ЧАМЏИ МУЈО И ЛИЈЕПА УМА

Вино пију аге Сарајлије,

вино пију Засавицу бију,
рањеници млади подвикују.
Сваки вели: “Јаллах моја мајко,
Чамџи Мујо: “Јаллах моја Уммо!”
Чамџи Мујо дружини говори:
“Ах, дружино, моја браћо драга!
Када мени суђен данак дође,
суђен данак и умрли сахат,
уфат'те ми коња ластавицу,
и на коњу зелену доламу!
У долами, у џепу десноме,
у њему је прстен и јабука,
у заџепку мрко огледало,
подајте га мојој Умихани,
нек’ се огледа, а мене не гледа,
нек’ се удаје, а мене не чека!
А ја ћу се јунак оженити,
црном земљом и зеленом травом.
Ако буде рода господскога,
жалит ће ме три године дана;
Ако буде рода хојратскога,
неће жалит’ ни три б'јела дана!”
То изусти, па душицу испусти,
и умрије жалосна му мајка!
Уфатише коња ластавицу,
и на коњу зелену доламу.
Кад су дошли шехер Сарајеву,
узимају прстен и јабуку,
дадоше га дилбер Умихани.
Десила се рода господскога,
жалила га три године дана:
За годину лице не умила,
а за другу се не насмијала,
а за трећу косу не оплела.
Кад настала четврта година,
русу косу руком одрезала,
па је шаље даји на капију.
Дајо јој је косу позлатио,
дајиница бисером окитила,
па је меће граду на капију:
“Ова коса у девлету расла,
у голему јаду одрезана:
Ил’ је мајка укопала сина,
ил’ сестрица брата јединога?
Ил’ дјевојка свога суђеника?
Нит’ је мајка укопала сина,
ни сестрица брата јединога,
већ дјевојка свога суђеника,
што га неће стећи довијека!”
Говори јој остарјела мајка:
“Што ти жалиш туђина јунака,
Није ти га мајчица родила?”
“Луда ти си, моја мила мајко!
Да си ми га и трипут родила,
ја га не бих овол'ко жалила,
ко што жалим туђина јунака,
ја га нећу стећи довијека!”

САРАЈЛИЈЕ ИЂУ НА ВОЈСКУ ПРОТИВ СРБИЈЕ

Ево данас седам годин дана

Како цвили босанска фукара:
Нити има паше ни везира,
Док не дође паша Али-паша.
А чим дође паша Али-паша,
Он пописа сву бутум Крајину,
Сву Крајину и Херцеговину,
Најотрагу младе Сарајлије,
Сарајлије, младе јеничаре
И пред њима гази Мемиш-агу.
Кад то чули јеничари:
Златне поше размоташе,
Чиверице обукоше;
Ал-бинише поскидаше,
Загарије обукоше;
Ага-шалвар искидаше,
Газалице обукоше;
Кајсарлије искидаше,
Каишлије притегоше.
И пођоше јеничари
И пред њима Мемиш-ага.
Кад су били уз коваче,
Говори хим Мемиш-ага:
- Дјецо моја, јеничари,
Де два и два запјевајте,
Домовину расплачите.
Запјеваше јеничари:
- Наше мајке, не плачите,
Наше секе, не зал'те нас,
Наше драге не чекајте,
Наше љубе, удајте се.
Ми ћемо се иженити,
Под Лозницом у пољу зелену.
И одоше јеничари.
Из Сарај'ва рано подранише,
На Гласинцу конак учинише,
Код Сокоца, врела студенога.
А Гласинца рано подранише,
У Касаби конац учинише,
Из Касабе рано подранише,
Код Зворника конак учинише,
А отален рано подранише,
Под Лозницом конак учинише.
Ту су били три бијела дана,
Док им стиже паша Али-паша.
А чим дође паша Али-паша,
Он заметну тунхазли ћуприју
И преметну младе јеничаре:
Најнапреда Чамџи бајрактаре,
А за њиме Пињо бајрактаре,
А за њиме Ахмет бајрактаре,
А за њиме ага Мемиш-ага,
А за њима млади јеничари.
Чим приђоше кавгу затурише
И надбише Србадију младу,
И сиђоше стојну Биограду.
Ту су били преко мјесец дана.
Скупише се Сарајке дјевојке,
Књигу пишу гази Али-паши:
- С Богом бабо, пашо Али-пашо,
Пусти нама све наше ашике,
Јер остасмо младе неудате.
Али-паша њима отписује:
- Богом кћерке, Сарајке дјевојке,
Искуп'те се на Равне Бакије
И узмите турски абдест на се,
Дову чин'те, од Бога ишћите,
Да ја узмем стојна Биограда,
И Семендру ниже Биограда,
Пусти ћу вам све ваше ашике.
Дјевојке су пашу послушале,
И изишле на мурад, на дову,
Ту су Богу дову учиниле.
Бог је дову кабул учинио:
И не прође ни петнаест дана
Паша узе столна Биограда
И Семендру ниже Биограда.
Вратише се млади јеничари
Своме дому, своме завичају.