragom smrti bliskog lica, kojima su izloženi članovi porodice stradalog, u praksi se često ističe i
povrede člana 3. Konvencije (zabrana mučenja), a zbog nedelotvornosti čitavog postupka ističe se i povreda člana 13. Konvencije
(pravo na delotvorno pravno sredstvo).
Ipak, u praksi Suda u vezi sa vremenskim aspektima navodnih povreda, kao preliminarnim pitanjem, a pre ulaženja u
pitanje merituma predstavki, mogu se uočiti različite situacije.
Praksa Suda pre presude u predmetu Šilih

Praksa Suda, pre odluke Velikog veća u predmetu Šilih protiv Slovenije, bila je kristalno jasna. Naime, Sud ne može ispitivati
nijedan aspekt člana 2. Konvencije bilo da je on materijalnopravne ili procesne prirode, ako je do lišenja života došlo pre
nego što je Konvencija stupila na snagu za tuženu državu. Logika svih odluka koje su prethodile predmetu Šilih bila je ta da
ako je akt koji bi mogao dovesti do odgovornosti na osnovu člana 2. Konvencije, tačnije lišenje života, nastupio pre kritičnog datu-
ma, tj. datuma kada je Konvencija stupila na snagu za odnosnu državu, nijedan aspekt člana 2. ne može biti predmet meritornog
odlučivanja zbog ratione temporis ograničenja.
Sve obaveze koje proizlaze iz člana 2. Konvenciju su tumačene kao akcesorne i zavisne u odnosu na činjenicu lišenja života, te bi
se sve obaveze morale posmatrati upravo u odnosu na taj konkretni momenat. Prema tome, logika svih odluka koje su usvojene
pre odluke u predmetu Šilih zasnivale su se na dva faktora:
• neodvojivost svih obaveza koje proizilaze iz člana 2. Konvencije, bilo da je reč o materijalnopravnim ili procesnopravnim obave-
zama i
• zabrani retroaktivne primene Konvencije, iz čega je proizlazilo da se ona ne može primeniti ni na jedan akt odnosno situaciju
koje su nastupile pre kritičnog datuma.
Ako bi neki akti, kao što je istraga, potpali pod vremensku nadležnost Suda, Sud i dalje nije bio u mogućnosti da o njima odlu-
čuje pošto se glavni akt, u odnosu na koji nastaju sve ostale obaveze, odigrao pre kritičnog datuma.
Dve presude koje su prethodile odluci u predmetu Šilih najbolje ilustruju ovakvo stanovište:
“... navodna obaveza koja postoji za rumunske vlasti na osnovu Konvencije, na osnovu koje su one morale sprovesti efikasnu istragu
tako da se utvrdi identitet i odgovornost počinioca odgovornih za smrt tužiočevih rođaka, se izvodi i u vezi je sa gore navedenim
ubistvima, ali njihovu kompatibilnost sa Konvencijom Sud ne može ispitivati. Proizlazi da je predstavka ratione temporis nedopu-
štena jer je nesaglasna sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3.”
(Moldovan i drugi protiv Rumunije (predstavke br. 41138/98 i 64320/01 od 30. novembra 2005. godine)
“Pošto Sud ne može, zbog ratione temporis ograničenja, da ispituje navode u vezi sa događajima iz 1994. godine, Sud ne može ni
da ispituje da li su ovi događaji osnov obaveze ruskih vlasti da sprovedu efikasnu istragu u konkretnom slučaju. (videti Molodvan
i drugi protiv Rumunije.)”
(Kholodov i Kholodova protiv Rusije predstavka broj 30651/05 od 14. septembar 2006. godine)
Praksa Suda u predmetu Šilih

U predmetu Šilih protiv Slovenije (presuda Velikog veća od 9. aprila 2009. godine, no. 71463/01) smrt sina podnosilaca pred-
stavke nastupila je godinu dana pre nego što je Konvencija stupila na snagu za Sloveniju. Sa druge strane, zahtev za otvara-
nje istrage podnet je nakon što je Konvencija stupila na snagu, te je istraga započeta i okončana nakon kritičnog datuma (datum
ratifikacije Konvencije od strane Slovenije). U tom slučaju su podnosioci predstavke, kao supsidijarni tužioci, podigli optužnicu za
krivično delo ubistva iz nehata, i to tri godine nakon kritičnog datuma. Krivični sud Slovenije je obustavio postupak i odbio žalbu
tužilaca protiv ove odluke sedam godina nakon kritičnog datuma.
Sud, sa prilično ubedljivom većinom (15:2), odlučio je da ispita ovaj slučaj u meritumu. Rešenje za ratione temporis
problem pronađeno je u konceptu odvojivosti procesnih obaveza iz člana 2. Konvencije odnosno Sud je ustanovio da je procesna
obaveza samostalna i da se o njoj, kao takvoj, može odvojeno odlučivati u odnosu na uslov vremenske nadležnosti (Šilih, pasus
159). Koncept odvojivosti uveden je kako bi dao Sudu priliku da ispituje one činjenice i okolnosti koje su nastupile nakon kritičnog
datuma, ali ne i da ispituje činjenice i okolnosti koje su se desile pre kritičnog datuma. Ovakav zaključak Velikog veća u pred-
metu Šilih jasno proizlazi iz obrazloženja odluke:
“Ipak, imajući u vidu načelo pravne sigurnosti, vremenska nadležnost Suda u pogledu poštovanja procesnih obaveza iz člana 2. u
pogledu smrti koja je nastupila pre kritičnog datuma, nije bez ograničenja.
Prvo, jasno je da kada je smrt nastupila pre kritičnog datuma, samo procesne radnje i/ili propuštanja koje su nastupile nakon tog
datuma pripadaju vremenskoj nadležnosti Suda.”
(Šilih protiv Slovenije, pasusi 161, 162.)
Načelo odvojivosti nije bilo jedini osnov za donošenje odluke u predmetu Šilih. Sud se, pored ovog načela, pozvao na još
dva druga osnova da bi potvrdio svoju vremensku nadležnost u konkretnom slučaju:
“Drugo, mora postojati stvarna veza između smrti i stupanja Konvencije na snagu za tuženu državu u pogledu procesne obaveze
koju nameće član 2, da bi ova obaveza mogla imati dejstvo.
Prema tome, značajan deo procesnih radnji koje zahteva ova odredba - a koja ne uključuje samo istragu, već i vođenje odgova-
rajućeg postupka radi utvrđivanja uzroka smrti i odgovornosti počinilaca (gore naveden, pasus 89) - mora biti ili je morao biti
sproveden nakon kritičnog datuma.”
(Šilih protiv Slovenije, pasus 163, podvukao tuženi)
Načela odvojivosti i bliske veze suprotna su konceptu trajnih akata koji bi, arguendo mogli otkloniti vremensko ograničenje.
Prema tome, mora postojati dovoljno čvrsta vremenska veza između relevantnih događaja i stupanja Konvencije na
snagu da bi Sud uspostavio nadležnost ratione temporis radi meritornog ispitivanja navoda podnosioca predstavke da je došlo
do povrede procesnog aspekta člana 2. Konvencije Sud je do takvog zaključka došao na sledeći način:
“Primenom gore navedenih načela na okolnosti ovog slučaja, Sud zaključuje da je smrt sina podnosilaca predstavke nastupila nešto
više od godinu dana pre stupanja Konvencije na snagu za Sloveniju i da su, uz izuzetak preliminarne istrage, svi ostali krivični i
građanski postupci pokrenuti i okončani nakon ovog datuma.”
(Šilih protiv Slovenije, pasus 165)
Shodno tome, može se zaključiti da su sva tri navedena elementa bila ključna u predmetu Šilih, na osnovu kojih je Sud
ustanovio vremensku nadležnost, i to samo u odnosu na procesne radnje preduzete nakon kritičnog datuma.
Problem ustanovljavanja ograničenja za ratione temporis nadležnost u situacijama kada su činjenice na kojima podnosilac
predstavke zasniva svoj zahtev delom nastupile tokom, a delom van predmetnog perioda, najbolje je obradio Sud u slučaju Blečić
protiv Hrvatske. U tom predmetu Sud je potvrdio da se njegova vremenska nadležnost ima utvrditi na osnovu onih činjenica koje
su od odlučujućeg značaja za navodnu povredu. (pasus 77). Postupajući na taj način, Sud je uveo načelo odlučujućeg momenta
kao ključni kriterijum za utvrđivanje vremenske nadležnosti Suda. U tom pogledu Sud je našao da:
“... radi ustanovljenja vremenske nadležnosti Suda… nužno je identifikovati tačan momenat odlučujuće činjenice. Da bi to ustanovio
Sud mora uzeti u obzir činjenice na koje se podnosilac predstavke žali i polje primene prava iz Konvencije na čiju povredu se žali.”
(pasus 82). Sud je takođe ukazao da ako se odlučujuća činjenica desila van nadležnosti Suda, naknadni propust da se obezbedi
otklanjanje povrede i dalje ne može ovu odlučujuću činjenicu dovesti pod vremensku nadležnosti Suda. (pasus 77).”
(Šilih protiv Slovenije, pasus 146)
Imajući ovo vidu, Sud zaključuje da:
“… je procesna obaveza sprovođenja efikasne istrage na osnovu člana 2. Konvencije prerasla u odvojenu i samostalnu obavezu. Iako
se ona aktivira radnjama koje su u vezi sa materijalnopravnim aspektom člana 2. Konvencije ova obaveza može dovesti do odvojene
i samostalne “odlučujuće” činjenice u smislu odluke u predmetu Blečić (gore navedena, pasus 88). U tom smislu ona se može smatrati
odvojivom obavezom koja proističe iz člana 2. koja može obavezivati državu čak i kada je smrt nastupila pre kritičnog datuma.”
(Šilih protiv Slovenije, pasus 159, podvukao tuženi)
U obe odluke, Šilih i Blečić, vremenska nadležnost Suda utvrđena je u odnosu na činjenice koje su bile odlučujuće za
navodnu povredu. U predmetu Blečić činjenica odlučujuća za povredu nastupila je pre kritičnog datuma (pasus 88 Blečić), dok je
u predmetu Šilih činjenica odlučujuća za povredu nastupila nakon kritičnog datuma (pasus 165).
Praksa Suda nakon presude u slučaju Šilih

Sud je u svojim kasnijim presudama tumačio presude Blečić i Šilić:
“Sud je nedavno doneo presudu u predmetu Šilih, koja je gore citirana, kojom je revidirana jurisprudencija o pitanju da li se može
utvrditi povreda procesne obaveze ako je smrt nastupila pre datuma pristanka na individualnu predstavku a propusti u pogledu
istrage su se desili nakon tog datuma. (pasusi 148-152).”
(Varnava i drugi protiv Turske, pasus 138)
Ipak, ne može bilo koji postupak vratiti vreme unazad niti će se bilo kakav postupak smatrati odlučujućom činjenicom:
“Nadalje, kada je podnosilac predstavke pokrenuo postupke radi obeštećenja za određene radnje, propuštanja ili odluke za koje
tvrdi da su i povrede Konvencije, a koje su nastupile ili nastavljaju da postoje nakon stupanja Konvencije na snagu, ovakvi postupci
se ne mogu smatrati delom činjenica koje su odlučujuće za navodne povrede te ne mogu takav slučaj učiniti podobnim za vremen-
sku nadležnost Suda (predmet Blečić, pasusi 77-79).”
(Varnava i drugi protiv Turske, pasus 130)
Presude koje su usledile nakon presude u predmetu Šilih su po činjenicama vrlo slične odluci Šilih. Tako, na primer, u slučaju
Agače i drugi protiv Rumunije (br. predstavke 2712/02, 20. oktobar 2009.) istraga je bila u toku kada je Konvencija stupila
na snagu u odnosu na Rumuniju, a nova istraga je otvorena nakon kritičnog datuma, tako da je posledica bila sledeća:
“U svakom slučaju, najveći deo istrage desio se nakon 1997. godine, tj. nakon kritičnog datuma (pasusi 22 i dalje).”
(Agače i drugi protiv Rumunije, pasus 71)
Istraga koja je sprovedena nakon kritičnog datuma, kao i celokupni krivični postupak koji je usledio i bio okončan na štetu
podnosilaca predstavke, putem pravnosnažne krivične presude (Agače, pasus 50), bili su predmet razmatranja Suda, jer je znača-
jan deo postupka sproveden nakon što je Konvencija stupila na snagu za Rumuniju čime je stvorena stvarna veza sa događajima
nakon kritičnog datuma.
I ovde Sud razmatra samo one procesne radnje koje su preduzete nakon kritičnog datuma:
pogledu smrti koja je nastupila pre kritičnog datuma, nije bez ograničenja.
Prvo, jasno je da kada je smrt nastupila pre kritičnog datuma, samo procesne radnje i/ili propusti pripadaju vremenskoj nadlež-
nosti Suda. Drugo, mora postojati stvarna veza između smrti i stupanja Konvencije na snagu za tuženu državu u pogledu procesne
obaveze koju nameće član 2, da bi ova obaveza mogla imati dejstvo. Dalje, značajan deo procesnih mera koje zahteva ova odredba
- a koja ne uključuje samo istragu, već i vođenje odgovarajućeg postupka radi utvrđivanja uzroka smrti i odgovornosti počinilaca
mora biti ili je morao biti sproveden nakon kritičnog datuma.”
(Agače i drugi protiv Rumunije, pasus 69)
Na sličan način, u predmetu Velcea and Mazare protiv Rumunije (br. 64301/01, 1. decembar 2009.), istraga je pokrenuta
tek nekoliko meseci pre nego što je Konvencija stupila na snagu za Rumuniju, dok je značajan deo istrage i krivičnog postup-
ka okončan deset godina nakon kritičnog datuma (Velcea, pasus 86). Obrazloženje koje je u ovom pogledu dao Sud je praktično
identično onom iz predmeta Agače:
pogledu smrti koja je nastupila pre kritičnog datuma, nije bez ograničenja. (Šilih c. Slovénie [GC], no 71463/01, pasus 161, 9. april
2009.).
Prvo, jasno je da kada je smrt nastupila pre kritičnog datuma, samo procesne radnje i/ili propusti pripadaju vremenskoj nadlež-
nosti Suda.
Drugo, mora postojati stvarna veza između smrti i stupanja Konvencije na snagu za tuženu državu u pogledu procesne obaveze
koju nameće član 2, da bi ova obaveza mogla imati dejstvo.
Dalje, značajan deo procesnih mera koje zahteva ova odredba - a koja ne uključuje samo istragu, već i vođenje odgovarajućeg po-
stupka radi utvrđivanja uzroka smrti i odgovornosti počinilaca (Vo c. France [GC], no 53924/00, § 89, CEDH 2004 VIII) mora biti
ili je morao biti sproveden nakon kritičnog datuma. - Velcea, pasusi 82-84”
(Velcea and Mazare protiv Rumunije pasusi 82-84)
U slučaju Velcea tužena država nije osporavala ratione temporis nadležnost Suda, dok su podnosioci predstavke na svoju ini-
cijativu istakli povredu člana 2. Konvencije. Sud je uprkos tome ispitivao ex officio polje primene ratione temporis Konvencije da
bi došao do istog zaključka kao i prethodna jurisprudencija te je ispitivao samo one radnje i/ili propuštanja koja su nastupila nakon
kritičnog datuma. Slično je Sud postupio i drugim slučajevima, kao što su: Sandru i drugi protiv Rumunije (br. 22465/03, 8. decem-
bar 2009.) i drugi slučajevi.
U predmetu Sandru Sud je ponovo naglasio da se Konvencija ne može primeniti retroaktivno na radnje i propuste koji su se
desili pre kritičnog datuma, te da se njegova nadležnost može uspostaviti tek ukoliko se značajan deo postupka desio na-
kon kritičnog datuma tako da se može uspostaviti stvarna veza:
“Potrebno je ispitati da li su se radnje i propusti koji su odlučujući za navodnu povredu procesnog aspekta člana 2. desili tokom
perioda za koji Sud ima nadležnosti ratione temporis.
Procesna obaveza koja proističe iz člana 2. je samostalna i nezavisna u odnosu na materijalnopravni aspekt ovog člana (Šilih
c. Slovénie [GC], no 71463/01, § 159, 9. april 2009 ; Dvořáček et Dvořáčková c. Slovaquie, no 30754/04, § 53, 28 juillet 2009 et
Varnava et autres c. Turquie [GC], nos 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 i
16073/90, §§ 136 i 138, 18. septembar 2009). Prema tome, da bi procesne obaveze, koje proističu iz člana 2. imale dejstvo, potreb-
no je utvrditi da li se značajan deo postupka desio ili je trebalo da se desi nakon ratifikacije Konvencije od strane konkretne države
(Šilih, gore citirano, pasus 163).
U datom slučaju, nije sporno da je istupanje okrivljenih pred sudovima kao i većina procesnih radnji sprovedeni nakon stupanja
Konvencije na snagu za Rumuniju.”
(Sandru i drugi protiv Rumunije, pasusi 56-58)
U nedavnoj odluci o dopuštenosti, u predmetu Marta Jularić protiv Hrvatske (br. 20106/06, Odluka o dopuštenosti od 2. sep-
tembra 2010), Sud je ponovio načela iz prethodnih odluka. Sud je i ovde bio suočen sa problemom sličnim onima iz prethodnih
slučajeva i ovde se ponovo pozvao na test “značajnog dela”:
“U ovim slučajevima, gde je utvrđeno da su pojedine radnje preduzete nakon kritičnog datuma, Sud je ispitivao prirodu ovih radnji
i njihov značaj u odnosu na procesne obaveze iz člana 2. Konvencije da bi utvrdio da li ima vremensku nadležnost. Shodno tome,
u predmetu Šilih, bliska vremenska veza između smrti sina podnosilaca predstavke i pristanka Slovenije na pravo na pojedinačnu
predstavku, kao i činjenica da je velika većina krivičnih i građanskih postupaka sprovedena nakon kritičnog datuma, ustanovila je
vremensku nadležnost Suda za procesnu obavezu iz člana 2. Konvencije (videti Šilih, gore citiran, pasusi 164-165). Prilikom usta-
novljavanja vremenske nadležnosti u predmetima Agače, Velcea i Tuna, Sud je naglasio da su svi ili većina krivičnih i građanskih
postupaka započeti i okončani nakon kritičnog datuma a da se žalba u predstavci zapravo odnosi upravo na te postupke.”
(Marta Jularić protiv Hrvatske, str. 7)
Prilikom utvrđivanja da li se značajan deo odigrao nakon kritičnog datuma, Sud se oslonio na sledeće činjenice:
“U periodu nakon 2000. godine, bio je preduzet veliki broj istražnih radnji (videti odeljak Činjenice, gore), kao što su uzimanje do-
kaza od okrivljenog i od velikog broja svedoka u saslušanjima pred istražnim sudijom.
Istraga je i dalje u toku i vlasti čine napore da bi pronašli jednog od optuženih i da bi ga priveli uz pomoć državnih organa Švedske.
Činjenice, prema tome, pokazuju da se značajan deo istrage, koja je još uvek u toku, odigrao nakon što je Hrvatska ratifikovala
Konvenciju.”
(Marta Jularić protiv Hrvatske, str. 8)
Prema tome, istraga je nužno deo značajnog dela postupka i kao takva ključna za utvrđivanje vremenske nadležnosti
Suda.
Pitanje koje se razmatra u ovom članku veoma je važno za slučajeve protiv Republike Srbije u kojima se smrt desila pre mo-
menta ratifikacije Konvencije od strane Srbije (mart 2004. godine), a u kojima je sudski postupak još u toku, pred domaćim
sudovima. Ideja ovog članka je da ukaže na to da bi ustanovljenjem vremenske nadležnosti Suda, u takvim slučajevima, a pod
pretpostavkom da je istraga u njima okončana znatno pre stupanja Konvencije na snagu, ozbiljno bilo dovedeno u pitanje načelo
međunarodnog prava o zabrani retroaktivnosti.
OČIGLEDNO NEOSNOVANA PREDSTAVKA

Prema članu 35. stav 3. Konvencije, Sud proglašava nedopuštenom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na osnovu
člana 34. Konvencije za koju smatra da je očigledno neosnovana (manifestly ill-founded).
Radi se o predstavci za koju Sud prima facie ustanovi da ne predstavlja povredu Konvencije (na primer, kada podnosilac
predstavke propusti da pruži dokaz u prilog navoda iz predstavke; kada činjenice navedene u predstavci jasno potpadaju pod
limite i restrikcije iz Konvencije itd.).
U praksi Suda veliki broj predstavki okončava se na ovaj način, tako da prethodno ispitivanje dopuštenosti predstavke
predstavlja jednu vrstu filtera za sve one predstavke koje nisu dovoljno utemeljene. Za takvu odluku potrebna je jednogla-
snost članova odbora koji je odlučivao o dopuštenosti predstavke, ali predstavka može biti po ovom osnovu proglašena nedopu-
štenom i u kasnijoj fazi, kada je o njoj obaveštena vlada države respondenta. U toj fazi, međutim, odluka se donosi većinom glasova
članova veća i mora se obrazložiti.
U odnosu na Republiku Srbiju Sud je do sada u dva navrata proglašavao predstavke, koje su prethodno dostavljane na odgovor
Zastupniku Republike Srbije pred Sudom očigledno neosnovanim donoseći formalne odluke o tome. Po pitanjima koje je Sud tre-
tirao u njima one se, u principu, ne razlikuju u odnosu na presude.
Prvi takav slučaj je odluka doneta u predmetu Skočajić i Bjelić protiv Srbije. Podnosioci predstavke g. A. Skočajić i gđa T. Bjelić
državljani Republike Srbije su podneli predstavku 2.3.2005. godine žaleći se na povredu člana 6. stav 1. (dužina postupka) i člana
13. (nedostatak delotvornog pravnog leka) Konvencije.
Sud je utvrdio da je prvi podnosilac predstavke, koji zastupa i drugog podnosioca predstavke, propustio da se pojavi
na četiri ročišta iz čega je domaći sud zaključio 12.1.2006. godine da je tužba povučena. Sud je dalje primetio da se dužina
postupka posle te odluke može jedino pripisati podnosiocu predstavke, jer su, na primer, nadležni organi bezuspešno po-
kušavali da mu uruče navedenu odluku 13 puta. Sud je takođe našao da je prvi podnosilac predstavke propustio da sarađuje sa
domaćim sudom i da je podneo brojne neosnovane podneske što je prouzrokovalo značajna neopravdana kašnjenja u postupku.
U skladu sa tim Sud je utvrdio da razuman rok u smislu člana 6. stav 1. Konvencije nije prekoračen i da je ova pritužba
očigledno neosnovana.
Sud je i pritužbu na povredu člana 13. Konvencije proglasio očigledno neosnovanom, jer je, preduslov za utvrđivanje povrede
člana 13. Konvencije da osnovna pritužba nije očigledno neosnovana.
U drugom slučaju radilo se o predmetu Maksimović protiv Srbije. Sud je naime, dana 9.10.2007. godine doneo odluku kojom
je navedenu predstavku proglasio nedopuštenom zbog toga što je očigledno neosnovana.
Podnosilac predstavke se žalio na povredu člana 6. stav 1. i stav 3. tačka d) Konvencije odnosno na pravičnost krivičnog po-
stupka i činjenicu da prvostepeni sud nikada nije saslušao izvesnog N.D. kao svedoka. Pored toga, podnosilac predstavke se žalio
na dužinu postupka pred Trgovinskim sudom u Z. koji se ticao privrednog prestupa.
Zastupnik je prigovorio da ne postoji dokaz da je u prvostepenom krivičnom postupku podnosilac predstavke predlagao saslu-
šanje N.D. kao svedoka, niti je u svojoj žalbi istakao da mu nije dozvoljeno saslušanje N.D. Zbog toga, Sud je utvrdio da je podnosilac
predstavke propustio da iskoristi sva delotvorna domaća pravna sredstva i u skladu sa tim predstavku proglasio neprihvatljivom,
u ovom delu.
Takođe, što se tiče pritužbe podnosioca predstavke na to da postupak pred domaćim sudom nije bio pravičan, Sud nije našao
ništa što ukazuje da su odluke domaćih sudova proizvoljne ili da je postupak na bilo koji drugi način bio nepravičan. U skladu sa
tim Sud je i u ovom delu odbacio predstavku zbog toga što je očigledno neosnovana.
Pored ove dve pritužbe podnosilac predstavke se žalio i na dužinu trajanja postupka koji se tiče privrednog prestupa.
U vezi sa ovim postupkom Zastupnik Republike Srbije pred Sudom je, pored toga što je osporio prihvatljivost ove pritužbe,
osporio i osnovanost ove pritužbe. Sud je usvojio argumentaciju Zastupnika Republike Srbije pred Sudom u kojoj je istakao da je
sam podnosilac predstavke tražio prekid postupka i da je sam kasnije podneo zahtev za nastavak. Pošto je postupak nastavljen on
je takođe tražio vreme da dostavi svoju odbranu u pisanoj formi, a ne da to učini na usmenoj raspravi.
Sud je takođe utvrdio se domaći sud prema ovom postupku odnosio sa dužnom pažnjom s obzirom na to da je sankcionisao
saoptuženog koji nije pristupao ročištima i time produžio postupak.
Takođe, Sud je podsetio da postupci koji se tiču privrednih prestupa, kao što su prevara i poreski prekršaji, mogu biti
prilično složeni i to može opravdati dugo trajanje ovih postupaka. Takođe Sud je konkretnom slučaju utvrdio da je Trgovinski
sud bio u obavezi da prekine postupak do zaključenja krivičnog postupka.
U skladu sa tim Sud je i ovu pritužbu proglasio očigledno neosnovanom jer dužina postupka u konkretnom predmetu nije bila
preterana.
Sud se nije decidno izjasnio na pitanje da li se član 6. stav 1. Konvencije, kada se radi o pitanju razumnosti dužine trajanja po-
stupka, može primeniti i u postupcima u vezi sa privrednim prestupima.
Zbog toga je značajno osvrnuti se i na argumentaciju koju je Zastupnik Republike Srbije pred Sudom izneo u vezi sa ovim pita-
njem, a koja nije pomenuta u navedenoj odluci.
Naime, pravo na suđenje u razumnom roku primenjuje se na postupak odlučivanja o građanskim pravima i obaveza-
ma ili postupak odlučivanja o krivičnoj optužbi. S obzirom na koncept “građanskih prava i obaveza”, koji je usvojen u praksi
Suda (videti na primer presudu u slučaju Koenig, stav 90) i koji se odnosi na slučajeve kada država deluje u svojstvu privatnog
lica, i kada je njeno delovanje podvrgnuto normama privatnog prava, u predmetnom slučaju očigledno je da se ne može raditi o
takvoj situaciji. Sa druge strane, za koncept “krivične stvari”, prema praksi Suda (u starijoj praksi Suda karakterističan je slučaj
Engel i drugi protiv Holandije, presuda od 8.6.1976. godine, Serija A, br. 22, stav 82, a u novijoj praksi J.B. protiv Švajcarske, presu-
da od 3.5.2001. godine, broj predstavke 31827/96, stav 44) važna je klasifikacija norme kojom je regulisano inkriminisano
delo u nacionalnom zakonodavstvu, ali još više priroda inkriminisanog dela, i vrsta i težina sankcije. Isto tako, važan je i
broj adresata na koji se norma odnosi. U principu, u slučajevima u kojima se kazna svodi na lišenje slobode, Sud inkriminaciju
određuje kao krivičnu, pri čemu je važna zaprećena kazna, a ne sama izrečena kazna (slučaj Engel). Sa druge strane, u praksi Suda
novčana kazna, čak i kada bi u slučaju neizvršenja mogla da se pretvori u kratkotrajnu zatvorsku kaznu, nije bila dovoljna da bi Sud
slučaj proglasio krivičnim (Slučaj Ravnsborg protiv Švedske, presuda od 23.3.1994. godine, Serija A, br. 283-B, stav 35).
Prema članu 2. stav 1. Zakona o privrednim prestupima (“Sl. list SFRJ”, br. 4/77, 36/77 - ispr., 14/85, 10/86 (prečišćen
tekst), 74/87, 57/89 i 3/90 i “Sl. list SRJ”, br. 27/92, 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/2001 i “Sl. glasnik RS”,
br. 101/2005 - dr. zakon) privredni prestup je društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja
je prouzrokovala ili mogla prouzrokovati teže posledice i koja je propisom nadležnog organa određena kao privredni prestup. Da-
kle, radi se o inkriminaciji koja se jasno razlikuje i od krivičnog dela i od prekršaja i koja je znatno blaža i po svojoj prirodi, opisu,
načinu regulisanja i mestu u okviru nacionalnog zakonodavstva i pravnom sistemu u odnosu na krivično delo odnosno prekršaj.
Ako na osnovu dispozicije ove pravne norme ta razlika nije najjasnija onda se ona daleko lakše uočava na planu sankcije. Prema
članu 17. Zakona o privrednim prestupima “za privredni prestup može se propisati samo novčana kazna”. Navedenom odredbom,
koja je blanketnog i upućujućeg karaktera, određena je samo vrsta krivične sankcije koja, nije kazna lišenja slobode. Bliže regulisa-
nje visine ove krivične sankcije prepušteno je, u konkretnom slučaju, Zakonu o platnom prometu (“Sl. list SRJ”, br. 24/98, 74/99,
28/2000, 73/2000 i 71/2001) koji propisuje raspon novčane kazne koja se u predmetnom slučaju može izreći prema podnosiocu
predstavke i iznosi od 1500 do 15.000 dinara odnosno od 20 do 200 eura (na predmetni slučaj primenjuje se Zakon o platnom
prometu koji je bio na snazi 1999. godine s obzirom na to da je optužni predlog podnet 2001. godine.)
Važno je primetiti i to da se navedena norma odnosi na veoma uzak krug adresata. Radi se samo o odgovornim licima u okviru
pravnih lica i samim pravnim licima.
Zbog toga je Zastupnik Republike Srbije pred Sudom smatrao da se predmetni slučaj ne može podvesti pod član 6. stav 1.
Konvencije, jer se ne radi o postupku odlučivanja o građanskim pravima i obavezama ili postupku odlučivanja o krivičnoj optužbi.
To bi mogao biti još jedan razlog zbog čega bi se predmetna predstavka mogla smatrati očigledno neosnovanom.
Inače, Sud je u svojoj praksi uzimao različite razloge za proglašavanje predstavki očigledno neosnovanim. Tako na
primer, ovakva odluka donošena je i onda kada je podnosilac predstavke prestao da bude žrtva (u slučaju Doubtfire protiv Ujedi-
njenog Kraljevstva bilo je elemenata nepravičnog suđenja, ali je kasnije došlo do oslobađanja po žalbi, pa je podnosilac imao pravo
da podnese zahtev za naknadu zbog osude i vremena provedenog u pritvoru). Važno je da se ovaj osnov razlikuje od nespojivosti
ratione personae, kada je utvrđeno da podnosilac predstavke nije žrtva navodnog kršenja (u navedenom slučaju je imao svojstvo
žrtve, ali je to prestao da bude).
Takođe, u slučaju kada, na primer, podnosilac predstavke prihvati iznos naknade kroz poravnanje u građanskoj parnici pred
domaćim sudom ili drugim nadležnim organom, on se time odriče dalje upotrebe unutrašnjih pravnih lekova, i shodno tome ne
može više tvrditi da ima status žrtve, zbog čega će Sud predstavku proglasiti očigledno neosnovanom (na primer Slučaj Hay protiv
Ujedinjenog Kraljevstva).
U nekoliko slučajeva protiv Srbije takođe je postignuto poravnanje, pa je država izričito priznala počinjenu povredu, izvinila
se i platila naknadu podnosiocima, ali Sud još nije doneo formalnu odluku o tome, a za očekivati je da i u navedenim situacijama
predstavke budu proglašene očigledno neosnovanim.
ZLOUPOTREBA PRAVA NA PREDSTAVKU PRED SUDOM

Činjenica da se u pojedinim predstavkama protiv Srbije podnosioci rukovode prvenstveno motivom dobijanja novča-
ne naknade zbog navodne povrede prava, ističući enormne zahteve za materijalnim i nematerijalnim obeštećenjem ne
bi se mogla smatrati zloupotrebom prava. Ipak, o ovoj činjenici Sud vodi računa, što se vidi po iznosima naknade koje je dosu-
đivao u do sada objavljenim presudama, jer suština zaštite pred Sudom nije u dobijanju naknade, već u obezbeđivanju poštovanja
ljudskih prava.
Međutim, povreda pravila o poverljivosti pregovora o prijateljskom poravnanju, objavljivanjem iznosa koji je bio predmet
pregovora, u lokalnim novinama od strane advokata podnosilaca predstavki bio je razlog za odbačaj čak četiri predstavke protiv
Srbije (Benjocki, Kiš, Njergeš i Radin protiv Srbije).
Sud je imajući u vidu pravilo 47 stav 6, prema kome su podnosioci u obavezi da Sud obaveste o svim okolnostima u vezi sa
predstavkom, te da se nepotpune i pogrešne informacije mogu, shodno članu 35. stav 3. Konvencije, tretirati kao zloupotreba pra-
va na predstavku, predstavke u konkretnom slučaju proglasio nedopuštenom (slučaj Milošević protiv Srbije).
Klasičan primer zloupotrebe predstavke od strane advokata je podnošenje predstavki u ime umrlih lica (Petrović protiv Srbije).
DOPUŠTENOST PREDSTAVKI U VEZI SA KRITERIJUMOM

“NEZNATNE ŠTETE” U PRAKSI SUDA
- Odsustvo “neznatne štete” -
Protokol br. 14 uz Konvenciju, kojim se menja kontrolni sistem konvencije, koji je stupio na snagu 1. juna 2010. godine,
uveo je dodatni kriterijum za dopuštenost predstavki podnetih Sudu. Radi se o tzv. neznatnosti štete tj. odsustvu znatne
štete (significant disadvantage).
Naime, predstavka se neće razmatrati osim ako podnosilac nije pretrpeo znatniju štetu. Ovaj kriterijum Sud je faktički
primenio i pre stupanja na snagu Protokola 14 u odluci Bock protiv Nemačke, (br. 22051/07) od 19. januara 2010. godine, s tim što
je predstavku u tom slučaju proglasio nedopuštenom po osnovu zloupotrebe prava na predstavku.
U navedеnom slučaju, državni službenik sa mesečnim primanjima od 4.500 evra je od svog poslodavca u sudskom postupku
tražio kompenzaciju za nabavku dietetskog preparata u vrednosti 7.99 evra, a Sudu se pritužio zbog dužine trajanja sudskog po-
stupka pred nemačkim upravnim sudom. Sud je u obzir uzeo trivijalnost zahteva, kao i visinu primanja podnosioca, pa je zaključio
da se radi o zloupotrebi prava na predstavku.
Uslovi za primenu kriterijuma neznatnosti štete

Inače, za primenu ovog kriterijuma članom 35. stav 3 (b) Konvencije postavljena su dva dodatna uslova:
a) Predstavka se neće dalje razmatrati osim ako poštovanje ljudskih prava ne zahteva njeno ispitivanje u meritumu;
b) Predstavke u meritumu neće biti razmatrane ako nisu na valjan način ispitane od strane domaćih sudova.
Svrha ove odredbe je da obezbedi da svaki slučaj bude razmotren kako na nacionalnom, tako i na evropskom nivou, a
proističe iz načela supsidijarnosti.
Ove odredbe su žestoko kritikovane, jer Sudu ostavljaju pravo na široku ocenu “znatnije štete”, ali i “poštovanja ljudskih prava”,
što u prvom slučaju može pogodovati državama, a u drugom podnosiocima predstavki. U svakom slučaju, ovaj kriterijum, baziran
na staroj maksimi rimskog prava “de minimis non curat praetor”, trebalo bi da umanji nefleksibilnost ostalih kriterijuma za dopu-
štenost predstavki, do čega je došlo i usled prakse samog Suda.
Ograničenja za primenu novih kriterijuma za dopuštenost predstavke su:
a) navedeni kriterijumi primenili bi se samo pred većem (7 sudija) i Velikim većem (17 sudija), u prve dve godine od stupanja na
snagu protokola;
b) ovi kriterijumi neće se primenjivati retroaktivno.
Izvesni “prelazni” karakter ovog kriterijuma, koji proističe iz onog što je rečeno u prethodnom stavu pod tačkom a), svakako
da ima za cilj da omogući Sudu da izgradi praksu u vezi sa njim.
Praksa Suda
Prvi slučaj u kome je ovaj kriterijum primenjen je slučaj Adrian Mihai Lonescu protiv Rumunije u kome je Sud doneo odluku 1.
juna 2010. godine (istog dana je Protokol 14 stupio na snagu), a po predstavci zavedenoj pod brojem 36659/04.
U pitanju je postupak koji je podnosilac pred rumunskim sudom pokrenuo po osnovu naknade štete u iznosu od 90 evra,
proistekle zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane međunarodne špediterske firme.
Nakon neuspeha u parnici pred domaćim sudovima i konačnog odbijanja tužbenog zahteva i pred najvišom sudskom instancom
u Rumuniji, podnosilac se obratio Sudu.
U postupku pred Sudom tvrdio je da rumunski sudovi nisu pravilno cenili dokaze koje je on podneo, ali je Sud ovaj prigovor od-
bacio primetivši da je pitanje ocene dokaza stvar nacionalnih sudova i nacionalnog prava, u vezi sa čim su rumunski sudovi naveli
dovoljne i jasne razloge za svoje odluke.
Sud je u ovom slučaju po službenoj dužnosti ispitao da li podneta predstavka ispunjava uslov dopuštenosti uveden Pro-
tokolom 14, a koji je sada sadržan u članu 35 stav 3 (b) Konvencije, pri čemu je primetio da je glavni aspekt kod ovog kriterijuma
odgovor na pitanje da li je podnosilac pretrpeo znatniju štetu.
S obzirom da se radi o standardu, koji podleže oceni Suda u svakom pojedinačnom slučaju Sud je svoju ocenu zasnovao na vred-
nosti predmeta spora, kako u finansijskom, tako i u moralnom pogledu za podnosioca. Imajući u vidu prirodu spora (spor je
nastao zbog toga što tužena strana nije po mišljenju podnosioca ispunila sve uslove iz reklamnog materijala – potpuno čista sedišta
u vozu na relaciji Bukurešt-Madrid, promenu posade u Luksemburgu i šest vozača), kao i visinu odštetnog zahteva od 90 evra, Sud je
našao da podnosilac nije pretrpeo znatnu štetu u ostvarivanju svog prava na pristup sudu.
Ipak, u proceni ispunjenosti ovog kriterijuma za nedopuštenost predstavke, Sud se rukovodio i dodatnim merilima. Na-
ime, po mišljenju Suda poštovanje ljudskih prava nije zahtevalo ispitivanje konkretne predstavke u meritumu, jer se Sud u brojnim
slučajevima bavio pitanjem pravilnosti primene procesnih pravila od strane domaćih sudova, kao u konkretnom slučaju. Faktički,
ovde se radi o merilu značaja predmetnog pitanja za praksu Suda. U konkretnom slučaju, s obzirom na bogatu praksu Suda u
vezi sa predmetnim pitanjem, ovaj značaj očito nije postojao.
Pored toga, zahtev podnosioca meritorno je raspravljen pred Okružnim sudom u Bukureštu, dakle bar pred jednom domaćom
sudskom instancom. Shodno tome, podnosiocu je omogućeno da u kontradiktornom sudskom postupku iznese svoju argumentaciju.
Samim tim, njegov slučaj je pred nacionalnim sudovima na “valjani način” razmotren, pa je i drugo dodatno merilo za primenu krite-
rijuma “neznatne štete” bio ispunjen, zbog čega je Sud ovu predstavku proglasio nedopuštenom.
U slučaju Korolev protiv Rusije (predstavka br. 25551/05), podnosilac je tužio MUP, Odeljenje za pasoše, jer mu nije omogućeno da
izvrši uvid u dokumente zbog kojih se kasnilo u izdavanju njegovog pasoša. Domaći sud je usvojio njegov zahtev i odredio je da
mu bude omogućen uvid u dokumentaciju, te da mu bude plaćeno 22,50 ruskih rubalja (približno 1 evro), na ime sudskih
troškova.
U izvršnom postupku, koji je zatim pokrenuo podnosilac, sve njegove aktivnosti bile su usmerene u pravcu naplate tih 22,50 ru-
skih rubalja. Kako pred domaćim sudovima on taj iznos nije naplatio, pred Sudom pozvao se na povredu člana 6 Konvencije
(pravo na suđenje u razumnom roku, povodom neizvršenja presude u novčanom delu) i povredu člana 1 Protokola 1 (pravo na
mirno uživanje imovine).
U proceni “znatnosti štete” po podnosioca, Sud se nije zadovoljio samo procenom finansijskog aspekta, jer je očigledno da se šteta
u visini od 1 evra ne može smatrati znatnom. S obzirom da iscrpna definicija ovog pojma ne postoji, Sud je pošao od ispitivanja
pretpostavke da li jedna skromna materijalna naknada, s obzirom na ličnu situaciju i konkretne prilike u zemlji u kojoj
podnosilac živi, može za podnosioca predstavljati značajan iznos.
Sud je primetio da se podnosilac ne pritužuje pred Sudom, zbog nemogućnosti da izvrši uvid u dokumentaciju u vezi sa izdava-
njem pasoša i eventualnim neizvršavanjem presude domaćeg suda u tom delu, već jedino po osnovu neisplate iznosa od približno 1
evra. Kod takvog stanja stvari Sud je zaključio da podnosilac nije pretrpeo znatniju štetu.
U vezi sa dodatnim merilima za primenu ovog kriterijuma Sud je zaključio da se puno puta susretao sa pitanjem neizvršenja pra-
vosnažnih presuda, zbog čega poštovanje ljudskih prava ne zahteva dalje ispitivanje ovog slučaja.
Sa druge strane, slučaj podnosioca razmotren je na valjani način pred dve sudske instance na nacionalnom nivou, zbog čega je i
drugo dodatno merilo u konkretnom slučaju bilo ispunjeno.
Zbog toga, Sud je ovu predstavku proglasio nedopuštenom po osnovu odsustva znatne štete po podnosioca.
U odluci od 17. novembra 2010. godine donete po predstavci broj 18774/09, Sud je u slučaju Rinck protiv Francuske ponovo pri-
menio ovaj kriterijum.
Podnosilac predstavke, po zanimanju advokat, neznatno je prekoračio dozvoljenu brzinu vozeći svoj automobil, što je
registrovao radar, zbog čega je novčano kažnjen sa 150 evra. Tokom postupka pred domaćim sudom podnosilac je osporavao
ispravnost radara, ali je domaći sud ovaj njegov prigovor odbio, našavši da je radar ispravno funkcionisao, time što je prošao redovni
godišnji pregled. Pored toga, podnosilac nije pružio odgovarajući dokaz kojim bi bio opovrgnut policijski izveštaj. Presudu suda u
Lionu, potvrdio je i Kasacioni sud.
U proceni znatnosti štete po podnosioca Sud je u ovom slučaju našao da finansijski efekat odluka francuskih sudova po podnosio-
ca nije bio veliki (150 evra na ime novčane kazne, 22 evra na ime troškova postupka i oduzimanje jednog poena u vozačkoj dozvoli).
Sem toga, ova osuda nije imala, po oceni Suda, nikakve značajnije posledice po lični život podnosioca. Najzad, čitav postupak je
pokrenut pred Sudom, jer podnosilac principijelno nije bio zadovoljan odlukom domaćih sudova.
Po pitanju dodatnih merila za primenu novog kriterijuma za dopuštenost predstavki uvedenog Protokolom 14, Sud je smatrao
da poštovanje ljudskih prava u konkretnom slučaju nije zahtevalo dalje ispitivanje predstavke, jer u vezi sa pitanjem tereta
dokazivanja, koje se javilo u ovom slučaju, Sud je razvio veoma bogatu praksu.
Najzad, slučaj podnosioca na nacionalnom nivou valjano je razmotren pred dve sudske instance, zbog čega je u ovom slučaju
predstavka proglašena nedopuštenom.
Na osnovu navedena tri primera, mogu se izvući i izvesni zaključci povodom prakse Suda u primeni kriterijuma “(ne)znatne
štete”.
• Novčani ekvivalent pretrpljene štete za Sud predstavlja glavni i početni indikator za primenu novog kriterijuma dopušte-
nosti predstavke. Međutim, ovaj kriterijum nije sam po sebi dovoljan. Tako na primer, u slučaju Korolev, iako se radilo o beznačaj-
nom iznosu od samo jednog evra, pitanje na koji bi način slučaj bio tretiran, da je podnosilac insistirao ne izvršenju presude u delu
u kome mu je uskraćivano pravo da izvrši uvid u dokumentaciju povodom izdavanja pasoša.
• Sud nije limitiran iznosom pretrpljene štete koji, kao što smo videli u slučaju Rinck, može preći iznos od 150 evra, već svoju
procenu bazira na svim okolnostima slučaja.
Uzmimo na primer jedan hipotetični slučaj. Na primer, u tužbi je navedena vrednost predmeta spora od 1000 dinara, ali prvoste-
peni i drugostepeni sud utvrde drugu vrednost predmeta spora, koja dozvoljava izjavljivanje revizije. Međutim, revizijski sud odbaci
reviziju, smatrajući da je vrednost predmeta spora ona vrednost koja je označena u tužbi. Malo je verovatno da bi Sud u konkretnom
slučaju pri proceni povreda prava na pristup sudu primenio kriterijum uveden Protokolom 14 rukovodeći se iznosom koji je označen
u tužbi, jer slučaj faktički nije na valjani način razmotren pred domaćim sudom.
• Mala vrednost predmeta spora u situaciji koja se može pokazati kao interesantna za praksu Suda, ne bi sama po sebi mo-
gla da bude dovoljna za proglašavanje predstavke nedopuštenom.
U tom smislu do izražaja dolazi značaj dodatnih merila, jer finansijski aspekt pretrpljene štete nije sam po sebi dovoljan, već samo
predstavlja jedan početni orijentir za Sud.
Ipak, neke dalekosežnije zaključke u vezi sa primenom ovog kriterijuma moguće je izvući tek nakon duže primene ovog kriteriju-
ma, a za sada je ocenjeno da minimalni period za prve procene iznosi dve godine od stupanja Protokola 14 na snagu.
I
I Intervencija trećih lica
Član 36
Intervencija trećih lica
1. Visoka strana ugovornica čiji je podnosilac predstavke državljanin može podneti pisani podnesak i uzeti učešće u raspravi u pred-
metima pred većem ili Velikim većem.
2. Predsednik Suda može u interesu ispravnog postupanja pozvati Visoku stranu ugovornicu koja nije strana u postupku ili svako
zainteresovano lice koje nije podnosilac predstavke da podnesu pisani podnesak ili uzmu učešće u raspravi.
3. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope može podneti pisani podnesak i uzeti učešće u raspravi u predmetima pred većem ili Ve-
likim većem.
Intervencija trećih lica I
INTERVENCIJA TREĆE STRANE U POSTUPCIMA PRED SUDOM

Pravo intervencije pred Sudom, priznato je u dva slučaja.
Prvi slučaj odnosi se samo na države ugovornice Konvencije, koje mogu podneti pisani podnesak ili uzeti učešće u raspravi
pred većem ili Velikim većem, ako je podnosilac predstavke njihov državljanin. U slučaju Marković i dr. protiv Italije intervenisali
su SCG i Ujedinjeno Kraljevstvo, a SCG je intervenisala s obzirom da se radilo o njenim državljanima i pitanje je bilo “osetljivog”
karaktera, jer se odnosilo na događaje u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS 1999. godine. U ovom slučaju Sud je u decembru
2006. godine objavio presudu kojom je utvrđeno, sa 10:7 glasova sudija koji su činili Veliko veće, da nije učinjena povreda člana 6.
stav 1. Konvencije (pravo na pristup sudu). Ono što je interesantno u ovoj presudi je da je za osudu Italije glasao i italijanski sudija
Zagrebelsky).
Drugi slučaj odnosi se ne samo na države ugovornice nego i na svako zainteresovano lice (to može biti država, pojedinac ili
neka organizacija) koje može podneti pisani podnesak ili uzeti učešće u raspravi u interesu ispravnog postupanja (in the interest
of the proper administration of justice), a na poziv predsednika Suda. Primer za to je intervencija Ujedinjenog Kraljevstva u gore
pomenutom slučaju, u kome je kroz pisana zapažanja izložen stav Ujedinjenog Kraljevstva u vezi sa teorijom o političkim aktima
povodom čega je Sud postavio umešačima konkretna pitanja.
Protokolom 14 (član 13), koji još nije stupio na snagu, ali ga je Republika Srbija ratifikovala, predviđen je i treći slučaj inter-
vencije i on se odnosi na pravo Komesara za ljudska prava, još jednog organa o u okviru sistema Saveta Evrope, da interveniše.
Komesar za ljudska prava ima pravo intervencije i prema sadašnjem rešenju Konvencije na osnovu stava 2. člana 36. Konvencije
(u interesu ispravnog postupanja), ali Protokolom 14 ovo pravo mu je dato na izričit način.
U slučaju da želi da se umeša u spor treća strana će se obratiti predsedniku veća za dozvolu ili će sam Sud obavestiti državu
ugovornicu čiji je državljanin podneo predstavku da može da se umeša u roku od 12 nedelja.
Ako Sud odobri mešanje odrediće uslove pod kojima se obavlja intervencija. Ovi uslovi odnose se na dužinu pisanih
podnesaka (obično maksimalno deset stranica), rokove za njihovo podnošenje (obično četiri ili šest nedelja), pitanja na koja će se
odnositi intervencija (najčešći je slučaj da Sud ukaže da umešač nema pravo da komentariše činjenična pitanja u predmetu), a ako
se interveniše kroz učešće u usmenoj raspravi Sud će odrediti vreme potrebno za izlaganje na raspravi (obično se radi o 10 minuta
za izlaganje i tri minuta za replike i odgovore na pitanja).
Pravila o razmeni podnesaka između stranaka u postupku primenjuju se i na umešača, ali umešač nema pravo da šalje
dodatne komentare.
Sa stanovišta Suda intervencija treće strane se svodi na razjašnjavanje konteksta u kome je određena praksa u pogledu Kon-
vencije usvojena u državi ugovornici. U tom smislu Sud od umešača može dobiti uporedno pravni pregled rešenja i stavova o
pitanju koje je relevantno za Sud u predmetnom slučaju. Na taj način umešač ima položaj neke vrste amicus curiae za Sud.
Za samog podnosioca predstavke može biti od značaja pomoć koju u razjašnjavanju spornog pitanja dobije od istaknutih or-
ganizacija za ljudska prava u slučaju kada one dobiju položaj umešača u predmetu (misija OEBS-a u BiH intervenisala je u slučaju
Blečić protiv Hrvatske; Amnesty International je intervenisala u slučajevima McCann and others protiv Ujedinjenog Kraljevstva,
John Murray protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Chahal protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski centar za prava Roma intervenisao je u
slučajevima Nachova and others protiv Bugarske i Chapman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, AIRE centar u slučaju Pellegrini protiv
Italije itd.).
I Intervencija trećih lica
Mada se intervencija odnosi najčešće na pitanja koja Sud istražuje u meritumu dešava se da Sud dozvoli intervenciju i po
pitanju koje se tiče odlučivanja o prihvatljivosti predstavke (TI protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Pored pomenutog slučaja Marković protiv Italije, u kome je svojevremeno SCG intervenisala, Srbija je za sada intervenisala i u
slučaju Gajić protiv Nemačke, a reč je o zaštiti prava na mirno uživanje imovine građanskog lica na službi u Vojsci nekadašnje SCG,
kome su se pripadnici nemačkog kontingenta KFOR-a uselili u stan u julu 1999. godine i od tada ga koriste bez plaćanja naknade.
U ovaj slučaj umešala se i jedna nevladina organizacija (PRAXIS). Na ishod ovog slučaja uticaj je imala odluka doneta u slučajevima
Behrami i Saramati.
Naime, u slučaju Behrami otac i brat poginulog Albanca tužili su Francusku, ističući da su pripadnici francuskog kontingenta
KFOR propustili da obeleže i(ili) uklone neeksplodirane kasetne bombe za koje je KFOR znao da postoje na terenu, a od kojih je
njihov sin tj. brat poginuo. Oni su istakli povredu prava na život, koje je garantovano članom 2. Konvencije. Posebno su se pozvali,
a što su istakli i pred Kosovskom kancelarijom za pritužbe, na član 9. Rezolucije 1244. SB UN, po kome KFOR nadzire operacije
uklanjanja mina od 5. jula 1999. godine. U slučaju Saramati podnosilac, oficir policije, albanske nacionalnosti tvrdio je da je ne-
osnovano lišen slobode od strane policije UNMIK-a zbog sumnje za pokušaj ubistva i nezakonito posedovanje oružja. Tim povo-
dom istakao je da su mu povređeni pravo na slobodu i bezbednost iz člana 5. Konvencije, pravo na pravično suđenje iz člana 6.
Konvencije i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13 Konvencije. Sud je našao da ove predstavke nisu prihvatljive ratione
personae, jer su predmetni akti pripisani Organizaciji Ujedinjenih Nacija, koja ne može biti stranka u postupku pred Sudom. Ista
logika primenjena je i u slučaju Gajić.
Za očekivati je da će se i u budućnosti intervencije Srbije dešavati u onim predmetima koji se odnose na nasleđe nekadašnje
SFRJ (na primer, pitanja stare devizne štednje i stanarskih prava i prava vlasništva srpskih građana u bivšim jugoslovenskim repu-
blikama, slučajevi tzv. “izbrisanih” u Sloveniji itd).
I
I Brisanje predstavki
Član 37
Brisanje predstavki
1. Sud u svakoj fazi postupka može odlučiti da izbriše predstavku sa liste predmeta ako se na osnovu okolnosti može zaključiti:
a) da podnosilac predstavke ne namerava da dalje učestvuje u postupku; ili
b) da je stvar rešena; ili
c) da iz svakog drugog razloga koji Sud utvrdi nije više opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke.
Međutim, Sud nastavlja s ispitivanjem predstavke ako je to potrebno radi poštovanja ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i
protokolima uz nju.
2. Sud može odlučiti da predstavku vrati na svoju listu predmeta ako smatra da okolnosti to nalažu.
Brisanje predstavki I
NAČINI ZA OKONČANJE POSTUPKA PRED SUDOM

Postupak pred Sudom može se okončati na jedan od sledećih načina:
1. presuda i prijateljsko poravnanje;
2. kada podnosilac sam povuče predstavku - Radi se o pravu podnosioca predstavke koje proističe iz prava da podnese pred-
stavku. Dakle, on može samostalno odlučivati o sudbini svoga zahteva, ali Sud, može odbiti da skine slučaj sa liste ako se radi o
pitanju u vezi sa Konvencijom, koje zahteva dalje istraživanje. Sa druge strane, sud može vratiti predmet na listu, ako to traže
specijalne okolnosti;
3. kada je podnosilac pasivan, tj. kada podnosilac predstavke ne namerava da dalje učestvuje u postupku - ne odgovara
Sudu ni posle više urgencija. Naime, u tom slučaju polazi se od pretpostavke da je podnosilac izgubio interes za vođenje daljeg
postupka. To se na primer desilo sa slučajem Durlić protiv SCG, pa je Sud na osnovu člana 37. Konvencije brisao predstavku sa
liste slučajeva pred Sudom;
4. rešenje spornog pitanja - (primer Pisano v. Italy) aplikant se žalio na povredu člana 6, ali naknadno je oslobođen, kada je
saslušan svedok zbog koga je aplikant istakao navodnu povredu. Isto tako, u slučaju Mojsijević protiv Švedske, državljanki SCG,
izbeglici sa KiM odobren je boravak u Švedskoj, a predstavka je podnesena zbog namere švedskih vlasti da je proteraju iz Šved-
ske zbog nelegalnog boravka u Švedskoj (istaknuta je povreda člana 3. Konvencije). Nakon rešenja spornog pitanja aplikantkinja
je obavestila Sud da povlači predstavku, tako da se ovde radi o kombinaciji rešenja spornog pitanja sa povlačenjem predstavke,
mada predstavka može biti povučena i iz drugih razloga, kada nije došlo do rešenja spornog pitanja;
5. kada se iz svakog drugog razloga pokaže da dalje razmatranje predstavke nije opravdano - to se procenjuje na osnovu
raznih kriterijuma (priroda žalbi; sličnost sa pitanjima koje je Sud već ranije razmatrao itd.).
I Ispitivanje predmeta
Član 38
Ispitivanje predmeta
Sud razmatra predstavku zajedno s predstavnicima stranaka i, ako je to potrebno, preduzima istragu za čije će mu efikasno spro-
vođenje visoke strane ugovornice u pitanju obezbediti sve neophodne uslove.
Ispitivanje predmeta I
POLOŽAJ ZASTUPNIKA PRED SUDOM

Ovo je odredba koja ukazuje na postojanje zastupnika stranaka i tužene države.
Funkcije koje obavlja zastupnik države mogle bi se sumirati na sledeći način:
- ostvarivanje kontakta između Suda i države članice Konvencije, što podrazumeva da se predmeti, kao i sva prepiska i izjave
u postupku ostvaruju preko zastupnika;
- zastupanje države pred Sudom, što znači da zastupnik priprema i potpisuje sva pisana zapažanja države respondenta (obser-
vations) i prezentuje usmena zapažanja na jednom od zvaničnih jezika Suda, bez obzira na to da li ih zastupnik sam priprema, ili
ne (ima država članica koje angažuju velike advokatske firme iz raznih oblasti prava radi pripreme podnesaka za Sud, a zastupnik
ih samo prezentuje ili potpisuje);
- ostvarivanje saradnje sa nadležnim organima u zemlji (ministarstva, sudovi, policija, zatvorske ustanove itd.) radi prikuplja-
nja elemenata u cilju pripreme odgovora Sudu;
- uspostavljanje i održavanje saradnje sa Sekretarijatom Suda, na čiji zahtev dostavlja određene informacije, dokumenta itd;
- pravo da interveniše u pojedinim slučajevima pred Sudom (u interesu ispravnog postupanja ili ako je podnosilac predstavke
državljanin čije interese zastupnik zastupa pred Sudom);
- pregovaranje o prijateljskom poravnanju;
- praćenje sprovođenja presuda Suda i
- dostavljanje informacija Komitetu ministara Saveta Evrope o merama koje je vlada države respondenta preduzela u vezi
sa sprovođenjem presuda.
Položaj zastupnika u pravnom sistemu Republike Srbije regulisan je Uredbom o zastupniku Republike Srbije pred
Evropskim sudom za ljudska prava (“Sl. glasnik RS”, br. 61/2006 - prečišćen tekst). Za regulisanje pravnog položaja zastupnika
putem ove uredbe najčešće se navode sledeći argumenti:
1) bivše članice SFRJ, sa kojima Srbija ima isto pravno nasleđe, ovu ustanovu su uredile putem uredbi;
2) institucija zastupnika Srbije pred Sudom nije regulisana Ustavom, pa bi zakonsko regulisanje njegovog položaja bilo suprotno
Ustavu;
3) državni zastupnik obavlja jednu kvazidiplomatsku funkciju koja je smeštena u okvire izvršne vlasti, pa stoga uređenje ove insti-
tucije potpada pod nadležnost izvršnih organa vlasti (Vlada Republike Srbije), koji donose uredbe i
4) uredba je pravni akt koji se donosi i menja po bržem postupku od zakona, pa je ovakvo rešenje fleksibilnije i više prilagođeno
potrebama prakse, koja može zahtevati izmenu odredaba u vezi sa pravnim položajem zastupnika itd.
U obavljanju svoje funkcije zastupnik je ovlašćen da vrši neposredan uvid u spise upravnih i sudskih predmeta bez obzira
na poverljivost spisa i da na drugi način prikuplja potrebna obaveštenja, kao i da utvrđuje činjenice u vezi sa postupcima pred
domaćim organima koji su od značaja za zastupanje Srbije u svakom postupku pred Sudom.
Članom 4. navedene uredbe propisana je dužnost svih organa u Republici Srbiji da zastupniku dostavljaju tražene in-
formacije i dokumenta, i pružaju mu svu potrebnu pravnu i administrativnu pomoć. Nažalost, uredba ne predviđa nikakve
sankcije za nesaradnju sa zastupnikom, tako da se one mogu ogledati u gubitku spora za državu.
Zastupnik može da zaključi poravnanje sa strankama koje učestvuju u postupcima pred Sudom uz prethodnu sagla-
snost organa čiji su akti doveli do postupka pred Sudom (član 5). Ovakvom rešenju zastupnik će pribeći uvek kada je izgledan
gubitak spora, s obzirom na okolnosti slučaja, praksu Suda i odredbe Konvencije i domaćeg prava. Ponekad je teško ustanoviti koji
organ je doveo do povrede Konvencije, naročito u postupku pred sudovima. Zbog toga postojeće rešenje nije dobro, jer ostavlja
prostor za moguća nagađanja koji je to organ čiji su postupci doveli do pokretanja postupka pred Sudom u slučaju kada se postu-
pak vodio pred više sudskih instanci ili je prethodno vođen upravni postupak.
I Prijateljska poravnanja
Član 39
Prijateljska poravnanja
1. U svakoj fazi postupka Sud se može staviti na raspolaganje stranama u sporu kako bi se postiglo prijateljsko poravnanje zasnovano
na poštovanju ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju.
2. Postupak koji se vodi na osnovu stava 1. poverljive je prirode.
3. Ako se postigne prijateljsko rešenje, Sud skida predmet sa svoje liste odlukom koja sadrži kratak opis činjenica i postignutog rešenja.
4. Odluka se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda izvršenje odredbi prijateljskog poravnanja predviđenih odlukom.
Prijateljska poravnanja I
NAČINI ZA OKONČANJE POSTUPKA PRED SUDOM -

ZAKLJUČENJE PRIJATELJSKOG PORAVNANJA
Već prilikom prvog obraćanja Suda državi Respondentu, Sud će izaći sa predlogom da se sklopi prijateljsko poravna-
nje ili kako se to kaže u članu 39. Sud se
“... stavlja na raspolaganje stranama u sporu kako bi se postiglo prijateljsko poravnanje zasnovano na poštovanju ljudskih prava
ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju”.
U praksi, ovaj poziv za zaključenje prijateljskog poravnanja dostavlja se uz pismo Suda, uz koje je priložena odluka Su-
da o prihvatljivosti slučaja. Sud će tom prilikom odrediti i rok u kome se država mora izjasniti o predlogu. Međutim, prijateljsko
poravnanje (friendly settlement) se može zaključiti u bilo kom stadijumu postupka.
Pre stupanja na snagu Protokola 11, Evropska komisija za ljudska prava sama je ukazivala na to da li je bilo ili nije bilo povrede
Konvencije, što je državi trebalo da posluži kao indikacija da bi se trebalo zaključiti prijateljsko poravnanje. Sud nije nastavio sa
tom praksom, tako da je danas veoma odgovorna uloga na državnom zastupniku da uveri domaće organe da bi bilo razumno sklo-
piti prijateljsko poravnanje, jer će se inače slučaj završiti donošenjem presude u kojoj se konstatuje povreda.
Važno je naglasiti da pregovori oko zaključenja prijateljskog poravnanja imaju poverljivi karakter, pa će država svoj stav
u vezi sa tim izneti u zasebnom podnesku, u kome se neće pozivati na navode iz svojih zapažanja. Takođe, ovi pregovori ne idu na
štetu argumenata strana u sporu, pa se one ne mogu pozivati ni na jedno pisano ili usmeno saopštenje, niti na ponudu ili ustupak
učinjen u okviru pokušaja da se obezbedi prijateljsko poravnanje.
Uloga Suda u procesu sklapanja prijateljskog poravnanja svodi se manje-više na ulogu poštanskog sandučeta tj. Sud će
po prijemu predloga jedne strane u vezi sa prijateljskim poravnanjem taj podnesak obavezno proslediti drugoj strani, ostavljajući
joj rok u kome bi trebalo da se izjasni o predlogu. U veoma retkim slučajevima Sud će preuzeti aktivniju ulogu u sklapanju porav-
nanja, a to može biti na primer, izlaženje sa predlogom sume pravične naknade, shodno praksi Suda u sličnim situacijama, onda
kada su pregovori oko visine pravične naknade dospeli u pat poziciju. Sud je na to ovlašćen prema pravilu 62 stav 1. Poslovnika
Suda, u kome se kaže da nadležno veće Suda preduzima sve korake koji se pokažu potrebnim da se olakša takvo poravnanje, što
može uključiti i organizovanje sastanka strana u sporu.
Ako sekretar Suda obavesti veće da su se stranke sporazumele o prijateljskom poravnanju, ono, pošto se uveri da je poravnanje
postignuto na osnovu poštovanja ljudskih prava opisanih u konvenciji i protokolima uz nju, briše slučaj sa liste Suda u skladu sa
pravilom 44. stav 2. Poslovnika Suda.
Naravno, mora se raditi o stvarno izraženoj spremnosti vlade države Respondenta da zaključi poravnanje, bilo kroz
plaćanje određene svote novca, bilo kroz izmenu određene procedure ili izmenu zakonodavstva. Zbog toga uopšteni predlozi za
sklapanje poravnanja ne mogu se tretirati kao ponuda za zaključenje poravnanja, već se moraju konkretizovati.
Treba imati u vidu da se tužene države ne odlučuju tako lako na ovaj korak, jer time posredno (a nekad i direktno) priznaju po-
vredu Konvencije. zbog toga broj zaključenih prijateljskih poravnanja nije veliki, pa je tako poravnanje tokom 2005. godine zaklju-
čeno u 37 slučajeva pred Sudom, od ukupno 28581 odluka Suda donetih tokom te godine. Međutim, to državu dovodi u situaciju
da je procentualno mnogo veći broj presuda u kojima je konstatovana bar jedna povreda Konvencije. Tako na primer, u odnosu
na Hrvatsku tokom 2005. godine doneto je 26 presuda, a u 24 slučajeva konstatovana je bar jedna povreda odredaba Konvencije i
protokola uz nju. Prijateljsko poravnanje sklopljeno je samo u jednom slučaju, a samo u jednoj presudi Sud je konstatovao da nije
bilo povreda odredaba Konvencije.
Sa druge strane, prijateljsko poravnanje predstavlja šansu i za podnosioca predstavke da dobije više od onoga što bi dobio
presudom Suda.
Sa stanovišta Suda zaključivanje prijateljskog poravnanja predstavlja sredstvo da se Sud na jedan elegantan način oslobodi
predmeta i smanji broj predmeta u radu. Sud će u slučaju postizanja sporazuma objaviti kratak opis činjenica i postignutog rešenja
i brisaće predmet sa liste slučajeva pred Sudom. Međutim, Sud može nastaviti sa ispitivanjem predstavke ako je to potrebno radi
poštovanja ljudskih prava, tako da može odlučiti da vrati predstavku na svoju listu predmeta ako smatra da okolnosti to nalažu.
Zaključeno prijateljsko poravnanje ima istu snagu kao i doneta presuda, što znači da Komitet ministara na isti način
nadgleda poštovanje uslova iz prijateljskog poravnanja, kao i uslova iz presude Suda.
Primer postignutog prijateljskog poravnanja predstavlja slučaj Benzan protiv Hrvatske. U tom predmetu podnosilac predstav-
ke se žalio po članu 3. Konvencije na uslove u državnom zatvoru Lepoglava, u kome je izdržavao zatvorsku kaznu. Slučaj je rešen
tako što je aplikantu isplaćena suma od 12.000 eura, a Hrvatska je preuzela obavezu da renovira krilo zatvora u kome je podnosi-
lac predstavke izdržavao kaznu.
ANALIZA PRAVILA 62A U VEZI SA JEDNOSTRANIM DEKLARACIJAMA
Uvođenje jednostranih deklaracija u praksu Suda

Praksa Suda iznedrila je čitav niz instituta koji nisu pomenuti u Konvenciji. To je slučaj na primer, sa pilot presudama,
privremenim merama ili jednostranim deklaracijama. Vremenom, osetila se potreba za normiranjem ovih instituta, što je uči-
njeno kreiranjem novih pravila u Poslovniku Suda. Tako su privremene mere regulisane članom 39, a pilot presude članom 61.
Poslovnika.
Sud je 2. aprila 2012. godine usvojio i novo pravilo 62A u vezi sa jednostranim deklaracijama, koje se primenjuje po-
čev od 1. septembra 2012. godine. Zapravo, ovim pravilom se reguliše nešto što je u praksi Suda prisutno još od 2007. godine.
Jednostrane deklaracije (unilateral declaration) su jedan od načina za brže i efikasnije okončanje postupka pred Sudom. Po-
stoje dve situacije u kojima dolazi do njihovog davanja.
Prva situacija - odnosi se na slučaj kada je podnosilac predstavke odbio predlog države za sklapanjem poravnanja. Dakle u
tom slučaju, radi se o jednostranim izjavama koje daje predstavnik tužene države pred Sudom onda kada nije bilo moguće postići
poravnanje i kojima se nudi odgovarajuće zadovoljenje uz priznanje povrede prava iz Konvencije povodom čega se i vodi postupak
pred Sudom. Toj situaciji davanja jednostrane izjave prethodio je bezuspešni pokušaj sklapanja poravnanja (stav 1 pravila 62A).
Druga situacija - se odnosi na slučajeve koji se ponavljaju (tzv. repetativni slučajevi), kada je jednostranu deklaraciju moguće
podneti nezavisno od postupka za sklapanje prijateljskog poravnanja (obično je u takvim slučajevima doneta “pilot presuda” ili
postoji neki slučaj koji predstavlja “vodeći” tj. leading case, ali to nije neophodno). Znači, u takvim slučajevima nije nepohodno
pokušati sa sklapanjem poravnanja, već predstavnik države može dati jednostranu izjavu onda kada proceni da je to u interesu
države, jer se radi o slučaju u kome je Sud već doneo odluku protiv države, pa bi bila iluzorna dalja odbrana (stav 2 pravila 62A).
Međutim, pored jednostranih deklaracija koje su date u slučajevima koji su ponavljaju, dakle u relativno jednostavnijim slu-
čajevima, jednostrane deklaracije mogu se davati i u osetljivim ili kompleksnijim slučajeveima, kada će ih Sud ispitivati sa
posebnom pažnjom, na osnovu kriterijuma koje su izneti u slučaju Tashin Acar protiv Turske, br. 26307/95. U tom smislu bilo bi
značajno razmotriti pitanje sadržaja deklaracije.
Sadržina jednostranih deklaracija

Jednostrane izjave sadržinski imaju velike sličnosti sa tekstom prijateljskog poravnanja, ali se u nekim stvarima veoma
razlikuju.
Najpre, za razliku od teksta poravnanja tekst jednostrane deklaracije mora da sadrži jasno priznanje povrede u slučaju
povodom koga je podneta predstavka. To se izričito kaže u stavu 1b pravila 62A.
Pored toga, u istom stavu se navodi da je potrebno ponuditi adekvatno obeštećenje. U tom pogledu, značajno je istaći da
praksa Suda dozvoljava da iznos ponuđene naknade bude umanjen za 10% u odnosu na iznos koji je bio ponuđen na ime porav-
nanja. Sud će to u svakom slučaju ceniti na osnovu svojih skala o pravičnoj naknadi. Objašnjenje za ovo umanjenje leži u činjenici
da podnosioci nisu prihvatili iznos iz poravnanja, jer su smatrali da je prenizak, tako da nuđenje nižeg iznosa na ime naknade
predstavlja neku vrstu kazne za njihovu nekooperativnost.
Takođe, iz teksta deklaracije potrebno je izostaviti formulu koja je redovno sadržana u tekstu poravnanja koje predlaže
Sud, a to je da se naknada daje ex gratia, jer je to nespojivo sa priznanjem povrede.
Pored toga, tekst deklaracije može sadržati i neke kvalifikatorne elemente. Tu se radi zapravo o merama individulanog ili
generalnog karaktera, kao što su mere na ubrzanju postupka ili sporovođenju delotvorne istrage u krivičnom postupku; izmene
zakonodavstva ili adminstrativne prakse; uvođenje nove prakse u predmetnoj oblasti itd.), Ovakvi elementi se naročito traže u
slučaju jednostranih delaracija datih povodom nekih ozbiljnih povreda ljudskih prava ili u nekim naročito osetljivim slučajevima.
Primer za to je tekst deklaracije, koji je intoniran kao poravnanje, u slučaju Petković protiv Srbije. Naime, u tom slučaju radilo
se o pozivanju podnosioca na povredu prava na život zbog ozbiljinh nedostataka i neefikasnosti istrage u vezi sa smrću sina pod-
nosica predstavke. Tekst ove deklaracije, koju je Sud prihvatio svojom odlukom od 6. decembra 2011. godine, sadržao je pored
priznanja povrede i ponude plaćanja naknade u iznosu od 40.000 evra i obavezu sprovođenja delotvornne i sadržajne istrage u
istražnom postuku koji se vodi po zahtevu oštećenog kao tužioca.
Najzad, potrebno je da tekst jednostrane deklaracije bude takav da on predstavlja dovoljnu osnovu za zaključak Suda
da poštovanje ljudskih prava ne zahteva da Sud dalje ispituje predmetni slučaj. U suštini, ovaj uslov se svodi na procenu
Suda, koju on svakako bazira na svojoj praksi, koja bi trebalo da bude dovoljno dobro ustanovljena i dosledna u vezi sa pitanjem
povodom koga je data jednostrana deklaracija.
To znači da Sud može odlučiti da ne usvoji jednostranu deklaraciju ukoliko smatra da zaštita ljudskih prava zahteva nastavak
postupka pred Sudom. Isto u principu važi i za prijateljsko poravnanje.
Primer za davanje i usvajanje jednostrane deklaracije predstavlja odluka koju je Sud doneo u slučaju Josipović protiv Srbije. U
ovoj odluci tekst jednostrane deklaracije glasi:
“Izjavljujem da je Vlada Republike Srbije spremna da prihvati da je došlo do povrede prava podnosioca predstavke prema članu
6 stav 1 i članu 13 Konvencije i nudi da podnosiocu predstavke g. Novaku Josipoviću isplati iznos od 1.500 evra ex gratia u vezi s
predstavkom koja je kod Evropskog suda za ljudska prava zavedena pod brojem 18369/07.
Ovaj iznos, koji pokriva materijalnu i nematerijalnu štetu kao i troškove, platiće se u dinarskoj protivvrednosti bez poreza koji se
može platiti i na račun.... [koji navede].... podnosilac predstavke. Ovaj iznos će se isplatiti u roku od tri meseca od datuma ispostav-
ljanja presude Suda. Ovo plaćanje će predstavljati konačno rešenje ovog predmeta.
Vlada izražava žaljenje što je došlo do radnji koje su dovele do podnošenja ove predstavke.
Vlada smatra da je nadzor Komiteta ministara nad izvršenjem presuda Suda u vezi s Republikom Srbijom u ovom i sličnim slu-
čajevima, odgovarajući mehanizam za obezbeđenje poboljšanja u ovom kontekstu. S tom namerom, neophodna saradnja u ovom
postupku će se nastaviti.”
(Novak Josipović protiv Srbije, predstavka br. 18369/07 od 4. marta 2008. godine)
U tom pogledu ogleda se razlika između prijateljskog poravnanja, koje podrazumeva saglasne izjave oba učesnika postupka,
dok kod jednostrane deklaracije, Sud može doneti odluku o brisanju predstavke i u slučaju da podnosilac predstavke ne prihvata
izjavu sadržanu u jednostranoj deklaraciji. Može se govoriti o nekoj vrsti postepenosti u radu Suda po jednostranim deklaracija-
ma. Naime, ukoliko ne dođe do sklapanja poravnanja zbog protivljenja podnosioca predstavke, Sud može prihvatiti jednostranu
deklaraciju, koja je na neki način nepovoljnije rešenje za podnosioca, jer nema njegove saglasnosti za takvo rešenje spora, a sem
toga može dobiti 10% umanjeni iznos naknade od iznosa koji bi dobio na ime poravananja.
Postupak Suda povodom jednostranih deklaracija

Inicijativa za davanje jednostranih deklaracija leži na tuženoj državi, mada u slučaju da poravnanje nije bilo moguće po-
stići, zbog nespremnosti podnosioca da ga zaključi, sam Sud ima običaj da ukaže tuženoj državi da do određenog roka može dati
i jednostranu deklaraciju kojom će priznati povredu. Ova se izjava, ukoliko Sud nije odredio neki poseban rok za njeno davanje,
može dati tokom čitavog postuka, pa i u fazi odlučivanja Suda o isplati naknade po članu 41. Konvencije.
Međutim, za razliku od postupka poravnanja koji je poverljive prirode, postupak povodom jednostranih deklaracija za-
sniva se na načelima javnosti i kontradiktornosti (pravilo 62A stav 1c), što znači da se tekst deklaracije obavezno objavljuje u
samoj odluci Suda, kao i to da se tekst deklaracije obavezno dostavlja podnosiocu predstavke koji ima pravo da iznese svoj stav do
roka koji mu Sud odredi, obrazlažući svoje razloge za prihvatanje tj. neprihvatanje deklaracije.
U slučaju da podnosilac prihvati tekst jednostrane deklaracije (to se ne dešava tako često, jer kada već nije prihvaćeno
poravnanje zbog visine ponuđene naknade, nije realno očekvati privatanje iznosa iz deklaracije, koji je umanjen za 10%), slučaj se
okončava kao poravnanje, skidanjem slučaja sa liste na osnovu odluke Suda donete po članu 39 Konvencije. Ova odluka se dostav-
lja shodno članu 39. stav 4. Komitetu ministara koji će nadzirati njeno sprovođenje.
U protivnom, Sud će odlučiti da li deklaracija predstavlja dovoljnu osnovu za njegov zaključak da poštovanje ljudskih prava
ne zahteva da on i dalje ispituje predmetni slučaj, pa će na bazi člana 37 stav 1c i stava 3 Pravila 62A odlučiti da li da slučaj skine
sa liste svojih slučajeva.
Sadržina odluke Suda u slučaju jednostranih deklaracija

Kada Sud prihvati jednostranu deklaraciju takva odluka se objavljuje kao “odluka skinuta sa liste” (strike-out decision). Kada
jednostrana deklaracija ne bude prihvaćena njen tekst se ne objavljuje, već Sud samo navodi da ona ne predstavlja dovoljnu osno-
vu za zaključak da poštovanje ljudskih prava ne zaheva od Suda da nastavi da postupa i dalje po predstavci.
U ranije pomenutom slučaju Josipović podnosilac nije prihvatio jednostranu deklaraciju, ali to nije bilo presudno, jer se radi o
jednostranoj izjavi za koju nije potrebna saglasnost. Tim povodom, u navedenoj odluci se kaže:
“U dopisu od 24. decembra podnosilac predstavke je izneo mišljenje da je iznos naveden u deklaraciji Vlade neprihvatljivo nizak. On
je dalje naveo “neefikasnost i korupciju” u sudstvu Srbije, kao i “potrebu da Sud izvrši pritisak” na Vladu u tom smislu. Podnosilac
predstavke je stoga zaključio da brisanje njegovog predmeta ne bi bilo opravdano.
Sud podseća da je članom 37 Konvencije predviđeno da on može, u bilo kojoj fazi postupka, odlučiti da skine predstavku sa spiska
predmeta. Posebno, članom 37 stav 1 (v) Sudu je omogućeno da skine neki predmet sa svog spiska ako utvrdi da “je dalji nastavak
postupka neopravdan,” a to je činio i u prošlosti na osnovu nekih jednostranih deklaracija tuženih vlada čak i ako su podnosioci
predstavke zadržali svoje predmete. “
(Novak Josipović protiv Srbije)
U slučaju da tekst deklaracije ne sadrži rok za ispunjenje obaveze Sud može u samoj odluci ukazati da taj rok iznosi tri meseca,
što je uobičajeni rok za ispunavanje obaveza iz jednostranih deklaracija i sklopljenih prijateljskih poravanja.
Inače, po pravilu u tekstu deklaracije se kaže da ponuđeni iznos obuhvata i troškove punomoćnika podnosioca. Međutim,
ukoliko je to propušteno da se učini ili je ponuđeni iznos očigledno neadekvatan, Sud je ovlašćen da na osnovu pravila 43. stav 4.
dosudi i troškove postupka.
U samoj odluci se može reći da se u slučaju nepoštovanja obaveza iz jednostrane deklaracije slučaj može vratiti na listu sluča-
jeva Suda.
Inače, one odluke donete povodom jednostranih deklaracija koje predstavljaju primere dobre sudske prakse biće objavljene
na sajtu Suda.
Izvršavanje jednostranih deklaracija

U izuzetnim slučajevima Sud može usvojiti jednostrane delaracije u formi presude. Tada se njihovo izvršavanje nadgleda
od strane Komiteta ministara po članu 46. stav 2. Konvencije i pravilu 43 stav 3 Poslovnika Suda, kao i svaka druga presuda.
Ipak, najčešće se povodom jednostranih deklaracija donose odluke, koje se međutim, ne dostavljaju poput odluka u vezi sa
prijateljskim poravnanjem Komitetu ministara radi nadzora, što predstavlja još jednu razliku u odnosu na prijateljsko poravna-
nje. Međutim, u vezi sa odlukama koje su donete u vezi sa jednostranim deklaracijama, ukoliko država ne bi ispunila obaveze po
osnovu jednostrane deklaracije, podnosilac bi mogao da zahteva da slučaj bude vraćen na listu slučajeva Suda, prema članu 37
stav 2 Konvencije.
Sa druge strane, odluka o skidanju predmeta sa liste ne sprečava podnosioca da nastavi sa vođenje postupka pred nacionalnim
organima.
Inače, Sud može odlučiti da ne prihvata jednostrane deklaracije ukoliko država uporno ne ispunjava obaveze preuzete po
osnovu jednostrane deklaracije.
Položaj Suda i stranaka u slučaju jednostranih deklaracija

Pre stupanja na snagu Protokola 11, u praksi Evropske komisije za ljudska, sama Komisija je ukazivala na to da li je bilo ili
nije bilo povrede Konvencije, što je državi trebalo da posluži kao indikacija da bi se trebalo zaključiti prijateljsko poravnanje ili
dati jednostranu deklaraciju. Sud nije nastavio sa tom praksom, tako da je danas veoma odgovorna uloga na državnom zastu-
pniku da uveri domaće organe da bi bilo razumno sklopiti prijateljsko poravnanje, tj. dati jednostranu deklaraciju, jer će
se inače slučaj završti donošenjem presude u kojoj se konstatuje povreda.
Uloga Suda je više naglašena kod prihvatanja jednostranih deklaracija nego kod sklapanja prijateljskog poravnanja,
mada često Sud ima ključnu ulogu u sklapanju poravnanja, jer obema strankama dostavlja tekst deklaracije, koju ako obe strane
prihvate dolazi do sklapanja poravnanja. U principu, kod sklapanja poravnanja uloga Suda svodi se manje-više na ulogu poštan-
skog sandučeta tj. Sud će po prijemu predloga jedne strane u vezi sa prijateljskim poravnanjem taj podnesak obavezno proslediti
drugoj strani, ostavljajući joj rok u kome bi trebalo da se izjasni o predlogu.
Naravno, mora se raditi o stvarno izraženoj spremnosti vlade tužene države da ispuni obaveze date iz jednostrane izjave, bilo
kroz plaćanje odredjene svote novca, bilo kroz izmenu određene procedure ili izmenu zakonodavstva, zavisno od toga šta je reče-
no u tekstu izjave. Zbog toga uopštene jednostrane deklaracije baš kao i predlozi za sklapanje poravnanja načelnog karaktera ne
mogu se tretirati kao ponuda za rešenje spora, pa najverovatnije da neće biti prihvaćeni od strane Suda.
Trebalo bi imati u vidu da se tužene države ne odlučuju tako lako na ovaj korak, jer time posredno (a nekad i direk-
tno) priznaju povredu Konvencije. Zbog toga, ovaj način okončavanja sporova pred Sudom činio je samo 1% od ukupnog broja
rešenih predmeta pred Sudom u 2007. godini, kada je praksa davanja jednostranih deklaracija zažvela.
Sa druge strane, jednostrane deklaracije predstavljaju šansu i za podnosioca predstavke da dobije više od onoga što
bi dobio presudom Suda, ali manje od onoga što mu je ponuđeno na ime poravnanja. Naime, dosadašnja praksa pokazuje da u
slučajevima u kojima je Sud izlazio sa određenim iznosom na ime sklapanja poravnanja, ukoliko on nije bio prihvaćen od strane
podnosioca predstavke u presudi je dosuđivan manji iznos. Takođe, u odluci o prihvatanju jednostrane deklaracije moguće je
umanjenje iznosa ponuđenog na ime poravnanja za 10%. Po pravilu, podnosioci koji imaju punomoćnike pre su se odlučivali na
sklapanje poravnanja od onih koji ih nemaju.
Sa stanovišta Suda jednostrane deklaracije, kao i zaključivanje prijateljskog poravnanja predstavljaju sredstvo da se Sud na je-
dan brz i elegantan način oslobodi predmeta i smanji broj predstavki u radu. Sud će u slučaju postizanja sporazuma tj. prihvatanja
deklaracije objaviti kratak opis činjenica i postignutog rešenja i brisaće predmet sa liste slučajeva pred Sudom.
Zbog toga, što ovo sredstvo ima značajnu ulogu u brzom rešavanju sporova na bazi nekakve vrste konsenzusa, jednostranim
deklaracijama je kao i prijateljskom poravnanju istaknuta važnost u svim reformskim dokumentima u vezi sa Sudom.
Ovo sredstvo naročito je važno u svim onim slučajevima kod kojih su činjenice nesporne i ukazuju na očiglednu povredu prava
iz Konvencije, kao i u tzv. repetativnim slučajevima.
Zaključak
Jednostrane deklaracije i prijateljska poravnanja predstavljaju sredstva za efikasno rešavanje predstavki pred Su-
dom. Između njih postoje mnoge sličnosti, ali i dve bitne razlike. Sadržinski, jednostrane deklaracije moraju se zasnivati na pri-
znanju povrede Konvencije, što nije slučaj sa poravnanjima. U proceduralnom pogledu, za razliku od postupka u vezi sa poravna-
njem koji je poverljive prirode, ovde važe načela javnosti i kontradiktornosti.
U principu, sklapanje poravnanja za podnosioce bi trebalo da predstavlja povoljniju varaijantu, jer odlukom Suda kojom se
prihvata jednostrane deklaracija može doći do umanjenja naknade za 10%.
I
I Javna rasprava i uvid u spise
Član 40
Javna rasprava i uvid u spise
1. Rasprave su javne, sem kada Sud u posebnim okolnostima odluči drukčije.
2. Spisi deponovani kod Sekretara dostupni su javnosti, sem kada predsednik Suda odluči drukčije.
-----
Javna rasprava i uvid u spise I
UVIĐAJ I USMENA RASPRAVA KAO SREDSTVA ZA

UTVRĐIVANJE ČINJENICA PRED SUDOM
Sud odlučne činjenice utvrđuje najčešće na osnovu pisanih zapažanja strana u sporu. Ipak, postoje dve situacije u kojima se
odlučne činjenice mogu pred Sudom utvrditi i na drugi način. To su uviđaj, na kome se mogu saslušavati svedoci i vršiti
druge istražne radnje i usmena rasprava.
Uviđaj i saslušanje svedoka i eksperata na licu mesta

U izvesnim slučajevima Sud može saslušavati svedoke i eksperte i obavljati uviđaj na licu mesta radi utvrđivanja re-
levantnih činjenica. Tada je država na čijoj se teritoriji takve radnje preduzimaju u obavezi da obezbedi odgovarajuće uslove za
sprovođenje ovih radnji, počevši od obezbeđivanja odgovarajućih prostorija, pa do garantovanja bezbednosti za delegaciju Suda,
svedoke i eksperte.
Međutim, Sud nema prinudna sredstva da natera određene svedoke da svedoče ili da Sudu predaju određena dokumenta, što
će Sud ipak uzeti u obzir kao propust konkretne vlade da se povinuje svojim obavezama prema Konvenciji.
Radnje koje Sud preduzima prilikom obavljanja uviđaja mogu trajati i nekoliko dana, a može biti angažovano pet ili šest zvanič-
nika Suda (obično troje sudija, predstavnik sekretarijata, prevodioci). Dužina izvođenja neke radnje i broj angažovanih ljudi zavisi
od brojnosti svedoka i eksperata koje treba ispitati, okolnosti samog slučaja i sl.
Na primer, u slučaju Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva, u vezi sa hapšenjem i pritvorom osumnjičenih pripadnika IRA, Evrop-
ska komisija za ljudska prava ispitala je čak 119 svedoka.
U slučaju Ilasku i drugi protiv Moldavije i Rusije delegacija Suda, u kojoj je bilo četvoro sudija, uzela je u Kišinjevu i Tiraspolu u
Moldaviji izjave od 43 svedoka na različitim lokacijama, poput zgrade misije OEBS-a u Moldaviji, u zatvoru, kao i u glavnom štabu
“Operativne grupe ruskih snaga u Pridnjestrovlju”.
Postupak za saslušanje svedoka ili eksperata tokom izvođenja uviđaja mogu inicirati sami podnosioci predstavke
tako što Sudu iznose takav predlog, uz navođenje razloga zbog kojih smatraju da bi Sud trebalo da saslušava svedoke. Oni mogu
dostaviti i listu svedoka koje bi trebalo saslušati. Lista svedoka može uključivati i vladine zvaničnike koji bi mogli da pruže
informacije o slučaju. Za svakog svedoka daje se kraći rezime o dokazima koje bi svedok trebalo da iznese pred Sud tokom svedo-
čenja, ili kraći pregled tema koje bi trebalo da budu pokrivene tokom svedočenja.
Odluku o svedocima koji će biti saslušani donosi Sud, određujući i provizorni redosled kojim će svedoci davati svoje iskaze.
Radi utvrđivanja konačne liste svedoka, Sud može sa predstavnicima stranaka održati pretpretresni sastanak.
Na samoj raspravi Sud će obezbediti prevod na službene jezike Suda i vice versa, o čemu će Sud unapred biti obavešten.
Pitanja svedocima mogu postavljati kako predsednik i članovi sudskog veća, tako i predstavnici stranka u postupku.
Ukoliko bi se pitanja odnosila na izvesna dokumenta, uputno je da prethodno svedoci budu upoznati sa njihovim sadržajem, kako
ne bi dolazilo do nepotrebnog odugovlačenja postupka. Uopšte, veoma je važno da svi učesnici postupka budu dobro pripremljeni
za raspravu na licu mesta, a da Sud unapred bude obavešten o radnjama koje su planirane da budu izvedene na raspravi (na pri-
mer, ukoliko se planira prezentovanje video-snimka, potrebno je obezbediti opremu za njegovo emitovanje).
I Javna rasprava i uvid u spise
Nakon ovakve rasprave Sud će obezbediti zapisnik za sve učesnike postupka radi provere podataka unetih u njega i potrebnih
izmena.
Inače, Sud je 7.7.2003. godine doneo i praktično uputstvo za proceduru za obavljanje istražnih radnji.
Usmena rasprava
Usmena rasprava pred Sudom češće je izuzetak nego pravilo. Ona se drži kada je potrebno razjasniti neke činjenice ili
relevantne odredbe domaćeg prava. Pored toga, do držanja usmene rasprave dolazi i zbog političke ili pravne važnosti pitanja
koja su predmet rasprave pred Sudom (na primer, slučajevi Ilasku i drugi protiv Moldavije i Rusije, slučaj Blečić protiv Hrvatske ili
Marković protiv Italije).
Datum određivanja rasprave prepušten je Sudu, pa stoga Sud nije tako lako spreman da menja datum rasprave. Ipak, ukoli-
ko stranke u postupku imaju valjane razloge za promenu termina koji je odredio Sud, one se mogu u pisanoj formi obratiti Sekre-
tarijatu Suda radi promene tog termina, ali je konačna odluka o datumu rasprave prepuštena Sudu.
O tačnom datumu održavanja rasprave Sekretarijat Suda izdaje saopštenje za javnost, a jedno saopštenje za javnost
izdaje se i na dan održanja usmene rasprave.
U postupku pripremanja usmene rasprave Sud može dostaviti listu pitanja na koja bi strane trebalo da daju odgovor na usme-
noj raspravi, a Sud može utvrditi rok za podnošenje dodatnih dokumenata.
Sud će takođe zatražiti od strana koje učestvuju na usmenoj raspravi da dostave imena svih onih koji će izlagati na raspravi, kao
i tekst ili glavne tačke njihovih izlaganja na raspravi, radi pripreme prevodilaca za simultani prevod.
Podnosioci predstavke mogu po dozvoli predsednika veća samostalno izlagati svoj slučaj, ali se to retko dešava (na primer,
slučaj Wloch protiv Poljske). Najčešće se dešava da podnosioce predstavke na raspravi zastupaju advokati koji su ovlašćeni da
obavljaju praksu u bilo kojoj od zemalja članica Konvencije ili drugi predstavnici kojima je Sud odobrio zastupanje (pravilo 36.
stav 3. Poslovnika Suda). Sud, međutim, može dozvoliti da podnosilac predstavke (aplikant) govori pored advokata.
Rasprava se drži na jednom od zvaničnih jezika Suda (engleski ili francuski), ali po dozvoli predsednika veća rasprava se
može držati i na nekom drugom jeziku.
Tok rasprave
Predsednik veća rukovodi raspravom (pravilo 64. Poslovnika Suda). On će sa učesnicima rasprave održati kraći neforma-
lan sastanak pre početka rasprave kako bi se svi učesnici upoznali sa vremenom koje im je Sud ostavio za izlaganje i redosledom
radnji tokom rasprave. Rasprava obično ne traje duže od dva sata, a počinje ili u devet časova, ili u 14.30 časova. Aplikantu i državi
respondentu ostavlja se po 30 minuta da izlože svoje argumente, pri čemu oni ne treba da ponavljaju argumentaciju koju su već ra-
nije iznosili u pisanim opservacijama, a u slučaju da je Sud prethodno postavio neka pitanja, učesnici u postupku trebalo bi da daju
odgovor na njih. Ovo vremensko ograničenje važi i u slučaju ako ima više govornika na stranama aplikanta, odnosno države res-
pondenta, tako se svi oni moraju uklopiti u ukupan vremenski okvir od 30 minuta, jer će ih u protivnom predsednik sudskog veća
prekinuti u izlaganju. Ukoliko na raspravi učestvuju i intervenijenti, njima Sud obično ostavlja po 10 minuta za usmeno izlaganje.
Nakon izlaganja svih učesnika u raspravi, koja bi trebalo da budu koncizna i usredsređena na glavna pitanja koja su
predmet spora među učesnicima u postupku, članovi sudskog veća mogu postavljati pitanja. Pošto svaki od članova sud-
skog veća može postavljati pitanja, učesnici u raspravi dobijaju pre rasprave papir na kome su označena imena svih sudija, prema
položaju na kome sede u okviru sudskog veća, što učesnicima rasprave treba da pomogne u identifikaciji sudije koji je postavio
pitanje.
Nakon što su članovi veća postavili pitanja, obično se određuje petnaestominutna pauza kako bi učesnici rasprave imali vre-
mena da pripreme svoje odgovore. Petnaestak minuta svakako predstavljaju važan period, jer se moraju pripremiti odgovori na
sva pitanja koja je postavio Sud, a takođe se treba osvrnuti na izlaganja ostalih učesnika u raspravi, pa ih sažeti u okvire od 10 mi-
nuta, koliko obično Sud ostavlja za iznošenje dodatne argumentacije povodom postavljenih pitanja i iznete argumentacije ostalih
učesnika rasprave.
Javna rasprava i uvid u spise I
Rasprava je po pravilu javna, a samo u nekim specifičnim situacijama (na primer, paternitetski sporovi) rasprava je
zatvorena za javnost. Shodno pravilu 63 Poslovnika Suda, isključenje javnosti moguće je iz razloga morala, interesa javnog reda,
nacionalne bezbednosti i demokratskog društva, ili ako to zahtevaju interesi maloletnika, zaštita privatnog života učesnika, ili
kada, po oceni veća, javnost može da prejudicira interese pravde. Odnedavno, tok rasprave pred Velikim većem može se pratiti i
putem interneta, preko web site-a Suda.
Ako bi neki od učesnika rasprave bez opravdanog razloga izostao sa rasprave, Sud će raspravu održati u njegovom/njenom
odsustvu, pod uslovom da je to saglasno sa zahtevom pravilnog funkcionisanja postupka (pravilo 65. Poslovnika).
Rasprava se snima na traci, a tok rasprave može se naći i u zapisniku koji se dostavlja učesnicima rasprave, a oni mogu
u određenom roku izneti primedbe na tekst zapisnika.
I Pravično zadovoljenje
Član 41
Pravično zadovoljenje
Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo
delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.
Pravično zadovoljenje I
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE PRED SUDOM

Pravično zadovoljenje je u suštini pravična naknada koju može tražiti svaki podnosilac predstavke (osim ako predsednik veća
ne naloži drukčije) u pisanim zapažanjima o suštini stvari ili, ako takva zapažanja nisu podneta, u posebnom pismenu koje se do-
stavlja najkasnije dva meseca posle donošenja odluke o prihvatljivosti predstavke. Zahtev za naknadu se dostavlja sa svom potreb-
nom dokumentacijom, a u slučaju propusta veće može odbiti taj zahtev, u celini ili, delimično. Veće može da pozove stranku, ako nije
tražila naknadu da se izjasni o zahtevu za naknadu u svakom trenutku postupka (Pravilo 60 Poslovnika).
Ako veće zaključi da je došlo do povrede Konvencije ili protokola uz nju, ono može u istoj presudi koja se odnosi na suštinu stvari
usvojiti i odluku o pravičnoj naknadi (u skladu sa članom 41. Konvencije). Međutim, ako pitanje pravične naknade još nije zrelo za
odluku, veće ga zadržava u celini ili delimično i utvrđuje dalji postupak. Veće može odlučiti i da se na dodeljeni iznos podnosiocu
predstavke, obračuna i kamata ako se namirenje ne izvrši u predviđenom roku (Pravilo 75, st. 1, 2. i 3. Poslovnika).
Sud u skladu sa Konvencijom, ima izvesnu slobodu prilikom određivanja pravične naknade, kako je to izraženo pridevom “ako
je potrebno”. Imajući ovo u vidu, Sud je, u praksi, određivao pravičnu naknadu jedino ako je ona proizašla iz kršenja Konven-
cije. Povreda koja je povezana s kršenjem, ali koja je nastala usled drugih uzroka ne kvalifikuje se kao naknada (Konig).
Pravično zadovoljenje (naknada), prema članu 41. Konvencije, ima za cilj, pre svega, da podnositelja predstavke, što je moguće više,
stavi u poziciju u kojoj bi bio, da se kršenje Konvencije nije dogodilo (Piersack).
Prilikom procene visine pravične naknade Sud uzima u obzir i držanje podnosioca predstavke. Tako, na primer, u slučaju Me-
ssina (No. 2) protiv Italije, podnosiocu predstavke, za koga je utvrđeno da je bio član mafije i diler droge, nije dosuđena nikakva
naknada tj. Sud se zadovoljio samo konstatacijom da je učinjena povreda.
Praksa Suda
Sud je prvi put dodelio pravičnu naknadu 1972. godine (Ringeisen, 50.0000 DEM) i od tada je na ovom planu, razvio značajnu
praksu. Nekada ta naknada može biti samo simbolična (Engel, 100 holandskih guldena), jer Sud ceni okolnosti slučaja, pa je u pome-
nutom uzeo u obzir veoma kratak period pritvora. Međutim, u predmetu Guincho, Sud je ocenio, da je, u odnosu na zahtev razumnog
vremenskog roka (član 6. stav 1. Konvencije), država dovela u takvo stanje podnosioca predstavke, da mu treba odrediti naknadu
od 100.000 eskudosa. U nekim slučajevima samo utvrđivanje povrede Konvencije predstavlja dovoljnu satisfakciju podnosiocu
predstavke (prva presuda u odnosu na Srbiju u slučaju Matijašević).
U ranijoj praksi Sud je cenio i da promene izvesnih zakonskih odredaba u unutrašnjim pravnim sistemima, da bi se presuda
izvršila, predstavlja pravično zadovoljenje (naknadu) (Norris). Kasnije je odstupio od ovakve prakse (Dudgeon).
U novijoj praksi Suda novčana naknada može značajno opteretiti državu koja je prekršila Konvenciju i biti izražena u milionima
evra (Carbonara and Ventura protiv Italije, oko 1.4000.000 evra, zajedno sa troškovima podnosilaca predstavke).
Obaveza da se plati naknada je bezuslovnog karaktera. Prilikom dosuđivanja pravične naknade Sud će odrediti njen
iznos, valutu u kojoj se plaća, korisnika, rok i mesto plaćanja, kao i način obračuna kamate u slučaju zadocnjenja u njenoj
isplati. Ovi uslovi su jednostrano određeni i nisu, u principu, podložni izmeni. Sa druge strane, država se ne može pozivati na unu-
trašnje probleme kao razlog za neplaćanje pravične naknade. Ovako striktni uslovi vezani za plaćanje pravične naknade, ipak ne
mogu da je svedu na kaznu, jer je njen osnovni smisao da pruži zadovoljenje podnosiocu predstavke za utvrđenu povredu ljudskih
prava.
U praksi se, međutim, dešavaju situacije kada je državi otežana isplata pravične naknade usled razloga koji joj se ne mogu staviti
na teret (nepoznato je gde se nalazi beneficijar, nedostaju podaci o broju računa ili su dostavljeni netačni podaci, beneficijar odbija
da primi dosuđeni iznos itd.).
Međutim, u većini slučajeva, podnosilac predstavke, kao žrtva povrede, identifikovan je kao beneficijar kome treba isplatiti na-
knadu. U praksi Suda postoje i slučajevi kod kojih je pravična naknada zajedno sa troškovima postupka isplaćena direktno
punomoćniku podnosioca predstavke. Tako, na primer, u slučaju Bilgin protiv Turske Sud je odredio direktnu isplatu punomoć-
niku podnosioca predstavke da bi se obezbedila isplata troškova postupka u odnosu na potraživanja podnosiočevih poverilaca.
Isto tako, u nekim slučajevima, kako bi se izbegao sukob interesa između maloletne dece i roditelja ili staratelja, Sud je dosuđivao
isplatu naknade neposredno maloletnoj deci (Scozzari i Giunta presuda od 13. jula 2000. godine). U izvesnim slučajevima Sud može
označiti više podnosilaca kao korisnike pravične naknade, ali im može dosuditi jedinstveni iznos naknade bez ulaženja u previše
detalja (na primer u slučaju Yagtzilar and Others protiv Grčke, presuda od 15. januara 2004. godine). Naravno, u takvim slučajevima
Sud može odrediti samo jednog podnosioca kome će se u ime ostalih isplatiti naknada, a on će je kasnije raspodeliti sa ostalima na
osnovu unapred utvrđenog sporazuma.
Specifičnost u vezi sa isplatom pravične naknade

Pored navedenih slučajeva u kojima se mogu javiti izvesne dileme u vezi sa isplatom pravične naknade mogu se javiti i druge
specifične situacije. Neke od njih su:
- ako je podnosilac predstavke, a samim tim i potencijalni beneficijar pravične naknade, umro pre donošenja presude, Sud
u takvoj situaciji može dosuditi naknadu i licu koje je blisko povezano sa podnosiocem, a koje je izjavilo da želi nastavak postupka,
nezavisno od pravila nacionalnog naslednog prava (Nouhaud and Others protiv Francuske);
- ako je podnosilac predstavke, a samim tim i potencijalni beneficijar pravične naknade, umro posle donošenja presude, a
pre isplate naknade, isplata se može izvršiti naslednicima, ali imajući u vidu da ostavinski postupak može trajati izvesno vreme,
postoji i mogućnost da država ispuni svoju obavezu uplatom dosuđenog iznosa u ostavinsku masu;
- ako se isplata treba izvršiti pravnom licu u stečaju isplata se vrši ovlašćenom predstavniku pravnog lica ili stečajnom upravni-
ku, ako ne postoji sukob interesa i ako u presudi nije drugačije određeno;
- ako se isplata treba izvršiti licu koje se nalazi na izdržavanju kazne zatvora država može obavezu ispuniti deponovanjem
sredstava na posebno otvoreni račun ili licu specijalno ovlašćenom za prijem dosuđenog iznosa (u slučaju Dorigo protiv Italije
isplata je izvršena bratu podnosioca predstavke koji se nalazio u zatvoru u vreme isplate);
- isplata na posebno otvoreni račun će se izvršiti i u situaciji kada je primalac na nepoznatoj adresi ili odbija prijem.
Naravno, specifične situacije do kojih se može doći povodom isplate pravične naknade mogu biti najrazličitije, zbog čega je Ode-
ljenje za izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava pripremilo i poseban memorandum koji se bavi ovim pitanjem (CM/
Inf/DH(2007)12 od 6. marta 2007. godine - ovaj dokument ima karakter poslovne tajne).
Pravična naknada u Republici Srbiji

Što se tiče Republike Srbije, Uredbom o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava (“Sl. glasnik
RS”, br. 61/2006 - prečišćeni tekst) u članu 6. stav 3. propisano je da isplatu pravične naknade vrši organ čiji su akti prouzrokovali
kršenje ljudskih prava i doveli do pokretanja postupka pred Sudom.
Ponekad je teško ustanoviti koji organ je doveo do povrede Konvencije, naročito u postupku pred sudovima. Zbog toga postojeće
rešenje nije dobro, jer ostavlja prostor za moguća nagađanja koji je to organ čiji su postupci doveli do pokretanja postupka pred
Sudom u slučaju kada se postupak vodio pred više sudskih instanci ili je prethodno vođen upravni postupak. Postoje i slučajevi u
kojima je isključena mogućnost vođenja sudskog spora. Tako, na primer, ranije važeći Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devi-
zne štednje građana (“Sl. list SRJ”, br. 59/98, 44/99, 30/2000 - odluka SUS i 53/2001), u članu 22. propisivao je da se:
“... obustavljaju [se] svi započeti, a neokončani sudski postupci, uključujući i izvršne postupke, za naplatu devizne štednje obuhva-
ćene ovim zakonom.”
U isto vreme, označeni zakon je propisivao da sva devizna štednja [obuhvaćena zakonom] postaje javni dug. Ovaj zakon je kasni-
je zamenjen Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana (“Sl. list
SRJ”, br. 36/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 84/2004 - odluka USRS i 101/2005 - dr. zakon), koji je, takođe, u članu 36. propisao da se
“obustavljaju svi sudski postupci ... za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke.” Dakle, tu
se postavlja pitanje koji je organ nadležan u ovom slučaju da dâ saglasnost za sklapanje poravnanja. S obzirom na brojnost
predstavki uperenih protiv Republike Srbije, a koje se odnose na staru deviznu štednju, te posebno imajući u vidu odluku Suda u
slučaju Jeličić protiv BiH, jasno je da zastupnik usled ovakve odredbe može biti sprečen da efektivno nadzire izvršenje presude u
pogledu isplate pravične naknade.
NAKNADA NEMATERIJALNE ŠTETE PRAVNOM LICU U PRAKSI SUDA

Prema članu 34. Konvencije, Sud može da prima predstavke od svake osobe, nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su
žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju, učinjene od strane neke Visoke strane ugovornice.
Iako se u ovom članu ne pominju izričito i pravna lica u praksi Suda nije sporno da i pravna lica mogu podnositi predstavke
u kojima mogu isticati povredu nekih od ljudskih prava garantovanih Konvencijom i protokolima uz nju. Ipak, zaštita poje-
dinih prava garantuje se isključivo fizičkim licima. Tu se pre svega misli na ona prava koja su vezana za ličnost poput, na primer,
prava na život (garantovano članom 2.), na zabranu mučenja (član 3.), pravo na slobodu i sigurnost (član 5.), pravo na poštovanje
privatnog i porodičnog života (član 8.) i slobodu misli, savesti i veroispovesti (član 9). U ovom poslednjem slučaju zaštita se
može pružiti i pravnim licima tj. nekim verskim organizacijama.
Slučajevi dosuđenja naknade nematerijalne štete pravnim licima u praksi Suda

Pravnim licima, pri čemu se ne misli samo na privredne subjekte, Sud je pružao zaštitu prava na pravično suđenje (član 6.
stav 1.), zaštitu od diskriminacije (član 14), prava na mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1) i u vezi sa tim pravima pružao
je zaštitu prava na delotvorno pravno sredstvo (član 13.). Takođe, Sud je pružao zaštitu i prava na slobodu izražavanja ga-
rantovanog članom 10. Konvencije (na primer slučaj Vereinigung demokratischer Soldaten Österreichs and Gubi protiv Austrije).
U slučaju da Sud ustanovi povredu Konvencije pravnim licima je pored materijalne štete dosuđivana i nematerijalna
šteta. Tako je Sud u slučaju Freedom and Democracy Party protiv Turske (stav 57. presude) političkoj partiji dosudio naknadu ne-
materijalne štete na osnovu frustracije koju su njeni članovi pretrpeli kao rezultat povrede prava na slobodu udruživanja koje je
garantovano članom 11. Konvencije.
Da pravna lica, u prvom redu preduzeća, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete mogli smo se uveriti i u nekoliko presuda
donetih protiv Srbije u slučajevima u kojima su se kao podnosioci predstavke pojavljivala pravna lica.
Tako na primer, u slučaju preduzeće EVT protiv Srbije Sud je ustanovio povrede člana 6. stav 1. Konvencije i člana 1. Protokola
1 uz Konvenciju. Podnosilac predstavke, preduzeće EVT tražilo je 300.000 evra na ime naknade materijalne i nematerijalne štete
koju je pretrpelo zbog propusta domaćih organa da u potpunosti izvrše pravosnažnu presudu koja je doneta u njegovu korist. Sud
je prihvatio da je podnosilac predstavke pretrpeo određenu nematerijalnu štetu koja se ne može adekvatno naknaditi
samom konstatacijom povrede. Na taj način Sud je potvrdio svoju dobro ustanovljenu praksu izraženu u nekim drugim slučajevi-
ma (Comingersoll S.A. protiv Portugala, br. 35382/97, stavovi 35-37 ili Teltronic-CATV protiv Poljske, br. 48140/99, stavovi 67 i 68).
U već pomenutom slučaju Comingersoll S.A. protiv Portugala Sud je istakao da pitanje da li bi trebalo da se dosudi i naknada
nematerijalne štete (pored naknade materijalne štete) pravnom licu zavisi od okolnosti svakog pojedinog slučaja. U ovoj
presudi navodi se i to da je još bivša Komisija za ljudska prava preporučivala Komitetu ministara Saveta Evrope dodeljivanje
naknade nematerijalne štete komercijalnim kompanijama zbog dužine trajanja postupka. Sem toga, to je bilo predviđeno
i u pojedinim nacionalnim pravnim sistemima. Imajući sve to u vidu, Sud je istakao da se u obzir mora uzeti “reputacija kompa-
nije, neizvesnost u procesu planiranja, poremećaj u upravljanju kompanijom, kao i briga i nelagoda prouzrokovana upravljačkom timu
kompanije.” U konkretnom slučaju Sud je smatrao da je predmetni sudski postupak kompaniji podnosiocu predstavke, direktorima
i akcionarima prouzrokovao produženu neizvesnost i nesigurnost i da se to negativno odrazilo na njeno svakodnevno poslovanje,
zbog čega je legitimno dosuditi naknadu nematerijalne štete.
Visinu naknade nematerijalne štete Sud dosuđuje na osnovu pravičnosti i slobodne procene, pa je tako u slučaju kom-
panije EVT dosudio 2.500 evra na ime naknade nematerijalne štete, dok je u slučaju kompanije ZIT zbog povrede člana 6. stav
1. i člana 13. Konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju dosudio ovoj kompaniji 1.200 evra na ime naknade ovog vida štete
(kompanija ZIT tražila je 21.000 evra na ime naknade nematerijalne štete).
Međutim, u slučaju Samardžić i AD Plastika protiv Srbije predstavku su zajednički podneli direktor preduzeća i samo pre-
duzeće ističući povrede člana 6. stav 1. i člana 13. Konvencije. Sud je našavši povredu navedenih članova Konvencije nema-
terijalnu štetu u iznosu od 1.000 evra dosudio samo preduzeću, dok je u odnosu na direktora preduzeća prihvatio prigovor
zastupnika da njegova predstavka ratione personae nije spojiva sa odredbama Konvencije.
Pravni identitet korporacija

Važno je istaći da se zaseban pravni identitet korporacija (akcionarskog društva) može smatrati osnovnim principom
korporacijskog prava priznatim od strane većine nacionalnih pravnih sistema.
“Shvatanje korporacije kao zasebnog entiteta nezavisnog od njenih akcionara je duboko ukorenjeno. Biznis korporacije se vodi u
ime korporacije. Korporacija je ta koja zaključuje ugovore, pozajmljuje novac, tuži i biva tužena u svoje sopstveno ime, i na druge
načine vodi posao kao da je stvarna osoba od krvi i mesa.”
(Robert W. Hamilton i Jonathan R. Macey, Slučajevi i materijali o korporacijama uključujući ortačka
društva i društva sa ograničenom odgovornošću - izdanje VIII, poglavlje I, str. 17, par. 1.)
Doktrine “proboja korporacijskog štita” (institut proboja pravne ličnosti u srpskom pravu) i “proboja korporacijskog štita u
obrnutom smeru” (institut nepoznat u srpskom pravu) su priznate pod samo izuzetnim okolnostima. Pravno pitanje kod instituta
proboja korporacijskog štita je da li akcionar može lično biti odgovoran za obaveze korporacije.
“Kod instituta proboja korporacijskog štita u obrnutom smeru ili lice koje je unutar same korporacije (“insajder”) ili lice sa potra-
živanjem protiv takvog lica iz nekog razloga teži da se lice unutar korporacije i korporacija tretiraju kao jedno isto lice.”
(Gregory S. Crespi, Doktrina proboja korporacijskog štita u obrnutom smeru:
Primena odgovarajućih standarda, 16 J. Corp. L. 33, 36-7, 1990)
Sud je o ovom pitanju raspravljao u slučaju Agrotexim i drugi protiv Grčke. (Agrotexim i drugi protiv Grčke, br. 14807/89, ECHR
1995 - Sud (Veće).) U citiranom slučaju sud nije prihvatio mišljenje Komisije prema kojem “gde povreda članom 1 Proto-
kola br. 1 (P1-1) zaštićenih prava kompanije ima za posledicu pad vrednosti njenih akcija, automatski postoji i povreda
prava njenih akcionara zaštićenih istim članom (P-1).” Sud je smatrao da ovakva afirmacija teži da ustanovi “po mišljenju suda
neprihvatljiv” kriterijum.
U slučaju Fix Brewery Sud je pre svega ukazao da se “kompanije podnosioci predstavke nisu žalile na povredu njihovih prava
stečenih u svojstvu akcionara Fix Brewery (kompanije), kao što su pravo na prisustvovanje generalnoj skupštini i pravo na glasanje”,
te odlučio da će:
“... probijanje “korporacijskog štita” ili zanemarivanje zasebnog pravnog bića kompanije biti opravdano u samo izuzetnim okolno-
stima, naročito tamo gde se jasno utvrdi da je za kompaniju nemoguće da se prijavi Konvencijskim institucijama kroz svoje organe
osnovane prema osnivačkom aktu ili - u slučaju likvidacije - kroz svoje likvidatore. Vrhovni sudovi određenog broja zemalja članica
Saveta Evrope su zauzele isti stav.”.
(Fix Brewery)
Sud nije podelio ni mišljenje Komisije da je “kriterijum da bi se kompanije podnosioci predstavke mogle smatrati “žrtvama” zado-
voljen pošto je “…Fix Brewery bio pod kontrolom države usled čega je razumno smatrati da je bio u poziciji iz koje je za njega bilo nemo-
guće da se prijavi Konvencijskim institucijama.” U prilog svog stava o neprihvatanju mišljenja Komisije, pored drugih razloga, Sud je
naveo i da Fix Brewery “nije prestao da postoji kao pravno lice”, da je “isti imao svoje zastupnike u ličnosti dva likvidatora, koji su imali
pravne mogućnosti da brane njegove interese i da se prijave Konvencijskim institucijama...” Najzad, Sud je zaključio da se kompanije
podnosioci predstavke “ne mogu smatrati ovlašćenima da se prijave Konvencijskim institucijama.”
U slučaju Agrotexim i drugi protiv Grčke Sud je takođe ukazao na presudu Međunarodnog suda pravde (ICJ) od 5. februara 1970.
god., u slučaju Barcelona Traction, Light i Power Company Limited. U navedenom slučaju ICJ je priznao nacionalnim pravnim siste-
mima definisan koncept kompanije “zasnovane na čvrstoj razlici između prava kompanije i njenih akcionara.” (par. 32 - 101.) Nadalje
je ICJ zaključio da:
“... šteta pričinjena kompaniji često uzrokuje štetu njenim akcionarima, ali ovo ne upućuje na zaključak da su i jedni i drugi ovla-
šćeni da traže naknadu “ i “da bi se situacija smatrala različitom, akt na koji se odnosi pritužba mora biti usmeren direktno protiv
prava koja akcionarima pripadaju u njihovom svojstvu akcionara”.
Iz navedenih razloga, koji nisu bliže navedeni u presudi Samardžić i AD Plastika, Sud nije prihvatio zahtev za plaćanje nemateri-
jalne naknade koji je istakao gospodin Samardžić.
Stav sudske prakse Republike Srbije
Međutim, u pravnom sistemu Republike Srbije ne postoji izričita odredba o pravu pravnih lica na naknadu nematerijal-
ne štete zbog povrede njihovog ugleda na način kako je to izričito rečeno u već pomenutoj presudi u slučaju Comingersoll
S.A. protiv Portugala. Naime, kako je istaknuto u presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 265/2007 od 10. juna 2008. godine “pravno
lice nema pravo na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda, jer to nije zakonom priznata šteta.”
Prema članu 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, “Sl.
list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja) sud će dosuditi pravičnu novčanu naknadu i za pretrpljene bolove
zbog povrede ugleda. U članu 155. Zakona o obligacionim odnosima navodi se da je šteta i nanošenje drugom fizičkog ili duševnog
bola ili straha, na osnovu čega Vrhovni sud u pomenutoj sudskoj odluci smatra da pravo na pravičnu naknadu za pretrpljene
duševne bolove zbog povrede ugleda pripada samo fizičkom licu, jer samo ono može pretrpeti duševne bolove.
Iako, se u pomenutoj presudi Vrhovni sud osvrnuo i na praksu Suda u vezi sa pravom na naknadu nematerijalne štete zbog po-
vrede ugleda pravnom licu, smatrajući da ga ona ne obavezuje, jer je do povrede poslovnog ugleda preduzeća u pitanju došlo 1993.
i 1994. godine u vreme kada Konvencija i praksa Suda nije obavezivala Srbiju, bilo bi ispravno zauzimanje drugačijeg stava na
osnovu izmene odredaba relevantnih zakonskih odredbi kojim bi se predvidelo i pravo na naknadu nematerijalne štete
pravnim licima. Jasno je da bi tada pravna lica trebalo da dokažu da je za njih nastala neizvesnost u procesu planiranja, poremećaj
u upravljanju kompanijom itd. na način kako se to navodi u slučaju Comingersoll S.A. protiv Portugala. Sa druge strane, u trenutku
kada je Vrhovni sud odlučivao po zahtevu za plaćanjem ovog vida naknade (jun 2008. godine) Konvencija je obavezivala Republiku
Srbiju, pa shodno tome i stavovi iz prakse Suda bili su merodavni i za domaće sudove, jer su opšteprihvaćena pravila međunarod-
nog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, kako se to
navodi u članu 16. stav 2. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).
I Presude veća
Član 42
Presude veća
Presude veća postaju pravosnažne u skladu s odredbama člana 44, stav 2.
Presude veća I
DONOŠENJE PRESUDE
Sud presudu donosi nekoliko meseci posle podnošenja poslednjeg pisanog podneska ili posle završetka usmene raspra-
ve. Učesnici u postupku će biti unapred obavešteni o danu objavljivanja presude, a to će biti objavljeno i na veb sajtu Suda.
Legal aid koju Sud dosuđuje aplikantu ne pokriva i troškove u slučaju objavljivanja presude, pa ukoliko aplikant ili njegov punomoć-
nik žele da prisustvuju objavljivanju presude moraće sami da snose te troškove.
Po pravilu javno se objavljuju presude Velikog veća, dok se presude veća šalju direktno stranama u sporu, bez objavljivanja. Me-
đutim, Sud će rezime donetih presuda objaviti i kroz saopštenje za štampu.
Overeni primerci presude dostavljaju se stranama u sporu, a kopije presude upućuju se i Komitetu ministara, Generalnom sekre-
taru Saveta Evrope, kao i umešačima, ukoliko su učestvovali u sporu.
Presude se sastavljaju na jednom od službenih jezika Suda, što izgleda zavisi velikim delom od izbora jezika od strane prav-
nika u Sekretarijatu Suda. Međutim, najvažnije presude objavljuju se i na engleskom i na francuskom jeziku (pravilo 76. Poslovnika
Suda).
Presuda sadrži:
- imena predsednika i članova sudskog veća, Sekretara ili njegovog zamenika,
- datum donošenja,
- naznaku učesnika u postupku, njihovih advokata, savetnika, kao i zastupnika,
- opis toka postupka,
- činjenice slučaja,
- rezime argumenata strana u sporu,
- obrazloženje pravnih argumenata,
- izreku sa odlukom, kao i odlukom o troškovima postupka,
- broj sudija koje obrazuju većinu,
- oznaku koji se tekst smatra autentičnim.
Prema pravilu 74 stav 2. Poslovnika Suda svaki sudija koji je učestvovao u razmatranju predmeta ima pravo da priloži
presudi svoje izdvojeno mišljenje, mišljenje koje se suprotstavlja presudi ili nije u saglasnosti sa njom, ili samo izjavu o
neslaganju.
Ukoliko je Sud utvrdio povredu Konvencije dosuđuje u skladu sa članom 41. Konvencije pravično zadovoljenje, ako je pitanje zrelo
za takvu odluku. Međutim, ako pitanje nije sazrelo za takvu odluku, odluka o pravičnom zadovoljenju se može odložiti, a strane mogu
podneti dodatne podneske. Sud određuje da se pravično zadovoljenje plati u određenom roku, a obično se radi o roku od tri meseca.
Međutim, Sud može odrediti da u slučaju da plaćanje nije izvršeno u predviđenom roku dođe do obračunavanja kamate na dosuđeni
iznos.
Presuda postaje pravnosnažna:
- kada stranke izjave da predmet neće iznositi na Veliko veće;
- tri meseca nakon donošenja presude, ako se ne zatraži da presuda bude izneta na Veliko veće;
- kada kolegijum (panel od pet sudija) odbije zahtev za obraćanje Velikom veću.
Presuda Velikog veća je pravnosnažna.
Greške u pisanju presude, računske greške i druge očigledne greške, mogu se ispraviti, a stranke bi trebalo da obaveste Sud
o takvim greškama u roku od jednog meseca od dana donošenja presude. Sud ove greške može ispraviti i po sopstveno nahođenju.
I Obraćanje Velikom veću
Član 43
Obraćanje Velikom veću
1. U roku od tri meseca od dana donošenja presude veća svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se predmet
iznese pred Veliko veće.
2. Kolegijum od pet sudija Velikog veća prihvatiće zahtev ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja vezanog za tumačenje Konven-
cije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti.
3. Ako kolegijum prihvati zahtev, Veliko veće odlučuje o predmetu presudom.
Obraćanje Velikom veću I
ANALIZA PRAKSE PETOČLANOG PANELA U VEZI SA ZAHTEVIMA

ZA UPUĆIVANJE PREDMETA VELIKOM VEĆU SUDA
Zahtev za upućivanje predmeta Velikom veću, predviđen članom 43. Konvencije, a koji stoji na raspolaganju nezadovoljnim stran-
kama nakon presude Suda, prethodno ispituje petočlani Panel, konstituisan u skladu sa članom 24. stav 5. Pravila Suda.
Verovatno najviše sporan momenat vezan za rad ovog panela odnosi se na njegovu praksu da ne daje nikakvo obrazlože-
nje za odluku kojom se odbija zahtev za upućivanje predmeta Velikom veću (veće sastavljeno od 17 sudija Suda). Takvo postu-
panje može delovati kao suprotno osnovnim principima na kojima je baziran rad Suda (vladavina prava i pravo na pravično suđenje).
Sud ovakvu praksu bazira na članu 45. Konvencije, kojim se obrazloženje zahteva jedino za presude, kao i odluke kojima se pred-
stavka proglašava dopuštenom odnosno nedopuštenom. Pravilo 73. stav 2. Pravila Suda još je jasnije u tom pogledu, jer izričito pro-
pisuje da obrazloženje nije neophodno u slučaju odbijanja zahteva za upućivanje predmeta Velikom veću.
Sa druge strane, Deklaracija iz Izmira u tački 2e predviđa da su države izrazile želju da odluke Panela budu jasno obrazložene, jer
će se time izbeći zahtevi za upućivanje koji se ponavljaju, a pored toga će se obezbediti bolje razumevanje presuda Suda.
Za sada, ovakav apel država ostao je bez odjeka, tako da je Sud nastavio sa praksom da odluke Panela kojima se odbija zahtev za
upućivanje predmeta Velikom veću ostanu neobrazložene, što je praksa primenjena u preko 2000 ovakvih zahteva koje je Sud do
sada razmatrao.
Kada smo već na terenu statistike tačan broj zahteva koji su razmotreni do kraja juna 2011. godine, prema podacima koje je Sud
objavio, iznosi 2.129, od čega je 40% ovih zahteva podneto od strane država, 56,50% od strane aplikanata, a 3,47% od strane i jednih
i drugih.
Od toga Sud je usvojio samo 110 zahteva što procentualno iznosi 5,16%, pri čemu 59 uspešnih zahteva podneto je od strane dr-
žava, 44 od strane aplikanata i 7 od strane i jednih i drugih.
Prema tome, iz navedene statistike nije teško zaključiti da je veoma mali procenat usvojenih zahteva, kao i da su države u tom
pogledu bile nešto uspešnije.
Postoji još jedna mogućnost da se slučaj nađe pred Velikim većem. Ta mogućnost postoji kada Sud odluči da predmet bude ustu-
pljen Velikom veću, bez ikakve inicijative stranaka, što se desilo u 101 slučaju do sada.
Analiza člana 43. Konvencije

U članu 43. stav 2. predviđena su dva osnova po kojima se predmet može naći pred Velikim većem. Prvi se tiče slučaja kada
je pokrenuto ozbiljno pitanje koje pogađa tumačenje ili primenu Konvencije ili protokola uz nju, a drugi kada se radi o ozbiljnom
pitanju od opšte važnosti.
Ozbiljno pitanje koje se tiče tumačenja Konvencije, odnosi se na pitanja koja još nisu razmatrana u praksi Suda ili kada
se radi o slučajevima od važnosti za buduće predmete odnosno od važnosti za jurisprudenciju Suda. Svakako to se odnosi i na
slučajeve koji ukazuju na neku nedoslednost u praksi Suda.
Ozbiljno pitanje koje se tiče primene Konvencije odnosi se na one slučajeve koji zahtevaju suštinsku izmenu nacional-
nog zakonodavstva ili administrativne prakse. To se može odnositi na slučajeve vezane za donošenje tzv. pilot presude, ali to samo
po sebi ne bi morao biti razlog da se slučaj nađe pred Velikim većem.
I Obraćanje Velikom veću
Najzad, “ozbiljno pitanje od opšte važnosti” može biti, na primer, pitanje od velikog političkog značaja.
Sa druge strane, činjenica da se radi o složenom pitanju koje može imati neke političke implikacije ne mora, samo po sebi,
opravdati upućivanje predmeta na Veliko veće. Sud je, tako na primer, sistematski odbijao zahteve koji su se odnosili na činjenice
utvrđene u presudi sedmočlanog veća, kada se ona odnosila na primenu čl. 2. ili 3. Konvencije, jer je u tom pogledu Sud razvio dosta
obimnu praksu. Ipak, ni u tom pogledu nema nekih jasnih pravila, naročito, ako su sudije koje su ostale u manjini iznele jake razloge
koji ukazuju na odstupanje od dotadašnje prakse Suda u sličnim slučajevima.
U svakom slučaju, Veliko veće ne bi trebalo posmatrati kao drugostepeni sudski organ pozvan da ispravi greške u utvrđivanju
činjenica ili prava, već organ čija se intervencija zahteva u izuzetnim slučajevima, koji to zahtevaju zbog svoje specifične
prirode ili prirode pravnih, društvenih ili političkih implikacija, koji oni u sebi sadrže, a zbog čega je potrebno proširiti obim
zaštite sadržan u Konvenciji.
Zbog toga se Panel nalazi kao “filter”, koji će prethodno “propustiti” samo one zahteve koji zadovoljavaju ove kriterijume.
Naravno, pošto su Panel i Veliko veće zasebna tela, razumljivo je da je moguće izvesno odstupanje u stavovima u vezi sa razlozima
za primenu člana 43, pa se jednostavno može desiti da odluka sedmočlanog veća bude u potpunosti prihvaćena od strane Velikog
veća.
Primeri slučajeva u kojima je zahtev usvojen

Najpre, to su slučajevi u kojima se radi o nedoslednosti prakse Suda.
Tako na primer, u slučaju Guiso-Gallisay protiv Italije radilo se o odstupanju od dotadašnje primene člana 41. Pravila suda u vezi
sa naknadom za eksproprisanu imovinu; u slučaju Scoppola protiv Italije (no. 3), odstupljeno je od dotadašnje prakse Suda u vezi sa
pravom glasanja zatvorenika; u slučaju Sabri Günes protiv Turske radilo se o odstupanju od pravila o računanju roka od šest meseci
za podnošenje predstavki.
Od ovih slučajeva trebalo bi razlikovati presude u kojima se postojeća praksa Suda primenjuje na nove situacije, što po pravilu ne
dovodi do ustupanja slučaja Velikom veću.
Druga kategorija slučajeva odnosi se na slučajeve koji mogu dovesti do razvoja jurisprudencije Suda. Tako na primer, u
slučaju Salduz protiv Turske, Veliko veće je pozvano da odluči da li je došao momenat da razmotri pitanje da li se u slučaju odsustva
branioca kod policijskog pritvora za maloletnike krši član 6. Konvencije. Takođe, na razvoj shvatanja u vremenskoj nadležnosti Suda
veoma su uticali slučajevi Šilih v. Slovenia i Varnava and Others protiv Turske.
Treća kategorija slučajeva odnosi se na slučajeve koji mogu da razjasne principe ustanovljene u dotadašnjoj praksi
Suda. Kao primer za to može se navesti slučaj Blečić protiv Hrvatske u kome je Sud razjasnio principe bitne za primenu vremenskog
kriterijuma ili slučaj Ramsahai and Others protiv Holandije, u kome je Sud izložio kriterijume za delotvornu i nezavisnu istragu u slu-
čaju ubistva od strane agenata države.
Četvrtu kategoriju čine slučajevi u kojima na Velikom veću leži zadatak da razmotri razvoj jurisprudencije ostvaren
pred sedmočlanim sudskim većem. Naime, u takvim slučajevima Panel je smatrao da je na Velikom veću da takvu novu praksu
ili potvrdi ili spreči njeno širenje na nove slučajeve. Tako na primer, u slučaju Kovačić and Others protiv Slovenije, koji se odnosio na
“staru” deviznu štednju zamrznutu kod inostrane banke, stav sedmočlanog veća da se slučaj ima smatrati rešenim potvrdilo je Veliko
veće. Nasuprot tome, u slučaju Karl protiv Turske, zaključak sedmočlanog veća o povredi prava na pristup sudu u slučaju odbijanja
ukidanja poslaničkog imuniteta zbog vođenja krivičnog postupka, nije bio prihvatljiv i za Veliko veće.
Petu kategoriju čine slučajevi koji se odnose na “nova” pitanja. Naime, radi se o slučajevima u kojima pitanja koja se razma-
traju pred Sudom predstavljaju novinu u pravu ili se radi o politički ili društveno osetljivim temama. U takvim slučajevima smernice
Velikog veća pokazuju se kao neophodne. Primeri za to su presude u slučajevima Leyla Şahin protiv Turske (nošenje islamskog vela
u obrazovnim institucijama), D.H. and Others protiv Češke Republike (diskriminacija romske dece u sferi obrazovanja), Gillberg protiv
Švedske (osuda zbog odbijanja da se otkriju rezultati medicinskog istraživanja), Dickson protiv Ujedinjenog Kraljevstva (pravo zatvo-
renika na veštačku oplodnju) itd.
Šestu kategoriju predstavljaju slučajevi koji pokreću ozbiljna pitanja od “opšte važnosti”. Takvi slučajevi su na primer,
Medvedyev and Others protiv Francuske (borba protiv trgovine drogom na otvorenom moru) ili Mangouras protiv Španije (zaštita
čovekove okoline na moru od zagađivanja).
Obraćanje Velikom veću I
Sedmu kategoriju predstavljaju slučajevi “visokog profila”. To su slučajevi u kojima se uz razmatranje složenih pravnih
pitanja razmatraju i pitanja koja imaju ozbiljne posledice po tuženu državu ili se radi o pitanjima od značaja za evropsku
ili globalnu debatu. To su slučajevi koji pokreću ozbiljna istorijska, geopolitička ili verska pitanja (Lautsi and Others protiv Italije, u
vezi sa isticanjem Hristovog raspeća u državnim školama). U ovu kategoriju spadaju i slučajevi u kojima se radi o visoko profilisanim
aplikantima (Öcalan protiv Turske, hapšenje lidera kurdske radničke partije ili Ramierez Sanchez protiv Francuske, kršenje ljudskih
prava poznatom međunarodnom teroristi) ili međudržavnim predstavkama. To mogu biti i slučajevi koji su pobudili veliku medijsku
pažnju (Gäfgen protiv Nemačke, dobro poznati slučaj otmice i ubistva; Giuliani and Gaggio protiv Italije, ubistvo demonstranta za
vreme samita G8 u Đenovi).
Naravno, ovakva podela nije striktna, jer neki slučajevi mogu biti sadržani u više kategorija (na primer, Leyla Şahin protiv Turske,
koji smo svrstali u petu kategoriju slučajeva može biti posmatran i u okviru slučajeva “visokog profila”.)
Primeri slučajeva u kojima zahtev nije usvojen

- zahtevi aplikanata u slučajevima donošenja odluke o proglašavanju njihove predstavke nedopuštenom;
- zahtevi koji se tiču visine dosuđene pravične naknade u principu ne mogu biti razmatrani od strane Velikog veća (izuzetak se odnosi
na slučaj Guiso-Gallisay protiv Italije, u kome se Sud zapravo nije bavio visinom naknade, već kriterijumima po kojima se naknada
odmerava u slučaju nezakonite eksproprijacije zemljišta);
- zahtevi koji se baziraju na osporavanju utvrđenih činjenica;
- zahtevi povodom “dobro ustanovljene sudske prakse”.
Postupak pred Panelom

Panel se sastaje svake osme nedelje da bi razmotrio maksimalno šezdesetak zahteva za upućivanje predmeta Velikom veću. To
znači da Panel drži oko šest sastanaka godišnje.
Pravnik koji je pripremao slučaj za sedmočlano veće pripremiće i za rad Panela kratak rezime slučaja (sumiranje činjenica, argu-
mentacija sedmočlanog veća i razlozi istaknuti u zahtevu). Uz ovaj rezime slučaja svakom članu veća dostavlja se presuda veća i tekst
zahteva. Rezime slučaja nije potrebno pripremiti ako se radi o zahtevu koji je Panel sistematski odbijao u prethodnim slučajevima.
Svaki član Panela iznosi svoje mišljenje o zahtevu, a odluka se donosi većinom glasova. Shodno članu 73. stav 2. Pravila
Suda, zahtev će biti razmotren jedino na osnovu postojećih spisa predmeta.
Ako se tokom odlučivanja o zahtevu ispostavi da se radi o činjenici koja je takve prirode da bi, u slučaju da je bila poznata stran-
kama dovela do drugačije odluke Suda, Panel će predmet vratiti veću, da sprovede proceduru za odlučivanje po zahtevu za reviziju
presude, jer zahtev zapravo predstavlja zahtev za reviziju presude.
Panel može odbiti zahtev, u kom slučaju presuda postaje pravnosnažna i to predstavlja pravilo. U izuzetnim slučajevima,
ako Panel prihvati zahtev, dalji postupak sprovodi se pred Velikim većem. Panel može i odbaciti zahtev, u slučaju da je on
izjavljen protiv odluke ili ako je podnet po proteku tri meseca od dana objavljivanja presude Suda.
Zaključak
Na osnovu svega iznetog jasno je da veoma mali broj slučajeva završi pred Velikim većem, jer Panel vrši odabir samo onih sluča-
jeva koji se uklapaju u praksu razvijenu do sada vezanu za tumačenje člana 43. Konvencije. U svakom slučaju, zahtev za upućivanje
predmeta Velikom veću nije žalba, a Veliko veće nije apelacioni sud. U tom pogledu bi trebalo sagledati rad petočlanog Panela.
Do sada nijedan zahtev za upućivanje predmeta Velikom veću u slučaju presuda donetih protiv Srbije nije bio usvojen, bilo da su
ga podnosili aplikanti, bilo tužena država. Međutim, bilo je slučajeva u kojima je ukazivano na nedoslednu praksu Suda (Milanović,
Lepojić ili Stojanović). kao i slučajeva koji su imali ozbiljne implikacije po Srbiju (Kačapor i dr.), ali ni tada zahtevi nisu usvojeni.
I Pravosnažne presude
Član 44
Pravosnažne presude
1. Presuda Velikog veća je pravosnažna.
2. Presuda veća je pravosnažna:
a) kada stranke izjave da neće zahtevati da se predmet iznese pred Veliko veće; ili
b) tri meseca posle donošenja presude, ako se ne zatraži da se predmet iznese pred Veliko veće; ili
c) kada kolegijum odbije zahtev za obraćanje Velikom veću na osnovu člana 43.
3. Pravosnažna presuda se objavljuje.
Pravosnažne presude I
NASTUPANJE PRAVNOSNAŽNOSTI PRESUDA

Sud donosi presudu nekoliko meseci posle podnošenja poslednjeg pisanog podneska ili posle završetka usmene rasprave. Uče-
snici u postupku biće unapred obavešteni o danu objavljivanja presude, a to će biti objavljeno i na vebsajtu Suda. Po pravilu, javno
se objavljuju presude Velikog veća, dok se presude veća šalju direktno stranama u sporu, bez objavljivanja.
Presuda postaje pravnosnažna:
- kada stranke izjave da predmet neće iznositi na Veliko veće;
- tri meseca nakon donošenja presude ako se ne zatraži da presuda bude izneta na Veliko veće;
- kada kolegijum (panel od petoro sudija) odbije zahtev za obraćanje Velikom veću.
Presuda Velikog veća je pravnosnažna.
Kada nastupi pravnosnažnost presude pristupa se njenom izvršavanju, a sve dok ne nastupi pravnosnažnost presude
strankama koje su učestvovale u postupku pred Sudom na raspolaganju je mogućnost da se obrate Velikom veću. Ovo
veće čini 17 sudija i pred tim većem obavezno se održava usmena rasprava.
Pored ove mogućnosti strankama u postupku na raspolaganju stoje još dve mogućnosti nakon donošenja presude i to:
- tumačenje presude i
- revizija presude.
Obraćanje Velikom veću

U roku od tri meseca od dana donošenja presude veća svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se
predmet iznese (referral) pred Veliko veće u skladu sa članom 43. Konvencije (pravilo 73. Poslovnika Suda).
Stranka koja je zatražila da predmet bude iznet pred Veliko veće trebalo bi u pisanoj formi da navede razloge zbog kojih traži
da predmet bude ustupljen Velikom veću. Zahtev zatim razmatra kolegijum Velikog veća od petoro sudija, a kolegijum će zahtev
prihvatiti ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja u vezi sa tumačenjem Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti.
Kolegijum odlučuje samo na osnovu spisa predmeta, a ukoliko smatra da ne postoje razlozi za ustupanje predmeta Velikom veću,
nije dužan da daje obrazloženje. Međutim, ako kolegijum prihvati zahtev, Veliko veće odlučuje u predmetu presudom.
U načelu, ustupanje predmeta Velikom veću nije tako čest slučaj. Tako, na primer, 2005. godine kolegijum je zasedao šest puta,
a razmatrao je zahteve u 183 slučaja obraćanja Velikom veću na osnovu člana 43. Konvencije. Velikom veću ustupljeno je samo 16
slučajeva.
Tokom 2007. godine samo 17 slučajeva je upućeno na razmatranje Velikom veću, od čega u osam slučajeva je sam Sud
shodno članu 30. Konvencije ustupio nadležnost Velikom veću, dok je u devet slučajeva petočlano veće odlučilo da usvoji zahtev za
ustupanje predmeta Velikom veću po članu 43. Konvencije (u pet slučajeva podnosiocu su zahtevali ustupanje predmeta Velikom
veću, a u četiri slučaja radilo se o zahtevu tuženih država). Inače, tokom 2007. godine zahtevi za upućivanje predmeta Velikom
veću podneti su u 246 slučajeva (od 1503 presude koliko ih je doneto tokom 2007. godine), od čega su tužene države to zahtevale
u 75 slučajeva (Sud je usvojio samo četiri takva zahteva).
I Pravosnažne presude
Tumačenje presude
U roku od jedne godine od izricanja presude bilo koja stranka može zahtevati njeno tumačenje (pravilo 79. Poslovnika
Suda). Zahtev se podnosi Sekretarijatu Suda, a u zahtevu se moraju precizno navesti tačka ili tačke u izreci presude čije se tu-
mačenje traži. Dakle, tumači se samo izreka presude.
O zahtevu odlučuje veće u izvornom sastavu, a ako se ono ne može okupiti, veće popunjava predsednik Suda ili se ono sa-
stavlja žrebanjem.
Veće može odbiti zahtev, ali ako ga ne odbije, sekretar Suda ga dostavlja drugim učesnicima u postupku, pozivajući ih da dosta-
ve pisane komentare u određenom roku. Predsednik veća može, ukoliko veće odluči, da održi i ročište. Veće odlučuje presudom.
Presuda se ograničava na razjašnjavanje značenja i domašaja odluke koja se tumači, zbog čega će zahtev za tumačenje
sume dosuđene po osnovu pravičnog zadovoljenja biti odbačen, jer je izvan pojma “tumačenja”.
Revizija - zahtev za preispitivanje presude

U roku od šest meseci od saznanja za činjenicu koja po svojoj prirodi može da ima odlučujući uticaj, a koja nije bila
poznata stranci, niti se može pretpostaviti da joj je mogla biti poznata u trenutku izricanja presude, stranka može zahte-
vati preispitivanje presude (revizija presude).
Zahtev se podnosi Sekretarijatu Suda, a u njemu mora biti naznačena presuda čije se preispitivanje traži, a takođe se moraju
pružiti dokazi o ispunjenosti uslova za preispitivanje presude.
O zahtevu odlučuje veće u izvornom sastavu, a ako se ono ne može okupiti, veće popunjava predsednik Suda ili se ono sa-
stavlja žrebanjem.
Veće može odbiti zahtev, ali ako ga ne odbije, sekretar Suda ga dostavlja drugim učesnicima u postupku, pozivajući ih da do-
stave pisane komentare u određenom roku. Predsednik veća može, ukoliko veće odluči, da održi i ročište.
Veće odlučuje presudom.
U slučaju Pardo protiv Francuske podnosilac se žalio na povredu prava na fer suđenje prema članu 6. stav 1. Konvencije. U
presudi iz 1993. godine Sud je utvrdio da nije bilo povrede Konvencije, jer je podnosilac propustio da pruži dovoljno dokaza o
svojoj verziji događaja. Kada je podnosilac dobio kopije važnih dokumenata, koji su bili zadržani u dosijeu kod domaćeg suda,
1995. godine zahtevao je reviziju prvobitne presude, što je Sud 1996. godine dozvolio, ali u naknadnoj presudi Sud je odbio zahtev
zasnovan na tim novim dokumentima, jer oni nisu doveli u pitanje odluku Suda iz 1993. godine.
Iz navedenog primera vidi se da se i u slučaju dozvoljavanja preispitivanja presude (u 2005. godini bila su samo dva takva
slučaja), veoma retko dešava da Sud izmeni prvobitnu presudu.
Revizija u slučaju Viktor Juhas Đurić

Inače, Sud je 10. aprila 2012. godine objavio presudu kojom je odbijen zahtev aplikanta za reviziju presude Suda od 7. juna
2011. godine.
Naime, presudom broj 48155/06 od 7. juna 2011. godine Sud, povodom predstavke Viktora Juhasa Đurića, utvrdio je da Re-
publika Srbija nije prekršila član 6. stav 1. Konvencije (pravo na pristup sudu i pravo na suđenje u razumnom roku), kao i član 34.
(ometanje prava na predstavku).
Podnosilac, po zanimanju advokat, istakao je u postupku koji je prethodio presudi od 7. juna 2011. godine da je time što je
Okružni sud u Subotici potvrdio odluku Opštinskog suda u Subotici, kojom se taj sud oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u
pogledu naplate troškova za obavljanje službene odbrane na saslušanju osumnjičenog u policiji, došlo do povrede njegovog prava
na pristup sudu.
Zastupnik Republike Srbije istakao je prigovor, u vezi sa neiscrpljivanjem unutrašnjih pravnih sredstava (upravni postupak i
upravni spor pred Vrhovnim sudom).
U vezi sa tim Sud je smatrao da nije njegov zadatak da odluči koji je domaći sud nadležan da raspravi zahtev podno-
sioca za naplatu troškova nastalih u pretkrivičnom postupku. Domaći sudovi su smatrali da se radi o upravnoj stvari, obra-
Pravosnažne presude I
zloživši svoj stav. Shodno tome, podnosilac je trebalo da potraži zaštitu u upravnom postupku, a zatim je mogao da se u bilo kom
trenutku obrati Vrhovnom sudu. Zastupnik je pružio dokaz Sudu da je Vrhovni sud, kao i Vrhovni vojni sud, odlučivao u upravnim
sporovima, kao sporovima pune jurisdikcije, dok podnosilac Sudu nije pružio nijedan dokaz da su se građanski sudovi u situaciji
kao što je njegova oglašavali stvarno nadležnim.
Na osnovu svega toga, Sud je zaključio da nije došlo do povrede prava na pristup Sudu.
Međutim, shodno pravilu 80. Poslovnika Suda, 8.8.2011. godine podnosilac je Sudu izjavio zahtev za reviziju pomenute
presude priloživši više presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu donetih u periodu mart - jun 2011. godine u kojima je
taj sud usvajao zahteve istovetne zahtevu koji je podnosilac istakao pred bivšim Opštinskim sudom u Subotici.
Sud je nakon prijema odgovora Republike Srbije prihvatio argumetanciju iz tog odgovora i odbio zahtev za reviziju
kao neosnovan.
Naime, Sud je imao u vidu da je odluka domaćeg suda u slučaju podnosioca doneta 2006. godine, a da je praksa na koju se pod-
nosilac pozvao, praksa iz 2011. godine, tako da podnosilac nije dokazao da je u vreme kada je odlučivano o njegovom slučaju
praksa domaćih sudova bila različita u odnosu na stav subotičkog suda. Pored toga podnosilac se nije obratio Vrhovnom
sudu koji je mogao da odluči u meritumu ili da reši u čijoj bi nadležnosti bio slučaj podnosioca, zbog čega se dokazi na koje se
pozvao podnosilac ne mogu smatrati “odlučnim” za reviziju postupka.
I Obrazloženja presuda i odluka
Član 455)
Obrazloženja presuda i odluka
1. Obrazloženje se daje za presude i za odluke kojima se predstavka proglašava prihvatljivom ili neprihvatljivom.
2. Ako presuda u celosti ili jednom svom delu ne predstavlja jednoglasno mišljenje sudija, svaki sudija ima pravo da iznese izdvojeno
mišljenje.
5) Ovaj član predstavlja osnov za nedavanje obrazloženja odluka petočlanog panela, kao i odluka kojim se predstavke koje nisu do-
stavljene na odgovor proglašavanju nedopuštenim.
I
I Obaveznost i izvršenje presuda
Član 46
Obaveznost i izvršenje presuda
1. Visoke strane ugovornice se obavezuju da se povinuju pravosnažnoj presudi Suda u svakom predmetu u kome su stranke.
2. Pravosnažna presuda Suda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje.
3. Ako Komitet ministara smatra da praćenje izvršenja pravosnažne presude remeti neki problem u vezi sa tumačenjem presude, može
se obratiti Sudu radi donošenja odluke povodom pitanja tumačenja. Za odluku o obraćanju Sudu potrebna je dvotrećinska većina
glasova predstavnika koji sede u Komitetu.
4. Ako Komitet ministara smatra da neka visoka strana ugovornica odbija da se povinuje pravosnažnoj presudi u predmetu u kojem
je stranka, on može, nakon što zvanično obavesti tu visoku stranu ugovornicu, a na osnovu odluke usvojene dvotrećinskom većinom
glasova predstavnika koji sede u Komitetu, da se Sudu obrati pitanjem da li je ta visoka strana ugovornica propustila da ispuni svoju
obavezu iz stava 1.
5. Ako Sud utvrdi da postoji povreda stava 1, upućuje predmet Komitetu ministara radi razmatranja mera koje treba preduzeti. Ako
Sud utvrdi da stav 1. nije prekršen, vratiće predmet Komitetu ministara koji zaključuje raspravu o predmetu.
Obaveznost i izvršenje presuda I
IZVRŠENJE PRESUDA
Članom 46. stav 1. Konvencije predviđeno je da Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da se povinuju pravno-
snažnoj presudi Suda, u svakom predmetu u kojem učestvuju kao stranke. U stavu 2. ovog člana predviđeno je da nadzor
nad izvršavanjem presuda vrši Komitet ministara Saveta Evrope.
Za podnosioca predstavke od velike je važnosti da zna šta Sud može, a šta ne može da učini. Treba imati u vidu da je odluka
Suda suštinski deklaratorne prirode. To znači da Sud može konstatovati povredu Konvencije i dosuditi naknadu (just satisfac-
tion) i troškove postupka. Strane ugovornice su takođe u obavezi da preduzmu neophodne mere u korist podnosioca predstavke
kako bi se sprečila dalja zloupotreba prava, uklonile nastale posledice (restitutio in integrum) i predupredilo novo kršenje prava.
Izvršavanje presude u nekim slučajevima zahteva i preduzimanje dodatnih mera. U presudi Scozzari i Giunta protiv Itali-
je (Scozzari and Giunta v Italy, nos. 39221/98, 41963/98, presuda od 13.7.2000. godine, stav 249.) Sud je objasnio obaveze države
da preduzme opšte mere, kako bi se sprečile dalje povrede ili individualne mere i kako bi se ispravile posledice povrede koje trpi
podnosilac predstavke:
“Članom 46. Konvencije Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da se povinuju pravnosnažnoj presudi Suda u svakom pred-
metu u kom su stranke, čije će izvršenje nadgledati Komitet ministara. Iz toga proizlazi da, inter alia, presuda u kojoj Sud utvrdi
kršenje nameće odgovornoj državi pravnu obavezu ne samo da isplati žrtvi novčanu sumu dodeljenu kroz pravično zadovoljenje,
već i da izabere, pod nadzorom Komiteta ministara, opšte i/ili, ako ima potrebe, individualne mere koje će usvojiti u svom prav-
nom sistemu kako bi ispravila povredu prava utvrđenu pred Sudom i njene posledice kolikogod je to moguće. Odgovorna država je
slobodna da izabere mere na koji način će izvršiti svoje pravne obaveze koje proizlaze iz člana 46. Konvencije, s tim što takve mere
moraju biti u skladu sa zaključcima presude Suda.”
(Scozzari i Giunta protiv Italije, br. 39221/98, 41963/98, presuda od 13. jula 2000. godine, stav 249.)
Individualne mere
Individualne mere zavise od karaktera same povrede i okolnosti slučaja. One se obično preduzimaju onda kada pravično
zadovoljenje naloženo od strane Suda nije dovoljno da bi se otklonile sve posledice povrede prava iz Konvencije, odnosno kada
pojedinac i posle presude Suda trpi posledice kršenja njegovih prava. Takve mere su npr. ponovno otvaranje sudskog postup-
ka, brisanje krivičnog dosijea, davanje boravišta, ukidanje odluke o deportaciji ili ekstradiciji itd.
Ponovno otvaranje postupka (ponavljanje postupka) pred domaćim sudovima može da bude jedan od efikasnijih načina za
otklanjanje posledica povrede prava garantovanih Konvencijom. Ponavljanje postupka bi svakako trebalo preduzeti u situacijama
u kojima:
a) oštećena strana trpi veoma negativne posledice zbog konkretnog postupka, a koje se ne mogu ispraviti novčanom naknadom -
pravičnim zadovoljenjem ili na drugi način, osim ponovnim razmatranjem slučaja,
b) presuda Suda dovodi do zaključka da je sporna presuda domaćeg suda meritorno suprotna Konvenciji ili kada je utvrđena
povreda posledica proceduralne greške ili nedostatka takve težine da je mogla ozbiljno dovesti u sumnju ishod postupka pred
domaćim sudovima.
Države često donose posebne zakone kojima se dozvoljava ponavljanje postupka nakon pravnosnažne presude Suda. Repu-
blika Srbija je to bila predvidela u Zakonu o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004), nesumnjivo bi slično rešenje
trebalo predvideti i za krivični i upravni postupak*. Naime, odredbom člana 422. stav 1. tačka 10) Zakona o parničnom postupku
predviđena je mogućnost ponavljanja pravnosnažno okončanog postupka ako je, po njegovom pravnosnažnom završet-
ku, Sud doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije. Namera zakonodavca bila je sprečavanje
budućih postupaka pred Sudom ukoliko je taj sud već odlučio u istoj ili sličnoj stvari.
*Ponavljanje postupka predviđeno je novim zakonskim rešenjima u upravnom, krivičnom i parničnom postupku.
Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2011)

Član 426. stav 1. tačka 11)
“Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke ponovi ako:
11) stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a
to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke;”
Zakonik o krivičnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 58/2004,
85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007, 20/2009 - dr. zakon, 72/2009 i 76/2010)
Član 414
“Odredbe ove glave shodno će se primenjivati i kad je podnesen zahtev za izmenu pravnosnažne sudske odluke na osnovu odluke
ustavnog suda kojom je ukinut ili stavljen van snage propis na osnovu kojeg je bila doneta pravnosnažna osuđujuća presuda, kao
i kad je zahtev podnesen zbog povrede prava osuđenog u krivičnom postupku, koja je utvrđena odlukom Ustavnog suda ili među-
narodnog suda, u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, a povreda je bila od uticaja na zakonito i pravilno donošenje
presude.“
Zakon o upravnim sporovima (“Sl. glasnik RS”, br. 111/2009)

Član 56
“Postupak završen pravnosnažnom presudom ili rešenjem suda ponoviće se po tužbi stranke:
7) ako stav iz naknadno donete odluke Evropskog suda za ljudska prava u istoj stvari može da bude od uticaja na zakonitost prav-
nosnažno okončanog sudskog postupka.”
U slučaju Tomić protiv Srbije domaći sud je bezuspešno pokušavao, u periodu od 18.3.2005. godine do 14.3.2007. godine, da
sprovede izvršenje presude kojom je majci povereno dete na negu i čuvanje, što je, u međuvremenu iskorišćeno od oca deteta, da
stavi van snage izvršni naslov u zasebnoj parnici. Ovu činjenicu Sud je prokomentarisao na sledeći način:
“Najzad, P.V. je zapravo dozvoljeno da iskoristi pravosudni sistem, dok se činjenično stanje protekom vremena nije dovoljno izmeni-
lo, da bi bila moguća izmena odluke o poveravanje deteta na čuvanje, negu i vaspitanje u posebnom sudskom postupku.”
(Tomić protiv Srbije, br. 25959/06, presuda od 26. juna 2007. godine, stav 104.)
Ovom presudom utvrđene su povrede člana 6. st. 1, 8. i 13. Konvencije, a podnosiocu predstavke dosuđena je pravična naknada
od 10.000 evra, kao i troškovi postupka.
Pozivom na navedenu odredbu iz Zakona o parničnom postupku podnosilac predstavke ima mogućnost da traži u zakon-
skom roku ponavljanje postupka pred domaćim sudom.
Upravo zbog nepostojanja odgovarajuće odredbe u Zakoniku o krivičnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i
“Sl. glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon i 49/2007), u slučaju Matijašević podnosilac nije bio
u mogućnosti da traži ponavljanje postupka. Umesto toga podnet je drugi vanredni pravni lek, zahtev za ispitivanje zakonitosti
pravnosnažne presude, koji je Vrhovni sud Srbije odbio svojom presudom Kzp. 435/06 od 3. Jula 2007. godine.
Povodom ovog slučaja doneta je završna rezolucija Komiteta u kojoj se konstatuje da je Republika Srbija izvršila sve
obaveze iz ove presude. U rezoluciji se između ostalog navodi:
“Isplata pravične naknade i pojedinačne mere

a) Pojedinosti pravične naknade
Materijalna šteta Nematerijalna šteta Sudski troškovi Ukupno
- - 662 EUR 662 EUR
Isplaćeno dana 17/10/2006
b) Pojedinačne mere
Podnosilac predstavke nije dalje bio u pritvoru do suđenja: on služi osmogodišnju kaznu koja je rezultat krivičnog postupka. Povre-
da člana 6 § 2 nije ugrozila ni postupak o opravdanosti slučaja ni njegov ishod. Prema tome, ne traži se nikakva pojedinačna mera.”
Presuda Suda je odmah prevedena na srpski jezik i objavljena u “Službenom glasniku RS” br. 80 od 26.9.2006. godine. Zastu-
pnik Republike Srbije je poslao prevedenu presudu, uz objašnjenje, svim okružnim sudovima zamolivši predsednike sudova da
prosleđuju presude svim opštinskim sudovima na svom području. Svi sudovi su zamoljeni da obrate maksimalnu pažnju na
slične okolnosti kako bi se sprečile slične povrede. Konačno, Zastupnik Republike Srbije je objavio članak u kome se ovaj
slučaj analizira u časopisu kompanije Paragraf - Pravni instruktor i dao nekoliko izjava koje se odnose na ovaj slučaj u
medijima i u kontaktima sa predstavnicima pravosuđa.
Kada se radi o individualnim merama u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku nekada se zahteva ubrzavanje
postupka pred domaćim organom i njegovo dovođenje do kraja, što se takođe može smatrati kao način da se ostvari restitutio in
integrum. (Ovo je slučaj u predmetima V.A.M, EVT, Jevremović, Marčić i 16 drugih i Ilić). Posebna pažnja u ostvarivanju indivi-
dualnih mera zahteva se u slučaju bolesti podnosioca (slučaj V.A.M), u predmetima starateljstva i u radnim sporovima.
Isto tako, Komitet posebnu ekspeditivnost prilikom izvršavanja presuda Suda od država zahteva pored prethodno pome-
nutih kategorija predmeta u kojima se od nadležnih državnih organa zahteva “posebna pažnja,” i u slučajevima neizvršavanja
pravnosnažnih presuda domaćih sudova, u slučajevima kontinuiranih povreda Konvencije (naročito u vezi sa imovinskim
pravima). To bi se odnosilo na slučajeve EVT, Marčić i 16 drugih i Ilić.]
Opšte mere
Opšte mere se preduzimaju u cilju sprečavanja novih sličnih povreda u budućnosti. Njihov broj je ogroman, a primena
određene mere zavisi od uočenog problema i potreba u konkretnom slučaju.
Moguće je da su povrede prava nastale kao posledica:
a) nedostataka u samom zakonodavstvu, tako da bi se opšte mere ogledale u izmenama i dopunama ustavnih akata, zakona i pod-
zakonskih propisa ili donošenju novih, ako je uzrok povrede prava njihovo nepostojanje;
b) pogrešnog tumačenja postojećeg zakonodavstva i Konvencije i loše prakse sudskih organa.
U takvim situacijama neophodno je promeniti sudsku praksu u skladu sa nalozima iz presuda Suda u cilju njihovog
izvršenja. To isto važi i za praksu upravnih organa. Pored toga, preventivno delovanje u cilju sprečavanja daljeg kršenja prava iz
Konvencije može se sprovesti kroz prevođenje i objavljivanje presuda Suda sa dodatnim komentarima, kao i obezbeđivanje njiho-
vog širokog distribuiranja i dostupnosti, što je u skladu sa Preporukom Komiteta ministara R (2002)13 od 18. decembra 2002.
godine državama članicama o objavljivanju i distribuciji teksta Konvencije i precedentnog prava u državama članicama.
Zbog toga i sam Sud daje Republici Srbiji orijentir u kom bi pravcu trebalo delovati po pitanju opštih mera kroz presudu u
slučaju V.A.M:
“Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu zahteva za razumni rok iz člana 6. stav 1. Konvencije, najdelotvornije rešenje je prav-
lek. Neke države su u potpunosti shvatile situaciju, što se ogleda u tome da su izabrale da kombinuju dva tipa pravnih lekova, jedan
(V.A.M. protiv Srbije, br. 39177/05, presuda od 13. marta 2007. godine, stav 153)
Presuda doneta u slučaju V.A.M. prva je od presuda donetih protiv Republike Srbije u kojima se Sud bavio problemom
suđenja u razumnom roku i ukazao na odsustvo delotvornog pravnog sredstva povodom obezbeđivanja poštovanja prava
na suđenje u razumnom roku. Nakon ove presude, u kojoj je ustanovljena i povreda člana 8. Konvencije, prouzrokovana upravo
zbog dužine trajanja postupka, kao i člana 13. Konvencije, nastala zbog odsustva delotvornog pravnog sredstva za ubrzanje po-
stupka, usledile su još dve slične presude (Tomić, u kojoj se radilo i o pitanju neizvršenja pravnosnažne presude donete u paterni-
tetskom sporu povodom poveravanja deteta majci i Jevremović, gde je Sud takođe utvrdio povredu čl. 6, 8. i 13. Konvencije, jer je
postupak za utvrđivanje očinstva trajao predugo, dok postupak za izdržavanje deteta još nije okončan). Presuda doneta u slučaju
EVT klasičan je primer neizvršavanja pravnosnažne presude domaćeg suda, dok je slučaj Samardžić i A.D. Plastika klasičan
primer nepoštovanja principa suđenja u razumnom roku, što takođe važi i za presudu donetu u predmetu Mikuljanac, Mališić
i Šafar protiv Srbije, u kojoj je utvrđena i povreda člana 13. Konvencije.
Preduzete mere od strane drugih potpisnica Konvencije

O tome koliki je uticaj prakse Suda na izmene u pravnom sistemu unutar jedne države, naročito u obezbeđivanju uslova za
poštovanje prava na suđenja u razumnom roku svedoče i sledeći primeri.
Nakon što je Sud utvrdio povredu člana 6. stav 1. Konvencije u slučaju Union Alimentaria Sanders S. A. protiv Španije, (Union
Alimentaria Sanders S. A. v. Spain, no. 11681/85, presuda od 7. jula 1989. godine) u Španiji je izvršena značajna sudska reforma.
Isto tako, budžet odvojen za švajcarski Savezni sud narastao je značajno nakon donošenja presude u slučaju Zimmermann &
Steiner protiv Švajcarske (Zimmermann & Steiner v. Switzerland, no. 8737/79, presuda od 13. jula 1983. godine, Serija A, broj 66.).
Reforme su ostvarene i u Italiji, Nemačkoj i Portugalu nakon što je Sud ustanovio da u pravnim sistemima navedenih
država postoje nedostaci koji generišu sukcesivne povrede.
U slučaju Kudla akcenat je stavljen na unapređenje domaćih pravnih sredstava, međutim, to ne oslobađa državu od obaveze
rešavanja strukturnih problema. (Ovo se ističe u Interim Resolution DH(2005)114 u vezi sa Italijom.)
Mere koje se mogu preduzimati u cilju rešavanja strukturnih problema, pa samim tim i sprečavanja budućih povreda u
vezi sa poštovanjem zahteva za suđenje u razumnom roku mogu se ticati organizacionih, ali i proceduralnih pitanja.
Od organizacionih mera treba napomenuti:
1) povećanje broja zaposlenih u sudovima, a naročito broja sudija (u Francuskoj je između 1998. i 2002. godine otvoreno
2.400 novih radnih mesta u sudovima, a za 2007. godinu je bilo planirano zapošljavanje još dodatnih 950 sudija i 3.500 zapo-
slenih u sudu);
2) ustanovljenje novih sudova, naročito u slučaju opterećenosti pojedinih sudova (nakon sudske reforme u Mađarskoj znat-
no je smanjena opterećenost Vrhovnog suda) ili formiranje specijalnih sudova koji bi se bavili samo predmetima koji dugo traju
(ovako je postupljeno u Italiji na osnovu Zakona br. 276 od 22. jula 1997. godine povodom predmeta iz građanske materije);
3) porast sudskog budžeta;
4) administrativne mere u cilju unapređenja organizacije i upravljanja sudovima (na primer, mere kompjuterizacije) itd.
Na planu proceduralnih pitanja važno je preduzeti mere u cilju unapređenja pravila postupka u parničnom, izvršnom
i krivičnom postupku, kao i izmenu nadležnosti sudova itd. Na primer, u Portugalu je izvršena reforma u oblasti izvršenja
presuda određivanjem specijalnog osoblja, kratkih rokova i striktnih pravila u postupku izvršenja. U okviru toga, veoma je važno
obezbediti sredstvo protiv dugog trajanja postupka (kompenzatorno, preventivno, punitivno ili kombinaciju ovih sredstava).
Uloga Komiteta ministara

Treba imati u vidu da Sud ne može ukinuti odluku domaćeg Suda ili staviti van snage domaći zakon, ako su neke njego-
ve odredbe u suprotnosti sa Konvencijom. Međutim, u slučaju da država članica ne preduzme adekvatnu akciju u cilju izmene
zakonodavstva, za koje je Sud našao da predstavlja kršenje Konvencije, Sud će to komentarisati u narednim presudama u vezi
sa sličnim pitanjima. Sa druge strane, Komitet ministara, kao organ Saveta Evrope, koji čine ministri inostranih poslova država
članica, takođe ima značajnu ulogu u nadzoru nad sprovođenjem odluka Suda, pa shodno tome i poštovanju Konvencije.
On to čini na više načina.
Najpre, Komitet donosi rezolucije, izdaje deklaracije ili preporuke državama članicama u cilju unapređenja postupka
pred Sudom.
Tako je Komitet 19. Januara 2000. godine izdao Preporuku R (2000)2 o ponovnom ispitivanju i ponavljanju izvesnih sluča-
jeva pred domaćim organima nakon presude Suda, a 12.5.2004. godine izdao je Preporuku R (2004)6 u vezi sa unapređiva-
njem domaćih pravnih lekova. Iako, se radi samo o preporukama, države članice su u obavezi da ih implementiraju i da o
tome izveštavaju Savet Evrope. Posebno je značajna Rezolucija Komiteta R (2004)3 od 12. maja 2004. godine u vezi sa presudama
koje otkrivaju sistemske probleme (tzv. pilot judgments), a prvi slučaj u kome se uočava značaj ove rezolucije je predmet Broniowski
protiv Poljske, povodom masovnog oduzimanja imovine pojedincima nakon Drugog svetskog rata na teritoriji oko Ljvova, u da-
našnjoj Ukrajini. Sud je tim povodom zahtevao da se na nacionalnom planu preduzmu mere opšteg karaktera, kako bi se otklonilo
kršenje Konvencije koje ima sistematski karakter, a ujedno obezbedilo obeštećenje pojedinaca.
Naročito je značajna uloga Komiteta u vezi sa nadzorom nad izvršavanjem presuda (član 46. stav 2. Konvencije). To prak-
tično znači da će od vlade države članice na koju se presuda odnosi Komitet zahtevati izveštavanje o merama koje se
preduzimaju u cilju sprovođenja presuda Suda u vezi sa isplatom pravične naknade, primenom individualnih mera i
primenom mera opšteg karaktera (na primer izmene u zakonodavstvu ili administrativnom postupanju, reforma pravosuđa,
edukacija itd.). Od države se zahteva da podnese bar dva izveštaja godišnje o koracima koje preduzima da bi ispoštovala od-
luku Suda, a u slučaju da odluka Suda uključuje nadoknadu štete i/ili troškova postupka, nalaže se njihova isplata u vremenskom
roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude.
Prema nacrtu Preporuke državama članicama o efikasnim kapacitetima na nacionalnom nivou za brzo izvršenje presuda Suda,
kao i za praktične predloge za nadzor izvršenja presuda u situacijama sporog ili nemarnog izvršavanja presuda. Izrada ove prepo-
ruke data je u nadležnost radne grupe A Komiteta za unapređenje procedure pred Sudom (DH-PR) predloženi su kriterijumi koji
mogu ukazivati na slučajeve sporog ili nemarnog izvršavanja presuda Suda. U tom smislu, predloženo je da se može smatrati da
se radi o slučaju sporog izvršenja presuda Suda ukoliko:
(a) nije ispoštovan rok za isplatu pravične naknade;
(b) presuda nije izvršena u roku od šest meseci počev od dana kada je presuda postala konačna i nikakav akcioni plan (action
plan) nije prezentovan;
(c) vremenski okvir utvrđen akcionim planom nije ispoštovan, a nije dato obrazloženje;
(d) nije udovoljeno zahtevima Komiteta za davanje informacije kao i u slučaju da nisu ispoštovani rokovi utvrđeni za davanje ta-
kve informacije - utvrđeni kroz privremene Rezolucije tamo gde je to odgovarajuće.
Predloženo je da se izvršenje može smatrati nemarnim kada:
(a) usvojene mere nisu u skladu sa presudom; i
(b) izvršenje ne odgovara praksi i standardima Komiteta.
Podnosioci predstavke ovlašćeni su da se obraćaju Sekretarijatu Komiteta u vezi sa sprovođenjem individualnih mera i ispla-
tom pravične naknade. Kopija njihovog pisma obavezno se prosleđuje Odeljenju za izvršavanje presuda Suda, koje je pomoćni
organ Komiteta u ostvarivanju ove uloge u sprovođenju odluka.
Komitet drži četiri sastanaka godišnje (mart, jun, septembar, decembar) na kojima se bavi pitanjem izvršavanja odluka, a
slučaj ostaje na dnevnom redu Komiteta sve dok se ne dobije pouzdan izveštaj da su mere određene presudom Suda sprovedene,
o čemu se donosi posebna rezolucija (final resolutions).
Ukoliko presuda nije izvršena Komitet može organizovati sastanke “na visokom nivou”, preduzimati diplomatske inicijative,
donositi interim rezolucije, kojima se određuju privremene mere radi sprovođenja presuda Suda i utvrđuje vremenski okvir za
sprovođenje presuda. U slučaju da država odbija da se povinuje presudi Suda stalno se donose nove rezolucije u kojima se
koriste i pretnje suspenzijom članstva u Savetu Evrope ili se i druge članice Saveta Evrope pozivaju da preduzmu mere
protiv države prekršioca koja odbija da sprovede odluku Suda.
Pravila Komiteta ne daju podnosiocima predstavke na izričit način pravo da se Komitetu obraćaju povodom poštova-
nja opštih mera, ali ih Komitet svakako uzima u obzir. To važi i za obraćanje predstavnika civilnog društva, s tim što je prisutna
tendencija proširivanja ovlašćenja civilnog društva u odnosu na pitanje nadzora nad sprovođenjem presuda Suda, što je našlo
mesta i u pojedinim dokumentima čija je priprema u toku (Pravila Komiteta za nadzor nad izvršavanjem presuda i uslova
prijateljskog poravnanja).
Članom 16. Protokola 14 dato je ovlašćenje Komitetu da, ukoliko dvotrećinskom većinom glasova utvrdi da država odbija da
se povinuje presudi Suda, iznese to pitanje pred Sud, kako bi se utvrdilo da li je država odbila da ispuni svoje obaveze po članu 46.
stav 1. Konvencije (infringement proceedings). Međutim, Sud nije snabdeven ovlašćenjem da u takvim slučajevima prema državi u
pitanju izrekne sankciju, već je njegova odluka u takvim situacijama samo deklaratornog karaktera.
Evropska komisija za efikasnost pravde (The European Commission for the Efficiency of Justice - CEPEJ) takođe ima značajnu
ulogu u definisanju problema u nacionalnim pravnim sistemima i nalaženju načina za njihovo prevazilaženje. U 2004. godini
CEPEJ je ustanovio okvirni program nazvan: “Novi ciljevi za pravne sisteme: procesuiranje slučajeva u okviru optimalnog i predvid-
ljivog vremenskog okvira”. Ovakve aktivnosti navedenog tela imaju za cilj da, između ostalog, obezbede veću efikasnost u procesu
izvršavanja presuda Suda.
Uloga državnog zastupnika

Posebnu ulogu u procesu nadzora nad Konvencijom ima državni zastupnik pred Sudom. Njegova uloga ne svodi se jedi-
no na zastupanje interesa države pred Sudom, pri čemu takođe treba da vodi računa o tome da se dođe do pravičnog i zakonitog
rešenja. Zbog toga je posebno značajna uloga zastupnika u ubeđivanju državnih organa o potrebi zaključenja prijateljskog
poravnanja.
Članom 7. Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava (“Sl. glasnik RS”, br. 61/2006
- prečišćen tekst) propisano je da zastupnik u slučaju da, povodom postupka pred Sudom, utvrdi da domaći propis nije u skladu
sa Konvencijom, o tome obaveštava nadležne organe državne uprave i Vladu, i ukazuje na neophodnost usklađivanja propisa sa
Konvencijom.
Međutim još važnije je propisati da zastupnik ima nadzorna ovlašćenja u toku samog zakonodavnog procesa. Tako na
primer, u Mađarskoj se svi relevantni propisi, nacrt novih zakonskih akata šalju Kancelariji zastupnika radi davanja mišljenja o
njihovoj usklađenosti sa Konvencijom. U Velikoj Britaniji se čak traži da uz svaki zakon bude priložena posebna zvanična izjava
zastupnika o usklađenosti zakona sa Konvencijom, što je u zemljama članicama Evropske unije propisano kao obaveza u vezi sa
usklađenošću zakona sa Komunitarnim pravom.
Zastupnik, takođe, ima zadatak da prati presude Suda donete protiv drugih država ugovornica Konvencije. U slučaju
da zastupnik utvrdi da u pravnom sistemu njegove države mogu da se pojave problemi slični problemima koji su izneti u nekoj
od predstavki pred Sudom, zastupniku bi trebalo dati, pored skretanja pažnje na neophodnost usklađivanja propisa sa Konven-
cijom, pravo zakonodavne inicijative. Takvo rešenje je u skladu sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope R (2004)
5 od 12. maja 2004. godine državama ugovornicama o potrebi usklađivanja nacrta zakona, postojećih zakona i prakse sa
standardima koje je postavila Konvencija i zbog toga je tekst člana 7. Uredbe nepotpun.
Pored ovih funkcija zastupnik ima i jednu čisto preventivnu funkciju u cilju poštovanja Konvencije, a ona se svodi na una-
pređivanje svesti o ljudskim pravima i dužnosti njihovog poštovanja. Ciljne grupe za ovu vrstu promotivnog rada su kako
državni organi, tako i šira javnost, a metodi delovanja zastupnika svode se na učešće na raznim seminarima, konferencijama, pre-
davanjima i stručnim sastancima, kao i objavljivanje stručnih publikacija, ali i publikacija koje bi koristile i samim podnosiocima u
pogledu ispunjenosti kriterijuma za prihvatljivost predstavki i osnovnih karakteristika postupka pred Sudom.
Najzad, zastupnik ima značajnu ulogu u procesu preduzimanja mera radi izvršavanja presuda Suda. U tu svrhu obave-
za Kancelarije zastupnika je da objavljuje prevedene presude Suda koje se tiču države koju oni zastupaju pred Sudom.
Članom 6. stav 1. Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava propisano je da se presude Suda
u postupcima u kojima je Republika Srbija jedna od stranaka prevode i objavljuju u “Službenom glasniku RS”. Međutim, treba imati
u vidu da je to tek početni korak u procesu sprovođenja presude Suda. Istim članom, stav 2, propisano je da u slučaju da se pre-
sudom utvrdi da je Republika Srbija prekršila Konvenciju zastupnik ima dužnost da se stara o izvršavanju te presude. To
podrazumeva nadzor nad isplatom iznosa utvrđenog presudom ili dogovorenog poravnanjem, kao i nadzor nad primenom opštih
ili individualnih mera.
U vezi sa isplatom iznosa dogovorenog poravnanjem ili naznačenog u presudi Suda Uredbom o zastupniku Republike Srbije
pred Evropskim sudom za ljudska prava je predviđeno da isplatu vrši organ Republike Srbije čiji su akti prouzrokovali kršenje
ljudskih prava. U slučaju da je više organa učestvovalo u preduzimanju akata koji su doveli do povrede Konvencije, u praksi se mo-
že pojaviti problem prilikom isplate iznosa dogovorenog poravnanjem ili naznačenog u presudi Suda, jer je ponekad teško tačno
utvrditi organ čiji su akti u konkretnom slučaju doveli do povrede (na primer kada je postupak vođen pred više sudskih instanci
i pred organima uprave).
Primer angažovanja zastupnika u sprovođenju opštih mera - slučaj Dallos protiv Mađarske
Kao primer angažovanja zastupnika u pogledu sprovođenja opštih mera navešćemo ulogu zastupnika Mađarske u slučaju
Dallos protiv Mađarske. U tom slučaju podnosilac predstavke osuđen je od strane prvostepenog suda za proneveru. Međutim, po
žalbi viši sud promenio je pravnu kvalifikaciju krivičnog dela za koje je podnosilac predstavke bio prvobitno optužen i osudio
ga je za prevaru. Podnosilac predstavke nije bio upoznat sa ovom prekvalifikacijom dela za koje je optužen pre nego što je sud
doneo svoju presudu u drugom stepenu. Pošto je odlukom Vrhovnog suda Mađarske potvrđena ova odluka, podnosilac se obratio
Komisiji tvrdeći da je došlo do kršenja člana 6. Konvencije, jer nije bio obavešten o optužbama protiv njega i nije mu dato vreme
da pripremi svoju odbranu za prekvalifikovano delo. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 1998. godine. U martu 1999.
godine doneta je presuda u predmetu Pelissier i Sassi protiv Francuske, u kojoj je Sud jasno izneo stav da je pravna kvalifikacija
sastavni deo optužnice o čemu bi okrivljeni imao pravo da bude obavešten. Pozivajući se na tu presudu mađarski zastupnik po-
krenuo je izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, kojim bi se omogućilo da okrivljeni bude upoznat sa prekvalifikacijom
dela pred višim sudom (prekida se rasprava i poziva se okrivljeni da se izjasni o prekvalifikovanoj optužbi), a u međuvremenu je i
Komisija u svom izveštaju od septembra 1999. godine konstatovala kršenje člana 6. Konvencije. Nakon toga, dolazi do stupanja na
snagu izmena i dopuna mađarskog Zakona o krivičnom postupku, tako da kada se podnosilac predstavke obratio Sudu, mađarska
Vlada je imala argument da je obnova postupka pred Vrhovnim sudom na osnovu izmena Zakona o krivičnom postupku pružila
adekvatan pravni lek za kršenje prava podnosioca zahteva u drugostepenom postupku. Shodno tome, Sud je prihvatio argument
mađarske Vlade i utvrdio je da nije bilo kršenja člana 6.
Memorandum Komiteta ministara Saveta Evrope u vezi sa izvršavanjem presuda u porodičnim stvarima
Kao posledica rastućeg broja slučajeva o ovom pitanju koji čekaju na rešenje Komiteta i postavljenih složenih pitanja, Komitet
je smatrao neophodnim razjašnjenje obaveza država u ovoj oblasti i bolje definisanje uloge Komiteta u kontroli izvršenja. Zbog
toga je na 1010. sednici Komiteta (4. - 6.3.2008. godine) pripremljen Memorandum u vezi sa izvršavanjem presuda u porodič-
nim stvarima - www.coe.int.
1. Da bi se preciznije identifikovala pitanja o kojima će se raspravljati, identifikovane su tri glavne grupe slučajeva, koje proi-
zilaze iz prirode povreda koje je utvrdio Sud u različitim situacijama:
- propust državnih organa da sprovedu pravo poseta i/ili odobre pristup detetu;
- stavljanje dece pod brigu ustanova i/ili propust da se sprovedu prava starateljstva;
- propust ponovnog spajanja porodice, uključujući i slučaj međunarodne otmice deteta (uz ili bez primene Haške konven-
cije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece (videti i: Memorandum o “Presudama Evropskog suda za
ljudska prava koje pokreću pitanja u vezi sa međunarodnim sukobom sudske nadležnosti u pitanjima starateljstva nad detetom”
- www.coe.int.).
2. Za svaku grupu slučajeva, Memorandum utvrđuje opšta načela i glavne izvore povreda koje su identifikovane sudskom
praksom Suda i analizira obaveze tuženih država za ispravljanje ovih povreda, a takođe, pokreće i pitanje obima nadzora
nad izvršavanjem individualnih mera od strane Komiteta.
Opšta načela utvrđena sudskom praksom Suda

1. Sud se “bezbroj puta” bavio predmetima koja pokreću pitanje prava na porodični život roditelja kojima je oduzeto pravo pristu-
pa deci.
2. Stalna sudska praksa potvrđuje da zajedničko druženje roditelja i deteta predstavlja osnovni element porodičnog ži-
vota, čak i kada je odnos između roditelja i dece prekinut, a domaće mere koje ometaju to druženje predstavljaju mešanje
u pravo zaštićeno članom 8. Konvencije. (Lafargue protiv Rumunije, presuda od 13/07/2005, stav 82).
3. U odnosu na obavezu države da primeni pozitivne mere kako bi se obezbedilo poštovanje porodičnog života, Sud je više puta
utvrdio da član 8. Konvencije sadrži i pravo roditelja na preduzimanje mere koja će im omogućiti da ponovo budu sa
svojom decom ili, za roditelje bez starateljstva, da im se olakša kontakt s decom. Nacionalni organi su u obavezi da pre-
duzmu takvu meru (videti, između ostalog, Ignaccolo - Zenide protiv Rumunije, presuda od 25/01/2000. godine, stav 94. i Pawlik
protiv Poljske, presuda od 19/06/2007. godine, stav 45).
4. U predmetima koji se odnose na izvršavanje odluka u sferi porodičnog prava, Sud je više puta utvrdio da je odlučujuće da li su
nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake da olakšaju izvršenje u meri u kojoj je se to može razumno tražiti u poseb-
nim okolnostima svakog predmeta (videti, mutatis mutandis, Hokkanen protiv Finske, presuda 23/09/1994. godine, stav 58;
Ignaccolo - Zenide, citiran u gornjem tekstu, stav 96; Nuutinen protiv Finske, presuda od 27/06/2000. godine, stav 128; V. A. M.
protiv Srbije, stav 132). Nacionalni organi su u obavezi da obezbede sprovođenje dogovora oko pristupa, pošto su oni ti
koji imaju ovlašćenja i sredstva na raspolaganju da savlađuju probleme tokom izvršenja (Pawlik, citiran u gornjem tek-
stu, stav 51). Sud smatra da je nemotivisano odbijanje pomoći od strane državnog organa koji ima ovlašćenja da poma-
že stranama u porodičnim predmetima i predmetima starateljstva kako bi se postiglo delotvorno poštovanje sudskih
odluka koje određuju pristup nekompatibilno s pozitivnim obavezama države prema članu 8. Konvencije (Zawadka
protiv Poljske, presuda od 23/06/2005. godine, stav 63).
5. Uspostavljanje kontakta možda neće biti odmah moguće i može zahtevati preduzimanje pripremnih mera. Priroda i obim te
pripreme zavisiće od okolnosti svakog slučaja, ali su razumevanje i saradnja svih učesnika uvek značajan sastojak.
6. Nedostatak saradnje između razdvojenih roditelja nije okolnost koja sama po sebi može poštedeti organe njihovih pozitivnih
obaveza prema članu 8. Konvencije. On pre nameće državnim organima obavezu da preduzmu mere koje će pomiriti su-
kobljene interese strana, najviše vodeći računa o interesima deteta (Zawadka, citiran u gornjem tekstu, stav 67. i Gorguiu
protiv Nemačke, presuda od 26/02/2004. godine). Kada izgleda da kontakt s roditeljem može ugroziti ove interese ili se mešati
u prava, na nacionalnim je organima da postignu pravu ravnotežu između njih (videti Hokkanen, citiran u gornjem tekstu, str.
22, stav 58 i Ignaccolo - Zenide, citiran u gornjem tekstu, stav 94).
7. U ovom kontekstu, adekvatnost neke mere se prosuđuje brzinom njenog izvršenja, pošto protok vremena može imati po-
sledice koje se ne mogu ispraviti za odnose između deteta i roditelja koji s njim/njom ne živi (videti Ignaccolo - Zenide, citiran
u gornjem tekstu, stav 102).
8. Najzad, Sud je utvrdio da iako prinudne mere protiv dece nisu poželjne u ovoj oblasti, korišćenje sankcija se ne sme is-
ključivati u slučaju nezakonitog ponašanja roditelja s kojim deca žive (videti Ignaccolo - Zenide, citiran u gornjem tekstu,
stav 106 i V. A. M. protiv Srbije, presuda od 13/03/07, stav 135).
Glavni izvori povreda koje je Sud utvrdio u izabranim razmatranim predmetima

Sud je u svojim presudama istakao sledeće glavne probleme:
a. sudski postupci koji se bave pitanjem prava na održavanje ličnih odnosa i/ili njihovog izvršenja nisu sprovedeni dovoljno
brzo posebno u slučajevima nedostatka saradnje jedne strane ili deteta;
b. državni organi nisu ispunili svoju obavezu da pomognu u pronalaženju dece koja ne mogu da se nađu, bez nepotrebnih
zakašnjenja;
v. državni organi nisu obezbedili da roditelji lišeni dece imaju delotvorne mogućnosti za pristup deci zbog ovog nereše-
nog dugog postupka;
g. državni organi nisu dovoljno olakšali izvršenje prava na održavanje ličnih odnosa time što nisu obezbedili odgovarajuće
angažovanje socijalnih službi i/ili stručnjaka za psihologiju deteta gde su pripremne mere neophodne zbog protoka
vremena ili gde je jedan roditelj pokušavao da ulije detetu neprijateljska osećanja prema drugom roditelju;
d. odgovarajuće i dovoljno različite sankcije nisu primenjene, ili nisu dostupne, u odnosu na roditelje koji odbijaju da se
pridržavaju sudskih odluka kojima se nalaže pristup.
Gore navedena pitanja jasno pokazuju dva osnovna faktora koja dovode do povrede Konvencije: prvi, neopravdana dužina
postupka i/ili radnja organa i drugi, nedostatak pozitivne radnje, posebno, kao odgovor na negativno ponašanje strana.
Obaveza tuženih država da usvoje pojedinačne mere za najveću

moguću ispravku povreda koje je Sud utvrdio
Izvršenje presuda u kojima je Sud utvrdio povredu člana 8. Konvencije zbog nedostatka pristupa detetu podrazumeva pozi-
tivne obaveze za organe u toku procesa izvršenja. Praksa Komiteta pokazuje različite primere radnji država koje su prihvaćene
kao dovoljno izvršenje njihovih obaveza prema ovom članu. Iako daju dobar savet o raznovrsnosti mogućih rešenja, one se ne
mogu smatrati ekskluzivnim pošto usvojene mere zavise od posebnih okolnosti predmeta o kome je reč. Dva ključna faktora
otkrivena presudama Suda mogu, međutim, u svakom slučaju, dati neko uputstvo s tim u vezi.
1) Važnost protoka vremena i neophodnost hitne radnje:
Sam protok vremena može biti veoma štetan za utvrđivanje ili nastavak porodičnih odnosa između roditelja i dece. Državni
organi treba prema tome da čine maksimalne napore da se smanje nepotrebna zakašnjenja u bilo kojoj fazi postupka.
Moguće je da posle dugog prekida kontakta između podnosilaca predstavke i njihove dece dođe do poteškoća na strani dece
koja odbijaju bilo kakav kontakt. Takav razvoj događaja ne oslobađa organe automatski od preduzimanja koraka za ispunjenje
njihovih obaveza koje proizilaze iz pojedinačnih mera. Psihološka i socijalna pomoć i za roditelje i za decu kako bi se pripremili za
kontakte i obezbedio njihov kontinuitet mogla bi biti garancija rešenja (Lafargue protiv Rumunije; Koudelka protiv Češke). Brza i
neodložna intervencija socijalnih službi može posebno biti od pomoći kako bi se odredio problem i omogućio nastavak izvršenja
prava na održavanje ličnih odnosa (Gorgulu protiv Nemačke). Državni organi prema tome treba da najefikasnije koriste ova sred-
stva kako bi se pomoglo najbržem mogućem izvršenju prava na održavanje ličnih odnosa.
2) Neophodnost preduzimanja pozitivne radnje, posebno reagovanje na ponašanje stranaka:
Na sličan način, kada neka stranka pokaže nespremnost da sarađuje (npr. skrivanje deteta, nedolazak iako je pozvana od
strane suda ili nekog drugog organa, nepoštovanje dogovorenog plana održavanja ličnih odnosa itd.) državni organi moraju biti
u stanju da mu/joj nametnu poštovanje njegovih/njenih obaveza (Reigado Ramos protiv Portugala; V.A.M. protiv Srbije). Iako su
mere prinude daleko od poželjnih u takvim osetljivim stvarima, postoji interes da se razmotri da li državni organi imaju do-
voljno sredstava na raspolaganju (uključujući i krivično kažnjavanje raznih stepena, novčane kazne, odgovarajuće mogućnosti
prinudnog izvršenja), kako bi se roditelji primorali da se pridržavaju svojih obaveza koje su utvrđene sudskim rešenjima.
Štaviše, države mogu razmotriti da li njihovi organi zaista koriste mere koje imaju na raspolaganju čak i kada ne postoje zahtevi
od roditelja o kome je reč.
Izvršenje prava na održavanje ličnih odnosa je ponekad ometeno činjenicom da roditelj i dete/deca ne mogu da budu prona-
đeni (Zawadka protiv Poljske). Kada jedan od roditelja krije dete, državni organi imaju obavezu da preduzmu sve moguće
mere da ih pronađu kako bi dete bilo dostupno drugom roditelju. Može se pokazati potrebnim da se uključi policija i drugi
državni organi, kao i druge potrebne mere kao što su konsultacije s organima socijalnog osiguranja i pribavljanje informacija iz
njihovih dosijea, ali i pribavljanje informacija iz drugih izvora javne registracije, mogu se smatrati dobrom praksom. Nasuprot
tome, državni organi se ne mogu osloniti na podnosioca predstavke da on obezbedi adresu roditelja koji ne može da se locira
(Reigado Ramos protiv Portugala).
Ni podnosioci predstavke ne treba da ostanu potpuno neaktivni, već da preduzimaju odgovarajuće radnje u slučajevima
gde određeni postupci dostupni prema domaćem zakonu zahtevaju njihovu inicijativu. Državni organi treba da daju savet pod-
nosiocima predstavke o mogućim sredstvima za preduzimanje radnji. Stoga, na primer, u slučaju da je u toku izvršenja presude
utvrđeno da je dete podnosioca predstavke u inostranstvu, podnosilac predstavke može pokrenuti postupak prema Haškoj kon-
venciji (Zawadka protiv Poljske) iz 1980. godine ako je država njena potpisnica. Nedostatak inicijative podnosioca predstavke
ne treba da, međutim, ima negativan uticaj na stav državnih organa.
Nadzor nad izvršenjem pojedinačnih mera: koji obim?

Kad god je podnosiocu predstavke dodeljeno pravo na održavanje ličnih odnosa po domaćem zakonu, cilj pojedinač-
nih mera - da se postigne restitutio in integrum - trebalo bi da bude (ponovno) utvrđivanje prava na održavanje ličnih
odnosa kao i praktičnog omogućavanja njihovog stabilnog neprekidnog sprovođenja (Lafargue protiv Rumunije; Gorgulu
protiv Nemačke; V. A. M. protiv Srbije).
U ovom kontekstu, za Komitet mogu iskrsnuti dva glavna pitanja:
(i) kada je u kontekstu pojedinačnih mera prihvatljivo da se pravo na održavanje ličnih odnosa ne može ili ne mora više (ponovno)
utvrđivati?
(ii) u slučajevima kada je sprovođenje prava na održavanje ličnih odnosa počelo ili je ovo pravo obnovljeno, koliko dugo Komitet
ministara treba da nastavi da nadzire pojedinačne mere?
Inače, u priličnom broju slučajeva, Komitet je završio nadzor pojedinačnih mera na osnovu sledećih činjenica:
- dete je postalo punoletno (predmet, međutim, može i dalje biti pod nadzorom Komiteta u pogledu opštih mera) (K. A. protiv
Finske; Konačno rešenje (2007)34).
- domaći sudovi su ponovno temeljno procenili porodičnu situaciju u svetlu elemenata koje je Sud pokrenuo i - u interesu dete-
ta - doneli konačno rešenje kojim se ograničavaju prava podnosioca predstavke (Fiala protiv Republike Češke; Križ protiv
Republike Češke).
- Situacije u kojima Komitet ministara može poveriti nacionalnim organima da prate pojedinačne mere.
Vreme može biti potrebno za odgovarajuće izvršenje rešenja ili sporazuma o održavanju ličnih odnosa. Može se desiti da se,
na primer, početno održavanje ličnih odnosa koje obećava, prekine iz raznih razloga (Gorgulu protiv Nemačke). Ono što je bitno je,
međutim, da u ovim slučajevima državni organi, kao što su sudovi i socijalne službe, budu stalno angažovane i da odmah reaguju
kada je potrebno.
Kako bi se definisao odgovarajući okvir za nadzor od strane Komiteta, mogu se razlikovati dve situacije: kada se pravo
na održavanje ličnih odnosa propisno primenjuje i kada njegova primena još nije dobro utvrđena. U ovom drugom slučaju, ključ-
no pitanje je koliko Komitet treba da razmatra takav slučaj. U tom smislu Komitet može smatrati da je dovoljno da se obezbede
sledeće informacije:
- da su kontakti obnovljeni,
- da je utvrđen komplet mera za obezbeđenje njihovog nastavka,
- da je utvrđen komplet mera kojima se omogućava hitno reagovanje kada dođe do poteškoća.
Na kraju, dat je kao primer, pregled pojedinačnih mera u slučaju V.A.M. za koje Komitet očekuje da dobije odgovarajuće
informacije, a na osnovu do sada postignutih rezultata u ostvarivanju kontakta majke sa detetom.
Pregled pojedinačnih mera u slučaju V.A.M.
SRBIJA/V. A. M. Pojedinačne mere:

39177/05 Evropski sud je podsetio na obavezu tužene države da “odgovarajućim
sredstvima” izvrši privremeno rešenje o pristupu detetu od 23/07/1999.
Presuda pravosnažna dana 13/06/2007. godine godine i da “zaključi, s posebnom marljivošću, parnični postupak koji još
Poslednje razmatranje: 1013-4.2 traje” (stav 166. presude).
Preterana dužina brakorazvodne parnice i stara- Komitet je obavešten da je održano 12 ročišta u periodu od marta do
teljstva nad detetom koja je počela 1999. godine i decembra 2007. godine. Izgleda, međutim, da privremeno rešenje o pri-
još nije završena zbog nepostojanja delotvornog stupu detetu još nije izvršeno. Postupak po pitanju starateljstva nad de-
pravnog sredstva (član 6, stav 1. i 13. i 8). Dalja po- tetom i izdržavanja je završen 14/12/2007. godine. Međutim, nadležni
vreda prava na poštovanje porodičnog života zbog sud još nije izdao pravosnažnu presudu, čije se donošenje očekuje do
neizvršenja privremenog sudskog rešenja kojim se kraja januara 2008. godine.
podnositeljki predstavke odobrava pristup detetu Sud je dva puta novčano osudio oca zbog toga što nije doveo dete radi
(povreda člana 8). izvršenja privremenog rešenja o pristupu detetu.
Očekuju se hitne informacije o preduzetim merama kako bi se osigura-
lo da podnositeljka predstavke može da primeni svoje pravo na pristup
detetu bez daljeg zadržavanja.
IZVRŠAVANJE PRESUDA SUDA U KOJIMA JE UTVRĐENA POVREDA ČLANA 10.

KONVENCIJE ZBOG OSUDE ZA KLEVETU OD STRANE REPUBLIKE SRBIJE
Komitet ministara Saveta Evrope, prema uslovima iz člana 46. stav 2. Konvencije nadzire izvršavanje pravnosnažnih presu-
da Suda kada postanu pravnosnažne.
U okviru Komiteta ministara Saveta Evrope deluje Odeljenje za izvršavanje presuda Suda. To je organ nadležan za sprovođe-
nje nadzora nad izvršavanjem od strane država naloga iz presuda Suda. Ovaj organ održava četiri sastanka godišnje, a na tim
sastancima predstavnici država članica podnose izveštaje o merama u vezi sa izvršavanjem obaveza iz presuda Suda.
U slučaju da država ispuni sve obaveze donosi se finalna rezolucija, a sve dok se obaveze ne ispune donose se privremene - in-
terim rezolucije i odluke u kojima se preciziraju obaveze za države u vezi sa izvršavanjem presuda.
Obaveze države svode se na to da donete presude prevede na maternji jezik, objavi ih, isplati iznose dosuđene pravične naknade
i eventualnih troškova postupka, kao i da preduzme određene mere individualnog i generalnog karaktera.
Kada je reč o izvršavanju ove četiri presude preduzete mere mogu se podeliti na:
a) Pojedinačne mere
Isplata pravične naknade dosuđena samo u dva od četiri pomenuta slučaja (Lepojić i Bodrožić) plaćena je blagovremeno, što je
isto urađeno i u slučaju isplate troškova po presudi u slučaju Lepojić.
U predmetu Lepojić, Opštinski sud u Babušnici je 31.7.2008. godine naložio da se uslovna osuda podnosioca predstavke izbriše iz
njegove krivične evidencije.
U predmetu Filipović, Policijsko odeljenje u Pirotu izbrisalo kaznu podnosioca predstavke iz krivične evidencije.
Nakon presuda Suda u predmetnim slučajevima, oba podnosioca predstavke imaju pravo da traže pokretanje novih
parničnih postupaka i da dobiju povraćaj naknade za nematerijalnu štetu čija isplata im je bila naložena u parničnim
postupcima.
Takođe, u slučaju Bodrožić i Vujin uslovna osuda izbrisana je iz kaznene evidencije u odnosu na podnosioca Vujina, ali to nije
učinjeno u odnosu na podnosioca Bodrožića, po obe presude, jer nisu bili ispunjeni uslovi za to zbog njegove ranije osuđivanosti za
istovrsno krivično delo. Postupak po zahtevu podnosioca Bodrožića za ponavljanje krivičnih postupaka je u toku.
b) Opšte mere
Vrhovni sud Srbije je 25. Novembra 2008. godine zauzeo pravni stav kojim je dozvolio direktnu primenu sudske prakse
Suda u posebnom kontekstu predmetnih slučajeva. Prema tom pravnom stavu, stepen prihvatljive kritike je mnogo širi za javne
ličnosti nego za privatna lica. Ovaj pravni stav je obavezujući za sve niže sudove u zemlji.
Takođe, ukazano je Komitetu ministara Saveta Evrope i na praksu domaćih sudova u vezi sa krivičnim delom klevete, a koja je sa-
glasna sa praksom Suda. Tako na primer, Okružni sud u Valjevu u predmetu koji nema veze sa predmetnim slučajevima, pozivajući se
na član 10. Konvencije, naveo je da funkcioneri moraju da prihvate svaku kritiku na njihov račun, čak i kada ta kritika prelazi granice
uobičajene pristojnosti.
Inače, sve ove presude objavljene su u “Službenom glasniku RS”, kao i na Internet stranici Zastupnika Republike Srbije pred Su-
dom (www.zastupnik.gov.rs). Zastupnik je uz dopis ove presude dostavio Ministarstvu pravde, tadašnjem Vrhovnom sudu i sudovima
koji su učinili povredu člana 10. Konvencije. Ove presude objavljene su i na vebsajtu kompanije Paragraf www.paragraf.rs.
v) Ocena Komiteta ministara Saveta Evrope
Na osnovu svih preduzetih mera Komitet ministara je zaključio razmatranje slučajeva Lepojić i Filipović, tako što je doneo Rezo-
luciju KM/ResDH(2009)135, kojom je konstatovano da je Republika Srbija u potpunosti ispunila svoje obaveze po ove dve
presude.
Izvršavanje naloga iz presuda u predmetima Bodrožić i Bodrožić i Vujin još je na dnevnom redu Komiteta ministara, u vezi sa iz-
vršavanjem pojedinačnih mera.
Zakonom o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004) bilo je predviđeno u članu 422. tačka 10) da se postupak koji
je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je Sud, doneo odluku o istom ili sličnom pravnom
odnosu protiv Srbije.
Ovakvo rešenje je u skladu sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope broj (2000)2 od 19. januara 2000. godine u vezi
sa preispitivanjem i ponovnim otvaranjem određenih predmeta na domaćem nivou po izricanju presude Evropskog suda za
ljudska prava.
U presudi Suda u slučaju Tomić protiv Srbije, Sud je konstatovao da je tuženi u postupku pred domaćim sudom “iskoristio domaći
pravni sistem”, na taj način što je u novom postupku, usled izmenjenog činjeničnog stanja, domaći sud presudio u “njegovu korist”, te
je na taj način onemogućio tužilju da ostvari pravo da njoj dete bude povereno nakon razvoda braka. U prethodnom postupku pred
domaćim sudom dete je bilo povereno majci - tužilji, ali ta presuda nije nikada bila izvršena od strane domaćeg suda.
Imajući u vidu presudu Suda, Odeljenje za izvršavanje Saveta Evrope, je smatralo da u procesu nadgledanja izvršavanja
ove presude, treba obavestiti podnositeljku predstavke (prvobitno tužilju u postupku pred domaćim sudom) o mogućnosti da
traži ponavljanje postupka u skladu sa navedenim odredbama Zakona.
Mogućnost ponavljanja postupka nakon presude Evropskog suda za ljudska prava

Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 125/2004) je predviđao u članu 422. stav 1. tačka 10), da se postupak koji
je odlukom suda pravnosnažno završen može, po predlogu stranke, ponoviti ako je Sud doneo odluku o istom ili sličnom
pravnom odnosu protiv Republike Srbije.
Ovakvo rešenje u skladu je sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope broj 2000-2 od 19.1.2000. godine u vezi sa pre-
ispitivanjem i ponovnim otvaranjem određenih predmeta na domaćem nivou po izricanju presude Evropskog suda za ljudska prava.
U presudi Tomić protiv Srbije, Sud je konstatovao da je tuženi u postupku pred domaćim sudom “iskoristio domaći pravni sistem”,
na taj način što je u novom postupku, usled izmenjenog činjeničnog stanja, domaći sud presudio u “njegovu korist”, te je na taj način
onemogućio tužilju da ostvari pravo da njoj dete bude povereno nakon razvoda braka. U prethodnom postupku pred domaćim su-
dom dete je bilo povereno majci - tužilji, ali ta presuda nije nikada bila izvršena od strane domaćeg suda.
Imajući u vidu presudu Suda, Odeljenje za izvršavanje Saveta Evrope, je smatralo da bi u procesu nadgledanja izvršavanja ove
presude, trebalo obavestiti podnositeljku predstavke (prvobitno tužilju u postupku pred domaćim sudom) o mogućnosti da traži
ponavljanje postupka u skladu sa navedenim odredbama Zakon o parničnom postupku.
Ono što se može primetiti u vezi sa navedenom odredbom je da Zakon o parničnom postupku nije predvideo rok u kome
stranka može zahtevati ponavljanje postupka za slučaj predviđen u članu 422. stav 1. tačka 10. Naime, članom 424. Zakona
predviđa se subjektivni rok od 30 dana, ali samo za taksativno navedene slučajeve - tač. od 1 do 9. Štaviše, u trećem stavu člana 424.
Zakona definiše se objektivni rok od 5 godina za podnošenje predloga za ponavljanje postupka - od dana kada je odluka postala prav-
nosnažna. Međutim, ovaj objektivni rok ne važi za razloge navedene u članu 422. stav 1. tačka 10).
Može se zaključiti da stranka koja je učestvovala u postupku koji je pravnosnažno okončan, može bilo kada predložiti
ponavljanje postupka ukoliko je Sud doneo odluku protiv Srbije o istom ili sličnom pravnom odnosu.
Ovakvo rešenje je suviše široko i u suprotnosti je sa načelom pravne sigurnosti. Svakako da strankama treba omogućiti da
predlože ponavljanje postupka ukoliko postoje zakonom predviđeni razlozi. Međutim, potpuno odsustvo roka za postupanje u ovom
slučaju doprinosi nemogućnosti konačnog rešenja jednog pravnog odnosa u neodređenom vremenskom roku.
S druge strane, to dovodi i do praktičnog problema u procesu nadgledanja procesa izvršavanja presuda Suda. Naime,
podnosiocima predstavki se ostavlja nedefinisan period u kome mogu tražiti ponavljanje postupka, što može biti razlog Odeljenju
za izvršavanje da prati izvršavanje presude Suda duže vreme nego što bi to bilo učinjeno da je rok jasno određen. Na primer - kada
bi subjektivni rok bio tri meseca od dana saznanja za presudu - država bi mogla da navede da u tom roku podnosilac predstavke nije
postupio, ili je pak, postupio. Bilo koja odluka podnosioca predstavke (da pokrene postupak za ponavljanje ili da odustane od ponav-
ljanja) doprinela bi definitivnom rešenju predmetnog pravnog odnosa.
Takođe, objektivni rok bi za ovaj slučaj mogao bi da bude i duži od propisanih 5 godina.
U svakom slučaju, uprkos potrebi za zaštitom ljudskih prava, smatramo da zakonska rešenja treba prilagoditi realnosti vo-
deći računa o pojedinačnim interesima lica do čije povrede prava je došlo, ali i o pravnoj sigurnosti i potrebi da se pravni
odnosi konačno reše.
Pri tome treba imati u vidu i rešenja drugih zemalja. Tako, na primer:
Zakon o parničnom postupku Republike Hrvatske (Narodne novine, br. 53/91., 91/92., 112/99., 88/01. i 117/03)
član 428a
“Kad Europski sud za ljudska prava utvrdi povredu kojeg ljudskog prava ili temeljne slobode zajamčene Konvencijom za zaštitu
ljudskih prava i temeljnih sloboda i dodatnih Protokola uz tu Konvenciju koje je Republika Hrvatska ratificirala, stranka može, u
roku od trideset dana od konačnosti presude Europskog suda za ljudska prava, podnijeti zahtjev sudu u Republici Hrvatskoj koji je
sudio u prvom stupnju u postupku u kojemu je donesena odluka kojom je povrijeđeno ljudsko pravo ili temeljna sloboda, za izmjenu
odluke kojom je to pravo ili temeljna sloboda povrijeđeno.
Postupak iz stavka 1. ovoga članka provodi se uz odgovarajuću primjenu odredaba o ponavljanju postupka.
U ponovljenom postupku sudovi su dužni poštivati pravna stajališta izražena u konačnoj presudi Europskog suda za ljudska prava
kojom je utvrđena povreda temeljnog ljudskog prava ili slobode.”
Zaključak
Smatramo da je ovakvo rešenje bolje u slučaju donošenja presude Suda, odnosno da bi ponavljanje postupka trebalo da se defi-
niše posebnim članom uz određivanje roka u kome stranka - podnosilac predstavke, može zahtevati ponavljanje postupka.
Iz navedenog primera vidi se da je predviđen jedinstveni rok od 30 dana od dana konačnosti presude Suda, odnosno da je prak-
tično predviđen objektivni rok od 30 dana, nezavisno od činjenice kada je stranka saznala za presudu. Kako presuda Suda postaje
konačna tri meseca po objavljivanju, u najvećem broju slučajeva, u tom periodu podnosilac predstavke će imati saznanje o donošenju
presude, pa dodatni rok od još 30 dana bi trebalo da bude sasvim dovoljan za eventualni zahtev za ponavljanje postupka. Svakako,
dužina roka za podnošenje predloga za ponavljanje postupka može biti predmet razmatranja, ali je potrebno da ovaj rok bude pre-
cizno određen.
Pored određivanja roka za postupanje, smatramo da bilo svrsishodno da se utvrdi i obaveza domaćih sudova da poštuju
pravna stanovišta izražena u presudi Suda kojom je utvrđeno da je došlo do povrede nekog prava ili slobode.
Inače, Sud je takođe i u stavu 40. presude u predmetu Motion Pictures protiv Srbije izričito konstatovao mogućnost da
podnosilac traži ponavljanje postupka po osnovu člana 422. stav 1. tačka 10) Zakona.
Odredbama novog Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, članom 428 stav 1. tačka 4) otklonjen je ovaj nedostatak
I Čl. 47. do 49. - Savetodavna mišljenja
Član 47
Savetodavna mišljenja
1. Na zahtev Komiteta ministara Sud može da daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja Konvencije i
protokola uz nju.
2. Takva mišljenja se ne mogu baviti pitanjima koja se odnose na sadržaj ili obuhvat prava i sloboda ustanovljenih Delom I Konvencije
i protokolima uz nju, kao ni bilo kojim drugim pitanjem koje bi Sud ili Komitet ministara mogli da razmatraju u vezi s postupcima
koji se mogu pokrenuti u skladu sa Konvencijom.
3. Za odluke Komiteta ministara da zahteva savetodavno mišljenje Suda potrebna je većina glasova predstavnika koji imaju pravo da
u Komitetu zasedaju.
Član 48
Nadležnost Suda da daje savetodavna mišljenja
Sud odlučuje da li zahtev za davanje savetodavnog mišljenja koji podnese Komitet ministara spada u njegovu nadležnost određenu
članom 47.
Sud najpre odlučuje da li pitanje povodom koga se mišljenje traži spada u njegovu nadležnost, a svoje mišljenje o tome iznosi u
obrazloženoj odluci.
Član 49
Obrazloženje savetodavnih mišljenja
1. Savetodavna mišljenja Suda se obrazlažu.
2. Ako savetodavno mišljenje u celosti ili jednom svom delu ne predstavlja jednoglasno mišljenje sudija, svaki sudija ima pravo da
iznese izdvojeno mišljenje.
3. Savetodavna mišljenja Suda dostavljaju se Komitetu ministara.
Čl. 47. do 49. - Savetodavna mišljenja I
SAVETODAVNA MIŠLJENJA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U nadležnost Suda potpada i delatnost davanja savetodavnih mišljenja. Ova delatnost regulisana je čl. 47. do 49. Konvencije.
Savetodavna mišljenja Sud daje na zahtev Komiteta ministara (potrebna je većina glasova predstavnika koji imaju pravo
da zasedaju u Komitetu), a daju se povodom pravnih pitanja koja se tiču tumačenja Konvencije i protokola uz nju.
Sa druge strane, savetodavna mišljenja se ne mogu baviti pitanjima koja se odnose na sadržaj i domašaj prava i sloboda usta-
novljenih u I delu Konvencije, kao ni bilo kojim drugim pitanjem koje bi Sud ili Komitet ministara mogli da razmatraju u vezi sa
postupcima koji se mogu pokrenuti u skladu sa Konvencijom.
Zahtev za davanje savetodavnog mišljenja podnosi se Sekretarijatu Suda. U njemu se potpuno i precizno navodi pitanje
povodom koga se traži mišljenje Suda, a uz zahtev se prilažu i sva pismena koja bi mogla da rasvetle pitanje povodom koga se
mišljenje traži. Po prijemu zahteva, sekretar prosleđuje jedan njegov primerak svim članovima Suda, a ujedno obaveštava zainte-
resovane države da u roku koji je odredio predsednik Suda podnesu svoje pisane komentare. Nakon podnošenja komentara oni se
od strane Sekretarijata Suda dostavljaju u prepisu članovima Suda, Komitetu ministara i ostalim stranama ugovornicama. To ujed-
no označava i kraj pisane faze, a predsednik Suda odlučuje da li da ugovornim stranama koje su podnele pisane komentare
da priliku da ih iznesu usmeno na ročištu zakazanom u tu svrhu.
Sud najpre odlučuje da li pitanje povodom koga se mišljenje traži spada u njegovu nadležnost, a svoje mišljenje o
tome iznosi u obrazloženoj odluci. Savetodavna mišljenja usvajaju se većinom glasova Velikog veća, a svaki sudija može
priložiti i svoje izdvojeno mišljenje ili može dati samo izjavu o neslaganju.
Na javnom ročištu, uz prethodno obaveštenje Komiteta ministara i svih ugovornih strana, Sud će objaviti savetodavno
mišljenje.
Kako je pokretanje i vršenje savetodavne nadležnosti vrlo ograničeno, Veliko veće dalo je samo jedno savetodavno mišlje-
nje i to februara 2008. godine.
To je bio drugi slučaj da je Sud uopšte primio zahtev Komiteta ministara za davanje savetodavnog mišljenja. Prvi put u
svojoj istoriji, 9.1.2002. godine, Sud je primio formalni zahtev od Komiteta ministara kojim je traženo od Velikog veća da se izjasni
o odnosu između Konvencije i Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama Zajednice nezavisnih država (ZND).
Zajednica nezavisnih država stvorena je 1991. godine od strane određenog broja bivših sovjetskih republika i brojala je 12
članova. Konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama ZND usvojena je 1995. godine i stupila je na snagu 11.8.1998.
godine, a predviđa formiranje Komisije za ljudska prava ZND koja ima zadatak da vrši nadzor nad izvršenjem obaveza preuzetih
Konvencijom radi ostvarenja i poštovanja ljudskih prava na teritoriji država članica. U maju 2001. godine, Parlamentarna skup-
ština Saveta Evrope usvojila je Preporuku br. 1519 (Recommendation 1519 (2001) Coexistence of the Convention on Hu-
man Rights and Fundamental Freedoms of the Commonwealth of Independent States and European Convention on Human
Rights), u kojoj preporučuje Komitetu ministara da zatraži od Suda savetodavno mišljenje, kako bi se izjasnio da li ova procedura
predstavlja “drugu međunarodnu instancu” prema članu 35, stav 2 (b) Konvencije. Parlamentarna skupština iznela je stav da
Komisija za ljudska prava ZND pokazuje izvesne slabosti kao institucija za zaštitu ljudskih prava, te da ne bi trebalo da bude pri-
znata kao procedura koja se podvodi pod članom 35, stav 2 (b). Komitet ministara je prihvatio savet Parlamentarne skupštine i
uputio pisani zahtev Velikom veću 9.1.2002. godine. U skladu sa pravilom 84, stav 2. Pravila Suda, Sekretarijat Suda obavestio je
države ugovornice Konvencije o ovom zahtevu i pozvao ih da pošalju svoje pisane komentare, što su one u velikom broju i učinile.
I Čl. 47. do 49. - Savetodavna mišljenja
U odluci od juna 2004. godine odlučeno je jednoglasno da se predmetno pitanje nalazi izvan nadležnosti Velikog veća, jer
zahteva raspravu o primeni člana 35. Konvencije, odnosno raspravu o uslovima za prihvatljivost predstavke.
Savetodavna nadležnost Suda i ravnopravnost polova

U svom prvom savetodavnom mišljenju Sud se bavio pitanjem može li lista kandidata za mesto sudije Suda, ukoliko ispunjava
kriterijume iz člana 21. Konvencije, biti odbijena jedino na osnovu pitanja koje se odnose na zastupljenost pripadnika oba pola.
Sud je bio jednoglasnog mišljenja da nije u skladu sa Konvencijom da lista kandidata za mesto sudije u Sudu bude odbijena
jedino na bazi toga što na njoj nisu i pripadnice ženskog pola. Samim tim, dajući odgovor na ovo pitanje, Sud se nije bavio i
odgovorom na drugo pitanje, odnosno da li su rezolucijama 1366 iz 2004. godine i 1426 iz 2005. godine prekršene odgovornosti
Parlamentarne skupštine Saveta Evrope po članu 22. Konvencije da razmotri listu ili ime na toj listi na osnovu kriterijuma iz člana
21. Konvencije.
Naime, sudije za Sud se biraju iz različitih zemalja koje su ratifikovale Konvenciju. Njih bira Parlamentarna skupština Saveta
Evrope većinom glasova sa liste od tri kandidata koju dostavlja predmetna država shodno članu 22. Konvencije. Prema članu
21. stav 1. Konvencije, sudije moraju imati visoki moralni ugled i posedovati kvalifikacije potrebne za obavljanje visokih
sudskih funkcija, odnosno biti priznati pravni stručnjaci. U rezolucijama 1366 iz 2004. godine i 1426 iz 2005. godine Par-
lamentarna skupština propisuje da se neće razmatrati liste koje ne uključuju najmanje jednog kandidata onog pola koji je manje
zastupljen u Sudu (to je zapravo ženski pol, zbog čega bi sve liste na kojima su samo muškarci kandidati trebalo odbiti).
Usled ovakvog stava lista kandidata za sudije Suda koju je podnela Malta je 17.7.2006. godine odbijena od strane Parlamentar-
ne skupštine Saveta Evrope. Vlada Malte je prigovorila tvrdeći da je ispunila uslove koje propisuje član 21. stav 1. Konvencije, kao
i da se u navedenom članu ne pominje i rodna ravnopravnost.
Sud je nakon pribavljanja mišljenja od zainteresovanih država zauzeo stav da ništa ne sprečava države da u listi kandidata
vode računa da budu zastupljeni pripadnici oba pola. Međutim, države su u obavezi da vode računa da li predloženi kandidati
ispunjavaju uslove iz člana 21. stav 1. Konvencije i tu je polje slobodnog odlučivanja država mnogo uže, jer predloženi kandidati
moraju uživati visoki moralni i profesionalni ugled.
Sa druge strane, pravo je Parlamentarne skupštine da u obzir uzima i neke dodatne kriterijume koje će inkorporisati u svoje
rezolucije i preporuke. U tom smislu, kriterijum rodne ravnopravnosti nije jedini kriterijum koji zahteva Parlamentarna skupština,
već se traži i dovoljno znanje bar jednog od dva službena jezika u Sudu, što je neophodan uslov za uspešno obavljanje sudijske
funkcije.
Kada je u pitanju ravnopravnost polova Sud je smatrao da se radi o uslovu koji proističe iz tendencija savremenog
društva i zabrane diskriminacije na svim nivoima, pa i međunarodnom sudskom nivou. Međutim, ova obaveza je samo
sredstvo, ne i konačni cilj, jer su uslovi za izbor jasno definisani u članu 21. stav 1. Konvencije, a tamo se uslov u vezi sa zastuplje-
nošću kandidata oba pola ne spominje.
Ovo pitanje se pre svega može javiti u odnosu na zemlje sa relativno malim brojem stanovnika, baš kao što je slučaj sa Maltom.
Te države ne bi trebalo prisiljavati da predlože kandidate koji nisu njihovi državljani, samo da bi poštovali kriterijum vezan za
zastupljenost pripadnika oba pola na listi kandidata za sudije.
Stoga, Sud je u svom prvom datom savetodavnom mišljenju smatrao da nije u skladu sa Konvencijom da lista kandida-
ta za mesto sudije u Sudu bude odbijena jedino na bazi toga što na njoj nisu i pripadnice ženskog pola.
Drugo savetodavno mišljenje objavljeno je 22.1.2010. godine. Ovo mišljenje takođe se odnosilo na izvesna pravna pitanja ve-
zana za izbor sudije za Sud. Naime, problem je nastao kada se jedan od sudija koje je predložila Ukrajina za sudiju Suda, iz ličnih
razloga, povukao sa liste. Postavilo se pitanje sudbine cele liste. S obzirom da se sve to desilo nakon proteka roka koji je Parlamen-
tarna skupština odredila za dostavu liste kandidata, Sud je smatrao da ovo povlačenje ne može imati uticaja na celu listu, već je
dovoljno zameniti kandidata koji se povukao, na listi koja je dostavljena Parlamentarnoj skupštini.
I
I Čl. 50. i 51. - Troškovi, Privilegije i imuniteti
Član 50
Troškovi Suda
Troškove Suda snosi Savet Evrope.
Član 51
Privilegije i imuniteti sudija
Tokom vršenja svoje funkcije sudije uživaju privilegije i imunitete predviđene članom 40 Statuta Saveta Evrope i sporazumima
donetim na osnovu njega.
Čl. 50. i 51. - Troškovi, Privilegije i imuniteti I
TROŠKOVI TUŽENE DRŽAVE

Postupak pred Sudom, ukoliko se prođe stadijum prihvatljivosti predstavke, može trajati pet i više godina. Taj mo-
menat može delovati frustrirajuće prema potencijalnim podnosiocima predstavke, a još više ih može zastrašiti pomisao da će u
slučaju neuspeha morati da plate troškove postupka koje je imala država protiv koje su podneli predstavku.
Za razliku od postupka pred domaćim sudovima, kada gubitak parnice povlači obavezu plaćanja troškova postupka koje je
imala protivna strana, to nije slučaj sa troškovima koje je imala tužena država u postupku pred Sudom. Naime, podnosilac pred-
stavke u slučaju da njegova predstavka ne bude prihvaćena i slučaj bude brisan sa liste predmeta pred Sudom, kao i u
slučaju povlačenja predstavke ili rešavanja slučaja u meritumu, tako što će se utvrditi da nije bilo povreda Konvencije
neće biti u obavezi da plaća troškove postupka koji su nastali za državu protiv koje su podneli predstavku. To je jedan
od opredeljujućih faktora za podnosioce predstavki da se obrate Sudu. Sa druge strane, to je veoma važan momenat zbog koga je
sistem ustanovljen Konvencijom dostupan i najsiromašnijim podnosiocima predstavki.
U pravilu 44. stav 3. Poslovnika Suda ovo pitanje je izričito regulisano tako što se kaže da troškovi postupka padaju na teret
Suda u slučaju brisanja predstavke sa liste slučajeva pred Sudom.
Troškovi podnosioca predstavke

Troškove podnosioca predstavke, u slučaju da Sud utvrdi bar jednu povredu Konvencije, snosi država protiv koje je
podneta predstavka, pod uslovom da se radilo o stvarnim i neophodnim troškovima, a da je njihov iznos razuman.
Pored toga, podnosioci predstavke imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć (legal aid) pod uslovima iz pravila 92. Po-
slovnika Suda (da im je pravna pomoć neophodna za pravilno odvijanja postupka pred većem i da podnosilac nema dovoljno
sredstava da nadoknadi potrebne troškove u celini ili delimično).
Pravila o pravnoj pomoći ne mogu se primeniti u trenutku podnošenja predstavke i otvaranja sudskog predmeta, već
jedino kada slučaj bude dostavljen na izjašnjenje vladi države protiv koje je podneta predstavka.
Pravna pomoć se odobrava radi naknade troškova puta i boravka u Strazburu, kao i drugih neophodnih izdataka koje
je imao podnosilac ili postavljeni zastupnik.
Da bi se utvrdilo da li podnosioci predstavke raspolažu dovoljnim sredstvima da nadoknade potrebne troškove, od njih će se
tražiti da popune obrazac u kome navode svoje prihode, kapitalne udele i sva novčana davanja u vezi sa izdržavanim licima, kao i
sve druge novčane obaveze. Ovu izjavu overava nadležni državni organ ili organi.
Od države protiv koje je podneta predstavka tražiće se da u odgovarajućem roku dostavi u pisanom obliku svoje komentare, a
konačnu odluku o odobravanju pravne pomoći donosi predsednik veća, koji, ako nađe da uslovi za davanje pravne pomoći više ne
stoje, donosi odluku o izmeni ili povlačenju odobrene pravne pomoći.
Inače, iznos koji se dodeljuje po osnovu pravne pomoći je skroman i on se više može smatrati kao doprinos pokrivanju
troškova koje ima podnosilac predstavke, nego njihovo stvarno pokrivanje. Tako na primer, ako Sud odluči da održi usmenu
raspravu, pravna pomoć koju dodeljuje Sud pokriće razumne troškove koje su imali podnosilac predstavke i njegov advokat u vezi
sa putovanjem avionom do Strazbura i hotelske troškove za jednu noć boravka u Strazburu. U principu, pravna pomoć pokriva
troškove samo jednog advokata, ali su dozvoljeni izuzeci u posebnim slučajevima.
I Čl. 50. i 51. - Troškovi, Privilegije i imuniteti
Visina troškova
U praksi Suda, počev od 1. Februara 2005. godine primenjuje se tarifa kojom se opredeljuje visina troškova nastalih za
pojedine radnje u postupku, a koji se dosuđuju na zahtev podnosilaca predstavke.
- Tako se na ime pripreme slučaja u proseku dosuđuje 344 evra. Iznosi koji se dosuđuju za pripremu podnesaka zavise od
vrste podnesaka.
- Tako se za zapažanja u vezi sa pitanjem prihvatljivosti predstavke dosuđuje iznos od 309 evra. Isti iznos dosuđuje se i za
zapažanja koja se odnose na meritum.
- Za dodatna zapažanja po zahtevu Suda priznaje se iznos od 171 evra.
- Zapažanja o pravičnoj naknadi i prijateljskom poravnanju koštaju 109 evra.
- Učešće na usmenoj raspravi, uključujući i pripremu za raspravu, kao i pojavljivanje svedoka, iznosi 312 evra, dok pomoć
koja se pruži u vezi sa zaključenjem prijateljskog poravnanja iznosi 176 evra.
- Za tzv. sekretarske troškove (troškovi fotokopiranja, telefonskih poziva, poštarine) priznaje se iznos od 62 evra.
Putni troškovi vezani za učešće na usmenoj raspravi priznaju se na osnovu podnetih računa, tačnije putnih karata.
- Na ime troškova smeštaja i dnevnica priznaje se iznos od 169 evra po danu.
Treba napomenuti da su Konvencijom ustanovljene i privilegije i imunitet neophodan za vršenje njihovih funkcija, kao što je,
na primer, zabrana hapšenja na teritorijama država članica za izneto mišljenje.
I
I Obaveštenja generalnom sekretaru
Deo III
OSTALE ODREDBE
Član 52
Obaveštenja generalnom sekretaru
Po prijemu zahteva od generalnog sekretara Saveta Evrope, svaka Visoka strana ugovornica pružiće objašnjenje o načinu na koji
njeno unutrašnje pravo obezbeđuje stvarnu primenu svih odredaba ove Konvencije.6)
6) Generalni sekretar Saveta Evrope ima posebnu ulogu u nadgledanju primene Konvencije. Naime, shodno članu 52. Konvencije,
on može zatražiti da ga država ugovornica izvesti o načinu na koji njeno unutrašnje pravo obezbeđuje stvarnu primenu svih odreda-
ba Konvencije.
Tako je generalni sekretar ovo pravo koristio u vezi sa primenom člana 6, stav 1. Konvencije (pravo na fer suđenje), kada je od svih
država članica zatražio obaveštenje o načinu primene tog člana Konvencije, a odgovori država su objavljeni u posebnom izdanju.
Tako dobijene informacije mogu poslužiti i za uporednopravnu analizu primene osnovnih načela Konvencije u državama članicama.
Bilo je slučajeva da se generalni sekretar obraćao i pojedinim državama. Na primer, Moldaviji, u vezi sa pitanjem: da li su re-
strikcije nametnute političkim partijama u toj državi u skladu sa odredbama Konvencije?
I
I Čl. 53 do 57. - Ostale odredbe
Član 53
Obezbeđenje postojećih ljudskih prava
Nijedna odredba ove Konvencije neće se tumačiti tako da ograničava odnosno ugrožava ljudska prava i osnovne slobode koji bi bili
priznati po zakonima svake Visoke strane ugovornice ili po svakom drugom sporazumu čija je ona strana ugovornica.
Član 54
Ovlašćenja Komiteta ministara
Ništa u ovoj Konvenciji ne dira u ovlašćenja koja su data Komitetu ministara Statutom Saveta Evrope.
Član 55
Isključenje drugih načina za rešavanje spora
Visoke strane ugovornice saglasile su se da se neće koristiti, izuzev ako postoji poseban sporazum, postojećim međusobnim ugo-
vorima, konvencijama ili deklaracijama kako bi neki spor koji proizlazi iz tumačenja ili primene ove Konvencije putem predstavke
podnela da se rešava nekim drugim načinom, a ne onima koji su predviđeni ovom Konvencijom.
Član 56
Teritorijalna primena
1. Prilikom ratifikacije, ili u svako doba posle toga, svaka država može izjaviti, putem notifikacije upućene generalnom sekretaru Sa-
veta Evrope, da će se u skladu sa odredbama stava 4. ovog člana ova Konvencija primenjivati na sve ili na neku od teritorija za čije
je međunarodne odnose odgovorna.
2. Konvencija će se primenjivati na teritoriju ili teritorije označene u notifikaciji počev od tridesetog dana po prijemu ove notifikacije
od strane generalnog sekretara Saveta Evrope.
3. Pri primeni odredaba ove Konvencije na takvim teritorijama vodiće se računa o lokalnim potrebama.
4. Svaka država koja je dala izjavu u saglasnosti sa stavom 1 ovog člana može u svako doba posle toga izjaviti da prihvata nadležnost
Suda u pogledu primanja predstavki od pojedinaca nevladinih organizacija ili grupa lica prema odredbama člana 34. Konvencije,
a u odnosu na neku ili više teritorija na koje se izjava odnosi.
Član 57
Rezerve
1. Prilikom potpisivanja ove Konvencije, ili prilikom deponovanja instrumenta ratifikacije, svaka država može staviti rezervu na svaku
pojedinu odredbu Konvencije u obimu u kome neki zakon koji je tada na snazi na njenoj teritoriji nije saglasan sa tom odredbom.
Rezerve opšteg karaktera nisu dozvoljene na osnovu ovog člana.
2. Svaka rezerva stavljena na osnovu ovog člana sadrži kratku izjavu o zakonu u pitanju.
Čl. 53 do 57. - Ostale odredbe I
OBJAŠNJENJE ČL. 53. DO 57. KONVENCIJE

Komitet ministara, kao organ Saveta Evrope, koji čine ministri inostranih poslova država članica, ima značajnu ulogu u
nadzoru nad sprovođenjem odluka Suda, pa shodno tome i poštovanju Konvencije. Za detalje videti komentar uz član 46.
Prilikom ratifikacije Konvencije, države ugovornice saglasile su se da neće koristiti druge načine za rešavanje sporova koji se
tiču primene ili tumačenja Konvencije, izuzev ako ne postoji poseban sporazum (član 55. Konvencije).
Države ugovornice Konvencije mogu putem notifikacije upućene generalnom sekretaru Saveta Evrope, prilikom ratifi-
kacije ili u bilo kom trenutku nakon toga, odrediti teritoriju na kojoj će se primenjivati Konvencija, odnosno teritoriju gde će
ta država biti međunarodno odgovorna za primenu Konvencije (član 56. Konvencije). Ova izjava se naknadno može izmeniti.
Pri primeni odredaba Konvencije na tim teritorijama vodiće se računa o lokalnim potrebama.
Primena Konvencije u odnosu na države članice može biti ograničena tako što će država dati interpretativne izjave
ili staviti rezerve na Konvenciju prilikom njenog potpisivanja ili ratifikacije. Na taj način država može sama odrediti svoju
nadležnost i polje primene Konvencije.
Rezerve koje države stavljaju mogu biti različite prirode. U nekim slučajevima država može podneti rezervu u slučaju da neki
zakon nije usklađen sa standardima iz Konvencije. Time će država otkloniti mogućnost vođenja postupka pred Sudom protiv nje,
a istovremeno dobiće dovoljno vremena da uskladi predmetni zakon sa odredbama Konvencije.
Države koje nemaju suverenitet nad celokupnom teritorijom, pa samim tim nisu u mogućnosti da obezbede uživanje prava iz
Konvencije na tom delu teritorije, podnele su deklarativne izjave u smislu člana 56. Konvencije u vezi sa teritorijalnom primenom
Konvencije. To je slučaj, na primer, sa Azerbejdžanom u odnosu na teritorije koje kontroliše Jermenija, kao i sa Moldavijom u od-
nosu na teritoriju Pridnjestrovlja na kojoj nema faktičku vlast. Sa druge strane, Gruzija nije dala takvu izjavu u odnosu na teritorije
na kojima nema faktičku vlast, slično kao i Srbija u odnosu na teritoriju Kosova i Metohije na kojoj ne vrši faktičku vlast.
Ima i slučajeva da se primena Konvencije ograničava ratione personae. Na primer, Kneževina Monako je prilikom ratifikacije
Konvencije 30.11.2005. godine (time postala 45. država članica Konvencije) stavio rezervu na primenu člana 6, stav 1. i člana 13.
Konvencije, i to na osnovu odredbe svog Ustava kojom se štiti ličnost monarha ove minijaturne kneževine od vođenja bilo kakvih
sudskih postupaka.
Izjave kojima se ograničava primena Konvencije moraju, međutim, ispunjavati izvesne kriterijume propisane članom 57. Kon-
vencije. Naime, one ne bi trebalo da budu neodređene i ekstenzivne, a takođe moraju biti limitirane vremenski i materijalno (mo-
raju se odnositi na tačno određenu odredbu iz domaćeg zakona).
Rezerve i izjave koje je Republika Srbija istakla u odnosu na Konvenciju prilikom njene ratifikacije, su sledeće:
- član 5. (1c) i član 6. st. (1) i (3) Konvencije neće uticati na primenu Zakona o prekršajima obe države članice (čl. 75. do 321. u
Zakona o prekršajima (“Sl. glasnik SRS”, br. 44/89 i “Sl. glasnik RS”, br. 21/90, 11/92, 6/93 - odluka USRS, 20/93, 53/93,
67/93, 28/94, 16/97, 37/97 - odluka USRS, 36/98, 44/98 i “Sl. list SRJ”, br. 62/2001 - odluka SUS i “Sl. glasnik RS”, br.
55/2004) Republike Srbije i čl. 61. do 225. Zakona o prekršajima Republike Crne Gore);
- član 6. stav (1) Konvencije u vezi sa javnom raspravom neće se primenjivati na postupke u upravnim sporovima, u smislu člana
32. Zakona o upravnim sporovima (“Sl. list SRJ”, br. 46/96).
Skupština Srbije i Crne Gore je 29. juna 2005. godine donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ratifikaciji ove konvenci-
je, koji je stupio na snagu 9. jula 2005. godine i kojim su izmenjene rezerve koje se odnose na obavezan pritvor i primenu pravnih
lekova iz člana 13. Narodna skupština Republike Srbije je 15. decembra 2010. godine donela Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o ratifikaciji ove konvencije, koji je stupio na snagu 25. decembra 2010. godine i kojim su skinute rezerve koje su se odno-
sile na neprimenu određenih članova konvencije u postupcima pred prekršajnim sudovima kao i na nesprovođenje načela javne
rasprave u upravnim sporovima.
I Otkazivanje
Član 58
Otkazivanje
1. Visoka strana ugovornica može otkazati ovu Konvenciju tek po proteku pet godina od dana kada je postala strana ugovornica i to
putem otkaza sa šestomesečnim otkaznim rokom, koji se dostavlja generalnom sekretaru Saveta Evrope, koji o tome obaveštava
druge Visoke strane ugovornice.
2. Otkaz ne može imati za posledicu da se Visoka strana ugovornica u pitanju oslobodi svojih obaveza prema ovoj Konvenciji u pogle-
du svake radnje učinjene do dana kada je otkaz počeo da dejstvuje, a koja bi mogla da predstavlja kršenje tih obaveza.
3. Pod ovim istim uslovima, svaka Visoka strana ugovornica koja prestane da bude članica Saveta Evrope prestaje da bude i ugovor-
nica ove Konvencije.
4. Saglasno odredbama prethodnih stavova, Konvencija se može otkazati u odnosu na svaku teritoriju za koju je saglasno odredbama
člana 56. izjavljeno da se primenjuje.
Otkazivanje I
OTKAZIVANJE KONVENCIJE
Države ugovornice mogu otkazati Konvenciju tek po isteku pet godina od dana kada su postale strana ugovornica, i
to tako što moraju ispoštovati šestomesečni otkazni rok. Otkaz se dostavlja generalnom sekretaru Saveta Evrope, a on o tome
obaveštava ostale strane ugovornice Konvencije (član 58. Konvencije).
Otkaz ne može imati kao posledicu da se država ugovornica oslobodi svojih obaveza koje ima po Konvenciji u vezi sa
svakom radnjom učinjenom od dana kada je otkaz počeo da dejstvuje, a koja bi mogla da predstavlja kršenje tih obaveza.
Otkazivanje se može odnositi i na svaku teritoriju gde je država prihvatila primenu Konvencije shodno članu 56.
Inače, država koja je prestala da bude članica Saveta Evrope prestaje da bude i članica Konvencije.
I Potpis i ratifikacija
Član 59
Potpis i ratifikacija
1. Ova Konvencija je otvorena za potpis članicama Saveta Evrope. Ona se ratifikuje. Ratifikacije se deponuju kod generalnog sekretara
Saveta Evrope.
2. Evropska unija može da pristupi ovoj konvenciji.
3. Ova Konvencija stupa na snagu posle deponovanja deset instrumenata ratifikacije.
4. U pogledu svake potpisnice koja je bude ratifikovala posle toga, Konvencija stupa na snagu na dan kada ona deponuje svoj instru-
ment ratifikacije.
5. Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava sve članice Saveta Evrope o stupanju na snagu ove Konvencije, o imenima visokih
strana ugovornica koje su je ratifikovale i o svim instrumentima ratifikacije naknadno deponovanim.
Sačinjeno u Rimu, dana 4. novembra 1950, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u
jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise svakoj potpisnici.
Potpis i ratifikacija I
PRISTUPANJE EVROPSKE UNIJE KONVENCIJI O LJUDSKIM PRAVIMA

Kada je u decembru 2009. godine Ugovor iz Lisabona stupio na snagu, jedna od značajnih novina koju je doneo bila je pravna
obaveznost Povelje o osnovnim slobodama i pravima iz 2002. godine. Druga značajna novina koju je Ugovor doneo u oblasti
ljudskih prava je obaveza Evropske Unije (EU) da pristupi Konvenciji.
Tim povodom je u junu 2010. godine formirana radna grupa CDDH-UE (Informal Group on Accession of the European Union
to the Convention), sa zadatkom da izradi Sporazum o pristupanju EU Konvenciji, jer se ne radi o mogućnosti, već obavezi pri-
stupanja. Ovu radnu grupu čine predstavnici sedam zemalja članica EU - Finska, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Letonija,
Nemačka i Rumunija, i sedam zemalja nečlanica EU (Rusija, Turska, Hrvatska, Crna Gora, Jermenija, Norveška i Švajcarska).
Pristupanje Evropske Unije Konvenciji ne bi trebalo da dovede do radikalnih promena Konvencije, u kojoj bi se samo
ugradili eventualno neki principi vezani za pristupanje. Takođe, značajno je očuvati jednakosti stranaka (bez obzira da li se radi
o članici ili nečlanici EU). S tim u vezi posebno je značajno pitanje učešća EU i države članice, kao ko-respondenata u po-
stupku (tužena strana samo EU, samo država članica i tužena strana i EU i država članica-e), kao i relevantna pitanja u vezi sa tim
(preliminarno razmatranje svih pitanja koje se tiču tumačenja odredaba ili akta EU od strane Evropskog suda pravde, način dosta-
ve predmeta, iscrpljivanje unutrašnjih pravnih sredstava, pitanje odgovornosti za kršenje i izvršavanje donete presude, razlike u
odnosu na poziciju intervenijenta).
Takođe, značajna su i pitanja koja mogu imati određene finansijske implikacije (izbor posebnog sudije u ime EU, zastu-
pljenost EU u Sekretarijatu Suda i Odeljenju za izvršavanje presuda Komiteta ministara Saveta Evrope - SE).
Inače, u vezi sa učešćem EU na sastancima Komiteta ministara Saveta Evrope u pogledu izvršavanja presuda moguće su tri
situacije: nadzor nad izvršavanjem presuda donetih u odnosu na EU, u odnosu na državu članicu EU i u odnosu na državu
nečlanicu EU.
I Protokol br. 1
PROTOKOL UZ KONVENCIJU ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH

SLOBODA, IZMENJENU U SKLADU S PROTOKOLOM BR. 11
Pariz, 20. marta 1952. godine
Vlade potpisnice, kao članice Saveta Evrope.
Rešene da preduzmu korake da bi osigurale skupno sprovođenje izvesnih prava i sloboda koji nisu uključeni u Deo I Konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950 (u daljem tekstu “Konvencija”),
Sporazumele su se o sledećem:
Član 1
Zaštita imovine
Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom
interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi reguli-
sala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
Sam pojam imovine je prilično neodređen. On može predstavljati šire pravo od prava svojine, kao skup prava i obaveza jednog lica,
ili fond dobara, ali može predstavljati i sinonim za svojinu.
Protokol br. 1 I
PRAVO NA MIRNO UŽIVANJE IMOVINE

U Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka iz 1948. godine kaže se: “Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici
sa drugima”. Drugi stav možda je još važniji, jer proklamuje “pravo na mirno uživanje u svojoj imovini”, tako da predstavlja garan-
tiju protiv samovoljnog lišavanja prava na imovinu, čemu su strana fizička i pravna lica bila izložena u još većoj meri nego domaći
državljani. Ovo pravo posebno je izraženo i kroz član 1. Protokola broj 1 od 1952. godine, koji je pridodat uz Konvenciju iz 1950.
godine, donetu pod okriljem Saveta Evrope.
Iako dva poznata međunarodna pakta o pravima čoveka ne sadrže odredbe o pravu svojine odnosno imovine, čitav je niz
međunarodnih dokumenata, koji proklamuju ovo pravo i to: član 5. Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne
diskriminacije, čl. 13. i 14. Konvencije o statusu izbeglica, član 13. Konvencije o pravnom položaju lica bez državljanstva itd.
Kod svakog mešanja u pravo na mirno uživanje imovine neophodno je uspostaviti ravnotežu između opšteg interesa, sa jedne
strane i privatnog interesa, koji se ogleda u ljudskom pravu na svojinu, sa druge strane.
Nažalost, često je ta ravnoteža bila narušena na štetu privatnog interesa, jer kako je rečeno u jednoj presudi Suda:
“Sud će poštovati procenu zakonodavca u pogledu toga šta je to javni interes. Oduzimanje imovine radi postizanja legitimnih
socijalnih, ekonomskih i drugih ciljeva može biti u javnom interesu, pa čak i onda kada zajednica neće direktno koristiti oduzetu
imovinu.”
(James protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986. godine)
Pravo na mirno uživanje imovine naročito je razvijeno u praksi Suda. Principi koje je Sud u svojoj dosadašnjoj praksi ista-
kao u vezi sa pravom na mirno uživanje mogli bi se svesti na sledeće:
- pojam imovine se široko tumači (deonice, iznos utvrđen arbitražnom presudom, potraživanje utvrđeno presudom nacional-
nog suda, odbijanje registracije delatnosti, special protected tenancy, štedni ulozi)
- pojam imovine ima autonomno značenje (nije neophodno da domaće pravo priznaje relevantni interes kao pravo na imovinu)
- zaštićena je samo imovina koja postoji (očekivanje nasleđa u budućnosti ne potpada pod zaštitu po članu 1. Protokola)
- zaštita se priznaje podjednako pravnim i fizičkim licima
- tri pravila u vezi sa pravom na imovinu (postavljeni u presudi Sporrong i Lönnroth protiv Švedske slučaj se odnosio na dozvolu
eksproprijacije i zabranu gradnje) su:
1. princip mirnog uživanja imovine (ustanoviti da li onaj koji se žali ima pravo na imovinu po članu 1. Protokola)
2. princip lišavanja imovine (da li je bilo mešanja)
3. princip kontrole korišćenja (kakva je priroda tog mešanja).
U okviru navedenih pravila potrebno je ispitati:
a) da li se mešanje može opravdati u smislu zakonom utvrđenog javnog ili opšteg interesa;
b) da li je mešanje proporcionalno (da li se mešanjem postiže pravična ravnoteža između zaštite prava na imovinu i zahteva opšteg
interesa tj. ravnoteža je narušena ako vlasnik mora snositi “poseban i prekomeran teret” )
v) da li mešanje ispunjava zahteve pravne sigurnosti - to podrazumeva postojanje i poštovanje adekvatno dostupnih i dovoljno
preciznih domaćih zakona
I Protokol br. 1
- koncept trajnog kršenja prava na imovinu koji je prihvatio Sud omogućava podvođenje pod Konvenciju oduzimanja
imovine u slučajevima u kojima država u pitanju još nije pristupila Konvenciji.
Marčić i još 16 drugih lica protiv Republike Srbije

Gore izneti principi primenjeni su i slučaju Marčić i još 16 drugih lica protiv Republike Srbije, zavedenim kod Suda pod bro-
jem 17556/05. U presudi od 30.6.2007. godine utvrđena je povreda prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1. uz
Konvenciju.
Sud je obavezao Republiku Srbiju da:
obezbedi, na odgovarajući način, u roku od tri meseca od pravnosnažnosti ove presude potpuno izvršenje presude
Višeg privrednog suda u Leskovcu od 27.12.1990. godine kojom su usvojeni tužbeni zahtevi Srbislava Marčića i još 16 drugih lica
za isplatu zarada ostvarenih na radu u Iraku tokom osamdesetih godina prošlog veka.
Sud je našao da nema razloga da ispituje navodne povrede člana 6. stav 1. Konvencije, zbog identičnosti pritužbi po tom osnovu
sa pritužbama po osnovu člana 1. Protokola 1, dok zahtev za isplatu pravične naknade podnosiocima Sud nije usvojio, jer pod-
nosioci nisu ispoštovali član 60. Pravila Suda, niti član 5. Praktičnih uputstava Suda u vezi sa opredeljivanjem iznosa pravične
naknade i pružanja odgovarajućih dokaza uz zahtev.
U vezi sa prihvatljivošću predstavke Zastupnik Republike Srbije pred Sudom je istakao prigovore vremenske i personalne ne-
nadležnosti Suda, kao i prigovor neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.
U prigovoru vremenske nenadležnosti Suda istaknuto je da je stečajni postupak u odnosu na tuženog (preduzeće “Mehaniza-
cija”) okončan 27.12.1990. godine, a da je Republika Srbija Protokol 1. uz Konvenciju ratifikovala 3. marta 2004. godine. Sem toga
zahtev podnosilaca je zastareo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89
- odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja).
Sud je istakao da odluka o okončanju stečajnog postupka nije nikada objavljena u “Službenom glasniku”, iako je Zakonom o
prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (“Sl. list SFRJ”, br. 84/89 i “Sl. list SRJ”, br. 37/93 i 28/96) postojala takva obaveza,
što ukazuje na to da postupak stečaja nije ni okončan. U vezi sa prigovorom zastarelosti Sud je smatrao da se ovaj prigovor može
usvojiti jedino kada je istaknut od strane dužničke kompanije tokom postupka pred domaćim sudom, saglasno članu 360. stav 3.
Zakona o obligacionim odnosima što ovde nije bio slučaj.
U prigovoru personalne nadležnosti Suda istaknuto je da prvom, dvanaestom, šesnaestom i sedamnaestom podnosiocu nije
priznat status poverioca u stečajnom postupku. Sud se složio sa tim, ali je smatrao da njima kao naslednicima poverilaca u stečaj-
nom postupku ex lege pripada svojstvo poverilaca.
Povodom prigovora neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava Sud se pozvao na svoje ranije stavove o delotvornosti obraćanja
Nadzornom odboru Vrhovnog suda Srbije i nekadašnjem Sudu Srbije i Crne Gore, a u vezi sa činjenicom da podnosioci nisu zahte-
vali izvršenje saglasno sa Zakonom o izvršnom postupku (“Sl. list SFRJ”, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91
i “Sl. list SRJ”, br. 27/92, 31/93 i 24/94) Sud je ove navode ocenio irelevantnim, jer na Višem privrednom sudu (sada Trgovinski
sud) leži svakako obaveza da izvrši svoju sopstvenu odluku.
U vezi sa meritumom Zastupnik je istakao pasivnost podnosilaca po pitanju ostvarivanja svojih zahteva pre obraćanja
Sudu, složenost slučaja zbog broja poverilaca i problema utvrđivanja tačne visine njihovih zahteva, kao i činjenicu da
poverioci nisu definitivno lišeni svog prava, jer imaju odluku domaćeg suda čije izvršenje nisu zahtevali.
Sud ovu argumentaciju nije prihvatio i prilikom donošenja svoje odluke rukovodio se relevantnim principima iz svoje
prakse (izvršenje je integralni deo suđenja; država je u obavezi da organizuje svoj pravni sistem tako da se pravnosnažne presude
izvršavaju, pa makar se radilo i o privatnim strankama), kao i okolnostima konkretnog slučaja prema kojima pravnosnažna pre-
suda Višeg privrednog suda u Leskovcu nije izvršena od 1990. godine, a posebno time da ni nakon tri godine i sedam meseci od
stupanja Konvencije na snagu u odnosu na Republiku Srbiju navedena presuda i dalje nije izvršena.
Drugi slučajevi povrede prava na mirno uživanje imovine

Pitanje prava na mirno uživanje imovine može biti veoma delikatnog karaktera.
Protokol br. 1 I
To se naročito ogleda u:
• odnosima bivših jugoslovenskih republika u vezi sa starom deviznom štednjom,
• slučajevima stanova vojnih lica u Bosni i Hercegovini i Republici Hrvatskoj,
• stanarskih prava, slučajevi “izbrisanih” itd.
O tome će biti reči kroz sledeći primer.
Radi se o slučaju Ilić protiv Hrvatske, koji je pred ovim sudom zaveden pod brojem 42389/98, a Sud je odluku doneo 19.9.2000.
godine.
Podnosilac zahteva je bivša jugoslovenska državljanka sa prebivalištem u Nemačkoj. Ona je 1987. godine kupila kuću u Sumpe-
tru (Omiš), u Hrvatskoj, koju je do raspada SFRJ, koji je usledio tokom 1991. godine, mogla nesmetano koristiti. Po raspadu SFRJ,
njena situacija je značajno promenjena. Kao stranoj državljanki, njen ulazak u Hrvatsku bio je podvrgnut raznim ograniče-
njima. Stoga je ona 29.1.1996. godine u Generalnom konzulatu Hrvatske u Frankfurtu, u Nemačkoj, podnela zahtev za trajno na-
stanjenje u Republici Hrvatskoj, nameravajući da kao penzioner trajno živi u svojoj kući u Sumpetru. Hrvatsko Ministar-
stvo unutrašnjih poslova je 31. Oktobra 1996. godine odbio njen zahtev. Nakon bezuspešnog vođenja upravnog spora protiv
upravnog akta hrvatskog MUP-a, ona je podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu Hrvatske, tvrdeći da joj je povređeno pravo svojine
na nepokretnosti, jer su joj hrvatske vlasti uskratile pristup imovini. Ustavni sud Hrvatske je 17.11.1999. godine odbio njen zahtev
sa argumentacijom da tužilac ne ispunjava uslove za trajno nastanjenje u Hrvatskoj, predviđene Zakonom o kretanju i boravku
stranaca Republike Hrvatske. Pošto su bila iscrpljena sva pravna sredstva predviđena nacionalnim pravom, ona se obratila Sudu,
tvrdeći da joj je onemogućeno mirno uživanje prava svojine, jer su joj vlasti Hrvatske uskratile pristup njenoj kući u ovoj državi.
Sud u citiranoj odluci je povodom zatečenog stanja i situacije nastale raspadom SFRJ konstatovao:
“Sud primećuje da je pre raspada SFRJ podnosilac zahteva imala neograničen pristup području Hrvatske i da je bila u mogućnosti
tamo uživati svoje vlasništvo bez ikakvih ograničenja. Godine 1991. Hrvatska je postala nezavisna država. Naknadno, je nova, ne-
zavisna država donela svoje sopstvene zakone uređujući razna pitanja iz privatnog i javnog života, uključujući i ulazak i boravak
stranih državljana u Hrvatskoj.”
(Ilić protiv Hrvatske, presuda br. 42389/98 od 19.9.2000. godine)
Baveći se dalje pitanjem da li je novim propisima Republike Hrvatske povređeno pravo svojine podnosioca zahteva, kao stra-
nog državljanina Sud navodi:
“Sud primećuje da podnosilac zahteva, čak i kao strana državljanka, nije izgubila svojinu nad svojom imovinom, te da podnosilac
zahteva ne prigovara da je bilo nekih uplitanja u njena vlasnička prava od strane hrvatske vlasti per se.”
(Ilić protiv Hrvatske)
Potvrđujući stav da podnosilac zahteva nije lišen prava svojine, niti mu je ono na bilo koji način ograničeno, Sud je našao da se
radi samo o ograničavanju prava nastanjivanja u Hrvatskoj, koje nema trajni i apsolutni karakter, kao pravo svojine.
Polazeći od takve argumentacije, Sud je odbio podnosiočev zahtev zaključivši:
“... da prava predviđena članom 1. Protokola broj 1 ne obuhvataju pravo stranog državljanina koji je vlasnik imovine u drugoj ze-
mlji da se trajno nastani u toj zemlji, kako bi koristio svoju imovinu.”
(Ilić protiv Hrvatske)
Iako se sa formalno-pravne strane ne može staviti nikakav prigovor ovoj odluci Suda, čini nam se da u odluci nije vođeno raču-
na o stvarnosti u bivšim jugoslovenskim republikama, kada pristup nepokretnoj imovini nije bio fizički moguć, zbog ratnih prilika,
kada je ta imovina devastirana, kao i kada je tretirana napuštenom imovinom, zbog čega je oduzimana (ovom prilikom nećemo
I Protokol br. 1
pominjati brojne slučajeve lišavanja stanarskog prava). U takvim slučajevima pravo ulaska na teritoriju dotične države, veo-
ma je povezano sa pravom mirnog korišćenja imovine, koje je predmet zaštite pred navedenim sudom.
Ovaj primer se daje u cilju razumevanja složene situacije u bivšim jugoslovenskim republikama, i kao ilustracija situacije kako
je ponekad teško i neizvesno vršiti vlasnička prava, kada se nepokretnost nalazi na teritoriji neke od bivših jugoslovenskih repu-
blika, čije državljanstvo nema vlasnik te nepokretnosti.
Ovde se radi o potrebi poštovanja zakonito stečenog prava svojine na nepokretnostima, koje se nalaze na teritoriji jedne od
bivših jugoslovenskih republika i pružanju sudske i drugih oblika zaštite u svim slučajevima povrede tog prava. U međunarod-
nom pravu postavljen je princip poštovanja stečenih prava na dan sukcesije, a njegova svrha je da na određeni način veže
državu sukcesora, kako bi se izbegao pravni vakuum i održala pravna sigurnost fizičkih i pravnih lica.
U nekim slučajevima to je veoma teško ostvarljivo, jer je ta imovina jednostavno uništena, uzurpirana ili vlasnici zaštitu vlasnič-
kih prava nisu tražili blagovremeno. To važi za zaštitu na nacionalnom planu, koja je dodatno opterećena političkim momentima,
ali i na međunarodnom planu. Upravo pred Sudom većina od slučajeva zaštite vlasnika, kod povrede vlasničkih prava, moguća je
tek od momenta kada je neka od država, nastalih na prostoru nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, postala
članica Saveta Evrope, pa shodno tome i Protokola od 1952. godine uz Konvenciju, koja u članu 1. predviđa princip zaštite svojine.
To se kaže i u jednom slučaju, koji je pred Sudom zaveden pod brojem 16837/02, u kome je Sud odlučujući o dopuštenosti
zahteva podnosioca, 3.10.2002. godine zauzeo sledeći stav:
“Sud beleži da su se događaji radi kojih se prigovora (uništenje kuće podnosioca zahteva - S.C.), odigrali u periodu od avgusta 1995.
do 30. juna 1996. godine, dok je Konvencija stupila na snagu, u odnosu na Hrvatsku, 5. novembra 1997. godine.
Sledi, da je ovaj deo zahteva ratione temporis nespojiv sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3, te mora biti odbačen, u
skladu sa članom 35. stav 4.”
(Ostojić protiv Hrvatske, odluke br. 16837/02 od 26.9.2002. godine)
RESTITUCIJA I KOMPENZACIJA ZA IMOVINU

Pitanja restitucije i kompenzacije za imovinu oduzimanu tokom komunističke vladavine aktuelizovano je 90-ih godina prošlog
veka. Zemlje centralne i istočne Evrope, suočene sa rešavanjem ovog pitanja, nalazile su različite modele i načine za obeštećenje
ranijih vlasnika, ali i za poštovanje prava savesnih trećih lica. U međuvremenu mnoge od njih ratifikovale su i Konvenciju. Pri to-
me, prema samoj Konvenciji odnosno po Protokolu 1 uz Konvenciju, koji u članu 1. garantuje pravo na mirno uživanje imovine,
države koje su joj pristupile nisu u obavezi da izvrše restituciju odnosno kompenzaciju za oduzetu imovinu.
Naime, Konvencijom se štiti pravo na postojeću imovinu i Konvencija ne daje pravo na ponovno sticanje i povraćaj
oduzete imovine, jer sam čin oduzimanja imovine predstavljao je trenutni čin, zbog čega nije u vremenskoj nadležnosti
Suda. Međutim, pored ove pravne dimenzije ovo pitanje ima i značajnu političku dimenziju. Nezamislivo je bilo ulaženje u za-
jednicu evropskih demokratskih država bez rešavanja ovog pitanja. Sem toga, radilo se i o moralnom pitanju i pitanju pošto-
vanja ljudskih prava sa veoma ozbiljnim finansijskim posledicama za države.
Zbog toga su bivše socijalističke države morale da izaberu onaj model restitucije/kompenzacije koji bi najviše odgovarao nji-
hovim mogućnostima i potrebama uz potrebu nalaženja prave mere za poštovanje pojedinačnih interesa i interesa zajednice. U
tom pogledu državama je ostavljena potpuna diskrecija u određivanju opsega restitucije imovine i uslova pod kojima bi
se imovina vratila ili isplatila kompenzacija.
Međutim, države koje su se nakon ratifikacije Konvencije odlučile za restituciju u obavezi su da je spovedu na način
koji je saglasan zahtevima iz Konvencije i Protokola 1. uz Konvenciju, kao i praksom Suda. Upravo zbog toga što ti zahtevi
nisu poštovani Sud suočen je sa velikim prilivom predmeta u kojima su pokretana različita pitanja vezana za restituciju.
Protokol br. 1 I
Poseban osvrt na probleme u vezi sa restitucijom u Rumuniji

Nakon prvog rumunskog slučaja vezanog za pitanje restitucije u kome je Sud, pre više od deset godina, utvrdio povrede prava
na pravično suđenje i mirno uživanje imovine (Brumarescu), usledio je čitav niz slučajeva koji su rezultirali presudama u kojima
je država oglašavana krivom za povrede ljudskih prava (oko 240 takvih presuda), kao i usvajanjem jedne pilot-presude (Maria
Atanasiu and others, pravnosnažne u januaru 2011. godine), kojom je državi ostavljen rok od 18 meseci za preduzimanje mera na
generalnom planu u cilju rešavanja problema veznih za restituciju imovine. Pored toga, protiv Rumunije je pred Sudom u toku još
oko 2000 slučajeva vezanih za restituciju.
Može se primetiti da postoji veći broj razloga zbog kojih je Rumunija dospela u tako nezavidnu situaciju. Najpre, to je nedo-
voljna usklađenost zakona koji regulišu pitanje restitucije, njihove česte izmene i nejasna i kontradiktorna rešenja sadržana u
njima. Zatim, to je svakako neefikasnost sudova i nedoslednost sudske prakse, a naročito njena neusklađenost sa praksom Suda.
Međutim, to je i inertnost rumunskih državnih organa u rešavanju problema koji je star preko deset godina (nije ponuđen nikakav
kalendar u vezi sa izvršavanjem obaveza, niti je izrađen akcioni plan u vezi sa rešavanjem pitanja na koje je Sud ukazao u svojim
presudama). Svakako da je ovom problemu doprinela i politička nestabilnost praćena lošom ekonomskom situacijom i nerealnom
procenom mogućnosti Rumunije da udovolji svim zahtevima za restituciju (Rumunija se opredelila za sistem potpune naknade).
Strain grupa predmeta, u kojima nadzor nad izvršavanjem presuda sprovodi Komitet ministara Saveta Evrope, ogleda se u
tome što su povrede Konvencije utvrđene zbog sistemskog problema u vezi sa nedelotvornim mehanizmom restitucije ili
kompenzacije za nacionalizovanu imovinu koji je ustanovljen u Rumuniji posle 1989. godine.
Jedna grupa slučajeva odnosi se na slučajeve u kojima je država prodala stanarima nacionalizovanu imovinu, a da
prethodno nije data nadoknada zakonitim vlasnicima, uprkos presudama domaćih sudova, donetim između 1993. i 2006.
godine u kojima je utvrđeno da je nacionalizacija bila nezakonita (povrede člana 1. Protokola br. 1, videti presudu Strain i drugi
protiv Rumunije od 21.7.2005).
Druga grupa slučajeva se odnosi na propust države da izvrši sudske ili odluke organa uprave donete između 1991. i
2006. godine, a kojima se nalaže restitucija nacionalizovane imovine i/ili isplata naknade (povrede člana 1. Protokola br. 1.
i/ili člana 6§1, videti Popescu Sabin, presuda od 2.3.2004).
Neki predmeti se odnose na preterano drugo trajanje sudskih postupaka za povraćaj imovine i druge nedostatke koji
su doveli do povrede člana 6. stav (1) Konvencije.
Sud je u nekoliko presuda utvrdio da je reč o sistemskim povredama do kojih je došlo usled nedostataka u rumun-
skom pravnom sistemu i praksi organa uprave (videti presude Viasu, Faimblat i Katz donete tokom 2008. i 2009. godine).
Sud je smatrao da vlasti moraju da obezbede odgovarajućim zakonskim i drugim merama, efikasnu i brzu primenu prava na
restituciju ili kompenzaciju u skladu sa principima iz člana 1. Protokola br. 1. i praksom Suda (videti presudu Viasu, §83, kao i
presudu Faimblat, §§53-54 i Katz, §35).
U pilot presudi donetoj 12.10.2010. u predmetu Maria Atanasiu i drugi (br. 30767/05), koja je postala pravnosnažna u januaru
2011. godine, Sud je primetio da velika neefikasnost sistema restitucije i kompenzacije, i dalje predstavlja problem velikih raz-
mera u Rumuniji. Sud je utvrdio da Rumunija mora u roku od 18 meseci da donese mere koje će omogućiti odgovarajuću
naknadu u vezi sa restitucijom i istovremeno odložio razmatranje svih onih slučajeva koji se odnose isti generalni pro-
blem za isti period od 18 meseci.
U komentaru zakonskih rešenja Komitet ministara Saveta Evrope konstatuje da je posle 1989. godine rumunski Parlament
doneo niz zakona koji se odnose na restituciju nacionalizovane imovine. Primećeno je da su sve ove izmene pokazale nedelotvor-
nim u praksi i rezultirale nekonzistentnom sudskom praksom i nedostatkom pravne sigurnosti (videti npr. §§94 i drugo u presudi
Paduraru).
Restitucija u praksi Suda u odnosu na druge države

U načelu, slučajevi pred Sudom u kojima je utvrđivana povreda Konvencije u vezi sa restitucijom odnosili su se najče-
šće na:
- neizvršavanje sudskih odluka,
I Protokol br. 1
- dugo trajanje sudskih postupaka,

- nedelotvornost dosuđene naknade (kako u vezi sa visinom, tako i vremenskim okvirom za njenu isplatu),
- neusklađenost dokumentacije o vlasništvu,
- nepoštovanje prava trećih lica itd.
Moldavija
Tako na primer, slučajevi Prodan protiv Moldavije i Popov protiv Moldavije ticali su se propusta nacionalnih vlasti da
izvrše odluke sudova o iseljenju korisnika imovine na kojima je podnosiocima priznato pravo svojine. U presudama done-
tim u ovim slučajevima Sud navodi da za državu ne predstavlja opravdanje za neizvršavanje sudskih odluka pozivanje na nedosta-
tak sredstava za izgradnju stanova za iseljene stanare.
Albanija
U slučaju Driza protiv Albanije takođe se radilo o neizvršavanju pravosnažnih odluka sudskih i administrativnih organa u vezi
sa restitucijom nacionalizovane imovine. U ovoj presudi, slično gore navedenim moldavskim slučajevima, Sud je u stavu 108. pre-
sude takođe naveo da nedostatak sredstava ne može biti opravdanje za državu u slučaju neizvršenja pravosnažnih odluka
domaćih organa. Ono što se pokazalo kao problematično, u slučaju Albanije, bile su česte izmene zakonskih rešenja u vezi sa
restitucijom, neutvrđivanje obima imovine i nerealni rokovi za kompenzaciju, nedovoljno precizan sistem registracije vlasništva,
problem legalizacije imovine, višestrukog vlasništva na istu imovinu itd.
Sud je povodom ove presude, ali i presude u slučaju Ramadhi i drugi protiv Albanije (stav 94), preporučio da Albanija uvede
u svoj pravni sistem pravno sredstvo kojim bi se osigurala delotvorna naknada zbog povrede prava na mirno uživanje
imovine i prava na pravično suđenje i to na takav način da se odredi nadležni organ za odlučivanje o kompenzaciji, koji
bi ustanovio rokove i postupak za naknadu.
Albanija je u međuvremenu, u postupku izvršavanja donetih presuda, zakonom iz decembra 2009. godine, ukinula regionalne
komisije i sva ovlašćenja u vezi sa kompenzacijom za nacionalizovanu imovinu prenela na centralnu administrativnu komisiju
koja je izradila plan procene vrednosti imovine za restituciju, a u februaru 2010. godine ustanovljen je konsolidovani fond za kom-
penzaciju u koji Ministarstvo finansija na početku svake kalendarske godine transferiše određena sredstva. Zakonom je propisana
isplate kamate na iznos koji je dosuđen, a koji nije isplaćen, za čitav period u kome nije došlo do isplate naknade za nacionalizo-
vanu imovinu.
Bugarska
U Bugarskoj, koja je 1992. godine donela zakon o restituciji nacionalizovane imovine problem je nastao zbog odredbe člana
7. tog zakona, kojim je propisano da nekadašnji vlasnici nacionalizovane imovine, i njihovi naslednici, postaju ex lege vlasnici te
imovine, a tamo gde to nije bilo moguće u roku od jedne godine od donošenja zakona, oni su bili ovlašćeni da podnesu tužbu za
naknadu protiv novih vlasnika nacionalizovane imovine, koji su je stekli na način suprotan zakonu. Licima lišenim imovine na
ovaj način ostavljana je mogućnost dobijanja obveznica.
Međutim, u praksi je to stvorilo niz problema zbog nemogućnosti da se uspostavi ravnoteža između interesa vlasnika naci-
onalizovane imovine i interesa trećih lica koja su tu imovinu stekla u međuvremenu, što je rezultiralo donošenjem čitavog niza
presuda protiv Bugarske (Velikovi and drugi; Todorova; Tsonkovi), u kojima je Sud ustanovljavao povredu prava na mirno uživanje
imovine, ali u povredu principa pravne sigurnosti, zbog prekoračenja u praksi roka od godinu dana propisanog članom 7. Zakona
o restituciji.
Takođe, upravo zbog nejasnih zakonskih rešenja u slučaju Kehaya i drugi protiv Bugarske došlo je do nedosledne sudske
prakse i nepoštovanja principa res judicata (odlukom Vrhovnog kasacionog suda iz 2000. godine, ukinuti su efekti pravo-
snažne presude iz 1996. godine, kojom je podnosiocima priznato pravo na naknadu) zbog čega je Sud utvrdio povredu
prava na mirno uživanje imovine i principa pravne sigurnosti (član 6. stav 1. Konvencije).
Protokol br. 1 I
Pored toga i Bugarska je imala problem sa neizvršavanjem pravosnažnih presuda u vezi sa restitucijom (Lyubomir Popov pro-
tiv Bugarske). Na primer, u pomenutom slučaju, bilo je potrebno 8 do 12 godina za izvršavanje pojedinih odluka donetih u korist
podnosioca.
Hrvatska
Dugotrajan postupak u slučaju denacionalizacije bio je razlog zbog koga je Sud utvrdio povrede članova 6. stav 1. Kon-
vencije i Protokola 1, član 1. uz Konvenciju, u slučaju Smoje protiv Hrvatske.
Naime, Hrvatska je 1.1.1997. godine donela Zakon o naknadi i povraćaju imovine oduzete za vreme jugoslovenskog komuni-
stičkog režima. Shodno članu 22. tog zakona nacionalizovani stanovi u pogledu kojih su treća lica stekla stanarsko pravo bili su
izuzeti iz obaveze vraćanja ranijim vlasnicima, koji su imali pravo na novčanu naknadu za takve stanove. Ovim zakonom predviđen
je rok od 2 meseca za završetak upravnog postupka, a u konkretnom slučaju postupak je trajao 9 godina, što je bila posledica su-
protstavljenih interesa ranijeg vlasnika stana i naslednika lica koja su imali stanarsko pravo na predmetnom stanu.
Češka
Neadekvatna kompenzacija licima koju su imovinu stekla u dobroj veri, a koja im je donošenjem zakona o restituciji
oduzeta i vraćena ranijim vlasnicima bio je razlog zbog koga je Sud utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine u
slučaju Pincova and Pinc protiv Češke Republike. Naime, u konkretnom slučaju podnosiocima nije uzeta u obzir naknada nemate-
rijalne štete koju su pretrpeli oduzimanjem imovine, ali i naknada materijalne štete koju su imali za održavanje oduzete imovine.
Sa druge strane, nije nesrazmeran zahtev da se povraćaj imovine uslovljava posedovanjem državljanstva (Gratzinger and
Gratzingerova protiv Češke Republike), stalnog prebivališta (Jantner protiv Slovačke), obavljanjem delatnosti na teritoriji države od
koje se traži povraćaj imovine (Nadbiskupija Zagrebačka protiv Slovenije) ili reciprocitetom i isključivim vlasništvom (Smiljanić
protiv Slovenije). Takođe, bilo je slučajeva u kojim dve godine za izvršenje odluke o dosuđivanje naknade na ime obeštećenja za
oduzetu imovinu Sud nije smatrao prekomerno dugim periodom (Uzkureliene protiv Litvanije).
Obaveze država potpisnica Konvencije

Iz ovog kratkog pregleda prakse Suda u vezi sa zakonskim rešenjima zemalja koje su pristupile restituciji/kompenzaciji za
imovinu oduzetu nakon Drugog svetskog rata, neposredno pre ili nakon ratifikacije Konvencije, mogu se izvesti sledeći zaključci.
Najpre, država po Konvenciji nema obavezu da pristupi restituciji/kompenzaciji, ali ako to već učini mora sa jedne strane
voditi računa o svojim realnim mogućnostima, a sa druge strane o potrebi da sledi standarde koje je utvrdio Sud.
Drugo, sistem za restituciju odnosno kompenzaciju mora biti takav da omogući delotvorno ostvarivanje prava podno-
silaca zahteva za restituciju odnosno kompenzaciju, uz potrebu da se vodi računa i zaštiti interesa trećih savesnih lica,
jer je najgore jednu nepravdu ispravljati činjenjem druge nepravde.
Treće, delotvornost sistema restitucije/kompenzacije zavisi od jasnoće, kvaliteta, poštovanja i stabilnosti zakonskih
rešenja, njihove efikasne kontrole u razumnim rokovima (u upravnom i sudskom postupku) i obezbeđivanja nivoa potrebnih
sredstava za restituciju/kompenzaciju koji odgovara zakonskim rešenjima i mogućnostima, pri čemu su mogući različiti modali-
teti (fond za obeštećenje koje se dobro kotira na berzi, državne obveznice, zajam od Međunarodnog monetarnog fonda itd.)
Četvrto, čini nam se da je nerealno ustanoviti model potpunog obeštećenja, ali se mora voditi računa da ponuđena nakna-
da ne bude neadekvatna (mora se dobro proceniti koji je to donji limit i rok za naknadu, uz mogućnost postavljanja gornjeg limita
naknade, kako je to učinila Mađarska, na primer).
Peto, isključivanje nekih kategorija stanovništva iz restitucije/kompenzacije može (ne mora neminovno) da u sebi
nosi rizik od diskriminacije.
Šesto, logično je obaviti proces privatizacije posle izvršene restitucije (u Srbiji je upravo urađeno obrnuto, a dodatni ote-
žavajući faktor je postojanje društvene svojine).
I Protokol br. 1
ODUZIMANJE IMOVINE OD VLASNIKA U JAVNOM INTERESU

Oduzimanje imovine od vlasnika u javnom interesu uvek pokreće pitanje primene člana 1. Protokola 1 Konvencije koji reguliše
pravo na mirno uživanje imovine. Svakako, uz utvrđivanje da li je oduzimanje imovine bilo zakonito i služilo legitimnom
cilju, neophodno je procenjivati pitanje srazmernosti preduzetih mera. Praksa Suda, veoma je bogata u ovoj oblasti. Tako na
primer, u slučajevima gde postoji oduzimanje imovine, Protokol broj 1 zahteva da se oduzimanje obavi u skladu sa zakonom,
opštim načelima međunarodnog prava i u javnom interesu. Takođe, u praksi Suda je dobro utvrđeno da kontrola korišćenja
imovine od strane državnog organa treba da:
• bude zakonita (Latridis protiv Grčke, br. 31107/96, stav 58., ECHR 1999 II) i
• teži legitimnom cilju (Immobiliare Saffi protiv Italije, br. 22774/93, § 48 ECHR 1999-V).
Ovom prilikom ograničićemo se na pitanje postojanja kažnjivog dela kao osnova za oduzimanje imovine. Pri tome nije
neophodno da se radi o krivičnom delu, niti je neophodno da je vlasnik imovine koja je oduzeta oglašen krivim zbog postojanja
krivičnog dela. O tome rečito govori praksa Suda.
Primeri iz prakse Suda kada je imovina oduzimana zbog postojanja kažnjivog dela
U praksi Suda je dobro utvrđeno da država ima zakonito pravo da zapleni krijumčarene predmete (AGOSI protiv Uje-
dinjenog Kraljevstva, 24. oktobar 1986. godine, serija A broj 108). U ovom predmetu Sud nije utvrdio povredu člana 1. Protokola
broj 1.
Naime, u slučaju AGOSI predmet plenidbe su bili zlatni novčići koji su vlasništvo podnosioca predstavke, a koji su takođe pred-
met krivičnog dela i carinskog prekršaja, koje su počinila treća lica. U tom predmetu podnosilac predstavke nije izvršio krivično
delo, a ni carinski prekršaj, ali je bio vlasnik zlatnih novčića. Uprkos ovoj činjenici, Sud je utvrdio da je plenidba bila u skladu sa
članom 1. Protokola broj 1 Konvencije.
Posle presude AGOSI može se reći da ograničenja nametnuta vlasniku mogu u praksi Suda biti tako obimna da odgova-
raju lišavanju pojedinca poseda.
Na primer, u predmetu Gasus Dosier-und Fördertechnik protiv Holandije (presuda od 23. februara 1995. godine, ECHR, 1995, se-
rija A, broj 306-B), Sud je odlučio da plaćanje poreza i lišavanje pojedinca poseda nisu odvojene stvari, već poseban aspekt
prava države da kontroliše korišćenje imovine. On je takođe naveo da države članice prema Konvenciji imaju širok prostor za
procenu u vezi sa poreskim zakonodavstvom (stav 60. presude) uprkos navodima podnosioca predstavke (nemačko preduzeće
koje je zadržalo pravo vlasništva), da član 1. Protokola broj 1 ne dozvoljava poreznicima da “treće strane lišavaju poseda”.
Takođe, u predmetu Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (presuda od 5. maja 1995. godine, ECHR 1995, serija A, broj
316), Sud je ponovo presudio protiv podnosioca predstavke, zato što je utvrdio da zahtev za plaćanje nije neproporciona-
lan cilju kome se teži, naime sprečavanju trgovine drogom.
U oba navedena slučaja podnosilac predstavke nije prekršio zakon, već je lišen imovine zbog postupaka trećih lica (holandsko
preduzeće koje nije platilo porez u predmetu Gasus Dosier, tj. krijumčari droge u predmetu Air Canada).
Takođe, u predmetu Yildirum protiv Italije (predstavka broj 38602/02) zaplenjen je autobus podnosioca predstavke pošto je
korišćen za krivično delo (trgovina ljudima), iako protiv vlasnika autobusa nije pokrenuto krivično gonjenje. Sud je prihvatio da
plenidba služi legitimnom cilju sprečavanja krivičnih dela u mnogim slučajevima. Na primer, u predmetu Raimondo protiv
Italije, (presuda od 22. februara 1994. godine, serija A broj 281-A), izdati su nalozi za plenidbu zemljišta i vozila u vlasništvu pod-
nosioca predstavke istovremeno kada je protiv njega pokrenut i krivični postupak.
U predmetu Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (predstavka broj 41087/98, ECHR 2001-VII), posle oduzimanja sledila je
krivična osuda. Štaviše, u predmetu Arcuri protiv Italije, (predstavka broj 52024/99), krivični postupak se nije neposredno odno-
sio na nalog za plenidbu, već na bogat krivični dosije podnosioca predstavke. Takođe, u predmetu Butler protiv Ujedinjenog Kra-
ljevstva, (predstavka broj 41661/98), podnosilac predstavke se žalio prema članu 1. Protokola broj 1 zbog oduzimanja ₤240.000,
za koje je prijatelja zamolio da ih odnese u inostranstvo. U ovom predmetu, ni protiv podnosioca predstavke ni protiv bilo kog
drugog nije pokrenut krivični postupak. Za razliku od predmeta Arcuri, podnosilac predstavke nije imao ozbiljni krivični dosije.
Protokol br. 1 I
Svi navedeni primeri ukazuju na veoma široke mogućnosti zaplene predmeta koji ima veze sa postojanjem nekog
kažnjivog dela (carinskog ili poreskog prekršaja ili krivičnog dela), bez kršenja člana 1. Protokola 1. U daljem izlaganju ukaza-
ćemo na konfiskaciju imovine koja je neposredno proistekla iz krivičnog dela. Posebno su značajni primeri iz prakse Ujedinjenog
Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, s obzirom da je ova država donela 1994. godine poseban zakon u vezi sa oduzimanjem
imovine stečene krijumčarenjem droge, ukoliko su ispunjeni određeni uslovi. Ovo pitanje je od posebnog značaja za Republiku
Srbiju koja takođe zakonom predviđa privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakonom o oduzimanju imo-
vine proistekle iz krivičnog dela (“Sl. glasnik RS”, br. 97/2008).
Konfiskovanje imovine stečene krivičnim delom

Dobit ostvarena krivičnim delom može biti oduzeta pod određenim uslovima. Štaviše, u takvim slučajevima teret do-
kazivanja može se prebaciti na samog okrivljenog koji bi trebalo da uveri sud da imovina koju poseduje nije proistekla iz
učestvovanja u lukrativnim kriminalnim aktivnostima u dužem vremenskom periodu.
U slučaju Grejson i Barnam protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka br. 19955/05 i 15085/06, presuda od 23. septembra
2008. godine) podnosiocima su izrečene zatvorske kazne zbog krivičnih dela u vezi sa drogom (Grejson je švercovao 28 kg čistog
heroina u vrednosti od 1,2 miliona funti sterlinga, dok je Barnam bio organizator međunarodnog švercerskog lanca drogom).
Podnosiocima je nakon izricanja zatvorskih kazni, konfiskovana imovina u pogledu koje su britanski sudovi pošli od
pretpostavke da se radilo o skrivenoj imovini pribavljenoj krivičnim delom. Na podnosiocima predstavki je bio teret doka-
zivanja suprotnog
Podnosioci su pred Sudom istakli kako povredu člana 1. Protokola 1, tako i povredu člana 6. stav 1. Konvencije, u vezi
sa pravom na pravično suđenje.
Sud je u ovom slučaju bio saglasan sa domaćim sudovima da je u skladu sa idejom pravičnog suđenja u krivičnom
postupku, da na svakom podnosiocu predstavke bude teret dokazivanja, odnosno podnošenja pouzdanog i uverljivog
izveštaja o svojoj finansijskoj situaciji. Kako je dokazano da su se u znatnoj meri i u dužem vremenskom periodu bavili lukra-
tivnom poslom krijumčarenja narkotika, nije bilo nerazumno očekivati da podnosioci objasne šta se zbilo sa svim tim novcem za
koji je tužilaštvo dokazalo da se našao u njihovom posedu. Samo su podnosioci predstavki mogli to da znaju i nijednom od njih
ne bi bilo teško da ispuni zahtev koji se odnosio na to dokazivanje, da su izveštaji koje su podneli o svojim finansijskim poslovima
bili istiniti. Zbog toga je Sud ustanovio da u slučaju obojice podnosilaca predstavki nije došlo do kršenja člana 6. stav 1.
Konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje.
Pri tome, Sud je odlučio da u svoje razmatranje opšte postavke o pravičnom suđenju uključi i razmatranje o pravu na
poštovanje pretpostavke nevinosti, koja u konkretnom slučaju nije bila povređena, jer podnosioci nisu bili u mogućnosti da
uvere Sud u istinitost finansijskih izveštaja koje su podneli. Zapravo, Sud je u ovom slučaju analizirao Zakon Ujedinjenog Kraljev-
stva iz 1994. godine koji je predvideo šestogodišnji period u kome se prati ponašanje okrivljenog pre ustanovljenja da je učinjeno
krivično delo. Na početku je na javnom tužiocu da uveri sud da je okrivljeni trošio ili primao novac iz nedozvoljenih izvora, a kada
uspe u tome, teret dokazivanja se prebacuje na okrivljenog koji je dužan da dokaže da je novac došao iz legalnih izvora. Okrivljeni
u konkretnom slučaju to nisu uspeli da dokažu.
Samim tim zahtev da uplate novac po osnovu naloga o konfiskaciji, iz prethodno navedenih razloga, bio je u skladu sa članom
6. stav 1. Konvencije, pa je Sud zaključio da nije bilo nesrazmernog mešanja u pravo podnosilaca predstavke na neometano
uživanje imovine, zbog čega u konkretnom slučaju član 1. Protokola 1 nije bio prekršen.
Ono što je značajno za ovaj slučaj je da je predmetni zakon uveo praksu koja je drugačija od standardne prakse sudova
kojom se izriče kazna zbog učinjenog krivičnog dela, pa je zbog težine dela otišao jedan korak dalje, tako što je predvideo odu-
zimanje imovine koja je ostvarena trgovinom drogom. Pri tome potrebno je dobro razlikovati ulogu domaćeg suda koja se svodi
na utvrđivanje relevantnih činjenica u vezi sa stečenom imovinskom koristi kroz obavljanje kriminalne aktivnosti, od uloge Suda,
koja se svodi na ocenu toga da li je postupak u celosti, uključujući i način na koji su relevantni dokazi prikupljeni, bio
pravičan (da li je podnosilac bio na adekvatan način zastupan i informisan o aktivnostima suda, kao i da li mu je data mogućnost
da se izjasni na odgovarajući način o svim okolnostima vezanim za njegovu finansijsku situaciju).
I Protokol br. 1
Prema tome, uslovi za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u praksi Suda, a na način kako ih je Sud formulisao
u slučaju Geerings protiv Holandije (predstavka. 30810/03, stav 44, 1. mart 2007) svode se na to da:
- podnosilac poseduje imovinu čije se poreklo nije moglo utvrditi;
- za imovinu se razumno može pretpostaviti da je stečena nezakonitim aktivnostima;
- podnosilac je propustio da pruži odgovarajuće zadovoljavajuće objašnjenje u vezi sa poreklom predmetne imovine.
Pitanje oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela (ali i iz drugih kažnjivih radnji), ma koliko imalo svoje druš-
tveno i zakonsko opravdanje, često pokreće niz pitanja u vezi sa poštovanjem ljudskih prava. To su svakako, pored pošto-
vanja prava na mirno uživanje imovine i pravo na pravičan postupak za oduzimanje imovine, pravo na poštovanje pretpostavke
nevinosti, zabrana retroaktivnosti itd. Radi se o veoma važnim garantijama iz krivičnog postupka, koje u slučaju da ne budu pošto-
vane mogu rezultirati nalaženjem povrede od strane Suda.
Tako na primer, najraniji momenat kada se u srpskom pravu može zahtevati trajno oduzimanje imovine je stupanje optužnice
na pravnu snagu (član 28. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela). Međutim, ne bi trebalo da postoji
nikakva pravna pretpostavka u korist oduzimanja imovine, već se od tužioca zahteva aktivna uloga na utvrđivanju postojanja
određene imovine i dokazivanju značajne nesrazmere između te imovine i zakonitih primanja. S obzirom da član 29. stav
1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisuje izjašnjenje lica koji je vlasnik stvari u pogledu kojih je po-
krenut postupak za njihovo trajno oduzimanje, svako nepoštovanje ovog zahteva može ukazivati na to da postupak za oduzimanje
imovine nije bio pravičan, a to pitanje je upravo u nadležnosti Suda.
Inače, samo oduzimanje imovine po svojoj prirodi nije nova krivična sankcija, već jedna mera procesnog karaktera,
pa s obzirom da se procesni zakoni mogu primenjivati retroaktivno, smatramo da se ovom merom načelno ne povređuje princip
zabrane retroaktivnosti u krivičnom pravu.
SUKCESIJA I STARA DEVIZNA ŠTEDNJA

Shodno pravilima međunarodnog običajnog prava, država sukcesor nije automatski odgovorna za dugove države prethodnice.
Glavno pravilo u vezi sa regulisanjem dugovanja i potraživanja nakon sukcesije je da bi njih trebalo regulisati putem
međunarodnog sporazuma.
U Mišljenju broj 9 Arbitražne Komisije za bivšu Jugoslaviju rečeno je da države sukcesori sva pitanja proistekla iz sukce-
sije moraju da regulišu putem sporazuma, dok je u Mišljenju broj 14 Arbitražne Komisije ovo potvrđeno, uz naznaku da bi
države sukcesori trebalo međusobno da se dogovore u vezi sa uređenjem svih pitanja vezanih za sukcesiju.
Bivše članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije su 29.6.2001. godine potpisale Sporazum o pitanjima sukcesije,
u čijem prilogu C, poznatom i pod nazivom Bečki sporazum, je regulisano i pitanje odgovornosti za dugove proistekle po osnovu
stare devizne štednje.
Devizna štednja kod državnih banaka

Pred Sudom se našao određeni broj predstavki građana po osnovu stare devizne štednje kod državnih banaka.
Prvi takav slučaj u kome je Sud doneo odluku bio je slučaj Trajkovski protiv BJR Makedonije. U ovom slučaju, Sud je
ukazao da je “na osnovu zakona iz 1993. godine štednja podnosioca predstavke ostala zamrznuta” i zaključio da takva mera “nema
značaj eksproprijacije” s obzirom da “nema prenosa imovine sa podnosioca predstavke niti je podnosilac predstavke lišen u potpuno-
sti svog prava da koristi ova sredstva.”
Protokol br. 1 I
Trajkovski protiv BJR Makedonije

Sud je odlučio da su se:
“Ove mere, koje su, svakako, značajno ograničile pravo podnosioca predstavke da raspolaže svojim sredstvima, pod konkretnim
okolnostima svodile samo na kontrolu upotrebe imovine. Stoga u ovom slučaju ima mesta primeni stava 2. člana 1.”
U pogledu cilja propisivanja takvih zakonskih mera, kao što je već ukazano ranije, Sud je prihvatio da je “sporna mera težila legi-
timnom cilju zaštite javnog interesa.”
U odnosu na pitanje proporcionalnosti, u ovom slučaju Sud je odlučio da
“zakonodavne mere moraju pogoditi pravu meru između zahteva zaštite opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih
prava pojedinca”
U slučaju Trajkovski, Sud je takođe ukazao na svoju odluku u slučaju Džejms i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, i zaključio da:
“Sud mora ceniti da li je, gledano uopšteno, podnosilac predstavke‚ ponaosob pretrpeo “prekomeran teret”.
U pogledu cilja zakonodavnih mera, u navedenom slučaju, gde je pravo raspolaganja deviznom štednjom podnosioca predstavke
ograničeno s obzirom da je njegova štednja bila “zamrznuta” donošenjem relevantnih zakonskih propisa, Sud je odlučio da:
“Uzimajući u obzir ekonomsku situaciju u kojoj se BJR Makedonija našla tokom relevantnog perioda, nekontrolisano povlačenje
ovih depozita bi bez sumnje pogodilo likvidnost banaka i državnih fondova, a takođe bi pogodilo monetarnu i budžetsku politiku.”
Iz tog razloga je Sud prihvatio da je
“sporna mera težila legitimnom cilju zaštite javnog interesa.”
(Trajkovski protiv BJR Makedonije, br. 53320/99, ECHR 2002 - III, par. br. 74.)
(videti James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 8793/79, par. 50; Sporrong i Lonnroth
protiv Švedske, br. 7151/75; 7152/75, - presuda od 23. sept. 1982, par. 73.)
Takođe, važno je istaći i presudu u slučaju Jeličić protiv BiH, koja se odnosi na neisplatu “stare” devizne štednje dosuđe-
ne pravnosnažnom presudom domaćih sudova.
Jeličić protiv BiH

U ovom slučaju Sud, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku, konstatuje da:
“tamo gde su sudovi konačno odlučili u predmetu, njihove odluke ne mogu biti dovedene u pitanje” (par 44), smatrajući da se
položaj podnositeljke predstavke “bitno razlikuje od položaja većine `starih` deviznih štediša koji nisu dobili presudu kojom bi bila
naložena isplata njihovih novčanih sredstava.” (par 41).
Zbog toga se izvršenje presuda smatra
“integralnim delom `suđenja` za potrebe člana 6”.
Sud utvrđuje još jedan značajan princip vezan za izvršavanje presuda i poštovanje prava na suđenje u razumnom roku:
“Sud dalje ponovo naglašava da državni organ ne može da se poziva na nedostatak finansijskih sredstava kao opravdanje za
nepoštovanje presude kojom je naložena isplata duga. Tačno je da se zakašnjenje u izvršenju presude može opravdati posebnim
okolnostima, ali to zakašnjenje ne može biti takvo da ošteti suštinu prava koje je zaštićeno članom 6 stav 1.”
(Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, od 31. oktobra 2006. godine)
(videti: Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, presuda od 7. maja 2002. godine, stav 35; i Teteriny protiv Rusije, br. 11931/03,
presuda od 30. juna 2005, stav 41.;Hornsby protiv Grčke, br. 18357/91, presuda od 19. marta 1997. godine, stav 40)
U spomenutim slučajevima građani su tužili svoju državu, a bilo je slučajeva da su građani tužili neku drugu državu na-
slednicu nekadašnje SFRJ, jer su sredstva deponovali kod banaka sa teritorije tih država, kada se i postavilo pitanje sukcesije.
Jedan od takvih slučajeva je i slučaj Kovačić i drugi protiv Slovenije.
I Protokol br. 1
Kovačić i drugi protiv Slovenije.

Troje hrvatskih štediša tužilo je Sloveniju povodom štednih uloga koji su imali u Ljubljanskoj banci, Osnovna banka Zagreb. Hrvat-
ska se umešala u ovaj spor po osnovu člana 36. Konvencije.
Ovo troje hrvatskih građana su svoje štedne uloge deponovali u vreme postojanja SFRJ, koja je bila garant njihovih uloga. Među-
tim, nakon raspada SFRJ, poslovna banka kod koje su oni deponovali štedne uloge nije bila u mogućnosti da ih isplati,
a sa druge strane Slovenija nije htela da preuzme odgovornost za dugove nastale kod zagrebačke filijale Ljubljanske
banke.
U presudi sedmočlanog veća Suda od 6.11.2006. godine, primenom čl. 37. stav 1. tač. b) i c) Konvencije, odlučeno je da se slučaj
skine sa liste slučajeva koje Sud razmatra, jer su dvoje podnosilaca u potpunosti naplatili svoja potraživanja, dok je
pred trećim podnosiocem bila takođe ista mogućnost koja nije korišćena.
Neobičnost ove presude je u tome što je na meritoran način odlučeno o razlozima za brisanje predstavke, dakle o nečemu povodom
čega ne bi trebalo da usledi meritorna odluka. Sem toga, pitanje proisteklo sukcesijom, vezano za odgovornost za dugove
sukcesora nije razrešeno, zbog čega je pred Velikim većem Suda u Strazburu 14.11.2007. godine održana usmena ra-
sprava. Presuda u ovom slučaju doneta je 3.10.2008. godine i veoma je značajna sa stanovišta međunarodnog prava, i u velikoj
meri predstavlja orijentir za rešavanje drugih slučajeva kod kojih se pojavljuje sličan problem, a nije mali broj takvih slučajeva
protiv Republike Srbije, što znači da može imati uticaj i na njen pravni sistem.
(Kovačić i drugi protiv Slovenije, br. 44574/98, 45133/98 i 48316/99)
Dopis Zastupnika upućen Ministarstvu inostranih poslova povodom presude Kovačić i drugi protiv Slovenije
Dopisom od 1.12.2008. godine Zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava je obavestio Mi-
nistarstvo spoljnih poslova Republike Srbije da mu je dopisom sekretara Suda, skrenuta pažnja na presudu koju je
3.10.2008. godine donelo Veliko veće tog suda u predmetu Kovačić i drugi protiv Slovenije, a koji se tiče postupka koji se
pred Sudom vodio u vezi sa starom deviznom štednjom protiv Republike Slovenije, u kome se kao umešač pojavila Republika Hr-
vatska, jer se radilo o njenim državljanima koji su imali štedne uloge u Ljubljanskoj banci.
U dopisu su posebno navedeni sledeći paragrafi presude:
“255. Podnosioci predstavke, Vlada tužene države kao i Vlada intervenijent praktično su tražile od Suda se se upusti u razmatranje
velikog broja predstavki koje se odnose na okolnosti raspada bivše SFRJ, njen bankarski sistem i bankarski sistem države sukcesora,
kao i preraspodelu odgovornosti za staru deviznu štednju među državama sukcesorima bivše SFRJ.
256. Sud na početku konstatuje da je primio predstavke protiv svih država sukcesora koje su potpisnice Konvencije od strane apli-
kanata koji su bili pogođeni ovim problemom. Postupci pred Sudom se vode po osnovu nekoliko hiljada takvih predstavki. Iako
takva pitanja spadaju u nadležnost Suda u skladu sa članom 32. Konvencije, Sud može samo da se složi sa gledištem
Skupštine Saveta Evrope iz Rezolucije 1410 (2004) da pitanje naknade štete tako velikom broju lica mora biti rešeno spo-
razumom između država sukcesora. U skladu sa tim, Sud primećuje da je nekoliko rundi pregovora već održano među državama
sukcesorima, na različitim nivoima, u cilju postizanja sporazuma u vezi sa pitanjima koja do sada nisu rešena (videti paragrafe 95
i 111). Sud poziva države sukcesore da nastave sa pregovorima imajući u vidu potrebu da problem bude što skorije rešen.”
Dalje se u dopisu navodi da je protiv Republike Srbije podneto nekoliko hiljada predstavki u vezi sa ovim pitanjem.
Kao što je i navedeno u citiranim paragrafima presude, Sud smatra da ovo pitanje treba da bude rešeno sporazumom između
država sukcesora. U tom cilju Sud pruža podršku ovim državama da putem pregovora nađu rešenje, ali i traži, što je moguće pre, i
obaveštenje o merama koje Vlada namerava da preduzme po tom pitanju.
Protokol br. 1 I
U skladu sa tim Zastupnik je zamolio Ministarstvo inostranih poslova da mu u najkraćem roku dostavi obaveštenje o merama koje
će Republika Srbija preduzeti u cilju rešavanja ovog problema, kako bi o tome izvestio Sud.
Vlade ostalih država sukcesora takođe su upozorene od strane Suda o hitnosti rešavanja problema koji se tiču obaveza banaka
bivše SFRJ po osnovu stare devizne štednje i od njih su zatražene iste informacije kao i od Republike Srbije.”
(Kovačić i drugi protiv Slovenije)
U odnosu na građane bivših jugoslovenskih republika, koji su deponovali deviznu štednju kod ovlašćenih banaka sa sedištem
u Srbiji, do dana njihove “sukcesije”, Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana (“Sl. list SRJ”, br. 59/98,
44/99, 30/2000 - odluka SUS i 53/2001) iz 1998. godine, je propisao da oni mogu ostvarivati prava utvrđena tim zakonom “pod
uslovom reciprociteta” dok je Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje
građana (“Sl. list SRJ”, br. 36/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 80/2004 - odluka USRS i 101/2005 - dr. zakon) propisao da oni mogu
ostvarivati svoja prava u pogledu devizne štednje “na način koji se ugovori sa državama sukcesorima [bivše SFRJ]”.
U pogledu “uslova reciprociteta”, koji je propisan Zakonom o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, vredno
je pomenuti da je princip reciprociteta generalno prihvaćeni princip međunarodnog prava. Takođe treba ukazati da su se
države sukcesori, potpisivanjem Sporazuma, obavezale da vode pregovore “bez odlaganja uzimajući naročito u obzir po-
trebu zaštite štednje čvrste valute pojedinaca.”
Ratio legis za odvojeno regulisanje pravnog statusa devizne štednje državljana bivših jugoslovenskih republika, kao i držav-
ljana Srbije koji su deponovali štednju u filijalama ovih banaka na teritoriji bivših jugoslovenskih republika, leži u činjenici da je
garant za ove depozite nekadašnja SFRJ, a u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju (“Sl. list SFRJ”, br. 66/85, 71/86, 3/88,
59/88 i 96/91 i “Sl. list SRJ”, br. 27/92, 16/93, 50/93 i 79/94).
Srbija nije pravni sledbenik nekadašnje SFRJ, stoga, ne bi trebalo sama da bude odgovorna za dugove nekadašnje
SFRJ. Naprotiv, ovo pitanje treba raspraviti zajedno sa drugim pitanjima sukcesije kroz buduće pregovore, kao što je to i predvi-
đeno Sporazumom.
Dalje, primenjene mere povodom deponovanih štednih uloga u vreme postojanja SFRJ se nisu svodile na eksproprijaciju već
jedino na kontrolu upotrebe imovine, s obzirom da ostvarivanje prava podnosioca predstavke u pogledu njegove devizne štednje
nije bilo isključeno navedenim zakonima i Sporazumom o pitanjima sukcesije već jedino odloženo do završetka pregovora oko
pitanja vezanih za sukcesiju.
Devizna štednja kod privatnih banaka

Kada je reč o štednji deponovanoj kod pojedinih privatnih banaka treba istaći da je način izmirivanja obaveza po osnovu oro-
čenih deviznih depozita koje su građani položili kod Dafiment banke a.d., Beograd, u likvidaciji, na osnovu ugovora o oročavanju
deviznih depozita uređen Zakonom o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po ugovorima o deviznim depo-
zitima građana oročenim kod Dafiment banke ad, Beograd, u likvidaciji i po deviznim sredstvima građana položenim kod
Banke privatne privrede Crne Gore DD, Podgorica (“Sl. list SRJ”, br. 36/2002 i “Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 - dr. zakon), koji
je stupio na snagu 4.7.2002. godine.
Obaveza SR Jugoslavije je, danom stupanja na snagu ovog zakona, postala obaveza, odnosno dug Republike Srbije i Re-
publike Crne Gore - srazmerno visini deviznih sredstava građana čije je prebivalište na teritoriji tih država. Radi izmirenja
obaveza prema građanima koji su na dan 4.7.2002. godine imali prebivalište na teritoriji Republike Srbije, Republika Srbija je, da-
na 19.8.2002. godine, emitovala obveznice koje glase na ime i na evro, koje se izdaju kao nematerijalizovane hartije od vrednosti i
registruju na vlasničkim računima hartija od vrednosti u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti a.d., Beograd.
Osim građana koji su 4.7.2002. godine imali prebivalište na teritoriji Republike Srbije, pravo na konverziju u smislu odre-
daba Pravilnika o načinu postupanja ovlašćene banke u vršenju konverzije deviznih depozita građana oročenih kod Dafi-
ment banke a.d., Beograd, u likvidaciji, i deviznih sredstava građana položenih kod Banke privatne privrede Crne Gore d.d.,
Podgorica, u obveznice Republike Srbije, vođenju knjigovodstvene evidencije i registracije obveznica (“Sl. glasnik RS”, br.
I Protokol br. 1
60/2002), i Zakona o deviznom poslovanju (“Sl. list SRJ”, br. 23/2002 i 34/2002 - ispr. i “Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 - dr.
zakon), ostvaruju i strana fizička lica - rezidenti koji su 4.7.2002. godine na teritoriji Republike Srbije imali boravište
duže od jedne godine, i to na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize (stalno ili privremeno nastanjeni stranci
kojima je izdata lična karta za stranca). Naime, rezidentima se, u smislu Zakona o deviznom poslovanju (“Sl. glasnik RS”, br.
62/2006 i 31/2011), smatraju i fizička lica - strani državljani koji su na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize boravili
u našoj zemlji duže od jedne godine.
U nekim slučajevima pred Sudom podnosioci iz bivših jugoslovenskih republika, pored povrede člana 1. Protokola 1 uz Kon-
venciju, koji se odnosi na pravo na mirno uživanje imovine, ukazivali su na povredu člana 14. Konvencije (zabrana diskriminacije),
jer po osnovu kriterijuma sadržanih u gore navedenim propisima oni su isključeni iz kruga lica koji imaju pravo na obveznice.
Logika kojom se rukovodio zakonodavac je ta da Republika Srbija, odnosno njeni građani, finansiraju obaveze po navedenim
propisima.
Naime, na osnovu ovlašćenja utvrđenog Odlukom o uslovima naplate obveznica Republike Srbije za izmirenje obaveza
po osnovu devizne štednje građana (“Sl. glasnik RS”, br. 52/2002), Narodna banka Srbije obavlja poslove evidencije uplate
sredstva koja u budžetu obezbeđuje Republika Srbija, te prenos tih sredstava bankama radi isplate obveznica, a obavlja i druge
administrativno-tehničke i stručne poslove u vezi sa obveznicama Republike Srbije emitovanim po osnovu devizne štednje.
Ovakav stav je u skladu sa principom međunarodnog prava prema kome stranci ne mogu imati povoljniji položaj i ve-
ća prava od državljana, jer stranci u predmetnom slučaju nisu poreski obveznici u Republici Srbiji i sa druge strane, izvor isplata
po ugovorima o deviznim depozitima građana kod Dafiment banke je porez obezbeđen uplatama od strane građana Republici
Srbiji.
(videti na primer presudu Kolovrat et al. protiv Oregona, 366 U.S. 187 - Certiorari to the Supreme Court of Oregon, No. 102. Argued March
30, 1961, Decided May 1, 1961) tako i u teoriji (videti na primer, Brownlie, I., Principles of Public International Law, Fifth Edition, Oxford
University Press, 1998, str. 538)
Ipak, treba biti oprezan kod izvođenja ovakvih zaključaka, zbog čega je Zastupnik, u tekućim slučajevima pred Sudom, ospo-
rivši navode iz pojedinih predstavki u vezi sa ovim pitanjima, istovremeno ukazao nadležnim organima na potrebu izmene nave-
denih propisa, što bi mogla da bude obaveza za Srbiju, u vidu generalne mere, u postupku izvršenja presuda Suda, u slučaju da on
ustanovi da ove odredbe zaista imaju diskriminatorski karakter odnosno da se njima povređuje član 14. Konvencije.
I
I Protokol br. 1
Član 2
Pravo na obrazovanje
Niko ne može biti lišen prava na obrazovanje. U vršenju svih svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država poštuje pravo
roditelja da obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu s njihovim verskim i filozofskim uverenjima.
Protokol br. 1 I
PRAVO NA OBRAZOVANJE
Pravo na obrazovanje spada u tzv. kulturna prava i regulisano je Konvencijom dok druga kulturna prava u koja se mogu svrstati
i pravo na učešće u kulturnom životu, pravo na korišćenje naučnih dostignuća, sloboda naučnog istraživanja i stvaralaštva, kao i
zaštita interesa autora naučnih i umetničkih dela, nisu regulisana Konvencijom.
Pravo na obrazovanje je regulisano na sledeći način. Naime, u članu 2. Protokola 1 navedeno je da niko ne može biti lišen
prava na obrazovanje, kao i da “u vršenju svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država poštuje pravo roditelja da obezbede
obrazovanje i nastavu koji su u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima”.
Pojedini autori ocenjuju da je član 2. Protokola 1 imao “buran nastanak”. Naime, pored toga što su mnoge države imale rezerve
na tekst ovog člana, prvobitna verzija “da svako ima pravo na obrazovanje” preformulisana je u sadašnju “negativnu” formulaciju,
odnosno da niko ne može biti lišen prava na obrazovanje. Države su smatrale da bi prvobitnom formulacijom na njima bio
preveliki teret, jer se ne radi o apsolutnom pravu. Zbog toga je u jednom od prvih slučajeva pred Sudom (Belgian Linguistic
case No. 2) Sud istakao da negativna formulacija ukazuje na to da se pravo na pristup obrazovanju garantuje prema uslo-
vima “postojećim u datom trenutku”, odnosno od država se ne traži da ima dodatne obaveze i troškove u vezi sa obezbe-
đivanjem ovog prava.
Državama se ostavlja sloboda regulisanja prava na obrazovanje, pri čemu bi trebalo da uzmu u obzir potrebe i raspoložive
izvore društva i pojedinaca, dok nametnute restrikcije ne bi smele da budu takve da “ugroze suštinu ovog prava”, niti da izazovu
sukob sa drugim pravima koja su garantovana Konvencijom (tu se misli pre svega na prava iz čl. 8. i 9. Konvencije, sa kojima se
ovo pravo najčešće dovodi u vezu).
Države imaju izvesno polje slobodne procene (margin of appreciation) u regulisanju ovog prava. Kada Sud procenjuje dozvo-
ljenost restrikcija, uzeće u obzir i to da li su restrikcije mogle da se predvide od onih na koje se odnose, kao i to da li su
služile “zakonitom cilju” i da li su upotrebljena sredstva bila srazmerna sa ciljem koji se želeo postići.
Pristup obrazovanju
Pravo na obrazovanje odnosi se prvenstveno na osnovno obrazovanje (na primer slučaj Valasinas protiv Litvanije), posto-
je i slučajevi koji se odnose na srednje, pa i visoko obrazovanje. Na primer, u slučaju Leyla Sahin protiv Turske, ustanovljeno
udaljenje podnositeljke sa univerziteta zbog nošenja vela, ne predstavlja uskraćivanje prava na obrazovanje, imajući u vidu legiti-
mni cilj kome se težilo, odnosno potrebu da se obezbedi sekularni karakter obrazovanja.
U slučaju Sadak protiv Turske, zauzet je stav da je legitimno pravo da se student udalji sa univerziteta zbog upornog varanja na
ispitima. Sa druge strane, ukoliko se bez valjanog razloga i krajnje arbitrerno odbije upis studenta koji je uspešno položio prijemni
ispit, onda se takvo ponašanje svodi na uskraćivanje prava na obrazovanje (Mursel Eren protiv Turske).
U vreme rada Komisije za ljudska prava zauzet je stav da se pravo na obrazovanje ne odnosi na specijalističke studije teh-
nologije u zatvoru. Uopšte, kada se radi o zatvorima, zatvorenici ne mogu računati sa nametanjem obaveze državi da organizuje
određenu vrstu nastave u zatvoru (Valasinas protiv Litvanije). Isto tako, u odluci iz 2001. godine (Durmaz protiv Turskey) prekidi u
obrazovanju usled zakonitog lišenja slobode, nakon presude suda, nisu se tumačili kao oduzimanje prava na obrazovanje.
U slučaju kada devojčica u invalidskim kolicima, distrofičar, nije imala pristup naučnoj laboratoriji, jer nije mogla da savlada
stepenice, a u maloj školi nije postojao lift, ustanovljeno je da to ne predstavlja uskraćivanje prava na obrazovanje, jer se radi o
I Protokol br. 1
posebnom vidu nastave, a nadležne vlasti su preduzele druge mere u cilju njenog olakšanog boravka u školi, zbog čega nije ukinuta
pravedna ravnoteža između zahteva oblasne škole i potreba te devojčice. (Molly McIntyre protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Predstavka je proglašena nedopuštenom kada je učenik udaljen iz škole zbog lošeg ponašanja, odnosno takva mera nije pred-
stavljala uskraćivanje prava na obrazovanje. Nasuprot tome, kada su roditelji odbili da prihvate upotrebu biča u jednoj školi u
Škotskoj, kao vida disciplinske mere, zbog čega je dete udaljeno iz škole, ocenjeno je da je takav postupak školskih vlasti u suprot-
nosti sa roditeljskim pravom da se omogući obrazovanje u skladu sa njihovim filozofskim uverenjima, zbog čega je ustanovljeno
da to predstavlja uskraćivanje prava na obrazovanje (Campbell and Cosans protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
U slučaju Timishev protiv Rusije, Sud je smatrao da je došlo do uskraćivanja prava na obrazovanje, jer rusko pravo zahteva da
se pravo dece na obrazovanje uslovljava registracijom boravka njihovih roditelja, koji su svoju doseljeničku ispravu morali da
predaju u zamenu za imovinu izgubljenu u Čečeniji.
Osnivanje i vođenje privatnih škola podleže uslovima koje propisuje država. Tako je u predmetu Ingrid Jordebo protiv
Švedske, Komisija za ljudska prava (prethodnik Suda) ustanovila da odbijanje države da dozvoli privatnoj školi da drži nastavu
višim razredima (preko 16 godina) nije nekompatibilno sa pravom na obrazovanje, posebno imajući u vidu pružena opravdanja,
odnosno nedostatak nastavnika sa adekvatnim kvalifikacijama. Takođe, država nema obavezu da daje subvencije za privatno
obrazovanje kako bi se osnovala ili vodila privatna obrazovna ustanova. Međutim, država ne bi smela da, bez valjanog ra-
zloga, finansijski pomogne jednu privatnu ustanovu, a da uskrati pomoć drugoj ustanovi, jer se tada može postaviti pitanje
diskriminacije, po članu 14, u vezi sa pravom na obrazovanje.
Pravo na obrazovanje i diskriminacija

Pored primera koji je prethodno naveden pitanje u vezi sa diskriminacijom u obrazovanju, povodom uskraćivanja pristupa
obrazovnim institucijama, otvoreno je postavljeno u slučaju DH protiv Češke, u kome je Veliko veće našlo da smeštanje romske
dece u specijalne osnovne škole predstavlja postupanje suprotno Konvenciji i svodi se na vid rasne diskriminacije u smi-
slu člana 14. u vezi sa članom 2. Protokola 1.
U presudi donetoj u slučaju Oršuš protiv Hrvatske Veliko veće je tesnom većinom (9:8), 16. marta 2010. godine, našlo da je
smeštaj romske dece u zasebna odeljenja i njihovo školovanje po drugačijem programu od ostale dece predstavljalo dis-
kriminaciju u vezi sa pravom na obrazovanje, jer je kod romske dece stvorilo osećaj emocionalne i psihičke ugroženosti.
Sud nije prihvatio obrazloženje Hrvatske da su romska deca smeštena u zasebna odeljenja, jer nisu prošla odgovarajuće jezičke
testove u vezi sa poznavanjem hrvatskog jezika, s obzirom na to da je ustanovio da su se ti testovi više svodili na proveru njihovih
psiho-fizičkih sposobnosti, a ne na proveru znanja jezika. Pored toga, hrvatske vlasti nisu preduzele potrebne pozitivne mere
da spreče drastično napuštanje osnovnog školovanja od strane romske dece u oblasti Čakovca.
U Belgijskom lingvističkom slučaju ustanovljeno je da je deci francuskog govornog područja, nastanjenoj u jednoj flamanskoj
oblasti, zabranjen pristup školama izvan te oblasti u kojima se odvijala nastava na francuskom jeziku, zbog čega su bila primorana
da pohađaju lokalnu školu u kojoj se nastava odvijala isključivo na holandskom jeziku, što se takođe svodilo na diskriminaciju.
Član 2. Protokola 1 ne garantuje pravo na obrazovanje na određenom jeziku u skladu sa preferencijama roditelja. Međutim,
neobezbeđivanje obrazovanja na određenom jeziku, može dovesti od povrede Konvencije, ako su posledice takve da
negiraju samu suštinu prava, kao u predmetu Kipar protiv Turske, u kome su turske vlasti na severnom Kipru ukinule srednje
škole na grčkom jeziku.
Pravo na obrazovanje u skladu sa filozofskim i verskim uverenjima

U članu 2. Protokola 1 navedeno je da “u vršenju svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država poštuje pravo roditelja da
obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima.”
To praktično znači zaštitu od indoktrinacije od strane države i nastavnika, međutim to se odnosi i na administrativne
mere u smislu nametanja discipline ukoliko se ona kosi sa filozofskim uverenjima roditelja. (Campbell and Cosans protiv
Ujedinjenog Kraljevstva). To znači da ukoliko je prigovor roditelja dovoljno osnovan, država je dužna da poštuje njihov stav.
To je daleko od prava roditelja da zahtevaju da im država obezbedi alternativni vid školovanja koji više odgovara njihovim uvere-
Protokol br. 1 I
njima, od postojećeg (Bulski protiv Poljske). Pored toga, ubeđenja koja se uzimaju u obzir ograničena su na filozofska i verska
uverenja roditelja, a teret dokazivanja njihove relevantnosti je na roditeljima. Inače, termin “uverenja” razlikuje se od “mišljenja”
ili “ideja” iz člana 10. Konvencije, pa je približniji poimanju iz člana 9. Konvencije (sloboda misli, savesti i veroispovesti).
Ukoliko je kaznena mera blaga, Sud je roditeljskom uverenju pridavao manji značaj. Tako na primer, u predmetu Val-
samis protiv Grčke, u kome je dete Jehovinog svedoka suspendovano na jedan dan zbog neučestvovanja u proslavi Nacionalnog
dana Grčke, za koji su roditelji tvrdili da predstavlja događaj nacionalističkog karaktera, kojim se slavi rat, Sud je primetio da je
dete oslobođeno samo verske nastave, a u sadržaju parade i načinu na koji je izvedena nije našao ništa što bi vređalo pacifistička
uverenja podnosilaca predstavke do mere koja je zabranjena članom 2. Protokola 1.
Sud traži da su podaci preneseni na objektivan, kritički način i u duhu pluralizma. U predmetu Kjeldsen protiv Danske,
roditelji su se žalili na seksualno obrazovanje. Sud je ustanovio da Danska u prezentovanju seksualnog obrazovanja u školi nije
prekoračila granicu u prenošenju neophodnih činjeničnih podataka koji omogućavaju da deca vode računa o sebi i pokažu obzir
prema drugima, kao i da nije postojala namera veličanja seksa ili podsticanja na njegovo upražnjavanje.
U slučaju Folgero protiv Norveške dva odvojena nastavna predmeta - hrišćanstvo i životna filozofija spojeni su u jedan pred-
met tzv. KRL. Prema prethodnom sistemu roditelji su imali mogućnost da zahtevaju izuzeće njihovog deteta sa časova veronauke,
što im je onemogućeno uvođenjem novog predmeta, povodom čega mogu da zahtevaju izuzeće iz samo jednog dela predmeta.
Pred domaćim organima roditelji nisu bili uspešni u pokušaju da njihova deca budu u potpunosti izuzeta iz nastave u vezi sa tim
predmetom.
Sud je primetio da je uvođenjem ovog predmeta namera bila da se prilikom podučavanja hrišćanstva i drugih religija i filozofija
omogući stvaranje otvorene školske sredine, bez obzira na socijalno poreklo ili versko uverenje. Međutim, primarni značaj dat
je hrišćanstvu, a mogućnošću samo delimičnog izuzeća iz nastave, nije postignuta potrebna ravnoteža između interesa društva i
potreba roditelja, zbog čega je Sud ovde ustanovio povredu Konvencije.
Presuda od 3.11.2009. godine doneta u slučaju Lautsi protiv Italije, iako doneta jednoglasno, izazvala je velike polemike, pa se
slučaj našao pred Velikim većem, u kome su mnoge države iskazale svoju želju da se umešaju.
U pitanju je protivljenje jedne majke da joj deca pohađaju državnu školu u kojoj se na zidu učionice nalazi Hristovo
raspeće. Ona je smatrala da se to kosi sa principom sekularnosti na kome je vaspitavala svoju decu. S obzirom na to da je njen za-
htev odbijen od strane italijanskih sudova koja su smatrali da se radi o simbolu italijanske kulture i istorije, pa samim tim i pitanju
italijanskog identiteta.
Sud je u svojoj presudi primetio da sloboda nepripadanja nijednoj veri ne podrazumeva samo odsustvo verskih obreda i časo-
va veronauke, već i odsustvo svakog čina i obeležja kojim se izražava veroispovest. Odsustvo verske neutralnosti u državnim
školama, čije je pohađanje obavezno, ima za cilj da kod učenika razvije sposobnost kritičkog razmišljanja i odgovara
principu pluralizma u obrazovanju, a na državama je pozitivna obaveza da kod dece to razvije. Sud posebno ističe pravo
roditelja da decu vaspitavaju u skladu sa sopstvenim uverenjima, kao i pravo deteta da u nešto veruje ili ne. Pri tome, Sud je
odbacio tvrdnju države da simbol raspeća ima i sekularna i humanistička značenja, uz zaključak da je njegovo versko
značenje dominantno, stavivši se u poziciju pojedinca koji ne veruje ili ne pripada dominantnoj veroispovesti. Zbog toga
je ustanovio povredu člana 2. Protokola 1.
Garantovanje prava na obrazovanje

Član 2. Protokola 1 daleko je od potpunog garantovanja prava na obrazovanje na način kako to čine međunarodni ugovori koji
regulišu ekonomska, socijalna i kulturna prava (Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima; Konven-
cija Ujedinjenih nacija o pravima deteta; Revidirana Evropska socijalna povelja). On je limitiran na obezbeđivanje pristu-
pa državnim i privatnim školama, bez diskriminacije i na garantovanje prava roditeljima da im se obezbedi obrazovanje
i nastava koji su u skladu sa njihovim verskim i filozofskim uverenjima. Na Evropskom sudu za ljudska prava je zadatak da
obezbedi što efikasniju zaštitu ovog prava, što je u skladu sa načelom Konvencije kao “živog instrumenta.”
I Protokol br. 1
Pravo manjina na obrazovanje

Pravo na obrazovanje garantovano je članom 2. Protokola 1 uz Konvenciju.
U slučaju D.H i drugi protiv Češke Republike predstavku je Sudu sa pozivom na ovaj član samostalno i u vezi sa članom 14. (za-
brana diskriminacije) podnelo 18 čeških državljana romskog porekla čija su deca u periodu između 1996. i 1999. godine upisana
u specijalne škole za decu sa poteškoćama u učenju.
Sud je istakao da je njegova prvenstvena uloga u ovom slučaju da utvrdi da li su razlozi za upis podnosilaca predstavke
u specijalne škole bili njihovo etničko ili rasno poreklo. Takođe, Sud primećuje da države u sferi obrazovanja ne mogu biti
sprečene da osnivaju različite vrste škola za decu sa poteškoćama u učenju. U slučaju podnosilaca predstavke Sud je smatrao da
se pravila za upis dece u specijalne škole ne odnose na etničko poreklo učenika, veće teže opravdanom cilju prilagođavanja obra-
zovnog sistema potrebama i sposobnostima ili smetnjama dece. Štaviše, činjenica da su neki od podnosilaca kasniji prebačeni u
redovne škole, dokazuje da situacija nastala upisom u specijalne škole nije nepovratna.
Stav Suda da u konkretnom slučaju nije bilo povrede Konvencije kritikovao je portugalski sudija Cabral Baretto, ukazujući da
se u konkretnom slučaju radilo o posrednoj diskriminaciji. Naime, ovaj sudija se pozvao na izveštaj vlade Češke Republike da se
“romska deca sa prosečnom i natprosečnom inteligencijom često smeštaju u specijalne škole na osnovu rezultata psiholoških testova”
i da su ti testovi osmišljeni za većinu stanovništva “bez uzimanja u obzir specifičnosti romske populacije”.
Da i većinsko mišljenje Suda nije zanemarilo pitanje posredne diskriminacije svedoči stav iz presude prema kome “kada poli-
tika ili opšta mera imaju nesrazmerno dejstvo na određenu grupu ljudi, ne može se isključiti mogućnost da one budu sma-
trane diskriminatornim, čak i ako nisu posebno usmerene prema toj grupi.”
Inače, pitanja u vezi sa manjinskim školama, bila su predmet dva savetodavna mišljenja i Međunarodnog suda pravde
(MSP) (u vreme davanja mišljenja radilo se o Stalnom sudu međunarodne pravde).
Prvo mišljenje, koje je MSP dao 15.5.1931. godine ticalo se nemačkih manjinskih škola u Gornjoj Šleziji u Poljskoj. U ovom
mišljenju Sud je smatrao da postupak Poljske, prema deci koja pripadaju nemačkoj manjini i koja svojevremeno nisu položila
manjinske jezičke testove, zbog čega ne mogu poći u manjinske škole, nije bio opravdan, ako su ta deca u mogućnosti da prate
predavanja na maternjem jeziku, u trenutku kada se Sud bavio tim pitanjem, kao i kasnije.
Drugo mišljenje MSP je dao 6.4.1935. godine i ono se ticalo ukidanja privatnih manjinskih škola u Albaniji. Ovo mišljenje, u
principu, odražava stav prema pitanju manjina, koji je bio dominantan između dva svetska rata i kasnije. Radi se naime o stavu, da
se manjinama, radi postizanja stvarne jednakosti, moraju priznati i dodatna prava, jer lako je zamisliti slučajeve, u kojima
podjednak tretman većine i manjine, čiji su zahtevi i položaj različiti, može dovesti do stvarne nejednakosti. Stoga, Sud je bio mi-
šljenja da, iako je ukidanje privatnih škola bilo sprovedeno, kao opšta mera - za sve privatne škole odnosno kako za albanske, tako
i škole nacionalnih manjina u Albaniji, ne može se govoriti o osnovanosti prigovora Albanije da ova mera nije bila suprotna članu
5. stav 1. Deklaracije pred Savetom Društva naroda od 2. oktobra 1921. godine, na osnovu koje je Albanija preuzela obavezu u
vezi sa zaštitom manjina.
Sud nije bio sklon da utvrdi povredu prava na obrazovanje ni u nekim drugim slučajevima protiv Ujedinjenog Kraljevstva, jer je
smatrao da podnosioci predstavki nisu u dovoljnoj meri dokazali svoje tvrdnje da je došlo do potpunog uskraćivanja obrazovanja
romskoj deci iz porodica o kojima je reč. (slučajevi Coster, Jane Smith i Lee protiv Ujedinjenog Kraljevstva).
Isto tako u odluci Noack protiv Nemačke, Sud je smatrao da su prateće mere preduzete u cilju zaštite jezika i kulture Lužičkih
Srba u kontekstu opštih mera (proces preseljenja sproveden postepeno, prethodila mu široka javna debata, podnosiocima pruže-
na odgovarajuća pravna sredstava u cilju osporavanja odluku vlasti, data im adekvatna materijalna nadoknada, podnosioci se izja-
snili o novoj lokaciji, gde će nastaviti da žive u istom okruženju u kulturološkom smislu, sa pravom da neguju svoju kulturu i jezik,
pohađaju škole na maternjem jeziku itd.), a prilikom njihovog premeštanja u drugu selo iz mesta Horno, zbog potrebe iskopavanja
rude lignita, bile dovoljne u konkretnom slučaju, pa je proglasio predstavku očigledno neosnovanom, kako u vezi sa navodnom
povredom člana 8, tako i u vezi sa povredama čl. 8. i 14. Konvencije, kao i člana 2. Protokola 1 uz Konvenciju.
I
I Protokol br. 1
Član 3
Pravo na slobodne izbore
Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem,
pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela.
Protokol br. 1 I
ZAŠTITA IZBORNIH PRAVA U PRAKSI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

Član 3. Protokola 1 uz Konvenciju propisuje da se Visoke strane ugovornice obavezuju da u primerenim vremenskim
razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja
naroda pri izboru zakonodavnih tela.
Gore citiranom odredbom obezbeđuje se zaštita prava na slobodne izbore u jednom demokratskom društvu, na kojima
će narod putem slobodno izražene volje glasati za svoje predstavnike za zakonodavno telo. Iako je ova odredba formulisa-
na na opšti način i ukazuje na zaštitu grupnog prava, njena primena odnosi se i na zaštitu individualnih prava (presuda Russian
Conservative Party of Entrepreneurs protiv Rusije, u kojoj je Sud, pružio zaštitu i partiji, ali i njenom članu).
Opseg primene člana 3. Protokola 1

Opseg primene ove odredbe, odnosi se prvenstveno na izbor poslanika za parlament odnosno izbor zakonodavne vlasti.
Shodno tome, njena primena nije moguća u slučaju predsedničkih izbora (odluke Boškoski protiv BJR Makedonije; Guliyev
protiv Azerbejdžana), a takođe ni u slučaju izbora za opštinski savet ili u slučaju izbora gradonačelnika, koji takođe ne vrše
zakonodavnu vlast (Cherepkov protiv Rusije). Takođe, iako referendumi predstavljaju značajno sredstvo u jednom demokrat-
skom društvu za ostvarivanje određenih ciljeva na unutrašnjem planu, ne predstavljaju deo izbora za zakonodavna tela, pa stoga
ne mogu biti u okviru zaštite garantovane članom 3. Protokola 1. Sa druge strane, prilikom izbora za skupštine autonomnih
opština u Španiji takođe je utvrđeno da one čine deo zakonodavne vlasti, zbog čega potpadaju pod opseg člana 3 Protokola 1. (Fe-
deracion Nationalista Canaria protiv Španije).
Isto tako, primena citirane odredbe odnosi se na veoma različite situacije vezane za parlamentarne izbore (važi podjed-
nako za izbore za nacionalni, ali i nadnacionalni parlament - na primer u slučaju Matthews protiv Ujedinjenog Kraljevstva odnosila
se na uskraćivanje prava glasa u Gibraltaru za izbore za Evropski parlament; tiče se kako aktivnog, tako i pasivnog biračkog prava).
Po svojoj prirodi ova odredba državama nameće pozitivne obaveze koje se svode na održavanje slobodnih izbora, ali
i na obezbeđivanje slobodno izraženog mišljenja, u čemu se ogleda snažna veza ove odredbe sa članom 10. Konvencije. Dr-
žave su takođe, u obavezi da obezbede zaštitu u slučaju ugrožavanja ovog prava, čime se ovo pravo dovodi u vezu sa pravom na
delotvorno pravno sredstvo (član 13. Konvencije). Takođe garantovanje ovog prava mora biti ostvareno kroz jednako postupanje
prema svim građanima (Mathieu-Mohin and Clerfayt protiv Belgije), u čemu se ogleda veza ovog prava sa članom 14. Konvencije.
Pravo glasa (aktivno biračko pravo)

Pravo glasa nije apsolutno i bez ograničenja. Izuzeci, iako dozvoljeni, ne smeju odražavati samovolju, ne mogu biti nesraz-
merni, niti takvi da ugrožavaju slobodno izražavanje volje naroda.
U praksi prethodnika Suda, Komisije za ljudska prava, ustanovljena su prihvatljiva ograničenja za lica osuđena zbog kolabo-
racije tokom rata ili ako su ograničenja nametnuta od strane suda (odluka u predmetu MDU protiv Italije). U slučaju Labita protiv
Italije, podnosilac predstavke, za koga se sumnjalo da je pripadnik mafijaške organizacije u Italiji, bio je automatski isključen sa
biračkog spiska. Takođe, Sud je u slučaju Melnychenko protiv Ukrajine smatrao da uslovljavanje prava glasa prebivalištem nije
I Protokol br. 1
samo po sebi nerazumno. Sa druge strane, nesporno je da diplomate na službi u inostranstvu mogu da glasaju, jer iako se nalaze
izvan svoje zemlje, ostali su u tesnoj vezi sa državom odašiljanja i pod kontrolom su matične države koja ih je službeno poslala u
inostranstvo.
Međutim, u slučaju Aziz protiv Kipra podnosiocu predstavke je po osnovu kiparskog Ustava uskraćeno pravo da bude uvršten
na birački spisak, samo zato što je kiparski Turčin. Sud je zbog toga utvrdio povrede člana 3. Protokola 1, kao i člana 14. Konvencije.
Državama se ostavlja široko polje slobodne procene u pogledu uslova i oblika koji moraju biti ispunjeni da bi jedno
lice moglo tražiti pravo da glasa. Tako na primer, u odluci u slučaju Benkaddour protiv Francuske podnosilac nije uvršten na
izbornu listu u jednom okrugu, jer nije podneo zahtev za brisanje sa liste na kojoj je prethodno bio registrovan, što je Sud ocenio
kao razumnu meru.
Sud je u slučaju Mathieu-Mohin and Clerfayt protiv Belgije ovo objasnio na sledeći način: “Svaki izborni sistem mora se razmatrati
u svetlu političkog razvoja konkretne zemlje; uslovi koji ne bi bili prihvatljivi u sklopu jednog sistema, mogu biti opravdani u drugom,
pod uslovom da izabrani sistem u najmanju ruku stvara ambijent koji obezbeđuje da građani mogu slobodno da izraze svoje mišljenje.”
Pravo glasa i kandidovanja zatvorenika

Zatvorenici su ograničeni u jednom ljudskom pravu - slobodi, pa svako ograničavanje u pogledu drugih prava može rezul-
tirati ustanovljenjem kršenja njihovih ljudskih prava. To važi i za slučaj ograničavanja prava zatvorenika da glasaju. U
svakom slučaju, država ima široko polje slobodne procene u utvrđivanju uslova za vršenje ovog prava, međutim, kao i u drugim
situacijama ograničavanja prava, mora se težiti legitimnom cilju, ograničenje mora biti srazmerno i ne sme biti takvo da se njime
narušava sama suština ovog prava.
Glasanje na parlamentarnim izborima od strane zatvorenika ne bi smelo da bude podvrgnuto dodatnim restrikcija-
ma, jer se može svoditi na ponižavajuće postupanje. Telesni pregled zatvorenika i njegovo vređanje prilikom njegovog glasanja u
zatvoru Sud je okarakterisao kao povredu člana 3. Protokola 1 u slučaju Iwanczuk protiv Poljske. Interesantno je da u ovom slučaju
nije bila istaknuta i povreda prava na glasanje u zatvoru.
Zakonom predviđena zabrana osuđenim licima da glasaju na parlamentarnim izborima predstavljala je povredu u slučaju Hirst
protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Sud je zaključio da je apsolutna zabrana nametnuta svim zatvorenicima nesrazmerna, jer ne uzima
u obzir sve razlike u pogledu izrečene kazne, prirode ili težine krivičnog dela.
U jednoj odluci Komisije za ljudska prava iz marta 1987. godine istaknuto je da zatvorenicima nije zabranjeno da se kan-
diduju ili da glasaju, ali da deljenje propagandnog materijala i sakupljanje potpisa neophodnih za kandidovanje može
dovesti do remećenja unutrašnjeg reda i discipline, zbog čega mere ograničenja ovog prava nisu bile nesrazmerne legiti-
mnom cilju kome se težilo, a to je poštovanje zatvorske discipline.
Pravo kandidovanja i učešće na izborima i u parlamentu (pasivno biračko pravo)

Države imaju široko polje slobodnog utvrđivanja uslova za izbor u parlament. Tako je Sud ustanovio da propis koji onemo-
gućuje da se kandiduju sva lica koja su vršila u nizu od tri godine neku javnu funkciju srazmeran legitimnom cilju zabrane uticanja
na biračko telo odnosno favorizovanja određenih kandidata. (Gitonas protiv Grčke). U pogledu istog cilja - obezbeđivanje nepristra-
snosti kandidovanja, Sud je ustanovio srazmernost lokalnih propisa u Velikoj Britaniji koji su zahtevali da lokalni državni činovnici
podnesu ostavke pre nego što će se kandidovati na lokalnim izborima. (Ahmed protiv Ujedinjenog Kraljevstva). Srazmernost između
podnošenja ostavke na funkcije sudije i očuvanja nepristrasnosti i nezavisnosti sudija je ustanovljena u slučaju Brike protiv Letonije.
U jednom slučaju protiv Grčke (Paschalidis i Koutmeridis protiv Grčke) Sud je ustanovio povredu izbornih prava dvojice pod-
nosilaca, koji su u prvi mah izabrani u grčki parlament, da bi kasnije Vrhovni sud njihov izbor stavio van snage, obrazlažući svoju
odluku time što u obzir nisu uzeti “prazni” glasački listići (glas nije dat nijednom kandidatu). Sud je smatrao da ovakva odluka
predstavlja prekrajanje volje birača, zbog čega je ustanovio povredu člana 3. Protokola 1 uz Konvenciju.
Lišavanje mandata usled ukidanja stranke takođe je okarakterisano kao povreda prava na slobodne izbore, jer je do
ukidanja stranke došlo usled govora koji je održao bivši predsedavajući te partije, bez uzimanja ličnih političkih aktivnosti podno-
silaca. (Sadak i drugi protiv Turske).
Protokol br. 1 I
Zahtev za poznavanje zvaničnog jezika od strane lica koje se kandiduje za parlament samo po sebi ne mora biti nesa-
glasno sa zahtevima člana 3 Protokola 1. Međutim, zahtev za polaganje dodatnog testa, koji bi bio podložan diskrecionoj oceni
od strane jednog državnog činovnika ocenjeno je kao nesrazmerna mera u slučaju Podkolzina protiv Letonije.
Doživotnu zabranu kandidovanja na parlamentarnim izborima zbog ranije aktivnosti u okviru Komunističke partije
Letonije Veliko veće Suda nije smatralo za nesrazmernu meru, većinom glasova od 13:4, iako je prethodno sedmočlano veće
ustanovilo povredu prava iz Konvencije, zbog rigidnosti ove mere i neuzimanja u obzir ličnih prilika podnositeljke predstavke
(Ždanoka protiv Letonije).
Ako tokom izborne kampanje manjim partijama nije ostavljeno isto vreme za predstavljanje kao i većim partijama to
nije smatrano za neopravdanu i neproporcionalnu meru, baš kao i kada se manjim partijama da izvesna finansijska pomoć od
strane države (odluka Antonopoulos protiv Grčke).
Položaj poslanika i blanko ostavke u praksi Suda

Sa stanovišta ustavnog položaja poslanika u Republici Srbiji i pitanja da li mandat pripada poslanicima ili partiji (u ve-
zi sa čim je Ustavni sud doneo odluku 2003. godine, koja se u praksi različito tumači), kao i značaja tzv. blanko ostavki, svakako
je veoma važan slučaj Gaulieder protiv Slovačke, koji je vođen pred Komisijom za ljudska prava, da bi Sud doneo presudu
konstatujući zaključeno poravnanje među strankama.
U ovom slučaju podnosilac predstavke je u septembru 1994. godine izabran za člana Nacionalnog saveta Republike Slovačke
(Národná rada Slovenskej republiky) - parlament Slovačke Republike na period od četiri godine. Pre izbora podnosilac predstavke
je potpisao sporazum sa Pokretom za demokratsku Slovačku na osnovu kog je stavljen na izborni spisak ove stranke. On je, takođe,
potpisao dokument o ostavci bez datuma (blanko ostavka). On je 26.11.1996. godine obavestio predsednika Nacionalnog saveta
da se povukao iz parlamentarne grupe Pokreta za demokratsku Slovačku i da ne namerava da dâ ostavku na svoju funkciju.
Nacionalni savet je 4.12.1996. godine doneo odluku broj 482 kojom se konstatuje ostavka podnosioca predstavke. Od tog
datuma, funkcija podnosioca predstavke je prestala. U raspravi koja je prethodila glasanju podnosilac predstavke je demantovao
svoju nameru da podnese ostavku.
Ustavni sud (Ustavný súd) je 23.7.1997. godine utvrdio da je donošenjem odluke broj 482/1996 Nacionalni sud povredio
ustavna prava podnosioca predstavke.
Nacionalni savet, međutim, nije 30.9.1997. godine doneo odluku kojom se predlaže da se obnovi funkcija podnosioca predstav-
ke, a u Slovačkoj su u septembru 1998. godine održani parlamentarni izbori. Podnosilac predstavke se nije pojavio kao kandidat.
Novoizabrani Nacionalni savet je 18.12.1998. godine izrazio žaljenje što povreda prava podnosioca predstavke nije ispravljena
u prethodnom mandatu, da bi 3.2.2000. godine poništio odluku broj 482 od 4.12.1996. godine.
Tekst sporazuma o poravnanju koji je 18.5.2000. godine postignut u ovom slučaju i na osnovu koga je doneta presuda o
skidanju predstavke sa liste slučajeva pred Sudom je sledeći:
“1. Predsednik Vlade će primiti podnosioca predstavke, a Vlada će izdati saopštenje za štampu u kome će izraziti žaljenje zbog
prestanka njegove funkcije kao i zbog propusta što se u predmetu podnosioca predstavke nije odmah nadoknadila povreda
načela vladavine prava. Vlada će, takođe, izraziti žaljenje zbog neprikladnih izjava njenog Zastupnika u vezi sa podnosiocem
predstavke. Obe strane izražavaju zahvalnost predsedniku Komisije, g. S. Trechsel-u, na naporima koji su doprineli rešenju ovog
predmeta.
2. Vlada će podnosiocu predstavke isplatiti naknadu za materijalnu štetu od 1.399.148 slovačkih kruna (SKK) u roku od sedam
dana od rešenja predmeta.
3. Vlada će podnosiocu predstavke isplatiti naknadu za nematerijalnu štetu od SKK 1 u roku od sedam dana od rešenja predmeta.
4. Vlada će podnosiocu predstavke isplatiti sudske troškove u iznosu od SKK 141.877,40 u roku od sedam dana od rešenja predmeta.”
(Sporazum o poravnanju, br. 36909/97)
I Protokol br. 1
Zaključna razmatranja povodom prava na slobodne izbore

- Protokol 1 u članu 3 reguliše pravo na slobodne izbore;
- Ovo pravo odnosi se prvenstveno na izbore za nacionalni, pa i lokalni parlament, ali se primenjuje i na izbore za nadnacionalni
parlament, dok ne važi i za predsedničke izbore ili za sprovođenje referenduma;
- Pravo na slobodne izbore često se vezuje za slobodu izražavanja (član 10 Konvencije) i pravo na delotvorno pravno sredstvo
(član 13 Konvencije), ali može biti u vezi i sa drugim ljudskim pravima i slobodama;
- U slučaju povrede ovog prava potrebno je obezbediti efikasan pravni put za njegovu zaštitu na nacionalnom planu;
- Ovo pravo odnosi se kako na aktivno, tako i na pasivno biračko pravo;
- Država ima široko polje slobodne procene u utvrđivanju uslova za vršenje ovog prava, međutim, kao i u drugim situacijama ogra-
ničavanja prava, mora se težiti legitimnom cilju, ograničenje mora biti srazmerno i ne sme biti takvo da se njime narušava sama
suština ovog prava.
I
I Protokol br. 1
Član 4
Svaka Visoka strana ugovornica može prilikom potpisivanja ili ratifikacije, ili u svako doba posle toga, dostaviti generalnom
sekretaru Saveta Evrope izjavu o tome u kom obimu prihvata da se odredbe ovog Protokola primenjuju na teritorijama za čije je
međunarodne odnose odgovorna, a koje je označila u izjavi.
Svaka Visoka strana ugovornica koja je dostavila izjavu u smislu prethodnog stava može naknadno da dostavi novu izjavu kojom
menja uslove sadržane u ranijoj izjavi ili ukida primenu odredbi ovog Protokola u odnosu na bilo koju teritoriju.
Izjava data u skladu sa ovim članom smatraće se kao da je data u skladu sa stavom 1, člana 56 Konvencije.
Član 5
Odnos s Konvencijom
U pogledu Visokih strana ugovornica odredbe člana 1, 2, 3. i 4. ovog Protokola smatraju se dodatnim članovima Konvencije i sve
odredbe Konvencije primenjuju se u skladu s tim.
Član 6
Ovaj Protokol je otvoren za potpis članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije; on se ratifikuje istovremeno ili posle ra-
tifikacije Konvencije. On stupa na snagu posle deponovanja deset instrumenata ratifikacije. U pogledu svake potpisnice koja ga bude
ratifikovala posle toga, Protokol stupa na snagu na dan kada ona deponuje svoj instrument ratifikacije.
Instrumenti ratifikacije deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope, koji će sve članice obavestiti o imenima onih članica
koje su izvršile ratifikaciju.
Sačinjeno u Parizu, dana 20. marta 1952, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna,
u jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise vladi svake države
potpisnice.
I
I Protokol br. 4
PROTOKOL BROJ 4 UZ KONVENCIJU ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

KOJIM SE OBEZBEĐUJU IZVESNA PRAVA I SLOBODE KOJI NISU UKLJUČENI U KONVENCIJU
I PRVI PROTOKOL UZ NJU, IZMENJENU U SKLADU S PROTOKOLOM BR. 11
Strazbur, 16. septembra 1963. godine
Nazivi dodatnih članova i tekst izmenjeni su u skladu sa odredbama Protokola broj 11 (ETS No. 155), danom stupanja na snagu
1. novembra 1998. godine.
Vlade potpisnice, kao članice Saveta Evrope,
Rešene da preduzmu korake da bi osigurale skupno sprovođenje izvesnih prava i sloboda koji nisu uključeni u Deo I Konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950 (u daljem tekstu “Konvencija”), i članove 1. do 3. Prvog
Protokola uz Konvenciju, potpisanog u Parizu 20. marta 1952,
Član 1
Zabrana kazne zatvora za dug
Niko se ne može lišiti slobode samo zato što nije u stanju da ispuni ugovornu obavezu.
Član 2
Sloboda kretanja
1. Svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.
2. Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu.
3. Nikakva ograničenja ne mogu se postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophod-
na u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje
kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
4. Prava iz stava 1. mogu se, takođe, u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravda-
na javnim interesom u demokratskom društvu.
Član 3
Zabrana proterivanja sopstvenih državljana
1. Niko ne može biti proteran, bilo pojedinačnom bilo kolektivnom merom, s teritorije države čiji je državljanin.
2. Niko ne može biti lišen prava da uđe na teritoriju države čiji je državljanin.
Član 4
Zabrana grupnog proterivanja stranaca
Zabranjeno je kolektivno proterivanje stranaca.
Protokol br. 4 I
Član 5
1. Svaka Visoka strana ugovornica može prilikom potpisivanja ili ratifikacije, ili u svako doba posle toga, dostaviti generalnom se-
kretaru Saveta Evrope izjavu o tome u kom obimu prihvata da se odredbe ovog Protokola primenjuju na teritorijama za čije je
međunarodne odnose odgovorna, a koje je označila u izjavi.
2. Svaka Visoka strana ugovornica koja je dostavila izjavu u smislu prethodnog stava može naknadno da dostavi novu izjavu kojom
menja uslove sadržane u ranijoj izjavi ili ukida primenu odredbi ovog Protokola u odnosu na bilo koju teritoriju.
3. Izjava data u skladu s ovim članom smatraće se kao da je data u skladu sa stavom 1, člana 56. Konvencije.
4. Teritorija svake države na koju se primenjuje ovaj Protokol na osnovu ratifikacije ili prihvatanja, i svaka teritorija na koju se ovaj
Protokol primenjuje na osnovu izjave te države date na osnovu ovog člana, smatraju se odvojenim teritorijama u smislu člana 2. i 3.
5. Država koja je dala izjavu u skladu sa stavom 1. ili 2. ovog člana može u svako doba izjaviti u ime jedne ili više teritorija na koje se
izjava odnosi da prihvata nadležnost Suda da prima predstavke od pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupa pojedinaca prema
odredbama člana 34. Konvencije, a u vezi članova 1. do 4. ovog Protokola.
Član 6
Odnos s Konvencijom
U pogledu Visokih strana ugovornica odredbe člana 1. do 5. ovog Protokola smatraju se dodatnim članovima Konvencije i sve
Član 7
1. Ovaj Protokol je otvoren za potpis članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije; on se ratifikuje istovremeno ili posle ra-
tifikacije Konvencije. On stupa na snagu posle deponovanja pet instrumenata ratifikacije. U pogledu svake potpisnice koja ga bude
ratifikovala posle toga, Protokol stupa na snagu na dan kada ona deponuje instrument ratifikacije.
2. Instrumenti ratifikacije deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope, koji će sve članice obavestiti o tome koje su članice
izvršile ratifikaciju.
U potvrdu čega su dole potpisani, propisno ovlašćeni u tom cilju, potpisali ovaj Protokol.
Sačinjeno u Strazburu, dana 16. marta 1963, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako merodavna, u
jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise svakoj državi potpisnici.
I
Protokol br. 4 I
SLOBODA KRETANJA
Protokol 4. u članu 2 predviđa pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora prebivališta svakog lica, garantujući i slo-
bodu napuštanja bilo koje zemlje, uključujući i sopstvenu. Kako je to Evropska komisija istakla u slučaju A. protiv San Marina,
ovo pravo ne može se tumačiti tako da priznaje pravo stranaca na boravak ili produženje boravka u zemlji čiji nije dr-
žavljanin. Član 3. dalje garantuje zabranu proterivanja sa teritorije države čije je lice državljanin, bez obzira na to da li je
u pitanju individualno ili kolektivno proterivanje, kao i zabranu lišavanja prava na ulazak na teritoriju države čije lice
ima državljanstvo.
Međutim, Konvencija garantuje i izvesna prava strancima koji se zateknu na teritoriji države koja je ugovornica Konvencije.
Tako član 4. zabranjuje kolektivno proterivanje stranaca, koje je Evropska komisija definisala u slučaju A. i drugi protiv Holandije,
kao „bilo koju meru nadležnih vlasti kojom se zahteva od stranaca kao grupe da napuste zemlju, osim ukoliko je ta mera zasnovana
na razumnom i objektivnom ispitivanju pojedinačnih slučajeva svakog stranca iz te grupe“. Protokol 7 u članu 7. takođe predviđa
da stranac koji zakonito boravi na teritoriji države ugovornice može biti iz nje proteran samo ukoliko je odluka doneta u
skladu sa zakonom. To lice ima pravo da iznese razloge protiv proterivanja, ima pravo na preispitivanje slučaja i pravo na zastu-
panje pred nadležnim organom, osim ukoliko proterivanje nije bilo potrebno radi zaštite interesa javnog reda, ili radi ostvarenja
interesa nacionalne bezbednosti.
I Protokol br. 6

O UKIDANJU SMRTNE KAZNE, IZMENJENU U SKLADU S PROTOKOLOM BR. 117)
Strazbur, 28. aprila 1983. godine
Države članice Saveta Evrope, potpisnice ovog Protokola uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisanu u
Rimu 4. novembra 1950 (u daljem tekstu “Konvencija”),
Smatrajući da promene do kojih je došlo u nekoliko država članica Saveta Evrope izražavaju opštu težnju ka ukidanju smrtne
kazne,
Član 1
Ukidanje smrtne kazne
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Smrtna kazna za vreme rata
Država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za dela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti; takva
kazna primeniće se samo u slučajevima predviđenim zakonom i u skladu s njegovim odredbama. Država obaveštava generalnog se-
kretara Saveta Evrope o odgovarajućim odredbama tog zakona.
Član 3
Zabrana odstupanja
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15. Konvencije.
Član 4
Zabrana rezervi
Na odredbe ovog Protokola ne mogu se stavljati rezerve na osnovu člana 57. Konvencije.
7) Ovim protokolom izmenjen je član 2. Konvencije tako što je sužena mogućnost izricanja smrtne kazne samo na dela učinjena za vreme rata,
kao i za vreme neposredne ratne opasnosti. Do potpunog ukidanja smrtne kazne došlo je usvajanjem Protokola 13.
Protokol br. 6 I
Član 5
1. Svaka država može, prilikom potpisivanja ili kada deponuje instrument ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja, da odredi teritoriju
ili teritorije na koje se ovaj Protokol primenjuje.
2. Svaka država može, u svako doba posle toga, putem izjave upućene generalnom sekretaru Saveta Evrope, da proširi primenu ovog
Protokola na bilo koju drugu teritoriju označenu u izjavi. U pogledu takve teritorije Protokol stupa na snagu prvog dana meseca
koji nastupa posle dana kada generalni sekretar primi takvu izjavu.
3. Svaka izjava učinjena na osnovu prethodna dva stava može, u pogledu teritorije označene u njoj, da se povuče putem izjave upućene
generalnom sekretaru. Povlačenje izjave ima dejstvo od prvog dana meseca koji nastupa nakon dana kada je generalni sekretar
primio takvo obaveštenje.
Član 6
Odnos s Konvencijom
Član 7
Ovaj Protokol je otvoren za potpis državama članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije. On se ratifikuje, prihvata ili
odobrava. Država članica Saveta Evrope ne može da ratifikuje, prihvati ili odobri ovaj Protokol ako nije istovremeno ili prethodno
ratifikovala Konvenciju. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja se deponuju kod generalnog sekretara Saveta Evrope.
Član 8
Stupanje na snagu
1. Ovaj Protokol stupa na snagu prvog dana meseca koji nastupa posle dana kada je pet država članica Saveta Evrope izrazilo svoj
pristanak da ih ovaj Protokol obavezuje u skladu sa odredbama člana 7.
2. U pogledu svake države članice koja posle toga izrazi svoj pristanak da je ovaj Protokol obavezuje, on stupa na snagu prvog dana
meseca koji nastupa posle dana kada je deponovan instrument ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja.
Član 9
Funkcija depozitara
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava države članice Saveta Evrope o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju instrumenta ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja;
c) svakom datumu stupanja na snagu ovog Protokola u skladu sa članovima 5. i 8;
d) svakoj kojoj drugoj radnji, obaveštenju ili saopštenju u vezi s ovim Protokolom.
U potvrdu čega su dole potpisani, propisno ovlašćeni u tom cilju, potpisali ovaj Protokol.
Sačinjeno u Strazburu, dana 28. aprila 1983, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna,
u jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope će dostaviti overene prepise svakoj
državi članici Saveta Evrope.
I Protokol br. 7
PROTOKOL BROJ 7 UZ KONVENCIJU ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I

OSNOVNIH SLOBODA IZMENJENU U SKLADU S PROTOKOLOM BR. 11
Strazbur, 22. novembar 1984. godine
Države potpisnice, članice Saveta Evrope,
Rešene da preduzmu dalje korake da bi osigurale skupno sprovođenje izvesnih prava i sloboda putem Konvencije za zaštitu ljud-
skih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu, 4. novembra 1950 (u daljem tekstu “Konvencija”),
Član 1
Zaštita u postupku proterivanja stranaca
1. Stranac koji zakonito boravi na teritoriji jedne države ne može se iz nje proterati, osim na osnovu odluke donete u skladu sa zako-
nom, i ima pravo:
a) da iznese razloge kojima osporava proterivanje;
b) da se njegov slučaj preispita; i
c) da u tu svrhu bude zastupljen pred nadležnim organom ili licem ili licima koja taj organ odredi.
2. Stranac se može proterati i pre nego što iskoristi svoja prava prema stavu 1. a, b i c ovog člana, ako je proterivanje neophodno u
interesu javnog reda ili se temelji na razlozima nacionalne bezbednosti.
Član 2
Pravo na žalbu u krivičnim stvarima
1. Svako ko je odlukom suda osuđen za krivično delo ima pravo da njegovu osudu ili kaznu preispita viši sud. Ostvarivanje ovog prava,
uključujući i osnove za njegovo korišćenje, uređuje se zakonom.
2. Ovo pravo može trpeti izuzetke kada je reč o delima manjeg značaja, koja su određena zakonom, ili u slučajevima kada je licu u
pitanju u prvom stepenu sudio najviši sud ili je bilo osuđeno na osnovu žalbe na oslobađajuću presudu.
Član 3
Naknada za pogrešnu osudu
Ako je neko lice bilo pravosnažnom presudom osuđeno zbog krivičnog dela i ako je kasnije njegova presuda bila ukinuta ili je bio
pomilovan zbog toga što neka nova ili novootkrivena činjenica neosporno ukazuje da se radilo o sudskoj rešci, lice koje je pretrpelo
kaznu kao posledicu takve osude dobiće naknadu u skladu sa zakonom ili praksom dotične države, osim ako se ne dokaže da je ono u
potpunosti ili delimično odgovorno za to što nepoznata činjenica nije blagovremeno otkrivena.
Protokol br. 7 I
Član 4
Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari
1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je
već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.
2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države,
ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da
utiče na njegov ishod.
3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15. Konvencije.
Član 5
Jednakost supružnika
U vezi s brakom, u toku braka i u slučaju njegovog raskida, supružnici su ravnopravni u pogledu međusobnih građanskopravnih
prava i obaveza i u svom odnosu prema deci. Ovim se članom države ne sprečavaju da preduzimaju neophodne mere u interesu dece.
Član 6
1. Svaka država može, prilikom potpisivanja ili kada deponuje instrument ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja, da odredi teritoriju
ili teritorije na koje se ovaj Protokol primenjuje i da navede stepen u kome će se njegove odredbe primenjivati na tim teritorijama.
2. Svaka država može, u svako doba posle toga, putem izjave upućene Generalnom sekretaru Saveta Evrope, da proširi primenu ovog
Protokola na bilo koju drugu teritoriju označenu u izjavi. U pogledu takve teritorije Protokol stupa na snagu prvog dana meseca
koji nastupa posle protoka dvomesečnog perioda od dana kada Generalni sekretar primi takvu izjavu.
3. Svaka izjava učinjena na osnovu prethodna dva člana može, u pogledu teritorije označene u njoj, da se povuče ili izmeni putem
izjave upućene Generalnom sekretaru. Povlačenje ili izmena izjave ima dejstvo od prvog dana meseca koji nastupa posle protoka
dvomesečnog perioda od dana kada Generalni sekretar primi takvu izjavu.
4. Izjava data u skladu sa svim članom smatraće se kao da je data u skladu sa stavom 1, člana 56. Konvencije.
5. Teritorija svake države na koju se primenjuje ovaj Protokol na osnovu ratifikacije, prihvatanja i odobrenja, i svaka teritorija na koju
se ovaj Protokol primenjuje na osnovu izjave te države na osnovu ovog člana, mogu se smatrati odvojenim teritorijama u smislu
člana 1.
6. Država koja je dala izjavu u skladu sa stavom 1. ili 2. ovog člana može u svako doba izjaviti u ime jedne ili više teritorija na koje se
izjava odnosi da prihvata nadležnost Suda da prima predstavke od pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupa pojedinaca prema
odredbama člana 34. Konvencije, a u vezi članova 1. do 5. ovog Protokola.
Član 7
Odnos s Konvencijom
Član 8
Ovaj Protokol je otvoren za potpis članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije. On se ratifikuje, prihvata ili odobrava.
Država članica Saveta Evrope ne može da ratifikuje, prihvati ili odobri ovaj Protokol ako nije istovremeno ili prethodno ratifikovala
Konvenciju. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja se deponuju kod Generalnog sekretara Saveta Evrope.
I Protokol br. 7
Član 9
Stupanje na snagu
1. Ovaj Protokol stupa na snagu prvog dana meseca koji nastupa posle protoka dvomesečnog perioda od dana kada je sedam država
članica Saveta Evrope izrazilo svoj pristanak da ih ovaj Protokol obavezuje u skladu sa odredbama člana 8.
2. U pogledu svake države članice koja posle toga izrazi svoj pristanak da je ovaj Protokol obavezuje, on stupa na snagu prvog da-
na meseca koji nastupa posle protoka dvomesečnog perioda od dana kada je deponovan instrument ratifikacije, prihvatanja ili
odobrenja.
Član 10
Funkcija depozitara
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava države članice Saveta Evrope o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju instrumenta ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja;
d) svakoj drugoj radnji, obaveštenju ili saopštenju u vezi s ovim Protokolom.
U potvrdu čega su dolepotpisani, propisno ovlašćeni u tom cilju, potpisali ovaj Protokol.
Sačinjeno u Strazburu, dana 22. novembra 1984, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodo-
stojna, u jednom primerku koji se pohranjuje u Arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope će dostaviti overene prepise
svakoj državi članici Saveta Evrope.
Protokol br. 7 I
UVODNO OBJAŠNJENJE PROTOKOLA BROJ 7

Protokolom 7 dodatno su garantovana još neka prava mimo onih sadržanih u Konvenciji. Tako član 2. predviđa pravo na
žalbu višem sudu, i od ovog pravila se može odstupiti samo ukoliko su u pitanju manji prekršaji, ukoliko je u prvom stepenu sudio
najviši sud ili je lice osuđeno na osnovu žalbe protiv oslobađajuće presude. Član 3. dalje predviđa pravo na naknadu štete licu
koje je konačnom presudom osuđeno zbog krivičnog dela, ukoliko je kasnije ta presuda ukinuta ili je lice pomilovano
usled otkrivanja novih činjenica koje nesporno ukazuju na sudsku grešku, i kada ono nije odgovorno što te činjenice nisu
ranije saznate. Član 4. takođe garantuje poštovanje načela ne bis in idem, odnosno zabranu ponovnog suđenja u krivičnom
postupku za delo za koje je lice već konačno osuđeno ili oslobođeno optužbe.
NAČELO NE BIS IN IDEM U PRAKSI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

Načelo ne bis in idem predstavlja pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari. Ovo pravo, kojim se dakle
garantuje da niko ne može u istoj državi da bude dva puta krivično gonjen za isto krivično delo, niti, pak, da bude kažnjen za izvr-
šenje istog krivičnog dela, sadržano je u članu 4. Protokola 7 Konvencije.
Ovaj član glasi:
“1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo
zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.
2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date
države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede
koja je mogla da utiče na njegov ishod.
3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15. Konvencije.”
Ovo pravo predstavlja zapravo sastavni deo prava na pravično suđenje iako ono nije obuhvaćeno članom 6. Konvencije u delu
u kome se regulišu osnovne garancije u krivičnom postupku. Posledice toga mogu biti nepovoljne po podnosioce, ako država, koja
je navodno prekršila ovo pravo, nije ratifikovala ovaj protokol. To će dovesti do odbacivanja predstavke kao nedopuštene (Blokker
protiv Holandije, br. 45282/99).
Primena ovog člana ograničena je na teritoriju jedne države članice, pa ovo načelo neće biti povređeno ako se krivično
gonjenje za isto delo preduzima u dve različite države članice Konvencije (odluka Komisije od 21.10.1993. godine u slučaju
Baragiola). Međutim, ukoliko se radi o državama koje su članice Evropske Unije, u članu 50. Povelje o osnovnim slobodama i
pravima Evropske Unije (Charter of fundamental rights of the European Union - “Official Journal of the European Union”, No
C 83/2010 -), obaveza poštovanja načela ne bis in idem proširuje se na osudu, odnosno oslobađanje od osude u bilo kojoj
članici Unije.
I Protokol br. 7
Kriterijumi koji se moraju ispitati prilikom procene povrede načela ne bis in idem
U praksi Suda iskristalisalo se nekoliko kriterijuma koji se moraju ispitati prilikom procene da li je došlo do povrede
člana 4. Protokola 7. To su sedeći kriterijumi:
Da li se radi o “krivičnoj” sankciji u krivičnom postupku?

Ovo pitanje se najčešće postavlja u vezi sa vođenjem prekršajnog i krivičnog postupka u vezi sa istim delom.
U tom pogledu karakteristična su dva slučaja protiv Hrvatske.
U slučaju Maresti podnosilac je kažnjen zatvorskim kaznama u prekršajnom postupku zbog remećenja javnog reda i mira po
Zakonu o prekršajima i u krivičnom postupku zbog nanošenja telesnih povreda.
U slučaju Tomasović, podnositeljka predstavke kažnjena je novčano zbog posedovanja heroina u prekršajnom postupku po
Zakonu o suzbijanju zloupotrebe opojnih droga i u krivičnom postupku zbog krivičnog dela u vezi sa posedovanjem droga.
Sud je najpre istakao da označavanje postupka u nacionalnom pravu ne može biti jedino merilo relevantno za primenu
načela ne bis in idem. S tim u vezi važna su tri merila ustanovljena u predmetu Engel and Others protiv Holandije, koji su na-
zvani “merila Engel”.
Prvo merilo se tiče pravnog razvrstavanja dela prema nacionalnom pravu.
Drugo merilo odnosi se na samu prirodu dela.
A treće merilo na težinu kazne na koju je jedno lice izloženo.
Drugo i treće merilo su alternativnog karaktera. Međutim kumulacija nije isključena kada odvojena analiza svakog zaključ-
ka ne omogućuje postizanje jasnog zaključka u pogledu postojanja optužbe za krivično delo.
Sud je u svojoj praksi već imao priliku da utvrdi kako određena dela imaju krivičnu konotaciju, iako se prema merodavnom
domaćem pravu smatraju previše trivijalnim da bi se na njih primenilo krivično pravo (Menesheva protiv Rusije, br. 59261/00).
U stavu 60. presude Maresti Sud je u vezi sa ovim pitanjem naveo:
“Kao što je Sud potvrdio u više navrata, u društvu koje je opredeljeno za vladavinu prava, kada zaprećena i stvarno izrečena kazna
podnosiocu zahteva uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što mu se stavlja na teret predstavlja “optužbu za kri-
vično delo”, a to je pretpostavka koju se samo izuzetno može pobijati, i to samo ako se lišenje slobode ne može smatrati “posebno
štetnim” s obzirom na njegovu prirodu, trajanje ili način izvršenja. Sud u ovome predmetu ne nalazi takve izuzetne okolnosti.”
(Maresti protiv Hrvatske, br. 55759/07 od 25.6.2009. godine)
Upravo stoga u ovom slučaju, kao i u slučaju Tomasović protiv Hrvatske, Sud je zaključio da priroda tih dela zajedno sa teži-
nom kazne dovodi osudu za prekršaj u konkretnim slučajevima u sferu “krivičnog postupka”.
Pored toga u presudi u slučaju Tomasović (br. 53785/09 od 18.10.2011. godine) Sud je u obzir uzeo predmet i prirodu regu-
lisanja jednog i drugog kažnjivog dela, opštost normi, težinu i svrhu kazni. Iako je hrvatski zastupnik tvrdio da je cilj sank-
cionisanja po Zakonu o suzbijanju zloupotrebe opojnih droga bila zaštita zdravlja kako bi se jedno lice odvratio od posedovanja
i korišćenja nezakonitih supstanci, Sud je smatrao da je svrha vođenja postupka bila kažnjavanje i odvraćanje, pa je zaključio da
izricanje novčane kazne postupak ne lišava njegove krivične prirode.
U praksi se slično pitanje može javiti i u vezi sa još jednom vrstom kažnjivih dela, a to su privredni prestupi. Sud je u
slučaju Maksimović protiv Srbije bio u prilici da se pozabavi tim pitanjem, ali na kraju je predstavka odbačena kao nedopuštena
odlukom od 9.10.2007. godine.
Kada je reč o “krivičnom postupku” trebalo bi imati u vidu da se to ne proteže i na disciplinski postupak (RT protiv
Švajcarske, br. 31982/96).
Protokol br. 7 I
Da li se radi o istim delima?

U vezi sa odgovorom na ovo pitanje kao merilo služi presuda Velikog veća u slučaju Zolotukhin protiv Rusije (br. 14939/03 od
10.2.2009. godine).
U ovoj presudi Sud je ukazao na različitu terminologiju u vezi sa ovim pitanjem u raznim međunarodnim dokumetnima. Tako
se u Paktu o građanskim i političkim pravima (“Sl. list SFRJ”, br. 7/71), kao i Povelji o osnovnim slobodama i pravima Evrop-
ske unije akcenat stavlja na “istovetnost povrede”, u Američkoj povelji radi se o “istim činjenicama”, odnosno “istom uzroku”, dok se
u Statutu Međunarodnog krivičnog suda govori o “istim konstitutivnim radnjama”.
S tim u vezi u slučaju Zolotukhin, stav 82. Sud izvodi zaključak da se:
“član 4. Protokola br. 7. mora tumačiti na način da zabranjuje krivično gonjenje ili suđenje za drugo “delo” ukoliko ono pro-
izlazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u biti iste.”
Sud to u stavu 84. navedene presude precizira to na sledeći način:
“Sud se u svome ispitivanju treba stoga usredsrediti na one činjenice koje predstavljaju skup konkretnih činjeničnih okol-
nosti koje uključuju istog okrivljenog i koje su nerazdvojno povezane u vremenu i prostoru, a čije postojanje treba dokazati
kako bi se osigurala osuđujuća presuda ili pokrenuo krivični postupak.”
O istovetnosti dela u slučajevima Maresti i Tomasović Sud je izveo zaključak na osnovu toga da su podnosioci proglašeni
krivim za isto ponašanje i u istom vremenskom okviru. Pri tome, za Sud prilikom izvođenja ovog zaključka nije bilo bitno što
se u slučaju Tomasović količina droge utvrđena u prekršajnom i krivičnom postupku neznatno razlikovala.
Da li je postojala dvostrukost postupaka?

U oba prethodno pomenuta slučaja protiv Hrvatske postupci su proistekli iz policijskog izveštaja koji je upućen nadležnom
prekršajnom sudu, odnosno nadležnom državnom tužiocu. Takođe, u oba slučaja podnosilac je u domaćim postupcima prigovo-
rio zbog povrede načela ne bis in idem, što je zanemareno pred redovnim sudom u slučaju Maresti, dok je Ustavni sud Hrvatske
u slučaju Tomasović čak zaključio da je u hrvatskom pravnom sistemu moguće istovremeno krivično gonjenje za prekršaj i
krivično delo proisteklo iz istog događaja.
S tim u vezi vredna je pomena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž-I- 4322/2011 od 24.12.2011. godine kojom je
preinačena presuda nižestepenog suda koji je jedno lice osudio za krivično delo, iako je prethodno to lice u vezi sa istim
događajem osuđeno za prekršaj. Domaći sud je to obrazložio time da bi u protivnom bio povređen član 4. Protokola 7, kao i član
34. stav 4. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).
Odstupanje od načela ne bis in idem

S obzirom na važnost načela ne bis in idem u državi zasnovanoj na vladavini prava, postoje mišljenja da je ovo načelo u grupi
normi od kojih nije moguće nikakvo odstupanje i koje čine imperativni deo konvencijskog normativnog sistema (grčki sudija Sici-
lijanos u saglasnom mišljenju u presudi Tomasović).
Ipak, član 4. stav 2. Protokola 7 predviđa dva izuzetka od ovog načela.
- Prvi slučaj je kada postoje dokazi ili novootkrivene činjenice.
- Drugi slučaj, ako je došlo do bitne povrede krivičnog postupka što je moglo uticati na njegov ishod.
U ta dva slučaja opravdano je ponoviti postupak u skladu sa zakonom predmetne države.
Uz ova dva ograničenja valja dodati i teritorijalno ograničenje sadržano u prvom stavu člana 4. Protokola 7, odnosno ono se
primenjuje samo na sudove dotične države i ne obavezuje sudove druge države, o čemu je bilo reči ranije.
Sud je u svojoj praksi (slučaj Falkner protiv Austrije, odluka br. 6072/02) dozvoljavao odstupanja od ovog načela i u slučaju da
vlasti isprave svoje pogrešno postupanje.
Takođe, Sud je prihvatao da ovo načelo nije povređeno i ako su kumulativno ispunjena dva uslova:
1) novi postupak nije prouzrokovao štetu podnosiocu;
I Protokol br. 7
2) nadležne vlasti nisu bile svesne da je lice o kome je reč pravosnažno oslobođeno ili osuđeno. (Zigarella protiv Italije, odluka br.
48154/99).
Ovaj stav kritikovao je sudija Sicilijanos u saglasnom mišljenju u presudi Tomasović, ukazujući na to da on može dovesti do
zloupotrebe.
Sa druge strane, ovo načelo ne može se ograničiti ni u vanrednim situacijama (član 15. stav 1. Konvencije).
Provere povodom načela ne bis in idem

- Načelo ne bis in idem predstavlja jednu od osnovnih garancija prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, iako ono nije
regulisano članom 6. stav 1. Konvencije, već posebnim protokolom uz Konvenciju;
- Od ovog načela moguća su odstupanja kako po st. 1. i 2. člana 4. Protokola 7, tako i u nekim situacijama izgrađenim kroz praksu
Suda;
- Test za ocenu poštovanja načela ne bis in idem, izrađen kroz praksu Suda, obuhvata tri elementa:
1. proveru da li se radi o “krivičnoj sankciji” u “krivičnom postupku”;
2. proveru identiteta dela;
3. proveru dupliranja postupaka.
I
I Protokol br. 12

Rim, 4. novembar 2000. godine
Države potpisnice, članice Saveta Evrope,
Imajući u vidu osnovno načelo da su svi ljudi jednaki pred zakonom i imaju pravo na jednaku zaštitu zakona;
Rešene da preduzmu dalje korake radi unapređivanja jednakosti svih ljudi kolektivnom primenom opšte zabrane diskriminacije
putem Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950 (u daljem tekstu; “Konvencija”);
Potvrđujući da načelo nediskriminacije ne sprečava potpisnice da preduzimaju mere radi unapređivanja pune i stvarne jednakosti
pod uslovom da postoji objektivno i razumno opravdanje za ovakve mere;
Saglasile su se o sledećem:
Član 1
Opšta zabrana diskriminacije
1. Svako pravo koje zakon predviđa ostvarivaće se bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispo-
vesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju
ili drugom statusu.
2. Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1.
Član 2
1. Svaka država može, u vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju, označiti
teritoriju ili teritorije na kojima će se primenjivati ovaj Prokol.
2. Svaka država može bilo kada kasnije, deklaracijom upućenom Generalnom sekretaru Saveta Evrope, proširiti primenu ovog Proto-
kola na neku drugu teritoriju označenu u deklaraciji. Protokol će stupiti na snagu u odnosu na takvu teritoriju prvog dana u mesecu
posle isteka roka od tri meseca od dana kada je Generalni sekretar primio ovakvu deklaraciju.
3. Svaka deklaracija data po jednom od dva prethodna stava može se, u odnosu na svaku teritoriju označenu u deklaraciji, povući ili
izmeniti obaveštenjem upućenom Generalnom sekretaru. Povlačenje ili izmena stupiće na snagu prvog dana u mesecu posle isteka
roka od tri meseca od dana kada je Generalni sekretar primio obaveštenje.
4. Deklaracija data u skladu s ovim članom smatraće se saglasnom sa stavom 1. člana 56. Konvencije.
5. Svaka država koja je dala deklaraciju u skladu sa stavom 1. ili 2. ovog člana može u svako vreme izjaviti da prihvata nadležnost
suda da prima predstavke pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupa pojedinaca u odnosu na član 1. ovog Protokola s jedne ili
više teritorija na koje se deklaracija odnosi, kao što je predviđeno članom 34. Konvencije.
Protokol br. 12 I
Član 3
Odnos prema Konvenciji
Odredbe članova 1. i 2. ovog Protokola smatraće se između ugovornica dodatnim članovima Konvencije; sve odredbe Konvencije
će se shodno primenjivati.
Član 4
Ovaj Protokol biće otvoren za potpisivanje od strane država članica Saveta Evrope koje su potpisale Konvenciju. On podleže ratifi-
kaciji, prihvatanju ili odobrenju. Država članica Saveta Evrope ne može ratifikovati, prihvatiti ili odobriti ovaj Protokol a da pre toga
ili istovremeno ne ratifikuje Konvenciju. Instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju deponovaće se kod Generalnog sekretara
Saveta Evrope.
Član 5
Stupanje na snagu
1. Ovaj Protokol stupiće na snagu prvog dana u mesecu posle isteka roka od tri meseca od dana kada su deset država članica Saveta
Evrope izrazile saglasnost da ih Protokol obavezuje u skladu s odredbama člana 4.
2. U odnosu na svaku državu koja kasnije izrazi svoju saglasnost da bude njime obavezana Protokol će stupiti na snagu prvog dana u
mesecu posle isteka roka od tri meseca od dana deponovanja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju.
Član 6
Funkcije depozitara
Generalni sekretar Saveta Evrope obavestiće sve države članice Saveta Evrope o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju svakog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju;
c) svakom datumu stupanja na snagu ovog Protokola u skladu s članovima 2. i 5;
d) svakom drugom aktu, obaveštenju ili dopisu koji se tiče ovog Protokola.
U potvrdu čega su dolepotpisane, propisno opunomoćene ličnosti potpisale ovaj Protokol.
Sačinjeno u Rimu, dana 4. novembra 2000. godine, na engleskom i francuskom jeziku, s tim da su oba teksta jednako autentična,
u jednom primerku koji će se deponovati u Arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope dostaviće overene prepise svakoj
članici Saveta Evrope.
I
Protokol br. 12 I
OPŠTA ZABRANA DISKRIMINACIJE

Dvanaestim protokolom garantuje se opšta zabrana diskriminacije, ali ne samo kada je reč o pravima i slobodama
propisanim Konvencijom nego i kada je u pitanju svako pravo koje je predviđeno domaćim zakonima. Razlika između
člana 1. ovog protokola i člana 14. Konvencije je u tome što član 14. nema samostalnu primenu odnosno on se vezuje za kršenje
nekog drugog supstancijalnog prava iz Konvencije. Nasuprot tome član 1. Protokola 12 primenjuje se samostalno. To je i razlog što
je relativno mali broj država (18 do maja 2012. godine) ratifikovalo ovaj protokol. Među njima se nalazi i Republika Srbija, koja
je ratifikovala sve protokole uz Konvenciju, a Protokol 12 je ratifikovala 1.4.2005. godine.
Sud bi morao biti posebno obazriv kako ne bi proširio tumačenje člana 1. Protokola 12 u svojim budućim presudama i kako ne
bi nametnuo nerazuman teret državama, što bi sigurno vodilo i tome da preostale države ugovornice Konvencije ne ratifikuju ovaj
instrument. Ovo se posebno odnosi na socijalna pitanja koja nameću pozitivne obaveze, imajući u vidu da 30 do 40 % populacije
koja trenutno živi u Evropi nema sredstava da pokrije osnovne životne potrebe. S tim u vezi, Izveštaj kojim se objašnjava Protokol
12 objašnjava da formulacija iz člana 1. reflektuje balansiran prilaz u odnosu na pozitivne obaveze ugovornica, kao i da je osnovni
cilj ovog člana „stvaranje negativne obaveze za ugovornice: obaveze da se pojedinci ne diskriminišu“ (par. 24). I više od toga, Izveštaj
kaže da će „obim bilo koje pozitivne obaveze koja može da proistekne iz čl. 1 najverovatnije biti ograničen“ (paragraf 27).
Dalja analiza pomenutog Izveštaja pokazuje da je glavni cilj Dvanaestog Protokola, ne da prizna nove osnove za zasnivanje
diskriminacije, već da proširi već priznate osnove, posebno diskriminaciju zasnovanu po osnovu pola i rase. Tako, Izveštaj
naglašava u par. 2 da je podsticaj ideji usvajanja protokola na Konvenciju dat od strane autora koji su se bavili polnom i rasnom
diskriminacijom. Upravni komitet za jednakost između žena i muškaraca posebno je podvukao da nema pravne zaštite između dva
pola kao nezavisnog fundamentalnog prava u kontekstu obaveznih instrumenata Saveta Evrope (paragraf 5).
Dalje, Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije napravila je studiju u kojoj se kaže da bi rasna diskriminacija trebalo
da bude pojačana „sredstvima kao što je dopunski protokol koji sadrži generalnu klauzulu protiv diskriminacije po osnovu rase,
boje kože, jezika, religije ili nacionalnog ili etničkog porekla.“ (par. 7). Takođe, lista zabranjenih osnova iz člana 14. ista je kao ona
iz člana 1. Dvanaestog protokola, iako je ovaj drugi instrument donet nekih 50 godina kasnije. Razlog bi trebalo tražiti u tome
da verovatno nije postojao konsenzus među državama u pogledu eksplicitnog spominjanja nekog od novih zabranjenih osnova
(uzrast, seksualna orijentacija i sl.).
Ovakav trend postoji, takođe, i u Evropskoj Uniji, gde su usvojene dve veoma važne Direktive: Direktiva Evropskog Saveta
2000/43/EC od 29.6.2000. godine, kojom se usvaja princip jednakog tretmana među osobama bez obzira na njihovo rasno
ili etničko poreklo, i Direktiva Evropskog Saveta 2000/78/EC od 27.11.2000. godine, koja uspostavlja opšti okvir jednakog
tretmana prilikom zapošljavanja i obavljanja profesije. Prva Direktiva proširuje primenu na socijalnu zaštitu, uključujući i so-
cijalnu sigurnost i brigu o zdravlju, ali samo u odnosu na rasu ili etničko poreklo. Druga Direktiva proširuje već postojeću zabranu
polne diskriminacije u odnosu na zapošljavanje i obavljanje profesije i na nove osnove u vidu religije ili uverenja, invaliditeta, uzra-
sta i seksualne orijentacije, ali se ona ne odnosi i na socijalnu sigurnost. Dakle, jednakost u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti priznata
je samo u vezi sa diskriminacijom po osnovu rase i pola. Takođe, Povelja o fundamentalnim pravima u Evropskoj Uniji reflektu-
je i proširuje već postojeća pravila o eliminaciji diskriminacije, koja su izložena u članu 20. koji proklamuje da je svako jednak
pred zakonom. Član 21, stav 1. priznaje sledeće osnove: pol, rasa, boja kože, etničko ili socijalno poreklo, genetička obeležja,
jezik, religiju ili uverenje, uzrast i seksualnu orijentaciju. Znači, neki novi osnovi su uključeni kao što je to slučaj sa genetičkim
obeležjem. Među posebno ugroženim grupama, naznačenim u čl. 24, 25. i 26. Povelje nalaze se deca, stare osobe i invalidi.
I Protokol br. 12
Na ovom mestu ukazaćemo na jedan primer moguće primene člana 1. Protokola 12 Konvencije, ali će se izneti primeri odnositi
na primenu člana 14. u vezi sa ostalim članovima Konvencije, jer su slučajevi vezani za Protokol 12, u praksi Suda, izuzetno retki.
Pravo preživelog vanbračnog druga na penziju i primena člana 1. Protokola 12

U skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS,
84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009 i 101/2010), pravo prežive-
log bračnog partnera na penziju priznaje se članovima porodice preminulog osiguranika koji je nadležnom fondu plaćao doprino-
se najmanje pet godina, kao i članovima porodice lica kojima je penzija već odobrena (član 27. Zakona).
Podobni članovi porodice uključuju, inter alia, supružnika osiguranika (član 28. stav 1. Zakona). Pravo preživelog bračnog
partnera na penziju takođe važi za razvedenog supružnika, ako je sud utvrdio pravo na izdržavanje u brakorazvodnoj
parnici (član 28. stav 2. Zakona). Međutim, Zakon ovo pravo ne priznaje vanbračnim partnerima.
Ovakvo rešenje Zakona moglo bi biti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) koji je u čla-
nu 62. stav 5. propisao da se “vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom.” Međutim, valja primetiti da ova
ustavna odredba nije dovoljno precizna, jer ostaje otvoreno pitanje sadržaja koji ima ova ustavna garancija. Naime, iako Ustav
načelno garantuje izjednačavanje vanbračne zajednice i braka, on ne određuje sadržaj ove garancije, već propisuje da se ona ostva-
ruje u skladu sa zakonom. To praktično može stvoriti dilemu oko toga da li se radi o ustavnom ili zakonskom pravu, te da li zakon
može odrediti sadržinu određenog prava.
U pomenutom slučaju Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju nije priznao pravo na penziju preživelom vanbračnom
drugu. Za razliku od ovog zakona čitav niz zakona izjednačava vanbračnu i bračnu zajednicu (pravo na izdržavanje po članu 152.
Porodičnog zakona (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon) priznato je i vanbračnim partnerima; Zakon o zdrav-
stvenom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 109/2005 - ispr. i 57/2011) u članu 24. stav 5. priznaje ista prava vanbrač-
nim partnerima, kao i bračnim, ako su najmanje dve godine živeli u istom domaćinstvu; u oblasti prava iz socijalnog osiguranja
vanbračni partneri izjednačeni su sa licima u braku itd.).
Interesantno je da je Ustavni sud Republike Srbije odlukom od 30.6.2011. godine odbacio, inter alia, inicijativu za pokretanje
postupka za utvrđivanje ustavnosti odredbe 28. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Time je Sud objasnio da njegova
uloga nije da kreira normu (pozitivan zakonodavac), već da ukine normu (negativan zakonodavac). Ustavni sud je takođe odlučio
da Narodnoj skupštini uputi pismo radi regulisanja prava partnera u vanbračnoj zajednici u vezi sa pravom na penziju.
Ovakva situacija može imati za posledicu da se pred Evropskim sudom za ljudska prava (dalje: Sud), u slučaju iscrpljivanja unu-
trašnjih pravnih sredstava, pokrene ovo pitanje sa pozivom na član 1. Protokola 12 uz Evropsku konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda (dalje: Konvencija), koji je Republika Srbija ratifikovala.
Praksa Evropskog suda za ljudska prava

Sud je u svojoj praksi razvio koncept pravljenja razlika u pravnom statusu i pravnim dejstvima između bračnih i
vanbračnih parova. To je naglašeno u predmetu Nylund protiv Finske u vezi sa priznavanjem očinstva za dete začeto za vreme
vanbračne zajednice i rođeno u braku sa drugim partnerom. U ovom predmetu Sud je primetio:
“Sud smatra da, iako je u nekim oblastima de facto odnos partnera u vanbračnoj zajednici priznat, i dalje postoje razlike između
bračnih i vanbračnih parova, posebno, razlike u pravnom statusu i pravnim dejstvima. Brak i dalje karakteriše korpus prava i oba-
veza koji ga značajno razlikuje od situacije muškarca i žene u vanbračnoj zajednici”.
(Nylund protiv Finske, odluka broj 27110/95 od 29.6.1999. godine)
Ranije, u predmetu Quintana Zapata protiv Španije (odluka broj 34615/97 od 4.3.1998. godine), Komisija je kao prethodnik
Suda utvrdila u oblasti socijalnog osiguranja, da uprkos činjenici da je podnositeljka predstavke živela u vanbračnoj zajednici bez
venčanice više od 65 godina i imala petoro dece iz te veze “razlike u tretmanu u vezi sa penzijama udovica kada je reč o bračnim
Protokol br. 12 I
partnerima i osobama koje su živele zajedno van braka teže legitimnom cilju i zasnivaju se na objektivnom i razumnom opravdanju,
a to je zaštita tradicionalne porodice”. Štaviše, Komisija je zaključila da je “podnositeljka predstavke imala dovoljno vremena da se
venča sa E.M.B. kako bi mogla, ako joj bude potrebno, da koristi sve prednosti koje zavise od braka” i odbacila je predstavku u vezi sa
diskriminacijom kao očigledno neosnovanu.
U odluci Shackell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 45851/99 od 27.4.2000. godine, podnositeljka predstavke Joanna Shac-
kell podnela je zahtev organima Ujedinjenog Kraljevstva za priznanje prava udovice, ali je njen zahtev odbijen zato što je živela u
dugoj vezi, a ne u braku kako je predviđeno Zakonom iz 1992. godine, koji je donela tužena država.
Sud je odbacio njen zahtev u vezi sa diskriminacijom kao očigledno neosnovan ponovivši zaključak iz odluke u predmetu
Nylund protiv Finske (videti gore), kao i iz predmeta Lindsay protiv Ujedinjenog Kraljevstva, odluka Komisije 1.11.86, D.R. 49, str.
181. Osim toga, Sud je priznao da “brak ostaje institucija koja je široko prihvaćena pošto daje poseban pravni status onima koji ulaze
u njega” i zaključio da se za “promovisanje braka, ograničavanjem prava preživelih bračnih partnera, ne može reći da prelazi prostor
za procenu koji ima tužena Vlada.”
Ovaj zaključak je takođe primenilo u sferi poreskih zakona Veliko veće u presudi Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva (broj
13378/05) gde Sud nije našao povredu člana 14. Konvencije u vezi sa članom 1. Protokola broj 1 i konstatovao:
“…već je utvrđeno da brak daje poseban status onima koji ulaze u njega. Ostvarivanje prava na brak zaštićeno je članom 12. Kon-
vencije i pokreće društvene, lične i pravne posledice” (B. i L. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, citiran u gornjem tekstu, stav 34.). U
predmetu Shackell (citiran u gornjem tekstu), Sud je utvrdio da situacije bračnih i vanbračnih heteroseksualnih parova nisu analo-
gne u pogledu ostvarivanja prava preživelih supružnika, pošto “brak ostaje institucija koja je široko prihvaćena pošto daje poseban
pravni status onima koji ulaze u njega”.
(Burden protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 13378/05, stav 63)
U još jednoj presudi Velikog veća Şerife Yiğit protiv Turske, Sud isto nije utvrdio povredu zabrane diskriminacije potvrđujući
ranije utvrđene stavove u vezi sa penzijskim i invalidskim osiguranjem uprkos činjenici da je podnositeljka predstavke živela u
verskom braku više od 26 godina i u toj vezi imala šestoro dece:
“…Sud je već presudio da je brak široko prihvaćena institucija pošto daje poseban pravni status onima koji ga sklapaju... Zaštita
braka predstavlja, u principu, važan i legitiman razlog koji može opravdati razliku u tretmanu bračnih i vanbračnih parova … Brak
karakteriše korpus prava i obaveza koji ga značajno razlikuje od situacije muškarca i žene u vanbračnoj zajednici … Stoga, države
imaju određeni prostor za procenu da drugačije tretiraju bračne i vanbračne parove, posebno u stvarima koje spadaju u sferu so-
cijalne i fiskalne politike kao što je oporezivanje, penzije i socijalno osiguranje” (videti stav 72. presude).
(Şerife Yiğit protiv Turske, br. 3976/05 od 2.11.2010. godine)
Pravo na brak zaštićeno je članom 12. Konvencije, a Sud je u predmetu Korosidou protiv Grčke (presuda broj 9957/08 od
10.2.2011. godine) konstatovao: “pravo na sklapanje braka štiti član 12 Konvencije koji povlači socijalne, lične i pravne posledice”
(videti stav 70. presude).
Isto tako, ako se držimo razmišljanja Komisije u predmetu Quintana Zapata protiv Španije, relevantno je i pitanje postojanja do-
voljno vremena da vanbračni partneri sklope brak, kako bi mogli, ako je potrebno, da koriste prava čije korišćenje zavisi od braka.
Osim toga, Sud je često imao u vidu i to da li su podnosioci predstavki znali kakva im je situacija na osnovu postojećeg zakono-
davstva, zbog čega bi morali da regulišu svoj odnos u skladu sa relevantnim zakonom kako bi imali prava na prinadležnosti posle
smrti svog partnera (videti, mutatis mutandis, zaključke Suda u presudi Şerife Yiğit protiv Turske, stav 84.).
Takođe Sud je često imao u vidu činjenicu da su pravila koja utvrđuju materijalne i formalne uslove kojima se reguliše građan-
ski brak najčešće jasna i dostupna, a pripreme za sklapanje građanskog braka jednostavne i ne predstavljaju preteran teret za za-
interesovana lica, zbog čega je u ovakvim situacijama najčešće izvlačio zaključke da nije bilo diskriminacije vanbračnih partnera.
I Protokol br. 12
Opšti standardi u uporednom pravu

U predmetima ove prirode, Sud se često rukovodio opštim standardima u pravnim sistemima drugih država članica
Saveta Evrope. U presudi Şerife Yiğit protiv Turske, Sud je napravio uporedni pregled (videti, st. 41. do 44. navedene presude) i od
36 zemalja obuhvaćenih istraživanjem, četiri (Francuska, Grčka, Portugal i Srbija) jasno priznaju vanbračnu zajednicu. U
drugim zemljama, iako takvi aranžmani nisu jasno priznati, oni proizvode izvesna pravna dejstva.
“U dvadeset četiri zemlje (Jermenija, Austrija, Azerbejdžan, Belgija, Bosna i Hercegovina, Kipar, Republika Češka, Francuska, Nemač-
ka, Grčka, Mađarska, Irska, Luksemburg, Moldavija, Monako, Holandija, Poljska, Rumunija, Srbija, Slovenija, Španija, Švajcarska,
Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija i Ukrajina), nacionalno zakonodavstvo dozvoljava preživelim supružnicima, pod odre-
đenim uslovima, da traže prinadležnosti na osnovu prava socijalnog osiguranja preminulog. Od ovih zemalja, samo šest (Austrija,
Belgija, Francuska, Mađarska, Holandija i Španija) proširuju ovo pravo i na vanbračnu zajednicu. U većini država članica Saveta
Evrope, samo bračni partneri koji su sklopili građanski brak imaju uslove za zdravstveno osiguranje posle smrti jednog od partnera;
stoga vanbračni partneri ne ispunjavaju uslove. U Danskoj, Mađarskoj, Holandiji, Portugalu, Sloveniji i Španiji penzija preživelog
partnera može se dodeliti preživelom partneru iz “divljeg” braka pod određenim okolnostima. U velikoj većini zemalja koje priznaju
pravo na penziju preživelog partnera, partneri iz vanbračne zajednice nisu podobni da je primaju.” (videti st. 43. i 44.).
(Şerife Yiğit protiv Turske)
U manjini država koje priznaju pravo na penziju preživelom partneru iz vanbračne zajednice, neophodno je da se za-
dovolje neki uslovi. Na primer, u Mađarskoj je neophodno da partneri žive zajedno godinu dana i da imaju decu ili da žive zajedno
10 godina. U Hrvatskoj (ova država nije obuhvaćena pregledom Suda u predmetu Şerife Yiğit protiv Turske), partner iz vanbračne
zajednice koji živi u istom domaćinstvu sa partnerom najmanje tri godine do njegove smrti, ima pravo na penziju po smrti partne-
ra prema istim uslovima kao supružnik (član 21. stav 5. Zakona o penzijskom osiguranju).
Odnos Suda prema državama povodom razlika u pravima bračnih i vanbračnih partnera
Na osnovu prethodnog izlaganja može se zaključiti da je Sud bio prilično blagonaklon prema državama u slučajevima ka-
da njihovo nacionalno zakonodavstvo u različitim oblastima života ne stavlja u isti položaj bračne i vanbračne partnere
(na primer, u vezi sa priznavanjem očinstva za dete začeto za vreme vanbračne zajednice i rođeno u braku sa drugim partnerom;
u oblasti socijalnog osiguranja; priznavanja udovičkog prava; u poreskoj oblasti; u oblasti penzijskog i zdravstvenog osiguranja
itd.). Naime, Sud je smatrao da se radi o oblastima u kojima država ima široko polje slobodne procene (margin of appreciation).
Za Srbiju izvesni problem može nastati upravo zbog toga što je ustavni i zakonski okvir drugačiji, tačnije u većini obla-
sti bračni i vanbračni partneri su izjednačeni, osim u oblasti prava na penziju, po smrti partnera.
Sledeći rešenja iz uporednog prava, rešenje za Srbiju bi moglo da bude u propisivanju određenog niza godina zajedničkog
života, kao uslova za sticanje ovog prava od strane vanbračnih drugova. Međutim, problem u vezi sa tim rešenjem vezan je za
dokazivanje. Naime, u penzijskom sistemu Srbije dokazivanje putem svedoka je isključeno, shodno članu 138. stav 3. Zakona o
penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005,
101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009 i 101/2010).
Osetljivost ovog pitanja očigledna je na osnovu primera iz predmeta Korosidou protiv Grčke, gde je partner podnositeljke pred-
stavke imao paralelnu vezu i jedno dete iz te veze (videti, stav 53. ove presude).
To svakako može biti objašnjenje zbog čega Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju nije predvideo rešenja po ugledu na
druge zakone koji izjednačavaju vanbračnu i bračnu zajednicu.
I
I Protokol br. 13
PROTOKOL BROJ 13 UZ KONVENCIJU ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH

SLOBODA O UKIDANJU SMRTNE KAZNE U SVIM OKOLNOSTIMA8)
Viljnus, 3. maj 2002. godine
Države članice Saveta Evrope, potpisnice ovog Protokola,
Uverene da je pravo svakoga na život osnovna vrednost u demokratskom društvu i da je ukidanje smrtne kazne od suštinske važ-
nosti za zaštitu ovog prava, kao i za potpuno priznavanje urođenog dostojanstva svih ljudskih bića;
Želeći da učvrste zaštitu prava na život, zajemčenog Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda potpisanoj u Rimu, 4.
novembra 1950. godine (u daljem tekstu: Konvencija);
Imajući u vidu da Protokol 6 uz Konvenciju, koji se odnosi na ukidanje smrtne kazne, potpisan u Strazburu, 28. aprila 1983, ne
isključuje smrtnu kaznu za dela počinjena u vreme ratnog stanja ili stanja neposredne ratne opasnosti;
Rešene da preduzmu odlučujući korak u cilju ukidanja smrtne kazne u svim okolnostima,
Član 1
Ukidanje smrtne kazne
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Zabrana odstupanja
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15. Konvencije.
Član 3
Zabrana stavljanja rezervi
Na odredbe ovog Protokola ne mogu se stavljati rezerve na osnovu člana 57. Konvencije.
Član 4
1. Svaka država može u trenutku potpisivanja ili deponovanja instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju, naznačiti teri-
toriju ili teritorije na koje se ovaj Protokol primenjuje.
8) Ovim protokolom države se obavezuju da će potpuno ukinuti smrtnu kaznu, i to ne samo u doba mira nego i u doba rata ili neposredne ratne
opasnosti.
Protokol br. 13 I
2. Svaka država ugovornica može naknadno, izjavom upućenom Generalnom sekretaru Saveta Evrope, proširiti primenu ovog Pro-
tokola na neku drugu teritoriju navedenu u izjavi. U odnosu na tu teritoriju Protokol stupa na snagu prvog dana u mesecu koji
nastupa po isteku perioda od tri meseca od dana kada je Generalni sekretar primio tu izjavu.
3. Sve izjave date u skladu s prethodna dva stava, u odnosu na svaku teritoriju navedenu u izjavi, mogu da se povuku notifikacijom
dostavljenom Generalnom sekretaru. Povlačenje stupa na snagu prvog dana u mesecu koji nastupa po isteku perioda od tri meseca
od dana kada je Generalni sekretar primio pomenutu notifikaciju.
Član 5
Odnos prema Konvenciji
U pogledu Visokih strana ugovornica odredbe članova 1. do 4. ovog Protokola smatraju se dodatnim članovima Konvencije i sve
Član 6
Ovaj Protokol je otvoren za potpis državama članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije. On podleže ratifikaciji,
prihvatanju ili odobravanju. Država članica Saveta Evrope ne može da ratifikuje, prihvati ili odobri ovaj Protokol bez prethodne ili
istovremene ratifikacije Konvencije. Instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju deponuju se kod Generalnog sekretara
Saveta Evrope.
Član 7
Stupanje na snagu
1. Ovaj Protokol stupa na snagu prvog dana u mesecu koji nastupa po isteku perioda od tri meseca od dana kada je deset država čla-
nica Saveta Evrope izrazilo pristanak da se obavežu ovim Protokolom u skladu s odredbama člana 6.
2. U odnosu na državu članicu koja naknadno izrazi pristanak da se obaveže ovim Protokolom, on stupa na snagu prvog dana u me-
secu koji nastupa po isteku perioda od tri meseca od dana deponovanja instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju.
Član 8
Funkcije depozitara
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava sve članice Saveta Evrope o sledećem:
a) svakom potpisivanju;
b) svakom deponovanju instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju;
d) svakom drugom postupku, obaveštenju ili saopštavanju koje se odnosi na ovaj Protokol.
U potvrdu toga su dole potpisani, propisno ovlašćeni za to, potpisali ovaj Protokol.
Sačinjeno u Viljnusu 3. maja 2002. godine, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta verodostojna, u jednom pri-
merku koji će se deponovati u Arhivu Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope dostavlja overene prepise svakoj državi članici
Saveta Evrope.
I Protokol br. 14
PROTOKOL BR. 14 UZ EVROPSKU KONVENCIJU ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I

OSNOVNIH SLOBODA, KOJIM SE MENJA KONTROLNI SISTEM KONVENCIJE
PREAMBULA
Države članice Saveta Evrope, potpisnice ovog protokola uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u
Rimu 4. novembra 1950. godine (u daljem tekstu: “Konvencija”),
Imajući u vidu Rezoluciju br. 1 i Deklaraciju usvojenu na Evropskoj ministarskoj konferenciji o ljudskim pravima koja je održa-
na u Rimu 3. i 4. novembra 2000. godine,
Imajući u vidu deklaracije koje je usvojio Komitet ministara 8. novembra 2001, 7. novembra 2002. i 15. maja 2003. godine, na
svojoj 109, 111. odnosno 112. sednici,
Imajući u vidu Mišljenje br. 251 (2004) koje je 28. aprila 2004. godine usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope,
Uvažavajući hitnu potrebu da se izmene neke odredbe Konvencije u cilju očuvanja i poboljšanja sistema kontrole na dugoročnoj
osnovi, pre svega u svetlu stalnog povećavanja opterećenosti Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta ministara Saveta Evrope,
Imajući posebno u vidu potrebu da se omogući da Sud i dalje igra istaknutu ulogu u oblasti zaštite ljudskih prava u Evropi,
Saglasile su se o sledećem:
Član 1
U članu 22. Konvencije, stav 2. briše se.
Član 2
Član 23. Konvencije menja se i glasi:
“Član 23. - Mandat i prestanak mandata
1. Sudije se biraju na period od devet godina. One se ne mogu ponovo birati.
2. Sudiji ističe mandat kada navrši 70 godina života.
3. Sudije ostaju na dužnosti dok im se ne odredi zamena. Međutim, oni nastavljaju da rade na predmetima koje su već uzeli u
razmatranje.
4. Sudija se ne može razrešiti funkcije osim ako druge sudije ne odluče dvotrećinskom većinom da on više ne ispunjava potrebne
uslove.”
Član 3
Član 24. Konvencije briše se.
Član 4
Član 25. Konvencije postaje član 24. i njegov tekst menja se tako da glasi:
“Član 24. - Sekretarijat i izvestioci
1. Sud ima sekretarijat čije se funkcije i organizacija utvrđuju Poslovnikom Suda.
2. Kada zaseda sudija pojedinac, Sudu pomažu izvestioci koji su potčinjeni predsedniku Suda. Oni čine deo Sekretarijata Suda.”
Protokol br. 14 I
Član 5
Član 26. Konvencije postaje član 25. (“Opšta sednica suda”) i njegov tekst menja se na sledeći način:
1. Na kraju tačke d) zarez se menja tačka-zarezom, a reč “i” briše se.
2. Na kraju tačke e) tačka se menja tačka-zarezom.
3. Dodaje se nova tačka f) koja glasi:
“f) podnosi zahtev u skladu sa članom 26, stav 2.”
Član 6
Član 27. Konvencije postaje član 26, a njegov tekst menja se tako da glasi:
“Član 26. - Sudija pojedinac, odbori, veća i Veliko veće
1. Sud razmatra predmete od strane sudije pojedinca, u odborima od tri sudije, veću od sedam sudija i u Velikom veću od sedamna-
est sudija. Veća Suda ustanovljavaju odbore za određen vremenski period.
2. Na zahtev Opšte sednice Suda, Komitet ministara može, jednoglasnom odlukom i za određeni period, da broj sudija veća smanji
na pet.
3. Kada sudi kao sudija pojedinac, sudija ne može da razmatra predstavku podnetu protiv visoke strane ugovornice sa čije liste je
izabran.
4. Po službenoj dužnosti u sastav veća i Velikog veća ulazi sudija izabran sa liste visoke strane ugovornice. Ako takvog nema ili
nije u mogućnosti da učestvuje u radu, u svojstvu sudije sedi lice koga izabere predsednik Suda sa liste koju unapred podnosi ta
visoka strana ugovornica.
5. U sastav Velikog veća ulaze i predsednik i potpredsednici Suda, predsednici veća i druge sudije izabrane u skladu sa Poslovnikom
Suda. Kada se predmet iznese pred Veliko veće na osnovu člana 43, sudije članovi veća koje je donelo presudu ne mogu učestvo-
vati u radu Velikog veća, s izuzetkom predsednika Veća i sudije koji je izabran sa liste visoke strane ugovornice.”
Član 7
Posle novog člana 26, u tekst Konvencije dodaje se novi član 27. koji glasi:
“Član 27. - Nadležnost sudije pojedinca
1. Sudija pojedinac može da proglasi neprihvatljivom ili da skine s liste predmeta Suda predstavku podnetu na osnovu člana 34,
ako se takva odluka može doneti bez daljeg ispitivanja.
2. Ova odluka je konačna.
3. Ako sudija pojedinac ne proglasi predstavku neprihvatljivom ili je ne skine s liste predmeta Suda, ustupiće je nekom od odbora
ili veća na dalji postupak.”
Član 8
Član 28. Konvencije menja se tako da glasi:
“Član 28 - Nadležnost odbora
1. Predstavku podnetu u skladu s članom 34. odbor može jednoglasnom odlukom:
a) da proglasi neprihvatljivom ili je skine s liste predmeta, ako se takva odluka može doneti bez daljeg ispitivanja; ili
b) da proglasi neprihvatljivom i istovremeno donese presudu o suštini spora, ako je pitanje koje je predmet spora, a odnosi se
na tumačenje ili primenu Konvencije ili protokola uz nju, već podrobno elaborirano u sudskoj praksi Suda.
2. Odluke i presude donete na osnovu stava 1. su konačne.
3. Ako sudija izabran sa liste visoke strane ugovornice ne učestvuje u radu odbora, odbor može u svakoj fazi postupka da pozove
tog sudiju da zauzme mesto jednog od članova tog odbora, uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, uključujući i to da li je ta
visoka strana ugovornica osporila primenu procedure predviđene stavom 1. tačka b).”
Član 9
Član 29. Konvencije menja se na sledeći način:
I Protokol br. 14
1. Stav 1. menja se tako da glasi: “Ako nije doneta odluka na osnovu članova 27. i 28, niti je izrečena presuda na osnovu člana 28,
veće odlučuje o prihvatljivosti i suštini pojedinačnih predstavki podnetih na osnovu člana 34. Odluka o prihvatljivosti može se
doneti posebno.”
2. Na kraju stava 2. dodaje se nova rečenica koja glasi: “Odluka o prihvatljivosti donosi se posebno osim kada Sud, u izuzetnim
slučajevima, ne odluči drugačije”.
3. Stav 3. briše se.
Član 10
1. Na kraju tačke a) reč “i” briše se.
2. Tačka b) postaje tačka c), a dodaje se nova tačka b) koja glasi:
“b) odlučuje o pitanjima koja Sudu upućuje Komitet ministara u skladu s članom 46, stav 4; i”.
Član 11
Pri kraju stava 1. posle broja 34, dodaje se zarez i broj 46.
Član 12
Stav 3. člana 35. Konvencije menja se tako da glasi:
“3. Sud proglašava neprihvatljivom svaku pojedinačnu predstavku podnetu na osnovu člana 34. ako:
a) smatra da je predstavka nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju, očigledno neosnovana, ili predstavlja zlo-
upotrebu prava na predstavku; ili
b) smatra da podnosilac predstavke nije značajnije oštećen, osim ako poštovanje ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i
protokolima uz nju ne zahteva ispitivanje suštine predstavke, s tim da se predstavka ne može odbaciti po ovom osnovu uko-
liko slučaj nije prethodno s dužnom pažnjom razmotrio domaći sud.”
Član 13
Na kraju člana 36. Konvencije dodaje se stav 3, koji glasi:
“3. Komesar za ljudska prava Saveta Evrope može podneti pisani podnesak i uzeti učešće u raspravi u predmetima pred većem ili
Velikim većem.”
Član 14
“Član 38 - Ispitivanje predmeta
Sud razmatra predstavku zajedno s predstavnicima stranaka i, ako je to potrebno, preduzima istragu za čije će mu efikasno
sprovođenje visoke strane ugovornice u pitanju obezbediti sve neophodne uslove.”
Član 15
“Član 39 - Prijateljska poravnanja
1. U svakoj fazi postupka Sud se može staviti na raspolaganje stranama u sporu kako bi se postiglo prijateljsko poravnanje zasno-
vano na poštovanju ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju.
2. Postupak koji se vodi na osnovu stava 1. poverljive je prirode.
3. Ako se postigne prijateljsko rešenje, Sud skida predmet sa svoje liste odlukom koja sadrži kratak opis činjenica i postignutog
rešenja.
4. Odluka se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda izvršenje odredbi prijateljskog poravnanja predviđenih odlukom.”
Protokol br. 14 I
Član 16
“Član 46 - Obaveznost i izvršenje presuda
1. Visoke strane ugovornice se obavezuju da se povinuju pravosnažnoj presudi Suda u svakom predmetu u kome su stranke.
2. Pravosnažna presuda Suda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje.
3. Ako Komitet ministara smatra da praćenje izvršenja pravosnažne presude remeti neki problem u vezi sa tumačenjem presude,
može se obratiti Sudu radi donošenja odluke povodom pitanja tumačenja. Za odluku o obraćanju Sudu potrebna je dvotrećinska
većina glasova predstavnika koji sede u Komitetu.
4. Ako Komitet ministara smatra da neka visoka strana ugovornica odbija da se povinuje pravosnažnoj presudi u predmetu u ko-
jem je stranka, on može, nakon što zvanično obavesti tu visoku stranu ugovornicu, a na osnovu odluke usvojene dvotrećinskom
većinom glasova predstavnika koji sede u Komitetu, da se Sudu obrati pitanjem da li je ta visoka strana ugovornica propustila
da ispuni svoju obavezu iz stava 1.
5. Ako Sud utvrdi da postoji povreda stava 1, upućuje predmet Komitetu ministara radi razmatranja mera koje treba preduzeti.
Ako Sud utvrdi da stav 1. nije prekršen, vratiće predmet Komitetu ministara koji zaključuje raspravu o predmetu.”
Član 17
1. Dodaje se novi stav 2. koji glasi:
“2. Evropska unija može da pristupi ovoj konvenciji.”
2. Stavovi 2, 3. i 4. postaju stavovi 3, 4. i 5.
Prelazne i završne odredbe
Član 18
1. Ovaj protokol je otvoren za potpis državama članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije, koje svoj pristanak da budu
obavezane protokolom mogu izraziti:
a) potpisom bez rezerve u pogledu ratifikacije, prihvatanja odnosno odobrenja; i
b) potpisom koji podleže ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju, koji će biti praćen ratifikacijom, prihvatanjem ili odobrenjem.
2. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope.
Član 19
Ovaj protokol stupa na snagu prvog dana u mesecu koji nastupa po proteku tromesečnog perioda od dana kada su sve države
ugovornice Konvencije izrazile svoj pristanak da ih ovaj protokol obavezuje u skladu sa odredbama člana 18.
Član 20
1. Od dana stupanja na snagu ovog protokola njegove odredbe primenjuju se na sve predstavke već podnete pred Sudom, kao i na
sve presude čije izvršenje nadgleda Komitet ministara.
2. Novi kriterijum prihvatljivosti koji je članom 12. ovog protokola uveden u član 35, stav 3. b) Konvencije ne odnosi se na podneske
koji su proglašeni prihvatljivim pre stupanja na snagu ovog protokola. U roku od dve godine od stupanja na snagu ovog proto-
kola novi kriterijum prihvatljivosti mogu da primenjuju samo veća i Veliko veće Suda.
Član 21
Mandat sudija koji na dan stupanja na snagu ovog protokola služe svoj prvi mandat biće ipso jure produžen na ukupno devet
godina. Ostale sudije dovršiće svoj mandat koji se ipso jure produžava za dve godine.
I Protokol br. 14
Član 22
Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava zemlje članice Saveta Evrope o:
a) svakom potpisu;
b) deponovanju instrumenata ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja;
v) datumu stupanja na snagu ovog protokola u skladu s članom 19; i
g) svakoj drugoj radnji, obaveštenju ili saopštenju u vezi sa ovim protokolom.
U potvrdu čega su dolepotpisani, propisno ovlašćeni u tu svrhu, potpisali ovaj protokol.
Sačinjeno u Strazburu, dana 13. maja 2004, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodo-
stojna, u jednom primerku koji se deponuje u Arhivu Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope će overene kopije dostaviti
svakoj državi članici Saveta Evrope.
Potvrđujem da je original dokumenta na engleskom i francuskom jeziku deponovan u arhivu Saveta Evrope.
Protokol br. 14 I
NOVINE KOJE DONOSI PROTOKOL 14

Na Ministarskoj konferenciji o ljudskim pravima, koja je održana u Rimu 3. i 4. novembra 2000. godine, radi obeležavanja pede-
sete godišnjice otvaranja za potpis Konvencije usvojen je Protokol 14, koji je otvoren za potpis 13. maja 2004. Protokol je stupio
na snagu 1. juna 2010. godine, tri meseca pošto ga je ratifikovala i poslednja država-članica Saveta Evrope (Rusija). Republika
Srbija (u vreme ratifikacije Srbija i Crna Gora) je ratifikovala ovaj protokol 6. septembra 2005. godine, tako da je on obavezujući i
za nju počev od 1. juna 2010. godine.
Ovaj protokol uvodi značajne novine u sistem ustanovljen Konvencijom, možda i važnije od onih koje su ostvarene Protokolom
11 iz 1998. godine. Neke od njih imaće značajne praktične posledice na rad Suda, pa će se samim tim odraziti i na podnosioce pred-
stavki, ali i na tužene države. Upravo stoga, potrebno je ukazati na neke od praktičnih posledica stupanja na snagu Protokola 14, a
koje bi trebalo ceniti kroz svrhu ovog protokola - unapređenje funkcionisanja Suda, koji je opterećen brojem individualnih
predstavki. Stoga, ovim protokolom bi trebalo ostvariti dva cilja - postupanje po predstavkama na brži način, ukoliko se radi
o tzv. klon slučajevima (slučajevi koji se ponavljaju, poput dugotrajnih postupaka, neizvršavanja pravosnažnih presuda, gde po-
stoji dobro ustanovljena sudska praksa) i omogućavanje Sudu da veću pažnju usmeri na važnije slučajeve (kršenje temeljnih
ljudskih prava, poput prava na život ili izgrađivanje prakse i pravila u vezi sa tzv. pilot-presudama).
Prethodno ispitivanje predstavki (tzv. proces filtracije predstavki)

Način ispitivanja predstavki izmenjen je prvenstveno u proceduralnom smislu. Ta izmena ogleda su u tome što umesto
odbora od trojice sudija o dopuštenosti predstavke odlučuje sudija pojedinac, koji ima pravo da predstavku proglasi nedopušte-
nom ili je po drugom osnovu skine sa liste slučajeva pred Sudom. Dakle, njemu su data znatna ovlašćenja, jer se po ranijem siste-
mu zahtevala jednoglasnost članova odbora za proglašavanje predstavke nedopuštenom, što je sudbina gotovo 90% predstavki
podnetih Sudu. Međutim, postoji i jedno ograničenje. Naime, sudija pojedinac ne može odlučivati o predstavkama podne-
tim protiv države u čije ime je izabran za sudiju Suda. Dakle, sudija izabran u ime Srbije ne može da odlučuje kao sudija
pojedinac o predstavkama protiv Republike Srbije, bez obzira ko ih je podneo (državljanin Srbije ili stranac). Odluka sudije
pojedinca je konačna odnosno protiv nje nije moguće izjaviti žalbu. Ono što je još više frustrirajuće za podnosioce je to da ova
odluka ne mora da sadrži obrazloženje (što je bio slučaj i sa odlukama tročlanog odbora).
Dodatni kriterijum za dopuštenost predstavki

U sadržinskom pogledu izmene u vezi sa ispitivanjem predstavki ogledaju se u uvođenju dodatnog kriterijuma za dopuštenost
predstavki. Naime, predstavka se neće razmatrati osim ako podnosilac nije pretrpeo znatniju štetu (ovaj kriterijum Sud je
primenio u nedavno donetoj odluci Bock protiv Nemačke).
Za primenu ovog kriterijuma postavljena su dva dodatna uslova:
a) Predstavka se neće dalje razmatrati osim ako poštovanje ljudskih prava ne zahteva njeno ispitivanje u meritumu;
b) Predstavke u meritumu neće biti razmatrane ako nisu na valjan način ispitane od strane domaćih sudova. Svrha ove odredbe je da
obezbedi da svaki slučaj bude razmotren kako na nacionalnom, tako i na evropskom nivou, a proističe iz načela supsidijarnosti.
I Protokol br. 14
Ove odredbe su žestoko kritikovane, jer Sudu ostavljaju pravo na široku ocenu “znatnije štete”, ali i “poštovanja ljudskih prava”,
što u prvom slučaju može pogodovati državama, a u drugom podnosiocima predstavki. U svakom slučaju, ovaj kriterijum trebalo
bi da umanji nefleksibilnost ostalih kriterIjuma za dopuštenost predstavki, do čega je došlo i usled prakse samog Suda.
Ograničenje za primenu novih kriterijuma za prihvatljivost predstavke su:
a) navedeni kriterijumi primenili bi se samo pred većem (7 sudija) i Velikim većem (17 sudija), u prve dve godine od stupanja na
snagu protokola;
b) ovi kriterijumi neće se primenjivati retroaktivno.
Izvesni “prelazni” karakter ovog kriterijuma, koji proističe iz onog što je rečeno u prethodnom stavu pod tačkom a), svakako
da ima za cilj da omogući Sudu da izgradi praksu u vezi sa njim.
Postupanje Suda u “slučajevima koji se ponavljaju” (tzv. repetativni slučajevi)

odnosno slučajevima “dobro ustanovljene sudske prakse”
Ovakvi slučajevi značajno doprinose broju predmeta pred Sudom, pa je Protokolom pokušano da se nađe rešenje za “slučajeve
koji se ponavljaju” odnosno slučajeve “dobro ustanovljene sudske prakse”.
Stoga, Protokolom je odbor od troje sudija ovlašćen da u svim ovakvim slučajevima donese odluku o dopuštenosti i
meritumu istovremeno, i to kao pravilo, a ne više samo u izuzetnim slučajevima. Ova uprošćena procedura, međutim, neće se
primeniti, ukoliko odbor smatra da bi slučaj zahtevao detaljniju analizu od strane sedmočlanog veća, kao i kada se ne može doneti
jednoglasna odluka, koja je uslov za primenu ove “uprošćene procedure”.
Važno je istaći da su i odluke (pri tome se misli i na presude) Odbora konačne i ne mogu se uputiti na Veliko veće, tako da će
se ovo veće, sastavljeno od 17 sudija, kao i do sada, baviti samo izuzetnim slučajevima.
Sa druge strane, strankama ostaje mogućnost da pred samim odborom osporavaju da se radi o slučaju “dobro ustanovljene
sudske prakse.” Čini se, da će se ovom mogućnošću češće koristiti tužene države, jer predstavke koje su u startu nedopuštene od-
bacuje sudija pojedinac, bez znanja tužene države, a predstavke u nadležnosti odbora i koje se dostavljaju državama kao primer
“dobro ustanovljene sudske prakse,” najčešće će rezultirati ustanovljavanjem povrede Konvencije.
Sklapanje prijateljskih poravnanja

Sud je i do sada forsirao sklapanje poravnanja, a stupanjem Protokola 14 na snagu to je postalo pravilo upravo u
slučajevima tzv. “dobro ustanovljene sudske prakse.” Naime, ta opcija odgovaraće svim učesnicima u sporu. Sudu, jer će time
smanjiti broj slučajeva. Podnosiocima, jer će im omogućiti da pre dođu do naknade, čiju visinu je predložio sam Sud. Najzad, tu-
ženoj državi, jer neće morati da iznosi odbranu koja je unapred osuđena na neuspeh i da plaća i troškove postupka koji ponekad
mogu biti mnogo veći i od iznosa dosuđene naknade (na primer, u slučaju Kin-Stib i Majkić protiv Srbije, dosuđena naknada iznosi
8.000 evra, a troškovi postupka 30.000 evra).
Novina, predviđena članom 39. Konvencije, koji sada reguliše poravnanja, predstavlja nadzor nad sprovođenjem uslo-
va iz poravnanja od strane Komiteta ministara, što je do sada bilo rezervisano isključivo za presude. To je bio razlog da
je Sud ponekad o poravnanjima donosio i presude (ne u odnosu na Srbiju, ali da u odnosu, na Holandiju), dok će to sada činiti
isključivo odlukama.
Izvršavanja presuda
Protokolom 14 ojačana su ovlašćenja Komiteta ministara u procesu nadzora nad izvršavanjem presuda Suda.
Najpre, u slučajevima u kojima Komitet ministara nalazi da je izvršavanje presude ugroženo usled problema nastalih
različitim tumačenjima presude on se može obratiti Sudu za mišljenje (u praksi su se takvi slučajevi javili na primer, povo-
dom stava Suda u vezi sa pitanjem delotvornosti sredstava koje je Turska predvidela u svom pravnom sistemu za povraćaj imovine
kiparskih Grka u međudržavnim slučajevima između Kipra i Turske, povodom čega je na zasedanju Komiteta ministara početkom
Protokol br. 14 I
juna 2010. godine, došlo do oprečnih tumačenja). Do toga može doći samo po osnovu dvotrećinske većine glasova. Ovakva
kvalifikovana većina ukazuje na to da će se u praksi ovo dešavati u izuzetnim prilikama.
Takođe, Komitet ministara dobija pravo da pokrene postupak pred Sudom u slučaju da država odbija da se povinuje
presudi. Ovome se može pribeći samo onda kada se učini formalno obaveštenje državi u pitanju i kada se takva odluka
donese na Komitetu dvotrećinskom većinom glasova. Dakle, ovde se radi o još strožim uslovima nego u prethodnom slučaju,
pa će se ovakva situaciji u praksi dešavati u izuzetnim slučajevima, kada je potrebno izvršiti dodatni pritisak na državu koja upor-
no izbegava da izvrši sve naloge iz presude Suda. U slučaju da Sud, nakon što mu je od strane Komiteta ministara upućen takav
predmet na odluku, ustanovi povredu člana 46. stav 1. Konvencije (obaveza države da se povinuje pravosnažnoj presudi Suda),
slučaj se ponovo iznosi na Komitet ministara. Protokolom nije predviđena mogućnost novčanog kažnjavanja države, u takvim
slučajevima, niti preispitivanje prvobitno nađene povrede od strane Suda. Ostaje da se vidi u praksi na koji će način ova procedura
funkcionisati.
Ostale novine predviđene Protokolom 14

Pored ovih novina Protokolom 14 se predviđaju i druge novine kao što su:
Dozvoljeno je da Evropska unija pristupi Konvenciji. Ovo pitanje zahteva dodatnu razradu i biće predmet opsežne disku-
sije u narednom periodu. Tako na primer, potrebno je ustanoviti način i obim pristupanja EU odnosno da li će se zaključivati
poseban ugovor, da li će se pristupanje odnositi na celu Konvenciju i sve protokole, pošto države članice EU nisu pristu-
pile svim protokolima uz Konvenciju; da li će EU moći da stavlja rezerve na Konvenciju i protokole; da li će i na koji način
EU učestvovati u telima koje čine sistem Suda odnosno. da li će i EU birati svog sudiju i na koji način, da li će EU učestvovati
u radu Komiteta ministara u vezi sa nadzorom nad izvršavanjem presuda, da li će EU doprinositi budžetu ovih organa; na
koji način je potrebno prilagoditi sistem Evropskog suda za ljudska prava specifičnostima EU sistema u vezi sa mogućnošću da
EU odgovara pred Sudom za povredu ljudskih prava i kakav bi bio odnos sudova u Strazburu i Luksemburgu u takvim
situacijama itd.
Sudije se biraju na 9 godina bez mogućnosti produženja mandata (ovo je uvedeno sa ciljem veće nezavisnosti sudija i
smanjenja mogućnosti da države utiču na proces reizbora sudija). Pošto je u nekim državama već bio u toku postupak za reizbor
sudija, pa su te države već dostavile listu kandidata Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, koja vrši izbor, postavlja se pitanje
šta se dešava sa listom tih kandidata, kada je Protokol 14 stupio na snagu odnosno da li je po isteku mandata dosadašnjeg sudije
potrebno ponoviti izbor na nacionalnom nivou i dostaviti novu listu ili se kandidati biraju sa liste koja je već dostavljena i koja
čeka na istek mandata.
Komesar za ljudska prava dobija ovlašćenje da interveniše u predmetima kao treća strana (ovo pravo on je imao i do
sada, ali je na ovaj način ovo pravo formalizovano).
Praktične posledice mera uvedenih Protokolom 14 trebalo bi da dovedu do bržeg postupanja Suda i smanjenja broja
slučajeva pred Sudom. To bi trebalo da istovremeno doprinese i efikasnijem sistemu zaštite ljudskih prava. Mnoge od ovih me-
ra čekaju svoju potvrdu u praksi, a neke će upravo biti razrađene kroz praksu. Sa druge strane, nova rešenja, kao što smo videli,
stvaraju nove dileme, pa i probleme. Ostaje da se vidi na koji način će Protokol 14 doprineti reformisanju Suda i da li će se i kada
pojaviti potreba za nekim novim protokolom uz Konvenciju.
Napominjemo da je Sud 28. juna 2010. godine doneo prvu odluku primenom novih kriterijuma prihvatljivosti u slučaju Adrian
Mihail Ionescu protiv Rumunije, u kome je podnosilac tvrdio da nije imao pravo na fer suđenje u sporu za naknadu štete čija visina
nije prelazila 90 evra.
Reforma Suda
Sud, je nedavno obeležio 60 godina od svog ustanovljenja. Paradoksalno zvuči, ali Sud se suočava upravo sada sa najvećim
iskušenjima tokom svog dosadašnjeg postojanja. Naime, pravo na individualnu predstavku (pravo građana da pred ovim Sudom
tuže sopstvenu državu zbog povrede ljudskih prava) predstavlja temelj na kome počiva čitav sistem ustanovljen Konvencijom.
Međutim, činjenica da se ovim pravom može koristiti oko 800 miliona Evropljana dovela je do toga da je Sud postao zatrpan
I Protokol br. 14
predstavkama građana Evrope (ima ih preko 100.000 hiljada u radu), usled čega je suočen sa situacijom da krši neke sop-
stvene principe, koji su do sada kršeni prvenstveno od strane država tuženih pred tim Sudom. Tako na primer, princip da svako
ima pravo na suđenje u razumnom roku sadržan u članu 6. stav 1. Konvencije ozbiljno je doveden u pitanje time što se na
presude Suda čeka i po nekoliko godina. Princip pravičnog suđenja je u nekim slučajevima pod znakom pitanja, jer se dešava da
se povodom istih slučajeva donose različite presuda što ukazuje na problem nekonzistentnosti prakse Suda. Dovoljno je pomenuti
samo slučajeve Blečić protiv Hrvatske i Šilih protiv Slovenije u kojima je Sud zauzimao sasvim suprotna stanovišta po pitanju svoje
vremenske nadležnosti.
REFORMISANJE SUDA PUTEM PROTOKOLA

Reformisanja Suda kroz usvajanje Protokola 14 sada je moguće obzirom na to da je ruska Duma ratifikovala ovaj protokol (za
stupanje na snagu ovog protokola potrebna je ratifikacija svih 47 članica Saveta Evrope).
Pitanje dopuštenosti predstavki

Protokolom 14 predviđeni su i dodatni kriterijumi za dopuštenost predstavki (predstavka se neće razmatrati osim ako
podnosilac nije pretrpeo znatniju štetu ili ako poštovanje ljudskih prava ne zahteva njeno ispitivanje ili ako je na valjan način nisu
razmotrili nacionalni sudovi) sa ciljem jačanja supsidijarne zaštite pred Sudom. Bez obzira na izvesnu neodređenost termina
“znatnije štete” ili “valjanog razmatranja” predstavke od strane nacionalnih sudova, nesumnjivo je da bi ovi kriterijumi doprineli
bržem procesuiranju predstavki, naročito u slučajevima očigledno nedopuštenih ili očigledno dopuštenih predstavki.
Kako ovi kriterijumi nisu još uvek u primeni, pribeglo se prelaznom rešenju - usvajanju Protokola 14 bis, koji je u oktobru
2009. godine stupio na snagu u odnosu na one države koje su ga ratifikovale (za njegovo stupanje na snagu dovoljne su tri ratifi-
kacije, a trenutno ga je ratifikovalo 9 država).
Protokol 14 bis uvodi dve mere procesnog karaktera, predviđene i Protokolom 14 (sudija pojedinac i tročlano sudsko
veće).
Sudija pojedinac može da odbaci očigledno neosnovane predstavke, povodom čega se do sada zahtevala odluka odbora
od troje sudija.
Nadležnost odbora od troje sudija proširena je i na slučajeve prihvatanja predstavki kao dopuštenih i odlučivanje u
meritumu tamo gde već postoji ustanovljena jurisprudencija Suda. Ovakvi slučajevi rešavali se do sada samo od strane sed-
močlanog sudskog veća.
Usvajanje Protokola 14 bis usloviće brže procesuiranje predstavki kako u smislu njihovog odbacivanja, kada Sud proceni da su
nedopuštene, ali i bržeg dostavljanja predstavki državi na odgovor onda kada Sud proceni da ima elemenata povrede.
O tome svedoči i nedavni stav Sekretarijata Suda kojim su države obaveštene da će Sud primenjivati praksu da u svim slučaje-
vima u kojima postoji dobro ustanovljena sudska praksa (na primer to su slučajevi neizvršavanja pravosnažnih presuda domaćih
sudova ili slučajevi preteranog trajanja sudskih postupaka) presude donositi na osnovu činjeničnog stanja prezentovanog
od strane podnosilaca odnosno od tužene države neće uopšte tražiti bilo kakvo pisano zapažanje. Tužena država će ipak
imati mogućnost da se izjasni u pisanoj formi, ukoliko to želi, ali takvo izjašnjenje će se podnosiocima dostavljati samo radi
informacije.
Valja primetiti da se ovakvim postupanjem Suda ozbiljno narušava princip kontradiktornosti koji je karakterističan za
rad sudova i presude se svode na instant presude. Sem toga, bilo je slučajeva pogrešne interpretacije činjenica od strane podnosi-
laca, što je Sud bezrezervno prihvatao, a u nekim slučajevima je i sam Sud pogrešno predstavljao bitne činjenice, a na štetu države.
Sa istim ciljem među predlozima za reformu našli su se i ideje da bi države trebalo da plaćaju troškove Sudu ili čak uvećanu
naknadu u onim slučajevima koji se ponavljaju i u kojima postoji dobro ustanovljena sudska praksa (tzv. repetativni slučajevi).
Protokol br. 14 I
Sa druge strane, ima predloga da Sud javno objavljuje odluke o nedopuštenosti čime bi se skrenula pažnja podnosiocima
na razloge kojima se Sud rukovodio kada je predstavku proglasio nedopuštenom, a što bi trebalo da posluži kao neka vrsta uput-
stva podnosiocima o tome šta zaslužuje da bude razmatrano od strane Suda.
Pristup podnosilaca Evropskom sudu za ljudska prava

Podnosioci mogu da se obraćaju Sudu bez plaćanja bilo kakve takse, što je rešenje koje omogućava podnosiocima da se
obraćaju bez obzira na svoje loše imovinsko stanje. Sa druge strane, nesumnjivo je da je ovakvo rešenje delimično uticalo na to
da dođe do ogromnog broja predstavki pred Sudom, koje su se u velikom broju slučajeva pokazale kao očigledno nedopuštene i
neosnovane.
Zbog toga se među predlozima vezanim za reformu Suda pojavljuje i ideja da podnosioci plate taksu Sudu u slučaju
podnošenja predstavke. Ovakva ideja ima svoje protivnike, jer bi se time ograničilo pravo pristupa Sudu.
Ipak, branioci uvođenja taksi za predstavke upućene Sudu ističu da bi u slučaju plaćanja takse, podnosioci, čije pred-
stavke Sud usvoji odnosno utvrdi kršenje prava garantovanih Konvencijom i protokolima uz nju, u krajnjem slučaju imali
pravo na povraćaj takse kroz presudu Suda, jer bi u presudi bilo naloženo plaćanje takse. Sem toga, branioci stava o uvo-
đenju taksi ističu da bi podnosioci koji imaju zaista jak motiv i opravdani interes da se obraćaju Sudu našli načina da plate taksu,
čime bi se sprečilo da pred Sud dolaze tzv. bagatelni slučajevi odnosno time bi se u potpunosti poštovao princip de minimis non
curat praetor, koji se pominje kao jedan od važnih principa u budućem funkcionisanju Suda. Najzad, Sud je i do sada imao razvijeni
sistem pravne pomoći (legal aid), kroz dodeljivanje izvesnih finansijskih sredstava podnosiocima čije finansijsko stanje to zahteva,
pa bi ovaj sistem u kombinaciji sa uvođenjem taksi omogućio puno poštovanje prava na pristup Sudu.
Rukovođeni tim razlozima, većina eksperata koji učestvuju u radu Upravnog komiteta za ljudska prava (CDDH), na po-
slednjem sastanku ovog tela koje deluje u okviru Saveta Evrope, održanom u novembru 2009. godine izjasnilo se u prilog
uvođenja taksi za podnosioce.
Štaviše, uz ovaj predlog izneti su i predlozi o obaveznom zastupanju podnosilaca od strane advokata koji znaju službene jezike
Suda (engleski i francuski).
Pitanja vezana za Sud

Pitanje transparentne i stroge procedure za izbor sudija kako na nacionalnom nivou, tako i na nivou Saveta Evrope
je pitanje od posebnog značaja za kvalitetan, nezavisan i nepristrasan rad Suda. Upravni komitet za ljudska prava izašao je
sa predlogom da bi države za sudije Suda trebalo da predlažu kandidate koji pored odličnog poznavanja jednog od dva službena
jezika Suda i poznavanja drugog jezika na radnom nivou, kao i stručnosti u oblasti međunarodnog prava, budu dobri poznavaoci
nacionalnog prava i prakse nacionalnih sudova. Drugim rečima, veći je akcenat stavljen na praktično iskustvo, jer je eviden-
tno da većinu aktuelnih sudija u Sudu čine profesori prava.
Pored toga, za efikasno funkcionisanje Suda značajna je i njegova administrativna, pa samim tim i funkcionalna autonomija
unutar sistema Saveta Evrope.
Podeljena odgovornost između Suda i država članica u domenu zaštite ljudskih prava znači i to da Sud ne sme pred-
stavljati četvrtu instancu, pozvanu da ispravlja pogreške načinjene na nacionalnom nivou.
Primena Konvencije na nacionalnom nivou

S obzirom da je sistem zaštite ljudskih prava ustanovljen Konvencijom supsidijernog karaktera, primarna je zaštita
ljudskih prava na nacionalnom nivou. U tom smislu od velikog značaja je da se na nacionalnom nivou razvije sistema delotvor-
nih pravnih sredstava u slučajevima kršenja ljudskih prava i sistem dobijanja efektivne naknade za povredu ljudskih prava, da se
obezbedi sistematsko usklađivanje zakona, nacrta zakona i sudske i administrativne prakse sa konvencijskim sistemom, kao i da
se obezbedi puno izvršavanje presuda Suda u svim slučajevima u kojima je Sud ustanovio kršenje ljudskih prava.
I Protokol br. 14
Posebno se kao značajna mera predviđa jačanje kontakata između nacionalnih sudova i Suda, kao i mogućnost nacio-
nalnih sudova da zatraže savetodavno mišljenje od Suda, što u izvesnom smislu Sudu daje karakter ustavnog suda.
Države bi trebalo da izvlače zaključke i iz presuda donetih u odnosu na druge države i da na taj način preveniraju
povrede Konvencije do kojih može doći u sličnim slučajevima.
Posebno se sugeriše uvođenje tzv. opšteg sredstva za zaštitu ljudskih prava, što bi moglo da se tumači kao sredstvo slično
ustavnoj žalbi koja postoji u mnogim pravnim sistemima u Evropi.
Naročito je važno da države razvijaju saradnju sa Sudom u pogledu zaključivanja prijateljskih poravnanja i davanja
jednostranih deklaracija. Donošenje tzv. pilot presuda takođe ima za cilj da poveća efikasnost Suda, ali i da utiče na države da se
izbore sa sistemskim problemima.
ODNOS REPUBLIKE SRBIJE PREMA REFORMI

EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
Broj predstavki podnetih protiv Republike Srbije nalazi se u stalnom porastu. Stoga je Republika Srbija sa oko 7000 podne-
tih predstavki protiv nje, za nešto više od 7 godina od primene Konvencije dospela na 6. mesto u Evropi. Shodno statistici
Suda, ova brojka izražena u procentima znači da je 5,1% od ukupnog broja predstavki podnetih Sudu protiv svih 47 država-članica
Saveta Evrope podnet protiv Republike Srbije. Pri tome, trebalo bi imati u vidu da većina država, protiv kojih je podnet veći broj
predstavki u odnosu na Republiku Srbiju (Rusija, Turska, Ukrajina, Rumunija, Italija), ima znatno veći broj stanovnika, pa stoga i
potencijalnih podnosilaca predstavki. Prema statistici Suda 95% tih predstavki biva odbačen bez dostave tuženoj državi odnosno
Republici Srbiji.
Ovako veliki broj predstavki svedoči o velikom poverenju koje građani Srbije iskazuju prema ovoj međunarodnoj sudskoj in-
stituciji, ali svedoči i o izvesnim sistemskih problemima, kao što su problem suđenja u razumnom roku i problem neizvršavanja
pravosnažnih sudskih odluka.
Zbog svega toga Republika Srbija ne bi trebalo da ostane po strani u vezi sa pitanjem predstojeće reforme Suda.
Republika Srbija je od stupanja u članstvo u Saveta Evrope, uvek podržavala sistem zaštite ljudskih prava zasnovan
na Konvenciji i pratećim protokolima. Takođe je podržala neophodne izmene u cilju povećanja efikasnosti Suda sadržane u
Protokolu 14. Budući da Protokol 14 još nije stupio na snagu, Srbija je, zajedno sa ostalim državama članicama, pristupila traženju
kreativnog rešenja za nastalu situaciju usvajanjem pojedinih procedura koje su sadržane u Protokolu 14, te je pokrenula postu-
pak potvrđivanja Protokola 14 bis, koji je prekinut stupanjem na snagu Protokola 14.
Uvođenjem ustavne žalbe u svoj pravni sistem u Republici Srbiji učinjeno je dosta po pitanju efektivne zaštite ljudskih prava,
što je primećeno i od strane Suda u presudi donetoj u slučaju Vinčić.
Sud u vezi sa tim u stavu 51. pomenute presude ističe:
“Sud je mišljenja da ustavnu žalbu treba, u načelu, smatrati delotvornim domaćim sredstvom u smislu značenja člana 35. stav 1
Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim počev od 7. avgusta 2008. godine, kao datuma kada su prve meritorne odluke
Ustavnog suda o osnovanosti navedenih žalbi objavljene u “Službenom listu” Tužene države.”
(Vinčić i drugi podnosioci protiv Srbije, br. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06,
50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07,
11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07,
50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 i 45249/07 od 1. decembra 2009. godine,)
Pomak je očigledan, jer je u stavu 44. presude donete u slučaju Čeh, a koja je godinu dana prethodila presudi u slučaju Vinčić
Sud primetio:
Protokol br. 14 I
“Najzad, što se tiče tvrdnji Vlade pod (iii), Sud ponovo podvlači da se pitanje iscrpljenja domaćih pravnih sredstava uobičajeno
utvrđuje pozivanjem na datum kada je predstavka podneta Sudu (videti Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, stav 47, ECHR
2001-V (izvodi). U predmetnom slučaju, predstavka je podneta 30. januara 2004. godine. Do 24. novembra 2007. godine izabrane
su ili imenovane dve trećine novih sudija Ustavnog suda (videti stav 26 u gornjem tekstu). Shodno tome, i bez obzira na navedenu
delotvornost suda u smislu člana 35 stav 1, od podnositeljke predstavke se nije moglo očekivati da podnese ustavnu žalbu skoro
četiri godine posle podnošenja predstavke Sudu.”
(Čeh protiv Srbije, predstavka br. 9906/04 od 1. jula 2008. godine)
U 2009. godini sudsko poravnanje sklopljeno je u 16 slučajeva, vansudsko u jednom, a Sud je prihvatao jednostrane deklaracije
u 8 slučajeva.
Na taj način nastojalo se da se u svim slučajevima u kojima je očigledno da postoji povreda Konvencija kroz prijatelj-
sko poravnanja i jednostrane deklaracije reši problem bržom isplatom naknade podnosiocima, a takođe i napravi uštede
za budžet, jer se time izbegava plaćanje uvećanih troškova koji bi nastali isticanjem argumenata u cilju odbrane u slučajevima koji
su unapred izgubljeni.
Uporedo, Republika Srbija razmatra mogućnost dubljih reformi postojećeg sistema i projekciju Suda za 2020. godinu.
U tom cilju Republika Srbija podržava poveravanje mandata jednoj grupi eksperata, koja bi do kraja 2011. godine, pripremila
konkretne predloge mera za koje je potrebno usvojiti amandmane na Konvenciju. To, međutim, ne znači i da podržava mere za
pojednostavljivanje postupka za donošenje izmena i dopuna Konvencije u budućnosti, unošenjem novog člana u Konvenciju ili u
Statut Suda.
Republika Srbija podržava princip supsidijarnosti na kome je zasnovan mehanizam zaštite predviđen Konvencijom,
podelu odgovornosti između država članica i Suda konstantno preduzima mere vezane za stručnu obuku, upoznavanje
sa praksom Suda, objavljivanje presuda. Uz to je u toku sveobuhvatna reforma pravosuđa koja bi trebalo da doprinese jačanju
vladavine prava.
Čini se da se glavni problem sa kojim se Srbija susreće odnosi na problem nepotpunog izvršavanja presude Suda.
Naime, Srbija nema problema u vezi sa isplatom naknada koje se utvrđuju u presudama Suda, jer se ove naknade isplaćuju blago-
vremeno, pa čak i pre pravnosnažnosti presuda Suda. Takođe, sve presude Suda koje se odnose na Republiku Srbiju u rekordnom
roku se prevode na srpski jezik i objavljuju se i distribuiraju na najširi mogući način.
Ipak, problem ostaje na planu opštih mera odnosno izmene zakona i prilagođavanja administrativne i sudske prakse
standardima utvrđenim u jurisprudenciji Suda. Naime, kada bi zakonska rešenja i praksa, pre svega sudskih organa, u potpu-
nosti sledili naloge iz presuda Suda, svakako da bi se delovalo preventivno odnosno problemi bi se rešavali na nacionalnom nivou,
što bi bez sumnje uticalo na smanjenje broja predstavki protiv Srbije, čime bi i Srbija dala svoj doprinos povećanju efikasnosti
Suda i njegovoj reformi.
EVROPSKI SUD PRAVDE I EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

Međunarodni sudovi u Luksemburgu - Evropski sud pravde (ECJ) i Sud opšte nadležnosti (General Court odnosno nekadašnji
CFI) i Strazburu - Sud (ECHR) imaju strogo utvrđenu nadležnost, pravila procedure i stranke. Dok se prvi pretežno bave sporovi-
ma iz komercijalnih odnosa, drugi se bavi zaštitom ljudskih prava. Pravila procedure se prilično razlikuju između ovih sudova, a
to se može reći i za pitanje stranačke sposobnosti.
Ipak, između ovih sudova ima i dodirnih tačaka, a to je postalo još očiglednije nakon stupanja na snagu Ugovora iz
Lisabona u decembru 2009. godine, jer je njime stvorena mogućnost da EU postane strana ugovornica Konvencije. Ova
veza ogleda se i u nizu zajedničkih elemenata između Konvencije i Povelje o osnovnim pravima EU. 2000/C 364/01 (U oba doku-
I Protokol br. 14
menta garantuje se pravo na život, zabranjuju se mučenje i drugi nehumani postupci, ropstvo i prinudni rad itd). U daljem tekstu
ukazaćemo na primere iz prakse ovih sudova koji upravo odslikavaju postojanje te veze između ovih sudova.
Primena i tumačenje prava EU u praksi Evropskog suda za ljudska prava

Iako, Sud kao osnovni izvor u svom radu koristi Konvenciju i ocenjuje njenu primenu i tumačenje u nacionalnim pravnim si-
stemima, neretko se, međutim, kao relevantno pravo u slučajevima pred ovim sudom koriste i drugi pravni izvori. U tom
pogledu veoma značajno mesto zauzima i pravo EU.
Senator Lines GmbH

Tako na primer, u slučaju Senator Lines GmbH (Senator Lines GmbH protiv 15 država članica Evropske Unije, dec. [GC] no.
56672/00, ECHR 2004-IV.) tuženo je petnaest država članica EU. Postupak je pokrenula kompanija Senator Lines GmbH, kom-
panija s ograničenom odgovornošću, čija je delatnost pomorski transport, sa sedištem u Bremenu, u Nemačkoj. Povod pokreta-
nja postupka pred Sudom je novčana kazna u visini 273 miliona eura koju je Evropska Komisija prema ovoj kompaniji, ali i još
petnaest drugih kompanija, izrekla zbog povrede pravila o konkurenciji iz Ugovora o Evropskoj Zajednici. Ova kompanija je
istakla povredu člana 6. Konvencije (pristup sudu), tvrdeći da je novčana kazna, koja je dovela do insolventnosti i stečaja
kompanije, izrečena pre nego što je Evropski sud pravde doneo odluku o suštini spora. S obzirom na to da je Prvostepeni
sud (CFI),(ovaj sud ustanovljen je 31. oktobra 1989. godine, čime je Evropski sud pravde faktički postao apelacioni sud, a nakon
Ugovora iz Lisabona naziv ovog suda je General Court) u međuvremenu ukinuo izrečenu novčanu kaznu, tužena kompanija
je izgubila status žrtve, koji je kao jedan od uslova za prihvatljivost predstavke postavljen članom 34. Konvencije, pa je
postupak pred Sudom okončan bez donošenja presude, a usmena rasprava zakazana pred Sudom za 22. oktobar 2003. godine
otkazana je naredbom predsednika Evropskog suda za ljudska prava (Press release ECHR no. 508 od 16. oktobra 2003. godine).
Stapleton protiv Irske

Odlukom od 4. maja 2010. godine predstavka u slučaju proglašena je nedopuštenom kao očigledno neosnovana u vezi sa
navodnim kršenjem prava na pravično suđenje, koje je garantovano članom 6. stav 1. Konvencije. Naime, podnosilac predstavke
uhapšen je u Irskoj 2005. godine na osnovu Evropskog naloga za hapšenje (EAW), ustanove iz prava EU. Ovaj nalog izdat je 2004.
godine zbog navodne pronevere izvršene u Velikoj Britaniji 1978. i 1982. godine. Podnosilac je tvrdio da mu neće biti obezbeđe-
no pravo na pravično suđenje, jer je EAW izdat za delo izvršeno pre više od 20 godina. Sud je na taj način posredno tumačio
zakonitost izdatog EAW, pa je zaključio da kašnjenje u krivičnom gonjenju ne mora nužno značiti da će postupak biti
nepravičan.
Matthews protiv Ujedinjenog Kraljevstva

U slučaju Matthews (Matthews protiv Ujedinjenog Kraljevstva, [GC], no. 24833/94, judgment of 18 February 1999, ECHR 1999-I)
Velika Britanija je primenila odredbe Evropske zajednice o izboru za Evropski parlament (Annex II of the EC Act on Direct Elections
iz 1976. godine.) koje ne predviđaju mogućnost da se izbori održe i u Gibraltaru. Da bi doneo odluku u ovom slučaju Sud morao
je da ispita odnose Gibraltara sa Evropskom Zajednicom po osnovu člana 227. stav 4. Ugovora o Evropskoj Zajednici, te odredbe
Ugovora o pristupanju Velike Britanije EEZ od 22. januara 1972. godine. Pored toga Sud je u ovom slučaju detaljno analizirao
strukturu i način funkcionisanja EZ i propise o izboru za Evropski parlament. Videti presudu u slučaju Matthews, stavovi
od 15. do 19. Na kraju, ustanovio je povredu člana 3. Protokola br. 1 uz Konvenciju, kojim se garantuje pravo na slobodne izbore,
zbog čega je od Velike Britanije zatraženo da omogući žiteljima Gibraltara da glasaju na izborima za Evropski parlament. Nakon
toga pokrenut je u vezi sa ovim pitanjem spor pred Evropskim sudom pravde od strane Španije, a protiv Velike Britanije, što rečito
govori o međusobnom uticaju sudova u Strazburu i Luksemburgu. Videti Jacobs F., p. 74.
Protokol br. 14 I
Pellegrin protiv Francuske

Pored tumačenja komunitarnog prava i pojedinih odluka organa unutar EU, Sud se u nekim slučajevima direktno poziva na
odredbe Prava EU.
Tako u slučaju Pellegrin, Sud je istakao:
“U praksi, Sud će utvrditi, u svakom predmetu, da li radno mesto podnosioca predstavke obuhvata - u svetlu prirode dužnosti i od-
govornosti koje se na njega odnose - direktno ili indirektno učešće u ostvarivanju ovlašćenja dodeljenih javnim pravom i dužnosti
određenih radi zaštite opštih interesa države ili drugih državnih organa. Pri tome, Sud će uzeti u obzir, kao smernice, kategorije de-
latnosti i radnih mesta koje je navela Evropska komisija u saopštenju od 18. marta 1988. godine i Sud pravde Evropske zajednice”.
(Pellegrin protiv Francuske, br. 28541/95, presuda od 8. Decembra 1999. godine)
Što se tiče kategorija delatnosti i radnih mesta koje je navela Evropska komisija u njenom saopštenju od 18. marta 1988. godi-
ne i Sud pravde Evropske zajednice, Sud se na njih pozvao u navedenoj presudi u stavovima 37. do 41. Slučaj Pellegrin se odnosi
na prava iz radnog odnosa državnih službenika i važno je napomenuti da je Sud stav iznet u presudi donetoj u slučaju Pellegrin, a
prema kome takva vrsta sporova ne potpada ratione materiae pod odredbe člana 6. stav 1. Konvencije, izmenio u slučaju Eskelinen
i ostali protiv Finske, br. 63235/00, presuda od 19. Aprila 2007. godine.
Dakle, iz navedenih primera očigledno je da se pravo EU primenjuje i tumači u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska
prava, što predstavlja samo jedan vid odnosa između dve sudske institucije, kao i prava EU i Konvencije.
Primena Konvencije u postupcima pred Evropskim sudom pravde

U slučaju Kremzow, pred Evropskim sudom pravde postavilo se, između ostalog, i pitanje tumačenja Konvencije, ali i oba-
veznosti presuda Sud za nacionalne sudove.
Kremzow protiv Austrije

U konkretnom slučaju gospodin Kremzow, sudija u penziji, osuđen je od strane austrijskih sudova na zatvorsku kaznu zbog
ubistva jednog svog kolege. Nakon presude Suda, (Kremzow v Austria, judgment of 21 September 1993, Series A, No 268-B.) u kojoj
je konstatovana i povreda člana 6. stav 3c Konvencije, gospodin Kremzow pokrenuo je seriju postupaka pred austrijskim sudovima
tražeći naknadu štete, jer je tvrdio da je povređeno njegovo pravo na slobodu garantovano članom 5. Konvencije, tražeći istovre-
meno i smanjenje kazne zatvora. Nadležni austrijski sud prekinuo je postupak i zatražio je mišljenje od Evropskog suda pravde,
između ostalog i u vezi sa pitanjima, da li odredbe članova 5, 6. i 53. Konvencije, koje su bile relevantne za navedeni slučaj, pred-
stavljaju deo Komunitarnog prava, tako da ih Evropski sud pravde može tumačiti. U slučaju pozitivnog odgovora Evropskog suda
pravde na ovo pitanje postavljeno je i pitanje o obaveznosti presuda Suda, kojima je utvrđena povreda Konvencije, za nacionalne
sudove.
Povodom ovih pitanja Evropski sud pravde istakao je da su ljudska prava sastavni deo principa iz komunitarnog prava,
čije poštovanje Sud nadgleda. Sud je, u tu svrhu, inspirisan ustavnom tradicijom zajedničkom za sve države članice i smernicama
koje daju međunarodni ugovori o zaštiti ljudskih prava, u čijem stvaranju i potpisivanju su učestvovale i države članice EU. U tom
smislu, Konvencija ima naročitu važnost.
Dalje, saglasno jurisprudenciji Evropskog suda pravde (Case C-159/90 Society for the Protection of Unborn Children Ireland
[1991] ECR I-4685, stav 31.) Sud je u poziciji da nacionalnim sudovima ukaže na to kako tumačiti nacionalno zakonodavstvo da bi
ono bilo u saglasnosti sa osnovnim ljudskim pravima, s tim što tom prilikom Sud ne može izlaziti iz okvira komunitarnog prava.
U konkretnom slučaju Sud je smatrao da se situacija gospodina Kremzowa ne može podvesti pod okvire slobodnog kretanja
ljudi odnosno da nema potrebne veze sa komunitarnim pravom. Imajući u vidu navedeni princip, Sud u navedenom slučaju nije
bio u poziciji da ocenjuje usklađenost nacionalnog zakonodavstva i prakse sa ljudskim pravima, a pogotovo sa pravima
iz Konvencije.
I Protokol br. 14
Stauder protiv grada Ulma

Dakle, iako u konkretnom slučaju Evropski sud pravde nije dao odgovor na dva osnovna pitanja od značaja za ovu našu temu,
još jednom je podvukao značaj Konvencije, kao integralnog dela komunitarnog prava što je činjeno i mnogo ranije. Na primer,
slučaj Stauder protiv grada Ulma, Case 29-69, [1969] ECR 419, predstavlja prvi slučaj u praksi Evropskog suda pravde u
kome je istaknut princip da je Konvencija integralni deo komunitarnog prava (Jacobs F., Ibid, p. 68).
Konvencija sadrži u članu 14. princip zabrane diskriminacije u odnosu na prava zajemčena Konvencijom, dok je zabrana
diskriminacije kroz zakonodavstvo država članica obezbeđena kroz član 1. Protokola 12 uz Konvenciju. Praksa Suda zaista je veo-
ma bogata po pitanju zabrane diskriminacije.
Sa druge strane, načelo prava na iste plate za isti rad ili rad iste vrednosti, u praksu Evropskog suda pravde uveden je još 1976.
godine kroz poznati slučaj Defrenne, koji je nastao pred belgijskim sudom u vezi sa pravom stjuardese da bude jednako plaćena
kao i njene muške kolege, što znači da je princip zabrane diskriminacije po osnovu pola dosledno primenjivan i u praksi Evropskog
suda pravde. O tome svedoči i slučaj Johnston iz 1986. godine u kome je Sud ističući princip delotvorne sudske kontrole, zapravo
osnažio zabranu diskriminacije između žena i muškaraca policajaca u Severnoj Irskoj u vezi sa pravom na nošenje oružja, u po-
gledu čega su žene bile isključene na osnovu potvrde koje je izdavalo nadležno ministarstvo i koja se nije mogla osporavati pred
sudom.
Hoechst
Koliko je pravo strazburškog suda ugrađeno u praksu Evropskog suda pravde može se sagledati i kroz razvoj shvatanja o tome
da li pretres službenih prostorija potpada pod član 8. Konvencije.
Naime, u slučaju Hoechst, (Case 227-88, [1989] ECR 2859) Evropski sud pravde, sledeći praksu strazburškog suda izraženu
kroz slučaj Niemietz,(Niemitz protiv Nemačke, presuda od 16. Decembr 1992, Series A no. 251-B) smatrao je da se pretres poslovnih
prostorija ne može podvesti pod odredbe iz člana 8. Konvencije.
Međutim, kasnije, opet pod uticajem primene Konvencije, u slučaju Roquette, Case C-94/00, Roqutte Frères S.A., [2002] ECR
I-9011 Evropski sud pravde zauzeo je stav da se član 8. Konvencije primenjuje i na poslovne prostorije.
Hautala
U slučaju Hautala, poslanik u Evropskom Parlamentu, zatražila je od Saveta EU, izveštaj o izvozu oružja. Savet joj je uskratio
pristup ovom dokumentu, jer sadrži osetljive informacije, čijim bi obelodanjivanjem došlo do ugrožavanja odnosa između EU i
država izvan EU. Gospođa Hautala je pred prvostepenim sudom EU tražila poništaj tog akta Saveta. Sud je priznajući javnosti
pravo da ima najširi mogući pristup dokumentima poništio odluku Saveta EU. Faktički, Sud je ovde imao u vidu i član 10.
Konvencije o ljudskim pravima koji garantuje pravo prijema informacija.
Relevantno pravo
Navedeni primeri govore da Konvencija ima značajno mesto u okviru prava EU ne samo teorijski, nego i u praktičnom smi-
slu, uvek kada dolazi do prožimanja komunitarnog prava sa poštovanjem ljudskih prava.
Sud kao osnovni izvor u svom radu koristi Konvenciju i ocenjuje njenu primenu i tumačenje u nacionalnim pravnim
sistemima. Međutim, neretko se kao relevantno pravo u slučajevima pred ovim sudom koriste i drugi pravni izvori. U tom
pogledu veoma značajno mesto zauzima i pravo EU.
Sa druge strane, Evropski sud pravde može tumačiti i Konvenciju, kada se radi o pitanjima koja su deo komunitarnog
prava.
To se na najbolji način može sagledati kroz primere iz prakse ovih sudova, koji su u ovom radu citirani.
Protokol br. 14 I
PRINCIPI ZAJEDNIČKI ZA EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA

PRAVA I EVROPSKI SUD PRAVDE
Na prvi pogled može se učiniti kao nemoguća misija podvođenje pod atribut zajednički, principa koji se odnose na rad ove dve
sudske institucije, jer se radi o sasvim različitim nadležnostima i pravilima postupka. Međutim, u jednom segmentu svoje nad-
ležnosti Evropski sud pravde bavi se i kontrolom poštovanja obaveza od strane država, što u načelu ima veze sa kontro-
lom poštovanja obaveza iz Konvencije, od strane država, koju vrši Sud. Ta načelna sličnost gubi na značaju kada se ima u vidu
činjenica da se Evropski sud pravde bavi povredama komunitarnog prava, koje čine sui generis pravni sistem jedne međunarodne
organizacije, dok se Sud ograničava na poštovanje ljudskih prava sadržanih u Konvenciji. Sem toga, pravila u vezi sa pokretanjem
postupka pred ove dva suda se veoma razlikuju, što se isto može reći i za tok postupka i način za njegovo okončanje. Nadzorni
mehanizam u vezi sa izvršavanjem presuda uspostavljen Konvencijom ne postoji i u pogledu izvršavanja presuda Evropskog suda
pravde. Ipak, članom 228. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice (prečišćeni tekst) - “Sl. list EZ”, br. C 325 od 24. decembra
2002. godine (Ugovor o EZ iz Mastrihta), uvedena je mogućnost da, kada se utvrdi da država članica nije izvršila neku oba-
vezu iz Ugovora i da nakon toga nije preduzela meru u cilju ispravljanja situacije, Sud toj državi članici može da izrekne
novčanu kaznu.
I pored očigledno različite nadležnosti i pravila postupka, nekoliko principa su postala zajednička za oba suda.
Princip srazmernosti (proporcionalnosti)

Princip srazmernosti (proporcionalnosti) zastupljen je u radu oba suda. Kada je reč o Evropskom sudu za ljudska prava
povodom čl. 8-11. Konvencije dozvoljeno je mešanje u ova prava ako je to bilo “neophodno u demokratskom društvu”, radi posti-
zanja legitimnog cilja odnosno ako je bilo proporcionalno tom cilju. Međutim, navedeni koncept je dosta zastupljen i sreće se i u
vezi sa pravom na mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1), slobodom kretanja (član 2. Protokola 4), kao i sa još nekim drugim
pravima iz Konvencije.
U praksi Suda postojanje opravdane potrebe ograničenja ljudskih prava i slobode i procene država u pogledu preduzimanja
mera ograničenja procenjuje se od slučaja do slučaja. Tako na primer, zadiranje u nečiju imovinu, čemu često pribegava javna vlast,
može biti opravdano samo onda kada je do takvog postupka došlo u javnom interesu i kad je zadovoljeno načelo proporcional-
nosti. Po pitanju proporcionalnosti traži se postojanje srazmere između preduzete mere državne vlasti i cilja koji je tom merom
trebalo postići.
U slučaju Stratis Andreadis, vlada je iznela argument da je poništaj ugovora sa podnosiocem predstavke predstavljalo ukidanje
jedne povlastice koju je ustanovio vojni režim u korist pojedinaca na štetu narodne privrede. Sud je, međutim, smatrao da je vlada
pokrenula arbitražni postupak, čiji je ishod pokušala naknadno da izmeni zakonodavnim putem, pa je time pokušala da izbegne
izvršenje ugovorne obaveze. Zbog toga je Sud zaključio da je poništavanjem arbitražne odluka došlo do narušavanja principa
proporcionalnosti. (Stran Greek Refineries and Stratis Andreadis protiv Grčke, br. 13427/87, presuda od 9. decembra 1994, Serija
A-301B)
Sa druge strane, Evropski sud pravde, povodom slučaja Schmidberger (Case C-112/00, [2003], ECR 5659) bio je u prilici da
ceni srazmernost između slobode izražavanja i slobode udruživanja sa jedne, kao prava garantovanih Konvencijom i slo-
bode kretanja robe, kao prava proisteklog iz prava EU, tačnije Ugovora o EZ. Slučaj je nastao zbog privremenog zatvaranja
auto puta od strane austrijskih vlasti u cilju omogućavanja da zaštitnici čovekove okoline izraze svoje mišljenje. Schmidberger je,
međutim, smatrao da je time došlo do povrede slobode kretanja robe, čime je za njega nastala šteta. Evropski sud pravde našao se
u poziciji sličnoj Sudu, koji je u ne malom broju slučajeva, cenio postojanje proporcionalnosti između dva sukobljena prava.
U konkretnom slučaju izjasnio se u korist prava garantovanih Konvencijom, tako da je našao da je postignuta potrebna mera pro-
porcionalnosti od strane austrijskih vlasti između prava sukobljenih u konkretnom slučaju.
Takođe, u predmetu Van Duyn (Case C 41/74, [1974], ECR 1337), koji je nastao zbog toga što holandskoj državljanki, pripadnici
Sajentološke crkve, za koju su britanske vlasti smatrale da predstavlja društvenu opasnost, onemogućen ulazak u Veliku Britaniju,
Evropski sud pravde smatrao je da je postignuta neophodna srazmera između slobode kretanja i potrebe očuvanja javnog reda,
I Protokol br. 14
zbog koje je moguće prema strancu primeniti izvesne restriktivne mere, iako se prema sopstvenim državljanima ne nameću takva
ograničenja.
Princip proporcionalnosti primenjen je u praksi Evropskog suda pravde i u slučaju Omega, u presudi donetoj 14. oktobra 2004.
godine. (Case C 36/02, [2004], ECR) Međutim, Evropski sud pravde je u ovom slučaju istakao princip poštovanja ljudskih prava na
način kako je to učinjeno u članu 1. Konvencije i kako to čini i Sud u svojoj praksi.
Navedeni slučaj ticao se instalacije sprave, kojom se u svrhe zabave podražava ubijanje ljudi, što je zabranjeno nemačkim
pravom. Iako ova zabrana nije propisana i u pravu nekih drugih država članica EU, povodom čega se tvrdilo da se radi o ograniča-
vanju slobode kretanja robe i usluga i odstupanju od principa uniformnosti, Sud je u pomenutoj presudi smatrao da je pomenuta
zabrana služila legitimnom cilju - poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva.
Princip zabrane diskriminacije

Princip zabrane diskriminacije, kao izraz načela jednakosti, univerzalni je princip sadržan u nizu međunarodnih dokume-
nata opšteg i posebnog karaktera (čl. 2. i 7. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, čl. 2, 3. i 26. Međunarodnog Pakta o gra-
đanskim i političkim pravima, odredbe Konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Konvencije o eliminisanju
svih oblika diskriminacije žena, itd).
Konvencija sadrži u članu 14. princip zabrane diskriminacije u odnosu na prava zajemčena Konvencijom, dok je zabrana diskri-
minacije kroz zakonodavstvo država članica obezbeđena kroz član 1. Protokola 12 uz Konvenciju. Praksa Suda zaista je veoma
bogata po pitanju zabrane diskriminacije.
Sa druge strane, Evropski sud pravde u presudi od 26. februara 1986. godine (M.H. Marshall v. Southampton and South-West
Hampshire Aerea Health Authority, Case C 152/84, [1986], ECR.) takođe je ispitivao poštovanje principa zabrane diskrimina-
cije. U navedenom slučaju radilo se o jednakom tretmanu žena i muškaraca u vezi sa odredbom iz člana 177. Ugovora o EZ, koja
se odnosila na tumačenje Direktive Saveta br. 76/207/EEZ od 9. februara 1976. godine o sprovođenju načela jednakog tretmana
muškaraca i žena, koji uključuje jednake uslove zapošljavanja, profesionalno obučavanje, napredovanje i uslove rada.
U slučaju Gerhard Köbler(Case C 224/01, [2003], ECR (G. Köbler v. Republik Österreich, judgment of 30 September 2003) povo-
dom nepriznavanja uvećane plate po austrijskom pravu, zbog dužine staža ostvarenog na inostranim fakultetima, profesor Köbler,
istakao je pitanje posredne diskriminacije. Evropski sud pravde je povodom ovog slučaja istakao načelo prema kome su države
članice obavezne da naknade štetu koju pojedinac pretrpi zbog povrede prava EU za koje su one odgovorne, što na izvestan način
podseća na princip supsidijariteta priznat u praksi Suda i formulisan na sledeći način:
“Sud ponavlja da svrha člana 35. jeste da Visokim stranama ugovornicama omogući da spreče ili isprave sve što je dovelo do na-
vodnih kršenja za koja se optužuju, pre nego što se na takva kršenja primene instituti Konvencije... Shodno tome, od države se ne
očekuje da bude pozvana na odgovornost pred neko međunarodno telo pre nego što joj se pruži prilika da stvari ispravi kroz sop-
stveni pravni sistem. Ovo se pravilo bazira na pretpostavci, koja se ogleda u članu 13. Konvencije, a s kojim jeste tesno povezano, da
u domaćem pravnom sistemu mora da postoji delotvoran pravni lek za svako navodno kršenje. Ovo je važan aspekt principa da je
mehanizam zaštite izgrađen po osnovu Konvencije supsidijaran u odnosu na domaći mehanizam zaštite ljudskih prava.”
(Selmouni protiv Francuske, br. 25803/94, presuda od 28. jula 1999. godine, stav 74)
Inače, pitanje diskriminacije posebno je razmatrano i u slučaju Nold (puni naziv ovog predmeta je J. Nold, Kohlen - und Bau-
stoffgroßhandlung v. Commission of European Communities, C 4-73.), u presudi od 14. maja 1974. godine. Tužilac u ovom predmetu
je nemačko privredno društvo koje je na veliko prodavalo ugalj. Naime, odlukom Komisije od 21. decembra 1972. godine, ovlašće-
na je Agencija Rurh da može nametnuti izvesna ograničenja prilikom snabdevanja ugljem. Odlukom je nametnuta obaveza pro-
davcima na veliko da zaključe ugovor na dve godine sa navedenom agencijom, po osnovu koga se obavezuju da će kupiti najmanje
6000 metričkih tona godišnje. S obzirom da kompanija Nold prodaje na godišnjem nivou mnogo manje količine uglja, predstavnici
ove kompanije istakli su da je odluka Komisije imala diskriminatorski karakter, jer je primenom navedenih kriterijuma iz odluke,
ovoj kompaniji oduzet status direktnog prodavca na veliko.
Protokol br. 14 I
Međutim, na taj način ugrožena je i profitabilnost ove kompanije, zbog čega je kompanija Nold istakla da je dovođenjem u
pitanje prava na direktno snabdevanje povređeno i pravno na mirno uživanje imovine kompanije koje je garantovano i članom 1.
Protokola 1 uz Konvenciju, a povodom čega je Sud izgradio veoma bogatu praksu.
Povodom ovog slučaja Evropski sud pravde smatrao je da Komisija ima pravo da odobri trgovinska pravila kojima se
ograničava pravo direktnog snabdevanja gorivom na temelju potrebe da se racionalizuje distribucija, pod uslovom da se
takva pravila primenjuju na sličan način na sva takva preduzeća. Pored toga, Sud je smatrao da i pravo na mirno korišćenje
imovine može biti predmet određenih ograničenja koje opravdavaju sveukupni ciljevi Zajednice, pod uslovom da se ne dira u su-
štinu tog prava.
Princip suđenja u razumnom roku

Princip suđenja u razumnom roku predstavlja jedan od temeljnih principa u praksi Suda, a najveći broj slučajeva pred Su-
dom tiče se nepoštovanja ovog principa. (U 2006. godini slučajevi vezani za suđenje u razumnom roku činili su trećinu presuda koje
je Sud izrekao. Naime, Sud je 2006. godine doneo 1560 presuda, a od toga čak 567 presuda su se odnosile na suđenje u razumnom
roku. ECHR, Survey of Activites, 2006.)
Navedeni princip vezuje se za član 6. stav 1. Konvencije koji glasi:
“Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu
i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona.”
U slučaju Koua Poirrez protiv Francuske (Koua Poirrez v. France, no. 40892/98, judgment of 30 September 2003, p. 61.), Sud je
izričito istakao da se postupak vođen pred Evropskim sudom pravde (radilo se o 18 meseci) ne računa kao vreme koje se
uzima u obzir prilikom procene razumnosti dužine trajanja postupka pred domaćim organima, što je i logično rešenje,
jer se radi o postupku vođenom pred međunarodnom sudskom institucijom.
Sa druge strane, princip suđenja u razumnom roku ustanovila je i Evropska komisija u vezi sa uručivanjem u državama člani-
cama sudskih dokumenata u građanskim i trgovačkim stvarima (Videti dokument EC no. 1348/2000 od 29. maja 2000. godine.), a
princip prava na pravično suđenje kao širi princip u kome je sadržan i princip suđenja u razumnom roku je prihvaćen i u jurispru-
denciji Evropskog suda pravde. (Slučaj Kremzow protiv Austrije, C-299/95.)
Ovom prilikom bilo je reči samo o nekim osnovnim principima zajedničkim za oba suda, ali trebalo bi imati u vidu da su po-
jedina načela postupka pred Evropskim sudom pravde veoma slična procesnim načelima koja se primenjuju pred Sudom
(preovlađujući karakter načela pismenosti nad načelom usmenosti postupka, pravila o javnosti postupka i odstupanja od načela
javnosti itd.)
POSTUPAK U VEZI SA “PILOT-PRESUDAMA”

Nakon donošenja presude u slučaju Broniowski protiv Poljske (presuda br. 31443/96 od 22. juna 2004. godine) u praksi Suda
pojavio se termin “pilot presude”. Ovaj pojam označava slučajeve u kojima Sud ocenjuje saglasnost sa Konvencijom odreda-
ba unutrašnjeg prava koje pogađaju veliki broj ljudi, pa se može govoriti o sistemskom problemu i sistemskom tj. široko
rasprostranjenom kršenju Konvencije. Inače, pojam “pilot presude” do skoro nije bio normativno određen tj. nije posebno
regulisan nijednim dokumentom relevantnim za rad Suda, što je svakako ostavljalo prostor da se ovaj koncept široko primeni i
u drugim situacijama, jer regulisanjem ovog pojma uvek postoji mogućnost za sužavanje polja njegove primene. Sud je 1. aprila
2011. godine usvojio posebno pravilo 61 u svom Poslovniku kojim je regulisan pojam “pilot presuda”.
I Protokol br. 14
Broniowski protiv Poljske

Problem kojim se bavio Sud u ovom slučaju proistekao je iz vremena nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je oko 1.200.000
poljskih građana repatrirano, uz istovremeno napuštanje nepokretnih dobra koja su posedovali istočno od reke Bug. Poljska je
zakonom preuzela obavezu da obešteti ove građane, koji su ostali bez svoje imovine, ali tu obavezu nije ispunila. U konkretnom
slučaju je naslednik jednog lica kome je ovo pravo zakonski bilo priznato potražio zaštitu svoga prava pred nadležnim poljskim su-
dovima i upravnim organima, ali, kako to svoje pravo nije uspeo da ostvari pred domaćim organima, obratio se Evropskom sudu za
ljudska prava ističući povredu člana 1 Protokola 1 uz Konvneciju. S obzirom na broj lica koji se sa sličnim problemom obratio straz-
burškom sudu, kao i na broj potencijalnih podnosilaca predstavki, Sud je morao da na neki način nađe rešenje za ovo pitanje, jer bi
u protivnom bio zatrpan predmetima. Po preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope od 12. maja 2004. godine Rec. (2004) 3 i
6, Sud je, u ovom slučaju, usvojio koncept “pilot-presude”, kako bi rešio strukturalni problem, ali i sprečio kolaps u sopstvenom radu.
Postupak u vezi sa donošenjem “pilot presuda” ima za cilj da omogući i ubrza efektivno okončavanje situacije koja ima karakter
sistemskog problema proisteklog iz velikog broj sličnih situacija koje se ponavljaju i koje prete da ugroze i sam sistem ustanovljen
Konvencijom.
Zbog toga, u članu 4 stav 1 Pravila Komiteta ministara za nadzor nad izvršavanjem presuda (CM (2006) 90 od 10. maja 2006.
godine) u kojima je Sud ustanovio sistemske probleme, daje se prioritet nadziranju ovakvih presuda u odnosu na druge presude
(ove presude se nadziru po tzv. pojačanoj proceduri). Naravno, to ne bi trebalo da se odrazi negativno na pitanje izvršavanju dru-
gih presuda. U Izveštaju Grupe mudrih ljudi ističe se takođe značaj koncepta “pilot presuda” i ostavlja se mogućnost reformisanja
i same Konvencije u cilju veće delotvornosti i primenljivosti ideje “pilot presuda”.
Pravilom 61 od 1. aprila 2011. godine izvršena je kodifikacija onoga što se javljalo u praksi vezano za “pilot procedu-
ru”. Tako se kao uslov za primenu ove procedure predviđa postojanje činjenica u predstavci koje otkrivaju strukturni ili sistemski
problem ili sličnu disfunkcionalnost u sistemu tužene države. Pre nego što Sud ili stranke iniciraju “pilot proceduru” zatražiće se
mišljenje učesnika u postupku. U “pilot presudi” (u njenom operativnom delu) Sud će definisati prirodu problema i mere u cilju
njegovog otklanjanja, kao i rok za eventualno preduzimanje mera u cilju otklanjanja problema. Takođe, propisano je i da Sud mo-
že odložiti odlučivanje po drugim predstavkama sa sličnom problematikom. Prijateljsko poravnanje se može sklopiti i u slučaju
“pilot- procedure”, ali se njime mora regulisati pitanje opštih mera. Ovim pravilom propisano je da će se o postupku i presudi do-
netoj po “pilot proceduri” obavestiti svi najvažniji organi Saveta Evrope (Komitet ministara, Parlamentarna skupština, Generalni
sekretar, Komesar za ljudska prava).
Naravno ovaj pojam i pored regulisanja rađa i niz dilema (na primer, pod kojim okolnostima Sud donosi “pilot presude”, tj
šta se smatra sistemskim tj. strukturnim problemom, koje korake bi tužena država morala da preduzme u cilju izvršavanja jedne
takve presude, kakav je položaj drugih podnosilaca koji su povodom slične situacije već podneli predstavku Sudu, koji su rokovi
optimalni za izvršavanje ovakvih presuda itd.)
Ovom prilikom pokušaćemo da odgovorimo na pitanje: da li je moguća šira primena ovog koncepta u praksi Suda?
Naime, važno je istaći da pored toga što se u izreci “pilot-presude” utvrđuje postojanje sistemskog problema u unutrašnjem
pravu tužene države, ova vrsta presuda ima još tri bitne karakteristike, i to:
• ovakvim presudama država se poziva da otkloni taj problem merama opšte prirode,
• takođe dolazi do zaustavljanja postupka u repetativnim slučajevima,
• ovakve presude donosi samo Veliko veće strazburškog suda.
Upravo, činjenica da ove presude nisu bile posebno regulisane, otvorio je prostor za primenu koncepta “pilot-presu-
de” i u drugim situacijama, a jedna od tih situacija odnosi se i na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Statistike
ukazuju da predmeti vezani za suđenje u razumnom roku čine trećinu svih predmeta u kojima Sud postupa. Očigledno je da se u
državama koje ovo pitanje nisu regulisale na odgovarajući način radi o sistemskom problemu, što znači da je prvi i osnovni uslov
za primenu koncepta “pilot presude,” u slučaju povrede prava na suđenje u razumnom roku, ispunjen.
U izreci presude, kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a i kasnije u postupku njenog izvršenja, od-
govorna država se poziva da otkloni sistemski problem merama opšte prirode, tako da su mnoge države nakon presuda Suda,
u kojima je utvrđeno da one ne poseduju delotvorno sredstvo za obezbeđivanje prava na suđenje u razumnom roku,
Protokol br. 14 I
pristupile zakonodavnom procesu u cilju regulisanja ovog prava na adekvatan način. Prema tome, i drugi uslov za primenu
koncepta “pilot-presude,” u slučaju povrede prava na suđenje u razumnom roku, je ispunjen.
Zbog toga, presuda doneta u slučaju Lukenda protiv Slovenije takođe se ističe kao primer “pilot presude.” Naime, u ovoj presu-
di Sud zaključuje (st. 4 i 5 izreke) kako je povreda prava na suđenje u razumnom roku proistekla iz lošeg funkcionisanja pravnog
sistema i prakse u Sloveniji, te nalaže da država reši problem vezan za poštovanje suđenja u razumnom roku kroz odgovarajuće
zakonske mere praksu tj. opštom merom, što je Slovenija ubrzo zatim i učinila donošenjem Zakona o zaštiti prava na suđenje u
razumnom roku, ali i merama na reformisanju pravosudnog sistema.
Međutim, u konkretnom slučaju presudu nije donelo Veliko veće, niti je došlo do zaustavljanja postupka u repetativnim sluča-
jevima, tj. nisu ispunjena i preostala dva kriterijuma neophodna za postojanje “pilot presude”.
Zbog toga italijanski sudija Zagrebelski, u svom delimično nesaglasnom mišljenju uz ovu presudu, ističe, da je u svim slučaje-
vima u kojima veće smatra da bi trebalo doneti presudu nalik na presudu donetu u slučaju Broniovski, potrebno da predmet bude
ustupljen Velikom veću, čime se postiže konzistentnost prakse Suda sa jedne i stvara bolja mogućnost za tuženu državu da u celo-
sti razmotri “sistemski problem” i moguća rešenja potrebna za njegovo otklanjanje, sa druge strane. Pored toga, pomenuti sudija
je nalog iz pomenute presude u vezi sa opštom merom smatrao suviše uopštenim.
Takođe, i srpski sudija Popović, smatra da se u slučaju Lukenda radilo samo o presedanu, a ne o “pilot presudi,” iako su se stekla
dva elementa bitna za postojanje ove vrste presuda.
Nasuprot tome, postoje i druga shvatanja koncepta “pilot - presude”, pa se u ovu kategoriju ubrajaju i presude donete u
predmetima Sejdović protiv Italije ili Huten-Čapska protiv Poljske, međutim, shodno gore iznetom, smatramo da se radi o preširo-
kom konceptu.
Da zaključimo, primena koncepta “pilot-presude” moguća je i u slučaju utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom ro-
ku, kao i u nekim drugim slučajevima Ovakva presuda doneta je i u odnosu na Veliku Britaniju u slučjevima koji se tiču uskraćiva-
nja prava zatvorenika da glasaju. međutim potrebno je da se steknu sva četiri uslova o kojima je prethodno bilo reči. U protivnom,
pojam “pilot-presude” bi se previše proširio, pa bi onda i presuda u slučaju V.A.M. mogla da se smatra kao “pilot presuda”, što bi
bilo pogrešno.
U svakom slučaju, Sud će kroz svoju praksu dati odgovore na pitanja domašaja odredbi sadržanih u Pravilu 61.
LJUDSKA PRAVA STARIJIH LICA

Evropa se danas suočava sa enormnim demografskim promenama. Produžavanje životnog veka i rađanje manjeg broja
dece utiče na porast broja starijih ljudi u većini evropskih država.
Ove promene predstavljaju veliki izazov za zdravstvenu zaštitu, sistem socijalnog osiguranja i penzioni sistem evrop-
skih država. To svakako utiče na brigu da ljudska prava ove grupe ljudi budu adekvatno zaštićena. Tako, može se dogoditi da ova
lica budu češće ugrožena usled porodičnog nasilja ili siromaštva. Sve to zahteva adekvatne mere zaštite ove kategorije
lica u veoma ranjivom položaju.
U Konvenciji, ova grupa ljudi nije posebno zaštićena, ali u praksi Suda primetna je tendencija pružanja zaštite starijim
licima. Na taj način ostvaruje se koncept Konvencije kao “živog instrumenta”, ali se postiže i usklađenost Konvencije sa drugim
međunarodnim instrumentima (na primer član 25. stav 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine spomi-
nje starost kao osnov za uživanje prava iz ovog člana; revidirana Evropska socijalna povelja iz 1996. godine u članu 23. pominje
pravo starih lica na dostojan život, a član 25. Povelje Evropske unije o osnovnim slobodama govori o pravu starih lica na dosto-
janstven život i pravo da učestvuju u društvenom i kulturnom životu).
Ovakav stav Konvencije u vezi sa pravima starih lica razumljiv je kada se zna da je Konvencija nastala prvenstveno radi zaštite
građanskih i političkih prava, a ne toliko radi zaštite ekonomskih i socijalnih prava, o kojima se najčešće radi u slučaju starih lica.
Ovaj pristup Sud je potvrdio u slučaju Botta protiv Italije (slučaj se tiče prava hendikepiranih lica da koriste privatne plaže), kada
je odbacio predstavku navodeći da “socijalni karakter predmetnog prava zahteva fleksibilan zaštitni mehanizam, kao onaj koji je
ustanovljen Evropskom socijalnom poveljom”.
I Protokol br. 14
I pored toga, Sud je u nizu slučajeva vodio računa o položaju starih lica, kada se radilo o primeni Konvencije: Ovo je
slučaj sa članom 2. (pravo na život), članom 3. (zabrana mučenja, nehumanog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja), članom
5. (pravo na slobodu i bezbednost), članom 6. (pravo na pravično suđenje), članom 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog
života), članom 10. (pravo na slobodu izražavanja), članom 14. (zabrana diskriminacije), članom 41. (pravična naknada) kao i sa
članom 1. Protokola 1 (pravo na imovinu). Štaviše, starosno doba bi moglo da se uključi pod kategoriju “drugi status” koji se navodi
u članu 1. Protokola 12, koji sadrži opštu zabranu diskriminacije.
Praksa Suda u vezi sa starim licima, stoga bi mogla najšire gledano da se svrsta u dve grupe: prvu kategoriju slučajeva činili
bi slučajevi koji imaju direktan uticaj na prava starih lica i druga kategorija slučajeva su slučajevi u kojima je taj uticaj
indirektan.
Slučajevi direktnog uticaja na prava starih lica

Ovi slučajevi predstavljaju slučajeve u kojima su podnosioci predstavki upravo starija lica. Primeri ovih slučajeva odnose
se na različite članove Konvencije:
• Član 2: U slučaju Dodov protiv Bugarske, koji se tiče nestanka starije osobe obolele od Alchajmerove bolesti iz ustanove za brigu
o starim licima, Sud se našao u ulozi da oceni kvalitet zaštite starih lica u Bugarskoj. Sud je ustanovio povredu člana 2. Kon-
vencije, jer se država oglušila o obavezu da obezbedi adekvatne pravne lekove u ovakvim slučajevima. Državi je istovremeno
nametnuta obaveza da na odgovarajući način reguliše aktivnosti javnih institucija.
• Član 3: Gledano uopšteno, nivo surovosti potreban da se pređe prag neophodan za primenu člana 3. je relativan, s tim što se
starosno doba podnosioca može smatrati kao jedan od kriterijuma za ocenu ispunjenosti ovog uslova. U vezi sa starim licima,
često se slučajevi koji se odnose na primenu člana 3. tiču uslova u pritvoru. Tako je Sud u slučaju Sawoniuk protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, istakao:
“U Konvenciji ne postoji zabrana pritvaranja lica koja su dostigla određenu starosnu dob. Međutim, propust da se obezbedi ne-
ophodna zdravstvena zaštita zatvorenicima može dovesti do nehumanog postupanja i na državama leži obaveza da usvoje mere
kojim će obezbediti dobrobit lica lišenih sloboda.”
(Sawoniuk protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 63716/00)
Naravno, radi se o pitanju koje se ispituje od slučaja da slučaja. Tako na primer, u slučaju Haidn protiv Nemačke, gde se radilo
o smeštaju lica starog 76 godina u psihijatrijsku ustanovu, Sud je smatrao da iako je podnosilac starije lice, imajući u vidu njegovo
stanje zdravlja, ne može se govoriti o kritičnoj situaciji u konkretnom slučaju. Stoga, Sud je zaključio da nije pređen minimalni
prag surovosti za primenu člana 3. Konvencije. Sa druge strane, Sud je u slučaju Enea protiv Italije utvrdio da “duži pritvor stare
i bolesne osobe može potpadati pod član 3. Konvencije”. Sud međutim, ni u ovom slučaju nije ustanovio povredu člana 3. Konven-
cije, mada je došlo do pogoršanja zdravlja podnosioca, s obzirom na to da su nadležne vlasti brižljivo nadzirale stanje njegovog
zdravlja, dozvolivši dve operacije podnosioca u bolnici van zatvora. Međutim, vezivanje lisicama zatvorenika starog 75 godina
u slučaju Henaf protiv Francuske, Sud je okarakterisao kao povredu člana 3. Konvencije, imajući u vidu i starost podnosioca,
koji objektivno nije predstavljao opasnost da bi se prema njemu primenila takva mera.
• Čl. 3. i 8. (u vezi sa proterivanjem): mada ovde još ne postoji razvijena praksa Suda, u nedavno komuniciranom slučaju Chyzhev-
ska protiv Švedske (br. 60794/11, dostavljen 18. oktobra 2011. godine), Sud je primenio član 39. u slučaju proterivanja 91 go-
dišnje žene iz Ukrajine za koju je u švedskim medijima rečeno da je dementna i gotovo slepa i koja nema porodicu u Ukrajini. S
obzirom na to da unuka podnositeljke živi u Švedskoj u ovom slučaju je postavljeno pitanje ne samo kršenja člana 3, nego i člana
8. Konvencije.
• Član 5: Prinudni smeštaj starijeg lica u ustanovu za stara lica razmatran je u slučaju H.M. protiv Švajcarske. Mada u ovom slučaju
Sud nije ustanovio povredu člana 5. stav (1), obrazloženje Suda moglo bi da posluži kao smernica za neke druge slučajeve
u kojima je postavljeno pitanje povrede ove odredbe. U navedenom slučaju Sud je bio ubeđen da su švajcarski sudovi odredili
smeštaj podnositeljke u njenom vlastitom interesu kako bi joj bila obezbeđena neophodna zdravstvena zaštita i odgovarajući
Protokol br. 14 I
uslovi za život i higijenski standardi. Posebno je Sud uzeo u obzir činjenicu da je podnositeljka uživala slobodu kretanja u
okviru ustanove u koju je bila smeštena i da je imala mogućnost održavanja socijalnih kontakata sa spoljnim svetom.
• Član 6: U slučajevima Suessmann protiv Nemačke i Jablonská protiv Poljske Sud je razmatrao starost podnosioca u pogledu
dužine postupka, pa je zaključio da i životno doba podnosioca ima značajnu ulogu u proceni razumnosti dužine suđenja
u kontekstu člana 6. stav (1) Konvencije.
• Član 41: Prilikom odlučivanja o visini materijalne naknade koju bi trebalo dosuditi podnosiocu Sud je uzeo u obzir da li su priho-
di koji bi se ostvarili da nije bilo povrede mogli iskoristiti za izdržavanje starih roditelja. Isto tako u slučaju Georgel and Georgeta
Stoicescu protiv Rumunije, u kome je utvrđeno da je država prekršila svoju pozitivnu obavezu po članu 8. da zaštiti 72 godišnjeg
podnosioca od napada pasa lutalica. Sud je prilikom odmeravanja naknade uzeo u obzir i starost podnosioca, pored drugih fak-
tora relevantnih za dosuđivanje naknade.
Slučajevi indirektnog uticaja na prava starih lica
U ovu grupu slučajeva spadaju oni slučajevi u kojima podnosilac nije stara osoba, ali povredom je pogođeno lice koje
je povezano sa starim licem (na primer, lice koje brine o nezi starijih). Tako na primer u slučaju Heinisch protiv Nemačke sa posla
je otpušteno lice čiji je zadatak da upozorava na nebrigu o starim licima (tzv. zviždač), zbog čega je Sud ustanovio povredu člana
10. Konvencije, uz konstataciju:
“U društvima sa stalno rastućim brojem starijih ljudi koji se nalaze u institucijama za brigu o starijim licima, a imajući u vidu nji-
hovu ranjivost i njihovu čestu nemogućnost da ukažu na nedostatke u njihovoj nezi, širenje informacija o kvalitetu ili nedostacima
te nege od vitalnog je značaja za sprečavanje zloupotreba...”
(Heinisch protiv Nemačke, br. )
U ovu kategoriju mogu se svrstati svi oni slučajevi u kojima se Sud bavio analizom sistema penzionog i socijalnog obez-
beđenja na nacionalnom nivou, što se samo po sebi tiče položaja starih lica, mada oni nisu u konkretnoj situaciji podnosioci
predstavke pred Sudom. Poslednji primer svedoči ujedno o preplitanju ovog vida zaštite sa kolektivnom zaštitom koja se pruža po
Evropskoj socijalnoj povelji. Primer za to je slučaj pred Komitetom za socijalna prava ustanovljenog prema Evropskoj socijalnoj
povelji - International Federation of Human Rights Leagues protiv Irske, u kome je analiziran penzioni sistem u Irskoj.
Uloga Suda u zaštiti ljudskih prava starih lica
Koncept prava starih lica ima više dimenzija, jer podrazumeva socijalnu zaštitu i inkluziju, zdravstvenu zaštitu, obrazo-
vanje, informisanje, ostvarivanje političkog, javnog i kulturnog života ovih lica, ostvarivanje prava u vezi sa javnim tran-
sportom, podizanje kolektivne svesti o pravima starih lica, zaštitu od nasilja, zloupotrebe i diskriminacije.
Neka od pomenutih prava izlaze iz obima zaštite koju pruža Konvencija i praksa Suda, ali kako je napomenuto na početku, Sud
nije jedini organ pred kojim starije osobe mogu zaštititi svoja prava. Sa druge strane, uloga Suda u zaštiti ljudskih prava posta-
je sve značajnija, jer stara lica spadaju u ranjive kategorije stanovništva poput invalidnih lica, dece, pripadnika seksualnih
ili verskih manjina, Roma i svih drugih ugroženih kategorija stanovništva za koje je Sud idealna adresa na koju se ova lica mogu
obratiti.
I Protokol br. 14
STANJE U PREDMETIMA KOJE REPUBLIKA SRBIJA IMA PRED

EVROPSKIM SUDOM ZA LJUDSKA PRAVA NA KRAJU 2011. GODINE
Broj predstavki podnetih protiv Republike Srbije nalazi se u stalnom porastu. Nezvanično se radi o broju od preko 5.000
predstavki u radu, zbog čega Republika Srbija zauzima sedmu poziciju u Evropi, po broju predstavki. Pri tome, trebalo bi
imati u vidu da većina država, protiv kojih je podnet veći broj predstavki u odnosu na Republiku Srbiju (Rusija, Turska, Ukrajina,
Rumunija, Italija i Poljska), ima znatno veći broj stanovnika, pa stoga i potencijalnih podnosilaca predstavki.
Broj predstavki uzet u rad posmatran u odnosu na broj stanovnika (pri čemu su računati i građani Srbije sa KiM) Srbiji donosi
indeks od 1,60. Viši indeks imaju Gruzija (5,03), Crna Gora (4,30), Lihtenštajn (3,92), Moldavija (3,70), Slovenija (2,91) Monako
(2,73), Rumunija (2,45), Makedonija (2,39), Hrvatska (1,70) i BiH (1,65). Najniži indeks ima Danska (0,11), prema podacima koje
je objavio Sud na početku 2011. godine.
Ovako veliki broj predstavki svedoči o velikom poverenju koje građani Srbije iskazuju prema ovoj međunarodnoj sud-
skoj instituciji, ali svedoči i o izvesnim sistemskim problemima, kao što su problem suđenja u razumnom roku i problem
neizvršavanja pravosnažnih sudskih odluka.
U prvoj polovini juna 2011. godine dostavljeno je 36, a u drugoj 28 novih predmeta, s tim što se u okviru jednog pred-
meta nalazi više predstavki (tako na primer, u okviru jednog predmeta vezanog za društvena preduzeća nalazi se 50 predstavki
odnosno 50 podnosilaca).
Najveći broj predstavki i dalje se odnosi na dugo trajanje sudskih postupaka i neizvršavanje pravosnažnih presuda
domaćih sudova, što je u praksi Suda već proglašeno za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, zbog čega se u takvim slučajevima
od Suda predlaže sklapanje poravnanja.
U drugoj polovini 2011. godine Sud je masovno počeo da dostavlja predstavke koje se odnose na dugove društvenih
preduzeća iz radnih odnosa utvrđene pravosnažnim presudama domaćih sudova, što je nakon presude u slučaju Kačapor i
dr. proglašeno za “dobro ustanovljenu sudsku praksu”, zbog čega se u takvim slučajevima od Suda predlaže sklapanje poravnanja.
Prema tekstu poravnanja, koje Sud predlaže, od države se zahteva da plati nematerijalnu štetu zbog dužine postupka izvršenja,
materijalnu štetu i troškove dosuđene presudama domaćih sudova. S obzirom na to da se radi o sistemskom problemu Re-
publika Srbija je početkom januara 2011. godine oformila radnu grupu sa zadatkom utvrđivanja visine ovih dugovanja i
predlaganja mera u cilju njihovog rešavanja.
Sud je takođe počeo sve više da dostavlja i predstavke koje se odnose na povredu prava na život - član 2. Konvencije i
zabranu mučenja (član 3. Konvencije).
Među slučajevima koji su dostavljeni na odgovor izdvajamo:
- slučaj Azemi u kome je postavljeno pitanje odgovornosti Republike Srbije u odnosu na dugove društvenih preduzeća sa
Kosova i Metohije, u kojima su u potpunosti postupali kosovski organi;
- slučaj Radovanović i Petrović u kome je postavljeno pitanje u vezi sa izjednačavanjem vanbračnih i bračnih drugova u pogle-
du prava na penziju, po smrti partnera;
- slučaj Vučković i dr. u kome je postavljeno pitanje neujednačenog postupanja državnih organa Srbije u vezi sa pravom
rezervista na tzv. ratne dnevnice;
- slučaj Zarubica u kome je postavljeno pitanje navodnog neovlašćenog prisluškivanja i navodnog nezakonitog oduzimanja
imovine pribavljene krivičnim delom;
- slučaj Eparhije budimljansko nikšićke protiv Crne Gore u kome se Srbija umešala na poziv Suda u vezi sa pravom na restituciju
oduzete imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori;
- slučaj Antonov i dr. protiv BiH u kome se Srbija umešala na poziv Suda u vezi sa oduzimanjem stanarskih prava vojnih lica
u BiH;
- slučaj Ališić i dr. koji se vodi protiv svih država sukcesora bivše SFRJ i u kome je Sud u oktobru 2011. godine doneo odluku o
prihvatljivosti predstavke, postavivši, između ostalog, pitanje u vezi sa tim da li je usled nevođenja pregovora između država
sukcesora u vezi sa tzv. starom deviznom štednjom povređeno pravo podnosilaca na mirno uživanje imovine.
Protokol br. 14 I
Do sada je doneta ukupno 61 presuda u odnosu na Republiku Srbiju (1 presuda doneta je 2006. godine, 14 presuda 2007.
godine, devet presuda u 2008. godini, 16 presuda u 2009. godini, devet presuda u 2010. godini, dok je do kraja 2011. godine Sud
doneo još 12 presuda (sedam presuda u prvoj polovini i pet presuda u drugoj polovini 2011. godine). Od 61 donete presude u
54 presude utvrđena je bar jedna povreda odredaba Konvencije, dok je u sedam presuda utvrđeno da nije bilo povrede
Konvencije. (tri takve presude - Bjelić, Lakićević i dr. i Šabanović odnose se i na Crnu Goru).
Ipak, trebalo bi imati u vidu da je i među presudama u kojima je utvrđena bar jedna povreda bilo onih presuda u ko-
jima je Republika Srbija bila uspešnija od onih koji su je tužili. Na primer, u slučaju Đermanović Sud je utvrdio da nije bilo po-
vrede čl. 3. (uslovi u pritvoru) i 6. stav 1. (dužina krivičnog postupka) Konvencije, našavši samo povredu člana 5. stav 3. Konvencije
(dužina pritvora) ili u slučaju Stojanović, nađena je samo povreda člana 8. Konvencije u vezi sa čitanjem prepiske zatvorenika, dok
je utvrđeno da nije bilo povrede člana 3. (nehumano postupanje), člana 8. (vezano za povredu prava na porodični život povodom
nedavanja besplatne zubne proteze zatvoreniku) i Protokola 12 (opšta zabrana diskriminacije). U poslednjoj navedenoj presudi
Sud nije dosudio nikakvu naknadu podnosiocu što je bio slučaj u još nekim presudama (na primer, Bulović, Bodrožić-Vujin, Filipo-
vić, Matijašević, Jovančić, Milošević, Đokić itd.).
U presudi iz januara 2011. godine (Veljkov) radilo se o polovičnom uspehu podnositeljke (utvrđena je samo povreda člana 6.
stav 1. Konvencije, zbog dužine trajanja postupka, ali ne i povreda člana 8. Konvencije, u vezi sa pravom na poštovanje porodičnog
života). Polovičan uspeh imao je i podnosilac u slučaju Šorgić (utvrđena povreda člana 6. stav 1. u vezi sa dužinom ostavinskog
postupka i pravom na nepristrasni sud, a nije utvrđena povreda u vezi sa sastavom suda).
Inače, među 12 donetih presuda u 2011. godini u četiri presude Sud je utvrdio da nije bilo nikakvih povreda Konven-
cije (Dobrić, Juhas Đurić, Šabanović, Lakićević i dr.). Međutim, u poslednje dve presude Sud je utvrdio da je Crna Gora prekršila
slobodu izražavanja (Šabanović) odnosno pravo na mirno uživanje imovine (Lakićević i dr.). Takođe, protiv presude u slučaju Juhas
Đurić, podnosilac je zbog novootkrivenih činjenica tražio reviziju postupka. U ovoj presudi utvrđeno je da nije bilo povrede prava
na pristup sudu, prava na suđenje u razumnom roku i prava na individualnu predstavku u smislu njenog ometanja. U slučaju Do-
brić Sud je utvrdio da nije bilo povređeno pravo na pristup sudu.
Isto tako, pored presude Juhas Đurić, ni presude u slučajevima Stanimirović, Šorgić i Đokić nisu postale pravosnažne.
U ostalim presudama iz 2011. godine Sud je najčešće nalazio povredu člana 6. stav 1. Konvencije: dužina postupka
Veljkov (spor iz porodičnih odnosa), Ristić (krivični postupak), Šorgić (ostavinski postupak), Rašković i Milunović (izvršni postu-
pak); pravo na pristup sudu (Šorgić i Đokić); prava na nepristrasni sud (Šorgić); pravo na pravično suđenje u vezi sa potre-
bom za ujednačenom sudskom praksom (Živić); korišćenje nedozvoljenih dokaza (Stanimirović).
U slučaju Stanimirović Sud je utvrdio i povredu člana 3. Konvencije (to je nakon presude u predmetu Milanović, iz decem-
bra 2010. godine, drugi slučaj protiv Srbije u kome je utvrđena povreda člana 3. Konvencije). U ovom slučaju Sud nije našao povre-
du prava na slobodu i bezbednost, pretpostavke nevinosti i kažnjavanja po zakonu. Isto tako u slučaju Milošević Sud nije utvrdio
povredu zabrane mučenja, prava na slobodu i bezbednost, prava na pravično suđenje i prava na delotvorno pravno sredstvo. U
ovom slučaju utvrđena je samo povreda prava na poštovanje privatnog života u vezi sa čitanjem prepiske zatvorenika. Pošto je ovo
bio treći slučaj te vrste (presude Stojanović i Jovančić), Sud je prilikom odlučivanja ovaj slučaj proglasio za slučaj “dobro ustanov-
ljene prakse”, pa je ta presuda postala pravnosnažna danom njenog objavljivanja.
U presudi u slučaju Milošević, baš kao i u presudi Đokić, Sud podnosiocima nije dosudio nikakvu naknadu. Najviši iznos nakna-
de dosuđen u presudama iz 2011. godine vezan je za presudu u slučaju Stanimirović (13.000 evra na ime naknade i 5.000 evra na
ime troškova postupka).
Među presudama iz 2011. godine, povreda prava na imovinu utvrđena je jedino u slučaju Rašković i Milunović i to je još jedan
od slučajeva vezanih za dugove društvenih preduzeća prema radnicima.
Sud je u svim donetim presudama u 2011. godini bio jednoglasan, osim u presudama Stanimirović, Veljkov i Dobrić,
koje su donete većinom glasova.
I Protokol br. 14
Spisak presuda donetih u 2011. godini najbolje se može videti iz sledeće tabele:
Presude po Aplikant
Dosuđeni
predstavkama istakao povrede Aplikant tražio Sud utvrdio Odbijen zahtev
iznosi
protiv Srbije Konvencije
1. Radoslav Milošević čl. 3, 5, 6, 8. i 13. povredu člana 8. nema povrede
(32484/03) od (pravo na čl. 3, 5, 6. i 13.
18.1.2011. godine prepisku)
2. Jovana Ristić član 6. stav 1. naknadu od 25.500 povredu člana 6. naknada 2.600 Za iznos od
(32181/08) od evra; (dužina postupka) evra; troškovi 22.900 evra
18.1.2011. godine troškove 500 evra 500 evra;
3. Rajka Veljkov čl. 6. i 8. 20.000 evra povreda člana 6. naknada 2 Za povredu člana 8.
(23087/07) od Konvencije st 1. (sa 6 glasova 600,00 evra; Konvencije;
19.4.2011. godine za i 1 glas protiv) troškovi 1 Za iznos od
300,00 evra 17.400 evra
4. Zoran Šabanović član 10. dopuštena Nedopuštena
protiv Crne Gore i (pravo na predstavka predstavka u
Srbije (5995/06) od slobodu u odnosu na odnosu na Srbiju
31.5.2011. godine izražavanja) Crnu Goru
5. Zorica Rašković član 6. st. 1, član povreda člana 6. Naknada po
i Dana Milunović 1. Protokola 1 član 1. Protokola 1 6.200 evra;
(1789/07, 28058/07) (povreda prava troškovi po
od 31.5.2011. godine na imovinu) 600 evra
6. Viktor Juhas Đurić član 6. stav nema povrede člana
(48155/06) od 1. i član 34. 6. stav 1. i člana
7.6.2011. godine 34. Konvencije
7. Zdravko Dobrić član 6. stav 1. nema povrede
i Miladin Dobrić Konvencije i član člana 6. stav 1. (sa 5
(2611/07, 15276/07) 1 Protokola br. 1 glasova za, 2 protiv)
od 21.6.2011
8. Dalibor Živić član 6. stav 1. povreda člana Naknada 3.000 za isplatu iznosa po
(37204/08) od 6. stav 1. evra; domaćim presudama
13.9.2011. godine troškovi
296,48 evra
9. Zoran Stanimirović čl. 3, 5. stav 3. 1.500.000 evra na povreda člana 13.000 evra Za član 5. stav 3,
(26088/06) od (dužina pritvora ime nematerijalne 3. glasovima glasovima pet član 6. stav 2. i član
18.10.2011. godine do suđenja) štete; 100.900 i izg. pet prema dva; protiv dva; 7; za materijalnu
član 6. stav 1. i zarada (materijalna povreda člana troškovi 5.000 štetu u celosti, za
2, član 7. st. 1. šteta); 77.315 evra 6. stav 1. evra jednoglasno troškove i nem. štetu
(troškovi postupka) preko dosuđenog
10. Sava Šorgić član 6. st. 1. Naknada 20.000 povreda član 6. 1.000 evra nema povrede član
(34973/06) od i 13. dužinu evra; stav 1. (dužina 6. stav 1. (da li su
3.11.2011. godine ostavinskog troškovi 8.110 evra, spornog postupka “domaći sudovi
postupka i pravo na ustanovljeni po
nepristrastan sud) zakonu”) i zahtev
za 19.000 evra
Protokol br. 14 I
Presude po Aplikant
Dosuđeni
predstavkama istakao povrede Aplikant tražio Sud utvrdio Odbijen zahtev
iznosi
protiv Srbije Konvencije
11. Lakićević i drugi nedopuštena
protiv Crne Gore i predstavka u
Srbije (27458/06, odnosu na Srbiju
37205/06, 37207/06,
33604/07) od
13.12.2011. godine
12. Nenad Đokić član 6. stav 1. 15.000 evra član 6. stav 1. - odbija zahtev za
(1005/08) od pravično zadovoljenje
20.12.2011. godine
U 2011. godini Sud je doneo 55 odluka, tako da je ukupan broj objavljenih odluka Suda 141.
Među odlukama donetim u 2011. godini najveći broj odluka donet je po sklopljenim poravnanjima (tu su uključene i od-
luke donete povodom jednostranih deklaracija). U 2011. godini sklopljeno je čak 77 sporazuma o prijateljskom poravnanju,
najčešće zbog člana 6. stav 1. Konvencije, a u jednom slučaju (Petković), poravnanje je sklopljeno u vezi sa čl. 2. i 3. Konvencije. To
je ujedno i slučaj u kome je do sada isplaćen najviši iznos na ime poravnanja (40.000 evra).
Na ime sklopljenih poravnanja Republika Srbija se tokom 2011. godine, samo na ime nematerijalne štete obavezala
da isplati 297.500 evra, s tim što tu nisu obuhvaćeni iznosi priznati presudama domaćih sudova, koje su ostale neizvršene.
Na osnovu zaključenih poravnanja iz 2010. i 2011. godine iz budžeta je isplaćeno u 2011. godini 334.850,00 evra.
Od značajnijih odluka iz 2011. godine izdvajamo odluke u slučajevima Petrović i Milošević, u kojima su predstavke
proglašene nedopuštenim zbog zloupotrebe prava na predstavku (u slučaju Petrović, advokat je podnosio predstavke falsi-
fikujući potpise svojih klijenata ili podnoseći predstavke u ime umrlih lica, a u slučaju Milošević, bivši policajac tražio je izvršenje
odluke o vraćanju na rad, prikrivši činjenicu ranije osuđivanosti za zloupotrebu službenog položaja); Vidaković, u kome je Sud
zauzeo stav da je naknada koja je dosuđena podnosiocu od strane Komisije za naknadu štete adekvatna, čime je još jednom po-
tvrdio svoj stav o delotvornosti ustavne žalbe u vezi sa suđenjem u razumnom roku; Nikač, u kome je predstavka u vezi sa starom
deviznom štednjom štediše iz Crne Gore proglašena nedopuštenom, čime je Sud potvrdio raniji iznet stav u vezi sa presudom
Molnar-Gabor u kome je našao da nije bilo povrede prava na imovinu; Milunović i Čekrlić, u kome je Sud predstavku proglasio za
dopuštenu, našavši da ustavna žalba nije delotvorno sredstvo u vezi sa neizvršavanjem presuda domaćih sudova donetih protiv
društvenih preduzeća, ostavivši mogućnost da ovo sredstvo postane delotvorno tako što bi Ustavni sud obavezivao da se ti dugovi
plate iz budžeta Republike Srbije.
Prema tome, može se zaključiti da su u predmetima koji su dostavljeni na odgovor državi daleko veće šanse da se usta-
novi povreda ljudskih prava, nego što postoje šanse da se povreda ne nađe, što ukazuje na potrebu da se mora nastojati
na tome da se sve sporne situacije rešavaju na efikasniji način na domaćem planu.
Struktura utvrđenih povreda Konvencije u odnosu na Republiku Srbiju najbolje se može videti iz sledećih dijagrama (dijagra-
mom nisu obuhvaćene i dve povrede člana 3. Konvencije, kao i povreda člana 14. Konvencije, koja je nađena u slučaju Milanović):
I Protokol br. 14
Vrste povreda
18% pravično suđenje (crveno)

23% dužina postupka (narandžasto)
18% delotvorno sredstvo (oker)
14% pravo na imovinu (ljubičasto)
27% ostale povrede (žuto)
Opšta statistika: 26% dužina postupka; 20% pravično suđenje;

14% pravo na imovinu; 11% pravo na slobodu i bezbed.
29% ostale povrede
Vrste presuda: 94% bar jedna povreda; 4% nema povreda; 2% ostale presude
Protokol br. 14 I
Opšta statistika: 83% bar jedna povreda; 6% nema povreda;

8% presude sa poravnanjem; 3% ostale presude
Odnos presuda i odluka: 99% odluke o odbačaju predstavki; 1% presude
Opšta statistika: 96% odluke o odbačaju predstavki; 4% presude

Struktura predmeta prema prirodi pravnih pitanja je veoma različita. Najveći broj tiče se klasičnih parnica. Prisutan je
i znatan broj trgovinskih stvari, sporova iz porodičnih odnosa i radnih sporova. Takođe u radu se nalaze i predmeti iz krivične
materije, a u nekoliko slučajeva radilo se o ustavnoj materiji (slučaj Bjelić i slučaj Paunović i Milivojević).
Pored navedenog, tokom 2011. godine preduzimane su razne mere u cilju izvršavanja presuda koje je Sud doneo pro-
tiv Republike Srbije, a čije izvršavanje nadgleda Komitet ministara Saveta Evrope. Svakako najznačajnije su opšte mere koje
se kontinuirano preduzimaju u cilju izvršavanja presuda iz grupe EVT slučaj. U tom cilju, ali i radi preventiranja budućih povreda
Konvencije u vezi sa dugovima društvenih preduzeća, u januaru 2011. godine, odlukom Vlade Republike Srbije formirana je radna
grupa, koja je kao predlog rešenja ovog problema pripremila nacrt uredbe, koji će biti podnet Vladi na usvajanje početkom 2012.
godine.
Komitet ministara Saveta Evrope do sada je zaključio razmatranje šest slučajeva u kojima je doneta presuda do sada
(Matijašević, Lepojić, Filipović, Milošević, Jovančić, Stojanović), zadovoljan svim preduzetim merama u cilju izvršavanja done-
tih presuda. To znači da se faktički postupa u pogledu izvršavanja naloga u ostalim donetim presudama, u kojima je utvrđena
povreda Konvencije, sve dok Komitet ministara ne konstatuje da su izvršeni svi nalozi u pogledu konkretne presude (prevođenje,
objavljivanje i diseminacija, plaćanje naknade, sprovođenje individualnih i generalnih mera).
Nakon stupanja na snagu Protokola 14 Komitet ministara nadzire i sprovođenje uslova iz poravnanja, tako da i u vezi sa
tim nastaju obaveze za Sektor za zastupanje (prevod i dostava odluka, pribavljanje broja računa u cilju isplate i dostava broja
računa isplatiocu, kontrola isplate i obaveštavanje Komiteta ministara o izvršenoj uplati, slanje zahteva za ubrzanje domaćeg po-
stupka i obaveštavanje Komiteta ministara o preduzetim merama itd.).
I
DEO II
STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU
I - DOPUŠTENOST ................................................................ 395 10. Odgovornost države za dugove društvenih preduzeća
1. Status žrtve (član 34. Konvencije) ................................................................ 395 i neizvršavanje pravosnažnih presuda (član 6. stav 1.
2. Delotvorno pravno sredstvo .......................................................................... 396 Konvencije, član 1. Protokola 1 uz Konvenciju)........................................... 427
3. Iscrpljenost domaćih pravnih sredstava .................................................. 400 11. Nije potrebno odvojeno razmatranje postojanja povrede
4. Kompatibilnost predstavke ratione temporis člana 8. u slučaju neizvršenja sudske presude u oblasti
(član 35. stav 3. Konvencije) ................................................................................ 402 porodičnih odnosa kao dela prava na pristup sudu
5. Kompatibilnost predstavke ratione personae (član 6. u vezi sa članom 8. Konvencije) ......................................................... 428
(član 35. stav 3. Konvencije) ................................................................................ 403 12. Pravo na spajanje roditelja i dece ............................................................. 428
6. Kompatibilnost predstavke ratione materiae 13. Održavanje kontakta između roditelja i deteta ................................... 428
(član 35. stav 3. Konvencije) ................................................................................ 405 14. Pravo na održavanje kontakta sa decom u okviru prava na
7. Pravilo šest meseci (član 35. stav 1. Konvencije)................................... 406 poštovanje porodičnog života (član 8. Konvencije) ................................... 428
8. Odusustvo neznatne štete ............................................................................... 407 15. Stanje produžene neizvesnosti u vezi sa utvrđivanjem
9. Očigledno neosnovana predstavka ............................................................. 407 identiteta imalo je uticaj na porodični život podnosioca
10. Zloupotreba prava na predstavku.............................................................. 411 (član 8. Konvencije) ................................................................................................. 429
11. Brisanje predstavki .......................................................................................... 413 16. Izvršenje privremene mere predaje dece u okviru prava na
12. Rok od šest meseci u vezi sa navodnom povredom člana 5. poštovanje porodičnog života (član 8. Konvencije) ................................... 429
stav 1. Konvenicje (član 35. st. 1. i 4. Konvencije) ...................................... 414 17. Pravo na poštovanje porodičnog života lica kome je
13. Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih sredstava ........................................ 414 ograničena poslovna sposobnost (član 8. Konvencije) ............................ 429
18. Pravo na poštovanje prepiske zatvorenika ........................................... 430
II - MERITUM ........................................................................ 414 19. Kriterijumi koje Sud uzima u obzir prilikom procene
1. Povreda procesne obaveze iz člana 2. Konvencije ................................. 414 srazmernosti mešanja u slobodu izražavanja
2. Nesprovođenje istrage u slučaju mučenja ............................................... 415 (član 10. stav 2. Konvencije) ................................................................................ 430
3. Nema povrede člana 3. Konvencije u slučaju doprinosa 20. Pitanje od opšteg interesa prilikom procene uslova
podnosioca pogoršanju svoga zdravstvenog stanja za vreme “neophodan u demokratskom društvu” u vezi sa slobodom
boravka u pritvoru (član 3. Konvencije) ......................................................... 415 izražavanja (član 10. stav 2. Konvencije) ....................................................... 430
4. Pozitivne obaveze u vezi sa članom 3. Konvencije ................................ 415 21. “Javna ličnost” prilikom procene uslova „neophodan u
5. Pravo na slobodu i bezbednost ..................................................................... 415 demokratskom društvu“ u vezi sa slobodom izražavanja
6. Opasnost od bekstva kao razlog za produžavanje (član 10. stav 2. Konvencije) ................................................................................ 431
pritvora (član 5. stav 3. Konvencije)................................................................. 417 22. Ličnosti na javnim funkcijama ne uživaju veću zaštitu
7. Dužnost suda da razmotri mogućnost primene blaže mere ugleda i časti od običnh građana (član 10. Konvencije)........................... 431
od mere pritvora (član 5. stav 3. Konvencije) .............................................. 417 23. Srazmernost mešanja u vezi sa izrečenim kaznama u
8. Pravo na pravično suđenje .............................................................................. 417 slučaju ograničenja slobode izražavanja
9. Pravo na pravično suđenje - suđenje u razumnom roku .................... 425 (član 10. stav 2. Konvencije) ................................................................................ 431
II STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PRESUDAMA I ODLUKAMA DONETIM U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU
24. Mogućnost zamene uslovne osude efektivnom kaznom 2. Pravičnost kao kriterijum za dosuđivanje naknade
zatvora i procena kriterijuma “neophodan u demokratskom (član 41. Konvencije) .............................................................................................. 437
društvu” (član 10. stav 2. Konvencije) ............................................................. 432 3. Odsustvo uzročne veze između utvrđene povrede Konvencije
25. “Relevantni i dovoljni” razlozi za opravdanje mešanja u i navodne materijalne štete.................................................................................. 437
pravo na slobodu izražavanja (član 10. Konvencije) ................................. 432 4. Odbačaj zahteva za naknadu nematerijalne štete lica koja
26. Vrednosni sud i izjava o činjenicama (član 10. Konvencije) ........... 432 nisu bili podnosioci predstavke ......................................................................... 438
27. Netačne izjave o činjenicama (član 10. Konvencije) .......................... 432 5. Konstatacija povrede predstavlja dovoljnu naknadu
28. Uputstvo za uvođenje delotvornog pravnog sredstvo za (član 41. Konvencije) .............................................................................................. 438
suđenje u razumnom roku (član 13. u vezi sa članom 6. Završetak postupka kao vid naknade u slučaju nesrazmne
6. Konvencije)............................................................................................................. 433 dužine postupka (član 41. u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije)..... 438
29. Nepostojanje delotvornog pravnog sredstvo za suđenje u
7. Isplata uvećane pravične naknade u slučaju neizvršenja
razumnom roku (član 13. u vezi sa članom 6. Konvencije) .................... 433
pravosnažne presude u predviđenom roku (član 41. Konvencije) ..... 438
30. Povreda zabrane diskriminacije u vezi sa pozitivnom
obavezom istraživanja napada na pripadnika jedne religiozne 8. Sud pravičnu naknadu ne dosuđuje po službenoj dužnosti
manjinske grupe (član 14. u vezi sa članom 3. Konvencije)................... 433 (član 41. Konvencije) .............................................................................................. 439
31. Nema povrede zabrane diskriminacije u vezi sa pozitivnom 9. Nepoštovanje roka za isticanje zahteva za plaćanjem
obavezom istraživanja napada na pripadnika jedne religiozne pravične naknade kao razlog za nedosuđivanje naknade
manjinske grupe (član 14. u vezi sa članom 3. Konvencije)................... 433 (Pravilo 60. Poslovnika Suda) ............................................................................. 439
32. Nema ometanja prava na podnošenje individualne 10. Zahtev za naknadu troškova postupka se mora specificirati
predstavke usled odsustva dokaza o navodnom ometanju (Pravilo 60. Poslovnika Suda) ............................................................................. 439
(član 34. Konvencije) .............................................................................................. 434 11. Zahtev za naknadu troškova postupka mora se potkrepiti
33. Trajno pravo na izvršenje presude u slučaju stare devizne dokazima (Pravilo 60. Poslovnika Suda) ........................................................ 439
štednje (član 1. Protokola 1)................................................................................ 434 12. Zahtev za naknadu troškova postupka mora se obrazložiti
34. Pravo na izvršenje arbitražne presude i pravo na imovinu i ne može se isticati u vezi sa naknadom troškova u domaćem
(član 1. Protokola 1) ................................................................................................ 434 postupku koji je još u toku (Pravilo 60. Poslovnika Suda)...................... 440
35. Procena uslova srazmernosti u slučaju zakonodavstva koje 13. Procena visine materijalne štete (član 41. Konvencije) ................... 440
se odnosi na staru deviznu štednju (član 1. Protokola 1) ....................... 435 14. Isplata troškova advokatu na osnovu njegovog sporazuma
36. Situacije u kojima Sud ne procenjuje postizanje ravnoteže sa podnosiocem predstavke (čl. 41. i 46. Konvencije) .............................. 440
između zahteva opštih interesa i prava pojedinaca kod isticanja
povrede prava na mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1)......... 435 IV - MERE ZA IZVRŠAVANJE PRESUDA .......................... 440
37. Obustave isplate penzija i povraćaj isplaćenih penzija kao 1. Individualne mere (član 46. Konvencije) .................................................. 440
mere za procenu sramernosti kod isticanja povrede prava na 2. Pravo na ponavljanje postupka (član 46. Konvencije) ......................... 441
mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1).............................................. 435 3. Pravo da se odluči o pravnom leku o kome nije odlučeno
38. Neizvršavanje pravosnažne presude kojom je utvrđeno u slučaju ustanovljenja povrede prava na pristup sudu zbog
novčano potraživanje iz radnog odnosa svodi se na povredu nepravilnog odbačaja tog pravnog leka (član 46. Konvencije) ............. 441
prava na mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1) ........................... 436 4. Pravo na izvršenje pravosnažne presude donete u postupku
39. Pozitivne obaveze države u vezi sa zaštitom imovine pred nacionalnim sudom (član 46. Konvencije) ......................................... 441
(član 1. Protokola 1) ................................................................................................ 436
5. Pravo na izvršenje pravosnažne upravne odluke o rušenju
40. Neizvršavanje pravosnažne upravne odluke kojom je
(član 46. Konvencije) .............................................................................................. 441
naloženo rušenje svodi se na povredu prava na mirno uživanje
imovine (član 1. Protokola 1) .............................................................................. 436 6. Pravo na izvršenje pravosnažnog naloga za iseljenje (član 46.
41. Pravo na mirno uživanje imovine - oduzimanje imovine bilo Konvencije) ................................................................................................................. 442
nesrazmerno (član 1. Protokola 1) ................................................................... 436 7. Dužnost da se dovrši započeti postupak (član 46. Konvencije) ...... 442
42. Zabrana mučenja............................................................................................... 437 8. Generalne mere (član 46. Konvencije) ....................................................... 442
III - PRAVIČNA NAKNADA I TROŠKOVI ........................ 437 V - REVIZIJA ........................................................................... 442
1. Pravo zakonske zastupnice maloletnog podnosioca na 1. Odbijanje revizije zbog odsustva novih dokaza
pravičnu naknadu (član 41. Konvencije)........................................................ 437 (član 80. Poslovnika Suda) ................................................................................... 442
STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PRESUDAMA I ODLUKAMA DONETIM U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU II
STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU
I - DOPUŠTENOST sem ako domaći organi ne priznaju povredu, bilo izričito ili pre-
ćutno, i onda dodele naknadu za kršenje Konvencije ili Protokola
(vidi, na primer, Dalban protiv Rumunuje [VV], broj 28114/95,
1. Status žrtve (član 34. Konvencije) stav 44., ECHR 1999-VI). U vezi sa predmetnim slučajem a neza-
visno od predmetne naknade, primećuje se da Vlada nije nikada
priznala povredu na koju se žali podnosilac predstavke. Sud zbog
• Izvinjenje organa vlasti i ispunjenje obaveze od strane
toga smatra da je on zadržao status žrtve i odbija primedbu Vla-
dužnika
de s tim u vezi.”
“Vlada je primetila da je podnositeljka predstavke dobila
„potpunu naknadu“ od S. B. i da joj je Opštinski sud uputio zva- (Presuda Majkić i Kin Stib protiv Srbije, st. 77 i 78)
nično izvinjenje zbog preterane dužine spornog postupka. Ona,
prema tome, više nije bila „žrtva“, u smislu člana 34 Konvencije • Usvajanje zahteva iz ustavne žalbe bez dosuđivanja na-
(videti Faulkner protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 37471/97, knade, jer ona nije ni tražena
odluka od 18. septembra 2001. godine)...Sud podseća da neka
odluka ili mera povoljna za podnosioca predstavke nije u načelu “Sud podseća da, čak iako se od podnositeljke nije, u ovom
dovoljna da ga liši statusa „žrtve“ sem ako je nacionalni organi konkretnom slučaju, očekivalo da iscrpi ustavnu žalbu, jednom
nisu priznali, bilo izričito ili prećutno, a zatim dodelili nakna- kada je odlučila da je upotrebi, trebalo je da bude svesna zah-
du za povredu Konvencije na koju se žali (videti Dalban protiv teva koji su u vezi sa dobijanjem odgovarajuće naknade. Sud bi
Rumunije [VV] , br. 28114/95, stav 44, ECHR 1999-VI).Čak i pod želeo da primeti da je to bila dosledna praksa Ustavnog suda i
pretpostavkom da je podnositeljka predstavke dobila dovoljnu Komisije za naknadu štete da rutinski određuje obeštećenje zbog
nedvosmislenu potvrdu navodno pretrpljene povrede..., Vlada joj povrede prava na razumnu dužinu trajanja postupka, kada pod-
nije obezbedila nikakvu naknadu za predmetno odugovlačenje. nosilac podnese takav zahtev u postupku pred Ustavnim sudom...
Dalje se jasno primećuje da se slučaj podnositeljke predstavke Podnositeljka nije istakla takav zahtev u svojoj ustavnoj žalbi i
jasno razlikuje od slučaja Faulkner na koji se Vlada pozvala. Sud štaviše nije uspela da opravda taj propust. Imajući u vidu ovaj
stoga nalazi da je podnositeljka predstavke zadržala status žrtve propust, Sud je našao da je došlo do povrede prava podnosioca
i odbija primedbu Vlade s tim u vezi.” na odlučivanje o subjektivnom građanskom pravu u razumnom
roku, takođe određujući da se odluka objavi u „Službenom gla-
(Presuda Bulović protiv Srbije, st. 37, 39 i 40) sniku“. Međutim, nije moglo da se odluči o obeštećenju, pa pod-
nositeljka nije mogla ni da ima takva očekivanja. U takvim okol-
• Značaj priznanja povrede nostima, Sud smatra da je zahtev podnosioca u ustavnoj žalbi u
“Sud podseća da odluka ili mera povoljna za podnosioca pred- potpunosti usvojen i da se u takvim okolnostima podnosilac više
stavke nije u načelu dovoljna da tog pojedinca liši statusa žrtve ne može smatrati „žrtvom“ u smislu člana 34 Konvencije u vezi
sa pravom na suđenje u razumnom roku. Dakle, Sud zaključuje godine...., jasno je da podnosilac predstavke tek treba da dobije
da podnosilac više nije žrtva navodne povrede i da se ovaj deo „konačnu potvrdu“ povreda koje je navodno pretrpeo ili da do-
predstavke mora odbaciti u skladu sa članom 35 stavovima 3 (a) bije neku drugu odgovarajuću naknadu (videti Dalban protiv
i 4 Konvencije.” Rumunije [VV], br. 28114/95, stav 44, ECHR 1999-VI). Sud stoga
(Odluka Predić-Joksić protiv Srbije, st. 27 i 28) nalazi da je podnosilac zadržao svoj status žrtve i odbija primed-
bu Vlade u tom smislu.”
• Visina dosuđene naknade i ubrazanje postupka (Presuda Stevanović protiv Srbije, st. 39 do 42)
“U svetlu materijala u spisu i s obzirom na posebne okolnosti
predmeta, uključujući i činjenicu da je Konvencija stupila na sna-
gu u odnosu na Srbiju 3. marta 2004. godine, Sud smatra da se 2. Delotvorno pravno sredstvo
iznos dosuđen podnosiocu predstavke može smatrati dovoljnom
i, prema tome, odgovarajućom naknadom za pretrpljenu povre-
• Kriterijumi i teret dokazivanja (član 35. stav 1. Konven-
du. U izvođenju ovog zaključka, Sud je takođe uzeo u obzir činje-
cije)
nicu da je u relevantnom periodu zahtev podnosioca predstavke
više puta razmatran u dve sudske instance i, što je od presudnog “Sud podseća da je, u skladu sa utvrđenom sudskom praksom,
značaja, da je sporni postupak završen za manje od dva meseca svrha pravila o domaćim pravnim sredstvima sadržanim u članu
posle datuma donošenja odluke Ustavnog suda. Najzad, u spisu 35 stav 1 Konvencije to da se stranama ugovornicama pruži
predmeta nema ničega što bi ukazalo da iznosi dosuđeni podno- mogućnost da spreče ili isprave navodne povrede pre no što se
siocu predstavke u ovom postupku nisu odmah isplaćeni… Sud neko zbog njih obrati Sudu. Međutim, jedina pravna sredstva
je, prema tome, čak i pod pretpostavkom da se od podnosioca koja treba iscrpeti jesu ona koja su delotvorna. Obaveza je
predstavke nije tražilo da nastavi parnični postupak pokrenut u države kada tvrdi da pravno sredstvo nije iscrpljeno, da uveri
septembru 2010. godine ..., mišljenja da on ne može više da tvrdi Sud da je to sredstvo delotvorno, da je i teorijski i praktično bilo
da je „žrtva“ u smislu značenja člana 34. Konvencije navodne pona raspolaganju u relevantnom trenutku (videti, između ostalog,
vrede svog prava na suđenje u razumnom roku.” presudu u predmetu Vernillo protiv Francuske, presuda od 20.
(Odluka Vidaković protiv Srbije, st. 32 i 33) februara 1991. godine, serija A, br. 198, str. 11-12, stav 27 i u
predmetu Dalia protiv Francuske, presuda od 19. februara 1998.
• Okončanje izvršnog postupka godine, Izveštaji 1998-1, str. 87-88, stav 38). Kada je uslov tog
tereta dokazivanja ispunjen, podnosilac predstavke je dužan da
“Pošto Vlada u ovom slučaju nije priznala navodne povrede, dokaže da je pravno sredstvo na koje se država pozvala zapravo
niti je dosudila naknadu za pretprljenu nematerijalnu štetu, Sud bilo iscrpljeno, ili da je zbog nekog razloga bilo neadekvatno
nalazi da je podnosilac predstavke zadržao status žrtve, bez ob- ili nedelotvorno u konkretnim okolnostima predmeta, ili da
zira na okončanje izvršnog postupka 4. oktobra 2007. godine. su postojale posebne okolnosti koje su podnosioca odnosno
Prema tome, odbija se primedba Vlade u vezi sa ovim.” podnositeljku predstavke oslobađale tog zahteva (videti predmet
(Presuda Vlahović protiv Srbije, stav 60) Dankevich protiv Ukrajine, br. 40679/98, stav 107, 29. april
2003. godine).»
• Vraćanje podnosioca na posao (Presuda Ilić protiv Srbije, stav 61)
“Vlada je primetila da je dana 6. marta 2001. godine podno-
silac predstavke vraćen na posao očekujući okončanje njegovog • Žalba Sudu Srbije i Crne Gore (član 13. u vezi sa članom
radnog spora....i iznela da je on time bio lišen svog „statusa žrtve“ 35. stav 1. Konvencije)
u smislu člana 34 Konvencije. Podnosilac predstavke je podsetio “Što se tiče „žalbe građana” Sudu Srbije i Crne Gore, uočeno
da je odluka o privremenom vraćanju na posao o kome je reč je da je 15. jula 2005. godine Tužena država povukla svoju re-
ukinuta 2002. godine i istakao da je, od tada pa nadalje, mogao zervu koja je sadržana u ratifikacionom instrumentu Konvenci-
biti otpušten po isključivom nahođenju svog poslodavca. Pošto se je. Time je, po mišljenju Suda, Vlada prećutno prihvatila da se,
pritužbe u pitanju tiču dužine predmetnog postupka, koji je još pre tog datuma, navedeni sud nije mogao smatrati delotvornim
u toku i s obzirom na činjenicu da je njegovo vraćanje na posao ili čak dostupnim ... Dalje, 16. januara 2006. godine Sud Srbije i
zaista lišeno svakog pravnog osnova počev od 22. februara 2002. Crne Gore je sam potvrdio da tek treba da donese pojedinačnu
odluku po „žalbi građana” zbog navodne povrede ljudskih pra- ne postoje posebne okolnosti koje bi opravdale odstupanje od
va. Štaviše, on je očigledno očekivao usvajanje izmena Zakona opšteg pravila iscrpljenja domaćih pravnih sredstava.”
o Sudu Srbije i Crne Gore, u nekom trenutku u budućnosti koji se
ne može predvideti ...Konačno, 3. juna 2006. godine Crna Gora je (Presuda Čeh. protiv Srbije, stav 44)
proglasila svoju nezavisnost od Državne Zajednice Srbija i Crna
Gora čime je ova druga prestala da postoji, kao i svi njeni organi • 7. avgust 2008. godine kao relevantan datum
uključujući i Sud Srbije i Crne Gore... Sud zato smatra da podnosi-
“... Sud je mišljenja da ustavnu žalbu treba, u načelu, smatra-
lac predstavke nije bio obavezan da iscrpi pravno sredstvo koje je
ti delotvornim domaćim sredstvom u smislu značenja člana 35.
bilo i nedostupno u tom trenutku i ostalo nedelotvorno do samog
stav 1 Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim počev
raspada Državne Zajednice Srbija i Crna Gora.”
od 7. avgusta 2008. godine, kao datuma kada su prve meritorne
odluke Ustavnog suda o osnovanosti navedenih žalbi objavljene
(Presuda Matijašević. protiv Srbije, st. 34 do 37) u “Službenom listu” Tužene države.”
(Presuda Vinčić i dr. protiv Srbije, stav 51)
• Dostupnost ustavne žalbe (ustavna žalba - član 13. u vezi
sa članom 35. stav 1. Konvencije) • Preuranjena predstavka kada Ustavni sud još nije doneo
odluku po podnetoj ustavnoj žalbi
“Što se tiče mogućnosti podnošenja ustavne žalbe, primećeno
je da novi Ustav Republike Srbije zaista predviđa mogućnost “Sud podseća da je već utvrdio da ustavnu žalbu u načelu tre-
podnošenja pojedinačne ustavne žalbe protiv postupaka javnih ba smatrati delotvornim pravnim sredstvom u smislu člana 35.
organa kojima se krše ljudska prava...Međutim, Sud primećuje stav 1 Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim protiv
da je navedena odredba opšteg karaktera i zahteva dalje Srbije od 7. avgusta 2008. godine (vidi Vinčić i drugi podnosioci
sprovođenje – izbor sudija i osnivanje Ustavnog suda kao i us- predstavke protiv Srbije, citiran u gornjem tekstu, stav 51.). On
vajanje zakonodavstva kojim se reguliše njegova struktura i ne nalazi nijedan drugi razlog da utvrdi drugačije u predmet-
pravila postupka. Uprkos tome, nijedan od ovih uslova do danas nom slučaju. Sud konstatuje da je predmetna predstavka podne-
nije ispunjen. Tužena država nije izabrala sudije niti je usvojila ta 16. septembra 2008. godine. On dalje primećuje da je suština
potrebno zakonodavstvo. U takvim okolnostima, ne može se sma- ove pritužbe izneta pred domaću ustavnu nadležnost 11. jula
trati da je ustavna žalba bila dostupna podnosiocima predstavke 2008. godine, kao što su navele i Vlada i podnositeljka predstav-
niti da je pravno sredstvo koje je trebalo iscrpeti u okolnostima ke, Ustavni sud još nije doneo odluku o žalbi podnositeljke pred-
predmetnog slučaja.” stavke. U tim okolnostima, Sud smatra da bi bilo preuranjeno da
zauzme stav o suštini ove predstavke. Stoga Sud smatra da se
(Presuda Mikuljanac, Mališić i Šafar protiv Srbije, stav 29) predstavka mora odbaciti kao nedopuštena zbog neiscrpljenosti
domaćih pravnih sredstava, shodno članu 35 st. 1 i 4. Konvencije.”
(Odluka Dačić protiv Srbije)
• 24. novembar 2007. godine kao relevantan datum
• Preuranjena predstavka kada još nije izjavljena ustavna
“Sud ponovo podvlači da se pitanje iscrpljenja domaćih žalba
pravnih sredstava uobičajeno utvrđuje pozivanjem na datum
kada je predstavka podneta Sudu... U predmetnom slučaju, pred- “Sud je već utvrdio da se ustavna žalba smatra delotvornim
stavka je podneta 30. januara 2004. godine. Do 24. novembra pravnim sredstvom u smislu člana 35. stav 1. Konvencije u od-
2007. godine izabrane su ili imenovane dve trećine novih sudija nosu na sve predstavke podnete posle 7. avgusta 2008. godine
Ustavnog suda ... Shodno tome, i bez obzira na navedenu delotvor- protiv Srbije. On dalje primećuje da je ova predstavka podneta
nost suda u smislu člana 35 stav 1, od podnositeljke predstavke se 9. februara 2009. godine. Pre dostavljanja predstavke Sudu, pod-
nije moglo očekivati da podnese ustavnu žalbu skoro četiri godine nosilac predstavke nije pokušao ni da isrcpi ustavnu žalbu, niti je
posle podnošenja predstavke Sudu. Prema tome, Sud zaključuje pokazao da je ona iz nekog razloga neodgovarajuća ili nedelo-
da u konkretnom slučaju, i zaista što se tiče, u najmanju ruku, tvorna u posebnim okolnostima ovog predmeta. Sud ne vidi nije-
svih predstavki koje su podnete pre 24. novembra 2007. godine, dan poseban razlog da podnosioca predstavke oslobodi obaveze
da je upotrebi... Predstavka se zbog toga mora odbaciti prema put naknade se ne može smatrati delotvornim u vezi sa predme-
članu 35. stavovima 1 i 4 Konvencije.” tima koji podrazumevaju pritužbe kao što su pritužbe koje su
(Odluka Ž. Jovanović protiv Srbije) podnositeljke predstavki iznele. Sud, prema tome, konstatujući
Slično: (Odluka Miljković i dr. protiv Srbije) da je prva podnosteljka predstavke pokušala da upotrebi ustavni
put, dok druga nije, odbacuje primedbu Vlade u vezi sa obe pod-
• Mogućnost da se ponovo izjavi ustavna žalba kada je nositeljke u pogledu isrpljenosti unutrašnjih pravnih sredstava.
prethodna ustavna žalba odbijena Međutim, Sud može u budućim slučajevima ponovo razmotriti
svoj stav u vezi sa predmetnim pravnim sredstvom ako postoji
“Sud primećuje da ova parnica teče od aprila 2007. godine i jasan dokaz da je Ustavni sud kasnije uskladio svoj pristup sa re-
da je prvostepeni postupak još uvek u toku. Sud dalje primećuje levantnom praksom Suda.”
da je 15. jula 2010. godine Ustavni sud našao da je žalba zbog
dužine postupka odbijena kao neosnovana, jer je u tom trenutku (Odluka Milunović i Čekrlić protiv Srbije, st.64 do 66)
postupak bio u toku tek nešto više od tri godine, dok se najmanje
• Revizija (član 13. u vezi sa članom 35. stav 1. Konvencije)
jedna godina tog perioda može pripisati veštaku koji nije podneo
svoj kompletan stručni nalaz. Pošto je veštak bio propisno ka- “Sud smatra da, s obzirom na njenu prirodu, revizija mora u
žnjen, imenovan je drugi veštak i postupak je nastavljen. Izgleda načelu i kada god je dostupna u skladu sa relevantnim pravilima
da je prvostepeni postupak još uvek u toku, pa i pod pretpostav- parničnog postupka, da se smatra delotvornim domaćim prav-
kom da može doći do ispitivanja u meritumu po članu 6 stav 1 nim sredstvom u smislu člana 35. stav 1. Konvencije.”
Konvencije, Sud ponavlja da se ustavni pravni lek i dalje smatra (Presuda Jevremović protiv Srbije, stav 41)
u principu delotvornim i mora biti iscrpljen u pogledu žalbi pod- (Presuda Ilić protiv Srbije, st. 20 i 21)
netih nakon 7. avgusta 2008. godine.... Čini se da ne postoji ništa (Presuda Rakić protiv Srbije, stav 37)
što bi sprečilo podnosioca da ponovo podnese novu žalbu Ustav-
nom sudu, zahtevajući ponovno razmatranje žalbe u svetlu novih • Zahtev za zaštitu zakonitosti (član 13. u vezi sa članom
okolnosti, a to je da je dve godine nakon odluke Ustavnog suda i 35. stav 1. Konvencije)
skoro pet godina nakon podnošenja tužbe, prvostepeni postupak
“...Sud podseća da delotvorno pravno sredstvo mora činiti deo
još uvek toku. Stoga, žalba mora biti odbačena zbog neiscrpljiva-
uobičajenog procesa naknade i da ne može biti diskrecionog ka-
nja domaćih pravnih lekova, u skladu sa članom 35 stavovima 1
raktera. Podnosilac predstavke prema tome mora biti u stanju
i 4 Konvencije.”
da postupak pokrene direktno, a da ne mora da se oslanja na
(Odluka Predić-Joksić protiv Srbije, st. 30 i 31) dobru volju državnog službenika...Sud nalazi, da je jedino javni
tužilac mogao uložiti ZZZ u ime podnosioca predstavke i, štaviše,
• Pitanje delotvornosti ustavne žalbe u vezi sa izvršava- da on ima potpuno diskreciono pravo da li da to učini ili ne. Dok
njem presuda iz radnih odnosa donetih u odnosu na tzv. je podnosilac predstavke mogao tražiti takvu meru, on svakako
društvena preduzeća nema pravo po zakonu da lično koristi ovo pravno sredstvo... ZZZ
“Prva podnositeljka predstavke nije nikada podnela zah- je stoga bio nedelotvoran u smislu člana 35 stav 1 Konvencije.”
tev Komisiji za naknadu štete u skladu sa članom 90. Zakona o (Presuda Lepojić protiv Srbije, st. 53 i 54)
Ustavnom sudu. Uprkos tome, pošto je Ustavni sud utvrdio da
ona ima pravo samo na naknadu nematerijalne štete i propustio “...Sud je već utvrdio da je jedino nadležni javni tužilac mogao
da naloži isplatu predmetnih iznosa, izabravši da samo ubrza iz- podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u ime podnosioca predstav-
vršenje pravosnažne presude kod Opštinskog suda, što je pre mo- ke i, štaviše, da on ima potpunu diskreciju da li da to učini ili
guće, mišljenje je ovog Suda da prva podnositeljka predstavke ne ne. Iako je podnosilac predstavke mogao to tražiti, on svakako
bi imala realne šanse da dobije naknadu materijalne štete pred nije imao pravo po zakonu da ovo pravno sredstvo uloži lično.
Komisijom za naknadu štete ili, zapravo, u kasnijem postupku Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude je stoga
pred parničnim sudovima. U takvim okolnostima, jasno je da bez bio nedelotvoran prema članu 35. stav 1. Konvencije (videti Le-
obzira na činjenicu da “ustavnu žalbu treba u načelu smatrati pojić protiv Srbije,... st. 54 i 57.). S obzirom na gore navedeno i na
delotvornim domaćim pravnim sredstvom u okviru značenja čla- odluku Ustavnog suda od 17. septembra 2009. godine..., Sud ne
na 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim podnetim predstavkama vidi nijedan razlog da u predmetnom slučaju drugačije utvrdi,
[protiv Srbije] počev od 7. avgusta 2008. godine”, ovaj konkretan bez obzira na domaću sudsku praksu koju je Vlada dostavila i
bez obzira na osnov po kom nadležni javni tužilac može, a ne mo- može se, s tih razloga, smatrati delotvornim u smislu člana 35
ra uložiti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude. stav 1 Konvencije.”
Sud, prema tome, smatra da se pritužba podnosioca predstavke
ne može proglasiti nedopuštenom zbog neiscrpljenje domaćih (Presuda V.A.M. protiv Srbije, stav 85)
pravnih sredstava prema članu 35. stav 1. Konvencije. Shodno
tome, primedba Vlade s tim u vezi mora se odbiti.” • Posebna parnica za naknadu štete zbog odugovlačenja
(Presuda Đokić protiv Srbije, st. 31 i 32) postupka (član 35. stav 1. Konvencije)
• Zahtev za izvršenjem pravosnažne presude (član 13. u ve- “Bila bi nedelotvorna i posebna tužba za naknadu štete prou-
zi sa članom 35. stav 1. Konvencije) zrokovane odugovlačenjem postupka ... Čak i pod pretpostavkom
da je podnositeljka predstavke mogla da dobije naknadu za
“U vezi sa preostalim navodima Vlade, Sud primećuje da je pređašnje odlaganje, država nije dokazala da bi taj postupak bio
podnosilac predstavke imao pravo da traži izvršenje presude o išta brži od bilo koje “redovne građanske parnice koja je mogla
kojoj je reč u svakom trenutku u periodu od deset godina, što je da potraje godinama i da pređe više nivoa nadležnosti.... Sem
konačno i učinio (videti st. 13 – 15., 29 i 30. u gornjem tekstu). toga, iz istog razloga, navedenom tužbom očigledno nije bilo
Dalje, počev od 1998. godine izvršenje navedene presude je bilo mogućno ubrzati postupak o kome je reč.”
sprečeno zakonom, čime je pitanje predloženih sredstava izvr-
šenja postalo potpuno irelevantno. Prema tome, nijedno od ovih (Presuda V.A.M. protiv Srbije, stav 86)
pravnih sredstava se ne može smatrati delotvornim, kako ga tre-
ba shvatiti prema članu 35. stav 1.” • Delotvornost vođenja posebne parnice i delotvornost za-
(Presuda Molnar Gabor protiv Srbije, stav 40) hteva za zaštitu zakonitosti u vezi sa povredom prava na
slobodu i bezbednost (član 35. stav 1. u vezi sa članom 5.
• Zahtev za izvršenjem privremene mere (član 6. stav 1. u Konvencije)
vezi sa članom 35. stav 1. Konvencije)
“U vezi sa predmetnim slučajem, Sud prvo primećuje da se,
“U vezi sa samom dužinom, Sud, međutim, ne može da pri- u vezi sa podneskom Vlade da je podnosilac predstavke trebalo
hvati da se zahtev za izvršenje rešenja o privremenoj meri može da podnese parničnu tužbu prema članu 200. Zakona o obliga-
smatrati pravnim sredstvom koje treba da se iscrpi u vezi sa du- cionim odnosima, prava zajemčena prema članu 5. stav 3. moraju
žinom glavnog postupka. Zbog toga se primedba Vlade u vezi sa razlikovati od prava na dobijanje naknade zbog njihove povrede,
ovim mora odbiti.” zbog čega se parnična tužba za nakandu štete ne može smatrati
(Presuda Veljkov protiv Srbije, stav 81) delotvornom u vezi sa pritužbom podnosioca predstavke (vid-
eti, među mnogim drugim autoritetima, Wloch protiv Poljske,
• Zahtev za ubrzanje postupka kao hijerarhijska žalba broj 27785/95, stav. 90, ECHR 2000-IX). Drugo, čak i pod pret-
(član 35. stav 1. Konvencije) postavkom da se sva ova sredstva mogu smatrati delotvornim,
Vlada nije navela nijedan primer domaće sudske prakse koji uka-
“Sud primećuje da zahtevi za ubrzanje postupka upućeni zuje da je, u predmetu kao što je predmet podnosioca predstavke,
predsedniku Opštinskog suda, predsedniku Okružnog suda, Mi- zaista bilo moguće da se dobije neka naknada u vezi sa pritvo-
nistarstvu pravde i Nadzornom odboru Vrhovnog suda, na koje rom prema članu 199. Zakona obligacionim odnosima, članu
ukazuje Država, predstavljaju hijerarhijske žalbe, odnosno, dru- 152. Zakonika o krivičnom postupku ili, zapravo, na osnovu za-
gačije rečeno, nisu ništa više od puke informacije koja se dostav- konodavstva opisanog u st. 31 – 34. u gornjem tekstu. Treće, Sud
lja višoj instanci gde ta viša instanca ima punu nadležnost da nalazi da jedino javni tužilac mogao podneti zahtev za zaštitu
svoja ovlašćenja iskoristi kako nalazi za shodno... Pored toga, da zakonitosti u ime podnosioca predstavke i da, štaviše, on ima dis-
je neki od tih postupaka ikada bio započet, on bi se odvijao is- kreciono pravo da odluči da li da to učini ili ne. Prema tome, ovo
ključivo između nadzorne instance o kojoj je reč i sudije/suda u pravno sredstvo je, takođe, bilo nedelotvorno prema članu 35.
pitanju. Sama podnositeljka predstavke ne bi bila učesnica u tom stav 1. Konvencije (videti, Lepojić protiv Srbije, broj 13909/05,
postupku već bi, u najboljem slučaju imala samo pravo da bude stav 54., 6. novembar 2007. godine). Najzad, primećeno je da se u
obaveštena o ishodu postupka. Nijedan od tih pravnih lekova ne svojoj žalbi od 11. februara 2005. godine podnosilac predstavke
izričito žalio zbog toga što nije odmah izveden pred sudiju, što sa njegovom žalbom po Konvenciji prema članu 3. Konvencije.
predstavlja povredu člana 5. stava 3. Konvencije.” Shodno tome, prigovor Vlade se mora odbaciti.»
(Presuda Đermanović protiv Srbije, st. 39 do 42)
(Presuda Milošević protiv Srbije, stav 46)
3. Iscrpljenost domaćih pravnih sredstava

• Neodgovarajuće lečenje za vreme boravka u pritvoru
(član 35. stav 1. u vezi sa članom 3. Konvencije) • Isticanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom po-
stupku umesto zahtevanja izvršenja presude (član 35.
stav 1. Konvencije)
“Sud naglašava da je odlučujuće pitanje prilikom procene
delotvornosti nekog pravnog sredstva u vezi sa žalbom zbog “...Sud konstatuje da prema važećem domaćem zakonodav-
zlostavljanja to da li podnosilac predstavke može tu pritužbu stvu, oštećeni krivičnim delom može tražiti naknadu pretrpljene
štete usled krivičnog dela ili isticanjem imovinsko-pravnog zah-
podneti domaćim sudovima kako bi dobio neposrednu i teva u krivičnom postupku prema Zakoniku o krivičnom postup-
blagovremenu naknadu, a ne samo posrednu zaštitu prava ku, ili podnošenjem posebne parnične tužbe... Sud primećuje da
zajemčenih članom 3. Konvencije. Pravno sredstvo može biti i su podnosioci predstavke izabrali krivični put... Imajući u vidu da
je krivični sud prihvatio da razmatra njihove imovinsko-pravne
preventivno i kompenzatorno u slučajevima kada se lica žale na
zahteve, podnosioci predstavke su prema tome opravdano očeki-
zlostavljanje u pritvoru ili na njegove uslove (vidi Melnik prtoiv vali da će navedeni sud pristupiti razmatranju njihove osnovano-
Ukrajine, broj 72286/01, stav 68., 28. mart 2006. godine). Ako sti. U svakom slučaju, podnosioci se pred Sudom nisu žalili zbog
se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da se, sa jedne neizvršenja presude od 27. juna 2001. godine, već samo u vezi sa
odugovlačenjem krivičnog postupka u kome su oni oštećeni sa
strane, u svojim podnescima Okružnom sudu, advokat podnosioca imovinsko-pravnim zahtevom. Stoga, u vezi sa ovim predmetom,
predstavke često žalio na neodgovarajuće lečenje koje je njen primedba Vlade je očigledno irelevantna i, kao takva, mora se
klijent imao u pritvoru (vidi u gornjem tekstu, stav 16.). Sa druge odbaciti. S obzirom na gore navedeno, Sud zaključuje da se pri-
tužbe podnosilaca predstavke ne mogu proglasiti nedopuštenim
strane, Vlada nije navela nijednu odredbu domaćeg prava koja bi
zbog neisrpljivanja domaćih pravnih sredstava prema članu 35.
podnosiocu predstavke osigurala, uz razumne izglede na uspeh, stav 1. Konvencije.”
naknadu zbog njegove žalbe prema Konvenciji. Izvršenje mera
(Presuda Ristić protiv Srbije, stav 40)
pritvora je u Srbiji regulisano Zakonikom o krivičnom postupku
i Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija. Prema članu 245. • Delotvornost sredstva administrativnog karaktera u vezi
Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, izvršenje mere pritvora sa čitanjem prepiske zatvorenika (član 35. stav 1. u vezi
podleže nadzoru od strane predsednika Okružnog suda koji ima sa članom 8. Konvencije)
teritorijalnu nadležnost na teritoriji gde se nalazi pritvorski “Iako se obraćanje upravnim organima ne može isključiti
objekat. Međutim, gore navedeno zakonodavstvo ne predviđa kao delotvoran pravni lek u vezi sa pritužbama koje se tiču spro-
vođenja zatvorskih propisa (videti, među drugim autoritetima,
žalbeni postupak – pred sudom ili upravnim organom – koji bi
Boyle i Rice protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 27. aprila 1988.
zadovoljio zahteve delotvornosti u vezi sa pritužbama koje se godine, serija A broj 131, str. 26, stav 65), Sud smatra da Vla-
odnose na pritvorske uslove ili lečenje pruženo zatvorenicima. da nije dostavila relevantnu sudsku praksu koja bi pokazala da
Kada ne postoji domaća sudska praksa koja bi podržala njihove je neko administrativno sredstvo na koje se ona oslonila moglo
obezbediti podnosiocu predstavke odgovarajuću naknadu za na-
argumente, Sud mora da zaključi da Vlada nije pokazala da vodnu povredu. Osim toga, Vlada je sama priznala da je navodno
postoji delotvorni lek dostupan podnosiocu predstavke u vezi mešanje proisteklo iz administrativne prakse, što bi,po mišljenju
Suda, veoma ukazalo da pravna sredstva o kojima je reč zaista navedenim ministarstvima, ne bi moglo da se smatra delotvor-
nisu verovatan način naknade.” nim u posebnim okolnostima ovog predmeta...”
(Presuda Stojanović protiv Srbije, stav 62)
(Presuda Grudić protiv Srbije, stav 50)
• Delotvornost vođenja posebne parnice u vezi sa čitanjem
prepiske zatvorenika (član 35. stav 1. u vezi sa članom 8.
Konvencije) • Nepokretanje supsidijarnog krivičnog gonjenja (član 35.
“Čak i pod pretpostavkom da je podnosilac predstavke mogao stav 1. Konvencije)
dobiti naknadu putem posebnog parničnog postupka, Vlada nije
pokazala da je parnična tužba mogla imati bilo kakvog utica-
“S obzirom da je obaveza istrage oživela posle ratifikacije...
ja na postupanje sa njegovom prepiskom. Drugim rečima, dok
svaki procesni propust koji je prouzrokovao podnosilac predstav-
je parnični postupak mogao imati uticaja na posledice navodne
povrede, ne postoji dokaz da bi on mogao da se bavi osnovnim ke pre toga, kao što je propust da pokrene supsidijarno gonjenje
uzrokom iste (isto, videti, takođe, Rodić i drugi protiv Bosne i posle odluke iz 2001. godine da nema mesta krivičnom gonjenju,
Hercegovine, broj 22893/05, st. 59. i 60., 27. maj 2008. godine).” nebitan je. U vezi sa periodom posle toga, Sud konstatuje da je
u maju 2004. godine viši tužilac potvrdio da se odluka iz 2001.
(Presuda Stojanović protiv Srbije, stav 64) godine može ponovo razmotriti, ali s tim u vezi nije preduzeta
nikakva mera. Štaviše, posle nove krivične prijave podnosioca
• Neizjavljivanje žalbe i pozivanje na pravičnost postupka predstavke u novembru 2006. godine, nadležni tužilac je ponovo
(član 35. stav 1. u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije)
odlučio da nema mesta krivičnom gonjenju u januaru 2007. go-
“Podnositeljka predstavke se dalje žalila prema članu 6. Kon- dine, ali podnosilac predstavke nije obavešten o toj odluci i pre-
vencije da je predmetni postupak nepravičan. Sud primećuje da ma tome nije mogao da pokrene supsidijarno krivično gonjenje.
podnositeljka predstavke nije iskoristila mogućnost da uloži žal- S obzirom na gore navedeno, ova pritužba se ne može proglasiti
bu na presudu Opštinskog suda od 14. juna 2007. godine. Pro- nedopuštenom po osnovu neisrpljenosti domaćih sredstava (Ja-
izlazi da je ovaj deo predstavke nedopušten zbog neiscrpljenja šar protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (odluka),
domaćih pravnih sredstava prema članu 35. st. 1 i 4 Konvencije.” broj 69908/01, 11. april 2006. godine), pa se i ova primedba mo-
(Presuda Čižkova protiv Srbije, st. 22 i 23) ra odbiti.”
• Nedelotvornost sredstva upravnog karaktera u vezi sa (Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 35)
penzijama ostvarenim na Kosovu (član 35. stav 1. Kon-
vencije u vezi sa članom 1. Protokola 1)
“...Sud primećuje da je RFPIO nedvosmisleno izneo svoj stav • Nekorišćenje upravnog mehanizma zaštite, postupka
da isplata penzija svim licima u situaciji kao što je situacija pod- sudske revizije i ustavne žalbe u vezi sa zdravstvenim
nosilaca predstavke treba da bude obustavljena... On je to učinio uslovima tokom izdržavanja kazne zatvora (član 35. stav
na osnovu Mišljenja Ministarstva za socijalna pitanja od 7. marta 1. Konvencije)
2003. godine, a to je Mišljenje ponovno potvrđeno kasnijim Mi-
šljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od
18. juna 2004. godine... U oba ova mišljenja navodi se, inter alia, “Podnosilac predstavke je posebno trebalo da u potpunosti
da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na konceptu „tekućeg fi- iscrpi upravni mehanizam, a da posle toga iskoristi postupak
nansiranja“. To znači, pošto organi Srbije nisu u mogućnosti da sudske revizije, kako je predviđeno Zakonom o izvršenju krivič-
naplate bilo kakve doprinose za penzijsko osiguranje na Kosovu nih sankcija iz 2005. godine i Zakonom o upravnim sporovima
od 1999. godine, lica kojima su RFPIO penzije već priznate na iz 2009. godine... Sud, u ovom kontekstu, dalje podseća na posto-
Kosovu ne mogu očekivati da će ih dalje primati. Sud prema tome janje sudske prakse koja ukazuje da su nadležni domaći sudovi
smatra da nikakvo upravno sredstvo u oviru nadležnosti RFPIO bili spremni da razmatraju pritužbe osuđenih lica na osnovu na-
na raznim nivoima, bilo žalba ili predlog za ponovno pokretanje vedenog zakonodavstva... Najzad, Sud je već utvrdio da ustavnu
postupka, ili, zapravo, bilo koje drugo pravno sredstvo upućeno žalbu treba u načelu smatrati delotvornim pravnim sredstvom u
okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim pred- relevantnih informacija, Vlada je iznela da su imena navodnih
stavkama protiv Srbije od 7. avgusta 2008. godine.” počinilaca mogla lako biti utvrđena još 2001. godine. Ovaj argu-
(Odluka Nasković protiv Srbije, stav 61) ment, međutim, pojačava sumnje u efikasnost prvobitne istrage,
više nego bilo šta drugo. Sud zbog toga odbija primedbu Vlade.”
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 29)
4. Kompatibilnost predstavke ratione “Vlada je tvrdila da predstavku treba odbaciti kao nekompa-
temporis (član 35. stav 3. Konvencije) tibilnu ratione temporis sa odredbama člana 1 Protokola br. 1. U
tom smislu, ona je primetila da je šteta koju su podnosioci pred-
“Sud primećuje da se navodno mešanje u prepisku podno- stavke pretrpeli bila trenutna i da je nastala pre 13. jula 1999.
sioca predstavke desilo posle 3. marta 2004. godine. Bez obzira godine..., dok je Srbija 3. marta 2004. godine ratifikovala Proto-
na činjenicu da se to desilo na osnovu zakona usvojenih pre tog kol br. 1. S obzirom da se sporno neizvršenje naloga za rušenje
datuma, pritužba podnosioca predstavke, prema tome, jasno nastavilo do danas, Sud smatra da je predstavka kompatibilna
spada u nadležnost Suda ratione temporis (videti, među mnogim sa odredbama člana 1 Protokola br. 1 ratione temporis i odbija
drugim autoritetima, Yağci i Sargin protiv Turske, 8. jun 1995. primedbu Vlade u tom smislu.”
godine, stav 40, serija A broj 319-A).”
(Presuda Kostić protiv Srbije, st. 44 i 46)
“Kako je u periodu od više od osam godina bilo raznih pro- “Vlada je primetila da su sve presude koje se tiču zahteva pod-
cesnih radnji/propusta u spornom krivičnom postupku počev od nosioca predstavke u radnom sporu donete do 2001. godine, da je
3. marta 2004. godine, uključujući ukidanje druge oslobađajuće sam poseban postupak za naknadu štete tesno povezan sa ovim
presude od strane Vrhovnog suda što ukazuje na ozbiljne nedo- postupkom, i, najzad, da je tužena država ratifikovala Konvenci-
statke ranijeg postupka...., Sud smatra da je pritužba podnositelj- ju dana 3. marta 2004. godine. Pritužbe podnosioca predstavke
ke predstavke spojiva ratione temporis sa Konvencijom u onoj su, prema tome, nekompatibilne sa odredbama Konvencije ratio-
meri u kojoj se odnosi na događaje od stupanja Konvencije na ne temporis. Podnosilac predstavke je naveo da su povrede o ko-
snagu u odnosu na Srbiju. Dalje se podrazumeva da kada nacio- jima je reč trajne prirode. Shodno svojoj obimnoj sudskoj praksi
nalni sistem daje mogućnost porodici žrtve da preuzme krivično po ovom pitanju (videti, među mnogim drugim autoritetima, V. A.
gonjenje u predmetu u sopstveno ime, tj. u svojstvu „supsidijar- M. protiv Srbije, br. 39177/05, stav 102, 13. mart 2007. godine) i
nog tužioca“, takvi postupci posle ratifikacije moraju se takođe s obzirom da je sporni postupak još u toku, Sud nalazi da on jasno
uzeti u obzir...” spada u njegovu nadležnost ratione temporis počev od 3. marta
2004. godine... Stoga se primedba Vlade mora odbiti.”
(Presuda Mladenović protiv Srbije, stav 39)
(Presuda Stevanović protiv Srbije, st. 43 do 45)
“U konkretnom predmetu, srpske vlasti su 2001. godine obu-
stavile istragu o zlostavljanju podnosioca predstavke u policij- “Vlada je obrazložila da je ishod parničnog postupka o kome
skoj stanici u Smederevu početkom te godine, a da nije ispitan je reč „logička posledica“ prethodne krivične osude podnosioca
ni podnosilac predstavke niti bilo koji svedok. Podnosilac pred- predstavke, koja se desila pre nego što je tužena država ratifiko-
stavke je o tom događaju ispitivan prvi put u maju 2004. godine, vala Konvenciju 3. marta 2004. godine. Predstavka je prema to-
u kontekstu krivičnog postupka protiv njega, kada je identifiko- me u celini nekompatibilna ratione temporis sa odredbama Kon-
vao navodne počinioce. Krivični sud je tada utvrdio u decembru vencije. Sud smatra da glavna činjenica konkretnog predmeta,
2004. godine da je podnosilac predstavke zaista zlostavljan u naime mešanje tužene države u slobodu izražavanja podnosioca
policijskoj stanici u Smederevu. Sud je mišljenja da je to dovelo u predstavke, leži u donošenju pravosnažne sudske presude dana
pitanje delotvornost prvobitne istrage, a obaveza istrage je oži- 20. decembra 2004. godine, jer je tada podnosilac predstavke po-
vela (suprotno predmetu Çakir i drugi protiv Kipra (odluka), broj stao obavezan da isplati dodeljenu naknadu... Dalje, iako su par-
7864/06, 29. april 2010. godine, u kome su imena onih navod- nični sudovi bili vezani krivičnom osudom u smislu da li je podno-
no odgovornih obezbeđena 2005. godine bila poznata već 1974. silac predstavke počinio krivično delo o kome je reč, oni su imali
godine). Kako bi pokazala da posle ratifikacije nije bilo novih slobodu da samostalno ocene odgovornost podnosioca predstav-
ke u parničnom postupku, kao i da odluče da li da uopšte dosude Konvencije. Shodno tome, primedbe Vlade u tom smislu se mora-
naknadu... Shodno tome, primedba Vlade se mora odbaciti.” ju odbiti.”
(Presuda Marčić i dr. protiv Srbije, st. 42 do 46)
(Presuda Filipović protiv Srbije, st. 31, 33 i 34)
5. Kompatibilnost predstavke ratione

“Vlada je primetila da je stečajni postupak završen 27. de-
personae (član 35. stav 3. Konvencije)
cembra 1990. godine...i ukazala da je tužena država ratifiko-
vala Protokol br. 1 dana 3. marta 2004. godine. Ona je takođe • Nadležnost
potvrdila da nema dokaza da je odluka o okončanju stečajnog
“Najzad, s obzirom na činjenicu da je osporavani postupak
postupka objavljena u Službenom listu, ali je zatim istakla da je, isključivo u nadležnosti crnogorskih organa, Sud, bez preju-
u svakom slučaju, pravo podnosilaca predstavke na izvršenje od- diciranja osnovanosti predmeta, smatra da su pritužbe pod-
luke Okružnog privrednog suda zastarelo sa 12. februarom 2001. nositeljki predstavke u odnosu na Crnu Goru kompatibilne ra-
godine, u skladu sa članom 371 Zakona o obligacionim odnosima tione personae sa odredbama Konvencije i Protokola broj 1 uz
... Prema tome, predstavka je sa Konvencijom u celini nekompa- nju. Iz istog razloga, međutim, njihove pritužbe u odnosu na Sr-
biju su nekompatibilne ratione personae, u smislu člana 35. stav
tibilna ratione temporis. Podnosioci predstavke su osporili ove
3. i da se moraju odbaciti shodno članu 35. stav 4. Konvencije.”
tvrdnje.
(Presuda Bjelić protiv Crne Gore i Srbije, stav 70)
Slično: (Presuda Šabanović protiv Crne Gore i Srbije, stav 28)
Sud primećuje da, po priznanju Vlade, odluka o okončanju (Presuda Lakićević i dr. protiv Crne Gore i Srbije, stav 41)
stečajnog postupka nikada nije objavljena u Službenom listu, bez
obzira na izričite domaće zahteve.... Drugo, ne postoji dokaz da • Pravo na nastavak postupka u slučaju smrti podnosioca
je Okružni privredni sud ikada doneo odluku ove vrste. Treće, u “Prvi podnosilac predstavke je preminuo dana 31. marta
sudskom spisu Okružnog privrednog suda nema unetih podataka 2006. godine. Dana 10. maja 2006. godine Opštinski sud u Vladi-
koji ukazuju na to da je postupak o kome je reč završen ... Četvrto, činom Hanu je proglasio suprugu prvog podnosioca predstavke,
standardna štampana rubrika i datum na koje se Vlada poziva u gospođu Maricu Marčić, za njegovog jedinog zakonskog nasled-
stavu 20 u gornjem tekstu su nedovoljno jasni da bi ovo dodat- nika. Dana 30. maja 2006. godine gđa Marčić je obavestila Sud
da želi da nastavi postupak koji je pokrenuo njen suprug... S ob-
no rasvetlili, posebno s obzirom na činjenicu da je sama odluka zirom na relevantno domaće zakonodavstvo ..., kao i na činjenicu
Okružnog privrednog suda od 27. decembra 1990. godine posta- da ona ima „definitivan materijalni interes“ u stečajnom postup-
la pravosnažna dana 12. februara 1991. godine. Sud prema tome ku u pitanju (videti, mutatis mutandis, Ahmet Sadik protiv Grčke,
zaključuje da se mora smatrati da sporni stečajni postupak još presuda od 15. novembra 1996. godine, Izveštaji o presudama i
traje. odlukama 1996-V, stav 26), Sud nalazi da, bez obzira na druge
preliminarneprimedbe Vlade, gđa Marčić ima osnov da nastavi
postupak umesto njenog supruga.”
Najzad, Sud smatra da zahtevi podnosilaca predstavke da se
izvrši odluka Okružnog privrednog suda nisu zastareli. Posebno, (Presuda Marčić i dr. protiv Srbije, st. 35 do 39)
navedeni sud je bio a i dalje je u obavezi ex officio da izvrši svoje • Svojstvo poverioca u domaćem postupku i pravo na na-
odluke...a, u svakom slučaju, on je mogao usvojiti ovu primedbu sleđe
jedino da ju je izričito postavio dužnik ....
“Sud primećuje da podnosioci predstavke u pitanju zaista ni-
su priznati kao poverioci u navedenom postupku. Međutim, on
Zbog toga se pritužbe podnosilaca predstavke ne mogu pro- takođe primećuje da relevantno domaće zakonodavstvo pred-
glasiti nekompatibilnim ratione temporis prema članu 35 stav 3 viđa da se imovina preminulog prenosi ex lege na naslednike u
trenutku smrti, i smatra da se primedba Vlade prema članu 1 kompatibilne ratione personae sa odredbama Konvencije i odbi-
Protokola br. 1 mora odbiti.” ja primedbu Vlade s tim u vezi.”
(Presuda Marčić i dr. protiv Srbije, stav 49) (Presuda Kačapor i dr. protiv Srbije, st. 83 do 85)
(Presuda Crnišanin i dr. protiv Srbije, st.110 do 112)
• Status žrtve u slučaju prenosa prava • Kriterijum većinskog kapitala i odgovornosti za izvršava-
nje presuda
“Po mišljenju Suda, iako Vlada Crne Gore nije stavila pri-
medbu na nadležnost Suda ratione personae s tim u vezi, status “Vlada je primetila da je dužnik treće podnositeljke predstav-
žrtve prve podnositeljke predstavke zahteva da se on razmotri ke preduzeće u privatnom vlasništvu... što „isključuje odgovor-
(videti, uz odgovarajuće izmene, Blečić protiv Hrvatske [VV], nost Države“. Sud podseća da je, bez obzira na to da li je dužnik
broj 59532/00, stav 67., ECHR 2006-...). Sud, prema tome, prime- privatno lice ili subjekt kojim upravlja Država, na Državi da, kad
ćuje da je 23. oktobra 1995. godine prva podnositeljka prenela god joj je povereno izvršenje njenih sopstvenih presuda, preduz-
vlasništvo nad stanom u pitanju na drugu i treću podnositeljku me sve neophodne korake s tim u vezi ... U vezi sa gore navedenim,
predstavke (videti stav 23. u gornjem tekstu) i zaključuje da je ne presuđujući unapred o osnovanosti, Sud nalazi da su pritužbe
pritužba prve podnositeljke predstavke u odnosu na Crnu Goru treće podnositeljke predstavke kompatibilne ratione personae sa
nekompatibilna ratione personae sa odredbama člana 1. Proto- odredbama Konvencije i odbija primedbu Vlade s tim u vezi.”
kola broj 1 (videti, mutatis mutandis, Kuljanin protiv Hrvatske (Presuda Crnišanin i dr. protiv Srbije, st. 113 do 115)
(odluka), broj 77627/01, 3. jun 2004. godine).”
(Presuda Bjelić protiv Crne Gore i Srbije, stav 71) • Kriterijum većinskog kapitala i tesne veze
“Sud primećuje da je bez obzira na činjenicu da drugi pod-
• Podnošenje predstavke pre ratifikacije Konvencije nosilac predstavke poseduje samo 25% prvog podnosioca pred-
stavke... i da je arbitražna odluka zaista doneta samo u korist
“Vlada je primetila da je podnositeljka predstavke, iako je prvog podnosioca predstavke, drugi podnosilac predstavke 8.
Srbija ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, podnela novembra 1994. godine kupio je od G.J., u to vreme isključivog
svoju predstavku Sudu 30. januara 2004. godine, više od mesec vlasnika prvog podnosioca predstavke, udeo u prvom podnosiocu
dana ranije. Predstavka je time u celini bila nekompatibilna sa predstavke koji se sastoji od svih njegovih prava i materijalnih
odredbama Konvencije ratione personae. Sud primećuje da su interesa iz ugovora o zajedničkom ulaganju od 12. oktobra 1989.
prvobitne pritužbe podnositeljke predstavke, naime pre nego godine... Proizlazi da su, kada je reč o pitanjima u vezi sa ovim
što je tužena država ratifikovala Konvenciju, stalno ponovno ugovorom, uključujući i delimično neizvršenje arbitražne odluke
potvrđivane posle toga i, dalje, da je sporni domaći postupak još donete s tim u vezi, podnosioci predstavke tako tesno međusob-
uvek u toku.Primedba Vlade se stoga mora odbiti.” no povezani da bi njihovo razlikovanje bilo veštačko... Sud pre-
ma tome, podsećajući na opšta načela izneta u presudi u pred-
(Presuda Čeh protiv Srbije, st. 36, 38 i 39) metu Agrotexim (vidi Agrotexim i drugi podnosioci predstavke
protiv Grčke, 24. oktobar 1995. godine., stav 66, serija A broj
• Kriterijumi većinskog kapitala i institucionalne i ope- 330-A), smatra da su, u specifičnim okolnostima ovog predmeta,
rativne samostalnosti a posebno s obzirom na mešanje njegovih ugovornih i poslovnih
aspekata, pritužbe drugog podnosioca predstavke kompatibilne
“Sud
Sud primećuje da su dužnici prve, druge i četvrte podnositelj- ratione personae sa odredbama Protokola broj 1. Zbog toga se
ke predstavki preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom...., primedba Vlade mora odbaciti.”
ali da njima, kao takvim, i pored toga, u velikoj meri upravlja
Agencija za privatizaciju, koja je i sama državni organ, kao i/ili (Presuda Majkić i Kih Stib protiv Srbije, stav 74)
Vlada.... Sud, stoga, smatra da dužnici, i pored činjenice da su oni
• Direktor preduzeća i to preduzeće, koje je i pokrenulo
posebna pravna lica, ne uživaju dovoljnu institucionalnu i opera-
postupak pred domaćim sudom kao podnosioci
tivnu samostalnost u odnosu na Državu da bi bili oslobođeni svo-
jih obaveza po Konvenciji... Prema tome, ne presuđujući unapred “Vlada je prvo pozvala Sud da proglasi predmet neprihvatlji-
o osnovanosti, Sud nalazi da su pritužbe podnositeljki predstavki vim ratione personae u odnosu na prvog podnosioca predstavke.
Ona je iznela da, pošto je drugi podnosilac predstavke pokrenuo biti po strani. Ako domaći sistem zabranjuje pristup sudu, Sud će
domaći postupak, prvi podnosilac predstavke se ne može sma- potvrditi da je spor zaista takav da opravdava primenu izuzeća
trati žrtvom navodne povrede...Sud podseća da je zanemariva- garancija iz člana 6. Ako to ne čini, onda pitanje ne postoji i član
nje pravnog subjektiviteta nekog preduzeća jedino opravdano 6 stav 1 će se primenjivati bez obzira da li podnosilac traži da
u izuzetnim okolnostima, posebno gde je jasno utvrđeno da je se vrati na posao ili neku drugu vrstu materijalne nadoknade...
preduzeću nemoguće da se obrati Sudu preko organa predviđe- U predmetnom slučaju, podnosilac predstavke je jasno imao pri-
nih njegovim osnivačkim aktom ili – u slučaju likvidacije – prestup sudu kako bi osporio zakonitost rešenja kojim se proglašava
ko njegovih likvidatora (videti predmet Agrotexim i drugi protiv tehnološkim viškom. Sud stoga nalazi da je član 6 Konvencije pri-
grčke, presuda od 24. oktobra 1995. godine, serija A br. 330–A, menjiv i odbija primedbu Vlade s tim u vezi.”
str. 25-26, stavovi 66 i 71). U ovom predmetu, preduzeće se samo
obratilo Sudu preko svog direktora, prvog podnosioca predstav- (Presuda Cvetković protiv Srbije, stav 38)
ke. Zbog toga se ne može smatrati da prvi podnosilac predstav-
ke lično ima pravo da se obrati Sudu. Proizlazi da je ovaj aspekt
predmeta zaista nekompatibilan ratione personae odredbama
“U vezi sa zahtevom za ponavljanje parnice za poništaj, Sud
Konvencije, u smislu značenja člana 35 stav 3, i mora se odbaciti
podseća da se član 6. ne primenjuje na postupke koji se odno-
u skladu sa članom 35 stav 4.”
se na pokušaje za ponavljanje postupka koji je već rešen pravo-
(Presuda Samardžić i A.D. Plastika snažnom sudskom odlukom (vidi, mutatis mutandis, Surmont
protiv Srbije, st. 28, 30 do 32) i De Meurechy i drugi podnosioci predstavke protiv Belgije, br.
13601/88 i 13602/88, odluka Komisije od 6. jula 1989. godine.,
Odluke i izveštaji (DR) 62, str. 284-291). Prozilazi da je ovaj deo
predstavke nekompatibilan ratione materiae sa odredbama
6. Kompatibilnost predstavke ratione Konvencije, u okviru značenja člana 35. stav 3., i da se isto tako
materiae (član 35. stav 3. Konvencije) mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.”
“Međutim, u predmetnom slučaju, Sud primećuje da je 26.

marta 2004. godine druga podnositeljka predstavke, u sopstveno (Presuda Majkić i Kih Stib protiv Srbije, stav 89)
ime i u ime treće podnositeljke predstavke, ovlastila prvu pod-
nositeljku predstavke da proda predmetni stan (videti stav 34.
u gornjem tekstu). Prozilazi da od tada pa nadalje, najmanje, “...Postupci prebacivanja iz jednog zatvora u drugi ne odnose
podnositeljke predstavke, za koje se sada ispostavilo da su sve se ni na odlučivanje o krivičnoj optužbi niti o građanskom pravu
stanovnici Beograda, nemaju nameru da se vrate i žive u stanu. niti obavezi u smislu člana 6. stav 1. Konvencije... Stoga, proizlazi
One su tako presekle porodičnu vezu sa imovinom. Prema tome, da je pritužba podnosioca predstavke nespojiva ratione materiae
Sud smatra da od kako su podnositeljke predstavke podnele sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35. stav 3 i da
predstavku Sudu, ta imovina više ne može smatrati da je njihov se, prema tome, mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.”
„dom“ u svrhu člana 8. Prema tome, Sud smatra da se pritužbe
podnositeljki predstavke u odnosu na Crnu Goru moraju odbaciti (Odluka Nasković protiv Srbije, st. 63 i 64)
kao nekompatibilne ratione materiae sa Konvencijom, prema
članu 35. st. 3. i 4.”
(Presuda Bjelić protiv Crne Gore i Srbije, stav 90) “Zakonodavstvo država sledbenica nikada nije isključilo po-
traživanja podnosioca predstavke niti ih je na neki drugi način
“Sud
Sud primećuje da je nedavno utvrdio da se funkcionalni kri- lišilo zakonske važnosti i nikada nije postojala sumnja da će neke
terijum usvojen u predmetu Pellegrin mora razviti. U predmetu ili sve ove države na kraju morati da isplate podnosioce pred-
Eskelinen je stoga presudio da je na Visokim stranama ugovor- stavke. Zaista, države sledbenice su mnogo puta jasno pokazale
nicama, posebno na nadležnim nacionalnim zakonodavnim te- nedvosmislenu predanost da oni koji su u situaciji sadašnjih pod-
lima, a ne na Sudu, da izričito identifikuju one oblasti državne nosilaca predstavke dobiju isplatu svoje „stare“ devizne štednje
službe koje podrazumevaju upotrebu diskrecionih ovlašćenja na ovaj ili onaj način. Štaviše, te države su prihvatile da je „stara“
svojstvenih suverenitetu države gde interesi pojedinca moraju devizna štednja deo finansijskih obaveza SFRJ koje one treba da
podele, kao što su podelile druge finansijske obaveze i sredstva neo svoju predstavku 17. avgusta 2005. godine, proizilazi da se
SFRJ.” primedba Vlade mora odbiti.”
(Odluka Ališić i dr. protiv BiH, Hrvatske, (Presuda Milošević protiv Srbije, st. 41 i 42)
Slovenije, Srbije i BJRM, stav 54)
“Sud smatra da je odluka Vrhovnog suda od 20. aprila 2004.
godine morala povećati očekivanja podnositeljke predstavke u
smislu da možda ipak može da dobije obeštećenje na domaćem
7. Pravilo šest meseci (član 35. stav 1. Konvencije) nivou. Istovremeno se, međutim, čini razumnim da je, kao što je i
sama podnositeljka predstavke tvrdila, 19. septembra 2007. go-
“Dana 15. maja 2006. godine, po prvi put, podnosilac pred- dine ona izgubila nadu s tim u vezi, pošto je saznala da je Tužena
stavke se takođe žalio na pristrasnost predsedavajućeg sudije država poslala „B“ u misiju Ujedinjenih Nacija u Liberiji na neo-
Opštinskog suda u parničnom postupku. Sud, međutim, primeću- dređeno vreme. Za manje od tri meseca nakon toga ona je Sudu
je da je pravosnažna domaća odluka u ovom postupku doneta 24. podnela svoju predstavku.U takvim okolnostima, primedba Vla-
maja 2005. godine i da je pritužba podnosioca predstavke data de u vezi sa pravovremenošću pritužbe podnositeljke predstavke
posle više od 6 meseci. Prema tome, ona je zastarela i, stoga, ne- mora se takođe odbiti.”
prihvatljiva prema članu 35 stavovi 1 i 4 Konvencije.” (Presuda Mladenović protiv Srbije, st. 46 i 47)
(Presuda Lepojić protiv Srbije, stav 80)
“Pritvor podnosioca predstavke do suđenja počeo je kad je
“Prema članu 6. stav 1 Konvencije, podnositeljka predstavke uhapšen 10. februara 2001. godine. On je pritvoren u svrhe člana
se, takođe, žalila na odluku Vrhovnog suda od 3. marta 2004.go- 5. stav 3. dok ga Okružni sud u Smederevu nije osudio 4. novem-
dine. Sud primećuje da je ova odluka dostavljena podnositeljki bra 2002. godine. Od tog datuma do 9. jula 2003. godine, kada
predstavke do 12. januara 2005.godine, dok je sama predstavka je Vrhovni sud ukinuo prvostepenu odluku, on je bio u pritvoru
podneta 12. septembra 2005. godine, više od šest meseci posle „posle osude od strane nadležnog suda“, u okviru značenja člana
tog datuma. Proizlazi da je ova pritužba podneta van roka, pa 5. stav 1 (a), pa, prema tome, taj period njegovog pritvora nije
se, prema tome, mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 1 i 4 u okviru člana 5. stav 3. ... Od 9. jula 2003. godine do poslednje
Konvencije.” presude Okružnog suda u Smederevu 27. decembra 2004. godine,
(Presuda Milica Popović protiv Srbije, st. 38 do 39) podnosilac predstavke je opet bio u pritvoru do suđenja u svr-
he člana 5. stav 3. Konvencije. Pošto podnosilac predstavke nije
“Sud primećuje da se u predmetnom slučaju pritužba pod- upotrebio nijedno domaće pravno sredstvo s tim u vezi, rok od
nosioca predstavke prema članu 35. stav 3. Konvencije odnosi šest meseci teče od 27. decembra 2004. godine...Ova pritužba je
na navodni nedostatak u Zakonu o krivičnom postupku Tužene prema tome takođe neblagovremena u smislu člana 35. stav 1.
države, kako su ga tumačili domaći sudovi i primenili u njego- Konvencije i mora se odbaciti shodno članu 35. stav 4.”
vom slučaju, što je dovelo do njegova situacije potraje. Posebno, (Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 43)
istražni sudija koji je podnosioca predstavke saslušao 27. janua-
ra 2005. godine nije imao obavezu po domaćem zakonu da ispi- “Ako se vratimo na predmetni slučaj, ... utvrđeno je da je oba-
ta njegov pritvor niti ovlašćenje da samostalno donese rešenje o veza istrage oživela nakon ratifikacije. U maju 2004. godine viši
njegovom puštanju na slobodu (videti, st. 15. i 27. u gornjem tek- javni tužilac potvrdio je da se odluka iz 2001. godine da nema
stu). Štaviše, sve do 2. marta 2005. godine, kada je održano prvo mesta gonjenju može ponovo razmotriti... Još i više, u decembru
ročište, podnosilac predstavke nije lično izveden „pred sudiju“ 2004. godine krivični sud je utvrdio da je podnosilac predstavke
ovlašćenog da ga pusti na slobodu (videti, st. 17 – 20., 27. i 28. u zaista bio žrtva policijske brutalnosti... Uočljivo je da je tužilac
gornjem tekstu). Sud, prema tome, zaključuje da je situacija koja uprkos tome propustio da preduzme bilo kakvu radnju s tim u ve-
je otpočela hapšenjem podnosoca predstavke okončana tog da- zi. Tačno je da je protekom vremena podnosilac predstavke mo-
na u smislu člana 35. stav 1. Konvencije (videti, uz odgovarajuće rao postati svestan nepostojanja delotvorne istrage; ovo se vidi
izmene, Radoslav Popov protiv Bugarske, broj 58971/00, st. 39. iz činjenice da je u novembru 2006. godine podneo novu krivičnu
i 40., 2. novembar 2006. godine).Prema tome, rok za podnošenje prijavu. Kada se to kaže, relativno kratak period o kome je reč ni-
pritužbe od strane podnosioca predstavke istekao je šest meseci je dovoljan Sudu da zaključi da je podnosilac predstavke trebalo
posle 2. marta 2005. godine. Pošto je podnosilac predstavke pod- da bude svestan, više od šest meseci pre podnošenja predstavke u
maju 2006. godine, nedelotvornosti istrage. Proizlazi da ova pri- ba drugog podnosioca predstavke nije neblagovremena u smislu
tužba nije neblagovremena u svrhe člana 35. stav 1. Konvencije.” člana 35. stav 1. Konvencije.”
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 33) (Presuda Dobrić protiv Srbije, st. 40 do 44)
“U predmetnom slučaju je utvrđeno da je obaveza sprovođe-
nja istrage oživela pošto je Srbija ratifikovala Konvenciju. To se
desilo donošenjem odluke krivičnog suda od 27. decembra 2004.
godine. Mi smatramo da je rok od šest meseci počeo da teče od 8. Odusustvo neznatne štete
tog datuma. Prema tome, podnosilac predstavke je morao zna-
ti za nepostojanje bilo kakve delotvorne krivične istrage mnogo • Kriterijum poštovanja ljudskih prava u vezi sa isplatom
ranije od šest meseci pre nego što je Sudu podneo svoju predstav- advokatskog honorara zahteva razmatranje predstavke u
ku 22. maja 2006. godine. Zbog nepostojanja marljivosti samog meritumu (član 35. stav 3b Konvencije)
podnosioca predstavke... on nije pokazao nikakvu inicijativu da
se informiše o napretku istrage posle decembra 2004. godine, sve “Čak i pod pretpostavkom da podnosilac predstavke nije pre-
dok nije podneo predstavku Sudu u maju 2006. godine. Ova pri- trpeo značajnu štetu u vezi sa navedenim finansijskim uticajem i
tužba je prema izvan roka prema članu 35. stav 1. Konvencije i potpuno nevezano od njegovog zahteva da njegovu pritužbu sud
mora se odbaciti shodno članu 35. stav 4.” propisno razmatra, Sud je mišljenja da poštovanje ljudskih prava,
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, zajedničko kako je definisano Konvencijom, zahteva da se razmatra osnova-
izdvojeno mišljenje sudija Jočeine i Popović, stav 5) nost. Kao što je podnosilac predstavke primetio, uloga advokata
koga je policija imenovala u pretkrivičnom postupku je presudna
“... primećuje se da je dopisom od 30. marta 2007. godine, koje u smislu održavanja funkcionisanja i pravičnosti sistema krivič-
je predat 3. aprila 2007. godine (što potvrđuje datum odašiljanja ne pravde u Srbiji, posebno što se izjave date u njegovom/njenom
na kovertu), drugi podnosilac predstavke izrazio želju da Sudu prisustvu mogu upotrebiti kao dokaz u kasnijem krivičnom po-
podnese predstavku. Time se on, inter alia, konkretno žalio što stupku... Prema tome, proizlazi da se pitanja tesno povezana sa
je Vrhovni sud odbio da razmatra njegovu reviziju i pozvao se, procesnim statusom tih advokata, uključujući i isplatu njihovih
imenom kao i registarskim brojem, na predmet prvog podnosio- honorara, bez kojih se jasno ne može računati na njihovo kon-
ca predstavke koji se tiče istog pitanja i već je u toku pred Sudom. tinuirano učešće, ne mogu smatrati beznačajnim, ili, sledstveno
Sekretarijat je 16. maja 2007. godine potvrdio prijem dopisa tome, kao nešto što ne zaslužuje razmatranje osnovanosti.”
drugog podnosioca predstavke i zatražio od njega da Sudu do-
(Presuda Viktor Juhas Đurić. protiv Srbije, stav 56)
stavi popunjen formular predstavke i sva neophodna dopunska
dokumenta što je pre moguće, a najkasnije „u roku od šest meseci
od datuma ovog pisma“. Kao što potvrđuje datum odašiljanja na
kovertu, drugi podnosilac predstavke je 4. oktobra 2007. godine
poslao Sekretarijatu svoj propisno popunjen obrazac predstavke. 9. Očigledno neosnovana predstavka
Obrazac nosi datum 3. oktobar 2007. godine i uz njega se nalazi
poseban podnesak od 3. septembra 2007. godine u kome podno- • Neizvršenje presude u periodu od jedne godine i jedan
silac predstavke, inter alia, obaveštava Sekretarijat da je domaće mesec nije prekomerno dugo (član 35 st. 3. i 4. u vezi sa
pravosuđe već upoznato sa predmetom prvog podnosioca pred- članom 6. stav 1. Konvencije)
stavke pred Sudom. Sekretarijat je 26. oktobra 2007. godine po-
tvrdio prijem prepiske drugog podnosioca predstavke i zvanično “Sud primećuje da su ovi postupci pokrenuti 24. avgusta
registrovao njegov slučaj. S obzirom na gore navedeno, Sud kon- 2005. godine, kada je podnosilac predstavke podneo svoj zahtev
statuje da posle prvobitne komunikacije podnosilac predstavke Opštinskom sudu u Novom Pazaru, a završeni do 27. septembra
nije bio „neaktivan u neobjašnjivom i neograničenom periodu“. 2006. godine, kada je presuda koju je taj sud doneo 30. decem-
Naprotiv, on je poštovao uputstvo Sekretarijata od 16. maja bra 2005. godine postala pravosnažna. Shodno tome, period ko-
2007. godine, zbog čega bi 3. april 2007. godine trebalo smatrati ji treba razmatrati je jedna godina i jedan mesec. U svetlu gore
datumom predaje njegove predstavke. Pošto je rok od šest meseci navedenog, Sud smatra da ukupna dužina postupaka u pitanju
počeo da teče 13. oktobra 2006. godine, Sud zaključuje da prituž- nije prekoračila zahtev „razumnog roka“ iz člana 6. stav 1. Kon-
vencije. Proizlazi da je ova pritužba očigledno neosnovana i da se tim, s obzirom na gore navedene elemente, kao i na činjenicu da
mora odbaciti shodno članu 35. st. 3. i 4. Konvencije.” je njegov advokat izrazio spremnost da se suđenje nastavi pre
(Presuda Grišević i dr. protiv Srbije, st. 71 do 73) isteka dodeljenog vremena, Sud smatra da je podnosilac pred-
stavke imao dovoljno vremena da pripremi svoju odbranu. Pro-
• Krivični postupak koji je trajao približno tri godine i tri izilazi da je pritužba očigledno neosnovana i mora se odbaciti
meseca nije u datim okolnostima trajao prekomerno du- shodno članu 35. st. 3. i 4. Konvencije.”
go (član 35. st. 3. i 4. u vezi sa članom 6. stav 1. Konven-
cije) (Presuda Bodrožić protiv Srbije, st. 63 do 66)
“Period koji treba uzeti u razmatranje počeo je 3. marta 2004.
godine, kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Srbiju,
a završio se 7. juna 2007. godine. On je dakle trajao približno • Sud se ne bavi činjeničnim ili pravnim pogreškama u si-
tri godine i tri meseca. U tom periodu predmet je razmatran na tucaiji kada su poštovana prava podnosioca u postupku
dva nivoa nadležnosti, uključujući i vraćanje predmeta na nižu (član 35. st. 3. i 4. u vezi sa članom 6. Konvencije)
instancu. Pošto je on uključivao više okrivljenih lica i niz krivičnih
dela iz oblasti finansijskog kriminala, on je imao određenu prav-
nu i činjeničnu složenost. Štaviše, razmatranjem spisa predmeta “U vezi sa ovim, Sud podseća da je, prema članu 19 Konvenci-
se ne može otkriti odsustvo marljivosti na strani sudova. Shod- je, njegova dužnost da obezbedi poštovanje obaveza koje su pre-
no tome, imajući u vidu sudsku praksu u vezi sa ovim pitanjem, uzele države ugovornice po Konvenciji. Posebno, njegova funkcija
Sud smatra da ukupna dužina postupka u predmetnom slučaju nije da se bavi činjeničnim ili pravnim pogreškama koje je navod-
ne prelazi zahtev „razumnog roka“. Proizlazi da je pritužba oči- no počinio nacionalni sud, sem ako su i u meri u kojoj su povredi-
gledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. le prava i slobode zajamčene Konvencijom (videti Schenk protiv
stavovi 3 i 4. Konvencije.” Švajcarske, presuda od 12. jula 1998. godine, serija A br. 140, str.
(Presuda Đermanović protiv Srbije, st. 84 i 85) 29, stav 45 i Garcia Ruiz protiv Španije [VV], br. 30544/96, stav
28, ECHR 1999-I). U konkretnom predmetu Sud primećuje da je
• Pravo na pripremu odbrane u krivičnom postupku (član podnosilac predstavke koristio kontradiktorni postupak i da je
35. stav 3. u vezi sa članom 6. stav 3b Konvencije) mogao da dostavi argumente koje je on smatrao relevantnim za
njegov predmet u raznim fazama postupka. Sud u spisu predme-
“Sud podseća da su „prava odbrane“, od kojih član 6. stav 3 ta ne nalazi ništa što ukazuje da su odluke nacionalnih sudova
daje neiscrpnu listu, uvedena, iznad svega, da bi se utvrdila jed-
proizvoljne ili da je postupak na drugi način bio nepravičan ili
nakost, što je više moguće, između krivičnog gonjenja i odbrane.
da je kršio član 6 stav 1. Proizlazi da je ova pritužba očigledno
Članom 6. stav 3(b) optuženom se jemči „odgovarajuće vreme i
neosnovana i da se mora odbaciti shodno članu 35 stavovi 3 i 4
mogućnosti za pripremu odbrane“ i, prema tome, podrazume-
va da značajna aktivnost radi odbrane u njegovo ime može da Konvencije.”
obuhvati sve što je „neophodno“ da se pripremi glavni pretres.
Optuženi mora imati mogućnost da organizuje svoju odbranu na (Odluka Maksimović protiv Srbije)
odgovarajući način i da bez ograničenja može da pred sud iznese
sve relevantne argumente odbrane i da tako utiče na ishod po-
stupka. Ova odredba je povređena samo ako je to nemoguće (vi- • Odvajanje i udaljenost od porodice i izdržavanje kazne
deti Mayzit protiv Rusije, broj 63378/00, st. 78 – 79., 20. januar zatvora (član 35. st. 3. i 4. u vezi sa članom 8. Konvencije)
2005. godine). Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primeću-
je da je podnosilac predstavke uredno obavešten o optužbi u no-
vembru 2003. godine, odnosno u martu 2004. godine. On je uvek “Sud podseća da Konvencija ne daje zatvorenicima pravo da
posle toga mogao da slobodno komunicira sa svojim advokatom biraju mesto pritvora i da su odvajanje i udaljenost od porodi-
u vezi sa pripremom odbrane pre ročišta i prvostepene presude ce neizbežne posledice toga ... U nedostatku dokaza da je „sva-
od 15. decembra 2004.godine. Podnosilac predstavke se posebno ka [poseta][e] [porodice]“ podnosiocu predstavke bila „veoma
žalio što ga je policija dovela na poslednjo navedeno ročište i što teška, ako ne i nemoguća“ ... proizlazi da je pritužba podnosioca
je imao ograničeno vreme da se konsultuje sa advokatom. Među- predstavke očigledno neosnovana i da se, kao takva, mora odba-
citi u skladu sa članom 35. st. 3 i 4. Konvencije (vidi Selmani protiv neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3 i
Švajcarske (odluka), broj 70258/01, 28. jun 2001. godine).” 4. Konvencije.”
(Presuda Veljkov protiv Srbije, st. 105 do 109, stav 112)
(Odluka Nasković protiv Srbije, st. 65 i 66)
• Postizanje ravnoteže između opšteg interesa zajednice i
stalnih zakonitih potraživanja podnosilaca predstavke u
• Procena neaktivnosti i propusta na strani podnosioca vezi sa starom štednjom (član 35. st. 3. i 4. u vezi sa čla-
predstavke u vezi sa pravom na viđanje deteta (član 35. nom 1. Protokola 1)
st. 3. i 4. u vezi sa članom 8. Konvencije)
“Sud je već razmatrao identična pravna pitanja u predmetu
“Sud prihvata da se podnositeljka predstavke možda bojala Molnar Gabor protiv Srbije (broj 22762/05, st. 43-51, 8. decem-
ponašanja njenog bivšeg partnera na osnovu njegovog navod- bar 2009. godine), gde je utvrdio, inter alia, da nije bilo povrede
nog uvredljivog i drskog ponašanja ... Međutim, pošto je ona već člana 1. Protokola broj 1. On je utvrdio da je, s obzirom na straš-
pokrenula odgovarajući postupak protiv njega radi zaštite od nu realnost srpske privrede u relevantnom trenutku i široki pro-
takvog ponašanja, kao i nekoliko drugih parničnih ili krivičnih stor za procenu dat državi u vezi sa stvarima ekonomske politike,
postupaka, teško je razumeti zašto je kasnila sa podnošenjem sporno zakonodavstvo, koje predviđa postepeno vraćanje pred-
predloga za izvršenje u vezi sa rešenjem o privremenoj meri, i metnih sredstava, postiglo ravnotežu između opšteg interesa za-
zašto nije dolazila na planirana viđanja da bi videla svoje dete u jednice i stalnih zakonitih potraživanja podnosilaca predstavke
prisustvu socijalnih radnika. Kada je Centar za socijalni rad Pali- u vezi sa starom štednjom, kao i u vezi sa imovinskim pravima
lula zatražio od nje da počne da dolazi na planirane sastanke sa svih drugih u istoj situaciji kao i oni. Sud ne nalazi nijedan razlog
da u ovom predmetu odstupi od svoje prethodne sudske prakse. U
M. J., ona je rekla da nema dovoljno novca da putuje u Beograd
i da se plaši tuženog. Štaviše, na ročištu održanom 1. oktobra svetlu gore navedenog, proizlazi da su pritužbe podnosioca oči-
2008. godine, kada joj je ponuđeno da vidi svoju kćerku tog istog gledno neosnovane i da se moraju odbaciti shodno članu 35 st. 3
dana, podnositeljka predstavke je tvrdila da se plaši tuženog, kao i 4. Konvencije.”
i reakcije njene kćerke kad je vidi. Sud prvo konstatuje da podno- (Odluka Ž. Simić, S. Malešević, V. Malešević protiv Srbije)
siteljka predstavke nije nijednom zatražila da bude oslobođena
obaveze plaćanja troškova postupka u vezi sa vršenjem roditelj- “Sud je već razmatrao praktično identične okolnosti u pred-
skih prava, što joj omogućava Zakon o upravnom postupku, ako metu Molnar Gabor protiv Srbije (broj 22762/05, st. 43-51., 8.
ti troškovi štete pojedincu i dobrobiti i stabilnosti njegove/njene decembar 2009. godine) u vezi sa “nepiramidalnom” bankom. On
porodice.... On dalje primećuje da je, prema izveštaju Centra za je, inter alia, utvrdio da je jasno da u tom predmetu podnosilac
socijalni rad Palilula, jednom drugom prilikom, u maju 2009. go- predstavke nije imao izvršnu ispravu, koja bi mu omogućila da
dine, podnositeljka predstavke zatražila od njega da organizuje traži sudskim putem izvršenje odluke o deviznoj štednji donete u
hitno viđanje (dva dana kasnije) sa M. J. uprkos upozorenju da je njegovu korist. Posebno, odredba zakona....je zabranila izvršenje
potrebno da se preduzmu odgovarajući koraci da se M. J. pripre- presude u korist podnosioca predstavke počev od 12. decembra
mi za predstojeće posete posle dužeg odsustva brige i kontakta 1998. godine i stavila van snage dejstvo predmetne pravosnažne
između njih.... U spisu predmeta ne postoji ništa što bi ukazalo na presude mnogo pre nego što je tužena država ratifikovala Kon-
neki prihvatljiv razlog da podnositeljka promeni stav po ovom venciju i Protokol broj 1 uz nju 3. marta 2004. godine. Ako se vra-
pitanju. Najzad, čim se podnositeljka predstavke obratila Centru timo na predmetni slučaj, Sud konstatuje da su sve tri predmetne
za socijalni rad Palilula 6. maja 2009. godine, počela je redovno presude postale pravosnažne do 18. februara 1999. godine. Me-
da se viđa sa kćerkom, u skladu sa drugim rešenjem o viđanju đutim, počev od 12. decembra 1998. godine, više od pet godina
sa detetom, u prisustvu tuženog. Iako sam tuženi nije mnogo sa- pre ratifikacije, država je jedino prihvatila da postepeno isplati
rađivao za vreme ponovnih spajanja sa detetom, izgleda da on uloge koji su predmet navedenih presuda i podnosilac predstav-
nije pretio podnositeljki predstavke niti joj se obraćao na uvred- ke, prema domaćem zakonu, nije imao pravo da traži njihovo
ljiv način. U ovim okolnostima se ne može zaključiti da su organi formalno izvršenje sudskim putem.... Kod takvog stanja stvari,
propustili da preduzmu sve neophodne korake da podnositeljku Sud smatra da se njegovi zaključci u predmetu Molnar Gabor...
predstavke spoje sa njenom kćerkom ili da osiguraju izvršenje re- mogu, mutatis mutandis, podjednako primeniti i na konkretni
šenja o privremenoj meri. Proizlazi da je ova pritužba očigledno slučaj. Proizlazi da su pritužbe podnosioca predstavke očigledno
neosnovane i da se moraju odbaciti shodno članu 35. st. 3 i 4. periodu, koji iznosi približno tri godine i dva meseca, predmet je
Konvencije.” pravosnažno rešen.
(Odluka Ribić protiv Srbije)
Prvo, Sud konstatuje da činjenice predmeta nisu posebno slo-
“Sud dalje primećuje da se Zakon koji reguliše status štediša žene, i da je tuženi u domaćem postupku s obzirom da živi u ino-
Dafiment banke samo neznatno razlikuje od „opšteg zakonodav-
stranstvu u određenoj meri doprineo sveukupnoj dužini postup-
stva o stranoj valuti“, posebno u vezi sa oduzimanjem dospele
kamate i svih plaćanja na osnovu uloga koje su štediše Dafiment ka. Naime, u prvih osam meseci postupka R.S. nije bio dostupan
banke već možda naplatile. S tim u vezi, međutim, stav Vlade o srpskim pravosudnim organima i propustio je nekoliko ročišta.
neophodnosti sporne zakonodavne mere čini se opravdanim... Međutim, pošto je lociran, imenovao je advokata, a postupak je
Dakle, podnosilac predstavke je bio uključen u bankarsku tran- nastavljen bez značajnih prekida sa njegove strane. Dalje, po-
sakciju koja, po svojoj prirodi, podrazumeva kritičan element sebna sitacija prve podnositeljke predstavke i menjanje odluke o
rizika. Očigledno visoke kamatne stope trebalo je da ukažu pod- tome sa kojim roditeljem želi da živi, uticali su da sud od Centra
nosiocu predstavke na ozbiljan rizik propadanja celog sistema za socijalni rad zatraži četiri različita izveštaja, što je dovelo do
piramidalne banke u nekom trenutku i mogućnost da neće moći
izvesnog odugovlačenja postupka.
da naplati ni uloge ni prvobitno ugovorenu kamatu. Sud sma-
tra da podnosilac predstavke nije pretrpeo „pojedinačan i pre-
teran teret“... U takvim okolnostima, Sud smatra da su izabrana Drugo, Sud konstatuje da je u periodu od 18. novembra do 19.
sredstva odgovarala postizanju legitimnog cilja kome se težilo. decembra 2007. godine jedno ročište odloženo zbog štrajka sud-
Proizlazi da je ova pritužba očigledno neosnovana i da se mora skog administrativnog osoblja, a još jedno zbog bolesti predse-
odbaciti prema članu 35. st. 3 i 4. Konvencije.” davajućeg sudije. Kasnije su ročišta redovno zakazivana. Uprkos
(Odluka M. Ilić protiv Srbije, st. 33 i 34) tome, treća podnositeljka predstavke (koja je takođe postupala i
u ime prve podnositeljke predstavke i drugog podnosioca pred-
• Odsustvo izvršne isprave u vezi sa zakonodavstvom do- stavke) propustila je da se pojavi na osam ročišta, bez valjanog
netim povodom stare štednje (član 35 stav 3 i 4 u vezi sa
opravdanja za svoje odsustvo. Zaista, podnosioci predstavke ni-
članom 1 Protokola 1)
su mogli da dokažu da se neki drugi period, osim jednog meseca
“Podnosilac predstavke očigledno nije imao izvršnu ispravu od 18. novembra do 19. decembra 2007. godine može pripisati
koja bi mu omogućila da traži sudsko izvršenje iznosa dosuđe- državi. Sud smatra da se za taj jedan mesec ne može reći da je
nih u njegovu korist. Posebno, odredba relevantnog zakonodav-
stva zabranjuje izvršenje presuda podnosilaca predstavki od 12. značajno doprineo ukupnom trajanju postupka.
decembra 1998. godine i jasno poništava dejstvo pravosnažnih
predmetnih presuda mnogo ranije nego što je 3. marta 2004. Najzad, mora se primetiti da se predmet podnosilaca pred-
godine Tužena država ratifikovala Konvenciju i Protokol broj 1. stavke odnosio na pitanje od apsolutne važnosti za njih – stara-
Sud dalje primećuje da je presuda u predmetnom slučaju postala teljstvo za dete i izdržavanje. Iz tog razloga, domaći sud je mo-
pravosnažna u septembru 1992. godine, ali da je Tužena drža- rao da pažljivo i savesno proceni situaciju, posebno s obzirom na
va jasno poništila pravo podnosioca predstavke na njeno sudsko posebne potrebe prve podnositeljke predstavke, što je zauzvrat
izvršenje od 12. decembra 1998. godine, usled čega su pritužbe
zahtevalo da se zakažu dodatna ročišta i da se traže izveštaji,
podnosioca očigledno neosnovane i da se moraju odbaciti shod-
no članu 35. st. 3 i 4. Konvencije.” zbog osetljive prirode slučaja.
(Odluka Nikač protiv Srbije, st. 35 do 37)
Shodno tome, pošto se pokazuje da su domaći organi save-
• Kriterijumi za ocenu razumnosti dužine trajanja postup- sno postupali, a nije bilo značajnog perioda neaktivnosti tokom
ka u sporu iz oblasti porodičnih odnosa (član 35 st. 3. i 4. postupka koji bi se njima mogao pripisati, sami podnosioci pred-
u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije) stavke su propustili da prate svoj slučaj sa potrebnom pažnjom,
“Sud primećuje da je postupak u predmetnom slučaju trajao izostavši tako sa osam ročišta što je gotovo rezultiralo pretpo-
od 8. februara 2007. godine do 23. aprila 2010. godine. U tom stavkom o povlačenju tužbe.
Ako se uzme u obzir gore navedeno, Sud smatra da su u ovom zahteva“. Cilj postupka koji je podnositeljka predstavke pokrenu-
predmetu vlasti poštovali zahtev ekspeditivnosti. Shodno tome, la je zapravo da se poništi odluka o dodeli stanova, prema kojoj
pritužba se mora odbaciti kao očigledno neosnovana...” su trećim licima data određena imovinska prava. Samo ako bi se
(Odluka Stanković protiv Srbije) ta odluka poništila podnositeljka predstavke bi mogla zahtevati
da joj se dodeli stan. Prema tome, Sud mora zaključiti da zahtev
• Procena propusta na strani podnosioca predstavke u ve- podnositeljke predstavke da se odluka poništi ne bi predstavljao
zi sa izostajanjem sa ročišta, izbegavanjem prijema pod- posed u okviru značenja člana 1. Protokola broj 1. Proizlazi da
nesaka i podnošenjem brojnih neosnovanih podnesaka se ova pritužba mora odbaciti kao očigledno neosnovana prema
(član 35. st. 3. i 4. u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije) članu 35. st. 3 i 4. Konvencije.”
“S tim u vezi, Sud primećuje da je, po stupanju na snagu Kon- (Odluka M. Živković protiv Srbije)
vencije u odnosu na Srbiju, prvi podnosilac predstavke – koji
zastupa sebe i drugog podnosioca predstavke – propustio da se
pojavi na četiri ročišta, što je imalo za posledicu zaključak su-
da od 12. januara 2006. godine da je tužba povučena. Sud dalje 10. Zloupotreba prava na predstavku
primećuje da se dužina postupka posle te odluke može jedino
pripisati ovom podnosiocu predstavke. Na primer, nadležni or-
gani su bezuspešno pokušavali da mu uruče navedenu odluku 13 • Upotreba uvredljivog jezika i zloupotreba prava na pred-
puta. Pošto je odluka objavljena na sudskoj oglasnoj tabli, prvi stavku (član 35. stav 3. Konvencije u vezi sa Pravilom 44D
podnosilac predstavke je podneo neblagovremenu žalbu, koju Poslovnika Suda)
je nadležni sud odmah proglasio nedopustivom. Prvi podnosilac
predstavke je takođe odbio da primi odluku i nastavio da se ža- “Sud podseća da se, iako je upotreba uvredljivog jezika u po-
li višim instancama po pitanju dopuštenosti njegove žalbe. Sud stupcima pred Sudom bez sumnje neprikladna, predstavka se
smatra da je ponašanje prvog podnosioca predstavke, posebno može odbaciti zbog zloupotrebe samo u izuzetnim okolnostima
njegovi brojni neosnovani podnesci, kao i propust da sarađuje (videti, npr. Akdivar i drugi protiv Turske, presuda od 16. septem-
sa domaćim sudovima, prouzrokovalo značajna neopravdana bra 1996. godine, Izveštaji o presudama i odlukama 1996-IV, str.
odugovlačenja u postupku (videti, mutatis mutandis, Uglješić 1206, stavovi 53-54; Varbanov protiv Bugarske, br. 31365/96,
protiv Hrvatske, (odluka) br. 50941/99, 11. oktobar 2001. godi- stav 36, ECHR 2000-X; Asenov i drugi protiv Bugarske, odluka
ne). Međutim, domaćim sudovima nije nedostajala marljivost u Komisije od 27. juna 1996. godine, Odluke i izveštaji (DR) 86-B,
ovom periodu. U svetlu gore navedenog, Sud nalazi da ukupna str. 54). Tačno je, takođe, da se u određenim izuzetnim slučaje-
dužina postupka u predmetnom slučaju nije prekoračila zahtev vima uporna upotreba uvredljivog ili provokativnog jezika od
„razumnog roka“ prema članu 6 stav 1 Konvencije. Proizlazi da je strane podnosioca predstavke protiv Tužene vlade može smatra-
ova pritužba očigledno neosnovana i da se mora odbaciti shodno ti zloupotrebom prava na predstavku (videti, najnovije, Duringer
članu 35 stavovi 3 i 4 Konvencije.” i Grunge protiv Francuske (odluka), br. 61164/00 i 18589/02,
ECHR 2003-II, kao i Stamoulakatos protiv Ujedinjenog Kraljev-
(Odluka Skočajić i Bjelić protiv Srbije) stva, br. 27567/95, odluka Komisije od 9. aprila 1997. godine; L.
R. protiv Austrije, citirana u prethodnom tekstu; X protiv Nemač-
• Pokretanje postupka za poništaj odluke o dodeli stanova ke, br. 2724/66, odluka Komisije od 10. februara 1967. godine; X
ne može se smatrati „posedom“ (član 35. st. 3. i 4. u vezi i Y. protiv Nemačke, br. 2625/65, odluka Komisije od 30. septem-
sa članom 1. Protokola 1) bra 1968. godine, Izveštaji 28, str. 26-42). U predmetnom sluča-
“Sud podseća da podnosilac predstavke može tvrditi da je doš- ju, međutim, Sud smatra da, iako su izjave advokata podnosioca
lo do povrede člana 1. Protokola broj 1 samo u onoj meri u kojoj predstavke neprikladne, preterano emotivne i jasno za žaljenje,
postoji bar „zakonito očekivanje“ da će prava na posed biti ostva- one se ne svode na takve okolnosti koje bi opravdale odluku o
rena, naime, da će podnosilac predstavke steći uživanje imovin- proglašenju predstavke nedopuštenom zbog zloupotrebe prava
skog prava. Međutim, zakonito očekivanje ne postoji samostalno; na predstavku (videti, uz odgovarajuće izmene, Chernitsyn protiv
njemu se mora pripisati interes vlasništva koji se sam po sebi Rusije (odluka), br. 5964/02, 8. jul 2004. godine) ili, zapravo, da
mora dovoljno utvrditi, a podnosiocu predstavke nije dovoljno se predstavnik podnosioca predstavke liši prava da predstavlja
da se osloni na postojanje „istinskog spora” ili „arumentovanog svog klijenta u predmetnom slučaju, posebno s obzirom na činje-
nicu da su sporne izjave date u završnim zapažanjima podnosi- potpisao u njihove ime posle njihove smrti u najmanje jednom
oca predstavke.” slučaju; (v) uprkos tome što je obavešten o gore navedenoj za-
(Presuda Felbab protiv Srbije, stav 56) brani, podnosilac predstavke u predmetnom slučaju nastavio je
da postupa u ime podnosilaca predstavke, nekada kao njihov za-
• Netačno prikazivanje činjenica od strane podnosioca i stupnik, a nekada samo pripremajući podneske za Sud, ali svaki
zloupotreba prava na predstavku (član 35 st. 3. i 4. Kon- put tražeći naknadu honorara, iako mu je bilo dobro poznato da
vencije) Sud neće razmatrati takve zahteve; (g) 9. decembra 2010. godi-
ne Sekretarijat Suda uputio dopis Advokatskoj komori Beograda,
“Podnosilac, iako nije izneo netačne činjenice, pokušao je da obavestivši je o ponašanju podnosioca predstavke; (d) u dopisu
svoj slučaj netačno prikaže, kao jednostavan slučaj neizvršava- od 18. januara 2011. godine, predsednik navedene komore, inter
nja pravosnažne sudske presude. Naime, time što je podnosilac alia, uočio da je podnosilac predstavke verovatno prekršio va-
propustio da ukaže na postojanje bilo kakve smetnje za ponovno žeće profesionalne moralne standarde, zbog čega će biti obave-
zasnivanje radnog odnosa, posebno, na osudu u krivičnom po- štena disciplinska tela udruženja; (đ) podnosilac predstavke od
stupku koja je prepreka za zaposlenje u Ministarstvu, zloupotre- tada nastavio da Sudu dostavlja stotine novih predstavki, svaki
bio je pravo na predstavku u smislu člana 35. stava 3. Konvencije, put navodeći sebe kao podnosioca predstavke, ali pozivajući se
te se predstavka mora odbaciti u smislu stava 4. istog člana.” u činjeničnom stanju /žaleći se na događaje i postupke koji se
(Odluka Miladin Milošević protiv Srbije, stav 42) jasno odnose na druga lica; i (g) u očiglednom pokušaju da održi
sličnost svog sopstvenog „statusa žrtve“, podnosilac predstavke
• Povreda pravila o poverljivosti pregovora o prijateljskom dodao još jednu pritužbu u vezi sa gubitkom lične zarade, iako
poravnanju i zloupotreba prava na predstavku (član 35 nejasno i bez ikakvog obrazloženja.
st. 3. i 4. Konvencije) S obzirom na gore navedeno i sasvim suprotno činjenici da
“Sud primećuje: (a) podnosioci predstavke su u javnosti rasu pritužbe podnosioca predstavke zbog drugih lica očigledno
spravljali o predlozima Sekretarijata za prijateljsko poravnanje, nesaglasne sa Konvencijom, kao i sa protokolima uz nju, ratione
a njihov zastupnik je kasnije štampi otkrio detalje istih; (b) u in- personae, ostaje činjenica da je njegovo ponašanje počev od 3.
formaciji na srpskom, koja je priložena zajedno sa dopisom Suda marta 2010. godine imalo prvenstveno za cilj osujećenje odluke
od 5. juna 2008. godine, jasno je navedeno da je priroda svih pri- Suda da mu se ograniči zastupanje klijenata pred Sudom, što po
jateljskih poravnanja strogo poverljiva; (v) podnosioci predstav- sebi predstavlja nepoštovanje Suda i mora se, kao takvo, sma-
ke su stoga, a time i njihov zastupnik, trebalo da se pridržavaju trati drskom zloupotrebom prava na pojedinačnu predstavku. U
ovog zahteva; i (g) oni su konačno propustili da proslede ubed- vreme kada je Sud pozvan da se bavi mnogim predmetima koji
ljivo opravdanje zašto to nisu učinili. Prema tome, takvo ponaša- postavljaju ozbiljna pitanja ljudskih prava, on ne može dozvoliti
nje predstavlja kršenje pravila poverljivosti, što se, takođe, mora trošenje svojih napora na stvari koje su očigledno izvan njegove
smatrati zloupotrebom prava na predstavku. U tim okolnostima, stvarne misije, a to je da osigura poštovanje uzvišenih obaveza u
prikladno je da se prekine primena člana 29. stav 3 Konvencije i vezi sa Konvencijom koje su Države ugovornice preuzele.
odbace, samo po ovom osnovu, sve četiri predstavke, u celini, u U tim okolnostima, prikladno je da se predmetne predstavke
skladu sa članom 35. st. 3 i 4 Konvencije.” u konkretnom predmetu odbace u celini, u skladu sa članom 35.
stav 3 (a) i 4. Konvencije.”
(Odluka Benjocki i drugi protiv Srbije )
(Odluka Petrović protiv Srbije)
• Prevarno postupanje punomoćnika i zloupotreba prava
na predstavku (član 35. st. 3. i 4. Konvencije) • Nenavođenje krivične osude (član 35. stav 3a Konvencije)
“Ako se vratimo na predmetne predstavke, Sud konstatuje da “Sud primećuje da u prvom obraćanju podnosilac predstavke
je: (a) 3. marta 2010. godine Predsednik Drugog odeljenja od- nije spomenuo krivičnu osudu od 23. marta 2005. godine, koja je
lučio da podnosiocu predstavke, advokatu, zabrani da zastupa postala pravosnažna do 1. juna 2005. godine ... Prema navodima
klijente pred Sudom, i u to vreme i ubuduće; (b) razlog za to je, Vlade u tom smislu, on je jedino izjavio da se njegova predstavka
inter alia, to što je podnosilac predstavke u konkretnom slučaju, Sudu odnosi na prekršajni postupak koji je posledica oduzima-
postupajući kao pravni zastupnik u stotinama drugih predmeta, nja njegovog vozila, a ne krivične osude. Sud prema tome sma-
podneo predstavke u ime preminulih lica, sa ovlašćenjem koje je tra da je, sa jedne strane, podnosilac predstavke, čak i da nije
dostavio lažne informacije, možda zaista pokušao da predstavi tokolima i ne nalazi nijedan razlog da opravda nastavak razma-
svoj predmet kao jednostavnu, jasnu stvar. Sa druge strane, me- tranja predstavke (član 37. stav in fine Konvencije).”
đutim, apsolutno nema pozivanja na krivičnu osudu podnosioca (Odluka M. Petković protiv Srbije, stav 37)
predstavke u okviru navedenog prekršajnog postupka..., samom
krivičnom osudom nije naloženo oduzimanje vozila ..., a oduzeto • Podnosilac povukao predstavku (član 37. stav 1a) Kon-
vozilo podnosioca predstavke je čak prodato trećim licima pre vencije)
navedene osude... Najzad, tačno je da se pritužbe podnosioca
predstavke u predmetu pred Sudom odnose samo na prekršajni “Podnosilac predstavke je 1. jula 2008. godine obavestio Sud
postupak. U takvim okolnostima, Sud ne može a da ne zaključi da je njegov slučaj rešen u okviru domaćeg pravnog sistema i da
da činjenice koje je podnosilac predstavke izostavio, međutim, na želi da povuče svoju predstavku. Sud smatra da se, u tim okolno-
žalost, nisu od takvog značaja da bi ga sprečile da pravilno pro- stima, može smatrati da podnosilac predstavke više ne želi da
ceni predmet. Primedba Vlade s tim u vezi se, prema tome, mora se postupa po njegovoj predstavci, u smislu člana 37 stav 1 (a)
odbaciti.” Konvencije. Dalje, u skladu sa članom 37 stav 1 in fine, Sud nalazi
da nema posebnih okolnosti koje se tiču ljudskih prava u smislu
(Presuda Milosavljev protiv Srbije, st. 36-38) definisanom Konvecijom i Protokolima koje bi zahtevale da se
nastavi sa razmatranjem predstavke.”
• Nenavođenje predloga za ponavljanje postupka (član 34. (Odluka M. Popović protiv Srbije)
i član 35. st. 3a i 4)
“Sud je saznao za ponavljanje postupka pred Vrhovnim su- • Rešena stvar (član 37. stav 1b) Konvencije)
dom tek iz zapažanja Vlade. Suprotno tvrdnjama podnosilaca “S tim u vezi, Sud podseća da, prema članu 37. stav 1. (b), on
predstavke, Sud smatra da se ova informacija odnosi na samu može „... u bilo kojoj fazi postupka odlučiti da predstavku skine sa
suštinu njihove pritužbe. Posebno, kao posledica njihovog za- svog spiska predmeta gde okolnosti dovode do zaključka da ... je
hteva za ponavljanje postupka, Vrhovni sud se bavio osnova- stvar rešena...“ Kako bi se utvrdilo da li se ta odredba može pri-
nošću njihove revizije, mada ju je odbio kao očigledno neosno- meniti na ovaj slučaj, Sud mora da odgovori na dva pitanja: prvo,
vanu, čime im je omogućio pristup sudu prilikom utvrđivanja da li okolnosti na koje se podnosilac predstavke direktno žalio još
njihovih građanskih prava i obaveza. Prema tome, s obzirom na postoje; i, drugo, da li su posledice moguće povrede Konvencije i/
važnost propusta podnosilaca predstavke za pravilno rešava- ili Protokola broj 12 nadoknađene (isto). S tim na umu i uprkos
nje ovog predmeta, Sud smatra da je takvo ponašanje bilo su- nekim činjeničnim nejasnoćama, Sud primećuje da je podnosi-
protno svrsi prava na predstavku, kako je predviđeno članom lac predstavke besplatno dobio protezu 25. juna 2007. godine.
34. Konvencije. Proizlazi da ovaj deo predstavke mora biti od- Štaviše, ne postoje naznake da je on posle toga imao neke zdravs-
bačen zbog zloupotrebe prava na predstavku shodno članu 35. tvene probleme u vezi sa tim. Ne postoje ni medicinski dokazi
st. 3 i 4. Konvencije.” da je gladovao ili da na drugi način nije bio u stanju da prima
dovoljno hrane pre navedenog datuma. Pitanje koje pokreće
(Odluka Tatlović-Đekić protiv Srbije) pritužbu podnosioca predstavke se, prema tome, sada može sma-
trati „rešenim“ u smislu člana 37. stav 1. (b). Osim toga, ne pos-
toje posebni razlozi u vezi sa poštovanjem ljudskih prava kako su
ona definisana Konvencijom koji bi zahtevali da Sud nastavi da
11. Brisanje predstavki razmatra ovu pritužbu prema članu 37. stav 1. in fine.”
• Rešena stvar kroz sklopljeno poravnanje (član 37. Kon-
vencije) • Nema osnova za skidanje predmeta sa liste zbog neaktiv-
nosti podnosioca (član 37. Konvencije)
“Sud konstatuje da je posle poravnanja postignutog između
stranaka predmetno pitanje rešeno i da podnositeljka predstav- “... može se uočiti da se 22. novembra 2010. godine Pred-
ke ne želi da dalje učestvuje u postupku (član 37. stav 1 (a) i (b) sednik odeljenja složio, na osnovu drugog zahteva podnosioca
Konvencije). Zadovoljan je da se poravnanje zasniva na poštova- predstavke, da produži rok za podnošenje njegovih zapažanja o
nju ljudskih prava kako je definisano Konvencijom i njenim pro- dopuštenosti i osnovanosti njegove predstavke, kao i njegovog
zahteva za pravično zadovoljenje prema članu 41. Konvencije. mutandis, Yüksektepe protiv Turske, broj 62227/00, stav 32., 24.
Novi rok je prema tome bio 22. decembar 2010. godine. Drugi oktobar 2006. godine).”
podnosilac predstavke je poštovao ovo uputstvo u vezi sa verzi- (Presuda Hajnal protiv Srbije, stavovi 105-106)
jom njegovih zapažanja na srpskom jeziku koja su dostavljena
Sekretarijatu faksom i redovnom poštom 22. decembra 2010.
godine (a dostava redovnom poštom je potvrđena overenim da-
tumom dostavljanja na kovertu). Prevod na engleski zapažanja 13. Iscrpljivanje unutrašnjih pravnih sredstava
drugog podnosioca predstavke poslat je, međutim, Sekretarija-
tu faksom i redovnom poštom 17. odnosno 18. januara 2011. • Vođenje parnice zbog navodno nezakonitog fotografisa-
godine. S obzirom na gore navedeno, Sud je mišljenja da bi bilo nja (član 35. st. 1. i 4. Konvencije)
formalistički da se iz spisa predmeta isključi kao neblagovre-
“...Sud uočava relevantnu praksu domaćih sudova dostavljenu
men sporni pisani podnesak drugog podnosioca predstavke,
od strane Vlade, zasnovanu na Zakonu o obligacionim odnosima
dok je cela situacija svakako van domašaja člana 37. stav 1. (a) i
i neposrednoj primeni člana 8 Konvencije, posebno u kontekstu,
(b) Konvencije i ne može se izvući zaključak da „više nije oprav- između ostalog, nezakonitog fotografisanja ..., pa zaključuje da
dano da se nastavi razmatranje predstavke“ prema članu 37. se podnosiočeva pritužba mora stoga odbaciti na osnovu člana
stav 1 (v). Primedba Vlade se prema tome mora odbiti.” 35 stavovi 1 i 4. Konvencije, zbog neiscrpljivanja domaćih prav-
nih sredstava.”
(Presuda Dobrić protiv Srbije, st. 29 i 30) (Presuda Hajnal protiv Srbije, stav 142)
II - MERITUM
12. Rok od šest meseci u vezi sa navodnom
povredom člana 5. stav 1. Konvenicje
(član 35. st. 1. i 4. Konvencije) 1. Povreda procesne obaveze iz člana 2. Konvencije
“Sud zbog toga podseća da je predmetni krivični postupak
zvanično počeo 5. avgusta 1991. godine. On je, međutim, okončan
“...Sud primećuje da je podnosilac predstavke puštan posle do 13. januara 1992. godine, a do 4. februara 1992. godine pod-
hapšenja i 17. i 18. avgusta 2005. godine, i da nije bio u nepre- nositeljka predstavke je preuzela krivično gonjenje u predmetu u
kidnom pritvoru do 24. avgusta 2005. godine ... Štaviše, odluka svojstvu supsidijarnog tužioca. Okružni sud je 29. januara 1996.
istražnog sudije Opštinskog suda od 24. avgusta 2005. godine ja- godine oslobodio „B“, navodeći da je on postupao u samoodbrani,
sno se odnosi na naredbu o pritvoru koju je policija izdala istog ali je Vrhovni sud 24. marta 1999. godine ukinuo ovu presudu i
datuma, a ne na događaje od 17. i 18. avgusta 2005. godine..., a naložio da se predmet vrati na razmatranje pred prvostepenim
pravna sredstva kojima je podnosilac predstavke pribegao posle sudom. Okružni sud je 4. novembra 2002. godine ponovo oslo-
osude očigledno nisu mogla da tretiraju pitanje njegovog pri- bodio „B“, ponovo potvrdivši da je on postupao u samoodbrani.
tvora u policiji (ona su se umesto toga uglavnom fokusirala na Posle ratifikacije Konvencije od strane Tužene države, 20. aprila
važnost priznanja podnosioca predstavke od 18. avgusta 2005. 2004. godine, Vrhovni sud je ukinuo presudu Okružnog suda, pri-
godine). Najzad, Sud konstatuje da je podnosilac predstavke sam metivši da je njegovo obrazloženje skoro isključivo uzelo u obzir
potvrdio da, u skladu sa relevantnim domaćim pravom, zaista dokaze u korist „B“ i da je ostale dokaze ignorisao ili pogrešno
nije bilo prilike da formalno uloži žalbu u vezi sa svojim pritvo- prezentovalo. Vrhovni sud je stoga naložio Okružnom sudu te-
rom od 17. i 18. avgusta 2005. godine.... U takvim okolnostima, meljno ponovno razmatranje predmeta i ocenu dokaza. Posle
pošto je podnosilac predstavke podneo predstavku Sudu 27. jula više od osam godina predmetni postupak još je u toku pred pr-
2006. godine, tj. više od šest meseci posle navedena dva datuma, vostepenim sudom.
Sud smatra da se ovaj deo predstavke mora odbaciti kao nebla- Dalje, ako se prihvati da se postupak posle ratifikacije uglav-
govremen shodno članu 35. st. 1 i 4. Konvencije (videti, mutatis nom odnosio na ocenu dokaza, kao što je Vlada tvrdila, ostaje
nejasno zašto još uvek nema pravosnažnog oslobođenja ili osu- predstavke odgovarajuću ili dovoljnu lekarsku brigu. Prema to-
de u ovom predmetu, iako se primećuje da očigledno nije bilo me, Sud zaključuje da nije bilo povrede člana 3. Konvencije.”
procesnih promena još od decembra 2009. godine. Najzad, su-
gestija Vlade u smislu da Tužena država nije mogla pokrenuti (Presuda Đermanović protiv Srbije, st. 59-62)
istragu po službenoj dužnosti pošto je podnositeljka predstavke
već preuzela krivično gonjenje u ovom predmetu u svojstvu sup-
sidijarnog tužioca zanemaruje članove 64. stav 2. i 379. Zakonika
o krivičnom postupku, koji propisuju da javni tužilac uvek ima 4. Pozitivne obaveze u vezi sa članom 3. Konvencije
ovlašćenje, do zaključenja glavnog pretresa, da nastavi krivično
gonjenje po službenoj dužnosti.... Gore navedena razmatranja
su dovoljna da omoguće Sudu da zaključi da je došlo do povrede “...počev od jula 2005. godine, najkasnije, policiji je trebalo da
procesne obaveze prema članu 2. Konvencije.” bude jasno da je podnosilac predstavke, koji je bio član ranjive
verske manjine (vidi, mutatis mutandis, Okkali protiv Turske,
(Presuda Mladenović protiv Srbije, st. 53-56) broj 52067/99, stav 70., ECHR 2006-XII (izvodi)), stalna meta
napada i da je verovatno da će napada biti i u budućnosti, poseb-
no u junu i julu svake godine pre ili ubrzo posle velikog verskog
praznika... Uprkos tome, u još dva navrata ništa nije učinjeno da
2. Nesprovođenje istrage u slučaju mučenja se ti napadi spreče. U blizini stana gde su se napadi odigrali nije
postavljen video ili neki drugi nadzor, policijske zasede nisu ni
• Povreda procesnog aspekta (član 3. Konvencije) razmotrene, a podnosiocu predstavke ni u jednom trenutku nije
“U konkretnom slučaju, i pored činjenice da je u krivičnom ponuđena zaštita od strane specijalne policijske jedinice , što je
postupku protiv podnosioca predstavke utvrđeno da je on mučen moglo da spreči njegove buduće napadače. S obzirom na gore na-
u februaru 2001. godine i da su mogući počinioci identifikovani, vedeno i mada su organi Tužene države preduzeli mnoge korake
krivična istraga nije obavljena... Prema tome, došlo je do povrede i imali značajne objektivne poteškoće, uključujući i donekle neo-
člana 3. Konvencije.” dređene opise napadača od strane podnosioca predstavke kao i
očigledno nepostojanje očevidaca, Sud smatra da oni nisu predu-
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 41) zeli sve opravdane mere da sprovedu odgovarajuću istragu. Oni
takođe nisu preduzeli opravdane i delotvorne korake da spreče
da se zlostavljanje podnosioca predstavke ponovi, uprkos činje-
nici da je stalan rizik od toga bio realan, neposredan i predvidiv.
3. Nema povrede člana 3. Konvencije u U takvim okolnostima, Sud ne može a da ne utvrdi da je došlo do
slučaju doprinosa podnosioca pogoršanju kršenja člana 3. Konvencije.”
svoga zdravstvenog stanja za vreme (Presuda Milanović protiv Srbije, st. 89-91)
boravka u pritvoru (član 3. Konvencije)
“Međutim, Sud primećuje da je, time što je štrajkovao glađu
i odbijao da ga pregledaju u bolnici, podnosilac predstavke sam
značajno odložio identifikaciju povrede njegove jetre, što je već
5. Pravo na slobodu i bezbednost
dokazao. On je time pokazao malu ili nikakvu brigu za stanje
svog zdravlja, pa se nadležne vlasti teško mogu smatrati odgo- • Pritvor je bio zakonit (član 5 stav 1 Konvencije)
vornim što je njegovo stanje otežano u tom periodu. Sudu je po-
znato da je hepatitis C ozbiljna bolest i, čak i fatalna bolest, ako “Sud nalazi da pritvor podnosioca predstavke, i pored kon-
se ne leči. Međutim, on smatra da su u ovom predmetu nadležne fuzije koja je nažalost nastala u vezi sa njegovom adresom što
vlasti pokazale dovoljno marljivosti, pružajući podnosiocu predse odrazilo u službenim dokumentima, nije ni nezakonit ni proi-
stavke neodložnu i neprekidnu lekarsku negu kao i mogućnost da zvoljan. Sud dalje primećuje da između stranaka nema spora oko
se utvrdi dokle je bolest već napredovala. U svetlu gore navede- postojanja osnovane sumnje da je podnosilac predstavke učinio
nog, ne može se reći da nadležne vlasti nisu pružile podnosiocu krivično delo o kome je reč, ni oko toga da je njegov pritvor odre-
đen kako bi se on izveo pred nadležni zakonski organ. Prema to- suđenja podnosiocu predstavke. Prema tome, došlo je do povrede
me, nije došlo do povrede člana 5 stav 1 (v) Konvencije.” prava podnosioca predstavke da odmah bude izveden pred sudi-
(Presuda Vrenčev protiv Srbije, stav 61) ju kako je zajamčeno članom 5 stav 3 Konvencije.”
(Presuda Vrenčev protiv Srbije, stav 68)
• Pravo okrivljenog da bude izveden pred sudiju koji je
ovlašćen da odluči o njegovom puštanju na slobodu (član
• Pravo okrivljenog na sprovođenje ekspeditivnog postup-
5. stav 3. Konvencije)
ka i pravo na usmenu raspravu (član 5. stav 4. Konvenci-
“Sud podseća da zakonito uhapšen pojedinac ili pojedinac je)
osumnjičen da je počinio krivično delo mora, prema članu 5. stav
3. Konvencije, biti zaštićen određenom sudskom kontrolom. Ta “Sud primećuje, što se tiče predmetnog slučaja, da u postupku
kontrola mora da ispuni zahtev hitnosti (videti, McKay protiv pred Vrhovnim sudom nije držano usmeno ročište. Štaviše, peri-
Ujedinjenog Kraljevstva [VV], broj 543/03, stav 33., ECHR 2006- od od četiri dana je protekao od trenutka kada je postupak po
...), biti „automatska“, naime, ne zavisiti od prethodne predstavke žalbi podnosioca predstavke okončan do donošenja odluke, što
lica o kome je reč (isto, stav 34.), a pritvoreno lice mora lično biti samo po sebi predstavlja kršenje roka od četrdeset osam časova
izvedeno pred „sudiju ili [nekog] drugog službenika ovlašćenog koji predviđa član 143 stav 6 ZKP... Sem toga, advokat podno-
po zakonu“ da odluči da li da naredi njegovo ili njeno puštanje na sioca predstavke je primio odluku Vrhovnog suda tek dva dana
slobodu u toku suđenja (isto, stav 35.).Sud dalje podseća da čak posle njenog donošenja i, sve u svemu, više od šest dana pošto
i kada je domaći sud prvobitno odredio pritvor, to ne isključuje je postupak po žalbi okončan... Sud zbog toga nalazi da je došlo
naknadnu primenu navedenog „zahteva hitnosti“ ako, između do povrede člana 5 stav 4 u dvostrukom pogledu: nedostatak ek-
ostalog, optuženi nije saslušan prilikom razmatranja njegovog speditivnosti u postupku pred Vrhovnim sudom i odsustvo usme-
pritvora. Na primer, period od petnaest dana od kada je podno- nog ročišta pred tim sudom (bez obzira na činjenicu da je redak
silac predstavke stavljen u pritvor, na osnovu sudskog rešenja, i slučaj u drugim evropskim sudskim sistemima da je Vrhovni sud
njegovog ličnog saslušanja pred sudijom smatrao se nesaglasnim obavezan da se rutinski bavi žalbama podnetim u kontekstu
sa članom 5. stav 3. u predmetu McGoff protiv Švedske (presu- pritvora).”
da od 26. oktobra 1984. godine, stav 27., serija A broj 83). S ob- (Presuda Vrenčev protiv Srbije, stav 84)
zirom na gore navedenu sudsku praksu i u vezi sa predmetnim
slučajem, Sud primećuje da u spisu predmeta nema dokaza koji
bi ukazao da je hapšenjem podnosioca predstavke i/ili njegovim • Pravo okrivljenog da bude pušten na slobodu dok čeka
naknadnim pritvorom povređen član 5. stav 1 (v) Konvencije. Sud suđenje (član 5. stav 3. Konvencije)
dalje primećuje, međutim, da, s obzirom na odredbe Zakonika o “S obzirom na gore navedeno, Sud primećuje:
krivičnom postupku i njegove prethodne nalaze (stavovi 27, 28.
i 41. u gornjem tekstu), podnosilac predstavke nije izveden pred (1) da je 16. jula 2004. godine podnosilac predstavke podneo
sudiju koji je imao i obavezu da razmotri njegov pritvor i neop- predlog Okružnom sudu, tražeći puštanje uz jemstvo ili, alterna-
hodno ovlašćenje da naloži njegovo puštanje na slobodu do, u tivno, zabranu napuštanja boravišta do završetka krivičnog po-
najboljem slučaju, 2. marta 2005. godine, što je više od četrdeset stupka protiv njega;
jednog dana posle njegovog hapšenja.” (2) bez obzira na Vladine podneske suprotno tome, podnosi-
(Presuda Milošević protiv Srbije, st. 51-53) lac jasno nije imao obavezu prema članu 133 stav 3 i 137 ZKP da
precizno navede vrstu i iznos jemstva koje daje (vidi stavove 30 i
• Pravo okrivljenog da odmah bude izveden pred sudiju 31 u gornjem tekstu);
(član 5. stav 3. Konvencije) (3) da je 26. jula 2004. godine podnosilac predstavke osuđen i
“Sud primećuje da u konkretnom slučaju ročište nije održano novčano kažnjen sa 128 evra, što je bila blaga kazna i, s obzirom
ni kada je prvobitno određen pritvor podnosiocu predstavke ni na okolnosti, svakako kazna koja se mogla očekivati; i da je 26.
kada je Vrhovni sud razmatrao odnosnu žalbu u vezi sa tim. Sto- jula 2004. godine podnosilac predstavke pušten, a da očigledno
ga je trebalo dvadeset dana da podnosilac predstavke bude lično njegov predlog od 16. jula 2004. godine nikada nije ni razmatran.
izveden pred sudiju, a čak ni tada to nije bio deo postupka raz- Prema tome, došlo je do posebne povrede prava podnosioca
matranja pritvora pre suđenja već se to desilo prilikom samog predstavke “da bude pušten dok čega na suđenje”, a koje puštanje
je moglo biti “uslovljeno [njegovim] garancijama da će se pojavi- tim – presudama i uprkos njegovom pogoršanom zdravstvenom
ti” na sudu, kako predviđa član 5 stav 3 Konvencije.” stanju.”
(Presuda Đermanović protiv Srbije, stav 80)
(Presuda Vrenčev protiv Srbije, stav 77)
8. Pravo na pravično suđenje

6. Opasnost od bekstva kao razlog za produžavanje • Pravo na pravično suđenje u postupku za lišenje poslov-
pritvora (član 5. stav 3. Konvencije) ne sposobnosti (član 6. stav 1. Konvencije)
“U konkretnom slučaju, Sud prvo primećuje da je podnosilac
“... Sud smatra da je mogućnost bekstva mogla biti prihvat- predstavke bio isključen sa završnog ročišta i da prema tome nije
ljivo opravdanje da se podnosilac predstavke u početku pritvori. mogao da lično ospori izveštaj veštaka koji preporučuje delimič-
Međutim, potreba da se nastavi sa lišenjem slobode ne može se no lišavanje njegove poslovne sposobnosti (videti st. 47 – 48. u
procenjivati samo sa apstraktne tačke gledišta. Kako vreme pro- gornjem tekstu). Drugo, u odluci Opštinskog suda u vezi sa tim
lazi, nadležni organi moraju razmatrati ovo pitanje pozivajući se samo je navedeno da lično pojavljivanje podnosioca predstavke
na jedan broj drugih relevantnih faktora koji mogu ili potvrditi ne bi bilo „svrsishodno“, u njoj nema dodatnog obrazloženja, a
postojanje opasnosti od bekstva ili da ta opasnost bude tako ma- na član 36. stav 2. ZVP jedva da se poziva (videti st. 48 i 101. u
la da ne može opravdati pritvor do suđenja (vidi, među mnogim gornjem tekstu). Treće, ni učešće podnosioca predstavke se nije
drugim autoritetima, Letellier protiv Francuske, 26. Jun 1991. moglo opravdano isključiti na osnovu proizvoljne pretpostavke o
godine, stav 43., Serija A broj 207 i Panchenko protiv Rusije, ci- njegovoj hipotetičkoj „nesposobnosti“, kako je Vlada kasnije tvr-
tiran u gornjem tekstu, stav 106.). U predmetu podnosioca pred- dila. Najzad, s obzirom na informacije sadržane u spisu predme-
stavke, međutim, obrazloženja sudova se nisu menjala protekom ta, iako je podnosilac predstavke imao pravnicu koju je Država
vremena tako da prikažu novu situaciju, a nisu ni potvrdila da imenovala da ga zastupa na predmetnom ročištu, on nije imao
li je ovaj osnov i dalje važio u kasnijoj fazi postupka (vidi, Bykov mogućnost da se sa njom sastane i da joj da uputstva kako da vo-
protiv Rusije [VV], broj 4378/02, stav 64., ECHR 2009-...). Umesto di predmet (videti st. 47 i 48. u gornjem tekstu). S obzirom na go-
toga, organi su koristili uobičajene formulacije, stalno se pozi- re navedeno i bez obzira na njegovu spremnost da prihvati stav
vajući na početne poteškoće pri utvrđivanju boravka podnosioca Vlade da se razni izveštaji veštaka nisu međusobno isključivali,
predstavke.” per se, (videti st. 123, 84, 86, 92 i 97. u gornjem tekstu, tim redo-
sledom), Sud zaključuje da predmetni postupak, „uzet u celini“
(videti Barberá, Messegué i Jabardo protiv Španije, 6. decembar
(Presuda Đermanović protiv Srbije, st. 78 i 79) 1988. godine, stav 68, serija A broj 146), nije ispunio zahtev pra-
vičnog suđenja. Shodno tome, on utvrđuje povredu člana 6. stav
1 Konvencije.”
(Presuda Salontaji Drobnjak protiv Srbije, st. 127 i 128)
7. Dužnost suda da razmotri mogućnost
primene blaže mere od mere pritvora • Ujednačenost sudske prakse (član 6. stav 1. Konvencije)
(član 5. stav 3. Konvencije) “Sud primećuje da iako se mogu prihvatiti određena odstupa-
nja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom
sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvoste-
“... Kada je podnosiocu predstavke produžavan pritvor, or- penih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određe-
gani nisu razmatrali alternativne mogućnosti za obezbeđenje noj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna
njegovog prisustva na suđenju, kao što su, na primer, plenidba tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse
njegovih putnih isprava. Štaviše, njegove molbe da bude pušten Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom
su odbijane čak i posle pritvora koji je bio isti kao i tri četvrtine pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije,
zatvorske kazne koja mu je određena obema – konačno ukinu- broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine) i uključuje nedo-
sledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situ- je da preduzme sve neophodne mere da se pravosnažna sudska
acijama čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. presuda izvrši ... Sud je već utvrdio da je Država odgovorna za du-
septembra 2006. godine (videti stav 16 u gornjem tekstu). Pošto govanja preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.... On ne
ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo nalazi razlog da odstupi od ovog stava u konkretnom predmetu
stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti pove- pošto su dužnici prve, druge i četvrte podnositeljke predstavki ta-
renje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno kva preduzeća...., a postupak za povraćaj dugovanja do sada tra-
od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. je između godinu dana i pet meseci i četiri godine i osam meseci,
Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da pro- od kada je Srbija 3. marta 2004. godine ratifikovala Konvenciju
glašava koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosila- (period koji je u nadležnosti Suda ratione temporis). Organi Srbi-
ca predstavki (videti, mutatis mutandis,Garcia Ruiz protiv Špani- je, stoga, nisu preduzeli neophodne mere da se presude o kojima
je [VV], broj 30544/96, stav 28, ECHR 1999-I) da ih je predmetna je reč izvrše, a nisu dali ni ubedljive razloge za taj propust... Pre-
sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred ma tome, došlo je do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.”
Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede čla- (Presuda Crnišanin i dr. protiv Srbije, st. 123 i 124)
na 6. stav 1 po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tu-
dor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart • Neizvršenje pravosnažne presude (član 6. stav 1. Konven-
2009. godine).” cije)
(Presuda Vinčić i dr. protiv Srbije, stav 56) “Država je odgovorna da upotrebi sva pravna sredstva ko-
Videti takođe: (Presuda Rakić i dr. protiv Srbije, stav 43) ja ima na raspolaganju kako bi se izvršila pravosnažna sudska
odluka, uprkos činjenici da je ona doneta protiv privatnog lica,
“Iako se određena odstupanja u tumačenju mogu prihvatiti kao i da obezbedi potpuno poštovanje svih relevatnih domaćih
kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema koji je, baš kao i postupaka (videti, mutatis mutandis, Marčić i drugi podnosio-
srpski, zasnovan na mreži sudećih i apelacionih sudova koji ima- ci predstavke protiv Srbije, citiran u gornjem tekstu, stav 56.) S
ju nadležnost nad određenom teritorijom, u slučajevima podno- obzirom na svoj stav u predmetnom slučaju, Sud smatra da Tu-
silaca predstavki suprotna tumačenja proistekla su iz iste sudske žena država mora osigurati, odgovarajućim sredstvima, izvrše-
nadležnosti, tj. Okružnog suda u Beogradu, i podrazumevala su nje pravosnažne odluke Četvrtog opštinskog suda od 30. marta
nedosledno presuđivanje zahteva podnetih od strane mnogih lica 1987. godine (videti, među mnogim drugim autoritetima, Mar-
u istim situacijama. Sve je to dovelo do stanja trajne neizvesnosti, čić i drugi podnosioci predstavke protiv Srbije, citiran u gornjem
koje je zauzvrat moralo umanjiti poverenje javnosti u pravosu- tekstu, stav 65)”
đe. Iako ne smatra odgovarajućim da kaže kakav je stvarni ishod
slučaja podnosioca predstavke trebalo da bude, Sud nalazi da je i (Presuda Popović protiv Srbije, st. 31 i 48)
pored toga došlo do kršenja člana 6. Konvencije na račun duboke
• Obaveze države u vezi sa izvršenjem pravosnažne presu-
i uporne pravosudne neizvesnosti koju Vrhovni sud nije ispravio
de (član 6. stav 1. Konvencije)
na zadovoljavajući način.”
“Sud podseća da država ima obavezu da organizuje sistem
(Presuda Živić protiv Srbije, st. 35 i 36)
izvršenja presuda koji je delotvoran i pravno i u praksi i obezbe-
đuje njihovo izvršenje bez odugovlačenja ...
• Izvršenje presude je sastavni deo suđenja (član 6. stav 1.
Sud primećuje, što se tiče konkretnog predmeta, da preosta-
Konvencije)
li deo zahteva podnosioca predstavke nije izvršen od 18. marta
“Sud podseća da se izvršenje presude koju je sud doneo mora 2004. godine i da je policija izričito odbila da pomogne sudskim
smatrati sastavnim delom “suđenja” prema članu 6 (vidi Hornsby izvršiteljima više puta, kao i 18. novembra 2004. godine, što je
protiv Grčke, presuda od 19. marta 1997. godine, Izveštaji o presu- činjenica koju su u ovom postupku domaći organi kao i Vlada
dama i odlukama 1997-II, str. 510, stav 40). Dalje, odugovlačenje tada očigledno tolerisali... Dalje, izgleda da nije bilo pokušaja da
u izvršenju presude može se opravdati u posebnim okolnostima. se izvrši pravosnažna presuda od tada pa nadalje, iako ne postoji
Ono, međutim, ne sme biti tako da ugrožava suštinu prava za- dokaz da se ovo odugovlačenje može pripisati nedostatku sred-
štićenog prema članu 6 stav 1 Konvencije (vidi Immobiliare Saffi stava na strani dužnika.... Najzad, ne postoji ništa što ukazuje
protiv Italije [VV], br. 22774/93, stav 74, ECHR 1999-V). Najzad, da je postupak izvršenja posebno složen ili, da je zapravo, tran-
bez obzira da li je dužnik privatni ili društveni subjekt, na Državi sformacija jednog dužnika u četiri posebna preduzeća doprinela
odugovlačenju na koje se žali podnosilac predstavke... U takvim zao zakazano ročište (videti stavove 30 – 33 u gornjem tekstu).
okolnostima i bez obzira da li je neki od dužnika preduzeće u dr- Najzad, primećeno je da Opštinski sud propustio da primeni me-
žavnom vlasništvu ili pod državnom upravom..., Sud smatra da je re prinude i pored jasno izraženog stava bivše supruge podnosi-
tužena država jasno propustila da delotvorno sprovede postupak oca predstavke da ne želi da sarađuje (videti stav 40 u gornjem
izvršenja u pitanju... Sud zato nalazi da su srpski organi ugrozili tekstu). Uprkos osetljivosti spornog postupka, kao i činjenici da
suštinu “prava na sud” podnosioca predstavke i da su ga spreči-
je podnosilac predstavke mogao da viđa decu samo nezvanično,
li u dobijanju novca koji je zakonito očekivao da dobije. Prema
tome, došlo je do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i posebne Sud, prema tome, smatra da organi Srbije nisu preduzeli dovolj-
povrede člana 1 Protokola br. 1 (videti Koliada protiv Rusije, ne mere da se izvrši pravosnažna odluka o pravu na viđanje sa
br. 31276/02, stav 25, 30. novembar 2006. godine).” decom od 6. juna 2000. godine. Shodno tome, došlo je do povrede
(Presuda EVT protiv Srbije, st. 52 do 54) člana 6 stav 1 Konvencije.”
• Odgovornost za delimično izvršenje pravosnažne presu- (Presuda Felbab protiv Srbije, stav 63)
de (član 6. stav 1. Konvencije)
“...izvršenje je delimično završeno bankarskom doznakom da-
na 7. aprila 2006. godine ... podnosilac predstavke se ne može kri- “...Sud prvo primećuje da je nalog o održavanju kontakta sa
viti što se oslonio na tačnost informacija sadržanih u zemljišnim detetom iz pravosnažne presude od 7. oktobra 2002. godine, ko-
knjigama same tužene države....izgleda da podnosilac predstav- ji je izmenjen 21. maja 2003. godine, ostao neizvršen do danas.
ke nije tražio izvršenje odluke Opštinskog suda od 4. aprila 2006. Drugo, pošto su doneli rešenja o izvršenju, domaći sudovi su imali
godine..., u skladu sa relevantnim domaćim pravom, već je ume- obavezu da postupaju po službenoj dužnosti. Treće, Srbija je rati-
sto toga pribegao očigledno nedelotvornoj građanskoj parnici...U fikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, što znači da je postu-
tim okolnostima, Sud smatra da srpski organi nisu delotvorno
pak o kome je reč bio u nadležnosti Suda ratione temporis u peri-
sproveli sporni izvršni postupak do 4. aprila 2006. godine, ali da
se ne mogu smatrati odgovornim za bilo kakvo kašnjenje posle odu od skoro pet godina. Četvrto, u ovom periodu, domaći sudovi
toga... Sud stoga nalazi da je tužena država, u navedenom inter- su novčano kaznili N. C. samo jednom, a da ta novčana kazna nije
valu, ugrozila suštinu „prava na pristup sudu“ podnosioca pred- nikada naplaćena, izgubili su spis predmeta, i što je najgore, nisu
stavke i sprečila ga da dobije potpunu imovinsku naknadu koju je preduzeli nikakve značajne korake u periodu između 28. oktobra
legitimno očekivao. Prema tome, došlo je do povrede člana 6 stav 2004. godine i 2. oktobra 2008. godine. Peto, sudski izvršilac o
1 Konvencije i posebne povrede člana 1 Protokola br. 1 (videti, kome je reč je radio u Opštinskom sudu u Nišu, pa se njegov loš
mutatis mutandis, Kolyada protiv Rusije, br. 31276/02, stav 25, rad zbog toga pripisuje Tuženoj državi bez obzira što mu je rad-
30. novembar 2006. godine).” ni odnos kasnije prestao. Šesto, organima Srbije je bilo potrebno
(Presuda ZIT protiv Srbije, st. 60 i 61) više od dve godine da utvrde novu adresu N. C. u Beogradu, a
podnositeljka predstavke očigledno nije imala nikakav kontakt
• Neizvršenje pravosnažne presude u oblasti porodičnih sa detetom od septembra 2007. godine. Najzad, primećeno je da
odnosa (član 6. stav 1. Konvencije)
je tokom postupka podnositeljka predstavke učinila sve što je u
“Sud primećuje, na prvom mestu, da je pravosnažna odluka o njenoj moći da se nalog iz pravosnažne presude o kontaktu sa de-
pravu na viđanje sa decom od 6. juna 2000. godine ostala neiz- tetom izvrši, dok domaći organi nisu upotrebili nijednu prinudnu
vršena od 6. oktobra 2000. godine do 22. maja 2008. godine, kad meru uprkos jasnom stavu druge strane da ne želi da sarađuje,
je sporni izvršni postupak okončan (videti stavove 23 i 33 u gor- uključujući i očigledan pokušaj N. C. da prikrije svoje novo pre-
njem tekstu). Drugo, pošto je doneo rešenje o izvršenju, Opštin-
bivalište u periodu od septembra 2007. godine do oktobra 2009.
ski sud je imao obavezu da postupi po službenoj dužnosti. Treće,
Srbija je ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, što znači godine. Bez obzira na osetljivost spornog postupka, kao i činjeni-
da je postupak o kome je reč bio u nadležnosti Suda ratione tem- cu da je podnositeljka predstavke mogla povremeno da viđa dete
poris u periodu od više od četiri godine i dva meseca. Četvrto, pre septembra 2007. godine, Sud zaključuje da organi Srbije nisu
u ovom periodu Opštinski sud je samo potvrdio ranije određenu postupali marljivo niti preduzeli dovoljno koraka da se nalog iz
novčanu kaznu, naložio M. F. da plati navedene troškove i otka- pravosnažne presude od 7. oktobra 2002. godine, koji je izmenjen
21. maja 2003. godine, sprovede. Prema tome, došlo je do povre- posebnom hitnošću (videti stavove 10 – 12 u gornjem tekstu, kao
de člana 6. stav 1. Konvencije.” i, među mnogim drugim autoritetima, Stevanović protiv Srbije,
(Presuda Krivošej protiv Srbije, stav 47) broj 26642/05, st. 53 i 55, 9. oktobar 2007. godine).”
(Presuda Simić protiv Srbije, st. 18-19)
• Primena člana 6. Konvencije u slučaju isticanja imovin-
sko-pravnog zahteva u krivičnom postupku (član 6. stav • Načela o kojima bi trebalo da se vodi računa u pogledu
1. Konvencije) procene razumnosti dužine jednog sudskog postupka
(član 6. stav 1. Konvencije)
“Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud prvo konstatuje da
se član 6. primenjuje počev od 29. maja 2003. godine, a to je da- “Prvo, pošto Konvencija štiti osnovna ljudska prava, povreda
tum kada je majka podnosilaca predstavke, postupajući u ime člana 6. stav 1. na osnovu dužine postupka treba da se utvrđuje
podnosilaca predstavke, istakla imovinsko-pravni zahtev u toku samo u predmetima koji otkrivaju očigledne i ozbiljne nedostat-
krivične istrage, pa su oni time stekli status parničnih stranaka ke u radu domaćih sudova u pitanju koji se svode na uskraćivanje
u krivičnom postupku. Pritužbe su očigledno osmišljene da osi- pravde i gde se istinski može reći da su prekršena osnovna pro-
guraju osudu koja bi podnosiocima predstavke omogućila da cesna prava podnosioca predstavke. Drugo, povrede bi trebalo
iskoriste svoja građanska prava, tj. pravo na izdržavanje deteta, utvrditi samo kada se mogu otkriti dugi periodi neaktivnosti koji
kako je dosuđeno presudom od 28. decembra 2000. godine.” se jasno pripisuju Državi. Treće, podnosilac predstavke mora da
(Presuda Ristić protiv Srbije, stav 46) pokaže da je on ili ona učinio napor da se postupak koji navodno
kasni ubrza, čime se izražava interes da se postupak vodi brže.
• Period koji se uzima u obzir prilikom procene razumno- Četvrto, podnosilac predstavke mora da pokaže da on ili ona nije
sti dužine trajanja postupka (član 6. stav 1. Konvencije) značajno doprineo navodnom kašnjenju zbog njegovog ili njenog
sopstvenog ponašanja.”
“Sud primećuje da je postupak počeo 6. juna 2001. godine ka-
da su podnosioci predstavke podneli tužbu. Na osnovu informaci- (Presuda Veljkov protiv Srbije, izdvojeno
ja dostupnih u spisima predmeta, ona još nije bila rešena na dan mišljenje sudije Bjergvinsona)
donošenja ove presude. Kao posledica toga postupak traje više
• Kriterijumi za procenu razumnosti dužine postupka
od šest godina i tre meseca pred dve sudske instance. Međutim,
(član 6. stav 1. Konvencije)
period koji potpada pod nadležnost Suda počeo je 3. marta 2004.
godine, kada je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Srbiju, “Sud ističe da se razumnost dužine trajanja postupka mora
i nije bio završen na dan donošenja ove presude. Tako on traje procenjivati u svetlu okolnosti predmeta i pozivanjem na
preko tri godine i šest meseci na dva nivoa sudske nadležnosti. kriterijume utvrđene njegovom sudskom praksom, posebno na
I pored toga, kako bi se utvrdila opravdanost dužine vremena u složenost predmeta, ponašanje strana u sporu i nadležnih organa
pitanju, takođe se mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 3. vlasti, kao i koja je važnost predmeta za podnosioca predstavke
marta 2004. godine (videti među mnogim drugim autoritetima, (videti, među mnogim drugim autoritetima, predmet Mikulić
Styranowski protiv Poljske, presuda od 30. oktobra 1998. godine, protiv Hrvatske [VV], br. 53176/99, stav 38, ECHR 2002-I).”
Izveštaji o presudama i odlukama 1998-VIII, str. 3376, stav 46). (Presuda Stevanović protiv Srbije, stav 35)
Do tog datuma, predmet je bio u toku već dve godine i devet me-
seci u prvoj instanci.” • Kriterijumi za procenu razumnosti dužine radnog spora
(Presuda Mikuljanac, Mališić i Šafar protiv Srbije, st. 35-37) (član 6. stav 1. Konvencije)
“Sud na prvom mestu zapaža da je sporni postupak trajao od
• Načela u pogledu suđenja u razumnom roku u radnim
24. decembra 2001. godine do 3. aprila 2008. godine. Pošto je
sporovima (član 6. stav 1. Konvencije)
Srbija ratifikovala Konvenciju 3. marta 2004. godine, on je stoga
“Sud podseća da je u radnim sporovima neophodna posebna u nadležnosti Suda ratione temporis u periodu od četiri godine i
ažurnost (Ruotolo protiv Italije, presuda od 27. februara 1992. mesec dana pred tri nivoa sudske nadležnosti. Drugo, predmet
godine, serija A broj 230-D, st. 39, stav 17). Sud, takođe, podse- podnosioca predstavke je 3. marta 2004. godine već bio u toku
ća da se ovaj zahtev dodatno pojačava u odnosu na države gde dve godine i dva meseca....Treće, priroda parnice podnosioca
domaći zakon predviđa da se takvi predmeti moraju rešavati sa predstavke nije bila posebno složena. Četvrto, postojao je jedan
značajan period sudske neaktivnosti od više od godinu dana i da se ova presuda po žalbi ukine ... U takvim okolnostima, Sud
pet meseci, od kojih je proteklo gotovo sedam meseci od kako je primećuje da su se odluke od 25. decembra 2000. godine i 24.
tužena država ratifikovala Konvenciju ...Najzad, primećuje se da marta 2004. godine naizgled odnosile na različita pitanja, tj. na
je prvostepena presuda uručena podnosiocu predstavke neka tri delimično poništenje ugovora sa jedne strane i raskid ugovora u
meseca posle njenog donošenja i da je bilo i daljih kašnjenja i gre- preostalom delu, s druge strane. Međutim, predmetne odluke su
šaka u postupanju po njegovoj žalbi koju je naknadno podneo...U se oba puta oslonile na iste međusobno povezane činjenice u vezi
vezi sa kriterijumima utvrđenim njegovom praksom i domaćim sa složenim odnosom ostavioca sa sinom i suprugom, i u suštini
pravom ..., kao i okolnostima ovog predmeta, Sud je mišljenja da su se bavile istim prvobitnim zahtevom kojim je supruga traži-
ukupna dužina postupka na koju se podnosilac predstavke pritu- la sveobuhvatno utvrđivanje njenih interesa proisteklih iz ovog
žuje nije ispunila zahtev razumnog roka. Prema tome, došlo je do konteksta... Štaviše, dok je odluka od 25. decembra 2000. godine
povrede člana 6 stav 1 Konvencije.” bila jasno doneta delom protiv interesa podnosioca predstavke,
(Presuda Stanković protiv Srbije, st. 30-36) odlukom od 24. marta 2004. godine nije izrečeno kako bi trebalo
da se odluči o preostalom delu zahteva tužilje. Uzimajući u obzir
• Sud je bio “ustanovljen u skladu sa zakonom” - nema po- celokupan kontekst u kom je doneta odluka da se ukine ranija od-
vrede (član 6. stav 1. Konvencije) luka iz tehničkih razloga i činjenicu da njome nije pravosnažno
odlučeno u korist podnosioca predstavke, ne može se ni oprav-
“...Sud primećuje da je, kao što je Vlada tvrdila i dokumento- dano tvrditi da je sudija B jednom presudio protiv podnosioca
vala doslednom i dugogodišnjom praksom domaćih sudova, član predstavke, a jednom u skladu sa njegovim interesom. Najzad,
71 stav 5 Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine predvi- Sud konstatuje da je sudija D učestvovao u donošenju navede-
đao da sudija može jedino biti izuzet iz odlučivanja o pravnom ne odluke Okružnog suda od 24. marta 2004. godine, kojom se
sredstvu podnetom protiv same odluke u čijem je donošenju već određuje vraćanje predmeta na nižu instancu, kao i odluke Vr-
učestvovao... Pošto, ni sudija B, ni sudija D, 24. marta 2004. godi- hovnog suda od 20. aprila 2006. godine, kojom je revizija pod-
ne, odnosno 20. aprila 2006. godine, nisu bili u toj poziciji ... Sud nosioca predstavke odbijena, i da su se obe odluke odnosile na
ne može a da ne zaključi da je predmetni sastav veća Okružnog raskid preostalog dela predmetnog ugovora...Proizlazi da u vezi
suda i Vrhovnog suda bio „ustanovljen prema zakonu“ u smislu sa odlukom od 24. marta 2004. godine i, a fortiori, odlukom od
člana 6. stav 1. Konvencije. Shodno tome proizlazi da nije bilo 20. aprila 2006. godine, mogu postojati opravdane sumnje u od-
povrede člana 6. stav 1. Konvencije s tim u vezi.” sustvo nepristrasnosti navedenih sudija, odnosno, i, dalje, da se
(Presuda Šorgić protiv Srbije, st. 64 i 65) te sumnje mogu smatrati objektivno opravdanim. Prema tome,
došlo je do povrede člana 6. stav 1. Konvencije s tim u vezi.”
• Sud nije bio “nepristrasan” - (povreda člana 6. stav 1.
Konvencije) (Presuda Šorgić protiv Srbije, stavovi 68-71)
“Ako se vratimo na predmetni slučaj, primenivši subjektivni • Srazmernost ograničenja prava na pristup sudu licu li-
test, Sud primećuje da podnosilac predstavke nije naveo nikakav šene ili ograničene poslovne sposobnosti (član 6. stav 1.
dokaz da obori pretpostavku da su predmetne sudije bile nepri- Konvencije)
strasne. Činjenica da se one nisu same izuzele iz predmetnog par-
ničnog postupka u drugoj i trećoj instanci, posle ranijeg učešća u “U vezi sa konkretnim slučajem i čak pod pretpostavkom da
tom postupku, ne predstavlja dovoljan dokaz... Dalje je primeće- je ograničenje prava podnosioca predstavke na pristup sudu bi-
no da su predmetna veća, uključujući i predmetne sudije, obra- lo u potpunosti u skladu sa relevantnim domaćim zakonom i da
zložila razloge za svoje odluke, i pokazala da nema naklonosti u je težilo legitimnom cilju, mišljenje ovog Suda je da je ono upr-
korist ili na štetu neke od stranaka u postupku ... kos tome neproporcionalno. Prvo, iako su podnosilac predstav-
U vezi sa objektivnim testom, Sud primećuje da je 25. decem- ke i njegov staratelj podneli brojne predloge u tom smislu, četiri
bra 2000. godine sudija B učestvovao u odluci o delimičnom po- godine kasnije sud tek treba da razmatra osnovanost potpunog
ništenju ugovora o doživotnom izdržavanju, koja je postala pra- vraćanja poslovne sposobnosti podnosiocu predstavke (videti st.
vosnažna 13. avgusta 2001. godine. Postupak se zatim nastavio u 62 – 83. u gornjem tekstu). Drugo, u tom vremenu i sasvim odvo-
vezi sa preostalim delom spornog ugovora, koji je i sam raskinut jeno od naizgled prilično površnog razmatranja stanja podnosi-
presudom Petog opštinskog suda od 17. juna 2003. godine... Su- oca predstavke od strane “CSR” u dva navrata (videti st. 74 i 78.
dija B je 24. marta 2004. godine učestvovao u donošenju odluke u gornjem tekstu), u ovom kontekstu nije preduzet sveobuhvatan
psihijatrijski pregled podnosioca predstavke. Najzad, važeće do- Vlada ne osporava verodostojnost navoda podnosioca predstav-
maće zakonodavstvo koje izgleda da ne predviđa periodično po- ke da je takođe primio električne šokove i bio izložen pretnjama
novno razmatranje stanja podnosioca predstavke od strane suda smrću i gušenju. S obzirom na ozbiljnost ovog mučenja kao i vre-
(videti st. 94 i 104 u gornjem tekstu, videti, takođe, stav 107, Na- mensku bliskost priznanju pred istražnim sudijom, Sud ne vidi
čelo 14, u gornjem tekstu), ključnu, skoro neograničenu, ulogu u nijedan razlog za sumnju da je podnosilac predstavke zaista dao
vezi sa ovim, umesto toga, daje “CSR” (videti st. 79 i 80. u gornjem to priznanje iz straha da će ga policija dalje mučiti, što je pre-
tekstu kao i stav 124. u gornjem tekstu i, mutatis mutandis, X ma tome posledica njegovog zlostavljanja u policijskoj stanici u
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 5. novembar 1981. godine, st. 53 Smederevu. Činjenica da je policija mogla da obezbedi povratak
i 54., serija A broj 46).” podnosioca predstavke u zatvor i da nastavi da ga zlostavlja čak
(Presuda Salontaji Drobnjak protiv Srbije, stav 134) i pošto je podnosilac predstavke vraćen u zatvor dokazuje da su
njegov strah opravdan Štaviše, podnosilac predstavke nije mo-
• Držanje usmenog ročištva povodom predloga za povraćaj gao da se propisno konsultuje (posebno nasamo) sa advokatom
u pređašnje stanje (član 6. stav 1. Konvencije) pre nego što je dao priznanje pred istražnim sudijom 13. febru-
ara 2001. godine i dao izjave pred istražnim sudijom 14. i 19.
“S obzirom na relevantnu domaću sudsku praksu, izgleda da februara 2001. godine bez prisustva njegovog advokata. U tim
se vozilo u kvaru, u zavisnosti od okolnosti, može smatrati pri- okolnostima, Sud smatra da bez obzira na uticaj tih izjava na is-
hvatljivim razlogom da se odobri povraćaj u pređašnje stanje... hod krivičnog postupka, njihova upotreba učinila je da postupak
Dok je razdaljina između sudova o kojima je reč mogla biti svi- u celini bude nepravičan. Prema tome, došlo je do povrede člana
ma poznata, posebni saobraćajni uslovi toga dana, uključujući 6. stav 1. Konvencije.”
i okolnosti u vezi sa kvarom, nisu mogli biti poznati; oni su se
stoga morali utvrditi, uključujući i saslušanje samog vozača taksi (Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 52)
vozila. Najzad, mada je podnosilac predstavke izričito predložio
usmeno ročište, takvo ročište nije održano ni pred prvostepenim • Obaveza da se po službenoj dužnosti primene druga sred-
ni pred drugostepenim sudom, pa je Trgovinski sud imao apso- stva izvršenja - neizvršenje pravosnažne presude (član 6.
lutnu diskreciju da li da ga održi, dok Viši trgovinski sud to nije stav 1. Konvencije)
mogao da učini s obzirom na važeće domaće zakonodavstvo. S “Bez obzira na navode Vlade o suprotnom, sud nadležan za
obzirom na gore navedeno, ne komentarišući kakav bi bio stvar- izvršenje je bio obavezan da primeni ex officio druga sredstva
ni ishod predloga podnosioca predstavke za povraćaj u pređašnje izvršenja, ako se već pokazalo da je izvršenje na nekim od onih
stanje (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], koja su predložile podnositeljke predstavki nemoguće.”
broj 30544/96, stav 28., ECHR 1999- I), Sud ne može da utvrdi da
(Presuda Kačapor i dr. protiv Srbije, stav 96)
je u posebnim okolnostima konkretnog predmeta bilo nekih izu-
zetnih elemenata koji bi mogli opravdati propust domaćeg suda • Odnos suda i Narodne banke je odnos dva državna tela
da održi javno, kontradiktorno ročište. Prema tome, došlo je do - neizvršenje pravosnažne presude (član 6. stav 1. Kon-
povrede člana 6. stav 1. Konvencije.” vencije)
(Presuda Motion Pictures Guarantors
Ltd. protiv Srbije, st. 34 do 37) “Odnos između suda nadležnog za izvršenje i Narodne banke
je bio interni odnos, između dva Vladina tela, i, kao takav, van
• Upotreba nedozvoljenih dokaza (člana 6. stav 1. Konven- uticaja podnositeljki predstavki koje su, u svakom slučaju, učinile
cije) sve što je u njihovoj moći da ubrzaju sporni postupak …”
“Sud primećuje da su domaći sudovi utvrdili da je podnosi- (Presuda Kačapor i dr. protiv Srbije, stav 97)
lac predstavke mučen u policijskoj stanici u Smederevu i da nisu
• Pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku (član 6.
prihvatili kao dokaz izjave koje je on tamo dao 10. i 17. februa-
stav 1. Konvencije)
ra 2001. godine. Oni su međutim odbili da zabrane prihvatanje
izjava koje je podnosilac predstavke dao pred istražnim sudijom “U tim okolnostima, Sud zaključuje da bez obzira na uticaj
13., 14. i 19. februara 2001. godine. On je dalje primetio da lekar- podnosiočevog priznanja na ishod krivičnog postupka, njegova
ski izveštaji potvrđuju da je podnosilac predstavke bio brutalno upotreba učinila je suđenje nepravičnim u celini. Sud dalje pri-
pretučen (njegove povrede su uključivale i slomljeno rebro) i da mećuje da su podnosiočeva hapšenja od strane policije u rano ju-
tro, koja su se ponavljala, činjenica da nije bilo ni pokušaja da se stava ni nedostatak sredstva kod dužnika kao izgovor za neizvr-
on prvo pozove i uslovi u kojima je čekao ispitivanje, zajednički, šenje o kome je reč.”
doveli do istog zaključka. Prema tome, došlo je do povrede člana (Presuda Kačapor i dr. protiv Srbije, stav 100)
6. stav 1. Konvencije.”
• Neizvršenje pravosnažne presude proteže se ne samo na
(Presuda Hajnal protiv Srbije, stav 115) izvršni nego i stečajni postupak (član 6 stav 1. Konvenci-
je)
“Najzad, period neizvršenja ne bi trebalo ograničiti samo na
• Pretpostavka nevinosti i krivični postupci u toku (član 6. fazu izvršenja, već on takođe treba da obuhvati kasniji stečajni
stav 1. Konvencije) postupak.”
“... Prihvatanje same činjenice da postoje drugi, posebni i kri-
• Nema povrede prava na pristup sudu u slučaju kada pod-
vični postupci koji su još u toku protiv predmetnog lica kao ote- nosilac nije izabrao adekvatan i delotvoran put zaštite
žavajuću okolnost, neizbežno bi podrazumevalo njegovu ili njenu (član 6. stav 1. Konvencije)
krivicu u tim samim postupcima. To je tačno ono što se desilo
u konkretnom slučaju gde je Opštinski sud implicitno prekršio “...Domaći parnični sudovi razmatrali su pitanje advokatskog
pravo podnosioca predstavke na pretpostavku nevinosti u nave- honorara kao upravnu stvar i s tim u vezi ponudili su određeno
denih šest posebnih paralelnih postupaka u toku...Prema tome, obrazloženje. Podnosilac predstavke je prema tome mogao da
upotrebi upravni put i, da je bilo potrebno, iznese svoj predmet
došlo je do povrede člana 6. stav 2. Konvencije.”
pred Vrhovni sud, očigledno bez roka u kome to treba da učini.
Vrhovni sud je mogao, konačno, ili presuditi o osnovanosti ili uka-
(Presuda Hajnal protiv Srbije, st.131 do 132) zati koji drugi sud ima nadležnost da postupi po tom pitanju. Naj-
zad, podnosilac predstavke nije dostavio domaću sudsku praksu
u smislu da su se u nekom drugom predmetu kao što je njegov
• Obaveza Narodne banke da blagovremeno zahteva po- parnični sudovi proglasili nadležnim ratione materiae, dok je Tu-
kretanje stečajnog postupka - neizvršenje pravosnažne žena država, sa svoje strane, dostavila praksu koja ukazuje da je
presude - (član 6. stav 1. Konvencije) domaće pravosuđe spremno da razmatra veoma različite tužbe u
kontekstu upravnih sporova, kao i da dosudi naknadu na osnovu
osnovanosti, gde je prikladno. U takvim okolnostima, ne može se
“Bez obzira što Narodna banka možda nema obavezu po do- zaključiti da je podnosilac predstavke bio lišen pristupa sudu pri-
maćem zakonu da obaveštava sud nadležan za izvršenje o sta- likom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama.
nju sredstava na bankarskom računu dužnika u pitanju, jasno Shodno tome, nije bilo povrede člana 6. stav 1. Konvencije.”
je da je ona mogla tražiti pokretanje stečajnog postupka mnogo (Presuda Viktor Juhas Đurić protiv Srbije, st. 65 i 66)
ranije.”
• Nema povrede prava na pristup sudu u slučaju odbačaja
revizije zbog nepoštovanja roka za određivanje vredno-
sti predmeta spora nakon izvršene denominacije (član 6.
stav 1. Konvencije)
• Nedostatak sredstava i neizvršenje pravosnažne presude “Mišljenje je Suda, da je Vrhovni sud težio ka legitimnom cilju
(član 6. stav 1. Konvencije) i da je postignuta razumna srazmera između upotrebljenih sred-
stava i cilja kome se težilo. Posebno, primenjeni zakonski prag,
nije predstavljao neopravdano mešanje u pravo podnosilaca na
“S obzirom da je utvrđena obaveza države za neizmirene du- pristup sudu. To je pre predstavljalo legitiman i razuman pro-
gove podnositeljki predstavki u konkretnom slučaju, primećuje cesni zahtev, imajući u vidu samu suštinu uloge Vrhovnog suda
se da država ne može da navede ni nedostatak sopstvenih sred- tj. da se bavi stvarima od neophodne važnosti. Dalje, kao što je
predviđeno članom 392 Zakona o parničnom postupku iz 1977. Vrhovni sud je greškom odbacio zahtev za ispitivanje zakonitosti
godine, Vrhovni sud je potpuno ovlašćen da odbaci svaku revizi- pravosnažne presude podnosioca predstavke kao zakasneo, na-
ju, koju smatra nedozvoljenom.. Zaista, kako je Vlada pravilno vodeći da je on podnet 5. jula 2006. godine, pri čemu je, zapravo,
uočila, Vrhovni sud, stoga nije bio vezan samim pozivanjem ni-
to bio samo datum kad je sam Vrhovni sud primio navedeni zah-
žestepenih sudova na iznos od 50.000 novih dinara kao vrednost
predmetnog spora. Najzad, Vrhovni sud implicitno je zasnovao tev. Vrhovni sud je tako prekršio član 428. Zakonika o krivičnom
predmetnu odluku na prethodno obavezujućem shvatanju, u po- postupku, kao i pravo podnosioca predstavke na pristup sudu
gledu denominacije srpske valute, uključujući i rok koji podnosi- prema Konvenciji, pri čemu treba razumeti da zadatak Suda nije
oci nisu poštovali. U takvim okolnostima, Sud ne nalazi nijedan da utvrđuje kakav bi bio stvaran ishod po zahtevu za ispitivanje
razlog da veruje da je odluka Vrhovnog suda u konkretnom slu- zakonitosti pravosnažne presude podnosioca predstavke da je
čaju proizvoljna.”
Vrhovni sud prihvatio da razmatra njegovu osnovanost.”
(Presuda Dobrić protiv Srbije, stav 54)
• Povreda prava na pristup sudu u slučaju odsustva delo- (Presuda Đokić protiv Srbije, stav 37)
tvornog sredstva u trenutku podnošenja predstavke Su-
du, mada je docnije uvedeno delotvorno sredstvo (član 6.
stav 1. Konvencije) • Pristup sudu i neizvršenje pravosnažne presude u sluča-
“U relevantnom trenutku, podnosilac predstavke po zakonu ju stare devizne štednje (član 6. stav 1. Konvencije)
nije imao pravo da traži preispitivanje odluke u upravnom po-
stupku. Ovo se promenilo tek usvajanjem novog Zakona o držav-
nom premeru i katastru koji je stupio na snagu 11. septembra Takođe bismo želeli da istaknemo činjenicu da je situacija
2009. godine. S tim u vezi Sud podseća da se pitanje iscrpljenosti podnosioca predstavke u ovom predmetu značajno drugačija od
domaćih pravnih sredstava normalno utvrđuje pozivanjem na pretpostavljene većine drugih štediša, čiji su štedni ulozi, tako-
datum podnošenja predstavke Sudu, a od ovog pravila, naravno, đe, pretvoreni u javni dug, a koji nikada nisu dobili pravosnažnu
postoje izuzeci, što se može opravdati posebnim okolnostima sva- presudu kojom se nalaže oslobađanje njihovih uloga. Zbog toga
kog predmeta. U konkretnom slučaju, međutim, podnosilac pred- smatramo da je bilo neopravdano da se državni organi umešaju
stavke podneo je predstavku Sudu 3. novembra 2006. godine. On
je tek 11. septembra 2009. godine, posle skoro tri godine, mogao u izvršenje pravosnažne presude donete na domaćem nivou, iako
dokazivo da ponovo podnese zahtev za upis nepokretnosti Op- je to učinjeno na način dozvoljen prema relevantnim domaćim
štinskoj službi za katastar i Republičkom geodetskom zavodu i zakonima. Iz tog razloga zaključujemo da je ugroženo pravo na
da tek tada, ako zahtev bude usvojen, traži preispitivanje odluke pristup sudu zaštićeno članom 6. Konvencije (videti Jeličić protiv
u upravnom sporu. Shodno tome, bilo bi neproporcionalno da se Bosne i Hercegovine, ECHR 2006 – st. 38 – 46).
od podnosioca predstavke traži da upotrebi ovaj potencijalni put
naknade.”
(Presuda Backović protiv Srbije, stav 49) (Presuda Molnar Gabor protiv Srbije, zajedničko
izdvojeno mišljenje sudija Tulkens, Popović, Karakaš)
• Povreda prava na pristup sudu u slučaju pogrešnog odba-
civanja vanrednog pravnog leka (član 6. stav 1. Konven-
cije) • Pravo na poštovanje pretpostavke nevinosti (član 6. stav
“Sud konstatuje da se pritužba podnosioca predstavke odnosi 2. Konvencije)
na odlučivanje o krivičnoj optužbi protiv njega i, kao takva, spa-
da pod član 6. stav 1. Osim toga, podnosilac predstavke je jasno
“Činjenica da je podnosilac predstavke na kraju proglašen
imao pravo da u roku od mesec dana uloži zahtev za ispitivanje
zakonitosti pravosnažne presude, od datuma prijema presude krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 8 godina, ne mo-
donete po žalbi, tj. do 26. juna 2006. godine, što je on učinio preko že poništiti prvobitno pravo podnosioca predstavke na pretpo-
zatvorske uprave. Odlukom od 31. maja 2007. godine, međutim, stavku nevinosti dok se ne dokaže po zakonu da je kriv. Kao što
je više puta zabeleženo u sudskoj praksi ovog Suda, član 6 § 2 presudama i odlukama 1998-III, str. 1102, stav 52 i Wejrup pro-
reguliše krivični postupak u celini, „bez obzira na ishod optužbe.” tiv Danske (odluka), br. 49126/99, ECHR 2002-IV).”
(Presuda Matijašević protiv Srbije, stav 49) (Odluka Maksimović protiv Srbije)
• Procena ponašanja podnosilaca predstavke i pitanje slo-

ženosti postupka u slučaju više tužbenih zahteva (član 6.
9. Pravo na pravično suđenje - stav 1. Konvencije)
suđenje u razumnom roku “...Sud ne može da prihvati argument Vlade da je podnošenje
tri jednaka zahteva u okviru jedne tužbe doprinelo složenosti
predmeta. Da su podnosioci predstavke podneli tri posebne tužbe
• Dužnost organizovanja pravosudnog sistema (član 6. stav
u vezi sa istom pravnom i činjeničnom pozadinom, domaći sudovi
1. Konvencije)
bi ih, iz razloga efikasnog deljenja pravde, verovatno spojili. U
“Prema utvrđenoj praksi Suda, hronična prenatrpanost i za- suprotnom, bili bi obavezni da saslušaju iste svedoke i da pribave
ostajanje sa predmetima nije valjano objašnjenje za prekomerno mišljenje veštaka u tri navrata. Zbog toga Sud zaključuje da pod-
odlaganje postupka (videti predmet Probstmeier protiv Nemač- nosioci predstavke nisu doprineli dužini postupka.”
ke, presuda od 1. jula 1997 Izveštaji 1997-4, str. 1138, stav 64). (Presuda Mikuljanac, Mališić i Šafar protiv Srbije, stav 40)
Štaviše, član 6 stav 1 nameće Državama ugovornicama dužnost
da organizuju svoje pravosudne sisteme na takav način da nji- • Procena ponašanja organa tužene države u vezi sa čestim
hovi sudovi mogu ispuniti svaki njihov zahtev, uključujući oba- izmenama sudskih veća (član 6. stav 1. Konvencije)
vezu da se predmeti presude u razumnom roku (videti predmet “...proizlazi da je ponašanje domaćih organa prouzrokovalo
Portington protiv Grčke, presuda od 23. septembra 1998. godine, određeno kašnjenje u ovom predmetu. Ovo proizlazi iz činjenice
Izveštaji 1998-VI. str. 2633, stav 33).” da je, posle ratifikacije Konvencije, predmet dva puta dodeljivan
(Presuda Samardžić i A.D. Plastika protiv Srbije, stav 41) različitim sudijama i da, zbog toga, u periodu od skoro godinu
dana nadležni sud nije održao nijedno ročište (od 23. oktobra
• Problem vezan za često ukidanje presuda (član 6. stav 1. 2004. godine do 9. septembra 2005. godine).”
Konvencije) (Presuda Mikuljanac, Mališić i Šafar protiv Srbije, stav 41)
“Sud primećuje da su, posle ratifikacije Konvencije, nadležni • Procena ponašanja organa tužene države u vezi sa ne-
domaći sudovi doneli dve odluke u konkretnom predmetu – prvo- primenjivanjem pravila o teretu dokazivanja u statusnoj
stepenu presudu o osnovanosti i drugostepenu odluku kojom se stvari (član 6. stav 1. Konvencije)
predmet vraća nižem sudu. Kao posledica toga, postupak je sada
ponovo u toku pred prvostepenim sudom. S tim u vezi, Sud pod- “Što se tiče osporavanja Vlade da je napredovanje predmeta
seća da se vraćanje predmeta nižem sudu radi ponovnog razma- usporavalo odbijanje tuženog da se podvrgne DNK analizi, Sud
tranja obično nalaže kao posledica grešaka koje su napravili niži primećuje da su srpski sudski organi imali slobodu da primene
sudovi i može da otkrije nedostatak u procesnom sistemu (vide- relevantna pravila o teretu dokaza, izvedu kao i da donesu za-
ti, uz neophodne izmene, predmet Wierciszewska protiv Poljske, ključke na osnovu činjenice da stranka u postupku sprečava utvr-
br. 41431/98, stav 46, 25. novembar 2003. godine).” đivanje relevantnih činjenica ...”
(Presuda Jevremović protiv Srbije, stav 85)
(Presuda Samardžić i A.D. Plastika protiv Srbije, stav 45)
• Procena ponašanja organa tužene države i njihova duž-
• Složenost postupka u privrednim sporovima (član 6. stav nost da koriste procesna sredstava koja im stoje na ras-
1. Konvencije) polaganju (član 6. stav 1. Konvencije)
“Sud podseća da na početku postupci koji se tiču privrednih “Opštinski sud je dosledno propuštao da iskoristi procesna
prestupa, kao što su prevara i poreski prekršaji, mogu biti pri- sredstva koja su mu bila na raspolaganju u unutrašnjem prav-
lično složeni i mogu opravdati duge postupke (videti npr. Hozee nom poretku i da tuženome zvanično dostavi pismena, što bi
protiv Holandije, presuda od 22. maja 1998. godine, Izveštaji o omogućilo nastavak postupka o kome je reč. Konkretno, čak i ako
pretpostavimo da se nisu bili stekli zakonski uslovi za postavlja- du između 16. juna i 19. decembra 2008. godine, kao i između
nje “privremenog zastupnika”, kako to tvrdi Država, Opštinski 9. decembra 2009. godine i 17. juna 2010. godine; (đ) Vlada nije
sud je mogao i morao da pribegne drugim sredstvima koja su dala nikakvo objašnjenje odugovlačenja od šest meseci do kog je
mu stajala na raspolaganju, uključujući tu, ali bez ograničenja, došlo zbog sudske odluke o promeni zdravstvene ustanove radi
stavljanje sudskih poziva i drugih pismena upućenih tuženome obezbeđenja izveštaja veštaka.”
na sopstvenu oglasnu tablu (videti ... posebno član 145 Zakona o (Presuda Veljkov protiv Srbije, stav 88)
parničnom postupku iz 1977. godine...).”
(Presuda V.A.M. protiv Srbije, stav 109) • Procena ponašanja organa tužene države - neprimenji-
vanje izvesnih mera predviđenih Zakonom o parničnom
• Procena ponašanja organa tužene države - odugovlačenje postupku u cilju nesmetanog odvijanja postupka u sluča-
ostavinskog postupka (član 6. stav 1. Konvencije) ju sprečenosti stranke da prisustvuje ročištima (član 6.
“Podnosilac predstavke je 12. jula 2006. godine podneo stav 1. Konvencije)
predlog za ponavljanje postupka. Do 28. aprila 2010. godine “...Sud ne može prihvatiti tvrdnju Vlade da se odugovlačenje
ovaj predlog je dva puta odbačen u prvoj instanci, a ove odluke postupka uglavnom pripisuje podnosiocu predstavke. Po doma-
su dva puta ukidane po žalbi. Počev od 28. aprila 2010. godine, ćem pravu, saslušanje strana u sporu se preduzima samo ako ne
prema tome, predlog podnosioca predstavke opet je u toku pred postoji drugi raspoloživ dokaz ili ako nema dovoljno podataka
prvom instancom, očigledno bez ikakvih relevantnih procesnih za utvrđivanje relevantnih činjenica (videti član 262 Zakona o
pomaka...Ostavinski postupak nastavljen je 7. septembra 2010. parničnom postupku). Pošto je utvrđeno da podnosilac predstav-
godine, izgleda bez daljeg čekanja na ishod zahteva podnosioca ke nije u mogućnosti da dolazi u sud zbog lošeg zdravlja, nije bio
predstavke za ponavljanje postupka. U tim okolnostima ostaje zadatak suda da se raspituje o njegovoj sposobnosti postupanja.
nejasno zašto sud pred kojim je vođena ostavinska rasprava to Međutim, pošto je advokat podnosioca predstavke prisustvovao
nije ranije uradio, tj. posle donošenja odluke Vrhovnog suda od svakom ročištu, nije bilo procesnih smetnji da se predmet nastavi
20. aprila 2006. godine. Dalje, primećuje se da su za 7. septem- i izvedu drugi dokazi, kako je navedeno u rešenju Okružnog suda.
bar 2010. godine bila planirana dva ročišta, ali su oba naknadno Štaviše, sud je mogao pročitati belešku iz izjave podnosioca pred-
odložena.” stavke iz 2002. godine (član 263 Zakona o parničnom postupku),
(Presuda Šorgić protiv Srbije, st. 87 i 88) ili ga pozvati da podnese sve dodatne informacije u pisanoj for-
mi, ako je to od vitalnog značaja za odlučivanje o osnovanosti
• Procena ponašanja organa tužene države – propusti u predmeta. Najzad, na sudu je bilo da oceni propust podnosioca
sporu iz oblasti porodičnih odnosa (član 6. stav 1. Kon- predstavke da u postupku da izjavu (član 267 Zakona o parnič-
vencije) nom postupku). Shodno tome, Sud zaključuje da nemogućnost
podnosioca predstavke da bude saslušan nije trebala da prou-
“U vezi sa ponašanjem organa, Sud je identifikovao nekoliko zrokuje trajanje postupka, posle njegovog vraćanja nižem sudu,
značajnih propusta u radu i propuste da se obezbedi brz zavr- više od četiri godine na jednom nivou sudske nadležnosti.”
šetak postupka o kome je reč: (a) izgleda da su brojna ročišta
odložena od pokretanja postupka, uključujući i četiri ročišta ko- (Presuda Milovan Popović protiv Srbije, stav 34)
ja su odložena iz razloga u vezi sa unutrašnjom organizacijom
(iako se odlaganje ročišta zbog štrajka Udruženja advokata ne • Procena ponašanja organa tužene države – zatureni
može pripisati Državi (vidi Pafitis i drugi protiv Grčke, 26. fe- predmet (član 6. stav 1. Konvencije)
bruar 1998. godine, stav 96., Izveštaji o presudama i odlukama “...izgleda da je spis predmeta podnositeljke predstavke bio
1998-I)); (b) bilo je potrebno više od godinu dana da se zdru- zaturen kod Opštinskog suda u periodu od 14. aprila 2004. godi-
že tužbe koje su strane u postupku podnele radi istog završetka ne do 25. oktobra 2006. godine, zbog čega u međuvremenu nije
u jednom postupku; (v) bilo je potrebno više od godinu dana i bilo nikakvog proceduralnog napretka. ...Najzad, postupak o ko-
dva meseca da se donese odluka o rešenju o privremenoj meri; me je reč završio se ne kao rezultat uspešne plenidbe koju je oba-
(g) Opštinskom sudu je bilo potrebno mesec i po dana da žalbu vio Opštinski sud, već zbog odluke podnositeljke predstavke da
tuženog na rešenje o privremenoj meri viđanja deteta prosledi povuče svoj zahtev za izvršenje kao odgovor na isplatu od strane
Okružnom sudu u hitnom slučaju kao što je ovaj; (d) domaći su- dužnika...U ovim okolnostima, Sud smatra da srpski organi nisu
dovi nisu preduzeli suštinske proceduralne korake, bar u perio- delotvorno sproveli sporni postupak izvršenja, čime je ugrožena
suština „prava na suđenje“ podnositeljke predstavke. Prema to- socijalni rad, i sam državni organ, igrao je konstruktivnu ulogu
me, došlo je do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.” u postupku ... Peto, domaći sudovi su dosuđivali novčane kazne u
(Presuda Bulović protiv Srbije, stavovi 52-54) dva navrata, u pokušaju da obezbede da tuženi poštuje odluke...
Najzad, a kao najvažnije, Opštinski sud je 17. aprila 2008. godine
• Zasterelost krivičnog postupka i njen uticaj na procenu
razumnosti dužine postupka (član 6. stav 1. Konvencije) naložio fizičku predaju dece podnositeljki predstavke, ali podno-
siteljka predstavke na kraju, iako se marljivo trudila tokom celog
“…Sud primećuje da je nastupila zastarelost krivičnog gonje-
nja i da je zbog toga podnosiocima predstavke postalo nemo- postupka, nije mogla da fizički preuzme decu u odsustvu njiho-
guće da dobiju odluku o svom zahtevu u krivičnom postupku. S vog izričitog pristanka u tom smislu ...S obzirom na gore nave-
obzirom na gore navedeno, kao i na činjenicu da je bilo nekoliko deno, iako saoseća sa tvrdnjom podnositeljke predstavke, Sud ne
značajnih perioda sudske neaktivnosti i jedan broj neosnovanih može a da ne zaključi da je država preduzela neophodne mere
odlaganja, Sud smatra da se produženi karakter postupka uglav- da se pravosnažna presuda doneta u njenu korist izvrši... Prema
nom pripisuje sudskim organima tužene države. Sud je, stoga,
mišljenja da dužina predmetnog postupka nije u skladu sa zah- tome, nije došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.”
tevom razumnog roka. Prema tome, došlo je do povrede člana 6.
stav 1. Konvencije.” (Presuda Damnjanović protiv Srbije, st. 69 i 70)
(Presuda Ristić protiv Srbije, st. 51 do 53)
• Ostavinski postupak - procena ponašanja podnosioca

predstavke u kontekstu korišćenja pravnih sredstava ko-
ja mu pruža domaće pravo (član 6. stav 1. Konvencije) 10. Odgovornost države za dugove društvenih
“... ponašanje podnosioca predstavke nije doprinelo odugovla- preduzeća i neizvršavanje pravosnažnih
čenju postupka na koje se žali, između 15. aprila 2010. godine i 7.
septembra 2010. godine .., jer se podrazumeva da prema praksi presuda (član 6. stav 1. Konvencije, član
Suda, podnosilac predstavke ne može da se krivi što je u potpu- 1. Protokola 1 uz Konvenciju)
nosti iskoristio pravna sredstva koja mu pruža domaći zakon u
odbrani svojih interesa (videti Nankov protiv Bivše Jugosloven-
ske Republike Makedonije, broj 26541/02, stav 47., 29. novem-
bar 2007. godine). Isto tako, međutim, iako je uvek na državama “U vezi sa prvom podnositeljkom predstavke i drugim pod-
ugovornicama da organizuju svoje pravosudne sisteme na takav nosiocem predstavke, Sud je već utvrdio da je država odgovor-
način da njihovi sudovi garantuju svakome pravo na odlučivanje na za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom (R.
o pravima i obavezama „u razumnom roku“ (videti, među dru- Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije, citiran u
gim autoritetima, G. H. protiv Austrije, broj 31266/96, stav 20., 3.
oktobar 2000. godine), ova obaveza se ne može tumačiti tako da gornjem tekstu; Crnišanin i druge podnositeljke predstavke pro-
se odugovlačenja koja nastanu zbog toga što je podnosilac pred- tiv Srbije, citiran u gornjem tekstu). On ne nalazi nijedan razlog
stavke koristio razna pravna sredstva mogu pripisati njima.” da u predmetnom slučaju odstupi od ove odluke pošto su dužnici
(Presuda Šorgić protiv Srbije, stav 89) prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća
(videti stav 61. u gornjem tekstu), a period povraćaja duga je
• Izvršenje presude u oblasti porodičnih odnosa nije traja- do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i
lo prekomerno dugo (član 6. stav 1. Konvencije)
tri meseca ukupno. Državni organi Srbije stoga nisu preduzeli
“Sud prvenstveno primećuje da je sporni postupak izvršenja neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili
trajao otprilike dve godine... Drugo, i sama deca su bila voljna da
provode vreme sa podnositeljkom predstavke, ali su jasno stavila ubedljive razloge za taj propust (R. Kačapor i druge podnositelj-
do znanja da žele da nastave da žive sa tuženim ... Treće, sam ke predstavke protiv Srbije, citiran u gornjem tekstu; Crnišanin i
tuženi je najvećim delom bio nekooperativan... Četvrto, Centar za druge podnositeljke predstavke protiv Srbije, citiran u gornjem
tekstu). Prema tome, došlo je do povrede člana 6. stav 1. Konven- izvršenje, u onoj meri u kojoj se to može razumno zahtevati u
cije i člana 1. Protokola broj 1.” posebnim okolnostima svakog predmeta.”
(Presuda Veljkov protiv Srbije, stav 95)
(Presuda Grišević i dr. protiv Srbije, stav 68)
13. Održavanje kontakta između roditelja i deteta

11. Nije potrebno odvojeno razmatranje postojanja
povrede člana 8. u slučaju neizvršenja sudske presude • Pozitivne obaveze države u vezi sa pravom na poštovanje
porodičnog života (član 8. Konvencije)
u oblasti porodičnih odnosa kao dela prava na
pristup sudu (član 6. u vezi sa članom 8. Konvencije) “Posebno, prisilna predaja deteta, mada neizbežna.... i poku-
šana nekoliko puta, nikada nije uspešno završena. Dalje, legiti-
mni interes podnositeljke predstavke da razvije vezu sa svojim
“...ovaj predmet je trebalo analizirati iz perspektive Konven- detetom kao i dugoročni interes deteta u istom smislu, nacional-
cije samo prema članu 6 stav 1, jer je ovde glavno pitanje neiz- ni organi nisu razmotrili sa dužnom pažnjom.... Najzad, P. V. je
vršenje sudske presude od 6. juna 2000. godine, posmatrano kao zapravo dozvoljeno da iskoristi pravosudni sistem dok se činje-
deo prava na pristup sudu. Prema tome, nije potrebno posebno nično stanje protekom vremena nije dovoljno izmenilo da bi bila
razmatranje prema članu 8 (videti, uz odgovarajuće izmene, moguća izmena odluke o poveravanju deteta na čuvanje, negu i
Mehmet i Suna Yiğit protiv Turske, predstavka br. 52658/99, pre- vaspitanje, u posebnom sudskom postupku ...”
suda od 17. jula 2007. godine).” (Presuda Tomić protiv Srbije, stav 104)
(Presuda Felbab protiv Srbije, izdvojeno “Pozitivne obaveze države u vezi sa pravom na poštovanje
mišljenje sudije Jočiene, stav 3) porodičnog života (član 8 Konvencije) Sud takođe podseća da,
iako je suštinski cilj člana 8 da štiti pojedinca od proizvoljnog
mešanja od strane državnih organa, on ne primorava državu da
se uzdrži od takvog mešanja: pored ove negativne obaveze, mogu
12. Pravo na spajanje roditelja i dece postojati i pozitivne obaveze nastale doslednim poštovanjem pri-
vatnog ili porodičnog života. Ove obaveze mogu podrazumevati
usvajanje mera koje su stvorene da bi se obezbedilo poštovanje
• Pozitivna obaveza u okviru prava na poštovanje porodič- privatnog života čak i u oblastima odnosa pojedinaca među nji-
nog života, primena prinude kao izuzetna mera (član 8. ma samima...”
Konvencije)
“Sud podseća da obaveza nacionalnih organa da preduzmu
mere da olakšaju ponovno spajanje roditelja i dece nije bezu-
slovna, pošto ponovno spajanje roditelja sa detetom koje je ne-
ko vreme živelo sa drugim licima možda neće moći da se odmah
14. Pravo na održavanje kontakta sa
dogodi, a možda će biti potrebne i pripremne mere s tim u vezi. decom u okviru prava na poštovanje
Priroda i obim te pripreme zavisiće od okolnosti svakog slučaja, porodičnog života (član 8. Konvencije)
ali će razumevanje i saradnja svih zainteresovanih uvek biti va-
žan sastojak. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olak- “S obzirom na gore citiranu sudsku praksu, posebne činjenice
šaju tu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti ovog predmeta i podneske samih strana koji su već razmatrani
mora biti ograničena pošto se moraju uzeti u obzir interesi kao i prema članu 6 (videti stav 63 u gornjem tekstu), Sud nalazi da
prava i slobode svih zainteresovanih, a posebno najbolji interesi organi Srbije nisu učinili sve što je u njihovoj moći i što se od njih
deteta. U predmetima u vezi sa izvršenjem odluka u sferi porodič- moglo opravdano očekivati. Posebno, iako je podnosilac pred-
nog prava, Sud je više puta konstatovao da je odlučujuće da li su stavke imao sporadični kontakt sa decom, njegova prava na vi-
nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake da olakšaju đanje sa decom, kako je predviđeno presudom Opštinskog suda
od 6. juna 2000. godine, nikada nisu ostvarena, a umesto toga, novčanom kažnjavanju tuženog u pokušaju da obezbede njegovo
na kraju su mu ograničena presudom istog suda od 12. aprila poštovanje donetih odluka.... Najzad, a kao najvažnije, tuženi je
2007. godine (videti stav 20 u gornjem tekstu). Legitimni inte- privremeno vezan, a deca su predata podnositeljki predstavke, ali
res podnosioca predstavke da razvija i održava vezu sa svojom
decom i njihov dugoročni interes u istom smislu time nisu propi- podnositeljka predstavke nije mogla da ih fizički preuzme pošto
sno razmotreni (videti, uz odgovarajuće izmene, Görgülū protiv su deca počela da plaču i odbila da napuste tuženog... S obzirom
Nemačke, br. 74969/01, stav 46, 26. februar 2004. godine), zbog na gore izneto, Sud nalazi da je država preduzela neophodne me-
čega je podnosilac predstavke pretrpeo posebno kršenje prava re da se predmetna privremena mera za starateljstvo nad decom
na poštovanje porodičnog života zajemčenog članom 8 (videti, izvrši. Prema tome, nije došlo do povrede člana 8. Konvencije.”
uz odgovarajuće izmene, McMichael protiv Ujedinjenog Kraljev-
stva, presuda od 24. februara 1995. godine, serija A br. 307-B,
stav 91).” (Presuda Damnjanović protiv Srbije, st. 80 i 81)
(Presuda Felbab protiv Srbije, stav 69)
15. Stanje produžene neizvesnosti u vezi sa 17. Pravo na poštovanje porodičnog

utvrđivanjem identiteta imalo je uticaj na života lica kome je ograničena poslovna
porodični život podnosioca (član 8. Konvencije) sposobnost (član 8. Konvencije)
“Sud zbog toga nalazi da postupak u konkretnom slučaju nije
postigao pravičnu ravnotežu između prava podnositeljke pred-
stavke da se njena neizvesnost po pitanju identiteta otkloni bez “U konkretnom slučaju, Sud primećuje da ograničenje poslov-
nepotrebnog odlaganja i prava njenog navodnog oca da se ne ne sposobnosti podnosioca predstavke bez sumnje predstavlja
podvrgne DNK analizi, pa smatra da zaštita interesa u pitanju mešanje u njegov „privatni život“. Čak i pod pretpostavkom da
nije bila proporcionalna. je ovo mešanje u „skladu sa zakonom“ i da domaći organi teže
Shodno tome, dužina spornog postupka dokazivanja očin-
stva, koji se završio 9. maja 2007. godine, je ostavila prvu pod- „legitimnom cilju“, u smislu člana 8. stav 2, Sud je mišljenja da
nositeljku predstavke u stanju produžene neizvesnosti u vezi sa upotrebljena sredstva nisu bila proporcionalna ciljevima kojima
njenim identitetom. Srpski organi su stoga propustili da obezbe- se teži. Posebno, dok je ograničenje poslovne sposobnosti podno-
de prvoj podnositeljki predstavke “poštovanje” njenog privatnog sioca predstavke (uključujući i njegovu nesposobnost da samo-
života na koje ima pravo. Prema tome, došlo je do povrede člana stalno učestvuje u pravnim poslovima, podnese zahtev za inva-
8 Konvencije.”
lidsku penziju, odlučuje o lečenju, ili čak dobije i kredit) veoma
(Presuda Jevremović protiv Srbije, st. 110 i 111) ozbiljno, postupak na osnovu koga su domaći sudovi doneli takve
odluke je sam po sebi bio fundamentalno manjkav (videti st. 127
i 128.). Štaviše, nekih četiri godine kasnije i uprkos ponovljenim
16. Izvršenje privremene mere predaje predlozima u tom smislu, poslovnu sposobnost podnosioca pred-
dece u okviru prava na poštovanje stavke sud tek treba ponovo da razmatra u pogledu osnovanosti
porodičnog života (član 8. Konvencije) (videti st. 134 i 135.). Najzad, Sud potvrđuje da se pravnom si-
stemu mora dozvoliti da se sam zaštiti od nesnosnih tužilaca, ali
“Sud na prvom mestu primećuje da privremena mera za sta- smatra da je na domaćim organima da ustanove delotvoran sud-
rateljstvom nad decom nije bila izvršena od 4. avgusta 2004. go-
dine, kada je izvršenje naloženo, do 2. marta 2006. godine, kada ski mehanizam koji će se baviti zahtevima takvih tužilaca, bez
je stavljeno van snage zbog donošenja pravosnažne presude o pribegavanja dodatnim merama koje pogađaju njihovu poslovnu
starateljstvu nad decom... Drugo, domaći sudovi su pribegavali sposobnost. Prema tome, došlo je do kršenja prava podnosioca
predstavke na poštovanje njegovog privatnog života i povrede za..., a njegova izjava, i pored toga što sadrži ozbiljne tvrdnje, nije
člana 8. Konvencije.” bezrazložan privatni napad upućen protiv predsednika opštine.”
(Presuda Salontaji Drobnjak protiv Srbije, st. 144 i 145) (Presuda Filipović protiv Srbije, stav 58)
18. Pravo na poštovanje prepiske zatvorenika 20. Pitanje od opšteg interesa prilikom procene
uslova “neophodan u demokratskom društvu” u vezi
• Odsustvo sudske odluke i nejasnoća propisa (član 8. Kon-
sa slobodom izražavanja (član 10. stav 2. Konvencije)
vencije)
“...U svakom slučaju, iako je članak podnosioca predstavke sa-
“...Posle razmatranja svih relevantnih činjenica, a posebno ne- državao određeni jak jezik, to nije bio proizvoljan lični napad i
postojanja određene sudske odluke, kojom se mešanje u prepisku bio je usresređen na pitanja od javnog interesa, a ne na privatni
podnosioca predstavke odobrava, kao i zbog nejasnoće važećih život predsednika opštine, što proizlazi iz sadržaja članka, njego-
zatvorskih pravila i propisa u relevantnom trenutku, Sud ne vi- vog sveopšteg tona, kao i konteksta...”
di nijedan razlog da u ovom predmetu donese drugačiju odluku.
Prema tome, došlo je do povrede člana 8. Konvencije u vezi sa
mešanjem u prepisku podnosioca predstavke.”
(Presuda Jovančić protiv Srbije, stav 23) “Sud prvo primećuje da je prvi podnosilac predstavke u svom
(Presuda Radoslav Milošević protiv Srbije, stav 20) tekstu implicitno uporedio S. K. sa plavušom i, ironično, veoma
kritikovao njegove prethodne osude od strane domaćih sudova.
Tekst se, međutim, kada se čita kao celina, ne može razumeti kao
proizvoljna lična uvreda S. K. već pre kao generalno neodobrava-
nje prakse domaćih sudova da kažnjavaju slobodu izražavanja
19. Kriterijumi koje Sud uzima u obzir prilikom novinara. Tako je prvi podnosilac postavio važno pitanje od op-
procene srazmernosti mešanja u slobodu šteg interesa, koje on smatra važnim za društvo u celini i otvo-
izražavanja (član 10. stav 2. Konvencije) renim za javnu raspravu. Shodno ustaljenoj praksi Suda, postoji
mali prostor za ograničenja rasprave o pitanjima od javnog inte-
resa prema članu 10. stav 2. Konvencije. (videti Nilsen i Johnsen
“...Sud prvenstveno primećuje da je podnosilac predstavke bio protiv Norveške [VV], broj 23118/93, stav 46., ECHR 2001-VIII).”
političar koji je raspravljao o pitanju od javnog interesa na zatvo-
renom političkom skupu gde je sve učesnike potpredsednik Vlade (Presuda Bodrožić i Vujin protiv Srbije, stav 32)
podsticao da iznesu svoja kritička mišljenja po pitanju funkcio-
nisanja opštine... Drugo, meta kritike podnosioca predstavke je
predsednik opštine/direktor velikog državnog preduzeća, koji je i “Shodno ustaljenoj praksi Suda, postoji mali prostor za ogra-
sam javna ličnost. Treće, parnični sudovi su, kao i krivični sudovi, ničenja rasprave o pitanjima od javnog interesa prema članu 10.
zaključili da je podnosilac predstavke javno optužio predsednika stav 2. Konvencije (videti, Nilsen i Johnsen protiv Norveške [VV],
opštine za krivično delo „pronevere“ u odsustvu osude za isto de- broj 23118/93, stav 46., ECHR 1999-VIII). S tim u vezi, Sud pri-
lo... Četvrto, parnični sudovi su dodelili naknadu jednaku vredno- mećuje da je rasprava u predmetnom slučaju jasno bila od ve-
sti šestomesečne neto plate podnosioca predstavke u to vreme... likog javnog interesa i predmet neprekidne političke rasprave.
Najzad, podnosilac predstavke je jasno imao legitiman razlog da Ovo potkrepljuje činjenica da nije samo podnosilac predstavke,
veruje da je predsednik opštine mogao biti umešan u utaju pore- već su, takođe, i mnoge nevladine organizacije, političke stran-
ke i neke istaknute političke ličnosti, reagovale na kontraverzni nije bilo neophodno u demokratskom društvu. Shodno tome, došlo
intervju sa J. P. na televiziji i na izjave koje je dao tom prilikom.” je do povrede člana 10 Konvencije.”
(Presuda Bodrožić protiv Srbije, stav 55)
21. “Javna ličnost” prilikom procene uslova

„neophodan u demokratskom društvu“ u vezi sa
slobodom izražavanja (član 10. stav 2. Konvencije) 23. Srazmernost mešanja u vezi sa izrečenim
kaznama u slučaju ograničenja slobode
“U vezi sa pitanjem da li se S. K. može smatrati javnom lično- izražavanja (član 10. stav 2. Konvencije)
šću, Sud podseća da je privatno lice izloženo javnoj kritici kada
uđe na scenu javne rasprave (videti Jerusalem protiv Austrije,
citiran u gornjem tekstu, st. 38 - 39). U konkretnom predmetu,
strane su se složile da je S. K., koji je bio advokat, predstavljao “Najzad, Sud podseća da su, pri oceni srazmernosti mešanja,
rukovodstvo fabrike u visoko profilisanom slučaju stečaja, pa je priroda i ozbiljnost određenih kazni, takođe, faktori koji se mora-
tako postao dobro poznata ličnost u gradu Kikindi. S obzirom da ju uzeti u obzir (videti Cumpănă i Mazăre protiv Rumunije, broj
su članci objavljeni u gradskim lokalnim novinama, Sud prihvata 33348/96, 17. decembar 2004. godine, st. 111 – 124.; Sokolowski
kvalifikaciju domaćih sudova da je S. K. javna ličnost. S. K. je ušao protiv Poljske, broj 75955/01, stav 51, 29. mart 2005. godine). S
na scenu javne rasprave i, prema tome, trebalo je da ima viši prag tim u vezi, Sud ističe da pribegavanje krivičnom gonjenju novi-
tolerancije prema svakoj njemu usmerenoj kritici.” nara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja,
(Presuda Bodrožić i Vujin protiv Srbije, stav 34) kao što su ove u predmetnom slučaju, treba smatrati srazmer-
nim samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju
“U predmetnom slučaju, Sud primećuje da je J. P. izgleda bio najozbiljniji napad na prava pojedinca (videti, uz odgovarajuće
dobro poznata javna ličnost, koji je u jednom trenutku čak imao i izmene, Azevedo protiv Portugala, broj 20620/04, stav 33., 27.
javnu funkciju (videti stav 7. u gornjem tekstu). U svakom slučaju, mart 2008. godine). Smatrati drugačije bi novinare zaplašilo u
pošto je objavio knjigu sa temom od velikog javnog interesa i po- njihovom doprinosu javnoj raspravi o pitanjima koja utiču na ži-
što se pojavio na lokalnoj televiziji, on mora da je znao da je mo- vot zajednice i, uopštenije, ugrozilo štampu u vršenju njene važne
gao biti izložen oštroj kritici velikog broja gledalaca. On je, prema uloge „javnog čuvara“ („public watchdog”). U predmetnom sluča-
tome, bio obavezan da pokaže veći stepen tolerancije u ovom kon-
tekstu (videti, mutatis mutandis, Oberschlick protiv Austrije (broj ju, mora se uzeti u obzir činjenica da podnosioci predstavke nisu
2), presuda od 1. jula 1997. godine, Izveštaji 1997-IV, st. 31 – 33.).” bili samo podvrgnuti krivičnoj osudi, već i da se novčana kazna
koja im je određena, u slučaju neizvršenja, mogla zameniti zatvo-
(Presuda Bodrožić protiv Srbije, stav 54) rom od šezdeset dana.”
(Presuda Bodrožić i Vujin protiv Srbije, st. 39 i 40)

22. Ličnosti na javnim funkcijama ne
uživaju veću zaštitu ugleda i časti od
običnh građana (član 10. Konvencije) “Najzad, Sud podseća da su prilikom ocene proporcionalnosti
mešanja, priroda i ozbiljnost određene kazne, takođe, faktori ko-
“S obzirom na gore navedeno, a posebno imajući na umu oz- ji se uzimaju u obzir (videti Cumpănă i Mazăre protiv Rumunije,
biljnost krivičnih kazni o kojima je reč, kao i dvosmisleno mišljenje broj 33348/96, 17. decembar 2004. godine, st. 111 – 124.; Soko-
domaćih sudova u smislu da čast, ugled i dostojanstvo predsedni- lowski protiv Poljske, broj 75955/01, stav 51, 29. mart 2005. go-
ka opštine „imaju veću važnost od ... [časti, ugleda i dostojanstva] dine). U konkretnom predmetu, mora se uzeti u obzir činjenica da
... običnog građanina“ ..., Sud smatra da mešanje o kojem je reč nije samo podnosilac predstavke bio predmet krivične osude, već i
da je kazna koja mu je određena mogla, u slučaju neizvršenja, biti razlozi koje su naveli domaći sudovi ne mogu smatrati „relevan-
zamenjena zatvorom od 75 dana.” tnim i dovoljnim“ da se opravda mešanje o kome je reč.”
26. Vrednosni sud i izjava o činjenicama

(član 10. Konvencije)
24. Mogućnost zamene uslovne osude efektivnom
“Izjave podnosioca predstavke se moraju posmatrati u kontek-
kaznom zatvora i procena kriterijuma “neophodan u stu. Podnosilac predstavke je reagovao na određene kontraverzne
demokratskom društvu” (član 10. stav 2. Konvencije) izjave koje je dao J. P. na državnoj televiziji u vezi sa postojanjem
i istorijom nacionalnih manjina u Vojvodini, višenacionalnoj sre-
dini, od čega 35% njenog stanovništva nisu Srbi, prema popisu
“Sud konstatuje da je podnosiocu predstavke izrečena uslovna iz 2002. godine. Ovu ogromnu većinu činili su uglavnom Mađari,
osuda, koja se, pod određenim uslovima, može pretvoriti u kaznu ali,takođe, i Slovaci, Hrvati i drugi. U tom razgovoru, J. P. je izja-
zatvora. S obzirom na navedeno, posebno imajući u vidu ozbilj- vio, inter alia, da su „svi Mađari u Vojvodini kolonisti“ i da „u tom
nost predmetne krivične sankcije i dugotrajnu praksu da prema području nema Hrvata“. Iako se J. P. ni na koji način ne oslanja na
članu 10. stav 2 Konvencije nema mnogo prostora za ograničenja fašizam, kako su ga definisali srpski sudovi (videti stav 18. u gor-
rasprave o pitanjima od javnog značaja, Sud nalazi da predmetno njem tekstu), razumljivo je zašto je podnosilac predstavke, koji je
mešanje nije neophodno u demokratskom društvu. Prema tome, i sam imao drugačije političke poglede, mogao protumačiti izjave
došlo je do povrede člana 10. Konvencije.” J. P. kao da podrazumevaju određeni stepen netolerancije prema
nacionalnim manjinama. Činjenica što je on kao novinar smatrao
da mu je dužnost da javno reaguje na takve izjave je, takođe, ra-
(Presuda Šabanović protiv Crne Gore i Srbije, stav 44) zumljiva. Dalje, Sud smatra da to što se neko nazove fašistom, na-
cistom ili komunistom, ne može samo po sebi da se izjednači sa
činjeničnim stanjem o političkoj pripadnosti tog lica (videti, mu-
tatis mutandis, Feldek protiv Slovačke, citiran u gornjem tekstu,
stav 86.) S obzirom na gore navedeno, Sud nalazi da izrazi koje je
25. “Relevantni i dovoljni” razlozi za podnosilac predstavke upotrebio ne mogu a da se ne tumače kao
opravdanje mešanja u pravo na slobodu vrednosni sud, čija verodostojnost ne podleže dokazu. Takvi vred-
nosni sudovi mogu biti preterani u nedostatku činjenične osnove,
izražavanja (član 10. Konvencije) ali u svetlu gore navedenih elemenata, to ne izgleda da je slučaj u
predmetnoj predstavci.”
“U vezi sa razlozima koje su dali domaći sudovi prilikom osude (Presuda Bodrožić protiv Srbije, st. 52 i 53)
podnosioca predstavke, Sud primećuje da su oni ograničili svoju
analizu na činjenicu da je formiranje fašističkog pokreta u Srbi-
ji zabranjeno zakonom i da su, prema tome, izjave podnosioca 27. Netačne izjave o činjenicama (član 10. Konvencije)
predstavke netačne. Međutim, prilikom usvajanja uske definicije
onoga što bi moglo da se smatra prihvatljivom kritikom, domaći “Dodao bih da su granice prihvatljive kritike svakako veoma
sudovi se nisu upustili u analizu da li su izjave podnosioca pred- široke kada je meta neka politička ličnost i priznajem da je to
stavke mogle biti vrednosni sudovi koji ne podležu dokazu (videti, posebno tačno u vreme izborne kampanje. Ali, ovaj princip se ne
Grinberg protiv Rusije, broj 232472/03, st. 28 – 30., 21. jul 2005. može primeniti na netačne izjave o činjenicama. Štaviše, prime-
godine). Oni, takođe, nisu obavili odgovarajuću analizu proporci- ćujem da je period jedne izborne kapanje veoma osetljiv, takođe
onalnosti da bi se procenio kontekst u kom su ti izrazi upotreblje- i zbog toga što je obično nemoguće da žrtve klevete reaguju do-
ni i njihovu činjeničnu osnovu. Shodno tome, Sud zaključuje da se voljno brzo kako bi se delotvorno suprotstavile lažnim tvrdnja-
ma. Iz tih razloga ja sam mišljenja da domaće presude i kasnije njegovo pravo da se predmet razmatra u razumnom roku, kako je
krivične i parnične kazne nisu prekršile član 10 Konvencije.” utvrđeno članom 6 stav 1 Konvencije.”
(Presuda Jovićević protiv Srbije, stav 34)
(Presuda Lepojić protiv Srbije, delimično
izdvojeno mišljenje sudije Zagrebelskog)
30. Povreda zabrane diskriminacije u vezi sa
pozitivnom obavezom istraživanja napada na
pripadnika jedne religiozne manjinske grupe
28. Uputstvo za uvođenje delotvornog pravnog (član 14. u vezi sa članom 3. Konvencije)
sredstvo za suđenje u razumnom roku (član “U predmetnom slučaju se sumnja da su napadači na podno-
13. u vezi sa članom 6. Konvencije) sioca predstavke pripadali jednoj ili više organizacija koje se, po
svojoj prirodi, rukovode ideologijom ekstremista. Sud dalje sma-
tra da je neprihvatljivo što su, iako svesni da su predmetni napadi
“Konačno, sud naglašava da je savršeno nesporno da je, u najverovatnije bili motivisani verskom mržnjom, organi Tužene
apsolutnom smislu, najbolje rešenje prevencija, kao i u mnogim države dozvolili da istraga traje mnogo godina bez preduzima-
drugim oblastima. Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu nje odgovorajućih radnji radi identifikacije ili kažnjavanja poči-
nilaca... Najzad, iako je to možda najvažnije, konstatovano je da
zahteva za razumni rok iz člana 6 stav 1 Konvencije, najdelotvor- se sama policija pozivala na dobro poznata verska opredeljenja
nije rešenje je pravni lek čiji je cilj ubrzanje postupka, kako bi se podnosioca predstavke, kao i na njegov „čudan izgled“, i da je oči-
sprečilo da taj postupak postane prekomerno dug. Takav pravni gledno pridavala posebnu važnost „činjenici“ da je većina napada
lek ima nespornu prednost nad pravnim lekom koji pruža samo na njega prijavljivana pre ili posle velikog pravoslavnog praznika,
kompenzaciju, budući da on istovremeno sprečava i zaključak o a što je podnosilac predstavke naknadno saopštavao u medijima
sukcesivnim povredama u vezi sa istim postupkom i ne poprav- u kontekstu sopstvene verske pripadnosti... Sud još jednom smatra
lja samo štetu nanetu kršenjem prava a posteriori, kako to čini da takvi stavovi sami po sebi podrazumevaju da je policija imala
kompenzatorni pravni lek. Neke države su u potpunosti shvatile ozbiljne sumnje, u vezi sa verom podnosioca predstavke, kao i to
da li je on stvarna žrtva, bez obzira što nije bilo dokaza koji bi te
situaciju što se ogleda u tome da su izabrale da kombinuju dva sumnje potvrdili. Proizlazi da su, iako su organi istražili nekoliko
tipa pravnih lekova, jedan koji je smišljen radi ubrzanja postupka, tragova koje je podnosilac predstavke predložio u vezi sa skrive-
i drugi koji je smišljen radi obezbeđivanja nadoknade.” nom motivacijom napada na njega, ti koraci predstavljali ništa vi-
še od pro forma istrage. S obzirom na gore navedeno, Sud smatra
(Presuda V.A.M. protiv Srbije, stav 153) da je došlo do povrede člana 14. u vezi sa članom 3. Konvencije.”
(Presuda Milanović protiv Srbije, st. 98 do 101)
29. Nepostojanje delotvornog pravnog 31. Nema povrede zabrane diskriminacije u vezi
sredstvo za suđenje u razumnom roku (član sa pozitivnom obavezom istraživanja napada
na pripadnika jedne religiozne manjinske grupe
13. u vezi sa članom 6. Konvencije) (član 14. u vezi sa članom 3. Konvencije)
“Nisam saglasan ni sa kritikom većine u vezi sa činjenicom da
“...Sud smatra da je došlo do povrede člana 13 Konvencije zbog „u blizini stana gde su se napadi desili nije postavljen video ili neki
nedostatka pravnog sredstva prema domaćem pravu kojim bi drugi nadzor, policijske zasede nisu ni razmotrene, a podnosiocu
podnosilac predstavke mogao dobiti odluku kojom bi se priznalo predstavke ni u jednom trenutku nije ponuđena zaštita od strane
specijalne policijske jedinice, što je moglo da spreči njegove bu- S obzirom na gore navedeno, Sud nalazi da Tužena država nije
duće napadače“ (stav 89. presude). Po mom mišljenju, nametanje propustila da ispuni svoje obaveze prema članu 34. Konvencije.”
ovih mera dovelo bi do nesrazmernog tereta za vlasti. Za mene, (Presuda Viktor Juhas Đurić. protiv Srbije, stavovi 74-76)
činjenica da je policija razmatrala mogućnost da je podnosilac
predstavke možda sam sebi naneo povrede (vidi st. 64 i 88. pre-
sude) ne mora da pokazuje diskriminatoran stav vlasti. Policija
je uzela u obzir navodno verski motivisanu prirodu napada. Kao i 33. Trajno pravo na izvršenje presude u slučaju
Tužena vlada, smatram da su navodi verske motivacije odnosnih stare devizne štednje (član 1. Protokola 1)
događaja provereni. Vlasti su posebno 2005. godine obišle neko-
liko mesta u pokušaju da se „identifikuje” organizacija pod nazi- “...Sud primećuje da od 3. marta 2004. godine, kada je Srbija
vom „Srpski vitezovi” koja je, prema podnosiocu predstavke, odgo- ratifikovala Konvenciju i Protokol broj 1 uz nju, podnosilac pred-
vorna za napade. Iz navedenih razloga, smatram da nije došlo do stavke jasno nije imao izvršni pravni naslov koji bi mu omogućio
posebne povrede člana 3. u kombinaciji sa članom 14. Konvencije.” da traži sudsko izvršenje presude o njegovoj deviznoj štednji do-
nete u njegovu korist, niti, zapravo, opravdana očekivanja prema
domaćem pravu da bi na drugi način mogao da momentalno do-
(Presuda Milanović protiv Srbije, delimično bije svu svoju deviznu štednju. Posebno, odredbe zakona navede-
izdvojeno mišljenje sudije Rajmondi) nih u st. 22 i 26. u gornjem tekstu, tumačene zajedno, sprečile su
izvršenje presude podnosioca predstavke počev od 12. decembra
1998. godine. Shodno tome, Sud smatra da je navedeno zakono-
davstvo stavilo van snage dejstvo pravosnažne presude o kojoj je
reč prilično pre nego što je Država ratifikovala Konvenciju. Prema
32. Nema ometanja prava na podnošenje tome, ne može se sada reći da je podnosilac predstavke imao traj-
individualne predstavke usled odsustva dokaza no pravo na izvršenje koje je zahtevao.”
o navodnom ometanju (član 34. Konvencije) (Presuda Molnar Gabor protiv Srbije, st. 48 i 49)
“Od najveće je važnosti za delotvorno funkcionisanje sistema

pojedinačne predstavke prema članu 34. da podnosioci predstav-
34. Pravo na izvršenje arbitražne presude i
ke budu u stanju da slobodno komuniciraju sa Sudom bez izlaga- pravo na imovinu (član 1. Protokola 1)
nja bilo kakvom pritisku od strane vlasti da povuku ili izmene svo-
je pritužbe. U ovom kontekstu, „pritisak” obuhvata ne samo po- “Ako se vratimo na predmetni slučaj, prvo se primećuje da
srednu prinudu i flagrantne postupke zastrašivanja, već i druga zahtev za naknadu štete utvrđen arbitražnom odlukom neospor-
nepropisna neposredna dela ili kontakte osmišljena radi odvraća- no predstavlja posed u okviru značenja člana 1. Protokola broj
1. Drugo, Trgovinski sud je 7. juna 1996. godine doneo rešenje
nja ili obeshrabrivanja podnosilaca predstavki da koriste pravno
o izvršenju te odluke u potpunosti. Treće, do 6. maja 1998. go-
sredstvo prema Konvenciji. Pitanje da li kontakti između vlasti i
dine dužnici su isplatili utvrđenu naknadu. Četvrto, u pokušaju
podnosioca predstavke predstavljaju neprihvatljivu praksu sa da obezbedi izvršenje preostalog dela odluke, Trgovinski sud je
tačke gledišta člana 34. mora se utvrditi u svetlu posebnih okolno- do 24. oktobra 2006. godine odredio maksimalni iznos novčanih
sti. Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud nalazi da postoje ne- kazni moguć prema zakonu. Peto, izgleda da posle toga nije bilo
dovoljne činjenične osnove da bi zaključio da su se organi Tužene pokušaja da se odluka u potpunosti izvrši, a očigledan razlog za
države na neki način umešali u pravo podnosioca predstavke na to je da, pošto su sami dužnici društvena pravna lica, jednostavno
pojedinačnu predstavku, a može se uočiti da je i sam podnosilac nije bilo drugih raspoloživih pravnih sredstava kojima bi se obez-
predstavke dozvolio mogućnost da je cela situacija nastala zbog bedilo da oni postupe po njoj ... Šesto, izvršni postupak je prekinut
„nevine greške“. Dalje, slučaj je, kao što je Vlada istakla, da je Sud 10. marta 2008. godine do završetka restrukturiranja dužnika.
imao problema sa kašnjenjem poštanskih pošiljki za i iz Srbije, a Najzad, Srbije je 3. marta 2004. godine ratifikovala Protokol broj
svakako ne može se spekulisati ko je mogao otvoriti koverat sa 1, što znači da je sporni izvršni postupak u nadležnosti Suda ra-
prepiskom upućenom podnosiocu predstavke i u kom kontekstu. tione temporis više od pet godina i deset meseci. S obzirom na go-
re navedeno, jasno je da srpske vlasti nisu preduzele neophodne va pojedinca, sa druge strane, bez obzira na ozbiljnost navodnih
mere da u potpunosti izvrše predmetnu arbitražnu odluku i za finansijskih posledica po Tuženu državu.”
taj propust nisu dale uverljive razloge. Shodno tome, došlo je do
povrede člana 1. Protokola broj 1.”
(Presuda Grudić protiv Srbije, st. 80 i 81)
(Presuda Majkić i Kin Stib protiv Srbije, st. 84 i 85)
“Sud smatra da je prema tome zahtev podnosioca predstavke
za vraćanje imovine u posed „dovoljno utvrđen“ što se tiče obima
„poseda“ u smislu značenja člana 1 Protokola br. 1 (videti, muta-
35. Procena uslova srazmernosti u slučaju tis mutandis, Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, stav 40, ECHR
zakonodavstva koje se odnosi na staru 2002-III). Dalje, počev od 31. decembra 2000. godine, kada je na-
deviznu štednju (član 1. Protokola 1) vedeni krajnji rok istekao i drugi nije predviđen, mešanje tužene
države je jasno kršilo relevatno domaće zakonodavstvo i, kao ta-
kvo, ono je nespojivo sa pravom podnosioca predstavke na mirno
“Sud dalje utvrđuje da, s obzirom na strašnu realnost srpske
uživanje svog poseda. Najzad, Sud primećuje da ovaj zaključak ne
privrede u relevantnom trenutku i na široki prostor za procenu
odobren državama u vezi sa pitanjima ekonomske politike, spor- stvara potrebu da se utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža
no zakonodavstvo, koje predviđa postepeni povraćaj sredstava između potreba od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane, i
o kojima je ovde reč, postiglo je pravičnu ravnotežu između op- zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca sa druge strane (vi-
šteg interesa zajednice i upornog legitimnog zahteva podnosioca deti Iatridis protiv Grčke [VV], citiran u gornjem tekstu, stav 58).
predstavke za svojom prvobitnom štednjom, kao i imovinskih pra- Shodno tome, došlo je do povrede člana 1 Protokola br. 1.”
va drugih lica u istoj situaciji kao što je on (videti, mutatis mutan-
dis, Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, (Presuda Ilić protiv Srbije, stav 75)
citiran u gornjem tekstu, str. 12 - 14).”
(Presuda Molnar Gabor protiv Srbije,stav 50)
37. Obustave isplate penzija i povraćaj

isplaćenih penzija kao mere za procenu
36. Situacije u kojima Sud ne procenjuje postizanje sramernosti kod isticanja povrede prava na
ravnoteže između zahteva opštih interesa i mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1)
prava pojedinaca kod isticanja povrede prava na
mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1)
“...Sud smatra da su, kao pojedinci, podnosioci predstavki bi-
“...Vrhovni sud je, u svom shvatanju od 15. novembra 2005. go- li primorani da nose preteran i neproporcionalan teret. Čak i s
dine, u vezi sa situacijom na Kosovu, izričito konstatovao da se obzirom na široki prostor za procenu koji država uživa u oblasti
priznato pravo pojedinca na penziju može jedino ograničiti na socijalnog zakonodavstva, uticaj sporne mere na prava podnosi-
osnovu člana 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. laca predstavki, čak i pod pretpostavkom da je zakonit.., ne može
Dalje, u smislu člana 169. navedenog Zakona, priznata prava na se opravdati zakonitim javnim interesom na koji se Vlada osloni-
penziju ne mogu da zavise od toga da li se tekući doprinosi za pen- la. Situacija je mogla biti drugačija da su podnosioci predstavki
zijsko osiguranje mogu naplatiti na datoj teritoriji. U takvim okol- bili obavezni da pretrpe razumno i srazmerno smanjenje penzi-
nostima, Sud ne može, a da ne zaključi da mešanje u „imovinu“ je, a ne potpunu obustavu prava... ili da im je zakonodavno telo
podnosilaca predstavke nije bilo u skladu sa relevantnim doma- odobrilo prelazni period u kom bi se prilagodili novom programu.
ćim zakonom, a taj zaključak ne stvara neophodnost utvrđivanja Štaviše, oni su morali da vrate penzije koje su primili od 1. janua-
da li je postignuta pravična ravnoteža između zahteva od opšteg ra 2004. godine nadalje, što se mora takođe smatrati relevantnim
interesa zajednice, sa jedne strane, i zahteva zaštite osnovnih pra- faktorom koji će se meriti prilikom procene ravnoteže. S obzirom
na gore navedeno, Sud smatra da nije bilo povrede člana 1. Pro- direktna veza između mera koje podnosilac predstavke može le-
tokola broj 1.” gitimno očekivati od organa i stvarnog uživanja njegove imovine
(Presuda Lakićević i dr. protiv Crne Gore i Srbije, st. 72 i 73) (vidi Oneryildiz protiv Turske [VV], br. 48939/99, stav 134, ECHR
2004-XII).”
(Presuda Kostić protiv Srbije, stav 66)
38. Neizvršavanje pravosnažne presude kojom
je utvrđeno novčano potraživanje iz radnog
odnosa svodi se na povredu prava na mirno 40. Neizvršavanje pravosnažne upravne odluke
uživanje imovine (član 1. Protokola 1) kojom je naloženo rušenje svodi se na povredu prava
“Sud konstatuje da, za razliku od predmeta Grišević, gde se
na mirno uživanje imovine (član 1. Protokola 1)
treća podnositeljka predstavke izričito odrekla svojih prava na
osnovu domaćih presuda, podnositeljke predstavke u ovom pred- “Prema tome, obaveza države je da upotrebi sva raspoloživa
metu nikada nisu dale takvu izjavu. Dalje, Ustavni sud Srbije je, pravna sredstva radi izvršenja pravosnažne upravne odluke, bez
kao najviši pravosudni organ u Državi, utvrdio da se samo učešće obzira na činjenicu što je ona doneta protiv pravatnog lica, kao i
u programu viška zaposlenih ne može tumačiti kao odustajanje da osigura da se propisno poštuju svi relevantni domaći postupci
od prava koja proističu iz nerešenih potraživanja u vezi sa radnim (vidi Ilić protiv Srbije, br. 30132/04, stavovi 74 i 75, 9. oktobar
odnosima. Taj sud je dalje utvrdio da su lica u faktičkoj situaciji 2007. godine). Sud na prvom mestu primećuje da samo postoja-
značajno sličnoj situaciji ovih podnositeljki predstavki imala pra- nje nedozvoljene gradnje predstavlja mešanje u pravo na imovinu
vo na uživanje prava koja proističu i iz pravosnažnih presuda u podnosilaca predstavke... Sud nalazi da srpski organi nisu ispunili
njihovim predmetima i iz programa. Prema tome, Sud zaključuje svoju pozitivnu obavezu u smislu člana 1 Protokola br. 1, da izvrše
da pravosnažne presude donete u korist podnositeljki predstavki nalog za rušenje od 2. septembra 1998. godine.”
i dalje predstavljaju zahtev u okviru značenja člana 1. Protokola
broj 1 uz Konvenciju, pa se ne može smatrati da je duži propust or- (Presuda Kostić protiv Srbije, st. 67, 68 i 74)
gana Srbije da izvrše ove presude u skladu sa domaćim pravom.”
(Presuda Rašković i Milunović protiv Srbije, stav 72)
“Sud ističe da propust države da izvrši pravosnažnu presu- 41. Pravo na mirno uživanje imovine - oduzimanje
du izrečenu u korist podnosioca predstavke u periodu od skoro imovine bilo nesrazmerno (član 1. Protokola 1)
tri godine u okviru nadležnosti Suda ratione temporis, pošto je
Protokol br. 1 stupio na snagu u odnosu na Srbiju 3. marta 2004.
godine, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje “...Činjenice da je podnosilac predstavke zarađivao za život
imovine, kako je predviđeno u prvoj rečenici prvog stava člana 1 kao taksista i da nema indikacija da je on ikada osuđen za neki
Protokola br. 1” drugi carinski prekršaj izgleda da su zanemarene kada je u pita-
nju zaplena vozila, kao i činjenica da je vozilo kupio od zakonitog
(Presuda Vlahović protiv Srbije, stav 81) vlasnika u Nemačkoj. Prema toj drugoj osnovi ovaj slučaj može se
takođe razlikovati od slučajeva u kojima se mera zaplene proširi-
la i na imovinu proisteklu iz krivičnog dela (videti Phillips protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, broj 41087/98, st. 9-18, ECHR 2001-VII),
39. Pozitivne obaveze države u vezi sa koja se smatra stečenom na nezakonit način (videti Riela i Arcuri,
zaštitom imovine (član 1. Protokola 1) oba citirana u gornjem tekstu, i Raimondo protiv Italije, 22. februar
1994. godine, stav 29., serija A broj 281-A) ili je bila namenjena za
“U kontekstu člana 1 Protokola br. 1, te pozitivne obaveze mo- upotrebu u nezakonitim aktivnostima (videti Butler protiv Ujedi-
gu zahtevati od države da preduzme mere neophodne za zašti- njenog Kraljevstva (odluka), broj 41661/98, 27. jun 2002. godi-
tu prava na imovinu (vidi, na primer, Broniowski protiv Poljske ne). U tim okolnostima, sporna zaplena je, prema mišljenju Suda,
[VV], br. 31443/96, stav 143, ECHR 2004-V), posebno gde postoji bilo nesrazmerna, time što je podnosiocu predstavke nametnula
prekomeran teret. Prema tome, došlo je do povrede člana 1. Pro- Stav suda je da je podnosilac predstavke pretrpeo određenu ne-
tokola broj 1.” materijalnu štetu kao posledicu kršenja njegovih prava po Kon-
(Presuda Milosavljev protiv Srbije, st. 61 do 63) venciji, zbog čega samo utvrđivanje povrede ne bi predstavljalo
dovoljno pravično zadovoljenje u smislu člana 41. Sudeći na osno-
vu pravičnosti, Sud podnosiocu predstavke dodeljuje 1.600 evra
na ime pretrpljene nematerijalne štete, sa zateznom kamatom po
42. Zabrana mučenja stopi koja je jednaka najnižoj kamatnoj stopi Evropske centrale
banke uz dodatak od tri procentna poena. Sud, međutim, odbija
• Materijalni aspekt (član 3. Konvencije) zahtev koji je zakonska zastupnica podnosioca predstavke podne-
la na osnovu razloga koje je Vlada dala.”
“Čak i pod pretpostavkom da podnosilac predstavke stvarno
nije imao vidljive povrede 24. i 25. avgusta 2005. godine, kao što (Presuda M.V. protiv Srbije , st. 30. do 33)
je Vlada tvrdila ..., nedelju dana je proteklo od ispitivanja u poli-
cijskoj stanici, što znači da su, u zavisnosti od ozbiljnosti, povrede
mogle zarasti u tom intervalu. Naravno, posledice bilo kakvog za-
strašivanja, ili zapravo bilo koji drugi vid nefizičkog zlostavljanja, 2. Pravičnost kao kriterijum za dosuđivanje
ne bi u svakom slučaju ostavio vidljiv trag.” naknade (član 41. Konvencije)
(Presuda Hajnal protiv Srbije, stav 89)
“Predmetno ponašanje pravosudnih organa tužene države
• Procesni aspekt (član 3. Konvencije) moralo je, pre svega, predstavljati stalni izvor uznemirenosti za
podnositeljku predstavke koja je poslednji put videla svoje dete
“U konkretnom slučaju, pošto je već utvrdio materijalnu po- 1998. godine, pre oko osam godina. Imajući u vidu sve što je gore
vredu člana 3, Sud dalje primećuje da se podnosilac predstavke navedeno, iznose dosuđene u uporedivim predmetima ...i presu-
zaista žalio da ga je policija zlostavljala. On je to uradio pred đujući na osnovu pravičnosti, kako to nalaže član 41, Sud dosuđu-
istražnim sudijom i zamenikom javnog tužioca,, kao i pred sude- je podnositeljki predstavke 15.000 evra po ovom osnovu.”
ćim i žalbenim većima... Ipak, uprkos Konvenciji i domaćem pravu
koji zahtevaju da se navod ove vrste istraži po službenoj dužno- (Presuda V.A.M. protiv Srbije, st. 164 i 165)
sti..., nadležni organi nikada nisu pokrenuli posebnu istragu u vezi
sa zlostavljanjem, sa ciljem da se identifikuju i kazne odgovorni.
Stoga je jasno da gore navedeni standardi nisu ispunjeni. Prema
tome, došlo je do povrede člana 3. Konvencije.” 3. Odsustvo uzročne veze između utvrđene
(Presuda Hajnal protiv Srbije, stav 99) povrede Konvencije i navodne materijalne štete
“Podnositeljka predstavke je tražila ukupno 9.322,97 evra
na ime materijalne štete, koja se sastojala od troškova sahrane
III - PRAVIČNA NAKNADA I TROŠKOVI i komemoracije, kao i troškova spomenika, plus kamatu. Sud ne
primećuje uzročnu vezu između utvrđene procesne povrede člana
2. Konvencije i navodne materijalne štete. On zbog toga odbacuje
1. Pravo zakonske zastupnice maloletnog podnosioca ovaj zahtev.”
na pravičnu naknadu (član 41. Konvencije) (Presuda Mladenović protiv Srbije, st. 61 i 64)
“Zakonska zastupnica podnosioca predstavke koja je ujedno i “Podnosilac predstavke je tražio 100.900 evra (EUR) na ime
njegova majka i zakonski staratelj, tražila je u njegovo ime iznos materijalne štete (troškovi robe zaplenjene prilikom njegovog
od 20.000 evra na ime pretrpljene nematerijalne štete. Ona je, ta- hapšenja, izgubljena zarada u iznosu od 500 evra mesečno potro-
kođe, tražila 30.000 evra za njenu duševnu patnju. Naknada troš- šena u zatvoru, vrednost paketa koje su podnosiocu predstavke
kova nije tražena. Vlada je osporila ova potraživanja. Ona je ista- slali njegovi roditelji i uplatnice u gotovini koje su mu oni slali) i
kla da zakonska zastupnica podnosioca predstavke nije stranka u 1.500.000 evra na ime nematerijalne štete. Vlada je smatrala da
postupku pred Sudom, pa prema tome, nema pravo na naknadu. su traženi iznosi previsoki. Sud ne uočava nikakvu uzročno po-
sledičnu vezu između utvrđenih povreda i navodne materijalne ovom poglavlju (vidi, mutatis mutandis,Lavents protiv Litvanije,
štete; on zbog toga odbacuje ovaj zahtev.” br. 58442/00, 28. novembar 2002).”
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, st. 58 i 59)
(Presuda Matijašević protiv Srbije, stav 57)
“Što se tiče materijalne štete i iznosa koji je naveden, Sud na-
lazi da podnositeljke predstavke nisu pokazale da postoji uzroč-
na veza između utvrđenih povreda i navodno pretrpljene mate-
rijalne štete. Posebno, ne postoji dokaz da je astma prve podno-
siteljke predstavke zaista indirektno prouzrokovana procesnim
odugovlačenjem u pitanju, niti da se nedostatak prilike za posao 6. Završetak postupka kao vid naknade u
druge podnositeljke predstavke može pripisati srpskim organi- slučaju nesrazmne dužine postupka (član 41.
ma. Sud stoga ne dodeljuje nikakvu naknadu u tom smislu.”
u vezi sa članom 6. stav 1. Konvencije)
“Dalje, s obzirom na činjenicu da je predmetni postupak još

4. Odbačaj zahteva za naknadu nematerijalne u toku pred domaćim sudovima, Sud smatra da bi najpogodniji
štete lica koja nisu bili podnosioci predstavke oblik naknade bio da se on završi što je pre moguće, i da se spro-
vede u skladu sa zahtevima iz člana 6. stav 1 Konvencije.”
“U vezi sa nematerijalnom štetom, podnositeljka predstavke je
za sebe tražila 4.000 evra, kao i još 4.000 evra za oca i 3.000 evra
za brata njenog sina....Sud odbacuje zahtev za pravično zadovo- (Presuda Nemet protiv Srbije, stav 22)
ljenje u vezi sa ocem i bratom pošto oni ni u jednom trenutku nisu
bili podnosioci predstavke u postupku pred njim.”
(Presuda Mladenović protiv Srbije, st. 62 i 64)
7. Isplata uvećane pravične naknade u

slučaju neizvršenja pravosnažne presude u
5. Konstatacija povrede predstavlja dovoljnu
naknadu (član 41. Konvencije) predviđenom roku (član 41. Konvencije)
“U okolnostima predmeta, Sud smatra da samo utvrđivanje

povrede člana 8. Konvencije predstavlja odgovarajuće pravično “Ukoliko Vlada Crne Gore ne izvrši gore navedenu odluku do-
zadovoljenje u vezi sa naknadom traženom u ovom delu (videti, maćeg suda, u roku od tri meseca od datuma kada ova presuda
mutatis mutandis, Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva; postane pravosnažna, ta Vlada onda treba da isplati drugoj i
28. jun 1984. godine, stav 141., serija A broj 80; Calogero Diana
protiv Italije, 15. novembar 1996. godine, stav 44., Izveštaji o pre- trećoj podnositeljki predstavke zajedno, ukupan iznos od 92.000
sudama i odlukama 1996-V; Salapa protiv Poljske, broj 35489/97, evra, umesto manjeg iznosa od 4.500 evra iz prethodnog stava
st. 100 – 102. i 107., 19. decembar 2002. godine; i Savenkovas pro- (videti, mutatis mutandis, Papamichalopoulos i drugi protiv
tiv Litvanije, broj 871/02, 18. novembar 2008. godine).”
Grčke (član 50.), 31. oktobar 1995. godine, serija A broj 330-B).
(Presuda Stojanović protiv Srbije, stav 85) Sud je tako odlučio na osnovu pravičnosti, s obzirom na veoma
specifične okolnosti predmetnog slučaja i činjenicu da sama Vla-
“U okolnostima ovog slučaja, Sud smatra da samo utvrđivanje
povrede člana 6 § 2 Konvencije predstavlja samo po sebi odgova- da Crne Gore nije dala komentar na zahtev podnositeljki pred-
rajuće pravično zadovoljenje u vezi sa naknadom koja se traži u stavke za naknadu štete (videti, mutatis mutandis, Jasar protiv
Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 69908/01, stav ili, zapravo, čak i kopija dopisa. Umesto toga, on je samo dostavio
71., 15. februar 2007. godine).” Sudu nov zahtev za pravično zadovoljenje predat 27. jula 2011.
(Presuda Bjelić protiv Crne Gore i Srbije, stav 95) godine. U takvim okolnostima, Sud ne može a da ne zaključi da
podnosilac predstavke nije poštovao Pravilo 60 st. 2 i 3. Poslovni-
ka Suda, zbog čega se njegov zahtev mora odbiti.”
(Presuda Đokić protiv Srbije, st. 41 do 44)
8. Sud pravičnu naknadu ne dosuđuje po
službenoj dužnosti (član 41. Konvencije) “Primetivši da je postupak pred domaćim sudom u
međuvremenu povoljno završen, podnositeljka predstavke je
“Podnosilac predstavke nije podneo zahtev za pravično za- tražila 202.500,00 srpskih dinara za troškove pred domaćim
dovoljenje. Shodno tome, Sud smatra da nije pozvan da mu po sudom kao i za troškove postupka pred ovim Sudom. Vlada
tom osnovu dodeli bilo kakav iznos.” je navela da je ovaj zahtev zadocnio.Sud primećuje da je
podnositeljka zaista podnela svoj zahtev 31. oktobra 2007.
(Presuda Radoslav Milošević protiv Srbije, stav 23) godine, a da je krajnji rok da to učini bio 22. oktobar 2007. godine.
Podnositeljka predstavke, prema tome, nije poštovala Pravilo 60
stavovi 2 i 3 Poslovnika Suda. Njen zahtev se, stoga, odbija.»
9. Nepoštovanje roka za isticanje zahteva za (Presuda Bulović protiv Srbije, st. 57 do 59)
plaćanjem pravične naknade kao razlog za
«Sud primećuje da je zahtev podnosioca predstavke za
nedosuđivanje naknade (Pravilo 60. Poslovnika Suda) pravično zadovoljenje zaista dostavljen dana 11. aprila 2007.
godine, skoro šest meseci posle isteka prvobitnog krajnjeg roka.
“U svojoj predstavci koju je podneo 3. novembra 2006. godine Podnosilac predstavke, prema tome, nije poštovao Pravilo 60
podnosilac predstavke je tražio 10.000 evra (EUR) na ime pre- stavove 2 i 3 Pravilnika Suda, zbog čega se njegov zahtev mora
trpljene materijalne štete. U kasnijim zapažanjima podnosilac odbiti.»
predstavke se nije pozivao na ovaj zahtev. Pravilo 60 st. 2 i 3. Po-
slovnika Suda predviđa sledeće: (Presuda Filipović protiv Srbije, stav 64)
“Podnosilac predstavke mora podneti specificirane po pozici-
jama sve zahteve [pravičnog poravnanja], zajedno sa svim pra-
tećim dokumentima, u roku koji je određen za podnošenje zapa-
žanja podnosioca predstavke o osnovanosti osim ako Predsednik
10. Zahtev za naknadu troškova postupka se mora
Veća ne odredi drugačije [naglasak dodat]. specificirati (Pravilo 60. Poslovnika Suda)
Ako podnosilac predstavke ne ispoštuje zahteve utvrđene u
prethodnim stavovima, Veće može odbaciti te zahteve u celini ili «Podnosioci predstavke, kojima je pružena pravna pomoć,
delimično.” tražili su naknadu troškova koje su imali pred Sudom. Međutim,
S obzirom na gore navedeno, zahtev podnosioca predstavke oni nisu specificirali svoj zahtev kako se to traži prema Pravilu
mora se odbiti u celini.” 60 Poslovnika Suda. Shodno tome, Sud im ne dodeljuje naknadu
u ovom delu.»
(Presuda Backović protiv Srbije, st. 54 do 57)
(Presuda Bodrožić i Vujin protiv Srbije, stav 44)
“Podnosilac predstavke tražio je 15.000 evra (EUR) na ime
materijalne i nematerijalne pretrpljene štete. Vlada je opisala
ovaj zahtev kao zakasneo, neobrazložen i /ili previsok. Sud kon-
statuje da je prvobitan krajnji rok za podnošenje podnosiočevog 11. Zahtev za naknadu troškova postupka mora se
zahteva za pravično zadovoljenje bio 14. jun 2011. godine. Pod- potkrepiti dokazima (Pravilo 60. Poslovnika Suda)
nosilac predstavke je 21. jula 2011. godine obavestio Sud da je
zahtev poslao na vreme, ali da ga Sud očigledno nije primio. Pod- «Prema praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na
nosilac predstavke, međutim, nije nikada ponudio nikakav dokaz naknadu troškova samo u onoj meri u kojoj je pokazano da su oni
u tom smislu, kao što je poštanska potvrda prvobitnog podneska zapravo i neophodno nastali i da su opravdani u pogledu iznosa.
U predmetnom slučaju, uzevši u obzir nedostatak informacija je obračun osiguranja koji je ponudio podnosilac predstavke bio
koje poseduje i gore navedene kriterijume, Sud odbacuje, kao zasnovan na jednoj elektronskoj poruci koju je dostavilo osigura-
nepotkrepljen činjenicama, zahtev podnosioca predstavke za vajuće društvo kao odgovor na prethodni upit njegovog advokata.
naknadu troškova.» Njemu je prema tome nedostajalo i dovoljno detalja i i zvanična
(Presuda Felbab protiv Srbije, stav 83) potvrda tog preduzeća. Dalje, podnosilac predstavke je naveo da
da nije mogao da zarađuje za život kao taksista dok 11. januara
2008. godine nije kupio nov automobil. Međutim, ostaje nejasno
da li je podnosilac predstavke mogao da kupi taj automobil u jed-
12. Zahtev za naknadu troškova postupka mora nom trenutku ranije, ili je, pošto za to nema nikakvih dokaza, na-
vedeni automobil zaista kupljen kao što on tvrdi 1. januara 2008.
se obrazložiti i ne može se isticati u vezi sa godine. Najzad, implicitna tvrdnja podnosioca predstavke da bi,
naknadom troškova u domaćem postupku koji zapravo, bio na ulici skoro svaki dan između 6. maja 2004. godine
je još u toku (Pravilo 60. Poslovnika Suda) i 1. januara 2008. godine ne čini se realnom. S obzirom na gore
navedeno i na osnovu procene da je podnosilac predstavke, neos-
“…pošto je razmotrio dokumenta koja poseduje, Sud odbacuje porno taksista, uprkos tome pretrpeo izvesnu materijalnu štetu
zahtev podnosioca predstavke za nadoknadu troškova nastalih na ime izgubljene zarade, Sud mu dosuđuje iznos od 5.000 evra
pred domaćim sudovima, s obzirom da izgleda da sporni postu- u ovom delu.”
pak još uvek traje i da se, stoga, troškovi o kojima je reč još uvek (Presuda Milosavljev protiv Srbije, st. 66. do 69)
mogu nadoknaditi u tom postupku. Sud, štaviše, odbacuje, kao ne-
obrazložena potraživanja podnosioca predstavke za nadoknadu
troškova pred Sudom.”
(Presuda Dorić protiv Srbije, stav 25) 14. Isplata troškova advokatu na osnovu
njegovog sporazuma sa podnosiocem
predstavke (čl. 41. i 46. Konvencije)
13. Procena visine materijalne “Sud primećuje da je podnosilac dostavio sporazum o troško-
štete (član 41. Konvencije) vima i satnici advokata u pogledu rada na njegovom predmetu i
tražio da nastali troškovi budu direktno isplaćeni njegovom ad-
“Sud podseća da je princip u vezi sa materijalnom naknadom vokatu, V. J. Đ.”
taj da bi podnosilac predstavke trebalo da bude stavljen, što je (Presuda Hajnal protiv Srbije, stav 153)
više moguće, u položaj u kome bi on ili ona bili da se utvrđena po-
vreda nije dogodila – drugim rečima, restitutio in integrum. Ovo
može obuhvatiti naknadu i za stvarnu štetu (damnum emergens)
i gubitak, ili umanjenu dobit, koji se očekuje u budućnosti (lucrum IV - MERE ZA IZVRŠAVANJE PRESUDA
cessans). Na podnosiocu predstavke je da pokaže da je materijal-
na šteta nastala iz navodne povrede ili povreda. Podnosilac pred-
stavke bi trebalo da dostavi relevantna dokumenta da dokaže, 1. Individualne mere (član 46. Konvencije)
što je više moguće, ne samo postojanje već i iznos ili visinu štete.
Normalno, ono što Sud dosudi odražavaće u potpunosti procenje- “Konačno, Sud naglašava da su se, prema članu 46 Konvenci-
ni iznos štete. Međutim, ako stvarna šteta ne može precizno da se je, visoke strane ugovornice obavezale da će se povinovati pravo-
izračuna, Sud će izvršiti procenu na osnovu činjenica koje ima na snažnim presudama Suda u svakom predmetu u kome učestvuju
raspolaganju. Takođe moguće je da Sud može naći da je razumno kao stranke, a da izvršenje presuda nadgleda Komitet ministara.
da dosudi manje od potpunog iznosa gubitka. S obzirom na gore Iz toga, između ostalog, sledi da presuda u kojoj Sud utvrdi da
navedeno, Sud primećuje da je podnosilac predstavke za predmet- je došlo do kršenja Konvencije nameće tuženoj državi pravnu
no vozilo platio DM 5.000..., tj. približno 2.500 evra, zbog čega on obavezu ne samo da isplati dosuđeni iznos na ime pravičnog za-
smatra da je prikladno da mu dosudi taj iznos za stvarno pretr- dovoljenja, već i da izabere, pod nadzorom Komiteta ministara,
pljeni gubitak. U vezi sa izgubljenom zaradom, Sud konstatuje da opšte i/ili, ako je to primereno, pojedinačne mere koje treba da
budu usvojene u njenom unutrašnjem pravnom poretku kako bi Sud smatra da Vlada treba da isplati podnositeljkama predstav-
se okončalo kršenje koje je Sud utvrdio i kako bi se, koliko je god ki iznose dosuđene pravosnažnim presudama..., zajedno sa svim
to moguće, ispravile posledice tog kršenja... Država će stoga, od- utvrđenim troškovima izvršnih postupaka...”
govarajućim sredstvima, izvršiti privremenu meru za održavanje
kontakta od 23. jula 1999. godine, i privesti kraju, s posebnom (Presuda Rašković i Milunović protiv Srbije, stav 83)
pažnjom, građanskopravni postupak koji je u toku.”
(Presuda V.A.M. protiv Srbije, stav 166)
“Što se tiče tražene materijalne naknade, Sud smatra da ne-
ma dokaza da dužnici nemaju dovoljno sredstava da bi u potpu-
nosti ispoštovali pravosnažnu presudu u pitanju... Zaista, izgleda
2. Pravo na ponavljanje postupka da ni jedan od njih nije proglašen insolventnim, ni na inicijativu
(član 46. Konvencije) samog podnosioca predstavke ni od strane države po službenoj
dužnosti... Najzad, primećeno je da zatezna kamata u Srbiji po-
kriva inflaciju i sadrži dodatni kazneni element... Sud, prema
“Zakonik o krivičnom postupku Srbije omogućava podnosio-
tome, smatra da Vlada mora ispuniti zahtev podnosioca pred-
cima predstavke da traže ponovno suđenje kada Sud utvrdi da su
stavke za materijalnu naknadu tako što će obezbediti, odgovara-
prava osuđenog lica povređena tokom suđenja, kao što je slučaj
jućim sredstvima, puno izvršenje pravosnažne presude Privred-
u ovom predmetu.”
nog suda od 7. maja 1996. godine, kako je izmenjena nalozima
(Presuda Stanimirović protiv Srbije, stav 59. u vezi sa za izvršenje od 17, oktobra 1996. godine, odnosno 21. decembra
stavom 24. i članom 414. Zakonika o krivičnom postupku) 1998. godine...”
(Presuda EVT protiv Srbije, st. 59 i 60)

3. Pravo da se odluči o pravnom leku o kome nije
odlučeno u slučaju ustanovljenja povrede prava “Mora se, međutim, primetiti da presuda kojom Sud nalazi
na pristup sudu zbog nepravilnog odbačaja povredu Konvencije ili njenih protokola nameće tuženoj državi
tog pravnog leka (član 46. Konvencije) zakonsku obavezu ne samo da odnosnim licima plati sume dode-
ljene putem pravičnog, već i da izabere, uz nadzor Komiteta mi-
“Zainteresovane visoke strane ugovornice trebalo bi, prema nistara, opšte i/ili, prema slučaju, pojedinačne mere koje će biti
tome, sa marljivošću, putem odgovarajućih postupaka i ako tako usvojene u njenom domaćem pravnom poretku kako bi se utvrđe-
traži podnosilac predstavke, da osiguraju da će osnovanost njena povreda okončala. S obzirom na svoj stav u ovom konkretnom
govog zahteva za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude bi- slučaju, Sud smatra da tužena država mora obezbediti, odgova-
ti razmatrana Podrazumeva se da zadatak Suda nije da određuje rajućim sredstvima, izvršenje odluke Okružnog privrednog suda
kakav bi trebalo da bude stvaran ishod razmatranja.” od 27. decembra 1990. godine ...”
(Presuda Đokić protiv Srbije, stav 47)
(Presuda Marčić i dr. protiv Srbije, st. 64 i 65)
4. Pravo na izvršenje pravosnažne presude

donete u postupku pred nacionalnim 5. Pravo na izvršenje pravosnažne upravne
sudom (član 46. Konvencije) odluke o rušenju (član 46. Konvencije)
“...s obzirom na povrede utvrđene u konkretnom predmetu
i sopstvenoj praksi (vidi R. Kačapor i druge podnositeljke pred- “Prema tome, Sud smatra da, uzimajući u obzir činjenicu
stavke, ... st. 123-126, i Crnišanin i drugi protiv Srbije, ... st. 137- da su podnosioci predstavke propustili da potkrepe “umanjenje
139), posebno imajući u vidu mišljenje o različitoj prirodi iznosa vrednosti njihove nepokretnosti”, Vlada mora ispuniti njihov zah-
dosuđenih presudama podnositeljki predstavki i programom..., tev za naknadu materijalne štete obezbeđenjem, putem odgova-
rajućih mera, brzog izvršenja naloga za rušenje od 2. septembra deljene radi pravičnog zadovoljenja, već i da izabere, uz nadzor
1998. godine.” Komiteta ministara, generalne i/ili, prema slučaju, pojedinačne
(Presuda Kostić protiv Srbije, stav 80) mere koje će usvojiti u domaćem pravnom poretku da bi se po-
vrede koje Sud utvrdi otklonile i da nadoknadi, koliko je moguće,
njihove posledice... S obzirom na gore navedeno, kao i na veliki
6. Pravo na izvršenje pravosnažnog naloga broj potencijalnih podnosilaca predstavki, Tužena vlada mora
preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbedi da će nadležni
za iseljenje (član 46. Konvencije)
srpski organi usvojiti relevantne zakone kako bi se obezbedila
“Sud dalje ističe da su se, prema članu 46 Konvencije, Visoke isplata predmetnih penzija i dugovanja. Podrazumeva se da bi
strane ugovornice obavezale da će poštovati pravosnažne pre- izvesna razumna i brza činjenična i/ili administrativna procedu-
sude Suda u svakom predmetu u kom su strane, a da će izvrše- ra verifikacije možda bila neophodna.u tom pogledu.”
nje nadzirati Komitet ministara. Prozilazi, inter alia, da presu-
da kojom Sud utvrđuje prekršaj nameće tuženoj državi pravnu
obavezu, da ne samo plati dosuđene iznose onima o kojima je (Presuda Grudić protiv Srbije, st. 98 i 99)
reč putem pravičnog zadovoljenja, već i da izabere, što podleže
nadzoru od strane Komiteta ministara, usvajanje opštih i/ili, ka-
ko odgovara, pojedinačnih mere u njihovom domaćem pravnom
poretku kako bi se okončala utvrđena povreda i nadoknadili, u
meri u kojoj je to moguće, njeni efekti (videti Scozzari i Giunta V - REVIZIJA
protiv Italije [VV], br. 39221/98 i 41963/98, stav 249, ECHR
2000-VIII). Sud, prema tome, smatra, uzimajući u obzir činjenicu
da očigledno još nema pravosnažne domaće presude za traženu
materijalnu naknadu, da Vlada mora ispuniti zahtev podnosioca 1. Odbijanje revizije zbog odsustva novih
predstavke obezbeđenjem, putem odgovarajućih sredstava, brzo
izvršenje pravosnažnog naloga za iseljenje od 17. avgusta 1994. dokaza (član 80. Poslovnika Suda)
godine (videti, mutatis mutandis, Mužević protiv Hrvatske, br.
39299/02, stav 91, 16. novembar 2006. godine)...”
(Presuda Ilić protiv Srbije, stav 112) “... Sud smatra da, potpuno suprotno ostalim zahtevima sa-
držanim u Pravilu 80 Poslovnika Suda, sudska praksa za koju
je podnosilac predstavke saznao, ne bi, “po svojoj prirodi”, bila
“odlučujuća” u smislu ove odredbe. Posebno, relevantne parnič-
7. Dužnost da se dovrši započeti ne presude u predmetu podnosioca predstavke donete su 2006.
postupak (član 46. Konvencije) godine, dok su sve presude koje je podnosilac dostavio u prilog
svom zahtevu za reviziju donete 2011. godine, nekih pet godina
“Vlada zbog toga treba da završi, sa posebnom pažnjom i od-
govarajućim sredstvima, preostali deo spora za izdržavanje de- kasnije. Proizlazi da nema novih dokaza da je u relevantnom
teta koji je u toku (videti, između ostalog, predmet Mužević pro- periodu, tj. 2006. godine, neki domaći parnični sud bio spreman
tiv Hrvatske, br. 39299/02, stav 91, 16. novembar 2006. godine).” da prihvati nadležnost ratione materiae u predmetu kao što je
(Presuda Jevremović protiv Srbije, stav 135) predmet podnosioca predstavke. Štaviše, podnosilac predstavke
je mogao da upotrebi upravni put i, da je bilo potrebno, iznese
predmet pred Vrhovni sud, koji je mogao da meritorno odluči ili
da ukaže koji drugi sud ima nadležnost da postupa u predmetu.”
8. Generalne mere (član 46. Konvencije)
“... presuda u kojoj Sud utvrdi povredu nameće Tuženoj državi (Presuda po reviziji – slučaj Viktor Juhas
zakonsku obavezu da licima u pitanju isplati ne samo sume do- Đurić protiv Srbije, st. 59 i 60)
DEO III
PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U PREDMETIMA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE
; Tekstovi presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava sa sentencama, nalaze se na internet stranici kom-
panije Paragraf, na adresi www.paragraf.rs (kliknite na “Korisnički Kutak” i pratite uputstva) i dostupni su
korisnicima Komentara. Redakcija će kontinuirano dopunjavati ovaj spisak tekstovima novih odluka i pre-
suda. Svi tekstovi postavljeni u “Korisnički Kutak” biće dostupni na internet stranici narednih šest meseci od
dana objavljivanja Komentara.
www.paragraf.rs
1. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA 5. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŠEKEROVIĆ PROTIV SR- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PREDUZEĆE EVT PROTIV
BIJE (predstavka br. 32472/03) - BRISANJE PREDSTAVKE IZ SRBIJE (predstavka br. 3102/05) - POVREDA PRAVA NA PRA-
SPISKA PREDMETA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih VIČNO SUĐENJE ZBOG NEIZVRŠAVANJA PRAVNOSNAŽNIH
prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka a) i stav 2 PRESUDA DOMAĆIH SUDOVA - Evropska konvencija za zašti-
tu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 1
2. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA Protokola 1
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MATIJAŠEVIĆ PROTIV SR-
BIJE (predstavka br. 23037/04) - POVREDA PRETPOSTAVKE 6. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
NEVINOSTI - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TOMIĆ PROTIV SRBIJE
osnovnih sloboda: član 6 stav 2 (predstavka br. 25959/06) - POVREDA PRAVA NA POŠTOVA-
NJE PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA ZBOG NEIZVRŠAVA-
3. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA NJA PRAVNOSNAŽNE SUDSKE PRESUDE O POVERAVANJU
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PIRJO PERDUV PROTIV DETETA NA NEGU, ČUVANJE I VASPITANJE - Evropska kon-
SRBIJE (predstavka br. 35979/04) - BRISANJE PREDSTAVKE vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6
IZ SPISKA PREDMETA ZBOG NJENOG POVLAČENJA OD STRA- stav 1 i čl. 8 i 13
NE PODNOSIOCA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih 7. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka a) i stav 2 ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU GORICE VARGA PROTIV
4. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA SRBIJE (predstavka br. 11681/02) - BRISANJE PREDSTAVKE
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU V. A. M. PROTIV SRBIJE PO UPUTSTVU PODNOSITELJKE - Evropska konvencija za za-
(predstavka br. 39177/05) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka
U RAZUMNOM ROKU ZBOG DUŽINE TRAJANJA GRAĐANSKO- a) i stav 2
PRAVNOG POSTUPKA I POVREDA PRAVA NA POŠTOVANJE 8. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
PORODIČNOG ŽIVOTA - Evropska konvencija za zaštitu ljud- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU JEVREMOVIĆ PROTIV
skih prava i osnovnih sloboda: član 6 st. 1 i 8, član 8 i član 13 SRBIJE (predstavka br. 3150/05) - POVREDA PRAVA NA PO-
III PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETIMA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE
ŠTOVANJE PRIVATNOG ŽIVOTA DUŽINOM POSTUPKA DOKA- EST DRUGIH PODNOSILACA PREDSTAVKE PROTIV SRBIJE
ZIVANJA OČINSTVA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih (predstavka br. 17556/05) - POVREDA PRAVA NA IMOVINU
prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1, član 8 i član 13 ZBOG NEIZVRŠENJA PRAVNOSNAŽNE I IZVRŠNE SUDSKE
9. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA ODLUKE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SAMARDŽIĆ I AD PLA- osnovnih sloboda: član 1 Protokola 1
STIKA PROTIV SRBIJE (predstavka br. 28443/05) - POVRE- 16. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
DA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG DUŽINE ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU LEPOJIĆ PROTIV SRBIJE
TRAJANJA PARNIČNOG POSTUPKA PRED TRGOVINSKIM (predstavka br. 13909/05) - POVREDA SLOBODE IZRAŽA-
SUDOVIMA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i VANJA OSUDOM ZBOG KLEVETE POLITIČARA U ČLANKU
osnovnih sloboda: član 6 stav 1 KOJA NIJE BILA NEOPHODNA U DEMOKRATSKOM DRUŠ-
10. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA O DOPUŠTENO- TVU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov-
STI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU nih sloboda: čl. 6 i 10
A. SKOČAJIĆ I T. BJELIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 17. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
9460/05) - PROGLAŠAVANJE PREDSTAVKE NEDOPUSTI- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU FILIPOVIĆ PROTIV SR-
VOM - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov- BIJE (predstavka br. 27935/05) - POVREDA SLOBODE IZRA-
nih sloboda: član 6 stav 1, član 13 i član 29 stav 3 ŽAVANJA OSUDOM ZBOG UVREDE PREDSEDNIKA OPŠTINE
11. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA O DOPUŠTENO- TVRDNJAMA O PRONEVERI KOJA NIJE POTKREPLJENA RE-
STI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU LEVANTNIM DOKAZIMA - Evropska konvencija za zaštitu
NIKOLE MAKSIMOVIĆA PROTIV SRBIJE (predstavka br. ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 10
3103/05) - PROGLAŠAVANJE PREDSTAVKE NEPRIHVATLJI-
VOM - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov- 18. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
nih sloboda: član 6 st. 1 i 3, član 13 i član 35 st. 3 i 4 DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU POPOVIĆ PROTIV
SRBIJE (predstavka br. 38350/04) - POVREDA PRAVA NA
12. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG PRETERANE DUŽINE
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ILIĆ PROTIV SRBIJE TRAJANJA PARNIČNOG POSTUPKA - Evropska konvencija za
(predstavka br. 30132/04) - POVREDA PRAVA NA NEOME- zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
TANO UŽIVANJE SVOJE IMOVINE NEIZVRŠENJEM PRAVNO-
SNAŽNOG NALOGA OPŠTINE ZA ISELJENJE ZAŠTIĆENOG 19. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
STANARA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU JOVIĆEVIĆ PROTIV
osnovnih sloboda: član 6 stav 1, član 13 i član 1 Protokola 1 SRBIJE (predstavka br. 2637/05) - POVREDA PRAVA NA SU-
ĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE
13. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
TRAJANJA POSTUPKA I NEPOSTOJANJA DELOTVORNOG
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULJANAC, MALIŠIĆ I
PRAVNOG SREDSTVA - Evropska konvencija za zaštitu ljud-
ŠAFAR PROTIV SRBIJE (predstavka br. 41513/05) - POVRE-
skih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 13
DA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU U POSTUPKU
VRAĆANJA ZAPOSLENIH NA RAD - Evropska konvencija za 20. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PREDUZEĆE ZIT PRO-
13 TIV SRBIJE (predstavka br. 37343/05) - NEDELOTVORNO
14. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- SPROVOĐENJE IZVRŠNOG POSTUPKA I POVREDA PRAVA
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU STEVANOVIĆ PRO- NA ZAŠTITU IMOVINE - Evropska konvencija za zaštitu ljud-
TIV SRBIJE (predstavka br. 26642/05) - POVREDA PRAVA skih prava i osnovnih sloboda: čl. 6 i 13 i član 1 Protokola 1
NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG NEDOSTATKA 21. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
DELOTVORNOG PRAVNOG SREDSTVA U RADNOM SPORU ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU R. KAČAPOR I DRUGIH
- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih PODNOSITELJKI PREDSTAVKI PROTIV SRBIJE (predstav-
sloboda: član 6 stav 1 i član 13 ke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i
15. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- 3046/06) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MARČIĆ I ŠESNA- ROKU I POVREDA PRAVA NA MIRNO UŽIVANJE IMOVINE
PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETIMA PROTIV REPUBLIKE SRBIJE III
- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih U RAZUMNOM ROKU ZBOG NEDELOTVORNOG SPROVO-
sloboda: član 6 stav 1 i član 1 Protokola 1 ĐENJA POSTUPKA IZVRŠENJA PRAVNOSNAŽNE PRESUDE
22. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BILJANA ĐORIĆ-FRAN- sloboda: član 6 stav 1
CUSKI PROTIV SRBIJE (predstavka br. 712/06) - SKIDANJE 29. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
PREDSTAVKE SA SPISKA PREDMETA ZBOG NJENOG POVLA- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ALEKSANDAR STOJA-
ČENJA OD STRANE PODNOSITELJKE - Evropska konvencija NOVIĆ I DRUGI PROTIV SRBIJE (predstavka br. 9071/06) -
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 BRISANJE PREDSTAVKE SA SPISKA PREDMETA ZBOG NEO-
(a) i član 39 PRAVDANOSTI NJENOG DALJEG RAZMATRANJA I PROGLA-
23. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA ŠAVANJE DELA PREDSTAVKE NEDOPUŠTENOM - Evropska
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU IREN ABRAHAM PROTIV konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
SRBIJE (predstavka br. 33430/05) - SKIDANJE PREDSTAV- 35 st. 1 i 4 i član 37 stav 1 tačka c)
KE SA SPISKA PREDMETA ZBOG NJENOG POVLAČENJA OD 30. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
STRANE PODNOSITELJKE - Evropska konvencija za zaštitu DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU RADOMIR MARKO-
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 27919/05) - SKIDANJE
24. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA PREDSTAVKE SA SPISKA PREDMETA ZBOG NEOPRAVDA-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILORAD MARISAVLJE- NOSTI NJENOG DALJEG RAZMATRANJA - Evropska konven-
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 10113/05) - SKIDANJE cija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st.
PREDSTAVKE SA SPISKA PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG 1 i 4 i član 37 stav 1 tačka c)
PRIJATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za za- 31. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 i član ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU CVETKOVIĆ PROTIV SR-
39 stav 3 BIJE (predstavka br. 17271/04) - NEREŠAVANJE RADNOG
25. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA SPORA DUŽE OD TRINAEST GODINA KAO UZROK POVREDE
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU NOVAK JOSIPOVIĆ PRO- PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU I NA DELOTVOR-
TIV SRBIJE (predstavka br. 18369/07) - SKIDANJE PRED- NO PRAVNO SREDSTVO - Evropska konvencija za zaštitu
STAVKE SA SPISKA PREDMETA I PROGLAŠAVANJE DELA ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 13
PREDSTAVKE NEDOPUŠTENIM - Evropska konvencija za 32. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 1 i 4 DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ČEH PROTIV SRBIJE
i član 37 (predstavka br. 9906/04) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE
26. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA U RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRAJA-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TOMISLAV KATIĆ I BO- NJA PARNICE ZA ISELJENJE - Evropska konvencija za zaštitu
RISLAV KATIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 13920/04) ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
- SKIDANJE PREDSTAVKE SA SPISKA PREDMETA ZBOG PO- 33. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
STIGNUTOG PRIJATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska kon- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VRENČEV PROTIV SR-
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 BIJE (predstavka br. 2361/05) - POVREDA PRAVA NA SLO-
stav 1 i član 39 stav 3 BODU I BEZBEDNOST ZBOG NEIZVOĐENJA PRITVORENOG
27. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA LICA PRED SUDIJU U HITNIM ROKOVIMA - Evropska kon-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILAN JOCIĆ PROTIV vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 5
SRBIJE (predstavka br. 45555/05) - SKIDANJE PREDSTAV- st. 3, 4 i 5
KE SA SPISKA PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJATELJ- 34. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
SKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za zaštitu ljud- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ANA ILEŠ PROTIV SRBIJE
skih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 i član 39 stav 3 (predstavka br. 3625/08) - SKIDANJE PREDSTAVKE SA LI-
28. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA STE PREDMETA KAD PODNOSILAC PREDSTAVKE NE ŽELI
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BULOVIĆ PROTIV SRBIJE DALJE DA UČESTVUJE U POSTUPKU ZBOG PRIHVAĆENOG
(predstavka br. 14145/04) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE PRIJATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za za-
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka NAMERAVA DALJE DA UČESTVUJE U POSTUPKU - Evropska
a) i član 39 konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
37 stav 1 tačka a)
35. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ĐORĐIJE KOJOVIĆ PRO- 41. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
TIV SRBIJE (predstavka br. 32496/03) - BRISANJE PRED- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU KOSTIĆ PROTIV SRBIJE
STAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG NEOPRAVDANOSTI (predstavka br. 41760/04) - POVREDA PRAVA NA NEOME-
NJENOG DALJEG RAZMATRANJA - Evropska konvencija za TANO UŽIVANJE IMOVINE NEIZVRŠENJEM NALOGA ZA RU-
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tač- ŠENJE NEDOZVOLJENO IZGRAĐENOG OBJEKTA - Evropska
ka c) konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
36. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA 1 Protokola 1
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILAN POPOVIĆ PROTIV 42. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
SRBIJE (predstavka br. 42569/05) - BRISANJE PREDSTAV- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU STANKOVIĆ PROTIV SR-
KE SA LISTE PREDMETA ZBOG POVLAČENJA PREDSTAV- BIJE (predstavka br. 29907/05) - POVREDA PRAVA NA SU-
KE I REŠAVANJA SLUČAJA U OKVIRU DOMAĆEG PRAVNOG ĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE
SISTEMA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i TRAJANJA RADNOG SPORA - Evropska konvencija za zaštitu
osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka a) ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
43. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PRIVISLAV LAZARE-
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VLAHOVIĆ PROTIV
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 23978/07) - SKIDANJE
SRBIJE (predstavka br. 42619/04) - NEIZVRŠENJE PRAVNO-
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG
SNAŽNE PRESUDE I POVREDA PRAVA NA MIRNO UŽIVANJE
PRIJATELJSKOG PORAVNANJA I ISPLAĆENE NEMATERI-
IMOVINE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
JALNE ŠTETE ZBOG POVREDE PRAVA NA SUĐENJE U RA-
osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 1 Protokola 1
ZUMNOM ROKU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1, član 37 stav 1 tačka 44. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
a) i član 39 DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU CRNIŠANIN I DRUGE
38. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA PODNOSITELJKE PREDSTAVKI PROTIV SRBIJE (predstav-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU GORAN ŽIVKOVIĆ PRO- ke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06) - PO-
TIV SRBIJE (predstavka br. 17234/04) - SKIDANJE PRED- VREDA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU I MIRNO
STAVKE SA LISTE PREDMETA NA OSNOVU JEDNOSTRANE UŽIVANJE IMOVINE ZBOG NEIZVRŠENJA PRAVNOSNAŽNE
IZJAVE DRŽAVE DA JE SPREMNA DA PRIHVATI DA JE DOŠLO SUDSKE ODLUKE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
DO POVREDE PRAVA U VEZI DUŽINE TRAJANJA POSTUPKA prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 1 Protokola 1
BEZ SAGLASNOSTI PODNOSIOCA PREDSTAVKE - Evropska 45. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DORIĆ PROTIV SR-
6 stav 1 i član 37 stav 1 tačka c) BIJE (predstavka br. 33029/05) - POVREDA PRAVA NA SU-
39. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA ĐENJE U RAZUMNOM ROKU I NA DELOTVORNO PRAVNO
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DAMNJANOVIĆ PROTIV SREDSTVO - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
SRBIJE (predstavka br. 5222/07) - NEPOSTOJANJE POVRE- osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 13
DE KONVENCIJE U POSTUPKU IZVRŠENJA PRAVNOSNAŽNE 46. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
PRESUDE O STARATELJSTVU NAD DECOM - Evropska kon- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SLAVČO MITREV I DRU-
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 GI PROTIV SRBIJE (predstavka br. 13757/06) - SKIDANJE
stav 1 i član 8 PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG PRIJATELJSKOG
40. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA PORAVNANJA POSTIGNUTOG POVODOM PREKOMERNE
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILE PETKOVIĆ PROTIV DUŽINE TRAJANJA PARNIČNOG POSTUPKA - Evropska kon-
SRBIJE (predstavka br. 18392/05) - BRISANJE PREDSTAVKE vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6
SA LISTE PREDMETA KADA PODNOSILAC PREDSTAVKE NE stav 1 i član 37 stav 1 tačka c)
47. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU- SRBIJE (predstavka br. 32823/07) - SKIDANJE PREDSTAVKE
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MIRKO DEBELJE- SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJATELJSKOG
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 30903/04) - SKIDANJE PORAVNANJA IZMEĐU STRANAKA - Evropska konvencija za
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA JER PODNOSILAC PRED- zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član
STAVKE NE ŽELI DALJE DA SE PO NOJ POSTUPA - Evropska 37 stav 1 tačka c)
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 54. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
37 stav 1 tačka a) ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DUŠANKA BEKKER-ISA-
48. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA KOVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 42284/06) - SKIDA-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TEODORA KNEŽEVIĆ NJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA I NJENO VRAĆA-
I SVETLANA KNEŽEVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. NJE NA LISTU AKO DRŽAVA NE ISPUNI SVOJE OBAVEZE IZ
46616/07) - SKIDANJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA JEDNOSTRANE IZJAVE KOJOM PRIZNAJE POVREDU PRAVA
ZBOG SPREMNOSTI DRŽAVE DA OTKLONI POVREDU UČI- - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
NJENU PREKOMERNIM TRAJANJEM PARNIČNOG POSTUP- sloboda: član 6 stav 1 i član 37 stav 2
KA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov- 55. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
nih sloboda: član 6 stav 1, član 13 i član 37 stav 1 tačka c) i ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU FELBAB PROTIV SRBIJE
stav 2 (predstavka br. 14011/07) - POVREDA PRAVA NA PRAVIČ-
49. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU- NO SUĐENJE I POŠTOVANJE PORODIČNOG ŽIVOTA ZBOG
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MARTIN THIRSTE- NEIZVRŠAVANJA PRAVNOSNAŽNOG REŠENJA O PRAVU NA
IN PROTIV SRBIJE (predstavka br. 16812/06) - SKIDANJE VIĐANJE DETETA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1, član 8 i član 13
PRIJATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za za- 56. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BIJELIĆ PROTIV CRNE
37 stav 1 tačka c) GORE I SRBIJE (predstavka br. 11890/05) - NEKOMPATI-
50. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA BILNOST RATIONE PERSONAE PREDSTAVKE U ODNOSU
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MIRJANA IGNJATOVIĆ I NA DRŽAVU SRBIJU ZBOG POVREDE IZVRŠNOG POSTUPKA
DRUGI PROTIV SRBIJE (predstavka br. 38355/06) - SKIDA- PRED NADLEŽNIM ORGANIMA CRNE GORE PRE NJENOG
NJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNU- ISTUPANJA IZ DRŽAVNE ZAJEDNICE - Evropska konvencija
TOG PRIJATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 3 i 4
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 57. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
i član 39 stav 3 DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILOŠEVIĆ PROTIV
51. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA SRBIJE (predstavka br. 31320/05) - POVREDA PRAVA NA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TAMARA ČEŠLJAR PRO- SLOBODU I BEZBEDNOST PRITVORENOG LICA - Evropska
TIV SRBIJE (predstavka br. 35027/07) - SKIDANJE PRED- konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
STAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJA- 5 stav 3
TELJSKOG PORAVNANJA ZASNOVANOG NA JEDNOSTRANOJ 58. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
IZJAVI VLADE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih pra- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU STOJANOVIĆ PROTIV
va i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 37 stav 1 tačka c) SRBIJE (predstavka br. 34425/04) - POVREDA PRAVA NA
52. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA POŠTOVANJE PREPISKE OD STRANE ZATVORSKIH ORGANA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TAMARA ČEŠLJAR PRO- - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
TIV SRBIJE (predstavka br. 53738/07) - SKIDANJE PRED- sloboda: član 8 stav 2
STAVKE SA LISTE PREDMETA SUDA - Evropska konvencija 59. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6, član 13 i ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SRPSKA PRAVOSLAVNA
član 37 stav 1 tačka c) CRKVENA OPŠTINA ZA RAŠKU OBLAST PROTIV SRBIJE
53. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA (predstavka br. 43494/07) - SKIDANJE PREDSTAVKE SA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VASILIJE ĆURČIĆ PROTIV LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJATELJSKOG
PORAVNANJA IZMEĐU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVENE 66. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
OPŠTINE I VLADE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILISAV ZLATANO-
prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 48190/06) - SKIDANJE
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG
PRIJATELJSKOG PORAVNANJA I OBEZBEĐIVANJA NAKNA-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DRAGOSLAV LAZARE-
DE NEMATERIJALNE ŠTETE PRETRPLJENE ZBOG PREKO-
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 13411/07) - SKIDANJE
MERNE DUŽINE IMOVINSKOG POSTUPKA - Evropska kon-
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA NA OSNOVU JEDNO-
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6
STRANE DEKLARACIJE - Evropska konvencija za zaštitu
stav 1 i član 37 stav 1 tačka c)
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka c)
61. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA 67. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BODROŽIĆ I VUJIN PRO- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DAMJAN CAKIĆ - IV-
TIV SRBIJE (predstavka br. 38435/05) - NESRAZMERNO KOVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 33623/07) - SKIDA-
MEŠANJE DRŽAVE U PRAVO PODNOSIOCA PREDSTAVKE NJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA JER PODNOSILAC
NA SLOBODU IZRAŽAVANJA - Evropska konvencija za zašti- PREDSTAVKE NIJE ODGOVORIO NA ZAHTEV SUDA - Evrop-
tu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 10 ska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:
član 37 stav 1 tačka a)
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BODROŽIĆ PROTIV SR- 68. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
BIJE (predstavka br. 32550/05) - POVREDA SLOBODE IZRA- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DRAGAN PUZOVIĆ
ŽAVANJA NOVINARA ZBOG KRIVIČNE OSUDE ZA UVREDU I DRAGICA MEDAREVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br.
ZBOG OBJAVLJENOG ČLANKA KOJI SADRŽI ŠTETNE IZJAVE 2545/05) - SKIDANJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA
O POJEDINCU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih pra- I NJEN UTICAJ NA OSNOVANOST ZAHTEVA PODNOSIOCA
va i osnovnih sloboda: član 10 PREDSTAVKE ZA NAKNADU ŠTETE KOD DOMAĆEG SUDA
63. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU LUKA ĐURIĆ PROTIV sloboda: član 37 stav 1 tačka c)
SRBIJE (predstavka br. 3558/08) - SKIDANJE PREDSTAVKE 69. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJATELJSKOG ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ĐURO RAJKOVIĆ PROTIV
PORAVNANJA ISPLATOM ODGOVARAJUĆEG IZNOSA NA IME SRBIJE (predstavka br. 48145/06) - SKIDANJE PREDSTAVKE
PRETRPLJENE ŠTETE - Evropska konvencija za zaštitu ljud- SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG PRIJATELJSKOG
skih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka a) PORAVNANJA I REŠAVANJA SLUČAJA PRAVNOSNAŽNIM IZ-
64. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- VRŠENJEM PRESUDE - Evropska konvencija za zaštitu ljud-
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU GRIŠEVIĆ I DRUGI skih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka c)
PODNOSIOCI PREDSTAVKI PROTIV SRBIJE (predstavke br.
16909/06, 38989/06 i 39235/06) - POVREDA PRAVA NA 70. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU I MIRNO UŽIVANJE IMOVI- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILKA NIKOLIĆ PROTIV
NE ZBOG NEIZVRŠENJA PRAVNOSNAŽNE SUDSKE ODLUKE SRBIJE (predstavka br. 10308/07) - SKIDANJE PREDSTAV-
- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih KE SA LISTE PREDMETA ZBOG POVLAČENJA PREDSTAVKE
sloboda: član 6 stav 1 i član 1 Protokola 1 OD STRANE PODNOSIOCA - Evropska konvencija za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka a)
65. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MARIJA RADAKO- 71. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 32280/07) - SKIDANJE ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU UNIVERTURS - LIDER
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG POSTIGNUTOG - LOGISTIK PROTIV SRBIJE (predstavka br. 19735/05) -
PRIJATELJSKOG PORAVNANJA POVODOM PREKOMERNE SKIDANJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA NA OSNOVU
DUŽINE TRAJANJA POSTUPKA ZA IZDRŽAVANJE DETETA JEDNOSTRANE DEKLARACIJE DRŽAVE KOJA JE ZA SUD PRI-
- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih HVATLJIVA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
sloboda: član 6 stav 1, član 13 i član 37 stav 1 tačka c) osnovnih sloboda: član 37 stav 1 tačka c)
72. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- DA PO OSNOVU RADA PO PRESTANKU ŠTRAJKA - Evropska
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU M.V. PROTIV SRBIJE konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
(predstavka br. 45251/07) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE 6 stav 1
U RAZUMNOM ROKU I NA DELOTVORNO PRAVNO SRED- 78. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
STVO ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRAJANJA POSTUPKA DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MOLNAR GABOR
KOJI SE TIČE PRAVA DETETA - Evropska konvencija za zašti- PROTIV SRBIJE (predstavka br. 22762/05) - NEPOSTOJANJE
tu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 13 POVREDE PRAVA NA MIRNO UŽIVANJE IMOVINE - Evropska
73. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SALONTAJI DROBNJAK 6 stav 1
PROTIV SRBIJE (predstavka br. 36500/05) - POVREDA PRA- 79. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
VA U VEZI SA PRAVIČNOŠĆU POSTUPKA DELIMIČNOG LIŠE- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU NEMET PROTIV SRBIJE
NJA POSLOVNE SPOSOBNOSTI - Evropska konvencija za za- (predstavka br. 22543/05) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 8 U RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRA-
74. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA JANJA POSTUPKA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PETAR I VOJISLAV ŠAR- prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
ČEVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 47927/06) - SKIDA- 80. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
NJE PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA ZBOG SPREMNOSTI ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BENJOCKI I DRUGI PRO-
DRŽAVE DA OTKLONI POVREDU UČINJENU PREKOMERNIM TIV SRBIJE (predstavke br. 5958/07, 6561/07, 8093/07 i
TRAJANJEM PARNIČNOG POSTUPKA - Evropska konvencija 9162/07) - PROGLAŠENJE PREDSTAVKI NEDOPUŠTENIM
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i ZBOG KRŠENJA NAČELA POVERLJIVOSTI U POSTUPKU PRI-
član 37 stav 1 tačka c) i stav 2 JATELJSKOG PORAVNANJA - Evropska konvencija za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 3 i 4 i član 39
stav 2
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILICA POPOVIĆ PRO-
TIV SRBIJE (predstavka br. 33888/05) - POVREDA PRAVA 81. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
NA NEOMETANO UŽIVANJE IMOVINE ZBOG NEIZVRŠENJA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ČIŽKOVÁ PROTIV SRBIJE
PRAVNOSNAŽNE SUDSKE ODLUKE O JAVNOJ PRODAJI NE- (predstavka br. 8044/06) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE U
POKRETNOSTI - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRAJANJA
prava i osnovnih sloboda: član 13 i član 1 Protokola 1 POSTUPKA ZA NAKNADU ŠTETE PROTIV OSIGURAVAJUĆEG
DRUŠTVA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
76. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA osnovnih sloboda: član 6 stav 1
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SIMIĆ PROTIV SRBIJE
(predstavka br. 29908/05) - POVREDA PRAVA NA SUĐENJE 82. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
U RAZUMNOM ROKU ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRAJA- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DIMITRIJEVIĆ I
NJA RADNOG SPORA - Evropska konvencija za zaštitu ljud- JAKOVLJEVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 34922/07) -
skih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 POVREDA PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG
PREKOMERNE DUŽINE TRAJANJA PARNIČNOG POSTUPKA
77. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- U SPORU OKO IZDRŽAVANJA DETETA - Evropska konvencija
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VINČIĆ I DRUGI za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
PODNOSIOCI PREDSTAVKI PROTIV SRBIJE (predstavke br.
44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 83. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ĐERMANOVIĆ PROTIV
5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, SRBIJE (predstavka br. 48497/06) - POVREDA PRAVA NA
11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, SLOBODU I BEZBEDNOST ZBOG NEOPRAVDANOG PRODU-
20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, ŽAVANJA PRITVORA - Evropska konvencija za zaštitu ljud-
4022/08, 4021/08, 29758/07 i 45249/07) - POVREDA PRA- skih prava i osnovnih sloboda: član 5 stav 3
VA NA PRAVIČNO SUĐENJE ZBOG NEDOSLEDNE SUDSKE 84. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
PRAKSE OKRUŽNOG SUDA U VEZI SA ISPLATOM NAKNA- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VLADETA MIRKOV
PROTIV SRBIJE (predstavka br. 46809/06) - SKIDANJE POŠTOVANJE PREPISKE OD STRANE ZATVORSKIH ORGANA
PREDSTAVKE SA LISTE PREDMETA I PROGLAŠAVANJE DE- - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
LA PREDSTAVKE NEDOPUŠTENIM - Evropska konvencija za sloboda: član 8 stav 2
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 1 i 4 i
član 37 stav 1 tačka a) 91. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU RAKIĆ I DRUGI PROTIV
85. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- SRBIJE (predstavke br. 47460/07, 49257/07, 49265/07,
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU KRIVOŠEJ PROTIV 1028/08, 11746/08, 14387/08, 15094/08, 16159/08,
SRBIJE (predstavka br. 42559/08) - POVREDA PRAVA NA 18876/08, 18882/08, 18997/08, 22997/08, 23007/08,
PRAVIČNO SUĐENJE I PRAVA NA POŠTOVANJE PRIVATNOG 23100/08, 23102/08, 26892/08, 26908/08, 29305/08,
I PORODIČNOG ŽIVOTA ZBOG NEIZVRŠENJA NALOGA IZ 29306/08, 29323/08, 29389/08, 30792/08, 30795/08,
PRAVNOSNAŽNE SUDSKE ODLUKE O ODRŽAVANJU KONTA- 31202/08, 31968/08, 32120/08, 32537/08, 32661/08,
KATA MAJKE SA DETETOM - Evropska konvencija za zaštitu 32666/08 i 36079/08) - POVREDA PRAVA NA PRAVIČNO
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 i član 8 SUĐENJE ZBOG RAZLIČITIH SUDSKIH PRESUDA POVODOM
86. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA NEISPLAĆIVANJA DVOSTRUKE PLATE ZAPOSLENIMA KOJI
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PREDUZEĆE KIN-STIB ŽIVE I RADE NA KOSOVU NA OSNOVU ZAKLJUČKA VLADE
I MAJKIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 12312/05) - PO- KOGA JE USTAVNI SUD OCENIO NESAGLASNIM SA USTA-
VREDA PRAVA NA NEOMETANO UŽIVANJE SVOJE IMOVINE VOM - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov-
ZBOG DELIMIČNOG NEIZVRŠENJA ARBITRAŽNE ODLUKE nih sloboda: član 6 stav 1
DONETE PRED SPOLJNO - TRGOVINSKOM ARBITRAŽOM 92. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
ZBOG KRŠENJA UGOVORA O ZAJEDNIČKOM ULAGANJU RA- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DAČIĆ PROTIV SRBIJE
DI OSNIVANJA I ZAJEDNIČKOG VOĐENJA KAZINA - Evrop- (predstavka broj 45604/08) - PROGLAŠENJE PREDSTAVKE
ska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: NEDOPUŠTENOM ZBOG NEISCRPLJENJA DOMAĆIH PRAV-
član 1 Protokola 1 NIH SREDSTAVA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
87. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 1 i 4
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PREDUZEĆE MOTION 93. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
PICTURES GUARANTORS LTD PROTIV SRBIJE (predstavka ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU RATKO RIBIĆ PROTIV
br. 28353/06) - POVREDA PRAVA NA PRAVIČNO SUĐENJE SRBIJE (predstavka broj 16735/02) - PROGLAŠENJE PRED-
U POSTUPKU U VEZI SA PREDLOGOM ZA POVRAĆAJ U PRE- STAVKE NEDOPUŠTENOM SAGLASNO VEĆ UTVRĐENOM
ĐAŠNJE STANJE ZBOG ZAKAŠNJENJA ADVOKATA USLED STAVU SUDA O NEPOSTOJANJU POVREDE PRAVA NA MIR-
KVARA VOZILA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih NO UŽIVANJE IMOVINE - Evropska konvencija za zaštitu
prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35
88. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA 94. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILOSAV ILIĆ PROTIV DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU SIMIĆ, MALEŠEVIĆ
SRBIJE (predstavka broj 21811/09) - PROGLAŠENJE PRED- I MALEŠEVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke br. 34479/06,
STAVKE NEDOPUŠTENOM - Evropska konvencija za zaštitu 43036/06 i 43040/06) - PROGLAŠENJE PREDSTAVKE NE-
ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 DOPUŠTENOM SAGLASNO VEĆ UTVRĐENOM STAVU SUDA
89. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA O NEPOSTOJANJU POVREDE PRAVA NA MIRNO UŽIVANJE
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŽIVOMIR JOVANOVIĆ IMOVINE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
PROTIV SRBIJE (predstavka broj 9560/09) - PROGLAŠENJE osnovnih sloboda: član 35
PREDSTAVKE NEDOPUŠTENOM ZBOG NEISCRPLJIVANJA 95. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
SVIH UNUTRAŠNJIH PRAVNIH SREDSTAVA - Evropska kon- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILANOVIĆ PROTIV
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 SRBIJE (predstavka broj 44614/07)- POVREDA ZABRANE
90. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- MUČENJA I ZABRANE DISKRIMINACIJE PO VERSKOJ OSNO-
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU JOVANČIĆ PROTIV VI - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
SRBIJE (predstavka br. 38968/04) - POVREDA PRAVA NA sloboda: čl. 3 i 14
96. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA ja za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILOŠEVIĆ PROTIV SR- 1
BIJE (predstavka broj 32484/03) - POVREDA PRAVA U VEZI
SA PREPISKOM PODNOSIOCA PREDSTAVKE - Evropska kon-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU NIKAČ PROTIV SRBIJE
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 8
(predstavka br. 17224/03) - OČIGLEDNO NEOSNOVANA
97. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA PREDSTAVKA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU RISTIĆ PROTIV SRBIJE prava i osnovnih sloboda: član 35 stav 3
(predstavka broj 32181/08) - POVREDA PRAVA NA PRAVIČ- 105. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
NO SUĐENJE ZBOG PREKOMERNE DUŽINE TRAJANJA KRI- DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU NASKOVIĆ PRO-
VIČNOG POSTUPKA - Evropska konvencija za zaštitu ljud- TIV SRBIJE (predstavka br. 15914/11) - NESPOJIVOST SA
skih prava i osnovnih sloboda: član 6 ODREDBAMA KONVENCIJE RATIONE MATERIAE - Evrop-
98. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SUDA ska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slobo-
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VELJKOV PROTIV SRBIJE da: član 35 stav 3
(predstavka broj 23087/07) - POVREDA PRAVA NA SUĐE- 106. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
NJE U RAZUMNOM ROKU ZBOG SPREČAVANJA RODITELJA DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU DOBRIĆ PROTIV
U VRŠENJU NJEGOVIH PRAVA - Evropska konvencija za za- SRBIJE (predstavke br. 2611/07 i 15276/07) - NEMA PO-
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 VREDE PRAVA NA PRISTUP SUDU - Evropska konvencija
99. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ČEKRLIĆ I MILUNO- 107. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
VIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke br. 3716/09 i 38051/09) DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILOŠEVIĆ PROTIV
- ISCRPLJENOST UNUTRAŠNJIH DELOTVORNIH PRAVNIH SRBIJE (predstavka br. 20037/05) - ZLOUPOTREBA PRAVA
SREDSTAVA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava NA PREDSTAVKU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
i osnovnih sloboda: član 35 stav 1 prava i osnovnih sloboda: član 35 stav 3
100. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU- 108. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VIDAKOVIĆ PROTIV ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŽIVKOVIĆ PROTIV SR-
SRBIJE (predstavka br. 16231/07) - ODSUSTVO STATUSA BIJE (predstavka br. 29514/08) - OČIGLEDNO NEOSNOVA-
ŽRTVE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i NA PREDSTAVKA U VEZI SA NAVODNOM POVREDOM PRA-
osnovnih sloboda: član 34 VA NA IMOVINU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
101. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG prava i osnovnih sloboda: član 1 Protokola 1
SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU RAŠKOVIĆ I 109. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
MILUNOVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke br. 1789/07 i DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŽIVIĆ PROTIV SRBI-
28058/07) - POVREDA PRAVA NA MIRNO UŽIVANJE IMO- JE (predstavka br. 37204/08) - POVREDE PRAVA NA PRA-
VINE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i VIČNO SUĐENJE - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih
osnovnih sloboda: član 1 Protokola 1 prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1
102. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- 110. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŠABANOVIĆ PRO- ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ALIŠIĆ I DRUGI PRO-
TIV CRNE GORE I SRBIJE (predstavka br. 5996/06) - PO- TIV BOSNE I HERCEGOVINE, HRVATSKE, SRBIJE, SLOVENI-
VREDA SLOBODE IZRAŽAVANJA OD STRANE CRNE GORE JE I BJR MAKEDONIJE (predstavka br. 60642/08) - STVAR-
- Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih NA NADLEŽNOST SUDA (nadležnost ratione materiae)
sloboda: član 10 - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda: čl. 32 i 35
103. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG
SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU VIKTOR JUHAS 111. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
ĐURIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br. 48155/06) - NEMA DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PETROVIĆ PROTIV
POVREDE PRAVA NA PRISTUP SUDU - Evropska konvenci- SRBIJE (predstavka br. 56551/11) - ZLOPOTREBA PRAVA
NA PREDSTAVKU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih 119. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
prava i osnovnih sloboda: član 35 stav 3 DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU JUHAS ĐURIĆ PRO-
112. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG TIV SRBIJE (predstavka br. 48155/06) - ODBIJENA REVIZI-
SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU STANIMIROVIĆ JA PODNOSIOCA PREDSTAVKE - Poslovnik Evropskog suda
PROTIV SRBIJE (predstavka br. 26088/06) - POVREDE za ljudska prava: član 80
PRAVA NA PRAVIČNO SUĐENJE U VEZI SA KORIŠĆENJEM
NEDOZVOLJENIH DOKAZA - Evropska konvencija za zašti- 120. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SUDA
tu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU STANKOVIĆ I DRUGI
113. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU- PROTIV SRBIJE (predstavka br. 14435/08) - OČIGLEDNO
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ŠORGIĆ PROTIV SR- NEOSNOVANA PREDSTAVKA U VEZI SA PRAVOM NA SU-
BIJE (predstavka br. 34973/06) - NEMA POVREDE PRAVA ĐENjE U RAZUMNOM ROKU - OCENA KRITERIJUMA IZ-
NA PRAVIČNO SUĐENJE U VEZI SA TIM DA LI JE SUD BIO GRAĐENIH KROZ PRAKSU EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA
“USTANOVLJEN U SKLADU SA ZAKONOM” - Evropska kon- PRAVA U VEZI SA RAZUMNOM DUŽINOM SUDSKOG PO-
vencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član STUPKA - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
6 stav 1 osnovnih sloboda: čl. 6 i 34
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU LAKIĆEVIĆ I DRUGI 121. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
PROTIV CRNE GORE I SRBIJE (predstavke br. 27458/06, DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU GRUDIĆ PROTIV
37205/06, 37207/06 i 33604/07) - PRIHVATLJIVOST SRBIJE (predstavka br. 31925/08) - POVREDA PRAVA NA
PREDSTAVKE RATIONE PERSONAE - Evropska konvencija MIRNO UŽIVANJE IMOVINE - Evropska konvencija za za-
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 stav 4 štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 1 Protokola 1
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU ĐOKIĆ PROTIV SR- 122. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG
BIJE (predstavka br. 1005/08) - POVREDA PRAVA NA PRI- SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MLADENOVIĆ
STUP SUDU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava PROTIV SRBIJE (predstavka br. 1099/08) - ROK OD ŠEST
i osnovnih sloboda: član 6 stav 1 MESECI - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda: član 35 stav 1
116. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILJKOVIĆ I DRUGI
PROTIV SRBIJE (predstavka br. 39992/08) - NEISCRPLJI- 123. Evropski sud za ljudska prava: ODLUKA EVROPSKOG SU-
VANJE UNUTRAŠNJIH PRAVNIH SREDSTAVA - Evropska DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU TATALOVIĆ I ĐEKIĆ
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: PROTIV SRBIJE (predstavka br. 15433/07) - ZLOUPOTRE-
član 35 stav 1 BA PRAVA NA PREDSTAVKU - Evropska konvencija za za-
štitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 35 st. 3 i 4
DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU BACKOVIĆ PROTIV
SRBIJE (predstavka br. 47997/06) - POVREDA PRAVA NA 124. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG
PRISTUP SUDU I OCENA PRIGOVORA NEISCRPLJENOSTI SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MILOSAVLJEV
UNUTRAŠNJIH PRAVNIH SREDSTAVA - Evropska konven- PROTIV SRBIJE (predstavka br. 15112/07) - PRAVO NA
cija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 6 stav IMOVINU - Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
1 osnovnih sloboda: član 1 Protokola 1
ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU PREDIĆ-JOKSIĆ LJILJA- 125. Evropski sud za ljudska prava: PRESUDA EVROPSKOG SU-
NE PROTIV SRBIJE (predstavka br. 19424/07) - ODSUSTVO DA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU HAJNAL PROTIV
STATUSA ŽRTVE I PITANJE NEISTICANJA ZAHTEVA ZA NA- SRBIJE (predstavka br. 36937/06) - ZABRANA MUČENJA
KNADOM ŠTETE U USTAVNOJ ŽALBI - Evropska konvencija - PROCESNI ASPEKT - Evropska konvencija za zaštitu ljud-
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda: član 34 skih prava i osnovnih sloboda: član 3

Komentar Evropske Konvencije Za Zaštitu Ljudskih Prava I Osnovnih Sloboda

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Komentar Evropske Konvencije Za Zaštitu Ljudskih Prava I Osnovnih Sloboda

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

AUTOR:

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE

DOMINUS ILLUMINATIO MEA! - THE LORD IS MY LIGHT!

CIP - Каталогизација у публикацији

I . KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU

II. STAVOVI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

III. PRESUDE EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 3

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU

PRIMENA ČLANA 1. KONVENCIJE ...........................13 Pregled zatvorenika do gole kože ..............................................................32

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 5

6 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 7

8 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

ODLUKA VEĆA O PRIHVATLJIVOSTI Trajni karakter povrede .............................................................................. 224

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 9

Sadržina jednostranih deklaracija .......................................................... 253 Uloga državnog zastupnika........................................................................ 286

10 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 11

12 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

PRIMENA ČLANA 1. KONVENCIJE

Prva kategorija slučajeva

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 13

14 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

Druga kategorija slučajeva

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 15

Treća kategorija slučajeva

Četvrta kategorija slučajeva

16 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

NAČELO POZITIVNIH OBAVEZA I ČLAN 1. KONVENCIJE

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 17

18 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 19

20 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

Ukidanje smrtne kazne Protokolima br. 6 i 13. uz Konvenciju

Ograničenja uživanja prava na život

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 21

- negativna obaveza, koja se ogleda u uzdržavanju od kršenja prava na život;

Slučajevi lišenja života u praksi Suda

Lišavanje života za vreme policijske akcije

Smrt lica u pritvoru

22 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

Ubistvo jednog zatvorenika od strane drugog zatvorenika za vreme izdržavanja kazne

Ubistvo koje je počinio zatvorenik na zatvorskom odsustvu

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 23

Pravo na život i pripadnici oružanih snaga

24 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

NASILJE U PORODICI I ČLAN 2. KONVENCIJE

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 25

26 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

PRAVO NA ZAŠTITU ČOVEKOVE OKOLINE KROZ ZAŠTITU PRAVA NA ŽIVOT

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 27

28 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 29

30 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA

PROCENA ZAKONITOSTI POJEDINIH POSTUPAKA ZATVORSKIH VLASTI

Mera brijanja glave zatvorenika

Smeštaj zatvorenika u samicu

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA │ Priručnik │ 31

Nasilno hranjenje zatvorenika koji štrajkuju glađu

Pregled zatvorenika do gole kože

Uslovi u zatvoru i vezivanje lisicama u zatvoru

32 │ Priručnik │ KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA