Уставобранитељи

Уставобранитељи су били противници владавине кнеза Милоша Обреновића. Најистакнутији

међу њима били су: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић,
Милутин и Илија Гарашанин. Залагали су се за доношење устава који би ограничио
Милошеву владавину (Турски устав 1838). Након абдикације кнез Милоша 1839. године и
збацивања младог кнеза Михаила Обреновића са престола 1842. године, уставобранитељи
су довели на власт кнеза Александра Карађорђевића. Период владавине кнеза Александра
(1842-1858) познат је као Уставобранитељски режим, јер се власт налазила у рукама ове
групације политичара. Уставобранитељи су се, током своје владавине, ослањали на богате
трговце, чиновнике и полицијски апарат. Наведени одломак Успомена Димитрија
Маринковића (1835-1911) најбоље осликава уставобранитељско доба:

Тома Вучић Перишић, један од најистакнутијих уставобранитеља (рад Анастаса Јовановића).

Војсковођа из Првог и Другог српског устанка, најбогатији и најмоћнији човек Србије прве
половине XIX века, поред Милоша Обреновића.

„Казао сам већ напред да је за све време Карађорђевићеве владе владао застој у унутрашњем
развићу Србије. Сав јавни живот концентрисан је био у канцеларијама. Чиновништво само је
разбирало о указима. Још они чиновници у унутрашњости, који су били из народа, још су што и
разбирали о животу и раду народа, јер су и сами били више домаћини и радили су своја поља и
имања као и остали свет, па су могли што и поучити кога у пољским радовима или трговини;
али млађи људи, који су по нешто били школовани, ти су само водили разговор о својим
канцеларијским пословима и разбирали има ли шта ново из Београда. Кажу за сгарог
Бабовића, оца Атанасија Бабовића, да је он, кад дође суду пошта, као председник питао
секретара који је отварао пошту: „Види има ли шта од Баће?“ (министра правде), а остала га
писма нису интересовала. У Београду такође чиновници су слабо имали какве заједнице са
грађанством и сматрали су се као особени сталеж. Тек крупнији трговци у Београду, а особито
они који су били познати као партајисте уставобранитељске, ишли су о празнику или узече код
појединих саветника и других већих чиновника на посело и разговор, и ту су послуживани
чибуком и кавом… Сав млађи чиновнички нараштај, као што рекох, бринуо се само о свом
званичном послу и морам признати да је дисциплина била примерна, иако онда ни министри
ни остали старешине нису имали ни приближно овакву власт над нижим чиновницима као
сад… Једном речи, Србија је била чиновничка земља. Кажу да је један сељак, кад је у Београду
видео једну масу чиновника да су на подне изашли из једне канцеларије, питао једног од њих:
„Шта раде толики људи у тој кући из које су изашли“, а он му је одговорио: „Пишу.“ „Па ди они
сваки дан то раде и кад ће они да испишу?“ тј. кад ће тај посао да сврше…“

Светоандрејска скупштина – крај уставобранитељског режима

Милош Обреновић 1848. Слика је рад аустријског сликара Морица М. Дафингера. Насликана је
око 1848. године и налази се у Народном музеју у Београду.

Кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље збацили су либерали удружени са

присталицама Милоша и Михаила Обреновића на Светоандрејској скупштини 1858. године.
О томе вођа либерала Јеврем Грујић пише у својим Записима:

„Пошто је Скупштина збацила кнеза Александра Карађорђевића, поставило се питање избора

новог кнеза. Један од посланика „гласом који потресаше сву Скупштину рече: ’3бацивши књаза
Александра, ми смо оставили земљу без поглавара. Ја мислим, браћо, да са тим одлагати не
треба нити народ без главе остављати. Ова скупштина која је у име народа
збацилаКарађорђевића, она у име народа треба да одмах прогласи за књаза оно за којим сав
народ чезне’ и пошто то изговори повика: ’Кажите дакле са браћо, сви: кога оћете за књаза?’
Скупштина сва скочи на ноге и једнодушни глас загрми: ’Оћемо Милоша Обреновића његово је
и било’. Пенџери се од сале поотвараше и унутра још није престала викати скупштина: ‘Милоша
оћемо’ и ’Да живи књаз Милош’ а народ споља прихвати и тад ваздух разлегаше од речи
’Милош’ и ’Да живи’ које из неколико иљада грла излазише и дуго се повтораваше…“ Тако је
изабран поново за кнеза српског стари Милош Обреновић.“