NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizne,

Čujno, k'o napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platna,
Il' možda duh zalutao u sobu,
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il' davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona, Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono

Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
K'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona, Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista

U travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista,
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, knjeginja ograde balkona
Nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljivoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu

Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

Ivan V. Lalić