1

HISTORISCHES INSTITUT – BEOGRAD

INSTITUT FÜR DIE GESCHICHTE DER VOJVODINA
– NOVI SAD

BENJAMIN KÁLLAYS TAGEBUCH

KÁLLAY BÉNI NAPLOJA
1868–1875
Bearbeitung und Kommentar
Dr ANDRIJA RADENIĆ

Redaktoren
Dr DANICA MILIĆ
Direktor des Historischen Instituts in Beograd

Dr ČEDOMIR POPOV

Professor an der Universität in Novi Sad

BEOGRAD – NOVI SAD
1976
2

DNEVNIK
BENJAMINA KALAJA
1868-1875
OBRADA I KOMENTAR
Dr ANDRIJA RADENIĆ

BEOGRAD – NOVI SAD

1976
 3

Ova knjiga štampana je u zajedničkom izdanju Istorijskog instituta u Beogradu i

Instituta za istoriju Vojvodine u Novom Sadu na osnovu referata dr Vasilija Krestića, dr
Čedomira Popova i mr Aleksandra Foriškovića.
4
 5

UVODNA REČ

Dnevnik Benjamina Kalaja, austrougarskog diplomatskog predstavnika u Beogradu

od 1868. do 1875, spada u prvorazredne istoriografske izvore. Ostalo je nepoznato da li je
još neko od onovremenih domaćih i stranih političkih ličnosti u Srbiji svakodnevno
zapisivao događaje u kojima je učestvovao. Naša istoriografija i inače oskudeva u
izvorima. Javne i privatne arhive desetkovane su kod nas u toku brojnih ratova i stihijskih
pustošenja, kao što su uništavane i usled nerazumevanja njihovog značaja za istoriju. Sam
rad na objavljivanju sačuvane arhivske građe bio je oduvek potcenjivan i zapostavljan,
iako iziskuje (ukoliko se valjano obavlja) izuzetno precizna znanja, veliku akribičnost i
metodološku istančanost. A doprinos, s obzirom na autentičnost sadržaja, neretko je
neuporedivo veći od rada koji se u raspravi svodi na površna prepričavanja sižea s
određenom tendencijom.
Pripremanje Kalajevog dnevnika za štampu bilo je otežano time što je vođen na
mađarskom jeziku. Prilikom prevođenja morala se usredsrediti pažnja i na istraživanja
kojima su se razrešavale enigme u spletu jezične specifičnosti. (Na primer, za braću i
sestre postoji samo jedna reč u mađarskom – testvérek, pa je trebalo prethodno utvrditi da
je Kalaj mislio na sestre (dve) pošto braće nije imao. Slično važi i za dilemu: bratić ili
sinovac, itd.)
Da bi se upotpunio, a mnogo puta i razumeo smisao notiranih događaja ili
doživljaja, trebalo je pronaći odnosne zvanične izveštaje i privatna pisma iz Kalajeve
prepiske ili iz raznih zaostavština, fondova i sl. Isto tako nametnulo se ispisivanje ili
kserografisanje) mnogih članaka iz raznih srpskih, hrvatskih, čeških, nemačkih, mađarskih
i austrijskih listova (do ruskih nije se moglo doći), na koje je Kalaj obratio pažnju. Taj
dopunski materijal iskorišćen je za komentare koji su štampani u dodatku u sklopu
napomena. U predgovoru se koriste najznačajnije pojedinosti iz Dnevnika da bi se u
kontekstu okolnih zbivanja razjasnili Kalajevi stavovi i pogledi u zapisanim akcijama i
reakcijama. Izrada imenskog registra bila je skopčana s teškoćama oko identifikovanja lica
čija imena izazivaju nedoumice (ista su za više njih, nečitko su ili nejednako napisana) i
među kojima ima mnogo takvih koja se po označenoj ulozi jedva mogu razaznati.
Da bi se ilustrovala težina na izgled jednostavnog rada oko pripremanja Dnevnika,
koji ne iziskuje istraživačke radove da bi bio otkriven (čuva se među spisima Kalajeve
zaostavštine u Arhivu Mađarske) moglo bi se ovde još dodati (informacije radi) da je
iziskivao pored prevoda preko tri godine intenzivnog zalaganja (na neizbežnim
redaktorskim, istraživačkim i spisateljskim naslovima) da bi bio okončan.
Na kraju ovog uvodnog informativnog dela kao prijatnu dužnost ističem zahvalnost
Istorijskom institutu u Beogradu i Institutu za izučavanje istorije Vojvodine u Novom
Sadu, koji su preko Republičke zajednice za naučni rad u Beogradu i Pokrajinskih
zajednica za naučni rad i za kulturu u Novom Sadu obezbedili sredstva za štampanje
knjige. Istu zahvalnost dugujem upravama i osoblju arhiva i biblioteka u Budimpešti,
Beču, Beogradu i Sremskim Karlovcima, koji su mi svojom predusretljivošću olakšali rad
na istraživanju, ispisivanju, snimanju i kserografisanju ovde objavljene i korišćene građe.
Posebnu zahvalnost izražavam recenzentima dr Čedomiru Popavu i mr Aleksandru
Foriškoviću, kao i istoričarima Ištvanu Diosegiju, Ištvanu Kalaju, Imreu Rešu, Miklošu
Sinaiu iz Budimpešte, i dr Vasiliju Krestiću, profesoru beogradskog Univerziteta za
pomoć pri razrešavanju pojedinih stručnih problema.

Andrija Radenić
 6

PREDGOVOR

Beni-Benjamin Kalaj (rođen 22. decembra 1839. u Pešti, umro 13. jula 1903. u
Beču) koji je kao zajednički ministar finansija Austro-Ugarske (preko 20 godina, od 1882.
do 1903), u čiju je nadležnost spadala svemoćna uprava nad okupiranom Bosnom i
Hercegovinom ušao i u istoriju jugoslovenskih naroda, posebno srpskog, započeo je svoju
veliku političku karijeru u diplomatskoj službi u Beogradu kao austrougarski generalni
konzul.
Na tom konzulskom položaju (preko 7 godina, od 1868. do 1875.), on je od prvog
do poslednjeg dana vodio dnevnik koji sadrži podatke jedinstvene istoriografske vrednosti.
Sa njemu svojstvenom vrednoćom pedantno je zapisivao (prvih godina svaki dan, kasnije
u većim razmacima), bez obzira na mnoštvo časova ispunjenih radom i društvenim
obavezama, što je smatrao da treba spasti od zaborava. Tako je uspeo da u toku svog
sedmogodišnjeg boravka u Srbiji ispuni sitnim slovima ispisane 1052 stranice Dnevnika. 1
Kalajevo iznenađujuće naimenovanje za generalnog konzula (s obzirom na njegovu
mladost, imao je 28 godina, i nespremnost, nije bio iz redova administrativnih i
diplomatskih profesionalaca) bilo je zasnovano na njegovom poznavanju slovenskih,
posebno srpskih političkih prilika (kojima se posvetio tokom svojih studija). U vremenu
kada su mađarsko-srpski i austrougarsko-srpski odnosi iziskivali vanredna zalaganja da bi
se unapredili u duhu uzajamnog poverenja i prijateljstva, pošto su na pomolu bili zapleti (u
odnosima malih i velikih evropskih zemalja) sa neizvesnim ishodom. 2
Iz tih razloga, verovatno, i u Kalajevom dnevniku, vođenom na mađarskom jeziku,
prvenstveno se zapisuju u lapidarnom stilu sažimani događaji dana, prema njegovim
političkim preokupacijama, a ne i društvenim. Lični doživljaji intimnog karaktera notiraju
se sa najmanje reči, osim u izuzetnim trenucima uzbuđenja kad im se posvećuje više
rečenica.
Od 1868. do 1871. dok se srpsko-mađarski, odnosno srpskso-austrougarski odnosi
razvijaju uglavnom povoljno, na liniji proklamovanog prijateljstva, naročito na srpskoj
strani, ističu se zbivanja i raspoloženja, razgovori i razmišljanja kojima se potvrđuje
ispravnost stavova vodećih ličnosti u Srbiji. Shodno tome ističe se i opravdanost njegove
misije, u skladu sa njegovim tadašnjim prosrpskim ubeđenjima koja se pothranjuju
svojevrsnim vizijama dalekosežne političke strategije kao i koncepcijama tekuće politike.
Prevashodno prema pogledima kojima se on tada posebno isticao u krugu istomišljenika u
Mađarskoj na čijem se čelu nalazio sam predsednik vlade grof Đula Andraši (kome je
mogao zahvaliti i samo konzulsko mesto u Beogradu). Ti pogledi razlikovali su se od onih
službenih koji su u javnosti bili poznati kao nagodbenjačko režimski, iako su ih ispoljavali
u međusobnim poverljivim razgovorima oni od kojih bi se to najmanje očekivalo: sami
zagovornici Nagodbe.
U to vreme, naime, još ni najeminentniji nagodbenjački predstavnici Mađarske nisu
u dovoljnoj meri uvereni da su u okvirima novog, dualističkog preustrojstva države
celishodno zagarantovane perspektive budućeg razvoja mađarske državne celine. Nisu

1
U rukopisu Dnevnik obuhvata četiri knjige, čije se pozlaćene tvrde korice zatvaraju ključevima specijalne
brave. Prva knjiga ima 332 strane dnevnih zapisa, od 18. aprila 1868. do 29. oktobra 1869, numerisanih na
margini po tematski nanizanim pasusima, od 1. do 1775. Druga knjiga ili sveska sadrži 240 stranica dnevnika od
30. oktobra 1869. do 9. jula 1871, sa 1872. tematska pasusa. Treća sveska (manjeg formata) – 353 strane pod
datumima od 10. jula 1871. do 13. decembra 1873, sa 1295 pasusa. Četvrta sveska (istog formata kao treća) –
svega 127 strana, od 1. januara 1874. do 28–31. maja 1875, sa 522 pasusa. Iz prostornih razloga kod štampanja
izostavljena je numeracija pasusa pošto se i velika većina od njih ne odvaja novim redom. (Magyar Országos
Levéltár – MOL. Centralni arhiv Mađarske. R. 344, Kállay Béni hagyatéka. Spisi iz zaostavštine Benjamina
Kalaja, sz. (br.) 31 32, 33 34.)
2
U jednom izveštaju bivšeg austrijskog diplomatskog predstavnika u Beogradu generala Teodora Radosavljevića
u vezi sa situacijom koja iziskuje efikasniju angažovanost Austro-Ugarske u politici na Balkanu posredstvom
beogradskog Konzulata, ističe se da dotadašnji konzul fon Lenk nije bio dorastao zadacima složenije
diplomatske igre. Preo vladalo je uverenje da on „zbog nedovoljnog poznavanja tamošnjih prilika, jezika i
ličnosti nije u stanju da ... zahtevima“ novog vremena udovolji u potrebnoj i željenoj meri. (Haus- Hof- und
Staatsarchiv, Informations-büro, skraćeno: HHSA, IB. Objavljeno u zbirci dokumenata pod naslovom Svetozar
Miletić i Narodna stranka, I, 426–36, od Nikole Petrovića.)
 7

sigurni ni u to da će moći trajno vladati, po prihvaćenim shemama, kao zastupnici interesa

gornjih slojeva, u prvom redu veleposedničkih, i istovremeno obezbediti u odgovarajućim
razmerama i napredovanje pripadnika nižih klasnih formacija nacije.
Zna se, da su kao učesnici mađarske revolucije 1848/49. mnogi među njima,
uključujući Andrašija, bili posle pobede kontrarevolucije osuđeni na smrt. Spasli su se
bekstvom, a neki su se od njih tek posle poraza Austrije u ratu sa Pruskom i Italijom vratili
u Mađarsku. Uspeli su ne samo da budu amnestirani i rehabilitovani već i priznati kao
ravnopravni partneri sa austrijskim predstavnicima u preuređenju Monarhije na
dualističkim osnovama. Razume se – pod uslovom da se odreknu svojih ranijih
revolucionarnih ideja o samostalnom razvoju Mađarske izvan granica Habsburškog
carstva. Odrekavši se, međutim, idejnih konstrukcija jednog revolucionarnog razdoblja oni
nisu odustali od svojih večito idealnih državotvornih i državnopravnih planova kojima su
predviđali veliku budućnost mađarske nacije, svakako pod predvodništvom predstavnika
svoje klase. Pošto su im propale nade vezane za revoluciju, iskoristili su šansu koja im se
pružala Nagodbom. Samo nagodba sa Austrijom još nije dovoljno perspektivna. Jer
Austrija kad je moćna predstavlja stalnu pretnju za integritet slabije Mađarske, a kad je i
sama slabašna, kao što je to tada izgledalo, ne predstavlja garantiju za realizaciju velikih
planova zajedničke budućnosti. Zato predvodnici Mađarske računaju i dalje sa trećom
mogućnošću perspektivnog razvoja. U glavnim crtama, prema planovima koje je posle
poraza mađarske revolucije sa najviše žara razrađivao i propagirao u emigraciji njen
predvodnik Košut Lajoš prilikom isticanja svojih predloga za stvaranje saveza malih
država u ovom delu Evrope u okviru Dunavske konfederacije, ili neke druge savezničke
grupacije.
Poznato je da se za Dunavsku konfederaciju koju bi po jednoj varijanti sačinjavale
Mađarska, Srbija, Rumunija (odnosno prema tadašnjoj podeli Vlaška i Moldavija), Košut
najviše zalagao u momentima kada je za mađarski narod na pragu novog oslobodilačkog
rata protiv Austrije, prema njegovim, Košutovim zamislima, od životne važnosti
savezništvo sa srpskim i rumunskim narodom. Početkom januara 1859, na primer, uoči
oslobodilačkih ratnih akcija Francuza i Italijana, kojima su se imali pridružiti i Mađari,
jedan od Košutovih izaslanika dobio je od njega nalog da kod Kavura urgira da Sardinija
pošalje u Beograd konzula koji bi, uz tamošnjeg tajnog mađarskog agenta, radio na
pridobijanju Srbije za zajedničku akciju sa najprimamljivijim savezničkim obećanjima. S
obrazloženjem da su Srbi, razočarani politikom Austrije (posebno upravom u „Srpskoj“
Vojvodini), sigurno došli do istog saznanja kao i Mađari – o štetnim posledicama
međusobnog ratovanja 1848/49, uviđajući da je budućnost u savezu protiv Austrije.
Dodaje se: Srbi sačinjavaju „jednu vitešku naciju“ s kojima Mađari računaju, „s kojima
mora da se računa“.3
U maju 1859. general Klapka u Košutovo ime sporazumeo se sa tadašnjim
vladarem Vlaške i Moldavije knezom Kuzom o zajedničkoj mađarsko-rumunskoj akciji u
ratu, odnosno ustanku koji se pripremao. Tim sporazumom predviđa se i združeno dejstvo
srpskih ustaničkih odreda, uz obećanje da će u budućnosti Mađarska, odnosno Ugarska
biti država ravnopravnih naroda, sa samoupravnim ovlašćenjima predstavničkih tela, po
teritorijalnoj i nacionalnoj razvrstanosti. Da bi se na taj način što pre dostigao i cilj za
kojim treba stremiti i koji se ovde, u 7. tačci sporazuma, formuliše kao: „konfederacija
triju dunavskih država – Mađarske – Srpske – Vlaške i Moldavske“.4
Na osnovu ovog sporazuma general Klapka pokušao je odmah i da pridobije kneza
Miloša za sličan mađarsko-srpski sporazum posredstvom njegovog sina, Mihaila.
Promađarski nastrojeni Mihailo, oženjen mađarskom groficom Julijom Hunjadi, nije imao
ništa protiv takvog sporazuma, ukoliko se pokaže da se može sprovesti u život. Na
sastanku sa Košutom u Londonu (posle razgovora sa carem Napoleonom u Parizu, koji mu
je savetovao da podrži borbu Mađara), on se takođe izjasnio protiv Austrije, uz
obrazloženje da se ona protivi akcijama koje bi se završile sticanjem nezavisnosti Srbije,
kao i drugih zemalja pod Turskom. Sledstveno tome saglasio se sa koncepcijom stvaranja

3
Szarvady – Bixiónak, Páris, 1859, – január 20. Kossuth Lajos öszes munkái, Budapest 1880, I, 120.
4
Isto, 371. Najrevnosniji pobornici konfederacije u emigraciji bili su generali Klapka i Tir.
 8

nezavisne Mađarske, koja bi posle sa isto tako nezavisnom Srbijom i Rumunijom, stupila
u savez, u okvirima jedne konfederacije, radi lakše odbrane slobode njihovih malih naroda
od nasrtaja velikih sila, kao što su bile Austrija i Rusija.5 (Pri tome je išao tako daleko da
je obećao omogućivanje otpreme oružja iz Srbije i preko Srbije u Mađarsku mimo znanja
svog oca, kneza Miloša koji se ne bi dao navesti na takve poduhvate.)
Košut je za savez sa Srbijom sondirao teren i kod Garašanina (koga je cenio kao
državnika širokih vidika i kome je dugovao zahvalnost zbog predusretljivosti prilikom
ukazivanja pomoći njegovoj izbegloj supruzi u Beogradu, posle poraza 1849.). Nije
zaboravio da je, prema informacijama kojima je raspolagao, Garašanin kao političar „koji
je hteo da Srbi postanu slobodna nacija a ne ruske sluge“ bio smenjen sa ministarskog
položaja na zahtev predstavnika Rusije zbog svojih veza sa njim (Košutom) i Macinijem. 6
I kada je pojačana aktivnost mađarske emigracije 1859, njen tajni agent u Beogradu
Ludvig Janoš 22. juna pisao je Košutu da bi jedino dolaskom Garašanina na vlast (uz
očekivanu intervenciju francuskog izaslanika) mogla da se ispune očekivanja vezana za
Srbiju – „inače [dogovoreni] savez ostaje pusta reč“. 7
Čak u trenucima najvećeg udara, kada je saznao da je Francuska u italijanskom ratu
pristala na mir sa Austrijom (primirje u Vilafranki) pre upada njegovih revolucionarnih
odreda u Mađarsku, Košut je 31. jula 1859. iz Ženeve upozoravao svoga beogradskog
poverenika da, imajući u vidu nepresahle izvore budućnosti, pokuša još jednom, pre nego
što napusti Beograd, da „konsoliduje“ saveznički sporazum sa Srbijom i dogovor sa
Hrvatima.
U pismu generalu Tiru, 23. juna 1862, povodom otpora konfederacijskoj ideji u
samoj Mađarskoj, Košut je naglasio da: „konfederacija spada u one pojmove čija je
nužnost toliko uslovljena situacijom da će ona ili da se ostvari ili ni Mađarska neće biti
slobodna, a kriza Istočnog pitanja neće biti usmerena pravcem koji iziskuju interesi
slobode i dobrobiti Evrope“.8 On otkriva da protivljenje konfederaciji nije u korelaciji sa
suprotnostima, koje se mogu uzajamnim koncepcijama otkloniti, već se ono zasniva na
daljim „aspiracijama“ mađarskih proaustrijskih konzervativnih krugova prema Srbiji i
Rumuniji. Ponavlja da je budućnost nezavisne Mađarske u savezu sa isto tako nezavisnim
zemljama drugih podunavskih zemalja. Inače će one svoje aspiracije ostvariti uz pomoć
Rusije, i onda apsorbovane (ili bar indoktrinirane, kako bi se danas reklo) od Rusa sa
„gvozdenom rukom“ obuhvatiti sa istoka zemlje Mađara.9
U nacrtu konfederacijske konstitucije, koji je Košut prihvatio u Torinu 1. maja
1862. kao osnovu za pregovore sa predstavnicima zainteresovanih zemalja, predviđa se
konfederacija Mađarske, Hrvatske, Srbije i Rumunije, sa naizmeničnim sedištem u Pešti,
Bukureštu, Zagrebu i Beogradu.10 U Košutovom komentaru odbacuje se svaka pomisao na
to da bi Mađari mogli zloupotrebiti položaj svoje države u okvirima tako stvorene
konfederacije. Već i stoga što imajući u vidu teškoće koje im pričinjavaju narodnosti
„morali bi zaista biti ludi kada bi svoje nedaće hteli povećati aglomeracijom novih stranih
elemenata“. Konfederacija nije „koncesija, već uzajamno i slobodno udruživanje“, radi
odbrane slobode svakog naroda u njenom sastavu. Njome bi se stvorila – i dalje po
Košutovim rečima – jedna „bogata i moćna država sa 30 miliona stanovnika“, čija bi reč i
u evropskim relacijama mnogo značila.11
Košut nije u to vreme zazirao ni od mogućnosti stvaranja nezavisne Srbije izvan
koncipirane konfederacije. Čak je predviđao i potrebu proširenja njene teritorije
priključenjem Bosne i Hercegovine, u krajnjem slučaju i ujedinjenjem sa Crnom Gorom.

5
Isto, 394.
6
Isto, 404.
7
Isto, 408.
8
Nav. delo, VI, 1.
9
U svojim uspomenama Košut na jednom mestu ističe kako mu je aprila 1862. ministar inostranih poslova Italije
Durando, kada se upoznao s njim, predočio da bi trebalo da se Mađari „sporazumeju sa Srbijom na
konfederacijskoj osnovi“. Italijanska je vlada tada veliku važnost pridavala saradnji sa Srbijom, pa je smatrala za
neophodno da se pored kontakata „zvaničnim putem“ koriste i „oficiozni“, poluzvanični putevi saobraćaja. (Nav.
delo, III, 735.)
10
Nav. delo, VI, 10.
11
Isto, 12.
 9

Njemu je najvažnije bilo da Srbija ne pretenduje na teritoriju nastanjenu Srbima u

Mađarskoj i da ne postane oruđe Austrije ili Rusije. Pri tome je računao sa pretpostavkom
da nezavisna srpska država sa 1.600.000 do 3.500.000 stanovnika ne može predstavljati
opasnost za veću nezavisnu Mađarsku. A iz razloga bezbednosti, da bi se mogla odupreti
pritiscima austrijskog ili ruskog agresora, moraće biti u prijateljskim, savezničkim
odnosima sa snažnijom Mađarskom.12
Kalaj nije bio Košutov saborac; u vreme revolucije imao je 9–10 godina. Ni otac
mu se nije nalazio u redovima revolucionara; umro je 1845. Ali je izvesno da ga je
ambiciozna i obrazovana majka visokoga roda vaspitala i škola ekskluzivnog ranga
obrazovala u patriotskom duhu četrdesetosmaškog kulta sa svim poukama doba u kome se
mnogo grešilo, da bi se u budućnosti sa manje grešaka upravljalo životom nacije (a pre
svega bolje prosperiralo u životnoj karijeri).13 Nije toliko izvesno da li je i koliko je majka
(rođena Blašković) usmeravala njegovu znatiželju u pravcu učenja jezika i izučavanja
istorije slovenskih naroda. U svakom slučaju po Košutovim porukama iz emigracije kao i
učenjima njegovih sledbenika u izgnanstvu i zemlji pažnja se i spontano usredsređivala na
odnose sa zemljama nastanjenim Slovenima, a u prvom redu sa Srbijom i Srbima uopšte.
Jer od tih odnosa, sudeći prema iskustvima prošlosti, zavisiće možda najviše i budućnost
Mađarske. Toga su postali svesni i oni čiji su se putevi (kao Deakovi i Andrašijevi) u
međuvremenu razišli sa Košutom.
Onima koji su ostali u zemlji ili se vratili iz emigracije prilikom zaključivanja
nagodbe sa Austrijom mađarsko-srpski problemi nameću se kao akutni sa praktično-
političkog stanovišta u tolikoj meri da im se morala posvetiti primarna pažnja. Ne sme se
dopustiti da pozicije Ugarske budu oslabljene takvim nezadovoljstvom ugarskog srpskog
življa koje bi uživalo podršku vladajućih ličnosti u Srbiji. Treba učiniti sve da se Srbija
pridobije za politiku prijateljstva prema Mađarkoj (da bi se povećala samosvest mađarskih
predstavnika u okvirima Austro-Ugarske ili ako bi se ti okviri pokazali preuskim da ih se
lakše razbije uz pomoć Srba).14 Svrsishodnost ove politike u relacijama odnosa Srbije sa
Austro-Ugarskom u celini očevidna je takođe, pa je, uz razumljivu veću rezervisanost
centra Monarhije, stimuliše do izvesne mere i zajedničko Ministarstvo inostranih poslova
na čelu sa kancelarom-ministrom Bajstom. Iako se Beč i dalje drži linije status-kvoa u
odnosima prema Turskoj, iluzije o mogućoj većoj podršci Srbiji, u njenim nastojanjima da
ostvari bar deo svojih nacionalno-oslobodilačkih aspiracija u okvirima turskog sizerenstva
pothranjuju se blagonaklonim stavovima diplomatije manjeg, prevashodno verbalnog
dometa. Glavno je da se Srbija, uljuljkana nadama austrougarskih obećanja, što više udalji
od Rusije i sa što više rezerve odnosi prema avanturističkim protivturskim planovima i
akcijama ostalih balkanskih zemalja.
Kada je 1868. godine Andraši dobio priliku da po nacionalnom ključu Nagodbe
predloži odgovarajuću ličnost mađarskog roda na mesto generalnog konzula u Beogradu,
njegov izbor je bez većeg dvoumljenja mogao da se zaustavi kod Kalaja. Iako je on, ne
pripadajući redu profesionalnih diplomata svojom nekvalifikovanošću za tako visoko i
odgovorno mesto potencirao mogućnost burnijih kritičkih reagovanja. Samo Kalaj je
svojim rasuđivanjem (u političkoj dijalektici) u krugu u kojem se kretao krem mađarskog

12
Nav. delo, III 736. U osvrtu na pokrete nezadovoljstva malih slovenskih naroda, Košut je 5. novembra 1871.
povodom nemogućih Andrašijevih stavova u pismu jednom prijatelju primetio: „Mogu oni [vlastodršci na čelu sa
Andrašijem] da pokreću gomilu štamparskih procesa, da zatvor u Vacu nasele sa Miletićima, da vitlaju
gvozdenom šibom represija. Ali hteti rešiti na takav način velike probleme koji spadaju u sferu najviše politike
liči na mudrost čuvene Partingtonke koja se sirkovom metlom suprostavljala morskoj plimi koja je provalila u
njeno predvorje“. (Nav. delo, VIII, 386.)
13
U detinjstvu neko vreme bio mu je kućni učitelj čuveni seljački tribun i revolucionarni publicist Mihalj Tančić,
koji je u početku svoje javne delatnosti propovedao i socijalistička načela. (Bölöni György, Halya kend Táncsics,
Budapest 1946, 154.)
14
Novi predstavnici Mađarske trudili su se tada na sve moguće načine da se približe Srbima i zadobiju njihovo
poverenje. Godinama, pre Nagodbe, zapažalo se, na primer, kako najuglednije političke ličnosti mađarske
aristokratije, grof Đula Andraši, baron Jožef Etveš, Kalman Tisa, Pal Njari, Benjamin Kalaj i drugi dolaze na
srpske priredbe u Pešti. Zanimljivo je da se vremenom, prema tokovima sklapanja i učvršćivanja austromađarske
nagodbe, ove posete proređuju. U jednom policijskom izveštaju, januara 1867. (kada sporazum još nije potvrđen
u javnosti ali je već utanačen u krugu nadležnih) ističe se npr. da su na Svetosavskoj besedi te godine u Pešti bili
samo poslanik Svetoandrejskog izbornog sreza Ač i zemljoposednik Benjamin Kalaj, dok su ostale ličnosti koje
su ranije redovno posećivale ove besede ovog puta izostale!(HHSA, IB. Nav. zbirka dokumenata, I, 394)
 10

društva sa odabranim slojem srednjeg i visokog plemstva na čelu, potvrđivao pravilnu

obrazloženost i opravdanost Andrašijevog izbora.
Za tadašnje društvene odnose bilo je od ne malo važnosti što je mladi Kalaj izdanak
porodice plemena osvajača mađarske domovine iz doba Arpadovića. Smatralo se da su mu
prerogative plemstva poticale od predaka koji su za najstarije istorijske zasluge u službi
vladara i naroda dobili imanja sa feudalnim pravima u naselju oko Velikog Kaloa. Po
cenjenim rodoslovima računalo se da je njegovo porodično stablo počelo da se
razgranjava početkom XIII veka.15
Među njegovim precima nije bilo znamenitih ličnosti. Samo je jedan izdanak
porodičnog ogranka uspeo da stekne grofovsku titulu (1770.) koja se nije sačuvala jer je
umro bez potomka. Kalajevi nisu raspolagali sa velikim imanjima. A Beni Kalaj je poticao
od roditelja koji su mu ostavili u nasledstvo prezadužena dobra srednje (po latifundijskim
merilima visokog plemstva sa po nekoliko desetine i stotine hiljada jutara zemlje, zapravo
male) veličine – od oko nekoliko stotina ili hiljada hektara. (Preciznije nije utvrđeno.) U
državnoj službi otac mu se ispeo do hijerarhijske lestvice administratora jedne županije
(čanadske). Kada se dakle sumira sve izloženo o porodičnom Kalajevom statusu u
mađarskom aristokratskom društvu (a taj status pri tadašnjim društvenim odnosima spada
u primarni faktor uspešnog startovanja, pa i daljeg napredovanja u diplomatskoj, političkoj
i političko administrativnoj struci), može se utvrditi da je pripadao socijalnoj grupi
srednjeg plemstva vladajuće klase posednika, ali sa ličnim prednostima koje je imao kao
izdanak starog, jednog od najstarijeg, autohtono mađarskog plemićskog roda.
U kompeticiji traženih odgovarajućih znanja i ponašanja, obrazovanja i
inteligencije, uporne istrajnosti i bezobzirne snalažljivosti gotovo da mu i nije bilo
premca. Znao je (verovatno samo u manjoj meri nego što se pričalo) nekoliko jezika:
nemački, francuski, engleski, novogrčki, pomalo turski, ponešto ruski, znatno više srpski.
Već od svoje 20. godine, preokupiran političkim pitanjima bavio se problemima razvoja i
odnosa slovenskih, posebno jugoslovenskih naroda, a u tom sklopu specijalno srpskog.
Kao aktivan pobornik Deakove stranačke formacije još pre Nagodbe privukao je na sebe
pažnju javnosti kada se 1865. na parlamentarnim izborima kandidovao za narodnog
poslanika u Sent Andreji, računajući i na glasove tamošnjeg srpskog življa. (Nije bio
izabran.) Svoju obdarenost i obrazovanost potvrđivao je i istoriografskim i literarnim
sastavima. Već sa 16 godina, 1855. oduševljen idejama velikih Rimljana preveo je sa
francuskog jednu brošuru iz istorije rimske literature (od Charpentier-a). Godine 1867.
mogao se pohvaliti izdanjem spisa Johna Stuarta Milla o slobodi, u mađarskom prevodu sa
predgovorom. Kasnije će se pročuti Istorijom srpskog ustanka, 1870–1815, I, Budimpešta
1877. Uspeće da se u njegovom prevodu štampa i na pozornici peštanskog Narodnog
pozorišta prikaže dramsko delo Galatea, od grčkog pisca Vasiliadesa.)16 Vodio je već i
Dnevnik.17 U njemu je doduše pomno beležio samo preokupacije ekonomske prirode u
vezi sa poslovima oko imanja sa mnogo dugova i malo prihoda. Ali njime se potvrđuje da
je tekst ovde objavljenog beogradskog Dnevnika sastavni deo njegovog metodičnog rada,
koji se karakteriše i time što pažljivo beleži i kontroliše sve što je učinjeno sa njegove

15
Među njegovim ličnim dokumentima nalazi se potvrda o svedočanstvu porekla iz 1252. godine. U posedu je
imao, bar po nekim saopštenjima Kalajevih savremenika, i imanja koja je kralj Maćaš oduzeo od Đurđa
Brankovića i darovao Kalajevima. (Vasárnapi ujság, br. 41 – 12. X 1879.)
16
Od Kalajevih spisa navodimo: Utazás Dunántul 1851-ben. Utazási naptöredékek. (U rukopisu Szécsényi
könyvtár, Kéziráttar, Thallóczy Lajos hagyatéka.); A szabadságrol, John Stuart Mill után angolbol ford., Pest
1867.(Elöszoval ism. Magyarország 33 sz.); A szerbek törtenéte 1780–1815, I, Budapest 1877 639. (U
nemačkom prevodu od Švikera): Galátea dráma öt felvonásban. Irta Vasiliades Sz. N. Uj-görögböl forditota
Kállay Béni. Olcso könyvtár, Budapest 1878, 71. (Elöadták a Nemzeti szinpadon 1877. deczember 21.); mala
rasprava o Prvoj internacionali, u rukopisu (MOL, P.344, 44 cs. F b4); Istorija srpskog naroda, preveo Gavrilo
Vitković, Beograd 1882 149; Magyarország a kelet és a nyugat hátáran (olvastatott a Magyar Tudományos
Akadémia 1883. május 20-ki közgyülésén), Budapest 1883, 63; Oroszország Keleten, Budapest, ... (U srpskom
prevodu: Rusija na istoku, historička crta, Novi Sad 1885, 114.); A szerb felkelés története 1807–1810, Kállay
Béni hátrahagyott kézirataibol kiadta Thallóczy Lajos, I kötet, Budapest 1908, II kötet, Budapest 1909, VIII +
415. (U prilogu: tekstovi dnevnika sa putovanja po graničnim područjima Srbije i Bugarske od 14. do 27.
septembra 1868. i u Bosni od 12. jula do 12. avgusta 1872.) U nemačkom prevodu: Die Geschichte des
serbischen Aufstandes 1807–1810, von Benjamin von Kállay, Aus dem Hand schriftennachlass, herausgegeben
von Ludwig von Thalloczi, übersetzt von Stephan Beigel, Wien 1910, LXIX + 544.
17
Kállay Béni Naploja 1863–1865. (MOL).
 11

strane u onim životnim područjima kojima je u izvesnim godinama najviše zaokupljen.

U društvenom životu aristokratske elite koja upravlja sudbinom zemlje i ljudi
poznat je kao retko učen i ambiciozan mlad čovek koji, međutim, ne zaostaje za drugima
ni u veštinama zabavnijeg življenja (mačevanju, lovu, plesu, kartanju, pohađanju pozorišta
itd.). Ljubimac je i žena koje očarava mnogovrsnim znanjima i umešnostima, a čiju će
naklonost umeti takođe da iskoristi za potrebe bržeg napredovanja na hijerarhijskim
lestvicama.
No najvažnije je da se dobro razaznaje u političkim zbivanjima na relaciji
mađarsko-srpskih i austro-srpskih odnosa. Pri tom se ističe rezonovanjem koje odgovara
ciljevima proklamovane državne politike, u užim i širim okvirima, jer može da doprinosi
otklanjanju neželjenih nesuglasica i učvršćenju, kako za Mađarsku tako i za Austriju tada
veoma potrebnih dobrosusedskih veza sa Srbijom. On je sa više argumenata nego što je
Andraši bio spreman da prihvati, pledirao za politiku prijateljstva koja se u odnosu na
Srbiju dokazuje ne samo rečima već i akcijama pomoći na unutrašnjem i spoljnem planu
njenog razvoja. Ali je Andrašiju ovakva revnost mogla samo koristiti u nastojanjima da se
vodeće srpske ličnosti ubede u perspektivnost proklamovane politike. Pri tome je znao da
Kalaj, po svom odgoju i pogledu na svet, neće preći granice dozvoljenog u okvirima
dobijenih ovlašćenja. A što je od ne manjeg značaja: Andrašija takođe nije napuštala
misao da je eto došlo vreme (u očekivanju ratnih zapleta sa Rusijom, i radi izolacije
srpskih nezadovoljnika u Ugarskoj) da se izađe u susret opravdanim zahtevima Srbije u
domenima njene unutrašnje i spoljne politike.
Mnogo se u istoriografiji nagađalo, i još se uvek nagađa o Andrašijevoj politici
prema Srbiji tih godina. Kada je na sastanku sa knezom Mihailom u Ivanci (na
Mihailovam imanju u Ugarskoj) 1867 . obećao (da li eksplicitno ili implicitno od
sporednog je značaja u kontekstu rečenog) da će Ugarska odnosno Austro-Ugarska
podržati zahtev Srbije u pogledu Bosne i Hercegovine. Ili kada se odlučio za Kalaja (koji
će kasnije, po mnogima, ući u istoriju prema rečima ozlojeđenih podanika kao zloglasni
„nekrunisani kralj“ ili „vicekralj“, namesnik Bosne i Hercegovine) da zastupa interese
Ugarske i Austro-Ugarske u Beogradu.
Mada se ne može jednostavno razdvajati zajednička spoljna politika predstavnika
Ugarske i Austrije u sklopu dualističke Monarhije, sigurno je da u mnogim situacijama
njihovi pogledi nisu bili istovetni. U godinama o kojima je reč predstavnici Ugarske imali
su svakako više razloga nego upravljači Austrije za veću angažovanost u nastojanjima da
se Srbija izvesnim uslugama, ustupcima, predusretljivostima što čvršće i konkretnije
obaveže za proklamovanu politiku prijateljstva. Oni imaju da se nose sa nezadovoljnim
Srbima u Vojvodini, čiji je opozicioni pokret pod predvodništvom Svetozara Miletića tada
u punom zamahu. Ne sme se nikako dozvoliti da se njihova snaga poveća podrškom
Srbije. Istovremeno se rasplamsava sukob sa opozicionim strankama Hrvatske, tako da se
nagodba sa Hrvatima nalazi u fazi najvećih kriza. Treba po svaku cenu pridobiti Srbiju da
ne podrži borbu hrvatskih opozicionara. Osim toga još traje dejstvo izuzetno velikog
strahovanja od Rusije. Ne može se lako zaboraviti ruska intervencija 1849, kojom je
ugušena mađarska revolucija i spasena velika Austrija. Srbija se mora odvratiti od saveza
sa Rusijom perspektivom efikasnijeg savezništva sa susednom velikom Monarhijom i
njenim saveznicima. Konačno – nisu sređeni u željenoj meri ni odnosi Ugarske i Austrije.
Vojni i drugi konzervativniji austrijski krugovi još se protive razvojačenju Vojne granice
priključenjem njenih teritorija Ugarskoj. Borba se vodi i na svim drugim sektorima
razgraničenja, ne samo u tajnosti već i javno (doduše samo rečima, ali sa strepnjom da se
možda neće na tome ostati) za svaku veću deonicu sa nacionalnim obeležjem. I pošto je
ipak mađarska strana slabija ona mora više voditi računa o zemlji (konkretno Srbiji) čija
joj je podrška potrebna u situaciji u kojoj se nalazi a biće joj još potrebnija u situacijama u
kojima će se, pretpostavlja se, uskoro nalaziti.
U nagađanjima oko Andrašijevih stavova prema Srbiji, posebno u vezi sa Bosnom i
Hercegovinom navode se najčešće u proizvoljnoj interpretaciji protivurečne izjave
tadašnjeg mađarskog predsednika, koji će uskoro postati zajednički ministar inostranih
poslova, na kojem će se položaju takođe, naročito na početku, eksponirati kontradiktornim
izjavama. Ako se već ne uzima u obzir opšte poznata činjenica da i prosečan građanin
 12

svake zemlje daje različite izjave o istoj stvari u zavisnosti od sabesednika kojem
razjašnjava situaciju, onda bi bar trebalo poći od saznanja da je realnija, bliža mogućem,
adekvatnija u odnosu na stvarnost ona izjava političara-državnika koja je rezultanta
objektivnog rasuđivanja, kada se moraju uzimati u obzir relevantna dejstva svih uticajnih
faktora.
Andraši se u trenutku koji nalaže najveću odgovornost, na sastanku vladara
Francuske i Austro-Ugarske u Salcburgu avgusta 1867. izjasnio protiv prisajedinjenja
Bosne- Hercegovine Austro-Ugarskoj. Napoleonov predlog da se prilikom predviđene
nove deobe evropskih zemalja Austro-Ugarska poveća priključenjem bosansko-
hercegovačke teritorije odbijen je najodlučnije Andrašijevim rečima. Tom prilikom on je
rekao i to da je „ugarska lađa tako puna“ slovenskim življem „da joj treba samo još jedan
teret pa da potone“.18 Prepiska i razgovori između Andrašija i Kalaja, notirani na mnogim
stranama Dnevnika i opširnije ilustrovani u napomenama kazuju da je tih godina (u
situaciji kada se najviše strepi od pokreta nezadovoljstva Srba u Vojvodini, otpora
nezadovoljnika u Hrvatskoj, ekspanzivnih poduhvata Rusije, trialistički raspoloženih
krugova Austrije) bio spreman da se založi, i zalagao se (naravno u meri koja je u skladu
sa njegovim pozicijama i pogledima na svet) za stvar Srbije, uključujući u tu stvar Bosnu i
Hercegovinu.
U razgovoru sa Kalajem 19. avgusta 1868, na primer, Andraši je otkrio da sam
„car“ Franja Josip „želi rat“ u savezu sa Francuskom, da bi se revanširao za poraz kod
Kenigreca u ratu sa Pruskom. Međutim, Andraši je po svaku cenu hteo da spreči, i sprečio
je (naravno uz pomoć drugih faktora) ponovnu austro-prusku ratnu konfrontaciju u
situaciji kada odgovornost za sudbinu države dele predstavnici Austrije i Ugarske. Po
Andrašiju, kompenzacija za izgubljeni rat imala se potražiti u ratu sa Rusijom. Zato je i
Napoleonovog izaslanika princa Žeroma Bonapartu, prilikom njegovog boravka u
Budimu odvraćao od rata protiv Pruske nagovarajući ga da privoli cara Napoleona kome
je „bezuslovno potreban rat... da zajedno sa Austrijom napadne Rusiju pod izgovorom
oslobođenja Poljske“. (Dnevnik str. 78.) Zato se i slaže sa planom (koji mu prezentiraju
Orešković i Kalaj) da se Bosna preda Srbiji, u situaciji kada se ona mora pridobiti za
blagonaklonu neutralnost, na strani Austro-Ugarske.
Ofanzivni rat protiv Rusije bio je suviše riskantan poduhvat da bi se pokušao
ostvariti, i Andraši, koji se nije mogao osloboditi ruskog kompleksa (kako bi se to u naše
vreme reklo) sve je više obuzet idejom da će onda ruska strana biti začetnik neizbežnog
rata. Kalaju, po ovde izloženoj dokumentaciji, dokazuje 7. septembra 1869. kako je
izvesno da će Austro-Ugarsku „Rusija napasti čim završi svoje železnice“. Dakle opet
„radi toga treba sasvim pridobiti Srbe“, da ne bi oni ugrozili pozadinske pozicije Austro-
Ugarske i Turske kao austrougarske saveznice. Savezništvo sa Srbijom u ovim
okolnostima postaje „ugaoni kamen naše južnoslovenske politike, bez toga gradimo na
pesku“ – kazuje Andraši. Na Kalajevo pitanje: da li je „moguće“ sklopiti saveznički
ugovor sa Srbijom „s obzirom da je pod turskim sizerenstvom“ čak odgovara da je to
njegova briga i „da će on to sprovesti“. (Dnevnik str. 216.)
U razgovorima sa Kalajem 1870. godine (na primer, 9. maja i 25. jula) Andraši
ponavlja uverenje da je rat sa Rusijom neizbežan. Prema tome da Srbija ne bi stala na
strani Rusije mora se vršiti pritisak na Portu „da ustupi Srbiji Bosnu“. (Dnevnik str. 316.)
Ne sme se, međutim, ni tih godina, do 1871, smetnuti s um a druga strana medalje.
Andraši je bio od roda i soja (po klasnoj pripadnosti) političara, državnika koji smatraju da
jačima pripada svet, ne samo na osnovu zbivanja koja to potvrđuju, već i na osnovu
rezonovanja koja to opravdavaju, kao jedino mogućno i ispravno („prirodno“ samo dok su
u redovima jačih). Posle poraza mađarske revolucije 1849. dok je delio sudbinu izgnanika
on je, kao i Košut, postao svestan počinjenih grešaka, prvenstveno u odnosima prema
Srbima. Ali on je raskinuo sa Košutom da bi se vratio u zemlju (već 1857.) došavši do
zaključka da slabija Mađarska na kraju krajeva ipak samo u savezu sa jačom Austrijom
može opet postati jaka. Za Košuta koji se odlučio da spasava uspomenu na revoluciju i

18
Jovan Ristić, Poslednja godina spoljašnje politike kneza Mihaila, Beograd, 1895, 61. Vasilije Krestić,
Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine, Beograd 1969, 367.
 13

čast revolucionara doživotnim izgnanstvom (ako se ne uspe, a za njegova života nije se

uspela izvojevati proklamovanim revolucionarnim sredstvima integralna sloboda) prirodna
je i dalja konsekventnost u nacrtima, planovima, izjavama o ravnopravnosti Mađara i Srba
u Ugarskoj, o pravima i potrebama Srbije da oslobodi srpske teritorije pod Turskom, kao i
o ravnopravnom savezu između Ugarske i Srbije u okvirima ili van okvira konfederacije.
Za Andrašija koji je povratio ne samo svoja imanja i slobodu političkog delovanja već i
stekao pozicije prvog kormilara u Mađarskoj, normalno je da samo u momentima hladnog
rasuđivanja, kada ga objektivne okolnosti prisiljavaju na to, priznaje i adekvatna prava
Srbije na samostalnost, teritoriju i sl. Jer u trenucima impulsivnog reagovanja kada misli
da može i treba da pokaže svoju nadmoćnost a samim tim i nadmoćnost svoje nacije i
svoje države onda slede reči kojima se demantuje pravo slabijeg da bi se potvrdila
isključiva prava jačeg. Kao na primer u razgovoru sa Prokešom, kada je izjavio da bi u
slučaju upada Srbije u Bosnu trebalo da Austro-Ugarska okupira Srbiju.19 Ili kada je posle
smrti kneza Mihaila, 1868, u vezi sa neizvesnošću oko izbora naslednika rekao: da bi
najbolje bilo kada bi se knez Srbije birao kao što se bira veliki župan jedne županije te
imenovao ukazom vladara Austro-Ugarske. (Na šta je čak uvek velikoaustrijski
raspoloženi Prokeš primetio: „ali put kojim će se Srbija navesti na ovakvu popustljivost
nije naznačio“.)20
Iz ovih i drugih kontradikcija Andrašijevih, a sledstveno tome videćemo i
Kalajevih, ne treba dakle izvući jednostrane statičke zaključke, kao što su to činili i još
uvek čine neki istoričari. Ne odgovara prema tome istorijskoj istini da je već u to vreme
„bio odlučno protivan širenju“ Srbije „u pravcu Bosne i Hercegovine“.21 (Za Prokeša se,
na primer, to može reći.) Bliže je istini: da je za ustupanje bosansko-hercegovačkog
područja (i to samo jednog dela) tražio kompenzacije kojima bi vezao Srbiju za Austro-
Ugarsku u ratu protiv Rusije i borbi protiv srpskih i hrvatskih iredentista u Ugarskoj.
Čak i najbolji poznavalac Andrašijevih političkih poteza, njegov biograf
Verthejmer pogrešno je zaključivao da je samo do 1869. zaključno bio spreman da
prepusti deo Bosne i Hercegovine Srbiji. Polazeći od tog pogrešnog zaključka (koji je
razumljiv u kontekstu Verthejmerovih antislovenskih interpretacija) on je onda negirao i
verodostojnost navoda (za koji je saznao iz druge ruke, prema raspravi Vladana
Đorđevića, štampanoj na nemačkom jeziku, O srpskom pitanju) o Andrašijevom predlogu
krajem 1870. godine za sporazum između Austro-Ugarske i Srbije (koji je izložen u
dnevniku od 27. decembra 1870. na strani 348–9 u jednoj, a u komentaru pod brojem 261
na strani 733 u drugoj verziji).22 Međutim, taj autentični dokumenat uz mnoge druge
(kojima se ovde dodaju Andrašijeve izjave u intimnim razgovorima sa Kalajem, kada se
otkrivaju i tajni porivi pravih raspoloženja) potvrđuje samo da je do 1871. dok nije došlo
do zaokreta u politici Namesništva (prema austrougarskoj interpretaciji: posle otpora na
Londonskoj konferenciji austrougarskom predlogu za radove kod Đerdapa, a naročito
posle puta kneza Milana u Rusiju), zapravo dok se položaj Ugarske u Austro-Ugarskoj
nije učvrstio rešenjem graničarskog pitanja po ugarskom predlogu, dok se nije nemačkom
politikom pobedonosne Pruske (posle rata sa Francuskom) obezbedilo zaleđe Austro-
Ugarske, i (u bliskoj budućnosti, čak u dogovoru sa Rusijom u okvirima novog
trojecarskog saveza) otvorio put za Drang nach Sudosten preko bosansko-hercegovačke
teritorije, dok je dakle zapravo bio samo predstavnik Ugarske na položaju ugarskog
predsednika vlade – njega nije napuštala ideja o mogućnostima prepuštanja (većeg ili
manjeg dela) Bosne i Hercegovine Srbiji (pod određenim uslovima) u izvesnim
okolnostima23. Tek kad se kao zajednički ministar inostranih poslova, bude identifikovao
sa ekspanzivnom Austro-Ugarskom u celini a pošto će i opasnost od rata sa Rusijom biti
otklonjena novom konstelacijom velikih sila, on će se definitivno složiti sa onim

19
Prokeš Bajstu, Carigrad, 6. decembra 1867. (HHSA, Türkei.)
20
Prokeš Bajstu, Carigrad, 19. juna 1868. (HHSA, Türkei.) Nav. zbirka dokumenata.
21
Grgur Jakšić i Vojislav Vučković, Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila, Beograd 1963, 398.
22
Eduard von Wertheimer, Graf Julius Andrássy, sein Leben und seine Zeit, Stuttgart 1910, I, 462.
23
To se potvrđuje i Prokešovim izveštajem od 5. avgusta 1870. U tom izveštaju, naime, Prokeš sa indignacijom
iznosi kako je Andraši francuskom ambasadoru u Carigradu Bureu prilikom njegovog proputovanja u Pešti
govorio „sa žarom ubeđenja o prednostima... koje bi Porta imala ako bi na Srbiju prenela administrativnu upravu
nad Bosnom... “ (HHSA, RA, Türkei, Bericht Nr. 56C.)
 14

predstavnicima Austrije (i Mađarske) koji su od uvek smatrali da bez Bosne i Hercegovine

budućnost Monarhije nije u dovoljnoj meri obezbeđena.
Kalaj se sporije prilagođavao novim situacijama nego Andraši. Bio je manje
iskusan u ulozi političara diplomate, i više krut po naravi. Njegovo ubeđenje da je
Mađarskoj neophodna podrška Srbije bilo je zasnovano na 48-maškoj prošlosti i post 48-
maškoj stvarnosti Mađarske bez ličnog angažmana u zbivanjima. Mogao je dakle da se
slobodnije i dugotrajnije drži svojih shvatanja ne vodeći računa o faktorima koji
uslovljavaju prevrtljivost, ili fleksibilnost (u zavisnosti od strane na kojoj se nalazi osoba)
učesnika. Prihvatio je Nagodbu kao velika većina njegovih sunarodnika iz gornjih
pretežno zemljoposedničkih slojeva društva. Njome je modus vivendi ljudi njegove vrste i
njegovog kalibra obezbeđen. A i neizvesnost (u pogledu budućnosti nacije) koja nije u
željenoj meri otklonjena moći će se aktivnijim učešćem u zbivanjima okončati tako da će
se u doglednije vreme sa više izvesnosti znati da li je probitačnije (za ljude njegovog
kova) posvetiti se zadacima u službi zajedničke austrougarske države ili istrajati na
idealima predvodničkog mađarstva u savezu ugroženih zemalja malih, podunavskih,
jugoistočnih, balkanskih naroda.
Bajst, koji je sa austrijske strane, i prema mišljenju najboljih poznavalaca ondašnjih
prilika možda najviše doprineo nagodbi sa Ugarskom, budućnost Monarhije i dalje je
prevashodno zasnivao na koncepcijama predvodništva u granicama saveza nemačkih
zemalja. Zato se toliko i zalagao za preustrojstvo Habsburškog carstva na dualističkoj
osnovi da bi pomirenjem sa Mađarima povratio izgubljenu snagu Austrije za revanšistički
rat sa Pruskom. Na istočnom političkom terenu prema Turskoj i zemljama Balkana on se
držao status-kvoa do krajnje mogućih granica, ne želeći da novim komplikacijama otežava
mogućnost ostvarenja zapadnih planova. Njegova spremnost za veće angažovanje u
stvarima koje se tiču Turske manifestovala se samo utoliko ukoliko je pretila opasnost od
poduhvata Rusije, koja je sama po sebi predstavljala rivala u ovom delu sveta, a uz to bila
bi tada u savezu sa Pruskom.
U Bajstovom generalnom uputstvu od 5. aprila 1868. Kalaj se prilikom preuzimanja
konzulske dužnosti u Beogradu izričito upozorava da srpske aspiracije na Bosnu i
Hercegovinu ne mogu biti podržane od strane Austro-Ugarske. Jer bez obzira na uslove
pod kojima bi te zemlje bile ustupljene Srbiji (u okvirima turskog sizerenstva, uz plaćanje
određenog tributa Porti), njima bi se povećala teritorija srpske države čija je dalja težnja u
sticanju potpune nezavisnosti a krajnji cilj: stvaranje države svih Jugoslovena, odnosno
Južnih Slovena. Na taj način bio bi dakle ugrožen „integritet krune svetog Stevana“ i
celokupne Monarhije.
Istim uputstvom prenose se uveravanja o miroljubivosti i dobronamernosti
austrougarske politike. (Ta politika prijateljstva dokazuje se i povišenim rangom
beogradskog generalnog konzula u novom zvanju diplomatskog agenta.) Odbacuju se u
kategoričnoj formi navodi (rasprostranjeni najviše od srpskih listova) o austrougarskim
aneksionističkim planovima. Srpski državnici na čelu sa knezom Mihailom moraju da se
Kalajevim posredstvom ubede da Habsburška Monarhija ne teži ka proširenju svojih
granica u ovom delu Evrope, a naročito ne na račun zemalja pod sizerenstvom Turske.
U odnosu na Srbiju Austro-Ugarska je prema tim uveravanjima prožeta najboljim
željama. Kalaj je dobio zadatak da podseti vodeće ličnosti u Beogradu kako je
zahvaljujući prvenstveno njenim nastojanjima Porta pristala na evakuisanje turskih
garnizona iz srpskih utvrđenja. Zatim da nova status-kvo politika Monarhije nije istovetna
sa onom ranijom koja se nije dovoljno brinula za sudbinu Hrišćana u Turskoj. Sada ona
svoj ne mali uticaj u Carigradu koristi za ciljeve reforme kojom će se poboljšati životni
uslovi naroda pod Turskom.
Po Bajstu, najvažnije je u Kalajevoj misiji da u Beogradu uzdrži vodeće ličnosti od
bilo kakve akcije kojom bi se Srbija u savezu sa ostalim balkanskim zemljama pod
uticajem Rusije angažovala u jednom agresivnom antiturskom poduhvatu. Bajst je tada
najviše bio alarmiran vestima o „ugovoru između srpske i rumunske vlade uz učešće Crne
Gore i Grčke u cilju kombinovanog ustanka protiv Turske“. Zato je Kalaj imao primarni
konkretni zadatak da proveri tačnost navoda o ovom ugovoru i objasni srpskim
državnicima kako Turska, uprkos činjenici da ne raspolaže ranijom ofanzivnom snagom,
 15

još uvek ima dovoljno odbrambene moći da savlada odrede malih balkanskih zemalja.
Da bi pokazao kako je uzaludna i nada u Rusiju, Kalaj je imao da objasni da ruska
snaga leži u defanzivnim poduhvatima, ona je nepobediva mahom u odbrani zemlje od
agresora, dok u ratu u kojoj igra ulogu napadača dolaze do izražaja samo njene slabosti.
Ta tvrdnja koja se potkrepljivala primerima iz istorije XIX veka (do 1868), mogla se
opovrgnuti nekim drugim primerima, međutim ona je sadržala toliki deo istine da je u
takvim ili nekim drugim sličnim prilikama obično korišćena kao očigledan argumenat.
U opštem zaključnom delu uputstva Kalaju se još predočava kao neobično važno za
sprovođenje dobijenih direktiva, da uspostavi takav neposredni kontakt sa knezom
Mihailom kojim će pridobiti njegovo poverenje. A pri negovanju kolegijalnih odnosa sa
ostalim konzularnim predstavnicima da se drži normi koje odgovaraju relacijama na nivou
vlada odnosne zemlje Austro-Ugarske. Nastojeći pri tom najviše da deluje u saglasnosti sa
konzulima Francuske i Engleske24.
Mnoge stranice Kalajevog dnevnika svedoče da se on nije slagao s Bajstovim
koncepcijama i da se nije držao njegovih uputstava naročito u pitanju srpsko-turskih
odnosa, koje je od primarnog značaja za Srbiju i za njene odnose sa Austro-Ugarskom. Ne
suprotstavljajući se direktno direktivama koje je primao i koje će kasnije primiti (pošto bi
to bilo inkompatibilno sa njegovim položajem), u tom pogledu on će ne retko delovati u
suprotnom smeru. Pri tome će ići čak tako daleko da će pokušati da i samog Bajsta ubedi
da je taj smer uputniji. U stvari, njegovo držanje nije tako neobično u tom razdoblju. On se
(kako to proizlazi iz dosad rečenog) pre svega smatra predstavnikom Ugarske (tako se
mnogi i odnose prema njemu) a tek onda i predstavnikom Austro-Ugarske.
Prirodno prema tome, (a ne licemerno – kako su to mnogi pokušali da utvrde)
nastojaće da ubedi svim silama srpske vodeće ličnosti da je Austro-Ugarska spremna da
izdejstvuje kod Porte priključenje Bosne i Hercegovine Srbiji. Tražiće uporno od Austrije
da se energičnije založi i u bosanskom pitanju za stvar Srbije u Beču i Carigradu. Zato će
koristiti pojedlne prilike da i sâm pokuša navesti Bajsta na politiku većeg angažovanje u
korist Srbije u bosanskom pitanju. Suprotstavljaće se žestoko ekspanzivnim tendencijama
vojnih krugova koji se zalažu za plan austro-ugarske okupacije bosansko-hercegovačke
teritorije. Sa zadovoljstvom će evidentirati bar Bajstova uveravanja da Austro-Ugarska
nema nameru da okupatorskim i aneksionističkim zahvatima prisvoji provincije Turske.
Sa ironijom će prokomentarisati Prokešova prebacivanja da prelazi granice ovlašćenja, da
se ne drži dobijenih instrukcija, da izaziva podozrenja Porte, da baca senku na politiku
Austro-Ugarske svojom angažovanošću za stvar Srbije, naročito u bosansko-
hercegovačkom pitanju. Ni sa Andrašijevim držanjem neće uvek biti zadovoljan.
Primetiće, na primer, u toku razgovora s njim 9. maja 1870. da Andraši ni „u pogledu
bosanskog pitanja zapravo nema čvrsto, odlučno gledište; voleo bi da se stvar odugovlači“
(str. 298). Pre toga je konstatovao sa žaljenjem da se u hrvatskom pitanju njihova „gledišta
potpuno razilaze“ – pošto je bio podržao Oreškovićev predlog da se hrvatski ban Rauh
otpusti u interesu sporazuma sa Narodnom strankom, što je Andraši odlučno odbio.
Za Kalaja su nerazumna ustezanja, kolebanja, odugovlačenja u akciji kojom treba
da se izdejstvuje priključenje Bosne Srbiji. Sve dok stoji na stanovištu da se Srbija može i
treba da zadrži na liniji savezništva sa Ugarskom (odnosno Austro-Ugarskom) on se bez
rezerve zalaže za ostvarenje ovog srpskog cilja. Po njegovim koncepcijama ni mogućnost
da se Bosna prepusti Hrvatskoj, a kamo li da direktno potpadne pod Austro-Ugarsku, ne bi
smela biti razmatrana. Jer bi se takvom računicom samo povećale teškoće sa kojima se već
jedva izlazi na kraj a koje su izazvane brojčanom masom slovenskog življa u Monarhiji.
(V. razgovor sa Oreškovlćem 8. avgusta 1868.).
Pošto je, dakle, prema ovim njegovim rasuđivanjima nužno i svrsishodno da Bosna
pripadne Srbiji, onda je najbolje i za Austro-Ugarsku da zaduži Srbiju uslugom na
ostvarenju ove neminovnosti. Zato kada ga informišu da ima izgleda da će Porta predati
Bosnu na upravu Srbiji pod pritiskom Engleske, a ne Austro-Ugarske, on se čak nosi
mišlju da dâ ostavku, septembra 1870, jer „nema(m) volje da služi(m) politici koja je tako
neaktivna i ne shvata i nije u stanju da ostvari svoje sopstvene interese“. (Zabeleška od 4.

24
HHSA, PA, Serbien, XXXVIII K. 177.
 16

septembra 1870. str. 326.) Ističe se u prilog njegovih uverenja i kako kod Andrašija urgira
perfektuiranje sporazuma o Bosni 15. decembra 1870. kada Andraši „pošto je rat s
Rusijom, izgleda, otklonjen“ već retirira i smatra da ne treba sklapati pismeni „ugovor sa
srpskom vladom“; dovoljno je da uzajamno daju „jedan drugome usmene garantije“ da će
se držati ugovorenog! (str. 347). I 27. decembra dolazi do izražaja njegova angažovanost,
kada prema dogovoru sa Andrašijem (21. decembra) budući da „rat nije iminentan“ može
da predloži Ristiću samo osnove sporazuma o podeli Bosne i Hercegovine, osnove „na
kojima bi kasnije bilo kada mogli sklopiti ugovor“. 25
Posle nastaje u 1871. prekid razgovora i dogovora u vezi sa Bosnom i
Hercegovinom, ali u početku više Ristićevom nego Kalajevom (ili Andrašijevom)
krivicom, s obzirom da Ristić odugovlači odgovor na predlog o osnovama sporazuma,
pošto nije voljan ni pod kojim uslovima da prepusti „treći deo“ bosansko-hercegovačkih
zemalja Austro-Ugarskoj, a uz to još da se vezuje za nju odredbama kojima će izazvati
otpor „celog Slovenstva“ na čelu sa Rusijom. 26 Onda još dolazi otkriće o postojanju
Bajstovog cirkulara kojim se anuliraju sva Andrašijeva i Kalajeva obećanja (navodno čak
uz carev pristanak) u vezi sa Bosnom. Jer u tom cirkularu od novembra protekle godine,
za koji se tek tada saznaje (iz Crvene knjige diplomatskih akata Ministarstva inostranih
poslova Monarhije) stoji da Austro-Ugarska neće dozvoliti nikakvo narušavanje status
kvoa od strane Srbije (ni Rumunije, kao ni drugih balkanskih zemalja) na račun Turske.
Uskoro zatim i srpska vlada otkriva svoje karte kada na Londonskoj konferenciji uza sva
nagovaranja ne pristaje na radove oko regulisanja toka Dunava kod Đerdapa, kojima bi se
prvenstveno koristila Austro-Ugarska.
Kalaj prema tome tek u 1871. godini, preokupiran problemima koji su izazvani
nepovoljnim uzajamnim reagovanjima (konačna oslobađajuća presuda peštanskog
Kasacionog suda u procesu protiv Karađorđevića, podozrenja u vezi sa glasovima o
savezu između Srbije, Crne Gore, Rumunije, Grčke i Egipta protiv Turske, nepovoljan
ishod Londonske konferencije pribrežnih dunavskih zemalja, neželjene komplikacije oko
gradnje železnica) prestaje da se u ranijem obimu i duhu bavi bosanskim pitanjem.
Još je, međutim, preuranjeno govoriti o potpunom preokretu u Kalajevim nazorima
i akcijama. U avgustu 1871. on se, na primer, eksponira u javnosti člankom u peštanskoj
Reformi, gde povodom razmirica oko češkog pitanja pledira za sporazum sa malim
slovenskim narodima i zemljama, da bi se povećala njihova otporna snaga protiv
velikoruskog hegemonizma pod maskom panslavizma. 27 Znači – još se nije odrekao
koncepcija sporazumevanja izlaženjem u susret opravdanim zahtevima okolnih Slovena
radi zadobijanja njihove podrške u akcijama (odbrambenim i napadačkim) protiv Rusije.
Tek kada se iznenadnim putovanjem kneza Milana u Rusiju (u širim, slovenskim okvirima
i usled buntovničke akcije Kvaternika u Hrvatskoj, pa združenih akcija i reakcija
mađarskih i austrijskih vladajućih krugova) oktobra–novembra 1871. razbijaju okviri
iluzija sporazumevanja bez sporazuma (za koje nema i neće imati ovlašćenja) i realnost
sagledava na austrougarskoj platformi (pošto kormilo Austro-Ugarske u spoljnoj politici
preuzima predstavnik Ugarske), ni na Bosnu i Hercegovinu Kalaj ne gleda više ranijim
očima. Pošto se 1872. sa srpske strane u konkretnom vidu postavlja samo zahtev za
priključenjem Srbiji dva sporna granična mesta (Mali Zvornik i Sakar), on se suprotstavlja
i tom minimalnom potraživanju. Više ne apeluje na predstavnike Monarhije da pritiskom
na Portu izdejstvuju ispunjenje opravdanih srpskih zahteva, već naprotiv, da je po svaku
cenu odvrate od namere da popusti u ovom pitanju. Ipak se ne može još tvrditi da je već
1872. sondirao teren, putujući kroz Bosnu i Hercegovinu, za pripojenje bosanske i
hercegovačke provincije Austro-Ugarskoj. (Što je pokušao da nagovesti mađarski istoričar
Taloci koristiće se pogrešno datiranim (1871. umesto 1872.) i proizvoljno interpretiranim
Kalajevim dnevnikom sa ovog putovanja u proaustrijskoj revnosti da što više istakne
Kalajevu političku dalekovidost. Po Talociju je posle ispalo da je Kalaj prvi put
proputovao Bosnu 1871. a ne 1872. (od 12. jula do 12. avgusta) uz komentar da mu je
Bajst dao jednomesečni dopust da bi mogao proputovati bosanske krajeve i sa tog puta

25
Dnevnik, 348.
26
J. Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije, III, 145.
27
V. napomenu 292, str. 397.
 17

dostaviti izveštaj, a Andraši je pak kao predsednik mađarske vlade „sa velikim
interesovanjem pratio taj put“.28 U stvari, u vreme ovog Kalajevog putovanja Andraši je
već bio ministar inostranih poslova a Bajst samo ambasador u Londonu!) U svakom
slučaju stoji da odsada Kalaj preko svog protežea Teodorovića, koji je zahvaljujući njemu
postao konzul u Sarajevu, podstiče delovanje proaustrougarskih krugova, okupljenih
naročito oko katoličke bosanske biskupije. Samo je isto tako sigurno prema zapisima
Dnevnika da je 1872–1875. u vezi sa Bosnom prevashodno zaokupljen vestima koje se
odnose na akcije agenata Srbije a ne planovima za realizaciju austrougarskih pretenzija na
Bosnu.
Prvobitne Kalajeve prosrpske ideje podudarale su se, kao što je u početku ovog
sumarnog izlaganja nagovešteno, sa konfederacijskim koncepcijama malih podunavskih,
balkanskih, jugoistočno- evropskih zemalja, čiji je najeminentniji mađarski zagovornik bio
Košut. Kada je Blaznavac uoči izbora za namesnika poverio Kalaju da se ponekad zanosi
sličnim idejama, da „veruje da“ će jednog dana „južni Sloveni, Mađari, Grci i Vlasi“
stvoriti jednu savezničku državu u okviru neke vrste konfederacije, koja će „da ih učini,
pojedinačno i sve zajedno, velikim“, Kalaj je sa ushićenjem zabeležio u svom dnevniku da
su to i njegove (Kalajeve) „omiljene stare ideje!“ Njima se još „kao mladić ... zanosio u
svom usamljenom sobičku“. I zato spontano zabeleživši identične svoje i Blaznavčeve
misli dodaje komentar kojim se zapravo objašnjava kontroverzna suština identičnosti ove
vrste. Blaznavac, naime, primećuje vispreno Kalaj: „Prećutkuje ... samo to da je on u ovoj
viziji budućnosti glavnu ulogu namenio Srbiji, kao što i ja ne govorim o tome da je ja opet
namenjujem Mađarskoj“.29
Kada se za takvu kontroverzu koja leži u osnovi svih identičnih i neidentičnih
državnih ciljeva na klasnim razlikama zasnivanog društva u svetskim razmerama zna,
onda su objašnjive i bez predimenzioniranja drukčije intonirane Kalajeve izjave iz istog
vremenskog razdoblja. Na primer, u pismu Andrašiju od 31. maja 1868. u kojem svoje
zalaganje za stvar Srbije (u pitanju poštanske konvencije, konzularne jurisdikcije,
bosanske akcije i dr.) u pogledu Bosne ublažava, opravdava, ili samo prosto objašnjava
potrebom da se u datim okolnostima srpska politika što čvršće vezuje za mađarsku. Inače
– kako se poverava ovde – i sam je uveren da će Bosna jednoga dana pripasti Ugarskoj,
odnosno Austro-Ugarskoj. Ali momentano je najvažnije: ubediti Srbe da susedna
Monarhija nema namere da se prostre prema Bosni i Hercegovini. (Napomena br. 29.)
Mnogi su istoričari na osnovu tog i takvog pisma zaključili da ni u bosanskom pitanju
razlike između Bajsta s jedne strane, te Andrašija i Kalaja s druge u suštini ne postoje.
Prema tome ni zaključci o Kalajevim prosrpskim stavovima i nastojanjima u kontekstu
sučeljavanja sa Bajstovim intencijama ne bi bili ispravni. Moglo bi se, dakle, ostati pri
zaključku kojim se razlike svode na različite prilaze u taktici. Ali izjave u vezi sa
konfederacijskim vizijama, kao i kazivanja čija se iskrenost dokazuje na bezbroj puta
ponovljenim inicijativama prijateljstva ipak se ne daju tako jednostavno anulirati.
Od 1868. do 1871. Kalaj je iz dana u dan beležio u svome intimnom dnevniku ono
što ga je odista najviše okupiralo kad je prijateljski bio raspoložen prema Srbiji i srpskom
narodu u granicama srpske države. Njegovi izveštaji i pisma samo rečitije potvrđuju da se
svom snagom zalagao za što hitnija povoljna rešenja onih pitanja koja su tištala
namesničku vladu, a među kojima su se nalazila i ona koja su bila od ne malog značaja za
dalji razvoj Srbije u smeru njene što veće samostalnosti. Jasno da je pritom takođe imao u
vidu interese Austro-Ugarske, i to pre svega Ugarske, čijim se zastupnikom prevashodno
smatrao. Ali pošto je, bar prema njegovim tadašnjim shvatanjima, u interesu države
Mađara bilo isto tako, ako ne više, da unapredi dobrosusedske odnose sa državom Srba,
onda se prema merilima političkih opredeljenja koja su uvek vezana za neki interes
(sopstvene klase, nacije, države) ne može poreći da je u prvoj polovini svog

28
Kállay Béni, A szerb felkelés története 1807–1810. Kiadta Thálloczy Lajos, Budapest 1909, II, 310, 315. Sa
pogrešnim datumom objavljeni Kalajev bosanski dnevnik uz neizbežni Talocijev komentar (i bez navođenja
njegovog imena) posle se pominje u mnogim istoriografskim delima. V. Stojan Novaković, La Serbie regenérée
et ses historiens, Archiv für Slavische Philologie, April–Mai 1910. Ante Malbaša, Hrvatski i srpski nacionalni
problem u Bosni za vrijeme režima Benjamina Kallaya, I dio (1882–1896), Osijek 1940, 88.
29
Dnevnik, 44.
 18

sedmogodišnjeg konzulskog delovanja u Beogradu Kalaj i iz dubljih, trajnijih, idejno

motivisanih pobuda uglavnom iskreno bio za to i radio na tome da se podstiče razvoj
Srbije i na taj način što će joj se priključiti teritorija Bosne i Hercegovine.
Iz istih pobuda podržavao je i ostale srpske želje i zahteve upućene na adresu Porte,
a u izvesnim stvarima i srazmerama i na adresu vlada u Pešti i Beču. Pri rešavanju
železničkog pitanja bio je lično zainteresovan da se gradnja železnice u Srbiji poveri
koncernu iz Pešte i Beča (sa protežeom Feodorom Nikolićem na čelu, u sprezi sa
Štatsbanom). Ali je pritom imao takođe u vidu ugarsko, odnosno austrougarsko-srpske
državne veze koje bi se i na taj način učvršćivale. Podržavao je upornom rečitošću
nastojanja namesničke vlade da centralna pruga „koja povezuje Pariz i Istanbul prolazi
kroz Srbiju a ne kroz Bosnu“ pod turskom upravom. Urgirao je na sve moguće načine
rešenja kojima bi Porta bila odobrovoljena ili prisiljena da da traženu vezu za srpsku
prugu. Ljutio se, možda u jedinoj stvari sa nepobitnom argumentacijom prave kritike kad
je u pitanju politika Namesništva, zbog odlaganja ad infinitum odluke o gradnji železnice
u Srbiji, usled zaostalih shvatanja narodnih predstavnika, pogrešnih kalkulacija vladinih
eksperata i inertnih stavova samih namesnika. (Tako se i dogodilo da je Srbija dobila
svoju prvu železničku saobraćajnicu tek u prvoj polovini 80-ih, a ne već prve polovine 70-
ih godina.)
Kod pitanja konzularne jurisdikcije (kojom su prestupi državljana velikih,
garantnih sila izuzeti iz nadležnosti srpskih sudova) Kalaj nije prestajao sa ubeđivanjem
da je neophodno da se Austro-Ugarska što pre odrekne ovih prava koja nisu više u skladu
sa stepenom državnog, posebno pravosudnog razvoja Srbije. Kada je usled nerazumnih
odlaganja bečkog Ministarstva Rusija uspela da preduhitri Austro-Ugarsku u ovoj stvari,
Kalaju nije nedostajala inicijativa da uveri odgovorne u Beču da se za Srbiju povoljnijim
ugovorom, bez restrikcionih odredaba rusko-srpskog jurisdikcionog ugovora, demonstrira
veća blagonaklonost sa austrougarske strane.
U ugovoru o poštanskom saobraćaju takođe se ne može poreći Kalajev udeo pri
odbrani prevashodnih interesa Srbije. Ima još nekih manje ili više važnih pitanja za čija se
povoljna rešenja Kalaj svom snagom zauzima, podržavajući nastojanja namesničke vlade.
U ovo svakako spada i intervencija kojom se Porta prisiljava da prihvati nov Ustav 1869.
Iz dnevnika tih dana očigledno se razabire kako je zabrinut, kako strepi obuzet nemirom
zbog nagoveštenog Portinog nepovoljnog reagovanja na Ustav koji je stupio na snagu bez
njene saglasnosti. Strahuje da će Turska, a onda „i sile zaštitnice protestovati na način koji
bi mogao imati neprijatne posledice“. Da bi to sprečio pokušao je i uspeo da putem
ubedljivih izveštaja kojim se dokazuju stečena, istorijska prava Srbije na samostalna
ustavna akta privoli Bajsta „ne samo da prihvati novi srpski Ustav nego i da opomene
Portu da ne pravi teškoće“ svojim odbojnim stavom. Istovremeno uticao je i na konzule
Francuske, Italije i Engleske s kojima je održavao prijateljske veze da i oni zatraže
intervenciju svojih ministara inostranih poslova radi slamanja otpora turske vlade. 30
Da je u svim tim i drugim slučajevima imao u vidu interese Srbije i njene vlade
samo zato što je to bio i interes Austro-Ugarske – neosporno je. Ali se ne može osporiti ni
činjenica (koju izvesni istoričari prećutkuju da bi je posle mogli lakše prenebregnuti) da je
bilo mnogo austrougarskih predstavnika koji su taj interes videli u drukčijoj, ne
prijateljskoj politici prema Srbiji. I sam Kalaj, u isto vreme, tamo gde je smatrao da
interesi njegove zemlje traže drukčije odnose prema onim predstavnicima Srbije i srpskog
naroda koji se ne slažu sa proaustrougarskom politikom namesničke vlade, koji se ističu
suviše liberalnim i radikalnim pogledima – isticao se intervencijama druge vrste, kojima je
demonstrirao snagu politike neprijateljstva. U tome je takođe prednjačio!
On je po prirodi pripadao tipološkoj grupi računski nastrojenih ljudi, koji cilj
postizavaju, ili bar pokušavaju postići sistematski razrađenim i raspoređenim dejstvima
upornih nastojanja. To se vidi iz njegovog Dnevnika. To se moglo zapaziti i na njegovom
koščatom licu sa očima hladnog procenjivača – kako su to zabeležili njegovi savremenici.
On se nije dao zavesti emocijama ni skrupulama. Pošto je delio mišljenje predstavnika
gornjih slojeva mađarskog naroda, da za Ugarsku na unutrašnjem političkom planu

30
V. str. 202 Dnevnika.
 19

najveću opasnost predstavlja opozicioni pokret Srba u okvirima Omladine pod

predvodništvom lidera srpske Liberalne stranke Svetozara Miletića, a na planu spoljne
politike Rusija, za Kalaja je najvažnije da se efikasnim sredstvima otkloni dejstvo ova dva
neprijateljska faktora. Da bi i sâm što više doprineo ostvarenju tog cilja on je više puta
samoinicijativno planirao i preduzimao akcije za eliminisanje protivnika. U akciji protiv
Miletića išao je čak tako daleko da je najmio čoveka sa zadatkom da ga ubije. Predomislio
se i povukao nalog tek kada je zbog promena u političkom raspoloženju vodećih ličnosti u
Budimu zaključio da ovo ubistvo „ne bi donelo očekivani rezultat“. 31
Kao politički pregalac u diplomatskoj službi on je menjao mišljenja i shodno tome
sredstva i ciljeve sopstvenog angažovanja prema kursu politike koju je branio ili
kritikovao. Pri tome je ispoljavao svojstva odličnog poznavaoca ljudi. Brzo je shvatio da
će mu Jovan Ristić, drugi namesnik po rangu, sa njemu sličnim kvalitetima političara
diplomate, posle ubistva kneza Mihaila biti prvi protivnik u krugu predstavnika srpske
državne politike. Zgražavao se počesto nad Ristićevim beskrupuloznim postupcima, ne
primećujući da i sam slično postupa. Prema vladajućim ličnostima koje se smenjuju
ophodi se uopšte onako kako to one „zaslužuju“ po politici koju sprovode u odnosu na
Ugarsku, tj. u odnosima sa Austro-Ugarskom. Izuzetno ceni i ostaje mu u najlepšoj
uspomeni ličnost ubijenog kneza Mihaila Obrenovića. On je, po njegovim saznanjima,
ciljeve Srbije u najvećoj mogućoj meri hteo da ostvari u sprezi sa predstavnicima
Mađarske. Kod Mihailovog naslednika mladoga Milana zapaža mahom njegove
karakteristične slabosti samovoljnog i lakomislenog vladara. Predskazuje čak njegovu
brzu abdikaciju ili proterivanje (što će se dogoditi petnaestak godina, 1889, kasnije), ali i
mogućnost (koja će se brže ostvariti), da se uz njegovu pomoć, pod njegovom vladavinom
Srbija čvrstim sponama veže za politiku Austro-Ugarske.
Od vodećih političkih ličnosti Kalaj najčešće i sa najviše pohvalnih izraza pominje
Milivoja Blaznavca. Smatra ga iskrenim pobornikom srpsko-mađarskog prijateljstva čak i
u vremenu kada počinje da menja svoje stavove u odnosu na Srbiju, njene ljude,
institucije, zahteve i potrebe. Zamera mu samo zbog nedovoljne istrajnosti, pošto je
dozvolio da ga Ristić zaseni svojim predvodništvom na poprištima političke diplomatije,
Marinovićevu vladu, 1873–1874, koja bi po sastavu mogla biti procenjena kao proruska u
većoj meri nego prethodna Ristićeva, posle Blaznavčeve iznenadne smrti, prati moglo bi
se reći sa iznenađujućom blagonaklonošću. Kao dobar poznavalac on zna da se
trezvenjački oprezni Marinović neće u spoljnoj politici izložiti riziku daljeg zaoštravanja
odnosa sa velikim susedom. Osim toga od konzervativnog Marinovića ne treba strahovati
da će podržati pokret nezadovoljstva u okvirima liberalne srpske Omladine pod
predvodništvom Miletićevaca u Ugarskoj. Po istim stavovima sa dosta blagonaklonosti
procenjuje, uz suzdržljiviju rezervisanost, s obzirom na njihovu manju stabilnost, dve
kratkotrajne konzervativne vlade 1874–1875, pod predsedništvom Aćima Čumića
odnosno Danila Stefanovića.
Najveći preokret u njegovom odnosu prema Srbiji izazvan je putovanjem kneza
Milana u Rusiju jer ono označava početak nove, proruske linije srpske politike i otkriva
pred celim svetom da je njegova misija dobre volje doživela neuspeh. Otada, uprkos
ubeđivanjima srpskih predstavnika da politika Srbije ostaje neizmenjena u negovanju
podjednako prijateljskih odnosa sa Austro-Ugarskom i Rusijom, Kalaj najčešće deluje sa
dijametralno suprotnih pozicija u poređenju sa onima koje je ranije zauzimao. Sve što je
dotle branio počinje da napada i vice versa. Zahtevi Srbije u odnosu na Tursku ne
izgledaju mu više opravdani i on se zalaže za to da ih Porta kao neopravdane odbaci. Više
mu se ne čini ni da je rasknez Aleksandar Karađorđević bio umešan u ubistvo kneza
Mihaila (što je u vreme suđenja smatrao da je dokazano). Čak podstiče borbu za promenu
dinastije. U mađarskim krugovima sve više zagovara potrebu izlaženja u susret hrvatskim
zahtevima u okviru Nagodbe da bi se Hrvatska koristila u akcijama protiv Srbije. Predlaže
(Andrašiju) da se inicira i pokret nezadovoljne rumunske manjine u Srbiji. Traži da se
povede protiv Srbije mali carinski rat otežavanjem njenog izvoza svinja u Ugarsku
povišenjem uvoznih taksa (čemu se ranije, a i kasnije u vreme Marinovićeve vlade,

31
Zabeleške od 20. juna i 2. jula 1870, str. 306 i 312.
 20

energično suprotstavljao.) Ukazuje na potrebu da se izmenom plana gradnje železnice (u

Turskoj i Ugarskoj), za koji je pre toga najviše bio zainteresovan, obiđu saobraćajnice
Srbije. Naručuje čak, u srpskim listovima koji su prvobitno bili subvencionisani (kao
Vidovdan) na njegovo insistiranje od mađarske vlade da bi propagirali politiku srpsko-
mađarskog prijateljstva, provokativne članke (i protiv samog sebe), da bi posle mogao što
oštrije protestovati kod srpske vlade. Daje materijale mađarskoj i austrijskoj štampi (kojoj
je ranije zamerao da mu svojim antisrpskim ispadima otežava misiju prijateljstva) za
napise protiv Srbije.
Ne mogu se, međutim, ni ovim Kalajevim akcijama protiv Srbije anulirati njegove
prethodne akcije, do 1871. (a povremeno i do 1875.) u korist Srbije, kako su to mnogi
njegovi savremenici, a posle i neki istoričari pokušali da učine. Prema njihovim
uveravanjima, naime, trebalo bi da ove i druge kasnije Kalajeve akcije protiv Srbije
posluže kao dokaz da ni ona ranije njegova angažovanost na strani Srbije nije bila
motivisana iskrenim pobudama prijateljstva. On se, po ovim ocenjivačima, najpre (in
continuo a posle na mahove) služio lepim rečima obećanja iz taktičkih razloga, da bi lakše
obmanuo vladajuće ličnosti Srbije. A kad je došlo vreme za to otkrio je svoje pravo lice!
U stvari, on je u početku bio prožet namerama jedne vrste što se izražava
prosrpskom politikom), a kasnije druge (što dolazi do izražaja u antisrpstvu) kako to
potvrđuju i njegovi istoriografski spisi. Prve njegove knjige iz istorije Srbije (Istorija
srpskog naroda, do propasti srednjovekovne države i Istorija Srba od 1770. do 1815.)
koje je pripremao i delom završio u Beogradu inspirisane su prosrpskim idejama. Njima se
odaje priznanja državotvornim stremljenjima Srba. U predgovoru prve knjige u srpskom
prevodu Kalaj je isticao s iskrenom ubedljivošću, koja se lako proverava sadržinom spisa,
da je „proživevši u Srbiji toliko godina“ pristupio „ne samo s interesom već i sa pravom
simpatijom“ pisanju istorije srpskog naroda.32 Drugo obimno delo od preko 600 štampanih
strana o prvom srpskom ustanku, napisano velikim delom na osnovu dokumentacije koju
je on prvi proučio u čitaonici Velike škole i Srpskog učenog društva, doprinosi sa
istoriografskom argumentacijom, u duhu razumevanja ustaničkih potreba, veličanju
oslobodilačke borbe Srba pod Turcima.
Tek treća i četvrta njegova knjiga o ustaničkom razdoblju srpske istorije od 1807.
do 1810. napisane su uz pomoć austrijske dokumentacije sa antisrpskih pozicija. One su,
kao što je već naznačeno, štampane posle njegove smrti, u izdanju mađarskog istoričara
Talocija.
Kalajeva evolucija od prosrpstva do antisrpstva, u okvirima srpske državnosti, bila
je političke prirode. Njene tajne psihološke pobude i komponente mogu se precizno
utvrditi pomoću njegovog ovde štampanog Dnevnika. Kao revnosni diplomata sa
prevashodno političkim pretenzijama u službi klase koja je reprezentovala naciju i državu
on je bio razapet ličnim ambicijama. U trenutku jedne životne dileme (suočen sa pitanjem
da li da se oženi ili ne čuvenom operskom pevačicom sa kojom je vezan sponama prve
ljubavi i ima vanbračnog sina, ali koja po svom društvenom položaju i pored svoje slave
ne bi odgovarala obavezama društva u kojima se kretao) sâm zaključuje i zapisuje: „Ne
umem da volim, mogu, dakle, da uzmem samo ženu koja mi može pomoći ... u
ambicioznim planovima. Nemam nikakav drugi cilj ... do da zadovoljim svoje ambicije ...
ne napuštam nadu da ću jednom ... vladati nad nekim narodom“. (Dnevnik, 29. aprila
1869, str. 175.) Oženiće se nekoliko godina kasnije groficom Betlen, koja je donosila sa
sobom sve što je želeo: bogatstvo i srodstvo sa jednom od najuglednijih aristokratskih
porodica Ugarske. Kao što se, dakle, opredeljivao u intimnom, tako će se opredeljivati i u
javnom životu.
Došao je u Srbiju kao prijatelj, da bi se kao takav afirmisao u političkoj diplomatiji
svoje zemlje. I Srbija mu se odužila već samim tim što se on pročuo svojim akcijama na
srpskom tlu. Otišao je kao protivnik ne zato što se razočarao u srpske prilike i ljude, kako
je sam mislio, govorio i pisao, preokupiran ličnim, društvenim i državnim obavezama, u
trci za uspehom, već stoga što se pri tadašnjim odnosima uspeh za kojim je težio postizao
na strani jače Austrije a ne slabije Srbije. Poput gotovo svih drugih mađarskih političkih

32
B. Kalaj, Istorija srpskog naroda u prevodu G. Vitkovića, str. XI.
 21

ličnosti iz gornjih slojeva društva (osim retkih izuzetaka koji su ostali verni Košutu u
emigraciji i košutovskim idejama u zemlji), Kalaj se definitivno priklonio Austriji kada je
Austro-Ugarska potvrdila svoju životvornost na poprištima unutrašnje i spoljne politike.
Položaj generalnog konzula napustio je samoinicijativno, imajući pred sobom isti
cilj bržeg napredovanja na putu koji je odabrao kao politički pregalac. Njegov mentor i
pretpostavljeni ministar Andraši, kome je najviše stalo da na ovom ne mnogo privlačnom
ali veoma važnom položaju ima zastupnika njegovih kvaliteta, nastojao je da ga po svaku
cenu još zadrži u Beogradu. Kalaj je, međutim, znao da oni koji ne daju da bude „prerano“
postavljen na novi viši položaj (državnog sekretara u mađarskoj vladi, načelnika
zajedničkog Ministarstva u Beču ili poslanika u nekoj većoj metropoli), neće posle
verovatno dati da se visoko unapredi sa beogradskog položaja s pozivom da je „prekasno“
uz argument da je već „prestar“ za takvo unapređenje. Odlučio se, dakle, da ih obiđe
direktnim angažovanjem u politici kao publicista i poslanik u Parlamentu.
Opredeliće se za desno krilo nagodbeničke Deakove stranke pod predvodništvom
Šenjeija. Šenjei je svojim beskompromisnijim stavovima privlačio pažnju mlađih naraštaja
u nastojanju da se kompromisima opterećene generacije vodećih političkih ličnosti u
Mađarskoj smene sa rukovodećih pozicija. Kalaja će postaviti za glavnog urednika
stranačkog lista Kelet Népje (Narod Istoka). Na predstojećim izborima biće izabran i za
poslanika. Kao priznatom političaru neće mu više biti stavljene prepreke za dalja, brža
napredovanja. Andraši će biti „primoran“ da mu se ponovo obrati za usluge pri rešavanju
Istočnog pitanja, uz priznanja koja tada prirodno sleduju Kalaju kao afirmisanom ekspertu
u domenu austrougarske politike na Balkanu, posebno u odnosu na jugoslovenske narode.
Posle rata Rusije i Srbije protiv Turske 1875-6. biće postavljen za predstavnika
Austro-Ugarske u međunarodnoj komisiji u Filipopelu i biće mu povereno da zajedno sa
ruskim predstavnikom Cereteljev-im izradi statut za Istočnu Rumeliju. Godine 1879.
doživeće željeno naimenovanje za šefa II sekcije Ministarstva inostranih poslova u Beču.
Posle Andrašijeve ostavke, pod ministrom Hajmerleom, postaće šef I sekcije. Neko vreme
posle smrti Hajmerlea vršiće i dužnost ministra inostranih poslova. 33 Samo neće postati
ministar u ovom već u drugom zajedničkom Ministarstvu, za finansije. Ali životni cilj „da
vlada nekim narodom“ o čemu je maštao kad je započeo svoju karijeru u Beogradu, kako
je to zapisao u Dnevniku, ostvariće mu se baš na položaju ministra finansija. Jer će kao
takav dobiti upravu nad okupiranim provincijama Bosne i Hercegovine. Posle bosansko-
hercegovačkog ustanka 1881–1882, sa zadatkom da kao dobar poznavalac naroda toga
kraja umiri, pridobije i inkorporira za večna vremena u granicama Austro-Ugarske ove
večito buptovne predele Balkana. Šta je sve učinio da bi u tome uspeo ne spada u okvire
ove knjige koja se zadržava na njegovim maštanjima i ostvarenjima u vremenu kada se
nalazio na konzulskom položaju u Beogradu. U zaključku moramo se dakle opet vratiti
Dnevniku.
U njemu ima mnoštvo, ovde u predgovoru pomenutih i nepomenutih dragocenih
informacija. Nema gotovo ličnosti od značaja, kao ni zbivanja, pojave, procesa, problema
u tom razdoblju u Srbiji na koje se Kalaj ne bi osvrnuo sa više ili manje komentara. Tu se
nalaze i pojedinosti za koje se ranije nije znalo, koje dosada nisu korišćene u istoriografiji.
One će doprineti podrobnijem osvetljavanju brojnih pitanja iz najrazličitijih životnih
područja: u okvirima nacionalno-oslobodilačkih pokreta Omladine, jugoslovenstva i
panslavizma; u deonicama kulture, prosvete, ekonomike, trgovine, saobraćaja, unutrašnje i
spoljne politike; u relacijama odnosa Srbije ne samo sa Austro-Ugarskom već i sa drugim
velikim evropskim silama, kao i sa susednim manjim zemljama i narodima.
Kalaj je u Beogradu vodio veoma aktivan život. Nalazio je vremena za sve. Za duge
razgovore sa ličnostima na vlasti i u opoziciji. Česte intervencije pri podržavanju
prijateljskih i sprečavanju neprijateljskih akcija. Pomno praćenje političkih zbivanja i uz
pomoć velikog broja doušnika. Vešto intrigiranje u diplomatskom koru među kolegama.
Odlično napisane izveštaje koje je obično sam sastavljao, uz obimnu privatnu prepisku,

33
U ovom razdoblju života doživeće da se među njegovim potčinjenima nalazi i grof Bajst, kao ambasador.
Prisećajući se tog vremena u svojim memoarima Bajt je uz isticanje Kalajevih sposobnosti i zasluga sa gorčinom
zapisao da je Kalaj sigurno imao više razloga da bude zadovoljan sa njim (Bajstom) kao pretpostavljenim nego
on sa Kalajem! (Mémoires du comte de Beust, Paris 1888, II, 263.)
 22

povremene publicističke napise i redovne zapise u Dnevniku. Zatim uporno učenje

srpskog jezika i izučavanje istorije naroda Srbije. (Stojan Novaković je zabeležio kako je
po nekoliko časova dnevno radio samo u čitaonici Srpskog učenog društva.) 34 U većim
razmacima – za putovanja po Srbiji, Bosni i Makedoniji. Svakodnevno – za razne sportove
(jahanje, odnosno veslanje, plivanje, mačevanje, ribolov, lov) ili pak šetnju po Topčideru.
Kao poslednje, iako ne najmanje važno (kako bi to neki rekli) i za zabavni život na
sedeljkama, svečanim i drugarskim večerama, ponekad do sitnih časova uz karte i piće, u
društvu prijatelja, i žena, sa dosta ljubavnih avantura.
Prilike je koristio da se što više približi ljudima koji su ga interesovali. Sprijateljio
se sa mnogim beogradskim porodicama. Pozivali su ga na slave, u svatove, na obične
razgovore i kućne priredbe. Kao ljubitelj muzike bio je čest gost u kući profesora
Milovuka, gde su uz učešće domaćina i domaćice priređivani mali koncerti. Kao poklonik
pozorišne umetnosti odlazio je na predstave koje su pre otvaranja Narodnog pozorišta
najčešće davane u dvorani neke kafane. Na javnim skupovima dao se viđati, moglo bi se
reći, svuda gde je smatrao da njegovo prisustvo treba da bude zapaženo. Tako je
učestvovao u verskim litijama kao i na prosvetiteljskim besedama.
Mnogi su ga cenili zbog njegovih znanja i zalaganja na strani Srbije. Mnogi su ga
napadali zbog stavova kojima se zamerao političkim ličnostima na vlasti, a naročito onima
u opoziciji.35 Neki su mu prebacivali što vodi raskalašni život. Pričalo se, ne bez osnova, u
mondenskim krugovima Pešte i Beča, da je u Beogradu više uspeo da zadobije naklonost
ministarskih žena nego ministara. Trošio je mnogo na potkupljivanje javnih glasila i
političkih dostavljača (po računima njegovog Ministarstva), kao i na potrebe vezane za
razonodu. Sa platom nevelikom za njegove potrebe – od oko 6–7.000 forinti godišnje, i do
30.000 forinti prihoda sa prezaduženih imanja bio je preokupiran i novčanim brigama. 36
Kada je svodio račune, na kraju svog sedmogodišnjeg boravka u Beogradu, mogao je ipak
biti zadovoljan.
Stekao je renome preduzimljivog i upornog predstavnika na terenu politike i
diplomatije, što će mu kao što smo već pomenuli omogućiti brže dalje napredovanje u
političkoj i diplomatskoj karijeri. Ovladao je znanjima za naučna ili bar naučno
publicistička dela iz istorije srpskog naroda, koja će mu doneti članstvo Mađarske
akademije nauka. Imao je dakle razloga za svevrsne osećaje prilikom napuštanja
Beograda. Da je u trenutku rastanka preovladao onaj čisto ljudski nostalgični osećaj
svedoče reči koje je tada zabeležio u Dnevniku, kao i one koje je tim povodom uputio
Andrašiju. „Jedva sam... uspeo da se uzdržim da ne zaplačem“ – poslednja je rečenica
Dnevnika kojom se i nesentimentalni Kalaj konačno oprašta od Beograda i njegovih
žitelja.37 A prilikom davanja ostavke Andrašiju napisao je: „Ne poričem da ću sa

34
St. Novaković, nav. delo.
35
Ilustracije radi navodimo pesmu Zmajeve Žiže, povodom hapšenja Laze Kostića u Ugarskoj zbog
demonstrativnog učešća na svečanostima punoletstva kneza Milana u Beogradu:

„NAJNOVIJA PESMA
Što je narod peva

Kalaj viče: Milane!

Zdravo gospodaru!
Primi opet mađarsko
Prijateljstvo staro.

Milan opet Kalaju

Zašt robuje Laza?
Il u slavu moje vlade?
Il mađarske pravde!“

(Žiža, br. 30–31, од 28. IX 1872.)

36
Vasárnapi ujság, br. 41 – 12. X 1879.
37
Beograd je tada imao svega oko 27.000 stanovnika, u oko 3500 kuća (1867. – 24.612, 1874. – 27.605) od
ukupno 1,400.000 (1867. – 1,215.576, 1874. – 1,353.890) koliko ih je imala cela Srbija. (L. M. Kostić,
Stanovništvo Beograda, Beograd u prošlosti i sadašnjosti, povodom 500 godišnjice smrti Despota Stevana, 1389
– 1417, Beograd 1927, 62.) Posle dugih traganja, ispravljanja pogrešnih i dopunjavanja nepotpunih podataka
istoriografske literature, utvrđeno je i gde se u to vreme nalazio austrougarski Konzulat. Naime, prostorije
Konzulata nisu se tada više nalazile u Praviteljstvenom zdanju na Savi (kako se to i po jednom Kanicevom,
 23

žaljenjem napustiti Srbiju, gde sam za vreme svog sedmogodišnjeg delovanja imao široke
mogućnosti da se dobro upoznam ne samo sa stvarima koje su od važnosti za nas već i da
proučim barem neke od elemenata složenog Istočnog pitanja“. 38 Kada, zahvaljujući tim
proučavanjima, kao vrsni poznavalac ovdašnjih prilika, bude učestvovao u rešavanju
Istočnog pitanja i imao odlučujuću reč u mnogim složenim situacijama, naročito u vezi sa
bosansko-hercegovačkom upravom koja će biti u njegovoj nadležnosti, rado će se sećati
mnogih epizoda iz ovog beogradskog razdoblja života, da bi se pohvalio kako poznaje
narode ovog podneblja i ume da se ophodi sa njima!39

nedatiranom, opisu nagađalo), niti pored nekadašnje Beogradske opštine, u sadašnjoj Uzun Mirkovoj ulici, br. 1
(kako se to iznosi između ostalog, i u n a j n o v i j o j Istoriji Beograda, knjiga II, str. 248, sl. 2, navodno isto
prema Kanicu. Kod Kanica se vidi da se tu jedno vreme nalazio pruski, odnosno nemački Konzulat). Austrijski
konzulat je samo do 1861. bio smešten u Pravitelstvenom zdanju na Savi. (Pored konzulatskih kancelarija tu je
bio i konzulov stan, zatim pošta, u austrijskom delokrugu, zatvor i „smetlište“ zatvorskih pandura za okrivljene
austrijske podanike, koji su na osnovu kapitulacija potpadali pod konzulsku jurisdikciju.) Prema podacima iz
arhiva Ministarstva inostranih poslova u Beču, austrijski Konzulat se preselio početkom 60-ih godina u tada
jednu od najlepših i najvećih beogradskih zgrada, u kuću Ilije Kolarca, u Kastriotovoj ulici (po kasnijem nazivu)
br. 1 (sada na početku Makedonske ulice. Kasnije je zgrada prepravljena i tu se nalazila kafana „Kolarac“.
Godine 1941. je srušena usled bombardovanja). Tu je Konzulat ostao sve do 1879. godine, kada se preselio u
kuću penzionisanog državnog savetnika Živka Davidovića, u ulici kneza Milana(sada ulica maršala Tita) br. 28.
(Pri utvrđivanju ovih informacija najviše su mi pomogli: Nemet Anton, iz Arhiva Ministarstva inostranih poslova
Austrije-Haus-Hof-und Staatsarchiv; Nikola Stojanović, iz Biblioteke grada Beograda i Željko Škalamera, iz
Narodne biblioteke Srbije. Za ovu njihovu stručnu pomoć i ovim putem im zahvaljujem.)
38
MOL, Andrássy család hagyatéka. P 4, cs. 1 d. 105.
39
Na sednici zajedničkih Delegacija, 16. juna 1893, povodom diskusije o mogućem reagovanju nekih evropskih
država, na izložene probleme, izneo je kako mu je jedan od njegovih brojnih konfidenata („Bez ovih ljudi ne
može se – molim za izvinjenje – egzistirati“ – dodao je pritom) nekih 25 godina ranije pisao iz jednog graničnog
mesta na jugu Srbije: „Veliko uzbuđenje u narodu, Jovi su opet ukradena 2 vola. Šta će na to Evropa reći. Tako
se tamo rasuđuje“. To je Istok, gde se „u kafani govori o tome šta će učiniti kraljica Engleske, car Rusije, Sultan,
car Austrije, kakvi će saveznički ugovori biti zaključeni; o vlastitim problemima govori se mnogo manje. Ali
ukoliko se o njima povede reč, to se odmah direktno povezuje sa krupnim evropskim pitanjima. Ja verujem da
Evropa nije ništa na to rekla i verujem da je bila u pravu. (Veselo odobravanje)“. (Szécsenyi könyvtár, Fol.
Hung. 1649. Thallóczi hagyatékábol.)
Na kraju da bi se dobila što celovitija slika o raznoraznim Kalajevim akcijama i interesovanjima ukazujemo i na
obaveštenje, po kojem je Kalaj pre svog odlaska iz Beograda „poklonio Narodnom muzeju u Pešti“ svoju bogatu
etnografsku zbirku o Srbiji. Prema vestima koje su prenosile tadašnje mađarske i srpske novine, ta zbirka je bila
prenesena u Mađarsku u 22 sanduka i sadržala je sve moguće, „od sedla i pokrovca pa do kuhinjskih sudova“,
uzorke poljoprivrednih proizvoda, primerke zanatlijskih „izrađevina“, muzičke instrumente, modele
zemljoradničkih alata, itd. (Vidov Dan, br. 97 – 8. u 1875. B e o g r a d s k e n o v o s t i . )
24
 25

DNEVNIK

od 18. aprila 1868. do 31. maja 1875.

1868

18. april
Polazim ujutro u 6 časova parobrodom.

19. april
Pre podne u 11 časova stižem u Zemun, gde me čeka Teodorović. Zajedno s njim
posećujem: generala Vagnera, komandanta mesta sa činom kapetana, činovnike
Parobrodarskog društva Baldvajna i Cehmajstera, od kojih potonjeg ne zatičemo kod kuće.
U dva časa po podne stižem u Beograd. Posle podne odlazim s Lenkom ministru
inostranih dela Petronijeviću. Predajem mu svoje turske berate i tražim audijenciju kod
kneza.

20. april
U podne u 12 časova knez mi je poslao dvoja kola s jednim svojim ađutantom. Ja,
Lenk i ađutant sedamo u jedna kola, moji pomoćnici 1 Teodorović i Bubenik u druga i tako
idemo u Konak, naravno svi u svečanim odorama. Knez nas je već čekao u jednom žutom
salonu. Lenk me je predstavio i ja sam rekao nekoliko reči na francuskom, ali samo pola
od onoga što sam hteo da kažem, jer sam opet bio zbunjen. Smisao mojih reči bio je taj da
predajem svoja akreditivna pisma i da je novim rangom diplomatskog agenta car želeo da
pruži novi dokaz svojih simpatija prema knezu i Srbiji. Knez je odgovorio glasno i na
lepom francuskom jeziku, istakavši značaj postojećih odnosa između nas i njega kao i da
se veoma raduje novom izboru. To je već takav običaj. Novodošavšeg treba pohvaliti.
Verujem, međutim, da će me još više hvaliti prilikom odlaska. – Posle toga smo seli i, po
srpskom običaju, poslužili su nas slatkim i kafom, koje smo, naravno, samo okusili. Posle
kratkog razgovora otišli smo. – Posle podne je Lenk otputovao. Do broda sam ga odvezao
 26

svojim kolima. Došli su još engleski, francuski i italijanski konzul, turski komesar, vlaški
agent Jonesko i engleski vicekonzul Vatson. Otpratili smo Lenka brodom do Zemuna i
posle toga odmah se vratili kući. I tako sam sada već potpuno svoj gospodar.

21. april
Napisao sam izveštaj Bajstu: opisao sam ukratko kako sam primljen i skrenuo mu
pažnju da će Ristić, koji je bio predstavnik Srbije kod Porte, i prošle godine bio predviđen
za položaj smenjenog diktatorskog ministra Garašanina 2, ali je zatim pao u nemilost,
otputovati zapadnim silama da ih privoli da potpuno ukinu jurisdikciju, u čemu se za sada
u Austriji nije sasvim uspelo. Sličan sam izveštaj poslao Prokešu, i uz izveštaj priložio
pismo u kome molim za njegovu blagonaklonost. – U istom sam smislu pisao Andrašiju,
adresirano na Kalmana Kanda. Naročito sam mu preporučio Ristića, ukoliko bi ga ovaj
možda potražio u Budimu. – Bio sam kod ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića, ali ga
nisam našao. Posetio sam još ministra vojske Milivoja Blaznavca i ministra finansija
Kostu Cukića, kod obojice već sam pomalo isticao miroljubivu i prema Srbiji prijateljsku
politiku Austrije. Sa Cukićem sam govorio o soli i doznao da za so ne postoji monopol i
svako može da je uveze, samo mora da plati određenu carinu. Predao sam mu srednji krst
ordena Leopolda.

23. april
Ujutro sam otišao u Zemun da prisustvujem jednoj jevrejskoj svečanosti koja je
održana u sinagozi u čast emancipacije. Tamo sam doznao da je carica rodila ćerku.
Otišao sam na blagodarenje u katoličku i u srpsku crkvu i, na kraju, u jevrejsku. Kada sam
se vraćao na brodu je bio i francuski konzul Engelhart, pa smo malo politizirali. Želeo sam
da mu razjasnim da mi nemamo nameru da zauzmemo Bosnu i da ću nastojati da to
objasnim i Srbima. – Uveče smo u čast caričinog porođaja osvetlili Konzulat. – Do
večeras sam bio u poseti već kod svih ministara i kod svih kolega, dalje kod predsednika
senata Marinovića i kod vlaškog agenta Joneska, koji, međutim, nije kod nas formalno
priznat. – Malo sam već i uredovao ali se taj rad sastojao samo od potpisivanja gotovih
akata.

24. april
Ujutro u deset časova održali smo u kapeli Konzulata Te deum povodom caričinog
porođaja. Ja sam bio u svečanoj odori a tako isto i moje kolege, kao i engleski konzul
Longvort, francuski konzul Engelhart, pruski konzul Rozen, ruski konzul Šiškin, talijanski
konzul Skovaso, vlaški agent Jonesko (koji, međutim, nije zvanično priznat) i talijanski
vicekonzul de Kampo. Došao je još i ministar inostranih dela Petronijević s jednim svojim
ađutantom. Odmah posle Te deuma došao je Ali-bej i izvinio se što nije prisustvovao
samom blagodarenju, ali oni, Turci, ne odlaze ni na čija blagodarenja, jer bi inače morali
 27

odlaziti i Srbima, a ne žele da učestvuju na blagodarenjima koja se održavaju povodom

pobeda izvojevanih nad Turcima. Dugo smo ćaskali, i to veoma prijatno. Ali-bej je veoma
obrazovan čovek, školovao se u Beču i Parizu, naročito voli matematiku, fiziku i
astronomiju, sada čita „Kosmos“, i ako se ne varam, po ubeđenju je materijalista ili u
najmanju ruku naginje filozofiji prirode. Barem je, između ostaloga, rekao da stvarnu
teologiju sačinjavaju prirodne nauke. I inače ima veoma ispravne ideje. Želja mu je da
Turci promene svoje pismo i smatra da je to najvažnije za opstanak Osmanlija. Pisao je i
knjige i pre nego što je stupio u vojsku, u kojoj je sada pukovnik, bio je profesor i
predavao matematiku. – U međuvremenu je naišao ministar pravde Ranko Lešjanin i
ubrzo su zajedno otišli. – Pre toga, neposredno posle Te deuma, bili su kod mene kneževi
rođaci, neki Bajić i baron Fedor Nikolić. Nikolića poznajem još iz Pešte, bio je veliki
lumpadžija i otišao pre nekoliko godina zbog dugova. Sada boravi ovde i, kako je rekao,
ostaće još više sedmica. – U podne sam otišao Ristiću, koji danas treba da otputuje.
Govori neprestano samo o svojoj misiji i ja sam ga u tom pogledu bodrio i ponovo mu
svesrdno preporučio da ode kod Andrašija i da preko njega nastoji da utiče na bečku
vladu. – Meni se čini da je Ristić donekle rezervisan prema meni, inače, ako se ne varam,
on je čovek koji mnogo drži do sebe, lukav ali i strastan. Govorilo se da je u vreme, kada
je bio izabran za ministra knez odbacio njegov program i njega samog skoro oterao, ovaj
skandal izbio je navodno zbog slobodoumnosti tog programa. 3 Chi lo sa! Sada je,
međutim, opet u milosti i, kako kažu, najistaknutija ličnost posle Garašanina. – Po podne
sam se s Teodorovićem odvezao kolima u Topčider. – Tamo sam našao Engelharta sa
ženom, Skovasa i Joneska. Malo smo se šetali i za to je vreme Engelhart govorio o
železnici prema ponudi Edvarda Zičija, a ja sam mu rekao da se mađarska vlada, koju ja
predstavljam, protivi sprovođenju pruge kroz Bosnu. To jest, nisam rekao mađarska vlada,
nego samo vlada. Uveče sam ponovo otišao Engelhartu, kod koga se igrala partija vista.
Ponovo je počeo da razgovara o železnici i to, izgleda, s izvesnom uznemirenošću, jer sam
mu rekao da smatram da je garantija koju Društvo traži preterana. Čini mi se da sam
primetio da njega interesuje Društvo, pa sam stoga nastojao da ga umirim time da je nama
svejedno ko u Srbiji gradi železnicu i pod kojim uslovima, mi samo želimo da pruga koja
povezuje Pariz s Istanbulom prolazi kroz Srbiju, a ne kroz Bosnu.

25. april
Pre podne sam bio kod šefa policije Barlovca. Bio je veoma, veoma ljubazan i tako
je naglasio da raspolažem njime i da je uvek spreman da mi bude na usluzi, da ću
vremenom možda stvarno pokušati da vidim da li je zaista tako uslužan. Bio sam, dalje,
kod komandanta tvrđave majora Knićanina. Napisao sam jedan izveštaj Mađ. kralj.
ministarstvu trgovine, za sada samo toliko da u Srbiji ne postoji monopol za so, jedino
treba platiti izvesnu uvoznu carinu. Inače ceo dan sam proveo u pakovanju i obavio neke
službene poslove, koji se za sada sastoje samo u potpisivanju. Kasnije, kada budem imao
 28

vremena, ozbiljno ću se njima pozabaviti.

26. april
Pre podne sam imao posetioce, između ostalih i nekog Mađara po imenu Bekelai,
koji bi po svaku cenu hteo da dobije neko zaposlenje u Srbiji. To je neki nesrećni
podvaljivač, koji nema ni pojma o ovdašnjim prilikama. Savetovaću mu da ode u Vlašku i
tamo okuša sreću. Bio je kod mene neki Panajotović, koji će mi dati izvesna obaveštenja o
pitanju soli. Čuo sam od Kampa da je, uprkos postojećem trgovinskom ugovoru između
Austrije i Francuske, koji dozvoljava slobodan prevoz soli kroz Trst, zabranjen dalji
prevoz jedne francuske pošiljke soli namenjene Beogradu. Veruju da se ovo dogodilo na
intervenciju mađarske vlade. Po podne sam otišao s Kampom u Topčider, tamo smo našli
Milivoja, Crnobarca i Joneska. Odmah sam im se priključio i Milivoj nam je pokazao ceo
park, čak smo otišli zajedno i u Košutnjak.

27. april
Imao sam posete i išao u posete. Sada sam već obavio sve zvanične, preostaje još
samo kneževa ženska rodbina. – Bio sam kod Petronijevića i zamolio za audijenciju kod
kneza. Zakazana mi je za sutra u 12 časova. Dobio sam pismo od advokata Đerđa Bertla, u
kome me obaveštava da Gromanka duguje po menici nekoj masi 200 forinti, a Rajhovica
150, pa me pita kako želimo to da izmirimo.

28. april
Primio sam izveštaj od Čučkovića, šefa austrijske pošte u Aleksincu, prema kome su
puške ostraguše proizvedene u Kragujevcu loše uspele i sada je srpska vlada poručila u
Beču 50.000 pušaka i hoće da ih prepravi po Vencelovom sistemu. Ako je to zaista tako,
vlada bi pametno učinila kada bi sama stavila ponude Srbiji. Srbija se i onako naoružava,
pa bilo otkuda, a ako bi to činila iz Austrije barem bismo temeljito saznavali u čemu se
sastoji to njeno famozno naoružavanje. – Došao je Panajotović i doneo jednu ceduljicu na
kojoj su napisana imena nekoliko varoši u kojima postoje zalihe soli i gde se so prodaje.
Ovo me, međutim, neće mnogome naučiti. Dalje je rekao da prema tvrđenju jednog
poznatog krijumčara, pri sniženim cenama soli u Mađarskoj, krijumčarenje soli neće više
biti unosno. – Saopštio je kao novost i to da je prema jednom danas prispelom telegramu
proteran crnogorski knez. – U podne sam otišao knezu. Primio me je vrlo srdačno. Pitao
me kako se osećam u Beogradu i ja sam mu, naravno, odgovorio da mi se ovde veoma
sviđa i hvalio Topčider.
Posle nekoliko minuta razgovora o ovakvim stvarima odmah sam rekao da od grofa
Andrašija imam instrukcije da izjavim kako mađarska vlada najživlje želi da istočna
železnica ne bude sprovedena kroz Bosnu već kroz Srbiju, pošto je to najkraći i
najprirodniji put. Knez je trenutak ćutao i tek onda rekao da se vanredno raduje ovoj izjavi
 29

i počeo da dokazuje da je bosanska pruga besmislica. Ja sam mu, naravno, sekundirao i

nisam propustio da izrazim svoje ubeđenje da Edmund Ziči i kompanija žele da sprovedu
prugu kroz Bosnu samo zato što tamo turska vlada garantuje 25.000 franaka po jednom
kilometru. U pogledu ove garantije knez je primetio da sumnja da bi je turska vlada mogla
ikada ili barem zadugo ostvariti. Pomenuo je bakšiš koji je u modi u Carigradu i kojim se
sve može postići, pa verovatno tome i može ovo Društvo zahvaliti da je dobilo koncesiju.
Međutim, ako se Srbija nečega primi ona će to i da izvrši, zato i nije prihvatila uslove
Društva nego je ponudila 15.000 franaka po kilometru. Na ovo sam primetio da, kako sam
već u Beogradu doznao, Društvo nema ozbiljnu nameru da prugu sprovede kroz Bosnu i
veoma bi želelo da se sporazume sa srpskom vladom. (To sam shvatio iz Engelhartovih
reči.) Znajući to, rekao sam dalje, mogao bi se na Društvo potajno 4 izvršiti pritisak. Naša
vlada, naravno, ne može a i neće da utiče na način na koji Srbija hoće da gradi svoje
železnice, želela bi samo da knez pre donošenja konačne odluke stupi s njom u kontakt u
vezi s tačkom povezivanja pruga. Knez je to i obećao. Zatim sam mu odmah izneo drugu
instrukciju dobijenu od Andrašija, naime pomenuo sam da Andraši trenutno angažuje
Stratimirovića, i to za izdavanje lista, pa ga je i novčano pomagao. Ali upravo onog dana
kada mu je dao novac doznao je da je Stratimirović navodno dobio iz Beograda 5000
dukata. Ako je on taj novac dobio od kneza, onda Andraši nema protiv toga nikakav
prigovor, jer protiv njega ne želi ništa da učini, štaviše, hoće da ide s njim ruku pod ruku,
ali treba da zna o tome. – Knez je odlučno izjavio da mu on nije ništa poslao. Pre nekoliko
godina jednom prilikom ga je pomogao, ali ga smatra takvim nevaljalcem da mu sada više
ništa ne daje. Tom izjavom morao sam da se zadovoljim, iako mi je u vezi s njom ostala
izvesna sumnja u pogledu kneževe iskrenosti. Dugo je govorio o Stratimirovićevoj
nespretnosti i o njegovom nevaljalstvu. Pošto smo okončali ovu stvar prešao sam na drugu
da bih rasvetlio kako sam ja, koji nikada nisam bio u službi, došao na ovaj položaj.
Nastojao sam da objasnim da su me izabrali zato što su poznavali moju naklonost prema
Srbima, što je takođe jedan od znakova politike s najprijateljskijim namerama. Knez se
ispočetka nije mnogo upuštao u razgovor, ali je zatim ipak zagrizao i posle banalnih fraza
o korisnosti uzajamnog prijateljstva odjednom rekao da ne razume zašto se u Evropi toliko
boje panslavizma kada je on besmislica, jer iako Sloveni jedni druge zovu braćom i odista
jesu rođaci, to će trajati samo dotle dok ne dođe red na to da na osnovu tog srodstva
prihvate i jedan isti jezik i služe se njime. To neće učiniti nijedan od njih, jer sopstveni
jezik5 je zapravo najmoćnije, najvrednije sredstvo nacionalnosti i vlastitog razvoja. U
potpunosti sam prihvatio ovo gledište kao svoje, samo sam primetio da iako se baš ne
bojim panslavizma, bojim se panrusizma, koji više preti da proguta srodne slovenske nego
ostale narode. S tim se, opet, knez složio i dalje rekao: „Istina da u Srbiji postoje simpatije
prema Rusiji, ali zato nijedan Srbin ne želi rusku vladavinu. Te simpatije potiču još iz onih
vremena kada je početkom ovog veka Srbiji, u kojoj Engleska i Francuska ni po imenu
nisu bile poznate, pomagala jedino Rusija. Sada postoji pet do šest garantnih sila, ali da li
 30

je zbog toga Srbiji bolje.“ Knez je ubeđen da ne bi došlo do bombardovanja Beograda da

je 1862. godine postojala samo jedna zaštitna sila. „Neka pokažu, dakle, ostale garantne
sile da i one mogu zadobiti naklonost Srba i njihovu zahvalnost, ali ne rečima nego
delima.“ Pošto je vreme odmaklo ustao sam i još jedanput zamolio kneza da me obavesti u
pogledu železnice. On je to ponovo obećao i otpustio me rečima da se nada da će ova
železnica biti jedna nova spona među nama, a ja sam još rekao: „Nadam se, ali samo tako
ako Bosna ostane daleko, barem od nas, zauvek.“ – Na to sam otišao. – Bio je kod mene
Oto Petenji, agent zavoda za osiguranje života Hazánk (Naša otadžbina) iz Budimpešte,
koji ovde hoće da obrazuje veliku agenturu i već je i dobio obećanja u pogledu koncesije.
U isto vreme interesovao se i za železnicu u ime jednog drugog konzorcijuma, čiji su
članovi: Brašai, Mengles, Džonson, Touozen (Towosen), I. Hendsej, Antal Radvanski, L.
Kopelj, Žigmond Kiš, Mikloš Feldvari i Oto Petenji. – Obećao sam mu da ću učiniti sve
što se može u interesu Hazánka. – Pisao sam izveštaj Bajstu i Prokešu o razgovoru koji
sam vodio s knezom, izostavivši: 1) da sam o železnici govorio u Andrašijevo ime, 2)
čitavu stvar u vezi sa Stratimirovićem, 3) redove pod znacima navoda na ovom listu.

29. april
Napisao sam Čučkoviću jedno prijateljsko pozdravno pismo. Poslao sam izveštaj
Andrašiju, kao i kopiju izveštaja6 [Bajstu i Prokešu], navodeći ukratko ono što sam iz
njega izostavio. – Bio sam sa Fedorom Nikolićem kod M-me Anke (ima ćerku Katarinu, u
koju je knez zaljubljen) i kod M-me Ane, kneževih najbližih rođaka.

30. april
Danas sam prvi put izjahao s Nikolićem i s kneževim konjušarem. Ova ću
poznanstva negovati, iako za sada izbegavam svako politiziranje. – Dobio sam pismo od
nekoga Ištvana Jovića koji piše da je Zagrepčanin i da se u Zagrebu izjasnio za Narodnu
stranku, pa ga je baron Rauh nepravedno otpustio iz službe. On je, međutim, spreman da
svojoj otadžbini (Mađarskoj) bude od koristi i nudi mi ovde u Beogradu svoje tajne
usluge. Moli me da ga pismeno obavestim. Na ovo pismo, naravno, neću ni odgovoriti.
Ovakvi sumnjivi ljudi nisu mi potrebni, a cela stvar može biti i klopka. – Uveče sam
otišao kod Joneska, gde je bilo više nas, a od Srba Marinović, Petronijević i neki Srnić. S
potonjim sam se, naravno, upoznao. Nije bilo nikakvih zanimljivih razgovora.

1. maj
Rano ujutro probudila me muzika. Neka banda, ne znam kakva, svirala je pod mojim
prozorima u čast Prvog maja. Bio sam vrlo pospan pa sam se samo ljutio, inače bi muzika
bila vrlo prijatna. Posle jednog časa probudila me neka druga banda. Kako sam kasnije
doznao ova neprijatna pažnja7 stajala me je 16 dvadesetica. – Ujutro u 7 sati opet sam
izjahao, kao juče. – Bio je kod mene ministar Cukić. Zamolio sam ga da naredi da mi
 31

statistički ured dostavi preglede carinarnica o količinama soli koje su uvezene u Srbiju. –
Bio je kod mene Vilmoš Žigmondi iz Budimpešte, rudarski savetnik, čuveni pronalazač
izvora. On i još nekolicina njih, kao Barber, Kluzeman i Hofman novembra prošle godine
zakupili su u Srbiji na 50 godina jedan rudnik zlata, srebra i olova. Već su u njega mnogo
uložili, ali sada hoće da još više prošire posao. Rekao sam im da im stojim na raspolaganju
ako im u čemu mogu biti na usluzi. – Dobio sam pismo od klerika Ferenca Maurija. I on je
bio prinuđen da napusti Zagreb, zatim je učio u Đeru, posle toga bio sekretar biskupa
Skutarića, pa 1865. dospeo ovamo, a odavde u misiji srpske vlade poslat u Albaniju.
Prilikom povratka uhapsili su ga u Crnoj Gori, odakle ga je izbavila srpska vlada. Otada
živi ovde u velikoj bedi i sada traži pomoć da bi mogao da otputuje u Budim u bolnicu. –
Razgovarao sam o njemu s Teodorovićem. Rekao je da ga poznaje, da je vešt, srpskim i
albanskim poslovima veoma vičan, a za date slučajeve i na određen način možda i
upotrebljiv. Rekao sam da mi ga pošalju.
Po podne sam posetio Fića, jednog od članova engleskog Konzulata (poreklom
Grka). Nije bio kod kuće, već samo njegova žena, rođena Beograđanka ali, izgleda, od
ovdašnjih mnogo obrazovanija, vrlo lepa žena.

2. maj
Od Petronijevića sam dobio kneževo pismo upućeno Bajstu kao odgovor na moja
akreditivna pisma. Uz pismo je bila priložena i otvorena kopija za mene. U pismu knez
izražava zahvalnost za blagonaklonost Austrije, izjavljuje da će uvek nastojati da održi
postojeće dobre odnose i nada se da ću mu ja u tome najbolje pomagati. – Bio sam se
dogovorio s Fedorom Nikolićem da po podne pogledamo kneževu ergelu. Već pre podne
dobio sam od Fedora Nikolića pismo da dođem u 4 sata, jer će i knez ići. Naravno, bio
sam tamo u određeno vreme, knez je već otišao napred pešice a mi kolima za njim.
Nikolić mi je kazao da je rekao knezu da smo hteli da odemo zajedno do ergele, pa pošto i
on, knez, ide, upitao ga je sme li da pozove i mene.
Knez je odgovorio neka me samo pozovu. Uskoro smo stigli kneza i, iskočivši iz
naših kola, požurili za njim. On nas je za to vreme čekao. Usput smo prošli pored jednog
ograđenog groblja. Knez je zastao na grobljanskoj kapiji i skrenuo nam pažnju na jednu
travom obraslu humku među drvećem, sa koje je 1830. godine za vreme kneza Miloša
proklamovan srpski Ustav. Posle kratkog vremena stigli smo do štala ergele, gde nam je
knez lično sve pokazao. Posle dužeg razgledanja ergele knez je otišao, a nešto kasnije i
mi. Za sve vreme čuvao sam se svakog političkog razgovora.

3. maj
Bio je kod mene Maler, agent bogatog Miše,8 koji se takođe bavi isporukama soli.
Bio sam ga pozvao i zamolio da mi u pogledu soli prikupi što je moguće više podataka
pošto mađarska vlada ponovo hoće da izda u zakup snabdevanje Srbije solju. Postavio
 32

sam mu nekoliko pitanja, na koja je obećao da će sutra odgovoriti. – Bio je kod mene
Feliks Hofman, jedan od vlasnika rudnika u Kučevu. Bila je to obična poseta. Ponudio
sam mu u slučaju potrebe svoje usluge. – Iz Bazjaša sam preko tamošnjeg železničkog
inspektora dobio od Bečke direkcije za celu 1868. godinu besplatnu kartu I klase za sve
kopnene i rečne pruge državnih železnica. Dobro je i to, ovako ću barem moći da putujem
u Peštu a da me ceo put ne staje ni 5 forinti. – Posetio me je Miloš Popović, urednik
Vidovdana, s kim sam se upoznao još u Pešti. Žao mi je što je samo kratko vreme mogao
da ostane kod mene, jer sam morao da idem u Zemun. Ovo ću poznanstvo veoma
negovati, jer verujem da će mi još mnogo koristiti. – Otišao sam s Teodorovićem i
Badovskim u Zemun. Badovski je na brodu pričao da ovde boravi već nekoliko dana neki
pruski oficir, koji namešta lafete topova u tvrđavi, a da je u svratištu „Kruna“ odseo i neki
Rus. O ovima ću morati da se podrobnije raspitam. – U Zemunu sam s Teodorovićem
otišao generalu da doznam kada će nadvojvoda Albreht doći u ove krajeve. Stići će u
Pančevo iduće srede, šestog, i tamo prenoćiti. Sudeći po ovome, verovatno ćemo ga tamo
pozdraviti. – General nam je u isto vreme pročitao i izveštaje iz Graničarske oblasti,
prema kojima su na granici Bosne Turci podstaknuti srpskim emisarima (naročito
zaplašivanjem da Austrija hoće da zauzme Bosnu) napali na jedno pogranično selo i
opustošili ga. Dalje je rekao da je jedan austrijski oficir sada bio u Srbiji i tamo za osam
dana toliko video i stekao tolika iskustva da nije ni smatrao za potrebno da ide dalje već se
vratio u Beč. – Mi smo posle ovoga nastojali da mu pokažemo da su svi izveštaji iz Bosne
pogrešni, jer onaj napad sigurno nije izvršen iz političkih razloga već, što se tamo vrlo
često dešava, zbog pljačke. Što se, pak, putovanja onog oficira tiče, trudili smo se da
objasnimo generalu da za osam dana niko nije u stanju da upozna prilike u jednoj zemlji i
da će najviše stvari i pojava upravo zbog svog neznanja videti u krivom svetlu, pa će
podneti i takve izveštaje. – Po odlasku od generala razgovarao sam s Teodorovićem o
teškoćama koje komandantura u Zemunu čini Konzulatu. Vojnici, naime, bez ikakvog
rasuđivanja, verujući svakom ko izmisli neku vest i ne proveravajući osnovanost glasina i
izvore iz kojih potiču, vide krajnje pristrasno, svuda ratne pripreme, i podnose takve
izveštaje u Beč, kojima tamo najčešće i poveruju, iako se već ne jednom desilo da je posle
toga prekoreni Konzulat bio prinuđen da ispravi njihove zablude. Vojna stranka, koja i u
Beču još ima čvrste osnove, opšte uzevši izaziva mnoge nevolje u ovim krajevima. Tako
nespretno i tako nadmeno govore o zauzimanju Bosne, da je posle toga, naravno, i uz
najveći trud teško uveriti srpsku vladu u iskrenost suprotnih gledišta naše vlade. – Došao
je k meni Ferenc Mauri. To je čovek riđkaste brade, sive kose, zapaljena lica, veoma
sirotinjski odeven. Primio sam ga veoma srdačno, ponudio ga da sedne i dao mu cigaru.
Upustio sam se s njim u dug i oprezan razgovor dok nisam saznao, ili barem mislio da sam
saznao, kakav je čovek. Pitao sam ga o njegovim putovanjima. Obišao je Albaniju, Bosnu,
Hercegovinu, Crnu Goru, Dalmaciju. Poznaje veoma dobro Hrvatsku, Slavoniju i naše
Srbe. Rodio se u Gercu (Gradiška) i Sloven je i dušom i telom, ali Ruse ne voli, već ni
 33

zbog toga što je katolik. Samo u slučaju da bi Sloveni bili podjarmljeni želeo bi radije da
bude pod ruskom nego pod nemačkom ili mađarskom vlašću. Želi samo dobrobit različitih
slovenskih plemena i mogućnost ispoljavanja njihove individualne nacionalnosti. 9 Smatra
da veliko južnoslovensko carstvo10 još nije moguće ostvariti, možda će ono biti stvarnost u
dalekoj budućnosti. Do tog vremena on nema ništa protiv toga da južnoslovenska plemena
ostanu i u tuđoj državi,11 samo da se ne čini ništa protiv njihove narodnosti i da mogu
slobodno da se kreću. Jedino Turke mrzi iz sveg srca. Izgleda da je i njegov ideal jedna
Dunavska konfederacija. Razgovarao sam s njim dva i po sata i tek tako polako došao do
ovakvog izlaganja njegovih gledišta u potpunosti. Rekao je da Austrija, a naročito
Mađarska, sada već želi da vodi drugu politiku; uvidela je greške koje je počinila protiv
narodnosti i sada nastoji da ih koliko je moguće izmiri, kako bi na taj način mogla da živi
u miru s različitim plemenima s kojima je brojno otprilike izjednačena. Ja sam mu kao
jedan od dokaza ovog nastojanja pomenuo da će prema jednom predlogu o narodnostima,
koji će biti iznet pred Mađarski parlament, u Parlamentu svako moći da govori jezikom
koji mu se sviđa. Za Turke sam tvrdio da nisu u stanju da opstanu. Ideju Dunavske
konfederacije u budućnosti prikazao sam kao nešto što nije baš nemoguće. Naglasio sam
da mi, koje je sudbina skupila u ovim prostorima, 12 treba da živimo ne jedni nad drugima,
nego ravnopravno u miru jedni pored drugih. Rekao sam da nikako ne želimo imati
Bosnu.13 On smatra da to ne bi bila nesreća nego sreća, tvrdeći da Bosna ne pokazuje
mnogo simpatija prema Srbiji, na koju je već u više mahova uzalud računala, slično kao i
Albanija.
Ja sam, međutim, jako naglasio da mi sada želimo da ostanemo mirni neko vreme, a
kada se učvrstimo onda neka se samo stavi na tapet Istočno pitanje i mi ćemo verovatno
pomagati hrišćane. Međutim, samo pod uslovom da se drže dalje od ruskog uticaja, jer
ćemo se protiv ovoga boriti svim snagama. – Posle ovog dužeg razgovora mislim da mogu
da ga okarakterišem na sledeći način: nije baš fanatik, ali je čovek obuzet jednom idejom,
a ta ideja je procvat pojedinih slovenskih narodnosti, iako u tesnoj vezi s drugim
narodima, i tek kad se ovim narodnostima ne bi dozvolio slobodan razvoj onda bi se
pokorili Rusima. Međutim, dogod se nudi drugi način on je za borbu protiv Rusa. – Iako
nije poznat, nisam smatrao za suvišno da ovako dugo i iscrpno razgovaram s njim, baš
zato što sam primetio da se rukovodi jednom idejom, a s ljudima ove vrste treba
razgovarati takođe o ideji, o opštim gledištima. – Pošto smo u razgovoru tako daleko
otišli, upitao sam ga da li bi hteo da mi čini usluge, naravno u interesu Austrije, ali ne
protiv Slovena nego uglavnom protiv Rusa. Rekao sam da ne želim da vršim nasilje nad
njegovom savešću, neka mi iskreno odgovori. Izjavio je da je spreman da prihvati moju
ponudu. Na osnovu toga poverio sam mu sledeću stvar:
Grof Gida Radai mi je bio rekao da je Stratimirović dobio pismo od arhimandrita u
Krušedolu (manastir kraj Karlovaca u Sremu) u kome ovaj javlja da je primio 3600 pušaka
preko jednog špeditera u Brodu. – Rekao sam, dakle, Mauriju da ode u Krušedol i sazna u
 34

kakvim je odnosima arhimandrit sa Stratimirovićem, na koga sumnjamo da prima novac

od Rusa, i dozna šta je stajalo u pismu koje je arhimandrit pre nekoliko sedmica pisao
Stratimiroviću. U njemu je, navodno, bila reč o nekom zlatu i nekom oružju, ali ja Mauriju
nisam rekao ništa više. Sporazumeli smo se da me, kada nešto dozna, obavesti pod
imenom Fekete, a tada ćemo se sastati u Pančevu u gostionici Čobanica. Dao sam mu za
prvo vreme 5 F i obećao mu više, čime je naš sastanak bio završen.

4. maj
Došao je Maler i doneo nekakav pregled podataka u vezi sa pitanjem soli, koji će mi
biti od koristi. – Ali-bej, koga sam video kod Teodorovića, potvrđuje naše gledište da su
napadi u Bosni izvršeni radi pljačke. – Teodorović je doznao od Sokolaija, dragomana
pruskog Konzulata, koji iz izvesnog osećanja zahvalnosti kazuje sve Teodoroviću, da je
pre nekoliko nedelja jedan pruski poručnik, koji se zove Horski, angažovan kod ovdašnje
artiljerije u činu kapetana.

5. maj
Dobio sam od barona Prokeš-Ostena odgovor na svoje privatno pismo. Odgovor nije
mnogo topao, međutim, nadugo razlaže da Turke na svaki način treba održati, a u isto
vreme podržavati reforme do kojih u Turskoj može doći. 14 – Posetio sam Miloša
Popovića. U razgovoru je pomenuo da mu je mađarska vlada obećala potporu ne bi li se
njegov list mogao više širiti među Srbima u Mađarskoj. Najbolji način da mu se pomogne
bio bi kada bi mu besplatno poslali poštanske bonove i marke. Tada bi mogao davati svoj
list mnogo jevtinije i imao bi više pretplatnika. Pisao je već dva puta u vezi s tim, ali još
nije dobio odgovor. Ovu ću stvar svakako pomenuti Andrašiju. – U paketu koji je stigao iz
Ministarstva u Beču bili su: a) Teodorovićevo naimenovanje za vicekonzula u Vidinu, s
uputstvom da ostane još neodređeno vreme u Beogradu; b) odobrenje za odsustvo
Bubeniku, koji će prema tome već iduće subote otići na 3 meseca, a na čije će mesto
privremeno doći zemunski auditor Anger; c) pismo sekretara Dilgskrona, kome je on
priložio 80
0# od moje plate. Po njemu ona iznosi od 20. aprila do kraja maja 110
0#, ako
želim odmah će mi poslati preostalu sumu. Meni se, međutim, čini da bi trebalo da
dobijem više, pa ću ga o tome pitati. – Uveče u 7 časova večerao sam s većim delom
konzularnog kora kod Longvorta, ostali smo zajedno do posle 11 časova.

6. maj
Ujutro u 8 časova otputovali smo ja i Teodorović parobrodom u Pančevo da bismo
pozdravili nadvojvodu Albrehta koji, održavajući svuda vojne smotre, pri obilasku Vojne
granice danas treba tamo da stigne. S nama su po kneževom nalogu putovali u sličnoj
misiji još Milivoj, potpukovnik Marković, major Knićanin i kapetan Lešjanin. Na brodu
sam sve vreme razgovarao s Milivojem. Počeli smo sa železnicom i uskoro prešli na
 35

politiku. Kao i uvek kad god i gde god se moglo, tako sam i sada nastojao da pokažem
koliko je Austrija, a naročito Mađarska, prijateljski raspoložena prema Srbiji. Kao jedan
od dokaza za ovo naveo sam upravo pitanje železnice, dokazujući da kada bismo ma i
najmanje želeli da zauzmemo Bosnu tada bismo svakako nastojali da se u toj pokrajini
izgradi takva železnica koja će biti neposredno povezana sa nama. Međutim, mi odlučno
podržavamo izgradnju srpske pruge. Nastojao sam, zatim, da pokažem štetnost ruskog
uticaja po Srbiju, kao i potrebu da se još neko vreme održi mir. Milivoj se kategorički
izjasnio u protivruskom duhu i veoma trezveno i pametno (da li zaista i iskreno to još ne
znam) on sâm dokazivao kakva opasnost preti Srbiji od strane Rusije. Prirodno je da ja
prilikom ovakvih razgovora uvek stavljam u izgled nekadašnju nezavisnost Srbije i
maglovito upućujem na ideju konfederacije.15 Stigli smo pre deset časova u Pančevo, gde
smo svi zajedno s generalom Vagnerom razgledali vojno učilište i pivaru, samo da nam
prođe vreme. U podne smo zajedno ručali. S Teodorovićem sam posetio gradonačelnika
Protašu, nekog glupog Čeha, pukovnika, i Radosavljevića, koji je nekada u Beogradu bio
otpravnik poslova [Konzulata]16 a sada se u Pančevu bavi privatnim poslovima. Njega
nismo našli kod kuće, već samo njegovu ženu i veoma lepu usvojenicu. – Nadvojvoda je
stigao tek u sedam i po časova. Odmah su me njemu predstavili, primio me vrlo milostivo.
Rekao je da je s radošću doznao da već dobro stojim kod kneza i zatražio da mu poručim
kako žali što ga sada ne može videti, ali ne može doći u Zemun, inače ne dolazi upravo
zato da ne probudi zabrinutost kod Srba – ali to neka mu ne kažem. Pitao me još kakvo je
raspoloženje uopšte uzevši, rekao sam da izgleda da je sada prijateljsko prema Austriji.
Uveče smo oko 9 časova, Srbi, Teodorović i ja seli u jedan Milivojev čamac i
krenuli prema Dunavu, ali ne rekom Tamišem nego pravo preko poplavljenog zemljišta.
Međutim, pošto nismo poznavali put, čamac se više puta nasukao, i najzad smo iz jedne
karaule uzeli nekoliko ljudi, koji su nas ispod grana jednog poplavljenog vrbaka izveli na
veliki Dunav i preko njega pod selo Višnjicu na srpskoj obali, gde smo pristali u jedan čas
posle ponoći. Bila je divna, mesečinom obasjana noć, bez i daška vetra. Samo dok smo
lutali preko poplavljenog zemljišta nebo se naoblačilo i podigao se zapadni vetar koji je
počeo da diže talase, ali se vetar uskoro stišao i mi smo u najvećoj bezbednosti stigli do
Višnjice. S jednim od naših kalauza iz karaule upustili smo se u razgovor o krijumčarenju.
Rekao je da oni baš mnogo ne diraju siromašne krijumčare, samo Nemci i Mađari češće
pucaju na njih, ali oni su Srbi i neće da liše siromašne srpske krijumčare njihove zarade. U
Višnjici nas je već čekalo nekoliko Milivojevih kočija, kojima smo u 2 časa noću stigli u
Beograd. Vozio sam se u istim kolima s Milivojem. – Usput smo, naravno, opet
politizirali. Mislim da sam prilično vešto naveo razgovor na naoružanje, za koje sam
tvrdio da je ne samo potrebno nego i opravdano. Rekao je da je artiljerija već potpuno
opremljena, a i topova ima u potrebnoj količini. Pušaka ostraguša po američkom sistemu
ima 28.000. Njih, međutim, hoće da preprave prema jednom novom bavarskom sistemu. U
pogledu topova koji su u tvrđavi, a koje su sada sve pomerili s mesta, tvrdio je da će svi
 36

ostati u tvrđavi i samo će im prepraviti lafete tako da budu pokretljiviji. Za uniforme

narodne milicije potrebno im je 1.500.000 forinti, a taj je iznos Skupština već odobrila i
velikim delom već je i prikupljen.

7. maj
Danas sam ručao kod Engelhartovih. Sada će redom slediti ručkovi, a na kraju ću i ja
morati jedan da priredim. – Popodne, pošto je Markovdan, bilo je u predgrađu Paliluli i na
groblju narodno veselje. Uveliko se igralo kolo i prodavali medenjaci i šerbet. – Treba još
da pomenem da sam u toku razgovora rekao Milivoju za naše Srbe i da mi je žao što ih
Miletić podbunjuje.17 Na to je Milivoj primetio da je Miletić nitkov koga bi trebalo
obesiti. – Od savetnika Ministarstva inostranih poslova Hamera dobio sam pismo u kome
piše da su Bajst i car pročitali moj izveštaj i, kako je čuo, bili s njim zadovoljni, ali mi
skreće pažnju da se ne zamaram prepisivanjem svojih izveštaja na čisto, već da ih dam na
prepis nekom pouzdanom čoveku koji ima lep rukopis. Ovo drugim rečima znači da je
moj rukopis ružan.

8. maj
Jutros u 10 časova izišli su u Topčider članovi svih konzulata sa ženama i decom, a
od Srba Marinović sa ženom i ćerkom, Lešjanin sa ćerkom, Crnobarac, Hristić i
Petronijević svaki sa svojom ženom. S nama je bila još i žena generala Vagnera iz
Zemuna sa svojom sestrom i ocem, 84-godišnjim baronom Šoltenom. Ceo dan smo
proveli napolju, loptajući se, razgovarajući i ručajući. Kampo i ja jahali smo na mojim
konjima, pošto je u kolima bilo samo malo mesta. – Vratili smo se kući oko 6 časova i
celo je društvo, s izuzetkom Zemunaca i Hristića koji su otišli kući, došlo k meni gde smo
uz sviranje Rozenove žene na klaviru igrali do pola jedanaest. – Još napolju u Košutnjaku
Petronijević mi je rekao da je Ristić pisao i javio da je bio kod Andrašija, da je vrlo
srdačno primljen i da su mu dali vrlo mnogo nade da će jurisdikcija biti ukinuta. –
Govorio sam dugo i s Crnobarcem, koji se kao i Milivoj već nekoliko puta, u izjašnjenju
protiv Rusa, u odnosu na nas veoma miroljubivo izjašnjavao. 18

9. maj
Teodorović je umesto mene napisao Bajstu izveštaj o prijemu od strane nadvojvode
Albrehta, dalje o izvesnim pripremama u Srbiji.19 – Ministar Cukić mi je poslao izveštaje
carinarnica o izvozu i uvozu soli u toku više godina. – Pisao sam Dilgskronu i zamolio ga
da mi pošalje tačan obračun moje plate. – Slično kao Bajstu pisao sam i Andrašiju o
prijemu od strane nadvojvode Albrehta, o razgovorima koje sam vodio s Milivojem i o
Popovićevim željama, koje smatram da treba podržati.19a

11. maj
 37

Stigao je otpremnik pošte u Aleksincu Čučković, da pregleda neke nacrtne planove

koje je poslalo Ministarstvo inostranih poslova, a zatim da s vojničkog aspekta, ali tajno,
proputuje jedan deo Srbije i Bugarske. 20 Dugo sam s njim razgovarao. Odavno živi u
Srbiji, putovao je već više puta po zemlji i dobro poznaje narod. Rekao je da narod nije
mnogo ratoboran i ne misli mnogo na rat, ali ga iz Beograda podstiču i već je navikao da
mrzi Turke. Ministar Hristić vodi unutrašnje poslove gvozdenom rukom i stvorio je
zadivljujući sistem špijunaže tako da niko nigde ne sme slobodno da govori i da kritikuje
bilo koji postupak vlade. Među činovnicima preteže koristoljublje, svaki nastoji da dođe
do novaca, već i zato što najveći deo ne može računati na penziju, kada ostare jednostavno
ih otpuštaju, nastoje, dakle, da steknu imetak iznuđivanjem i primanjem mita.
Patrijarhalnog poretka više nema, za vreme Karađorđevića dozvolili su da se porodice
rasture i da imovinu podele, od toga doba narod stalno osiromašuje; tome je doprinelo i
nekoliko loših godina, za vreme kojih je narod potpuno dospeo u ruke zelenaša. Prošla je
godina bila veoma rodna, tako da je Srbija izvezla mnogo žita, što se još nikada ranije nije
desilo. Usevi i ove godine vrlo mnogo obećavaju i posejano je veoma mnogo žita. – Porez
srazmerno nije vrlo velik, iako je radi pokrića troškova ratnih priprema već u više mahova
bio razrezivan veliki porez. Narod voli vežbe na milicijski način u narodnoj vojsci i
prilično je uvežban, samo nedostaju dobri oficiri. – Ne veruje da bi se u Srbiji pre
završetka žetve moglo išta započeti, jer narod ne ostavlja svoje useve i letinu, a zimi su
putevi neprohodni. – Ovo sam pribeležio prilikom našeg prvog razgovora. – Teodorović je
doznao da je profesor Jovan Bošković hteo da ode na svečanost osnivanja češkog
pozorišta u Pragu, ali mu je to ministar prosvete zabranio i tako će kao predstavnik
literarnog društva otići Milan Kujundžić, koji je zbog svog opozicionarskog stava prema
vladi izgubio katedru. Pevačko društvo je takođe htelo da pošalje nekoga, ali je za
troškove putovanja odobrilo samo 10
0# a za toliko nije se našao niko da otputuje. –
Pevačko društvo još je u prošlu subotu bilo priredilo jednu besedu, na koju sam otišao s
Teodorovićem. Pevalo se, sviralo na klaviru, čitalo – sve loše i dosadno. Zatim je počela
igranka. Nisam video nijedno lepo lice, i već u pola jedanaest otišao sam kući.

12. maj
Bio je kod mene trgovac Stojčević, koji je sada sekretar filijale osiguravajućeg
zavoda Haza, koja treba ovde da se osnuje. Zamolio sam ga da prikupi neke podatke o
pitanju soli. – Teodorović je o tom predmetu pripremio za Bajsta izveštaj koji sam
potpisao. – Bio je kod mene Fedor Nikolić u kome sam se donekle prevario, jer je mnogo
obrazovaniji, načitaniji čovek nego što sam mislio. Znao sam već da je naklonjen Srbima
pa sam u tom duhu i govorio s njim. Ponovo je iskrsla ideja konfederacije. Njemu je ovo
takođe omiljena tema i pošto i ja smatram to jedinom mogućnošću za nas i za hrišćanske
narode u Turskoj, ubrzo smo se složili. – Rekao je da se sada trudi da obrazuje za Srbiju
jedno železničko i jedno bankarsko društvo. Nagovarao sam ga da se radije obrati
 38

mađarskim društvima. – Između ostalog, ispričao je da je Šiškin dobio instrukcije da izjavi

kako se ruska vlada konačno odriče konzularne jurisdikcije u Srbiji.
Bio je kod mene dr Rozen, mislim neki češki ili inostrani Jevrejin, trenutno
rukovodilac inostranog dopisničkog biroa srpske vlade. Poznanstvo s tim čovekom ću,
naravno, negovati. Pošto je Kampo, koji je došao kod mene, takođe potvrdio vest da se
Rusija odriče jurisdikcije, napisao sam o tome izveštaj Bajstu i Prokešu. 21 Danas sam
ručao kod pruskog konzula Rozena. Pored Engleza, na ručku su bili još i Milivoj i
Lešjanin. – Posetio me Engelhart sa svojim tastom, koji je zajedno s porodicom došao
ovamo iz Galaca.

13. maj
0# u prilogu. Posetio me Magazinović, agent
Dobio sam od Dilgskrona pismo sa 30
Srbije u Bukureštu, koji je sada došao iz Švajcarske i putuje u svoje mesto službovanja.
Izgleda da je neki vešt čovek. – Dobio sam telegram od Ministarstva inostranih poslova u
kome mi javljaju da se radi švajcarskog poštanskog ugovora i njegovog okončanja na
kratko vreme odlaže konferencija o poštanskoj konvenciji sa Srbijom, koja je bila
zakazana za 25. maj, o čemu treba da obavestim srpsku vladu. – Odmah sam odneo
telegram ministru unutrašnjih dela Hristiću i pokazao mu ga, rekavši da će odlaganje biti
samo za kratko. Dugo sam s njim razgovarao, naravno opet u duhu prijateljstva prema
Srbiji i protivruskom raspoloženju, a on se takođe tako izjašnjavao. Pokazao sam navedeni
telegram i ministru inostranih dela Petronijeviću. Iako nisu ništa izjavili, verujem da će ovi
sumnjičavi ljudi dati bogzna kakvo nepovoljno tumačenje ovom odlaganju. – Pišem
advokatu Đerđu Bertlu, u odgovoru na njegovo pismo, u kome sam izneo da je kod mene
već pre nekoliko meseci bio izvesni Holender u svojstvu staraoca one mase i ja sam mu
tada ponudio da kupim one menice, ako on nešto popusti, ili da se obrati sa svojim
zahtevom Starateljstvu koje se nalazi u županiji Zala. On je bio voljan da popusti, ali se
nismo sporazumeli i više nije dolazio. Ja sam i sada voljan da one menice otkupim uz
popust, što je, iako mogu dati samo znatno manje, ipak povoljnije za masu jer Godmanka i
Rozelka ništa nemaju, pa se od njih ni putem parnice ništa ne može naplatiti.

14. maj
Posetio me je Nastas Jovanović, knežev upravnik dvora. Otišao sam agentu
Parobrodarskog društva i zamolio ga da po mogućnosti prikupi podatke koji se odnose na
isporuke soli i da mi ih pošalje.

15. maj
Bio je kod mene Čučković. Rekao je da je posetio Oreškovića od koga je saznao da
mu je Milivoj poverio da od njega, Čučkovića, dozna ne spremaju li se Turci da napadnu
Srbiju. Slično ga je pre nekoliko sedmica zabrinuto upitao paša u Nišu – da li je istina da
 39

su Srbi kod Ćuprije koncentrisali veliku vojsku. (Što, naravno, nije istina. Izgleda da se
obe strane prilično boje jedna od druge.) Dalje je rekao da je Orešković veliki neprijatelj
Rusa i samo želi ujedinjenje južnih Slovena, iako se već i njegovo oduševljenje prema
Srbima donekle ohladilo pošto je video koliko su njihove pripreme nedovoljne, koliko
ovde svako nastoji da pod plaštom dobra otadžbine šićari u svoju korist i kako se ustukne
svaki put u trenutku akcije. – Ovo je izjavio Kalinić, drugi jedan bivši austrijski oficir, koji
je sada takođe u srpskoj službi. Izgleda da je Orešković sklon da se preseli natrag u
Hrvatsku. Čučković smatra da Srbija nikako nije spremna i da pri zdravoj pameti ne može
početi napadački rat, a i narod nije mnogo raspoložen za to. Čučković mi je izneo još
sledeće podatke: Srpska narodna vojska ima 18 brigada (u svakom okrugu jednu, samo u
Požarevcu dve), a one u svom sastavu imaju 84 bataljona. Jedan bataljon trebalo bi da se
sastoji od 1 200 vojnika. Imaju nekih 28–30.000 pušaka prepravljenih u ostraguše, od
oružja koje je Austrija neko vreme isporučivala u Ameriku, a koje međutim nisu baš
mnogo dobre. Uskoro će u celoj zemlji biti održani veliki manevri, za čiji će nadzor biti
izaslano šest štapskih oficira. Štapski oficiri biće takođe razaslati u svih 17 okruga, da bi
celu zemlju snimili sa vojnoučilišnog gledišta, i to treba da završe za godinu dana.
Onaj austrijski oficir koji je nedavno proveo 8 dana u Srbiji, kapetan po imenu Antal
Ceops, odmah je bio prepoznat i ne uživa baš najbolji glas.22 Preko Sokolaja sam doznao
da je fabrika oružja u Špandau predala špediterima Meran – Valet 2 000 mesinganih
udarnih igala radi isporuke Srbiji 2. maja, i da očekuju još 6 000 ovakvih igala, a 20.000 je
već ranije prispelo iz Pruske. – Nikolić je rekao da sada puške ostraguše prepravljaju po
jednom sasvim novom bavarskom sistemu. On je s Milivojem isprobao tu pušku i s njom
može da se puca 18 puta u minutu s najvećom lakoćom. – Po podne sam s Teodorovićem
otišao u Košutnjak, gde je Ali-bej bio priredio piknik. Ostali smo napolju do 6 časova.
Razgovarali smo o poslednjim koracima koje su Rusi poduzeli u vezi s kapitulacijom.
Tom prilikom čuo sam da Rusija svoje odricanje vezuje za jedan uslov, naime da može da
protestuje protiv svake nepravedne presude. Primetio sam da bi to bilo teže od bilo kojeg
drugog uslova. Engelhart je bio za to da treba učiniti ustupke, ali da treba održati
konzularno zastupanje. Skovaso je bio za potpuno odricanje, a Longvort je, naravno,
zastupao gledište da se bez saglasnosti Turaka ništa ne može učiniti. Ja sam pomenuo da
je moja vlada u načelu priznala potrebu ukidanja jurisdikcije i zadržala za neko vreme
samo kriminalnu jurisdikciju, međutim, konačno se odrekla konzularnog zastupanja. Moje
lično gledište, rekao sam zatim, možda je još i šire, i kad bi od mene zavisilo dao bih sve,
samo bih želeo da odricanje bude zajednički akt garantnih sila. – U povratku sam svratio
do Nikolića, koji mi je savetovao da ne idem na sutrašnju besedu u korist osnivanja
češkog pozorišta u Pragu, jer će ona biti u demonstrativno ruskom duhu, pa neće ni knez
otići. O tome ću još razmisliti. – Govorio sam s Nikolićem o klauzuli Rusije u pitanju
jurisdikcije. Odgovorio je da to Srbija neće prihvatiti, jer se time ugrožava njena
samostalnost.
 40

16. maj
Danas sam u četiri časa ručao kod kneza. Bili su prisutni M-me Anka sa ćerkom,
ministri i njihove žene, Nikolić i Teodorović. Na kraju ručka knez mi se okrenuo i
kucnuvši se sa mnom tiho rekao na mađarskom: Živela Mađarska! – Posle ručka (koji je
inače bio veoma dobar) sišli smo u vrt. Knez je mnogo govorio o pitanju železnice i
pomenuo koliko mu je dosadan Piat, inženjer Društva Elst i Ziči, koji je ponovo ovde i
hoće samo da izdejstvuje obezbeđenje velikih kamata. Posle izvesnog vremena, kada sam
ostao nasamo s knezom rekao je:
0# koje je Stratimirović dobio iz Beograda razmišljao sam o tome,
Apropo onih 5 000
da li vi ne znate ko mu ih je odneo.
Ja: Zaista ne znam, čak bih veoma voleo da saznam.
On: Meni su spomenuli jedno ime, ime jednog poverljivog čoveka mog oca kneza
Miloša i ja mislim da je to on, iako mi je ime rečeno iskrivljeno. Odmah sam se raspitao
kod Barlovca da li ta osoba nije napuštala Beograd, i zaista je bila odsutna, samo se ne zna
kada i gde je bila. Ova je osoba u veoma dobrom prijateljstvu sa Joneskovim sekretarom,
koji je Poljak i koji je ranije bio kod Skovasa, a preko ovoga i sa Sokolaijem pa tako i sa
Pruskim konzulatom.
Ja: Ja nemam nikakve podatke o tome od koga je Stratimirović dobio onaj novac, a
ako ga nije dobio od vaše Visosti, kao što ste me milostivo uveravali, onda ću se dalje
raspitivati, ali bih u tom pogledu veoma želeo da znam ime osobe koju je vaša Visost
milostivo pomenula.
On: I ja bih sâm jako voleo da doznam za vezu koja bi mogla postojati između te
osobe i same stvari.
Ja: Čim doznam nešto sigurno, odmah ću vam javiti; međutim, u mojim
istraživanjima mnogo bi mi pomoglo kada bih doznao ime te osobe.
On: Biću vam vrlo blagodaran ako me o nečemu izvestite i molim vas da to i učinite,
jer me stvar zanima.
Pošto su drugi naišli naš je razgovor bio prekinut i mi smo otišli. Stvar je veoma
neobična. Ja sam o onih Stratimirovićevih 5 000
0# govorio samo knezu, a Teodoroviću
sam, ne saopštavajući mu i razlog, dao nalog da pronađe izvesnog Hristu Aksentijevića,
0# Stratimiroviću. Teodorović
koji je, prema podacima Gide Radaija, navodno odneo 5 000
se i raspitivao preko otpremnika pošte Ferenčevića i Stojčevića. Lice s takvim imenom ne
postoji, ali ima neki Arkadije, bivši Milošev poverenik, koji se upravo sada ovde u
Beogradu bavi privatnim poslovima. Vrlo je karakteristično da je knez baš ovo lice doveo
u vezu sa Stratimirovićevih 5 000
0#. Nesumnjivo je da su oni koji su se raspitivali ili odali
stvar ili se slučajno izrekli, pa je knez tako ili samo putem kombinacije došao na to da ona
osoba koju su tražili ne može verovatno biti niko drugi osim Arkadija i da se zbog onog
zlata raspitujem o njemu, ili ipak ima nešto na stvari, pa je hteo da ima inicijativu ne
 41

rekavši mi, doduše, ime i nastojeći da stvar prebaci na talijanski i pruski konzulat – ali
ipak stavivši mi do znanja da zna za celu stvar i na taj način mi možda otežao istraživanja.
A možda je hteo na lep način da me obavesti o neverstvu mojih ljudi? – Još sam isuviše
kratko vreme ovde a da bih se među ovim lukavim ljudima mogao lako snaći.
Pomenuo sam stvar Teodoroviću, ali mu još uvek nisam pomenuo i onih 5 000
0#, već
sam rekao samo toliko da je to ona ista stvar koju istražujem preko Maurija, tj. ono
obaveštenje koje je Stratimirović dobio iz Krušedola. Nagovestio sam mu da je veoma
upadljivo da je knez ovu stvar doveo u vezu upravo s tim navodnim Aksentijem, o kome
ja nisam govorio nikome osim njemu, Teodoroviću. On je bio iznenađen i rekao da se to
moglo dogoditi samo tako što se Ferenčević izbrbljao i knez je o ostalome izveo zaključak
putem kombinacija, ta on, Teodorović, nije ni znao iz kojih se razloga raspitujem za
Aksentija. Ovo je rekao s vidljivom radošću, uostalom, to je i istina, jer njemu i nisam
rekao. – Tako će, dakle, stvar ostati nerazjašnjena, dok je, možda, budućnost ne razotkrije.
– Pošto je knez rekao da će otići na besedu, otišli smo i mi. On, međutim, nije došao već
samo M-me Anka, bez ćerke. Bio je to dug i dosadan koncert, na kome su se pevale
svakojake slovenske pesme i čitali tekstovi na slovenskim jezicima. Demonstracija,
međutim, nije bilo i mi smo posle završetka koncerta, kada je počela igranka otišli.
Upoznao sam se sa Stevčom, koji je pod Milošem bio predsednik Senata, i s mitropolitom.
Da pomenemo još da su tražili da se ponovi ruska himna, koja je otpevana na kraju.

17. maj
Otišao sam s Nikolićem da posetim mitropolita, ali ga nismo našli kod kuće. Treba
još da pomenem da se Joneskov sekretar, Poljak, o kome je knez govorio, zove Zlotinski.
Bio je kod mene Ali-bej. Govorili smo o kapitulacijama i on je izjavio da ukoliko se
velike sile u podunavskim kneževinama odreknu jurisdikcije, Turska će je u svojim
pokrajinama jednostavno ukinuti. – Teodorović je rekao da je saznao da su ipak bile
pripremane demonstracije na jučerašnjoj besedi. Naime, kneza su hteli da dočekaju
uzvicima: Živeo kralj južnih Slovena!, a Šiškina slovenskim uzvicima. Spremali su se da
izvedu još i više drugih sličnih koještarija, naročito Česi, ali su se Srbi suprotstavili.

18. maj
Bio je kod mene Ali-bej. Govorili smo o kapitulacijama. Ako se velike sile – rekao
je on – u Srbiji odreknu kapitulacije, onda će je Turska u svojim pokrajinama jednostavno
ukinuti.

19. maj
Pišem izveštaje u Beč i u Carigrad.23

20. maj
 42

Pišem izveštaj Andrašiju.24 – Bio je kod mene dr Rozen, pokazao mi jedan članak
koji je za Vidovdan napisao o debati u Mađarskom parlamentu u vezi sa pitanjima
pravoslavne crkve, u veoma prijateljskom duhu prema Mađarskoj.25 Dalje je rekao da bi
voleo da šalje dopise mađarskim listovima, pa me moli da mu to izdejstvujem. U tom
smislu sam i pisao u Peštu. U pogledu dr Rozena treba da napomenem da on nije
rukovodilac vladinog inostranog dopisničkog biroa, jer je to Ban, nego pomoćni
bibliotekar i pomoćnik urednika Vidovdana. – Posetili su me violinista Grin i čelista Udl
iz Pešte, koji bi želeli da ovde prirede koncerte. Rekao sam im da će to ovde teško uspeti,
ali ćemo pokušati, naročito ako bi i knez bio voljan da dođe. Odveo sam ih ženi pruskog
konzula koja je, kao Moskalesova ćerka, i sama velika umetnica.

21. maj
Ponovo odlazimo s Nikolićem u posetu mitropolitu, koga sad nalazimo kod kuće.
Veoma nas ljubazno prima. – Grin i Udl ručaju kod mene. Kažu da bi voleli da sviraju
danas jedan kvartet s nekoliko Srba kao što su Milovuk i Popović, koji prilično dobro
sviraju. Pozivam ih da to večeras kod mene prirede. – Posećujem Milovuka, koji je
direktor realke i pozivam ga sa ženom za večeras kod mene. Ne može da dođe jer je već
obećao da će ići na drugo mesto. Odlazim s Teodorovićem u Višnjicu, jedno malo selo u
blizini Beograda. Pošto je crkvena slava bilo se iskupilo mnogo naroda i uveliko se igralo
kolo uz frulu. Ovde se moglo videti već mnogo više izvorne nošnje nego u Beogradu. Bio
je i knez kao i M-me Anka s Katarinom i lepa Petronijevićka. Vratili smo se kući oko
sedam časova. – Uveče su mi došli Grin, Udl, pruski konzul sa ženom, Nikolić, Popović
sa ženom i izvesni Reš. Grin, Udl, Popović i Reš svirali su kvartet, zatim je sam Grin
svirao duže vremena. Ostali smo zajedno do ponoći.

22. maj
U podne sam dobio telegram iz Pančeva sa potpisom baron Fekete i tekstom: Stigao
sam. To je Mauri. Odmah sam požurio na brod i u četiri časa već sam bio u Pančevu u
gostionici Čobanica. Uskoro je došao i Mauri i obavestio me o sledećem: Obišao je neke
delove Srema i Bačke i tamo naišao na rusku agitaciju i na ideje o Vojvodini. Glavni su
podržavaoci ovih ideja: krušedolski arhimandrit Pavličević i Karavelov, Srbin koji živi u
Novom Sadu,26 a koga je srpska vlada proterala. Oni su u stalnoj vezi s Rajevskim,
sveštenikom ruskog Poslanstva u Beču. Krušedolski arhimandrit dopisuje se sa
Stratimirovićem, ali šta sadrže ta pisma još nije mogao da dozna. Veruje, međutim, da su
nastojali da pridobiju Stratimirovića za ideju jedne srpske Vojvodine. Kao ruskog agenta u
Beogradu označio je Tuminskog, koji radi u Presbirou pored Bana, i profesora
Kujundžića, koga je srpska vlada otpustila iz službe. – U Irigu su ruski simpatizeri Joco
Stanković, kod koga su navodno sakrivena 3 topa prikrijumčarena iz Brčkog, zatim Nikola
Sitanović i pop Jovanović. – Arhimandrit iz Opova Petrović mašta o kraljevini Vlaškoj. –
 43

Stefan Vidaković, trgovac u Vrdniku kraj Ravanice, odjednom je, ne zna se kako, došao
do novaca. – Aleksandar Radovanović iz Karlovaca u vezi je s Karavelovim. Sveštenik
Miler u Černi do sada je bio mađaron. Nedavno mu je dolazio neki stranac i od njega
otišao u pravcu Mitrovice. Od tada je Miler postao u svemu protivnik Mađara. S ovim je
izveštaj završen. Poverio sam Mauriju da nastavi svoja istraživanja, a naročito da nastoji
otkriti niti ruske agitacije, zatim kakvo je raspoloženje prema nama i, najzad, da ispita
kakav je utisak ostavila debata u Parlamentu o pravoslavnoj crkvi. Dao sam mu 20f. – Još
popodnevnim brodom vratio sam se u Beograd.

23. maj
Jutros sam u četiri časa s Nikolićem, kneževim glavnim konjušarem, i još s nekoliko
konjušara krenuo na konju na vrh Avale, kuda smo stigli u 8 časova. Tamo smo
doručkovali i pomalo, diveći se lepom vidiku, ponovo seli na konje i u 1 čas stigli kući.
Bio je veoma prijatan mali izlet. – Došao je Grin da se oprosti od mene. Pošto knez neće
da dođe na njegov koncert, neće ga ni održati, jer ne bi imao publike.

24. maj
Teodorović kaže da je od sobarice u svratištu Kruna doznao da je pomenuti Rus u
stvari izbegli Poljak i zove se P. A. Rovinski. Ne zna se šta ovde radi. – Posetio me Miloš
Popović. Razgovarali smo kao i obično o srpskim stvarima. Primetio sam sledeće: Boji se
da će prijateljstvo između Austrije i Srbije postojati samo dotle dok se ova vlada bude
mogla održati. Ako bi knez Mihailo bio proteran, što on ne smatra nemogućim, narod će u
potpunosti potpasti pod ruski uticaj. Ovdašnji je dopisnik ruskih listova ruski nastrojeni
Tuminski, čiji otac živi u Varaždinu. – Posetio me mitropolit. Govorio sam s njim o
Zakonu o pravoslavnoj crkvi koji je doneo Mađarski parlament. On smatra da je zakon
dobar, samo se boji da će Vlasi imati više prednosti nego Srbi. Nastojao sam da otklonim
ovu njegovu bojazan. – Posetio me je ministar Lešjanin. – Posetio sam trgovca Popovića,
koji je s Grinom kod mene svirao. – Posetio sam Joneska. Kod njega sam doznao da je
Engelhart postavio srpskoj vladi pitanje o takozvanoj bugarskoj legiji. Ako je to istina,
onda je to veoma nespretno od njega, jer u celoj bugarskoj priči nema ničega. – Otišao
sam na Kalemegdan, gde su isprobavali ekstinktora. Došao sam kasno, ali pošto sam se
sreo s Petronijevićem i njegovom lepom ženom otišao sam s njima u Nikolajevićevu
baštu, kuda su došli još Cukić, Milovuk, Staničić (carinski činovnik) i Barlovac sa
ženama, Filip Hristić i još mnogi drugi. Ostali smo do 10 časova uveče. Tako ću polako
možda ipak uspeti da uđem u društvo Srba.

25. maj
Ujutro sam s Nikolićem izjahao u Topčider, gde smo kod gazde doručkovali. Tamo
sam se upoznao s Jeftom Stojanovićem, direktorom državne ergele u Požarevcu, koji me
 44

je pozvao da ga posetim i pogledam ergelu. To ću i učiniti, čak ću nastojati da pod ovako

plauzibilnim izgovorima obiđem pojedine delove zemlje.
Došao mi je s Kibekovom pismenom preporukom izvesni Moldenhauer, inženjer u
Cirihu, koji putuje ovuda sa svojom ženom. Posetio me je dr Kalnak, neki strašno
neprijatan matori lekar. Otišao sam profesoru Jovanu Boškoviću i sporazumeo se s njim
da mi daje časove iz srpskog jezika. Uzimaću tri časa nedeljno, uz nagradu od 4#
mesečno. Uveče sam posetio Moldenhauera i pozvao ga zajedno sa ženom sutra na ručak.

26. maj
Ujutro sam otišao u logor, gde je sada sakupljena narodna vojska koja održava
vežbe. Bila su 3 bataljona, 12 topova s odgovarajućim brojem artiljeraca i konjica od
nekih 140 konjanika, ukupno 2853 vojnika, kako sam to od Nikolića doznao. Prisustvovao
sam vežbama. Zaista se ne razumem u te stvari, i poneo sam u sebi samo utisak da to baš
nije neka strašna vojska. – Ručao je kod mene Moldenhauer sa ženom. Veoma prijatni
ljudi. – Po podne sam s Teodorovićem ponovo otišao u logor i gledao kako granatama
gađaju iz topova. – Od Ministarstva inostranih poslova došla je naredba prema kojoj treba
da saopštim srpskoj vladi da će se konferencija u stvari telegrafa održati 12. juna u Beču.

27. maj
Iz Pešte je došao da me poseti Gusti Đene, provešće ovde nekoliko dana.

28. maj
Dobio sam od mame 200 forinti. – Kod kneza je bila velika večernja priredba, vrt je
bio osvetljen i bio je veoma lep vatromet. Dugo smo šetali po vrtu, a zatim otišli gore u
Konak i igrali kolo, lansir i kadril. Zabava je trajala skoro do dva časa. Ovde se već moglo
videti poneko lepuškastije lice.

29. maj
Pišem u Beč izveštaj o vojnim vežbama. 27 – Dobio sam pismo od advokata Bertla, u
kome piše da je voljan da se nagodi samo neka napišem koliko želim da dam.

30. maj
Pišem u Beč izveštaj o pitanju daljeg ostavljanja poštanske ekspedicije u
Aleksincu.28 – Odveo sam kolima Gusti Đenea u Rakovicu, manastir udaljen otprilike
jedan čas od Beograda.

31. maj
Dobio sam pismo od Maurija u kome piše da je ugrinovački pop Jova Špadijer,
veoma opasan i ruski nastrojen čovek, crnogorskog porekla. Izjavio je da ne bi bio u stanju
 45

ni nameštaj da kupi za svoju kuću da nije bilo Rajevskog (ruskog sveštenika pri ruskom
Poslanstvu u Beču). Naprotiv veoma preporučuje Gavrila Severa, šefa stanice u Deču,
zbog njegove prijateljske naklonosti. – Napisao sam izveštaj Andrašiju. – Pišem Goroveu
zbog pošte u Aleksincu, ističem koliko nam je ona potrebna s političkog gledišta, a
naročito pošto je tamo Čučković, i šaljem mu prepis izveštaja Res. 45.29 Molim ga da
požuri poštansku konferenciju sa Srbijom. – Pisao sam upravniku policijskog odeljenja
grofu Gidi Radaiju o nekim pasusima iz Maurijevog izveštaja. Obećao sam mu da ću ga
kasnije opširnije obavestiti o ovome.

1. jun
Od bečke Vindobone dobijam obaveštenje da su Belgijanci moje kasapersko
dugovanje preneli na austrijski Zavod za zemljišne kredite i da u vezi s tim treba da
potpišem neku potvrdu. Pišem o tome mami u Peštu i poveravam Gustiju da tim povodom
ode kod navedenog advokata K. Jurenaka. – Dolazi jedan major iz Zemuna i obaveštava
me da su Maurija, na osnovu jedne naredbe izdate protiv njega još prošle godine, uhapsili
u Granici i sproveli u Zemun. Tamo su ga zapisnički saslušali i on je izjavio da sam ga ja
poslao u misiju. Teodorović odmah sastavlja akt u kome izjavljujem da je pasoš koji se
kod njega nalazi nabavljen intervencijom Konzulata i da se do sada lojalno ponašao. U
isto vreme smo mu poručili da pošto bude pušten na slobodu dođe u Beograd. Ovaj slučaj
me je veoma neprijatno pogodio, naročito zbog toga što se pozvao na misiju koju sam mu
poverio. – Pred veče je došao Mauri. Ispričao je da je jedan kapetan s kojim se upustio u
razgovor posumnjao u njega i pošto je u svojim spisima pronašao staru naredbu za
hapšenje izdatu protiv njega, naredio da ga sprovedu u Zemun. Prekoreo sam ga zbog
neobazrivosti i što je rekao da sam ga ja poslao, te sam mu rekao da sutra ujutro smesta
otputuje i da se ne zaustavlja sve do Budima. Moguće je da ću ga kasnije još koristiti. Dao
sam mu 3#. I tako sam nastradao sa svojim prvim tajnim agentom. Šteta za njega, jer je
zaista bio vešt čovek. Oko devet časova otišao sam s Teodorovićem u jedno amatersko
srpsko pozorište. Pozornica je postavljena u nekoj sali, ne može biti primitivnija.
Prikazivani su Janjičari, junačka srpska tragedija ispunjena obaveznim ubijanjem Turaka.
Bio je i Marinović sa ženom i ćerkom, zatim porodica Engelhart. – Izveštaje br. 148, 149 i
150 predajem Gustiju Đeneu da ih uruči. 30

2. jun
Otpratio sam Gustija Đenea na pristanište, ali pošto brod danas ne ide lepo smo se
vratili kući. – Posetila me je s ocem i sestrom Roza Orosi, bivša pevačica Nemzeti sinhaza
(Narodnog pozorišta), koju sam nekada poznavao. Proveli su kod mene nekih pola časa. –
Posetio me je predsednik vlade Hristić. Govorili smo o želji hrvatske deputacije, koja se
nalazi u Pešti, da se održi virtuelno pravo Hrvatske na slovenske pokrajine u Turskoj.
Video sam koliko je to učinilo na njega neprijatan utisak. Rekao sam mu da ne verujem da
 46

bi na to pristao Mađarski parlament. Govorili smo i o pošti i jurisdikciji. Njegova je želja

da se već jednom bilo šta uradi u tom pogledu. Rekao sam mu da sam o ovoj stvari već
dvaput pisao u Beč. – Što se tiče napred navedenih hrvatskih zahteva, izgleda da sam
dobro pogodio gledište Srba kada sam na to upozorio Andrašija. – Pošto sam čuo da je
Šiškin takođe postao agent diplomatique otišao sam da mu čestitam. Čuo sam i to da se
Rusija konačno odrekla svoje klauzule u stvari jurisdikcije, ali ovo još ne znam sigurno. –
Uveče sam s Đeneom otišao u Nemačku arenu, međutim nismo mogli dugo podneti tu
neukusnu zabavu.

3. jun
Jutros je Đene preko Bazjaša otputovao kući. – Bio je kod mene komandant mesta u
Zemunu s jednim izveštajem generalu [Vagneru] kojim ga obaveštavaju o navodnom
ustanku protiv Turaka u Bosni i njegovom širenju. Rekao sam da u to ne verujem, a na
svaki način smatram ovu vest preteranom. Raspitao sam se kod Ali-beja, on takođe ne zna
ništa o tome, a ni Srbi to ne pominju. Još mi je pokazao jednu proklamaciju koja kruži u
okolini Zemuna i u kojoj se agituje za proterivanje kneza Mihaila. Rekao sam mu da se tu
jako oseća da su umešani Miletićevi prsti31 i uopšte neka umiri generala. – Ovi izveštaji
koje vojne vlasti dobijaju iz turskih pokrajina mahom nisu drugo do nespretne krparije
agenata koji njima žele da se dodvore svojim pretpostavljenima 32 kao i generalu koji je
opsednut osvajačkim besom. Uopšte, vojna stranka prouzrokuje mnoge nevolje ovde u
Podunavlju i svojom nespretnošću i nadmenošću može da upropasti i ono malo poverenja
koje sam prema nama uspeo možda da oživim. – Po podne sam posetio čuvenog
Oreškovića. Govorili smo o mogućem protivruskom raspoloženju, pošto sam već znao da
je on protiv Rusije. Rekao je dalje da je nedavno bio u Pešti i govorio s Andrašijem i još
sa više njih. Učinilo mu se da Mađari iskreno žele pomirenje i da gaje velike simpatije
prema Srbima. U pogledu hrvatskog pitanja takođe je rekao da od strane Mađara može da
se očekuje sve dobro i da su oni voljni da daju i više nego što Hrvati traže. Namerava da
ide u Hrvatsku i kaže svojim poznanicima da ne grde Mađare, jer su oni voljni da čine
ustupke i, izgleda, pre će biti da hrvatski izaslanici traže manje samo da bi se svideli
mađarskoj većini i tako došli do položaja. U pogledu Rijeke smatra zadovoljavajućim
modalitet koji je, navodno, čuo od Andrašija, naime da Rijeka bude slobodan grad, ali da u
pogledu jurisdikcije bude podređena mađarskoj kasaciji. Andraši je, kaže, u pogledu
slovenskih pokrajina u Turskoj izjavio da na njih misli samo poneki ratoborni austrijski
general, mi, međutim, želimo da ostanemo suvereni u Mađarskoj, što možda ne bismo
mogli biti ako bi te pokrajine nama pripale.Andraši se raspitivao i o meni. Orešković je
rekao da su se izgleda prevarili u meni, verovali su da ću kao Mađar nastupiti veoma
vatreno i žestoko, međutim, iako ranije nisam bio u diplomatskoj službi ponašam se
veoma diplomatski. – Palo mu je uopšte u oči da u Pešti u pogledu politike nisu
tajanstveni i da svaki otvoreno iznosi svoje mišljenje. – Ja sam, sa svoje strane, istakao da
 47

jedna slobodna zemlja može želeti da bude okružena samo sličnim zemljama, i kako
mađarske slobodne institucije imaju dobar uticaj i na razvoj Srbije.
Pred veče sam izišao u Topčider i tamo zatekao kneza s M-me Ankom i Katarinom.
Seo sam kraj njih i dugo smo razgovarali. Između ostaloga knez je pomenuo da je narodna
vojska izašla na vežbe u zadivljujuće punom sastavu. Tako u smederevskom okrugu
brojno stanje 4 bataljona iznosi 3219 ljudi, a nije izašlo na vežbe samo njih 81, pa i ovi
zato što su stvarno bili bolesni.

4 . jun
Posetio sam Simićeve i Stežnove.

5. jun
Šiškin mi je predstavio svog sekretara Ditlsasa, koji je stigao pre neki dan.

6. jun
Pišem austrijskom konzulu u Sarajevu Hercfeldu i molim ga da, s obzirom na
uzajamni značaj Srbije i Bosne33 s vremena na vreme obaveštavamo jedan drugoga o
važnijim stvarima. Pitam ga kakav osnov imaju vesti koje govore o nekom velikom
ustanku u Bosni. I ja mu, sa svoje strane, takođe saopštavam ponešto o vojnim vežbama. –
Danas sam ručao kod Skovasa sa celim diplomatskim korom, žene su takođe bile sve
prisutne. Ručak je bio divan. Sastavljen od samih specijaliteta.34 Pre pečenja dobili smo
punč glaze. Ostao sam sve do šest časova uveče. – Advokat Karlo Jurenak poslao mi je
ispravu o cesiji na potpis. U isto vreme dobio sam i od mame telegram u kome stoji da
pomenutu cesiju pošaljem nepotpisanu Sendiju.

7. jun
Pisao sam Sendiju i poslao mu spis dobijen od Jurenaka. Uveče sam, kao i obično,
otišao u Topčider. Često je tamo Marinovićka sa ćerkom i zgodna Julijana Pržić, ali s
družbenicom. Obično je tamo i Jonesko, pa šetamo koji sat. Ja obično s mamom, a
Jonesko sa ćerkama. Nastojim na sve načine da dodvoravanjem steknem poverenje Srba,35
da bih posle, iako polako, mogao ući i u njihovo društvo.

8. jun
Dobio sam pismo Šandora Vertešija, u kome piše da je Andraši do sada veoma
zadovoljan sa mnom, čak su se i u Beču s priznanjem izjašnjavali o mojim dosadašnjim
postupcima i radu. – Dobio sam preko Parobrodarskog društva svoju mesečnu platu, koja
po izvršenim odbicima iznosi 89
9#. – Uveče dolazi k meni d’Alsan i ostaje sve do 11
časova. To je prijatan mlad čovek, koji je mnogo putovao i s kojim se može lepo
razgovarati.
 48

9. jun
Po podne sam na povratku iz Topčidera otišao do Šiškina i proveo kod njega veče.
Bili smo sasvim sami. – Od Bajsta je došla naredba u kojoj me upozorava na jednu raniju
naredbu prema kojoj, zbog ustanovljenja Crvene knjige, treba da u svojim izveštajima
dobro odvajam ono što ne spada pred javnost, pa ono što je sasvim privatno ili tajno da
saopštim u privatnom pismu.

10. jun
Uputio sam pozive za svoj zvanični ručak koji će biti prekosutra i na kome će biti
sav konzularni kor.
Posle šest časova smo se Jonesko i ja izvezli njegovim kolima sa namerom da odemo
u Topčider. Tek što smo ostavili grad ugledali smo starog Garašanina kako nam kolima
juri u susret. Samo je mahnuo rukom. Ne znajući kako da to protumačimo nastavili smo da
vozimo dalje, kada smo naišli na Marinovićku koja nam je iz svojih kola doviknula da je
knez ubijen. Zaustavili smo kola i zadržavši jednog konjanika koji je naišao u punom trku
upitali ga šta se dogodilo. Ovaj nam je na svu brzinu rekao samo toliko da su kneza i
njegovu rođaku koja je bila s njim nepoznata lica ubila iz revolvera u Topčideru. Na ovu
vest odmah smo požurili natrag u grad i otišli u Predsedništvo vlade, gde su već bili
okupljeni svi ministri. Bili su veoma zaprepašćeni i izgleda da nisu znali šta da rade.
Jedino Garašanin nije izgubio prisustvo duha, iako je, prema vestima koje su se pronosile,
i njegov sin ubijen. Uskoro je stigao knežev sluga Mita sa smrskanom rukom i ispričao šta
se dogodilo.
Knez je s Ankom i Katarinom išao napred, a Tomanija, pod ruku s mladim
Garašaninom, nekih dvadeset koraka za njima. Sluga Mita ih je pratio. Ostali pratioci, kao
obično, raštrkali su se i pozaostajali. Društvo se šetalo po Košutnjaku i prošlo je već
Hajdučku česmu. Odjedanput su pred sobom ugledali tri čoveka kako sede među drvećem.
Tomanija je još pitala kakvi su to ljudi. Garašanin je odgovorio, šetači. Najednom su te
osobe skočile, dvojica su potrčali prema knezu, jedan prema Garašaninu. Pucaju na kneza.
Garašanin hoće da trgne sablju ali mu jedan metak smrska desnu ruku i on se sruši na
zemlju. Tomanija potrča, tako i sluga Mita, čiju ruku pogađa metak. Video je kako su
izrešetali kneza i kako se ovaj srušio na zemlju. Anku, koja je htela da pomogne knezu,
pogodila su dva metka i ona je pala. Katarina je stala da beži, ali su je dva metka pogodila
u leđa i ona se bacila na zemlju praveći se mrtva. Ubice su kneževo lice i glavu potpuno
iskasapili handžarima. Knez i Anka su već mrtvi, a Garašanin i Katarina još su živi. – Ja
sam se takođe provezao s Joneskom kroz zgranutu tihu gomilu do Topčidera i pogledao
leševe smeštene u starom Miloševom dvoru. Kneževa iskasapljena glava bila je strašna.
Grudi su mu bile izbušene sa četiri metka. Anki je jedan metak ušao kroz slepoočnicu i
izišao na drugi obraz, a drugi joj se zario u grudi. Ubice su pobegle i gone ih na sve strane.
 49

Grad je potpuno miran, nema ni najmanje buke ni nemira; posle 8 časova sve ulice su bile
isto onako prazne kao i obično. Posetili smo na trenutak nesrećnu Tomaniju, koja je jedina
ostala nepovređena. U drugoj sobi bila je Katarina. Još nije znala da su njena majka i knez
mrtvi, ali je bila pri svesti. – Upravljanje zemljom su, u smislu Zakona od 20. oktobra
1859., privremeno preuzeli predsednik Saveta Marinović, predsednik Kasacije Petrović i
ministar pravde i čuvar državnog pečata Lešjanin. Petrović je rekao da knez nije ostavio
politički testament i tako nije odredio naslednika. Na povratku kući odmah sam
telegrafisao komandama Granice da svako lice koje dolazi iz Srbije stave pod nadzor. –
Napisao sam telegrame Bajstu i Andrašiju i predao ih u Zemunu.
Govori se da je sluga Mita navodno prepoznao ubice, jedan od njih je, navodno, neki
ovdašnji propali trgovac Radovanović, koji je u podne otišao od kuće i još se nije vratio.
Njegov brat advokat bio je u Topčideru i Garašanin ga je video kako posle pucnjave,
goneći sam konje, juri kolima prema gradu. On je već i uhapšen. Ove dve individue imaju
i jednog trećeg brata, koji je bio zatvoren u Topčideru na 15 godina zbog lažnih menica.
Ovaj je večeras bio u Košutnjaku na šetnji (pošto zatvorenike koji se dobro vladaju
ponekad na kratko vreme puštaju na slobodu), međutim, on se sam uskoro prijavio.
Barlovac ispoljava veliku energiju. Izdao je naredbu u kojoj preporučuje mir i zabranjuje
svako okupljanje. Ministri će ostati na okupu celu noć. – Vratio sam se kući kasno, ali mi
san nikako nije dolazio na oči; iako ne strahujem ni od čega, ipak mi uzbuđenje koje sam
za ovih nekoliko časova preživeo nije dalo da spavam. Dugo sam čitao i tek sam oko 3
časa ugasio sveću. – Smrt kneza Mihaila je velika nesreća za nas. Bio je naš iskreni
prijatelj, promišljen, staložen čovek, bez sumnje najobrazovaniji Srbin, neprijatelj ruske
politike, koji nije dozvoljavao da se iskorišćava kao sredstvo u avanturističkim planovima.
Sada se ne zna ko će biti njegov naslednik. Po zakonu bi trebalo da to bude Milan,
Tomanijin četrnaestogodišnji unuk koji se školuje u Parizu. Ali neće li Skupština, koja
treba da se sastane najviše za mesec dana, izabrati nekog drugog? Pod kakvim uticajima
će biti novi vladar, ko će pod njim rukovoditi vladom i kako će se prema nama odnositi?
Moj rad ovde je tako dobro počeo, čvrsto verujem da bih samo i za jednu godinu mirnog
delovanja uspeo da ubedim Srbiju u to da smo joj mi iskreni prijatelji, i možda bih uspeo
da zauvek uništim ruski uticaj u ovoj pokrajini. Sada moram početi sve iz početka, čak se
nema šta ni početi jer je svima potpuno nepoznat teren kojim se krećemo. Istina je da su
ovo zanimljive prilike i vremena, ali možda mogu imati štetan ishod po našu politiku i
priznajem da bih više voleo makar lagan i neupadljiv ali siguran rezultat. Premećući takve
misli po glavi, nisam mogao da zaspim.

11. jun
Ujutro oko 7 časova probudila me neka udaljena buka. Bili su uhapsili trgovca
Radovanovića kada je pokušao da pobegne iz svog skrovišta. Kažu da su žandarmi koji su
ga okružavali jedva mogli da ga spasu od narodnog gneva. – Oko jedanaest časova sav
 50

konzularni kor, Ali-bej i Jonesko, bio je kod privremene vlade, kojoj smo izjavili saučešće
zbog jučerašnje nesreće. Marinović je rekao da izgleda da je uhapšeni Radovanović
stvarno jedan od izvršilaca dela. Inače, ušli su u trag i nekim spisima i pismima, koji će
moći da bace više svetla na zločin. S početka su verovali da je reč o ličnoj osveti, ali je
uhapšeni navodno rekao: Ja sam samo izvršio naređenje. Marinović je izrazio nadu da će
provizorijum uspeti da održi red i da će odmah sazvati Skupštinu.
Pišem izveštaj o proteklim događajima u Beč i Istanbul.
Isto tako pišem izveštaj i Andrašiju.35a – Od Andrašija sam dobio telegram u kome
izražava svoje duboko žaljenje i traži opširnije telegrafsko obaveštenje. Odmah mu
telegrafišem.
Gorove šalje u vezi sa trgovinom čitavu hrpu pitanja, na koja s vremena na vreme
želi odgovor. – Posetio sam ranjenog kapetana Garašanina. Nije teško ranjen, metak mu je
prošao kroz ruku, ali izgleda da nije povredio kost. Iz Katarine su izvadili jedan metak, ne
znaju da li je u njoj ostao još jedan, ranjena je, inače, na tri mesta. Stalno je pri svesti i još
ne zna ništa o majčinoj i kneževoj smrti. – Između mnogih raznih sumnjičenja, vladini
krugovi izgleda naginju ka mišljenju da je atentat delo stranke Karađorđevića i uhapšeno
je više njih koji su poznati kao pripadnici te stranke. – Ma kako stvari stajale izvesno je
toliko da narod Beograda celu stvar prima ravnodušno. Kneza su voleli ali njegovu vladu
nisu, pa se tako i ne vidi mnogo da su ganuti.

12. jun
Izgleda da sam se prevario kada mi se učinilo da sam kod naroda otkrio
ravnodušnost prema nesrećnoj kneževoj sudbini. Bilo je to samo prvo zaprepašćenje.
Saučešće se uveliko pokazuje. Bio sam kod Engelharta, on je konstatovao to isto, Šiškin
međutim tvrdi da vlada velika ravnodušnost i proriče da će Skupština izabrati
Karađorđevića. Rusi sigurno ne žele dalje postojanje dinastije Obrenovića, jer se boje
nastavljanja miroljubive politike čiji je pristalica bio knez Mihailo. – Pojavila se jedna
litografisana proklamacija, koja je dejstvom Milivoja podeljena oficirima, u kojoj se uz
izraze žalosti za umrlim knezom ukazuje na njegova dela i rodoljublje i veoma odlučno
preporučuje za njegovog naslednika Milan Obrenović. – Milan (uči u Parizu, ima četrnaest
i po godina) unuk je Miloševog brata Jevrema i Tomanije. Po srpskom zakonu na njemu je
da vlada. Ali da li će Skupština poštovati ovaj zakon i neće li, popuštajući raznim
zakonskim lukavstvima, dovesti drugog na presto. – Oko podne došao je k meni
Orešković. Rekao je da ga je poslao Milivoj, koji me moli da dođem k njemu po podne u
pola četiri. Milivoj hoće da na prestolu zadrži dinastiju Obrenovića, ali za vreme Milanove
maloletnosti on želi da drži kormilo u ruci. On, dakle, želi da sa dvojicom svojih pristalica
sačinjava trojnu vladu koju zakon predviđa za vreme kneževog maloletstva. Oreškovića
sada šalje Andrašiju da s njim pregovara u njegovo ime. Želi da u potpunosti sledi
protivrusku, a prema Mađarima sasvim prijateljsku politiku. Kao dokaz takve politike
 51

Orešković će po njegovom nalogu otići i u Zagreb i upozoriti Štrosmajera i Mrazovića da

ne stvaraju bezrazložnu opoziciju protiv Mađara. Štaviše, Milivoj bi bio voljan da s
Mađarskom stupi u savez za napad i odbranu. Molio me da Oreškoviću dam pismo za
Andrašija. Ova me je stvar, naravno, naterala na razmišljanje. Ovde nam se pruža
vanredna prednost. Milivoj je energičan čovek, a vojska je, kako kažu, u njegovim
rukama. Ako je to istina moći će mnogo da učini i da trijumfuje nad svojim protivnicima.
Ali baš je tu grdan čvor. Garašanin bi mogao postati najmoćniji Milivojev protivnik kod
upravljanja zemljom, jer su njih dvojica neprijatelji. Kada bi oni mogli ići zajedno onda bi
sve bilo osigurano. Ali to je, izgleda, jedva moguće. Milivoj zazire od Stevče, koji je
sasvim ruski čovek, i od Garašanina. Protiv onog prvog namerava da postavi Rajevića, a
protiv ovog drugog Ristića, a treći bi bio on sam. Znajući da je Milivoj stvarno neprijatelj
Rusa, odlučio sam da odem k njemu i da se upustim s njim u pregovore. Šta može da
škodi ako saznam za njegove planove, pa čak mu dam i obećanja! – Ovde se, međutim,
ukazuje jedna teškoća. Kako da sakrijem stvar pred Teodorovićem? Doznaće da je
Orešković bio kod mene i da sam ja bio kod Milivoja, a ako mu ništa ne kažem, šta će
pomisliti! Rekao sam mu, zato da je Orešković bio kod mene i da je govorio o stvarima u
vezi s atentatom, a naročito o tome da nije nađen nikakav testament. Naravno, prećutao
sam sve ono zbog čega ga je Milivoj poslao, kao i to da će (Orešković) putovati u Peštu.
Umesto toga rekao sam mu da sam od Milivoja dobio jednu cedulju u kojoj me poziva kod
sebe u pola četiri, ali da ne znam zašto. – Tačno u pola četiri bio sam kod Milivoja. On je
ponovio sve ono što mi je poručio preko Oreškovića: 1) da na svaki način hoće da održi
dinastiju Obrenovića, 2) da je to, ako ne ide na drugi način, spreman da sprovede i vojnom
silom, 3) da u upravljanju on hoće da igra glavnu ulogu, 4) da treba da zaobiđe
Garašanina, 5) da s Mađarskom želi da bude u najboljem prijateljstvu, štaviše da s njom
zaključi napadački i odbranbeni savez. Odgovorio sam mu da ako hoće da vodi iskrenu
politiku prema nama može u svemu računati na našu pomoć. Tvrdio je da bezuslovno
raspolaže ne samo sa stajaćom već i sa narodnom vojskom i da se nada da će njihovom
pomoću ostvariti svoje planove. Obećao sam mu da ću napisati Andrašiju pismo za
Oreškovića. – Posle toga još je pomenuo da je čuo da Porta hoće da pošalje komesara,
međutim, u tom slučaju ne može jemčiti za održanje reda, pa me moli da to sprečim.
Obećao sam da ću sve učiniti. – U povratku kući svratio sam kod Oreškovića i rekao da ću
mu pismo predati posle 8 časova. – Kod kuće sam zatim Teodoroviću od onoga što mi je
Milivoj rekao izneo samo onaj deo koji se odnosi na Portu, pa smo odmah i telegrafisali u
Beč preporučujući jako da se spreči intervencija Porte, dalje da se javno mnenje izjasni za
Milana i, najzad, da se bečki službeni listovi povoljno izraze o knezu Mihailu. Sličan
telegram poslao sam i Prokešu. – Pisao sam Andrašiju dugačko pismo, u kome sam mu
preporučio da iskoristimo priliku kojom se može dobiti uticaj na tok stvari u Srbiji, a
opisao sam mu i Milivojevu ličnost, njegove ciljeve i Oreškovićevu misiju.36 – Zatim sam
ovo pismo po strašnom pljusku odneo Oreškoviću, koji sutra polazi u Peštu. – I tako, eto
 52

mene u diplomatiji! Možda sam se malo naglo odlučio da napišem pismo Andrašiju i da
ga predam Oreškoviću, ali vreme nije dozvoljavalo da se razmišlja, a time ne možemo
ništa izgubiti. Jedino ne bi valjalo kada pismo ne bi dospelo u Andrašijeve, već u tuđe
ruke. U to, međutim, ne verujem. Smatram da su Milivoj i Orešković ovog puta iskreni
zato što je, naročito kod prvog, u pitanju lična ambicija. Inače, međutim, nismo obećali
ništa određeno, i kada bi Milivoj uprkos našoj pomoći ipak pao izgubili bismo samo toliko
što bismo se morali okrenuti na drugu stranu. U tom smislu, opet, ne smem se osloniti
samo na Milivojevo prijateljstvo, već bi trebalo da se obezbedim i na drugoj strani, a ta
druga strana je Garašanin. Ali kako?

13. jun
Rano ujutro dobio sam iz Zagreba telegram od maršala Gablenca da je on određen da
predstavlja Njegovo Veličanstvo na kneževoj sahrani, pa pita kada će biti sahrana. Odmah
sam mu odgovorio da će sahrana biti prekosutra, 15-og, u 8 časova ujutro. – Dobio sam
telegrafsko obaveštenje da će kneginja Julija sa svojom majkom i grofom Edmundom
Zičijem stići sutra u Beograd. – Posetio me Fedor Nikolić, koji je juče stigao. Pošto smo
se izužasavali nad zaista velikom tragedijom prešli smo na razgovor o nasledstvu. Knez,
kako izgleda, nije ostavio testament i njegova ogromna imovina treba da po zakonu
pripadne porodicama njegovih sestara, Bajićima i Nikolićima. Da bi Fedor ovo pitanje
mogao bolje proučiti, dao sam mu srpske zakonike. – Odneo sam oba telegrama
Petronijeviću i upitao ga šta će uraditi. Kneginju će smestiti u veliki Konak, a Gablenca ću
ja pozvati k sebi. Primiće ga Milivoj s jednim svojim ađutantom i s jednim eskadronom
konjice. – Odlazim Nikoliću i upoznajem se s njegovim ocem, s dvoje Bajićevih i
njihovom majkom Petkom, koja je kneževa sestra.
U Ministarstvu mi Milivoj navodi sledeća lica na koja se sumnja da su učestvovala u
kneževom ubistvu: Miletić, Aleksandar Radovanović (za koga je već Mauri javio da je u
vezi s Rusima, u najmanju ruku dopisuje se s prognanim Srbinom[?!] Karavelovom u
Novom Sadu), Pavlović, urednik Zastave, Vladimir Jovanović, Milovan Janković (od
koga sam u Pešti uzimao časove srpskog jezika i koji se uvek pokazivao kao veliki
neprijatelj srpske vlade), Sima Popović, urednik Zemunskog glasnika. U pogledu
Milovana želeo bi da zna kada je bio poslednji put u Zemunu šta je tražio kod štampara
Soprona, s kim je razgovarao i kuda je iz Zemuna otišao; navodno, otišao je u Klenak. –
Otišao sam odmah s ovim podacima u Zemun i predao ih generalu Vagneru da sve to
ispita. Sa svoje strane Vagner me je obavestio: a) Dolazio je izvesni Popović iz Novog
Sada i izjavljivao da sada više nisu potrebni ni Milan ni Karađorđević nego jedan ruski
knez i da je kneza Mihaila i ministra Hristića već odavno trebalo ubiti, – b) Gablenc će
stići u nedelju (sutra) u Zemun, a prekosutra u Beograd. – Kada sam hteo da pođem na
brod dobio sam od Milivoja pismo, u kome me moli da se raspitam o Filipu Stankoviću i
Dimitriju Ljotiću, koji su navodno u Kovinu i protiv kojih postoji jaka sumnja. – Na brodu
 53

sam se sreo s Agoštonom Kubinjijem, koji je došao da vidi Beograd. I on je došao u

najnezgodnije vreme, uza sve to nastojao sam da budem prema njemu ljubazan. – Po
podne sam s Teodorovićem pogledao kneževo mrtvo telo, koje je bilo izloženo u trpezariji
Konaka. Oko kovčega tiskala se ogromna uplakana gomila. Odatle smo otišli staroj
Tomaniji, koju još nisam poznavao, ali koja me je i onako u žalosti veoma srdačno
primila. – Otišli smo i Petronijeviću da se još jedanput raspitamo o smeštaju gostiju.
Upravo je sastavljao za mene molbu u kojoj mi saopštava da je iz Zemuna upućen jedan
telegram u Peštu sekretaru Karađorđevića, u kome stoji „prodaja prve robe je uspela, a
druge još nije, ali se nastoji da i ona uspe, dalje porudžbine u Kovin. Kosta.“ Zamolio me
da pribavim informacije u pogledu verodostojnosti ovog telegrama,37 kao i to da li taj
Kosta nije Milovan Janković. Pošto sam bio u velikoj žurbi više se ne sećam ali mi se čini
kao da je Petronijević pomenuo i to da je Petar Karađorđević stigao u Zemun i da ga
udaljimo. – Posetio me je Agošton Kubinji, koga sam pozvao za sutra na ručak. – Ponovo
sam posetio mladog Garašanina. Njemu je već mnogo bolje. – Otišao sam Skovasu. Posle
dugog razgovora izvukao sam iz njega da bi on, ako bi bilo potrebno obrazovati
namesništvo, želeo da namesnici budu Garašanin i Marinović, od kojih prvog smatra
najsposobnijim čovekom Srbije. Rekao je da su obojica pravi rodoljubi i, mada ih
smatraju prijateljima Rusa, on ne veruje da bi izdali svoju otadžbinu za ruske ambicije.
Slično se izjasnio za Garašanina i Marinovića i Jonesko, koji je kasnije naišao. Na
povratku kući zatekao sam 3 pisma. U jednome od svoja dva pisma Milivoj me obaveštava
da je Petar Karađorđević stigao u Zemun i da nastojim da otuda bude udaljen. U drugom
je pismu stajalo da nije stigao Petar nego Đorđe. Treće je pismo od generala Vagnera.
Obaveštava me: 1) Milovan Janković, Karavelov i Jovanović bili su pre 14 dana u
Zemunu i raspitivali se kod Soprona – koliki bi bili troškovi osnivanja jedne štamparije, i
odande se vratili u Novi Sad. 2) Dimitrije Ljotić je pre 5 nedelja bio u Kovinu i sastao se s
Radovanovićem u Pančevu. 3) Filip Stanković nije bio u Kovinu. 4) Obavešten je da je
Milovan Janković juče bio u Zemunu i otuda otišao čamcem u Pančevo. Đorđe
Karađorđević je u Zemunu, a takođe i Arsa Popović iz Novog Sada. Dalje me je obavestio
da će po naređenju Njegovog Veličanstva, on, general Vagner, sa celokupnim svojim
oficirskim korom učestvovati na kneževoj sahrani. – Pošto je bilo kasno, nisam mogao o
tome obavestiti srpsku vladu.

1 4 . jun
Teodorović je jutros stigao i javio da uprkos sveg traženja nisu našli telegram u
pitanju. – Pošto sam ovo, kao i Vagnerovo pismo saopštio Petronijeviću, otišao sam
čamcem u Zemun da sačekam kneginju Juliju. Na obali sam video kako se šeta Đoka
Karađorđević, bratučed ekskneza. – U podne je stigla kneginja sa majkom i grofom
Edmundom Zičijem. Predstavili su nas kneginji. Ziči je jednim Andrašijevim telegramom
naimenovan za predstavnika mađarske vlade na sahrani, pošto Mihajlović koji je za to bio
 54

određen ne može da dođe. – Posle zadržavanja od pola časa odlazimo s kneginjom u

Beograd. Beogradska obala je prekrivena velikom masom naroda. Kada je kneginja izišla
iz broda, svi su skinuli šešire. Mnogi su jako plakali. Inače bila je duboka tišina. Neki su
se probili do kneginje da joj poljube ruku. Kneginja nije primila ponuđeni smeštaj u
Konaku, nego je odsela preko puta u Simićevoj kući. – Prema našem dogovoru dobio sam
od Oreškovića telegram sa potpisom Kiš, u kome mi javlja da je predao pismo.38 –
Agošton Kubinji ruča kod mene i nekoliko mi časova grdno dosađuje, dok mu
jednostavno ne kažem da imam posla i da odlazim od kuće. – Otišao sam s Edmundom
Zičijem da posetim članove privremene vlade i svoje kolege. On ih sve već poznaje od
ranije. Preko njega upoznao sam se i sa starim Garašaninom. – Kada smo se vratili kući i
Ziči je počeo da se raspituje o zaostavštini u kneginjinu korist. Zamolio sam ga da sada ne
govori nikome o tome, jer bi to moglo izazvati veoma loš utisak. On je to i obećao. Pred
veče sam sa Zičijem, Bajićem i Nikolićevima otišao da pogledamo mesto na kome je
izvršen atentat.

15. jun
Već ujutro u šest časova sišli smo u crnoj svečanoj odori na pristanište da sačekamo
Gablenca. Uskoro je došao i Milivoj s jednim eskadronom konjice za Gablenčevu pratnju.
Brod je stigao oko 7 časova, na njemu su bili Gablenc, general Vagner i njegovi oficiri.
Odvezli smo se pravo k meni, pošto će Gablenc kod mene odsesti. Pred Konzulatom bila
je u počast Gablenca postavljena počasna straža, pošto on predstavlja carevu ličnost. – U 8
časova bili smo u Konaku. Ulice je već bio prekrio silan svet. Po završenom obredu
nekoliko ministara i Longvort izneli su kovčeg do kola koja su čekala na ulici. Povorka je
krenula, naravno vanredno polako. Neposredno iza kola sa zapregom od šest konja išla je
kneginja, pod ruku sa svojim bratom Laslom Hunjadijem, koji je juče stigao.
Posle njih išla je porodica, a posle nje Gablenc sa Zičijem.
Njima se priključio i Ali-bej, koji je telegramom bio naimenovan za sultanovog
predstavnika. Posle njih smo išli mi, članovi konzulata, ministri i drugi. Red se održao
samo kratko vreme i kako smo se kretali napred sve se više ljudi ubacivalo među nas. Išli
smo gologlavi, što je po suncu koje je pripeklo bilo prilično neprijatno. Svuda gde su
prolazila pogrebna kola iskupljeni narod, ne samo na ulici nego i onaj koji je zaposeo
prozore kuća, briznuo bi u glasan plač i udario u kuknjavu. Žene, muškarci, stariji glasno
su jecali, gotovo svima su bile suze u očima. Usput mi je prišao Skovaso i rekao da ću, po
Marinovićevom uputstvu, ja uneti kovčeg iz kola u crkvu. Naime, u ceremoniji postoje tri
momenta, u kojima tri po činu najstarija konzula pomažu da se nosi kovčeg. Ova okolnost,
pošto nas sada ima tri diplomatska agenta, pružila je priliku za neke suptilnosti. Već sinoć
kada smo bili kod Šiškina Skovaso je pomenuo ceremoniju i rekao da će sigurno i on
nositi kovčeg, pošto je jedan od najstarijih. Tada nisam rekao ni reči, čak sam odlučio da u
tom pogledu neću ni insistirati na svom pravu ako baš Skovaso želi da se njime koristi, jer
 55

ne bih želeo da zbog ovakve sitnice pobudim neprijateljska reagovanja protiv sebe.
Međutim, pošto je sada Marinović tako odredio i Skovaso mi je to sam rekao, naravno da
ću nositi kovčeg. – Nešto pre devet časova stigli smo pred crkvu i, skinuvši kovčeg sa
kola, uneli smo ga do katafalka postavljenog u crkvi. Za vreme obreda svi prisutni su
stajali. Po završenom obredu mitropolit je održao pogrebno slovo. Za ovim su prisutni
redom prišli kovčegu i poljubili stakleni poklopac, kroz koji se videlo kneževo lice, kao i
ikonu koja im je prinošena. Ispočetka nismo znali da li treba da i mi to učinimo, zatim su
nam rekli da za nas to nije obavezno. Međutim, kada sam video da je Engelhart poljubio
kovčeg dao sam znak Teodoroviću pa smo i mi prišli, na Longvortovu veliku zgranutost
što smo se tako ogrešili o ceremoniju. Sa katafalka je kovčeg prenet do grobnice, u čemu
je s naše strane učestvovao Šiškin. – Kovčeg je uz trostruki plotun bio spušten u grobnicu,
posle čega smo se vratili kući.
Pošto sam se presvukao, otišao sam s Gablencom u zgradu vlade, gde su nas čekali
članovi svih ministarstava i privremene vlade. Gablenc je u svojstvu carevog izaslanika
uputio vladi nekoliko reči, izjavivši duboko saučešće Njegovog Veličanstva i naglasivši da
interes svih nas zahteva da se primeran red koji je do sada vladao održi i dalje, uveravajući
vladu u to da je u tom pogledu naša vlada voljna da joj pomogne. – Na to je odgovorio
Marinović, zahvaljujući Njegovom Veličanstvu na saučešću i izjavljujući da oni žele da
idu stopama umrlog kneza i čvrsto veruju da će moći da održe red i mir. Na kraju je
zamolio Gablenca da na Višem mestu izrazi koliku zahvalnost duguju meni, koji sam im u
ovim prilikama učinio tako velike usluge, raduje se što je od njega sada čuo da će ove
usluge i dalje biti pružane. – Posle toga Gablenc je posetio još i mitropolita. – Na ručku je
kod mene pored Gablenca bio Vagner sa svojim oficirskim korom, ukupno 18 lica. Ručak
je na sveopšte zadovoljstvo veoma dobro uspeo. Posle ručka otišao sam s Gablencom u
Topčider da pogledamo mesto na kome se odigralo ubistvo, a obišli smo i topčiderski
park. – Gablenc je mnogo sa mnom razgovarao o ovdašnjim prilikama. Istina, pomalo je
prilična neznalica, ali je ličnost sa mnogo dobre volje, a u izvesnoj meri ume i trezveno da
rasuđuje. Veliki je neprijatelj Albrehta i reakcije. Saznao sam da je u svom izveštaju Beču
i mene veoma istakao.

16. jun
Ujutro u 8 časova kneginja putuje brodom u Bazjaš. S njom putuju njena majka,
Edmund Ziči i Laslo Hunjadi. Pratim ih na brod. Nije se skupilo mnogo sveta. – U
jedanaest časova pratim Gablenca u Zemun, gde ručamo kod generala Vagnera. Gablenc u
4 časa po podne putuje brodom za Peštu. – U Zemunu nalazim Šandora Okoličanjija, koji
je pošao meni s jednim Andrašijevim pismom. Prelazim zajedno s njim čamcem u
Beograd. Ponašali smo se kao da između nas nikada ništa nije bilo, samo što smo,
naravno, izvesnu temu obojica oprezno zaobilazili. – On mi je doneo pismo od Andrašija,
šifru za tajnu prepisku s Andrašijem i jedno Oreškovićevo pismo za Milivoja, koje ću
 56

dostaviti mestu opredeljenja. Glavne tačke Andrašijevog pisma su: 1) Da se ponuđeni

savez za sada ne može ostvariti, ali je to ideja koja se ne sme odbaciti i o kojoj treba
razmisliti.39 2) Bajst je za neutralnost, ali Andraši smatra da mi treba da delujemo, i u tom
pogledu prima na sebe svaku odgovornost. 3) U pogledu jurisdikcije mađarska vlada
postupiće najliberalnije, a i on sam hoće da je se zauvek odreknemo kada se jednom
prilike u Srbiji učvrste.40 – Petronijević me zamolio da pretresemo Simu Popovića,
urednika Z emu n sko g g la s n ika , Acu Popovića i zemunskog popa Ruvarca, jer ima
razloga da se sumnja na njih. Ovu sam molbu odmah poslao Vagneru radi pokretanja
postupka. – Došao mi je izvesni Klap, dopisnik lista Noje fraje Prese, s Bajstovom
preporukom da mu dam podatke. Ja to, naravno, uprkos preporuci neću da učinim, čak
sam tog gospodina i primio prilično hladno. Mogu da zamislim kakve će sve besmislice taj
napisati svom listu. – Došao je iz Beča od Bajsta šifrovani telegram, u kome mi saopštava
da je izdao uputstva za Milanovo obezbeđenje, da je preporučio njegovu kandidaturu
inostranim dvorovima, a Portu je pozvao da abstinira. – Dobio sam telegram i od
Andrašija, u kome me obaveštava da se postarao za Milanovu sigurnost, da je Donji dom
jednoglasno usvojio izjavu saučešća povodom smrti kneza Mihaila. – Dobio sam pismo od
Sendija, koji mi piše da je postupio u predmetu cesije mog belgijskog i kasaperskog duga,
rezultat će tek kasnije uslediti. Pisao je i da Mezetur do sada dobro stoji. Parnicu koju je
započeo Peter Kalaj, a nastavili je njegovi sinovi, dobili smo u prvom stepenu.

17. jun
Saopštio sam Petronijeviću telegrame, izostavivši iz Bajstovog deo u kome stoji da
je povodom Milanove kandidacije već preduzeo korake kod drugih dvorova. – Posetio
sam i Milivoja i saopštio mu da je Andraši voljan da stupi u savez,41 samo ga trenutno ne
smatra mogućim. Dalje sam mu saopštio Andrašijevu nameru u pogledu jurisdikcije.
Milivoj je ponovio da je naš istinski prijatelj, da je siguran u izbor Milana kao i u svoj bez
Garašanina, čak i protiv njega. Za drugove u upravljanju zemljom želeo bi da uzme
Ristića i Crnobarca. Da bih mogao videti Milivoja a da ne pobudim sumnju, ostalim
ministrima sam rekao da želim da s njim govorim o železničkom pitanju.
Došao je iz Zemuna jedan policijski činovnik i javio da Aca Popović nije bio u
Zemunu, kod Ruvarca nisu našli ništa, međutim kod Sime Popovića našli su neke beleške,
telegrame i spise. Pregledao sam ih, ali u njima nisam našao ništa kompromitujuće, samo
izvesnost da između imenovanih i ubica postoji neka nejasna veza. Odneo sam ove spise
Marinoviću, i tom prilikom mu izjavio da moja vlada želi da sledi politiku potpune
neutralnosti u izboru kneza.
Posetio me je Kanic, čuveni putnik, koji već godinama izučava Srbiju. Ručao je kod
mene, veoma je prijatan čovek. – Andraši je telegrafisao da bi se, prema pouzdanom
obaveštenju, Miletićevo saučesništvo u zločinu moglo dokazati kada bi Milovan Janković,
Vladimir Jovanović, Karavelov, novosadski profesor Pušibrk, kao i posednik Marić iz
 57

Kamenice bili uhapšeni, a on je voljan da izvrši ova hapšenja ako bi mu se srpska vlada za
to obratila.

18. jun
Saopštio sam Andrašijev telegram Petronijeviću, znanja i ravnanja radi. – Posetio
sam mladog Garašanina, umesto njega sam, međutim, našao staroga s kim sam dugo
razgovarao, doduše ne o politici, ali je on ipak izneo svoj sud o većem broju mađarskih
državnika. – Petronijević mi se obratio da izdejstvujem hapšenje Sime Popovića. Pošto je
u tom cilju poslao sve spise koji su mu bili predati ja sam ih prosledio vojnoj komandi u
Temišvaru. – Petronijević mi se obratio da putem kralj. mađarskog Ministarstva
izdejstvujem pretres kod Vladimira Jovanovića, Filipa Stankovića, Karavelova i
Trifkovića. Ovaj potonji je Karađorđevićev sekretar i od njega su našli jedan dopis, u
kome je Paji Radovanoviću poručio da dođe u Segedin, gde ih ne poznaju, radi dogovora o
poznatoj stvari. Ovu sam molbu adresirao na Đulu Andrašija i predao Okoličanjiju. –
Pisao sam Andrašiju. Naročito sam istakao koliko je za nas važan izbor namesništva i da u
tom pogledu ne bi trebalo žaliti ni novčane žrtve. Ovo sam pismo takođe predao
Okoličanjiju. – Napisao sam izveštaj Bajstu i u njemu takođe istakao važnost izbora
namesništva.42 – Dobio sam od konzula u Sarajevu Hercfelda pismo kojim odgovara na
moje pismo i obaveštava me da se ne treba bojati ustanka u Bosni, pokrajina je mirna i
samo na ponekim mestima ima nereda zbog izrabljivačkog poreza.43 Obećao je da će me
sedmično obaveštavati. – Posetio me Longvort i rekao da bi bilo korisno kad bismo se mi i
francuski konzul držali zajedno. Govorio sam s njim veoma oprezno. – Dobio sam od
Milivoja pismo u kome me izveštava da, prema pouzdanom obaveštenju, parobrod Feliks
namerava da u okolini Negotina iskrca oružje. Molio me da se o tome raspitam. Odmah
sam poslao čoveka u Zemun.

19. jun
Ujutro u 3 časa stigao je iz Zemuna moj izaslanik sa obaveštenjem da je brod Feliks
vlasništvo Forovića i kompanije. O ovome sam kasnije obavestio Milivoja. – Ujutro oko 8
časova Okoličanji je otputovao preko Pančeva. – Posle Okoličanjijevog odlaska ponovo
sam legao i spavao sve do 11 časova, da bih se odmorio od višestrukog umora. –
Parobrodarski inspektor Baldvajn poslao mi je pismo u kome piše da brod Feliks obično
vuče po dva šlepa, plovi u Vlašku pod austrijskom zastavom, vlasništvo je peštanskog i
bečkerečkog društva Forović i komp. i može zajedno sa šlepovima da preveze 1 500 ljudi,
ali sa takvim teretom jedva da bi mogao da prođe uzvodno kroz Đerdap. Ne zna gde se
sada nalazi. Ovo sam pismo poslao Milivoju. – Andraši je poslao odluku Donjeg doma,
koju treba da saopštim vladi. – Bajst je poslao kopiju svog uputstva koje je poslao u Pariz
u vezi s putem kneza Napoleona i pozvao me da se o knezu izjašnjavam u istom smislu,
dakle povoljno. – Posetio mi Jonesko. On je veliki pristalica Marinovića, pa time i
 58

Garašanina. Od njega sam čuo da mnogi iz redova Omladine umesto Garašanina žele
Ristića, jer od ovoga mogu pre da očekuju reforme nego od onog prvog. Ovo mi je dalo
jednu ideju: mi treba da nastojimo da nova vlada stupi na put liberalizma i ustavnosti.
Usled toga bi došlo do obrazovanja stranaka u zemlji, a takva jedna zemlja prema spolja
nije mnogo jaka. Država može biti jaka prema spolja samo pod apsolutističkom
koncentracionom vladavinom. Već samim tim stali bismo na put osvajačkim željama. A to
bi za nas bila veća prednost nego što je zastrašujuća opasnost da bi napredna Srbija mogla
delovati sa većom privlačnom snagom za druge južne Slovene.

20. jun
Jutros u 8 časova održan je pomen knezu. To sam, međutim, sasvim zaboravio i
prespavao označeno vreme. Sada moram ovu grešku nekako ispraviti. – Odlazim
Petronijeviću i kažem mu da sam imao grčeve u stomaku i zbog toga nisam mogao doći na
pomen. Zatim mu uručujem odluku Mađarskog parlamenta. Idem staroj Tomaniji i Hadiji.
Posle dolazi kod mene Kanic da se oprosti sa mnom. – Stiže od Andrašija dugačak
šifrovani telegram, u kome saopštava da će Stratimirović danas doći u Zemun i tamo se
sastati s Garašaninom i Milivojem. Njegov je zadatak samo da izvidi veze koje bi mogle
postojati između bačvanskih Srba i ubica. Poziva me, međutim, da nastojim da saznam od
Milivoja o čemu su razgovarali.
Dobijam instrukcije od Prokeša da budem neutralan kod izbora. Istovremeno prilaže
jedan sabirni tabak za skupljanje priloga za spomenik caru Maksimilijanu. Ovo, dabome,
ovde neće dati nikakve rezultate. – Gde god samo mogu raspitujem se o raspoloženju u
pogledu Namesništva. Mnogi žele Garašanina i Marinovića. S druge strane, opet, čujem
da Garašanin neće u tom pogledu da preduzme nikakve korake i da će prihvatiti da bude
namesnik samo ako ga izaberu, tako da Milivoj ima šanse. – Od Petronijevića doznajem
da će Milan u nedelju ujutro stići u Beč, a uveče u Peštu. U ponedeljak će se ukrcati na
brod i u utorak stići u Zemun. Ovo odmah telegrafski javljam Bajstu i Andrašiju.

21. jun
Od Bajsta dobijam instrukcije da se u pogledu izbora kneza držim neutralno, da ne bi
izgledalo da Austrija podržava Milana. 44 Prilaže kopiju pisma koje je u vezi s tim uputio
Andrašiju. – Fedor Nikolić sada svaki dan dolazi kod mene. Prikuplja spise na osnovu
kojih se trudi da dokaže svoje pravo na nasleđivanje imovine kneza Mihaila. Zakon je
jasno na njegovoj strani. Preti mu, međutim, opasnost da će Skupština celokupnu
ostavštinu proglasiti narodnom imovinom, ali bi to, po mom mišljenju, teško išlo. Šaljem
Angera u Zemun da se raspita da li je Stratimirović bio tamo, a ako jeste s kim je od
ondašnjih govorio.

22. jun
 59

Anger stiže i javlja da Stratimirović nije bio u Zemunu. Dobijam pismo od

Čučkovića, u kome javlja da se, ne mogavši u sadašnjim okolnostima nastaviti svoje
putovanje po Bugarskoj, vratio u Aleksinac. Raspoloženje je svuda za Milana, a
neprijateljsko prema Turcima, koje narod optužuje za saučesništvo. – Od Bajsta stiže
šifrovan telegram, poziva me da ga radi dopune svog izveštaja obavestim o pojedinim
ličnostima i potrebnim sredstvima. Sledstveno tome pišem odmah dugačak izveštaj u vidu
privatnog pisma, u kome razlažem šanse Garašanina i Milivoja tako da izgleda da
naginjem potonjem. Savetujem da nastojimo da se pod našim uticajem u Srbiji stvore
slobodnije institucije, pa će tako akciona snaga zemlje prema spolja oslabiti (ovaj deo ne
pokazujem Teodoroviću). Na kraju tražim jedan veliki iznos za podmićivanje. 45 – Ceo
dan, a i juče, bilo mi je zlo, mislim da sam jako pokvario želudac. Osećam se čudno slabo,
naročito mi trnu noge i ruke. Moguće je da sam jeo više nego što treba, ali stvar
pripisujem naročito činjenici što mnogo radim a nedovoljno se krećem. Maksonovica mi
daje svakojake homeopatske lekove, ali mi do sada nisu koristili, pa mi ova slabost već
mnogo dosađuje.

23. jun
Ujutro u pet časova probudili su me pucnji iz topa. Milan je stigao. Iz broda ga je
izveo Milivoj, držeći ga za ruku, a seo je pored njega i u kola. Na obali ga je čekala velika
masa i pozdravila sa uzvicima „živeo“. Javio se kod mene s posetnicom Gide Radaija
izvesni Dobiecki, koji je od strane mađarske policije bio određen za Milanovog pratioca.
On me upozorio na dve osobe, čija su imena Ištvan ili Šandor Turi i Šandor Buda. Oni
češće prelaze ovamo i hoće da uspostave vezu između srpskih ultraša i naše krajnje levice.
Narediću da se motri na njih. – Pisao sam izveštaj Andrašiju. Skrenuo sam mu pažnju da
pročita moje jučerašnje pismo Bajstu, u kojem je naročito ideja bila izložena. Istovremeno
sam ga obavestio da Stratimirović nije dolazio u Zemun. – Bio je kod mene Fedor Nikolić
i rekao da u pogledu nasledstva, da bi izbegao svaku raspru, želi da predloži da svu
pokretnu i nepokretnu imovinu kneza Mihaila u Srbiji prepušta narodu, Milanu i daje u
dobrotvorne svrhe, ako njemu i njegovoj porodici prepuste bez smetnji knežev posed u
Vlaškoj i Ivanku. Pravo Nikolićevih je jasno, ali bi ipak moglo doći do dugog parničenja,
koje će se ovako možda moći izbeći. Imovina koje se odriču iznosi barem 3 miliona.

24. jun
Celo pre podne bilo mi je veoma zlo, imao sam vatru i bila me je obuzela takva
slabost da sam jedva mogao da se krećem. – Po podne je bio kod mene Longvort i upitao
da li bih bio voljan da posetim Milana. Odgovorio sam: svakako. Prema tome govorićemo
s Milivojem i u dato vreme posetićemo ga, ali ne zajedno već svaki posebno i bez ikakve
ceremonije. – Po podne sam otišao Jonesku i zajedno s njim Marinovićki, kod koje je bila
i Julka Pržić s družbenicom. Marinovićka je pričala da je već čula kako i njenog muža
 60

optužuju za saučesništvo u kneževom ubistvu, dalje se žalila koliko su ljudi nezahvalni. Iz

svega ovoga, kao i iz drugih obaveštenja, vidim da se smanjuju Garašaninove i
Marinovićeve šanse da postanu namesnici, a da Milivoj počinje čvrsto stajati. Isto to je
rekao danas i Fedor Nikolić, iako bi on više voleo za namesnika Garašanina.

25. jun
Odlazim u Ministarstvo i molim Petronijevića da mi pošalje dve ulaznice za javni
pretres protiv optuženih, koji počinje sutra. On mi predaje jedan spis, u kome nastoji da
dokaže da su Miletić, Janković, Karavelov i drugi bili umešani u ubistvo i moli da taj spis
prosledim mađarskoj vladi, a ako pribave još neke podatke i njih će mi saopštiti. Odlazim
Milivoju. Uveravao me je da želi da bude s Mađarskom u najprijateljskijim odnosima. U
tom pogledu je načisto već i s Ristićem. Od Stratimirovića je dobio pisma u kojima se ovaj
nudi za posrednika. Obećava da će mi ih pokazati. Bio je kod njega Subotić iz Hrvatske i
on je nastojao da ga na svaki način ubedi da ne oponiraju Mađarskoj. Kaže da žele da u
Srbiji sprovedu slobodoumne reforme. Umoljavam ga da mi saopšti kada mogu posetiti
Milana, i obećavam mu da ukoliko vodi politiku prijateljstva prema Mađarskoj može uvek
računati na našu podršku. Napominje još da se Ristić u Petrogradu uverio u to da Rusija
neće da pomogne Srbiti u zauzimanju Bosne, ona hoće samo da podbada narode protiv
Turaka da bi zatim mogla da lovi u mutnom. – Pišem Bajstu izveštaj o dolasku kneza
Milana i da će Milivoj verovatno biti izabran.46 – Od Andrašija je stigao šifrovani
telegram da se iz Hamburga za beogradskog trgovca Lazara Trifkovića isporučuje preko
Bazjaša 30.000 pušaka, pa treba da doznam da li se to vrši sa znanjem vlade. Odmah
odlazim Milivoju i pitam ga o tome. Odgovara da je Trifković njegov liferant i očekuje
8.000, a ne 30.000 pušaka. Ovo javljam odmah telegrafski. Andrašiju šaljem onaj spis i u
isto vreme pišem izveštaj o onome što sam čuo od Milivoja.46a – Ceo dan se još uvek loše
osećam. Ujutro sam već bio pozvao i lekara, ali nije našao za potrebno da mi nešto
prepiše. Veoma sam slab.

2 6 . ju n
Danas je počeo završni pretres protiv lica optuženih za ubistvo kneza. U tu svrhu je u
dvorištu policije podignuta jedna daščara slupana od drveta i od granja. Bio sam tamo s
Teodorovićem već u pola devet. Bilo se iskupilo mnogo ljudi. U devet časova došao je sud
i izveli su i optužene, sve u okovima i u pratnji stražara. Zaista, skoro svi imaju vrlo zla
lica. Mogli smo da saslušamo samo čitanje optužnice, jer je u pola jedanaest trebalo da
idemo prestolonasledniku Milanu. – Tačno u pola jedanaest ja i Teodorović bili smo u
Konaku. Petronijević je uveo mladog kneza, koji nas je primio u prisustvu svog vaspitača
Hieta. Zadržali smo se nekih četvrt časa. Knez izgleda veoma živo i pametno dete, ali je
još sasvim dete. – Na povratku kući napisao sam Bajstu jedan, po formi privatan izveštaj,
u kojem sam mu razložio da pošto izgleda sigurno da će Milivoj biti izabran u
 61

namesništvo, za sada pre izbora neće biti potrebe za troškovima. Dalje sam pomenuo da će
to biti potrebno možda kasnije, kada ćemo Milivojevo prijateljstvo morati novcem da
branimo od ruskog primamljivanja. Na kraju sam nastojao da pokažem da Milivojev izbor
može za nas biti velika dobit ako ga budemo mogli iskoristiti, jer on ne samo da je obećao
da će da vodi prijateljsku politiku prema nama već ga na to nagoni i sopstveni interes,
pošto nije prijatelj Rusa.47 Ovu poslednju tačku nisam, međutim, saopštio Teodoroviću,
kao ni ono što sam s Milivojem govorio. – Zaboravio sam da pribeležim48 da me je Bajst
sinoć kasno telegrafski pitao koliki mi je iznos potreban za tajne izdatke. Na ovo sam
odmah telegrafisao da mi sada ne treba ništa, a zato sam i napisao gornji izveštaj. Bio je
kod mene dr Polak, ali ovog puta ne kao lekar već kao politički glasonoša. Ispričao je,
naime, da Milivoj hoće da vlada s Ristićem i s Crnobarcem, a sva ova trojica su veliki
prijatelji Rusa. On to zna otuda što Milivoj hoće da dr Marineka, koji je, kao što je uopšte
poznato, ruski plaćenik, pošalje u Beč da vrbuje lekare. Ovo ne može imati drugi cilj nego
da se ruskom pomoću zauzme Bosna. – Zahvalio sam Polaku na ljubaznosti, ali mislim da
sam bolje informisan od njega. – Dobio sam od Gide Radaija telegram, u kome mi
poverava da doznam da li je Emil Petrović iz Novog Sada osumnjičen za učešće u
kneževom ubistvu. – Odneo sam ovaj telegram Milivoju. Rekao je da još ne zna, ali će se
raspitati. Ovom prilikom ponovo sam duže razgovarao s njim. Tvrdio je da će sigurno biti
izabran, a da u to bude što sigurniji postaviće dva bataljona svojih najvernijih vojnika
naspram skupštine u Topčideru. Njegovi drugovi u Namesništvu biće Ristić i Gavrilović.
Tvrdio je da želi da vodi najprijateljskiju politiku prema Mađarskoj, i to tako da se između
mađarskog naroda i južnih Slovena razvije najprisnije savezništvo te da ako ustreba i
brane jedni druge, s jedne strane od ruskog i turskog uticaja, a s druge strane protiv
Austrije. Ako se to ostvari49 on će učiniti sve da se naši Sloveni potpuno izmire sa nama.
Želi da održi integritet turske imperije još dugo vremena, već i zato da bi u Carigradu
stolovala jedna protivruska sila. Međutim, želi s vremenom i to da se uprava nad Bosnom i
Hercegovinom preda Srbiji, naravno uz plaćanje poreza Turcima. Ako bi ovo uspelo, bio
bi spreman da u cilju arondizacije naše Hrvatske prepusti neke bosanske teritorije. Ako bi
se prijateljstvo s Mađarskom učvrstilo, bio bi voljan da između nas ukine carinske
barijere. Kao upravljač Srbije namerava na svaki način da joj da slobodnije institucije. To
je njegova politika. I veruje da su južni Sloveni, Mađari, Grci i Vlasi pozvani da u ovom
delu Evrope obrazuju jedan jak savez; u kakvom vidu će se on javiti, da li kao jedna velika
republika ili monarhistička konfederacija sitnijih država, to se sada, naravno, ne može
odrediti, ali po njegovom mišljenju samo savez ovih naroda može da obezbedi njihovu
budućnost i može da ih učini, pojedinačno i sve zajedno, velikim.
Moje omiljene stare ideje! Sve što je Milivoj rekao već je odavno lebdelo preda
mnom. Velika dunavska konfederacija na demokratskim osnovima, koja ujedinjuje
različite ali otprilike brojno jednake narode od kojih svaki može strahovati od toga da će
spoljne sile potiskivati njegovu nacionalnost i individualnost. Okupljeni, pak, u
 62

prijateljskom savezu svi mogu da sačuvaju svoju individualnost i jedni druge zaštite od
svakog spoljnjeg uticaja. – Bila bi neobična igra sudbine kada bih upravo ja mogao da
sudelujem50 u ostvarenju ovih ideja, s kojim sam se kao mladić tako dugo nosio u svom
usamljenom sobičku. – Milivoj je obećao da će, čim se stvari srede, opširnije i iscrpnije
govoriti sa mnom, ali samo sa mnom, bez ikakvog posrednika. – Nemam razloga da
sumnjam u Milivojevu iskrenost, naročito zbog toga što je izneo i svoj plan o Bosni. Sve
je tako plauzibilno, naročito ako ovde uračunamo i njegovu ličnu ambiciju, da mu u tom
pogledu moram pokloniti poverenje. Prećutkuje možda samo to da je on u ovoj viziji
budućnosti glavnu ulogu namenio Srbiji, kao što i ja ne govorim o tome da je ja, opet,
namenjujem Mađarskoj. Nisam mogao da se suzdržim da mu ne kažem da će, ako
sprovede svoj plan, biti jedan od najvećih ljudi novijeg vremena, a obasuo sam ga još i
drugim pohvalama. Rekao sam mu i to da ako mu posle izbora bude potreban novac, ja
mogu da raspolažem izvesnim iznosima. – Pred veče sam dobio od Petronijevića jedan akt
u kome me poziva da telegrafski od mađarske vlade tražim da u Pešti ili u Sentandreji
stavi pod nadzor Filipa Stankovića, koji takođe izgleda da je saučesnik i boje se da će
pobeći. Odmah sam telegrafisao Andrašiju, a dostavljeni mi akt poslao sam poštom. –
Uveče nešto pre sedam časova završni pretres bio je zaključen. Teodorović je bio prisutan
do kraja. Optuženi su priznali da su oni počinili delo i da su hteli da ubiju i članove vlade,
pošto su imali nameru da promene oblik vladavine i samo ako ne uspeju s republikom da
dovedu na presto mladog Karađorđevića. Inače su poricali da su imali bilo kakvu vezu s
Karađorđevićem.

27. jun
Teodorović piše dugačak izveštaj o završnom pretresu. 51 – Bio sam kod Oreškovića,
ali kod njega sam mogao da ostanem samo kratko vreme. Izgleda mi da u Hrvatskoj
raspoloženje nije najbolje, nisu zadovoljni sopstvenom deputacijom, a naročito ne vole
Rauha. Kada je pre kratkog vremena Orešković iz Hrvatske otišao u Peštu pa nije tamo
našao Andrašija, koji je upravo pratio Napoleona, poverio je Tiru da prenese njegova
zapažanja Andrašiju. Pišem Andrašiju i šaljem mu kopiju svog izveštaja Bajstu, kao i
izvesne napomene o verovatnom sastavu namesništva. Od Bajsta dobijam instrukcije,
saopštava mi da Rusija u Carigradu sada udešava da umesto Milana dovede na presto
crnogorskog kneza i hoće na to da navede Portu, ali je ova ne sluša.

28. jun
Grof Edmund Ziči poslao mi je svoje fotografije s krunisanja, jednu meni, a drugu
Simiću kod koga je bio smešten. Odneo sam jednu Simiću i tu čuo da presuda ubicama
neće biti izrečena sutra, jer se očekuju nova priznanja. – Od Fedora Nikolića čuo sam da
se Marić, kada je čuo da se Karađorđević buni što ga sumnjiče, a da izvršioce dela naziva
ubicama, razgnevio, zatražio hartiju i dao nova priznanja, koja Karađorđevića veoma
 63

kompromituju. U Nikolajevićevoj bašti našli su u saksiji za cveće 4 000 i nekoliko stotina

#, tako presuda stvarno neće sutra biti objavljena.

29. jun
Skovaso me pismeno upitao da li hoću da učestvujem na jednoj konferenciji kod
Longvorta. Naravno da sam u rečeno vreme u 11 časova bio tamo. Uskoro su se iskupile
sve naše kolege. Šiškin, Skovaso i Engelhart su najpre napali Longvorta zbog posete
učinjene Milanu. Naročito Šiškin ne može da se uzdrži a da se gde god može ne izjašnjava
protiv Obrenovića. Tako je odmah posle kneževog ubistva rekao da narod ne žali za
knezom i da on veruje da će izabrati Karađorđevića. Danas, pak, kada se povela reč o
Milanu ispričao je da je video Milana na šetalištu u Bukureštu 1859. kada je ovaj imao tek
tri ili četiri godine, i kada ga je upitao ko je, dete je navodno odgovorilo: Ja sam srpski
knez. – Pošto su se kolege malo isvađale prešli smo na stvarni predmet konferencije,
naime na to šta da uradimo posle Skupštine, pa smo odlučili da kod Milana odemo
korporativno i u uniformama, a kod namesnika takođe u uniformama, ali pojedinačno.
Vraćao sam se sa Skovasom po kiši, svaki pod svojim kišobranom. Međutim, ispod
kišobrana nastojali smo da se nadmudrimo, izgleda da on dobro sluti da makoliko mi
isticali nemešanje, ja nisam taj koji ostaje neaktivan. Bila je to greška s njegove strane što
mi je to svoje gledište tako jasno stavio do znanja. – Stvar nasleđa Nikolićevih rešena je,
barem ovde. Oni su sastavili jedan dokument o poklonu koji je ovdašnja vlada prihvatila i
kojim se već sada pozivaju vlaške vlasti da im ne prave smetnje. Deo nasledstva u Vlaškoj
iznosi nekih 130.000 katastarskih jutara. – Od Bajsta je stiglo uputstvo da, isto kao ranije
Lenk, šaljem izvode iz srpskih novina.52 Strahovito glupa naredba, šta će nam onda biro za
štampu ako se mi moramo baviti i ovakvim tričarijama.

30. jun

Rano ujutro Nikolićevi su došli da se oproste, jer danas odlaze kući. – Pisao sam
Andrašiju i upozorio ga da će doći kod njega Fedor Nikolić, ali da ne politizira s njim
mnogo o srpskim stvarima, inače sam ga hvalio i preporučio za neko upražnjeno mesto
velikog župana, kada tome dođe vreme. – Napisao sam Bajstu izveštaj o raznim
sitnicama.53 Posetio sam Ristića, koji je juče bio kod mene ali me nije našao. Dugo smo
razgovarali. Ispričao je svoje razgovore s Andrašijem pre dva meseca. Predmeti ovih
razgovora bili su: jurisdikcija, železnica i austrijske osvajačke težnje. O svemu ovome
Andraši se, po njemu, vrlo povoljno izjasnio. – Pomenuo je dalje da oni u Srbiji žele sada
da sprovedu u život slobodoumnije mere. U velikoj sam meri hvalio taj plan. Naravno,
nijedan od nas nije pomenuo da znamo da će on verovatno biti jedan od članova
Namesništva. – Od Engelharta sam čuo da će u Skupštini verovatno interpelirati vladu u
vezi s kneževim ubistvom i zbog nedovoljnih mera bezbednosti i pripisujući joj, možda,
 64

saučesništvo u zločinu hteti da je stave pod optužbu ili barem pozovu na odgovornost.
Pitao sam Engelharta od koga je to čuo, odgovorio je: od Srba. Ako je tako, onda je to čuo
od Marinovića, inače u pronošenju ovih vesti vidim njegovo, Šiškinovo i Skovasovo delo.
Dobio sam od Andrašija pismo, u kome mi saopštava: a) Bajst u početku nije hteo da
vodi aktivnu politiku prema Srbiji, međutim, on ga je nagovorio; prilaže kopiju jednog
svog pisma Bajstu u vezi s tim. b) Privoleo je Bajsta i u pogledu troškova za tajne ciljeve,
samo me upozorava da usled naših ustavnih prilika ovaj iznos ne može biti velik. Ovo mi
više nije ni potrebno, kako sam mu već napisao u svom izveštaju. – c) Obaveštava me da
je kralj. vladin komesar Ast uhapsio u Novom Sadu Karavelova i Vladu Jovanovića i
sproveo ih u Petrovaradin. Miletića će verovatno takođe smeniti s položaja
gradonačelnika. Filip Stanković je pod prismotrom. – General Radosavljević (neko vreme
bio je konzul u Beogradu) premešten je s granice, jer je Karađorđevićev prijatelj. Mogu da
izjavim beogradskoj vladi da je s naše strane sve učinjeno da se saučesnici pronađu. – d) U
pitanju železnice ostaje pri svom gledištu, naime da se vežemo na srpsku prugu, a ne na
bosansku.53a
Dobio sam pismo od Mavra Ludašia, u kome javlja da su Pešti naplo (Peštanski
dnevnik), Pester Lojd i Debate voljni da prime profesora Rozena za dopisnika, a da on
sam pregovara o uslovima. – Srpska vlada zatražila je izručenje Filipa Stankovića i Pavla
Trifkovića. Zahtev sam odmah poslao Andrašiju. Kraljevski komesar Ast me je telegrafski
pozvao da srpska vlada sasluša Pavla Radovanovića o tome šta je tražio od 4. do 12. marta
u Novom Sadu i s kim je razgovarao. Ovaj telegram saopštio sam srpskoj vladi.

1. jul
Posetio sam Hieta, Milanovog francuskog vaspitača, koji je došao s njim iz Pariza i
sigurno će i ostati ovde. S ovom osobom treba da stupim u dobre prijateljske odnose. –
Dobio sam pismo od kraljevskog komesara Asta u kome me moli da putem srpske vlade
sprovedem saslušanje izvesnog Borića, koji je, navodno, u Kamenici održavao sastanke s
Jankovićem, Jovanovićem i Miletićem. Prosledio sam stvar Petronijeviću.
Trebalo je da se uveče skupimo kod Šiškina da se posavetujemo kako odeveni da
dođemo na sutrašnju skupštinu. Međutim, u toku dana sam se sreo s Longvortom, koji mi
je rekao da nije potrebno da se sastanemo, jer nećemo ići u uniformama. Kasno uveče,
međutim, Šiškin me je zamolio da dođem k njemu. Otišao sam, i uskoro svi smo bili na
okupu. Šiškin je izjavio da će on, imajući kategorička uputstva od svoje vlade, na svaki
način otići u uniformi. Odmah su mu se priključili Skovaso i Engelhart. Longvort, Rozen i
ja nastojali smo da dokažemo koliko je to suvišno u jednoj takvoj prilici kada nismo dobili
ni redovan nalog, ali smo izjavili da sve ovo smatramo takvom sitnicom da o njoj ne vredi
raspravljati, pa ako oni obuku uniforme obući ćemo ih i mi. – Dobio sam pismo od
Sendija u kojem mi šalje „Cessions Urkunde“ koji se odnosi na moj kasaperski dug s
primedbom da ga sada već mogu potpisati i kada to uradim da mu ga pošaljem. – Dobio
 65

sam telegram od Andrašija, u kome mi javlja da će Edmund Ziči doći u Beograd kao
predstavnik kneginje Julije u pitanju ostavine kneza Mihaila, međutim, on, Andraši, neće
nikako da se meša u ovu stvar.

2. jul
Ujutro je došao Edmund Ziči i odseo kod mene. – U 8 časova otišao sam u svečanoj
uniformi s Teodorovićem na otvaranje Skupštine. Za Skupštinu su u dolini između
Topčidera i Košutnjaka podigli sa svih strana otvorenu ali natkrivenu drvenu zgradu na
stubovima. Nedaleko od nje logorovali su pod šatorima poslanici. Na okolnim brdima,
pak, bila je postavljena narodna vojska, sastavljena od ljudstva sa po 4 čoveka iz svakog
bataljona širom zemlje. Vidovdan je javio da je i narodna vojska želela da učestvuje u tom
velikom nacionalnom činu i zato su joj dozvolili da svaki bataljon pošalje 4 čoveka, ali im
je zapravo Milivoj naredio da dođu, kako bi ih u slučaju potrebe mogao koristiti protiv
Skupštine. Bile su još tu i tamo raspoređene pojedine čete stajaće vojske. – U drvenoj
zgradi bio je podignut podijum za predsedništvo, senat i ministre, a pored njih na dve
strane za konzulate. Ceo kraj pokazivao je veoma lepu i živopisnu sliku. – Od 504
poslanika nije došao samo jedan, a i taj zbog teške bolesti svog sina. Verifikacija je
izvršena još sinoć i danas rano ujutro. Za predsednika su izabrali beogradskog trgovca
Karabiberovića. Zasedanje je otvorio Marinović kao predsednik privremene vlade. On je
pročitao svoj govor, u kome je naglasio da Skupština nema da uradi ništa drugo osim da
potvrdi kneza, odredi njegovu civilnu listu i izabere namesništvo. Prilikom pomene
Milanovog imena ceo skup je započeo da kliče „Živeo!“. Zatim je održao govor šabački
prota, koji se u lepom spomen slovu sećao kneza Mihaila, pri čemu su mnogi plakali.
Zatim je jedan poslanik iz Beograda, istakavši da Skupština zapravo ne bira kneza, jer je
zakon već utvrdio red nasleđivanja, predložio proglašavanje Milana, a to je odmah i
učinjeno usred ustajanja celog skupa i mnogobrojnih „Živeo!“ i „Hura!“ uzvika. Takođe je
jednoglasno primljena i dosadašnja civilna lista (40.000 #), samo što su se mnogi izjasnili
spremnima dati i više. Neki drugi poslanik predložio je članove Namesništva, i to:
Milivoja Blaznavca i Jovana Ristića, jednoglasno primljenih, i, kao trećeg, senatora
Jovana Gavrilovića. Tada je jedan od poslanika tražio da prva dvojica biraju trećega,
takvog sa kojim će moći da se sporazumevaju. Kada su mu, međutim, objasnili da po
zakonu i treći namesnik mora da bude biran, a Milivoj ga je umirio da su oni savršeno
zadovoljni Gavrilovićem, ovaj je takođe izabran aklamacijom. – Tada su grunuli topovi i
jedno izaslanstvo otišlo je u Topčiderski konak, gde je čekao Milan. Uskoro se Milan i
pojavio na konju u uniformi pukovnika, u pratnji Blaznavca, više oficira, garde, konjice i
narodne vojske. Pred Skupštinom su sjahali i Milan se popeo na tribinu predsedništva.
Dočekan je uzvicima „Živeo!“ Održao je kratak govor, posle čega su članovi Namesništva
položili zakletvu na vernost njemu i zakonima. Time je, ne mnogo kasnije od 10 časova,
sve bilo gotovo. Milan je još održao smotru okupljene vojske, mi smo se, međutim, vratili
 66

kući i telegrafisali Bajstu, Prokešu i Andrašiju. – Teodorović je napisao izveštaj u kome je

opisao ceo tok Skupštine, pa smo taj izveštaj poslali u Beč, Carigrad i Budim. – Od
konzula nije bio prisutan samo Engelhart, čija je žena jutros rodila ćerku.
Saopštio sam pomoćnom uredniku Vidovdana Rozenu Ludašijevo pismo. Pester
Lajdu već šalje dopise, želeo bi još samo Naplo-u, pa ću pisati o tome Žigmondu
Kemenju. – Petronijević je poslao na Astovo traženje izvršena saslušanja Đorđa
Radovanovića i Ivkovića. – Edmund Ziči mi je predao pismo Gide Radaija, u kome se
raspituje za dve osobe koje se navodno nalaze u manastiru Ravanici u Sremu. Dao je,
međutim, tako nepotpuno njihov opis da će ih teško biti pronaći. Dalje me je obavestio da
mi može staviti na raspolaganje jednog pouzdanog čoveka, ako mi treba, a može mi
poslati i novaca za tajne izdatke. Na kraju me molio da ga obavestim o onima koji su
kompromitovani u ubistvu. – Edmund Ziči mi je dao da pročitam ugovor između kneza
Mihaila i kneginje Julije, koji su sklopili prilikom njihovog razvoda, i Štrosmajerov akt o
rastavi od stola i postelje. On tvrdi da rastava nije dovoljna i tako kneginja Julija ima
pravo na nasledstvo. Mi ga, doduše, nimalo nismo podsticali i izgleda da je na naš savet
pristao da najpre pokuša da se prijateljski nagodi. Odavde namerava da ode Štrosmajeru
da od njega izdejstvuje pismeno da razvod od stola i postelje u stvari ne postoji. Molio me
da pođem s njim kod mitropolita, pošto ovaj zna samo srpski, a on bi hteo da s njim govori
o ovoj stvari. Odbio sam rekavši da se ne mogu u to mešati. – Pošto želim da nasledstvo
dobiju Nikolićevi, odmah sam pisao Fedoru Nikoliću i obavestio ga o svemu što sam
saznao o Zičijevim planovima. – Došao je Šiškin da mi zahvali što ga nisam pustio samog
da se pojavi u uniformi danas na zasedanju Skupštine. Iako dobro krije svoje misli, iz
pojedinih njegovih reči nazire se da nikako nije zadovoljan tokom stvari.

3. jul
Edmund Ziči je danas u podne najzad otputovao. Juče sam se dosađivao sa njim
čitavo veče, a danas celo pre podne. – Kako sam obavešten, vlada je sinoć podnela
ostavku i danas su već naimenovani drugi, kao Cenić, Marković, Mihajlović i Jovanović,
koji većinom vode još i poneko drugo ministarstvo. – Juče po podne u Skupštini, ne na
zasedanju već samo privatno, izrazili su Namesništvu neke svoje želje, kao što je izmena
policije, uvođenje odgovornosti ministara itd. Namesništvo ih je uveravalo da će imati u
vidu njihove želje. – Pisao sam Žigmondu Kemenju i preporučio Rozena za dopisnika
Pešti Naplo-a.

4. jul
Hiet me je opet posetio. Želi kasnije da više razgovara sa mnom, naročito o
Mađarskoj.

5. jul
 67

Danas je obavljeno Milanovo pomazanje. – Zbog toga sam se u deset i četvrt,

naravno u svečanoj uniformi, odvezao s Teodorovićem pred Sabornu crkvu. Ulice su bile
prekrivene silnom masom, a naročito okolina crkve. Crkva je bila dupke puna. Za
nekoliko minuta iskupio se ceo konzularni kor, mi smo stajali sasvim napred. U pola
jedanaest stigao je knez u pratnji namesnika i novih ministara. Na vratima su Milana
sačekali mitropolit i 20 sveštenika. Pošto je mladi knez stao pod baldahin i pročitao stav iz
pravoslavne molitve, počeo je obred koji je trajao tri četvrti časa. Na završetku obreda
mitropolit je pomazao kneza i održao propoved. Knez se zatim odvezao kolima u Konak, a
mi za njim. Sva vojska koja se trenutno nalazila u Beogradu bila je raspoređena počevši
od velike pijace do Konaka. Ulice su bile pune radoznalaca. Kada se konzularni kor
sakupio u Konaku došao je Milan u pratnji trojice namesnika i Hieta. Pozdravio ga je
Longvort i poželeo mu dugu i srećnu vladavinu, na šta je mladi knez odgovorio: „Nadam
se da sizerenska sila i ostale garantne sile neće uskratiti onu blagonaklonost koju su
ukazivale mome bratu.“ Ostali smo još nekoliko minuta, a zatim otišli. – Ast mi se ponovo
obratio radi nekih saslušanja. Prosledio sam vladi. – Napisao sam Bajstu izveštaj o veštim
metodima koje je Milivoj upotrebio da postigne svoj cilj, o ruskim intrigama i pomazanju.
Kopiju izveštaja poslao sam Andrašiju.54 – Odgovorio sam Gidi Radaiju. Pouzdanik mi
nije potreban, a niti novac. Podaci o sumnjivim licima iz Ravanice veoma su nepotpuni
itd. – Posetio sam s Teodorovićem Tomaniju, čestitali smo joj. Katarina još uvek nije
dobro, jedan metak još nije izvađen.

6. jul
Jutros su zbog učešća u ubistvu kneza Mihaila streljali Mladena Nenadovića, bliskog
rođaka Karađorđevića. Bilo se iskupilo mnogo sveta, iako je pogubljenje izvršeno u 6
časova ujutro i lila kiša. Kažu da se nije držao onako hrabro kao Mihajlović, i kada je
narod uzviknuo „Proklet bio!“ odgovorio je: „Ja nisam proklet“ 55. Dalje je, navodno,
rekao da on iako je znao za zaveru nije u njoj učestvovao i da uništavaju rep zavere dok
njenu glavu nisu dodirnuli. – Kako čujem, agent ruskog konzulata Toma ide po gradu i
pronosi vest da Milan treba da se veri s nekom ruskom kneginjom. Dalje se govori da će
po želji Skupštine konfiskovati svu imovinu ubica. – Oko jedanaest časova otišao sam s
Teodorovićem u sedište vlade da posetim namesnike. Najpre se pojavio samo Milivoj.
Govorio je o želji skupštinara, to su one iste koje sam već zabeležio.56 Dalje je rekao da je
danas pogubljeni Nenadović dao priznanje na tri tabaka i to mi je i pokazao. Prema ovom
priznanju Karađorđević ne samo da je znao za ubistvo, nego ga je i pripremio. Nekoliko
pasusa mi je i pročitao, naročito onaj u kome stoji da su neki od zaverenika želeli
republiku, drugi stranog vladara, međutim, Karađorđević, znajući da ni jedno ni drugo nije
moguće, pustio ih je da deluju, nadajući se da će on ili njegov sin doći na presto. Prilikom
čitanja Milivoj je u dva maha, odjednom, i to veoma brižno, pokrio spis kako ja ne bih
mogao videti njegovu sadržinu. Zašto je to učinio? Možda je tamo bilo reči o ruskim
 68

intrigama, ili je bilo osumnjičeno više srpskih oficira, a možda je baš neko od strane
Austrijanaca bio terećen za saučesništvo, pa nije hteo da nam pričini neprijatnosti. Rekao
je još i to da je, izgleda, osumnjičen i guverner Bosne Osman-paša. Pitao me da li će
Austrija izručiti Karađorđevića. Rekli smo mu da će to verovatno učiniti ako se dokaže
njegovo saučesništvo. – Tada su došli Engelhart i Šiškin, a odmah zatim i Ristić i
Gavrilović. Ostali smo još neko vreme, zatim smo mi i Engelhart otišli, a Šiškin je još
ostao.
Pala mi je na pamet ideja da pri sadašnjem stanju stvari, a naročito ako budem
mogao da doznam nešto određenije o politici namesnika, trknem u Budim i u Beč da bih
lično s Andrašijem i Bajstom porazgovarao o ovdašnjim prilikama i o tome šta da se dalje
radi. Saopštio sam ovaj svoj plan Teodoroviću, koji ga je mnogo odobravao. – Ceo dan
duvao je jak vetar i pljuštala kiša. Potpuno jesenji dan, koji donekle nepovoljno utiče i na
raspoloženje. Malo sam zabrinut – da li je Milivoj bio iskren u svojim izjavama
prijateljstva prema nama i kako će ići s Ristićem.

7. jul
Pisao sam sarajevskom konzulu Hercfeldu. Opisao sam mu ukratko događaje u Srbiji
i zamolio ga da me obavesti kakav su utisak učinili u Bosni. – Sreo sam se s Engelhartom i
Skovasom, koji su rekli da su od strane srpske vlade saznali da ako bi se u turskom
fermanu Milan priznao kao izborni knez, oni ga neće ni primiti ni objaviti, čak će odbiti da
plate i danak, jer žele da se fermanom prizna i Milanovo nasledno pravo. Engelhart i
Skovaso o tome su već pisali svojim nadležnim poslanstvima. Ni na višestruka moja
zapitkivanja nisu rekli od koga znaju za tu vest, samo sam video da nisu za nju doznali
neposredno od članova Namesništva. Lako je moguće da je to samo Šiškinova i
Skovasova intriga kojom hoće da ugode Srbima. Saopštio sam stvar Teodoroviću,
dogovorili smo se da u vezi s tim govorim s Milivojem. Po nas bi bilo veoma pogodno
kada bi se u Srbiji učvrstila naslednost kneževskog dostojanstva u porodici Obrenovića. –
Izgleda mi da Šiškin nije zadovoljan svojim položajem ovde, i kako sam od njega i od
drugih čuo, želeo bi da zameni Beograd s nekim drugim mestom. Podstiče ga i žena, koja
se ovde jako boji. – Čuo sam danas i za jednu nespretnost svog kolege Rozena, i to od
njega samoga. Pošto se poznavao s Nenadovićima, žena juče pogubljenog Mladena došla
je k njemu i molila ga da interveniše i spase život njenom mužu. Rozen je to i učinio i dva
puta molio Milivoja za njega, naravno bez rezultata. – Od Prokeša je došlo uputstvo u
kome izražava svoje gledište da se iz mojih izveštaja uverio da je osnov ubistva ipak bila
lična osveta. U isto se vreme veoma pohvalno izrazio o mojoj do sada izvojevanoj
povoljnoj poziciji.

8 . ju l
Andraši me obaveštava da su Filip Stanković, Karavelov i Vladimir Jovanović
 69

uhapšeni, a Trifkovića traže. U pogledu izručenja saopštiće mi kasnije vladinu odluku. –

Koristeći ovo saopštenje kao izgovor, odlazim namesnicima, posebno s namerom da se
raspitam o onome. Tražim Milivoja, ali nalazim Ristića. Obaveštavam ga o Andrašijevom
saopštenju, prima ga sa zahvalnošću i zatim sam počinje da govori o onome zbog čega
sam došao. Izneo je da su oni svom agentu kod Porte već poslali uputstva da nastoji
izdejstvovati da Porta prizna Milana kao naslednog a ne izbornog kneza. Ako ovo ne bi
bilo nikako moguće, da ga bar prizna jednostavno kao kneza, samo reč „izborni“ da
izostavi iz berata. Ako Porta ne bi bila voljna da to učini, oni neće objaviti berat. Pročitao
je tajna uputstva koja su u tom smislu upućena agentu. Zatim me je zamolio da nastojim
kod naših u Beču, Carigradu i Budimu da svojim uticajem privole Portu da ispuni njihovu
želju. Spomenuo je kakve je usluge učinila Austrija Srbiji u pitanju utvrđenja, pa se nada
da će joj i sada pomoći. Obećao sam da ću smesta telegrafisati, a i pisati, i pozvao ga da
mi se obrate ukoliko bi im bilo potrebno nešto u čemu im mi možemo pomoći i ja ću
nastojati da to sprovedem. Pred kraj našeg razgovora naišao je i Milivoj. – Vraćam se
pravo kući i telegrafišem Bajstu i Prokešu, preporučivši im ovu stvar. – Kasnije o tome
pišem i izveštaje, u kojima nastojim pokazati da je priznanje naslednosti za nas veoma
važno, jer bi time velikim delom prestale večite borbe oko prestola. Šaljem kopiju i
Andrašiju.57
Predveče je došao k meni Dora (Dauras) i ostao sve do 11 časova. Prilično smo
prijatno proćaskali. On je jedina osoba ovde koja poznaje svetski život i njegove zabave. –
Tokom dana Jonesko mi je predstavio izvesnog vlaškog agenta koji se zove Kogolničan,
ovde je na proputovanju a ide u Peštu, Beč i Pariz. Malo smo porazgovarali o
narodnosnom pitanju, naročito o Erdelju. Nastojao sam da „pokažem“ da ćemo naše
narodnosti u potpunosti zadovoljiti. Izgleda, međutim, da bi oni za Erdelj želeli posebnu
skupštinu. – Bajst je poslao kopiju svog odgovora na papinu alvenciju s ovlašćenjem da se
u nastalim slučajevima izjašnjavam u tamo navedenom smislu.

9 . ju l
Novi ministar inostranih dela Milojković bio je s Ristićem kod mene ali me nisu
našli, jer sam u to vreme bio upravo na jahanju. Posle mnogog sedenja veoma mi je prijalo
malo kasanja po sasvim jesenjem vremenu. – Pošto general Vagner želi da pozdravi
kneza, raspitao sam se o tome kod vlade. Knez će ga primiti u nedelju između 11 i 12
časova. – Po podne sam se s Teodorovićem i Angerom izvezao kolima u Topčider. Tamo
je bio i Milan u pratnji znatnog broja gardista. Došao je na konju. – Uveče sam dobio od
Bajsta telegram u kome me obaveštava da će stvar koju sam preporučio usrdno podržati u
Carigradu.

10. jul
Saopštio sam jučerašnji telegram Ristiću. Veoma se obradovao i mnogo mi
 70

zahvaljivao. U isto vreme uzvratio sam posetu Milojkoviću. – Od vladinog komesara Asta
dobio sam akt u kome me moli da izdejstvujem saslušanje urednika S rb ije Kaljevića s
pitanjem zašto je dao Milovanu Jankoviću 5000 forinti. 58 Prosledio sam akt Srpskom
ministarstvu inostranih dela. – U podne sam s Teodorovićem otišao u Zemun i obavestio
generala o vremenu audijencije. Istovremeno pozvao sam ga za taj dan na ručak zajedno s
porodicom. – Pisao sam Andrašiju o predmetu izručenja kod nas uhapšenih Srba. Izneo
sam mu dosadašnju praksu u pogledu običnih i političkih krivaca, od kojih potonji nisu
bili izručivani. Skrenuo sam mu pažnju na pitanje ne bi li se dotični mogli u isto vreme
smatrati običnim ubicama.58a

1 1 . ju l
Ujutro sam izjahao s Kampom. Rekao je da već mnogi veoma žale što nisu izabrani
Garašanin i Marinović, nezadovoljstvo protiv novog Namesništva počinje da se pokazuje.
– Ja ovo ne verujem; da je propala stranka, na čijoj su strani Šiškin i Skovaso,
nezadovoljna, pa da je čak spremna i da agituje, to je verovatno, ali mase neće stati na
njihovu stranu, barem ne uskoro. Skovaso i Šiškin imaju, naravno, interesa da šire ovakve
vesti, pošto su oni želeli Garašanina i Marinovića. – Bio je kod mene dr Rozen. Rekao je
da je ubeđen da Ristić ne simpatiše Ruse i da samo želi dobro Srbije, pa će se držati bilo
koga, a naročito Mađara ako usled toga Srbiji bude bolje. Saopštio sam mu juče primljeni
odgovor barona Žigmonda Kemenja na svoje pismo, gde rado prihvata Rozena za
dopisnika i moli ga da mu javi svoje uslove. – Najzad sam mogao da uzvratim ručak
svojim kolegama. Bilo nas je petnaestorica, sve sami muškarci. Ručak je dobro protekao.
Za vreme ručka Skovaso i Šiškin spomenuli su da bi sliku na kojoj je snimljen konzularni
kor pre Lenkovog odlaska trebalo, prema već donetoj odluci, dati Marinoviću i
Garašaninu. Longvort i Rozen su primetili da ne znaju ništa o toj odluci, pa iako je to
sitnica sada bi je ipak smatrali političkom demonstracijom. Prepirka oko toga vodila se još
dugo i posle ručka, i na kraju, kako sam čuo, završila se time što su Longvort i Engelhart
obećali da će se potpisati na slici, a Rozen nije. – Posle ručka nekolicina je otišla, međutim
više njih je ostalo sve do sedam časova: nekoliko njih igralo je vist, zatim smo malo svirali
klavir, mačevali se i izvodili svakojake vežbe koje su moguće u sobi. – Pre odlaska gostiju
upustio sam se u razgovor sa Skovasom. Rekao je da je zabrinut za budućnost Srbije, i to
naročito zbog Ristića. Da je Milivoj sam, sve bi bilo u redu, jer on vodi ispravnu politiku,
ali je Ristić, izgleda, naklonjen Rusima. Kada ovu izjavu dodam onome što sam čuo, ne
mogu a da ne pomislim da Skovaso i njegovi (ovamo spada Šiškin i iza njihovih leđa
Garašanin i Marinović), videći da ne mogu sada ništa učiniti protiv Namesništva imaju
plan da makar izazovu rascep među ljudima na vlasti, pa bi zbog toga želeli da
diskredituju Ristića, znajući da će ruski i talijanski uticaj jako opasti ako ovaj uspe da
sprovede svoje planirane reforme. Više bi voleli, dakle, da vide samog Milivoja na vlasti,
čak bi voleli da on sprovodi vojnu diktaturu, 59 jer bi tako lakše bilo agitovati protiv njega i
 71

oboriti ga s vlasti. Ja sam barem tako shvatio plan te gospode i to zaključujem iz svega
onoga što sam čuo. Kada smo kasnije pošli u šetnju, Skovaso je i s Teodorovićem vodio
razgovor u tom smislu. Ja se u ovakvim slučajevima, naravno, oprezno izjašnjavam i uvek
kažem samo toliko da bi dotični imao priliku da nastavi razgovor. – Uveče sam od
Prokeša dobio telegram, u kome izražava nadu da će u Carigradu priznati naslednost
kneževog dostojanstva.

1 2 . ju l
Ujutro je prešao iz Zemuna general Vagner zbog audijencije. – Posetio me
Marinović. Smisao onoga što je rekao bio je da smatra da će Srbija isuviše brzo dobiti
slobodoumne ustanove za koje još nije sazrela, pa strahuje da će to izazvati mnoge
nevolje. Naravno, suviše je pametan da bi pomenuo imena, ali svaka njegova reč odaje
nezadovoljstvo i neprijateljsko raspoloženje prema namesnicima. To me samo još
učvršćuje u mišljenju izraženom pod br. 366 str. 68.60 – Otišli smo s generalom Vagnerom
knezu. On nas je primio u Milivojevom i Hietovom društvu. Ja sam sedeo pored Milivoja.
Rekao sam mu da ću ga obavestiti o nekim intrigama, (podrazumevajući pod tim one
napred navedene). Odgovorio je da namerava da me kroz koji dan poseti pa će i on meni
nešto saopštiti, naročito o izvesnoj ponudi koja mu je „ispod ruke“ stavljena sa severa. –
Kod mene su ručali Ali bej sa ženom i Kampo sa ženom, koje sam pozvao jer je bilo
predviđeno da tu ruča i generalica sa sestrom. One, međutim, nisu došle zbog bolesti
jednog deteta. Na ručku su bili još i general, Skovaso, Radovski i baron Šolten. Ručak je
protekao veoma veselo, a zatim smo svi (osim Skovasa i Radovskog) otpratili generala do
Zemuna, a on opet nas sa svojim ženama, koje su nas već čekale na obali, natrag u
Beograd i tek smo se ovde rastali. – Dobio sam od Bajsta telegram u kome me je
obavestio da će, prema vesti dobijenoj od Prokeša, pitanje naslednosti biti u Istanbulu
verovatno povoljno rešeno.61

13. jul
Ristić je došao k meni i predao zapisnike sa saslušanja Filipa Stankovića i Trifkovića
koji dokazuju njihovo saučesništvo u zločinu, i zamolio da ove spise, propraćene molbom
srpske vlade za izručenje imenovanih, dostavim mađarskoj vladi. Obećao sam da ću sve
odmah poslati. Predao mi je još jedan spis u kome srpska vlada poziva Karađorđevića da
predstane na završni pretres 23. tek. meseca, ili da imenuje branioca. Ovo ću uručiti preko
peštanske opštine. – U pogledu izručenja rekao sam mu da još nisam dobio nikakvo
obaveštenje, ali sam pre dva dana čitao u Lojdu da mađarska vlada neće izručiti dotične,
već je delegirala sud grada Pešte da im sudi. – Dalje je Ristić pomenuo da su oni uputili
svog agenta u Istanbulu da saopšti svoje instrukcije Prokešu, međutim Prokeš je već ranije
bio preduzeo korake za priznavanje naslednosti. – Pisao sam Andrašiju i zamolio ga da se
dostavljeni zapisnici verno prevedu, dalje da me po mogućnosti telegrafski izvesti u
 72

pogledu izručenja. Ovo pismo predao sam na poštu zajedno sa spisima koje mi je predao
Ristić.

14. jul
Posetio sam mitropolita da mu zahvalim na voću koje mi je u subotu poslao, ali
pošto je bio za ručkom nisam mogao da uđem k njemu. Isto tako nisam našao kod kuće ni
Garašanina. – Posetio me je Fedor Nikolić koji je juče stigao s Milošem Bajićem. Došli su
u vezi sa nasleđem, a iduće nedelje odlaze u Vlašku. – Dobio sam pismo od Sendija u
kome raspravlja pitanje kasaperske cesije. Ja je, naime, nisam potpisao, jer bečki
Zemljišni kreditni zavod hoće da intabuliše svoja prava na drugom mestu, ali je na III
mestu intabulisano Demelićevo potraživanje. To sam 7. o.m. bio napisao Sendiju i sada mi
saopštava da je o tome obavestio Kreditanštalt, koji se zahvaljuje, jer bez toga se cesija ne
može izvršiti. Pisao je u isto vreme i Demeliću. Odmah sam i ja pisao Demeliću i zamolio
ga da dopusti intabulaciju na II mestu, međutim, na tom ne insistiram jer mi je savršeno
svejedno da li treba da platim Belgijancima ili bečkoj banci. O tome sam izvestio i Sendija
i mamu.

15.
Ujutro sam posetio Fedora Nikolića i pozvao ga za sutra s Bajićem na ručak. –
Primio sam platu, 89 # uputnicom koju je Dilgskron poslao agenciji Parobrodarskog
društva. Dilgskron je pisao da su u Beču sa mnom veoma zadovoljni, slično piše i Bela
Orci, od koga sam takođe dobio pismo. Samo neka sve ne ostane na zadovoljstvu, već
neka to i opipljivo izraze. – Garašanin me je posetio, ali sada on mene nije našao kod
kuće. Međutim, Miša62 me je već našao. Iz njegovih se reči takođe vidi koliko bi želeo da
su Garašanin i Marinović namesnici. – Posetio me je Longvort. Razgovarali smo o tome
koliko je ruski uticaj opao i da sada treba da nastojimo održati ovaj povoljni smer. Izrazio
se veoma pohvalno o mom ponašanju i rekao da je o tome obavestio i svoju vladu. –
Posetio sam Marinovića. Ostao sam dugo kod njega, nismo politizirali ali ipak nije mogao
sasvim da prikrije svoje nezadovoljstvo.

16. jul
Teodorović mi je saopštio jedno Maurijevo pismo u kome ga ovaj obaveštava da nije
otišao u Peštu nego je nastavio svoje istraživanje, jer hoće da popravi svoju grešku. Moli
da mu javim na poste-restante u Osijek ako hoću i dalje da ga angažujem i da mu pošaljem
novaca. Saopštava da je prikupio mnoge vredne podatke i jednu promemoriju. Moli da ga
angažujemo. – Došao je kod mene izvesni Karl Miler, urednik nekog nemačkog
bulevarskog lista u Pešti, i zatražio savet šta da učini jer je pre 20 godina knezu Milošu
(sigurno, međutim, Milanovom ocu) pozajmio 200 forinti i nije dobio svoj novac, pa bi
sada hteo da dođe do njega. Pismeno nema ništa. Rekao sam mu da ode ministru
 73

inostranih dela koji je u isto vreme i tutor mladog kneza. – Bio je kod mene Miloš Popović
i saopštio da vlada ne daje više subvenciju Vidovdanu, pa me stoga moli da u Budimu
izdejstvujem za njega subvenciju ili neko zaposlenje kod nas. – Dobio sam pismo od
Moldenhauera u kome nudi da obrazuje konzorcijum za izgradnju srpskih železnica i moli
da ga obavestim o uslovima. – Posetio me Milivoj. Dugo smo razgovarali. Predmet našeg
razgovora bio je otprilike ovo:
a) Pokazao mi je jedno pismo od Stratimirovića u kome mu ovaj piše da je on
(Milivoj) okružen još mnogim opasnostima i neka se čuva. On (Stratimirović) uživa
Andrašijevo poverenje, uskoro će ići u Mehadiju i voleo bi da se sretne s njim u Zemunu.
b) Rekao je da je Paja Radovanović pokušao da podmiti tamničara, međutim ovaj ga
je prijavio komandantu tvrđave Knićaninu, od koga je dobio uputstvo da se pravi kao da
pristaje na podmićivanje. Sledstveno tome Radovanović je preko tamničara pozvao k sebi
jednog od podoficira Mladena Nenadovića i predao mu jedno pismo. Podoficir je po
odlasku, naravno, uhapšen. Pismo je bilo upućeno Trifkoviću i u njemu je Radovanović
pisao da je hteo da spase Karađorđevića, ali pošto je Vilotijević otkrio od koga je dobio
novac morao je i on ponešto da prizna. Sada je, međutim, spreman sve da povuče, ako se
Karađorđević obaveže da će se starati o deci njegove (Radovanovićeve) braće obezbedivši
im 30.000 forinti, pa se nada da će tim moći da spasi i ime, i imanje Karađorđevića. Pošto
je ovo pismo u rukama vlade, biće upotrebljeno na završnom pretresu 23. jula.
c) Pomenuo sam mu da će, prema novinskim izveštajima, mađarska vlada verovatno
odbiti izručenje kod nas uhapšenih lica. Rekao je da je to njemu svejedno, samo neka budu
kažnjeni.
d) Na kraju je naš razgovor uzeo striktno politički obrt. Skrenuo sam mu pažnju na
svoj razgovor sa Skovasom i na zaključke koje sam iz njega izvukao, napominjući da bi
Šiškin i njegovi želeli da u Namesništvu dođe do rascepa, i to u korist Milivoja jer se
nadaju da će on kao vojnik sprovoditi vojnu diktaturu, protiv koje ne bi bilo teško raspiriti
krajnje nezadovoljstvo. Odmah sam, međutim, dodao da ga ove osobe ne poznaju kao
čoveka koji vidi njihove karte i koji, nadati se je, neće skrenuti s terena slobodoumnih
reformi. Na ovo je Milivoj odgovorio da neće odstupiti i da će ostati striktno na terenu
reformi, iako će zbog toga morati da izdrži još mnoge napade. Tako mu je Garašanin dva
puna sata govorio protiv slobodoumnih institucija, a slično i Marinović, Cukić, Hristić, a
na kraju čak i Rajević. Njega, međutim, sve ovo ne može pokolebati i neće dozvoliti da ga
obmanu. Napomenuo sam da se veoma radujem što sam i ja, iako ništa nisam znao o tim
razgovorima, shvatio te intrige. – Dalje je rekao da su ga, kada je on odmah sutradan po
smrti kneza Mihaila proklamovao Milana, Marinović i s njim više njih ljutito napali kako
je smeo samovlasno tako nešto da uradi, i počeli da mu prete. Na ovo im je odgovorio da
je vojska u njegovim rukama, zbog svega toga on sada ne prima savete već naređuje. Hoće
da Milan bude knez, kome se to ne sviđa i ko se suprotstavi biće uhapšen, i nije mu stalo
da li će krv i potocima teći, ali će Milan postati knez. Na ovo su svi omekšali i posle u
 74

Savetu prihvatili sve što je Milivoj hteo. – Na sličan način kada se govorilo o tome ko će
uz njega upravljati Garašanin je satima preporučivao Marinovića, a ovaj opet Garašanina.
On je, međutim, izjavio da će to biti Ristić i Ristić je to i postao. – Upitao sam ga da li ima
poverenje u Ristića, rekao je da glavom jamči da će voditi istu politiku kao on sam.
Spomenuo je da je i mitropolitu zapretio hapšenjem, usled čega će ovaj uputiti sveštenstvu
cirkularno pismo koje će biti sastavljeno potpuno u duhu Milivojevih želja. „Kada je knez
Mihailo umro, napomenuo je Milivoj, raspolagao sam oružanom silom, nedostajale su mi
crkva i inteligencija. Prvu sam zadobio putem mitropolita, a drugu pomoću Ristića, pa ću
tako nastojati da konačno smoždim svoje neprijatelje, a s njima zajedno i ruski uticaj, i to
tako da nikada više ne bude mogao podići glavu.“ Na to sam primetio da je za postizanje
ovog cilja najsigurniji put slobodoumlje i da zato samo ostane na njemu. Odgovorio je da
će nepokolebivo ići tim pravcem, u tom cilju je i uzeo list Omladine Srbiju za
poluslužbeni glasnik.
e) Da bih ga bolje ubedio u podmuklost Rusa pokazao sam mu Bajstov akt u kome
saopštava da je Rusija u Carigradu predložila crnogorskog vladara za srpski presto. Na to
je ispričao da ga je ovde Šiškin obavestio da Porta želi Karađorđevića ili Mišu. Dalje je
rekao da je kod njega bio jedan ruski agent, koji je pokušao da ga izdaleka obrlati.
f) Na kraju je još pomenuo da je Skovaso i njemu izneo pitanje fotografija i tražio
njegovo mišljenje da li i on to smatra demonstracijom, kao nekolicina konzula. Milivoj je
odgovorio da je to samo po sebi veoma neznatna stvar, ali kao i svugde tako i ovde zavisi
od vremena i od okolnosti da li će se shvatiti kao demonstracija. – Zatim je Milivoj otišao.

17. jul
Dobio sam od Andrašija pismo, u kome mi saopštava da je mađarska vlada
prinuđena da odbije izručenje Trifkovića i Stankovića, međutim, strogo će ih kazniti i radi
toga bi želeo da srpska vlada uputi u Peštu lice koje je u potpunosti upoznato sa podacima
procesa; dalje, da se izvršenje presude u Beogradu odloži da bi se eventualno moglo
izvršiti suočenje. – Ovo sam pismo odmah saopštio Ristiću i rekao mu da veoma žalim da
se njihova želja ne može ispuniti, ali je kod nas položaj odgovornog ministarstva težak i
ono ne može učiniti ništa što nije po zakonu. On je to u celosti uvažio, samo je izrazio
bojazan da sa takve udaljenosti i u nedostatku nekih dokaznih sredstava neće moći biti
doneta odgovarajuća presuda. Poslaće traženo lice, a osim toga i sve potrebne podatke.
Suočenje ne smatra mogućim, jer ako bi se one osobe dovele ovamo i posle ponovo
odvele, narod bi to veoma uzeo za zlo. Isto tako, ne mogu odložiti objavljivanje presude i
njeno izvršenje. Video sam da su malo zamerili zbog toga što smo odbili izručenje. Sada
opet treba da ja popravim ovaj rđav utisak.
Obavestio sam Andrašija telegrafski o okolnostima koje mi je Ristić saopštio, a isto
tako, prema traženju srpske vlade zamolio sam ga, za overene prepise spisa koji su nađeni
kod Stankovića i Trifkovića. – Bajstu sam napisao izveštaj o stanju ovdašnje štampe,
 75

izloživši da se ona ne može smatrati predstavnikom javnog mnenja, ali, pošto je to želeo,
prilažem mu nekoliko članaka u prevodu.63 – Andrašiju sam opširnije pisao o okolnostima
pod brojem 389–39064 i još napomenuo da bi s gledišta ovdašnjeg raspoloženja bilo
veoma korisno kada bi Trifković i Stanković bili strogo kažnjeni. Izneo sam mu molbu
Miloša Popovića i preporučio da mu se da subvencija. – Dobio sam od Andrašija telegram
u kome moli da se pošalju u overenom prepisu svi spisi koji se odnose na Trifkovića i
Stankovića, dalje želi da srpski delegat dođe što pre u Peštu, kao i da traženi spisi stignu
sutrašnjom poštom.

18. jul
Saopštio sam jučerašnji telegram Ristiću. Delegat i željeni spisi biće što pre poslani.
Ovom prilikom Ristić je poduže govorio o njihovoj politici, potpuno u istom duhu kao i
Milivoj. Oni se ne odriču aspiracija na susedne slovenske pokrajine u Turskoj, ali za sada
neće početi ništa protiv integriteta turske imperije već kroz postepene slobodoumne
unutrašnje reforme hoće da unaprede civilizaciju. Dalje je pomenuo da je izvesni senator
Majstorović, koji je takođe uhapšen, dao opširno priznanje, po kome je njega Stanković u
Karađorđevićevo ime pozvao da pospeši atentat.65 Zamolio sam ga da nam dostave sve
spise. Naišao je Milivoj, rekao sam mu da Svetovid nije najprijateljskije pisao o Mađarskoj
u vezi s izručenjem. On se zbog toga veoma ljutio i rekao da će govoriti s urednikom.
Srbiji je već izdao naređenje da o nama piše prijateljski, molio me da ga upozorim ako bih
naišao na članak koji bi bio suprotnog pravca. – Teodorović je rekao da se sreo s Banom. I
ovaj mu je tvrdio da sadašnja vlada hoće da sledi politiku kneza Mihaila i da joj nije ni na
kraj pameti da napadne turske pokrajine. Dalje je pomenuo da se Ristić veoma pohvalno
izrazio o meni i da se raduje što sam ovde.
Posetio sam Cukića i njegovu ženu, dalje Petronijevićeve. Lepa Caja, iako je još
malo bleda, ipak je zato uvek veoma lepa. Međutim, moja je poseta niukoliko nije sprečila
da podoji ćerčicu. – Po podne sam izjahao s Mihailom Nikolićem u Topčider, sve do
Košutnjaka. Veoma mi je prijalo ovo intenzivno kretanje. – Dobio sam pismo od Trebiča,
piše da se možemo nadati dobroj žetvi, ali su nadnice vanredno visoke i zato me moli da iz
svog dela dam žeteocima polovinu risa. Dalje mi je javio da Mikloš nije priznao dva
njegova obračuna, pa me moli da nastojim da se oni priznaju. – Došao je akt od Prokeša u
kome mi saopštava da će Porta sastaviti ferman onako kako to Srbi žele.

19. jul
Danas je s velikom pompom održan pomen knezu Mihailu. Nismo, doduše, bili
obavezni da dođemo, ali je ipak većina nas došla privatno, izostali su samo francuski i
engleski konzulat. – Cukić i Petronijević uzvratili su posetu. – Dvojica Nikolića došli su
da se oproste. Mihailo odlazi sutra, a Fedor prekosutra u Vlašku. – Napisao sam Bajstu i
Prokešu izveštaj o politici koju će Namesništvo verovatno voditi, i o nekim intrigama
 76

protivničke stranke.66 – Došao je telegram od Andrašija, u kome saopštava da je dovoljno

ako srpski delegat dođe u Peštu posle tamošnjih završnih pretresa. Obavestio sam Ristića
o ovom telegramu.

20. jul
Otišao sam s Teodorovićem u Zemun da sačekam mamu, koja je stigla u pola
dvanaest. Zajedno s njom prešli smo čamcem u Beograd. – Načelnik Hofman preporučio
mi je dopisnika Nord-Vesta, nekog Poljaka, zove se Gadon, koji mi je postavljao svakakva
pitanja. Odgovarao sam mu, naravno, veoma oprezno i na kraju mu rekao da od mene
neće ništa doznati.67 – Pišem Andrašiju i predočavam mu da bi, ukoliko to zaželi srpska
vlada, trebalo uhapsiti i osuditi i Karađorđevića. – Došao mi je iz Ministarstva činovnik
Stejić s Ristićevom molbom da ga obavestim zvanično o odbijanju ekstradicije. Rekao
sam da još nisam dobio zvanično saopštenje, ali ako ono za dva dana ne stigne ipak ću ga
obavestiti. Na to sam telegrafisao Bajstu, moleći ga da me zvanično obavesti.

21. jul
Došlo je pismo od Čučkovića u kome javlja da su u onom kraju veoma zadovoljni
sadašnjom vladom i da mnogo očekuju od Ristića. Dalje me je obavestio da se razboleo od
zapaljenja pluća. – Ministar pravde B. Horvat poslao mi je 19 spisa koji se odnose na
Karavelova, s molbom da se vrate. Poslao sam spise srpskoj vladi. – Posetio me je
Bedovski i predstavio se mami. Zatim sam se s mamom i Teodorovićem izvezao u
Topčider, sve do Rakovice. – Ministar pravde B. Horvat telegrafski je preko mene
upozorio srpsku vladu na dva od poslatih spisa, pitajući da li Sima koji je potpisao jedan
od ta dva nije Sima Nenadović. – Prokeš je telegrafski pitao da li je istina da su čete iz
Srbije prodrle u Bugarsku, i to na dva mesta. – Dobio sam pismo od Bodnara, u kome me
obaveštava o tome kako stoje naše stvari. Prodaja Oroša od strane Kreditnog zavoda, kao i
ugovor s Hartštajnom – su u redu. Što se tiče Oroša, tu državni erar traži 1752 forinte po
računima još iz vremena kada smo mi ovo imanje kupili. Nastojaće da ovo odbije. Na 24.
ovog meseca biće održan porodični sastanak zbog zajedničkih imanja u Orošu i Turi.68
Prema jednom obaveštenju koje sam primio od Đenea upravo sam mu danas telegrafisao
da ode na taj sastanak. U Ajzenbergerovoj stvari još pokušava da se nagodi.

22. jul
Ujutro sam otišao Milivoju. a) Postavio sam mu pitanje u vezi s Prokešovim
telegramom. Tvrdio je da iz Srbije nijedan čovek nije prešao u Bugarsku, čak su izdali
naredbu načelnicima da ni otuda ne propuste vojsku, a upozorili su i Bugare da budu
mirni. Međutim, prema jednom obaveštenju koje sam dobio od Joneska u Vlaškoj se oko
sto bugarskih izbeglica skupilo na jednom kotrožanskom ostrvu da odande upadnu u
Bugarsku.69 Srpska vlada je, međutim, odmah telegrafisala u Bukurešt Magazinoviću da
 77

nastoji da to spreči. b) Upozorio sam ga na intrige izvesnog ruskog agenta Tome 70 (o

kojima sam danas čuo od Teodorovića), koji govori da bi Milanu trebalo naći neku rusku
kneginju za ženu, pa će onda Rusija pomoći Srbiji da dobije prizrensku krunu i da za
godinu dana postane kraljevina. Dalje sam spomenuo da je Šiškin, kako čujem, svakog
dana kod Ristića. Na ovo je odgovorio da su Ristić i Šiškin dobri poznanici, ali zato jemči
za njega, a inače on (Milivoj) nastoji svim silama da odavde sasvim odstrani ruski uticaj. –
c) U tom pogledu njegova politika je usmerena na to da se sultan u Carigradu održi i da
Turci ne budu uznemirivani u evropskom delu Turske imperije oko Carigrada. Želeo bi,
međutim, da sultan mirnim putem preda Srbiji upravu nad Bosnom i Hercegovinom, za šta
bi oni zatim plaćali Porti danak. Kada bi to uspelo veruje da bi Istočno pitanje bilo rešeno
i da Rusija ne bi mogla da istupa kao zaštitnica i spasiteljica, jer ne bi imala nikoga ni od
čega da spasava. O ovome je već govorio s Longvortom, kome nije strana ova ideja, samo
želi u Bosni mešovitu upravu za Turke i za Srbe. Rekao sam mu da mi se to veoma sviđa,
pošto pokrajine za nas nikada ne mogu biti opasne, a ako se ujedine mogu predstavljati
najjaču barijeru protiv Rusije, pa sam obećao da ću ovaj plan u Budimu i u Beču svim
silama podržavati i spomenuo da nameravam da u avgustu odem gore i tada ću svakako o
tome govoriti kao i o pošti i jurisdikciji. Milivoj je rekao da kada bismo se mi odrekli
jurisdikcije, to bi on dobro iskoristio protiv Rusa. Dalje je spomenuo da Bugarska treba
još jedno vreme da ostane pod turskom vlašću i sve kad bi mu je i nudili on je sada ne bi
primio, pošto je tamo ruski uticaj još veoma velik. Napomenuo je da ne bi menjao za deset
vladarskih kruna mogućnost da on bude taj koji bi ovako mirnim putem mogao rešiti
Istočno pitanje. Na to sam, naravno, odgovorio da bi nesumnjivo postao najveći čovek
Evrope. – d) Spomenuo je još da je Šiškin posle atentata telegrafisao u Beč da je Milivoj
proklamovao Milana i da privremena vlada neće da povuče ovu proklamaciju ako velike
sile ne protestuju. Time je hteo da insinuira baš mogućnost protesta. Dalje, Marinović je
dobio iz Petrograda jedan letak na srpskom u kome se srpski narod pita zašto od
proletarijata, i kod ove reči je u zagradi stavljeno vojske, dozvoljava da bude lišen svog
najsvetijeg prava: izbora kneza. Taj će letak pokazati Šiškinu i upitati ga da li zna ko ga je
pisao. – e) Pomenuo sam još Milivoju da ako ne budem do 12. dobio zvanično obaveštenje
o izručenju, obavestiću vladu na osnovu privatnog saopštenja dobijenog od Andrašija. – f)
On je, pak, izneo da pošto će Trifković i Stanković biti i u Beogradu prema srpskim
zakonima osuđeni neće li to imati uticaja na osudu u Pešti, pa me je molio da upitam Peštu
o tome. – Posetio sam s Teodorovićem Ristićku, ali je nisam našao kod kuće. Javio sam
Andrašiju telegrafski o Milivojevoj molbi. – Izvezao sam se s mamom i Teodorovićem u
Topčider, tamo smo naišli na kneza i Hieta. Pošto smo porazgovarali s potonjim otišli smo
u Košutnjak da pogledamo mesto na kome je knez ubijen. Dobio sam od Sendija pismo u
kome piše da ga je Bečki kreditni zavod obavestio da je već pozvao Demelića. Kamate
treba da se plate 21. jula kod „Vindobone“. – Posetio me je general Vagner i oprostio se
od mene, pošto sutra ide u logor kraj Bruka. Teodoroviću je rekao da se Ljotić, za koga se
 78

srpska vlada već raspitivala, nalazi u Zemunu i hoće da ostane tamo sve do izricanja
presuda, pošto ga je Karađorđe poslao. – Od Andrašija sam dobio telegram u kome mi
saopštava da ovdašnje presude ne mogu imati nikakav uticaj na peštanske presude. 71

23. jul
Pisao sam Bodnaru da nastoji da budemo oslobođeni plaćanja procenta od 1752
forinte, za Oroš, kao i da se nagodi s Ajzenbergom. Poslao sam mu rešenje Zavoda za
zemljišne kredite koje je mama donela, a po kome 360 forinti nisu knjižili u našu korist,
već će taj iznos vratiti eventualnom vlasniku Oroša. Poverio sam mu da nastoji da ovaj
iznos naplati od Lihtblaua. – Pisao sam Sendiju i poverio mu da za štedionicu koja se
osniva u Solnoku upiše u moje ime 10.000 forinti. – Pisao sam Trebiću da ću o
žetelačkom risu odlučiti tek na jesen, a u pogledu ostaloga ne mešam se u ovu stvar, pošto
je sve to primio na sebe Mikloš Blašković. – Pisao sam Miklošu Blaškoviću i saopštio mu
sadržinu pisma upućenog Trebiću. – Jutros su počeli završni pretresi optuženima za
ubistvo kneza. Izvedeni su samo oni koji su nedavno uhapšeni ili protiv kojih su iznete
nove optužbe. Danas pre podne saslušali su Andriju Vilotijevića, Simu Nenadovića i
Svetozara Nenadovića. Prvi je u celosti priznao da je znao za ubistvo, čak je kao
Karađorđevićev opunomoćenik dobio od ovoga i mnogo novaca da ga preda
Radovanoviću, pa mu je jedan deo i predao. Sima je takođe priznao da je znao za atentat.
Svetozar je uporno sve poricao. Sada je već bilo i branilaca, u smislu novog zakona, ali su
govorili veoma kratko i jako traljavo. Pretres je trajao do 12 časova. Otišao sam kod
Ristića i saopštio mu da je Ljotić u Zemunu i pitao ga da li želi da ga udaljimo, što prema
dosadašnjem običaju možemo učiniti, budući da je on srpski politički emigrant a oni se ne
smeju zadržavati na granici. Molio me je da to učinimo. (O ovome sam kasnije obavestio
zemunski magistrat.) Saopštio sam mu Andrašijev telegram. Dalje sam ga pitao mogu li
mami pokazati tvrđavu. Milivoj, koji je takođe bio prisutan, obećao je da će nam staviti na
raspolaganje jednog oficira. Govorili smo još o Karađorđeviću. Ristić je pomenuo da je
Karađorđević bio do kraja veran sluga Porte i da je o svakoj krizi vlade obaveštavao
velikog vezira. U vezi s tim pročitao je jedno pismo koje je veliki vezir pisao
Karađorđeviću kada je ovaj umesto Garašanina naimenovao za svog ministra
(predstavnika) Aleksu Simića, u kome veliki vezir kaže da se raduje ovom naimenovanju
pošto je Simić sultanov najverniji rob. Po podne je pretresana samo krivica Svetozara
Nenadovića. Više njih iz redova ubica pojavili su se da svedoče protiv njega. Kada je
Pavle Radovanović prolazio kroz dvorište, narod ga je popljuvao. Iako su ubice svedočile
protiv njega, Svetozar je i dalje poricao. – Pred veče sam s mamom i Teodorovićem otišao
u pratnji jednog oficira u tvrđavu. Vodio nas je Knićanin sa svojom ženom i pokazao sve
što ima da se vidi u tvrđavi.

24. jul
 79

Nastavljen je završni pretres. Danas se svedocima dokazivala krivica za

saučesništvo, Karađorđevića, Trifkovića i Stankovića. Pavle Radovanović je poricao
Karađorđevićevo i Trifkovićevo saučesništvo uprkos onom uhvaćenom pismu koje je on
iz tamnice pisao Trifkoviću i u kome ga moli da izdejstvuje kod Karađorđevića za decu
njegove braće 30.000 forinti, u kojem slučaju će ih (to jest Karađorđeviće) spasti svojim
poricanjem. Branioci sve trojice optuženih izjavili su da ne mogu ništa o tome da kažu i da
potpuno prepuštaju stvar sudu. – Radaiju sam telegrafisao da je srpska vlada zamolila da
se Ljotić protera iz Zemuna. Ovo sam učinio zato što me je Radai pismom obavestio da će
Ljotić otići u Zemun. Kasnije sam od zemunskog magistrata dobio akt u kome me
obaveštavaju da je Ljotić pod policijskim nadzorom, i pitaju da li još uvek želimo da se
protera. Kada sam ovo saopštio srpskoj vladi, ona je ostala pri svojoj molbi za
proterivanje, pa sam u tom smislu i obavestio zemunski magistrat. – Završni pretres
okončan je tek danas po podne. Ja nisam otišao, već samo Teodorović. Izvedena su sva
četrnaestorica optuženih. Bilo je reči o naknadi troškova. Obračun javnog tužioca izneo je
nekih 900.000 forinti. Po završetku pretresa optuženi su zamolili da mogu barem 24 časa
ostati zajedno, pošto već ionako moraju da umru. Presuda će biti objavljena u ponedeljak
po podne u 5 časova.
Pred veče sam se izvezao kolima s mamom i Teodorovićem, otišli smo skoro do
Avale. – Dobio sam pismo od Demelića. Javio je da on nije u Beču, ali je stvar sa
Zavodom za zemljišne kredite poverio svom advokatu i neće odbiti našu želju ukoliko ona
nije po njega opasna.

25. jul
Ministar pravde Horvat poslao mi je zapisnik sa saslušanja Trifkovića i Stankovića i
nekoliko pisama Karavelova. Sve sam ovo poslao srpskoj vladi. – Bio je kod mene Ali-bej
i rekao da će u utorak ujutro stići berat. – Teodorović je napisao izveštaj o završnom
pretresu.72 – S mamom i Teodorovićem izvezao sam se kolima carigradskim putem sve do
Boleč mehane, veoma lep kraj. Vratili smo se tek oko 9 časova uveče. – Kasno uveče
prispeo je od Andrašija telegram u kome saopštava da je, ako to srpska vlada zatraži,
voljan narediti da se Karađorđević uhapsi.

26. jul
Otišao sam Ristiću i obavestio ga o telegramu. Rekao je da će uskoro spremiti sve
potrebne spise i opunomoćenik koji će ih poneti moći će već u petak da krene u Peštu.
Dalje će saopštiti mađarskoj vladi presudu koja treba da se donese protiv Karađorđevića, s
molbom da je ja prosledim. – Pomenuo sam da je Ljotić već otišao iz Zemuna. U vezi s
tim primetio je da izgleda da je vojna stranka još kod nas u životu. Zaključuje to iz akta
zemunskog magistrata. Ja se, dabome, nisam najpovoljnije izjasnio o toj stranci. –
Prilikom izlaska, još u zdanju vlade sreo sam Joneska koji mi je saopštio sadržaj jednog
 80

telegrama koji je prispeo iz Bukurešta, po kome je četa Bugara od nekih 150 ljudi stvarno
pokušala da provali u Tursku. Vlaška vlada je, međutim, poslala vojsku na Dunav i bdi da
ne dođe do ovakvih provala. – S mamom sam se i Teodorovićem predveče izvezao u
Topčider, pogledali smo u Konaku sobu u kojoj je Miloš umro. – Pročitao sam u Noje
Fraje Prese jedan telegram datiran iz Beograda, koji govori o završnom pretresu. Sadrži
mnoge neistine, pa i takve koje će uvrediti Srbe.73 Bečka štampa se, uprkos toga što sam
na to već upozorio Bajsta, vanredno nespretno odnosi prema Srbima. Ovakve okolnosti,
naročito pošto je poznato da je Prese poluslužben list, veoma otežavaju moj položaj.
Nastojaću da po mogućnosti dr Rozen ispravi ovu grešku. – Uopšte mi izgleda da se ovde
ni uz najveće napore ne mogu pobuditi simpatije za Austriju, pa taj nezahvalni posao neću
ni pokušati da preduzmem. Moje glavno nastojanje biće usmereno na to da pobudim
simpatije prema Mađarskoj, a u tome ću, ako uspem da za svoje ideje pridobijem
Andrašija, možda i uspeti. Zbog toga bih voleo, kako već pomenuh, da odem u Budim i u
Beč.

27. jul
U podne sam s mamom i u pratnji Teodorovića otišao u Zemun, gde smo posetili
generala i njegovu porodicu, zatim ručali u jednoj bašti i najzad u 3 sata otišli na
peštansku lađu. Njen kapetan Đula Malnai moj je stari poznanik, pa sam poverio mamu
njegovoj brizi. General Vagner je takođe otputovao tim brodom, njegova porodica
nameravala je da ga prati do Novog Sada. Brod je krenuo u 4 časa. Ja i Teodorović smo se
odmah vratili čamcem u Beograd i požurili u zgradu policije, gde je u prisustvu silne
gomile izrečena presuda petnaestorici prisutnih zaverenika. Četrnaestorica su osuđena na
smrt, a jedan na 5 godina robije. Odsutni Karađorđević, Trifković i Stanković osuđeni su
na po 20 godina zatvora. Smrtne presude biće izvršene sutra ujutro.

28. jul
Ujutro u pola pet otišao sam s Teodorovićem i Angerom na mesto na kome će se
izvršiti pogubljenje; bilo je to na Karaburmi u jednoj udolini opkoljenoj brežuljcima
između Višnjice i Dunava. Iako vreme pogubljenja nije bilo objavljeno ipak sam na licu
mesta već zatekao mnoge ljude, a sve više ih je pristizalo iz grada. Mi smo zauzeli mesto
na jednom brežuljku, u čijem je podnožju bila iskopana dugačka jama, koju su još i tada
kopali. Kada su bili gotovi, u izbačenu zemlju nabili su četrnaest kočeva, jedan pored
drugoga. Uskoro su (oko šest časova) pod jakom vojničkom pratnjom stigli u zatvorenim
kolima osuđenici. Postavili su ih uz jamu u kareu sačinjenom od vojnika i pročitali
presudu, što je trajalo prilično dugo. Na nogama osuđenih nije bilo lanaca, ali su mišice
ruku svakog od njih bile svezane na leđima konopcem, čije je krajeve držao po jedan
žandarm. Donji deo ruku su, međutim, mogli da pokreću i više njih je pušilo cigare. Narod
ih je dočekao uzvicima „Prokleti!“, ali su se svi oni ponašali veoma odvažno, video sam
 81

da se Pavle Radovanović više puta i osmehnuo. On je odbacio i šešir, u kome su našli

cedulju na kojoj je pisalo da mu donesu u zatvor engleske turpije. – Bogami, za ovo je već
kasno. Posle pročitane presude braća Radovanović zagrlila su se i poljubila. Zatim su
jednog za drugim svu četrnaestoricu privezali uz kočeve. Posle toga su prvome (Vidoju)
zavezali oči, a iz stroja su istupila četiri žandarma i na dati znak opalili. Vidoje se srušio
mrtav, dva čoveka su priskočila i odrešila ili odsekla uže i bacili telo u jamu. Na isti je
način streljan drugi osuđenik, pa redom jedan za drugim svi ostali. Poslednji je bio
Svetozar Nenadović, čiji se visoki stas izazivački uzdizao iznad streljanih drugova. – Nije
hteo da dozvoli da mu vežu oči, ali su mu ih ipak vezali. Sima Nenadović, kada su streljali
onog ispred njega, sasvim se okrenuo oko kolca da ga ne bi video. Međutim, nijedan od
osuđenih nije pustio ni glasa, nije čak ni zastenjao.74 Nisu bili svi smrtno pogođeni, više
njih se nije odmah srušilo, čak kada bi skliznuli kraj kolca (sam sam video) otvarali su oči
i usta u bolnom grču. Na ove su ponovo pucali, da li su ih dobro pogodili ne znam, čuo
sam da je Sima još i u jami pokretao rukom. Nisu, međutim, mogli dugo da žive, jer čim je
i četrnaesti bačen u jamu ona je sva zatrpana. Dogodilo se i da je jedan žandarm, opalivši
na jednoga koji se još grčio, promašio i metak je udario u kolac, odbio se otuda i tako
pogodio u oko jednog kapetana, koji se zvao Mijaković, da je odmah umro. – U četvrt do
osam bili smo kod kuće. Ovaj prizor, sam po sebi strašan, nije na mene načinio naročiti
utisak, najneprijatnije sam se osećao kada su osuđeni stigli na gubilište, ali zatim sam
oguglao75 i po povratku kući nisam osećao nikakvo uzbuđenje. – Otišao sam Ristiću i
saopštio mu da će spise koji se odnose na proces, ukoliko ih po meni ne pošalje u Peštu,
morati overiti kod Konzulata. Rekao je da će to imati u vidu. Izaslanik će krenuti u petak,
u sasvim poverljivom svojstvu, pa će me zamoliti da mu dam pismenu preporuku. Pošto se
i Milivoj uključio u razgovor Ristić je s uzbuđenjem spomenuo76 telegram koji se pojavio
već u svim austrijskim listovima, pa je prema tome jasno da potiče iz Korespondenc
Biroa.77 Nije prećutao koliko je taj telegram načinio loš utisak, a spomenuo je i to da će
tražiti da pozovu na odgovornost onoga koji ga je napisao, kada se dozna ko je on. Rekao
sam mu da sam i ja bio zgranut njegovim sadržajem, skrenuo mu pažnju na naše teške
prilike i spomenuo da telegram možda potiče iz Zemuna, a na kraju mu obećao da ću o
tome pisati u Beč. Milivoj je odlučno urgirao da pišem Andrašiju, jer on samo u njega ima
poverenja, a ne i u Bajsta. – Napisao sam dva izveštaja Bajstu, jedan o presudi i o
pogubljenjima, a drugi u stvari Korespondenc Biroa. U drugom sam malo oštrijim tonom
istakao da ukoliko austrijska štampa bude objavljivanjem ovakvih laži davala dokaza
svom neprijateljskom raspoloženju prema Srbiji, moja će nastojanja ovde ostati bez
uspeha. Kopije oba izveštaja poslao sam Andrašiju spomenuvši još dolazak izaslanika. 78
Dobio sam telegram od ministra Boldižara Horvata da nastojim da zadržim
pogubljenja, jer jedna sudska komisija iz Pešte namerava da ode u Beograd radi
rasvetljavanja nekih okolnosti, bez kojih Trifković i Stanković teško da će moći biti
osuđeni. Odmah sam mu telegrafisao da su pogubljenja izvršena danas ujutro. –
 82

Telegrafisao sam Andrašiju da Karađorđevića stavi pod policijski nadzor do prispeća

spisa, da ne bi umakao. Spomenuo sam i Ristiću da ću telegrafisati u tom smislu, na čemu
mi je zahvalio. – Čučković je javio da su na vest o bugarskoj raciji pogranični načelnici
dobili odmah naređenje da strogo paze na granicu i da po svaku cenu spreče svaki njen
nasilni prelazak. Ovo, dakle, potvrđuje ono što mi je Ristić ranije saopštio. – Od Bajsta je
stiglo zvanično obaveštenje o tome da kod nas uhapšeni zaverenici neće biti izručeni. Ovo
ću sutra saopštiti srpskoj vladi. – Od Prokeša sam ponovo dobio jedno privatno pismo. U
njemu je opisao berat, pa proizlazi da je on imao najvećeg uticaja pri njegovom
sastavljanju, nadalje je pomenuo raciju u Bugarskoj. – Stari gospodin veoma često piše, a
to kako čujem nije njegov običaj, možda me je čak i on zavoleo.

2 9 . ju l
Posetio me Ristić, na povratku od Ćamil-beja koji je doneo berat. Pročitao je izveštaj
srpskog agenta u Carigradu, u kome ovaj otvoreno priznaje da jedino Prokešu mogu
zahvaliti da je berat ovako sastavljen, pa me je Ristić zato zamolio da izrazim zahvalnost
srpske vlade kako Bajstu tako i Prokešu. – Rekao je i to da će mi poslati i zahvalnicu
Skupštine na telegram sa izjavom saučešća Mađarskog parlamenta. – Spomenuo sam mu
da sam već pisao povodom telegrama Ko re sp o n d en c Bi r o a . Dalje sam nastojao da ga
u smislu Horvatovog telegrama pripremim za slučaj da kod nas ne budu osuđeni Trifković
i Stanković. Rekao je da bi to izazvalo vanredno loš utisak. – Pročitao mi je francuski
prevod berata.
Otišao sam Longvortu, ponajviše zato da bih saznao da li da na svečano čitanje
berata koje će sutra uslediti povedem i Teodorovića i Angera, iako poziv glasi samo na
mene. Longvort je potvrdno odgovorio. Zatim smo još nadugo o svačemu razgovarali,
pošto me je jedan veliki pljusak primorao da ostanem dugo kod njega. Zanimljivije stvari:
potvrda s njegove strane da se Milivoj po svaku cenu suprotstavlja ruskom uticaju, Ristić
takođe nije proruski nastrojen ali on štedi Ruse. Onaj deo priznanja Mladena Nenadovića
koji nije obelodanjen (i koji je Milivoj preda mnom prekrio) sadrži to da je Karađorđević
samo predao novac za izvršenje ubistva, ali novac zapravo potiče od Turaka i od Rusa. –
Za vreme moje odsutnosti bio je kod mene Ćamil-bej, pa sam zato po podne otišao Ali-
beju i zajedno s njim Ćamil-beju, koji se nalazio u „Srpskom kralju“. Sreli smo ga na ulici
i on se s nama vratio u svoje konačište. Bio sam kod njega nekih pola časa. To je mlad,
zgodan, plavokos čovek, veoma lepo govori francuski. Razgovarali smo ponajviše o
sličnosti između mađarskog i turskog jezika. – Dobio sam pismenu zahvalnicu Skupštine
za izjavljeno saučešće Mađarskog parlamenta. – Od mame, koja je trebalo da jutros stigne
u Peštu sve do sada (11 časova noću) nisam dobio telegram, što me uznemiruje. –
Teodorović je danas ponovo dobio od Maurija pismo, koje je pisao iz osiječke bolnice.
Mnogo moli da mu pošaljemo novaca i obećava da će sjajno ispraviti svoju grešku.
 83

30. jul
Danas u jedanaest bilo je u Konaku svečano čitanje berata. Bili su prisutni ministri,
senat, jedna deputacija građana i sav konzularni kor. Ćamil-bej je došao s Ali-bejom.
Odmah za njima došao je Milan s namesnicima. Ćamil je izvukao iz svilenih pokrivača
berat i pročitao ga na turskom jeziku, a dragoman na srpskom. Zatim je Ćamil na
francuskom jeziku održao kratak govor, ali zbog uzbuđenja tako tiho i tako isprekidano da
je čovek jedva mogao razumeti nekoliko reči. Odgovorio je Milivoj. Glavna sadržina
njegovog govora bilo je to da će Milan voditi istu onakvu miroljubivu politiku kakvu je
vodio Mihailo. Posle kratkotrajnog opšteg razgovora svi smo otišli. Naravno, odmah sam
o ovome napisao izveštaj Bajstu i Prokešu. – Pisao sam Beli Orciju. Naročito sam mu
skrenuo pažnju na budalaštine Korespondepc Biroa. Dalje sam ga molio da nastoji da
Teodorović bar još ove zime ostane u Beogradu. – Pisao sam Mauriju, iskrivljenim
rukopisom i bez potpisa, i naložio mu da ode u Budim i da me obavesti o svojoj tamošnjoj
adresi. Poslao sam mu 20 forinti.

31. jul
Dobio sam pismo od konzula u Sarajevu Hercfelda, čestitao mi je na uspehu koji
sam ovde izvojevao za tako kratko vreme. Obavestio me je o nekim prilikama u Bosni i
priložio pregled rasporeda turske vojske koja se nalazi u Bosni. – Stejić mi je doneo
prepise akata koji se odnose na atentat, koje sam ja overio. Istovremeno mi je predstavio
predsednika suda Lazarevića koji će ova akta odneti u Peštu i pri tamošnjem sudu vršiti
funkciju izaslanika srpske vlade. Lazarević će otputovati danas brodom. – Pisao sam o
tome Andrašiju i ponovo ga zamolio da lica koja su kod nas uhapšena budu strogo
kažnjena. Pismo sam predao Lazareviću. Od mame sam još prošle noći dobio telegram da
je srećno stigla.

1. avgust
Danas su bili ispiti u ovdašnjoj katoličkoj nemačkoj osnovnoj školi. Naravno, morao
sam da prisustvujem, čak sam delio i bakšiše kao nagradu deci. Ova škola koju Beč
pomaže, stoji zaista na veoma slabim nogama. – Svako popodne mačujem se s
Teodorovićem i Angerom. Danas je bio kod mene i Dozar (Dausare) i mačevao se sa
mnom. Prilikom jednog mog napada vrh mača je prodro kroz masku i povredio ga ispod
oka. Nadam se da mu neće biti ništa.

2. avgust
Posetio me je školski savetnik u Granici Bogićević (poreklom Dalmatinac). Ručao je
kod mene i popodne sam izišao s njim u Topčider i Košutnjak. – Čuo sam da je general
Vagner proizveden u feldmaršal-lajtnanta i naimenovan za guvernera Dalmacije.
Povodom toga prešao sam u Zemun da čestitam njegovoj supruzi. – U Topčideru sam se
 84

sreo s knezom. Pitao sam ga kakvu će odluku doneti o Karađorđeviću. Rekao je da još
nisu gotovi sa spisima ali će ih uskoro otposlati i zatražiti njegovo izručenje. – Posetio
sam i Dozara, njegova rana na oku prilično je beznačajna.

3 . a vg u s t
Posetio sam Joneska. Kod njega sam zatekao i Skovasa i Marinovića kako uveliko
raspravljaju o zasedanju Skupštine. Prepirka uopšte nije bila zanimljiva, iz Marinovićevih
tvrdnji video sam samo to koliko on ne smatra Srbiju dopunskim delom Turske, štaviše
posmatra je već kao potpuno samostalnu državu, koja ima pravo čak i da bude
predstavljana. – Odande smo, s izuzetkom Marinovića, otišli Engelhartovima i proveli kod
njih veče sve do 11 časova. – Posle podne sam s Teodorovićem posetio Tomaniju, dalje
kapetana Lešjanina, upravnika kadetske akademije, koji ima veoma lepu ženu, zatim
Petronijevićku i, na kraju, Longvorta, koji će prekosutra otputovati u Carigrad.

4 . a vg u s t
Došao je k meni neki dr Šil, glavni urednik litografisanog bečkog
Ko re sp o n d en ca , s pismenom preporukom barona Gagerna. Želeo bi da ovde nađe
dopisnika i moli me da ga upoznam barem s Ristićem. Dugo sam s njim razgovarao. To je
stari činovnik, služio je već i za vreme Meterniha, i baš iz tog razloga nije najveći prijatelj
sadašnje bečke štampe. Tako sam mogao do mile volje da grdim Noje Fra je P re se zbog
onih zlonamernih članaka koje u poslednje vreme donosi protiv Srbije. 79 Pričao je
zanimljive stvari o pojedinim ličnostima iz krugova bečkog Ministarstva inostranih
poslova. Izgleda da mu je naročito antipatičan načelnik Hofman, a prema njegovom
prikazu – ni Bajstov položaj nije najsigurniji. Priznao je da Andraši sada dominira
situacijom i da ima veći uticaj od Bajsta. Za Belu Orcija je napomenuo da je veoma
vredan i da ga u Ministarstvu vole. Povodom praznika strelaca primetio je da je po
njegovom mišljenju neizbežno da Nemačka pre ili posle postane velika federativna
republika. – Posle toga sam dr Šila predstavio Ristiću, koji ga je veoma srdačno primio i
obećao da će uvek davati podatke dopisniku koga on ovde bude angažovao. Rekao sam da
sam ja preporučio dr Rozena, Ristić nije imao ništa protiv toga. – Još sam spomenuo
Ristiću da bi jedan od zaverenika, Antonović, koji, kako sam čuo, neće biti osuđen na smrt
jer mnogo zna o Karađorđeviću, mogao biti iskorišćen u procesu koji se vodi kod nas. On
je to oberučke prihvatio, treba samo da razmislimo o modalitetima. – Od Ristića sam dr
Šila odveo Rozenu, koji se i primio dopisništva. U isto vreme sam Rozenu spomenuo da bi
bilo dobro članak Fraje Prese-a demantovati u Lojdu i u Pešti Naplo-u. Obećao je da će
još danas pisati. Dr Šil je ručao kod mene. – Po podne su me posetili inženjeri Oto Petenji
i Laslo Đenge, koji hoće da u Srbiji kupuju šlipere za alfeldsku prugu. – Dobio sam od
srpske vlade spise koji se odnose na Karađorđevića, kao i zahtev da se na osnovu presuda
izdejstvuje njegovo izručenje. Ove sam spise poslao Andrašiju, s napomenom da je zahtev
 85

za izručenje samo formalnost i da je stavljen samo zato da bi Karađorđević mogao kod nas
biti uhapšen. Da bih olakšao donošenje osuđujuće presude pomenuo sam još živog
Antonovića, čije bi se svedočenje moglo iskoristiti. – Na kraju sam ga zamolio da bude
objavljen demanti koji će dr Rozen poslati listu Pešti Naplo. – Dobio sam od srpske vlade
pismo adresirano na Bajsta, u kome Namesništvo saopštava izbor kneza Milana i potvrdu
njegovog izbora od strane Porte. – Posetio sam sa Joneskom Marinovićku. Izgleda da bi
voleli da me upecaju za njihovu Kristu, barem ova pokazuje silne simpatije za sve što je
mađarsko. U Buđeovicama je u banji kupila lepezu s Deakovim portretom i nju mi je
veoma slavodobitno pokazala. Ali uzalud! – Odatle smo otišli Šiškinovima i tamo proveli
veče do 11 časova.

5. avgust
Posetio sam Petenjija, Đengea i dr Šila, koji se sva trojica spremaju da već danas
otputuju. – Došao je dr Rozen i budući da putuje u Peštu zamolio me da mu dam pismene
preporuke za Etveša i Kemenja. Obećao sam mu to za sutra. U isto vreme skrenuo mi je
pažnju na jedan članak u Vidovdanu, u kome je jako napadnut poluslužbeni Ungarišer
Lojd zbog pisanja protiv srpskog pravosuđa u vezi sa pogubljenjima. 80 Ovaj je članak
napisan u srpskom Ministarstvu oštrijim tonom zato što su verovali da je Ungarišer Lojd
poluslužbeni list. Zamolio sam ga da ode Ristiću da mu objasni da to nije poluslužbeni list
pa ako im je to moguće, neka učine nešto u tom pogledu, jer ja ne bih hteo da zbog
ovakvih sitnica stalno trčkaram u Namesništvo. – Po podne je Longvort s porodicom
otputovao na dva meseca u Carigrad. Ceo ga je konzularni kor ispratio do broda, a Ali-bej,
ja i Teodorović sve do Zemuna, odakle smo se odmah vratili. – Svratio sam kod Joneska, i
tu se upoznao sa Šiškinovim sekretarom Trojanskim, koji je bio na odsustvu i stigao juče.
– Danas prispeli Viner Abendpost uz demanti telegrama Korespondenc Biroa donosi i moj
izveštaj, o ovoj stvari, ne navodeći, naravno, moje ime, i malo drugačijim rečima. Nadam
se da će izazvati dobar utisak.81

6. avgust
Bela Venkhajm mi je poslao dva ruska pisma koje je urednik lista Ruskije
Vjedomosti, Samarski, pisao Karavelovu, naravno u prepisu, s uputstvom da ova pisma
mogu pokazati srpskoj vladi ako to nađem za shodno. U tim je pismima značajno to da se
u njima Karavelovu skreće pažnja na dva broja lista Ruskije Vjedomosti, i to na neke
članke u njima koji su potekli iz veoma pouzdanih izvora. Pošto su ti članci objavljeni još
proletos i, ako se ne varam, u njima piše da će u Beogradu doći do velikih promena, jasno
je da neko iz Beograda obaveštava Ruse. I ko zna nije li ovaj prijatelj Rusa bio upoznat s
atentatom? Pisma su pisana na ruskom jeziku (u prepisu Jožefa Ferenca), ali sam ipak
uspeo da ih s Teodorovićem pročitam. – Posetio me kapetan Lešjanin, a kasnije i
Trojanski. Došao je dr Rozen i ja sam mu predao već pripremljena pisma za Etveša i
 86

Kemenja. U isto vreme dao sam mu da pročita i pisma upućena Karavelovu. On je takođe
našao da su veoma zanimljiva i pitao ne verujem li na osnovu ovoga da su u ubistvo
umešani i prsti Rusije. Na to sam, naravno, zaobilazno odgovorio. Rekao je da je govorio s
Ristićem, koji je već čitao članak u Viner Abendpostu, s kojim je veoma zadovoljan, a to
će biti objavljeno i u službenom listu. Međutim, u Upgarišer Lojdu ima opet neki
uvredljiv članak, na koji će takođe odgovoriti.82 – Rekao sam mu da mi nije stalo, jer me
Ungarišer Lojd baš nimalo ne interesuje. Zaista mi je već dosadilo ovo natezanje zbog
budalaština tih glupih novinara.

7. avgust
Posetio me izvesni advokat iz Novog Sada koji se zove Šilić i uručio mi posetnicu
vladinog komesara Asta. Rekao je da je došao u Beograd da pribavi dokaze protiv
Miletića, naročito fotografiju Pavla Radovanovića, da bi se moglo utvrditi da su Miletića
videli u razgovoru s njime.
Otišao sam Ristiću, odneo mu Karavelovljeva pisma. On ih je pročitao i zadržao kod
sebe. Zamolio sam ga da mi ih posle upotrebe vrati i da me obavesti o rezultatu. Obećao je
da će to i učiniti. Rekao je da o pitanju Bugara zna samo toliko da agent srpske vlade u
Bukureštu nema mnogo poverenja u vesti koje dolaze iz vlaških izvora. Što se tiče
Karađorđevića saopštio mi je da je vlaška vlada na osnovu zahteva srpske vlade stavila
njegova imanja u Vlaškoj pod sekvestar, dalje, da se prema verodostojnim obaveštenjima
Karađorđević stalno prepire sa svojom ženom (u Pešti) i da se uzajamno optužuju za
ubistvo.83 U pogledu demantija Viner Abendposta primetio je da on sasvim umiruje srpsku
vladu, a za druge im listove nije stalo. On se bojao samo toga da bi vesti koje sumnjiče
srpsko pravosuđe mogle nepovoljno uticati na razvoj pitanja jurisdikcije. – Posetio sam s
Teodorovićem pukovnika Đorđevića. – Dobio sam dva pisma od Bele Orcija. U jednom
mi je saopštio da će Teodorović ostati preko zime u Beogradu, kako sam ja želeo. Dalje je
u pogledu bugarskog puča izneo svoje gledište – da je ovaj stvarno bio povezan s
revolucionarnim elementima Balkanskog poluostrva i južnih Slovena, pa uprkos zapadnim
vladama i protivljenju ruskog agenta u Bukureštu, nameravaju da sprovedu kolektivnu
anketu. Car se jako ljutio što konzuli u Vlaškoj nisu ništa znali o tom pokušaju, i želi da
konzulati budu jedan s drugim u vezi. – U drugom pismu obećava da će preduzeti korake
u vezi s lažnim telegramima Korespondenc Biroa. – Zatim me upozorio da su u
krugovima mađarske vlade izrazili zabrinutost da srpska vlada, iako je ona sama lojalna,
neće biti u stanju da obuzda srpsku revolucionarnu stranku i zato treba da bdim nad time.
– Na kraju me obavestio da je kod njega bio Daud-paša, koji je obilazio Evropu da nabavi
novac za turske železnice, i da se odlučno izjasnio za prugu Novi Pazar – Brod, dok neće
ni da čuje o tome da bi pruga prolazila kroz Srbiju. – Ponovo sam poslao Bajstu nekoliko
izvoda iz srpskih novina, s kratkim izveštajima o povoljnom utisku koji je izazvao
demanti Viner Abendposta.
 87

8. avgust
Pošto general Vagner, koji je naimenovan za guvernera Dalmacije, danas ujutro
putuje iz Zemuna preko Pančeva, sišao sam s Teodorovićem do broda koji usput pristaje u
Beogradu, da bi se još oprostili od njega. – Došao je k meni Orešković. Milivoj je već više
puta pred njim izjavio kako bi to bilo loše kada oni koji su kod nas uhapšeni ne bi bili i
osuđeni, to bi mnogo štete nanelo njegovim prijateljskim nastojanjima, zato je njegova
želja da ih mađarska vlada osudi, pa je pozvao Oreškovića da piše u tom smislu svojim
prijateljima u Pešti. Orešković nalazi da je ova želja glupa, jer zna da vlada ne može da
utiče na donošenje presude. Došao je da mi to kaže samo zato da bih i ja odgovorio u
sličnom smislu ako mi se obrate, doduše ukoliko to nađem za shodno. Rekao sam mu da
sam to već u više mahova učinio i molio ga da govori s Milivojem i s Ristićem i da im
objasni da nikako ne bi bio znak neprijateljskog raspoloženja ako oni i ne bi bili osuđeni. –
Dalje je rekao da je o tome s njim govorio, doduše, samo Milivoj, ali je ubeđen da je to
učinio po Ristićevoj sugestiji. Uopšte, njemu izgleda da Ristić potpuno dominira
Milivojem, što je on (Orešković) ovom prvom bio prorekao. Dalje se žalio da
Namesništvo važna politička pitanja ne shvata dovoljno ozbiljno. Tako da je on
(Orešković) već pre šest nedelja bio podneo jedan memorandum u pogledu užeg
savezništva s Mađarskom. Stalno ih požuruju da donesu odluku o tome, ali Ristić uvek
odgovara: biće to kroz nekoliko dana, još nismo iscrpli predmet, koji je veoma važan. –
Uopšte primećuje da Ristić suviše diplomatizira i voli da lavira, a možda i ne shvata u
potpunosti ovako velika pitanja. Milivoj, koji vidi dalje i oštrije, uverio se da će Srbija
imati budućnost jedino ako se drži Mađarske (ne Austrije), on je i voljan da odmah
pristupi rešenju ovog pitanja, ali sada već njime dominira Ristić, koga, doduše, ne smatra
prijateljem Rusa, ali koji voli da odugovlači stvari. Orešković im je rekao da na Bosnu
mogu računati samo ako ih Mađarska pomogne, i to samo mirnim putem, jer ako bi hteli
silom da je zauzmu pojaviće se Hrvatska koja to neće dopustiti i koja će takođe želeti da je
zauzme za sebe. Stoga je on (Orešković), ako bude video da ovde na trezven način nema
šta da se uradi, spreman da napusti Srbiju i da se preseli u Hrvatsku da tamo agituje za
Bosnu. – Na to sam primetio da je nama, po mom mišljenju, potrebna jedna veća
južnoslovenska država da bismo paralizovali ruski uticaj, ali je zapravo svejedno da li će u
njoj glavnu ulogu igrati Srbija ili Hrvatska.
Sada bi možda bila bolja Srbija, jer ako bi Bosna bila priključena Hrvatskoj to bi
prouzrokovalo izvesne nezgode Kruni svetog Stefana i dualizmu; međutim, ako Srbi neće
s nama, ni to nije neko veliko zlo. – Orešković je upozorio namesnike i na to da se ne
uljuljkuju nadama ni u slučaju rata između Austrije i Rusije, jer Austrija treba ovamo da
pošalje samo 50.000 ljudi i celu će Srbiju moći da uništi. – Pomenuo je dalje da je jedan
konzorcijum s Klapkom na čelu ponudio da će izgraditi u Srbiji prugu, koja će ići od
Jadranskog mora preko Bosne, a neće ni tražiti garanciju od Turske. Ni u tom pogledu ne
 88

mogu ovde da se odluče. – Na kraju, vraćajući se na početak našeg razgovora, primetio

sam da iako bi nekažnjavanje dotičnih (Trifkovića, Stankovića i Karađorđevića) ovde i
izazvalo izvesno ohlađenje prema nama, imaćemo kasnije još prilike da im dokažemo
našu prijateljsku naklonost, pa će tada to proći. Saopštio sam Teodoroviću jedan deo ovog
razgovora, izostavivši, naravno, sve ono što se odnosilo na Bosnu i na međusobni odnos
dvojice namesnika. – Pisao sam Moldenhaueru da u pogledu železnice nije još doneta
nikakva odluka, međutim, čim nešto budem doznao obavestiću ga o tome.

9. avgust
Posetio me ministar vojske Belimarković, a ja sam otišao Engelhartu i Ali-bejovoj
ženi, kao i Trojanskom, koga nisam zatekao kod kuće. – Napisao sam u Beč izveštaj da je
Srbija mirna, da Bugari nisu odavde upali u Bugarsku i na kraju molio da se što pre reši
pitanje jurisdikcije i pošte.84 – Po podne sam se sa Teodorovićem odvezao do Banove vile
kraj Topčidera. Nije bio kod kuće već samo njegova žena, ćerka i zet, profesor Todorović.
Vidik je sa one uzvišice divan. Oni izgledaju dobri, mili ljudi, a mlada žena je osim toga i
veoma zgodna. – Dobio sam od Orcija telegram, u kome me poziva da saopštim šta sam
čuo o upadu četa iz Srbije u Bugarsku, jer je agent u Vidinu javio o tako nečem. – Miloš
Popović je rekao da je prema jednom telegramu iz Pešte Karađorđević uhapšen.

10. avgust
Ujutro sam otišao Milivoju i upitao ga u kojoj je meri istinita vest koja se čuje o
Bugarima. Naravno, kao što sam već i onako znao, ponovo je potvrdio da iz Srbije nijedan
čovek nije prešao u Bugarsku. Štaviše, rekao je, novonaimenovanom načelniku u
Negotinu pridodao je nekoliko uglednijih Bugara s uputstvom da opominju svoje
sunarodnike da budu mirni. Dalje sam ga pitao šta misli kako stoji vlada kod naroda. Na
ovo je odgovorio da je prema Namesništvu, po izveštajima koji stižu sa svih strana,
poverenje možda veće nego što je bilo prema knezu Mihailu, a narodna vojska (koja
zapravo sačinjava narod) spremnija je da ide u rat nego ranije. Na to sam primetio da se
tome veoma radujem, ali da li bi bilo uputno da sada nešto započnu. Odgovorio je da oni
to i ne nameravaju, jer svoje želje hoće da ostvare mirnim putem. Njihov je cilj (o čemu
smo više puta govorili) da se održi integritet Porte, da se očuva neposredna Portina uprava
nad Bugarskom, ali da Bosna i Hercegovina potpadnu pod srpsku upravu, uz plaćanje
određenog godišnjeg danka Porti. U ostvarenju ovog njihovog cilja računaju naročito na
pomoć Austrije, a poglavito Mađarske. Spomenuo je da će u ovoj kombinaciji ruski uticaj
sam po sebi iščeznuti, jer neće imati više čime da mame narode, a s druge strane oni po
nas ne mogu biti opasni jer ih je malo, a ako dobiju Bosnu biće toliko zauzeti unutrašnjim
poslovima da neće imati vremena da misle na novo proširenje.85 Rekao sam mu da ja
takođe smatram da je u interesu Mađarske da se u ovim krajevima stvori jedna veća
južnoslovenska država, ali pošto i Hrvati pretenduju na Bosnu nama je otprilike svejedno
 89

da li će se ona stvarati pod hrvatskom ili srpskom hegemonijom; srpska hegemonija bi

možda bila povoljnija, ali ako Srbi neće da idu s nama mi ćemo podržati Hrvate. – Milivoj
je razumeo pretnju i rekao da oni prvenstveno žele savez sa nama, ali pošto to ne može da
bude javno ni sa naše ni sa njihove strane, već samo tajno između Mađarske i Srbije, oni
jedino žele da mađarska vlada utiče na Beč da Bajst kod Porte podrži predaju Bosne.
Inače, pošto zna da se spremam da odem gore, još pre nego što otputujem govoriće sa
mnom o tome. – Napisao sam Prokešu privatno pismo u odgovor na njegovo. – Pisao sam
Beli Orciju i zahvalio na njegovoj ljubaznoj intervenciji u stvari Teodorovića. – Pročitavši
u novinama da Andraši putuje na odsustvo, telegrafisao sam Okoličanjiju i zamolio ga da
mi javi kada Andraši odlazi, kuda ide i koliko će ostati. – Uveče stiže odgovor da Andraši
polazi 23. i ostaje do 15. septembra. – Napisao sam Đuli Andrašiju privatno pismo i
zajedno s njim poslao i kopiju svog izveštaja [Bajstu.] Spomenuo sam da bih voleo da
odem gore i da mu lično referišem o stanju stvari.86 – Posetio sam Belimarkovića. On je
takođe pomenuo hapšenje Karađorđevića i zahvalio na tome, rekavši i to da je ovo
hapšenje izazvalo veoma dobar utisak u gradu. – Pred veče sam otišao s Vatsonom i
Joneskom na ostrvo naspram topčiderskog puta, gde smo Vatson i ja malo plivali po Savi.
Na povratku smo videli Petronijevićeva kola pred njegovim vinogradom, pa smo otišli
gore i zatekli njega i njegovu ženu, koja je danas zaista bila veoma lepa. – Uveče sam još
otišao Ali-beju, koji će s porodicom sutra otputovati.

11. avgust
Telegrafisao sam Okoličanjiju da mi odmah odgovori kuda ide Andraši. – Posetio
me je Marinović. Između ostaloga govorio je protiv pripremanih reformi za koje još narod
nije sazreo. Naročito smatra da bi pretvaranje Skupštine, koja je do sada bila samo igračka
u rukama vlade, u pravo zakonodavno telo, moglo dati veoma loše rezultate jer narod
nema ni pojma o ovakvim ustanovama, pa će dozvoliti da je vodi ona omladina koja je tu i
tamo nešto pročitala, čak putujući po inostranstvu i videla i čula, ali koja će, ne znajući da
to oceni, odjednom hteti da presadi u Srbiju institucije civilizovanijih naroda. – Otpratio
sam s Vatsonom i Teodorovićem Ali-beja i njegovu porodicu u Zemun. Oni putuju dalje
koristeći dobijeno odsustvo, a mi smo se brodom koji polazi u sedam časova vratili u
Beograd. – Dvanaestorici srpskih oficira koji putuju u logor u Bruku, kod Beča, dao sam
otvorenu pismenu preporuku. Ovi će oficiri odneti u Peštu i revolvere i bajonet kojima je
knez Mihailo ubijen, a koji su potrebni sudu u Pešti. – Od Ministarstva (spoljnih poslova u
Beču) došla je naredba prema kojoj će od sada susedni konzulati biti dužni da saopšte
jedni drugima svaki važniji događaj. – Uveče sam s Teodorovićem i Angerom otišao u
Nemačku arenu. Verujem da više nikada neću kročiti u to pozorište, toliko je sve bedno. –
Orci je telegrafisao da će, prema vojnim izveštajima, iz Beograda uskoro otići 500 dobro
naoružanih lica u Bugarsku, i pita me da li je to istina.
 90

12. avgust
Telegrafisao sam Orciju da su vojni izveštaji netačni, bugarsku granicu niko ne sme
da pređe. – Posetio sam Kaljevića, urednika Srbije. Nastojaću da se bolje upoznam sa
strankom „Omladina“. – Veče sam proveo kod Vatsona sa Dozarom i Trojanskim. –
Okoličanji je telegrafisao da će Andraši za sada otputovati na svoje imanje.

13. avgust
Pošto sam odlučio da odem Andrašiju i Bajstu i da im živom reči referišem o stanju
stvari ovde, zatražio sam telegrafski od Bajsta 8 dana odsustva, a u isto vreme telegrafisao
i Beli Orciju da mi izdejstvuje odsustvo. – Posetio me bivši ministar Lešjanin i pošto
putuje u Pošćane87 istovremeno se i oprostio od mene. – Andraši je telegrafisao da je
danas otputovao na svoje imanje u Terebeš, gde će provesti dve nedelje. Poslednja
telegrafska stanica je Šatoraljaujhelj, poslednja železnička stanica Košice. 88 Veoma bi se
radovao kada bih ga potražio u Terebešu. – Uveče sam s Vatsonom i Teodorovićem otišao
u Nemačku arenu, iako sam bio odlučio da tamo više ne odlazim.

14. avgust
Bela Orci je telegrafisao da mi je odsustvo odobreno, ali da sačekam dok se Bajst
vrati u Beč. Uprkos tome prekosutra ću otputovati. – Otišao sam Milivoju da mu kažem da
ću otputovati. Rekao je da bi želeo da sa mnom još opširnije razgovara, budući da stvarno
idem doći će sutra pošto se dogovori s ostalim namesnicima. Spomenuo je da će Srpska
omladina uskoro održati skupštinu u Novom Sadu. Ovo mu je javio jedan oficir imenom
Vlajković i obratio se srpskom Namesništvu za instrukcije. Na to sam primetio da je sada
vreme da pokažu da su nam iskreni prijatelji i da ne dozvole demonstracije protiv
mađarske vlade. Odgovorio je da će dati instrukcije u veoma pomirljivom duhu, naročito
da Miletićevo pitanje odvoje od politike i smatraju potpuno privatnim, dalje da se ne bave
mnogo politikom nego radije samo literaturom. – Isti mu je taj oficir o raspoloženju u
graničarskoj oblasti rekao da se Granica još uvek može iskoristiti od strane austrijske
reakcije kao sredstvo protiv Mađarske, ali Srbija može na nju vršiti veliki uticaj. U vezi s
tim Milivoj je obećao da, ukoliko bi do toga došlo, neće dozvoliti da se Granica iskoristi u
tom smislu. U pogledu bugarskog pitanja spomenuo je da su ponovo savetovali ovdašnjim
Bugarima, kojih ima još 30–40, da ne počinju ništa i da ostanu ovde i, s izuzetkom
jednoga koji je otišao, svi su ostali ovde. – Naišao je Ristić. Danas je i on bio naročito
govorljiv, veoma se povoljno izjasnio o prijateljstvu s Mađarskom. Spomenuo je da oni ni
u kom slučaju ne bi mogli da požele da se šire prema nama, ali bi to želeli prema
slovenskim pokrajinama u Turskoj, a u tom slučaju ne bi trebalo više da se bojimo ni
Rusa. Ja sam primetio da je to prirodno, jer ako južnoslovenski narodi budu mogli da se
ujedine i da budu slobodni, uticaj će Rusije sam od sebe iščeznuti, jer će ih tada uzalud
mamiti oslobođenjem, ono njima više neće biti potrebno. Dalje je rekao da će odmah čim
 91

budu gotovi s procesima u vezi s ubistvom, energično pristupiti unutrašnjim reformama i

molio me da požurim sa rešenjem pitanja jurisdikcije i pošte.
Pred veče sam otišao kod Marinovićke i proveo tamo nekoliko časova. Rekla je da
se pronose vesti da je Trifković sve priznao. Naše novine, međutim, još nisu pisale o tome.

15. avgust
Pre podne je Engelhart održao u našoj kapeli Te Deum povodom Napoleonovog
dana. Došao je sav konzularni kor, ministar inostranih dela, nekoliko ađutanata i Hiet.
Posle ceremonije svi smo otišli kod Engelharta. Tu sam Šiškinu spomenuo da ću sutra
otputovati, pa ako se do 22. (knežev rođendan) slučajno ne bih vratio neka kao treći u
rangu on pozdravi kneza. (Naime, prema naimenovanjima Longvort, ja i Šiškin dolazimo
jedan za drugim kao diplomatski agenti.) – Dolazio je kod mene Milivoj. Rezultat našeg
dugog razgovora je sledeći:
a) Da doznam od Andrašija da li je Mađarska voljna da sklopi sa Srbijom ugovor o
trgovinskim odnosima, a naročito u pogledu tarifa, i to neposredno sa Srbijom. Ako to ne
ide, da li bi Austrija sklopila sa Srbijom takav ugovor, ili barem Austrija sa Turskom, ali
tako da u pregovorima učestvuju i srpski delegati.
b) Kakvo držanje savetuje Andraši Srbiji za slučaj da u slovenskim pokrajinama
Turske izbije revolucija, da li da ostane mirna ili da učestvuje u njoj.
c) Šta da uradi Srbija ako se u slučaju francusko-pruskog rata Rusija aktivno umeša
na Istoku i pobuni hrišćanske narode, ili
d) ako bi u tom slučaju Rusija doduše ostala neutralna ali bi te narode pobunila
pomoću novca?
e) Moli da se što skorije reši pitanje pošte i jurisdikcije.
f) Omladina hoće da održi svoju skupštinu ne u Novom Sadu već u Temišvaru. U
tom pogledu ponovio je ono što je juče rekao. Isto tako je ponovio i već više puta
dogovorena opšta načela o integritetu Turske, prepuštanju uprave nad Bosnom i
Hercegovinom Srbiji i savezu s Mađarskom.
Milivoj me je zamolio još i to da izdejstvujem kod mađarskog Ministarstva da so
koju nameravaju da prodaju Srbiji nikako ne daju Miši, koga smatraju sumnjivim, jer neće
više trpeti njegove agencije. – Posetila me je žena generala Vagnera sa svojim ocem,
baronom Šoltenom, i u isto vreme su se i oprostili od mene, jer će prekosutra krenuti u
novo mesto službovanja njenog muža u Zadar. Za to je vreme došao i Šiškin, koji je samo
hteo da se pozdravi pre mog odlaska. Zaista je veoma šarmantan.

16. avgust
Ujutro u 7 časova pošao sam iz Beograda i u 1 čas stigao u Bazjaš, gde sam se
upoznao s carinskim činovnikom Kerestešijem, koji mi je pokazao carinske preglede koji
će kasnije moći da mi koriste. Pozvao sam železničkog inspektora Klaubera da mi da
 92

pregled svega oružja koje je preko Bazjaša otišlo u Srbiju. – Uveče sam dalje otputovao
železnicom.

17. avgust
Ujutro posle 6 časova stigao sam u Cegled, gde sam se sreo sa Sendijem i državnim
sekretarom Tanarkijem. Vozom je iz Pešte stigao Laci Seđenj, s kojim ću nastaviti put; on
će me otpratiti do Pišpek Ladanja, pa će se onda vratiti. Kao i uvek u poslednje vreme,
tako je i sada neprekidno govorio o svom odnosu sa Kenešijevkom. – Kod Miškolca je u
moj vagon ušao jedan sveštenik u građanskom odelu. Upustio se sa mnom u razgovor i
mnogo želeo da sazna ko sam i, pošto sam mu rekao da dolazim iz inostranstva i za svaku
zemlju koju je pomenuo odgovorio odrečno, najzad sam mu rekao samo da dolazim iz
evropskog dela Turske. Na to je počeo da priča o svojim putovanjima po Istoku i rekao da
se zove Krištofi i da je papin komornik, a zatim je preneo razgovor na Rim i saopštio
mnogo zanimljivih pojedinosti iz života Montigrorea, Lista, pape i drugih. – Samouveren,
lukav neki čovek, koga je silno kopkalo da dozna šta sam ja. Najzad, kada smo stigli u
Košice i tamo odseli u istom svratištu, rekao sam mu ko sam. Prenoćio sam u Košicama.

18. avgust
Rano ujutro pošao sam iz Košica u Terebeš (Andrašijev dom). Put je vodio kroz
divan predeo, međutim, kasnije se vreme natuštilo, tako da od lepog predela nisam ništa
video. U Terebeš sam stigao u 1 čas posle podne. – Đula Andraši, koji sada ovde boravi s
porodicom i Okoličanjijem (koji je postao sekretar) i namerava da provede ovde i
odsustvo do 15. septembra, primio me veoma srdačno, tako da sam se osećao veoma
dobro. Posle ručka obišli smo štale, zatim smo se odvezli do jednog rukavca Bodroga i
tamo okupali. S Andrašijem sam o politici govorio samo sasvim uopšteno, ostavljajući
iscrpniji razgovor za sutra.

19. avgust
Ujutro smo Andraši i ja zajedno seli i ja sam mu izneo političku situaciju, naime da
južni Sloveni, a naročito Srbi, nisu mnogo privrženi Rusiji i simpatišu je samo utoliko što
svoje oslobođenje očekuju ponajpre od nje, a navikli su da i do sada dobijaju od nje
najviše pomoći. Ako bi ih, međutim, pomogla neka druga sila, a naročito mi, i kada bi se
moglo savladati nepoverenje koje još prema nama gaje, tada bi mogli u potpunosti postati
naši sasvim dobri prijatelji; za to se ukazuje naročito dobra prilika za vreme sadašnjeg
Namesništva, koje izgleda da nama naginje. Izneo sam Andrašiju u glavnim crtama
sadržaj svojih brojnih razgovora s Milivojem. Napomenuo sam, međutim, i to da srpska
vlada prema Mađarskoj pokazuje najveće simpatije, ali prema Austriji samo antipatiju i
Austriji će se približiti samo ako bude znala da će onaj koji bude radio na tom zbliženju
biti Andraši. To mu se, video sam, jako svidelo. Da bih ovo što više potvrdio saopštio sam
 93

mu Milivojeva pitanja u pogledu držanja Srbije u slučaju da u Turskoj carevini izbije

revolucija. Na ovo je odgovorio da ih opomenem da budu na miru, jer mi hoćemo da im
pomognemo, ali samo ako ostanu mirni. Zatim sam prešao na pitanje prepuštanja Bosne i
Hercegovine Srbiji. Andraši je već znao za taj plan, verovatno mu ga je saopštio
Orešković. Njemu se plan sviđa, a i ja sam nastojao da navedem što je moguće više
razloga zbog kojih bi njegovo ostvarenje po nas bilo povoljno. Andraši je samo
napomenuo da će to naići na velike teškoće prvenstveno kod nas. Vojna stranka nije
prestala da posmatra Bosnu kao kompenzaciju za sve dosadašnje gubitke i sa sigurnošću
računa na njeno zauzimanje, a u tom smeru nastoji da pobudi i carevo interesovanje. 89
Bajst se, pak, boji takve smelije politike. Car bi se, možda, mogao pridobiti za ovaj plan
samo ako bi nama bio pripojen deo turske Hrvatske do Vrbasa. Kada bi, međutim, ovo i
uspelo, drugu će teškoću predstavljati suprotstavljanje turske vlade, koja u svojoj
nerazumnoj vezanosti za prošlost neće pristati da ustupi Bosnu i Hercegovinu. Treću
teškoću predstavlja pripajanje nama onog gore navedenog dela Bosne. Uprkos ovim
velikim teškoćama on će to pokušati, a dotle da Bajstu ne govorim o tome. Ovaj je plan
utoliko poželjniji, što bismo njime lakše uspeli da zadamo jedan osetljiv udarac Rusiji. Car
želi rat da popravi utisak Kenigreca, Andraši takođe smatra da je carevini potreban jedan
pobedonosni rat, taj rat ne možemo voditi protiv drugih nego baš protiv Rusa, i ako
pobedimo zauvek ćemo slomiti rusku moć. On je govorio s knezom Napoleonom kad je
ovaj bio u Budimu i nastojao da ga (Andrašija) pridobije protiv Pruske. Ovome se Andraši
odlučno protivio, ali pošto je caru Napoleonu bezuslovno potreban rat, dao mu je savet da
zajedno s Austrijom napadne Rusiju pod izgovorom oslobođenja Poljske. Knez je
Napoleon pohlepno prihvatio ovaj plan i s ubeđenjem obećao da će za taj slučaj, ma kada
da ustreba, dvesto do tristo hiljada Francuza za nekoliko nedelja biti na Rijeci. Zajedno s
njima prodrli bismo u Poljsku i dalje ne bi trebalo ni ići, već samo nju odvojiti od Rusa.
(Andraši nije rekao kakvi bi bili njegovi dalji planovi s Poljskom, ali mislim da bi želeo da
je poveže s Mađarskom.) Međutim, za izvođenje ovog plana potrebno je da Rusija
započne rat, a za ovo smatra podesnim podržavanje plana o Bosni, na čije izvođenje
Rusija neće pristati, zbog čega onda može doći do rata. S druge bi se strane, opet, južni
Sloveni mogli obavezati jednim tajnim ugovorom da daju određene kontingente. S ratom
bi trebalo čekati samo dotle dok kod nas stupi u život sistem domobranstva, a s druge
strane treba požuriti pošto se ovaj plan može izvesti samo za Napoleonovog života a on
teško da će još dugo. – Na osnovu ovoga Andraši me ovlastio da izjavim srpskoj vladi da
on podržava plan o Bosni i da bi želeo da mu o tome srpska vlada sastavi memorandum, u
kome bi iznela nužnost ovog plana i način njegovog izvođenja. Prva tačka memoranduma
bio bi, naravno, integritet Turske, zatim davanje određenog kontingenta u slučaju rata. –
Posle ovoga izneo sam nekoliko manjih stvari, naime da bi bilo dobro požuriti stvar pošte
i jurisdikcije, zatim želju srpske vlade da s nama sklopi trgovinski ugovor. On smatra da bi
to bilo veoma dobro, samo bi ovaj ugovor morali zaključiti s Austrijom. Pomenuo sam
 94

skupštinu Omladine i preporučio da je odobre. On takođe smatra da je to uputno.

Pomenuo sam subvencionisanje Vidovdana i da smatram da bi bilo dovoljno 50
0#. On je
voljan da da ovaj iznos, rekao je da mu to dostavim pismeno. – U pogledu Karađorđevića
istakao sam koliko bi bilo potrebno da bude osuđen. – Andraši je dobio poziv od cara da
dođe u Išl u lov na divokoze, pa će prekosutra otputovati. Radujem se tome utoliko što će
sada imati prilike da govori o stvarima koje sam mu spomenuo.

20. avgust
Pre podne sam krenuo iz Terebeša i oko 5 časova stigao u Tokaj, gde sam seo u voz
za Peštu.

21. avgust
U Solnoku je u voz ušao Mikloš Blašković, koji je došao samo da bi se sa mnom
sastao. Oko 9 časova stigao sam u Peštu. Odmah sam otišao u Peštanski krivični sud, a
tamo kod vrhovnog tužioca Strokaija. Tu sam zatekao i Lazarevića. Rekli su mi da bi bilo
potrebno suočenje ovdašnjih uhapšenika sa zatvorenicima u Beogradu koji su još u životu,
dalje bi bilo poželjno kada bih ja posvedočio da okrivljeni nisu mučeni. Rekao sam da će
to teško biti moguće, ali ću pitati Ministarstvo u Beču. – Posetio sam Gorova i rekao mu
da do sada nisam imao vremena, ali da ću od sada pažljivo pratiti trgovačke stvari. –
Sastao sam se s Domicijem Telekijem, koji me zamolio da mu budem svedok u jednom
dvoboju, ali sam to zbog svojih poslova odbio. Sreo sam se s Maksom Irmenjijem,
Leonom Beotijem i drugima. Uveče sam bio u pozorištu. – Odseo sam kod mame.

22. avgust
Jutros sam brzim vozom otputovao u Beč. Istim je vozom putovao i Andraši, pa me
pozvao k sebi u kupe. Pričao je o veoma zanimljivim stvarima i ispričao mi tajnu istoriju
Nagodbe. – Potražio sam Belu Orcija. Rekao je da će Bajst stići tek večeras. Za sada sam s
njim govorio samo uopšteno. – Otišao sam Mari Rabatinski, ali su mi rekli da je
otputovala. Odmah sam pošao kod Gromanke u Pencing. Rekla je da je Mari otišla u Išl,
ali je naložila da joj ako dođem telegrafišu i ona će se odmah vratiti. Pošto ja to nisam
hteo, telegrafisao sam joj da dođe sutra uveče u Linc i da ćemo se tamo sresti. Kod
Gromanke sam video svog sina, koji je prilično porastao i veoma je nestašno dete. –
Uveče sam otišao u pozorište i bio u Andrašijevoj loži, a posle smo ga Orci i ja otpratili do
stana, kuda je došao još i Bela Venkhajm, pa smo ostali sve do pola 12.

23. avgust
Ujutro sam bio kod Bele Orcija, izložio mu opštu političku situaciju i s njim
pojedinačno pretresao one tačke koje ću dalje spomenuti kod opisa svojih razgovora s
nadležnim referentima. U pogledu trgovinskog ugovora primetio je da se može zaključiti
 95

mimo Turske, neposredno sa Srbijom, pod firmom ispravke graničnog prometa. – Posetio
sam našeg političkog referenta barona Depona, kome nadugačko opisujem političke
prilike u Srbiji. (Naravno, u bečkom Ministarstvu nisam rekao ni jednu reč o bosanskim
planovima.) – a) Spomenuo sam mu pitanje pošte i jurisdikcije, on smatra da ih treba
podržati. – b) Zamolio sam ga da kod redigovanja Crvene knjige obrate veliku pažnju na
moje izveštaje, jer ako bi oni bili odštampani onako kako sam ih napisao, ne bi mi bilo
opstanka u Srbiji. On je ovo kategorički obećao. – c) Upozorio sam ga na raspoloženje u
Granici, zbog koga na Granicu ne može računati ni Beč ni Budim, već jedino Srbija.
Ispričao sam kako vojna stranka, uprkos nepovoljnoj situaciji, potpiruje vatru
nagoveštajima o zauzimanju Bosne i koliko ruši moj ugled svojim tajnim izaslanicima koji
u Srbiji odmah bivaju otkriveni. Molio sam ga da obrate pažnju na ovu okolnost. – d)
Pitao sam ga da li je Bajstova želja da pravim izvode iz srpskih novina. Odgovorio je
potvrdno, dodavši da on čak to veoma želi. Pošto je to sitnica i treba to da radim, kako on
reče, samo ako baš nađem nešto, nastaviću s tim. – e) Smatra da moje svedočenje u
Karađorđevićevom procesu nije preporučljivo. Otišao sam kod Bajsta. Dočekao me je
rečima: Wir haben ein gutes Geschäft miteinander gemacht. Pošto bih želeo da s njim više
razgovaram primiće me prekosutra u 12 časova. – Govorio sam s Belom Orcijem. Rekao
je da će pred delegacije izaći s predlogom da svi važniji generalni konzulati na Istoku
budu agencije, da se generalni konzul bavi isključivo politikom i da ima platu 8400 forinti,
a da mu bude pridodat jedan vicekonzul koji će obavljati konzulske poslove. Pošto ovo
treba da bude ostvareno još u toku godine, neću govoriti o povišenju svoje plate kako sam
nameravao. – Posetio sam Ali-bejovku i s njom proveo veče.

24. avgust
Ujutro me je posetio Bubenik i rekao da nikako ne želi da se vrati u Beograd, čemu
se stvarno radujem jer bih više želeo da zadržim Angera. – Otišao sam kod personalnog
referenta Barba. Kod njega sam zatekao konzula iz Sarajeva Hercfelda pa tako nisam
mogao s njim iscrpnije razgovarati. Kasnije sam ručao s Hercfeldom. On je o Granici i
pristalicama vojne stranke rekao isto ono što sam ja već zapazio. Vratiće se preko
Beograda. Upoznao sam se još s konzulom Hanom, koji je mnogo pisao o Albaniji. –
Otišao sam baronu Gagernu i govorio s njim o srpskim železnicama. On je takođe
mišljenja da solunsku i istanbulsku prugu treba provesti kroz Srbiju. U pogledu pošte
rekao je da nema nikakvih teškoća da se postigne sporazum i, ako to srpska vlada želi,
pregovori mogu uskoro da počnu. Obavestio sam ga i o jurisdikciji, iako ovo pitanje ne
spada u njegovu nadležnost. Spomenuo sam mu želju Srbije da zaključi trgovinski ugovor.
On to smatra veoma poželjnim, samo tvrdi da Lonjai, kao što je već i izjavio, neće da
pristane upravo na sniženje uvozne carine za svinje, a to Srbima najviše leži na srcu. –
Govorio sam o jurisdikciji sa sekretarom grofom Reverterom, međutim, on ne zna u
kakvom je stadijumu ova stvar. – Uveče sam otišao u pozorište, naravno u Burg, a posle
 96

toga lepo mirno kući.

25. avgust
Dugo sam razgovarao s Barbom. Za Teodorovića kaže da je već čuo od Orcija da će
ovaj preko zime ostati kod mene, ali da će biti dobro da se o tome još i pismeno izjasnim.
– Izrazio sam želju da ostane Anger, jer sam s njim veoma zadovoljan, i naglasio kako
dobro deluje kada među članovima Konzulata vlada sloga. On je na to primetio da
ubuduće na Orijentu neće niko moći da napreduje ako ne zna mađarski. Ja sam ga
uveravao da će Anger, ako treba, i to naučiti, za sada međutim, nije potrebno jer ja i
Teodorović znamo. Rekao je da pišem o tome i da se nada da će Anger ostati. – Pitao sam
ga da li treba uvek da zatražim odsustvo ako želim da putujem po Srbiji. Odgovorio je da
treba barem da prijavim. – Isto tako treba pismeno da zatražim da se u nazivu pored
Konzulat stavlja svuda i Agencija. – U vezi sa Čučkovićevom molbom da mu se vreme
provedeno u Aleksincu prizna prilikom odlaska u penziju, treba takođe da se pismeno
obratim, a ovo treba da učinim i ako želim da za njega izdejstvujem novčanu nagradu.
Posetio sam i sekcionsšefa Hofmana. Obasuo me pohvalama i rekao da nastavim i
dalje s takvim izveštajima, jer bolje od njih ne mogu ni poželeti. Ponovio sam i njemu
svoje želje, rekao je da im samo podnesem sve to pismeno, sigurno će biti povoljno
rešeno. – Najzad sam dospeo do Bajsta. Samo sam malo mogao da govorim s njim o
političkom stanju stvari, a naročito o raspoloženju u Granici, koje sam naslikao vrlo
mračnim bojama. Rekao je da bi mu bilo milo kada bih napisao nešto o Granici. Pomenuo
sam mu trgovinski ugovor, koji on smatra poželjnim, zatim jurisdikciju, u pogledu koje
želi da bude veoma popustljiv.
Po podne sam pošao u Linc da se tamo sastanem s Mari Rabatinski. Stigao sam
uveče, ali iako sam obišao sva svratišta nisam je našao, pa sam prvim vozom krenuo za
Beč, gde sam stigao

26. avgusta
– u šest časova ujutro. Na stanici sam našao Lacija Seđenja, koji je došao iz
Gunundena od Kenešeijevke i sa mnom će putovati u Peštu, gde će sačekati da ja krenem
za Beograd, pa će i on poći sa mnom. – Kasnije sam otišao kod Mari Rabatinski i proveo
kod nje ceo dan i celu noć.

27. avgust
Ujutro sam svratio na trenutak kući, a zatim sam se vratio Mari i ostao kod nje do
uveče, kada sam seo u voz i

28. avgusta
ujutro stigao u Peštu. – Otišao sam kod glavnog tužioca grada Pešte i rekao mu da
 97

vlada ne dozvoljava da ja svedočim. Zahtev je za suočenje, kako reče, već poslat meni u
Beograd. Osim toga obavestio me da je, po njegovom mišljenju, delegirani sud pristrasan
prema Karađorđeviću. – Zbog toga sam otišao ministarskom savetniku Mihalju Sabou i
zamolio ga da nastoji da se prestane sa ovom pristrasnosti, jer ako bi usled nje
Karađorđević bio oslobođen, to bi imalo vrlo loše posledice. Obećao je da će to izvideti. –
Otišao sam upravniku pošte Gervaiju, pošto i mađarska strana ima da kaže svoju reč o
ugovoru koji treba da se zaključi sa Srbijom. Rekao je da što se njega tiče nema nikakve
smetnje i pregovori mogu da počnu u svako vreme. Skrenuo sam mu pažnju na Aleksinac.
Sa svoje strane, opet, on mi je saopštio da bi želeo da tarifa za Srbiju bude 5 krajcara, dok
oni u Beču žele da bude 10–15 krajcara. Ako srpski delegat bude uz njega, onda će njegov
predlog proći. – Po podne sam s Leonom Beotijem i Seđenjem otišao u zoološki vrt, a
uveče sam bio u budimskom pozorištu u loži Lacija Radaija.

29. avgust
U podne sam sa Seđenjem krenuo brodom za Beograd.

30. avgust
U podne smo stigli u Beograd. Teodorović me obavestio da je dolazio Čučković.
Govorio je s Milivojem i ovaj ga je pitao šta misle o njemu u zemlji. Čučković je rekao da
ga smatraju spasiocem države, ali nije prećutao da iako je u narodnoj vojsci momčad
dobra, oficiri ne vrede ništa, a načelnici su tirani i ravnodušni. Na Milivojevo pitanje da li
bi se moglo računati na ustanak u Bugarskoj kada bi tamo potajno bile upućene čete,
Čučković, kome Milivoj veruje, odlučno je odgovorio sa ne. Ovo je, izgleda, Milivoja
oneraspoložilo, pa mu je Čučković savetovao da se okrenu prema Pešti i nastoje da sklope
s Mađarima savez, jer je to jedini spas za Srbiju. – Govorio je i o Oreškoviću, koji je o
članovima sadašnje vlade izjavio da su sve same šićardžije koji nikada neće preduzeti
nikakav krupan odlučujući korak. – Spise koje sam preuzeo od Teodorovića registrovaću
sutra.

31. avgust
Danas je pre podne knez Milan položio, uz crkveni obred, kamen temeljac budućeg
pozorišta. Bili smo prisutni i ja i Seđenj.

1. septembar
Otišao sam u Ministarstvo i govorio s Milivojem i s Ristićem. a) Predao sam im
Bajstov odgovor na njihovo obaveštenje o stupanju na presto kneza Milana i ovo im se
veoma dopalo. – b) U stvari pošte napomenuo sam da od strane bečke i peštanske
direkcije nema nikakvih smetnji, pa je tako sada na njih red da imenuju jednog delegata,
posle čega ću ja požuriti da pregovori počnu. c) U pogledu jurisdikcije rekao sam da usled
 98

odsutnosti ministra pravde nisam, doduše, mogao da doznam u kakvom je stadijumu ova
stvar, ali prema onome što sam čuo, Mađari su voljni svega da se odreknu, a i Bajst se
izjasnio u istom smislu. d) Tada me Milivoj upitao šta sam svršio u stvari Bosne. Čuvši
ovo pitanje Ristić se osmehnuo. Primetio sam da tu nema mesta smehu, jer ćemo možda
moći više da učinimo nego što oni zamišljaju, a zatim rekao da Andraši odobrava plan
predaje Bosne i Hercegovine Srbiji. „Jeste, ali Bajst?“ upitao je Ristić. „Pouzdano verujem
da će Andraši pridobiti za ovaj plan kako njega, tako i cara“ – odgovorio sam. Zatim sam
rekao da Andraši želi da oni o ovome izrade jednu promemoriju. Ristić je odgovorio da će
još razmisliti, međutim, ne veruje da će Porta mirnim putem popustiti i on, mada bi takođe
voleo da se Istočno pitanje može ovako rešiti, misli da će Porta popustiti samo ako na to
bude prisiljena opštim ustankom hrišćanskih naroda. I ako bi prilikom kakvog rata na
Zapadu ovaj ustanak izbio, Srbija ne bi mogla ostati po strani, bila bi primorana da u
njemu učestvuje, ali se tada više ne bi mogla pogađati. 90 Ja sam ga upozorio na opasnosti
koje bi im ovakav jedan ustanak mogao prouzrokovati. Pošto bi ovim ustankom, rekao
sam, verovatno bili zahvaćeni i naši Srbi, morali bismo postaviti na granici vojsku, koja bi
možda i intervenisala. Dalje sam jako naglasio kako i Hrvati žele da zauzmu Bosnu i da je
potreban samo mig iz Budimpešte pa da se za nekoliko dana u Bosni nađe 60.000 Hrvata.
Međutim, sve dotle dok Srbi mogu da dobiju Bosnu na miran način, mi je ne želimo za
sebe. Ristić je ponovo tvrdio da bi on najviše voleo da se ta stvar reši mirnim putem, samo
što bi to moralo biti učinjeno pre izbijanja ustanka. Pomenuo sam još ispravku granice u
korist Hrvatske, kao i to da mi želimo da sklopimo s njima još i jedan vojnički odbranbeni
i napadački savez. Od onoga prvog se ne tuđe, međutim, što se tiče ovog drugog želeli bi
da to određenije opišemo; izgleda da se boje da ćemo ih upotrebiti za ponovno osvajanje
Nemačke. Rekao sam im da nam to ni u kom slučaju nije cilj ali nisam pobliže opisao
stvar i sada im još nisam rekao da bi ovaj savez zapravo bio uperen protiv Rusije. – Ristić
je još govorio o njihovom velikom uticaju u Bugarskoj i u Bosni, ja sam ih, međutim,
upozorio da se mogu razočarati i izrazio sumnju u to da Srbija ima zaista tako velik ugled
kod ovih naroda. Razgovor smo završili time da će oni još razmisliti. Ne znam šta da
mislim o Ristiću, mnogo je sumnjičav, 91 moguće je, međutim, da je bio iskren kada je
izjavio da ne veruje u popustljivost Turaka, budući da ih dobro poznaje; inače, jednom
prilikom je rekao da će biti u prijateljstvu sa svakim ko im pomogne i da više želi da u
Istanbulu vidi sultana nego ma koga drugoga. Ovo izgleda ne ukazuje na to da je jako
pristrasan prema Rusiji,92 ali nastoji da iskoristi svaku priliku. e) Zatim smo prešli na
pitanje Karađorđevića. Lazarević ga je već obavestio o tome da izgleda da je peštanski sud
pristrasan. Rekao sam da sam o tome već razgovarao u Ministarstvu pravde. Pomenuo sam
i to da je već stigao zahtev za suočenje koji ću im još danas dostaviti. Oni bi želeli da se
suočenje izvrši u Zemunu. – Pomenuli su i to da su među Karađorđevićevim hartijama
našli pisma od generala Radosavljevića, u kojima ga ovaj podstiče od strane carske vlade,
a isto tako i pisma od velikog vezira. f) U vezi s trgovinskim ugovorom rekao sam im da
 99

upute preko mene predstavku vladi. g) Posle toga sam otišao, i to s nekim neodređenim
osećanjem da naše stvari ne stoje tako dobro kao prilikom mog polaska; moguće je da je
to zaista samo jedno neodređeno osećanje, utoliko pre što ne bih baš mogao da ga
obrazložim. Pažljivo ću pratiti zbivanja, pa ćemo videti kako će se razvijati.
Po podne i uveče bio sam sa Seđenjem u posetama kod kolega, a kasnije smo posetili
Marinovićku.

2. septembar
Posetio sam gradskog kapetana Tvezakovića, a zatim sam sa Seđenjem razgledao
tvrđavu i bivši turski deo grada Dorćol. – Potpisao sam i overio cesiju svog belgijskog
dugovanja za Kasaper, pa ću je poslati Sendiju.

3. septembar
Rano ujutro Seđenj, Vatson, Teodorović i ja odvezli smo se na Avalu, odakle smo
se, posle veselog doručka, vratili kući oko podne. U dva sata ručali smo kod Skovasa, a
uveče sam sa Seđenjem, naravno, otišao opet u Nemačku arenu.

4. septembar
Rano ujutro Seđenj je otputovao u pravcu Bazjaša. Bio sam ga ispratio do broda,
kojim je i Šiškin s porodicom putovao u Oršavu, gde namerava da provede nekoliko
sedmica. – Napisao sam izveštaj u Beč i urgirao rešenje u pitanju pošte i jurisdikcije.93 –
Obavljao sam posete, između ostalih posetio sam Ristića i ministra finansija. – Po podne
sam odjahao u Topčider, gde sam zatekao kneza u pratnji namesnika. Sklonio sam se u
stranu i sačekao da knez ode, a zatim sam se odmah priključio Milivoju i Ristiću. Govorili
smo o železnici i sličnim stvarima. Pomenuo sam Moldenhauerovu molbu za preliminarno
odobrenje. Izgleda da im se to dopalo, naročito pošto sam objasnio da se time za vladu ne
stvara obaveza. Rekli su da su ovde bila dva čuvena pariska advokata, koji su putovali u
Istanbul da u fon der Elstovoj komisiji izdejstvuju promene koje će biti povoljne po
Srbiju. Namesnici žele da sačekaju rezultat ovih pregovora. Pomenuli su još da bi želeli da
lađe Dunavskog parobrodarskog društva pristaju i u Beogradu i iz tih razloga kad direktor
Karia, kako se govori, dođe u Beograd, vodiće s njim pregovore. Malo smo i politizirali,
ali sasvim uopšteno, naravno na račun Turske.
Uveče sam zatekao saopštenje Mađarskog ministarstva pravde o tome da ono, pošto
je od Lazarevića u međuvremenu obavešteno o pristanku srpske vlade u pogledu
Karađorđevog suočenja, takođe nema ništa protiv toga da se suočenje izvrši u Zemunu pa
će tamo poslati Karađorđevića i njegove drugove.

5. septembar
Otišao sam Ristiću i obavestio ga o saopštenju koje sam primio u vezi sa suočenjem.
 100

On je, pak, rekao da su dobili telegram da su Karađorđevićeva dobra u Mađarskoj

zaplenjena. Dalje je rekao da će, čim zaverenički procesi budu potpuno okončani i
vanredno stanje ukinuto, uputiti narodu proklamaciju u kojoj će izraziti zahvalnost
mađarskoj vladi za njene usluge i u isto vreme ukazati na potrebu da sa nama žive u slozi.
– Pomenuo sam da bih u vezi s trgovinom želeo da dobijem izvode carinskih pregleda. On
je ovu moju želju odmah saopštio Gavriloviću i ovaj je obećao da će mi ih dati.
Bio je kod mene dr Rozen. Rekao je da se, prema njegovim zapažanjima, javno
mnenje sada tako formira da se stranci, pa makar to bili i Srbi iz drugih pokrajina, svuda
isključe iz službe i da se zaposle samo Srbi iz Srbije. To su shvatanja srbijanske stranke.
Sada se još ne ispoljavaju ruske tendencije, ali iza ove je stranke nekada stajala Rusija, i
postoji mogućnost da ruski uticaj poraste. Prema Mađarskoj postoje velike simpatije,
naročito otkako sam ja ovde, ali prema Austriji nikakve. – Govorili smo još o
subvencionisanju Vidovdana. Rekao sam da je Andraši obećao subvenciju, samo ću najpre
morati da govorim s Popovićem, zato sam mu rekao da ga sutra pošalje kod mene.
Nastavio sam sa posetama, između ostalih bio sam kod carinskog činovnika
Stanišića i njegove žene. – Po podne sam izašao na konju i za vreme jahanja upoznao se s
kapetanom Horsicem, koji je Prus i u ovdašnju je vojsku stupio pre šest meseci. Siromah,
jako se dosađuje. – Uveče sam sa Steićem, Teodorovićem i Angerom opet otišao u Arenu.

6. septembar
Bio je kod mene Milojković. Molio me da dam pismenu preporuku dvojici
policijskih činovnika koji treba da idu u Temišvar da se raspitaju za izvesnog profesora
Stanojevića, koji se navodno tamo još proletos sastao s Radovanovićem i Trifkovićem.
Naravno, dao sam mu traženu preporuku za gradsku kapetaniju. – Oko podne me posetio
Stratimirović, koji je na putu iz Mehadije juče stigao u Beograd. Govorio je protiv
Miletića, nada se da će ga moći oboriti i da će mu srozati ugled. I on je pomenuo da
Radosavljević u Novom Sadu radi za interese reakcije u ime carske vlade. U pogledu
ovdašnjih prilika rekao je da je poduže razgovarao s namesnicima i oni su iskreno za
uspostavljanje tesnog prijateljstva s Mađarskom.
Popodne je došao Milivoj. Rekao je da je ovde Subotić iz Hrvatske (o čemu sam,
inače, već bio obavešten) i da ga je posetio zbog izvesne stvari, a istovremeno je poslat i
od strane Štrosmajera, Mrazovića i drugih. Naime, Subotić je upitao Milivoja da li je istina
što se čuje da je srpsko Namesništvo u dobrim i prijateljskim odnosima s mađarskom
vladom. Milivoj je odgovorio da oni žele da budu u najiskrenijem i najtesnijem
prijateljstvu s Mađarskom. Na to ga je Subotić upitao šta on savetuje u pogledu nagodbe
Hrvatske s Mađarskom. Milivoj je odgovorio da oni žele iskrenu i bez ikakve zadnje misli
nagodbu Hrvata i izneo razloge zašto žele jednu jaku Mađarsku: zato što će ona zaštiti
Slovene od nemačke ekspanzije, isto kao što oni žele da posluže Mađarskoj protiv ruske
ekspanzije. Subotić je napomenuo da je njegova stranka u stanju da spreči sva nastojanja
 101

mađarske vlade u Hrvatskoj, ali ako ona iskreno pristupa nagodbi, oni će se zadovoljiti s
onim što Deak želi. – Milivoj me je upitao, šta mislim, šta da on odgovori Subotiću.
Rekao sam da ga ponovo upozori da se iskreno nagode i da mu kaže da će moći da ostvare
svoje želje u skupštini, ali neka ne izraze javno da se zadovoljavaju Deakovim predlozima.
– Milivoj je pomenuo da se i Štrosmajer sprema da dođe ovamo i pitao me šta kažem na
to. Rekao sam da ja nemam ništa protiv toga. Pomenuo sam da bih želeo da govorim sa
Subotićem, na šta je rekao da će ga, ako bude moguće, poslati k meni. – Zatim smo još s
Milivojem razgovarali o tesnom prijateljstvu između Srbije i Mađarske i njegovoj
korisnosti. Ako se ono do kraja ostvari Srbija će svakog trenutka biti spremna da za
Mađarsku, protiv Nemaca žrtvuje i poslednju kap krvi. – Došao je do mene urednik
Vidovdana Popović. Rekao sam mu da je Andraši obećao njegovom listu subvenciju od
50# mesečno. Da li će to biti perfektuirano, ne znam, ali ću mu odmah pisati, tako da, ako
je moguće, subvenciju počne primati već idućeg meseca. – Posetio sam Stratimirovića.
Upozorio sam ga da Milivoju, kao svom dobrom prijatelju, skrene pažnju da ne dozvoli da
njegova odlučnost malakše; ne želim da time optužujem Ristića, jer sam uveren da se u
potpunosti slaže s Milivojem, ali verujem da nema toliko energije. Stratimirović je izrazio
mišljenje da nema potpuno poverenje u Ristića i da veruje da je baš na strani Omladine.
Bar je danas bio kod njega i tobože se pravdao zašto nije naredio da se uhapse Bošković i
Kujundžić, koji takođe izgledaju sumnjivi da su učestvovali u zaveri. Rekao sam da imam
poverenje u Ristića.

7. septembar
Posetili su me direktor osiguravajućeg zavoda „Viktorija“ Galgoci i Vidač, koji želi
da pokaže vladi neku mašinu za lomljenje kamena. Sutra ću ga odvesti namesnicima. –
Posetio me Stratimirović i oprostio se od mene, jer će po podne, posle ručka kod kneza
otputovati. – Došao je Subotić. Naveo je sve nepravde koje hrvatska Narodna stranka
iznosi protiv mađarske vlade. Naročito je, međutim, naglasio da je pogrešno gledište da
ova stranka neće da se nagodi, ona čak iskreno želi nagodbu, uz izvesne modalitete. U tom
bi cilju želeo on ili ma koji drugi član te stranke da govori s Andrašijem, i ako ovaj želi,
oni su spremni bilo kada da odu k njemu. Molio me da ovo saopštim Andrašiju. Još je
rekao da ako nagodba ne bi bila po njihovoj želji oni će stvoriti takvu opoziciju da će sav
poduhvat biti onemogućen.94 – Posetio me Ban, čije ću poznanstvo na svaki način
negovati, preko njega ću doći u bliži kontakt s beogradskom inteligencijom. – Po podne
sam otišao kod Marinovićke i proveo kod nje skoro dva časa. – Napisao sam Đuli
Andrašiju dugačak izveštaj, naročito o onome što sam čuo od Subotića, i još sam dodao
da, po mom mišljenju, ova stranka ima u Hrvatskoj znatnu većinu. Upozorio sam ga na
prilike u Bugarskoj i koliko bi sada bilo dobro kada bi se Porta mogla privoleti da tamo
sprovede reforme; pomenuo sam Radosavljevićeve reakcionarne spletke i na kraju
zamolio ga da donese odluku o subvenciji Vidovdanu.95
 102

8. septembar
Napisao sam Bajstu izveštaj, u kome sam ukratko pomenuo posete Stratimirovića i
Subotića, a opširnije govorio o potrebi sprovođenja reformi u Bugarskoj i izneo
Radosavljevićevo delovanje.95a – Odveo sam Vidača kod Ristića i Milivoja. On je s njima
govorio o svojim mašinama i o mlinu koji bi eventualno bio podignut u Negotinu.
Ovdašnjoj realci poklonio je modele plugova. – Juče po podne uzvratio sam posetu
Subotiću. Poklonio mi je dva toma svojih dela napisanih na srpskom jeziku.

9. septembar
Posetio me je dragoman konzulata u Sarajevu Plehajšek, sa ženom i ćerkom. Ručali
su kod mene. Govorio je ponešto o prilikama u Bosni, međutim, ništa što već i inače ne
bih znao.
Dobio sam pismo od Maurija iz bolnice „Rokuš“ u Pešti. Rana mu je na nozi već
sasvim zacelila, moli me da ga i dalje angažujem. Pisao sam mu preko Gustija Đenea,
poslao 25 forinti i pitao da li bi bio voljan da proputuje Staru Srbiju i Bugarsku. Pošto bi
mu u tu svrhu bio potreban novac, pisao sam Gidi Radaiju da pošalje, ako može, 300–400
forinti. Mauri je poslao i izveštaj o svom putu po Vojnoj granici. Naveo je neke ličnosti
koje su više-manje protivmađarski nastrojene, ali inače njegov izveštaj ne sadrži ništa
interesantno. – Posetio sam Oreškovića, ali pošto su bili prisutni njegova žena i kapetan
Horstig nisam mogao da s njim razgovaram. – Posetio sam Skovasa i dugo s njim
razgovarao. Rekao sam mu da se politika Austrije i Mađarske sastoji u tome da u ovoj
oblasti bude stvorena jedna jaka slovenska nacija. Kada sam rekao da verujem da Italija ne
odobrava ovu politiku jer bi, špekulišući o Dalmaciji i Trstu, pre želela da Austriji stvara
stalne smutnje, odlučno je to porekao i tvrdio da Italija jedino želi da na Istoku niko ne
nastupi kao osvajač, i upravo zato potrebno je da ovdašnji slovenski narodi ojačaju i
ujedine se.

10. septembar
Posetio sam Tomaniju, Rozena, Cukićku i Kampa.

11. septembar
Otišao sam Milivoju i predao mu opis mašine za lomljenje kamena, koji mi je
ostavio za njega Vidač. Dalje sam zamolio audijenciju kod kneza za novog generala u
Zemunu Križa, koji želi da obavi posete; bićemo tamo u 12 časova. Govorio sam s njim i
o zasedanjima Omladine, koja su do sada protekla u potpunom redu. Nije se baš vrlo
povoljno izrazio o Omladini. Teodoroviću su došli u posetu njegov stariji i mlađi brat i
ručali kod mene. – Treba da pomenem da su prema Milivojevom tvrđenju kod Prahova i
Lom Palanke ponovo upale dve čete u Bugarsku. On je, isto kao i ja, priznao
 103

nesavremenost ovih pokreta i njihov mogući loš uticaj na Srbiju. – Dalje je pomenuo da je,
prema obaveštenju dobijenom od Longvorta preko Vatsona, Fuad-paša voljan da reši
pitanje Malog Zvornika.96 Napomenuo sam da je i meni Prokeš pisao u istom smislu.
Sledstveno rekao je, srpska će vlada odustati od namere da to pitanje u Istanbulu požuruje.

12. septembar
Rano ujutro došao je general Križ. Učinio sam s njim posete najpre kod svojih
kolega, a kasnije kod namesnika i kneza. U podne sam ga ispratio na brod. – Teodorović
je danas s braćom otputovao u Novi Sad, odakle se vraća za jedno dva dana. – Posetio me
Kanic i ručao kod mene. On sada putuje u Bugarsku, pa nameravam da s njim otputujem
Dunavom do Vidina, a otuda da kopnom pređem u Srbiju i proputujem granicu prema
Bugarskoj. Mnogo smo govorili o Srbiji. Telegrafski sam dostavio Bajstu svoj plan
putovanja.

13. septembar
Napisao sam privatno pismo Prokešu, naročito o pitanju Malog Zvornika i
preporučio da bi bilo dobro kada bi to Porta sama od sebe rešila. – Kanic je ponovo ručao
kod mene. Rekao je da je dugo razgovarao s namesnicima. Boji se da oni, iako su odlučni,
neće biti u stanju da se odupru jednom eventualnom pokretu. Kod Ristića mu je palo u oči
da naročito podržava Omladinu. – Bio sam u dužim posetama kod Petronijevićke i
porodice Đoke Simića. – Bio je kod mene Andrić, urednik Svetovida s bratom, koji je
austrijski oficir. Urednik izgleda prilično beznačajna ličnost.

14. septembar
Jutros sam bio kod Milivoja i Ristića i rekao im da ću otputovati i da želim da
obiđem granicu Srbije prema Bugarskoj, pa sam ih zamolio da mi daju preporuke za
tamošnje načelnike. Obećali su (a kasnije i poslali preporuke). Pokazali su mi jedan tajni
izveštaj iz Istanbula, kojim su ih obavestili o Prokešovim reakcionarnim shvatanjima i o
tome kako govori protiv Bajsta i Mađara. – Otišao sam kod ministra finansija i zamolio ga
da mi da prepise pregleda carinarnica za 1867. godinu, što mi je svesrdno obećao. Govorio
sam i sa šefom statističkog odseka Jakšićem, koji mi je obećao da će mi poslati originale
pa mogu da ih kod kuće prepišem. – Posetio sam Milovuka i rekao da ću mu poslati
Vidačev poklon, što sam kasnije i učinio. – Napisao sam izveštaj u Beč i u Carigrad i javio
im da ću otputovati, na šta me je sinoć Bajst telegrafski ovlastio. 97
Pisao sam o tome takođe i Andrašiju. – Prešao sam u Zemun, da bih otuda nastavio
put za Vidin. Prenoćio sam na malom brodu zajedno s Kanicom.

15. septembar
Pre svega treba da napomenem da ovde neću opširnije izložiti svoje predstojeće
 104

putovanje, jer želim da ga posebno opišem. 98 Ovde ću samo šturo beležiti tok putovanja. –
Krenuo sam s Kanicem ujutro u 6 časova brzim brodom iz Zemuna, i pošto smo na
brzacima Dunava nekoliko puta menjali brod, čak smo se jedanput čitav sat vozili
vlaškom obalom kolima, uveče oko 8 časova stigli smo do velikog broda koji nas je čekao
i koji stoji celu noć kraj obale.

16. septembar
Ujutro u 8 časova krenuli smo dalje i stigli po podne u 3 časa u Vidin. Odseli smo u
praznoj zgradi Konzulata, koju je za nas privremeno namestio jevrejski trgovac Pinkas,
dragoman i privremeni rukovodilac Konzulata. Tu je bio još i jedan pisar kome je ime Sol.
– Upoznao sam se s ruskim vicekonzulom Kira-Denjanom i s francuskim (još
neakreditovanim) agentom Šampoazom. Veče smo proveli kod Kira-Denjana.

17. septembar
Pre podne sam posetio Sabri-pašu, guvernera Ruščuka, koji je upravo došao na
nekoliko dana u Vidin. Ostao sam kod njega skoro čitav sat i za to smo vreme razgovarali
o bugarsko-srpskim odnosima. Zatim sam posetio guvernera Vidina Asiz-pašu. – Posetili
su me Šampoazo i Kira-Denjan i pozvali za sutra na doručak i ručak. Obišli smo grad i
veče proveli kod Rusa.

18. septembar
U jedanaest smo doručkovali kod Šampoazoa. U pola jedan posetio me je Asiz-paša
i pozvao na večeru. – U dva časa smo ručali kod Kiradindžana, a zatim svi zajedno otišli
da obiđemo tvrđavu. – U pola sedam večerali smo kod paše. Poklonio mi je jedno veoma
lepo medveđe krzno i jednu još lepšu srebrnu kutiju za duvan.

19. septembar
Kanic je ostao u Vidinu, a ja sam pošao parobrodom oko 8 časova i u 11 stigao u
Radujevac, odakle sam se u jednočasovnoj vožnji prebacio kolima u Negotin. – Posetio
sam pomoćnika načelnika Baršića i episkopa. Uveče su stigli načelnik i Alimpić.

20. septembar
Pre podne Alimpić mi je predstavio oficire ovdašnjeg garnizona, s kojima sam se
odvezao kolima do obližnjeg manastira Bukovo, gde smo i ručali. Po podne smo obišli
vašar koji se održavao kraj Negotina, na kome se iskupilo 4–5 000 ljudi.

21. septembar
Krenuo sam ujutro s Alimpićem, njegovim kolima. On me je otpratio do Koprivice,
gde nas je sačekao zaječarski načelnik Milan Janković (Milovanov mlađi brat) i povezao
 105

dalje u Zaječar. Odseo sam kod njega.

22. septembar
Ujutro sam s Jankovićem obišao rimske ruševine Gamzigrada, a po podne sam
krenuo s Jankovićem dalje dok nismo sreli knjaževačkog načelnika Naumovića i lekara
Mačaija, poreklom Mađara, koji ovde živi već 9 godina. Posle kratkog vremena produžio
sam s njima put i uveče smo stigli u Knjaževac.

23. septembar
Pre podne smo obišli grad i primio sam oficire i sudije. Po podne smo s
Naumovićem krenuli na konjima i uveče kasno po oluji stigli u pograničnu postaju
Gramadu, gde smo i prenoćili.

24. septembar
Rano ujutro krenuli smo dalje, opet na konjima, i u podne stigli u manastir Svetog
Arhanđela, gde nas je već čekao načelnik iz Aleksinca Dević. Pošto je put do Aleksinca
veoma loš, prenoćili smo u manastiru.

25. septembar
Ujutro smo krenuli iz manastira i u podne stigli u Aleksinac, gde smo odseli u kući
Prendića (bivšeg engleskog tatarina). Sreo sam se s Čučkovićem. Po podne su mi
predstavili oficire, činovnike, građane. Uveče sam se šetao.

26. septembar
Pre podne smo bili na manevru artiljerije, a zatim na vežbama narodne vojske (2
bataljona) kod Deligrada. Ručali smo, posno, u manastiru Sv. Romana. Došao je i
načelnik Kruševca sa svojim oficirima. Posle ručka prešli smo preko Morave u Kruševački
okrug, a odatle natrag u Deligrad, gde sam u 5 časova seo u poštanska kola.

27. septembar
Posle neprekidnog putovanja od 24 časa još sam posetio u Grockoj Garašanina, a u 4
sata po podne stigao sam u Beograd. – Teodorović javlja da se od vremena mog odlaska
nije dogodilo ništa naročito; samo što je on jedanput bio kod Milivoja i iz njegovih reči
razabrao da bi za postizanje svojih ciljeva želeli pomoć Austrije.99 – Našao sam pismo od
Đule Andrašija u kome piše da je s carem govorio o Bosni, ali samo ovlaš, učinilo mu se
da nema ništa protiv. S Bajstom je razgovarao poduže, on nije protiv pomenute zamisli,
samo je smatra neizvodljivom. Andraši se, međutim, nije odrekao ove zamisli, ali me
upozorava na opreznost i pre svega preporučuje da se pokuša diplomatskim putem.
 106

28. septembar
Posetio sam Milivoja i Ristića i zahvalio im na ljubaznom prijemu koji mi je, usled
njihovog zauzimanja, ukazan celim putem. Rekli su da je to samo rezultat prijateljskih
odnosa koji među nama postoje. Zatim sam im čestitao i rekao da nalazim da je
raspoloženje naroda takvo da će narod u svemu bezuslovno poslušati vladu, makar da
čitava evropska Turska bukne u plamenu, Srbija se neće ni maknuti ako to oni ne žele.
Ovo sam kazao zato da ne bi jednom rekli kako su, ne mogavši se odupreti želji naroda,
prinuđeni da učestvuju u nekoj akciji. Skrenuo sam im pažnju na neke nedostatke koje
sam primetio, naročito na uništavanje šuma i na puteve. – Posetio sam kolege i veče
proveo kod Šiškina.

29. septembar
Napisao sam dugačak izveštaj o svom putovanju. 100 – Da bismo pomogli jednom
slepom talijanskom muzičaru, nekoliko mojih kolega došlo je kod mene i uveče je
umetnik svirao. Svi smo mu dali ponešto. Kada su ostali otišli, Kampo, njegova žena, ja i
Anger, pošto je bila divna mesečina, odvezli smo se oko ponoći u Košutnjak.

30. septembar
Engelhart je za kratko vreme izgubio dvoje dece i danas je s celom porodicom
napustio Beograd s namerom da se više ne vrati. Otpratili smo ga do Zemuna. – Od
Maurija sam dobio pismo u kome javlja da je spreman da krene na put po Staroj Srbiji i
Bugarskoj.

1. oktobar
Pisao sam Mauriju i pozvao ga da mi saopšti sve što zna o bugarskim i bosanskim
komitetima u Srbiji. – Jakšić mi je obećao da ću najkasnije za dve nedelje dobiti izvode
izveštaja carinarnica, već se pišu u Ministarstvu finansija.

2. oktobar
Pošto sam dobio telegram od ministra pravde Horvata da će se suočenje s
Karađorđevićem obaviti za koji dan, otišao sam Ristiću i pokazao mu ga. Tom prilikom
duže smo razgovarali, naročito o pitanju Bosne. Rekao je da oni ne poriču da im je cilj
priključenje Bosne Srbiji, samo bi želeli da to sprovedu mirnim putem. Dao je časnu reč
da više želi Bosnu pod turskim suverenitetom, mirnim putem, nego putem rata kao
potpuno nezavisnu. Zatim je upitao šta sam o tom pitanju doznao od Andrašija. Pomenuo
sam Andrašijevo pismo i da je samo letimice govorio sa carem i s Bajstom; biće
neminovno velikih teškoća – rekao sam – ali možda ne nesavladljivih; pomenuo sam i
pripajanje jednog dela Bosne nama, što sam prikazao potrebnim zbog Hrvata; protiv toga
nema ništa. Zapitao je da li da rade na memorandumu za Andrašija. Odgovorio sam:
 107

svakako, i da naročito istaknu obezbeđenje turskog integriteta.101 Prešli smo zatim na

razne mogućnosti u slučaju izbijanja rata u Evropi. Izrazio je svoje uverenje da u tom
slučaju Istok neće ostati miran i pitao me šta da uradi Srbija. Rekao sam da vlada toliko
drži u rukama narod da je u stanju da ga zadrži i u slučaju nekog sukoba. On je to, doduše,
potvrdio, ali je izneo dva razloga zbog kojih, po njegovom mišljenju, Srbija ne bi u tom
slučaju mogla ostati pasivna. 1. Pošto Srbija sada hoće da stupi na teren ustavnosti sigurno
da će se obrazovati stranke, koje neće trpeti da vlada bude neaktivna. 2. A ako ostane
mirna Srbija će izgubiti poverenje susednih zemalja. Ja sam to priznao, ali sam za sada
preporučio samo diplomatski put, koji i on smatra najispravnijim. – Pomenuo je dalje da
im je nedavno dolazio u carevo ime jedan ruski agent, ali su mu odgovorili da car ima u
Beogradu svog redovnog predstavnika i da oni s njim saobraćaju – i tako ga jednostavno
otpravili. Pomenuo je da su im dolazili i Srbi iz Mađarske i pitali da li je srpska vlada
voljna da interveniše kod mađarske vlade u njihovoj stvari, a oni su odgovorili da to mogu
u vidu preporuke, ali im ne mogu savetovati da oponiraju. Na kraju smo još govorili o
situaciji u Hrvatskoj. Pomenuo je da bi bilo bolje da je prihvaćen manjinski predlog, jer je
sadašnja većina veštačka. Nastojao sam pokazati da to nije sasvim tako, što dokazuje i
pozdravni akt zagrebačke županije, jer javno mnenje županije obično nije veštačko. 102
Dalje sam nastojao da dokažem da je po Srbiju opasnija takozvana Narodna stranka nego
ona koja je stvorila Nagodbu; Ristić je, naime, bio pomenuo da prema Nagodbi kralj
imenuje bana na predlog predsednika mađarske vlade. Na ovo sam primetio da je to zato
da bi Mađarska imala moralnu garanciju, jer kad bi se naimenovanje vršilo u Beču, moglo
bi se dogoditi da vojna stranka naimenuje lice koje bi povelo Hrvatsku protiv nas, i tada bi
u Beču Hrvatskoj ponudili Bosnu, a to mi, Mađari, ne želimo. Učinilo mi se da mu se ovaj
argument veoma dopao. Inače je i on priznao da su ličnosti Narodne stranke ponajviše
osobe koje se rukovode sopstvenim interesima.
Posetio me general Križ i dugo dokazivao da se neće upuštati ni u kakvu politiku. –
Napisao sam pisma konzulatima u Bugarskoj i pozvao ih da me redovno obaveštavaju o
tamošnjim događajima.

3. oktobar
Pisao sam izveštaj u Beč, u kome sam oštro istupio protiv politike vojnih vlasti u
Granici, politike kojom se razdražuju Srbi a koja je usmerena na zauzimanje Bosne. 103 To
sam učinio povodom jednog izveštaja Generalne komande u Temišvaru, koji se odnosi na
Srbiju i čiju su mi kopiju dostavili. Ne znam kako će im se svideti. – Kampo mi je
predstavio nekog talijanskog advokata koji se zove Ferari s kim smo se uveče izvezli u
Topčider.

4. oktobar
Pošto je danas carev rođendan održali smo u našoj kapeli Te Deum, kome su
 108

prisustvovali članovi konzularnog kora i predstavnici srpske vlade. Kasnije je došao Križ
sa tri oficira i ručao kod mene. – Za vreme moje odsutnosti Teodorović je napisao jedan
izveštaj u Beč, u kome se naročito na kraju veoma nespretno izrazio ističući da Austrija
ako ne zauzme Bosnu može sa sigurnošću računati s time da će se Srbija radovati njenom
unutrašnjem razvoju naročito u pogledu narodnosti, pogotovo ako one budu
zadovoljene.104 Na to je sada iz Beča stigao odgovor u kome veoma zameraju što se Srbija
usuđuje mešati u unutrašnje stvari Austrije i nalažu da ovako nešto ne dopustim. 104a

5. oktobar
Posetio me negotinski episkop Evgenije, koga sam sreo u Negotinu. Izgleda da nije
sasvim zadovoljan novim tokom stvari da se svuda gde god se može postavljaju samo Srbi
rođeni u Srbiji, a zapostavljaju oni koji dolaze iz naših krajeva, kao što se to poslednji put
dogodilo i kod izbora šabačkog episkopa. Ova osoba je, inače, kako sam čuo,
mitropolitova kreatura i kao takva nalazi se pod ruskim uticajem. – Posetio me je Nastas
Jovanović, bivši upravnik dvora kneza Mihaila. I on spada u redove nezadovoljnika, jer je
smenjen s položaja a nisu mu dali ni penziju. Možda će se još moći iskoristiti. – Napisao
sam izveštaj Bajstu u odgovoru na njegov akt i nadam se da je time stvar ispravljena. 105
Inače, u ovom svom izveštaju već sam jače naglasio želje Srbije za Bosnom. – Dobio sam
pismo od Gide Radaija i 300 forinti. Istovremeno u prilogu mi je poslao jedno pismo na
poljskom, koje treba da predam izvesnom Kanedulskom i uz to da saznam da li je
pouzdan, a zatim mu predam 100 forinti kao nagradu za septembar i oktobar, pošto već
izvesno vreme šalje izveštaje Radaiju. Dalje me je obavestio da će uskoro u Beograd doći
dva njegova poverljiva čoveka koji će mi se javiti. Izrazio je mišljenje da se ustanak u
Bugarskoj više potpiruje iz Srbije nego iz Vlaške i da treba paziti na Ristića. Preostalih
200 forinti šalje meni i taj ću iznos izdati za Maurijeva putovanja.

6. oktobar
Dva Bosanca, Trifun Stojanović i Nikola Jovanović (alias Okan) i ranije su u više
mahova nudili svoje usluge Konzulatu da rade kao agenti Austrije u Bosni, pošto su nekad
već bili u službi Rusa i Srba, a nudili su se i Turcima. Teodorović je uvek odbijao njihove
ponude, ali je zato održavao s njima poznanstvo. Pre nekoliko meseci Trifun je zbog
bolesti očiju zatražio savet od Teodorovića i ovaj ga je uputio u Beč. Tamo je on
Ministarstvu spoljnih poslova podneo pismenu ponudu, u ime svog druga, i u svoje ime u
kojoj je izjavio da je spreman da radi kao austrijski agent. Meni je iz Beča u vezi s tim tek
ovih dana postavljeno pitanje, na koje sam odgovorio, opisavši te osobe kao političke
varalice. Doznali smo, međutim, da je srpska vlada obaveštena o koracima ovih individua
u Beču. Da bismo predupredili sumnju koja bi eventualno zbog toga mogla nastati,
poslužio sam se, na Teodorovićev savet, sledećom strategemom. Otišao sam kod Milivoja
i ispričao mu da sam iz Beča dobio pismo u kome mi saopštavaju da je neki Bosanac,
 109

pozivajući se na Teodorovića, stavio ponude na uštrb Srbije. Pošto ja ovo smatram

lukavstvom kojim se nameravaju pomutiti naši međusobni odnosi puni razumevanja, ja
mu ovo saopštavam i molim ga da i on učini isto ako nešto o ovome dozna. Rekao je da je
zaista čuo nešto o toj stvari, navodno to da je to lice pokazalo čak i Teodorovićevo pismo.
Odgovorio sam mu da sam pitao Teodorovića i on tvrdi da nikoga nije poslao u Beč radi
takve ponude. Milivoj je obećao da će me odmah obavestiti o pojedinostima čim ih dozna,
a narediće da se privede i ta osoba. Rekao sam da meni nije toliko potrebna ta osoba
koliko onaj po čijim upustvima je radila. To sam rekao samo zato da bih otklonio dalje
posledice ove stvari, koju sam u celosti poznavao, a cilj mi je bio samo da pobudim
poverenje. Govorili smo i dalje o ovakvim tajnim delatnostima i Milivoj je saopštio
sledeće:
a) Bratianu je hteo da sâm dođe u Srbiju da razgovara s namesnicima. Međutim,
savetovali su mu da to ne čini i saopštili su mu pismeno svoja gledišta o bugarskim
bandama, srpskom pitanju i o ratu koji bi mogao da izbije u Evropi. Ali koja su to gledišta,
to Milivoj nije rekao.
b) Srpska je vlada poslala u Bugarsku sekretara beogradskog tajnog komiteta, nada
se da će on pouzdano doznati ko je Bugare podsticao i snabdeo novcem. Tvrdi da je
Namesništvo upozorilo Bugare na nemogućnost sprovođenja njihovog plana, kao i na to
da će raditi protiv njih, i sad se nada da će ponovo preuzeti rukovođenje bugarskim
poslovima.
c) Obećao je da će uskoro otkriti čitav niz intriga koje se oko nas pletu.
d) Govorili smo o Vlasima. Rekao je da se oni ljute na Mađare. Na to sam i ja
primetio da Vlasi zameću kavgu svojim glupim osvajačkim planovima, te sam rekao da
ukoliko se ne budemo mogli sjediniti s ovim narodima priključićemo se Nemačkoj, ali
Vlasi nećemo postati. U tom slučaju, međutim, verujem da on to uviđa, Srbija i Vlaška su
izgubljene. Rekao je da on to uviđa, i kao uvek govorio o potrebi sklapanja saveza.
Međutim, meni izgleda da namesnike sada na nešto podstiču, Jonesko je često kod
Milivoja i kod Ristića, a i ovi kod njega. Pitao sam Milivoja šta misli da li je vlaška vlada
znala nešto o bugarskim bandama. Nije smeo da porekne ovu činjenicu i, mada veoma
tiho, priznao je. – Predao sam mu izjavu saučešća hrvatskog sabora povodom smrti kneza
Mihaila.106 – Posetio me Kanic, koji se juče vratio sa svog puta po Bugarskoj, ali sada
nismo mogli mnogo da razgovaramo. – Prešao sam s Teodorovićem u Zemun da posetim
direktora Dunavskog parobrodarskog društva Kasijana, koji me je tražio ali me nije našao.
Rekao je da je bio kod Milivoja i govorio s njim o proširenju brodskog prometa na
srpskim obalama. U tom cilju želeo bi da dobije pristaništa i odobrenje za izgradnju
skladišta, u kojem bi slučaju veliki putnički brodovi mogli da pristanu i u Beogradu. Želeo
bi da ispita i granicu plovidbe Moravom, a trudi se da radi i na miniranjima u Đerdapu.
Milivoj ga je primio veoma predusretljivo i u svemu obećao pomoć od strane Srbije. – Po
povratku sam posetio negotinskog episkopa, s kim sam se oprostio pošto sutra polazi kući.
 110

7. oktobar
Obavljao sam posete s Teodorovićem, posetio sam između ostalih i Hieta. – Milivoj
mi je pisao i pitao kakva je osoba izvesna grofica Svetov koja je bila kod njega i ponudila
mu svoju muzičku kompoziciju, od čijeg prihoda polovinu želi da nameni kneževoj
uspomeni. Otišao sam kod Milivoja i rekao mu da je to jedna pustolovka, doduše, stvarno
je grofica Svetov, ali se muž razveo od nje i ona je vodila veoma raspusan život, neka je,
dakle, jednostavno odbije. – Posle toga smo razgovarali o politici. Pošto je juče za
ministra prosvete i vršioca dužnosti ministra inostranih dela naimenovan član Omladine
Matić, upozorio sam ga da pripazi na svoj položaj. Postupa veoma pravilno da uvlači i
liberalne elemente u vladine krugove, samo neka povedu računa da oni ne preovladaju i da
jednom njih (sadašnje namesnike) ne istisnu sa njihovih mesta. Tvrdio je da će jako paziti
na tu okolnost i da će pozivati samo one koji odlučno obećavaju da će ići s njima. – Zatim
sam ga upitao ne podstiču li ih Vlasi na akcije. Na to nije određeno odgovorio, rekao je
samo toliko da je srpska vlada preporučila vlaškoj vladi da bude umerena, a kada je ova
izrazila zabrinutost da će Turci zauzeti Vlašku, Milivoj je obećao da će u tom slučaju on
ući s vojskom u Bugarsku. Posetio sam Longvorta, koji se posle dugog odsustvovanja juče
sa ženom vratio. Bio je u Bugarskoj i u jednom delu Srbije, svuda je naišao na red i mir.
Međutim, u Istanbulu je video veoma jasne znake revolucije koju Turci pripremaju protiv
sultana. – Kanic je ručao kod mene. Na svom putovanju i on je našao da se sada ne treba
bojati ustanka, ali da su stvari već veoma zrele; Kira-Denjan veoma efikasno deluje. Dalje,
u redovima turske vojske je takođe naišao na veliko nezadovoljstvo protiv sultana. –
Dobio sam pismo od Maurija, uz koje je priložio jedan izveštaj o komitetima u Bosni. 107
Međutim, pošto on već duže vremena nije radio u toj oblasti, ovaj izveštaj ne sadrži ništa
zanimljivo.

8. oktobar
Dobio sam pismo od ministra pravde Horvata, u kome mi javlja da će Karađorđević
danas krenuti iz Pešte i da Lazarević može prisustvovati suočenju. To sam odmah saopštio
namesnicima, a istovremeno poslao Angera u Zemun da dozna kada stiže brod. Dalje,
pozvao sam namesnike da, vodeći računa o svom dostojanstvu, preduzmu korake da
Beograđani ne prirede kakve demonstracije. – Obavestili su me iz Zemuna da je brod s
Karađorđevićem krenuo sinoć u 2 časa. Saopštio sam to Milivoju, a ja sam s
Teodorovićem i Kanicom prešao u Zemun. Noć sam proveo u društvu generala Križa,
Teodorovića, Kanica i nekoliko oficira.

9. oktobar
Brod je stigao u dva sata posle pola noći. General i ja smo odmah izjavili Titusu
Pajoru, predsedniku suda, da smatramo uputnim da se suočenje izvrši na brodu, na šta je
 111

on odmah pristao. Ja sam mu tada saopštio da je srpska vlada delegirala Lazarevića (što je
i naša vlada prihvatila) da bude pri komisiji, ali bi inače želela još jedno lice za
zapisničara. Protiv ovog poslednjeg nema nikakav prigovor, ali želi da Lazarević ne bude
prisutan, jer ga knez ne podnosi. Odgovorio sam da će sada već biti teško da se stvar
izmeni, a zatim mu saopštio da bih i ja, kroz čije ruke je cela stvar prolazila, voleo da
prisustvujem suočenju. Rekao je da bi to bilo veoma teško i neuobičajeno, ali će moju
želju saopštiti svojim drugovima i zatvorenicima, pa ako se oni ne budu protivili, neće ni
on. – Tada sam opazio glavnog tužioca Strokaija i saopštio i njemu svoju želju. On se
tome jako obradovao i rekao da je to dobro već i zato što će Pajor, koji je vanredno
pristrasan u odnosu na Karađorđevića, zbog toga možda biti malo uzdržljiviji. Nikakva
prepreka u tom pogledu ne može postojati, a zatvorenici nemaju baš ništa da kažu o tome
ko će biti prisutan. – Zatim smo se rastali i ja i Teodorović otišli smo da spavamo.
Teodorović je rano ujutro otišao u Beograd, ja sam ustao kasnije i našao brod već usidren
nasred Dunava, gde će i ostati.
U podne sam prešao u Beograd s tužiocima Strokaijem i Sarvašijem, koji su kod
mene i ručali. Strokai je rekao da bi želeo da svog druga Sarvašija ostavi posle suočenja u
Beogradu da prikupi podatke koji još nedostaju i, ako je moguće, da izvrši saslušanje 108
dotičnih o tome da li je protiv uhapšenih, a naročito protiv Pavla Radovanovića, bila
primenjena tortura. – Odgovorio sam da ću, iako ne verujem da će srpska vlada pristati na
ovo potonje, ipak pokušati. Što se tiče Lazarevića, njihova je želja da on i dalje bude
prisutan.
Posetio me je austrijski konzul u Istanbulu Soretić, neka blagoglagoljiva osoba koja
mnogo drži do sebe, ali utoliko manje vredi. – Došao je kod mene Longvort i u ime i
ostalih kolega upitao da li bi i oni mogli prisustvovati suočenju. Odgovorio sam da ne
mogu izdejstvovati da mu se to odobri jer će se suočenje izvršiti na mađarskoj teritoriji (na
brodu) i tajno. On se s tim u celosti i pomirio. – Otišao sam kod Milivoja i saopštio mu
želju tužilaca u pogledu torture, istakavši da mi ni izdaleka ne želimo da izvršimo reviziju
postupka srpskog suda, već samo da učinimo izvesnijim da će Karađorđević biti osuđen.
On je našao da je to ispravno i odmah došao na ideju da će oni zatražiti da jedan od
tužilaca ostane ovde i da ispita da li je primenjivana tortura. Uostalom, stvar će još
saopštiti Ristiću. – Poveo sam kolima dvojicu tužilaca u Topčider i Košutnjak i pokazao
im mesto na kome je knez ubijen. Za to vreme stigao je iz Zemuna Lazarević, s kojim su
se još posavetovali i zatim kasno uveče čamcem prešli u Zemun. Suočenje je zakazano
ujutro u 9 časova. – Veče sam sa više njih proveo kod Kampa.

10. oktobar
Rano ujutro prešao sam u Zemun i pre 9 časova na brod, na kome su se sakupili
članovi komisije Pajor, tužioci Strokai, Sarvaši i Pap, zapisničar i sudija Peteri, tumač i
zapisničar Verovac. Na brodu su i dva lekara: Lajoš Gros, koga je odredio Čemović uz
 112

kneza, i Šmit, koga je odredio sud. – Kao straža: četa vojnika, panduri grada Pešte i
inspektori, a uz Karađorđevića jedan poručnik, baron Neftre. Srpski brod „Deligrad“ sa
srpskim zatvorenicima i Lazarevićem, te Nedeljkovićem koji će voditi zapisnik, stigao je
tek u pola 11 i pristao uz „Maksimilijana“. Nije mi namera da opišem i predmet suočenja,
govoriću samo o utiscima koje sam stekao.
Suočenje je izvršeno u velikoj kabini „Maksimilijana“. Oko jednog stola u obliku
slova „U“ latinicom sedeli su članovi komisije, u sredini Pajor, pored njega Strokai, a
pored njega iza zavijutka stola Lazarević i Nedeljković, s druge Pajorove strane, opet iza
zavijutka stola Sarvaši i Verovac. Prvi s kojim je trebalo izvršiti suočenje bio je Filip
Stanković, visok, smeđ čovek, izbrijane brade s tvrdim izrazom lica.109 Tvrđenja suočenih
propratio bi uvek s izvesnim veoma zlim osmehom, nije im dozvoljavao da završe iskaz,
govorio je mnogo i s velikom žestinom, poricao sve i optuživao srpski sud za primanje
mita i udaranje na muke. Suočili su s njim jednog za drugim zatvorenike i učesnike u
zaveri Brankovića, Letića, Kuzmanovića, kao i svedoke Anđela, Nikolića i Kovalerika.
Svi su izneli podatke koji su ga više-manje teretili i ostali čvrsto pri svojim tvrđenjima, a
Stanković je, naravno, sve poricao. Pajorova pristrasnost naročito se pokazala kod
Kovalerika, koga je na svaki način pokušao da zbuni u Stankovićevu korist. Uopšte, jasno
je nastojao da podrži okrivljenoga i s mnogo žara prihvatao svaku okolnost koja bi mu išla
u prilog. Posle dvanaest časova suočenje je obustavljeno i nastavak zakazan za posle
podne u 3 časa. – Za to vreme otišao sam na obalu, gde sam našao Bercija Sentkiraljija,
koji je došao iz Novog Sada da me poseti. Rekao sam mu da me sačeka, pa ćemo uveče
otići zajedno u Beograd. Posle ručka izdao sam nalog da mi se Kamedulski pošalje sutra
preko, zatim sam posetio Soretića, ali ga na sreću nisam našao. – Po podne posle 3 sata
otišao sam ponovo na brod, gde je suočenje nastavljeno oko 3 i ½ sata. Sada se pojavio
Karađorđević, visok, sed čovek s debelim, savijenim nosom i okruglo potkresanom
bradom. Glavu stalno drži oborenu, ali od bolesti koju je simulirao nema ni traga. On
jedva da je na poneko pitanje odgovorio određeno, već ponajviše zaobilazno, a ako već
nije mogao drugačije, onda rečima: laž, nije istina, ili: ne sećam se, ne znam. Treba da
zbog neobičnosti pomenem jedan njegov odgovor. Tvrdio je, naime, da se 1858. godine,
iako je vlast bila u njegovim rukama, odrekao prestola i to u korist Obrenovića, jer nije
hteo da vlada pređe u ruke kajmakama, pa je tako zapravo on ponovo doveo Obrenoviće
na presto. Suočili su s njim Kuzmanovića i Zdravkovića, koji su ostali pri svojim
tvrđenjima, ali ih je on poricao. Suočenje je završeno u 6 časova. – Odmah sam otišao na
obalu, gde mi je Dobiecki, jedan od agenata Gide Radaija predao preporuku ovog
potonjeg. Rekao sam mu da sutra dođe kod mene u Beograd. – Prešao sam u Beograd već
sasvim po mraku sa Sentkiraljijem, s kojim sam u znak sećanja na nekada zajedno
provedene večeri i dane ispraznio dve boce odličnog vina, sećajući se naših nekadašnjih
doživljaja, koji mi sada izgledaju još samo kao san. – Našao sam jedno izvanredno
prijateljsko pismo od vidinskog paše Asiza, u kome me obaveštava da im uprkos vlaškim
 113

intrigama neće uspeti da pobune Bugarsku, a nada se da će Srbija takođe ostati mirna.

11. oktobar
Došao je Kamedulski i kada sam ga ispitao došao sam do ubeđenja da zna vanredno
malo i da ne vredi na njega trošiti novac, pa sam mu jednostavno rekao da ide. 110 – Došao
je Dobiecki. Predao sam mu 100 forinti za Kamedulskog da mu ih preda, uz priznanicu
koju treba da mi dostavi. Pitao sam ga, dalje, po kakvom je poslu došao. Rekao je da
Radai verovatno hoće da ga pošalje u Vlašku da ispita tamošnje raspoloženje i pripreme.
Rekao sam da smatram da je to dobro, samo sam mu savetovao da ne pođe iz Zemuna, gde
ga već poznaju i mogli bi da jave u Vlašku, nego da ide u Peštu i otuda za Bazjaš, ili za
Erdelj. Obećao je da će tako učiniti. – Posetili su me Radosavljević iz Pančeva, Pajor, dr
Gros i poručnik Horstig. – Posetio me i novi ministar inostranih dela i prosvete Matić s
Milojkovićem. Izražavao se o meni vanredno laskavo i naglašavao potrebu prijateljskih
odnosa s Mađarskom. Ručao sam kod Kampa s Jovanovićevima i Teodorovićem. Posle
ručka krenuli smo pešice u Topčider. Usput sam svratio kod Milivoja, koji mi je saopštio
da pristaju na saslušanje u pitanju torture. Dalje mi je skrenuo pažnju na članke objavljene
u srpskim listovima, koji su povoljni po Mađarsku. Molio sam ga da srpski listovi ne
objave ništa o suočenju. – Produžili smo šetnju do Topčidera, a otuda smo se uveče vratili
mojim kolima.

12. oktobar
Uveče sam prešao u Zemun, gde mi je Dobiecki predao priznanicu Kamedulskog. –
Posle sam prešao na brod, gde je oko 10 časova nastavljeno suočenje, prvo između
Karađorđevića i Antonovića. Ovome je Karađorđević već određeno govorio o ubistvu, i
on mu je to i otvoreno rekao u lice, međutim Karađorđević je poricao. Dalje su
Karađorđević, Filip Stanković i Trifković suočeni s Vučićevićem, a na kraju sa svedokom
[nečitko – A. R.] Stanković. Rezultat je kao i uvek: uporno odricanje sa strane onih, a
potvrđivanje priznanja i poricanje bilo kakve prinude sa strane ovih. – Ručao sam u
Zemunu i posle ručka oko 4 časa ponovo otišao na suočenje koje je sada izvršeno između
svedoka Nikolića i Stankovića, te Stankovića sa bratom Dimitrijem. Poslednja dvojica su
tako besno davala izjave jedan protiv drugoga i tako se ljutito psovali, da su se skoro
potukli. U Beograd sam prešao kasno uveče srpskim brodom.

13. oktobar
Ujutro sam opet otišao u Zemun i na brod. Prvi se pojavio Filip Stanković i želeo da
protestuje protiv jedne bratovljeve izjave, pri čemu se izražavao veoma izazivački, a u
pogledu dvojice prisutnih srpskih izaslanika i jako uvredljivo. Tu se takođe ispoljila u
velikoj meri pristrasnost predsednika, koji je Stankovićev govor, koji uopšte nije spadao
ovamo, takođe hteo da unese u zapisnik. Zatim je kao svedok saslušan Stevan Andrejević
 114

iz Zemuna, (redovni glasonoša zemunskih generala, a i špijun bečke policije, inače od svih
omrznuta osoba), koji je kasnije, kada je za to dao povoda svojim suočenjem sa
Dimitrijem Stankovićem, i uhapšen. Još je bio saslušan jedan u Zemunu zatvoreni
krijumčar i time je suočenje bilo završeno. – Oko dva časa sa celom sam komisijom,
izuzev predsednika, koji je ostao na brodu, prešao u Beograd i tu smo ručali kod mene.
Sarvaši i Verovac su i ostali ovde da nastave istragu, ostali su, međutim, po podne otišli i
sutra će ujutro krenuti za Peštu. – Sinoć sam napisao izveštaj u Beču o suočenju, koji sam
danas poslao.111 – Uveče sam otišao kod Milivoja i rekao mu da zahtev u pitanju torture,
na osnovu koje Sarvaši može ostati ovde, pošalje sutra meni, a saslušanje ćemo vršiti u
zgradi Konzulata. – Kada sam ministru Matiću uzvratio posetu, on je takođe konstatovao
koliko je ovo suočenje imalo povoljnog uticaja na učvršćenje simpatija prema nama.

14. oktobar
Pošto je trebalo da produžim svoje menice kod Reka, morao sam da otputujem u
Peštu. Pošao sam ujutro parobrodom, po podne sam stigao u Bazjaš, a otuda uveče
železnicom krenuo za Peštu.

15. oktobar
Stigao sam ujutro u Peštu, gde sam odseo kod mame. Kod nje sam našao i svoje
sestre, kao i Arveda. – Odmah sam otišao Reku i menicu na 10.500 forinti produžio za 6
meseci, do 4. aprila 1869., plativši za to 630 forinti kamate. U pogledu menice od 2 500
forinti zamolio sam ga da mi nabavi do sutra još 2 500 forinti, pa ćemo oba iznosa staviti
na jednu menicu. On je to obećao. Pošto s Andrašijem nisam mogao iscrpnije da govorim,
pozvao me je na ručak u 5 i 1/2 časova. Posle ručka smo zatim dugo razgovarali. Plan o
Bosni još uvek smatra veoma umesnim i zato neće da ga napusti, pa će opširnije
razgovarati o njemu kako s carem tako i s Bajstom. Međutim, preporučio mi je da u
Beogradu ne govorim o toj stvari, ili samo veoma oprezno, sve dok se u Beču ne donese
konačna odluka. Stvar je opasna jer ćemo time, na stranu to kako bismo mogli privoleti
Turke, nahuškati protiv nas Ruse, što još ne bi bilo tako veliko zlo kada bismo bili sasvim
načisto u pogledu zapadne politike. Postoji tu samo jedan siguran put, naime da u slučaju
rata između Pruske i Francuske ostanemo potpuno neutralni, tako da bi se Prusi mogli
privoleti da prestanu sa svojim agitacijama koje vode u Vlaškoj, Češkoj i nekim delovima
Mađarske. Na žalost, Bajst je u poslednje vreme počeo da koketira s Francuskom i kaže da
se južni Nemci ipak ne mogu sasvim napustiti. Od tog pravca treba ga odvratiti i
obezbediti se na Istoku. Eto, to mi je saopštio Andraši. Dalje je rekao, da je obavešten s
više strana, a naročito od Stratimirovića, da je srpska vlada voljna da stupi u savez s
Mađarskom, i najradije bi pomagala Mađarskoj u slučaju rata koji bi ona vodila s
Austrijom. To nije u redu jer Mađarska bez nemačkog elementa ipak ne može da opstane.
Na to sam primetio da se Srbija zapravo boji samo bečke vojne stranke, i to se boji za
 115

Bosnu, jer ta stranka još i sada daje jasne dokaze o svojim osvajačkim željama i
namerama. Jedino poverenje imaju u Mađarsku, i upravo zbog toga i rado veruju i onoj
Austriji u kojoj bi Mađarska igrala glavnu ulogu, barem dok ovaj odnos traje. Slično sam
odgovorio i na Andrašijevu bojazan da Srbi hoće da postignu samo svoj cilj, a zatim se
mogu okrenuti protiv nas. Rekao sam da njih za nas vezuje njihov sopstveni interes, i to je
najjača spona. Dalje sam izložio da Bugari ne žele da potpadnu pod Srbiju, a pošto to Srbi
dobro znaju i ne misle da anektiraju Bugarsku. Kada bi, međutim, dobili Bosnu bili bi
toliko zauzeti unutrašnjom organizacijom da ne bi imali mnogo vremena da se bave
daljom ekspanzijom. Izgleda da je moj odgovor umirio Andrašija. Pomenuo sam mu još
svoju platu i želju da se ona povisi, a on je obećao da će o tome govoriti u Beču i
savetovao mi da i ja pišem o toj stvari Orciju.
Govorio sam i s Gidom Radaijem i izneo mu u opštim crtama prilike u Srbiji. On
mnogo zazire od Ristića, jer veruje da je potpuno proruski nastrojen. Predao sam mu
priznanicu Kamedulskog i rekao da tu osobu ne smatram podesnom.
Uveče u Kasini upoznao se sa mnom knez Čartorijski. Govorili smo o prilikama u
oblasti Donjeg Dunava. Pitao me, između ostalog, da li sam dobio nešto o tajnim
komitetima koji tamo deluju i šta mislim o tome. Odgovorio sam da sam dobio jedan
takav izveštaj, ali što se tiče Srbije imena zvuče tako čudno, a i imena mesta u kojima su
navodno sedišta komiteta tako su nepoznata da sam sklon da sumnjam u istinitost tog
saopštenja. Rekao je da je on predao ovaj pregled Ministarstvu inostranih poslova u Beču.
Tako sam, dakle, saznao od koga potiče saopštenje koji sam pre nekoliko nedelja dobio od
Ministarstva u Beču kao vrlo poverljivo.112

16. oktobar
Ujutro sam bio kod Reka. Predao mi je 2 500 forinti, a ja sam ispostavio menicu na 5
000 fti s rokom od 6 meseci, do 15. aprila, i platio 300 fti kamate. – Kupio sam nešto
nakita za 170 fti, poslaću ga ženama načelnika kod kojih sam bio odseo za vreme svog
putovanja po Srbiji. – Kod Đenea sam se sreo s Ferencom Maurijem, predao sam mu 260
forinti. Zatim sam ispunio na njegovo ime jedan prazan pasoš, koji sam dobio od Radaija;
upisao sam njegovo ime, samo sam kao mesto rođenja upisao Nađsombat. Posle toga sam
mu poverio da ode u Staru Srbiju i u susedne krajeve i ispita za moj račun tamošnje
raspoloženje. Dao mi je priznanicu na 480 forinti, koliko je sa ranijim iznosima ukupno
primio od mene. – Otišao sam Boldižaru Horvatu, ispričao mu čitavo suočenje u Zemunu.
Skrenuo sam mu naročito pažnju na pristrasnost Titusa Pajora, zamolio ga da izdejstvuje,
ako je moguće, da Karađorđević bude osuđen. Obećao je da će učiniti sve što je u
njegovoj moći. – U pogledu jurisdikcije rekao je da je mađarska vlada već poslala u Beč
svoje mišljenje, po kojemu se konačno odriče jurisdikcije. – Uveče sam ponovo otišao
Andrašiju i pomenuo mu subvenciju za Vidovdan. Predao mi je na to 250 forinti kao
jednomesečnu ratu i za taj sam mu iznos dao potvrdu.
 116

17. oktobar
Ujutro sam krenuo brodom, koji ide samo do Apatina, gde ostaje preko noći.

18. oktobar
Ploveći danas ceo dan, stigao sam uveče oko 6 časova u Zemun, gde me čekao
Teodorović. S njim i s kapetanom broda Koložvarijem prešao sam, na prilično jakim
talasima, nekim malim čamcem u Beograd. Koložvari će prenoćiti kod mene, a sutra
ujutro vratiće se u Zemun. – Dobio sam pismo od Bele Orcija, u kome se raspituje za
izvesnog činovnika Parobrodarskog društva Gergelja Kurija, koji uživa podršku generala
Radosavljevića i voleo bi da dođe u Beograd za agenta Parobrodarskog društva.

19. oktobar
Srpska je vojska održala probno gađanje s puškama ostragušama, koje je, međutim,
loše uspelo, jer patrone nisu htele da opale. Čuo sam i to da će biti obrazovano 9 bataljona
redovne vojske od po 800 vojnika. – Teodorović mi je saopštio da mu je dr Polak pričao
da je čitao neko pismo upućeno iz Beča nekome u Beogradu, u kome se ovaj potonji
obaveštava da će pisac pisma uskoro pribaviti elaborat koji se sada izrađuje u bečkom
Ministarstvu rata, pa ako bi mu došao neki poverljiv čovek on bi elaborat poslao u
Beograd. Teodorović je u vezi s tim telegrafisao u Beč da paze na pomenuti elaborat.
Polak je dalje rekao da je Stojisavljević, Filipovićev ađutant pred izvesnim Jovanovićem u
Beču (koji je rođak beogradske udovice Sekulićke) izjavio da je tih dana tamo dolazio
neki Bosanac (Trifun) koji radi na pripajanju Bosne Austriji, ali ga Bajst nije primio. On
se (Stojisavljević) čudio što je Teodorović, koji je dobar Srbin, uputio Bosanca u Beč a ne
srpskoj vladi, pošto Bosna zapravo pripada Srbiji. Slično kazuje Teodorović da je Trifun
bio kod njega i ispričao kako je prošao u Beču i pitao nije li došao odgovor na njegovu
predstavku. Odgovor, naravno, nije stigao, šta više Teodorović ga je upozorio na to da
ukoliko bi ga od strane srpske vlade upitali da li je bio u Konzulatu odgovori da je bio. 113
Dalje je (Trifun) ispričao i to da se osim Stojisavljevića nije u Beču ni sa kim drugim
sastao, ali mu je ovaj rekao što se sa svojom ponudom radije ne obrati srpskoj vladi. Po
ovome bi izgledalo da je Stojisavljević možda bio taj koji je javio u Beograd šta Trifun
radi, i nije nemoguće da je on i ono lice koje hoće da ukrade elaborat. – Teodorović mi je
saopštio da će Štrosmajer doći ovamo da izvrši krizmanje. U isto vreme je od strane
Miloša Popovića obavešten da ovdašnje pevačko društvo hoće da mu priredi bakljadu s
muzikom. To će morati nekako da se spreči.
Danas je počeo završni pretres protiv preostalih ovde uhapšenih optuženika u vezi sa
ubistvom kneza. Nisam otišao, poslao sam samo Teodorovića. – Dobio sam odgovor od
konzula u Ruščuku Dragovića. Javlja da je tamo sve mirno i da bugarskim bandama nema
ni traga. – Pisao sam Beli Orciju i saopštio mu ono što sam doznao, naročito od
 117

Koložvarija, da je Kuri nevaljalac i protivnik Mađara. Dalje sam ga zamolio da urgira

rešenje za pregovore o poštanskoj konvenciji, kao i rešenja u pogledu Teodorovićevog i
Angerovog ostajanja u Beogradu. Na kraju sam mu pisao i za povišenje svoje plate. – Bio
sam kod Longvorta i razgovarao s njim o namesnicima. Izrazio je mišljenje da u Milivoja
možemo imati puno poverenje, a ni Ristić nije prijatelj Rusa, samo je njegova uloga da
održava kontakte s Rusima i s Omladinom i da s njima koketira. Obrazovanje novih 9
bataljona smatraju Milivojevim majstorskim potezom; tako će raspolagati većom vojnom
silom i ako to bude potrebno utoliko sigurnije moći svakog trenutka da porazi svoje
neprijatelje.

2. oktobar
Dobio sam odgovor na talijanskom jeziku od konzularnog agenta u Sofiji, javlja da
je tamo sve mirno. Proveo sam nekoliko časova na završnom pretresu, na kome su upravo
saslušavali Majstorovića. Bio sam s Teodorovićem u Zemunu i posetio Križa i njegovu
ženu, koja, kao i njena sestra, izgleda veoma prijatna žena, barem na prvi pogled. – Veče
sam proveo kod Rozenovih, gde su Rozenova žena i Milovuk svirali klasičnu muziku, na
klaviru i violini.

21. oktobar
Došao je kod mene Miloš Popović. Predao sam mu 250 forinti dobijenih kao
subvenciju za Vidovdan, za što mi je dao priznanicu. Zatražio sam od njega da me
obaveštava o svemu što čuje, a što mene interesuje. – Napisao sam pismo Asiz-paši,
beznačajno po sadržini, kitnjasto po stilu.

22. oktobar
Bio sam kod Milivoja i rekao mu da Andraši još nije mogao govoriti sa carem i
Bajstom o Bosni, međutim, čim nešto doznam odmah ću ga obavestiti. Pomenuo sam mu i
Štrosmajerov dolazak. Rekao je da mu je to već poznato i da je čuo da pevačko društvo
hoće da mu priredi serenadu. Primetio sam da bi to za mene bilo veoma neprijatno, zbog
okolnosti što će Štrosmajer verovatno biti moj gost. Obećao je da će se raspitati i
obavestiti me. – Uveče je došlo kod mene više njih da igraju vist. Od žena je bila samo
Kampova, s kojom sam, naravno, ćaskao.

23. oktobar
Posetio sam Oreškovića i dugo razgovarao s njim. Glavna tema razgovora bila je,
naravno, Bosna. Izgleda da je malo oneraspoložen zbog mlakosti namesnika, žali Milivoja
što dopušta da ga vodi Ristić, koji je, opet, u savezu sa Stevčom, barem prividno, jer iza
njegovih leđa stoji mitropolit i Rusija. Po njegovom mišljenju namesnicima i uopšte
najvećem delu činovnika stalo je samo do toga da zadrže svoja zvanja i obezbede od njih
 118

prihode. Iz onoga što je govorio razabrao sam da njemu nisu saopštili ono što su meni
govorili o Bosni. I sada se on, koji je iskren prijatelj Mađarske i samo od nje očekuje
pomoć, boji da će Andraši promeniti nameru. Uveravao sam ga da je Andraši još uvek za
plan, ali nije na nama red da molimo nego na Srbima, jer bi najviše njima koristio. Rekao
je da bi on najviše požurio savez s Mađarskom, na šta sam primetio da se u ovom vidu ne
bi mogao sklopiti, međutim, forma uopšte nije važna i dođe na isto ako Srbija stupi u
savez i s Austrijom, samo neka se ostvari ono što Andraši želi. Njemu nije strana ni ova
ideja. Na njegovo pitanje da li bi sada trebalo pokrenuti revoluciju u Bosni, rekao sam da
za to još nije došlo vreme; najpre treba pokušati diplomatskim putem, pa ako tako ne ide –
bakalum. Podbadao sam ga da podstiče Milivoja i da pokuša da ga odvoji od uticaja
Stevče, koga ćemo, ako drugačije ne bi išlo, morati da oborimo. Njegovo je delo i to što se
ljudi kao Natošević i Sundešić jednostavno otpuštaju samo zato što su poreklom iz naših
krajeva, a to može samo stvoriti zlu krv kod susednih naroda prema Srbiji. On je
napomenuo da bi se svi oficiri poreklom iz Austrije koji sada ovde služe rado vratili kući
kada bi to bilo moguće; uopšte je mišljenja da naši Srbi, kad su jednom prešli u Srbiju i
proveli neko vreme ovde, redovno postaju prijatelji Mađara. – Govorili smo o slabosti
srpske vojske, koja naročito oskudeva u oficirima i zato i ne može da nastupa ofanzivno.
Po Oreškovićevom mišljenju srpska vojska nije podobna ni za kakav duži vojni pohod, jer
se vojnici posle kratkog vremena razilaze kućama i mogu koristiti samo za odbranu
sopstvenih ognjišta. Tom prilikom upitao sam ga da li je istina da će biti obrazovano 9
novih bataljona. Ni govora, rekao je on, za to nemaju novaca, ministar vojni je predložio
obrazovanje samo dva bataljona, ali se ne zna da li će i to uspeti, a želja je samo da se
obrazuju čete za obuku. – Nastojao sam da ga, kao Hrvata, zasenim bleskom baš hrvatskih
interesa i rekao mu da ćemo pristati da Srbija zauzme Bosnu samo ako hrvatski deo
Turske bude pripojen Hrvatskoj. Obećao je da će podrobno razgovarati sa Štrosmajerom
kada dođe i nastojati da ga pridobije za novi red stvari i za nagodbu, čime bi Srbi bili
zaplašeni, kada bi, naime, hrvatska Narodna stranka bila zadovoljena. Govoreći o
demonstracijama koje nameravaju da prirede Štrosmajeru, on je, na moju inicijativu,
obećao da će mu on diskretno dati do znanja da bi bolje bilo da noći u Zemunu i da samo
preko dana bude ovde. U odnosu na Milivoja još je rekao da on u celoj vladi nema
nijednog prijatelja, ali će on, Orešković, preko nekih građana koji su mu dobri prijatelji,
nastojati da utiče na njega i da ga podstakne da bude energičan. Rastali smo se s time da
ćemo Stevču, ako bude potrebno, po svaku cenu oboriti. Inače. zamolio sam ga da o
onome što sam mu rekao o Bosni ne govori nikome a, ako hoće, neka to saopšti Milivoju
samo kao sopstveno gledište.
U dogovoru s Kampovom ženom proveli smo veče kod Šiškina, kod koga je osim
nas bio i Marinović.

24. oktobar
 119

Posetio me je Hiet, a u isto vreme došao je i Longvort. Prvi je pomenuo da je u

Beogradu čuveni francuski putnik Ležan, koji je sada došao iz Bugarske i ne izražava se
najpovoljnije o turskom gazdovanju. To svoje mišljenje izneo je i Milivoju. – Pred veče
sam otišao kod Joneska gde sam zatekao Ležana, s kojim sam se upoznao i razgovarao
nekoliko sati. Stvarno izgleda da raspolaže velikim znanjem iz oblasti arheologije i
etnografije, već sam od Kanica čuo pohvale o njemu.

25. oktobar
Posetio me je major Miša i rekao da sada ide u Peštu da preda Ministarstvu svoju
ponudu za zakup soli, pa me moli da ga preporučim. Rekao sam mu da to neće mnogo
koristiti, ali ako želi mogu to da učinim. U to je naišao Milivoj i Miša je otišao. Milivoj mi
je saopštio da je Miša bio kod njega i zamolio ga da mu izdejstvuje preporuku za Lonjaija,
pa me sada i on moli da mu dam preporuku. Obećao sam da ću to rado učiniti. Po podne
sam posetio Mišu, ali pošto on nije pomenuo preporuku nisam je pomenuo ni ja. Uveče mi
je Milivoje pisao i javio da se Miša nije usudio da traži od mene preporuku, i zato on to
čini. Napisao sam, dakle, pismo Lonjaiju i poslao ga Miši. – Sastao sam se s Kampovom
ženom na ulici, pozvala me da dođem uveče kod Longvorta. Zaista je više nas provelo
tamo veče, sve do ponoći.

26. oktobar
Po podne sam obavljao posete, a veče proveo kod francuskog trgovca koji se zove
Le Breton. – Pošto su se ostali kartali meni je, naravno, opet prijala uloga da razgovaram s
Kampovom ženom. Ostali smo sve do 2 časa po ponoći.

27. oktobar
Obavio sam nekoliko poseta. Inače sam najveći deo dana sedeo kod kuće i radio na
svom putopisu po Srbiji.

28. oktobar
Danas je bila kod mene neka žena i rekla da je poslala ministarka Cenićka, koja bi
želela da se upozna sa mnom i stupi sa mnom u ljubavne odnose. Znajući koliko Cenićka
trči za svakim muškarcem, ova ponuda mi nije bila naročito primamljiva i posrednicu sam
jednostavno odbio.

29. oktobar
Došao je da se sa mnom oprosti Joneskov sekretar Rizo, koji zbog Joneskovog
grubog i nesnosnog ponašanja ne može više da ostane ovde i vraća se u Bukurešt. To je za
nas velika šteta, jer bismo zbog neprijateljstva između njega i Joneska mogli od njega
mnogo doznati. Zadržao sam ga kod mene na ručku. – Napisao sam dugačak izveštaj
 120

Bajstu, u kome sam već unekoliko pomenuo i pitanje Bosne.114

30. oktobar
Štrosmajer je stigao u Zemun, pa sam poslao k njemu sveštenika Konzulata Babića
da mu saopšti da se pripremaju za njega manifestacije i da bi se to izbeglo neka ne spava
kod mene nego da se vrati u Zemun na noćenje. – Poslao sam Đuli Andrašiju kopiju svog
izveštaja i podsetio ga na hitnost bosanskog pitanja. – Posetio sam Jovana Boškovića i
zajedno s njim otišao Miloradu Popoviću, koga sam zamolio da mi daje časove iz srpskog
jezika. Počećemo sa časovima narednog utorka. – Došao je kod mene po Milivojevom
nalogu Orešković da mi javi da se manifestacije za Štrosmajera neće održati, međutim
ipak nije siguran pa će s dotičnima i on govoriti u smislu da Štrosmajer to ne želi. Zatim
smo još dugo razgovarali o srpskoj oružanoj snazi i njenim nedostacima. Babić je došao i
javio da će Štrosmajer preći ovamo u nedelju ujutro, ručaće kod mene, ali će se uveče
vratiti. – Povodom jednog članka u Lojdu, koji je bio uperen protiv Prokeša 115 Noje Fraje
Prese me je veoma oštro napala. To je besumnje delo pripadnika reakcije, koji teško
podnose Mađare u Ministarstvu spoljnih poslova. Prese je ovaj članak objavila u svom
prilogu broj 1490.116

31. oktobar
Došao je dr Polak i javio da je doznao od apotekarke Sekulić da je Šiškinov kućni
lekar dr Mašin poslat u Beč da bi pribavio vojni elaborat. Putovao je preko Praga i poneo
sobom 1000 imperijala. Sada je tražio još 2000
0#, ali su mu pisali da se vrati natrag.
Moguće je da u toj vesti ima nešto, ali mi izgleda veoma avanturistička. – U nameri da
posetim Štrosmajera u Zemunu sišao sam s Teodorovićem na Savu, ali sam tamo čuo da je
biskup već jutros došao u Beograd. Tako sam se vratio kući. Uskoro je došao Orešković i
javio da mu je Štrosmajer danas poslao poruku da mu se pošalju kola. Oko 11 časova on
je, sasvim privatno, doista prešao ovamo, posetio namesnike i mitropolita i sad dolazi k
meni. – Uskoro posle Oreškovića došao je Štrosmajer, visok, vitak čovek, s pametnim,
zanimljivim licem. Ostao je samo kratko vreme, rekavši da mora biti u 2 sata u Zemunu,
jer će ručati kod prelata. Pozvao sam ga za sutra na ručak, što je i prihvatio, ali kada sam
ga pozvao i da prenoći kod mene odgovorio je, ne sasvim bez negodovanja, da sam mu
preko Babića izrazio želju da ne spava ovde, zatim je rekao da ovacije nisu ni njemu
potrebne, mada bi više voleo da spava ovde, ali ako se to peštanskoj ili bečkoj vladi ne
sviđa, on ni najmanje ne želi da pobudi pažnju.117 Uveravao sam ga da vlada o tome ništa
ne zna, a ni ja lično nemam ništa protiv bilo kakvih ovacija, samo ne mogu tako nešto
trpeti pred zgradom Konzulata. Posle toga smo se, uz duboko klanjanje, rastali, ali se
videlo na njemu da negoduje. – Zatim sam otišao i pozvao nekoliko osoba na ručak,
naročito one koji nameravaju da prirede demonstracije, da Štrosmajer vidi da nije reč o
nečemu ličnom, nego da se samo protivim ovacijama pred zgradom Konzulata. Tako sam
 121

pozvao Boškovića, Milorada Popovića, Kaljevića i, na kraju, Oreškovića. On je takođe

spomenuo da izgleda da Štrosmajer negoduje, pa sam ga zamolio da mu objasni da mu
nisam poručio da ja ne želim da ovde noći, trebalo je da to Babić kaže kao svoje mišljenje.
Obećao je da će mu to reći. Pozvao sam i Šafarika.
Otišao sam kod Milivoja i preporučio mu nekog trgovca. On je zatim rekao: a) da ga
je Marinović zamolio da za Mišu izdejstvuje kod mene novu preporuku Lonjaiju, u kojoj
bih izjavio da i srpska srpska vlada želi da Miša dobije so. Rekao sam mu da mi je o tome
pisao i Arsen Černović, kome sam odgovorio da to nije potrebno, jer sam već u prvom
pismu napisao takvu preporuku da bolje ne može biti, pa sam izneo Milivoju sadržaj
pisma. I on se složio da nije potrebna druga preporuka. b) Rekao je da je Štrosmajer bio
kod njih i takoreći prebacio im što su sklopili savez s Mađarima na uštrb Hrvata. – Na to
je Milivoj odgovorio da između Srbije i Mađarske ne postoji nikakav savez; ne poriču da
postoje prijateljski odnosi, čak žele i da ih održe, jer su imali dosta štete od toga što su se
1848. borili protiv Mađara. Što se Hrvata tiče, srpska vlada se ni na koji način nije osećala
ovlašćenom da u tom pogledu daje u Pešti savete, pošto bi se njima izložila samo tome da
bude s punim pravom odbijena. Štrosmajer je, navodno, izjavio da on želi upravo to da
Nagodba između Mađarske i Hrvatske bude iskrena i boji se da će ovaj sadašnji sporazum
koji ne zadovoljava narod, proširiti teren za reakciju, naročito bečku. Naročito bi želeo
izvesne izmene u pogledu finansija i vojske. To mi je Milivoj naveo iz razgovora koji je
vodio sa Štrosmajerom, u kojoj meri iskreno, to, naravno, ne mogu da utvrdim. –
Uveravao me dalje da neće biti nikakvih demonstracija, doveo sam to malo u sumnju, ali
sam napomenuo da pošto Štrosmajer neće provesti noć kod mene, a čujem da će večerati
kod mitropolita, ne marim ako mu tamo prirede ovacije, samo neka ih ne priređuju pred
Konzulatom. c) Saopštio mi je da je bio kod njega jedan bivši Stratimirovićev agent i
pričao da je Andraši, navodno, rekao Stratimiroviću da je iz Beograda dostavljeno u Beč
da je on poslao Stratimirovića u Beograd da direktno pregovara sa srpskom vladom, pa su
zbog toga u Beču njemu, Andrašiju, prebacili. Milivoj bi želeo da zna da li je to istina, jer
ako jeste, onda bi to značilo da reakcija zadobija teren. Napomenuo sam da u sve to ne
verujem, jer Andraši nije u takvim odnosima s Bečom da bi mu tamo mogli nešto
prebacivati, a zatim on nije ni znao da je Stratimirović dolazio u Beograd. d) Isti je onaj
agent javio da general Radosavljević, pukovnik Jovanović i još neko treće vojno lice
putuju po Granici i huškaju u duhu bečke reakcije. e) Na kraju je Stratimirović zatražio
savet od Milivoja da li da definitivno raskine s novosadskom ultraškom srpskom strankom
ili ne. Na to sam primetio da, po mom mišljenju, raskid nikada ne vodi cilju, treba štediti
svačiji interes i vešto lavirati. – Dok sam bio kod Milivoja doneli su mi telegram od
Orcija, u kome mi nalaže da saopštim srpskoj vladi da će pregovori o pošti početi 5.
novembra u Pešti. Ovo sam mu, naravno, odmah saopštio. f) Posle toga smo još
razgovarali o opštim stvarima i on me uveravao da, kada bi Mađarska ratovala protiv
Austrije, ne samo što nijedan Srbin ne bi bio protiv Mađara, nego bi zajedno s njima išli u
 122

borbu. – Uveren sam da je Milivoj u tom pogledu iskren. Ko zna nije li meni sudbina
namenila da u ovakvoj borbi, do koje će, možda, doći, vodim Srbe, kao što sam to toliko
puta zamišljao u prošlim godinama.
Veče sam proveo kod d’Istrije, u društvu više njih. Bila je tu i Akabi Kampo i Le
Bretonovi. Udvarao sam se Akabi, naravno na svoj način, ne znam koliko ću kod nje
uspeti.

1. novembar
Već u 8 ujutro sam s Teodorovićem kod Save. Uskoro je došao Štrosmajer u pratnji
nekoliko sveštenika. Odvezli smo se u Konzulat, gde mu je veliki deo prepodneva
protekao u služenju mise, propovedi i krizmanju. U svojoj propovedi, održanoj u veoma
katoličkom duhu, Štrosmajer je načinio samo jednu daleku političku aluziju rekavši:
hrišćanska vera je pozvana da učvrsti mir i razumevanje kako među pojedincima tako i
među narodima, kada se to ostvari narodi će srećno živeti ne jedni nad drugima, već jedni
pored drugih, a jači će se truditi da pomognu slabijemu. Mislim da osim mene i
Teodorovića niko nije ni primetio na šta ove reči ciljaju. – U dvanaest smo otišli kod
kneza. Štrosmajer je razgovarao sa knezom, a ja s Ristićem. Rekao sam da se nadam da će
posle stvari pošte brzo doći na red i pitanje jurisdikcije. Odgovorio je da bi to veoma
olakšalo njihov stav prema nama, jer bi mogli istupiti činjenicama nasuprot različitim
strujama koje se trude da ih odvrate na drugi pravac. – Govoreći o završnom pretresu
istakao sam da se zapaža veliki napredak, samo bi bilo poželjno da ne bude više
pogubljenja. Iz njegovog odgovora razabrao sam da ih više neće ni biti, izuzevši
Majstorovića, koji će, izgleda, biti pogubljen.
U jedan sat bio je kod mene ručak, bilo je prisutno njih 18. Na kraju ručka nazdravio
sam Štrosmajeru kao plemenitom pokrovitelju južnoslovenske književnosti. Sad već
Štrosmajer nije bio tako hladan, a za to, izgleda, mogu da zahvalim Oreškoviću. Potonji
me zapitao da li bih večerao kod mitropolita, odgovorio sam da ne bih ni u kom slučaju,
jer bi moglo izgledati kao da nadzirem Štrosmajera. Posle ručka Štrosmajer je otišao s
Oreškovićem u Topčider i najzad sam se oslobodio popova. – Štrosmajer se vratio pre
osam časova i proveo kod mene samo pola sata, a zatim otišao kod mitropolita na večeru.
Pošto je trebalo očekivati muziku s bakljadom, poslao sam Angera da bude tamo, sluša šta
razgovaraju i gleda šta se dešava. Uveče sam otišao kod Longvortovih da se zabavljam, jer
mi je već bučalo u glavi.

2. novembar
Rano ujutro prešli smo u Zemun, posetili Štrosmajera i posle se u 10 sati zajedno s
njim vratili u Beograd. Tu smo posetili ministre i Marinovića. – Anger javlja da je u
sinoćnjim ovacijama moglo biti oko 100 buktinja, a ljudi je bilo mnogo. Jovan Bošković
je održao pozdravnu reč Štrosmajeru. Istakavši njegove zasluge za južnoslovensku
 123

književnost napomenuo je da je Štrosmajer prvi koji je zasnovao duhovno bratstvo između

hrvatskog i srpskog naroda, koji svojim ujedinjavanjem, međutim, ne žele da prete
drugom narodu, čiju ljubav prema slobodi poštuju. (Ovim se nesumnjivo ciljalo na
Mađare.) Štrosmajer se u svom odgovoru zahvalio na prijemu uveravajući da je spreman
da sve učini za Srbe. Od političkih aluzija se, međutim, uzdržao. – U jedan sat otišli smo
na ručak kod kneza. Sedeo sam pored Ristića i razgovarao s njim. Izgledao je veoma ljut
zbog jučerašnjih demonstracija i rekao da je Milivoj poverio Oreškoviću da ih spreči, on je
to i obećao ali, kako je čuo (Ristić) od Boškovića, u stvari je još podsticao demonstrante i
prema tome podvalio Milivoju, no oni će već učiniti da on to oseti. Vlada je i u
poslednjem trenutku mogla da zabrani demonstracije, ali nije htela da pridaje ovoj stvari
veći značaj nego što to ona zaslužuje. Zamolio me da budem uveren da su ove literarno
obojene demonstracije priredili samo oni članovi Omladine koji su nekada odlazili kod
Štrosmajera i koje je on ugostio. Vlada ipak neće dozvoliti da je ovakve pojave
pokolebaju, i po prestanku vanrednog stanja odgovoriće proklamacijom u kojoj će izraziti
svoju zahvalnost mađarskoj vladi. Inače mnogi nastoje da pomute prijateljstvo koje postoji
među nama, međutim, u tome neće uspeti. Veruje da i Štrosmajerovo putovanje ima takav
cilj. Na to ukazuje vest prema kojoj je on, izgleda, obavestio Asta da je Ristić Omladinu
pozvao u Beograd u slučaju ako joj ne dozvole da održi zbor. On ovo poriče i proglašava
za laž, kao i vest da je srpska vlada pozvala na savetovanje Miletića. Zamolio me da im se
direktno obratim ako čujem ovakve vesti, a oni će mi uvek davati iskrena obaveštenja.
Zatim je govorio da će sada sastaviti jednu veliku komisiju za izradu zakonskih predloga
koji će biti podneseni Skupštini. Matić je, poput Ristića, posle ručka izrazio svoje žaljenje
zbog demonstracija. I njemu sam kao i Ristiću odgovorio da sam ubeđen u
dobronamernost vlade, samo smatram da Štrosmajer nije baš kavaljerski postupio kada je,
pošto je preda mnom obećao da će izbegavati sve demonstracije, ipak uveče otišao kod
mitropolita, gde je znao da će do njih doći.
Posle ručka Štrosmajer i ja bili smo kod pruskog konzula Rozena, koji ga je ranije
bio posetio, zatim smo otišli na brod i oprostili se. Tamo ga je čekalo nekoliko članova
Omladine. – Veče sam proveo kod Kampovih.

3. novembar
Pozvao sam Miloša Popovića i upitao o prekjučerašnjim demonstracijama. Potvrdio
je ono što je rekao Anger, samo je rekao da je Štrosmajerov odgovor bio snažnije
formulisan, tj. tako nekako da je za pravac koji ovde Srbi slede spreman dati i poslednju
kap krvi. Ovo se moglo razumeti u poetskom smislu, 118 ali i u političkom. Kazao sam mu
da me obavesti ma šta čuo. – Posetio me Longvort i rekao da je u Napretku objavljen
članak koji govori o ugovoru sklopljenom između Rusije, Pruske, Rumunije i Srbije.
Veruje da u tome ima nešto, govorio je s Milivojem i ovaj nije odlučno poricao. Moramo
biti budni.119
 124

4. novembar
Pre podne je prešao ovamo general Križ, posetili smo moje kolege kod kojih prošlog
puta nismo bili. Svratio je Capkai, diplomatski agent i konzul Sjedinjenih Država u
Bukureštu. Između ostalih zanimljivosti naročito ističe da su se Vlasi potpuno bacili u
naručje Rusije, ali sada kao da zaziru od nečeg – prilikom njegovog odlaska i Bratianu i
Golesko molili su ga u više navrata da uznastoji pobuditi prijateljskije raspoloženje
Mađara prema njima, ako bude išao u Peštu. – Pozvao sam ga za sutra na ručak. Posle
podne smo Kampovu ženu uputili kolima u Topčider, a ja i Kampo smo tamo odjahali. –
Uveče smo se sastali kod Longvorta. – Napisao sam izveštaj o Štrosmajeru juče Bajstu a
danas Andrašiju.120

5. novembar
Primio sam iz Budima subvenciju za Vidovdan, 250 fti za novembar. – Juče me je
Milivoj izvestio da me Marinović u Mišino ime zamolio za pismenu preporuku bečkom
Ministarstvu finansija u stvari soli. Otišao sam Marinoviću i rekao mu da ne poznajem
Bekea te ne mogu ni da mu pišem, u krajnjem slučaju mogao bih pisati Orciju, premda to
ne bi imalo nikakvog dejstva. On to uviđa i kaže da će pisati svom tastu da pismo nije
potrebno. Otišao sam Milivoju i obavestio ga o čemu sam razgovarao s Marinovićem. U
toku razgovora veoma je osudio demonstracije u vezi sa Štrosmajerom, rekavši da ga je
Orešković prevario u tom pogledu. I on je spomenuo proklamaciju koja treba da se izda. U
tom pogledu primetio sam da bih sa svoje strane veoma želeo da se tamo gde govore o
Mađarskoj makar samo jedanput pomene ime Austrije, inače bi me u Beču mogli optužiti
da agitujem protiv Austrije. Izjavio je da to treba da se učini. Kod kuće sam ubrzo dobio
koncept odnosne proklamacije, propraćen jednim Ristićevim pismom u kome me poziva
da dam svoje primedbe. Capkai je ručao kod mene i ostao sve do 9 časova. Ponovio je,
opširnije, sve ono što je rekao o Vlaškoj i konstatovao veliku demoralizaciju i slabost
Vlaha. Sada ide u Peštu i tamo ostaje, ako dobije egzekvaturu, biće konzul Sjedinjenih
Država. Priča vanredno zanimljive stvari o Americi. Upitao sam ga o rusko-američkom
prijateljstvu. Kazao je da ono postoji, ali u stvari od strane Rusije iz predostrožnosti zbog
njene azijske politike. Amerika, međutim, ne može imati čvršći savez s despotskom
Rusijom.

6. novembar
Od Bajsta sam dobio telegram u kome me izveštava da u Londonu smatraju da nije
bez osnova teza o postojanju jednog tajnog prusko-rusko-vlaško-srpskog ugovora. Da o
tome govorim s Longvortom. – Oko devet časova došao je general Križ sa ženom i
njenom sestrom, razgledali smo tvrđavu, otišli u Topčider i Košutnjak. Vratili su se u
Zemun po podne oko 2 sata.
 125

Išao sam Ristiću, vratio mu koncept proklamacije i kazao da nemam nikakvog

prigovora na tekst pošto je samo zbog stvari Karađorđevića izražena zahvalnost mađarskoj
vladi. Zatim sam mu izneo stvar o tajnom ugovoru, kako je to napomenuto u Napretku,
primetivši unapred da ja u to ne verujem. 121 Na to je izjavio da oni sada nisu u
najprijateljskijim odnosima s Vlaškom već ni zbog toga što su tamo odjednom bez
ikakvog obrazloženja skinuli sekvestar stavljen na imovinu Karađorđevića. U vezi s tim
upoznao me sa notom koju je srpska vlada uputila svom diplomatskom agentu u
Bukureštu, u kojoj se vrlo oštro izjašnjava o vlaškoj vladi, dok u više mahova pohvalno
spominje postupak mađarske vlade. Dalje je rekao da je imao opor razgovor s Joneskom,
koji je donekle prebacio Srbiji da sasvim napušta stvar Bugara, na što mu je on odgovorio
da Srbija ima aspiracije na srpske pokrajine turske imperije, da Bugarska u njih ne spada,
prošlo je doba obmana i oni ne žele da vrše nikakav pritisak na Bugare. A kada je Jonesko,
po njegovom mišljenju veoma dobro obavešten o svim Štrosmajerovim namerama,
pomenuo da je Štrosmajer prilikom ručka kod kneza želeo da govori s namesnicima, ali
nije stigao da to uradi, Ristić je odgovorio da oni ne žele da tim putem stignu do cilja.
Dalje je izrazio svoje uverenje da je Bratianu stvorio bugarske bande i da hoće da
kompromituje Namesništvo pred vlaškim svetom, a obavešten je da je i članak u
Korespondencu napisan u Bukureštu.122 Primetio je da, ukoliko bi mi iz Beča postavili
pitanje o tajnom ugovoru, mogu slobodno reći da stvar nije istinita, jer me neće
demantovati. – Otišao sam kod Longvorta i govorio o tajnom ugovoru, ne rekavši ništa o
razgovoru s Ristićem. Njega je o tome obavestio Grin, engleski konzul u Bukureštu, i
čvrsto veruje u njegovo postojanje, iako mu ne pridaje nikakvu važnost. Zatražiće od svoje
vlade ovlašćenje da može od srpske vlade tražiti demanti. Kazao sam mu da ću, pošto je to
moje ubeđenje, u slučaju da o tome podnosim izveštaj Beču, izraziti sumnju u njegovo
postojanje. – Telegrafisao sam Bajstu da ne verujem u postojanje tajnog ugovora.

7. novembar
Došao mi je Fedor Nikolić, koji je juče stigao. Kaže da je ovamo stigao i zbog
drugih poslova osim svog nasledstva. Želi da od srpske vlade zatraži preliminarno
odobrenje za izgradnju pruge od Beograda do Aleksinca, ali na taj način da njegovi ortaci
po ovom odobrenju budu Srbi. Od strane mađarskog Ministarstva saobraćaja ima obećanje
da će od Kikinde biti izvedena jedna pruga tako da se kod Beograda veže na srpsku
železnicu. Mađarska vlada spremna je da srpskom društvu, koje će biti osnovano stavi na
raspolaganje i svoje inženjere. O planu će obavestiti Milivoja.
Napisao sam Bajstu izveštaj o tajnom ugovoru utkavši u njega i razgovor s Ristićem,
ističući potrebu rešenja problema jurisdikcije.123
Pošao sam do Akabi Kampo i zatekao je samu. Ovog puta dospeli smo do ljubljenja,
ali pošto je naišao njen muž morao sam da odem. – Nikolić je ručao kod mene. Saopštio je
Milivoju plan o železnici a on će o tome govoriti sa mnom. – Bio je ovde dragoman
 126

pruskog konzula Sokolaj i javio da je čitao izveštaj koje je Rozen pisao Bizmarku. Prema
tom izveštaju Milivoj je Rozenu, na njegovo traženje da ga upozna sa srpskim ratnim
pripremama, preporučio da ode u Kragujevac i sve vidi. Odredio je da ga prati
potporučnik Marković. Sem toga, za nekoliko dana biće objavljeno novo ustrojstvo
vojske. Milivoj je predlagao da se proizvede 100 novih oficira, ali je predlog Senata bio da
se to odloži, ukoliko nije neophodno potrebno, i tako je i odloženo do proleća.

9. novembar
Danas je izrečena presuda okrivljenima za ubistvo kneza. Majstorović je osuđen na
smrt, Antonović, Zdravković i Perišić dobili su po 5 godina, Rakičić, Kuzmanović,
Milojević i Stanojević pušteni su na slobodu, uz policijski nadzor u trajanju od 5 godina.
Majstorović je bio veoma utučen i pokušavao da umoli sud. Ostali su primili presudu
ćutke. Publika je primila s odobravajućim mrmljanjem četiri oslobađajuće presude.

10. novembar
Primio sam odgovor od vicekonzula Hempflinga iz Filipopola i agenta Luterotija iz
Sofije. Javljaju da je sve mirno. Išao sam Akabi Kampo, našao sam je samu, ali mi još nije
uspelo da je dobijem.

11. novembar
Bio sam kod Jakšića da se raspitam o carinskim izvodima. Kaže da ću spiskove
uvoza dobiti u originalu, spiskove izvoza oni će prepisati, a to će biti gotovo za nedelju
dana. Posetio me Karol, Majerfi, Radaijev agent koji boravi u Novom Sadu. Za vreme
našeg podužeg razgovora konstatuje da je u graničarskoj oblasti i kod naših Srba, naročito
usled huškanja bečke vojne stranke, raspoloženje protiv nas tako neprijateljsko da se na
dati znak bilo kada mogu ponoviti prizori iz 1848.

12. novembar
Danas je, u prisustvu malog broja zvanica, obavljeno Milivojevo venčanje s
Katarinom. Želeo bih da dobro uspe ovaj brak kojim je Milivoj jače zategao lanac između
sebe i Obrenovića. Sad ćemo se morati boriti i s uticajem jedne žene, koju, naravno, po
svaku cenu treba da pridobijemo. Bio sam u veoma dobrom prijateljstvu s Ankom i
njenom ćerkom i želeo bih da to prijateljstvo potraje, pošto bi moj uticaj porastao.
Ministarstvo mi je poslalo nekoliko primeraka proklamacije na srpskom i
francuskom jeziku. Ovim je prestalo i vanredno stanje.
Svratio je Longvort. Raspitivao se o Štrosmajerovim političkim nastojanjima.
Iskreno sam mu govorio o komplikovanim odnosima koji postoje u Granici i u Hrvatskoj.
Naročito sam naglasio delatnost bečke vojne stranke protiv Mađarske u tim krajevima i
istakao da možda ne bi škodilo kad bi on o tome obavestio svoju vladu. Time bi moje reči
 127

kada budem govorio o Granici dobile na težini, jer znam da engleski ambasador u Beču
ima običaj da primljena obaveštenja saopšti Bajstu. Dalje kazao da se Osman-paša u Bosni
ponaša veoma neumesno. Bilo bi dobro zameniti ga Asiz-pašom, koji je bosanskog
porekla i veoma taktično deluje među Bugarima. Obećao sam mu da ću, ukoliko želi, o
tome rado obavestiti Beč. Spomenuo je da se Blaznavac veoma boji okupacije Bosne od
strane Austrije. – Akabi Kampo mi je poručila da je posetim. Smesta sam otišao k njoj,
ona je za poziv navela veoma ništavan razlog, naravno, to je bio samo izgovor, pošto joj
muž nije kod kuće. Iako je dozvolila da s njom sve radim, ipak se nije htela konačno
predati govoreći da ne želi da dobije dete. Uza sve to obećala je da će za nekoliko dana
popustiti. Kad je došao njen muž rekao je da je juče stigao neki Grk, koji će ostati ovde
kao grčki konzul. – Posetio sam Marinovićeve, tamo sam našao i Julku Pržić. Ostao sam
poduže. – Kad sam čuo da je Jonesko otputovao u Peštu ne govoreći nikome o tome,
telegrafisao sam Andrašiju i upozorio ga za slučaj da Jonesko ima političku misiju, da je
on veran Bratinov čovek.

13. novembar
Jutros je krovove kuća prekrio tanak snežni pokrivač. Prvi sneg ove godine. I po
podne je počeo da pada sneg, a uveče se smrzlo. Došao mi je Kiš, direktor zavoda Haza,
želeo bi da dobije koncesiju, ali samo za osiguranje života, a ne kako je Cukić želeo i za
osiguranje protiv požara. Pošao sam s njim u Ministarstvo finansija, ministar je otputovao
a činovnik koji ga zamenjuje nije znao da da obaveštenje. Odveo sam Kiša Ristiću, koji ga
je veoma ljubazno primio i obećao da će se zauzeti za njegov plan. – Napisao sam Bajstu
izveštaj o presudi Majstoroviću i njegovim drugovima, o proklamaciji i o Milivojevoj
ženidbi.124 Isto sam saopštio i Andrašiju.
Uveče se kod mene sastalo društvo za kartanje. Akabi Kampo je bila jedina žena. –
Telegrafisao je Asiz-paša, pozvao me u lov zajedno sa francuskim konzulom u Ruščuku.
Odgovorio sam da ne mogu ići.

14. novembar
Kiš je ručao kod mene. Moli da požurim njegovu stvar.

15. novembar
Kako sam obavešten, danas se kod kneza predstavio grčki generalni konzul Dosko,
koji će od sada rezidirati u Beogradu. – Došao je Popović, predao sam mu 250 forinti za
novembar, izdao mi je priznanicu. – Posetio me Orešković. Dugo smo razgovarali. Vrlo je
nezadovoljan ovdašnjim tokom stvari, jer kako vidi (a to je i Štrosmajer prebacio
namesnicima) srpska vlada žrtvuje interese Hrvata i prečanskih Srba sa stanovišta
sopstvenog dobra i da bi ostvarila svoje ciljeve. On je sanjao o drukčijoj budućnosti, o
jednoj ujedinjenoj južnoslovenskoj pokrajini tesno povezanoj s Mađarskom. To je jedino
 128

rešenje i zato ga boli što Mađarska nije udovoljila težnjama hrvatskog naroda, pošto bi u
tom slučaju ubrzo zadobila i Bosnu, posle čega bi došla i Srbija. 125 Sad su Srbi i Hrvati
podeljeni, i jedni i drugi žele Bosnu i nemaju poverenja jedni u druge. Odgovarao sam,
naravno, tako da ne povredim njegova hrvatska osećanja i ulivao mu nade da još sve može
da se okrene na dobro po Hrvatsku. Govoreći o Štrosmajerovom boravku, otvoreno je
kazao da je iz Beograda otišao veoma razočaran. Orešković je zatim dodao da bi želeo da
u toku zime posetimo Štrosmajera i da s njim razgovaram. Veruje da bi se sada mogao
mnogo lakše pridobiti za nagodbu nego pre. Obećao sam, pošto sam i onako želeo da
posetim Štrosmajera. – Ovaj razgovor učvrstilo je moje višegodišnje uverenje da mi u
ovim krajevima možemo mnogo postići koristeći ljubomoru koju Srbi i Hrvati uzajamno
osećaju. To moramo vešto iskorišćavati i na jednoj i na drugoj strani. Što se mene tiče, ja
ću u tom pogledu sve učiniti, ali se bojim da ministri neće u potrebnoj meri shvatiti značaj
ove stvari.
Posetio me Belimarković. Razgovarali smo o planovima za izgradnju železnice,
preporučio sam Nikolićev plan kao najpovoljniji po Srbiju. Iako ovaj predmet spada u
njegov resor, Marković se, kako vidim, mnogo u to ne razume. – Uveče sam otišao
Šiškinu, gde sam prema dogovoru našao Akabi s mužem. Bio je tamo još i izvesni Krojter,
pruski železnički preduzimač.

16. novembar
Došao je k meni Kiko, trenutno vojni lekar, koji bi želeo, da ponovo stupi u
honvedsku vojsku, u kojoj je ranije služio, ukoliko se ona oformi. Obećao sam mu da ću to
izdejstvovati ako ikako bude moguće i zamolio ga da mi sa svoje strane daje obaveštenja o
odeljenju vojnog saniteta, što je i prihvatio. – Longvort i njegova žena, Akabi s mužem,
Teodorović i ja prešli smo u podne u Zemun i posetili generala i njegove. Vratili smo se
kući oko četiri časa. – Dobio sam akt od Prokeša, odgovara pomalo razdraženo na moj
izveštaj o Bosni.126 Ne mari.

17. novembar
Teodorović kaže da je čuo od Stejića da je vlada telegrafski odobrila slobodan
povratak Milovanu Jankoviću. Dalje, da je Stojan Bošković naimenovan za sekretara, a da
ministar Matić ništa nije o tome znao. Sve ovo ukazuje na to da se Namesništvo jako
udvara Omladini. Nadalje je rašireno mišljenje da ja nisam sam od sebe došao na pomisao
da Štrosmajer prenoći u Zemunu, već me je na to naveo Teodorović. – Veče sam proveo
kod Kampovih, ali kako je bilo više ljudi nisam ni jedan trenutak mogao da ostanem
nasamo s Akabi.

18. novembar
Pišem Andrašiju i Gidi Radaiju i javljam im o Jankovićevoj amnestiji, moleći ih da
 129

ga, ukoliko bi prolazio kroz Mađarsku, kojim slučajem ne uhapse, jer bih ga ja ovde
mogao još dobro iskoristiti, a preko njega doći u vezu i s Omladinom.

19. novembar
Pošao sam Kampovoj ženi i zatekao je samu. Rekla je da danas stiže Skovaso i radi
toga njen muž posle podne ide u Zemun; pošto će celo popodne biti sama, otići ću do nje.
Otišao sam Ristiću i s njim razgovarao o sledećim stvarima:
a) Molim da se stvar „Haza“ što je više moguće požuri. Kaže da su, doduše, jako
zauzeti, ali ipak obećava da će urgirati kod nadležnog referenta.
b) Govorim o Nikolićevom planu u pogledu železnice ukazujući na njegove
prednosti, naročito na to da u Društvo hoće da uključi i Srbe, te tako ono ne bi došlo
sasvim u tuđe ruke. Pominjem da mađarska vlada ne može dugo da čeka i ako nema nade
da se izgrade srpske železnice tražiće vezu na drugoj strani. Najzad ističem da bi se novac
mogao lako nabaviti pri sadašnjem stanju evropskog novčanog tržišta. Njegova glavna
bojazan je da ukoliko se veza kod Aleksinca ne sprovede odmah, Srbija bi duže vremena
morala da plaća na ime garancije veću sumu, što ona nije u stanju. Međutim, na kraju se
izjašnjava da su voljni da daju ne samo preliminarno već i konačko odobrenje.
c) Pitam ga šta zna o poštanskoj konvenciji. Odgovara da je poverenik sada ovde i
traži instrukcije u pogledu nekih tačaka, naročito o tarifama i daljoj otpremi austrijsko-
turske pošte. Veoma su zadovoljni s ponudama mađarske direkcije pošta. Nevolja je samo
u tome da Skupština, pošto se ubrzo raspušta, neće moći da ratifikuje ovaj ugovor koji
tako neće stupiti na snagu pre prvog jula naredne godine.
d) Pominjem mu da službene Srpske novine manje-više otvoreno ali stalno u
neprijateljskom tonu pišu protiv Austrije i Mađarske. 127 Kaže da to potiče samo od
urednika, on lično nema vremena da čita list i moli me da mu pokažem jedan takav članak.
Kažem mu da ne želim da izdvojim nijedan članak128 već jedino da ga upozorim na
pravac.
e) Pita me zatim da li sam primetio da u praškom Korespondencu još uvek pišu
protiv njih. Ovi članci, po njegovom mišljenju, potiču od ovdašnje hrvatske emigracije i
sigurno i Orešković ima u njima udela.129 Pita da li sam Oreškoviću pomenuo da vlada zna
za Štrosmajerov dvolični postupak prilikom njegovog ovdašnjeg boravka. Odgovorio sam
da o tome nije među nama bilo govora, razgovarali smo samo o Štrosmajerovoj ličnosti.
Na to je jako planuo protiv Oreškovića, govoreći da se u početku prikazivao većim
prijateljem Mađara nego bilo koji rođeni Mađar i da se jedva otarasio i njega i njegovih
predloga. Ali ako im ne bude davao mira, jednom će ga posaditi u čamac i poslati preko
Save. Napomenuo sam da kod nas veoma dobro poznaju težnje hrvatske takozvane
Narodne stranke, usmerene ništa manje nego na zauzimanje Bosne i osnivanje jedne
velike Hrvatske, kojoj bi se kasnije morala priključiti i Srbija. – Bio bi to stvarno lep
rezultat kad bih Hrvate i Srbe mogao da otuđim jedne od drugih. Zadatak nije malen, ali
 130

ću barem dejstvovati u tom pravcu, i u tom pogledu Orešković će biti dobro oruđe. Moja
je stara ideja da ova dva naroda ne mogu biti prijatelji, oba teže ka hegemoniji, naročito
što se tiče Bosne. Bosansko pitanje je, dakle, ona Eridina jabuka, koja, blagovremeno i
vešto ubačena među njih, može konačno otuđiti jedne od drugih.
f) Na kraju sam zapitao da li je zaista, kao što je jedan list javio, već sazvana ona
velika komisija za izradu reformi. Odgovorio je da jeste, a zatim je smešeći se podrugljivo
dodao: Vi, zar ne, uvek preporučujete da reformišemo naše unutrašnje stvari i da ostanemo
u miru, a za to bi se vreme vi kod kuće sa vojskom od 800.000 ljudi dobro ojačali. Istina
je, odgovorio sam, da želimo mir i hoćemo da jačamo, ali vi upravo zbog toga nemate
razloga da od nas zazirete, jer inače ne bih predlagao baš slobodoumne reforme, koje
zadovoljavaju narodne želje, već apsolutizam, ne bi li tako narod bio nezadovoljan i mi
mu mogli predložiti nešto. – Moguće je da je Ristićeva primedba bila samo šala, ipak ne
mogu nikako u njega imati poverenja i moram ga pratiti budnim okom. – Teodorović
odlazi u Zemun da bi se tamo sastao s Bubenikom, koji putuje u Ruščuk, svoje novo
mesto službovanja. – Odlazim Kampovoj ženi i nalazim je potpuno samu najzad sam
uspeo da je potpuno pridobijem i tako sam već i u Beogradu stupio u odnose. Ne moram
ni da kažem da ne samo što nisam zaljubljen u nju već mi se možda čak i ne sviđa, ali u
nedostatku drugog dobro je i to, u stvari je zabavno samo to da je ona Jermenka iz
Carigrada. – Doznajem da su ponovo naimenovali jednog člana Omladine, Kujundžića, za
sekretara. Tako je već skoro svaki član ovdašnje Omladine u službi. Već ćemo videti neće
li prerasti Namesništvo.130 Ubeđen sam da čak ni Ristić ne deli sasvim njihove poglede. –
Veče provodimo kod Trojanskog, ima nas više. Dolazi, stižući iz Zemuna, i Skovaso.
Govori o svom putu u Italiju, o svome naimenovanju u Tanger. Zatim poduže
razgovaramo o ovdašnjim prilikama. Kaže da rado odlazi, jer ne veruje da će se ovde
stvari okrenuti na dobro. Imao je zamisao da se Mađari i južni Sloveni ujedine, a to se, kao
što vidi, ne ostvaruje. Ali ovde i nema ni jednog čoveka u koga bi se moglo imati
poverenja. Osuđuje onaj Ristićev postupak kad je članove Omladine u Mađarskoj pozvao
u Beograd u slučaju da im tamošnja vlada ne dozvoli zasedanje Skupštine. Na kraju
izražava svoje mišljenje da će se Ristić pre ili posle baciti u naručje ruske politike.

20. novembar
Pošto je Miholjdan, posetio sam mitropolita, dvojicu Simića i Belimarkovića, koji
slave. Zatim sam pred veče posetio Marinovića. – Teodorović je došao iz Zemuna, s
Bubenikom nije govorio ni o čemu naročitom. Potonji je samo izrazio mišljenje da će se
Bajst zajedno s dualizmom teško održati duže od nekoliko meseci. Samo po sebi
Bubenikovo mišljenje ne znači ništa, međutim, on je odjek reakcionarne klike.

21. novembar
Veliki deo dana proveo sam kod kuće, radeći na već dobijenim carinskim izvodima.
 131

Uveče sam otišao kod d’Istrije, gde sam između ostalih našao i Akabi Kampo.

22. novembar
Po podne odlazim s Teodorovićem u Zemun da bih prisustvovao besedi koja se
održava uveče. Ručamo kod generala. – Posle podne pišem Faju Radnotu i molim ga da
mi pošalje program učilišta Narodnog pozorišta, pošto bi hteli da ga upotrebe u
beogradskom Srpskom pozorištu. – Uveče odlazim na besedu. Dosadan diletantski koncert
u ogromnoj hladnoj sali, zatim igranka koju sam gledao do jedan čas posle ponoći.

23. novembar
Jutros sam se vratio u Beograd. – Posećuje me Dosko, novi grčki konzul. – Po podne
odlazim Akabi, pošto joj muž nije kod kuće, nastavljamo naš odnos.

24. novembar
Mikloš Nađ obaveštava me iz Tokaja od strane Društva za regulisanje Tise da u
januaru lično dođem na godišnju skupštinu ili da pošaljem svog poverenika. Otišao sam
Milivoju i pre svega mu poželeo sreću u braku, a onda pitao kada mogu doći da izrazim
svoje poštovanje njegovoj ženi. Rekao je: po svoj prilici za nedelju dana. Zatim
razmatramo sledeće stvari:
a) Pitam da li je istina ono što se govori da je vlada pozvala Miletića na
savetovanje. Odlučno tvrdi da nije istina, dodajući da im Miletićeva mudrost nije
potrebna.
b) Pominjem da je bio vešt potez što su uzeli u službu više članova Omladine, koji
su tako u njihovim rukama. Na to ne odgovara, samo kaže da je svaki od njih morao dati
pismenu izjavu da će podržati vladu, a u velikoj komisiji koja će se sastati biće, doduše, i
najturbulentnijih elemenata, ali i najumerenijih.
c) Pitam šta je moj kolega Rozen tražio u Kragujevcu, odgovara da ne zna, možda je
otišao da pogleda arsenal u kome, međutim, sada ne rade.
d) Pominje da je kod njega bio čovek koji je u tesnoj vezi s Rigerom i Palackijem i
zamolio ga ne bi li mogao učiniti nešto za zbližavanje Čeha i Mađara. Pita da li bih o
ovom pisao Andrašiju. Kažem mu da neću pisati ni o kakvoj važnijoj stvari dok traju
delegacije.
e) Pokazujem mu večernje izdanje Lojda, u kome ima izvoda iz „Crvene knjige“,
gde su sadržane veoma prijateljske izjave o Srbiji.
f) Pominje da je Orešković pokazao jedno Tirovo pismo, u kome ga ovaj pita da li je
srpska vlada još uvek prijateljski naklonjena Mađarskoj. Milivoju se ne sviđa što se tako
raspituju iza njegovih leđa. Kazao sam da ni u kom slučaju Andraši nije Tiru poverio da
postavi ovo pitanje, učinio je to sigurno sam po svojoj glavi, možda na podsticaj
nekolicine poslanika. – Milivoj dalje pominje da nikako ne voli što se Orešković upliće u
 132

ovakve stvari, sprema se da mu kaže da konačno napusti politiku jer mu je služba ionako
prilično nesigurna. (Ako zaista na taj način izazovu protiv sebe Oreškovićevo
neraspoloženje, potrudiću se da to iskoristim.)
Teodorović kaže da je čuo od Sokolaja da je Rozen u svom izveštaju Bizmarku
između ostaloga pomenuo i to da ja po svaku cenu nastojim da pobudim simpatije prema
Mađarskoj, u čemu neću uspeti pošto Srbi, naročito zbog Srba u Mađarskoj, ne vole
Mađare. – S Teodorovićem sam uveče pošao u Zemun, gde se na soareji sa plesom kod
generala proslavljao imendan njegove svastike. Bilo je osam parova, žene sve iz oficirskih
porodica. Igrali smo do 3 ujutro. Ako se ne varam, generalova svastika ne bi imala ništa
protiv toga da joj se udvaram.

25. novembar
Bajst mi šalje Crvenu knjigu i jedno uputstvo u pogledu novog naziva cara i
imperije, koje treba da saopštim srpskoj vladi. – Popoviću sam po Teodoroviću poslao
Crvenu knjigu da bi u svom listu objavio delove koji se odnose na Srbiju i koji su veoma
povoljni.131 – Budući da je Popović takođe u velikoj komisiji za ustav, moći ću od njega
mnogo saznati o njenom toku. – Odgovorio sam Miklošu Nađu da će Bodnar imenovati
opunomoćenika, a pisao sam i Bodnaru da to učini. – Veče smo proveli kod Longvorta,
gde se u velikom broju okupio skoro sav konzularni kor.

26. novembar
Jutros sam još bio u krevetu kada je u sobu utrčala Maksonovica vičući da je u kući
izbio požar. Naravno, odmah sam ustao i požurio napolje. Gorio je jedan dimnjak. Uskoro
smo, međutim, uspeli da ga ugasimo i tako izbegnemo svaku dalju opasnost, koja je uz
vetar koji je besneo mogla da postane velika. – Po podne sam pošao kod Akabi, sluteći da
ću je naći samu. Međutim, više neću beležiti ove svoje posete, osim ako se nešto naročito
ne desi. – Veče sam proveo kod Joneska.

27. novembar
Od direkcije Haza dobio sam pismo, mole me da požurim stvar komisije. – C. kr.
ministarstvo uputilo mi je pitanje da li u Beogradu postoji neko špeditersko društvo
Kondota i da li je u Austriju poslalo nekog Osvalda Hornija da najmi kočijaše, što se taj
čovek kod njih time bavi, a sumnjaju da dotične ljude možda angažuje u vojne svrhe. 132
Bio sam kod Ristića i saopštio mu uputstvo. Govorio je da su u pogledu železnice
voljni da prihvate Nikolićev plan i već su razgovarali sa više trgovaca koji su spremni da
stupe u konzorcijum. – Isto tako urgirao je kod nadležnog referenta stvar „Haza“.
Zamolio sam da ne traže kao garanciju više od ponuđenih 4.000 #. Još smo razgovarali o
nedavnim postavljenjima iz redova Omladine. Ako se ne varam, vlada je dotične postavila
iz političkih razloga, da bi ih na taj način bolje držala u rukama. To sam mišljenje izrazio i
 133

Ristiću, koji nije protivrečio, štaviše, smešeći se izjasnio o tim novim činovnicima,
posebno pomenuvši da su Boškovića hteli da pošalju u unutrašnjost. Pitao sam ga da li je
istina da su angažovali Miletića, porekao je kao i Milivoj. – Stigavši kući poslao sam
Ristiću da pročita „Crvenu knjigu“, koju sam danas dobio od Okoličanjija.
Popodne sam pošao kod Longvorta i tamo zatekao Akabi, Ivanovićku i Terezu
Peraković. Ostao sam sve do šest časova. Uveče, pak, pošao sam kod Kampovih, gde su
bili još Ivanovićka i Peraković.

28. novembar
Posetio me Jakšić i zamolio da mu, ako je moguće nabavim statističke podatke o
stanovništvu Mađarske i stanju prinosa. Kaže da Srbija ima 200.000# duga, koji je podigla
1862. u Parizu. – Ovo drugi poriču. – Uveče idem u Srpsko pozorište, koje se otvorilo pre
nekoliko dana. Dali su neki dosadan komad, naravno loše.133

29. novembar
Kišno, maglovito vreme, ceo dan najvećim delom provodim kod kuće. Pred veče
ručam kod Joneska sa celim konzularnim korom. Ručak je priređen u čast Skovasa, koji
uskoro odlazi. Pošto se popilo prilično mnogo vina, sve je bilo propraćeno velikom
galamom. Ostajem sve do pola noći.

30. novembar
Jutros sam s Teodorovićem brodom otišao u Pančevo, gde smo posetili porodicu
Pećić, advokata Gaćanskog, čija je žena Stevčina sestra, i porodicu Spirta. Vratili smo se u
podne i istim brodom otišli u Zemun, posetili generala i njegovu porodicu. Vratili smo se
čamcem. – Uveče je kod mene došao Kanic, koji je danas stigao. Kaže da je poverenik
jednog austrijsko-engleskog konzorcijuma koji ga je sada poslao ovamo u stvari železnice.
Žele samo prethodno odobrenje, a pripremne radove izvršiće o svom trošku. Naravno,
bodrio sam ga i nisam rekao ni reči o Nikolićevom planu.
Noćas je u gradu izbio požar, u zgradi pošte izgorela je jedna šupa i u njoj 8 novih
poštanskih kola. Naravno i ja sam tamo požurio i video kako su se uzalud trudili da ugase
vatru s dve male štrcaljke, koje nisu primale vodu. Najzad su pioniri iskopali zemlje i
bacali je na vatru. Na sreću, bilo je mirno vlažno vreme, tako da se vatra nije mogla
proširiti.

1. decembar
Jutros mi je došao Kanic. Govorio je o svom putovanju, o ruskim agitacijama u
Bugarskoj i o nemoći austrijskih konzula, kao i o osujećenom pokušaju nađvaradskog
biskupa Pap Silađija da u Bugarskoj vrši katoličku propagandu. – Faj Radnot mi šalje
tražene spise, koje predajem Miloradu Popoviću. – Pišem Leonu Beotiju i molim ga da mi
 134

pošalje statističke podatke o stanovništvu i prinosu. – Kod mene su ručali Skavoso, Akabi
Kampo, Ivanovićka, Tereza i još nekoliko njih iz Konzulata. Ostali su do devet časova,
sve je dobro proteklo osim male neprijatnosti do koje je došlo između Akabi Kampo i
Ivanovićke zbog Akabine žestine.

2. decembar
Posetio me Fedor Nikolić, koji je došao na pomen koji će se sutra održati knezu, a
osim toga želi da požuri i stvar sa železnicom. Govorio sam mu šta sam o tome razgovarao
s Ristićem, kao i o Kanicovoj ponudi. Agošt Greguš, glavni dopisnik Agencije Rojter u
Pešti, poziva me da mu za filijale Agencije Rojter u Berlinu i Frankfurtu nađem dopisnike,
koji će slati vesti u duhu mađarske vlade. Odmah sam pošao do Miloša Popovića i upitao
ga da li bi bio voljan da se prihvati dopisništva. Kazao je da ne može i preporučio dr
Rozena. U razgovoru je još napomenuo da se plaši da će se protiv vlade sada formirati
opozicija sasvim različita od one koje se bojala i koju je htela da parališe time što je njene
članove primila u službu; ta se nova opozicija stvara u redovima starih Srba, među onima
koji su bili najveće pristalice kneza Mihaila i biće opasnija od Omladine. – Odlazim dr
Rozenu. Rado prihvata dopisništvo, međutim, postavljam uslov: da svoje vesti pre nego ih
pošalje saopšti meni u svakom važnijem slučaju kada se činjenice mogu protumačiti na
više načina. Po povratku kući odmah obaveštavam o tome Greguša. – Uveče je Kanic kod
mene večerao. Kaže da je već razgovarao o svom planu u stvari železnice s Ristićem, koji
ga je veoma predusretljivo primio, rekao da i Nikolić ima sličan plan i uputio da govori s
Blaznavcem i Belimarkovićem. Iako je Kanic Nikolićev plan samo sažaljivo pomenuo,
ako se ne varam ni njegov plan nije primljen baš s velikim oduševljenjem, barem mi je
tako izgledalo po nekim njegovim rečima.

3. decembar
Danas je u 10 časova održan knezu Mihailu šestomesečni pomen, kome smo,
naravno, i mi prisustvovali. Došao je preko iz Zemuna i general s nekoliko oficira, koji su
po završetku ceremonije proveli još malo vremena kod mene i zatim otišli. – Kod mene je
na ručku bio Nikolić, mnogo smo razgovarali o njegovom planu u vezi sa železnicom.
Kaže da je vlada već pozvala nekoliko trgovaca da stupe u konzorcijum koji će se
osnovati, i sutra će s njima pregovarati. – Veče sam proveo kod Joneska.

4. decembar
Sva šestorica sakupili smo se na poziv u 11 časova kod Longvorta, gde je Skovaso
izložio kako je, vrativši se posle odmora u Beograd, posetio namesnike koji mu nisu
uzvratili posetu, štaviše, kada im je posrednim putem stavio do znanja da ukoliko mu je ne
uzvrate, neće ni on kod njih ići u oproštajnu posetu, došao mu je ministar Matić i izjavio
da namesnici niti su ikoga zvanično posećivali, niti će posećivati. On, dakle, iznosi ovo
 135

pred konzularni kor i moli da u toj stvari nešto poduzmemo. Isprva nisam hteo da se u to
mešam, ali pošto se problem izneo u vidu ličnog pitanja, priključio sam se mišljenju
kolega, koji su smatrali da uzvraćanje posete ne možemo zahtevati od kneza, ali od
namesnika, koje ni u kom slučaju ne možemo smatrati ravnopravnim s knezom,
zahtevamo da uzvraćaju posete već i kao predstavnici garantnih sila. Odlučili smo da u
vidu jedne kolektivne note podnesemo ovo mišljenje Namesništvu. Sastavljanje smo
poverili Šiškinu i d’Istriji. U međuvremenu je otišao Skovaso, pošto je imao oproštajni
prijem kod kneza. Nota je sastavljena i, sa nekoliko primedaba, koje sam predložio, a koje
su bile usmerene da ublaže pojedine veoma jetke izraze, prepisana. Kroz jedan čas vratio
se Skovaso i rekao da su namesnici bili prisutni audijenciji gde je govorio o ovom
problemu. Molili su da im se stvar ne podnese u vidu kolektivne note, nazvali ga
prijateljem Srbije, izjavivši, međutim, da oni koji predstavljaju kneza ne mogu da prave
posete. – Pošto je i Skovaso pročitao notu potpisali smo je i neki od nas su otišli. Kada
sam već sedeo u kolima sa Skovasom i d’Istrijom video sam Milivojevog žandarma, koji
je doneo jedno pismo Longvortu. Vratili smo se da saznamo sadržinu pisma. U njemu je
Milivoj molio Longvorta da ne preda notu pre nego što s njim razgovara. Zamolio sam
Longvorta da problem izloži usmeno i ako dobije zadovoljavajuće objašnjenja povuče
notu. On je to rado obećao i zatim smo otišli.
Uskoro pošto sam se vratio kući došao je Ristić. Bio je vidljivo uzbuđen i, naravno,
odmah je počeo da govori o noti, pitajući da li smo je svi potpisali. Izgleda da ga je moj
potvrdni odgovor veoma neprijatno pogodio. Rekao je da cela ova stvar nije drugo do
intriga njihovih neprijatelja, naročito Marinovića, koji žele da poljuljaju ugled
Namesništva. Nadali su se da njihovi prijatelji neće doprineti krnjenju njihovog ugleda.
Na ovo sam odgovorio da problem, pošto je samo pitanje formalnosti, nije toliko važan da
bi mogao da im naškodi, a priključili smo se samo zato što nije bila politička stvar u
pitanju; međutim, sam zahtev uzvraćanja poseta zvanično moramo podržati, jer to naš
položaj zahteva. Jako je napao Skovasa, rekavši koliko se od pre izvesnog vremena, pošto
njegovi lični prijatelji nisu ušli u vladu, pogrdno izražava o Namesništvu optužujući ga da
vodi Radovanovićevu politiku; napomenuo je i koliko se raduje što Skovaso odlazi. On
deluje pod Šiškinovim uticajem. Pomenuo sam da na moju intervenciju notu neće predati
ukoliko oni dadu zadovoljavajuća objašnjenja. To ga je, izgleda, donekle umirilo. – Došao
je dr Rozen i upitao može li poslati telegrame o skorom ishodu stvari pošte i jurisdikcije.
Odgovorio sam potvrdno. Napomenuo je da sadašnja vlada nije baš prijatelj Rusa kao što
to nije ni Ristić. Rusi, međutim, dejstvuju, možda upravo zato što im je uticaj opao.
Smatra za potrebno da se pažljivo prati rad njihovih agenata. Spomenuo je još da će list
Srbija verovatno prestati sa izlaženjem, dalje da će Ban biti penzionisan, a Tuminski da je
otpušten. Na kraju, da je pitanje jurisdikcije s Rusijom potpuno raščišćeno i da će uskoro
biti objavljena prepiska u vezi s tim. – Teodorović kazuje da je kod njega bio Orešković i
rekao da je Milivojeva energija potpuno zamrla pored Ristića koji je običan intrigant;
 136

inače ne misle na drugo nego na to kako će zadržati svoje lukrativne položaje, Srbija zbog
toga i na može da osvoji Bosnu već je u tome i zakasnila. Teodorović je govorio i s
Popovićem, koji je, kao i preda mnom spomenuo da se boji da će usled naimenovanja iz
krugova Omladine u krugu stare srpske stranke biti stvorena opozicija protiv vlade, mada
Ristić ne dozvoljava da se u listovima piše protiv vlade koja je dala ostavku.
Po podne sam bio kod Longvorta da doznam šta je uradio. Bio je kod Milivoja,
predao mu notu, ali zapečaćenu, i dao mu kopiju, moleći ga da oni uzmu inicijativu i
formulišu neki prihvatljiv predlog, i u tom će slučaju povući notu. Milivoj je obećao da će
najkasnije sutra ujutro poslati svoje uslove, ali je zatim i on izjavio da je ovo ruska intriga,
Rusi čine sve da ih odvrate od politike koju su dosad vodili, i ranije su im pretili a sada
nastoje da im otežaju položaj. – Zaista izgleda da su namesnici u pravu i da je cela ova
stvar bila unapred zamešana od strane Marinovića, Garašanina, Šiškina i Skovasa. Zato
me to vrlo pogađa i žalim što sam potpisao notu. Međutim, došli smo ipak do sigurnog
saznanja da Namesništvo do sada nije sledilo rusku politiku.
Uveče je svratio kod mene Kanic. Govorio je o železnici, bio je kod Milivoja koji ga
je bodrio. – Napisao sam Bajstu izveštaj o društvu Kondota i krađi vojnog elaborata o
Srbiji.134 Primio sam 250 fti za Vidovdan za mesec decembar.

5. decembar
Pre podne je došao k meni Longvort i pokazao Milivojev akt kojim izjavljuje da će
Namesništvo preko jednog svog člana uzvraćati zvanične posete konzula prilikom
njihovog dolaska i konačnog odlaska. Sastaćemo se tim povodom po podne u 4 sata. – Po
podne smo se sakupili kod Longvorta. Pošto je predlog svima bio prethodno saopšten,
posle nekoliko Skovasovih neprijateljskih upadica prihvatili smo ga s dopunom da isto
pravo uživaju i od svojih vlada imenovani zamenici. Poveo se razgovor da li da se posete
namesnicima čine u uniformi. Longvort, Rozen i ja izjasnili smo se za uniformu, a Šiškin,
Skovaso i d’Istrija protiv. Pošto su glasovi bili obrazloženi, svakome je prepušteno na
volju da postupa u toj stvari kako mu se sviđa.

6. decembar
Ujutro odlazim Nikoliću. Danas namerava da obrazuje Društvo osnivača železnice.
Izražavam želju da bih i ja voleo da pristupim. Odlučili smo da se nečijim posredstvom
upišem i da uplatim prethodnih 15 f. Pozvao sam Miloša Popovića i zamolio da izvrši
potpisivanje, što je rado obećao. Nikolić će me obavestiti o datumu potpisivanja. – Pošto
je sv. Katarina išao sam prema običaju na slave i imendane. Zatim sam posetio Hieta i
upoznao se s njegovom ženom. – Kod mene su ručali Spirta i Kaćanski iz Pančeva, i
Stejić. Veče sam proveo kod Šiškina. – Treba još da spomenem da sam juče bio u
pozorištu, gde su davali jednu prilično zabavnu originalnu srpsku komediju.
 137

7. decembar
Dolazi kod mene Kanic i kaže da je dobio preliminarno odobrenje za prethodne
radove na železnici, ali bez ikakvih drugih uslova. – Odlazim Ristiću. Govorimo o pitanju
poseta. Kaže da bi stvar sada bila u redu, samo se u pogledu žeranata ne mogu saglasiti sa
našom željom. Budući da ima savršeno pravo obećavam mu da ću razgovarati sa
Longvortom. On sa svoje strane predlaže da Namesništvo da izjavu kako ne insistira na
poseti žeranata, tako bi otpao razlog za traženi ceremonijal. – Odlazim Longvortu i
Rozenu i privatno im kazujem ono što sam čuo od Ristića. Odobravamo predlog i
odlučujemo da ćemo stvar, ako opet iskrsne, podržati, već i zbog toga što nećemo da se
žeranti izjednače s nama. – Pošao sam Nikoliću, koji je rekao da danas potpisuju osnivački
akt. Dao sam nalog da se potraži Popović i poslao mu akt da bi ga potpisao.
Odlazim Ristiću i poverljivo mu saopštavam šta smo odlučili, predlažem da nam
pošlju samo jednu okružnicu u kojoj će nam saopštiti svoju odluku. Kaže da je bio kod
njega Šiškin i da se nije izjasnio u baš najzadovoljnijem tonu. Zatim mu obraćam pažnju
na opoziciju koja nastaje iz stare stranke. To mu je poznato, ali se ne boji, to su mahom
plašljivi ljudi koje će Milivojeva odlučnost lako potisnuti. Ni Garašanina ni Marinovića,
na koje sam im takođe obratio pažnju, ne smatra sposobnima za velika dela. Na kraju
spominje da je Milovan Janković stigao u Šabac i možda je već u Beogradu. – Veče
provodimo kod Rozena. Bila je tamo Hietova, Milovuk sa ženom, Zah i dr Valenta.
Slušali smo sonete. – Dolazi šifriran telegram od Bajsta, u kome pita da li se može pošta
koja se prevozi kolima između Beograda i Aleksinca bezbedno prepustiti Srbiji.
Odgovaram da će bezbednost biti ista kao sada, jer i sada je prevoze srpski organi. 135

8. decembar
Dobijam od Namesništva cirkularno pismo u kome nam saopštavaju da će zvanične
posete generalnih konzula prilikom njihovog dolaska i pre konačnog odlaska uzvraćati
preko jednog od svojih članova. Posete se od žeranata ne traže.136
Odlazim kod Milivoja i pitam ga da li je istina da je rešeno pitanje jurisdikcije
između Rusije i Srbije. Odgovara da jeste, žele da promene još samo jednu tačku, po kojoj
ruski konzul ima pravo da protestuje protiv nezakonitih presuda i da ponovo otpočne
proces. Sutra će biti objavljena odnosna akta. – Kazuje zatim da je Vlaška, pošto Srbija
nije htela da učestvuje u nekim političkim planovima, uskratila recipročnost izvršenja
presuda, naročito što se tiče poseda Karađorđevića; ona optužuje srpsku vladu da za ljubav
prijateljstva s Mađarskom ostavlja na cedilu pripadnike svoje nacije (tj. Srbe u Mađarskoj
i Hrvate). Srpska vlada, međutim, rekao je Milivoj, neće slediti Vlašku u njenim
pustolovnim planovima, pošto iznad svega ceni prijateljstvo Mađarske. Radovao bi se,
doduše, kada bi se narodnosti mogle smiriti tako da Mađarska zbog toga više nema
nezgoda, ali ne mari ako Mađari svoje Srbe ugnjetavaju, jer Srbija može imati ciljeve i
težnje samo na Balkanskom poluostrvu, a u okviru tih težnji više od svega ceni
 138

prijateljstvo Mađarske. Spomenuo je još koliko bi probitačno bilo izmirenje s Česima. –

Na kraju je rekao da sada već mogu da posetim njegovu ženu bilo kada od 3 do 5 sati.
Govorim s Nikolićem. Čini mi se da je usled teškoća koje mu srpska vlada pravi u
pogledu nasledstva, prilično izgubio volju i da više ni stvar železnice ne isteruje s
dovoljno energije. Stoga ću povući potpis koji je za mene dao Popović.
Dolazi Longvort, zatim i Skovaso. Po odlasku potonjeg pitam Longvorta šta da
uradimo s cirkularnim pismom Namesništva, napominjući da je kod mene bio d’Istria, koji
nije zadovoljan delom pisma koji se odnosi na žerante. Kaže da bi i on voleo da mu je
Namesništvo saopštilo sadržaj cirkularnog pisma pre njegovog odašiljanja, ali pošto stvari
tako stoje on je zadovoljan i neće više preduzeti nikakve korake. Šiškin nije zadovoljan,
obavestiće svoju vladu tražeći instrukcije. Tako je, dakle, završena, i to srećno, ova
neprijatna stvar u kojoj su nas u početku Šiškin i Skovaso nesumnjivo obmanjivali. Oni
nisu postigli svoj cilj, jer, pošto nota nije predata, Namesništvo je pošteđeno neprijatnosti,
a mi smo sačuvali dostojanstvo svog položaja i, što je najvažnije, uverili se da
Namesništvo ne stoji najbolje s Rusijom. – Pišem izveštaj Bajstu u stvari posete i o pitanju
rusko-srpske jurisdikcije.137 – Bodnar piše da će se on lično pojaviti u Tokaju u vezi sa
problemom oko regulisanja Tise. Dalje, pošto je novi zakupac Časarsalaša obezbedio
kauciju traži da mu se vrati njegova kaucija od 100# – Iz Jedrena dobijam odgovor na
pismo koje sam tamo uputio.

9. decembar
Otišao sam kod Longvorta. Odlučili smo da Skovasa, ako danas putuje, otpratimo
samo do Save a ne i do Zemuna. Longvort se plaši da će Šiškin podstaći svoju vladu da
preduzme nove korake u pogledu rešavanja pitanja zvaničnih poseta i da traži da se nota
uruči Namesništvu. Uveravao sam ga da ću povući svoj potpis i tako se nota više neće
moći predati. To ga je veoma umirilo. Zatim sam predložio da mu saopštim svoj izveštaj u
vezi s tim pitanjem, pa je Vatson pošao sa mnom i preveo ga kod mene. – Dobio sam
pisamce od Milivoja u kome me pozvao da ako hoću da posetim njega i nevestu to učinim
u 3 sata, pošto ima i da mi nešto saopšti. Naravno, pojavio sam se u određeno vreme.
Katarina se ništa nije izmenila. Poželeo sam joj sreću u braku, neko vreme smo govorili o
običnim stvarima a zatim, kada je Milivoj morao da izađe da primi nekoga, Katarina je
povela reč o svojim ranama i o topčiderskoj drami i rekla da je ona primetila revolvere u
rukama ubica ali od straha nije mogla da progovori, a i knez je naslutio zlo jer je jako
pobledeo i oborene glave približavao se ubicama. Zatim je ponovo ušao Milivoj i zamolio
svoju ženu da nas ostavi nasamo, jer ima nešto da mi saopšti. Kada je Katarina izašla
kazao je da ga je Longvort ponovo pitao o tajnom rusko-vlaško-srpskom ugovoru i da je
on odlučno izjavio, a to isto čini i sada preda mnom, da između Vlaške i Srbije ne postoji
nikakav ugovor. Doduše, srpska vlada je pozvana od strane Bratiana da sklopi savez protiv
Mađara, međutim, on je to odlučno odbio jer ne želi da se bori protiv jednog
 139

slobodoumnog naroda od kojeg, kao od dobrog suseda može da očekuje samo nešto dobro
i korisno. Na to je Bratianu odbio da sprovede u život presudu protiv Karađorđevića u vezi
sa njegovom imovinom u Rumuniji. Upitao sam ga nije li takav ugovor ranije postojao,
odgovorio je da jeste, ali samo u odnosu na izvesno oružje, tj. na eventualnost ako bi Turci
hteli da ga zaplene, Vlaška i Srbija su se uzajamno obavezale da ga slobodno propuste na
svoje teritorije. Podsticao sam ga da svakako nastave tim putem, jedino takva trezvena
politika može dovesti do cilja. Govorili smo zatim o pitanju poseta, kao i o političkom
značaju ove ruske intrige. Rekao je da ma šta želela ruska vlada u vezi sa Šiškinovim
predlogom, oni neće popustiti čak ni u slučaju ako bi zatvorili Konzulat. Longvort ga je
već obavestio o mojoj izjavi da ću povući svoj potpis i to ga je, izgleda, veoma umirilo s
obzirom da je Skovaso još i danas izjavio da će svi konzuli zajedno poduzeti dalje korake.
Ponovio sam i pred njim svoju izjavu dodavši još da verujem da će me moja vlada sigurno
podržati. Rekao je kako je Šiškin insinuirao da ne bi bilo ni kolektivne note da su se njemu
obratili. Sada je, međutim, besan što mu je plan osujećen, i ako ja povučem svoj potpis
istupiće s izjavom da zaista postoji tajni savez između Mađarske i Srbije. Na to sam
odgovorio da je upravo zato dobro ispalo što smo potpisali zajedničku notu, tako je
njihova želja ispunjena, a što im se plan posle ipak nije ostvario to im ne daje otvorenog
razloga za optužbu. Izneo je, prema Longvortovom obaveštenju, Šiškinovu izjavu
prilikom jednog našeg sastanka, da se nalazi pod nadzorom tajne policije. Milivoj je to
poricao, rekao je da je istina samo to da Šiškin čini sve da potkopa ugled Namesništva u
korist Garašanina i Marinovića. Popularnost ove dvojice već je jako opala i uskoro će biti
sasvim ništavna, vlada čvrsto stoji i može računati s takvim ishodom. Već je i zbog toga
bilo dobro uzeti u službu nekoliko članova Omladine pošto su oni neprijatelji Rusije i
Garašanina. – Na kraju smo govorili o ustupcima koje je Rusija učinila u pitanju
jurisdikcije. Dokazivao sam da to zapravo nije ustupak nego na lep način čak uvećavanje
konzularnih prava. Na to je primetio da su ih iz Rusije direktno pozvali da tu stvar objave,
što su rado i prihvatili, pod uslovom da se Šiškin saglasi sa objavljivanjem celokupne
prepiske. On je to učinio i tako je sve objavljeno u službenom listu pa je postalo jasno da
Rusija, u stvari, nije učinila nikakav ustupak. Rekao sam da bi možda bilo dobro ako bi o
tome pisale novine. Po njegovom mišljenju bilo bi celishodnije kada bi najpre pisali naši
listovi, a zatim ovdašnji samo to preuzeli. – Najzad sam otišao pošto sam se oprostio od
njega i Katarine koja se ponovo bila pojavila.
Pre toga poslao sam Teodorovića Popoviću s nalogom da napiše članak o pitanju
jurisdikcije protiv ruskog ustupka. Međutim, na osnovu razgovora s Milivojem verovatno
ću najpre tražiti da se o tome piše u našim listovima. Teodorović kaže da je čuo od Bana
da su Tuminskog otpustili zbog njegovih članaka protiv Austrije i da nisu dozvolili da se
objavi njegov poslednji članak u Svetovidu. – Pisao sam Beli Orciju moleći ga da nastoji
da Ministarstvo odobri moj postupak u vezi sa posetama, preporučio sam stvar jurisdikcije
s tim da bi po mogućnosti trebalo da se o tome piše u novinama. – Pošto je završen prevod
 140

dokumenata koji se odnose na pitanje ruske jurisdikcije, napisao sam o tome izveštaj
Bajstu.138

10. decembar
Bio je kod mene Rozen, poverio sam mu da za Lojd napiše članak o pitanju ruske
jurisdikcije, u kome će izneti da to u stvari nije ustupak. – Dobio sam pismo od Bele
Orcija, ponovo izražava svoju sumnju u Teodorovića navodeći kao razlog naročito to da je
u prijateljstvu s generalom Radosavljevićem.

11. decembar
Skovaso je otputovao. Više nas ispratilo ga je do Zemuna. Od strane vlade niko nije
došao da se s njim oprosti, samo nekoliko Srba iz ruske stranke, Marinović, Protić, zatim
Rajević, čiji je on kum, Orešković i Stejić. Prus Rozen nije došao niti je ikoga poslao u
svoje ime. – Dr Rozen doneo je traženi članak i otišao. Pročitao sam ga ali pošto skoro od
reči do reči glasi kao moj izveštaj, ne mogu dozvoliti da se odštampa, i vratim ga. – Uveče
mi je došao Miloš Popović i zatražio 100 forinti akontacije na račun subvencije za
Vidovdan. Dao sam mu uz pismenu potvrdu. Kao da se među građanstvom pojavljuje
izvesna antipatija protiv Namesništva zbog uzimanja u službu ljudi iz redova Omladine, a
naročito zato što je pozvan natrag Milovan Janković. Zatražio sam da nastoji saznati da li
je istina da je mitropolit napustio rusku politiku i da mi spremi spisak sa karakteristikama
uglednijih građana. – Milovan stanuje kod Kaljevića.

12. decembar
Pošto je danas dan sv. Andreje (svetac zaštitnik Srbije) bili smo u crkvi na svečanom
blagodarenju. Ponovo smo zatim korporativno otišli knezu, koga je Longvort pozdravio s
nekoliko reči. Posle sam još jednom s generalom koji je prešao iz Zemuna bio u
kurtoaznoj poseti knezu. On je tada razgovarajući s Ristićem rekao da bi želeo da čuje
moje mišljenje o jednom nacrtu ustava, jer se oni boje da bi se usled niskog stepena
obrazovanja skupštinski poslanici za one tri godine – koliko bi im mandat trajao – i dok su
kod svoje kuće ponašali kao vođe naroda. Da bi se to izbeglo, planiraju da se od 120
poslanika ⅓ njih, tj. 40, povuče svake godine žrebom, a umesto njih da se izaberu novi.
Odgovorio sam da je ta kombinacija tako iznenađujuća da ne mogu dati odgovor na
brzinu, već da ću razmisliti. Još je rekao da doduše hoće da sprovode reforme, ali samo
polako i samo one koje su u narodnom duhu.
S generalom, njegovom ženom i njenom sestrom bili smo još u poseti kod Tomanije,
žena namesnika, Marinovića i kod žena mojih kolega. Posle podne su otišli. – Napisao
sam Đuliju Andrašiju izveštaj o tajnom vlaško-srpskom ugovoru i poslao mu kopije
[konzulskih] izveštaja.138a
 141

13. decembar
Vratio sam članak dr Rozenu pošto veoma liči na moj izveštaj i zamolio ga da napiše
drugi. Obećao je za sutra. – Kampo je poručio da mu je najmlađa ćerka jutros umrla od
šarlaha. Naravno, odmah sam ga posetio. Sahrana će biti sutra po podne. – Veče sam
proveo zajedno s Teodorovićem kod Stanišića, gde smo našli isključivo srpsko društvo.
Uz muziku i igru ostali smo do ponoći. Zalaziću u to društvo, pošto ću tako dolaziti u
dodir sa Srbima.

14. decembar
Došao je dr Rozen i pokazao svoj članak, koji mi se sada učinio prihvatljivim.
Govorio je zatim o ruskim manipulacijama. Ispričao o uklanjanju Tuminskog i kako je
ovaj na intervenciju ruskog konzula dobio službu u Odesi. Čuo je da i Orešković od pre
izvesnog vremena veoma dobro stoji s ruskim konzulom i da će možda takođe otići u
Rusiju. Rovinski mnogo zalazi u unutrašnjost zemlje, sigurno da agituje među narodom, a
da ne bi upadao u oči ide pešice. Video je Garašaninovo pismo napisano nekom privatnom
licu, u kome pominje da u pojedinim oblastima sami činovnici agituju protiv prijateljstva s
Mađarskom. Na kraju je rekao da je Šiškin nedavno pročitao Ristiću jednu poverljivu ali
veoma oštru notu, na što je potonji veoma žestoko odgovorio. Pretvarao sam se kao da ovu
notu poznajem, ali sam dao da mi ispriča njenu sadržinu. Ruska vlada opominje srpsku da
odustane od pravca koji sada sledi i da se ne bori protiv tradicionalnih simpatija, jer bi se
lako moglo dogoditi da se pomeri težište Istočnog pitanja. Podsticao sam Rozena da mi
saopšti sve što čuje, biću mu zahvalan. Na koncu je još spomenuo da bi bilo dobro davati
subvenciju Vidovdanu (ne zna da se to već čini), a uredništvo će uputiti pismo Tiru da
interveniše u tom pogledu.
Pošto je Dunavsko parobrodarsko društvo podnelo molbu da srpska carinarnica ne
pravi poteškoće u slučaju da brodovi koji idu u Bazjaš pristanu i u Pančevu, odneo sam je
Milivoju i zamolio da se povoljno reši. Obećao je da će odmah ispitati stvar. – Počeo je
zatim odmah da govori o Šiškinu koji mu je besan u vezi sa pitanjem poseta izjavio da se
nikada neće potčiniti naredbama namesnika, kao i da to više nije njegova privatna stvar
već stvar njegove vlade, pa će nastojati da ona privoli i zapadne sile na energične korake.
Milivoj smatra da bi njegov lični položaj postao veoma težak ukoliko bi se to dogodilo, jer
bi u tom slučaju prijatelji Rusa mogli s pravom da pitaju zašto se drži zapadnih sila, koje
ga ne podržavaju. Uveravao sam ga da se Austrija neće priključiti ovakvim koracima.
Govorio je dalje da Rusija sada nastoji da južne Slovene otuđi od Srbije. I sam je Šiškin
pred nekolicinom albanskih starešina, koje je srpska vlada opomenula da budu mirni,
nazvao namesnike lažljivcima i izdajicama i podsticao starešine da se samo organizuju
zarad revolucije. Uveravao me da Omladina nije baš rusofilska. – Od Gide Radaija dobio
sam pismo, raspituje se za navodne srpske agente: Mladena Radojčića ili Vujića, i Vučka
Knežića. – Najmlađa Kampova ćerka umrla je od šarlaha. Danas su je sahranili. Svi smo
 142

bili na sahrani. Veče smo proveli kod Stejića.

15. decembar
Milivoj mi je poslao pisamce u kome me moli da ukoliko je ikako moguće
izdejstvujem da suđenje Karađorđeviću bude javno. – Bela Orci mi je pisao nadugo o
bosanskom pitanju i pozvao me da sada već otvorenije o tome pišem. – Pre nego što sam
primio ovo pismo počeo sam bio da pišem Bajstu dugačak izveštaj privatne prirode,
navodeći u njemu primere ruske agitacije i intrige, i upozoravajući ga na opasnost
situacije. Pod uticajem Belinog pisma pomenuću sada i bosansko pitanje. – Popoviću
predajem 250 forinti za decembar.

16. decembar
Nastavio sam izveštaj Bajstu, na kraju, kao najsigurniji način za očuvanje mira
pomenuo sam prepuštanje Bosne. – Ministarstvo se raspituje za jednog navodno veoma
opasnog agenata koji se zove Uzelac, a boravi u Beogradu. 139 – Fedor Nikolić je dobio
preliminarno odobrenje za železnicu, ali ja, nakon što sam bolje razmislio, neću stupiti u
Društvo. Fedor će sutra otputovati.

17. decembar
Pre nekoliko dana primio sam od mame pismo u kome piše da je Arved u Kenđelu
dobio dizenteriju; odmah sam telegrafisao za obaveštenje. Danas sam od Mikloša dobio
odgovor da je izvan opasnosti i da mu je bolje. – Došao je kod mene dr Polak, opet s
nekoliko alarmantnih vesti: Da je srpska vlada dobila od grčke šifrovan telegram u kome
se poziva na akciju. Da Srbija hoće da ostane u dobrim odnosima s Mađarskom samo
dotle dok ne dobije 200.000 pušaka kojima se nada iz Belgije. Da je srpska vlada
obaveštena o svemu što se događa u bečkom Ministarstvu rata. Naročito je opasna osoba
izvesni Pavković, bivši vicekancelarista u Beogradu, koji sada živi u Beču. Moli me da
nastojim da se Srbi udalje iz bečkog Ministarstva rata. – Pišem u vezi s Milivojevim
pismom glavnom tužiocu Strokaiju i molim ga da me obavesti ima li izgleda da se
Karađorđeviću javno sudi.
Bio je kod mene dr Rozen. Kaže da u vezi sa postavljanjem ljudi iz redova Omladine
vlada kod starijih veliko nezadovoljstvo, koje ruska stranka i ruski agenti još i raspiruju.
Na primer, pričao mu je jedan šabački trgovac da kod njih u gradu, koji je par ekselans
obrenovićevski, više nisu sasvim zadovoljni, i to stoga što čuju da vlada hoće da raspusti
narodnu vojsku. Ovakve vesti širi, naravno, protivnička stranka da bi oslabila ugled vlade.
Izgleda da naročito u velikom [Nikoljskom] odboru hoće da prave poteškoće
Namesništvu, oslanjajući se na jednu tačku ustava po kojoj za vreme maloletstva vladara
Skupština ne može da izvrši izmenu Ustava, pa čak ni da veća o izmenama. Protivnička
strana hoće da izdejstvuje sprovođenje te tačke.
 143

18. decembar
Pošto je danas Nikoldan ponovo sam išao po slavama. Izišao je prvi broj Jedinstva,
koje uređuje Stojan Bošković, novi sekretar Ministarstva. Pošto je jedan pasus u izvesnoj
meri neprijateljski prema nama, staviću primedbu. 140

19. decembar
Odlazim Kaljeviću, dugo diskutujemo o tome zašto Srbija piše protiv nas s takvim
neprijateljskim raspoloženjem.141 Izgleda da on u nekoj meri, iako ne u potpunosti,
prihvata Miletićevo gledište. Naravno, ne možemo baš da ubedimo jedan drugoga, ali zato
naš razgovor ne prelazi granice objektivnosti. Govorimo zatim i o poslovima Srbije, o
reformama koje su na pragu. Izgleda da u mnogom pogledu dobro poznaje svoju
otadžbinu i njene nedostatke, ali je malo isuviše pristrasan prema naprednim tekovinama u
inostranstvu. Tako je, na primer, pomenuo da su mnogi sada, a biće to i dalje, protivnici
plana da se obrazuje nešto kao gornji dom. Priznao je, doduše, da ako Skupština ostane
kao što je sada narod će u nju birati sve same seljake dok će inteligencija biti sasvim
isključena; zato treba nastojati da se biraju i činovnici. – Na kraju sam ga zapitao šta misli
– zašto me ne posećuje Milovan Janković. Odgovorio je da on nikuda ne izlazi. Na to sam
ga upitao gde stanuje, pošto bih hteo da ga posetim. Nije mi rekao adresu stana, ali se
ponudio da me sutra odvede k njemu.

20. decembar
Kaljević me u pismu obaveštava da Janković usled svoje povremene bolesti veoma
žali što me ne može videti. Izgleda da se boji da se sa mnom kompromituje, ali se nadam
da ću ga nadmudriti. – Posetio sam između ostalih i senatora Filipa Hristića. Došao je kući
upravo s otvaranja velikog [Nikoljskog] odbora. Članovi odbora su, s jednim ili dva
izuzetka, bili prisutni u punom broju, otprilike njih 75. Milivoj ih je pozdravio, zatim je
Ristić pročitao dugačak govor. Za predsednika su imenovani Cenić i Milojković. Sutra
počinje debata i to najpre o pitanju da li su reforme potrebne i savremene. – Posetio me
negotinski načelnik Alimpić koji me je tako srdačno primio u Negotinu. I on je član
odbora. Veče sam proveo kod Stanišića, gde je bilo više njih, posebno Orešković i
Petronijević sa ženama. Ostali smo sve do pola jedan, najvećim delom smo igrali.
Razgovarao sam i s Oreškovićem o prilikama u Hrvatskoj. Izjavio je da Hrvati mogu biti
potpuno zadovoljni ako odista dobiju Dalmaciju i Granicu, u tom slučaju još ćemo čuti
Štrosmajera kako govori u peštanskom Parlamentu. Što se tiče finansijskog dela Nagodbe,
i tu postoji utešna strana, pošto će na taj način Hrvatska pomoću Mađarske doći do
železnice, što ne bi bila u stanju da postigne sopstvenim snagama. Tako na pr. već
trasiraju prugu Split–Sisak, koja prolazi kroz jedan deo Bosne. Primetio sam da je to
veoma važno po Hrvatsku i sa političkog stanovišta, jer će time dobiti pied-à-terre u
 144

Bosni. Mi nećemo, doduše, Bosnu, ali ne možemo stajati na putu Hrvatskoj u njenim
nastojanjima. Ubeđen je da Srbija ne može osvojiti Bosnu, od Hrvatske zazire zbog njene
veće inteligencije, i Bosna će pre ili posle pripasti Hrvatskoj.
Dobio sam odštampan Ristićev govor. Veoma je vešto sastavljen. Kroz sve
provejava miroljubivi duh, predložene reforme hoće da nekako proisteknu iz već
postojećih institucija. Senat, što je pametno, ne ukida, samo želi da ga preinači. Što se,
pak, tiče opravdanosti reformi, primećuje da se želje naroda izražene na ovogodišnjoj
Velikoj skupštini ne mogu i ne smeju ignorisati.

21. decembar
Od Poslanstva u Carigradu dobio sam telegram da je Porta obavestila srpskog agenta
o proterivanju grčkih podanika i, prema telegramu, poželjno je da se to samo primi na
znanje, pošto se odgovor ne očekuje.142 – Otišao sam Ristiću i veoma mu laskavo govorio
o njegovom jučerašnjem govoru, što mu se, izgleda, veoma svidelo. Rekao je, zatim, da je
na jučerašnjem zasedanju zamolio kolege da posmatraju izraze lica prisutnih dok bude
čitao svoj govor. U prvom redu sedeli su senatori Marinović, Hristić i Stefanović,
smrknuta lica, jer još nisu znali kakvo je gledište vlade u pitanju senata. Kada su,
međutim, čuli da senat ostaje, lica su se poslednje dvojice razvedrila, samo se Marinović
još više smrknuo. Naime, u toj okolnosti on vidi jedan razlog manje za diskreditovanje
vlade, što sada priželjkuje najviše pod uticajem Rusije, koja je neprijatelj reformi u Srbiji
o čemu je već, mada ne i zvanično, obavestila Namesništvo. Ristić je ubeđen da će moći
bez teškoća nastaviti u pravcu u kojem su krenuli i da neće naići na veliku opoziciju ni sa
strane ljudi stare vlade ni sa strane ekstremista.
b) Upitao sam ga šta zna o tursko-grčkoj raspri. Ne više nego što piše u novinama.
Upitao sam ga nije li Porta obavestila srpskog agenta u Carigradu da će proterati grčke
podanike. Kaže da jeste, izvestila je. Naravno, rekao sam, srpska će vlada to samo primiti
na znanje i neće odgovoriti. Na to i nema odgovora, odvratio je, jednostavno će biti
primljeno na znanje. (Tako se želja izražena u telegramu na str. 169 pod br. 927
ispunjava.)143 Međutim, dodao je, Porta ne bi pametno postupila kada bi zatražila da se
udalji ovdašnji grčki konzul, pošto sad nema ni najmanje razdraženosti, a u tom bi slučaju
do nje došlo. Takvo sam gledište u potpunosti odobrio i premda nisam ništa rekao, u sebi
sam odlučio da ću u tom smislu telegrafisati Bajstu.
c) U međuvremenu ušao je i Milivoj. Upitao sam ga da li je Jedinstvo poluslužbeni
list i u isto vreme pokazao članak, dodavši da neću zbog toga staviti prigovor, samo mu
skrećem pažnju na započeti pravac. Ristić je odgovorio da Jedinstvo nije baš poluslužbeni
list, uostalom oni paze na to da se protiv nas ne vrši agitacija. To su saopštili uredniku
službenih novina, dalje su iz istog razloga otpustili i iz zemlje proterali Tuminskog. Isto
tako su i jednom izvesnom velikom agitatoru, koji se zove Uzelac, dali sikter-pasoš. On je
na to, doduše, uzvratio pismom Ristiću optužujući ga i prebacujući mu da je pasoš diktirao
 145

izvesni Kalaj, ali to ne mari ništa, uza sve to mora da ide. (Tako sam, dakle, brže i
jednostavnije nego što sam mislio dobio obaveštenje o slučaju Uzelac).144
d) Milivoj je pomenuo da je dobio pismo od Stratimirovića u kome stoji da se
mađarskoj vladi ne sviđa što je srpska vlada pozvala u Beograd Miletića. U vezi s tim on
izjavljuje, moleći me da to i napišem, da oni niti su zvali niti će zvati Miletića, za njih bi
bila sramota kada bi spali na njega.
e) Na kraju su još rekli da bi bilo poželjno da suđenje Karaorđeviću bude javno;
rekao sam da sam o tome već pisao. – Pomenuli su takođe da bi se ovde mnogi zadovoljili
kada bi Vladimir Jovanović bio pušten na slobodu, vlada to, međutim, ne traži. Rekao sam
da je teško da ću moći nešto učiniti u tom pogledu, ako nije kriv i onako će ga pustiti na
slobodu.
Kada sam došao kući poslao sam Bajstu telegram koji sam dobio iz Carigrada, s
primedbom da bi, ako se želi izbeći reagovanje ozlojeđenosti, bilo uputno da Porta ne
zatraži proterivanje grčkog konzula u Beogradu, već da njegovo postojanje ovde ignoriše.

22. decembar
Dolazi dr Rozen i izveštava o jučerašnjoj sednici odbora za ustav. Debata se vodila o
tome da li su reforme savremene i potrebne. Govorilo je više njih, uz jedan izuzetak svi su
bili za reforme, čak i Marinović, iako se izražavao veoma uzdržano i posebno ukazivao na
§ 14, po kome knez za vreme svog maloletstva ne može vršiti izmene Ustava. Jedini koji
je govorio protiv bio je Ilić, član veća Kasacionog suda (pripadnik ruske stranke). Tvrdio
je da sada nema vremena za bavljenje unutrašnjim poslovima, treba motriti na susede,
Austrija se naoružava i misli na kompenzacije koje može naći samo u ovim krajevima;
treba, stoga, biti na oprezu i pre svega voditi računa o vojsci. – Po Rozenovom gledištu
ovakve stavove zastupa i Milovan Janković, koji sa svojim istomišljenicima vuče Rusiji, i
pre ili posle stvoriće opoziciju protiv vlade, u šta je, inače, i Ristić ubeđen, jer se u tom
smislu već i izjasnio pred Rozenom. Ta stranka gaji veliku mržnju protiv Mađarske.
Govori [Rozen] zatim o tajnoj prepisci vođenoj između vlade i Miletića, u kojoj ovaj
dokazuje da su kod nas pod izgovorom saučesništva u zločinu Karađorđevića samo zato
uhapsili nekoliko članova Omladine da bi kompromitovali celu stranku te srpska vlada ne
sme da napusti ljude koji su je potpomagali. Vlada se putem ove prepiske udvara
Omladini. – Kazuje dalje da je grčki konzul bio kod Ristića i prilično jasno aludirao na to
da bi trebalo da Srbija pomaže Grčku, što je Ristić odlučno odbio. Posle toga Dosko je
nekoliko puta pomenuo da ne bi trebalo toliko verovati strancima. Na kraju je kao novost
još izneo da je turska vlada uistinu, kako ovde tako i u Bukureštu, zahtevala proterivanje
grčkog konzula, međutim, to ne mogu da usaglasim sa telegramom iz Carigrada.
Napisao sam Bajstu izveštaj o Ristićevom govoru održanom prilikom otvaranja
zasedanja velikog (Nikoljskog) odbora i telegramu iz Carigrada.145 – Danas mi je
rođendan, imam 29 godina, sutra ulazim u tridesetu, poslednju godinu prave mladosti.
 146

Ono što sam do sada proživeo nije bilo vredno življenja, a u budućnosti – da li ću još biti u
stanju da budem srećan? Pozvao sam na ručak mlađe članove Konzulata i nekoliko Srba.
Ostali smo do pola jedan i nekoliko njih se toliko opilo da nisu mogli da odu kući. Iako
sam mnogo pio, sam sam ipak ostao trezan.

23. decembar
Napisao sam izveštaj Andrašiju i poslao mu kopiju br. 931.146 Prokeš je saopštio da
je otišao na odmor u Egipat na nekoliko nedelja i da za to vreme poslove vodi savetnik
Hajmerle. Potonji navodi u jednom pismu telegram, ali ni tu ne govori o tome da je Porta
tražila proterivanje grčkog konzula.
Idem u posete. Bio sam i kod Oreškovića. Kao i uvek od pre izvesnog vremena i
sada govori o nesposobnosti i sebičnosti ovdašnjih krugova kao i o tome da se konačno
odriče svojih snova, tj. ostvarenja jednog južnoslovenskog carstva; biće potpuno
zadovoljan, a veruje da će se s tim pomiriti i Narodna stranka, ako Dalmacija i Granica
zaista budu priključene Hrvatskoj. Što se tiče Bosne tvrdi da će i ona verovatno poput
Srbije postati jedna donekle samostalna državica, pa sva ta sićušna tela treba da se okreću
oko jednog većeg (iako to nije izrekao, gorčina njegovog glasa odala je da pod tim
centrom podrazumeva Mađarsku). – Pomenuo je da ovde nema ni najmanjeg uznemirenja
zbog tursko-grčke raspre. Niko na to ne misli, što je dokaz više da ovi narodi nisu u stanju
da na Balkanskom poluostrvu podignu zajednički ustanak.

24. decembar
Miloš Popović izveštava o sednici odbora za ustav. Pošto ih sakupim obradiću
odjednom sve ove izveštaje. – Dan je bio za mene veoma neprijatan. Od Mari Rabatinski
ponovo sam dobio pismo u kome traži novac. Ako ikako budem mogao da to izbegnem,
neću joj poslati, silno mi je već dosadilo ovo eksploatisanje. – Uveče sam otišao na jednu
besedu, koja je vanredno bedno ispala. Bio je i Marinović s ćerkom. Pošto ga je više nas
otpratilo do kuće pozvao nas je k sebi, ostali smo do pola 12. Hristina se zaista veoma
prolepšala.

25. decembar
Večeras sam priredio prvu večernju zabavu. Sa izuzetkom dve Le Bretonove bile su
prisutne sve same Srpkinje, njih 12 na broju. Igrali smo sve do jednog sata i društvo je
stalno bilo u veselom raspoloženju. I tako sam, uprkos sumnje nekolicine kolega, pokazao
da će srpske žene doći u Austrijski konzulat čak i ako nema domaćice. U to niko nije
verovao, ali mi smo ipak vešto sakupili društvo.

26. decembar
Križ me je pozvao pošto idućeg ponedeljka priređuje lov na vukove i danas sam
 147

otišao preko, do njega da o tome porazgovaramo. Kola će nas čekati kod Burne u
ponedeljak ujutro u 6 sati. Ići će više nas, Kampo, Vatson itd. Vratio sam se kući čamcem
i veče proveo kod Šiškina.

27. decembar
Veče sam proveo kod Stanišića, gde se opet sakupilo poveće društvo. Igrali smo sve
do jednog sata.

28. decembar
U pet sati ujutro pošao sam s Kampom i Vatsonom u lov na vukove. Preko stanice
Burna, u društvu više oficira iz Zemuna u Surčin, a otud s kapetanom Barićem,
organizatorom lova, u šumu na jedan sat udaljenosti. Tri puta smo pošli u hajku, ali
vukovima ni traga. Osim jedne sove ništa nisam ni video. Vraćali smo se po kiši, umorni i
uveče u pola devet stigli svojim kućama.

29. decembar
Odlazim Ristiću i saopštavam mu prema Strokaijevom pismu da će Vladimir
Jovanović biti pušten na slobodu ako ne bude dokaza protiv njega. Smatra poželjnim da
što pre do toga dođe. Međutim, što se Karavelova tiče, pošto nije srpski podanik, neće ga
ni pustiti u zemlju. Zatim smo govorili o radu Odbora [Nikoljskog]. Kazuje da će biti
nesumnjivo prihvaćen predlog vlade o naimenovanju članova senata od strane kneza.
Samo nekoliko profesora, kao Čumić, Pavlović i ljudi kao Kaljević žele da članove senata
bira narod, ali oni ne čine stranku, premalo ih je za to, a velika masa naroda ne želi ove
ultrademokratske forme već održavanje kneževskog ugleda. Govori veoma trezveno i
staloženo o spoljnoj politici Srbije, kaže da u tom pogledu slede primer kneza Mihaila i ne
žele da se uzalud zanose. U pogledu grčko-turskog sukoba napominje da po njegovom
mišljenju neće doći do rata, a i kad bi došlo ne vidi da su spoljnopolitički odnosi puni
opasnosti u toj meri kako to prikazuje izvesna stranka samo zato da bi mogla optužiti
vladu za nemarnost i slabost. Međutim, delovanje ove stranke (Marinović itd.) samo je
agonija očajnika. Skrećem mu pažnju na jedan članak u Zastavi, u kome se srpska vlada
optužuje da sledi Bajstovu politiku. 147 Na to primećuje da će je uskoro opet zabraniti. –
Povodom članaka protiv srpske vlade u Korespondepcu moli me da intervenišem kod
pošte da se listovi ne izdaju dok ih cenzura ne pregleda.148 Na kraju primećuje da već
veoma dugo nisu videli ruskog konzula. – U vezi sa proterivanjem grčkog konzula
pominje još da je Porta obavestila srpskog agenta samo o merama koje je donela sa željom
da se i izvrše. Međutim, turski ministar je izjavio de to predstavlja samo formalnost i da
oni ne zahtevaju izvršenje tih mera.
Hajmerle šalje srpskom agentu saopštenu notifikaciju Porte koja glasi onako kako je
Ristić rekao i dodaje da Porta ne želi da protera Grke. – Išao sam u posete ministrima i
 148

njihovim ženama, međutim, našao sam kod kuće samo Matića.

30. decembar
Pisao sam Bajstu o Uzelcu, obavestio ga o njegovom proterivanju za koje sam čuo
od Ristića napomenuvši da je 6. o.m. otputovao u Bosnu. – Doznao sam da Mladen
Radojković, za koga se raspitivao Gide Radai nije niko drugi nego činovnik koga je srpska
vlada poslala u Peštu da bi se zaključila konvencija o pošti.
Od Đule Andrašija dobio sam pismo u kome mi poverava da u njegovo ime čestitam
namesniku za govor održan u velikom [Nikoljskom] odboru i istaknem da je izneo
najpravilniji pravac kojim Srbija može ići; na taj će se način spasti ruskog prijateljstva i
sačuvati naše, koje jedino vodi cilju. Raduje se da se iz ovog govora uverio da su moji
izveštaji temeljiti, iako su već počinjali da me optužuju da sve vidim ružičasto i da
proguraju mišljenje kako je Garašanin jedini državnik u Srbiji, dok je Ristić samo ruski
plaćenik. Govori zatim o bosanskom pitanju, o potrebi njegovog što skorijeg rešenja, žali
se na Bajsta koji se ne usuđuje da u tom pogledu odlučno istupi, ma koliko ga on
podsticao. Posle nove godine, međutim, otići će u Beč i konačno o tome govoriti s carem.
Bilo bi dobro da Namesništvo sastavi memorandum za bečko Ministarstvo spoljnih
poslova, ali tako kao da ja o tome ne znam, gde bi se izložila potreba integriteta turske
carevine, ali istovremeno i to da Namesništvo neće biti u stanju da se suprotstavi struji, te
se jedini način za otklanjanje opasnosti sastoji u prepuštanju Bosne. Na kraju pominje da
će za nekoliko dana biti doneta odluka o pitanju jurisdikcije, koje mađarska vlada želi da
reši na bazi najšireg pariteta.148a Od Hajmerlea dobijam telegram u kome me obaveštava
da će turska vlada u svom saopštenju o proterivanju Grka izmeniti deo na koji je Srbija
stavila zamerku.

31. decembar
Odlazim Ristiću i iznosim mu Andrašijevu čestitku u francuskom prevodu. Izgleda
da mu priznanje veoma prija. Zatim govorim o njegovim tobožnjim proruskim
osećanjima. Na ovo dugo izlaže u kojoj meri to ne stoji i kako on želi da sledi onu spoljnu
politiku koju je knez Mihailo priznavao za svoju. U tom pogledu između njega i pokojnog
kneza nikada nije bilo nikakvog razmimoilaženja u mišljenjima, i sukob do koga je
između njih došlo krajem prošle godine nastao je u vezi s unutrašnjom politikom. Da bi
pak prikazao kakva je bila politika kneza Mihaila pokazao je i pročitao jedan knežev
svojeručno napisani spis koji se sastojao iz zapisa o jednom razgovoru sa Šiškinom. U tom
je spisu knez Mihailo ispričao kako mu je jednom prilikom došao Šiškin, bled, i ne
pružajući mu ni ruku predao jedno pismo od Gorčakova, u kome mu se prebacuje da ne
sledi ruske sugestije i da ne razvija u potrebnoj meri nacionalnu oružanu silu. Ristić je
samo preleteo jedan pasus tog spisa, ali sam dobro video šta je u njemu stajalo:
prebacivalo se knezu da je sam tražio ruske oficire a kasnije dozvoljavao da se izvrgavaju
 149

ruglu. – U međuvremenu je naišao Milivoj i sad su obojica dokazivali kako se ne

priklanjaju ruskoj politici. A što se tiče primanja u službu članova Omladine, to smatraju
potrebnim već i zbog toga što su na taj način ti ljudi dospeli u njihove ruke. „Ako bi hteli
da prekorače granice, – primetio je Ristić šaljivo – ja ću podstaći Milivoja da odlučno
istupi protiv njih.“
Govorili smo o velikom [Nikoljskom] odboru. Kažu da su svi članovi uz njih, sa
izuzetkom Ilića i Marinovića. Čak je i Čumić, koji je naizgled govorio protiv vlade,
kasnije izjavio da će biti s vladom. – Saopštavam telegram Hajmerlea. Ristić primećuje da
je Norta zaista povukla svoju notu. – Na kraju pominjem da u Andrašijevom pismu ima
reči i o Bosni, ali pošto mi je jedna tačka nejasna, najpre moram zatražiti razjašnjenje u
tom pogledu, a zatim ću im saopštiti o čemu je reč. (U pitanju je tačka koju sam u ( )149
podvukao, jer nisam razumeo šta hoće Andraši: da li da srpska vlada sačini odnosni
memorandum prividno bez mog znanja, ili da bečka vlada ne nasluti da je i meni stvar
poznata.) Pominjem pitanje jurisdikcije i ono što je Andraši o tome pisao, sve to primaju
sa velikom radošću. – Na kraju me mole da ukoliko je ikako moguće nastojim da suđenje
Karađorđeviću bude javno i da se ne desi da mađarska vlada prida ovoj stvari manji značaj
samo zato što je srpska vlada primila u svoju službu nekolicinu ljudi iz redova stranke
kojoj su u Budimpešti uhapsili nekoliko članova. Kažem im da u tom pogledu jedva mogu
išta da učinim.
Pišem Đuli Andrašiju tražeći objašnjenje u pogledu tačke: ko ne sme da zna o tome
da i ja znam za memorandum koji će sačiniti srpska vlada. U svom pismu pomenuo je i to
da ne deli sasvim moje mišljenje da ukoliko plan o Bosni ne uspe bar to otvoreno kažemo.
Primećujem da sam to drukčije razumeo, naime tako da pokažemo makar simpatije prema
hrišćanima u Turskoj. Na kraju mu skrećem pažnju na nespretni Stratimirovićev članak
objavljen u Napretku, u kome poziva Srbe u borbu za pomoć Grcima, dalje na jedan
veoma antiruski Politov članak u Zastavi.150
Posle podne odlazim s Teodorovićem u Zemun, gde idemo u nekoliko poseta i zatim
kod generala provodimo novogodišnju noć. Bilo je prisutno veće društvo, ostali smo do
dva sata. Generaličina sestra (Irma Dravevici) nastojala je veoma nespretno i upadljivo da
mi se udvara.
Prekjuče je veliki [Nikoljski] odbor zaključio svoje sednice i veliki deo članova
otišao je kući.
150
 151

1869

1. januar
Pošto je Nova godina, primio sam velik broj pozdravnih poseta. Između ostalih, od
Matića i Žabarca u ime vlade i kneza. Posle podne išao sam u nekoliko poseta.

2. januar
Milivoj mi šalje jedan broj Korespondenca, po kome kao da je Francuska predložila
Rusiji da na Istoku obrazuju više sitnih napola nezavisnih državica. Milivoj hvali taj plan.
– Odlazim u pozorište sa Šiškinovima, a zatim provodim kod njih veče.

3. januar
Danas ujutru Teodorović putuje u Budimpeštu, gde želi da provede nekoliko dana sa
svojom porodicom. – Odlazim Blaznavcu i dajem mu jedan broj Lojda sa jednim veoma
povoljnim člankom o Srbiji. Nailazi i Ristić, razgovaramo o bosanskom pitanju, ali samo
sasvim uopšteno. Dalje pominjem da prema nekim listovima izgleda da između srpske i
ruske vlade postoji najbolja saglasnost. Na to Ristić primećuje da su neki ruski emisari
izjavili da bi namesnike trebalo ubiti. Dalje Ristić kaže da se ruski poslanik u Istanbulu
raspitivao kod srpskog agenta da li je istina da je Srbija obećala Austriji da dve godine
neće započinjati rat. – Iz svega ovoga vidi se samo to da je postojeće prijateljstvo između
Mađarske i Srbije veliki trn u očima Rusa.

4. januar
Ceo dan provodim kod kuće i samo po podne idem u nekoliko poseta.

5. januar
Odlazim dr Rozenu, dajem mu 10 # i pozivam da me i dalje obaveštava ako nešto
dozna. Kaže da je grčki konzul veoma neraspoložen, jer ovde ne nailazi na onakvo
oduševljenje za grčku stvar, kakvo je očekivao. Dalje kazuje da iz Novog Sada neprestano
požuruju srpsku vladu da otvoreno istupi na strani Grčke, čak su tamošnji Srbi izjavili da
će u Srbiji obrazovati i dobrovoljačke odrede za Grčku. – Načelniku odeljenja u bečkom
Ministarstvu spoljnih poslova Hofmanu šaljem čestitku za unapređenje sa titulom
ekselencije koju je pre nekoliko dana dobio. On je sada moćna ličnost, neće škoditi ako
mu se čovek malo ulaguje.
 152

6. januar
Pišem izveštaj Andrašiju ponovo požurujući rešenje bosanskog pitanja i
opominjujući ga da ne zakasnimo.150a – Bela Venkhajm poziva me službeno da od dvojice
kandidata: – Šandora Telekija i Friđeša Horbanjija, koji su se kandidovali za poslanika u
sentandrejskom srezu, po mogućnosti podržim potonjeg. – Srećem Kampa i pitam ga
kakvo je ovde raspoloženje prema grčkoj stvari. Odgovara da nije mnogo ratoborno, ali da
u narodu raste uzbuđenje i više je njih izjavilo da će ukoliko izbije rat i srpska vlada ne
uzme u njemu učešće, nastojati da je obore. Kampo, naravno, shvata stvar sa svog ličnog
stanovišta, ali se ne može poreći da u slučaju širenja pokreta na istoku srpska vlada, kako
na podsticaj jednog dela ovdašnjih, tako i naših Srba, neće moći da se iz toga izvuče. –
Veče provodim kod Milorada Popovića, gde se upoznajem s Novakovićem, urednikom
Vile.

7. januar
Dobijam od Teodorovića pismo, u kome me moli da intervenišem da bude
naimenovan za konzula i da može ostati u Beogradu.

8. januar
Posetio me Milivoj. Bila je to samo obična poseta, bez ikakvog cilja. Kao i obično
nastojao je da me uveri o svojoj prijateljskoj naklonosti. Pitao sam ga zašto je penzionisan
pukovnik Đorđević, komandant stajaće vojske. Kaže da iako nije baš opasan, nema
energije i nije pouzdan zbog svojih simpatija prema Rusima. Umesto njega naimenovani
Nikolić jeste, doduše, veliki magarac, ali je barem veran i na sve spreman vojnik. – Uveče
sam sam s više njih na večeri kod d’Istrije. Napio sam Trojanskog, a i sam sam se skoro
opio.

9. januar
U izveštaju Bajstu pišem da opšta politička situacija sad još nije opasna, ali ako
izbije tursko-grčki rat može se svašta očekivati. 151 Jonesko dolazi iz Pešte, gde je boravio
zbog stvari pošte. Govori da je bio kod ministara, da su ga svuda najsrdačnije primili i da
je naišao na prilično pomirljivo raspoloženje. – Dobijam 250 forinti za Vidovdan.

10. januar
Veče provodim kod Stanišića, gde se sakupilo veliko društvo, igrali smo do 1 sata.
Pišem Beli Orciju u Beč, iznoseći mu Teodorovićevu molbu.

11. januar
Bio je kod mene dr Rozen. Nije javio ništa naročito, osim da se Ristić jako razočarao
 153

u Omladini. Dalje, da zbog članaka u Korespondencu nameravaju da pošalju u Prag

jednog Čeha da bi se sprečilo izlaženje tih članaka.152 – Anger javlja da je saznao da je
Jonesko juče bio više puta kod Milivoja i kod Ristića, a i da se više novodošavših Grka
javilo kod vlade. Raspoloženje izgleda miroljubivo, naročito imućniji stalež neće ni da
čuje za rat.

12. januar
Pred veče je iz Pešte došao Teodorović. Govori kako je čuo od Strokaija i Sarvašija
da će Vladimira Jovanovića i Karavelova za jedno deset dana verovatno pustiti na
slobodu. U procesu Karađorđeviću bio bi poželjan javni pretres. Grad je prepustio
ministru pravde da o tome odluči. Kod njega bi, dakle, trebalo to izdejstvovati.

13. januar
Izlažem Boldižaru Horvatu kako je potrebno da se stvar Karađorđevića javno
pretresa i molim ga da to sprovede. – Pošto me Orešković pozvao da posetimo
Štrosmajera pišem Beli Orciju da mi, ukoliko smatra da moje prisustvo ovde nije
neophodno, da nekoliko dana odmora. Kako je srpska Nova godina idemo knezu na
čestitanje. – Ristić kaže da je d’Istrija dobio od svoje vlade odgovor u pitanju poseta i
prema tome francuska vlada neće u tom pogledu preduzeti nikakve korake. Pominje još da
Šiškin zamera što su on i Blaznavac nas više puta posetili, a njega nisu. Odgovorili su mu
da ne broje posete. – Matić me pita za Vladimira Jovanovića. Kažem mu ono što znam od
Teodorovića. Kada sam to pomenuo Ristiću rekao je, smejući se, da njega stvar uopšte ne
interesuje već samo Matića koji je Jovanovićev rođak. – Kažu (ja nisam čuo) da je Šiškin
u razgovoru sa više njih u dvorani glasno saopštio važnu vest da je Bizmark otputovao u
Petrograd. – Posle toga idem s Teodorovićem u novogodišnje posete, nekih 40, to traje do
6 i 1/2 sati uveče.

14. januar
Došao je kod mene dr Rozen. Javlja da je govorio s Ristićem i da je primetio na
njemu veliku promenu. Izjavio je da i Srbija mora da nešto poduzme; što se tiče jednog
veoma povoljnog članka u Lojdu rekao je da isti, izgleda, Srbiji preporučuje samo mir, a u
pogledu antimađarskih članaka u Jedinstvu rekao je neka pišu šta im se sviđa, ta i Hrvati i
prečanski Srbi su naša braća. Uopšte, Rozen zapaža, a o tome već i drugi govore, da se
između Blaznavca i Ristića sprema raskid, potonji priprema nekakvu akciju, ne zna se pod
kakvim uticajem. I grčki je konzul izjavio pred Rozenom da je sada u srpskim vladinim
krugovima raspoloženje mnogo bolje nego pre samo nekoliko dana. Može biti da je Ristić,
koji sigurno zna da Rozen dolazi k meni, ovo pred njim izjavio da bi me, pošto mi on to
ispriča, privoleo na požurivanje bosanskog pitanja. Za svaki slučaj nastojaću da uđem u
trag ovom navodnom raskidu. – Kazuje još da se Omladina, a i mnogi drugi, počinju
 154

napajati ruskim duhom. Ove me vesti vrlo uznemiravaju, utoliko više što, poznavajući
Ristićevu taštinu i strah od opozicije nije neverovatno da će na kraju popustiti pred
neprekidnim agitacijama i preći u ruski tabor. Moja bojazan je utoliko veća što strahujem
da će naša vlada dotle razmišljati i dvoumiti se dok opet ne zakasni i tako izgubimo
izvojevani položaj. – Odlazim u Zemun s Teodorovićem i pozivam generala s porodicom
na svoju sutrašnju večernju svečanost. Posle toga odmah se vraćamo u Beograd. –
Teodorović odlazi Popoviću. Priča mu sve što je meni dr Rozen jutros rekao. Treba ovde
još da zabeležim ono što sam kod izveštaja dr Rozena zaboravio da zapišem, da je,
navodno, knez Milan pre nekoliko dana hteo da se izveze kolima u Topčider i poručio
Milivoju da pođe s njim. Milivoj je uzvratio da on u to vreme neće ići. Na to je knez
ponovo poslao po njega s tim da je kneževa želja da ide. Milivoj je odgovorio da je za tri
godine on knez. Čuvši to, Milan se razgnevio, zbacio uniformu, izlomio sablju i, obukavši
civilno odelo, otrčao Tomaniji. Tu su ga, zatim, smirili i pomirili, barem se tako govori. –
Teodoroviću su još javili da su kod Kaljevićevog stana prošle noći otkinuli tablu
uredništva Srbije.

15. januar
Idem kod svog kolege Rozena. Dugo razgovaramo, iznosim mu svoje ubeđenje da bi
najispravnija austrijska politika bila da ide s Pruskom, a to mađarska vlada i želi. On
potpuno deli to mišljenje. Dalje iznosim svoje gledište da neprijateljski stav pruske štampe
prema Bajstu ima za cilj razdvajanje Austrije od Mađarske.
Odlazim Milivoju i pitam ga da li je istina da između njega i Ristića postoje neka
trvenja. Odlučno izjavljuje da među njima vlada najpotpunija saglasnost kako u pogledu
unutrašnje tako i spoljne politike. Kaže da se ruska stranka trudi da ih jednog od drugoga
otuđi i to je najpre pokušala kod žena, ali su oni blagovremeno obavešteni o intrigama. –
Iznosi svoje gledište da bi rat bio velika nesreća jer bi oni, pošto ih već ionako optužuju da
su Srbiju prodali Austriji, bili prinuđeni da učestvuju u njemu, međutim, rat bi čak i da se
završi pobedom hrišćana, Srbiju za dugo vremena upropastio. Zato on želi da se održi mir.
Ako se u tome uspe, srpska će vlada istupiti pred Evropu sa srpskim pitanjem i predložiti
mirno prepuštanje Bosne (Srbiji.) Radi toga bi želeo da naše novine već sada pišu u
navedenom smislu. Na moje pitanje odgovara da je Omladina samo zbog toga neprijatelj
Mađara jer veruje da oni hoće da osvoje Bosnu, kada bi se stvarno mogla uveriti u
suprotno, ne samo Omladina nego i svaki Srbin bio bi naš najbolji prijatelj. Na to sam
izjavio da ako bečka vlada ne bi htela da pristane na plan o Bosni, mađarska će vlada
potajno pomagati Srbiju. Milivoj primećuje da bi više voleo kad bi se to zbilo javno, jer bi
u tom slučaju mogao dokazati narodu da je prijateljstvo Mađara po Srbiju najkorisnije.
Pinkas piše iz Vidina Teodoroviću i izveštava kako su Čerkezi opljačkali jedno
bugarsko selo. – Popodne je prešao ovamo general sa ženskim članovima svoje porodice,
uveče je kod mene došlo više njih, sa deset parova igrali smo do 1 sata. Pozvao sam i
 155

ministre, ali su odgovorili da godinu dana nikuda neće ići.

16. januar
General se sa porodicom rano ujutro vratio u Zemun. List Jednistvo objavljuje
uvodnik, u kome izlaže potrebu prijateljstva s Mađarskom, ali u odnosu na nedavni članak
u Lojdu primećuje da ako Mađari hoće samo da Srbija ostane mirna a neće da potpomažu
težnje Srba prema Bosni, onda ne može biti pravog prijateljstva. 153 Dok ovo čitam nailazi
dr Rozen i kaže da je članak pisao sam Ristić i njemu naložio da ga telegramom dostavi
Lojdu. Mali se Jevrejin zgranuo154 kada sam mu rekao da je članak takav kao da sam ga ja
sam napisao. Zatim sam mu kazao da telegrafiše Lojdu da ne odgovaraju dok od njega ne
dobiju ceo članak, a za to vreme već ću se pobrinuti za potreban odgovor. – Još javlja da
je ovih dana stigao jedan pruski kurir i Rozen se trenutno obreo kod Ristića.
Po odlasku dr Rozena pišem Mikši Falku, uredniku Pester Lojda i molim ga da na
članak u Jedinstvu odgovori u smislu da se Mađarska ne protivi srpskim težnjama. –
Pišem izveštaj Bajstu prikazujući opasnost opšte situacije u slučaju izbijanja tursko-
grčkog rata.155 Uveče odlazim na jednu besedu, na kojoj ostajem nekoliko časova.

17. januar
Pišem izveštaj Andrašiju, šaljem mu i kopiju.155a – Teodorović odlazi Popoviću,
predaje mu 250 forinti i podnosi priznanicu. Kazuje da su u Smederevu rasturali paškvile
protiv sadašnje vlade, a za Karađorđeviće. Izgleda da se rasturanje ovih paškvila
vremenski poklapa s pojavom jednog Rusa koji je iz Beograda otputovao u Smederevo.

18. januar
Dolazi kod mene ministar Matić i moli me kao hitno da pristanem da se može kazniti
telesnom kaznom Kovačević, austrijski podanik koji je u Smederevu izjavio da zna od
koga potiču paškvile. Odgovaram da treba da o tome razmislim, ali da će to teško biti
moguće s obzirom na naše zakone. Razgovaram o tome s Teodorovićem koji kaže da
ukoliko nema pasoš mogu da čine s njim šta ih je volja, u suprotnom mogu da ga osude na
mesec dana (kao izgrednika u policijskom smislu i tu ćemo presudu potvrditi, ili pak mogu
da ga proteraju iz Srbije. Tražim i Ristića da mu to saopštim, ali ne mogu da ga nađem.

19. januar
Pošto je danas Jovandan odlazim da čestitam Ristiću, tamo nalazim kneza koji,
međutim, ubrzo odlazi. Obaveštavam Ristića o stanju stvari u vezi s Kovačevićem. On s
osmehom odgovara da njima nije ozbiljno ni padalo na pamet da traže batinanje, to se
dogodilo samo zbog Matićeve preterane revnosti. Rekao sam: neka ga osude ili proteraju.
Napomenuo sam još da žalim što Jedinstvo nije poluslužbeni list (a znam da jeste), inače
bih vladi izjavio zahvalnost za članak koji je napisan potpuno u skladu sa mojim
 156

shvatanjima. Razgovarali smo još nekoliko minuta o tom predmetu, a u međuvremenu je

naišao i Milivoj. Nije se primećivala među njima ni najmanja zategnutost, a i prema meni
su bili vanredno ljubazni.
Još sinoć sam dobio preko Gusti Đenea jedno Maurijevo pismo iz Ruščuka, traži
novac i moli me da dozvolim da nastavi put u Bukurešt. Prilaže i jedan mali rezime, ali iz
njega ne doznajem mnogo. Pišem Đeneu da mu pošalje 80 forinti i da mu naredi da odmah
pođe u Peštu. – Veče provodim kod Kampovih, tamo je bila i Ivanovićka sa svojom
kuzinom Terezom Peraković, nelepom ali prilično ekscentričnom devojkom. Često
posećujem ove potonje, Ivanovićka je ovde jedina žena s kojom se o svačemu i veoma
prijatno može razgovarati. Izgleda da se njena kuzina Tereza, da li stvarno ili iz nekog
određenog računa prikazuje kao da je zaljubljena u mene. Barem dok smo je s Kampom
ispratili do kuće prilično je jasno govorila da me voli, međutim, činio sam se kao da je ne
čujem. Ako to samo bude moguće više sa devojkama neću ni započinjati odnose, te su mi
istorije već dosta neprijatnosti pričinile u životu.

20. januar
Dobijam od Bele Orcija pismo, piše da su njegove bojazni u odnosu na Teodorovića
proistekle na osnovu Radaijevog izveštaja; pošto sam ga umirio učiniće za njega sve što se
može. Za vreme svog boravka u Beču Andraši nije mogao da s Bajstom razmotri srpska
pitanja, jer je sve vreme morao da upotrebi na to da ga umiri s obzirom na vesti prema
kojima kao da on hoće da zauzme njegovo mesto. – Sendi piše da je osnovana štedionica u
Solnoku. Skupština će biti početkom februara, poslaće mi obrazac punomoći koju treba da
mu dam.

21. januar
Posetio me kolega Rozen; ne našavši me kod kuće ostavio je pisamce u kome me
obaveštava da bi imao nešto da mi saopšti i da bi voleo da govori sa mnom. Po podne
odlazim k njemu i tada iznosi da je o našem razgovoru od pre nekoliko dana napisao
izveštaj u Berlin i sada je stigao odgovor. Zatim mi čita Bizmarkovo pismo, u kome ga
ovaj poziva da izjavi svom austrijskom kolegi (tj. meni) da pruska vlada ni u najmanjoj
meri ne namerava da ugrozi integritet Austrije; oštriji ton koji se mogao zapaziti u
pruskim listovima bio je samo odgovor na polemički ton Crvene knjige sada će i s tim
prestati; otpočeli bi ponovo samo u slučaju ako bi i Austrija ponovila svoja neprijateljstva.
– Izrazio sam Rozenu svoje čuđenje što je pisao izveštaj o jednom takvom sasvim
privatnom razgovoru, zatim smo nastavili razgovor i ja sam ga sa svoje strane uveravao da
Bajst nema ništa protiv Pruske, a naročito da mađarska vlada i neće i ne želi da se upliće u
nemačke poslove.
Pišem Sendiju i šaljem mu traženu punomoć. – Izvesni Ferenc Nadler iz Višegrada u
ime više njih piše da su osuđeni zbog nekakvih izgreda prilikom izbornih pokreta 1865.
 157

godine, njihov predmet je sada pred Stolom sedmorice i oni me, kao moji tadašnji birači,
mole da intervenišem. – Veče provodim kod Đorđevića, gde se sastalo više njih da se
karta. Ostajem do 2 sata posle ponoći, bila je i lepa Caja.

22. januar
Pošto je umrlo dete ministra finansija odlazim po podne na sahranu. – Pišem
Harkanjiju da ću u sentandrejskom srezu rado potpomoći njegovu kandidaturu savetima i
objašnjenjima, istovremeno mu preporučujem da se zauzme za Nadlerovu stvar, kao
korteški potez. – Pišem i Nadleru da sam stvar njegovu i njegovih drugova već preporučio.

23. januar
U danas prispelom Lojdu objavljen je u odgovor Jedinstvu uvodnik u kome se iznosi,
u smislu u kome sam pisao Falku, da se Mađarska uvek sa simpatijama odnosi prema
legitimnim ekspanzivnim težnjama Srba na Balkanskom poluostrvu. Međutim, bečki
listovi, pa i Prese, koji je Bajstov organ, s negodovanjem se izjašnjavaju o članku u
Jedinstvu.156 Pišem izveštaj Andrašiju, urgirajući preporučujem mu stvar s Boenom i
jurisdikciju. Zatim ga obaveštavam o saopštenju kolege dr Rozena i opisujem
karakteristične crte Ali-beja koji je već stigao u Peštu kao turski konzul. 156a – Prošle noći
pao je silan sneg pa koristim priliku da izađem s Teodorovićem na sankanje.

24. januar
Dolazi dr Rozen i javlja da je članak u Lojdu ostavio veoma dobar utisak na Ristića,
koji je sada već potpuno umiren, te će uslediti odgovor u Vidovdanu. Pišem izveštaj
Bajstu, naročito jer vidim koliko je njegov organ Prese rđavo shvatio članak Jedinstva.
Prirodno to ne spominjem, ali objašnjavam članak Jedinstva i nesavladljive težnje Srba za
Bosnom.157 Taj članak u Prese ne da mi mira, iz njega vidim da u Beču neće da se pomire
s ovim planom. Ako Andraši ne bude u stanju da ga sprovede, onda, naravno, neće biti
zadovoljni ni s mojim radom pa će me ili jednostavno otpustiti ili me barem opomenuti.
Za ovo poslednje baš nimalo ne hajem, a ni za ono prvo ne marim mnogo, jer ako se
bosansko pitanje ne bude moglo rešiti moja aktivnost ovde i onako će postati nekorisna, i
u tom ću slučaju verovatno sam napustiti ovo mesto. Više se brinem što je Andraši možda
saznao da je članak u Lojdu napisan po mojoj sugestiji pa mi to zamera. Međutim,
nastojaću da se iz toga izvučem. Ako budem morao napustiti Beograd biće neprijatno
samo to što sam zakasnio i za Parlament i ko zna dokle ću morati da ostanem neaktivan.
Ipak, moja je čvrsta namera da uspem, a jaka volja će u nadi već pronaći i potrebna
sredstva i načine. Andrašiju ću poslati izveštaj i dopisati još nekoliko redova
objašnjenja.157a

25. januar
 158

Izvesna Gligorovićka otkrila je falsifikatore naših novčanica. Odlazim Ristiću radi

dogovora o njihovom hapšenju. Tom prilikom pominje da prema izveštajima iz Istanbula
Grčka ne prihvata odluku konferencije, međutim, on se još uvek nada da će mir biti
sačuvan. Govori s puno priznanja o članku u Lojdu i o dobrom utisku koji će na sve
ostaviti. Ovom prilikom, kako kaže, pokazalo se i to da nezadovoljnici u Češkoj i
Hrvatskoj samo zato podstiču Srbiju na akciju da bi prouzrokovali pometnju u Austriji. –
Govoreći o Jedinstvu priznaje da mu se daje subvencija, ali poriče solidarnost s njim i
izjašnjava se ne baš laskavo o Stojanu Boškoviću i o Omladini. Opšte uzevši, njegove je
reči prožimalo veoma miroljubivo raspoloženje. Andrašijev govor biračima kuje u zvezde.

26. januar
Mama piše da je propao stari Kon, otac i jemac našeg zakupca Birija. Njegov sin,
međutim, nudi intabulaciju i obećava da će biti isto tako tačan platiša. Mama je već
povodom toga pisala Bodnaru da, ako se može, zaista intabuliše naš ugovor. – Po podne
Trojanski, Jonesko, Teodorović i ja idemo u Zemun na jednu besedu. Bio je tamo i general
s porodicom. Generaličina sestra mi se toliko udvara da se stvarno bojim da će me uskoro
zaprositi. Dolazimo kući ujutro u 5 sati.

27. januar
Umoran od sinoćnjeg bdenja ustajem tek veoma kasno i posećujem Akabi. Njen je
muž otišao u Zemun da dočeka svog novog šefa Joaninija, koji danas stiže. – Preko
Ministarstva uručeno mi je rešenje suda u Makou, kojim se u korist Austrijskog kreditnog
zavoda uknjižuje cesija mog dugovanja belgijskoj banci za Kasaper. Ovo rešenje šaljem
odmah Sendiju, a pišem o njemu i mami. – Uveče ručam s Teodorovićem kod Longvorta,
gde je pored ukućana prisutan samo Rozen.

28. januar
Od Hajmerlea dobijam akt u kome izlaže potrebu za mirom i šalje odluku Pariske
konferencije. – Takođe od Hajmerlea dobijam i šifrovan telegram, u kome me pita da li je
istina da Medaković kuje zaveru protiv namesnika, kao i Garašanin, koji je preko
Nikolajevića u vezi sa Šiškinom. – Od Matića primam pismo u kome piše da je, prema
dobijenim informacijama, predsednik Pajor naklonjen Karađorđeviću pa me moli da
preduzmem korake u vezi s tim.

29. januar
Telegrafišem Hajmerleu da ću u pismu odgovoriti opširnije na njegovo pitanje. –
Odlazim Milivoju, saopštavam mu sadržaj telegrama. Kaže da Medaković doduše
otvoreno govori protiv namesnika u korist Garašanina, ali ne veruje da bi postojala zavera,
inače su na oprezu i neće dozvoliti da ih iznenade. Govorimo o grčkom pitanju, tvrdi da je
 159

mir veoma poželjan, jer iako Srbija ima 80 000 dobro naoružanih vojnika, 25 baterija,
dovoljno municije, hrane za nekoliko godina a i novaca, ipak ne bi želela da se upusti u
rat, a ako to učini to će se dogoditi samo u slučaju krajnje nužde. Pominjem da Jedinstvo,
koje je provociralo članak Pester Lojda, ne samo da nije odgovorilo nego ga nije ni
objavilo. Obećava da će odmah izdati uputstva. Ovom prilikom ponovo govorimo o
Omladini i Milivoj se opet nepovoljno izjašnjava o njoj, otprilike tako nekako kao da ne
veruje da će dugo moći ići zajedno. Fedor Nikolić pisao je ovih dana moleći me da
doznam nije li se srpska vlada upustila u pregovore s bečkim bankarima zbog železnice.
Postavljam, dakle, pitanje ne pominjući Nikolićevo ime i Milivoj odgovara da je izvesni
Dumba stavio ponudu preko Marinovića, međutim, izgleda da još ništa nisu odlučili. –
Odlazim Ristiću i iznosim i njemu telegram, odgovara isto što i Milivoj, a u pogledu u
telegramu navedenog Nikolajevića primećuje da će to sigurno biti Arsenije Nikolić. Zatim
dodaje da im je dobro poznato da u Beogradu ima mnogo nezadovoljnika, ali iz
unutrašnjosti imaju drukčije izveštaje, i to ne samo službene nego i privatne, svaki
namesnik od svojih prijatelja. On, Ristić, ukoliko dalje odmiče u upravljanju, utoliko
mirnije gleda u budućnost. – Povodom članka u Jednistvu primećuje da će u prvom
narednom broju biti objavljen članak Pester Lojda, već je izdato naređenje da se objavi, a
što to nije učinjeno ranije – uzrok je samo smrt urednikovog deteta.

30. januar
Pišem izveštaj Bajstu i Hajmerleu, kažem da Šiškin, Garašanin i Medaković doduše
intrigiraju, ali da ne verujem da se stvar razvila do zavere. 158

31. januar
Mama piše da su iz Mezetura otkazali Miklošu 20.000 forinti za idući Miholjdan i da
su mu skrenuli pažnju na ono naše obećanje, koje se ima kasnije uzeti u obzir, da smo
spremni da odustanemo od celog poduhvata. Mikloš je prihvatio otkaz, međutim, u
pogledu obećanja odgovorio je da se ono sada ne može izvršiti. – Dolazi u svoju prvu
posetu grof Joanini, novi italijanski generalni konzul, izgleda da je obrazovan, fin čovek. –
Povodom Matićevog pisma pišem Boldižaru Horvatu i skrećem mu pažnju na Pajorovu
pristrasnost.

1. februar
Dolazi dr Rozen i javlja da Ristić nije zadovoljan s Jedinstvom. Omladina nastoji da
navede vladu na to da agituje među Srbima Mađarskoj, a ona to neće i Ristić kao da se
izjasnio nekako da s Jedinstvom neće moći ići jednim putem. Milovana Jankovića, pošto
već ne može postati ministar, predložili su za načelnika u nekom okrugu, ali je to u
ministarskom savetu naišlo na tako žestoko protivljenje da je plan propao. – Vlada već od
pre izvesnog vremena radi na udaljenju Šiškina, za to koristi mitropolita koji je o tome
 160

pisao svojim poznanicima u Rusiji. Ovu privatnu prepisku Gorčakov je poslao Šiškinu s
primedbom da ako je srpskoj vladi u interesu Šiškinov odlazak, caru je u interesu njegov
ostanak. – Jednom kuriru koji je iz Grčke putovao Dosku ukrali su u Pančevu telegrame. –
To je javio dr Rozen. – I ja sam dobio iz Mezetura isto pismo kao i Mikloš, odgovaram da
otkaz prihvatam, a što se tiče obećanja, pošto se toga više ne sećam, upućujem ih na
Mikloša. – Piše Harkanji, zahvaljuje na mom predlogu i moli da uputim srpskim biračima
jedan proglas kojim bi ga preporučio. – Vraćam posetu Joaniniju, ali ne nalazim nikoga
kod kuće i tako ne mogu da se upoznam s njegovom ženom i njenom šurnjajom M-me
Herington, koje su Amerikanke.

2. februar
U službenom listu objavljen je zakon koji razrezuje znatnu uvoznu carinu na
kolonijalnu robu, alkoholna pića i druge sitnije stvari. Svrha ovog propisa nesumnjivo je
uvećanje prihoda, ali moraću da se raspitam u kom cilju.

3. februar
Idem u posete, pozivam više njih na večernju zabavu koju priređujem prekosutra.

4. februar
Upoznajem Joaninijevu ženu i pozivam nju i njenu šurnjaju za prekosutra. –
Nalažem Teodoroviću da piše konzulatima u Bugarskoj i da traži od njih izveštaje, isto
tako i u Sarajevo. – Bili su kod mene na ručku Kampovi, Ivanovićka s Terezom i stari
Hadija. Ostali su skoro do 10 časova.

5. februar
Odlazim Ristiću i raspitujem se o novom porezu na potrošnju. Kaže da to nije ništa
drugo do izvor prihoda, pošto se glavarina ne može povisiti primenjuju taj način koji
narod ne oseća. Veruje da će iz ovog poreza priteći u državnu blagajnu 200.000
0# godišnje.
Na moje pitanje: Kako to da oni pored jednog uravnoteženog budžeta razrezuju novi
porez, odgovara da je budžet kod njih već godinama isti, stacionaran, jer se porezi ne
mogu povećavati; potrebe, međutim, stalno se množe i ravnoteža se mogla uspostavljati
samo tako što su stezali potrebe, a pošto to više ne može tako da ide, potrebni su im novi
izvori prihoda, koji, prema tome, nisu nikako namenjeni u neke ratne svrhe. Kordon za
sprečavanje krijumčarenja neće postaviti. – Kaže da je već gotovo pismo u kome mole
našu vladu za sklapanje jednog trgovinskog ugovora. To ću pismo sutra, ili još danas
dobiti i moli me da ga podnesem s povoljnim mišljenjem. Istovremeno me moli da
požurim i stvar jurisdikcije. – Na kraju govorimo o železnici, čita jedno pismo od Fedora
Nikolića, po kome je u Beču govorio s Andrašijem, koji je već službeno izjavio turskoj
vladi da neće dozvoliti vezu kroz Bosnu dok ne bude gotova železnica kroz Srbiju. Po
 161

Nikolićevom tvrđenju kapital je pripremljen i u martu će doći inženjeri da prouče trasu. –

Pišem izveštaj Bajstu u stvari potrošačkog poreza, i prenosim saopštenje dr Rozena u
pogledu Šiškinovog udaljenja.159 – Dobijam pismo od Bele Orcija, piše da je Andraši već
govorio s carem i s Bajstom o bosanskom pitanju, i ovaj potonji je rekao cette idée me
sourit; ali zato i on i drugi vide i veoma velike teškoće. – Naravno, to što vide teškoće
dovoljno je da ne urade ništa. – Večeras priređujem svoju svečanu večeru. Sakupilo ih se
mnogo više nego inače. Došla je Joaninijeva žena sa svojom šurnjajom M-me Herington
koja je zgodna riđokosa žena, a i Šiškinova. Igralo je jedno 20 parova do pola dva,
Joaneska sam dobro izgrdio jer je opet pravio budalaštine, ali izgleda da on za tako nešto
uopšte ne mari.

6. februar
Dobijam pismo u vezi s trgovinskim ugovorom, koje je Matić potpisao. – Pišem
Harkanjiju i dajem mu neka uputstva u pogledu pojedinaca i s obzirom na prilike, ali
proglas Srbima ne upućujem. – Pišem Bodnaru zbog Kona, ako dobije boljeg zakupca
samo neka ga izbaci.

7. februar
Šaljem Goroveu svoj izveštaj Beču o pitanju poreza na potrošnju. – Odgovaram Beli
Orciju. Nadugo razlažem značaj bosanskog pitanja i preporučujem, ako jednom dođe na
tapet, da pokrenemo posredstvom Hrvata pitanje kompenzacije, tako ćemo dobiti tu
oblast, a Hrvate i Srbe otuđiti jedne od drugih. Uopšte, najpogodniji rezultat politike
prepuštanja Bosne bio bi da se između Srba i Hrvata izrodi neprijateljstvo. – Požurujem
još i pitanje jurisdikcije. – Posećuje me Šiškin, govorimo o porezu na potrošnju. Po
njegovom mišljenju on će doneti veoma neznatan prihod, čudi se da su se pojedinci
uplašili i u tome videli pripreme za rat, kao na primer Joanini, koji je zbog toga
interpelirao ministra finansija. Da li ovo nije bilo usmereno protiv mene i nije li Ristić
rekao Šiškinu da sam mu ja postavio ovakvo pitanje? Ako jeste, onda bi Ristić i Šiškin bili
u prijateljstvu. Istina je, doduše, da je Ristić i meni pomenuo Joaninijevo pitanje. –
Posećuju me ministri Cenić i Jovanović. Ovaj potonji kaže da će porez na potrošnju
0 # prihoda godišnje. Teodoroviću je kazivao Cehmajster da se u
verovatno donositi 50.000
Beču sreo sa starim Konstantinovićem koji je kada se o meni povela reč pomenuo da mi
pojedini ljudi u Beogradu zameraju što sam mnogo s Cukićem i što često nosim okrugli
šešir. Pošto je Konstantinović stanovao u Konaku, to je naravno tamo čuo, možda od
namesnika. Tako su tu još sitni ljudi. – Kao redovno svake nedelje, veče provodim kod
Stanišića.

8. februar
Ivanovićka priča da je pre moje svečane večere njenog mlađeg brata poručnika
 162

pozvao pukovnik i počeo da govori o mojoj večeri, da se tu skupljaju samo velika gospoda
i nije za poručnika da se tu pojavi, jednom reči zabranio mu da dođe. Pošto su kod mene
bila dva majora, ova zabrana možda ipak nema politički razlog, a možda ne dolazi ni od
straha da oficiri mogu odati nešto o srpskoj vojsci. Međutim, ipak je sve to moguće. No,
moguće je i to da je za majore predstavljalo krnjenje ugleda da se sretnu u društvu s
oficirom nižim po činu. Ovo je dostojan pandan gornjoj mésquine priči o mom šeširu. I
ovi ljudi sanjare o osvajanju.

9. februar
Došao je k meni Ristić i preporučio njihovu molbu u pogledu trgovinskog ugovora.
Odgovorio sam da sam već napisao izveštaj koji sutra šaljem. Govorimo o grčkim
stvarima, kaže da je izvesni Zarmit prihvatio da obrazuje vladu i da će nova vlada
potpisati odluku konferencije. Po njemu je istina i to da je Rusija predložila mir, barem je i
u Istanbulu Ignjatijev preporučio miroljubivo držanje srpskom kapu-ćehaji. – Zatim je
pročitao odlomak pisma jednog svog poverenika u Hrvatskoj, prema kome se Austrija i
tamo i u Granici jako sprema protiv Bosne. On u to ne veruje, mišljenja je da su njegovom
povereniku ovom vešću podvalili, jer poneki žele da tako izazovu uznemirenje u Srbiji,
uopšte mnogi govore protiv politike razumevanja koja postoji između nas i Srbije. Na to
sam se pohvalno osvrnuo na poslednji članak Jedinstva protiv Pozora.160 Ristić je uzvratio
da je jednom već trebalo odlučno odgovoriti, jer ovi listovi (Korespondenc, Pozor,
Zastava, Napredak) neprekidno daju Namesništvu samo savete, koji, međutim, nisu baš
sračunati na korist Srbije. Najzad je govorio o ovacijama priređenim u Novom Sadu u čast
Vladimira Jovanovića. Pošto nije politički mučenik već lice koje je bilo optuženo za
obično ubistvo, ove ovacije smatra veoma neumesnim, u Beogradu su izazvale uglavnom
veoma loš utisak. – Ne znam da li Ristić stvarno tako misli, može biti da mi je ovo rekao
samo zato što hoće da se umili da bih podržao stvar s trgovinskim ugovorom, dovoljno je
sitničav da bi pomislio da se ovako nečim može kod mene napraviti utisak. Pomenuo je i
to da je prošli put pogrešno rekao da se od poreza na potrošnju očekuje prihod od
0#, jer će on izneti samo 40–50.000
200.000 0#. O svim stvarima koje sam ovde naveo počeo
je da govori sam a da ga ja nisam pitao. Bio je kod mene Cukić i pozvao me kod sebe za
četvrtak uveče. – Teodorović je bio kod Miloša Popovića koji priča da se ovih dana Ristić
jedanput veoma rasrdio što često postavljam pitanja zbog članaka u novinama i da je rekao
pred dr Rozenom da će jednom odgovoriti tako da će mi biti dosta za godinu dana. –
Dalje, juče ili prekjuče Kaljević, Milovan Janković, Cetković, Bošković i još nekoliko
sličnih osoba bili su pozvani kod ministra unutrašnjih dela koji ih je ispitivao o njihovim
željama. Na ovo su svi skupa natrućali svega i svašta i kada je ministar primetio da je sve
to nemoguće, odgovorili su da će onda oboriti vladu, međutim, ministar je rekao da će pre
toga njih razjuriti. Ako je ovaj mali događaj istinit, to bi bilo veoma ugodno.161 – Veče
provodim kod Longvortovih, bili su tamo Rozenovi i Hietova žena.
 163

10. februar
Mama piše da bi trebalo podići iz Štedionice 5 000 forinti pošto joj je potreban
novac; ako pristajem poslaće mi na potpis menicu, Mikloš i Ernest će jemčiti. – Uveče
idem na besedu.

11. februar
Jutros kada sam hteo da ustanem osetio sam slab zemljotres. Mami odgovaram da
pošalje menicu, potpisaću je. – Posećuje me Orešković. Dugo razgovaramo. On sada već
poriče svaku bolju budućnost Srbiji, želi samo da Hrvatska dobije Dalmaciju, tada će
Hrvati biti zadovoljeni. Nabacujem mu da je Hrvatskoj potrebna Bosna. Govori još
zanimljive stvari o ustanku na Kritu, kako ga narod nikad nije podržao, jedinice ustanika,
kojih nikad nije bilo više od 5–6.000, ponajviše su bile sastavljene od stranaca i mogu
zahvaliti stenovitom predelu i pomoći grčkih brodova da ih se Turci sve do sada nisu
mogli potpuno domoći. Orešković namerava da ide u Peštu krajem ovog meseca.
Teodorović je govorio s Banom, koji mu je rekao da sada bolje stoji nego pre; on je pisao
poznate članke u Jedinstvu, često se prepire s Ristićem i upozorava ga na opasnost od
Omladinaca. Ristić se polako okreće od njih. Što se tiče reformi, ne boje se ničega jer su
ubeđeni da mogu raspolagati sa Skupštinom. Ristić se plaši samo slobode štampe i zbog
toga sada preko njega (Bana) izrađuje zakon o štampi. Još kazuje da Vlasi za svoju vojsku
od 60.000 ljudi nemaju više od 60.000 puščanih metaka. – Veče provodim kod Cukića,
gde je bilo sakupljeno veliko društvo, naravno niko od novih ljudi iz vlade, i tamo
ostajemo do 2 sata posle ponoći.

13. februar
Bio je kod mene stari Garašanin, ali me nije našao kod kuće. Kasnije Kampo kazuje
da je posetio Garašanina i da je preko puta kuće video jednog postavljenog žandarma, koji
je zabeležio svakoga ko je ušao u kuću. – Veče provodim kod d’Istrije. Odlazim oko
ponoći s Joneskom i zatim pred mojim stanom šetamo do 2 sata, razgovarajući o potrebi
razumevanja između Mađarske i Vlaške. Naša je diskusija počela oštro, zatim je poprimila
blaže forme, i u toku nje pronašao sam odličan argument. Naime: kao što mi Mađari
nismo zadovoljni Nagodbom, i prihvatili smo je samo iz nužde, tako neka se i narodnosti
zadovolje privremeno onim što su dobile. Mađari ne žele drugo do da učvrste ideju
Mađarske protiv austrijske reakcije, a ako se to jednom ostvari, ako se svet upozna s
imenom Mađarske, onda i mi možemo da vršimo široke ustupke: ako bismo to učinili
sada, usred postojeće agitacije, bečka bi vojna reakcija to iskoristila, još više pritisnula
narodnosti,162 a rezultat bi bila revolucija, građanski rat i možda povratak apsolutizma.
Zato, dakle, još izvesno vreme – strpljenje i sloga. Na ovo nije mogao ništa da odgovori i
ponavljao je samo svoj stari refren: Neka daju prava Erdelju. – Sendi piše da smo u
 164

Solnoku dobili parnicu s poveriocima Petera Kalaja. – Došao mi je izvesni Jevrejin Levi,
izaslanik pariske Izraelske alijanse, s jednim drugom, i zamolio da delujem ovde u korist
Jevreja, rekavši da ću u tom pogledu dobiti i uputstva od svoje vlade. Primio sam ga
prilično hladno jer ne bih hteo da ovom sitnicom stvorim neugodnosti srpskoj vladi, i
rekao sam da ne mogu o tome da govorim dok ne dođe uputstvo od vlade. – Dolazi kod
mene pisar turskog komesara Horvat, poreklom Mađar, i javlja da su dobili anonimno
pismo u kome im prete ubistvom. Komesar je već obavestio o pismu ministra unutrašnjih
dela. Rekao sam mu neka se umiri, jer se u tom pogledu ne može ništa učiniti, ali ako bi
nešto saznao, neka mi saopšti.

14. februar
Ovde dejstvuje neko društvo falsifikatora novčanica. Pojedini su njegovi članovi
jedan drugog ponaosob meni izdali (Gligorović, Švarc) da bi se lično spasli. Svakom od
njih dao sam nalog da nastoji da me izvesti upravo u vreme kada sede zajedno i rade. –
Teodorović isplaćuje Popoviću 250 forinti za Vidovdan.

15. februar
Išao sam da posetim Garašanina, ali ga nisam našao kod kuće. U vezi s tim: Juče
sam čuo da je Jonesko priredio ručak, na koji su bili pozvani Garašanin sa svoja dva sina,
Marinović, Cukić i Petronijević, dakle najglavniji među nezadovoljnicima. Ovu
Joneskovu nespretnost iskoristiću koliko je više moguće.

16. februar
Idem kod Ristića, pod izgovorom da ću mu uputiti jedno beznačajno pitanje o
suđenju Karađorđeviću u Pešti. Posle toga govorimo o drugim stvarima. Pričam mu o
Joneskovom ručku i čudim se kako jedan inostrani predstavnik može tako nešto da učini.
Na to primećuje da je Jonesko po povratku iz Bukurešta prošle godine izneo formalne
predloge srpskoj vladi za savezničku akciju protiv Mađarske, što oni, naravno, nisu
prihvatili. (Ovo mi je, inače, već ranije rekao Milivoj.) Razgovaramo o vlaškim stvarima,
izjasnio se sa velikim omalovažavanjem o vlaškoj vojsci i uopšte o političkim
sposobnostima Vlaha. Na sličan podrugljiv način pomenuo je i novosadske Srbe. Uopšte,
ako se ne varam, bio je veoma dobro raspoložen. Na kraju mi je obećao jednu karikaturu
koja prikazuje Bratiana sa drugovima (na njoj je i Jonesko), a načinjena je u Bukureštu.
Ovu sliku i mađarsku zastavu spalili su pred Bratianovom kućom. – Karikaturu je kasnije i
poslao. – Idem kod Longvorta. Upoznaje me s jednim člankom Napretka koji je uperen
protiv Namesništva163 i na osnovu njega objašnjava mi da proruska stranka preti
namesnicima mučkim ubistvom, obeshrabreni namesnici već počinju da se priklanjaju
Rusiji. To se može sprečiti samo na taj način da im Zapad dade podršku. U početku sam
nastojao da protivurečim što se tiče planova mučkog ubistva, on je, međutim, utoliko više
 165

ostao pri svome. Tek tada sam primetio da ga je Milivoj u to ubedio, ne bi li tako dokazao
potrebu prijateljstva sa Zapadom i pripremio ga za plan o Bosni. Tada sam mu i ja dao za
pravo i podsticao ga da samo o tome izvesti svoju vladu i nastoji da izdejstvuje da zapadne
sile pokažu delotvornije prijateljstvo prema Srbiji. – Ovaj put je stari doajen lepo naseo
lukavom Milivoju.

17. februar
Posećuje me Joanini i posle nekoliko reči odmah me obasipa političkim pitanjima,
nastojeći da pokaže kako je budućnost nas Mađara na Istoku i da pre ili posle treba da u
tom pravcu širimo našu civilizaciju. Naravno, do toga može doći samo na bazi jedne
konfederacije. Odgovaram oprezno i naročito se trudim da otklonim svaku želju za
osvajanjem. – Križ dolazi iz Zemuna, pa zatim s njim i s Teodorovićem odlazim pešice u
Zemun da posetim ženske članove njegove porodice, ali mogli smo videti samo gospođicu
Irmu, budući da joj je sestra bolesna. Vraćamo se posle podne, s porodicom Joanini
izvozim se kolima u Topčider.

18. februar
Danas ručam kod Longvorta s Joaninijevima.

19. februar
Danas je s prvom peštanskom lađom stigao Engelhart, koji se vraća na svoje mesto.
Ovaj brod je, po novom utanačenju, već pristao u Beogradu, šta uveliko olakšava
saobraćaj. Večeramo kod Joneska s Engelhartom. Ispituje me o ovdašnjim prilikama.
Odgovaram mu samo uopšteno i kažem da ćemo o tome još opširnije razgovarati. Zatim
intrigiram malo i s njim u pogledu bosanskog pitanja.

20. februar
Idem da posetim Engelharta. Dugo razgovaramo o bosanskom pitanju. Iznosim
njegove prednosti. On smatra da je to veoma važno i da o tome treba dobro razmisliti.
Međutim, veruje da će se bečka vlada tome protiviti. Odgovaram da neki znaci ukazuju na
to da možda ipak neće biti protiv. Po njemu, francuska vlada u istočnom pitanju u
potpunosti će slediti naše interese.

21. februar
Pisao sam 6. o. m. Demeliću, moleći ga da ostavi i dalje kod mene 30.000 forinti
koji su plativi narednog 20. oktobra. On sada na to odgovara da će ih rado ostaviti ako mu
umesto 6% platim 8%. – Obaveštavam o ovom pismu mamu, moleći je da govori sa
Sendijem da li bi se od štedionice u Solnoku mogao dobiti novac kojim bismo isplatili
Demelića. – Mami sam prekjuče poslao potpisanu menicu na 5.000 forinti, koju mi je ona
 166

tog dana dostavila. Veče ponovo provodim kod Stanišića, ostajemo sve do 3 časa.

22. februar
Prohladan neprijatan vetar odjedanput je zamenio divno prolećno vreme. Ceo dan
sam ostao kod kuće. Uveče je došao Gligorović i javio da su falsifikatore novčanica koje
je on odao i uspeo da obmane, večeras u njegovoj kući uhapsili i kod njih našli njihovo
oruđe.

23. februar
Mama šalje jedno Bodnarovo pismo, u kome saopštava da Ajzenberger želi da, sa
izuzetkom tereta na Biriki, isknjižimo 106.000 forinti i da se odreknemo ostatka
potraživanja od 10.000 forinti u iznosu od 7.000 forinti. Pišem Bodnaru da pristajem na
isknjiženje ako on umesto 7.000 forinti odmah isplati 4.000 forinti, da bi se tako okončalo
parničenje. Ovo saopštavam i mami. – Idem s Joaninijevima u Zemun, gde posećujemo
generala i posle podne se vraćamo. Zatim s Kampovima večeram kod Joaninija.

24. februar
Ministarstvo šalje iz Beča spis, u kome nastoji da dokaže povezanost srpskih
agitacija s Pražanima.164 U njemu nema drugih zanimljivih podataka osim da poznate
članke u Korespopdencu piše Grujić.165 – Idem kod Ristića. Vraćam mu karikaturu. Kaže
da je pre nekoliko dana bio kod njega Jonesko i pomalo razdraženo napomenuo da Srbi
izgleda sasvim zaboravljaju na Vlahe i da listovi ne pišu ni jednu reč o njima. Na ovo je
Ristić odgovorio da članke ne piše on, nego neka pokuša Jonesko da piše, neki list će ga
već primiti. Što se tiče grčkog sukoba izneo je svoje ubeđenje po kome on nikad nije
verovao da će doći do rata, i to u toj meri da je drugima koji su ga podsticali na akciju
jemčio da neće biti ništa, i zaista šta bi bilo da je izbio rat, budući da su Grci potpuno
nespremni. Pominjem mu da po mojim obaveštenjima Grujić piše članke u
Korespondencu. On to ne veruje, po njemu njihov autor je Orešković i sad hoće da nabedi
Grujića. Moli me da požurim stvar jurisdikcije. – Dobijam odgovor iz Sarajeva i iz
Ruščuka.

26. februar
Danas opet priređujem večeru, na koju dolazi još više osoba nego ranije. Dolazi
preko i general s porodicom.

27. februar
Ivanovićka je rekla da je čula od više žena da vodim strašno razvratan život. Ovu
vest širi Longvortova žena, koja na svaki način nastoji da otuđi od mene srpsko društvo,
jer mi zavidi na mojim svečanim večerama.
 167

28. februar
Šaljem 18 akcija, ili bolje reći obveznica, valjano potpisanih. – Veče provodim kod
Stanišića.

1. mart
Pišem Beli Orciju i molim ga da nastoji da izdejstvuje što skorije rešenje u predmetu
jurisdikcije. Dalje, ponovo predlažem Teodorovićevo naimenovanje za konzula i
povećanje svoje plate. – Pred veče mi jedan sluga donosi pismo od Alajoša Fleša, koji je
danas stigao i pita kad može da dođe. Označujem mu vreme: sutra u 10 časova. Pismo je
Andrašijevo, piše da Fleš putuje u Beograd u stvari železnice; naš interes je samo da se
putem bilo kojeg Društva ali što pre izgradi železnica kroz Srbiju, da bi se tako osujetila
nastojanja Daud paše u pogledu bosanske železnice, koju, izgleda, podržava i Bajst. Još
obećava da će me o bosanskom pitanju izvestiti za kratko vreme, bilo šifrovano, bilo
putem posebnog izaslanika.

2. mart
Pre podne dolazi Alajoš Fleš i kazuje da mu je od strane jednog konzorcijuma
povereno da se nagodi sa srpskom vladom u stvari železnice. Poznaje Ristića i veoma se
uzda da će stvar što skorije sprovesti. Glavno je da srpska vlada dā garantiju i za slučaj
ako turska vlada ne bi odmah odobrila vezu kod Aleksinca. Moli me da intervenišem, što
ja obećavam. – Dolazi akt od Ministarstva iz Beča: pošto moj izveštaj broj 74 (od 2.
decembra 1868.) sa Čučkovićevim kartografskim radovima nije stigao neka pošaljem
duplikat. Veoma je upadljivo da se izgubio upravo ovaj izveštaj s tajnim geografskim
kartama Srbije, međutim još je upadljivija hladnokrvnost Ministarstva, koje bez ikakve
druge primedbe traži samo jedan duplikat. Odmah sam pozvao poštanskog kontrolora da
proveri u poštanskoj knjizi. Odavde je izveštaj još 2. decembra otišao u Zemun. Dao sam
uputstvo da sutra pređe u Zemun i ispita šta se dogodilo s pošiljkom.

3. mart
Danas čujem da je za kapućehaju u Carigradu naimenovan Jevrem Grujić. Ovo je
značajno utoliko što je Grujić glava Omladine i pod knezom Mihailom bio je osuđen na
dve godine zbog oslobođenja Majstorovića. Ovo je, dakle, s jedne strane satisfakcija
Omladini, s druge strane je, međutim, moguće da samo hoće da ga udalje. – Razmišljajući
o pitanju železnice obuzela me izvesna zabrinutost. Ako su u Beču stvarno za bosansku
prugu i ako njeno ostvarenje uspe, onda se sva moja ovdašnja delatnost ruši, jer tada više
nikakvim lepim rečima neću moći učiniti da se poveruje da smo stvarno prijatelji Srbije.
Ako se ovo dogodi verovatno ću napustiti svoj položaj. – Kontrolor pošte javlja da je
pošiljka u svoje vreme tačno otišla iz Zemuna. A pošto je iz Zemuna otišla pravo u Beč,
 168

poslali su upit tamošnjem poštanskom uredu.

4. mart
Ponovo dolazi Fleš. Kaže da je hteo da nekoliko trgovaca iz Nikolićevog
konzorcijuma uključi u svoje Društvo, ali su ovi na brzinu potpisali neku deklaraciju
prema kojoj neće uzimati učešća ni u kakvom drugom konzorcijumu. Sada, dakle, hoće
[Fleš] da ostvari svoje preduzeće bez Srba. Sutra putuje u Bosnu, odakle će se vratiti kroz
nekoliko dana.

5. mart
Dolazi mi izvesni Hercl, agent Franko-mađarske banke, s pismom grofa Ede
Karoljija. Namerava da ovde u Beogradu takođe osnuje banku. Govorim mu o teškoćama
s kojima se ovde treba boriti, o siromaštvu zemlje, o nepoverenju prema svemu što je tuđe,
o tromosti, neupućenosti u pogledu materijalne preduzimljivosti, sebičnom šićardžijstvu
itd., itd. Sve to ga ne plaši i pošto poznaje nekoliko trgovaca nada se da će za nekoliko
dana dobiti koncesiju. Ne veruje da su za ovo, kako ja tvrdim, i u najboljem slučaju
potrebni meseci. Ovako su lakoverni, inače, bili već i drugi, ne poznaju ovdašnje prilike i
ljude. Odlazim s njim Ristiću, kome izlaže svoj plan. Prima ga veoma ljubazno i kaže da
je to davnašnja želja države, a zatim poziva da preda molbu Ministarstvu finansija, koje će
istu razmotriti putem trgovinskog odbora. Ovo se, naravno, nije svidelo gospodinu Herclu,
jer bi želeo koncesiju odmah, ali s time treba da se pomiri. Sutra ću ga odvesti kod
ministra finansija i kod Blaznavca. Posle Herclovog odlaska ostajem još kod Ristića,
govorimo o železnici, kažem mu da Daud-paša uveliko radi za bosansku železnicu. Ristić
primećuje da Porta uvek preporučuje Srbiji da sama nastoji da razvija svoje materijalno
blagostanje, a sada putem ove železnice hoće da joj oduzme tu mogućnost. Ovo je takvo
životno pitanje za Srbiju da ona to ne može dozvoliti i izgradnju bosanske železnice, ako
treba, i silom će sprečiti, a ako drugačije ne bude moglo, izneće Istočno pitanje na tapet u
vidu rata. Na ovo sam, opet, primetio da bi to stajalo veoma mnogo i da bi bolje bilo da se
taj novac upotrebi za garantiju, za koju on veruje da je država neće moći pružiti dok se ne
izvrši povezivanje kod Aleksinca. Još dugo razgovaramo o ovoj stvari i na kraju ga
uveravam da mađarska vlada ono (sa bosanskom železnicom) nikada ne može dozvoliti,
samo se treba žuriti jer je nama potreban débouché prema Egiptu. Inače, ceo naš razgovor
vođen je u vrlo intimnom, čak šaljivom tonu. Na kraju mi je stavio do znanja da će član
Ministarstva finansija Mijatović uskoro ići u Beč zbog kovanja bakarnog novca, ali osim
toga povereno mu je i da pred Bajstom izjavi da ukoliko se železnica bude gradila kroz
Bosnu, Srbija će to i fizički sprečiti. – Nije hteo da za ovo zamoli mene, ali ja sam mu
rekao da ću to i ja napisati, kao ishod jednog intimnog razgovora, molim ga još samo da
Mijatović u Beču govori s potrebnim obzirima što on i obećava, i, ponovo, moli da
Mijatoviću dām preporuke za Andrašija i Bajsta. – Iz Ministarstva u Beču dolazi uputstvo
 169

u stvari Izraelićana, kojim se, međutim, ne naređuje aktivnost odmah već samo
proučavanje stvari i tome shodan izveštaj, koji može poslužiti kao osnova moje kasnije
delatnosti. – Preko Gustija Đenea dobijam pismo od Maurija u kome me izveštava o
previranjima u Bugarskoj, izazvanim proklamacijama mareinista i vlaškim agitacijama;
saopštava i druge zanimljive podatke, a na kraju traži novac da bi mogao doći u Peštu.
Zato odlučujem da i dalje putuje. – Pišem Mauriju da ostane i dalje tamo i preduzme
putovanje po unutrašnjosti zemlje, u tom cilju šaljem mu 200 forinti, odnosno ovo pismo
šaljem Đeneu s uputstvom da traži od mame 200 forinti i da ih pošalje Mauriju.

6. mart
Telegrafiše grof Šandor Karolji i moli da ga obavestim s kakvim teškoćama mora da
se bori izaslanik Franko-mađarske banke. – Hercl ponovo dolazi. Kaže da uznemirenost
Šandora Karoljija možda potiče od jednog njegovog telegrama, međutim, on ga je već
umirio. Zatim odlazim s njim kod ministra finansija, kome predaje svoju predstavku u
kojoj za sada samo moli da mu vlada dozvoli da može razgovarati s ovdašnjim trgovcima.
Moli da to što pre prihvate. Odvodim ga još Blaznavcu, koji ga veoma ljubazno prima i
obećava da će učiniti sve što se može. Idemo i kod Markovića. Kažu da će večeras biti
ministarski savet i na njemu će, ako se može, izneti stvar.
Posećujem Petronijevića. U toku razgovora dolazimo i do Grujića. Kaže da je učio s
njim, da nije baš sposoban ali je silno vredan, veoma je podesan za demagogiju i jako
dobro se razume u nju, ali će, možda, biti manje podesan za diplomatiju. – Komandant
Petrovaradina TML. Veber pita u pismu kada bi mogao učiniti službenu posetu knezu. O
ovome ću još morati da se raspitam. – Medaković je rekao Teodoroviću da je Šiškin dobio
od kneza Nikole orden Danila II, a Trojanski III reda, što je novi dokaz da sada Crna Gora
koketira s Rusijom. – Bela Orci piše da sam naimenovan za generalnog konzula I klase i
da mi je plata sa 6 700 forinti povećana na 7 000 fti. što je, bogami, veoma malo. U isto
vreme Teodorović se imenuje za konzula (samo ne piše da li ulazi u II klasu) i definitivno
ostaje u Beogradu. – Pišem izveštaj u Beč, saopštavam podatke sadržane u Maurijevom
pismu, zatim, prelazeći na bosansku železnicu, iznosim ono što sam u ovoj stvari čuo od
Ristića, naravno u nešto blažoj formi, i javljam o Grujićevom naimenovanju. 166

7. mart
Hercl ponovo dolazi i javlja da je razgovarao s najuglednijim trgovcima i da su se
svi pokazali kao veoma skloni da učestvuju u banci. Preporučujem mu da požuri i da
obećanja uzme pismeno. Kažem mu da ću doznati da li je njegova predstavka razmatrana
na jučerašnjem ministarskom savetu.
Idem kod Milivoja. Tamo nalazim Longvorta, koji, međutim, odmah odlazi.
Obaveštavam ga o nameravanoj poseti TML Vebera. Kaže da knez prima svakog dana u
12 časova, samo neka ga obavestim nekoliko sati ranije. Pošto je uskoro došao Engelhart
 170

da se predstavi Milivoju u svojstvu diplomatskog agenta, ovaj više nema vremena i zato
samo kratko razgovaramo o železnici. Preporučujem mu da podstakne Longvorta i
Engelharta da pišu svojim vladama u povoljnom smislu, biće upečatljivije nego moj
izveštaj pošto mene mogu optužiti da govorim u interesu Pešte. Kaže da je Longvort već
obećao da će pisati.
Na ulici nailazim na Cenića i od njega doznajem da je stvar banke juče razmatrana i
da vlada nije protivna, o čemu će me obavestiti. Ovo javljam Herclu. – Pišem TML.
Veberu privatno pismo da može biti primljen bilo kada u privatnu audijenciju, pošto,
međutim, pominje službenu posetu sigurno ima neku misiju, o čemu ga molim da me
obavesti. Iako znam da nema, ovo pišem zato da shvati da osim mene može da učini
službenu posetu samo onaj ko dolazi sa misijom.

8. mart
Mijatović je bio kod Teodorovića i tražio pismene preporuke, jer sutra putuje. Pišem
dakle Bajstu i Andrašiju, preporučujući im Mijatovića, a Andrašiju napominjem i to da
Mijatović dolazi ne samo u stvari kovanja bakarnog novca nego i u stvari železnice.
Kasnije dolazi sam Mijatović, predajem mu pismo i preporučujem da nastoji da u svakom
slučaju najpre govori s Andrašijem. – Priređujem veliki ručak u čast Joaninijevih. Osim
Šiškinove žene, Rozenovih i Trojanskog, koje je delom sprečila bolest a delom odsutnost,
bio je prisutan ceo konzularni kor sa ženama.

9. mart
Dolazi Hercl i javlja da je najveći deo akcija upisan i da će verovatno sutra srećno
završiti ovaj posao. – Dolazi Fleš, koji se već vratio iz Bosne. Sutra će već otputovati.
Razgovaramo o železnici, kažem da ću učiniti sve da privolim srpsku vladu na davanje
garancije. Zatim pita ne želim li da učestvujem u Franko-mađarskoj banci, kažem da
nemam novaca, on odgovara da to nije ni potrebno i ako stvar prepustim njemu on će tako
manipulisati za moj račun da bez plaćanja ijedne krajcare dođem do lepe zarade. Na ovo
odgovaram da ne marim. To treba da bude podmićivanje na jedan lep način, koje čak ne
može tako ni da se nazove. Bojim se, međutim, da iz toga neće biti ništa, imam tu nesreću
da ni pored najbolje volje ne mogu doći do lako stečenog novca.
Odlazim Longvortu i malo ga provociram u vezi sa bosanskom železnicom. On je
sada protiv nje i zato još dodajem da u prilog srpske železnice, pored materijalnih
prednosti, govori još i to da mađarska vlada neće odobriti vezu s bosanskom železnicom.
Napominjem da to kazujem sasvim poverljivo; jeste, ali kako da saopštim svojoj vladi?
pita on; ne mari, kažem, samo ne tako kao da je doznao od mene, jer ja sam ovde zapravo
predstavnik Austrije, a Beč želi bosansku železnicu. – Pišem Prokešu privatno pismo, u
kome nadugačko opisujem karakteristične crte novog kapu-ćehaje Grujića, o kome sam u
izveštaju samo ovlaš govorio.
 171

10. mart
Dolazi Hercl i javlja da je već ceo iznos upisan. Ma koliko da me stvar interesuje
ipak mi je već dosadno da dnevno provodi jedan do dva časa kod mene i priča mi o svim
svojim nedaćama. Povrh toga svakog dana, i to većinom noću, dobijam za njega telegrame
iz Pešte od banke. – Dolazi kod mene izvesni baron Vatman, penzion. pukovnik i kaže da
je poslat od strane Franko-austrijske banke da pregovara u stvari železnice. Zatim odlazi
Teodoroviću, koga navodno već duže vremena poznaje. – Teodorović kasnije priča da je
kod njega ostao dugo, ne poznaje ga, jer kako kaže bio je 1854. u Zemunu kao oficir.
Malo govori o banci i o železnici, zatim pita sve i svašta o ovdašnjim prilikama, naročito
da li ja ne radim u isključivo mađarskom duhu i uopšte kako stoji Konzulat ovde.
Teodorović je odgovorio da Konzulat nikad nije imao veći ugled, a da se austrijski i
mađarski interesi zastupaju sa posebnih gledišta – za to niti je bilo razloga niti se pružila
prilika. Sad sumnjam da su ovu individuu možda poslali iz Beča i da nije ništa drugo do
špijun, čiji je zadatak da dozna u kom duhu ja ovde delujem. U Beču su sposobni za tako
nešto.

11. mart
Vatman ponovo dolazi. Najpre ide Teodoroviću, koji mi saopštava da bi sada želeo
da se preko mene predstavi namesnicima, pošto se uverio da sada zaista nije kao pre, kada
je, naime, preporuka konzula bio dovoljan razlog za sumnju. Posle toga ja i odlazim s njim
Blaznavcu, kome iznosi da je došao u stvari železnice i da bi bankar Erlanger, osnivač
Franko-Austrijana, želeo da istu sprovede kroz Srbiju. Sada govore samo uopšteno, tek
kasnije će govoriti opširnije. Milivoj pominje da su danas poslali akt velikom veziru, u
kome traže povezivanje pruge kod Niša. – Danas moja sumnja što se tiče Vatmana počinje
malo da se raspršava, jer izgleda da se zaista samo zato raspitivao što Austrijski konzulat,
barem kakav je ranije bio, nije poznavao po najboljem glasu; pri svemu tom biću oprezan.
– Pišem izveštaj Andrašiju. U predmetu železnice nabacujem ideju da Mađarska primi
jedan deo garancije za srpsku železnicu. Zatim još požurujem jurisdikciju. – Teodorović
kaže da je od jednog od naših pandura doznao da, upravo u vreme kad sam ja bio kod
Milivoja, Cukića jedan policijski činovnik sa dva žandarma priveo u Ministarstvo i da je
za njima išao jedan sluga koji je nosio neki pokriven paket. Teodorović je odmah potražio
Stejića da od njega o tome nešto dozna, međutim još nije saznao ništa, ali obećava da će
me odmah obavestiti čim nešto čuje. – Večeram kod Joaninijevih s Kampovima.

12. mart
Odgovaram Beli Orciju i zahvaljujem mu u Teodorovićevo ime što je izdejstvovao
njegovo naimenovanje.
 172

13. mart
Više i ne pominjem da mi Hercl dolazi svaki dan. Ako dođe do nekog konačnog
utanačenja, zabeležiću. Više puta me posećuje i baron Vatman. – Pošto je stigla
Engelhartova žena idem k njoj u posetu. – Veoma dobro izgleda i veoma je raspoložena. –
Uveče odlazim na besedu, gde provodim nekoliko časova. Tamo je i Cukić sa ženom.
Izgleda, dakle, da je ono obaveštenje bila neosnovana, izmišljena vest.

14. mart
Danas mi je došao mladi Andrejević. Razgovaramo o materijalnim prilikama Srbije.
Podstičem ga da razmišljaju o železnici, srpska vlada je jako želi ali se boji garancijskih
tereta. Međutim, ako se nacija pokaže spremnom za to vlada će odmah dati garanciju i
tako ćemo izbeći opasnost da se železnica sprovede kroz Bosnu. U isto vreme tražim od
njega trgovinske podatke, koje mi i obećava. – Čitam jedan članak u Korespondencu po
kome je arhimandrit Dučić kao poverenik srpske vlade bio u Novom Sadu da tamo ostvari
izmirenje između stranaka Zastave i Napretka, u čemu je i uspeo.167 Dajem nalog
Teodoroviću da pozove Miloša Popovića da se raspita u čemu je stvar.

15. mart
Pošto sam imao posla kod Ristića u stvari nekog industrijalca iskoristio sam priliku
da govorim s njim i o drugim stvarima. – Govorimo o železnici i ovom prilikom pokazuje
pismo koje je Namesništvo uputilo velikom veziru Aali-paši, u kome ga moli da odobri da
se srpske železnice vezuju s turskim. Pismo je u veoma mirnom tonu. Dalje on sam čita
jedno pismo iz Beča, u kome se javlja da, izgleda, Daud-paša u Parizu žanje uspehe, i sada
već železnicu planiraju ne do Broda nego do Kostajnice, a otuda preko Siska prema Beču.
Izveštač još pominje da se Andraši, doduše, protivi ovom planu, ali se u Beču nadaju da će
ga sprovesti jer Granica još nije pod mađarskom vladom. – Dok je okretao ovo pismo
primetio sam da je potpisan Kanic. I ovo je dobro znati. – Govorimo o Grujiću.
Primećujem da su, kako sam obavešten, u Beogradu zadovoljni ovim naimenovanjem.
Ristić kaže da je Grujić veoma oprezna i zatvorena osoba, a njemu je takav čovek
potreban, zatim, iako je bio predsednik izborne skupštine nije imao udela u tamošnjem
izgredima, njihovi su tvorci bili Milovan i Vladimir, a između njih i Grujića velika je
razlika. Šiškinu se, kako napomenu, ne sviđa ovo naimenovanje. – Pominje da Filipa
Hristića šalju u Crnu Goru da pozdravi kneza, kome se rodila četvrta ćerka. Krsni kum je
ruski car. Žigoše kao smešan običaj crnogorskih kneževa da jedanput zovu za kuma
Napoleona, drugi put ruskog cara, i prilikom rođenja svoje dece uvek dižu veliku buku.
Koliko je Srbija veća od Crne Gore, pa ipak nije to učinila. Na ovo sam primetio da samo
slabi treba da viču, kako bi izgledali jači. – Ovom sam prilikom pomenuo da Napredak još
uvek piše članke o crnogorskom vladaru i o Obrenovićima. Ovim sam hteo da ispitam
kako stoji stvar sa Dučićem. Na to je primetio da neće, doduše, odgovarati Napretku, ali
 173

ako dugo nastavi ovako zabraniće njegovo rasturanje u Srbiji. A i inače, ako i bude donet
Zakon o štampi zadržaće cenzuru stranih listova. Preporučujem mu da kod izrade Zakona
o štampi pročitaju mađarski Zakon o štampi, koji je veoma slobodouman ali i veoma
strog.
Teodorović javlja da je bio kod Popovića i pre svega, isplatio mu mesečnu
subvenciju, o čemu predaje potvrdu. Popović je sam počeo da govori o slučaju Dučić. Čim
je juče pročitao ovaj članak odmah je poslao dr Rozena da se raspita kod Ristića. Ristić je
izgledao zaprepašćen da o ovoj stvari već pišu listovi, zatim je izjavio da Dučić jeste bio u
Novom Sadu i da ne bi bilo loše da se ove dve stranke pomire. Iz ovoga se vidi da je
Dučić možda ipak išao u misiji srpske vlade. Ovo ću već morati da doznam od Milivoja.
Inače je i u Zastavi objavljen o ovome jedan članak, u njemu se jako napada stranka oko
Napretka, i izjavljuje da nikad neće ići zajedno s njom. 168

16. mart
Danas nisam nikuda išao, već sam sećajući se 16. marta 1865, kao uvek od tada ovaj
dan proveo sam. Pisao sam u Leč, tražeći 4 nedelje odsustva.

17. mart
Dolazi Hercl i moli me da dam da se prevede njegova predstavka Ministarstvu. To
sam i učinio preko Milorada Popovića. Dalje kazuje da je Joca Popović, koga su izabrali
za advokata Društva, jako ustao protiv Društva, naročito zbog toga što ono nije sasvim
srpsko, do te mere da su na kraju bili primorani da izaberu drugoga. – Dobijam telegram
od Lacija Seđenja u kome javlja da je sa 1083 glasova većine izabran za poslanika. – A ja
ne mogu biti u tom Parlamentu!

18. mart
Došao je preko iz Zemuna general Križ i s njim zajedno činim posete. Dobijam
uputstva od Bajsta u stvari železnice, po kojima je austrijska vlada prihvatila onaj plan
kojim se predviđa račvanje pruge iz Soluna u dva kraka tako da se jedan sprovede kroz
Bosnu, a drugi kroz Srbiju. – Miloš Popović javlja da bi vlada volela da promeni urednika
Jedinstva. Već su dvojici ponudili uredništvo, ali su obojica odlučno odbili.

19. mart
Odlazim Milivoju i govoreći o železnici pokazujem mu juče dobijeni telegram
objašnjavajući da sada već mogu potpuno da se umire, jer to znači da će austrijska vlada
samo tada pristati na izgradnju bosanske železnice ako se i kroz Srbiju sprovede jedna
pruga. – Pitam ga zatim da li je istina da su Dučića oni poslali u Novi Sad. Odlučno to
poriče i kaže da ukoliko bi mi povodom toga uputili pitanje mogu smelo tvrditi da srpska
vlada nije Dučiću poverila nikakav zadatak. Veruje da je odnosni članak u Korespondencu
 174

napisao sam Stratimirović, da bi se napravio važan. Napao je Napredak i kaže da

Medaković ide po gradu s ovim listom i huška, ali ovo njima ne može naškoditi jer u
zemlji čvrsto stoje. Na kraju me pita da li se Teodorović izjašnjava neprijateljski protiv
njih. Kažem mu da ne, u njega se mogu potpuno pouzdati, a ako je nešto rekao to je bilo
samo za to da bi od drugih ponešto doznao.
Na sličan način saopštavam Bajstov telegram i Ristiću. On me, pak, pita da li se kod
nas može istupiti protiv onih koji kuju zaveru protiv druge države, i otvoreno kaže da pri
tome misli na Napredak. Kažem mu da to mogu učiniti parnicom protiv štampe i ako želi,
raspitaću se o tome. Tvrdi da neprijateljski članci u Korespondencu i Napretku potiču od
ovdašnjih Hrvata, naročito od Oreškovića, a u Napretku piše i Medaković.169 – Izgleda da
ovi članci jako pogađaju namesnike, još se nisu navikli na slobodu štampe. – Večeram kod
Radovskog u društvu Longvortovih i Engelhartovih.

20. mart
Priređujem ručak u čast Engelhartove žene, na koji pozivam i Šiškina i njegovu
ženu. Posle ručka dolaze Kampovi i više njih od članova starog društva za vist, te ostaju
skoro do ponoći.

21. mart
Ponovo je bio kod mene Vatman. Uverio sam se da je moja sumnja bila neosnovana
i da je on ovde stvarno radi železnice. Zbog toga sam slobodnije s njim govorio, čak sam
mu unekoliko saopštio i Bajstovu odluku. – Veče sam proveo kod Stanišićevih, gde se
igrala velika partija karata i stoga sam ostao do 6 sati ujutro, posmatrajući igrače.

22. mart
Usled sinoćnjeg bdenja ustao sam tek veoma kasno. Večerao sam kod Joaninija.

23. mart
Danas ujutro učestvovao sam na polugodišnjem ispitu katoličke škole. Ova ustanova
pokazuje žalosnu zaostalost. – Teodorović se vraća iz Pančeva, gde je bio 3 dana. Kazuje
da je tamo došao Subotić s porodicom, da su ga dočekali s velikim počastima i izveli jedan
njegov komad – „Ostvareni san Kraljevića Marka“; za vreme izvedbe izbio je požar ali
bez ikakvog većeg zla. Kasnije je bio i banket u Subotićevu čast. Teodorović nije bio
prisutan, međutim, Spirta mu je rekao da su tamo držane zdravice i Subotić se kao izjasnio
da više nema potrebe za nemačkim elementom u Austriji, treba ići napred bez njega. –
Teodoroviću je, dalje, saopštio da bi bilo dobro kad bih ja u Pešti izdejstvovao da se u
Novom Sadu na velikoj pijaci dozvoli izgradnja srpskog pozorišta. Venkhajm se ovome
protivi samo zbog toga što neće da uvredi nemačku stranku, međutim, za Srbe bi ovo bilo
veliko zadovoljstvo.170 Naravno da bi novosadski Srbi želeli svašta da postignu, ali bi zato
 175

ostali isto takvi naši neprijatelji kakvi su bili. – Teodorović još priča da je pukovnik u
Pančevu telegrafski pozvan iz Beča da izvesti za koliku momčad ima mesta u Pančevu i
koliko se namirnica može proizvesti. – Večeram kod Joneska s Engelhartovima. Dugo
razgovaram s Engelhartom. Naročito me propitkuje da li želi Mađarska rat protiv Pruske.

24. mart
Idem u Zemun i kod lađe nalazim Subotića, koji je došao u Beograd da i ovde
prikaže svoj komad. – U Zemunu molim generala da piše komandi u Petrovaradin da se
ukine određeni desetodnevni karantin za goveda na čitavoj srpskoj granici, pošto u Srbiji
nema zaraze goveda, a i zakon koji određuje karantin odnosi se jedino na podunavske
kneževine. – Dalje mu saopštavam Subotićevu pančevačku zdravicu. Obećava da će se
raspitati o tome. Na kraju pominjem i pukovnikov telegram. U tom pogledu primećuje da
je to nešto sasvim drugo, naime hoće da podignu stambene zgrade i zbog toga traže
obaveštenja. – Dolazim kući po podne.

25. mart
Neprijatno kišovito vreme, ceo dan provodim kod kuće i samo uveče odlazim u
pozorište. – Još juče je stiglo od Bajsta uputstvo u kome mi daje na znanje da je bosanski
guverner Osman-paša kada je pozdravio cara na njegovom putu po Hrvatskoj dobio veliki
krst ordena Leopolda, pa me ovlašćuje da, ukoliko bi ovo izazvalo loš utisak u Beogradu,
izjavim da je to učinjeno samo iz kurtoaznih razloga.

26. mart
Dobijam pismo od generala Križa, u kome šalje izveštaj gradonačelnika Pančeva o
Subotiću. U izveštaju stoji samo to da je Subotić u svojoj zdravici pozvao pančevačke
Nemce i Srbe da budu složni. General obećava da će i dalje istraživati i da će me
obavestiti o rezultatu. – Posećuje me Ali-bej, koji je juče stigao iz Pešte i ovde će provesti
nekoliko dana radi svojih poslova. – Odgovaram Križu i vraćam mu izveštaj
gradonačelnika, moleći ga da ako bude dalje istraživao nigde ne pominje moje ime.

27. mart
Radovski je ispričao Teodoroviću vest koju je čuo u krugovima poljske emigracije –
da u Carigradu turska vlada agituje protiv mene kao protiv prijatelja Slovena i da su već
preduzeli i korake kod Andrašija. Bez sumnje i Prokeš učestvuje u huškanju. 171 – Bajst mi
šalje naimenovanje za konzula I klase i daje mi na znanje da su mi platu povećali sa 6300
forinti na 7000. – Danas je bila velika subota. I ja sam bio prisutan ceremoniji vaskrsenja,
čak sam pratio i litije sa svećom u ruci. Međutim, sad me opet neće uskoro ponovo videti
u crkvi. – Dobijam iz Beča odobrenje da mogu da odem na mesec dana.
 176

28. mart
Ručam kod d’Istrije s Engelhartovima. Otud odlazim u pozorište da pogledam
Subotićev komad „Ostvaren san Kraljevića Marka“. Bezvredna krparija, bez ikakve
poezije. Preostali deo večeri provodim kod Stanišićevih.

29. mart
Činim oproštajne posete. Po podne je došao k meni Milivoj, bez ikakvog povoda,
sigurno zato što je čuo da putujem i znao da ću se oprostiti od njega; posetu nije hteo da
uzvrati zbog presedana, ali je ipak hteo da dođe kod mene i tako me je pretekao. Na svaki
način bilo je veoma vešto smišljeno. Ostao je samo nekoliko minuta. Pitao sam ga da li je
istina da su uputili notu u Carigrad radi uklanjanja Osman-paše. Odgovara da nisu, samo
se žalili da Osman-paša bez ikakvog razloga uznemirava, a čak i hapsi putnike za Srbiju.
Velim mu da ću ga sutra posetiti. – S Longvortovima večeram kod Joaninija. Ostajemo na
okupu sve do 10 sati. – Posećujem Milivoja. Dugo razgovaramo. On čvrsto ostaje pri
svojoj politici: održati turski suverenitet i pod njegovim okriljem zadobiti Bosnu. Dok je
mir oseća se sposobnim da osujeti svaku rusku intrigu i zavođenje, uzalud će Rusija
dolaziti s religijom, to više neće proizvesti utisak. Ako bi se, međutim, u slučaju nekog
rata u Evropi, Rusija pojavila na Balkanskom poluostrvu s vojskom i obećala Srbima
povećanje teritorije, vlada bi odmah pala ako bi htela da se suprotstavi tada nastaloj struji,
ili bi bila prinuđena da stane na čelo struje, što bi, međutim, i u slučaju uspeha bilo
pogubno za južne Slovene, jer bi uspeh bio ostvaren pomoću ruskog uticaja i od tog
uticaja teško da bi se ikad više oslobodili. – Ova trezvena gledišta mogao sam samo da
odobravam, obećao sam da ću se sada u potrebnoj meri informisati u Pešti i Beču o
bosanskom pitanju i učiniti sve sa svoje strane da se ono mirnim putem reši. – Moli me da
požurim ostvarenje jurisdikcije i trgovinskog ugovora. Kao dokaz da srpska vlada zaista
samo mirnim putem želi da postigne svoje ciljeve iznosi da je Namesništvo, na vest da se
na bugarsko-srpskoj granici obrazuju bande, poslalo graničnim načelnicima naredbu
kojom ih čini lično odgovornim ako samo ijedan ovakav buntovnik pređe srpsku granicu.
Dalje pominje da je kod njega bio jedan Bosanac da se oprosti, pošto se sprema kući u
Sarajevo. Od njega je doznao da se više njih sprema u Bosnu da tamo podignu revoluciju.
Njega je Milivoj, obećavajući mu novac i službu i objasnivši mu kakva bi nesreća bila
kada bi sada nešto izbilo, ubedio da ode u Sarajevo i da odvrati svoje drugove od njihove
namere. – Govorimo o Osman-paši. Kažem mu da mi je sinula ideja da bi tamo trebalo
poslati Ali-beja, koji je, iako pravi Turčin pravedljivog karaktera, i da ću za to reći koju
reč tamo gore. Kaže da bi bilo vrlo dobro kada bi se Osman-paša mogao ukloniti, on bi
želeo vidinskog guvernera Asiz-pašu, koji je bosanskog porekla. Obećavam mu da ću u
ovome nešto pokušati. Po njemu je bosansko pitanje skopčano s velikim teškoćama i
moglo bi se izvesti samo tako kada bi Austrija, Engleska i Francuska izvršile zajednički
pritisak na Portu. – Govorim još o banci i podržavam zahtev da joj se daju privilegije,
 177

pošto je to prva ovakva ustanova u Srbiji. Izgleda da u načelu nije protivan, samo bi hteo
da ih dâ na kraće vreme nego što su tražili. – Na kraju pitam da li ovdašnji namesnici idu
ruku pod ruku u jednom istom smislu. Na ovo odgovara da su kako članovi Namesništva
tako i ministri potpuno jednodušni, i ako buduća Skupština ne bi učinila ono što vlada želi
mogu njemu (Milivoju) slobodno da kažem u lice da ne poznaje narod. – Ulazi Katarina,
opraštam se i od nje i zatim odlazim.
Opraštam se i od Ristića. On mi čita jedno Mijatovićevo pismo. Mijatović javlja da
ga je Bajst ljubazno primio i umirio u pogledu železnice međutim što se tiče jurisdikcije
odgovorio je da je to komplikovano pitanje i u vezi s njim treba imati u vidu vlaške
prilike, koje još ne dozvoljavaju da se odreknemo jurisdikcije. Na ovo sam primetio da
Mijatović sigurno nije dobro razumeo Bajsta, tâ već je u načelu odlučeno da ćemo se u
tom pogledu nagoditi sa Srbijom. – Mijatović još piše da gaji nadu i u pogledu
trgovinskog ugovora.
Po podne s Kampovima i s Teodorovićem prelazim u Zemun da se oprostim od
generala i njegove porodice. Zatim se posle nekoliko časova vraćamo kući i sad se već
konačno odlučujem da ću ići brodom, kojim idu i Engelhart i Ali-bej.

31. mart
Jutros me posećuje Fedor Nikolić, koji je došao iz Bukurešta, kuda će se prekosutra
ponovo vratiti. – Činim posete i opraštam se. – Joanini je, između ostalog, rekao da je bio
kod njega Hiet i pomenuo da knez Milan zamera njemu (Joaniniju) što se izjašnjava ne baš
povoljno o Srbima. Pita me šta mislim otkuda potiče ovo. Kažem da je Hietu može biti
rekao knez, ali knezu nesumnjivo članovi Namesništva.

1. april
Jutros 8 časova polazim parobrodom iz Beograda zajedno s Engelhartovima i Ali-
bejom.

2. april
Još uvek na parobrodu. Među nama nije bilo reči ni o kakvoj zanimljivoj stvari.

3. april
Stižemo ujutro oko 6 časova. Odsedam kod mame. Nalazim ovde svu svoju
porodicu, izuzev zeta.

4. april
Odlazim u Budim Andrašiju. Saopštava mi jedan Longvortov izveštaj, koji je
engleska ambasada u Beču dostavila Bajstu, a ovaj Andrašiju. U izveštaju Longvort javlja
da Namesništvo misli na posed Bosne i da ga ja i Engelhart u ovim njegovim pogledima
 178

izgleda, podupiremo.172 Dalje mi Andraši saopštava da će Bajst za nekoliko dana doći u

Budim, kada hoće i mene da pozove da bi sa mnom razgovarao o bosanskom pitanju. – O
ovom pitanju Andraši je više puta govorio s carem i s Bajstom. Potonji se još uvek bavi
samo južnom Nemačkom i u istočnim pitanjima je, izgleda, samo onda sklon popuštanju
kada Andraši, sa svoje strane popušta u odnosu na nemačku politiku. Uopšte, Bajst voli da
diplomatizira i ne prihvata stvari odlučno.173 I Meternihu je dao tako neodređena uputstva
da ovaj već preti ostavkom. Andraši hoće da otkloni francusko savezništvo i da umesto
toga svu pažnju carevine okrene prema Istoku. U tom pogledu, naročito što se tiče
bosanskog pitanja, pošto nije verovatno da bi Turci na njega tek jednostavno pristali,
Andraši ima plan da Turcima ponudimo efektivnu pomoć u slučaju rata s Rusima, ali pod
uslovom da oni pristanu na izvođenje bosanskog plana. Bajst se u početku i ovoga uplašio,
rekavši da je pre krimskog rata Austrija sklopila tajni savez s Rusijom da će u slučaju
poraza Turske njih dve deliti plen, ovaj ugovor bi i sada bio povoljniji po Austriju nego
savez s Turskom. Andraši mu je energično i efikasno objašnjavao opasnost od prijateljstva
s Rusima. – Sada je stvar u ovom stadijumu, a kada Bajst stvarno dođe, dalje će
konferisati i možda će se nešto i dogoditi. Pošto je Andraši imao posla, nisam mogao dalje
da govorim s njim.
Engelhartu saopštavam sadržinu Longvortovog izveštaja, njega jako vređa ovaj
način. Svejedno, moram ga odvojiti od ostalih kolega.

5. april
Dobijam šifrovan telegram od Teodorovića, u kome javlja da Bajst dolazi sutra u
Peštu na konferenciju sa mnom. Sudeći po ovome sigurno su me pozvali iz Beograda. –
Svraćam kod Andrašija, ali ga ne nalazim. – Govorim s Vertešijem o jurisdikciji. Kaže da
je o tome ovih dana referisano u ministarskom savetu i sada je stvar već u Ministarstvu
pravde radi sastavljanja teksta, čim bude gotov odmah će ga poslati gore u Beč. Kaže da je
sastavljen u najslobodoumnijem vidu. – Posećuje me baron Vatman i kaže da sutra odlazi
s inženjerima u Beograd radi trasiranja.

6. april
Svraćam kod Andrašija, ponovo govorimo o bosanskom pitanju. Bajst je stigao i
pozvao me za danas popodne. – Gusti Đene predaje mi pismo od Maurija, u kome ovaj
javlja da će na nekoliko dana otputovati u Bukurešt u interesu stvari.
Idem Bajstu. Pominje Longvortov izveštaj, međutim ja na to, prilično se smešeći,
primećujem da to ni ja ni Engelhart nismo učinili i nismo ni mogli učiniti, pošto u tom
pogledu nismo imali instrukcije. Izgleda da on ne pridaje nikakav značaj ovoj okolnosti i
prelazi na suštinu bosanskog pitanja, rekavši da stvar nije laka, štaviše skopčana je s
velikim teškoćama, inače, mada ideja ne potiče od njega, ipak se ne protivi, čak me
ovlašćuje da u vezi s tim mogu izjaviti srpskoj vladi da mi nećemo kočiti njihove
 179

aspiracije. Pitao sam šta da uradim ako srpska vlada preduzme dalje korake, odgovara da
to odmah javim njima gore. Došao je Sendi. Hteo bih da podignem od Štedionice zajam
kojim bih mogao isplatiti dugove. Ali pošto je jedna Deševfijeva tražbina od 14.000 fti
(koju, međutim, ne može dobiti) intabulisana, ona bi prilikom nove uknjižbe bila
pomerena unapred i tada bi štedionica mogla dati samo manje. Radi toga sam rekao
Sendiju da piše Budnu neka zamoli Deševfija da se zadovolji redosledom iza štedionice. –
Priređujem večeru kod „Evrope“, na kojoj su Engelhartovi, moje sestre, Blaškovićevi i još
nekoliko gospode. Naređujem Ciganima da sviraju, kako bi Engelhartova žena čula
mađarsku muziku zatim igramo do pola tri.

7. april
Idem kod Andrašija i saopštavam mu svoj razgovor s Bajstom. On zatim primećuje
da se sada zadovoljimo s ovoliko, a posle da na lep način stavim na znanje srpskoj vladi
da uzme inicijativu i da podnese memorandum koji ćemo mi podržati.
Odlazim Bajstu. Govori sa mnom vrlo kratko. Ponavlja ono što je juče rekao i još
primećuje da ne treba o ovome da govorim svojim kolegama, mogu samo francuskom
kolegi, jer je već pisao u Pariz u ovoj stvari i nada se da će dejstvovati saglasno. –
Govorim s Bajstovim sekretarom Vranicanijem. Od njega doznajem da je Teodorovićevo
naimenovanje car već potpisao, ali izdavanje dekreta može da se oduži za neko vreme.
Istovremeno mu kažem da su ključevi stare šifre kod mene, njih će on preuzeti, kasnije mu
ih i šaljem. – Posećujem Eduarda Karolja i odlazim i u Francusko-mađarsku banku.
Saopštavam im stanje stvari sa bankom u Beogradu. Oni bi sada voleli da dobiju i
železnicu.

10. april
Idem kod Lonjaija. Govorim s njim u stvari železnice. Kazujem mu svoju ideju da
mađarska vlada jemči barem za jedan deo srpske železnice, da bi se odmah moglo
pristupiti njenoj izgradnji. Učinilo mi se da se Lonjaiju ova ideja sviđa. Svakako ću još
razgovarati s njim ili s Holanom.

11. april
Piše Teodorović, između ostalog, da li je istina da kod Pančeva hoće da koncentrišu
50.000 ljudi.

12. april
P o što j e d a n s v . Đ ul e, č es ti ta m i me nd a n And r aš ij u, ko d ko ga, i nač e,
o d laz i m s va ko ga d a n a n a mače v a nj e . P ita m ga z a o n i h 50.000 ljudi. Kaže da
je ova vest potpuno neistinita.
 180

13. april
Ručam kod Andrašija. Posle ručka silazimo zajedno u Peštu i on u kolima govori o
raznim stvarima. Tako između ostalog kaže da je privatnim putem stupio u kontakt s
Bizmarkom i Bizmark mu je poručio da on neće ništa da otpočne protiv Austrije, a inače
daje 1000f za svaki pruski talir koji je navodno bio poslao u Mađarsku. Napoleon stalno
šalje Andrašiju poruke da se sporazumeju u pogledu politike koja se ima slediti, međutim,
on je Gramonu s punom odlučnošću izjavio da bi za Mađarsku sada rat protiv Pruske bio
samoubistvo. Gramon je na ovo kazao da je to, doduše, bezobzirno rečeno, ali uviđa da je
savršeno tačno. – U pogledu Vlaške kaže da je privoleo markiza Pepolija da piše knezu
Karlu (koji je Pepolijev bliski rođak). Pepoli je i pisao, i to ono što mu je Andraši diktirao,
u tom pismu su izložili zašto Vlaška ne može računati na Erdelj. Knez Karlo je odgovorio,
izjavio je da je njegova iskrena namera da živi u najboljem prijateljstvu s Austrijom i da u
svojoj zemlji spreči suprotna nastojanja. U sličnom je smislu knez Karlo napisao
svojeručno i jedno pismo caru.
Upoznajem se sa starim Vodianerom iz Beča i on mi govori o srpskoj železnici, u
interesu Državnih železnica, rekavši da su oni zajedno s Nikolićem. Uveravao sam ga da
ću govoriti u njihovom interesu s Holanom. – Gusti Đene mi predaje pismo od Maurija, u
kome izveštava o svom dotadašnjem putu i traži 50 forinti.

14. april
Reku sam isplatio kamatu od 12% na 15.500 forinti za 6 meseci i prolongirao dve
menice do 14. oktobra. – Sreo sam se s Flešom. Izgleda da mu se ne sviđa mnogo što
Vatman, a već i Nikolić, rade u stvari železnice.

15. april
Idem kod Fleša. Govorimo o svemu i svačemu. Ponovo mi nudi da za moj račun vrši
finansijske operacije. Kažem da je u redu, ali ja novac ne dajem.
Posećujem Tira. Dugo razgovaramo o južnoslovenskim stvarima. Dobro poznaje
prilike i pravilno razmišlja o njima. Smatra naročito važnom železnicu koja bi iz Osijeka
preko Bosne išla u Split. U vezi s tim predaje mi promemoriju koju je on izradio. 174 –
Dalje smatra da je nama potrebno prijateljstvo s Italijom, naročito zbog obuzdavanja
Istoka.
Posećujem Teodorovićevu porodicu. – Dolazi Sendi. Saopštavam mu da novac
Štedionice ne bi bio jevtiniji od mog sadašnjeg duga, stoga da tražimo samo 50.000 forinti
da bismo isplatili Demelića.
Susrećem pruskog konzula u Pešti Vehera. On mi predaje jedno veoma prijateljsko
pismo koje mu je uputio Kajzerling (pruski konzul u Bukureštu) i u kome se ovaj veoma
omalovažavajuće izjašnjava o Vlasima, a utoliko pohvalnije o Mađarima. To je ono pismo
koje je i Andraši čitao. Meni je, međutim, jasno da je ovo pismo namerno napisano da bi
 181

nas ovde uspavali u odnosu na pruske planove.

Pišem Fedoru Nikoliću i saopštavam mu da bih želeo da izdejstvujem da mađarska
vlada jemči za srpsku železnicu.

17. april
Sendi javlja da je predao molbu Štedionici. – Andraši me je pozvao na ručak da bi
mi saopštio više stvari.
a) Javili su mu da je Orešković bio u Novom Sadu i, navodno, odneo Miletiću 1500
forinti za izbore.175
b) Čita jedan izveštaj generala Vagnera o Crnoj Gori i, naročito, o izaslaniku
ruskog cara Dolgorukom, koji je, izgleda otišao ne samo da pozdravi kneza nego i da vrši
strategijska izučavanja.
c) Saopštava mi da se Laslo Hunjadi pred njim još uvek zauzima za crnogorskog
kneza i govori da i senator Filip Hristić deluje u tom pravcu. Andraši ga je saslušao i nije
mu odgovorio ništa.
d) Na kraju iznosim Andrašiju svoju ideju o solunskoj pruzi, tj. da mađarska vlada
jemči makar za jedan deo srpske železnice, tada će pruga biti ranije izgrađena nego po nas
tako opasna bosanska. Andrašiju se sviđa ova ideja. Kažem da sam je već saopštio
Lonjaiju i Holanu, pa su i oni našli da je u redu. Rekao sam još da je za ovo najpogodnije
Državno železničko društvo koje može odmah da gradi od Kikinde, čak i u Srbiji, pošto se
već ujedinilo s Nikolićevim konzorcijem. Andraši me u vezi s ovim poziva za sutra u
ministarski savet.

18. april
Pojavljujem se kod Andrašija u ministarskom savetu. Andraši iznosi moju ideju,
koju ministri s odobravanjem prihvataju. Lonjai izlaže da je jemstvo lako moguće,
naročito ako srpsku železnicu dobije neko veliko društvo, koje je kod nas već zajemčeno.
A za ovo je najpogodnije Društvo državnih železnica. Ministarski savet ovlašćuje
Ministarstvo saobraćaja i Ministarstvo finansija da stupe u vezu s Društvom državnih
železnica. – Pišem Fedoru Nikoliću o svemu što se odigralo u stvari železnice i pozivam
ga da dođe što pre u Peštu.

19. april
Slavi mi saopštava da je i on dobio obaveštenje o Oreškoviću, po kome ovaj kao da
kuje nekakvu zaveru protiv Milana, obećava da će me izveštavati.

20. april
Doznao sam da je predmet mog zajma od Štedionice kod advokata Ištvana Kleha
radi referisanja. Odlazim k njemu i izlažem celu stvar. Obećava mi da će predmet kad ga
 182

dobije za pola dana spremiti i da će povoljno referisati. Veruje da će dati 5000 forinti. –
Pišem Teodoroviću. Saopštavam mu vesti o Oreškoviću i pozivam da se raspita o tome i
da me izvesti. Od Maurija ponovo dobijam pismo, u kome javlja da u Bugarskoj
pripremaju pokret.

21. april
Uveče odlazim Cirakijevima na soare.

22. april
Dolazi Fedor Nikolić. Čekam ga na železničkoj stanici. Pričam mu šta sam u stvari
železnice uradio u pogledu jemstva i preporučujem da nastavi započete pregovore s
Društvom državnih železnica i nastoji da sprovede fuziju. Što se tiče jemstva možda će
pisati pismo Ristiću da bi ga privoleo da srpska vlada pozove mađarsku za prihvatanje
jemstva. Telegrafiše svom prijatelju Šandoru Ulmanu u Beč da smesta dođe ovamo. Ovaj
je u velikom prijateljstvu s bankarima i tako nam može biti na pomoći. Razgovaram s njim
i o novosadskim stvarima i pitam ga da li bi bio voljan da se tamo primi da bude kraljevski
komesar i veliki župan bačke županije. On se prima ako vlada pristane da prethodno kao
privatno lice ode u Novi Sad i tamo ispita teren. – Pošto je Bela Orci došao iz Beča odmah
ga posećujem i pričam sve što znam o situaciji. U Beču ne valja što se tiče jurisdikcije, jer
tamošnje Ministarstvo smatra da je ovde učinjeno isuviše ustupaka. Tu se samo tako može
pomoći ako Andraši stavi do znanja da on insistira na njima iz političkih razloga.
Idem u posetu hrvatskom ministru Bedekoviću. Govorimo o hrvatskim stvarima.
Kažem mu da se, po mom mišljenju, hrvatska opozicija samo tako može eliminisati ako se
Dalmacija i Granica priključe Hrvatskoj. U pogledu Granice odobrava ideju, ali smatra da
je još rano za priključenje Dalmacije. Što se tiče opozicije, a naročito njene glave
Štrosmajera, veruje da se potonji nikako ne bi mogao pridobiti i mogao bi se učiniti
neškodljivim samo kada bi ga uklonili.

23. april
Idem kod Andrašija, ali mogu da govorim s njim samo nekoliko minuta, saopštavam
mu tek toliko da bi u Novi Sad trebalo poslati Nikolića i da bi se on toga primio. Ideja mu
se sviđa i vratiću se još na nju. – Odlazim Nikoliću. Stigao je Ulman i zajedno
konferišemo. Oni večeras adu u Beč da preko Vodianera izdejstvuju fuziju s Državnim
železnicama. Odlučujemo da Fedor ne piše Ristiću nego da što pre sam ode u Beograd i
nastoji da lično izdejstvuje akt kojim se traži garantija. Nikolića još molim da kod
Vodianera izdejstvuje i za mene izvesnu sumu. – Ulman mnogo govori o stvari železnice i
priča kako je Daud-paša uspeo da u Parizu pribavi capitalis za bosansku železnicu. –
Govorili su sa Holanom, on izgleda da navija za južnu železnicu, koja je baš glavni činilac
kod bosanske železnice.
 183

Dobijam pismo od Teodorovića. Piše da mu je sremski podžupan Parčetić otvoreno

telegrafisao preko srpskog telegrafskog ureda, pitajući po kom poslu je došao Orešković.
Ovu podžupanovu nespretnost kasnije sam saopštio Bedekoviću. 176 Dalje piše da je
Čučkovićev elaborat u Ministarstvu spoljnih poslova doista izgubljen, što saopštavam Beli
Orciju i u isto vreme dajem mu na znanje da je u Ministarstvu vojske namešteno više Srba,
koji su pravi špijuni. – Kod Đerđa Feštetiča bio je veliki soare, na koji sam i ja otišao.

24. april
Danas je u podne car u kraljevskoj palati otvorio zasedanje Parlamenta. Otišao sam i
ja da pogledam, dobivši ulaznicu za diplomatsku tribinu. – Seker javlja da su u Štedionici
izglasali moj zajam od 50.000 forinti.

25. april
Dobijam od Štedionice obveznicu na potpis i telegrafišem Sendiju da dođe. – Uveče
je kod Andrašija bio veliki bal. Prisustvovali su i car i carica.

26. april
Dolazi Sendi. Štedionica će sutra izdati rešenje, a direktor će možda dati i jedno
pismo, s ovima ću otići kod Demelića i zamoliti ga da digne novac i da pristane na
isknjiženje. – Posećuje me baron Vatman. Kaže da je bio u Parizu. Daud-paša je uspeo u
pogledu turske železnice. Ovome se priključuje i njegov šef Erlanger, ali zato hoće da
gradi i srpsku železnicu, i u tom pogledu veruje da će uspeti samo ako se ujedini s
Nikolićem. – Fedor Nikolić dolazi iz Beča i odmah ide dalje u Beograd. Govorim s njim
na železničkoj stanici. Pregovarao je usmeno s Vodianerom. Već je znao za odluku
ministarskog saveta o garanciji. Nikolić sada u Beogradu hoće da izdejstvuje da srpska
vlada uputi poziv Mađarskoj radi garantije.

27. april
Govorim s Lonjaijem u stvari železnice. On ponovo izjavljuje da će, koliko bude
mogao, podržavati plan državnih železnica i Nikolića. Upozoravam ga da je Holan možda
zainteresovan za Društvo južnih železnica, koje gradi bosansku železnicu. Umiruje me da
će on već paziti na njega. – Beli Venkhajmu preporučujem Fedora Nikolića za velikog
župana bačke županije. Njemu se ova ideja jako sviđa, poziva me da ga privolim da
prihvati. – Posećujem Mikšu Falka, urednika Lojda, koji mi se predstavio na
Andrašijevom balu. Pita da li bih bio voljan da pišem članke u Lojdu o prilikama u Srbiji.
Obećavam to, ukoliko me Andraši za to ovlasti. On će, dakle, na osnovu toga govoriti s
Andrašijem i zamoliti ga da mi dozvoli pisanje članaka.

28. april
 184

Dobijam opet izveštaj od Maurija.

29. april
Ujutro putujem u Beč, gde stižem po podne. Odmah idem kod Demelića i pitam ga
da li bi bio voljan da odmah podigne svoju glavnicu od 30.000 forinti. Izjavljuje da je
spreman da to učini. Dalje mu iznosim da istu treba najpre isknjižiti, tek pošto zajam
Štedionice bude uknjižen biće mu isplaćen novac. U vezi s tim predajem mu garantno
pismo direktora Štedionice Hajoša i obrazac za dozvolu isknjiženja. Obećava da će i to
učiniti. Sutra ću otići kod njega po taj spis.
Posećujem Mari Rabatinski. Prima me prilično hladno i daje mi na znanje da je
odnos među nama završen. I tako su moja ranija vešto pisana pisma delovala pa je ona bila
prva koja mi je, ako odmah ne i otvoreno, stavila do znanja da će raskinuti sa mnom.
Imaću jedan teret manje u životu i to me sada čak i ne tangira, jer se zagrejanost čula već
smirila, a nestala je i taština i ne uznemirava me u tom pogledu. Treba još samo da sredim
materijalnu stranu, čim budem dobio zajam od Štedionice, pa će tada ova epizoda koja je
do sada toliko okupirala moj život biti završena. – Kada sam u Beogradu počeo da se
bavim obustavljanjem ovog odnosa iskrsla je preda mnom potreba braka. Ali koga da
uzmem? Ne umem da volim, mogu, dakle, da uzmem samo ženu koja mi može pomoći u
mojim ambicioznim planovima. Nemam nikakav drugi cilj, nikakvu drugu misao, a ne
mogu ni imati, do da zadovoljim svoje ambicije, a ako ovo i ne može – makar borba. Ali
ne napuštam nadu da ću jednom još vladati nad nekim narodom. No neka bude dosta
ovoliko o mojim najintimnijim mislima.
Posećujem Kanica. Zapitkuje me o železnici i da li Nikolić ima najviše šanse.
Naravno da se ne odajem i dajem mu vrlo neodređen odgovor, ali ga ne hrabrim.

30. april
Odlazim Beli Orciju koji mi čita pismo jednog svog agenta koji obilazi Prusku. Iz
tog pisma proizlazi da su za sada napustili plan, kojim su se zanimali neko vreme, da
napadnu i osvoje Češku. Izgleda da mir u ovoj godini neće biti pomućen. – Rekao je da je
Daud-paša juče otišao u Budim. Orci je ispričao Bajstu da se Andraši sprema da pred
Daud-pašom da veoma odlučnu izjavu u pogledu turskih železnica, i da namerava da
glatko odbije vezu kod Broda ako oni ne budu dali vezu kroz Srbiju. Ovo se Bajstu nije
svidelo, on bi želeo da Turke i ovaj plan ne diramo. – Pišem molbu za produženje svog
odsustva do 20. maja i predajem je Barbu; odobriće mi. Raspitujem se kod Barba o
Teodorovićevom dekretu. On je gotov i daće mi da ga odnesem u Beograd, ali je ušao
samo u III kategoriju i ove godine ne može dobiti veću platu od ove. Pitam ne bi li mu se
mogao pribaviti neki orden, odgovara da to sada, kada u isto vreme napreduje u službi
neće ići, ali možda kasnije. Anger neće biti naimenovan za vicekanclera već za pravog
kanclera, predaće mi i njegov dekret da ga ponesem. Za Čučkovića veruje da ministar
 185

vojske neće ništa učiniti, jer i tamo veoma štede. Žalim se i s moje strane zbog male plate.
Obećava da će povisiti paušal, ako je to ikako moguće. – Poziva me da, ako bi mi se to
učinilo potrebnim, stavim predlog za uspostavljanje agencija na nekim punktovima u
Srbiji, što bi se najpogodnije moglo sprovesti prilikom sređivanja jurisdikcije. – Odlazim
odeljenjskom savetniku baronu Vaskeu, kod koga je stvar jurisdikcije. Kaže da su je već
poslali bečkim ministarstvima na mišljenje. On smatra da je mađarska vlada načinila
premnogo ustupaka, a ja se trudim da pokažem da oni s političkog gledišta mogu samo da
nam budu od koristi. – Tražim Demelića. Nalazim kod kuće samo njegovu majku, kaže da
danas nije mogao potpisati traženi spis ali će to učiniti sutra, kada ću opet doći. – Ručam s
Belom Orcijem, pominjem i njemu orden koji treba dati Teodoroviću, obećava da ako
sada i ne bude moguće nastojaće da mu to izdejstvuje prilikom rešenja pitanja jurisdikcije.
– Sreo sam se sa Šandorom Ulmanom, koji me je pozvao na doručak prekosutra. – Posetio
sam opet Mari Rabatinski. Kao i juče tako smo se i danas držali odmereno hladno. Ostao
sam kod nje samo nekoliko sati i veče proveo u svojoj sobi u svratištu, što je, sećajući se
mojih u Beču doživljenih večeri, bilo pomalo neobično, ali mi je bilo manje teško nego što
sam mislio. – Pišem Teodoroviću i saopštavam mu što sam o njemu i o Angeru doznao od
Barba.

1. maj
Pre podne odlazim Vodianeru. Nadugačko mi priča kako je Daud-paša u Parizu,
pomoću briselske kuće Hirš-Bišofshajm i Društva južnih železnica, uspeo da ostvari
sporazum o bosanskoj železnici. Mi sada treba da požurimo kako ne bi bila osujećena
srpska pruga koja prolazi kroz Mađarsku, a on od strane državnih železnica obećava da će
učiniti sve što je moguće, samo neka i srpska vlada pokrene stvar. – Odlazim
ministarskom savetniku Deponu. Mnogo razgovaramo o bosanskom pitanju. On se boji da
će Srbija, ako dobije Bosnu, zaželeti još više a pre ili posle privući sebi i Dalmaciju i
Hrvatsku. Ja pokušavam da dokažem kako između Srbije i Hrvatske baš zbog Bosne
postoji veliki antagonizam i ako budemo ojačali obe (Hrvatsku pripajanjem Dalmacije i
Granice a Srbiju prepuštanjem Bosne) ovaj ćemo antagonizam samo uvećati, pa bismo u
datoj situaciji putem Hrvatske mogli dobiti i Bosnu. Međutim, nismo mogli da ubedimo
jedan drugoga u svoja gledišta.
Odlazim direktoru državnih železnica Bresonu, tamo dolazi i Vodianer. Breson
obećava da će inženjer Johe, koga su Državne železnice poslale za Nikolićev račun u
Srbiju, ovog meseca završiti predradnje. Odlazim ministru pravde Herbstu i molim ga da
pitanje srpske jurisdikcije stavi što pre na dnevni red. On mi to i obećava. Demelić mi
predaje dozvolu za isknjiženje, koju ću danas sam odneti u Peštu. – Došavši u svratište da
bih otišao na voz, nalazim pisamce od Bele Orcija u kome saopštava da me Bajst poziva
danas u 5 časova na ručak. Pošto je, međutim, sada već 7 sati, zakasnio sam na ručak i
tako sam u 8 sati otputovao u Peštu.
 186

2. maj
Ujutro stižem u Peštu i odlazim Andrašiju. Govorio je s Daud-pašom i rekao mu da
mađarska vlada neće dati vezu za bosansku prugu ako Turci ne daju to isto za srpsku
prugu. Daud-paša se malo durio, ali je tvrdio da će dati Srbima vezu, međutim samo kod
Novog Pazara. – Ulazi Sendi i predajem mu Demelićev spis.

3. maj
Dobijam pismo od Bele Orcija, u kome me poziva da se opravdam kod Bajsta što
nisam mogao doći na ručak. Smesta pišem pismo Bajstu. – Uveče sam sreo Vodianera, on
me opet jednako moli da kod srpske vlade požurimo stvar železnice, Društvo državnih
železnica veoma će brzo biti gotovo s prugom od Kikinde do Beograda.

4. maj
Jutros sam sa sestrama otišao u Kenđel da u Turu pogledam repicu koja je, kako
kažu, prekjuče promrzla. Ovde su toliko govorili da se oženim, a naročito da uzmem
Vilmu Betlen, da sam se već skoro rešio. Odlučili smo da ćemo po povratku iz Beča, kuda
pravo odavde odlazim, prirediti večeru na koju ćemo pozvati i Vilmu i tada ću se ako
budem mogao, odlučiti.

5. maj
Budući da je jako loše vreme ne idem u Tur, nego po podne u Solnok i Peštu, gde
odmah prelazim u drugi voz za Beč. – Gusti Đene donosi na stanicu dva pisma od
Teodorovića, dva od Nikolića i jedno od Maurija. Teodorović javlja da su majka i baba
kneza Milana stigle u Beograd, ali se ne mešaju mnogo u politiku. I Hadija je s njima i
obećava da će delovati u austrijskom duhu, zato Teodorović smatra da bi bilo dobro da ja
Hadiju preporučim Bajstu, da bi ga ljubazno primio. – Longvort opet alarmira svet i
piskara o ruskom uticaju. – Nikolić piše da usled srpskog nacionalnog ponosa srpska vlada
ne prima ponudu mađarske vlade da garantuje i za srpsku železnicu. On će, dakle, sada
staviti predlog da se dve pruge sjedine i da dve vlade garantuju svaka po pola, čime bi na
Srbiju otpalo mnogo manje. – Zatim posle pola sata produžujem prema Beču.

6. maj
Ujutro stižem u Beč i odlazim Bajstu. Kaže da prema primljenim vestima ruski uticaj
u Beogradu raste.177 Na ovo mu odgovaram da te vesti potiču od Longvorta, koji se odmah
uplaši, a inače je obično i loše informisan. Govori i o železnici, neodređeno kao što uvek
običava, postojaće i srpska pruga, Srbi neka se ne uznemiravaju, ali je bosanska preko
potrebna, itd. – Preporučujem mu da Hadiju, ako bi došao kod njega, ljubazno primi. –
Govorim sa sekretarom Vranicanijem i preporučujem i njemu Hadiju, naročito da ga
 187

pozove na Bajstove soare-e. – Na molbu za produženje odsustva dobijam rešenje kojim mi

se odsustvo produžuje do 20. maja.
Za vreme ručka (s Belom Orcijem u jednom restoranu) upoznajem se s banom
Rauhom. On skreće pažnju Orciju naročito na jednu stvar, naime da je u planu izgradnja
železnice iz Zemuna preko Granice i, da bi izbegli odobrenje i garantiju mađarske vlade,
Ministarstvo rata namerava da izgradi ovu prugu bez garantije, ali će dati u zalog šume,
koje će zbog toga biti posečene. Ovaj plan je već sasvim gotov, čeka samo carevu potvrdu.

7. maj
Idem kod Bele Orcija. Mnogo govori o onome što je juče čuo od Rauha. Već je
povodom toga telegrafisao Andrašiju i odlučno rekao Bajstu da se on u ime mađarske
vlade protivi ovom planu; što se Bajstu do te mere nije svidelo da će doći u Budim radi
pretresanja tog pitanja. – Govorim s Gagerom o pitanju pošte, veruje da će u Beču kod
Rajhsrata proći do 1. juna, dana kada bi ugovor sklopljen sa Srbijom trebalo da stupi na
snagu.

8. maj
Odlazim savetniku Benoniju u Ministartsvo pravde i molim da predmet srpske
jurisdikcije što pre uzme u rad. On tvrdi da je kod njega već prošao i sad treba da je na
potpisu kod samog ministra. – Mijatović me je juče posetio i danas sam mu uzvratio
posetu. Prvi put sam s njim duže govorio. Veoma je razuman čovek, i trezveno misli.

9. maj
Posećujem Simku u Malfetovom zavodu za vaspitanje, da bih zatim mogao odneti
vest o njoj Katarini. – Odlazim ministru trgovine Pleneru, s kojim razgovaram samo
kratko, i načelniku odeljenja Pretišu, s kojim poduže razgovaram. Pominjem mu stvar
jurisdikcije, koja će doći i ovamo na mišljenje, a zatim regulisanje graničnih tarifa.
Nastojim da pokažem korisnost toga po nas i kažem da bi bilo najbolje poslati nekoliko
stručnjaka u Beograd da prouče ovo pitanje. Odgovara da je to veoma umesan predlog, ali
pošto stvar interesuje uglavnom mađarsku vladu, najbolje je da se njoj obratim.

10. maj
Ujutro odlazim Šandoru Ulmanu, tamo nalazim Fedora Nikolića, koji je jutros
stigao. Čita jedno svoje pismo koje je pisao Blaznavcu, o kome je govorio već u svom
pismu, na koje moli što skoriji odgovor. – Odlazim Beli Orciju, kaže da su dobili vest da
će princ Napoleon iz Zagreba, gde se sada nalazi, otići i u Beograd. Preporučujem da ovo
odmah šifrovanim telegramom javi Teodoroviću. – Ministra sam rata tražio nekoliko puta,
ali ga nikada nisam mogao naći. Najzad sam otišao pukovniku Kenigu i njemu preporučio
Čučkovića, koji je podneo molbu za neke olakšice.
 188

11. maj
Posećujem Vodianera, naravno razgovaramo o železnici. On me upozorava na jednu
okolnost, naime da tarife na priključnom delu pruge na turskoj teritoriji ne budu više nego
na bosanskoj pruzi, što mađarska vlada treba da izdejstvuje kod Porte. – Ministar se Beke
pred više njih tako povoljno izjasnio o meni da sam otišao da ga posetim. Primio me vrlo
ljubazno, dugo smo razgovarali o istočnim stvarima.

12. maj
Odlazim u Peštu. Uveče stvarno priređujemo planiranu večeru. Prisutna je i Vilma
Betlen, igramo sve do pet časova. Dok sam bio u Beču moja želja za ženidbom, koja i
onako nije bila veoma jaka, sasvim je prošla i sad sam opet pri svojoj staroj odluci da se
ne ženim.

13. maj
Dobijam izveštaj od Maurija.

14. maj
Odlazim Andrašiju, koji je pozvao k sebi i Holana. Tu zajedno nadugačko
razgovaramo o železnici, i Andraši poverava Holanu da u njegovo ime piše Bajstu i da ga
pozove da nastoji privoliti Portu da za izgradnju vezne pruge do srpske granice da
koncesiju i garantiju istom Društvu koje gradi mađarsko-srpski deo pruge, i to pod istim
uslovima kao za bosansku prugu, pa da ona bude gotova u isto vreme kada bude završena
pruga Beograd–Aleksinac.

15. maj
Odlazim državnom sekretaru Feštu i molim ga ukoliko je ikako moguće da 1. juna
stupi na snagu konvencija o pošti. Govoriće s Goroveom. Što se tiče trgovinskog ugovora
obećava da će poslati u Beograd nekoga koji će izučiti tamošnje prilike. – Dolazi Sendi sa
spisima za uknjižbu, pošto međutim Demelić još nije poslao punomoć za podizanje novca
odlazimo u Štedionicu i podižemo samo višak, tj. 15.000 forinti, 35.000 forinti ostaje za
izmirenje Demelićevog potraživanja. – Govorim s Goroveom. Obećava da čak ako
Parlament i ne bi ratifikovao poštanski sporazum on će ga 1. juna administrativnim putem
sprovesti, a tako će isto poslati nekoga dole zbog trgovinskog ugovora.

16. maj
Ponovo putujem u Beč i odmah idem kod Demelića. Poslao je već potrebne spise u
Peštu.
 189

17. maj
Odlazim savetniku u Ministarstvu trgovine Harvatu (Charwat) kome će doći predmet
jurisdikcije. Obećava da će isti veoma brzo rešiti i da će biti liberalni. Ovaj predmet je još
uvek u Ministarstvu pravde.

18. maj
Posećujem Kanica. On izlazi s molbom da bi voleo da proputuje Bosnu, kao i Srbiju,
međutim u Beču slabo dobija pomoć, ako bi, dakle, bilo moguće da mu je izdejstvujem
kod mađarske vlade ili Akademije. Dalje me moli da ako doznam nešto što je interesantno
u odnosu na stvari u Srbiji neka mu javim i on će to objaviti u bečkim listovima. Za obe
mu stvari obećavam da ću razmisliti o mogućnostima. – Fedor Nikolić dobio je od
Blaznavca odgovor na svoje pismo, u njemu (Blaznavac) piše da u pogledu železničkog
poduhvata hoće da stupi u vezu s mađarskom vladom. Po njemu, stvar bi se mogla
najbolje izvesti tako da Srbija garantuje za svoju železnicu, a mađarska vlada, ako drukčije
ne može, za veznu prugu preko turske teritorije. – Idem kod Bajsta.
a) U pogledu srpske železnice kaže da to i on želi i da je najpametnije da u toj
stvari srpska i mađarska vlada stupe u vezu.
b) O bosanskom se pitanju veoma neodređeno izjašnjava, kaže da treba delovati
umirujuće.
c) U pogledu jurisdikcije molim ga da požuri, obećava da s njegove strane neće biti
zaostajanja, jer i on hoće sasvim da je se odrekne.
d) Pominjem još da bi bilo dobro kada bi se bečki listovi odnosili manje grubo i s
više simpatije prema Srbima i uopšte prema hrišćanima. I on smatra da bi to bilo dobro, ali
tvrdi da vlada ima veoma malo uticaja na velike listove.
Potražio sam Belu Orcija i rekao mu o čemu sam govorio s Bajstom. I njemu sam
skrenuo pažnju na novine, i u vezi s tim napomenuo da bi se možda mogao upotrebiti
Kanic, koji sa više listova održava veoma dobre odnose. – Na kraju svog bečkog sejour-a
treba da pomenem svoj odnos sa Mari Rabatinski. I posle njenog hladnog držanja svaki
sam dan odlazio k njoj i dao takav obrt stvari kao da mi je žao što hoće da raskine naš
odnos. I ona se, zatim, sve više zagrejavala, na šta sam ja postao uzdržljiviji, najzad smo
se, međutim, oboje ponovo sreli i u poslednja dva dana obnovili naš odnos. Isplatila je
svoje dugove i, ako ne bi stajalo više novaca, ne bih mario da ovaj odnos i dalje potraje,
iako baš nisam zaljubljen i samo može da deluje na moja čula. Tako smo se, dakle, rastali
u veoma dobrim odnosima, obećala je da će me posetiti u Beogradu.

19. maj
Putujem u Peštu. Pošto su stigli Demelićevi spisi, ml. Kerler podiže za račun
Demelića novac, 30.000 forinti i vraća nam našu obligaciju. Preostalih 5.000 forinti
stavljamo u štedionicu.
 190

20. maj
Ručam kod Andrašija, još se poslednji put dogovaramo o poslovima. Upozorava me
naročito na to da nastojim da privolim Srbe da se već jednom odlučno izjasne, hoće li
otvoreno da budu s nama ili ne, jer oni hoće samo da izvuku korist od našeg prijateljstva, a
ništa ne čine. – Odlazim Etvešu, preporučujem mu da podrži Kanica. Obećava da će još
danas izneti stvar u ministarskom savetu, a inače će preduzeti korake i kod Akademije.
Godišnje bi mu bilo potrebno 5–6000 forinti.

21. maj
Iz Beča je došao Fedor Nikolić. Kaže da se nagodio s Vodianerom, za mene je
obezbeđeno 50.000 forinti ako uspe poduhvat sa železnicom. Zatim smo potražili Lonjaija
i Andrašija i pročitali im Blaznavčevo pismo. Ovaj plan je izvodljiv, uz izvesne
modalitete. Andraši mi poverava da u Beogradu podržim Državne železnice i Nikolića. –
Ceo dan obavljam posete i vršim nabavke, nekoliko mojih boljih poznanika priređuju mi
ručak.

22. maj
Polazim iz Pešte brodom. Upoznaje se sa mnom izvesni Speltetić, koji je za vreme
revolucije poznavao Longvorta, dugo živeo u Americi a sada stanuje u Promontoru. I
Miletić je na brodu. Razgovaram s njim. Kaže da će, pošto je protiv njegovog izbora u
toku istraga, nastupiti u Novom Sadu.

23. maj
U Novom Sadu na brod se penje Orešković, koji je proputovao Hrvatsku, Dalmaciju
i Crnu Goru, samo ne znam u kom cilju. I Kampo dolazi na brod na nekoliko minuta, jer
još ostaje u Novom Sadu, kuda je došao na nekoliko dana da se zabavlja. U podne stižem
u Beograd. – Teodorović mi saopštava da je i vlada već nezadovoljna s Omladinom, a
narod je jako neraspoložen protiv nje, a isto tako i protiv Miletića. Kaljević se ovih dana
ženi i namerava da uzme za svedoke Miletića i Vladu Jovanovića, pošto se to doznalo
građani se spremaju da demonstriraju protiv njih. Ne može se zapaziti ni ruski uticaj. – Još
isto veče posećujem Joaninija.

24. maj
Idem kod Milivoja. Kazujem mu kako stoji stvar jurisdikcije, pošte i trgovinskog
ugovora. Govorimo i o železnici. Insinuiram mu da Vatman i njegov bankar nisu solidni
preduzimači. – I on pominje Miletića, voleo bi da on ne dođe. – Odlazim i Ristiću. I on me
veoma ljubazno prima. Izjašnjava se energično protiv Miletića, tvrdi da vlada nije poverila
Oreškoviću nikakvu misiju. Budući da je to prva poseta, nisam hteo da se dublje upuštam
 191

u stvari. – Po podne sam proveo s Joaninijevima u Košutnjaku, a zatim sam posetio

nekoliko kolega.

25. maj
Pozvao sam Miloša Popovića, potvrđuje ono isto što je rekao Teodorović. Podstičem
ga da samo agituje protiv Miletića, a ako dođe ovamo neka demonstriraju protiv njega. –
Kako me obaveštavaju, Miletić je ipak prešao u Beograd, čak je otišao u pratnji Kaljevića
i u pozorište, ali ga niko nije primetio. Odseo je u nekoj novoj gostionici jer mu hotelijer
„Srpskog kralja“ nije hteo dati konak. – Uveče je kod Rozenovih bilo veliko muzičko
veče. Rozenova žena, Joanini i par Milovuk su svirali, a Engelhartova i Joaninijeva žena
su pevale. Bilo je prisutno i više Srba.

26. maj
Idem Milivoju.
a) Peštanski listovi su javili da je kr. Sudbeni sto izrekao presudu o puštanju
Karađorđevića na slobodu. On to smatra zabrinjavajućim, jer služi samo kao za
pothranjivanje intriga protiv dobrih odnosa koji postoje među nama. Kažem mu da još
preostaje Sto sedmorice i da ću pisati ministru pravde.
b) Govorimo o Miletiću. Kaže da je hteo da poseti Ristića, koji mu je odgovorio da
ga ne može primiti pre nego što govori s Blaznavcem. Raspitao se, dakle, i kod njega
(Milivoja) da li bi ga primio, na šta je on odgovorio da je od 2 sata nadalje obično kod
kuće, pa je moguće da će još danas doći.
c) Govorili smo o železnici. Rekao sam da je mađarska vlada na strani Državnih
železnica. I on njih smatra za najsolidniju kompaniju, ja mu još napominjem da, pošto
Državne železnice ne mogu da grade u inostranstvu, za Srbiju je najpovoljnije Nikolićevo
društvo, koje je u vezi s Državnim železnicama. Još sam pomenuo da je danas bio kod
mene direktor Franko-mađarske banke Hercl, koji bi takođe hteo da dobije železnicu,
međutim, barem ja ovo nikako ne mogu preporučiti. – U to su prijavili Miletića i ja sam
otišao, pozvavši Milivoja da mi posle kaže šta je s njim razgovarao.

27. maj
Jutros u 6 časova došla je mama s Melisom i ovde će provesti nekoliko nedelja. –
Budući da je Spasovdan morao sam učestvovati u litijama u dvoru, što je po ovoj velikoj
vrućini bilo vrlo neprijatno. – Činim posetu kneževoj majci. Isto tako i Hadiji, koji
obnavlja svoje obećanje dato Teodoroviću da je u kneževom dvoru spreman da služi
austrijskim interesima.

28. maj
Pišem ministru pravde Horvatu i molim ga da nastoji da Sto sedmorice ne potvrdi
 192

presudu kr. Sudbenog stola, kojom je Karađorđeviću dozvoljeno da se iz slobode brani. –

S mamom i Melisom činim posete kolegama. – Teodorović me obaveštava o Miletiću,
danas je otišao, do broda ga je ispratila nevelika grupa, u kojoj su bili Kujundžić, Geršić,
Kaljević, i tamo su tri puta uzviknuli živeo. Veče pre toga večerali su u jednoj gostioni, ali
pored njih i više članova protivničke stranke kako bi i na najmanju demonstraciju
odgovorili protivdemonstracijom.

29. maj
Fedor Nikolić je juče stigao i danas me posetio. Nastojaćemo na svaki način da stvar
železnice po mogućnosti krene napred. – Dolazi mi Jakšić, koga je poslao ministar
finansija, i pita šta će zapravo želeti lica koja šalje Gorove. Odgovaram da će proučavati
carinske prilike. U razgovoru doznajem da bi srpska vlada našu carinu na srpske produkte
želela da snizi na 1/6. Kažem da će to ići teško, ali svako sniženje s naše strane usloviće
sniženje s njihove strane na naše produkte. – Ponovo me posećuje Levi u stvari Jevreja.
Bodrim ga da samo imaju strpljenja i da će srpska vlada sigurno ispuniti njihove želje. 178 –
Dobijam telegram od bavarskog konzula u Pešti Vodianera, u kome me obaveštava da će
bavarski knez Oto prekosutra stići u Beograd i moli da se pobrinem za njegov smeštaj.

30. maj
Dolazi mi Nikolić i saopštava jedno Ulmanovo pismo, u kome piše da jedan novi
konzorcijum hoće da podnese molbu za srpsku železnicu, dalje da Andraši više ne prima
Vatmana, da je na Andrašijevu intervenciju već u Istanbul otišlo službeno pismo kojim se
odlučno zahteva veza, najzad da bi bilo vrlo dobro kada bi se srpska vlada što pre izjasnila
da koncesiju daje Nikoliću, ili uopšte ili s prioritetom pod istim uslovima, da bi zatim
Vodianer 3. juna mogao shodno tome istupiti na skupštini Štatsbana. – Odlučujemo da
Nikolić ovo pismo jednostavno pokaže Blaznavcu.
Idem s mamom i Melisom u Zemun, posećujemo generalovu porodicu. Po podne se
vraćamo. – Nikolić ruča kod nas i govori da ima nade da dobije od Milivoja pismo koje će
njemu obezbediti prvenstvo. – Dobijam telegram od Đule Andrašija, nalaže da pozovem
sarajevskog konzula Soretića da upozori Osman-pašu na jednog Štrosmajerovog agenta
Rigondoa i da ovoga drže na oku. – U isto vreme i on saopštava da bavarski knez Oto
dolazi u Beograd i nalaže da mu budem na usluzi. – Šaljem telegram Soretiću,
poznavajući međutim njegova gledišta ne pominjem da je Rigondo Štrosmajerov agent
nego samo toliko da radi protiv Austrije. – Bila je kod mene izvesna glumica Ana
Babanek, bivša metresa Leona Beotija. Došla je u Beograd da okuša sreću u Rimajevoj
nemačkoj pozorišnoj trupi, ali ovde je takva beda da ne može da izdrži. Po podne sam je
posetio i ubrzo se predala. Stajaće me nekoliko zlatnika, ali ću je što pre ekspedovati dalje.
– Dolazi mi Milivoj.
a) Od Matića sam dobio spis, u kome polemiše s presudom kr. Sudbenog stola u
 193

Karađorđevićevom procesu i moli da ga pošaljem Horvatu. I Milivoj me moli za to, kažem

mu da sam već o toj stvari pisao Horvatu.
b) Govorimo o železnici, nastojim da srozam u njegovim očima ugled ostalih
konzorcijuma i iznosim samo Nikolićev kao jedino prihvatljiv. Uveravam ga da mađarska
vlada podržava Državne železnice i pozivam da brzo deluje.
c) Govorimo o Miletiću. Kaže da je Miletić, kada je bio kod njega, počeo time da
Mađari i u pitanju železnice obmanjuju Srbiju, na šta je Milivoj odgovorio da je uveren da
to nije istina, jer bi to bilo protiv mađarskih interesa. Uopšte, Miletić je govorio veoma
pitomo. Kada je pred njim požurivao reforme, Milivoj mu je rekao da i on hoće reforme,
ali iznad svega jednu izdvojenu179 jaku vojsku, čiji članovi da ne budu ni birači ni birani.
Ovdašnji boravak Miletićev smatra fijaskom, koji će imati odraza i na Srbe u Mađarskoj.
Inače, sada se u Novom Sadu obrazuje jedna protivmiletićevska srpska stranka, koju
pomaže i srpska vlada. Milivoj je ponovo naglasio potrebu učvršćenja prijateljstva koje
postoji među nama. Veoma je hvalio jedan članak u Vidovdanu, koji je u ovom duhu
napisan.180
Uveče idem s Melisom u cirkus, tamo su i Joaninijevi i s njima jedan Francuz po
imenu Baligo, koji je bio Kuzin sekretar. Ovaj je, kako sam od Joaninija doznao, govorio
da je Jonesko još pod Kuzom bio plaćeni špijun vlade kod crvene stranke, pa ipak se s
Bratianom okrenuo protiv Kuze. Ovim se još više srozava ionako već jedva postojeći
Joneskov ugled. Šiškin je juče s celom porodicom otputovao na 4-mesečno odsustvo.

31. maj
U podne je došao brodom bavarski knez Oto, pratili su ga njegov ađutant baron
Bronca, jedan lekar i dve sluge. Pozvao sam ga kod sebe i prepustio mu svoj stan, a ja sam
se s mamom i Melisom preselio u Teodorovićev stan. Još pre ručka učinili smo posetu
knezu Milanu, koju je ovaj u pratnji Milivoja odmah i uzvratio. Na ručak sam pozvao i
Križa. Posle ručka otišli smo u Košutnjak da pogledamo mesto ubistva i Miloševu kuću u
Topčideru. Pošto sutra brzom lađom putuje dalje, knez se rano povukao, pre toga je,
međutim, kako meni tako i Teodoroviću dao po jednu dijamantsku iglu za uspomenu, a
meni je napola obećao i orden.
Dobijam pismo od Bele Orcija, poziva me da nastojim da za 2 meseca produžim rok
koji je odredila srpska vlada za predaju projekata za železnicu, pošto je taj rok, do 20.
juna, kratak.

1. jun
Jutros je u 4 sata knez Oto s pratnjom otputovao. Naravno, otpratio sam ga do lađe. –
Odlazim Nikoliću. Kaže da je od Markovića dobio pismo, u kome ga uverava da će vladi
biti milo ako izgradnju železnice dobije tako solidno društvo kao što su to Državne
železnice, ali ne daje čvrsto obećanje. Ovaj spis treba Vodianeru, da bi se mogao
 194

legitimisati pred skupštinom Društva. – Opet je bio kod mene Levi. Govori da će se
Skupština sastati 20. ovog meseca, što ja ne verujem. Dalje, poziva me za sutra popodne u
sinagogu na pomen knezu Mihailu. – Idem kod Milivoja. Bolestan je, ne može da me
primi, zato sam potražio Ristića:
a) Saopštavam mu sadržinu Orcijevog pisma i molim da i u sopstvenom interesu
produže termin. Kaže da su već i oni uvideli da je određeno vreme jako kratko, na svaki će
način govoriti o tome sa svojim drugovima i sutra mi saopštiti rezultat.
b) Zatim me obaveštava da sazivaju Skupštinu za 20. o. m. u Kragujevcu. Skupština
će prvo odlučiti o pitanju da li su reforme potrebne, a ako jesu, onda će pristupiti
reformama. Inače veruje da sve to neće dugo trajati. Knez i cela vlada za ovo će se vreme
preseliti u Kragujevac. Pitam ga da li će nas pozvati. Odgovara da neće, jer to do sada nije
bio običaj. Na ovo je došlo do male raspre 181 u kojoj sam ja izneo mišljenje da ako cela
vlada odlazi onda bi morali da pozovu i nas, jer mi smo akreditovani kod kneza, inače
zaista samo naš turski prijatelj vredi nešto. Ovo mu se baš nije svidelo, rekao je da nas
neće pozvati jer bi inače narod govorio o stranoj presiji, a nada se da ni ja sam neću doći.
Izjasnio sam se da ovo pitanje neću izneti na tapet ako je njima to neprijatno, međutim,
voleo bih kad bi se malo evropeizirali, jer je ova zatvorenost još jako istočnjačka.
c) Govorili smo još o banci. Kaže da je već dato odobrenje s privilegijom od 3
godine, banka međutim traži 5 godina.

2. jun
Pre podne sam prisustvovao pomenu u srpskoj katedrali, a popodne u sinagozi. –
Pišem izveštaj Bajstu o raspoloženjima i o Miletiću.182 Kopiju šaljem preko Nikolića
Andrašiju. Nikolić sutra putuje u Peštu. – Hiet dolazi u posetu mami, kazuje da će za
nekoliko dana otputovati sa ženom u Pariz na oko pet nedelja. Kasnije je Joanini pomenuo
da se njemu čini da se Hiet više neće vratiti. Ako je to istina onda za to ne postoji drugi
razlog sem što je stranac, a svakog stranca hoće da uklone. – Uveče s mamom, Melisom i
Longvortovima večeram kod Joaninija. – Od Markovića dobijam pismo, obaveštava me da
je rok produžen do 1. avgusta.

3. jun
Telegrafišem sadržaj Markovićevog pisma Beli Orciju. – S mamom i Melisom činim
posetu kneževoj majci, Tomaniji i Ani, ministrima, Ristićki i Katarini. Kod Katarine
Blaznavac me pozvao u svoju sobu. Saopštava mi odgovor velikog vezira na akt srpske
vlade u pogledu železničke veze. Sve je uopšteno, i mada obećava vezu, ne govori izričito
o njenim pojedinostima. Zatim razgovaramo s Milivojem o Skupštini, kaže da će trajati
najmanje dve nedelje i uverava da će se sve dogoditi onako kako vlada hoće. Predložiće
reforme, ali samo veoma umereno, vojsku će, međutim, sasvim samostalno odvojeno
organizovati i knez će imati vlast da svu narodnu vojsku podvrgne pod vojni zakon.
 195

Namesništvo će podneti nekoliko zakonskih predloga, koje Skupština neće prihvatiti. To

je već unapred tako udešeno i čini se zato da bi Namesništvo otklonilo od sebe
odgovornost. Uopšte, po njemu, Skupštinu neće trebati huškati protiv Omladine, već
umirivati. Na kraju kaže da o svemu tome nikome ne govorim i da budem spokojan, sve
će biti sprovedeno kako je on udesio. Još ga molim da mi, ako je moguće, preda kopiju
pisma velikog vezira, da bih ga mogao poslati Andrašiju.

4. jun
Stalno pada kiša, tako da ne možemo ni da se maknemo iz sobe. Popodne mi dolazi
u posetu Joži Betlen, koji je sa sinom i sa još nekoliko oficira hteo da napravi izlet
čamcem do Oršave, ali su se zbog lošeg vremena vratili. Kasnije sam ih posetio u
gostionici. – Kasno uveče dolazi mi Hadija. Javlja da je Knićanin maknut s položaja
komandanta tvrđave i da ide u Ministarstvo. Njegovo mesto zauzeće Žabarac. Dalje, da
među poslanike koje iz Beograda šalju u Skupštinu hoće da izaberu i jednog Jevrejina i
jednog Turčina. Dalje, da su kneževa majka i baba izgleda stvarno proruski nastrojene, ali
on pazi da ne bi ništa uradile. Na kraju mi nudi svoje usluge i za dalje, a ja ga uveravam u
zahvalnost Ministarstva. Još saopštava da knez putuje u sredu u unutrašnjost, a žene
nekoliko dana kasnije u inostranstvo.

5. jun
Nastavljam posete s mamom i Melisom, s namerom da odemo svima koji su zimus
bili kod mene na svečanim večerama. Između ostalog bili smo i kod Simićevih, oni su
odmah pozvali mamu i Melisu na Đokino venčanje s Julkom Pržić i na bal, koji se održava
sutra. Melisa će i otići. Za to vreme bila je kod nas kneževa majka i ostavila kartu. – Ristić
s ženom uzvraća posetu. Ristić govori o krađi arsenika, već je sedam lica uhapšeno i
izgleda da su Novosađani. Dalje pominje da je Orešković bio u Zagrebu kod generala
Vagnera i da se čini da oni rade u interesu bečke reakcije.
Okoličanji piše da urednik Napretka Grujić sad već uviđa da Namesništvo nije sa
Omladinom i sa Miletićevom strankom. Moli me da mu predložim nekoga ko bi mogao
izdavati jedan srpski list subvencionisan od strane vlade. – Jedinstvo opet donosi članke o
Austriji i o Mađarskoj. Ako i nisu baš u jako neprijateljskom tonu ipak se iz svakog reda
vidi zluradost zbog teškoća s kojima moramo da se borimo. Govoriću zbog toga s
namesnicima. – Milivoj šalje kopiju odgovora Aali-paše. Šaljem je Andrašiju i u isto
vreme pišem izveštaj, u kome molim da u Istanbulu što je moguće energičnije urgira stvari
železnice. Skrećem mu pažnju na sastanak Vagner–Orešković, koji izgleda dokazuje to da
Štrosmajerova stranka, čiji je agent Orešković, hoće da stupi u savez s bečkom
reakcijom.182a

6. jun
 196

U deset časova odlazim s Melisom kod Simićevih. Skupilo se jako mnogo ljudi.
Odande svi odlazimo nevestinoj kući, zatim u crkvu, gde se venčanje obavlja sa velikom
pompom. Pošto smo još ispratili mladence do kuće Simićevih, razilazimo se. – Pišem
Dežeu Silađiju, sekretaru ministra Horvata, i molim i njega da se Karađorđević ne pusti na
slobodu. – Uveče s Melisom i Teodorovićem idem na bal Simićevih, gde ostajemo do 1
časa po ponoći. Od mojih kolega niko nije bio pozvan, iz konzularnih krugova samo
Kampo, ali ni on nije došao.

7. jun
Nastavljam posete s mamom i Melisom, između ostalih razgledaćemo i tvrđavu.
Đula Šmirer, ministarski sekretar kod Gorovea piše da će 15. doći u Beograd da vrši
proučavanja u vezi sa ugovorom o železnici. S njim dolazi koncipijent Gustav Emih.

8. jun
Dobijam od Vajsta depešu u kojoj mi saopštava da je Portu već pozvao da da
odobrenje inženjeru Štatsbana da može izvršiti prethodne radove da turskoj teritoriji.
Prilaže kopiju pisma koje mu je uputio Andraši, kopija je poslata i Prokešu, prema ovom
pismu – kako smo to prilikom mog boravka u Budimu zajedno utanačili – od Porte se traži
veza na prugu i da za nju izda Štatsbanu odobrenje. Dalje Bajst piše da, prema njegovim
obaveštenjima, za izgradnju pruge u Srbiji pored Štatsbana konkuriše i Franko-austrijska
banka (to je konzorcijum koji zastupa Vatman), i to je Društvo, kako ono tvrdi, dobilo od
srpske vlade uveravanja da će njegove propozicije biti prihvaćene kao osnova za
koncesiju; Bajst preporučuje da stvar ovog Društva, po mogućnosti, podržim kod srpske
vlade. – Ovo je bez sumnje Vatmanovo delo, ali mi ćemo ga već nadmudriti. Bajstova
preporuka tako je neodređena da ne obavezuje ni na šta. – Odlazim Blaznavcu:
a) Saopštavam mu Šmirerovo pismo i molim ga da preduzme korake da bi mu, ako
dođe, podaci stajali na raspolaganju. Obećava da će to učiniti.
b) Što se tiče Bajstove depeše, stvar iznosim tako kao da sam kopiju Andrašijevog
pisma dobio od samog Andrašija, pa mu predajem da ga pročita. Dalje mu kazujem da
sam još dobio pismo od Andrašija, u kome saopštava da Vatman u Beču agituje protiv
Štatsbana i govori da on poseduje izvesna obećanja srpske vlade. Blaznavac odlučno tvrdi
da Vatman ništa tome slično nema, štaviše njemu se baš ne sviđa, jer je i ovde govorio
protiv Štatsbana a u Pešti je, kako doznaje, govorio da srpska vlada neće Štatsban. On
(Milivoj), pak, isključivo Štatsban smatra solidnim preduzećem.
c) Pokazujem mu Jedinstvo i molim ga da preduzme korake da se našim teškoćama
ne raduje upravo poslužbeni list. Izgleda veoma ljut i obećava da će i u tom pogledu
napraviti red.
d) Posle toga kaže da knez i Namesništvo sutra putuju u Kragujevac. Govori o
izborima za Skupštinu koji su juče održani u Beogradu. Stranka Omladine učinila je sve
 197

da se izaberu Milovan Janković i Vladimir Jovanović, i u tom se cilju poslužila i

lukavstvom i nasiljem. Sada građanstvo hoće da protiv ovoga protestuje. Jedan oficir je
agitovao za Milovana. Milivoj je naredio da se odmah uhapsi, ali pošto se utvrdilo da je
bio zaveden od strane Kujundžića nije ga, kako je nameravao, otpustio iz službe, nego je
samo izdao naređenje da se zatvori i zatim premesti. – Mami su došli u posetu Tomanija,
Katarina i Milivoj, a po podne general s porodicom. – Odlazim Ristiću da se oprostim od
njega. Govori o izborima. Svih su 8 beogradskih poslanika pristalice vlade. Milovan je
dobio samo 80 glasova od 800, a i od ovih mnogi nisu ispravni. I u zemlji su izbori ispali
povoljno po vladu moralni je poraz Milovana i njegovih drugova potpun. – Juče je bio kod
mene glavni inženjer Štatsbana Džon sa sekretarom Morengom. Džon je već iztrasirao
devet milja, našao je kraći put i nada se da će biti jevtinije nego što je mislio. Ovo je
saopštio i Milivoju. – Dobijam telegram od Nikolića s pitanjima da li se inženjer Vinter
već vratio kući, da li će pruga doista biti kruševačka i da li je vlada voljna da planove tog
Vintera preda njegovom inženjeru. Pošto sam skoro bio kod Milivoja nisam ga hteo
ponovo potražiti, pa sam zato poslao Teodorovića. Odgovor je taj da je Vagner ovde i da
je dobio naređenje da Džonu da sva moguća obaveštenja, redovne planove Vinter nije
pravio, a ne mogu predati ni njegove beleške pošto su Vintera već stavili na raspolaganje
Vatmanu, međutim, jednom rečju treba sve da učini za Džona. Pruga će ići prema
Kruševcu. Sve sam ovo telegrafski dostavio Nikoliću. – Treba još da napomenem da mi je
Milivoj danas predao jedan memorandum koji je sastavio jedan njihov inženjer o
teškoćama bosanske železnice. Molio me je da ovo dostavim na ruke Vodianeru da on to,
ako nađe za shodno, objavi u listovima kako bi se bosanska pruga i na taj način
diskreditovala.

9. jun
Dobijam telegram od Nikolića, saopštava da ostaje u Beču do ponedeljka i pita zašto
kruševačka pruga. – Doznajem da je Ivanovićkin otac Franasović danas naprasno umro.
Posećujem Ivanovićku. Sahrana će biti sutra. – Dobijam pismo od Bele Orcija, u kome
saopštava da se, prema izveštajima dalmatinskog guvernera Vagnera, u Hercegovini može
bojati ozbiljnih nemira. – Dalje, Porta je odbila traženo odobrenje inženjerima Štatsbana
za izvršenje prethodnih radova. – Pišem Nikoliću, navodeći sve što znam u stvari
železnice i izražavajući mišljenje da ovde stvar dobro stoji. Skrećem mu pažnju na
Orcijevo saopštenje i pozivam da sada nastoji da privoli našu vladu na energične korake.
Insinuiram mu da bi možda bilo dobro poslati mene u ovoj stvari u Istanbul. Šaljem mu
memorandum dobijen od Milivoja za Vodianera, da ga upotrebi u ukazanoj prilici. –
Pišem Andrašiju, saopštavam mu Orcijev izveštaj o odrečnom odgovoru Porte i molim da
energično istupi. U isto vreme šaljem Bajstov telegram u kome se zauzima za Franko-
austrijsku banku, da Andraši vidi Bajstov versalitet.
 198

10. jun
Pozvao sam Miloša Popovića i saopštio mu da bi mađarska vlada htela da izdaje neki
srpski list, pa da li zna neku pogodnu ličnost među našim Srbima. Sad ne zna nikoga, ali
će potražiti. Ovo ću napisati Okoličanjiju. U isto vreme požurujem 250 forinti za
Vidovdan, koji još nisu stigli. Nikolić telegrafiše i pita da li sam dobio napismeno da se
produžuje rok za predaju železničkih projekata. Odmah mu telegrafski odgovaram da
jesam, do 13. avgusta i da sam Orcija već obavestio. – Odlazim na sahranu starog
Franasovića, na koju je došao sav konzularni kor sa izuzetkom Rusa i Grka. Pre podne su
mnogi uzvratili mami posetu, tako da su do 1 časa neprekidno izlazili i ulazili. – Pišem
izveštaj Bajstu o beogradskim izborima i o porazu Omladine.

11. jun
Dobijam pismo od Fedora Nikolića, moli me da saznam da li se srpska vlada zaista
odlučila za kruševačku prugu, jer ako jeste onda bi shodno tome izdao uputstva Džonu.

12. jun
Činimo još nekoliko preostalih poseta s mamom i Melisom i tako smo bili kod
svakoga ko je zimus dolazio na moje večernje svečanosti. – Dolazi mi Hercl i kaže da je
banka koju je on osnovao konačno odobrena, sa privilegijom za 5 godina. Ovo sam inače
već znao od ministra finansija. Dalje kaže da će na prvu glavnu skupštinu ovih dana doći i
Ede Karolji. Govori i o železnici. Ja se u ovoj stvari izjašnjavam vrlo oprezno, da ne odam
da sam na strani Nikolića, ali izgleda da on to već sluti. – Pišem Beli Orciju. Skrećem mu
pažnju na generala Vagnera, koji verovatno radi sa Štrosmajerovom strankom u interesu
bečke reakcije, kao što sam to i Andrašiju napisao. Molim da budu odlučni kod Porte u
stvari železnice, inače ova važna pruga neće moći biti ostvarena. Šaljem mu jedan
memorandum objavljen u Zemunu, koji govori u interesu jedne železnice od Oršave pa
duž cele Granice, sa prolazom, dakle, kroz Zemun, istupajući otvoreno protiv pruge
Kikinda–Beograd i protiv mađarskih interesa. Molim ga da ovo saopšti Andrašiju. Na
kraju mu preporučujem Hadiju, koga sam uputio njemu budući da Bajst sada nije u Beču, i
kažem kako se ponudio da služi Austriji, pa molim da ga ljubazno prime. – Ministarstvo
spoljnih poslova iz Beča javlja da je Ministarstvo rata odbilo molbu Čučkoviću, koji je
želeo da bude primljen u redove vojske. – Piše Prokeš, u veoma prijateljskom tonu, i moli
da ga obavestim o novosadskim agitacijama.

13. jun
Bio je kod mene novinar Rozen. Kaže, između ostalog, da ministar unutrašnjih dela
Milojković nije u Vidovdanu dozvolio objavljivanje jednog njegovog članka protiv
miletićanstva, iz čega se vidi da je ne samo Matić nego i Milojković uz Omladinu. U
Zastavi je bio jedan članak u kome se napada Vidovdan i otvoreno iznosi da mu mađarska
 199

vlada daje subvenciju.183 Ovo bi bilo najbolje prećutati. – S mamom i Melisom idem da se
oprostimo od kneževe majke, koja prekosutra ujutro putuje u Beč. Prima nas veoma
ljubazno.

14. jun
Odlazim ministru Markoviću i pitam ga za kruševačku prugu. On kaže da ovo još
nije odluka, ali je oni smatraju kao povoljniju jer je za 2 i 3/4 milje kraća od aleksinačke, a
i jevtinija je. – Tražio me je Hadija, ali me nije našao. Posle toga je Teodorović otišao k
njemu i on mu je pokazao jedan koncept na francuskom jeziku, koji predstavlja instrukcije
starateljstva knezu (sigurno ih je sastavlo Hiet) i u kome se opominje da bude učtiv prema
svakome, da vredno uči, kako bi time doprineo interesima Srbije, koja je barjaktar
južnoslovenskih ideja, i budući da Srbija nije vojnička zemlja neka često ide u
građanskom odelu. – Pismenu preporuku Orciju za Hadiju poslaću za njim poštom. –
Ručam s mamom i Melisom kod Engelhartovih. Posle ručka razgovaram s Engelhartom o
stvari železnice. Izjavljuje da, doduše, nema pravo mešanja u ovu stvar ali ima izvesne
instrukcije da bude na strani srpske pruge. – Pišem Nikoliću i saopštavam mu
Markovićevu izjavu o kruševačkoj železnici.

15. jun
Došli su Šmirer i Emih. Odmah sam ih odveo kod ministra finansija, koji daje nalog
da im se daju sva potrebna obaveštenja, kako u njegovom Ministarstvu tako i kod carine.
Javljam Goroveu da su stigli njegovi izaslanici i u isto ga vreme molim da nastoji da
poštanski ugovor 1. jula može stupiti na snagu.

16. jun
Dolazi grof Ede Karolji sa dva direktorska savetnika Franko banke (Bošan i Lanji) i
s inženjerom Krajterom. Danas održava prvu glavnu skupštinu konačno odobrene Srpske
banke. U isto vreme hoće da, udruženi sa Srpskom bankom, traže železničku aneksiju
ovde i u Mađarskoj. Karolji kaže da su već predali u Budimu projekt za prugu Kikinda–
Beograd i čvrsto veruje da će je i dobiti. – Moraću da radim protiv toga.
Dolaze k meni od strane Štatsbana inženjeri Morengo i Furnije. Potonji donosi od
Nikolića pismo, u kome piše da u Srbiju ide jedno mnoštvo inženjera, koji će proučavati
obe pruge (Aleksinac i Kruševac), zatim će i u Turskoj pogledati kako stoje stvari sa
prugom, doduše samo privatno, pošto je Porta odbila odobrenje na svojoj teritoriji.
Saopštava mi da je jedan od direktora Štatsbana otišao sa izvesnom sumom novaca u
Carigrad da tamo pregovara. Na kraju piše da je memorandum predao Ulmanu na
korišćenje i da će govoriti s Andrašijem što se tiče mog slanja u Istanbul. – Posle smo se
dogovorili s Furnijeom o mogućnosti njihovog puta u Albaniju, predlažem plan da,
opisujući ih kao geologe, izdejstvujem za njih bujurdulu od vrhovnog namesnika u
 200

Ruščuku. Pošto im se ovo svidelo, odmah i pišem Konzulatu u Ruščuk. – Telegrafišem

Nikoliću, obaveštavam ga o Karoljijevom dolasku i njegovim planovima u pogledu
železnice, pozivajući ga da dođe ovamo. – Idem sa Šmirerom i Emihom u Ministarstvo,
gde im Mijatović i Stanišić daju obaveštenja o železničkim tarifama. – Dobijam 250
forinti za Vidovdan i predajem ih još istog dana Popoviću. – Uveče s mamom, Melisom i s
Longvortovima večeram kod Rozena.

17. jun
Jutros smo više nas iz konzularnog kora (ja s Melisom) otišli na Avalu i proveli tamo
ceo dan. Bio je tamo i Križ sa ženom. – Po povratku odlazim Edi Karoljiju. Kaže da su
održali osnivačku skupštinu banke i tako su s time gotovi. Udružili su se sa Srpskom
bankom i u pogledu železnice i sada će se ona obratiti srpskoj vladi. Ispočetka su se Srbi
ustezali, jer se većinom nalaze u Nikolićevom konzorcijumu, međutim, posle su im
objasnili da tamo mogu biti kao privatna lica ali da treba da idu sa bankom. – Govore da
su Jovu Boškovića zbog prijateljstva pokazanog prema Miletiću otpustili s položaja
kneževog učitelja. Dalje, da će Gavrilović podneti ostavku, umesto njega Stevča bi postao
namesnik, da će kao Milojkovića na ministarskom položaju zameniti Filip Hristić, a i
Marković da bi prestao biti ministar. – Bela Orci piše i saopštava da se Porta ne odriče
bosanske pruge kao glavne železničke linije, ne protivi se srpskoj pruzi ali tvrdi da srpska
vlada još nije ni stupila u vezu s njom. – Dalje mi poverljivo javlja da prema Prokešovom
izveštaju Porta zabrinuto posmatra moje držanje u Beogradu u pogledu Bosne, pa me Orci
stoga moli da s bosanskim planom postupam samo oprezno. Dobijam od Soretića izveštaj,
po kome je u Bosni doduše sve mirno ali je narod jako nezadovoljan.

18. jun
Šmirer i Emih su celo pre podne kod mene. Dajem im podatke iz carinskih izvoda
koje sam obradio. Kažu da su pregledali novu tarifu koja se priprema, ali je ona toliko
visoka da ukoliko je budu takvu primili onda mi ništa ne možemo učiniti. I sam je
Mijatović uvideo da se ovako nikuda ne može dospeti. Prvi uslov bi, dakle, bio da se cela
osnova izmeni i da se projektovane stavke snize. Zatim bi se stvar možda mogla izneti
pred neku mešovitu komisiju, koja bi zasedala u Pešti. – Danas ruča kod mene Ede
Karolji. Svojim uobičajenim bramarbasiranjem priča da on smatra skoro sasvim sigurnim
da će banka dobiti železnicu, a ako baš bude trebalo već će se nagoditi s Nikolićem. –
Sutra će otputovati. – Posećuje me Bogićević, sekretar srpske agencije u Istanbulu. Kaže
da će Prokeš verovatno ići na odsustvo. – Pišem Andrašiju i Lonjaiju, saopštavam im kako
Karolji hoće da preotme Štatsbanu železnicu i molim da se izjasne da li su još za Štatsban.

19. jun
Rano ujutro dolaze Šmirer i Emih i sve do podne govore s čitavim mnoštvom
 201

trgovaca koje sam pozvao ovamo. Među ostalima bio je tu i stari Andrejević. – Obratio
sam mu se u vezi sa železnicom, budući da je potpredsednik Srpske banke. Izgleda da se
stidi zbog cele stvari, tvrdi da su oni uz Nikolića ali se nisu mogli izvući od banke, a sada
vidi da Franko-mađarska banka hoće samo da šićari i oni je kod srpske vlade neće
pomagati. Ja mu, za uzvrat, kažem kako mogu službeno da tvrdim da će prugu Kikinda–
Beograd dobiti Štatsban. Veoma ga podstičem protiv Karoljijevog projekta. – Pošto su
završili svoja ispitivanja, Šmirer i Emih danas odlaze. Šmirer je pre dao neke primedbe o
uslovima i modalitetima carinskog ugovora koji se ima sklopiti sa Srbijom. – Gustiju
Đeneu šaljem štednu knjižicu sa 5000 forinti da njome isplati jednu moju menicu na 5000
forinti kod jedne peštanske štedionice, kojoj ovih dana ističe rok plaćanja.

20. jun
Dobijam pismo od Maurija, u kome javlja da se kod njega pojavio Milivojev
izaslanik, izvesni Živković, koji je došao radi ispitivanja delatnosti poslednjeg od braće
Radovanovića, koji boravi u okolini Ruščuka. On mu je i bio na pomoći. – Posećuje me
Orešković. Dugo razgovaramo o njegovom putu po Hrvatskoj i Dalmaciji. Kako kaže, u
Dalmaciji vlada gledište da Mađari ne žele priključenje Dalmacije Hrvatskoj, i za to bi tek
godinama kasnije bili voljni, kada su Hrvatsku već pomađarili. Na ovo primećujem da
samo zlonamernost ili budalaština može da poveruje u ovu, Mađarima imputiranu nameru,
i da se jasno vidi da to potiče od bečke reakcije i od Štrosmajerove stranke, koje na ovaj
način hoće da nas depopularišu. Na ovo i nije znao šta da odgovori, i sada još više verujem
da je on sada u Štrosmajerovoj službi i da, možda, ide pod ruku sa bečkom vojnom
reakcijom. – Pišem Beli Orciju, u odgovoru na njegovo pismo, umirujem ga u pogledu
bosanskog pitanja, utoliko što sada nema ni prilike da se o njemu govori.

21. jun
Idem s mamom i Melisom u Zemun. Među ostalima posećujem advokata Ivića,
veliki je Južni Sloven i mađarski neprijatelj, piskara i u praškoj Politici i glavni je motor
železničkog pitanja u Granici. Baš zbog toga sam bio veoma ljubazan prema njemu. Po
podne se vraćamo kući. – Fedor Nikolić javlja telegramom da sada ne može doći, a veruje
da i nije potrebno jer se nada da ću ja sve urediti. Šalje na odobrenje uzorak pisma koje
treba da napiše Andrašiju, u kome ga poziva da me pošalje u Istanbul u vezi sa
železnicom. – Pišem Bajstu izveštaj o Šmirerovom radu na carinskom pitanju i o
novoosnovanoj banci, pa ga šaljem i Goroveu. – Uveče zajedno s mamom i Melisom
večeram kod Joaninijevih. – Danas sam u dva maha telegrafisao Nikoliću da na svaki
način dođe, kasno u noć dobio sam odgovor da ne može doći pre početka iduće nedelje i
da mu pišem.

22. jun
 202

Pišem Nikoliću, izlažem mu pojedinosti o postupku Ede Karoljija u stvari železnice,

kao i o čemu sam razgovarao s Andrejevićem, pa ga pozivam da hitno dođe u Beograd da
ne bi protiv nas mobilisali javno mnenje.

23. jun
Dobijam iz Beča uputstvo od Ministarstva po kome, pošto predaja pošte nije mogla
biti završena do 1. jula, treba pozvati srpsku vladu da ponovo pošalje jednog poverenika u
Peštu. – Od Ulmana je stiglo pismo Nikoliću, s napomenom da ga otvorim ukoliko on nije
ovde. To sam i uradio. U pismu Ulman piše da je veliki vezir izjavio pred Prokešom kako
se čudi da austrijska vlada preduzima korake u pogledu železnice, a srpska ne. Zbog toga
Ulman smatra da bi bilo dobro kada bi srpska vlada bila podstaknuta da preduzme takve
korake. Ovo sam već znao od Orcija, pa sam mu i odgovorio da nije istina, jer sam sâm
čitao odgovor Porte, koji je dala na poziv srpske vlade.

24. jun
Odlazim načelniku odeljenja Piroćancu, koji sada predstavlja vladu:
a) Obaveštavam ga o poštanskom pitanju, molim da što pre imenuju poverenika.
b) Saopštavam mu kao poverljivo obaveštenje izjavu velikog vezira i kažem da je
moje gledište u ovoj stvari to da srpska vlada odmah energičnije traži železničku vezu, a
zatim, pak, da mi saopšte zahteve koje su u tom cilju uputili Porti i dobijene odgovore,
kako bih u Beču mogao dokazati da veliki vezir nije rekao istinu. Obećava da će odmah
pisati Milivoju. – Od Lonjaija dobijam odgovor na svoje pismo. Izjavljuje da mađarska
vlada odlučno podržava Državne železnice. Zatim se raspituje za stvar sa soli, naročito o
konkurenciji pruske soli.184 Gusti Đene šalje menicu koja je isplaćena Štedionici. – Od
Andrašija dolazi šifrovani telegram, u kome se na poziv barona Rauha raspituje za
izvesnog Filareta Petrovića, teologa, koji sada boravi u Zagrebu. – Danas dajem večeru, na
kojoj učestvuju članovi Konzulata i general s porodicom. Igramo sve do 1 časa.

25. jun
Raspitavši se o Petroviću pišem baronu Rauhu da je to neki nepoznati nevaljalac,
koga ovde nigde nisu trpeli i koji je proletos otišao u Bosnu, odakle je o njemu doprla vest
da je prešao na islam. – Nikolić telegrafiše da sutra stiže ovamo.

26. jun
Titularni vicekonzul Radosavljević dolazi iz Pančeva da pozdravi mamu i Melisu.
Zatim mi govori da, kako se čuje, vojni erar hoće da proda sve što se može u Granici da,
za slučaj da ona bude raspuštena, mađarska vlada ništa ne dobije. Dalje u Beču za Granicu
planiraju jednu autonomiju postavljenu na vrlo široke osnove, koja će, okuse li je samo
jedanput, samo otežati priključenje Mađarskoj. Tako u Pančevu već govore o graničarskoj
 203

skupštini. – Stižu Furnije i Morengo. Ispitali su mogućnosti kruševačke pruge, ali ona bi
bila skopčana s mnogo teškoća. Za aleksinačku su prugu našli da je mnogo lakša za
izvođenje, čak da je apsolutno vrlo laka. – Po podne pravimo izlet u Rakovicu. Učestvuje
mama, Melisa, sve moje kolege i general s porodicom. Ostajemo do 8 uveče.

27. jun
Potražio sam Fedora Nikolića, koji je došao juče s jednim svojim prijateljem, grofom
Kamijem Diponom.
a) Govorio je s Andrejevićem, ovaj mu je rekao ono isto što i meni, naime da su oni
doduše potpisali s Franko-mađarskom bankom sporazum o udruživanju u pogledu
železnice, ali neće učiniti ništa. Nikolić, međutim, namerava da izbaci iz konzorcijuma sve
one koji su ovo potpisali. Opominjem ga da bude oprezan.
b) Pominjem da bi bilo dobro novinara dr Rozena pridobiti novcem, on je prošli put
bio kod mene i prilično jasno izjavio da ukoliko ne dobije novac, pisaće protiv Štatsbana.
U tu svrhu Nikolić mi daje 50 napoleona.
c) Što se tiče moga slanja u Istanbul kažem da bi, možda, bilo bolje kada bi on to
živom reči pomenuo Andrašiju. Uradiće tako.
d) Upozoravam ga da piše Blaznavcu i da i njemu saopšti navodnu izjavu velikog
vezira. Pisaće iz Beča, kuda sutra polazi.
e) Bujurdula je jutros stigla, predajem mu je za Furnijea i njegove drugove.
Posećuje me Piroćanac. Mnogo govorimo o srpskoj vladi, u kojoj, po njemu, baš
nema nikakvog jedinstva, ministri su zapravo samo načelnici odeljenja, koji sasvim zavise
od namesnika. Naročito Ristić vodi spoljne poslove u takvoj tajnosti da o njima niko u
celom Ministarstvu ne zna ništa. – Dolazi izveštaj od Maurija, moli me da ga pomognem
da bi mogao otići u Mehadiju radi popravka zdravlja. Još pominje da mu je Živković
stavio ponudu, da ako može, ubije Radovanovića i njegove drugove, on je, međutim, ovaj
predlog odbio.

28. jun
Mama i Melisa otputovale su jutros u 6. Otpratio sam ih do Zemuna. – Otputovao je
i Nikolić. – Furnije i Morengo ručaju kod mene. Sutra putuju da prouče prugu Niš–
Priština. Našli su dragomana, izvesnog Jelića.

29. jun
Dolazi mi u posetu Ivić. Mnogo razgovaramo. Tvrdi da se Granica ne tuđi od
ujedinjenja s Mađarskom, samo se boje da Mađari neće biti iskreni. I on pominje u
Pančevu iskrslu ideju o graničarskoj skupštini, koju, međutim, ne odobrava. Jonesko je
prekjuče odjednom otputovao, danas se vratio, našao sam ga kod Engelharta, kaže da je
bio u Bazjašu, gde se sreo s ministrom Kogalničanom, koji putuje u Peštu, Beč i Pariz. –
 204

Pišem Beli Orciju, upozoravam ga na putovanje Kogalničana i pominjem da bi sada

odmah mogao da stavi na probu Hadiju, dajući mu nalog da dozna stvarni razlog ovog
putovanja.

30. jun
Pozivam dr Rozena.
a) Dajem mu 20 napoleona od Nikolića, o čemu uzimam pismenu potvrdu. Dajem
mu nalog da sada ne piše ništa o stvari železnice. Pričam mu da Karoljijevi neće dobiti
prugu Kikinda–Beograd, pa bi tako bilo bolje da se drži nas. Pominje da su mu Karoljijevi
obećali 200 # i akcije u vrednosti od 600 f ako stvar uspe, moli me stoga da kod Nikolića
izdejstvujem za njega nekakav siguran honorar, ako dobije železnicu. Obećavam da ću
preduzeti korake.
b) Govori da je gradski kapetan Tucaković dobio pismo od brata, predsednika
Skupštine, po kome Skupština, oslanjajući se na zakon, neće da promeni Ustav za vreme
kneževe maloletnosti i već je odbacila dve adrese, koje potiču od vlade. Mogli su je
privoleti samo na to da ovlasti vladu da izvrši neke beznačajne izmene. Pronosi se vest da
je Ristić veoma utučen.
c) Govori se da će Gavrilović podneti ostavku, a njegovo bi mesto zauzeo Stevča, što
bi ukazivalo na porast ruskog uticaja, jer je Stevča i nedavno izjavio da bi po Srbiju bila
najveća sreća kada bi na njen presto došao jedan od ruskih kneževa.
d) Čuo je da su Blaznavca sa više strana pozvali da otpusti Matića, inače neće slati
svoju decu u beogradske škole.
e) Govori o Ristićevoj dvoličnosti i lukavosti, zbog kojih je otprilike već izgubio i
svu svoju popularnost. Ali, kako čuje, i moje kolege su veoma ljuti na njega, barem jedan
od njih je kao izjavio da neće više s njim saobraćati, jer se uverio da laže.
f) Kaže da i Prusi počinju da se miču. Pruski konzul Rozen s izraelskim sekretarom
Alijanse Levijem radi na tome da osnuje ovde jedan list, koji treba da dejstvuje ne protiv
Mađarske nego protiv Austrije.
Piše konzul iz Ruščuka Volfart, napominje da je teška stvar izdejstvovati u više
mahova bujurdulu (podrazumeva pod time one koji su traženi za Cvetkovića i Furnijea). Iz
celog njegovog pisma vidi se da ga boli što je bujurdula tražena preko mene i što vlada
nije pisala neposredno njemu.
Pišem Fedoru Nikoliću i molim ga da izvidi u Beču gde leži predmet jurisdikcije. –
Došlo mi je do saznanja da je Skupština juče usvojila plan vlade u pogledu izmene Ustava
i da je to izrazila u adresi. Tačna je Rozenova vest da se Skupština tri dana ustezala,
međutim, na kraju je ipak popustila. Bliže pojedinosti još nedostaju i posedujemo samo
tekst adrese, u kojoj treba pomenuti kuriozum da se traži porota za suđenje razbojnicima i
ubicama, ali ne i za štamparske krivice. Inače, prema stepenu duha i obrazovanja naroda,
čak i prema sadašnjim prilikama, ovo je odluka koja najviše i odgovara. – Večeram kod
 205

Joaninija s Mošelesovima i Rozenovima.

1. jul
Ceo sam dan kod kuće radio, a uveče otišao u Nemačku arenu da pogledam groznu
predstavu „Lepe Jelene“.

2. jul
Posećuje me Kanic, koji je sada došao samo na jedan dan, sutra se vraća u Zemun,
odakle putuje u graničarsku oblast. Mislim da je ovde zbog prodaje graničarskih šuma. –
U Joaninijevom aranžmanu ručamo napolju kod jednog izvora u Košutnjaku, odakle se
posle podne vraćamo. – Dobijam pismo od Melise, obaveštava me da je moja dojkinja
Žuži prekjuče umrla. I tako je ponovo za jedan manji broj onih koji su me stvarno voleli.
Koliko me je mnogo, koliko istinski volela! Sirota, već duže vremena jedva da je
prepoznavala koga i jedva je govorila, svaki dan smo čekali njenu smrt i najzad je usledila.
S njom je otišlo u grob 30 godina vernosti i ljubavi, takvu ja više neću moći da nađem.

3. jul
Teodorović mi je već pre nekoliko dana saopštio da se bavi mislima o ženidbi, ja
sam ga veoma podsticao i on se rešio. Hoće da uzme za ženu ćerku pančevačkog doktora
Pejčića. Danas je i prešao preko, našao je samo doktora, koji je dočekao njegovu ponudu
sa velikom radošću. Njegova se žena i ćerka nalaze u Pešti. Zato sam mu savetovao da ode
gore i da on sam s njima završi. Teodorović namerava da ide sledećeg utorka.

4. jul
Došao je k meni novinar Rozen i rekao da je opet dobio ponude od Franko-mađarske
banke, ali ih nije prihvatio, još ne zna da li se ne može nagoditi s Nikolićem. Voleo bi da
već dobijenih 20 napoleona povisimo tako da dobije 100 f, a posle kad se uspe u
poduhvatu da dobije 100 # u gotovom i 200 # u akcijama. Obećavam mu da ću pisati
Nikoliću. Međutim, kasnije, pošto sam promislio o celoj stvari, pozvao sam ga i povisio
onih 20 napoleona sa 66 # na 100 forinti, i obećao mu da u slučaju uspeha može svakako
da računa na 200 forinti. – Dobijam iz Budima 250 forinti za Vidovdan. – Dobijam od
Fedora Nikolića pismo, u kome piše da su on i Vodianer opsedali Andrašija koliko su
mogli, ali nisu uspeli da ga privole da izdejstvuje da me pošalju u Carigrad. Inače, rekao je
da Prokeš neće još dugo ostati tamo. – Veče provodim kod Joaninijevih, koji su sasvim
tiho proslavili godišnjicu proglašenja nezavisnosti Amerike.

5. jul
Doputovala je Matilda Đenđeši iz Pešte i došla pravo k meni i ostala ovde do 5
časova. Stanovaće u Zemunu, gde je izdržava neki kapetan broda. Tako ću, dakle, imati
 206

još jednu metresu osim Akabi Kampo. Dobijam obaveštenje da je Hiet, Milanov vaspitač,
umro u Parizu.

6. jul
Teodorović je jutros otputovao u Peštu. – Dobijam pismo od Čučkovića, obaveštava
me da je iz knjaževačkog okruga jedna banda sastavljena od 20–30 skitnica provalila u
Bugarsku, tako brzo da ih načelnik nije mogao sprečiti. – Kod Joaninijevih se srećem s
izvesnom carigradskom individuom Kirikom, koji je s inženjerom Piatom došao ovamo
takođe u stvari železnice. Nisam mogao doznati šta zapravo hoće, samo bi hteli da govore
s Nikolićem.

7. jul
Telegrafišem, a zatim i pišem Nikoliću, upozoravam ga na Kirika i Piata, koji bi
kako izgleda, ili barem kako kažu, mogli biti u vezi s pariskim bankarom Openhajmom.
Odlazim s Kampom u Zemun da se oprostim od generala, koji sutra zajedno s porodicom
putuje u Mehadiju.

8. jul
Odjahao sam s Kampom do broda za Oršavu da se oprostimo od Križa i njegove
porodice, koji putuju u Mehadiju. – Dolazi Piroćanac i izjavljuje zahvalnost Namesništva
za savete koje sam dao u železničkom pitanju. Osim toga predaje mi kopiju onih
instrukcija koje srpska vlada u ovoj stvari šalje Grujiću i u kojima već odlučnije zahteva
veze od Porte. Ove instrukcije šaljem posle Bajstu i Andrašiju. – Došao je Čučković,
provešće ovde nekoliko dana. Ne priča ništa novo, samo nešto o putovanju u Bugarsku i
potvrđuje ono što je već bio napisao, da je prošle nedelje jedna četa od oko 30 ljudi, ali
samih razbojnika, prešla iz Srbije u Bugarsku, sasvim bez znanja vlade i vlasti. – Veče
provodim kod Longvortovih, gde diskutujemo sve do ponoći.

9. jul
Preko Angera sam doznao da su Vatmanovi inženjeri završili svoj posao i već
otputovali. O ovome i o nekim pojedinostima ovih radova obaveštavam Nikolića.

10. jul
Volfart piše da u Bugarskoj postoji nekakav pokret i da se Srbi koji tamo žive hvale
time da Austrija podržava srpsku vladu u izazivanju pokreta na Balkanskom poluostrvu.
Raspitujem se o ovome. – Piše Lonjai i pita kada ću poslati izveštaj u stvari soli. Dalje me
obaveštava da stvar železnice dobro stoji, Porta će dati vezu i, najzad, on će voditi računa
kod delegacija o tome da mi se plata povisi. – Veče zajedno s Joaninijevima provodimo
kod Rozena.
 207

11. jul
Dolazi mi dr Rozen na razgovor:
a) Prema banci vlada nepoverenje i dotični ne izvršavaju uplate. U ovome velikog
udela imaju moje ruske i pruske kolege. Poveravam mu da, pošto sada ide u Peštu, pozove
banku da pošalju nekoga dole i da preduzmu korake.
b) Govori o Skupštini, osobito da Omladina nije baš zadovoljna s rezultatom, pošto
novi Ustav još samo povećava moć vlade. Govori uopšte o neodlučnosti Ristića i njegovih
drugova i da su već dobrim delom izgubili svoju popularnost.
c) U pogledu železnice njemu izgleda da je raspoloženje povoljno po Nikolića, čuje
da će jedna deputacija građana zamoliti Namesništvo, kada se ono bude vratilo u Beograd,
da koncesiju ustupi Nikoliću. – Posetio me Kanic, završio je svoje putovanje u Granici.
Sve se više uveravam da je on veliki neprijatelj Mađara. – Lonjaiju odgovaram da ću do
kraja ove nedelje bezuslovno poslati izveštaj u stvari soli.

12. jul
Dobijam pismo od Nikolića, piše da Južne železnice hoće da pregovaraju s
Državnom železnicom o vezi i da je direktor Državne železnice Breson već i otišao u
Pariz. – Od Bajsta dolazi uputstvo, koje nadugačko iznosi pojedinosti o sadašnjem stanju
stvari železnice, i priključuje jedno uputstvo poslato Prokešu i jedno pismo Daud-paše.
Porta u načelu prihvata vezu sa Srbijom, samo nije htela do sada da se o tome otvoreno
izjasni, dok finansijska operacija bosanske železnice ne uspe na pariskom tržištu. Bajst
prepušta meni da saopštim od njegovog telegrama srpskoj vladi onoliko koliko smatram
za shodno, a smatra da naročito treba pozvati Namesništvo da naloži svom istanbulskom
agentu da sarađuje s Prokešom. U pogledu potonjeg, primećuje da sad mogu ponovo da
mu pišem, tim pre što je to moja dužnost. (Ja sam mu poslao svaki svoj izveštaj u kopiji,
ovo će, dakle, s njegove strane biti neko optuživanje, koje ću već uzvratiti.) Bajst na kraju
pominje da Porta s izvesnom zabrinutošću posmatra moju delatnost, u kojem pogledu je
Prokeš već više puta nastojao umiriti.

13. jul
Čučković kazuje da je Orešković otputovao u Bosnu, ali ne zna po čijem nalogu –
Odgovaram Volfartu i trudim se da ga umirim da Srbija ne podržava pokret u Bugarskoj. –
Dobijam pismo od Bele Orcija, u kome mi saopštava Volfartovu zabrinutost u pogledu
pokreta u Bugarskoj i stava Srbije koji će ona zauzeti prema tom pokretu, pa me moli da
ga umirim u vezi s ovim stvarima. – Ručam kod Joaninija, kasnije dolaze i Engelhartovi i
ostajemo do ponoći.

14. jul
 208

Dobijam litografisani završni govor Namesništva u Skupštini. – Teodorović piše da

je Pejčićeva dala potvrdan odgovor, tako je on sada već mladoženja i biće odsutan još
nekoliko dana. – Nikolić se telegrafski raspituje gde je vlada i kada dolazi. Odmah mu
odgovaram da će ministri doći možda sutra, a namesnici za nekoliko dana.

15. jul
Jutros je Longvort s porodicom otputovao u Peštu. Otpratio sam ih do Zemuna. Pri
povratku sam našao na brodu Oreškovića koji je, kako tvrdi, bio u Zagrebu, gde je govorio
i s Rauhom. – Dolazi mi Hercl (direktor Franko-mađarske banke). Govori da sad već hoće
da dovede u red Srpsku banku i, mada s mnogo mukâ, nada se da će uspeti da obustavi
intrige. U pogledu železnice tvrdi da će je sigurno dobiti, Franko banka. – Dolazi inženjer
Džon. Završio je ceo plan. Nada se da će njegov put biti najkraći i najjevtiniji. Kasnije ga
posećujem u gostionici gde se upoznajem i s njegovom suprugom. Uverava me da izrada
planova može da se završi do 26. avgusta. – Dolazi k meni Vatman. Kaže da sutra odmah
odlazi, jer ovde nema nikoga od vlade. On misli da već uzalud radi, jer će sigurno Nikolić
dobiti koncesiju. – Pišem Lonjaiju dugačak izveštaj o pitanju soli. 185 – Pišem Nikoliću,
saopštavajući mu ono što sam čuo od Džona, Hercla i Vatmana.

16. jul
Telegrafiše Šandor Ulman u Vodianerovo ime, da Nikolić urgira kod srpske vlade da
izdejstvuje odredbu za železničku vezu. – Predajem Milošu Popoviću 250 fti subvencije za
Vidovdan za mesec jul. – Posetio me ministar Matić i saopštio da će se knez i namesnici
sutra uveče vratiti kući. O Matićevom saopštenju odmah telegrafišem Nikoliću. – Piše
Bela Orci saopštavajući mi Vodianerovu molbu da nastojim da odložim rok za podnošenje
molbi za koncesiju od 13. avgusta na 15. oktobar, jer Državne železnice ne mogu završiti
projekte ni za srpsku prugu, ni za prugu Kikinda–Beograd.

17. jul
Morengo i Furnije vratili su se s puta po Turskoj. – Kazuju da pruga između Niša i
Prištine ne stvara naročite poteškoće i da neće stajati mnogo više nego u Srbiji. Sutra idu u
Beč. Saopštavam im Vodianerovu molbu za odlaganje i kažem da ja to smatram opasnim,
i zato, ako je samo moguće, neka predaju molbu Štatsbana. Oni takođe potpuno dele moje
gledište. – Pišem Beli Orciju, izlažem nadugačko zašto ne smatram odlaganje ispravnim i
molim ga da saopšti moje pismo Vodianeru. – U sličnom smislu pišem i Lonjaiju, kome
još napominjem da mađarska vlada, ako hoće, može do 13. avgusta dati koncesiju
Državnim železnicama. – Sve to ukratko pišem i Nikoliću, a u isto mu vreme telegrafišem
da na žabaljskoj stanici sačeka Morenga i Furnijea, koji će mu pokazati, da bi ga pročitao,
pismo koje sam napisao i koje otvoreno šaljem Beli Orciju. Kasnije dobijam od Nikolića
pismo, u kome me obaveštava da putuje u Beč.
 209

18. jul
Kampo putuje u Carigrad, pratim ga na brod. U isto vreme odlaze Morengo i
Furnije. Predajem im pismo napisano Orciju, s uputstvom da ga najpre pokažu Nikoliću,
koji je u Beču. – Pošto je novi srpski Ustav službeno objavljen, dao sam ga preko Angera
prevesti, a zatim sam pozvao Miloša Popovića i s njim zajedno pregledao i ispravio
prevod. Popović kaže da, kako se čuje (on za to zna od Rajevića), nekolicina senatora
hoće da protestuje zbog ukidanja senata, kao i da se u ovoj stvari obrate silama
zaštitnicama radi međunarodne arbitraže. – Dalje, Skupština je zahtevala od vlade da
progna sve Karađorđevićeve rođake i sve one koji su znali za ubistvo, da podnese tužbu
protiv bivših ministara, da Garašanina liši penzije. Najzad, da su Gavrilovića njegovi
drugovi hteli da navedu da podnese ostavku na položaj namesnika, verovatno u korist
Stevče, ali se on ustezao da to učini.

19. jul
Odlazim Milivoju i Ristiću. Razgovaram s njima o novom Ustavu. Obojica
izražavaju svoje zadovoljstvo što je sve tako prošlo. S Milivojem govorim još o tome šta
će reći Porta i sile zaštitnice. Moli me da prikažem svojoj vladi stvar tako da na nju ne bi
stavili nikakvu primedbu. Kaže da je ovaj Ustav velik udarac ruskoj politici, jer je time
promenjen baš od strane Rusa pripremljen Ustav od 1858, a naročito ukidanje senata, koji
je u potpunosti bio rusko oruđe. Rusi su jako i agitovali i učinili sve da projekt
Namesništva propadne u Skupštini. Obećao sam mu da ću svakako podneti prijateljski
izveštaj. Pitao sam Ristića šta zna o Oreškoviću i o njegovim putovanjima, navodno je već
ponovo otišao u Novi Sad. Tvrdi da ne zna ništa, ali se ljuti zbog tih putovanja, jer bi neko
mogao još da poveruje da je u vezi sa srpskom vladom, što uopšte nije istina.

20. jul
Danas ujutro brzom lađom došle su mi u posetu Mari Rabatinski i Rezebovica.
Naravno da su odsele kod mene i da sam udesio stvar tako da Mari spava u mojoj sobi sa
mnom. Ovu smo posetu već dosta ranije utanačili, a sad je ostvarila pošto je na odmoru. –
Nikolić telegrafiše da će još ove nedelje doći u Beograd. – Čučković je ponovo došao u
Beograd. Hoće da razgovara s Teodorovićem, ali ne kaže o čemu. Putuje natrag još danas,
rekavši da će ponovo doći kad Teodorović bude ovde.

21. jul
Belimarković me u jednom pismu moli da dam propusnicu za austrijsku obalu
kapetanu baronu dr. G. H. Feldhajmu i srpskom poručniku u njegovoj pratnji koji dolaze
radi proučavanja Morave. Ovo sam, naravno, odmah izvršio. Zatim o tome razgovaram s
Feldhajmom. Kaže da njegovo Društvo ovim hoće da ispuni jedno svoje davno dato
 210

obećanje, iako proučavanje neće imati nikakve rezultate, jer je za to potrebno mnogo
novaca i marljiv zanatlijski narod, a time Srbija ne raspolaže. – Vodianer telegrafiše da je
pročitao moje pismo i moli me da za sada ništa ne učinim u pogledu odlaganja. – Mari
Rabatinski odlučila je da već sutra putuje, kako bi što pre stigla u Baden-Baden. Ni
najmanje mi nije krivo što odlazi, već je počela pomalo da mi bude dosadna. I ovo
dokazuje da prema njoj uopšte ne osećam ljubav, već samo izvesnu čulnu želju. Dok
čulnost ostaje dotle ću je se teško i osloboditi, ali ako prođe – onda najlakše.

22. jul
Mari Rabatinski je sa Rezebovicom jutros otputovala brodom. Ispratio sam ih do
Zemuna i, sav iscrpljen zajedno provedenom noći, vratio se kući.

23. jul
Sve sam više zabrinut zbog toga šta će Porta kao sizeren reći za srpski Ustav,
naročito ako ga njoj ne saopšte! Da bih bio načistu da li se, možda, može naći sličan
presedan u srpskoj istoriji, odlazim Ristiću i iznevši mu iskreno svoje sumnje, molim ga
da mi da obaveštenja o razvoju srpskog javnog prava, što on sa najvećom spremnošću i
čini. Najzanimljivija je tačka njegovog izlaganja za mene – to da je Ustav dat od strane
Porte 1838. skoro potpuno izmenjen pojedinim zakonima koje su Srbi samovlasno doneli
1859. i 1861. i da su tada protestovali ne samo Austrija i Engleska nego i Porta, ali bez
rezultata. Treba, dakle, u ovom izveštaju da se uhvatim za ovu okolnost. – Pominjem mu
da će odredbe Ustava prema kojima se advokati isključuju iz Skupštine, a Jevrejima se
uskraćuje pravo seljenja, izazvati u Evropi veoma lošu senzaciju i neka budu spremni da
će biti napadnuti s više strana. On ovo priznaje i žali što je tako, ali nacija je tako htela.
(Ovo, doduše, nije sasvim istina, jer je vlada mogla sprovesti svoju volju.) Pominje zatim
da je Orešković bio kod njega i da je od njega doznao toliko da se i prilikom svog drugog
putovanja sastao s generalom Vagnerom; ovi, dakle, nešto kuju. Ovo mi saopštava u
poverenju, za upotrebu po mom nahođenju.
Držanje koje će Porta zauzeti prema srpskom Ustavu, ne daje mi mira. Bojim se da
će Porta i sile zaštitnice protestovati, iz čega bi mogle proisteći velike neprijatnosti. Treba
dakle, da se potrudim da izveštaj Bajstu sastavim na takav način da se on oseti pobuđenim
da ne samo jednostavno prihvati srpski Ustav, nego i da opomene Portu da ne pravi
teškoće. Da bi ovaj moj izveštaj dobio u težini smatram za potrebno da pridobijem i svoje
kolege za tu ideju.
Odlazim Engelhartu. Poznavajući ljudsku taštinu, kažem mu da ne bih želeo uraditi u
ovoj važnoj stvari ništa bez njega, zato bi me veoma obavezao kada bi mi rekao svoje
mišljenje, a ja ću mu pročitati svoj izveštaj. Izgleda da mu se to jako svidelo. Dugo smo
razgovarali o ovome i na kraju smo se sporazumeli da ćemo obojica preporučiti našim
vladama da opominju Portu na umerenost i razboritost. Engelhart zamera Namesništvu što
 211

nas nisu izvestili ni prilikom svog odlaska na Skupštinu ni prilikom povratka, hoće to i da
pomene. Primećujem da o ovoj stvari, kao sporednoj, neću govoriti. – Uveče, kao redovno
otkako je Teodorović otišao, večeram kod Joaninijevih. Naravno, razgovaram i s
Joaninijem o ranije pomenutoj stvari, izgleda mi da će i on biti na mojoj strani.

24. jul
Jutros dolazi Engelhart i ja mu čitam dovršeni deo svog izveštaja. U pogledu
pojedinih neznatnih pojedinosti ne slaže se, doduše, sa mnom, ali u celini smatra ga veoma
preciznim, jasnim, dobrim radom. Ja sam naglasak stavio na one opasnosti i prednosti koje
bi po nas mogle nastati usled protesta Porte, ili usled izostanka protesta.

25. jul
Dobijam pismo od vidinskog konzula Šulca, obaveštava me da je tamo i u okolini
sve mirno. – Dolazi mi izvesni vitez Kackovski s jednom veoma neodređenom pismenom
preporukom bečkog Ministarstva spoljnih poslova. Kaže da on zastupa francuske i druge
novčane ustanove, koje bi na Istoku, a naročito u Srbiji, želele da se upuste u poslove.
Raspituje se za železnicu i za banku, naravno ja mu o ovome odgovaram onoliko koliko
baš svako može da zna. Zatim se raspituje o stanju u zemlji. Ono mu, verno stanju stvari,
prikazujem tako da ovde ima još veoma malo terena za poslovne poduhvate. Na kraju
počinje i da politizira. Na Orijentu bi se putem Poljaka moglo mnogo učiniti protiv ruskog
uticaja, za ovo je, međutim, potreban novac. Po njegovom znanju iduće će jeseni austrijski
predstavnici i dobiti novac na raspolaganje. Kažem mu da je od ovoga efikasnije sredstvo
za pridobijanje simpatija Istoka ako i mi otvoreno pokažemo simpatije. Uopšte, govori
veoma samouvereno, svakoga poznaje i izražava se tako kao da zapravo on rešava sudbinu
carevine. Kako kaže, s njim je još izvesni Francuz po imenu Grinja.
Obavešten o dolasku Longvortovih, smesta ih posećujem i sa starim odmah govorim
o pitanju Ustava. I on se potpuno slaže sa mnom u tome da bi trebalo da Porta bez ikakve
reči i protivljenja prihvati Ustav, obećava da će ovo predložiti svojoj vladi. Zatim mi
bezmalo sat i po dosađuje čitanjem svojih dugačkih razvodnjenih izveštaja. Međutim, kao
i ja smatra potrebnim da Namesništvo službeno izvesti Portu, kao i sile zaštitnice. To će
on preporučiti Milivoju sutra, ja još danas. – Odlazim Milivoju:
a) Pre svega govorim s njim o pitanju Ustav – Porta. Kažem mu da može biti
uveren da ću ja, a i Longvort, podneti po njih povoljan izveštaj, ali ostale su naše kolege
malo tvrdoglavi i, uopšte, svi nalazimo da bi Namesništvo ispravno postupilo kada bi
saopštilo Ustav Porti i evropskim silama. Time ugled Srbije ne bi baš ničim bio okrnjen,
jer nije potrebno od Porte moliti potvrdu već joj samo jednostavno saopštiti, a to je puki
acte de politesse. Da ga bolje u ovo uverim pominjem da 1867, kada je došlo do izmirenja
između Austrije i Mađarske, to je stavljeno do znanja svim vladama. (Nikada ni od koga
nisam ovo čuo, ali ako i nije istina, malo laži ne škodi.) Cela je stvar i onako samo jedna
 212

mala formalnost, međutim, mudro je jednom formalnošću preduprediti veće stvarno zlo.
Milivoj priznaje da je ovo veoma važna stvar i obećava da će ozbiljno promisliti, a
obavestiće i Ristića.
b) Govorimo o železnici. Čita jedan dugačak Grujićev izveštaj, iz koga se vidi
Prokešova podmuklost i zlonamernost prema Mađarskoj i Srbiji. Molim ga da me, ako je
moguće, upozna sa svim dokumentima koji su o ovom pitanju razmenjeni između Porte i
Srbije. Ponavljam, dalje, da ću mu kroz nekoliko dana saopštiti više stvari u vezi sa
železnicom. Pominje da su oni, na Markovićev predlog, produžili rok za podnošenje molbi
za koncesiju do kraja septembra. Pitam ga ko je to molio. Tvrdi da ne zna, ali možda
Štatsban. Kažem mu da taj sigurno nije. (O ovoj stvari treba još da pribavim pouzdanija
obaveštenja.)

26. jul
Dovršio sam svoj 8 tabaka dugački izveštaj o Ustavu i deo koji je prošli put još
nedostajao takođe sam pročitao Engelhartu. 186 – Idem da posetim Kackovskog. Bio je kod
namesnika. Govorio je s njima o železnici i drugim poduhvatima. Nalazi da su veoma
oprezni. Opet politizira i naročito iz bečkih vladinih krugova priča mnoge zanimljive
stvari. Tako na pr. kaže da je prvi muž žene barona Bekea, poljski grof Buborovski još živ
i da nisu razvedeni. – Vodianer piše da je čitao moja pisma, odobrava moje razloge, ne
traži odlaganje i tako će Štatsban sve završiti za 13. avgust.

27. jul
Čučković je ponovo došao, traži Teodorovića. Kaže da je bio kod Oreškovića koji
mu je priznao da se prilikom svog drugog putovanja sastao u Pragerhofu s generalom
Vagnerom. Sigurno je, dakle, da ova dvojica, znači s jedne strane Štrosmajerova stranka a
s druge stranka nadvojvode Albrehta, o nečemu razbijaju glavu. Orešković je rekao još
toliko da u Beču postoje planovi za zauzimanje Bosne. 187 U Bosnu je otišlo 80 trapova
pošte. – Pišem Beli Orciju, moleći ga da dejstvuje tako da vlada usvoji gledišta izneta u
mom izveštaju. – Dolazi Fedor Nikolić. Već je i on čuo za produženje roka i ljuti se zbog
toga.

28. jul
Fedor Nikolić govori da je preko Štajnlehera ispitao da li Belimarković prima novac.
Odgovor je bio potvrdan i on mu je sad obećao, takođe preko Štajnlehera, 100.000 franaka
ako se bude založio za njega. – U praškom listu Politik objavljen je o srpskoj železnici
jedan članak, u kome se napada Štatsban, a Nikolić prikazuje kao poverenik Štatsbana.188
Na ovo sam u Nikolićevo ime sastavio odgovor, u kome on izjavljuje da nije ni
predstavnik ni poverenik Štatsbana, i taj smo odgovor, pošto ga je on potpisao, poslali u
Prag. – Odlazim Blaznavcu:
 213

a) Saopštavam mu one delove iz izveštaja koji su po njih povoljni. Kaže da je rok

produžen do 12. oktobra. Iznosim mu koliko je to štetno, sada je stvar mogla biti odlučena
i pred Portu su mogli istupiti s gotovom koncesijom. Molim ga da me upozna sa
dokumentima u vezi sa koracima koje je srpska vlada preduzela kod Porte u stvari
železnice i on mi to obećava.
b) Govori o Omladini i veoma je napada, naročito što ove godine hoće da održi
svoju skupštinu u Crnoj Gori. Kaže da je Ristić zbog toga pomalo zabrinut, ali on baš nije,
neka samo intrigiraju, to im neće biti od koristi. Za Miletića i njegove drugove izjavljuje
da ih oni, doduše, ne mogu obesiti, ali ako ih mi Mađari obesimo neće se zbog toga u
Srbiji podići nijedan glas.
c) Saopštava mi da su odlučili da nam preko Matena službeno saopšte Ustav koji će,
s francuskim prevodom u prilogu, poslati i Porti. (Ovo je, dakle, jedan od rezultata mog
delovanja.)

29. jul
Stiže Teodorović. Veoma je srećan, sada je, dakle, doista mladoženja. Venčanje će
po svoj prilici biti krajem septembra. Bio je sa verenicom u Trstu i u Veneciji. – Dolazi
Matić i predaje mi tekst Ustava u obliku jedne knjižice. Pitam ga da li to čini u ime vlade,
odgovara da ovo vlada šalje putem njega kao svog organa. Na sličan će ga način predati i
svim mojim kolegama.

30. jul
Pošto će 1. avgusta biti prvi put istaknuta nova austrougarska zastava, poslao sam
Teodorovića Milivoju da dozna hoće li tom prilikom organizovati službenu svečanost, kao
što je učinjeno kada je istaknuta zastava Savezne Nemačke. Matić dolazi s odgovorom da
to ne mogu učiniti, jer su počasni plotuni uobičajeni samo prilikom otvaranja nekog novog
konzulata, takav je bio slučaj sa Konzulatom Savezne Nemačke, pošto je Pruski konzulat
sasvim ukinut. Kažem mu da ću još o tome razmisliti. Ovo sam rekao samo zato da bi bilo
lično.
Idem Ristiću:
a) Iznosim mu da smatram prirodnim da će svečana formalnosti sada izostati pošto
su uobičajene samo prilikom otvaranja jednog sasvim novog konzulata. Na ovo šaljivo
primećuje da mogu biti uveren da će veoma rado održati ove formalnosti kada ovde bude
otvoren konzulat Mađarske.
b) I on se o Omladini izjašnjava slično kao Milivoj, samo ne tako oštro. Okrivljuje
je za ono što se dogodilo u Karlovcima, upozorava me da u Granici i u Novom Sadu po
svoj prilici iz Beča agituju protiv Mađarske.
c) Budući da je ministar Cenić otpušten i umesto njega naimenovan izvesni Ilić,
pitam ga zašto se to dogodilo. Odgovara da je sam Cenić bio veoma lojalan, međutim,
 214

njegova je žena kao Garašaninova sestra mnogo intrigirala, a oni hoće da u nadleštvima
vide samo proverene pristalice Obrenovića. Što se tiče Ilića, primećuje da je pošten čovek
i nije prijatelj Omladine. – Pišem Lonjaiju i saopštavam mu još neke podatke o pitanju
soli. Obaveštavam ga o izvršenom odlaganju u stvari železnice. – Dobijam pismo od
Lonjaija, obaveštava me da će radi proučavanja pitanja soli poslati ovamo odeljenjskog
savetnika Reznera. U stvari železnice ponavlja da Mađarska dotle neće dati vezu dok je ne
da Porta sa svoje strane.

31. jul
Bio je ovde Hercl da se oprosti, sutra definitivno putuje. Kaže da stvar banke dobro
stoji. U pogledu železnice, pak, naravno opet govori protiv Državne železnice i Nikolića,
što samo dokazuje da se ovoga najviše boji. Na kraju me moli da kod vlade zastupam
njihovu stvar u pogledu železnice. – Ono što sam čuo od Hercla odmah javljam u pismu
Nikoliću i naročito mu preporučujem da pokušaju pridobiti Hadži-Tomu.

1. avgust
Dolazi akt od Bajsta; on deo ustavnog pitanja koji se odnosi na Portu shvata upravo
kao ja u svom izveštaju. Prema tome Bajst misli da Porta nema prava da čini teškoće,
samo savetuje da u prijateljskom tonu upozorim Namesništvo da, možda, saopšti Porti
novi Ustav. Ovaj akt je pisan 29, dakle onog dana kad je moj izveštaj prispeo u Beč. 189
Bilo da su ga čitali u Ministarstvu, bilo da nisu, ovo je u oba slučaja veliko zadovoljenje
za mene, jer izražava potpuno moja gledišta. U pogledu davanja saveta Namesništvu već
sam ranije sam od sebe postupio. – Takođe od Ministarstva dobijam poštanski ugovor
ratifikovan od strane Bajsta. Treba da mi Namesništvo preda sličan primerak sa svojom
ratifikacijom.

2. avgust
Danas u podne dolazi mi u posetu Mikloš Blašković s Gusti Đeneom.

3. avgust
Predajem primerak poštanske konvencije lično Milivoju. Tom prilikom pročitao sam
mu i prekjuče dobijeni akt, koji je kod njega, kao što se može zamisliti, izazvao veliku
radost. – Odlazim Joaninijevima da posetim Joaninijevičinog oca M. Heringtona, koji je
prekjuče stigao sa zetom. Razuman Amerikanac, još u dobroj snazi.

4. avgust
Idem da posetim Longvorta. Upravo nalazim tamo Levija. Govorimo o pitanju
Jevreja. Iznosim mišljenje da je pitanje bilo pogrešno, neka mi, međutim, pokažu način
kojim se nešto može postići i ja ću biti prvi koji ću ga primeniti. Levi, kao uvek, govori
 215

veoma vatreno i s velikim preterivanjem, pominje korak sila zaštitnica, zajedničku notu,
načine prinude. I Longvort se raspaljuje, žesti se protiv Srba, kaže da su on i Engelhart već
dobili uputstva od svoje vlade i da ću ih sigurno i ja dobiti. Čuvši to, otišao sam odmah
Engelhartu i rekao mu šta sam čuo. Jako se ljutio što je Longvort ispričao pred Levijem da
je dobio instrukcije. Ja sam zatim govorio protiv Levija i nastojao da ga naslikam kao
pruskog agitatora. Pročitao mi je uputstvo dobijeno iz Pariza, obećao da će Longvorta
opomenuti da bude umeren i zamolio da mojoj vladi podnesem izveštaj u vezi s ovim,
kako me Levi ne bi pretekao i izdejstvovao u Beču instrukcije. – Budući da je vreme
vanredno loše, sedim s Blaškovićem skoro uvek u sobi, samo smo se danas pre podne
izvezli u Topčider, Košutnjak i Rakovicu.

5. avgust
Ujutro polazim s Miklošem Blaškovićem i Đeneom u Oršavu, da im pokažem
katarakte. Uveče u 9 časova stižemo u Oršavu, gde sa teškom mukom dobijamo neku
bednu sobu, toliko je sve puno.

6. avgust
U tri sata ujutro polazimo natrag. Mikloš i Gusti izlaze u Bazjašu, a ja idem dalje do
Beograda. – Teodorović javlja da je od Vodianera stigao iz Pariza nekakav nejasan
telegram, on ga je razumeo tako kao da se interesuje za odlaganje. Da bi bio sigurniji
pisao je Blaznavcu i poslao telegram, pitajući ga šta je njegovo mišljenje. Blaznavac je
odgovorio da ga i on tako razume kao da se raspituje za odlaganje, i zato mu treba
odgovoriti da je rok za predaju produžen do 12. oktobra. Teodorović je tako i telegrafisao.
– Od Ministarstva iz Beča dolazi akt, u kome me upozoravaju da se u Bugarskoj opet
pojavljuje pokret. Tom prilikom upozoravaju me i na to da izvesni Mauri, koji tvrdi da je
sa mnom u vezi, a i Čučković, kada je bio u Ruščuku, kao da su izjavili da će Austrija
pomoći ovaj pokret. – To je sigurno rezultat optužbi Volfarta i Bubenika, a možda i ishod
jedne intrige udešene od strane Prokeš-Depona i Volfarta protiv mene. Ako, već ću
pokušati da izigram tu gospodu.

7. avgust
Pišem Vodianeru i u pismu mu saopštavam produženje roka. – Odgovaram na pismo
konzula Šulca. – Kod mene su ručali Heringtoni, Joaninijevi, Longvortovi i Engelhart.

8. avgust
Posetio me Ristić. I njemu sam pročitao Bajstov telegram. Bio je vanredno
zadovoljan njime i molio me da izrazim Bajstu njihovu zahvalnost. U stvari železnice
molim i njega da predaju što pre dokumenta koja se odnose na korake koje je Srbija
preduzela kod Porte. To mi obećava. – Nikolić odgovara na moje pismo. Veoma bi voleo
 216

da pridobije Hadži-Tomu, ali to se može samo novcem, a on mu ne stoji na raspolaganju.

Saopštava da Belimarković dolazi u Beč, gde će s njim konferisati. Dalje me upozorava da
Vatmanovom inženjeru hoće da daju kao pratioca za pokazivanje trase istog podoficira
koji je vodio Džona. Moli me da ga pridobijem, ako se može. – Iz ovoga vidim da srpska
vlada ne postupa iskreno, na svaki način govoriću s Milivojem.

9. avgust
Posetio sam Stevču, s kojim imam posla zbog jednog privatnog potraživanja protiv
kneževog oca. Stevča nudi za menicu 50%.

10. avgust
Dolazi k meni dr Rozen. Kaže da namerava da izdaje jedan nemački list i pita me da
li želim da na njega vršim uticaj putem subvencionisanja. Obećavam mu da ću pisati u
Beč i preporučiti ovu stvar. – Pišem Čučkoviću da smesta odgovori da li je dao onu izjavu.
– Od Prokeša dolaze dva telegrama, jedan je odgovor na moj izveštaj, odobrava moja
gledišta, a drugi govori o železnici. Fedor Nikolić piše, prilažući jedno pismo za
Štajnlehera, u kome ga poziva da nastoji da pridobije Hadži-Tomu. Nikolić je otputovao u
Lucern. – Ristić šalje notu Namesništva upućenu početkom godine Porti u stvari železnice
i odgovor velikog vezira. – Po podne sa Joaninijevima na Vračar, gde igramo kriket.

11. avgust
Danas pre podne prisustvovao sam ispitima održanim u katoličkoj školi. – Pišem
Beli Orciju i predlažem da subvencionišu list dr Rozena sa 200–300 forinti mesečno. –
Mađarsko ministarstvo finansija obaveštava me da su poslali savetnika po imenu Reznera
da prouči pitanje srpske i bosanske soli. – Zajedno s Teodorovićem ručam kod Joaninija,
ostajemo tamo skoro do 11 časova uveče.

12. avgust
Bio je kod mene Đujto, savetnik Ministarstva finansija iz Budima. Predaje mi
gomilu spisa za Reznera, koji će kasnije doći ovamo.

13. avgust
Idem u posetu Oreškoviću, ali ne mogu da razgovaram s njim jer nismo sami, kaže
samo toliko da će uskoro verovatno opet otputovati. – S porodicama Joanini i Herington
ponovo igramo kriket na Vračaru. – Piše Bela Orci da je kod njega bio Kackovski i strašno
me pohvalio kako sam ga ljubazno primio i kako sam obrazovan čovek. Govorio mu je
svašta i o Srbiji, naročito da protiv Štatsbana agituju u Granici, što je, uostalom, istina.

14. avgust
 217

Dolazi k meni Miloš Popović. Pošto još nisam dobio iz Budima 250 forinti, dajem
mu ih od svog novca. Strahovito je očajan zbog miletićevskih agitacija i boji se da će
uskoro nešto izbiti. Smatra da treba agitovati protiv njih, naročito bi na skupštini
Omladine, koja treba da se održi 5. septembra u Kikindi, trebalo izazvati neki skandal. Za
ovo bi on smatrao podesnim Stevu, gostioničara „Srpskog kralja“. Kaže da je bio kod
njega Orešković i rekao mu tako nešto kao da će se u Granici u najskorije vreme nešto
desiti. – Činim nekoliko poseta, zatim idem ponovo na Vračar, gde se sastajem s
Joaninijevima i nekoliko sati igramo kriket. – Pišem Beli Orciju i pitam ga koliko će mi
povisiti platu, dalje da li je akt koji sam dobio u stvari Ustava začinjen pre ili posle mog
izveštaja. Ovo pismo nosi sa sobom Teodorović, koji sutra ide u Beč da kupi potrebne
stvari za ženidbu. – Volfart šalje kopiju jednog izveštaja Konzulata u Vidinu, koji se tiče
jednog bugarskog glavara Hodža Todora.

15. avgust
Jutros je Teodorović otputovao u Beč. – Činim nekoliko poseta, ručam kod
Joaninijevih, zatim na Vračaru igramo kriket. – Piše Laci Seđenj i pominje da je silno
zauzet u Delegaciji, naročito zbog pitanja Granice i da bi iz ovog mogao još da izraste
ozbiljan sukob, naročito što sam car neće da popusti. Andraši se vrlo odlučno drži. Odmah
mu odgovaram, razlažući nadugačko naročito tezu da time što bi Granica bila uključena u
Mađarsku-Hrvatsku ništa ne bi bilo dobijeno, jer je najvažnije da pridobijemo simpatije
Granice, koja se sada, usled agitacije bečke reakcije, okrenula od nas. Zato bi, međutim,
trebalo organizovati efikasnu agitaciju širokih razmera, čije bi se rukovođenje trebalo
poveriti nekom veštom licu. Pišući to mislio sam na sebe, ali nisam pomenuo ni Seđenju.
Pozvao sam ga da pročita moje pismo Andrašiju, ako smatra da bi to bilo dobro.

16. avgust
Ručam s Engelhartom i Vatsonom kod Joaninijevih. Od Bajsta dolazi uputstvo (s
jednim telegramom engleskog Ministarstva upućenim Longvortu) da u saglasnosti s
mojim francuskim i engleskim kolegama učinim što se može u interesu Jevreja, ali da
prema srpskoj vladi ne idem dalje od davanja prijateljskih saveta.

17. avgust
Odlazim Ristiću i kažem mu da sam od Prokeša saznao da mu Grujić ne saopštava
sve što čini u interesu železnice, a bilo bi veoma korisno kada bi sarađivali. Ristić
primećuje da je Grujić veoma bolešljiv i zato nije mogao otići Prokešu, ali će mu ponovo
biti naloženo da u ovoj stvari sve saopštava Prokešu. Moli me da iz ovog razloga
opravdam Grujića kod Prokeša. Dalje govori da je Grujić predao srpski Ustav Aali-paši,
koji je jednostavno zahvalio na tome i nije stavio nikakvu drugu primedbu. – Idem kod
Jakšića, koji će na svom putu u inostranstvo provesti nekoliko dana i u Pešti. Dajem mu
 218

preporuku za Gorovea i Tešta. – Posetio sam Betana, kome se u lovu dogodila mala
nesreća, a veče sam proveo kod Joaninijevih.

18. avgust
Ceo dan provodim kod kuće, radeći na trgovinskom izveštaju.

19. avgust
Dolazi Matić i predaje mi od strane srpske vlade ratifikovanu poštansku konvenciju.
Zatim pominje da je Grujić već bio kod Prokeša i saopštio mu svoja uputstva, ali u isto
vreme smatra da bi bilo dobro kada bi Prokeš dobio u stvari železnice telegram od naše
vlade, s nalogom da ga pročita velikom veziru, jer živom rečju možda ne izlaže stvar
sasvim onako kako bi trebalo. Odgovaram da ja u tom pogledu ne mogu ništa učiniti, ali
neka budu mirni, sa naše strane se čini sve. – Pišem izveštaj Bajstu i Prokešu u stvari
železnice prikazujući njeno sadašnje stanje u Srbiji. – Dobijam pismo od Bele Orcija, piše
da bi u cilju subvencionisanja Rozenovog lista bilo potrebno da znaju njegov program i
zato, ako je moguće, da im ga pošaljem, a toliko koliko sam ja predložio, ne mogu dati. –
Pisao je Teodorović da je bio kod Orcija i govorio s njim dva sata. O njihovom razgovoru
obavestiće me opširnije živom rečju. – Večeras stiže Majoš Faj, koji će verovatno provesti
ovde nekoliko dana i za to vreme strahovito mi dosađivati.

20. avgust
Teodorović je opet pisao. Bio je kod Depona i s njim se dogovorio naročito o slučaju
Mauri–Čučković u Ruščuku. Pošto je izveštaj o ovome problemu poticao od Volfarta,
veruje da mu je uspelo da ubedi Depona koliko je Volfart neispravno i nekolegijalno
postupio kada je, ne pitajući me, odmah javio Ministarstvu, i da je to s njegove strane
sigurno samo ljubomora u odnosu na mene. Inače se Depon veoma laskavo izrazio o meni,
čak, kako reče, i Prokeš je pohvalio moj izveštaj o srpskom Ustavu.

21. avgust
Našavši se s dr Rozenom na ulici, pozivam ga da mi pošalje svoj program, što on i
obećava za sutra. Zbog zapostavljanja Izraelićana u srpskom Ustavu dobijam od Bajsta
telegram u kome me ovlašćuje da u tom pogledu, savetujući se s Engelhartom i
Longvortom, preduzmem kod srpske vlade korake koje smatram za shodno, ali da ne
prelazim granice prijateljskog savetovanja. Saopštavam ovo Engelhartu, odlučujemo da
ćemo se posavetovati s Longvortom kada se bude vratio iz Mehadije. Kažem Engelhartu
da bi možda bilo dobro uvući i Doska, neka se Srbi i Grci ljute radije jedni na druge, a
zatim i Rozena, koji će ili dobiti uputstva od svoje vlade da nam se priključi i tada će naši
koraci biti upečatljiviji, ili neće, a u tom će se slučaju Pruska pred Evropom prostituisati.
O ovome ćemo još razmisliti. – Veče provodim kod Rozenovih, s Joaninijevima i
 219

Heringtonovima, gde smo se ja i Roza Herington malo udvarali jedno drugome.

22. avgust
Budući da je rođendan kneza Milana odlazimo u crkvu, a odatle u dvor, gde, pošto
sam sada ja doajen, pozdravljam kneza, veoma kratko, ali zato ne bez svake pristrasnosti.
– Pišem izveštaj o stvari Čučković u Ruščuku i poričem svaku vezu s Maurijem, a
Čučkovića pokušavam da opravdam na osnovu jednog njegovog izveštaja, ne štedeći, iako
na vrlo lep način, Volfarta od zajedljivih bočnih udaraca. 190 – Ručam kod Joaninija,
provodim tamo i veče. – Pošto je dr Rozen poslao svoj program, prilažem ga još kasno u
noć jednom pismu upućenom Orciju, preporučujući mu ponovo subvencionisanje.
Preporučujem mu da ima u vidu i stvar Čučković–Mauri. – Slično pišem i Teodoroviću,
pozivajući ga da ode Orciju i da mu razjasni stvar Čučković–Mauri, kao i Deponu.

23. avgust
Došao je odeljenjski savetnik Ministarstva finansije Rezner. Dugo govorimo o
predmetu soli. On potpuno odobrava moja gledišta izložena u izveštaju napisanom
Lonjaiju i želeo bi da se oslobodimo Fleša. – Od Mari Rabatinski, koja je u Baden-
Badenu, već 3 nedelje nisam dobio pismo i ova me je stvar zaista bolela. Danas je najzad
pisala, navodeći kao razlog za ćutanje da je morala da ide u Vizbaden, gde je nekoliko
puta pevala, a zatim je načinila jedno putovanje Rajnom. Znam sigurno da je ne volim, pa
ipak se ne mogu pomiriti s mišlju da raskinem s njom, ili da me baš ona ostavi. – Za sve
ovo vreme Lajoš Faj je bio ovde i mada nisam mnogo mario za njega, ipak mi je
dosađivao. Sutra se sprema da ide i molio je novac, ispričavši neku priču da je naduvao
neku ženu pa njoj hoće da da, a veoma ga je sramota. Dao sam mu 100 forinti.

24. avgust
Lajoš Faj je otputovao ali se, što me je veoma naljutilo, vratio, jer brod za Bazjaš ne
ide danas nego tek sutra. – Pozivam Štajnlehera i predajem mu Nikolićevo pismo. Dugo
razgovaram s njim u stvari železnice. Naročito preporučujem da nastoji da pridobije
Hadži-Tomu, Ristićevog tasta, i pozivam ga da širi dva gledišta: a) Da će od svih društava
samo Nikolićevo imati sedište u Beogradu, a svi ostali u Pešti ili Beču. i b) ako železnicu
ne dobije Nikolić, srpska železnica će biti uklještena među Štatsban, jer kod nas će je
dobiti Štatsban, a trudićemo se da je dobije i u Turskoj. – Rezner ruča kod mene.
Poručujem da dođu k njemu Panajotović i Maler da s njima razgovara o predmetu soli.
Pošto hoće da putuje malo i po unutrašnjosti zemlje, obećavam mu da ću, ako se samo
bude moglo, nabaviti od vlade preporuku. – Odlazim namesnicima, nalazim Milivoja i
Ristića i molim od njih preporuku za Reznera, koju vrlo spremno obećavaju, još danas će
je poslati. Blaznavac pominje da je u nekom bečkom listu čitao da ćemo poslati kneza
Mensdorfa da pozdravi ruskog cara i to ih sada jako tangira, jer i Turska šalje nekoga,
 220

vojvoda je Karlo lično otišao, samo ga Srbija ne pozdravlja. Trudim se da ih umirim, ali
mi baš nije mnogo stalo ako ih to tangira.

25. avgust
Lajoš Faj sad već konačno odlazi. – Idem kod Ristića: a) Saopštavam mu Šmirerov
program koji je ostavio kod mene i preporučujem mu da ako hoće da unaprede stvar
trgovinskog ugovora zatraže od nas da obrazujemo jednu mešovitu komisiju. To će i
učiniti, tražeći da Beograd bude sedište za savetovanja, no mi zatim da predložimo Peštu i
oni će to odmah prihvatiti. b) Od konzula u Vidinu Šulca dobio sam danas izveštaj, po
kome je na bugarsko-srpskoj granici izvršena od strane Srba povreda granice u blizini
grada Avlije. Asiz-paša je ovo javio Carigradu. Pitam Ristića u čemu je stvar. Kaže da im
je već i turski guverner u Ruščuku uputio pitanje. Oni su se odmah obavestili kod
načelnika, izgleda da su Srbi hteli samo da postave granični stub kraj jednog bunara koji
su svojatali Turci. Inače, naredili su da se stvar i dalje istražuje, uverava me da nema ni
govora o namernom sukobu. O ovoj stvari pišem izveštaj u Carigrad i u Beč. – Idem u
posetu Cukićki, razgovaramo o Teodorovićevoj verenici, opisuje je kao razmaženo
stvorenje koje voli da fantazira i uvek nešto uobražava. – Ručam kod Joaninijevih i
provodim kod njih i veče. Kasnije dolaze i Engelhart i Vatson.

26. avgust
Dolazio je Trojanski s nekim lekarem po imenu Gubastov, koji odlazi u Vidin kao
vicekonzul. Pošto nisam bio kod kuće, nisam se mogao s njim upoznati.

27. avgust
S Joaninijem i Heringtovima idem u Rakovicu, gde je narodna svečanost. Zatim
ručam kod Joaninijevih. Sutra Heringtonovi putuju, Joaninijevi će ih ispratiti do Beča. U
povratku otud provešće nekoliko dana u Pešti, kada ću, ako se bude moglo, i ja tamo otići.
Roza ne ide sada u Ameriku, vratiće se u Beograd i ostaće ovde još nekih dva meseca. –
Pišem Fedoru Nikoliću da pošto su sada u Beču u toku pogađanja o turskoj železnici, bilo
bi dobro kada bi i on tamo došao.

28. avgust
Ujutro pratim Joaninijeve i Heringtonove do Zemuna. – Istim brodom otišao je i
Ban. Čuo sam da ide u Prag na Husovu svečanost. Pitao sam ga da li je istina, rekao je da
jeste i da je on lično dobio nalog. – Veče provodim kod d’Istrije, gde se upoznajem s
Gubastovim.

29. avgust
Fedor Nikolić piše da pošto sada ne može ništa da uradi u stvari železnice, ide na
 221

dve nedelje u Italiju. Naravno, nije dobio moje pismo.

30. avgust
Pišem Beli Orciju, iznosim neke podatke o Kackovskom, koje sam čuo od Ostoje.
Dalje mu saopštavam zabrinutost namesnika zbog Mensdorfove misije. – Vatson tvrdi da
je narodna vojska prilikom svog novog uniformisanja dobila šinjele iz Rusije i on veruje
da je to bilo besplatno. O ovom treba da se još podrobnije informišem.

31. avgust
Posetio sam Joaninijevu ženu koja je rekla da je ovih dana bio ovde neki trgovac iz
Dubrovnika s porodicom i neki drugi (Opujović) iz Trsta, odseli su kod Tomanije, a ručali
su i kod kneza. Prilikom odlaska Opujović je rekao poručniku Franasoviću ovo: Mađari i
Nemci prepiru se oko nas, zašto ne dođete vi da nas uzmete. – Da li Srbi, ili pre Ristićevi,
počinju sada da koketiraju s našim Slovenima? – Dobijam telegram od Prokeša,
obaveštava me da je zajam turske železnice u Beču zaključen i da je Daud-paša u vezi s
tim već stigao u Istanbul. Po Prokešovom gledištu, pošto je Porta u načelu prihvatila
železničku vezu sa Srbijom, čim glavna pruga bude trasirana pristupiće odmah i njenoj
izgradnji.

1. septembar
Odlazim Tomaniji i u razgovoru doznajem da su Opujovićevi stvarno kod nje bili
odseli. Dalje ovu nedotupavnu staricu nisam hteo da pitam. – Pošto su Longvortovi stigli,
idem da ih posetim.

2. septembar
Pozvao sam Miloša Popovića i poverio mu da se raspita šta su tražili ovde
Opujovićevi i da li je istina da je narodna milicija dobila šinjele iz Rusije. On mi zatim
saopštava da Milivoj šalje na skupštinu Omladine u Kikindi četiri agenta, među njima i
vlasnika „Srpskog kralja“, da tamo izazovu skandal protiv Miletića. Ovom poslednjem
dao je 500 f. U Kikindi će pokret protiv Miletića početi izvesni Đorđe Radak, advokat, i
njega će potpomagati Arkadije Mirković. – Dalje, Milivoj je u poslednjem broju
Vidovdana štampao jedan svojeručno napisani članak protiv onih koji su na kongresu u
Karlovcima oponirali.191 Naravno, naložio je Popoviću da o tome ne govori nikome. Zatim
Popović saopštava da je Miletić bio u Beču kod Kuna, s molbom da se Granica obrazuje
kao posebna teritorija. Po povratku kući Miletić je isplatio veliki deo svojih dugova.
Zastava ima 400 pretplatnika, osim toga besplatno se deli 600 primeraka. Otkud za sve
ovo novac, ako ne iz Beča? – Dimitrijević u Etveševom Ministarstvu potajno je takođe
čovek reakcije. – Pišem pismo Andrašiju, izlažući na osnovu podataka koje sam čuo od
Popovića, kao i na osnovu sastanka Oreškovića i Vagnera, te planiranih reformi i prodaja
 222

u Granici, svoje ubeđenje da su bečka vojna stranka i hrvatsko-srpska opozicija sklopili

protiv nas savez. Saopštavam Milivojev plan protiv Miletića u Kikindi. – Pišem izveštaj
Bajstu obaveštavajući ga da je Namesništvo sa zahvalnošću primilo saopštenje telegrama i
da sam ja privoleo Namesništvo da službeno saopšti Ustav.192 – Bio je kod mene srpski
kapetan Aleksandar Nikolić. On hoće da napusti službu kod Srba i kod nas potraži
inženjersku službu. Sad ide u Peštu i u Beč i moli da mu dam preporuke za Holana i
Vodianera. Obećavam mu za sutra, a uveče sam ih i napisao.

3. septembar
Odlazim pre podne u Zemun da posetim generala i njegovu porodicu. Tamo i ručam
i tek pred veče se vraćam.

4. septembar
Dolazi Teodorović i kazuje sledeće stvari:
a) Filipović, hrvatski poslanik u Mađarskom parlamentu inače advokat u Vukovaru,
rekao mu je da Miletićevi raspolažu sa veoma mnogo novaca. Ne veruje da dolazi iz
Rusije, nego ili iz Beča ili od nekog revolucionarnog komiteta. – Hvalio je Rauha da je
pametan čovek ali da ne poznaje svoje činovnike i da je trenutno broj njegovih stranačkih
pristalica veoma malen, jer je protiv njega ne samo opozicija nego i svi oni koji su želeli
službu a nisu je dobili. Veruje da će ukoliko iz Beča ne budu intrigirali Rauh uspeti da
dobije majoritet jour na sledećem zasedanju Sabora, ali ako iz Beča budu intrigirali,
bezuslovno će opozicija doći do majoriteta. Naročito je u Sremu veliko otuđenje, izazvano
nespretnim i uvredljivim ponašanjem nižih činovnika.
b) Pukovnik Kenig (koji u Ministarstvu rata rukovodi odeljenjem za Granicu)
veoma negoduje zbog raspuštanja dva puka, a naročito zbog toga što njega nisu ni pitali.
Njegov plan je bio da u Granici ostvari autonomističke reforme, da gradi železnice,
kanale, i da je to uspelo onda bi bio siguran da se aneksija ne može sprovesti. Koliko samo
bude moguće usprotiviće se tome da se Granica deo po deo anektira. U ona dva puka koji
treba da budu raspušteni sada sastavljaju peticije u tom smislu da se oni, doduše,
pokoravaju, ali zato smatraju opravdanim i zakonitim samo ono što oni sami, zajedno s
ostalima u Granici, odluče o svojoj sudbini. – Kenig dobro zna da se sve ovo dešava pod
Andrašijevim uticajem i hoće da se tome, ako se bude moglo suprotstavi. – Knez
Mensdorf koji je naimenovan za zapovednika u Zagrebu, već je hteo da otputuje, ali zbog
primedbe pukovnika Keniga da će sada biti ustoličenje bana, otići će tek kasnije, da ne bi
morao da učini pozdravnu posetu banu. Isto tako je Kenig odredio i to da se pri instalaciji
bana ne sme održati nikakva naročita vojna ceremonija. – Inače, prema Kenigu, koji je u
svojim rukama koncentrisao rukovođenje celom Granicom, i ministar rata oseća izvesnu
ljubomoru. Ovo je potvrdio i pukovnik Zetlaukal, koji je za Andrašija izjavio da on i jeste
jedini čovek u Austriji koji jasno zna šta hoće i zato žanje uspehe.
 223

c) Ivić iz Zemuna, bio je s jednom graničarskom deputacijom kod cara, što inače
znam već iz novina. Zanimljivo je samo to da Ivić još ne zna kada će moći napustiti Beč,
što ukazuje na to da i posle carevog odgovora neprestano rade, nesumnjivo s
protivmađarskog gledišta.
d) U slučaju Čučković–Mauri i Depon je potpuno uvideo da sam bio u pravu i da
Volfart nije ispravno postupio.
e) Vranicani je pomenuo Teodoroviću da ja sa Andrašijem imam posebnu šifru.
Zaboravivši da ona stvarno postoji, Teodorović je ovo porekao. Okolnost da Vranicani
ovo zna ukazuje na to da se telegrami iz Zemuna šalju u Beč.
f) U stvari jurisdikcije doznao je toliko da, pošto se mađarski i austrijski elaborat
jako razilaze, hoće da povere Bajstu i Andrašiju da odluče da li je važnije političko ili
pravno gledište. Ako je to ono prvo, prihvatiće mađarski elaborat kao mnogo širi.
g) Osim toga saopštio mi je još više sitnijih, manje zanimljivih stvari.
Sutra nameravam da putujem u Peštu da se sastanem s Joaninijevima i zajedno s
njima vratim natrag. Ovo činim samo zbog Roze Herington, a zaista ne znam zašto, jer
jedva da bih mogao reći čak i to da mi se sviđa, barem ne naročito i uopšte ne više nego
mnoge druge, zbog kojih ne bih načinio nijedan korak.

5. septembar
Ujutro polazim za Bazjaš. Na brodu nalazim profesora Boškovića. Mnogo govorimo
o novom Ustavu, proizlazi da Omladina nikako nije zadovoljna s Ustavom i sa sadašnjim
pravcem vlade. – Popodne stižem u Bazjaš i otuda polazim u 6 časova.

6. septembar
Ujutro se kod Cegleda srećem u vozu s Lonjaijem. Govorimo o Granici i saopštavam
mu Kenigove izjave, za koje nalazi da su veoma zanimljive. – U devet časova stižem u
Peštu, gde odsedam kod mame. Odmah sam potražio Joaninijeve, koji su već u Pešti i
veliki deo dana provodim s njima.

7. septembar
Ujutro odlazim Andrašiju, ali pošto se sprema ministarski savet ne mogu da govorim
s njim. Samo s Goroveom razmenjujem nekoliko reči i molim ga da završi što pre
trgovinski ugovor. – Popodne odlazim Andrašiju i predstavljam mu Joaninija, koji zatim
uskoro odlazi. Ja ostajem i razgovaramo dva puna časa. Najpre mu ja saopštavam intrige o
Granici, Kenigove izjave, Miletićeve veze, a zatim mi on opisuje situaciju i naročito
naglašava izvesnost da će nas Rusija napasti čim završi svoje železnice. Glavna je stvar da
u borbi budu prema južnim Slovenima zaštićena kako naša, tako i turska leđa. Radi toga
treba sasvim pridobiti Srbe. Njih se može sasvim pridobiti samo prepuštanjem Bosne.
Njeno prepuštanje je ugaoni kamen naše južnoslovenske politike, bez toga gradimo na
 224

pesku. Ovu stvar treba, dakle, ponovo postaviti, svejedno šta o tome misle u Beču i
Carigradu, on će već nastojati da na oba mesta pridobije nadležne. Međutim, treba da Srbi
sami iniciraju stvar. Toga radi trebalo bi ih pitati kakav stav žele da zauzmu za vreme rata
s Rusijom, polazeći od ovog pitanja, moglo bi im se staviti do znanja da će nagrada za
njihovo odgovarajuće držanje biti Bosna, zbog koje već sada oni sami preduzimaju
korake. Treba ih upozoriti da će ih u slučaju da pobedi Austrija, a oni su sa Rusijom,
čekati veoma žalosna sudbina. Na moja pitanja: ako bi Srbija htela da sklopi s nama
odbranbeni i napadački savez da li bi to bilo moguće s obzirom da je pod turskim
sizerenstvom – Andraši odgovara da će on to izvesti; dalje, ako bi Milivoj želeo da bude
knez193 da li bi se on složio s time, kaže da nema ništa protiv. Sprovođenje ovih stvari biće
sada moj zadatak.
Verteši saopštava da je od Ministarstva spoljnih poslova došao akt da su voljni da
daju subvenciju od 1500 forinti Rozenovom listu koji sam preporučio, ako i Andraši nešto
doda. Na moj predlog Andraši odlučuje da da 600 forinti, ako bečka vlada da 1200.
Verteši mi još kaže da je Kogalničanu kada je bio u Pešti, ponudio Andrašiju
prijateljstvo Vlaške i obećao da će prilikom otvaranja Skupštine dati izvesne prijateljske
izjave o Mađarskoj.

8. septembar
Sastajem se s Etvešem, govorimo o srpskim stvarima. Kaže da će raskid do koga je
došlo na kongresu u Karlovcima smanjiti Miletićevu stranku i da Srbi u Mađarskoj
počinju da se izjašnjavaju za patrijarha tek od kada je u Vidovdanu objavljen članak u tom
smislu. – Nalazim se i s Gidom Radaijem mlađim. On je za vreme skupštine Omladine
proveo nekoliko časova na stanici u Kikindi. Kada su to saznali, miletićevci su otišli da
konferišu u jedno susedno selo. Zna da je tamo bilo izaslanika iz Beograda, ali ne zna da
se nešto dogodilo.

9. septembar
Odlazim Reku i svoje dve menice, koje dospevaju 14. oktobra prolongiram do 14.
novembra. – S Dežeom Silađijem govorim o suđenju Karađorđeviću. On ima osećanje da
će ga sud konačno osloboditi. Izražavam gledište da bi stvar trebalo makar odugovlačiti
dok se strasti ne stišaju i cela stvar ne izgubi svoj značaj. – Odlazim Goroveu i tamo s
njim i s Šmirerom raspravljam o trgovinskom ugovoru koji treba da se zaključi sa
Srbijom. Gorove obećava da će odgovor na zahtev srpske vlade što pre poslati. Osim toga
sporazumeli smo se u tome da bi pre početka redovnih pregovora srpska vlada poslala
gore nekoliko stručnjaka u mađarsko Ministarstvo radi potrebnog informisanja i
diskutovanja o osnovnim principima. – Za vreme boravka u Pešti veliki deo vremena
provodim s Joaninijevima, hodajući s njima ovamo-onamo.
 225

10. septembar
Ujutro odlazim zajedno brodom s Joaninijevima. – Na brodu nalazim Bana, koji se
vraća iz Praga sa Husove svečanosti. Priča da ga je iznenadila sloga i razumnost češke
nacionalne stranke. Sada se pokazuje znatna simpatija prema Rusima, ali to koriste više
samo kao presiju protiv ruske vlade.

11. septembar
Još sam spavao kada je u Novom Sadu Majerfi (Radaijev agent) upao kod mene,
rekavši da će Radai odmah doći, želi da govori sa mnom, a zatim upitao da li je Milivoj
poslao u Kikindu Stevu Mirkovića da agituje protiv Miletića! Međutim Radai nije stigao
dok smo mi tamo stajali i brod je krenuo. – Stižem u podne u Beograd. Teodorović
saopštava da je bio kod Milivoja, koji je u pogledu novog senata izjavio da će u njega biti
izabrani za članove samo oni koje bi i knez Mihailo izabrao. U pogledu železnice kaže da,
pošto turska železnica nije uspela i tako nisu sigurni za vezu, ne zna hoće li davati
koncesiju, a ako je i budu dali i onda će to biti samo uslovno. – Pozivam dr Rozena i
saopštavam mu da je subvencija obezbeđena i tako može početi s izdavanjem svoga lista.

12. septembar
Dolazi dr Rozen i javlja da svoj list opet ne može da izda jer ga je Ristić ponovo
prevario, uskratio mu je svoju potporu, rekavši da ovakav list nije ni potreban i on (Rozen)
bi svoju delatnost mogao drugde i drukčije bolje ostvariti. Zbog toga pišem Vertešiju da
subvencija nije više potrebna. – Odlazim s Longvortovom ženom u Zemun da posetimo
ženske članove generalove porodice. Vraćamo se u jedan sat. – Miloš Popović dolazi k
meni s vešću da je između Omladine i ovdašnje vlade došlo do nagodbe, da su huškanja
protiv Miletića opozvana, a i Milivoj je izjavio da ako Mađarska bude uvučena u sukob s
nekim, Miletić je jedini čovek koga će Srbi slušati. Doneo je nekoliko srpskih listova u
dokaz da počinju da drže stranu Omladini. Rekao je da je bio kod njega Orešković i rekao
mu da ne piše protiv Granice, jer tamo oni agituju. Sve je to na mene veoma neprijatno
delovalo, Popović se, doduše, brzo uplaši i običava da sve vidi veoma crno, ali ipak može
biti nešto na stvari, a to bi upravo sada došlo u veoma nepovoljnom trenutku. Ovo bi samo
bio dokaz da ruski uticaj raste i da Milivoj mora da odstupa pred Ristićevim uticajem. –
Dolazi Engelhart i donosi plan koji je izradio o našem postupanju u stvari Jevreja.
Proučiću ga kasnije. – Činim više poseta, odlazim i Joaninijevima.

13. septembar
Dolazi Orešković i kaže da deputacija koja je pod Ivićevim vođstvom bila kod cara u
pitanju Granice zastupa u isto vreme i jedan konzorcijum koji hoće da kupi šume u
Granici, pa je u tom cilju upisao 4.000.000 forinti, a kod Viner Agrarbanke hoće da uzme
kredit od 20.000.000 forinti. Ovaj se konzorcijum sastoji većinom od članova hrvatske
 226

opozicije, naročito Vranicanija, Mrazovića, Mažuranića, Vončine itd., koji i nisu iz

Granice ali kojima su u Beču obećali posao s drvetom samo da bi agitovali protiv
raspuštanja Granice a sada to oni i čine. On, Orešković, moli me da upozorim na ovu stvar
Andrašija, da ne bi ovaj konzorcijum dobio šume. On (Orešković) više puta im je rekao da
ih u Beču samo zavaravaju i da šume neće dobiti, a ako baš hoće neka agituju kod kuće
protiv Rauha i njegovog sistema, ali da ne sklapaju savez s Bečom u pitanju graničarske
oblasti. Ne znam jasno kakav interes može imati Orešković da upravo njegovi sadašnji
partijski drugovi ne dobiju ovaj posao. Prilikom odlaska je rekao: Ovi ljudi su iz
koristoljublja spremni da rade protiv razvojačenja Granice, ja to neću, jer dok Granica
ostaje pod vojnom upravom prema njoj u Bosni neće izkrsnuti simpatije, a ja hoću
sjedinjavanje Bosne, zato je potrebno razvojačenje Granice. 194 Može biti da je to pravi
razlog i zato bi hteo da se osujeti čak i poduhvat samih njegovih drugova.
Dolazi Longvort i razgovara sa mnom o jevrejskom pitanju. Izražavam gledište da
bih pre nego što bismo išta uradili veoma voleo da znam stav pruske i ruske vlade o tom
problemu, da bi evropsko javno mnenje videlo, ako odgovore sa ne, ko su oni koji
uskraćuju svoju potporu. Ovo stanovište i on odobrava. – Dolazi mi Đula Majerfi,
novosadski agent grofa Gide Radaija, s pismom potonjeg, u kome me poziva da mu
saopštavam zanimljivosti koje doznam o prečanskim srpskim stvarima. Majerfi zatim kaže
da je bio kod njega Stevo i otvoreno rekao da ga je Milivoj poslao da agituje protiv
Miletića. Majerfi već veruje da bi se ova individua najbolje mogla iskoristiti za Miletićevo
ubistvo, naročito ako bi mu to Milivoj poverio, pa moli u tom pogledu moju pomoć.
Govorim mu da ja od Milivoja u tom smislu nisam ništa čuo, sve sam ovo doznao od
drugih i zato mi je veoma teško da o tome nešto kažem, uza sve to raspitaću se. 195 –
Preporučuje da Radaiju u Novom Sadu pišem na adresu apotekara Karolja Grosingera. S
njim je bila jedna veoma lepa tirolska pevačica, koju je takođe Radai preporučio i koja
hoće da s jednom horskom grupom dođe na gostovanje u Beograd. – Odlazim Ristiću:
a) Saopštavam mu šta smo svršili kod Gorovea i preporučujem da prethodno
pošalju nekoga u Peštu. Ovo smatra za ispravno i veruje da će poslati Mijatovića.
b) Veoma žali što je Karađorđević pušten na slobodu. Nastojim da mu objasnim da
je to skopčano s formama našeg sudstva.
c) Nadugo razgovaramo o stvari železnice. I u tom pogledu nastojim da mu objasnim
da mi samo tada možemo energičko nastupiti kod Porte kada koncesija u Srbiji jednom
konačno bude data, a dodajem još i to da ukoliko ne bi došlo do stvaranja konzorcijuma za
turske železnice, mi ćemo ih sami izgraditi od srpske granice na dalje, i tako Srbija ni u
kom slučaju ne može da izgubi. Međutim, ako oni sada ne bi dali koncesiju mi ne bi mogli
dugo čekati i bili bismo prinuđeni da tražimo drugi put, na primer, prema Vidinu. – Ristić
kaže da o ovoj stvari treba dobro razmisliti, boji se samo velikog tereta za slučaj ako veza
ne bi bila ostvarena.
d) Govorimo o Grujiću, on odlučno tvrdi da ovaj neće biti predsednik senata, ali još
 227

ne zna hoće li se vratiti u Carigrad ili će biti član senata. Zasedanje Omladine u Kikindi
okarakterisao je kao beznačajno, naravno, u tom pogledu njemu se ni najmanje ne može
verovati. – S Milivojem danas nisam mogao govoriti.

14. septembar
Odlazim u Zemun da posetim Matildu Đenđeši koja, kako je pisala, hoće sutra da
putuje u Peštu, međutim, ne nalazim je i odmah se vraćam. – Posećuje me Bela Kormoš iz
Novog Sada i kaže da će uskoro doći ovamo s Gidom Radaijem. – Pišem Šandoru Ulmanu
moleći ga da saopšti Fedoru Nikoliću da je Julija Hunjadi otputovala u Vlašku da požuri
parnicu, dalje, ako može neka dođe što pre u Beograd zbog stvari železnica, jer se srpska
vlada boji da da koncesiju, a ovih će dana stići neki kurlandski knez Biron, koji takođe
hoće da traži koncesiju. Odlazim Milivoju:
a) Zatekavši ga u novoj uniformi narodne vojske, pre svega hvalim ovu, on, pak,
kaže da su u Austriji poručili 70.000 ovakvih uniformi. Iz njegovog govora razabrao sam
da su i šinjeli tamo napravljeni, tako, dakle, nisu došli iz Rusije. Odeća jednog vojnika
staje 5 i 1/2 #. 40.000 će sašiti u Austriji, a 30.000 u Srbiji.
b) I on se kao i Ristić sa žaljenjem izražava o puštanju Karađorđevića na slobodu.
Strahuje da će Karađorđević, a naročito Trifković ponovo intrigirati, i posledica će toga,
kako je rekao, biti ta da će morati proterati iz Srbije nekoliko lica za koja sigurno znaju da
su učestvovali u zaveri, ali ih do sada nisu hteli dirati.
c) Govorimo o Miletićevoj stranci i o Omladini. I sada se o njima izjašnjava kao do
sada, čak kaže da je on i dejstvovao protiv Miletića. Veruje da je stranka Omladine u
raspadanju.
d) Zatim govorimo o interesima Srbije uopšte, o austro-mađarskom i ruskom
prijateljstvu i o bosanskom pitanju. Dajem mu na znanje da se, po mom mišljenju,
približava vreme kada će se u tom pogledu morati nešto učiniti, i dodajem da o ovome
želim s njim kroz nekoliko dana da poduže razgovaram. On odgovara da bi, sigurni u
Andrašijevu moralnu podršku, odmah bili spremni da krenu na Bosnu i da je zauzmu,
čuvajući uvek sultanov suverenitet. Sad ne nastavljam dalje ovaj razgovor. Iako je jako
naglašavao potrebu za mađarskim prijateljstvom i opasnost od Rusa, ipak kao da sam kod
njega primetio neku uzdržljivost. Ali to će, možda, opet nestati.
e) Pominje da je Rozenov dragoman Sokolaj javno izjavio da je Austrija dala
Milivoju 200.000 forinti da bi koncesiju za železnicu dao Štatsbanu. To je čuo jedan
policijski oficir i podneo izveštaj i sad će Matić u vezi s tim uputiti pitanje Rozenu. – Iako
ova stvar, možda može naškoditi Nikoliću, draga mi je utoliko što će rascep između
Rozena i vlade samo povećati.

15. septembar
Dolazi mi Miloš Popović, predajem mu 250 forinti mesečne subvencije. Sad mi
 228

saopštava još samo to da mu je Milivoj sam rekao da ne piše protiv Miletića. – General
Križ s porodicom prešao je ovamo i ručamo kod Longvortovih, a zatim idemo zajedno u
Topčider. – Uveče Longvortu čitam svoje instrukcije u stvari Jevreja ali, mada me za to
moli, ne predajem mu ih pismeno.

16. septembar
Idem da posetim Grujića, ali nalazim kod kuće samo njegovu suprugu. – Dolazi mi u
posetu Jonesko. Od kada je u Bazjašu govorio s vojvodom Karlom, sasvim se promenio.
Pokazuje najprijateljskije raspoloženje prema Mađarskoj i želi da što pre dođe do
saglasnosti, a grdi Bratiana i njegovu politiku. I u pogledu Srba odjednom se promenio.
Govori protiv Marinovića, Cukića itd., koji su do sada bili njegovi najbolji prijatelji,
kazujući da je njihova opozicija beskorisna. Dalje mi saopštava da bi voleo kada bi
vojvoda Karlo u povratku posetio Beograd. Priča zatim epizode, kako su se nespretno
ponašali Marković i njegovi drugovi koje je srpska vlada poslala u Bazjaš da pozdrave
vojvodu Karla. Malo ga podstičem protiv Srba u interesu Vlaha koji žive u Srbiji. – Veče
provodim kod Joaninijevih.

17. septembar
Otišao sam Milivoju i prema Andrašijevim uputstvima počeo s njim razgovor o
bosanskom pitanju. Kažem mu da iz brojnih pojava sa sigurnošću proističe sumnja da će
nas Rusija pre ili posle napasti, jer ona samo preko nas može da prodre na Istok. Govorim
da se pri sadašnjem stanju stvari jedva može sumnjati u našu pobedu. Napominjem da
Srbiju ne čeka ništa dobro ako za vreme ovog rata ne bude s nama, a mi pobedimo, a i on
sam priznaje da bi Srbija bila izgubljena ako kojim slučajem pobedi Rusija, jer bi Rusija
od nje načinila svoju provinciju. Na kraju ga pitam da mi iskreno kaže kakvu politiku
misli da vodi u slučaju jednog takvog rata. Na ovo je Milivoj odgovorio da ako se
Mađarska i Austrija nađu u ratu, Srbija će odmah otpočeti rat protiv Turske i osvojiti
Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju i obrazovati jednu državu, ali pod sultanovim
suverenitetom. Mi, odgovorio sam ja, u slučaju ovakvog jednog rata ne želimo efektivnu
pomoć Srbije, samo da ostane mirna i da ne uznemirava Turke. Šta da damo za ovaj mir?
– Bosnu i Hercegovinu – odgovorio je Milivoj, ponavljajući, kao već toliko puta, da se
jedino na ovaj način može odstraniti ruski uticaj, da će tako mir Istoka biti obezbeđen i da
će ti narodi smatrati svojim prijateljem onoga ko im to pribavi. Ovde je pomenuo da je
posle proglašenja kneza Milana uputio načelnicima jednu poverljivu okružnicu, u kojoj je
izložio svoju politiku čiji je krajnji cilj priključenje ovih pokrajina Srbiji, ali pod
sultanovim suverenitetom. – Na to sam primetio da mađarska vlada ne samo želi već će i
podržati ostvarenje ovog plana, sada se samo treba pobrinuti za način njegovog izvođenja.
Oružani napad na Tursku, nastavio sam, nije podesan, što je i Milivoj priznao, jer ishod
nije siguran, a i inače se ne može znati kuda bi se revolucija izvrgla. Nude se dva načina:
 229

jedan je da srpska vlada izravno pošalje Porti i silama zaštitnicama u vezi s tim pitanjem
jedan memorandum, koji će Austrija podržati, ili, ako ovo nije dovoljno, ispod žita
izazvati pokrete u Bosni iskoristivši ih zahtevati od Porte predaju Bosne.
Milivoj je sa velikom pažnjom saslušao sve što sam rekao, on bi smatrao možda za
najbolje kada bi Bosanci pisali peticije srpskoj vladi, a na osnovu njih mogla bi se zatim
tražiti predaja. – Pozvao sam ga da o svemu ovome razmišlja i zatim da se izjasni; bliže
uslove možemo utvrditi onda kada se sporazumemo u pogledu glavne stvari. – Ne
pominjem ovde sve ono što je Milivoj ovom prilikom rekao protiv Rusije, i iz čega se vidi
da je još uvek zakleti neprijatelj Rusa, osim ako se ne pretvara u najvećoj meri. Još sam ga
molio da ono što sam mu rekao zadrži za sada za sebe, što je i obećao, a on se raspitivao
da li ne verujem da moji telegrami mogu doći u tuđe ruke, jer je on obavešten da su Rusi
govorili tako nešto što sam samo ja mogao napisati, naročito da sam s njim (Milivojem) u
dobrim odnosima. Rekao sam da jedva verujem da su mogli čitati moje telegrame, nego
pre će biti da samo nasumce šire vesti, želeći da mu naškode. – S ovim sam, zatim, otišao,
pošto je obećao da će o toj stvari dobro razmisliti.

18. septembar
Došao mi je zbog pitanja Granice Ivić iz Zemuna. Veoma dugo je govorio i sadržina
njegovog govora je bila da Granica nije neprijateljski raspoložena prema Mađarskoj, želi
razvojačenje, samo u drugim oblicima, a naročito da se ne razvojači delimično nego
odjedanput, da se na neki način pita i Granica, da se odobri železnica Zemun–Brod i da
reforme koje je zamislio Kenig što pre stupe na snagu. Pošto je sve to nadugačko izložio,
molio me da dejstvujem kod Andrašija da se razvojačenje izvrši pod ovim uslovima,
napomenuvši da graničari ne žele posebnu skupštinu, a ni priključenje Cislajtaniji. Po
njegovom se govoru jako videlo da nije uvek bio iskren, mada verujem da je mnoge stvari
rekao po svom čistom ubeđenju. No hteo je da prikrije antipatiju protiv Mađara, kao i tajni
cilj da se od Granice obrazuje posebna pokrajina, dok je s druge strane istina da vladu i
vojnu vlast u Cislajtaniji stvarno mrzi, ali se videlo da se pri svemu tome sa ovom ipak
nalazio u vezi, čak i s Miletićem, za koga tvrdi da takođe deli njegova gledišta samo želi
promenu u pogledu forme, inače priznaje priključenje Granice Mađarskoj. – Ja sam se
zatim postarao da mu veoma lepo odgovorim, koliko se moglo, dajući mu za pravo ali
ipak tako da se vidi neosnovanost njegovih tvrđenja, što mi je, mislim, ne jedanput uspelo,
bar je bio prisiljen da s osmehom ućuti, jer nije znao da odgovori.
Na kraju sam predložio da pošto Andraši verovatno nije u potrebnoj meri obavešten
o ovim bližim željama Granice i o prilikama u njoj, a ja se ne osećam sposobnim da ih
verno opišem, najbolje bi bilo kada bi on pripremio jedan mali memorandum, koji bi ja
zatim poslao gore. Ovaj ga je moj predlog zbunio i ni na koji ga način nije hteo prihvatiti,
rekavši na kraju da bi to bio veliki posao i da sada za njega nema vremena. Ja sam više
puta napomenuo verovatno dobro dejstvo nekog drugog spisa, ali pošto je on to uvek
 230

izbegao, nisam navaljivao. – Molio je još i to da izdejstvujem da se izmeni naročito ton

Pester Korespondenc-a i zagrebačkih listova prema Granici. Obećao sam mu samo toliko
da ću naš razgovor saopštiti Andrašiju.
Jasno je da bi ovi ljudi želeli da preko nas postignu svoje želje, da bi se zatim mogli
okrenuti protiv nas. Pas si bête!
Kada sam Teodoroviću saopštio odlomke iz gornjeg razgovora pomenuo je tom
prilikom da je komandi Granice navodno došla od Keniga naredba da protestuju protiv
prisajedinjenja. Zamolio sam ga da sutra, pošto i onako ide u Pančevo, nastoji da pribavi
jedan primerak te naredbe.
Sastajem se s Longvortom i Engelhartom i raspravljamo o jevrejskom pitanju, ali
ništa ne svršavamo. Oni sada već nisu za kolektivnu notu, već za pojedinačne ali identične
note, jer je danas, pošto je Namesništvo doznalo za ovu stvar, kod njih bio Ristić i
nastojao da ih odvrati od predaje kolektivne note. Izrazio sam gledište da bi možda bilo
najjednostavnije kada bi svaki od nas sam izneo Namesništvu živom reči gledišta svoje
vlade, međutim, oni su, za notu. – Joanini će za nekoliko dana dobiti uputstva i tada ćemo
se ozbiljno posavetovati o toj stvari. Longvort me moli da pišem radi toga u Beč da bih
mu mogao predati kopiju svojih uputstava. Još sam im saopštio da je Namesništvo o
našem pripremanom koraku verovatno obavešteno od strane Trojanskog, naravno nisam
rekao iz kakvog izvora to znam, na što je Engelhart veoma planuo protiv Trojanskog. –
Uopšte Engelhart je, kako se sve više uveravam, potpuno nesposoban za rešavanje
političkih stvari, naročito na ovakvom mestu gde se treba boriti s tolikim intrigama.
Isuviše je prav i nedovoljno savitljiv karakter da bi se u ovim uslovima, koji njegovu
moralnost ispunjavaju odvratnošću, mogao snaći na odgovarajući način. U pogledu
Rozena kažu da je odbio da se priključi.
Fedor Nikolić piše da je u Beču, ali će otići na 10 dana u Pariz a zatim će, ako je
srpska vlada i pod sadašnjim okolnostima još voljna da da koncesiju, doći u Beograd.
Vodianer je rekao da se turska vlada toliko naljutila na Südbahn, da će možda napustiti
celu bosansku prugu i izgraditi samo onu drugu. (Koju?)

19. septembar
Ristić je danas došao k meni:
a) Govorio je o trgovinskom ugovoru, rekavši da ću danas dobiti jednu predstavku
kojom srpska vlada traži obrazovanje jedne komisije. Ovo više služi samo tome da što pre
dobiju odgovor od nas. Kažem da ovaj akt posle svog razgovora s Goroveom sada neću
poslati, pošto odgovor uskoro treba da stigne.
b) Zatim prelazi na stvar s Jevrejima (zbog koje je zapravo došao). Kaže da zna da
se u vezi s tim među nama nešto sprema, ali o tome zna ne zbog indiskrecije jednog od
naših kolega. Razlaže da bi kolektivna nota bila suvišna, primećujem kako su se stvari
razvile verujem da do kolektivne note neće doći, međutim, nalazim da bi bilo vrlo dobro
 231

kada bi i oni učinili nešto u ovoj stvari.

Pišem izveštaj Đuli Andrašiju saopštavajući mu ono što sam čuo od Oreškovića i
Ivića, kao i Joneskove dispozicije, i primećujući koliko bi bilo dobro kad bi se on sastao s
vojvodom Karlom. – Pišem Šandoru Okoličanjiju, moleći ga da dozna da li bi me mogli
proizvesti za majora u honvedskoj rezervi. Sada sam dobio volju za to.

20. septembar
Idem da posetim Marinovića, koji je pre nekoliko dana bio kod mene. Treba utoliko
više da održavam s njim dobre odnose što je njegovo naimenovanje za predsednika
Državnog saveta izvesno. Priređujemo piknik kod „Srpskog cara“. Posle ručka Jonesko
dugo razgovara sa mnom, izlažući ponovo potrebu dobrog razumevanja i rekavši da je
ponovo pisao Kogalničanuu da nastoji da se vojvoda Karlo sastane s Andrašijem. Pominje
da ima nade da bude naimenovan za agenta Vlaške u Beču. – Ponovo pišem Ulmanu,
izveštavajući Nikolića o putovanju knjeginje Julije u Vlašku. – Veče provodim kod
Joaninijevih. Joanini je dobio instrukcije u stvari Jevreja. Pisane su veoma pomirljivim i
blagim tonom, s dodatkom da ih pročita vladi i ostavi joj jednu kopiju.

21. septembar
Dobijam pismo od Vodianera, u kome saopštava da pošto je turska železnica
potpuno otpala Štatsban je samo tako voljan da konkuriše za srpsku železnicu ako ona
bude uslovno data, tj. računajući od vremena kada se ostvari turska železnica, moli da ga
što pre obavestim da li je srpska vlada voljna da ovo prihvati. – Teodorović dolazi iz
Pančeva:
a) Raspitao se za pomenutu naredbu, ali o njoj niko nije ništa znao. Govorio je s
više njih i čuo mišljenje da u narodu vlada veliki strah od Mađara i velika razdraženost, i
bili bi potrebni samo podstrekači pa da ponovo izbije buna iz 1848. Disciplina je u
pukovima potpuno olabavila, vojnici se slabo pokoravaju, oficiri ne znaju da komanduju.
b) Pitam ga šta zna o odluci pančevačkog magistrata kojom se protestuje protiv
razvojačenja Granice deo po deo, traži posebna skupština i izražava namera pribegavanja
sili. O tome kaže da je predlog stavio neki mladi trgovac po imenu Vranješević, a odmah
je zatim gradski kapetan Nikolić podržao taj predlog. Izgledalo je da su gradski savetnici
Nemci u početku hteli da oponiraju, ali to se pokazalo samo izvan sale, jer je po
završenom savetovanju ceo savet (otprilike njih 45) glasao sa da.
c) Njegov budući tast Pejčić ispričao mu je jednu epizodu iz 1848, koju zbog
zanimljivosti ovde uvršćujem. U ono vreme Pejčić je vodio jednu graničarsku deputaciju
Ferdinandu, s molbom da ih pomogne protiv Mađara. U dvorani su za prijem, između
ostalih, bili prisutni nadvojvoda Franc Karlo i knez Pal Esterhazi, mađarski ministar.
Ferdinand se pojavio sa već napisanim odgovorom u ruci i čim je deputacija izgovorila šta
je imala da kaže i on je pročitao odgovor, naime da se obrate zakonskim putem preko
 232

mađarskog Ministarstva i dobiće pomoć u svim svojim nevoljama. Deputacija je utučena

krenula. Kod vrata su stajala dva graničara, jedan od njih, videći da i car na drugoj strani
odlazi, glasno je uzviknuo – Eure Majestät! na šta se Ferdinand okrenuo i prišao im. Na
ovo je deputacija zastala i Pejčić, videći sada Esterhazija tek na suprotnoj strani dvorane,
slobodnije je izrekao njihove želje, na šta je car odgovorio da će za njih učiniti sve što se
može. Otuda su, zatim, otišli nadvojvodi Francu Karlu, koji ih je već čekao. I on ih je, kao
i car, uputio na zakonski put. Ali kada su stigli do vrata, Pejčić se okrenuo i uzviknuo:
Euere Kaiserliche Hochheit! Nadvojvoda im je prišao i kada je još jednom saslušao
njihove žalbe rekao je ovo: Idite kući i pomozite i sebi i nama, jer Mađari i nas ugrožavaju
i trebaće da i mi učinimo nešto protiv njih. – I sada upravo tako postupaju s Granicom u
odnosu na Mađarsku.
Dolazi kod mene Jonesko i kazuje da je ovde poznati francuski pisac Ibisini, koji
trenutno dolazi iz Vlaške, gde je govorio s Kogalničanom a u povratku bi želeo da govori i
s Andrašijem i Bajstom za koje ima preporuke od kneza Meterniha, a i mene će posetiti.
Ovo sam već znao, jer me je Marinović danas pitao kada bi Ibisini mogao naći kod kuće
Andrašija i Bajsta.
Uveče se Longvort, Engelhart i ja sastajemo kod Joaninija da se posavetujemo u
stvari Jevreja. Engelhart je sastavio novi nacrt note i pročitao ga. Ja sam, međutim, imao i
protiv njega mnoge primedbe. Tako sam vešto vodio stvar da je na kraju i Longvort stao
na moju stranu, a da to ni on sam nije primetio, i zamolili smo Engelharta da sastavi još
jedan koncept. Sad je već bilo odlučeno da nećemo dati kolektivnu notu nego samo
identične. Sutra ćemo se uveče sastati kod Longvorta.

22. septembar
Joanini mi je poslao koncept note, koji je tako dobro sastavljen da bih ga rado
prihvatio. Odlazim Joaniniju i zajedno s njim Longvortu da se posavetujemo kako da
udesimo da ovaj nacrt prihvati i Engelhart, koji će se zbog toga osetiti uvređenim, iako i
Longvort nalazi da je Joaninijev nacrt mnogo bolji. Predlažem da kada budemo zajedno i
stavimo primedbe na Engelhartov nacrt Joanini uzme reč i predloži da će on pokušati da
izradi jedan kompromisan nacrt, zatim neka pređe u drugu sobu i posle kratkog vremena
neka unese ono što je jutros napisao i mi ćemo biti za to. – Uveče zaista odlazim
Longvortu i tamo već nalazim Engelhartov nacrt, čiji smer nije baš zadovoljavajući, ali mu
je sada data takva forma da ne možemo ustati protiv njega. Uskoro dolaze Engelhart i
Joanini. Pošto se ne možemo mnogo zakačiti za Engelhartov nacrt, gore pomenuti
strategem otpada i s izvesnim malim izmenama prihvatamo nacrt. Biće dakle jedna
identična nota, koju ćemo Longvort, Engelhart i ja svaki posebno potpisati i posebno
predati Namesništvu, oni sutra, a ja prekosutra. Joanini će takođe sutra pročitati svoje
instrukcije. – Mislim da sam stvar veoma vešto vodio i najzad sam postigao svoj cilj da
sastavimo jednu tako slabu i bezbojnu notu zbog koje nam srpska vlada ne može zameriti.
 233

Engelhartu se, doduše, nije svidela ona mnoga korektura jer je branio svoj duhovni
proizvod, ali je na kraju ipak morao da popusti.

23. septembar
Danas pre podne bio je kod mene Ibisini. Dugo smo razgovarali o istočnim, i uopšte
o nacionalnim pitanjima. Kako sam video, bio je prijatno iznenađen umesnošću mojih
primedaba. Rekao je da dolazi iz Vlaške i da se tamo može zapaziti veliki preokret u korist
uspostavljanja odnosa dobrog međusobnog razumevanja s Mađarskom. Što se tiče
Andrašija obećavam mu da ću telegrafski doznati kada dolazi u Budim.

24. septembar
Ne našavši dva namesnika zajedno, odlazim jedino Blaznavcu i predajem mu notu u
jevrejskom pitanju. Primećujem da mi ovoj stvari ne predajemo veliki značaj, ali bi u
njihovom sopstvenom interesu bilo dobro kada bi nešto mogli da učine. Inače sam mu dao
savet da u odgovoru koji će nam dati ne diskutuju o pitanju već neka priznaju njegovu
opravdanost i obećaju da će Namesništvo učiniti sve u ustavnim granicama utvrđenim od
strane Skupštine. Ovo je izjava koja svakoga treba da zadovolji, a ne obavezuje ni na šta. –
Milivoj je taj savet primio sa zahvalnošću.
Pošto je Marinović naimenovan za novog predsednika Državnog saveta, odlazim da
mu čestitam. Uopšte izgleda da je nastao neki preokret, tako su, na primer, Cukića
naimenovali za agenta u Vlaškoj. Time vlada pridobija dosadašnje nezadovoljnike i
održava ravnotežu u odnosu na Omladinu. Ali da li neće porasti ruski uticaj? Značajna je
pojava da sam već ujutro našao starog Garašanina u Ministarstvu. Kasnije sam posetio
Cukića i Laforika, koji je naimenovan za državnog savetnika.

25. septembar
Pišem izveštaj u Beč i u Carigrad o jevrejskom pitanju.196

26. septembar
Odlazim Blaznavcu i, pod izgovorom da sam dobio pismo od Lonjaija, raspitujem se
za stvar železnice, primećujući da bi sada možda bilo bolje dati koncesiju samo uslovno
sve dotle dok se ne reši pitanje turskih železnica. Na ovo primećuje da mogu napisati
Lonjaiju da koncesija sada neće biti data konačno, nego možda uslovno. Dalje mi
saopštava da bi knez Biron želeo da prihvati srpsku železnicu samo kada bi je od srpske
granice do Soluna takođe on mogao graditi, dalje da bi knez Biron voleo da se fuzioniše s
Nikolićem. – Zatim prelazi na agitacije u Granici, napominjući da je saznao za sve niti
koje čine agitaciju, samo što je dao reč da o njima neće govoriti i tako mi to ne može reći.
Napominjem da nas to niukoliko ne zabrinjava i da celu stvar ne smatramo važnom.
Govori još protiv Miletića.
 234

Odgovaram Vodianeru na njegovo pismo i saopštavam sve što sam čuo od Milivoja,
napominjući da bi bilo dobro da bude prisutan 12. oktobra.

27. septembar
Dolazi mi Štajnleher i javlja da više ne odobravaju odlaganje u stvari železnice i da
mu iz jednog razgovora vođenog s ministrom vojske izgleda da je ovaj za Nikolića. –
Pišem Miklošu Blaškoviću i šaljem željeno ovlašćenje. – Uveče idem kod Joaninijevih,
tamo nalazim nekog bogatog engleskog trgovca Di Gida i njegovu mladu ženu, koji putuju
u Indiju. Gospodin još iz Buenos Airesa poznaje Joaninijeve i sada su ih posetili. Kasnije
ih zatim svi čamcem pratimo preko u Zemun na brod i vraćamo se natrag po mesečini.
Mlada je Engleskinja veoma lepa žena, s plavom kosom neobične boje, živim očima i
zubima zaslepljujuće beline.

28. septembar
Zajedno s Ivanovićkom ručam kod Joaninijevih.

29. septembar
Idem s Teodorovićem u Pančevo da posetim njegovu verenicu, kojoj je bio imendan.
Tamo ručam i popodne se vraćam kući. Ako se ne varam, verenica voli malo da afektira.

30. septembar
Budući da sam sinoć dobio pismo od Gide Radaija da će jutros doputovati u Beograd
otišao sam mu u susret na brod i tamo se s njim susreo. Istim je brodom došao Šiškin s
porodicom. Radai je ceo dan proveo kod mene. Glavni rezultat naših dugih razgovora je
taj da će me on, koliko se bude moglo, pomoći ako u graničarskoj oblasti pokušam
ponekog da pridobijem.

1. oktobar
Jutros je Gida Radai otputovao, ispratio sam ga do broda. – Dolazi dr Rozen da se
raspita o stvari železnice. Kažem mu da se nije dogodilo ništa novo. Saopštava mi da će
list Srpski Narod, koji će izdavati Stratimirović uz pomoć karlovačkog patrijarha, podržati
i srpska vlada. (Ovaj list, inače, kako mi je Radai govorio, vuče subvenciju i od mađarske
vlade). Milivoj sada daje da se piše jedna brošura protiv Omladine. – Juče sam dobio
pismo od konzula u Vidinu Šulca, u kome mi javlja da bi Asiz-paša voleo da se sastane sa
mnom, i da će zato ili on doći do Oršave ili da ja dođem u Vidin. Ovo pismo šaljem
Ministarstvu u Beč, moleći da mi se dozvoli da idem u Vidin onda kada to nađem za
shodno. – Dolazi Fedor Nikolić, sada hoće da provede ovde samo jedan dan i raspituje se
za železnicu. Priča da mu je uspelo da fuzioniše Južne i Državne železnice, tako da će se
ove dve ponuditi da izgrade turske železnice. – Odlazim u Zemun. Ručam kod generala,
 235

zatim s njim i njegovom ženskom čeljadi prelazimo u Beograd gde posećujemo

Longvortove i Joaninijeve, posle još pratim generala i njegove na brod. – Danas je srpska
vlada preuzela od nas poštu.

2. oktobar
Rano ujutro posetio me je Fedor Nikolić, a zatim otputovao preko Pančeva u Beč.
Govorio je s namesnicima, koji su mu, kao i meni, izjavili da će koncesiju verovatno dati
uslovno. – S inspektorom zemunske pošte Radom udesio sam da ću od sada svoje
političke izveštaje predavati u Zemunu, a isto ću tako tamo primati i one koji se meni
upućuju.
Dolazi kod mene Blaznavac. Kaže da je mnogo razmišljao o stvari koju sam ja načeo
i došao je do zaključka da u početku treba pokušati s najmiroljubivijim metodima, tako
misli da bi najpre trebalo tražiti nešto samo u verskom pogledu, tj. da se bosanska
pravoslavna crkva podredi beogradskom mitropolitu, a ako bi to bilo postignuto, onda bi
se moglo tražiti i političko administriranje Bosnom. No, pošto su oni u pogledu ove
crkvene hegemonije postavili pitanje posredstvom Longvorta kod engleske vlade i, preko
nje, čak i izravno kod istanbulskog patrijarha (dobivši, naravno, negativni odgovor), po
njegovom bi mišljenju bilo najbolje kada bismo mi počeli da o tom pitanju ispitamo teren
u Carigradu. Kažem da smatram da je ovo veoma dobro, samo primećujem da mi ne
možemo početi stvar, nju bi trebalo da oni počnu, pošto mi upravo želimo da ih podržimo.
Govoreći još neko vreme o ovom pitanju uopšteno, Milivoj prelazi na pitanje jurisdikcije i
nadugačko izlaže pogodnosti od toga ako se što pre reši, obećavajući da će u tom slučaju
oni dići veliku buku o prednostima prijateljstva s Mađarskom i moleći da izdejstvujem da
se stvar što pre okonča.
Pitam ga da li je video Šiškina, odgovara da jeste; bio je učtiv, ali nije rekao ništa
naročito.
Po Milivojevom odlasku počeo sam da razmišljam o našem razgovoru. Čini mi se
neobičnim to da su sad odjedanput postali toliko umereni i ne žele odmah političku
administraciju. Dalje, da je o ovoj stvari govorio više kao uzgred, a ponajviše je požurivao
stvar jurisdikcije. Da im nije Šiškin dao obećanje i sad bi od nas hteli da dobiju još samo
jurisdikciju, a zatim da se okrenu protiv nas? Za svaki ću slučaj, pre nego što pišem
Andrašiju još govoriti o ovome s Milivojem. Ne bih voleo kad bi me natociljali da
naprazno pišem. – Šulcu odgovaram da sam voljan da se sastanem s Asiz-pašom u Vidinu,
međutim u tom pogledu sada ne mogu doneti odluku, mogao bih ići tek kroz nekoliko
nedelja. – Šandor Ulman šalje Nikoliću pismo od Vodianera, u kome ga ovlašćuje da
može potkupiti konkurente koji izgledaju opasni. Priključujem još jedno Markovićevo
pismo za Fedora. Pitam telegrafski Fedora kuda da šaljem pisma. Odgovara da ih šaljem
Ulmanu u Beč, što i činim. – Okoličanji odgovara da je Andraši usrdno primio moju želju,
ali da se zadovoljim kapetanskim činom.
 236

3. oktobar
Posećuje me Cukić. Između ostaloga govori da se Milovan Janković, koliko je njemu
poznato, povukao na svoje malo imanje kraj Šapca.

4. oktobar
Budući da je danas carev rođendan, održan je u crkvi Te deum, a zatim kod mene
primanje čestitki. Jonesko, koji je bio u Novom Sadu, vratio se samo zbog toga. Izgleda da
sada traži da nam se u svemu umili. – Pišem Okoličanjiju, moleći ga da što pre izdejstvuje
da budem proizveden za honvedskog oficira, pa makar samo i za kapetana.

5. oktobar
Bio je kod mene Radosavljević iz Pančeva. Pozvao sam ga da sada u dokaz svoje
zahvalnosti zbog naimenovanja za vicekonzula nastoji da u Pančevu služi mađarskim
interesima, za šta se on spremno ponudio. Pre svega mu poveravam da pridobije urednika
Pančevca Pavlovića. To smatra mogućim preko svoje štićenice, u koju je Pavlović
zaljubljen. Dalje ga pozivam da nastoji da sazna slabe strane Ivića u Zemunu. Odlazim
Milivoju i ponovo razgovaram s njim o bosanskom pitanju, pitajući ga naročito zašto
najpre hoće da počne s pitanjem vere, možda se ne pouzdaje sasvim u simpatije Bosne.
Odgovara da se pouzdaje, ali on ne vidi mogućom akciju zimi, ona bi se mogla otpočeti
tek u proleće. Pominjem mu prepuštanje jednog ugla Bosne Hrvatskoj; on ne vidi teškoće
u tom pogledu. Zatim ga pitam može li obećati da će, za slučaj da im pribavimo Bosnu,
ostati mirni prilikom jednog austrijsko-ruskog rata. Odgovara da se to samo po sebi
razume, jer tada već neće imati više želja. – Pitam ga za Garašanina i Marinovića, da li se
ne boji da će oni svoj uticaj ostvariti u ruskom duhu. Odgovara da oni doduše nisu
pouzdana lica, ali pošto nemaju teren za akciju nemamo se čega bojati od njih. Šta mogu,
ali meni izgleda kao da je još uvek unekoliko uzdržaniji nego što je ranije bio. Šta može
biti razlog tome? – Župnik Babić mi dovodi i predstavlja monsinjora Vorsaka i slikara
Sajca iz Rima. Prvi je Štrosmajerov stari prijatelj, a drugi će slikati freske u katedrali koju
će Štrosmajer podići u Đakovu. Primam ih vrlo ljubazno i zadržavam na ručku. – Uveče
odlazim kod Joaninija, gde nalazim Kampove. Ja se i Akabi, naravno, pozdravljamo tako
hladno kao da se nikad ništa nije između nas dogodilo.

6. oktobar
Činim nekoliko poseta, između ostalih i Jonesku. U razgovoru pominje da je
Trojanski u dobrom prijateljstvu s Ristićem. Ne raspitujem se o tome, ali pamtim. Da li
izmirenje sa strankom Garašanin–Marinović nije Ristićevo delo, koji se, videći da ne
može uspeti s Omladinom, sada okrenuo ruskoj stranci? Pišem Goroveu i preporučujem
mu Markovića, koji sutra polazi u Peštu radi konferisanja o trgovinskom ugovoru.
 237

7. oktobar
Kod mene ruča Joanini sa slikarem Sajcom.

8. oktobar
Dolazi k meni Hohšteter, profesor geologije u Beču. Proputovao je Tursku s
železničkim inženjerima, među kojima, kako kaže, ima i 20 austrijskih oficira. Ceo dan
provodi kod mene. – Posećuje me Stratimirović. Hoće da provede ovde nekih 8 dana, kako
kaže u stvari železnice, tj. hoće da ujedini Franko-Hungariju sa Štrousbergom. Pošto je i
Hohšteter kod mene, ne možemo razgovarati o drugim stvarima.

9. oktobar
Idem da posetim Stratimirovića. Govori mnogo, zbrda-zdola. Sad izdaje jedan list,
naravno protiv Miletića. Ovaj list je, kako čujem, subvencionisan od mađarske vlade.
Kazuje da Ristić hoće da subvencioniše jedan list u Novom Sadu, koji izdaje Subotić, i to
bez Milivojevog znanja. Uopšte on, Stratimirović, upozorio je Milivoja da pazi na Ristića,
jer će ga ovaj nadmašiti i već sada u zemlji veću popularnost uživa ministar unutrašnjih
dela Milojković nego Milivoj. Svakako ću ga još videti.

10. oktobar
Dolazi mi u posetu ministar Marković. Govorimo uopšteno o železnici. Dajem mu
do znanja da ako naša država bude dala prugu Kikinda–Beograd Štatsbanu onda će i u
Turskoj prugu verovatno dobiti ovo Društvo. – Veče provodim s Engelhartovima kod
Joaninijevih.

11. oktobar
Telegrafiše Mihajlo Nikolić da će stići danas s Fedorovim društvom. – Dolazi mi dr
Rozen. Govori da Stratimirović jako agituje protiv Štatsbana. – Dalje razgovaramo o
približavanju srpske vlade ruskoj politici. Ovo približavanje naročito postoji s Ristićeve
strane. U Šiškinovim uputstvima sadržana je tačka da srpska vlada treba da podržava
karlovačkog patrijarha kako pravoslavna vera ne bi bila ugrožena, ali ne treba da raskine
potpuno ni sa Omladinom da Srbi ne bi potpali sasvim pod mađarsku vlast. Rozen je,
dalje, mišljenja da Blaznavac, ako i nije prijatelj Rusa, ne može mnogo da učini i dopušta
Ristiću da ga vodi. – Još juče sam pisao Đuli Andrašiju, saopštivši mu rezultat svojih
razgovora vođenih s Milivojem o bosanskom pitanju, s molbom da preduzme dalje
korake. Pominjem potrebu raščišćavanja stvari jurisdikcije. – Dolazi Fedor Nikolić, s njim
su došli: direktor Državnih železnica Breson, činovnik Južnih železnica Šilten, savetnik
bečkog Kreditanštalta Hornbost i direktor-savetnik Mađarskog kreditnog zavoda
Kohmajster. Ova su se četiri društva ujedinila, a osim toga su pridobili i konzorcijume
 238

Vatman, Openhajm i Franko-mađarsku banku, koji su sada takođe s njima. – Dolazi mi

Stratimirović i govori da on u železničkoj stvari radi za Štrousberga i gaji veliku nadu da
će i dobiti koncesiju, uprkos Štatsbanu. – Žali se da mu Ristić nije uzvratio posetu i zato se
sada jako ljuti na njega. – Dolazi dr Rozen i izjavljuje, da mu je Milivoj poverio da piše u
novine tako da bi publika razumela da je za Srbiju svejedno ko će dobiti železnicu, bio to
Štatsban, Zidban itd., samo da je dobro i jevtino izgrade. Jednom rečju izgleda kao da je
on na strani Nikolićevog projekta. – Kod mene ručaju Longvort, Engelhart, Šiškinovi i
Rozen. Potonji sasvim otvoreno govori da knez Biron ima najpovoljnije šanse za dobijanje
železnice, barem mu je tako rekao jedan činovnik Ministarstva vojske i saobraćaja.

12. oktobar
Dolazi mi Fedor Nikolić i četiri predstavnika velikih društava koja su s njim. Kada
su se ova društva u Beču ujedinila, odlučila su da u svoje ime podnesu molbu za
koncesiju. Nikolić ih je već upola ubedio da je to neumesno i sada im i ja nadugačko
izlažem potrebu da se koncesija traži samo na Nikolićevo ime, objašnjavajući im kakvo
nepoverenje ovde vlada prema svemu što je strano, a naročito prema onom što je
austrijsko. Ovo su, izgleda, i uvideli. Naročito bi želeli da srpsko društvo stope ujedno s
mađarskim. Na ovo sam primetio da ne bi bilo celishodno to reći unapred, naknadno se i
onako može uraditi. – Idem s Joaninijevima i Teodorovićem preko Borče pešice u Zemun
i tamo ručamo kod generala; prisutni su još Longvortovi i Rozen. Vraćamo se poslednjom
lađom. Za vreme moje odsutnosti tražio me je dr Rozen i poručio da bi imao nešto važno
da mi saopšti. Stoga sam otišao kod njega i našao tamo Hercla. Ovaj me je obavestio o
fuziji, što ja i inače već znam. Sada je, kako reče, došao zato da o ovome obavesti srpsku
banku, koja takođe učestvuje u ovom poduhvatu. Međutim, srpska banka se žali zbog
zapostavljanja i želela bi da u koncesiji bude navedena ili da bude primljena među
koncesionare. Kako vidim, ovu ideju ovde je pokrenuo Hercl, sigurno ima za to neki
privatni interes. Još mi je saopštio da će sutra poslati deputaciju namesnicima, s molbom
da i oni budu primljeni. Nastojao sam da ga od toga na lep način odvratim.

13. oktobar
Rano ujutro idem da posetim Nikolića. Zajedno s njim odlazim u „Srpski kralj“
Bresonu i ostalim njegovim zainteresovanim drugovima. Kazujem im ono što sam juče
čuo od Hercla i predlažem da bi u tom pogledu trebalo nešto učiniti (barem da se lepim
rečima drže dotični). Nikolić kaže da se knez Milan veoma interesuje za njegovo
preduzeće. – Dr Rozen mi javlja da su od strane Srpske banke već bili s molbom kod
namesnika i Ristić ga je uputio da i o tome piše. Ja sam to modifikovao u tom pravcu da
može pisati u prilog jednog srpskog konzorcijuma, ali da ne mora pomenuti Srpsku banku.
Stratimirović dolazi ponovo k meni. Govori da je tražio Milivoja, ali ovaj je nešto
bolestan, boji se da je to samo izmišljena bolest, možda zato što je već i Milivoj pridobijen
 239

za Štatsban. On, Stratimirović, je, međutim, noćas izveo jedan coup, fuzionisao je Srpsku
banku sa Štrousbergom u Franko-mađarskom bankom, kojoj je Hercl već telegrafisao da
se odvoji od Štatsbanovog društva i tako se pouzdano nada da će pobediti. Dalje, dao je da
se napišu članci u listu Politik i u više slovenskih listova protiv Štatsbana. – S Bresonom,
koji je Francuz, idem Engelhartu i tamo diskutujemo sat i po, naravno o železnicama, ali
više samo uopšteno. – Dolazi mi Nikolić. Saopštavam mu ono što sam čuo od dr Rozena i
Stratimirovića. Već mu je Ristić pomenuo stvar sa Srpskom bankom i on je na to primetio
da u predstavci neće biti navedeno ničije ime osim njegovog, a kasnije će moći biti uneta i
ostala imena; imao je mnogo muke i sa svojim ljudima, jer su hteli da traže garanciju od
17.500 franaka po kilometru. Na kraju je uspeo da to snizi na 16.000. Danas će predati
ponudu. Kod mene ručaju Engelhartovi, Joaninijevi i Kampovi. Posle ručka malo igramo.

14. oktobar
Idem kod Nikolića, tamo nalazim Štajnlehera. Govorimo o železničkom pitanju.
Naročito preporučujem da nastoji da pridobije Srpsku banku. Pominje da se Milivoju
noćas rodio sin. – Posećuje me Teodorovićev šurak, mladi Pejčić. – Pišem Andrašiju, i
pitam ga da li će carev put na Istok voditi preko Zemuna ili preko Bosne i napominjem da
bi bilo dobro tom prilikom dati knezu Milanu orden. – Konzul u Vidinu Šolc piše jedno
dugačko pismo, u kome obaveštava o jednom osujećenom bugarskom ustanku. – Kod
mene ručaju Nikolić i njegovi drugovi po interesu.

15. oktobar
Dolazi k meni dr Rozen i kaže da Štrousbergova stvar veoma dobro stoji, protiv
Štatsbana agituju s političkog stanovišta, izgleda da su i ministri uz njega, naročito je
aktivan Stratimirović, kome je Štrousberg obećao 150.000 forinti. Ovoga bi se moglo i
trebalo pridobiti. – Videći da je Rozen možda poslat k meni, pitam ga s koliko bi se
Stratimirović zadovoljio, na ovo odgovara: sa 60.000 forinti. Još pominje da je Ristić kao
izjavio da mene samo zavaravaju, ali će me prevariti. Na kraju, kao da su Ristiću od strane
Štrousberga ponudili 20.000 #. – Idem odmah kod Nikolića, tamo nalazim i Hornborta.
Kažem im što sam čuo. Hornbort odlazi da to saopšti svojim drugovima po interesu,
Nikolić odlazi Milivoju, a ja kući. Posle pola sata obojica dolaze k meni, Nikolić još nije
mogao da razgovara s Milivojem, a Hornbort i drugovi su mišljenja da ako Stratimirović
učini da Štrousbergova ponuda bude povučena može mu se dati oko 50.000 forinti; za
samo ćutanje, pak, najviše samo 10.000. Odlučili smo da čekamo do popodne.
Dolazi mi Hercl. Kažem mu šta sam o njemu čuo. Odgovara da im je Štrousberg
stavio veoma lepe ponude i da je to javio Franko-banci, ali je dobio odgovor da će ostati
pri fuziji, a i da Srpsku banku opomene na vernost, i sada može da me uveri da je Srpska
banka uz Nikolića. Zatim je još rekao da se radi kotiranja akcija Srpske banke na
peštanskoj berzi Franko-banka obratila mađarskom Ministarstvu finansija, ali je ono,
 240

pošto je bečko Ministarstvo izjavilo da ne može dozvoliti kotiranje u Beču, takođe odbilo
da dozvoli kotiranje. Moli me, dakle, da pružim podršku ovoj stvari. Odgovaram da ću to
rado učiniti ako železnicu dobije Nikolić, ali ako je dobije Štrousberg onda, verujem, da se
nećemo osetiti podstaknutima da Srbiji činimo usluge. Neka, dakle, dejstvuje u tom
smislu. On je to i obećao. – Idem da posetim Stratimirovića. Zanimljiviji su momenti
našeg korisnog razgovora ti da je, po njemu, jedan namesnik pridobijen za Štatsban, da su
se namesnici izjasnili da im do Beča nije mnogo stalo, ali Mađarsku ne bi baš hteli da
uvrede, da je on (Stratimirović) dao da se napiše članak u Svetovidu protiv Štatsbana sa
političkog stanovišta, a cenzor je sve ono što je bilo politički precrtao, na što je on otišao
namesnicima ili ministru i zapretio da će slučaj objaviti u evropskim listovima, posle čega
su članak odobrili. Na kraju, ako ništa ne bi uspelo, još preostaje Skupština i on će
pokazati da će ona odbaciti ponudu Štatsbana. Više puta je pomenuo da Štatsban nije
učinio dobro što njega nije pridobio, da je dobio od Štatsbana ono što je Štrousberg
obećao, tj. 100.000 forinti, bio bi za njega, čak i sada bi mogao da obori Štousberga. –
Holan je juče šifrovanim telegramom pitao kako stoji stvar sa železnicom.

16. oktobar
Ujutro odlazim kod Fedora. Nema nikakve nove vesti o stanju stvari u železničkom
pitanju. Dolazi mi Stratimirović. Kaže da će Štrousberg tražiti 15.500 franaka po
kilometru i da se nada da će do srede cela stvar biti završena. – Pominje da je ovde
Vončina, urednik sisačkog Zatočnika, koji je odseo kod Oreškovića i došao je da od
srpske vlade izdejstvuje subvenciju. – Telegrafišem Holanu da će danas biti otvaranje
ponuda, ali da se ne može znati još ništa pouzdano. Stratimirović jako agituje protiv
Štatsbana. – Posetio sam majku kneza Milana Mariju Obrenović. – Dolazi mi Miloš
Popović, dajem mu subvenciju Vidovdana za oktobar, 250 forinti. – Kaže da Stratimirović
čini sve protiv Štatsbana. Pošto Vidovdan nije pisao protiv Štatsbana, sada priča da ovaj
list dobija od nas subvenciju. Inače je obećao Popoviću 10–15.000 forinti, koje ovaj,
naravno, nije primio. Dalje pominje da je dobio telegram iz Karlovaca, prema kome će
srpski patrijarh sazvati kongres i kler će objaviti jedan reformski program, onako kako je
to Blaznavac želeo. – Dolazi dr Rozen i javlja da, kako mu je došlo do znanja, i
Karabiberović radi za Štrousberga i Belimarkoviću je on obećao u ime ovog potonjeg
100.000 forinti. Štrousbergov opunomoćenik juče je ostao 6 časova zaključan s
Markovićem. Stratimirović je hteo da govori s njim (dr Rozenom), ali on nije otišao k
njemu. Preporučujem mu da ode i da sazna nešto od njega. Još pominje da mu je Ristić
poverio da piše protiv one odluke hrvatskog Sabora, prema kojoj je u Sremu umesto
ćirilice određena latinica i to na takav način kao da se to može pripisati Mađarima.
Dolazi k meni Fedor Nikolić i kaže da je otvaranje ponuda odloženo za ponedeljak
zbog Štrousberga, koji nije bio gotov i kome su odobrili da može podneti ponudu do sutra
uveče. – Za to vreme ponovo dolazi dr Rozen i javlja da je bio kod Stratimirovića, koji
 241

preko njega hoće da pošalje bečkom listu Prese telegram, po kome on jedini ima uvida u
mogućnost dobijanja koncesije za železnicu. Dajem mu uputstvo da ne pošalje telegram.
Dalje pominje da su, kako je čuo, ponude još juče otvorene i Stratimirović je iz njih
doznao Nikolićeve uslove. – Isprativši Rozena, odlazim s Nikolićem Hornbortu,
saopštavamo mu što smo čuli, te ponovo preporučujem da nastoje pridobiti Stratimirovića,
što bi se možda moglo učiniti preko Hercla. – Kao što se iz svega ovoga vidi, vlada
podržava Štrousberga. Ovo me je jako oneraspoložilo i, budući da se cela stvar tako dugo
vuče, učinilo jako nervoznim. – Pošto nisam mogao ništa da radim, uveče sam otišao na
jednu besedu. – Iz Beča dobijam telegram prema kome car 25. polazi na svoj put po Istoku
i 26. će ujutro biti u Bazjašu, gde i ja treba da budem.

17. oktobar
Dolazi k meni Presel, direktor radova turskih železnica. Po njegovom kazivanju Hirš
je pre nekoliko dana dobio ferman, a sad je otišao u Beč da nabavi novac. – Dolazi doktor
Polak i priča, kao i obično, svakakve alarmantne priče u vezi sa železnicom, da sam ja
potkupio namesnike, da će sada Srbija biti prodata itd. itd., što nesumnjivo sve potiče iz
fabrike ruskog Konzulata. – Dolazi dr Rozen i javlja da je danas govorio s namesnicima, i
izneo im kako Stratimirović agituje protiv nas, pominjući Skupštinu, zbog čega su se
obojica vrlo naljutili. Izjavili su pred njim da bi s političkog gledišta, doduše, više voleli
prusku kompaniju, ali se boje Štrousberga jer nije dovoljno solidan, dok druga kompanija,
ako je i nešto skuplja, pruža potpunu sigurnost. Tvrde da ponude nisu otvorene. Ovo bi
već bile bolje vesti, samo što se ovde nikome ne može verovati. Dolaze Breson i Stiler i
mole me da izdejstvujem za njih prijem kod Blaznavca, jer oni ne mogu čekati tako dugo,
u sredu hoće da odu, pa ako bi bilo nešto od ove stvari onda bi se vratili, ali i onako, kako
izgleda, vlada je sklona Štrousbergu. Obećao sam da ću im izdejstvovati audijenciju za
sutra. – Vončina dolazi kod mene. Međutim, ne mogu da govorim s njim jer u
međuvremenu nailazi Cukić. – Dolazi Matić i saopštava da Blaznavac s nekoliko oficira
hoće da ide u Bazjaš da pozdravi cara i da me moli da radi toga pošaljem telegrafskim
putem upit. Telegrafisao sam odmah u vezi s tim Bajstu, moleći za odgovor. – Dolazi dr
Rozen i javlja da je Blaznavac dao da se napiše članak u Vidovdanu, u kome izlaže da nije
uvek najpovoljnija ona kompanija koja je najjevtinija, nego ona koja je najsolidnija.197
Ponovo predlaže udaljenje Stratimirovića, rekavši da će on za 30.000 forinti napustiti
Beograd. – Čujem od Fedora Nikolića da je vest da su ponude unapred otvorene bila
lažna, sam se uverio da su one zapečaćene. Voleo bih da se Breson još ne sastane s
Blaznavcem. – Idem da posetim Vončinu kod Oreškovića, dugo razgovaramo o pitanjima
Granice i Hrvatske. Govore s velikom mržnjom o Rauhovoj stranci i trude se da me ubede
u to da hrvatska opozicija ne ide s bečkom reakcijom. – Dobijam odgovor na svoj
telegram da će caru biti milo da se sastane s Blaznavcem u Bazjašu. – Ručam kod
Joaninijevih.
 242

18. oktobar
Ujutro s Teodorovićem, njegova dva brata i Krstićem prelazimo u Pančevo, gde se u
10 časova obavlja ceremonija venčanja Teodorovića sa Sofijom Pejčić, po podne se svi
vraćamo kući.

19. oktobar
Idem da posetim železničke preduzimače, nalazim tamo i Fedora. Ponude su juče
bile otvorene i, prema Milivojevoj izjavi, samo se Nikolićeva i Štrousbergova mogu
smatrati ozbiljnima. U Nikolićevoj vlada želi izmenu naročito jedne tačke, ona se odnosi
na fuziju s Društvom koje će dobiti mađarske železnice. Povodom toga još će se
savetovati s namesnicima.
Odlazim Milivoju:
a) Obaveštavam ga o telegramu. On će u ponedeljak krenuti u Bazjaš, verovatno s
brodom srpske vlade, poziva i mene da idem s njim.
b) Govorimo o železnici, pitam ga kada će stvar biti odlučena, kaže sutra ili
prekosutra. Ponavljam mu da ne preporučujem nijedno Društvo, samo mu skrećem pažnju
na prednosti koje pruža Nikolićev konzorcijum.
c) Ova stvar mi pruža priliku da govorimo i o Stratimiroviću. Kaže da je
Stratimirović došao k njemu i govorio da je čuo od mene kako Milivoj i Ristić nisu složni
i da Radojković radi protiv Milivoja. Isto to je rekao i Ristiću. Ja sam ga uveravao da je
tačno upravo suprotno, tj. da je on govorio sve to meni. Milivoj me uverava da u to nije
sumnjao. Dalje pominje da je Stratimirović hteo da ga podstakne da se umeša u pokrete u
Kotoru, na što je Milivoj odgovorio da je Austrija dovoljno jaka da ih suzbije i da joj nije
potrebna pomoć Srbije.
d) Milivoj još pomilje da je u negotinskim manevrima 3 čoveka teško, a 60 ljudi
lakše ranjeno, što ga je veoma neprijatno pogodilo. Pitam ga da li bi bio protivan da
general iz Zemuna dođe na beogradske manevre. Kaže da ne bi, štaviše, obavestiće ga. –
Ponovo odlazim železničkim preduzimačima. Večeras će Šiler i Breson otići Milivoju da
konferišu zajedno s Nikolićem. – Večeram kod Longvortovih sa više njih. I Vatson se
vratio s puta.

20. oktobar
Jutros sam otišao Nikoliću. Sinoćna konferencija trajala je dva sata. U pogledu
sporne tačke nekako su se sporazumeli. Oba direktora su izjavili da se oni samo tako
mogu upustiti u stvar ako samo s njima budu počeli pregovarati, jer oni zajedno s drugima
ne mogu da licitiraju. O ovome će se vlada sutra izjasniti. Bio je prisutan i Ristić. Kada
sam došao kući Teodorović me je izvestio da je bio dr Rozen s vešću da je sada
raspoloženje povoljno uglavnom po Birona, jer on traži samo 50-godišnju amortizaciju.
 243

Rozen o tome hoće i da piše telegrafski bečkim listovima. Pita me da li da to učini.

Poručio sam mu da ne.
Po podne odlazim Hornbortovima. Dolazi i Nikolić s Blaznavčevom porukom da bi
on bio za ovo Društvo, samo ako bi garantiju snizili na 15.750 franaka kao Štrousberg. O
ovome dugo raspravljamo i na kraju se saglašavamo u tome da ne treba ništa popustiti, jer
bi se kompanija time izložila da joj stalno postavljaju nove zahteve. Šiler piše za
Blaznavca jedan memorandum o prednostima koje ova kompanija pruža. – Ručam kod
Joaninijevih, gde se upoznajem s njegovim bratom Leonom, koji je došao k njemu u
posete.

21. oktobar
Dolazi mi dr Rozen i javlja da mu je Blaznavac poverio da piše članke u Vidovdanu
protiv Štrousberga, a za Nikolića. – Dolazi Levi s Albertom Koenom, jednim od
predsednika izraelske Alianse, koji putuje na Istok. Posetio je Ristića i govorio s njim o
stvari Jevreja. Nada se da će uskoro biti uređena. – Dolaze mi Hornbortovi drugovi i
Nikolić da se oproste, pošto sutra putuju. Blaznavac i Marković su kao izjavili da su oni
odlučno uz Društvo i da će do ponedeljka pasti odluka u ovoj stvari. – Ručam kod
Engelhartovih. Kasnije dolazi tamo Piat i njegov drug Šol, bankar iz Pariza, koji su ovde
takođe u stvari železnice.

22. oktobar
U Lojdu koji je juče stigao ima jedan telegram iz Beograda protiv Štatsbana, a za
Štrousberga.198 Dolazi kod mene dr Rozen i silno se pravda da telegram nije od njega nego
besumnje od Stratimirovića. Kaže da je već hteo da telegrafiše Lojdu. Diktiram mu jedan
telegram. Posle ovoga odlazi i uskoro se vraća i kaže da je bio kod Ristića i zamolio ga da
naredi istragu ko je poslao telegram. Ristić je već znao za to i uveravao ga da telegram
nije predat u Beogradu, prema tome – verovatno u Zemunu. – Dolazi inženjer Džon, po
Nikolićevom nalogu 200 # ću vratiti u toku meseca novembra.

23. oktobar
Pišem izveštaj u stvari železnice u Beč i Carigrad.199

24. oktobar
Dolazi dr Rozen. Po njegovom mišljenju Blaznavac je sasvim za Nikolića i, kako
čuje, o ovoj stvari će doneti odluku za 8–9 dana. – Posle ponovo dolazi i pošto me ne
nalazi kod kuće kazuje Teodoroviću da je Štrousberg telegrafisao: Si je veux je peux et je
veux, da daje svakojaka obećanja i da dolazi kroz dve nedelje. Ristić je izjavio da ih u
Štatsbanu ima mnogo. – Odlazim u Zemun da posetim generala i njegove. U isto vreme
raspitujem se i za telegram objavljen u Lojdu. Zaista ga je Stratimirović predao i poslao
 244

raznim listovima. – Večeram kod Joaninijevih s Longvortovima i Kampovima. – Verteši

piše i šalje popis careve pratnje. Sve ovo već znam iz Beča.

25. oktobar
Po Milivojevom pozivu ja i Teodorović odlazimo u podne na brod „Deligrad“, na
koji u isto vreme stiže i Milivoj. U njegovoj su pratnji potpukovnik Zah i majori Nikolić i
Protić. Po strahovitoj kiši po podne u pola pet časova stižemo u Bazjaš. Tamo već nalazim
generale Vebera, Šnajdera, Križa i Abelea. Ja ostajem s Milivojem, zajedno i ručamo.

26. oktobar
Ustajemo već u četiri ujutro i, obučeni u paradna odela, odlazimo do broda da
sačekamo carev voz, koji stiže tačno u 5 časova. Car, pošto je progovorio nekoliko reči s
generalima koji su mu stajali najbliže, prišao je k meni, oslovio me i pitao da li su oni
pored mene iz Beograda. Odgovorio sam da jesu, na što je pristupio Milivoju, koji ga je
pozdravio u kneževo ime. Zatim je, rekavši nam da pođemo za njim, otišao na brod. Tu
me je oslovio Andraši, koga sam u mraku jedva prepoznao. Rekao sam mu samo toliko da
kaže nekoliko ohrabrujućih reči Milivoju u stvari jurisdikcije, pomenuo sam
Stratimirovićeve intrige u stvari železnice; o bosanskom pitanju rekao je da će pisati iz
Istanbula. – Na brodu je najpre primio Milivoja, koji mu je predstavio i oficire. Zatim je
pozvao mene. Pitao me kako stojimo sada u Srbiji, rekao sam mu da su odnosi sada dobri,
a naročito da se možemo pouzdati u Milivoja. Pitao je da li događaji u Kotoru nisu imali
reperkusije u Srbiji, uveravao sam ga da nisu. Zatim me je otpustio. Posle mene ušao je
general Veber. – Upoznao sam Milivoja s Andrašijem i ovaj ga je uveravao da uprkos
tome što se bečki ministri protive pitanju jurisdikcije, on će urediti da se to na jednom
ministarskom savetu reši. Mislim da su još i više govorili, ali ne znam šta. Zatim odlazimo
i brod polazi u četvrt do šest. Tražio sam Bajsta, ali ga nisam mogao videti. Pošto smo se
presvukli, i mi smo odmah krenuli natrag. Za vreme puta mnogo govorim s Milivojem.
Jako je zadovoljan prijemom, pominje da se car veoma povoljno izrazio o materijalnom i
duhovnom napretku Srbije i o razvoju narodne vojske. Sa interesovanjem se raspitivao o
knezu Milanu. – Dalje razgovaramo o stvari železnice. Nesumnjivo je da je Milivoj
odlučno za Nikolića, a protiv Štrousberga, u više mahova se veoma prekorno izjašnjava o
Stratimiroviću, bez čije agitacije bi se, kako reče, cela stvar završila bez ikakvih nezgoda.
Sad je stvar pred senatom, i ma šta da odluči Državni savet, primećuje Milivoj, u krajnjem
slučaju dogodiće se to da će Srbija uzeti zajam, sama izgraditi železnicu i dati u
eksploataciju Nikolićevoj kompaniji. Veruje da će se posle pet do šest dana moći znati već
nešto određeno. Posle jednog sata stižemo u Beograd.
Stiže odgovor srpske vlade na naše note predate u stvari Jevreja. Vlada odgovara
sasvim zaobilazno i nastoji da okrivi Jevreje, koji se do sada nisu hteli prilagoditi ostalim
građanima. – Posećujem Ivanovićku, veoma često kao i inače. U poslednje vreme ponaša
 245

se kao da je strašno zaljubljena u mene. Ako je to istina, svakako ću iskoristiti ovu ljubav,
jer mi može učiniti usluge svojim poznavanjem zemlje. Ali ako je ovo samo pretvaranje (a
možda i ruska intriga, barem sam u poslednje vreme video kod nje nekoliko puta
Trojanskog, koji, do sada nije njoj odlazio), trudiću se da me ne prevari.

27. oktobar
Došao mi je do ruku jedan telegram koji je Varješ danas uputio knezu Bironu,
pozivajući ga u Beograd, pošto je raspoloženje u stvari železnice na njegovoj strani. – Po
Blaznavčevom nalogu ministar Marković saopštava mi da će sutra biti vojni manevri. Ovo
odmah javljam Križu. – Bela Orci telegrafski pita kakav je bio doček u Bazjašu i kako se
Namesništvo izjasnilo o dalmatinskom ustanku. Odmah odgovaram da je car primio
Blaznavca nasamo i da ne znam o čemu su razgovarali. – Pišem Fedoru Nikoliću i
saopštavam mu telegram. – Veče provodim kod Engelhartovih, s više njih.

28. oktobar
Pišem izveštaj u Beč o prijemu u Bazjašu.200 Došao je preko Križ i u pratnji jednog
srpskog oficira odjahao na manevre. I ja sam otišao kolima s Angerom i tamo sam neko
vreme posmatrao kretanje trupa, u društvu Ristića, Gavrilovića i Milojkovića. Zbog lošeg
vremena vratio sam se još pre završetka.

29. oktobar
Dr Rozen javlja da, kako izgleda, neće biti uskoro odluke u stvari železnice. Ristić je
rekao da je Štrousberg sad već spustio na 15.500 franaka, nadaju se da će usled toga i
drugo Društvo popustiti. Imaju nameru da obelodane ponude. Dalje, pošto je Jonesko
navodno protestovao zbog optužbi protiv Štrousberga, uputiće o tome pitanje Cukiću u
Bukureštu. – Govori da je Šiškin kao dobio uputstvo u vezi s putovanjem vladara u
Carigrad, s nalogom da ova putovanja prikaže kao neprijateljska po hrišćane. –
Teodorović je bio u Zemunu i tamo našao Ivića, koji je rekao da je u Beču doneta odluka o
izgradnji železnice u Granici na bazi šuma, samo je kontrola ostavljena mađarskom
Ministarstvu. U pogledu reformi dali su mu nadu za kasnije, međutim, pukovnik Kenig je
sada već mnogo bolje volje i izgleda da je povratio pouzdanje. To je po nas prilično loše,
obavestiću o tome Andrašija. – Iz Beča dobijam telegram u kome mi se nalaže da na
osnovu Požarevačkog mira protestujem kod srpske vlade protiv poreza na potrošnju, ali da
to učinim tako da dobri odnosi ne budu povređeni. Nastojaću da otklonim ovu budalaštinu.
– Ceo dan činim posete, a veče provodim kod Joaninijevih.

30. oktobar
Odlazim Jonesku, koji mi saopštava jedan njemu upućen telegram ministra
Kogalničana o prijemu cara na vlaškoj obali. U isto vreme Kogalničanu pominje da je
 246

dugo razgovarao s Bajstom i Andrašijem i da se nada da će se politika dobrog

razumevanja ostvariti. – Jonesko još pominje da je Trojanski kao rekao da Teodorovićka
pripada Omladini i želi ujedinjenje svih južnih Slovena. Moraću da pazim da mi na lep
način ne podvale. – Odlazim Mijatoviću. On je veoma zadovoljan svojim putovanjem u
Peštu i nada se da će trgovinski ugovor biti ostvaren za 2–3 meseca. Pominjem mu
protestaciju. O ovome je već znao, utoliko što su mu u Pešti pomenuli da je iz Beča stalno
požuruju, ali bi Gorove uvek stvar odgodio. Obećavam mu da ću pisati o tome u Beč i u
Peštu, pozivam ga, međutim, da ako bi pri svemu tome trebalo da izvršim protestaciju,
pripremimo zajedno kako protestaciju tako i odgovor koji će na nju dati srpska vlada.
Pokazuje se vrlo spremnim za to. – Priređujem večeru, na koju pozivam sve kolege s
porodicama. Igramo do jednog sata.

31. oktobar
Pišem Beli Orciju, izlažući mu koliko bi po nas bila štetna protestacija u stvari
poreza na potrošnju, a da iz nje ne bismo mogli izvući ni najmanju korist. Molim ga da
nastoji da izdejstvuje protivnalog. U istom smislu pišem i Goroveu. – Pošto je rođendan
Joaninijevog sinčića, veče provodim kod njih.

1. novembar
Jutros je pao prvi sneg. Pošto se nisam najbolje osećao ostao sam ceo dan kod kuće.
Uveče je kod Joaninijevih bio soare, na kome smo igrali do 1 sat.

2. novembar
Danas je u podne Heringtonova žena otputovala u Ameriku.
Joanini je prati do Hamburga. – Dolazi mi dr Rozen i javlja da je stigao jedan
Štrousbergov agent po imenu Maks. Ristić je njemu (Rozenu) poverio da izjavi pred ovim
Maksom da je Štrousberg kao Prus, a i zbog dobrih uslova imao mnogo šanse, ali je
Stratimirović svojim nezgrapnim pretnjama i agitacijom pokvario stvar, jer vlada ne može
popustiti presiji.
U bečkim novinama objavljena je vest da je Porta uputila srpskoj vladi notu kojom je
poziva da ne dozvoli obrazovanje prevratničkih bandi na svojoj teritoriji. Rozen je pitao
Ristića da li da demantuje ovu vest, na što je ovaj odgovorio da to nije potrebno, naročito
ne telegrafski, u krajnjem slučaju može pisati protiv toga. – Za sada dalmatinski ustanak
nije izazvao ovde nikakvo uzbuđenje, no to se može izmeniti ako bi austrijske jedinice
prešle na tursku, ili makar na crnogorsku teritoriju.
Optužnica javnog tužioca grada Pešte Strokaija, u kojoj traži glavu Karađorđevića,
izazvala je ovde vrlo dobar utisak i Milivoj je to telegrafski saopštio većem broju
inostranih listova. – Dolazi Čučković. I on konstatuje da dalmatinski ustanak nije izazvao
u Srbiji još nikakav efekat. – Dobijam dugačko pismo od Bele Orcija, u kome me
 247

obaveštava o bližim pojedinostima dalmatinskog ustanka i izražava mišljenje da je ovaj

ustanak zapravo izazvala bečka vojna reakcija protiv Mađarske. Odmah mu odgovaram,
konstatujući delatnost reakcije, koju sam već duže vremena zapazio i moleći ga da
opomene mađarsku vladu da brzo i razumno dejstvuje. – Od Soretića dobijam šifrovan
telegram u kome mi saopštava da, navodno, dva izaslanika crnogorskog kneza, Perović i
Matanović, idu u Beograd na konferisanje.

3. novembar
Dolazi k meni doktor Polak, odmah mu poveravam da nastoji da dozna jesu li došli
Crnogorci, a ako jesu, kako se zovu. – Pišem odeljenjskom savetniku u Ministarstvu
Dežeu Silađiu i molim ga da uloži sav svoj uticaj da Karađorđević bude osuđen, ovo nam
je sada veoma potrebno kao jedan od preduslova prijateljstva Srba.

4. novembar
Dr Polak javlja da se u svratištu „Staro zdanje“ nekoliko dana nalazi jedan
crnogorski glavar, čije ime još ne zna. – Pišem Šulcu da sada više ne mogu da idem u
Vidin, ali ako bi Asiz-paša imao nešto da mi javi, neka to napiše u pismu. Odlazim
Milivoju:
a) Pominjem mu da, prema Marinovićevoj izjavi, Savet ne može doneti odluku o
podnetim ponudama za železnicu jer ne postoje prethodni radovi, na koje bi se mogao
osloniti, pa je tako uopšte neizvesno hoće li uopšte biti železnice. Stoga pitam Milivoja
hoće li da grade ili neće. Na ovo sasvim odlučno odgovara da najozbiljnije hoće da grade
železnicu i da će je graditi. Pisao je Nikoliću neka samo podstiče dva velika železnička
društva da dobiju i tursku železnicu i da izdejstvuju vezu prema Solunu. Nikolić je
odgovorio da pregovaraju s Hiršlom i da je veza prema Solunu sigurna. Međutim, nije
rekao određeno kada će stvar konačno biti odlučena.
b) Malo sam se požalio protiv tona Jedinstva, kojim govori o dalmatinskom
ustanku. Ovom prilikom, pak, govorimo iscrpno i o ovoj stvari. Izražavam pred njim
sumnju da je ovaj ustanak u stvari izazvala bečka vojna stranka. Ovom prilikom Milivoj
daje kategorička uveravanja u korist Mađarske, a protiv Austrije, za slučaj da ponovo dođe
do sukoba, tvrdeći da u tom slučaju ne bi protiv nas dao ne samo ni jednog jedinog čoveka
ili zrno baruta, nego bi prodrevši pravo u Bosnu odvukao od nas još i one turbulentne
elemente koji bi nam mogli pričiniti neprilike. Pominje još da se sada, na povratku iz
Rusije, u Beogradu nalazi i jedan plemenski glavar iz Grahova po imenu Antonije. Bio je
kod njega i pitao ga šta da rade, a Milivoj je odgovorio da pođe kući i pozove Bokelje da
se pokore, a inače smatra da ustanak nije tako teško ugušiti, ako ne drukčije, treba sačekati
da nastupe hladnoće i tada će ustanici sami sići sa svojih planina. Smatrao bi, međutim,
jednu stvar veoma neumesnom, naime kada bi austrijska vojska, kako listovi pišu, stupila
na tursko tle. Ovo bi samo povećalo antipatiju protiv Austrije. Zato preporučuje da naši
 248

listovi pišu u tom smislu, to bi takođe bio jedan od načina za povećanje simpatija prema
Mađarskoj.
c) Pitao sam ga o mitropolitovom putu u Rusiju i kako je tamo primljen. Uverava me
da mitropolit nije dobio nikakvu misiju od srpske vlade. Moguće je da će u Rusiji pokušati
da ga odvoje od Namesništva, možda će to tamo i uspeti, ali ovde u Beogradu mora da
radi kako to zahteva Namesništvo. Tom prilikom još pominje da je npr. šabački episkop,
koji drži propovedi protiv Rusa pitao da li može to da čini, na to je Milivoj odgovorio –
neka samo nastavi. – Odlazim Ivanovićki. Pošto se upravo pružila prilika, doterali smo od
mirnog udvaranja do ljubljenja. Iako mi se ne sviđa, nastaviću s ovom pričom, možda će
mi biti od koristi. – Dobijam akt od ministra unutrašnjih poslova, Pala Rajnera, u kome me
poziva da pošto mađarska vlada još nema nikakvo obaveštenje o događajima u Dalmaciji
pošaljem izveštaj, posebno o uzrocima ustanka.

5. novembar
Pišem izveštaj Bajstu o ovdašnjem raspoloženju u pogledu dalmatinskog ustanka i
ističem koliko je nama sada potrebno prijateljstvo Srbije.201 Dalje obaveštavam i o
mitropolitovom putu u Rusiju. – Na večeri sam kod Longvortovih.

6. novembar
Sepl Šmit javlja da se Crnogorac koji je odseo u „Zdanju“ zove Janko Radojević i da
dolazi iz Rusije. To će, dakle, biti onaj o kome je Milivoj govorio. – Dobijam od Bele
Orcija šifrovan telegram u kome me ovlašćuje da prema mom pismu od 29.oktobra o
protestu u vezi s porezom na potrošnju napišem izveštaj i on će ga podržati.

7. novembar
Završavam izveštaj za koji me Orci ovlastio i koji sam još juče započeo, gde izlažem
kako bi protestacija sada bila nepovoljna.202 – Pošto sutra putujem u Peštu (gde hoću da
sredim svoje dugovanje Reku), idem u posete; odlazim između ostaloga i generalu u
Zemun, zatim Ivanovićki, koja mi posle malo ljubakanja saopštava da je Šiškinu došao
kurir od ruskog konzula u Dubrovniku. – Odlazim Milivoju da se oprostim od njega.
Govorimo o železnici. Kaže da će je svakako graditi, ali po svoj prilici tako da će jedan
deo kapitala preuzeti država kupovinom akcija. O ovome ću pisati Nikoliću. Molim ga
samo da ne odugovlače, jer je najvažnije da požurimo. – Govorimo o dalmatinskom
ustanku. Pominje da je Engelhart bio kod Ristića i pitao da nisu oni u vezi s ustankom, na
što je Ristić kategorično odgovorio sa ne. A on (Milivoj) može da preda mnom sasvim
odlučno da izjavu da ma šta se govorilo, ma šta srpske novine čak i pisale, oni, vlada, ne
samo da ne pomažu dalmatinski ustanak, već ga i odlučno osuđuju.

8. novembar
 249

Danas polazim i popodne stižem u Bazjaš, gde predajem na poštu juče napisani
izveštaj i uveče nastavljam put u Peštu.

9. novembar
Ujutro stižem u Peštu. Odmah idem kod Lacija Seđenja i saopštavam mu jednu svoju
ideju, koja već izvesno vreme u meni sazreva, da bih voleo da napustim svoju sadašnju
službu i da budem naimenovan za državnog sekretara uz Andrašija, naročito da bih pazio
na štampu, i da mi u tome koliko je moguće bude na pomoći, što on spremno i obećava. –
Sendi mi predaje iznos od 13.656 forinti koji je uplatio Turijak. Odmah odlazim Reku i
povlačim menicu od 10.500 forinti, isplativši za istu 10.000 forinti, a menicu od 5.000
forinti povisujem na 5.500 i produžujem do 14. maja 1870. Isplaćenu menicu od 10.500
forinti šaljem mami. Idem da posetim sekretara Šmirera. Obaveštavam ga o pitanju
protestacije u vezi sa porezom na potrošnju. On već zna o njoj iz mog pisma upućenog
Goroveu, po njegovom nalogu upravo je radio na aktu za Ministarstvo inostranih poslova,
u kome predlažu da se odustane od ove protestacije. Pominje da će se u decembru možda
u Beču sastati jedna komisija u pitanju jurisdikcije, nastojaće da i ja budem pozvan. –
Odlazim Lonjaiju, koji me preko Seđenja pozvao na ručak. Tamo nalazim Mikloša Kiša iz
Pariza i Janoša Lonjaija. Posle ručka dugo razgovaram s Lonjaijem, posebno mu izlažem
kako stoji stvar železnice i opisujem rđavo raspoloženje u Granici i u Hrvatskoj, s tim da
bi u pogledu tog žalosnog i opasnog stanja trebalo što pre nešto poduzeti. Zatim mu
saopštavam svoju želju da postanem državni sekretar, rekavši da verujem kako bi u toj
službi mogao da učinim nešto baš za umirenje rastućeg uzbuđenja južnih Slovena,
naročito kad bih mogao raspolagati štampom. On odobrava ovu ideju i obećava da će je
saopštiti Andrašiju, kada se ovaj vrati, kao svoju misao. Tom prilikom sam primetio da
Lonjai ne živi u najprisnijim odnosima sa svojim kolegama, a i da ne vidi naše stvari u
veoma ružičastom svetlu. Daje mi posebnu šifru, ako mu budem slao telegrame. Zamolio
sam Okoličanjija da mesečne iznose za Vidovdan šalju u Zemun. Dalje ga pitam za svoje
unapređenje u honvedskog oficira. Odgovara da je u tom smislu zamolio Vertešija da za
vreme puta na Istok govori s Bajstom i Andrašijem. Uveče sam ga posetio u pozorištu kod
Andrašija.

10. novembar
Odlazim Rajneru i u prisustvu Vilmoša Tota nadugo mu izlažem prilike u Hrvatskoj
i u Granici, i opasnosti koje nam otuda prete, agitaciju vojne reakcije, našu neaktivnost, te
upućujem na neizbežnost federalizma. Sluša me sa velikom pažnjom i priznaje da je od
mene čuo mnogo novih stvari i, naročito, gledišta. – U toku ovog razgovora uverio sam se
i to da u krilu mađarske vlade nedostaje jedinstvo i da je Deakova stranka jako razbijena.
Uzalud tražim Gorovea. – Ručam s nekoliko dobrih poznanika. Iz njihovog govora sve se
više vidi nesređenost naših političkih prilika i neshvatanje pogibeljnih okolnosti sadašnjice
 250

u potrebnoj meri. – Idem u pozorište. Dolazi da me vidi Mikloš Blašković. Odlučujem da

sada ne idem u Beč, već da sutra krenem kući. – Srećem u kasini Gablenca i kratko vreme
s njim razgovaram, naravno o srpskim stvarima, ali beznačajno.

11. novembar
Obavljam još nekoliko poseta. Između ostalih uzalud tražim Falka. Po podne
polazim s Miklošem Blaškovićem, s kojim idem zajedno do Cegleda.

12. novembar
Ujutro stižem u Bazjaš, gde sedam na brod i usred neprijatne snežne oluje uveče u 8
sati stižem u Beograd. – Teodorović saopštava da je juče otvoreno stalno pozorište jednom
strahovito neukusnom apoteozom kneza Mihaila, u kojoj je, međutim, bilo scena koje su
odavale jako neprijateljski duh prema nama. 203

13. novembar
Od Hajmerlea dobijam šifrovan telegram, prema kome je vest da je naša vlada
pregovarala s Portom radi stupanja na tursku teritoriju u vezi sa dalmatinskim ustankom
lažna. – Činim nekoliko poseta i uveče obedujem kod Rozenovih.

14. novembar
S Trojanskim i Joneskom posećujem u Zemunu generala i njegove. – Idem da
posetim Longvorta. On veruje da je ruski uticaj u porastu i misli da će uskoro i Garašanin
uzeti učešća u upravljanju. Pominje da ga je Milivoj pitao da li bi mnogo stajala dva
Armstrongova topa, koji bi im bili potrebni da bi mogli da uzvrate gonjenje naših
monitora. Ovo je, naravno, bilo rečeno u ironiji, a izgleda da jako prezaju od naših
monitora i uopšte da su nepoverljivi prema nama. – Uveče idem u pozorište, koje je preko
očekivanja zgodno.

15. novembar
Joanini je stigao, posetio sam ga. Dobio je čitavu gomilu kopija telegrama od svoje
vlade i između njih čita jednu prema kojoj je ruski konzul u Dubrovniku bio od jula
meseca 3 puta na duže vreme u Crnoj Gori. – Posećujem Ivanovićku i pošto se sada
ukazala prilika, najzad popušta, ma da ne bez izvesnog ustezanja. Samo da posle mogu da
okrenem na svoju korist ovaj odnos, koji bi veoma brzo mogao postati dosadan. –
Dobijam dva pisma od Bele Orcija. Izgleda da nije razumeo jedan moj izveštaj, rekao sam
da ne bi trebalo da naše trupe pređu tursku ili baš crnogorsku granicu, to bi i ovde izazvalo
zlu krv, i kada bi posle toga i u Bosni izbio ustanak ni Srbija ne bi mogla ostati po strani.
Bela je to razumeo tako kao da Srbija hoće da pređe u akciju čim mi pređemo granicu. I
zato nadugačko dokazuje da mi nećemo preći granicu, a naročito Crnu Goru želimo da
 251

ostavimo nedirnutom, pa da u tom pogledu umirim srpsku vladu. – U jednom pismu još s
nekoliko reči pominje da će moj izveštaj u vezi sa porezom na potrošnju uzeti u obzir i da
će verovatno odustati od protestacije.

16. novembar
Dolazi Miloš Popović. Predajem mu 250 forinti subvencije za Vidovdan, za mesec
novembar. Kaže da je Rozen hteo da izvesnom broju listova pošalje telegrafski demanti na
jedan članak objavljen u Noje fraje prese, u kome se tvrdi da su u Dalmaciji među
ustanicima zarobljena i dva srpska oficira, ali su iz Zemuna vratili telegram.204 – Što se
tiče opšteg raspoloženja veruje da je ovde sve mirno i da se ne treba bojati od porasta
ruskog uticaja. Govori još o potrebi da se Rauh ukloni i da ga zameni Janković, upravo u
našem interesu. – U poseti kod Milivoja:
a) Govorimo o dalmatinskom ustanku. Pokazujem mu telegram od Hajmerlea i
uveravam ga da će naše trupe samo u slučaju krajnje nužde stupiti na tursku teritoriju.
Smatra poželjnim da se ustanak što pre uguši, jer se boji da će iz njega neko drugi (tj.
Rusi) izvući korist. Govorimo, dalje, o srpskim nastojanjima i on jako naglašava potrebu
integriteta Porte. Na ovo primećujem da je to za Srbe utoliko potrebnije, što bismo ih mi
mogli lako progutati da su sasvim nezavisni.205 Čita jedan članak protiv Namesništva u
Zastavi.206 Veoma se prijateljski izjašnjava i toplije s antiruskog gledišta nego već od pre
dugo vremena. Da li hoće upravo tako da me prevare?
b) Govorimo o železnici. Tvrdi kao sigurno da će železnice biti, samo još sa
modalitetima nisu načisto. Sada će verovatno vlada postaviti uslove i saopštiti ih
konkurentskim stranama. Zatim će ili dati eksploataciju Nikolićevom društvu pa će vlada
dići zajam za izgradnju, ili će dati jednom Društvu sve i vlada će zadržata samo izvesnu
količinu akcija. Veruje da će prvo vlada odlučiti a zatim Skupština. Pita da li bi mađarska
vlada bila već sklona da se nagodi u pogledu povezivanja pruge. Na ovo odgovaram da je
to teško sve dotle dok oni a i mi ne komesioniramo društva, jer se dotle ne može podrobno
diskutovati o vezi. Možda bi voleli ovako da nam podvale, da dobiju od nas vezu, a zatim
da daju železnicu kome ih je volja. Pas si bête! Pri svemu tome veoma se odlučno izjasnio
za Nikolićevo društvo, ali zato ovo može biti i pretvaranje. – Veče provodim kod
Longvortovih, gde se skupio ceo konzularni kor. Ostajemo do 12 sati i strašno se
dosađujemo.

17. novembar
Proveo sam ceo dan kod kuće, samo sam uveče otišao Joaninijevima i tamo večerao.

18. novembar
Dolazi Radosavljević iz Pančeva i kaže da je on već delovao u smislu onoga što sam
mu poverio. Nastoji da glavne članove Omladine Krančića i Vranješevića odvrati od
 252

njihovog dosadašnjeg pravca. Pavloviću je obećao da će mu kupiti štampariju ako bude

uređivao Pančevac u drugom smeru. Pita da li bi mogao računati na polovinu troškova,
koji bi izneli 2500 forinti. Rekao sam mu da svakako može, ako bude mogao da pokaže
uspeh. – Kaže da je pred deputacijom iz Granice koja je bila u Beču Kun rekao: Nama su
potrebni graničari. Nastojaće da pribavi dva prezidijala u kojima se graničari pozivaju da
se izjasne protiv razvojačenja. – Posećuje me izvesni Zuherhandl, misionar Engleskog
biblijskog društva iz Ruščuka. – Kasnije mi dolazi Hadija, hoće da mi štošta saopšti, ali u
međuvremenu nailazi Jonesko. – Iz Beča dobijam akt, u kome se potpuno odobravaju
moja gledišta izložena u jednom izveštaju o dalmatinskom ustanku, šalju mi i kopiju
telegrama upućenog velikim silama, po kome naše trupe neće preći crnogorsku granicu. –
Pošto se Teodorovićevi ne osećaju dobro, pozivam Joaninijeve da idu sa mnom u
pozorište.

19. novembar
Šulc odgovara na moje pismo i piše da je Asiz-paša želeo da sa mnom razgovara o
opštim prilikama, a naročito o držanju Srbije, jer u Bugarskoj raste nemir. Šulc zatim
saopštava podatke o ruskim emisarima koji huškaju u Bugarskoj. Prilaže još pismo od
Asiz-paše, u kome ovaj piše da mi šalje kožu medveda koga je svojom rukom ubio. –
Dolazi mi u posetu Pejčić, Teodorovićkin otac. Hoće da me uveri da u Pančevu nema
nikakve agitacije protiv nas, oni sve hoće da postignu samo mirnim zakonitim putem.

20. novembar
Pišem Fedoru Nikoliću da se ne može znati kada će konačno odlučiti o železnici.
Dalje ga pitam da li da mu pošaljem njegovih 200 #. Večeram s Teodorovićevima kod
Joaninijevih.

21. novembar
Dolazi k meni dr Rozen:
a) Saopštava mi odluku senata u pogledu železnice, koja sasvim uopšteno u stvari
ne podržava nijedno Društvo, uz to preporučuje izgradnju železnice i putem zajma koji bi
država podigla.
b) Govori da između Blaznavca i Ristića postoji izvesna, mada jedva primetna
napetost. Ristić je izgubio svu svoju popularnost. Čak se i Omladina ljuti na njega.
Blaznavac pregovara s Crnobarcem da ovaj preuzme resor Ministarstva pravde, ali on želi
samo predsednički položaj.
c) Govorimo o dalmatinskim stvarima. Saopštavam mu telegram i dopuštam da isti
upotrebi, kao i bečku prepisku. Dolazi Miloš Popović, koga sam pozvao. Bio sam mu
poverio da se raspita za nekog crnogorskog sveštenika Zoška ili Ješka. Doznao je da je
ovde u Narodnoj gostionici. Poveravam mu da se dalje raspituje, kao još i o Matanoviću i
 253

Peroviću, povodom kojih sam juče i iz Beča dobio nalog.

d) Govori dalje da je članak u Cukunftu, u kome se Granica poziva da ustane na
oružje, pisao Grivišić, ovo mu je rekao Orešković, što opet dokazuje da se vojna reakcija i
hrvatska Narodna stranka slažu.207 – Dolazi iz Zemuna general Križ i predaje mi jednu
srpsku pesmu u kojoj se Granica poziva na oružje. Ovo bi trebalo da se štampa u
Beogradu, a zatim da se tamo preko rastura. – Odgovaram Asiz-paši i zahvaljujem mu na
medveđem krznu koje je već stiglo. Isto tako pišem i Šulcu izlažući mu nadugačko da
Srbija neće otpočeti ništa da ne izbije pobuna, samo u turskim pokrajinama. Pozivam ga
da ovo moje pismo saopšti Asizu. – Pišem Beli Orciju i saopštavam mu Popovićevu vest o
Grivišiću. Umirujem ga u vezi s njegovom bojazni izraženom u pismu.

22. novembar
Dolazi kod mene jedan umetnik na flauti koji se zove Teržbek. Voleo bi da ovde i u
okolini daje koncerte. Prelazim s njim u Zemun i predstavljam ga generalu, koji obećava
da će se u Pančevu raspitati da li je moguće dati koncert. – Ivanovićka kaže da je Pucić,
novi vaspitač kneza Milana, onaj koji je od konzula u Dubrovniku doneo depeše Šiškinu.
Uveče se sakupljamo kod Milovana, gde Teržbek svira na flauti.

23. novembar
Popović javlja da traženi Crnogorci nisu bili ovde. Pop Zaško je bio ovde, ali je
doveo sina u školu. Ima ovde jedan Dalmatinac, ali samo zato što ga je paša proterao iz
Sarajeva, gde je bio učitelj. – Predaje prepis pisma dobijenog od Šalca, koje mu je pisao
neki profesor i u kome ovaj psuje nečovečnost austro-ugarske vlade prema dalmatinskim
ustanicima i iznosi misao da bi bilo dobro priređivati koncerte za ustanike. Saopštiće
pismo Milivoju i zatim mi reći šta je ovaj odgovorio. – Pišem izveštaj u Beč o
Crnogorcima, dalje nastojim da pokažem da su i prsti Rusije umešani u dalmatinski
ustanak.208 – Uveče Teržbek svira kod mene na flauti. Skupilo se više njih, a nekolicina
svira na klaviru.

24. novembar
Pišem pismo Rajneru. Saopštavam mu vest o Grivišiću, o proklamaciji i ponovo ga
upozoravam na agitaciju koja se sprovodi u Granici.

25. novembar
Idem kod Joneska. On je bio u Bazjašu gde je pozdravio kneza Karla na povratku
kući sa svojom novom ženom. Kneževski je par proveo jedan dan u Pešti i bio veoma
zadovoljan prijemom.
Jonesko je govorio s nadležnima o planu da se istočna železnica, ukoliko srpska
vlada ne bi mogla da se odluči u tom pogledu, sprovede kroz jedan krajičak Vlaške. I knez
 254

i ministri odobravaju ovaj plan. – Kako sam iz njegovih reči razabrao, knez je
nezadovoljan s Kogalničanom i naginje Jovanu Giki. – Vodianer me telegrafski pita kako
stoji stvar sa železnicom. – Čučković javlja da se mnogi izjašnjavaju o dalmatinskom
ustanku u smislu da on može izazvati ustanak svih južnih Slovena, međutim trezveniji
celu stvar smatraju samo lokalizovanim događajem.

26. novembar
Telegrafišem Vodianeru da još ništa nije odlučeno opširnije ću odgovoriti u pismu. –
Križ se raspituje službeno o Fičou, koji je naimenovan za turskog konzula u Zemunu.
Miloš Popović javlja da je pismo iz Šapca pokazao Blaznavcu koji nije dozvolio da se ono
objavi u štampi. – Volfart šalje kopije nekoliko svojih izveštaja, iz kojih se može izvesti
zaključak o ustanku koji se sprema u Bugarskoj.

27. novembar
Večeras je Teržbek održao svoj koncert u pozorištu pred prilično malobrojnom
publikom.

28. novembar
Dobijam akt od Ministarstva u Beču, u kome mi saopštavaju da će se na osnovu mog
izveštaja za sada uzdržati od svih daljih koraka u stvari Jevreja.

29. novembar
U podne ručam kod Bodroškija sa Spirtom iz Pančeva, Teodorovićima i Stejićem.
Pošto je divno vreme, po podne se izvozimo kolima u Topčider. Večeram kod
Joaninijevih.

30. novembar
U Lojdu je objavljen prilično vešto napisan članak, u kome se dokazuje da Srbija ne
može biti u slozi sa Crnom Gorom. To se ovde nije svidelo i Ristić, kako je to Miloš
Popović javio, hoće da se odgovori.209 – Bela Orci piše nadugačko o prilikama u
Dalmaciji, dalje o nekim izjavama Utješenovića iz kojih se vidi kome gravitira Granica, na
kraju o tome da se Crna Gora naoružava novcem egipatskog potkralja i da se iza toga
skriva francuska intriga.
Teodorović kaže da je od svog tasta doznao s potpunom sigurnošću da je onu
izvesnu brošuru napisanu u jako protivmađarskom duhu – koja je nedavno objavljena u
Beču i u kojoj se traži posebna Skupština za Granicu, napisao Utješenović.210 Odlazim
Blaznavcu:
a) Govorimo o dalmatinskom ustanku. Kaže da su, prema jednom privatnom pismu,
mađarski vojnici odbili poslušnost i neće da se bore protiv ustanika.
 255

b) Kaže da je Karađorđević obećao nekome u Pešti 100.000 pijastra ako ga

oslobode. Molim Milivoja da dozna za mene ime te osobe. Dalje, kada sam sada poslednji
put bio u Pešti Karađorđević je izjavio da sam ja doneo nove dokaze protiv njega. Izgleda
da je srpska vlada okružila ekskneza špijunima.
c) Govorimo o železnici. Još uvek se nisu odlučili da li da pomoću zajma sami grade
ovu prugu, ili da je daju jednoj kompaniji. Sada je dat nalog ministru vojnom da u toj
stvari napravi planove. Ako bi vlada prihvatila rešenje putem zajma, stvar bi mogla da se
odugovlači još 4–5 meseci, jer je treba podneti Skupštini. Pokazuje jedan telegram
Štrousbergovog poverenika Bobaja, u kome ovaj saopštava da je Štrousberg kod Hirša
obezbedio vezu prema Solunu ako on (Štrousberg) dobije srpsku železnicu. Dalje
Blaznavac kaže da je knez Biron povukao svoju ponudu; Štrousberg ostaje, doduše,
konkurent, ali je izjavio da svoju ponudu ne smatra više obaveznom. Na kraju mi
saopštava da je direktor bečkog Kreditnog zavoda (izvesni Hornbastl) pisao
Karabiberoviću, pitajući ga tako kako stvar stoji i obaveštavajući ga da oni (tj. Državne i
Južne železnice) pregovaraju s Hiršom. Vlada će im odgovoriti u onom smislu u kome je
sa mnom govorio Milivoj. Pominjem mu da će biti dobro da se požuri, jer nam Vlasi
stavljaju ponude u pogledu pruge Kalafat–Vidin. Ponovo izjavljuje da oni žele železnicu i
da će ona biti i ostvarena.
d) Ovde treba da primetim da iako nismo govorili o političkim stvarima primetio
sam pri svemu tom izvesnu hladnoću u Blaznavčevom držanju prema meni.
Juče sam se sreo s Longvortom i on mi je saopštio da su se, prema Blaznavčevoj
sopstvenoj izjavi, približili Rusiji i sada su među njima mnogo bolji odnosi, ali je u isto
vreme razabrao i to da ovo Rusima neće koristiti. Longvort je, dalje, dugo govorio o
dalmatinskom ustanku. On stoji na stanovištu da je ustanak izazvala bečka vojna reakcija i
želeo je da dozna moje gledište, ali ja sam ga dobro zamumuljio. Pišem izveštaj o
ovdašnjem raspoloženju i javljam da je ono sve više zaokupljeno dalmatinskim ustankom.
U isto vreme tražim odsustvo od 3 nedelje.211

1. decembar
Pišem Beli Orciju i molim ga da izdejstvuje da mi se što pre da odsustvo. – Pišem
Rajneru, saopštavam mu vest i šaljem kopiju svog izveštaja. Pišem Vodianeru i javljam
mu šta sam čuo od Blaznavca u stvari železnice.

2. decembar
Dobijam iz Beča telegram s izveštajem konzula iz Skadra, po kojem se u Crnoj Gori
nalaze 2 srpska oficira, koji obučavaju tamošnju narodnu vojsku. – Odlazim Ivanovićki i
molim je da mi dozna imena ovih srpskih oficira i od kada su tamo.

3. decembar
 256

Engelhartovi priređuju veliku večeru na koju su bili pozvani mnogi Srbi, a i ministri.

4. decembar
Ivanovićka je doznala da su imena dvojice srpskih oficira koji se nalaze u Crnoj Gori
Pejović i Đorđević. Već su duže vremena tamo. Pre prilično vremena bili su i opozvani,
ostavljeni su tamo samo na molbu crnogorskog kneza. – Dobijam iz Bukurešta iismo od
Fedora Nikolića, u kome izjavljuje da njegovo Društvo neće baš biti u nezgodi, ali da je
pustolovno pratiti srpsku vladu u njenim planovima za izgradnju železnice, naročito ako bi
železnicu htela da ostvari inostranim zajmom.

5. decembar
Doručkujem s Joaninijevima kod Kampa, a uveče s Engelhartovima večeram kod
Šiškina. – Pišem izveštaj u Beč o Ivanovićkinim obaveštenjima. Pišem pismo Beli Orciju i
molim ga da kod udruženja Maria Empfängniss u Beču izdejstvuje da što pre pošalju
pomoć, za ovdašnju katoličku školu, koju obično šalju polugodišnje, a koja je ovog puta
već više meseci izostala.

6. decembar
Dolazi mi Križ i moli da se raspitam u kom cilju srpska vlada vrši kupovinu konja.

7. decembar
U podne s Kampom prelazim u Zemun i doručkujem kod bavarskog kapetana
Malnaija, na njegovom brodu. Pred veče prelazimo čamcem preko, kasnije je kod mene
svečana večera, kojoj prisustvuju moje kolege.

8. decembar
Dolazi k meni Hadija i predaje mi službeni dokument o brojnom stanju srpske
vojske, dalje kazuje da je srpski arhimandrit Dučić bio takođe u Rusiji i pisma koja otud
stižu biće preko njega uručivana. Na kraju, da Marija Obrenović, kneževa majka, intrigira
u ruskom duhu. Dalje, da je vlada sklopila ugovor za 50.000 Peabody pušaka à 6 forinti. –
Dobijam telegrafski traženo odsustvo.

9. decembar
Idem u posetu Hadiji. Još kazuje da Marija Obrenović hvali naročito Garašanina i
rovari protiv Milivoja i Ristića. Isto tako intrigira i protiv Nikolića u stvari železnice.
Milivoj je poverio Hadiji da ovu ženu što pre ukloni odavde i on je obećao da će to
najskorije i izvršiti. – Moli me da mu pribavim austrijski orden. – Odlazim u Zemun da se
oprostim od generalove porodice, a uveče s Teodorovićima večeram kod Engelharta.
 257

10. decembar
Odlazim Ristiću da se oprostim.
a) Govorimo o stvari jurisdikcije, veoma bi želeo da već bude ostvarena, voleo bi
jedino da izostane paragraf o izručivanju vojnih begunaca. Primećujem da je ovo sitnica i
da zbog ovoga ne bi trebalo praviti teškoće.
b) Govorimo o dalmatinskom ustanku, napominje da se isti kao unutrašnja stvar
jedne strane države njih ništa ne tiče i samo primećuje da bi bilo poželjno da austrijska
vojska ne pređe tursku granicu, jer bi to dalo povoda za nesagledljive komplikacije i
Namesništvo, ma koliko da želi mir, moralo bi u tom slučaju da popusti raspoloženju
naroda. Pominje da oni s njihove strane čine sve da se ustanak ne širi i ne komplikuje.
Tako je npr. Namesništvu stiglo više pisama iz unutrašnjosti Srbije, u kojima se moli da se
dozvoli skupljanje priloga za ustanike, što su oni odbili. Tako će, dalje, koliko je moguće
sprečiti da se Crnogorci koji su u Srbiji vrate kućama, a dali su uputstva i svom agentu u
Istanbulu da one koji su eventualno tamo na sličan način sprečava. Izrazio sam mu
zahvalnost svoje vlade za ovo lojalno držanje.
c) Pominje Stratimirovićeve intrige i odmah dodaje da nisu verovali da sam ja kao
rekao Stratimiroviću ono što je on govorio. Još i sada piskara protiv njih u svom listu i u
praškim listovima.212
d) Govorimo još o železnici, u tom pogledu ne govori ništa novo, samo su doznali
da Porta hoće da raskine s Hiršem.
e) Rastajemo se veoma prijateljski i prilikom mog odlaska još pominje da sa
izvesne strane jako nastoje da između nas izazovu rascep. 213

11. decembar
Posećujem Milivoja, međutim nailazi Longvort pa ne mogu s njim da govorim. –
Činim još nekoliko oproštajnih poseta. – Od Bajsta dobijam telegrafski nalog da
predložim odlikovanje za srpske oficire koji su u Bazjašu izašli pred cara.

12. decembar
Telegrafišem Bajstu da mi dozvoli da predlog za odlikovanje podnesem lično u
Beču, a ne telegrafski. – Preko Teodorovića šaljem 250 forinti mesečne subvencije Milošu
Popoviću.
Budući da je dan Sv. Andreje odlazimo u crkvu, a zatim idemo da pozdravimo
kneza. Ovde pominjem Milivoju telegram zbog odlikovanja i pitam ga za imena oficira. –
Kasnije me Milivoj pisamcetom poziva k sebi. Govori o stvari odlikovanja i izjavljuje da
bi bilo najbolje ne dati nikome, ali ako već hoće, onda i knezu. Odgovaram da sam,
rukovođen upravo ovim stanovištem, već telegrafisao da mogu lično podneti predlog.
Raduje se da sam tako pogodio njegovo gledište i da tako poznajem prilike. Zatim se
izjašnjava tako energično i prijateljski kako već davno nije, govoreći da on ide nezadrživo
 258

svom cilju, ma da ne baš najpravijim putem, njega neće zastrašiti intrige, i ma koliko žene
razglašavale da Blaznavac i Kalaj rade u saglasnosti, on se čvrsto drži mađarskog
prijateljstva. Na kraju me moli da Andrašiju odnesem njegov najprijateljskiji pozdrav. –
Odlazim Ivanovićki da se od nje oprostim i da je zamolim da obrati pažnju na Pucića. –
Večeram kod Joaninijevih.

13. decembar
Ujutro polazim iz Beograda, po podne stižem u Bazjaš i otuda uveče dalje za Peštu.

14. decembar
Ujutro stižem u Peštu. – Pišem Beli Orciju, napominjući da ću o odlikovanjima lično
s njim govoriti za nekoliko dana. Odlazim u Deakov klub i tamo dugo razgovaram s
Pulskijem i Bitom, izlažući im kako rđavo stoje stvari u Hrvatskoj i u Granici i da je
trebalo nagoditi se s Narodnom strankom i umesto Rauha postaviti za bana Jankovića. Oni
su to, kako sam doznao, odmah saopštili Rajneru. Bojim se da sam govorio malo isuviše
otvoreno i to se Andrašiju neće svideti.

15. decembar
Odlazim Andrašiju.
a) Pominjem mu Milivojevo gledište o odlikovanjima. On veoma odobrava da i
knez dobije orden i govoriće u tom smislu s carem.
b) Isto tako obećava da će govoriti s carem u stvari jurisdikcije.
c) Što se tiče bosanskog pitanja veruje da bi srpska vlada mogla sada izravno da se
obrati Porti s molbom da joj prepusti Bosnu i mi ćemo to podržati. Kaže da je dugo
razgovarao s Ali-pašom i izdaleka mu pomenuo i ovu stvar. Smatra da bi bilo veoma
potrebno da u Carigradu bude neki vešt srpski agent.
II. Pulski dolazi kod Andrašija s izvesnim Dalmatincem Altmanom i donosi
obećanje da će ako ih Andraši pomogne pacificirati Boku. Ja, naravno, ne čujem razgovor.

16. decembar
Pošto je grof Laslo Radai pobegao zbog lažnih menica, sentandrejski srez je ostao
upražnjen i sad mi je palo na pamet da bi se ovde nešto moglo učiniti. Stoga poveravam
Gustiju Đeneu da ode u Stari Budim, govori s Kelendorfom i privoli ga da me pozove za
poslanika i da u tom cilju sakupe potpise. Naravno, kao da ja o tome ništa ne znam i kao
da je sve samo Đeneova ideja. Ako se skupi gomila potpisa moći ću to da upotrebim
makar kao presiju kod Andrašija da budem postavljen za državnog sekretara. – Pruski
konzul Veker-Goter daje u kasini ručak kome i ja prisustvujem. – Uveče se mama vraća iz
Erdelja.
 259

17. decembar
Ujutro idem u Beč, gde stižem po podne, preostali deo dana provodim s Mari
Rabatinski. Moj sinčić je porastao i postao veoma lep dečak.

18. decembar
Odlazim Beli Orciju, iznosim mu stvar s odlikovanjima, slaže se da ga i knez dobije.
Kasnije govorim s Deponom, i on nalazi to za dobro. U pogledu jurisdikcije obojica
veruju da će teško ići, jer zapinje kod bečkog Ministarstva. Posećujem Lenka. Sada se
nada da će ići u Barcelonu. Veče provodim kod Mari Rabatinski.

19. decembar
Odlazim Vajstu. Kaže da je trebalo da pratim cara zapravo od Bazjaša do kraja
srpske granice. Odgovorio sam da mi niko ništa nije rekao i zato sam zaostao. Izlažem
stvar s odlikovanjima. Slaže se, doduše, ali kao i uvek ne daje određen odgovor. –
Govorim sa sekretarom Vranicanijem i on mi saopštava kakva odlikovanja mogu dobiti
ostali oficiri, pošto knez ne može dobiti drugo nego veliki krst Leopolda, a Blaznavac
veliki krst gvozdene krune. Dobićemo i Teodorović i ja. U tom pogledu primećujem da ne
bih želeo da dobijem orden. Ovo bi moglo samo tako, kako on reče, ako renonsiram. Ni to
ne bih želeo da učinim, nego samo neka me prećutno izostave. Obećava da će govoriti o
tome s Hofmanom. Pominjem i Hadiju. To će ići vrlo teško jer je osoba poznata u Beču sa
vrlo loše strane. – Idem da posetim Vodianera. Kažem mu da se u stvari železnice sada
ništa ne događa. Kako on priča, Bajst je pridobijen od strane Hirša i otvoreno priznaje da
podržava bosansku železnicu. Međutim, nisu dozvolili da se Hiršove akcije kotiraju na
bečkoj berzi. Pri svemu tome on se boji da će Hiršev poduhvat, iako je veliki blef, 214 ipak
uspeti.

20. decembar
Odlazim Hofmanu zbog odlikovanja, kaže da podnesem o tome izveštaj i da ih zatim
sam ponesem sa sobom. Pominjem da bih ja želeo da ga ne dobijem, on se s time,
naravno, ne slaže, ali ako baš želim učiniće mi, samo što ću orden zato uvek moći dobiti
ako mi se bude svidelo. – Nalazim Fedora Nikolića. Predajem mu njegovih 200#. On je
došao iz Vlaške, kuda će ponovo morati da se vrati. Po podne polazim i uveče stižem u
Peštu. Gusti Đene referiše da se Kelendorf izjavio spremnim, samo što nema mnogo nade.
Najpre bi se moglo računati na uspeh kada bi Njari rekao koju reč u ostrvskom kraju.

21. decembar
Posećujem Bedekovića. I on slika veoma tamnim bojama stanje u Hrvatskoj, a
naročito indolenciju i nebrigu mađarske vlade u tom pogledu. Kako vidim nije baš mnogo
Rauhov prijatelj.
 260

22. decembar
Činim posete.

23. decembar
Kod francuskog konzula Gelasteltana bio je veliki soare, na kome su igrali
Florentinci i pevao Paulini. Zatim je društvo igralo do 4 sata.

24. decembar
Idem da posetim Gablenca, prima me veoma ljubazno i dugo sa mnom razgovara.

25. decembar
Pišem Vranicaniju i pitam ga kad će stići odlikovanja.

26. decembar
Susreo sam se u više mahova sa ženom Adolfa Kalaija i pošto sam je danas našao
samu kod kuće došli smo do poljubaca, ali dalje nisam dospeo.

27. decembar
Ručam s Akošem Beotijem kod Bele Liptaija i njegovih. Pominju da Harkanji ne
može biti poslanik u Sentandreji, pa bi stoga bilo dobro kada bih se ja kandidovao.

28. decembar
Najzad mogu da govorim s Andrašijem:
a) Izlažem mu da bih voleo da napustim Beograd i dobijem zaposlenje u zemlji,
naročito kraj njega. Na ovo odgovara da bi me on veoma rado zaposlio, ali bi bila šteta za
sada ostaviti Beograd, već i zbog toga što sam tamo naimenovan pod uticajem mađarske
vlade, te šta bi rekli Nemci kada bih otišao a ne bih mogao da pokažem rezultate, a zatim,
i ne zna ko bi sada mogao voditi ove poslove. Na ovo primećujem da bih već uz
Teodorovićevu pomoć isto tako dobro vodio tamošnje poslove kao da sam tamo. Dalje
pominje da bi voleo kada bih ja ostao u inostranoj službi. Na ovo odlučno izjavljujem da
osim Beograda nijedno drugo mesto u inostranstvu neću primiti. I najzad, on nalazi da
sada još ne bi trebalo da ostavim Beograd. – Posle toga napominjem da li bi on želeo da
budem poslanik u Sentandreji. I na ovo odgovara da bi on to, doduše, voleo, ali bih tada
morao da podnesem ostavku na položaj, a to sada nije poželjno.
Tako, dakle, ove moje želje ne mogu se ispuniti. Bio sam spreman na ovaj
Andrašijev odgovor i već sam unapred odlučio da ću se, ako od njega dobijem odrečan
odgovor, vratiti u Beograd, jer kad bih ga sada ostavio i protiv njegove volje kandidovao
se u Sentandreji on bi se za to naljutio, a ja ne bih hteo da sada raskinem s njim i s
 261

njegovom strankom. Međutim, ako se samo ne ispreči neki vanredni događaj najkasnije
kroz šest meseci jednostavno ću podneti ostavku, navodeći za to kao razlog porodične
stvari, i otići kući, pa ću zatim kod kuće tiho ali stalno vrebati priliku da ponovo nešto
postanem, čak i uprkos Andrašiju i njegovoj stranci i njegovom protivljenju.
b) Zatim govorimo o srpskim pitanjima. Obećava da će stvar jurisdikcije, ako se
samo bude moglo, za kratko vreme sprovesti u Beču.
Sve ono što sam govorio s Andrašijem govorio sam posebno s Akošom Beotijem.
On je, kao i ranije, mišljenja da ostavim službu i kandidujem se u Sentandreji. Pošto sam
već odlučio da to ne učinim, podstičem njega da se tamo kandiduje i pozivam i Belu
Liptaija da ga podstiče. Akoš, međutim, odlučno izjavljuje da to neće učiniti, kako slutim
zbog toga jer neće da mi oduzme moj srez. Iako bih vrlo voleo da on bude tamo, uza sve
to imaću u vidu njegovu dobronamernost. – Kasnije me Liptai i Lajoš Tisa pozivaju da
zbog interesa stranke agitujem za kandidata desnice koji će tamo nastupiti i koji će sigurno
biti Harkanji. Na ovo izjavljujem da ću za Beotija učiniti sve, rado ću otići i u sela, ali ni
za koga drugoga ne bih načinio ni koraka.

29. decembar
Vranicani piše da će odlikovanja za 1–2 dana poslati u Budim. – Posećuje me
Hadija. Govori da je majku kneza Mihaila već uspeo da odvede iz Beograda i sad su stigli
u Peštu. Kaže da su se protiv Marije Obrenović pojavili paškvili, koji su, po svoj prilici,
sastavljeni po Milivojevoj inspiraciji i koje su bili pročitali kako njemu tako i knezu. –
Ponovo posećujem Kalajevicu215 i sada se već, posle neznatnog ustezanja, potpuno
prepušta. Ova mala bonne fortune je veoma brzo uspela.

30. decembar
Ujutro odlazim u Beč. Po dolasku odmah žurim u Ministarstvo, gde uz
Vranicanijevu pomoć preuzimam ordene, koje su podelili kako sam predlagao. – Preostali
deo dana i veliki deo noći provodim kod Mari Rabatinski.

31. decembar
Posećujem Fedora Nikolića kod Ulmana. Ne zna ništa novo u stvari železnice. –
Odlazim Beli Orciju. On govori da je Culajf podneo ostavku, jer je bio obećao vlaškoj
vladi da će je Austrija prva potpomoći da izdejstvuje pravo na ime Rumunija, ali su ga
Engleska i Pruska pretekle i zbog ove okolnosti smatra svoj položaj neodrživim. – S
Orcijem kasnije idem na trenutak kod Andrašija, koji je stigao brzim vozom.
Novogodišnje veče provodim kod Mari Rabatinski.
 262

1870

1. januar
Ujutro polazim iz Beča i uveče stižem u Čo kod Seđenjijevih, gde još nalazim Akoša
Beotija.

2. januar
Uveče dolazim u Peštu s Beotijem.

3. januar
Po podne, pošto sam prethodno još bio posetio Kalaijevicu, odlazim za Bazjaš,
noseći sa sobom ordene.

4. januar
Ujutro stižem u Bazjaš, a odande dalje brodom i u 5 sati po podne u Beograd.
Teodoroviću odmah predajem njemu namenjen orden Franje Josipa III reda. Uveče
posećujem Akabi Kampo, Ivanovićku i Joaninijeve, gde nalazim Petronijevićeve i
Milouvove.

5. januar
Odlazim Blaznavcu:
a) Kažem mu da sam doneo ordene i pitam kada bi ih mogao predati. Kaže:
prekosutra, već će saopštiti čas. Pominjem da bi bilo dobro kada bi knez sam napisao
pismenu zahvalnicu Bajstu, pošto je i ovaj njemu pisao, dalje, kada bi se on (Blaznavac) i
oficiri takođe pismeno zahvalili. Ovo će biti učinjeno.
b) U pogledu jurisdikcije ne obećavam ništa, ali radimo na tome i nadam se da će
uskoro uspeti.
 263

c) Pominjem mu da mađarski ministar pravde sada hoće da odugovlači predmet

Karađorđevića i da ga ponovo pokrene tek uoči naimenovanja sudija, kada se nada da će
ga osuditi.
d) Pokazujem mu jedan akt Ministarstva, po kome protestaciju zbog poreza na
potrošnju sada povlače zbog mog predloga i preporuke.
e) Bio sam dobio akt iz Beča, po kome je srpska vlada poručila u Parizu 15 miliona
patrona, sa ciljem da iste iz Srbije prokrijumčari u Austriju. Pitam Milivoja u čemu je
stvar. Odgovara da oni zaista traže patrone i verovatno će primiti bečku izradu, ali nema ni
govora o tome da to čine sa ciljem da iste ponovo prokrijumčare kod nas, može dati reč da
vlada to neće učiniti. Međutim, ako bi ovo učinili drugi bez znanja vlade, za to ne može da
odgovara.
f) Na kraju govorimo o bosanskom pitanju. Jakim argumentima izlažem da je ovaj
trenutak sada najpovoljniji da se Porti preda memorandum u ovoj stvari, koji ćemo mi
podržati. Moji razlozi su sledeći: Prijateljstvo Austrije traži skoro svaka evropska velika
sila, njoj za volju bi, dakle, (s izuzetkom Rusije) učinili mnogo u Istočnom pitanju. Turska
se boji pokreta koji bi mogao da izbije narednog proleća i tako će možda biti popustljivija.
Kod nas, pak, najveći uticaj ima Andraši, koji ovu stvar podržava i želi. No, može se desiti
da će se velike sile udružiti, proleće može proći bez pokreta i strah Porte može da iščezne,
Andraši može da umre – a može i da padne – ili se mi možemo uplesti u rat koji će zauzeti
svu našu pažnju, a tada smo propustili dobru priliku za dugo vremena ili čak, možda, i
zauvek. Zbog toga, dakle, odlučno preporučujem da pošalju o ovome pitanju
memorandum u Istanbul, koji zatim mogu nama saopštiti putem ambasade. Blaznavac se
slaže sa svim ovim razlozima. Njega samo jedna stvar zabrinjava. Naime srpska vlada čini
sve da u Bosni i Hercegovini postigne najveći uticaj i da ruski uticaj potpuno poništi. Iako
je ovo delimično uspelo, sasvim još nije i boji se da će, ako oni učine taj korak Rusija u
ovim pokrajinama izazvati jedan prevremeni ruski orijentisan ustanak, čime će oni biti
prisiljeni da uzmu u njemu učešće, a da ga ne mogu predvoditi. Pri svemu tome obećava
da će dobro razmisliti o ovoj stvari. Zatim se još izjašnjava o ruskoj politici, na
najodlučniji način protiv nje, i iznosi neke primere kako on nastoji da suzbije ruski uticaj.
– Odlazim Ristiću i razgovaram s njim o ovim stvarima o kojima sam se dogovorio sa
Blaznavcem. Što se tiče bosanskog pitanja on veruje da Porta ni u kom slučaju neće
popustiti. Ovo i ja sam verujem, ali mi upravo hoćemo da izvršimo presiju na nju;
pomenuo sam i pred njim svoje argumente i izgleda da oni izazivaju kod njega neki utisak.
– Govorio je o stvari železnice i to na taj način da se još uvek nisu mogli odlučiti da li da
dignu zajam ili da je daju jednom koncernu. Ako bi naginjali ka potonjem modalitetu,
njemu se čini da je jedva moguće da će to biti drugi koncern a ne Nikolićev. – Činim
posete kolegama i uveče večeram kod Joaninijevih.

6. januar
 264

Zovem k sebi dr Rozena i pozivam ga da bude dopisnik lista Reform, što rado
prihvata. Kaže da će verovatno biti sekretar u Ministarstvu unutrašnjih dela. U pogledu
železnice veruje da namesnici baš ne žele da zaključe zajam, ali su to samo zato istakli u
prvi plan da pokažu narodu da ne podržavaju isključivo Nikolićevu kompaniju. Upozorava
me na dva velika članka u Vidovdanu, koji su po Milivojevom nalogu napisani protiv
ruske politike i, uzgred, i protiv Šiškina. 216 – Dolazi k meni Stojan Bošković i javlja da
knez prima sutra u 11 sati. – Veče provodim kod kolege Rozena, gde je bio prisutan čitav
naš kor.

7. januar
Dolazi k meni Miloš Popović. Saopštavam mu imena odlikovanih, da o njima napiše
članak. Kazuje da je Orešković hteo da ide u Granicu, ali Milivoj nije dozvolio. – U
jedanaest časova idem s Teodorovićem kod kneza. Knez me prima u prisustvu tri
namesnika, ministra inostranih dela i svog vaspitača Pucića. Držim kratak govor, na koji
on odgovara i moli da zahvalim caru za ovo veliko odlikovanje.
U isto vreme predajem orden Milivoju i ostavljam za oficire. Ostajemo nekih 1/4
sata. – Posećujem tri ministra, koji su na dan Nove godine bili kod mene.

8. januar
Odlazim Blaznavcu. Tamo nalazim kneza Milana, s kojim razmenjujem nekoliko
reči. Zatim razgovaram s Blaznavcem:
a) O bosanskom pitanju. Kaže da je razmišljao o ovoj stvari i dugo o njoj
razgovarao s Ristićem. Primedba potonjeg da bi memorandum napisan u izloženom smislu
Porta jednostavno odbacila, njemu izgleda ubedljiva, jer je to skopčano s mnogim
opasnostima. Ponavlja ono što je prekjuče rekao da svi konci južnoslovenskih pokreta još
nisu u njihovim rukama, iako mnogo rade na tome. Najveća opasnost preti iz Bugarske, jer
u slučaju da oni pošalju memorandum a Rusija hoće da ga iskoristi, može se u Bugarskoj
izazvati ustanak, koji bi se mogao razvijati nezavisno od srpskog vođstva. Svake godine u
Vlaškoj radi 200.000 bugarskih nadničara. Njih tamo Rusi i Bratianova stranka nastoje da
vojnički organizuju, da bi u datoj prilici mogli 30–40.000 dobro naoružanih ljudi ubaciti u
Bugarsku. Da bi osujetila ova nastojanja, srpska je vlada stvorila stranku bugarske
omladine, koja je, dakle, neprijatelj starobugarskoj stranci, pa time i ruskom uticaju, i
ostvarena je potpuno delatnošću srpskog Namesništva. Bugarski šef Panajot takođe je u
Blaznavčevoj službi i sada putuje u Vlašku da Bugare opomene na red i da ih, koliko se
može, odvoji od ruskog uticaja. Veliki je deo hercegovačkih glavara već u službi srpske
vlade. U tu svrhu vlada godišnje može da potroši 15.000
0#. On, dakle, veruje da bi, sve
dotle dok svi ovi konci nisu u njihovim rukama, bilo opasno načiniti korak koji bi Rusija
mogla da iskoristi protiv njih. Odgovaram da ću njegova gledišta verno izneti Andrašiju.
b) Pitam ga još o železnici. Odgovara da će verovatno uzeti zajam i eksploataciju
 265

predati Nikolićevom društvu. Međutim, prethodno treba o tome pitati Skupštinu, koja će
se sastati ove godine, ali još ne zna kada.
Kod Milivoja zatičem Ristića, koji kaže da će me kasnije još posetiti.
Matić donosi pisma kneza Milana i Blaznavca upućena Bajstu, kao i potvrde
odlikovanih oficira, kneza i Milivoja o primljenim odlikovanjima, koje ću s propratnim
pismom poslati Bajstu i to predati sutra u Bazjašu. – Dolazi k meni Ristić i dva sata
razgovaramo o bosanskom pitanju. a) On izlaže kako je za Portu ustupanje Bosne
potrebno i korisno, naglašavajući zaostalo stanje te pokrajine i veliki broj sledbenika
muhamedanske vere, što bi srpskoj vladi za dugo vremena dalo mnogo posla i
prouzrokovalo mnoge brige. Ovo ustupanje, dakle, poželjno je u svakom smislu. Rusija
želi, doduše, razvoj i širenje južnih Slovena, ali pod njenim pokroviteljstvom. (Izgleda da
nije baš mnogo hteo da istupi protiv Rusije). Međutim, po njegovom mišljenju mi im
najbolje možemo pomoći. Prešao je zatim na način izvođenja ovog plana. Po njemu,
poslati naprosto jedan memorandum u Istanbul nije ispravan put, jer je uveren da bi isti
Porta s indignacijom odbila, a pošto ga ni druge sile ne bi podržale to bi Porta, iako ne bi
napala Srbiju, uputila makar jedan osmatrački korpus na granicu, s kojim bi onda srpska
vojska morala ili da se sukobi ili bi joj, ako to ne učiniti, ovaj uzmak bio najveći moralni
udarac.
On smatra da je najbolji način da se u ovim pokrajinama izazove ustanak, a zatim bi
oni iskoristili priliku da pišu Porti na način kao da nude svoje usluge, a u naknadu bi za
iste, ali i u interesu Porte, tražili da im se ustupi Bosna. Tada bismo i mi i ostale sile mogli
da se umešamo. Samo ne bi trebalo pustiti da ustanak dugo potraje, inače bi mogao da
poprimi takve dimenzije da bi upravljanje njime izmaklo iz naših ruku. Nasuprot tome
nastojao sam da dokažem prednosti jednog prethodnog diplomatskog koraka, ali se nisam
mnogo trudio, ne znajući da li će se Andraši priključiti njihovom gledištu. – Na kraju
kazujem da ću, pošto sam samo posrednik, sve ono što sam od njega čuo tačno saopštiti
Andrašiju. Pita da li car zna za ovu stvar. Odgovaram potvrdno, zna i Bajst i pričam mu da
me je prošle godine u mesecu aprilu Bajst pozvao u Budim i tamo ovlastio da u ovom
smislu razgovaram sa srpskom vladom.
b) Pominje da izgleda da se moje kolege pomalo brinu zbog mog ponovnog
putovanja i da su se o tome raspitivali kod njega.
Odgovorio je da sam prekinuo svoje odsustvo zbog predaje odlikovanja i da sada
idem da ga nastavim. Kažem mu da je to cela istina, ali da ću pri tome ipak raditi u stvari
jurisdikcije. Ovom prilikom ponavlja da izostavimo pasus o izručenju vojnih begunaca.
Odgovaram da to ne zahtevaju; jer je zaista od male važnosti, jedva da ih pređe nekolicina,
a i oni su obični zločinci, inače to je careva želja; za uzvrat, pak, dobijaju toliko prava kao
jedna samostalna država. On to priznaje i pominje da su sada s Vlaškom sklopili jedan
ugovor, u kome ovaj uslov postoji, samo se boji da će to izazvati rđav utisak; na ovo
primećujem da bi opet s druge strane kod nas mogli poverovati da srpska vlada hoće da
 266

obrazuje vojsku od naših begunaca.

c) Pominje još da se knez Milan jako radovao svom ordenu, a zatim odlazi.
Kod beleženja razgovora s Blaznavcem zaboravio sam da napomenem da sam
govorio s njim o ustupanju jednog vrška Bosne nama, u slučaju da bosanski plan uspe,
dodajući da mi to ne želimo, a hteli bismo to samo u slučaju ako bi Hrvati, koji takođe
žude za Bosnom, mnogo galamili. Izgleda da mu se to nije mnogo sviđalo, ali je
odgovorio da u slučaju ako to od njega bude zavisilo, on neće imati ništa protiv.

9. januar
Danas ujutro polazim iz Beograda i u podne stižem u Bazjaš, odakle uveče polazim
dalje.

10. januar
Stižem ujutro u Peštu.

11. januar
Govorim s Andrašijem:
a) U pogledu bosanskog pitanja izlažem mu nadugačko gledišta Milivoja i Ristića,
pridajući naročito važnost gledištu po kome ako sada želimo ovo pitanje rešiti mirnim
putem Rusija može da izazove takav pokret koji će istrgnuti iz naših ruku vođenje ove
stvari. On uvažava ovu okolnost, na koju nije ni mislio. Pitanje nekog pokreta u sadašnjim
okolnostima ne smatra podesnim i preporučuje samo da srpska vlada nastavi svoju akciju i
da bude spremna u trenutku kada bi to moglo zatrebati.
b) U pogledu jurisdikcije pomenuo je da je Herbst obećao da se neće protiviti i da će
stvar urediti čim on (Andraši) ode u Beč. – Posećujem Andrašijevu ženu koja me napada
zašto neću da podržavam Harkanjia u Sentandreji. Iznosim joj svoje razloge, ona ih ne
odobrava, smatrajući da čovek treba sasvim da se žrtvuje za stranku. Izgleda da su se
naljutili zbog moje smelosti što sam hteo otići iz Beograda.

12. januar
Putujem u Beč. Idem da potražim Orcija, saopštavam mu što je rekao Andraši o
jurisdikciji. On ne veruje da će se ova stvar sada završiti. – Idem da posetim Barba, pošto
sam već ovde kaže da će me pozvati u komisiju za konzularne stvari. – Uveče sa
Šandorom Blaškovićem i njegovima idem u operu da slušam „Hugenote“, u kojima peva
Mari Rabatinski.

13. januar
Ručam kod Šandora Blaškovića i zatim jedan deo noći provodim kod Mari
Rabatinski.
 267

14. januar
Odlazim Vajstu i kazujem mu kako su odlikovanja predata. On pominje da će se
možda već urediti pitanje jurisdikcije. Popodne putujem iz Beča i uveče stižem u Peštu.

15. januar
Uveče idem na bal Potpornog udruženja književnika.

16. januar
Idem na bal Ženskog društva.

17. januar
Činim posete.

18. januar
Akoš Beoti, Maks Irmenji, Nandor Ziči i ja idemo Palu Senjeiju da doznamo
njegovo mišljenje o sadašnjim političkim prilikama. Senjei počinje da govori ali pošto mu
dolazi jedan posetilac ne može da nastavi i mi odlazimo.

19. januar
Obavljam posete.

20. januar
Odlazim na Andrašijev bal. Ovde još pominjem da je Andrašijeva žena stalno veoma
zajedljiva prema meni.

21. januar
Dobijam poziv iz Beča u konzularnu komisiju, koja počinje 3. februara.

22. januar
Dobijam pismo od Teodorovića, jedan njegov izveštaj bez ikakvog značaja poslat u
Beč i jedno Maurijevo pismo.

23. januar
Idem na bal pravnika.

24. januar
Dolazi k meni kanonik Arnold Ipolji po poruci Ištvana Karolja, kome sam onomad
govorio u interesu škole u Beogradu, i saopštava da društvo sv. Ladislava održava sutra
 268

sednicu i on će nastojati da nešto izdejstvuje, samo me moli da mu uputim jedno pismo. –

Uveče provodim jedno pola časa kod Imra Sečenjija na jednoj muzičkoj priredbi.

25. januar
Odlazim Ipoljiku i predajem mu pismenu molbu. – Odlazim Reku i uzimam od njega
3000 forinti sa 12% na 6 meseci, uglavnom zato da bih od toga mogao dati Mari
Rabatinski.

26. januar
Idem u posete.

27. januar
Odlazim Ipoljiju. Obaveštava me da je društvo sv. Ladislava odredilo 200 fti
godišnje pomoći školi u Beogradu. Prvi iznos za celu godinu (200 fti) predaje mi odmah, o
čemu mu i dajem potvrdu.

28. januar
Razgovaram s Šnirerom o predstojećoj konzularnoj anketi. Iznosim gledište da bi
bilo dobro u važnijim, prvenstveno u istočnim konzulatima namestiti trgovinske agente,
što on i odobrava. Kaže da Majer, na osnovu podataka koje je pribavio u Bukureštu, hoće
da predloži ukidanje jurisdikcije i u Vlaškoj.

29. januar
Odlazim kod Andrašija i ponovo ga molim da požuri stvar srpske jurisdikcije.
Ponovo obećava. – Mikloš Blašković nudi mi zajam 500
0#, koji pripadaju njegovoj majci i
koja bi htela da ih dâ na sigurno mesto na obligaciju sa 6%, tako da ih za 10 godina ne
može otkazati. Prihvatam to, preuzimam zlatnike i dajem Miklošu privremenu priznanicu.
– Baron Bela Liptai saopštava meni i Akošu Beotiju da je Harkanji najzad uvideo da u
Sentandreji ne može biti izabran i da odustaje, pa da li je Koški voljan da se kandiduje. Na
ovo primećujem da pošto se Peter Lupa već kandidovao i imamo samo dve sedmice
vremena, to će veoma teško ići, ali ću ipak poslati Đenea kod Kelendorfa da se raspita. –
Ovde pominjem da sam za vreme boravka u Pešti svaki dan odlazio kod Kalajevice,
održavajući s njom odnos.

30. januar
Poveravam Gustiju Đeneu da ode Kelendorfu. On, međutim, veruje da ovo nije
potrebno, jer se Lupa neće povući. To će saopštiti i Beotiju. – Odlazim k njemu u Beč,
stižem uveče i odmah žurim Mari Rabatinski.
 269

31. januar
Plaćam kod Esterajhiše Boden Kredit Anštalta polugodišnju ratu za ceo dug, 200
napoleona.

1. februar
Govorim s Belom Orcijem, molim ga da se zauzme za stvar jurisdikcije, obećava da
će, pošto je bečka vlada već obrazovana, pisati Andrašiju i zamoliti ga da makar na jedan
dan dođe gore i uredi stvar. – Po podne sam bio kod Mari Rabatinski. Tamo je došao Ašer,
izvestan mladić o kome je Mari već više puta govorila. Mari je izašla i napisala mi cedulju
u kojoj me moli da odem makar za jedan sat. To sam učinio, ali mi je ovaj postupak zaista
teško pao, i mada sam ubeđen da nema s tim čovekom odnos, kada bih imao dovoljno
snage iskoristio bih ovu priliku da raskinem s njom. Samo, opet sam slab! No, stvar me je
jako pogodila, tako da sam došao kući i celo veče proveo kod kuće, ljuteći se i čitajući.

2. februar
Odlazim Šandoru Ulmanu, gde nalazim Nikolića, kome kažem da srpska vlada
naginje tome da u stvari železnice uzme zajam. Ulman saopštava više zanimljivih stvari.
Tako: da je car prošle subote potpisao naimenovanje Lonjaija za zajedničkog ministra
finansija i da je Andrašiju ova činjenica saopštena tek u nedelju. Dalje, da je Vali Majtenji
u zajedničkom Ministarstvu finansija u isto vreme naimenovan za načelnika odeljenja, ali
da to još nisu saopštili Andrašiju. Govoreći o Majtenjijevom uticaju i delovanju, Ulman je
ispričao da je Majtenji običavao raspravljati sa carem i iz tih razloga car se prema njemu
uvek odnosio s naročitim poverenjem, tako da je on u Nagodbi odigrao, iako tajnu, vrlo
uticajnu ulogu. Prvi je upozorio cara na Lonjaija, pobudio je u caru takvo poverenje prema
Andrašiju da je jednom prilikom sve one spise koji su se odnosili na njegovo
(Andrašijevo) učešće u prusko-italijanskom ratu 1866. vratio njemu (tj. car Andrašiju).
U podne sam video jednu izvanrednu predstavu u pozorištu, u kojoj je učestvovala i
Mari Rabatinski. Posle toga sam otišao kod nje, ali nisam ostao dugo, ne mogavši da
ugušim svoju zlovolju. – Govorio sam danas s referentom Barbom o Teodoroviću.
Obećava da će za kratko vreme, 4–5 nedelja, biti unapređen u II klasu, sa povišicom od
400 fti. Ovo sam odmah napisao Teodoroviću.

3. februar
Idem da posetim Mari Rabatinski, ali mi se čini da se sve više uveravam da me više
ne voli i to me jako boli. Uveče odlazim u pozorište Karl, u ložu, pošto je i Mari bila tamo
u loži.

4. februar
Bio je kod mene Hadija i ponovo me molio da mu pribavim orden. Obećavam da ću
 270

sve pokušati. – Pre podne u 10 časova Vajst otvara jednim kratkim govorom konzularnu
anketu i Barb čita predlog Ministarstva. Donosi se odluka da se naredna sednica održi tek
12. t.m. da bi za to vreme članovi mogli da prouče predlog vlade. Upoznajem se s
Gedlom, poslanikom Sonlajtnerom i konzulom Kremerom. S mađarske strane prisutni su
Eber, Šnirer i Emih. – Bela Orci mi saopštava da je zabrinut zbog opasnosti sukoba koji
može izbiti između Crne Gore i Turske, naročito u pogledu držanja Srbije u tom slučaju, i
moli me da u vezi s tim pišem Teodoroviću.
Po podne odlazim Mari Rabatinski. Uskoro ponovo dolazi Ašer i sedaju da se
kartaju. Pošto me ovo ljuti odlazim, a Mari nijednom reči ne kaže da se vratim. – Uveče
odlazim kod Irme Groman, ali budući da sam veoma uznemiren najzad je oko 9 sati
molim da pošalje nekog kod Mari da dozna da li je Ašer već otišao. Uskoro stiže odgovor
da će odmah otići. – Otišao sam kod nje, hteo sam da ostanem miran ali nisam mogao i
pošto smo razmenili nekoliko oštrijih reči upitao sam je najzad da li me još voli ili je već
svemu kraj, na što je ona mirno i odlučno odgovorila da je pametnije ako svemu bude kraj,
ako ne pišemo više jedno drugome i ako ne dolazim više kod nje. Nisam mogao odmah da
odem, još sam dugo razgovarao s njom, čak sam i plakao, najzad sam, pošto sam je
bezbroj puta izljubio, otišao, s tim da ću sutra još doći. Iako sam već video da ćemo sada
konačno raskinuti, posle uzbuđenja od nekoliko dana donekle sam se umirio, možda zato
što sam se potajno nadao da se još možemo pomiriti. Najviše me je bolelo zašto je, kada
me već, kao što sam to odmah prilikom dolaska kod nje primetio – nije više volela i kada
je htela da prekine sa mnom, ipak bila toliko mila i ljubazna kao ranije, i kada je mogla da
bude takva kako je mogla da kaže tako hladno da se raziđemo.

5. februar
Pišem izveštaj Bajstu, u kome ga molim da izdejstvuje za Hadiju viteški krst reda
Franje Josipa i taj izveštaj predajem Hofmanu, koji obećava da će to izdejstvovati.
Odlazim Irmi Groman, kazujem joj šta se odigralo juče između mene i Mari i da ću
sada otići kod nje i ako ostane pri onom što je juče rekla, otići ću zauvek. Odlazim zaista
kod nje i ponovo je pitam da li je njena poslednja reč da se rastanemo i da li se neće ničim
moći pobuditi da je izmeni; hladno i mirno odgovara da ostaje pri svojoj odluci. Na to sam
je poljubio i brzo se udaljio, jer nisam hteo da se još jedanput raznežim. Posle toga sam
veći deo dana proveo kod Irme Groman. Sad već i ona slobodnije govori i kako iz onoga
što kaže tako se iz svog sopstvenog iskustva, sve više uveravam da je Mari jedno hladno,
tašto stvorenje i da me već davno nije volela, čak nije ni sposobna da voli. Iako nikad
nisam bio stvarno zaljubljen u nju, pošto je tako delovala na moja čula kao nijedna žena
do sada i kako nesumnjivo nijedna i neće nikada, iako uviđam da bismo zbog naših
suprotnih priroda i načina mišljenja oboje bili veoma nesrećni kad bismo morali živeti
zajedno, pri svemu tome toliko me je boleo taj konačni raskid da sam sinoć, samo da je
rekla jednu reč, bio spreman i da je uzmem za ženu. Sada je svemu tome kraj i razum kaže
 271

da je dobro što se ovako dogodilo, njena hladna koketna priroda prouzrokovala bi samo
strašno zlo. Ovako, ako će me i boleti neko vreme taj razlaz, na kraju će i to, kao i sve
drugo, proći.
Odlučio sam da sutra idem u Peštu i tek da u sledeći petak dođem natrag na anketu,
ako tada ne bih mogao izdržati u Beču tražiću da me razreše i otići u Beograd. Duže sam
se zadržao na ovom događaju, ali on predstavlja jedno razdoblje u mom životu. Njime je
završena jedna 5-godišnja veza, koja iako mi je donela mnoge nevolje dala mi je i toliko
divnih trenutaka koliko nikada više ne mogu očekivati. I sad mi ne preostaje ništa drugo
do ambicija.

6. februar
Ujutro polazim iz Beča i u podne stižem u Peštu. Saopštavam majci da sam raskinuo
s Mari Rabatinski.

7. februar
Kod Lonjaija je bio soare, na koji sam i ja otišao. Kasnije, pak, otišao sam na
glumački bal gde sam, da zaboravim svoje neraspoloženje, čak i igrao.

8. februar
Ručao sam kod Ali-beja, a kasnije otišao na bal koji je priredio izvestan broj
gospode, i ostao do pola osam ujutro. Veliki deo noći razgovarao sam s Lenkom Bajza.

9. februar
Kasno ustajem i činim nekoliko poseta.

10. februar
Odlazim Andrašiju. Pita me ne bih li u Sentandreji mogao učiniti nešto za
Harkanjija, a ja ću, kako reče, kasnije moći i drugde biti izabran. Odgovaram da je već
kasno. Pominje da će kroz nekoliko dana otići u Beč i da će tada možda nešto biti u stvari
jurisdikcije. Govorim o pretećem stavu Crne Gore i da bi trebalo sprečiti izbijanje sukoba.
Odgovara kratko samo toliko da o ovoj stvari treba jako razmisliti i da bi možda bilo bolje
da dođe do rata i da Turci pobede sada, kada se Rusi još ne mogu umešati. – Izgleda da
Andrašija jako okupira, a i dira stvar sa Lonjaijevim naimenovanjem. – Pišem
Teodoroviću da me obavesti o raspoloženju prema Crnoj Gori. Dalje mu šaljem od strane
lista Reform 10 forinti da ih preda Rozenu za dva članka.
Zašto da ne priznam da sam celog ovog dana koji sam proveo u Pešti stalno mislio
samo na Mari i da me je ova stvar veoma oneraspoložila? Gromanka je dva puta pisala. Iz
njenih pisama vidi se da je Mari mirna, ni najmanje ne tuguje i tako njena odluka nije
nastala pod uticajem trenutka nego promišljeno. Svemu je, dakle, zaista kraj, što je možda
 272

i bolje.

11. februar
Ujutro polazim iz Pešte i po podne stižem u Beč. Odmah dolazi k meni Fedor
Nikolić. Sada razmišlja o tome da li da ne preduzme korake da dobije mesto konzula u
Bukureštu, što bi moglo imati uticaja na povoljan ishod njegove parnice. Ja ga jako
podstičem. Govoriću o tome s Orcijem i Andrašijem. Odlazim Irmi Groman. Kasnije
dolazi kod nje i Reševka. Iz njihovog razgovora ponovo vidim samo to da Mari doista ne
misli više na mene, pa bi tako bila velika slabost s moje strane da ponovo počnem s njom.

12. februar
Teodorović piše da je: a) bio kod njega dr Rozen i kukao da Vidovdan dobija
subvenciju, a on ništa, i da će sada on izdavati list.
b) Ivanovićka me moli da odem direktoru Kasijanu i vidim kako stoji stvar njene
penzije, na koju je prva žena njenog muža stavila zabranu.
c) Moli me da svršim još nekoliko sitnica u vezi sa službom, kao npr. da pošalju već
jednom verthajm-kasu, dalje da naše obračune povoljno likvidiraju.
Posećujem Šandora Ulmana, razgovaramo o svačemu, između ostalog on me sam
pita zašto neću da budem državni sekretar uz Andrašija. Kažem mu da je upravo to bila
moja želja, ali da je Andraši odbio moju molbu. Obećava da će se raspitati da li je to
moguće. – Sednica konzularne ankete počinje u 10 sati. – Posećujem Irmu Groman, sada
već u mnogo smirenijem raspoloženju. – Pišem Teodoroviću i upozoravam ga da ne oda
pred dr Rozenom da Vidovdanu dajemo subvenciju. Ponovo mu nalažem da se raspita
kako stoji stvar železnice. – Odlazim s Viktorom Zičijem u pozorište Viden, ali ga
napuštam već u pola devet, jer mi je stvar veoma dosadna.

13. februar
Odlazim Kasijanu.
a) Kazuje da je istraživanje Morave završeno, stajalo je nekih 3500 forinti ali jedva
veruje da će to srpska vlada platiti, no Društvo je barem došlo do jedne dobre mape. Sa
500.000 forinti Morava bi se mogla učiniti plovnom.
b) Iznosim stvar Ivanovićke. Kaže da je Društvo deponovalo penziju u sudu i sada
će Ivanovićka učiniti najbolje ako pokrene parnicu protiv penzijskog fonda, na taj način će
se utvrditi koja od žena ima pravo. Ovo je za mene utoliko neprijatno što ću zbog našeg
odnosa biti prinuđen da i Ivanovićku novčano pomažem.
Posećujem Vodianera. Mnogo govori o turskim železnicama. Najzanimljivije je
samo to da se Hirš još i pre 8 dana cenjkao s Državnim železnicama i mada sporazum sada
i nije sklopljen, možda će još uspeti. – Odlazim u Ministarstvo i molim Hofmana da
povoljno likvidiraju moj obračun, a naročito 70
0# za tajne izdatke. Tada pita da li imam
 273

spisak za takve izdatke i pošto čuje da nemam, kaže da samo tražim i da će mi ga dati.
Orci me podstiče da tražim 1500 forinti. – Pišem Teodoroviću i poveravam mu da saopšti
Ivanovićki ono što sam čuo od Kasijana i da je podstakne da što skorije pokrene parnicu.
Cela anketna komisija ruča kod Bajsta, on je lično bolestan i nije se pojavio, samo
njegova žena. – Za vreme ručka Šnirer mi saopštava da je mađarska vlada dozvolila
kotiranje akcija srpske banke na peštanskoj berzi. Preporučujem mu da to objavi u
novinama, što on obećava. – Veče provodim kod Irme Groman, u veoma rđavom
raspoloženju zbog Mari. Ne mogu je zaboraviti i nekih dana sam tako uznemiren.

14. februar
Učestvujem na sednici ankete ujutro od 10 do 1 sata. Popodne provodim kod
Gromanke, a uveče idem u Burgteatar.

15. februar
Od ujutro u 10 do 1 časa sednica ankete. – Pišem Teodoroviću da o akcijama Srpske
banke dâ napisati članak u Vidovdanu. Po podne opet odlazim kod Gromanke, gde,
naravno, uvek govorimo samo o Mari. Posle se vraćam kući. – Posećuje me Vatson, koji
putuje u London. Kako kaže, u Beogradu je sve po starom. – Uveče idem u Burgteatar. Po
povratku kući još dugo lupam glavu zbog Mari. Danas i juče imao sam opet dva vrlo
nemirna dana.

16. februar
Pre podne sednica ankete. Za to vreme pišem molbu Bajstu, u kojoj tražim 1500
forinti u tajne svrhe i predajem je Hofmanu, koji mi obećava da će to uskoro moći urediti.
– Odlazim generalu Galini u stvari Čučkovića i molim ga da izdejstvuje da mu se godine
provedene u Srbiji priznaju u vreme efektivne službe. Obećava svoju podršku, samo da
Čučković napiše predstavku. – U Ministarstvu sam doznao da je car dao za Hadiju orden
Franje Josipa, koji sam molio, samo još sam orden nije gotov. Uza sve to odlazim Hadiji i
saopštavam mu vest, što on prima sa silnim zahvaljivanjem.
Uveče odlazim u operu. Mari peva Lučiju. Već sam unapred bio vrlo uzbuđen, a
postao sam to još više kada je odjednom pored mene seo Ašer. Naravno, pravio sam se da
ga ne poznajem. Moje rđavo raspoloženje još se pogoršalo kada mi se učinilo da
primećujem kako Mari mene kao i da ne prepoznaje. Došavši kući hteo sam da čitam ali
nisam mogao i napisao sam Mari dugačko pismo, u kome je molim da mi kaže ako me
više i ne voli da li me je potpuno zaboravila ili me se seća još s nekom naklonošću. Tek
sam oko 3 sata zaspao.

17. februar
Pre podne anketa. – Odlazim Irmi Groman. Čitam joj pismo za Mari. Ona mi
 274

savetuje da ga pošaljem, što ja i činim. Posle jednog sata stigao je odgovor, u kome Mari
samo kratko piše da me je videla, čak i gledala u pozorištu, i mada je njena ljubav nestala,
sećanje nije, i svaki put će se ljubazno poneti prema meni ako se sretnemo. Celo vreme
bio sam vrlo uzbuđen, popio sam kod Irme bocu bordoa, koji mi je malo udario u glavu i
tako lakše podnosio uznemirenost. Uveče sam opet otišao u Burgteater, ne znajući gde da
provedem vreme. Možda ću se bolje smiriti kada jednom budem otišao iz Beča, ovde
svaki dan govorim o njoj i ono što čujem još više me uverava u to da je ona hladno,
koketno stvorenje bez srca, davno me već nije volela i veoma se lako rastala od mene. Pri
svemu tome teško će mi pasti da napustim Beč, možda još nesvesno živi u meni neka nada
da se možemo još ponovo sastati, ili možda zato što ovde još uvek postoji mogućnost da
odem kod nje i da je, ako nikako drukčije, ženidbom privežem uza se. To, doduše, neću,
čak sam čvrsto odlučio da nikada više neću ni pokušati izmirenje. To bi bila najveća
ludost, jer bi se scene koje su se nedavno odigrale uskoro opet ponovile među nama. Uvek
sam znao da mi zbog naših suprotnih priroda ne možemo duže živeti zajedno, pa ipak
žalim što je svemu kraj. Ali i to će proći, kao što je prošlo i mnogo drugo, samo što posle
svakog takvog prošlog događaja iznutra u meni raste praznina i život sve više gubi svoju
vrednost i zanimljivost. Ali zato ga ipak treba proživeti.

18. februar
Pre podne sednica ankete. – Posećujem Gromanku, zatim ženu Filipa Švarca, jednu
Marijinu poznanicu. To je starija žena, iz redova onih koje muškarce posmatraju samo s
gledišta interesa, da bi nešto mogle od njih dobiti. Dugo razgovaram s njom. Nastoji da
opravda Mari – ali, s druge strane, tvrdi da sam ja kriv, jer Mari je želela da je ili uzmem
za ženu ili da joj većom sumom novca obezbedim budućnost. Ova rečenica me je veoma
ohladila i učinila mirnijim. Uveče sam otišao u operu, davala se „Marta“ i Mari je pevala.
Ašer je sedeo na drugom sedištu od mene i ovo me opet učinilo zlovoljnim. Kasnije mi je
Šemsei, koji je takođe bio u pozorištu, skrenuo pažnju na Ašera, kao na Marijinog
sadašnjeg udvarača. Sve ovo ponovno me je oneraspoložilo. Pri završetku opere, na kraju
jedne veće arije glas Mari se prekinuo i jedva je mogla da dovrši svoju partiju. Možda
drugi nisu to primetili ali ja jesam i, verujući da je to jako dira, veoma sam se sažalio na
nju i požurivši napred sačekao je kod kapije njenog stana, gde sam je upitao da li joj je
dobro. Na to me pozvala gore i bio sam dovoljno slab da odem. Dugo smo razgovarali,
prilično mirno, samo me je kasnije razgnevila Roševka koja me je, pošto joj je možda
dosadilo; htela da pošalje kući. Rekao sam Mari da ako bih joj ikada bio potreban biću
uvek spreman i da mi se obrati u bilo kojoj nevolji. Bila je jako rezervisana, veoma
ljubazna doduše, ali hladna, iako me je nekoliko puta i poljubila. Otišao sam od nje
uznemiren i proveo jednu od svojih najneprijatnijih noći, probudio sam se već u četiri sata
sa lupanjem srca i od tada jedva da sam do jutra išta spavao.
 275

19. februar
Sednica ankete, Vranicani predaje Hadijin orden. – Pišem predstavku Bajstu, moleći
ga da Čučkovićevu platu povisi za 300 forinti. Barb obećava da će nešto uraditi. – Hoću
da posetim majku kneza Milana u Deblingu. Bolesna je, ne može da prima. Kasnije
odlazim Hadiji i predajem mu orden, koji prima uz silno zahvaljivanje. – Veče provodim
kod Irme Groman. Pozivam Filipinu Švarc koja je kod Mari, da dođe, naručujem da se
donese nekoliko boca šampanjca i večera. Naravno, ja pijem najviše. Možda će opijenost
učiniti da zaboravim svoj nemir.

20. februar
Teodorović piše kratko o pitanju železnice – da, prema dobivenim obaveštenjima,
Fedor Nikolić još uvek ima najviše izgleda. Inače, kroz nekoliko će me dana opširnije
obavestiti. Pišem i ja njemu, obaveštavajući ga šta sam uradio u Čučkovićevoj stvari. –
Srećem se s Andrašijem, koji ukratko kazuje samo to da se u pitanju srpske jurisdikcije
sporazumeo s bečkim ministrima, dopustivši neke izmene prema njihovoj želji. – Po
podne sam opet bio veoma uznemiren i, znajući da ću Mari naći samu, uveče sam otišao k
njoj i ostao kod nje do ponoći. Opet smo dugo i prijateljski razgovarali, ali uprkos tome, i
uprkos tome što se trudila da mi stavi na znanje da ne voli drugoga, ipak sam se sve više
uveravao u to da me sigurno više ne voli. Pri svemu tome rekao sam da ako bi ikada htela
da pođe za mene, ja ću je uzeti. Prilikom odlaska pozdravila me tako ceremonijalno da me
je to opet učinilo nervoznim. Zato sam ipak bio mirniji, čak me je donekle ljutilo što sam
joj predložio brak. Mari me zamolila da joj za sutra nabavim ložu u Burgu.

21. februar
Anketne sednice su završene. – Odlazim Irmi Groman i dajem joj ulaznicu za ložu
da je pošalje Mari. Ispričao sam joj naš jučerašnji razgovor i moju pretpostavku da će
danas i Ašer biti u pozorištu, što se inače ne bi desilo kada ga Mari ne bi obavestila. Irma
sumnja u to. – Uveče odlazim u pozorište. Prvi koji je pre mene ušao bio je Ašer. Sedeo je
ispred mene u drugom redu. Već me je ovo veoma ogorčilo, videći da se moja sumnja
tako potvrđuje. Više puta sam se osvrnuo prema Mari, ona nijedanput prema meni, iako
me je dobro videla. Posle prvog čina Ašer je ustao i prešao na suprotnu stranu gledališta.
Video sam dobro da je Mari pogledala nadole i nasmejala mu se i pozdravila ga. Ovo je
tako delovalo na mene da sam morao da napustim pozorište. Išao sam gore-dole ulicama,
zatim sam po završetku predstave ponovo otišao pred pozorište da bih video Mari kako
izlazi pod ruku s Ašerom. Izašao je Ašer sam, koji me je video da tamo vrebam, ali ne
marim ni to. Mari je sigurno izašla na neka druga vrata. Zatim sam otišao silno uzbuđen
Gromanki da joj kažem kako više nikada neću moći verovati Mari, ali je nisam našao kod
kuće. I tako sam se vratio u svratište gde sada, drhteći od nervoze, uz bocu vina pišem ove
redove. Da mi se samo osloboditi ove patnje! Ali prekosutra ću svakako otputovati.
 276

Najviše me je razdražilo što se posle svog jučerašnjeg ljubaznog držanja danas nije
ustručavala, sve da me i ne voli, da koketira s Ašerom pred mojim očima. Iako zna koliko
mi to teško pada. – Od Gromanke uzimam potvrdu za onih 4000 forinti, koje sam u smislu
svoje izjave sastavljene 5. novembra 1866. od onda do sada isplatio u mesečnim otplatama
od 100 forinti za izdržavanje svog sina.

22. februar
Odlazim Šandoru Ulmanu. Dolazi tamo i Nikolić. Mole me da se čim dođem u
Beograd raspitam o zajmu za železnicu. Ako bi vlada zaista htela da zaključi zajam, onda
bi oni hteli da stave ponudu pod drugim imenom. – Govorim s Belom Orcijem:
a) Za jurisdikciju kaže da je glavno odstupanje od mađarskog operatuma u tome da
civilne pravne stvari i dalje potpadaju pod Konzulat i da konzul treba da ima pravo da u
zatvorima pogleda austrijske zatvorenike.
b) Priča o sporu oko Veljeg i Malog Brda između Porte i Crne Gore, i da ima nade
da će ova raspra biti uređena.217
c) Preuzimam od njega uputnicu za tajne troškove za četvrt godine na 75
5#. Za celu
godinu dobijam 300
0#.
Odlazim Deponu.
a) Kaže da je od Teodorovića stigao izveštaj u kome javlja o uzbuđenju koje vlada u
Srbiji zbog koncentracije turskih trupa. Za ovo nema razloga, jer se tamo zapravo ne vrši
koncentracija trupa, Porta je već ranije odlučila da će zbog dalmatinskog ustanka poslati
na granicu nekoliko pukova i kao i u svemu u Turskoj, tako su i u ovom zakasnili i te
trupe su tek sada stigle. Tom prilikom sam primetio kako bi bilo dobro kada bi nam
Ministarstvo blagovremeno poslalo kopije svih akata i telegrama koji se odnose na istočne
stvari. On to veoma odobrava, ali ne zna da li se može sprovesti.
b) Nadugačko izlaže slučaj Veljeg i Malog Brda i saopštava da je Porta pristala da
se reši putem jedne mešovite komisije, u kojoj neka učestvuju i konzuli (bez sumnje oni iz
Skadra). Mi sada tamo nemamo konzula, samo žeranta, nekog mladića po imenu Rekn.
Ali on je mislio upravo na mene, da bi mene trebalo pozvati da obavim ovu misiju.
Zahvalio sam na poverenju, ali nisam ništa rekao da li je želim ili ne.
Odlazim Irmi Groman i pišem Mari Rabatinski: kada se danas mogu oprostiti od nje.
Odgovara: po podne u 4 sata. Tada odlazim do nje. Neko vreme razgovaramo o nevažnim
stvarima, zatim ipak prelazimo na našu stvar. Nisam joj rekao za svoju sinoćnu patnju, čak
sam joj odlučno obećao da ću je uzeti kadgod to hoće. Na ovo nije određeno odgovorila,
iako je tvrdila, više onako stavila na znanje, da me možda još voli. Reševka je više puta
ulazila i držala se tako kao da smetam. Mislio sam da čekaju Ašera na večeru pa sam
otišao Irmi. Uskoro je došla i Mari s Filipinom da, kako reče, dokaže da nikoga nije
čekala. Otuda sam zatim još jednom otišao kod Mari i ostao kod nje do ponoći. U
povratku kući opet sam se uverio samo u to da me stvarno ne voli, da joj se Ašer sviđa, jer
 277

me ni jednom rečju nije pitala zašto sam juče napustio pozorište i nije nastojala da se
opravda, i možda je samo preda mnom htela da se prikaže u toj svetlosti kao da nije
raskinula sa mnom zbog drugoga nego da sam ja bio kriv. Ovo me je ubeđenje jako
bolelo. Tada sam počeo ozbiljno da mislim na to da usvojim svog sina.

23. februar
5# za tajne troškove. – Odlazim Gromanki. Ponovo mi
Danas sam ujutro podigao 75
preporučuje samo to da zaboravim Mari i kaže da je Ašer njoj (Mari) juče napisao jedno
dugačko prekorno pismo, zašto je postupila sa mnom tako rđavo prekjuče u pozorištu.
Otuda odlazim Mari. Ne mogu da se uzdržim da iako je ne tražim ipak joj ne predočim da
me uprkos njenom ljubaznom ponašanju ne voli, da joj se sviđa Ašer. Pitam je da li je
dobila od njega juče pismo, ovo glatko poriče i tek kada vidi da ja pouzdano znam, ljutito
priznaje. Tada je podsećam kako mi je ranije sve pričala što se dogodilo, i takve stvari
koje nikada ne bih doznao da o njima nije govorila, a kako je zaobilazila sada stvar sa
Ašerom, što dovoljno dokazuje da njega voli. Rekao sam joj još da me je učinila jako
nesrećnim, ali ako hoće uzeću je bilo kada. S tim sam otišao i požurio u svratište. Posle
jednog sata bio sam na putu u Peštu, kuda sam stigao uveče. I tako i ja mogu da kažem:
Sve je svršeno!

24. februar
a) Odlazim Miklošu Blaškoviću. Potpisujem konačan ugovor za 500
0#. Rok plaćanja
kamata 1. febr., 1. avg.
b) Ispričao sam mu svoj bivši odnos s Rabatinskijevom i raskid, a naročito da bih
želeo da usvojim svog sina. On to veoma odobrava i obećava da će se raspitati da li je to
moguće. Sve bih više želeo da odem nekuda da bih mogao zaboraviti svoj nemir i zato
pišem Beli Orciju da ću prihvatiti ako me izaberu u komisiju za Velje i Malo Brdo.
Stvarno bih voleo da provedem nekoliko meseci odsečen od sveta u onom divljem kraju.
Uveče odlazim na dvorski bal, gde se 4 sata dosađujem. Car i mene oslovljava i raspituje
se o Srbiji.

25. februar
Ujutro odlazim Bajstu (koji je takođe došao u Budim) da se oprostim od njega.
Govori naročito o Vlaškoj i izražava gledište da ako i ne želimo da je osvojimo ipak bi
trebalo da vodimo aktivniju politiku i da pomognemo onoj stranci koja želi ujedinjenje s
nama. Ovo njegovo gledište mogu samo da odobrim. – Preostali sam deo dana
protumarao.

26. februar
Teodorović piše:
 278

a) O železničkom pitanju: ima ih više koji se javljaju za zajam, Stronski i Hirš

takođe su aktivni itd. sve to, međutim, nije izvesno.
b) Šalje kopiju jednog Oreškovićevog pisma, koje je preko njega poslato Vagneru,
iz koga se vidi da je Vagner dao obećanja hrvatskoj Narodnoj stranci. – Mikloš Blašković
donosi odgovor advokata Sendija da je usvojenje moguće. Po tome, trebalo bi samo da
zaključim ugovor sa Irmom Groman i da ispunim neke formalnosti.
Irmi Groman ću, da bi pristala, morati po svoj prilici da dam izvesnu sumu, da bi se
tako odrekla ugovorenih 1200 forinti godišnje.

27. februar
Odlazim Andrašiju i predajem mu Oreškovićevo pismo. – Uveče odlazim u Beč.

28. februar
Ujutro stižem u Beč, odlazim Šandoru Ulmanu, tamo nalazim Nikolića. Čitam im
Teodorovićevo pismo u vezi sa železnicom. U pismu je bilo pomena i o tome da je
Nikolić, za slučaj da dobije koncesiju, obrazovao jedno tajno društvo za eksploataciju
ćuprijskih ugljenokopa, u kome su i ministri. Pitam Fedora da li je to istina. Kaže da jeste,
ali do sada nije o tome govorio i zamolio me da to ni ne pominjem.
Odlazim Filipini Švarc i razgovaram s njom o Mari. Naravno, ona brani Mari.
Kasnije odlazim Irmi i saopštavam joj da hoću da usvojim svog sina i da ću joj u tu svrhu
dati 12.000 forinti plativo u tri jednake rate za tri godine, prvu ratu od 400 fti onda kada
dobijem kralj. sankciju. I još ću joj između prve i druge rate plaćati jednu godinu po 100
forinti mesečno, najzad 6°/o treće rate u 2. godini. Odlazimo zajedno kod Mari Rabatinski
i saopštavamo joj ovu stvar. Ona takođe pristaje i Irma i ja dajemo jedno drugome
garantna pisma. Mari se drži veoma hladno, stoga ostajem tamo samo pola sata, govorim
samo o usvojenju i zatim po podne brzim vozom putujem u Peštu, gde odlazim na
kostimirani bal, ali ne nalazim mira ni razgaljenja.

1. mart
Dolazi Sendi, kome je za vreme mog boravka u Beču Morze telegrafisao. Govorim s
njim o pitanju usvojenja svog sina, da spremi potrebne spise. Obećava da će to do sutra
učiniti.

2. mart
Odlazim Reku i prolongiram svoju menicu na 55.000 fti, koja dospeva 14. maja, do
25. jula da se poklopi s rokom menice na 3000 fti, kako ne bih morao u maju da dolazim.
Sendi donosi spise: a) jedan ugovor između mene i Gromanke o usvajanju; b)
ugovor u kome se ja obavezujem na plaćanje 12.000 frti, a Gromanka na vraćanje žetona u
kome sam još 5. novembra 1866. obećao da ću za račun svog sina isplatiti 50.000 forinti u
 279

njegovoj 21. godini. Oba spisa sastavljena su u dva originalna primerka. Uveče odlazim s
ovim spisima u Beč.

3. mart
Ujutro stižem u Beč i odmah se žurim Gromanki. Ona je već pozvala beležnika i
svedoke, koji se ubrzo pojavljuju. Svedoci potpisuju oba akta, a beležnik overava
dokument o usvajanju. Gromanka i ja vraćamo jedno drugome naše privremene spise. –
Kasnije s Gromankom odlazim kod Mari i saopštavam joj dokumenta. Gromanka je
govorila da Mari hoće da me zamoli da je uzmem. Ona, međutim, nije rekla ni jednu reč,
držala se ljubazno ali hladno i ja sam otišao da bih mogao otputovati brzim vozom.
Obuzeo me takav nemir da sam još jedanput potražio Gromanku i rekao da putujem tek
uveče, ona neka dotle govori s Mari, neka dozna šta ona kaže a ja ću u šest sati doći kod
nje i tada će mi reći. Po podne sam proveo u silnoj nervozi, zatim sam otišao Gromanki
koja je rekla da je Mari bila veoma mirna, štaviše sad je kod nje Ašer i igraju karte. Na to
sam skočio i otišao preko kod Mari. Zaista sam našao tamo Ašera i Filipinu. Razgovarali
smo o nevažnim stvarima, ostao sam nekih 20 minuta, zatim sam ustao i oprostio se. Mari
se držala tako mirno kao da je kod nje u poseti najveći tuđin. Ova hladnoća, ovaj mir
dovoljan je dokaz da me zaista više ni malo ne voli i samo hoće da sa mnom, kao i s
drugima, koketira. Ovo me je saznanje silno razdražilo. Ovako uzbuđen otišao sam kod
Gromanke i ostao tamo nekih pola sata, a zatim požurio na voz. Strašno uzbuđenje koje je
u meni izazvao jasan dokaz Marinine bezdušnosti ipak je učinilo dobro, nervoza i nemir su
prošli. Možda ću se ipak smiriti. Iscrpljen od telesnog i duševnog umora zaspao sam u
vagonu. Sada sam već čvrsto odlučio da više ne vidim Mari.

4. mart
Ujutro stižem u Peštu. Zatičem jedno dugačko pismo od Teodorovića. Između
ostaloga Ivanovićka me moli da izaberem jednog advokata u Beču, za koga šalje
punomoć. Odmah pišem Nikoliću, moleći ga da potraži nekog advokata i prilažem
punomoć. – U poseti sam kod Dežea Silađija, raspitujući se za Karađorđevića. Kao i prošli
put tako i sada kaže da hoće da sačekaju naimenovanja sudija i da tada iznesu predmet, u
nadi da će ga tada prvostepeni sud osuditi.

5. mart
Fedor Nikolić telegrafiše da je našao advokata za Ivanovićku, dr. Majera Edvard
Volcajla.

6. mart
Opraštam se od Andrašija. Razgovaram s njim samo nekoliko minuta. Zatim
odlazim Lonjaniju, takođe da se oprostim, rekavši mu da na mene može računati u svim
 280

okolnostima.

7. mart
Poslednji dan koji provodim u Pešti. Otkako sam se vratio iz Beča mirniji sam,
uprkos danas primljenom Gromankinom pismu, u kome piše samo toliko da neće ni da
ponovi ono što je Mari posle mog odlaska izjavila. Samo da posle u Beogradu ne vaskrsne
moj nemir i želja za Mari, ali već ću nastojati da se obuzdam. Za vreme boravka u Pešti
više puta sam posetio Adolfku Kalaj i nastavio s njom odnos, ali stvarno mogu da kažem
da mi je to jedva pružilo zadovoljstvo. Po podne putujem u Beograd, s namerom da sada
do kraja jula, kada ću imati posla s Rekom, ne dođem u Peštu, a u Beč pogotovo neću ići.

8. mart
Ujutro stižem u Bazjaš, a otuda po podne brodom u Beograd. I sada sam ponovo
ovde, sam kao do sada, to jest mnogo više sam, s izgubljenim iluzijama, završenom
mladošću. Nadam se, međutim, da me energija neće napustiti i da će rad možda učiniti da
zaboravim draganu koja me napustila i konačno mi vratiti mir.

9. mart
U listu Jedinstvo (koji pomaže vlada) pre kratkog vremena pojavila se čitava serija
članaka, u kojima su, povodom dalmatinskog ustanka i navodnog austrijsko-turskog
saveza, kao i Vagnerovog naimenovanja za ministra, Austrija i Mađarska besno
napadnute.218 Zbog ovoga ću svakako govoriti s namesnicima. Činim posete kolegama.
Engelhart takođe pominje ovu seriju članaka. Ne pridaje joj veliku važnost, smatra je
samo prolećnim razmetanjem, koje se kod ovih naroda redovno može uočiti kada se
približi proleće. – Posećujem i Ivanovićku. Rekao sam joj šta sam učinio u vezi s
pribavljanjem advokata. Odnos s njom još ne produžujem, a isto tako ni sa Akabi Kampo,
koju sam takođe posetio.

10. mart
Dolazi k meni Miloš Popović. U pogledu članaka u Jedinstvu kaže da su oni pisani
po Ristićevom nalogu i da ga je Milivoj odmah prekoreo zbog toga. Predajem mu
subvenciju od 250 fti za mesec mart. – Pozivam dr Rozena. I on izjavljuje isto što i
Popović, još dodaje da Milivoj i Ristić nisu u najboljim odnosima. Dajem mu, uz
priznanicu, 20 # iz tajnih troškova i obećavam da će, ako učini potrebne usluge, dobiti i
više. Pominje da Srbija i Grčka rade na jednom ugovoru. Poveravam mu da ga nabavi, ako
je moguće.

11. mart
Odlazim Milivoju. Dugo razgovaram s njim, istupajući protiv članaka u Jedinstvu i
 281

uveravajući ga da između Austrije i Turske ne postoji nikakav ugovor, da su turske

jedinice zbog kojih se sva ova buka podigla bile određene za čuvanje granice zbog
dalmatinskog ustanka, ali su tek sada, kasnije, stigle; da mi, uprkos Vagnerovom
naimenovanju, nikako ne težimo osvajanju Bosne, čak se, barem u Mađarskoj, najviše
bore upravo protiv smera koji možda predstavljaju Vagner i s njim udružena hrvatska
Narodna stranka; iz svih ovih razloga, dakle, veoma su nas neprijatno dirnuli ovi članci,
jer se bojim da će ih i kod nas pročitati i zaneseni opravdanom ljutnjom pisati zatim
nepovoljno o Srbiji, a nijednom od nas nije u interesu da živimo u neprijateljstvu jedan s
drugim, čak upravo obrnuto; i sada, kada je mađarska vlada dozvolila prodaju srpskih
akcija na berzi, kada je stvar jurisdikcije na pragu da se reši, upravo bi sada ovakvi ispadi,
naravno, mogli roditi samo zlu krv. Milivoj je priznao ispravnost svega ovoga u
potpunosti, jako žali što su ovi članci objavljeni, tvrdi da Jedinstvo nije poluslužbeni list,
njegov urednik je upola lud, Ristić ga je zbog ovih članaka i izgrdio; međutim, uprkos
ovim člancima politika vlade se nije ništa izmenila. Ono uzbuđenje koje se moglo zapaziti
u srpskim listovima bilo je upereno protiv Turske, i to na osnovu dalekosežnijeg plana a
ne zbog puke pretnje. On (Milivoj) dobro zna da turske trupe nisu okrenute protiv Srbije,
pa čak ni protiv Crne Gore, dobro zna da se i njihovo povlačenje ne može pripisati
pretnjama Srbije, ali je bilo potrebno učiniti da južni Sloveni u to poveruju, jer Rusija čini
sve da potkopa ugled Srbije i Namesništva, kako Srbija ne bi preuzela vodeću ulogu na
Balkanskom poluostrvu. Da bi stala na put ovim intrigama i potrla ruski uticaj, vlada je
bila primorana da makar putem listova digne buku, da stvar Crne Gore prizna za svoju i da
prikaže Srbiju kako je prva spremna da se upusti u borbu ne samo za sebe samu nego i za
ostale hrišćane. Otuda ova velika buka, koja je i donela ploda, jer je ruski uticaj u ovim
krajevima manji nego čak i pre godinu dana, i on (Milivoj) se nada da će za godinu dana
biti sasvim otklonjen. Kao dokaz, pak, koliko je Rusija neprijatelj Namesništva, pominje
jedan broj Golosa, u kome se za Blaznavca kaže da se prodao Austriji i Turskoj. Iz ovih
razloga su listovi dobili nalog da pišu u tom duhu, međutim ne protiv Austrije ili
Mađarske; to je urednik Jedinstva učinio po svojoj glavi i Milivoj je zbog toga ponovo
izrazio svoje žaljenje, moleći u isto vreme da u jednom privatnom pismu saopštim
Andrašiju ove okolnosti. Ja ga, pak, molim da izdejstvuje radi izbegavanja neprijatnih
posledica da se u Jedinstvu više ne pojave ovakvi članci, što on i obećava. Još pominje da
imaju u rukama podatke prema kojima je Vagner stvarno bio u vezi s hrvatskom
Narodnom strankom radi osvajanja Bosne, ali je, izgleda, prevario i Hrvate. Na kraju
govorimo o bosanskom pitanju. Kažem mu da sam saopštio Andrašiju njihova gledišta i
bojazni, on (Andraši) ih odobrava i poručuje neka srpska vlada nastoji da dobije prostora i
čim joj se učini da je došlo vreme, mi ćemo je potpomoći. Milivoj pominje još to da bi za
umirenje duhova ovde bilo veoma dobro kada bi mađarski Parlament u formi jedne
interpelacije i ministarskog odgovora nekako izjavio da Bosnu smatra sestrinskom
državom Srbije i da ne namerava da ometa njihovo stapanje. Na ovo odgovaram da se u
 282

vreme mira ne može dati takva izjava, ali ako jedanput ovde dođe do pokreta, takva će
izjava i onako biti učinjena.
O železničkom pitanju samo je ovlaš i zaobilazno rekao nekoliko reči. Nastojaću ako
to bude moguće da o tome što pre doznam nešto opširnije. – Odlazim Ristiću. I s njim
govorim otprilike isto ono što i s Milivojem, samo ne toliko prisno. I on žali što su
odnosni članci objavljeni u Jedinstvu, napisao ih je neki kragujevački profesor Kaćinski.
Tvrdi da Jedinstvo nije poluslužbeni list itd. kako je to već običaj. Dalje me kategorički
uverava da se u samoj vladi ništa nije izmenilo i da se oni isto onako dobronamerno
odnose prema nama kao pre, samo je, izgleda, žestoka omladina razdražena, ali ovo inače
ne smatra važnim jer je vlada jaka i gospodari situacijom. Načinio je nekoliko aluzija kao
da sa Rusima nisu u nekoj naročito velikoj slozi i na kraju, da bi dokazao svoju iskrenost,
pročitao kopiju jednog Vagnerovog pisma, u kome Vagner iznosi pred hrvatsku Narodnu
stranku sedam tačaka, od čijeg prihvatanja može zavisiti njihova sudbina; naravno, da
treba da teže ka Bosni, da treba da budu uz vladu (koju?), i da Granica ne sme biti
razvojačena. Dalje pominje da u Beogradu sada organizuju skupljanje priloga za
dalmatinske ustanike, vlada, međutim, nije dozvolila objavljivanje pripremljenog poziva,
jer je u njima bilo ispada protiv nas, a skupljanje priloga je dozvolila pod uslovom da u
pozivu ne bude političkih aluzija i da činovnici ne smeju u njemu učestvovati. – Na kraju
smo još govorili o jurisdikciji i on mi je dao tekst modifikacija u nacrtu jurisdikcije u
Vlaškoj, koje je predložila Rusija.
Pisao sam Vertešiju, moleći ga da me obavesti kako stoji stvar jurisdikcije, pošto je
on delegat mađarske vlade za izradu teksta. – Članci u Jedinstvu i neprijateljsko
raspoloženje prema nama koje je moglo da mi posluži kao osnova, možda dokazuju
mogućnost da smo ovde izgubili pozicije; sve me je to pomalo uznemiravalo, ali ne u meri
u kojoj se to ranije događalo, i došavši uveče kući mogao sam mirno da radim. Ova je
nezainteresovanost nesumnjivo još ostatak u Beču preživljenih emocija i, mada sam
miran, ne mogu da poreknem da ovakav život ne pruža baš nimalo radosti. Od Irme
Groman sam juče dobio pismo, u kome piše da je Mari izjavila da se veoma raduje što se
sve tako dogodilo, jer bi zbog deteta možda još i pošla za mene, a već me ni malo ne voli.
– Tako je, dakle, u ovom pogledu za mene zaista svemu kraj. Na svaki način stvar me
može veoma zaokupljati, čak i bez mog znanja, jer otkako sam raskinuo s njom skoro
svake noći sanjam o njoj i mahom mi se prikazuje kako me hladno odbija. Ali sad dosta o
ovoj stvari, pisaću ponovo o njoj samo onda ako bi se nešto naročito dogodilo, prepisku s
Irmom Groman više neću pominjati.

12. mart
Doktor Polak mi predstavlja nekog Mađara po imenu Vilani, koji se u bekstvu posle
revolucije potucao po Turskoj, Americi itd., a zatim proveo u Rusiji mnogo godina. Sad je
pomoćnik ovde u apoteci (kod Sekulića). – Odlazim Joaninijevima i tamo se upoznajem sa
 283

sestrom Joaninijeve žene, ženom sekretara jednog engleskog poslanstva Rumbolda, koja
će ovde provesti nekoliko meseci. Muž joj je u Petrogradu. Zgodna, prijatna mlada žena.

13. mart
Dolazi k meni dr Rozen.
a) Javlja da je govorio s Milivojem, koji se i pred njim izjasnio u istom smislu kao
preda mnom. On (Rozen) veruje da se Milivoj i Ristić ne slažu najbolje, samo što Milivoj
još neće odlučno da istupi protiv njega, iako ga više njih, naročito Crnobarac, podstiču da
ukloni Ristića. – Dalje saopštava da će kroz izvesno vreme biti upućeni pojedinci u turske
i susedne hrišćanske pokrajine, kao Vlašku, Bugarsku, Grčku, a zadatak će im biti da
tamošnju štampu pridobiju za srpske interese. Milivoj je izjavio da neće nikoga poslati u
Rusiju, jer mu ruska štampa nije potrebna. – Po Rozenu sada je najrasprostranjeniji list
Vidovdan. Jedinstvo ima 200 pretplatnika i Milivoj bi želeo da ga sasvim ukine.
b) U odnosu na železničko pitanje nije doznao ništa novo, izgleda da Milivoj
podržava Nikolića i sve zavisi od Milivoja i Markovića. – Župniku Babiću predajem 200
forinti koje im šalje na moj predlog, Društvo sv. Ladislava kao pomoć katoličkoj školi u
Beogradu, i upućujem ga da Društvu pošalje pismenu zahvalnicu. – Idem u posete kod
nekoliko ministara, ali nalazim samo Matića. Ručam kod Joaninijevih i zatim odlazim s
njima u pozorište.

14. mart
Odlazim u Zemun da posetim Križa, koji se ovih dana vratio iz Beča i Pešte, kuda je
bio pozvan na konferenciju sa carem, ministrom rata i Andrašijem – o pitanju graničarske
oblasti. Izgleda da njega hoće da naimenuju za kralj. komesara pukova koji treba da budu
raspušteni. Kako kaže, pred carem je govorio veoma otvoreno i iskreno, razotkrivajući ono
što ne valja, čak ukazujući na to da veliki deo toga potiče upravo od vojnih lica. Car je
izgledao malo smrknut, tako da Križ ne zna da li je pao sasvim u nemilost. Andraši je
počeo da govori s njim i o Rauhu, priznao je da Rauh radi neobične stvari, a izjavio i tako
nešto da ukoliko izgubi svoju parnicu po Zakonu o štampi protiv Zatočnika pokrenutu
zbog Laskopolja, on (Andraši) će ga primorati da podnese ostavku. (Sada, dakle, već nisu
zadovoljni Rauhom, a kada sam ja već poodavno upozorio Andrašija na sve to, odgovorio
je da je u Hrvatskoj sve u redu i da su ove bojazni samo moja omiljena tema.) Križ je
došao kući samo na nekoliko dana zbog ženine bolesti i možda će se već u četvrtak vratiti.
Ako samo budem mogao, prekosutra ću još otići k njemu da opširnije porazgovaramo o
ovoj stvari.
Vraćam se u Beograd. – Miloš Popović dolazi Teodoroviću i javlja da je u listu
Turquie objavljen članak u kome se Srbija opominje da se čuva i da se ne razmeće, inače
bi mogla proći kao Egipat. Kao posledica toga svi ovdašnji listovi dobili su nalog od vlade
da protiv ovoga gromko dignu glas i da pišu nekako tako da ako su Turci željni srpskog
 284

oružja neka dođu i neka ga uzmu. Milivoj je kategorički naložio Popoviću da u ovim
člancima ne dira Andrašija i Bajsta.

15. mart
Pozivam Štajnlehera, raspitujem se kod njega o stvari železnice. Njegovo je
mišljenje da hoće da zaključe zajam i da zatim eksploataciju predaju jednom koncernu. Po
njegovom saznanju postoje dve ponude zajma. jedna je kneza Bajrona, 85 emisija sa 5
½%, 2% otplata i jednog francuskog konzorcijuma, takođe 85 emisija sa 5%. – Dobijam
pismo od Vodianera, u kome se raspituje da li srpska vlada stvarno hoće da podigne zajam
za železnicu i ako to hoće da preporučim Kreditanštalt kao kompetenta. – Pišem Fedoru
Nikoliću saopštavajući mu ono što sam čuo od Štajnlehera kao i Vodianerovo pismo,
pitam ga šta da odgovorim na ovo poslednje.

16. mart
Pomenuo sam Teodoroviću da bi trebalo da pribavimo verodostojna obaveštenja o
pitanju železnice i on je pozvao kod mene Vintera, nekadašnjeg inženjera Državnih
železnica a sada činovnika ovdašnjeg Ministarstva vojske i saobraćaja.
Zamolio sam ga da mi pribavi podatke o pojedinim tačkama podnesenih ponuda za
davanje zajma za železnicu, obećavajući da ću mu za to biti zahvalan. – Teodorović je
govorio s nekim [nečitko] po imenu Stefanović, koga je takođe pozvao da pažljivo prati
stvar sa železnicom. Na sličan način zamolio je kapetana Nikolića da nastoji da dozna sve
što se može u tom pravcu. – Došao je kod mene železnički inspektor Klauber iz Bazjaša i
rekao da je dobio pismo od direkcije da Hirš hoće da dođe u Beograd s predlozima i da je
s njim i Bontu. Odgovorio sam – biće da još nije došao ovamo, nego čujem da se ovamo
sprema Anglo-austrijska banka, a iza nje, kao što je poznato, krije se Hirš.

17. mart
P iše m i z ve št aj B aj st u o o p što j p o li ti č ko j sit u aci j i. 219 – Idem da posetim
Akabi Kampo, pošto je nalazim samu nastavljamo odnos.

18. mart
Činim nekoliko poseta, između ostalih odlazim i kod Ivanovićke i s njom takođe
nastavljam odnos.

19. mart
Pošto sam od bečkog i od peštanskog Ministarstva trgovine dobio nalog da dostavim
izveštaj o stanju useva i o očekivanom rodu, odlazim Jakšiću da dobijem od njega
obaveštenje o tome. Ministarstvo finansija još nema službene podatke o stanju useva,
koliko se do sad zna izgledaju dobro. Daje mi za približno izračunavanje količine koje se
 285

mogu očekivati jednu tabelu, koja sadrži količine zasejanog zemljišta itd. – Posećujem
Mijatovića. Dugo s njim razgovaram. Veoma je ožalošćen što sada odnosi između Srbije i
nas nisu više tako dobri kao što su bili, jer on razvoj Srbije očekuje samo od dobrih
odnosa između nas. Ovaj, iako još ne kategoričan – preokret pripisuje Ristićevoj
kolebljivoj politici. – Na moje raspitivanje o železnici kaže da ne zna ništa o sadašnjem
stanju ovog pitanja ali veruje da vlada neće uzeti zajam jer je neraspoloženje naroda
prema dugovima vanredno veliko. – Ručam kod Joaninijevih i provodim kod njih i veče.

20. mart
Dolazi k meni dr Levi i kaže da je vlada odredila da su od sada i Jevreji vojni
obveznici i zatražila spisak. Jevreji su popustili ali su se u isto vreme obratili Namesništvu
da im ako već od njih zahteva danak u krvi, dâ i građanska prava. Ristić im je odgovorio
zaobilazno upoređenjima. Leviju sam izneo svoje gledište da vlada neće ni na narednoj
Skupštini učiniti ništa za Jevreje. – Dr Rozen dolazi k meni i javlja:
a) Raspitivao se o grčko-srpskom sporazumu, ali se u tom pogledu veoma malo
dogodilo. Grčka je izjavila da ona u tom pravcu, a naročito na polju akcije, ne može učiniti
prvi korak, ali ako Srbija hoće da krene napred, ona garantuje za drugi; u isto vreme
stavila je do znanja da se za Grčku sada u Americi gradi 10 oklopljenih fregata.
b) Imao je dugačak razgovor s Blaznavcem. On je rekao da je Longvort nedavno bio
kod njega i izjavio da Engleska neće biti protiv proširenja Srbije mirnim putem, postavlja
samo uslov da se odrekne panslavizma, ili bolje rečeno panrusizma. Blaznavac je ovu
izjavu primio s velikim zadovoljstvom i pohvalno se izrazio o Longvortu. – Dalje je rekao
da je i Šiškin bio kod njega i izjavio da u Petrogradu više i ne misle na osvajanja, doduše,
nisu uz srpsku vladu ali nisu ni protiv nje, međutim, veruju da bi Srbija u datoj prilici ipak
pre pribegla jednom slovenskom braku nego austrijskom, mađarskom, francuskom ili bilo
kojem drugom. Blaznavac je, dalje, obelodanio pred Rozenom nameru da hoće da se
upusti u bitku protiv panslavizma makar na polju žurnalistike i pitao ga ko bi bio protiv
jedne takve politike. Rozen je odgovorio da bi to bio veliki deo sveštenstva, na što je
Blaznavac primetio da ne sasvim, tako npr. episkop u Šapcu nije baš veliki prijatelj Rusa.
Pitao je dalje koja bi u tom pravcu bila žurnalistička sredstva. Rozen je odgovorio da bi
trebalo odvojiti politički panslavizam od naučnog i socijalnog i boriti se protiv prvog, a uz
to je izneo da treba ukloniti proruski nastrojene načelnike i prosvetiti narod. 220
c) Rozen veruje da Blaznavac nije baš zadovoljan Ristićem i da nastoji da ga na lep
način upozori na red. Ipak, izgleda da nije dovoljno energičan i da često popušta Ristiću.
Tako je npr. Blaznavac odlučno tvrdio da neće namestiti Milovana Jankovića, a sada se
ipak saglasio s njegovim naimenovanjem za pomoćnika u Upravi fondova. Dajem Rozenu
0# i upućujem ga da prijateljski sugeriše Blaznavcu da odlučno istupi za širenje potrebe
10
politike prijateljstva prema zapadnim silama, a naročito prema nama.
 286

21. mart
Večerao sam kod Šiškina, gde sam posle večere prvi put pokušao da pušim nargile.

22. mart
Teodorović mi dovodi Stefanovića i saopštava da se većina komisije koju je vlada
obrazovala u stvari železnice izjasnila za uzimanje zajma, ali je lako verovatno da
Skupština neće prihvatiti ovaj plan. Po njegovom mišljenju bilo bi dobro kada bi Srpska
banka, makar nominalno, igrala glavnu ulogu u Nikolićevom konzorcijumu. Blaznavac je
za Nikolića, Ristić je potajno, izgleda, protiv. Obećava da će paziti hoće li doći neko od
strane Anglobanke. – Dolazi k meni Vinter i donosi tabelu koju je izradio u pogledu
uslova za železnički zajam. Obećava da će kroz nekoliko dana pribaviti podnete uslove,
koji se sada nalaze u Blaznavčevim rukama. Veče provodim kod Joaninijevih.

23. mart
Pišem Vodianeru odgovor na njegovo pismo, ali veoma neodređeno. Dalje pišem
Fedoru Nikoliću, šaljem mu kopiju Vodianerovog pisma i svog odgovora, saopštavam mu
sve što sam čuo o stvari železnice.

24. mart
Po podne posećujem mitropolita, a uveče se kod mene skupljaju članovi konzularnog
kora, igramo do ponoći.

25. mart
Prokeš odgovara na jedan Teodorovićev izveštaj i dokazuje da Turska baš nema
napadačke namere čak ni protiv Crne Gore, da su na granicu Dalmacije poslali samo 4
bataljona, da je vest o novim koncentracijama trupa raširena iz Dubrovnika itd. – Dobijam
pismo od Fedora Nikolića. Obaveštava me da mu je Ulman poslao ovakav jedan telegram:
Kállay soll Consortium Nikolics und Creditanstalt für Anleihe anempfehlen. 221 Moli me
da postupim po tome. Biće 28. o.m. u Bazjašu na putu u Vlašku. – Večeram kod d’Istrije,
zatim idem zajedno s njim u pozorište, gde su bili prisutni i Joaninijevi.

26. mart
Pišem Fedoru Nikoliću tražeći od njega opširnija uputstva. Ovo pismo ću sutra
poslati u Bazjaš.

27. mart
Teodorović putuje jutros sa ženom u Peštu i u Beč na nekoliko nedelja. – Dolazi k
meni dr Rozen i javlja da je veliki vezir, po Blaznavčevom tvrđenju, pred srpskim
agentom navodno izjavio da je sada već vreme da se raspravlja o železničkoj vezi.
 287

Blaznavac je, dalje, rekao da ako se ostvari Hiršov bosanski plan srpska će se vlada
obratiti velikim silama da spreče ovaj plan koji Srbiji preti konačnom propasti. Rozen
veruje da su ideju o zajmu konačno napustili i da će dati koncesiju jednom konzorcijumu.
Na osnovu vesti primljenih iz Beča, Blaznavac je rekao da neki članovi Nikolićevog
konzorcijuma, naročito Kreditanštalt, ne pokazuju više mnogo volje za izgradnju
železnice.
U pogledu pomenute stvari, tj. da se srpski listovi povoljno izjašnjavaju o Zapadnoj
Evropi, Rozen kaže da će kroz nekoliko nedelja u nekom velikom evropskom listu biti
objavljeni članci u kojima će se raspravljati o željama koje Srbija izražava prema Austriji,
Francuskoj i Engleskoj, i od čijeg ispunjenja zavisi priklanjanje srpske politike prema
Zapadu. – Odlazim Blaznavcu:
a) Čitam mu, radi umirenja, Prokešov telegram. Kaže da on to sve zna i, kao što mi
je već jedanput saopštio, oni su zato digli toliku galamu jer su hteli da izigraju ruske
intrige. Rusija je, naime, nastojala da Srbiju odvoji od ostalih južnih Slovena, naročito od
Crne Gore, i to joj je u poslednje vreme unekoliko i uspelo na taj način što su
crnogorskom knezu stavili u izgled srpski presto. Srpsko namesništvo je to, doduše, znalo,
ali nikad nije dalo da to Crna Gora oseti, štaviše kad god bi se Nikola obratio za pomoć
Beogradu, a to se počesto događalo, uvek bi je i dobio. Tako je srpska vlada poslala u više
mahova 4–5.000
0# u Cetinje, zatim je pozajmljivala oficire i zanatlije, odnosno kupovala
oružje i municiju za račun Crne Gore, tako da je Crna Gora za ovih nekoliko godina dobila
više od Srbije nego bilo kada od Rusije. Osim toga srpska vlada ima svoje poverljive ljude
u Crnoj Gori koji se bore protiv ruskog uticaja, i ne bez uspeha. Blaznavac neće otvoreno
da istupi protiv Rusa, jer misli da bi time pokvario stvar, on svuda propoveda nauk srpske
nacionalnosti i samostalnosti, kao i ideju da Srbima nije potrebna ničija pomoć, čime hoće
da dokaže nepotrebnost ruskog pokroviteljstva i neosnovanost panslavizma, ne kidajući
otvoreno s Rusima. Da su Rusi uvideli opasnost ove politike po njih, dokazuju oni ispadi
koji se toliko često pojavljuju u ruskim listovima protiv njega (Blaznavca). Dokaza radi
čita mi jedan članak iz lista Golos od 16. marta. U njemu je pomenuto i moje ime kao
nekog, ko je nesumnjivo požnjeo uspeh u Beogradu, i sadržane su, mada uvijeno, pretnje
protiv Blaznavca. Uprkos svim ovim nastojanjima nada se da će moći uništiti ruski uticaj,
kome je naročito uspelo da Bugare odvrati od Srba. U pogledu Bugara primećuje da je
priča sve ono što ruski i panslavistički listovi pišu o bandama koje se skrivaju na Balkanu,
nema tamo ni žive duše, pokatkad samo pošalju nekoliko razbojnika iz Vlaške.
b) Pročitao je Andrašijev odgovor na Miletićevu interpelaciju o pitanju okupiranja
Bosne, u kome Andraši izjavljuje da o tako nečemu nikada nije bilo govora u krugovima
vlade, a za Vagnerove izjave nije odgovoran.222 Blaznavac nalazi da je to dobro i kaže da
će ovaj odgovor biti objavljen i u službenom listu.
c) Zatim mi saopštava sledeću stvar. Orešković je u Beču bio (što sam ja već znao),
kao što se s mnogo razloga može sumnjati, po Vagnerovom pozivu. Srpska vlada je
 288

pažljivo pratila njegove korake. Bio je i kod Bajsta i uopšte se ponašao kao da ima nalog
od – i doneo Bajstu njena navodna obećanja u pogledu Bosne i tamo se pogađao s njim u
ime srpske vlade, iza Andrašijevih i mojih leđa. Blaznavac me poziva da pišem Bajstu i da
mu izjavim da Orešković od srpske vlade nije imao ama baš nikakav nalog, ne uživa
poverenje vlade i nikad nije dobio ovlašćenje da vodi ovakve pregovore. Namesništvo je i
dalje pratilo Oreškovićeve tragove i utvrdilo da je u Sisku u listu Zatočnik i u Novom
Sadu u Zastavi inspirisao članke protiv Srbije.223 Blaznavac je uveren da je Orešković u
Beču govorio sasvim drugo nego u Beogradu posle svog povratka i zato me još moli da
nastojim doznati šta je zapravo u Beču rekao. Iskoristio sam ovu priliku da skrenem
Blaznavcu pažnju na nastojanja hrvatske Narodne stranke i da ukažem na to da je njen
savez s bečkom vojnom strankom, pošto je kao nagrada za savezništvo sigurno obećana
Bosna, isto toliko opasan po Srbiju kao i po nas.
d) U nastavku našeg razgovora reč je i o sporu oko Veljeg i Malog Brda. Blaznavac
primećuje da kad bi naš tamošnji predstavnik dobio uputstvo da podrži zahteve Crne Gore
srpska vlada bi iskoristila ovu priliku da u Crnoj Gori ponovo radi protiv ruskog uticaja i
da pokaže da je austro-ugarsko prijateljstvo povoljnije.224
e) Na kraju me još moli da nastojim da Karađorđević bude osuđen, pošto bi im to
dalo u ruke vrsno oružje pred obrenovićevskom strankom za dokazivanje prednosti nama
odgovarajućih dobrih odnosa.
f) Odnosno poziva za prikupljanje priloga za Bokelje primećujem da je poziv, onako
kako je sastavljen, dobar i da nemam na njega nikakvu primedbu. Kaže da je Kujundžić
napisao jedan vanredno žestok poziv, koji je Grujić podržao u Odboru. Vlada je, međutim,
šapnula nekolicini trgovaca da ga ne prihvate, što se i dogodilo. Stoga je Grujić podneo
ostavku na predsednički položaj. Pitam ga da li će se članovi ove vlade upisati. Na ovo
odgovara zaobilazno i kaže samo toliko da vlada radije treba da ostane neutralna. –
Posećujem Ristićku. Kasnije dolazi i Ristić. Vraćam mu nacrt vlaško-ruske jurisdikcije.225
I on me moli da kod Bajsta dezavuišem Oreškovića. – Od Vertešija dobijam odgovor na
moje pismo, šalje Bajstov akt u pitanju jurisdikcije s tim da kažem da izvršene izmene
nemaju takav domet kao što izgleda ja verujem. On će ovih dana otići u Beč radi izrade
teksta. – Uveče s Joaninijevima večeram kod Longvortovih. Zatim celo veče razgovaram s
lepom g-đom Rumbold.

28. mart
Provodim veče kod Joaninijevih.

29. mart
Pišem izveštaj Bajstu, saopštavam mu da Namesništvo dezavuiše Oreškovićeve
eventualne predloge. Kopiju ovog izveštaja šaljem i Andrašiju, izlažem opširnije to pitanje
i upozoravam ga na intrige vojne i hrvatske Narodne stranke. 226 Dobijam pismo od Fedora
 289

Nikolića iz Bazjaša, u kome me moli da pišem Vodianeru, da preporučim vladi Nikolićev

konzorcijum i Kreditanštalt za zajam. Ovo smatra potrebnim zbog toga da Vodianer njega
(Nikolića) ne izigra. Preporuku, međutim, mogu i kasnije dati. Inače još piše da o svemu
obavestim Ulmana.

30. mart
Dolazi k meni dr Rozen:
a) Javlja da su juče našli plakate na zidovima, otprilike s ovom sadržinom: Dole s
dinastijom Hadži Tome i s onima koji su imali udela u smrti kneza Mihaila a sada sede u
vladi.227 Blaznavca, izgleda, stvar unekoliko uznemirava, utoliko više što je i on dobio
preteće pismo. Blaznavac nikako nije zadovoljan s Ristićem i njegovim kreaturama.
Rozen veruje da će Blaznavac pre ili posle izvršiti coup d’etat te ili će udaljiti Ristića ili
makar ministre i u tom slučaju Crnobarac bi imao najviše izgleda da postane ministar.
b) Blaznavac hoće da otpusti urednika Jedinstva i da angažuje možda Vasiljevića,
koji je sada tumač njegovih ideja u Srbiji.
c) U pogledu železničkog pitanja javlja da će, pošto je Aali-paša izjavio
predstavniku Srbije da je sada već voljan da pregovara o železničkoj vezi, o ovoj stvari
ponovo ovih dana biti otpravljena nota u Carigrad. – Dobijam pismo od Šandora Ulmana,
sa sličnom sadržinom kao i Nikolićevo.

31. mart
Činim posete. Između ostalih Engelhart kaže da je Blaznavcu uputio više pitanja u
stvari železnice i on je izjavio da je više za davanje koncesije, međutim, Skupština će
možda prihvatiti plan da se uzme zajam.

1. april
Dolazi k meni Orešković. Govori dugo o svemu i svačemu, naročito o tome da je bio
u Pešti i u Beču, tamo je govorio samo s Tirom, ovde sa više njih i ušao u trag veoma
mnogim zanimljivim stvarima. Govori o Hrvatima da su se sada kako unionisti tako i
nacionalisti ujedinili u jedan konzorcijum za dobijanje izgradnje železnice Sisak–Osijek,
koju požuruju u Beču kod ministra rata. Iz ovoga zaključuje da ovi ljudi slede samo svoje
materijalne interese i njima žrtvuju svoj patriotizam. Inače bi se Hrvati zadovoljili time da
Rauh bude uklonjen, i naročito da Rijeka bude priključena Hrvatskoj. Razgovaramo zatim
o Granici. Smatra da bi bilo dobro kada bi se ona sva odjednom razvojačila i veruje da se
Andraši samo zato protivi tome jer se boji da bi usled toga u Hrvatski sabor došla takva
većina koja bi je zbog toga raspustila i možda izrazila želju da se priključi Cislajtaniji. 228
A po njegovom mišljenju moglo bi se učiniti da do toga ne dođe, čak bi se na vešt način
mogla upitati o tome Granica i ona bi se izjasnila za uniju i za trenutno razvojačenje. Pita
me da li hoću da se primim da vodim ovu stvar. Ako hoću, on će me dovesti u vezu sa
 290

šefovima hrvatske Narodne stranke s kojima mogu da razgovaram, naravno kao privatno
lice, pa ću već videti kakve garantije mogu pružiti za izvođenje plana, koje zatim
naknadno mogu podneti Andrašiju, koji će posle, ako mu se svide moći da prihvati ovaj
predlog ispunjavajući zahteve Hrvata, među kojima je najglavniji Rauhovo uklanjanje.
Odgovorio sam da se rado primam ove posredničke uloge i da ću sa svoje strane učiniti
sve što je moguće da se postigne sporazum. 229 Orešković me molio da nigde u
pregovorima ne bude pomenuto njegovo ime. Upravo je ovim svojim boravkom ušao u
trag mnogim stvarima za koje inače ne bi doznao, i može da kaže samo toliko da postoji
opasnost i da bi zbog toga želeo da se pitanje Granice što pre povoljno reši.

2. april
Priređujem veliki ručak, na koji pozivam ceo konzularni kor.

3. april
Činim nekoliko poseta, između ostalih i Oreškoviću. Kaže da će za nekoliko dana
doći ovamo Mrazović, s kojim će me upoznati. Još ne mogu znati kakav cilj ima
Orešković s celom ovom stvari, na svaki način moram biti veoma oprezan, ali zato ne
može škoditi ako budem razgovarao s pojedincima. – Ručam kod Engelhartovih i
provodim kod njih i veče.

4. april
Dolazi dr Rozen i javlja da je imao dugačak razgovor s Blaznavcem, koji je pitao šta
se govori o vladi i kakva je njena popularnost. Rozen je odgovorio da popularnost vlade
opada iz dana u dan, sada naročito ne vole Ristića i Milojkovića, Blaznavca kude samo
utoliko što njima popušta. On (Rozen) veruje da bi se, pošto Ristića nije tako lako
ukloniti, trebalo osloboditi barem Milojkovića, koji kao ministar unutrašnjih dela vrši
velik uticaj na narod i u datoj bi prilici mogao efikasno da radi i protiv Blaznavca. Zatim
mu je Blaznavac saopštio ideju da bi trebalo osnovati list od umerenih elemenata, koji bi
doduše izgledao nezavisan ali koji bi on bio voljan, ako treba, da potpomaže i sa 1 000
0#.
Za urednika ovog lista on je odabrao Mijatovića i poverio Rozenu da govori s njim. Rozen
je otišao Mijatoviću, koji je radosno prihvatio ovu ideju, samo je predložio da ne bude
urednik on budući da je vladin činovnik, ali bi pristao da bude javno imenovani saradnik a
želeo bi da Rozen obavlja uredničke poslove. Blaznavac je još izjavio da bi želeo da ukine
Jedinstvo, a u slučaju da novi list bude ostvaren, prestao bi i Vidovdan. – Pošto mi je palo
na pamet da bi tada otpala subvencija Vidovdanu i da bi mi mađarska vlada možda i dalje
davala 250 forinti, obećao sam Rozenu da ukoliko list bude pokrenut može računati i na
moju pomoć.
b) Saopštio mi je još da je Dosko javio namesnicima da će Grčka uskoro nabaviti
150.000 Peabody pušaka. Što se tiče grčko-srpskog ugovora, Dosko je izjavio da Grčka ne
 291

može ništa otpočeti, ali je voljna da se primi uloge drugoga uz Srbiju.

Večeram kod Joaninijevih. Posle večere razgovaram s Joaninijem o Vagnerovom
slučaju i o Hrvatima. On, izgleda, zna ponešto, barem kad sam ga malo pritisnuo izjavio je
da postoji jedan Vagnerov pismeni dokument u kome u ime bečke vlade nudi novac
hrvatskoj Narodnoj stranci, a i da joj ga je dao. Dalje, da je savezništvo hrvatske Narodne
stranke s bečkom vojnom strankom od strane ovih prvih sklopljeno sa ciljem da izazovu
mogućnost pokreta u Granici, koji bi mogao postati opasan i da na taj način izvrše presiju
na mađarsku vladu u interesu revidiranja hrvatske unije, ali da Hrvati stvarno nisu mislili
na to da se priključe Beču. Pošto je agitacija sada prema mogućnosti instruirana, više nije
potrebno da idu s vojnom strankom. – Ne znam da li se varam, ali meni se čini da Joanini
sve to zna od Oreškovića, barem se pomenuto može dovesti u sklad s onim što je meni
Orešković govorio i na toj osnovi može se objasniti i to zašto i kako želi sada Orešković
da putem mog posredovanja dođe do sporazuma između mađarske vlade i hrvatske
Narodne stranke.

5. april
Odlazim Blaznavcu:
a) Kažem mu da sam od Vodianera dobio pismo, u kome me pita da li je moguće i
da li bi bilo celishodno kada bi on s konzorcijumom stavio vladi ponudu za zajam.
Blaznavac odgovara da se oni tome veoma raduju, ali da će najpre Skupština načelno
odlučiti o pitanju koncesije ili zajma, i ponudu bi trebalo staviti tek kada ovo poslednje
bude prihvaćeno.
b) Konstatuje da je ruski uticaj u opadanju i da će on sada i otvorenije protiv njega
delovati. Govorimo o Bosni i o težnjama 230 Hrvata. Pominje da je Joanini ponovio pred
njim moju izjavu da je Mađarska spremna da i oružjem spreči Hrvate u osvajanju Bosne. I
ovom prilikom nastojim da pokažem prevarantstvo Hrvata. 231 U razgovoru pominjemo i
mogućnost da u Granici dođe do pokreta. Na ovo primećuje da su oni u stanju da spreče
da ni jedan čovek iz Srbije ne pređe preko protiv nas, jer neće da opet rade za reakciju.
Pišem Vodianeru i Ulmanu, saopštavajući im ono što sam čuo od Blaznavca.

6. april
Činim više poseta, naročito kod Magazinovića, s kim duže vreme razgovaram.
Izgleda da nije naročiti prijatelj namesnika, naročito Ristića. Prikazuje se kao bezuslovni
pristalica uspomene kneza Mihaila i pominje koliko bi bilo poželjno kada bi
Karađorđevića kod nas osudili, dodajući da su ga neki više puta pozvali da učestvuje u
ubistvu Karađorđevića, na što on, međutim, nije hteo da pristane.
Pišem izveštaj Bajstu, posebno o tome da Namesništvo traži solidarnost s ostalim
Slovenima u Turskoj.232
Po podne se se Joaninijevima izvozim kolima u Topčider.
 292

7. april
Nastavljam svoje posete i po podne opet u Topčider s Joaninijevima.

8. april
Pišem Mari Semere i time počinjem dopisivanje za koje smo stvorili plan prilikom
mog boravka u Pešti. – Posećuje me Blaznavac: a) Pominje da je u Narodu objavljen
jedan Politov članak koji je uperen protiv nas ali i protiv Namesništva, koje je prikazano
kao sredstvo mađarske vlade.233 Naredio je da se ovaj broj zapleni. b) Pominje da su u
Beogradu prodavane medalje u vidu kovanog novca, na čijoj jednoj strani je Miletićev
portret s napisom „Dr Svetozar Miletić“, a na drugoj strani ruski dvoglavi orao s
bugarskim lavom u stomaku, a na krilima natpis: Zeta, Bosna, Hrvatska, Srbija, Banat,
Dalmacija, Bačka itd., Obećava da će mi poslati od tog spomen-novca (što kasnije i čini) i
da bi bilo dobro to izložiti ruglu. Uopšte smatra da bi bilo veoma poželjno kada bi naši
listovi nasuprot ovoj agitaciji progovorili o bosanskom pitanju i izjavili da u ovom pitanju
Mađarska podržava srpske zahteve. Kažem mu da ću pokušati da preko svojih poznanika
delujem u tom smislu (međutim, verovatno ću ja sam pisati o tome). c) Pominje da je ušao
u trag tome da novosadski agitatori dobijaju novčanu pomoć od Karađorđevića i koliko bi
bilo poželjno da se eksknez što pre osudi. Izgleda da se boje Karađorđevića. d) U Lojdu je
bio objavljen jedan izveštaj iz Beča, po kome je srpska vlada poslala u Istanbul jednu
vanredno oštru notu u stvari železnice. Blaznavac tvrdi da mesecima nije upućena nikakva
nota. – Anger javlja da je prema dobivenom obaveštenju (Hofman iz ... 234) narod veoma
privržen Garašaninu i da izaziva veoma rđav utisak što vlada zbog toga primenjuje još i
kazne. – Uveče odlazim kod Engelhartovih, gde probamo jednu misu od Joaninija.

9. april
Dolazi kod mene Vinter i saopštava da je podneta samo jedna ponuda za zajam, a i
to ne službeno, od strane Bajrona, nekih 40 miliona franaka, 85 tečaj, za vladinih 95
emisija 6%, a otplata 28 ili 50 godina, ali ovo samo ako se u isto vreme da i izgradnja,
kada se obavezuje da će za 180.000 franaka izgraditi jedan kilometar pruge. Pribaviće još
više podataka o ovoj stvari. Prema izjavi ministra vojske sa železničkim će se pitanjem
ozbiljno pozabaviti.

10. april
Večera kod Joaninijevih za 14 osoba, prisutan je i Pucić. Keri Rumbold na što je
moguće upadljiviji način koketira sa mnom i nastoji da mi to i rečima da na znanje, ali ja
se pravim kao da ne razumem. Ona hoće samo da se zabavlja, ali ja već poznajem ovakve
zabave. Nego, može još da nastrada i da od pukog koketiranja postane ozbiljna stvar, samo
ću ja učiniti sve da do toga ne dođe.
 293

11. april
Dolazi kod mene dr Rozen i javlja da će ga vlada kroz nekoliko dana poslati u Peštu
i u Beč da bi nastojao da stupi u vezu s Korespondenc Biroom, moli me da mu dam
pismene preporuke za Reform i za načelnika odeljenja Hofmana. To mu obećavam. –
Dalje kaže da Blaznavac sada vidi diplomatski položaj Srbije u veoma povoljnom svetlu,
jer je barem unekoliko uspeo da pridobije Longvorta za stvar Bosne i zato nije nemoguće
da će nekoga (možda Filipa Hristića) poslati u Evropu da ispita gledište evropskih
kabineta o pitanju predaje Bosne.
Pišem Ulmanu i saopštavam mu ono što sam čuo od Vintera. – Pišem Okoličanjiju,
šaljem mu Miletićevu medalju i predlažem da objavi stvar u listu Boršsemjanko.235 Uveče
se sastajemo kod Engelhartovih. Proba iz mise. Keri Rumbold u velikoj meri nastavlja da
koketira sa mnom.

12. april
Odlazim u Zemun. Posećujem generala Križa. Govorimo o njegovom novom putu u
Peštu i u Beč. Vratio se s utiskom da sada još ne može mnogo da se dogodi u pitanju
Granice, jer se Andraši i Ministarstvo rata nisu sasvim sporazumeli. Nije voljan da
prihvati položaj kraljevskog komesara, pa će verovatno biti premešten kao divizijski
general u Bjelovar. Inače, i on je primetio da Andraši ovo pitanje smatra delom veoma
lakim, a delom i ne misli na njega toliko koliko bi bilo poželjno. Križ ga je upozorio na
moguću opasnost.
Uveče s Engelhartovima i Joaninijem večeram kod d’Istrije. Dobijam odgovor od
Mari Semere. Pošto je prepiska započela, više o tome neću govoriti. Svetić šalje izveštaj o
stanju u Bosni, naročito da su tamo među spisima jednog uhvaćenog agitatora imenom
Petrović navodno našli proruska huškačka pisma beogradskog mitropolita. – Bajst mi
javlja da su Oreškovića doduše najavili kod njega, ali da lično nije došao.

13. april
Ručam kod Joaninijevih. Posle ručka mi saopštava nekoliko italijanskih telegrama,
između ostalih da je Bajst pozvao kabinet u Firenci da istupaju zajednički u vezi sa
Istočnim pitanjem, na što je odgovor bio: – vrlo rado, ali ne vide na strani Austrije
potrebno poverenje, jer npr. još nisu saopštili nameravanu konvenciju o jurisdikciji sa
Srbijom. Na ovo primećujem Joaniniju da bi možda bilo dobro kada bi on svojoj vladi
nabacio ideju da sasvim privatno postavi pitanje koja su, zapravo, gledišta i načela koja
Austrija hoće da sledi u svojoj istočnoj politici. Njemu se ova ideja dopala i rekao je da će
još promisliti. Moj plan je, pak, taj da će ovako Andraši možda biti prinuđen da već
jednom otvoreno istupi sa svojom politikom. – Kasnije su Joanini i njegova žena otišli kod
Engelhartovih na probu i ja sam ostao sam s Keri Rumbold. Oprezno sam izbegavao svaku
 294

priliku koja bi mogla dovesti do udvaranja i tako smo ostali na terenu prijateljskog
razgovora. – Od Fedora Nikolića dobijam pismo iz Bukurešta, piše da u pitanju železnice
govorim radi zajma s Blaznavcem, kome je takođe pisao.

14. april
Ceo dan provodim kod kuće, s izuzetkom nekoliko časova kod Ivanovićke.

15. april
Dolazi mi Miloš Popović. Predajem mu 250 forinti subvencije za Vidovdan za mesec
april. On mi, pak, predaje današnji broj Vidovdana u kome se nalazi jedan veoma oštar, od
strane Blaznavca sugerisani članak protiv Miletića povodom medalja. 236 – Pišem
Okoličanjiju, šaljući mu ovaj list, molim ga da me obavesti o gledištu mađarske vlade o
krizi. – Pišem Fedoru Nikoliću, obaveštavam ga kratko o sadržaju svog pisma upućenog
Vodianeru i Ulmanu. – Primećujem da imam kapavac. Nisam ga mogao dobiti drugačije
nego od Ivanovićke, koja je kada sam poslednji put bio s njom imala mesečnicu. Barem se
ne može pretpostaviti da su bilo ona bilo Akabi Kampo inficirane. Neprijatna bolest, ali se
ne pojavljuje u teškoj formi.

16. april
Odlazim u Zemun doktoru Taleru i pokazujem mu svoju bolest. Uverava me da
verovatno neće dugo trajati. Još jednom se opraštam od generala i njegove porodice. –
Dobijam 75 # namenjenih za tajne izdatke za drugu ¼ godine. – Kada sam se vratio u
Beograd došao je k meni dr Rozen i:
a) javio da je čuo od Milivoja da je urednik Jedinstva, koji je bio u Beču da
navodno traži dopisnika, bio zapravo samo u kancelariji nadvojvode Albrehta i otuda
doneo uputstva. Milivoj je o ovoj okolnosti pozitivno obavešten i sada će, kako kaže,
otpustiti urednika i čak ga lišiti i profesorskog zvanja.
b) Milivoj je takođe rekao da je Šiškin doneo iz Beča nova uputstva. Poveravam
Rozenu da nastoji da sazna sadržinu ovih uputstava. Dajem mu 15 # i pismenu preporuku
načelniku odeljenja Hofmanu, pošto za nekoliko dana ide u Peštu i u Beč.

17. april
Ujutro u kapeli izvode Joaninijevu misu. Joanini svira, njegova žena, gđa Engelhart i
jedan učitelj pevanja pevaju, Milovuk svira na violini. Posle mise pozivam celo društvo na
doručak. Ostaju kod mene do 3 sata. Posle ručam kod Joaninijevih. – Od Fedora Nikolića
stiže telegram, po kome je on u Bukureštu dobio svoju parnicu protiv kneginje Julije.

18. april
Dolazi dr Rozen i javlja da je u pogledu Šiškinovih uputstava doznao sledeće: Akcija
 295

Rusije na Istoku je završena, uprkos tome Rusija podržava pravedna i ozbiljna nastojanja
hrišćana. Za sada ih, međutim, opominje da se čuvaju otvorenih pokreta. Prema
zapažanjima kneza Orlova neki evropski dvorovi bi, doduše, želeli da hrišćani na Istoku
prigrabe inicijativu, ali to bi trenutno bilo u suprotnosti sa slobodarskim težnjama
Balkanskog poluostrva. – Rozen još obećava da će pokušati, ako je moguće, nabaviti sam
tekst uputstava. – Sendi piše i šalje mi radi potpisa predstavku za usvojenje mog sina.

19. april
Pišem Beli Orciju i pitam ga da li bi se mogao dobiti orden za Joaninija, prividno
zbog toga što je napisao misu, međutim, zapravo, zato što radi na sporazumu između
Austrije i Italije.
Sendiju šaljem potpisanu predstavku za usvajanje.

20. april
S Joaninijevima se izvozim u Topčider a zatim s njima ručam.

21. april
Jutros su stigli Teodorovićevi. – Dolazi mi Orešković. U pogledu stvari o kojoj je sa
mnom 1. aprila razgovarao, kaže da Mrazović neće doći ovamo i tako izgleda da Mrazović
i njegovi drugovi, ohrabreni bečkom krizom, sada opet hoće samo da čekaju, nadajući se
da time mogu više dobiti. Međutim on (Orešković) smatra da hrvatska unija na sadašnjim
osnovima nije loša, samo bi trebalo izvršiti neke izmene, i ako se obeća da će one biti
učinjene on je spreman da u Granici pokrene agitaciju u smislu da se Granica izjasni za
uniju. Ne želi da mađarska vlada sada nešto učini, nego samo u slučaju ako njegovo
delovanje uspe, što želi da sprovede tako da se, bilo da se upita Granica bilo da se ne
upita, javno mnenje izjasni za uniju. Za njegovo delovanje potrebno mu je nekoliko
meseci. Od strane mađarske vlade želi sledeća obećanja: a) Da se provizorijum izrečen u
Rijeci ostavi još za neko vreme. Naravno, bilo bi bolje kada bi pitanje Rijeke bilo rešeno
sasvim u korist Hrvata. b) Da zagrebačka nadbiskupska stolica ostane neko vreme
nepopunjena. Za to vreme on bi primio na sebe da pridobije Štrosmajera i ako bi to uspelo
on bi mogao biti naimenovan za nadbiskupa. c) Rauhovo udaljenje i imenovanje jedne
omiljenije, poštenije osobe, pored koje bi on zatim radio u narodu. Za takvog on smatra
grofa Artura Nugenta, međutim, njemu je svejedno ako bi to bio i neko drugi. Na moje
pitanje šta misli o Bedekoviću kaže da bi mogao i on. d) Na kraju, davanje odobrenja
jednom hrvatskom društvu da izgradi železnicu Osijek–Brod–Sisak, onom koga on
preporuči i u kome bi on ujedinio nacionalne elemente, a to je glavna stvar, jer su za
koncesiju za izgradnju železnice ovi spremni na sve, a na ono nekoliko lica koja, kao
Mrazović, neće da se nagode, ne treba obraćati pažnju. Naročito bi, dakle, mađarska vlada
trebalo da pazi na to da ovu koncesiju ne izdaju u Beču nego u Budimu, jer će inače iz
 296

ruku mađarske vlade izmaći najsigurnije oružje kojim može izvršiti uticaj na Hrvate. A
pošto je za agitaciju potreban i novac, on sa svoje strane nudi 10.000 fti i isto toliko traži
od mađarske vlade. Moli me da sve ovo saopštim Andrašiju, ako je moguće lično. Ako
Andraši pristane, onda će on početi svoju akciju i samo onda bi tražio ispunjenje obećanja
kada bi mogao da iskaže rezultate, za što, naravno, ne može da jemči. Međutim, bilo bi
dobro kada bi se tada što pre izvršilo razvojačenje cele Granice i učinili koraci i za ponovo
priključenje Dalmacije. – Iz njegovog daljeg govora jasno proizlazi, iako on to ne kaže, da
je hrvatska Narodna stranka bila u tesnoj vezi s bečkom vojnom reakcijom a naročito s
Vagnerom, i da je obmanuta. Obećavam mu da ću, ako samo bude moguće, krajem
meseca otići u Peštu i govoriti s Andrašijem.

22. april
Dan provodim kod kuće, izuzev jedne kratke posete Joaninijevima.

23. april
Ujutro idem s Joaninijevima u Pančevo. Tamo ostajemo do popodne i tada idemo
lađom natrag. Kasnije opet ručam kod njih.

24. april
Dobijam pismo od Fedora Nikolića da će kneginja Julija (protiv koje je Fedor dobio
svoju parnicu) u ponedeljak, to jest sutra, doći u Beograd radi pribavljanja nekih
dokumenata za svoju parnicu pred trećim forumom. Moli me da nastojim saznati koja su
ta dokumenta. – Odlazim u Zemun kod lekara, pošto mi još uvek nije bolje; kasnije ručam
kod Joaninijevih, ali se uskoro vraćam kući jer sam osetio bolove, zbog kojih podozrevam
da nije zapaljenje semenika. Po povratku veče provodim kod Joaninijevih.

25. april
Dolazi kod mene Ristić: a) Obaveštava me da će danas stići kneginja Julija. Pravim
se kao da ne znam i kažem da ću iako se ne osećam dobro svakako sići do broda. Izgleda
da mu je to bilo veoma milo i da je zapravo samo zbog toga došao. Rekao je da kneginja
dolazi u Beograd zbog svoje parnice i možda hoće ovde ponovo da je otpočne, što,
doduše, nema mnogo smisla jer se ne može verovati da bi u Vlaškoj, čak kada bi ovde i
dobila parnicu, izvršili presudu jedne strane zemlje nasuprot tamo izrečenoj presudi. Što
se tiče Nikolićevih razabrao sam iz njegovog govora da bi jako voleli kada bi na mestu
ubistva kneza Mihaila sagradili o svom trošku jednu kapelu.
b) Čitam mu Bajstov akt u pogledu Oreškovića. – Joaninijevi ručaju kod mene, oko
8 časova idem na Savu pred kneginju Juliju, ali zakašnjavam nekoliko minuta.

26. april
 297

Pošto mi je juče bilo zlo u vezi sa semenicima poslao sam po doktora Talera, koji je
jutros došao. Već mi je bilo bolje, ali i on me uveravao da nemam šta da se bojim od
zapaljenja semenika. – Pre podne odlazim Milivoju. I on kaže u pogledu Julije ono što i
Ristić.
a) Pročitao sam mu Bajstov akt o Oreškoviću. Milivoj kaže da je Orešković ovde
govorio da se Bajst sada sav baca na nemačku politiku i zato hoće da se ujedini sa
Slovenima i da prenebregne mađarske interese, pa preko njega (Oreškovića) poziva srpsku
vladu da pošalje nekoga u Beč da se nagode, o čemu ja ne smem ništa da znam, baš zato
što sam Mađar. Milivoj mu je, međutim, odgovorio da na ovaj način ne želi da išta zna o
ovoj stvari i da nije voljan da se iza leđa Mađarske sporazumeva s Bajstom.
b) Govorimo o Bosni i u poverenju mu saopštavam da su među Perovićevim
spisima zaplenjenim u Sarajevu navodno našli pismo beogradskog mitropolita napisano u
ruskom duhu. Upozoravam ga da budno prate ruske i hrvatske agitacije u Bosni. Kako
kaže, oni to i čine, ali još ne mogu sigurno računati na taj narod, nada se da će uskoro
pridobiti Crnu Goru. Pitam ga da li je već video Šiškina posle njegovog povratka. Kaže da
jeste i da ovaj nije rekao drugo sem što ih je ponovo uveravao u simpatije ruske vlade.
c) Pominje da je Fedor Nikolić pisao u vezi sa zajmom za železnicu i da će mu sada
odgovoriti.
Posećujem i Ristića.
Po podne odlazim s Todorovićem kod kneginje Julije. Nudim joj svoje usluge.
Razgovaramo i o parnici, ali samo ovlaš. Mislim da me ne gleda rado, pošto joj je dobro
poznato moje prijateljstvo s Fedorom Nikolićem. – Zamolio sam Ivanovićku da nastoji da
dozna sve što kneginja Julija ovde bude učinila u vezi sa svojom parnicom. Dajem slično
uputstvo i Teodoroviću. – Ručam kod Joaninijevih i tamo provodim i veče. Dobijam
šifrovani telegram od Bajsta, u kome pita koju sumu da daju dr Rozenu, koji traži nagradu
za svoje usluge učinjene Austriji.

27. april
Telegrafišem Bajstu da bi se dr Rozenu moglo dati možda 100 #. Odlazim s
Vatsonom i Kampom u Zemun, gde probamo dva čamca. Zatim se posle povratka s Keri
Rumbold, Joaninijem i Vatsonom izvozim kolima na Adu Ciganliju i u Topčider. Keri
Rumbold tera konje, što je veoma zabavlja. Kasnije ručam kod Joaninijevih. Koketerija se
nastavlja, ali sad već blaže.

28. april
Ivanovićka mi saopštava da je bolesna, i kako iz njenog razgovora zaključujem ima
kapavac. To je verovatno dobila od mene, a ja od nje kada je imala mesečnicu. Ova stvar
me jako neprijatno dirnula, jer se ovde mora nešto uraditi i to brzo. Ručam s Joaninijevima
kod Šiškinovih.
 298

29. april
Teodorović se raspitao kod Kristine o namerama kneginje Julije odnosno njene
parnice. Saopštiću Nikoliću ono što je doznao. – Donosim iz Zemuna od Talera lek za
Ivanovićku, ali je u isto vreme pozivam da otputuje u Peštu i da se tamo leči, ja ću joj naći
lekara. Molim je da se odluči do prekosutra, a ja ću joj dati i novaca. – Veče provodim kod
Joaninijevih.

30. april
Pošto je strašno padala kiša izostao je planirani izlet s Joaninijevima, umesto toga
proveo sam skoro ceo dan s njima i kod njih. Pišem izveštaj Bajstu o Šiškinovim
instrukcijama.

1. maj
Doručkujem kod Joaninijevih, ali samo s Keri Rumbold koja se ponašala tako
izazivački da sam joj na kraju čak poljubio ruke, ne želeći da idem dalje da ne bih
napravio kakvu ludost. – Ivanovićki dajem 100 frti. Prekosutra će otputovati u Peštu i
odsesti kod Ali-beja. – Veče provodim kod Joaninijevih, gde, naravno, Keri i ja
nastavljamo naš flert.

2. maj
Pošto se sutra spremam u Peštu da Andrašiju saopštim Oreškovićevu ponudu,
odlazim kneginji Juliji da se oprostim od nje. – Idem da posetim i Oreškovića, kažem mu
da sutra putujem u Peštu. Opet razgovaramo o onoj stvari. Priznaje da je za Hrvate goruća
potreba dobar sporazum237 s Mađarskom, za ljubav toga treba da podnesu i žrtve, To on,
doduše, neće reći u Pešti, štaviše ako Andraši ne prihvati njegov plan podsticaće hrvatske
ultraše, samo zato da bi mađarsku vladu privoleo da bude popustljiva. Nada se da bi se
Štrosmajer mogao pridobiti, i kada bi postao zagrebački nadbiskup svoju bi delatnost
usmerio prema Istri i turskoj Hrvatskoj. Neka bude ko mu drago ko još nije
kompromitovan, samo ne Rauh. Što se tiče novca, nije mu sada potreban, ili je dovoljan i
manji iznos, najviše bi bio potreban za osnivanje jednog lista. Izdatke bih sve ja
kontrolisao. – Dobijam pismo od Mari Rabatinski, u kome mi saopštava da će verovatno
napustiti Beč i pita me kako sam. Ne mogu da poreknem da je ovo pismo unekoliko
delovalo na mene, jer je ono dokaz da ona hoće ponovo da počne, ja bih međutim voleo da
se to ne dogodi jer ne znam da li bih mogao da joj odolim. – Ručam kod Joaninijevih i
provodim kod njih i veče.

3. maj
Ujutro sam zakasnio na brod. Zatim sam otišao s Vatsonom kod Joaninijevih i s
 299

njima u Zemun da se vozikamo čamcem, zatim ponovo natrag u Beograd gde smo se
izvezli kolima u Topčider. Kasnije smo kod njih ručali i proveli kod njih i veče, gde sam
nastavio flert sa Keri, međutim, pošto nismo mogli ostati zajedno više od nekoliko minuta,
nismo dospeli dalje od nekoliko rukoljuba.

4. maj
Ujutro polazim a u podne stižem u Bazjaš, odakle odgovaram Mari Rabatinski,
srdačno ali ne nastojeći da ponovo odpočnem raskinuti odnos. Uveče polazim dalje.

5. maj
U podne stižem u Peštu i saznajem da je Andraši otputovao u Beč, odakle će se
vratiti tek kroz nekoliko dana.

6. maj
Odlazim Mikši Falku i predajem mu jedan Rumboldov elaborat o ruskim
železnicama, da to u odgovarajućoj formi objavi u Lojdu. Dugo s njim razgovaram.
Najzanimljivije što kaže jeste to da se Bajst ljulja i da nije neverovatno da na njegovo
mesto dođe Andraši i da se Andraši više mnogo i ne nećka.

7. maj
Dobijam šifrovani telegram od Teodorovića da je Porta kao obećala Srbiji da će za
mesec dana odobriti železničku vezu Aleksinac–Solun. Dalje me obaveštava da je
kneginja Julija otišla s jednim mitropolitovim uverenjem da nije bila razvedena od svog
muža. – Idem da posetim Fedora Nikolića i saopštavam mu sve što znam o kneginji Juliji;
dalje mu preporučujem da se u pogledu zajma za železnicu već sada pobrine za slučaj ako
Skupština prihvati ovaj modalitet. Saopštava mi jedno Blaznavčevo pismo u pogledu
železnice, prema njemu kao da se javno mnenje izjašnjava više za zajam. – Posećujem
Ivanovićku kod Ali-bejove porodice i šaljem joj doktora Kovača. Posećujem nekoliko
puta Kalaj Adolfovicu i pošto je sa mojom bolešću bolje opet nastavljamo naš odnos.

8. maj
Odlazim Andrašiju, koji je sinoć stigao, međutim, pošto nisam mogao govoriti s
njim opširno, poziva me za sutra na ručak.

9. maj
Govorim s Goroveom i predočavam mu potrebu da se osudi Karađorđević i
preporučujem svoj plan da se konzulati u Bosni i Hercegovini podrede beogradskom.
Obećava da će obe stvari podržati. – Idem kod Andrašija:
a) Iznosim mu Oreškovićeve predloge. Na ove odgovara da koncesija za železnicu
 300

ne zavisi sasvim od mađarske vlade, već i od ministra vojske, ipak ako budu obrazovali
jedan konzorcijum on će ga rado podržati, druga obećanja, međutim, ne može dati. Nikada
ne bi mogao pristati na to da Štrosmajer bude naimenovan za zagrebačkog nadbiskupa, jer
je nepouzdana osoba, jako duboko utonuo u južnoslovenske agitacije koje podržavaju
Rusi. I inače nadbiskupska stolica ne može ostati dugo nepopunjena te će uskoro biti
naimenovan neko ko će predstavljati mađarsku državnu ideju. Isto tako ne može obećati ni
Rauhovo odstranjenje, pošto se on toliko bio eksponirao za uniju; u Rijeci će
provizorijum, tj. onaj koji će sada biti uveden, još duže vremena ostati. A što se tiče
novčane pomoći, nju će rado dati Oreškoviću ako hoće da agituju u nacionalnom duhu.
Međutim, ako budu radili u suprotnom smislu onda će on energično istupiti, i ako zatreba
naložiće da se agitatori zatvore, pa čak i obese; uskoro će u Granicu otići general
Rozencvajg, koji će u potpunosti dejstvovati u mađarskom duhu. – Nisam se trudio da
privolim Andrašija da prihvati i iskoristi Oreškovićeve predloge, kao što to neću nikada
više ni učiniti, pošto se naša gledišta potpuno razilaze. Bojim se međutim da će ovo kruto
držanje povući za sobom veoma rđave posledice.
b) Saopštio sam mu ideju da bi zbog ruske i hrvatske agitacije koja se vodi u Bosni i
Hercegovini, pošto otuda nemamo nikakve pouzdane izveštaje, možda bilo dobro da se
konzulati u tim pokrajinama podrede beogradskom, tako bih ja uzeo u ruke rukovođenje
njima i na taj način bi došao do izražaja mađarski uticaj. To bi bilo potrebno utoliko pre
što ove pokrajine nastanjuje narod jednog porekla i jer one, po prirodi, čine jednu celinu.
Ovu ideju smatra ispravnom i zato ću o ovoj stvari sastaviti jedan memorandum, na
osnovu koga će moći sve to izneti Bajstu.
c) Kaže da ga je kneginja Julija, koja je stigla u Peštu, zamolila da dođe k njoj i da je
molila da Karađorđević, ako je to moguće, bude osuđen. I ja sam izneo sve razloge koji
osuđujuću presudu čine veoma potrebnom, i napomenuo da su, izgleda, sudije potplaćene,
a Horvat usled svog položaja ne može vršiti dovoljnu presiju. Obećao je da će pozvati k
sebi Strokaija i s njim konferisati o stanju stvari i o modalitetima kojima bi se moglo
obezbediti donošenje osuđujuće presude.
d) Na osnovu mojih razgovora vođenih s Joaninijem pitam ga šta bi rekao na to
kada bi mu italijanska vlada uputila poverljivo pitanje o stvarima na Istoku i o istočnoj
politici. Na ovo ne odgovara određeno i kaže samo toliko da ne bi mogao dati ništa
pismeno.
e) Kazuje da je prema Culaufovom obaveštenju vrlo verovatno proterivanje kneza
Karla. Bajst je povodom toga hteo da napiše notu, u kojoj bi izjavio da će u slučaju da
Rusija prodre u Vlašku Austrija učiniti to isto. Andraši se ovome usprotivio, smatrajući da
je neumesno govoriti o proterivanju kneza Karla kada to još nije svršena činjenica, kao ni
o prodoru Rusije pošto ni to nije baš sigurno, ali pošto Bajst na svaki način hoće da nešto
piše, to mu je preporučio da se pozove na Pariski ugovor od 1856, po kome se nijedna sila
ne sme jednostrano umešati u stvari Turske, a mi smatramo da se od toga treba uzdržati
 301

utoliko više što nameravamo da poštujemo pravo Vlaške na samoopredeljenje. Nota će,
dakle, u ovom smislu biti sastavljena. – Rat sa Rusijom i Andraši smatra neizbežnim, i to
u kratkom vremenskom roku.
f) Pominje da nacrt jurisdikcije već treba da je u Beogradu i upozorava da nastojim
da ga srpska vlada što pre prihvati.
g) Na kraju ga molim da mi, ako se može, da novčanu pomoć od strane mađarske
vlade, jer moram da vrlo mnogo dodajem uz svoju platu. To sada ne može učiniti, ali će
preko delegacija kako moju, tako i Culaufovu platu podići na 14.000 forinti, a ako
nemačka delegacija to ne bi htela, onda će to izglasati Mađarski parlament kao dodatak.
h) Želeo sam da govorim s njim i o železnici, ali o njoj on ne zna ništa.
i) U pogledu bosanskog pitanja takođe sam primetio da zapravo nema čvrsto,
odlučno gledište, voleo bi da se stvar odugovlači.
I tako sam završio razgovor s Andrašijem, kao obično bez rezultata. Dao je svoju
saglasnost samo na tačku b), ali sam uveren da se u tom pogledu neće ništa dogoditi. Pošto
sada više nema izgleda ni na kakvu drugu aktivnost, ostajem u Beogradu, s tim da ovaj
položaj napustim odmah čim se ukaže drugi teren, pošto tamo i onako više ne mogu da
delujem kako bih voleo i kako to smatram za najkorisnije.

10. maj
Idem u kupovinu i činim posete.

11. maj
Polazim sa mamom i Melisom brodom za Beograd.

12. maj
Ujutro stižemo u Beograd. U podne odlazim Joaninijevima, gde se, kako vidim, Keri
Rumbold baš nije ohladila prema meni za vreme mog odsustva. – Teodorović, pored
ostalih sitnica, javlja: a) da kneginja Julija na osnovu svedočanstva dobijenog od
mitropolita hoće da pokuša da kod kasacije u Bukureštu obori presudu.
b) Izvesni Bron, Hiršov agent, bio je u Carigradu i tamo je pred njim srpski agent
izjavio da će Hirš sigurno dobiti srpsku železnicu ako izdejstvuje solunsku prugu, ako se
podvrgne srpskoj jurisdikciji i ako ne bude skuplji od ostalih kompetenata. Bron je odmah
i otputovao da o ovome izvesti Hirša.
c) Nacrt ugovora koji se odnosi na stvar jurisdikcije već je ovde.

13. maj
Budući da Boldižara Horvata nisam mogao naći prilikom svog boravka u Pešti to mu
sada pišem i molim ga da nastoji da Karađorđević bude osuđen. – Odlazim Milivoju:
a) Predajem mu nacrt konvencije o jurisdikciji, koji prima s velikom radošću.
 302

Staviće svoje primedbe na njega.

b) Govorimo o bosanskom pitanju. Podstičem ga da se pripreme i da nastoje da rade
protiv hrvatske agitacije. Kaže da će učiniti sve što je moguće. Nada se da su Montenegra
pridobili, jer su potplatili sve glavare koji su bili sa njim i tako ih odvojili od njega te ga
time privoleli na popuštanje. Oni znaju da se Montenegro stalno pokoravao ruskim
naređenjima, znaju i sumu koju je dobio od Rusije. On (Blaznavac) i u Srbiji nastoji na
tome da ruski uticaj potpuno uništi.
c) U odnosu na Karađorđevića saopštavam mu da će se sada sam Andraši
interesovati za ovu stvar.
d) U odnosu na Miletića saopštavam mu Andrašijevu poruku da ćemo u slučaju ako
bude uvredljivo pisao protiv srpske vlade na njen zahtev odmah pokrenuti protiv njega
proces, što ćemo inače učiniti i s naše strane. Milivoj se i ovom prilikom kao i obično
energično izjašnjava protiv Miletića.
e) Kaže da bi kneginja Julija želela da se nagodi i da bi se za 10.000 # godišnje
rente i ako dobije Ivanku odrekla svog zahteva. Milivoj se primio uloge posrednika i pisao
Nikoliću, koji će stići u ponedeljak ili u utorak, moli i mene da preporučim poravnanje.
Odlazim Ristiću i saopštavam i njemu da je nacrt jurisdikcije stigao i da ću ga danas
i službeno predati. S Joaninijevima se vozikamo kolima po Topčideru.

14. maj
Po podne kolima s Joaninijevima i Melisom u Topčider, večera kod Joaninijevih, a
noću se Vatson, Kampo i ja šetamo pešice po Topčideru. Moj flert sa Keri poprima sve
ozbiljniji vid. – Dr Rozen dolazi kod mene i javlja:
a) Dosko se nada da nameravani grčko-srpski ugovor ostvari prilikom predviđenog
putovanja grčkog kralja. U tom slučaju namesnici bi dobili i orden.
b) Iz Blaznavčevog razgovora razabrao je tako nešto kao da je sa Crnom Gorom
sklopljen ugovor o zajedničkoj odbrani i napadu.
c) Blaznavac je izjavio da izgleda da je u pogledu železnice javno mnenje za to da se
ona izda u zakup od deonice do deonice.
d) Dosadašnji se urednik Jedinstva otpušta i umesto njega dolazi Vukašin Petrović.
Ban i Rozen biće glavni saradnici. – Treba da pomenem da sam u vezi s tačkom a) od 12.
o.m. odmah pisao Nikoliću i baronu Vodianeru.

15. maj
Predajem Milošu Popoviću subvenciju od 250 forinti za Vidovdan.
Odlazim Engelhartu i saopštavam mu: a) Da sam nacrt konvencije o jurisdikciji
predao vladi i, ako želi, pročitaću mu sam nacrt. b) Dalje, da sam govorio s Andrašijem o
budućem podređivanju Konzulata u Bosni pod beogradski Konzulat i da se on sa ovom
idejom slaže pa ću u tom smislu pripremiti za Andrašija memorandum, i pošto znam da bi
 303

i on (Engelhart) želeo ostvarenje ove ideje, molim ga da mi saopšti argumente koji bi celu
stvar prikazali neophodnom. Obećava da će o tome razmisliti, samo me moli da prethodno
nigde ne pominjem njegovo ime. – Provodim nekoliko časova kod Joaninijevih i čim
nađemo slobodan trenutak Keri i ja nastavljamo da se udvaramo jedno drugome.

16. maj
Dolazi k meni Orešković, koga sam juče tražio ali ga nisam našao. U razgovoru s
njim nastojao sam da Andrašijev odrečan odgovor, doduše, ne izmenim ali da ga barem
prikažem u blažoj formi. Rekao sam mu da će podržati železnički konzorcijum, da će
provizorijum ustanovljen u Rijeci biti održan, da se nije protivio Rauhovom uklanjanju
samo što to ne smatra pogodnim, utoliko manje što nema nikog ko bi mogao biti
postavljen na njegovo mesto, jedino u pogledu Štrosmajera ne veruje da bi se s njim
moglo nagoditi i zato i neće biti naimenovan za zagrebačkog nadbiskupa. Orešković
priznaje da se kod Hrvata može naći premalo patriotizma i da je najveći deo njih iz
materijalnih interesa spreman na sve; iz njegovog govora proizlazi da su pregovarali ne
samo s bečkom vojnom reakcijom nego i s Rusijom, ali su na oba mesta došli do zaključka
da hoće da ih iskoriste samo kao sredstvo i zato smatraju pomirenje s Mađarskom
životnim pitanjem. Kaže da će razmisliti o svemu tome i da će možda otići u Granicu da
prouči raspoloženje, rezultat bi bio mnogo sigurniji kada bi Štrosmajer bio naimenovan za
nadbiskupa, ovako će stvar teže ići. Inače, ako pošalju takvog nadbiskupa koji nije
omiljen, u stanju su da ga, u nuždi, uklone čak i putem ubistva. Sa svoje strane kažem mu
da samo pokuša agitaciju na osnovama koje je dao Andraši i naročito, ako se može, da
nastoji izmiriti Narodnu stranku sa Rauhom.
Kod mene ručaju Joaninijevi i Kampovi. Posle ručka idemo na Savu, čekamo brzu
lađu „Orijent“ pa s njom u Zemun i otuda noću čamcem natrag. Keri je dobila pismo od
muža da će sledeće nedelje doći u Beograd i odvesti je sa sobom, zbog toga se veoma
ražalostila, pošto joj se ne ide odavde.

17. maj
Ceo dan provodimo u Košutnjaku s Joaninijevima. Keri i ja smo nestali u drveću i
dugo razgovarali, izjavivši uzajamno jedno drugome ljubav. Uveče odlazim k njima i kada
smo ostali sami Keri me je prva poljubila.

18. maj
Dr Rozen javlja:
a) Vlada je zadovoljna s nacrtom jurisdikcije, najviše bi stvaralo teškoće samo
izdavanje vojnih begunaca, ali možda bi i ovo prihvatili ako bi bilo sadržano u kartelu.
Imaju još i neke manje značajne primedbe.
b) Longvort u svojim izveštajima preporučuje svojoj vladi da se uprava nad
 304

hrišćanima u Bosni preda srpskoj vladi i Milivoj se nada da će Eliot u tom pogledu
preduzeti korake u Carigradu.
Dolazi mi Fedor Nikolić, provešće ovde nekoliko dana, najviše zbog svoje parnice.
Preporučujem mu poravnanje, ali on to ne prihvata.

19. maj
Posetio sam Nikolića. Govorio je s njim i Blaznavac o poravnanju, međutim, on nije
hteo da pristane. – Jonesko mi predstavlja svog novog sekretara Kontamcena.

20. maj
Posećuje me virtouz na čelu Kletcer. Voleo bi da ovde daje koncerte. Ne ulivam mu
mnogo nade, ali ga upućujem na neke koji bi mu mogli pomoći. – Dr Rozen je bio kod
Teodorovića i javio:
a) Da je u bečkom listu Prese objavljen demanti jedne vesti iz Bosne, prema kojoj
srpska vlada pregovara s Portom radi dobijanja Bosne. Ristić je verovao da ovaj demanti
potiče od nas, ali se posle toga uverio da ne potiče, pa je naložio Rozenu da napiše
telegram u smislu da u Beogradu ovu vest niti potvrđuju niti povlače.
b) Raspitivao se da li bi u Mađarskoj bilo dobro primljeno kada bi se u Vidovdanu
pojavio članak u smislu da se naši Srbi okane Miletića, izaberu sebi novog vođu i približe
Mađarima, u kom bi slučaju mogli računati na podršku beogradske vlade. Teodorović mu
na to nije odgovorio. – Kod Joaninijevih je bio kostimirani bal, na koji sam otišao s
Melisom.

21. maj
Keri Rumbold mi je saopštila da će uskoro doći ovamo njen muž u pratnji jednog
engleskog pukovnika i molila me da ostanem ovde, pošto će on provesti u Beogradu samo
nekoliko dana i nju će po svoj prilici ostaviti ovde još neko vreme.

22. maj
Dolazi k meni Engelhart, upoznajem ga sa nacrtom ugovora o jurisdikciji. – Popodne
s Joaninijevima idemo u Topčider i veče provodim kod njih.

23. maj
Bio sam u poseti kod Janijevih.

24. maj
S mamom, Melisom i sa još njih ručao sam kod Engelhartovih. Posle toga sam s
Melisom otišao kod Joaninijevih, gde je Keltcer svirao na čelu.
 305

25. maj
Keltcerovi su ručali kod mene. Posle su došli Joaninijevi i Milovukovi i svirali.

26. maj
Ujutro smo ispratili do broda Šiškinove, koji putuju u Vizlau. Zatim smo s
Joaninijevima otišli u Pančevo, odakle smo se vratili tek pred veče. Na brodu sam skoro
celo vreme razgovarao s Keri. Izgleda da moram da se odreknem svake namere zavođenja
i da nastavim stvar platonski, pošto Keri ovaj odnos shvata vrlo ozbiljno, ali i vrlo
kreposno. Uveče je Kletcer imao koncert u pozorištu. – Dobio sam ponovo pismo od Mari
Rabatinski, u kome mi javlja da je sklopila u Beču ugovor na dve godine. Iz tona njenog
pisma vidim da se već jako pokajala što je raskinula sa mnom i da bi želela da ponovno
otpočne.

27. maj
Bio sam kod Longvorta i dugo razgovarao s njim o bosanskom pitanju, želeći da
saznam da li je pisao svojoj vladi u smislu u kome mi je Rozen to javio. Učinilo mi se da
iz njegovog govora razabirem da želi buduću upravu Srbije nad hrišćanima u Bosni, ali da
se od svoje vlade u tom pogledu ničemu ne nada. – Veče provodimo kod Joaninijevih, gde
Kletcer svira na čelu.

28. maj
Srećem Brajterku, jednu od svojih najboljih sentandrejskih korteša, koja je došla
ovamo da poseti rodbinu. Govori da još uvek pominju moje ime u srezu. – Uveče sam bio
s Vatsonom kod Joaninijevih. U toku večeri Keri se onesvestila. Pokušao sam da je
odvedem u sobu, ali kako to nisam mogao uneo je Vatson. Međutim, uskoro je došla k
sebi.

29. maj
Dolazi k meni dr Rozen. Pošto je sada on glavni saradnik Jedinstva pita me šta
želim, da li da se Jedinstvo i Vidovdan ukinu i umesto njih osnuje jedan nov list, ili da
ostanu oba. Predlažem ovo poslednje, jer to više može koristiti našim interesima. –
Posećujem Brajterku, zatim se s Joaninijevima vozimo kolima u Topčider i kasnije tamo
ručamo.

30. maj
Kletcer daje svoj drugi koncert u pozorištu. Sutra stiže Rumbold, što prilično
neprijatno na mene deluje. Joanini me poziva sutra na ručak.

31. maj
 306

Engelhart mi saopštava da je govorio s Ristićem o pitanju jurisdikcije, kartel neće

nikako da prihvate. On (Engelhart) je zatim izneo takve razloge za prihvatanje na koje
Ristić nije baš mogao da odgovori, ali zato će po svoj prilici ostati pri svom gledištu. –
Odlazimo uveče s Melisom kod Joaninijevih i tamo se upoznajemo s Rumboldom i s
pukovnikom Blejnom (Blane) koji je s njim došao. Na večeri su bili i Milovukovi, zatim je
došao Kletcer i do ponoći su svirali. Svi smo bili u pomalo deprimiranom raspoloženju.
Uprkos njegovoj eleganciji i poznavanju sveta nisam našao da je tako briljantan čovek
kakvim su ga proglašavali.

1. jun
Posećujem Križa u Zemunu, zatim vraćam posetu Rumboltu i Blejnu, koji su već
juče bili kod mene, a onda s Melisom i Kampom na konjima u Topčider.

2. jun
Danas je proslavljena godišnjica predaje gradskih utvrđenja. U tvrđavi je, u prisustvu
kneza bila takođe revija trupa. Otišao sam tamo kao gledalac. Bili su tamo Joanini,
Rumbold a i Blejn. Blaznavac se pred njima izjašnjava veoma miroljubivo. – Uveče su
Rumboldovi, Blejn, Joanini i Vatson večerali kod mene. Posle večere mogao sam da
porazgovaram nekoliko minuta s Keri. Da mi pokaže koliko me voli rekla je da su
namesnici predali Joaniniju nacrt jurisdikcije koji sam im ja saopštio i on ga je u kopiji
poslao svojoj vladi. Dalje, da je njen muž pomenuo da je čitao kod Čateka (Chatek) u
Petrogradu jedan moj veoma dobro napisan izveštaj.

3. jun
Danas smo ručali kod Longvortovih. Tamo je bila i Keri. Naravno, jedva smo mogli
progovoriti više od nekoliko reči u prisustvu njenog muža, koji ostaje ovde još 3–4 dana.

4. jun
Danas je trebalo da idem na jahanje s pukovnikom Blejnom, ali pošto se nisam
dobro osećao, to je otpalo.

5. jun
Pošto sam dobio nekakvu bolest poput dizenterije ostao sam u krevetu.
Posetio me Rumbold i oprostio se od mene, zahvalivši mi na ljubaznosti prema
njemu i njegovoj ženi. Ostajem još uvek u krevetu.

6. – 10. jun
Proveo sam još nekoliko dana u krevetu zatim sam, osetivši se bolje, ustao, ali
budući da sam bio još veoma slab nisam mogao da izađem. Pošto sam napustio postelju
 307

Joaninijevi su me svaki dan posećivali.

11. jun
Bio je kod mene Orešković ali ga zbog bolesti nisam mogao primiti; zamolio sam ga
da dođe prekosutra.

12. jun
Već izlazim, pa sam posetio Joaninijeve i ostale kolege.

13. jun
Dolazi mi Orešković. Kaže da je obišao Granicu i jedan deo Hrvatske, veruje da će
se moći nešto učiniti, samo bi trebalo da Andraši obeća da će sprovesti da ban bude
odgovoran hrvatskom Saboru, trebalo bi, dalje, znati da li je Andraši u stanju da ukloni iz
Granice jednog pukovnika koji služi vojnoj reakciji, a da se u Granicu prokrijumčare neka
lica koja sada nemaju tamo dozvolu boravka a potrebni su Oreškoviću. Ako Andraši ovo
učini, on će (Orešković) otpočeti s agitacijom i nada se da će uspeti da sastavi deputacije
iz opozicionih elemenata, koje će zamoliti Andrašija da se Granica razvojači na osnovu
sadašnje unije. Želeli bi još izmenu sadašnjih finansijskih odredaba, ali to nije glavno
pitanje. Možda će mu biti potreban i novac. U odnosu na Štrosmajera izjavljuje da im
zbog njega nije mnogo žao, ta nisu njega tražili, a mire se i s provizorijumom u Rijeci.
Obećao sam Oreškoviću da ću, čim mi bude bolje, otići u Budim i sve ovo saopštiti
Andrašiju.

14. jun
Prešao sam u Zemun lekaru Taleru i pitao ga mogu li učiniti jedan mali izlet, što mi
je dozvolio.

15. jun
Odlučili smo da odemo s Joaninijevima na nekoliko dana u Novi Sad.

16. jun
Joaninijevi, Vatson, Melisa i ja polazimo ujutro brodom za Novi Sad. Na brodu se
srećem s Belom Kormošem, koji takođe tamo putuje. U podne stižemo. Razgovaram u
svratištu s Kormošem i Đulom Majerfijem, obojica zbog miletićevskih agitacija prikazuju
situaciju u tamnim bojama. Upozoravaju me na neke osobe, kao na Uroša Nedića iz Užica
i Mitu Maksimovića iz Smedereva, koji su prešli ovamo s više njih i konferisali s
Miletićevima, ali o čemu, to nisu znali da kažu. Od njih sam doznao da u Vinkovcima ima
neki general Simić, sigurno je to onaj čije bi uklanjanje želeo Orešković. Mnogo su me
molili da odem Andrašiju i da ga nagovorim da preduzme mere u ovim krajevima, jer će
 308

inače biti zlo. Veruju da bi sada bio najpogodniji trenutak, jer se mađarska vlada usled
nekih vesti koje je dobila iz Beča malo uplašila. – Popodne s Joaninijevima idemo u
Petrovaradin i posećujem generala Vatsona, ali nalazimo samo ženske članove njegove
porodice.

17. jun
Ujutro smo se odvezli kolima u Kamenicu, u Karačonjijev park, odakle smo se
vratili po podne. Govorio sam još sa starim Majerfijem, koji nudi svoje usluge.

18. jun
Ujutro polazimo iz Novog Sada i u podne stižemo u Beograd. Na brodu sam stalno
razgovarao s Keri, pokazivala se vrlo zaljubljenom i vrlo nesrećnom što će pre ili posle
morati da me ostavi. Po podne sam otišao Joaninijevima i u celoj kući zatekao veliku
žalost. Rumbold je telegrafisao svojoj ženi da 3. jula bude u Krakovu, odakle će je on
dopratiti u Petrograd. Keri je bila očajna i neprekidno je plakala. Najzad su smislili da
Keri telegrafiše mužu da bi htela da ostane dve nedelje duže. Joaninijeva žena je, pak,
pisala ocu u Ameriku da telegrafski pozove Rumbolda neka ostavi ženu još neko vreme u
Beogradu, pošto joj petrogradska klima škodi. – Keri je u drugom stanju i kako mi je na
putu rekla već je u šestom mesecu.

19. jun
Došao je k meni Đula Majerfi iz Novog Sada. Glavni je cilj njegovog dolaska, kako
vidim, da zadobije moju podršku, jer bi voleo da ga mađarska vlada zaposli u Vlaškoj.
Odseo je u „Srpskom kralju“, poznaje njegovog vlasnika, koga je lane Milivoj poslao u
Kikindu da ubije Miletića. Njemu je, pak, sada rekao samo toliko da bi želeo da s njim
govori. Sutra će me obavestiti o čemu su govorili. Inače, insinuiraće mu da svoj
prošlogodišnji plan sada sprovede u Karlovcima. Kupio sam u Pešti čamac u zajednici sa
Šiškinom, Engelhartom i Vatsonom, i on je danas stigao, uveče smo ga i isprobali i izvezli
se s Joaninijevima.

20. jun
Dolazi dr Rozen i javlja da su juče u bašti „Sloga“ mnogi večerali i da je više njih
među viđenim građanima veoma oštro istupilo protiv Ristića, jer kao da je na strani
Omladine. Kasnije su neki klicali Miletiću „Živeo!“, usled čega je došlo do tučnjave, u
kojoj su miletićevci dobili batine. Od mene će otići Blaznavcu da mu referiše. – Odlazim
Blaznavcu. On mi sam priča o jučerašnjem slučaju. Vlajković je prvi nazdravio, a
zdravicu je nastavio neki advokat Dobrojević, koga su naročito istukli. Žali što je došlo do
fizičkog razračunavanja, ali ne mari, barem je javno mnenje došlo do izražaja.
Upozoravam ga na opasnost koja može nastati po Srbiju od miletićevskih agitacija i kako
 309

bi bilo dobro stati im na put. Tako primera radi pominjem da se u Srbiji sada pojavljuju
Kujundžićevi članci u veoma revolucionarnom duhu, koji neće koristiti vladi. 238 Tvrdi da
već znaju za njih i u izvesnom pogledu on i ne mari za to, neka još bolje upoznaju
Omladinu. Inače tvrdi da je raspoloženje u unutrašnjosti dobro, samo u Beogradu i u
ponekom gradu ima nekoliko luđaka i hulja. Zna i to da ovi snuju zaveru naročito i protiv
njegovog života, ali on će se čuvati. Uopšte sam primetio da Blaznavac strahuje, samo što
to neće da baš preda mnom pokaže.
Pitao me da li Stratimirović može da pokrene parnicu zbog članka koji je povodom
dvoboja Miletić objavio protiv njega, odgovorio sam mu da može i on će možda i pisati o
tome Stratimiroviću. – Saopštio mi je da prema jednom obaveštenju miletićevci sada hoće
da kuju lažan novac, koji bi u Bosni kod naroda zamenili za dobre pare, da bi zatim njime
mogli nastaviti svoju agitaciju. Na to sam primetio da su i mene upozorili na ovu stvar već
pre izvesnog vremena, a naročito na neku osobu po imenu Kovarac[?] koji je profesor u
Valjevu. Ovo je sebi pribeležio. – Dolazi kod mene Majerfi i javlja da je govorio s
Mirkovićem, koji se sa najvećom spremnošću ponudio na bilo šta protiv Miletića i dao reč
da ako može dobiti potreban novac Miletić za 5 nedelja neće postojati, pošto on ima 3
sigurna čoveka koji ga mogu smaknuti. Potrebno mu je 300 #, 50 # danas, 50 # naredne
subote i 200 # posle izvršenog dela. Majerfi mu je obećao da će ovo dobiti, predstavljajući
mu stvar kao da on sam to čini iz rodoljublja, a posle toga neće ništa da zna o celoj stvari,
kao što o ovoj stvari niko drugi i ne zna. Po podne će se izvesti kolima u Topčider. 50 #
sam mu odmah predao. – Rekao je još da ima ovde jedan pekar imenom Gruber, koji bi mi
mogao dobro koristiti, preko njega bih mogao pridobiti sina umrlog lekara Kibe, koji bi
mogao da me obaveštava o raspoloženju Omladine. Rekao sam mu da dovede sutra kod
mene ovog pekara. – Pred veče je Majerfi ponovo došao, bio je s Mirkovićem u
Košutnjaku, išli su na knežev grob, gde ih je već čekao neki visoki čovek rđavog izgleda.
Majerfi je odmah krenuo natrag i ostavio ih same. U povratku Mirković je rekao da je to
njegov glavni čovek, kome je već i predao 50 # Pisao je i dvojici svojih ljudi iz Srema,
koji će dobiti unapred po 25 #. Bio je danas kod Blaznavca, kaže da mu nije pomenuo ovu
stvar ali mu je izgledalo da je Blaznavac veoma pogođen jučerašnjim događajem, izjavio
je da sada treba dvostruko da pazi. – Dalje je rekao da ima u Pešti nekog poznanika koji ga
je bio unapred upozorio na ubistvo kneza Mihaila, pa mu je i sada pisao da će kroz 3
meseca mnogo krvi poteći Srbijom. Inače on (Mirković) hoće da proda sve što ima i da se
preseli kod nas. Za slučaj da plan s Miletićem uspe molio je samo da njegov sin, koji sada
uči u Petrogradu, bude naimenovan za oficira u domobranstvu, što mu je Majerfi (na moj
podsticaj) i obećao. – Uveče su mi došle kolege na mali soare. Za Keri mi se učinilo da
malo koketira s Vatsonom i to me je više diralo nego što bih poverovao, usled čega smo se
rastali pomalo hladno.

21. jun
 310

Dolazi Majerfi s pekarom Gruberom, koji obećava da će mi referisati o raspoloženju

onih krugova u kojima se kreće. Saopštavam Majerfiju da sutra idem u Peštu, pošto sam
dobio obaveštenje da me Andraši može primiti u četvrtak, u tom slučaju Majerfi će doći
ovamo u subotu i preduzeti od mene 50 # jer ja u petak već nameravam da budem kod
kuće.
Odlazim Ristiću. Razgovaramo o nacrtu jurisdikcije, ali ne suštinski nego samo o
načinu na koji bi bilo najpogodnije početi pregovore. Preporučujem mu da me kratko
obaveste pismenim putem, a zatim ćemo usmeno konferisati. Ovo i on smatra ispravnim i
tako ćemo i postupiti. Pominje da je Šiškin došao i da je veoma utučen jer nije
naimenovan za poslanika u Atini. – Uveče odlazim s Melisom kod Joaninijevih. Keri je
opet bila veoma mila prema meni i ponašala se jako zaljubljeno. – Po povratku kući
zatekao sam telegram od Andrašija, u kome me moli da ne dođem gore pre 25. Tako ću,
dakle, kasnije otići. Mama i Melisa, pak, prekosutra.

22. jun
Dolazi k meni dr Rozen. Javlja da je govorio s Blaznavcem. Ovlastio ga je da pred
građanima izjavi da će Kujundžić u datoj prilici biti kažnjen zbog svojih članaka u Srbiji.
Beogradski bi građani hteli da u Novom Sadu osnuju jedan list protiv Miletića, ali ne
nalaze pogodnog čoveka za urednika. – Idem kod Oreškovića, saopštavam mu da tek
iduće nedelje mogu otići gore Andrašiju. Ponovo govorim o njegovim planovima. Kaže da
bi na svaki način želeo da počne agitaciju u korist unije u Granici, ako ga mađarska vlada
potpomogne, stvar bi, međutim, išla lakše ako bi Andraši učinio željene ustupke, među
kojima je najvažnije uklanjanje Rauha ili barem da se proklamuje odgovornost hrvatske
vlade. Opozicija bi još želela da u Delegaciju hrvatski poslanici budu birani ne u Pešti već
u Zagrebu. – Pominje da je Marović u Karlovcu onaj general do čijeg bi uklanjanja želeo
da dođe. Raspitivao se kod srpske vlade i izgleda mu da bi ovde povoljno primili
razvojačenje Granice, jer se zbog Bosne boje Hrvata. Tvrdi da se bosanski muslimani
odnose s većim simpatijama prema Mađarskoj nego prema Hrvatskoj. Idemo u Zemun s
Joaninijevima, Melisom i Vatsonom.

23. jun
Mama i Melisa su otputovale. – Telegrafišem Majerfiju da sam ostao ovde, dakle
može da dođe u subotu. – Posećuje me Kanic, koji je došao iz Vlaške. Govori uopšteno o
neodrživosti tamošnjih prilika. – Po podne se s Joaninijevima izvozim kolima.

24. jun
Dolazi k meni Vinter, predaje elaborat o koncesiji za železnicu, koji je sastavio po
nalogu srpske vlade. Kaže da Belimarković podržava Štrousberga i da se kako on, tako i
Ristić mogu potkupiti i da će se raspitati o iznosu i o načinu predaje. Veruje da kada bi se
 311

našlo Društvo koje bi prihvatilo izgradnju železnice bez garantije, a uz hipoteku (npr.
šume i rudnici), ono bi imalo najviše šanse. Saopštava mi još više sitnica, koje ću saopštiti
Nikoliću. Moli me da mu nađem službu u Mađarskoj.

25. jun
Dolazi dr Rozen i javlja da mu je Blaznavac poverio da privoli Piroćanca i Čumića
da prihvate političke položaje. On je to pokušao ali nije uspelo, jer oni neće da služe pod
Ristićem, koji je uopšte veoma omražen, isto kao i Novosađani. Vlada je stavila na znanje
članovima Omladine da se ne pokazuju mnogo u kafanama, jer se izlažu fizičkom napadu.
– Dolazi mi Majerfi. Predajem mu drugu ratu od 50
0# i još jedanput ga upozoravam da ne
govori nikome. – Teodoroviću je rekao dr Kon da se Majerfi na brodu hvalio da sam ga ja
izvukao. Šteta što to nisam ranije znao, na svaki bih ga način zbog toga prekoreo. – Keri je
dobila iz Petrograda telegram, prema kome su njen muž i Blejn nastradali na putu, njenom
mužu i kneginji Trubeckoj nije se ništa dogodilo, Blejn je neznatno povređen. Događaj se
odigrao na Krimu. U telegramu nije rečeno više i ime Trubeckoj je veoma dirnulo Keri, jer
se njen muž već udvarao jednoj kneginji s tim imenom. Kasnije je dobila telegram i od
muža iz Jalte, naravno, u njemu nije bilo pomena o kneginji. Odgovorila je telegrafski da
hoće da ostane još dve nedelje. Kasnije je došao i Vatson i veče smo tamo proveli. Dobio
sam od Andrašija telegram, da što pre dođem gore. Pošto Keri teško da će poći iduće
nedelje, otići ću u ponedeljak i ako se samo bude moglo, vratiću se u četvrtak.

26. jun
Kod Teodorovića je bio Bedovski i rekao da je u Beču posetio ženske članove
Vagnerove porodice i od njih čuo da se Vagner nada da će doći na Kunovo mesto i da i
sada putuje po Granici u civilnom odelu da bi na osnovu njenog raspoloženja saznao da li
vojna stranka može računati na nju. Rekao je i to da je izgleda i nadvojvoda Albreht
inkognito u Granici. – Bio je kod Potockog, koji je izjavio da su se njegova nastojanja
izjalovila i da će uskoro odstupiti, a posle toga će, verovatno, uslediti reakcija, centralizam
i apsolutizam.
Popodne provodim kod Joaninijevih. Zatim odlazim Longvortovima oko 7 sati na
večeru, odakle se posle devet ponovo vraćam Joaninijevima i ostajem tamo do ponoći.

27. jun
Polazim iz Beograda, u podne stižem u Bazjaš, odakle u 6.30 čas. polazim
železnicom za Peštu.

28. jun
Ujutro u sedam stižem u Peštu. Odmah sam potražio Fedora Nikolića u
„Časarfirdeu“.239 Predao sam mu spise dobijene od Vintera i saopštio ono što sam čuo.
 312

Odlazim Andrašiju:
Kazujem mu da se, po mojim obaveštenjima, novosadska agitacija vrši u ogromnim
razmerama i da se sad proširila već i na Srbiju, što vladu donekle uznemirava. Pričam mu,
dalje, ono što sam čuo o Vagneru i iznosim mišljenje da se iza svih tih agitacija krije
nadvojvoda Albreht. Andraši je uveren da se Albreht već potpuno izmirio sa sadašnjim
režimom i da se on ne meša u agitacije, a da njih vrši samo poneki general na svoju ruku.
Bojim se da će ove Andrašijeve lepe iluzije uskoro biti veoma neprijatno razbijene.
Saopštavam mu najnoviju Oreškovićevu ponudu. U vezi s tim primećuje da stvari u
Hrvatskoj i u Granici sada već bolje stoje. Bio je dole izvesni železnički preduzimač
Altman koji je istovremeno vršio i ispitivanja na političkom terenu. Iz njih proizlazi da se
raspoloženje Granice veoma promenilo u korist unije. Inače je kod njega (Andrašija) bio
urednik bečkog lista Cukunft, kome sada već daje subvenciju i koji će od sada mađarsku
vladu podržavati u bitnim pitanjima, iako će joj oponirati u sitnijim stvarima. Bio je kod
njega i Vončina, koji je obećao da će o pitanju hrvatske Granice sastaviti jedan
memorandum, a inače se nije baš izjasnio protiv unije. Veruje da vlada može biti potpuno
zadovoljna i s Mihalovićevim naimenovanjem za nadbiskupa. – A što se same
Oreškovićeve ponude tiče veruje da ne bi bilo teško udaljiti Maravića i prokrijumčariti
nekoliko osoba u Hrvatsku. On ne mari ako Orešković agituje u unionističkom duhu.
Videći da Andraši opet sve vidi u ružičastoj boji, ne forsiram ovu stvar pa ga, pod
izgovorom da je za agitaciju potreban i novac, a ja u tom pogledu ne bih hteo da se
mešam, molim samo za to da mi dozvoli da mu pošaljem Oreškovića. Tako ću se ja srećno
izvući iz ove rabote i neka zatim celu stvar udešava sam Andraši. – Pomenuo sam kartel u
nacrtu jurisdikcije i nastojao da pokažem da on za nas nije baš važan, ali je za Srbe
nemoguć. Molio sam ga da podrži moju molbu za izostavljanje kartela, ako je podnesem
Beču. To je obećao. – Za dr Rozena sam tražio 600 forinti, koje sam odmah i dobio. –
Govori o železničkom pitanju, kako kaže sada se već jasno vidi da su Bajst i Gramon
potkupljeni od strane Hirša. Pominjem da sam sve to znao već pre godinu dana. Sada mi
poverava da sugerišem srpskoj vladi da pozove našu vladu 1) da izdejstvuje železničku
vezu s Turskom, 2) da sa svoje strane da vezu kod Beograda.
Još sam poduže govorio s Andrašijem i o srpskim stvarima uopšte. Otišao sam s
ubeđenjem da se u našem načinu shvatanja u jednostavnom prosuđivanju ovih stvari toliko
razlikujemo jedan od drugoga, naročito što se tiče odnosa Mađarska – Južni Sloveni, da je
šteta da na to utrošim ijednu reč. To je, dakle, bio moj poslednji pokušaj i, barem što se
ove stvari tiče u odnosu na Andrašija zauvek ću zanemeti i u svojim izveštajima ograničiti
se isključivo na stvari kneževine. – Dok sam čekao Andrašija pročitao sam jedno Orcijevo
pismo koje je ležalo na njegovom stolu, u kome izveštava Andrašija da će Prokeš biti
penzionisan i Bajst na njegovo mesto hoće da naimenuje Victmuta [?], što Orci izričito
smatra da ne bi bilo dobro.
Ponovo sam potražio Nikolića i saopštio mu ono što sam čuo od Andrašija u pogledu
 313

železnice. – Odlazim Strokaiju. Stvar Karađorđevića neće još skoro biti rešavana, on se
nada da će ga osuditi, vlada se veoma interesuje u tom pogledu. Predaje mi za Lazarevića
svoju optužnicu. Veče provodim u kasini s poznanicima.

29. jun
Ujutro polazim brodom. Zajedno sa mnom putuje i Hadija, koji će provesti nekoliko
nedelja u Beogradu. Poveravam mu da radi protiv mogućeg dolaska kneževe majke, a
zatim i protiv kneginje Julije.

30. jun
Ujutro stižem u Beograd. Dolazi mi dr Rozen i javlja da je najzad uspeo da one
ličnosti o kojima je poslednji put govorio, pridobije za Blaznavčevu politiku. Blaznavac
je, pak, obećao da će raditi na tome da Skupština izglasa nepoverenje sadašnjoj vladi, pa
će je onda otpustiti i postaviti za ministre one koji su sada obećali da će ga pomagati.
Ristić bi ostao namesnik, ali će se pobrinuti kako ne bi mogao da radi protiv nas.
Videćemo hoće li Blaznavac imati za ovo dovoljne energije.
Dalje mi je pročitao jedan članak protiv Štrosmajera, koji će sutra biti objavljen u
Vidovdanu.240
Na kraju mi saopštava da će otputovati na nekoliko nedelja, kasnije će ići u Vlašku,
da otud podnese izveštaj Blaznavcu.
Odlazim ujutro kod Joaninijevih, zatim posle tamo ručam, a kasnije idemo da se
vozimo čamcem.

1. jul
Odlazim Blaznavcu:
a) Predajem mu spise koje sam dobio od Strokaija i uveravam ga da se naša vlada
jako interesuje za suđenje Karađorđeviću i može se nadati da će biti osuđen. Ovo prima s
velikim zadovoljstvom i tvrdi da kada bi se to dogodilo članovi bi Omladine već jače
osetili mamuze.
b) Govoreći o Miletiću daje savet da mađarska vlada poveri nekome, na pr.
Stratimiroviću da najmi pijanice i da ih uvek poji i hrani na mestima gde se miletićevci
skupljaju i tako izazove tuče i time ubije ugled stranke. Samo da ova lica budu Srbi. –
Verujem da se Milivoj nada da će prilikom tuča jednom već ubiti Miletića.
c) Saopštavam mu zatim Andrašijevu poruku u stvari železnice. Ovo prima sa
zahvalnošću, posavetovaće se o tome s Ristićem. Saopštava mi da je ovde Zografa,
sekretar grčkog poslanstva u Beču – kao poverenik Bank de Devi u pitanju železnice, i
pokazuje jednu predstavku od Hirša, u kojoj se ovaj obavezuje da će on sa svoje strane,
ako pomenuto Društvo dobije srpsku železnicu, izgraditi prugu Aleksinac–Solun. Odlazim
Oreškoviću i kažem mu samo to da je Andraši voljan da s njim razgovara i da sam ja
 314

preporučio da on lično s njim govori, stoga bi bilo dobro kada bi otišao gore. On se odmah
i odlučio da kroz nekoliko dana ode u Peštu. – Ručam kod Joaninijevih i kod njih
provodim veče.

2. jul
Ivanovićka je pričala da je bio kod nje Šiškin i između ostalog rekao da je izgleda
mladi Petar Karađorđević bio u Zemunu i u Beogradu. Mislim da to nije istina i da je to
samo ruska intriga da bi vladu plašili i podstakli protiv nas, ali ću to već doznati. – Ručam
kod Joaninijevih. Bio je tamo i Zografa, koji izgleda nije jako zadovoljan sa Srbima. Posle
ručka smo se izvezli u Zemun. – Pišem Andrašiju saopštavajući mu da će Orešković doći
kod njega i moleći ga da prihvati njegovu ponudu. Pišem starijem Majerfiju da pošalje
svog sina kod mene. Pošto, naime, vidim da u Budimu opet sve vide ružičasto verujem da
Miletićevo uništenje ne bi donelo očekivan rezultat, pa želim da prestanem s ovim
stvarima.

3. jul
Dolazi k meni Orešković i kaže da će prekosutra otići u Budim Andrašiju. Kaže da
se uverio da srpska vlada želi razvojačenje Granice pa tako i neće protiv toga intrigirati.
Zato je i rekao namesniku da će on sada otputovati i da će verovatno govoriti i s
Andrašijem.
Odlazim Ristiću i saopštavam i njemu, kao i Blaznavcu, Andrašijeve ponude u
pogledu železnice. I njemu to izgleda dobro, međutim, izgleda da iza ovoga sluti neku
skrivenu nameru i donekle se boji da nam se obrati. Naročito ističe da bi oni mogli da
grade železnicu samo u slučaju da Turci otpočnu izgradnju solunske pruge, jer Srbija
inače nije u stanju da plati garantiju. Inače, još će razmisliti o ovoj stvari. – Dobijam
pismo od Bele Orcija u vezi sa železnicom, saopštava da turska vlada energično pristupa
građenju železnice u Bosni i zato moli da saznam od srpske vlade šta namerava da učini. –
Ručam sa Zografom kod Joaninijevih.

4. jul
Pišem Vodianeru i Nikoliću o Zografovom boravku ovde i o cilju njegove misije. –
Ručam sa Zografom kod Joaninijevih i provodim tamo veče.

5. jul
Pre podne veslam s Vatsonom u Pančevo; sa sobom vodimo i Joaninijeve. Tamo
doručkujemo i po podne se vraćamo parobrodom kući. Veče provodim kod Joaninijevih.

6. jul
Pišem dugačak izveštaj Bajstu o delovanju Omladine i o reakciji koja je usled toga
 315

nastala u Srbiji.241 – Ručam kod Joaninijevih.

7. jul
Posećujem Longvorta. Kod njega nalazim Holmsa, engleskog konzula u Sarajevu,
koji je ovde na proputovanju. Mnogo govori o Bosni, ali ne kaže ništa naročito. – Zamolio
sam Ivanovićku da se raspita o Stevču Radoniću, ađutantu crnogorskog kneza, koji, prema
primljenom obaveštenju, treba da dođe ovamo. – Ručam kod Joaninijevih i posle kolima
idem s njima u Topčider.

8. jul
Idem u Zemun kod doktora Talera zbog svoje hronične bolesti želuca. Kasnije, po
povratku, ručam kod Joaninijevih i provodim kod njih veče.

9. jul
Dolazi Vinter i saopštava mi ideju da bi se za garantiju pored šuma mogao tražiti i
prihod od carine. Obavešten je da je Ristić nepotkupljiv, međutim Marković jeste i to vrlo
lako.
Keri je dobila telegram od muža, po kome želi da se sretne s njom verovatno 17. u
Krakovu, i tako će možda za nekoliko dana već i krenuti.

10. jul
Dolazi k meni Orešković. Dugo je razgovarao s Andrašijem, sporazumeli su se.
Andraši doduše, nije pristao na ustupke koje bi trebalo učiniti Hrvatskoj, ali hoće da dâ
neke povlastice Granici, što se Oreškoviću još više sviđa. Andraši je hteo da mu stavi na
raspoloženje 10.000 forinti, međutim, njemu sada novac nije potreban. Pre svega, hteo bi
da vrati natrag izvesnog prebeglog graničara Kovačevića (koji je ovde oficir), za njega ću,
opet, ja pokušati da izdejstvujem amnestiju.
Andraši se vrlo povoljno izjasnio o bosanskom pitanju i rekao da će u tom pogledu
preduzeti diplomatske korake. Što se tiče pitanja Karađorđevića, možda će, da bi umirio
srpsku vladu, uputiti meni pismo. – Dolazi mi Karolj Majerfi mlađi. Kažem mu da
smatram uputnijim da napustimo naš plan u pogledu Miletića. On će u tom smislu
obavestiti Mirkovića.

11. jul
Dolazi mi Kovačević i predaje molbu za amnestiju. Sutra ću je preko Bajsta dostaviti
Ministarstvu rata. Teodorović dobija iz Pančeva telegram da je njegova žena, koja je juče
tamo otišla, rodila danas po podne sina. Veče provodim kod Joaninijevih.

12. jul
 316

Odlazim Blaznavcu:
a) Saopštavam mu pismo Bele Orcija, jako preporučujem da u tom smislu učine
nešto pre nego što bi turska vlada zatražila od njih vezu za bosansku prugu. Obećava da će
što skorije odlučiti u ovoj stvari s Ristićem.
b) Žalim se da je srpsko Ministarstvo inostranih dela veoma nemarno i da na moje
note nekada mesecima ne odgovara, pominjem i neke slučajeve. Obećava da će ispitati
stvar i moli me da govorim o ovome posebno s Ristićem, koji se tim stvarima podrobno
bavi.
Odlazim Ristiću:
a) Saopštavam i njemu stvar sa železnicom. Tvrdi da oni žele da grade železnicu i
kaže da je već odlučeno da zamole našu vladu za intervenciju, samo to ne mogu učiniti
tako da od nas traže da odbijemo saglasnost za tursku železničku vezu u slučaju da turska
vlada odbije da da vezu srpskoj železnici, jer bi to bila kvazi optužba protiv turske vlade, a
oni to žele da izbegnu. Predlažem im da to učine u blažoj formi, samo neka s time požure.
b) Iznosim i njemu svoju žalbu i on takođe obećava da će ispitati stvar.
c) U pogledu stvari jurisdikcije primećuje da će imati mnoge primedbe i stoga će
ipak izraditi pismeni protivpredlog na nacrt ali će i sa mnom živom rečju o tome
raspravljati. – Idem s Joaninijevima u nemačku arenu.

13. jul
Šaljem Andrašiju kopiju izveštaja Bajstu. – Pišem Orciju i saopštavam mu šta sam
govorio s namesnicima u stvari železnice. – Piše mi Fedor Nikolić i moli da se raspitam o
srpskim šumama i rudnicima. – Veče provodim kod Joaninijevih, ali pošto se Keri držala
veoma hladno, uskoro se vraćam kući.

14. jul
Predajem Milošu Popoviću mesečnu subvenciju od 250 forinti za Vidovdan.
Obećava da će svaki dan slati telegrame koje dobija od bečkog Presbiroa o sukobu koji je
izbio između Pruske i Francuske. – Ručam kod Joaninijevih s Lebretonovima.

15. jul
Uveče prevozimo Joaninijeve čamcem u Zemun i natrag.

16. jul
Danas je došla vest da je Francuska objavila rat Pruskoj. Ova vest je izazvala kod
mene veliko uzbuđenje. Šta će iz ovoga proizići po nas, a naročito po mene. Ovde je u
Beogradu mnoštvo na strani Pruske. S namesnicima ću govoriti kasnije, kada već budu
porazmislili o mogućim posledicama rata.
Odlazim Oreškoviću. Svoj nameravani put odložio je za nekoliko dana zbog rata.
 317

Kaže da su namesnici pomalo neprijatno iznenađeni. 242 Veruje da se ovde baš ništa neće
dogoditi, ali ako bi možda došlo do približavanja Rusiji on će me o tome odmah
obavestiti. Napominje i daje savet da pazimo na Crnu Goru, jer je knez Nikola u stanju da
provali u Dalmaciju i da tamo načini veliko zlo ako mu Rusija za to plati i to mu bude
savetovala. – Namesnici još uvek sumnjaju da Mađarska nije iskrena što se tiče bosanskog
pitanja i izgleda da ni njemu (Oreškoviću) ne veruju u tom pogledu, jer je Hrvat, nego
nameravaju da pošalju Andrašiju jedno poverljivo lice s Oreškovićevom pismenom
preporukom. Naravno, Orešković će me o tome na vreme izvestiti. – Veče provodim kod
Joaninijevih.

17. jul
Ujutro odlazim s Teodorovićem u Pančevo, gde sam krsni kum njegovom sinu, koji
je na krštenju dobio ime Šandor. Govoreći s njegovim tastom Pejčićem, uverio sam se da
je jedan od najopasnijih agitatora u Granici. Toliko je zagrižen da nije bio u stanju ni
najmanje da prikrije svoj gnev i mržnju protiv Mađara. – Po povratku nalazim na brodu
Karolja Majerfija starijeg, koji mi predaje dva izveštaja u vezi sa Granicom.

18. jul
Keri će, prema, telegramu koji je došao od njenog muža, otputovati sledeće nedelje.
I ja treba da putujem gore zbog Reka i tako ćemo zajedno ići brodom. Ona je to već ranije
želela, ali ja nisam hteo jer verujem da hoće samo da je ja pratim. Uostalom, svejedno, bar
će biti zabavno putovanje.

19. jul
Kod Joaninijevih ručam i provodim veče.

20. jul
Jutros smo s Joaninijevima i Vatsonom otišli u Pančevo i po povratku uveče posetili
nemačku arenu.

21. jul
Pišem Fedoru Nikoliću i saopštavammu neke pojedinosti u odnosu na srpske
rudnike.

22. jul
Odlazim kod Blaznavca i govorim s njim o ratu. Oni će, kako je rekao, ostati mirni i
neće popustiti ruskim agitacijama. Rusija u Srbiji nema nikakvog uticaja, a srpska vlada
nastoji da ga i drugde izgubi, naročito u Crnoj Gori, gde je najjači, naročito na kneževu
ličnost, ali srpska vlada ima uticaja na narod. Ako bi, međutim, Rusija prodrla u Vlašku,
 318

onda bi Srbi ušli u Bosnu da je okupiraju za tursku vladu (naravno uz uslov da im se

prepusti uprava), koja bi tada mogla da svoje trupe upotrebi na drugim punktovima.
Kažem mu da ću kroz nekoliko dana ići u Peštu zbog suđenja Karađorđeviću, koje će,
kako vidim iz listova, uskoro biti nastavljeno. Milivoj kaže da ako uspemo da osudimo
Karađorđevića tada Mađarska može bezuslovno računati na Srbiju i možemo zajedno
ratovati čak i protiv Rusije. – Uveče kod Joaninijevih. Kada sam ostao sam sa Keri bila je
veoma nežna i, ono što još nije uradila, poljubila me.

23. jul
Obavljam nekoliko poseta, ne govoreći nikome o putovanju. Veče provodim kod
Joaninijevih. Juče sam telegrafisao u Beč tražeći 8 dana odsustva, ali odgovor još uvek
nije stigao.

24. jul
Jutros polazim s Keri brodom. Naravno, ceo dan provodimo zajedno i govorimo o
našoj ljubavi. Bila je mnogo nežnija nego do sada i u više me mahova poljubila. Ne
jednom je i plakala što me uskoro mora ostaviti.

25. jul
Po podne stižemo u Peštu, ispraćam Keri na bečki brod i čekam dok nije krenuo,
obećavajući da ću sutra doći u Beč, gde možemo još jedan dan provesti zajedno. A ja
ostajem u Pešti.

26. jul
Kod Reka prolongiram menicu na 3.500 forinti do 26. januara 1871, isplativši
kamate 510 forinti à 12%. Potražio sam Strokaija, kaže da je sada vođenje predmeta
Karađorđevića povereno vrhovnom sudiji Bogišiću, koji veoma energično vodi stvar.
Ministar je govorio s njim i od tada su izgleda, i sudije za osuđujuću presudu. Barem se
Strokai nada da će biti osuđen. – Posećujem Boldižara Horvata i govorim i s njim o stvari
Karađorđevića. Kaže da je govorio sa sudijom Bogišićem i nada se da će uslediti
osuđujuća presuda. – Uveče idem u Beč.

27. jul
Ujutro stižem u Beč. Uskoro sam dobio pisamce od Keri, koja je takođe odsela kod
„Erchercog Lorl“-a, da je već spremna i da me čeka. Naravno, požurio sam k njoj.
Zajedno smo doručkovali, zatim smo izašli u kupovinu. Kupio sam joj jedan medaljon, u
kome hoće da drži moju sliku. Ali pošto je želela jedan sasvim jednostavan kupio sam joj
još jedan zgodan prsten, moleći je da ga primi i da ga nosi za uspomenu. Po podne smo se
izvezli u Prater i proveli tamo nekoliko sati. Zatim sam je uveče u 8 sati ispratio do voza i
 319

ona je krenula za Petrograd. – Pošto smo u toku dana više puta ostali sami imao sam,
naravno, ne jedanput priliku da je poljubim, ali nisam se ni trudio da dospem dalje od
toga. I tako se završila ova veoma prijatna istorijica, koja je trajala nekoliko meseci. Ako i
nisam zaljubljen u Keri, bez sumnje mi se toliko sviđala kao već odavno nijedna žena.
Obećala je da će pisati, a da bih i ja mogao sigurno da odgovaram slaće svoja pisma preko
sestre, kojoj sve može da kaže i koja, nada se, neće odreći svoje posredovanje.

28. jul
Srećem se s Joneskom, koji još uvek boravi u Beču. Neće više doći kao agent u
Beograd. Izgleda da je stvarno poludeo. – Odlazim Beli Orciju, ali pošto je naišlo više
njih, saopštava mi ukratko samo to da Andraši ima neki plan s Turskom. – Budući da je
Andraši u Pešti polazim brzim vozom i uveče stižem u Peštu.

29. jul
Idem Andrašiju. Saopštava mi da on ne želi rat, ali će se isti s Rusijom teško moći
izbeći i zato je potrebno da se Austrija spremi za svaku eventualnost. U tom pogledu
njegov je plan da se s Turskom sklopi saveznički ugovor o odbrani i napadu i da se kao
nagrada za našu odbranu zahteva od Porte da ustupi Srbiji Bosnu, pošto se i mi i Porta
samo tako možemo obezbediti s te strane i samo u tom slučaju možemo upotrebiti sve
svoje snage protiv Rusije. U tom pogledu učinio je već i izvesne korake i putem Hajdar-
efendije pisao u Istanbul da Porta pošalje jednog poverenika s kim se može pregovarati.
Poverava, dakle, meni da u tom pogledu ispitam gledište i nameru srpske vlade. Njegovo
uputstvo je, međutim, tako neodređeno da zaista jedva znam kako da tome pristupim. –
Andraši je rekao još i to da ako se konstelacije pokažu povoljnima tada ćemo dotle dražiti
Rusiju dok nas ona ne napadne. – Iz ovog sam razgovora razabrao da bi Andraši doduše
želeo rat, ali da nema dovoljno odlučnosti da ga energično započne.

30. jul
Boldižar Horvat me je preko svog sekretara pozvao da od srpske vlade dobavim u
originalu pismo Pavla Radovanovića, koje je pisao iz zatvora, i pisma nađena kod
Vilotijevića, jer branioci poriču verodostojnost kopija. – Ne smatram da bi to bilo
ispravno, jer bi se time stvar samo odugovlačila i zato odlazim Strokaiju, koji je sličnog
mišljenja. Potražio sam, dakle, Horvata i izneo mu svoja strahovanja, on ih, izgleda,
uvažava i kaže da će pustiti da ova stvar padne. Govorim zatim i s vrhovnim sudijom 243
Bogišićem o ovoj stvari, pošto je baš on tražio da se dobave ovi spisi. I on uviđa da su
moja strahovanja opravdana i obećava da će, ako je ikako moguće, odustati od ovog
zahteva. Kaže da će presuda biti izrečena krajem avgusta ili najkasnije početkom
septembra.
Na galeriji Parlamenta upoznajem se s Bureom (Bourré), bivšim francuskim
 320

ambasadorom, koji dolazeći iz Istanbula putuje preko Pešte.

31. jul
Uveče idem u Beč.

1. avgust
Ujutro stižem u Beč. Posećujem Kanica i Ulmana. Odlazim advokatu Majeru, koji
vodi Ivanovićkinu parnicu. Kaže da se presuda ne može očekivati pre iduće godine. –
Isplaćujem kod Kredit Anštalta polugodišnju kamatu i otplatu za svoje dugovanje
belgijskoj banci 209 napoleona = 1246 frti 75 kr. – Odlazim Orciju:
a) Kaže da je on u vezi sa Andrašijevim planom govorio s Blumfildom
(Bloomfield) i nastojao da ga privoli da se i Engleska priključi nama i da zajednički
nastojimo da pridobijemo Portu za plan o Bosni.
b) Pominje da je fabrikant oružja kod koga je srpska vlada naručila zatvarače za
svoje puške ostraguše, pošto zbog zabrane izvoza oružja nije mogao da izvrši svoju
obavezu, molio Ministarstvo da kod srpske vlade izdejstvuje produženje roka. O ovome ću
dobiti uputstva.
c) Pominje da Barb hoće da premesti Angera na drugo mesto. Molim Orcija da ga
još ostave u Beogradu.
d) Pitam da li bi bilo moguće da me naimenuje za legacionsrata, 244 što smatram
potrebnim zbog svog kasnijeg napredovanja. Kaže da to ne smatra celishodnim, jer bih
time postao najmlađi legacionsrat i morao sačekati dok na mene ne dođe red. Smatra da bi
bilo celishodnije kada bih dobio titulu ministera rezidenta, jer bih u tom slučaju pretekao
savetnike. O tome će govoriti s Bajstom. – Polazim brzim vozom i uveče stižem u Peštu.

2. avgust
Činim nekoliko poseta, između ostalih i Mari Semere. – Dobijam pismo od Keri iz
Varšave.

3. avgust
Polazim brodom za Beograd.

4. avgust
Ujutro stižem u Beograd. Teodorović ne javlja ništa. Po podne posećujem
Joaninijeve.

5. avgust
Idem Blaznavcu.
a) Saopštavam mu da će Karađorđevića verovatno osuditi i da će presuda biti
 321

izrečena krajem avgusta ili početkom septembra.

b) Izjašnjava se u vrlo antiruskom duhu, pominje da je poznati agitator Uzelac
došao ovamo iz Odese poslat od Luke Vukalovića, koji je ponudio svoje usluge Srbiji, s
time da će ako one ne budu prihvaćene, otići u Crnu Goru. Blaznavac je poručio
Vukaloviću da mu nije potreban, dakle neka ne dolazi, a uostalom neka radi šta hoće.
Uzelca neprekidno prati policija.
c) Govorim o bosanskom pitanju:. Ako bi usled nastupanja izvesnih okolnosti mi
njima pomogli da dođu u posed Bosne, da li su oni u stanju da održe red i mir. Blaznavac
tvrdi da su oni svakog trenutka u stanju da prodru s 30.000 ljudi, to bi, kako je već više
puta rekao, učinili uvek samo uz obećanje da će održati suverenitet Porte i plaćati danak,
tražeći samo administrativnu upravu u tim pokrajinama. Ako ih mi u tom pogledu
pomognemo, držaće i Crnu Goru u zaptu. Kažem da ću mu, verovatno, uskoro dati
opširnija obaveštenja o ovoj stvari.
d) Blaznavac se zabrinuto raspituje da li će biti zabranjen izvoz zatvarača za oružje
koje su poručili u Beču, što bi izazvalo veoma loš utisak u Srbiji, a zatim bi bili prinuđeni
da postave u Srbiji potrebne mašine i da ovde proizvode oružje. Moli me da pišem u tom
pogledu i da saznam kako stoji stvar. – Čuo sam da su 3 srpska oficira poslata u pruski
logor radi izučavanja, među njima i Kalinić, Oreškovićev šurak. Odlazim ovome i pitam
ga da li je to istina. Odgovara da nije i da su dotični poslati u unutrašnjost. Zatim pita šta
da uradi, da li da čeka sa svojom akcijom. Predlažem mu da počne s njom, pošto to nikako
ne može da škodi, čak ni u ratnom vremenu. Ručam kod Joaninijevih s grofom Goria,
atašeom italijanskog Konzulata u Bukureštu. Pišem Andrašiju, moleći ga da dozvoli izvoz
zatvarača za puške u Srbiju.244a

6. avgust
Pišem i Beli Orciju u vezi sa zatvaračima za oružje.
Dobijam pismo od Bele Orcija, poziva me da pribavim 5 formulara za srpske pasoše
ili gotove srpske pasoše, koji su potrebni za austrijske emisare koji treba da putuju u
Rusiju. Telegram o velikoj pobedi Prusa.

7. avgust
Odlazim Ristiću s kojim se dogovaram o svim onim stvarima o kojima sam se
dogovarao i s Blaznavcem. Pokazuje veliku blagonaklonost i izjavljuje da ćemo steći
večne simpatije ako im pomognemo da dođu u posed Bosne. Pominje da je u stvari
železnice već gotov jedan akt koji će uputiti našoj vladi, ali sada ne smatraju pogodnim da
ga pošalju. – Priznaje rivalstvo između Hrvata i Srba i izgleda da se boji toga. I on
zabrinuto pominje stvar sa zatvaračima za oružje. – Ručam kod Engelhartovih s
Joneskom, koji je potpuno lud, zatim kasnije idem kod Joaninijevih.
 322

8. avgust
Pozivam Miloša Popovića i dajem mu nalog da nastoji nabaviti tražene pasoše. –
Dolazi mi Orešković i kaže da će kroz nekoliko dana otputovati u Hrvatsku da počne
svoju agitaciju. Kaže da mu je pisao Tir i pozvao ga, ali da sada neće ići. Dalje, da su
namesnici veoma ogorčeni zbog nekih članaka upućenih protiv njih koji su objavljeni u
Zatočniku i hoće da na njih poluslužbeno odgovore, pa su pozvali njega da napiše te
odgovore.245 Dolaze vesti o porazu Francuza, koje su, priznajem, delovale na mene vrlo
oneraspoložavajuće. – Od Keri sam dobio jedno dugačko pismo iz Petrograda, poslala ga
je Joaninijeva žena i ona mi ga je predala, rekavši da će poslati moj odgovor.

9. avgust
Novi poraz Francuza. Zajedno tugujemo s Joaninijem i Engelhartom. – Pišem Keri, i
pošto sam iz njenih pisama razumeo da se boji da se čak i preko sestre dopisuje sa mnom
pozivam je da ne piše meni nego, retko, Melisi i u tim pismima da javlja o sebi.

10. avgust
Joanini govori da je Kampo imao juče dugačak razgovor s Markovićem, koji se
veoma neprijateljski izrazio protiv Austrije i između ostalog veoma osiono rekao da ako
Austrija nešto snuje protiv Srbije, onda će Srbija pribaviti Porti Srem i Bačku. – Ristić je
došao Joaniniju i rekao da je Safet-paša preko Longvorta pozvao Blaznavca da se sastanu.
Joanini zapaža da namesnici nisu prema Austriji tako blagonakloni kao što su bili. Kažem
da je to samo trenutno, ako je uopšte tako, i potiče samo iz bojazni zbog oružja.

11. avgust
Ristić dolazi k meni i moli me da telegrafišem u Beč, uz molbu da se telegrafski
odgovori da li će dozvoliti izvoz zatvarača za oružje ili ne. I on se boji rđavog utiska koji
bi zabrana izazvala i uopšte je zabrinut zbog zatvarača. – Obećavam da ću ponovo
preduzeti korake u ovoj stvari. – Posle njegovog odlaska odlučujem da ne telegrafišem
neko da pišem i ponovo pišem Andrašiju i Orciju.245a – Posećuje me Kantakuzen, novi
vlaški agent, koji je naimenovan na mesto poludelog Joneska. Izgleda da je mnogo veštiji i
obrazovaniji od svog prethodnika.

12. avgust
Najveći deo dana proveo sam kod kuće i tek po podne sam otišao Joaninijevima na
ručak.

13. avgust
Posećujem Kantakuzena. Izjavljuje da se prilikom ovog rata veliki deo raznih
stranaka u Vlaškoj sporazumeo i da će vlada biti u stanju da održi red i mir.
 323

14. avgust
Veče provodim kod Engelhartovih.

15. avgust
Pošto je Napoleonov dan i ja sam prisustvovao Te deumu održanom u našoj kapeli, a
kasnije sam otišao Engelhartu.

16. avgust
Dolazi k meni dr Rozen, koji je prekjuče stigao iz Veslaua. Govorio je sa
Blaznavcem i Ristićem i primetio na njima veliku promenu. Naročito je Blaznavac izjavio
da ne veruje Mađarima i može biti da će se oni sada okrenuti prema Pruskoj i Rusiji.
Naročito je pomenuo slučaj Karađorđevića i oružje. U sličnom smislu je govorio i Ristić.
– Šiškin je već dva dana kod kuće, možda je on izazvao ovaj preokret izvesnim
obećanjima. – Poveravam Rozenu da se raspita za razlog ove promene. – Još je javio da su
odavde poslali više osoba našim Srbima da agituju, verovatno u tom duhu da ih srpska
vlada neće zanemariti i da će ih odbraniti od mađarske hegemonije. Dr Rozen je putovao
sa Šiškinom, koji je takođe izjavio da Rusija ne želi ni stope zemlje od poseda Južnih
Slovena, ali neće dozvoliti da ih Mađari potiskuju.246a – Dajem dr Rozenu 20 #. Posećujem
Šiškina, koji je juče bio kod mene. Govorimo i o politici. Kaže da je sada Rusija saglasna
s Engleskom u pogledu Belgije i može biti da će još i u odnosu na istočno pitanje doći do
saglasnosti između ove dve sile.

17. avgust
Dolazi mi Orešković. Kaže da je spremio odgovor na članak u Zatočniku. Ristić je
rekao da je odgovor sasvim na mestu, ali da bi bilo dobro kada bi ga Orešković objavio
pod svojim imenom. Na taj način hoće svakako samo to da se Orešković kompromituje i
zato će on, iako će članak objaviti, isti ublažiti tako da se Narodna stranka ne naljuti
mnogo na njega. – Pominjem Oreškoviću da je od Šiškinovog povratka, kako mi izgleda,
ruski uticaj u porastu i molim ga da na ovo obrati pažnju, što on i obećava i kaže da
ukoliko je to tačno onda će odmah otputovati u Hrvatsku da radi protiv onih huškanja koja
će, možda, tamo uslediti od strane Srbije. To će učiniti iako je sada od srpske vlade dobio
posao koji ne može odbiti, naime da izradi ratni plan protiv Bosne; no on veruje da su mu
ovaj posao poverili samo zato da bi sprečili njegov odlazak.

18. avgust
Telegrafišem Beli Orciju, molim ga za odgovor u stvari zatvarača. – Po podne s
Joaninijem i Vatsonom idem čamcem u Zemun i natrag.
 324

19. avgust
Pišem Beli Orciju i molim ga da mi odgovore, bez obzira na to što su odlučili u
pogledu zatvarača i da me ne ostave u nezgodnom položaju, pošto me sa svih strana samo
o tome interpeliraju. – Ova me stvar zaista vanredno uznemirava. – Po podne idemo s
Engelhartovima i Joaninijevima na Topčidersko ostrvo na pecanje, ali nas kiša uskoro tera
kući.

20. avgust
Dolazi dr Rozen i javlja da se raspitao u pogledu ruskog uticaja i da nalazi da su
glavni razlozi hlađenja prema nama: zatvarači za oružje, stvar s Karđorđevićem i
Šiškinova saopštenja. Zabrana izvoza zatvarača je već sama po sebi rodila zlu krv, Šiškin
je, međutim, po svom povratku navodno podneo i pismene dokaze da je turska vlada u
Beču poručila 100 mitraljeza i da je njihov izvoz odobren. U pogledu Karađorđevića
Grujić je pisao namesnicima da je čuo od vrhovnog sudije da on po mađarskim zakonima
ne može biti osuđen. Inače je Šiškin i u tom pogledu nastojao da dokaže da ukoliko i bude
osuđen to se ne može smatrati nekim ustupkom, jer Karađorđević je i onako u Srbiji
moralno upropašćen. Blaznavca su, izgleda, nahuškali protiv nas,247 govori da više ne
veruje Mađarima, jer smo ga dve godine samo obmanjivali lepim rečima ali zapravo
nismo ništa učinili, i kaže da je Ristić bio u pravu što se uvek izjašnjavao u ovom smislu.
Rozen je pitao da li sada veruje Rusima, odgovorio je da ne veruje, ali ni Mađarima. Što
se tiče Šiškinovih saopštenja, Rozen je, delom od namesnika a delom od samog Šiškina
doznao sledeće: Šiškin je izjavio da Rusija nema velikog poverenja u Srbiju na osnovu
njenog do sada pokazanog držanja, međutim, ako se namesnici budu pametno držali
poverenje se može povratiti i u tom slučaju neće od strane Rusije izostati ni efektivna
pomoć, koja bi se sastojala od novca, oružja i oficira; pošto Rusija ne želi da ima
suverenska prava u ovim zemljama već samo želi da vodi ove narode na putu ka njihovom
oslobođenju, to bi im dala svu onu pomoć koju je davala za života kneza Mihaila. I inače,
Rusija samo želi da na Istoku Srbi igraju glavnu ulogu, onu ulogu koju hoće da igraju
Mađari čija se hegemonija ne može trpeti i koji imaju za cilj ugnjetavanje Orijenta. (Po
njemu Miletić sada organizuje čete, i to mađarskim novcem.) Stoga treba da prestane i ona
pasivnost u kojoj je čamila srpska vlada prema drugim srpskim i južnoslovenskim
plemenima. (Dučić je već i otišao u Crnu Goru, zatim su ovde bila dva mlada Hrvata koji
su se veoma žestoko izjasnili protiv nas.) Šiškin je tako pisao u Petrograd, u tom duhu da
se od strane srpske vlade pokazuju znaci približavanja i zato, ako ne i odmah, preporučuje
da se ruska vlada blagonaklonije ponaša. Ovo je izneo Rozenu, sigurno zato da bi ovaj
saopštio Blaznavcu. Dalje Šiškin želi da pre nego što bi se uspostavilo potpuno poverenje
namesnici činjenicama dokažu svoju iskrenost. Takva bi činjenica na primer bila ova: u
Srpskom narodu objavljen je članak u kome se tvrdi tako nešto kao da sam ja potajno
učestvovao u tome da Karađorđević ne bude osuđen. Ovaj su broj ovde zabranili. Šiškin
 325

sad zahteva da se rastura u narodu. – Pozivam Rozena da i dalje pažljivo prati razvoj
stvari. – Ponovo telegrafišem Orciju u stvari zatvarača i tražim telegrafski odgovor.
Orešković dolazi kod mene i kaže da Srbija nije primila njegov članak, a on hoće da ga
objavi samo u ovom ili u službenom listu, što, opet, neće namesnici i tako je cela stvar
zastala. – Govorimo dalje o zatvaračima i kako bi bilo dobro kada bi izvoz bio odobren.
On je mislio da bi možda bilo dobro kada bi srpska vlada poslala radi toga nekoga
Andrašiju, i to će i predložiti Blaznavcu, a ako oni to ne bi hteli tada će Orešković sam
poslati nekog svog dobrog poznanika. – Šaljem šifrovan telegram Bajstu, molim ga da
dozvoli izvor zatvarača, pošto je Šiškin za slučaj konačne zabrane obećao da iste nabavi iz
Rusije. – U podne je stigao Anger. – Miloš Popović javlja da nikako nije u stanju da
nabavi zatražene pasoše. Teodorović se zato obratio izvesnom Višnjiću, koji je obećao da
će sve učiniti da ih nabavi. – Odlazim Oreškoviću da doznam šta je uradio. Namesnici su
rekli da još treba čekati nekoliko dana pošto se nadaju da će možda izvoz biti dozvoljen.

21. avgust
Pišem Bajstu izveštaj na osnovu saopštenja dr Rozena i kao protivtežu ruskom
uticaju preporučujem stvar zatvarača za oružje. Na sličan način pišem i Andrašiju. 247a

22. avgust
Teodorović je jutros otputovao, pošto mu je otac na samrti. Odlučili smo da mu
javim telegrafski ukoliko do prekosutra ne dobijem odgovor glede zatvarača i on će otići u
Beč da govori s Orcijem. – Dolazi telegram od Orcija, nada se da će stvar sa zatvaračima,
uz izvesna ograničenja, povoljno rešiti. Teodorović je već bio otišao i tako mu ovo nisam
mogao saopštiti, ali je ipak bolje da ode u Beč da tamo govori protiv pomenutih
ograničenja. Budući da je knežev rođendan, otišli smo u paradnoj odeći u crkvu i u konak.
Tu sam namesnicima saopštio iz Orcijevog telegrama toliko da se nada da će stvar sa
zatvaračima moći uspešno rešiti, na čemu su se veoma zahvalili.

23. avgust
Posećuje me general Križ, koji se posle dva meseca odsutnosti najzad vratio u
Zemun. – Uveče sam na večeri kod Joaninijevih s Kantakuzenovima i Kampovima. Inače
treba da pomenem da svakog dana obedujem sam kod Joaninijevih.

24. avgust
Telegrafišem Teodoroviću neka samo ide u Beč. – Dolazi dr Rozen i javlja:
a) Izgleda da je Longvort u ime svoje vlade stavio predloge namesnicima u pogledu
bosanskog pitanja i sve ukazuje na to da je Engleska sada promenila svoju politiku u
pogledu hrišćana na Istoku, kao što to dokazuje Eliotovo nastojanje da dođe do sporazuma
između Grčke i Turske, te Longvortovi predlozi ovde.248 Šta bi mogli da sadrže ovi
 326

predlozi, to Rozen ne zna.

b) Šiškinu su možda takođe poznata ova nastojanja Engleske, jer je namesnike pre
nekoliko dana upozorio da ne prihvate jednostrano engleske predloge i posredovanje i da
se samo tako upuste u pregovore s Portom u pogledu Bosne, ako pored Engleske imaju i
garantiju Rusije. Inače, Rusija će u slučaju rata na Istoku obezbediti Srbiji posedovanje
Bosne i Hercegovine ako se u tom slučaju Srbija, za uzvrat, obaveže da stupi na teren
akcije onako kako to Rusija želi. Najpametnije bi bilo da se do nastupanja ove mogućnosti
ne upuštaju ni u kakve pregovore. Staru Srbiju Rusija ne može da obeća Srbiji, jer tamo
stanuje veoma mnogo Bugara. Dalje je Šiškin govorio o prilikama u Vlaškoj i tvrdio da je
proterivanje kneza Karla veoma verovatno, a u tom bi slučaju po svoj prilici došlo do
ruske intervencije. Rusija nema, doduše, vojsku na Prutu, ali između Voznesenska i
Kišinjeva stoji spremno 150.000 potpuno naoružanih ljudi.
Neobično je u Šiškinovom saopštenju to što je on već tri dana pre telegrama koji
javlja o revolucionarnom pokretu u Ploeštiju tvrdio da će u Vlaškoj verovatno doći do
revolucije. Blaznavca je događaj u Ploeštiju veoma neprijatno dirnuo. Šiškin je pomenuo
još i to da između Rusije i Austrije nema približavanja, najviše ako se te dve sile
sporazumeju u pitanju aneksije Alzasa.
c) Rozen je govorio i s Doskom, koji je rekao da je Rusija obećala Grčkoj sve ono
što je ova od Porte tražila, pod uslovom da se Grčka obaveže na akciju. Grčka, međutim,
ne može da ništa otpočne i stupila bi na teren akcije samo u slučaju kada bi Rusija nešto
otpočela. – Odlazim Longvortu i uspevam da doznam od njega da je njegova vlada voljna
da istupi kao posrednik u bosanskom pitanju. Izgleda, međutim, da bi Engleska želela da u
Bosni ostvari samo neku mešovitu tursko-srpsku upravu. U toku razgovora pominje da će
Filip Hristić uskoro otići u Carigrad da počne pregovore s Portom u ovoj stvari.

25. avgust
Odlazim Ivanovićki:
a) Kazuje da je od svog brata (koji je oficir) čula da će srpske trupe krenuti za
nekoliko dana, ali još ne znaju kuda. Oficirima je izdato naređenje za pripremno stanje, ali
pod uslovom najstrožijeg čuvanja tajne.
b) Zamolio sam Ivanovićku da se raspita da li će Hristić zaista otputovati u
Carigrad, i u kakvoj misiji. – Pišem izveštaj Bajstu i Andrašiju o engleskim i ruskim
nastojanjima, upozoravajući naročito Andrašija da bi tu trebalo nešto uraditi. 249 U isto
vreme pišem Orciju i pitam ga da li da ovaj izveštaj pošaljem Prokešu.

26. avgust
Od Teodorovića stiže telegram iz Beča, u kome javlja da sledi pismo od njega i od
Orcija i napominje da se uslov za dozvolu izvoza zatvarača može veoma lako prihvatiti. –
Dolazi šifrovan telegram od Bajsta po kome se izvoz zatvarača dozvoljava, pod uslovom
 327

da 4. tačka ugovora otpadne i da srpska vlada u smislu 6. tačke ovlasti fabrikanta na

isporuku. – Idem s Joaninijem u Zemun u posetu Križu. Po povratku tražim namesnike, ali
ih ne nalazim. – Vatson govori da se sada u gradu pokazuju simpatije prema Englezima i
mnogi izjavljuju da je Engleska sada najbolji prijatelj Srba. Kažem mu da je ovo ruska
intriga, jer bi Rusija želela da namami Englesku na zajedničku akciju u Istočnom pitanju.

27. avgust
Dolazi dr Rozen i javlja da je juče dugo razgovarao s Blaznavcem, koji se opet
pokazao mnogo prijateljskijim prema Mađarskoj i pomenuo samo to da bi želeo da s naše
strane vidi činjenice, kao što bi bile zatvarači za oružje i slučaj Karađorđevića, inače će i
protiv svoje volje biti prinuđen da paktira s Rusima. – Otišao sam Blaznavcu i saopštio mu
Bajstov telegram, čemu se on veoma obradovao. Molim ga da mi saopšti sadržinu 4. i 6.
tačke ugovora i, naročito, da ne govori o ovoj stvari mojim kolegama. Izjašnjava se veoma
prijateljski, pominjući da mu je ovo bilo veoma potrebno da bi mogao da istupi protiv
Šiškinovih intriga i proruske stranke, koja je već počela da diže glavu.

28. avgust
Dolazi mi Belimarković, zahvaljuje što sam izdejstvovao dozvolu za izdavanje
zatvarača i saopštava tačke 4. i 6. prema kojima zatvarači od fabrikanta (Zederl) neće biti
preuzeti u Beču nego u Beogradu. To srpska vlada rado prihvata i Marković će još danas
pisati Zederlu i ovlastiti ga u tom pogledu. – Telegrafišem Bajstu, saopštavam mu
zahvalnost srpske vlade i da ona prihvata postavljeni uslov. – Odlazim Oreškoviću i pitam
ga šta zna o mobilizaciji trupa. Po njegovom mišljenju biće održane samo pešačke vežbe i
za vreme zasedanja Skupštine sigurno će da koncentrišu nekoliko bataljona oko
Kragujevca. Saopštavam mu da je došlo odobrenje za zatvarače.

29. avgust
Pošto se posle mnogih kiša vreme prolepšalo izišao sam na jahanje s Kampom. Od
Ministarstva iz Beča došao je akt u stvari Zederl, s pitanjem da li srpska vlada prihvata
uslov.

30. avgust
Odgovaram na jučerašnji akt u smislu svog telegrama.

31. avgust
Dolazi dr Rozen i javlja:
a) U odnosu na engleske predloge doznao je da je lord Eliot predložio Porti da
Bosnu preda Srbima, navodno pod sledećim uslovima: 1) godišnji danak od 10 miliona
pijastra, 2) pomoćne trupe od 30.000 ljudi, 3) turska gradska posada u najmanje četiri
 328

utvrđena mesta, 4) preuzimanje od strane Srbije jednog dela turskih dugova. Nasuprot
tome Blaznavac navodno nudi da prihvati sledeće uslove: 1) 6 miliona pijastra danka, 2)
nikakva pomoćne trupe nego obaveza da odbrani granice pokrajine, 3) dugovi ne, ali da se
isplati jednom za uvek 5 miliona, kao vrednost mogućih a ovim putem izbegnutih ratnih
troškova. Longvort je navodno rekao Blaznavcu da budu mirni i da imaju poverenja u
Englesku pa će se uskoro moći uveriti o dobrim posledicama ovoga. Šiškin se, naprotiv,
trudi da dokaže da Engleska samo zavarava Srbe dok traje prusko-francuski rat, a zatim će
ih ostaviti na cedilu. Rusija ne nudi doduše ništa, ali je jedina u stanju da nešto učini.
b) Dosko je govorio da su Rusi veoma aktivni i u Grčkoj, ali da nemaju mnogo
izgleda na uspeh. Zna pouzdano da Rusija koncentriše velike snage u blizini Vlaške.
c) Na približavanju srpske vlade Rusiji radi Ignjatijev i zajedno s njim Ristić, koji je
nekog bivšeg požarevačkog kaznačeja po imenu Ilić poslao i u Novi Sad da se tamo
pogađa sa obe stranke.

1. septembar
Bela Orci telegrafiše da odmah pošaljem Prokešu svoj izveštaj od 25. avgusta, što
smesta i izvršavam.249a

2. septembar
Pozvao sam Miloša Popovića i pitao ga da li nešto zna o engleskim predlozima koji
se odnose na Bosnu. Kaže da imaju veliki publicitet u gradu, šta više govori se i to da iza
Engleske zapravo stoji Austrija, koja bi trebalo da kasnije dobije hrvatski deo Turske i na
to ovde ne gledaju loše. Uostalom, svakako treba da je nešto u stvari, jer je Blaznavac
njemu (Popoviću) naložio da u svom listu sada ne raspravlja o bosanskom pitanju, pošto
su u toku pregovori.
Pišem izveštaj Bajstu, potvrđujem vest o engleskim predlozima. 250 Šaljem ga
Andrašiju i pišem privatno Orciju. – Kod mene ručaju Joaninijevi i Kampovi. Joanini
pominje da je čuo od Ristića da je Filip Hristić naimenovan za kapućehaju u Carigradu.

3. septembar
Strokai mi šalje svoj odgovor koji je dao na optužnicu u stvari Karađorđevića,
predajem ga Lazareviću, koji je došao do mene. U isto vreme Strokai mi saopštava da će
presuda biti izrečena između 19. i 21.

4. septembar
Dolazi k meni dr Rozen i javlja:
a) Da je govorio s Blaznavcem, sad je ponovo bio neprijateljski raspoložen prema
nama, tvrdio je i to da odobrenje izvoza zatvarača ne smatra ustupkom. S nama i putem
nas neće ništa i radije će se nagoditi s Turcima. Hristić je naimenovan za kapućehaju, ali
 329

samo nominalno, zapravo mu je povereno samo rešavanje bosanskog pitanja i ako to uspe
odmah će se vratiti. Dr Rozen čuje da Marinovića nameravaju slati u Petrograd da privole
rusku vladu da izvrši povoljnu presiju u stvari Bosne.
b) Šiškin na svaki način nastoji da Namesništvo odvrati od toga da se upusti u
pregovore s Portom. Dosko je dobio uputstvo da deluje u sličnom smislu. – Teodorović se
vratio sa svog puta u Beč i Peštu. Kaže da je u Beču čuo od Vranicanija da ruska vlada
hoće da privoli Bajsta da učine predloge za mir na osnovu pripajanja Elzasa i Lotaringije.
Bajst je zaobilazno odgovorio. Uopšte, Rusi na svaki način nastoje da ugode Bajstu. –
Iznošenje bosanskog pitanja na tapet, engleska nastojanja u ovoj stvari i naša potpuna
neaktivnost i ćutanje bude u meni bojazan da propuštamo ovu priliku i da će plodove
toliko pretećeg bosanskog pitanja, pobrati ispred nas neko drugi. Ako bi to stvarno
usledilo, ja ću po svoj prilici napustiti Beograd, jer zaista nemam volje da služim politici
koja je tako neaktivna i ne shvata i nije u stanju da ostvari svoje sopstvene interese.

5. septembar
Idem Blaznavcu:
a) Govoreći o važnoj vesti jučerašnjeg dana (Napoleonovom zarobljavanju),
razgovor, veoma prirodno, skreće na one opasnosti koje nama, malim narodima, prete od
jedne isuviše ojačale Pruske, i na način na koji ove opasnosti možemo da otklonimo. Ovde
sam, verujem, potpuno neupadljivo pomenuo da sam ovih dana imao duži razgovor s
Longvortom i da sam s radošću utvrdio da su ne samo on lično nego i njegova vlada
mnogo povoljnije raspoloženi u odnosu na bosansko pitanje i da je, kako me je obavestio,
već preduzeo korake u Istanbulu. (Ovo je, naravno, samo delimično bila istina.) Pitao sam
Blaznavca ne bi li bilo umesno da i oni pošalju nekog u Carigrad. Na ovo primećuje da je
Hristić juče naimenovan i da će za nekoliko dana krenuti. Odgovara vrlo uzdržljivo, ali
kaže toliko da je i on primetio blagonaklonost Engleske, međutim, boji se da Porta neće
popustiti. On bi veoma želeo kada bi i Mađarska (ne Austrija, prema njoj nema poverenja)
istupila u ovoj stvari, kada bismo ovako bili udvoje s Engleskom mogli bismo proizvesti
veći utisak. Pominje da bih o tome mogao pisati Andrašiju. Iako nije rekao mnogo, doznao
sam ono što sam hteo, tj. da je od strane Engleske zaista nešto u toku. Dodao je, naravno,
da dok Prokeš ostaje u Istanbulu dotle nema nade da bismo mi mogli nešto učiniti, kako bi
sve ovo bilo drukčije da sam ja tamo!
b) Pominjem Strokaijevo pismo i molim ga da mi preko Lazarevića pošalje još neka
objašnjenja. Napominje da ako bi osuđujuća presuda bila stvarno izrečena 21, nekoliko
dana pre sastanka Skupštine (26-og), on bi to veoma dobro iskoristio i tada se ne bi bojao
za mađarsko-srpski savez, koji po njegovom gledištu treba da bude najtesniji.
c) Pitam ga da li Šiškinove intrige nisu proizvele dejstvo. Odgovara da je za trenutak
i sam počeo da brine, ali sada se uverio da ruski uticaj nije jači nego što je bio.
d) Iduće nedelje knez će zajedno sa vladom otputovati u Kragujevac na Skupštinu.
 330

e) U odnosu na zatvarače za oružje na pitanje mojih kolega odgovaraju zaobilazno.

Međutim, oficirima je on (Blaznavac) rekao toliko da je Andraši ipak uspeo da izdejstvuje
dozvolu.
Neću da ispitujem šta je od Blaznavčevih kazivanja istina a šta nije; postigao sam
svoj glavni cilj u vezi s delovanjem Engleza. Iskrenost njihovog prijateljstva prema nama
ionako zavisi samo od našeg energičnog istupanja u bosanskom pitanju, ako ono izostane
sve lepe reči i podsticaji su uzaludni i onda je i moja ovdašnja delatnost završena. – Pišem
izveštaj Bajstu, obaveštavam ga o Hristićevom naimenovanju. Ovo šaljem Andrašiju,
kome još opširnije pišem moleći ga da ne propusti povoljnu priliku koja nam se nudi
putem zauzimanja za bosansko pitanje.251

6. septembar
Joanini nastoji da od mene nešto dozna o engleskim predlozima, a ja od njega, ali to
ni jednom od nas ne uspeva. Govorio je o tome s Ristićem i rekao samo toliko da vlada,
izgleda, ne uzima ozbiljno Longvortove predloge.

7. septembar
Dr Rozen dolazi i javlja:
a) Kako čuje, Halil-bej, novonaimenovani turski poslanik u Beču zaustaviće se u
Beogradu na proputovanju, pošto ima instrukcije da ovde vodi pregovore sa srpskom
vladom. Zbog toga će i Hristić otputovati tek u sledeći utorak, jer prema vestima koje se
pronose Halil će doći danas ili sutra uveče. Poverio sam Rozenu da me o njegovom
dolasku odmah obavesti.
b) Šiškin je savetovao Blaznavcu da pre nego što bi se upustili u pregovore s
Portom prirede neku vojnu demonstraciju, čime bi izvršili presiju kako na Tursku tako i na
Austriju. Blaznavac to odbija, jer neće da odstupi od lojalne politike koju su dosad vodili.
Dalje je Šiškin preporučio i savetovao da bi trebalo da promene svoj stav i prema
prečanskim (mađarskim) Srbima i da pokažu simpatije prema Miletiću povodom njegove
osude. Prema Rozenovom obaveštenju Blaznavac je ljut zbog ovog saveta, budući da neće
da zna ništa o Miletiću.
c) Govori o izborima za Skupštinu. U Beogradu su održani u prošlu nedelju. Od
preko 2000 birača učestvovalo je jedva 260, a i oni su glasali na 40 strana umesto na dve.
Ravnodušnost je veoma velika, jer građani nisu zadovoljni s vladom. Izabrani su
Karabiberović i Lukić, ali kako je čuo oni neće da se prime da budu poslanici. –
Posećujem Doska i raspitujem se za engleske planove u odnosu na Grčku. Kaže da je lord
Eliot predložio da se Grčkoj pripoji Tesalija, Epir i jedan deo Makedonije, Krit i još
nekoliko ostrva, u naknadu za to Grčka bi stavila na raspolaganje Porti pomoćne trupe od
30.000 ljudi. Dosko, međutim, veruje da od sporazuma neće biti ništa, jer u Grčkoj ne
uviđaju potrebu za pomoćnim trupama, pošto ih protiv ostalih Grka ne daju, a protiv
 331

drugih sila će i onako Evropa pomagati Portu i tako joj nisu potrebne grčke pomoćne
trupe. Inače, ne smatra mogućim ustupanje ovih pokrajina ni od strane Porte.
Dolazi k meni Blaznavac, ali govori samo o nevažnim stvarima, i ja ne pominjem
ništa zanimljivije. To je nesumnjivo bila oproštajna poseta pre njihovog putovanja, samo
što to ne priznaju. Ševčik, činovnik zaposlen u policiji ponudio se da mi čini usluge.
Poverio sam mu da mi nabavi pasoše i danas mi je doneo jedan, verujem potpun, za šta
sam mu dao 10
0#.

8. septembar
Dolazi Filip Hristić da se oprosti od mene, pošto iduće nedelje putuje u Carigrad.
Moli me da mu dam pismenu preporuku za Prokeša, što i obećavam.

9. septembar
Pišem pismenu preporuku Prokešu za Hristića i predajem mu je. – Dolazi dr Rozen i
javlja:
a) Da Halil nije došao (o čemu sam, inače, obavešten) i da će njegov put sada i
otpasti pošto vlada kroz nekoliko dana ide u Kragujevac.
b) Ristić ga je uputio da piše članak u Vidovdan da srpskoj vladi nije u interesu
izmena ugovora od 1856, koji je Rusija u Istanbulu predložila, jer ne želi da dođe pod
jednostran uticaj Rusije.
c) Sturza, vlaški poslanik u Istanbulu predložio je za slučaj jedne povlastice Vlaškoj
30.000 ljudi i isto toliko je tražio od turske vlade, što je, naravno, u velikoj meri pobudilo
gnev Rusa.
d) Govorili smo o unutrašnjim stvarima i o mogućoj promeni ministara. I Šiškin želi
promenu ministara, samo što bi on želeo Marinovića za predsednika. Blaznavac obećava
da će po završenoj Skupštini energičnije istupiti. – Odlazim Šiškinu i razgovaramo o
dnevnim događajima. Između ostaloga on, smejući se, napominje da pošto su veliki
diplomati toliko puta promašili zašto ne bi pokušali mali da učine nešto pametno, tako, na
primer, zašto ne bismo nas dvojica mogli voditi razgovore, uveren je da se ono što Rusiju i
Austriju odvaja jednu od druge temelji samo na nesporazumu. Odgovorio sam mu da ću se
rado upustiti u takvu diskusiju. Dalje smo govorili o englesko-bosanskim planovima, o
kojima se veoma podrugljivo izjašnjava. Nadam se da Šiškin neće uspeti da me natocilja.
– Šiškinu je Ignjatijev telegrafisao da Halil namerava u Beograd.
Posećuje me Ristić i oprašta se od mene. Pominjem mu bosansko pitanje. Kaže da se
u toj stvari nije još ništa odlučno dogodilo. Kaže da Halil sad već neće doći jer vlada ne
može da sačeka njegov dolazak, i oni su telegrafski bili obavešteni o njegovom dolasku.

10. septembar
Odlazim Blaznavcu da se oprostim od njega. Ostajem samo kratko vreme. Veoma
 332

odlučno naglašava potrebu mađarsko-srpskog prijateljstva i izjašnjava se u protivruskom

duhu. Ističe da je narod svuda radosno primio ideju da se s Portom mirnim putem
sporazumeju, što se baš ne sviđa Rusima. Kažem mu da se Šiškin podrugljivo izjašnjava o
planu za Bosnu.
Odlazim Longvortu. Kaže da je od lorda Eliota bio dobio telegram, u kome ga je
ovaj obavestio o Halilovom planu da dođe u Beograd i o njegovoj nameri da ovde
konferiše s vladom. No sada već, naravno, neće doći. Pominje da se Gledston lično
založio za stvar Bosne i uputio lorda Eliota da u tom pogledu deluje.

11. septembar
Pišem izveštaj u Beč odnosno Halilovog dolaska ovamo.
Ševčik je ponovo ispunio jedan pasoš i dva žigom snabdevena formulara nabavljena
preko Višnjića. Opet dobija 10
0# .

12. septembar
Jutros su knez i namesnici otputovali u Kragujevac. – Pišem Beli Orciju i šaljem mu
4 pasoša, navodeći da staju po 20 # komad.

13. septembar
Dolazi k meni Orešković i kaže da će uskoro otputovati u Beč Andrašiju, s kim bi
želeo da razgovara o onome što treba da se uradi. – Veče provodim kod Milovuka, gde je
bio prisutan izvesni Ceh sa ženom, poslanik Groman sa ženom i njihovi rođaci, svi iz
Bačke. Bili su tamo i Joaninijevi, svirali smo do 11 časova.

14. septembar
Pišem Boldižaru Horvatu i Dežeu Silađiju, preporučujući ponovo obojici stvar
Karađorđevića. – Kako je juče Ševčik doneo i peti pasoš, šaljem i njega Beli Orciju.

15. septembar
Car. kr. Ministarstvo rata pozvalo me da nabavim i da im pošaljem svakovrsna
dokumenta i naredbe koji se odnose na srpsku vojsku. Za ovo sam zamolio Oreškovića,
koji je došao k meni i diktirao ustrojstvo. – Bela Orci telegrafiše da 5. pasoš nije potreban,
odgovaram mu da sam ga juče već poslao.

16. septembar
Provodim celo pre podne kod Oreškovića beležeći podatke o ustrojstvu vojske.
Uveče dolazi k meni Ševčik od koga sam želeo da štošta doznam, pošto je bio od strane
srpske vlade poslat u Novi Sad da uhodi Miletićevu stranku. Uverio sam se, međutim, da
je veliki magarac i da ne mogu da ga koristim.
 333

17. septembar
Odlazim Oreškoviću. Dovršava svoja saopštenja o ustrojstvu vojske.

18. septembar
Bela Orci piše da Englezi uveliko poriču da kod Porte deluju u korist Srba i stoga
veruje da sam se prevario.

19. septembar
Posetio me suludi Jonesko, koji je došao ovamo da proda svoje stvari.

20. septembar
Činim nekoliko poseta. Dobijam telegram da mi sutra stižu sestre.

21. septembar
Ujutro idem u Zemun da tamo sačekam sestre. Za to vreme odlazim Musafiji i
molim ga da napiše izveštaj o trgovinskom prometu Srbije u 1867–1868–1869. godini. –
Sestre mi stižu u podne i idem zajedno s njima u Beograd. Po podne činimo nekoliko
poseta. – Predaju mi pismo Dežea Silađija u odgovoru na moje pismo, u kome obećava da
će veoma pažljivo pratiti stvar Karađorđevića.

22. septembar
Ručam sa sestrama kod Joaninijevih.

23. septembar
Idem sa sestrama u pozorište.

24. septembar
Ručam sa sestrama kod Longvortovih.
Longvort kaže da bi imao nešto hitno da saopšti Blaznavcu pa je stoga za njim
poslao pismo. – Pišem Beli Orciju, pominjem Longvortovo saopštenje i ostajem pri svom
tvrđenju da Englezi, uprkos svom poricanju, rade na nečemu.

25. septembar
Tetka Nina je otkazala naše dugovanje od 9500 frti u urbarskim papirima koje je
imala kod nas. Moj šogor je za pokriće ovoga ponudio erdeljske urbarske papire u
vrednosti od 10.000 frti. O ovome sam ispostavio obveznicu, koju su moje sestre uzele i
ponele, a mama će je predati Gustavu prilikom preuzimanja papira. Ručao sam sa
sestrama kod Joaninijevih.
 334

26. septembar
Sestre su mi jutros otputovale. – Teodorović je rekao da je ovih dana njegovom tastu
u Pančevu pukovnik Kenig kazao da će pitanje Granice doći pred Delegacije i da celu
Granicu hoće odjedanput da razvojače.

27. septembar
Dolazi dr Rozen i moli da nabavim mađarski Zakon o štampi, jer je potreban
Blaznavcu. Pišem radi toga odmah u Peštu. – Poveravam mu da nabavi ako je moguće,
podatke o delovanju Engleza. – Odlazim Oreškoviću i tražim od njega još neke podatke o
organizaciji vojske. Kažem mu šta sam čuo o Kenigovom kazivanju. Kroz 8–10 dana otići
će Andrašiju.

28. septembar
Uveče kod Joaninijevih nalazim Milovukove i nekog Rusa po imenu Bering, koji
veoma lepo svira na čelu. Kažu da je već dva meseca ovde, ne zna se po kakvom poslu.

29. septembar
Šandor Ulman odgovara da će mi rado biti na pomoći kod zamene papira.

30. septembar
Radim kod kuće i samo uveče idem kod Joaninijevih.

1. oktobar
Keri je poslala svoju fotografiju i napisala nešto uz to. Neću odgovoriti jer mi je
dosadna i kao veoma dobar izgovor služi mi to što želi da joj pišem samo hladna
prijateljska pisma.

2. oktobar
Dr Rozen izveštava o događajima u Skupštini. Kada se bude skupilo više tih
izveštaja, obuhvatiću ih odjednom.

3. oktobar
Joaninijeva žena me poziva kod sebe i saopštava da sada, spremajući se da konačno
napusti Beograd (ide u Švajcarsku da se porodi i tamo će sasvim i ostati, njen muž,
međutim, ne odlazi iz Beograda), nisu mogli nabaviti dosta novaca pa me moli da joj dam
30 f. Ovo obećavam za sutra.

4. oktobar
 335

Budući da je carev imendan slušamo u crkvi Te deum. Ove godine nikoga nisam
obavestio i tako smo bili sami. Sutra idem na jedan dan u Peštu na venčanje Gustija
Đenea, koje će se održati prekosutra.

5. oktobar
Rano ujutro otputovala je Joaninijeva žena, da se više ne vrati. Sinoć sam joj predao
traženih 30 #. – Kasnije i ja polazim i po podne stižem u Bazjaš, odakle uveče produžujem
put.

6. oktobar
Ujutro stižem u Peštu. Gusti Đene javlja da su danas izrekli presudu u
Karađorđevićevom procesu i da su svi oslobođeni. Ova vest je učinila na mene veoma
neprijatan utisak, pošto unapred vidim rđave posledice. – Po podne učestvujem na svadbi
Gustija Đenea. Njegova nevesta je Amalija Rajnbot. Zatim železnicom polazim natrag za
Beograd.

7. oktobar
Ujutro stižem u Bazjaš i odmah pišem Falku da, ukoliko to smatra poželjnim, odmah
dâ napisati članak u svom listu (Lojd), po kome mađarsko javno mnenje nije zadovoljno s
oslobođenjem Karađorđevića. Zatim polazim brodom i uveče stižem u Beograd.
Pozivam Miloša Popovića i nalažem mu da piše u Vidovdanu na način da ublaži rđav
utisak koji će biti izazvan oslobođenjem Karađorđevića. – Putem Ministarstva spoljnih
poslova dobijam 100 #, iznos koji sam zaračunao za pribavljenih 5 pasoša.

8. oktobar
Pozivam dr Rozena, kome dajem slično uputstvo kao Popoviću i još 15 #. Dolazi mi
Bošković iz srpskog Ministarstva inostranih dela i predaje protivnacrt načinjen u stvari
jurisdikcije. – Pišem izveštaj Bajstu i Andrašiju o rđavim posledicama koje mogu proizići
iz oslobađajuće presude Karađorđeviću. 252 – Potvrđujem primljenih 100
0#. Naravno,
govorim o tome i Teodoroviću, jer sam zapravo potrošio samo 50 #.

10. oktobar
Kampo mi dovodi nekog Bosanca Nikolu Pavlovića, svog starog poznanika, koji me
moli da ga preporučim Andrašiju kako bi tim putem dobio podršku u jednoj svojoj velikoj
parnici koju vodi protiv bosanskih Turaka. Predaje mi spise koji se na to odnose. Kažem
mu da ću u novembru otići gore i tada ću ga lično preporučiti. – Teodorovića je posetio
Hrvat Brlić. S gorčinom je govorio protiv Rauha i rekao da oni, tj. opozicija, sada nastoje
da Granica dobije posebnu skupštinu i da pomoću dalmatinskih poslanika pitanje Granice
prebace u Rajhsrat u Cislajtaniji.
 336

11. oktobar
Dolazi Orešković i kaže da bi voleo da putuje Andrašiju radi pretresanja hrvatskog
pitanja i moli da doznam gde i kada može naći Andrašija. Dalje pominje Brlićev boravak
ovde i potvrđuje o njemu sve što je Teodorović saopštio i još dodaje da je Brlić hteo da ide
u Kragujevac da razgovara sa namesnicima, ali ga je Orešković odvratio od te namere.
Pišem Beli Orciju i molim ga da mi telegrafiše gde se može naći Andraši.

12. oktobar
Ali-bej je stigao iz Pešte na putu u Istanbul, provešće ovde s porodicom dva dana.
Vodianer traži obaveštenja u vezi sa železnicama.

13. oktobar
Dr Rozen javlja da u Skupštini ne ide sve onako glatko kako se vlada nadala. Dajem
mu nalog da za mene s vremena na vreme sastavi izveštaj o radu Skupštine. – Uveče
odlazim Ivanovićki, kod koje je odsela Ali-bejova žena.

14. oktobar
Ujutro pratim na brod Ali-beja koji putuje s porodicom. – Dolazi Miloš Popović,
predajem mu 250 frt subvencije za Vidovdan. Kaže da je dragoman Srpske agencije u
Istanbulu Božović dobio naređenje da putuje u Egipat, što bi ukazivalo na to da srpska
vlada želi da stupi u vezu s potkraljem, nesumnjivo protiv Porte.

15. oktobar
Budući da je vrlo lepo vreme izvezao sam se s Engelhartovima u Topčider. – Dolazi
mi Orešković i kaže da pošto se iz novina obavestio o Andrašijevom povratku u
Budimpeštu otputovaće sutra ili prekosutra da se s njim nađe. Najpre će, možda, otići
Štrosmajeru da sazna šta je govorio s Andrašijem, jer kako čuje nedavno su se sastali i tom
prilikom (kako je Brlić rekao) Andraši je navodno pomenuo Štrosmajeru da ima dva
njegova veoma kompromitujuća pisma, koje je još u ono vreme bio napisao knezu
Mihailu.253 Dajem Oreškoviću pismo za Andrašijevog sekretara Revickog, da bi bio
odmah primljen. – Dobijam pismo od Ministarstva inostranih poslova, u kome me
izveštavaju da se Aponji u Londonu raspitivao o delovanju Engleza na Istoku, naročito što
se tiče bosanskog pitanja. Granvil je odlučno poricao svaku inicijativu, a i turski je
poslanik u Londonu Musurus izjavio da Porta na tako nešto nikada ne bi pristala.

16. oktobar
Provodim ceo dan kod kuće u radu.
 337

17. oktobar
Dr Rozen donosi prvi izveštaj o radu skupštine.

18. – 19. oktobar

Radim kod kuće.

20. oktobar
Jutros je moj konj Luna s konjušarem pao i crkao. – Pišem Vodianeru da po mom
mišljenju dok se vlada ne vrati u Beograd nema šta da se počne u stvari železnice. –
Posećuje me urednik jevrejskih novina iz Bukurešta Karnelin. Kaže da teško da će Culauf
ostati. Tamošnji austrougarski podanici žele mađarskog agenta. – Odlazim u Zemun i
posećujem Križa i njegovu suprugu. Uveče se vraćam kući. Dolazi kod mene
Stratimirović, kaže da putuje u Kragujevac u stvari železnice i ako vlada ne bi bila voljna
da s njim (tj. Štrousbergom) sklopi ugovor, pobuniće članove Skupštine. Dalje kaže da su
namesnici hteli da ga odvrate od ovog njegovog puta, pa su mu ovde poslali upravnika
grada da ga nagovori da odustane od svoje namere. On, međutim, sutra ujutro polazi. –
Bela Orci piše da se englesko-bosanska stvar može zasnivati na ruskoj intrigi, naime Rusi
su hteli da narod poveruje da Engleska hoće da učini nešto u njihovom interesu da bi, kada
se utvrdi da Engleska ništa ne može a i neće da učini, time više potkopali njen ugled.

21. oktobar
Dr Rozen javlja da će Skupština trajati još najviše tri nedelje, ali da mnoge zakonske
predloge neće ni podneti.

22. oktobar
Obaveštavam o Stratimirovićevom putovanju Vodianera i Ulmana, ovog potonjeg
zato da obavesti Nikolića, pošto ne znam gde ovaj boravi. Tek što sam poslao ovo pismo
dobio sam pismo od Nikolića, koji piše da je kod kuće i moli me da ga obavestim kako
stvari stoje. – Odlazim ministarskom savetniku Boškoviću i saopštavam mu da sam
proučio njihov protivnacrt jurisdikcije i da je razlika između njihovog i našeg nacrta tako
velika da smatram za celishodno da, ako srpska vlada iskreno želi da završi ovu stvar (što
može biti samo u njenom interesu) nacrt pre prodiskutujemo s vladom. Zato ga molim da
pita svoju vladu šta je njena namera. Obećava da će to učiniti. Od Đule Andrašija stiže
šifrovan telegram, koji međutim ne mogu da pročitam ni sa jednim svojim ključem. Ovo
mu telegrafski saopštavam. – Iz Pešte dolazi za mene jedan kuvar.

23. oktobar
Andraši odgovara (ne u šifri) da će još nekoliko dana ostati u Tešenu i da će koncem
ovog meseca doći u Peštu. (Verovatno mu je Orci saopštio da se ja raspitujem o tome gde
 338

se nalazi, pošto ga jedan čovek, Orešković, hoće da poseti.) Od Bajsta dobijam telegram, u
kome požuruje odgovor srpske vlade u stvari jurisdikcije.

24. oktobar
Pišem izveštaj Bajstu odgovarajući na njegov jučerašnji telegram, saopštavam mu
šta se u ovoj stvari dogodilo. – Dolazi dr Rozen i javlja:
a) Da se u Skupštini događa nešto važno, jer su za prekjuče sazvali odbor radi
nekog vanrednog saopštenja.
b) Da je turska vlada sazvala bugarski sinod radi izbora egzarhata, a zatim hoće da
sazove jedan zbor notabiliteta radi raspravljanja o političkim reformama.
c) Bio je ovde urednik jednog pruskog lista, Nacional Cajtunga, Lebl i hteo da
otputuje u Kragujevac. Govorio je u tom smislu da Rusija želi što širu samostalnost
istočnih naroda. – Pišem Fedoru Nikoliću, obaveštavam i njega o Stratimirovićevom
putovanju u Kragujevac.

25. oktobar
Posećuje me Kanic, koji se vraća kući iz Bugarske. – Joanini je dobio od žene
telegram da će se poroditi ranije nego što je mislila i zato sutra putuje u Švajcarsku. Uveče
sam video divnu polarnu svetlost, prvi put u životu.

26. oktobar
Angeru je neko rekao da je članak objavljen u Jedinstvu, koji govori o procesu
Karađorđevića i grmi protiv Mađarske, izazvao ovde veliku senzaciju i ugasio i ono malo
simpatije koja je prema nama postojala.254 To sam, naravno, samo upola poverovao.

27. oktobar
Dr Rozen javlja:
a) Ona stvar koju je vlada podnela odboru odnosila se na pokretanje procesa protiv
nekih ministara i drugih lica koji su u vreme ubistva kneza Mihaila bili u službi, kao
Nikola Hristić, Barlovac, Garašanin i dr., i koji su i pozvani pred Skupštinu, što inače,
ovde nije izazvalo dobar utisak.
b) Tvrdi da članak u Jedinstvu nije proizveo baš dobar utisak, jer se boje da bi zbog
njega Srbija mogla doći u neprijateljski odnos sa Mađarskom.
c) Došao je ovamo dr Valdštajn, sopstvenik jednog već ukinutog pruskog lista, koji
je hteo da putuje u Kragujevac. Rekao je da boravi u Pešti i da je njegov zadatak da tamo
u javnom mnenju stvori raspoloženje protiv Pruske. Rozen ga je odvratio od njegovog
nameravanog putovanja.

28. oktobar
 339

Kako je Vidovdan objavio jedan deo članka iz Jedinstva pozvao sam Popovića i
rekao mu da ovako nešto više ne čini ako ovakve ispade ne može propratiti
komentarima.255 Kaže da je Skupština odbila predlog zakona o posedovanju imovine
inostranaca, a Zakon o odgovornosti ministara izmenila tako da ga je vlada povukla.
Zakon o štampi tako je strog da se po njemu mogu doneti presude i na 5 godina.

29. oktobar
Veliki deo dana provodim kod kuće, radeći na trgovinskom izveštaju.

30. oktobar
Isto.

31. oktobar
Srpska vlada bi želela da upozna moje primedbe na predati protivpredlog u stvari
jurisdikcije. Bošković mi to saopštava, istovremeno i da je spreman da primi na znanje
moje primedbe i da radi toga bilo kada dođe do mene. Obećavam da ću za kratko vreme
odgovoriti.

1. novembar
Dajem ručak, na koji pozivam Longvortove i Kampove.

2. novembar
Ručam kod Kampovih.

3. novembar
Dobijam pismo od Joaninijeve žene u kome mi između ostaloga piše da ma šta da
poručim Keri ona je spremna da joj to saopšti i da u tom pogledu mogu u nju imati puno
poverenje.

4. novembar
Karolj Majerfi stariji šalje mi preko jedne žene pismo, u kome mi javlja da je
otputovao u Bosnu ali da me ne može izvestiti o rezultatu svog puta, jer ima naređenje da
to nikome ne saopšti.

5. novembar
Dolazi dr Rozen i javlja ponešto o Skupštini, naročito da su poslednjih dana još
preostale zakonske predloge usvojili sa velikom žurbom; dalje da su doneli odluku o
imenovanju jednog generala. General će bez sumnje biti Blaznavac. Zatim, da Skupština
nikako nije htela da usvoji zakon o posedima inostranaca i zato su odložili njegovo
 340

donošenje, ali ga je i vlada samo mlako branila, ne želeći da sebe time obaveže na
zahvalnost prema Mađarskoj naročito sada posle one presude u procesu Karađorđeviću.
Na kraju me upozorava na članak koji je objavljen već pre nekoliko dana u Srpskom
narodu u vidu dopisa iz Kragujevca, u kome mi savetuju da tražim premeštaj na drugo
mesto, jer kao pošten čovek ne mogu više pogledati u oči vladi kojoj sam u stvari
Karađorđevića obećao nešto od čega se upravo suprotno dogodilo.256 Smatra da je ovaj
članak pisao Ban po Ristićevoj naredbi.
Po podne mi dolazi Bošković. Uzimamo predlog (prisutan je i Teodorović) i
nastojimo da pokažemo njegove nedostatke, iskrivljenosti i takav njegov smer da u njemu
za nas nije obezbeđena ni najmanja prednost, čak je više njegovih tačaka usmereno
direktno na naše izigravanje.
Dobijam telegrafski najavljeno Andrašijevo pismo. Andraši u njemu dugo razlaže
našu srpsku politiku, čija je suština ta da Srbija treba da bude iskreno uz nas protiv Rusije.
Nagrada za ovo bila bi Bosna. Po ovom pitanju on je učinio korake kod Halil-beja,
međutim odgovor je bio odlučno: Non possumus. Engleska takođe neće o tako nečemu da
čuje. Na kraju mi poverava da srpskoj vladi ponudim tajni savez za slučaj da nas napadne
Rusija, kada bismo se mi obavezali da im po završetku rata pribavimo Bosnu, a oni ili će
nam pomoći u borbi ili će ostati u blagonaklonoj neutralnosti. Ali u tom pogledu treba za
sada samo da ispitujemo stvar i da je tako nagovestim kao svoju ideju. Ceo je plan,
međutim, sastavljen tako uopšteno da će biti potrebno da o njemu još s Andrašijem
opširnije razgovaram. A i inače se bojim da usled onakvog ishoda Karađorđevićevog
procesa jedva još možemo s namesnicima pregovarati o ovakvim stvarima. 256a

6. novembar
Idem da posetim Marinovića, koji je veoma besan na vladu jer su u Skupštini
osakatili njegovu platu, što pripisuje izravno intrigama namesnika. – Bošković ponovo
dolazi, nastavljamo i završavamo naš razgovor.

7. novembar
Posetio sam staru Tomaniju.

8. novembar
Stiže odgovor od Fedora Nikolića. I on je mišljenja da se pre povratka vlade ne može
ništa učiniti u vezi sa železnicom.

10. novembar
Po povratku iz Pešte posetio me Orešković. Andraši mu je obećao i dao reč da ako
sama Granica želi da bude razvojačena on će u roku od mesec dana sprovesti njeno
razvojačenje u celini. Sledstveno tome Orešković će otputovati u Hrvatsku i početi da
 341

tamo deluje. On je zadovoljan svojim putovanjem. Govoriće s namesnicima i ozbiljno

predložiti savez s Mađarskom, ako bi se oni, međutim, priklonili Rusiji, onda će on
sprovesti da se Hrvati konačno okrenu od Srbije, a u Bosni će početi takvu jednu agitaciju
u hrvatskom duhu da Srbija nikada više neće moći dobiti Bosnu. U tom pogledu poslužiće
mu kao dobro oružje to što Andraši ima u svojim rukama kopije dva Štrosmajerova pisma
upućena knezu Mihailu, u kojima izražava želju da knez Mihailo postane što pre i
gospodar Slavonije. Ova pisma su, po Oreškovićevom mišljenju, samo namesnici mogli
dostaviti u Andrašijeve ruke i to je oružje protiv njih. Andraši mu je takođe saopštio da je
srpska vlada odala Porti njegova (Andrašijeva) nastojanja u pogledu Bosne. Ako bi, dakle,
namesnici hteli da slede drugi put, sve bi se ove stvari mogle dobro protiv njih iskoristiti.
(Štrosmajerova pisma mi je Andraši već ranije bio pomenuo, ali ne znam kako su dospela
u njegove ruke.) O potonjoj okolnosti 257 treba još da zatražim od Andrašija opširnija
obaveštenja, jer ako su namesnici stvarno potkazali Porti planove o Bosni to ću i ja time
moći da izvršim presiju na njih.
Radić, sekretar ovdašnjeg privrednog udruženja, zamolio me je da pogledam
njegovu privrednu zbirku, što sam i učinio, jer kasnije nameravam da tražim od njega
obaveštenja u vezi sa poljoprivredom.

12. novembar
Odlazim Oreškoviću i saopštavam mu da će biti dobro ako najpre on govori s
namesnicima, a ja ću tek kasnije tamo otići, jer će se oni pred njim iskrenije izjasniti, a ja
bih želeo da znam njihovo gledište pre nego što bih razgovarao s njima o bosanskom
pitanju. To i on odobrava i obećava da će mi sutra uveče javiti rezultat. Reći će im da je
bio u Beču i uverio se da vojna stranka hoće da osvoji Bosnu, ali se Andraši tome protivi.
– Dolazi dr Rozen i javlja da su ovuda proputovali za Vlašku ruski oficiri da bi tamo vršili
kupovine, što ukazuje na to da se Rusija sprema za zimski vojni pohod. – Knez i
namesnici po podne stižu iz Kragujevca.

13. novembar
Uveče dolazi k meni Orešković i kaže da je govorio s Milivojem i Ristićem (s
potonjim samo kratko, jer je u međuvremenu neko naišao). Izneo je da bečka vojna
stranka teži da dobije Bosnu i zato hoće da koči i razvojačenje Granice, da je Andraši,
naravno, protiv ovog plana i da želi da dobije Bosnu za Srbe, zato bi bilo dobro kada bi se
namesnici sporazumeli s Andrašijem, moli ih da se o ovome određeno izjasne, jer on
(Orešković) ide Štrosmajeru da se s njim dogovara o držanju koje Hrvati treba da zauzmu
prema Mađarima. (Naravno, ništa nije rekao o tome da on sada ide u Granicu da agituje za
uniju i za razvojačenje.) Blaznavac je izjavio da je sporazum moguć, samo što zbog
slučaja Karađorđevića sada ne mogu da imaju mnogo poverenja u Mađarsku, a Ristić je
još više naglasio ovaj razlog. Sutra će još opširnije govoriti s njima i ja ću već prekosutra
 342

znati rezultat. Pomenuo je namesnicima i Štrosmajerova pisma. Ristić je rekao da ne može

zamisliti preko koga su ta pisma mogla dospeti u Andrašijeve ruke, Blaznavac, naprotiv,
da to nije moguće jer su pisma kod njih i možda je neko samo ispričao njihovu sadržinu.
Ovo je rekao kroz smeh, tako da Orešković sumnja da je može biti on lično saopštio
njihovu sadržinu Andrašiju, možda prilikom susreta u Bazjašu. Još im je rekao da
promisle dobro o pitanju sa Bosnom, jer je u Beču obavešten da je ostvaren savez između
Austrije i Pruske i da su na Istoku Austriji obezbeđene razrešene ruke. – Još je pomenuo
da su danas kod njega (Oreškovića) došli Kaljević i više njih od Omladine i izjavili da su
veoma nezadovoljni s vladom, čak su ga pozvali da im pomogne da stvore jednu jaku
stranku protiv vlade. U ovome on, razume se, neće da učestvuje, sada, kasnije će možda i
tome doći vreme. Izneo je ovim ličnostima da namesnici mnogo polažu na slučaj
Karađorđevića, čemu su se ovi samo smejali. Pomenuo je pred njima i to da prema
njegovom obaveštenju u Pešti sada vlada veoma dobro raspoloženje prema Srbiji. – Na
kraju je rekao da je govorio s hrvatskim oficirima ovde na službi i oni su svi spremni da
napuste službu ako on to želi.
Došao je telegram, po kome je Rusija u Beču, Londonu i Istanbulu službeno izjavila
da se ne smatra više vezanom ugovorom od 1856. Ukoliko se ova vest obistini možemo
očekivati velike događaje, samo ako austro-ugarska vlada konačno nije izgubila hrabrost.
– Pišem Andrašiju i javljam mu da je vlada došla, te da ću na njegovo pismo kasnije
odgovoriti.

15. novembar
Dolazi dr Rozen i javlja da je govorio s Milivojem koji je veoma rđavo raspoložen
zbog stvari sa Karađorđevićem. Misli da je Andraši, doduše, nastojao da on bude osuđen,
ali je to Boldižar Horvat sprečavao. Usled ove oslobođavajuće presude Blaznavac je
postao nepoverljiv prema Mađarskoj i Rozen veruje da će se sada približiti Rusiji. –
Odlazim Oreškoviću i pitam šta je svršio s namesnicima. Još nije mogao govoriti s
Ristićem, ako to danas bude mogao sutra će me izvestiti. – Pišem Laciju Seđenju i
pozivam ga da deluje na starog Deaka da bi radi suprotstavljanja komplikacijama koje
prete od strane Rusije, privoleo Andrašija da primi resor spoljnih poslova.

16. novembar
Dolazi mi uveče Orešković: a) Dovodi sobom Trifkovića, liferanta srpske vojske,
koji hoće da od nas uveze olovo i šalitru i radi toga moli da izdejstvujemo odobrenje.
Predaje Markovićevu potvrdu da su odnosne stvari zaista za vladu. Rado obećavam da ću
intervenisati. Trifković odlazi. – b) Orešković kaže da od namesnika još nije dobio
određen odgovor, međutim, molio ih je da mu za dva dana odgovore jer ne može duže da
čeka.
 343

17. novembar
Dr Rozen dolazi i javlja da je govorio i s Ristićem, on je još nepoverljiviji prema
nama nego Blaznavac i neće da zna za savez s Austrijom. Dalje me je pitao da li u odnosu
na Karađorđevića mogu da obećam da će ga viši sud osuditi. (Izgleda ima nalog da dozna
moje gledište u tom pogledu.) Odgovorio sam jednostavno da tako nešto ludo ne mogu da
obećam. Posećujem Blaznavca i Ristića. Obojica me primaju vrlo ljubazno. Preuzimam
inicijativu i izražavam žaljenje u pogledu presuda kako u svoje tako i u Andrašijevo ime,
ali odmah dodajem da pošto je ovo samo jedno sporedno lično pitanje, ne može sprečiti
dobre odnose među nama, budući da Srbija ima mnogo važnije interese u čijem postizanju
mi možemo pomoći. Obojica su, doduše, izrazila žaljenje zbog oslobođavajuće presude,
naročito iz razloga što je po njih postalo teže da rade na boljem sporazumevanju s nama,
ali inače su se izjašnjavali veoma pristojno i naročito odali veliko poverenje prema
Andrašijevoj i mojoj ličnosti. Zatim smo prešli na ruske komplikacije. Blaznavac je
naročito odlučno naglasio da on neće da ide s Rusima, ali je vanredno zabrinut, jer ako
evropske sile dozvole da se želja Rusije ostvari ona će time zasnovati svoj ugled na Istoku
i u tom će slučaju biti teško boriti se protiv nje. Pokazali su mi juče prispeli telegram
Filipa Hristića iz Istanbula, prema kome je Rusija već podnela svoju notu Porti, a Porta je
sa Rusijom. Ovo sam poslednje tvrđenje odlučno doveo u sumnju. Ristić je istakao da se
sada pokazuje zašto je Rusija od izbijanja prusko-francuskog rata savetovala mir
hrišćanima na Istoku, jer je time htela da odvrati od sebe sumnju da svoje zahteve hoće da
podupre neredima. Najzad smo govorili o bosanskom pitanju. U tom sam se pogledu
izjasnio da, koliko poznajem Andrašijevu nameru, verujem da bi se nešto moglo učiniti, i
to ozbiljno; do sada smo samo govorili o tome, sada treba delovati, ukoliko to, doduše,
žele, ako ne, i tako je dobro, mi ćemo se u tom slučaju na drugoj strani za nas pobrinuti.
Pozivam ih, dakle, da razmišljaju o ovoj stvari, kroz nekoliko ću im dana, ako su voljni,
saopštiti jednu svoju ideju (to će, naravno, biti Andrašijev plan). Oni se pokazuju voljnima
već sada i obećavaju da će razmisliti o tome. Ristić još pominje da je Orešković govorio s
njima u Andrašijevo ime. Na to sam odgovorio (kako sam se u tom pogledu bio
sporazumeo s Oreškovićem) da u njega nemam poverenja, jer je po svoj prilici i sada
agent vojne stranke. Ristić me moli da upozorim Andrašija da bude oprezniji s
Oreškovićem.
Kod mene ručaju Longvortovi i Šiškinovi. – Od Andrašija dobijam šifrovani
telegram, u kome izražava svoje uverenje da Pruska ne podržava Rusiju u njenom
nastupanju, štaviše da je ona izolovana, ovlašćuje me da to saopštenje upotrebim kod
beogradske vlade.

18. novembar
Današnji Lojd donosi vest da je Bajst podneo ostavku i da je umesto njega Andraši
naimenovan za ministra spoljnih poslova, ali to još nije sigurno. – Telegrafišem Andrašiju
 344

da ću njegovo saopštenje iskoristiti, utoliko pre što na Istoku mnogo toga zavisi od držanja
Pruske. Pitam dalje da li je zaista naimenovan, što bi imalo veoma povoljnog uticaja na
Istoku. – Pišem Andrašiju pod jučerašnjim datumom, izlažem koliko nam je u sadašnjem
zapletu potrebna makar samo neutralnost Pruske i da ne smemo popustiti zahtevima
Rusije.

19. novembar
Dolazi dr Rozen i javlja da je govorio s namesnicima, koji su sada već mnogo
skloniji da s nama pregovaraju. Priznaju da je položaj Srbije kritičan, jer će verovatno
morati da se odluče, pošto je moguće da ću ja uskoro doći k njima i kategorički ih upitati
hoće li da budu s nama ili s Rusijom.

20. novembar
Dr Rozen dolazi i javlja da je ponovo konferisao s Blaznavcem, koji je ljut na Ruse
jer su, kako kaže, uhvatili Vukalovićevo pismo, u kome se ovaj nudi Hercegovcima za
kneza i ubeđuje ih u podršku Rusije u tom pogledu. I ova činjenica pokazuje da Rusija ne
želi ujedinjenje ovih naroda. Odlazim Oreškoviću, kaže da namesnici neće nikako da
pristanu na to da u slučaju da zadobiju Bosnu Hrvatima prepuste hrvatski deo Turske do
Vrbasa. Ovo bi uradili samo u slučaju kada bi im Austrija prepustila južni vršak
Dalmacije, dalje kada bi dobili i Skadar i tako zaokružili Crnu Goru. Ovaj plan Orešković
ne smatra prihvatljivim i zato će uskoro otputovati u Hrvatsku i tamo agitovati protiv
Srbije. Blaznavac ga je još zamolio da piše Andrašiju pismo o pitanju Karađorđevića i da
mi ga preda. On će i napisati ovakvo pismo ali ga, naravno, nećemo poslati.

21. novembar
Dugo šetam s Kantakuzenom i pri tome politiziramo. Kako vidim, on nije baš
prijatelj Rusije i, ako se ne varam, Vlaška bi se mogla pridobiti protiv Rusije.

22. novembar
Dr Rozen dolazi i javlja da je govorio s Blaznavcem, koji izgleda vrlo sklon
prijateljstvu s Austrijom a naročito s Mađarskom, i vrlo se neprijateljski izjašnjavao o
Rusiji. Poverio mu je da polako u tom duhu deluje u Vidovdanu. – Orešković dolazi k
meni i čita pismo o kojem smo se prekjuče dogovorili. Reći ću Blaznavcu da mi ga je
Orešković predao, međutim, on to nije učinio i neću o njemu ni govoriti Andrašiju. Dalje
kaže da je poslao namesnicima jednog svog poverljivog čoveka, izvesnog hrvatskog
oficira Begovića, prema kome će oni imati više poverenja i pred kim će se otvorenije
izjašnjavati.

23. novembar
 345

Odlazim do Oreškovića i pitam ga šta je Begović uradio kod Blaznavca. Potonji se

izjasnio u veoma antiruskom duhu, međutim, ne želi razvojačenje Granice jer se boji da bi
time Hrvati isuviše ojačali na štetu Srbije. Dogovorio sam se s Oreškovićem da će pod
imenom Veber telegrafisati Gustiju Đeneu kada stiže u Zagreb, za slučaj da bi imao nešto
da poruči Andrašiju. – Kod mene dolazi Blaznavac:
a) Govorimo o pitanju Bosne. Izlažem mu, kao svoju ideju (za koju se nadam da ću
je kod Andrašija moći sprovesti), da bi u slučaju rata s Rusijom ili oni poseli Bosnu, ili
pak mi, ako bi Porta protiv toga protestovala, garantovali da ćemo po završetku rata ako
treba i silom pribaviti za njih Bosnu. On smatra prvi način praktičnijim, jer upravo za
slučaj rata treba mir tih pokrajina okupacijom obezbediti protiv ruskih intriga.
Upozoravam ga na opasnost koja u slučaju okupacije preti od strane Hrvata, koji bi
verovatno u turskom delu Hrvatske izazvali ustanak, u svoju korist a na štetu Srbije, a mi
ne želimo širenje Hrvatske. Na to primećuje da su radi zadovoljenja Hrvata voljni da
tursku Hrvatsku do Vrbasa prepuste Hrvatima, umesto toga, međutim, hteli bi da zaokruže
Crnu Goru, čega radi bi želeli ma koliko neznatnu teritoriju na njenoj južnoj strani, prema
Skadru, pa makar to bilo pola kilometra široko, a s druge strane Boku Kotorsku, čime bi
izbegli i neprijatnost da se okrnji integritet turske imperije, jer bi time makar u načelu
došlo do kompenzacije za tursku Hrvatsku; s druge bi strane pak Crnu Goru, koja nije
ništa drugo nego sredstvo u rukama Rusije, potpuno zaokružili. Na ovo primećujem da što
se tiče priključenja turskog dela Hrvatskoj na to nisam mislio (to, doduše, nije istina, jer to
mi je i Andraši već bio poverio, međutim iskoristio sam priliku da je upravo Blaznavac to
prvi pomenuo), ali stvarno verujem da je to jedini način koji može da zadovolji Hrvate.
Što se tiče prepuštanja Kotora, ovo je potpuno nova ideja o kojoj, naravno, ne mogu ni da
govorim, pri svemu tome meni se ona sviđa i saopštiću je, razume se, Andrašiju. Najveća
teškoća će nastati onda ako ne dođe do rata, jer će tada biti teško privoleti Tursku da
ustupi Bosnu. U pogledu toga sam rekao da je Andraši već preduzeo korake i da oni nisu
naišli na povoljan prijem kod Porte. Blaznavac misli da će Porta popustiti ako za ovaj plan
budemo mogli pridobiti Englesku. Inače me moli da kroz nekoliko dana dođem kod njega,
biće tamo sva tri namesnika i tada ćemo moći zajednički pretresti kako ovo pitanje tako i
pitanje Karađorđevića.
b) Moli da od strane Trifkovića poručeno olovo itd. slobodno propustimo,
obećavam da ću sve učiniti u tom pogledu.

24. novembar.
Dr Rozen dolazi i javlja da je Blaznavac dobio telegram iz Istanbula, prema kome je
Rusija obećala Porti da će, ako utanače sporazum, osigurati sve njene dosadašnje posede,
dakle i Bosnu, od opasnosti sa svih strana (dakle i s naše strane). Protiv ovoga će sada biti
objavljeni energični članci u Vidovdanu. I Ristić je protiv Rusa. U Srbiji jako agituju
protiv vlade. – Uveče večeram kod Engelhartovih s Kantakuzenovima.
 346

25. novembar
Pišem izveštaj Bajstu u smislu da je raspoloženje srpske vlade sada prema nama
povoljno.258 Pišem i Andrašiju, saopštavajući mu ono što sam čuo od Rozena.

26. novembar
Orešković dolazi da se oprosti, sutra putuje. Najpre Štrosmajeru, kasnije, pak, u
Hrvatsku, gde će početi svoju agitaciju u našem interesu.

27. novembar
Odlazim u Zemun da posetim Križa i njegovu ženu. – Jedan telegram donosi vest da
je nekoliko članova engleske vlade podnelo ostavke. Pošto su ovi pripadali stranci mira, iz
ovog bi proizlazilo da je rat verovatan.

28. novembar
Odlazim u Ministarstvo, gde po prethodnom dogovoru nalazim zajedno 3
namesnika, s kojima dugo konferišem.
a) Raspravili smo bosansko pitanje. Nadugo sam izložio razloge zbog kojih je nama
u interesu da Bosna bude priključena Srbiji. Zatim sam ponovio kao svoj plan sve ono o
čemu sam se bio dogovorio s Blaznavcem. Oni najviše žele zaposedanje odmah. Na kraju
smo ovako postavili stvar: ukoliko ne bude rata želeli bi diplomatsku aktivnost koja bi
pripremila teren, a kada bi to bilo završeno, zaposedanje Bosne od strane srpske vojske, u
kom slučaju bismo mi proklamovali uzdržavanje od intervencije, a potajno bismo ih
pomagali novcem i oružjem. U tom pogledu izrazio sam svoje gledište da neće biti mnogo
teškoća. U slučaju da izbije rat između nas i Rusije, Srbija neka zaposedne Bosnu, a mi
ćemo garantovati njen posed posle rata, oni, pak, neka nam osiguraju svoj prijateljski
mentalitet. Primetio sam da zaposedanje ne bi bilo praktično odmah posle objave rata, jer
bi onda Porta još mogla da šalje trupe, nego tada kada turska vojska već bude zauzeta, a da
bi postojao izgovor mogu u Bosni izazvati ustanak i ući u nju pod vidom održavanja reda
u korist Porte. Izgledalo je da ovo odobravaju. Što se tiče sklapanja sporazuma s nama, od
toga se Ristić, ako se ne varam, pomalo usteže, međutim, prihvatili bi ga kada bi ga
ministar spoljnih poslova potpisao. Pomenuo sam opasnost koja im može pretiti od strane
Hrvata ako uđu u Bosnu i da je Blaznavac u tom pogledu ponudio teritoriju do Vrbasa za
zadovoljavanje Hrvata. Ristiću se ovo, izgleda mi, ne sviđa i voleo bi kada se ovo ne bi
pomenulo, govoreći da će se oni već s hrvatskom Narodnom strankom o ovome
sporazumeti i da bi u tom slučaju želeli Kotor. Napominjem da mi baš ne želimo uvećanje
Hrvatske, ali bi to bilo u njihovom interesu, jer će inače imati muke s Hrvatima. – Sve ću
ovo saopštiti Andrašiju.
b) Pominju kratko stvar s Karađorđevićem. Obećavam da ćemo učiniti sve što je u
 347

našoj moći da bude osuđen.

c) U pogledu jurisdikcije proučiće moje primedbe.
d) U pogledu železnice sada se neće ništa dogoditi.
Veče provodim kod Šiškina.

29. novembar
Došlo mi je odobrenje za dve nedelje odsustva, koje sam prekjuče tražio. Prekosutra
ću otputovati. – Ručao sam s Vatsonom kod Šiškinovih. Po povratku kući dugo nisam
mogao zaspati i bavio sam se mišlju da napustim službu ne budem li video da Andraši
sledi energičniju politiku. Naime, sudeći po listovima, izgleda da će oni popustiti u važnoj
stvari. U tom slučaju, pak, barem u ovom kraju bilo bi uzaludno svako moje nastojanje.
Inače videću šta će reći Andraši, bojim se da se ne varam i da vreme energije za njega još
uvek nije stiglo.

30. novembar
Činim oproštajne posete.

1. decembar
Ujutro polazim iz Beograda. Po podne stižem u Bazjaš, odakle uveče idem dalje
vozom.

2. decembar
Ujutro stižem u Peštu. Pošto će mama tek kasnije doći telegrafišem joj da pošalje
urbarske papire. Potražio sam Belu Orcija. Kriza između Andrašija i Bajsta traje, ali
izgleda da car neće Andrašija. Od drugih čujem da su napali Bajsta u Mađarskoj
delegaciji, ali da se on veoma vešto branio.

3. decembar
Odlazim u Budim da nađem Barba. Obećava da će Anger početkom iduće godine
biti naimenovan za vicekonzula. Iduće godine možda će i Orešković dobiti traženih 300
forinti. Govorim s Andrašijem, ukratko izlažem stanje bosanskog pitanja. Ne odobrava što
nisam odmah odlučno tražio od srpske vlade prepuštanje dela do Vrbasa. Inače, o ovoj
ćemo stvari još opširnije razgovarati. Pominje da ga je Halil-bej nedavno pitao, iako ne
baš oficijelno, da li su voljni još i sada pomagati Turskoj pod poznatim uslovima (uređenje
bosanskog pitanja), što bi ukazivalo na to da Turci počinju da se sprijateljuju s ovom
idejom.
Razgovaramo o ministarskoj krizi. Veoma ga molim da ostavi po strani svaki obzir,
neka obori Bajsta i zauzme njegovo mesto, jer je jedino on (Andraši) u stanju da spase
imperiju. Na to on kaže da bi veoma lako mogao da obori Bajsta ako bi pred Delegaciju
 348

istupio s podacima, ali on to ne čini jer neće da se kaže da je istisnuo Bajsta sa položaja.
Ako, pak, Delegacije, koje bi to mogle ne bi oborile Bajsta, onda će on (Andraši)
verovatno podneti ostavku, jer neće da bude odgovoran za Bajstovu politiku.
Pitam Belu Orcija da li će u budžet ući onih 4000 forinti koje mi je Andraši obećao
za iduću godinu. O ovome ne zna ništa i tako su bez sumnje zaboravili na mene.

4. decembar
Činim nekoliko poseta.

5. decembar
Podnosim predstavku Hofmanu, tražim orden za svog pisara Ljubenovića. Ovom
prilikom Hofman dugo govori o Bajstovoj politici, nastojeći da istakne kako je odlična. Ja
mu, naravno, u svemu dajem za pravo. – Teodorović javlja da će Blaznavac preko dr
Rozena dati da se pišu protivturski članci.

6. decembar
Dobijam od mame urbarske obligacije. – Posećujem Dežea Silađija i raspravljam s
njim o procesu Karađorđevića. Obećava da će doznati ko je u senatu i da će mi biti na
pomoći.

7. decembar
Odlazim Bajstu, ostajem kod njega samo veoma kratko vreme. Izjašnjavam se s
divljenjem o dubini njegove politike i o njenim dobrim rezultatima. Molim ga da dozvoli
izvoz ratnog materijala koji je poručila srpska vlada. Ovo unekoliko obećava. – Odmah
odlazim Orciju i predajem mu svedočanstva srpske vlade odnosno šalitre i patrona.
Obećava da će preduzeti korake u vezi s tim. Odlazim Dežeu Silađiju, koji kaže da će
Mikloš Sabo, predsednik Kralj. Stola, pod sopstvenim predsednikovanjem rešiti stvar
Karađorđevića. Govorio je s njim i jako mu to stavio na srce. Kaže mi da ga posetim.

8. decembar
Odlazim Andrašiju. Što se tiče Granice pitam ga da li u slučaju ako Orešković
sprovede da se ona sama izjasni još uvek želi njeno razvojačenje. Odgovara da želi i da se
u tom slučaju neće osvrtati ni na kakva suprotna nastojanja. Za Rauha izjavljuje da neće
biti voljan da ga dalje drži ukoliko se ne opravda od optužbi koje su protiv njega
podignute, a tada bi verovatno tamo postavio nekog vojnika kao guvernera, možda
Rozencvajga. Ne izjašnjava se odlučno o agitaciji koja treba da se sprovede u Bosni, ali
izgleda da se ne bi protivio kada bi se sprovela. Što se tiče srpsko-bosanskog pitanja
glavnu teškoću vidi u onom delu koji bi trebalo da pripadne nama do Vrbasa. O tome će
još razmisliti, a govoriće i sa carem.
 349

9. decembar
Idem da posetim Mikloša Saboa radi stvari Karađorđevića. Obećava da će to biti
rešeno u januaru. Molim ga da odloži stvar ako ne bi bilo izgleda da bude osuđen.
Pominjem da bi Andraši želeo da govori s njim, otići će čim bude proučio problem.

10. decembar
Mama i Melisa stižu uveče iz Erdelja.

11. decembar
Predajem Andrašiju jedan spis, u kome sam zabeležio glavnije tačke ugovora koji
treba sklopiti sa Srbijom. – Putujem u Beč, noseći sobom urbarske papire.

12. decembar
Stižem u Beč. Idem u posetu Fedoru Nikoliću, tražim od njega 600 frt na zajam, taj
ću iznos vratiti do januara. Bankarima Karuti i Herclu dajem nalog za razmenu urbarskih
papira. Posećujem Irmu Groman. Sin mi je dobro i porastao. Idem da posetim Mari
Rabatinski i veče provodim kod nje. Vrlo je lepa kao i uvek, ali se jako ugojila. Ovo
ponovno viđenje nije me ni najmanje uznemirilo ni uzbudilo, razgovarali smo kao stari
dobri prijatelji, a da ni jedno od nas dvoje nije osetilo želju da ma i jednom reči evocira
naš minuli odnos. Priznajem da sam se radovao što je strast konačno umrla u mom srcu.

13. decembar
Karuta mi predaje kupljene urbarske papire. – U Ministarstvu posećujem Nikolića,
Vodianera i Depona, zatim se kratko opraštam od Irme i od Mari Rabatinski i polazim na
put, uveče, pak, stižem u Peštu, gde mami predajem urbarske papire.

14. decembar
Dobijam telegram od Oreškovića, javlja da je stigao u Zagreb. Poveravam Gustiju
Đeneu da ode u Zagreb i kaže Oreškoviću da dođe ovamo, ako može, jer bih želeo da
govorim s njim.

15. decembar
Svoju menicu kod Reka na 8500 frt. produžujem do 15. juna. – Govorim s
Andrašijem, kaže da pošto je rat s Rusijom, izgleda, otklonjen, ne treba da sklapamo
ugovor sa srpskom vladom nego samo da damo jedan drugome usmene garantije, inače
sutra će govoriti s carem o ovoj stvari. Sa Bajstom se, međutim, ne može o ovome
govoriti. – Saopštava mi da vlaški knez Karlo hoće da svojoj zemlji da jedan novi ustav s
ograničenjima259 i da svoj položaj učini nezavisnijim. Rusija će to sigurno podržati, ali mi
 350

ćemo se protiviti. Pronose se vesti da bi Karlo želeo da se Rumunija proglasi neutralnom,

što Andraši smatra da bi bilo dobro već i stoga jer bi time prestale vlaške agitacije u
Erdelju.

16. decembar
Podnosim molbu načelniku odeljenja Hofmanu radi 50 # tajnih troškova. – Dolazi
Gusti Đene. Kaže da je našao Oreškovića, za nekoliko dana će biti ovde. S Gustijem sam
samo malo mogao da govorim jer mu se rodio sin pa je tako bio veoma zauzet.

17. decembar
Od Oreškovića dobijam telegram da sutra stiže.

18. decembar
Uveče dolazi Orešković. Čekam ga na železnici. Doneo je pismo od dvojice
graničarskih oficira, stavljaju se na raspolaganje Andrašiju. Kažem mu da Andraši želi
dalju agitaciju u Granici. Dalje, da nije voljan da zadrži Rauha ukoliko se ne bude mogao
opravdati od optužbi podignutih protiv njega i da je govorio s Mihajlovićem u pogledu
bosanske agitacije. Orešković veruje da će uspeti njegovo delovanje. Doneo je sobom još
jedan spis, u kome su zabeležene želje hrvatske opozicije.

19. decembar
Javljam Andrašiju da je ovde Orešković, govoriće s njim.

21. decembar
Govorim s Andrašijem radi bosanske stvari. Prihvata je onako kako sam predložio,
samo što se sada ugovor ne može zaključiti već se jedino na toj osnovi može usmeno
sporazumeti a u slučaju da izbije rat sklopiti u tom smislu ugovor. Ostaje, međutim,
odlučno pri tome da se deo koji se prostire do Vrbasa prepusti [Hrvatskoj] 260. Govorio je o
svemu ovome s carem, koji to prihvata. Ako bi u mirno vreme došlo do zapleta Srba i
Turaka, ne samo da ćemo sami zadržati stav neintervencije nego ćemo učiniti da i drugi ne
intervenišu. – Govorio je s Njegovim Veličanstvom i u pogledu kartela u vezi s ugovorom
o jurisdikciji, pristaje i na to da se isti briše. – Ovlastio me je da prenesem pristanak
Njegovog Veličanstva u pogledu Bosne. Bajst, međutim, ne treba da zna ništa o celoj
stvari. – Izvoz šalitre i patrona dozvolićemo kada se budemo mogli sporazumeti.

22. decembar
Razgovaram još s Oreškovićem, koji će danas definitivno govoriti s Andrašijem,
zatim se opraštam od Orcija i odlazim iz Budimpešte.
 351

23. decembar
Ujutro stižem u Bazjaš, a uveče u Beograd.

24. decembar
Činim posete svojim kolegama. Longvort kaže da mu izgleda da su namesnici sada
vrlo dobro sa Šiškinom i da je Rusija možda ponudila novac srpskoj vladi. On to samo
podozreva. – Posećujem Ivanovićku. Izgleda da se obistinjuje moja sumnja od pre
izvesnog vremena da je u drugom stanju. Pišem dr Galfiju da mi pošalje sredstva za
pobačaj.

25. decembar
Ručam kod Engelhartovih.

26. decembar
Ručam kod Šiškinovih.

27. decembar
Budući da je Blaznavac bolestan, posećujem samo Ristića. Saopštava mi da moje
kolege, izgleda, slute da sam bio gore u nekoj političkoj stvari. Naročito je Engelhart
govorio s njim u smislu da bi sada možda bilo vreme da se učini nešto u stvari Bosne.
Šiškin je, pak, pred jednim srpskim ministrom izjavio da bi Rusija sada bila voljna da
učini nešto u vezi s tim pitanjem, međutim, to nije službeno saopštio. Ja sam ga, pak,
obavestio da su ideje o kojima smo se dogovorili uglavnom primljene i da je i car upoznat
s njima i da ih odobrava, i da će eventualno ugovor potpisati ministar spoljnih poslova.
Sada, pošto rat nije iminentan, trebalo bi da se sporazumemo samo u pogledu onih osnova
na kojima bi kasnije bilo kada mogli sklopiti ugovor. Ristić je uzeo hartiju i pribeležio
ovo: 1) Za slučaj da Srbija za vreme mira dođe u sukob s Portom, obavezuje se da o
ovome izvesti austro-ugarsku vladu, koja će zatim za vreme ovog sukoba ne samo sama
zadržati svoj stav neintervencije nego će učiniti da je i drugi zadrže. 2) U slučaju rata. Ako
bi izbio rat između Austrije i Rusije, Srbija se obavezuje da prema nama zadrži
prijateljsku neutralnost. Za uzvrat Austrija obezbeđuje [Srbiji] po završetku rata
posedovanje Bosne i Hercegovine i Stare Srbije (granice će kasnije biti utvrđene), pod
istim uslovima pod kojima je sada Srbija vezana za Portu. Čim Srbiji pripadnu njeni
posedi deo Bosne koji se prostire do Vrbasa i Neretve biće priključen Austriji. Napred
pomenuta aneksija bila bi izvršena u izvesnom roku po završetku rata. Ako bi za vreme
rata u pomenutim pokrajinama izbili nemiri, Austrija i Srbija bi ušle u njih i svaka bi
zauzela napred pomenute delove (Vrbas, Neretva). – Ovo su obuhvatale moje beleške.
Ristić je ovima dodao još sledeće: Ako bi Srbija uspela da oružjem osvoji pokrajinu onda
će suverenitet [Turske] prestati i Srbija će se proglasiti nezavisnom, a Austrija će priznati
 352

ovu nezavisnost. Na ovo sam mu rekao da ne mogu ništa odgovoriti, toliko je sve to novo i
u suprotnosti sa svim što su do sada tvrdili. Sve će to saopštiti Blaznavcu i zatim doći k
meni da se o tome dogovorimo.261

28. decembar
Došao mi je dr Rozen, ali pošto je neko naišao nisam mogao da s njim govorim.

29. decembar
Miloš Popović moli neke listove koje bi mogao upotrebiti protiv Rusa. Pišem
Šandoru Okoličanjiju da ih nabavi.

30. decembar
Ručam kod Šiškina.

31. decembar
Dolazi dr Rozen. Ne javlja ništa naročito, samo stara pesma da bi se sa Blaznavcem
nešto moglo uraditi, međutim s Ristićem teško. Dajem mu 30 #. – Veče s više njih
provodim kod Kampovih gde dočekujemo novu godinu.
 353

1871

1. januar
Celo pre podne primam posete.

2. januar
Rozenovi i Kampovi ručaju kod mene.

3. januar
Dobijam vest od Blaznavca da mu je već toliko bolje da može da me primi. Odlazim
k njemu, ali nalazim da je još veoma slab i stoga mu govorim da ćemo o predlozima koje
sam učinio Ristiću govoriti kasnije, kada ozdravi. Pominje da će, pošto je čuo da će na
Londonskoj konferenciji biti postavljeno i pitanje ušća Dunava, poslati u London
Mijatovića da tamo brani njihove interese i moli me da mu dam pismenu preporuku, što i
obećavam. – Za isto me moli i Ristić, koga sam kasnije posetio. Govorimo još o navodnoj
nameri rumunskog kneza Karla u pogledu proglašenja nezavisnosti. Izjavljuje da ukoliko
Rumunija proklamuje svoju nezavisnost, i Srbija će je morati u tome slediti.

4. januar
Pišem austrijskom ambasadoru u Londonu grofu Aponjiju preporuku za Mijatovića.

5. januar
Dr Rozen javlja da je građanstvo za poslanika Beograda skoro jednoglasno izabralo
profesora Čumića, koji nije baš prijatelj vlade, što se, dakle, može smatrati neprijateljskom
demonstracijom. – Dolazi k meni Mijatović, kome predajem pismenu preporuku.

6. januar
Ručam kod Longvortovih s više njih.

7. januar
Posećujem Oreškovića, koji je stigao pre nekoliko dana. Uskoro će doći kod mene i
tada ćemo opširnije razgovarati. Prilikom posete Piroćancu nalazim kod njega novog
poslanika Čumića, s kojim se na taj način upoznajem.

8. januar
 354

Veče provodim kod Marinovićevih, pošto je kod njih soare.

9. januar
Izvesni Papafi, koji je srpskoj vladi preporučio telegraf nove konstrukcije i na njemu
i radio u Kragujevcu, žalio se da nikako ne može da se sporazume s ministrom vojske i
molio me da u toj stvari intervenišem. Odlazim radi toga Blaznavcu, koji obećava da će
stvar ispitati. U isto vreme pominje da je bio kod njega Orešković i govorio kao da je od
Andrašija čuo više stvari u vezi sa bosanskim pitanjem, što je utoliko upadljivije jer oni
imaju obaveštenja da je Orešković bio u Hrvatskoj i tamo nastupao čas kao Andrašijev
agent, čas kao agent srpske vlade. Nastojao sam da dokažem da Andraši nema nikakvu
vezu s Oreškovićem, i da ovaj radi ili na svoju ruku ili pod ruskim uticajem.

10. januar
Dr Rozen javlja da je govorio s Blaznavcem, koji je tvrdio da će doći do detaljne
promene ministara. Na ovo primećujem da sam to već toliko puta čuo da ću verovati tek
kada budem video. – Dolazi kod mene Orešković. Tvrdi da je siguran za Granicu da će se
izjasniti za razvojačenje. Pisaće Andrašiju u pogledu poželjnih modaliteta (pošto u Pešti
nije s njim mogao da o ovome govori u potrebnoj meri). Pominje da je izvesni Altman (o
kome mi je i Andraši govorio) napisao Vončini pismo i obećao mu u Andrašijevo ime
8000 forinti subvencije ako u svomu listu bude sledio drugi pravac. Isti taj pisao je i
Štrosmajeru u smislu da bi Andraši želeo da s njim govori. Ovo je Štrosmajera učinilo
crvenim kao rak, jer veruje da je Andrašiju potreban i Orešković me moli da pomenem
Andrašiju neumesnost ovog postupka.

11. januar
Odlazim Blaznavcu. Govorio je već s ministrom vojske u stvari Papafija
preporučivši mu da se s njim sporazume. Pominje dalje da se u Bugarskoj jedan
nacionalistički list izjašnjava u proruskom duhu. Dalje kaže da je trgovac koji je poručio
patrone stavio predlog da, ukoliko mi ne dozvolimo izvoz, patrone treba uvesti preko
Rusije, što bi njemu, Blaznavcu, bilo neprijatno. Odgovaram da se od nas ni u kom pravcu
ne može izvesti, ali ćemo inače izvoz dozvoliti čim se sporazumemo o bosanskom pitanju.
Čim nam, dakle, na ovo odgovore ja ću telegrafisati i dozvola će biti data.

12. januar
Vodianer piše da prema izveštaju inženjera Krojtera srpska vlada hoće ozbiljno da se
pozabavi pitanjem železnice i da je sama gradi. Ima pripremljeno već milion zlatnika, a
ostalo želi da nabavi u vidu zajma. U Beču, pak, zamoliće prusko Poslanstvo da posreduje
kod naše vlade za dobijanje veze. Moli me da ga obavestim kako stoji ova stvar.
 355

13. januar
Budući da je srpska Nova godina činim uobičajene posete. U Konaku mi Matić
saopštava da će Bošković doći do mene radi dogovora u stvari jurisdikcije. – Ristić kaže
da će moje predloge stavljene u vezi sa bosanskim pitanjem u načelu verovatno prihvatiti,
samo deo koji nama treba da pripadne smatraju prevelikim. Za njega mogli bismo da im
damo Kotor. Uskoro će me o tome obavestiti. – Milivoj ponovo govori o hrvatskim
stvarima i o Oreškoviću. Kaže da je u posedu sporazuma koji je hrvatska Narodna stranka
sklopila s Vagnerom, po kome bi trebalo da se zauzme cela Bosna. A smisao jedne tačke
ugovora je da Srbiju treba prevariti.

14. januar
Dr Rozen javlja da koliko primećuje čak se i Ristić izjašnjava u protivruskom duhu.
Pošto sam iz novina obavešten da je proces Karađorđeviću došao do Apelacionog suda
telegrafišem Andrašiju moleći ga da pažljivo prati ovu stvar.

15. januar
Od Andrašija dobijam telegram po kome je Karađorđević osuđen na 8 godina, a
Trifković i Stanković na po 4 godine. Presuda je juče izrečena.

16. januar
Odlazim Blaznavcu i saopštavam mu telegram. Već zna, telegrafisala mu je kneginja
Julija. Blaznavac daje ubedljiva uveravanja da će sada u potpunosti agitovati za mađarsku
politiku, pošto za to postoji potrebna osnova. Moli me da Andrašiju izrazim njegovu
zahvalnost.

17. januar
Dolazi dr Rozen, čita članak koji će o slučaju Karađorđevića biti objavljen u
Vidovdanu i veoma je prijateljski prema Mađarskoj, a velikim delom je sugerisan od
strane Blaznavca. Po njegovom gledištu ja sada dominiram situacijom. Dobijam telegram
od Bajsta. U njemu mi saopštava da je iz poverljivih ruku dobio jedan Šiškinov telegram
upućen ruskoj Ambasadi u Beču, u kome javlja da bi se mogle izgladiti razmirice između
Srbije i Crne Gore. Šiškin je uspeo da privoli Ristića da mu ovaj preda nacrt jednog
ugovora između Srbije i Crne Gore, koji i ostali namesnici odobravaju, te moli da isti
pošalje Gorčakovu, jer ovaj ugovor može biti ostvaren samo ako ga ruska vlada odobri. U
ovom ugovoru Srbija i Crna Gora obavezuju se da će na prvi znak sile zaštitnice (Rusije)
otpočeti akciju, Crna Gora podbunjivanjem Dalmacije, a Srbija podbunjivanjem južnih
Slovena u Austro-Ugarskoj. Ovaj ugovor služi kao potvrda sporazuma sklopljenog 17.
avgusta 1869.262 Ova dokumenta priložena su telegramu u francuskom prevodu. Bajst mi
daje nalog da ispitam ovu stvar. Prilaže još jedan telegram Slavenskog komiteta u Beču
 356

ruskom konzulu u Trstu, iz koga takođe proizlazi da je ruska agitacija u punom jeku. Ne
poričem da je na mene ovo saopštenje neprijatno delovalo. Nisam, doduše, mogao da
znam o tome, jer namesnici sve sami svršavaju, ali to dokazuje da sa Rusijom stoje u
tesnijoj vezi nego što sam verovao, iako verujem, sve da je ovaj plan i istinit, da
Namesništvo hoće samo da iskoristi uticaj Rusije za to da se pomiri sa Crnom Gorom.
Pokušaću da oprezno uđem u trag ovoj stvari.

18. januar
Ristić me je tražio, ali nisam bio kod kuće.

19. januar
Budući da je Ristićev rođendan posećujem ga. Saopštava mi da će mi predati spis
koji su na moj predlog u stvari železnice još prošlog leta sastavili za našu Vladu, a čije su
uručenje bili odložili usled izbijanja francusko-pruskog rata. – Slučaj Karađorđević ne
pominjem, a i on ga ne iznosi. Možda mu se ne sviđa presuda, pošto sada ne može da grdi
Mađarsku.

20. januar
Dolazi kod mene Orešković i čita pismo koje piše Andrašiju i u kome podnosi
izveštaj o svom putu po Granici. Ovo ću pismo poslati gore s nekim napomenama.

21. januar
Orešković ponovo dolazi i predaje svoje pismo s izvesnim izmenama. Dalje me moli
da pitam Andrašija da li sigurno može održati miting koji namerava da sazove u Granici u
interesu razvojačenja, dalje da li je Andraši voljan da isplati ostatak od 7000 frt iz sume za
agitaciju obećanih 10.000 frt (pošto je 3000 frt već dobio), i na kraju, da saopštim
Andrašiju da je neka osoba po imenu Altman u njegovo ime pisala pismo Vončini nudeći
mu 9000 frti subvencije ako promeni pravac Zatočnika, dalje, slično je pisao Štrosmajeru
da Andraši želi da ga vidi, što je bilo vrlo netaktično jer sada Štrosmajer veruje da je
potreban Andrašiju.

23. januar
Dr Rozen javlja da mu je Ristić saopštio da su dva crnogorska lica, pop Matanović i
serdar Ramadanović došli u selo [nečitko] da ga pridobiju da se digne na ustanak, ali su
Turci ovaj plan osujetili. Ovom prilikom Ristić se nije povoljno izrazio o crnogorskom
knezu. – Raduje se što je Karađorđević osuđen ali će dati nalog da se piše u Jedinstvu tek
posle presude vrhovnog suda. – Dobijam dokument o železnici s Matićevim potpisom.

24. januar
 357

Odlazim Blaznavcu:
a) Govorimo o stvari železnice. Pitam ga da li je istina da hoće da zidaju prugu o
svom trošku. Kaže da u blagajnama ima, doduše, 700.000 #, ali oni su potrebni u druge
svrhe, možda bi se još 1 milion mogao dobiti od naroda, ali na to sada ne misle i ni u kom
slučaju dotle dok pitanje železničke veze ne bude rešeno.
b) Upućujem mu pitanje u stvari Šiškina, čitajući mu one tačke navodnog ugovora
koje se odnose na zaštitu Rusije i podbunjivanje Dalmacije i Hrvatske. Blaznavac
najiskrenijim licem i najodlučnijim glasom izjavljuje da ovo nije istina i da mi u vezi s tim
u svako doba može mirno pogledati u oči. Ne poriče da su pregovarali s Crnom Gorom
radi izmirenja, ali ne na ovim osnovama i ne posredstvom Rusije a to što su pregovori
ostali bez rezultata – može se pripisati baš Rusiji. On veruje da je dokument koji se nalazi
u mojim rukama (ono što sam njemu već naveo samo su najupadljivije tačke od mene
sačinjenog nemačkog prevoda, a Šiškinov telegram nisam pokazao nego samo pomenuo)
isfabriciran od strane Šiškina i dostavljen meni u ruke da bi se time posejalo nepoverenje
između mene i Namesništva. (Naravno, ja sam stvar predstavio tako kao da sam ovde u
Beogradu dobio te spise, i to iz izvora koji je blizak Šiškinu.)
Da bih se donekle uverio šta je na stvari, odmah sam otišao Ristiću. Trebalo je da
neko vreme čekam u dvorani pa sam video kroz prozor kako iz Blaznavčevog stana dolazi
jedan žandarm s pismom u ruci i ide pravo prema Ministarstvu. Ristić se međutim pojavio
i ja sam mu, isto kao i Blaznavcu, izložio stvar. Upravo je hteo da odgovori kada je ušao
Gavrilović i predao mu pismo. Ristić ga je preuzeo i, pošto je od kneza, zatražio od mene
dopuštenje da ga pročita, pogledao u njega, nije moglo imati više od nekoliko redova, jer
tek što ga je pogledao ponovo ga je strpao u džep. Znao sam da je pismo od Blaznavca i
da se odnosi na gore pomenutu stvar. Zatim je odgovorio isto kao i Milivoj, i njegove reči
na francuskom bile su: Ce projet de convention est une invention, un mensonge. [Ovaj
projekt konvencije je jedna izmišljotina, jedna laž.]
I on je rekao da pregovaraju s Crnom Gorom, ali o tome neće odgovoriti, na što sam
primetio da to i ne želim jer to nije moja stvar. Mene zanima samo napred pomenuto
pitanje, jer izgleda da je nastalo upravo u vreme kada sam im stavio svoj predlog u
pogledu Bosne. Ako se ne varam, Ristić je bio malo zbunjen i na osnovu toga došao sam
na pomisao da je cela stvar možda njegova privatna intriga bez Milivojevog znanja, iako
upozoravajuće pismo potonjeg nije moglo a da ne pobudi izvesno podozrenje. U pogledu
izvora iz kojeg mi je spis došao Ristić je još nastojao da sumnju prebaci na hrvatsku
Narodnu stranku, na ovo sam, međutim, primetio da je telegram bio napisan veoma
korektno i da izvor nije srpski nego pre ruski.
b) Ristić je govorio o jednom Bajstovom telegramu upućenom meni i mom
bukureštanskom kolegi, koji se objavljuje u dopunskoj svesci Crvene knjige i koji sadrži
izvesnu pretnju ovim pokrajinama i vređa njihov nacionalni ponos, pa je dodao da je ovo
ovde izazvalo veoma rđav utisak. Nastojao sam da pokažem da taj telegram nema nikakav
 358

značaj i da im ga iz tog razloga nisam saopštio. 263 – Uveče odlazim Milovukovima, gde je
bilo plesno veče.

25. januar
Pišem Bajstu izveštaj o pitanju ugovora s Crnom Gorom, ne pominjući, doduše, da
sam razgovarao s namesnicima, rekavši samo toliko da meni izgleda da takav ugovor ne
postoji i da je on ili ruska manipulacija da nas zavede ili, ako ipak ima neku osnovu, onda
je Ristićeva privatna intriga.

26. januar
Pišem izveštaj Bajstu u stvari železnice. 264 Uveče sam bio kod Simićevih na plesnoj
večeri.

27. januar
Posle više pisama i telegrama dobijam od Galfija traženo sredstvo za pobačaj i
predajem ga Ivanovićki.

28. januar
Dr Rozen javlja da se rđav uticaj Bajstovog telegrama već očigledno pokazuje u
jednom članku sugerisanom od strane Ristića i objavljenom u Jedinstvu.265 Vidovdan će
takođe objaviti o ovome članak, koji će, međutim, praviti razliku između mađarske i bečke
politike. Čita mi ovaj dobro napisani članak koji je Milivoj sugerisao. – Pišem izveštaj
Andrašiju. Šaljem mu Oreškovićevo pismo s primedbama, dokumenta o železnici i prepis
izveštaja koji sam poslao u Beč u stvari ugovora s Crnom Gorom. Pominjem rđav utisak
Bajstovog telegrama. Pošto je izvoz ratnog materijala u neutralne zemlje već slobodan,
molim ga da dozvoli izvoz patrona itd. za srpsku vladu. Pominjem dobar utisak presude
Karađorđeviću i drugovima i molim da nastoji da i vrhovni sud tako presudi. 265a

29. januar
Ministar pravde Ilić podnosi ostavku i njegovo mesto zauzima Veljković. List
Budapešti kezlenj donosi vest da je prihvaćena ostavka bana Rauha i da je naimenovan
Bedeković.

30. januar
Dr Rozen javlja da je govorio s Ristićem o Bajstovom telegramu. Izjavljuje isto što i
Jedinstvo, samo ističe da se ja ponašam veoma taktično. – Joanini se vraća posle tri
sedmice odsustvovanja. Odmah ga posećujem. Njegova žena ostaje u Bernu i neće više ni
dolaziti ovamo.
 359

31. januar
Stojan Bošković pita kada može doći k meni da razgovaramo o jurisdikciji.
Rezervišem za njega preksutrašnji dan.

1. februar
Odlazim Oreškoviću, već zna da je Rauh odstranjen. Sada će, po njegovom
mišljenju, biti mnogo lakše da se radi jer je Bedeković pošten čovek, koga sve stranke
poštuju.

2. februar
Bošković dolazi, prerađujemo polovinu nacrta. Neke sitnice je srpska vlada
prihvatila, ali su glavne stvari ostale nedirnute. Kasnije ćemo opet nastaviti razgovore.

3. februar
Idem u posete.

4. februar
K meni dolazi Blaznavac. Glavni predmet razgovora čini, naravno, Bajstov telegram.
Kaže da je to njemu lično vanredno neprijatno, jer mu otežava, čak skoro potpuno
onemogućuje rad na učvršćenju dobrih odnosa s nama, pošto je revolt u celoj zemlji
golem. Dodaje da Rusi nikada ne bi mogli učiniti nešto što bi toliko koristilo njihovim
interesima kao Bajstov telegram. Priznajem da je telegram vanredno neprijatan, da je
nezgodno što je napisan, ali nastojim da ga uverim da iako Bajst i piše telegrame u stvari
se ne dešava ono što on hoće, car je potpuno pridobijen za politiku koja Bosnu namenjuje
Srbiji. – U novinama čitam da je Stratimirović interpelisao Andrašija u Parlamentu zbog
Bajstovog telegrama. Odmah Andrašiju šifrovano telegrafišem u smislu da on svojim
odgovorom može velikim delom popraviti rđav utisak, naročito ako istakne
neintervenciju. – Kasnije idem u kasino na bal.

5. februar
Ostajem ceo dan kod kuće.

6. februar
Pišem Bajstu izveštaj o dejstvu njegovog telegrama. Doduše obazrivim izrazima, ali
mu kažem da to može imati veoma rđave posledice. 266 – Dolazi mi Orešković i donosi
jedan članak u Zatočniku koji govori o Bedekoviću i već je mnogo blaži. Moli me da
pomenem Andrašiju da učine nešto za Živkovića (predsednik Banskog stola), koji bi kao
Srbin mogao da u potrebnoj meri predstavlja protivtežu srpskim agitacijama u Sremu.
 360

7. februar
Pišem izveštaj Andrašiju i šaljem mu prepis svog izveštaja Bajstu, te mu pominjem
stvar sa Živkovićem.266a – Juče su novine donele vest da je baron Jožef Etveš umro 2.
februara. Uvek se blagonaklono ponašao prema meni, žalim ga.

8. februar
Najveći deo dana provodim kod kuće.

10. februar
Dolazi mi Longvort i raspituje se šta je moje gledište odnosno pitanja Dunava.
Odgovaram da u tom pogledu ništa ne znam službeno, te tako mogu da govorim samo o
vestima iz novina. Po njemu, Namesništvo želi komisiju pribrežnih zemalja.

11. februar
Dobijam od Bajsta šifrovan telegram s uputstvom da privolim srpsku vladu da
prestane da se odupire našim predlozima, jer se na to upravo oslanja turski poslanik i time
motiviše svoj otpor. Kroz nekoliko dana dobiću potrebna razjašnjavajuća dokumenta.
Istovremeno najavljuje telegram kojim se objašnjava okružnica od 23. novembra. – Uveče
učestvujem na balu Natoševićevih.

12. februar
Kantakuzen saopštava sadržaj telegrama koji je stigao iz Bukurešta, po kome je
Kamara velikom većinom izglasala lojalnost knezu i tako će ovaj verovatno ostati.

13. februar
Idem u posete.

14. februar
Bošković ponovo dolazi i nastavljamo pregovore o konverziji jurisdikcije, ali ih ne
možemo završiti.

15. februar
Pozivam dr Rozena i pitam ga da li je istinita vest u Vidovdanu da je Hristić predao
Porti memorandum o ustupanju Bosne. Odgovara da to nije istina, kao ni ona novinska
vest da se Hristić na jednoj večeri izjasnio o bosanskom pitanju i da je zbog toga
interpelisan od strane velikog vezira. Rozen, dalje, veruje da s Crnom Gorom ne postoji
nikakav ugovor, šta više da su u neprijateljstvu kao i ranije. – Dalje, da su događaji u
Vlaškoj neprijatno pogodili ovdašnju vladu, jer strahuju da će ruski uticaj nadvladati,
stoga žele da ostane knez Karlo. Novi poslanik Čumić napisao je jednu brošuru u kojoj se
 361

trudi da dokaže da kapitulacije nemaju obaveznu snagu po Srbiju i da stoga strani podanici
treba da plaćaju opštinski porez. Po dr Rozenu, Ristić se o tome izjasnio u smislu da bi se,
doduše, protiv kapitulacija moglo mnogo reći, ali su običaj i praksa tako stari da se na
ovako jednostavan način ne može raskinuti s njima. – Odlazim Ristiću. Razgovaram s
njim o tobožnjem memorandumu koji je Hristić predao Porti. Kaže da ovakav
memorandum ne postoji. – Dalje govorimo o pitanju Dunava (samo uopšteno, pošto još ne
poznajem ovo pitanje). Rezultat našeg razgovora: Srbija ne odstupa od komisije pribrežnih
zemalja. – U vezi sa Čumićevom brošurom primećujem: što se tiče opštinskog poreza
smatram da bi bilo pravedno da ga plaćaju i stranci, samo se to ne može tako jednostrano
narediti, jer bi takav postupak doveo do veoma neprijatnih komplikacija. On na to
odgovara da opština u ovoj stvari ne može ništa da odlučuje, rešenje u tom pogledu i
onako zavisi od vlade. Stigle su depeše koje je Bajst najavio u svom telegramu. – Kod
Marinovićevih je soare na koji i ja odlazim.

16. februar
Provodim veliki deo dana u proučavanju juče dobijenih depeša, čija sadržina je: 1)
Evropska komisija se produžuje na 12 godina s delokrugom do Braile. 2) Pribrežnu
državnu komisiju mi u principu podržavamo, ali ona se sada ne aktivira, već bismo samo
želeli da mi otklonimo prepreke u Đerdapu, o našem trošku ali u saglasnosti s pribrežnim
zemljama. Ovom poslednjem predlogu protivi se turski poslanik pozivajući se na Srbiju,
želeći da pribrežna komisija odmah dejstvuje i da odluči o sprovođenju radova na Dunavu.
– Druga depeša koja se odnosi na okružnicu od 23. novembra vrlo je prijateljski
napisana.267 – Pošto praškovi koje je Galfi poslao nisu koristili, ponovo sam mu bio pisao i
danas sam dobio nove praškove, koje sam odmah predao Ivanovićki.

17. februar
Odlazim Ristiću. 1) Čitam mu depešu koja objašnjava cirkularno pismo od 23.
novembra, on je, izgleda, s njom veoma zadovoljan. 2) Iznosim mu pitanje Dunava i svim
mogućim razlozima nastojim da dokažem da je po njih povoljno ako se priključe našem
predlogu. Iako se ne izjašnjava određeno, već vidim da to neće učiniti. Napominjem da
ako ostanu pri svom protivljenju to otprilike nije ništa drugo nego nepoverenje prema
nama. Slično razgovaram i s Blaznavcem o oba pitanja. Obećavaju da će stvar razmotriti i
sutra će dati odgovor.

18. februar
U našoj katoličkoj školi održani su ispiti, kojima sam i ja prisustvovao. – Po podne
dolazi kod mene Ristić u vezi sa pitanjem Dunava. Pre svega odlučno izjavljuje da se
njihovo ustezanje ni najmanje ne zasniva na nepoverenju prema nama, samo što se ne
mogu odreći prava zajemčenog Pariskim ugovorom (komisija pribrežnih zemalja), a
 362

smatrali bi naročito opasnim presedanom kada bi sada konferencija odlučivala o radovima

na Dunavu, što je jedino atribut komisije pribrežnih zemalja. Napominjem da se ni mi ne
odričemo komisije pribrežnih zemalja i da ni mi nećemo da konferencija odlučuje o
radovima, ali je to trebalo pomenuti u našim predlozima kako bismo zatim mogli tražiti
pravo ubiranja carine, što zavisi jedino od konferencije. Na ovo primećuje da to
konferencija može i uopšteno da uradi, na taj način što će izreći da će se u slučaju ako
komisija pribrežnih zemalja donese odluku o radovima, moći ubirati carina od brodova
koji prolaze kroz Đerdap. Ovo mi on predaje i u vidu male pismene beleške. Posle toga
pitam ga da li bi, ako se njihova želja ostvari te bi trebalo da komisija pribrežnih zemalja
odluči o radovima, bili voljni da snose troškove koji na njih otpadaju. Na ovo odgovara da
država to nije u stanju i upravo zbog toga ne mare ako radove izvrši neko drugi. Tada ga
pitam da li mi već sada, za slučaj ako se komisija sastane kako oni žele može jamčiti da će
glasati za izvođenje radova. Na to kazuje da sada ne može odgovoriti, jer je to veoma
važno pitanje, na što ja primećujem da se tako može vrlo lako desiti da oni uopšte budu
protiv radova. Na kraju izražavam svoje žaljenje, ne bez izvesne ironije da su oni ti koji
Portu najviše pomažu, štaviše, oni su ti koje Porta koristi kao izgovor i, verovatno, samo
kao sredstvo. Nastoji da me umiri govoreći da se sigurno možemo sporazumeti, na što ja
primećujem da, nažalost, izgleda da ne možemo. – Odmah kratko telegrafišem Bajstu
rezultat. Pišem i izveštaj, izlažući u njemu gledište da srpska vlada uopšte ne bi bila voljna
da se đerdapski tesnac eksplozijom proširi, verovatno iz straha, i ne bi želela da neko drugi
izvede ove radove iz zavisti pošto ona sama nije u stanju da za ovo doprinese i najmanju
žrtvu.

19. februar
Dr Rozen dolazi k meni i govori o pitanju Dunava. Sigurno ga je poslao Ristić da
dozna što mislim. Upravo mu zato izlažem celu stvar onako kako jeste, razlažući kakav su
promašaj napravili Srbi s trgovačkog, dalje s političkog gledišta, naročito što su pred licem
Evrope istupili kao sredstvo Porte. Rozen kaže da se vlada sada jako ljuti na Vlašku jer je,
uprkos datom obećanju, ostavila na cedilu i nikoga nije poslala u London. 268 – Bajstovo
telegrafsko objašnjenje naročito se svidelo Ristiću. Blaznavac bi želeo da se više iznese
pred javnost. Dr Rozen veruje da je mitropolitovim posredovanjem došlo do zbliženja
između Blaznavca i Šiškina i da je verovatno da je ruska ruka imala udela i u pitanju
Dunava.

20. februar
Srećem se s Oreškovićem, koji kaže da je prema privatnim obaveštenjima pukovnik
Kenig podneo ostavku, što ukazuje na to da će Granica stvarno biti razvojačena, pošto je
do sada u Ministarstvu rata on bio glavni protivnik razvojačenja. – Priređujem ručak, na
koji pozivam konzularni kor.
 363

21. februar
Bajst mi daje telegrafsko uputstvo da ponovo pokušam da srpsku vladu privolim na
popuštanje u pitanju Dunava.

22. februar
Telegrafišem Bajstu da sam u svom izveštaju od 18. napisao razloge zašto Srbija
neće da se priključi našim predlozima. – Bajst telegrafiše da moj izveštaj od 18. još nije
stigao i da samo pokušam da srpsku vladu privolim na popuštanje. – Doznajem da je
ovamo stigao jedan crnogorski vojvoda po imenu Plamenac, i da će ostati ovde 8–10 dana.

23. februar
Dolazi dr Rozen i javlja da je izišao prvi broj crnogorskog lista pod naslovom
Crnogorac, i doneo je članak u kome se zalaže za slogu sa Srbima. On (Rozen) dobio je
uputstvo da na ovo odgovori u sličnom smislu. Dalje kaže da je u Crnoj Gori početkom
ovog meseca održana pod kneževim predsedništvom skupština serdara, na kojoj je
odlučeno da se brojno stanje vojske udvostruči. Ovo se sigurno događa pod uticajem
Rusije. Porta naoružava Turke u Skadru i u Prizrenu. U Carigradu srpska vlada pomaže
ruska nastojanja u pitanju bugarske crkve, donekle protiv želje Bugara, jer Srbi ne bi želeli
da se Bugari crkveno odvoje i da se tako nezavisno konstituišu. Dr Rozen veruje da su se
namesnici približili ruskoj politici i to bi se najviše moglo pripisati dobrim odnosima koji
izgleda postoje između Porte i Rusije. – Pozivam Rozena da se raspita o ciljevima
Plamenčevog dolaska ovamo.
Odlazim Ristiću (gde nalazim i Blaznavca) da pretresemo pitanje Dunava. Iznosim
sve moguće dokaze da bih privoleo njih da promene gledište. Oni, međutim, ostaju pri
tome da se ne mogu odreći prava koje im je zajemčila Evropa, ali izjavljuju da ako se
komisija pribrežnih zemalja bude sastala neće u načelu biti protiv radova na Dunavu.
Kada ih, međutim, pitam da li mogu već sada da nam jamče da će u toj komisiji odlučno
glasati za izvođenje radova odgovaraju da to sada još ne mogu da kažu. Za vreme našeg
dvočasovnog razgovora uverio sam se u to da oni zapravo ne žele radove na Dunavu: 1)
jer se boje da će Dunav time biti otvoren za tursku flotu i 2) jer oni sami usled siromaštva
zemlje ne mogu učestvovati u radovima, a ne žele da ih neko drugi izvede pošto bi na
osnovu toga izvođač raspolagao rečnom policijom i ubiranjem carine.

24. februar
Ukratko telegrafišem Bajstu rezultat svojih nastojanja. Pišem Bajstu izveštaj o svom
poslednjem pokušaju učinjenom u pitanju Dunava.

25. februar
 364

Dolazi dr Rozen i javlja:

a) Obavešten je da Plamenac nema specijalnu političku misiju, došao je da poseti
decu koja su kod dr Milana Jovanovića. Hoće da ovde kupi topove za Crnu Goru.
b) Dr Rozen je govorio sa Šiškinom, koji bi želeo da između Crnogoraca i Srba
dođe do prijateljske sloge, ali se u potonje ne može mnogo pouzdati. Ristić je i pred njim
(Šiškinom) izjavio da nisu u Carigradu predali memorandum o bosanskom pitanju, ali da
bi u ovoj stvari trebalo nešto učiniti i pitao koliko mogu računati na Rusiju. Šiškin je
odgovorio da će Rusija uvek podržati nastojanja Srba, ali ne može preduzeti u ovom
pitanju nikakvu inicijativu, jer bi time izazvala protiv sebe evropsku koaliciju.
c) Mijatović je telegrafisao da je ruski ambasador u Londonu Brumov izjavio pred
njim da je Rusija veoma zadovoljna držanjem Srbije u vezi sa pitanjem Dunava.

26. februar
Idem pešice s Engelhartom i još nekolicinom drugih u Rakovicu i natrag. U
Topčideru nam se priključuju Engelhartova žena i Ivanovićka i zajedno dolazimo pešice
kući.

27. februar
Dolazi dr Rozen i javlja:
a) Obavešten je da je nekoliko dana po Plamenčevom dolasku Šiškin pročitao jednu
notu, koja je, međutim, potpisana samo od strane šefa azijatskog departmana, u kojoj se
Srbiji daje kao dobar savet da stupi u srdačno prijateljstvo sa Crnom Gorom. Ovo Rozen
zna od jednog činovnika, koji je navodno video ovu notu.
b) Što se tiče pitanja Dunava, Ristić kaže da oni ne mogu popustiti, jer je pravo na
njihovoj strani. Na primedbu dr Rozena da možda nije uputno naljutiti Austriju pošto s
Rusijom ne stoje najbolje, odgovorio je da su od pre godinu dana u veoma dobrim
odnosima s Šiškinom, mada nikada ne mogu ruskoj politici dozvoliti takav uticaj kao
ranije, jer ako danas naređuje ruski konzul, sutra će se, možda, morati primati naređenja
od austrijskog konzula. Da bi dokazali da žele dobre odnose hoće da ispune želju Rusije
da se prijateljski ophode prema Crnoj Gori; u ovom pogledu oni su uvek bili iskreni, ali je
upravo Rusija agitovala protiv njih u Crnoj Gori. Možda će čak poslati nekoga s
Plamencem u Crnu Goru. – Što se tiče bosanskog pitanja, Rusija trenutno preporučuje mir,
barem dotle dok se ona sama sasvim ne spremi, kako ne bi pre vremena izazvala protiv
sebe ostale sile.
c) Vlaška je izjavila srpskoj vladi da nju pitanje Dunava ne zanima, da zato neće
učiniti nikakve korake u tom pogledu i da se potpuno miri s odlukama konferencije. Zbog
toga se ovde jako ljute i o tome će pisati u listovima. – Odlazim Oreškoviću i raspitujem
se o Plamencu. Veruje da je došao samo zato da dobije novac i možda će dobiti nekih
1000 #. Inače je Plamenac ministar vojske u Crnoj Gori. – Veče provodim kod
 365

Engelhartovih s Kampovima i Ivanovićkom.

28. februar
Čujem da je na srpsko-bosanskoj granici bila krvava tuča između Srba i Turaka.
Molim Longvorta da se raspita kod Blaznavca o ovom slučaju i da li ga Srbi nisu namerno
izazvali.

1. mart
Pišem Beli Orciju izražavajući gledište da pošto se srpska vlada protivi uklanjanju
Železnih vrata naročito zbog toga jer se boji turske flote, možda bi se ovaj razlog mogao
iskoristiti da se Porta privoli na popuštanje.

2. mart
Dolazi mi jedna zgodna devojka i donosi činiju slatkog kao i jedno pismo bez
potpisa, navodno od Čumićke. Pisac pisma me moli da primim ovu pošiljku kao znak
ljubavi, da nikome o ovoj stvari ne govorim i da odgovorim s nekoliko redova. Pitam
donosioca ko je, odgovara da je Sofija Petrović, Čumićkina sestra. Kažem joj da neću
pisati, samo se usmeno zahvaljujem. – Zatim saopštavam celu stvar Teodoroviću,
poveravajući mu da se raspita o dotičnoj, jer ne znam ne krije li se iza ova stvari neka
druga intriga, pošto sam Čumićku samo jedanput video. – Ručam kod Šiškina.

3. mart
Dolazi dr Rozen. Pitam ga šta zna o sukobu na granici. Ne zna ništa ali i ne veruje da
bi imao neki značaj. Čuo je da će Marković, Matić i Panta Jovanović podneti ostavku,
umesto ovog poslednjeg ministar bi bio Cenić, a umesto Markovića Šiškin predlaže Zaha.
– Dalje kaže da je Plamenac dobio od vlade 6000 #. – Pišem Bajstu izveštaj o Plamencu i
o ostalim ruskim nastojanjima.

4. mart
Pišem Andrašiju i molim ga da odluči u pogledu stvari Oreškovića, pitajući ga, dalje
šta da uradim u vezi sa bosanskim pitanjem, pošto srpska vlada ne odgovara na naš
predlog. Preporučujem ili da kategorički tražimo odgovor da ili ne, ili da ako Andraši iz
bilo kojeg razloga ne bi hteo da pokreće ovu stvar još čekamo. 268a – Pronose se vesti o
ministarskoj krizi odnosno Matića, Markovića i Jovanovića.

5. mart
Dr Rozen javlja: a) Razmena telegrama između nemačkog i ruskog cara proizvela je
kod srpske vlade utučenost. Ristić je izjavio da naspram ovih izjava ne mogu da urade
 366

ništa drugo osim da ostanu mirni. b) List petrogradske berze opet donosi veoma oštar
članak protiv Srbije, zbog kojeg je Blaznavac sav ogorčen, kažu da je rekao: Ako je Rusija
protiv nas što nam je poslala na vrat Plamenca? Inače, što se ovog potonjeg tiče, novac će
mu dati ali neće dozvoliti da budu prevareni. c) Musurus-paša je u Londonu veoma
laskavo i s mnogo pohvala govorio s Mijatovićem.

6. mart
Saznajem da su učenici Velike škole, kada je rektor hteo da im uvede jednog
profesora koga je ministar naimenovao protiv volje profesora, počeli da galame i zvižde i
napustili dvoranu. – Slično su i učenici Bogoslovije demonstrirali protiv posta, a i u
Vojnoj akademiji kao da je bilo nekih nereda. Glumci su obustavili predstave, jer je
direktor (s odobrenjem ministra) hteo da uvede vanredno stroga i smešna pravila o redu. –
Sve ovo je, iako neznatan ali ipak jasan znak rastućeg nezadovoljstva.

7. mart
Dr Rozen javlja: Blaznavac je još uvek veoma ljut zbog ispada ruskih listova.
Odnosno Plamenca izjavio je da on (Blaznavac) nikad nije simpatisao Crnu Goru i ideju
slovenstva, i od Plamenca zahteva samo to da se Crna Gora ne dâ obmanuti od Rusije – i
da ne uvuče Srbiju pre vremena u akciju. Šiškin kao da je izjavio da je Crna Gora samo
jedan odlomak269 ali da raspolaže s mnogo snage za ostvarenje srpske ideje, na što je
Blaznavac, navodno, odgovorio da je to smešno.
b) Prema Mijatovićevim izveštajima on je u svim krugovima Londona naišao na
velike simpatije prema Srbiji. Jedan državnik na visokom položaju (verovatno Granvil)
izjavio je pred njim da Engleska od namesnika traži jedino samostalnu politiku, inače
Englezi iskreno žele oslobođenje hrišćana. Dolazi k meni Bošković i sad pretresamo do
kraja konvenciju o jurisdikciji. Verujem da od toga neće biti ništa.

8. mart
Veče provodim kod Engelhartovih.

9. mart
Dolazi mi Orešković i kaže da je Zatočnik objavio članak protiv razvojačenja
Granice, na ovo će on odgovoriti, ovdašnji listovi to neće da prime, ali će poslati u Srpski
Narod.270Ako ovaj članak bude objavljen upozoriću Andrašija na njega. Kaže još da su
namesnici zaprepašćeni vestima koje signaliziraju uzdizanje reakcije u Austriji, pa su
izjavili da su protiv nje spremni da Mađarsku i efektivno pomognu, jer se ničega ne boje
toliko kao jedne centralizovane Austrije.

10. mart
 367

Bela Orci piše da je između Turske i Rusije zaista došlo do zbliženja, čemu je razlog
uglavnom taj što je Andraši pred Halil-bejom otvoreno izrekao da se spas Turske može
naći samo u ustupanju Bosne. Zbog toga je sada veliki vezir veoma nepoverljiv prema
nama i sluša obećanja Ignjatijeva. – Odgovaram Orciju i pitam da li je istina da se i mi
približavamo Rusiji i šta je urađeno u pitanju Dunava. Prokeš me obaveštava da je tražio
od Bajsta ovlašćenje da u stvari železnice može podržati želje Srba. – Engelhartovi,
Kampovi, Ivanovićka i ja idemo čamcem u Topčider.

11. mart
Pošto je stvar s glumcima uređena, predstave će sutra početi. U školi još traju neredi,
dva učenika su uhapšena.

12. mart
Dr Rozen javlja da su namesnici zamolili Šiškina da telegrafiše ruskom ambasadoru
u Londonu da podrži gledište Srba u pitanju Dunava, Šiškin je ovo učinio, međutim
odgovor je glasio da su simpatije Rusije, doduše na strani Srbije, ali sada kada Austrija
popušta ruskim zahtevima Rusija se ne može protiviti austrijskom predlogu. Italija je
jednostavno odbila da podrži srpsko gledište, kao suprotno napretku. Nemačka je
podržavala Austriju. Pri svemu tome austrijski predlog se nasukao na protivljenju Porte i
sada su namesnici ponosni na svoju pobedu, utoliko što im je u poslednjem trenutku
uspelo da pridobiju i Vlašku, čiji se poslanik pojavio u Londonu i izjasnio u sličnom duhu
kao i srpski. Ovaj trijumf istočnih naroda, kako ga Ristić naziva, sada hoće da oglase i u
novinama. – Po podne idem s društvom u Topčider.

13. mart
Večeram kod Šiškinovih.

14. mart
Posetio me general Križ. – Dobijam šifrovan telegram od Bajsta, po kome je
Konferencija u Londonu produžila Dunavsku evropsku komisiju na 12 godina s istim
delokrugom, potvrdila neutralnost ušća Dunava, izvođenje radova na Dunavu prepustila
sporazumu pribrežnih zemalja i dozvolila ubiranje carine. Stoga će naša vlada uskoro
staviti predlog pribrežnim zemljama u pogledu radova na Đerdapu. To treba da saopštim
srpskoj vladi i da je navedem na povoljno reagovanje.

16. mart
Odlazim Ristiću i pošto sam mu saopštio Bajstov telegram pitam ga kako će primiti
našu ponudu, dodajem da se nadamo da je neće jednostavno odbiti. Odgovara da će našu
ponudu proučiti s velikom pažnjom i nepristrasno, bez ikakvih predubeđenja, a u načelu
 368

nisu protiv radova. Ristić je još pomenuo da će kroz nekoliko dana odgovoriti na predlog
koji sam stavio u bosanskom pitanju, i molio me da ne verujem kako bi oni hteli da ćutke
pređu preko ove stvari. – Pišem kratak izveštaj Bajstu i Andrašiju pominjući svoj razgovor
s Ristićem, ali izražavajući istovremeno svoje gledište da će Srbija učiniti sve da osujeti
radove. Andrašiju još pominjem ono što je Ristić rekao u pogledu Bosne i molim od njega
uputstvo.

17. mart
Bela Orci piše da turska vlada nije voljna dati Srbiji i Vlaškoj jednako pravo u
komisiji pribrežnih zemalja i tako su Srbi, verovatno, dobro naseli što su protiv nas
pomagali u Londonu želje Porte. – Zbliženje i prijateljstvo između Rusije i Turske je
izvesno. – Što se tiče naših odnosa, Lonjai bi želeo da obori Andrašija i da dođe na
njegovo mesto. Nije nemoguće približavanje prema Rusiji–Pruskoj i u tom bi slučaju
nastao jedan četvorni savez: Austrija–Rusija–Nemačka–Turska.

20. mart
Dr Rozen javlja da su namesnici poslali u Carigrad uputstvo svom agentu da nastoji
izdejstvovati da Porta primi Srbiju u dunavsku komisiju s jednakim pravom glasa. Nadaju
se, naime, da će Porta to učiniti, a ako ne bi učinila onda oni ne bi uzeli učešća u Komisiji.
– Ristić žali što je zbog pitanja Dunava došlo među nama do izvesnog ohlađenja. – U
pogledu železnice kaže da nameravaju vrlo odlučno da postupe i samo čekaju da ih mi
pozovemo. – Joanini je stigao posle tri nedelje odsustva. Nešto kasnije odlazim s njim i s
Vatsonom u Zemun, posećujem generala.

21. mart
U vezi sa događajem na Velikoj školi vlada je otpustila dva profesora, Boškovića i
Pavlovića, koji su optuženi za podbunjivanje učenika.

22. mart
Orešković dolazi k meni i kaže da su namesnici veoma uplašeni u vezi sa procesom
Karađorđevića, budući da su čuli da će stvar uskoro biti razmatrana pred najvišim sudom i
da je ministar pravde tobože izjavio da u ovom procesu mađarski sudovi i ne mogu da
sude, dalje da je Karađorđević namenio 30.000 frt za potkupljivanje suda. Pošto se
Karađorđević sada sa celom porodicom nalazi u Beču namesnici se boje i toga da će bečka
reakcija usvojiti stvar kao svoju i dejstvovati u tom smislu da se Andraši ne protivi
oslobođenju. Zato su ga namesnici poslali kod mene da sazna moje gledište, zatim su ga
pozvali da piše o ovoj stvari Andrašiju, međutim, izgleda da bi najviše voleli kada bi on
(Orešković) lično otputovao u Peštu. Odgovaram da ministar pravde nije mogao dati takvu
izjavu kao što kažu, jer je on sam naredio pokretanje procesa. Potkupljivanje ne smatram
 369

mogućim, inače neka to pokušaju namesnici sa svoje strane. Ne savetujem da Orešković

piše o ovoj stvari Andrašiju, što inače ni on sam nije hteo da učini, a što se tiče moje
intervencije u tom pogledu sada ne mogu ništa da kažem, jer posle onog držanja koje je
srpska vlada zauzela u pitanju Dunava ne usuđujem se da kod svoje vlade preduzmem
korake u njihovom interesu. Orešković obećava da će se izjasniti u ovom smislu, neka se
malo uplaše. Inače što se njega (Oreškovića) tiče, smatram da bi bilo dobro kada bi otišao
u Budim da govori s Andrašijem u vezi s pitanjem Granice. Dobijam telegram od Bajsta,
saopštava da prema izveštaju našeg ambasadora u Petrogradu izgleda da će Rusija
pomagati Portu u njenom zahtevu da agenti Srbije i Vlaške u komisiji pribrežnih zemalja
ne bi imali odlučujuće već samo savetodavno pravo glasa i poverava mi da ovu okolnost
oprezno saopštim srpskoj vladi.

23. mart
Opet dolazi k meni Orešković. Čitam mu juče primljeni telegram i poveravam mu da
njegov sadržaj saopšti namesnicima. Podstičem ga da ide u Peštu, međutim on se boji toga
da bi Andraši, pošto nije odgovorio ni na njegove ni na moje dopise, smatrao njegov
dolazak neprikladnim.

24. mart
Sofija Petrović, koju sam nekoliko puta video u pozorištu sa Čumićkom, danas je
ponovo došla donoseći pismo od potonje, u kome mi izjavljuje ljubav i kaže koliko bi
volela da me jedanput vidi samo na jedan sat, te moli za moju sliku. Odgovaram da sliku
trenutno nemam, a da bih i ja voleo da se sastanem s njom samo je k njoj nezgodno ići,
neka radije ona dođe k meni. Donosilac pisma, međutim, smatra da njen muž pre podne
nije kod kuće, pa tako mogu slobodno doći. Obećavam da ću jednom otići. – Dobio sam
nalog od Ministarstva spoljnih poslova da postavim pitanje srpskoj vladi da li hoće da
učestvuje u jednom međunarodnom savetodavnom veću čiji je cilj da uspešno sprečava
bolesti goveda, a koje će sazvati naša vlada. a) Povodom toga sam već bio pisao vladi ali
danas sam ovu stvar iskoristio kao izgovor i otišao namesnicima. Blaznavac je, naravno,
spremno prihvatio ovaj plan. b) Zatim smo razgovarali o đačkim neredima. Smatra da je
kriv zakon koji đake u pogledu discipline i van škole podvrgava jedino profesorskom
kolegijumu, ovaj zakon bi trebalo zameniti strožijim, pa ako takav ne može da se donese
do naredne Skupštine najpametnije je da Velika škola ostane zatvorena. Idućeg ponedeljka
će, doduše, pokušati da je otvore, ali ako ne uspe, zatvoriće je. Tom prilikom govori o
Matiću tako omalovažavajuće da ga pitam hoće li ga otpustiti. Na to odgovara da neće, šta
više baš će Matić kao nekadašnja glava Omladine morati da donese taj strogi zakon, čime
će proigrati svoj ugled. Kaže i to da školske nerede potpiruje Čumić, kao što su to videli iz
pisama nađenih kod nekoliko uhapšenih učenika. – c) Govorimo o železničkom pitanju.
Kaže da prema Hristićevom izveštaju veliki vezir nije mnogo voljan da Srbiji da vezu. Na
 370

ovo odgovaram da ne sumnjam da će s naše strane veza biti data, jer se već i Gorove
izjasnio u tom smislu, ali na Portu više nemamo onakav uticaj kao ranije i to baš zbog
prijateljstva koje smo pokazali prema Srbiji. Inače bi oni posle usluga koje su učinili Porti
u pitanju Dunava mogli s pravom da računaju na njenu zahvalnost. Ova zahvalnost,
međutim, izgleda da nije vrlo velika, pošto d) Porta po svoj prilici neće pristati na to da i
izaslanik Srbije ima odlučujući glas u Komisiji pribrežnih zemalja. Ovom prilikom
govorimo o pitanju radova na Dunavu. Blaznavac tvrdi da oni žele te radove, šta više
spremni su i na žrtve ako novi kanal bude prolazio preko njihove teritorije, što inače niko
ne može da spreči. Na ovo primećujem da je Dunav zajednička reka, te tako niko tamo ne
može učiniti ništa jednostrano. Iz čitavog njegovog dugačkog razlaganja proizašlo je da bi
u ovom pitanju hteo da se izmiri s nama. Na to sam ja hteo da odem, ali on me je zadržao i
pomenuo e) proces Karađorđevića, onako kako mi je Orešković saopštio. Ja sam bio vrlo
hladan i uzdržljiv, napomenuo sam da, bogami, nije nemoguće da iz Beča vojna i
reakcionarna stranka nastoje da se Andraši ne interesuje za ovu stvar i da tako
Karađorđević bude oslobođen. Primetio je da su protiv reakcije spremni da učine sve uz
Mađarsku, jer neće dozvoliti da budu iskorišćeni kao 1848. Odgovorio sam da se mi u
Mađarskoj ne bojimo reakcije i da ćemo se i sami odbraniti. Na kraju je rekao da će nam
uskoro dati odgovor na naš predlog o bosanskom pitanju i da li bih ja tom prilikom
otputovao u Budim. Odgovorio sam da ne nameravam da sada ostavim Beograd.
Međutim, pre nego što smo mogli dalje razgovarati naišao je moj kolega Rozen i ja sam
otišao. S Ristićem sam govorio u sličnom smislu, naročito u pogledu železnice, primetivši
šaljivo da bi se radi veze s turskom železnicom možda bilo najbolje obratiti Ignjatijevu,
pošto su Rusi sada tako veliki prijatelji Turaka. Pitanje Dunava i proces Karađorđevića
Ristić nije pomenuo, samo kada sam odlazio pitao je ne nameravam li da načinim izlet u
Peštu. Na to sam odgovorio da bih tek na jesen hteo da idem na odsustvo. – Pišem
Andrašiju u stvari Karađorđevića, izražavajući gledište da bi bilo dobro odložiti donošenje
konačne odluke u ovom procesu, čak i kad bi bilo nedvojbeno da će biti doneta osuđujuća
presuda, neka lebdi ovaj Damoklov mač nad glavama namesnika, usled čega će u drugim
pitanjima biti popustljiviji.270a – Pišem Dežeu Silađiju i molim ga da mi javi kada će biti
konačna presuda u pitanju Karađorđevića i da li ima nade da će biti osuđen.

25. mart
Bela Orci piše da se u stvari železnice sada ne možemo angažovati da intervenišemo
kod Porte jer nas tamo nepoverljivo gledaju zbog bosanskog pitanja, možda bi se moglo
učiniti nešto s Hiršem, koji bi želeo da gradi ali slabo dobija novac za bosansku prugu pa
bi tako možda bio voljan da izgradi prugu Solun–Aleksinac. Što se tiče mađarsko-srpske
veze mađarska vlada je tome sklona ako od strane srpske vlade usledi poziv za to. Na ovo
odgovaram da je srpska vlada u aktu u kome nas je molila za intervenciju kod Porte
istovremeno zamolila mađarsku vladu i zarad veze. Molim ga da to saopšti Goroveu, kao i
 371

to da srpska vlada sada čeka samo našu inicijativu. Naš predlog, međutim, treba da je
veoma detaljan, jer ovde vlada velika ignorancija. Napominjem da nije sigurno hoće li
srpska vlada uopšte graditi ako ne dobije vezu s turskom železnicom. – Dr Rozen javlja da
vlada, polazeći od đačkih nereda koje potpiruje Čumić, smatra da je ušla u trag jednoj
garašaninovskoj zaveri, čije niti se stiču u ruskom Konzulatu. – Prema Šiškinovom savetu
odlučili su da Matić ostane na svom položaju kao i da se primene strožiji zakoni u pogledu
discipline u školi. Dobijam od Bajsta dugačak telegram, s kojim mi zajedno šalje odluke
Londonske konferencije i istovremeno poverava da izjavim srpskoj vladi da ćemo ukoliko
prihvati naše predloge odnosno radove na Dunavu nastojati da Porta dâ pravo odlučujućeg
glasa srpskom predstavniku u Komisiji. 271

26. mart
Moj kolega Rozen putuje s porodicom na duže vreme, a Šiškin na nekoliko dana da
bi našao stan u okolini Graca, gde hoće da provede leto.

27. mart
Juče i danas sam se osećao nešto loše, pa sam, osim jedne kratke šetnje, ceo dan
ostao kod kuće.

28. mart
Odlazim Ristiću i saopštavam mu da bi naša vlada bila voljna da pregovara i da
sklopi ugovor sa Srbijom o radovima na Dunavu, ali ne obećavam kao protivuslugu ono
što je sadržano u Bajstovom telegramu. Naročito ističem da su prema Londonskom
ugovoru sada jedino Turska i Austrija pozvane da odlučuju o radovima na Dunavu. To što
mi njih ipak hoćemo da uključimo u stvar – samo je jedan nov znak naše blagonaklonosti
prema njima, naročito sada kada su se tako neprijateljski poneli prema nama na
Londonskoj konferenciji. Izgleda da Porta nije mnogo zahvalna za učinjene usluge, jer ih
je potpuno obmanula. Naše predloge predajem i pismeno. Ristić priznaje da su obmanuti
od strane Porte, jer ih je protiv njihove volje gurala napred, a kada joj više nisu bili
potrebni, odbacila. Obećao je da će naš predlog veoma pažljivo proučiti i ubrzo
odgovoriti. – Orešković dolazi uveče kod mene i kaže da se najzad odlučio da ode gore
Andrašiju u vezi s procesom Karađorđevića. Kaže da su namesnici, za slučaj da Andraši
obeća osudu, obećali svašta u pitanju Dunava, a u pogledu Bosne, da će nam rado
prepustiti njen deo koji se prostire do Une (ali ne do Vrbasa, što im se čini mnogo). U isto
vreme dali su mu pismo za Štrosmajera, u kome ovog potonjeg opominju da se pomiri s
datim prilikama. Orešković polazi sutra ujutro.

29. mart
Sve što je Orešković rekao, napisao sam Andrašiju.271a – Dr Rozen javlja: a) Doktor
 372

Milosavljević mu je rekao, a ovaj je, opet, čuo od senatora Jeremića da je Šiškin navodno
preporučio namesnicima da kneza još ove godine proglase punoletnim. b) Filip Hristić je
bio javio da je Porta putem ruskog uticaja zaključila zajam u Americi, čime bi Amerika
dobila priliku da se umeša u stvari Istoka. c) Izgleda da vlada namerava da pokrene proces
protiv Čumića zbog držanja u vezi sa školskim buntom.

31. mart
Dr Rozen javlja: a) da je Ristić pred njim priznao da ih je Porta obmanula u pitanju
Dunava, sada će, međutim, oni biti pametniji i obmanuti Portu te će se nagoditi s
Austrijom. (Može biti da su ovo samo zato rekli Rozenu da bi mi to saopštio i da me tako
zavaravaju.) b) Blaznavac je ponovo poslao jedan žestoki protivturski članak bugarskom
listu koji izlazi u Bukureštu. c) Po Rozenu nezadovoljstvo prema Namesništvu je u svim
krugovima veoma veliko.

1. april
Odlazim Blaznavcu i Ristiću, i požurujem njihov odgovor koji treba da daju u
pitanju Dunava. Kažu da proučavaju pitanje, što će zahtevati još nekoliko dana, naročito s
gledišta trgovine da bi zatim mogli da istupe i pred nacijom ako se zaista sporazumeju s
nama. Blaznavac kaže da već sada može da mi pruži uveravanja da je vlada spremna da
prihvati našu ponudu i da u tom smislu mogu i da pišem Bajstu. Naravno, to neću učiniti
jer namesnici toliko lažu da se ne može verovati nijednoj njihovoj reči.

2. april
Deže Silađi odgovara na moje pismo, javlja da će Fabri lično predsedavati i obećao
je da će možda moći da odloži stvar do jula. – Odlazim Čumićevima, već je i muž bio kod
kuće tako da nisam mogao da razgovaram sa ženom nasamo. Zatim posećujem otpuštenog
profesora Pavlovića. Kako on tako i Čumić nadugo govore o sukobima u školi, optužujući
i grdeći vladu. – Na osnovu Bajstovog naloga pribavio sam od srpske vlade propusnicu za
izvesnog austrijskog potporučnika Šterna, koji hoće da vrši astronomska merenja,
međutim prećutao sam njegov vojni status i s tom primedbom poslao propusnicu gore u
Beč. Danas dobijam otvoreni telegram od Bajsta, u kome mi saopštava da će sa Šternom
doći i njegov brat, koji je takođe potporučnik, dakle i njemu da pribavim. To me je jako
naljutilo, jer su namesnici sigurno čitali telegram i tako doznali da je dotični vojno lice i
da sam to zatajio, i tako će ubuduće sumnjati.

3. april
Dolazi Sofija Petrović i kaže da bi Čumićka svakako želela da se sastane sa mnom.
Kažem joj da je najbolje ako dođu kod mene, samo neka me o tome jedan dan ranije
obaveste. Pišem izveštaj Bajstu u stvari Šterna, izlažući koliko me njegov telegram može
 373

kompromitovati. O celom slučaju pišem i Orciju.

4. april
Dolazi Sofija Petrović i kaže da će prekosutra uveče doći sa Čumićkom. – Odlazim u
Zemun Taleru, pošto opet imam neki mali kapavac, koji sam izgleda ponovo dobio od
Akabi Kampo. Prepisuje mi nešto što snažnije deluje, to mi je potrebno budući da
prekosutra dolazi Čumićka.

5. april
Činim nekoliko poseta.

6. april
Načelnik odeljenja Hofman telegrafiše u šiframa, objašnjavajući da su smatrali da
Šternov status vojnog lica treba prećutati samo zbog osetljivosti Srba, inače austrijski
oficiri posvuda vrše astronomska merenja. – Uveče dolaze Čumićka i Sofija Petrović. Ova
druga uskoro odlazi u drugu sobu i ostajem sam s Čumićkom, koja se zatim ne usteže ni
od čega. Bilo bi neprijatno da sam je zarazio, što veoma lako može da se dogodi. Ostaju
do deset časova, kada ih kolima vozim do Kalemegdana, gde silaze.

10. april
Odlazim Oreškoviću da doznam da li se već vratio iz Pešte. Ima već nekoliko dana
kako se vratio i nije došao k meni samo zato da ne bi pobudio pažnju. Kaže da je bio kod
Andrašija, koji je obećao da će učiniti sve što do njega stoji da Karađorđević bude osuđen.
Žali što srpska vlada na Londonskoj konferenciji nije bila uz nas nego uz Turke, međutim
barem je pokazala samostalnost. – U pogledu Granice 16. maja biće objavljen carski
patent kojim se dva puka raspuštaju, a preostali deo Granice u civilnom pogledu podređuje
mađarskoj vladi. Orešković veruje da je to najpravilnije rešenje i da će njime i graničari
biti zadovoljni. Inače, Andraši mu je rekao da dođe gore u Peštu kada Skupština bude
završena i kada će moći da se opširnije dogovore o svim ovim pitanjima. U Andrašijevom
predsoblju sreo se sa Stratimirovićem, koji je po svom običaju govorio svašta zbrda-zdola,
naročito da će se on sada pomiriti s Miletićem i da će zajednički istupati protiv srpske
vlade. Orešković pripisuje Stratimiroviću članke koji su upravo posle ovog susreta
objavljeni u praškom listu Politik, sa sadržinom da je srpska vlada poslala Oreškovića
Andrašiju da pregovara o jednoj akciji koja bi bila zajednički preduzeta protiv južnih
Slovena u Mađarskoj.272 – Orešković dalje kaže da je bio i kod Štrosmajera, koji neće da
učestvuje ni u čemu ali odobrava Oreškovićeva gledišta, pa tako neće oponirati. – Na
kraju mi je odao i jednu svoju malu intrigu. Ispričao je, naime, da je on (Orešković) bio taj
koji je pisao Subotiću da nagovori Pavlovića da interpelira Andrašija zbog Bajstovog
telegrama od 23. novembra. Ovo mi je ispričao u vezi s tim što je Stratimirović, koji je za
 374

to doznao, pretio da će to objaviti, on (Orešković) je to učinio samo zato da umiri

Namesništvo. – Ne znam da li se varam, ali meni se učinilo da ne vidim kod Oreškovića
onu poverljivost prema meni koju sam ranije osećao i kao da nešto krije.

11. april
Veliki deo dana provodim kod kuće.

12. april
Dr Rozen javlja:
a) Ristić je pisao Mrazoviću da srpska vlada prihvata ideju južnoslovenstva, ali sa
svoje strane samo na Balkanskom poluostrvu. Preko je Hrvatska pozvana za ostvarenje
ove ideje, srpska se vlada ne može mešati u te stvari.
b) Orešković je predložio Blaznavcu da mu da 3000 pušaka i on će organizovati
upad u Bosnu. Za novac se već pobrinuo, on sam daće 10.000 frt, nekoliko njegovih
hrvatskih prijatelja takođe će dati nešto, i Štrosmajer je obećao 80.000 frt, to će zasad biti
dovoljno. Blaznavcu kao da se sviđao ovaj plan, međutim Ristić je bio protiv njega, a i
Marković, rekavši da srpski narod neće rat. Ovde su Oreškovića odbili s tim planom, ali su
ga podstakli da ode u Novi Sad i da pozove na učešće članove tamošnje Omladine, jer su
namesnici uvereni da se oni neće usuditi da se upuste u takav poduhvat i tako će sami sebe
kompromitovati.

13. april
Piše Bela Orci i saopštava da je iz pouzdanih izvora obavešten da je Rusija na poziv
Porte izjavila da ne samo što nema ništa protiv toga da Porta posedne Rumuniju, nego da
će rado pomoći i da se ona ponovo podeli na Vlašku i Moldaviju.

14. april
Dr Rozen javlja:
a) Govorio je radi železnice s Blaznavcem koji je izjavio da će odmah otpočeti
izgradnju čim budu načisto s nama u pogledu veze i da će barem do Palanke u dolini
Morave produžiti prugu o sopstvenom trošku.
b) Ristić je o pitanju Dunava izjavio da neće činiti smetnje ni načelno ni u pogledu
izvođenja, delom jer nisu u stanju, a delom jer i neće tu stvar da sprečavaju već ni zbog
toga što je Rusija i onako dovoljno protiv njih te tako ne bi želeli da navuku na sebe
neraspoloženje Austrije.
c) Opet se komplikuju odnosi između Srbije i Crne Gore. Jedan Crnogorac koji živi
u Austriji, po imenu Vrbica, nedavno je posetio Miletića u Vacu i predao mu dva
dokumenta koji dokazuju da je knez Mihailo Crnogorce obmanjivao i da je 100
Vasojevića namamio u Srbiju samo zato da bi ih ovde razoružao. Ovi dokumenti potiču od
 375

ruskog konzula u Dubrovniku i falsifikovani su, sve je to, dakle, po Ristićevom tvrđenju –
intriga Rusije i već ni zbog toga ne mogu biti protiv Austrije.
d) Saopštavam mu Orcijevo pismo i ovlašćujem ga da ga može upotrebiti po svom
nahođenju. Saopštiće to Blaznavcu.
Dobijam telegram od Bajsta i u prilogu jedno Hiršovo pismo upućeno srpskoj vladi,
u kome obećava da će kroz nekoliko nedelja podneti ponude u pogledu železnice. Ovo
treba zapečaćeno da predam namesnicima.
Odlazim Blaznavcu i predajem mu Hiršovo pismo. Odnosno železnice kaže ono isto
što već znam od Ristića. Molim ga da mi o dunavskom pitanju daju već jednom ma kakav
odgovor. Moli me da budem strpljiv još nekoliko dana, a odgovor neće biti ma kakav. U
isto vreme nas ovom prilikom mole da podržimo želju Srbije da tvrđava na Ada Kaleu
bude srušena. – Kaže da osuda Karađorđevića od strane vrhovnog suda, prema dobijenim
obaveštenjima, izgleda osigurana, štaviše, dobili su vest kao da je referent našao dovoljno
materijala u procesu da pokrene tužbu i protiv Miletića. U vezi s tim Blaznavac će možda
poslati nekoga u Peštu da pribavi sigurna obaveštenja. Meni se učinilo kao da sam kod
Blaznavca primetio neku usiljenost prema meni, ili bolje reći da se nije tako ushićavao kao
obično.273 Ovo je možda posledica približavanja Šiškinu.

15. april
S Čumićkom sam ostao na tome da će idućeg ponedeljka ponovo doći. Danas je
došla Sofija Petrović i donela Čumićkino pismo, u kome piše da u ponedeljak ne može
doći ali u četvrtak ili u subotu. Ja biram subotu, nadam se da ću dotle potpuno ozdraviti.

17. april
Pišem Goroveu, moleći ga da me obavesti kada namerava da sa srpskom vladom
stupi u pregovore o železničkoj vezi, napominjući da bi vreme možda bilo povoljno.

19. april
Dr Rozen dolazi i javlja da će putovati u Beč, naročito za to da tamo razgovara s
nekim bankama pod kojim uslovima bi bile voljne da daju srpskoj vladi zajam za gradnju
železnice. U isto vreme pita me da li može otići Andrašiju. Kažem mu da može i dajem
nekoliko redova za Revickija, kome inače pišem i pismo. Uveče se kod mene iskuplja njih
nekolicina.

20. april
Dolazi dr Rozen i javlja da putuje tek kroz nekoliko dana. Govorio je s namesnicima
o približavanju Srbije ruskoj politici. Po Blaznavcu je takvo približavanje potpuno
nemoguće. Rusija je uvek bila samo od štete Srbiji. Istina, Šiškin je u poslednje vreme
veoma široke ruke što se tiče svakojakih obećanja, ali ova nemaju nikakvu pozitivnu
 376

osnovu, štaviše, iz njegovog govora proizlazi da Rusija hoće samo da iskoristi Srbiju kao
sredstvo. Ristić je izjavio da nema druge nego biti uz Austriju, Rusija je sasvim uz Portu.
Doduše, ova politika nema drugi cilj do da Turke ovim prijateljstvom navede na tanak led.
Da je neko drugi na Bajstovom mestu Ristić bi bio voljan da se s austro-ugarskom vladom
odlučno nagodi.

21. april
Dolazi k meni Orešković i kaže da je u listovima Politik i Zidslaviše Cajtung
objavljeno saopštenje po kome je navodno njega (Oreškovića) poslala Andrašiju srpska
vlada; poslao je svoj odgovor i jednom i drugom listu i, uputio Subotiću otvoreno pismo
da objavi njegovo (Oreškovićevo) pismo odnosno Andrašijeve interpelacije. Ispričao je
kako je sastavljen njegov odgovor i da u njemu nastoji da izvrgne ruglu hrvatsku Narodnu
stranku i da list Politik verovatno neće to objaviti.274 – Joaniniju dajem na zajam 50 # s
rokom vraćanja do kraja maja, o čemu mi daje pismenu potvrdu.

22. april
Dr Rozen poručuje po Teodoroviću da je juče ministarski savet odlučio da će
železnicu dati jednom koncernu ako se takvo bude našlo, koje će prihvatiti da je izgradi
pod uslovom da garantija počinje tek posle izgradnje cele pruge Solun–Beograd, i da će
njemu (Rozenu) biti povereno da se u tom pogledu raspita kod Državnih železnica. O ovoj
vesti odmah pišem Vodianeru i Fedoru Nikoliću. – Uveče idem kolima u jednu zabačenu
ulicu kvarta Dorćol, gde se uskoro sastajem s Čumićkom i zatim s njom odlazim u moj
stan. Provodi kod mene jedan sat, zatim opet kolima na Kalemegdan. Ako je zaista tako
zaljubljena kako izgleda, nadam se da ću i u političkom pogledu moći od nje štošta
doznati.

23. april
Od Vodianera dobijam pismo u kome me moli da ga obavestim da li bi srpska vlada,
pošto neće da da koncesiju jednom stranom koncernu, bila voljna da železnicu preda radi
izgradnje jednom inokosnom preduzimaču ili društvu. Dalje, njegov bi konzorcijum dao
vladi i gotov novac na zajam. Na kraju saopštava da mađarska vlada hoće da sprovede
železnicu direktno od Kikinde do Beograda, što stručnjaci smatraju skoro nemogućim i
zato bi više voleo da to bude preko Save i Dunava i pita da li bi srpska vlada imala nešto
protiv toga.

25. april
Odlazim Ristiću:
a) Postavljam pitanje zbog stvari Dunava. Kaže da su već završili proučavanja i da
će uskoro dati odgovor, ali kada, to ne može unapred odrediti.
 377

b) U pogledu železnice zaista se izjasnio kako sam to već saznao od dr Rozena.

Primećuje još da Državne železnice izgledaju najsolidnije, i kada bi se mogle nagoditi s
Hiršom to bi možda bilo najpogodnije, inače ako Hirš hoće železnicu on bi je prirodno
najpre mogao dobiti, jer je u tom slučaju obezbeđena i turska veza, utoliko pre što Porta
ovo pitanje stalno odlaže. Što se tiče veze s nama, sve je jedno da li će ona biti preko
Dunava ili preko Save, iako bi ovo drugo više voleli. Sudeći po ovome neće ništa da
garantuju što se tiče mosta.
c) Govorim još o tome da u poslednje vreme izgleda kao da su se približili Rusiji.
On to poriče i uverava me da su oni uvek težili ka tome da budu što samostalniji. Miloš
Popović je ispričao da je pre 2 godine Orešković otišao u Crnu Goru s jednim Šiškinovim
pismom, u kome se Nikoli obećava da on može još postati i knez Srbije. Orešković je o
ovom pismu obavestio Miletića, a ovaj namesnike, i kada se Orešković vratio bio je ovde
veoma hladno dočekan i pošto se raspitivao za razlog tome izbilo je na videlo Miletićevo
dostavljanje.275 To je doznao i Šiškin, i otada Orešković više ne uživa njegovo poverenje.
– Pišem Vodianeru i opširnije mu ponavljam ono što sam već pisao i dajem mu savet da
nastoje da se nagode s Hiršom.

26. april
Dobijam pismeni odgovor srpske vlade o pitanju Dunava. U njemu vlada izjavljuje
da je voljna da prihvati naš predlog i da razmotri koje bi radove trebalo izvršiti duž srpske
obale i, ako se u isto vreme pruži dovoljna garantija za samostalnost Srbije, voljna je da
Skupštini podnese nacrt ugovora koji bi se s nama sklopio. Jedva mogu da primim ovaj
odgovor u ovom obliku i zato ću sutra govoriti s namesnicima. – Fedor Nikolić telegrafski
moli da mu pošaljem Hiršovo pismo.

27. april
Odlazim Blaznavcu i kažem mu da je juče dobijeni odgovor lišen smisla, jer mi
želimo da znamo da li vlada hoće da počne pregovarati s nama i da eventualno sklopi
ugovor; a oni samo obećavaju da će podneti predlog Skupštini, međutim, mi nemamo ništa
sa Skupštinom. Potpuno odobrava moje primedbe, čak kaže da su u ministarskom savetu
svi bili mišljenja da o Skupštini ne treba ni govoriti samo treba reći da je srpska vlada
voljna da sklopi ugovor. Poverili su Matiću sastavljanje teksta i to je njegovo delo pa mi
zato i preporučuje da govorim s njim. Kažem mu da ću najpre govoriti s Ristićem, on to
odobrava i napominje da izložim Ristiću da bi poslednji stav (odnosno Skupštine) bio
protivan ugledu srpske vlade. Inače još dodaje da će oni dati potpuno potvrdan odgovor na
naš predlog. Meni je izgledalo kao da se Blaznavac radovao mojim zamerkama, iz čega
sam zaključio da je sigurno Ristić protivno njegovom gledištu sastavio odgovor u takvoj
formi. U to sam se sasvim uverio kada sam o toj stvari govorio s Ristićem. Kaže da mu je
poznat sastav, smatra da je u redu i jedva može zamisliti da bi mogao biti drukčiji.
 378

Nastojim da mu dokažem da u ovoj formi ništa ne kažu i da bi jedino imalo smisla kada bi
rekli da će za važnost ugovora koji će vlada sklopiti biti potrebna naknadna saglasnost
Skupštine. U međuvremenu nailazi Matić, koji kasnije odlazi. Najzad Ristić preuzima od
mene dokument i kaže da će još o ovome razmisliti. Po Matićevom odlasku kaže zatim da
je u zemlji veliko neraspoloženje protiv otklanjanja prepreka u Dunavu i da zbog toga
vlada ne može da deluje slobodno, utoliko pre što se boji da će u Crvenoj knjizi, koja će
uskoro biti u Beču objavljena, odštampati i njihov odgovor. Jednom rečju iz njegovog je
govora izbilo veliko strahovanje od jednog odlučnog koraka, kao i da bi voleo da odgovori
tako da se time ni na šta ne obavezuje.
Po podne dobijam odgovor čiji je prvi deo ostao, drugi deo su, pak, ispravili tako da
je vlada voljna da se s nama sporazume uz naknadnu saglasnost Skupštine. Na ovu formu,
iako sam to donekle drukčije želeo, nemam primedbe. Telegrafišem Bajstu o rezultatu.
Pišem Šandoru Ulmanu i šaljem mu u prepisu Hiršovo pismo.

28. april
Odlazim Ristiću i zahvaljujem mu što je tako predusretljivo izmenio odgovor dat o
pitanju Dunava. Kaže da će u pitanju jurisdikcije uskoro ponovo doći k meni Bošković da
pregovara. – Odlazim i Blaznavcu. Razgovaramo samo uopšteno, vrlo se prijateljski
izjašnjava o Mađarskoj. Pišem Bajstu izveštaj o pitanju Dunava, dostavljajući mu odgovor
srpske vlade i moleći ga da se isti za sada ne objavljuje. Pišem izveštaj o stvari železnice u
smislu da će srpska vlada po svoj prilici dati koncesiju za srpsku prugu i da samo čeka
odgovor mađarske vlade.

29. april
Pišem Nikoliću u Bazjaš, pošto će on prekosutra tamo proputovati za Bukurešt, gde
će 27. maja biti suđenje u njegovoj parnici. Upozoravam ga naročito na to da bi bilo dobro
nagoditi se s Hiršom, jer bi u tom slučaju dobijanje koncesije bilo osigurano. U sličnom
smislu pišem i Ulmanu. – Pišem Beli Orciju, moleći ga da mi javi jesu li zadovoljni s
mojom delatnošću u pitanju Dunava. – Posećujem Mijatovića, koji je pre nekoliko dana
bio kod mene, ali me nije našao. Mnogo govori o svom boravku u Londonu. Glavnije
tačke: Priznaje da su pretrpeli neuspeh i da su oni hteli da koriste Portu, ali je Porta njih
iskoristila kao sredstvo protiv njihovih sopstvenih interesa, te je najpametnije da se
sporazumeju s Austrijom. Uverio se da Rusija nikada neće pristati na to da na Istoku
nastanu manje samostalne slovenske države. Aponji je u početku bio hladan, međutim,
kasnije, kako on tako i Sečenji bili su veoma srdačni. Naročito je ovaj potonji jako
verovao u to da ću izdejstvovati pristanak Srbije na naš predlog. Ruski ambasador je
poduže razgovarao s njim o meni, priznavajući otprilike položaj i uticaj koji sam ovde sebi
stekao.
 379

30. april
Šaljem u Bazjaš pismo napisano Nikoliću.

1. maj
Dolazi kod mene Bošković, konferišemo u stvari jurisdikcije. – Miloš Popović javlja
da je vlada Vlada smenila Čumića s položaja (predsednik opštine), navodno zato što je za
vreme nereda utvrđeno da je podbunjivao đake.

2. maj
Miloš Popović javlja da je ovde bio Stratimirović ali da ga namesnici nisu primili,
štaviše, stavili su mu na znanje preko šefa policije da će biti celishodno da napusti
Beograd, stoga je još istog dana otišao. – Nikolić piše iz Bazjaša da je dr Rozen u ime
srpske vlade u Beču bio kod Državnih železnica, i zato treba da izdejstvujem da vlada
pozove na pregovore ceo Nikolićev konzorcijum. Državne železnice teško da će nekoga
poslati u Beograd. – Uveče dolazi kod mene Čumićka i provodi sa mnom sat i po.

3. maj
Pišem Šandoru Ulmanu da bih hteo s njim da razgovaram u stvari železnice, pa bi
bilo najbolje da dođe u Bazjaš, gde bismo se mogli sastati iduće nedelje.

4. maj
Mama mi šalje ugovor o prodaji našeg delimičnog hipotekarnog dobra u Turu
(12000 frti). Potpisujem ga i vraćam natrag. – Predveče mi javljaju da je Badovski
naprasno umro kod [nečitko]. Odmah tamo odlazim i zaista ga nalazim već mrtvog. Kako
[nečitko] kaže bio je kod nje u poseti i po svoj prilici udarila ga je kap, jer je izdahnuo za
nekoliko minuta.

5. maj
Ulman piše da je dr Rozen pozvao Državne železnice da pošalju nekoga u Beograd
radi pregovaranja. Vodianer je odgovorio da ne može ništa učiniti bez konzorcijuma, ali
ako isti bude pozvan on će odmah poslati nekoga u Beograd. Teško da će Vodianer
pregovarati s Hiršom. – Pozivam inženjera Vintera. On mi saopštava da mu je srpska
vlada poverila da izradi uslove kako za davanje koncesije, tako i za preuzimanje radova,
ali naročito s posebnom pažnjom u pogledu prvog. U tom pogledu vlada će i popustiti,
naročito neće zahtevati da se pruga konačno izgradi, nego će dozvoliti da se objekti
privremeno grade. Vinter je primetio da kada bi poznavao želje Društva možda bi ponešto
mogao uneti u uslove. Još pominje da inženjer Krojter mnogo ide unaokolo, ali ne zna za
čiji račun radi.
 380

6. maj
Jutros smo sahranili Badovskog. – Vodianer piše, isto što i Ulman, samo još
primećuje da će dr Rozenu predati pismo slične sadržine upućeno srpskoj vladi. Ulman
telegrafiše da ne može doći u Bazjaš. – Gorove me obaveštava da je Vilmošu Prangeru,
direktoru izgradnje železnica poverio da prouči mađarsko-srpsku vezu, imenovani će u
tom cilju doći u Beograd.

7. maj
Slučajno se nalazim sa Cukićem koji ovde boravi nekoliko dana. Posećujem Doska.
Malo politiziramo povodom vesti koja kruži po listovima – da su Srbija, Crna Gora,
Vlaška, Grčka i Egipat sklopili savez. Izjavljuje da je u Grčkoj raspoloženje sada
protivrusko i da se ne bi začudio kada bi radije sklopili savez s Austrijom, kao sa zemljom
koja bi mogla da ih spase od zastrašujuće ruske struje. U pogledu pomenutog saveza
uverava me da bar on ništa ne zna o tome.

8. maj
Dr Rozen dolazi i javlja: a) U stvari železnice ono što već znam iz Ulmanovog i
Vodianerovog pisma. Doneo je sa sobom pismo Državnih železnica koje je ispostavljeno u
ime Konzorcijuma i upućeno srpskoj vladi. b) Govorio je s Andrašijem, koji se povoljno
izrazio o srpskoj vladi, samo bi želeo više aktivnosti. Rozen je od mađarske vlade
izdejstvovao za sebe subvenciju od 2000 frt o čemu će me već obavestiti. Tom prilikom
doznao je da i Vidovdanu dajemo subvenciju, no to sam međutim, još i sada poricao. c)
Odnosno srpsko-vlaško-grčko-egipatskog saveza kaže da mu je jedan dan pre odlaska
Ristić naložio da inostranim listovima telegrafiše o ovom savezu kao postojećem. Ovde,
međutim, nisu dozvolili da se o njemu piše. Cela stvar, dakle, neće biti ništa drugo nego
ispipavanje evropskog javnog mnenja. – Odlazim Blaznavcu: a) Obaveštavam ga o
Vodianerovom pismu, tj. da vlada, ako nešto hoće od Društva, isto pozove, i to ne samo
Državne železnice već i ceo Konzorcijum. Na ovo, naravno, ne daje odgovor, rekavši da
će da se dogovori sa Ristićem i da sada proučavaju kako pitanje koncesije tako i pitanje
preduzimanja radova. b) Iz jednog Hristićevog izveštaja čita mi o predaji ruskog
odlikovanja sultanu i o prijateljskim izjavama koje su tom prilikom razmenjene. Još
napominje da ga Rusi stalno napadaju, u Petrogradu se nepovoljno izražavaju čak i o
knezu Milanu, kao o njegovoj (Blaznavčevoj) tvorevini. c) Govorimo o Karađorđeviću,
uveravam ga da će moja vlada učiniti sve što je u njenoj moći da bude osuđen. Blaznavac
bi voleo kada bi se u procesu mogli naći dokazi i protiv Miletića, nastojaće da ih nađe.

9. maj
Fedor Nikolić piše iz Bukurešta: a) Raspituje se o toku stvari sa železnicom. b)
Saopštava mi da pregovara s mađarskom vladom radi položaja velikog župana u Bačkoj,
 381

njegovi srpski prijatelji hteli bi da tom prilikom bude proizveden za grofa, a i on bi sam to
želeo. Pita me da li mogu da nešto učinim u tom pogledu. – Bajst šalje prepis jednog
njemu upućenog Hiršovog pisma, u kome moli da radi pomirenja različitih interesa sazove
u Beču jednu konferenciju, koja bi se sastojala od poverenika spoljnih poslova, mađarskih
i austrijskih ministarstava, dalje srpske vlade i Hiršovog društva, i oni bi utvrdili tačke
povezivanja kao i relacije srpskih i mađarskih pruga. Bajst mi saopštava da se s ovim slaže
i da je u tom cilju već pozvao dvojicu ministara predsednika, pa ako oni daju svoj
pristanak telegrafski će mi dostaviti nalog da pozovem srpsku vladu da tu učestvuje. –
Pišem Ulmanu i šaljem mu prepis Hiršovog pisma, te ga upozoravam na njegovu važnost.
Dalje saopštavam ono što sam čuo od Vintera. To pišem i Vodianeru. – Pišem Fedoru
Nikoliću nudeći mu svoju intervenciju za dobijanje grofovske titule. – Moj kolega Rozen
vraća se s puta u Nemačku i posećuje me.

10. maj
Dr Rozen dolazi i javlja da je govorio s Blaznavcem i s Ristićem i da su obojica
odobrili njegovu nameru da u Vidovdanu piše protiv Rusije. Ulman piše da je govorio s
Vodianerom, koji neće ništa da zna o Hiršu i ne želi da se s njim nagodi. (Ovo pismo je
Ulman pisao još pre mog jučerašnjeg pisma.) – Joanini kaže: Ristić mu je rekao da su
nedavno trojica Srba prešla po svojim poslovima u Bosnu, gde su ih Turci uhapsili i
poslali u Istanbul. Srpska vlada je intervenisala, na što su svu trojicu pustili na slobodu,
međutim, jedan je usput umro. Srpska vlada sada traži od Porte 1000 # za porodicu, i ako
ih Porta ne da možda će ih odbiti od danka.

11. maj
Pišem odeljenjskom savetniku Imre Halasu, obaveštavajući ga o tome što mi je dr
Rozen saopštio o subvenciji i javljajući mu da ću od Vidovdana sada već zadržati ratu od
1000 forinti za jedan mesec, pošto je dr Rozen rekao da će 1000 forinti dobiti iz Budima, a
1000 od subvencije date Vidovdanu. – Pišem Beli Orciju i molim ga da se u Crvenoj knjizi
ne pominje stvar Dunava.

13. maj
Posetio me je Blaznavac ali nisam bio kod kuće.

14. maj
Dr Rozen javlja da je Ristić verovatno išao kod Šiškina u stvari nekih Hercegovaca
koje Rusija neće da podržava. (Doznao sam bio, naime, da je Ristić dva dana uzastopce
bio kod Šiškina i poverio sam dr Rozenu da sazna zbog čega.) Međutim, ne može da kaže
nešto sigurno o ovoj stvari. – Telegrafisao je Fedor Nikolić da je s kneginjom Julijom
potpisao poravnanje.
 382

15. maj
Nije se dogodilo ništa vredno pomena.

16. maj
Vodianer piše da je kao posledica mog pisma Breson dobio uputstva da mi saopšti
potrebne izmene. – Posećuje me bečki bankar Bošen, koji je ovamo došao na skupštinu
Srpske banke, i kaže da je govorio s namesnicima, kojima bi bio voljan ponuditi zajam za
izgradnju železnice. – Milošu Popoviću predajem na ime subvencije 166 frt i kažem da će
od sada mesečni iznos verovatno biti toliki. Kaže da sa toliko njegov list ne može da
opstane i da će ga radije obustaviti. Pišem o ovoj okolnosti Halasu moleći ga da ostave,
ako je moguće, subvenciju Vidovdana a da dr Rozenu posebno daju 2000 forinti. – Kod
mene ručaju Milovukovi i moj kolega Rozen.

17. maj
Odlazim Blaznavcu: a) Da li već mogu da daju odgovor na Vodianerovo pismo. To,
naravno, još ne mogu da učine, kao sigurno može da kaže samo toliko da će Skupštini
podneti zakonski predlog o garanciji, zadržavajući za vladu pravo da može birati između
koncesije i zajma. Izgleda da strahuje zbog toga što se Hirš još uvek ne javlja. Kažem mu
samo toliko da Hirša mnogo ne čekaju, jer nije pouzdan preduzimač. Saopštava mi da
prema Hristićevom izveštaju Prokeš radi protiv tursko-srpske železničke veze. b)
Saopštava mi tekst jednog spisa koji je Miletić uputio knezu Mihailu kada je 1861.
proteran iz Beograda, i na koji je knez Mihailo stavio beleške iz kojih se vidi da knez već
tada nije baš imao veoma dobro mišljenje o Miletiću. – Umrla je ćerka jednog francuskog
trgovca po imenu Lebreton, odlazim na njenu sahranu.

18. maj
Zbog jednog telegrama Fedora Nikolića da je otputovao iz Bukurešta odlazim danas
da se s njim sastanem u Oršavi, gde stižem uveče.

19. maj
Ujutro stiže Fedor Nikolić i s njim nastavljam put prema Bazjašu. a) Kaže da je
sklopio poravnanje s punomoćnikom knjeginje Julije. Predao joj je Ivanku, povisio njenu
godišnju rentu na 1000 napoleona i daće joj još 5000 #. b) U pogledu železnice
saopštavam mu Hiršovu nameru i savetujem da nastoje da se sporazumeju s Hiršom, dalje,
da spreče da Bošen da novac srpskoj vladi. c) Kaže da su mu u Budimu ponudili da bude
veliki župan Bačke. On bi to prihvatio samo u slučaju kada bi vlada učinila Srbima
izvesne ustupke. – U Bazjašu Fedor izlazi i ja nastavljam put, te uveče stižem u Beograd.
– Od strane Državnih železnica dobijam traženi Cahier des Charges, koji ću predati
 383

Vinteru radi upotrebe. – Teodorović javlja da je od Gorovea najavljeni direktor železnice

Pranger stigao juče ovamo s jednim inženjerom po imenu Hus, Teodorović je uredio da
Vlada odredi uz njih Vintera, s kim su i otputovali u Smederevo.

20. maj
Orešković dolazi i saopštava da se u Granici, izgleda, opet vodi agitacija u prilog
jedne graničarske skupštine, i to po svoj prilici od strane vojničke stranke, jer je u Gradišci
pre nekoliko dana bez ikakvog razloga penzionisan major Mihanović, koji je pripadao
unionističkoj stranci. Uveče se sastajem s Prangerom. Upozoravam ga da bi bilo dobro
kada bi me Gorove sad već službeno obavestio u pogledu železničke veze da bi mogao
pozvati srpsku vladu da izvrši potrebna izučavanja, što bi trebalo urediti tako da se radi tih
izučavanja srpska vlada nama opet obrati. Pranger sutra putuje, Hus će ovde provesti još
nekoliko dana. – Joanini sutra putuje u Švajcarsku, veče provodim kod njega.

21. maj
Dr Rozen javlja da je Šiškin veoma ozlojeđen zbog članka u Vidovdanu, koji tangira
Rusiju, pa je postavio kod vlade pitanje da li bi se protiv ovoga mogli preduzeti koraci.276
Odgovorili su mu da se to u smislu Zakona o štampi ne može.

22. maj
Pišem Bajstu dugačak izveštaj o Čumićevom izboru i smenjivanju, o školskim
neredima i o dejstvu tursko-ruskog prijateljstva.277 – Andrašiju saopštavam ono što sam
čuo od Oreškovića. – Miloš Popović saopštava da je izvesni Čavlović iz Zagreba pisao
Blaznavcu da je ušao u trag jednoj zaveri protiv kneza i namesnikâ, koju je za 1000 #
spreman da otkrije. Blaznavac ovu stvar smatra samo iznuđivanjem. – Kod Longvortovih
je bilo plesno veče.

23. maj
Čumićka uveče provodi kod mene nekoliko časova.

24. maj
Uveče u 9,30 na Terazijama je eksplodirala još jedna bomba ukopana u zemlju.
Knez je bio još u pozorištu, opšte je mišljenje da je to rezultat pokušaja atentata na kneza.

25. maj
Odlazim Blaznavcu: a) Raspitujem se o jučerašnjoj eksploziji bombe. Pokazuje
nađene komade, koji potiču od jedne stare zarđale bombe. Izjavljuje da cela stvar nije
ništa drugo do iznuđivanje novca, hteli su samo da uplaše vladu da plati onima koji su
otkrili tobožnju zaveru. Pominje tom prilikom da su već više njih i više puta nudili da za
 384

određeni iznos otkriju ovakve zavere. Inače, on je sklon i da veruje da su komade bombe
samo razasuli, a samo su pucali iz puške. Nesumnjivo je, međutim, da je eksplodirala
bomba, jer je prasak bio tako jak da se čuo čak na Vračaru. b) Saopštava da je Hristić
javio da je Hirš privoleo Portu da učestvuje u jednoj komisiji za srpske i bosanske
železnice. Moli me da saopštim Andrašiju da srpska vlada na to nije spremna, jer neće da
se drugi mešaju u njene unutrašnje stvari. Na ovo primećujem da će na svaki način biti
dobro sačekati da se vidi šta Hirš želi, jer će možda doći s predlozima koji su prihvatljivi.
Mama me obaveštava da je prodaja Tura uspela, novac je dobila, istovremeno mi
šalje 2000 forinti koje sam tražio.

26. maj
Longvort mi dovodi Engleza Erla (Earl), koji je Hiršov poverenik i ovamo je došao
da pregovara sa srpskom vladom. Donosi i meni upućenu pismenu preporuku od mog
Ministarstva.

27. maj
Erl ruča kod mene. Nastojim da budem prema njemu predusretljiv da bih tako stekao
njegovo poverenje i doznao šta radi. Zatim ću, kako njemu tako i namesnicima davati
takve savete da bi svi mislili da radim za njih, a da bi u stvari sve to, po mogućnosti
koristilo Nikolićevom konzorcijumu.

28. maj
Dolazi dr Rozen i javlja da u stvari bombe sumnjiče Vlajkovića. Već je izvršeno i
nekoliko hapšenja.
Odlazim Blaznavcu: a) Saopštavam mu da je Erla Bajst službeno preporučio. I ja sa
svoje strane smatram za ispravno ako se mogu nagoditi s Hiršem, jer će time dobiti vezu s
turskom prugom, upozoravam ga, međutim, da Hirš nema mnogo novaca, te da bi u
javnosti povratio svoje poljuljano poverenje i on treba da otvori barem jednu unosnu
prugu u Turskoj, a takva pruga je Solun–Aleksinac; Hirš, dakle, još više želi ovu vezu
nego srpska vlada, sledstveno: srpska vlada neka ne dozvoli da joj se diktiraju preterani
uslovi, Hirš će pre ili posle morati da popusti. Blaznavac je zahvalio na dobrom savetu i
rekao da Erl predlaže vezu i moli izjednačenje bosanske i srpske pruge 278 i za koncesiju ili
eksploataciju srpske pruge. Blaznavac kaže da nemaju ništa protiv izjednačenja dveju
pruga a eksploataciju bi Hirš možda mogao dobiti, ali koncesiju uopšte ne daju, jer su
dobili tako povoljne ponude za zajam, uglavnom iz Holandije, da će verovatno sami
graditi železnicu.
b) Pominje da se stvarno sumnja u Vlajkovića. Hoće da sprovedu istragu u tišini da
ne pobudi senzaciju. – Još pominje da će, prema dobijenim vestima, proces protiv
Karađorđevića početi za nekoliko dana pred vrhovnim sudom. – Pišem grofu Đuli
 385

Andrašiju i Dežeu Silađiju preporučujući ponovo obojici slučaj Karađorđevića. – Pišem

Fedoru Nikoliću i saopštavam mu sve o Erlu, te mu ponova predlažem nagodbu s Hiršem.

29. maj
Podstičem Erla da pošto raspolažu vezom bezuslovno treba da postignu svoj cilj,
makar se u početku srpska vlada i ustezala, i dajem mu savet da formuliše svoju ponudu i
traži kategoričan odgovor. Na taj način trudim se da obe strane uverim u to da je u odnosu
na drugu u prednosti, nadajući se da se na taj način neće moći sporazumeti.

30. maj
Dolazi dr Rozen i javlja da je dugo razgovarao s Ristićem i stavio mu na znanje da
sam ja nezadovoljan držanjem vlade, a pogotovo Jedinstva u odnosu na hrvatske izbore.279
Sadržina Ristićevog dugačkog odgovora bila je da oni neće da idu s Rusima, oni takođe
žele prijateljstvo Mađarske i pošto mu je došlo do saznanja da sam zamerio zbog članka u
Jedinstvu, zbog toga [.............280] njegovo oslobođenje. Ova vest je proizvela vanredan
utisak na Blaznavca. Njegovo lice se potpuno izmenilo. Nije potrebno da ovde ponavljam
šta je rekao, jer sam to već u više mahova zabeležio: naime da mu je zbog ove
oslobađajuće presude najviše žao zbog toga što time dobijaju moćno oružje neprijatelji
mađarsko-srpskog prijateljstva. Pita me ne bi li se barem mogao proterati iz države.
Obećavam da ću odmah pitati o tome Andrašija. – Telegrafišem Andrašiju, pitam ga da li
bi mađarska vlada bila voljna da na molbu srpske vlade protera Karađorđevića,
napominjući da je ovo jedini način da se izbegnu veoma neprijatne posledice. – Zograf
kaže da je uspeo da se izbori za toliko da vlada pošalje nekoga u Beč da neposredno
pregovara s Hiršom i Bankferajnom. Hteli su da pošalju Mitrovića, ali je on zatim uspeo
da izdejstvuje da ide sam ministar Marković.

5. jun
Miloš Popović javlja da su listovi dobili naređenje da ne pišu ništa o stvari
Karađorđevića. – Kasnije dr Rozen javlja to isto, nadalje da je govorio s Ristićem koji je
obećao da će – u slučaju da proterivanje uspe – to sa zahvalnošću istaći u Skupštini.281 Na
ovo primećujem da sam radi proterivanja već telegrafisao, međutim, Ristićevim
obećanjima ne verujem. Uveče više nas priređuje piknik sa „Srpskim carem“, na kome
učestvuju i Erl i Zograf, koji sutra ujutro putuju.

6. jun
Andraši telegrafiše da se po našim zakonima posle oslobođajuće presude ne može
vršiti proterivanje, osim ako srpska vlada ne nađe nove dokaze na osnovu kojih bi podigli
novu optužbu. Odlazim Blaznavcu i to mu saopštavam, napominjući da sam voljan da
kroz nekoliko dana odem gore i da učinim sve da bih izdejstvovao proterivanje. Nešto
 386

nade pruža mi to da je do oslobođenja došlo usled nedovoljnosti pokušaja. 282 Blaznavac

moli da ga još posetim pre nego što otputujem. – Od Andrašija ponovo dolazi telegram,
koji otprilike ponavlja ranije rečeno i još dodaje da će mađarska vlada nadzirati
Karađorđevića, štaviše, ako srpska vlada to želi, dozvoliće da ga nadzire putem svojih
organa. Ovaj telegram neću saopštiti Blaznavcu jer to smatram suvišnim. – Dolazi
Čučković i javlja da ga je Blaznavac pozvao da obiđe Staru Srbiju do Prizrena i da o njoj
sastavi kartu. Podstičem ga neka samo prihvati taj poziv. – Obaveštavam Fedora Nikolića
da će Marković putovati u Beč i da su Erl i Zograf otišli bez rezultata.

7. jun
Dr Rozen javlja da je srpska vlada pitala Berlin može li učestvovati na svečanostima
ulaska trupa.283 Pošto je odgovor bio potvrdan, Marković zapravo ide u Berlin, a usput će
zastati i u Beču da konferiše u stvari železnice. U tom pogledu, međutim, nema službeni
nalog. – Čumićka provodi kod mene jedan deo noći. – Od Ivanovićke dobijam pismo, piše
da ju je lekar pregledao i našao da nije u drugom stanju, ali da ima drugu bolest. Lekar bi
želeo da ona provede u Pešti 3 nedelje, ali ona će što skorije doći kući. Jedva mogu da
verujem da nije u drugom stanju.

8. jun
Dolazi kod mene kolega Rozen i govori o železnici, pominjući da i interesi Nemačke
zahtevaju zapostavljanje bosanske, a izgradnju srpske pruge, ali da Hirš hoće da sa vezom
izvrši pritisak na srpsku vladu, zbog čega bi bilo najbolje izdejstvovati vezu neposredno
od Porte. Primećujem da su u tom pogledu naši interesi savršeno jednaki i kada bi naše
vlade u toj stvari zajednički istupile u Istanbulu, uspeh teško da bi izostao. Preporučuje mi
da idem Švajnicu u Beč i daje mi pismenu preporuku za njega. – Odlazim Blaznavcu da se
oprostim. Dugo razgovaramo o proterivanju Karađorđevića; on pominje da bi, doduše,
bilo novih činjenica zbog kojih bi srpska vlada mogla da traži proterivanje, ali ih ne može
dokazati jer ne može da kompromituje dotične. Obećavam da ću učiniti sve što je moguće
u ovoj stvari. b) Moli me da nastojim da železničku vezu dobiju direktno od Porte, bez
Hirša. Pominjem da sam već govorio sa svojim pruskim kolegom i svakako ću preduzeti
korake u Beču. Kaže da Hiršu, ako napusti bosansku prugu, mogu obećati udeo od prihoda
njihove železnice. – Sutra, dakle, polazim u Peštu i Beč, međutim, na žalost, nema nade da
ću moći izdejstvovati proterivanje. Karađorđevićevo oslobođenje uveliko me je zabrinulo i
zaista me je ovo nekoliko poslednjih dana učinilo sasvim nervoznim. – Uveče se kod
Kampa upoznajem s nekim italijanskim grofom koji se zove Rasponi.

9. jun
Bio je kod mene grof Janoš Harah, koji putuje na Istok. Nadugačko sam politizirao s
njim o češkim stvarima (on je, naime, deklarent) i trudio se da ga ubedim da Andraši nije
 387

neprijatelj Čeha i njihovih zahteva. Harah veruje da Mađari više žele da su s Nemcima,
međutim ako Andraši hoće da razgovara s njim, on je lično uvek spreman, jer bi želeo da
dođe do sporazuma.
Posećujem Oreškovića. Kaže da iako je oslobođenje Karađorđevića rđavo delovalo
na namesnike, ipak nisu sasvim utučeni. Blaznavac doduše strahuje, ali se njegovo
gledanje na nas nije izmenilo i još i pre nekoliko dana je podsticao njega (Oreškovića) da
piše šefovima hrvatske Narodne strane da se čvrsto drže Unije.284 Blaznavac se boji da za
oslobođenje Karađorđevića mogu da zahvale njihovom držanju u pitanju Dunava ili
nedavno objavljenom članku o hrvatskim izborima u Jedinstvu.285 Orešković je nastojao
na tome da on poveruje da ovo poslednje nije nemoguće.

10. jun
Jutros sam otputovao brodom. Pišem Fedoru Nikoliću i obaveštavam ga da je
Marković otputovao.

11. jun
Stižem u Peštu. Tamo zatičem mamu, sestre i zeta. Kasnije posećujem Ivanovićku.
Lekar je pregledao i nalazi da nije u drugom stanju nego ima oboljenje materice, koje
zahteva nekoliko nedelja lečenja. – Andraši je u Beču.

12. jun
Produžujem kod Reka svoju menicu od 8500 forinti za 6 meseci i isplaćujem 12%
kamata, 510 forinti. – Odlazim Vilmošu Totu i razgovaram s njim o proterivanju
Karađorđevića. Nalazi da je to ispravno i kaže da će preuzeti odgovornost ako njegove
kolege budu uz njega. – Dolazi Čumićka. Jedan deo noći provodim s njom.

13. jun
S Dežeom Silađijem dugo razgovaram u stvari Karađorđevića. Smatra da će
proterivanje teško ići, ali obećava da će govoriti s Kerkapoljem. – S Goroveom i Đulom
Saparijem govorim o srpskoj železnici. Mađarsko ministarstvo je prihvatilo od strane
Bajsta predloženu konferenciju i Gorove je obećao da će uskoro službeno odgovoriti
srpskoj vladi u pogledu veze. U pogledu prelaza još okleva da li da isti bude preko Dunava
ili preko Save; ja predlažem ono prvo sa političkog i trgovačkog gledišta, iako je skuplje.
– Ivanovićku sam nagovorio da se sada vrati u Beograd, da bude ovde kroz nekoliko dana
i da se leči kod lekara Jožefa Kovača. Sutra će otputovati. – I Čumićka sutra kreće u Beč.

14. jun
Govorim s Kerkapoljijem i Bitoom o stvari Karađorđevića. Iako stavljaju izvesne
prigovore, povoljno se izjašnjavaju o proterivanju.
 388

15. jun
Odlazim u Beč.

16. jun
Govorim s Andrašijem: a) Voljan je da odobri proterivanje samo ako to srpska vlada
zatraži i u tom cilju podnese nove podatke o podsticanju na pobunu ili o kovanju zavere. U
Pešti će dati opširniji odgovor u tom pogledu. b) Pristao je na železničku konferenciju, ali
samo pod uslovom da ona ima savetodavno pravo, a ne i pravo donošenja odluka. –
Nalazim Lacija Seđenja i Akoša Beotija. Kažu da sada prave plan da u društvu sa više njih
kupe list Reform. Ideja je veoma dobra, samo mi se zaista ne sviđa što hoće da u to uvuku
toliko ljudi. Već duže vreme razmišljam o tome da bi trebalo da se vratim kući i da stanem
na čelo nekog lista. O ovom ću planu razmisliti i možda ga i ostvariti i bez pomoći svojih
drugova. – Posećujem Gromanku, sina nalazim u dobrom zdravlju. Odlazim i kod Mari
Rabatinski. Sada se već prilično oporavila od svoje povrede na pozornici. – Dobijam iz
Beograda jedan Andrašijev akt koji je meni tamo bio upućen, a koji je on napisao
povodom oslobođenja Karađorđevića i u kome baca krivicu na kolebljivu politiku srpske
vlade. Napisan je tako da ga mogu pročitati namesnicima.

17. jun
Razgovaram s Fedorom Nikolićem i s Ulmanom o stvari železnice. Dogovorili smo
se da po mogućnosti razvrgnemo Nikolićev konzorcijum, posle čega bi Ulman došao dole
da podmiti namesnike i ministre. – Govorim s baronom Deponom, naročito o jurisdikciji,
posebno o tome da bi dobro bilo ako stigne srpski projekt da se sazove jedna komisija od
predstavnika odnosnih ministarstava i da se tako kratkim putem reši stvar. Mnogo
odobrava ovaj plan, podržavaće ga. – Odlazim nemačkom poslaniku generalu Švajnicu,
koji se naročito interesuje za srpsku železnicu nasuprot bosanske, pošto od prve mnogo
očekuje za severnu Nemačku. Izjavio je da bi rado bio posrednik kod svoje vlade ako bi s
naše strane bili pozvani da u Carigradu podržavamo srpsko-tursku vezu. – Posećujem
Gromanku, tamo nalazim i Mari Rabatinski. Kasnije idem kod Čumićke.

18. jun
Andraši me poziva k sebi. Tamo nalazim i Gorovea. Govorimo o železnici, Andraši
je takođe za prelaz preko Dunava i to se prihvata. Odlučuju da me Gorove o tome što pre
službeno obavesti. Za železničku konferenciju Gorove predlaže kao predstavnike
mađarske vlade Fešta i Tolvaija. – Odlazim u Ober St. Fejt kuda se juče Rabatinski iselila
za preko leta. Provodim tamo nekoliko sati i zatim se opraštam od nje. Ponovo sam se
uverio da je već između nas zaista neopozivo svemu kraj. Sad mi se više čak ni njena
lepota ne sviđa.
 389

19. jun
Idem Bajstu. Znajući koliko se, opomenut nesumnjivo od strane Hirša, interesuje za
bosansku železnicu, najpre sam s njim govorio o železnici i na kraju dodao u kako je
nezgodno vreme došlo do oslobođenja Karađorđevića, jer je time umanjen naš uticaj u
Srbiji, koji bi nam sada bio potreban, jer Srbi mogu da čine mnoge smetnje bosanskoj
pruzi. Postojao bi još jedan način da se popravi rđav utisak presude: proterivanje. Bajst je
ovu ideju smesta prihvatio i izjavio da će odmah razgovarati s carem. Još sam ga molio da
podržava ovu stvar i kod Ministarstva Cislajtanije, što je takođe obećao.
Odlazim s Nikolićem Vodianeru. Saopštavam mu što sam do sada čuo o stvari
železnice. Na ovo me upozorava da Fešt hoće direktora Anglobanke da [nečitko], a
Anglobanka vodi Hiršove poslove. Ovo ću saopštiti Andrašiju. – Ručam kod Švajnica. –
Kasnije provodim nekoliko časova kod Čumićke.

20. jun
Odlazim u Peštu. Ivanovićka je već došla, odsela je u „Engleskoj kraljici“.

21. jun
Potražio sam Belu Orcija, koga nisam našao u Beču jer mu je umro otac i bio je
otputovao na njegovu sahranu. Juče je došao u Peštu. Naročito ga molim da nastoji da me
naimenuju za ministra rezidenta ad personam. Obećava da će govoriti s Bajstom.

22. jun
Vilmošu Totu ponovo preporučujem stvar proterivanja Karađorđevića i molim ga da
to podrži kod Andrašija.

24. jun
Odlazim Andrašiju. Odnosno Karađorđevića kaže da kada bi se srpska vlada,
oslanjajući se na nove činjenice, koje međutim ne mora dokazati, samo neka budu
verovatne, obratila mađarskoj vladi, ona bi odobrila proterivanje. – Upozoravam Andrašija
na ono što sam od Vodianera čuo o Feštu. Molim ga da dr Rozenu da 2000 forinti
subvencije. Ovo je pribeležio. Teodoroviću telegrafski javljam Andrašijevu odluku o
Karađorđeviću.

26. jun
Za ministra saobraćaja naimenovan je Lajoš Tisa namesto Gorova, koji je podneo
ostavku. Pošto su obojica zajedno, pozivaju me i obaveštavaju da su već uputili akt Bajstu
i saopštili mu da mađarska vlada želi da stupi u kontakt sa srpskom vladom u stvari
povezivanja pruga i da su ga zamolili da meni poveri vođenje ove stvari. Konačno su se
 390

odlučili za prelaz preko Dunava i to je prihvaćeno.

27. jun
Stiže Mikloš Blašković, s njim provodim veliki deo dana.

28. jun
Idem u Beč. Na putu susrećem Marinovićeve i više Srba, koji odlaze u banju. –
Govorim s Orcijem. Sutra će govoriti s Bajstom radi mog naimenovanja. Dalje, urgiraće
da me što pre obaveste o nameri mađarske vlade u pogledu povezivanja mađarske i srpske
železničke pruge.

29. jun
Orci je govorio s Bajstom. O mom naimenovanju nije rekao ništa određeno i Orci
preporučuje da i sam s njim govorim, dalje, da mu pomenem još jedanput stvar
Karađorđevića. – Tražim Bajsta ali ga ne nalazim.

30. jun
Pokušavam da dođem do Bajsta, međutim, on je zauzet i tako ne mogu da govorim s
njim. Ne marim mnogo, i onako se nisam nadao da bih mogao izdejstvovati svoje
naimenovanje. Ovo je besumnje bio moj poslednji pokušaj, i pošto ni od strane Andrašija
ni od strane Bajsta nemam šta da očekujem i, izgleda, hoće još dugo da me ostave u
Beogradu, kada bude došao odgovarajući trenutak podneću ostavku pod izgovorom da
sam bolestan i vratiću se kući te se posvetiti novinarskom pozivu. – Po podne odlazim iz
Beča i uveče stižem u Peštu.

1. jul
Odeljenjski savetnik Imre Halas obaveštava me da je dr Rozenu data subvencija od
2000 forinti i predaje mi ratu za ¼ godine, 500 forinti.

2. jul
Andraši me poziva k sebi i saopštava mi da je Bela Kormoš ušao u trag jednoj zaveri
kovanoj u Beogradu protiv Milana u korist Karađorđevića. Ako bi ovo bila istina, bio bi to
najbolji izgovor za njegovo proterivanje, i već bi zbog toga bilo dobro kada bismo na ovo
upozorili srpsku vladu. Kasnije Kormoš dolazi kod mene i saopštava mi da je od jednog
robijaša zatvorenog u segedinskoj tvrđavi, koji je doveden iz Beograda, doznao da u
Beogradu kod neke žene po imenu Kosanović, koja je bila Karađorđevićeva služavka,
stanuju dva mladića, ovima dolazi više drugih i tamo prave planove za ubistvo kneza
Milana i dovođenje na presto Petra Karađorđevića. Njih bi trebalo iznenaditi i možda bi se
tamo mogli naći i spisi. Kosanovićka mnogo odlazi jednoj drugoj ženi s kojom se
 391

Karađorđevićevi dopisuju. Nastojaće da i potonjoj dozna ime.

5. jul
Moje sestre ostaju još nekoliko dana u Pešti, zatim će otići u Erdelj, a ja sam s
mamom jutros otputovao za Beograd.

6. jul
Ujutro stižemo u Beograd. – Pozivam dr Rozena i predajem mu priznanicu na 500
forinti, kao subvenciju za 3 meseca.

7. jul
Odlazim Blaznavcu i Ristiću. a) Glavni je predmet našeg razgovora stvar
Karađorđevića. Kazujem im šta sam svršio, saopštavam šta sam čuo od Kormoša,
Blaznavac pominje da su i oni na tragu novih agitacija. – b) U pogledu železnice izjavljuju
da će verovatno uzeti zajam, izgraditi je putem preduzimača, a zatim sami održavati.
Pominjem da sam ih već službeno obavestio da sam ovlašćen da počnem pregovore o
mađarsko-srpskoj vezi i, eventualno, da potpišem koncesiju, neka dakle i oni imenuju
jednog opunomoćenika s kojim mogu pregovarati. Posećuju me tri Talijana, predstavnici
onog društva koje gradi prugu Solun–Skoplje. I oni su došli radi železnice, ali pošto ništa
nisu svršili sutra odlaze.

8. jul
Bajst telegrafiše da će u železničkoj konferenciji učestvovati Andraši, Hoenvart i
turski ambasador lično, dobro bi, dakle, bilo kada bi i Srbija shodno tome imenovala svog
izaslanika. Ovo odmah saopštavam Blaznavcu, preporučujući da pošalju Belimarkovića. I
on smatra da je to najbolje, samo što ne zna francuski. Preporučujem da mu pridodaju
nekoga. – Blaznavac je još saopštio da je Erl (koji je ponovo ovde) navodno izjavio da na
tursko-srpsku vezu sada više niko ne može vršiti pritisak, jer je usled hrvatskih izbora
uticaj mađarske vlade zakočen.286 Ovu nespretnu pretnju odmah saopštavam Andrašiju.

9. jul
Srpska vlada je naimenovala Belimarkovića za izaslanika na konferenciji i odredila
uz njega pukovnika Zaha. Ovo odmah telegrafišem Bajstu. – Bajst telegrafiše da je
konferencija odložena za 15-ti. To odmah saopštavam Blaznavcu. – Vinter javlja da knez
Biron ponovo namerava da dođe ovamo, jer izgleda da vlada sada naginje reduciranju
zajma. Poveravam mu da po mogućnosti radi u prilog koncesiranja.

10. jul
Dr Rozen javlja da Ristić, izgleda, ne pridaje veliku važnost proterivanju
 392

Karađorđevića, možda zato što se boji da će srpsku vladu učiniti još neomiljenijom pred
našim Srbima ako se ponovo obrati mađarskoj vladi. Blaznavac, međutim, još želi
proterivanje i, čini se, da više nema mnogo poverenja u Ristića, međutim, nema dovoljno
šanse da ga se oslobodi i uverava samog sebe samo time da će biti drukčije kada knez
postane punoletan. – Idem kod Oreškovića, govorim s njim samo o Granici. Kažem mu da
kada bi se u pogledu agitacija mogle izneti činjenice, možda bismo mogli privoleti
Andrašija na otpočinjanje protivagitacija. Međutim, sada on vidi sve ružičasto.
Preporučuje još jednom stvar Kovačevića, obećavam da ću nastojati da za njega
izdejstvujem amnestiju. – Pozivam k sebi Štajnlehnera i poveravam mu da nastoji da pod
nekim izgovorom raspuste Nikolićev srpski železnički konzorcijum, i to tako kao da
raspuštanje potiče od Srba.

11. jul
Posećuje me baron Gagern mlađi (sin ministarskog savetnika koji služi u
Ministarstvu spoljnih poslova). On je ovde na proputovanju za Jedrene, gde je zaposlen
kod turskih železnica.

12. jul
Baron Gagern ruča kod mene.

13. jul
Štajnlehner javlja da je govorio s članovima konzorcijuma i izneo im da na Nikolića,
izgleda, više ne mogu da računaju i da bi stoga bilo dobro raspustiti konzorcijum. Više
njih je voljno da to učine, pre toga, međutim, hoće da pišu Nikoliću. Pita me da li da to
učine. O ovome ću obavestiti Nikolića, pa ću mu saopštiti odgovor. – Ručam s mamom
kod Longvortovih.

14. jul
Imao sam s Blaznavcem i Ristićem razgovor koji je trajao šest časova, po 3 časa sa
svakim posebno. Pročitao sam im Andrašijevo pismo, u kome polaže naročitu važnost na
to da srpska vlada treba da bude u dobrim odnosima ili s nama ili s Novim Sadom i
Zagrebom, jer i s jednima i s drugima ne može. Ja zatim dodajem da ima pojava koje
dokazuju da srpska vlada hoće da se približi našoj srpskoj i hrvatskoj opoziciji. Takve su
pojave poglavito članci u Jedinstvu napisani u prilog hrvatske Narodne stranke, koji se
svuda navode kao poluslužbeni, a ne demantuju. 287 Ovaj dvolični postupak ili treba da
prestane ili, pak, mada i žalimo, ne možemo se više nazivati njihovim prijateljima.
Obojica su izneli naročito dve stvari, koje su njih zbunile a ojačale njihove neprijatelje,
naročito neprijatelje prijateljstva s Mađarskom, a njih u odnosu na ove oslabile. Ponovo
sam nastojao, kao već toliko puta, da dokažem da Srbija ima i važnije interese nego što je
 393

stvar Karađorđevića, a u kojima im mi možemo pomoći. To su priznali, međutim

Blaznavac je dodao da je on sada nemoćan, paralisan je u tom pravcu i sad bi ponovo bila
potrebna neka konkretna činjenica kojom bi mogao dokazati potrebu prijateljstva s
Mađarskom, koje on lično smatra neophodnim. Struja je, međutim, sada suprotnog smera i
on protiv toga ne može ništa da učini. Ristić je priznao da je glavni interes koji nas veže
jedne uz druge bosansko pitanje, i on zna iz krugova ruskog Poslanstva u Beču da se
Andraši i pred ruskim poslanikom povoljno izjasnio o tome. – Ako, dakle, Andraši u toj
stvari ostane pri svojim do sada izraženim gledištima, naročito pri neintervenciji, ako se
ostvari proterivanje Karađorđevića, onda uprkos onom što se dogodilo naši dobri odnosi
mogu da potraju, i to na način da se jedna država ne meša u stvari druge države, štaviše da
se prijateljski odnosi jedna prema drugoj. U pogledu Hrvata rekao je da su oni njihovi
suparnici i tako nemaju s njima šta da počinju, a o novosadskim ludacima neće ništa da
znaju, štaviše protiv njih se i veoma odlučno izjasnio, dodajući da se oni nisu približili ni
Hrvatima ni prečanskim Srbima. Što se, pak, Jedinstva tiče, napomenuo je da je to samo
pitanje detalja koje možemo lako rešiti. Molio me da im pročitam moj odgovor na
Andrašijevo pismo da bi na njega mogli staviti svoje primedbe. – Treba još da primetim
da se već i Blaznavac tako izjasnio o Karađorđevićevom proterivanju da o tome, pod
uslovima koje smo im mi postavili, moraju veoma da razmisle, jer ako oni iznesu nove
činjenice mogu lako da ih pozovu na odgovornost u zemlji zašto se dotični ne kazne.
Inače, Karađorđević lično nije više opasan po njih. – U Zastavi je objavljen članak koji
dovoljno jasno optužuje mađarsku vladu za ubistvo kneza Mihaila.288 Ovo sam poslao
Andrašiju moleći ga da iskoristi tu dobru priliku i da strogo istupi.

15. jul
Mama je jutros otputovala.

16. jul
Dr Rozen javlja da je govorio s Blaznavcem, koji je izjavio da je njegovo poverenje
u mađarsku politiku poljuljano Bajstovim telegramom od proletos, oslobađanjem
Karađorđevića i Londonskom konferencijom. Ipak, on želi jaku Mađarsku i prijateljstvo s
njom, međutim, njegovi prijatelji nisu tog mišljenja. Pri svemu tome, dok je on na vlasti
Rusija neće u Srbiji vršiti nikakav uticaj. Poveravam Rozenu da se raspita kod Čumića o
njegovim gledištima u odnosu na nas, jer je moguće da ću se približiti Garašaninovoj
stranci.

18. jul
Dr Rozen javlja da je stvarno doneta odluka da se uzme zajam za izgradnju
železnice.
 394

19. jul
Pišem Kerkapoljiju radi amnestiranja Kovačevića.

20. jul
Napisao sam Andrašiju odgovor u vezi sa razgovorom koji sam vodio s
namesnicima. Odlazim Ristiću i molim ga da označi vreme kada im ga mogu pročitati.
Obećava da će govoriti s Blaznavcem. Upozoravam ga, dalje, da će Lajoš Tisa krajem
meseca otputovati, ako, dakle, dotle ne imenuju nekoga za nastavljanje pregovora o vezi,
oni mogu biti odloženi za septembar. Kaže da će teško moći ikoga imenovati do
Markovićevog povratka, ali da će razmisliti. – Pišem Fedoru Nikoliću da železnicu hoće
da ostvare putem zajma.

21. jul
Dr Rozen javlja: a) Dugo je razgovarao s Blaznavcem, koji ga je pozvao zbog
jednog članka koji je objavljen u Vidovdanu i koji je malo oponirao vladi.289 Tom prilikom
mnogo su govorili o Ristićevim intrigama protiv Blaznavca i čini se da Blaznavac počinje
uviđati njihovu istinitost, pa je, kako Rozen tvrdi, izgledao veoma utučen.
b) Govorio je i s Čumićem, veruje da Čumić nije neprijatelj Mađarske, barem se tako
izjasnio – da već ni iz razloga oportuniteta ne mogu biti protiv Mađarske.

22. jul
Pomenuti je članak u Vidovdanu izazvao veliku kritiku u krugovima vlade. Popovića
su pozvali u Ministarstvo unutrašnjih dela i tamo mu zapretili za slučaj ako bi se usudio da
oponira vladi. Ja sam ga hrabrio da se ništa ne boji i da bude spreman da ćemo od sada sve
više i više oponirati. – To ćemo zaista u ukazanim prilikama i činiti, a osim toga nastojaću
da stupim u bliži kontakt s Garašaninima. Ovo pred vladom neće ostati tajna i sigurno će
imati dejstva. Ako se, međutim, sadašnje Namesništvo bude neprijateljski odnosilo prema
nama, pošto je svoju popularnost u zemlji već i ovako skoro sasvim izgubilo, za slučaj da
na bilo koji način padne želim barem da unekoliko obezbedim sebe i naše interese i kod
druge stranke. – Engelhart s porodicom putuje u Francensbad.

23. jul
Dolazi kod mene Orešković zbog prodaje šuma u Granici. U novinama je stajalo da
će biti prodano drvo sa 30.000 jutara. Po njemu, bilo bi veoma loše kada se ova prodaja ne
bi vršila s odobrenjem mađarske vlade i kada se u isto vreme ne bi upitalo i graničare,
dalje, ako ovaj iznos ne bi bio upotrebljen u graničarske svrhe. Naprotiv, ako bi mađarska
vlada dobijeni iznos koristila za graničarske ciljeve stekla bi time veliku popularnost, jer
bi u tome mogli participirati članovi hrvatske opozicije koji bi za uzvrat napustili
opoziciju.290 – U isto mi vreme saopštava da su ga namesnici pozvali da više ne odlazi k
 395

meni, jer ih to kompromituje pred Rusima čije prijateljstvo žele da steknu, dalje, da nikako
ne prekine dobre odnose s hrvatskom Narodnom strankom jer će biti potreba za to.
Teodorović saopštava da mu je izvesni inženjer Riđicki, koji je dobar poznanik
Blaznavčev, govorio da je ovaj poslednji izjavio da su voljni dati Hiršu koncesiju ako se
obaveže da će na železnici zaposliti sve same Slovene, i Riđickija je i zamolio da već sada
potraži takva lica.
Dobijam od Ministarstva spoljnih poslova protokole železničke konferencije održane
u Beču, iz kojih se jasno vidi koliko je Andraši kategorički izjavio da će samo onda dati
bosansku vezu ako je Porta već dala srpsku vezu, za čije proučavanje je odobren rok od
šest meseci. Dobijam pismo od Gagerna, u kome zahvaljuje što sam srdačno primio
njegovog sina i saopštava da se Belimarković veoma nespretno ponašao na
konferenciji.290a – Fedor Nikolić piše neka ga samo njegov konzorcijum pozove da se
konzorcijum raspusti i on će se odmah saglasiti.

24. jul
Čitam pred namesnicima svoje dugačko pismo o mom razgovoru s njima, u kome
sam podvrgao oštrom opovrgavanju njihova tvrđenja. Priznali su da sam veoma verno
prikazivao naš razgovor, zamolili su me samo da dodam još neke beznačajne pojedinosti.
– Sa železničkom konferencijom, odnosno s Andrašijevim držanjem, veoma su zadovoljni,
ali ipak, kao što iz njihovog govora proizlazi, neće pristupiti izgradnji dok ne budu imali u
rukama tursku vezu. – Pozivam Štajnlehnera, saopštavam mu Nikolićev odgovor i
poveravam mu da nastoji da ga ovaj konzorcijum sam pozove za to da se raspusti.

25. jul
Pišem Kerkapoljiju o pitanju prodaje šuma u Granici, saopštavajući mu šta sam o
ovome čuo od Oreškovića.290b

26. jul
Dolazi mi Hadija, koji ovde boravi već neko vreme, i kaže kako knez Milan ne može
da podnese Ristića i jedva može da sakrije svoju antipatiju. Nasuprot tome, sve svoje
poverenje polaže u Blaznavca. – Ivankovićka stiže iz Pešte. Odmah je posećujem. – Šiškin
ruča kod mene sa svojim novim sekretarom knezom Ceretelevom, koji je stigao pre
nekoliko dana da zameni u Janini premeštenog Trojanskog. Novi sekretar je zgodan i vešt
mlad čovek.

27. jul
Dr Rozen javlja da Blaznavac sve više prozire Ristićeve spletke i da knez ne može
da trpi Ristića. – Namesnicima: a) Čitam svoj odgovor Andrašiju s primedbama koje su
oni stavili. Suština svega je ta da ako im Andraši da uveravanja da će ih u pitanju Bosne
 396

podržavati i da će Karađorđa i njegove drugove proterati, tada može računati na to da će i

oni ispoljiti ne samo negativno već i pozitivno prijateljstvo. Ovlastili su me da ovo
napišem kao njihov odgovor.
b) Blaznavac mi još saopštava da, prema dobivenim obaveštenjima, u šajkaškoj
oblasti vlada silno uzbuđenje pa nas stoga upozorava da pazimo da ne dođe do ispada.
c) U pogledu železničke veze namesnici su izjavili da mogu slobodno da saopštim
svojoj vladi da i oni žele pregovore i nekoga će i imenovati za to. Pismeni odgovor dobiću
odmah čim se Marković vrati. – Knez s namesnicima putuje sutra u banju Kisela Voda na
nekoliko nedelja.

28. jul
Pišem Andrašiju i Kerkapoljiju šta sam čuo od Blaznavca o Šajkašima. – Pišem
Lajošu Tisi, saopštavam mu izjavu namesnika i molim da na osnovu ovoga pošalje što pre
instrukcije i stručnjake.

1. avgust
Ivankovićka mi saopštava da je neki oficir po imenu Horvatović otputovao u
Dalmaciju i da želi da ovo putovanje održi u tajnosti. Uveče se sastajemo kod Trojanskog
na oproštajno veče. Šiškin, Trojanski i Ceretelev opijaju se na mrtvo. Ostajemo tamo do
ujutro.

2. avgust
Trojanskog ispraćamo do broda. Napušta Beograd za stalno.

3. avgust
Dr Rozen javlja da je od ministra unutrašnjih dela dobio naređenje da demantuje
vesti koje su iskrsle o nameri srpske vlada da uzme zajam. Građanstvo je uglavnom protiv
zajma, dakle izgleda da vlada ponovo menja svoje namere. – Završio sam članak koji sam
ovih dana pisao, pod ovim naslovom: „Panslavizam, federalizam i Česi“, u kome sam
nastojao da iskažem kako od nagodbe s Česima federalizam u Cislajtaniji može samo
koristiti Mađarskoj. Sutra ću ga poslati za Reform.

4. avgust
Dobijam od srpske vlade a) potvrdan odgovor u pogledu železničke veze, s
primedbom da će opunomoćenika kasnije naimenovati, b) modificirani nacrt jurisdikcije.

5. avgust
Pišem Tisi i šaljem mu kopiju odgovora srpske vlade. – Odlazim u Zemun i
upozoravam Križa na Horvatovića.
 397

12. avgust
Piše Rakoši, urednik Reforma, i veoma se pohvalno izražava o mom članku, koji će
na svaki način objaviti. Pozivam Štajnlehnera i pitam ga da li je Nikolićev srpski
konzorcijum išta odlučio o tome da pozove Fedora radi raspuštanja Konzorcijuma.
Odgovara da svi članovi nisu ovde, a on se ne usuđuje da forsira stvar, te tako moramo
čekati. Pišem to Nikoliću.

13. avgust
Teodorovićevi putuju danas u Peštu, gde će provesti mesec dana. – Dr Rozen javlja,
da Crna Gora usled ruske intervencije nije voljna da nameravani put gradi austrijskom
pomoći. Čuo je da se ovo dogodilo na insinuaciju srpske vlade. Po Ristićevom uputstvu,
Hristić je u tom smislu govorio s Ignjatijevim.
b) Šiškin je govorio s njim (dr Rozenom) o protivturskom raspoloženju Vidovdana,
rekavši da ako ovo tako ide, stvarno treba poverovati da dobija od mene subvenciju.
c) Ovde je Oreškovićevo pismo proizvelo rđav utisak i Orešković sada govori da
sam ga ja pozvao da stupi u vezu s Andrašijem. (Naime, Orešković je u hrvatskom listu
Obzor uputio Andrašiju otvoreno pismo, u kome ga upozorava na utanačenja o Granici i o
Dalmaciji koja su između nas utvrđena razmenom pisama i poziva da ispuni svoja
obećanja, inače bi trebalo da veruje da su prevareni.) 291 – Ne znam šta je moglo navesti
Oreškovića da napiše takva bezumlja, možda to što nije dobio novac od Andrašija ili se,
pak, uplašio od rezultata hrvatskih izbora i hteo da se opravda pred Narodnom strankom.)

14. avgust
U današnjem Reformu objavljen je moj članak.292 Pišem izveštaj Bajstu o
nezadovoljstvu koje se ovde pokazuje protiv vlade i saopštavam mu izveštaj dr Rozena.293
Dalje, uz izveštaj šaljem nacrt srpske vlade o ugovoru o jurisdikciji, koji sam dobio pre
nekoliko dana.

15. avgust
Po podne odlazim s više svojih kolega u Košutnjak, a veče provodimo kod mene.

16. avgust
Danas smo ja i opunomoćenik srpske vlade Šarčević potpisali detaljnu telegrafsku
konvenciju koja je sklopljena između nas i srpske vlade. Ovo je prva konvencija koju sam
potpisao.294

17. avgust
Dr Rozen javlja da je govorio kratko s Ristićem, koji ga je povodom izbora prekoreo
 398

zbog toga što piše protiv srpske vlade. Rozen se trudio da dokaže da on to nije činio. Dalje
je izjavio da bi oni odobravali politiku Austrije prema inostranim Slovenima kada i u
Austriji ne bi bilo Slovena, ovako im je, međutim, teško da se sa našom vladom iskreno
udružuju protiv interesa Slovena u Austriji. Doduše, dok su tu oni (namesnici) neće slediti
politiku drukčiju od dosadašnje, ali je moguće da će vlada koja dolazi posle njih stati
otvoreno na stranu Slovena u Austro-Ugarskoj. – S Blaznavcem je dugo razgovarao,
upozoravajući ga na opasnost koja mu preti od strane Ristića i ministara koji su uz njega.
Blaznavac ga uvek hrabri samo time da će posle godinu dana već biti druga nevolja.

18. avgust
Odlazim Blaznavcu. Dugo razgovaramo, sasvim uopšteno, naročito ga upozoravam
na ruske intrige. On, kao već toliko puta, tvrdi da nije i neće nikada biti za rusku politiku i
da njegovo gledište deli većina njih u Srbiji. Tako se npr. pre izvesnog vremena bio sastao
s Garašaninom i ovaj mu je kazao da ne dozvoli da ga Rusi obmanu. On (Garašanin) ne bi,
doduše, nikad smeo da tako otvoreno istupi protiv njih, ali im zato nije ni verovao. –
Prelazeći na izbore kaže da im ne pridaje veliku važnost sve kad bi i Čumić bio izabran,
jer je vlada sigurna u većinu. Šiškin je, doduše, pre svakih izbora javljao svojoj vladi da će
srpska vlada pasti, a ona je uvek postajala još jača u Skupštini. – Uveče me obaveštavaju
da su za poslanike izabrani Karabiberović i Lukić, pa je tako Čumić propao. Međutim,
vlada je činila ogromne napore da bi obezbedila pobedu.

19. avgust
Dr Rozen dolazi i saopštava rezultate izbora. U našim listovima objavljen je
oficijelan demanti na Oreškovićevo pismo. Poveravam Rozenu da ovo saopšti Blaznavcu.
Šaljem Andrašiju izveštaj o razgovorima vođenim s namesnicima povodom pisma koje mi
je uputio.294a – Ralf Erl ponovo stiže u Beograd i posećuje me, međutim, izgleda da je,
usled držanja mađarske vlade na železničkoj konferenciji u Beču, postao i prema meni
uzdržljiv.

21. avgust
Posećuje me Čumić. Naravno, oštro ustaje protiv vlade, koja je učinila da propadne u
Beogradu, Smederevu i Šapcu, gde se svuda kandidovao.

22. avgust
Budući da je knežev rođendan idemo u Konak na čestitanje.

23. avgust
Dr Rozen javlja da je govorio s Blaznavcem, koji je ljut zbog toga što je Šiškin
pomagao Čumiću, čak i novcem, i nastojao da dobije glasove za njega. Šiškin navodno
 399

već izvesno vreme daje Čumiću 50 # mesečno. Time ga je (Blaznavca) Rusija još više
otuđila od sebe i zato će kod Slovena agitovati protiv Rusije. Obavešten je da je izaslanik
iz Rusije došao kod Hoenvarta i izjavio da se Rusiji ne sviđa nameravana nagodba. Česi
su o ovome obavešteni. Po njemu, bilo bi bolje kada se Andraši ne bi protivio nagodbi s
Česima. Dr Rozen mi saopštava da je dr Paul Valdštajn, pruski agent u Pešti, stigao
ovamo i da će i mene posetiti.

24. avgust
Dr Rozen saopštava da je Blaznavac pred njim izjavio da sam ja navodno u
poslednje vreme isuviše mnogo sa Šiškinom, što ne može biti uputstvo od Andrašija i zato
bi želeo da to saopšti Andrašiju, jer ako se mi približavamo Rusiji onda su i oni prinuđeni
da zauzmu drugi stav. – Cela stvar je sigurno intriga koju je Ristić ispleo sa Šiškinom, ali
ne marim ako veruju da se ja i Šiškin približavamo jedan drugome, to će nesumnjivo
proizvesti dobar utisak.
Posećuje me Valdštajn i ostaje dugo, govori o interesima Pruske, odnosno Nemačke,
na Istoku, koji su identični s našima, dalje o neodrživosti stanja u Rumeliji.

25. avgust
Više njih ruča kod mene, uveče idemo na Savu i sačekujemo brod iz Vlaške, kojim
dolazi Engelhart, koji će ostati ovde samo nekoliko dana.

26. avgust
Dr Rozen javlja: Valdštajn je bio 5 punih sati kod Blaznavca. Obojica su mu ispričali
tok razgovora. Pošto su obojica rekli isto ne može sumnjati u istinitost njihovih izjava.
Glavni momenti njihovog razgovora bili su: Blaznavac je nadugačko izlagao svoje ideje,
koje ovde nije potrebno da ponavljam. Na ovo je Valdštajn odgovorio da su interesi
Nemačke na Istoku istovetni s interesima Austrije, a naročito Mađarske. Nemačka je
voljna da moralno pomaže prirodne zahteve Srba, dok ovi ostaju u krugu srpske politike i
ne prelaze u južnoslovensku politiku. Slično mogu da očekuju i od strane Mađarske, to je
Andraši izrekao već i u Parlamentu. Nemačka, doduše, ne želi da Srbija bude direktno
protiv Rusa. Rusija se lojalno ponela prema Pruskoj u prošlom ratu i za ovo će i Nemci
platiti lojalnošću. Ali zato ne žele ni to da prevagne ruski uticaj. Nemačka će pomagati
Rusiju u Aziji, ali ne u Evropi. – Sada, kada se Austrija povukla od nemačkih poslova i
veoma se lojalno držala u prusko-francuskom ratu, Nemačka takođe može ići s Austrijom,
utoliko pre što je Nemačkoj potrebno postojanje Austrije nasuprot Rusije. Nemački će
diplomati nastojati da između Austrije i Rusije ostvare modus vivendi, međutim sukob je,
bar u slučaju da umre jedan od dvojice careva na severu, neizbežan, i u tom bi slučaju
Nemačka bila uz Austriju. – Dr Rozen još javlja da prilike u Vlaškoj zabrinjava
Blaznavca, koji se boji intervencije, jer bi u tom slučaju Srbija poslužila kao mesto za
 400

prolaz stranih trupa. Zato će srpska vlada uputiti u Bukurešt notu, u kojoj će upozoriti
vlašku vladu da bude umerena i popustljiva u pitanju železnice. – Valdštajn ruča kod mene
i mnogo govori o svom razgovoru s Blaznavcem. Kaže otprilike ono što je već javio dr
Rozen. Zatim govori o odnosima između Austrije i Nemačke. Bizmark, doduše, ne voli
Bajsta, ali su zato međusobni dobri odnosi dveju država toliko potrebni da to nije smetnja,
šta više po njegovom mišljenju dobri odnosi su već osigurani pa ma ko bio nemački
kancelar. Ne bi smatrao ispravnim kada bi Andraši otišao u Gaštajn. Bilo bi bolje da se
kasnije negde slučajno sretne s Bizmarkom. – Veoma tačno je okarakterisao Andrašija.
Kaže još da je Bizmark u Gaštajnu bez sumnje pomenuo tačku V Praškog mira i da će to
od strane Austrije i biti napušteno. – Veče provodim s više njih kod Cereteleva i ostajem
sve do pola pet ujutro.

27. avgust
Dr Rozen javlja da je Valdštajn juče bio još i kod Ristića, koji ga je ispočetka primio
veoma ukočeno, kasnije je, međutim, postao mnogo prijazniji. Valdštajn je pred njim
naročito naglasio da kolebljiva, dvosmislena politika malim narodima može samo škoditi.

28. avgust
Ivankovićka mi saopštava da se Horvatović vratio iz Dalmacije.

29. avgust
Odlazim Blaznavcu i kažem mu da bi možda bilo dobro da pre nego što otputuje
imenuje svog opunomoćenika u pitanju železničke veze, jer ako naši poverenici dođu oni
neće moći da tu dugo čekaju. Obećava da će to biti urađeno. Još govorimo kao obično u
protivruskom duhu, naročito povodom Šiškinovih agitacija u vreme izbora. – Pominjem i
Oreškovićeva pisma. On me podseća da je uvek govorio da u njega niko ne može imati
poverenja.294b – U toku razgovora zadao sam Ristiću nekoliko udaraca, a da ga nisam
imenovao.

30. avgust
Pre nekoliko dana stigao je novi vlaški agent Vakaresko. Juče me je posetio, ali me
nije našao. Danas sam ja otišao njemu. Njegov spoljni izgled i manir prilično su dobri.
Ima zgodnu ženu. – Lajoš Tisa piše iz Marijenbada da je akta koja se odnose na vezu već
poslao na potpis Andrašiju i da bi i on voleo kada bi ova stvar mogla izići pred Parlament i
Skupštinu još ove godine, u kom bi slučaju radovi kod nas mogli početi idućeg proleća i u
jesen već biti završeni. Voleo bi kada bi prugu u Srbiji mogao da dobije Štatsbank. Odmah
mu odgovaram, naročito na poslednju tačku, da srpska vlada pregovara s Hiršem i da on
ima najviše izgleda.
 401

31. avgust
Bio sam u Zemunu i tamo mi je Križ saopštio da je čuo da se u Beogradu u
Stefanovićevoj štampariji priprema jedna brošura, koja, s jedne strane, optužuje mađarsku
vladu za ubistvo kneza Mihaila, a s druge podstiče Granicu na ustanak. Moli me da mu o
tome pribavim dokaze.

1. septembar
Poveravam dr Rozenu da se raspita o letku. On mi uskoro donosi jedan, čiji je naslov
„Karađorđevićev politički testament sinu“, i koji nije drugo nego invektiva protiv
Karađorđevića, a sigurno poručen od strane Blaznavca i namenjen širokim narodnim
slojevima. U njemu, međutim, nema ništa od onoga što je Križ čuo.

2. septembar
Dr Rozen javlja: a) Ristić ga je pozvao i napao zato što u Vidovdanu hoće da
mađarizuje Srbiju. Rozen se branio i tvrdio da on nije pisao u takvom smislu nego samo za
prijateljske odnose, koji su potrebni. Ristić je na to veoma žestoko napao Mađare, tvrdeći
da između njih i Srbije nikada ne može biti prijateljstva; Mađari do sada nisu učinili ništa
u korist Srba, tako su ponosni da i neće da se bave jednom ovako malom zemljom. Iz
daljih njegovih reči jasno se moglo razabrati da želi da bude uz Rusiju i da će biti uz nju.
Pomenuo je još da Mađarska neće tako lako izaći na kraj s Hrvatima, jer su vođe hrvatske
Narodne stranke svi pismeno obećali srpskoj vladi da se bez nje neće nagoditi s
mađarskom vladom. – Jednom rečju, Ristić se tako otvoreno i s tako dubokom antipatijom
izjasnio protiv Mađarske kao nikada do sada. Kažem Rozenu da ovo saopšti Blaznavcu.
b) Orešković sada izjavljuje da ako šume u Granici budu prodate, on će tamo
potpiriti pobunu, ako ne drukčije onda ruskom pomoći. I Horvatović je prilikom svog
odlaska na put bio preporučio oficirima da se pobune ako dođe do prodaje šuma. –
Longvortovi, Vatson sa svojim bratom (koji je pre nekoliko dana stigao), Erl i ja izvozimo
se kolima u Mokri Lug i tamo provodimo popodne.

4. septembar
Ivankovićka mi saopštava da je Horvatović bio kod Blaznavca, a i kod kneza. –
Andraši šalje instrukcije koje se odnose na železničku vezu. – Dobijam telegram od
Andrašija, u kome mi saopštava da se, prema pouzdanom obaveštenju u Stefanovićevoj
štampariji u Beogradu štampa brošura koja je napisana u odeljenju za štampu vlade i u
kojoj se graničari podstiču na otvoren ustanak. Neka nastojim da sprečim štampanje, ili
barem da izdejstvujem konfiskovanje. Sumnja da je brošuru pisao Orešković.

5. septembar
Dr Rozen javlja da je govorio s Blaznavcem i rekao mu sve što je čuo od Ristića.
 402

Blaznavac je jako planuo protiv Ristića, rekao da pažljivo prati svaki njegov korak i
ukoliko bi se usudio da nešto načini s Rusima, spreman je da ga uhapsi. Blaznavac više ne
dozvoljava da u Granicu odlaze oficiri, kao npr. Horvatović.
b) Pominjem Rozenu da sam ponovo obavešten da se pomenuta brošura zaista
priprema, neka nastoji da je pribavi.
Odlazim Blaznavcu: a) Saopštavam mu da sam u stvari železničke veze dobio
uputstva i molim da imenuje svog opunomoćenika. Obećava da će to još danas biti
učinjeno. – b) Pominjem mu Horvatovićevo putovanje. Uverava me da on o tome do sada
ništa nije znao i da je Horvatović po svom povratku došao kod njega (Blaznavca) samo
zato da upita sme li da ode knezu, pošto je bio u Crnoj Gori i od Nikole doneo pozdrav
Milanu. Odlučno tvrdi da Horvatović nije imao nikakav nalog od vlade.

6. septembar
Dr Rozen dolazi i donosi brošuru, koja je upravo sada završena i od koje je dobio
jedan primerak pod uslovom da je odmah vrati jer je ne smeju nikome dati. Policija je,
međutim, propustila i sutra treba da izađe. Poveravam mu da ode Blaznavcu i da ga
upozori na ovu stvar, neka kaže da ja već znam o tome i da bismo mi to nesumnjivo mogli
smatrati agitacijom protiv nas. – U stvari železničke veze za opunomoćenike su
naimenovani Mijatović i Protić. S Mijatovićem ću danas i započeti razgovore i saopštiti
mu sadržinu ugovora koji treba da se zaključi. – Posećuje me Karolj Husar, koji putuje u
Mehadiju.

7. septembar
Dr Rozen javlja da je govorio s Blaznavcem, koji tvrdi da nije ništa znao o brošuri, a
ne veruje ni da je ona pisana u odeljenju za štampu. Konfiskovanje ne može da odredi, jer
bi to bila takva prijateljska usluga mađarskoj vladi na koju se on ne oseća pozvan posle
sudskog oslobođenja Karađorđevića. Ako, međutim, mađarska vlada protera
Karađorđevića bez traženja srpske vlade, onda će on ponovo voditi prema nama aktivnu
prijateljsku politiku, mada ni sada neće dozvoliti da se sa srpske teritorije otpočinju protiv
nas službeno obojene agitacije. Brošura je, međutim, privatna stvar i zato se u to ne meša.
Telegrafišem Andrašiju da nisam uspeo da izdejstvujem konfiskovanje i da će
brošura biti puštena. Saopštavam o brošuri i Križu da bi, po mogućnosti, sprečio njeno
unošenje. – Po podne se ponovo pojavljuju Mijatović i Protić. Srpska vlada prihvata u
načelu veliki deo tačaka, ali ne i onu po kojoj ćemo most samo mi graditi, više bi volela da
se to zajednički uradi. Ja to prihvatam u ime svoje vlade. Isto tako neće da se obavežu da
će prugu izgraditi u određenom vremenu, želeli bi da u konvenciji bude govora samo o
mostu. Nastojim da pokažem kako je ovo gledište pogrešno i koliko bi nepraktična stvar
bila graditi železnički most bez železnice, dalje, da je pruga međunarodna pa je tako
prirodno da se i Srbija obaveže da izgradi svoj deo u određenom vremenu, jer samo tako
 403

sve ovo ima smisla. Opunomoćenici će još jedanput govoriti s vladom. – Uveče dolazi
Čumićka i provodi kod mene jedan sat.

8. septembar
Odlazim Blaznavcu da se oprostim od njega jer uskoro putuje na Skupštinu. Počinje
da govori o brošuri. Kažem da sam je dobio od Andrašija u rukopisu i da ne tražim
konfiskovanje, pošto Blaznavac najbolje zna šta treba uraditi, ali na Bana sumnjam da je
on pisao. Na ovo je odgovorio da je u pogledu brošure pitao Ristića, koji je tako odlučno
tvrdio da ne zna ništa o njoj da ne može verovati da bi tako lagao; stoga sumnja da je
napisao Ban, a ako je to ipak on učinio, onda su ga verovatno Rusi platili. Konfiskovanje
ne može da odredi jer to samo sud može učiniti, uprkos svemu tome našao bi za to načina
da smo Karađorđevića makar samo proterali. Pita neću li ići u Peštu radi toga. Kažem –
jedva, ali on i inače već zna uslove i njih je lako ispuniti. Odgovara da će o ovome još
razmišljati. – Govorimo zatim o železnici i naročito o obavezi koja se odnosi na njenu
izgradnju; preporučujem im da to prihvate, jer bez toga teško da ćemo išta učiniti.
Odlazim i Ristiću. S njim razgovaram isključivo o železnici. Izgleda mi da on
posebno neće obavezu u pogledu izgradnje, međutim, obećava da će još o tome razmisliti.
Kod mene ručaju Vakareskovi i Longvortovi.

9. septembar
Dr Rozen javlja da je izdavanje brošure ovde strogo zabranjeno i da su celo izdanje
odneli iz štamparije, verovatno Orešković, koji će ga posle nama prokrijumčariti.
Telegrafišem o ovim okolnostima Andrašiju i pišem izveštaj o celoj stvari, šaljući jedan
primerak brošure.295 (Rozen je, naime, doneo tri.) Mijatović i Protić ponovo dolaze i sa
žaljenjem izjavljuju da njihova vlada nikako ne prihvata obavezu izgradnje. O ovome,
naravno, ne mogu ja da odlučim, to ću javiti svojoj vladi, izjavljujući im unapred da bez
ovog uslova teško da će biti nešto od veze.

10. septembar
Dr Rozen javlja da su sinoć 3 mlada čoveka prešla vladinim čamcem na našu obalu,
s nabijenim džepovima. Bez sumnje su nosili brošure. Dalje saopštava da je bio ovde
jedan graničarski oficir koji je konferisao i s Ristićem i jako je napadao Mađare.

11. septembar
Pošto sam se setio kako Srbi prirodno ne drže reč, učinilo mi se da bi bilo dobro da
se o pregovorima oko železnice sačini protokol, koji bismo ja i srpski opunomoćenici
potpisali. Odlazim Mijatoviću i to mu saopštavam, on se s ovim slaže i moli da napišem
protokol, oni će ga pregledati i ako nađu da je u redu, potpisati ga.
Ovom prilikom još dugo razgovaramo. Izražava svoje žaljenje što naši pregovori oko
 404

železničke veze nisu uspeli, utoliko više što on sa svoje strane ne vidi razloga zašto srpska
vlada neće da se obaveže da će izvršiti izgradnju. Na moju primedbu da verovatno neće da
učine ništa do kneževog punoletstva on odgovara da je to moguće. Sa žaljenjem konstatuje
i to da je vlada sada veoma neprijateljski raspoložena prema Mađarskoj, što pripisuje
nezadovoljstvu proširenom po Srbiji, koje potpiruju ruski agenti, što je vladu uplašilo. Po
njemu, međutim, interesi Srbije zahtevaju politiku dobrog sporazumevanja s nama. –
Saopštava mi da će dokumenti koji se odnose na pitanje Dunava biti podneti Skupštini u
jednoj svesci. – Knez i namesnici danas putuju u Kragujevac. – Longvort i njegova žena
večeras putuju u Beč.

12. septembar
Napisao sam protokol pregovora oko železnice i pročitao ga Mijatoviću, koji je
došao do mene. Potpuno odobrava, ali mu je ministar (Marković) naložio da ga ne potpiše
dotle dok ga njemu ne pročita. Primećujem da je to veoma nekorektan postupak, ali
uprkos tome predajem mu svoj koncept.

13. septembar
Dolazi Mijatović i kaže da i ministar nalazi da je dobro da postoji protokol, ali ni on
ne može da donese odluku, te tako treba da ga pokaže namesnicima. Mijatović obećava da
će, čim stigne u Kragujevac, nastojati da o ovoj stvari govori s namesnicima i zatim će mi
poslati njihove primedbe. Vraća mi moj rukopis, koji je prepisao. – Pišem Lajošu Tisi o
toku celog tog pogađanja oko železnice i o teškoćama na koje nailazi potpis protokola.

14. septembar
Miloš Popović donosi svesku koja sadrži akta u vezi sa pitanjem Dunava, sve je tako
sastavljeno da prikaže pobedu Srbije nad nama.

15. septembar
Pišem izveštaj Bajstu o neprijateljskom raspoloženju koje vlada protiv nas i o
njegovim razlozima.295a – Pišem Fedoru Nikoliću i pozivam ga da privoli Vodianera da
povuku svoju ponudu u stvari železnice, zajedno s projektima.

16. septembar
Čujem od Kantakuzena da će vlaška vlada davati srpskim trgovcima so u pola cene.
Dalje, da je vlaški knez pisao crnogorskom knezu i ovaj mu je sada odgovorio. U pogledu
soli obavestiću Kerkapoljija.

17. septembar
Dr Rozen javlja da brošuru šire svuda po gradu, 1000 primeraka su podelili po
 405

kafanama, u kafanama su određeni agenti koji agituju protiv Mađarske. Glavni agitator je
Sprenić. Izgleda da hoće da pošalju agitatore i među Slovake u Mađarskoj. Ristić je
Omladini obećao da će je kod nas pomagati.

18. septembar
Ništa značajno.

19. septembar
Došli su Engelhartovi.

20. septembar
Dr Rozen javlja da će nastojati da ovde obrazuje jednu promađarsku stranku, jer ih
ima mnogo koji jako osuđuju politiku vlade, a naročito brošuru.

21. septembar
Obavešten sam da su ovamo stigli Klapka i Stratimirović, sigurno u stvari železnice.
– Poručnik Sertić, koji bi hteo da se vrati nama, donosi mi čitavu gomilu vojnih karata i
podataka i izjavljuje da je voljan da nam ih preda ako izdejstvujem da bude naimenovan
za kapetana u hrvatskom domobranstvu. Obećao sam mu da ću preduzeti potrebne korake.
Šaljem svoje konje iz zaprege u Budimpeštu radi prodaje.

22. septembar
Dolaze mi Stratimirović i Klapka i kazuju da ih je poslala Union banka u stvari
železnice. Hteli su da po ovoj stvari obojica idu u Kragujevac, međutim Klapka ne ide, pa
će ići samo Stratimirović. Pošto je Stratimirović otišao dugo sam razgovarao s Klapkom,
ispričao sam mu iz kojih se razloga Srbija okrenula od nas i skrenuo mu naročito pažnju
na opasnost od hrvatskog pitanja, zamolivši ga da govori s Andrašijem i da mu predoči da
se nagodi s Hrvatima, tako će mu dospeti u ruke ključ južnoslovenske politike. Klapka,
koji je pratio moje izlaganje s velikim interesovanjem, obećava da će ozbiljno
porazgovarati s Andrašijem. – Teodorovićevi su se vratili iz Pešte.

23. septembar
Pre podne sam proveo na venčanju nekog malog bankarskog činovnika po imenu
Atanasković, koji me pozvao za kuma. – Kolega Rozen vratio se s puta po Nemačkoj.

25. septembar
Pišem izveštaj Bajstu o govoru kojim je Namesništvo otvorilo Skupštinu, a posebno
o srpskoj „Plavoj knjizi“, koja sadrži dokumenta koja se odnose na pitanje Dunava i u
kojoj je obuhvaćen jedan moj razgovor s Ristićem, naravno sasvim iskrivljen i prikazan u
 406

svetlu koji njima odgovora.296 – Pisao sam Holanu i preporučio mu da uzmu Sertićeve
karte i prihvate njegovo naimenovanje. Ovo će pismo predati Holanu lično Anger, koji
sutra putuje na odsustvo. – Joanini se vratio iz Švajcarske, međutim, njegova žena ove
zime neće dolaziti ovamo. Rumboldovi su već otputovali iz Carigrada. Keri je opet u
drugom stanju. – Uveče je Čumićka provela kod mene nekoliko sati.

26. septembar
Anger je danas otputovao.

27. septembar
Pisao sam Fedoru Nikoliću i preporučio da Štatsban povuče svoju ponudu i projekte
od srpske vlade.

28. septembar
Dobio sam pismo od Vodianera, interesuje se kako stoji stvar sa železnicom.
Odgovorio sam mu da su u toku pregovori i da ako iko ima šanse da je dobije, to može biti
samo Hirš. Erl je juče proputovao preko Beograda u Kragujevac.

30. septembar
Dobio sam pismo od Viktora Zičija u kome kaže da bi on i njegova banka (nova
Banka za zemljišne kredite) želeli da dobiju koncesiju za izgradnju direktne železničke
linije od Pešte do Beograda, pa pošto je za ovo i Hirš zainteresovan moli me da govorim s
Erlom i da ga uverim da mogu postići uspeh jedino u zajednici s Viktorom Zičijem.
Odgovorio sam da je Erl otputovao, ali ću govoriti s njim čim se vrati.

1. oktobar
Posetio sam poljoprivrednu izložbu u Topčideru. Bila je veoma bedna, jedva da je
tamo bilo nešto drugo osim nekoliko vrsta pšenice.

2. oktobar
Mijatović mi je poslao nacrt protokola koji su namesnici voljni da prihvate. Ima u
njemu nekoliko netačnosti koje ne mogu da primim i tušta i tma nepotrebnih reči, koje ću,
naravno rado uneti u protokol.

3. oktobar
Došao je kod mene honvedski potpukovnik po imenu Mesei, koga je poslao Holan
da pogleda one karte koje nam je ponudio Sertić. Pokazao sam mu karte i on je našao da
vrede toliko da Sertić bude preuzet u domobranstvo.
 407

4. oktobar
Pozvao sam Sertića i Mesei mu je rekao da će mu najpre dati neku civilnu službu,
zatim će ga naimenovati i voditi kao da je na odsustvu, a kroz jednu godinu dobiće
raspored u redovnim domobranskim jedinicama. Sertić se ovim zadovoljio i ustupio karte.
Mesei će sutra otputovati.

5. oktobar
Napisao sam odgovor Mijatoviću, u kome sam opširno obrazložio zašto ne mogu da
prihvatim neke tačke protokola, pa ga molim da pokuša da od svoje vlade izdejstvuje
odobrenje za potpis. – Dobio sam pismo od savetnika ambasade u Carigradu Majera, u
kome je ovaj okarakterisao Ristića kao osobu koja je oduvek bila poznata po svom
lukavstvu, podmuklosti, samouverenosti i uvek bila u dobrim odnosima s Rusima.

6. oktobar
Dr Rozen mi je doneo jedan spisak imena u kome su navedeni oni koji osuđuju
protivmađarsku politiku srpske vlade.

7. oktobar
Neki italijanski železnički preduzimač Vila, koji je takođe bio u Kragujevcu, vratio
se otuda i rekao da teško da će išta biti od železnice. Erl još neprestano pregovara, ali je
postavio tako teške uslove da nije verovatno da će ih srpska vlada moći primiti. On,
naime, ne želi da učestvuje u izgradnji nego samo zahteva da se na trošak srpske železnice
propuste četiri međunarodna voza dnevno, a to bi bilo isto kao kada bi mu se prepustila
sva eksploatacija. – Tom prilikom upoznao sam se i s italijanskim generalom Longom,
koji je takođe bio u Kragujevcu i nije se baš najpohvalnije izrazio o srpskoj vojnoj
organizaciji.

8. oktobar
Došao je neki čovek koji mi se predstavio kao činovnik telegrafa u Pančevu Milin i
rekao da želi da mi da obaveštenje o političkoj agitaciji koja se sada vrši u Pančevu. Ne
znajući ko je u stvari i kakva je osoba, rekao sam mu neka napiše sve ono što zna, pa neka
mi to ili pošalje poštom ili preko vicekonzula Radosavljevića.

10. oktobar
Došao je Križ i javio da je u jednoj četi ogulinskog puka u Rakovici izbila pobuna i
da u njoj, prema telegramu koji je on dobio, učestvuju Crnogorci, Bosanci i Srbi. – Odmah
sam se raspitao da li je ovde Orešković. Nije se udaljavao iz Beograda. Saznajem,
međutim, da su Kujundžić i Vlajković otputovali za Crnu Goru, pa je moguće da su oni
bili u Granici. To sam telegrafski javio Bajstu i Andrašiju. – Kasnije sam video
 408

Vlajkovića, koji se dakle bez sumnje već vratio. – Pišem i Majeru i saopštavam mu da se
Ristić, prema mojim obaveštenjima, iza Blaznavčevih leđa već dugo dopisuje s
Ignjatijevim i da bi se tragovi te prepiske mogli pronaći u Ministarstvu inostranih poslova
u Atini.

11. oktobar
Žena kolege Rozena, koja je stigla pre nekoliko dana, posećuje me s mužem i sa
sestrom, koja će provesti s njom zimu. Uveče je kod Kumanudija bila svečana večera, na
kojoj sam ostao do ponoći.

12. oktobar
Već je i Ungarišer Lojd objavio telegram o ogulinskom ustanku. Od Križa sam
dobio vesti, prema kojima je ustanak ostao ograničen samo na jednu četu i da naoružani
ustanici besne protiv svega što je austro-ugarsko. Upućene su trupe da suzbiju ustanak.
Fedor Nikolić je pisao da neće povući projekte, jer ih je i onako više njih imalo u rukama,
ali će uskoro doći u Beograd u stvari železnice jedna osoba po imenu Cehanj, koji
predstavlja Šinu [?], međutim, iza njega stoji on, Fedor, pa mi ga stoga preporučuje.

13. oktobar
Erl je došao iz Kragujevca i posetio me. Izgleda da u pogledu železnice još nije ništa
svršio. Govorio sam s njim o Viktoru Zičiju. Rekao je da će ga posetiti u Pešti, kuda sutra
putuje. – Križ me obaveštava da su ustanici razbijeni i da ih gone. Njihove vođe:
Kvaternik, Bah (urednik Hrvatske) i više njih su pali, a tridesetorica su uhvaćena.
Pozivam dr Rozena. Isplaćujem mu 500 forinti za oktobar, koje doduše još nisam
dobio ali zbog kojih sam već pisao Halasu. Ovde se tek od danas zna za ogulinski ustanak,
o njemu je počeo da pronosi vesti naročito jedan graničarski major, baron Milekić, koji je
ovih dana bio u Beogradu. Čuo je da Šiškin šalje ljude u Granicu da agituju i za to im
plaća po 15 forinti dnevno. Dalje, Šiškin namerava da osnuje list pod Oreškovićevim
imenom. Ban kazuje da je dobio nalog od Blaznavca da tu i tamo napiše nešto u
prijateljskom duhu o Mađarskoj. – Dao sam još uputstva Rozenu kako da u Vidovdanu
saopštava vest o ustanku. – Na svečanosti koje se pripremaju u Zemunu i Pančevu na dan
Miletićevog oslobođenja 17. ovog meseca, pozvali su mnoge i odavde.

14. oktobar
Napisao sam Križu da je u Beograd dolazio jedan graničarski major po imenu
Milekić, koji je ovde širio vesti o ustanku u Rakovici i izjavljivao da će plamen ustanka
uskoro zahvatiti celu Granicu. Križ mi je odgovorio da je Milekić poznata varalica i bez
ikakvog značaja.
 409

15. oktobar
Holan me izveštava da je za Sertića predvideo mesto kod Istočnih železnica, s
platom od 1800 forinti i 400 forinti u proseku za putovanje, pa ako Sertić ovo prihvati
odmah će mu poslati akt o postavljenju.

16. oktobar
Po gradu se širi vest da je knez Milan u Blaznavčevoj pratnji otputovao u
Smederevo, odakle će otići u Krim da pozdravi ruskog cara. Govori se da će i sultan doći
tamo. Dolazi kasnije dr Rozen i potvrđuje da je vest tačna. Celu su stvar, kaže, pripremili
u najvećoj tajnosti verovatno Ristić i Ignjatijev uz Šiškinovo posredovanje; poslednjih
dana je u ruski Konzulat prispelo više od dvadeset šifrovanih telegrama. Pre jedno desetak
dana je za kneza Milana poručena u Beču generalska uniforma. Nekoliko je mojih kolega
upitalo o ovom putovanju načelnika odeljenja Boškovića, ovaj je međutim odgovorio da
zvanično ne zna o tome ništa. Ako ostavim po strani Ristićevu naklonost prema Rusima,
razloge ovakvog eklatantnog koraka nalazim, pre svega, u nezadovoljstvima koja vladaju
u Srbiji, a koja su potpirivana od Rusa i postala već opasna po vladu; dalje, u taktici Rusije
da svuda kod južnih Slovena ističe na prvo mesto crnogorskog kneza na uštrb Srbije;
nadalje u austrijskim smutnjama kojima se, izgleda, uspostavlja prevaga slovenskog
elementa. Napadnuta sa svih strana, srpska vlada misli da svoj položaj učvrsti
približavanjem Rusiji. Doznao sam da se ovde nalazi izvesni Rajhercer, saradnik
zagrebačkog službenog lista (Narodne novine), koji tvrdi da je članak u ovom listu u kome
se pominje Ristić kao autor brošure „Graničari“ itd. napisan u odeljenju za štampu u
Budimu.297 – Vodianer me je obavestio da će u Beograd doći izvesni Cehanj, koga on šalje
da bi se informisao u pogledu železnice.

17. oktobar
Napisao sam izveštaje Bajstu i Andrašiju o kneževom putovanju i izložio verovatne
razloge tog putovanja.298 – Pozvao sam Sertića i saopštio mu Holanovu ponudu. On ju je s
radošću prihvatio, pa sam o tome obavestio Holana. – Šiškin stiže brzom lađom i odmah
putuje dalje da bi dopratio u Krim kneza Milana, koji će produžiti svoj put istim brodom.

18. oktobar
Cehanj je došao i razgovarao sa mnom o železnici. Uvideo je i sam da je sada već
uzaludno ići u Kragujevac, jer će železnicu dobiti ili Hirš ili je neće dobiti niko.
Dr Rozen je javio: a) Knez Milan je juče u svom konačištu u Smederevu pao u
nužnik, iz koga su ga samo teškom mukom spasli. Mnogi veruju da su daske bile
prestrugane, ali je zabranjeno da se o ovoj stvari uopšte govori. b) Demonstracije
Miletićevih pristalica u Pančevu su zabranjene (kasnije sam doznao da to nije istina). –
Pisao sam Križu za Rajhercera, s tim da to saopšti Molinariju. – U novinama je objavljen
 410

predlog vlade o osnovnim uslovima ugovora o železnici koji treba da bude sklopljen s
Hiršem. Ovi uslovi nameću vrlo teške terete Srbiji.

19. oktobar
Mijatović je na moje pismo opet odgovorio da više mojih primedaba ne može da
prihvati, čak traži u ime srpske vlade da se u zapisnik unesu sasvim nove tačke. – Uveče je
Čumićka provela kod mene nekoliko sati.

20. oktobar
Posetio sam Šiškinovu, koja je juče stigla iz Graca. Zatekao sam je, naravno, veoma
razdraganu zbog putovanja u Krim.

21. oktobar
Posećuje me Marinović i izgleda stavlja mi nekako na znanje da on uprkos svojim
simpatijama prema Rusima nije postao prijatelj vlade zbog ovog putovanja u Krim. Zatim
dugo govori o pitanju železnice i izjavljuje da su uslovi koje je predložila vlada toliko
teški da stvarno treba pretpostaviti da je Hirš podmitio vladu.

22. oktobar
Čuo sam sa više strana da takozvana ruska stranka (Garašanin–Marinović) uprkos
putovanja u Krim nimalo ne želi da se približi vladi i uopšte se teško može očekivati da će
ovo putovanje umanjiti antipatiju prema vladi.

23. oktobar
Posetio me je Andraš Kalaj i izjavio da želi da kupi moje dobro u Panjoli. Kako je
nudio samo 85.000 forinti, a ja sam tražio 150.000, nismo se mogli sporazumeti.

24. oktobar
Pisao sam Lajošu Tisi da ću uskoro doći u Peštu i tada lično podneti izveštaj u
pogledu železnice. Pisao sam takođe Vodianeru i Fedoru Nikoliću da ću im prilikom svog
dolaska izneti plan prema kojem bismo izvršili veliki pritisak na srpsku vladu. (Po ovom
planu trebalo bi odmah izgraditi prugu od Kikinde do Pančeva, kao i da se privreda
Pančeva i u drugom pogledu unapredi. Time bi trgovina Beograda mnogo izgubila, pa
bismo mogli tražiti prelaz za železnicu gde se nama sviđa.)

25. oktobar
Ponovo sam pisao Bajstu i izneo mu opširniju analizu kneževog putovanja, kao i
posledice koje ono može izazvati.299
 411

26. oktobar
Skupština je izglasala znatno povišenje većeg broja carinskih stopa. Smatram da ovo
baš u sadašnjim okolnostima ne možemo otrpeti, pa ću predložiti svojoj vladi da povisi
uvoznu carinu na svinje iz Srbije.

27. oktobar
Ovde se pronela vest da je u Granici, u Petrinji i Glini, ponovo izbila pobuna, o
čemu sam odmah obavestio Križa pismom. – Telegrafisao sam Andrašiju da bih želeo da
lično podnesem izveštaj o političkim prilikama, železnici i najnovijem povišenju carinskih
stopa, i upitao ga gde i kada mogu da dođem k njemu. – Prema telegrafskim saopštenjima
Hoenvartova vlada podnela je ostavku.

28. oktobar
Križ mi je odgovorio da nije ništa čuo o ponovnom izbijanju pobune, a i ne veruje u
to. – Zatražio sam od Bajsta telegrafski deset dana odsustva.

29. oktobar
Posetio me Piroćanac i izjasnio se u istom smislu kao i Marinović. – Bajst je
telegrafisao da pre nego što odem na odsustvo treba da obavim još jedan zadatak, o kome
ću uskoro biti obavešten.

30. oktobar
Bajst mi je telegrafisao da treba da sačekam knežev povratak, kako bih mogao da
doznam utisak njegove okoline, pa ću tek posle toga moći da odem na odsustvo.

31. oktobar
Noćas je stigao Šiškin. Knez Milan se iskrcao u Dubravici, odakle će još otići u
Kragujevac.

2. novembar
Posetio me Šiškin, sav ozaren od radosti i zadovoljstva. Knez je dobio orden Belog
orla, Blaznavac Veliki krst Svete Ane, a prijem je bio najsrdačniji. – Odgovorio sam
Mijatoviću da prihvatam njegove primedbe, ali pošto usled toga i moje izjave trpe
promenu bilo bi dobro kada bismo se još jedanput sastali i živom rečju utanačili protokol.
Pismo sam poslao Boškoviću da ga pošalje u Kragujevac, međutim, Bošković mi je
poručio da se Mijatović već vratio, pa sam pismo poslao njemu, ali su tom prilikom javili
da je Mijatović bolestan. – Oprostio sam se od Longvortovih, koji sutra ujutro putuju na
odsustvo od šest meseci. – Uveče je Čumićka provela kod mene nekoliko sati.
 412

3. novembar
Otišao sam Mijatoviću. Složio se s mojim predlogom da se sastanemo još jedanput,
čim se vrati major Protić. Inače, bio je veoma ogorčen i izjavio da mu budućnost Srbije
izgleda veoma mračna. Uverio se – rekao je – da je neznanje Srba tako veliko, a
međusobna sumnjičenja i šićardžijstvo da je uzelo toliko maha da jedva ima nade da će se
srpski narod ikada razviti. On se uvek borio za železnicu, ali sada počinje da uviđa da je
zaista još prerano da se ona u Srbiji uvede. Ne preostaje drugo do da se late oružja i
zauzmu Bosnu, ako se može, a ako ne, nacija će i onako propasti. O putovanju u Krim nije
govorio mnogo, ali sam video da se ono njemu nije svidelo, primetio je samo toliko da
vlada time nije dobila ništa.
Dr Rozen mi je javio da je iz Pešte došla telegrafska ponuda, u kojoj se izjavljuje
spremnost da se železnica izgradi pod Hirševim uslovima, i da se odustaje od 6000
franaka po jednom kilometru koje je vlada trebalo da plati. Ovu ponudu već mnogi
poznaju i veoma se ljute na vladu što se toliko drži Hirševih uslova. – Uopšte,
raspoloženje prema vladi nije baš povoljno.

5. novembar
Dr Rozen javlja da je, prema jednom telegramu, Skupština prihvatila Hiršev ugovor.

6. novembar
Raspitao sam se kod više njih o železnici, ali niko nije znao da kaže ništa sigurno. –
Knez će stići sutra, pošto je juče zaključio Skupštinu govorom u kome je izrazio svoju
duboku zahvalnost prema caru.

7. novembar
Knez Milan i namesnici stižu danas po podne u 4 sata. Dr Rozen mi saopštava tekst
jednog privatnog telegrama iz Beča, po kome je Bajst podneo ostavku a za ministra
inostranih poslova navodno je naimenovan Andraši.

8. novembar
Pozvao sam Sertića i zatražio od njega neka obaveštenja o vojnim stvarima. U isto
vreme upitao sam ga šta govore oficiri koji su putovali s knezom. Odgovorio je da su oni
veoma uzdržani i čuo je samo toliko da knez namerava da iduće godine putuje preko Beča
u Petrograd. – Stigao je Joanini sa ženom, koja će ostati ovde mesec dana. – Obavešten
sam da je Skupština prihvatila Hirševu ponudu i ovo sam telegrafski javio Bajstu i Tisi. –
Objavljen je govor kojim je Namesništvo zaključilo Skupštinu. U ovom govoru nije ni
jednom rečju pomenut put u Rusiju, a naročito je naglašeno da Srbija treba da izbegava
svaku agitaciju i da se osloni jedino na sopstvene snage. Ovaj pasus je sigurno namenjen
 413

našem umirenju. Dr Rozen je javio: a) Veliki vezir je interpelisao Filipa Hristića o putu u
Krim. Hristić je odgovorio da je knez Milan prvog dana po dolasku bio bolestan i ni s kim
nije govorio, sutradan je ručao kod cara pa tako nije ni bilo prilike da se govori o
političkim stvarima, a trećeg dana je otputovao brodom jedne privatne kompanije. Još je
dodao da ovo putovanje neće izmeniti dobre odnose između Srbije i Porte, međutim, ne
zna da li neće dovesti do izmena u srpskoj politici prema Austriji. – b) Namesnici su
takođe već čuli da je Andraši postao ministar inostranih poslova i boje se njegove
odlučnosti. – Turska vlada je, navodno, uputila komisiju da ispita stanje stvari kod Hirševe
turske železnice, pošto je, izgleda, Hirš izdao više obveznica nego što je bio ovlašćen.

9. novembar
Dr Rozen mi je javio: a) Knežev upravnik dvora je rekao da Ristić želi da oženi
kneza ćerkom velikog kneza Konstantina (carevog brata), koja se zove Vera, i da su,
navodno, već preduzeti i koraci u tom smislu. – b) Šiškin će, verovatno, pokušati da
pomiri namesnike, a posebno Ristića, sa Garašaninom. Ovo će možda biti postignuto
ustanovljenjem nove službe (šefa kneževe kancelarije), u kojoj će rukovodeće mesto
zauzeti jedan ili drugi, kako ne bi bili zajedno u vladi. – c) Kasnije mi je Rozen poslao
cedulju u kojoj javlja da je prema jednom zvaničnom telegramu Andraši prihvatio položaj
ministra inostranih poslova. – Joanini mi je saopštio da je razgovarao s Ristićem.
Krimskom putu pridaje on samo taj značaj što će od sada prema Rusiji voditi korektnu
politiku, međutim, isto će tako korektna biti i njihova politika prema Austriji i neće
nastojati da izazovu nemire u nas. Pomenuo je proces protiv Karađorđevića i da srpski
narod nije do sada video nikakve koriste od prijateljstva s Mađarskom. Napao je mene
lično, jer sam ga (Ristića) pred srpskim činovnicima prikazao kao prijatelja Rusa i
nastojao da ga odvojim od Blaznavca, za koga sam izjavio da mogu lako izaći s njim na
kraj. Međutim, on i Blaznavac će se uvek držati zajedno. (Pošto ja pred srpskim
činovnicima nikada nisam izjavio ništa u tom smislu, jedino je dr Rozen mogao da iznese
neke moje izjave, za što, uostalom, ne marim, barem će Ristić videti da poznajem njega i
njegove drugove. Moguće je da Ristić sada hoće da bude sa mnom u istim odnosima u
kojima je bio Blaznavac sa Šiškinom (koji se dugo nisu ni pozdravljali). To ću već videti
sutra pošto ću da ga posetim. Ako me ne primi neću mu, naravno, više ni otići.) Joanini je
primetio i da naimenovanje Andrašija za ministra inostranih poslova nije načinilo dobar
utisak na namesnike. Ristić je još izjavio da se nada da će na politiku prijateljstva Srbije
prema Rusiji kako Francuska tako i Nemačka povoljno gledati. Prema njegovim
zapažanjima, naš kolega Rozen je uvek nastojao da Srbija bude u dobrim odnosima s
Rusijom. Na to ga je Joanini upitao veruje li da će ovo biti tako i posle sastanka u
Gaštajnu. Ristić na to nije odgovorio. – Joanini mi je još saopštio da se Rozen video s
Blaznavcem i ovaj mu je pričao o razgovoru koji je vodio s Fađejevim.
Bio je kod mene Matić. Razgovarali smo samo o železnici i ja sam izrazio
 414

zadovoljstvo što će železnica ovog puta biti izgrađena. Na ovo je rekao da Hiršev projekt
jeste da je prihvaćen ali se ne može znati da li je Hirš dovoljno siguran, pošto su izgleda u
Turskoj nešto posumnjali u njega.

10. novembar
Otišao sam Ristiću, koji me je primio prilično ljubazno. Poveo sam razgovor o
železnici i izrazio svoju radost što je Skupština donela odluku o njenoj izgradnji. Sa svoje
strane, Ristić je nastojao da istakne prednosti Hirševog projekta, čemu ja nisam
protivurečio. Zatim me zapitao da li ne smatram cenu izgradnje previsokom. Odgovorio
sam da se ne razumem u tehnička pitanja i da znam samo koliko su naše železnice stajale.
(Na osnovu ovoga lako je mogao izračunati koliko će njihova železnica biti skupa.) Zatim
sam pomenuo stvar s izradom protokola i da bi već bilo vreme da se to završi pošto moja
vlada zvanično nije ni o čemu obaveštena pa bi bilo dobro da dozvole Mijatoviću da
protokol, kada ponovo bude sastavljen, potpiše zajedno sa mnom. Na to je primetio da
tome ništa ne stoji na putu, mi samo treba da odustanemo od zahteva da srpska vlada
preuzme prema nama obavezu u pogledu izgradnje. Odgovorio sam da Mijatović može da
izdiktira u protokol šta hoće, a zatim će to moja vlada ili prihvatiti ili neće prihvatiti.
Posle toga prešao sam na kneževo putovanje. Rekao je da ono nema takav značaj
kakav mu pridaju inostrani, a naročito austrijski listovi. Glavni je cilj Namesništva bio da
knezu kada postane punoletan preda zemlju tako da on iznutra nađe čvrste, a prema spolja
prijateljske odnose sa svim velikim silama. Pošto su odnosi prema Rusiji u izvesnoj meri
bili nekako zategnuti, trebalo je takvo stanje ukinuti. (Ovde sam napomenuo da je, po
mom mišljenju, Srbija bila i do sada u dobrim odnosima s Rusijom, što je Ristića malo
zbunilo, verovatno zbog toga što je tako otvoreno priznao da do sada nisu dobro stajali s
Rusijom.) Oni dakle žele da vode korektnu politiku prema Rusiji, ali isto tako i prema
drugima pa i prema nama, a da se njihova dosadašnja politika nije u tom pogledu izmenila
– dokazaće činjenice. Što se, pak, njega tiče uzima sebi pravo da izjavi da su reči
Namesništva uvek bile u skladu s njihovim delima. Izgleda da je u Austriji o njemu,
Ristiću, rašireno mišljenje da simpatiše Ruse, pa je zbog toga antipatičan. Ovo se jasno
vidi iz one insinuacije u hrvatskom službenom listu da je on, Ristić, dao da se napiše
brošura Graničari i carski reskript, a ovakvo insinuiranje protiv upravljača jedne strane
države je nedostojno.300 Međutim, baš on nije ruski nastrojen! Namesništvo, na prvom
mestu, teži da očuva nezavisnost Srbije u svakom pogledu, ali razboritost, kojom se
Namesništvo nesumnjivo odlikuje, zahteva da nastoji da bude u dobrim odnosima sa svim
velikim silama, pa je to bio smisao i značaj kneževog putovanja. Blaznavca su hteli da
otuđe od njega, ali je to nemoguće, jer je Namesništvo složno. Ja sam se držao veoma
rezervisano, u pogledu one izjave u hrvatskom službenom listu napomenuo sam da je to
lično gledište, pošto mu ja nikada nisam govorio o brošuri, uostalom reč je o hrvatskom
listu. Dalje sam pomenuo samo to da pošto smo mi u dobrim odnosima s Rusijom, ne
 415

možemo zamerati Srbiji ako stupi u prijateljske odnose sa zemljom s kojom smo mi u
prijateljstvu, a mudrost srpskih državnika pruža garantije da će moći očuvati nezavisnost
svoje politike.
Otišao sam kod Blaznavca. Razgovor s njim počeo sam odmah s kneževim
putovanjem. U početku nije mogao prikriti svoju zbunjenost, pa je isprva govorio o
pojedinostima putovanja. Tek kasnije je pomenuo: da se on (Blaznavac) odlučio na ovo
putovanje zbog toga što je bio izvikan kao neprijatelj ruske politike, pa su ga kao takvog
Sloveni sa svih strana napadali. Usled tih okolnosti izgubio bi pod nogama svaki teren u
toj meri da bi bez sumnje posle proglašenja kneza punoletnim morao podneti ostavku i
prepustiti svoj položaj drugome, koji bi posle vodio politiku suprotnu njegovim
gledištima. Odlučio se na ovo putovanje da bi raskinuo niti intrige koje su se plele oko
njega, pa će tako moći da preda knezu Srbiju u dobrim odnosima sa svim drugim
državama. Kao posledica toga on (Blaznavac) će sačuvati svoj uticaj, a zatim lično neće
biti odgovoran ma kakvu politiku knez vodio. (Ove reči je naglasio tako kao da je hteo da
se iz njih shvati da će, uspe li samo jednom da podvrgne punoletnog kneza svom uticaju,
ipak voditi svoju staru protivrusku politiku.) Dalje mi je skrenuo pažnju na mnogobrojne
napade novosadskih listova protiv njega. Na moju primedbu da ovi listovi sada pišu
drugačije, odgovorio je da on dobro poznaje te ptičice. („Poznajem tu pticu“). 301
Miletićevci se raduju kneževom putovanju zato što veruju da će ono imati posledicu da će
Rusija moći iskoristiti Srbiju protiv nas, ali se u ovome jako varaju, jer Srbija neće
agitovati protiv nas kod prečanskih Srba.
Pomenuo je i to da kod Rusa nije naišao na panslavističke ideje, da li zato što su
znali da on (Blaznavac) nije prijatelj tih ideja, ili što ih odista nema, on to ne zna, tek
činjenica je da nije čuo izjave u tom smislu. Isto tako, Rusi nisu nastojali ni jednom rečju
da agituju protiv nas. U Odesi se našao s Fađejevim i u dugom razgovoru s njim nastojao
da mu dokaže koliko su njegova panslavistička gledišta pogrešna baš sa slovenskog
gledišta, i tvrdio da je to činio otvoreno kao i ranije pred bilo kim.
Na kraju me upitao da li je Andraši već naimenovan za ministra inostranih poslova.
Odgovorio sam mu da o tome znam samo onoliko koliko u novinama piše. Onda je rekao:
ako grof Andraši na svom novom položaju nije promenio svoje gledište o Srbiji, to bi
moglo dati veoma dobre rezultate. Odgovorio sam mu da ne vidim zašto bi Andraši
promenio svoje gledište ako i u Srbiji bude naišao na gledišta za koja je ranije smatrao da
su vladajuća. Zatim je Blaznavac izjavio da se njihova politika nije promenila, oni će to
dokazati i njihova osnovna težnja uvek će biti očuvanje nezavisnosti srpske politike.

11. novembar
Dr Rozen mi je saopštio:
a) Govorio je s Blaznavcem, koji je rekao sledeće:
Na ruskom dvoru, kod vojske i kod naroda naišao je na istinske simpatije prema
 416

južnim Slovenima. Uza sve to dok god Rusija ne učini delotvornu uslugu Srbiji, srpska se
politika neće promeniti. Rusija će možda želeti da Srbija agituje protiv Mađarske, ali to ne
bi bila praktična politika. Već je knez Mihailo bio napisao u jednom svom pismu: „Mi
smo malen narod, nama je potrebno prijateljstvo svake velike države“. Češki listovi
smatraju kneževo putovanje kao pretnju Austriji. Međutim, ništa ne bi bilo luđe nego
pretiti kada nedostaje potrebna snaga i moć, pa ovakvo pisanje čeških listova ima za cilj
samo da plaši Mađare. Zbog toga je i naložio Zahu da piše u Prag i objasni stvari. – On,
Blaznavac, je nekoliko puta govorio s carem, koji je bio veoma uzdržan i o Austriji nije
rekao ništa. U tom pogledu su, uopšte, u svim krugovima bili veoma oprezni. Car je rekao:
„Sledite svoje sopstvene interese, a mi ćemo vam pomoći gde vi to nađete za potrebno.
Naši i vaši interesi zahtevaju da se Srbija mirno razvija“. Na to je prisutni Ignjatijev
primetio: „Veličanstvo, verujem da je u našem interesu da na celom Istoku vlada mir.“
Dr Rozen je primetio da bi Rusija mogla da učini uslugu Srbiji u unutrašnjoj politici
kada bi ispravila rđav uticaj dosadašnje Šiškinove neprijateljske agitacije. Blaznavac je
odgovorio da je Šiškin dobio nalog da srpsko-rusku stranku obavesti o tome da ukoliko
bude agitovala protiv vlade, može to činiti samo u svoje ime, ali da pri tome ne računa na
podršku Rusije jer će je Rusija dezavuisati. Dr Rozen je napomenuo da bi se sada trebalo
pomiriti s ruskom strankom, a Blaznavac je odgovorio da je to i njegov cilj, pa će zato
pozvati Garašanina da se pomiri s vladom. Glavna dužnost vlade je da knezu preda državu
tako da on ne nađe nikakva neprijateljstva ni unutra ni spolja. Kažu da se Mađarima ne
sviđa približavanje Srbije Rusiji, jer veruju da će srpska vlada sada agitovati među Srbima
u Mađarskoj. To, međutim, ne stoji. Srpska vlada nije postala ruski nastrojena, pa ne bi
valjalo kada bi Mađari sada agitovali protiv Srbije, jer bi upravo time oterali Srbe u
naručje Rusa. Glavni je zadatak Srbije: mir i unutrašnji razvoj.
b) Govorio je s Ristićem koji je izjavio da nikada nije nameravao da izvrši ovaj
preokret, jedino su ga naterali na to svojim postupkom Mađari, koji su mogli da učine u
stvari Bosne mnogo, a nisu učinili ništa. Njihovo pritvorstvo prozreo je pred kraj svog
života već i knez Mihailo, kome su bili obećali Bosnu, a kada se ukazala prilika, povukli
su se. Još je kao uzroke koji su izazvali ovaj preokret pomenuo Bajstov telegram od 23.
novembra 1870. i slučaj Karađorđevića.
c) Dr Rozen je doznao da je Ristić pozvao k sebi Kujundžića i dugo s njim
razgovarao. U vezi s ovim razgovorom Kujundžić je pred više njih izjavio da je već
Miletić rekao da Srbija treba da agituje ne samo u Srbiji i u turskim pokrajinama, nego i u
Mađarskoj u cilju sprečavanja njene konsolidacije, čime bi Srbija u povoljnom trenutku
lakše ostvarila svoje planove prema Turskoj. Agitacija među prečanskim Srbima je, dakle,
potrebna; izazvaće, ako ništa drugo, uznemirenje, a već je i to dobit. Srpska vlada će,
dakle, podržavati prečanske Srbe, ali ovi ne treba da se uzdižu iznad srpske vlade, već da
primaju njene savete. Stoga će se beogradska i prečanska Omladina sastati u cilju
izmirenja sa srpskom vladom, koja neće više odstupiti od ove politike.
 417

Iz ovoga je dr Rozen zaključio da se srpska vlada ozbiljno bavi planovima da kod

nas izazove nerede, pa čak i pobunu.
Po Ivanovićkinom kazivanju, knez je otkako se vratio kući postao veoma ozbiljan.
Dalje, knežev ađutant Bojović pričao je da se kneževa pratnja na Krimu toliko nespretno
ponašala da je u njemu pobudila utisak nekakvog japanskog izaslanstva.

12. novembar
Otišao sam Mijatoviću da ga pitam možemo li okončati stvar s protokolom
pregovora o železnici. To on jako želi, pa smo za prekosutra utanačili pregovore, ukoliko
doduše on uspe da pronađe majora Protića. – I dalje je sa velikim neraspoloženjem
govorio o srpskim stvarima, i rekao da će otputovati u inostranstvo na šest meseci.

13. novembar
Dobio sam telegram od Bajsta kojim me obaveštava da je razrešen ministarske
dužnosti i naimenovan za ambasadora u Londonu.

14. novembar
Otišao sam Mijatoviću s Teodorovićem koji je poneo protokol. Kod Mijatovića je
već bio Protić, pa smo tako počeli pregovore na osnovu zapisnika koji sam ranije sastavio.
Srpski opunomoćenici izjavili su da ne mogu potpisati protokol pre nego što ga pokažu
ministru. I ovo sam prihvatio, pa će se pregovori nastaviti sutra. – Uveče je Čumićka
provela kod mene nekoliko sati. Ispričala je da je Čumić izjavio da više neće ići Šiškinu,
jer je Šiškin uvek bio protiv ove vlade, a sada se sa njom izmirio. Rekla je, dalje, koliko je
Čumić neprijatelj vlade i u kakvoj se novčanoj neprilici nalazi (što dovoljno dokazuje da
od Šiškina nije dobio novac). Najzad, da mene ne podnosi, jer veruje da sam pisao protiv
njega članke u mađarskim listovima.

15. novembar
Dr Rozen mi javlja: a) Ovih dana bio je sastanak kod Oreškovića, koji je izjavio da
dobru priliku ne treba propustiti pa treba učiniti nešto protiv Mađarske, i to izazivanjem
vrenja. To bi se najpogodnije moglo izvesti putem nekoliko prečanskih oficira u srpskoj
službi, koji bi u tom slučaju bili otpušteni. Horvatović je izjavio da je spreman da se toga
poduhvati. Oružje neće dati srpska vlada nego Rusija, Šiškin je obećao da će idućeg
proleća doći oružje preko Vlaške. Međutim, sve ovo je nemoguće bez učešća Crne Gore,
pa nju stoga treba pridobiti. Šiškin je izjavio da Rusija u tome ne može pomagati već neka
pokušaju da oni sami to učine, pa je tako dogovoreno da se u Crnu Goru pošalje izvesni
Hrvat Kokanović. Na Dalmaciju bezuslovno računaju.
b) Kod Andrejevića održan je jedan drugi sastanak kome su, između ostalih,
prisustvovali Crnobarac, Čumić, Barlovčevi, Guta Bodi i više uglednih trgovaca. Čumić je
 418

izneo da ga je Šiškin opomenuo da se sada on i njegova stranka pomire s vladom, jer je

vlada sada na dobrom putu. Doduše, ne treba izazivati nemire u Turskoj već se radije
okrenuti protiv hrišćanskih Turaka (Mađara). Međutim, Čumić ne želi da se pomiri s
vladom. – Crnobarac je izjavio da ne daje ništa za rusku politiku. Godine 1848. ruskom
poslaniku u Beču otišlo je jedno hrvatsko izaslanstvo i zatražilo pomoć, a poslanik ih je
nazvao buntovnicima i izjavio da je ruski car spreman da izgubi i pola svoje carevine da bi
održao integritet Austrije. Sada doduše, primetio je Crnobarac, car ne bi toliko žrtvovao za
Austriju, ali buntovnike nikada neće pomagati, pa stoga i ne treba u Mađarskoj huškati i
izazivati pobunu. Međutim, ne može se biti ni s Rusijom, jer bi Rusija, pod pretpostavkom
da Sloveni ujedinjenim snagama poraze Austriju, postupila sa svakom slovenskom
zemljom kao i sa Poljskom, a kako južni Sloveni sanjaju samo o slobodi mogli bi samo da
izgube. Zbog ovoga on neće da zna za Šiškina i neće da ima ništa zajedničko s njim.
c) Čumić je pred dr Rozenom izjavio: Šiškin neka samo obmanjuje druge, nas neće
obmanuti.
d) Srpska vlada već nastoji da pridobije naše srpske listove. Od Subotića je stigao
odgovor: odobrava to što su protiv Austrije, ali ne savetuje da se sasvim bace u naručje
Rusije. Za svoju podršku traži garantije da će vlada slediti slobodouman smer (sloboda
štampe, pravo udruživanja itd.)
Hrvatska vojna uprava uputila mi je akt u kome mi saopštava da je Čuić, jedan od
vođa ustanika iz Rakovice navodno pobegao u Beograd i da tu boravi kod izvesnog
Višnjića. Teodorović poznaje tog Višnjića pa ga je pozvao i od njega doznao da Čuić nije
kod njega, ali ako bi došao u Srbiju odseo bi samo kod njega, jer su njih dvojica odavno
dobri prijatelji. Kada su 1854. godine austrijske trupe ušle u Vlašku, Čuić i Višnjić su
služili kao feldvebeli, prvi u rakovičkoj četi, i tada se govorilo da se ova četa neće boriti
protiv Rusa. Kada ga je Višnjić upitao o tome, Čuić je odgovorio: ni ja niti ijedan čovek iz
moje čete neće opaliti ni metak protiv Rusa. Tada, međutim, na ovo niko nije obratio
pažnju. Čuić je bio pravi vojni rukovodilac rakovičkog ustanka i poverenik učesnika u
ustanku. Kvaternik ga je pridobio za ustanak time što ga je obmanuo da je čitava Vojna
krajina uz njih i da im ruska vojska dolazi u pomoć. Kada je Čuić otkrio prevaru dao je
mig svojima da pucaju na Kvaternika i njegove drugove, a zatim je sa svojim pristalicama
prebegao u Bosnu. Čuić je kod sebe, pored 15.000 forinti koje je ukrao Bah, imao još
nekih 20.000 forinti. – U rakovičkom kraju postoje jake simpatije prema Rusiji. Čuića
karakteriše mržnja prema Mađarima i poverenje u Ruse. Gornji graničari su veoma
siromašni, pa im je mnogo stalo do Bosne da bi došli do zemlje. Igrom slučaja odmah
preko granice u Bosni prostiru se veoma plodne zemlje, dok je na austrijskoj strani krš. –
Otišao sam Mijatoviću da nastavim pregovore. Tom prilikom Protić je rekao da Marković
nije saglasan s načinom na koji sastavljamo protokol, pa on i Mijatović izjavljuju da bi
možda bilo najbolje da pregovaram s ministrom. Izjavio sam da sam spreman i na ovo, ali
sam energično izrazio i svoje mišljenje o ovakvom nedopustivom odugovlačenju. U
 419

službenom listu objavljeno je naimenovanje Julija Andrašija za ministra inostranih

poslova, pa sam mu povodom toga poslao pismenu čestitku.

16. novembar
Protić je javio da je Marković spreman da pregovara sa mnom, ako sutra po podne
odem kod njega. Obećao sam da ću otići. Službeni je list doneo vest o naimenovanju
Lonjaija za predsednika mađarske vlade.

17. novembar
Otišao sam kod Markovića. Sporazumeli smo se da ja napišem novi protokol, u
kome će biti ukratko sadržani moji predlozi, a oni će, s druge strane, dati na to svoj
odgovor. Ja ću mu protokol poslati do sutra ujutro a on će da ga vrati do sutra uveče sa
svojim primedbama, kako bi prekosutra Mijatović, koji u ponedeljak hoće da otputuje,
mogao da potpiše prečišćeni tekst.

18. novembar
Poslao sam Markoviću nacrt protokola. – Dr Rozen mi je javio da je došao kod njega
Ban, koga su, verovatno, poslali namesnici da bih ja saznao šta je on rekao. Ban je s
Rozenom poveo razgovor o članku u kome Jedinstvo citira jedan članak lista Cukunft (u
članku sam ja lično napadnut a kako sam obavešten, napisao ga je sam Ban sa ciljem da ga
iz Cukunfta prenese u Jedinstvo) i izjavio da je isti izazvao ovde neprijatno iznenađenje, u
krugovima vlade nisu znali ništa o njemu. 302 Prema mojoj ličnosti gaje osobito poštovanje.
Sada su, doduše, umesto s Austrijom u prijateljstvu s Rusijom, ali nam zato nisu ni
neprijatelji. I Rusija želi da ćute o Bosni. Želja Rusije je bila i da budu u dobrim odnosima
s Nemačkom. To što je Marković letos bio poslat u Rusiju bilo je opet po želji Rusa. Nije
im milo što je konzul Rozen ostao ovde, jer je on jedina prepreka za dobre odnose između
Srbije i Nemačke. U Srbiju će uskoro doći ruski oficiri da organizuju vojsku.

19. novembar
Došao je Sertić da se oprosti sa mnom, jer sutra putuje. Dao sam mu pismenu
preporuku za Holana. Saopštio mi je da se u srpskom Ministarstvu vojske nalazi: izvod iz
operativnog plana protiv Bosne, koji je izradio austrijski pukovnik Lenk 1866–1867. Lice
koje je ovaj plan dostavilo, a čije ime nije navedeno, videlo je plan kod Stojisavljevića,
koji je izjavio da će ceo plan predati u ruke Srba ako zapovednik bude Gablenc, a ne
Filipović. Plan je, možda, dostavio jedan oficir, po imenu Vojnović, koji je sada u Rusiji;
b) karta Srbije koju je izradilo austrijsko Ministarstvo rata, sa strategijskim i taktičkim
položajima, privremeno utvrđenim tačkama, mestima logora, skladišta hrane i bolnica. Na
glavnim operativnim linijama rastojanja su snimljena prilično verno.
 420

20. novembar
Došao je Protić i zatražio nacrt protokola koji mi je poslao Mijatović, rekavši da se
još ne zna kada će protokol moći da se potpiše. Mijatović je otputovao, pa bi ga tako samo
on mogao potpisati. Izjavio sam mu da ću u četvrtak otputovati, pa stoga moramo ovu
stvar sutra da završimo, a ako to ne bude biću prinuđen da verujem kako srpska vlada
namerno odugovlači stvar.
Dr Rozen je javio da je Dosko dugo razgovarao s Blaznavcem i otvoreno mu rekao
(dodavši da je to mišljenje i grčkog kralja) da se Srbija ovim putovanjem potpuno
kompromitovala pred Evropom i da je to bio jedan veoma nespretan potez, jer je time
konačno izgubila prijateljstvo Austrije. Odstupili su od politike kneza Mihaila, koji je sa
svima bio u dobrim odnosima i zato je uspeo da dobije gradove. Ako je Rusija stvarno
veliki prijatelj južnih Slovena, tada nije trebalo da traži od Srbije takav korak koji može
samo da je kompromituje, a ako nije njihov prijatelj tada Srbija nije trebalo da se odluči na
tako nešto. Na ovo je Blaznavac odgovorio da je njihovo otuđenje izazvala mađarska
politika. Dosko je ovde primetio da je to besmislica, jer su oni (Srbi) od Austrije samo
neprekidno tražili ustupke, ne dajući sa svoje strane ništa. Napisao sam Andrašiju izveštaj
o kneževom putovanju, izjavama namesnika i ostalim svojim zapažanjima o tome.303

21. novembar
Dr Rozen javlja da je stigao telegram od Filipa Hristića po kome nema mnogo
izgleda za nameravani knežev brak. Ignjatijev je izjavio da pre nego što da svoj pristanak
veliki knez Konstantin želi da knez Milan dođe u Petrograd da bi se tamo porodica s njim
upoznala. Nesiguran položaj dunavskih pokrajina, kao i okolnost da nijedan srpski vladar
nije završio svoju vladavinu prirodnim putem izgleda da predstavljaju prepreku. –
Odlazim Blaznavcu da se oprostim od njega, pošto nameravam prekosutra da otputujem.
Govori veoma mnogo, i još upornije nego prošlog puta nastoji da dokaže da oni nisu
postali Rusi i da se nada da će sada sve velike sile biti složne u pomaganju hrišćana na
Istoku. Izgleda da ga Andrašijevo postavljenje veoma zabrinjava. I ovog sam puta
vanredno uzdržan i kazujem samo toliko, i to naglasivši naročito, da verujem da će
Andraši nastojati da uspostavi najbolje odnose s Rusijom. Na to on pita: ne nameravamo li
možda da izvršimo podelu turskih pokrajina. Ovo je, doduše, pitao u šaljivom tonu, ali pri
tome nije mogao da sakrije svoju duboku zabrinutost. Naravno, odgovorio sam da nam to
nikada nije bila namera, on dobro zna da nam je Rusija to predložila još 1855. Inače sam
izjavio da ne znam kakvu će politiku Andraši voditi. – Raspitivao sam se o pitanju
železnice i on je dao sledeće obaveštenje: Skupština je za osnov ugovora prihvatila Hiršev
projekt. Međutim, u pogledu samog ugovora vlada će tek sada pregovarati s Hiršem, a ako
on i bude potpisan njegovo stupanje na snagu biće vezano za rok od četiri meseca, u kome
će roku, ako neko ponudi povoljnije uslove i dobiti koncesiju. Porta je obećala da će dati
vezu s turskom železnicom, međutim glavna je stvar izgradnja deonice od srpske granice
 421

do Prištine. Ovo je Hirš obezbedio, ali ako neko drugi koji nudi povoljnije uslove to
takođe obezbedi, srpska železnica je njegova. Pošto srpska vlada ne prihvata garantiju,
Hirš neće izvršiti emisiju udela koji se ima platiti za srpsku prugu (166.000 franaka po
jednom kilometru), već će za to upotrebiti novac koji je dobio za akcije koje je emitovao
za turske železnice. (Šta li će na ovo reći turska vlada?) – Pominjem mu svoje nevolje s
protokolom i kazujem kako je ta stvar već postala smešna. Uprkos tome ne obećava mi
izričito da će potpisivanje biti izvršeno, iz čega vidim da oni to i ne žele.

22. novembar
Išao sam u posete. Ristića nisam našao. Major Protić mi je javio da mu je sada već
naređeno da u nacrt protokola unese njihov odgovor i da ga potpiše. Ovo će uraditi noćas,
a pošto ću ja otputovati, poslaće protokol sutra za mnom.
Dr Rozen je došao kasno uveče s Ristićevom porukom da žali što ga nisam našao, jer
je još želeo da govori sa mnom, stoga sad preko Rozena poručuje da on (Ristić) ne krije
svoje simpatije prema Slovenima i da do ohlađenja prema Rusiji nije došlo zbog toga što
su se njegova osećanja izmenila nego zbog nekih sitnica između njega i Šiškina; i sada
uspostavljeno prijateljstvo s Rusijom njegova je zasluga. Sve ovo, međutim, ne daje
razloga pretpostavci da će se oni sada okrenuti protiv nas. To ne želi ni Rusija, jer treba da
je u dobrim odnosima s Austrijom i zato i ne podstiče Srbe protiv Austrije. Mi se ljutimo
na srpsku vladu zbog pitanja Dunava ali oni u toj stvari nisu mogli drugačije postupiti. –
Jednom rečju izgledalo je otprilike kao da se Ristić pravda.

23. novembar
Krećem jutros na put s Ceretelevim, koji putuje u Beč. Po podne stižemo u Bazjaš,
odakle uveče nastavljamo put železnicom.

24. novembar
Ujutro stižem u Peštu. Kod mame zatičem svoju sestru Žerminu, koja je bolesna, već
je četvrti dan kako je trese groznica. Odlazim Veningeru (direktoru Mađarskog zavoda) sa
jednom Engelhartovom porukom. Ujedno razgovaram s njim o pitanju srpske železnice i
preporučujem da se ujedine s Državnim železnicama te nastoje da dobiju od Porte
izgradnju deonice od Prištine do srpske granice; na taj način bi srpska vlada dospela
između dve vatre i morala da radi ono što mi hoćemo. – Akoš Beoti, Laci Seđenj i Maks
Irmenji nagovaraju me da napustim Beograd i da se prilikom narednih izbora negde
kandidujem za poslanika. O ovome treba u svakom slučaju razmisliti.

25. novembar
Sertić je doneo nacrt ustrojstva srpske vojske koji je izradio Orešković i zamolio me
da podsetim Holana da ga na svaki način postavi za domobranskog oficira. – Šandor
 422

Okoličanji mi je ispričao da je: a) Bajst hteo da mi uputi telegram sa sadržinom da nas

kneževo putovanje u Livadiju nimalo ne tangira, ali bismo se radovali ako bi knez Milan
još u toku ove godine posetio i naš dvor. Andraši, naravno, nije dozvolio da se ovaj
telegram pošalje. b) Andraši je u početku želeo da u Carigrad pošalje Lonjaija, ali kad je
ovaj postao predsednik vlade pomislio je na Ferija Zičija.

27. novembar
Saopštio sam ukratko Lajošu Tisi kako stoji stvar sa železnicom. Andraši je došao iz
Beča i pozvao me da sutra dođem k njemu. Teodorović mi je poslao nacrt protokola, koji
je Protić potpisao. Srpska vlada je u svojim izjavama sada odstupila čak i od onoga što je
ranije bila prihvatila. Pri ovakvom stanju stvari o daljim pregovorima ne može, naravno,
biti ni reči.

28. novembar
Otišao sam Lonjaiju, koji me upitao kako stoje stvari u Hrvatskoj. Rekao sam mu da
se, po mom mišljenju, sa sadašnjom strankom vernom ustavu ne može uraditi ništa i mi
bismo naš cilj mogli postići samo s Narodnom strankom, koja bi se, možda, mogla kupiti
novcem, za što bi najbolju priliku pružila prodaja šuma u Granici. – Bio sam primljen kod
Andrašija:
a) Pošto sam mu opširno izneo političku situaciju naložio mi je da namesnicima
kažem sledeće: Putovanje u Livadiju nas ne tangira, jer smo sada već u dobrim odnosima s
Rusijom. Uza sve to putovanje je inscenirano suviše demonstrativno, što je nesumnjivo
upereno protiv nas. Nezavisno, međutim, od ovog putovanja, srpska vlada se i ranije
prema našim ponudama prijateljstva i našoj politici zbližavanja ponašala odbojno. Treba
navesti slučajeve koji se na ovo odnose, kao što su: pitanje Dunava, „Plava knjiga“,
Horvatovićeva misija, brošura, stvar sa železnicom, povišenje carine itd. Iz postupaka
srpske vlade u navedenim slučajevima zaključuje da ona ne želi naše prijateljstvo, pa
pošto se on zbog svojih otvoreno izraženih simpatija već i ovako izložio mnogim
sumnjičenjima, od sada će zauzeti stav iščekivanja, pazeći samo na to da štiti političke i
materijalne interese imperije. Ako, međutim, srpska vlada veruje da je u njenom interesu
da zadobije naše prijateljstvo, neka mu se obrati, ali na svaki način samo u slučaju ako je u
stanju da pruži dokaze svoje iskrenosti. – Sve ovo treba da kažem namesnicima.
b) Predložio sam Andrašiju da premesti Soretića iz Sarajeva, pošto je ne samo
nespretan nego i zlonameran, i da na njegovo mesto postavi Teodorovića. Andraši je to
pribeležio.
c) Predložio sam da u Srbiji pokrenu nacionalno pitanje Vlaha, što možda neće biti
nemoguće, jer u ovoj maloj zemlji živi 150.000 Vlaha, koji su sasvim potlačeni od strane
Srba.
d) Pomenuo sam povišenje carina i da bi bilo dobro uložiti zbog toga protest, a
 423

zatim povisiti carinu na svinje iz Srbije. Naložio mi je da o tome podnesem izveštaj i

predlog.
e) Saopštio sam mu šta sam čuo od Blaznavca o Hirševim planovima i napomenuo
da bi bilo dobro o tome obavestiti tursku vladu.
f) U pogledu Sertićevih saopštenja, koja se odnose na Stojisavljevića, dao mi je
nalog da podnesem privatni izveštaj.
g) Andraši je napomenuo da namerava da uskoro ponovo pokrene pitanje Đerdapa i
da odlučno postupi u tom smislu. – Uveče sam se našao sa Vodianerom, kome sam
saopštio stvar s Hiršem. Vodianer je rekao da će se pruga iz Kikinde do Pančeva svakako
graditi, šta sam i ja svesrdno preporučio, čak i u slučaju kada Srbi uopšte ne bi gradili.
Dalje saopštava da Državne železnice pregovaraju o preuzimanju vlaških železnica.

29a. novembar
Saopštio sam Lajošu Tisi srpski nacrt protokola, a zatim sam po njegovom nalogu
izdiktirao u Ministarstvu predlog u stvari železnice, izražavajući i mišljenje da bi trebalo
da meni upute akt u kome saopštavamo srpskoj vladi da sporazum na osnovu njihovih
izjava nije moguć, mi ne želimo da ovu stvar smatramo prekinutom i spremni smo da
nastavimo pregovore ako srpska vlada podnese jedan do kraja razrađen nacrt ugovora. –
Posetio me dr Valdštajn, Bizmarkov agent. Rekao mi je da ga Bizmark šalje u Beograd da
saopšti Blaznavcu da se on, Bizmark, raduje što se Srbija pomirila s Rusijom, ali ih
upozorava da nastoje da ostanu sa svima u dobrim odnosima i da nikako ne učine nešto
nepromišljeno u bilo kom pravcu. – Teodorović mi je pisao da je bio kod njega dr Rozen,
koji je rekao da Blaznavac želi da mi saopšti ono isto što mi je prošli put saopštio Ristić.
Izgleda da se boje Andrašija.

1. decembar
Razgovarao sam kratko s Lonjaijem. On se slaže da povisimo carine za uvoz svinja i
govoriće o tome s Holcgetanom. Isto tako smatra da bi bilo dobro izgraditi prugu
Kikinda–Pančevo, bez obzira na srpsku železnicu. Pozvao me da dođem k njemu u
ponedeljak ujutro.

4. decembar
Otišao sam ujutro Lonjaiju. Poveo je razgovor o odnosima između Mađara i Srba,
pri čemu je pomenuo da bi hteo da raspusti kongres u Karlovcima, i uopšte bi hteo da nađe
nekoga da uredi ove stvari. Predložio sam mu da tu misiju poveri Fedoru Nikoliću, pa mi
je rekao da ga pošaljem k njemu i da mu mogu istovremeno obećati da će, za slučaj da
uspe, njegova baronska titula biti priznata, a dobiće i orden. – Upitao sam zatim Lonjaija
da li bi mogao da nađe neko mesto za mene, jer želim da napustim Beograd, a verujem da
bih mu mogao biti od koristi, pošto ima malo Mađara koji tako poznaju južnoslovenske
 424

stvari kao ja. Iz tih razloga želeo bih da budem državni sekretar ili za unutrašnje poslove
ili za saobraćaj. Odgovorio mi je da bih mu stvarno mogao biti od velike koristi, ali je
predviđeno da ja kasnije budem poslanik u Carigradu. Na to sam primetio da to može biti i
kroz 15 godina, ali da ću ja iduće godine napustiti Beograd i kandidovati se za narodnog
poslanika, pa ga pitam da li bi me u tome podržao. Odgovorio je da bi, na svaki način, ali
vidim da ne mogu mnogo računati na njega, već ću ponovo biti upućen samo na sopstvene
snage. Govorio sam i s Veningerom, koji mi je saopštio da su u Carigrad već poslali dva
vešta čoveka, koji tamo ispituju stvar u vezi sa Hiršem.

5. decembar
Pozvao sam u Peštu advokata Bodnara i poverio mu da prinudi, ako je moguće, mog
zakupca Birija da mi plaća više. Po podne sam otputovao u Beč, kuda sam stigao kasno
uveče.

6. decembar
U Ministarstvu spoljnih poslova: a) Razgovarao sam s Deponom koji mi je saopštio
da je Gorčakov poslao veoma simpatičan odgovor na Andrašijevo cirkularno pismo. b)
Razgovarao sam s Kremerom o mogućnostima zamene Soretić–Teodorović. Kremer
smatra da se to može lako izvesti, i uopšte se ponašao prema meni veoma predusretljivo i s
mnogo uvaženja i tražio savete za više stvari. – Posetio sam svog sina i Mari Rabatinski.
Sina sam zatekao zdravog, Mari se za sve vreme posete njoj držala veoma hladno.

7. decembar
Saopštio sam Fedoru Nikoliću Lonjaijevu poruku. Rekao je da će u nedelju
otputovati u Peštu. – Govorio sam s Belom Orcijem: a) O Soretićevom premeštaju i
postavljenju Teodorovića u Sarajevo – Orci se s time složio i obećao da će sve učiniti, ali,
naravno, neće učiniti ništa. b) Preporučio sam i njemu povišenje carina, i c) svoje
postavljenje za poslanika. d) Saopštio mi je da su projekti za probijanje Đerdapa već skoro
sasvim gotovi i Andraši hoće odlučno da pristupi ovoj stvari. – Posetio sam ponovo sina i
Mari. Ona se ponaša već preterano hladno, sigurno zato što nisam hteo da isplatim jedan
njen račun za koji me molila. – Uveče krećem za Peštu.

8. decembar
Stižem u Peštu.

9. decembar
Teodorović je javio da je dr Valdštajn dugo razgovarao s Blaznavcem, izloživši mu
da u pogledu ispunjenja svojih želja mogu na Bizmarka računati samo ako su u saglasnosti
s Rusijom i Austrijom, ako su pridobili ove dve velike sile. Inače nije došlo vreme ni za
 425

kakvu akciju, pa stoga treba da ostanu mirni i da se čuvaju svakog nepromišljenog koraka.
Valdštajn je napomenuo da je sve ovo rekao samo njemu, Blaznavcu, dok Ristiću to neće
reći, jer prema njemu niko nema poverenja. – Susreo sam se sa Valdštajnom, koji se već
vratio iz Beograda. Dugo sam razgovarao s njim; izneo mi je svoj razgovor s Blaznavcem,
u svemu onako kako je govorio i Teodoroviću.

10. decembar
Posetio sam Valdštajna. Opet smo dugo razgovarali; između ostalog rekao je da
Gorčakov stvarno hoće da vodi miroljubivu politiku prema Austriji, međutim Ignjatijev
stoji na drugom stanovištu, pa je moguće da će da podbunjuju Srbe. Zbog toga će on
(Valdštajn) pomenuti Bizmarku da kaže Gorčakovu neka odstrani Ignjatijeva.

11. decembar
Isplatio sam 12% kamata na svoju menicu od 8.500 forinti kod Reka i produžio je
još za šest meseci. – Došao je Fedor Nikolić.

12. decembar
Obavestio sam ministarskog savetnika Hijeronimija o stanju stvari železnice, pa smo
zajedno sastavili tekst odgovora koji treba dati srpskoj vladi. – Gida Radai je razgovarao
sa mnom o tome da se prilikom sledećih izbora kandidujem u srezu Pardanj. Imre Husar
koji je u istom srezu, iako pripada levici, pozvao me takođe da se kandidujem. S tim sam
se saglasio, ukoliko mi se obezbedi uspeh, a to će moći da se ostvari samo ako se sadašnji
poslanik Bogdanović ne bude kandidovao i ako se na mojoj strani ujedine desnica i levica.
U tom slučaju bi ostali na drugoj strani samo raci, koji će glasati za nekakvog Miletićevog
kandidata, ali se oni mogu pobediti. Imre Husar mi je obećao da će me tokom zime tačno
obaveštavati o svemu.

13. decembar
Prekosutra nameravam da otputujem natrag u Beograd. Kako na Dunavu ima mnogo
leda, putovaću možda preko Osijeka.

14. decembar
Bela Orci mi je telegrafisao da odem ponovo u Beč.

15. decembar
Stigao sam u Beč i odmah otišao Orciju. Rekao je da me je pozvao Andraši
verovatno zbog Đerdapa, i da će me sutra primiti. – Pošto Nikolićevi stanuju u
pardanjskom srezu, potražio sam Fedora i zamolio ga da on i njegov brat budu na mojoj
strani, što mi je on najspremnije obećao. Pomenuo je i da je govorio s Lonjaijem, ali je
 426

ovaj razgovarao s njim sasvim uopšteno i nije mu dao nikakav nalog, pa se on zato i vratio
u Beč, a Lonjaiju napisao da ga pozove ako mu bude potreban.

16. decembar
Sastao sam se s Kanicem. Nadugo je pričao o svom putovanju u Bugarsku prošlog
leta. Molio me da kažem Andrašiju koju reč o njemu (izgleda da bi hteo službu u
Ministarstvu inostranih poslova). Posetio sam Irmu Grosman i svog sina, dok kod Mari
nisam otišao, jer mi je već jako dosadna. – Nameravao sam danas da otputujem, ali
Andraši nije primao, poručio je da dođem sutra.

17. decembar
Andraši me primio, pozvao je takođe i Orcija. Nije rekao ništa novo, samo je
ponovio ono što je već govorio u Budimu i naložio mi da demonstrativno ističem naše
prijateljstvo s Rusima, i to ne samo pred srpskom vladom nego i pred Šiškinom, a posle,
kada mi se učini da je za to prilika nastojim da se približim Garašaninu. Dalje mi je stavio
u zadatak da doznam za mišljenje srpske vlade u vezi sa Đerdapom, jer ćemo ovu stvar
uskoro pokrenuti. Pomenuo sam mu Kanica i zamolio da ga primi. Zatim sam ponovo
preporučio da se Teodorović premesti u Sarajevo, na što mi je naložio da ga pošaljem
njemu u Beč da bi se upoznao s njim. – Kada me je Orci pozvao u Beč verovao sam da
Andraši hoće da govori sa mnom o nekoj važnoj stvari, a nadao sam se takođe da će mi,
možda, dati titulu ministra koju sam već više puta tražio. Međutim, ništa od svega toga.
Izgleda da bi, zahvaljujući njemu, mogao ostati zauvek u Beogradu, pa kako za to nemam
ni najmanje volje, odlučio sam da iduće godine napustim Beograd i odem kući. Ako
uspem da postanem poslanik, otići ću naravno ranije, a ako ne, onda tek ujesen i kod kuće
čekati dok mi se ne ukaže prilika da nešto uradim. Od Andrašija nemam čemu da se
nadam, a sada već ni od Lonjaija, pa ću pokušati, ako se može, sopstvenim snagama da
postanem nešto. Uveče sam krenuo iz Beča.

18. decembar
Ujutro sam stigao u Peštu, gde sam se našao sa svojim šurakom.

19. decembar
Po podne sam otputovao vozom u Bazjaš.

20. decembar
Ujutro sam stigao u Vršac i otuda krenuo dalje kolima. Uveče sam stigao u Pančevo,
gde sam i prenoćio.

21. decembar
 427

Stigao sam po podne brodom u Beograd. – Teodorović mi je saopštio: a) Ristić je

otpustio iz službe dr Rozena, jer je, izgleda, doznao da je on pisao protiv njega one članke
u listu Reform.304 Međutim, Blaznavac je pozvao dr Rozena k sebi i hrabrio ga da zbog
toga ne napušta Beograd, on će mu sve nadoknaditi i neka i dalje dolazi k njemu isto kao i
do sada. b) Dosko je rekao da je dugo razgovarao s oba namesnika i nastojao da ih ubedi
da su počinili veliku grešku s onim putovanjem u Livadiju i uopšte s promenom političkog
kursa. Ristić je otvoreno i priznao da su pogrešili i obojica su stavili Dosku na znanje da bi
voleli kada bi on posredovao između njih i mene.
Došao je dr Rozen i saopštio da su ga pozvali kod kneza, koji ga je uveravao da će
mu uprkos tome što je otpušten nadoknaditi platu, a kada on postane punoletan dobiće i
mesto.305
Večerao sam s Vakareskuovima kod Šiškina.

22. decembar
Išao sam u posete. Imao sam na ručku nekoliko gostiju, a posle toga sam otišao na
igranku kod Milovukovih. Danas sam navršio svoju 32. godinu života.

23. decembar
Nastavio sam s posetama. Šiškin mi je pokazao veoma prijateljski napisanu depešu
Gorčakova upućenu Novikovu povodom Andrašijevog cirkularnog pisma. – Uveče sam se
sastao s Čumićkom u jednoj kućici, koju smo samo u tu svrhu zakupili.

25. decembar
Dr Rozen je saopštio da je dugo govorio s Blaznavcem, koji je izjavio da Andraši ne
treba da zaboravi da u Srbiji ne postoje simpatije prema Rusima i da naginju k njima samo
zato što od njih najviše očekuju. Istina je da je Rusija ratovala samo u svom interesu, ali je
ipak nešto udelila i narodima Balkana, pa bile to samo i kosti. Međutim, Austrija od 1815.
nije učinila ništa što bi u ovim narodima moglo pobuditi neku nadu. Kada bi Andraši
otvoreno učinio nešto što bi pokazalo da je naklonjen srpskoj stvari, raspoloženje bi se za
24 časa promenilo u njegovu korist. Ako bi Andraši hteo, Orijent bi postao saveznik
Austrije, ali on, Blaznavac, sumnja da je Zapad uopšte voljan da išta učini za ove narode.
On je jedanput pozvao konzula Rozena da privoli svoju vladu da u slučaju neke akcije
obezbedi, u saglasnosti s Rusijom, neutralnost Austrije. Međutim, Bizmark je odgovorio
da za ovakvu akciju još nije došlo vreme i preporučio Srbima da sačekaju pogodan
trenutak, a i inače Pruska nema interesa da u ovom pitanju preuzme inicijativu. Postoji
bojazan da i Andraši ovako misli.
Otišao sam Blaznavcu. Naglasio sam mu da nas put u Livadiju ne tangira, jer smo s
Rusijom u dobrim odnosima i želimo da ti odnosi budu još i bolji. Jeste da je ono
putovanje inscenirano možda suviše demonstrativno, ali to nema značaja. Dalje sam izneo
 428

Andrašijevo mišljenje da je srpska vlada u više slučajeva odbila naše prijateljstvo, i tu sam
nabrojao pojedine slučajeve, dodajući i to da na naše predloge u pogledu Bosne nisu ni
odgovorili, kao i to da se Andraši čak i u Mađarskom parlamentu veoma prijateljski
izrazio o Srbiji, naglašavajući pri tom naš stav neutralnosti, ali je usled držanja srpske
vlade bio prisiljen da zauzme stav iščekivanja i da vodi računa samo o tome da očuva
političke i materijalne interese Monarhije. Ako, srpska vlada smatra da joj naše
prijateljstvo još može biti potrebno, mi ćemo je rado saslušati, ali ona pre toga treba da
pruži eklatantne dokaze o svojoj iskrenosti. – Blaznavac je nastojao da slučajeve koje sam
nabrojao tumači u smislu da oni nisu dokaz neprijateljetva prema nama. Poriče da je znao
za Horvatovićevo putovanje i za brošuru. Na kraju ponovo naglašava Bajstov telegram od
23. novembra i sudsko oslobođenje Karađorđevića, navodeći potonje kao glavni razlog
promena njihovog političkog pravca, ali napominjući u isto vreme da će se prema nama
ponašati isto onako korektno kao i do sada. Napomenuo sam da ona dva razloga koje je
naveo ne mogu predstavljati osnov za političke odnose između dve države, a ako ih oni
smatraju takvima, to može biti samo izgovor. Inače što se naših južnih Slovena tiče,
vodićemo računa o tome da se među njima ne vrše agitacije. – Blaznavac je još rekao da
će me uskoro posetiti i da ćemo tada opširnije razgovarati o tim stvarima. – Što se tiče
železnice, rekao je da su Hirša u Carigradu optuživali da u Srbiji hoće da gradi železnicu
jevtinije nego u Turskoj, stoga će Hirš, izgleda, odustati od izgradnje srpske pruge.
Veče sam s više drugih gostiju proveo kod Vatsona.

26. decembar
Otišao sam Ristiću. Razgovorao sam s njim slično kao i s Blaznavcem, naglasivši
naročito da sada moraju da pruže dokaze a mi ćemo dotle čuvati samo naše interese. Zatim
je govorio o člancima objavljenim u mađarskim listovima naročito protiv njegove ličnosti,
koji mogu pogoršati naše odnose; pisao ih je dr Rozen koga je on zbog toga i otpustio. Na
to sam primetio da ovakvim člancima ne treba pridavati toliki značaj, eto i protiv mene su
objavljeni članci u srpskim novinama a ja nisam rekao ništa. Ovo je Ristića malo zbunilo,
pa je počeo da se izvinjava. Uopšte, nastojao je da slučajeve koje sam izneo prikaže u
povoljnom svetlu; priznao je da je slovenski nastrojen, ali želi da ostane s nama u dobrim
odnosima.
Došao je Dosko, ponovio je ono što je prošli put rekao Teodoroviću i rekao je da je
od Ipsilantija dobio obećanje koje će saopštiti Blaznavcu, a u isto vreme i uticati na njega
da se po kneževom punoletstvu sastavi jedna dobra vlada, u kojoj Ristiću neće biti mesta.
Stalno naglašava da ovi narodi ovde treba da se okrenu Zapadu a ne prema Rusiji.

28. decembar
Dr Rozen je javio da je došao kod njega Ban i rekao da je Dosko bio kod Blaznavca i
pokazao mu jedan Ipsilantijev telegram u kome ga ovaj upozorava da se uzdrži od
 429

provociranja Austrije; na Rusiju se ne može osloniti, jer ona po svom običaju ostavlja
narode na cedilu. Ipsilanti zna da je Novikov dobio poverljivo uputstvo od Gorčakova da
objavi različitim slovenskim plemenima kako Rusija neće preći graničnu liniju
međunarodnih prava. U pogledu Galicije verovatno će doći do kompromisa između
Austrije i Rusije i tada će prijateljstvo između ove dve države biti čvrsto. – Dosko je
skrenuo pažnju Blaznavcu da prilikom obrazovanja vlade ne izabere za ministra inostranih
dela lice koje ne uživa poverenje Zapada. Ban je, dakle, došao dr Rozenu zato da sastave
listu ministara. Dr Rozen za ministra inostranih dela preporučuje Marinovića, jer ako on i
simpatiše Ruse, neće se upustiti u nelojalnu agitaciju protiv Austrije. Ministar finansija
mogao bi biti Cukić, ministar pravde Milojković. Blaznavac želi da zadrži za sebe resor
unutrašnjih dela. Ristića, pak, da ne bi mogao da intrigira, trebalo bi poslati u Carigrad.
Došao mi je u posetu Blaznavac, ali me nije našao. Dugo je razgovarao s
Teodorovićem, sve se svelo na to: da oni nisu ruski nastrojeni, da žele da budu s nama u
dobrim odnosima, sada, međutim, ne postoji nikakvo pitanje na kome bi to mogli
dokazati. Andraši, dakle, neka samo čuva interese Monarhije, ali neka zato dopusti da i
Srbi gledaju svoje interese. Interesi su ostali isti kao i ranije, a pogotovo se on nije
izmenio. – Na večeri sam imao više gostiju.

29. decembar
Posetio me Ristić, ali nisam bio kod kuće. Uveče sam se sastao s Čumićkom u svojoj
kući.

30. decembar
Posetio sam Doskoa. Bio je kod Blaznavca i dugo s njim razgovarao, opominjući ga
da ne dopusti Ristiću da ga prevari. Srbiji je potreban državnik prema kome Zapad ima
poverenje, a to može biti jedino on (Blaznavac). Bilo je govora i o vladi koja treba da bude
naimenovana kada knez postane punoletan. Dosko se nada da će Blaznavac biti u stanju da
se oslobodi ruskog uticaja.
Bela Orci je telegrafisao da pošaljem gore Teodorovića. Verovatno će Andraši da se
zauzme za stvar Bosne pa hoće da ukloni Soretića i umesto njega postavi Teodorovića,
ako mu se, doduše, ovaj bude svideo. Odgovorio sam da će Teodorović otputovati odmah
čim to led na Dunavu bude dozvolio.

31. decembar
Došao je dr Rozen i izvestio me da je bio kod Doskoa, koji mu je saopštio da je
govorio s Blaznavcem, napomenuvši mu pri tom da je rusko-austrijsko prijateljstvo
izvesno, neka dakle u svojim listovima ne drže stranu Hrvatima, jer time otežavaju
sopstveni položaj. Blaznavac je uvideo da su malo prenaglili i pitao šta da urade. Dosko
mu je preporučio da ne agituju u srpskim listovima protiv Austrije i da nastoje da sa
 430

mnom lično budu u najboljem prijateljstvu. Blaznavac je obećao da će razgovarati s

Ristićem da ni u kom slučaju ne agituju protiv Austrije. – Uveče je bilo kod mene veliko
društvo. Igrali smo do dva sata posle ponoći.
 431

1872

1. januar
Pošto je Nova godina, skoro sam ceo dan primao posete.

2. januar
Teodorović će otputovati prekosutra. Ceo dan smo radili na različitim izveštajima
koje će on poneti sa sobom.

3. januar
Otišao sam Blaznavcu. Pitao sam ga da li će, u slučaju da pitanje Đerdapa bude
ponovo izneto na tapet, biti voljni da o njemu ozbiljno raspravljaju. Odgovorio je da ako
ne budu morali davati novac, ako mogu da očuvaju autonomiju države i ako dobiju
izvesne garantije da turska flota ne može preći Đerdap, onda nemaju nikakav prigovor.
Vrlo je dugo govorio još o opštim političkim pitanjima, želeći da dokaže da se oni nisu
izmenili, interesi su ostali isti, a naročito da je u našem interesu da ih podržavamo u
njihovim težnjama u pogledu Bosne, kao i to da bi s njihove strane bila ludost da prošire
svoje želje na naše južne Slovene. Ja sam, naravno, ostao pri tome da pre nego što bismo
išta mogli uraditi za njih treba da pruže dokaz o svojoj iskrenosti prema nama. Odgovorio
je da sada ne postoji takvo pitanje koje bi moglo poslužiti kao dokaz, ali ako želimo
spreman je da izda proklamaciju u kojoj pozivaju narod da bude uz nas, jer mi hoćemo da
pomognemo protiv Turaka. Na ovo sam primetio da je sve to vrlo lepo, ali dokazi su nam
potrebni baš pre nego što bismo se upustili u ovako nešto, i to u takvim stvarima koje ne bi
koristile jedino Srbiji. Dokle god se to ne desi mi ćemo čuvati naše interese, i to i u
materijalnom pogledu, protiv takvih preterivanja kao što je, na primer, poslednje povišenje
carina. Na ovo je primetio nećemo li možda i mi povisiti carinu na srpske proizvode. To je
mogućno ali nije preporučljivo, jer oni u toj stvari neće ići dalje, štaviše žele da s nama
sklope ugovor, ako međutim odredimo carinu za njihove proizvode, onda će oni otvoriti
Porti oči i delovaće tako da čim naš trgovinski ugovor s Portom istekne, ona ga ne produži
pod povoljnim uslovima, što će za nas predstavljati veću štetu nego povišenja srpskih
carina, koje nije izvršeno iz nekih neprijateljskih pobuda prema nama, nego radi pružanja
podrške nekim domaćim industrijama. – Govorio je još mnogo pokušavajući da me na
svaki način ubedi u to da se srpska politika nije izmenila.
Napisao sam izveštaj Andrašiju o opštoj političkoj situaciji, a u posebnom pismu
 432

obavestio ga o onome što sam o bosanskom pitanju govorio s namesnicima i saopštio mu

Blaznavčevu izjavu u vezi sa Đerdapom.306

4. januar
Teodorović je danas otputovao u Beč. Večerao sam sa više drugih gostiju kod
Vakareskuovih.

5. januar
Ministar Pauler javlja da su Natošević, Bošković i Geršić u Karlovcima izabrani za
školske nadzornike, pa pita da li protiv njih nema prigovora u političkom pogledu. Odmah
sam mu napisao izveštaj u vidu privatnog pisma, u kome sam opširno izneo gledište da
ova lica doduše pripadaju Omladini ali su za vreme svog boravka u Srbiji naučili da mrze
srpsku vladu i ovdašnje prilike, te će tako među našim Srbima sigurno agitovati protiv nje,
čime nam mogu više koristiti nego što mogu škoditi time što su članovi Omladine pošto je
u Mađarskoj i onako skoro svaki Srbin pripadnik Omladine, pa stoga i preporučujem
njihovo naimenovanje.

9. januar
Dr Rozen javlja da je Tomčić, Dalmatinac zaposlen u Odeljenju za štampu, bio
poslat od strane Ristića u Beč zato da tamo u ime vlade upozori hrvatske poverenike da u
materijalnim pitanjima mogu da popuste, ali ne i u političkim, jer Mađari malo-pomalo
hoće da uguše nezavisnost Hrvatske. Sve je ovo Ban saopštio dr Rozenu i dodao još kao
Ristićevo gledište u toj stvari: Srbija ne sme da pokaže da se ne smatra solidarnom sa
Česima, jer će Česi pre ili posle biti zadovoljeni pa se onda oni Sloveni koji su bili protiv
njih mogu naći u veoma neugodnom položaju. – Šteta je što Hrvati nemaju svog šefa,
Štrosmajer to ne može biti, on mora da bude uzdržljiv jer ga svakog trenutka mogu poslati
u manastir. Treba, dakle, da potraže drugoga, takvoga koji može da imponuje novcem i
položajem, a takav bi bio grof Julije Janković. – Ban je još rekao da Tomčić u svom
poslednjem pismu izražava nadu da pregovori s Hrvatima neće dovesti do cilja. Dr Rozen
je otišao Blaznavcu i pomenuo mu ovu misiju i da ona, ako se za nju dozna, može samo
pojačati naše nepoverenje prema Srbiji. Blaznavac se izjasnio tako kao da ne zna o tome
ništa, što, naravno, nije istina.
Saopštio sam Rozenu da, prema obaveštenjima dobijenim od Lonjaija, Miletić
svuda, pa i u Beogradu, organizuje klubove, naravno protiv nas, te bih želeo da doznam
nešto o tome.

10. januar
Dr Rozen javlja da izgleda da vest o klubovima ima nekog osnova. Urednik
Radenika Ljočić hoće da ovde osnuje takav neki klub, i toga radi bio je već i kod Ristića.
 433

Ristić je voljan da to dozvoli, dok je Blaznavac, izgleda, mišljenja da srpska vlada ne

može pružiti podršku jednom takvom klubu čija je delatnost očigledno uperena protiv
Austrije. – Napisao sam Andrašiju izveštaj o Tomčićevoj misiji.

11. januar
Uveče sam se sastao s Čumićkom, koja me obavestila da njen muž dobro stoji s
Blaznavcem, on Čumića uvek bodri time da samo sačeka kneževo punoletstvo pa će tada
sve biti drukčije. Čumić, međutim, mrzi Ristića. Kod ministra Milojkovića Čumić se u dva
maha sastao s knezom, koji je bio veoma srdačan prema njemu.

13. januar
Pošto je srpska Nova godina, otišli smo da čestitamo knezu. Održao sam pozdravnu
reč u kojoj sam istakao da će on u ovoj godini postati punoletan i da će time otpočeti
značajna epoha u istoriji Obrenovića. Obavljajući redovne novogodišnje posete otišao sam
i Ristiću. Odmah je počeo da politizira, rekao je kako odobrava sve ono što mi je onomad
govorio Blaznavac i uveravao me da njima ne pada na pamet čak ni da misle na naše Srbe,
oni hoće da vode samostalnu srpsku politiku na Balkanskom poluostrvu, i ako ih mi
budemo podržavali da dobiju Bosnu biće nam večno zahvalni. Dalje je rekao da se uopšte
nisu bezuslovno predali ruskoj politici, ali pošto nisu stajali najbolje s Rusijom, naročito
zbog toga što je posle smrti kneza Mihaila Ignjatijev u Carigradu dao naslutiti da bi Rusija
želela da vidi crnogorskog vladara na srpskom prestolu, što je, naravno, vređalo
slobodarska osećanja Srba, a poznavajući Nikolinu samovoljnu prirodu i kakvu tiraniju
sprovodi u sopstvenoj zemlji, Namesništvo je putovanjem u Krim htelo da postigne samo
to da ostvari „modus vivendi“ između Rusije i Srbije. Uopšte, Ristić se trudio da me na
svaki način umiri. Vrlo sam mu malo odgovarao i bio sam vrlo uzdržan.

14. januar
Dr Rozen javlja: a) Mnogo se proširila vest da ćemo podići carinu na svinje iz Srbije,
pa su zbog toga trgovci jako ogorčeni na srpsku vladu koja je ovu meru izazvala. b)
Blaznavac je dobio anonimno pismo s potpisom „najmanji čovek Obrenovića“, u kome
autor pisma žestoko napada Ristića i obećava da će pružiti dokaze o njegovom lukavstvu i
neverstvu. Blaznavac sada istražuje ko je pisao to pismo.

15. januar
Pošto sam se loše osećao, proveo sam ceo dan kod kuće.

16. januar
Posetio me general Križ i saopštio mi da je premešten u Karlovac u Hrvatsku pa će
napustiti Zemun krajem februara, kada stiže njegov naslednik pukovnik Fišer.
 434

18. januar
Dr Rozen javlja: a) Vatson je zbog onog pasusa iz zaključnog govora Namesništva u
Skupštini, u kome je stajalo da će Srbija biti centar i žiža Slovena u Turskoj,307 uputio
pitanje Blaznavcu, a ovaj mu je odgovorio u smislu da bi Evropa trebalo pre da se raduje
kada vidi da Srbi imaju nacionalno osećanje i da nastoje da to osećanje rasprostiru, jer je
ono najjači bedem protiv utapanja u Rusiju. b) Blaznavac je pitao Kancelariju za inostrane
poslove u Berlinu da li tamo poznaju dr Valdštajna i da li se može u njega imati poverenja.
Bizmark je naredio da se odgovori da ne poznaje nikakvog Valdštajna. Blaznavac je vrlo
ljut što su mu podvalili, i za trenutak je poverovao i to da je Valdštajna poslao Andraši. Dr
Rozen je nastojao da ga uveri da je Valdštajn zaista Bizmarkov agent. – Inače se i moj
kolega Rozen ljuti na srpsku vladu zbog njenog članka o rumunskim železnicama, koji je
objavljen u Vidovdanu i čiji je potpun tekst šifrovanim telegramom dostavio Bizmarku. 308
c) Blaznavac je poverio dr Rozenu da nastoji da odvrati Miloša Popovića od njegovog
dosadašnjeg pravca i da ga ubedi da u Vidovdanu ne piše protiv Rusije nego naprotiv u
njenu korist, a naročito da piše protiv Mađarske. – Večeras je kod mene bila večera sa više
gostiju.

19. januar
Dolazi mi mladi Ševčik (onaj koji je nabavio pasoše) i javlja da je k meni htela da
dođe i da mi nešto javi neka žena po imenu Novaković, koja je špijun srpske vlade, ali se
ne usuđuje, pa će stoga on, Ševčik, doći sutra k meni.

21. januar
Pišem izveštaj Andrašiju da raspoloženje protiv srpske vlade postaje sve
neprijateljskije, što vladine samovlasne mere i hapšenja još više povećavaju, tako da nije
nemoguće da će doći do katastrofe.309 – Pišem Lonjaiju i izlažem mu gledište da se ključ
za južnoslovensko pitanje krije u rešenju hrvatskog pitanja i da ćemo putem zadovoljenja
Hrvata najsigurnije odvojiti hrvatski i srpski element jedan od drugog, pa je naš interes
samo to da u Hrvatskoj održimo pojam unije, u svim ostalim pitanjima možemo biti
popustljivi. – Odlazim u Zemun da posetim Križa. – Andraši je telegrafski naredio da ga
iscrpno obavestim o rezultatu svojih razgovora s namesnicima.

22. januar
Telegrafišem Andrašiju da nas namesnici ubeđuju u svoje prijateljstvo lepim rečima,
ali u stvari ne izgledaju voljni da nam daju dokaze o svojoj iskrenosti. Čini se da veruju da
ćemo se mi zadovoljiti takvim stanjem stvari, a da će za to vreme oni nastaviti svoju tajnu
agitaciju protiv nas, utoliko pre što su potpuno pod ruskim uticajem. – I izveštaj pišem u
tom smislu.310 – Dolazi kod mene Novakovićka. Govori mnogo, ali ne kaže ništa
 435

određeno. Priča da se kuje zavera protiv Blaznavca, u kojoj verovatno učestvuje i nekoliko
ministara, ali da će o tome tek kasnije moći da kaže nešto sigurno. Pominje još i to da
Teodorovića ovde svi mrze, zato što kao Srbin radi protiv Srba, a intrigira i protiv mene.
Dao sam joj 10 #, pa je obećala da će opet doći. – Uveče sam se našao sa Čumićkom u
svojoj kućici.

24. januar
Dr Rozen javlja da ima da mi saopšti nešto važno u vezi sa carinom na svinje i
agitacijom koju vlada planira protiv nas. Pošto danas nemam vremena, poručujem mu da
dođe sutra.

25. januar
Dolazi dr Rozen i izveštava me da je dugo razgovarao s Blaznavcem, koji je besan
na Mađare, a pošto se i on izjasnio u tom smislu, Blaznavac mu je saopštio veoma važne
stvari.
a) Tvrdio je da sam im zbog povišenja srpskih carina pretio represalijama kod
uvoza svinja. Srpska vlada se nada da će dejstvo ove mere paralisati na sledeći način: Čim
naše povišenje carina stupi na snagu oni će u Beogradu osnovati jedno društvo kome će
vlada dati pomoć od 150.000 #. Ovo će društvo pokupovati sve svinje u zemlji i pod
rukovodstvom stručnjaka pozvanih iz inostranstva proizvesti mast i drugo, svinje utoviti i
tako ih kroz Austriju prevesti u tranzitu pravo u Nemačku, čime će Austrija izgubiti ne
samo povišenu, nego i sadašnju carinu. Dalje, srpska će vlada nastojati da dokaže Porti da
je postojeći ugovor o trgovini između Porte i Austrije vanredno nepovoljan za Portu i
stoga će je nagovoriti da ugovor, kada on kroz nekoliko godina istekne, obnovi samo pod
uslovima nepovoljnim za Austriju. U tom su smislu već i dali Hristiću u Carigradu
uputstva da preduzme potrebne korake. Ali da bi ovi koraci dobili u težini pozvali su i
Vlašku da kod Porte dejstvuje u sličnom smislu, i iz Bukurešta je već stigao potvrdan
odgovor. Ako, pak, Porta ne prihvati savet Srbije, Srbija će se u pogledu trgovine potpuno
odvojiti od Porte.
b) Govoreći o Hrvatskoj Blaznavac je izjavio da su Hrvati već do stepena revolucije
razgnevljeni i da do nagodbe neće doći, jer ma šta Mađari nudili, Hrvati će uvek tražiti
više. Dotle dok su Hrvati bili jedina južnoslovenska nacija sa izvesnim značajem i
autonomijom, stvari su stajale sasvim drukčije, ali sada se produbila svest svih južnih
Slovena i Rusija je, iako se odrekla panslavizma, svečano obećala da će Istok pripasti
južnim Slovenima i da će ih pomoći u tom pogledu. A zašto bi Hrvati i bili pod Mađarima
kada kod kuće mogu biti samostalni i mogu da obrazuju konfederaciju s ostalim južnim
Slovenima? Ako u Hrvatskoj dođe do pokreta, na desetine hiljada Srba prelaziće na onu
stranu. Srpska vlada ne može otvoreno početi takav pokret i zato treba najpre istrebiti
unioniste, u tom pogledu naročito se može računati na hrvatskog poslanika Petrovića (koji
 436

je otac direktora Beogradske banke). Mađare treba savladati u njihovoj sopstvenoj zemlji,
zato treba raditi na tome da u Parlamentu mađarski element dođe u manjinu. Stoga će
srpska vlada agitovati i među Slovacima u gornjoj Mađarskoj. Mađari ugrožavaju našu
egzistenciju (trgovinu svinjama) i mi ćemo naše udarce usmeriti protiv njihove
egzistencije, rekao je Blaznavac. – Više je nego verovatno da sve ono što je Blaznavac
rekao potiče od Šiškina.

26. januar
Došao je Teodorović: a) Andraši je izričito obećao da će ga naimenovati u Bosni,
dobiće i titulu generalnog konzula, treba samo da sačeka dok nađu mesto Soretiću. b)
Andrašija je u izvesnoj meri uznemirila vest jednog bečkog lista po kojoj je navodno knez
Milan, u svom odgovoru prilikom prijema novogodišnjih čestitki naročito naglašavao put
u Livadiju i prijateljstvo s Rusima što je meni prouzrokovalo neprijatnosti. Zato mi je
Andraši i telegrafisao.

27. januar
Pišem Andrašiju o obaveštenjima dr Rozena i istovremeno ga privatno izveštavam
da je vest koja se pronosila o govoru kneza Milana potpuno neosnovana, veoma je
verovatno da je šire namesnici, koji bi želeli da napustim Beograd jer sam za njih
nezgodan pošto ih dobro poznajem.

28. januar
Dolazi dr Rozen: a) Predaje mi jedno zapečaćeno pismo upućeno Blaznavcu koje
šalje dr Valdštajn preko dr Rozena. Nastojaću da ovo pismo pročitam pa će ga tek posle
toga Blaznavac dobiti. b) Srpska vlada neprekidno intrigira protiv nas. Uredniku Pančevca
poslali su jednog svog poverenika s tim da nastoji da ga pridobije za vladu i da ga navede
da deluje u istom smislu i na Miletića. Ministar unutrašnjih dela uzeo je iz blagajne 1000 #
u žurnalističke svrhe, Mrazoviću je ovde upućen sledeći telegram na hrvatskom jeziku:
„Jeste li dobili pismo? Jeste li govorili s osobom? Ako niste, odložite do tada sve.“ Potpis:
Tomčić. Vlada hoće da pozove Štrosmajera u Beograd, pa je Mrazović kao poslanik
preduzeo korake u vezi s tim. Čim bude stigao u Zagreb opet će mu poslati nekoga s
pozivom, verovatno Tomčića, jer veruju da to neće pasti u oči.

29. januar
Otvorio sam pismo dr Valdštajna i pročitao ga. U pismu Valdštajn prebacuje
Blaznavcu što je njihov razgovor saopštio konzulu Rozenu koji je o tome napisao
zvaničan izveštaj. Valdštajn daje jasno na znanje da je u vezi s Ministarstvom inostranih
poslova u Berlinu. Za mene je glavna stvar koju sam u pismu našao bilo to da je Valdštajn
u svojim izjavama prema meni bio iskren. Podražavajući rukopis sa prvobitnog omota
 437

adresirao sam nov omot, ponovo zapečatio pismo i predao ga dr Rozenu. – Lonjai
telegrafiše da s Hrvatima ponovo otpočinju pregovori o Nagodbi i da je više njih već i
došlo u Peštu.

30. januar
Dr Rozen javlja: a) da se katolički sveštenik Konzulata Brigljević (Hrvat) na javnom
mestu veoma neprijateljski izjasnio o Nagodbi. b) U Bosni su otkrili veliku zaveru
muslimana zbog oduzimanja vakufskih dobara.

31. januar
Piše Fedor Nikolić i napominje da sam se poneo indiskretno kada sam Lonjaiju
rekao da se Štrosmajerova kompromitujuća pisma nalaze kod njega. Već je dva puta bio
kod njega Bela Venkhajm i tražio ih i on se i ne usteže da ih preda, jer nema razloga da
štedi Štrosmajera. – Tako sam najzad saznao gde se ta čuvena pisma nalaze, ne znam
samo odakle je Andraši znao da ona postoje, jer je preda mnom govorio kao da ih je čitao,
čak i kao da su u njegovom posedu. – Lonjai je telegrafski zatražio Tomčićev lični opis.

1. februar
Teodorovićka je rodila sina. – Na moju molbu dr Rozen mi je doneo Tomčićev lični
opis, koji sam telegrafski saopštio Lonjaiju. Pozvao sam Brigljevića i prekoreo ga, rekavši
mu da me se ne tiče kakvi su njegovi lični politički pogledi, ali da ne sme da daje izjave
protiv države kojoj služi. – Pisao sam Fedoru Nikoliću da nisam učinio nikakvu
indiskreciju, jer nisam znao ništa o tome gde se pisma nalaze, ali da ga inače nagovaram
da ih preda Lonjaiju.

5. februar
Milin (upravnik telegrafskog ureda u Pančevu) javlja da je urednik Pančevca
Pavlović otputovao u Beograd da tamo konferiše s vladom. – Dosko je govorio s Ristićem
koji mu je rekao da će me posetiti i da će više puta doći k meni, jer hoće da bude s nama u
dobrim odnosima. Naravno, nije došao, nastojao je samo da obmane Doskoa.

6. februar
Dr Rozen javlja: a) da je Tomčić 3. ovog meseca otputovao preko Pančeva i Vršca,
verovatno u Zagreb, noseći nosećm sobom novac za izbornu agitaciju u Hrvatskoj.
b) Dr Rozen je bio kod Blaznavca koji mu je rekao da bečka Narodna banka počinje
da odbija davanje kredita srpskim trgovcima, pod izgovorom da neće da unapređuje
srpsku obmanu.311 To je veliko zlo, ali će se možda moći obratiti direktno u Berlin ili u
Lajpcig. Dr Rozen je primetio da će to jedva biti moguće jer je konzul Rozen svojim
izveštajima uništio kredit Srbije u Nemačkoj. Blaznavac je još pomenuo da Austrija,
 438

izgleda, ide otvoreno na uništenje Srbije i da će u tom slučaju srpska vlada morati da se
obrati za pomoć Rusiji.
c) Izgleda da je preko Zaha (sigurno od strane Rigera) srpskoj vladi upućeno pitanje
da li bi odobrila održavanje jednog slovenskog kongresa u Beogradu. Srpska vlada još nije
odgovorila. – Odmah javljam telegrafski Lonjaiju da je Tomčić otputovao.

7. februar
Odlazim s Teodorovićem u Zemun Križu. – Od Lonjaija dobijam telegram po kome
je u pregovorima s Hrvatima došlo do sporazuma u pogledu osnovnih načela, ali su Hrvati
odmah zahtevali personalne promene a da sa svoje strane nisu dali potrebnu garantiju, sa
čime se mađarska vlada nije složila i tako su pregovori prekinuti. Međutim, Lonjai se nada
da će, ako ne ranije, u aprilu uspeti da zaključe Nagodbu. – Andraši jednim svojim aktom
nalaže da doznam da li je istina da je preko Mrazovića i Blajvajsa srpskoj vladi stavljena
ponuda za održavanje jednog slovenskog kongresa.

8. februar
Dr Rozen javlja: a) Tomčić nije otputovao u Zagreb, već u Peštu, tamo je razgovarao
s nacionalistima i predao im novac. Već se juče vratio u Beograd i tu se hvali da je
doprineo osujećenju Nagodbe. Uza sve to, Ristić se sprema da za slučaj pomirenja
sadašnje Narodne stranke u Hrvatskoj osnuje novu opozicionu stranku i u tom cilju
Tomčić će verovatno uskoro otputovati u Zagreb. b) Kantakuzen je rekao dr Rozenu da je
Vakaresko bio kod Ristića i stavio neke primedbe na protiv austrijsku politiku
Namesništva. Ristić je odgovorio da bi trebalo da Vlaška na prvom mestu učestvuje u
sadašnjoj agitaciji protiv Austrije, jer Vlasi mogu polagati pravo na još veću teritoriju u
Austriji nego Srbi. Sada treba obraćati pažnju ne toliko na Tursku, pošto će se pokrajine u
njoj i onako pre ili posle moći dobiti, nego pre svega na Austriju, i tamo agitovati. Rusija
će svakako pomoći ovakva nastojanja. Vakaresko je uzdržano učestvovao u ovom
razgovoru i izjavio Kantakuzenu da nije ispravno što srpska vlada toliko agituje protiv
Austrije. – Kod Đorđa Simića bio je veliki soare na kome sam ostao do dva sata posle
ponoći.

10. februar
Dosko mi je predstavio mladog Kumanudija, novopostavljenog sekretara. – Javljam
Andrašiju da su upitali srpsku vladu, i to verovatno preko Rigera, da li se može održati
slovenski kongres, ali da vlada još nije odgovorila. – Lonjaiju javljam da se Tomčić nije
našao s Hrvatima u Zagrebu već u Pešti i da se već vratio. – Obavešten sam da je Soretić
pozvan u Beč. Pošto mislim da je to u vezi s Teodorovićevim postavljenjem, pišem Beli
Orciju i pitam ga kako stoji stvar.
 439

11. februar
Fedor Nikolić piše da je Lonjaiju predao overene prepise Štrosmajerovih pisama i da
žali samo to da ga ona još više ne kompromituju.

13. februar
Kod mene ruča jedan Francuz po imenu Vasel, koji već duže vremena ovde boravi i
takođe bi hteo da dobije železnicu. – Ovdašnji Jevreji priređuju bal na koji odlazim i,
budući da su većinom moji državljani, dajem im 100 forinti; prihod od bala je, naime,
namenjen njihovoj školi.

15. februar
Dr Rozen javlja: a) Namesnici su dali odgovor u vezi sa slovenskim kongresom i
odgovor je 9. februara otišao Rigeru. Dozvoljava se održavanje kongresa u Beogradu, ali
samo pod uslovom da članovi kongresa mogu, doduše, da se savetuju o svom držanju u
Austriji i da slobodno kritikuju austrijsku vladu, međutim, treba da izbegnu sve što bi bilo
upereno protiv postojanja Austrije. Blaznavac je, naime, doznao da je Andraši pred jednim
stranim diplomatom navodno izjavio sledeće: „Neka samo slovenska gospoda održe svoj
kongres bilo gde, prema tome i u Beogradu, ali mi ćemo od toga onda napraviti
međunarodno pitanje.“ Stoga se srpska vlada ne usuđuje da savetovanjima na kongresu da
punu slobodu.312 b) U Carigradu se bila pronela vest da je knez Milan ubijen. Veliki vezir
je u vezi s tim postavio pitanje Hristiću, koji je zatim telegrafisao u Beograd. 313 Kada je sa
dobijenom umirujućom vešću otišao velikom veziru, ovaj je izrazio svoju radost, ali
istovremeno i nadu da će srpska vlada budno paziti da nezadovoljstvo koje se javlja u
Srbiji ne bi imalo za posledicu kakvu katastrofu. – c) Garašanin je ovde već nekoliko
dana, saopštavam Rozenu da bih želeo da se sastanem s njim, ali samo ukoliko bi
inicijativa potekla od Garašanina. Poveravam Rozenu da intrigira u tom smislu, ne marim
ako do sastanka dođe čak i kroz nekoliko meseci.

17. februar
Izveštavam Andrašija o odgovoru srpske vlade u vezi sa slovenskim kongresom. 314

18. februar
Dr Rozen javlja da je vlada preko Marinovića ponudila Garašaninu da uđe u
kombinaciju za vladu u kojoj bi bili Garašanin, Blaznavac, Marinović i Milojković.
Garašanin je sve odbio, rekavši da je spreman da služi svojoj otadžbini, ali samo u slučaju
ako bi on sam mogao da obrazuje kabinet. Kod jednog svog poznanika se, pak, ovako
izjašnjavao: „Opšte je poznato da nisam prijatelj Austrije, čak sam i uvredio austrijsku
vladu kada sam odbio ponuđeno odlikovanje, verujem i to da će se Austrija raspasti pre
nego Turska, ali sada se još nalazi u redovima velikih sila i nikad se ne bih usudio da
 440

protiv jedne velike sile vodim takvu neplansku, nerazumnu politiku kao sadašnja vlada.
Što se tiče Rusije, s njom uvek treba da održavamo prijateljstvo jer nemamo boljih
prijatelja od Rusa. Pomaganje Miletićeve stranke nije u interesu Srbije, nju ili treba
prepustiti samoj sebi ili je sasvim odbaciti.“ – Šiškin je sve ono što je doznao o Blaznavcu
rekao Ristiću, a ne Blaznavcu, koji je sada Ristića okružio špijunima da dozna ko ide k
njemu. Naročito je izvesni Ćelović morao da provede nekoliko noći oko Ristićeve kuće.

19. februar
Engelhart se oprašta od mene, sutra putuje u Pariz gde bi želeo da dobije atinsko
Poslanstvo.

20. februar
Naumović, načelnik koga sam 1868. godine upoznao u Knjaževcu i koji se posle
svog penzionisanja nastanio u Beogradu, posetio me pre nekoliko dana, a danas sam ja
otišao k njemu. Govorio je veoma ogorčeno o vladi koja ga je pre vremena penzionisala
zbog sumnje da je pristalica Karađorđevića. Iz njegovog govora, iako prikriveno, vidi se
da je stvarno partijski čovek ekskneza. – Nastaviću da održavam ovo poznanstvo.

21. februar
Posetio me general Križ i između ostaloga rekao da je već u više mahova čuo da je
Karađorđević činio svakojaka obećanja našoj vladi ukoliko bi obezbedila neutralnost
Austrije za slučaj da on, ili pre njegov sin, ponovo zadobije srpski presto. Naša vlada je
navodno i prihvatila njegove ponude i preduzela kod Porte korake da i ona prizna
planiranu promenu, ako bi do nje došlo. Križ smatra da ne bi škodilo kada bismo u našim
listovima objavili kakav telegram ili noticu, prema kojima je Karađorđević bio u
audijenciji kod Andrašija. Ovo bi Srbe jako uplašilo.
Pozvao sam dr Rozena i dao mu uputstvo kako da objavi presudu porote u Pešti
Stevanu Popoviću (uredniku Zastave), zbog toga što je sumnjičio Andrašija da je imao
udela u ubistvu kneza Mihaila.315 Tom prilikom dr Rozen mi je saopštio da je srpska vlada
poslala Popoviću 1000 forinti da isplati novčanu kaznu.
Uveče sam se sastao s Čumićkom. Rekla je da Šiškin svuda radi protiv mene. Čumić
je takođe veliki neprijatelj Mađara. Dalje je saopštila da je kod Čumića došlo nekoliko
Bosanaca koji su ga pozvali da ih pomaže u njihovim nastojanjima da Bosna postane
nezavisna pokrajina, nezavisna i od Srbije. Čumić ih je savetovao da nastoje radije da se
sjedine sa Srbijom.

22. februar
Ševčik je javio da bi Novakovićka želela da govori sa mnom. Poručio sam joj da
dođe sutra. U isto vreme Ševčik mi je rekao da su izvesnog Purića, pisara advokata
 441

Filipovića, uhapsili zbog sumnje da agituje protiv vlade i udarili mu dvadeset i pet batina.
Imao sam nekoliko gostiju na doručku, a uveče je kod Kumanudija bila igranka na
kojoj sam ostao do 3 sata posle ponoći.

23. februar
Dolazi Novakovićka i javlja da joj je Blaznavac poverio da vrši ispitivanja u vezi sa
eksplozijom bombe pošto bi želeli da ovu stvar iznesu pred sud. Osumnjičeni su Jevrem i
Svetozar Marković, od kojih je potonji, međutim, pobegao u Novi Sad, zatim Đura Ljočić
i Pavle Mihailović. Svi se oni skupljaju kod izvesnog profesora Vitkovića. Pita me šta da
radi. Savetujem joj da prihvati ovaj nalog, a ako nešto dozna neka mi javi i ja ću joj zatim
reći da li je probitačno da to saopšti i Blaznavcu. – Blaznavac radi na jednom zakonu
kojim bi pravo nasleđivanja prestola bilo prošireno i na žensku liniju. Ovo bi, naravno,
bilo u interesu njegove žene. – Bio je uhapšen advokat Filipović, jer su kod njega našli
Mrcajlovićev testament. Sada je pušten na slobodu.

24. februar
U Orenštajnovom zavodu za vaspitanje priređen je dečji bal na koji sam i ja otišao.

25. februar
Odlazim u Zemun. Križ mi priča da se, prema njegovim obaveštenjima, kod
Oreškovića (u Beogradu) uveče često održavaju sastanci kojima ponekad prisustvuje i
ministar vojni, a učestvuje posebno nekoliko stranaca koji su došli iz Hrvatske.
Dr Rozen javlja: a) Stari Gavrilović mu je rekao da je Rusija 28. januara predala
Porti nacrt o savezništvu. Po ovom nacrtu Porta i njeni vazali bili bi obavezni da u slučaju
rata između Austrije i Rusije zadrže strogu neutralnost, a ako bilo koja strana povredi
teritoriju Porte, Porta bi joj objavila rat. Za ovaj predlog znaju samo veliki vezir i sultan
koji je voljan da ga prihvati pošto je Rusija kao nagradu ponudila podvrgavanje Egipta
pod neposrednu sultanovu odgovornost. Ovaj ugovor je, dakle, direktno uperen protiv
Austrije. Izjavom o neutralnosti Austrija bi bila sprečena da posedne bilo koji deo turske
carevine (Srbiju, Bosnu, Vlašku). Gavrilović uza sve to sumnja da će Turska prihvatiti
ovaj ugovor.
b) Pejčinović (upravitelj Konaka) izjavio je pred dr Rozenom da bi do Milanovog
braka moglo doći samo ako bi njegov položaj postao sigurniji, jednom rečju ako bi se
povećala teritorija Srbije.
c) Blaznavac i Ristić poverili su izvesnom Mađareviću (članu jednog od viših
sudova) da nastoji da ih izmiri s Omladinom.
d) Medaković je ponovo otputovao u Boku.
e) Pomorsko parobrodarsko društvo u Odesi hoće da otvori liniju do Beograda i u
tom cilju želi da pošalje na Dunav deset do petnaest parnih brodova. Ne treba zaboraviti
 442

da su brodovi ovog društva u isto vreme opremljeni i u ratne svrhe.

f) Kod Oreškovića se stvarno održavaju sastanci, a predmet su raspravljanja na njima
hrvatski izbori. Cilj je da se siromašniji unionisti novcem privole da glasaju zajedno sa
nacionalistima.316 Na ovim konferencijama sada rade na novom programu Narodne
stranke, koji bi se izjasnio protiv svake unije. Ovaj će program u Hrvatsku odneti
Pavlovićev šurak koji je sveštenik u Karlovcima. 317

26. februar
Pošto sam u novinama pročitao da je Andraši došao na nekoliko dana u Budimpeštu
telegrafski pitam Lonjaija dokle će Andraši ostati. Lonjai odgovara da je Andraši već
stigao i da će ostati do subote. – Kod pruskog konzula Rozena priređena je igranka na
kojoj ostajem do tri sata.

27. februar
Telegrafišem Andrašiju i pitam ga da li dozvoljava da na dva dana dođem kod njega
u Peštu. Dobijam potvrdan odgovor. Dr Rozen javlja: a) Ban mu je rekao da su planiranim
rusko-turskim ugovorom Srbiji obećani Bačka i Srem. Ristić se plaši da će Austrija, ako
za ovo dozna, pokvariti stvar i nastojati da se od Bosne i Hercegovine obrazuje
Vojvodstvo za Karađorđevića.
b) Pregovori s Garašaninom konačno su prekinuti i Blaznavac se jako ljuti na njega i
na svu staru stranku, s kojima neće ni po koju cenu da se fuzioniše; nagodio bi se jedino s
Marinovićem ako bi ovaj prihvatio njegova gledišta, inače će se radije ujediniti s
Omladinom. Politika sadašnje srpske vlade zahteva solidarnost sa svim Slovenima, a
Garašanin je uvek bio samo „Srbijanac“.
c) Iz Praga je stigao odgovor na stav srpske vlade u vezi sa slovenskim kongresom.
Odgovor nije napisao Riger, već Skrejšovski, koji je izjavio da pod uslovima koje
postavlja srpska vlada kongres mogu održati i kod kuće. Po Blaznavčevom mišljenju
kongres će se održati u Pešti, Zagrebu ili Ljubljani.
d) Dr Rozen je čuo da Rusija daje više miliona Vlaškoj za izgradnju pruge Jaši–
Skuleni.

28. februar
Ručam kod Vakareskovih i gospođa Vakaresko priča da je čula od Šiškina da će
knez Milan iduće jeseni preduzeti duže putovanje, na kome će obići sve evropske dvorove
i na kraju provesti jedan do dva meseca kod velikog kneza Konstantina, koji ga je pozvao
da se upozna s kneginjom Verom.

29. februar
Jutros sam otputovao. Po podne sam stigao u Bazjaš, odakle sam uveče produžio put
 443

železnicom.

1. mart
Odlazim Andrašiju. Dugo razgovaramo. Izlažem mu agitaciju srpske vlade protiv
nas i neprijateljsko agitovanje Rusije. Njega naročito interesuje slovenski kongres i
ženidba kneza Milana. Govorim dugo i o rusko-turskoj alijansi. Izjavljujem da bi, suočeni
sa svim ovim okolnostima, trebalo da nešto učinimo. U preduzete mere spadalo bi na
prvom mestu povišenje carine na svinje i uvođenje viza na pasoše. On napominje da je
povišenje carine skopčano s mnogim teškoćama i da se sada ne može uvesti, a isto se tako
i viziranje pasoša može uvesti samo u datoj prilici. Na ovo iznosim mišljenje da uz
nezadovoljstvo koje vlada u Srbiji ne bi, možda, škodilo podsticati Petra Karađorđevića,
naravno tajno, da nešto otpočne; ako i ne bi uspelo barem bi izazvalo pomutnju i oslabilo
državu, a ako bi uspelo, mi bismo se mogli sporazumeti s njim. Ovaj plan se Andrašiju,
kako vidim, ne sviđa, možda je isuviše smeo. Napominje da pustimo stvari da se razvijaju:
ako je vlada jaka, pokušaj s Karađorđevićem i onako ne bi uspeo, a ako je stvarno slaba,
srušiće se sama od sebe i to je mnogo bolje. – Međutim, odobrava moj plan da u vlaškim
srezovima Srbije pokrenemo nacionalno pitanje i pita me: kako? Na to odgovaram da bi
trebalo pridobiti dva sigurna Vlaha kod nas ili u Vlaškoj, koji će proputovati te srezove da
se uvere kako stvari stoje i zatim početi da po vlaškim listovima dižu buku zbog tiranije
srpske vlade. Posle toga ove bi članke mogli preuzeti naši listovi. (Ne verujem, međutim,
da će Andraši ovaj plan sprovesti.) Napominje još da ima nešto da mi saopšti u vezi sa
železnicom, pa neka dođem sutra ujutro u ministarski savet gde će se pretresati ovo
pitanje. – U pogledu hrvatskih poslova primećuje da ne odobrava poslednji Lonjaijev
postupak, tj. postavljanje Vakanovića; ako je već hteo da se nagodi, trebalo je odmah da
za rukovodioca postavi jednog narodnjaka.
Odlazim Lonjaiju. Govorimo o hrvatskim poslovima. Kaže da bi se Nagodba već
bila ostvarila ali da je Andraši pokvario stvar kod cara. Nada se, međutim, da će do nje
ipak doći. Pokazuje mi jedan Vakanovićev telegram u kome ovaj javlja da su k njemu
došli Mrazović i Krestić u stvari Nagodbe. Obaveštavam i njega o vlaškom pitanju u
Srbiji. Potpuno se slaže sa mnom i kaže da možemo naći pouzdane Vlahe.

2. mart
Odlazim pre podne u ministarski savet, gde su prisutni Andraši, Lonjai, Kerkapolji,
Slavi i Tisa. Predmet savetovanja je sledeći: Pošto se mađarska vlada sporazumela s
jednim velikim bankarskim konzorcijumom u pogledu železnice Beč–Pešta–Zemun, dalje
u pogledu slavonskih železnica, a u ovom konzorcijumu je i Hirš, te na taj način velika
međunarodna linija kako od Soluna tako od Carigrada do Beča, kako u Austriji tako u
Turskoj, dolazi otprilike u iste ruke, a Hirš se obavezao i Porta se ponudila da će Srbiji
dati železničku vezu, to sada treba još jedanput pozvati srpsku vladu da se izjasni da li je
 444

voljna da izgradi svoju železnicu i ozbiljno pregovara o vezi. Ako Srbi ovo ne učine, onda
bi prugu trebalo sprovesti od Sarajeva dolinom Bosne do Save i tamo, prešavši kod Šamca
na našu teritoriju, nastaviti do pruge Pešta–Zemun. Andraši se nada da Porta ne samo što
neće ometati ovaj plan nego će ga rado i prihvatiti, jer će Srbija time biti zaobiđena a
Bosna će dobiti dužu prugu. Plan je povoljan i po nas jer bismo prugu izgradili samo
između nas i Turske, ona bi, dalje, presekla Bosnu i tako bismo uvek mogli zaći Srbiji za
leđa. Iako je, dakle, ova pruga od Soluna do Pešte za 8 milja duža od one koja bi išla kroz
Srbiju, ipak je ona poželjnija u našem interesu. Srpsku vladu, prema tome, treba pozvati
da izjavi da li je voljna da prihvati sve one uslove koje smo zahtevali kada smo
pregovarali o vezi i povrh toga da li je voljna da poveri ovaj posao turskom ili mađarskom
društvu s tim da ono izgradi čitavu prugu. Kada Ministarstvo saobraćaja izradi ove uslove,
dostaviće mi ih preko Ministarstva spoljnih poslova i ja ću ih saopštiti srpskoj vladi sa
zahtevom da da odgovor u roku od četiri nedelje, nedavanje odgovora smatraće se kao
odbijanje. – Opraštam se od Andrašija i ujedno ga pitam da li je bio zadovoljan s
Teodorovićem i hoće li ga naimenovati. Odgovorio je da je naimenovanje izvršeno već pre
nedelju dana, čudio se da ga još nije primio. – Uveče odlazim kod Lajoša Tise, tamo
sastavljam i diktiram uslove koji će biti upućeni srpskoj vladi.

3. mart
Govorim s Imrom Husarom, koji me hrabri da će izbori u pardanjskom srezu biti
uspešni po mene. Mikša Irmenji hoće, međutim, da potraži za mene jedan izborni srez u
Šopronu.

4. mart
Po podne polazim iz Pešte.

5. mart
Stižem ujutro u Bazjaš, a po podne u Beograd. Zatičem pismo od Krenera u kome mi
javlja da je Teodorović postavljen i da ću kroz nekoliko dana dobiti dekret. Kod mene će
postaviti Čingriju, kako sam i molio.

6. mart
Dolazi dr Rozen i javlja: a) Prošlog petka su u tvrđavi i u jednoj kasarni našli rukom
ispisane plakate koji su bili upućeni vojnicima, otprilike ove sadržine: Dokle će još vladati
Hadži-Tomina dinastija? Srbija se nije zato oslobodila jarma dahija da ponovo bude pod
vladavinom nekoliko porodica. Ustanite! Zbacite tu vladavinu!
b) Ristić je pred Banom izjavio da će on svakako ostati u novoj vladi. Blaznavac,
izgleda, još uvek želi da u svojoj ličnosti objedinjuje Ministarstvo vojno i Ministarstvo
unutrašnjih dela.
 445

c) Knežev ađutant major Tihomir Nikolić, njegova žena i tašta (Ana Obrenović)
smrtni su Ristićevi neprijatelji i žele da ga obore čim knez postane punoletan. Dr Rozen se
nada da će preko njih i on moći da dejstvuje protiv Ristića.
d) Filip Hristić će po svoj prilici biti opozvan iz Carigrada jer se svojim
neodmerenim ponašanjem jako zamerio velikom veziru.
e) Ovdašnja Omladina izgleda da ne želi da se izmiri s vladom i Blaznavac je pred
Banom izjavio da će ovu stranku obuzdati oružjem u ruci.

8. mart
Uveče se sastajem sa Čumićkom u svojoj kućici. – Vatson je ispričao da ga je
Blaznavac pozvao da piše svojoj vladi u vezi sa pitanjem Malog Zvornika, koje Srbija
ponovo hoće da iznese na tapet, i da u svom pismu podrži zahtev Srbije. Vatson se isprva
ustezao, ali je posle ipak pisao, napomenuo je, međutim, da on ne vidi po kom pravu Srbi
traže teritoriju Zvornika. Na osnovu ovih saopštenja pišem i ja Andrašiju, ističući naročito
da Srbija želi ovu teritoriju ponajviše zato da bi mogla izgraditi bezbedan vojni put koji
vodi u Bosnu, od koje je sada odsečena. Okolnost da ovdašnji listovi stalno pišu o Bosni u
oštrom tonu u vezi je s ovim pitanjem, dalje tome smera i brošura koja je upravo sada
anonimno objavljena pod naslovom „Bombardovanje Beograda“, a nesumnjivo je pisao,
ili naložio da se napiše, Ristić, i glavni joj je cilj huškanje protiv Turaka a ujedno i
kompromitovanje Garašanina. Iznosim mišljenje da je srpska vlada iznela na tapet pitanje
Zvornika uglavnom zato da bi pre isteka svog mandata mogla iskazati nekakav uspeh i na
polju spoljne politike.318

9. mart
Uveče se opet sastajem s Čumićkom, a od nje odlazim u Kasino-bal koji je priređen
u korist sirotinje. Dao sam 5 #. Francuz Vasel, koji se kao predstavnik jednog belgijskog
društva jedno dva meseca ovde trudio da dobije dozvolu za izgradnju železnice, otputovao
je bez ikakvih rezultata.

11. mart
Došao je Hadija i napričao mi mnogo štošta. Zabeležio sam sledeće: Stigao je ovamo
Hiršev poverenik, izvesni Brand. Stratimirović je to, izgleda, doznao i juče je i on stigao
ovamo u stvari železnice. Bio je kod Blaznavca, koji mu je izjavio da Srbija hoće
železnicu samo ako ima vezu sa Hrvatskom. Vlada mrzi Andrašija i volela bi kada bi
mogla i mene da odstrani. Knez takođe govori da najviše zla u Beogradu čine austrijski
podanici, a Konzulat ne samo što im ne pripreti nego ih još podržava i podstiče. – Vlada je
uvezla jedan belgijski top koji im se vrlo svideo i sad će verovatno uvesti više takvih. –
Milan je pričao da ruski prestolonaslednik strahovito mrzi austrijskog cara i svu Austriju.
– Milan je vanredno ljutite naravi i grub, stalno se karta, a i pije malo više nego što bi
 446

trebalo. Sada već prisustvuje sednicama vlade. Garašanin je otišao k njemu i Milan je
primetio da je Garašanin već tri nedelje u Beogradu a tek je sada došao kod njega. – Ristić
malo zalazi kod Blaznavca, a dosta retko i kod kneza. – Posetio me Stratimirović. Rekao
je da je došao zbog stvari železnice ali da već vidi da od tog posla neće biti ništa.
Upozorio je Blaznavca da ukoliko Srbija ne bude gradila železnicu, Lonjai namerava da je
izgradi preko Bosne, na šta je Blaznavac primetio da će to biti utoliko bolje, jer će tada
prolaziti kroz Hrvatsku pa je tako već mogu smatrati svojom. – Došao je dr Rozen i
saopštio: a) Srpska vlada namerava da u Bosnu prokrijumčari oružje, naročito pištolje
(3000 komada), u sanducima u kojima će odozgo biti druge stvari. Imaju u vidu naročito
oblast Zvornika i pošiljka treba da prispe za dve nedelje. Pridobijen je jedan deo turskih
carinika. – Dalje, trideset pravoslavnih sveštenika iz Bosne, u okolini Zvornika obećalo je
srpskoj vladi da će, ako je potrebno, pokušati da dignu ustanak. b) Ristić je kod Bana
naručio jedan memorandum u kome treba da bude izloženo da Austrija u Bosni stalno
podržava turske vlasti u tlačenju pravoslavnih hrišćana, a s druge strane preko katolika
želi da u svoju korist izazove pomutnju u Bosni. 319 Ovo stanje je za Bosnu neodrživo, a za
Srbiju jako opasno. c) Vlada prikuplja dokumenta protiv Garašanina iz kojih bi se videlo
da je bio nelojalan prema knezu Mihailu. Ova bi dokumenta bila objavljena samo ukoliko
bi Garašanin nešto otpočeo. d) U Beogradskoj glavnoj pošti vlada najveća zbrka, tri su
visoka službenika pod istragom zbog pronevere. e) Svuda se dele leci, prema nekim
vestima u Dubravici su uhapsili i nekoliko seljaka zbog agitacije za Karađorđeviće. Ovde
u Beogradu, pak, jednom učeniku Velike škole udarili su 25 batina zbog sumnje da je
činio to isto, a zatim ga isključili iz škole. f) Saznao sam da će na bosansku granicu otići
čitavo mnoštvo srpskih oficira pod vođstvom Čolak-Antića. Poverio sam dr Rozenu da
dozna koji je cilj tome. – Telegrafišem Andrašiju, Ludolfu i konzulatu u Sarajevu o
planiranom krijumčarenju oružja.

12. mart
Konzul Vilhart iz Sarajeva odgovara da će o krijumčarenju oružja razgovarati u
poverenju s pašom. – Ludolf me obaveštava o koracima koje je preduzeo u stvari
slovenskog kongresa. Dalje pominje da ga Filip Hristić stalno uverava da Srbija hoće da
ostane u što je moguće većem prijateljstvu s Austrijom.
Idem da posetim Stratimirovića. Pominjem mu da je prema jednom telegramu
peštanskih listova iz Zemuna došao u Beograd novosadski većnik Laza Kostić
(Teodorovićkin kuzen, koga sam i video kod nje ovih dana) da bi prodao Zastavu srpskoj
vladi. Stratimirović kaže da u to ne veruje, već da se ovaj savetovao ovde s Oreškovićem o
listu koji potonji namerava da izda radi podsticanja pitanja akcije.

13. mart
Dr Rozen javlja: a) U noti koju je Hristić predao Porti zahteva se ustupanje Malog
 447

Zvornika i Sakara, doduše ne u smislu da Turci napuste svoja boravišta, nego da se

podvrgnu srpskoj jurisdikciji. Ova nota je pisana u veoma umerenom tonu, pitanje razlaže
istorijski, pominje jedno ranije obećanje Ali-paše u toj stvari i napominje da narodna volja
vrši veliki pritisak na vladu, pa ona zbog toga ne može da odloži rešenje ovog pitanja do
kneževog punoletstva. Veliki vezir je ljutito primio ova Hristićeva saopštenja. Tada je
intervenisao Ignjatijev. On je 6. marta imao razgovor s velikim vezirom i posle toga je
saopštio Hristiću da ima mnogo nade da će ovo pitanje za kratko vreme biti rešeno
povoljno po Srbiju.
b) Hristić je predao i u pitanju železnice jednu notu kojom se traži veza. Ona je već
veoma kategorična. Ignjatijev i nju podržava. Porta je isprva potpuno odbila da odobri
vezu, međutim, Ignjatijev je izjavio da ukoliko veza ne bi bila data mogle bi nastupiti
velike komplikacije. Stoga Porta namerava da pošalje jednu komisiju koja će razmotriti
ovo pitanje na licu mesta.
c) Rusija daje jedan milion za huškanje Slovena u Mađarskoj. Od ovog iznosa
dostavljaju nešto i mađarskoj krajnjoj levici, i to preko Rigera i Palackog. Ruski izaslanik
koji je novac odneo u Prag, izvesni Kuzmičov, nije činovnik, već poznati panslavista.
d) U ovdašnjim krugovima vanredno se raduju zbog skandaloznih scena koje su se
odigrale na poslednjem zasedanju mađarskog Parlamenta. Nadaju se da ovo označava
raspadanje mađarskog elementa.
e) I Stratimirović kao da treba da dobije novac (5000 forinti) za agitaciju.
f) Činovnik parobrodarskog društva Odesi, koji bi trebalo da dođe ovamo radi
osnivanja podružnice u Beogradu zove se Novoselcov.
Novakovićka javlja: a) kod Oreškovića se vrši prijavljivanje dobrovoljaca za napad
na Bosnu. Laza Kostić je bio kod Jevrema Markovića, brata Svetozara Markovića, koji je
pobegao u Novi Sad, oni izgleda kuju zaveru protiv vlade.

14. mart
Pišem Andrašiju izveštaj o pitanju Zvornika, u kome iznosim svoje mišljenje da
treba da sprečimo predaju Zvornika, jer bi time samo porastao ugled srpske vlade i Rusije.
Izveštavam ga i o stvari železnice. 320 – Naše Ministarstvo rata zatražilo je preko mene od
srpske vlade Geleitschein321 za nekoliko oficira koji bi vršili astronomska snimanja u
Srbiji. Radi toga pisao sam Matiću. Danas mi je došao Stejić i saopštio da ukoliko u
njihovom Ministarstvu postoje podaci oni će ih rado saopštiti, ali oficirima teško da bi
mogli dozvoliti putovanje po zemlji, jer bi to izazvalo uzbuđenje kod naroda, pa me moli
da ovo saopštenje primim kao odgovor. Napomenuo sam da svakako tražim pismeni
odgovor, da u njihovom Ministarstvu ne postoje ti podaci, da je reč o naučnim radovima
pa nemaju čega da se boje, a ako je uzbuđivanje naroda jedini razlog, oficiri neće biti u
uniformama nego u civilnim odelima, pa se nadam da tako neće biti teškoća. Saopštiće
ovo ministru.
 448

Došao je Križ da se oprosti sa mnom, prekosutra napušta Zemun. Ujedno mi

predstavlja svog naslednika pukovnika Fišera.

15. mart
Posetio sam Hadiju. Veruje da mi saopštava veoma važne stvari, međutim, one su
potpuno nezanimljive. Donekle je zanimljiv jedino njegov predlog da je spreman da
otputuje u Carigrad i da tamo kod srpske agencije dozna više stvari. – Stiže
Teodorovićevo naimenovanje, pa će on uskoro otputovati.

16. mart
Ostajem ceo dan kod kuće, kao obično u taj dan, koji je godišnjica smrti Elize
Forgač.

17. mart
Ceretelev se u razgovoru izrekao (a da to nije ni primetio) da smo mi jedanput
obećali Bosnu Srbima, ali je oni nisu primili. To je jasan dokaz da su namesnici odmah
saopštili stvar Šiškinu.
Dolazi dr Rozen i javlja: a) Nikola Hristić (bivši ministar) je rekao da se Garašanin
sprema da odgovori na brošuru „Bombardovanje Beograda“. Dr Rozen veruje, na osnovu
razgovora sa Hristićem, da Garašanin, u ovom ili onom vidu, namerava da se obrati
neposredno narodu. – Nastas Jovanović putuje prekosutra u Trst, nije nemoguće da ide da
traži novac za Garašaninove ciljeve, pošto potonji ima mnogo prijatelja među tamošnjim
Srbima. b) Bio je kod Blaznavca, koji mu je saopštio sledeće: 1) Filip Hristić je dobio
odgovor od velikog vezira da će u što skorijem vremenu poslati komisiju da izuči
železničku vezu kod Aleksinca i Jankove klisure. To će se izvršiti u roku od 2 meseca, ova
se stvar, dakle, može smatrati završenom. 2) U toku razgovora Blaznavac je izjavio
sledeće: „Između Srbije i Mađarske ne može više biti saglasnosti. U Pešti je moda da za
sve okrivljuju Ristića, ali kad bi on i hteo da bude u dobrim odnosima s Mađarima, ja
(Blaznavac) to neću dozvoliti i u tom smislu ću uvek i knezu davati savete. Mađarska
vlada nije osudila Karađorđevića samo zato da bi mogla svakog trenutka uperiti pištolj u
naše grudi. Mi se, dakle, takođe moramo braniti, a ne čekati dok Karađorđević ne dođe u
Zemun ili čak u samu Srbiju. Imamo protiv Mađarske jedno dobro oružje: narodnosti. Iz
Zagreba je već neko bio ovde, a i inače gde god da Mađarska ima neku ranu potrudićemo
se da je zatrujemo. I iz te politike neće nastati opasnost po Srbiju, jer približavanje Rusije
Austriji nije iskreno i ne može to ni biti zbog težnji prema Galiciji. Ali i u Pruskoj je došlo
do promene političkog pravca. Bizmark je naišao na tragove nekih spletaka Austrije protiv
Bizmarkove Nemačke i sada se i Srbija može nadati da će je Pruska pomagati u njenoj
agitaciji protiv Austrije. Inače, svet će se uskoro moći uveriti da se Rusija i Pruska drže
zajedno protiv Austrije.“
 449

c) Dr Rozen je čuo da srpska vlada hoće da pošalje novac za agitaciju preko kod nas,
ali tako da taj novac stvarno dospe u narod. Nadzor nad ovim bio bi poveren Nikoli
Krstiću, članu Kasacije.

18. mart
Hadija javlja da je juče iz Pruske stiglo odobrenje za prijem u prusku vojsku 15 do
20 srpskih oficira. Dalje, da će knez Milan iduće zime ići u Rusiju i nikuda drugde.
Najzad, da će knez verovatno u maju učiniti duži izlet u unutrašnjost zemlje. – Saopštenja
dr Rozena napisao sam u privatnom pismu Andrašiju. – Otišao sam Doskou. Rekao je da
je bio kod Blaznavca i interpelirao ga o kneževom putovanju. Blaznavac je izjavio da ne
postoji nikakav plan, knez nekoliko godina neće ići nikuda. Dosko veruje da Blaznavac
ovog puta nije bio iskren. Govorio je, dalje, o pitanju Zvornika i rekao da Rusija, Italija i
Francuska podržavaju srpske zahteve, a Engleska i Austrija im se protive. Nemačka je
ravnodušna i teško da će od ove stvari išta biti, ali srpskoj vladi nije do toga ni stalo, jer
cela stvar nije važna i pokrenuli su je samo zbog toga da bi skrenuli pažnju naroda.

21. mart
Primio sam od Andrašija telegram u kome me upozorava na jedan članak u
Vidovdanu, dalje me pita da li je istina da je srpska vlada poručila šatore kod jednog
beogradskog užara. – Poverio sam Teodoroviću da govori s dr Rozenom i da ga pozove da
se raspita o tim šatorima. Tom prilikom dr Rozen je rekao da je srpska vlada došapnula
Porti da Teodorovića kao pravoslavca šaljemo u Bosnu zato da među tamošnjim
hrišćanima vrši propagandu u korist Austrije. – Uveče sam se sastao s Čumićkom u svojoj
kućici.

22. mart
Vatson mi je saopštio da je od engleskog Poslanstva u Carigradu dobio odgovor na
izveštaj koji je napisao o Zvorniku. U odgovoru ga obaveštavaju da se Engleska neće
umešati u tu stvar, a inače smatraju da je njeno postavljanje na tapet i neaktuelno, što
Vatson treba da saopšti srpskoj vladi.
Posetio sam kolegu Rozena. a) Razgovarali smo o pitanju Zvornika. Pomenuo je da
je govorio s Ristićem i pitao ga u čemu se sastoji navodna ponuda Ali-paše, na koju se
srpska vlada poziva u svom memorandumu predatom Porti. Ristić je odgovorio da je u
vreme kada je bio kapu-ćehaja u Carigradu u više mahova razgovarao s Ali-pašom o
pitanju Zvornika, na kraju je predmet ovog razgovora on (Ristić) stavio na hartiju, i
ostavivši rezultat nezavršenim, odneo to Ali-paši i pročitao mu. Ali-paša se sa time
saglasio i još je izdiktirao kao dodatak da je to najverniji prikaz stanja stvari i s njime
vođenog razgovora. Samo Ali-paša nije to i potpisao i tu rečenicu je dopisao Ristić. Ali-
paša je posle toga otputovao na Krit i više se uopšte nije ukazala prilika da razgovaraju o
 450

ovoj stvari. Ristić je ovaj spis pokazao nekolicini poslanika, između ostalih i Bure-u.
Nevolja je samo u tome što je ceo spis pisan Ristićevom rukom, potpis Ali-paše nedostaje,
on sam, pak, više nije živ da bi mogao posvedočiti.
b) U pogledu železničkog pitanja Rozen je rekao da je Porta prosto-naprosto odbila
da da Srbiji vezu, rekavši da se srpska vlada obrati Hiršu od koga veza zavisi.
Teodorović je otišao Blaznavcu da se oprosti i tom prilikom je dugo razgovarao s
njim o sledećim stvarima: a) Knez Milan je sposobniji nego što je bio Mihailo, prisustvuje
svakoj sednici ministarskog saveta s interesom za poslove. Posluga se, doduše, žali da je
pomalo grub. b) Blaznavac neće započinjati nikakvu važniju stvar do kneževa punoletstva,
međutim, posle toga će započeti pravu akciju. Cilj ostaje isti, naime zauzimanje Bosne i
Hercegovine i Stare Srbije, mogu jedino da se promene sredstva. Blaznavac nastoji da
knez ni prema jednoj sili ne bude posebno naklonjen, pa će bez sumnje naginjati onoj koja
Srbiji pomogne da postigne svoje ciljeve. Blaznavac se nada da će se na ovom terenu još
prijateljski sresti s nama i tada će dokazati da se on nije izmenio. c) Filip Hristić se bez
ovlašćenja obratio poslanicima u Carigradu da ga podrže u stvari Zvornika i železničke
veze. Ludolf mu je odgovorio da je on lično neprijatelj Srbije ali će, inače, postupiti po
dobijenim instrukcijama. Turski ministar vojske je u ministarskom savetu izjavio da se ni
kod Aleksinca ni kod Jankove klisure, dakle uopšte, ne može dati železnička veza Srbiji.
d) Blaznavac je pročitao Teodoroviću jedan izveštaj sa Drine, po kome su jedan hodža i
jedan Turčin došli kod jednog srpskog graničara i pozvali ga da kaže istinu – da li će Srbi
prokrijumčariti 6000 oružja, jer su turske vlasti dobile o tome vest iz Sarajeva, sa
naredbom da strogo nadziru granicu. Blaznavac je zamolio Teodorovića da, kada dođe u
Sarajevo, umiri pašu u tom pogledu, jer oni neće da krijumčare oružje. Dalje je molio da
mu preko mene saopšti je li fanatizam bosanskih muslimana zaista tako velik kako govore.
e) Pomenuo je i to da je bosanski pop Pelagić, koji je duže vreme boravio u Srbiji, sada
napisao brošuru u kojoj psuje srpsku vladu što neće da pomogne Bosancima i velik je broj
ovih brošura hteo da prokrijumčari u Srbiju, ali su ih zaplenili. f) Govorio je još o Crnoj
Gori, i to s velikim omalovažavanjem. – Dr Rozen je javio da je srpska vlada stvarno
poručila šatore, ali u neznatnoj količini. Dalje, da je Ignjatijev 10. marta preduzeo korake
kod Porte da se srpskoj železnici da veza. – Napisao sam izveštaj Andrašiju o Zvorniku,
kneževim planovima za putovanje, o šatorima – da je to beznačajna stvar, o oficirima koji
treba da budu primljeni u prusku vojsku, a privatno o tome da srpska vlada hoće da pobudi
kod Turaka nepoverenje prema Teodoroviću.

23. mart
Vatson je pričao da je saopštio Blaznavcu telegram engleskog Poslanstva. Blaznavac
se veoma naljutio i maltene preteći rekao da ako Porta sada ne ispuni želju Srbije, možda
će ovo pitanje biti prvi akt opšte konflagracije. – Stigao je Joanini. Između ostaloga priča
da je od Barbolanija (talijanski poslanik u Istanbulu) dobio još prošle godine u decembru
 451

pismo u kome ga Barbolani opominje da bude uzdržan u svom izražavanju protiv Rusije
jer je Ignjatijev zbog toga protestovao, rekavši da to čini po nalogu Gorčakova. Joanini je
govorio o ovome s Ristićem, koji je tvrdio da je za celu stvar doznao od Hristića, ali da
srpska vlada nije pisala o tome. Stoga Joanini veruje da ga je Šiškin optužio Ignjatijevu.
Međutim, ubeđen sam da Šiškin jeste da je to učinio, ali po Ristićevom nagovoru.

24. mart
Razgovaramo s Joaninijem o jučerašnjem predmetu i ja izražavam gledište da
Barbolani dozvoljava Ignjatijevu da ga vodi. Joanini tvrdi da ne veruje da se talijanska
politika približila Rusiji i kao dokaz navodi sledeće: Prošle godine prilikom misije
Nevres-paše u Egiptu talijanski konzul u Aleksandriji dostavio je izveštaj o tamo
rasprostranjenoj vesti da Rusija i Pruska saglasno potpomažu Portu u njenim nastojanjima
da ponovo zadobije pun suverenitet nad Egiptom, za koju uslugu bi one posle dobile
naknadu u dunavskim kneževinama. Talijanska je vlada poverila svome poslaniku u
Berlinu grofu de Loneu da o tome pribavi informacije, a ovaj je odgovorio da u Berlinu ne
znaju ništa o tome. Pruska, doduše, trenutno duguje izvesnu predusretljivost prema Rusiji,
ali ovo prijateljstvo ponajviše zavisi od ličnosti nemačkog cara, pošto sama Nemačka ne
pokazuje baš simpatije prema Rusiji. Treba napomenuti da je de Lone u najprisnije
mogućim odnosima s Bizmarkom.

25. mart
Jedan od mojih pisara, Ambrozi, koji ovde ima rođake, javlja mi da je čuo kako
episkop Šaguna vrši propagandu među Vlasima u Srbiji i da je poslao u narod popove da
ga nahuška da se u verskom pogledu potčini Šaguni. Da li Šaguna radi već po
Lonjaijevom nalogu na osnovu mog predloga, ili sam od sebe?

26. mart
Teodorović je danas bio kod Ristića. Nije čuo od njega ništa naročito osim onoga što
je već toliko puta rekao: da je put u Livadiju samo modus vivendi i da žali što je zbog
slučaja Karađorđevića došlo između nas do ohlađenja, nada se, međutim, da će oni
činjenicama dokazati da se nisu izmenili.

27. mart
Dr Rozen javlja: a) Kosta Nenadović (Karađorđevićev rođak) koji trenutno živi u
Beču najmio je nekoliko mladih Bosanaca da u Beogradu u ministarstvima, crkvama,
stovarištima itd. prospu petrolej i da ga zapale. Bosanci su, međutim, uhapšeni i sad će
ispotiha biti prebačeni preko granice. b) Ristićev je plan: u našim južnoslovenskim
pokrajinama pripremiti revoluciju. U tom cilju u južnoj Mađarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji
nameravaju da organizuju revolucionarne komitete. Ovi komiteti ne bi bili u neposrednoj
 452

vezi sa srpskom vladom, već preko starog Nikolića, Oreškovića i drugih, i ne preko
poštom upućenih pisama već preko izaslanika. Laza Kostić je o ovome raspravljao
onomad s vladom. Spremaju se da u Dalmaciju prokrijumčare i oružje, ali ne iz Srbije već
iz Crne Gore. – Izgleda da Blaznavac ne odobrava ovaj plan jer se boji posledica.
Hadija je javio da su se pre nekoliko dana Blaznavčeva žena i Bogićevićka
(Ristićkina sestra) strašno posvađale i sada nastoje da ih pomire. – Ristić je pred Hadijom
izjavio da on neće ostati u vladi posle kneževog punoletstva, što je Hadija saopštio
Blaznavcu, koji je odgovorio da Ristić hoće da ga mole, ali ga niko neće moliti.

28. mart
Dr Rozen javlja: a) Mirković, vlasnik „Srpskog kralja“, pričao mu je da se Ristićeva
vladavina ne može dalje trpeti i zato se više njih dogovorilo da Ristića lepo tiho iznenade i
otpreme vezanog u Zemun. Državni udar hoće da izvrše bez krvi, u nadi da će se knez i
Blaznavac radovati ako se oslobode Ristića. Ako stvar, međutim, ne bi išla tako, ostvariće
svoj plan i uprkos Blaznavcu. S tim su saglasni i najugledniji građani, čak i komandant
tvrđave Žabarac. Policija je, izgleda, međutim, nanjušila stvar i Mirković je već pozvan u
policiju, gde su ga ispitali kakvi se to govori protiv vlade drže u njegovoj kafani. b) Ristić
je u dosluhu s crvenima u Vlaškoj, s kojima se dopisuje ne preko Cukića, već preko
Magazinovića preko Zemuna.

29. mart
Dr Rozen javlja: a) Blaznavac je pripremio program koji bi trebalo da prihvati svaki
član budućeg kabineta pre nego što preuzme dužnost. Ovaj program je pokazao Ristiću,
koji neće da ga prihvati. b) Iz Srbije su onomad proterali jednog Bugarina koji se zove
Stevča, navodno zbog agitacije u korist Karađorđevića. Vatson dolazi iz Beča, gde je
proveo nekoliko dana. Govorio je s engleskim ambasadorom Bakenenom koji, izgleda, u
svemu deli Andrašijevo mišljenje. Andraši je za Zvornik izjavio da je to sama po sebi
neznatna stvar, ali se ne sme prepustiti Srbima jer će odmah zahtevati još više, na primer
Ada Kale. – Obaveštavam privatno Andrašija o stvari s Mirkovićem.

31. mart
Obaveštavam privatno Ludolfa o lakomislenom postupku turskih vlasti. –
Teodorović je posetio Garašanina, koji se veoma oštro izrazio o Ristiću i njegovoj politici,
a naročito osudio njegovo udvaranje Omladini.

1. april
Teodorović je jutros otputovao u Bosnu. Njegova je žena već pre nekoliko dana
otišla u Pančevo gde će provesti nekoliko meseci. Joanini je rekao da je čuo od Ristića da
stvar sa Zvornikom stoji loše po Srbiju, jer se Ahmet Vafi-efendi, koji vrši snažan uticaj
 453

na velikog vezira naročito protivi tome. Joanini smatra da bi odbacivanje zvorničkog

pitanja dovelo do ozbiljnih zapleta.

2. april
Bio sam kod Doskoa, koji mi je saopštio sledeće stvari:
a) Razgovarao je s Ristićem o pitanju Zvornika. Ristić je rekao da ima malo nade da
bi se mogao postići povoljan rezultat. Veliki vezir je veoma tvrdoglav i neće da popusti;
pred Hristićem je izjavio da Srbi treba da napuste celu ovu stvar, jer od nje i onako ne
može biti ništa. – Ristić je dalje napomenuo da Ignjatijev nije znao za to, čak mu je bilo i
neprijatno zbog toga. Engleska doduše nije na strani Srbije, ali neće istupiti ni protiv nje,
dok Austrija otvoreno radi protiv srpskih zahteva. b) Dosko je govorio sa Šiškinom o
Zvorniku. Šiškin je tvrdio da je to vanredno pravedna stvar, koja treba da bude rešena u
smislu srpskih želja i on čvrsto veruje da će to i biti, već i stoga što bi u suprotnom slučaju
Srbija mogla odbiti da plaća danak, što bi za sobom moglo povući velike komplikacije. c)
Dosko je posle ovog odgovora ponovo otišao Ristiću i vešto, ne saopštavajući mu od koga
je to čuo, upitao kako stoji stvar s odbijanjem plaćanja danka. Ristić je na ovo odgovorio
da je to samo jedna ideja koja je iskrsla u krugu Namesništva za slučaj da zahtev za
dobijanje Zvornika bude odbijen, ali ona služi više za to da Porta čuje za nju i, uplašena od
nje, bude sklona popuštanju. d) Dosko je ponovo izložio potrebu prijateljstva s Austrijom,
na šta je Ristić odgovorio da se oni nisu izmenili, oni takođe uviđaju potrebu dobrog
sporazumevanja322 s nama, a razlog zbog kojeg mene nisu posetili je u tome što sam ja pre
izvesnog vremena bio otputovao na odsustvo, a ni pre ni posle puta nisam došao k njima,
pa bi za njih bilo gotovo ponižavajuće da izgleda kao da traže moju naklonost. Kao dokaz,
međutim, koliko su prijateljski naklonjeni austro-ugarskoj vladi izneo je da je usled
sukoba u mađarskom Parlamentu srpska vlada bila pozvana (nije rekao po kome!) da
dozvoli da Košut dođe u Beograd i da odavde agituje, a Namesništvo je to bez daljega
odbilo, isto kao i molbu prečanske Omladine da iz Beograda nastavi svoju agitaciju protiv
mađarske vlade. Na Doskovljevo pitanje Ristić je rekao da podatak koji se odnosi na
Košuta može da mi saopšti, ali onaj koji se odnosi na Omladinu ne može. (Verujem da
nije bila reč o Omladini, već o slovenskom kongresu, samo što Dosko nije razumeo.) e)
Dosko je čuo da vlada hoće da u gimnaziji uvede i ruski jezik. Postavio je pitanje Ristiću
da li je istina da će se u školama uskoro učiti još jedan strani jezik. Ristić je odgovorio da
to više ne može biti u ovoj godini, jer je vreme jako poodmaklo. f) Dosko je govorio s
Garašaninom, koji osuđuje politiku Namesništva kako prema Rusiji tako i prema Austriji,
nalazeći da je u prvom slučaju nepotrebno ponizna, a u drugom neprijateljska.
Srpska vlada je pre nekoliko dana odgovorila da je već preko Stejića dala odgovor,
ništa drugo ne može da kaže.323 Na to sam uputio vladi oštru notu, na koju je danas stigao
odgovor da našoj želji ne mogu izaći u susret. – Iz Zvornika je došao u našu kancelariju
neki srpski seljak, predao Angeru pismo adresirano na carski Konzulat i zatim otišao.
 454

Otvorio sam omot i u njemu našao molbu Opštine (ali ime adresanta nije bilo navedeno)
da se velikodušno nadoknade neke crkvene potrebe kako je to onaj kome je pismo
adresirano prošle godine obećao. Iz ovoga sam zaključio da je pismo bilo napisano
Ceretelevu, koji je prošle godine bio u Zvorniku i sigurno tamošnjoj Opštini obećao da će
sve nabaviti ako mu se samo obrate. – Joanini kaže da mu je Ristić saopštio da će, u
slučaju da Porta ne popusti u pitanju Zvornika, odbiti da plaćaju danak. Molio je Joaninija
da o tome niti kome govori niti piše. Naravno, Joanini je već sve napisao. Inače, izgleda
da je namesnicima i onako samo ono što je Ristić rekao Doskou, naime da uplaše Portu, i
stoga žele da vest o odbijanju plaćanja danka dospe u Carigrad. Izgleda da ovo dokazuje i
to da je Ceretelev preda mnom sasvim otvoreno rekao da Srbi hoće da odbiju da plaćaju
danak i da se o tome govori po celom gradu. Time je samo hteo da mi stavi stvar na
znanje, nadajući se pouzdano da ću se uplašiti i u tom smislu pisati u Carigrad.

3. april
Telegrafišem Andrašiju i Ludolfu vest o odbijanju plaćanja danka, s napomenom da
ovu vest širi srpska vlada u nadi da će se Porta uplašiti i popustiti, ali da ne verujem da bi
se srpska vlada usudila da to učini.324 – Vatson je govorio s Rozenom koji mu je saopštio
da je Blaznavac i njemu stavio na znanje da će, ukoliko Porta ne popusti u pitanju
Zvornika, odbiti da plaćaju danak, doduše na lep način, naime kada bude došao rok isplate
reći će da nemaju novaca i nastojati da stvar odugovlače do kneževog punoletstva. Rozen
je pitao šta bi uradili ako bi Porta koncentrisala trupe na granici, a Blaznavac je
odgovorio: ništa. – Dr Rozen javlja: a) Između Blaznavca i Ristića došlo je do male
razmirice. Naime Blaznavac hoće da 8 dana pre kneževog punoletstva sazove Skupštinu u
redovno zasedanje, i to u Beogradu, a Ristić opet neće da zasedanje bude u Beogradu. b)
Blaznavac je izjavio Doskou da on nikada nije verovao Rusima i obećao da će novi
kabinet sastaviti nezavisno od ruskog uticaja i imati u vidu samo Istočno pitanje. Dosko je
pod ovim uslovom obećao da će knez Milan dobiti veliki krst jednog od grčkih ordena. c)
Ristić je pisao Bratmanu da se Andraši pred jednim diplomatom vrlo omalovažavajuće
izjasnio o Vlaškoj i da je rekao da s jednim pukom honveda može da osvoji celu zemlju.
d) Jednom bugarskom trgovcu, po imenu Jovanče, dali su na znanje da treba da napusti
zemlju jer su saznali da je agent Porte i da je nedavno pisao u Carigrad da Turci sada
mogu da počnu šta im drago protiv Srbije, jer će Srbi smatrati za oslobodioca svakoga ko
ih spase od omrznute vlade. e) Crna Gora je uputila pitanje srpskoj vladi na kakvo će se
držanje odlučiti ako između Crne Gore i Porte dođe do sukoba. f) Prekjuče su ponovo
poslali 800 pištolja na granicu, ali dr Rozen ne zna na koju.

4. april
Novakovićka javlja da je Blaznavac šalje u Novi Sad da dozna šta radi Svetozar
Marković. Blaznavac joj je još poverio da širi vest da je srpska vlada pitanje Zvornika
 455

postavila samo zato da bi se mogla zavaditi s Portom i da jedva čeka da se može zakačiti s
Turcima, zatim da srpska vlada smera da povisi carine na štetu Austrije, jer su srpski
trgovci robovi Austrije, pa će ih ove povišene carinske stope osloboditi od Austrije i
ujedno ogorčiti protiv nje.

5. april
Joanini priča da je, prema rečima našeg kolege Rozena, Šiškin pisao Gorčakovu
protiv njega (Rozena) i da je ovaj povodom toga protestovao kod kneza Rajsa, što je
Rozen doznao iz Berlina. – Došao je k meni grof Alfred Ikskil, naš vojni ataše u
Carigradu, i odseo kod mene. Provešće ovde nekoliko dana.

6. april
Posećujem s Ikskilom Blaznavca i Ristića. Razgovor se vodi samo o opštim
stvarima. – Posećuje me na kratko vreme Lajoš Jekelfaluši, šef mađarske policije, zatim
odlazi u Zemun ali će sutra preći ovamo i duže se zadržati.

7. april
Dolazi Jekelfaluši. Saopštavam mu sve ono što se odnosi na agitaciju srpske vlade
koja treba da se sprovede kod nas. Molim ga da govori s Lonjaijem i da mu ubedljivo
preporuči da hrvatsku Nagodbu sprovede s Narodnom strankom. – Sa svoje strane
saopštava mi da će nastojati da na sledećim izborima budem izabran u Parlament tako da
ne bude potrebno ni moje prisustvo, samo ću dobiti zapisnik. Ovo bih, naravno, veoma
rado prihvatio. – Ikskil je danas posetio kneza. – Uveče je doputovao Čingrija, moj novi
vicekonzul. Od Teodorovića sam primio telegram da je danas stigao u Sarajevo.

8. april
Odlazim s Ikskilom u Pančevo i u Zemun. Za vreme njegovog boravka mnogo sam
razgovarao s njim. Pripovedački je nastrojen, pomalo opširan, donekle rapsodičan i
epigramatičan, ali je vanredno zanimljiva ličnost. Izgleda da dobro poznaje naše odnose i
slabosti Austrije. Jednu ideju koju sam od njega čuo moram da pribeležim, evo je: Sukob s
Rusijom nije neizbežan, osnov za sporazumevanje predstavljalo bi prepuštanje Galicije,
koja za nas i onako predstavlja samo teret, a umesto nje trebalo bi da dobijemo dunavske
kneževine.
Ludolf piše da Porta nije voljna da popusti što u pogledu Zvornika, ali bi želela da
dođe do takvih podataka koji bi njenom negativnom odgovoru dali izvesni pravni osnov.
Ona takvim podacima još ne raspolaže i Ludolf me poziva da ih potražim u arhivi
Konzulata.

9. april
 456

Ikskil je jutros otputovao. – Ivanovićka mi saopštava da sukob između Blaznavčeve

žene i ćerki Hadži-Tome (naročito Ristićke i Bogićevićke) sve više raste. Knez pokušava
da ih izmiri, ali Blaznavčeva žena neće da popusti, tako da se knez zbog toga naljutio i
četiri dana nije svraćao k njoj.

10. april
Otišao sam kod Blaznavca da ga pitam da li za oficire zaista neće data dozvolu, čak i
kad bi putovali u civilu. Obećao je da će se o ovoj stvari dogovoriti sa svojim drugovima.
Zatim je on sam počeo da govori o Zvorniku. Pomenuo je koliko je Ludolf neprijatelj
Srbije, da u pitanju Zvornika pomaže Porti da nađe argumente, čak je našao načina da i
putem harema utiče na sultana. On je jedini koji tako radi. Poslanici Italije i Francuske
odmah su podržali srpske zahteve, nemački poslanik pokazuje blagonaklonu neutralnost,
engleski, iako je izjavio da ovo pitanje ne smatra aktuelnim, ipak ne preduzima ništa u
suprotnom smislu. Upitao sam ga šta radi Ignjatijev, sigurno svesrdno podržava Srbe.
Blaznavac se na ovo malo zbunio i zapinjući odgovorio da je Ignjatijeva srpski zahtev u
početku iznenadio ali da sada nije protiv njega. Ahmed Vefik-efendija je otvoreno izjavio
da Srbi neće dobiti ništa, a veliki vezir, opet, da je vreme popuštanja prošlo, sultan je sam
uzeo stvari u svoje ruke i više neće biti kao u vreme Fuad-paše i Aali-paše.325 Prema
izveštajima pograničnih načelnika u Zvornik su već upućene i brojnije turske jedinice.
Blaznavac je dalje pomenuo da je Ludolf zauzeo neprijateljski stav prema Srbiji i u stvari
železničke veze. Pruski otpravnik poslova Radovic dobio je od svoje vlade uputstvo da se
u stvari železnice priključi Ludolfu, međutim, ovaj je izjavio da on nema uputstava u tom
pogledu. Blaznavac žali što Austrija vodi ovakvu politiku, trebalo bi da radi upravo
suprotno, sve ako se i uočava izvesna hladnoća u našim međusobnim odnosima, jer bi
samo tako mogla pridobiti simpatije hrišćana na Istoku. Na sve sam ovo odgovorio da o
stvari sa Zvornikom znam samo toliko koliko o tome pišu novine, nisam u tom pogledu
dobio nikakva obaveštenja ni iz Beča ni iz Carigrada, i iz toga zaključujem da moja vlada
smatra ovu stvar mnogo neznatnijom pa ne želi da se u nju umeša. Ako, dakle, Ludolf
stvarno tako radi kako to Blaznavac tvrdi, moguće je da se u tom pogledu, pošto nema
uputstva, ravna samo prema svojim pogledima. Inače, opšte je poznato da u Carigradu
najveći uticaj ima Ignjatijev i ukoliko stvar ne uspe jedino se Ignjatijevu može pripisati
nepovoljan ishod, pa ma šta da su drugi radili. U pogledu železnice, pak, svak uviđa da je
pruga kroz Srbiju baš u našem interesu i da mi protiv toga ne možemo ništa. Istina, mi
smo izgubili svaku nadu da će ova pruga ikada biti izgrađena, ali uzrok tome je samo
Srbija, što najbolje mogu dokazati ja, koji sam učestvovao u pregovorima oko železničke
veze s nama, na koje se pregovore uvek samo s gorčinom mogu sećati. – Blaznavac je
dalje ponovio da će odbiti da plaćaju danak ako Porta ne popusti u pitanju Zvornika.
Međutim, ako bi tada Porta koncentrisala trupe na granici, Srbija neće protiv toga
preduzeti ništa nego će i dalje mirno orati, jer znaju da u smislu Pariskog ugovora Porta ne
 457

može otpočeti oružanu intervenciju. – Na kraju je Blaznavac rekao da oni utoliko više žale
zbog neprijateljskog držanja Austrije što su uvek bili lojalni prema nama. Tako su, na
primer, pre nekoliko meseci Česi pozvali namesnike da dozvole održavanje jednog
sveslovenskog kongresa u Beogradu, a oni su ovo odbili iz obzira prema Austriji. Isto tako
Namesništvu je nedavno upućeno pitanje (Blaznavac nije rekao ko ga je uputio) da li bi
bilo voljno da dozvoli da Košut dođe u Beograd i da odavde sprovodi agitaciju i revoluciju
u Mađarskoj. Oni su i ovu molbu odbili. Na ovo sam primetio da nam time baš nisu učinili
uslugu, jer bismo mi rado u Beogradu videli bilo slovenski kongres bilo Košuta, već su se
prilikom davanja odrečnih odgovora sigurno rukovodili sopstvenim interesima. Izgledalo
je kao da Blaznavac to, iako nevoljno, donekle priznaje.
Dr Rozen je javio: a) Namesnici su zamolili Šiškina da pita u Petrogradu da li bi car
bio voljan da prilikom Milanovog stupanja na presto bude predstavljen putem jedne
specijalne misije. Šiškin je pisao u Petrograd i već dobio odgovor da će car rado ispuniti
ovu želju. b) Pre četiri dana Hristić je dobio naređenje da traži od Porte pismeni odgovor.
Namesnici su, po Šiškinovom odobrenju, odlučili da odbiju dalje plaćanje danka ukoliko
odgovor bude odrečan. c) Krojački majstor Jovanča u Beogradu, Bugarin, dobio je
naređenje da u roku od dve nedelje napusti zemlju jer se sumnja da je špijun Porte, a
ujedno i posrednik između Porte i nekih Srba među koje, navodno, spada i Garašanin. d)
Gorčakov nije za brak kneza Milana sa ćerkom velikog kneza Konstantina. Ignjatijev je
izjavio velikom veziru da u Rusiji nikada nisu pomišljali na ovaj brak. Vest o tome
izazvala je ovde potištenost.

11. april
Sinoć sam se sastao sa Čumićkom u svojoj kućici, pa sam je pitao da li poznaje
Jovanču. Odgovorila je da je bio više puta kod njenog muža u stvari svog proterivanja.
Jevrem Marković takođe dolazi kod Čumića. – Dr Rozen javlja: a) Blaznavac je rekao da
je, prema izveštajima načelnika, u Veliki Zvornik stiglo 6 bataljona pešadije i 4 eskadrona
konjice iz Sarajeva. Sjenica će biti utvrđena, i tamo očekuju 1200 vojnika iz Rumelije. b)
Srpskoj vladi šalje iz Sarajeva izveštaje neki trgovac Besarović. c) Juče je stigao od
Hristića telegram, prema kojemu je veliki vezir obećao pismeni odgovor za 10 dana, a
ujedno izjavio da bi Sakar mogli odmah prepustiti ali Mali Zvornik ne, jer je to važna
strategijska tačka. – Sve ovo javljam telegrafski Teodoroviću, pitajući da li je istina.
Kampovi su otputovali. Kampova žena ide u Švajcarsku Joaninijevoj, gde će provesti 6
meseci.

12. april
Teodorović telegrafski saopštava da je u Zvornik stigao jedan bataljon pešadije i
jedan eskadron konjice, a u Bijeljinu će biti upućen jedan bataljon neredovne pešadije. –
Ovo javljam telegramom Andrašiju i Ludolfu.
 458

13. april
Odgovaram Ludolfu telegrafski na njegov akt da bi za Portu bio jak argument kada
bi dokazala da je Zvornik pripadao Bosanskom pašaluku, jer u tački 1. Hatišerifa od 1833,
u kome je reč o srezovima koji treba da se vrate Srbiji, uputstva o tome dobijaju samo
beogradski i vidinski paša. – Ristić se žalio Joaniniju da je Ludolf veliki neprijatelj srpske
vlade. Hristić je imao jednu neprijatnu scenu s Ludolfom, kada je Ludolf tvrdio da je autor
brošure „Bombardovanje Beograda“ Ristić, te ga optužio za huškanje, ali mu je Hristić
tako dobro odgovorio da je zaćutao. – Dr Rozen javlja da je pruski konzul Rozen u ime
svoje vlade ponudio namesnicima svoje posredovanje, pod uslovom da njihove želje budu
ispunjene, ali da se izbegne svaki sukob s Portom. – Ovo telegrafski javljam Andrašiju i
Ludolfu. – Ujedno pišem izveštaj o ovoj stvari i o razgovorima koje sam vodio s
Blaznavcem.326

14. april
Vatson kaže da mu je Rozen rekao da je Šiškin, koji je danas stigao iz Beča, doneo
za njega pismo od Švajnica. – Odlazim Ristiću i pitam ga da li dozvoljavaju snimanje
našim oficirima.327 Naravno, odgovorio je da ne dozvoljavaju, iako se trudio da dokaže da
razlog tome nije nepoverenje. Tom prilikom je i on govorio o pitanju Zvornika u istom
smislu kao i Blaznavac, pominjući ponajviše Ludolfovo neprijateljsko držanje. Ja sam
prema njemu takođe bio veoma uzdržan.

15. april
Dr Rozen javlja: a) da su iz Sakara Turci pucali na jednu srpsku patrolu, ali niko nije
ranjen. b) Namesnici su pitali Doskoa šta bi uradila Grčka kada bi između Porte i Srbije
došlo do sukoba. Dosko je ovo telegrafski javio Atini.
Joanini je razgovarao s Blaznavcem, koji mu se ovog puta učinio mirnijim. Rekao je
da oni neće započinjati nikakvu akciju, a ne bi je ni mogli započeti jer nemaju oficira, iako
u tom pogledu mogu računati na naše graničarske oficire.

16. april
Dr Rozen javlja da je bio kod Blaznavca, koji mu je saopštio sledeće: Poslanici
Francuske i Italije dali su na znanje da bi želeli da iznesu slučaj Zvornika pred jednu
konferenciju. Naročito se Francuz zalaže za stvar Srbije. Ignjatijev je izjavio da se ne
protivi konferenciji. Veliki vezir je, međutim, neće i rekao je Hristiću da će se oni već
prijateljski sporazumeti, samo neka Srbi ne traže stranu intervenciju. Bizmark je ovlastio
svog poslanika u Carigradu da u stvari Zvornika i železnice podržava srpske zahteve.
Rozen je ovde samo to saopštio, ali se nije ponudio da posreduje. Engleska je izjavila da
neće da se meša u ovu stvar, neka se Porta i Srbija sporazumeju među sobom. Srpska
 459

vlada takođe ne želi konferenciju. Ludolf je odlučno protiv srpskih zahteva i nastoji da iz
arhive austrijskog Poslanstva pruži podatke Turcima. Srpska će vlada to obelodaniti.
Ludolf je izjavio da nije protiv Srba ali ne može podržavati nešto što bi povećalo samo
ruski uticaj. Austrija, dakle istupa kao veliki i žestoki neprijatelj Srbije i Blaznavac ne
veruje da bi se ova Andrašijeva politika mogla izmeniti. Upravo zato je Namesništvo prvo
nameravalo da pošalje u Temišvar izaslanstvo da pozdravi našeg cara kada on na svom
preduzetom kružnom putovanju tamo stigne, ali sada to neće učiniti, posebno i zbog toga
što se tome Ristić naročito usprotivio. Blaznavac je još pomenuo da mu je graničarski
major Radaković pisao da u Granici vlada veliko uzbuđenje. Ovaj major se, inače, već
duže vremena dopisuje s Blaznavcem.
Ludolf telegrafiše da nemački poslanik poriče da bi njegova vlada želela da na bilo
koji način interveniše u pitanju Zvornika. – Dr Rozen šalje sledeću cedulju: Danas po
podne u 2 sata stigao je telegram iz Carigrada, prema kome je grof Ludolf prestao sa
svojom agitacijom protiv srpskih zahteva i povukao se. Porta je voljna da prepusti Mali
Zvornik, izgledi su povoljni.

19. april
Andraši šalje jedan Molinarijev izveštaj po kome je pre jedno 18 dana neki pop iz
Granice, inače izbeglica iz Crne Gore, bio u Beogradu i dugo razgovarao s arhimandritom
Dučićem, a bio je i kod Blaznavca. Ovog popa bi srpska vlada, navodno, htela da upotrebi
za svrgavanje crnogorskog kneza.
Teodorović piše iz Sarajeva i javlja više sitnica. – Andraši telegrafski saopštava da
pruska vlada nije ponudila svoje posredovanje u stvari Zvornika. Inače odobrava moje
rezervisano držanje u ovom pitanju. – Anger kaže da je već u dva maha zatekao Ristića
uveče kod Šiškina. Ristić i Šiškin su svaki put poduže razgovarali. – Uveče se sastajem sa
Čumićkom.

20. april
Čujem od Joaninija da je konzul Rozen rekao da je povodom jednog članka
objavljenog u Jedinstvu, protiv pruske uprave upućen na adresu Rumunije, Vakaresko
poslao svog čoveka u štampariju da dozna od koga potiče članak i tamo je ovome rečeno
da je članak poslao Šiškin.328
Dr Rozen javlja: a) da je Laza Kostić bio dva puta kod Ristića, a jedanput se sastao i
sa Šiškinom. Ristić je sam predao Kostiću 600
0# za osuđenog urednika Zastave. Knez
Milan, koji je ovo dočuo i koji nije prijatelj Omladine napravio je od toga pitanje i pred
njim su ovo poricali, ali je Blaznavac priznao Banu da su Kostiću dali 600
0# . b) Šiškin
savetuje da srpska vlada nastoji da pre razvojačenja Granice prebaci što je moguće više
graničara u Srbiju, i to s oružjem. c) Primećujem dr Rozenu da se njegova vest o
posredovanju Pruske nije obistinila. Kaže da mu je to i Blaznavac pomenuo, nekako u tom
 460

smislu da je Radovic dobio instrukcije da podržava srpske zahteve naročito u pitanju

železnice, a i u pogledu Zvornika. d) U Pragu kod uredništva lista Slovenski mir ima jedan
mladi Srbin, Marinko Đorđević, koji je agent srpske vlade.

21. april
Ujutro sam otišao u Pančevo da posetim Teodorovićku, a po podne se vratio. –
Došao je kod mene Ristić i rekao da povodom veridbe velike vojvotkinje Gizele ni Srbija
ne može ostati po strani i stoga knez želi da pošalje pozdravno pismo našem caru, koje će
mu predati Matić, pa me Ristić moli da ga putem Andrašija dostavim Njegovom
Veličanstvu. Naravno, izjavio sam da sam spreman da to učinim, ne izražavajući,
međutim, ni iznenađenje ni radost zbog ove namere. Ristić je još izjavio da ne bi bilo
prikladno da i Namesništvo pošalje pismenu čestitku i zato me moli da istu primim živom
rečju. Na tome sam se, naravno, zahvalio. – Dalje je govorio o pitanju Zvornika i rekao da
su iz Carigrada stigle vesti koje više umiruju, naime veliki vezir je izjavio da će stvar biti
uređena međusobnim sporazumom. Bio sam i u pogledu ovog pitanja vrlo uzdržan.

22. april
Dolazi konzul Rozen i saopštava da je primio akt iz Berlina, po kome je grof Ludolf
saopštio Radovicu da je prema zvaničnom obaveštenju dobijenom iz Beograda pruska
vlada ponudila Namesništvu posredovanje u pitanju Zvornika. U isto vreme Rozenu je
naloženo da se u tom pogledu obrati pitanjem meni. U aktu se, dalje, kaže da pruska vlada
neće nikako da se meša u ove stvari. – Naravno, odgovaram Rozenu da mi čitava stvar
nije poznata i da se nikada nisam mešao u pitanje Zvornika, te mu čitam odnosni pasus iz
svog izveštaja i završetak Andrašijevog telegrama. – Pišem izveštaj Andrašiju i Ludolfu o
onome što mi je Ristić saopštio,329 dalje privatno pismo i jednome i drugome o Rozenovoj
poseti i predmetu posete, moleći Ludolfa da ukoliko bi se između njega i Radovica još
poveo razgovor o ovoj stvari kaže da pomenuto obaveštenje nije dobio od mene. Ne mogu
da odam ime onoga ko mi je ovo saopštio, ali imam razloga da verujem da je vest širilo
samo Namesništvo, verovatno da zavede javno mnenje na stranputicu. – Pošto sam poslao
ove izveštaje u meni se javila bojazan nisu li me s onim pozdravnim pismom hteli samo
zavesti, pa mi ga neće ni poslati.
Hadija javlja: Blaznavac je rekao pred Ristićem i pred njim (Hadijom), da je Dosko
dobio pismo od Ipsilantija u kome ovaj piše da se u Berlinu sastao s Bizmarkom, koji je
izjavio: „Saopštite Blaznavcu neka budu mirni što se tiče Zvornika, jer će Porta popustiti.“
– Mama je poslala preko Bodnara zaključen novi ugovor s Konom o zakupu Birija na 12
godina, do 10. oktobra 1884. Zakupnina iznosi 8.000 forinti, od kojih je do sada isplatio
5.000. Potpisao sam ugovor i poslao ga natrag.

23. april
 461

Došao je kod mene Karolj Akin iz Pešte. Rekao je da dolazi u stvari železnice i da je
u vezi sa Stratimirovićem, s kim ovde treba da se sastane. – Matić je doneo zapečaćeno
pozdravno pismo kneza Milana upućeno caru, sa jednom kopijom. Pismo je sastavljeno
veoma dopadljivo i u poniznom tonu.
Posetio sam Doskoa, koji je kazivao: a) Knez Ipsilanti bio je u Berlinu, gde mu je
Bizmark rekao da saopšti Blaznavcu da bude spokojan što se tiče Zvornika, on se nada da
će stvar biti rešena mirnim putem i povoljno. b) Samostalnost bugarske crkve ne sviđa se
mnogo srpskoj vladi jer se boji da će usled toga Bugari postati veoma samostalni i Srbija
neće imati uticaja na njih. c) Sa Crnom Gorom Srbija trenutno nije u najboljim odnosima,
naročito otkako se Nikoli rodio sin.

24. april
Šaljem Andrašiju pozdravno pismo kneza Milana, s primedbom da bi možda bilo
dobro ovu učtivost uzvratiti drugom učtivošću, iako ovaj korak srpske vlade još ne znači
preokret u njenoj neprijateljskoj politici prema nama. – Uveče se sastajem sa Čumićkom.

25. april
Dr Rozen javlja: a) Onaj pop za koga sam se raspitivao stvarno je bio ovde, njegovo
ime, međutim, nije mogao doznati. Miletićev je neprijatelj, i u tom pravcu je i dobio
uputstva od Blaznavca. Poverio sam mu da se i dalje raspituje. b) Čuo je da je ovamo
stigao spisak imena svih oficira puka u Ogulinu, koji su svi voljni da pređu u Srbiju ako
budu pozvani. Pre više godina bio je u Ogulinu neki sveštenik Švrak, koji je baš zbog
agitacije koju je vršio u korist Srbije premešten u Rijeku. Prepiska se obavlja preko ovog
sveštenika i navodno je on poslao ovamo i pomenuti spisak imena. c) U krugovima srpske
vlade sada većaju o tome kako da pozdrave cara i ko da ga pozdravi kada ovaj bude došao
u Temišvar. Blaznavac naginje mišljenju da pođe i knez Milan lično, dok se Ristić tome
protivi. Milojković neće da preduzme uopšte nikakav korak. Ako bi Blaznavac pošao sam
boje se da ga car neće primiti.

26. april
Joanini kaže da je dobio instrukcije od svoje vlade u pitanju Zvornika. Italija nije
protivna, ali želi samo mirno rešenje i hoće da izjavi Beogradu da bi veoma zamerila kada
bi došlo do bilo kakve smutnje. Barbolani je, ipak, dobio instrukcije da se drži ostalih sila,
a ako se ove ne bi složile neka se čuva bilo kakvog posredovanja.

28. april
Novakovićka izveštava, samo uopšteno, da Markovići agituju među našim Srbima za
Karađorđevića i protiv srpske vlade. Ovakvih agitacija ima i u Srbiji i nedavno su zbog
toga uhapsili u Kragujevcu dva člana Skupštine.
 462

29. april
Posetio me Šulc, austrijski konzul u Vidinu.

30. april
Bio sam u Pančevu da posetim Teodorovićku, vratio sam se po podne. – Pisao je
Ludolf u stvari Zvornika: odobrava moj rezervisani stav. Dalje napominje da mi ne želimo
da utičemo na suštinu stvari, kao ni na proučavanja koja vrše Turci, i dejstvujemo samo u
tom pravcu da od Porte ne iznude da ustupi ono što ona ne želi. – Fedor Nikolić piše da je
čuo kako Imre Husar pominje mene kao kandidata levice u pardanjskom izbornom srezu.
Međutim, tamo će se kandidovati i Bujanović i Šandor Nikolić, tako da je veoma
neizvesno da li ću biti izabran. Moli me, stoga, da mu pišem šta nameravam da učinim.

1. maj
Čingrija kaže da je Ban izjavio da je onaj veliki članak koji je ovih dana objavljen
protiv nas u Jedinstvu preteran i da ga on ne odobrava.330 – Dosko priča da je nedavno
imao priliku da govori s knezom Milanom. On je naveo razgovor na putovanje, a knez
Milan je izjavio da još za dugo ne želi da napušta zemlju. Doskou izgleda da namesnici
nisu toliko neprijateljski raspoloženi prema nama kao što su to bili i da su malo pokunjeni.
– Joanini je razgovarao s Ristićem i govorio mu o svojim instrukcijama. Ristić je izjavio
da su zahvalni Italiji na njenoj blagonaklonosti, a ništa drugo i ne žele osim da velike sile
ostanu neutralne. Joaniniju je izgledalo da je Ristić bio utučen. – Poslao sam Angera
uredniku Jedinstva da kupi 10 primeraka onog broja u kome je objavljen onaj veliki
neprijateljski članak. Ovo sam uradio samo zato da se vlada malo uplaši. Tom prilikom
urednik je pričao Angeru da su u Bosnu poslali 7 primeraka, jer turske vlasti ne
dozvoljavaju da se šalje više, ali su u Staru Srbiju poslali posredstvom ruskog Konzulata
mnogo više primeraka. – Ovo je bar jasan dokaz u kakvim je odnosima srpska vlada s
Rusima i kakvi su Rusi iskreni prijatelji Turcima. Pisao sam Imru Husaru da nikako ne
nameravam da se kandidujem u pardanjskom srezu, a u sličnom sam smislu pisao i Fedoru
Nikoliću. Pisao sam i Jekelfalušiju, moleći ga da nastoji da budem bilo gde izabran. – Dr
Rozen javlja: a) Pop za koga sam se raspitivao zove se Đoko Špadijer, u Crnoj Gori je bio
prota a sada je paroh u Ugradnovcima u Sremu. b) Blaznavac je pisao većem broju svojih
pristalica da mu kažu istinu kakvo je raspoloženje prema Ristiću. Iz Negotina je došao
odgovor da tamo prema njemu vlada opšta mržnja, samo su četiri pripadnika Omladine na
njegovoj strani. c) Više članova konzervativne stranke većaju o tome na koji bi način
trebalo sprečiti Miletićev izbor za poslanika. Voleli bi da o tome govore i sa mnom, ali se
nijedan od njih ne usuđuje da dođe k meni.

2. maj
 463

Telegrafišem Andrašiju i pitam ga da li da izađem pred cara prilikom njegovog

putovanja i gde. Srpska vlada još nije preduzela nikakav korak u pogledu slanja svoje
delegacije.

3. maj
Ministarstvo inostranih poslova telegrafski javlja: Nije potrebno da idem u Temišvar
da pozdravim cara. – Joanini je bio kod Blaznavca, koji je izgledao veoma utučen i
izjavio: a) Srpska vlada ne može da odstupi u pitanju Zvornika, jer ako bi to učinila time
bi se Srbija odrekla svoje misije na Istoku i tada se on (Blaznavac) ne bi želeo više ni
baviti srpskom politikom već bi se radije iselio. Stoga je vlada rešena da odbije da plaća
danak, ukoliko Porta ne bi popustila, to jest zadržala bi 1000 i 3900 # kao zalog za Mali
Zvornik. b) Razgovarali su o članku koji je ovih dana objavljen u praškom listu Politik
pod naslovom „Serbische Politik“ i u kome je napadnuto ne samo Namesništvo nego i
celokupna srpska politika i, mada ne jasno, ipak se na izvestan način okrivljuju sadašnji
upravljači za smrt kneza Mihaila.331 Blaznavac je pred Joaninijem formalno opravdavao
sebe i svoje drugove u vezi s ovom optužbom, a zatim izjavio da se ovim člankom u listu
Politik Česi svete srpskoj vladi što je odbila da odobri održavanje slovenskog kongresa u
Beogradu kao što nije odobrila ni Košutu da dođe u Beograd. Česi su ponovo pozvali
Namesništvo da dozvoli Košutu da dođe ovamo, na šta je vlada navodno odgovorila da će,
ako dođe, morati otići u roku od 24 časa.
Ivanovićka mi je saopštila da je Tomčić bio kod nje i rekao da ga pozivaju u
uredništvo jednog lista u Dalmaciji i on je voljan da napusti Beograd. Dalje je rekao da je
učestvovao u kotorskom ustanku. – Čingrija je čuo od Deroka da je Tomčić ovom
potonjem rekao da je članak u Jedinstvu pisao on (Tomčić), ali da ja to već nesumnjivo
znam jer imam vrlo dobru policiju.332

4. maj
Došao je iz Zemuna pukovnik Fišer (Križov naslednik) pa sam posetio s njim svoje
kolege i namesnike, od kojih smo kod kuće našli samo Blaznavca. Napisao sam izveštaj
Andrašiju o onome što sam čuo od Joaninija i još napomenuo da između Crne Gore i
Srbije nisu najbolji odnosi.333 – Konzul Rozen je rekao da je bio kod Blaznavca i našao ga
veoma utučenog. Izjavio je da bi želeo da vodi samostalnu politiku ali su drugi doveli
Srbiju u potpuno zavisan položaj.

5. maj
Ponovo dolazi pukovnik Fišer i tom prilikom posećuje kneza.

6. maj
Joanini je dobio pismo od Barbolanija u kome ovaj potonji izgleda da odaje gledište
 464

da između Rusije i Pruske postoji puna saglasnost, čak i savezništvo, i da stvari brzo
napreduju ka svom prirodnom razvoju. Dalje tvrdi da će Porta kroz nekoliko dana morati
da da efikasniji odgovor u pitanju Zvornika.

8. maj
Joanini je rekao da je bio kod Ristića i da je: a) U vezi s tim što nisu poslali nikoga u
Temišvar da pozdravi cara Ristić pokušao da se opravda argumentima da ne bi mogli da
pošalju drugog do jednog namesnika, a pošto je tamo i Ahmed Razim-paša (guverner
Ruščuka), iz toga bi se izrodio sukob oko prvenstva u rangu. b) Ristić je molio Joaninija
da mu preda kopiju jednog njegovog ranijeg telegrama koji mu je svojevremeno bio
pročitao i u kome se, između ostalog, nalazi pasus da je Srbija do tada videla samo
negativne rezultate od prijateljstva s Mađarskom. Ristić je tvrdio da mu je to potrebno da
bi se jednom mogao opravdati pred svojom decom tj. da je sadašnjim političkim pravcem
pošao samo zato što je na to bio prinuđen time što od nas ništa nije mogao da dobije za
svoju otadžbinu, međutim, on još uvek želi da vodi samostalnu srpsku politiku. Upozorio
sam Joaninija da ne predaje svoj telegram Ristiću, ko zna šta on s time smera, možda hoće
da ga upotrebi čak i protiv njega (Joaninija). Joanini je obećao da neće predati telegram. –
Dr Rozen javlja: Šiškin je savetovao Ristiću da nastoje da pouzdano saznaju kako su
nastrojeni oficiri Sloveni u austrijskoj vojsci, a naročito Srbi u Hrvatskoj, i jesu li verni
svojoj zastavi. Stoga su preko svojih stranačkih pristalica pisali u 8. konjički puk. Kasnije
je dr Rozen javio da se konjički oficir zove Stejen[?]. Prema shematizmu ovaj oficir služi
u 5. ulanskom puku, koji je stacioniran u Rumi u Slavoniji, i u 26. lovačkom bataljonu u
Štajerskoj. Juče je prispeo odgovor od jednog poručnika u 8. puku i jednog potporučnika u
26. bataljonu. Obojica su izjavili da su na prvi mig spremni da napuste austrijsku vojsku.
Ova pisma su bila adresirana na izvesnog Radakovića u Beogradu, koji ih je predao
Blaznavcu. Njemu će biti adresirana i kasnija pisma i na taj će se način stvar možda moći
otkriti. Ovaj Radaković tvrdi da bi bilo lako pridobiti srpske, i uopšte slovenske oficire u
mađarskim pukovima. Stric ovog Radakovića, koji ima isto ime, graničarski major (možda
u Titelu), veliki je agitator i obećao je da će ako zatreba prevesti u Srbiju čitavo mnoštvo
graničarskih oficira. – Blaznavac je jednom prilikom pomenuo Joaniniju nešto kao da oni
mogu računati na graničarske oficire i da njima nisu potrebni oficiri jer ih mi vaspitavamo
za njih.

9. maj
Novakovićka javlja: a) Izvesni Milan Antonović putuje u ime više njih u Beč. Vlada
je to doznala i da bi pobudila sumnju u njega kod ekskneza naložili su Novakovićki (koja
je u velikom prijateljstvu s Karađorđevićima) da piše staroj kneginji Persidi da je
Antonović zapravo tajni agent srpske vlade. b) Srpska vlada bi želela da otruje mladog
Petra Karađorđevića, samo ne zna kako tome da pristupi. c) Kada je Evgenije Simonović
 465

pre nekoliko godina naimenovan za episkopa u Negotinu pomenuo je u svojoj prvoj

molitvi ime Karađorđevića, zbog čega je bio i pod istragom. Izgleda da i sada agituje u
narodu u korist Karađorđevića. d) Doktor Mašin, lekar kneza Milana, saopštio je
Novakovićki da će pokušati da pridobije Angera i da se nada da će mu to uspeti jer je ovaj
njegov zemljak (Čeh). Ovo sam odmah saopštio Angeru i pošto je on sada opomenut
spremno ćemo sačekati agenta srpske vlade Mašina da njega samoga namamimo u klopku.
Bela Orci piše o pitanju Zvornika, o železnici ništa novo osim da će Hirš istu
izgraditi samo između Carigrada i Prištine, ostale linije gradiće sama Porta, pošto je plan
da se veza s Evropom ostvari linijom Ruščuk–Vlaška–Mađarska. Bosanska pruga gradiće
se kasnije i tamo Porta ne traži od nas vezu, pa tako ni mi ne možemo tražiti kao
kompenzaciju vezu sa Srbijom. Srpska železnica se, dakle, sada može smatrati odloženom
ad calendas graecas. – Šalje izveštaj guvernera Dalmacije Rodića o razgovorima vođenim
sa crnogorskim knezom, u kojima je knez izjavio da mu Rusija stalno savetuje da bude u
prijateljstvu s Austrijom, da su mu Srbi nekoliko puta nudili savez ali ga on nije prihvatio
niti ga je mogao prihvatiti jer su Srbi želeli da za sebe obezbede glavnu ulogu, a Crnu
Goru da iskoriste samo kao sredstvo.

10. maj
Hadija javlja da je Germanović, jedan od ađutanata kneza Milana, bio ovih dana kod
Štrosmajera, navodno da kupuje konje a verovatno u drugoj misiji. – Od Andrašija sam
dobio akt s odgovorom Njegovog Veličanstva na pozdravno pismo kneza Milana. – Miloš
Popović donosi jedan broj bečkog Faterlanda u kome je objavljen bez komentara
francuski tekst jedne note koju je Ristić navodno uputio meni, a u kojoj se demantuje
tvrđenje, sadržano u Vakanovićevim izveštajima, o 27.500 forinti, poslatih od strane
srpske vlade hrvatskoj Narodnoj stranci.334 – Ova nota je, naravno, apokrif, pošto ja
nikada ništa slično nisam primio. – Andraši se telegrafski raspituje da li je saopštenje
Faterlanda autentično. Napisao sam mu izveštaj o huškanju srpske vlade, primamljivanju
naših oficira, Germanovićevom putu itd.

11. maj
Telegrafišem Andrašiju da od Ristića nisam dobio nikakvu notu, saopštenje
Faterlanda biće da je mistifikacija. – Pišem izveštaj o saopštenju Faterlanda, dalje o popu
Špadijeru. – Pišem pismo Beli Orciju i spominjem da Rusija možda namerno podstiče
srpsku vladu da huška protiv nas da bi nas naterala da napustimo naš rezervisani stav i da
započnemo nešto. – Čučković javlja da su svim pripadnicima narodne vojske podelili
municiju i patrone s mecima?

12. maj
Danas pre podne predao sam knezu Milanu pismo Njegovog Veličanstva. Knez je
 466

rekao da veoma žali što nije mogao pozdraviti Njegovo Veličanstvo, ali je verovao da će
car doći u Pančevo.

13. maj
Jutros sam krenuo iz Beograda brodom za Peštu gde hoću da s jednim lekarom
govorim o svojoj bolesnoj nozi. Istim brodom putuje i Rozenova žena, Joanini takođe.

14. maj
Stižem po podne u Peštu. Kod mame susrećem Jekelfalušija. Podstiče me da ne
napustim ideju da postanem poslanik i obaveštava da Maks Irmenji tvrdi da bih mogao biti
izabran u jednom šopronskom srezu.

15. maj
Dolazi Maks Irmenji i javlja da me već predložio u jednom izbornom srezu u
Šopronu, gde sam veoma lako mogao biti izabran. Sada je, međutim, čuo da tamo
namerava da se kandiduje izvesni Palković, protiv koga ne bismo mogli uspeti. Treba,
dakle, najpre da budemo načisto što se tiče njegove kandidature. – Našao sam se s
Gablencom. Izražava ozbiljnu zabrinutost u vezi sa carevim revanšističkim namerama
prema Nemačkoj i Rusiji i boji se da ćemo se uplesti u nekakav rat. Čuo je da bi Bizmark
želeo da ove jeseni ostvari sastanak trojice careva (austrijskog, nemačkog i ruskog).

17. maj
Odlazim Lonjaiju, koji izgleda veoma zlovoljan i samo sasvim kratko govori sa
mnom o hrvatskim pitanjima. – Revicki mi saopštava da je Lonjai podneo Andrašiju
predlog da mi, pošto Jedinstvo stalno veoma neprijateljski piše o Mađarskoj, što bi moglo
nepovoljno uticati na izbore, da nalog da zbog toga preduzmem korake kod srpske vlade.

19. maj
Putujem po podne u Beč i stižem tamo uveče.

20. maj
Izdejstvovao sam kod ministarskog savetnika Kremera da mi da makar 400 forinti za
moje pisare kao dodatak na skupoću. – Govorim s Deponom o političkoj situaciji uopšte.
Obaveštavam ga o Šiškinovim sitnim intrigama protiv Joaninija i Rozena. – Irmenji
telegrafiše da se Palković stvarno kandidovao, ali možda još ima nade.

21. maj
Odlazim Andrašiju. a) Prima me veoma srdačno i odmah sa nekoliko reči pominje
moju kandidaciju za poslanika. Kažem mu da su mi ponudili Sentandreju (to su peštanski
 467

veliki župan grof Viktor Ziči i grof Laci Ziči, komorni upravnik dobara u Starom Budimu,
stvarno i učinili) ali da nisam prihvatio. Andraši na ovo primećuje da bi bila i šteta da sam
prihvatio jer će u Beogradu baš tada biti najvažnije razdoblje. Nisam mu, naravno, rekao
da bih želeo da po mogućnosti budem drugde izabran. b) Zatim govori o političkim
stvarima: Želi da bude u dobrom prijateljstvu s Turcima, jer oni predstavljaju jači element
i zato će im otvoreno reći koji su njihovi a koji naši interesi. Iz svega onoga što mi
saopštava vidim da u Carigradu nemaju mnogo poverenja u nas i da Ignjatijev vrši najveći
uticaj. c) Prusi su kivni na mene zbog one stvari oko intervencije, međutim, Andraši im je
objasnio da sam ja mogao da javljam samo ono što sam čuo u krugovima tamošnje vlade.
Andraši inače čvrsto veruje u to da prijateljstvo između Rusije i Pruske nije iskreno i da se
ove dve sile neće saglasiti bar u pitanjima protiv nas, sve i ako ne budemo bili u stanju
sprovesti da uz nas i efektivno istupe jedna protiv druge. Trenutno su naši odnosi s
Pruskom u najvećoj meri prijateljski, i radi njihovog učvršćenja, a naročito zbog
pridobijanja nemačkog javnog mnenja naš će car 6. septembra učiniti posetu Berlinu. To
je još tajna i Andraši je saopštava samo meni. d) Gorčakov je pisao o onome što smo
otkrili u Hrvatskoj u vezi s ruskim agentima. Poriče da je tamo bio neki ruski činovnik po
imenu Pamjutin, ali ako jeste savetuje nam da ga uhapsimo. e) U pitanju Đerdapa pisao je
Porti i pozvao je da pošalje stručnjake u Beč, ali Porta nije htela da to učini i poverila je
Halil-paiž da pregleda planove. Andraši namerava da Srbima saopšti samo rezultat. f)
Porta je odlučila da železničku vezu s Evropom izgradi preko Ruščuka. Preporučujem još i
liniju Solun–Vidin, koja je povoljnija kako po nas tako i po Portu od linije preko Bosne. g)
Smatra da je stvar o kojoj je Teodorović javio u svom tajnom izveštaju u redu, pozvao ga
je da učini predlog. Andraši inače namerava da od Delegacija traži ponovo 500.000 forinti
u tajne svrhe, tada će za Istok dati više novaca. h) Što se tiče Jedinstva predlažem da ne
preduzimamo korake koji bi bili suvišni već da Lonjai povuče post-debi. Andraši se s tim
složio. i) Opširno ga obaveštavam o lošem položaju u kojem se Namesništvo nalazi i o
strahu namesnika od Karađorđevića.
Priča mi Šandor Okoličanji da je Andraši u poslednje vreme veoma zadovoljan sa
mnom. – Uveče putujem u Peštu.

22. maj
Stižem ujutro u Peštu. U podne me prima Lonjai. Dugo razgovaramo o stvarima u
Hrvatskoj, pri čemu ponovo iznosim svoje gledište da bi posle izbora trebalo da
prihvatimo program Narodne stranke. Izgleda mi da se on s tim slaže. Pominjem mu stvar
s Jedinstvom i predlažem kao najbolje da se od lista povuče post-debi. Obećava da će to
učiniti čim mu Andraši o tome bude pisao. – Traži da mu pošaljem svoje ranije izveštaje o
određivanju carine na svinje iz Srbije. – Irmenji telegrafiše da će mi u Beograd poslati
opširnija obaveštenja.
 468

23. maj
Isplaćujem Reku polugodišnju kamatu od 12% na svoj menični dug od 8500 forinti,
čiji rok ističe 11. juna i produžujem menicu do 11. decembra ove godine. – Po podne
polazim iz Pešte.

24. maj
Ujutro stižem u Bazjaš, a po podne u Beograd. – Anger mi javlja da je Orešković
štampao brošuru u kojoj raspravlja o tome da će Sloveni moći postići uspehe tek onda
kada budu sačinjavali konfederaciju pod ruskom hegemonijom.

25. maj
Dr Rozen javlja da prekosutra putuje u Beč i u Berlin da uspostavi novinarske veze.
Kaže da je bio kod Blaznavca koji je dugo govorio s njim. Rezultat je bio taj da stvari ne
mogu dalje ovako da idu i da bi Namesništvo želelo da nam se približi, zbog čega žele da
pošalju dr Rozena u Beč da tamo dejstvuje u tom duhu, a inače će i kod mene preduzeti
korake u tom pravcu. Poverio mu je da ide i k Ristiću. Dr Rozen je to i učinio, Ristić ga je
srdačno primio i napomenuo da želi da se pomiri s njim iako je više puta pisao protiv
njega. Takođe je rekao da bi hteo da ga u zvaničnom svojstvu za stalno pošalje u Beč. On,
dr Rozen, zatražio je vremena da razmisli i garancije, pa sada pita mene šta da uradi.
Odgovaram mu da je čitav plan usmeren samo na to da njega na lep način udalje odavde, a
tada bi morala da prestane i njegova veza s nama. Na to dr Rozen reče: sve dok se
namesnici odlučno ne približe nama i dok ne budu raščistili odnose sa mnom on neće
prihvatiti ponuđeno mesto. – Saopštava još da neki veruju da je Šiškin otputovao u
Petrograd po nagovoru Garašanina da bi tamo radio u njegovu korist. Dalje, stiglo je
pismo od Skrejšovskog i Olive u kome se namesnici nazivaju huljama i izdajnicima što su
izdali plan o pozivanju Košuta. Vatson saopštava da ga je lord Granvil pozvao da podnese
izveštaj o tome da li Srbi poštuju turske mošeje i groblja i da li uvek podižu tursku zastavu
pored srpske u tvrđavi. Grof Ludolf piše da još nije doneta odluka u stvari Zvornika, ali
njemu izgleda da Server-paši nije tuđa pomisao da Mali Zvornik ustupi Srbima, samo se
ne može znati kada. Radovic je saopštio Ludolfu da je dobio od Rozena izveštaj u kome
ukazuje na neopravdanost srpskih zahteva, pa bi Ludolf hteo da zna na kakve se podatke
Rozen oslanja.

2 6 . ma j
Dolazi dr Rozen i javlja: a) Bio je kod Blaznavca koji mu je rekao da je za sada
napustio plan da ga pošalje u Beč, već će o tome opširnije govoriti posle njegovog
povratka, a dotle će razgovarati sa mnom. Tvrdio je da srpska vlada neće više kod nas
agitovati, čak će nastojati da radi uz nas. Pitao je dr Rozena da li sam već stigao i kako
mislim, na šta je on odgovorio da ne zna. b) Dr Rozen je bio i kod konzula Rozena, rekao
 469

mu je da je on napisao vest o pruskoj intervenciji i da ju je čuo od Blaznavca. 335 Rozen mu

je dao pismenu preporuku za šefa odeljenja za štampu u Berlinu Hepkea. – Poveravam dr
Rozenu neka samo kazuje u Berlinu istinu o Srbiji, naročito što se tiče pruske intervencije.
c) Dalje ga upućujem da ode u Budim kod Imra Halasa i da ga u moje ime zamoli da
objavi Oreškovićevu brošuru u našim listovima, pošto je to nov dokaz o ruskom uticaju.
Orešković, naime, dobija platu od srpske vlade i ne samo da savetuje da se Sloveni
podvrgnu ruskoj hegemoniji, već da bi dokazao da je to nužno nastoji iskazati kako su
razna slovenska plemena nesposobna da budu samostalna i da se razvijaju, kao i da su
rivali jedni drugima.336 Da su ovakve gorke istine mogle u Beogradu biti objavljene može
se pripisati jedino naredbi Rusije. O ovome telegrafišem i Halasu. – Posećujem Doskoa,
kaže da je o Oreškovićevoj brošuri razgovarao s Blaznavcem koji je zbog nje vrlo ljut i
tvrdi da će narediti da se pokupe svi primerci kako se ne bi rasturali. – Posećujem kolegu
Rozena. Priča da je bio kod njega dr Rozen koji mu je priznao da je on pisao vest o
intervenciji i da ju je čuo od Blaznavca. Rozen me ovlašćuje da to saopštim svojoj vladi,
pošto sam se ja, naravno, pravio kao da o svemu tome ne znam ništa. Dalje mi saopštava
da je Ristić hteo da ga ubedi da je ova vest potekla od mene, jer sam time hteo da
diskreditujem srpsku vladu. Rozen je rekao da je saopštenje dr Rozena već javio Berlinu.
– Otpratio sam Teodorovićku u Zemun. Ona sutra putuje u Bosnu i otišla je iz Pančeva u
Zemun da tamo prenoći.

2 7 . ma j
Teodorovićka je jutros otputovala. – Ivanovićka mi saopštava da je mis Vatson, koja
joj već duže vremena govori da želi da se uda za mene, zamolila da me pozove da se
izjasnim hoću li se oženiti njome ili neću. Ne znam kako je ova neljubazna matora
usedelica došla na ovu suludu pomisao; zamolio sam Ivanovićku da joj kaže da je govorila
sa mnom, da mi je onako sasvim uopšteno preporučila da se oženim, ali sam ja tako
odlučno izjavio da se neću ženiti da se ona nije usudila da pomene njeno ime. Tako će
valjda prestati da me proganja.

29. maj
Pišem izveštaj Andrašiju i šaljem mu Oreškovićevu brošuru, iznoseći gledište da ona
potiče od Rusa ali je, sumnje nema, objavljena sa odobrenjem srpske vlade. 337

30. maj
Dosko kaže da ga je Šiškin optužio kod grčke vlade (sigurno preko Poslanstva u
Petrogradu)338 da je protivruski nastrojen i da u tom smislu u svoj rad unosi više žara nego
austrijski predstavnik, to jest ja. Tom prilikom Dosko je čuo i to da je on došao ovamo bez
turskog egzekvatura i tako ga je srpska vlada i primila. Porta je ovo znala i prešla je preko
toga, ali kada bi on sada odavde bio opozvan možda pod dejstvom ruskog uticaja mogle bi
 470

nastati teškoće oko postavljenja novog grčkog konzula, jer bi od njega Porta mogla
zahtevati da traži berat.

31. maj
Posetio me stari Agošton Kubinji koji putuje u Mehadiju. Uveče sam se sastao s
Čumićkom u svojoj kućici.

1. jun
Čingrija je govorio s Banom koji je odobravao načela izložena u Oreškovićevoj
brošuri, što je novi dokaz za to da brošura potiče od vlade, iako je Blaznavac pred
Kampom žestoko istupio protiv Oreškovića zbog toga. – Tomčić je izjavio da treba
nastaviti s pisanjem članaka protiv nas. – Napisao sam izveštaj o ona dva članka u
Jedinstvu i o novoj carinskoj tarifi koju ovde nameravaju da donesu. 339

2. jun
Prema novinskim vestima obavljeni su izbori u Hrvatskoj. Unionistička stranka je,
doduše, ojačala, ali je ipak Narodna stranka dobila većinu. Telegrafišem povodom toga
Lonjaiju da bi sada trebalo da se pozovu šefovi Narodne stranke i da se pokuša s njima
nagoditi. Trebalo bi delovati u tom pravcu da Hrvatska ne bude zastupljena u ugarskom
Parlamentu. Odlaganje sazivanja hrvatskog Sabora, njegovo raspuštanje i ostale vanredne
mere nisu preporučljive zbog raspoloženja koje u donjim krajevima 340 vlada.
Uveče se sastajem sa Čumićkom u svojoj kućici.

3. jun
Anger mi saopštava da je Šafarikov sin, koji je srpski oficir, rekao da narod u zemlji
i sada više pominje ime Karađorđevića nego bilo koje drugo. – Lonjai telegrafiše da će
sutra održati savetovanje o reskriptu za otvaranje hrvatskog Sabora. Ne deli moje gledište
da Hrvati ne učestvuju u ugarskom Parlamentu jer kako će se onda sastati Delegacija. Pita
me da li bih odmah mogao doći u Peštu, a ako mogu, kada bih stigao. On će 6-og otići u
Beč. Odgovaram odmah telegrafski da ću veoma rado doći gore, ali mi za to treba
Andrašijevo odobrenje, kome ću zato telegrafisati. – Pitam telefonski Andrašija da li
mogu da otputujem po Lonjaijevom pozivu.

4. jun
Dobijam od Andrašija telegram da dotle dok on drugačije ne odredi treba da ostanem
u Beogradu. Tako se, dakle, ne mogu odazvati Lonjaijevom pozivu, što mi je žao, jer bih
rado učestvovao u raspravi o hrvatskom pitanju. Izgleda da Andraši neće nikako da se
umešam u bilo kakve unutrašnje poslove.
 471

5. jun
Pišem dugačak izveštaj o pitanju Zvornika, u kome izlažem sve one dokaze koji
govore protiv prava Srba, i šaljem ga u Beč i Carigrad. 341 Žena jednog trgovca, koji se
zove Kasnar, pisala mi je juče da bi želela da se sastane sa mnom. Danas je došla, zgodna
mlada žena. Naravno, odmah sam stupio s njom u odnose.

6. jun
Posetio me Stratimirović, ali nisam čuo od njega ništa zanimljivo. – Halas je
odgovorio i zahvalio na podacima koje sam mu poslao. Piše, međutim, i tako nešto kao da
je iz saopštenja dr Rozena razabrao da su kod pisanja članka o pruskoj intervenciji u
Algemajner Cajtungu bili umešani i moji prsti. Napisao sam mu pismo u kome sam ga
zamolio za objašenje.342

7. jun
Posetio sam Doskoa i on mi je saopštio: a) Knez Milan je povodom smrti velike
vojvotkinje Sofije poslao telegram našem caru i dobio od njega i odgovor. (O tome mi
namesnici nisu govorili, doduše, nisam ni otišao k njima od svog povratka.) Ristić je
pomenuo Doskou stvar sa carinom i da su konzuli sigurno protiv nje jer sam ih ja
podbunio; moja zlonamernost protiv vlade sad je već jasna. b) Knez Milan neće putovati u
unutrašnjost zemlje. – Odlazim Blaznavcu, samo zato da u datoj prilici ne mogu da kažu
da sam prekinuo lični kontakt s njima. On sam započinje razgovor o Oreškovićevoj
brošuri, psujući strašno Oreškovića nastoji da dokaže da Namesništvo o njoj ništa nije
znalo. Jasno razabirem da sve okolnosti dokazuju da je vlada morala znati za brošuru a on,
naravno, hoće to da obesnaži. Zatim razgovaramo o opštim političkim prilikama i ja
izražavam žaljenje što odnosi među nama više nisu dobri. Na to on iznosi svoje bezbroj
puta izloženo gledište da je svemu uzrok oslobođenje Karađorđevića i da se on tada nije
okrenuo od nas Rusiji ne bi se mogao održati na vlasti, naročito ne posle kneževog
punoletstva, a ovo je i za nas bolje, jer je on ostao onaj koji je i nekada bio, i po
mogućnosti, to jest ako prilike dozvole, iako dugim zaobilaskom, ponovo će se vratiti
svom starom smeru. Za to je, međutim, potreban neki osnov, naime takve činjenice s naše
strane koje će pokazati da mi prema Srbiji gajimo prijateljska osećanja. Najglavnije bi,
naravno, bilo da im pomognemo da dobiju Bosnu, međutim o tome sada ne može biti ni
govora, ali ima jedna druga stvar, neka im, na primer, pribavimo u Carigradu železničku
vezu. Na sve ovo odgovaram da će nam uvek biti milo ako se srpska vlada vrati svojoj
staroj politici prijateljstva. Ne možemo prihvatiti da je oslobođenje Karađorđevića
dovoljan razlog za neprijateljstvo, a što se tiče saradnje i usluga koje treba da im učinimo
mi smo i na to spremni, samo treba prethodno da imamo neke garancije da ne radimo u
korist naših neprijatelja. Napominjem, naravno, da je sve ono što sam rekao rečeno
teorijski kao moje sopstveno mišljenje. Uopšte celim našim razgovorom, koji je trajao 3 i
 472

½
sata, provejavao je veoma pomirljiv ton i razmenili smo izjave o uzajamnom ličnom
poverenju. – Pomenuo je još da pitanje Zvornika doduše još nije rešeno, ali je veliki vezir
izjavio da ukoliko se iz akata uveri da su prava Srbije u važnosti radije će žrtvovati svoj
položaj ali će predati Zvornik Srbima. Sada, dakle, proučavaju akta. Međutim, ako se ne
varam, Blaznavac nije sasvim uveren u uspeh. Železnička veza kao da ga, možda, još više
interesuje, više puta se vraćao na to pitanje i pitao da li je istina da mi hoćemo vezu kod
Broda. Na ovo, naravno, nisam znao da odgovorim. – Još je pomenuo da je Ludolf izjavio
Hristiću da on u pitanju Zvornika nikada nije radio protiv Srbije.

8. jun
Grof Mikloš Teleki, otac mog zeta, stigao je na svom putu u Mehadiju jutros u
Beograd i ovde će mi nekoliko dana dosađivati. – Ministarstvo inostranih poslova
saopštava mi da je neki Beldi, honvedski oficir na stalnom odsustvu (koji sada radi u
Beogradu kao civilni inženjer) javio da mu je srpska vlada poverila da u Petrovaradinu,
Brodu, Gradiški i Racu prouči austrijska pogranična utvrđenja. – Bela Orci piše da
Andraši neće da ja sada ostavim Beograd jer zapravo i ne zna šta hoće Lonjai s Hrvatima,
pa ako bih ja sada počeo s pregovorima u Zagrebu pretrpeo bih, možda, isti fijasko kao
drugi i zaglibio se kao Molinari i Rozencvajg. Andraši, dalje, želi da Lonjaiju ne
obećavam ništa dok mi on ne da izričita uputstva. Pretpostavlja da sam sigurno čitao onaj
nespretni članak u listu Pešti Naplo (Peštanski dnevnik). Andraši tu nije imao nikakvog
udela i listovi su upozoreni da ne pridaju tome važnosti. – Odgovaram Orciju da sam
postupio korektno jer sam Lonjaiju telegrafisao samo to da ću otići u Peštu ako mi Andraši
dozvoli, a Andrašija sam pitao da li mogu to učiniti, Lonjaiju nisam davao nikakva
obećanja, jer za to nije bilo ni razloga ni prilike. Zato smatram da za ovo ne treba da
budem prekoren. – Članak u Pešti Naplo-u koji pominje Orci bez sumnje je onaj o kome
je Halas pisao.343 Pišem Halasu i molim ga da ne nastavlja ovu stvar jer bi inače iz nje
moglo doći do kompromitovanja.

9. jun
U današnjem Jedinstvu objavljen je jedan kominike u kome se tvrdi da je
Oreškovićeva brošura inspirisana od strane Mađara.344 Napisao sam odgovor na ovo i
poslao ga Halasu radi objavljivanja u novinama.

10. jun
Piše Bela Orci i šalje mi kopiju jednog Ludolfovog izveštaja iz koga proizilazi da
Porta nije mnogo voljna da popusti po pitanju Zvornika. – Uveče se sastajem sa
Čumićkom.

11. jun
 473

Po podne Kasnarka provodi kod mene nekoliko sati.

12. jun
Odlazim Blaznavcu i saopštavam mu da ću otputovati u unutrašnjost zemlje i u
Šumadiju. Pitam ga neće li i knez napraviti jedno malo kružno putovanje. Odgovara da po
svoj prilici neće, jer se boje velikih vrućina. Ponovo razgovaramo uopšteno o političkoj
situaciji. Kaže da kao što su raniji dobri odnosi među nama bili njegovo i moje delo tako
se nada da ćemo ih, ako nas dvojica budemo složni, opet moći uspostaviti. Govori o
stvaranju jedne Srbije s Bosnom, kao o najboljem načinu za suzbijanje ruskog uticaja,
kazuje da ukoliko bi mogla biti obrazovana jedna nezavisna srpska država najbolje bi bilo
da se ona neutrališe, u pogledu bezbednosti to bi bilo najispravnije u svakom pravcu.
Napomenuo sam mu da mi ne možemo da im se približimo zato što njihovo držanje
(naglasio sam da ne govorim o činjenicama) učvršćuje naše južne Slovene u njihovoj
opoziciji protiv nas. Odgovorio je da samo naši Sloveni koriste zategnutu situaciju, ali
srpska vlada je uvek bila korektna i nikada nije agitovala protiv nas.

13. jun
Jutros sam otputovao s Vatsonom na jedno malo kružno putovanje po unutrašnjosti.
Do večeri stižemo preko Šapca u Loznicu.

14. jun
Noćimo u Krupnju.

15. jun
Naveče stižemo u Vragoranicu.

16. jun
Noćimo pod vedrim nebom kod mehane u Vardi.

17. jun
Stižemo po podne u Užice.

18. jun
Napravili smo izlet na Mokru Goru.

19. jun
Vraćamo se u Užice i još istog dana odlazimo u Požegu.

20. jun
 474

Stižemo preko Čačka u Gornji Milanovac za noć.

21. jun
Noćimo u mehani u Beloslavcu.

22. jun
Uveče stižemo u Beograd. Kasnije ću ovo svoje putovanje opisati opširnije.345

23. jun
Ivanovićka mi saopštava da joj je Tomčić rekao da je bio u Pešti, tamo se obreo u
svim ministarstvima i ponekome davao novac. Pisao je i u Zagreb i savetovao
narodnjacima da slede taktiku mađarske opozicije i govore dotle dok se virilisti ne umore i
ne odu.

24. jun
Rozen kaže da su namesnici pozvali Vakareska da dejstvuje kod svoje vlade da ona
zajedno sa srpskom vladom protestuje protiv radova u Đerdapu. Vakaresko je, međutim,
odgovorio da vlaška vlada teško da će se pridružiti ovakvim protestima pošto je čišćenje
Đerdapa takođe u interesu Vlaške, tako da bi ona bila čak spremna da učestvuje i u
troškovima. Večeras su otputovali u London Vatson i njegov brat zbog smrti strica.

25. jun
Javljam Rozenovo saopštenje Andrašiju u vidu privatnog pisma i još dodajem da bi
možda bilo dobro uvući Vlašku u ovu stvar, time bismo je sasvim odvojili od Srbije, koja
bi ostala izolovana. – Kasnarka je provela kod mene nekoliko sati.

26. jun
Ima već duže vremena kako sam primetio da imam pantljičaru. Poručio sam lek od
apotekara Bloha u Beču i danas ujutro ga uzeo. Do uveče pantljičara je sasvim uginula.

27. jun
Dr Rozen je stigao iz Berlina i odmah došao k meni i javio: a) U Ministarstvu
inostranih poslova u Berlinu primio ga je vrlo srdačno tajni savetnik Hepke. Upitao ga je
da li me poznaje i zna li da sam veliki neprijatelj Nemačke. Dr Rozen je oprezno
odgovorio da se ponekad sretao sa mnom, ali da nije primetio da sam se izjašnjavao protiv
Nemaca. Hepke je zatim izrazio želju da mu se iznese situacija u Srbiji i primetio da
Nemačka doduše neće da istupi protiv Rusije, ali ne želi ni to da se ona proširi na Istoku. –
Dr Rozen je našao da u Berlinu svuda vlada veoma prijateljsko raspoloženje prema
Austriji, a naročito prema Mađarskoj. (Mišljenje da sam ja neprijatelj Nemačke potiče
 475

sigurno otuda što je moj kolega Rozen pre nekoliko godina pisao Bizmarku o jednom
našem razgovoru.)
b) U Budimu je govorio s Halasom, koji je rekao da stvari u Hrvatskoj stoje dobro,
dalje da su dobili vesti da se knez Milan sprema u Berlin. Bilo bi dobro kada bi otišao u
vreme kada će i naš car biti tamo, verovatno će tamo doći i Viktor Emanuel i tom prilikom
bi obradili kako valja kneza Milana.
c) Bio je kod Ristića koji je ponovo govorio protiv Mađara i napomenuo da
neprijateljski članci u mađarskim listovima zatvaraju put pomirenju. Dalje je poverio dr
Rozenu da nastoji doznati da li je istina da konzuli u Beogradu nameravaju da knezu
Milanu prilikom njegovog punoletstva predaju jedan memorandum u kome bi bila
pretresena opšta politička pitanja. Izgleda da ovo jako brine Ristića.

28. jun
Kasno u noć došlo je k meni neko nepoznato lice, Srbin, onizak, zdepast, prosed
muškarac i rekao da je penzionisani činovnik, naš veliki prijatelj, hteo bi da sa mnom duže
razgovara, ali iz razloga bezbednosti može doći samo noću. Rekao sam mu da dođe sutra.

29. jun
Idem da posetim Blaznavca, saopštavam mu ponešto sa svog putovanja po
unutrašnjosti. Posle toga on počinje da politizira. Izbori u Mađarskoj, preokret u
Hrvatskoj, carevo putovanje izgleda da nisu ostali bez uticaja na njega. Tvrdi, i to
odlučnije nego ikada ranije, da je on ostao onaj stari. Siguran je u kneza Milana i tako već
sada može reći da će on (Blaznavac) biti predsednik vlade i ministar vojni, te ujedinivši na
taj način u svojim rukama snagu opštim usmeravanjem stvari polako se vratiti na onu
stazu sa koje ga je stvar s Karađorđevićem skrenula pa će, ako mu budemo pružili ruku
pomoćnicu, konačno odstraniti ruski uticaj na Istoku. Pitam ga hoće li knez putovati u
Rusiju posle svog punoletstva. Odgovara da neće, ako ga samo mi na to ne prinudimo
karađorđevićevskim manifestacijama i objavljivanjem Bajstovskih nota. – Poveravam dr
Rozenu da napiše u Vidovdanu članak o fuziji hrvatskih stranaka, u kome će uzdizati
Narodnu stranku ali će priznati i zasluge unionističke stranke i Lonjaija. – Stigla su dva
Engelhartovičina brata, koji će nekoliko dana ostati ovde. Veče provodim kod njih. – Po
povratku kući zatičem onu jučerašnju osobu. Došao je u srebrom optočenoj dolami
starinskog kroja, sa sabljom da bi dokazao da je imućan Srbin starog kova. Razgovor
počinje napadom na sadašnju vladu, Garašanina i Marinovića, kako oni sve nas varaju a
drže se Rusa. Da bi dokazao da je naš dobar prijatelj izvadio je gomilu pisama, koja su od
Majerhofera, Filipovića, Vranjicanija, generala Teodorovića i drugih bila njemu upućena
još u vreme revolucije. Iz njih sam video da se zove Tasa Ivanović i da je u mađarskom
ustanku na austrijskoj strani učestvovao u činu majora. Pokazao mi je zatim jedno
Garašaninovo pismo (još iz 1864), u kome ga ovaj grdi što je uz Turke, pa jedno od
 476

sadašnjeg ministra Veljkovića, koji ga opominje da ne bude uz Austrijance. Međutim, on

tvrdi da je naš najverniji prijatelj i ako ga budemo podržavali oboriće vladu i onda
možemo raditi šta hoćemo. Mnogo govori i značajno je da poznaje prilike u Evropi, ideje i
ime svake iole značajnije ličnosti. Moli me da ono što je rekao saopštim Adrašiju, ali
nikome drugom, jer se igra glavom. Naravno, bio sam vrlo uzdržan i rekao mu da dođe još
i sutra pa ćemo opširnije da razgovaramo.

30. jun
Tasa Ivanović ponovo dolazi. Pitam ga šta bi dakle trebalo uraditi i na koji način.
Odgovara da se putem revolucije sada ništa ne može postići, ne preporučuje ni ubistvo,
nego treba da privolimo Portu da pošalje komesara radi ispitivanja srpskih stvari, tada
neka se mi umešamo, pa će onda oni, nezadovoljnici, potpomoći ovaj korak, vlada će
pasti, knez je još dete, lako ga je odstraniti i onda možemo raditi sa Srbijom šta hoćemo.
Ugled Karađorđevića je, doduše, poljuljan, ali narod i penzionisani činovnici još uvek žele
Karađorđeviće, dinastija Obrenovića nije pustila korena u narodu i stoga bi, samo da bi
nešto bilo oko čega će se izvršiti okupljanje, trebalo istupiti s imenom Karađorđevića. –
Na kraju dodaje da njemu novac ne treba, samo moli da mu se nadoknade putni troškovi.
To mu obećavam i zatim dodajem da ću sve saopštiti Andrašiju, pa neka dođe kroz mesec
dana i tada ćemo opširnije pregovarati. – Ako i ne budem imao druge koristi od ovog
poznanstva doznaću barem nekoliko zanimljivih istorijskih podataka. Saopštio mi je još da
je bio ovde neki austrijski oficir iz Bele Crkve, koji se zove Mićin i razgovarao s
Blaznavcem, nesumnjivo o tome da li su srpskoj vladi potrebni oficiri iz preka.

1. jul
Pošto se nisam osećao dobro proveo sam ceo dan u sobi.

2. jul
Stigao je jedan od sekretara engleske ambasade u Beču Sen-Džon da zameni
Vatsona. Bela Orci mi ga preporučuje. Veoma je prijatna i obrazovana osoba.

3. jul
Dolazi kod mene konzul Rozen. Saopštavam mu izjavu srpske vlade koja mi je
upućena 26. aprila 1871. da je u pogledu Đerdapa voljna da sklopi s nama ugovor. Ovo
sam mu saopštio da bi video kakvu lažljivu i prevrtljivu politiku vodi Namesništvo, kao
što se to vidi iz ponude stavljene Vakaresku. – Odlazim sa Sen-Džonom Blaznavcu.
Između ostalog razgovaramo i o železnici. Kaže da ga je Hirš pozvao da pošalju nekoga
na otvaranje jedne deonice pruge Solun–Skoplje, pa će tamo uskoro otputovati jedan
srpski inženjer. Dalje kazuje da su Filipu Hristiću naložili da jedanput svake sedmice ode
u Portu i tamo požuruje stvar sa Zvornikom i železničku vezu. Ristića ne nalazimo kod
 477

kuće.
Ivanovićka priča da je Tomčić rekao da je Vakaresko nosio u Crnu Goru jedno
pismo kneza Karla. Tomčić se upravo spremao da kaže šta sadrži ovo pismo kada je neko
naišao i on je zaćutao. Poverio sam Ivanovićki da nastoji da to dozna. (Zaboravio sam da
zabeležim da je Vakaresko 29. juna sa ženom otputovao i kada se opraštao od mene rekao
je da idu na malo putovanje radi razonode u Beč, Veneciju. Dalmaciju i Crnu Goru.
Kasnije sam saznao da je otišao pravo u Crnu Goru. Sve sam to javio Andrašiju). Dalje je
Tomčić rekao Ivanovićki da Vakaresko ne zna da radi i da se za svaku sitnicu obraća
njemu (Tomčiću), a isto tako i Kampo, koji je ovih dana trebalo da napiše jedan izveštaj a
bez njega nije mogao ni da ga počne.

4. jul
Dolazi mi u posetu Blaznavac i provodi kod mene nekoliko sati. Dugim govorom
nastoji da dokaže da su njihovi i naši interesi istovetni i da on nikad nije bio proruski
nastrojen, da ćemo mi uvideti potrebu (dobrih odnosa) i da ćemo pomoći Srbiji u njenim
aspiracijama. (Ovaj sam razgovor opširno opisao u jednom pismu upućenom Andrašiju 7.
jula pod brojem 9.)346 Dr Rozen javlja: a) uz rusku subvenciju ovde se pokreće jedan list
koji treba da izlazi na ruskom i srpskom jeziku. Od strane Šiškina pozvali su dr Rozena da
učestvuje u njegovom uređivanju, pa me pita šta da radi, jer ne bi hteo da se bez mog
odobrenja primi tako nečega. Pošto sam promislio da bi dr Rozen za dobre pare bio
spreman da piše bilo za koga i bez mog odobrenja, rekao sam mu da prihvati ovu ponudu;
ona je u našem interesu jer ćemo na taj način moći ući u trag vezama između Šiškina i
srpske vlade. b) List Istok nalazi se potpuno pod Ristićevim uticajem. Danas je dr Rozen
bio kod Ristića i kako je trebalo da čeka naišao je u bašti na urednika Istoka Aksentija
Mijatovića s nekom hartijom u ruci i ovaj mu je rekao da hoće Ristiću da saopšti jedan
članak radi korekture.
c) Guverner Dalmacije feldmaršal lajtnant Rodić ima jednog adlatusa Paića ili Peića,
koji je u vezi s Ristićem. Ova osoba je pre nekoliko godina bio komandant u Kovinu pa je
premešten u Češku baš zbog svojih veza sa Srbijom. d) List Ruža jednostavno je ugušen,
jer je počeo da piše protiv vlade.347 e) Dr Rozen je bio kod Ristića koji je opet neprekidno
govorio o Mađarskoj, napominjući da neprijateljski istupi mađarskih listova nisu više
upereni protiv njega, već protiv Srbije, i ako to bude i dalje tako išlo neće im preostati
ništa drugo nego da napadnu Mađare na život i smrt. Koliko je Andraši neprijatelj naroda
na Istoku dokazuje i to da on stoji na čelu konferencije koja se organizuje protiv Rumunije
zbog pitanja Jevreja. Ovo Ristić pouzdano zna. – Na Štrosmajera Ristić se ljuti jer je
ostavio na cedilu stvar nacije. Inače, jedva može da veruje da će se ostvariti nagodba s
Hrvatima, Mađari, naime, neće činiti ustupke jer znaju da nisu u stanju da pridobiju
simpatije naroda koji bi se pomirio s njima samo iz oportunizma, a kasnije bi se isto tako
iz oportunizma mogao okrenuti protiv njih. f) Vakaresko je u Cetinje nosio jednu
 478

fotografiju kneza Karla sa pismom.

5. jul
Dr Rozen javlja da je prekjuče u tajnoj misiji otputovao u Carigrad Ignjatijevu jedan
inženjerijski major po imenu Zdravković, neki veruju radi železnice. (To će sigurno biti
onaj stručnjak o kome mi je Blaznavac govorio.) – Orešković sada govori da je dobio
pismo od Štrosmajera, Rigera i Palackog koji se s odobravanjem izjašnjavaju o njegovoj
brošuri.

6. jul
Moj kolega Rozen saopštava mi jedan Šiškinov memorandum sastavljen u vezi sa
pitanjem Zvornika, koji su iz Petrograda poslali u Berlin i sada ga je Ministarstvo iz
Berlina saopštilo i njemu. Traljava jedna krparija, naravno potpuno u interesu Srba. Rozen
se sprema da na taj memorandum iscrpno odgovori. Stigli su Longvortovi. Umne
sposobnosti staroga toliko su se smanjile da ću se uzdržavati da govorim s njim o politici.
– Bela Orci mi saopštava da Andraši neće da kneževine učestvuju u troškovima za radove
u Đerdapu, kada se budemo sporazumeli s Portom obavestićemo o ovome Srbiju i Vlašku.

9. jul
Posetio me Čumić. Razgovarali smo samo o nevažnim stvarima i ostao je kratko
vreme. Ne znam nije li naslutio nešto o mom odnosu s njegovom ženom i nije li zbog toga
došao.
Dolazi Matić i saopštava mi da beogradska opština namerava da na svečanost
povodom kneževog punoletstva pozove više naših opština pa me o tome obaveštava, jer
srpska vlada polaže mnogo na to da s nama bude u dobrim odnosima i ne bi htela da se
ova okolnost drukčije protumači, pošto nema politički značaj. Pita me ne bih li mogao
zvanično telegrafskim putem saznati šta o ovome misli moja vlada. Odgovaram mu da
verujem da moja vlada smatra to privatnom i neznatnom stvari i stoga nije ni potrebno
telegrafisati. – Napisao sam Andrašiju šta mi je Matić saopštio i izrazio mišljenje da ne bi
trebalo zabraniti našim Slovenima da pređu ovamo. Završio sam izveštaj o razgovoru koji
sam vodio s Blaznavcem i poslao ga Andrašiju. 348

10. jul
Nameravam prekosutra da putujem u Bosnu, činio sam oproštajne posete. Blaznavca
nisam našao, kasnije mi je pisao da bi voleo da me vidi i da će sutra u deset časova doći k
meni. Odgovorio sam da ću ja doći kod njega. – Šiškin je danas stigao.

11. jul
Odlazim Blaznavcu i opet dugo razgovaramo. Osnov razgovora je taj da on nije za
 479

Ruse i nada se da će još moći s nama složno sarađivati. Između ostaloga saopštava da je
Ignjatijev u Livadiji izjavio pred njim da se kod Ristića nikada ne može znati šta hoće, da
je poltron i nepouzdan. Blaznavac napominje da je Ristićeva nesreća u tome što mnogo
intrigira i hoće da bude jako lukav. Dobar je Srbin, doduše, ali računa na rivalstvo koje
postoji između Evrope i Rusije i hoće da iz toga izvuče korist, dok on, (Blaznavac)
otvoreno iskazuje svoje poglede i smatra prijateljem onoga ko podržava aspiracije Srbije.
Namesnik Gavrilović je više puta izjavio da su Rusi uvek prevarili Srbiju i prevariće je i
ubuduće. Longvort mu je saopštio da Ignjatijev u Carigradu daje izjave kao da je on
zaštitnik Srba i da bi u Srbiji mogao sve da učini, a sada podržava Srbiju u pitanju
Zvornika. To Blaznavac do sada nije znao, ali oni neće zaštitu već hoće da vode
samostalnu politiku. Napominje da kneževim punoletstvom mi, ako hoćemo, možemo
opet pridobiti Srbiju. Primećujem da ćemo mi uvek biti prijateljski naklonjeni knezu, a od
njega ili od njegovih savetnika zavisi kakvi će odnosi biti među nama stvoreni. Blaznavac
napominje da on uvek govori knezu da je šteta što su sada s Austrijom u zategnutim
odnosima jer su naši interesi isti. – Pominje da grad Beograd hoće da pozove više naših
opština na svečanost i kaže da bi možda bilo dobro kada bismo mi odlučivali, da bi se
poslali valjani ljudi, to bi povoljno uticalo na kneza. Pita me nisam li čuo nešto o tome da
li će naša vlada poslati još nekoga da pozdravi kneza. Rekao sam mu da o tome nisam
ništa doznao. – Na kraju pominje da mu je Orešković rekao da je brošuru čitao i inspirisao
Garašanin. Ovo je Blaznavac saopštio Marinoviću, koji je zatim pokazao jedno
Garašaninovo pismo u kome ovaj priznaje da je čitao brošuru u rukopisu jer mu je
Orešković mnogo dosađivao radi nje, ali da on nije o njoj ništa rekao. Šiškin, s kim je
Blaznavac juče govorio, odlučno odbija da ima kakvog udela u brošuri.
Dr Rozen je još prekjuče javio da je govorio s Blaznavcem, koji je veoma napao
Ristića, govoreći da on nije državnik i izjavio da će, doduše, biti ministar, ali ne duže od
šest nedelja. Opunomoćio je, nadalje, Rozena da piše u svojim listovima protiv Ristića.
Knez neće ići u Berlin i u Petrograd, ali ako bi išao neće zaobići Beč i prvo će posetiti
Franju Josipa.

12. jul
Jutros sam krenuo uz Savu brodom u Bosnu, gde nameravam da učinim jedno duže
putovanje.

13. jul – 13. avgust

Putovao sam po Bosni i danas poslednji dan putovanja stigao u ponoć u Beograd. 349

14. avgust
Dolazi mi Joanini i kaže da je još pre svog odlaska predložio da se knezu Milanu da
veliki krst ordena Mauricijusa. To je i učinjeno i kada je ovo saopštio Ristiću nastale su
 480

teškoće: Ristić je poslao k njemu Tomčića sa insinuacijom da ako samo knez dobije orden,
to će značiti osudu politike Namesništva. Na ovo je Joanini napisao izveštaj u kome je
predložio odlikovanje i za trojicu namesnika. Pismo je poslao Ristiću koji je stavio
primedbu da on nije mislio tako, nego da od namesnika odlikovanje dobije samo on
(Ristić). Na to je Joanini saopštio stvar Blaznavcu, koji se jako začudio tome da Ristić
svom sopstvenom vladaru zavidi na odlikovanju te je molio Joaninija da ne pošalje svoj
poslednji izveštaj, odlikovati treba samo kneza a ne i njih. – Joanini je nastojao da mi na
svaki način objasni da davanje odlikovanja nema politički značaj (u čemu, u stvari, ima
pravo i sve ovo uradio je samo zato da bi se dodvorio knezu). – Zatičem pismo od Bele
Orcija u kome piše da ga je Švajnic pitao hoćemo li poslati nekoga u Beograd da pozdravi
kneza, na šta je on odgovorio da mi ne vidimo da je to potrebno. Švajnic je obećao da će
pisati u Berlin i preporučiti da ni otuda ne pošalju nikoga. – Govorim s konzulom
Rozenom koji mi saopštava da je dobio uputstva od svoje vlade da postupi u istom smislu
kao i ja i Joanini.

15. avgust
Odlazim Blaznavcu. Razgovaramo kratko o mom putovanju, zatim on prelazi na
naredbu mađarske vlade koja je tih dana objavljena a kojom se opštinama u Mađarskoj
zabranjuje da kao takve budu predstavljene na svečanostima u Beogradu povodom
kneževog punoletstva. On (Blaznavac) nije bio za to da se ovaj poziv uputi, ali pošto je
upućen nije trebalo zabraniti odaziv, jer sada to izgleda kao da je lično upereno protiv
kneza i prema tome može imati uticaja na njegovu politiku. Na ovo sam odgovorio samo
to da ako ovako sitne stvari smatraju osnovom svoje politike onda mi i ne želimo da bilo
šta učinimo, već ćemo sačekati vreme kada će ozbiljnije razmišljati. On, naravno, nastoji
da me ubedi da to ne bi predstavljalo osnov, ali bi loše delovalo. Pominje da se ovde
proširila vest da će Molinari doći da pozdravi kneza i pita me da li je to istina. Odgovaram
mu da ne znam za to. Govori o kneževoj proklamaciji koja će 22. biti razdeljena i u kojoj
će se oni pozvati na hatišerife. – Na kraju pominje da ponovo pregovaraju sa Hiršem. Ovaj
sada traži dva međunarodna voza dnevno, što Srbija ne može dati, jer bi ova dva voza
privukla sebi sav promet.
Odlazim Ristiću, I on govori o gore pomenutoj zabrani mađarske vlade, i to s mnogo
više gorčine i oštrine nego Blaznavac, primećujući da su oni meni preko Matića saopštili
nameru beogradske opštine i tražili odgovor, a ja sam odgovorio da odgovor nije potreban,
jer je kod nas sloboda i svako može da čini šta hoće. Oni su se, dakle, osetili ovlašćenima
da upute poziv, jer da smo mi izjavili da smo protiv, onda bi oni to u Beogradu zabranili.
Na ovo odgovaram da meni Matić nije govorio o nameri beogradske opštine, čija će
realizacija zavisiti od našeg shvatanja, nego mi je jednostavno saopštio odluku opštine,
naročito naglašavajući da vlada s tim nema nikakve veze. To je velika razlika i pošto su
stvari tako stajale nije ni bilo mesta nekakvom odgovoru. Ristić zatim govori o svojoj
 481

lojalnosti, tako primera radi, iznosi da o pregovorima u Bosni niko ne zna ništa. Ovo sam
jednom svojom primedbom doveo u sumnju, na šta je on časnom reči i drugim sličnim
snažnim izrazima dokazivao da je sačuvao tajnu i to utoliko više što ja nisam rekao
nijednu reč. Ristić, dalje, pokušava da objasni zašto knez Milan nije otišao pred Njegovo
Veličanstvo u Temišvar. Primećujem da ja u to ne mogu da se upuštam. – Joanini kaže da
mu je Tomčić rekao da treba da napiše članak u Jedinstvu o odbijanju dozvole opštinama i
da stvar predstavi tako kao da sam ja za to kriv jer sam odgovorio da ne vidim smetnje da
se ta dozvola izda.
Dolazi dr Rozen i javlja: a) Razgovarao je još ranije s konzulom Rozenom koji mu je
saopštio da sam ja telegrafisao u Beč u vezi sa pruskom intervencijom u pitanju Zvornika.
Žao mu je što se nisam obratio njemu jer bi mi on objasnio stvar, a ona je bila u tome da je
jednom prilikom došao kod njega Blaznavac i zamolio ga da piše privatno Radovicu da
podrži njihovu stvar u pitanju Zvornika. 350 Rozen je odgovorio da ne može da piše
privatno, ali da to može učiniti službeno i to istovremeno i u Berlin, što je i učinio. Dobio
je odgovor koji je glasio da se ne meša ni u šta i da je Radovic takođe dobio instrukcije da
tako postupi. Dalje je konzul Rozen rekao da se Blaznavac žalio da otkako je Rozen u
Beogradu pruska vlada hladnija je prema Srbiji nego ranije. Rozen je na ovo odgovorio da
ne zna kako je bilo ranije, međutim, njegove instrukcije su kategorične u tome smislu da
se ne meša u politiku. – Na kraju se konzul Rozen veoma pohvalno izrazio o mom
staloženom držanju prema namesnicima i rekao da je u tom smislu pisao i u Berlin. b) 15.
jula srpska vlada je poslala jednu notu Porti u pitanju Zvornika, koja je napisana u vrlo
poniznom tonu i u kome se Zvornik traži kao znak sultanove milosti. c) Šiškin je izgleda,
napustio ideju da izdaje list i veoma se rezervisano izjašnjava o toj stvari. d) Prošlog
meseca su u Petrograd poslali senatora Jovana Gavrilovića, koji je tamo moljakao za
izaslanstvo kneza Dolgorukog. e) Ruski car šalje kneza Dolgorukog da pozdravi kneza
Milana, a crnogorski knez Vukotića, prvog vojvodu i svog tasta. f) Dr Rozen je govorio s
Ristićem, koji me je jako napadao zbog one zabrane. Došla je naredba od mađarskog
Ministarstva unutrašnjih poslova kojom se ponovo određuje viziranje pasoša kod
konzulata. – Pitam telegrafski Andrašija da li da se ovoga pridržavam i koliko dugo.
Takođe telegrafski javljam Andrašiju da će na svečanost proglašenja kneževe punoletnosti
doći Dolgoruki, Vukotić i vlaški izaslanik. Od Vakareska čujem da će knez Karlo poslati 3
predstavnika. (Telegram ću sutra predati u Zemunu).

16. avgust
Miloš Popović javlja da knez neće da potpiše proklamaciju koju je sastavio Ristić. –
Kolega Rozen kaže da je bio kod Blaznavca koji mu je, kao po njega veoma neprijatnu
stvar, saopštio da je dr Rozen poslao telegram sa sadržinom iz koje se može zaključiti da
će i iz Berlina doći neko da pozdravi kneza Milana. Dodao je da je ova vest stvarno
proširena, ali moli Rozena da telegrafiše u Berlin da srpska vlada nema u tome udela.
 482

Rozen je odgovorio da ne vidi potrebu da telegrafiše, ali će ovaj razgovor verno preneti.
Ovo, dakle, nije ništa drugo nego jedna glupa mala intriga namesnika, koji veruju da će
time prusku vladu na nešto prinuditi. – Dr Rozen dolazi i javlja: a) Milan neće da potpiše
proklamaciju jer hoće da se u nju unese jedan pasus koji bi bio prijateljski prema Austriji,
a Ristić se tome protivi. b) Ristić hoće da konspiriše s Česima koji ovamo dolaze. Predmet
ove konspiracije bio bi izazivanje pokreta u gornjoj Granici. Ovo je ispričao Orešković,
koji je izjavio da je spreman da u tom pokretu uzme i učešće.
c) Prema nekim vestima Vukotić će zahtevati da arhimandrit Dučić bude uklonjen,
jer ako ga srpska vlada i dalje bude pomagala da Hercegovce huška protiv Crnogoraca,
onda između Srbije i Crne Gore ne može biti prijateljstva. d) Kažem dr Rozenu šta sam
čuo od Rozena i pitam ga da li je on poslao onaj telegram. Odgovorio je da jeste, rekao mu
je Ristić da ga pošalje. Naložio sam mu da to saopšti Rozenu.
Tasa Ivanović ponovo dolazi i opet dugo govori. Na kraju ipak ispada da je pristalica
stranke Karađorđevića i da bi trebalo raditi na njegovom ponovnom dovođenju na presto.
Rekao sam mu da potraži način i ako je ispravan mi ćemo pomoći.

17. avgust
Joaiinijeva i Kampova žena stigle su juče da bi učestvovale na svečanostima. –
Joanini priča da je bio kod Ristića i nastojao da ga privoli da prizna kako želi da bude u
dobrim odnosima s Austrijom i da ga ubedi da je to potrebno. Ristić je izgledao dirnut ali,
kako Tomčić kaže, više se izjasnio u tom smislu da dok je na vlasti neće se približiti
Austriji. Ristić je pomenuo i to da sam ja ranije bio veoma predusretljiv, ali sada je teže sa
mnom razgovarati, na šta je Joanini primetio da bi njihova želja trebalo da bude da nikada
drugoga ne pošalju umesto mene jer ja poznajem njih i istočnu politiku i nisam krut. –
Ristić je dalje saopštio da će na kneževom ručku zdravicu u ime vlade održati Dolgoruki,
na šta je Joanini primetio da onda neka i pozdravni govor održi Dolgoruki a ne Longvort.
– Odlazim Rozenu i saopštavam mu potonje, iznevši mu pri tom svoje gledište da to na
svaki način treba sprečiti. Dolgoruki ne može govoriti u naše ime i molim ga da o tome
govori s Longvortom. Rozen dalje kazuje da je doznao od Vakareska da su njega
(Vakareska) namesnici pozvali da piše u Bukurešt da bi im bilo veoma milo kada bi knez
Karlo poslao nekoga na svečanost, utoliko više što su i oni poslali izaslanika u Bazjaš da
pozdravi kneginju Jelisavetu. Isto tako i crnogorski knez samo veoma nerado šalje svog
tasta.

18. avgust
Dr Rozen javlja da se proklamacija već štampa i diferencija između kneza i Ristića
je izglađena. – Prema jednoj vesti koja se rasprostranila po gradu Kongres u Karlovcima je
rasteran i tom prilikom je došlo i do pucnjave iz topova. Čujem od Joaninija da srpska
vlada hoće da da našim podanicima srpske pasoše da tako mogu izbeći viziranje kod
 483

Konzulata. Ovo odmah telegrafišem Lonjaiju i pitam ne bi li bilo dobro proširiti viziranje i
na srpske pasoše. – Čujem da učenici nameravaju da mi prirede „mačji koncert“ jer sam ja
kriv što je našim opštinama zabranjeno da pošalju predstavnike na proslavu kneževog
punoletstva. Kažu, međutim, da je gradski prefekt izdao naredbu da se pazi kako se to ne
bi dogodilo.

19. avgust
Pre nekoliko dana bio je kod mene jedan dopisnik lista Noje fraje Prese, koji je posle
bio i kod Blaznavca i obavljeni razgovor telegrafski javio svom listu.351 Prema tom
obaveštenju Blaznavac je mene okrivio zbog zabrane opštinama, a i dopisnik me sa svoje
strane napao. Joanini mi je saopštio da ima dokaze da srpska vlada kod nas sprovodi
agitaciju, u ovo je ubedio i Rozena pa će obojica u tom smislu pisati svojim vladama. –
Povodom članka u Noje fraje Prese napisao sam izveštaj Andrašiju, u kome sam izložio
celu stvar onako kako je tekla i kakvo lukavstvo je opet smislila srpska vlada. 352 Po
povratku kući zatekao sam jedan Andrašijev akt u kome izjavljuje da smatra da su pozivi u
suprotnosti s međunarodnim običajima i mi ćemo ih prećutno ignorisati. Upozoravam ga u
privatnom pismu na protivurečnost između ovog akta i zabrane, ujedno mu pišem o
onome što mi je Joanini saopštio.352a – Dolazi mi jedan dopisnik lista Prese s kim,
naravno, mnogo iskrenije razgovaram i koji će, verovatno, u sasvim drugom svetlu pisati o
slučaju sa pozivima.

20. avgust
Javlja mi moj agent Nikšić da je vlada uputila naredbu načelnicima da nikoga iz
unutrašnjosti ne puste u Beograd bez pasoša. Pasoše će dobiti samo pristalice vladine
stranke i žene, a đaci ih uopšte neće dobiti. U Smederevu niko neće dobiti pasoš, pa zbog
toga nameravaju da demonstriraju. Tamo dele brošure protiv vlade, Pavlovićevog brata su
uhapsili. Nekoliko školaca je stvarno htelo da mi priredi „mačji koncert“, ali više zato da
vladi prouzrokuju neprijatnosti. Međutim, vlada je to strogo zabranila. – Danas je došao
Dolgoruki, koji je inače samo kapetan te tako teško da predstavlja carevu ličnost, nego je
sigurno doneo samo pismo od njega. – Posećuje me grof Laslo Hunjadi, šurak kneza
Mihaila. Kasnije mi Šiškin predstavlja Dolgorukoga. Visok mlad čovek, pravi kozak u
evropskom odelu. – Dolazi mi u posetu Piroćanac, koga su kao predsednika suda takođe
pozvali na svečanost. Zajednički grdimo Ristića.
Po podne dolazi Ristić da se oprosti od mene kao namesnik. Izražava nadu da će naši
odnosi biti uvek dobri i napominje da treba da promislim da su tri godine više nego jedna
(to jest tri godine smo bili u dobrim odnosima, a samo jednu godinu u rđavim). Bio sam
vrlo uzdržan i samo sam izrazio nadu da sada, kada će on (Ristić) biti ministar, možda će
biti lakše približiti se srpskoj vladi nego pre toga. – Novakovićka javlja: Mihajlo Barlovac,
dalje, prota Ilija Novaković i trgovac Đoka Aćimović bili su nedavno kod Karađorđevića,
 484

vlada to zna i samo čeka da ih upeca – Tasa Ivanović je ponovo kod mene. Sad se već
prikazuje sasvim kao pristalica Karađorđevića. Predlaže da se preporuči Karađorđeviću da
načini jedno putovanje kao šetnju duž obale prema Srbiji, to bi ulilo pouzdanje u stranku.
Doći će još jedanput pre nego što otputujem.

21. avgust
Nikšić javlja da je jutros stiglo 260 gostiju Opštine i 700 drugih posetilaca. Oko
grada su postavljeni žandarmi, koji traže pasoš. Vlada se strašno boji, pregledali su i
kanalizaciju. Od strane ruskih opština niko nije stigao. Vakaresko mi predstavlja vlaške
izaslanike: jednog potpredsednika Senata, jednog pukovnika i jednog majora. Kasnije me
posećuje Vukotić i još jedan drugi Crnogorac. – Vukotić je visok i jako lep čovek. –
Dolazi od preka Jekelfaluši i ostaje da prenoći ovde. Ne saznajem od njega ništa naročito.
Kaže samo da Hrvati hoće Jožefa Zičija za bana, a ja bih tada mogao postati guverner
Rijeke. Na ovo, naravno, odgovaram da ću onda radije ostati u Beogradu. – Dalje
saopštava da je tu više puta pominjanu zabranu želeo sam car. – Kasno uveče dolazi
Kumanudi i javlja da Pevačko društvo hoće da mi priredi „mačji koncert“ zbog one
zabrane. Dalje mi saopštava da Milan sada neće dobiti grčko odlikovanje jer se kralj oseća
uvređenim što je Milanovo pismo bilo napisano bez oslovljavanja. – Oko deset sati Miloš
Popović donosi kneževu proklamaciju, čiji sadržaj odmah telegrafski javljam
Ministarstvu. Cela proklamacija je beznačajna i o spoljnim odnosima nema u njoj ni
pomena. – Sa Jekelfalušijem dugo čekam „mačji koncert“, ali ga nema. Oko 9 časova čuju
se neki zvižduci ali su, kako sam kasnije doznao, intervenisali vojnici.
Oko ponoći dolazi dr Rozen i donosi nekoliko primeraka proklamacije na
francuskom jeziku. Govorio je s Ristićem, koji je izjavio da je stari namesnik Ristić
prestao da postoji, a novi ministar hoće da živi u dobrim odnosima s Austrijom. Nova
vlada je obrazovana. Blaznavac je ministar vojske i predsednik vlade, Ristić je ministar
inostranih dela, Milojković, privremeno, unutrašnjih dela. Veljković ostaje ministar
pravosuđa i još preuzima Ministarstvo vera i prosvete, Jovanović ostaje ministar finansija,
Matić i Mirković biće senatori.
Čučković javlja da je granica sa srpske strane na 6 dana zatvorena između 18 i 24
časova, da na svečanost ne bi došli mnogi iz Turske. Rozen je danas uistinu rekao da
Vukotić ima još jednu neobičnu misiju. Na Cetinju su saznali da će u Beogradu Vukotića
hteti da ubede da bi za dve srpske države bila dovoljna jedna dinastija, na šta će Vukotić
odgovoriti: neka ne bude nijedne dinastije nego da proklamuju zajedničku slobodu i
ujedinjenje pa neka zatim narod slobodno bira. – Joanini kaže da Longvort sada počinje
vrlo da se ljuti što su mu podvalili s Dolgorukijem, pošto je on samo kapetan i ne
predstavlja carevu ličnost nego je doneo samo jedno pismo, a Longvort mu je ipak
prepustio prvo mesto. Stoga je telegrafisao u London da doznaju u Petrogradu u kakvom
je svojstvu Dolgoruki došao ovamo.
 485

22. avgust
Ujutro u 10 časova otišli smo u crkvu, a posle službe u Konak, gde se uskoro pojavio
knez. Longvort je održao pozdravni govor, na šta je Milan izvukao jednu hartiju i sa nje
pročitao svoj odgovor. Blaznavac je rekao da je on predsednik vlade, ministar vojske i
general. Uskoro smo otišli. U dva sata smo se ponovo sakupili kod kneza, tada smo
Dolgoruki, Vukotić, Vlasi, tri episkopa, ministri, nekoliko kneževih rođaka i drugi, nas
trideset i osmoro seli za sto, prilično stešnjeni jedan uz drugoga. Pored kneza desno sedeo
je Dolgoruki, levo Longvort. Pored Dolgorukog Ristić, zatim ja, Joanini, Rozen itd., a na
drugoj strani Šiškin i Engelhart. Ručak je trajao dugo. Longvort je održao zdravicu knezu
u ime garantnih sila, zatim je knez nazdravio vladarima velikih sila. Posle ručka knez je i
sa mnom prozborio nekoliko reči. Otišli smo u 5 sati. Bio sam vrlo uzdržan, iako ne
upadljivo. Uveče smo bili u pozorištu. Knez je celo vreme pokazivao neobično uvaženje
prema Dolgorukom. Posle ručka, a pre pozorišta uzvratio sam posete Vukotiću i Vlasima.
Govoreći o mom putovanju po Bosni Vukotić je dovoljno jasno rekao da podelimo Bosnu
između Austrije i Crne Gore. Ja na to, naravno, nisam odgovorio.
Vlada je obrazovana, izgleda, privremeno, Blaznavac je predsednik vlade i vodi
poslove vojske i saobraćaja, Ristić inostrane poslove, Milojković privremeno unutrašnje
poslove, Jovanović finansije, Veljković Ministarstvo pravde i, privremeno, Ministarstvo
prosvete i vera. Matić i Belimarković postali su senatori. – Danas je održan veliki ručak
koji je Opština priredila svojim gostima kod „Pariza“. – I danas sam, naravno, dobio
čitavo mnoštvo vesti i obaveštenja o tome koliko su besni na mene i kako mi prete.

23. avgust
Danas je knez održao smotru trupa, na koju, međutim, nisam otišao, poslao sam
samo Angera. – U podne je prešao iz Zemuna Jekelfaluši i ručao kod mene, a takođe i grof
Laslo Hunjadi. Po odlasku Hunjadija Jekelfaluši me zamolio da što pre doznam šta su
govorili naši Srbi na jučerašnjem ručku. Ovo sad još ne znam, ali pošto sam čuo da je
Zehanj (Mirovićkin nekadašnji ljubavnik) za vreme ručka pravio beleške otišao sam
Mirovićevima i zamolio ih da doznaju od Zehanja njihovu sadržinu. Obećali su da će
pokušati. Jekelfalušija sam još zamolio da nastoji da se naredba o pasošima održi na snazi
i da se hrvatski Sabor ne raspusti, kao i da podnese caru povoljan izveštaj o meni. Po
podne je Jekelfaluši otišao. – Više i ne beležim one bezbrojne budalaštine, kontradiktorne
vesti i pretnje koje čujem o gostima, o meni i uopšte o onome što se na svečanosti
dogodilo. – Poverio sam dr Rozenu da se raspita o govorima koji su održani na ručku za
goste Opštine.

24. avgust
Dr Rozen donosi jedan izveštaj – koji je pisao prema saopštenju Daničića (brata
 486

Miloša Popovića) – o govorima održanim za ručkom, među kojima ima više njih koji su
kompromitujući po govornike. Poveravam dr Rozenu da pozove Popovića da na osnovu
bratovljevog kazivanja zabeleži sve govore u pojedinostima. – Juče kasno uveče stigao je
dr Jožef Sabo, moj nekadašnji profesor, sa svojim pomoćnikom Riberijem; provešće ovde
nekoliko dana. Krenuo je na put po Srbiji radi geoloških istraživanja. Naravno da sam ih
smestio u svojoj kući. Jutros su Joaninijevi i Rozen otputovali na odsustvo.

25. avgust
Miloš Popović donosi jedan izveštaj o zdravicama održanim na ručku. Dostavljam ih
u izvodu telegrafski Andrašiju i Lonjaiju, a jednim delom pismeno Jekelfalušiju.
Dr Rozen javlja: a) Laza Kostić je dobio od vlade 300 # za Zastavu, taj iznos mu je
isplatio blagajnik Ministarstva inostranih dela 23. ovog meseca. Istog dana uveče bio je i
kod Blaznavca. b) Šiškin je dao vladi umirujuća objašnjenja o sastanku u Berlinu, da tamo
neće doći ni do kakvog sporazuma jer car Aleksandar neće da se obaveže ni u kom smislu.
c) Milan je na ručku priređenom oficirima održao tri zdravice: jednu ruskom caru, kao
moćnom vladaru bratskog naroda i zaštitniku Slovena, jednu ruskoj vojsci i jednu
crnogorskoj vojsci. d) Ovde je neki Jordan, novinar lista Faterland, s kojim je vlada
takođe stupila u vezu.

26. avgust
Uveče je bila velika bakljada s vojnom muzikom, u čast Dolgorukoga, kojom
prilikom se mnogo klicalo „Živeo!“ ruskom caru i Rusiji, na šta je Dolgoruki održao
govor i zahvalio na počasti. Kasnije je Dolgoruki otputovao; do broda su ga ispratili
Ristić, Marinović, Zah i Tihomir Nikolić.

27. avgust
Posetio sam Čumića, više radi njegove žene koja je ovog puta bila pametna i nije
izašla. Govorili smo samo o Bosni. Napisao sam dugačak izveštaj Andrašiju o
svečanostima.353 – Ovde se proširila vest da su ministri Andraši i Lonjai podneli ostavku,
da se bečki dvor bez Andrašijevog znanja u svemu sporazumeo s ruskim dvorom i sada će
u Austriji preovladati354 Sloveni. – Dr Rozen javlja: a) Na jučerašnju bakljadu bilo je na
osnovu Blaznavčeve naredbe pozvano više trgovaca. Oni su se većinom ustezali da u njoj
uzmu učešća pa su ih agenti vlade svakojakim pretnjama, kao što su paljenje radnje i
drugo, prinudili da nose baklje. b) Zbog jedne slike koja je prodavana za vreme svečanosti
u Beogradu, na kojoj Milan kaže da Bosna i Hercegovina moraju biti njegove, srpska
vlada hoće da uputi notu u Carigrad, u kojoj izjavljuje da ona nema u tome nikakvog
udela, sliku su izradili srpski đaci u Beču. (Potonja tvrdnja je tačna, ali sam čuo da je knez
dotičnom đaku dao 20 # i obećao mu po 4 # mesečno dok ne završi škole.) c) U listu Noje
fraje Prese objavljen je dopis, u kome se opisuje razgovor koji je dopisnik vodio s
 487

Blaznavcem, potonji je dao da se prevede na francuski i hoće da ga pošalje u Berlin

caru.355 d) Na osnovu Šiškinovog predloga srpska vlada je savetovala Miletiću da crkvena
imanja ni u kom slučaju ne preda kraljevskom komesaru pa ma došlo i do krvavog otpora,
neka vidi Evropa kako stoji stvar Srba u Mađarskoj. e) Dr Rozen veruje da će Blaznavac
sada biti veći Rus od Ristića, želeći da time stekne premoć i da se obezbedi.

28. avgust
Bio sam u Zemunu da posetim Molinarija, koji je juče stigao u inspekciju. Saopštio
sam mu da bi bilo dobro i dalje zadržati pasoše, prošetati se malo monitorima i uopšte
strožije postupati s našim Srbima. – Nikšić javlja o bakljadi koja je priređena
Dolgorukom, dalje o tome da je među ministrima opšte zgražavanje jer je knez sam
preuzeo kormilo te se boje da će sva vlada biti promenjena. Porodica Hadži-Tome je
zaprepašćena, Garašaninov uticaj raste.
Dr Rozen javlja: a) Orešković je pričao da će srpsko-ruske novine ipak biti
osnovane. One će uglavnom biti usmerene protiv Austro-Ugarske i zastupaće ideju da
Sloveni treba otvoreno da izjave da hoće da se oslone na Rusiju. Šiškin je rekao da se ne
sme propustiti ovaj značajni trenutak kada se sva Srbija oduševljava Rusijom. Ruska vlada
će dati 2000 # za list, od kojeg će 100 primeraka biti besplatno slato u Mađarsku.
Saradnici lista treba da budu: profesori Vasiljević, Geršić, Popović, oficir Dragančić, Ban
i drugi. b) Dolgoruki je u jednom društvu navodno izjavio: Vi ne možete okrivljavati
Rusiju ako baca svoj pogled i na drugu stranu, a ne samo na Slovene. U Krimskom ratu
Srbija je dokazala da Rusija ne može računati na nju i Rusija ne može znati neće li se to
ponoviti u jednom sličnom slučaju. Pojedina slovenska plemena treba otvoreno i
blagovremeno da iznesu svoja gledišta, da bi Rusija mogla da zna s čime može da računa.
Carevo putovanje u Berlin nema drugi cilj osim da spreči savez između Nemačke i
Austrije, koji bi se inače bez sumnje okrenuo protiv Rusije. Rusija nije spremna i pre nego
što prođe 5 godina ne može pomišljati na akciju, do tog vremena treba da bude u dobrim
odnosima s ovim velikim silama. Ovo vreme treba da iskoriste i Sloveni da bi Rusija
zatekla onakve Slovene kakve je Pruska zatekla Nemce. c) Vukotić je dobio od vlade
1000. Njemu su takođe hteli prirediti bakljadu, ali je to vlada zabranila. – Večeras ponovo
dolazi Tasa Ivanović, ovog puta ga poslednji put upozoravam da najbolji način da se vlada
obori jeste taj da se ona napadne u Skupštini. On mi saopštava da je izvesni Ilija Marković
(bivši carinski činovnik u Ljubiji) putovao za mnom po Bosni i pričao da sam svuda
posećivao katolike. Predaje mi gomilu Garašaninovih pisama upućenih njemu 1848–1849.
godine, ali ona sadrže samo beznačajne porudžbine. Dajem mu opet 100 forinti.

29. avgust
Pišem izveštaje: o bakljadi priređenoj Dolgorukom, o održanim govorima, o
pozdravnim pismima stranih opština beogradskoj opštini objavljenim u Jedinstvu, o slici
 488

na kojoj knez Milan govori da Bosna mora biti njegova itd.356 Dr Rozen javlja: a)
Milojković će svakako izaći iz vlade. Još nisu našli nikoga ko će ga naslediti, pozvali su
više njih, ali se niko nije primio. b) Milan je u jednom francuskom listu pročitao da je on
sada potpuno postao sredstvo ruske politike. To ga je naljutilo i izjavio je pred Betanom
da on koji je školovan u Parizu nikada neće biti Rus. c) Vest da je car u krunskoj besedi
kojom je otvorio zasedanje mađarskog Parlamenta pomenuo i srpske stvari izazvala je
ovde osećanje potištenosti.

30. avgust
Dr Rozen javlja da je knez pozvao Ristića i naložio mu da nastoji da za kratko vreme
uspostavi s Austrijom dobre odnose, inače će otići u Senat.

31. avgust
Dr Rozen javlja da je predsednik beogradskog suda Marko Lazarević, onaj koji je
rukovodio stvarima (sa srpske strane) u procesu protiv Karađorđevića, postavljen za
ministra unutrašnjih dela; [kao ličnost] savršena nula. – Nikšić javlja da se knez sinoć u
10,30 časova sastao s Garašaninom i Blaznavcem i da su dugo većali. – Ivanovićka mi
saopštava da će Milojković i Belimarković otići u Peštu u banju i da nameravaju da
provedu tamo mesec dana.

1. septembar
Andraši telegrafski pita postoje li zakonski dokazi o Kostićevoj i Pavlovićevoj
zdravici, jer mađarska vlada hoće da istupi povodom toga. – Ambrozi javlja da je neki
srpski činovnik po imenu Miša Dimić za vreme svečanosti preneo u Zemun 50 pasoša i
tamo ih razdelio među našim podanicima. – Pišem privatno pismo Andrašiju, u kome mu
izlažem da će jedva biti moguće pribaviti svedoke o održanim zdravicama, jer ovdašnji ne
smeju, a naši neće hteti da svedoče. Nekoliko stranaca, kao što su dopisnik lista Faterland
Jordan i čuvar Carske biblioteke u Beču Kostrenčić bi, možda, bili voljni, kada bi ih Carev
kabinet na to pozvao. Za ručkom je posluživalo 30 kelnera iz Pešte, možda bi se i među
njima mogli naći svedoci. Ako sve to ne bi koristilo trebalo bi u našim listovima izazvati
Kostića i Pavlovića, dotle, dok se možda iz hvalisavosti ne bi sami odali.357

2. septembar
Javljam ukratko telegramom Andrašiju sadržaj svog pisma o zdravicama.
Jekelfalušiju saopštavam vest koju sam čuo od Ivanovićke, s napomenom da možda hoće
da intrigiraju s hrvatskom regnikolarnom deputacijom. Obaveštavam ga da smo kod ovog
Konzulata vizirali 800 pasoša, iako je ovamo prešlo nekih 6000 austrougarskih podanika.
– Novakovićka piše da je srpska vlada poverila nekome da radi na tome da ja budem
odstranjen iz Beograda i da je taj neko naš podanik.
 489

3. septembar
Hofman, načelnik odeljenja u Ministarstvu inostranih poslova piše da je u listu
Augsburger Algemajne Cajtung od 29. avgusta, broj 242, objavljen jedan po nas vrlo
neprijateljski članak pod naslovom „Srbija i Austro-Ugarska“ i on je čuo da ga je napisao
dr Rozen. Poziva me da ga o ovome obavestim. – Tomčić je pričao Ivanovićki da hoće da
otputuje na nekoliko meseci u Dalmaciju, zatim da on zna za jednu Ristićevu tajnu, takvu
da bi Ristić rado dao 2000 # samo kada je on (Tomčić) ne bi znao. – Dr Rozen javlja: a)
Milanov prvi ađutant Tihomir Nikolić otputovao je juče u Carigrad ponevši jedno pismo
od kneza za sultana i velikog vezira. b) Dr Rozen je bio kod Ristića, koji ga je pitao da li
je istina da konzul Rozen ima instrukcije da radi u sporazumu sa mnom, kao i da moj
kolega Rozen daje o njemu (Ristiću) iste izjave kao i ja. Dr Rozen je odgovorio da on to
ne zna, ali izgleda da Rozen nema poverenja u Ristića. – Ristić je dalje rekao da će Milan
u svom govoru na otvaranju Skupštine naglasiti da hoće da bude u dobrim odnosima s
Austrijom i na toj osnovi će i on (Ristić) možda biti ovlašćen da nam se približi. Rusija
hoće mir, ostale velike sile takođe, tako, dakle, mali treba da ostanu utoliko više mirni i
stoga će oni nastojati da sa svima budu dobro. Kažu da Rusija ima u Srbiji veliki uticaj, to,
međutim, ne stoji, preokret posle Livadije očituje se samo u tome da je Rusija sada
naklonjenija Srbiji. Međutim, Rusija ne želi da utiče na poslove; više njih je pozvalo
Šiškina da upotrebi svoj uticaj kod postavljenja novog ministra unutrašnjih dela, ali je on
odgovorio da neće da se meša u unutrašnje poslove Srbije. c) Pitam dr Rozena da li je on
pisao članak u Augsburger Algemajne Cajtungu. Tvrdi na časnu reč da nije, uostalom
članak je objavljen pod oznakom T, a njegova oznaka je jedna zvezdica i broj u uredništvu
684, gde se to može utvrditi.

4. septembar
Dolazi Ristić i predaje mi kneževo svojeručno napisano pismo u kome saopštava
Njegovom Veličanstvu da je postao punoletan. Ministarski savet je odlučio da će Ristić
sam predati ova notificirajuća pisma predstavnicima garantnih sila. Dalje napominje da se
izrazi koje knez upotrebljava u pismu ne mogu smatrati praznim frazama, jer je Njegovo
Veličanstvo više puta ispoljilo znake svoje naročite blagonaklonosti prema knezu dok je
ovaj bio maloletan. Knez je pisao i sultanu i velikom veziru, i ova pisma je odneo u
Istanbul ađutant Nikolić. – Ovu su stvar prvo telegrafski uredili kod Porte. – Na kraju
napominje da vest naših listova da je prilikom svečanosti 800 Srba iz Mađarske tobož
uzviknulo „Živio kralj Milan!“ nije istinita, nije bilo nikakvih demonstracija. Na to sam
primetio da ni ja o ovoj demonstraciji nisam čuo i uopšte sam prema Ristiću bio veoma
hladan.
Sastajem se s Čumićkom, koja mi kaže da je Orešković bio kod Čumića i pozvao ga
da uzme učešća u uređivanju novog lista u ruskom duhu. Čumić je obećao odgovor za 4
 490

dana i primetio samo toliko da će ovaj list izlaziti sigurno ruskom pomoći, jer izgleda da
imaju mnogo novaca. Čumić inače ne odobrava u vreme svečanosti priređene proruske
demonstracije.

5. septembar
Pišem izveštaj i šaljem kneževo pismo.358

6. septembar
Danas je gradski kapetan zabranio držanje jelovnika na nemačkom jeziku u
gostionicama. Od sada jelovnici mogu da budu napisani samo na srpskom jeziku, a i
kelneri mogu s gostima da govore samo srpski. – Dr Rozen je govorio s Blaznavcem, koji
ga je pitao kakvo je moje mišljenje o Ristiću i da li je istina da nemam nikakvo poverenje
u njega. Blaznavac bi voleo kada bih imao makar toliko poverenja u Ristića da bi mi se
ovaj mogao približiti i kada bi posle toga pao izgubio bi i one prijatelje koji su sada uz
njega i niko ga ne bi žalio. Tako se dogodilo i s Matićem, koji je u krugu Omladine bio
veoma popularan a onda su ga postavili za ministra i poverili mu da sprovede
najnepopularnije zakone, pa se sada niko i ne osvrće na njega. – Blaznavac je zatim rekao
da je bio kod njega Karabiberović i izjavio da loši odnosi između srpske vlade i Austrije
ispunjavaju zabrinutošću ovdašnji trgovački svet, pošto se sve veze koje imaju trgovci
nalaze u Austriji, pa bi stoga dobro bilo sa Austrijom uspostaviti bolje odnose.

7. septembar
Pre nekoliko dana uhapsili su u Zemunu nekog Srbina sumnjivog izgleda, koji je
rekao da se zove Živko Janković i da je u Beogradu bio nekoliko meseci u zatvoru zbog
nekih brošura napisanih protiv vlade i zbog one istorije s bombom od prošle godine, ali je
sada uz pomoć jednog činovnika policije pobegao. Dalje je izneo da je od Blaznavca
dobio preko 5000 # da ubije Petra Karađorđevića i Filipa Stankovića. Međutim, on je to
odao Karađorđevićima, što je srpska vlada doznala i zato ga uhapsila. Sve to saopštile su
mi vlasti u Zemunu i pitale šta da urade. Isprva sam mislio da je ovaj čovek samo agent
provokator srpske vlade, ali sam kasnije došao do uverenja da tu stvarno nešto može biti.
Među našim aktima sam pronašao da se dotični zapravo zove Cukić i da je kako u Srbiji
tako i kod nas bio osuđen na više godina robije zbog krađa i prevara, više puta je bežao i
mi smo na molbu srpske vlade izdali za njim poternicu, međutim, iako ga je već duže
vremena držala zatvorenog, srpska vlada nas o tome nije izvestila. Inače, Nikšić je takođe
javio da se srpska vlada sprema da smrsi konce Karađorđevićima, ali da su oni o tome već
obavešteni. Cukić je priznao još i to da za ono što tvrdi ima i dokaze i da za njih zna i
izvesni Barbek u Beču. O celoj sam ovoj stvari opširno pisao Beli Orciju, predlažući da se
dotični sprovede u Beč ili da se pusti na slobodu, što bi bilo najbolje, jer ako tu zaista ima
nešto na stvari i on hoće da otkrije nešto vladi, to će ionako učiniti, a ako je sve to samo
 491

ujdurma barem nećemo biti u to umešani. Molio sam ga da mi telegrafiše.

10. septembar
Odlazim Blaznavcu. Razgovaramo o svečanostima. – Pominje koliko ja dobro
shvatam stvari na Istoku, što sam pokazao i time da sam pisao u Peštu da se ne zabrani
putovanje po pozivu beogradske opštine i kako bi bilo dobro da do ove zabrane nije došlo,
štaviše da je car poslao jednog generala ovaj bi svuda bio ispred Dolgorukog. I bakljada
priređena Dolgorukom nije bila toliko znak poklonjenja Rusiji koliko inat nama zbog one
zabrane, pošto su građani verovali da će nas to ljutiti. Na ovo sam primetio da ja ne
poričem, ako on to već zna, da sam pisao protiv zabrane, ali sam se, posle onoga što sam
ovde iskusio, pokajao zbog toga i sada sam došao do ubeđenja da oni koji su naredili
zabranu poznaju ovdašnje prilike bolje od mene. Što se tiče bakljade, njoj ja nisam
pridavao nikakav značaj pa se tako, avaj! ni ja ni moja vlada nismo ljutili zbog nje. Inače,
veoma se radujem što me je zvanično obavestio o tome da je bakljada zapravo bila
uperena protiv nas, biće dobro da se to zabeleži, on će, međutim, uvideti da je sada već
malo kasno za ljutnju. Rekao sam mu u takvom maniru još štošta, a naročito sam istakao
da bih ja voleo da verujem da se njegova načela nisu promenila, činjenice se, međutim,
formiraju u dijametralnoj suprotnosti s time, te tako već ne znam šta da mislim. Otvaranje
Skupštine biće 24. septembra po n. k. odnosno 6. oktobra po starom kalendaru.
Idem da posetim i Ristića, ali s njim razgovaram o sasvim beznačajnim stvarima. –
U podne dolazi stari Agošton Kubinji i još oko 35 njih, koji putuju u Mehadiju na kongres
prirodnjaka. Kubinji će prenoćiti kod mene. – Orci telegrafiše da Barbeka prate, a Cukića
bi bilo dobro zadržati još u hapsu. Pišem telegram Orciju da Cukića ne mogu držati
uhapšenog, neka dakle do sutra uveče izda telegrafsko uputstvo šta s njim da se radi. Ovaj
telegram poslaću sutra ujutro.

11. septembar
Kubinji je ujutro otputovao, međutim, došli su mi Eden Barcai i lekar Čorba. – Dr
Rozen javlja da su kod Nečajeva, koji je uhapšen u Švajcarskoj, našli srpski pasoš na ime
Steve Grozdanovića. Nečajev je stanovao u Cirihu kod beogradskog đaka Leke, koji je
takođe dokazivao da je Nečajev Srbin. Pošto pasoš koji je kod njega nađen nije
falsifikovan, moglo bi se posumnjati da ga je izdao sam Matić po Ristićevoj naredbi, pošto
Ristić hoće da bude u dobrim odnosima i sa nihilistima.

12. septembar
Orci telegrafiše da se Cukić zadrži i dalje u hapsu. Pošto je to veoma nezgodno, u
zemunske vlasti ne može se imati poverenja, i pošto sam obavešten da je zemunska
kapetanija dobila iz Zagreba odobrenje da Cukića pošalje u Beč, javljam zemunskoj
kapetaniji da postupi po telegramu iz Zagreba.
 492

13. septembar
Jutros su otputovali Eden Barcai i Čorba. – Kapetanija u Zemunu obaveštava me da
je Cukić jutros upućen u Beč. Ovo javljam telegrafski Beli Orciju. – Engelhart priča da je
nedavno razgovarao s Ristićem o politici i rekao mu da kao što je Blaznavac, koji se – s
pravom ili ne – smatrao predstavnikom protivruskog kursa, bio taj koji je ostvario
približavanje Rusiji, tako bi Ristić, koji se – s pravom ili ne – smatra predstavnikom
protivaustrijskog kursa, trebalo da pokuša približavanje Austriji, što će pre ili posle ionako
postati nužno. Na to je Ristić odgovorio da je Engelhart prvi kome to kazuje, ali je on već
i sam mislio na to. – Engelhart iznosi još i svoje mišljenje da će se Ristić najednom
pokupiti i otići Andrašiju da s njim pregovara. Na to odgovaram da Ristić nesumnjivo zna
da mi nemamo poverenja u njega i zato ne verujem da bi se jednostavno izložio tome da
bude odbijen, stoga i ne verujem u to putovanje. Inače, mi smo u onom prijatnom položaju
da možemo da čekamo. Ako se Srbima svidi, neka nam se približe, mi ćemo ih rado
primiti ako budu dali garancije. Engelhart je upitao kakve bi to bile garancije, na šta sam
odgovorio da od srpske vlade zavisi da nam ih ponude, jer je sada na njoj red da nam se
približi. Ne znam, ali moguće je da je Ristić zamolio Engelharta da pripremi teren za
njihovo približavanje nama. – Ivankovićka kaže da joj je Tomčić saopštio da naši Srbi baš
nisu učestvovali u protiv mene pripremljenom „mačjem koncertu“, to su nameravali da
prirede ovdašnji, osobito apotekar Milutinović, slikar Todorović i drugi, ali je Ristić rekao
šefu policije da će ga najuriti ako se šta dogodi. Dotični su hteli da pošalju na moj trem
dečurliju, jer tamo se ne bi bojali policije. – Dalje je Tomčić rekao da je knez juče došao u
kancelariju u kojoj je radio i kazao mu: „Nemojte da grdite u vašim člancima Mađare,
inače me neće primiti.“ Na to je Tomčić odgovorio da će utoliko radije biti viđen u
Dalmaciji.

14. septembar
Dr Rozen javlja da su, kako se govori, kod Laze Kostića našli šifrovana pisma koja
bi kompromitovala srpsku vladu, kao i ključ za njihovo dešifrovanje, i sada hoće da ga
ukradu od istražnog sudije.

15. septembar
Javljam telegramom Andrašiju sadržaj jučerašnjeg Rozenovog saopštenja. 359

16. septembar
Dr Rozen javlja da sultan nije primio Nikolića, ađutanta kneza Milana. Ova vest je
ovde deprimirajuće delovala, Ristić celu stvar pripisuje uticaju naše diplomatije.

20. septembar
 493

Dr Rozen javlja: a) Jutros je otišlo nekoliko agenata srpske vlade u Peštu, Novi Sad i
Pančevo sa zadatkom da po svaku cenu (bez sumnje potkupljivanjem) oslobode Kostića i
Pavlovića. Izgleda da se srpska vlada nada da će joj pomoći gradonačelnik Pančeva Pirka.
b) Zec, Bokelj koji je za vreme svečanosti takođe bio ovde i koji je u dalmatinskom
ustanku učestvovao kao vođa Krivošijana, sporazumeo se sa srpskom vladom da ukoliko
bi austrijska vlada htela, kako se govori, da ponovo uvede domobranski sistem, u Boki bi
se ponovo digao ustanak. Vukotića, koji je takođe bio prisutan, privoleli su da iz Crne
Gore pošalje oružje, koje će platiti srpska vlada, kao što će ona snositi i troškove ovog
poduhvata. Izgleda da bi srpska vlada želela da Rodić duže vreme ostane guverner
Dalmacije. c) Sultanovo odbijanje da primi Tihomira Nikolića izazvalo je ovde rđav utisak
i da bi se to neutralisalo sada bi želeli da Porta pošalje jednog činovnika da lično pozdravi
kneza. Radi toga se Ristić obratio ruskoj diplomatiji i nada se da će uspeti. O saopštenjima
dr Rozena pod tačkom a) sastavljam za Lonjaija telegram koji ću poslati sutra ujutro. O
tačkama b) i c) napisaću izveštaj Andrašiju.

21. septembar
Sastajem se sa Čumićkom, koja kaže da se Orešković ponovo trudio da navede
Čumića da učestvuje u izdavanju planiranog lista u ruskom duhu, ali je Čumić to odlučno
odbio. Dalje, da vlada hoće da pošalje majora Ivanovića u Carigrad ili u Dalmaciju.

23. septembar
Stigao je ovamo Đula Ludvig, inspektor železnica u mađarskom Ministarstvu
saobraćaja, koji je po nalogu vlade obišao turske železnice, a odavde će otići u Bosnu.
Odveo sam ga Ristiću koji mu je obećao objavu za put po Srbiji, a zatim Blaznavcu koji
obećava da će mu staviti na raspolaganje ovdašnje planove radi uvida. Govoreći i o
Đerdapu, Blaznavac pominje da po njegovom saznanju Mitad-paša nije prijatelj tih
radova. – Ivanovićka mi saopštava da je Ban rekao kako je Ristić za mene izjavio da
moram svakako biti opozvan sa svog sadašnjeg mesta, jer je sa mnom nemoguće raditi.
Dalje, kod nje (Ivanovićke) bila je Milojkovićka i izgledala ljuta zbog toga što njen muž
više nije ministar, i nije se baš pohvalno izrazila o svom bratu Ristiću.
Dr Rozen javlja: a) Jedan od tajnih agenata izgleda da je beogradski advokat Jovan
Grujić, koji je bio u Novom Sadu odakle se vratio u subotu i odmah dugo konferisao s
Ristićem. Za put je dobio 100 # i ponovo će otputovati u Novi Sad. b) Blaznavac je za
vreme vladavine kneza Mihaila navodno putem Ristića predao velikom veziru Aali-paši
jedan spis u kome odaje kneževe planove, brojno stanje vojske i žali se na kneza kao
narušitelja mira. Ovaj spis treba još da je u Carigradu. c) U sredu dolazi ovamo dr Rački,
predsednik zagrebačke Akademije. Ristić hoće da mu priredi manifestacije. d)
Nameravaju da pozovu ovamo Daničića, on bi rukovodio Ministarstvom prosvete i bio
istovremeno profesor. Namera je da se ovde prikupe istaknutiji južni Sloveni. e)
 494

Blaznavac je pregovarao s Čumićem i Piroćancem o njihovom ulasku u vladu, ali su oni

odgovorili: Ili mi, ili Ristić, a Blaznavac, opet, nije hteo na to da pristane. f) Dr Rozen je
govorio s Ristićem, koji mu se žalio na peštanski list Reform što stalno piše protiv Srbije i
izrazio želju da ja upotrebim svoj uticaj u tom smislu da naši listovi ne budu toliko
neprijateljski nastrojeni prema Srbiji.

24. septembar
Posetio sam Doskoa koji se pre nekoliko dana vratio sa svog puta u Beč. Čuo je od
Ipsilantija da Andraši sada više neće ništa da čuje o Srbiji i da joj ne pridaje ni najmanji
značaj. Dosko je to saopštio ovdašnjim ministrima. Dr Rozen javlja da je Krestić iz
Bečkereka otišao u Peštu, gde po nalogu srpske vlade treba da organizuje špijunsku
mrežu. Navodno je pisao ovamo da Pavlović i Kostić nisu uhapšeni zbog održanih
zdravica i da se sve dobro odvija. Napisao sam to Lonjaiju.

25. septembar
Bio je kod mene Paja Petrović, paroh iz Sent Tomaša360 i izneo da njegova ćerka
hoće da se uda za katolika zbog čega je od svojih parohijana toliko pretrpeo da se preselio
u Šabac, ali mu se ni tamo ne sviđa i sada hoće s porodicom da pređe na katoličku veru.
Obećao sam mu da ću intervenisati.

26. septembar
U vestima koje stižu s više strana pominje se da se u Smederevu sprema neka zavera
(sigurno karađorđevićevska) i da je vlada već tamo poslala istražnu komisiju. Dalje, vlada
sumnja da je Petar Karađorđević u zemlji, pa ga traže na sve strane, čak je, navodno, neki
austrijski podanik po imenu Dušan Dimić i uhapšen umesto njega, ali je već pušten na
slobodu.

27. septembar
Dolazi mi u posetu Blaznavac. Kaže da će sutra otputovati s knezom u Kragujevac.
Pominje, čak i moli, da intervenišem kod moje vlade da Ludolfu da instrukcije da pomaže
Hristiću kod Porte u dobijanju železničke veze. Na ovo primećujem da mi najviše želimo
železnicu, a i Porta je voljna da da vezu, i baš zbog toga smo želeli da prvo sa Srbijom
sklopimo konvenciju o našim železničkim vezama da bismo autoritativnije mogli istupiti u
Istanbulu, ali smo na osnovu iskustava stečenih za vreme pregovora došli do ubeđenja da
Srbija neće železnicu, a do tog uverenja je došla i Porta. Na to me upitao da li verujem da
bismo se s njim (Blaznavcem) uspeli sporazumeti. Odgovaram mu da verujem, na šta reče
da je sada on ministar saobraćaja, bacimo veo preko onoga što je bilo i budimo uvereni da
srpska vlada ozbiljno želi železnicu. Odvraćam da je tačno da su oni naši famozni
pregovori vođeni s jednim drugim ministrom saobraćaja ali je tada on (Blaznavac) bio
 495

namesnik, pa se tako ne može baš odvojiti od ministra saobraćaja u pogledu odgovornosti.

Inače, ako ozbiljno hoće železnicu neka nastoje da s nama pre sklope ugovor, jer tako
možemo uspešnije istupiti u Carigradu, samo teško da ćemo u tom pogledu mi učiniti prvi
korak. Međutim, on bi želeo da najpre pribavimo od Porte odobrenje za vezu pa će zatim
oni i onako biti prinuđeni da se s nama sporazumeju. Na ovo ne odgovaram, iako mi je
jasno šta smera s ovim novim lukavstvom, i kažem samo toliko da ću ovu stvar podneti
svojoj vladi. – Blaznavac još kazuje da je Kumavija, prvog savetnika ruskog Poslanstva u
Istanbulu, Hirš postavio za glavnog direktora železnice. Mitad-paša se tome protivi, pa
Hirš preti da će raskinuti ugovor i zahtevati ogromnu sumu na ime naknade i Ignjatijev ga
u tome podržava. – Pominje da je za turskog ministra inostranih poslova postavljen Halil
Šerif-paša (turski ambasador u Beču), on je naš dobar prijatelj i s njim ćemo lakše doći do
cilja i u pogledu železnice.361 Na kraju još govori o pitanju Zvornika. To je njihova
unutrašnja stvar, u tom pogledu ne postavlja nam pitanje. Da li će dobiti od Porte Zvornik
ne zna, ali je njihovo pravo jasno. On bi, međutim, čak više voleo da ga ne dobiju jer bi
tako barem ostao izgovor za svađu. Ono što je osim toga rekao – do koje mere oni nisu
ruski nastrojeni, neću ni da zabeležim. O sastanku u Berlinu primećuje da je to ujedinjenje
monarhističkih elemenata protiv republike koja preti iz pravca Francuske. Izgleda da mu
se ne sviđa mnogo što su Rusi odlikovali Andrašija, a ja se nisam mogao uzdržati da ne
primetim da je Andraši iskren prijatelj Rusije. – Odmah posle toga bio je kod mene u
oproštajnoj poseti i Ristić, ali s njim nisam govorio o politici. – Sinoć je posle porođaja
umrla Julka Simić, posetio sam porodicu.

28. septembar
Jutros su knez, Blaznavac i Ristić otputovali u Kragujevac. Posetio me je dr Rački,
zagrebački kanonik i jedan od vodećih ljudi Narodne stranke. Dugo smo razgovarali o
južnoslovenskim literarnim pitanjima, a zatim malo i o politici. Zamolio me je da uložim
svoj uticaj da se ostvari mađarsko-hrvatska nagodba, napominjući da u Hrvatskoj nema
niko ko bi bio protiv unije. Rekao sam da to, doduše, ne spada u moj delokrug, ali ću
učiniti u ovoj stvari sve što do mene stoji, jer smatram nagodbu jednim od najvažnijih
pitanja. – Po podne sam bio na sahrani Julke Simić.

1. oktobar
Ministarstvo je poslalo odgovor Njegovog Veličanstva na pismo kneza Milana u
kome je knez saopštio da je postao punoletan.

2. oktobar
Dr Rozen javlja: a) Mitad-paša je veoma energično govorio s majorom Nikolićem, u
tom smislu da je spoljna politika stvar Porte a ne Srbije, a ipak je Srbija izazvala zategnute
odnose s Austrijom, što škodi i Turskoj, pošto su interesi Austrije u odnosu na narodnosti
 496

isti kao i Turske. Sultan žali što Milan još nema orden, a dobio bi ga kada bi došao u
Carigrad. Sultan se, dalje, čudi da su lica koja uživaju poverenje Porte još uvek isključena
iz vlade, to je demonstracija protiv Imperije. Nikolić je dobio jedan vrlo mali orden, koji
mije hteo da primi i primio ga je tek posle telegrama koji je stigao od srpske vlade. Filip
Hristić se oseća kao da je jako potisnut u pozadinu i zbog toga želi da ode iz Istanbula. b)
Rački je izgledao jako zadovoljan onim što sam mu rekao i izjavio da kada bi svi Mađari
ovako mislili ne bi se moglo sumnjati u sporazum. c) Šiškin je obećao da će kupiti jednu
štampariju i u njoj će se štampati onaj panslavistički list.

3. oktobar
Ludolf piše o tome na kakav je prijem naišao Nikolić, u istom smislu kako je to javio
dr Rozen, šalje prepis odgovora velikog vezira na pismo kneza Milana. Istovremeno
napominje da ga je Mitad-paša zamolio da mu saopšti sadržinu mojih izveštaja o
Skupštini, jer on (Mitad) mnogo polaže na moj nepristrasni sud.

5. oktobar
Listovi su objavili vest o sukobu između Crnogoraca i Turaka. Telegrafisao sam
Teodoroviću i pitao ga da li je ova vest istinita. Odgovorio je da jeste, ali sad je već mir.

7. oktobar
Ceretelev odlazi na izlet u unutrašnjost zemlje, ide i u Kragujevac da pogleda
Skupštinu. Koristim to i pišem izveštaj u tom smislu da se to čini samo zato da se
demonstrira ruski uticaj.362 – Čitam u novinama da je Miletić u Parlamentu interpelisao
ministre zbog njihovih mera prilikom beogradskih svečanosti i, između ostalog, pitao
zašto sam ja, koji ili sam kompromitovao svoju vladu ili sam kompromitovan od strane
svoje vlade, još uvek na tom položaju.363 – Dobijam telegram od Bele Orcija u kome pita
kada ću doći do njih. Verovatno bi hteli da se posavetuju sa mnom u vezi sa
interpelacijom.

9. oktobar
Idem u oproštajne posete pošto sutra nameravam da otputujem na jednomesečno
odsustvo.

10. oktobar
Polazim iz Beograda.

11. oktobar
Stižem u Peštu. Mama me veoma ožalošćeno obaveštava o jednom Melisinom pismu
u kome javlja da se verila s izvesnim dr Brejerom. Ovaj Brejer je banjski lekar u
 497

Francensbadenu, tamo se upoznao s mojom sestrom i sada će se to završiti brakom.

Uveče imam sastanak s Andrašijem. a) Iznosim mu Blaznavčevu molbu u vezi sa
železnicom. Andraši mi nalaže da odgovorim Blaznavcu da mi želimo železnicu i podržali
bismo tu stvar u Istanbulu, što smo, kako je poznato, u više mahova i učinili, međutim,
više se ne možemo kompromitovati, pošto Srbi nisu ništa učinili, da bismo ponovo istupili
potrebno je da prvo budemo načisto s njima. b) Ludolf je javio da je Filip Hristić izjavio
da ukoliko mi počnemo radove u Đerdapu bez njih, oni će to i silom sprečiti. Andraši bi
uopšte želeo da se Srbi i Turci pozavade. c) Govori o sastanku u Berlinu. U odnosu na
Tursku sporazumeli su se da primene načelo neintervencije, što Bizmark tumači tako da
dotle dok su Turci jači niko ne sme da interveniše. Andraši to takođe ovako shvata.
Uopšte, Andraši računa u punoj meri na Nemačku. d) Što se tiče Cukića pominje da je
saslušavan u Ministarstvu spoljnih poslova, nije pružio nikakve dokaze već je rekao da
dokumenta može da pribavi samo u Pešti. Poslali su ga, stoga, u Peštu i Andraši mi
poverava da u vezi s tim govorim s Taisem. e) Laslu Hunjadiju je knez Milan rekao da
kaže caru da on (Milan) nije ruski nastrojen ali ne može odjednom da izmeni svoje
ministre, to može učiniti samo postepeno.

12. oktobar
Odlazim Taisu. Spisi koje je Cukić predao samo su poštanske potvrde o predatim
pismima i telegramima i nekoliko beznačajnih pisama. Pošto još nije dao nikakve dokaze
verovatno ih i nema, pa je ili mistifikator ili ga je srpska vlada poslala da nas
kompromituje, te stoga predlažem da ga puste na slobodu. Ako ima nešto i uistinu hoće da
otkrije stvar, on će to već doneti.
Govorim s Lonjaijem o hrvatskim pitanjima i predlažem mu da intervenišem kod
članova regnikolarne deputacije, ako veruje da mu mogu biti od koristi. Kaže da za sada
još ne govorim ni sa kim, on će mi kasnije reći. Bela Orci mi saopštava da ću dobiti orden
svetog Stefana. Govorim i s Hofmanom koji izražava svoje zadovoljstvo zbog mog
držanja i izjavljuje da bi želeo da se Njegovom Veličanstvu pruži prilika da mi pokaže
svoju zahvalnost. To verovatno znači da neću sada dobiti onaj orden. Ma koliko da nisam
prijatelj odlikovanja, u sadašnjim prilikama rado bih ga primio, makar samo zbog tajnih
napada srpske vlade i javnih napada srpskih i bečkih listova. 363a

13. oktobar
Polazim u Beč.

14. oktobar
Zatičem Melisu jako utučenu, pošto je iz maminih i mojih pisama videla da se
protivimo njenom braku. Kažem joj da se mi ne protivimo, ali neka dobro razmisli.
Govorim s Brejerom, koji mi se već na prvi pogled baš nimalo ne sviđa i pobuđuje utisak
 498

da nastoji da se oženi sa Melisom samo da bi tako došao do novaca. To mu u priličnoj

meri dajem na znanje, kao i to da treba da odstupi ako je častan čovek. On to, međutim,
neće da učini. Melisi ponovo preporučujem da dobro razmisli jer ja tog čoveka smatram
običnim špekulantom i molim da odlože stvar.

15. oktobar
Melisa se odlučila da čeka godinu dana.

16. oktobar
Otputovao sam u Peštu.

17. oktobar
Saopštavam mami rezultat postignut u Melisinom problemu i izražavam nadu da
ćemo u međuvremenu na neki način uspeti da je ubedimo u nevaljalstvo tog čoveka.
Žermina mi je u isto vreme saopštila da je lekar koji je sada leči (Bajgel), jedan vrlo
obrazovan, pametan, vešt čovek, želeo da se oženi Melisom i ni sada nije sasvim odustao
od toga. Ja sam, opet savetovao mami da ode ovih dana u Beč i govori bespoštedno s
Brejerom, to će možda koristiti.

23. oktobar
Sastao sam se s Lonjaijem, koji je rekao da idem kod Deaka i razgovaram s njim o
hrvatskim pitanjima.

24. oktobar
Otišao sam kod Deaka. Počeli smo da razgovaramo o hrvatskim stvarima, ali je
stalno neko nailazio i smetao nam, tako da sam na kraju morao otići. Mogao sam toliko da
razaberem da Deak ne bi bio protivan da Hrvatska dobije mnogo veću autonomiju, kada bi
mogao da se oslobodi nekih svojih bojazni u tom pogledu. 364

28. oktobar
Mama, koja je pre nekoliko dana otišla u Beč, vratila se i ispričala da je dugo
govorila s Brejerom i tako bespoštedno, skoro nemilosrdno, da ju je Brejer skoro napao.
Usled svega toga Melisa se, mada očigledno samo zato da prinese žrtvu mami, odrekla
ovog braka i to saopštila i Brejeru. – Betlenovi su u Pešti, gde će provesti zimu. Video
sam ih dva puta. Ponovo je iskrsla u meni ideja da zaprosim Vilmu i da se oženim njome.
Saopštio sam to i mami koja je to, naravno, svesrdno odobravala. Nisam se baš sasvim
odlučio i nastojaću da dobro razmislim o prednostima i nedostacima braka, jer u tome da
ću, ako se uopšte budem ženio, oženiti jedino Vilmu odavno sam već otprilike načisto sa
samim sobom.
 499

29. oktobar
Ceo dan se borim sa sobom da li da se odlučim na brak ili ne, i kada sam legao da
spavam još se uvek nisam bio odlučio.

30. oktobar
Najzad se odlučujem i u podne odlazim Betlenovima. Kada na trenutak ostajem
nasamo s Vilmom, prosim je. Neću ovde da pišem roman i zato su pojedinosti suvišne.
Dovoljno je da kažem da me Vilma voli i sada isto kao nekada, pa je tako brzo pristala, a
isto tako dala je pristanak i njena majka.

31. oktobar – 1. novembar

Veliki deo dana provodim, naravno, kod Betlenovih. Osećam se neobično spokojan
posle ovog koraka i počinjem sve više da verujem da sam pametno postupio.

2. novembar
Odlazim s Betlenovima u Beč mojim sestrama.

3–4. novembar
Govorim u više mahova nadugačko s Melisom, koja je još uvek veoma tužna, i
nastojim da joj dokažem da Brejer nije bio vredan nje.

5. novembar
Razmenjujem prsten s Vilmom.

6. novembar
Odlazim s Betlenovima u Peštu.

9. novembar
Melisa piše da je kod nje već sve sasvim prošlo, uverila se da smo u pogledu Brejera
bili u pravu.

10. novembar
Andraši se vratio s imanja pa sam odmah otišao kod njega. Poželeo mi je vrlo
srdačno sreću u braku.

11. – 12. novembar

Produžio sam kod Reka menicu na 8.500 forinti do 11. juna 1873. godine.
 500

17. novembar
Oprostio sam se od Andrašija. Tom prilikom pročitao je jedan izveštaj Ludolfa o
planu Halil-paše da se između trupa vazalnih država (Srbija, Vlaška) i Portinih trupa stvori
takva veza kakva sada postoji između pruskih, bavarskih itd. trupa. Za ovo bi Halil-paša
bio voljan da vazalima da izvesne koncesije, Vlaškoj, na primer, pravo kovanja novca,
davanje odlikovanja itd., a Srbiji Zvornik. Na kraju je Halil molio Andrašija da podrži
njegov plan. Pošto mi je ovo saopštio, Andraši je rekao da o tome razmislim.

21. novembar
Putujem u Beč. Melisa kaže da je Brejer opet bio kod nje i predložio joj da izvrše
samoubistvo. To je Melisu otuđilo, jer je uvidela da je Brejer, ako ništa drugo, tako
strastan da ga strast navodi na ludosti.

22. novembar
Jutros sam stigao u Peštu.

23. novembar
Lonjai mi saopštava da je Pavlović, urednik Pančevca, izjavio da se pokajao za svoj
dosadašnji rad i ako ga puste na slobodu uređivao bi svoj list u drugom smislu. Ovo je dao
i napismeno. Kažem da bi bilo dobro kada bi Pavlović to izjavio i pred njim, Lonjaijem, i
možda u mom prisustvu. Lonjai se s ovim saglašava i kazuje da dođem sutra u 11 časova,
narediće da u to vreme dovedu i Pavlovića. Dalje mi saopštava da se car saglasio s time da
se hrvatsko pitanje reši na taj način da neposredni porezi pripadnu Hrvatima a posredni da
ostanu zajednički. U Zagrebu da se osnuje finansijska uprava, Hrvatsko ministarstvo bilo
bi ukinuto, a ban bi imao pravo učešća na sednicama ugarskog ministarskog saveta. Lonjai
se nada da će ovu stvar moći da završi za 2–3 meseca, moguće je, međutim, da će zbog
netrpeljivosti koje se ispoljavaju u Deakovoj stranci podneti ostavku.

26. novembar
Odlazim Lonjaiju, on je, međutim, zauzet krizom i poručuje mi da napustimo stvar.

27. novembar
Polazim iz Pešte.

28. novembar
Uveče stižem u Beograd.

29. novembar
Odlazim Blaznavcu. Razgovaramo o železnici. Saopštavam mu Andrašijev odgovor
 501

da mi, iako želimo, ne možemo u ovoj stvari više preuzeti inicijativu. Na to odgovara da
će oni preuzeti inicijativu i pita da li bismo pristali da se u konvenciju koju ćemo sklopiti s
njima unese uslov da će ona stupiti na snagu samo onda ako od strane Porte bude
obezbeđena veza, kao i izgradnja turske pruge. Odvraćam da u tom pogledu ne mogu ništa
sam da odgovorim, a posle svega onoga što se u ovoj stvari prilikom pregovora dogodilo
čak se i ne usuđujem da pišem svojoj vladi. Na ovo odgovara da pišem Andrašiju privatno
i da ga pitam da li bi pristao da se taj uslov unese u konvenciju. Odgovaram da ću pisati
samo ako on (Blaznavac) izjavi, da želi da pišem. On to izjavljuje. Dalje mi saopštava da
dok su još bili u Kragujevcu dobili su telegram od Hristića po kome je Mitad-paša
ponudio vezu i pitao gde je žele, kod Niša ili Vidina. Oni su telegrafski izrazili svoju
zahvalnost i prihvatili nišku vezu. Kada je Hristić otišao s ovim Halil-paši Mitad nije više
bio veliki vezir i Halil-paša je izjavio da novi veliki vezir neće ništa da zna o vidinskoj
pruzi, a sada više neće dati vezu ni kod Niša. – Dalje mi saopštava da će možda srpska
vlada, sa novcem koji leži u njenoj blagajni da izgradi jedan deo pruge, barem do doline
Morave; jako odobravam ovaj plan.
Ruski preduzimač Uhtomski je povodom kneževe ponude za izgradnju železnice
izjavio da nema izgradnje bez garantije, pa bi o tome trebalo još dobro razmisliti. – Idem
kod Ristića, ali s njim ne govorim o politici. Primećujem samo toliko da su kako
Blaznavca tako i Ristića pogodile one Andrašijeve reči izgovorene u Delegaciji da je
Tursko carstvo još najpostojanije i da je povišenje dispozicionog fonda potrebno protiv
vrenja koje se ispoljava kod naših istočnih suseda.

30. novembar
Dr Rozen javlja: a) Pre jedno tri nedelje Šiškin je predao jednu rusku notu srpskoj
vladi, ili je bar pročitao u kojoj Rusija od srpske vlade traži određenu politiku izjavivši da
neće da trpi dvosmislenost. Naročito se zahteva da srpska vlada efikasnije nego do sada
pomaže Srbe u Mađarskoj, dalje da zauzme određen stav u pitanju bugarske crkve. Od tog
vremena Jedinstvo ponovo energičnije piše protiv Mađarske, a isto tako i ostali listovi.
Ove članke ponajviše piše Milan Đorđević, koji je pobegao iz Novog Sada ispred
Majtenjija i koji svake večeri provodi po nekoliko sati s Ristićem. 365 b) Šiškin se ljutio što
u krunskoj besedi nije pomenut Dolgoruki. c) Tomčić je u Dalmaciji kontaktirao s vođama
prošlog ustanka i bio dva puta na Cetinju. d) Sutra ujutro Ban kreće u Bukurešt s pismima
Cukiću i Kostaforu. Cilj ovog putovanja treba da bude to da se vlaška vlada privoli da, u
zajednici sa srpskom vladom, koliko se i dokle se može pravi nama teškoće u pitanju
Dunava. Pri tome će Ban možda morati nastojati da se sporazume čak i s crvenima. e)
Konzul Rozen je pričao dr Rozenu da sam ja u početku rata bio sasvim na strani Francuza
i on je o tome podneo izveštaj, kasnije sam se, međutim, izmenio, pa je posle on u tom
smislu ispravio svoj izveštaj. Dalje je saopštio dr Rozenu da se, prema njegovim
obaveštenjima, Ristić veoma oštro izjasnio o Nemcima, što je on i javio Berlinu. Sam se
 502

uverio u to da Ristić rovari među prečanskim Srbima i teži da izazove nemire. Ali se
uverio i u to da prečanski Srbi nisu uz sadašnju Srbiju. Bio je u pozorištu u Pančevu, gde
su davali jedan komad o Karađorđeviću i publika je živo uzvikivala: „Živeo Aleksandar!“
Mama piše da se Melisa verila sa doktorom Bajglom, čemu se sada, naravno, ne
možemo usprotiviti.

2. decembar
Predajem knezu Milanu carev pismeni odgovor. Ovog puta ne govorimo o politici.
Knez mi čestita ženidbu. Telegrafišem Andrašiju i baronu Šlehtu o Banovom putu.

3. decembar
Sastao sam se s Čumićkom, koja se veoma ražalostila zbog moje ženidbe. Naravno,
nisam je ni dodirnuo.

5. decembar
Ivanovićka javlja da će Ban, kako se govori, iz Bukurešta otići i u Rusiju. Ovo
takođe telegrafski javljam Šlehtu.

6. decembar
Pišem Andrašiju o razgovoru sa Blaznavcem o železnici.

7. decembar
Po nekim znacima čini mi se da primećujem da sam postao impotentan, što me
strahovito deprimira i verovatno ću otići u Peštu da se posavetujem s lekarom.

10. decembar
Dr Rozen javlja: a) Moj kolega Rozen je navodno rekao Grujiću, uredniku
novosadskog lista Srpski narod, neka samo piše protiv srpske vlade, on će ga podržavati.
Izgleda da Rozen i ovde u Beogradu radi protiv vlade. Ristić je poverio dr Rozenu da kaže
da to govori po njegovom (Ristićevom) nalogu. Ja sam, pak, poverio Rozenu da sve to
ispriča konzulu Rozenu. b) Opet se govori o ženidbi kneza Milana s jednom ruskom
kneginjom. c) Ristić je rekao dr Rozenu da srpska vlada može ići samo s Rusijom i kada
bi on (Ristić) i pao, ni sledeća vlada ne bi mogla biti u dobrim odnosima s Austrijom, jer
Austrija više nema značaja među velikim silama i u gorem je stanju od Turske. Mnogi
rade kod kneza protiv njega (Ristića) ne bi li ga oborili, ali ako bi se to i dogodilo on neće
ostati bez stranke, a protiv te stranke nijedna vlada se neće usuditi da vodi drugu politiku.
d) Danak nije isplaćen ni na Mitrov dan ni na Đurđevdan, ali Porta ga još nije ni tražila. e)
U Ministarstvu vojnom otkrili su proneveru od 2000 # iz Markovićevog vremena. – Ban je
došao, što znači da nije otišao u Rusiju.
 503

11. decembar
Opet dolazi onaj dosadni zaverenik Ivanović, mnogo govori i staje me 20 #. Kažem
mu da dođe idućeg proleća.

12. decembar
Budući da je dan svetog Andreje otišli smo da pozdravimo kneza.

13. decembar
Javljam Andrašiju o ruskoj noti, i ističem da od tada ovdašnji listovi sa novim besom
pišu protiv nas, dalje da je srpska vlada pozvana da prizna bugarski egzarhat. To požuruje
i Rusija, ali srpska vlada odugovlači jer ne bi htela ni patrijarha da uvredi. U
međuvremenu, izgleda, Rusija huška Bugare protiv Srba. 366

16. decembar
Neki znakovi pokazuju da možda nisam potpuno impotentan, ali još se ne usuđujem
da se sasvim nadam i stalno sam jako zabrinut. – Dobijam mali krst ordena svetog Stefana.

17. decembar
Dolazi dr Rozen i javlja: a) Rekao je kolegi Rozenu ono što je čuo od Ristića. Rozen
je na to odgovorio da u Nemačkoj ranije nisu mađarski narod cenili više od ostalih
istočnih naroda (Srba, Vlaha itd.). Ovo gledište se dugo održalo i delio ga je i Bizmark.
Kada je Rozen bio postavljen za konzula u Beogradu Bizmark mu je naložio da ni u čemu
ne povredi Srbe, jer se ne može znati nisu li Srbi pozvani da odigraju određenu ulogu.
Bizmark je na Istoku pridavao značaj dvama narodima: mađarskom i srpskom, ali nije
znao kome od njih da dâ prvenstvo. Prilikom svog boravka u Berlinu prošle godine moj
kolega Rozen je razgovarao s Tilenom i rekao mu da se Srbi boje jedino toga da će
Austrija anektirati Bosnu. Tilen je na to odgovorio da kaže Srbima da se to nikada neće
moći dogoditi. Prilikom povratka Rozen se zaustavio u Novom Sadu i tamo je govorio s
Grujićem, koga je smatrao velikim srpskim rodoljubom i koji mu je govorio o
nepovoljnom položaju Srba, o Bosni i o tome da srpska vlada ništa ne preduzima. Rozen
je na to primetio da im Bosnu niko neće oduzeti, a ako nisu zadovoljni sa srpskom vladom
neka je obore. Ovu izjavu Grujić je u indiskreciji preneo drugima. Od tog vremena,
međutim, u Berlinu se promenilo mišljenje o ova dva naroda. Rozen ni sam nije poznavao
Srbe, ali ih sada poznaje i saglasno tome izveštava i Berlin, gde su došli do uverenja da se
sa Srbima ništa ne može učiniti, i da jedini narod na Istoku koji ima organizacione
sposobnosti jeste mađarski. Rozen ima instrukcije da ničim ne podstiče težnje Srba.
Berlinu se unekoliko ne sviđa držanje mađarske levice, ali se ipak nada da Mađarsku neće
zadesiti sudbina Poljske.
 504

Moj kolega Rozen još je pomenuo da za Milana govore da je hermafrodit, i ovo

pronosi upravo lekar Mašin, sigurno po Blaznavčevom nalogu. Porodica je izvršila s
knezom probu ali je utvrđeno da je nesposoban za snošaj. – Moj kolega Rozen neće više
otići Ristiću, jer neće da mu kaže u lice da laže. b) Srpska vlada nastoji da izazove ustanak
u Bosni i da zatim isti proširi i na Bugarsku. Ristić je pred jednim srpskim činovnikom
izjavio: Nas guraju u najopasniju situaciju, ali šta možemo da radimo, Rusija to želi. Pre
nekoliko nedelja dolazio je ovamo neki bosanski pop i bio zajedno sa Šiškinom kod
Ristića.

19. decembar
Dr Rozen javlja da su iz Zagreba pozvali Daničića, brata Miloša Popovića, za
ministra prosvete.

20. decembar
Miloš Popović mi javlja da je bio da pozdravi kneza Milana, koji je rekao da je, osim
izvesnih pojedinosti, potpuno zadovoljan smerom Vidovdana. – Dolazi Hadija i priča
pojedinosti iz svakodnevnog života kneza Milana. Ustaje u pola devet, pije kafu, zatim
dolazi dr Mašin, pa Tucaković, posle toga ađutanti, naročito Bogićević, kasnije odlazi na
jedno pola sata u Ministarstvo, posle igra bilijar, u jedan sat ruča, do tri sata [nečitko],
zatim spava, pa odlazi Blaznavcu, Ristiću ili Bogićeviću. U šest sati seda da igra karte sa
svojim ađutantima, ne u novac, sve do jednog sata posle pola noći. – Knez nije dodirnuo
još nijednu ženu, nema ni volje za to. Blaznavac je na jedno Hadijino pitanje da li će oni
ići te zime u Rusiju odgovorio da imaju važnija posla od toga.

21. decembar
Dolazi Joanini. Govorio je s Blaznavcem, koji mu je saopštio da im je Halil-paša
dostavio onaj svoj plan po kome bi želeo da stvori takav odnos između Turske i Srbije
kakav postoji između Nemačkog carstva i Bavarske. Srpska vlada je izjavila da je spremna
da prihvati takav modus, samo želi da ta federacija bude zasnovana na sistemu
reprezentacije i da se uzmu u obzir nacionalne težnje Srbije. Strahujući, verovatno, od
toga da će Srbi ovaj plan saopštiti Rusima, Halil-paša ga je ispričao Ignjatijevu, koji se
izjasnio u celosti protiv i jako se naljutio na Srbe što mu nisu govorili o ovome.
Pišem Andrašiju dugačak izveštaj o pitanju bugarske crkve, njenim odnosima sa
Srbijom i o mogućim posledicama. Isto tako pišem Andrašiju i o onome što mi je saopštio
Joanini.367

22. decembar
Polazim brodom u Peštu. Po podne stižem u Bazjaš.
 505

23. decembar
Stižem ujutro u Peštu i odmah žurim Vilmi. Posećujem Jožefa Zičija, novog ministra
i bivšeg guvernera Rijeke. Rekao je da je preporučio Andrašiju mene za novog guvernera
Rijeke, na šta je Andraši odmah upitao: „A koga ću onda da pošaljem u Beograd? Kalaj je
meni tamo potreban.“ Jožef Ziči je napomenuo da sem zato što sam potreban u Beogradu
ne može od mene zahtevati da večno tamo ostanem. Uza sve to Andraši neće za to ni da
čuje. Doduše ni ja ne bih želeo da budem guverner Rijeke, ali Andrašijeva izjava dokazuje
samo to da će me dok ne budem digao glas stalno držati u Beogradu.

24. decembar
Badnje veče provodim sa mamom, sestrama i Vilmom.

25. decembar
Ceo dan sam s Vilmom.

26. decembar
Po podne polazom iz Pešte.

27. decembar
Pred veče stižem u Beograd.

28. decembar
Joanini mi saopštava da je sa Ristićem govorio o planu Halil-paše. Ristić je rekao da
je veliki vezir ovaj plan dezavuisao, a Vlaška ga odlučno odbila. Srbija to neće učiniti, o
ovoj stvari se može diskutovati, ali teško da će uspeti. – Novakovićka javlja da je šalju u
Požarevac da špijunira Radića. Dalje, da je Mašin izjavio da je Šiškin primio na sebe da
pridobije Angera. U Smederevu treba da potraži neku proročicu od koje vlada hoće da
sazna budućnost. Ovaj nalog je sigurno potekao iz Blaznavčeve praznoverne glave.
Dr Rozen javlja: a) Bio je kod Blaznavca, koji mu je iz plana Halil-paše saopštio
onoliko koliko već i ja znam, i dodao da se o toj stvari može diskutovati. Blaznavac je
govorio i o železnici i rekao da, pošto je Porta povukla svoje obećanje da će dati vezu,
nameravaju da se u toj stvari obrate velikim silama, a isto tako i nama, i Blaznavac samo
želi da ja još uvek budem onako predusretljiv kao što sam nekada bio. Pomenuo je još da
nije zadovoljan držanjem srpskih listova. Dosku je bio obećao i da će obustaviti napade
protiv nas, ali to ne može zbog Ristića, koga treba da štedi, a koji vodi takvu politiku. b)
Dr Rozen javlja još da je lice koje u Rajhsratu u Beču igra posredničku ulogu između
srpske vlade i nacionalista izvesni Dalmatinac Danilo. Pre nekoliko dana Karabiberović je
odavde poslao na bečkog bankara Vajberthajma menicu na 400 # koju je u Beču podigao
Danilo i poslao Tomčiću u Dalmaciju. U januaru ili februaru ove godine slali su pravo
 506

Danilu novac, koji je bio namenjen subvencionisanju Vanderera.

29. decembar
Odmah sam pismeno izvestio Andrašija o saopštenju dr Rozena o Danilu.

30. decembar
Dolazi mi Blaznavac i kaže da se on u pogledu svojih načela nije izmenio pa bi
voleo da se mi ponovo približimo jedni drugima. Priliku za ovo mogla bi da pruži stvar sa
železnicom, pita da li već imamo odgovor od Andrašija. Kažem mu da nemamo, a i ne
znam šta će odlučiti, znam samo toliko da se kod Mađarskog ministarstva nalazi takav
jedan predmet da bi se o njemu dalo mišljenje, može biti da je to taj. Na ovo Blaznavac
napominje da bih mogao pisati Slaviju da donese povoljnu odluku. Odgovaram mu da ja
bez Andrašijevog znanja ne mogu učiniti nikakav korak u tom smislu. – Razgovaramo još
o svetskoj izložbi i Blaznavac naivno priznaje da su oni zbog putovanja u Livadiju i daljeg
njihovog držanja bili uvereni da ćemo ih mi svrstati zajedno s Turskom, pa su se zbog toga
uzdržali, a da su se mogli nadati da će dobiti onako dobro mesto kakvo im je sada dato
bezuslovno bi se spremili. Ovako su se, međutim, bojali da se izlože troškovima (18000 #)
a sada je već kasno.
Anger je čuo od Šafarika da će u Rusiju biti poslato jedno više srpsko svešteno lice,
koje će tamo stalno boraviti kao predstavnik srpske crkve pri ruskoj crkvi.

31. decembar
Dr Rozen javlja: Ristić mu je rekao da sada namerava da vodi drugu politiku i da će
se približiti Austriji. Knez će iduće godine otputovati u Austriju. On (Ristić) takođe će
pratiti kneza, pa će zatražiti audijenciju kod cara i opravdati se pred njim. Oni su se uvek
trudili da ne uvrede carevu ličnost, priznaje da je bila greška što nisu otišli da pozdrave
cara u Temišvaru, ali se to dogodilo zbog trenutnog uzbuđenja. Put u Beč bio bi jedna
anti-Livadija i on (Ristić) bi dao i garantije za svoju iskrenost, samo da Austrija izrazi u
konkretnoj formi svoje zahteve; imaće čak i hrabrosti da ovaj politički pravac i otvoreno
zastupa. Srbija bi imala više raznih molbi na Austriju, kao što su železnica, jurisdikcija i
tome slično. Dr Rozen me pitao šta mislim kakve bismo garantije tražili da bi moglo doći
do pomirenja. Pošto sam bio uveren da je dr Rozena poslao k meni sam Ristić bio sam
vrlo oprezan i odgovorio da ja Ristiću ne verujem, a ne veruje mu ni moja vlada, i zato u
svemu vidim samo lukavstvo i obmanu; uza sve to rado prihvatamo njihovo približavanje,
što se, pak, garantija tiče, Ristić zna mnogo bolje od mene koje bi to garantije bile pa ako
iskreno želi da nam se približi, već će izaći s njima na videlo.
 507

1873

5. januar
Pozivam dr Rozena: a) Poveravam mu da se raspita za Tomčića koji je, kako čujem,
danas stigao. b) On kaže da je ovih dana knez pozvao Marinovića i govorio s njim o
spoljnoj politici. Marinović je odgovorio da bi u tom pogledu Garašanin mogao dati
najbolja obaveštenja. Stoga su pisali Garašaninu da dođe, ali je on odgovorio da je
bolestan. Poverili su Tomaniji da pridobije Garašanina.

6. januar
Đorđe Radić govori sledeće stvari: a) Blaznavac je takođe bio umešan u ubistvo
kneza Mihaila. Osoba od poverenja bio je izvesni vojnik Jakov, koji je služio kao veza
između njega i jedne stranke u Kladovu, koja je težila istom cilju. Šest vojnika je od tada
nestalo. b) Karabiberović i Arsa Lukić dobili su prilikom izbora kneza Milana 6000 # da
ćute. c) U Požarevcu se skoro u svakoj kući može naći Karađorđevićeva slika, a i prodaje
se potpuno javno. d) Prošle godine o Andrijindanu prota je u crkvi objasnio narodu da se
ovaj dan slavi zato što je toga dana neumrli Karađorđe zauzeo Beograd a tek kasnije je
ovaj praznik preobraćen u praznik oslobođenja Srbije. e) Kada je knez Milan prošle jeseni
bio u Požarevcu, načelnik Alimpić je pozvao Radića da iskiti školu. Radić je zatražio da
mu daju radnike, na šta je načelnik priznao da mu radnike ne može dati jer je
obrenovićevce poslao da špijuniraju među narodom a ostali neće da rade na kićenju škole.
f) Na putu je jedan pop pokušao da zaustavi kneževu kočiju uzvicima „Stoj, gospodaru!“
Blaznavac je stao i upitao ga šta hoće, a pop je odgovorio da narod obližnjeg sela hoće da
pozdravi kneza. Na pitanje gde je taj narod pop je odgovorio: „Ja sam narod!“ (Naime,
niko nije hteo da pođe s njim.) Ovaj pop se zove Pavle, iz sela Brze Vode.

7. januar
Došao mi je neki katolički sveštenik iz Dalmacije, po imenu Mlinar, i rekao da je
pripadao Narodnoj stranci ali se preobratio i sada mi nudi svoje usluge. Rekao sam mu da
kaže šta zna i neka mi, na primer, dostavi izveštaj o Tomčićevoj delatnosti u Dalmaciji.

8. januar
Dosko mi saopštava da srpska vlada namerava da među pravoslavnim življem u
Bosni agituje u tom pravcu da oni postave zahtev za uspostavljanje samostalne bosanske
crkve. Ludolf piše da Porta zahteva od Srbije i od Vlaške da plate danak.
 508

9. januar
Napisao sam Teodoroviću šta mi je saopštio Dosko i pozvao ga da obrati pažnju na
tu stvar i neka preduzme protivkorake.

10. januar
Ivanovićka mi saopštava da je Tomčić govorio kako ga je u Zagrebu policija pratila
u stopu. Trebalo je da se sastane sa Štrosmajerom i da to ne bi palo u oči, na ulici,
prolazeći pored jednog svog poznanika, po imenu Poca brzo je izgovorio ove reči: Uveče
kod vas sa Štrosmajerom. I zaista se tamo sastao sa biskupom. Stigavši u Zadar otišao je
Rodiću, koga dobro poznaje i koji mu je pokazao naredbu iz Beča da treba dobro da motri
na njega, ali ga je uveravao da mu se neće ništa desiti. Tomčić je još rekao da je u veoma
dobrom prijateljstvu sa dalmatinskom vladom i možda će dobiti službu u guvernerskoj
upravi.

11. januar
Ostoja govori da je Porta dala Srbiji železničku vezu i da će je srpska vlada
prihvatiti. Dr Rozen javlja: a) Porta je dala železničku vezu kod Novog Pazara, ali je
srpska vlada odgovorila da prosto obećanje ne može smatrati zvaničnom izjavom i zato
traži takvu izjavu. b) Srbija pregovara sa Portom oko otvaranja srpskih konzulata, naročito
u Berlinu i u Petrogradu. c) U Sarajevu ruski konzul radi u saglasnosti s vladikom
Pajsijem. d) Uticaj Ignjatijeva u Carigradu u velikoj je meri opao i zato nije nemoguće da
će Rusi izazvati nemire u slovenskim pokrajinama da time zaplaše Turke. e) Tomčić je
naročito delovao u oblasti Kotora. Uglavnom je agitovao u tom smislu da svaka opština
treba da traži da službeni jezik bude slovenski i ako to ne dobije da svoj zahtev ostvari
silom. Dalje, da ne priznaju nikakvo organizovano sudstvo već da se drže starog poretka,
ne plaćaju porez, ni pod kojim uslovom ne prihvate sistem landvera. Tomčić se dva puta
sastao s knezom Nikolom na Cetinju i jedanput u Njegušima, i izgleda da je u ime srpske
vlade predložio da se izravna konflikt oko Lipove. f) Govori se da je Rodić poklonio
Crnoj Gori jednu štampariju. U srpskim vladinim krugovima mnogo hvale Rodića zbog
njegovih slovenskih osećanja.

12. januar
Kuvar kneza Milana je ispričao Angeru da je knez za Novu godinu hteo da priredi
ručak konzularnom koru i već je i poručio ponešto od Sahera,368 međutim Blaznavac i
Ristić to nisu dozvolili. Isto tako ne dozvoljavaju da on ove zime priređuje balove. –
Upućujem telegrafskim putem pitanje Ludolfu o železničkoj vezi i o konzulatima.

13. januar
 509

Danas je pravoslavna Nova godina. Prilikom prijema u Konaku Blaznavac i Ristić

mi saopštavaju da je Porta obećala vezu kod Novog Pazara, ali oni to nisu mogli prihvatiti.
Ludolf telegrafiše da je Porta voljna da da vezu kod Novog Pazara, ali to još ne može
zvanično izjaviti jer ne postoji trasa. O pregovorima koji se vode o konzulatima Halil-paša
ne zna ništa.

14. januar
Dr Rozen javlja: a) Ban mu je rekao da Blaznavac želi potpunije približavanje
Austriji nego Ristić i zato bi hteo da se oslobodi Ristića. Postavljanje Filipa Hristića za
ministra prosvete izvršeno je možda baš zato što dva šuraka ne bi smela da budu u vladi,
pa će tako Ristić morati da ide. Na Hristićevo mesto će verovatno otići Milojković. b)
Šiškin je pisao iz Moskve u Petrograd i prikazao Blaznavca u veoma nepovoljnom svetlu,
dok je o Ristiću govorio mnogo povoljnije. c) Milan je telegrafisao caru povodom
prestolonaslednikove bolesti i car mu je danas odgovorio, i to vrlo srdačno. d) Ristić je
poslao Bana Blaznavcu da mu kaže da ukoliko on (Ristić) padne moraće pasti i Blaznavac.
e) Dr Rozen veruje da će Ristić kroz nekoliko dana doći kod mene da preduzme korake za
pomirenje. Pišem izveštaje o Tomčiću, bosanskoj autonomnoj crkvi, opštoj političkoj
situaciji i železnici.369

16. januar
Hadija javlja da su se Ristićka i Blaznavčeva žena strahovito zavadile, pa sada
Tomanija i knez nastoje da ih pomire. Ristićka i njena klika počinju da izražavaju želju da
se vrati kneževa majka, Hadija po mom nalogu takođe radi u tom smislu. Ja, naime,
verujem da bi intrigantkinja Marija Obrenović ovdašnje zamršene stvari još više zamrsila.
Hadiji izgleda da ovde stvari loše stoje. Blaznavac je izjavio da ako knez pođe na put on
neće moći da ide, jer bi ga inače za to vreme oterali.

17. januar
Dolazi Dosko i govori o srpsko-ruskim nastojanjima u Bosni, koja su usmerena
protiv patrijarhata. Rekao sam mu da radi na tome da patrijarh pošalje u Bosnu energične
popove koji nisu zadojeni ruskim duhom. Nismo mogli nastaviti razgovor jer je došao
Ristić i saopštio mi da nameravaju da preduzmu korake kod garantnih sila, a naročito kod
nas, da naši podanici učestvuju u nošenju opštinskih tereta. Nastoji nadugačko da objasni
beznačajnost ove molbe u pogledu nas i njenu pravednost. Obećao sam mu da ću stvar
izneti pred svoju vladu, ali kada me je zamolio da ovaj zahtev podržim, odgovorio sam
zaobilazno. Tom prilikom sam mu saopštio da je s naše strane pitanje jurisdikcije
odloženo za bolja vremena, pošto srpska vlada nije prihvatila kartel i uzajamno
izvršavanje presuda. Ristić čak ni izdaleka nije pomenuo približavanje nama i uslove za
to.
 510

18. januar
Mlinar javlja: U Zadru izvesni dr Antonieti, lekar, Rodićeva desna ruka, sve što dođe
iz Beča odaje dalmatinskoj Narodnoj stranci. b) Subvencija koja se iz Srbije šalje listu
Obzor stiže preko Vase Kotura, koji stanuje u Sisku. c) Izvesni Mihajlo Dimitrijević i više
drugih koji se osećaju kompromitovani hoće da pobegnu iz Novog Sada. d) Vlada šalje iz
Beograda u Novi Sad majora Nikolića da pregovara s Miletićem.

19. januar
Pišem Teodoroviću da mi podnese izveštaj o odnosu sarajevskog pravoslavnog
mitropolita Pajsija sa ruskim Konzulatom, kao i uopšte o pravoslavnom sveštenstvu.
Dr Rozen javlja: Neki stari činovnik u Ministarstvu unutrašnjih dela, po imenu Jovan
Petrović, govorio mu je da su u Kragujevcu, Jagodini i Požarevcu obrazovani tajni
komiteti čiji je cilj da kneza Milana oslobode Ristića i Blaznavca. Građanski vođa sva tri
komiteta je kragujevački načelnik Nikola Atanacković. Pridobijeni su komandanti
bataljona narodne vojske u tri okruga i nameravaju da s ovim bataljonima pođu na
Beograd da obore vladu. Žabarac, komandant beogradske tvrđave, navodno je takođe
pridobijen. Dva subordinirana člana zavere uhapšena su u Kragujevcu, saslušao ih je sam
Atanacković. Zapisnici sa saslušanja dostavljeni su Vladi. Prema ovim zapisnicima, jedan
od uhapšenih je priznao da je čuo da Ristić priprema prevrat, da Blaznavac sedi na dve
stolice, tako da je država u opasnosti, ali da on (okrivljeni) ni u čemu nije uzeo učešća.
Blaznavac je poslao jednog mladog čoveka da motri na Atanackovića, ali je njegova
misija otkrivena, pa on sada traži da se vrati u svoju prvobitnu službu jer se boji da će ga
ubiti.
20. januar
Ivanovićka je: a) čula od Tomčića da je pre svečanosti u avgustu Tomčić u Dalmaciji
dobio telegram u kome ga upozoravaju da se protiv Milana sprema atentat pred crkvom.
Tomčić je to saopštio namesnicima i zatim telegrafski zatražio imena. Javili su mu
telegramom imena i među njima je bio i jedan srpski oficir. b) Ivanovićkin mlađi brat
Dragutin,370 koji je srpski oficir, rekao je da je sistem špijunaže toliko zaplašio svakoga da
kada su tri oficira zajedno u kafani jedva se usuđuju da govore jedan s drugim.
Angeru je Valenta rekao da knez Milan počinje da se protivi svojim ministrima. Ove
godine hoće da ide ne samo u Beč nego i u Carigrad. Kada su mu predočili da će tamo biti
loše primljen odgovorio je da mu se ne može desiti ništa gore nego da ne dobije Zvornik.
Ministri se jako protive putovanju u Carigrad.

22. januar
Dosko kaže da mu se čini da Milojković neće da se primi da bude agent u Istanbulu,
jer možda računa na to da će u Srbiji doći do nereda i tada će on preovladati. 371 Vlada bi,
 511

međutim, htela da ga ukloni baš zato što se boji njegovih ambicija. O ovome sam napisao
izveštaj u Beč i Ludolfu. Otišao sam Blaznavcu da se oprostim, jer sutra polazim na
odsustvo. Pomenuo je pitanje opštinskog poreza i zamolio me da podržim ovu stvar, na šta
sam mu zaobilazno odgovorio. Zatim je govorio o opštim stvarima i vajkao se što se
nismo mogli razumeti, što će obe strane zažaliti, sad je on već silom okolnosti odvučen u
pravcu koji je u suprotnosti s njegovim ubeđenjem. Izgubio je svaku nadu da ćemo moći
sarađivati, naročito otkako je čuo jednu Andrašijevu izjavu u pitanju železnice (nije rekao
u čemu se sastojala ta izjava), vidi budućnost u mračnim bojama i ne očekuje ništa dobro.
Ja sam na sve to malo odgovarao, ali sam mu u priličnoj meri dao na znanje da su oni
krivi.
Bio sam i kod Ristića, s njim, međutim, nisam govorio o politici. Dobio sam notu
srpske vlade u stvari opštinskog poreza. Dopisaću samo toliko da ću posle svog povratka
staviti svoje primedbe i jednostavno je poslati Andrašiju.

23. januar
Polazim iz Beograda i po podne stižem u Bazjaš.

24. januar
Ujutro stižem u Peštu i odmah odlazim Vilmi. Od Teodorovića dobijam dugačko
pismo u kome piše da je on u smislu raspisa Ministarstva kupio za 2500 # zemljište do
crkve za biskupiju. Sad Andraši piše da oni to nisu tako mislili, da je iznos velik i da zbog
toga kupovinu treba poništiti. Onih 1000 # koje je Ministarstvo poslalo neka ostane za
slične svrhe, ali će 1500 # koji nedostaju poslati samo pod uslovom da se zemljište isplati,
a zatim da se proda i 1500 # da se vrate Ministarstvu. Teodoroviću se čini da Andraši nije
s njim zadovoljan, pa me moli da govorim o tome s Andrašijem, dalje da organizujem
skupljanje priloga u Pešti da bismo prikupili tih 1500 # tako da ipak kupimo zemljište.
Uveče se sastajem s Andrašijem. Kažem mu da je u Srbiji veliko nezadovoljstvo i da nije
nemoguće da izbiju neki neredi, kao i da je vlada potpuno pod uticajem Rusije. Andraši ne
veruje da bi Rusija huškala Slovene protiv Austrije. Što se tiče stvari bugarske crkve deli u
potpunosti moje gledište i već je dao instrukcije Ludolfu da podržava egzarhat. U pogledu
železnice Andraši prihvata uslov koji postavlja Blaznavac. Govorim mu i o
Teodorovićevoj stvari. Andraši kaže da je kriv zapravo Hofman, koji je za vreme njegove
odsutnosti i bez njegovog znanja dao Teodoroviću takva uputstva koje je ovaj mogao da
protumači i tako da će od vlade Vlade dobiti celokupni iznos kupovne cene, a to nije bio
Andrašijev cilj, jer on više voli da drži bosanske sveštenike u ruci potporama koje se daju
svake godine, a mogu se uvek povući, nego da im jedanput za uvek da veće iznose. Molim
ga da mi dozvoli da organizujem skupljanje priloga. Na ovo odgovara da ako već hoću da
skupljam priloge neka to radije činim za Bugare. Tada je neko naišao i nismo mogli da
nastavimo razgovor.
 512

30. januar
Govorim sa Slavijem koji obećava da će i ubuduće davati subvencije za Vidovdan i
za dr Rozena.

31. januar
Govorio sam s Lacijem Majtenjijem o srpskom pitanju u Mađarskoj i iznosim svoje
gledište da se Srbi mogu učiniti bezopasnima samo ako se s njima najstrožije postupa, rasa
koja propada neće se moći odupreti ugnjetavanju. Samo što ovakav postupak treba da
bude stalan i dosledan. Dalje smatram za potrebno da se duž Dunava nasele Mađari radi
odvajanja naših Srba od onih s druge strane i da tako ove prve pritisnemo i odozgo i
odozdo stranim elementom. Majtenji me moli da napišem o ovome memorandum Slaviju.
– Uveče putujem u Beč.

1. februar
Ujutro stižem u Beč i odmah posećujem dr Bajgla. U Ministarstvu inostranih
poslova već me čeka zagrebački sveštenik Borota koga je Teodorović poslao da skuplja
priloge. Od Hajnalda372 i od nadbiskupa već je dobio nekoliko stotina forinti. Rekao sam
mu da me sačeka u Pešti. – Govorim s Orcijem i Hofmanom o ovom slučaju u Bosni.
Hofman baca krivicu na Andrašija što je odneo sva akta sa sobom u selo i tako je on,
Hofman, morao da piše Teodoroviću po sopstvenom nahođenju. Molim ga da izdejstvuje
da Andraši dozvoli skupljanje priloga. U isto vreme molim za povećanje svojih tajnih
troškova, obećava 500 #.

2. februar
Anger piše da je mađarsko Ministarstvo zabranilo velikim putničkim brodovima da
pristaju u Beogradu. Ova zabrana je posledica vređanja naših carinskih činovnika.
Prestanak brodskog saobraćaja veoma se neprijatno odražava u Beogradu.

3. februar
Imao sam audijenciju kod cara da bih zahvalio na dobijenom ordenu sv. Stefana.
Njegovo Veličanstvo bilo je veoma milostivo i uputilo mi više pitanja. Pomenuo je da će
Milan možda doći u Beč. Rekao sam mu da sam i ja o tome obavešten ali se, izgleda,
Milan boji da neće biti dobro primljen. Car je odgovorio da on od političkih odnosa ne
pravi lično pitanje i Milan može računati na srdačan prijem.
Govorim još kratko s Andrašijem. Dozvoljava da priredim skupljanje priloga za
bosansku biskupiju. Nagoveštavam373 mu ideju da mi poveri inspekciju svih slovenskih
pokrajina u Turskoj. Kaže da mu napišem nešto o tome. – Uveče s dr Bajglom putujem u
Peštu.
 513

6. februar
Govorim s Hajnaldom o zgradi biskupije u Bosni i on veoma svesrdno prihvata
stvar. Govorim i s nadbiskupom, on takođe obećava još nešto. – Kasnije govorim i s
Albertom Aponjijem da nastoji da prikupi nešto od velike katoličke gospode u krugu
svojih poznanika. Obećava da će pokušati.

8. februar
Ručam kod Slavija, gde susrećem biskupa Lipovnickog, koji takođe obećava nešto
za zgradu Biskupije u Bosni.

9. februar
Hajnald šalje 100 #.

10. februar
Lipovnicki daje 500 forinti.

11 –12. februar
Ništa vredno pažnje.

13. februar
Po podne polazim iz Pešte.

14. februar
Pred veče stižem u Beograd.

15. februar
Telegrafišem Teodoroviću da imam kod sebe 200 forinti za njega, neka me obavesti
da li da ih odmah pošaljem.

16. februar
Dr Rozen javlja: a) Vojnički predvodnik zavere, o kojoj je već govorio, jeste Velimir
Stefanović, artiljerijski major u Kragujevcu, koji je davnašnji lični neprijatelj Blaznavca i
Ristića. b) Službeni list i Jedinstvo dobili su naređenje da ne pišu protiv Austrije. c)
Konzulu Rozenu je iz Berlina postavljeno pitanje da li je Srbija u stanju da predstavlja
centar srpstva. (Ovo zbog okolnosti da je nemački konzul u Bosni javio da je tamo u toku
snažna agitacija na verskoj osnovi i da u njoj učestvuje i Srbija.) Rozen je odgovorio da
Srbija nije sposobna ni za šta i uopšte je dao veoma nepovoljnu sliku ovdašnjeg stanja.
 514

17. februar
Odlazim Blaznavcu i saopštavam mu Andrašijevu odluku u stvari železnice, koju
sam već i službeno dobio. Blaznavac je izrazio svoju radost povodom ove vesti i obećao
da će mi uskoro službeno pisati o ovome. Tom prilikom sam rekao da sam s radošću
utvrdio da je njegova informacija bila pogrešna. Na to je on priznao da je informacija
potekla od Novikova, koji je sasvim okolišno navodio Andrašijeve reči. To nam je pružilo
priliku da i dalje politiziramo. Još uvek peva staru pesmu da smo ga mi prisilili (naravno
oslobođenjem Karađorđevića) da putuje u Livadiju. Ja sam mu, pak, na osnovu toga rekao
nekoliko gorkih istina. Pitao sam ga da li su pridobili staro-rusku stranku svojom ruskom
politikom. Nisu! A Omladinu, iako su njoj za ljubav i kod nas ponešto agitovali? Nisu! A
narod u unutrašnjosti, koji prikazuju toliko naklonjenim Rusima? Ne! Na sve to mogao je
veoma malo da odgovori, priznao je da je narod nezadovoljan, ali on to pripisuje slaboj
ovogodišnjoj letini. Odlazim Ristiću. Saopštavam mu da veliki brodovi neće više pristajati
u Beogradu. Pita me za razlog ove mere. Odgovaram da ne znam, ali odmah počinjem da
govorim o slučaju carinskih činovnika, napominjući da ove dve stvari nisu u uzajamnoj
vezi, što on, naravno, prima s osmehom. U pogledu potonje stvari odgovara da je verovao
da to još nije uređeno i da možemo nastaviti s teretnim saobraćajem, on će i pisati radi
toga. Izjavljuje i moli da to napišem svojoj vladi, da obustavljanje plovidbe oni ne žele, ne
zbog toga što će njihova trgovina trpeti štetu, jer je ova šteta beznačajna, nego što će
izazvati zlu krv i sprečavati naše sporazumevanje, a moglo bi navesti i druge predstavnike
da misle da među nama vlada zategnutost. Oni će rado udaljiti odnosnog policijskog
činovnika, iako nisu uvereni u njegovu krivicu, ako mi ponovo uspostavimo plovidbu. Na
ovo primećujem da teško da ćemo se moći zadovoljiti običnim udaljenjem, uvreda je
učinjena javno, pa je stoga potrebno i javno zadovoljenje, inače bi javnost mogla
poverovati da je on još i unapređen. Što se tiče onoga što je rekao o trgovini nemam šta da
primetim, ali odnosno napomene da će to izazvati zlu krv mogu da kažem samo to da je
usled pisanja ovdašnjih listova i govora nekih činovnika na javnom mestu (ciljao sam na
Vladimira Jovanovića, koji je u Čitalištu rekao da treba vaditi noževe i krenuti protiv
Austrije) raspoloženje postalo toliko neprijateljsko da može samo da opada a ne da raste.
Ristić je počeo da se pravda – iako sam ja odmah upao primetivši da se ne žalim već samo
konstatujem činjenice – da Jovanović nije njihov činovnik i da je njima isto toliko
neprijatelj kao i nama, a čim su čuli vest o njegovom govoru u Čitalištu odmah su se
raspitali i makar da se vest pokazala neistinitom izdali su naredbu da se tamo više ne
smeju držati politički govori. – Kao neobičnu epizodu pominjem ovo: Ristić je rekao da su
saznali da sam i ja učestvovao u Budimu na onom Ministarskom savetu na kome je
odlučeno da se zabrani pristajanje brodova u Beogradu. Odgovorio sam da sam stvarno
prisustvovao, doduše ne Ministarskom savetu, već nekom velikom ručku kod predsednika
vlade, inače se vara ako misli da se tako beznačajna i nevažna stvar rešava na
Ministarskom savetu, najviše ako bi o tome rešavao nekakav odeljenjski savetnik. –
 515

Pomenuo je da bi usled toga možda moglo doći do obrazovanja nekog srpskog ili
inostranog parobrodarskog društva, na šta sam samo slegnuo ramenima. – Pomenuo sam
još nekoliko pravnih slučajeva zbog kojih smo u konfliktu s vladom i nastojao sam da
pokažem kako od pre izvesnog vremena hoće samo da nas ljute, ali da u tome neće uspeti.

19. februar
Dr Rozen javlja: a) Čuo je od Avramovića da je Rusija sa Srbijom sklopila sporazum
po kome bi Srbija, ako bi sultan pokušao da sprovede u život promenjeni redosled
nasleđivanja prestola, na prvi mig Rusije prešla sa 45.000 ljudi preko Drine u Bosnu. U
isto vreme Crna Gora bi s 12.000 ljudi prodrla u Hercegovinu. b) Iz Carigrada su stigle
vesti da sultan hoće da ubije svoje muške rođake, po sporednoj grani, i ovi su se već
obratili inostranim silama za zaštitu. c) Mitropolit je odgovorio patrijarhu, držeći u svom
odgovoru stranu Bugarima. d) Avramović je ispričao dr Rozenu jedan deo mog razgovora
s Ristićem. Ristić se žalio da sam jako hladan i rezervisan, ali stvar s brodovima kao i moj
razgovor s njim načinili su, izgleda, veliki utisak. Zabrana držanja političkih govora nije
upućena Čitalištu ranije, kako je Ristić rekao, nego tek juče, posle našeg viđenja.
Međutim, u vezi sa predmetom železnice veoma su zadovoljni. e) Kneževo putovanje u
Beč postalo je neizvesno usled ruskog uticaja.
Saopštenja dr Rozena odmah sam pismeno javio Andrašiju i Ludolfu. – Dobio sam
notu srpske vlade, u kojoj traže železničku vezu. Stvar sa železnicom ispričao sam ostalim
kolegama. Rozen je već znao od Cereteleva kome je to, znači, rekao već Ristić ili
Blaznavac.

21. februar
Dr Rozen javlja: a) Govori se da Blaznavac pregovara s Marinovićem da ovaj
preuzme Ministarstvo inostranih dela. Ristić bi bio predsednik Senata. b) Poveravam
Rozenu da napiše u Vidovdanu članak u kome napada našu vladu i mene. 374 – Napisao
sam izveštaj u stvari železnice i poslao Andrašiju Ristićevu notu.

26. februar
Ceretelev se raspituje kod mene o stvari železnice i čudi što je Andraši povoljno
raspoložen u pogledu srpske pruge, pošto je njemu (Ceretelevu) Novikov pisao o jednoj
Andrašijevoj izjavi u kojoj, izgleda, dokazuje da se konačno odrekao srpske pruge.

27. februar
Napisao sam Andrašiju šta mi je Ceretelev saopštio i šta sam o tome čuo od
Blaznavca, kao dokaz da je ruska diplomatija u tesnoj vezi sa srpskom vladom. – Dr
Rozen javlja da su sa Marinovićem zaista pregovarali, ali on hoće da prihvati položaj
samo zajedno s Garašaninom.
 516

28. februar
Joanini je rekao da je saznao od talijanskog konzula u Sarajevu Perea da mi trošimo
250.000 forinti na pomaganje katolika u Bosni. To sam, naravno, porekao. Dalje mi je
saopštio da je njegova vlada odgovorila na molbu srpske vlade u pogledu opštinskog
poreza, i to u smislu da će učiniti isto što učine Austrija i Nemačka, inače sa svoje strane
ona je voljna to da prihvati.

4. mart
Došao je Blaznavac da se raspita da li je već stigao odgovor u pitanju železnice. Ovo
je, međutim, bio samo izgovor, glavno je ponovno pristajanje brodova u Beogradu.
Pokušava na sve načine da me nagovori da to izdejstvujem i stavlja mi u izgled da ćemo
moći urediti moje sadašnje teškoće (carinski činovnici, Jevreji). Govorio sam s njim u
prilično odbijajućem tonu.

6. mart
Došao je Ristić i, veoma pomirljivo raspoložen, pokušavao da me nagovori da što
pre rešimo naše gore pomenute teškoće, obećavajući da će u stvari carinskih činovnika
ukloniti srpske policijske činovnike i uputiti cirkularno pismo srpskim činovnicima da se
učtivo i predusretljivo ophode sa našima. U vezi sa slučajem Jevrejina (kome su vlasti u
Požarevcu zatvorile radnju) rekao je da oni ne osporavaju pravo austrijskim Jevrejima da
otvaraju radnje u Srbiji i da ovu stvar smatram uređenom. U pogledu [nečitko] ... (stečajna
stvar) molio me da ne tražim od njega nešto za šta nijedan srpski ministar do sada nije dao
odobrenje, a inače je voljan da učini sve što je moguće. Ja sam odgovorio da sam uvek
želeo mirno rešavanje stvari i rado ću u ovome pomoći, ali moram da postupim u smislu
dobijenih instrukcija, naročito u stvari carinskih činovnika.

7. mart
Dolazi Joanini i pita šta sam svršio juče s Ristićem, već zna da je ovaj bio kod mene.
Ispričao sam mu naš razgovor, dodavši da im ja ne verujem. Joanini se već izvesno vreme
svaki dan sastaje s Tomčićem i mnogo odlazi ministrima i od tada i brani srpsku vladu
koliko je to moguće. Zbog toga ja širim o njemu vesti da je dobio novac od srpske vlade.
Dr Rozen javlja: U prošlu nedelju uveče stigao je u Zemun jedan ruski agent, i u
ponedeljak uveče prešao u Beograd. On je član bečkog udruženja „Osnova“ i poslao ga je
Rajevski sa 20.000 rubalja Ceretelevu. Od ovog iznosa Ceretelev je predao 10.000 rubalja
Vladimiru Jovanoviću, uglavnom za agitaciju u Novom Sadu, ali i protiv srpske vlade.
List Budućnost drži ruski konzul i ovaj list radi potpuno protiv vlade, tako da je poslednji
broj dozvoljen tek posle mnogih brisanja.375
 517

8. mart
Od nadbiskupa Hajnalda dobijam opet 800 forinti za Biskupiju u Bosni i ovaj novac
šaljem Teodoroviću.

9. mart
Saopštio sam svom kolegi Rozenu akta koja se odnose na slučaj carinskih činovnika.
Kaže da je već i on čuo da Joanini dobija novac od srpske vlade, zna čak i to da dobija
napoleone. (Sigurno mu je to rekao dr Rozen.)

10. mart
Dr Rozen javlja: a) Pouzdano je doznao na kom mestu hoće da prokrijumčare barut u
Bosnu i Staru Srbiju. (Mlinar mi je, naime, bio javio da nameravaju da to učine i ja sam
poverio dr Rozenu da se o tome pobliže raspita.) Ta mesta su: Rača, Ljubovija, Raška,
Supovac. Krijumčarenje nameravaju da vrše u sasvim malim količinama, ispod odela, i
nadaju se da će do meseca maja sva količina od 10–12.000 oka biti na mestu opredeljenja.
b) Govorio je s konzulom Rozenom, koji mu je saopštio da mu je srpska vlada postavila
pitanje da li je Bizmark zadovoljan sa srpskom politikom i da li bi bio voljan da održi stav
neintervencije u slučaju kada bi oni (Srbija) započeli nešto u Bosni. Bizmark je na to
odgovorio da pošto je politika srpske vlade do sada bila miroljubiva, a i sada izgleda
takva, on je njome zadovoljan, neintervencija, međutim, zavisi od aktuelnih okolnosti pa
tako o tome sada ne može da se izjasni. Rozen je zatim govorio o Austriji, kako ona nije
pouzdana država i zato je Nemačka i ne može u potpunosti pomagati. Dalje, da on ima
doduše da brani jednu sličnu stvar sa mnom, naime stvar Jevreja ali inače se u mnogome
ne slaže sa mnom, on me samo sasluša ali je prema meni vrlo rezervisan.
U vezi s barutom telegrafišem odmah Ludolfu i Teodoroviću. – Dolazi mi kolega
Rozen i kaže da Porta požuruje danak, i to veoma energično, Blaznavac se već žalio
Longvortu zbog toga, rekavši da nemaju novca i da ne mogu da plate. Pre toga su se već
jednom pravdali time da u turskim pokrajinama vlada velika nesigurnost pa bi novac
mogao biti ukraden. Rozen je uopšte jako napao Srbe, a isto tako i Joaninija, tako da
nikako ne mogu dovesti u sklad njegovo držanje i ono što govori, s njegovom izjavom o
meni pred dr Rozenom. Pišem izveštaj Andrašiju i Ludolfu o danku i preporučujem da
Porta ostane pri svom odlučnom zahtevu. Pominjem još i stvar s barutom. 376

11. mart
Čuo sam da će knez Milan ovih dana učiniti izlet u Šabac i na Drinu, navodno zbog
lova. Poverio sam dr Rozenu da se o tome raspita.

13. mart
Dr Rozen mi piše da knez ide 17. ovog meseca u lov u planinu Cer, u pratnji 42 lica,
 518

koji polaze u subotu. Danas u 1 čas izdata je naredba oficirima da se spreme za velike
vojne manevre u unutrašnjosti zemlje.

14. mart
Ivanovićka javlja da joj je Tomčić, koji je danas otputovao, pokazao pisma iz
Dalmacije u kojima mu nude službu u guvernerskoj upravi. Telegrafisao je Danilu, koji je
odgovorio da će biti postavljen za sekretara. Tomčić je ovaj telegram pokazao Ristiću, i on
mu je obećao da će ga, ako ostane u Srbiji, postaviti na položaj na kome je bio Jakšić. –
Mlinar javlja da će se Tomčić sutra u „Pragerhofu“ sastati s Mrazovićem i Danilom, ili
Antorietom, a zatim putovati s njima do Zidanog Mosta 377 radi dogovora o važnim
stvarima. Napisao sam o ovom Andrašiju telegram, koji ću sutra poslati. – Ristić je
ponovo bio kod mene i govorio o tri poznate stvari, na izgled u veoma pomirljivom duhu,
ali mi ipak nije hteo u potpunosti dati ono što sam tražio. Na to sam rekao da ću slučaj
carinskih činovnika izneti pred svoju vladu.

15. mart
Mlinar javlja da barut nameravaju da prenesu kod Javorka, odakle će ga dalje u
Bosnu otpremiti sarajevski trgovci Nikola Popović i Talirević. Pišem o tome Teodoroviću.
– Dr Rozen javlja: a) Knez će otputovati na 12 dana u planinu Cer. b) Manevri bi trebalo
da traju 6 meseci, ali ni oficiri ne veruju da će se održati i misle da se demonstracije radi
želi samo upoznati inostranstvo s ovom namerom. c) Ministarstvo inostranih dela je ovih
dana razmenilo mnogo šifrovanih telegrama s Hristićem, preko Cereteleva poslalo je i više
paketa u Carigrad. d) Vlada vodi veoma prijateljsku prepisku s egzarhom, a ovih dana mu
je ovdašnji mitropolit poslao svoju sliku.

17. mart
Jutros je otputovao knez Milan. U njegovoj pratnji ne nalazi se nijedan od ministara.
– Dr Rozen javlja: a) Plan za put kneza Milana do Drine sastavio je Ignjatijev i predložio
ga srpskoj vladi kao demonstraciju protiv danka. Namera je bila da se tamo koncentriše
više bataljona narodne vojske, koji bi pred knezom izjavili da narod ne može da plaća
danak. Međutim, poslednjih dana Ignjatijev je učinio sve da vladu odvrati od ove
demonstracije i svojim energičnim notama u tome je i uspeo, iako je srpskoj vladi već bila
omilela ova ideja. Sada će, dakle, ovo putovanje biti običan lovački izlet. (Plan Ignjatijeva
je jasan: Nagovorio je srpsku vladu da uplaši Portu ovom demonstracijom a zatim, da bi
dokazao Porti koliko joj je prijatelj i kakav uticaj ima u Srbiji, istu sprečio. b) Tomčića su
poslali u Dalmaciju da bi tamo organizovao demonstracije protiv dalmatinskih poslanika
koji su glasali za izbornu reformu. c) Ovdašnji inženjer Velimirović je član Internacionale,
dobija redovnu subvenciju od komiteta u Ženevi i pridobio je za svoje ideje mnoge među
ovdašnjim velikoškolcima. d) Budžet za iduću godinu biće deficitaran.
 519

18. mart
Pišem Andrašiju i Ludolfu izveštaj o kneževom putovanju i nameravanoj
demonstraciji.378

19. mart
Dr Rozen javlja da je knez Milan pre nego što je otputovao dobio od Garašanina
dugačko pismo, u kome ovaj nastoji da dokaže da nikada nije bio neprijatelj Obrenovića, a
zatim upozorava kneza da bude oprezan u pitanju danka, jer to nije pitanje koje se tiče
samo Porte i Srbije već u većoj meri odnosa Porte i Evrope, i kada bi Srbija uskratila
danak, Evropa bi je naterala da ga isplati.

23. mart
Krećem iz Beograda i po podne stižem u Bajzaš, odakle uveče produžujem za Peštu.

24. mart
Stižemo ujutro za Peštu. Odlučujemo da venčanje bude 2. aprila.

26. mart
Govorio sam s Kerkapoljijem u stvari pristajanja brodova. On u tome ne popušta i ne
prihvata manje od onoga što sam ja tražio, naime suspendovanje i udaljenje iz službe
dotičnog srpskog činovnika i cirkularno pismo vlade.

2. april
Danas po podne u 2 sata venčao sam se u župnoj crkvi s Vilmom Betlen. Svedoci su
bili grof Gustav Teleki i grof Karolj Betlen. Iz župne crkve otišli smo i u protestantsku
crkvu, večerali smo kod Vilmine porodice.

3. april
Napisao sam testament, kojim određujem da ukoliko se iz mog braka rode deca ona
imaju zakonsko pravo nasleđa, uz održanje prava udovičkog uživanja. Svakoj od mojih
sestara ostavljam po 50.000 forinti, tako da su im moji zakonski naslednici dužni plaćati
kamate od 6% na ove iznose, a glavnicu moje sestre mogu dobiti samo uz otkaz na 3
godine. Ako bi brak ostao bez dece delim svoju imovinu na 3 jednaka dela između svoje
udovice i svoje dve sestre. U oba slučaja mojoj majci pripada po 6000 forinti godišnje do
dana njene smrti. Testament sam napisao lično u dva primerka i potpisao. Svedoci su bili
Mikloš Blašković, Erne Blašković, Laslo Seđenj mlađi, grof Šandor Betlen i Gustav Đene.
– Po podne sam s Vilmom otputovao preko Bazjaša u Beograd.
 520

4. april
Stižemo pred veče u Beograd.

5. april
Rano ujutro javljaju mi da je Blaznavac noćas umro od angine. Odlazim nekolicini
svojih kolega da se raspitam šta da uradimo. Odlučujemo da svakako odemo na sahranu.
Blaznavčeva smrt je važan događaj po sudbini Srbije, stoga sam odmah javio o njoj
telegrafski u Beč i Carigrad. Njegov će naslednik besumnje biti Ristić. – Dr Rozen javlja
da je Blaznavac kratko vreme pre svoje smrti uverio matorog Longvorta da Austrija želi
da zauzme Bosnu i dao mu, ili pokazao, i neke tobožnje dokaze o našim intrigama u
Bosni. Longvort je, naravno, sve ovo poverovao i podneo u tom smislu izveštaje, a i
Hristić je dobio nalog da u tom smislu obavesti Portu. Cilj koji ovom intrigom hoće da
postignu je jasan: pobuditi nepoverenje prema Austriji kako kod Engleske tako i kod
Turske, pa je stari i već sasvim podetinjeli Longvort dopustio da ga za ovo iskoriste.

6. april
Knez Milan je jako utučen zbog Blaznavčeve smrti. Lekara Mašina, koji je u isto
vreme bio i njegov lekar i lekar ruskog Konzulata, odmah je otpustio.
Po podne sam otišao na Blaznavčevu sahranu. Posle osvećenja, telo je preneto u
Rakovicu. – Mlinar javlja da će knez Milan otputovati u Petrograd u vreme kada i
nemački car bude tamo, da bi od njega za izvesne eventualnosti zamolio obezbeđenje
neutralnosti.

7. april
Posećujem sa ženom svoje kolege. Joanini kaže da Tomčić želi da se vrati i da će se
zaposliti kod jednog dalmatinskog lista, koji treba da brani politiku petorice dalmatinskih
članova Rajhsrata. – Dr Rozen javlja: a) Kolega Rozen je dobio telegram od Bizmarka, u
kome se ovaj s velikim poštovanjem izjašnjava o govoru austrijskog cara prilikom
otvaranja zasedanja Delegacija i ističe prijateljstvo koje postoji između Austrije i
Nemačke. b) Govori se o tome da knez Milan treba da otputuje u Carigrad da od Porte
dobije Mali Zvornik. Milan se još usteže. Ukoliko bi putovao, prethodno će biti isplaćen
danak. c) Visoki oficiri su se sastali i utanačili da neće trpeti Alimpića i Markovića za
ministra vojnog, već radije bilo koga drugoga, a najviše bi voleli Zaha. Žabarac je govorio
knezu i protiv Ristića, a knez je odgovorio da ga ni on ne voli. d) Ristić bi hteo da u vladu
uvede nekoliko članova iz Omladine. Više članova Ministarstva unutrašnjih dela sprema
se da podnese ostavku ako bi Omladina prevagnula.

8. april
Dr Rozen javlja da se na sve strane pletu velike intrige. Ristić čini sve da ostane na
 521

položaju. Garašanin je pozvao Stevču i on je danas došao, itd. – Pišem izveštaj o

Blaznavčevoj smrti i o neizvesnoj situaciji.379

9. april
Andraši šalje jednu svoju notu upućenu Ludolfu, u kojoj saopštava da mu je
Novikov pomenuo plan kneza Milana da putuje u Beč i Carigrad, i da bi ovo drugo
putovanje moglo biti ostvareno samo ako bi Porta učinila neki ustupak, bilo da prepusti
Mali Zvornik, bilo da odobri železničku vezu, bilo da ne traži danak. Andraši je na ovo
pisao Ludolfu da mi ni najmanje ne želimo da Milan dođe u Beč, jer smo u takvim
odnosima sa Srbijom da njegov dolazak ovamo ne bi mogao ništa da koristi, a što se tiče
Carigrada, Porta će oceniti da li jedno obično Milanovo putovanje vredi toliko da bi Srbiji
učinila ustupke. Uostalom, pošto je ceo put, kako izgleda, sugerisan pod ruskim uticajem,
nama nije u interesu da pomognemo ostvarenje ovog plana, naprotiv. Međutim, Ludolf
treba da postupa tako da Rusi ne primete da smo mi protiv ovog plana.
Dr Rozen javlja da je knez telegrafisao Cukiću da dođe u Beograd, ali je zatim izdao
suprotnu naredbu i najzad poverio Ristiću da obrazuje novi kabinet. Tu je sigurno delovao
ruski uticaj.

10. april
Dr Rozen je po podne javio da je Marinović dugo bio kod kneza i da mu je povereno
da sastavi kabinet. Po ovoj kombinaciji Marinović bi bio predsednik vlade i ministar
inostranih dela, Cukić ministar finansija, Cenić ministar pravosuđa, Filip Hristić ministar
prosvete, Zah ministar vojni i Ristić ministar unutrašnjih dela. Dr Rozen tvrdi da je ovo
sasvim sigurno i samo se ne zna da li će oni koji nisu prisutni prihvatiti ovu kombinaciju.

11. april
Ivanovićka kaže da je jutros i ona čula za gornju kombinaciju u sastavu vlade, ali su
je u podne već demantovali. Po podne dr Rozen javlja da se ta kombinacija opet raspala
jer Marinović nije hteo da primi Ristića u vladu. Sada već zavisi od kneza koga će
izabrati. U gradu vlada velika potištenost. – Jutros sam s Vilmom otišao u protestantsku
crkvu, gde se Vilma i pričestila. Na ovaj način pridobićemo i protestante.

13. april
Idemo da posetimo Marinovićeve. Marinović priča o krizi vlade i tom prilikom kaže
da je govorio s knezom koji je izjavio da nema poverenja u Ristića. Pominje da je, doduše,
otpala kombinacija da on (Marinović) postane predsednik vlade, sada to ne bi ni voleo,
neka samo Ristić sredi ono što je do sada pokvario, kako u unutrašnjim tako i u spoljnim
odnosima. Uopšte se o Ristiću izražava veoma jakim, čak prezrivim izrazima, tvrdeći da
će Ristićeva vladavina i onako biti samo privremena, on sam treba da se ispuca, a to će biti
 522

utoliko pre i utoliko sigurnije ukoliko duže bude ostao na vlasti. Hvali kneževu uviđavnost
i njegove sposobnosti, samo mu je žao što prema nekima, naročito prema Ristiću još ima
iluzija. Nada se, međutim, da će stvari sada ipak krenuti na bolje, već i zbog toga što on
(Marinović) može slobodnije da govori s knezom.

14. april
Dr Rozen javlja da je naimenovana nova vlada. Ristić je predsednik vlade i ministar
inostranih dela, Alimpić ministar saobraćaja, Milojko Lešjanin ministar vojni, Stojan
Novaković ministar prosvete i vere, Tucaković ministar unutrašnjih dela, Lazarević (bivši
ministar unutrašnjih dela) ministar pravosuđa, a ministar finansija ostaje Panta Jovanović.
Knez je pozvao dr Rozena i u Ristićevom prisustvu rekao mu da od sada vodi
Jedinstvo, naložio mu je, dalje, da odmah napiše u Jedinstvu članak u kome, govoreći o
novoj vladi, neka istakne da osoba koja je na njenom čelu (Ristić) u potpunosti uviđa da
materijalni interesi Srbije zavise od Austrije i zato želi s Austrijom da živi u prijateljskim
odnosima.380 – Sve to javljam telegrafski Andrašiju i Ludolfu.

15. april
Dr Rozen mi pokazuje izvod iz gore pomenutog članka koji treba telegrafski da
dostavi londonskom Korespondenc-birou. Dalje kaže da ih je knez pozvao i pred Ristićem
ispitivao o Blaznavcu i o tome ko je uzrok što su sada u rđavim odnosima s Austrijom.
Rozen je (navodno) rekao da je Blaznavac pričao kako je Ristić 17 meseci radio na tome
da se putuje u Livadiju i to je kod austrijske vlade izazvalo zlu krv. Na ovo se Ristić
okrenuo knezu i počeo da dokazuje da to ne stoji i da knez najbolje zna da je on (Ristić)
najviše nastojao da se pošalje neko da pozdravi cara kada je ovaj bio u Banatu i da se
Blaznavac protivio tome. Jednom rečju prosto je preko dr Rozena hteo pred knezom da
dokaže kako je svemu bio uzrok Blaznavac. (Verujem da je Ristić prethodno dobrim
parama pridobio dr Rozena da kaže knezu upravo ono što je odgovaralo Ristićevim
ciljevima.)

16. april
Pišem izveštaj Andrašiju o političkoj krizi, Ristićevim intrigama i o novoj vladi.381 –
Ristić je danas dva puta slao po mene, ali nijednom nisam bio kod kuće. Izgleda da ima
nešto hitno da mi kaže.

17. april
Ristić je pitao da li može doći danas kod mene i pošto sam poručio da može, došao
je posle 11 sati. Govorili smo o Blaznavčevoj smrti, pomenuo je koliko su njih dvojica bili
dobri prijatelji i koliko je država u njemu izgubila, u vezi s njegovim tehničkim i vojnim
znanjem, ali nije bio dobar političar, zanosio se iluzijama, bio prema svakome
 523

predusretljiv, a onda je činio suprotno. Jednom rečju hteo je da mi stavi do znanja da je

Blaznavac bio uzrok odnosima koji sada među nama postoje. Zatim je prešao na cilj svoje
posete i saopštio mi da je knez Milan uvideo potrebu da bude s nama u dobrim odnosima,
pa je poverio njemu (Ristiću) da za najkraće vreme otputuje u Beč kod Andrašija i da u
razgovorima s njim nastoji da ostvari međusobni sporazum i prijateljsku saglasnost. 382 U
tom cilju knez će dati Ristiću pismo za Andrašija, a ujedno Ristić moli i mene da mu dam
pismenu preporuku za Andrašija i pita šta je moje mišljenje o sadašnjem Andrašijevom
raspoloženju. Rekao sam da Andraši već dugo nije razgovarao sa mnom o politici,
međutim, verujem da je nepoverljiv prema srpskoj vladi iz razloga koje sam već više puta
imao prilike da nabrojim. Uza sve to verujem da Andraši više želi da bude u dobrim nego
u lošim odnosima sa Srbijom, i da je i spreman da obnovi nekadašnje odnose ako srpska
vlada pruži dovoljne garantije. Ne mogu da kažem kakve te garantije treba da budu, ali
mislim da toliko smem da tvrdim da Andraši nikada neće tražiti nešto što bi se protivilo
interesima Srbije ili njenoj nezavisnosti obezbeđenoj od strane velikih sila. Ristić je
nastojao da me na svaki način uveri da je on spreman da da svaku moguću garantiju pošto
lojalno i iskreno želi naše prijateljstvo, pri čemu bi ostao čak i onda kada bi im Rusija
zbog toga zamerila ili srpski narod to uzeo za zlo. Na ovo sam rekao da o srpskom narodu
ne mogu da govorim, međutim, što se tiče Rusije mogu da primetim da mi nemamo ništa
protiv toga da Srbija bude u najboljim odnosima s Rusijom, pošto i mi živimo u vrlo
dobrom prijateljstvu s Rusijom. Zatim sam mu obećao da ću mu sutra doneti preporuku.
Ristić namerava da prekosutra otputuje, pa me moli da o tome obavestim Andrašija. Na
kraju mi je saopštio da bi knez Milan, ako bi mogao dobiti neku konverziju, otišao u
Carigrad a posle toga bezuslovno i u Beč. Potonje, naravno, ne bi učinio ako ne bi mogao
da ode sultanu. – O celoj stvari, kao i o našem razgovoru sastavio sam telegram Andrašiju,
ali pošto je prilično dugačak završio sam ga tek kasno uveče i tek ću ga sutra moći
poslati.383

18. april
Napisao sam preporuku za Ristića, oprezno, jer sam je zatim njemu odneo i pročitao.
I ovom je prilikom izjavio da se nećemo pokajati ako budemo imali poverenja u njega, jer
će lojalno ostati naš prijatelj. – Ispričao sam svom kolegi Rozenu razgovor s Ristićem i
njegov plan da putuje u Beč. U toku razgovora Rozen je rekao da će baron Kendele
(nemački poslanik u Carigradu) biti opozvan, verovatno zato što je vrlo odlučno istupio
protiv Rusije. To je, doduše, Bizmarkova politika, ali je car Vilhelm iz pažnje prema svom
bratu caru Aleksandru u ovakvim ličnim pitanjima obično popustljiv.

19. april
Ristić je jutros otputovao sa svojim šurakom Radivojem Milojkovićem. To sam
telegrafski javio Andrašiju. – Engelhart kaže da je Ristić već prošle godine nameravao da
 524

putuje u Beč da sredi odnose. – Kasnije d’Istrija pokazuje nekoliko Engelhartovih

izveštaja koji se na ovo odnose, iz njih se vidi i to da je on (Engelhart) uvek i radio u tom
pravcu.

20. april
Engelhartovima je umrlo dete i danas su otputovali na neodređeno vreme.

21. april
Dolazi Dosko i govori o Ristićevom putovanju. Kaže da se pronose vesti da će Ristić
u isto vreme tražiti i to da budem uklonjen odavde, pošto pod starim utiscima ne bih se
odnosio s poverenjem prema njemu. – Joanini kaže da je rasprostranjena vest da Ristić ide
i u Berlin da traži pomoć Nemačke, a njegov šurak će preko Trsta otputovati u Petrograd.

22. april
Dr Rozen javlja da je Tomčić postao urednik novoosnovanog lista Zemljak za
odbranu politike petorice dalmatinskih članova Rajherata i da je pisao Ristiću da se više
neće vratiti, a ujedno izjavio da njegova (Ristićeva) politika mora ostati jalova jer nema
suštine. Ristić se veoma ljutio zbog toga još pre svog odlaska.

24. april
D’Istria kaže da se Marinović pred njim jako nepovoljno izrazio o Ristiću, rekavši da
je ovaj više puta dolazio k njemu i tražio njegovo mišljenje o odnosima s Austrijom.
Marinović mu je govorio da se bezuslovno treba pomiriti s Austrijom i da Srbija treba da
učini prvi korak, jer je malena i Austrija joj je potrebna, pa je predlagao Ristiću da pošalje
nekoga u Beč da pregovara. Na ovo je Ristić odgovorio da je to nemoguće, jer bi bilo vrlo
upadljivo. Marinović mu je posle preporučio da piše Andrašiju. Ristić na to nije ništa
rekao i otputovao je u Beč a da to nije saopštio Marinoviću.

25. april
Jedinstvo je objavilo jedan telegram iz Beča, po kome je car 23. tekućeg meseca
primio Ristića u posebnu audijenciju.

26. april
Dosko kaže da su, prema onome što Ipsilanti piše, Ristića primili u Beču s radošću i
da izgleda da će njegova misija uspeti. Dalje kaže da je pre nekoliko dana knez poslao po
Marinovića i pozvao ga da uđe u vladu, na šta je Marinović odgovorio da je to sada
nemoguće, ali da će uvek biti spreman da posluži knezu svojim savetima.

27. april
 525

Dr Rozen javlja da je Marinović bio kod kneza, doduše ne zna zbog čega, ali iz
nekih izjava primećuje da je Marinović nezadovoljan Ristićem i zbog toga naslućuje da
Rusi koriste Marinovića kod kneza da radi protiv Ristića, pa ima mesta bojazni da Ristić
kad se vrati više neće biti ministar. Ristić do sada nije još nikome ništa pisao.

29. april
Dr Rozen javlja: a) da je o Marinovićevom razgovoru s knezom doznao samo toliko
da se Marinović s negodovanjem izjasnio o Ristićevom putu, kao o nečemu što je
inkompatibilno s dostojanstvom zemlje. Dalje je rekao da ukoliko Austrija želi samo da
Srbija ne agituje među prečanskim Srbima, to se slobodno može obećati a i održati, jer
Srbija od toga nema nikakve koristi, a ako Austrija zatraži i železničku vezu preko Dunava
i to treba što pre dati. Ali osim toga ne bi trebalo ništa ni obećati ni moliti, čak ni Mali
Zvornik, jer ako bi Austrija potpomogla ovu stvar Srbija bi otprilike postala zavisna od
Austrije. b) Gavrilović je rekao dr Rozenu da će Ristić posle svog povratka uzeti duže
odsustvo i posetiti i ostale dvorove u Evropi. c) Kolega Rozen je izjavio pred dr Rozenom
da ako Ristić ode u Berlin on će bezuslovno napisati koliko je to nepouzdan karakter i
preporučiti da s njim ne stupaju u pregovore. d) Od Ristića je stigla vest da ga je Andraši
vanredno srdačno primio.

30. april
Flat, veliki župan u Novom Sadu javio je da se Miletić, navodno, sprema da putuje u
Srbiju i pita da li je bio u Beogradu.

1. maj
Raspitao sam se o Miletiću i doznao da ovde ima jednog brata koji je jako bolestan,
koga je Miletićka već i posetila i do kojeg se i Miletić sprema da dođe, ali do sada još nije
bio ovde. Napisao sam to Flatu.
2. maj
Danas po podne Ristić se vratio iz Beča. Posetio me na nekoliko časova grof Abriš
Đirki, koji još večeras odlazi iz Beograda. Priča da je na brodu kojim je doputovao video
Ristića. U Novom Sadu na brod se popeo i Miletić, ali ne zna sigurno da li je došao ovamo
ili se ponovo iskrcao u Novom Sadu.
Dobio sam pismo od Bele Orcija, u kome piše da ću o Ristićevoj delatnosti u Beču
dobiti izveštaj kasnije, sad saopštava samo svoj utisak da Ristić uprkos svojim
prijateljskim osmesima na nemoguć način384 nosi masku, koju je sigurno navukao na savet
Rusa, da bi pomoću nas postigao ono što sam ne može da postigne. Dalje saopštava da se
Ristić, kada je poslednji put bio kod njega, žalio na bečke novinare koji su ga najpre
uznemiravali svojim posetama, a zatim pisali stvari koje on nije rekao. Tako je, na primer,
Tagblat pisao da se on kod Andrašija i kod cara žalio na mene, što nije istina, jer sam uvek
 526

bio predusretljiv385 prema vladaru i vladi, naročito u početku, a ako naši odnosi u
poslednje vreme nisu bili tako dobri to pripisuje samo okolnostima, a za poboljšanje tih
odnosa sa svoje strane sve će učiniti. Ovo govori samo zato što ne bi želeo da poverujem
ako sam možda pročitao Tagblat, da se on žalio na mene. Orci mu je odgovorio da
Ministarstvo inostranih poslova ne daje mnogo na bečke novine, jer zna da se jevrejski
novinari ljute na mene zato što smatraju da ja neću da se eksponiram za Jevreje u Srbiji.
Moguće je da je Ristić sam platio Tagblatu da objavi onaj članak, kako bi posle mogao da
ga iznese Orciju i opovrgne tako da posredno pomene svoju žalbu.

3. maj
U korist pozorišta priređen je u pozorištu veliki bal na koji sam otišao s Vilmom.
D’Istria je tom prilikom pomenuo članak u Tagblatu i odmah rekao da je za ovaj članak u
istom listu već objavljen i demanti. Joaniniju, koji je takođe došao kod mene u ložu i
govorio o toj stvari, jasno sam rekao da sam uveren da je ovaj članak inspirisao Ristić.

4. maj
Dr Rozen javlja da je već video Ristića, koji je samo uopšteno govorio o tome da je
veoma zadovoljan svojim putovanjem, ali pojedinosti nije pomenuo. Uza sve to dr Rozenu
se učinilo da je Ristić utučen i da ga nešto tišti, raspitivao se kod njega, dr Rozena, šta
govore u Beogradu o njegovom putu, na šta je dr Rozen odgovorio da ga svi oni koji
trezvenije misle odobravaju.

5. maj
Dolazi kod mene Ristić i priča o svom putovanju u Beč. Veoma se pohvalno
izražava o srdačnom prijemu od strane Andrašija i milostivom prijemu od strane
Njegovog Veličanstva. Zatim prelazi na pojedinosti svog razgovora s Andrašijem. Andraši
je pomenuo proces protiv Karađorđevića (Ristić inače ne bi govorio o tome) i rekao koliko
je želeo da se potvrdi makar drugostepena presuda i koliko je sam učinio u tom smislu.
Međutim, nikada nije bio u stanju da razume da državnici mogu spoljnopolitičke odnose
svoje zemlje učiniti zavisnim od jedne takve okolnosti, i zato je za hlađenje srpske vlade
prema Austriji tražio druge uzroke. Ristić je nastojao da objasni da razlog za to hlađenje
ipak treba tražiti samo u tome. Andraši je, prema Ristićevim rečima, još pomenuo
uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove i naglasio da ni on sam, ni u zajednici s drugim
vladama nije učinio ništa što bi bilo protivno interesima srpske vlade, pa je pomenuo
agitaciju srpske vlade kod nas. Međutim, opet po Ristićevim rečima, nije navodio
činjenice, Ristić je odgovorio da neka navede samo jednu činjenicu i on se neće stideti da
prizna da je istinita. O Horvatovićevom putovanju ni sami namesnici nisu ništa znali, a
one čuvene promemorije rezultat su partijskih zađevica. Srpska vlada, istina, nije
obeshrabrivala našu srpsku opoziciju, ali je nije ni podsticala. Dalje su razgovarali o
 527

železničkim vezama. Andraši je izrazio žaljenje što usled stalnih promena u turskoj vladi
ne može doći do mirnog sporazuma, ali je sa svoje strane obećao da će požurivati naše
veze, samo je napomenuo da bi pregovori trebalo da se sada vode u Pešti. Na ovo je Ristić
primetio da bi bilo bolje održati ih u Beogradu, jer njihovi ljudi još nisu mnogo vični.
Andraši je odmah pisao Tisi i kroz dva dana već je stigao odgovor da Srbi samo formulišu
svoje želje i da će se o njima voditi računa. Ristić se, međutim, kasnije predomislio i rekao
da nema ništa protiv toga ako se pregovori vode i u Pešti. Ristić je s radošću utvrdio da su
car, a i celokupno javno mnenje u Beču, odustali od bosanske pruge i da srpsku prugu
smatraju najpovoljnijom. Poveo se razgovor i o Đerdapu. Na Andrašijevo pitanje zašto su
zauzeli ovakav stav na Londonskoj konferenciji i zašto se toliko drže Commission
riveraine-a386 koja je gotovo nemoguća i dovela bi u pitanje čitav poduhvat, Ristić je
odgovorio da oni ne žele da se protive jednom tako velikom evropskom poduhvatu, a ne
vezuju se bezuslovno ni za Commission riveraine, već samo brane svoja teritorijalna
prava, utoliko pre što im je Aali-paša obećao nešto kao da će i oni učestvovati u tome i da
se bez njih neće ništa događati. Andraši je odgovorio da je prema Londonskom protokolu
ovaj posao poveren Puissance riveraine-u, a to su samo Austrija i Turska, on međutim,
neće da ignoriše Srbiju, te tako treba pronaći neki način kako da se ovo ostvari, a inače
stvar nije ni hitna. Govoreći o pitanju jurisdikcije, Andraši je rekao da ne zna u čemu je
stvar. Ristić je izložio da Srbija ne može pristati na izručenje vojnih begunaca, kao ni na
uzajamno izvršenje presuda u građanskim sporovima. Andraši je već kroz nekoliko dana
saopštio Ristiću da Njegovo Veličanstvo ne pridaje veliki značaj kartelu, međutim, utoliko
veći značaj pridaju njegovi (Andrašijevi) ministarski drugovi izvršenju presuda. S
pitanjem opštinskih poreza Andraši nije bio upoznat, ali je obećao da će se pozabaviti
ovim pitanjem. Razgovarali su takođe i o odnosima Porte prema Srbiji, koji se imaju
smatrati unutrašnjim poslovima, pa je i Ristić mišljenja da ih treba rešiti neposrednim
pregovorima, tako su u pogledu Malog Zvornika čak i one koji su se ponudili da posreduju
zamolili da ne poduzmu ništa. Andraši je napomenuo da se put u Carigrad ne može
usloviti dobijanjem nekih koncesija, na šta je Ristić primetio da oni to otvoreno i ne čine,
ali bi ipak to hteli postići. Andraši je rekao Ristiću da će knez, ako poseti svetsku izložbu,
rado biti viđen na dvoru, a Andraši se sa svoje strane sprema i da napiše pismo knezu. Na
ovo sam upitao Ristića da li će putovati u Beč. Ristić je odgovorio da je samo Njegovo
Veličanstvo reklo da izložba ionako neće biti dovršena pre 6 nedelja, ali se inače i njemu
učinilo da bi u Beču više voleli kada bi knez najpre otišao u Carigrad, i zato sada o tome
pregovaraju s Portom. – Bilo je govora i o otvaranju srpske agencije u Beču (u zvaničnoj
formi, po uzoru na Vlašku), i to na Andrašijevu inicijativu, jer bi se Ristić ustezao da
pokrene pitanje o tako nečemu. Andraši smatra da bi to bilo veoma praktično, a govorio je
o tome i s carem, koji je to takođe odobravao, stoga je rekao Ristiću da već sada mogu
bilo kad poslati svog agenta. – Ristić je pomenuo članak u Tagblatu koji se odnosi na
mene, odmah ga je demantovao u Ministarstvu, pošto on tako nešto nikada nije rekao jer
 528

nema protiv mene nikakvog prigovora. Ja na to nisam rekao ni reči, želeći da mu time
stavim do znanja kako verujem upravo u suprotno. Na kraju mi je zahvalio na telegramu
kojim sam javio o njegovom putovanju i u kome sam, prema Andrašijevim rečima, bio
napisao da je Ristić iskren (Andraši iz ovog telegrama nije, naravno, nešto više rekao.) Ja
sam zatim čestitao Ristiću na uspešnom ishodu njegovog putovanja. Međutim, sve u
svemu, imao sam utisak da Ristić nije mnogo zadovoljan, štaviše da je u Beču morao da
čuje mnogo toga što mu nije prijalo. Zato je preko više stvari, kao što je, na primer, pitanje
Đerdapa, odnos Srbije prema Porti, itd., prešao samo ovlaš. Pomenuo je još da je posetio
Asifi-beja, koji je odobravao njegov dolazak u Beč.

7. maj
Posećujem Ristića. Izražava svoje zadovoljstvo zbog toga što ovde svi koji trezveno
gledaju na stvari odobravaju njegovo putovanje u Beč. Dalje saopštava da se neko
englesko društvo, koje zastupa izvesni Stejnkop, obratilo za dozvolu za izgradnju
železnice pod dobrim uslovima i da je vlada već poslala nekoliko inženjera da snime trasu
pruge. Alimpića, koji je vrlo energičan, postavili su za ministra saobraćaja najviše zbog
železnice. – Ceretelev kaže da mu je Novikov pisao da je uzajamni utisak prilikom susreta
Andrašija i Ristića bio veoma povoljan. Andraši je izjavio da neće da se meša u pitanje
Zvornika. – Doznajem da je Miletić jutros stigao u Beograd. Poveravam odmah dr Rozenu
da se raspita o ciljevima njegovog dolaska i o njegovim razgovorima s Ristićem.

8. maj
Dr Rozen javlja da je Miletić sinoć kasno bio kod Ristića. O razgovorima koje su
vodili doznao je od Avramovića sledeće: Miletić je pre svega izjavio da ga šalju Česi da
pita šta znači ovo približavanje Austriji, jer ako je ono iskreno onda Srbija ne može više
računati na prijateljstvo Čeha i na njihovu podršku. Dalje, Miletić je pozvao Ristića da
knez Milan odustane od svog puta u Carigrad, jer će inače konačno izgubiti simpatije
srpstva. Ristić je navodno odgovorio da on nije češki ministar pa se tako u svojim
postupcima ne može rukovoditi češkim interesima, a inače njegovo putovanje u Beč nije
od značaja, on je to učinio samo da bi se dobila železnička veza. Što se tiče puta u
Carigrad, Rusija predlaže ovo putovanje već 8 meseci, a savetima Rusije ne može se
uskratiti pažnja.

9. maj
Napisao sam Andrašiju izveštaj o razgovoru koji sam imao s Ristićem, kao i o onom
što sam čuo o Miletiću.387 Od Jevrejske alijanse – Alliance israelite – u Parizu primio sam
pismenu zahvalnicu za svoj rad u interesu Jevreja. – Ristić je poslao akt u kome obećava
da će dati zadovoljenje koje sam tražio u odnosu na policajca koji je vređao naše carinske
činovnike.
 529

11. maj
Šaljem Ristićev akt Andrašiju i Kerkapoljiju i preporučujem im da sada narede da
brodovi opet pristaju na srpskoj obali i da se tamo vrši carinjenje.

12. maj
Dr Rozen javlja da je Miletić sutradan posle sastanka s Ristićem održao kod
Kaljevića savetovanje s više članova Omladine i da je dogovoreno da se Ristiću uputi
pismo kojim se srpska vlada poziva da ne stupi na put politike prijateljstva s Austrijom, jer
će inače imati protiv sebe svu Omladinu, koja će istupiti i boriti se protiv njega. Ovo
pismo, međutim, niko od prisutnih nije hteo da potpiše pa ga je potpisao jedino Miletić,
koji je hteo još i da govori s Ristićem, ali ga ovaj nije primio i Miletić je zatim otputovao.

13. maj
Joanini mi saopštava da je dobio pismo od italijanskog Poslanstva u Beču iz koga se
može videti da Ristić u Beču nije požnjeo onakav uspeh kao što bi to ovde želeo da
prikaže.

14. maj
U Jedinstvu je objavljeno jedno cirkularno pismo koje je Ristić obećao kao jednu od
tačaka zadovoljenja naših zahteva zbog uvrede nanete našim carinskim činovnicima.
Međutim, u ovom se cirkularu ni sa jednom reči ne pominju naši činovnici i sve je
napisano potpuno uopšteno. Stoga sam otišao Ristiću i upozorio ga na to, ali on smatra da
je to sve što mogu da učine i kada bi još uneli reči „austrijski carinski činovnici“ to bi za
njih predstavljalo veliko poniženje, tâ i onako svi znaju da je cirkularno pismo proisteklo
samo iz te okolnosti.388 Primetio sam da u tome ne vidim nikakvo ponižavanje, jer je i
uvreda bila javna, pa ga samo upozoravam da moja vlada možda neće smatrati ovo
zadovoljenje dovoljnim, te brodovi opet neće dolaziti. Ristić je obećao da će izmeniti tekst
ukoliko već nije objavljen u službenim novinama, a ako je objavljen doći će k meni da se
dogovorimo.

15. maj
Dolazi Ristić i izjavljuje da se posavetovao s ministrom finansija, a i s knezom, ali
oni smatraju da ne mogu ništa više učiniti, dato je zadovoljenje već takvo kakvo nikad
nijedan njegov prethodnik nije dao. On ne poriče da mu je stalo do toga da brodovi
ponovo dolaze, jer bi to bio kao neki rezultat njegovog puta u Beč, zbog kojeg ga sa više
strana napadaju. On, međutim, želi da čvrsto istraje u svom prijateljstvu prema nama, ali u
ovom slučaju ne može ništa više da učini. Kažem mu da ću cirkularno pismo jednostavno
poslati svojoj vladi. – Međutim, cirkular sam Andrašiju i Kerkapoljiju poslao s propratnim
 530

izveštajem, u kome sam na odgovarajući način osvetlio Ristićev neprijateljski postupak.389

18. maj
Kod nas je doručkovao mister Stejnkop (sin lorda Mekona) koji boravi u Beogradu
zbog železničke koncesije.

13. maj
Pišem Beli Orciju i molim ga da urgira da mi se pošalje zvanično saopštenje o
razgovorima koje je Ristić vodio s Andrašijem.

20. maj
Dr Rozen javlja da je Ristić jako utučen zbog razgovora koji je sa mnom vodio u
vezi sa slučajem carinskih činovnika. Zamolio je Cereteleva da ovaj piše Novikovu i
zamoli ga da interveniše kod Andrašija da prime cirkularno pismo. Ceretelev je obećao da
će pisati, iako je napomenuo da to nije politička stvar, a i ne spada u Andrašijev delokrug,
pa će tako Novikov jedva moći nešto da uradi. Ristić se boji da neće moći pokazati da je
njegovo putovanje u Beč imalo rezultata i da će mu stoga biti nemoguće da održi svoj
položaj. – Marinović je više puta bio kod kneza i izjavio pred dr Rozenom da kako izgleda
Ristićevo putovanje nije imalo velikog uspeha.

21. maj
Dobijem od Andrašija njegov odgovor na kneževo pismo koje mu je knez preko
Ristića poslao. Molim Ristića da mi izdejstvuje audijenciju kod kneza kako bih mogao
predati pismo. Audijencija mi je zakazana za sutra. Andraši mi poverava da saopštim
srpskoj vladi da je mađarska vlada spremna da ponovo otpočne pregovore o železnici i da
predlaže Budimpeštu kao mesto održavanja pregovora. Neka zato srpska vlada imenuje
svoje opunomoćenike, posle čega će imenovati svoje opunomoćenike i mađarska vlada.
Andraši mi još poverljivo saopštava da mađarska vlada želi da se pregovori vode u
Budimpešti zato što će, ako srpska vlada ovo prihvati, time dokazati da ovog puta ima
ozbiljne namere. Inače, ako bi srpska vlada nastojala na tome da se pregovori završe u
Beogradu, kada dospeju u fazu potpisivanja, oni se mogu preneti u Beograd. Andraši još
napominje da je Ristić pred njim izjavio da pristaje da se pregovori vode u Budimpešti. –
Pišem Andrašiju o Ristićevim nastojanjima da se u vezi sa slučajem carinskih činovnika
obrati za intervenciju Rusima.

22. maj
Odlazim knezu Milanu i predajem mu Andrašijevo pismo. Knez tom prilikom prvi
put govori o politici. Napominje da se nada da će sada naši odnosi biti prijateljski, to je
Srbiji potrebno već i sa stanovišta njenih materijalnih interesa. Zatim pita zbog čega se mi
 531

zapravo žalimo na Srbiju. Odgovaram da ni ja sam ne znam da postoje ikakve prepreke za

dobre odnose, ali se srpskoj vladi svidelo da se ponaša kao da su odnosi među nama
ohladili. On pominje slučaj Karađorđevića. Na to samo odgovaram ono što je Andraši
odgovorio Ristiću. Razgovaramo poduže o slučaju sa carinskim činovnicima i o
pristajanju brodova. Nastojim da mu objasnim da je ova stvar otišla tako daleko samo zato
što srpska vlada u svoje vreme nije htela da prihvati naše mnogo blaže predloge. Izgledalo
je da to jako interesuje kneza. Pomenuo je da smo im mi zamerili zbog njegovog puta u
Livadiju. Odgovorio sam da greše ako tako misle. Više puta sam izjavio još namesnicima
da mi ovo putovanje smatramo kao neki akt kurtoazije i budući da smo i sami u dobrim
odnosima s Rusijom ne možemo uzeti za zlo ako i Srbija dobro stoji s njom. Knez je
napomenuo da se oni time uopšte nisu bacili u naručje Rusije. Srbija je mala zemlja i stoga
je prinuđena da bude u dobrim odnosima sa svakom velikom silom. Na to sam primetio da
mi želimo samo to da Srbija ne bude zavisna ni od koga.
Andraši telegrafiše da iako cirkularno pismo srpskog Ministarstva finansija (u vezi
sa slučajem carinskih činovnika) ni ne pominje Austriju, ipak će ga prihvatiti, u nadi da će
Ristićevo putovanje imati za posledicu da srpska vlada vodi drugačiji kurs. U isto vreme
preporučiće stvar Kerkapoljiju.

24. maj
Stejnkop i Landvirt priredili su u Topčideru veliki doručak na koji su pozvali ceo
konzularni kor. Dr Rozen javlja: a) Izgleda da je opet došlo do preokreta u politici, ovde i
u vladinim krugovima ispoljava se neprijateljsko raspoloženje prema nama. Ristić je
mnogo konferisao s Ceretelevim, koji je slao dugačke šifrovane telegrame u Beč a i
dobijao takve iz Beča. Izgleda da je Ristić imao plan da knez Milan ide u Beč kada i car
Aleksandar bude tamo. Dr Rozen smatra da Rusi ne odobravaju ovaj plan. Inače, Ristić je
postavio Vladimira Jovanovića za sekretara pošta i telegrafa, zatim je poslao u Novi Sad
izvesnog Mitu Jovanovića, mladog jednog čoveka, sigurno u cilju agitacije. b) Ceretelev
izjavljuje da su samo austrijski listovi objavili vest da će car doći u Beč sa svojom
političkom kancelarijom, jer su time hteli da uplaše Slovene u Austriji, kao i drugde, ali
tome ne treba nasesti jer Rusija nikada više neće napustiti Slovene. c) Govorio je i s
Rozenom, koji se povodom krize na bečkoj Berzi nepovoljno izjasnio o Austriji i rekao da
se Srbi ne mogu osloniti na jednu takvu „morsch“390 državu.

25. maj
Odlazim Ristiću i saopštavam mu Andrašijev telegram i instrukcije koje sam dobio u
vezi sa železnicom. Prima sa zahvalnošću i jedno i drugo. – Telegrafišem Kerkapoljiju da
odobri pristajanje brodova na srpskoj obali.

27. maj
 532

Telegrafišem Andrašiju da dejstvuje da Kerkapolji što skorije dozvoli pristajanje

brodova, to će Ristića samo učvrstiti u njegovom novom kursu, a i inače je represija takva
mera koja se može uvek odrediti ako zatreba. – Dr Rozen javlja: a) Bio je kod Ristića koji
mu je saopštio ono što je od mene čuo i prijateljski se izrazio o nama, ali je napomenuo da
je on čovek koji je u stanju da odmah udari suprotnim pravcem ako se brodovi ne vrate. b)
Postavljanje Vladimira Jovanovića objavljeno je u službenom listu i govori se da hoće da
ga postave za ministra trgovine. On ovo postavljenje nije hteo da prihvati i pitao je Ristića
za politički kurs njegove vlade. Ristić je odgovorio da se na prijateljstvo s Austrijom ne
može ni misliti, već i zbog prečanskih Srba, samo hoće da iskoriste priliku i da izvuku od
Austrije onoliko koristi koliko se može, ne obavezujući pri tome sebe ni na šta. Čuo sam
da će Kujundžić, pa čak i Laza Kostić dobiti službu. Jovanovićevo postavljenje izazvalo je
veoma loš utisak u gradu. c) Ristić je hteo da mi uputi protest što su međunarodnu
telegrafsku vezu povukli od Srbije i provode je kroz Bosnu. To će Srbiji pričiniti štetu od
220.000 # godišnje. Izdato je naređenje da se ne otpremaju telegrami kojim bi naši
telegrafski uredi upućivali pitanja u Tursku preko Srbije.

27. maj
Dr Rozen javlja da je englesko Društvo koje predstavlja Stejnkop sklopilo sledeći
ugovor s Prvom srpskom bankom: Bankarski kapital – 1 milion funti prva uplata. Prva
emisija 30.000 akcija, koje će biti kotirane i na londonskoj berzi. Od ovih 30.000 akcija
sadašnji akcionari Prve srpske banke zadržaće 10.000, 20.000 će preuzeti Englezi. Ugovor
treba da stupi na snagu kroz dva meseca. Srpsko-englesko društvo imaće bankarsku
agenciju i u Londonu. Ovaj ugovor je samo preliminaran, odobrenje treba da dođe iz
Londona.

28. maj
Dr Rozen javlja da jedno englesko Društvo (mislim Krouli) vodi pregovore za
izgradnju železnice. Traži 15.000 franaka po kilometru, s plaćanjem u roku od 50 godina
od dana završetka radova. Izgradnju bi izvodio Vikelni. – Pad firme Gruber u Pešti
povukao je za sobom mnoge i u Beogradu.

29. maj
Naše Ministarstvo inostranih poslova saopštava mi da prema Rodićevom
obaveštenju, a on je upozoren od strane crnogorske vlade, izvesni pop Špadijer iz
Slavonije i arhimandrit Dučić iz Beograda nameravaju da izvrše atentat na crnogorskog
kneza za vreme njegovog boravka u Beču. Raspitujem se odmah za Dučića, tu je i, kako se
čuje, nema nameru nikuda da putuje.

30. maj
 533

Telegrafišem Kerkapoljiju preko Slavija i molim ga da što pre odobri ponovo

pristajanje brodova na srpskoj strani. – Pišem izveštaj Andrašiju o svom razgovoru s
knezom, dalje da su Vladimira Jovanovića, jednog od vođa Omladine i našeg smrtnog
neprijatelja postavili za sekretara u Ministarstvu unutrašnjih dela. 391

1. jun
Andraši šalje Slaviju kopije dva svoja akta u kojima ga poziva da naredi pristajanje
brodova u Beogradu, jer se iz političkih razloga možemo zadovoljiti cirkularnim pismom,
i u isto me vreme izveštava da se slaže s telegramima. Doznajem da je prošle subote ovde
bio neki austrijski husarski oficir, koji se zove Stejn, i proveo jedan sat kod ministra
vojnog. Za ovog Stejna sam već ranije čuo da je bio u Blaznavčevoj službi, isto kao i
izvesni major Radaković u Osijeku.

2. jun
Ludolf mi saopštava da je Hristić obavestio Portu da je srpska vlada spremna da
isplati danak, dalje da bi Milan želeo da dođe u Carigrad kada bi bio siguran da će dobiti
Zvornik. Ludolf veruje da neće dobiti ovakvo prethodno obećanje, ali ako bi došao ne
postavljajući uslove tada bi lako mogao dobiti Zvornik.
Dr Rozen javlja: a) Bio je ovde Tomčić i razgovarao i s Ristićem i iskreno mu rekao
da se srpska politika ne može podržati, jer to nije politika države nego Ristićeva lična
politika, a njega u zemlji ne vole. Izgleda da je Tomčić tako govorio po Rodićevim
instrukcijama. b) Slovensko udruženje iz Petrograda pitalo je gde će Omladina održati
svoju ovogodišnju skupštinu pošto bi hteli da pošalju svoje članove. Matić je potajno
takođe član tog ruskog Slovenskog udruženja. Srbi u Mađarskoj hteli bi da održe
Skupštinu na Cetinju, ali im to knez Nikola ne dozvoljava pa će zbog toga sigurno biti
objavljeni protiv njega članci u Zastavi. Ovdašnji pripadnici Omladine hoće da je održe u
Beogradu. Ristić se još nije odlučio da li da im to dozvoli, iako jamče da će sve proteći u
najvećem redu. c) Marinović hoće da se dogovori sa ljudima iz svoje stranke da do
zasedanja Skupštine izbegavaju Ristića koliko je god moguće. d) Marinović se ljuti na
mladog Hadži-Tomu (Ristićevog zeta) zbog njegovog predloga gradskom magistratu, koji
je ovaj predlog i usvojio, da od sada stranci ne mogu učestvovati ni na kakvim licitacijama
itd. Marinović se boji da će ovo Austriji dati prilike za rekriminacije. e) Vlada će sutra dati
Kreditnom zavodu 30.000 # (kasnije sam čuo da će dati samo 15.000), jer bi ovaj inače
zapao u veliku nevolju. Usled pada peštanske firme Gruber izgubili su: Krsmanović
152.000 forinti, Levenzon 108.000, Čelebonović i Ohanović 60.000, Braća Halfon 32.000
forinti, a Eškenazi je sasvim propao i još su mnogi izgubili manje iznose. Bogati trgovac
Šapčanin dao je seljacima u zajam 400.000 pijastra, ali kada je poslao tri svoja čoveka da
mu pokupe novac, nije za mesec dana mogao da prikupi više od 1200 pijastra. Stanje
ovdašnjeg novčanog tržišta uopšte je veoma žalosno.
 534

4. jun
Ponovo telegrafišem Slaviju da požuri odluku u vezi sa brodovima, a pišem i
Andrašiju da urgira kod mađarske vlade.

5. jun
Dr Rozen javlja: a) Prijem crnogorskog kneza u Beču kako od strane našeg, tako i od
strane ruskog cara izazvao je ovde osećanje jake utučenosti, utoliko više što je Ristić
preduzeo kod Novikova korake da bi dozvolili Milanu da dođe u Beč kada i ruski car tamo
bude, ali to nisu dozvolili. Zbog toga su ovde veoma ogorčeni i govore da Rusija opet vodi
onu politiku koju je vodila posle smrti kneza Mihaila (kada je za srpskog kneza htela da
postavi Nikolu) te i sada izgleda da samo Nikolu smatra dostojnim da vlada nad svima
Srbima. Ristić misli da bi se predusretljivost koju su Rusija i Austrija pokazale prema
Crnoj Gori mogla kontrabalansirati tesnim prijateljstvom s Turskom. Ali kako to ostvariti?
Inače Ristić, prema Avramovićevom tvrđenju, izjavljuje da moj kolega Rozen i ja želimo
njegov pad i govori o ostavci, samo bi pre toga hteo još da obezbedi železnicu. b)
Longvort me je besno napao pred Ristićem, naročito zbog brodova i izjavio da Engleska
nikada neće pomagati austrijsku politiku u tome da ugnjetava jednu malu zemlju kao što je
Srbija. c) Ristić je pozvao poručnika Stejna i primio ga. Raspitivao se kod njega o tome
kakvo je raspoloženje s one strane Save i da li imaju sada, posle Blaznavčeve smrti,
poverenje u srpsku vladu. Stejn je odgovorio da imaju, a zatim pomenuo da u Granici
neprekidno raste mržnja protiv Mađara, naročito od kada oficiri vide da su ugroženi u
službi. d) Marinović je govorio s knezom o odluci gradskog magistrata i izrazio svoju
zabrinutost naročito zbog toga što će i ovu odluku pripisati vladi, pošto je predlog stavio
Ristićev zet. Knez je odgovorio da je Ristić obećao da će se pomiriti s Austrijom, neka mu
ostave vremena da ostvari svoje obećanje. – Kerkapolji telegrafiše da je već izdao naredbu
da se brodovi vrate i da ponovo počne carinjenje na srpskoj obali.

6. jun
Odlazim Ristiću: a) Saopštavam mu Kerkapoljijev telegram. b) Pitam ga da li su već
naimenovali svoje opunomoćenike u stvari železnice. Odgovara da još nisu, neko vreme
su pomišljali da pošalju Belimarkovića koji ovu stvar dobro poznaje, ali, s druge strane,
možda je bolje da ne ide, jer ne može da se složi ni sa kim i pre nekoliko godina u Beču
nije učinio dobar utisak. Na to sam rekao samo toliko da je bolje da on ne ide. c) Pominje
da se, izgleda, oko nas dvojice ispredaju neke spletke da bi nas otuđili jednog od drugog.
Njemu su, naime, govorili (i to i neki od mojih kolega) da sam ja izjavio da sam uveren
kako je Ristić u Beču radio protiv mene. Na ovo je, zatim, ponovo počeo da dokazuje da
to nije istina. Primetio sam samo toliko da ja tako nešto nisam rekao, pa čak ni razgovarao
nisam s kolegama o tome.
 535

(Slutim da je ovim saopštenjem ciljao na Joaninija. Ja sam, naime, povodom

postavljenja Vladimira Jovanovića izjavio pred Joaninijem da ću ubuduće nositi sobom
revolver, jer je Jovanović naš neprijatelj u tolikoj meri da ga se bojim, a Joanini je to
ispričao Ristiću (što je i onako bila moja namera) i Ristić je, pošto nije mogao da govori o
toj stvari a ipak ga je diralo što njegove postupke tako oštro kritikujem, hteo na pomenuti
zaobilazni način da me upozori da ne govorim protiv njega.)
Govorim s Marinovićem, koji takođe pominje rđav utisak koji je ovde izazvao
prijem crnogorskog kneza u Beču. Knezu Mihailu nikada nijedan vladar nije uzvratio
posetu a Nikolu su posetila oba cara. Dalje pominje da je nacrt uslova za železnicu vlada
dostavila Senatu na mišljenje. Vlada je izabrala najgori sistem, garantovanje neto dohotka.
– Govorim sa Šiškinom. Nepovoljno se izražava o knezu Milanu i napominje da je, kako
je on primetio, postao još lenji nego što je bio. I on kaže da je prijem crnogorskog kneza
izazvao ovde vrlo loš u tisak.

7. jun
Dr Rozen javlja: a) Milan se zavadio s Tomanijom i Blaznavčevom ženom zbog
Ristića i Vladimira Jovanovića, kome su ove dve žene veliki neprijatelji. b) Izdata je
naredba da u javnosti treba nagrditi Nikolu i reći za njega da se prodao Austriji. c) Juče su
prispeli telegrami iz Bukurešta prema kojima će knez Karlo napustiti zemlju i više se neće
ni vratiti. Dobijam od Ristića odgovor u pitanju železnice. Za srpske opunomoćenike
određeni su Kosta Jovanović činovnik Ministarstva unutrašnjih dela i major Zdravković.

8. jun
Pišem Andrašiju izveštaj o rđavom utisku koji je ovde izazvao prijem crnogorskog
kneza u Beču, o naredbi Opštine za strance i železnici.

9. jun
Priređujemo veliki ručak, na koji smo pozvali sve kolege. Ovo je prvi ručak koji je
Vilma priredila.

11. jun
Došao je u Beograd Arsen Černović s ženom na venčanje jedne svoje sinovice.
Ručali su danas kod nas zajedno s Marinovićevima.
Stižemo pred veče u Peštu.

14. jun
Putujem sa Vilmom u Peštu na Melisino venčanje.

18. jun
 536

Potpuno sam isplatio svoj menični dug od 8500 forinti kod Reka.

19. jun
Pre podne u 10 sati Melisa se venčava s doktorom Hermanom Bajglom. Svedoci su
baron Bela Šplenji i dr Tivadar Bakadi. Venčanje je po luteranskom obredu obavio kod
nas u kući Sekač. Po podne u 2h i 30 Melisa s mužem putuje u Beč. – Sastajem se s
Lajošem Tisom, koji obećava da će sa svoje strane odrediti opunomoćenike čim od
Andrašija dobije obaveštenje da su određeni opunomoćenici srpske vlade.

23. jun
Ujutro polazim sa mamom i Vilmom za Beograd.

24. jun
Stižemo u podne u Beograd. Dr Rozen javlja: a) Članci u Prese o promenjenoj
istočnoj politici Austrije izazvali su vrlo dobar utisak.392 b) Ovde se već duže vremena
nalazi jedan turski oficir i jedan turski činovnik radi preuzimanja danka. Ristić se,
međutim, usteže da plati i iznosi svakojake obračune samo da bi odugovlačio stvar, jer bi
voleo da prethodno dobije železničku vezu. c) Ristić je bio kod Šiškina i pomenuo da je
prijem crnogorskog kneza u Beču od strane ruskog cara i prestolonaslednika izazvao ovde
veoma rđav utisak pa je upitao Šiškina da li bi mogao o tome pisati svojoj vladi. Šiškin je
kategorički odgovorio odrečno, na šta je Ristić napomenuo da bi sledstveno Srbija mogla
da se okrene od Rusije. Šiškin je odgovorio neka izvole, ionako su to već više puta učinili.
Šiškin je, inače, često kod Garašanina, koji je još uvek ovde. d) Ristić je, navodno, dobio
iz Beča vest po kojoj je Nikola dobio od naše vlade 11.000 # za troškove izgradnje puteva.
Ristić sada hoće da huška, i to naročito u Hercegovini, protiv Nikole, preko Bugarina
Karavelova, koji živi u Bukureštu.

25. jun
Dr Rozen javlja: a) Ristić je podbunio Longvorta da mi u Bosni silno agitujemo
pošto hoćemo da je zauzmemo. Teodorović je već uspeo da odvoji i pravoslavne od
Srbije, što se vidi i po tome da oni koji su pisali izveštaje u Beograd već izvesno vreme ne
pišu i da Bosanci sada prebegavaju u Austriju a ne u Srbiju. Longvort je to, naravno,
poverovao i pisao u Sarajevo Holmsu, koji je odgovorio da je otkako sam ja bio u Bosni
stav Turaka prema hrišćanima postao gori, pošto mi njih podstičemo na bunu. Ovo je opet
Longvort saopštio Ristiću, a zatim u tom smislu pisao i u London. Ristić će poslati u
Bosnu 8 emisara, među kojima i dva oficira. – Moj kolega Rozen je takođe izjavio da ne
može sasvim odobravati našu istočnu politiku, jer mi hoćemo da izazovemo nemir, a
Bizmark želi mir.
b) Od mog kolege Rozena saznao je dr Rozen i to da je Longvortovo veliko
 537

poverenje prema Ristiću dovedeno malo u iskušenje u poslednje vreme. Naime, srpska
vlada je izdala naredbu da svi oni Jevreji u Srbiji koji su se naselili u Požarevcu posle
zakona od 1861. moraju odmah da se presele u Beograd. Alliance israelite je preduzela
korake kod engleske vlade, a ova je zatražila izveštaj od Longvorta. Longvort je, naravno,
pitao o ovome Ristića, koji mu je dao napismeno da sve to nije istina. Moj kolega Rozen
je, međutim, pribavio imena proteranih i sada se Longvort ljuti što ga je Ristić ovako
obmanuo. c) Ministarstvo vojno uputilo je strogu naredbu brigadama da se što pre
uvežbaju, i to što je moguće potpunije.
Posećujem svoje kolege. Longvort mi saopštava stvar sa Jevrejima, ali samo ukratko,
rekavši da će već kasnije razgovarati sa mnom. Rozen nadugačko priča sve ono što sam
već čuo od dr Rozena. – Doznajem da su Marinovića poslali na Drinu radi regulisanja
pitanja spornog ostrva. Kažu da treba da ide i u Bosnu.

26. jun
Pišem Andrašiju izveštaj o informacijama dr Rozena i o danku. 393
Dr Rozen javlja: a) Knez Milan namerava da oko 20. jula otputuje u Beč s Ristićem i
ministrom vojnim. b) Ministar finansija Jovanović nalazi se u Beču da bi ispitao
mogućnosti nabavke novca za železnicu. Andraši ga je dva puta vrlo srdačno primio i
rekao da se mađarsko-srpska veza može smatrati obezbeđenom, dalje, ako knez Milan
dođe u Beč dobiće zgradu Ministarstva finansija za rezidenciju. Dalje je Jovanović
izvestio o prijemu vlaškog kneza Karla (prema saopštenjima Kostafora). Andraši je rekao
knezu Karlu da on, dokle god bude ministar, želi da vodi politiku najboljeg prijateljstva,
pri tome, međutim, ne želi da provocira Portu, a ne želi ni da to drugi čine. Vlaški ministar
inostranih poslova Boeresku rekao je Jovanoviću da bi trebalo da Rumunija i Srbija vode
podjednako prijateljsku politiku prema Austriji, jer ova sila u sadašnjim okolnostima može
mnogo da učini za njih.

28. jun
Otišao sam Ristiću, ali nisam ostao dugo kod njega. Pitao sam ga za danak. Rekao je
da su oni svakog trenutka spremni da ga isplate, ali da dokumenta turskih opunomoćenika
nisu u redu. Dalje je pomenuo da su od Porte zatražili Zvornik i obećali da će u tom
slučaju knez doći u Carigrad. Stvar je, međutim, bila već skoro sasvim izgubljena, ali je
sadašnji ministar inostranih poslova Rašid-paša pozvao Hristića da imaju još malo
strpljenja. Srpska vlada je na to izjavila da ostaje pri svom ranijem obećanju, ali ako se
ovo pitanje na vreme ne uredi knez Milan će preduzeti putovanje po Evropi i najpre,
naravno, otići u Beč, vreme putovanja, međutim, nije još utvrđeno. – Napisao sam
Andrašiju što sam čuo od dr Rozena.394

1. jul
 538

Dolazi mi u posetu Hadija. Govori o Ristićevom putovanju, ali samo sporedne

pojedinosti. – Posećuje me Trojanski, koji je na proputovanju kroz Beograd.

2. jul
Došao je Engelhart na nekoliko dana. Kaže da je čuo da je danak isplaćen i da su
Turci otputovali. Odmah sam se raspitao i doznao da danak nije isplaćen a Turci su još
ovde.
Dr Rozen javlja: a) Stejin, srpsko-pravoslavni poručnik u 11. husarskom puku,
stacioniranom u Krakovu, ponudio se da do Nove godine prevede u srpsku vojsku 30
potporučnika, 30 poručnika i 15 majora iz graničarskih pukova. Za ovo bi dobio 300 # i
više čin u srpskoj vojsci. Glavni pokretač cele stvari je major Radaković u Osijeku. b)
Ristić je pozvao dr Rozena i upitao ga da li bi bio voljan da prati kneza u Beč da bi tamo
stupio u vezu s uredništvima i sprečio da se opet piše nešto protiv mene, jer primećuje
kako sam ja ubeđen da on (Ristić) intrigira protiv mene. Još ne zna kada će se putovati. Dr
Rozen se navodno ustezao. c) Ugovor sklopljen između Austrije i Turske u vezi sa
Đerdapom veoma je oneraspoložio Ristića, on ovo smatra izrazom neprijateljstva prema
Srbiji i namerava da govori o tome s Andrašijem.

4. jul
Čingrija je čuo od agenta Parobrodarskog društva da su mu danas predali danak
(62.000 f) da ga otpremi u Vidin. – Anger se danas vratio.

5. jul
Dr Rozen javlja da je austrijski ulanski potporučnik Rogulja iz 5. puka ovde zato da
ponudi svoje usluge, međutim, ne prihvataju ih. U službenom listu objavljen je poziv
Ministarstva saobraćaja za konkurs radi izgradnje železnice. Rok podnošenja ponuda je
13. avgust. Ovo šaljem u Beč.

9 jul
Posetio sam s Vilmom staru Tomaniju i Blaznavčevu ženu, koje su nas srdačno
primile.

11. jul
Ludolf piše da je Porta, posle dugog Hristićevog navaljivanja, obećala da će se
pozabaviti pitanjem Zvornika, međutim, neće učiniti ustupak i voljna je da ga prepusti
Srbima samo ako imaju pravo sa stanovišta zakona.

12. jul
Dr Rozen javlja: a) Čuo je od Avramovića da je Ristić pozvao Hrvata Makanca, koji
 539

je i došao u Zemun. Tamo ga je potražio Avramović da pregovara s njim i obećao mu da

će ga srpska vlada pomoći ako istupi protiv zaključene hrvatske Nagodbe i ako bude
nastojao da je obori. Makanec je odgovorio da on to i onako namerava da učini, sada
doduše ima još samo 23 pristalice ali će se njihov broj povećavati, naročito kada i Granica
bude birala poslanike, pošto u Granici vlada ogromna mržnja protiv Mađara. b)
Stratimirović, koji je nedavno bio ovde, zatražio je od Ristića 1000 # kao pomoć za
pokretanje jednog novog lista, a kada taj novac nije dobio ispričao je da mu je prilikom
poslednjih mađarskih izbora Ristić obećao 300 # godišnjeg prihoda ako odstupi u korist
narodnjačkog kandidata. Pišem o obe ove stvari Andrašiju.

13. jul
Ivanovićka je pričala da ju je Longvortova žena pitala može li se Alimpiću dati
novac zarad železnice.

14. jul
Pozivam dr Rozena i kažem mu da sam pouzdano saznao da je Longvort u ime
engleske firme Pauers, koja je podnela ponudu za izgradnju železnice, predao zamašnu
sumu Ristiću i da pokušava da podmiti i Alimpića. Naravno, ni dr Rozenu nisam rekao da
sam stvar izmislio, već sam je izneo kao istinitu da bi je on i drugima ispričao.

15. jul
Dolazi Ristić i saopštava mi da će kroz nekoliko dana otići na odsustvo i otpratiti
ženu u banju Rajhenhal, gde će i sam provesti izvesno vreme. U Carigradu su pokušali da
izdejstvuju od Porte neki ustupak i da su u tome uspeli knez Milan bi odmah tamo
otputovao. Tražili su Zvornik, Hristić je toga radi vodio mnoge razgovore, najzad su
obećali odgovor u određeni dan. Tada je, međutim, Rašid-paša izjavio da će izučavanje
pitanja zahtevati još jedno 4–6 nedelja. Na to je Hristić saopštio Rašid-paši da knez Milan
iz zdravstvenih razloga mora da otputuje u neku francusku banju, a usput će posetiti
svetsku izložbu u Beču, ali je dodao da Porta ovo ne shvati kao tvrdoglavost ili prkos, jer
je knez spreman da dođe u Carigrad čim gornje pitanje bude uređeno. Rašid-paša je na to
izjavio da ova izjava u potpunosti zadovoljava osećanje časti Porte. Ristić je pročitao i
Hristićev telegram u kome on to javlja. Dalje mi Ristić saopštava da će se usput zaustaviti
u Beču i da će tamo govoriti s Orcijem (Andrašiju neće da smeta) i upita da li Andraši ima
nešto protiv toga da knez poseti Beč, a da prethodno nije bio u Carigradu. Ako ima onda
će knez, doduše, otići u jednu francusku banju, ali neće proći kroz Beč, a ukoliko Andraši
nema ništa protiv, onda će knez posetiti Beč. Knez bi mnogo više voleo potonje, jer bi
želeo da pozdravi Njegovo Veličanstvo. Odgovaram samo toliko da ne vidim, bar što se
mene tiče, nikakve teškoće u tome da knez ode u Beč. – O ovoj stvari odmah pišem
Andrašiju i Orciju.395
 540

16. jul
Prema jednoj službenoj naredbi ministra saobraćaja Alimpića rok za podnošenje
ponuda za železnicu određen je za 13. avgust. Objavljen je i obrazac uslova za železničku
koncesiju koji je izradila vlada. Šaljem oba dokumenta u Beč.

17. jul
Odlazim Ristiću i raspitujem se o kneževom putovanju. Kaže da ako se Andraši
saglasi s kneževim dolaskom u Beč knez bi radije pre toga početkom septembra otišao u
banju i tek krajem septembra, prilikom povratka, posetio Beč.

18. jul
Dr Rozen javlja: Moj kolega Rozen mu je rekao da je Ristić ubedio Lonvorta da smo
ja i Šiškin veliki neprijatelji Srba, da zemlja vrvi našim agentima i da obojica težimo da
oborimo njega i vladu. Longvort je ovo napisao u Carigrad. Izgleda da je Eliot to saopštio
nemačkom otpravniku poslova, jer je ovaj pitao Rozena da li on zna o ovim odnosima i
zašto ne podnosi o tome izveštaj. Rozen je odgovorio da je na Istoku više puta imao
prilike da konstatuje da su ruski i austrijski agenti, iako iz sasvim drugih pobuda, vodili
sličnu politiku. On se dosada prema dobijenim uputstvima nije mešao ni u šta. Zatim je
pomenuo Longvortovu lakovernost i Ristićevu lukavost. Eliot je pozvao Longvorta da
podržava Ristića. – Nemački otpravnik poslova pisao je Rozenu nadugo i o novom
fermanu izdatom egipatskom potkralju i izneo mišljenje da se ovim fermanom utvrđuje
potpuna nezavisnost Egipta. Inostrani predstavnici, ne izuzimajući ni Ludolfa, ne gledaju
na to sa simpatijama. Samo je Ignjatijev izrazio svoje zadovoljstvo i savetovao Porti da
primeni ovakvu politiku i prema ostalim svojim vazalima, jer će time, barem za izvesno
vreme, moći da obezbedi sebi mir. Uticaj Ignjatijeva ne preteže, ali bez sumnje on
najveštije uspeva da sebi i svojim savetima pribavi ulaz u Portu.

20. jul
Dr Rozen javlja: a) Doznao je u Zemunu da je Makanec stvarno bio tamo, a s njim je
bio još jedan drugi Hrvat Vrbanić. b) Ristić je pozvao Rozena i rekao mu da se Šiškin ljuti
na njega što je otpao knežev put u Carigrad i što smatra da se suviše približava Austriji. U
Carigradu srpska vlada više ne traži ustupak nego samo ono što joj po pravu pripada, a
pošto joj to ne daju knez ne može ni da putuje tamo. Ruse je, međutim, nemoguće
zadovoljiti. Još dok su odnosi s Austrijom bili zategnuti Šiškin je više puta rekao da bi bilo
dobro pomiriti se a sada kada je to učinjeno – ne sviđa mu se. Šiškin podstiče Garašanina
da stupi u borbu. Garašanin ne može da učini ništa, ali ako bi se usudio da istupi protiv
kneza, on bi protiv njega postupio sa svom zakonskom strogošću. Za Longvorta je rekao
da je on najviše u stanju da shvati njegove (Ristićeve) težnje za samostalnošću. Nada se,
 541

međutim, da će mene i mog kolegu Rozena moći uveriti u to da vodi nezavisnu politiku.

21. jul
Danas su opunomoćenici srpske vlade Jovanović i Lazarević otputovali u Peštu na
pregovore. S mađarske strane opunomoćeni su Ribari i Ludvig. Pre nekoliko dana završio
sam jedan memorandum (namenjen Andrašiju) o povećanju efikasnosti naših
predstavništava na Istoku, u kome preporučujem da slovenske pokrajine budu sve
podređene konzulu u Beogradu i da on dobije titulu poslanika.

22. jul
Vasal je proveo ovde jedan dan zbog železnice. Govorio je mnogo o ovdašnjem
engleskom preduzimaču Pauersu, iza koga stoji jedno francusko društvo (E. Žirarden,
Žantil i drugi). Pauers prihvata sve uslove, jer tek kasnije običava da pravi teškoće, a inače
gradi veoma skupo. Vasal je slučajno došao do jedne kalkulacije Pauersovih inženjera, po
kojima troškovi izgradnje jednog kilometra pruge treba da iznose 183.000 franaka.

26. jul
Moj kolega Rozen govori da Turci utvrđuju Zvornik. Telegrafišem o tome
Teodoroviću.

27. jul
Teodorović telegrafiše da u Zvorniku ne grade utvrđenja već su samo podigli jedan
stub za zastavu.

28. jul
Obavljen je ispit u našim školama, a po podne smo za 92 deteta priredili užinu u
Čingrievoj bašti. Pozvali smo i Rozenove da prisustvuju zabavi.

29. jul
Danas su Rozenovi otputovali na odsustvo u Nemačku. U Noje fraje Prese opet je
bio članak da se Ristić s Andrašijem savetovao o više stvari i da je, između ostaloga, opet
tražio da ja budem opozvan. – Poverio sam dr Rozenu da ovo objavi u Vidovdanu da bih
to posle mogao iskoristiti.

30. jul
Ludolf piše da je ono što sam javio o kneževom putu u Carigrad i Beč tačno i prema
njegovim informacijama, samo je čuo još i to da Porta želi da knez putuje kroz Beč
inkognito. Dr Rozen javlja da nisu dozvolili da se objavi [u Vidovdanu] članak Noje fraje
Prese-a jer se ne sme pisati ništa protiv mene i Austrije. – Gavrilović je dozvao k sebi
 542

Miloša Popovića i pozvao ga u ime kneza da ostane veran svom programu i da ne piše
ništa što bi u Beču moglo izazvati zlu krv, jer je Srbiji sada potrebna Austrija. b) Moj
kolega Rozen bio je veoma dirnut što smo ga pozvali na školsku svečanost, uopšte se vrlo
pohvalno izrazio o meni i tvrdio da će me pohvaliti i pred Švajnicom tako da to i Andraši
sazna.

31. jul
Andraši piše da je Ristić bio kod njega i pitao da li bi Njegovo Veličanstvo primilo
Milana. Andraši je u ime Njegovog Veličanstva izjavio da će ga rado primiti, samo je
dodao da će na dvorski ručak biti pozvan turski ambasador i da će i njega Milan morati da
poseti. Ristić je ovo uvideo i molio Andrašija samo za to da turski poslanik ne bude
prisutan prilikom Milanovog predstavljanja caru. Andraši je ovo obećao. Bela Orci takođe
piše da će, prema Ristićevom tvrđenju, knez Milan doći u Beč krajem avgusta ili
septembra, što bi bilo neprijatno jer će i padišah tada biti u Beču, stoga me Orci poziva da
doznam da li je ovo istina. – Odmah poveravam dr Rozenu da se raspita o kneževom
putovanju i on mi uveče javlja da knez, kako je to doznao od Gavrilovića, hoće svoj
rođendan (22. avgust) da provede ovde i tek posle da otputuje.

1. avgust
Telegrafišem Orciju šta sam čuo od Rozena. Posećuje me Filip Hristić koji je pre
nekoliko dana stigao iz Carigrada. Hoće da ide u Banju, ali knez želi da on putuje s njim.

2. avgust
Dolazi mi knežev sekretar Bogićević i saopštava da me knez moli da dođem k njemu
sutra u 11 sati.

3. avgust
Odlazim u jedanaest sati knezu, koji mi saopštava da će putovati u Beč, pa kako je
Ristić pisao da bi tamo najviše voleli da dođe krajem avgusta ili septembra otputovaće
odavde brodom 24. avgusta i stići u Beč 26. ili 27. avgusta. Moli me da ovo saopštim
svojoj vladi. Odmah pišem o tome Andrašiju.

4. avgust
Dr Rozen javlja: Bio je kod kneza i dugo razgovarao s njim. Knez je rekao da je
došao ovamo kao dete, a da je poznavao prilike ne bi ni došao, jer svaki presto treba da se
oslanja barem na jednu snažnu stranku, a takve u Srbiji nema. Knez Mihailo pokušao je
sve da izmiri, a nije pridobio ni jednu. Dinastička stranka u Srbiji ne postoji, nju ne
sačinjavaju ni takozvani liberali, ni stari (Garašanin i drugi) koji gledaju samo svoje lične
interese. Ujedinjenje stranaka i stvaranje jedne jake dinastičke stranke knez bi možda
 543

mogao postići velikim delima i kada bi kao narodni vladar stao na čelo [nacionalnog]
pokreta. Ovome, međutim, stoje na putu dve velike sile. Stvar bi se, doduše, mogla
pokušati smelošću, oslanjajući se na miletićevske elemente, ali u njih se ne može imati
poverenja. Najzad, na Balkanskom poluostrvu bi se mogla voditi i slovenska politika,
čemu je težio i knez Mihailo, i da se predstavi Srbija kao odbranbeni bedem, prvoborac
svih Slovena u Turskoj. Rusija se, međutim, protivi tome. Slovensku politiku na
Balkanskom poluostrvu vode ruski konzuli i agenti a oni imaju više novaca i moći, Srbija
ne može da se takmiči s njima. Uostalom, još je veliko pitanje da li posedovanje Bosne ne
bi značilo pre nesreću za Srbiju. Srbija, dakle, ne može ništa da učini, pa treba da nastoji
da barem s velikim silama bude u dobrim odnosima. Prilike se menjaju, u zbliženje Rusije
i Austrije jedva se može sumnjati. Ruski car je onomad u Varšavi nazdravio prisutnim
maršalima Pruske i Austrije (nadvojvoda Albreht) kao predstavnicima dveju država koje
su s njim najprisnije vezane. Protiv Austrije se, dakle, ne može učiniti ništa. Istina da su
njega (Milana) bolele one prepreke koje su prilikom njegovog stupanja na presto
podmetane pridošlicama, ali njih je on već zaboravio, interesi guraju Srbiju prema Austriji
i on (Milan) otvoreno će u Beču pred carem izjaviti da će za vreme svoje vladavine, pa ma
ko da su mu ministri, uvek biti lojalan prijatelj Austrije.

9. avgust
Šiškin se vraća iz Graca. Govorim s njim. Izgleda veoma neprijateljski raspoložen
(prema knezu i vladi.) Kaže da se u
„Pragerhofu“ našao s Filipom Hristićem, koji je izjavio da će protiv Ristića, kada se
bude vratio, pokrenuti energičnu akciju. – Dalje je čuo da će ministar finansija podneti
ostavku, navodno zbog toga što je Ristić za svog zamenika naimenovao Gavrilovića a ne
njega. Međutim, izgleda da je ostavku morao da podnese zbog pronevera koje su otkrivene
u Ministarstvu finansija.

10. avgust
Dr Rozen javlja: a) Srbija i Rumunija preduzele su korake kod Porte u stvari
Đerdapa, zahtevajući da i one tu učestvuju. Porta je odgovorila odrečno, pozivajući se na
Londonski protokol, u kome je reč samo o „Puissances riveraines“. Vlaški agent je
protestovao, srpski nije. Inače, cela stvar je objavljena u Levant Herald-u. b) Srpska vlada
se bavi mišlju da osnuje emisionu banku. Ministar finansija se tome protivi i veoma je
zbog toga neraspoložen.

11. avgust
Bela Orci piše da je Ristić verovatno lagao kada je tvrdio da je s Portom uredio stvar
u vezi s kneževim putovanjem, jer je Rašid-paša rekao Ludolfu da je Ristić obećao da
knez pre svog dolaska u Carigrad neće „oficijelno“ posetiti nijedan evropski dvor. Ako je
 544

to istina, onda bi knez mogao doći u Beč samo inkognito. – Čuo sam da je profesor
Srećković poslat u Gradišku da tamo pomoću novca huška. Poverio sam dr Rozenu da se o
tome raspita i on je doznao da će Srećković sa turskim odobrenjem ići u Prizren da
prikuplja stare srpske pesme. Ovdašnjim listovima zabranili su da objave vest o navodnom
atentatu na crnogorskog kneza.

13. avgust
Dr Rozen javlja: a) U Požarevcu su ušli u trag jednoj maloj zaveri. Uhapšen je
trgovac Maksa Milanković. Cilj zaverenika je bio da proteraju kneza i da postave
Garašanina za guvernera. Čumić je pred dr Rozenom takođe izjavio da se ni od jedne od
dve srpske dinastije (Obrenovića i Karađorđevića) ne može napredak zemlje. b) Za vreme
kneževog odsustva treba da bude naimenovano neko namesništvo. c) Šiškin izgleda nešto
smera, navodno će poslati čitavu grupu mladih ljudi u unutrašnjost zemlje, među njima i
izvesnog Spirića. d) U subotu dolazi Sandvit, navodno s ratifikovanim ugovorom koji je
sklopljen između jednog engleskog konzorcijuma i Srpske banke. e) Ristićevi intimusi
izjavljuju da crnogorski knez ovog puta doduše nije ubijen, ali da neće dugo živeti.

15. avgust
Dr Rozen javlja: a) Na narodnu svečanost u čast Mušickog u Karlovcu pozvana je i
beogradska opština i više ovdašnjih korporacija. Beogradska opština nije prihvatila poziv.
Učeno društvo poslaće Kujundžića, a otići će verovatno i više članova Omladine.
(Izveštavam o ovome generala Fišera da bi obavestio Molinarija.) Ministar finansija
Jovanović podneo je ostavku, jer je protiv osnivanja emisione banke. Pronose se vesti da
Lešjanin i Lazarević hoće da podnesu ostavke.

16. avgust
Andraši piše da će car rado primiti kneza Milana u određeno vreme i daće mu i
rezidenciju, ali ovo samo u slučaju ako obeća da će on prvi posetiti turskog ambasadora.
Ovo je potrebno zato što Ristić u Beču rekao istinu kada je tvrdio da je u vezi sa
putovanjem sve uređeno s Portom, naprotiv, Hristić je Rašid-paši obećao da knez pre svog
puta u Carigrad neće službeno posetiti nijedan evropski dvor. Uz taj uslov kneževo
predstavljanje caru obaviće se bez prisustva turskog ambasadora. Ako, međutim, knez ne
bi pristao da poseti turskog ambasadora, onda bi ga car doduše primio, ali niti bi mu dao
stan, niti bi bio pozvan na svečanosti, mogao bi, dakle, da bude u Beču samo inkognito.
Andraši mi je poverio da ga odmah telegrafski obavestim na čemu se ostalo. 396

17. avgust
Dr Rozen javlja: Gavrilović je pričao, da prema jednom izveštaju sarajevskog
trgovca Besarovića vlada nezadovoljstvo kako u ruskim tako u turskim krugovima, zbog
 545

begstva Bosanaca u Austriju. Gavrilović je dalje ispričao da je jedan ruski agent, po imenu
Masimin[?], obišao izbeglice nagovarajući ih da se vrate, ali uzalud. Teodorović uživa
najveći ugled kod hrišćana.

18. avgust
Odlazim knezu i saopštavam mu sadržinu Andrašijevog telegrama i želje koje su u
njemu izražene. Knez kaže da njemu ništa nije poznato o Hristićevoj izjavi u Carigradu,
ali pošto Njegovo Veličanstvo želi da on poseti turskog ambasadora, obećava da će ga
posetiti, iako priznaje da će to učiniti nerado, ali samo pod uslovom da pre poseti Njegovo
Veličanstvo. Ako bi, pak, morao pre da poseti turskog ambasadora, radije će putovati
inkognito. – Napominjem da ću o ovome telegrafisati Andrašiju, ali jasno naglašavam da
je uzrok ovog i nama neprijatnog incidenta jedino Ristić, koji je jedno govorio u Beču, a
drugo izjavio u Carigradu. – Odmah telegrafišem Andrašiju da knez prihvata postavljeni
uslov, ali samo ako prva poseta bude Njegovom Veličanstvu. – Po podne dolazi k meni
Filip Hristić, koga šalje knez da bi mi objasnio šta je rekao u Carigradu. Naime, kada nisu
uspeli u pitanju Zvornika on je, shodno svojim instrukcijama, izjavio Rašid-paši da će
knez doduše preduzeti jedno putovanje iz zdravstvenih razloga, ali da će prvu svečanu
zvaničnu posetu učiniti svom suverenu. Međutim, inkognito nije pomenut. – Ono što je
rekao potpuno se slaže s izjavama Rašid-paše (inkognito proizlazi već iz same stvari),
pročitao je i odnosni deo Andrašijevog telegrama, kao i deo u kome je reč o Ristićevoj
nepouzdanosti, a ja sam izjavio žaljenje zbog Ristićevih preteranih smicalica. Hristić se
takođe izjasnio u tom smislu da je u Carigradu trebalo izjaviti da će knez službeno posetiti
Beč.397 Njemu bi bilo žao kada bi putovanje ili zvanični prijem morao da izostane, jer, po
njegovom mišljenju, interesi Srbije zahtevaju da budu u što je moguće prijateljskijim
odnosima s Austrijom.

19. avgust
Hofman telegrafiše da Andraši nije u Beču i da ne mogu dobiti odgovor na moj
telegram dok se on ne vrati. Ponovo šaljem dugačak telegram, predlažući da ispune
kneževu želju. Telegrafišem Teodoroviću o onome što mi je dr Rozen govorio.

20. avgust
Dr Rozen kaže da mu je Filip Hristić rekao da je po Ristićevom nalogu, morao da
upozori poslanike u Carigradu da ja iz neprijateljskih namera prema srpskoj vladi želim da
namamim i svoje kolege na iste pozicije. – Ponovo dolazi Ivanović iz Jagodine i opet priča
isto što i ranije. Savetujem mu da nastoje da u Skupštini istupe protiv Ristića.

21. avgust
Hristić dolazi kod mene i pita da li sam već primio odgovor od Andrašija.
 546

Odgovaram, naravno, sa – ne, i ponovo urgiram telegrafski.

22. avgust
Dolazi telegram od Andrašija u kome saopštava da će knez Milan, naravno, prvo
posetiti Njegovo Veličanstvo. Ovo pismeno javljam knezu Milanu. – Kasno uveče dolazi
k meni Hristić i izjavljuje da bi knez Milan želeo da putujem s njim u Beč, ako mi to samo
prilike dopuštaju. Knez je sam hteo da o tome govori, ali je bilo mnogo ljudi oko njega i
tako nije mogao da to učini. Odgovaram mu da moram tražiti odobrenje od Andrašija, pa
ću mu telegrafisati, ali verujem da je već kasno i teško da ću dobiti odgovor. – Hristić je
kasnije još poslao spisak kneževe pratnje (Hristić, jedan sekretar, pet ađutanata i dva
lekara) i izvestio me da će knez otputovati u nedelju u 4 časa. – Danas po podne bili smo
da pozdravimo kneza povodom njegovog rođendana i tamo mi je sam knez rekao da će mi
saopštiti vreme polaska, kao i vreme dolaska u Beč.

23. avgust
Telegrafišem Andrašiju da bi knez Milan želeo da mu turski ambasador u Beču
Kabuli-paša uputi jednog sekretara da ga pozdravi. Međugim, ako to Kabuli-paša i ne
učini knez će ga svakako prvi posetiti. Preporučujem da ispune ovu kneževu želju. –
Telegrafišem Andrašiju da me je knez pozvao da ga pratim na putu u Beč, ali pošto mislim
da poziv nije u ozbiljnoj nameri učinjen, putovao bih samo na izričitu Andrašijevu
naredbu, a više bih voleo kada ne bih morao da idem. Nikako ne bih voleo kada bi mi
Andraši naredio da moram da putujem kada bi ta naredba na vreme stigla. – Šiškin u
poslednje vreme stalno govori protiv Ristića, i to energično. Da li je to iskreno ili ne, ne
znam, ali poznavajući njegove odnose s Garašaninom i Marinovićem a pošto i ovaj potonji
isto tako govori protiv Ristića, moram da poverujem da je i Šiškin iskren. Sve ovo uveliko
zabrinjava Joaninija i Longvorta koji iz mojih i Šiškinovih istovetnih izjava izvlače
zaključak da su se Austrija i Rusija već sporazumele o podeli turske imperije.
Odlazimo pre podne kod kneza da se oprostimo od njega. Knez mi saopštava da
polazi sutra u 4 sata, a biće u Beču u sredu u 9 sati ujutro. Pitam ga da li će se zadržavati u
Pešti, jer ako će se zadržavati, telegrafisaću Ministarstvu. Odgovara da će u Peštu stići u
10 sati uveče i da će se zadržati. Bio je prisutan i Ristić koji je upitao da li sam već dobio
obaveštenje u vezi sa svojim putovanjem. Odgovaram vrlo kratko da nisam, jer je za
odgovor već kasno i ne nastavljam razgovor. – Kako pred Engelhartom, tako i pred
Šiškinom žestoko negodujem zbog toga što su me kasno pozvali i izjavljujem da je to
namerna uvreda. Nadam se da će tako to i Ristić ubrzo čuti.

24. avgust
Telegrafišem Andrašiju i upravi dvora vreme kneževog polaska i dolaska, kao i
sastav njegove pratnje. S njim putuju: Hristić, jedan sekretar, 5 ađutanata, 2 lekara i 5
 547

slugu. Telegrafišem i Slaviju. Knez je danas u 4 sata po podne otputovao. Na obali se

iskupilo mnogo sveta, ali je samo nekoliko dece vikalo: „Živeo!“. Objavljena je kneževa
proklamacija kojom se oprašta od naroda i upravljanje zemljom poverava Ministarskom
savetu.

25. avgust
Pišem izveštaj Andrašiju o pregovorima koji su prethodili kneževom putu, a što se
mog pozivanja tiče iznosim mišljenje da je to Ristić tako odredio.398 – Sandvit je već duže
vremena ovde u stvari banke, ali izgleda da stvar ne napreduje i pad Srpske banke će se,
verovatno, teško moći sprečiti. – Ovih dana su u administracijama kasarni otkrili
proneveru od 18.000 # i nekoliko lica je i uhapšeno. – Ostavka ministra finansija je
uvažena i on je stavljen na raspolaganje.

26. avgust
Šiškin kaže da će resor finansija privremeno prihvatiti Margetić, koji će posle
ustupiti mesto Vladimiru Jovanoviću.

28. avgust
Posetio me je Stratimirović. On je takođe došao zbog železnice, kao zastupnik
interesa nekog rusko-pruskog društva. Jako negoduje protiv srpske vlade i Ristića, koji je
podmićen od strane Pauersa, ali on (Stratimirović) će uz pomoć svojih prijatelja pokazati
da Skupština neće primiti Engleze.

29. avgust
Dr Rozen javlja: a) Čuo je od Ristića da je knez veoma zadovoljan prijemom u Beču.
Kaljević i njegovi drugovi bili su kod Ristića i upozorili ga da je kneževo putovanje u Beč
sada, kada su Srbi u Mađarskoj tako potlačeni šamar za srpski narod. Dalje su zahtevali da
upražnjeni portfelj ministra finansija poveri jednom od članova Omladine. Ristić je
odgovorio da on nije partijski čovek nego čovek vlade i ne može se mešati u partijske
interese. Rozenu je, međutim, rekao da pregovara s Mijatovićem da on preuzme
Ministarstvo finansija. Ako ovo uspe i ako uklone još i Alimpića, biće to takva vlada kojoj
Austrija neće moći ništa prigovoriti. Situacija je ovde prilično teška, jer više klika, a
naročito Marinovićeva, rade u suprotnom pravcu, Šiškin je ljut zbog kneževog putovanja u
Beč, a Marinović i njegovi nagovorili su nekoliko inostranih predstavnika (možda misli na
Engelharta) da kod kneza govore protiv njega (Ristića). Knez je, međutim, mlad pa je
prinuđen da prihvati Ristićeva načela, a ne Ristić kneževa gledišta. b) Knez je pošao u 4
sata po podne da bi uveče stigao u Novi Sad, gde su nameravali da mu prirede
demonstracije. Međutim, bakljada u Kamenici loše je uspela iako su tamo poslali četiri
visokoškolca iz Beograda, jer su se miletićevci držali po strani.
 548

31. avgust
Dr Rozen javlja: a) Ministar finansija morao je da podnese ostavku zato što su se
pokazali manjkovi u računima. Oni su, međutim, nastali tako što je bivši ministar vojske
Belimarković stalno tražio novac preko stavaka predviđenih budžetom, a kada je ministar
finansija odbio dalje da daje pozvao ga je Ristić i rekao da može dati na njegovu
(Ristićevu) odgovornost. Sada, pak, ministar finansija treba da ispašta. b) Rajović, sekretar
Srpske agencije u Carigradu, ponovo je bio kod velikog vezira u stvari Đerdapa, ali je
dobio odgovor da je Porta toliko pretrpana drugim poslovima da ne može dati odgovor. c)
Vest da knez Nikola namerava da preduzme korake da bi Rusija, a po mogućnosti i
Austrija, priznala njegovu nezavisnost izazvala je ovde veoma loš utisak.

1. septembar
Pišem izveštaj o ostavci ministra finansija, dalje da Ristić pregovara s Mijatovićem
da preuzme taj portfelj, a ukoliko on to ne bi hteo, Ristić bi voleo da za ministra finansija
postavi Vladimira Jovanovića.399

2. septembar
D’Istrija kazuje da je poverenik Konzorcijuma u Brislu, koje zastupa Vasal, uputio
Alimgtiću pismo u kome konstatuje da je nestala njihova već ranije podneta ponuda za
izgradnju železnice, kao i kopije koje je dao Ristiću, i da se to Društvo stoga povlači, ali
će ovo pismo poslati i predsedniku Senata i predsedniku Skupštine.
3. septembar
Na putu iz Sarajeva Teodorovićka je stigla u Zemun i pošto se neće zadržati u
Beogradu Vilma i ja smo prešli k njoj.
Dr Rozen javlja: a) Otkrili su proneveru od 3660 # i u Smederevskoj vojnoj oblasti.
b) Ristić je prošle nedelje preko srpske Agencije poslao pismo Ignjatijevu, u kome piše da
Milanovo putovanje u Beč nema politički značaj, što se vidi po tome što on (Ristić) nije
išao s njim. A i inače, ljudi iz beogradske vlade nisu tako kratkovidi da bi za ljubav
neizvesnih prednosti zaboravili na siguran oslonac i zato ne stoji da je politika srpske
vlade prema Rusiji ma i najmanje ohladila. Ovo nije ni moguće, jer takva vlada se u Srbiji
ne bi mogla održati, pošto sav narod gaji najživlje simpatije prema Rusiji, tako misle i
bolji slojevi, a među mladima čak i veliki deo onih koji su sa Zapada doneli sobom
demokratske ideje i zato su u početku bili neprijatelji Rusije, ali su se već preobratili.
Jedna protivruska vlada otuđila bi od sebe kako ovdašnje, tako i prečanske Srbe. Kneževo
putovanje u Beč preduzeto je iz materijalnih interesa. – Ristić je telegrafisao knezu Milanu
da ne zaboravi da uputi čestitku knezu Konstantinu povodom njegove srebrne svadbe. c)
Pauers je juče ispostavio na ime Hadži-Tome menicu na 10.000 napoleona na teret
akreditiva jedne londonske poslovne kuće, sa rokom od 3 meseca. Kako je Hadži-Toma
 549

Ristićev tast, ovaj iznos je, prirodno, namenjen Ristiću kao mito u stvari železnice.
Sastajem se s Marinovićem. Kaže da će ponude kompetenata za železnicu tek danas
biti otvorene pred komisijom od 15 članova, koju je naimenovala vlada. Marinović
žestoko napada Ristića zbog cinizma koji se ovde ispoljio, budući da je jasno da je Ristić
podmićen od strane Pauersa. Veruje, međutim, da će Ristić zbog toga imati kubure sa
Skupštinom.

4. septembar
Dr Rozen javlja: Telegrafski je prijavljena još jedna ponuda za izgradnju železnice,
od strane tajnog savetnika Ditriha iz Berlina. b) Oficir optužen i uhapšen za proneveru
zove se Jovan, Crnogorac, uhapšen je još i jedan civilni činovnik.

5. septembar
Anger doznaje da je ime uhapšenog oficira Jovan Vukosavljević. (To će biti onaj isti
o kome je govorio i dr Rozen, samo mu je Crnogorac nadimak.) Civilni činovnik se zove
Aleksa Pavlović. – Postavljenje Mijatovića za ministra finansija objavljeno je u
službenom listu, pa o tome podnosim izveštaj.

6. septembar
Dr Rozen javlja da je Ristić preko Kujundžića poslao 300 # miletićevskom listu
Graničar, koji je sada počeo da izlazi u Pančevu.

7. septembar
Pišem izveštaj Andrašiju o tome da je Ristić poslao 300 # Graničaru i da je pisao
pismo Ignjatijevu.400

8. septembar
Odlazim Ristiću u vezi sa jednim administrativnim problemom (bolnice). Pita me
tom prilikom da li sam dobio odgovor od Andrašija u vezi sa pozivom koji mi je upućen.
Odgovaram da nisam, jer je zapravo taj poziv usledio jako kasno inače iznosim otvoreno
da smatram da je to učinjeno namerno, naravno ne od strane kneza. On se pravda da nisu
krivi ni on ni Hristić, žali što je poziv upućen tako kasno i priznaje da nije izvršen na
korektan način. Zatim počinje da objašnjava nesporazum koji je iskrsao između Beča i
Carigrada u vezi s kneževim putovanjem i želi da to objasni utoliko više što je od ponekog
mog kolege čuo da sam njegov postupak u ovoj stvari nazvao ne baš sasvim lojalnim. (Na
ovo nisam odgovorio, želeći time da pokažem da ne poričem da sam to rekao.) Zatim mu
kazujem šta ja znam o tome i citiram Hristićeve reči, a na kraju primećujem da izjava koja
je u vezi s tim data u Carigradu u najmanju ruku nije bila tačna i određena. Ristić posle
govori o tome kako će kneževo putovanje u Beč imati veoma dobre rezultate i da će nam
 550

Srbija bogato naknaditi ono što ćemo možda od turskog prijateljstva izgubiti. Međutim,
nije dovoljno da samo politički odnosi budu dobri, takvi treba da budu i lični odnosi, pa
me moli da ne slušam one koji govore protiv njega. Na ovo primećujem da je meni ovde
povereno da zastupam interese svoje države i ma kakvi bili lični odnosi, oni neće imati
uticaja na moje službene poslove.
Marinović mi priča da je bio kod Ristića, koji mu je pomenuo kako je knez Milan
lepo primljen u Beču, na šta je Marinović primetio da je on to i očekivao, jer je Austrija
sada u tako dobrim odnosima s Nemačkom, Rusijom i Italijom da u ovom savezu ne treba
više da se plaši aspiracija okolnih malih naroda, te tako može biti s njima u iskrenom
prijateljstvu i unapređivati njihov razvoj. Ristić nije ni jednom rečju reagovao na ove
primedbe.

9. septembar
Dr Rozen javlja: a) Ristić mu je rekao da vesti o poljuljanom položaju srpske vlade
nisu istinite, vlada stoji čvrsto, ali on lično posle Skupštine hoće da podnese ostavku iz
zdravstvenih razloga. Knez će možda otići i u Berlin, ako mu se tamo obezbedi srdačni
prijem, pa je u vezi s tim već upućeno pitanje Berlinu. b) Rajović je pisao iz Carigrada da
je Porta jako nezadovoljna zbog kneževog putovanja u Beč i da očekuje u tom pogledu
objašnjenja od srpske vlade.
Popović priča da je čuo od Gavrilovića da je sada kandidatkinja za ženu kneza
Milana velika kneginja Helena, ćerka velikog kneza Meklenburga Sterlica (ruskog
artiljerijskog generala) i velike kneginje Katarine Mihajlovne (čiji je otac veliki knez
Mihail Pavlovič). To je samo u planu, nikakvi koraci još nisu učinjeni.

1 0 . sep te mb a r
Stigao je Teodorović i proveo pola dana kod mene. Većali smo o tome kako bismo
mogli najpovoljnije po nas iskoristiti stvar sa bosanskim izbeglicama. Izgleda da prvo i
osnovno što treba učiniti jeste uklanjanje Vali-beja.

11. septembar
Pišem izveštaj o planu za ženidbu kneza Milana i o stvari železnice. – Dr Rozen
javlja da će knez Milan otići i u London, ako bude mogao računati na dobar prijem.

1 2 . sep te mb a r
Stratimirović saopštava da Pauers traži po jednom kilometru pruge garantiju od
246.000 franaka sa 6% kamata, dakle 14.760 franaka godišnje, a Stejnkop 230.000 franaka
sa 8% kamata, što znači 18.400 franaka godišnje.

1 3 . sep te mb a r
 551

Otputovao sam s Vilmom. Po podne smo stigli u Bazjaš i otuda uveče krenuli dalje.

1 4 . sep te mb a r
Stižemo ujutro u Peštu.

1 5 . sep te mb a r
Dobijam telegram od Stratimirovića u kome javlja da je železnička komisija odbila
sve ponude, pa i Pauersovu. Pišem Čingriji da u moje ime zahvali Stratimiroviću na ovom
obaveštenju.

1 6 . sep te mb a r
Putujem s Vilmom u Erdelj, uveče stižemo u Koložvar.

1 7 . sep te mb a r
Ujutro krećemo brzim poštanskim kolima dalje i uveče stižemo u Betlen.

18. – 2 5 . sep temb a r

Ostajemo u Betlenu.

2 6 . sep te mb a r
Otputovali smo iz Betlena i uveče stigli u Koložvar.

2 7 . sep te mb a r
Uveče stižemo u Peštu. – Čingrija piše da je određen novi rok za podnošenje ponuda
za železnicu za početak novembra, a i uslovi su donekle izmenjeni. Stejnkop je oštro
napao Ristića i napisao i članak u Ta j msu .

2 9 . sep te mb a r
Posećujem grofa Jožefa Zičija (ministar trgovine). Kažem mu da mi ne bi bilo krivo
kada bih napustio Beograd, utoliko pre što od Andrašija ne mogu očekivati unapređenje.
Voleo bih da dođem kući kada bih ovde mogao dobiti neko mesto, ali ne bih primio ništa
drugo osim položaja državnog sekretara. Joži Ziči svesrdno prihvata ovu ideju i kaže da će
Lajoš Tisa sigurno podneti ostavku, pa bi bilo jako dobro kada bih ja postao državni
sekretar za saobraćaj. Obećava mi da će govoriti o tome sa Slavijem.

30. septembar
Idemo u Čor kod Seđenjijevih.

1. oktobar
 552

Vraćamo se u Peštu.

2. oktobar
Putujemo u Beč.

3. oktobar
De Pon kaže da je Ristić prilikom svog boravka u Beču govorio pred njim o meni,
žalio se da prema njemu ne ispoljavam onu dobronamernost koju zahtevaju prijateljski
odnosi.

4. oktobar
Doznajem u Ministarstvu da Kaliče, austrijski ministar rezident i generalni konzul za
Japan i Kinu hoće da podnese ostavku. Odmah iskrsava u meni pomisao da to mesto
zatražim za sebe, naročito zbog više titule. Govorim odmah s Hofmanom, koji obećava
svoju podršku, bojim se, međutim, da to Andraši neće hteti. Kremer me takođe veoma
podstiče.

6. oktobar
Odlazim Andrašiju: a) Ličnost kneza Milana načinila je veoma dobar utisak kako na
cara, tako i na Andrašija, pa mi Andraši poverava da to Milanu i kažem. 401 Turci su počeli
da negoduju zbog toga što je knez Milan primljen, ali je Andraši poslao u Carigrad jednu
preteću notu u tom smislu da će opozvati svog tamošnjeg poslanika. Porta je na to
odgovorila da ne negoduje protiv Austrije već protiv Srbije. b) Sada je, međutim, Porta
saopštila velikim silama neku vrstu memoranduma o pitanju bosanskih izbeglica, u kojem
direktno optužuje Dragančića i Teodorovića za huškanje. c) Predajem Andrašiju svoj
memorandum i pominjem mu Japan, na šta odgovara da je to veoma lepo, zanimljivo
mesto i da će razmisliti.

7. oktobar
Razgovaram i s Orcijem o Japanu. Andraši je već govorio s njime i odlučno je
protivan. Kažem Orciju da me onda postave drugde, na primer u Atinu, ili da mi bar
obećaju da će me postaviti kroz nekoliko godina. Naravno, ne može ni to. Jednom rečju,
kao što sam to već i ranije znao iz iskustva, od Andrašija nemam čemu da se nadam i čim
mi se ukaže prilika napustiću ovo mesto.
8. oktobar
Odlazim u posetu Ludolfu. Tokom razgovora dolazim do uverenja da nas on stvarno
ne može u Carigradu zastupati onako kako treba. – Po podne putujemo u Peštu.

10. oktobar
 553

Joži Ziči kaže da je u vezi s mojim postavljenjem za državnog sekretara preduzeo

neke prethodne korake, ali ne navodi koje.

11. oktobar
Noje fraje Prese objavljuje jedan članak u turskom duhu o memorandumu Porte u
stvari Bosne. Prese reaguje na taj memorandum, a i više drugih listova takođe se bave
ovim pitanjem.402

12. oktobar
Sastajem se s Andrašijem. Čitao je moj memorandum i, naravno, smatra da je plan
koji je u njemu sadržan neizvodljiv. Pominje i Japan i kaže da ne bi voleo da odem tako
daleko, a to i nije političko mesto; inače, titula diplomatskog agenta ravna je tituli ministra
rezidenta, pa će me tako postaviti kasnije za poslanika bilo na Istoku, bilo na Zapadu.
(Ovo su, naravno, samo lepa uveravanja koja nemaju nikakvu vrednost i znače samo to da
dokle sam ne odem iz Beograda, Andraši me otuda neće premestiti. To je bio moj
poslednji pokušaj kod Andrašija, više neću tražiti ništa od njega.) b) Govori o bosanskoj
aferi. Namerava da nastupi veoma odlučno, pa ili će Porta direktno zatražiti izvinjenje ili
ćemo povući našeg poslanika. Inače, čini mi se da u ovoj stvari Andraši još nije načisto sa
samim sobom i bojim se da će propustiti zgodnu priliku koja mu se nudi da pribavimo sebi
na Istoku takav ugled kakav još nikada nismo imali.

13. oktobar
S Teodorovićem, s kojim sam se sastao kako u Pešti tako i u Beču, razgovarao sam
više puta o bosanskoj stvari, ali pošto nismo znali Andrašijeve namere, naravno da nismo
mogli sastavljati nikakve planove.

16. oktobar
Polazimo brodom iz Pešte.

17. oktobar
Stižemo u Beograd. S nama je putovao i Šiškin.

18. oktobar
Čingrija obaveštava da su u Ministarstvu vojnom ušli u trag novim proneverama,
sada već u vrednosti od preko 30.000 #. Uhapšeni su major Katanić i oficir Raketić, a i
Belimarković je jako osumnjičen. Potonji je hteo da otputuje, ali mu nisu dali pasoš. – Dr
Rozen javlja: a) Avramović je pisao 13. septembra Makancu – koji je shodno sporazumu
tražio novac – da bi sada svaki pokušaj bio bezuspešan. Banova ličnost onemogućava
uspešno oponiranje. Zbog toga ne može poslati novac. b) Ristić je u vezi sa Đerdapom
 554

pisao velikom veziru. Vezirov odgovor stigao je 28. septembra i odrečan je što se tiče
učešća Srbije. c) Porta je tražila od srpske vlade objašnjenja o putovanju kneza Milana.
Ristić je preko Rajovića odgovorio da je knez stvarno krenuo na put zbog bolesti, Beč mu
se našao upravo na putu, a i inače je već davno trebalo da vidi austrijskog cara (još
prilikom njegovog putovanja po južnoj Mađarskoj). Veliki vezir je, međutim, našao da
ova objašnjenja nisu zadovoljavajuća, štaviše izjavio je da ih smatra u toj meri nedovoljno
ozbiljnim da ne sme ni da ih iznese sultanu. d) Hristić je pisao o putovanju kneza Milana u
Pariz, glavni cilj je u izjavi da je Belimarković u svoje vreme bio poslat u Berlin samo
zbog železnice, on je, međutim, prekoračio svoja ovlašćenja i uzeo učešće u svečanostima
ulaska nemačkih trupa, zbog čega je ukoren pa je kasnije izgubio svoj položaj.403 Mak-
Mahon je odgovorio da francuska vlada ne vodi rekriminacionu politiku i da će na Istoku
nastaviti svoju politiku blagonaklonosti prema hrišćanima. e) Za užičkog episkopa
ministar Novaković i Ristić hoće arhimandrita Savu, koji je poreklom iz Mađarske,
međutim mitropolit hoće Rusima naklonjenog arhimandrita Nikolu. Vlada neće da popusti
pa je mitropolit zapretio ostavkom, a sada je odložio izbore. Mitropolit je protestovao
protiv postavljenja Novakovića za ministra, jer nije traženo njegovo mišljenje. f) Izgleda
da je na izradu memoranduma Porte o Bosni imao uticaja Eliot, ili je makar prethodno
znao o njemu i pregledao ga (prema Rajovićevom izveštaju). g) Rajović je izvestio da je
Rašid-paša interpelisao nemačkog poslanika Ajhmana o navodnom putovanju kneza
Milana u Berlin. Ajhman je odgovorio da on ne zna ništa o tom putu a i da ne veruje u
njega, jer bi Milan morao znati da bi ga u Berlinu sasvim drukčije primili nego u Beču. h)
Kada je Ristić prošli put otputovao iz Beograda umesto da poseti konzula Rozena poslao
mu je svoju posetnicu. Ovo je Rozen javio svojoj vladi a ona ga je ovlastila da više ne
održava vezu s Ristićem. Po povratku sa odsustva Rozen, dakle, nije otišao Ristiću. Kada
je ovaj video da Rozena dugo nema zamolio je Longvorta da posreduje, jer može biti reč
samo o nesporazumu. Nemačkoj, koja na Istoku ne vodi osvajački rat, u interesu je da
podržava težnje ovih naroda za samostalnošću, a Ristić je neprijatelj kako Austrije, tako i
Rusije. Rozen je, međutim, odbio svako približavanje.

19. oktobar
Odlazim Ristiću: a) Pominjem da je Milan načinio veoma dobar utisak na cara i
uopšte na svakoga u Beču, i Andraši mi je poverio da mu to saopštim. Ristić kaže da će
Milan prekosutra krenuti iz Pariza, odakle će doći u Beč gde će verovatno provesti još
nekoliko dana, a odande u Beograd. b) Razgovaramo o železnici i ja im preporučujem da
je grade sami, tako će biti mnogo jevtinije. Kaže da je to moguće, ali sada će već biti
potrebno izneti stvar pred Skupštinu. Pokušali su sa sistemom subvencije, ali se tu prijavio
samo Hirš, a i on je odustao. Zatim su pokušali sa sistemom garantije, ni to nije uspelo.
Sada su izmenili uslove i pokušaće još s jednim konkursom. Ako ni to ne bi uspelo,
Skupština može odlučiti da se pruga gradi u sopstvenoj režiji, pa da za nju primi i
 555

odgovornost. Ja na to primećujem da su čak i izmenjeni uslovi takvi da ne verujem da će

ih iko moći potpisati. c) Pre nekoliko dana Andraši mi je naložio da tražimo od srpske
vlade propusnice na srpsku obalu za naše i turske inženjere koji rade na Đerdapu. Ovu
molbu je predao još Čingrija i Ristić je obećao da će propusnice biti izdate, samo želi da
zna imena i broj propusnica. Ovi podaci su stigli i ja sam ih saopštio Ristiću. Obećava da
će se za kratko vreme poslati traženi dokument, samo će u njemu formulisati i pravne
zahteve Srbije. (Kasnije sam doznao od Kantakuzena da je Ristić ovu stvar odlagao zato
što je želeo da zna šta je odgovorila vlaška vlada, kojoj smo se u ovoj stvari takođe
obratili.) O politici nisam razgovarao sa Ristićem.
Moj kolega Rozen saopštava mi da je od izvesnog Kampera (Prusa, koji je u službi
ruskog društva koje kompetuje za izgradnju železnice) čuo da je Milan iz Pariza uputio
pitanje ruskom caru da li bi ga primio u Livadiji. Car je na to navodno odgovorio da ga ni
u kom slučaju neće primiti dotle dok nije bio u Carigradu.

20. oktobar
Danas sam posetio Mijatovića, ali pošto je neko naišao nisam mogao s njim opširnije
govoriti.

21. oktobar
Sastajem se s Piroćancem. On je podneo ostavku i stanovaće u Beogradu. Gorko se
žali na Ristića i na vladu. Izražava unekoliko nadu da bi po kneževom povratku moglo
doći do promene. Ali ako ne dođe, samo će se putem Skupštine, i to ne ovog, već sledećeg
saziva moći nešto učiniti. Belimarkovićeva imanja su stavljena pod zabranu. Njegov šurak
Simić već je ranije intabulisao na njih 3000 #. Ristić bi, izgleda, sada već voleo da
obustavi istragu bar protiv Belimarkovića, jer se boji da će i protiv njega izaći neke stvari
na svetlost dana.

22. oktobar
Dr Rozen javlja: a) Ristić je još pre Milanovog puta u Beč saopštio Ignjatijevu plan
da knez iz Pariza možda otputuje u Berlin i u Rim (da se zahvali za orden koji je prošle
godine dobio) a iz Brindizija brodom u Rusiju, kod cara, ako bi ovaj bio u Livadiji. U vezi
s tim srpska vlada je već i pregovarala s jednim italijanskim parobrodarskim društvom.
Ignjatijevu se ovaj plan dopao i odmah ga je saopštio svom Ministarstvu. Gorčakov (koji
je tada još bio u Švajcarskoj), bio je protivan i izjavio da Milan treba pre da poseti sultana
a tek zatim, ako bi car još bio u Livadiji, može doći tamo i car će ga rado primiti. Ovaj
odgovor su, međutim, Srbima saopštili tek pre 10–14 dana i Milan je ostao tako dugo u
Parizu zato što je čekao na ovo saopštenje. Pošto nije mogao otići u Livadiju, Milan se
toliko oneraspoložio da je iako mu je Ristić u dva maha savetovao da ide u Rim, već i
zbog toga što je crnogorski knez bio tamo, odlučio da dođe pravo kući. Ristić se sprema
 556

da se zbog toga izvini Joaniniju. Ristiću je ovih dana stiglo pismo od Ignjatijeva, u kome
ovaj piše da car ne bi mogao primiti Milana čak ni u slučaju da je on prethodno bio u
Carigradu, zbog onih različitih faza kroz koje je srpska politika, na veliko carevo
iznenađenje, prošla. – Prema Rajovićevom izveštaju Ignjatijev je izjavio da je srpska
politika kolebljiva i nepouzdana. b) Slovenski komitet u Petrogradu, čija je anonimna
glava Miljutin, ministar rata, a njen spiritus movens ministar vera Tolstoj, poslao je ovamo
dr Vaclika. Ristić ga dugo nije hteo primiti, na kraju je Novaković izdejstvovao sastanak.
Vaclik je izneo sledeći predlog: Pošto se u Bosni stvari sve više komplikuju, i to u korist
Austrije a na štetu Srbije, Slovenski komitet nudi Srbiji pomoć ako bi htela da nešto
preduzme protiv Bosne, i to ili novac ili oružje. Ristić je navodno odgovorio da ni situacija
u Srbiji ni prilike u Evropi ne dozvoljavaju da ovu ponudu prihvati. Vaclik je tvrdio da se
iz izveštaja ruskog konzula u Bosni vidi da je Teodorovićev zadatak da pridobije Turke, a
Dragančićev da pridobije hrišćane. c) Grof Uvarov (sin bivšeg ruskog ministra prosvete)
bio je ovde radi prikupljanja podataka za uređenje jednog slovenskog arheološkog muzeja.
Odavde je otišao u Zagreb, odakle se sprema među Slovake i u Prag. d) Iznos pronevera u
Ministarstvu vojnom popeo se već na 54.000 #. Nedostaje velika količina opreme. Ristić
je predložio Lešjaninu da obustavi celokupnu istragu zbog inostranih sila, a naročito zbog
Porte, pošto bi usled nje opao ugled Srbije. Lešjanin je rekao da to mogu da učine, ali da
će on u tom slučaju podneti ostavku. Belimarkovićeva imanja su zaplenjena. e) Šiškin
svuda huška protiv kneza, pričajući o njemu skandalozne anegdote i pokušavajući da
stvori uverenje da će Skupština morati da plati troškove kneževog putovanja.

24. oktobar
Pišem izveštaje o dobijenim obaveštenjima. 404

25. oktobar
Dr Rozen javlja: a) Knez je tražio od Skupštine da pokrije troškove njegovog
putovanja pošto je ono bilo političke prirode, te zato ne traži i troškove puta u Pariz. Inače
će se knez u svom govoru kojim će otvoriti zasedanje Skupštine osvrnuti s mnogo
simpatija na svoje putovanje u Beč. b) Izgleda da se između Srbije i Crne Gore
posredstvom Novog Sada vodi prepiska u pogledu jedne moguće akcije. c) Ristić je
pozvao grad da svečano dočeka Kneza. Odgovorili su da nemaju novaca, pa će tako vlada
dati brod „Deligrad“ a kneževi vrtovi cveće, i to će biti sve.

27. oktobar
Posećuje me Ristić. a) Saopštava da će Milan sutra napustiti Beč i u četvrtak stići u
Beograd. Beogradski i smederevski municipaliteti hteli su da mu pođu u susret, možda do
Novog Sada, međutim Ristić im je savetovao da ne idu do tamo, doduše ne zbog njih
samih, ta oni su ozbiljni ljudi, nego zbog naše Omladine. Kažem mu da ću za svaki slučaj
 557

odmah o tome obavestiti tamošnjeg velikog župana. b) U vezi sa železnicom kaže da se

javio jedan ruski Konzorcijum kojeg predstavlja Juliani (čiji su inženjeri Mihajlovski i
Kasnper). Izgleda da je veoma solidno Društvo, Ristiću smeta samo to što je Juliani doneo
iz Rusije veoma tople zvanične preporuke. Srpska vlada smatra železnicu čisto
ekonomskim objektom i ne bi volela kada bi neko mislio da je u njemu imala udela i
politika. Na to sam odgovorio da što se nas tiče mogu da ga uverim da je nama savršeno
svejedno ko će izgraditi železnicu i koja je vlada dotičnog preporučila, samo železnica
neka već jednom bude gotova, ja, međutim, teško verujem da će iko primiti sadašnje
uslove. Još kaže da bi želeli da ponovo nastave pregovore u Pešti, ali su mađarski
opunomoćenici najpre odgovorili da sada nemaju vremena, a kasnije nisu ni odgovorili.

29. oktobar
Pišem izveštaj o Belimarkovićevoj proneveri.

30. oktobar
Danas u podne stigao je knez Milan. Stanovništvo ga je dočekalo vrlo hladno.

31. oktobar
Odlazim Mijatoviću: a) Što se tiče železnice sâm je priznao da su uslovi isuviše
strogi. Ne smatra dovoljno solidnim Društvo koje predstavlja Juliani i koje je do sada
jedino kompetovalo. Pitam ga ne bi li bilo najbolje da sami grade. Odgovara da su mu već
to predlagali i u Engleskoj, i verovatno neće preostati drugo (ako drugi konkurs ne uspe, a
po svoj prilici neće) nego da predlože Skupštini da ili prihvati da prugu gradi država ili
poveri vladi da se po svom nahođenju sporazume s nekim solidnim društvom, kao što je,
na primer, Pauers. (Iz ovog bi se moglo zaključiti da je vlada do sada samo zato stvarala
takve teškoće da bi dobila od Skupštine ovlašćenja da može, isključivši javno nadmetanje,
pregovarati po svom nahođenju. Naravno, o ovoj mojoj sumnji ne govorim ništa
Mijatoviću.) Još pominje da je knez po svom dolasku prebacio ministrima njihov postupak
u pogledu železnice, čime su stavili na kocku poverenje koje Srbija uživa u Evropi. b)
Pitam ga koliko su istinite vesti da hoće da emituju novčanice. Odgovara da je to u planu i
da bi voleli da osnuju jednu emisionu banku za novčanice, ako bi od nekog inostranog
društva po povoljnim uslovima mogli obezbediti metalnu podlogu. Da bi se prebrodila
sadašnja kriza Mijatović bi bio voljan da izda obveznice uz plaćanje kamata, Senat,
međutim, hoće da ih izda bez kamata i sada se oko toga među njima vodi rasprava. c)
Mijatović priznaje da će se ove godine u budžetu pojaviti deficit koji se ne može zatajiti,
on je postojao i do sada ali su ga stalno prikrivali, a to se više ne može činiti. d) Pitam ga
da li je istina da hoće da povise carine, odgovara da je istina, za pokriće deficita i za neke
novije potrebe potreban je novac, koji na drugi način ne mogu da nabave. Mijatović je
želeo da podigne glavarinu sa sadašnjih 72 na 80 pijastera i u tom slučaju ne bi bile
 558

potrebne druge operacije, ali ovaj bi plan bilo nemoguće ostvariti zbog toga što bi ga
narod dočekao s antipatijom, čak bi mu se po svoj prilici i suprotstavio. Isto tako ostali
ministri nisu pristali da se uvedu marke ili da se povise takse na presude, pa je tako
preostalo samo povišenje carina. Za neku robu carina će biti snižena, kao na primer na
alkohol sa dosadašnjih 5 pijastera na 20 para, dalje, što se tiče vina, u fina vina će se
ubrajati samo grčka, španska i šampanjska, a ostala će se računati kao obična i na njih će
se plaćati carina od 3 pijastera po akovu. Za pivo (i domaće) hoće da uvede neke dodatne
takse, koje bi se plaćale i na uvezeno pivo, a pored toga i carina. Carina na so i brašno
ostaje bez promene. Međutim, povisila bi se carina na grnčariju, staklo, gvožđe, sukno,
platno i ostale vunene, pamučne i svilene tkanine itd., i to otprilike za 7½%. Za neke robe
carina će se plaćati po težini, što će predstavljati prelaz sa sadašnje tarife na tarifu prema
težini. Tarifu na kojoj su radili pre četiri godine Senat nije primio već je pristupio izradi
druge tarife, koja nikad nije izrađena, i tako je cela stvar zastala. Moguće je da će još
povisiti regal na duvan.

1. novembar
Posećuje me Filip Hristić, koji će se za koji dan vratiti u Carigrad na svoje
dosadašnje mesto. Ispričao je da je na povratku u Beču odmah javio Andrašiju da je tamo
Milan, pa ga je Andraši odmah posetio, a i knez je dva puta bio kod njega. Hristić je bio i
kod Kabuli-paše, koji je izrazio svoje žaljenje zbog incidenta oko kneževog putovanja,
uostalom pripisuje ga jedino Ristiću. Dalje kaže da se pred Hofmanom veoma pohvalno
izrazio o meni i izjavio da kada bi on (Hristić) bio ministar radovao bi se da može
sarađivati sa mnom. Na tome sam mu, naravno, zahvalio i rekao da bih želeo da postane
ministar, a nadam se da će to i postati, na šta je on rekao da o tome nema ni govora, knez
je, doduše, veoma milostiv prema njemu pa je i prilikom ovog putovanja dugo razgovarao
s njim, ali kada bi sada postao ministar rekli bi, pošto je Ristićev šurak, da je na putu
rovario protiv njega.405

2. novembar
Dr Rozen javlja: Moša Gavrilović, član Kasacije, otišao je knezu i upozorio ga na
veliko nezadovoljstvo koje vlada protiv Ristića i da je potrebno umesto njega postaviti
drugoga, i to Marinovića ili Garašanina. Knez se izjasnio protiv Garašanina, dok je za
Marinovića rekao da je to pošten čovek. Za Ristića zna da ga ne vole, ali za sada može
samo u njega imati poverenja. – Ristić je za ovo saznao, pa je pozvao Gavrilovića i
zapretio mu za slučaj da se još i dalje meša u ovakve stvari.

3. novembar
Jakšić mi javlja da su Ristić i njegovi ministarski drugovi podneli ostavku. Kasnije
to isto javlja i dr Rozen. Obrazovanje nove vlade povereno je Marinoviću. – Ovo odmah
 559

telegrafišem u Beč i u Carigrad. Posle doznajem imena ministara: Marinović, predsednik

vlade i ministar inostranih dela, Čumić ministar unutrašnjih dela, Filip Hristić ministar
prosvete, Magazinović ministar saobraćaja, Protić ministar vojni, Cenić ministar
pravosuđa, ministar finansija ostaje Mijatović. – O ovome odmah pišem izveštaj
Andrašiju.406
Po podne posećujem s Vilmom Marinovićeve i čestitamo Marinoviću. Knez je već u
subotu uveče poslao po Marinovića i pozvao ga da obrazuje novu vladu, što je Marinović i
prihvatio. Ristić je juče u podne podneo ostavku iz zdravstvenih razloga i zamolio kneza
da mu da pismenu zahvalnicu.407 Knez će to i učiniti. – Posećujem i svoje kolege. Šiškin i
Engelhart se, naravno, raduju ovoj promeni. Longvort otvoreno kaže da mu se ova stvar ne
sviđa, jer u Marinoviću vidi oruđe Rusa, Joanini takođe nije zadovoljan, sigurno iz ličnih
razloga, Rozen je neutralan jer isto tako malo voli Marinovića (za koga zna da simpatiše
Ruse i Francuze) kao i Ristića. U gradu je, međutim, opšta radost. Videćemo dokle će
trajati, teško mogu da verujem da će Marinovićeva vlada dugo ostati popularna.

5. novembar
Odlazim knezu Milanu. Izražavam mu svoje zadovoljstvo zbog njegovog srećnog
povratka i kažem da je kako na cara tako i na Andrašija načinio najbolji utisak. Knez kaže
koliko je oduševljen prijemom u Beču, nije se nadao da će biti tako srdačan s obzirom na
naše zategnute odnose. Napominjem da ova zategnutost tangira samo vlade a ne vladarevu
ličnost. Moli me da caru izrazim njegovo uvaženje i zahvalnost, a tako isto i prijateljski
pozdrav Andrašiju. Pita me šta mislim o promeni vlade. Kažem da želim neka je sa
srećom i po njega i po Srbiju. Napominje da se Ristić onemogućio kako u unutrašnjim
tako i u spoljnim odnosima. Pominje još da će kasnije Marinović razgovarati sa mnom o
povišenju carina, koje je neizbežno postalo nužnim. Longvort je bio kod Ristića, Joanini
takođe. Potonji kaže da Ristićev pad pripisuje delom onoj Andrašijevoj depeši u kojoj smo
od kneza tražili da obeća da će on prvi posetiti turskog ambasadora, a negodovali smo i
protiv Ristića. Naravno, Ristić se veoma ljuti na mene.

6. novembar
Šiškin kaže da je prilikom prvog kneževog razgovora s Marinovićem bio prisutan i
Hristić, koji je posle toga bio na večeri kod Ristića i obavestio ga o tom razgovoru. Na to
je Ristić podneo ostavku. – Otišao sam i ja Ristiću. Kaže da njegovo, zdravlje, doduše,
nije najbolje, ali da to nije jedini razlog njegove ostavke. Zatim se opet opravdava od toga
da je ikada išta govorio ili naredio da se piše protiv mene, to poriče, a isto tako i postupak
u vezi s kneževim putovanjem u Beč, koji naziva nesporazumom. Raduje se što je s
Austrijom uspostavio prijateljske odnose i što ova satisfakcija nije ostala njegovim
naslednicima na vlasti. Na kraju izražava nadu da ćemo i dalje ostati u dobrim odnosima.
– Dr Rozen javlja: a) Filip Hristić se vraća u Carigrad i ostaje tamo do proleća. Poverili su
 560

mu da izjavi da je knez spreman da poseti sultana bez ikakvih uslova, ali to sada ne može
zbog toga što je blizu zima i što se održava Skupština, pa poseta treba da ostane za
proleće. Zvornik ne traže, ali kada bi ga dobili naravno da bi se tome radovali. Međutim,
odlučno traže železničku vezu. b) Marinović će nastojati da s konzulom Rozenom
uspostavi najbolje odnose i da ga uveri da i Srbija želi da ima blagonaklonost Nemačke.

7. novembar
Došao je k meni Marinović i: a) Izjavljuje da je dirnut mojim prijateljskim izjavama
o njemu. Uvek je živeo u uverenju da Srbija nema šta da traži među našim Srbima i da bi
bilo ludo hteti se umešati u naše stvari. Raduje se kneževom putovanju u Beč i svemu
onome o čemu se knez tom prilikom s Andrašijem dogovorio i saglasio, sve to u celosti
prihvata i želi da deluje u tom smislu. b) Poziva me da imam poverenja u njega, i ako bih
imao bilo kakve teškoće sa srpskim vlastima da mu se direktno obratim i on će nastojati da
sve uredi. c) Pominje da moraju povisiti carine i da će nam to saopštiti da bi znali naše
mišljenje. Molim ga da mi saopšti glavnije predmete. d) Dalje pominje da će
opunomoćenici u stvari železnice prekosutra ponovo otputovati u Peštu da nastave
pregovore, sada već sa unekoliko izmenjenim instrukcijama. e) Na jučerašnji razgovor o
železnici došao je samo ruski predstavnik Juliani (koji je, međutim, tražio više nego bilo
ko drugi). Zbog današnjeg praznika ponude će, međutim, biti otvorene tek sutra.
Marinović ne veruje da će to dovesti do rezultata, pa će posle celu stvar ponovo početi
ispočetka. f) Na kraju mi saopštava da namerava da uputi Andrašiju pismo, koje će mi
pokazati.

8. novembar
Šiškin priča da je knez Milan na put poneo 40.000 # osim toga u dva maha su mu
poslali po 5000 franaka a jedanput 10.000 franaka, što iznosi više od 60.000 #. Kneževa
lična imovina je već prilično načeta.

9. novembar
Dr Rozen javlja: a) Kasacija je odbacila zabranu na Belimarkovićevu imovinu koju
je odredila vlada i utvrdila da je u ovoj stvari nadležna Skupština. b) Protića nije
Marinović izabrao za ministra već sam knez. Inače, izgleda da je i Protić umešan u
pronevere i sad ne znaju šta da rade s njim. c) Prva srpska banka imala je burnu godišnju
skupštinu. Karabiberović i upravni odbor morali su podneti ostavke. Kroz 6 nedelja
ponovo će se održati skupština i tada će biti doneta odluka u pogledu likvidacije. d) Dr
Rozen je bio kod Marinovića, koji mu je rekao sledeće: Želi potpuno slobodnu štampu,
neće mariti ni za kakve napade protiv njega i njegovih kolega, jedino ih neće trpeti protiv
kneževe ličnosti. Želeo bi da činovnici ne mogu da budu poslanici, da se Senat ukine i
umesto njega da se obrazuje Državni savet. Njega obično smatraju proruski ili
 561

profrancuski nastrojenim, međutim kao ministar on ne želi da bude ni jedno ni drugo.

Svakodnevne potrebe zemlje zahtevaju prijateljske odnose s Austrijom. Ne zna kakva će
biti politika Austrije na Istoku, ali je uveren da će biti predusretljiva ako se srpska vlada
bude korektno držala. Rusija nije direktno zainteresovana u Srbiji, jedino može želeti da
Srbija ne učini nešto preuranjeno, ali to i onako nije moguće, dalje, da Srbija ne potpadne
potpuno pod uticaj jedne strane sile, što se i inače neće dogoditi. Nemačka je daleko i ne
vodi aktivnu politiku na Istoku, tamo dakle nema šta da se traži i treba se zadovoljiti time
da se očuvaju simpatije Berlina. Engleska će da se zadovolji time da Srbija nije ni ruska ni
austrijska, Marinović hoće da uspostavi dobre odnose s Portom, pa će biti potrebno da
knez ode u Carigrad. – Piše Bela Orci i saopštava, između ostaloga, da je stvar s Bosnom
sasvim uređena. Asim-paša će biti opozvan i Porta je zatražila izvinjenje. Rusija i
Engleska bile su se ponudile da posreduju ali ih je Andraši obe odbio. Ignjatijev je pričao
Ludolfu da je u ovoj stvari Eliot radio protiv nas, Orci, međutim, veruje da je to pre bio
sam Ignjatijev.

10. novembar
Marinović mi, uz propratno pismo, šalje traženi pregled carinskih stopa. a) Odlazim
k njemu da zatražim neka objašnjenja i kažem mu da ću ja ovu stvar podržati, ali da
naravno ne mogu unapred znati odluku moje vlade. b) Tom prilikom Marinović mi
saopštava da su preko policije otkrili da iz Novog Sada hoće ovde da rasturaju
proklamacije i članke u kojima se knez poziva da dâ ostavku. Smatra da bi bilo dobro kada
bi njihova policija ujedinjena s našom nadzirala ove rabote. Ja sam se s ovim složio i
obećao da ću im sa svoje strane pomoći. c) Interpelišem ga u vezi s Hristićevim
putovanjem u Carigrad. Kaže da će otputovati u naredni četvrtak i tamo ostati do proleća.
Ima zadatak da požuruje stvar Zvornika i železnice i da pripremi kneževo putovanje.
Napominje da tako mala zemlja kao što je Srbija ne može istupiti sa zahtevima. d) Na
nadmetanje za izgradnju železnice 6. novembra došla su samo dva ponuđivača: Juliani i
Uhtomski. Prvi je tražio prevelike garantije ili izmenu uslova, a drugi je prihvatio sve
uslove i tražio samo 14.000 franaka za jedan kilometar pruge. Ovo očigledno dokazuje da
je švindler, pa ga ni u kom slučaju neće prihvatiti, a niti ikoga drugog pod sadašnjim
uslovima.
Dr Rozen javlja: a) Čumić već govori o ostavci zato što Ministarski savet nije
prihvatio njegovo cirkularno pismo i zamenio ga je jednim blažim. b) Knez Milan je dobio
pismo iz Novog Sada u kome ga pozivaju da raspusti vladu ili da abdicira, inače će
žalosno završiti. c) Ristić bi želeo da postane predsednik Senata.

12. novembar
Dr Rozen javlja da su sinoć na više mesta u gradu, pa čak i na Konaku, izlepljene
proklamacije slične sadržine kao i pismo. – Marinović mi šalje pismo adresirano na
 562

Andrašija. – Danas je otputovala Ivanovićka, koja će ubuduće živeti u Gracu.

13. novembar
Ovih dana napisao sam čitav niz izveštaja o stvarima koje su se dogodile. 408

15. novembar
Posećuje me Piroćanac. Dugo govori o ovdašnjim prilikama. Ispričao je da kada je
pre više godina donet po ministre onako povoljan zakon o odgovornosti ministara,
Milojković i Belimarković su došli Ceniću i kod njega pevajući i igrajući izrazili svoju
radost što su uspeli da naprave takav zakon koji im omogućava da čine sve a da ipak ne
mogu biti pozvani na odgovornost. Dalje se iz Piroćančevih reči moglo videti da bi
Marinovićeva stranka želela da poveća moć i ugled Senata, kako bi time stekla protivtežu
Skupštini, koja je sastavljena od samih seljaka.
Dr Rozen javlja: a) Marinović je naredio da se napiše Miletiću da se poziva da
suviše ne oponira, dok je Pavloviću, koji želi da oživi list Pančevac, odbio molbu za
novčanu pomoć. b) Hristiću je Marinović dao instrukcije da bude što manje u vezi s
Ignjatitevim, jer bi to kod ostalih sila moglo pobuditi sumnju. i) Vidovdan dobija pomoć
od vlade. d) Garašanin je ovde i Marinović sada nastoji da ga pomiri s knezom. e) Tajni
troškovi su smanjeni na 17.000 # godišnje. Bugarskom listu Karavelova u Bukureštu
uskratili su subvenciju, ali će mu pokloniti štampariju. f) Knez Milan na proleće namerava
da iz Carigrada otputuje u Berlin i u Petrograd. g) Prema onome što je dr Rozen čuo, knez
Milan bi želeo da se češće sastaje sa mnom. Na ovo primećujem da bi u tom pogledu
trebalo da inicijativa potekne od njega.

16. novembar
Odlazim Marinoviću da se oprostimo. Kaže da je danas izvršeno posvećenje novog
užičkog episkopa. Pošto mitropolit nikako nije bio voljan da primi vladinog kandidata, čak
je pretio da će otići u manastir, vlada nije htela da zaoštri sukob pa pošto je sa svoje strane
odbila da prihvati mitropolitovog štićenika, koji je mogao postati nezgodan, pristala je da
za episkopa bude izabrano neko neutralno lice, što je sada i učinjeno.

17. novembar
Dr Rozen javlja: Izgleda da je Marinović, verovatno na osnovu Garašaninovih
saveta, odlučio da prema Porti vodi najprijateljskiju politiku, dakle da izbegava svaku
agitaciju i izazivanje koji bi Porti mogli da bodu oči, ma koliko ga zbog toga osuđivali. A
bio bi voljan da s Portom stupi i u odnose kakvi postoje između Austrije i Mađarske.
Veruje da će u Carigradu najviše moći da postigne obećanjima, poklonima, laskanjem, a
Srbiji nikad nije bilo tako dobro kao kad je bila u najprijateljskijim odnosima s Portom. U
pogledu toga da dobije nešto od Porte Srbija sada, i možda samo do sada, još ne može
 563

računati na podršku velikih sila i tako će morati sama da se potrudi.

18. – 20. novembar

Putujem s Vilmom brodom u Peštu, stižemo 20. uveče.

21. novembar
Po podne sam otputovao iz Pešte, Vilma je tamo ostala.

22. novembar
Stižem pred veče u Beograd. Zatičem dva Andrašijeva telegrama sa sledećom
sadržinom: a) Povišenje carina treba sprečiti, odnosno nagovoriti vladu da ne povisuje
carine. Usled kratkoće vremena ne možemo doneti odluku o ovoj stvari i ukoliko bi carine
bile povišene protestovaćemo ili pribeći represalijama. b) Radi saradnje naše i srpske
policije Andraši je stupio u vezu sa Slavijem. O rezultatima će izvestiti kasnije.

22. novembar
Odlazim Marinoviću: a) Saopštavam mu sadržinu Andrašijevih telegrama na što je
moguće obazriviji način, naime da Andraši izražava svoju zahvalnost zbog lojalne forme u
kojoj nam je Marinović ovu stvar saopštio i kao dokaz da se ne protivi samoj stvari, već
samo njenom jednostranom postavljanju spreman je da odmah počne pregovore radi
zaključenja trgovinskog ugovora. Na Marinovića je ovo očigledno loše delovalo ali je zato
zadržao najučtivije moguće, čak prijateljsko držanje. Priznao je poteškoće koje proizlaze
iz kratkoće vremena i izjavio je nekako da će se u ovom slučaju pobrinuti za druge
moduse, jer ne bi hteo da dođe s nama u sukob odmah na početku svoje uprave, a ni da
Skupštini podnese takav zakonski predlog koji bi kasnije mogao poslužiti kao razlog za
reklamacije, pa čak i za represalije. Po njemu bi najbolje bilo kada bi po nekom osnovu
dobio od Skupštine ovlašćenje da carinski ugovor, koji bi eventualno s nama sklopili,
može staviti na snagu i pre narednog zasedanja Skupštine. Preporučujem mu da osnov
potraži između sadašnje tarife po vrednosti i tarife koja bi bila po težini, pa bismo zatim
kroz nekoliko meseci mogli zaključiti novi carinski ugovor. b) Saopštava mi da prema
Mijatovićevim izveštajima, a on je već u Kragujevcu, Ristić izgleda priprema protiv njega,
Marinovića, napad u Skupštini, s motivacijom da je protivnik dinastije. Na moju primedbu
da teško da bi se članovi Skupštine usudili da oponiraju vladi, odgovara da ima njih
mnogo koji su zbog svojih ličnih interesa bili u savezu s Ristićem i koji znaju da nova
vlada neće trpeti da oni i dalje ostvaruju svoje sebične ciljeve. Knez Milan je u svemu uz
Marinovića, ovlastio ga je da istupi pred Skupštinom s izjavom da u potpunosti uživa
kneževo poverenje. Opaža se kretanje i među pristalicama Karađorđevića, koje vlada
budno prati, a kasnije će se, ako to bude smatrala za potrebno, obratiti i nama radi
sprovođenja u život izvesnih mera. c) Komisija za železnicu koju je imenovala vlada
 564

odbila je oba učesnika u kompeticiji, Julianija i Uhtomskog. Nadati se je da će pregovori o

železničkoj vezi, koji se vode u Pešti, dovesti do cilja. d) Knez i vlada putuju sutra u
Kragujevac.

24. novembar
Šiškin priča da Marinović strahuje od zasedanja Skupštine, boji se da će se morati
boriti s jakom opozicijom, pošto je Skupština izabrana još pod Ristićevim uticajem.
Međutim, Garašanin, koji dobro poznaje ovaj narod tvrdi da nema zbog čega da se brine.
Pišem izveštaj Andrašiju o Marinovićevoj bojazni.409

25. novembar
Pišem izveštaj o razgovorima o povišenju carine koje sam vodio s Marinovićem. U
vezi s tim stigao je akt, o kome mi je Andraši telegrafski javio, ali pošto ne sadrži ništa
novo nema razloga da ga saopštim Marinoviću. – Andraši je poslao svoj odgovor na pismo
koje mu je Marinović uputio, a meni je dostavio kopiju tog pisma. – Slavi mi je saopštio
da je mađarska vlada spremna da pruži pomoć na našoj teritoriji srpskim policijskim
inspektorima da motre na podrivačke akcije protiv Srbije u našoj zemlji, samo naravno, mi
treba da znamo o tome.
Dr Rozen javlja: a) Izgleda da je konzul Rozen pridobijen za Marinovića, međutim,
njegova vlada uopšte neće da veruje Srbima. b) Šiškin nastoji da pomiri Srbiju sa Crnom
Gorom, Marinović je u vezi s tim i napisao pismo predsedniku crnogorskog Senata, koje
je Šiškin poslao ruskom konzulu u Dubrovnik Joniniju, da ga preda na Cetinju. Dr Rozen
veruje da Rusija želi ovo izmirenje samo zbog toga da bi kasnije obe države iskoristila za
svoje ciljeve. Marinović je, izgleda, prozreo ovu politiku i hoće, doduše, da iskoristi
pomoć Rusa, ali nije voljan da bude potpuno uz njih. c) Optužbu protiv Belimarkovića u
Skupštini izneće Piroćanac. d) Hristić je dobio instrukcije da nastoji da izdejstvuje kod
Porte da u komisiji za Đerdap bude i jedan srpski predstavnik, utoliko pre što se tome ni
Austrija više ne protivi.

27. novembar
Šaljem Marinoviću Andrašijevo pismo i obaveštavam ga o Slavijevom saopštenju. –
Joanini kaže da ga je Ristić posetio i govorio dugo i veoma zanimljivo. Tvrdio je da su
Rusi uzrok njegovog pada. Ne, doduše, Ignjatijev, s kojim je bio u veoma prijateljskim
odnosima, čak se, ne poriče, s njim i dopisivao, nego Stremoukov, načelnik Odeljenja za
Aziju, i ukazuje na dvojstvo koje postoji između politike ovoga i politike Ignjatijeva. Uza
sve to Ristić će se čuditi ovakvom držanju Rusa, jer je on u Beču dugo razgovarao s
Novikovim i ovaj je u potpunosti odobravao njegovu politiku. Ristić je, dalje, govorio
(nesumnjivo mnogo više nego što mi Joanini kazuje) o novinskim člancima u vezi s
navodnim nastojanjima da budem opozvan iz Beograda i žali da su, po nekoj fatalnosti,
 565

ovi članci objavljeni baš kada je on bio u Beču, iako, naravno, on u tome nije imao
nikakvog udela.410 Što se tiče Marinovića, Joanini saopštava ovu Ristićevu primedbu: Ovu
će vladu jedno vreme ostaviti na miru (što znači da kasnije neće).

29. novembar
Marinović je veoma srdačno odgovorio na moje pismo i saopštio mi da će se datom
prilikom koristiti našom ponudom.

2. decembar
Proslavili smo 25-godišnjicu vladavine našeg cara. Pre podne je održana služba
božja u našoj kapeli, po podne kod Jevreja. Bio sam na oba mesta.

3. decembar
Moj kolega Rozen je rekao da se Blaznavac još u vreme kneza Mihaila jako protivio
nameravanoj reorganizaciji srpske vojske pomoću ruskih oficira, velikim delom i zbog
toga što je već tada u Ministarstvu vojnom bilo deficita pa se bojao da to ne izađe na
videlo. Tada je uputio velikom veziru pismo u kome ga je molio da spreči stupanje ruskih
oficira u srpsku vojsku i da ga sačuva od ruskih intriga. Ristić je, navodno, u posedu
kopije tog pisma i to je bilo ono oružje kojim je Blaznavca na svašta privolevao.

4. decembar
Dr Rozen javlja: a) Izgleda da je Marinović pretrpeo poraz u Skupštini. Naime, on je
hteo da adresa bude samo jednostavan odgovor na prestonu besedu, Skupština je,
međutim, želela da njom bude obuhvaćeno i više njenih želja. Na to primećujem da nije
neverovatno da je ovo bio vladin plan da bi tako otklonila sa sebe odgovornost pošto je
njena adresa ipak usmerena protiv bivše vlade.411 b) Hristić u svom radu nailazi na velike
poteškoće. Porta je uopšte jako kivna na Srbiju i nije voljna da ustupi Zvornik. c) Izgleda
da Vaclik ima misiju i u Novom Sadu, barem se to može zaključiti iz reči jednog
ovdašnjeg člana Omladine Rakića, koji često kontaktira s Vaclikom. Cilj je ove misije da
naše Srbe učini više prijemčivim za ideje panslavizma. d) Marinović namerava da pozove
kneževu majku.

7. decembar
Joanini kaže da je bio kod Ristića. Ovaj je rekao da veoma žali što u Skupštini
počinje da ovladava tako nepristojan ton kakav u njegovo vreme nije postojao i da to može
da se izrodi u slobodarstvo. Žali što je Mijatović tvrdio da nema novaca, to ne stoji, dokaz
za to je da su mogli da osnuju okružne štedionice. Joanini me pita kakav je list Šuselkina
Reforma. Dolazi dr Rozen: a) Donosi Šuselkinu Reformu u kome se nalazi jedan dopis iz
Beograda gde Ristića veličaju a mene napadaju. Jasno je da je ovo pisao sam Ristić i
 566

verovatno je Joaniniju to i priznao. b) Ristić sad hoće da se prikaže kao mučenik za

slovensku ideju i putem Šafarika nastoji da u Pragu stvori uverenje da je oboren s vlasti
zbog kneževog protivslovenskog raspoloženja. c) Na Marinovićev telegrafski zahtev
poslata su u Kragujevac dokumenta koja se odnose na Belimarkovićev proces. d)
Skupština je u adresu unela neke želje (bolja administracija, veća odgovornost ministara,
slobodnija štampa itd.) Vlada se tome naizgled protivila, ali je na jednoj tajnoj sednici
Marinović izjavio da nije protivan tome samo želi da forma bude pristojna. Naglašavanje
ove želje nije bilo zapravo ništa drugo nego izglasavanje nepoverenja bivšoj vladi.

9. decembar
Pišem veoma dugačak izveštaj Andrašiju o dosadašnjem radu Skupštine. 412

10. decembar
Dr Rozen javlja: a) Pojavila se jedna brošura s dokumentima koji dokazuju da su
Ristić i Blaznavac učestvovali u ubistvu kneza Mihaila. b) Hristić je javio da je Porta
veoma povoljno primila njegove izjave o železničkoj vezi i obećala povoljnu odluku. Eliot
podržava ovu stvar. c) Iz Crne Gore je stigao odgovor na Marinovićevo pismo, koje je bilo
poslato preko Šiškina. Odgovor je veoma prijateljski u odnosu na Marinovića, a sadrži
napad na Ristića. d) Skupština je donela odluku da se protiv Belimarkovića podigne
optužba i vlada je predala dokumenta istražnoj komisiji. e) Marinović je pisao jedino
grofu Andrašiju. – Anger je čuo da Ristić agituje naročito preko Milojkovića, Jevrema
Grujića i Matića.

13. decembar
Dr Rozen javlja da vlada samo sa teškom mukom izlazi na kraj sa Skupštinom.
Činovnicima se izražava najveće nepoverenje, želi se da opštine budu samostalne u
administrativnom upravljanju, smatra se da se može i bez ministara, neka bude kao što je
bilo za vreme kneza Miloša kada se i poslednji seljak mogao obratiti izravno knezu.
Marinović je, prema jednom Mijatovićevom pismu, hteo da raspusti Skupštinu, ali nije
znao kako, Čumić se sprema da napusti vladu. O svemu ovome pišem izveštaj
Andrašiju.413

1874

12. januar
Video sam na trenutak Andrašija, ali nisam mogao da opširnije govorim s njim.
 567

13. januar
Dobijam redovne izveštaje od Čingrije i dr Rozena o stvarima u Srbiji, ali njih ovde
ne zapisujem.

18. januar
Noću u 2 sata Vilma je srećno rodila ćerku. Zvaće se Marta, kum će biti Arved
Teleki, a kuma Margita Betlen.

19. januar – 17. mart

Ništa što bi politički bilo vredno pažnje. Počeo sam da pišem delo „Srbija i početak
revolucije“. Prvo poglavlje je završeno krajem februara i biće objavljeno u listu Semle414
[smotra].

18. mart
U Budimu govorim s Andrašijem. Kaže da su u Petrogradu uspeli da postignu
najbolji sporazum između Rusije i Austrije, na toj osnovi da će Rusi prestati da agituju
među našim Slovenima, a mi ćemo ostaviti na miru katoličku Poljsku. U pogledu Istoka
sporazumeli su se da nijedna od njih neće raditi protiv status kvoa i ne samo da neće
pomagati suprotne težnje naroda na Balkanskom poluostrvu, već će čak dejstvovati
umirujuće. Saopštava mi u tom smislu napisano Gorčakovljevo pismo knezu Milanu i
Šiškinove izveštaje, prema kojima se mitropolit ustremljuje protiv sadašnje vlade i nastoji
da pribavi sebi ugled time što se poziva na potporu Rusije. Šiškin je dobio nalog da to
opovrgne. Ove spise je Andrašiju poslao Gorčakov. Moj će zadatak sada biti takođe da
radim u tom pravcu, u saglasnosti sa Šiškinom, koga je Novikov pre nekoliko dana
predstavio Andrašiju. Marinovićevu vladu treba da pomažemo kako protiv napada iznutra
tako i protiv napada spolja, pa ćemo joj, stoga, ako bude potrebno pomoći u njenoj borbi i
protiv karađorđevićevskih spletki i protiv spletaka Omladine. U stvari železničke veze
Marinović je pisao Andrašiju i on će na ovo odgovoriti, ali mogu i usmeno da saopštim da
će podržati želje Srba. Pisaće i knezu Milanu u istom smislu kao Gorčakov.

1 9 . ma rt
Jožiju Zičiju ponovo pominjem da bih ozbiljno želeo da budem državni sekretar.
Obećava da će mi to učiniti ako samo bude moguće.

20–2 1 . ma rt
Polazim s Vilmom i s Martom brodom, 21. uveče stižemo u Beograd.

2 2 . ma rt
Odlazim Marinoviću. Već me je veoma nestrpljivo očekivao zbog stvari železnice. U
 568

Carigradu su svi strani poslanici bili na strane Srbije, čak i grof Ludolf, ali ovaj samo u
svoje ime pošto nije imao instrukcije. Marinović bi želeo da naš poslanik delotvorno i
odlučno istupi u vezi sa ovim pitanjem, jer je njegova reč najznačajnija u ovoj stvari.
Uveravam Marinovića da će ga Andraši u ovome pomoći, međutim, moraće po svoj prilici
malo pričekati jer Ludolf odlazi iz Carigrada i, kako sam u Pešti obavešten, umesto njega
biće postavljen grof Ziči. Sutra ću s Marinovićem opširnije razgovarati o tome.

23. mart
Odlazim Marinoviću. Razgovaramo o rusko-austrijskom prijateljstvu, pri čemu
ističem značaj ovog prijateljstva i za Istok. Marinović napominje da je ono po njih
vanredno prijatno, jer bi inače njihov položaj između Rusije i Austrije, od kojih su za prvu
vezani tradicijom, a za drugu svakodnevnim interesima, postao veoma neprijatan. Dalje
izlažem da mi želimo da poštujemo prava Srbije i da nećemo ni u čemu povrediti njenu
samostalnost, ne nameravamo čak da istupimo zastrašujuće ni u pogledu nacionalnih
aspiracija dok se one kreću u oblasti teorije, međutim, sada ne bismo mogli odobriti akciju
usmerenu protiv status kvoa. Budućnost treba da pokaže da li je Srbija u stanju da ostvari
sadašnje želje. Ako jeste, moći će to da učini u svakom slučaju samo tako ako nastoji da
razvije sopstvene snage. Koliko smo mi iskreni prijatelji Srbije najbolje dokazuje to da mi
ovaj razvoj ne samo što ne želimo da sprečimo nego, naprotiv, da potpomognemo,
prepuštajući budućnosti da Srbija ovaj razvoj što je moguće više iskoristi. U tom pogledu,
pak, mi možemo učiniti veoma mnogo za Srbiju, a od nje i od njene vlade ne želimo drugo
nego samo da ne podstiče nemir kod naših južnih Srba. A pošto smo ubeđeni da
Marinović u potpunosti deli ova gledišta mi pokazujemo za njega i njegovu vladu najveće
interesovanje i spremni smo da učinimo sve što od nas zavisi da učvrstimo njegov položaj.
Zato ako misli da konci neke zavere koja se protiv njega kuje dopiru i do nas, preko
Karađorđevića, ili Omladine ili bilo koga drugog, rado ćemo pružiti pomoć protiv njih. –
Marinović zahvaljuje na iskazanoj blagonaklonosti, govoreći da ni on ne shvata drukčije
odnos Srbije prema nama. Protiv nacionalnih se aspiracija, doduše, ne može direktno
istupiti, ali ni on ne veruje mnogo u mogućnost njihovih ostvarenja. Što se, pak, agitacije
tiče, kod njih o tome ne može biti ni govora dok je on na vlasti. Ne može zamisliti da bi se
mogao upustiti u bilo kakve pregovore s nama, a zatim da iza naših leđa radi protiv nas, za
tako nešto nije sposoban. Inače je samo jedanput došao u situaciju da ovako šta odbije, i to
kada mu je neposredno pošto je postao predsednik vlade došao urednik Pančevca Pavlović
i tražio od njega subvenciju za list u ime potlačenog naroda iz preka, koji je predstraža
srpstva. Marinović je odbio da da subvenciju i napomenuo da ne priznaje Pavloviću pravo
da govori u ime prečanskih Srba, koji, uostalom, i nisu potlačeni, jer prilično slobodno
mogu da oponiraju vladi, a i inače mogu na zakonit način da teže ostvarenju svojih želja.
Na Pavlovićevu primedbu da Marinović, dakle, izdaje srpski narod i hoće da učini
policijsku uslugu Austriji, Marinović je rekao da mu zabranjuje da pred njim tako nešto
 569

kaže, inače može da govori o njemu bilo gde bilo šta, za to ne mari. Ponovo pominje stvar
železnice, dalje trgovinski ugovor povodom koga će mi pisati, napominje da za
diplomatskog agenta u Beču žele da naimenuju Cukića, ako bismo ga mi prihvatili.
Uveravam ga da će biti najusrdnije primljen. 415 – Pominje još kneževo putovanje u
Carigrad i pita šta Andraši misli o tome, napominjući da su Rusija i druge sile svesrdno
savetovale da krene na taj put, Andraši je, međutim u Beču pred knezom izjavio, otprilike,
da tome ne pridaje naročiti značaj. Ovaj put, pak, izgleda potreban već i zbog toga što će
knez u toku leta ponovo ići u banju i tom prilikom će posetiti talijanskog kralja, a i
nemačkog cara, što bi međutim, izazvalo zlu krv kada pre toga ne bi otišao u Carigrad. Ali
to je vrlo teško sada kada Porta zauzima tako krut stav u svakom pitanju, iako sa srpske
strane ne žele da ovo putovanje vežu za bilo kakve uslove. Na ovo odgovaram da se mi u
ovo pitanje nikada nismo hteli mešati jer smo smatrali da je to čisto unutrašnja stvar,
međutim, ne sumnjam da bi ga Andraši mogao samo odobriti, jer se jedva može sumnjati
u to da bi se time postiglo odobrovoljenje Porte. – Na kraju pominje nekoliko epizoda o
Ristiću. Kada su Ristića penzionisali, osetio se jako pogođen i došao je da se žali
Marinoviću. Međutim, Marinović mu je otvoreno rekao da je penzionisan iz političkih
razloga. Dalje, Srpski narod je objavio čuveno pismo kneza Mihaila Ristiću, na šta je
Ristić u beogradskom službenom listu hteo da izjavi da je ovo pismo apokrifno. 416 Ovu
izjavu nisu primili i Ristić je zbog toga pisao Marinoviću, napomenuvši da je čuo kako je
Marinović izjavio da je imao ovo pismo u rukama pa bi tako mogao znati da se ono ne
slaže s onim koje je objavljeno. Marinović je na to odgovorio da je službeni list postupio
prema postojećim propisima kada nije štampao Ristićev demanti, inače Ristić bi se mogao
setiti da je on sam pokazao ovo pismo njemu (Marinoviću) još onog dana kada ga je dobio
i on (Marinović) se seća da između onoga i ovog objavljenog nema razlike. Ristić posle
toga nije nigde demantovao to pismo. Inače je i knez veoma žestoko napao Ristića, kada
se vratio iz Kragujevca, izjavivši da se on [Ristić] onemogućio, i ako bi morao da se
rastane od Marinovića izabrao bi sebi ministre ili iz redova crvenih ili iz redova stare
stranke (Garašaninovi prijatelji).

25. mart
Dr Rozen javlja: a) Usled protivljenja Porte da dunavske kneževine sklope ugovore s
drugim silama počeli su, na inicijativu vlade u Bukureštu, pregovori između Bukurešta i
Beograda o držanju dveju vlada prema ovoj stvari. b) Sutra će ovde biti isplaćen dospeli
deo danka. c) Hristić je zamolio Ignjatijeva da podrži molbu Srbije u pogledu železničke
veze. Ignjatijev je odgovorio da ovo treba najpre da učine ostali poslanici. Izgleda da
Rusima nije po volji srpska železnica. Orešković, koji je u vezi sa Šiškinom, sada piše
jednu brošuru i u njoj preporučuje vezu kod Ibra, što je isto kao da železnica neće ni biti
izgrađena. d) Marinović nema mnogo poverenja u podršku Rusije, a veoma je
neraspoložen i zbog unutrašnjih teškoća, pa je izjavio da još samo Austrija može pomoći,
 570

a ako to ne učinimo, podneće ostavku. c) Cenić je izjavio da ne mogu sprovesti nikakvu

reformu, jer je knez tako tvrdoglav da se ne može s njim ništa početi. f) Ona priča s
bombom od pre dve godine sada je izneta na tapet. Onaj Cukić koga sam više puta
pomenuo i ja i koji je bio i kod Andrašija, navodno je otkrio nešto što bi kompromitovalo i
Milojkovića, pa čak i Blaznavca. Stvar je sada pred sudom, jedan pretres je već održan i
suđenje treba da se nastavi narednog četvrtka. Sve je to izazvalo ovde veliku senzaciju. g)
Put našeg cara u Rusiju je ovde učinio veliki utisak. Mnogi veruju, a to gledište deli čak i
Čumić, da su se Austrija i Rusija sporazumele oko podele Istoka i zbog toga Srbija treba
da je u što je moguće boljim odnosima s Austrijom da ova ne bi našla neki izgovor kao
Pruska protiv Hanovera. h) Od 14. do 26. avgusta biće održan veliki slovenski kongres, na
koji će i odavde otići više njih. i) Garašanin i Marinović ne slažu se najbolje zbog slučaja
Belimarković. Garašanin je želeo da Belimarković bude osuđen.

26. mart
Dolazi kod mene Marinović i kaže da je dobio telegram od Hristića da će Porta dati
Srbiji železnički priključak pod izvesnim uslovima, koje još nisu saopštili. Pominjem mu
da sam u stvari Cukićevog postavljenja poslao izveštaj, ali sam među svojim spisima
našao jedan Andrašijev telegram koji je stigao posle mog odlaska, u kome mi saopštava da
ga je Porta zamolila da srpskog agenta primi tek posle kneževog dolaska u Carigrad.
Marinović primećuje da je njemu to još milije, jer će možda delovati kao pritisak na
kneza, koji ne želi baš mnogo da putuje u Carigrad, dok bi Marinović to želeo. Pišem
izveštaje Andrašiju o Cukićevom postavljenju i o stvari železnice.

27. mart
Danas idem kod kneza. Pita me šta je Andraši rekao o Srbiji. Kažem mu da je on
prema mogućnostima zadovoljan sadašnjim kursom srpske spoljne politike, koju pripisuje
kneževoj mudrosti, koji je tako dobro znao da izabere svoju vladu i da je Andraši spreman,
koliko je to u njegovoj moći, i pomagati ovu vladu. Knez zahvaljuje na tome i primećuje
da ima grdne muke da objasni ljudima ovde ispravnost ove spoljne politike. Govorio je s
više njih i pitao kakav prigovor imaju protiv Marinovićeve vlade, kad još nijedna srpska
vlada nije uživala takvo uvaženje inostranstva kao ova. Na ovo su, pak, svi redom
odgovorili samo to da se ne zna kuda će to državu odvesti. U unutrašnjim poslovima ima
velikih teškoća. Skupština pokazuje znake protivljenja, što knez delom pripisuje tome da
su do sada bili naviknuti da sve ono što ministri urade smatraju savršenim, a sada su
dokučili da i ministri mogu počiniti nedolične stvari i okrenuli su se ne lično protiv
dotičnih već protiv cele institucije. A delom pripisuje to strahu, naime, Ristić je preko
svojih agenata proširio vest da je čitava smena vlade bila dogovorena između njega i
kneza da bi se Ristić mogao odmoriti i da bi narod video da drugi ne umeju da upravljaju
kao on, ali će uskoro opet Ristić biti na čelu vlade. To je delovalo na seljake, koji se posle
 571

nisu smeli okupiti oko Marinovića. Uopšte, prokletstvo Srbije je u tome da se svako
rukovodi samo sopstvenim interesom. Zbog toga ima toliko nezadovoljnika, a najveći deo
činovnika je demoralisan i nepouzdan, iako oni predstavljaju rukovodeću klasu, jer pored
njih postoji još samo seljaštvo koje je sada i materijalno u lošem položaju. Bila bi velika
sreća kada bi se stvorili veliki zemljišni posedi. Zbog toga knez smatra da je zelenaštvo
dobra stvar, jer putem njega dolazi više zemlje u ruke pojedinaca. Napominje da ima
rejona u kojima se plaća i 367% interesa. Smatra da je pogrešno nastojanje da se putem
poljoprivrednih škola postigne da seljaci bolje rade i postanu imućniji, jer oni koji iz tih
škola izađu nemaju prilike da ono što su naučili primene na isparcelisanim imanjima,
utoliko manje što se seljak, kao i svuda, tako i u Srbiji još više drži starih običaja. Pominje
i slučaj s bombom, koji sada pobuđuje veliku pažnju. Onog izvesnog Cukića je, izgleda,
ranija vlada koristila, po rečima jednih za izvesne agitacije, a po rečima drugih da se ubije
Karađorđević. Ovde napominjem da ukoliko bi knez strahovao od bilo čijih intriga na
našoj teritoriji mi smo voljni da mu pomognemo, ali neka mi bude dopušteno da izrazim
mišljenje da ako igde treba biti energičan onda to treba biti u Srbiji, i to upravo stoga što
su ovde ljudi rukovođeni samo sebičnošću, o nekom zadovoljavanju ne može biti ni
govora: neprijatelje treba zgaziti. Knez napominje da se nastojanja kao što su Omladinina
i druge subverzivne težnje veoma šire. Oni su još mnogo opasniji po Srbiju nego po nas i
zato nezavisno od svih drugih obzira već iz njihovog sopstvenog interesa možemo biti
sigurni da više neće biti takvog mešanja u naše stvari kakvog je, možda, bilo za vreme
ranije vlade. Na ovo primećujem da mi od Srbije i ne želimo ništa drugo, međutim, za
uzvrat, ako živimo u dobrim odnosima, možemo dati mnogo više. Knez pominje da je s
radošću čuo od Marinovića šta sam mu rekao o našim namerama u vezi s kapitulacijama i
sa železnicom. O ovoj poslednjoj stigla je iz Carigrada vest da je ministar spoljnih poslova
na jednoj svečanoj večeri pred celokupnim diplomatskim korom izjavio da će Srbija dobiti
traženu vezu. To bi knezu bilo vrlo milo. Već je više njih predložilo da ode u Carigrad i
mada je njemu lično ovaj put antipatičan, ipak bi otputovao kada bi time mogao da pribavi
neku prednost. Pominje još da je u Beču pitao Andrašija za mišljenje o tome, i Andraši
kao da je tada izjavio da ovo putovanje ne smatra „pour le moment“ neophodno
potrebnim. Na to primećujem da Andraši nikada nije hteo da se izjasni o ovoj stvari preko
mene ovde, jer je to smatrao unutrašnjom stvari Porte i Srbije, a mi želimo da se uzdržimo
od svakog nepotrebnog mešanja. Verujem, međutim, da je Andrašijevo mišljenje – pri
čemu se ograđujem da to ne iznosim kao savet – da bi ovo putovanje Srbiji moglo samo
koristiti. Knez na ovo odgovara da je spreman da otputuje ako od dve tražene stvari, a to
su Zvornik i železnica, bude mogao dobiti makar jednu, a naročito potonju. Bez toga,
međutim, neće putovati, jer bi to smatrao poniženjem za zemlju, pa neće ni otići sve kad bi
i njegova vlada ili i drugi bili suprotnog mišljenja. Ovo je knez rekao veoma odlučno.
Odgovorio sam da na ovo nemam šta da kažem, jer nemam instrukcije da bih mogao
savetovati da preduzme putovanje i on će najbolje znati šta treba da uradi. – Na kraju se
 572

raspituje o novom ambasadoru Ferencu Zičiju i pominje da je prema pisanju novina veliki
prijatelj Rusije. U odgovoru kazujem da ne znam, ali sam ubeđen da će postupiti u svemu
po Andrašijevim nalozima, pa ma kakva njegova lična gledišta bila inače. Naravno, neće
učiniti ništa protiv Rusije, jer su, usled sporazuma do koga je, na sreću, došlo između
Austrije i Rusije, naši interesi sada istovetni, što inače i Srbiji može biti samo od koristi.417

28. mart
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen je dobio šifrovani telegram (izgleda u četvrtak 26.
marta) iz Berlina da motri na moje držanje prema srpskoj vladi i javnosti. Verovatno su i
ostali nemački agenti dobili sličan nalog u odnosu na svoje austrijske kolege na Istoku.
Konzul Rozen smatra da su se Austrija i Rusija sigurno sporazumele o podeli Istoka.
Nemačka se sada još ne boji komplikacija jer je car Aleksandar, koji je pristalica
prijateljstva s Nemačkom, živ, a Francuska ne može da učini ništa, kasnije, pak, Nemačka
će stupiti u savez s Engleskom. Grofa Minstera su i postavili za poslanika u Londonu zato
što ima veze s engleskim dvorom. Konzulu Rozenu se čini da ja ne pokazujem prema
njemu poverenje kao nekada i da ni prema Marinoviću nisam više isti koji sam bio ranije,
što dokazuje da mi želimo propast Srbije. b) One članke u listu Srpski narod koji otkrivaju
Milojkovićevo učešće u ubistvu kneza Mihaila piše Medaković. 418 Knez Milan je,
navodno, poručio Milojkoviću da ili podnese ostavku na službu ili da se opravda pred
sudom. c) Protiv kneza vlada veliko nezadovoljstvo zbog odlaganja u slučaju s bombom. –
d’Istria je dobio telegram od francuske ambasade u Istanbulu da je Porta stvarno dala
železničku vezu. – Telegrafišem Ludolfu i tražim informacije o železničkoj vezi, on
odgovara da je odobrena veza Niš–Sofija, pod uslovom da prethodno zbog izvesne
kompenzacije treba postići sporazum u pogledu tarifa bosanske pruge. Pišem o tome
Marinoviću koji odgovara da je veza u načelu odista data, ali je Porta zadržala za sebe
pravo donošenja odluke o vremenu njenog izvršenja, a želi prethodno da se sporazume i o
tarifi. – Idem da posetim kolegu Rozena. Pričam mu o svojoj poseti kod kneza i govorim o
Marinoviću na način da bi otklonio njegovu zabrinutost i da bi se uverio da mi želimo da
održimo vladu i ne težimo ka podeli Istoka.

30. mart
Govorim s Marinovićem. Kaže da je došao telegram da je železnička veza uistinu
službeno data. Nastojim da ga umirim da su uslovi (početak izvođenja radova i tarifa)
stvarno takvi da se zaista tek kasnije mogu utvrditi. – Kaže za Ristića da je vrlo verovatno
učestvovao u zaveri protiv kneza Mihaila. Kao dokaz za to navodi sledeće: Kada je Ristić
1868. bio u Parizu, da bi dopratio kneza Milana u Srbiju, posetio je ruskog kneza
Štaklberga, koji ga je upitao za razloge zavere koja je kneza Mihaila stajala života, Ristić
je odgovorio: veliko nezadovoljstvo koje je poteklo otuda što knez nije hteo da popusti
želji Liberalne stranke i nije hteo da da ustav. Na ovo je Štaklberg primetio da je to teško
 573

razumeti, jer je on krajem 1867. čuo u Beču od srpskog ministra Cukića, koji se tada
nalazio tamo zbog kapitulacije, da se knez sprema da dâ ustav, pa je Cukić i zatražio
Štaklbergovo mišljenje o tome. Ristić je na to odgovorio da je tada već bilo dockan. Ovo
je Marinović doznao od Šiškina. Drugi dokaz je taj da se Ristić, kada je nekoliko nedelja
pre ubistva kneza Mihaila otputovao u inostranstvo, zadržao nekoliko dana u Beču i tamo
često nalazio s Miletićem, jednom ga je i otpratio do Karađorđevićevog stana, u koji je
Miletić otišao. – Andraši mi šalje pismo adresirano na Marinovića, kao odgovor na
Marinovićevo pismo u kome traži Andrašijevu podršku u stvari železnice.

31. mart
Predajem Marinoviću Andrašijevo pismo. Saopštava mi da je knez odlučio da putuje
u Carigrad u drugoj polovini aprila i da je Hristiću naređeno da ovo zvanično prijavi Porti.
Govori o Blaznavcu i o njegovim političkim fantazmagorijama. Uverio je Longvorta da je
u neprijateljstvu s Rusijom, a Longvort, opet, Ali Nizami-beja, i ovaj je posle ubistva
kneza Mihaila telegrafisao da treba bezuslovno podržati Blaznavca. Ovaj šifrovani
telegram uhvaćen je i pročitan pa je i sada u Marinovićevom posedu. – Govorio je još o
Oreškoviću i o njegovoj nepouzdanosti. Već ni Štrosmajer nije imao poverenja u njega,
jednom prilikom je pisao namesnicima (ovo je i Orešković znao), ali s molbom da
odgovor ne pošalju po Oreškoviću. Tako je stvarno i bilo. – Posećujem Magazinovića i
dugo razgovaramo. Pominje da je Ristić pokrenuo proces protiv Belimarkovića zato što se
nisu mogli sporazumeti oko podele iznosa koji je obećao Pauers za dobijanje dozvole za
železnicu.

3. april
Šiškin kaže da knez hoće da povede sobom Marinovića ne samo u Carigrad, već i na
čitavo svoje dugačko putovanje. Šiškin se brine da bi se iz toga moglo izroditi zlo, jer
Marinović drži na okupu svu vladu i za vreme njegovog odsustvovanja još bi se nešto
moglo dogoditi.

4. april
Hadija priča da je knez juče dobio anonimno pismo u kome je stajalo da zbog
Belimarkovića i slučaja s bombom „spremi čamac i beži“, toliko je nezadovoljstvo veliko.
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen mu je govorio o razgovoru koje je vodio sa mnom. Palo
mu je u oči da mi izražavamo naše zadovoljstvo zbog srpske politike, kao da je knez samo
austrijski guverner. On će o ovome izvestiti, a sigurno će biti obavešten i Petrograd. U
vezi s onim što mi je Marinović rekao o Omladini, da smo mi moćni pa tako možemo lako
s njom izaći na kraj, dok ona za Srbiju, naprotiv, predstavlja opasnost, napomenuće
Marinoviću da je Omladina samo jedna od nevolja u Mađarskoj, ima tamo i mnogo
drugih, pa će i Bizmark napustiti ideju da bi od Mađarske mogla postati zemlja koja se
 574

samostalno razvija. Ishod izbora u Pančevu, uprkos tome što je vlada toliko na njih
potrošila, dovoljno dokazuje da Granica nikada neće biti uz Mađarsku i da je potrebna
samo jedna takva srpska vlada koja će Granici dati oružje i ona će biti spremna da podigne
i revoluciju. b) Marinović je govorio s konzulom Rozenom o železničkoj vezi, zahvalio je
što je Ajhman preduzeo korake u ovoj stvari i izjavio da Nemačka sve dotle dok je u tako
prisnom prijateljstvu s Rusijom ne može ni biti protiv srpskih interesa. Na Rozenovu
primedbu da je i Austrija u dobrim odnosima s Rusijom Marinović je odgovorio da je ovo
prijateljstvo samo kao jedna veoma tanka ledena kora koja svaki dan može da se promeni.
Uopšte je s mnogo topline govorio o Rusiji i samo veoma uzdržano o Austriji. Marinović
je pred Sretom Popovićem izjavio da ne šalju u Beč predstavnika zato da bi bili s
Austrijom u dobrim odnosima već da bi mogli neposredno saobraćati sa austrijskom
vladom i da bi u slučaju potrebe mogli preduzeti korake i protiv austrijskog predstavnika u
Beogradu. c) Rusija želi da Srbija pošalje agenta i u Petrograd, ali o tome još nisu odlučili.
d) Marinović želi da knez najpre putuje u Petrograd da bi zatim otuda mogao da s
pismenim preporukama ode u Berlin. e) Petronijević nije dobio novac ni u Londonu ni kod
Blajkredera u Berlinu. Međutim, u ovom potonjem mestu novac nudi izvesni bankar
Simeon, koji je zatražio informacije preko konzula Rozena i ovaj je odgovorio da je srpska
vlada pouzdana, može dati i garantije, nevolja je samo u tome što se one ne mogu prodati,
jer stranci još ne mogu da kupuju. Agent te bankarske kuće nalazi se ovde već duže
vremena. c) Cukića je u vezi sa bombama Sud oslobodio u nedostatku dokaza, što će
izazvati veliko nezadovoljstvo. Uopšte, Marinovića svi smatraju veoma slabim i nemaju
poverenja u trajnost njegove vlade.

5. april
Šiškin priča: da je čuo od Marinovića da knez pre 22. ovog meseca neće otputovati u
Carigrad. Prema Hristićevom obaveštenju sultan se veoma raduje kneževoj poseti i stalno
govori samo o tome. – Konzul Rozen kaže da je jedna berlinska kuća ponudila da da
traženi zajam srpskoj vladi, međutim veoma skupo i tako ne zna hoće li išta biti od toga.
Jakšić kaže da se danas u crkvi Ristić progurao pred ministre i za vreme celog obreda
ostao tamo. – Dr Rozen javlja: a) Šiškin je dao izjave ovdašnjoj vladi o sastanku u
Petrogradu. Austrija i Rusija su se sporazumele da neće stajati jedna drugoj na putu na
Istoku i da neće ništa preduzimati jedna protiv druge. Vazali mogu računati na pomoć
Rusije, a verovatno i Austrije. Ako Srbija, podstaknuta svojim materijalnim interesima
želi da stupi s Austrijom u tesnije odnose Rusija se tome ne protivi i prepušta to nahođenju
kneza Milana i dobrom raspoloženju koje vlada u Beču. b) Čumić je rekao da je knez
dobio tri preteća pisma, pa zato, da bi se povećala njegova popularnost, dobijanje
železničke veze treba pripisati njegovom odlučnom istupanju i u tom smislu treba pisati u
Vidovdanu. U Požarevcu su našli ispisane parole da sadašnja vlada radi protiv kneza. c)
Marinović bi bio voljan da pođe na veliki put s knezom samo u slučaju kada bi Garašanin
 575

ostao kao namesnik, međutim, tome se protivi Tomanija.

6. april
D’Istria saopštava da se srpska vlada preko njega obratila francuskoj vladi da
naznači jednog inženjera koji bi mogao voditi radove na železnici.

7. april
Posećuje me novi vlaški agent Sturza.

9. april
Dr Rozen javlja: a) Knez će možda posetiti i vlaškog kneza Karla. b) Prema
Hristićevim saopštenjima Ludolf radi na tome da Zvornik bude predat Srbima i on je bio
prvi, zajedno s Ajhmanom, koji je posle Rašid-paše čestitao Hristiću na dobijanju
železničke veze.

12. april
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen je veoma ljut zbog toga što su se Srbi u vezi s
izgradnjom železnice obratili Francuskoj za inženjera. (Ja sam mu bio ispričao šta sam čuo
od d’Istrije.) b) Dr Rozen veruje da Dosko radi na tome da knez Milan prilikom svog puta
u Italiju poseti grčkog kralja, što će biti utoliko lakše jer će se ovaj tada nalaziti na Krfu.

14. april
Dr Rozen javlja da prema Hristićevom saopštenju Andraši već više meseci
pregovara u Carigradu da mu Porta ustupi ostrvo Ada Kale koje leži naspram Oršave. Do
sada ovi pregovori nisu doveli do rezultata, sada, međutim, postoje izgledi za to, naročito
zbog toga što se ni Ignjatijev tome više ne protivi. Ova vest je ovde izazvala veliku
potištenost, ne samo zato što su Srbi sami želeli da dobiju Ada Kale, nego naročito zato
što u ovom koraku vide dokaz za to da su u Petrogradu stvarno sklopljeni sporazumi.
Govorim s Doskom, kaže da će posle kneževog povratka preduzeti korake da knez,
ukoliko bude išao u Italiju, poseti grčkog kralja na Krfu.

21. april
Odlazim Marinoviću i: a) Saopštavam mu da će Andraši rado prihvatiti Cukića za
srpskog agenta u Beču. b) Marinović mi saopštava da Petronijević u Londonu nije mogao
dobiti zajam, štaviše Rotšild i Baring su ga jako omalovažavali. Ovo je fijasko za
Mijatovića, koji je verovao da treba samo da pošalje nekoga u Englesku i da će odmah
dobiti novac. Sada će Petronijević poći u Amsterdam i u Berlin i tamo okušati sreću. c)
Knez će u iduću nedelju otputovati u Carigrad. Kasni toliko zato što mu uniforma nije bila
gotova. Nadaju se da će dobiti Zvornik. Po povratku iz Carigrada knez Milan će posetiti
 576

kneza Karla u Bukureštu. Marinović je zabrinut zbog ovog putovanja, jer su obavešteni da
u Ruščuku peti brat Radovanovića i više drugih srpskih izbeglica spremaju atentat na
kneza.

22. april
Odlazim knezu Milanu. Dugo razgovara sa mnom, naročito govori protiv Ristića.
Ispričao je kako je otpustio Ristića i da mu je tu skoro pomenuo da bi, zar ne, svakako više
voleo da se za vreme njegove vlade uspela rešiti stvar železnice. Jako se žali na konzula
Rozena, koji govori čak i protiv njega, kneza; rekao je naime da je knez Milan prošle
godine ostao isuviše dugo u Parizu i da je to neučtivost prema Pruskoj. Milan se zbog toga
veoma ljuti, uopšte Rozen i u svojim službenim notama piše tako da je njegov položaj
postao neodrživ. Knez još pominje da namerava da krajem juna putuje preko Italije u
Francusku i tom bi se prilikom zadržao i u Beču, jer želi da pozdravi Njegovo Veličanstvo
i da razgovara s Andrašijem. Joanini kaže da je juče, kada je bio kod kneza, zatekao ovog
veoma utučenog; izjavio je da dobro zna da ga čeka ubod bodeža ili hitac iz pištolja. –
Marinović dolazi da se oprosti od mene. Putovaće tek u ponedeljak, jer je u sredu turski
praznik i tako samo u četvrtak mogu stići u Carigrad. Pominjem Marinoviću da mi je milo
što sam video da je knez raspoložen. Odgovara da knez pokazuje zadivljujuću hrabrost,
iako su baš poslednjih dana stigle sa svih strana najalarmantnije vesti o atentatima koji se
pripremaju protiv njega.

25. april
Joanini je govorio s Ristićem, Izgleda da se Ristić, Milojković i njihovi drugovi sada
naročito ljute na Šiškina. Ristić tvrdi da napade protiv Milojkovića šalje Srpskom narodu
0# od vlade.419 Ako stvar budu dalje potezali Milojković
Medaković, koji je zato dobio 40
će objaviti zapisnike pogubljenog Nenadovića, u kojima se 5 do 6 puta pominje i
Šiškinovo ime.

26. april
Šiškin kaže da je Marinović pitao konzula Rozena ne želi li da ode knezu da se
oprosti od njega, na šta je Rozen odgovorio da neće, jer nema ništa da kaže.

27. april
Jutros je knez otputovao u pratnji Marinovića i više oficira. Kampo ih je video i
priča da je iz kneževog kaputa provirivao revolver. Dalje, da je sinoć stigao telegram od
Cukića da se nekoliko odbeglih robijaša sprema da u Turn Severinu izvrši atentat na
kneza.

5. maj
 577

Radić priča da je Mijatović još pre kneževog odlaska podneo ostavku, ali tada knez
još nije doneo odluku.

12. maj
Šiškin kaže: a) Čuo je od d’Istrije da je francuska vlada već odgovorila u pogledu
traženog inženjera i preporučila jednoga koji će moći voditi izgradnju srpske železnice. b)
Čuo je da Petronijević sada u Londonu pregovara s izvesnim ruskim bankarem
Fitingovom radi dobijanja zajma. c) Magazinovića su naimenovali za kapućehaju u
Carigradu, te će tako napustiti ministrovanje.

14. maj
Dolazi Magazinović i kaže da je prihvatio mesto agenta u Carigradu. Dalje kazuje da
je francuski inženjer kome srpska vlada hoće da poveri vođenje radova izvesni Kis, koji je
već i ranije bio u Srbiji. Razgovaramo o opštoj situaciji. Najveća je nevolja, po
Magazinovićevom mišljenju, u tome što su mnogi činovnici Ristićeve kreature, ali ih
vlada ne može odmah otpustiti. Kažem mu da treba samo energično nastupiti. Moli me da
to kažem i drugima (pod time podrazumeva Marinovića) jer i onako optužuju vladu da
nije energična.

15. maj
Sastajem se s Mijatovićem. Kaže da u Londonu nisu uspeli da dobiju kredit i sad je
Petronijević otišao u Pariz. Saopštava mi da su im Rus Fitingov a i jedno društvo iz
Moskve stavljali ponude, ali Mijatović ne bi voleo da primi novac od Rusa jer Rusi s time
uvek povezuju i političke ciljeve. – Odlazim Novakoviću, bivšem ministru, a sada
bibliotekaru Velike škole da uzmem neke knjige za svoj rad. Tom prilikom smo
porazgovarali i Novaković je izjavio da ukoliko više ne može da bude Srbin, radije želi da
se priključi obrazovanom Zapadu, ali Rus ne bi hteo da bude.

31. maj
Stigao je Teodorović na proputovanju iz Pešte u Sarajevo. Kaže da se u Pešti sreo s
hrvatskim poslanikom Brlićem, koji je pred njim izjavio da ukoliko Granica bude
pripojena Hrvatskoj oni će imati odlučujući uticaj u ugarskom Parlamentu. – Knez Milan
se danas po podne u 7 časova vratio iz Carigrada.

1. jun
Izdejstvovao sam za Jakšića srednji krst ordena Franje Josipa i predao mu. Tom
prilikom je rekao da je jedan ruski konzorcijum stavio ponudu za davanje zajma, ali
Mijatović nije voljan da je prihvati. Govori se da je knez uzeo iz blagajne 70.000 # radi
kupovine imanja u Vlaškoj.
 578

2. jun
Dolazi Marinović i dugo govori o putovanju u Carigrad. Ovaj razgovor je verno
opisan u mom izveštaju od 2. o. m. 420 Stoga ovde pominjem samo ovu karakterističnu
okolnost: Kada je Marinović otišao velikom veziru i Rašid-paši da pregovara o pitanju
Zvornika, dva turska državnika dugo nisu izustila ni reči već su ćutke gledali jedan u
drugoga i u Marinovića.

5. jun
Miloš Popović javlja: a) Knez je jednoj deputaciji iz unutrašnjosti odgovorio da je
Srbija prevarena, ali se ništa drugo i ne može očekivati od zemlje u kojoj se svakog
trenutka menjaju ministri, sada, dakle, treba pritegnuti opanke, jedina korist od puta je ta
što je postigao sporazum s Vlaškom. b) U Beogradu se nalazi agent jednog englesko-
belgijskog konzorcijuma zbog zajma. On nudi 7%, cena emisije 85 1/2. Rusku ponudu, u
kojoj je cena emisije 88, odbili su jer im se činilo da se iza nje skriva ruska vlada.
Otišao sam knezu. Naš razgovor je opisan u mom izveštaju od 6. o. m. 421 Pominjem
samo da je knez jako negodovao zbog huškanja Miletića i njegove stranke, dalje, da mu se
veoma dopala moja ideja da se Beograd pontonskim mostom poveže sa suprotnom
obalom, pa je obećao da će govoriti sa svojim ministrima.

7. jun
Došao je grof Norman, sestrić Jožija Žičija, u poslovnoj stvari. Primio sam ga veoma
srdačno i odveo i Mijatoviću.

9. jun
Dosko kaže da je Marinović izjavio pred njim da Srbija, Grčka i Vlaška treba da se
drže zajedno.

10. jun
Dolazi Marinović. Naš dugački razgovor u celosti je obuhvaćen u mom službenom
izveštaju od 10. o. m.422 Pod utiskom razgovora napisao sam još i jedno privatno pismo
Andrašiju, sugerišući mu da bi možda bilo dobro da još pre nego što knez otputuje
pošaljemo jedan umirujući telegram. – Dr Rozen se vratio danas s puta i javio: a) Još pre
nego što je otputovao obavestio ga je konzul Rozen da ga je general Švajnic prekoreo
zbog toga što se Andraši žalio da Rozen pokazuje isuviše žive simpatije prema Nemcima
u Mađarskoj. Na kraju je, međutim, Švajnic navodno primetio da se iz ovoga vidi
Andrašijeva politika, on bi hteo da čim čovek pređe preko Dunava ne čuje više nijednu
nemačku reč. b) Vlaški knez Karlo i crnogorski vladar doći će po svoj prilici u Beograd,
samo se još ne zna kada. c) Izgleda da ovde nisu jako zadovoljni s Ignjatijevim. U subotu
 579

će mi podneti opširniji izveštaj.

13. jun
Dolazi kod mene Cukić. Prekjuče je stigao iz Vlaške i već iduće nedelje putuje u
Beč. Razgovaramo o pitanju jurisdikcije. Pominje da će vlada morati nastojati da se u
Skupštinu izaberu novi članovi, jer s ranijima neće izići na kraj. Ristić je opsenio narod
toliko da ga još i sada smatra oslobodiocem od svakojakih neprijatelja, a naročito od
Garašanina i njegovih prijatelja.
Dr Rozen javlja: a) Govorio je s Marinovićem, koji je rekao otprilike sledeće: Vlada
je savetovala knezu da putuje u Istanbul zbog toga što je Porta davanjem železničke veze
dokazala svoje pomirljivo raspoloženje, ali su unapred izjavili da za putovanje ne vezuju
nikakav uslov. Rusija je već odavno savetovala da se putuje, jer je smatrala nenormalnim
da knez posećuje druge dvorove, a da nije bio kod svog sizerena. Bio je primljen veoma
lepo i knez se već iz Bukurešta zahvalio na prijemu. Turski ministri nisu pokazivali
odbojnost prema ideji ustupanja Zvornika, ali nisu smeli to da pomenu sultanu. Knez je
obavestio poslanike o svakom svom koraku, pa i o svojoj nameri da želi da sa sultanom
govori o Zvorniku. Poslanici se nisu tome protivili. Knez je sultanu u veoma učtivoj formi
rekao da mu skreće pažnju na stvar Zvoriika, koja sama po sebi nije važna, ali čije rešenje
je veoma poželjno za srpski narod. Sultan je odgovorio da je to za njega nešto novo i da
mu ovo pitanje nije poznato. Knez je na to rekao: ova je stvar stara već 40 godina, više je
srpskih vlada preduzelo korake zbog nje, u celini to je samo jedno pravno pitanje. Sultan
je u odgovoru rekao da će zatražiti da ga informišu. – U Istanbulu se govorilo da se
engleski otpravnik poslova nepovoljno izjasnio o pitanju Zvornika, ali Marinović to baš
sigurno ne zna. – Knez pred deputacijom iz unutrašnjosti nije ništa rekao o savezu sa
Vlaškom. Jednoj drugoj deputaciji, koju je predvodio kragujevački prota – i koji je, po
Ristićevom nagovoru upitao kneza šta je doneo iz Istanbula, pošto su Obrenovići uvek
donosili otuda ponešto, knez je odgovorio: da je postupio po svom nahođenju, ali s
Turcima se na ovaj način ne može ništa postići. – Ristićeva stranka je bila dobro
obaveštena o svemu što se u Istanbulu dogodilo i računajući na kneževo neraspoloženje
ponadala se da će doći do promene vlade pa je već unapred istakla svoje vođe Grujića,
Milojkovića i Stevču. – Po Marinovićevim rečima Crna Gora je prirodni saveznik Srbije,
ali se ne može pridobiti. Prave se planovi za sastanak dva kneza, ali teško da će se to
ostvariti. b) Cukićeve instrukcije sadrže i to da se u Beču uzdržava od prisustvovanja bilo
kakvim slovenskim skupovima i demonstracijama. c) Oreškoviću su obustavili platu, jer
su utvrdili da je Slovenski komitet u Moskvi preko njega slao novčanu pomoć Budućnosti.
d) Zah je postao knežev ađutant da bi izradio geografske karte i planove o Bosni i
Hercegovini.

14. jun
 580

Sturza je pričao da će uskoro otputovati u Crnu Goru. Cilj svog putovanja naravno
nije rekao.

15. jun
Dolazi dr Rozen: a) Poveravam mu da se raspita o Sturzinoj misiji. b) Kaže da prema
izjavama Čumića i Srete Popovića vlada ne stoji čvrsto, šta više ne uživa u potpunosti ni
kneževo poverenje. Namesnici su kod njega bili toliko optužili svakoga iz stare stranke da
ministre sad staje grdnih muka da nekoga iz te stranke unaprede ili postave u službu. Osim
toga pokušavaju da pokolebaju kneževo poverenje ženskim intrigama i anonimnim
pismima. Knez, na primer, zna da se Čumić dopisuje s proteranim profesorom Dragišom
Stanojevićem koji živi u Zemunu. c) Čumić je izjavio da bi trebalo po svaku cenu sklopiti
savez sa Crnom Gorom i napasti Portu, pa ako bi to uspelo bilo bi svejedno ko vlada (bilo
Nikola bilo Milan) nad svima. Izgleda da oni koji ovako misle računaju na nemire koji bi
izbili u Francuskoj i odvratili pažnju Nemačke od Istoka, tako da bi za to vreme mogli da
pokore Bosnu.

16. jun
Mijatović priča: a) Petronijević je doveo sobom opunomoćenika jednog engleskog
konzorcijuma, koji je izjavio da je spreman da zaključi ugovor o zajmu sa Srbijom uz 85
emisione cene i 7%. Ovdašnje pristalice ruske stranke su to doznale i nadale veliku
galamu da vlada hoće da proda zemlju Zapadu, iako iz Rusije ima povoljniju ponudu.
Stvarno, iz Rusije su stigle dve ponude. Jednu je podneo izvesni baron Fitingov iz
Petrograda. Međutim, Mijatović je doznao da iza njega stoji jedan veoma beznačajni
sefardski bankar, pa je zato ovu ponudu jednostavno odbio. Druga je došla iz Moskve od
čuvenog Katkova i Nila Popova, koji su obećali dati 88, samo su tražili da srpska vlada
izdejstvuje za njih odobrenje od ruske vlade da mogu dati zajam. To je Mijatović
jednostavno odbio, rekavši da drugde, na primer u Francuskoj, gde je potrebna dozvola
vlade za davanje zajma u inostranstvu, dozvolu pribavljaju sami bankari. Budući da je
veliki neprijatelj Rusa, Mijatović nikako nije hteo da prihvati ovu ponudu, ali je bio
prisiljen da popusti pod pritiskom ruske stranke koja je nadala galamu, pa je tražio od
Engleza rok od deset dana, da bi za to vreme iz Moskve dobio sigurna obaveštenja.
Telegrafisao je, ali je dobio samo zaobilazan odgovor. (Kasnije sam saznao da je odgovor
stigao i bio konačno odrečan.) Mijatović se obratio i ruskoj vladi i ona je odgovorila da
dotični ne zaslužuju poverenje. b) Pre izvesnog vremena brojne srpske porodice iz
Mađarske obratile su se srpskoj vladi, bilo lično bilo putem agenata, da im se odobri da se
nasele u Srbiji. Njihov broj može iznositi jedno 1000–1500. Onomad je takođe jedan agent
prijavio 200 takvih porodica iz Futoga, a 300 iz Bečkereka. Kao razlog navode veliki
porez. Pošto, međutim, srpska vlada ne raspolaže državnim dobrima, a opštine neće da
puste strance na svoje posede, Mijatović ih je sve odbio.
 581

18. jun
Dr Rozen javlja: Sturza u Crnoj Gori ima sledeću misiju: a) da preda jedno pismo
kneza Karla sa uobičajenim uveravanjima o prijateljstvu, a zatim da ispita na koji način i
pod kojim uslovima bi Crna Gora bila voljna da pomogne Vlaškoj ako bi ova svoju
opoziciju Porti nameravala da proširi u akciju, za šta, inače, sada ne postoji ni prilika ni
raspoloženje. b) Između Srbije i Vlaške sklopljen je pismeni sporazum o zajedničkom
postupku za slučaj da bi Porta prilikom primene svojih trgovinskih ugovora htela i njih da
obuhvati. Ovo je potpisao još Cukić.
Govorim s Marinovićem. Kneževo putovanje neće trajati duže od 2 meseca.
Skupština će se sastati početkom jeseni u Beogradu i voleli bi da do Mitrovdana može da
završi rad.

21. jun
Marinović mi saopštava spisak akata koji mu je predao izvesni Vitković, koji ga je,
navodno, dobio od Stratimirovića; akta se odnose na tursko-crnogorski rat (1842).
Vitković ga je pitao da li može da ih objavi, jer jasno dokazuju protivsrpsku politiku
Austrije i njenu želju da zauzme Bosnu. Uzeo sam spisak, prepisao ga i vratio Marinoviću,
primetivši samo toliko da se o njemu ne mogu izjasniti. Iz naslova dokumenata vidi se da
je Austrija tada zajedno s Rusijom pomagala i podržavala Crnu Goru, pa stoga baš i ne
mari ako ova dokumenta ugledaju svetlo dana.

22. jun
Jutros je, posle duže bolesti, umro Garašanin. Večeras je bio prvi bal kod kneza
Milana. Bilo je pozvano nekoliko stotina gostiju. Knez je poveo za sto Marinovićevu
ćerku i smestio je pored sebe s desne strane, dok je Marinović poveo Vilmu do mesta s
leve strane pored kneza. Pored njih su za kneževim stolom sedeli još Marinović, Šiškin,
Marinovićka, Hristić i ja. D’Istria, Dosko i Kampo dobili su mesta tek za drugim stolom.
Bio sam uveren da su namerno hteli da nas uvrede, ali nisam od toga ništa pokazivao nego
sam posle večere odmah otišao, izjavivši još pred Šiškinom da nikada više neću otići u
Konak ni na jedan bal, ni na jedan ručak, ali u isto vreme i to da o ovome neću nikome
govoriti.

23. jun
Danas je obavljena, veoma jednostavno, Garašaninova sahrana. D’Istria je još za
vreme sahrane pozvao Marinovića da mu objasni jučerašnji manque d’égards. –
Nagovorio sam i Kampa i Doska da i oni preduzmu korake i traže zadovoljenje. S
Doskom sam govorio duže i o politici. On je napao Srbe i rekao da se Grčka nikada neće
priključiti jednom vlaško-srpskom savezu. Marinović mu je već nešto nagovestio o tome,
 582

ali Dosko nije mogao da odgovori pošto za to nije imao ovlašćenja od svoje vlade. Sluti da
će se Srbija i Vlaška, bojeći se austrijsko-ruskog saveza, sada okrenuti prema Nemačkoj i
nastojati da je pridobiju da ih, ukoliko nastupe izvesne mogućnosti, pomogne protiv
Turske. Grčka je uvek htela da ostane u prijateljskim odnosima sa Zapadom i ne zna za
veće neprijatelje nego što su Sloveni. Rekao sam Dosku da mi saopšti ako nešto o ovome
dozna, biću mu blagodaran. – Dr Rozen javlja: a) U Beogradu boravi potpukovnik Berger,
vojni ataše ruskog Poslanstva u Carigradu. Knez se upoznao s njim u Istanbulu i
Marinović ga je pozvao da se zadrži u Beogradu ako bude tuda prolazio. Provešće ovde
duže vreme u proučavanju ratnih planova i utvrđenja. b) Čuo je od Doska da je od
Ipsilantija dobio saglasnost grčke vlade da iz Srbije ode neko u Atinu da radi na zbliženju.
(Dosko ne govori istinu ili meni ili Rozenu, to će se uskoro obelodaniti.)

24. jun
Marinović je dolazio dva puta k meni. Moli za izvinjenje zbog onoga što se desilo na
balu. Očajan je i obećava da je spreman da učini sve što je u ljudskoj moći da ovu stvar
popravi. Drugi put prisutan je i d’Istria i Marinović tada izjavljuje u kneževo ime da je
knez spreman da nam prirede jedan ručak i da nas zamoli za izvinjenje. Odgovorili smo da
to nije dovoljno, jer je uvreda bila javna, pa nam se može dati zadovoljenje samo ako
nešto od toga izađe u službenom listu. Marinović izjavljuje da ukoliko se ova stvar ne
bude mogla urediti on će podneti ostavku. Posle njegovog odlaska sastavili smo jednu
notu u kojoj knez izražava svoje žaljenje zbog onoga što se dogodilo na balu i da bi se to
ubuduće izbeglo, ceremonijal će utvrđivati zajedno s nama. Ovo su prihvatile i ostale naše
kolege.

25. jun
Odneo sam pre podne Marinoviću spis, on ga je odmah primio, zahvalio se mnogo
na mom trudu i primetio samo da sa mnom rado raspravlja čak i o takvim stvarima kao što
je ova, za koju je on kriv i koja je zbog toga po njega dvostruko neprijatna, jedino se stidi
što mora da otrpi reklamacije takvih pojedinaca kao što su Dosko i Kampo. Po podne sam
ponovo odneo unekoliko izmenjen spis Marinoviću. On je već jutros znao šta smo mi
sinoć odlučili jer, kako sam od d’Istrije čuo, Šiškin mu je sve saopštio. Marinović se tom
prilikom nije najlaskavije izrazio pred više nas o knezu. Poslao sam k njemu i dr Rozena
da se raspita o ovoj stvari, pa je i njemu rekao da će morati podneti ostavku ukoliko ne
bude to mogao da uredi, a i inače ne bi mnogo želeo da ostane na tom položaju duže od
jeseni, jer je knez toliko svojeglav da niko ne može izaći s njim na kraj.

26. jun
Govorio sam sa Sturzom, pa se povela reč i o trgovinskim ugovorima. Tvrdi da se
treba bojati nemira ukoliko Vlaška usled protivljenja Porte ne uspe da sklopi s velikim
 583

silama ovakve ugovore. I pitanje železničke veze moglo je proći u Skupštini s takvom
većinom samo zbog toga što je vlada uveravala poslanike da će pitanje trgovinskih
ugovora biti povoljno rešeno. – Dobio sam iz Beča telegrame iz kojih vidim da naša vlada
hoće da prizna pravo Vlaške i Srbije da sklapaju trgovinske ugovore s velikim silama i da
je u tom pogledu već i preduzela kod njih korake. Pitanje ugovora sa Srbijom takođe će
uskoro biti rešeno.

27. jun
Anger je čuo od advokata Markovića da je u Požarevcu bilo nereda. Naime, bili su
uhapsili nekog sitnog činovnika zbog prisvajanja 300 #. On je kod priznanja izjavio da je
to uradio za ljubav Aleksandra Nikolajevića koga su u Beogradu uhapsili i sproveli u
Požarevac. Međutim, onaj činovnik je iz tamnice navodno izvikivao da mu je priznanje
iznuđeno mučenjem i tako se raširilo mišljenje da Nikolajevića vlada progoni zato što je
na prošloj Skupštini optužio Belimarkovića. Čim je Nikolajević doveden građani su se
okupili i nisu dozvolili da ga zatvore u nezdravu tamnicu. Na to su panduri okružili
Nikolajevića i odveli ga u kasarnu, koju su građani opkolili. Telegraf između Beograda i
Požarevca šalje samo službene telegrame.

28. jun
Andraši je poslao telegram s nalogom da ga pročitam Marinoviću, a i knezu, ako to
zaželi. U ovom telegramu Andraši odlučno demantuje sve one vesti koje su putovanje
nadvojvode Albrehta u Hrvatsku dovele u vezu s Bosnom. Odneo sam ovaj telegram
Marinoviću. Primio ga je s velikom zahvalnošću i izjavio da bi mu bilo žao samo to da je
Andraši poverovao da je on (Marinović) ma i za trenutak mogao izgubiti iz vida hitnost
onih vesti. Pomenuo sam mu da se u vezi s trgovinskim ugovorima može nadati
najboljemu, ali da sada o tome ne mogu više da kažem. Izvestiće i kneza o pomenutom
telegramu. – Dobio sam telegram od Andrašija u kome mi saopštava da je bio kod njega
neki Englez po imenu Ejbl i saopštio mu da je Marinović u Carigradu predložio turskim
ministrima da izgrade železnicu od Beograda, preko Sarajeva dolinom Neretve sve do
Kleka, čime bi pokrajine mogle biti povezane s Jadranskim morem zaobilaženjem naših
teritorija. Turci su to prihvatili, samo su želeli da srpska vlada garantuje za prugu od
Beograda do Sarajeva. Već su upućeni i inženjeri radi izučavanja trase. Ejbl bi želeo da
dozna gledište naše vlade, ali u tome naravno nije uspeo. Mi se ovom planu odlučno
protivimo i Andraši mi poverava da se raspitam o njemu.

29. jun
Napisao sam izveštaj da, iz više razloga, ne verujem u stvar koja mi je saopštena.
Ipak, poverio sam dr Rozenu da se raspita. – Marinović mi je pisao, da knez sutra prima, i
da je odlučeno da otputuje 10. jula. – Dr Rozen javlja: a) Kod Ristića je izvršen pretres.
 584

Tobože su tražili jedan iz akata nestali spis koji se odnosi na Zvornik, a zapravo zbog toga
što sumnjaju da je on u vezi s Karađorđevićima. Želeli bi da izvrše pretres i kod Stevče, ali
se Marinović ne usuđuje. b) Knez je pre nekoliko dana priredio ručak oficirima u tvrđavi.
Koji je bio cilj tog ručka dr Rozen ne zna. c) Marinović je ispričao da će prilikom
kneževog putovanja ozbiljno misliti na to da ženu za kneza potraži u Francuskoj. Ne mari
što će biti katolikinja, to je čak i prednost, i knez Mihailo je pametno uradio što se oženio
katolikinjom, samo da nije bila Mađarica.423

30. jun
Odlazim knezu. a) Čitam mu Andrašijev telegram. On, kao i Marinović, napominje
da nikada ni za trenutak nije poverovao u istinitost onih vesti, iako su sa više strana tvrdili
da su one veoma pouzdane.424 b) Raspituje se o trgovinskim ugovorima. Kažem mu da se
mogu nadati najboljemu. c) Kaže da se odlučio da otputuje 10. jula. d) Na kraju izjavljuje
svoje žaljenje zbog onoga što se dogodilo na balu, pravdajući se time da ove stvari kod
njih još nisu regulisane. – Dobijam telegram od Andrašija da car zbog posete nemačkog
cara treba da ide u Išl, pa zato ne može dočekati Milana u Beču, već će ga rado primiti u
Išlu.

2. jul
Dr Rozen javlja: a) Marinović je odista govorio s turskim ministrima o srpsko-
bosanskoj železnici, prikazavši stvar tako kao da Turska uvek mora da se boji više
Austrije nego Srbije. Turci, međutim, nisu izgledali naklonjeni, jer ako i postoji kod njih
nepoverenje prema Austriji uzdaju se u evropske odnose koji bi sprečili preterivanja
Austrije. Od Srbije međutim, upravo zaziru.425 Turski ministri su rekli samo toliko da je
do povezivanja bosanskih pruga s austro-ugarskim prugama još daleko, i Marinovićev
plan nisu bezuslovno odbili. b) Čumić je u kneževo ime poverio dr Rozenu da napiše
brošuru protiv mitropolita, šabačkog episkopa, Milojkovića, Ristića i drugih, koju će
poslati u sve opštine još pre izbora. Marinović ne sme da zna za ovo, jer ga smatraju
slabim i bojažljivim. c) Čumić hoće da podnese ostavku ako mitropolita, koga inače i knez
mrzi, ne pošalju u manastir.

3. jul
Odlazim Marinoviću: a) Saopštavam mu da Njegovo Veličanstvo neće primiti
Milana u Beču nego u Išlu. O poseti nemačkom caru još ništa ne znaju. b) Upoznaje me sa
Cukićevim izveštajem o prijemu kod Njegovog Veličanstva. Car je bio veoma milostiv i
između ostaloga izrazio nadu da će skupštinski izbori biti povoljni po vladu. c) Kod
Marinovića sam zatekao mitropolita, ali je odmah otišao. Marinović kaže da je mitropolit
došao da se žali na neke članke upućene protiv njega, međutim, Marinović je, pozivajući
se na slobodu štampe, odbio svaku intervenciju. – Šiškin je doveo kod mene ruskog
 585

potpukovnika Bekera. Razgovarali smo, naravno, samo o potpuno nevažnim stvarima.

4. jul
Za Engelhartovog naslednika postavljen je Deben, prvi sekretar francuske Ambasade
u Berlinu. Deben je stigao i ostaće ovde kratko vreme, tek će u jesen doći konačno ovamo
sa svojom porodicom.

5. jul
Marinović me prošli put zamolio da izdejstvujem da policija kod nas pazi na kneza.
Telegrafisao sam Bitou, koji je odgovorio da su preduzete sve potrebne mere i da će dva
policijska inspektora doći u Beograd, da bi bili na brodu s knezom. Mijatović priča: a)
Marinović bi želeo da oženi kneza i pomišlja na jednu oldenburšku kneginju, međutim, na
kneza je najveći utisak učinila kneginja Sturza. Inače je knez u više mahova izjavio da on
sam može da se nosi sa teškoćama, ali ako bi jednom prestao da bude knez zašto da time
unesreći celu svoju porodicu. b) Ovde je Englez po imenu Ejbl, koji nudi novac za srpsku
železnicu. Mijatoviću, međutim, izgleda da on ne predstavlja prvorazredne kuće i zato
teško da će pregovarati s njim.
Došao mi je stari Srbin Ivanović i rekao da se vladi veoma loše piše. Stevča i
njegove pristalice iskupile su se u Kiseloj Vodi i savetuju se o tome šta da se uradi. Čumić
je potajno više na strani Karađorđevića. – Dr Rozen javlja: a) Ejbl je stavio ponudu samo
za srpsku železnicu, ali ona nije primljena, jer pre oktobra ne žele da povedu pregovore o
zajmu. U pogledu pruge Beograd–Sarajevo srpska vlada je preko turskog ambasadora
pitala bankara Beringa da li bi bio voljan da pozajmi novac. Bering je odgovorio da je do
avgusta angažovan na drugoj strani. Ovaj se plan naročito sviđa Mijatoviću, ali ne veruje
da će se moći ostvariti. b) U zemlji vlada veliko nezadovoljstvo zbog premeštaja
činovnika, a osobito zbog progona pojedinih među njima, kao što su, naročito,
Nikolajević, dalje Velikić i Bošković. U Požarevcu vlada velika uznemirenost, 80 je
trgovaca predalo predstavku da se Nikolajević pusti na slobodu, preteći da će se u
suprotnom iseliti u Austriju.

6. jul
Pišem izveštaj o više stvari.426

7. jul
S kolegama održavam sednicu o sporu oko ceremonijala, donosimo odluku po
Marinovićevoj želji. Saopštavam to Marinoviću, koji mi mnogo zahvaljuje što se ova
neprijatna stvar ovako dobro završila. – Marinović kaže da je Longvort prilikom svoje
oproštajne posete knezu pitao kneza zašto ne ide i u London. Knez je odgovorio da nema
za to vremena i zato jer neće da ga turski ambasador predstavi kraljici. Svaki drugi vladar
 586

prima ga bez posredstva turskog poslanika, pa bi stoga morao to smatrati velikim

poniženjem. Longvort je nastojao da dokaže da svi ostali vladari greše, jedino u Engleskoj
znaju šta treba činiti, ali je knez odgovorio da on uprkos tome ne može da se izloži takvom
poniženju. Dalje je Longvort, govoreći o Zvorniku, pomenuo da on nikada nije predlagao
putovanje u Carigrad i da se sigurno jedna od velikih sila protivila predaji Zvornika. 427
Dr Rozen javlja: a) Već i ministri među sobom govore da se Milan ne može održati i
da će po svoj prilici na njegovo mesto doći neko drugi. Poneki misle na Velimira
Todorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila, Mijatović bi hteo nekoga od Bajića, a
naročito Fedora Nikolića. b) Na kongres arheologa u Kijevu vlada šalje Novakovića.
Mijatović se tome protivio ali je Marinović smatrao da je to potrebno, sada, u vreme
kneževog puta na Zapad.

8. jul
Oprostio sam se od kneza. Većinom smo govorili o nevažnim stvarima, međutim,
ispričao mi je svoj razgovor s Longvortom.

9. jul
Oprostio sam se od Marinovića. Govorili smo o Ristićevom pismu koje je juče
objavljeno u Graničaru.428 Tom prilikom Marinović je rekao da mu je Veljković (pošto je
on bio predsednik istražnog suda) saopštio da nije pozvao pred sud Stanoja Ilića, jednog
od učesnika u zaveri protiv kneza Mihaila, jer to namesnici nisu dozvolili; Ilić je pretio da
će prilikom saslušanja otkriti i Ristićevo učešće.

10. jul
Knez Milan je krenuo na svoj put po Evropi.

12. jul
Dr Rozen javlja da je knez dobio preteće anonimno pismo u tom smislu da on već
nikome nije potreban i neka se i ne vraća s puta. Knez je izjavio da ukoliko ga ovde neće
spreman je da svakog trenutka abdicira.

14. jul
Anger je otputovao na odmor u banju. – Dr Rozen javlja: Konzul Rozen, koji se
vratio pre nekoliko dana, rekao mu je da će od sada biti prema meni hladan, jer sam ga
prilikom sukoba s Joaninijem i ja uvredio kada sam predložio Joaniniju da napiše ono
pismo. Na ovo se požalio Denhofu u Beču, koji je rekao da je to opasna stvar, ali zato
neka nastoji da sa mnom ne bude u rđavim odnosima, jer je Nemačka u dobrim odnosima
s Austrijom. Požalio se i u Berlinu Bilovu, koji mu je dozvolio da konačno raskine s
Joaninijem, ali ne i sa mnom, jer je Nemačka u dobrim odnosima s Austrijom, a ja sam
 587

sposoban čovek na koga u Beču mnogo polažu. Sve da se u Berlinu i pojavilo nepoverenje
zbog rusko-austrijskog prijateljstva, čije se poslednje faze naročito ne sviđaju nemačkom
caru, to ne sme da se pokaže, naročito ne na Istoku i zbog toga prema meni može, ako baš
hoće, da bude uzdržan, ali ne sme raskinuti sa mnom. Marinović je najbolji predsednik
vlade za Srbiju, u Berlinu postoje jake simpatije prema njemu i prema Srbima, ali upravo
zato žele da ne otpočnu ništa protiv Turske. Rozen je uveren da Šiškin i ja radimo protiv
vlade jer ne želimo konsolidaciju prilika u Srbiji.

18. jul
Dr Rozen javlja da je vlada zabrinuta, jer su na Drini Turci okupili i bašibozuke koji
će možda preći i u Srbiju da pljačkaju. Hristić bi želeo da o tome obavesti inostrane
predstavnike, ali će pre pitati Marinovića.

19. jul
D’Istria kaže: Pred knezom Milanom povela se reč o ovdašnjim republikanskim
tendencijama, na šta je on odgovorio da za to ne mari, neka proglase republiku, samo neka
ga posle toga pošalju u Pariz za poslanika.

20. jul
Čujem sa svih strana da je sve slojeve naroda obuzelo osećanje opšte nesigurnosti i
zabrinutosti. Izgleda da svi osećaju da se nešto sprema i da je sadašnje stanje neodrživo.

21. jul
Ovde je boravio izvesni penzionisani major Stefanović iz preka, Miletićev pristalica.
Posetio je i mene, ali ja sam se ustručavao da govorim s njim o politici. Međutim, dr
Rozen kaže da se on pred Sretom Popovićem veoma neprijateljski izrazio o Mađarskoj,
kao o zemlji koja je bezuslovno osuđena na propast i da zbog toga Srbi više naginju Beču.

25. jul
Pišem dugačak izveštaj o opštim političkim prilikama izražavajući mišljenje da
ukoliko opozicija energično istupi ne samo što će pasti Marinović, već i knez može da
izgubi svoj presto.429

26. jul
Dr Rozen javlja: a) Čuo je od konzula Rozena da bi nemački car želeo da knez Milan
dođe u Berlin između 1. i 10. avgusta, jer će car kasnije biti zauzet. Rozen je ovo saopštio
Hristiću, koji je odmah telegrafisao Marinoviću. Milan je odgovorio da mu to kvari ceo
plan, a prekinulo bi i njegovo lečenje, zato moli kasniji termin, kada će caru moći stajati
na raspolaganju. Konzul Rozen je ovo telegrafisao u Gastajn, ali odgovor još nije stigao. –
 588

Konzul Rozen je dalje još rekao da je po uputstvu savetnika nemačkog Poslanstva u Beču
Denhofa saopštio Milanu po svom povratku da Nemačka gaji žive simpatije prema Srbiji,
ali da baš zato želi da ona ne pređe na teren akcije, čime bi mogla ugroziti svoj opstanak.
b) Srpska agencija u Carigradu obavestila je Hristića o saopštenju Ignjatijeva da na Drini
uistinu ima bašibozuka. Hristić je to privatno saopštio konzulu Rozenu, i to samo njemu,
zato što veruje da ono što zna Ignjatijev znamo i mi, a neće u ovoj stvari da preduzima
korake kod svih nas. c) Izgleda da su ušli u trag karađorđevićevskoj zavereničkoj akciji. 430
Traže dva agenta koji su navodno prešli iz Mitrovice. Hristić je o tome telegrafisao
Marinoviću, koji je u svom odgovoru naredio da ministar unutrašnjih dela i ministar vojni
budu neprekidno zajedno, i danju i noću. Oficirima je naređeno da preko noći ostaju u
kasarnama. Tihomir Nikolić neprestano se savetuje sa šefom policije.

28. jul
Posetio me je Veker-Goter, nemački konzul u Pešti. Došao je ovamo samo na jedan
dan, kaže da će Rozena posetiti kasnije, pre je došao k meni. Ručao je kod nas, a po podne
sam ga odvezao kolima u Rakovicu i otuda uveče Rozenu, kod koga ja nisam dugo ostao.

29. jul
Dosko kaže da je bio jedan dan u Smederevu. Izgleda da i tamo vlada opšte
nezadovoljstvo velikih razmera.

30. jul
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen je govorio s njim o Veker-Goteru, koji je bio
inkognito u Karlovcima da prisustvuje kongresu. Rozenu se on ne sviđa jer izgleda da je
veliki prijatelj Mađara, izjavio je da prečanski Srbi ne zaslužuju da se s njima postupa ni
onako kako sada s njima postupa mađarska vlada, a i Nemci greše kada ponegde oponiraju
mađarskoj vladi. Rozen je nastojao da opovrgne gledišta Veker-Gotera govoreći protiv
Mađara, ali je primetio da je to uzalud jer je Veker-Goter veliki Andrašijev prijatelj; za
njega je tvrdio da takođe iskreno ne želi da zauzme Bosnu, a ne kako to Rozen veruje.
Veker-Goter je ispričao da je nedavno bio kod našeg cara i pomenuo da Mađarska ima
mnoge ustavne teškoće, na šta je car odgovorio da će on ostati veran ustavu sve do kraja, a
ako to više ne bude moguće, za to neće biti on kriv. V. G. veruje da Srbe u njihovom
suprotstavljanju Mađarima potpomaže bečka kamarila. Rozenu se nije svidelo ni to što je
V. G. došao pre k meni nego k njemu. b) Konzul Rozen je dobio telegram iz Gastajna, u
kome Bilov izgleda da izražava svoje čuđenje što se čini da knez Milan zna da će car
krajem avgusta biti u Berlinu, kada to još ni on sam ne zna. Inače, ako knez ne može da
dođe sada biće rado primljen i u decembru. c) Banjski gosti u Karlsbadu uputili su
pozdravno pismo Bizmarku povodom njegovog izbavljanja,431 potpisao ga je i Ristić,
dodavši uz svoje ime Ministerpräsident (ausser Dienst). Bizmark je ovih dana poverio
 589

konzulu Rozenu da lično preda njegovu izjavu zahvalnosti Ristiću. Rozen se našao na
grdnoj muci i telegrafski odgovorio da ga oslobode od izvršenja ovog naloga, jer bi to
veoma moglo naškoditi njegovom položaju, budući da je Ristić u nemilosti pošto je
intrigirao čak i protiv kneza. d) Pre nekoliko dana Hristić je bio kod Sturze, tamo je došao
i konzul Rozen i odmah upitao Hristića kakve vesti ima iz Karlovaca, a u isto vreme
izrazio svoje gledište da je bila velika greška ne potvrditi Stojkovića, koji jeste da je član
Omladine, ali je odličan čovek. 432 Hristić je otišao ne rekavši na to ništa. e) Hristić je o
Sturzinom putu u Crnu Goru rekao sledeće: Sturza je ponudio Crnoj Gori savez protiv
Porte za slučaj da sporazum između Vlaške i Srbije (o trgovinskim ugovorima) stupi u
život, ponudio je Nikoli za vreme trajanja borbi 20.000 # mesečno ako mobiliše 8000
ljudi. Nikola nije izgledao suviše oduševljen za ovo savezništvo, tvrdio je da ponuđeni
novac nije dovoljan i tražio za svakog vojnika dnevno 1 forintu, što bi iznosilo 240.000
forinti mesečno. Hristić, pak, misli da ovo i onako neće biti potrebno, jer srpsko-vlaški
sporazum nema napadački nego odbrambeni karakter, a knez Nikola bi se, kada bi bio
napadnut, branio i bez saveznika. f) Hristiću je već dosadilo da vrši dužnost predsednika
vlade i namerava da telegrafiše Marinoviću da se što pre vrati kući. g) Belimarković je u
jednom letku sabrao po njega povoljne elemente sa skupštinskih rasprava i preko jednog
svog rođaka, sekretara u Ministarstvu unutrašnjih dela Avakumovića, službeno poslao
srezovima da se razdele. Budućnost je digla glas protiv toga i sada je Čumić naredio
istragu.

31. jul
Dolazi kod mene Sturza i govori o svom cilju u Crnoj Gori. Hvali kneževsku
porodicu i priča kako su Crnogorci vešti i junačni. O ugovoru, naravno, ne kazuje ništa.
Pominje da zna iz pouzdanih izvora (Kampo?) da se talijanski kralj usteže da primi kneza
Milana u njegovom zvaničnom svojstvu.

1. avgust
Aleksandra Nikolajevića je požarevački sud pustio na slobodu kao nedužnog. Kao
posledica toga Nikolajeviću pristižu telegrami sa svih strana, a nezadovoljstvo protiv
vlade raste.

2. avgust
Mijatović kaže da su pre neki dan uhapsili na Dorćolu nekoliko lica (među njima
jednog bivšeg austrijskog oficira, koji je kasnije služio u Rusiji i otuda došao ovamo) koji
su vrbovali jednu legiju koja je trebalo da provali u Bosnu i u koju se bilo upisalo već
otprilike njih 200. Čumić je slučajno za ovo doznao. Ne zna se ko je i u kom cilju
pokrenuo tu stvar, međutim neki smatraju da ona potiče iz Austrije ili iz Rusije, od onih
koji hoće da u Srbiji izazovu nerede da bi zatim mogli intervenisati. Tako je, na primer,
 590

činjenica da je Ignjatijev upozorio srpsku vladu na koncentracije turskih trupa kod Drine.
Vlada je bila uznemirena i uputila u vezi s tim pitanje Marinoviću, međutim, i on i knez
ismejali su ministre. Uza sve to Mijatović veruje da je stvarno bilo koncentracije trupa,
makar to bilo više sa odbranbenog gledišta.

5. avgust
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen je dobio od Denhofa instrukcije da u Pančevu
deluje u tom pravcu da Nemci tamo napuste Srbe i priključe se Deakovoj stranci, jer je
Nemačkoj u interesu učvršćenje Mađarske. Rozen je zbog toga veoma neraspoložen jer je
on sve do sada delovao u suprotnom pravcu pa je zato i pisao svojoj ženi da nastoji da mu
izdejstvuje drugo mesto. b) Poseta kneza Milana nemačkom caru nije još sasvim utvrđena.
Sada knez treba da odgovori da li bi mogao da dođe u Berlin do 20. avgusta, inače ga car
ne bi mogao primiti do novembra ili decembra, pošto će biti stalno zauzet manevrima
vojske. c) Poverio sam dr Rozenu da se raspita da li je istina da Vitorio Emanuele neće da
primi kneza Milana u zvaničnom svojstvu.

6. avgust
Došao mi je Rasim-bej, dragoman bosanskog valije Derviš-paše, s Teodorovićevom
pismenom preporukom. Kaže da je vest o koncentraciji trupa potpuno neosnovana i tačno
je samo toliko da ukoliko bi Srbija izvršila i najbeznačajnije pripreme Derviš-paša bi bio
spreman da predupredi napad i da uništi Srbe. Za sada je, međutim, sve mirno. Nastojao
sam da ga umirim i izložio da Srbija nije ni u stanju da napadne bilo koju tursku
pokrajinu.

8. avgust
Dr Rozen javlja da je knez Milan odgovorio da do sredine avgusta ne može doći u
Berlin i tako će cela poseta izostati.

9. avgust
Mladi Marković je pričao Čingriji: a) Video je jednu naredbu, koja je sadržavala
sledeće: Ako bi izbili neki neredi u Beogradu tvrđava će o tome dati znak s dva topovska
pucnja, i na to će konjica zaposesti topčiderski put, artiljerija Veliki trg i Pozorišni trg,
inženjerci Zeleni venac i Abadžijsku čaršiju, pešadija trg pred Batali-džamijom i Konak, a
policija Savamalu, dok će tvrđavu zatvoriti. b) Čumić se sprema da podnese ostavku zbog
Belimarkovićeve brošure i njenog rasturanja, a Cenić zbog toga što je Kasacija povukla
dve svoje odluke. c) Stevča radi u interesu republike ili Petra Karađorđevića. Ima veliku
stranku, seljacima je obećao oslobođenje od poreza. d) Marinović neće da sluša nikoga ko
želi da ga obavesti o situaciji.
 591

10. avgust
Odlazim Hristiću: a) Kaže da knez neće ići u Berlin, jer bi ga car mogao primiti
samo između 8. i 10. avgusta, možda će otputovati tamo u decembru, ali to će biti teško.
b) Vlada je poslala u Požarevac komisiju da ispita Nikolajevićev slučaj. Pronosi se vest da
je načelnik proganjao Nikolajevića u saglasnosti s Belimarkovićem. – D’Istria priča da u
Parizu ne vole što knez dolazi tamo toliko puta (i posle Išla je pravo otputovao tamo, a ide
tamo i posle banje) jer francuska vlada gaji iskrene simpatije prema knezu i boji se da će
se bečka vlada distancirati od njega ako toliko trčkara po Parizu. Gutan-Biro je izjavio da
bi bilo bolje kada bi sada izostao put u Berlin, jer tamo izgleda negoduju zbog putovanja u
Pariz. – Dr Rozen javlja: a) Mijatović je rekao da se put u Berlin odista zato neće ostvariti
što je knez iz Išla otišao pravo u Pariz. Mijatović je veoma utučen zbog toga i uopšte vidi
budućnost crno, po njemu bilo bi najbolje kada bi se Srbija što pre priključila Austriji. b)
Zajam je zaključen u Londonu, 85½ emisija, 7% kamata, 2% otplata za 19 godina.

15. avgust
Dr Rozen javlja: Francuska vlada je putem svog Poslanstva u Carigradu otkrila da
Karađorđević pregovara s Portom da mu pomogne da se vrati na srpski presto,
obećavajući da će u tom slučaju pustiti tursku stražu u tvrđave. O tome zna i nemačka
vlada. Hristić je poverio dr Rozenu da u vidu jednog pisma iz Bosne pomene ovo u
Vidovdanu.

16. avgust
Dolazi Piroćanac. Dugo govori o sadašnjoj situaciji i osuđuje Marinovićeve slabe
postupke. Pominje da Marinović podržava Belimarkovića zato što je koristio njega i
Karabiberovića kod kneza da obori Ristića. Belimarković se i nadao da će biti ministar
saobraćaja, a Karabiberović da će biti ministar finansija. Pošto se to nije ostvarilo
Belimarković sada viče i protiv Marinovića. Nikolajevićev slučaj može oboriti vladu. Nije
neverovatno da se po kneževom povratku vlada raspadne. Marinović će možda ostati, i
ukoliko ne bude energično nastupio u slučaju Belimarkovića vladu će moći sastaviti samo
od prijatelja ovog potonjeg, na primer, pozvati Grujića. U Skupštinu će biti izabran ne
samo Nikolajević, već je raspoloženje takvo da će u gradovima izabrati bilo koga iz
opozicije ko bi se kandidovao, iako vlada namerava da preduzme sve da njeni kandidati
budu izabrani.

18. avgust
Završavam 4. poglavlje svog dela Srbija i početak revolucije i time celu seriju
članaka koja treba da bude objavljena u Semle.

19. avgust
 592

Dr Rozen javlja: a) Glas Crnogorca je javio da je nemački major baron Korf doneo
crnogorskom knezu lep pozlaćen mač kao poklon kneza Fridriha-Karla i pismo. Srpska
vlada u ovom događaju vidi direktnu pretnju Srbiji, pa je kako zbog toga, tako i zbog
izostalog puta u Berlin, sva vlada podnela knezu telegrafski ostavku. Sve ovo pričao je
Čumić. b) U stvari bosanske legije učestvovalo je samo nekoliko bosanskih nadničara, 4
su proterana, 4 su upućena u aleksinački okrug. Petajić je otišao i sada je u Donjoj
Austriji, a 30 upisanih imena nisu ni našli u Beogradu.

20. avgust
Hristić dolazi i saopštava da će vlada poslati u Karlovce Alimpića i Lešjanina da
pozdrave Ivačkovića, pita šta je moje gledište o tome. Kažem mu da nemam o tome
nikakvo gledište, moja će vlada već znati šta da uradi, primećujem samo toliko da smo se
mi uvek uzdržavali od mešanja u srpske poslove. Izgleda da se Hristić na ovo uplašio,
počeo je da objašnjava da oni ni najmanje ne žele da demonstriraju protiv nas, ali sam mu
odgovorio samo toliko da rade šta im se sviđa. Naravno, odmah sam telegrafisao o tome
Andrašiju, a i pisao sam mu.433 – Stari Srbin Ivanović bio je kod mene i pričao da je
nezadovoljstvo u zemlji sve veće, hoće Karađorđevića. – Radić isto kaže – da je u
užičkom, jagodinskom i požarevačkom okrugu narod svuda protiv vlade. – Dr Rozen
takođe izveštava u tom smislu. Čumić je, prema njemu, već i svojim činovnicima objavio
da će podneti ostavku. Sreta Popović, pak, telegrafisao je Marinoviću da se što pre vrati.

21. avgust
Polazim jutros s Vilmom i Martom u Beč. U Bazjašu susrećem Kaliča. Načinio je na
mene jako nepovoljan utisak.

22. avgust
Po podne stižemo u Beč. Vilma i Marta ostaju kod mame, a ja još isto veče krećem
natrag.

23. avgust
Ujutro stižem u Peštu, gde dugo razgovaram sa Sendijem o svojim privatnim
stvarima. Po podne krećem dalje.

24. avgust
Predveče stižem u Beograd. Prispeo je šifriran telegram od Orcija, u kome mi
saopštava da mađarska vlada ne želi da spreči da srpska vlada pozdravi Ivačkovića.

25. avgust
D’Istria kaže da je Deben pisao da su knez i Marinović ponovo započeli pregovore s
 593

nemačkim ambasadorom u Parizu knezom Hoenloem o putovanju u Berlin. Dr Rozen

javlja da će po kneževom povratku Jevrem Grujić možda ući u vladu, a Stevča u Senat.

29. avgust
Dr Rozen javlja: a) Marinović i Hoenloe su uredili pitanje putovanja u Berlin. Knez
će otputovati tamo u prvoj polovini decembra. Mijatović, koji je ovo saopštio Rozenu,
rekao je da je ovo potrebno ponajviše zbog železnice, jer se Porta usteže da dâ vezu.
Ignjatijev, koga svi već poznaju kao lažova, nema veliki uticaj, a i prema Zičiju vlada
nepoverenje kod Porte i trenutno najveći uticaj ima Vert, pa zbog toga treba pridobiti
berlinsku vladu. b) Deputacija za Karlovce, Lešjanin i Alimpić, krenuće na put ovih dana.
c) U pogledu zajma od 1.000.000 # Mijatović ima povoljne ponude iz Londona, ali se ne
usuđuje da ih zaključi jer već viču protiv njega da je potkupljen, pa zato hoće da iznese
stvar pred Skupštinu. d) Veliko nezadovoljstvo izaziva i to da su proletos prikupljali
dopunski porez (1 rublja poreza po glavi) za pokriće troškova za vežbe narodne vojske, a
vežbe nisu održane i sada u jesen ponovo su ubrali porez. Vežbe će, doduše, biti održane,
ali će po odbitku svih troškova još ostati nekih sto hiljada zlatnika. Priča se da se od
jednog dela ovog iznosa plaćaju troškovi kneževog putovanja.

30. avgust
Dr Rozen javlja da je u Parizu Marinović pregovarao i o putovanju u Petrograd, ali je
odbijen.

31. avgust
Odlazim Hristiću: a) Kaže da će knez otići u Švajcarsku. U Torinu će 15. septembra
biti primljen kod kralja, a zatim će preko Beča krenuti u Beograd, gde treba da stigne 24.
b) Skupština teško da će otpočeti radom pre kraja novembra. c) Veliki vezir neće da dâ
železničku vezu, pozivajući se na to da pre treba da se izgradi bosanska pruga.

1. septembar
Dosko je govorio s Marinovićkom, ona je izjavila da njen muž ne može da izađe na
kraj s knezom, koji neće da prima savete. Ako to tako potraje Marinović će podneti
ostavku i odseliti se s porodicom u Bukurešt.

3. septembar
Dr Rozen javlja: a) Orešković se sprema na deoničarskoj osnovi da izdaje list, koji bi
podržavali i iz Rusije, i to grof Babrinski, grof Bibikov, bivši adlatus Šuvalova grof
Levaševski i dvorska dama grofica Budlova. b) Ruskog oficira Bekerta nije preporučio
samo Ignjatijev već ga je toplo preporučio i adlatus ruskog ministra vojske, pa ga je zbog
toga srpska vlada i angažovala.
 594

4. septembar
Filip Hristić mi saopštava da će kralj primiti Milana u Torinu tek 20. septembra.
Marinović je telegrafisao da nisu istinite vesti nekih francuskih listova da je Mak-Mahon
ranio kneza Milana prilikom jednog lova. Deputacija upućena da pozdravi Ivačkovića
otišla je prošlog utorka u Karlovce, ručala kod Ivačkovića u prisustvu kraljevskog
komesara, a zatim na pristaništu sačekala peštansku lađu i već u sredu opet bila ovde. Na
ovo poslednje obaveštenje ništa nisam odgovorio. Mijatović kaže da su kneževa putovanja
izazvala rđav utisak, a izostanak berlinskog putovanja potištenost članova vlade, koja
mora da se bori još i s mnogim drugim teškoćama. Marinović nema nikakvu moć
političkog predviđanja. U Srbiji sada počinje da se javlja živ pokret protiv stranaca,
naročito u materijalnom pogledu i što se tiče industrije, koji će prouzrokovati još mnoge
nevolje, kako vladi tako i nama.

8. septembar
Ambasador grof Ferenc Ziči telegrafisao je da će idućeg utorka proputovati brodom
kroz Beograd, pa da ga otpratim do Bazjaša, jer ima nešto da mi saopšti.

9. septembar
Dr Rozen javlja: a) Milan je otputovao iz Pariza i otišao u Viši, gde se sastaje s
Gorčakovim, čije prijateljstvo žele da zadobiju jer su veoma zabrinuti zbog zamašnih
turskih ratnih priprema, dalje da izmole njegovu podršku za ženidbu kneza Milana s
jednom oldenburškom kneginjom. b) Ministar Protić bi želeo nekoliko pruskih oficira za
instruktore, pa je poslao dr Rozena konzulu Rozenu da se raspita da li bi pruska vlada
poslala oficire. Konzul Rozen je odgovorio da to nije moguće. d) Golos navodi da je
izaslanik srpske vlade Novaković održao na kongresu arheologa u Kijevu govor, u kome
je, između ostaloga, živo prikazao strahovito ugnjetavanje koje moraju da trpe Srbi u
Mađarskoj.434

15. septembar
Ujutro sam otišao na brzu lađu, na kojoj me je već očekivao ambasador Ziči. Primio
me veoma srdačno i odmah me pozvao da budemo na ti. Zatim je rekao da je najviše želeo
da me vidi da bi mi saopštio da je govorio o meni s Andrašijem i naglasio mu da sam već
veoma dugo u Beogradu, moglo je da mi i dosadi, pa bi mi zato trebalo dati drugo mesto.
Na Andrašijevo pitanje kuda bih želeo da idem Ziči je odgovorio da je, prema onome što
je čuo, moja želja da odem u Atinu. Andraši je odgovorio da je to nemoguće i da će biti
najbolje da prihvatim neko malo mesto u Nemačkoj, kada se ono uprazni, kako bih time
stupio na put diplomatske karijere. Veoma sam zahvalio Zičiju na njegovoj ljubaznosti.
Zatim je Ziči govorio o turskim železnicama. U ovoj stvari Andraši je izjavio da prugu
 595

Ruščuk–Vidin–Carigrad treba na svaki način da sprečimo jer ona koristi samo Rusima,
srpska pruga će nastati sama po sebi, naš glavni interes je bosanska pruga. Međutim, po
Zičijevom mišljenju, budući da turska vlada bosansku prugu nije u stanju, a srpsku prugu
ne želi da izgradi, to se uz ovakvo Andrašijevo mišljenje pitanje železnice za sada ima
smatrati kao ostavljeno po strani. Zaspala je i stvar trgovinskih ugovora. Ziči je još mnogo
govorio o poseti kneza Milana Carigradu i o svom ličnom odnosu prema Ignjatijevu,
izražavajući uverenje da je potonjeg sasvim obuzdao. Uverio sam se da Zičiju potpuno
nedostaje sposobnost poimanja stvari s više tačke gledišta, a dolazim sve više i više do
zaključka da to isto nedostaje i Andrašiju, uza svu njegovu genijalnost. Na brodu je bio još
i Slavi, koji je takođe putovao u Carigrad. Iskrcao sam se u Oršavi i tamo prenoćio.

16. septembar
Jutros sam krenuo brodom natrag. Putovao sam s Piroćancem, koji se vraćao iz
Carigrada. Pričao je mnogo zanimljivih stvari o prilikama u Srbiji, ali uglavnom samo
uopšteno. Zatekao sam pismo od Vilme, u kome piše da je posetio Andraši. Prema mom
uputstvu Vilma ga je zamolila da uputi ovamo monitor da bude dole u slučaju potrebe dok
Skupština zaseda. Ovo je Andraši i obećao. Zatim je on sam govorio da bi hteo da nam dâ
neko drugo mesto i pitao Vilmu da li bismo prihvatili Kairo. To je Vilma već i sama
odlučno odbila, na šta je Andraši primetio da to i nije meni predložio već samo njoj rekao
kao svom starom dobrom prijatelju, a zatim kazao isto što i Zičiju, naime da bi najpre
trebalo da prihvatim neko malo mesto u Nemačkoj, da bih ušao u diplomatsku karijeru.
Najviše bi voleo da mi da Atinu, ali to mesto čekaju mnogi koje ne može zapostaviti, jer bi
se protiv njega digao čitav osinjak. Potenburg će uskoro biti premešten u Štokholm. Iz
svega ovoga, dakle, vidim da su odlučili da me ne pomeraju iz Beograda. O Kairu,
naravno, ne može biti ni reči jer je on u istom rangu s mojim sadašnjim mestom i tako bi
ta promena značila isto što i nazadovanje, a u Nemačkoj postoje samo tri poslanstva i osim
njih nekoliko otpravnika poslova koji su u isto vreme i konzuli. Poslanstvo ne bih dobio, a
konzulat mi ne treba. Tako ću, dakle, morati da ostanem u Beogradu i da zatim posle
kratkog vremena okušam sreću kod kuće, bilo kod vlade, bilo kod opozicije.

17. septembar
Dr Rozen javlja: a) U krugovima srpske vlade pomišljali su za trenutak na to da za
Milana zaprose ćerku pruskog kneza Frederika Karla, ali su od toga odustali. b) Marinović
je u Višiju s Gorčakovim razgovarao naročito o trgovinskim sporazumima. Gorčakov je
rekao da u potpunosti deli Andrašijevo mišljenje, Srbija će moći da ih dobije lakše, Vlaška
s više muke.

20. septembar
Andraši mi je naložio da u vezi s Novakovićevim govorom zatražim objašnjenje od
 596

srpske vlade.435

21. septembar
Odlazim Hristiću i kažem mu za Novakovićev govor, predstavljajući stvar tako da su
ga čitali u Beču u jednom ruskom listu i poverili mi da izjavim da austrijska vlada veoma
negoduje zbog toga, jer je Novaković bio poverenik srpske vlade i tako je ona odgovorna
za njegove reči. Hristić je odgovorio da će se odmah raspitati kod Novakovića, a ako je
zaista nešto rekao biće jako ukoren. b) Saopštava mi da je kralj primio kneza Milana u
Torinu i da će knez sutra otputovati u Veneciju.
Posećuje me Fraknoi, istoriograf, s kojim provodim najveći deo dana. – Došao je k
meni izvesni Jovanović, Srbin iz Paraćina, koji se 1848. borio na onoj strani i ponudio se
da mi čini političke usluge zbog simpatija koje gaji prema Austriji. Slaće mi izveštaje iz
unutrašnjosti. – Dr. Rozen javlja: a) U Šapcu su uhapsili dva lica, Milinkovića i
Alavantića, zbog Karađorđevićevih pisama. b) Kod mitropolita se uveče održavaju tajni
sastanci, na kojima se, izgleda, stvaraju planovi protiv vlade.

22. septembar
Dolazi Hristić i saopštava: a) Novaković odlučno poriče da je u Kijevu ma i izdaleka
pomenuo politiku, predao je i koncept svog govora kao dokaz. Hristić izražava uverenje
da Novaković nije mogao izgovoriti reči koje mu se pripisuju. Stoga izjavljujem da ovu
stvar smatram završenom.436 b) Urednik lista Rešeto, koji više ne izlazi, otkrio je nešto o
karađorđevićevskoj zaveri, usled čega je uhapšeno više njih, među kojima i advokat
Milinković, Alavantić i drugi. Ulogu posrednika bio je preuzeo na sebe Dragiša Stanojević
u Zemunu, pa me stoga Hristić moli da kod njega izvršimo pretres. Odgovaram da ovo ne
mogu da naredim, za to je potrebno odobrenje Ministarstva, ali obećavam da ću odmah
pisati.

23. septembar
Dolazi Šiškin. Čita jedan pasus iz pisma koje mu je uputio Marinović, a u kome
iznosi da zbog promene stavova i čistunstva naših kolega mora da se bori s velikim
teškoćama, koje ne zna kako će moći da savlada. Šiškin je čuo da će knez iz Berlina
putovati u Petrograd.

24. septembar
Dr Rozen javlja: a) Kralj Viktor Emanuel nije primio kneza Milana zvanično i
uopšte je prijem bio veoma hladan, čemu ovde, naravno, zameraju. b) Karađorđevićevska
zavera već je poznata u širim krugovima, izgleda da se i u celoj zemlji veoma razgranala.
Ovde u Beogradu su u bašti jedne napuštene kuće našli 200 revolvera. c) Pokazuje jedno
pismo iz Jagodine, po kome je belički srez odbio da plati prirez. d) Na pomolu je sukob s
 597

konzulom Rozenom zato što je od vlade zatražio da u roku od 3 dana poništi jednu
presudu koju je doneo srpski sud.

27. septembar
Milija Jovanović je javio da Radivoj Milojković i njegovi drugovi rade na tome da
knez Milan bude proteran i nameravaju da na presto postave Velimira, vanbračnog sina
kneza Mihaila.
Šiškin kaže da će, prema njegovim obaveštenjima, odmah posle kneževog povratka
verovatno doći do krize vlade. Ministar saobraćaja Ivanović izjavio je pred Šiškinom da
kad narod ne bi bio tako veran obrenovićevskoj dinastiji i kad bi opozicija bila odlučnija,
knez Milan bi sigurno doživeo sudbinu grčkog kralja Otona. D’Istriji je, pak, Šiškin rekao
da je interpelisao Hristića o zaveri, ali je ovaj sve poricao, dalje da optužuje Marinovića,
Ivanovića, Čumića i Mijatovića da rade u interesu Karađorđevića. 437

29. septembar
Dr Rozen javlja: a) Čumić hoće da podnese ostavku odmah po kneževom povratku.
Hristić intrigira protiv njega, optužuje ga da nije za dinastiju i optužio ga je knezu.
Marinović je o ovome obavestio Čumića, ali ovaj nema poverenja ni u Marinovića, koji je
vrlo nepostojan i slab karakter. Čumić tvrdi da ovaj knez i ne može imati valjanog
predsednika vlade. Tako, na primer, nekoliko načelnika piše izravno knezu protiv njega
(Čumića) i knez to prima. b) Mijatović takođe hoće da se povuče i da se odseli u Kan dotle
dok ne dođe drugi knez, jer ovaj sadašnji ne dopušta da ga vode. c) Kod uhapšenih
zaverenika u Šapcu nađeni su revolveri i 2000 napoleona. Neki pop Todorović iz
Kovačevca kod Smedereva takođe je uhapšen. Kažu da je učestvovao u zaveri po
mitropolitovoj naredbi. d) Konzul Rozen je dobio iz Berlina telegram, u kome mu nalažu
da izjavi srpskoj vladi da je knežev nedolazak u Berlin ostao tamo potpuno neprimećen.

30. septembar
Večeras je stigao knez.

1. oktobar
Govorim s Marinovićem: a) U Pešti su se videli s Andrašijem koji je došao iz
Terebeša da se vidi s knezom. Primio ih je veoma srdačno. U pogledu trgovinskih ugovora
obećao je da će ih zaključiti, pa makar se Porta i protivila tome, i pozvao je Marinovića da
već sada preduzme prethodne korake. Obećao je da će iznuditi od Porte železničku vezu
time što dotle neće dati vezu za bosansku železnicu. U drugim političkim pitanjima, kao,
na primer, u pogledu Malog Zvornika, nije obećao podršku. Međutim, knez i Marinović su
izjavili da oni prema svima, pa tako i prema Porti žele da slede miroljubivu i lojalnu
politiku. Andraši ih je takođe najiskrenije uveravao da Austrija ne kuje planove protiv
 598

Bosne i Srbije. Ispričao im je i jednu epizodu: U Draču je već dve godine zabranjeno
hrišćanima da zvone. Naš konzul je javio da zvona neće moći da se oglase ni na rođendan
našeg cara. Andraši je na to preduzeo korake, ne zbog cara, već u smislu hati-hamajuna od
1856. Veliki vezir je obećao da će dozvoliti da se zvoni, međutim, skadarski valija je
izjavio da to ne može biti jer bi to vodilo krvoproliću, na to je i veliki vezir izjavio da to ne
može dozvoliti, jer ne može prolevati krv muhamedanaca za ljubav hrišćana. Andraši je na
to saopštio velikom veziru da ukoliko se zvona u roku od mesec dana ne budu oglasila
pred Dračom će se pojaviti jedan austrijski bojni brod, pa ako turske vlasti nisu u stanju da
spreče krvoproliće, taj brod će ga sprečiti. Veliki vezir je odmah izdao naredbu da se može
zvoniti. Ovaj slučaj je Andraši izneo kao à propos da se s turskim poslanikom u Beču
Rašid-pašom (s kojim je i ovu stvar uredio) može vrlo lako sporazumevati, a i Marinović
je veoma hvalio ovog poslanika.
b) O Italiji je Marinović malo govorio i pomenuo je samo to da je Viteruti-Venosta
veoma uzdržan i uvek je samo naglašavao mir. c) Posle posete Berlinu ići će se i u
Petrograd, ovo je potrebno već i zbog raspoloženja naroda, koji je veoma prijateljski
nastrojen prema Rusima. U pogledu putovanja u Berlin napominje da je u vezi s tim došlo
do nesporazuma koji je izazvalo ili neshvatanje ili zlonamernost konzula Rozena, jer je u
telegramu iz Berlina pisalo samo da će car između 8. i 10. avgusta stići u Berlin, a Rozen
im je ovde saopštio kao da će car samo između 8. i 10. moći primiti Milana. Marinović je
razgovarao o svemu tome sa Švajnicem, koji ga je potpuno umirio i pomenuo da je Rozen
već i njemu lično jednom prouzrokovao jedan neprijatan nesporazum. Hofman je molio
Marinovića da kaže Švajnicu koju reč protiv Rozena. Marinović je takođe ispričao
Švajnicu kako je Rozen nastojao da brani nemačke podanike pred srpskim sudovima radi
svoje koristi. d) Izgleda da se Andraši unekoliko uznemirio zbog unutrašnje situacije u
Srbiji pa je Marinović nastojao da ga u tom pogledu umiri. Meni je, pak, rekao da su
njegove kolege svi izgubili glavu i bez potrebe alarmirali ceo svet. Knez je izjavio
Andrašiju da bi ga on sam obavestio kada bi se nešto dogodilo u Srbiji i zatražio od njega
savet i azil. e) Marinović će mi predati za Andrašija jednu svoju prepisku s turskim
ambasadorom u Parizu kao dokaz da on, doduše, govori Turcima istinu, ali zato želi i
lojalno da se ophodi prema njima. f) Pitao je Andrašija da li je istinita vest koju je čuo od
Novikova da ću ja otići u Atinu umesto Potenburga, što bi njemu (Marinoviću) bilo žao.
Andraši je odgovorio da je to nemoguće, jer ima više njih ispred mene i tako treba da tamo
pošalje nekoga drugoga. Marinović bez sumnje ne bi mario kada bi mene odavde uklonili
(isto kao nekada Ristić), jer izgleda da ne voli što tako verno opisujem situaciju i što ne
vidim sve u tako ružičastom svetlu kao on.
Dr Rozen javlja: a) Čumić i Mijatović su danas podneli ostavke, ali ih knez nije
primio i tako će vlada još neko vreme ostati na okupu. b) Kada je knez juče stigao u
Konak, u predsoblju u kome su ga čekali baba i rođaci zatekao je i Ristića. Nije mu rekao
ni reči već se okrenuo Hristiću i kazao: Šta traži Ristić ovde među mojim rođacima, recite
 599

mu neka se smesta udalji, pa je Ristić i otišao. b) Kneza je pozdravila jedna deputacija iz

Šapca izjavivši koliko joj je žao što je do zavere došlo baš u vernom Šapcu, ali da članovi
te zavere nisu Šapčani. Šapčani su prognali iz grada Milinkovićevog zeta. Marinović iz
ovoga zaključuje da je narod veran dinastiji Obrenovića.

2 . o kto b a r
Došao mi je predsednik zemunskog suda Šrajber i saopštio da su izvršili pretres kod
Dragiše Stanojevića. Pošto je u međuvremenu srpska vlada izjavila da ne želi da se dalje
vrše pretresi i zamolila me da ne preduzimamo nikakve korake, predložio sam Šrajberu da
ostavi na stranu materijale izvršenog pretresa, a ja ću pitati Marinovića da li hoće da ih
vidi, pa ako hoće, mi ćemo ga upoznati s njima. – Otišao sam knezu. Razgovarali smo
mahom o beznačajnim stvarima. Pomenuo je samo to da je veoma zahvalan Andrašiju što
je zbog njega došao u Peštu, kao i to da ovdašnje stanje nije tako loše kako u Evropi misle.
– Zatim sam otišao Marinoviću. a) Obavestio sam ga o stvari koju mi je saopštio Šrajber,
rekao je da će razmisliti. b) Pitao sam ga koliko ima istine u vestima o krizi vlade. Rekao
je da je Hristić, podstaknut od svojih šuraka Ristića i Milojkovića, agitovao protiv Čumića
koji zbog toga hoće da podnese ostavku. Marinović, međutim, ima veliko poverenje u
Čumića, isto kao i knez, pa zato žele da ga zadrže, već i zbog toga jer se Ristiću i
njegovima ne sviđa, stoga ako neko treba da ide onda će to pre biti Hristić. Nada se,
međutim, da će moći zadržati vladu na okupu do završetka zasedanja Skupštine. 438
Dr Rozen javlja: a) Zaverenik Cenić je nameravao da ubije kneza već u Parizu, a
izvesni izbačeni činovnik Miša Petrović ovde u Beogradu. Kada je knez u Parizu
obavešten o svemu tome veoma se uplašio. Petrovića su uhapsili prekjuče. b) Gorčakov im
je u Višiju savetovao da budu u dobrim odnosima s Austrijom. Velike sile prihvatile bi
gledište Austrije u pogledu trgovinskih ugovora, međutim, izvan toga nijedna od tri
severne sile ne bi podržala akciju. Zato Srbi neka rade na ostvarenju svojih interesa samo
na moguće i dopuštene načine. c) Andraši je obećao da će istupiti u stvari železnice. To je
znak velikog prijateljstva i zbog toga treba biti u dobrim odnosima s Mađarima. d) U
Parizu su tek uoči polaska doznali od talijanskog poslanika da će knez u Torinu biti
primljen samo kao privatno lice. Nije moglo više ništa da se uradi, moralo se putovati.

7. oktobar
Odlazim u Ministarstvo inostranih poslova. Švegel me obaveštava da je Arifi-paša
saopštio Zičiju da je Porta voljna da da Srbiji železničku vezu kod Niša, ali pre hoće da se
sporazume sa Srbijom u pogledu tarifa. Švegel smatra da je to za nas opasno, jer se mogu
sporazumeti i na našu štetu.

8. oktobar
Dugo razgovaram s Deponom o srpskim političkim prilikama. Opisujem ih kao
 600

neodržive i izražavam mišljenje da oni pre ili posle treba da dospeju kod nas. S time se i
on slaže, samo što za sada o tako nečemu ne može se ni reč izustiti.439

10. oktobar
Putujem s Vilmom i Martom u Peštu.

11. oktobar
Govorim s Akošem Beetijem o tome da bih voleo da se vratim kući i da budem
poslanik. To je i njegova davna želja pa je obećao da će govoriti o tome s Bitom. Rekao
sam i to da bih veoma voleo da uređujem neki list kada bi se, na primer, Šenjei javno
prihvatio da bude njegov vlasnik. Akoš će govoriti o ovome sa Šenjeijem.

14. oktobar Potražio sam Jožija Zičija. Razgovaramo o železničkom pitanju.

Doznajem od njega da će naredni izbori biti po svoj prilici već u julu. On se boji da će
ovog puta opozicija dobiti većinu.

16. oktobar
Otputovali smo iz Pešte prema Bazjašu.

17. oktobar
Stižemo u Beograd.

18. oktobar
Odlazim Marinoviću. a) Kaže da iz Carigrada stižu povoljne vesti o železnici, što on
pripisuje Zičijevom istupanju. Uopšte primećuje da je Porta sada mnogo blaža prema
Srbiji nego ranije. b) Govori o jednom članku koji je objavljen u Budućnosti, prema kojem
su se Austrija, Rusija i Nemačka sporazumele da od ovih pokrajina naprave jednu
kraljevinu i na njen presto da postave velikog vojvodu toskanskog, pa stoga pisac članka
podstiče sve južne Slovene protiv tih sila. Marinović je dao da se na ovaj članak odgovori
u službenim novinama. U odgovoru se osuđuje smer tog članka i naglašava da Srbija od
ovih sila može očekivati samo dobro. U isto vreme vlada je zaplenila taj broj
Budućnosti.440 Marinović veruje da je u pisanju članka imao udela Stratimirović, koji je
pre kratkog vremena bio ovde i izjasnio se u tom smislu da su ove tri sile saglasne. Veliki
knez toskanski uči srpski, Andraši se ljulja, kamarila u Beču i nadvojvoda Albreht rade na
razbijanju dualizma, i u Austriji će pre ili posle biti ostvarena federacija Slovena.
Marinović je na sve ovo odgovorio da se to njega ne tiče, on se ne bavi budućnošću već
nastoji da zasnuje dobro svoje otadžbine u današnjici pa mora da računa s postojećim
činiocima.
Dr Rozen javlja: a) Marinović želi da knez proputuje zemlju pre izbora, ali knez nije
 601

mnogo raspoložen za to, a i ostali ministri to ne žele. b) Gorčakov je u Višiju pitao

Marinovića da li Ristić intrigira protiv kneza i da li ima svoju stranku među Srbima u
južnoj Mađarskoj. Marinović je odgovorio da nema stranke ali da stvarno intrigira, na šta
je Gorčakov savetovao da ga uhapse. Marinoviću se dopao ovaj predlog i preko nekog
potplaćenog sluge dao je da se od Tucakovića ukradu neki spisi koji bi mogli
kompromitovati Ristića. c) Uhapšena su još dva visokoškolca u Kragujevcu u vezi sa
zaverom. Jedan od njih zove se Kosta Dinić. d) Činovnik Poselak, koji je u listu
Budućnost napisao nekoliko članaka o Vlasima u Srbiji i o njihovom ugnjetavanju,
jednostavno je otpušten iz službe. e) Knez je opet dobio anonimno pismo u kome mu prete
da će ga stići bratovljeva sudbina ako ne otpusti vladu. f) Knez je veoma hladno primio
konzula Rozena i sad se Rozen oseća uvređenim. (Inače mi je već i Deben govorio da se
knez i Marinović izjašnjavaju s velikom antipatijom o konzulu Rozenu.)

20. oktobar
Marinović: a) Saopštava mi jedan telegram iz Cetinja po kome su Turci u Podgorici
napali na sajmu Crnogorce i 17 njih ubili. b) Saopštava notu Arifi-paše upućenu
Magazinoviću, u kojoj obećava da će jedan bočni krak pruge ići preko Sofije do srpske
granice i tu se vezati, međutim, izgradnju ove pruge turska vlada uslovljava uspehom
novčanih transakcija u vezi sa železnicom. Marinović ne smatra ovu izjavu
zadovoljavajućom, ali je prihvata i želeo bi samo da Andraši ne smatra ovu izjavu Porte
konačnom. c) Kaže da će mi uskoro uputiti notu u vezi s trgovinskim ugovorom. d)
Govoreći o opštoj politici kaže da je knez pred Radivojem izjavio da nikada neće uzeti
drugog ministra inostranih dela osim takvog koji će održavati prijateljske odnose s
Austrijom. Inače, Marinović se uzda u budućnost i ne boji se mahinacija svojih
neprijatelja, barem tako tvrdi.

23. oktobar
Odlazim knezu. Govorimo uglavnom o nevažnim stvarima.

25. oktobar
D’Istria je otputovao, s odlukom da se nikada više ne vrati u Beograd.

27. oktobar
Hadija kaže da prema njegovim zapažanjima stvari ovde idu jako loše, može biti da
će i kneza oterati. Milan je sada u velikom prijateljstvu sa Ankom i sa mladim
Konstantinovićem, od kojih je potonji ipak deran, a i prva nije bolja, možda je sad već i
kneževa ljubavnica. Milan se u Parizu sastao sa Sturzinom ćerkom koju su zbog toga tamo
doveli. Veoma je lepa devojka, ali je Milan uvideo da nije dovoljno obrazovana a nije ni
dovoljno bogata, pa tako od ženidbe nije bilo ništa. Milan strahovito troši. Krojaču Franku
 602

u Beču platio je za svoja civilna odela 21.000 forinti po računu od 17 meseci, a u Parizu je
ponovo potrošio na odela 25.000 franaka. Od svega ovoga naročito profitira njegov
ljubimac češki lovac, koji u Češkoj ima trgovinu i tamo prodaje odela i druge stvari koje
dobija od kneza. Kneževa kancelarija je prinuđena da u gradu uzima novac u zajam uz
velike kamate, jer u kneževoj blagajni nema dovoljno novaca. Ne plaćaju ni majstorima. –
U Torinu je Milan otišao u posetu kralju u gala uniformi i s celom pratnjom, a kralj ga je
pustio da čeka pola sata i zatim je izašao pred njega u džemperu, izražavajući žaljenje što i
knez nije tako došao k njemu. Knez neće da shvati ozbiljnost situacije.

29. oktobar
Dobio sam pismo od Ferenca Zičija u kome mi saopštava da su oni i njegov ruski i
nemački kolega učinili zajednički demarš kod Porte i izjavili da će njihove vlade sklopiti
trgovinske ugovore s vazalnim državama u vidu ministarskih sporazuma. Porta na ovo još
nije odgovorila.

3. novembar
Dr Rozen javlja: a) Ovde su veoma zadovoljni uspehom koji je Austrija izvojevala
kod Porte u vezi s trgovinskim ugovorima. b) Šabački episkop će biti penzionisan na
izričit knežev zahtev. c) Filipa Hristića su obavestili da je Grujić u Zagrebu prilikom
otvaranja univerziteta održao huškački govor na strani Hrvata, a protiv Mađara.

5. novembar
Danas su u Beogradu održani izbori za Skupštinu. Izabrani su kandidati vlade, i to:
Krsmanović s 410, Antula s 394 glasova od 660. Kandidati Omladine dobili su: Terzibašić
82 i Kaljević 165 glasova. Za Kaljevića je glasao veći deo profesora i još nekoliko nižih
činovnika. Najzad, Ristićev šurak, mladi Hadži-Toma dobio je 41 glas, iako su Ristić i
njegovi na kraju nudili 5# za jedan glas, a Karabiberović 22
2# . U Grockoj je izabran
Garašaninov sin, a u Karanovcu Knežević. Za nekoliko dana biće poznati celokupni
izborni rezultati.

6. novembar
Izbori su u celoj zemlji završeni u korist vlade. Njeni su najveći protivnici –
Bošković u Loznici i Nikolajević u Požarevcu – propali, inače u Požarevcu će izbori biti
obavljeni još jedanput. Od protivnika vlade izabran je jedino Jevrem Marković u Jagodini.
Poslanik u Gornjem Milanovcu Grković je uveče posle izbora mučki ubijen. U vezi s tim
pronose se glasovi da je Grković bio Nikolajevićev dobar prijatelj i javno govorio da ako
Nikolajević ne bude izabran on će istupiti protiv Belimarkovića i zato ubistvo pripisuju
Belimarkoviću, čak možda i Marinoviću. – Odlazim po podne Marinoviću i čestitam mu
na dobrim rezultatima izbora. Kaže tom prilikom da će knez sada imenovati pun broj
 603

poslanika na koji ima pravo, njih 33, i to najodličnije ličnosti, pa sve i da nisu prijatelji
vlade.

7. novembar
Mijatović priča da vlada hoće da ustanovi emisionu banku i da u tom cilju u Beču
pregovara s jednim konzorcijumom čiji su članovi: Rotšild, Vodijaner, Gija, Dumba i
Kreditanštalt. Ponudili su vrlo dobre uslove i on se nada da će stvar uspeti. – U praškom
listu Politik objavljeno je jedno pismo iz Beograda u kome se tvrdi da je članak u
Budućnosti inspirisala vlada i da demanti u službenom listu više to potvrđuje nego pobija,
a inače je ceo članak uperen protiv Andrašija i Bizmarka. 441 Pošto je dr Rozen baš ovih
dana govorio da mu je Marinović nekako u to vreme poverio da piše upravo u suprotnom
smislu u listu Politik koji, kako je tvrdio, sada stoji na raspolaganju srpskoj vladi, pozvao
sam dr Rozena i upitao ga u čemu je stvar. On izgleda skandalizovan time i obećava da će
se raspitati. Ja, naime, sumnjam da ono pismo u listu Politik potiče od Marinovića, koji
isto tako sedi na dve stolice kao i Ristić.

8. novembar
Dr Rozen mi javlja: a) Govorio je s Marinovićem koji je, tako bar izgleda, uzeo stvar
veoma olako i rekao samo toliko da to nije važno, videće već šta treba da urade; ako kroz
nekoliko dana Rozenovo pismo ne bude objavljeno pisaće se preko Zaha listu Politik.
Veruje da ovo beogradsko pismo koje je Politik objavio potiče od poznate nelojalnosti tog
lista, iako mu srpska vlada plaća 4000 forinti godišnje. – U ovoj stvari ima više
mogućnosti. Ili sve to potiče od Marinovića koji bi time nekako hteo da se opravda pred
slovenskim svetom zbog svoje izjave javne zahvalnosti Austriji, ili je Marinović to učinio
na Šiškinov podsticaj, ili sam Politik na podsticaj Rusa, jer Rusija ne može trpeti da se
simpatije južnih Slovena okrenu prema Austriji, što bi usled našeg držanja u stvari
trgovinskih ugovora bezuslovno nastupilo. Najzad je, možda, sve to manevar Čeha koji,
pošto ne mogu drukčije napasti Andrašijevu spoljnu politiku, videći da će on putem
trgovinskih ugovora pridobiti i Slovene u Turskoj, hoće da kod ovih pobude nepoverenje.
Ovo poslednje izgleda dokazuje i ta okolnost da se Politik otada u raznim vidovima više
puta vratio na pitanje „secundo garniture“ štaviše i Faterland je doneo onu glupu vest da
je nadvojvoda Viljem prošlog leta proputovao Bosnu.

10. novembar
Bio je kod mene Milija Jovanović i rekao da je nezadovoljstvo veliko, uprkos
izborima koji su se završili u korist vlade. Mnogi sa sela hoće da dođu u Beograd i da
nagovaraju skupštinare da traže od vlade da im položi tačne račune.

11. novembar
 604

Dr Rozen javlja: a) Dugo je razgovarao s Mijatovićem koji je izjavio da od

Marinovića moramo očekivati svaki šahovski potez; kako u spoljnoj, tako i u unutrašnjoj
politici on svakog dana nečim iznenadi svoje kolege. Što se tiče spoljne politike,
Mijatoviću se čini da u Petrogradu nisu voljni da u pogledu Istočnog pitanja idu po svaku
cenu s Austrijom i Nemačkom, već samo u manjim stvarima, što je i Šiškin izjavio. U
Petrogradu imaju isto tako malo poverenja u istočnu politiku Austrije i Nemačke, kao i u
Carigradu, i veruju da će cena prijateljstva Austrije prema Nemačkoj biti pre ili posle
potražena na Istoku, stoga preporučuju Srbima da budu veoma oprezni i savetuju im da
uzimajući ovo u obzir nastoje da pobude prema sebi simpatije ostalih Slovena. Mijatović
je sve to čuo od Zaha. Mijatović je pitao kneza da li je moguće da bi Nemačka i Austrija
vodile ovakvu politiku. Knez je odgovorio da nije nemoguće, ali se nije upustio u opširnije
obrazlaganje. Veza s listom Politik biće uspostavljena na taj način što će Zahu reći sadržaj
članka koji treba da se napiše, ovaj će to saopštiti Zechkammeru, koji će sam napisati
željeni članak. – Što se, pak, unutrašnjih poslova tiče, Marinović već od pre dve nedelje na
svaki način hoće da privoli Mijatovića da kod sebe uzme Kaljevića za državnog sekretara,
ali je Mijatović na to odgovorio da Kaljević ne samo što je neznalica nego je osim toga
poznat i po tome što je prilikom ubistva kneza Mihaila ukrasio svoje prozore cvećem.
Neka mu, dakle, Marinović dâ prostog seljaka za činovnika i on će ga primiti, ali neće da
služi zajedno s Kaljevićem. Marinović je hteo da se za vladine poslanike imenuju i Ristić i
Belimarković. Čumić, Mijatović i Cenić protestovali su protiv toga, na šta je Marinović
rekao da Ristić predstavlja silu koja se ne može ignorisati, a knezu su potrebni ljudi koji
imaju stranku. Ostali ministri su pitali gde su onda načela, a Marinović je odgovorio da
načela u Srbiji ionako ne postoje, glavno je održati presto i na neki način pokrenuti stvari.
Mijatović je veoma nezadovoljan Marinovićem, a tako isto i više drugih ministara. b)
Knez je dobio anonimno pismo u kome ga upozoravaju da ide prema vrtlogu. Grujić je bio
najveći neprijatelj kneza Mihaila, Kujundžić je prilikom kneževog ubistva bio u
Karlovcima i tamo izjavio da bi Radovanovića trebalo staviti uz Hrista, a Kaljevićeva
radost je svakome poznata. Onaj koji je knezu preporučio takve osobe je izdajnik, zato
neka se knez čuva.

12. novembar
Dolazi k meni Marinović i moli da saopštim Andrašiju da se srpska vlada ne
izjašnjava o odgovoru koji je u stvari trgovinskih ugovora turska vlada dala trima velikim
silama, a i objavila, zato što se u potpunosti uzda u to da Andraši neće zbog turske note
odustati od svoje namere. Osim toga ne bi smatrala ni pristojnim da Srbija uzme reč
takoreći na istom nivou s velikim silama, koje će znati šta treba da urade. Čitam mu
Zičijevo pismo koje sam dobio pre nekoliko dana, u kome se on žali da je Magazinović
prema njemu jako uzdržan, a naročito mu ništa nije rekao o izborima. Marinović kaže da
već zna za to da je Ziči izgleda nešto kivan na Magazinovića, što ponajviše pripisuje tome
 605

što je Ziči jedanput tražio notu Porte u stvari železnice, a Magazinović mu odgovorio da
će pre pitati svoju vladu da li mu je može predati. Marinović ga je zbog toga ukorio i dao
mu instrukcije da se u svakom pitanju u kome Srbiju podržava neka od velikih sila ophodi
prema njenim predstavnicima s najvećim poverenjem i predusretljivošću i da ne dozvoli
da ga zbune kojekakva rekla-kazala. Tako je, primera radi, Ignjatijev pričao Magazinoviću
da je u noti koju su tri velike sile predale Porti Ziči govorio samo o Rumuniji, a izostavio
Srbiju i uneo je u notu tek na intervenciju Ignjatijeva. Marinović je na ovo odgovorio
Magazinoviću da se pred Ignjatijevim pretvara kao da veruje u ono što mu ovaj kaže, ali
da se čuva jer je Ignjatijev veliki lažov i fanfaron koji sve želi da pripiše sebi u zaslugu.
Pominjem ubistvo Grkovića. Marinović izjavljuje da vlada nije bila protiv njega i žali što
je ubijen, pa ipak neprijatelji vlade govore da ga je vlada ubila. Pitam Marinovića ne boji
li se kneževih poslanika. Kaže da ih ima nekolicina koji nisu prijatelji vlade, ali je uveren
da neće činiti teškoće.442

15. novembar
Šiškin kaže da ga je Deben interpelisao kako je Rusija mogla da se priključi Austriji
i Nemačkoj u pogledu trgovinskih ugovora. Time se dovode u pitanje odredbe Pariskog
ugovora, s čime se Francuska ne može saglasiti jer je u Tursku uloženo mnogo francuskog
kapitala. Šiškin je na ovo odgovorio da on u potpunosti shvata da je Francuskoj mnogo
stalo do Pariskog ugovora, samo se čudi što Deben to kaže njemu, Rusu, kada je taj
ugovor sklopljen protiv Rusije i stoga se svaki Rus samo raduje njegovom raspadanju.
Deben je slične nespretne izjave davao i Marinoviću, koji je odgovorio da je Srbija veoma
zahvalna trima velikim silama na njihovoj intervenciji i žali samo što je Francuska, koja je
uvek bila tako prijateljski naklonjena Srbiji, sada ovu izneverila.

16. novembar
Dr Rozen javlja da se Čumić sprema da podnese ostavku, naročito zbog
naimenovanja Grujića za kneževog poslanika.

17. novembar
Dr Rozen javlja: Čumić tvrdi da s knezom ne može da se upravlja, na sve odgovara
„hoću“ i tada više ne popušta, takav je slučaj bio i s Grujićem. Čumić, međutim, ne može
da podnese da demagozi izbiju na površinu, zato vlada treba da bude liberalnija. On će,
dakle, ostati samo pod uslovom ako se u besedu krune unesu izvesne tačke, kao što su: a)
potpuna sloboda štampe, b) hapšenje je dozvoljeno samo na osnovu sudske odluke i
potvrde Kasacije, c) veća autonomija opština, opština može kmetove ne samo da bira već i
da smenjuje, d) izmena ustava u tom smislu da ne postoje više kneževi poslanici, a za
poslanika može biti svaki izabran, e) bolji zakon o odgovornosti ministara. Dalje Čumić
želi da Filip Hristić, koji je umeo da bude miljenik svakog kneza i ministar vojni po
 606

završenom zasedanju Skupštine iziđu iz vlade. Ako ovo ne bude prihvaćeno Čumić će
podneti ostavku i otići u advokate, zatim će objaviti svoj program i agitovati ako treba i
protiv vlade, pa ma koliko ga posle zbog toga gonili.

19. novembar
Dr Rozen javlja da Čumić ostaje u vladi. Knez mu je obećao da će posle Skupštine
otpustiti Hristića i Protića, a u prestonoj besedi biće govora samo o promeni ustava.

20. novembar
Sturza priča da se knez Karlo sprema da dođe idućeg proleća u Beograd da uzvrati
kneževu posetu. Dalje, Sturza je čuo od više Srba da izjavljuju kako će Srbija imati
budućnost samo ako se priključi Austriji. – Mijatović je u Savetu izneo plan za osnivanje
Narodne banke, ali se Grujić usprotivio rekavši da zemlji ne treba strani kapital, svu
državu treba sasvim zatvoriti pred strancima.

21. novembar
Hadija kaže da bi knez hteo da izmeni ustav. Bogišić, knežev ađutant, rekao je
Hadiji da je u gradu rašireno mišljenje da su naš car i Andraši privoleli kneza da napusti
Srbiju i obećali da će mu u tom slučaju dati i veliku apanažu. Tako Austrija hoće da
pridobije Srbiju.
Dr Rozen javlja da je knez postavio Topuzovića za predsednika a Grujića za
potpredsednika. Doneo mi je prestonu besedu u kojoj knez, između ostaloga, pominje da
bi voleo da se donese bolji zakon o odgovornosti ministara, ali je to nemoguće bez izmene
ustava. To, međutim, knez prepušta uviđavnosti Skupštine.

22. novembar
Pre podne u 11 sati knez je svečano otvorio Skupštinu u dvorani Velike škole,
održavši svoj govor glasno ali pomalo sa stranim naglaskom.

23. novembar
Joanini je bio kod kneza, koji je između ostaloga govorio s njim o Blaznavcu i o
Ristiću, rekavši kako je čudno bilo kada je jednog dana jedan namesnik optuživao pred
njim onog drugog za učešće u ubistvu kneza Mihaila, a sutradan onaj drugi tvrdio to za
onog prvog, naravno jedan drugome iza leđa.

24. novembar
Deben kaže da je srpska vlada raskinula ugovor s inženjerom Kisom, koji je trebalo
da vodi radove na izgradnji železnice. – Milija Jovanović javlja da se govori kako oficiri
odlaze u civilnom odelu u kafane i motre s kim su poslanici u društvu i šta govore. –
 607

Posećuje me Zah. Iz nekih njegovih nabačenih reči razabrao sam da u Skupštini postoji
opozicija i da može doći do ozbiljnih debata. – Dr Rozen javlja da vlada ima teškoće sa
odborom za adresu, poslanici pružaju više otpora nego što su to ministri verovali i sada
već hoće u adresi da pomenu ponešto baš i protiv samog kneza.

25. novembar
Po podne sam otišao u Skupštinu gde se raspravljalo o izboru Jevrema Markovića,
ali nisam sačekao kraj. Razgovarao sam s Marinovićem i Mijatovićem. Čini mi se da
postoji opozicija, i to mnogo jača nego što je vlada pretpostavljala. Marinović je pomenuo
da odbor koji je u tu svrhu izabran hoće da unese i svakakve povrede, povodom čega će
vlada postaviti pitanje poverenja. Mijatović je nezadovoljan postavljanjem Grujića.

29. novembar
Hadija priča da prema Marinovićevoj izjavi stvari u odboru za sastavljanje adrese
idu loše. Skupštinari neće da čuju ni za kakve novine, železnica im ne treba, hoće najveću
slobodu u svakom pogledu i hoće da priznaju samo ugled kneza i vere. Knez izgleda da
jako podržava Čumića i Grujića. Pitomci kragujevačke škole se bune, njih 42 uputili su se
u Beograd da se žale Skupštini i knezu. Dr Rozen kaže da mu je Deben saopštio da je knez
od njega tražio savet da li da ide u Berlin ili u Petrograd, a Deben mu je savetovao da ide u
Petrograd i da provede tamo poklade. Rozen je to odmah telegrafirao svojoj vladi.

1. decembar
Marinović je rekao Šiškinu da odbor za sastavljanje adrese hoće da u adresu unese
takve stvari koje vlada ne može da prihvati, naročito što se tiče Porte – prava pravcata
objava rata. Ako to bude primljeno Marinović neće moći da ostane i teši ga samo to da se
knez već sprijateljio s mišlju da za predsednika vlade postavi Grujića. Šiškin se tome čudi,
jer mu je knez jedva pre dve nedelje rekao da je Grujić hulja i postavio ga je u Skupštinu
samo zato da bi bio prisiljen da se pokaže u pravoj boji. – Dr Rozen javlja da je većina
odbora za adresu prihvatila predlog koji je sastavio Kujundžić, a kome se vlada protivi.

2. decembar
Po podne je u Skupštini održana javna sednica. Vlada je bila odsutna. Pročitan je
predlog odborske većine (12 glasova), koji sadrži veoma jake izraze protiv Turske, kao i
umereni predlog manjine (6 glasova). Odlučeno je da debata počne tek sutra.

3. decembar
Počinje debata o adresi, kojoj i ja prisustvujem. Opozicija je hrabro stupila u bitku za
tekst većine, sve dok Uroš Knežević u svom izlaganju nije ustvrdio da knez nije
najpametniji, ili je veoma mlad... Na to se digla velika galama, ministri su poskakali sa
 608

svojih mesta i nisu dali Kneževiću da dalje govori. U slučaju ako neko od poslanika uvredi
kneževu ličnost zakon dopušta da se taj poslanik za neko vreme isključi iz Skupštine.
Zasedanje je, dakle, prekinuto i nastaviće se sutra, pre svega da bi se donela odluka o
Kneževićevom slučaju. Grujić zauzima upadljivo pristrasan stav u prilog opozicije. – Dr
Rozen javlja da nacrt adrese većine potiče od Miletića i ovde su ga samo prepisali. Knez je
pozvao k sebi Grujića i ukorio ga zbog njegovog držanja. Čumić je oterao ženu.

4. decembar
Javna sednica pre podne. Kneževića za mesec dana isključuju iz Skupštine.
Nastavlja se debata o adresi u kojoj Kujundžić drži veliki govor u prilog adrese većine. Po
podne nastavak, kome već nisam prisustvovao, ali čujem da je vlada pobedila samo sa 3
glasa i samo s toliko je primljen nacrt manjine kao osnov za diskusiju u pojedinostima.

5. decembar
Sinoć posle glasanja vlada je podnela ostavku knezu, koji je prihvatio. Vlada je
danas ovo izjavila u Skupštini i odložila zasedanje. – Govorim sa Šiškinom. Kaže da je
knez poverio Čumiću da obrazuje vladu. Čumić je već ranije predlagao knezu državni
udar, a i sada će biti u stanju da ga sprovede. Deben je priznao Šiškinu da je on još pre 8
dana pisao u Pariz da Marinović stoji čvršće nego ikada.
Odlazim Marinoviću. Kaže da on posle glasanja nije nameravao da podnese ostavku
nego da i dalje upravlja i s ovom malom većinom i da za to vreme organizuje stranku
vlade. Njegove sve kolege, međutim, bile su za ostavku pa je on tako sinoć ipak podneo.
Knez je prihvatio i napomenuo da kako njegova tako i Marinovićeva čast zahteva da se on
povuče. Ponudio je Marinoviću resor u novoj vladi, zatim da bude predsednik Državnog
saveta, ali Marinović nije prihvatio ni jedno ni drugo. Knez je od ministara zadržao
Čumića, s kojim se savetovao do ujutro u 3 sata i poverio mu sastav nove vlade. Čumić se
spočetka nećkao, ali samo forme radi, jer je po Marinovićevom mišljenju on najviše
intrigirao da se vlada obori. Uverio je kneza da je posvuda raširen glas da knez nije
zadovoljan svojom vladom i da je trpi samo zato što mora, pa on (Čumić) ne može da
jemči za održanje reda. Čumić optužuje Marinovića za slabost i za fuzionističke težnje.
Marinović, međutim, uzrok pada vlade traži u oprečnim gledištima članova vlade i u
intrigama pojedinih ministara, kao i u okolnosti da su činovnici, još i pristalice Radivoja i
Ristića bili neprijatelji vlade i tako su poslanici došli u Beograd već s opozicionističkim
gledištima. Marinović je izgleda jako pogođen svojim padom. 443

6. decembar
Dr Rozen javlja da je obrazovana nova vlada. Predsednik vlade i ministar
unutrašnjih dela je Čumić, ministar pravde Bogićević, ministar prosvete Novaković,
ministar saobraćaja Garašanin, ministar inostranih dela Piroćanac, Mijatović i Protić su
 609

ostali na svojim ranijim mestima. – Šiškin je pričao Joaniniju da je posetio Grujića i

zatekao tamo svu opoziciju. Šiškin im je rekao da on kao predstavnik one sile koja je uvek
štitila Srbiju može s pravom da im dâ savete. O unutrašnjim poslovima ne govori ništa, ali
u pogledu spoljnih poslova ne može odobriti stavove u adresi većine. Na to su se prisutni
samo pogledali, osmehnuli i rekli da je to ionako urađeno samo zato da se pridobije narod,
a kada bi došli na vlast već bi drugačije postupili. – Kasno uveče dr Rozen javlja da je
nastala velika zbrka. Čumić nije uspeo da sastavi vladu, Mijatović i Garašanin ne ostaju, a
ostali pregovaraju s Grujićevom strankom.

7. decembar
Mijatovićka piše Vilmi da će oni za nekoliko dana otputovati u Kan pa prodaju sve
što imaju i nudi joj da kupi neke njene stvari. Vilma je otišla k njoj, kasnije sam otišao i ja.
Mijatović je ispričao da su se juče ministri sakupili kod kneza da preuzmu svoja
dokumenta o postavljenju. Knez ih je pitao da li su sigurni za većinu u Skupštini, ili barem
u to da neće biti demonstracija protiv njih kada se tamo pojave. Na ovo su odgovorili da
nisu. Piroćanac je tada predložio da u vladu uzmu Kaljevića kako bi usled toga dobili
većinu. Čumić i Garašanin su se tome jako protivili, ali je knez na kraju sam to želeo.
Mijatović je na to odlučno podneo ostavku i otišao. I sada se on kroz koji dan seli iz
zemlje i budućnost mu izgleda veoma mračna. Kaljevićeva gledišta su poznata, Piroćanac
je vanredno lukav i lažljiv, a i on je za zaštitne carine. Ovakva će politika upropastiti
Srbiju. Zasedanje Skupštine će biti odloženo za jedan mesec ili za šest nedelja. –
Piroćanac je saopštio Šiškinu da je vlada konačno obrazovana onako kako je pomenuto,
samo je umesto Garašanina ušao Jovanović, a umesto Mijatovića ušao je Kaljević.

8. decembar
Dr Rozen javlja da više poslanika, kako kneževih tako i narodnih, hoće da podnese
ostavku. Knez se nalazi u velikoj novčanoj oskudici, ima vrlo mnogo dugova. – Po podne
sam bio na zasedanju Skupštine, na kojoj se predstavila nova vlada.
Odlučili su da ne raspravljaju ni o jednoj adresi već da upute knezu jednostavne
pozdrave. Zatim su odložili zasedanje do 26. januara.

9. decembar
Dolazi Marinović. Govori veoma ogorčeno o knezu i o njegovom postupku prema
njemu. Marinović veruje da je bio žrtva jednog unapred pripremljenog plana. Knez
nijednom reči nije nastojao da ga zadrži i nije potražio od njega ni savet u pogledu
njegovog naslednika već je odmah počeo da se savetuje sa Čumićem. Marinović nije
mogao da skrije pred knezom da ga veoma boli ovaj malo lojalan postupak prema njemu i
da njegovo gledište deli takođe više njih među konzulima. Naročito ne razume zašto je
Bogićević, koji se nikada nije bavio pravosuđem, postao ministar pravde, a Piroćanac, koji
 610

je u poslednje vreme stalno javno galamio protiv Marinovićeve spoljne politike,

nazivajući je ponižavanjem Srbije, postao ministar inostranih dela. Time je dezavuisana
Marinovićeva spoljna politika. Knez je odgovorio da je Bogićević pošten mlad čovek i,
budući da je njegov rođak, veran njemu, načinio ga je ministrom pravde zato što može
uticati na mnoge činovnike, a da je ovaj resor primio Piroćanac možda bi intrigirao i
protiv njega (Milana). – Dr Rozen javlja: a) Čuo je da će Vladimira Jovanovića imenovati
za načelnika odeljenja u Ministarstvu finansija. b) Kaljević hoće da udvostruči uvozne
carine. c) Sutra ili prekosutra otići će jedan poverenik u Novi Sad da potpuno zadobije
Zastavu za srpsku vladu. Predvideli su da daju listu 2000 #, a glavni saradnik lista bio bi
Milovan Janković. d) Tihomir Nikolić je govorio dr Rozenu da je Deben savetovao knezu
da vladu sastavi iz krugova pripadnika Omladine, naime Marinović je ionako uz tri
severne sile koje ugrožavaju Srbiju, pa nju može spasti jedino pomoću Francuske i
Engleske. e) Jovan Ilić je upozorio kneza da se čuva Kaljevića, koji će pre ili posle početi
da mu radi o glavi. f) Članovi Omladine nameravaju da potpuno pridobiju kneza putem
Kaljevićeve žene.444

10. decembar
Dolazi kod mene Piroćanac u svojstvu novog ministra inostranih dela. On je moj
stari poznanik i ne jednom je preda mnom žestoko kritikovao ovdašnje prilike. Spoljnu
politiku i ne pominje, a naravno ni ja.

11. decembar
Uzvratio sam posetu Piroćancu. Razgovaramo o svemu i svačemu, samo opet ne o
spoljnoj politici. Hoće da penzionišu Belimarkovića. – Odlazim Joaniniju i izlažem pred
njim gledište da bi jedino Ristić bio u stanju da spreči anarhiju a to je nama jako u
interesu, zato mi ne bismo bili protiv Ristića. Joanini odmah prihvata ovu ideju i nagovara
me da u tom smislu govorim s knezom. Odbijam to, jer neću da se mešam u unutrašnje
poslove Srbije već ga ovlašćujem da Ristiću ispriča naš razgovor. Kada sam išao Joaniniju
nisam ni mislio na ovu stvar i samo sam slučajno naišao na nju, ali kada sam video da je
Joanini prihvata, odmah sam uvideo da nam to može još koristiti. Povratak Ristićev na
vlast ne bi po nas bio štetan jer bi se stvari u Srbiji mogle još više zamrsiti i mogla bi brže
uslediti katastrofa od koje bismo mi izvukli korist. Ova gledišta sam, naravno, prećutao
pred Joaninijem i predstavio mu stvar kao da iskreno želim Ristićev povratak na vlast.

12. decembar
Pošto je dan sv. Andreje odlazim u crkvu, a iz crkve knezu. Odgovarajući na reči
kojima sam ga pozdravio, knez poduže izlaže da promena vlade ne znači i promenu
spoljne politike, jer on polaže veliku važnost na blagonaklonost velikih sila i njegova će
vlada učiniti sve da ove simpatije i dalje zavredi. U daljem razgovoru sa mnom knez me je
 611

pozvao da napišem Andrašiju da neće doći ni do kakvih političkih promena, on smatra da

su dobri odnosi s Austrijom neophodno potrebni, a ako bi neko hteo da deluje u drugom
pravcu on to ne bi dozvolio. Uzrok promene treba potražiti velikim delom u
neraspoloženju do koga je u Srbiji došlo usled putovanja u Carigrad. Po podne posećujem
Marinovića. Saznao je da ga knez optužuje da govori protiv njega. To ne stoji. Marinović
je samo verno izneo događaje. Posle ga podstičem da se ne povuče već da radi na obaranju
vlade.

13. decembar
Konzul Rozen priča da je Piroćanac bio kod njega i hteo da mu da objašnjenje zbog
izostanka berlinskog puta, ali on ih nije prihvatio, rekavši da su knez i Marinović lično
pregovarali o tome u Parizu sa Hoenloem, pa se ovde nema šta više reći. Inače, sada već i
ne bi primili kneza tako srdačno kao ranije. Piroćanac na to posle nije ništa odgovorio.

14. decembar
Dr Rozen javlja: a) Konzul Rozen je molio svoju vladu da ga imenuje za
diplomatskog agenta, jer ga srpska vlada uvek omalovažava. Nemačka vlada je odgovorila
da u skali diplomatskih stepena naslov diplomatskog agenta nije prihvaćen, stoga neka
Rozen zahteva od srpske vlade za sebe ono mesto koje mu pripada, a ako mu ga ova ne bi
dala, Nemačka će već drugim sredstvima održati njegov ugled. Rozen je, shodno svom
ovlašćenju, pročitao ovu prilično grubu notu Piroćancu, koji je odgovorio da ova stvar ne
spada u njegovu nadležnost. b) Piroćanac je bio kod Marinovića i rekao mu da hoće da u
svemu sledi njegovu spoljnu politiku i da bude u dobrim odnosima sa svim silama osim sa
Austrijom, jer je Austrija uopšte neprijatelj Slovena a naročito Srba, pa bi srpska vlada i
knez Milan izvršili moralno samoubistvo kada bi bili u dobrim odnosima s Austrijom.
Marinović mu je rekao da se pazi, jer ja vidim stvari unapred, na šta je Piroćanac
odgovorio da će i to sprečiti. c) Čumić hoće da pokupuje Kaljevićeve menice, zatim da ga
preko pouzdanog čoveka uz priznanicu podmiti i na kraju istupi protiv njega s ovim
dokumentima, samo hoće da mu dozvoli da izradi budžet, jer je Kaljević obećao seljacima
da će porez sniziti na polovinu, i pošto to neće moći izvršiti narod će biti protiv njega. d)
Piroćanac je prebacio knezu zbog njegove izjave pred nama na dan sv. Andreje i rekao da
knez ne može da se meša u spoljnu politiku jer je za nju odgovoran on kao ministar. A
kada je knez izjavio da je vezan datom rečju prema Gorčakovu, Andrašiju i drugima,
Piroćanac je rekao da on kao knez nije odgovoran, što će reći da ne mora održati reč. e)
Kneževi dugovi iznose oko milion franaka, ima izgleda da će neki Francuz, izvesni Sen-
Valije ili Sen-Palije biti voljan da, uz menicu, isplati jedan deo dugova. f) Čumić takođe
tvrdi da je Deben savetovao knezu da sastavi vladu od članova Omladine.

16. decembar
 612

Sturza priča da neki Kuza, rođak bivšeg kneza, hoće da pokrene parnicu za obaranje
njegovog testamenta kojim je svoju imovinu ostavio svojoj usvojenoj deci (koja su
zapravo deca majke kneza Milana). U tom slučaju bi pred sud bila pozvana i Marija
Obrenović, iz čega bi se izrodio veliki skandal, jer Kuza hoće da dokaže da je Marija
Obrenović bila kneževa ljubavnica. – Dosko čita jedan svoj izveštaj napisan Ipsilantiju, u
kome ga obaveštava da je Deben imao udela u obrazovanju nove vlade i u obaranju
Marinovića, da bi Srbiju izvukao ispod uticaja tri severne sile. Sve ovo Dosko po svoj
prilici zna od konzula Rozena, koji je to, opet, čuo od dr Rozena.

18. decembar
Posećuju me Mijatovićevi. Deben je pozvao u nedelju nove ministre. Mijatovićevi
kažu da je pozvao i njih ali oni nisu prihvatili poziv jer neće da se sastanu s čovekom kao
što je Kaljević. Kažu još da je knezu dosadila Simka, koja mu je bila dragana, i sada hoće
da se upusti sa Kaljevićkom, a Simku hoće da uda za Piroćanca.

19. decembar
Dolazi kod mene Piroćanac i a) saopštava mi slučaj s konzulom Rozenom, koji inače
već poznajem. Dodaje još samo to da je Rozen pred njim izjavio da neće da zauzme moje
mesto, jer sam ja već više puta bio doajen i vrlo dobro obavljam svoj posao, ali na svaki
način zahteva Joaninijevo mesto. Napominjem Piroćancu da njegovom saopštenju mogu
pridati samo privatan značaj, pošto ne mogu priznati pravo srpske vlade da se umeša u ovu
stvar koju mogu rešiti samo inostrani predstavnici. Sve ono, dakle, što mi sam Rozen ne
kaže o ovoj stvari ja potpuno ignorišem. Piroćanac potpuno odobrava moje gledište ali ne
poriče da mu je ova stvar vanredno neprijatna. b) Pominje da je Cukić pisao da su Hofman
i Novikov pokazali izvesnu uznemirenost povodom promene srpske vlade. Piroćanac je
odmah pisao Cukiću da izjavi da promena vlade ne znači u isto vreme i promenu režima.
Piroćanac još napominje da je među spisima otkrio, a i knez mu je rekao, da je Austrija
pokazala veliku predusretljivost i prijateljstvo prema Srbiji. Na ovo primećujem da se mi
nećemo promeniti ako se srpska vlada ne promeni, to, dakle, zavisi u potpunosti od nje.

20. decembar
Dr Rozen javlja: a) Sada ga šalju u Beč, Berlin, Keln, Augsburg i Zagreb (prekosutra
putuje) sa nalogom da nastoji da pridobije tamošnje listove da ne pišu protiv kneza lično.
Dalje, u Beču i Berlinu treba u ministarstvima i zvanično izjaviti da promena vlade ne
znači i promenu režima. Na kraju treba da se raspita kod Blajhredera da li bi bio voljan da
da knezu zajam od 30.000 franaka na 8 meseci i pod kojim uslovima. b) Knez bi jako
voleo da se oženi, i to da uzme kakvu rusku kneginju pa makar i ne bila član vladarske
kuće, samo da je bogata. c) Vaclik je došao u Beograd i predao Marinoviću pismo od
Novikova u kome ovaj piše da je Marinovićev pad veoma neprijatno pogodio cara jer vidi
 613

da Milan vodi veoma lakomislenu politiku, ali moli Marinovića da nastoji da deluje u tom
pravcu da ne dođe do prevremenih zapleta, koji bi Rusiji bili neprijatni. d) Cukić je takođe
pisao Marinoviću da u austrijskim službenim krugovima ne gledaju povoljno na ovu
promenu prema kojoj nemaju poverenja, i u Beču su se gledišta o stabilnosti Srbije veoma
izmenila. Neko iz nemačke ambasade takođe je izjavio pred Cukićem da je šteta što u
Srbiji nema stabilnosti. I Magazinović je pisao Marinoviću: da je govorio sa Zičijem, koji
je izgledao zabrinut zbog promene vlade. Ni Ignjatijev nije zadovoljan, Porta takođe. e)
Čumić je pričao da u valjevskom okrugu agituju za to da Skupština svrgne kneza. f) Knez
je poverio Marinoviću da pita Cukića da li bio voljan da u jednoj kasnijoj vladi bude
predsednik, na šta je Cukić dao kategoričan odrečni odgovor. g) Piroćanac je poverio dr
Rozenu da sastavi na ruskom jeziku ekspoze o spoljnoj politici srpske vlade, u kome se
naročito naglašavaju simpatije prema Rusiji, jer Srbija samo prema Rusiji može biti iskren
prijatelj.

21. decembar
Sturza kaže: a) Na ručku kod Debena su, kako je čuo, bili samo Marinović, Zah,
Bogićević i Ivanović. b) U Bukureštu znaju za jednu izjavu kneza Dekazesa, koju je dao u
Petrogradu, da na Istoku u svim pitanjima hoće da se drži Rusije, kao i za jedan njegov
memorandum koji je predao Porti, u kome izjavljuje da namerava da pomaže Porti u svim
pitanjima.

24. decembar
U našoj školi postavili smo veliku jelku, 130 dece dobilo je odela, igračke i
namirnice.

27. decembar
Dr Valenta kaže da u šestim razredima svih gimnazija ima svega 32 učenika. Od
ovog broja treba da bude popunjen broj slušalaca na Velikoj školi, 30 pitomaca vojne
akademije, kao i izvestan broj pitomaca učiteljske i poljoprivredne škole. Naravno, tako će
jedva doći po nekoliko učenika na svaku od ovih ustanova. Uopšte uzevši, ne vole mnogo
da uče. Bilo je reči i o tome da se u gimnazije uvede i sedmi razred, ali je to gotovo
nemoguće, jer za njih takoreći ne bi bilo učenika.

28. decembar
Šafarik je pričao Angeru da stvari u Srbiji idu veoma loše. Otkada je ukinuto
batinjanje kapetani ne mogu izići na kraj sa seljacima, koji ne dozvoljavaju da budu
zatvoreni. Hteli su da o opštinskom trošku izgrade opštinske zatvore, na šta su opštine
odgovorile neka zatvor gradi onaj kome je potreban, njima zatvori ne trebaju. Seljaci
sanjaju o okružnim skupštinama u kojima bi mogli ostvariti sve svoje lokalne želje.
 614

Šafarik je izjavio da ćemo uskoro svi morati da bežimo. Do sada je skupština bila
demokratska, odsada može biti još samo tragikomična.

30. decembar
Marinović kaže da se knez o svojoj novoj vladi izrazio s velikim omalovažavanjem.
Ne poriče da ministri sa zebnjom očekuju Skupštinu, knez, međutim, ne namerava da je
raspusti. Na Marinovićevo pitanje zašto je uzeo Kaljevića u vladu knez je odgovorio da je
to učinio samo zato što je ovaj hteo da bude ministar, pa neka ga mine volja. Marinović je
pouzdano saznao da nije istina ono što su Piroćanac i Kaljević bili razglasili, naime da je
Grujić obećao da će ih pomagati.
 615

1875

4. januar
Joanini je bio kod Ristića i ispričao mu da ja, doduše, nemam mnogo poverenja u
njega, ali ipak verujem da je on jedini koji je u stanju da vodi vladu i da se mi ne bismo
protivili da on dođe na vlast. Ristić je odgovorio da mu je veoma milo što to čuje i kada bi
došao na vlast pružio bi dokaze za svoju iskrenost. Veruje da se vlada ne može dugo
održati, a posle će doći Grujić. Inače, doći će još i njegovo (Ristićevo) vreme. Najveća
teškoća nije u spoljnim odnosima nego u kneževoj ličnosti, s njim nijedan predsednik
vlade ne može da izađe na kraj. Molio je Joaninija da mi kaže da mi u svoje vreme nije
uzvratio posetu samo zato da ne bi drugi iz toga izvukli neprijatne zaključke.

6. januar
Zah je izjavio pred Angerom da stvari idu loše i da mogu uzeti obrt koji može i njega
lično (Zaha) da pogodi. (Ovo se ne može dogoditi drukčije nego da oteraju kneza.)

7. januar
Valenta tvrdi da je istinita vest Pester Lojda da su ovdašnji velikoškolci pozvali
natrag Srbe koji studiraju u Beču, jer veruju da će se ovde nešto dogoditi. Marijanović,
pak, priča da učenici već unapred spremaju govore za Skupštinu.444a

8. januar
Danas je Marinoviću bila slava. Knez ga je takođe posetio, što već nije učinio otkada
je on prestao da bude predsednik vlade.

9. januar
Konzul Rozen vratio se sa svog puta po Nemačkoj i rekao da je u Beču bio kod
barona Hofmana u našem Ministarstvu, zatim da je čuo od Švajnica da je Marinović, kada
je bio u Beču, molio Švajnica da opozovu Rozena iz Beograda.

10. januar
Dolazi kod mene Piroćanac i kaže da je Rozen opet od njega tražio odgovor o
pitanju ranga, a pomenuo je i to da je o ovoj stvari govorio s baronom Hofmanom, koji je
 616

u potpunosti bio njegovog mišljenja, naime da titula diplomatskog agenta nije ispred titule
generalnog konzula. Naravno, ja ostajem pri tome da u ovoj stvari ne mogu da prihvatim
od srpske vlade nikakvo saopštenje. Piroćanac kaže i to da je preko Cukića obavestio o
ovome Hofmana.

11. januar
Andraši telegrafski pita kakvo je sporno pitanje o rangu iskrslo između nemačkog
konzula i srpske vlade.

12. januar
Odgovaram Andrašiju da je Piroćanac govorio nešto o izvesnim zahtevima ali se ja
nisam upustio s njim u raspravljanje, niti sam pitao nemačkog konzula, jer bi to bila
indiskrecija budući da mi se on nije obratio. Mogu, dakle, samo tako saznati za stvar ako
mi Andraši naredi da pitam Rozena. – Uveče u 7 časova dobijam telegram od Andrašija
(kada ga je poslao još nije bio dobio moj telegram) u kome me obaveštava da se, kako
čuje, srpska vlada usteže da dâ Rozenu rang koji imaju ostali diplomatski agenti i nalaže
da podržavam Rozenov zahtev, pošto naša vlada tituli diplomatskog agenta ne pridaje veći
značaj nego tituli generalnog konzula. Po prijemu ovog telegrama odmah sam požurio
Šiškinu i rekao mu da ne mogu više biti doajen i zamolio ga da on preuzme ovu funkciju
pošto ona njemu pripada. Joanini i Deben su takođe izjavili da privremeno pristaju da ih
Rozen pretekne. Zatim odlazim Rozenu, kažu da je otputovao. Potražio sam Debena i
izneo mu stvar, na šta je odgovorio da je Rozen zaista otišao jer je dobio nalog da napusti
Beograd ako od srpske vlade ne dobije zadovoljavajući odgovor, zatim da ne veruje da će
Rozen doći na sutrašnju svečanost posle naših izjava, jer može da se zadovolji samo
odgovorom srpske vlade. Na moje pitanje Delakroa priznaje da srpska vlada nije učinila
ništa što bi Rozena sada moglo nagnati na ovaj korak i još dodaje da je Rozen godinama
osećao ovu grešku samo ga je njegova urođena skromnost sprečavala da protiv nje digne
glas. Bilo je potrebno da postupam tako naglo zato što mi je Andraši naložio da stvar do
sutra bude u redu.

13. januar
Pravoslavna Nova godina. Rozen nije došao na prijem kod kneza. Govor je održao
Šiškin, kao doajen. Šiškin i ja smo jutros obavestili Piroćanca o promeni doajena.

14. januar
Šiškin, Joanini, Deben i ja dogovorili smo se da sastavimo jednu notu koju ćemo
poslati našim vladama i u kojoj ćemo sasvim objektivno izneti stanje stvari. – Po podne
dobijam od Rozena pismo iz Zemuna, u kome mi zahvaljuje na trudu i piše da se može
vratiti samo ako dobije povoljan odgovor od srpske vlade. Dolazi Piroćanac. Ispričao sam
 617

mu stvar i savetovao da piše Rozenu da je obavešten o promeni doajena, iz čega

zaključuje da je uspostavljen rang od pre 7. i da je tako stvar uređena, ali sam dodao da ću
ga poricanjem oterati u laž ako bilo pred kim pomene da sam ja ovo rekao. Piroćanac je
zahvalio na savetu i obećao da će već nešto izmisliti. 445

15. januar
Dr Rozen se vratio sa svog puta po Nemačkoj i javlja: a) Govorio je u dva maha s
Radovicem, koji je sada referent Odeljenja za Istok u Ministarstvu inostranih poslova u
Berlinu. Radovic je izjavio da do 1870. Nemačka nije imala nikakav ni posredan ni
neposredan interes na Istoku. Međutim, od rata s Francuskom, a naročito od kada se
pomirila s Austrijom, Nemačka je veoma mnogo posredno zainteresovana na Istoku, njen
interes je u tome da Austriju niko ne dira. Dok bi ranije bili ravnodušni u slučaju da Srbi
nadiru prema Nišu ili Novom Sadu, sada kada bi Srbi započeli nešto protiv Austrije i
Austrija se nalazila u nuždi Nemačka bi bila spremna da joj pruži i efektivnu pomoć. Žao
im je što je Marinović oboren, već i zbog toga što njegovo ime mogu lakše da izgovore
nego Čumićevo. Inače što se njihovih unutrašnjih poslova tiče neka Srbi rade šta im drago,
ali prema spolja neka se ponašaju mirno i neka ne pokreću pitanje Malog Zvornika.
Bizmark je zabranio da ime Mali Zvornik bilo ko pomene pred njim. Ne ljute se baš
mnogo što se kneževo putovanje nije ostvarilo i rado će ga primiti bilo kada da dođe, ako
nekoliko nedelja ranije javi za svoj dolazak. Pominje da je iz mojih izveštaja, koje mu je
saopštilo naše Poslanstvo, mnogo naučio o prilikama u Srbiji. Rozen je pomenuo da se
sada u Beogradu nalazi jedan vešt francuski agent. Radovic je odgovorio da Francuzi ne
znaju šta rade i veoma se varaju ako misle da u Beogradu mogu postići nešto protiv
Nemačke. Inače poznaje tog dobrog, dobrog Debena. – Zatim je dr Rozen stupio u vezu s
više listova. b) U pragu je govorio sa Skrejšovskijem, koji je jako osuđivao Marinovića s
kim se bio susreo u Beču. Skrejšovski je razgovarao s njim o politici i podsticao ga neka
samo rade protiv Austrije, to čine i Česi, a Marinović je uvek govorio o podršci lista
Politik. Skrejšovski kaže da ne mogu podržavati nijednu srpsku vladu koja želi da ugodi
Austriji. Česi su naročito fanatici protiv Mađara. Razgovarao je i s Palackim, koji je
govorio slično kao i Skrejšovski, samo je optuživao i Rusiju da je ostavila Čehe na cedilu.
Riger je bio veoma uzdržan. c) Po povratku dr Rozen je izneo rezultat svoje misije
Čumiću, nagovarajući ga da ne počinje ništa protiv Austrije, štaviše neka nastoji da održi
prijateljstvo. Čumić je obećao da će tako i učiniti. Čumić je zbog ručka kod Debena bio
dva dana bolestan od jeda. Deben je, naime, održao zdravicu s političkim aluzijama, a
Čumić, pošto ne vlada dovoljno francuskim jezikom, nije se usudio da odgovori pa je
zamolio Sturzu da to učini. Međutim, dira ga to što će se sada misliti da je u naročitom
prijateljstvu s Debenom. d) Već ranije sam čuo da knez pokušava da se približi Ristiću.
Štaviše, pre nekoliko dana došao je Ban Čingriji i izjavio nešto kao da ja verujem da ga je
poslao Ristić da izdejstvuje zbliženje sa mnom. Poverio sam dr Rozenu da se raspita
 618

koliko istine ima u vesti da knez naginje Ristiću.

16. januar
Šiškin priča da knez želi da pomiri Ristića i Marinovića. Marinović je odgovorio da
s čovekom kakav je Ristić, koji ga svaki dan napada u svom listu, ne može da se pomiri, i
prilikom prijema na Novu godinu potpuno je ignorisao Ristića. Šiškin veruje da se Čumić
na Novu godinu nije načinio bolestan zbog Debenovog ručka već zbog toga da iznudi od
kneza da ga poseti, pošto je bio zavidan što je knez posetio Marinovića i Stevču na
njihovoj slavi.

17. januar
Još 30. decembra prošle godine dobio sam pismo od Akoša Beetija, u kome mi javlja
da je govorio sa Senjeijem kome se svideo moj plan o pokretanju lista, ali bi želeo da
govori sa mnom pa me moli da polovinom januara dođem u Peštu. Danas polazim brodom
prema Bazjašu.

18. januar
Stižem ujutro u Peštu. U podne odlazim s Akošem Beetijem Senjeiju s kim
razgovaram puna dva sata. Senjei kaže da nema nameru da se odvoji od Deakove stranke,
ali namerava da zauzme stav koji će ili grupisati oko njega desničarske elemente Deakove
stranke ili će zbog toga biti izbačen iz stranke, pa će tako imati odrešene ruke. U svakom
slučaju, međutim, hoće da ima jedan list, čije osnivanje zavisi od toga da li će biti
sakupljen potreban iznos. Što se tiče načela: U javnoj upravi želi centralizaciju i da vlada
postavlja činovnike. Želi da smanji brojno stanje honveda i radije ih pretvoriti u miliciju,
čime bi se smanjili i troškovi. Želi narodnu banku, ali ne carinske barijere na granici
Austrije. U pogledu vere želi dalje povezivanje katoličanstva s državom i stranačku
nastavu, kao i očuvanje crkvenih dobara. U pogledu nacionalnog pitanja deli moje gledište
da u to ne diramo, osim jedino tamo gde bi bio ugrožen opstanak mađarske države. Težnje
Čeha koje bi odvele u federaciju smatra opasnim i mišljenja je da ih ne treba podržavati,
ali isto tako ni bečke centraliste. U pogledu spoljne politike: – Pre svega prijateljstvo s
Rusijom, a zatim s Nemačkom. To su bili glavni predmeti o kojima smo razgovarali. Ja,
doduše, ne delim njegova gledišta u više stvari, ali ipak mislim da bismo se mogli složiti.
Za mene je, naime, glavno da kod kuće dođem do položaja. Senjei izgleda da nema onu
političku smelost koja je na prvom mestu potrebna vođi jedne stranke. Ali to je svejedno,
javno mnenje izgleda da naginje prema njemu i samo da se i ja nađem jednom u toj struji,
ko zna neću li i njega nadmašiti. Pomenuo sam mu da na svaki način nameravam da
podnesem ostavku na sadašnju službu. Rastali smo se s time da će on nastojati da skupi
novac, a zatim će me obavestiti. Ja sam, pak, poverio Gusti Đeneju da se raspita koliko
staje godišnje jedan dnevni list. – Danas je Marti prvi rođendan. Nisam mogao biti kod
 619

kuće i poslao sam samo jedan telegram Vilmi.

19. januar
Polazim ujutro iz Pešte natrag. Do Vršca idem vozom a otud dalje poštanskim
kolima do Pančeva.

20. januar
Ujutro stižem u Pančevo, a u podne krećem brodom za Beograd. Tu zatičem jedan
Andrašijev akt u kojem u carevo ime savetuje knezu Milanu da se ne ponese i da u svojoj
politici bude veran onim svojim izjavama koje je dao u Beču. Nalaže mi da to saopštim
knezu.446 – Dr Rozen javlja: a) Pelagića su uhapsili zbog one poznate brošure. Veruje da
će ga osuditi na jednu do dve godine zatvora. b) Čumić je hteo da podnese ostavku zbog
izbora Boškovića (Ristićevac). Knez, koji je ponovo posetio Marinovića, poslao je k
njemu Mijatovića da dozna da li bi bio voljan da se primi da obrazuje vladu. Marinović je,
međutim, dao odrečan odgovor, barem za sada. c) Dr Rozen veruje da je knez nastojao da
izmiri Ristića s Marinovićem.

21. januar
Napisao sam ostavku ne samo na ovdašnji svoj položaj, već i na državnu službu i
poslao je Andrašiju. Ujedno sam pisao i Kreneru da požuri donošenje odluke. Sturza kaže
da je upravo bio kod njega konzul Rozen i saopštio mu da će sutra otputovati u Berlin,
pošto su ga pozvali, i molio je Sturzu da nam to saopšti. Odgovaram mu da ovo saopštenje
ne mogu da primim od njega, jer je Rozen bilo pismom, bilo preko svog sekretara, bilo
preko doajena mogao da nas obavesti, ako nas već lično nije posetio zbog toga. Sturza
dalje priča da je Deben bio u Zemunu kod Rozena i molio ga da u Berlinu konstatuju da je
on (Deben) odmah izjavio da je spreman da ustupi svoje mesto Rozenu. Sturza je ranije
izjavio da bi Deben verovatno hteo opet da se vrati u Berlin, gde ga inače, smatraju
velikim intrigantom. – Po podne dobijam oproštajna pisma od Rozena. – Odlazim knezu
Milanu. Saopštavam mu Andrašijev telegram. O našem razgovoru pisaću dugačak
izveštaj, stoga smatram da treba da ga ovde izostavim.
Dr Rozen javlja: a) Šiškin je pročitao Milanu jedan Gorčakovljev telegram. Ruska
nota naglašava da će Rusija samo onda podržati novu vladu ako ne izazove smutnje na
Istoku i ako bude sledila Marinovićev kurs, i dodaje da ovo gledište dele i u Beču i u
Berlinu. Ova nota je izazvala veliki utisak kod kneza, koji je bio utučen i izjavio da na taj
način ne može da se upravlja. Zatim je poslao Mijatovića Marinoviću. b) Vlada je
zabranila rasturanje Zastave u celoj Srbiji.
22. januar
Pišem izveštaje o razgovoru s knezom. 447 – Šiškin priča da je Deben bio kod
Marinovića i molio ga da podrži novu vladu, jer je svaki protiv nje i siroti knez ne zna šta
 620

da uradi. – Dosko priča: Čuo je od Betana da je Gorčakov uputio notu Šiškinu, koju je
ovaj pročitao knezu. Prema ovoj noti car je veoma nezadovoljan zbog Marinovićevog
otpuštanja i preti da će Srbiju potpuno prepustiti samoj sebi.

24. januar
Marinović priča da je Šiškin pročitao jednu Gorčakovljevu notu knezu. Knez okleva,
ne zna šta da radi. – Dr Rozen javlja: a) Beogradska policija vrbuje; daju 2 # svakome ko
se da zavrbovati. Ovo vlada sigurno čini povodom slučaja u Podgorici, i to verovatno
samo zato da nacionalnoj stranci dokaže da zaista hoće da učini nešto. b) Marinović je
ovih dana ručao kod kneza i knez ga je pitao da li bi preuzeo vladu, na šta je Marinović
odgovorio da sada to ne može učiniti, a ni knez, jer bi se time blamirao pred Evropom.

25. januar
Sturza kaže da je bio kod kneza koji je izgledao vrlo utučen i rekao je da ne zna kako
će se sve ovo završiti. – Šiškin priča da Marinović sada nikako nije voljan da preuzme
vladu, po njemu trebalo bi da pre toga dođu crveni pa tek kada se i oni izadutiraju može
ponovo doći on. – Dr Rozen javlja da knez, Kaljević i Piroćanac hoće da za predsednika
Senata postave Stevču, a za potpredsednika Grujića. Marinović se takođe žali zbog toga,
jer se boji da će Skupština inače krenuti putem revolucije. Čumić se protivi ovim
postavljenjima i hoće da po završetku zasedanja Skupštine podnese ostavku. Angeru je
neko govorio da sve više njih počinje da razmišlja o tome da bi bilo najbolje pripojiti
Srbiju Austriji.

26. januar
Skupština je ponovo počela da zaseda.

27. januar
Šiškin kaže da je Deben uputio Piroćancu notu u kojoj ga moli da javno i zvanično
konstatuje da on nije uzrok Rozenovom slučaju kao što je to neki nemački poluslužbeni
list tvrdio.

28. januar
U Skupštini je pretresan slučaj izbora Boškovića (pripadnik Ristićeve stranke).
Uprkos tome što je Čumić osporio zakonitost izbora, Skupština je sa 69 glasova protiv 27
proglasila ovaj izbor zakonitim. – Dr Rozen javlja: a) Knez je ponudio Stevči da bude
predsednik Saveta, a Grujiću da bude potpredsednik, ali su obojica odbili. Knez je
napomenuo da će ostati blagonaklon prema njima, ali se više ne može koristiti njihovim
uslugama. b) Marinovića je knez imenovao za vladinog poslanika. U listu Norddojče
Algemajne Cajtung objavljen je članak u kome se kaže da Srbi pod uticajem Francuske
 621

izgleda sanjaju iste snove kao i Poljaci, pa se tome ima pripisati i slučaj s Rozenom.
Srpska vlada je poverila Cukiću da zbog ovoga protestuje kod Štajnica, a istovremeno će
poslati telegrafske demantije u više inostranih listova. d) Vlada je odlučila da će, ukoliko
se podgorički slučaj razvije u rat, takođe stupiti na teren akcije i knez treba da sa 40.000
ljudi prodre u Bosnu.

29. januar
Deben je bio kod Marinovića koji mu je saopštio da ga je knez naimenovao za člana
Skupštine. Deben je izrazio svoju radost i nadu da će Marinović sada već pomagati
postojeću vladu, na šta je Marinović odgovorio da to ni u kom slučaju neće činiti.

30. januar
Skupština nastavlja da oponira Čumiću i uputila mu je više neprijatnih interpelacija.
Garašanin predlaže izmenu ustava. Bošković će biti izabran u finansijsku komisiju. –
Sturza: a) Saopštava jedan telegram iz Crne Gore, koji je knez Nikola uputio poslanicima
u Carigradu i u kome izjavljuje da ne može primiti zadovoljenje koje je ponudila Porta, ali
s obzirom na savete velikih sila smatra da je stvar okončana bez zadovoljenja. Onaj
Crnogorac, međutim, koji je ubio jednog Turčina biće izveden pred sud. b) Deben se jako
često nalazi s ministrima, jedanput je prisustvovao i u Ministarskom savetu. Pester Lojd je
preneo jedan članak iz Norddojče Algemajne Cajtunga, prema kome Rozena nisu pozvali
u Berlin zbog spora oko ranga nego da usmeno referiše o nekim ujdurmama. Srpska vlada
je izvršila eklatantnu povredu prava naroda u korist francuskog konzula i u tome je i
talijanski konzul bio na njenoj strani. Zbog toga neko vreme neće imati predstavništvo u
Beogradu, a poslovi nemačkih podanika biće rešavani u Carigradu. – Krener je odgovorio
na moje pismo u kome sam i njega obavestio o ostavci i rekao samo toliko da je Andraši
zadržao sebi pravo da donese odluku.

31. januar
Joanini je potpuno izvan sebe zbog pasusa koji se odnosi na njega u članku
Norddojče Algemajne Cajtunga. On je takođe dobio instrukcije od svoje vlade da
privremeno ustupi svoje mesto Rozenu, talijanska vlada je, putem Deferenskog, voljna da
učini ovaj ustupak nemačkoj vladi, ali izgleda da on smatra da titula diplomatskog agenta
uistinu ima veću vrednost. – Knez je ponovo pokušao da nagovori Marinovića da obrazuje
vladu s Grujićem, ali je Marinović odgovorio da to ne može da učini jer nema ništa drugo
osim svog dobrog imena, a izgubio bi ga kada bi stupio u savez s Grujićem. – Dr Rozen
javlja: a) Deben je saopštio Piroćancu da je pisao Dekazesu o slučaju Rozena i ukazao na
to da Nemačka nije u pravu, da smo ja i Šiškin pristrasni protiv srpske vlade i izgleda da
služimo nemačkim interesima. Odgovor od Dekazesa očekuje u sredu ili u četvrtak i nada
se da će to biti velika podrška srpskoj vladi.
 622

1. februar
Dr Rozen javlja da je vlada podnela ostavku zbog razmimoilaženja u krilu vlade, kao
što će biti objavljeno u sutrašnjem službenom listu. Da bi imao vremena da razmisli knez
je zasada prihvatio samo ostavku Piroćanca i Kaljevića, ostali će privremeno obavljati
svoje poslove a Bogićević će preuzeti i spoljne poslove.

2. februar
Zasedanje Skupštine odloženo je na neodređeno vreme. Došao je k meni Marinović i
rekao: a) Uzrok tome što je Čumić odmah podneo ostavku bile su Piroćančeve i
Kaljevićeve intrige. Naime, ministri su čuli da su ova dvojica zajednički podsticali više
poslanika: neka samo oponiraju, jer sada mogu oboriti vladu. Čumić i njemu verni drugovi
odmah su otišli knezu i podneli zbog toga ostavku. Piroćanac i Kaljević su došli malo
kasnije kod kneza i izneli mišljenje da sada posle glasanja o poverenju nije potrebno da
odstupe, međutim, knez je samo njihovu ostavku primio bez daljega. b) Marinović nije
voljan da prihvati da obrazuje vladu i savetovao je knezu da pokuša s Grujićem ili da
obrazuje činovničku vladu koja će moći da okonča zasedanje Skupštine. Knez nije voljan
da učini potonje, a u pogledu prvog predloga pitao je šta da uradi ako Grujić predloži
svoje dobre drugove, koji su svi imali udela u ubistvu kneza Mihaila. Marinović nije u
vezi s tim dao nikakav savet i uopšte smatra da je velika nevolja što je knez tako kolebljiv
i sve hoće da uredi sitnim lukavstvima. c) Velika skupština je opasan eksperiment i
Marinović ne bi smeo da savetuje knezu da izvrši državni udar, dok bi sa knezom
Mihailom, iako ni ovaj nije bio mnogo sposoban, smeo to da pokuša. d) Pitao me da li sam
bio kod Ristića jer je to čuo kod kneza. Uveravao sam ga da to nije istina i da tu vest
sigurno širi Ristić. e) Upozorio sam Marinovića da je slučaj s Rozenom mnogo ozbiljniji
nego što oni misle jer, kako je to rečeno u Norddojče Algemajne Cajtungu, od sada će se
nemački poslovi rešavati u Carigradu. Marinović je ovo priznao i napomenuo da sam knez
nije hteo da odgovori Rozenu. Tom prilikom govorili smo i o Debenovom delovanju i on
priznaje da je Deben učinio sve da bi stekao uticaj u kneževoj okolini. Marinović, inače,
veruje da je Deben radio na svoju ruku a ne na osnovu instrukcija, jer je Dekazes veoma
oprezan. Marinović osuđuje Debenovo delovanje.
Šiškin priča da, kako čuje, Stevča i Grujić rade na tome da na srpski presto dođe
crnogorski knez. Inače bi oni hteli radije i republiku nego kneza Milana. Na ovo
primećujem da ne vidim izlaza iz ovih smutnji. Šiškin kaže da bi on znao jedan izlaz i to
govori ne zato što sam predstavnik Austrije već što je to njegovo ubeđenje, naime, [izlaz
bi se našao] kada bi vladarom Srbije postao veliki knez Janoš Toskanac. Tome se ja,
naravno, jako usprotivljujem i kažem da je u krajnjem slučaju moguće: da Porta pošalje u
Srbiju svoga komesara. O ovome sam napisao i privatan izveštaj Andrašiju.448
 623

3. februar
Predstavlja mi se Bogićević u svojstvu novog ministra inostranih dela. Kaže da je
knez dva puta pozivao Grujića ali nije mogao da prihvati ni njegov program ni njegovu
listu ministara. Verovatno će sastaviti jednu činovničku vladu koja će sprovesti u
Skupštini nekoliko zakona i izdejstvovati da Skupština prihvati izmenu ustava, a zatim će
je raspustiti i kasnije sazvati Veliku skupštinu. – Sturza kaže da kada je bio u Crnoj Gori,
knez Nikola mu je rekao kako mu je naš car obećao da će ukoliko bude išao u Dalmaciju
posetiti i Crnu Goru. Sturza bi jako voleo da zna da li će se to dogoditi sada u proleće,
kada car bude išao u Dalmaciju. – Dr Rozen javlja da je obrazovana nova vlada.
Predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela je Danilo Stefanović, ministar pravde Đoša
Milovanović, dva stara senatora; Marić, direktor rudnika u Krupnju – ministar saobraćaja,
Mijatović – ministar finansija; Prokić i Novaković su zadržali svoje ranije resore, a
Bogićević je preuzeo spoljne poslove. Ova vlada, koja je već i sada pod Marinovićevim
uticajem, ostaće samo nekoliko meseci, a zatim će u nju ući Marinović s Garašaninom.
Čumić će verovatno biti predsednik Senata. Knez je pozvao sebi čitav niz poslanika i
veoma ih energično ukorio zbog njihovog opozicionarskog stava. Čumić bi želeo da
Grujić i više njegovih drugova budu prognani, ili barem internirani. Na svaki način
nameravaju da još ove godine izmene ustav.

4. februar
Odlazim Marinoviću koji kaže da je knez prekjuče dva puta pozvao k sebi Grujića i
najpre ga pitao šta misli o železnici, novim porezima, ustrojstvu vojske, izmeni ustava i o
spoljnoj politici. Grujić je odvratio da je na ova pitanja teško unapred odgovoriti, a posle
kada jednom vlada bude obrazovana, Ministarski savet može da pretrese ova pitanja. Na to
ga je knez pozvao da još istog dana podnese listu ministara. Grujić je to posle nekoliko
časova i učinio i najpre predložio Stevču za predsednika vlade i Saveta, knez je, međutim
odgovorio da želi da pregovara samo s njim (Grujićem). Na to je Grujić, naravno,
rezervisao za sebe položaj predsednika i predložio za ministra inostranih dela Piroćanca ili
Kaljevića, a za ostale resore Matića, Stojana Boškovića, Alimpića, Alimpija Vasiljevića i
za ministra vojnog Tihomira Nikolića. Knez se nije upustio u diskusiju o listi nego je
samo hladno otpustio Grujića. Zatim je pozvao Čumića i njegove drugove, kao i
Marinovića i pozvao ovog poslednjeg da obrazuje novu vladu, pa pošto je Marinović to
uporno odbijao pokušao je da privoli Čumića da ostane, ali je i ovaj izjavio da ne može
ostati već predlaže knezu da prihvati Grujića, uz obećanje da će ga oni u Skupštini već
oboriti. Marinović se tome protivio pošto ne želi da knez već u samom početku dospe u
ovakav, na lukavstvu zasnovan odnos prema svojim ministrima. Knez je na to otpustio
Čumića i njegove drugove i zadržao samo Marinovića, koji je tada predložio knezu da
naimenuje jednu neutralnu vladu koja se u svom radu neće rukovoditi gledištima nijedne
stranke. Tako je obrazovana sadašnja vlada, čiji je zadatak da sprovede u Skupštini
 624

izglasanje budžeta i izdejstvuje da Skupština izglasa još nekoliko zakonskih predloga, i na

kraju da proglasi da je potrebna izmena ustava, a ako bi se Skupština i dalje opirala onda
da je raspusti, što sam Marinović ne bi voleo da učini. Kada posle dođe vreme Marinović
će i zvanično preuzeti vladu. Marinović je upozorio kneza da bi se s Grujićem upleo u još
veće komplikacije, jer je Grujić u pogledu spoljne politike želeo da Srbija nastoji da se
složi s ostalim južnoslovenskim narodima i da se osloni na onu veliku silu koja iskreno
želi proširenje Srbije (Rusija, naravno). Međutim, prema Marinovićevom gledištu Srbiji
sada, kada ima zaplete i s Nemačkom, nije potrebna aktivna politika.

5. februar
Sturza kaže da su Grujićevi bliski prijatelji (Kaljević i dr.) veoma ogorčeni i
izjavljuju da niko, doduše, nije protiv kneza ali se zato ne može znati šta će se dogoditi.
Kaže još i to da će se srpska vlada obratiti Rusiji radi rešenja Rozenovog slučaja. – Nova
vlada je prvi put došla na zasedanje Skupštine. Vladu nisu napali, ali je inače zasedanje
bilo burno zbog jednog sporednog pitanja. – Majsner je rekao Angeru da je pred njim više
oficira izjavilo da su oni Grujićeve pristalice. 449

7. februar
Dr Rozen javlja: a) Skupština će zasedati verovatno samo dve sedmice. Hoće samo
da ona izglasa budžet, u kome će danak Porti biti naveden kao državni dug, a patrijaršijski
bir će pod drugim nazivom biti unet u budžet Ministarstva prosvete. b) Bogićević je
poslao Magazinoviću notu i naložio mu da izjavi velikom veziru da srpska vlada namerava
da prema Porti vodi lojalnu politiku i da ostvari ne samo dobre odnose nego i prijateljstvo,
koje je Srbiji sada potrebnije no ikada. c) Posle skupštine nova vlada će verovatno biti
sastavljena ovako: Predsednik vlade i ministar inostranih dela Marinović, unutrašnjih dela
Garašanin, pravosuđa Jovan Ilić (Protić se s ovim ne slaže); Protić bi ostao ministar vojni,
Lešjanin ministar saobraćaja, Mijatović ministar finansija i, možda, Hristić ministar
prosvete, ali to još nije sigurno jer je knez čuo da on u poslednje vreme mnogo odlazi kod
Ristića. d) Aleksa Zdravković, poslanik crnorečkog sreza, dobio je od Karađorđevića
novac i pismo. Lice za vezu nosilo je od njega pisma Jevremu Markoviću. Prema izveštaju
načelnika, u Jagodini su svi, a u Crnoj Reci u većini pristalice Karađorđevićeve stranke. U
ovom potonjem srezu ima ih navodno 13.000. Na pošti su uhvatili jedno pismo upućeno
valjevskom poslaniku Glišiću, u kome je nađeno
1372 forinte. Pismo je došlo iz Kotora i prema tome verovatno je od crnogorskog
kneza. Glišić je inače pristalica Grujićeve stranke. e) Utvrđenja se tajno opremaju oružjem
za slučaj da Skupština zauzme neželjeni stav. U beogradskoj tvrđavi svake večeri posle 10
sati izvlače topove, a ujutro ih opet povlače. Ako bi izbili neki neredi knez je spreman da
interveniše oružjem. f) Gorčakov je uputio Šiškinu pismo koje je ovaj saopštio samo
Marinoviću; u pismu Gorčakov saopštava da je, prema izveštajima Ignjatijeva, Porta jako
 625

uznemirena. Francuzi koji se u Beogradu ulaguju Srbima u Carigradu govore sasvim

drukčije i huškaju Portu. Upozorava, dakle, Srbe, da budu oprezni.

8. februar
Došao je k meni Bogićević, koji me je već i juče tražio, i saopštio mi da bi želeo da
uredi ono sporno pitanje s Nemačkom i u tom cilju bi voleo da se posluži ruskim i našim
posredovanjem. Knez bi bio voljan da o tome i lično piše Andrašiju i Gorčakovu. Izjavio
sam da ću s moje strane vrlo rado učiniti sve samo da se ova stvar reši. – Govoreći o
ovome sa Šiškinom, napomenuo sam da upozori Marinovića da srdačno prime Rozena ako
bi se ovaj vratio, i to ne samo vlada nego i knez. Šiškin je to rekao Marinoviću, koji je u
potpunosti uvideo umesnost ovog upozorenja ali tvrdi da se na kneza ne može računati.
Kada je u nevolji spreman je na sve, ali kada je ona prošla, opet ne misli ni na šta, pa tako
nije nemoguće da će prema Rozenu, ako se ovaj vrati, biti grub. Marinović je dalje rekao
da se knez sada ponovo bavi mišlju da u savezu s Grujićem i Ristićem obori svoju
sadašnju vladu, tvrdeći da se protiv intriga treba služiti intrigama. Marinović ne veruje da
ga knez samo iz prijateljskih pobuda tako često posećuje, pre će biti da hoće da ga isturi
napred da bi zatim, ako zatreba, mogao da prebaci odgovornost na njegova pleća.

11. februar
Dr Rozen javlja: a) Vlada se bavi mišlju da privoli nekih 40 do 50 poslanika da
podnesu ostavku, usled čega bi Skupština postala nepodobna za donošenje odluka i mogla
bi da se lako raspusti, jer vlada se još uvek ne usuđuje da predloži jednostavno
raspuštanje. b) Čumić je kratko vreme pre svoga pada poslao jednog svog poverljivog
čoveka u Hrvatsku da tamo među Srbima osnuje stranku protiv Hrvata, koje Čumić mrzi.
Knez je to doznao i prekoreo Čumića, koji sada veruje da sam možda i ja doprineo
njegovom padu kada sam saznao za ovo. c) Šiškin je pre nekoliko dana bio kasno uveče
kod kneza da bi mu pročitao jedan telegram koji je stigao iz Petrograda. U vezi s ovim dr
Rozen je mogao da dozna samo toliko da u telegramu knezu preporučuju da bude odlučan.
d) Dr Rozen je čuo da bi knez veoma voleo da se meni obrati za savet, ali ne zna kako.

12. februar
Poslao sam danas Andrašiju pismo kneza Milana koje mi je juče predao
Bogićević.450

15. februar
Odlazim knezu da mu saopštim da u Beču rade na nacrtima trgovinskih ugovora i
čim budu gotovi odmah ćemo pozvati i srpsku vladu da učestvuje u savetovanjima. Knez
zahvaljuje na tome, kao i na tome što su Cukića pozvali na dvorski bal. Zatim kaže da se,
kako čuje, 60 poslanika sprema da predloži odlaganje diskusije o budžetu dok vlada ne
 626

podnese predloge zakona o slobodi štampe i o autonomiji opština. Knez izjavljuje da

njegova vlada nikada neće predložiti ovakve zakone. Kažem knezu da je postupio veoma
umesno time što je nastojao da uredi stvar s Rozenom, samo ga upozoravam da će se
Rozen verovatno vratiti. Knez na ovo primećuje da bi to bilo veoma neprijatno.

16. februar
Sturza mi saopštava da je španski poslanik u Beču Del Mazo zvanično obavestio
kneza Karla u Bukureštu o stupanju na presto kralja Alfonza.

17. februar
Dr Rozen javlja da knez sada opet pravi plan da ne uzme više Marinovića u vladu i
kaže da bi voleo da sastavi vladu od sasvim novih ljudi. Čak i oni koji najtrezvenije misle
počinju da se odvraćaju od kneza i da pomišljaju na nekog stranog vladara, najvoleli bi
nekog Rusa. Garašanin je izjavio da ga je otac dva dana pre smrti upozorio da se ne bavi
javnom politikom jer je srpski narod najbedniji na svetu. – Dobijam telegram od Andrašija
kojim mi nalaže da po želji nemačke vlade preuzmem zastupanje interesa nemačkih
podanika u Srbiji.

18. februar
Šaljem Čingriju kod sekretara nemačkog Konzulata Delakroa da razgovara s njim o
predaji spisa. Delakroa je, međutim, prvo pustio Čingriju da dugo čeka, a zatim mu
poručio da dođe kasnije u kancelariju. Čingrija se, naravno, razljućen vratio natrag. Na to
sam lično otišao u kancelariju nemačkog Konzulata i, ne pružajući ruku Delakrou i ne
sedajući, pročitao mu Andrašijev telegram i upitao ga da li može predati poslove.
Oklevajući odgovara da mu o ovome ništa nije poznato i da mora zatražiti instrukcije. Na
to odlazim i saopštavam sve telegrafski Andrašiju. – Dr Rozen javlja da je sinoć do 3 sata
bilo savetovanje kod kneza u prisustvu Mijatovića i Protića. Odlučili su da se izvrši
državni udar, dalje da raskrinkane ubice kneza Mihaila, Grujića, Kujundžića, Kaljevića
itd. po svaku cenu unište. Dvanaest oficira će delom premestiti, a delom otpustiti i
nastojaće da vojsku osposobe za borbu. Akcija će početi jednim člankom koji će izići u
Vidovdanu, a koji je diktirao knez.
Andraši telegrafiše da je primio kneževo pismo. Već je ranije preduzeo korake u tom
smislu u Berlinu i rado prihvata posredničku ulogu koju je zatražio knez, čim bude
rezultata pisaće knezu.

19. februar
Izišao je članak u Vidovdanu. Veoma je oštar i istupa protiv Zastave, zatim Grujića,
Kujundžića, Kaljevića i drugih, koje optužuje da su učestvovali u ubistvu kneza Mihaila i
sada rade o glavi knezu Milanu. Marinović kaže da članak u Vidovdanu zaista potiče od
 627

kneza.451 Marinović izgleda utučen i smatra situaciju veoma ozbiljnom. Najveća je nevolja
u tome da se u kneza čovek ne može pouzdati, stalno menja svoja gledišta. Marinović
nema mnogo volje ni kasnije da preuzme vladu. Knez je nedavno pozvao Marinovića i
rekao mu da bi možda bilo dobro da se pomiri i ujedini s Ristićem i da njih dvojica
preuzmu vladu. Na ovo je Marinović odgovorio da je to nemoguće, jer između njega i
Ristića postoji razlika koja postoji između poštenja i nitkovluka. Govorio je i o
raspuštanju Skupštine pa sam napomenuo da bi to po mom mišljenju bilo najbolje, jer
opasno je dopustiti širenje sadašnjeg revolucionarnog duha Skupštine. Marinović
odobrava ovo gledište ali se, izgleda, boji raspuštanja. Razgovaram i s Mijatovićem. On
takođe uviđa da bi bilo najbolje raspustiti Skupštinu, ali se ministri ne usuđuju da to
predlože jer je skopčano s mnogim opasnostima. Sâm knez je veoma energičan i spreman
da učini odlučujući korak. Grujić daje poslanicima da potpišu nekakav program i ovi se
više ne usuđuju da odreknu potpis. Na taj način obezbedio je za sebe nekih 65 glasova. U
toj stranci vlada velika mržnja prema Austriji i svi su protekcionisti.

20. februar
Saopštavam Bogićeviću Andrašijev telegram. – Dolazi mi Delakroa i javlja da je
dobio instrukcije od svoje vlade da mi preda poslove nemačkog Konzulata i da izrazi
zahvalnost nemačke vlade. Moli za izvinjenje zbog ponašanja prema Čingriji i tvrdi da je
do toga došlo usled nesporazuma.

21. februar
Preuzimam danas pre podne spise od Delakroe. Obojica izveštavamo o tome srpsku
vladu.

22. februar
Dr Rozen javlja da su knez i vlada odlučili da raspuste Skupštinu pre debate o
budžetu, dakle još pred kraj ove nedelje i da se odmah obrazuje nova vlada. Knez pomišlja
na Ristića kao na ministra unutrašnjih dela. Da li će ostvariti svoj plan veoma je
neizvesno, s obzirom na njegov nestalan karakter.452

23. februar
Bogićević kaže da bi vlada želela da se ova Skupština ne raspusti, ako je ikako
moguće, jer bi se za 4 meseca morala sazvati nova, a za tako kratko vreme ne mogu da se
pripreme kako treba. Želeli bi, dakle, da sa ovom Skupštinom završe poslove i da je na
jesen opet sazovu pa na samom početku da je raspuste, na taj način bi vlada dobila skoro
godinu dana vremena i mogla da se pripremi za izbore. – Andraši telegrafiše da je
nemačka vlada prihvatila naše posredovanje i da se spor oko ranga smatra zaključenim.
Rozen sutra polazi iz Beča u Beograd da ponovo zauzme svoje mesto.
 628

24. februar
Danas je iznet u Skupštini slučaj Boškovića, kao i pitanje da li da se on preda sudu
ili ne.453 Nije bilo dvojbe da će većina glasati za Boškovića. Međutim, pre debate je
Mijatović održao jedan duži govor u kome je izložio da je vlada za to da se Bošković
preda sudu, pošto je uvredio kneževu ličnost i to onda kada još nije bio poslanik, međutim,
vlada je to javila knezu i on je Boškoviću oprostio i odredio da može doći u Skupštinu. Na
ovo je sva Skupština ustala na noge i uzviknula: „Živeo knez!“ – Po mom mišljenju ova će
popustljivost samo umanjiti knežev ugled, jer neće uspeti da pridobije svoje neprijatelje.

25. februar
Dr Rozen javlja: a) Jučerašnja scena u Skupštini, naime to što je knez pomilovao
Boškovića, izazvala je veliku potištenost u redovima umerenih. Oni se boje da će se knez
zaneti i izvršiti svakojaka nepromišljena dela, pa sve više stiču uverenje da u njega čovek
ne može imati poverenja. b) Čumić se strahovito ljuti na kneza Milana i sada nastoji da
pridobije Šiškina za ideju o inostranom knezu. Ovaj knez bio bi Lojhtenberg. Šiškin je,
navodno, izjavio da bi bilo dobro da što pre oteraju ovog „imbecila“, 454 to jest Milana. –
Sturza je pisao da je čuo da je knez danas pozvao k sebi skupštinare. Skupštinari su
obećali da će primiti budžet. Posle toga u iduću nedelju treba da se Skupština raspusti i u
avgustu bi bila sazvana Velika skupština.

26. februar
Dugo sam razgovarao s Marinovićem: a) Kada je prekjuče u Skupštini počela ona
stvar s Boškovićem knez je pozvao Marinovića k sebi i rekao mu šta su odlučili za
Boškovića pa je upitao Marinovića za mišljenje. Ovaj je odgovorio da pošto je knez već
doneo odluku, on takođe smatra to jedinim načinom da se izbave iz teške situacije, ali se
inače ne slaže jer može postati opasan. Knez mu je zatim saopštio da će Skupština doći da
mu zahvali i on će održati besedu. U besedi će biti i pasus da ukoliko se stvari budu
odvijale na ovaj način knez će biti primoran da napusti zemlju. Marinović ga je samo sa
teškom mukom naveo na to da ovaj pasus izostavi. Stvarno, posle one scene u Skupštini
sva je Skupština došla kod kneza i Grujić je održao jedan dugačak govor, u kome je
izložio da narod okružuje kneževu ličnost vernošću, ali je, s druge strane, Skupština
zakonodavno telo koje ima pravo i dužnost da bdi nad interesima zemlje. Utoliko se,
dakle, Skupština više raduje što je knez svojom odlukom u gore pomenutoj stvari
omogućio Skupštini da može neometano vršiti svoja prava i dužnosti. O vladi nije u
Grujićevom govoru bilo ni pomena. U svom odgovoru knez je naročito naglasio da je on
pomilovao Boškovića koji je počinio veliki zločin, jer je napao presto. Posle toga knez se
povukao a skupštinarima su izneli vino i oni su pili u kneževo zdravlje. Zatim se knez opet
pojavio i nazdravio Srbiji. Marinović smatra celu ovu scenu veoma sažaljenja vrednom.
 629

Grujić je u svom govoru naročito naglasio važnost Skupštine, a o vernosti prema knezu
govorio je isuviše platonski. Sve to može samo da pokvari knežev ugled. b) Uopšte, u
kneza se ne može imati ni najmanje poverenja. Ovih dana je 2 1/2 sata govorio s
Milojkovićem. Veoma ga je hvalio kako je umeren. Marinović ne smatra nemogućim da
Ristić i njegovi drugovi još jednom dođu na vlast. c) Kaže da je Čumić veoma razdražen.
Ovih dana napisao je pismo Marinoviću u kome mu je prebacio kako pred knezom i pred
konzulima njega optužuje zbog lošeg obrta stvari. Čumić se na ulici sreo s Tihomirom
Nikolićem i napao ga kao intriganta. Nikolić je počeo da se pravda, na šta je Čumić otišao.
d) Za Debena Marinović tvrdi da je bez sumnje napunio Piroćančevu glavu svakojakim
planovima, veruje da je Deben diktirao i notu upućenu Rozenu. U svakom slučaju Deben
je učinio lošu uslugu i Francuskoj i Srbiji.

27. februar
Danas su u Skupštini razmatrali interpelaciju u vezi sa Milojkovićem (u pogledu
njegovog učešća u ubistvu kneza Mihaila) i sa 73 glasova protiv 17 odlučili da Milojković
treba da se opravda, što znači da će vlada morati da odgovori na interpelaciju.

2. mart
Čujem da je danas stigao konzul Rozen.

3. mart
Dolazi kod mene Rozen s Delakroaom. Zahvaljuje mi na dosadašnjem trudu oko
nemačkih poslova i kaže da je Bizmark samo iz predusretljivosti prema Andrašiju pristao
da se rasprava oko ranga uredi tako brzo i poslao njega (Rozena) natrag u Beograd. Na
kraju moli da posredujem da se izgladi lični konflikt između njega i Šiškina. To rado
prihvatam i pitam šta da kažem Šiškinu. Rozen kaže da je on spreman da ostavi svoju
posetnicu kod Šiškina ako ovaj obeća da će ga sutradan posetiti.

4. mart
Saopštavam Šiškinu Rozenovu poruku. Šiškin kaže da se ne oseća krivim i stoga
može prihvatiti samo paritet, naime ako Rozen ostavi posetnicu i on će takođe ostaviti
posetnicu, ako ga Rozen poseti i on će posetiti Rozena. Naravno, Šiškin je još mnogo
psovao Rozena i poverio mi da mu kažem svašta, što ja razume se nisam učinio. Posle
toga odlazim Rozenu i saopštavam mu šta mi je Šiškin izjavio i kažem da pošto je i sam
Rozen priznao da je ceo konflikt nastao zbog jedne neuzvraćene posete i posle tolikog
vremena ne može se utvrditi ko je kriv, trebalo bi prihvatiti načelo pariteta, međutim, ne bi
bilo podesno ostaviti samo posetnice nego bi stvarno trebalo učiniti posetu. Rozen se sa
svim ovim saglasio i sporazumeli smo se da će sutra po podne posetiti Šiškina. Pročitao je
još jedno Bizmarkovo cirkularno pismo, u kome Bizmark nalaže svojim agentima da budu
 630

u dobrim odnosima s ruskim i s austrijskim agentima. Odmah sam sve ovo saopštio
Šiškinu, koji je to i prihvatio. Za to vreme on je od Gorčakova dobio notu u kojoj piše da
Rozena nemačka vlada samo privremeno šalje natrag u Beograd, jer na brzinu nije našla
drugoga. Pozvao je Šiškina da Rozenu olakša uspostavljanje dobrih odnosa kako sa
srpskom vladom tako i sa svojim kolegama, a svoj konflikt da izgladi samo u tom slučaju
ako Rozen postupi po opšte prihvaćenim običajima učtivosti. Uveče sam dobio od Rozena
pismo u kome piše da su ga popale sumnje, jer kao što sam ja rekao Šiškin tvrdi da je on u
pravu, a nemačka vlada dala je za pravo njemu, Rozenu, pa sada ne zna može li da učini
nameravani korak. Moli me da ne obavestim Šiškina. Odmah sam odgovorio da sam
Šiškina već obavestio i nastojao da raspršim njegove bojazni.

5. mart
Rozen opet piše da je i danas bolestan, niti može koga da poseti, niti da prima
posete, dalje da će stvar izložiti svojoj vladi, a zatim se uvredljivim izrazima okreće protiv
Šiškina. Saopštavam celu prepisku Šiškinu i odlučujemo da o ovoj stvari izvestimo naše
vlade.455 – Juče je Dosko rekao kako ga je Betan obavestio da je Ristić pre četiri dana
ručao kod kneza. – Andraši mi šalje odgovor na pismo koje mu je knez uputio u vezi sa
Rozenovim slučajem. – Dr Rozen javlja da je pre nekoliko dana Ristić ručao kod kneza,
koji je već skoro bio odlučio da mu poveri da obrazuje vladu. Tada su nekolicina njih
izneli izvesne šifrovane telegrame (Ristićeve i Milojkovićeve) koji se odnose na ubistvo
Vučića Perišića i drugih. Na vest o tome 78 članova Skupštine odlučilo je da izjavi da sve
bivše namesnike treba sudski optužiti i da Skupština ne može raditi s ovakvom vladom.
Sve je to zaprepastilo kneza, koji je, izgleda, napustio ideju o Ristićevoj vladi.

7. mart
Dr Rozen javlja da knez još uvek želi da poštedi Milojkovića, bojeći se da i
Blaznavčevo ime ne dođe na tapet. Možda će biti obrazovana neka vlada Milojković –
Filip Hristić. Knez je to već juče hteo samo su Tomanijine suze uspele da izdejstvuju
odlaganje. – Odlazim knezu i predajem mu Andrašijevo pismo. Zahvaljuje na
posredovanju. Ne govori mnogo o ovdašnjim stvarima, ali iz onoga što kaže, naime da sa
žalošću primećuje kako krajnja desnica (Garašanin i drugi) više puta glasa s krajnjom
levicom, da su pristalice stranke Ristića i Milojkovića sada mnogo pomirljivije, da je
potrebna jaka vlada, da će pre ili posle biti potrebno raspustiti Skupštinu, iz svega toga
može se zaključiti da ozbiljno razmišlja o Milojkovićevoj, ili možda baš o Ristićevoj
vladi.

9. mart
Konzul Rozen poslao je svog tumača Šiškinu da ga pita kada ga ovaj može primiti.
Odlučili su se za po podne. Rozen je zaista i došao. Nisu rekli ništa o prošlosti i uglavnom
 631

su razgovarali o nevažnim stvarima.

10. mart
Bogićević kazuje: a) Skupština nije zadovoljna odgovorom vlade na interpelaciju,
naime da protiv Milojkovića nema u aktima nikakvog osnova za sumnju i zbog toga se
protiv njega ne može pokrenuti postupak. Vlada je još obećala da će saslušati urednika
Domišljana. b) Budžetska komisija odbija da prihvati oporezivanje putem taksa. – Joanini
kazuje da je Ristić bio kod njega. Govorio je da je uz kneza teško vladati, uza sve to on bi
se usudio da prihvati državno kormilo. Međutim, ne bi preuzeo Ministarstvo inostranih
dela, jer Srbija mora da se odrekne svake spoljne politike, već bi preuzeo Ministarstvo
unutrašnjih dela da sredi veoma zamršene unutrašnje poslove. Pomenuo je još da je od dr
Brika čuo da ja radim protiv njega.

11. – 21. mart

Ovih dana sam više puta pisao Laciju Seđenju, a i ja sam dobio pismo od njega.
Šenjeijeva stranka nije mogla da čeka na mene da bi pokrenula list, koji treba da počne s
izlaženjem 1. aprila, ali bi Šenjei jako voleo kada bi u narednoj četvrti godine mogao da
stanem na čelo lista. Teodorović saopštava da ga je njegov brat Ištvan, sudija u
Sentandreji, pitao da li nameravam da se kandidujem u Sentandreji. Pisao sam Grolou da
pita Alberta Apošija da li će se kandidovati i šta misli da li bih ja mogao uspeti.

22. mart
Posećuje me Marinović. Kaže da se knez sasvim priklanja Ristiću i pred
Marinovićem je izjavio da je Ristić doduše hulja, ali u Srbiji se sada već samo s huljama
može vladati. Rekao je Marinoviću i to da se Ristić hvali time da ja nisam protiv njega i
zato već i u odnosu na inostranstvo može mnogo više da uradi. Na ovo napominjem
Marinoviću da to nije istina, štaviše uveren sam da Milan neće dugo ostati vladar Srbije
ako Ristić dođe na vlast. – Dr Rozen javlja da je knez skoro sasvim sigurno odlučio da
postavi Ristića, koji već radi na obrazovanju vlade. On sam bio bi predsednik vlade i
ministar unutrašnjih dela, Stevča ministar bez portfelja, zatim Petronijević ili Filip Hristić.
Knez je svuda izjavljivao da je Ristić hulja, ali zato ipak treba da mu se obrati. Mijatović i
Bogićević u tom slučaju ne žele da ostanu. Ponavlja da Čumić radi na kandidaturi kneza
Lojhtenberga. Šiškin je o tome i napisao izveštaj u Petrograd. Ja sam o tome pisao
Andrašiju.456

23. mart
Mijatović mi je doneo nekoliko komada novog srpskog srebrnog novca. Tom
prilikom de rekao da je Ristićevo naimenovanje već skoro sasvim izvesno. Nažalost, knez
se još pre jedno mesec dana pred 25 poslanika veoma nepovoljno izjasnio o Ristiću, a sada
 632

ipak hoće njega. Svoju nameru motiviše time da Marinović neće da se primi upravljanja, a
Milojković se onemogućio. Grujića on neće i tako ne ostaje niko drugi do Ristić.
Marinović je preporučio da knez ponovo obrazuje neku bezbojnu vladu od nekoliko
članova sadašnje vlade i od još nekolicine drugih, ali se knezu ovo ne sviđa. Ako
Skupština ne primi budžet vlada će podneti ostavku, a knez će izjaviti da će vladati dalje
na osnovu prošlogodišnjeg budžeta. Skupština je juče sa 110 glasova izglasala 700.000
poreskih pijastara za preliminarne radove na železnici i uskoro će stići jedan francuski
inženjer [ime nečitko] da vodi radove.
U Skupštini su se odigrale burne scene. Izvestilac odbora za molbe i žalbe
Kovačević izneo je žalbu udovice u Milanovcu ubijenog poslanika Grkovića, koja za
ubistvo optužuje Čumića i Marinovića. Kovačević je u ime odbora predložio da se žalba
dostavi vladi. Na ovo se digla velika buka, jer se dokazalo da odbor nije ni razmatrao
žalbu i Kovačević je lagao kad je rekao da govori u ime odbora. Palo je više predloga da
se Kovačević isključi iz Skupštine ili iz Komisije. Nije došlo do glasanja jer su
Kovačevićevi prijatelji u velikom broju napustili skupštinsku dvoranu. 457

24. mart
Danas se u Skupštini glasa o Kovačevićevom slučaju. Većina se dva puta izjašnjava
za Kovačevića. Na to Marinović i više vladinih poslanika podnose ostavku, 44 poslanika
napušta Skupštinu da bi sprečili konačno povoljno glasanje u Kovačevićevu korist. Po
podne zasedanje Ministarskog saveta kod kneza. Mijatović zahteva raspuštanje Skupštine,
isto tako i ministar vojni, knez je takođe za to. Ostali ministri još oklevaju, Mijatović
podnosi ostavku. Knez zadržava za sebe donošenje odluke do 9 časova sutradan. Poziva k
sebi predsednika Topuzovića koji izjavljuje da on i njegovi prijatelji neće više kročiti u
Skupštinu, jer sve kad bi Kovačević i bio isključen, oni pouzdano znaju da protivnička
stranka namerava da demonstrira protiv kneza i da traži da se donese odluka kojom bi se,
pošto knez nije u stanju da sastavi odgovarajuću vladu, obrazovao guvernerski savet pod
predsedništvom Grujića. Na to knez ponovo saziva ministre i tad odlučuju da raspuste
Skupštinu.

25. mart
Jutros je vlada raspustila Skupštinu. Novi izbori biće održani kroz 4 meseca. 33
poslanika (oni koji su bili protiv Kovačevića) otišli su knezu da se oproste i zahvale za
raspuštanje Skupštine. U isto vreme su molili kneza da ne postavi Ristića za predsednika
vlade jer ga ceo narod mrzi. Knez je odgovorio da oseća istu antipatiju prema Ristiću kao i
poslanici, ali ipak može obećati samo toliko da će Ristića vratiti na predsednički položaj
samo u slučaju krajnje nužde. Knez je zatim želeo da poveri Ceniću da bude predsednik
vlade, ali ovaj to nije hteo bez Marinovića. Mijatović takođe neće da se primi da bude
predsednik. Za Marinovića se još ne zna da li će se sada, pošto se održavaju novi izbori,
 633

primiti da obrazuje vladu, ukoliko se ne primi neće preostati niko drugi osim Ristića. – Dr
Rozen izveštava da Katardžije, Milanovi rođaci u Vlaškoj, rade na tome da Milana dovedu
na vlaški presto i u tom cilju poslali su knezu u Beograd jednog tajnog agenta. Milanu se
sviđa ova ideja. Još uveče sam otišao Sturzi i to mu saopštio. Ovu vest je dr Rozen čuo od
Mijatovića. Saopštavam to Sturzi.

26. mart
Ostala je dosadašnja vlada. Marinović sada neće stupiti u nju. Knez je, kako kažu,
napustio ideju da poveri Ristiću da obrazuje vladu.

29. mart
Posećujem Marinovića. Tvrdi da je knez čvrsto odlučio da nastavi u započetom
pravcu. O Ristiću ne može više biti ni govora. Cenić će biti postavljen za predsednika
Saveta, a Nikola Krstić za predsednika Kasacije. U Senatu će takođe biti promena. Na
štampu će strožije paziti. Marinović se nada da će se dobro završiti novi izbori, za koje će
nastojati da se što pre izvrše. Upozoravam ga da paze, a naročito kada se budu održavali
manevri narodne vojske jer tada bi moglo doći do nereda. – D’Ostoja pominje u razgovoru
da Deben veoma mnogo piše čak i o stvarima Srba u Mađarskoj, kada ga je on (Ostoja)
opomenuo da je ovo možda nepotrebno i da to Engelhart nikada nije činio, odgovorio je
da ima takve instrukcije. Ovo me učvršćuje u sumnji da Deben intrigira s našim Srbima.

2. april
Dr Rozen javlja: a) Cukić je pisao da u Beču sa zabrinutošću gledaju na razvoj stvari
u Srbiji, kredit je poljuljan i stoga Šifsbanka, koja isporučuje kovnici srebro za kovanje
srpskog novca više ne daje kredit. Na tu vest vlada je pokupila sav novac koji je našla u
0#) i poslala u Beč. b) Knez hoće da pre
beogradskim i smederevskim bankama (60–70.000
izbora proputuje zemlju. Skupština bi se sazvala samo za kratko vreme da izglasa budžet,
i, možda, železnicu, zatim bi je raspustili a knez bi otputovao u Beč, Berlin i Petrograd.
Posebno bi u Beču hteo da zadobije našu vladu da pruži pomoć protiv nastojanja
Omladine.

4. april
Dr Rozen javlja: a) Poslanike opozicije na više mesta dočekali su sa muzikom i
klicanjem, i to baš imućniji građani, a i jedan deo činovništva je uz njih. Pronose se vesti
da je vlada raspustila Skupštinu na želju Austrije. b) Protić koji vidi da se kneževa milost
polako okreće prema Mijatoviću, potajno intrigira na Ristićevoj strani i pridobio je za
svoje ciljeve i Blaznavčevu ženu.458 c) Knez hoće Mijatoviću da kupi kuću. d) Agent koga
su poslali Katardžijevi, sa jednog je od imanja u susedstvu dobara kneza Milana u Vlaškoj
i na neki način i rođak Katardžijevima, pa tako i knezu. Njegovo će ime možda kasnije
 634

doznati. – Andraši odgovara na moju ostavku. Moli me da ostanem na svom sadašnjem

mestu, daće mi toliko koliko želim odsustva, a iduće zime ionako više neću morati da
budem u Beogradu. Ukoliko, pak, to ne bih hteo neka zatražim da budem stavljen na
raspolaganje, samo da ne napustim sasvim karijeru, nastojaće kasnije da mi nađe mesto
poslanika. Na kraju me moli da dobro razmislim pre nego što donesem odluku.

9. april
Mijatović kaže da će povući nove poreze, da će u narodu razglasiti da neće biti ni
povišenja poreza ni novih poreza. Nekoliko načelnika će biti otpušteno, prema štampi će
biti strožiji, i na taj se način nada da će moći obezbediti povoljan ishod izbora. U pogledu
izgradnje železnice ne namerava da podnese zakonski predlog Skupštini. Ukoliko to samo
bude moguće osnovaće Narodnu banku.

11. april
Dr Rozen javlja: a) Iz Bosne stižu vesti koje pokazuju da tamo vlada najveće
nezadovoljstvo. Pod utiskom ovih vesti knez, Mijatović i Protić sastavljaju plan za jednu
akciju. Zaključili su da oružjem ne mogu uraditi ništa već će snabdeti novcem, oružjem i
barutom nekoliko nezadovoljnih Bugara, pa će jedne poslati u Bugarsku, a druge u Bosnu.
Što se tiče velikih sila, Cukić je nedavno javio da, prema njegovim zapažanjima u
krugovima ruskog Poslanstva, Rusija ne želi da sada na Istoku izbije neki pokret, ali ako
bi se nešto dogodilo ona ne bi protiv toga ništa preduzela, pa dakle ni Austrija. Držanje
ostalih velikih sila nije od značaja. Za poduhvat bi imali novca jer bi uzeli zajam za
železnicu a od toga jedan deo upotrebili u tu svrhu. Za sada mogu od bečke Šifsbanke
dobiti 200.000 forinti. b) U našoj pošti u Zemunu dvojica su činovnika potplaćeni od
strane srpske vlade i svaki od njih dobija po 10 # mesečno. Oni izručuju pisma, a ako treba
srpska vlada isplaćuje i 20 forinti za recepise. Na taj način došli su do jednog pisma koje
je Grujić adresirao Radoniću (sekretaru crnogorskog kneza), ali koje je bilo upućeno
direktno knezu Nikoli. Mijatović je dao dr Rozenu da pročita to pismo i njegov je sadržaj
otprilike sledeći: Položaj kneza Milana, na žalost, postao je neodrživ, veoma je mlad i
nesposoban. Gledajući žalosno stanje svoje otadžbine, koje, na žalost, čini nužnim rušenje
prestola, srpski rodoljubi nalaze utehu samo upirući pogled u plemenitu, stenovitu Crnu
Goru. Knez Nikola, pošto potiče iz jedne takve dinastije koju svi Srbi visoko cene i pošto
je vaspitavan u Danilovoj školi, raspolaže svim onim svojstvima koja su sada u Srbiji
potrebna. Grujić je uveren da će Nikola ispuniti poziv koji je III Obrenović tako glasno i
jasno ispovedao kao svoj, kome je, međutim, IV Obrenović nedorastao. Uverava ga da će
ga svi obrazovani i časni rodoljubi u Srbiji dočekati raširenih ruku i moli ga da se izjasni
šta namerava da učini. Pismo je datirano u Beogradu 26. januara 1875. po starom
kalendaru. U rukama vlade nalazi se više takvih dokumenata o zaveri koja se kuje u Crnoj
Gori. – Načelnik Vasić u Ćupriji i načelnik Janković u Kragujevcu takođe počinju već da
 635

rade u narodu za Nikolu. Ovakve prilike su pobudile ideju da bi nekom akcijom trebalo
vratiti popularnost Obrenovića i baciti Nikolu u zaborav. Pošto se, pak, u Beogradu sve
sazna, te tako bi i konzuli mogli saznati da se u Bosnu šalje barut ili oružje, Mijatović
smatra da bi bilo dobro da se u to vreme u Vidovdanu objavi članak u kome bi vlada bila
napadnuta zato što ništa ne čini za svoju braću koja se zlopate u Turskoj. To bi odvratilo
pažnju konzula. c) Knez će između 10. do 15. maja (po starom kalendaru) otputovati u
unutrašnjost zemlje. Pratiće ga samo Stefanović. d) Nekoliko načelnika biće otpušteno.
Jednim cirkularnim pismom biće saopšteno da neće biti novih poreza ni penzionisanja.
Želja je da se izbori izvrše što pre. Skupština se neće održati u Beogradu nego verovatno u
Kragujevcu. Mijatović je pomišljao i na Šabac i Aranđelovac. Knez bi voleo da posle
Skupštine putuje u Beč, Petrograd i Berlin. e) Kod Mijatovića je bio novosadski poslanik
Kondoroši u stvari železnice. Pitao je da li bi kod davanja koncesije srpska vlada vodila
računa i o narodnosti. Mijatović je odgovorio da vlada ne bi, ali verovatno bi to učinila
Skupština. Stoga će rado primiti novac od Mađara, samo neka ispred sebe stave nekog
inostranca. Od više francuskih, engleskih, nemačkih i austrijskih društava stigle su ponude
i pitanja u vezi sa železnicom. f) Bečka Šifsbanka želela bi da bude osnivač srpske
Narodne banke. g) Vlada će, po svoj prilici, protiv direkcije Prve srpske banke pokrenuti
krivični postupak.

15. april
Dobio sam pismo od Alberta Aponjija (pisao je već i ranije). Predložio mi je da se
kandidujem u Sentandrejskom izbornom srezu i već je potajno i preduzeo neke korake u
mom interesu. Ne daje mi, doduše, mnogo nade, ali će nastaviti svoje delovanje.
Teodorovićev mlađi brat, sudija u Sentandreji, takođe me pitao da li bih bio voljan da se
kandidujem. Odgovorio sam da bih, ali stvar treba još držati u tajnosti.

17. april
U Milovukovoj školi priređen je koncert kome je i knez prisustvovao. Razgovarao je
sa mnom i pomenuo koliko bi želeo da se trgovinski ugovori što pre zaključe, kako bi ih
mogao podneti već narednoj Skupštini.

19. april
Deben je rekao konzulu Rozenu da je knez Milan u razgovoru o procesu Armin bio
na Arminovoj strani, dok je on, Deben, branio Bizmarka. Rozen se zbog ovoga ne ljuti na
kneza nego na Debena, što raspravlja s Milanom o francusko-nemačkim stvarima. Ja sam,
pak, sve ispričao Marinoviću, koji se veoma nepovoljno izrazio o Debenu.

20. april
Joanini pominje da će knez putovati u Berlin i Petrograd s ženidbenom namerom i da
 636

će Marinović otputovati pre njega da ispita teren.

Dr Rozen javlja: a) U stvari Lojhtenberg, Šiškin je dobio odgovor od ruskog
Poslanstva u Beču da u Rusiji uviđaju neodrživost prilika u Srbiji i da se sadašnje stanje
bliži raspadu. Rusija, međutim, ne veruje da bi odgovaralo bilo njenim sopstvenim
interesima, bilo interesima Srbije kada bi u prvi plan bio isturen jedan od rođaka ruske
vladarske kuće. Ako presto ostane upražnjen Rusija će zauzeti stav iz 1868. Šiškin je
saopštio Čumiću ovaj odgovor. Čumić mudruje da između Austrije, Rusije i Nemačke
postoji savez s dalekosežnim dejstvom. Rusija je sigurna da će pribaviti posede na Istoku i
zbog toga neće da se eksponira. S ovom Čumićevom zamisli slažu se i 2 Garašanina, 2
Pavkovića, pukovnici Lešjanin i Nikifor, Barlovčevi, Vlajković, Antonije i drugi. Čumić
agituje po unutrašnjosti, naročito u rudničkom srezu, da bi se u Skupštinu izabrali
poslanici-demagozi. b) Milanov izbor za vlaškog kneza naročito žele pristalice bivše
Kuzine stranke. U Beču živi izvesni Đovani Petrokonino, ranije trgovac u Galacu ili u
Brajili, koji se odselio u Beč posle pada Kuze. On je posrednik. Nedavno je tražio od
kneza 3000 napoleona i knez je naredio Mijatoviću da isplati taj iznos. 459

21. april
Dolazi kod mene Bogićević: a) Moli me da obratimo pažnju na to da članovi
Omladine u Novom Sadu rade knezu Milanu o glavi. Vlada nema određene podatke, ali je
uverena u to. Kažem mu da ni ja ne sumnjam u to, na žalost Omladinu je ovoliko ohrabrila
ranija srpska vlada pružanjem stvarne pomoći. Inače neka nam daju u ruke podatke i mogu
biti uvereni da ćemo odlučno postupiti. b) Pita da li im zameramo što nisu nikoga poslali
da pozdravi cara u Dalmaciji, iako je Vlaška poslala. Kažem: ni u kom slučaju, Dalmacija
je veoma daleko od Srbije, a inače je Njegovo Veličanstvo zaboravilo čak i na slučaj kada
ga nisu pozdravili u Beloj Crkvi, jer je znao da to nije poteklo od kneza nego od
namesnika.
Mijatovićka priča da će knez još ove godine putovati u Berlin i Petrograd i sprema se
da se ženi. Još ne znaju s kim, ali će već naći nevestu. Mijatovićevi ne bi voleli da ona
bude Ruskinja.

22. april
Joanini kaže da je Ristić u Staroj Srbiji davao pomoć za nekih 60 škola. Sadašnja
vlada je to obustavila.

24. april
Dr Rozen kazuje: a) Knez je potpisao akt o smenjivanju Stanoja Ilića, a biće
otpušten i Milojković. Uopšte hoće da postupe vrlo energično prema članovima Omladine.
b) Ono belgijsko društvo koje je stavilo ponudu i za prugu Budimpešta–Zemun voljno je
da izgradi srpsku železnicu, bez garantije. – Polazim s Vilmom iz Beograda.
 637

25. april
Stižemo u Peštu.

26. april
Govorim sa Šenjeijem, jako želi da postanem narodni poslanik, voleo bi kad bi to
moglo biti u Sentandreji, ali i ma gde drugde. Listovi Kezerdek (Javni interes) i Mađar
Politika (Mađarska politika) spojiće se u jedan list. Ja bih bio na čelu lista, a pored mene
jedan odgovorni urednik. Šenjei još želi da što pre odem u Erdelj i vidim kakve šanse
može tamo imati naša stranka.

27.– 30. april

Grof Albert Aponji razvio je u Sentandreji snažnu aktivnost na mojoj strani;
uveravaju me da će ishod biti povoljan, ali ja u to sumnjam.

1. maj
Putujem u Beč.

2.– 3. maj
Razgovarao sam sa više njih u Ministarstvu. Uverio sam se u to da bih morao još
dugo da čekam da budem postavljen negde za poslanika, a i tako je još veoma neizvesno.

4. maj
Razgovaram dugo s Andrašijem. Primio me je veoma srdačno, iako već zna da hoću
da se priključim Šenjeiju. Kaže da on nije Šenjeijev neprijatelj, da jeste bio bi predložio
caru da ga uzme u vladu zajedno s Tisom i onda bi uskoro ostalo „von den beiden Löwen
nur die Schweife“.460 Šenjei je, međutim, uvek bio Pechvogel i ne predviđa kako će se
odnosi razvijati. Uza sve to Andraši ima simpatije prema konzervativcima, iako je
trenutno prinuđen da podrži sadašnju mađarsku vladu. Car nije hteo da postavi Šenjeija jer
ne odobrava njegovu taktiku i jer nije želeo da ujedini sve stranke i da time isključi
mogućnost postojanja potrebne opozicije, a naročito stoga što mu se ne sviđa Šenjeijevo
proklamovano načelo u pogledu smanjenja brojnog stanja vojske. Mi sada stvarno –
smatra Andraši – moramo po cenu najvećih žrtava da održimo vojsku, čak i da je
razvijamo, jer samo kroz to imamo ugled pred Rusijom i Nemačkom. Car Aleksandar će
sada u Berlinu izjaviti da on na svaki način želi da održi mir, jer će u protivnom slučaju
tražiti za sebe odrešene ruke. Međutim, prema nama se obe velike sile odnose na
najprijateljskiji način, i Bizmark je ovih dana izjavio Andrašiju da ima u njega stalno
nepokolebivo poverenje. Marinović je bio kod Andrašija i rekao da će ići u Petrograd da
ostvari ženidbu kneza Milana, ali nije rekao s kim. To može biti kneginja Oldenburg ili
 638

grofica Strozonov. Preporučujem Anrašiju Hercfelda za mog naslednika. Govoreći o meni

Andraši izražava želju da se samo stavim na raspolaganje, za moju opozicionarsku
delatnost ne mari jer ona, najzad, može biti nezgodna samo mađarskoj vladi. Rastajemo se
jedan od drugoga na najprijateljskiji način.

5. maj
Putujem u Peštu.

6. – 13. maj
Dogovorio sam se podrobnije sa Šenjeijem o svom putu u Erdelj. Naš glavni čovek
tamo je Albert Banfi. Katolički biskup ima takođe simpatije za nas. Razgovaram s Lupom,
jednim od glavnih korteša u Sentandreji, ali ne uspevam da ga pridobijem za sebe. –
Razgovaram i s Halasom, urednikom Kezerdeka o listu koji treba pokrenuti. Halas bi
trebalo da je u stvari glavni urednik, kao što će to Šenjei s njim kasnije utanačiti, ali bi
umesto njegovog imena bilo navedeno neko drugo ime, uz moje kao rukovodioca lista.

14. maj
Polazim s Martom u Erdelj. Uveče stižemo u Koložvar. 461

15. – 17. maj

Razgovarao sam u više mahova s Albertom Banfijem, raspoloženje prema
Šenjeijevoj stranci nije nepovoljno, ali se niko ne usuđuje da nešto uradi. Ipak sam došao
do zaključka da bi se s izvesnom odlučnošću i novcem mogao sprovesti izbor desetak
naših poslanika.

18. maj
Odveo sam Martu u Betlen kod Vilmine bake.

19. maj
Pokušavam da pridobijem Andraša Betlena da se priključi našoj stranci. On,
međutim, obećava samo toliko da će nam se priključiti kasnije, ali sada mora da istupi s
programom vlade.

20. maj
Odlazim u Kezepfalu Aurelu Betlenu koji je pristalica naše stranke i nagovaram ga
da pridobije svog šuraka Jožefa Feldvarija da istupi protiv Andraša Betlena, a posle da se
priključi nama.

21. maj
 639

Vraćamo se u Koložvar.

22. maj
Ostajemo u Koložvaru.

23. maj
Odlazimo u Peštu.

24. maj
Šenjeijeva stranka me je izabrala u svoj izvršni odbor. Učestvujem na prvoj sednici.

25. maj
Putujem u Beograd.

26. maj
Stižem u Beograd. – Kada sam došao kod Sturze zagrlio me i poljubio i nije mogao
dovoljno da mi se zahvali na prijemu kod cara i na velikom krstu ordena Franje Josipa. 462
Kaže da se knezu Nikoli nije mnogo sviđalo carevo putovanje, bojao se da će izgubiti svoj
nimbus koji je dotle u tom kraju imao. Međutim, bio je veoma zadovoljan prijemom. Baš
tom prilikom Nikola je od ruskog cara dobio jedan brodić. Ovaj poklon, a naročito ruski
oficiri koji su ga predali, izgleda da su bili namenjeni tome da parališu dobar utisak koji će
proizvesti careva ličnost. Knez Nikola je, izgleda, stvarno u vezi s članovima Omladine.
Jako je želeo da dozna šta bi rekla Austrija kada bi on zaista došao na srpski presto. –
Razgovaram s Bogićevićem, kaže da Porta protestuje zbog srebrnog novca. Srpska vlada
je ovo već saopštila Andrašiju. Trebalo bi da izbori budu već u junu, a Skupština bi se
sastala u julu i u avgustu završila rad.

27. maj
Dr Rozen javlja da, prema njegovim obaveštenjima, Marinović nije uspeo da ostvari
nameravani knežev brak. Knez na jesen namerava da putuje u Berlin i Petrograd. Prilikom
sadašnjeg njegovog putovanja u Požarevcu se jedan osvetljeni slavoluk upalio baš kada je
on bio pod njim. Vlada uverenje da je to namerno urađeno.

28. – 31. maj

Činim bez prestanka oproštajne posete. Sturza je 30. maja u moju čast priredio ručak
i pozvao više njih. Svi su bili prema meni vrlo srdačni, čak i Srbi opšte uzevši žale što
odlazim. Danas, 31. maja, došli su naši podanici da se oproste od mene. Skoro svi su me
poljubili u ruku dok su mi zahvaljivali za ono što sam za njih učinio. Jedva sam i sam
mogao da se uzdržim da ne plačem.
 640

NAPOMENE, KOMENTARI, PRILOZI

 641

Faksimil jedne strane Dnevnika

 642

Knez Mihailo Obrenović

 643

Knez Mihailo Obrenović Milan Obrenović po dolasku u Beograd okružen

namesnicima i ostalom pratnjom (Iz zbirke fotografija Muzeja Srbije)
 644

Knez Milan Obrenović

645

Jovan Ristić
 646

Zgrada Predsedništva vlade i Ministarstva inostranih dela u Beogradu

 647

Kuća Ilije Kolarca u kojoj se nalazio austrougarski konzulat

Fridrih Ferdinand Bajst, kancelar Aleksandar Mihailovič Gorčakov, kancelar

i ministar inostranih poslova Austro-Ugarske i ministar inostranih poslova Rusije
648

Đula Andraši
 649

Nikolaj Pavlovič Ignjatijev, ambasador Rusije u Carigradu

 650

Tako se „bistrila politika“ u beogradskim kafanama i po Kalajevom

viđenju (Iz zbirke fotografija Muzeja Srbije)
 651

Antonije Orešković, kao potpukovnik u vreme rata Srbije protiv Turske

1876/7.
 652

Jovan Marinović (Iz zbirke fotografija Muzeja grada Beograda)

 653

Aćim Čumić (Iz zbirke fotografije Arhiva Srbije)

654
 655

NACHWORT

Kàllay Béni (Benjamin), mehr als 20 Jahre lang, 1882–1903, gemeinsamer

Finanzminister Östereich-Ungarns, zu dessen Zuständigkeit die allmächtige Verwaltung
des okkupierten Bosniens und der Herzegowina gehörte, ging auch in die Geschichte
Serbiens, bzw. Jugoslawiens als eine hervorragende Persönlichkeit ein. Am Anfang seiner
bedeutenden Karriere, während seines D’enstes in Beograd als österreichisch-ungarischer
Oeneralkonsul (1868–1875), fuhrte er ein Tagebuch, das Angaben von einmaligem
historischem Wert enthält. Mit dem ihm eigenen Eifer notierte er pedant (in den ersten
Jahren Tag für Tag, später in grösseren Abständen), trotz der zahlreichen mit Arbeit und
gesellschaftlichen Verpflichtungen ausgefüllten Stunden, alles was, seiner Meinung nach,
von der Vergessenheit gerettet werden sollte. So gelang es ihm, im Laufe seines
siebenjährigen Beograder Aufenthalts in kleiner Schrift 1052 Seiten grossen Formats
auszufüllen, die in vier mit Goldverzierungen und winzigem Schloss samt Schlüssel
ausgestattete Bände aufgeteilt wurden.
In diesem in ungarischer Sprache geführten Tagebuch werden in fliessendem
konzisem Stil vor allem politische und nicht gesellschaftliche Angelegenheiten
geschildert. Personlichen Erlebnissen intimen Charakters sind in der Regel nur einige
Worte zugedacht, ausser in Momenten besonderer Erregung, wenn ihnen mehrere Sätze
gewidmet werden.
Von 1878 bis 1871, zur Zeit der gunstigen Entwicklung der serbisch-ungarischen,
bzw. serbisch-österreichisch-ungarischen Beziehungen in ungetrubter Atmosphare, im
Geiste der proklamierten Freundschaft, besonders von serbischer Seite, werden im
Tagebuch Ereignisse und Stimmungen, Gespräche und Überlegungen in den Vordergrund
gerückt, mit denen die Richtigkeit der Einstellungen der führenden Persönlichkeiten in
Serbien ihre Bestätigung findet. Hiermit wird auch die Berechtigung seiner Mission
hervorgehoben, in Übereinstimmung mit seinen damaligen proserbischen von
einzigartigen Visionen weittragender politischer Strategic und von Konzeptionen der
jeweiligen Politik genährten Uberzeugungen, vornehmlich gemass den Anschauungen,
durch die er sich besonders im Kreise Gleichgesinnter in Ungarn, an deren Spitze sich der
ungarische Ministerpräs dent selbst, Graf Julije Andrássy befand, auszeichnete. Diese
Anschauungen unterschieden sich von den dienstlichen, die in der Öffentlichkeit als die
des Ausgleichregimes bekannt waren, obgleich sie gelegentlich vetraulicher Gespräche
von jenen vertreten wurden, von denen man es am wenigsten erwartete, von den
Fürsprechern des Ausgleichs selbst!
Zu jener Zeit waren nämlich nicht einmal die eminentesten Vertreter des Ausgleichs
in Ungarn in genügendem Ausmass von der zweckmäss gen Verbürgung der Perspektiven
 656

von der künftigen Entwicklung des ungarischen Staates im Ganzen, im Rahmen der neuen
dualistischen Staatsreorganisation, überzeugt. Sie waren nicht einmal sicher, dass sie
dauernd nach den angenommenen Schemen, als Vertreter der Interessen der oberen
Schichten, in erster Linie jener der Grossgrundbesitzer, unter gleichzeitiger
Gewährleistung auch eines entsprechenden Fortchretts der Angehörigen von niedrigeren
Klassenformationen der ungarischen Nation, werden regieren können.
Bekanntlich wurden viele von ihnen, Andrássy eingeschlossen, als Teilnehmer an
der ungarischen Revolution 1848/49. nach dem Sieg der Kontrarevolution zu Tode
verurteilt. Sie retteten sich durch Flucht, und die meisten von ihnen kehrten erst nach der
Niederlage Österreichs im Kriege mit Preussen und Italien nach Ungarn zurück. Es gelang
ihnen, nicht nur amnestiert und rehabilitiert sondern sogar als gleichberechtigte Partner
mit den österreiclischen Repräsentanten fiür die Reorganisation der Monarchie auf
dualistischer Grundlage anerkannt zu werden. Natürlich unter der Bedingung, dass sie von
ihren früheren revolutionären Ideen von der selbständigen Entwicklung Ungarns
ausserhalb der Grenzen des Habsburgischen Reichs Abstand nahmen. Auf die ideellen
Konstruktionen einer revolutionären Periode verzichtend, verzichteten sie jedoch nicht auf
ihre ewig idealen staatsbildenden und staatsrechtlichen Pläne, in denen sie der ungarischen
Nation eine grosse Zukunft prophezeiten, selbstverständlich unter Führung von Vertretem
ihrer Klasse. Da die an die Revolution geknüpften Hoffnungen vereitelt wurden, machten
sie sich die vom Ausgleich gebotene Chance zunutze.
Allerdings war der Ausgleich mit Österreich noch nicht genligend aussichtsreich.
Denn Osterreich bildete, wenn es mächtig war, eine ständige Drohung für die Intergrität
des schwächeren Ungarns, war es jedoch selbst schwächlich, wie es damals den Anschein
hatte, so stellte es keine Garantie für die Realisierung grosser Pläne einer gemeinsamen
Zukunft dar. Deshalb rechneten die führenden Persönlichkeiten Ungarns weiterhin auch
mit der dritten Möglichkeit einer perspektiven Entwicklung. Die Umrisse dieser
Moglichkeit sahen sie in den Planen, einen Verband der Kleinstaaten in diesem Teile
Europas im Rahmen der Donaukonföderation oder irgendeiner anderen Gruppierung zu
schaffen, die, nach der Niederlage der ungarischen Revolution, ihr Haupt Kossuth Lajos
(Ludwig) in der Emigration mit dem grössten Eifer propagierte.
Bekanntlich setzte sich Kossuth besonders dann für die Donaukonföderation ein, die
nach einer Variante aus Ungarn, Serbien und Rumänien (bzw. nach damaliger Aufteilung
der Walachei und Moldau) bestand, wenn für das unmittelbar vor einem neuen
Befreiungskampf gegen Österreich stehende ungarische Volk, Kossuths Meinung nach,
ein Bundnis mt dem serbischen und rumänischen Volk von lebenswichtiger Bedeutung
war. So erhielt z. B. Anfang Januar 1859, vor Ausbruch der Freiheitskampfoperationen
der Franzosen und Italiener, denen sich auch die Ungarn hätten anschliessen sollen, einer
von Kossuths Emissaren den Auftrag, bei Kavur die Entsendung eines Konsuls von
Sardinien nach Beograd zu urgieren, der neben dem dortigen ungarischen Geheimagenten,
 657

unter den verlockendsten Versprechungen eines Bündnisses, an der Gewinnung Serbiens

für eine gemeinsame Aktion arbeiten sollte. Er rechnete damit, dass die von der Politik
Österreichs (insbesondere von der Verwaltung in der „Serbischen“ Vojvodina)
enttäuschten Serben gewiss zur selben Erkenntnis wie die Ungarn liber die schädlichen
Folgen der gegenseitigen Kriegführung 1848/49 gekommen waren und einsahen, dass die
Zukunft im Bündnis gegen Österreich lag. Es wurde noch hinzugefügt: Die Serben bilden
„eine ritterliche Nation“, mit der die Ungarn rechnen, „mit der gerechnet werden muss“.1
Im Mai 1859 verständigte sich General Klapka in Kossuths Namen mit Fürst Kuza,
dem damaligen Herrscher der Walachei und Moldau, über eine gemeinsame ungarisch-
rumänische Aktion im Kriege, beziehungsweise im Aufstand, der vorbereitet wurde.
In diesem Vertrag wurde auch eine gemeinsame Wirkung serbischer aufständischer
Einheiten vorgesehen, unter der Versicherung, Ungarn werde in Hinkunft ein Staat
gleichberechtigter Völker mit Selbstverwaltungsrechten vorsitzender Körperschaften, nach
territorialer und nationaler Unterschiedlichkeit, sein. Auf diese Weise wollte man
moglichst schnell zum Ziele gelangen, das hier, im 7. Punkt des Vertrags, als
„Konföderation der drei Donäulander – Ungarn – Serbien – Walachei und Moldau
bezeichnet wurde.2
Aufgrund dieses Vertrags vers-uchte General Klapka hierauf, Flirst Milos für einen
ähnlichen ungarisch-serbischen Vertrag durch Vermittlung von dessen Sohn Mihailo zu
gewinnen. Der ungarischfreundlich gestimmte Mihailo (verheiratet mit einer ungarischen
Gräfin) hatte nichts gegen ein derartiges Übereinkommen, insofern es sich als
durchführbar erweisen sollte. Bei der Londoner Zusammenkunft mit Kossuth (nach einem
Gespräch mit Kaiser Napoleon in Paris, der ihm riet, den Kampf der Ungarn zu
unterstützen) drückte er sich ebenfalls gegen Östereich aus, mit der Begründung, es
widersetze sich den Untemehmungen, die mit der Befreiung
Serbiens sowie der übrigen Lander unter der Türkei enden würden. Demzufolge
stimmte er der Idee der Bildung eines unabhängigen Ungarns zu, das später mit einem
ebenso unabhängigen Serbien und Rumänien im Rahmen einer Konföderation ein Bündnis
schliessen würde, zwecks leichterer Verteidigung der Freiheit ihrer kleinen Völker gegen
Überfälle von Grossmächten, wie es Österreich und Russland waren. (Hierbei ging er so
weit, dass er, ohne Wissen seines Vaters, des Fürsten Miloš, der sich zu einem solchen
Unternehmen sicher nicht hätte verleiten lassen, die Ermöglichung des Waffentransports
aus Serbien und über Serbien nach Ungarn versprach.)
Kossuth sondierte das Terrain für das Bündnis mit Serbien auch bei Garašanin (den
er als weitsichtigen Staatsmann schätzte, und dem er wegen der Hilfeleistung seiner nach
Beograd geflüchteten Gemahlin nach der Niederlage von 1849 zu Dank verpflichtet war).
Er hatte nicht vergessen, dass Garašanin als Politiker, „dessen Wunsch es war, dass die

1
Szarvady an Bixion, 1859, januar 20, Kossuth Lajos öszes munkái, Budapest 1880, I, 120.
2
Kossuth Lajos öszes munkái, I, 371.
 658

Serben eine freie Nation und nicht russische Diener werden“, auf Verlangen des Vertreters
Russlands, wegen seiner Verbindungen mit ihm (Kossuth) und Macini die
Ministerstellung aufgeben musste. Als die Tätigkeit der ungarischen Emigration 1859
verstärkt wurde, schrieb ihr Geheimagent in Beograd Ludwig Janos am 22. Juni an
Kossuth, dass nur, wenn Garašanin an die Macht gelangt (mit der zu erwartenden
Intervention des französischen Delegierten Lesseps), die an Serbien geknüpften
Erwartungen erfüllt werden könnten – „ansonsten bleibt das [verabredete] Bündnis ein
leeres Wort“.3
Selbst zur Zeit des grossten Schocks, als er erfuhr, dass Frankreich im Italienischen
Kriege dem Frieden mit Österreich (Waffenstillstand in Villafranca) vor dem Einfall
seiner revolutionären Einheiten in Ungarn zustimmte, ermahnte Kossuth am 31. Juli 1859
aus Genf seinen Belgrader Vertrauensmann, angesichts der unerschöpflichen Quellen der
Zukunft, nochmals vor Verlassen Beograds zu versuchen, die Bundesvereinbarung mit
Serbien und das Übereinkommen mit den Kroaten zu ,,festigen“.
Im Brief an den General Türr vom 23. Juni 1862, anlässlich des Widerstands gegen
die der Konföderation selbst in Ungarn, betonte Kossuth: „die Konföderation gehört zu
jenen Begriffen, deren Notwendigkeit derart durch die Situation bedingt ist, dass sie sich
entweder verwirklichen wird, oder dass auch Ungarn nicht frei sein wird, und die Krise
der Ostfrage wird nicht in der Richtung gelenkt werden, welche die Interessen der Freiheit
und des Wohlbefindens Europas erfordem“. Er entdeckte, dass der Widerstand gegen die
Konföderation nicht in Korrelation mit den Gegensatzen stand, die durch gegenseitige
Konzessionen beseitigt werden konnten, sondern dass er auf weiteren ,,Aspirationen“
ungarscher pro-österreichischer konservativer Kreise Serbien und Rumänien gegenüber
begründet war. Er wiederholte, die Zukunft des unabhängigen Ungarns liege im Bündnis
mit ebenso unabhängigen andem Donaulandern, denn sonst wiirden diese ihre
Aspirationen mit Hilfe Russlands verwirklichen, und sodann, von den Russen absorbiert
(oder wenigstens indoktriniert, wie man heute sagen würde), mit ,,eiserner Hand“ vom
Osten her das Land der Ungarn umfassen. 4
Im Verfassungsentwurf der Konföderation, den Kossuth in Turin am 1. Mai 1862 als
Grundlage für die Verhandlungen mit den Vertretern der interessierten Länder annahm,
wurde die Konföderation Ungarns, Kroatiens, Serbiens und Rumäniens mit wechselndem
Sitz in Budapest, Bukarest, Zagreb und Beograd vorausgesetzt. In Kossuths Kommentar
wurde betont, dass jeder Gedanke an die Möglichkeit eines Missbrauchs der
vorgeschlagenen staatlichen Formulierung seitens der Ungarn ausgeschlossen sei.
Schon deshalb, weil sie angesichts der Schwierigkeiten, die ihnen die Nationalitäten
bereiten, „wirklich verrückt sein müssten, wenn sie die eigenen Schwierigkeiten durch
Agglomeration neuer fremder Elemente vorgrossem wollten“. Die Konföderation ist keine

3
id. 404, 408.
4
id. VI, 1; III, 735.
 659

„Konzession, sondern ein wechselseitiger freier Verband“, zwecks Verteidigung der

Freiheit jeden Volkes im betreffenden Staatenbund. Durch sie würde – auch weiter nach
Kossuths Worten – ein „reicher und mächtiger Staat mit 30 Millionen Einwohnern
geschaffen werden“, dessen Wort auch in europäischen Relationen viel bedeuten würde. 5
Kossuth zog zu jener Zeit auch die Möglichkeit der Entsstehung eines unabhängigen
Serbiens ausserhalb der konzipierten Konföderation in Betracht. Er sah sogar die
Notwendigkeit der Erweiterung seines Territoriums durch den Anschluss Bosniens und
der Herzegowina und, im äussersten Fall, auch durch die Vereinigung mit Montenegro.
Für ihn war es am wichtigsten, dass Serbien nicht das von Serben bewohnte Territorium in
Ungarn beansprucht und nicht ein Werkzeug Österreichs oder Russlands wird. Hierbei
rechnete er mit der Voraussetzung, dass der unabhängige serbische Staat mit 1,600.000 bis
3,500.000 Einwohnern für das grössere unabhängige Ungarn keine Gefahr darstellen
konnte, und dass es aus Gründen der Sicherheit, um sich gegen den Druck des
österreichischen oder russischen Aggressors wehren zu können, mit dem mächtigeren
Ungarn in freundschaftlichen Bündesbeziehungen sein müssen wird.6
Кállау war nicht Kossuths Mitkämpfer; zur Zeit der Revolution war er 9–10 Jahre alt
(geboren am 22. Dezember 1839).
Auch sein Vater befand sich nicht in den Reihen der Revolutionäre; er starb 1845.
Sicher aber ist, dass ihn die ambitiöse und gebildete Mutter von vomehmer Abstammung
sowie die Schule von exklusivem Rang im patriotischen Geist des achtundvierziger Kultes
erzogen und bildeten, mit alien Lehren jener Zeit, in der man viele Fehler machte, um in
der Zukunft mit weniger Fehlem das Leben der Nation zu lenken (bzw. um im eigenen
Lebenslauf besser zu prosperieren). Es kann nicht mit Bestimrntheit behauptet werden, ob
und wie sehr seine Mutter (geborene Blašković) seine Wissbegierde in Richtung der
Erlernung der Sprachen und der Erforschung der Geschichte der slawischen Völker lenkte.
Jedenfalls nach Kossuths Empfehlungen aus der Emigration sowie nach den Lehren seiner
Anhänger in der Verbannung und im Lande richtete sich die allgemeine Aufmerksamkeit
in Ungarn spontan auf die Beziehungen mit den von Slawen besiedelten Ländern, in erster
Linie mit Serbien und den Serben überhaupt. Denn von diesen Beziehungen wurde, nach
den Erfahrungen aus der Vergangenheit zu urteilen, vielleicht auch die Zukunft Ungarns
am meisten abhängen. Dessen bewusst wurden sich auch jene, deren Wege (wie die Deaks
und Andrássys) mit denen Kossuths inzwischen auseinandergegangen waren.
Jenen, die im Lande geblieben oder aus der Emigration zurückgekehrt waren,

5
id. VI, 10, 12.
6
id. Ill, 736. In seinen Betrachtungen über die Unzufriedenheitsbewe gungen der kleinen slawischen Völker
bemerkte Kossuth in seinem Briefe vom 5. November 1871 an einen Freund, anlässlich der unmöglichen Einstel
lung Andrássys: „Sie [die Machthaber mit Andrássy an der Spitze] können einen Haufen von Presseprozessen
inszenieren, das Gefängnis von Vác
(Waitzen) mit Miletićen füllen, die eiserne Peitsche der Repression schwin gen! Aber grosse Probleme, die in die
Sphäre der höchsten Politik fallen, auf eine solche Weise lösen zu wollen, ähnelt der Weislieit der bekannten
Partingtonerin, die sich mit einem Hirsebesen der ihren Hof überschwem menden Flut widersetztew. (id. VIII,
386.)
 660

drängten sich gelegentlich des Ausgleichs mit Österreich die ungelösten ungarisch-
serbischen Probleme vom praktisch-politischen Standpunkt aus in solchem Masse als akut
auf, dass ihnen die primäre Aufmerksamkeit gewidmet werden musste. Die neuen
Regierenden mussten alles daransetzen, um Serbien von der Unterstützung der in Ungarn
lebenden unzufriedenen Serben abzuhalten. Durch eine Freundschaftspolitik mit Serbien
würde auch das Selbstbewusstsein der ungarischen Vertreter im Rahmen Österreich-
Ungarns gestärkt, denn, falls sich dieser Rahmen als zu eng erweisen sollte, könnte er
leichter mit Hilfe Serbiens gesprengt werden. Die Zweckmässigkeit dieser Politik in den
Beziehungen der ganzen österreichisch-ungarischen Monarchie zu Serbien war ebenfalls
evident, weshalb sie, unter verständlicher grösserer Reserviertheit des Zentrums der
Monarchie, auch vom gemeinsamen Ministerium des Äussern, mit dem Kanzler und
Minister Beust an der Spitze, stimuliert wurde. Obgleich sich Wien auch weiterhin an die
Linie des Status quo in den Beziehungen zur Türkei hielt, so nährte es doch über die
österreichisch-ungarische Diplomatic die Illusionen von einer stärkeren Unterstützung
Serbiens in den Bemühungen, wenigstens einen Teil seiner nationalen
Befreiungsaspirationen im Rahmen der türkischen Oberhoheit zu verwirklichen. Die
Hauptsache war, dass sich Serbien, eingelullt durch die österreichisch-ungarischen
Versprechungen, möglichst weit von Russland entfeme und sich mit Reserve zu den
abenteuerlichen antitürkischen Plänen und Unternehmungen der übrigen Balkanländer
verhalte.
Als 1868 Andrássy die Gelegenheit hatte, nach dem nationalen Schlüssel des
Ausgleichs eine entsprechende Persönlichkeit ungarischen Geschlechts für den Posten des
Generalkonsuls in Beograd vorzuschlagen, fiel seine Wahl ohne weiteres auf Kállay.
Dieser gehörte zwar nicht zu den profesionellen Diplomaten und potenzierte wegen seines
Qualifikationsmangels für eine so hohe und verantwortungsvolle Stellung die Moglichkeit
kritischer Reaktionen.
Aber Kállays Herkunft, Wissen und Urteilskraft (in der politischen Dialektik)
bestätigten im Kreise, in dem sich die Krem der ungarischen Gessellschaft, mit der
erlesenen Schichte des mittleren und hohen Adels an der Spitze, bewegte, dass Andrássys
Wahl begründet und berechtigt war.
Für die damaligen gesellschaftlichen Verhaltnisse war es von nicht geringer
Bedeutung, dass der junge Kállay ein Sprosse aus einer Familie des Geschlechts von
Eroberern der ungarischen Heimat aus der Zeit der Arpaden war. Seine Adelsprärogative
rührten von den Vorfahren her, die für die ältesten historischen Verdienste für Herrscher
und Volk Güter mit Feudalrechten des Gutsherrn in der Siedlung rings um Gross-Kalo
erhielten. Nach anerkannten Ahnentafeln rechnete man, dass sein Familienstammbaum
sich anfangs des XIII. Jahrhunderts zu verzweigen begann.
Unter seinen Vorfahren gab es keine berühmten Persönlichkeiten. Nur ein Sprössling
eines Familienzweigs erwarb den Grafentitel (1770), der nicht erhalten blieb, da er ohne
 661

Nachkommen starb. Die Kállays verfugten nicht über grösse Besitztümer. Béni Kállay
stammte von Eltern, die ihm als Erbschaft stark verschuldete Güter mittlerer (nach
latifundischem Masstab des hohen Adels in Wirklichkeit kleiner) Grösse hinterliessen. Im
Staatsdienste erklomm sein Vater auf der hierarchischen Leiter die Stufe des
Administrators eines Komitats (Csanad). Summiert man daher alles oben Ausgeführte
über Kállays Familienstatus in der ungarischen aristokratischen Gesellschaft (welcher
Status bei den damaligen gesellschaftlichen Verhältnissen einen primären Faktor für ein
erfolgreiches Starten und Vorwärtskommen auf diplomatisehem, politischem und
politisch-administrativem Gebiet bildete), so kann man behaupten, dass er nur der sozialen
Gruppe des mittleren Adels der herrschenden Klasse der Grundbesitzer angehörte, aber
über persönliche Vorteile verfügte, die er als Sprosse eines alten, eines der altesten,
autochthonen ungarischen Adelsgeschlechter hatte.
Im Wettbewerb war ihm an erfordertem entsprechendem Wissen und Benehmen,
Bildung und Intelligenz, hartnäckiger Ausdauer und rückhaltloser Schlagfertigkeit
sozusagen niemand gleich.
Er beherrschte (wahrscheinl ch nur im geringeren Masse als man erzahlte) einige
Sprachen: Deutsch, Französisch, Englisch, Neugriechisch, ein wenig Türkisch, etwas
Russisch, bedeutend besser Serbisch. Bereits von seinem 20. Lebensjahr an befasste er
sich, mit politischen Fragen beschäftigt, mit den Prablemen der Entwicklung und der
Beziehungen der slawischen, insbesondere der südslawischen Völker und in diesem
Gefüge speziel des serbischen Volks. Als aktiver Anhänger von Deaks Parteiformation
lenkte er bereits vor dem Ausgleich die Aufmerksamkeit der Öffentlichkeit auf sich, als er
sich 1865 in den Parlamentswahlen (bei denen er nicht gewählt wurde) als
Volksabgeordneter in Szent Andrea kandidierte, wobei er auch auf die Stimme der
dortigen serbischen Bevölkerung rechnete. Seine Begabung und Bildung bestätigte er
ebenfalls mit seinen historiographischen literarischen Schriften. Bereits mit 16 Jahren,
1855, berauscht von den Ideen der grossen Römer, übersetzte er aus dem Französischen
eine Broschüre aus der römischen Literaturgeschichte (von Charpentier).
Im Jahre 1867 konnte er sich mit der Veröffentlichung von John Stuart Mills Schrift
Über die Freiheit in ungarischer Übersetzung brüsten. (Später wurde er mit der
Geschichte des serbischen Aufstands, 1780–1815, I, Budapest 1877, als historischer
Gelehrter anerkannt und zum Mitglied der Ungarischen Akademie der Wissenschaften
gewählt. Es gelang ihm ebenfalls, das dramatische Werk „ Galatea“ des griechischen
Schriftstellers Vasiliades in seiner Übersetzung auf die Bühne des National theaters von
Budapest zu bringen.) Er führte auch schon damals ein Tagebuch, in dem er zwar nur
Beschäftigungen ökonomischen Charakters in Verbindung mit seinen stark verschuldeten
Gütern sorgfältig notierte, wodurch jedoch bestätigt wird, dass der Text des hier
veröffentlichten Beograder Tagebuchs ein Bestandteil seiner methodischen Arbeitsweise
ist, alles aufzuzeichnen und zu kontrollieren, was ihn zur gegebenen Zeit aim meisten
 662

beschaftigte.
Im Gesellschaftsleben der aristokratischen Elite, die das Geschick von Land und
Volk lenkte, war er als selten gebildeter und ambitiöser junger Mann bekannt, der auch im
geselligen Leben (Fechten, Jagd, Tanz, Kartenspiel, Theaterbesuch usw.) nicht hinter
anderen zurückstand. Er war ebenfalls ein Liebling der Frauen, die er mit seinen
vielseitigen Kenntnissen und Föhigkeiten bezauberte, und deren Zuneigung er für das
raschere Vorwärtskommen auf der hierarchischen Stufenleiter auch wohl auszunützen
wusste.
Am wichtigsten war es jedoch, dass er sich in den politischen Begebenheiten auf der
Relation ungarisch-serbischer und österreichisch-ungarisch-serbischer Beziehungen gut
zurechtfand. Hierbei zeichnete er sich durch seine die Ziele der proklamierten
Staatspolitik, in engerem und weiterem Rahmen, richtig erfassende, vernünftige
Urteilskraft aus, die zur Beseitigung unerwünschter Missverständnisse und zur Festigung
der, sowohl für Ungarn als auch für Österreich damals äusserst notwendigen guten
nachbarlichen Verbindungen mit Serbien beitragen konnte. Mit mehr Argumenten als
Andrássy gewilt war anzunehmen, plädierte er für die Freundschaftspolitik, die sich nicht
nur mit Worten sondern auch mit Hilfsaktionen auf dem inneren und äusseren Plan der
Entwicklung Serbiens bewahren sollte. Andrássy konnte sich jedoch diesen Eifer in den
Bemuhungen zunutze machen, die führenden serbischen Persönlichkeiten von der
Perspektivität der befürworteten Politik zu überzeugen. Hierbei wusste er, die Erziehung
und Weltanschauung Kállays kennend, dass dieser die Grenzen des Erlaubten im Rahmen
der erhaltenen Vollmacht nicht überschreiten wird. Und, was gewiss nicht von geringerer
Bedeutung ist:
Andrássy räsonierte ebenfalls, dass es schliesslich an der Zeit war (in Erwartung der
Kriegsverwicklungen mit Russland und wegen der Isolierung der unzufriedenen Serben in
Ungarn), den berechtigten Forderungen Serbiens im Domän seiner Innen- und
Aussenpolitik entgegenzukommen.
In der Historiographie wurde und wird auch heute noch viel über Andrássys Politik
jener Jahre Serbien gegenüber herumgeraten. Insbesondere bezüglich seiner
Hintergedanken, als er bei der Zusammenkunft mit Fürst Mihailo in Ivanka (auf Mihailos
Gut in Ungarn) 1867 versprach (ob explizit oder implizit ist im Kontext des Gesagten von
nebensächlicher Bedeutung), dass Ungarn, bzw. Österreich-Ungarn die Forderung
Serbiens hinsichtlich Bosniens und der Herzegowina unterstützen werde, oder als er
beschloss, Kállay (der später, nach Aussagen vieler, in die Geschichte als verrufener
Verwalter Bosniens und der Herzegowina einging) die Interessen Ungarns und Österreich-
Ungarns in Beograd vertreten zu lassen.
Obgleich die gemeinsaime Aussenpolitik der Vertreter Ungarns und Österreichs im
Rahmen der dualistischen Monarchie nicht einfach getrennt werden kann, so ist es doch
sicher, dass in vielen Situationen ihre Anschauungen nicht die gleichen waren. In den hier
 663

besprochenen Jahren hatten die Vertreter Ungarns gewiss eher als die Lenker Österreichs
Grund für eine grössere Beflissenheit in den Bemühungen, Serbien durch gewisse Dienste,
Zugeständnisse, Zuvorkommenheiten möglichst fest und konkret zur proklamierten
Freundschaftspolitik zu verpflichten. Sie mussten sich mit den unzufriedenen Serben in
der Vojvodina, deren oppositionelle Bewegung, mit Svetozar Miletić an der Spitze, damals
in vollem Schwung war, zurechtfinden und verhindern, dass ihre Wucht durch die
Unterstützung seitens Serbiens verstärkt wird. Gleichzeitig entflammte der
Zusammenstoss mit den Oppositionsparteien Kroatiens, so dass sich der Ausgleich mit
Kroatien in der Phase der grössten Krise befand. Sie mussten um jeden Preis Serbien dazu
gewinnen, den Kampf der kroatischen Oppositionellen nicht zu unterstützen. Ausserdem
dauerte die Wirlmng der ungewöhnlich grossen Angst vor Russland an. Die russische
Intervention von 1849, durch die die ungarische Revolution erstickt und das grosse
Österreich gerettet wurde, war nicht leicht zu vergessen. Sie mussten Serbien vom
Bündnis mit Russland, durch Aussichten auf ein wirksames Bündnis mit der grössen
Nachbarmonarchie und deren Verbündeten, abbringen. Schliesslich waren auch die
Beziehungen zwischen Österreich und Ungarn noch nicht in genügendem Masse geordnet.
Die Militär- sowie andere konservativen österreichischen Kreise widersetzten sich noch
der Provinzialisierung der Militärgrenze und dem Anschluss ihrer Territorien an Ungarn.
Auch auf alien anderen Sektoren der Aufteilung wurde nicht nur insgeheim sondern auch
öffentlich ein Kampf (allerdings nur mit Worten, aber standig befürchtend, dass man es
vielleicht nicht nur darauf belassen wird) um jeden nationalen Anteil geführt. Da die
ungarische Seite immerhin schwächer war, so musste sie mehr jenes Land (im konkreten
Fall Serbien) berücksichtigen, dessen Unterstützung sie in der sich befindenden Situation
und noch viel mehr in den damals zu erwartenden Situationen bedurfte.
In den Auslegungen der Einstellung Andrássys Serbien gegenüber, insbesondere in
Verbindung mit Bosnien und der Herzegowina werden in eigenwilliger Interpretation
widerspruchsvolle Erklärungen des damaligen ungarischen Präsidenten angeführt, der sich
auch als gemeinsamer Minister des Äussern, besonders am Anfang, durch
kontradiktorische Aussagen exponierte. Berücksichtigt man schon nicht die allgemein
bekannte Tatsache, dass auch ein Durchschnittsbürger jeden Landes verschiedene
Erklärungen über dieselbe Angelegenheit gibt je nach der Person, mit der er sich über die
Situation auseinandersetzt, so muss man doch von der Erkenntnis ausgehen, dass jene
Aussage eines Politikers und Staatsmanns realer, wahrscheinlicher, adäquater in Bezug
auf die Wirklichkeit ist, die aus objektiven, die relevanten Wirkungen aller
beeinflussenden Faktoren berücksichtigenden Überlegungen resultiert.
In einem die grösste Verantwortung erfordemden Augenblick, bei der
Zusammenkunft der Herrscher von Frankreicht und von Österreich-Ungarn, in Salzburg
August 1867, erklärte sich Andrássy gegen die Anschliessung von Bosnien und der
Herzegowina an Österreich-Ungarn. Ein solcher Vorschlag Napoleons, für den Fall einer
 664

Neuaufteilung der eurapäischen Länder, wurde mit Andrássys Worten am entschiedensten

abgeschlagen. Bei dieser Gelegenheit sagte er auch, dass „das ungarische Schiff so voll“
mit slawischer Bevölkerung ist, „dass es nur noch eine Last benötigt, um zu versinken“. 7
Die Korrespondenz und Gespräche zwischen Andrássy und Kállay, die auf vielen Seiten
des Tagebuchs notiert und in den vom Historiker Andrija Radenić in vorliegender
Ausgabe hinzugefügten Anmerkungen eingehender illustriert wurden, beweisen, dass
ersterer in jenen Jahren (in der Situation, als man eine Unzufriedenheitsbewegung der
Serben in der Vojvodina, den Widerstand der Unzufriedenen in Kroatien.
Expansionsunternehmen Russlands, Kombinationen trialistisch gestimmter Kreise
Österreichs am meisten befürchtete) bereit war, sich für die Sache Serbiens, auch in der
Frage Bosniens und der Herzegowina, einzusetzen und sich auch einsetzte
(selbstverstandlich in einem seiner Position und Weltanschauung entsprechenden
Ausmass).
Man darf jedoch auch hier nicht die andere Seite der Medaille ausser Acht lassen.
Andrássy war (der Klassenzugehörigkeit nach) vom Stamme jener Politiker,
Staatsmänner, die der Meinung sind, den Stärkeren gehöre die Welt, nicht nur auf Grund
der Ereignisse, die das bestätigen, sondern auch auf Grund der Überlegungen, die das
(wenn auch nur solange sie in den Reihen der Stärkeren sind) rechtfertigen. Nach der
Niederlage von 1849, als er das Geschick der Verbannten teilte, wurde er sich, sowie
Kossuth, der begangenen Fehler bewusst, vor allem hinsichtlich der Beziehungen zu den
Serben. Aber er brach seine Verbindungen mit Kossuth ab, um in die Heimat
zurückzukehren (bereits 1857), da er zum Schluss kam, dass das schwächere Ungarn
letzten Endes doch nur im Bündnis mit dem stärkeren Österreich erstarken könnte. Für
Kossuth, der beschlossen hatte, die Erinnerung an die Revolution und die Ehre der
Revolutionare durch lebenslängliche Verbannung zu retten (sollte es nicht gelingen, und
zeit seines Lebens gelang es nicht, mit proklamierten revolutionären Mitteln die integrale
Freiheit zu erkämpfen), war die weitere Konsequenz in Entwürfen, Plänen,
Verlautbarungen über die Gleichberechtigung der Ungarn und Serhen in Ungarn, über die
Rechte und Bedürfnisse Serbiens, serbische Territorien unter den Türken zu befreien,
sowie über das gleichberechtigte Bündnis zwischen Ungarn und Serbien im Rahmen oder
ausserhalb des Rahmens einer Konföderation etwas ganz Natürliches. Für Andrássy, der
nicht nur seine Güter und die Freiheit der politischen Tätigkeit wiedergewann, sondern
auch die Position des ersten Steuermanns in Ungarn erlangte, war es normal, dass er nur in
Momenten kalter Überlegung, wenn ihn objektive Umstände dazu zwangen, auch die
adäquaten Rechte Serbiens auf Selbständigkeit, Territorien u. ä. anerkannte. Denn in
Momenten impulsiven Reagierens, wenn er dachte, dass er seine Überlegenheit und
hiermit auch die Überlegenheit seiner Nation und seines States zeigen konnte und sollte,
dann folgten Worte, mit denen das Recht des Schwächeren dementiert wurde, um die

7
Jovan Ristić, Poslednja godina spoljašnje politike Kneza Mihaila, Beograd, 1895, 61.
 665

ausschliesslichen Rechte des Stärkeren zu bestätigen. So geschah dies auch zum Beispiel
im Gespräch mit Prokesch, als Andrássy erklärte, dass, falls Serbien in Bosnien einfiele,
Österreich-Ungarn Serbien okkupieren müsste. Oder als er nach dem Tode von Fürst
Mihailo, 1868, in Verbindung mit der Ungewissheit über die Wahl des Nachfolgers, es
„als höchst wünschenswert“ erklärte, ... „dass ein Fürst von Serbien" vom österreichiscb-
ungarischen „Kaiser und König gewählt werden müsste wie der Obergespan eines
Komitats". Worauf sogar der stets grossösterreichisch gestimmte Prokesch bemerkte: „ ...
aber den Weg, um Serbien zu einer solchen Fügsamkeit zu bringen, deutet er nicht an". 8
Aus diesen und andern Kontradiktionen Andrássys, und demzufolge, wie wir sehen
werden, auch Kállays, darf man daher keine einseitigen statischen Schlüsse ziehen, wie
dies gewisse Historiker machten und noch immer machen. Es entspricht nicht der
historisehen Wahrheit, dass er schon zu jener Zeit, vor 1871, „entschieden gegen die
Erweiterung“ Serbiens „in Richtung Bosnien und Herzegowina“ war. 9 Näher der Wahrheit
ist, dass er für die Abtretung des bosnisch-herzegowinischen Gebiets (und zwar nur eines
Teils) Kompensationen verlangte, mit denen er Serbien an Österreich-Ungarn im Kriege
gegen Russland und im Kampf gegen die serbischen und kroatischen lrredentisten in
Ungarn binden würde.
Selbst der beste Kenner Andrássys politischer Züge, sein Biograph Wertheimer kam
zum falschen Schluss, dass er nur bis einschliesslich 1869 bereit war, einen Teil Bosniens
und der Herzegowina Serbien zu überlassen. Von diesem falschen Schluss ausgehend (der
im Kontext von Wertheimers antislawischen Interpretationen begreiflich ist) negierte er
damals auch die Glaubwürdigkeit der Behauptung (von der er aus zweiter Hand erführ,
nach der Abhandlung von Vladan Đorđević, Über die serbische Frage, gedruckt in
deutscher Sprache), Andrássy habe Ende 1870 ein Übereinkommen zwischen Österreich-
Ungarn und Serbien vorgeschlagen (das im Tagebuch vom 27. Dezember 1870, aus Seite
348–9 in einer Version, und im Kommentar unter der Nummer 261, auf Seite 842 in der
anderen Version beschrieben wird). Diese auf einem authentischen Dokument beruhende
Behauptung bestätigt jedoch, dass bis 1871, als es zu einer Wendung in der Politik der
Regentschaft (mit dem Widerstand bei der Londoner Konferenz gegen den österreichisch-
ungarischen Vorschlag hinsichtlich der Arbeiten beim Eisemen Tor und insbesondere mit
der Reise Fürst Milans nach Russland), bzw. Österreich-Ungarns kam (infolge der
gefestigten Lage Ungarns im Rahmen der Dualistischen Monarchie nach
Provinzialisierung der Militärgrenze und infolge der Unterstutzung Deutschlands, sogar
im möglichen Einvemehmen mit Russland, auf Grund des schon vorgesehenen
Dreikaiserbundes, die den Weg für den Drang nach Südosten über das bosnisch-
herzegowinische Territorium öffneten), solange Andrássy also nur Vertreter Ungarns in
der Stellung des ungarischen Ministerpräsidenten war – ihn nicht die Idee von der

8
Prokesch an Beust, Konstantinopel, am 6. Dezember 1867, und am 19. Juni 1868. (HHSA, PA, Türkei.)
9
Grgur Jakšić und Vojislav Vučković, Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila, Beograd, 1963, 398.
 666

Abtretung Bosniens und der Herzegowina (eines grösseren oder kleineren Teils) an
Serbien (unter bestimmten Bedingungen und Umständen) verliess.10 Erst als er sich als
gemeinsamer Minister des Äussern mit dem expansiven Österreich-Ungarn ganz
identifizierte, und nachdem die Kriegsgefahr seitens Russlands durch die neue
Konstellation der Grossmächte beseitigt war, stimmte er jenen Vertretern Österreichs zu,
die schon seit jeher der Meinung waren, Bosnien und die Herzegowina müssten der
Monarchie angehören, denn ohne diese Territorien werde die Zukunft der Monarchie nicht
in genügendem Masse gesichert sein.
Der Anpassungsprozess an die neuen Situationen ging bei Kállay langsamer von
statten als bei Andrássy. Kállay hatte in der Rolle eines Politiker-Diplomaten weniger
Erfahrung und war seiner Natur nach steifer. Seine Überzeugung, dass Ungarn die
Unterstützung Serbiens unbedingt notig war, basierte auf der 48-er Vergangenheit und der
post-48-er Wirklichkeit Ungarns ohne persönliche Teilnahme an den Ereignissen. Er
konnte freier und dauernder seine Ansichten vertreten, ohne Rücksicht auf die Faktoren,
die eine Unbeständigkeit oder Flexibilität (in Abhangigkeit von der Seite, auf der sich die
Person befindet) der Beteiligten bedingen. Den Ausgleich nahm er ebenso auf wie die
grösse Mehrheit seiner Mitbürger aus den oberen, hauptsächlich aus Gutsbesitzern
bestehenden Gesellschaftsschichten. Durch den Ausgleich war den Menschen seiner Art
und seines Kalibers der modus vivendi gesichert.
Und auch die Ungewissheit (hinsichtlich der Zukunft der Nation), die nicht im
gewünschten Masse beseitigt war, könnte man durch aktivere Teilnahme an den
Ereignissen beendigen, so dass man in absehbarer Zeit mit grösserer Sicherheit wissen
würde, ob es (für Menschen seines Schlags) zweckmässiger wäre, sich den Aufgaben im
Dienste des gemeinsamen österreichisch-ungarischen Staates zu widmen, oder an den
Idealen des anführenden Ungartums im Bunde der bedrohten Länder der kleinen, an der
Donau liegenden, südostlichen Balkanvölker festzuhalten.
Beust, der von österreichischer Seite vielleicht am meisten zum Ausgleich mit
Ungarn beitrug, begründete die Zukunft der Monarchie auch weiterhin vornehmlich auf
den Konzeptionen der Anführerschaft in den Grenzen des Bündnisses der deutschen
Lander. Deshalb setzte er sich auch so nachdrücklich für die Neugestaltung des
Habsburgischen Reichs auf dualistischer Grundlage ein, um durch Versöhnung mit den
Ungarn die verlorene Kraft Österreichs für einen Vergeltungskrieg gegen Preussen
wiederzugewinnen. Auf dem östlichen politischen Terrain in Richtung der Türkei und der
Balkanländer hielt er sich so weit als möglich an den Status quo, da er nicht wünschte,
durch neue Komplikationen die Möglichkeit der Verwirklichung von den westlichen

10
Dies wird auch mit dem Bericht von Prokesch vom 5. August 1870 bestätigt. in dem er indigniert Beust
mitteilt, dass Andrássy dem franzö sischen Botschafter in Konstantinopel Bourré gelegentlieh dessen Durchreise
durch Pest: „mit der Värme der Überzeugung von den Vorteilen..., welche für die Pforte sich ergeben würden,
wenn sie an Serbien die Verwaltung von Bosnien überträge“ sprach. (HHSA, PA, Türkei, Bericht Nr. 56 C,
Konstanti nopel, 5. VIII. 1870.)
 667

Plänen zu erschweren. Seine Bereitschaft für einen grösseren Einsatz in den die Türkei
betreffenden Angelegenheiten kam nur zum Ausdruck, insofern die Gefahr von
aggressiven Unternehmungen seitens Russlands drohte, das an und für sich einen Rivalen
in diesem Weltteil darstellte und ausserdem damals auch im Bündnis mit Preussen stand.
In Beusts Weisung vom 5. April 1868 wurde Kállay bei Amtsantritt als
Generalkonsul in Beograd ausdrücklich darauf aufmerksam gemacht, dass die serbischen
Aspirationen auf Bosnien und die Herzegowina seitens Österreich-Ungarns nicht
unterstützt werden können. Denn, ohne Rücksicht auf die Bedingungen, unter denen diese
Länder an Serbien abgetreten würden (im Rahmen der türkischen Oberherrschaft, unter
Zahlung eines bestimmten Tribute an die Pforte), würde hierdurch das Terri torium des
serbischen Staates vergrössert, dessen weiteres Bestreben die Erlangung völliger
Unabhängigkeit bildete mit dem Endziel: die Bildung eines Staates aller südlichen
Slawen. Auf diese Weise wäre demnach die ,,Integrität der Krone des Heiligen Stefan“
und der Gesamtmonarchie bedroht.
Dieselbe Weisung übermittelte ebenfalls Bezeugungen der Friedfertigkeit und
wohlwollenden Gesinnung der österreichisch-ungarischen Politik, die auch durch die
Rangerhöhung des Belgrader Generalkonsuls mit Hinzufügung des Titels eines
diplomatischen Agenten bewiesen wurde. In kategorischer Form wurden die (am meisten
von serbischen Blättern verbreiteten) Angaben über österreichisch-ungarische
Annexionspläne widerrufen. Die serbischen Staatsmänner, mit Fürst Mihailo an der
Spitze, mussten durch Kállays Vermittlung davon überzeugt werden, dass die
habsburgische Monarchie in diesem Teil Europas auf keine Erweiterung ihrer Grenzen
bedacht sei, insbesondere nicht auf Rechnung von Ländern unter türkischer
Oberherrschaft.
In den Beziehungen zu Serbien war Österreich-Ungarn, diesen Vergewisserungen
zufolge, von den besten Wünschen durchdrungen. Kállay erhielt die Aufgabe, die
leitenden Persönlichkeiten in Beograd daran zu erinnem, dass hauptsächlich dank der
Bemühungen der Monarchie die Pforte im Jahre 1867 der Zurückziehung der türkischen
Gamisonen aus den serbischen Festungen zustimmte. Femer dass die neue Status quo
Politik der Monarchie nicht mit der einstigen vergleichbar war, die sich nicht genügend
um das Schicksal der Christen kümmerte. Jetzt benütze sie ihren nicht geringen Einfluss in
Konstantinopel zwecks einer Reform, welche die Lebensbedingungen der Völker unter
den Türken verbessem sollte.
Nach Beust war es in Kállays Mission am wichtigsten, die leitenden
Persönlichkeiten in Belgrad von jedweder Handlung abzuhalten, durch die sich Serbien im
Bündnis mit den übrigen Balkanländern, unter dem Einfluss Russlands, in ein aggressives
antitürkisches Unternehmen einlassen würde. Beust alarmierten damals am meisten die
Nachrichten „eines Vertrags zwischen der serbischen und der moldowalachischen
Regierung unter Teilnahme Montenegros und Griechenlands zum Zwecke einer
 668

kombinierten Erhebung gegen die Pforte ...“. Kállays primäre konkrete Aufgabe war es
daher, die Richtigkeit der Angaben über diesen Vertrag zu überprüfen und es den
serbischen Staatsmännem klar zu machen, dass die Türkei, trotz der Tatsache, dass sie
nicht über die frühere offensive Macht verfügte, noch immer genügend defensive Kraft
zur Besiegung von Militäreinheiten kleiner Balkanländer besass.
Um die Vergeblichkeit der Hoffnung auf Russland zu beweisen, hatte Kállay darauf
aufmerksam zu machen, dass die Macht Russlands in defensiven Unternehmen lag, dass
es vor allem in der Abwehr des eigenen Landes vom Aggressor unbesiegbar war, und
daher würden im Kriege, in dem es die Rolle des Angreifers spielt, nur seine Schwächen
zum Ausdruck kommen. Die Beispiele aus der Geschichte des XIX. Jahrhunderts (bis
1868), die dieseBehauptung bestätigten, hätten durch gewisse andere Beispiele bestritten
werden können, doch enthielten sie soviel Wahrheit, dass sie bei solchen oder ähnlichen
Gelegenheiten des ofteren als anschauliches Argument verwendet wurden.
Im abschliessenden Teil der Wei sung wurde Kállay bei (möglichst vorsichtiger)
Durchführung der erhaltenen Direktiven noch als ausserordentlich wichtig vor Augen
gehalten, mit Fürst Mihailo jenen unmittelbaren Kontakt herzustellen, durch den er sein
Vertrauen gewinnen würde. Ferner wurde er angewiesen, beim Pflegen kollegialer
Beziehungen mit den übrigen Konsularvertretern sich an die Normen zu halten, die den
Relationen auf dem Niveau der Regierungen der betreffenden Länder zu Österreich-
Ungarn entsprechen, hierbei sich am meisten bemühend, im Einverstandnis mit den
Konsuln Frankreichs und Englands vorzugehen.
Zahlreiche Seiten von Kállays Tagebuch zeugen davon, dass er mit Beusts
Konzeptionen nicht einverstanden war, und dass er sich nicht an seine Weisungen hielt,
namentlich in der Frage der serbisch-türkischen Beziehungen, die für Serbien und für die
Beziehungen Serbiens zu Österreich-Ungarn von primärer Bedeutung war. Sich nicht
unmittelbar den in dieser Hinsicht erhaltenen Direktiven widersetzend (da dies mit seiner
Stellung unvereinbar gewesen wäre) handelte er nicht seiten in entgegengesetzter
R;chtung. Sein Verhalten war für diese Zeitperiode eigentlich gar nicht so ungewöhnlich.
Er betrachtete sich (logischerweise, wie aus dem bisher Gesagten folgert) vor allem als
Vertreter Ungarns (so verhielten sich auch viele ihm gegenüber) und erst als solcher auch
als Vertreter Österreich-Ungarns.
Demgemäss bemühte er sich natürlicherweise (nicht aber heuchlerisch – wie dies
viele festzustellen versuchten) mit alien Kräften, die serbischen führenden
Persönlichkeiten von der Bereitschaft Österreich-Ungarns zu überzeugen, bei der Pforte
das Anschliessen Bosniens und der Herzegowina an Serbien zu erwirken. Hartnäckig
verlangte er von Andrássy, sich in der bosnischen Frage für die Sache Serbiens in Wien
und in Konstantinopel energischer einzusetzen. Er ergriff daher die Gelegenheit, auch
selbst zu versuchen, Beust für die Politik eines grösseren Einsatzes zu Gunsten Serbiens
zu gewinnen. Heftig war sein Widerstand gegen die Expansionstendenzen der
 669

Militärkreise, die sich für den Plan der österreichisch-ungarischen Okkupation des
bosnisch-herzegowinischen Terrtoriums einsetzten. Mit Genugtuung evidentierte er
Beusts Beteuerungen, dass Österreich-Ungarn keine Okkupations-und
Annexionsabsichten hinsichtlich slawischer Provinzen der Türkei hegt. Mit Ironie
kommentierte er die Vorwürfe von Prokesch, der ihm vorhielt, dass er durch seinen
Einsatz für die Sache Serbiens, insbesondere in der bosnisch-herzegowinischen Frage, die
Grenzen seiner Zuständigkeit überschreite, den erhaltenen Instruktionen nicht Folge leiste,
den Argwohn der Pforte herausfordere, einen Schatten auf die Politik Österreich-Ungarns
werfe.
Als es in einem politischen Moment, nach den ihm zur Verfügung stehenden
Informationen, schien, dass die Pforte unter dem Druck Englands, nicht aber Österreich-
Ungarns, Bosnien der Verwaltung Serb:'ens überlassen werde, trug er sich sogar mit dem
Gedanken, im September 1870, abzudanken, denn er „habe keine Lust, einer Politik zu
dienen, die so inaktiv ist und ihre eigenen Interessen weder erfasst noch imstande ist zu
verwirklichen“ (Notiz vom 4. September 1870, S. 326). Einige Monate spater, am 15.
Dezember 1870, urgierte er bei Andrássy die Perfektuierung des Vertrags über Bosnien,
als dieser, „da der Krieg mit Russland scheinbar beseitigt“ war, schon retirierte und der
Meinung war, es wäre nicht notwendig, einen schriftlichen „Vertrag mit der serbischen
Regierung“ abzuschliessen, es genügte, sich „gegenseitig mündliche Garantien“ zu geben,
dass sie sich an das Vereinbarte halten würden. (S. 347.) Deshalb legte er am 27.
Dezember, nach Andrássys Weisung (21. Dezember), da „der Krieg nicht imminent ist“,
Ristić nur die Grundlinien der Vereinbarung über die Aufteilung Bosniens und der
Herzegowina vor, „nach denen sie später, zu jeder beliebigen Zeit einen Vertrag
abschliessen“ könnten. (S. 348). Dass es aber im nächsten Jahr zu einer Unterbrechung der
Verhandlungen in Verbindung mit Bosnien und der Herzegowina kam, war anfangs
jedoch eher das Verschulden von Ristić als von Andrássy (oder Kállay), mit Rücksicht
darauf, dass Ristić die Antwort auf den Vorschlag über die Grundlinien des Vertrags in die
Länge zog. Ristić war nämlich unter keinerlei Bedingungen gewillt, den „dritten Teil“ der
bosnisch-herzegowinischen Länder Österreich-Ungarn zu überlassen, und sich ausserdem
noch an dasselbe durch Bestimmungen zu binden, die den Widerstand ,,des gesamten
Slawentums“, mit Russland an der Spitze, hervorrufen würden. 11 Hierzu kam noch die
Entdeckung vom Bestehen eines Zirkulars von Beust, das alle Versprechungen Andrássys
und Kállays (die angeblich unter Zustimmung des Kaisers gegeben wurden) in
Verbindung mit Bosnien annullierte. Denn in diesem Zirkular vom 23. November des
Vorjahrs, von dem man aber erst zu dieser Zeit erführ (aus dem Roten Buch der
diplomatischen Akten des Aussenministeriums der Monarchie), stand, dass Österreich-
Ungarn keinerlei Störung des Status quo seitens Serbiens (und Rumäniens, sowie anderer
Balkanländer) auf Rechnung der Pforte gestatten würde. Bald hierauf deckte auch die

11
Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije, III, 145.
 670

serbische Regierung ihre Karten auf, indem sie sich bei der Londoner Konferenz, trotz
aller Überredungen, mit den Arbeiten, die in erster Linie Österreich-Ungarn zunutze
kommen würden, in Verbindung mit der Regulierung des Donaustroms beim Đerdap
(Eisemen Tor) nicht einverstanden erklärte.
Kállay, beschäftigt mit den durch ungünstiges wechselseitiges Reagieren
hervorgerufenen Problemen (endgültiger Freispruch des Budapester Kassationshofs im
Prozess gegen Karadorđević, Argwohn in Verbindung mit den Gerüchten über ein
Bündnis zwischen Serbien, Montenegro, Rumänien, Griechenland und Ägypten gegen die
Türkei, ungunstiger Ausgang der Londoner Konferenz der Donauländer, unerwünschte
Komplikationen wegen des Eisenbahnbaus), hörte demzufolge erst 1871 auf, sich mit der
bosnischen Frage im früheren Umfang und Geiste zu befassen.
Es wäre jedoch auch weiter verfrüht, von einer völligen Wendung in Kállays
Ansichten und Handlungen zu sprechen. Im August 1871 exponierte er sich beispielsweise
in der Öffentlichkeit mit einem Artikel (in der Pester Reform), der anlässlich der
Auseinandersetzungen in der tschechischen Frage, für eine Verständigung mit den kleinen
slawischen Völkern und Ländern plädierte, um ihre Widerstandskraft gegen die
grossrussische Hegemonie, unter der Maske des Panslavismus, zu verstärken. Dies
bedeutet, dass er noch nicht von der Konzeption einer Verständigung, eines
Entgegenkommens berechtigten Forderungen der umgebenden Slawen Abstand
genommen hatte, zwecks Gewinnung ihrer Unterstützung in Verteidigungs- und Angriffs-
Untemehmungen gegen Russland. Erst als durch die plötzliche Reise des Fürsten Milan
nach Russland, Oktober 1871, die Illusionen einer Verständigung, ohne Vertrag (für den
er keine Ermächtigung hatte) zerbrachen, und nachdem das Steuer Österreich-Ungarns in
der Aussenpolitik vom Vertreter Ungarns übernommen wurde, sah auch er das bosnisch-
herzegowinische Problem nicht mehr mit den früheren Augen.
Als 1872 von serbischer Seite in konkreter Weise nur der Anschluss an Serbien von
zwei strittigen Grenzorten (Mali Zvornik und Sakar) gefordert wurde, widersetzte sich
Kállay bereits dieser minimalen Forderung. Er appellierte nicht mehr an Vertreter der
Monarchie, durch Druck auf die Pforte die Erfüllung der berechtigten serbischen
Forderung zu erwirken, sondern im Gegenteil, diese um jeden Preis von der Absicht
abzubringen, in dieser Frage nachzugeben. Man kann jedoch noch immer nicht behaupten,
dass er bereits 1872, Bosnien und die Herzegowina durchreisend, das Terrain zur
Gewinnung, beziehungsweise Annexion der bosnisch-herzegowinischen Provinz an
Österreich-Ungarn sondierte. (Der ungarische Historiker Thallóczy jedoch ,,konstatierte“
sogar, dass Kállay bereits 1871 das Vorhergesagte vor Augen hatte. Für diese
Konstatierung benützte er Kállays unrichtig datierte (vom 12. Juli bis zum 12. August
1871 anstatt 1872) Tagebuch von der Bosnienreise, dass er nach Kállays Tod ausgab. (Das
richtige Datum dieser Reise konnten wir aus dem vorliegenden Beograder Tagebuch
genau feststellen.) Auf dem Irrtum, dass Kállay 1871 und nicht 1872 Bosnien bereiste,
 671

baute Thallóczy auch sein merkwürdiges Kommentar auf, dass Beust Kállay einen
einmonatlichen Urlaub gewährte, damit er die bosnischen Gebiete durchreisen und von
dieser Reise einen Bericht einsenden könnte, sowie dass Andrássy, als Präsident der
ungarischen Regierung, „mit grössem Interesse diese Reise begleitete“. 12 In Wirklichkeit
war jedoch zur Zeit dieser Reise Kállays Andrássy bereits Minister des Äussern und Beust
nur Botschafter in London!) Es steht jedenfalls fest, dass Kállay von nun an über seinen
Protegé Todorović, der durch seine Vermittlung Konsul in Sarajevo geworden war, die
Tätigkeit in der bosnischen Frage der österreichisch-ungarisch-freundlichen Kreise, die
sich hauptsächlich um den katholischen Bischofssitz Bosniens versammelten, anspornte.
Ebenso sicher ist es, nach den Aufzeichnungen im Tagebuch, dass Kállay 1872–1875 in
Verbindung mit Bosnien vomehmlich mit den Nachrichten, die sich auf die Tätigkeiten
der Agenten Serbiens bezogen, beschäftigt war, nicht aber mit den Plänen zur
Verwirklichung der österreichisch-ungarischen Prätentionen auf Bosnien.
Die ursprünglichen proserbischen Ideen Kállays stimmten, wie am Anfang dieser
summarischen Erläuterung angedeutet wurde, mit den Konföderationskonzeptionen der
kleinen Donau-, Balkan-, südosteuropäischen Länder überein, deren eminentester
ungarischer Fürsprecher Kossuth war. Als Blaznavac, knapp vor seiner Wahl zum
Regenten, Kállay anvertraute, er trage sich manchmal mit Ideen, dass eines Tages „die
südlichen Slawen, Ungarn, Griechen und Walachen“ einen Bündesstaat im Rahmen einer
Art von Konföderation schaffen würden, die „sie einzeln und alle zusammen gross“
machen würde, vermerkte Kállay mit Begeisterung in seinem Tagebuch, dass dies auch
seine (Kállays) „beliebten alten Ideen sind!“ An ihnen „begeisterte er sich“ bereits „als
Jüngling... in seiner einsamen Kammer“. Und deshalb, spontan seine und die identischen
Gedanken von Blaznavac vermerkend, fügte er ein Kommentar hinzu, mit dem in
Wirklichkeit das widerspruchsvolle Wesen einer solchen identischen Denkweise erklärt
werden könnte.
Blaznavac nämlich, wie Kállay scharfsinnig bemerkte: ,,verschweigt... nur, dass er in
dieser Zukunftsvision die Hauptrolle Serbien zugedacht hat, sowie auch ich nicht darüber
spreche, dass ich sie Ungarn zudenke“. (S. 44.) Weiss man von so einem Widerspruch, der
alien identischen und nichtidentischen Staatszielen der auf Klassenunterschieden
aufgebauten Gesellschaft im Masstabe der Welt zugrunde liegt, so sind auch ohne
Übertreibung anders intonierte Aussagen Kállays aus derselben Zeitperiode erklärlich. In
seinem Brief an Andrássy vom 31. Mai 1868 zum Beispiel, in dem er seinen Einsatz für
die Sache Serbiens (in Angelegenheit der Postkonvention, der Konsularjurisdiktion, der
bosnischen Unternehmungen u. dgl.) hinsichtlich Bosniens milderte, rechtfertigte oder nur
einfach mit der Notwendigkeit erklärte, unter den gegebenen Umständen die serbische
Politik möglichst innig an die ungarische zu binden, gab er seiner Überzeugung Ausdruck,

12
Kalláy Béni, A szerb felkelés története 1807–1810. Kiadta Thallóczy Lajos, Budapest 1909, II, 310, 315. Das
unter einem falschen Datum veröf fentlichte bosnische Tagebuch Kállays verursachte später in zahlreichen
historiographischen Werken irrtümliche Schlussfolgerungen.
 672

dass Bosnien eines Tages Ungarn, beziehungsweise Österreich-Ungarn angehören

müsste. Momentan war es jedoch am wichtigsten: die Serben davon zu überzeugen, dass
die benachbarte Monarchie keine Absichten hegte, sich in Richtung Bosniens und der
Herzegowina auszudehnen. (Anmerkung Nr. 29.) Zahlreiche Historiker schlossen
aufgrund eines solchen Zugestandnisses, dass nicht einmal in der bosnischen Frage ein
wesentlicher Unterschied zwischen Beust einerseits und Andrássy und Kállay anderseits
bestand. Ihrer Meinung nach wären auch die Schlüsse, dass Kállays proserbische
Einstellung und Bemühungen im Widerspruch mit Beusts Intentionen waren, nicht richtig.
Sie hielten daher an dem Schluss fest, dass diese Unterschiede nur auf den
unterschiedlichen Zutritt in der Taktik hinauslaufen. Jedoch die mit Beust im Widerspruch
stehenden Erklärungen über Konföderationsvisionen sowie Aussprüche, deren
Aufrichtigkeit sich an unzählige Male wiederholten Initiativen der Freundschaft bewährt
hat, lassen sich nicht so einfach annullieren.
Von 1868 bis 1871 notierte Kállay tagaus, tagein in seinem intimen Tagebuch das,
was ihn tatsächlich am meisten beschäftigte, als er Serbien und dem serbischen Volk
innerhalb der Grenzen des serbischen Staates freundschaftlich gestimmt war. Seine
Berichte und Briefe bestätigen nur beredter, dass er sich mit alien Kräften für möglichst
baldige günstige Lösungen jener Fragen einsetzte, welche die serbische Regierung
bedrückten, zu denen auch solche zählten, die für die Weiterentwicklung Serbiens in
Richtung ihrer möglichst grössen Unabhangigkeit von nicht geringer Bedeutung waren. Es
ist klar, dass er hierbei auch die Interessen Österreich-Ungarns vor Augen hatte, und zwar
vor allem Ungarns, als dessen Vertreter er sich auch vornehmlich fühlte. Aber, da es,
wenigstens seiner damaligen Auffassung nach, ebenso, wenn nicht noch mehr, im
Interesse des Staates der Ungarn lag, gutnachbarliche Beziehungen mit dem Staat der
Serben zu fördern, so kann man nach dem Masstab immer an irgendein Interesse (der
eigenen Klasse und Nation, des eigenen Staates) gebundener politischer Zugehörigkeiten
nicht leugnen, dass Kállay in der ersten Hälfte seiner siebenjahrigen Konsulartätigkeit in
Beograd auch aus tieferen, dauernderen, ideenhaft motivierten Beweggründen
hauptsächlich aufrichtig dafür war und daran arbeitete, die Entwicklung Serbiens auch
durch Anschluss des Territoriums von Bosnien und der Herzegowina zu fördern.
Seiner Natur nach gehörte Kállay der typologischen Gruppe kalt berechnender
Menschen an, die ihr Ziel mit systematisch ausgearbeiteten und aufgeteilten Wirkungen
hartnäckiger Bemühungen erreichen, oder wenigstens zu erreichen trachten. Dies ist auch
aus seinem Tagebuch ersichtlich. Dies war ebenfalls aus seinem knochigen Antlitz mit den
kalten abschätzenden Augen abzulesen – wie seine Zeitgenossen ganz richtig vermerkten.
Er liess sich weder von Emotionen noch von Skrupeln verführen. Da er die Meinung der
Vertreter der oberen Schichten des ungarischen Volkes teilte, dass für Ungarn die grösste
Gefahr bildete: auf innerpolitischem Plan die Oppositionsbewegung der Serben im
Rahmen der Omladina (nationale Organisation der serbischen Jugend), unter Anführung
 673

von Svetozar Miletić, auf aussenpolitischem Plan Russland, so war es für Kállay am
wichtigsten, mit erfolgreichen Mitteln die Wirkung dieser zwei feindlichen Faktoren zu
beseitigen. Um auch selbst möglichst viel zur Verwirklichung dieses Zieles beizutragen,
plante und unternahm er mehrmals aus eigener Initiative Aktionen, die den Gegner
eliminieren sollten. In der Aktion gegen Miletić ging er sogar so weit, dass er einen Mann
zu dessen Ermordung dingte. Erst als er nach dem Stimmungswechsel der führenden
Persönlichkeiten in Budim schloss, dass diese Ermordung „nicht das erwünschte Resultat
zeitigen würde“, überlegte er es sich und zog den Auftrag zurück. (S. Tagebuch vom 20.
Juni und 2. Juli 1870, S. 306, 312.)
Als rühriger Politiker in diplomatischem Dienste änderte er seine Meinung und
dementsprechend die Mattel und Ziele seines personlichen Einsatzes nach dem Kurs der
Politik, die er vertrat oder kritisierte. Hierbei kamen die Eigenschaften eines
ausgezeichneten Menschenkenners zum Ausdruck. Schnell erfasste er, dass Jovan Ristić,
der zweite Regent dem Range nach (nach der Ermordung des Fürsten Mihailo), mit ihm
(Kállay) ähnlichen Qualitäten eines rücksichtslosen Diplomaten, sein erster Gegner (im
Kreise der Vertreter der serbischen Staatspolitik) sein wird. Er entrüstete sich häufig über
das skrupellose Benehmen von Ristić, ohne dessen bewusst zu sein, dass er sich selbst
durch ein solches auszeichnete.
Den sich wechselnden regierenden Persönlichkeiten und Regierungen gegenüber
benahm er sich im allgemeinen überhaupt so, wie sie es nach der von ihm geführten
Politik in bezug auf Ungarn, bzw. auf Österreich-Ungarn ,,verdienten“. Am meisten
schätzte er die Persönlichkeit des ermordeten Fürsten Mihailo Obrenović, den er in bester
Erinnerung bewahrte. Dieser wollte, nach Kállays Meinung, die Ziele Serbiens soweit als
möglich in Verbindung mit den Vertretern Ungarns verwirklichen. Bei Mihailos
Nachfolger, dem jungen Milan bemerkte er hauptsächlich die ihm charakteristischen
Schwächen, den eigenwilligen und leichtsinnigen Herrscher. Er sagte sogar seine baldige
Abdikation oder Vertreibung voraus (die auch etwa fünfzehn Jahre später, 1899, erfolgte),
aber auch die Möglichkeit (was schneller eintreten sollte), dass mit seiner Hilfe, unter
seiner Regierung Serbien mit festen Banden an die Politik Österreich-Ungarns gebunden
würde.
Der grösste Umschwung in seiner Beziehung zu Serbien wurde durch die Reise (des
Fürsten und Regenten) nach Russland hervorgerufen, die den Anfan^ einer neuen,
proruss:schen Linie der serbischen Politik bezeichnete, denn durch diese Reise wurde vor
der ganzen Welt die Tatsache blossgelegt, dass seine Mission des guten Willens mit einem
Misserfolg ihr Ende fand. Von dann an handelte Kállay, trotz Vergewisserungen
serbischer Vertreter, dass die Politik Serbiens unverändert in der Pflege gleicher
freundschaftlicher Beziehungen mit Österreich-Ungarn und Russland verblieb, von
diametral entgegengesetzten Positionen, als es jene waren, die er früher einnahm. Alles,
was er bisher verteidigte, begann er anzugreifen und umgekehrt. Die Forderungen
 674

Serbiens in bezug auf die Türkei erschienen ihm nicht mehr berechtigt, und er setzte sich
dafür ein, dass die Pforte sie als unberechtigt abweist. Es schien ihm auch nicht mehr, dass
der Exfürst Alexander Karađorđević an der Ermordung des Fürsten Mihailo mitschuldig
war (was er während des Prozesses als erwiesen betrachtete). Er begann sogar, den Kampf
um den Dynastiewechsel anzuspornen. Um Kroatien in den Aktionen gegen Serbien
auszunützen, war er plötzlich dafür, dass die ungarische Regierung im Rahmen des
Ausgleichs den Forderungen der kroatischen Opposition entgegenkomme.
Sogar eine Bewegung der unzufriedenen rumänischen Minderheit in Serbien wurde
von ihm angefacht. Zwecks Verschlimmerung der Wirtschaftslage in Serbien schlug er
eine Erhöhung der ungarischen Zolltarife für die Schweineeinfuhr aus Serbien vor, was
einen kleinen Zollkrieg zur Folge gehabt hätte. Um die serbischen Verkehrslinien zu
umgehen, setzte er sich dafür ein, dass die geplante Eisenbahnstrecke in Richtung
Konstantinopel nicht über Serbien führt, worauf er früher, die serbischen Forderungen
unterstützend, bestand, sondern über Bosnien, wie dies die Pforte in ihrer antiserbischen
Politik beabsichtigt hatte. Auf seine Bestellung hin wurden (im serbischen Blatt Vidovdan,
das ursprünglich auf seine Initiative von der ungarischen Regierung subventioniert wurde,
um die Politik der serbisch-ungarischen Freundschaft zu propagieren) provokative Artikel
(auch gegen ihn selbst) veröffentlicht, damit er später bei der serbischen Regierung umso
schärfer protestieren könnte. Zur Förderung der antiserbischen Propaganda lieferte er der
ungarischen und der Österreichischen Presse (der er es zuvor übelnahm, dass sie ihm mit
ihren antiserbischen Ausfällen die Freundschaftsmission erschwerte) entsprechendes
feindseliges Material.
Jedoch auch mit diesen Unternehmungen Kállays gegen Serbien können seine
früheren für Serbien, vor 1871 nicht annuliert werden, wie dies zahlreiche Zeitgenossen
und spater auch gewisse Historiker versuchten. Nach ihren Behauptungen nämlich dienen
diese späteren antiserbischen Unternehmungen Kállays als Beweis, dass auch die früheren
proserbischen nicht auf einer aufrichtigen Freundschaftspolitik begründet waren. Nach
Meinung dieser Kommentatoren bediente er sich anfangs nur aus taktischen Gründen
schöner Versprechungen, um die leitenden Persönlichkeiten Serbiens leichter
irrezuführen, bis die Zeit kam, das wahre Gesicht zu enthullen.
In Wirklichkeit war Kállay anfangs von Absichten einer Art (die in der
proserbischen Politik zum Ausdruck kamen), später aber von Absichten einer anderen Art
(die in antiserbischen Tendenzen kulminierten) durchdrungen, was auch seine
historiographischen Schriften bestätigen. Seine ersten Bücher aus der Geschichte Serbiens
(Die Geschichte des Serbischen Volkes von der Besiedlung der Balkanhalbinsel durch die
Serben bis zum Zerfall des serbischen mittelalterlichen Staates, und Die Geschichte der
Serben von 1770 bis 1807, veröffentlicht in ungari.scher Sprache 1877), für die er in
Beograd die Dokumentation zu jener Zeit, als er Konsul war, sammelte, sind von
proserbischen Ideen inspiriert und als solche voll Anerkennungen, die die Darstellungen
 675

historischer Begebenheiten begleiten. Erst das nach seinem Tode in zwei Teilen gedruckte
Werk über den Serbischen Aufstand 1807 bis 1810 wurde von antiserbischen Positionen
aus geschrieben und zeichnet sich demnach auch durch geringschatzige Betrachtungen des
weiteren Verlaufs der serbischen Geschichte aus.
Kállays Evolution von der Serbofreundschaft zur Serbofeindschaft war politischer
Natur. Ihre geheimen psychologischen Beweggründe und Komponenten können am
präzisesten mittels seines hier gedruckten Tagebuchs festgestellt werden. Als
gewissenhafter Diplomat mit vornehmlich politischen Prätentionen im Dienste der Klasse,
welche die Nation und den Staat repräsentierte, denen er angehorte, war er von
unermesslichen persönlichen Ambitionen durchdrungen. Im Momente, als er über eine für
ihn wichtige Lebensfrage entscheiden sollte (ob er die berühmte Opernsängerin Mari
Rabatinski, mit der ihn die Bande der ersten grossen Liebe verknüpften, heiraten sollte
oder nicht) machte er in sein Tagebuch folgende Eintragung: „Ich kann nicht lieben, ich
kann daher nur eine Frau nehmen, die mir... in den ambitiösen Plänen... helfen kann. Ich
habe gar kein anderes Ziel... als das, meine Ambitionen zu befriedigen ... ich lasse nicht
von der Hoffnung locker, dass ich dereinst... ein Volk beherrschen werde ...“ (29. April
1869, S. 175). Er kam nach Beograd als grösser Freund Serbiens, um sich mittels dieser
Freundschaft in seiner Klasse und Nation zu affirmieren. Er verliess Beograd als Gegner
Serbiens, da sich seine Absichten, Wunsche, Forderungen, begründet auf den Ideen,
Interessen, Absichten des Stärkeren nur im Rahmen der dualistischen Monarchie
verwirklichen könnten, der eine solche Gegnerschaft für die Verwirklichung ihrer
Expansionsziele willkommen war.
Am Ende dieser Betrachtungen sei erwähnt, dass im Vorwort zu dieser Ausgabe des
Tagebuchs eine Menge hier erwähnter und nicht erwähnter bedeutender in Kállays
täglichen Aufzeichnungen enthaltener Angaben eingehender behandelt werden, die im
Anhang durch Informationen aus seinen zahlreichen offiziellen Berichten und
Privatbriefen ergänzt werden. Es gibt sozusagen keine bedeutende Persönlichkeit oder
Erscheinung in Verbindung mit der Geschichte Serbiens jener Zeit, wovon im Tagebuch
nicht wenigstens Erwähnung gemacht wurde. Es bringt auch viele Details, die in der
Historiographie noch unbenützt sind. Hier wird ein neues Strahlenbündel auf die
verschiedenartigsten Lebensprobleme geworfen: im Rahmen der nationalen
Befreiungsbewegungen der Omladina, des Südslawentums, des Panslawismus; in den
Gebieten der Kultur, des Unterrichts, der Volks wirtschaft, des Handels, des
Verkehrswesens; der Innen- und Aussenpolitik; in den Beziehungen Serbiens nicht nur zu
Österreich-Ungarn sondern auch zu andern europäischen Grossmächten sowie zu den
benachbarten Ländem und Völkern. Der hieraus folgernde Schluss ist demnach: dieses
Tagebuch stellt für den wissbegierigen Leser eine interessante Lektüre und für den
Erforscher der Vergangenheit eine historiographische Dokumentation ersten Ranges dar.
 676

NAPOMENE, KOMENTARI, PRILOZI

1868.
1
U originalu, na mađarskom kanczelláraim (moji kancelari, moji kancleri tj. šefovi kancelarije, otpravnici
poslova).

2
Prilično nejasno formulisano na mađarskom: „Ristić aki, Szerbia képviselöje volt a Portanáll, a mult
évben Garasanin diktátor miniszterségre kiszemelve, de aztán kegyvesztésbe esett, a nyugati hatalmakhoz
utazik...“. U svom prvom, kratkom izveštaju Bajstu od 21. aprila 1868. br. 23 Kalaj ističe samo kako je
pozdravni govor kneza Mihaila bio prožet duhom prijateljstva prema Austro-Ugarskoj. U vezi sa napomenom da
mu je Ristić odmah prilikom prvog susreta saopštio da se po kneževom nalogu sprema da poseti centre velikih
sila da bi izdejstvovao ukidanje „konzularne jurisdikcije“ upotpunjujemo Kalajevu nejasno formulisanu
informaciju o Ristiću. Naime, Jovan Ristić bio je postavljen za ministra na mesto smenjenog svemoćnog Ilije
Garašanina 3. novembra 1867, ali je nepune tri sedmice kasnije, 21. novembra, došavši u sukob sa knezom
Mihailom oko programa nove vlade i uloge liberala razrešen dužnosti koju uopšte nije imao prilike da preuzme.
Sada, pošto su i poslednji turski garnizoni napustili Srbiju i gradovi sa utvrđenjima pripali u celosti u nadležnost
srpske administrativne uprave knez je Ristiću kao iskusnom diplomati poverio delikatan zadatak pridobijanja
garantnih sila za upotpunjavanje samostalnosti Srbije ukidanjem prava stranih konzulata u okvirima „konzularne
jurisdikcije“ kojom njihovi podanici za krivice počinjene na srpskom tlu ne odgovaraju srpskim sudovima već se
ekstradiraju.

3
Po Kalajevoj formulaciji: S programját a herceg elibe dobta...

4
Na mađarskom: Confidentiával lehetna a társulatra presziot gyakorolni.

5
Sajátos nyelv.

6
Izveštaj Bajstu od 28. aprila 1868, br. 24. U zaključku ovog izveštaja Kalaj napominje da je u razgovoru
sa knezom navedena pitanja dodirivao ne upuštajući se u podrobnija objašnjavanja, da ne bi knez „čiju
blagonaklonost mora da zadobije“ (i prema imperativima Bajstovih instrukcija od 5. aprila) već na početku
postao nepoverljiv. U kratkom pismu Andrašiju od 29. aprila Kalaj ističe kneževo povoljno reagovanje na plan
izgradnje železnice u Srbiji, u saglasnosti sa inicijativama mađarske vlade.

7
... e kellemetlen kedveskedés ...

8
Miša Anastasijević.

9
... s egyéni nemzetiségük kifejthetését.

10
... délszláv birodalom.

11
... idegen állami viszonyban maradnak.

12
... kiket a sors e térségekben öszehozott.

13
Bosznia birását semmikép sem ohajtjuk.

14
Prokeš, imajući očigledno u vidu opasnost od mogućih divergentskih stavova jednog Mađara kao
predstavnika Austro-Ugarske, upozorava Kalaja na jedinstvene interese Habsburške Monarhije, kojima se,
konkretno – prema Bajstovim instrukcijama od 5. aprila, mora rukovoditi prilikom razmatranja srpskih problema.
„Tačka koja se ne sme nikada izgubiti iz vida nalazi se u cilju održanja Turskog carstva, jer uopšte ne postoji
kombinacija po kojoj bi se mogao nadomestiti ovaj bezopasni sused na našim južnim granicama. Sve što se u
duhu tog principa događa politički je dobro, sve suprotno politički je nedostatak ili greška“. Sa tog stanovišta
imaju se podržati reformne akcije u Turskoj radi zadovoljenja minimalnih zahteva potčinjenih hrišćanskih, i
drugih, naroda. Dalje se ne sme ići. Jer ukoliko bi Srbija (i Rumunija) postala nezavisna, i to naročito uz
nastojanje Rusije, ona bi po prirodi stvari nužno postala neprijatelj krune sv. Stevana, kao i Austrije – ističe
Prokeš u ovom svom pismu Kalaju. (Haus-Hof und Staatsarchiv – dalje skraćeno HHSA – Beilage ad Bericht Nr.
23 B, Constantinopel, 1. V 1868, PA, XII, Türkei, Karton 91.)

15
... kilátásba helyezem Szerbia egykori fügetlenségét, s homályoean utalok a confederatio eszméjére.
 677

16
Kanczellár, kako je već pomenuto: funkcija šefa kancelarije, otpravnik poslova.

17
... beszélgetés kozben szolottam Milivoj elött a mi szerbjeinkröl s fájlaltam Miletics izgatásait.

18
U originalu nepotpuno jasno formulisana rečenica: „Beszéltem hoszasan Czrnobaraczal is aki miként már
Milivoj egy párszor, az orosz ellen, s igen békésen nyilatkozott.“

19
U izveštaju koji je, prirodno, poslat sa Kalajevim potpisom, opisuje se kako je svečano primljen
Blaznavac, i njegova pratnja, prilikom kurtoazne posete kod nadvojvode Albrehta koji je tada bio u inspekciji
trupa u Pančevu. U osvrtu na vojne pripreme Srbije ističu se: povećanje broja radnika (600–800) u fabrici oružja
u Kragujevcu; usavršavanje topovskog oružja prema novim modelima iz inostranstva; angažovanje
kvalifikovanijih artiljerijskih oficira iz redova Srba u Austriji. U vezi sa obukom bugarske legije u Srbiji navode
se informacije o restrikcionim merama koje svedoče o podozrivosti srpskih vladajućih krugova prema akcijama
velikobugarskih i ruskih pobornika. Zaključak je u konstataciji o nastojanjima vladajućih krugova da se
udaljavanjem od Rusije više približe Austro-Ugarskoj.

19a
U pismu Andrašiju ističu se Kalajeve ideje o potrebi da se pridobije poverenje prilično nepoverljivih
Srba, prvenstveno sredstvima kojima će se srpski narod, u celini posmatran, uveriti da im Mađari prilaze kao
prijatelji, i da Ugarska, i u svom sopstvenom interesu, želi procvat Srbije. Inače većim delom pismo sadrži
povoljne informacije o prijemu kod nadvojvode Albrehta i o razgovoru sa Blaznavcem, onako kako su
zabeležene u Dnevniku i prenesene Bajstu. Samo se ovde pritom posebno navodi, a što je logično s obzirom na
interesovanje mađarskih političkih ličnosti, da se Blaznavac izjašnjavao protiv Miletića tako žestoko da je čak
rekao: kako bi ovog „razbojnika trebalo obesiti“ (Pismo br. 3. Széchenyi könyvtár, Kézirattár, – Budapest, Fol.
Hung. 1733, Kállay Béni iratai.)

20
Veoma zanimljivi Čučkovićevi izveštaji, obaveštajnog karaktera, sačuvani su u celini, i pošto smo ih
pripremili za štampu biće obelodanjeni u posebnoj knjizi.

21
U kratkom izveštaju Bajstu i Prokešu, prenosi se informacija (samo bez imena informatora – Fedora
Nikolića i Kampa) da Rusija prepušta pravo jurisdikcije Srbiji nad okrivljenim ruskim podanicima. (Bericht Res.
Nr. 41.) U dopunskom izveštaju, 19. maja, precizira se da se Rusija odriče svojih prava samo pod uslovom da
presude srpskih sudova izrečene u procesu protiv ruskih državljana mogu biti revidirane od strane organa Ruskog
predstavništva u Beogradu. (Bericht Res. Nr. 43.)

22
Videti o ovom pod 3. maj 1868; u originalu numerisani pasus br. 55.

23
U izveštaju od 18. maja, br. 28, Kalaj se osvrće na tada pripremane vežbe narodne vojske. Pri tome
navodi: da se srpska narodna vojska sastoji od 18 brigada (iz 17 srezova, svaki srez daje 1 brigadu, samo
požarevački 2 brigade), sa ukupno 94 bataljona. Bataljoni su imali po pravilu 1200 ljudi, ali Kalaj smatra da je u
proseku samo polovina, oko 50–60.000 njih prisutno na vežbama koje se odvijaju po bataljonima. Veća
koncentracija trupa sprovodi se samo na nekoliko mesta, uglavnom u okolini Beograda. Naoružanje narodnih
vojnika sastoji se pretežno od zastarelih pušaka ostraguša sa kapslama; one sa poboljšanim sistemom igala
počele su da se uvoze tek u poslednje vreme. Po Kalajevom zaključku: uprkos zapaženim naporima za povećanje
i poboljšanje vrste pušaka i bojne gotovosti uopšte, kneževina Srbija biće „još dugo vremena nesposobna za
jednu ofanzivnu akciju“. Nedostaci se naročito zapažaju po nedovoljnom broju osposobljenih oficira, lošim
putevima, malim mogućnostima transporta. Ali se potencijali Srbije ipak uvažavaju i to naročito upozorenjem na
opasnosti od pomoći koju bi ona u slučaju rata mogla dobiti iz Vojne granice, sa područja južne Mađarske i
Hrvatske.
U celini uzev, Kalaj je ovim izveštajem hteo da smanji efekat nekih glasova, posebno izveštaja austrijskih
obaveštajnih oficira, – naročito jednog, već pomenutog kapetana koji je u Srbiji proveo 8 dana – o pripremama i
spremnosti Srbije za rat, protiv Turske.

24
U pismu koje je 20. maja uputio Andrašiju Kalaj se zalaže za ukidanje konzularne jurisdikcije, pošto ona
samo daje povoda trvenjima. Predlaže da se pridobiju listovi u Srbiji (naročito Vidovdan pomoću subvencije) i u
Mađarskoj (angažovanjem dr Rozena za korespondenta nekih mađarskih listova) koji bi podsticali razvoj
dobrosusedskih mađarsko-srpskih odnosa.

25
Debata u poslaničkom domu ugarskog Sabora o zakonu za pravoslavnu crkvu. Pod ovim naslovom
štampa se u Vidovdanu serija napisa, počev od broja 90 – 27. aprila do broja 96 – 6. maja 1868. Počinje se s
pozivom na ranije objavljeni članak (u broju 64 od 21. marta) u kome je prezentiranje ovog zakonskog predloga
u mađarskom Parlamentu od strane predsednika vlade Andrašija bilo propraćeno prigodnim komentarom. O tom
nacrtu zakona koji je izradio ministar prosvete i crkvenih poslova baron Etveš bilo je reči već i u prethodnim
brojevima (62 i 63).
U broju 62 od 19. marta, bilo je rečeno: „Po ovom Zakonu u Ugarskoj će narod srpske pravoslavne
veroispovedi imati potpunu avtonomiju što se crkvenih, školskih i fundacionih poslova njegovih tiče“.
U broju 13 od 20. marta isticalo se pak da „pomenuti predlog Zakona... odgovara potrebama srpskoga
 678

religioznog i učilišnog života, jer celo polje veroispovednoga i kulturno-istorijskoga razvitka ostavlja narodu da
ga sam obrabotava, i u sebi ne sadrži ništa što bi izgledalo naoktroisanje, koje se nikojim načinom ne bi odobriti
moglo već se osniva na odlukama narodnog kongresa, izraz je dakle narodne volje“.
Od broja 90 (27. aprila) u nastavcima se prati parlamentarna debata o ovom zakonskom predlogu. Iz debate
se vidi da su neki bili protiv iz razloga što se tim Zakonom štite samo interesi „Srba i Rumuna“, a ne „i ostalih
žitelja“ pravoslavne veroispovesti u Ugarskoj (br. 90 – 27. IV 1868). Između ostalih, podržao je Zakon i Đorđe
Stratimirović sa obrazloženjem da ne potire ranija prava koja su proisticala iz poznatih privilegija i što priznaje
nova, savremenija „prava crkvi“ ne prenebregavajući „prava države“.
U broju 97 od 7. maja izlaže se Debata u velmoškom [gornjem] domu o Zakonu za pravoslavnu crkvu.
Članak koji je Kalaj notirao u Dnevniku je uvodni i objavljen je u broju 98 od 8. (uvek po st. k.) odnosno
20. maja (po n. k.), odmah posle izglasavanja tog Zakona u Parlamentu i Gornjem domu.
U ovom uvodniku (koji je, kako saznajemo, napisao Rozen) pozdravlja se tada uobičajenim kitnjastim
stilom publicistike ovaj Zakon kao tekovina novonastalih ravnopravnih odnosa naroda i narodnosti Ugarske.
Ističe se da je njime potvrđena rešenost mađarskih merodavnih krugova da „ostvare davno obećanu a do sada (iz
uzroka koji su svima poznati) još nikako neostvarenu avtonomiju pravoslavne crkve, pa takim načinom da ruku
bratskoga iskrenog izmirenja pruže narodu koji velikih zasluga ima za samostalnost kraljevine“. Zaključuje se da
su Ugarski Srbi (podrazumevaju se i Rumuni) tim Zakonom obezbedili ne samo svoja „veroispovedno-crkvena“
već i „narodno-politička prava“ (U Beogradu, 8. maja, Vidov Dan, br. 98 – 8. V 1868.)

26
Očigledno pod uticajem krive informacije Kalaj je tu pogrešno zapisao da je Karavelov Srbin, kasnije je,
međutim, tačno zabeležio da je Bugarin.

27
U izveštaju br. 32 od 29. maja, kojim se dopunjava izveštaj od 18. maja o vojnim manevrima, ističe se da
se „pešadija sasvim dobro pokazala, ali konjica, kao i artiljerija, koja se nalazi u veoma primitivnom stanju, bile
su slabe. Narodna vojska provela je 8 dana u logoru, pod šatorima koji su nabavljeni u Francuskoj“.

28
U ovom kratkom izveštaju nadopunjuju se argumenti istog dana otpremljenog dugačkog izveštaja o
potrebi ukidanja poštanske ekspedicije u Beogradu i ostavljanja pošte u Aleksincu. Dok je prethodni izveštaj
sadržao iscrpne informacije o poštanskim i finansijskim razlozima daljeg opstanka aleksinačke poštanske stanice,
ovim izveštajem ukazuje se na specifične političke razloge koji iziskuju njeno postojanje. Naime, šef postaje u
Aleksincu, penzionisani austrijski kapetan (kasnije major) Čučković je „jedina pouzdana osoba“ koja snabdeva
Kalaja verodostojnim informacijama o zbivanjima u istočnoj odnosno južnoj Srbiji i na srpsko-bugarskoj granici.
Beogradski Konzulat tada nije imao, i u dogledno vreme nije izgledalo da će imati svoje konzularne agencije u
unutrašnjosti Srbije. (Bericht Nr. 45.)
U prethodnom, mnogo dužem izveštaju, pored argumenata u prilog aleksinačke pošte, naglašeno se insistira
na urgentnoj potrebi sklapanja poštanske konvencije sa Srbijom. Izražava se nespokojstvo zbog ponovnog
odlaganja pregovora. Ističe se potreba da se izađe u susret opravdanim zahtevima srpske vlade, ukoliko se hoće
zadobiti poverenje Srba i potvrditi svrsishodnost kontinuirane prijateljske politike u odnosima između Austro-
Ugarske i Srbije. (Ad Res. Nr. 5.)

29
U izveštaju Andrašiju, br. 5, ističe se u vezi sa vojnim manevrima da je u blizini Beograda na vežbama
učestvovalo 2 859 vojnika, i to 3 pešadijska bataljona, nešto konjice i 2 baterije. Ukazuje se i na to da se narodna
vojska sama brine za odeću, hranu, i da oružje koje dobije od države otkupljuje za gotov novac, tako da ona ne
košta državu ni jedan krajcar. U vezi sa poštanskom ekspedicijom, posle odluke da se ona prepusti Srbiji, Kalaj
traži Andrašijevu i Goroveovu intervenciju da se pregovori o ovom pitanju ne bi dalje odlagali. Pregovorima o
poštanskoj konvenciji po Kalaju treba što pre pristupiti, jer bi se njima učvrstilo i povećalo poverenje Srba prema
Ugarskoj. „Ovo poverenje je tek u zametku i iziskuje energičnu negu, da ne bi usled ruskih intriga ponovo bilo
upropašteno“ – kazuje Kalaj, zalažući se samo za dalje zadržavanje austrougarske poštanske ekspedicije na
granici prema Turskoj u Aleksincu (a ne u Nišu, kako su to želeli krugovi iz Beča). Već sa dobro poznatom
argumentacijom: u Aleksincu je otpravnik pošte „spretni i inteligentni “ penzionisani oficir Čučković „od koga
se jedino mogu pribaviti tačni i pouzdani podaci o unutrašnjem razvoju Srbije“.
Kalaj koristi priliku da iskaže potrebu insistiranja na stimulaciji dobrosusedskih odnosa prema Srbiji i
ubrzanju pregovora o konzularnoj jurisdikciji. Zato se opet služi argumentacijom kojom dokazuje da Srbija, iako
nije spremna za ofanzivni rat, može postati opasna ako se ponovo prepusti uticaju Rusije. U slučaju već
očekivanog sukoba između Francuske i Pruske ona će onda preći u ofanzivu povećanim zahtevima prema
Turskoj. Time će pridobiti i razdražene duhove Srba pod Ugarskom, otežavajući slobodu manevrisanja
mađarskim upravljačima. Ne preostaje dakle drugo no da se pojača uticaj Mađara u Srbiji tako da, po Kalajevim
rečima, „bez nas neće niti smeti niti hteti ništa da započnu“.
U ovom pismu Kalaj se dotiče i pitanja o virtualnim pravima Hrvatske na izvesne oblasti pod Turskom, o
čemu se tada raspravljalo u ugarskom Parlamentu. On podseća Andrašija na uveravanja da Austro-Ugarska,
odnosno Ugarska nema pretenzija na Bosnu, a priznavanje istorijskih prava Hrvatske na tu oblast od strane
ugarskog Parlamenta značilo bi da se tim uveravanjima ne pridaje važnost, pošto se Hrvatska nalazi pod
Ugarskom!
Za Kalaja je dakle, i prema ovom pismu, najvažnije da se Srbi ne razočaraju u prijateljstvu Mađara i ne
pokolebaju u verovanju da će Ugarska podržati nastojanja da se bosanska oblast priključi Srbiji. Međutim, u ovoj
prilici Kalaj otkriva i tajnu komponentu svojih zamisli, koju još na drugim mestima prikriva, čak i pred samim
 679

sobom u Dnevniku, do te mere da se ne bi moglo ni pomisliti da i on već gaji u sebi ideje protiv kojih se bori i
još će se boriti, sa ubeđenjem najiskrenijeg pobornika. Poverava naime Andrašiju da uprkos svojim nastojanjima
da se Bosna prepusti Srbiji i on veruje u to da će bosanska oblast „pre ili kasnije... dospeti u posed“ Austro-
Ugarske, odnosno Ugarske. „Ali za to još vreme nije dospelo, i sada još uvek moramo ubeđivati Srbe o našoj
iskrenosti, da ne nameravamo ništa preduzeti u pravcu tih oblasti“ – zaključuje Kalaj.

30
U pitanju su izveštaji notirani tog i prethodnog dana.

31
Doslovno: „da se tu jako oseća miris Miletićeve ruke“. (Mondtam neki, hogy ezen nagyon megérzik
Miletics kezének a szaga.)

32
Ezen tudositások […] többnyire nem egyebek mint oly agensek ügyetlen fércmüvei kik küldöiknek,
némely, a foglalási düh által megszállot tábornoknak hajtanak az ilyenekkel kedveskedni.

33
... azon fontosság tekintetéböl, mellyel Szerbia és Bosznia egymás irányába birnak...

34
Nerazgovetno u rukopisu.

35
Igyekszem magamat mindenkép a szerbek bizalmába behizelegni...

35a
U izveštaju (br. 34) opisuje se čin ubistva kneza Mihaila i izlažu događaji u vezi sa pitanjem naslednika i
problemom hvatanja ubica, kako je zabeleženo u Dnevniku tog i prethodnog dana. U sledećem telegramskom i
redovnom izveštaju, koji će zaboraviti da notira, Kalaj će se, nadovezujući se na ovaj izveštaj od 11-og zadržati
na onom što je u tim danima neizvesnosti najvažnije: „da su mir i red obezbeđeni“; da je odabran naslednik sa
sigurnim izgledima da će biti izabran uz podršku vojske na čelu sa Blaznavcem; da Austro-Ugarska u interesu
koncipirane politike spokojstva treba da interveniše kod Porte radi sprečavanja eventualnog uplitanja Turske u
pitanje nasledstva; da treba podstaći režimske listove u Beču i Pešti na pisanje povoljnih članaka o ličnosti
ubijenog kneza i o perspektivi kontinuiranog režima pod vladavinom Mihailovog naslednika i njegovih
namesnika. (Šifrovani telegram od 12. juna, Bericht Nr. 35 – 13. VI 1868, HHSA PA, XXVIII, K. 177.)
U odgovoru na Kalajev izveštaj o nasledniku ističe se misao da nije „nesreća“ što ubijeni knez Mihailo
nema potomka koji bi ga redovnim putem nasledio, jer on se uprkos njegovim naglašenim „dobrim svojstvima“
zanosio planovima koji bi u određenim uslovima, povoljnim za Srbiju, mogli ugroziti interese Austro-Ugarske.
Po ovom Prokeševom rezonovanju, dakle, bilo bi bolje da se na kneževski presto vrati bivši knez Aleksandar ili
njegov sin Petar, koji bi ženidbom sa lepom Katarinom Konstantinović, unukom Jevrema i Tomanije Obrenović,
mogao ostvariti pomirenje dveju dinastija. U svakom slučaju Prokeš sugeriše Kalaju da bi trebalo pretpostaviti na
srpskom prestolu porodicu Karađorđević, kao postojaniju u odnosima sa Austro-Ugarskom, porodici Obrenović
koja se isticala prevrtljivijim kombinacijama, češće više u interesu Rusije nego susedne Monarhije, naročito
Ugarske. (Prokeš posebno pominje ovde Ugarsku, iako zazire kao veliki Austrijanac od nje, jer hoće da Kalaj
kao Mađar primi k srcu njegove sugestije.)
U izveštaju Bajstu o istom pitanju nasledstva Prokeš naglašava da bi turski državnici pretpostavili povratak
Karađorđevića izboru maloletnog Milana Obrenovića. Veliki vezir Aali paša, kao i Fuad paša čak su mu
predložili da za vreme izbora srpskog kneza garantne sile zajedno sa Portom pošalju svoje predstavnike u
Beograd. Uspeo ih je ubediti da to ne bi bilo svrsishodno, izbori ranijih vladara od strane Skupštine pokazuju da
je prihvaćeno da biranje kneza bude unutrašnja stvar Srbije. (Ad Nr. 34 V.)

36
U ovom pismu od 12. juna 1868. Kalaj kazuje za Blaznavca, kao ubeđenog prijatelja Mađarske da je
„spretan, prepreden, smeo, energičan čovek“. Smatra da ga treba podržati u nastojanjima da se preko
Namesništva koje će se uspostaviti vlast skoncentriše u njegovim rukama, jer on, budući da je antiruski
raspoložen „procvat Srbije očekuje pomoću Mađarske“.
Za Oreškovića kazuje da će ići posle u Zagreb sa misijom „da upozori Štrosmajera i Mrazovića, da ne
oponiraju Mađarima jer od strane Srbije ne mogu računati čak ni na moralnu podršku. Srbija i ne sanja o
oblastima koje pripadaju kruni sv. Stevana, čak želi da se Mađarska u svakom pogledu jača i oplođuje“. Kalaj
dalje izražava uverenje da je Oreškoviću povereno i da ispita teren za mogućnosti uspostavljanja saveza između
Ugarske i Srbije. I dodaje: mada se ova ideja „bar zasada ne može direktno sprovesti, ona se ne sme odbaciti“.
Na kraju pisma još se traži od Andrašija da utiče na Bajsta radi intervencije kod Porte da se ne meša u izbor
kneza, ne šalje nagoveštenog komesara u Beograd, jer u protivnom mogli bi izbiti revolucionarni nemiri, sa
neizvesnim ishodom.

37
Kér, hogy a telegramm iránt meggyözödést szerezzek...

38
To je u vezi sa pismom Andrašiju, koje se pominje u zabelešci od 12. juna i izloženo je u napomeni pod
br. 36.

39
Odnosi se na Blaznavčevu ponudu o kojoj se govori u Dnevniku 12. juna pod tačkom 5, na strani 33.

40
U ovom pismu, od 14. juna, Andraši saopštava Kalaju i to da „izgleda da Karađorđević koji je 1848. bio
 680

pristalica tadašnje austrijske vlade, ima prijatelja u Ministarstvu inostranih dela“. Pošto se, međutim, preko
Pariza saznalo da su Karađorđevići u vezi sa Miletićevom strankom i sa Rusijom, Andraši je zatražio od Bajsta
da se prate koraci mladog Karađorđevića. Na to je Bajst uputio k njemu Orcija da se dogovore o onome što treba
učiniti, imajući u vidu i Orcijevo saopštenje da car Franja Josip ne bi imao ništa protiv izbora Karađorđevića za
kneza Srbije. Ali Andraši je istrajao u svojim antikarađorđevićevskim argumentima uveravajući Bajsta o potrebi
podržavanja Obrenovića putem Namesništva.

41
…hajlando a szövetségre.

42
U ovom izveštaju od 18. juna koji prekucan iznosi preko 5 strana Kalaj opisuje tok pogrebnog
ceremonijala, sumira mišljenja o uhapšenim ubicama i njihovim mogućim i stvarnim saučesnicima, a tek posle
toga prelazi na obaveštenja o izgledima izbora novog kneza i namesništva. Kod izlaganja indicija o
„saučesništvu Omladine u zaveri protiv ubijenog kneza konstatuje da je: „Omladinska stranka, koja je u Ugarskoj
i Vojnoj granici rasprostranjenija nego u Srbiji, postavila sebi cilj da sruši kneževsko dostojanstvo u Srbiji i
uvede republikanski oblik vlasti“. Međutim, on smatra vrlo verovatnim da su se pripadnici Omladine ujedinili sa
Karađorđevićima da bi udruženim snagama odstranili kneza Mihaila, svesni i jedni i drugi da sami ne
predstavljaju veliku snagu. Pri tome su obe strane ostale kod računice da će u slučaju uspeha jedna izigrati drugu
i tako postati jedini odlučujući faktor.
Kod razmatranja situacije u vezi sa predstojećim izborom novih upravljača opet se ističe kao najvažnije da
kormilo dobiju u ruke proaustrijskom politikom prožete ličnosti. Po Kalajevim rečima: „ne samo zato što je
kneževina Srbija... neposredni sused“ Monarhije pa bi u protivnom na njene „narodnosti mogla da ima razorno
dejstvo“ nego zato što bi na taj način „ruska nastojanja“ bila obuzdana. Tako će se postići na kraju, veruje Kalaj,
i ono presudno, da pri „rešavanju Istočnog pitanja glavna i odlučujuća uloga pripadne“ Austro-Ugarskoj.
U pismu, koje je istog dana poslao Andrašiju Kalaj ističe iz razgovora sa Blaznavcem da je Blaznavac već
upozorio Srbe iz Vojne granice „da ne oponiraju protiv mađarskog elementa i da je u tom pogledu već primio
povoljne izveštaje“. Da bi se obezbedio uspeh Blaznavčevog poduhvata u izboru kneza i namesništva on
otvoreno, otvorenije nego Bajstu predočava potrebu angažovanja na strani Blaznavca, ne prezajući ni od
novčanih ulaganja. Navodi čak konkretnu sumu od par 100 000 forinti koju bi mu eventualno trebalo staviti na
raspolaganje da bi se eliminisali suparnici pod ruskim uticajem.
U osvrtu na putovanje nadvojvode Albrehta u Granici, ovde se iznosi da je ono proizvelo rđavo dejstvo.
„On je nastojao da učvrsti graničare“ u njihovim stavovima, ali su „ovdašnji Srbi podozrivim očima pratili ovo
putovanje iza kojeg u daljini nazirali su pojavu osvajačkih planova. Veoma loš utisak proizveo je i njegov čin da
se pomoli Bogu na Jelačićevom grobu“. Dodajmo da je ovakav prikaz dejstva puta habsburškog nadvojvode
motivisan nastojanjima austrijskih vojnih krugova na čelu sa nadvojvodom Albrehtom da zadrže Granicu u
nadležnosti Ministarstva rata, nasuprot težnjama Mađara da se ove oblasti razvojačenjem priključe Ugarskoj.
U odlomku o Stratimiroviću, s obzirom na njegove ponude, Kalaj upozorava Andrašija na opreznost. Za
Kalaja je već izvesno: „da se Stratimirović može možda koristiti u nekoj podređenoj ulozi, ali za veće stvari niti
je dovoljno pouzdan niti uživa dovoljno poverenje Srba (sem elég megbizhatosággal sem elég hitellel nem bir a
szerbek elött.) On je svakome poznat kao čovek koji bi se stavio u službu svakoga ko bi dao više od predhodnog
mu gospodara. Osim toga je fantasta koji ponekad mnogo vidi tamo gde ništa nema“.

43
... adozsarlások miat.

44
Zapravo, na mađarskom: ... nehogy Milán ugy tünyék fel, mint osztrák pártolt. U Bajstovom uputstvu, od
18. juna, insistira se na tome da Kalaj ne ide suviše daleko u svojoj angažovanosti na strani Milana Obrenovića,
odnosno Blaznavca. Ne sme se dati povoda, naročito diplomatskim predstavnicima drugih sila, da se umnože
glasovi o mešanju Austro-Ugarske u unutrašnje poslove Srbije. Već su se, naime, širile alarmantne vesti o
intervencionističkim, aneksionističkim planovima Monarhije za slučaj da izbiju nemiri u Srbiji povodom izbora
kneza. Zato Bajst najodlučnije pobija mogućnost i svake pomisli na aneksionističku politiku naspram turskih
provincija sa austro-ugarske strane kao i bilo kakvih agresivnih poduhvata kojima bi se oštetio integritet Srbije.

45
U ovom pismu od 22. juna Kalaj kazuje za Garašanina da je „nesumnjivo najspretniji i najiskusniji
državnik Srbije. Dugo vremena bio je na čelu vlada pod Karađorđevićem (Aleksandrom) a i pod Mihailom. Tek
od nekoliko godina živi povučeno na svom imanju, pošto je iznenada od kneza Mihaila bio odstranjen sa
položaja. Uzrok njegovog iznenadnog otpuštanja još nije dovoljno poznat. Priča se da je pao kao žrtva jedne
intrige, ali se s druge strane govori da je hteo da se približi Rusiji i zato ga je knez Mihailo koji nije bio prijatelj
ruske politike udaljio. Ma kako međutim bilo, Garašanin uživa još uvek veoma veliku popularnost u celoj
zemlji“, a ukoliko bi bio izabran za namesnika, namesnički položaj bi svakako delio s njim – dodaje Kalaj –
„njegov prijatelj Marinović, vešti i obrazovani predsednik Senata“ ... Za Blaznavca koji se nalazio na drugoj
strani tu se kaže da je „vrlo razuman“, da ima vojno obrazovanje, stečeno i u Mecu, „veoma je lukav, častoljubiv,
ali i energičan, umešan i poznat kao neprijatelj ruske politike“. Organizacija narodne vojske, od oko 70 000 ljudi,
njegovo je delo. I on će umeti da je koristi ukoliko zatreba kod izbora kneza – predviđa tačno Kalaj. Ali u
predviđanju da će i posle, kad bude izabran za prvog namesnika igrati odlučujuću ulogu kao duša Namesništva –
prevariće se. U političkoj igri nadmašiće ga Ristić – to će posle sa najviše žaljenja konstatovati mnogo puta i
Kalaj u svom Dnevniku.
U osvrtu kojim povlađuje Bajstovom uputstvu o nemešanju u unutrašnje stvari Srbije na bazi jedne
 681

miroljubive, antianeksionističke politike Kalaj sa žarom opet ističe svoje najizrazitije ubeđenje: da bi za samu
Austro-Ugarsku bilo kobno kada bi se zanosila aneksionističkim planovima. Ona već i bez toga trpi zbog velikih
nacionalnih razlika unutar nje same i kada bi se bavila mišlju da anektira zaostale provincije Turske onda bi
samo komplikovala i otežala svoj unutrašnji razvoj. Sve dok se srpske i druge balkanske zemlje ne nalaze pod
uticajem Rusije njima je potrebna i one zaslužuju pomoć sa austrougarske strane.
U normalnim uslovima, po ovom Kalajevom ubeđenju koje se tu na nekoliko stranica autentično
reprodukuje, Austro-Ugarskoj ne bi pretila opasnost ni od proširivanja ruske zone uticaja u ovom području!
„Južnoslovenski narodi se tako mnogo drže svoje individualne nacionalnosti da ne mogu olako postati žrtve
rusificirajućih tendencija sile sa severa ... Ukoliko uspemo da ubedimo Srbe da Austrija, odričući se okupacionih
ideja svih vrsta, iskreno želi samo njen državni i materijalni razvitak, a to je i u stvarnosti spremna da dokaže –
onda verujem da nijedan Srbin neće više da misli na Rusiju, dok bi naš moralni uticaj u Srbiji postao
dominantan. Jedna samostalna Srbija koja je u prijateljskim odnosima sa nama stvarala bi najjaču barijeru protiv
ekspanzivnosti Rusije, i to već zbog toga što je njeno stanovništvo slovenskog porekla, pa sledstveno tome mora
više da strahuje od panslavizma nego makoja druga nacija“ – predskazuje Kalaj!
Za podršku koja se pruža Blaznavcu i njegovim liberalima Kalaj navodi podrobnije i argumentaciju kojom
se ističe potreba demokratizacije, bolje reći liberalizacije režima vlasti u Srbiji. Opet i u interesu Austro-
Ugarske! Da bi se cirkulacijom divergentskih mišljenja oslabilo dejstvo jedne apsolutističke vladavine u
eventualno nepoželjnom ekspanzionističkom smeru. Jer je „prirodno da se jedan narod koji nema javno mnenje i
koji ne može i ne sme da se bavi svojim unutrašnjim prilikama, već je naviknut da samo sledi mig svoje vlade,
mnogo lakše može navesti na jedan spoljni rat, nego drugi, koji sam svoje unutrašnje stvari sređuje i to putem
razlika u mišljenjima kroz stranačke borbe, koji dakle ne bi mogao da se tako lako pokrene da svoju krv i svoj
novac žrtvuje za smele, avanturističke planove ili ambicije pojedinaca“.
U ovom kratkom informativnom pismu šire je rečeno u Dnevniku uz napomenu da između izbora
Blaznavca i Garašanina za prvog namesnika treba pretpostaviti prvog. On će se lakše zadržati u igri koju će on
(Kalaj) pokušati da vodi prvenstveno u interesu Ugarske. A da ne prozre u potpunosti smisao njegovih
(Kalajevih) nastojanja. Dok je Garašanin mnogo iskusniji pa bi lako mogao da otkrije stranputice kojima će teti
zavesti srpske državnike da bi što duže ostali u orbiti Ugarske ili Austro-Ugarske. Na kraju valja istaći, radi što
boljeg upoznavanja Kalajevih odlika (ili mana – u zavisnosti od strane posmatranja, i kako on uverava Andrašija:
da će svaki, i najmanji pokret vladajućih i uticajnih ljudi pratiti sa „budnom pažnjom“, trudeći se da „niko, pa ni
njegovi (Kalajevi) vlastiti činovnici ne slute, da se za nekog interesuje“ posebno. (Piskmo br. 8.)

46
U izveštaju opširnije nego u Dnevniku opisuje se dolazak Milana Obrenovića u Beograd. Ističe se da je
dočekan kao knez i da se može smatrati kao sigurno da će ga Skupština predstavnika naroda izabrati za vladara
Srbije. Za namesnike već je očigledno da će biti izabrani Blaznavac i Ristić. „O Garašaninu i Marinoviću“ kao
kandidatima „već se veoma malo govori“. Potvrđuje se „da je Milivoj [Blaznavac] odmah posle ubistva kneza
[Mihaila] tako energično pristupio delu, na tako vešt način manevrisao i takve izvrsne mere preduzimao“, da se u
njegov izbor kao ni u izbor kneza Milana više ne može sumnjati.
Pri nabrajanju Ristićevih ranijih funkcija naglašava se da je na dužnosti kapućehaje u Carigradu „stekao
izvesnu umešnost koju je dokazao naročito kod pitanja gradova“. I opet ponavlja: da je prilikom naimenovanja
za ministra u vreme Mihaila Obrenovića toliko insistirao na smeni pojedinih „kolega, a da je odluka o njegovom
postavljanju opozvana pre nego što je bio stupio na dužnost.
U zaključku se izražava zadovoljstvo što je bez komplikacija obezbeđen kontinuitet poretka i vlasti u
ličnostima nespornih kandidata za najviše državne položaje. (Bericht Res. Nr. 74. Másolatok a belgrádi
Konzulátus irattárabol 1848–1875, XXIV, c/c 18, Országoslevéltár, Budapest.)

46a
U vezi sa priloženim „spiskom“ koji se odnosi na „krivicu“ navedenih članova Omladine i drugih
opozicionara na čelu sa Miletićem dodaje se u pismu da „izgleda“ da su oni učestvovali u zaveri „ili bar znali za
nju“. U svakom slučaju, po Kalaju, u interesu bi Ugarske bilo „kada bi nepopravljivi agitator Miletić tako na lep
način mogao da se učini neškodljivim“.
U pogledu novih namesnika predviđa se siguran izbor Blaznavca i Ristića. Ostaje samo otvoreno pitanje:
da li će se uspeti u tome da ostanu trajno privrženi politici prijateljstva sa Ugarskom s obzirom da su obojica
siromašnog materijalnog stanja, pa će biti, po Kalaju, izloženi iskušenjima ruskih ponuda. (Pismo br. 9.)

47
U vezi sa predstojećim izborom ističe se u ovom pismu, od 26. juna, da se poslednjih dana situacija
toliko razbistrila da je postalo potpuno jasno da će Blaznavac postati prvi namesnik. O Garašaninu se više i ne
govori kao protivkandidatu, sa realnim izgledima na uspeh. Hvaleći i ovom prilikom Blaznavčeve odlike Kalaj
kazuje da u iskrenost njegovih proaustrougarskih i miroljubivih uveravanja ne sumnja. Ne zato što bi bio
lakoveran već po logici rezonovanja: da će Blaznavac u svojoj antiruskoj politici biti prisiljen da traži oslonca u
Austro-Ugarskoj. Osim toga i kao višegodišnji ministar vojske „najbolje zna za slabosti svoje zemlje“, pa se neće
dati zavesti avanturističkim velikosrpskim planovima. Po tom rezonovanju, kao što je i sam izjavio pred
Kalajem: „On će morati uvesti, da bi postao još popularniji, nekoliko slobodoumnih reformi. Na taj način u
popularnosti može samo dobiti, ali će akciona snaga Srbije [kao što je već izloženo u jednom od ranije
pomenutih Kalajevih pisama] biti time oslabljena u svakom slučaju“.

48
Ovaj je pasus kod Kalaja numerisan pod br. 290. „Zaboravljeno“ je trebalo da bude zabeleženo pod
jednim od prethodnih brojeva, po redosledu kojeg se Kalaj inače striktno držao.
 682

49
Ha ez létesülhet...

50
... ha épen én müködhetném közre ez eszmék létesitéséhez.

51
U ovom dugačkom izveštaju o suđenju učesnicima i saučesnicima u ubistvu kneza Mihaila izlažu se
sadržaji poznatih iskaza pojedinih optuženika. Skreće se u izvesnom smislu veća pažnja na stvari koje su od
posebnog interesa za predstavnike Austro-Ugarske. Kod organizatora zavere Pavla Radovanovića, da je imao
nameru da proglasi republiku, a ukoliko u tome ne bi uspeo da dovede za kneza Petra Karađorđevića, sina
raskneza Aleksandra. U vezi sa saučesnikom iz redova vojske kapetanom Mrcajlovićem napominje se da je
studirao u Rusiji i bio neko vreme ruski oficir. U pogledu optuženog Sime Nenadovića navodi se da je ranije
proputovao Bosnu, bio u kontaktu sa poznatim smutljivcem Petrom Uzelcom radi izazivanja bune, a kad se
uverio u njegovu nepouzdanost pokušao je da pridobije Oreškovića za bosansku akciju. Orešković mu je,
međutim, odgovorio da se Srbija zauzeta problemima ubrzanog unutrašnjeg razvoja ne može zasada izložiti
riziku ustaničkog, revolucionarnog poduhvata bez obzira na potrebe i želje da se Bosna oslobodi turskog jarma.
(Bericht Res. Nr. 80.) Pored ovog dugačkog izveštaja Bajstu, koji je sastavio Teodorović, Kalaj je u pomenutom
sledećem kratkom pismu obavestio Andrašija da mu trenutno ne treba novac za podmirivanje eventualnih
troškova podmićivanja u vezi sa izborom namesnika jer je izbor Blaznavčev osiguran na svaki način. Ali računa
na Andrašijevu podršku za dobijanje novaca u budućnosti, kada će se namesnici (Blaznavac i Ristić, za koje je u
ranijem pismu ustanovio da su siromašnog materijalnog stanja) naći u iskušenju pred ponudama i pritiscima sa
ruske strane i morati biti rekompenzirani za svoju politiku. Inače dodaje da, po svemu sudeći, Ristić nije više
naklonjen Rusima, otkako se za vreme svog boravka u Petrogradu uverio da oni hoće samo da iskoriste borbu
Južnoslovena za svoje sopstvene ekspanzivne ciljeve na račun Turske. Zato se po Kalaju ovde i Ristić pridružio
Blaznavcu, u njegovoj proaustrougarskoj politici.

52
U uputstvu od 27. juna Bajst saopštava Kalaju da mu „nedostaju oni vredni pregledi članaka
jugoslovenskih listova koje je običavao slati u kratkim intervalima“ njegov prethodnik, konzul Lenk.
„Poznavanje izjava tamošnje političke štampe je za c. k. vladu u nemirnim vremenima kakva su sadašnja od
dvostrukog značaja i Vašem Prevashodstvu može vaše savršeno poznavanje jezika zemlje kod odbira
najzanimljivijih napisa u tom pravcu biti samo od velike koristi“ – dodaje Bajst. Zato ga poziva da mu svakih 14
dana, prema potrebi i češće, dostavi sažete analize najznačajnijih novinskih članaka na srpskom jeziku.

53
Posle kraćeg osvrta na tokove suđenja ubicama kneza Mihaila i izvršenja smrtne presude nad jednim od
njihovih saučesnika kapetanom Mrcajlovićem, Kalaj se zadržava na merama javne bezbednosti i psihozi
pojedinih slojeva građanstva ovih mučnih dana. U gradu je vladao mir i red. Ali su policijske patrole nastavile da
krstare ulicama i posle 22h one koje bi se našli na ulici odvodile radi legitimisanja. „Listovi su podvrgnuti strogoj
cenzuri, tako da svi pišu onako kako to pogoduje vladi. Trgovina, međutim, mnogo trpi u ovome vanrednom
stanju. Svako ko može povlači se od poslova, novi poslovi se ne preduzimaju. Trgovci se žale da nisu ništa
prodali od dana kada je izvršen atentat“. Nešto dalje: „Da bi predstojeće zasedanje Skupštine proteklo u miru i
ispiti na Velikoj školi završeni su pre uobičajenog roka a studentima je dato do znanja da treba da odu svojim
kućama“.

53a
U Andrašijevom pismu od 28. juna, ističe se i sugestija da se ljudi u Srbiji pokušaju pridobiti ordenjem,
umesto novcem. Dalje, izražava se žaljenje što se pored Blaznavca u Namesništvu neće naći i Garašanin, jer
koliko ga on (Andraši) poznaje, ne veruje da je toliko rusofil da se s njim ne bi moglo sarađivati. Pominje se još:
da se šire glasovi da će u slučaju smenjivanja Miletića sa položaja gradonačelnika Novog Sada, gradski činovnici
u masama dati ostavku, ali će na mesto njih odmah biti postavljeni drugi. Na kraju kazuje da Stratimiroviću nije
poveravao posredničke zadatke, već samo da prati pokret novosadskih Srba i da ga o tome obaveštava.

54
U ovom izveštaju, pod brojem 42 opisuje se detaljno kako je Blaznavac unapred pripremio i osigurao
izbor namesnika, koristeći se svim sredstvima kojima jedna apsolutistička vlast raspolaže, vojskom, štampom,
zakonodavstvom, ljudstvom – iz kategorije onih koji su spremni da služe svakoj vlasti, iz oportunizma, straha,
poltronstva, nagona da služenjem onima gore obezbeđuju povlastice na račun onih koji su dole.

55
Ove su reči i kod Kalaja zabeležene na srpskom, ćirilicom.

56
Zabeleženo 3. jula, u Dnevniku pod br. 330.

57
U izveštaju su nešto podrobnije izložene Ristićeve reči o potrebi da Porta prizna Milana za naslednog, a
ne izbornog kneza. Ristić se pozivao: na hatišerif iz 1830. kojim je već Milošu bilo priznato nasledno pravo na
položaj kneza; na činjenicu da je i vlaškom knezu Karlu, u bliskoj prošlosti, prilikom stupanja na presto, takvo
pravo priznato; na interes same Porte da se izbegnu stalne komplikacije, nemiri, borbe stranaka, zavere, kao
propratne pojave upražnjenog prestola, bez dinastije sa naslednim pravom. U svome zaključku Kalaj ističe da je i
za Austro-Ugarsku „od najveće važnosti“ da Porta jednoj „tako popularnoj familiji kao što su Obrenovići“ prizna
nasledno kneževsko pravo. Dalje prema Kalaju: „Utvrđenjem ovog nasledstva biće nadmetanja oko kneževskog
prestola Srbije jako otežana, ukoliko ne i sasvim onemogućena dok će ambicijama nekih ljudi biti stavljene na
 683

put moćne prepreke. Na taj će način ovdašnje prilike dobiti u stabilnosti“, a Habsburška Monarhija steći
„prirodne garancije jedne trajne mirovne politike“.

58
U ovome aktu, od 6. jula, komesar Ast saopštava Kalaju da iz saslušanja u Novom Sadu uhapšenih
Vladimira Jovanovića i Ljubena Karavelova, proizlazi da je Milovan Janković, oko 4 sedmice ranije, dobio od
Ljubomira Kaljevića na zajam 5 000 forinti. Pošto je prema obaveštenjima župana Sremske županije, Kaljević u
to vreme boravio u Kamenici, verovatno je tada predao taj novac Jankoviću. Stoga se traži od srpskih vlasti u
Beogradu da ispitaju Kaljevića i o sastanku u Kamenici, na kojem su navodno prisustvovali: Svetozar Miletić,
Vladimir Jovanović, Toša Hadžić, i to kod Jovana Belanovića, kod koga su tada još bili i Čedomir Jovanović,
kapetan iz Beograda i dr Radivojević iz Novog Sada.

58a
Pošto nije postojala konvencija o uzajamnom izručivanju krivaca Kalaj napominje da su u praksi obični
zločinci bili izručivani vlastima odnosne zemlje. Iz toga proizlazi, po Kalaju, da ukoliko bi mađarski sudovi
utvrdili krivicu saučesništva kod navedenih osoba onda bi oni trebalo da budu kao obični zločinci izručeni Srbiji.
Međutim, ako se ovo saučesništvo ne bi moglo u potpunosti dokazati ili ako bi mađarski sudovi njihovo delo
okvalifikovali kao političko, onda ova lica, po Kalaju, ne bi mogla biti izručena. Ali u tom slučaju, dodaje se –
prema zakonima Ugarske ona ne bi mogla biti ni osuđena.

59
Zapravo vojničku tiraniju, na mađarskom: „ha katonai zsarnokságot gyakorolna“.

60
Broj pasusa pod datumom 11. jul.

61
Prokeš je u svom izveštaju, od 10. jula, bio obavestio Bajsta da će po svemu izgleda Porta priznati
Milanovo nasledno kneževsko pravo. Ali je do sada prema tom pravu ispoljavala izvesne rezerve, motivišući ih:
1. priznatim pravom srpskog naroda da bira svog kneza, koji posle, pravom sizerena, mora biti potvrđen od Porte
da bi se ustoličio; 2. činjenicom da se pravo koje je proisticalo iz Hatišerifa 1830. u međuvremenu ugasilo
voljom samog srpskog naroda kada su Miloš i njegova porodica bili proterani iz Srbije a za kneza izabran
Aleksandar Karađorđević. Posle proterivanja Aleksandra Karađorđevića i povratka kneza Miloša Porta je opet
„dosledna svom prvobitnom stavu“ izrazila spremnost da knezu Mihailu prizna pravo nasledstva tek posle izbora
od strane predstavnika samog srpskog naroda. Tako je ovo pitanje i ostalo sporno. Dodajmo: ne zato što Porta
nije htela da okrnji pravo srpskog naroda da bira svog kneza već što je negiranjem kontinuiteta u kneževskoj
vlasti pothranjivala elemente nestabilnosti u zemlji. Ovu Portinu zainteresovanost imao je u vidu i Bajst, kada je
tog dana, 12. jula, telegrafski, na francuskom jeziku, naložio Prokešu da insistira kod Porte na priznanju
naslednog prava kneza Milana, s obrazloženjem da je u stvarnom interesu Turske, kao i Austro-Ugarske, da se u
Srbiji prilike stabilizuju pod režimom Namesništva na čelu sa Blaznavcem koji obećava voditi miroljubivu
politiku, nasuprot rusofilsko nastrojenim elementima nemira. Tim potezom, po Bajstu, eliminisaće se i
„opasnost“ od „ujedinjenja“ Srbije i Vlaške, jer nacionalna samosvest Rumuna neće ni pod kojim uslovom
dozvoliti da se njihova zemlja podvrgne dominaciji jedne srpske dinastije.
Na kraju, u Bajstovoj argumentaciji ističe se još sledeće: da je priznanje naslednog prava vladajućim
kućama zasnovano na principima feudalizma, ne može se dakle svrstati u revolucionarne tekovine novog doba.
Uostalom, čak i potkralju Egipta priznata su od strane Porte nasledna prava njegovog doma, a on je vezan za
Portu mnogo jačim vezama vazalne potčinjenosti nego knez Srbije. Zašto bi se onda srpskom vladaru ovo pravo
uskratilo? – pita i poručuje Bajst u ovom svom odista energičkom uputstvu za intervenciju u Carigradu.

62
Miša Anastasijević.

63
U prvom pasusu pomenutog, dugačkog pisma od tri prekucane strane, datiranog 13. jula, Andraši kazuje
da su i Bajsta konsultovali pre odluke da se okrivljeni iz Ugarske ne izručuju srpskim vlastima. Od evropskih
zemalja – navodi se ovde – samo je Belgija ugovorima sa nekim zemljama primila na sebe obavezu da izvrši
ekstradiciju političkih krivaca umešanih u delo ubistva. Ali baš zato što je Belgija ostala jedina zemlja koja je
spremna na ekstradiciju političkih emigranata ona je postala primer izuzetka koji se ne može slediti. To se
dokazuje i postupkom Engleske, koja je odbila da izruči francuskim vlastima izvesnog dr Bernarda optuženog za
saučesništvo u jednom političkom atentatu.
U pomenutom izveštaju Bajstu, broj 44 od 17. jula, Kalaj navodi da u celoj Srbiji izlazi svega 7 listova, i to
svi u Beogradu. Od njih su 4 politički, a 3 se bave pitanjima književnosti i umetnosti, U nedostatku javnog
mnenja preko slobodne opozicione štampe narod se ovde, po Kalaju, „navikao da dobro i zlo, jednom rečju sve
prima od vlade. Vladina mišljenja i shvatanja dakle čine javno mnenje. Ne može se prema tome ništa štampati
što nije u skladu sa ovim zvaničnim javnim mnenjem. Znači i nezavisne novine mogu se kao takve nazvati samo
zato što ne dobiju subvenciju, ali članci su za sve u većini pravljeni u jednoj istoj fabrici. Tako se desilo da se
jedan članak koji je bio namenjen za Svetovid omaškom pojavio u službenom listu – kao što se potonji sledećeg
dana izvinjavao Novine su sledstveno tome bile, do sada barem, sredstva preko kojih je vlada – prema
okolnostima i potrebama – saopštavala svoje poglede, a ne organi kroz koje bi se izražavalo javno mnenje. Često
vladine vesti nisu bile uopšte iskrene već su se radi postizanja izvesnog cilja tako oblikovale kako je to trenutno,
naročito u odnosu na inostranstvo, izgledalo da najbolje odgovara. Kad se dakle htelo biti sigurnim u pogledu
pravog raspoloženja zemlje, moralo se obraćati direktno vladi – ukoliko se naime bilo u poverljivom odnosu sa
njom – ili napornim samoposmatranjem prikupljati nužne podatke. Iz novinskih članaka nikada nisu mogli biti
 684

dobijeni elementi političkog oslonca“. Kako će to biti od sada pod novom vladom videće se – dodaje Kalaj.
Činjenica, međutim, ostaje da se svi listovi još uglavnom bave identičnim stvarima: zaključcima Skupštine i
pozdravima knezu. Zato Kalaj daje do znanja svom šefu da će mu, po njegovom nalogu, slati s vremena na
vreme tražene izvode iz ovdašnjih listova, ali „o pravom raspoloženju zemlje, o pravcu i nastojanjima vlade i
raznih stranaka“ nastojaće da ga „uvek tačno i podrobno“ obaveštava iz „verodostojnijih izvora“.
U pismu Andrašiju, u vezi sa saopštenjem namesnicima da okrivljeni iz Mađarske ne mogu biti izručeni
srpskim vlastima, Kalaj izražava mišljenje da je prema uvidu u sudske spise koji se odnose na Trifkovića i
Stankovića stekao uverenje u dokazanost krivice ove dvojice, pa stoga moli Andrašija da se zauzme da oni budu
barem u Mađarskoj osuđeni na stroge kazne.
U pogledu Vidovdana koji je izgubio vladinu subvenciju pošto je Srbija, kao liberalan list, postala
„poluzvanični organ“ vlade, Kalaj predlaže Andrašiju da njegovom uredniku Milošu Popoviću koji je „vrlo
sposoban čovek i urednik i dobro poznaje ovdašnje odnose“ dodeli subvenciju. Sa 50 forinti mesečno, Vidovdan
bi se mogao održati, u interesu mađarske politike.

64
Pod br. 389–390 napisana su prethodna dva pasusa, istog dana (17. jula).

65
... a merényletet elömazditani.

66
U ovom izveštaju, otpremljenom 20. jula pod brojem 45, izražava se zadovoljstvo zbog priznavanja
prava nasledstva srpskom knezu od strane Porte, pošto i srpska vlada zna da je ovo priznanje dobijeno
zahvaljujući austrougarskoj intervenciji, dok su se druge sile, poimenično Rusija i Italija, preko svojih
predstavnika u Carigradu izjašnjavale protiv takvog prava Srbije. U pogledu politike koju će voditi Namesništvo
Kalaj izražava uverenje da će se držati linije kneza Mihaila: neće narušavati integritet Turske, iako se neće
sasvim odreći izvesnih aspiracija, u odnosu na slovenska područja otomanske carevine. Jer „uviđa da još nije
došlo vreme za ostvarenje tih aspiracija, pa želi zasada samo putem savremenih reformi da podigne srpski narod
na viši stupanj civilizacije i nacionalnog obrazovanja, a u tim će se svojim nastojanjima sve više približavati
Austriji i oslanjati na njenu pomoć“. Kroz savremene reforme i slobodoumnije institucije – nastavlja Kalaj –
zadovoljiće se i potrebe srpskog naroda. Rusija će tako izgubiti bazu za huškačke agitacije, videće se da se i bez
nje ostvaruju narodne želje. Zato njeni predstavnici i privrženici (Garašanin i Marinović) – po Kalaju – dižu glas
protiv najavljenih reformi. Tu se još pominju nastojanja ruskog i italijanskog konzula da izazovu razdor između
Blaznavca i Ristića u nadi da će se usamljeni Blaznavac, na koncu kompromitovati uvođenjem vojne diktature u
tolikoj meri da će ga nezadovoljnici lako svrgnuti sa vlasti.

67
Zapravo je Kalaj bio nepredusretljiv prema ovom novinaru jer je prethodno primio upozorenje iz
Ministarstva inostranih poslova iz Beča da nije nikakva marka, da se za njega i njegove političke veze i
tendencije ne zna u bečkim krugovima.
U pismu Andrašiju, koje Kalaj notira u sledećem pasusu, Aleksandar Karađorđević predstavlja se kao
čovek čije je saučesništvo u ubistvu kneza Mihaila nesumnjivo. Po ovom Kalajevom pismu, mađarske vlasti
morale bi sa Karađorđevićem postupati kao sa običnim zločincem. Osim toga „nikakav politički interes“ na
mađarskoj strani ne postoji koji bi išao u prilog argumentaciji da ga treba štedeti. Naprotiv, ubedljivi „razlozi
govore za to da i on treba da oseti strogost zakona kao i ostali krivci“. Od njegove osude u mnogome zavisi dalje
prijateljsko poverenje namesničke vlade prema Mađarskoj. Bez uobičajenog okolišenja Kalaj ponavlja:
„Hapšenje i strogo kažnjavanje Karađorđevića smatram važnim i nužnim u našem sopstvenom interesu“.

68
Zajednički porodični sastanci (congregatio familiae, concursus familiae, Familienversammlung) spadaju
u samoupravne institucije plemstva, sa određenim kompetencijama uglavnom u domenima privređivanja. Na
imanjima i u okvirima prava koja su ostala zajednička baština porodice. Tu su se rešavali problemi poseda;
urbarijalna, crkvena, novčana, sudska i slična poslovna pitanja u vezi sa pravima i obavezama pojedinih
porodičnih grana u porodici koja se vekovima razgranjavala sačuvavši svoje feudalističke privilegije. Zapisnici
sa ovih porodičnih sastanaka plemićke Kalajeve porodice sačuvani su počev od 1792. godine. Njih je delimično
koristio mađarski istoričar i arhivista Ištvan Kalaj za svoju raspravu o porodičnim sastancima mađarskog
plemstva. (Kállay István, a családüles, különlenyomat a Levéltári közlemények XLIII évfolyamábol, Budapest
1972, 32).

69
Po Prokešovom izveštaju Bajstu, od 20. jula, Porta je obavestila diplomatske predstavnike velikih sila da
je tih dana uništila „bugarski odred komita“ koji je vršio upade sa područja Vlaške pod komandom Hadži
Dimitrija.

70
Toma Pavlović bio je u stvari dvostruki agent, kao službenik ruskog Konzulata činio je redovne
dostavljačke usluge i Ristiću. Njegove mnogobrojne dostave sačuvane su u Ristićevoj zaostavštini, u Arhivu
Istorijskog instituta.

71
Originalni tekst telegrama na nemačkom jeziku glasi: „Die hiesigen Gerichte werden nach hiesigen
Gesetzen und nach den hiesigen Beweis-Verfahren vorgehen und somit kann dortige Aburteilung auf den
Vorgang der ungarischen Gerichte einen Einfluss nicht ausüben“. (Ad Res. Nr. 117.)
 685

72
U zaključku ovog izveštaja ističe se da iz celog toka pretresa proističe da su „za glavne izvršioce krvave
drame bili izabrani osim Karađorđevićevih rođaka i službenika skoro samo kažnjenici, propali i očajni ljudi koji
nisu rizikovali gubitak ni časti ni imanja“. Što se tiče njihovih branilaca, oni su ce, po ovom izveštaju, pokazali
kao „novajlije i početnici jer je Zakon o javnoj odbrani okrivljenih na ovom završnom pretresu prvi put
primenjivan“. Aleksandar Karađorđević je i telegrafski osporio službenom braniocu pravo da ga zastupa. On je
poslao svog poverenika Ljotića iz Pešte u Zemun radi angažovanja dva advokata. Ljotić je, međutim, usled
Kalajeve intervencije bio udaljen iz Zemuna i Karađorđević je ostao bez branioca pošto su i oni imenovani od
strane suda odustali od odbrane.

73
Ovaj telegramski napis od 23. jula iz Beograda počinje u ironičnom tonu navodom da „Beograđani već
duže vremena uopšte više ne dolaze do daha, događaji za događajima se nižu ili montiraju da bi se svi nečim živo
i u okrepljujućem duhu – zanimali. Tek što se Skupština domogla, da svoj teški zadatak srećno reši, i izabere
kneza Milana, bio je on ubrzo i svečano miropomazan, a Beograd osvetljen i svečano ukrašen; odmah zatim
usledilo je izvršenje smrtne kazne nad M. Nenadovićem. Onda smo pre nekoliko dana imali parastos za kneza
Mihaila, a danas – počeo je dugoočekivani nastavak zaključnog pretresa u procesu ubistva sa svim novim
datama“. Opisujući na brzinu izgrađenu i adaptiranu „šupu“ u kojoj je zasedavao sud u nedostatku odgovarajućih
prostorija, specijalni izveštač bečkog lista ističe da se u njoj sada zapažaju promene koje su nastale time što je
postavljena klupa i za advokate, branioce.
74
Azonban egy hang, egy nyögés sem hallatszott az elitéltek részéröl.

75
... neki törödtem.

76
Ristić igen érzékenyen megemlité a telegramot...

77
Zvanična Telegrafska agencija. Dalje pod datumima 29. i 30. jul, 4–7. avgust.

78
U prvom izveštaju od 28. jula, br. 47, Kalaj piše i o navodnim upadima bugarskih komita u Tursku sa
srpskih teritorija. Demantujući te navode Kalaj ističe „da iz Srbije nije nijedan Bugarin prešao granicu“... Srpska
vlada je čak pojačala granične straže da bi sprečila prelazak komita, pa je poslala emisare u Bugarsku da odvrate
narod od komitskih akcija, i naložila svom predstavniku u Bukureštu da interveniše kod vlaške vlade radi
sprečavanja povreda turskih granica. Kao dokaz apsolutne miroljubivosti namesničke vlade ukazuje se i na
činjenicu da bugarska legija koja je bila obrazovana nekoliko godina ranije sada ne broji više od 10–12 lica.
„Ostali, uvidevši da neće biti od strane Srbije podržani u svojim avanturističkim planovima, delimično su se
vratili svojim kućama, ili prešli u Vlašku“. Istina je samo – po ovom izveštaju – da se u Vlaškoj na ostrvu
Petročani skupilo oko 150 Bugara koji su odande pokušali da prodru na tursku teritoriju Bugarske, ali su ih Turci
prisilili da se vrate. U drugom izveštaju, istog dana, u vezi sa „neistinitimi vestima Korespondenc biroa,
prenesenim u bečkim listovima, posebno u Viner Cajtutgu (br. 175.), u kojima se govori o mučenjima,
iznuđenim priznanjima okrivljenika i drugim nasilnim postupcima istražnih organa i Suda u procesu protiv ubica
kneza Mihaila, Kalaj neuobičajeno oštrim rečima ukazuje na štetnost ovakvog netačnog informisanja austrijske i
svetske javnosti. On ističe da je učestvovao na svim sudskim raspravama, „od prve do poslednje“ i da „sa
dobrom savešću“ može tvrditi da su navodi koji očito potiču od bečkog Korespondenc biroa lišeni osnove. U
pojedinačnom opovrgavanju tih navoda iznosi svoja zapažanja onako kako će ona posle nekoliko dana biti
obelodanjena u dodatku Viner Cajtunga u Viner Abendpostu (Nr. 177 – 3. VIII 1868, očito ne samo po njegovoj
sugestiji već i njegovom diktatu, u dopisu, jasno anonimnom, nepotpisanom). Dodao je da su ti navodi
nepovoljno odjeknuli u srpskoj javnosti, pomenuo je i ogorčeno Ristićevo negodovanje da bi pokazao kako takve
novinske kampanje otežavaju njegovu diplomatsku misiju. Čiji je cilj bio i ostao, prema uputstvima samog
Bajsta (što ne zaboravlja pomenuti), da se uspostave i dalje razvijaju odnosi uzajamnog poverenja i razumevanja,
u čemu je već imao i vidnog uspeha, koji međutim, može biti anuliran deplasiranim harangiranjima. (Bericht
Res. Nr. 88.)

79
Povodom izvršenja smrtne kazne nad 14 osuđenih lica, na primer, u listu Noje Fraje Prese objavljen je
komentar pod naslovom „Civilizacija u Srbiji“. Iako se priznaje da su osuđenici bili učesnici ili saučesnici jednog
svirepog ubistva koje izaziva samo gnušanje, ipak se diže glas protiv ovakve krvave sudske odmazde. Javnost se
podseća na pozadinu atentata. Iznosi se u nekoliko rečenica istorijat dinastijskih obračuna u Srbiji. Ističe kako je
osnivač dinastije Obrenovića dao ubiti prvog vođu ustanka Karađorđa da bi zauzeo njegovo predvodničko mesto.
Nije dakle nikakvo „čudo što su Karađorđevići prema starom srpskom običaju krvne osvete kod sina naplatili
ono što je otac zgrešio, što su to učinili sa namerom da ponovo zadobiju krunu koja njima kao potomcima
najvećeg srpskog junaka našeg stoleća u najmanju ruku isto tako pripada kao i Obrenovićima“. Zato je po ovde
izraženom mišljenju trebalo da se vlastodršci u Srbiji zadovolje izvršenjem smrtne kazne nad neposrednim
učesnicima u atentatu, nad izvršiocima ubistva, a ostale krivce da pomiluju. „Tako bi se sprečilo da se u ovo
plodno tle ubaci novo krvavo seme, koje može jednom da strašno iznikne“.
U osvrtu na nečovečne, „varvarske postupke islednih organa iznosi se da su uhapšeni u istražnom zatvoru
bili „na nečuven način mučeni... Sve strahote srednjovekovnog mučenja primenjivale su se na njima, bili su u
kvrgama dan i noć, nisu im davali hrane, prisiljavali su ih da netremice gledaju u jednom pravcu. Ukoliko su
pokušali da okrenu oči, dobijali su batine, udarce rukama i nogama“ – Ponavlja se da su bili maltretirani čak u
 686

sudnici, od čuvara i publike, a ni sudije ni branioci ništa nisu preduzeli da bi ih zaštitili. „I predstavnici velikih
sila u Beogradu, njihovi konzuli ćutali su, nijedan od njih nije bio dovoljno čovek da bi protestovao protiv ovih
grozota. I vlade izgleda da su to u celosti odobravale, jer dosada ništa nismo čuli o tome da bi bar jedna evropska
sila uputila notu srpskom Namesništvu, te ovakav proces protiv zaverenika žigosala u ime čovečnosti“.
Čitajući ove odlomke (i druge ovde necitirane o sramotnim zakonima, kojima se tada još uvek koristila
kazna batinanja, diskriminacija Jevreja i Roma-Cigana, dok ti zakoni u to doba u razvijenijim evropskim
zemljama već nisu postojali) moglo bi se pomisliti, a stanovnici nemačkog jezičkog područja u proseku
verovatno su tako i mislili, da se tu u ime čovečnosti žigošu uistinu sramotni postupci jedne tiranske vlasti. Ali
pošto se žigosana mučenja vezanih zatvorenika pripisuju u komentaru karakterističnoj svojstvenosti čitavog
naroda, kao da se u civilizovanijim zemljama Evrope, kod većih nacija, tako nešto (ili ako ustreba „u interesu“
vladajućih sigurno još gore, već i s obzirom na tehnički doteranija sredstva kojima je policija tih zemalja
raspolagala) ne događa, moramo dodati da su ovakvi napisi u austrijskim listovima bili motivisani nečim drugim.
Motivacija se nalazila u političkim pobudama onih koji su koristili priliku da jedan nepoželjan (ali nažalost
svuda, u svim malim i velikim zemljama upotrebljavani) policijski postupak identifikuju sa svojstvima čitavog
naroda, da bi taj narod prikazali nedoraslim za veće slobode koje uslovljavaju samostalni državni razvitak (iako
su u stvari uslovljene tim razvitkom). Na taj način oni su dakle samo „konkretno dokazivali potrebu“ da se ceo
srpski narod i dalje drži pod tutorstvom. zapravo stegom jedne velike države; dok se ne promeni konstelacija
evropskih sila – pod Turskom, a kasnije, u perspektivi pod Austro-Ugarskom, ili još bolje pod Austrijom!

80
Ungarišer Lojd, koji je izlazio na nemačkom jeziku, u prilično opširnom napisu na 5 prekucanih strana u
187. broju od 1. avgusta takođe je osudio varvarske postupke istražnih organa i nedolične ispade publike sa
psihologijom rulje protiv optuženih za ubistvo kneza Mihaila. Ali tu se jasno uočava i izražava distanca između
vinovnika žigosanog dela i naroda, koji je u srpskoj sredini sigurno obuzet još većim gnušanjem zbog ovakvih
postupaka organa svoje državne vlasti. Inače ponavlja se misao da je najstrožom kaznom trebalo kazniti samo
izvršioce čina ubistva. Ostali koji su delovali po političkom impulsu opozicionara, nisu smeli ni u kom slučaju
biti izjednačeni sa običnim zločincima. Sumnja se i u verodostojnost dokaza njihove umešanosti u zaveru uopšte.
Zato se upozoravaju mađarski sudovi da se na pretresu „krivice“ Aleksandra Karađorđevića i drugih izbeglica iz
Srbije ne daju zavesti neproverenim dokaznim materijalima beogradskog suda.
Ilustracije radi navodimo još kako se u ovom članku počinje sa opomenom koja se zasniva na slučajnosti,
da je prilikom streljanja na smrt osuđenih ubica i njihovih saučesnika jedan metak koji se odbio od kolca usmrtio
komandujućeg oficira. Ovaj metak sa dejstvom bumeranga uzima se kao „zlokobni predznak dejstva koje
krvoproliće na beogradskoj dunavskoj obali“ na Karaburmi, može da ima jednog dana na sudbinu vladajućih u
Beogradu.
Ističući ispravno da za zloupotrebe vlasti krivicu ne snosi narod kao takav, dodate se da ni ona „masa koja
je nesrećnike vukla za bradu, pljuvala ih, tukla, ne predstavlja srpski narod“. Zna se zašto. Ali ovde se precizira:
„Jer ova vrsta patriota nije animirana moralnim osećanjima, ona najviše da žali što nisu njoj pripali sjajni dukati,
ona bi u slučaju uspeha zavere klicala ubicama, nosila ih na ramenima“ ... a sada se nada da će joj pripasti neka
nagrada za „pesnicama i pljuvačkom“ pokazani „patriotizam“.
U celini posmatrano ovaj članak nije antiobrenovićevski. Naprotiv, na više se mesta odaje priznanje knezu
Mihailu, koga se veliča kao prijatelja Mađara i prosvećenog vladara koji je udarao temelje civilizacije u Srbiji, da
bi se zaključilo da bi novi vlastodršci Srbije trebalo da nastave njegovu razboritu politiku, imajući jasno
prvenstveno u vidu promađarsku politiku. (Ungarischer Lloyd, Morgenblatt, Nr. 187, 1. VIII 1868.)
Na onaj deo članka Ungarišer Lojda (i drugih neimenovanih mađarskih listova) u kojem se brani princip i
praksa da optuženi Aleksandar Karađorđević i njegovi saradnici ne mogu biti kažnjeni (već u najboljem slučaju
samo proterani iz Mađarske) po presudama mađarskih sudova bez materijalnih dokaza o njihovoj krivici (u
ubistvu kneza Mihaila), i Vidov-Dan je reagovao uvodnikom (koji je ovde Kalaj notirao u Dnevniku) U ovom
uvodniku izražava se shvatanje (tadašnjih vladajućih krugova Srbije) da: „Po zdravim pojmovima o
međunarodnom pravu i o iskrenim odnošajima dobra susedstva, ugarska vlada, na čijem se zemljištu zavera
skrojila i rukovodila, imala je ili da preda našoj vladi sukrivce, ili da presudu naših sudova nad njima izvrši, ili da
ih podvrgne svojim sudovima, pa da im se sudi svom ozbiljnošću koju nalaže ubistvo, a osobito ubistvo izvršeno
kovarnim načinom nad vladaocem susedne prijateljske zemlje“.
Na primedbu da protiv ovih okrivljenika nema dokaza, odgovara se jetko da su toj činjenici, ukoliko bi
odgovarala istini, doprineli mađarski pravosudni organi koji su sa zakašnjenjem, posle mnogih odugovlačenja,
doneli odluku da se imenovani izvedu pred Sud. Prema tome, jasno: „Oni jamačno neće se sami odati, a toliko im
je vremena potpune slobode ostavljeno, da su mogli ne samo sve pismene dokaze koji bi se u njih bili našli
uništiti, no i među sobom tako se dogovoriti da bezuspešnom učine svaku istragu“. Zato bi bilo neminovno,
logikom ovog rasuđivanja da se priznaju „dokazi... po kojima je srpski sud svoje presude izrekao“. Međutim,
listovi kao Ungarišer Lojd, kaže se dalje u ovom članku, pokušavaju da ubede nadležne u Ugarskoj da to ne
treba da čine. „Kad bi oni uspeli da prodru svojim mišljenjem kod ugarske vlade, narod i vlada srpska ne bi samo
morali žaliti što u Ugarskoj mogu nekažnjeni da ostanu veliki zločinci, no bismo još takim postupkom ovlašćeni
bili da ugarsku državu smatramo kao neprijateljski logor, u kom je slobodno svašta preduzimati, što može Srbiji
da kvari spokojstvo i sprečava razvitak“ – zaključak je Vidov-Dana. Samo da se ne bi ostalo na tom zaključku i u
listu kakav je Vidov-Dan, ovde se dodatno izražava nada da predsednik ugarske vlade Andraši „koji je toliko
puta već dao najjasnijih dokaza da mu leže na srcu i pravda i dobra snošenja sa susednom Srbijom“ – neće tako
nešto dozvoliti. (U Beogradu, 23. jula, Vidov Dan, br. 158 – 23. VII 1868.)
 687

81
U ovom kratkom napisu bez potpisa anonimni Kalajev demanti prenosi se kao izjava posmatrača sa
suđenja, u prvom licu. Opovrgava se navod Korespondenc biroa i pojedinih austrougarskih listova: a, da su
priznanja optuženih bila iznuđena kvrgama (durch Folter des in den Bock Spannens); b, da je Vilotijević umro u
zatvoru od posledica mučenja (on je streljan zajedno sa ostalim osuđenicima); c, da je knez Karađorđević
pismeno protestovao protiv suđenja, on je samo „zabranio“ advokatima po službenoj dužnosti da ga brane.
Podrobnije se još objašnjava da je jedino Pavle Radovanović pokušao da povuče svoju izjavu datu u istražnom
zatvoru, pod izgovorom da mu je ta izjava kojom je teretio Aleksandra Karađorđevića bila iznuđena mučenjem.
U toku pretresa utvrdilo se, međutim, da njegovi navodi (o mučenju) nisu istiniti. Na kraju se ističe potreba da se
lažnim novinskim vestima ne onemoguće nastojanja (naročito gornjeg sloja) srpskog naroda da se u svetu
afirmiše svojim pozitivnim doprinosima. (Wiener Abendpost Beilage zur Wiener Zeitung, Nr. 177 – 3. VIII
1868.)

82
V. pod 5. avgust. U broju od 27. juna (po st. k.) službenih Srbskih novina objavljen je ovaj napis
„oficioznog“ Viner Abendposta. U njemu stoji u formi saopštenja beogradskog dopisnika lista: da je „bio na
konačnim pretresima“ suđenja „od prvog časa pa do poslednjega, te se s toga istini za ljubav a i za opravdanje
srbskih sudova“ našao „pobuđen označiti neosnovanost nekih odavde poslatih telegrama o postupanju srbskoga
suda“. Među tim „neosnovanim vestima“ (koje su sigurno ipak bile istinite) ističu se saopštenja „da su neki
okrivljenici samo teško mučeni stezanjem u jarca prisiljeni bili na priznanje, i da sud nije hteo kazivanja njihova
o tome uvesti u protokol“. (Politički pregled, Srbske novine, br. 102 – 27. VII 1868.)
Već dva dana posle objavljivanja članka protiv Ungarišer Lojd-a, precizira se radi „uspokojenja“ čitalačke
publike Vidov Dana da ovaj mađarski list „nije poluzvaničan list, kao što bi neki tim povodom u nas pomisliti
mogli“. Vidov Dan je u ovom slučaju samo „kao javni organ“ pobijao „misli drugoga javnog organa“. I sada ima
još i tu prijatnu dužnost (po Kalajevom nalogu – što se naravno prećutkuje!) da razjasni kako „ugarska vlada ni
malo ne deli nazore Ungar. Lojda u stvari“ procesa protiv Karađorđevića (Vidov Dan, br. 160 – 25. VII 1868.)
Drugi napis Ungarišer Lojd-a koji je Kalaj notirao mogao se odnositi na navodne veze staro-čeških i drugih
slovenskih krugova sa ruskim panslavističkim ličnostima i institucijama. (Pogled po svetu, Vidov Dan, br. 159 –
24. VII 1868.) Ove navode, u sklopu tobožnjeg protesta austro-ugarskog predstavništva u Petrogradu,
demantovao je posle Viner Abendpost. (Pogled po svetu, Vidov Dan, br. 160 – 25. VII 1868.)
Dopisom iz Pešte nekoliko dana kasnije informišu se podrobnije režimski čitaoci da: „Opadanja Ung. Lojda
protivu Srbije i njezine sadašnje vlade, koja, za odveć kratko vreme svog opstanka, već je uspela zadobiti sebi
simpatije svih slobodnih naroda evropskih, osuđuju se u Pešti i po svoj Ugarskoj na najodsudniji način“. Još se
dodaje da je pomenuti list „bez svakih sveza s višim krugovima, a u masi naroda ne nalazi nikakva odziva, ma
koliko da se pusto razmeće liberalizmom". (Vidov Dan, br. 166 – 1. VIII 1868.)

83
Iz raznih pisama i drugih dokumenata proizlazi da su se knez Aleksandar i njegova žena Persida često
prepirali, da je pri tom prvu reč vodila kneginja prebacujući mužu slabićsko držanje u teškim trenucima. Nema
potvrde da su navodi izneseni u Dnevniku tačni.

84
U ovom izveštaju, datiranom sledećeg dana, 10. avgusta (koji se dopunjuje istovremenim uveravanjima
Blaznavca) potvrđuje se Kalajevo uverenje (u skladu kako sa tadašnjim njegovim ličnim pogledima, tako i sa
opštim državnim interesima Austro-Ugarske) o pozitivnim nastojanjima Namesništva. Na područjima unutrašnje
politike u duhu najavljene liberalizacije državne uprave. U spoljno političkoj sferi – kroz miroljubive intencije,
koje su evidentne, pošto Namesništvo uskraćuje podršku izazivačima nemira u regionima pod Turskom, posebno
onima koji su tada inicirani u bugarskim emigrantskim krugovima sa teritorije Rumunije.
Kao zagovornik liberalnih reformi, tada, Kalaj napominje da se doduše sa obećanim reformama zakašnjava,
ali je jasno da se bez njih više neće moći mirno upravljati zemljom. „Svaki oseća da su u Srbiji nužne efikasne
reforme (eingreifende Reformen). Tlačiteljski sistem... penzionisanog ministra unutrašnjih dela Nikole Hristića
uopšte je suviše omrznut da jedna nova vlada ne bi bila prisiljena da sprovede nužne reforme.“ Zamišljenom
reformskom politikom umanjila bi se i opasnost od agresivnih poduhvata Srbije, nepoželjnih po austrougarskim
koncepcijama. Zato po Kalaju: kada srpski narod stekne veće unutrašnje slobode i izvesno materijalno
blagostanje teško će se navesti na avanturističke akcije (protiv Turske) koje bi ga mogle dovesti u situaciju da
opet izgubi ono što je tako teško izvojevao.

85
... ujabb terjeszkédsre.

86
Ovde pomenuti izveštaj je onaj koji je izložen pod datumom od 9. avgusta.

87
Pöstyénben.

88
Kassa.

89
... és ily modon iparkodik a császárt is hangolni.

90
de akkor aztán többet nem egyezkedhetik.

91
ö sokat kétségeskedik.
 688

92
Kalaj je ovim izveštajem obavestio svog ministra kako je prilikom uručivanja njegovog pisma (upućenog
knezu) uveravao namesnike da sa austrougarske strane nema više nikakvih smetnji za novi ugovor o poštanskoj
konvenciji i da u duhu iste političke naklonosti prema Srbiji postoji spremnost da se reši i pitanje jurisdikcije.
Bajstu se prema tome predočava potreba da delegacija Austro-Ugarske otpočne pregovore za poštansku
konvenciju sa srpskom delegacijom što pre, po mogućstvu još tokom tog istog meseca (septembra), a u vezi sa
jurisdikcijom ističe se da bi trebalo izaći u susret zahtevima Srbije pre ostalih država, da bi se i na taj način njeni
upravljači obavezali na najveću zahvalnost prema uviđavnom velikom susedu.

93
Radi jasnijeg uvida u Kalajev stil otvorenog angažovanja na strani Srbije i u zvaničnom saobraćaju, koje
po pravilu mora biti krajnje uzdržljivo, citiramo reči kojima se skreće ministrova pažnja na nužnost efikasnijeg
delovanja. Posebno, u stvari jurisdikcije: „Doduše mi smo već početkom ove godine učinili prvi korak, ali tu [u
Srbiji] nije se ni toliko napredovalo da bi se osećao dug zahvalnosti i za dobre namere, ovde se traže opipljivi
rezultati. Moglo bi se lako desiti da ova ili ona sila, koja naše prijateljske odnose prema Srbiji ne promatra baš
dobronamerno, sklopi taj ugovor pre nas, čime bi izgubili politički kapital koji bi inače mogli evidentirati u našu
korist. Stoga držim za naročito važno da se ostvari što pre konačno rešenje ovog pitanja“. (Istakao A. R.)

94
Fuad pasa hajlando a kis Zvorniki kérdést elintézni.

95
U ovom Kalajevom pismu od preko šest prekucanih strana najpre je izložen razgovor sa Blaznavcem u
vezi sa Subotićevom posetom, na isti način kao i u Dnevniku. Iz razgovora koji je Kalaj vodio sa Subotićem
ovde se iznosi ponovljena izjava o spremnosti hrvatske Narodne stranke da pregovara o Nagodbi i s tim u vezi da
pošalje jednog izaslanika, Mrazovića ili nekog drugog, na preliminarne razgovore sa Andrašijem. Po Kalaju, na
ovakvu predusretljivu popustljivost, „bez sumnje ... mnogo utiče držanje srpske vlade“.
Kao dobar poznavalac jugoslovenskih pokreta i stremljenja, među kojima nesumnjivo postoji spona
„solidarnosti“, za koje saznaje iz mnogobrojnih, gotovo svakodnevnih saopštenja svojih agenata i poznanika, on
pokušava da svojim sugestijama pospeši sporazum sa Narodnom strankom, pošto ona predstavlja sigurno daleko
najveći deo hrvatskog naroda. Nagodba sa manjinskom strankom ne bi mogla da se realizuje – nastavlja dalje
Kalaj, Narodna stranka u opoziciji navela bi hrvatske mase na buntovničke otpore, i to uz podršku „naoružane
Granice“, podsticane i od bečkih vojnih krugova koji zaziru od razvojačenja. U takvoj situaciji ni Srbija, bez
obzira na promađarsku spoljnopolitičku orijentaciju njenih upravljača ne bi mogla ostati po strani. Pod pritiskom
javnog mnenja morala bi podržati pokret otpora hrvatskog naroda u sklopu nacionalnooslobodilačkih pokreta
ostalih jugoslovenskih naroda.
Predočavajući na ovaj način Andrašiju bez okolišenja „gole“ činjenice Kalaj iznosi i mišljenje da bi radi
lakšeg sporazumevanja sa Narodnom strankom trebalo najpre pridobiti pojedine njene vodeće ličnosti.
Najpogodniji mu se čine Štrosmajer i Subotić, kao osobe „ne samo ambiciozne već i sujetne“ koje bi „pod
izvesnim uslovima mogle biti zadovoljene. O Stratimiroviću, koji je tada bio preokupiran akcijama protiv
Miletića, Kalaj ne misli najlepše. Smatra da može biti veoma koristan u izvesnim podrivačkim poduhvatima ali
da nije dovoljno pouzdan za dalekosežnije misije.
Povodom poslednjih promađarskih Blaznavčevih izjava u vezi sa spremnošću Andrašija da podrži srpske
zahteve u pogledu Bosne i Hercegovine, naročito se ističe pouzdanost promađarske politike Srbije pod vođstvom
Blaznavca. Ponavljamo – promađarske a ne i proaustrijske. Kalajevim rečima (koje su naravno mogle biti
poverene samo Andrašiju, kao vodećem predstavniku Mađarske, koji i u svojstvu predsednika ugarske vlade u
sklopu Austro-Ugarske još uvek računa sa izvesnim secesionističkim alternativama): „Toliko mogu da tvrdim da
Vaša Ekselencija, kao i sama Mađarska, može sa sigurnošću računati ne samo na prijateljstvo već i na oružanu
snagu Srbije, ali kako sam već imao sreću da Vam i usmeno saopštim, samo Mađarska, pošto je odbojnost prema
svemu što je nemačko nesavladljiva“.
U Dnevniku pominjane „reakcionarne spletke“ penzionisanog graničarskog generala Radosavljevića svode
se i ovde na navodne njegove izjave „da sadašnja srpska vlada ne može da se održi i da će kroz 6 meseci na
prestolu sedeti Petar Karađorđević kome će pomoći i Austrija.“ Ovi navodi, u sklopu tadašnjih vrenja, „agitacija“
u graničarskim krajevima ponavljaju se da bi se Andrašiju i ovog puta pokazalo kako je nužno što pre
izdejstvovati razvojačenje Granice. Jer „dok se to ne dogodi“ za Mađarsku nema mira ni sigurnosti.
Na bugarske prilike Kalaj skreće Andrašijevu pažnju da bi mu ukazao na potrebu da Austro-Ugarska podrži
zahtev za osamostaljenje pravoslavne crkve Bugarske u odnosu na carigradsku grčku patrijaršiju. Po Kalaju:
„Kada bi se pod uticajem Austrije bugarska crkva uspela posebno konstituisati sa sopstvenim patrijarhom, mir bi
se učvrstio i agitacije [kojima se remete planovi status kvo politike Austro-Ugarske na Balkanu] bile bi
zaustavljene bar za izvesno vreme“.
U vezi sa molbom da se dodeli subvencija Vidovdanu ponavlja se da bi 50 forinti mesečno bilo dovoljno za
njegovo održanje. Pod uslovom da novac počinje da pristiže još tokom ovog meseca, s obzirom da su protekla
već gotovo dva meseca otkako je srpska vlada prestala da subvencioniše taj list koji bez materijalne pomoći sa
strane ne može opstati.

95a
U ovom izveštaju govori se o istim ličnostima i problemima kao i u prethodnom koji je dan ranije bio
upućen Andrašiju. Samo je ovaj izveštaj za Bajsta, na samo nešto više od dve prekucane strane, mnogo kraći,
pošto su prirodno izostavljeni pasusi o promađarskoj Blaznavčevoj politici, stavovima prema pitanjima
oslobođenja Bosne i Hercegovine, zahtevima za razvojačenje Granice, argumentima za subvencionisanje
 689

Vidovdana, kao i sve druge sitnije varijacije koje bi mogle da otkriju tragove jedne separatističke ili bar
dvosmerne politike u krugovima mađarskih predstavnika Austro-Ugarske. (Bericht Nr. 59, HHSA, PA, XII,
Turkëi, K. 99, Varia.)

96
... elintézni (da reši).

97
U ovom kratkom izveštaju (Nr. 60) Kalaj ističe da kreće na put (lađom do Vidina, a onda u nastavku
suvozemno na srpskom tlu duž granice prema Bugarskoj) s ciljem da sakupi što više autentičnih podataka o
raspoloženju stanovništva, prvenstveno u vezi sa nemirima na bugarskoj strani. Iako je svestan teškoća ovakvog
izviđačkog poduhvata „u zemlji u kojoj se na svakog stranca još uvek gleda sa najvećim podozrenjem“, uveren je
da će ishod putovanja odgovarati očekivanjima.

98
Ovaj deo dnevnika koji je Kalaj napisao u obliku putopisa verovatno i sa namerom da ga objavi,
objavljen je u Dodatku II toma Kalajevog dela o Srpskom ustanku, koji je za štampu priredio mađarski istoričar
Lajoš Taloci, u izdanju Mađarske akademije nauka. (Kállay Béni, A szerb felkelés története 1807–1810 II.
Utazás a bolgár-szerb határokon 1868-ik évi szeptember 14–27, kiadta Thalloczi Lajos, a Magyar tudományos
akadémia kiadása, Budapest, 1909, 247–310.)

99
U ovim danima u kojima se ništa naročito nije događalo Teodorović je zamenjujući Kalaja napisao svega
jedan izveštaj Bajstu. Ali u njemu je tako nespretno sumirao opšte poznate poglede Namesništva na probleme
koji su ih razdirali sumnjama u odnosu na Austro-Ugarsku – da će, videćemo, izazvati otvoreno negodovanje
pretpostavljenih u Beču.
U kratkom izveštaju koji će Kalaj odmah na dan svog povratka uputiti Andrašiju ističe se samo urgencija za
obećani novac Vidovdanu. Mora da se mnogo zabrinuo za sudbinu lista koji mu je izgledao neophodan za
uspešno obavljanje misije ne samo putem uobičajenih diplomatskih zapažanja i intervencija, već mnogo širih i
dubljih, čisto političkih zahvata.

100
Opširno – u obimu od 7 1/2 prekucanih strana, Kalaj obaveštava Bajsta o svojim političkim razgovorima
i zapažanjima na ovom putovanju koje je trajalo 12 dana. Najpre ga upoznaje sa uveravanjima turskih upravljača
u Ruščuku i Vidinu, Sabri-paše i Asiz-paše, da je krug bugarskih revolucionarnih buntovnika sveden na
minimalan broj pristalica tako da ne postoji opasnost od nemira čiji bi se epicentar nalazio u Bugarskoj. Ovi
turski predstavnici više su zazirali od pokreta koji bi bio iniciran i podržan u Srbiji, ali ih je u tom pogledu sa
svoje strane austrougarski predstavnik umirivao argumentacijom miroljubive politike srpskog Namesništva.
Kalajeva averzija prema svemu što je rusko, sledstveno prema svakom koji zastupa interese Rusije, nalazi
oduška pri opisu osobe ruskog vice-konzula Kir-Dinje. Iako Kir-Dinja po nacionalnoj pripadnosti očigledno nije
Rus, on je po Kalaju: „Pravi tip fanatičnog, lukavog ruskog agenta intriganta, kome su sva sredstva za postizanje
njegovog cilja dobra i koji svoju mržnju protiv svega što nije rusko, a naročito protiv Austrije samo teško može
prikriti. On je [iz istog ugla posmatrano prirodno] sasvim na svom mestu, među ovim sirovim neobrazovanim
narodom, gde su prosta gruba lukavost i velika lična energija najneophodnije osobine“. Moglo bi se zato reći:
sledstveno tome a ne slučajnom nepodudarnošću likova „njegov francuski kolega“ je pored svoje neophodne
umešnosti „suviše pošten u ovoj zemlji gde nikada niko ne ispoljava svoje pravo mišljenje“, i zbog toga nije
dorastao svom ruskom kolegi.
Analizirajući situaciju u Bugarskoj, tačnije u Vidinskom sandžakatu, Kalaj je kao izvrstan posmatrač lako
procenio tadašnji nivo zemlje kroz koju je prolazio i o kojoj je dosta slušao. Ipak on će i pojedinačne i globalne
zaključke zasnivati kao i uvek na probranim podacima, koji mogu impresionirati, kada se ne proveravaju u
kontekstu drugih činilaca sa ciljem da budu opovrgnuti (u slučajevima neslaganja). Skrenuće primarnu pažnju na
konstataciju da se „bugarski narod ... još uvek nalazi na krajnje niskom stupnju civilizacije“. Obrađuje zemlju i
gaji stoku onako kako se to činilo stolećima. Malobrojne industrijske grane koje se neguju da bi zadovoljile
najnužnije nove potrebe jedva „ili čak uopšte ne napreduju“. Samo se po psihološkoj konstituciji naroda dâ
razabrati da su ovde ljudi prvenstveno zaokupljeni problemima materijalne egzistencije. Političke preokupacije
su još sekundarne. Osećaj zajedničke nacionalne pripadnosti u državotvornom smislu još je nerazvijen. (Po
Kalaju, prirodno, pošto je prevelika zaostalost u sredstvima obrazovanja i komuniciranja. Za Kalaja
karakteristično, jer to odgovara koncepcijama politike status kvoa koje zastupa.)
Zanimljiva je pojedinost da Kalaj uočava nedostatke opšte priznatih političkih autoriteta, sa komentarom da
je izuzetni autoritet i u Bugarskoj imala samo jedna ličnost – pokojni srpski knez Mihailo. Citirano: „One ličnosti
čija se imena tu i tamo pojavljuju uglavnom su samo lični stranački borci, tako reći gerilski predvodnici.
Postojalo je samo jedno jedino ime koje je i u celoj Bugarskoj našlo odjeka, kojim se narod mogao oduševiti, a to
je bilo ime kneza Mihaila. Od njega su Bugari očekivali svoje oslobođenje, njegovim rečima bezuslovno bi
sledili. Nepobitno izvanredni nimbus koji je knez Mihailo imao u krugu svih hrišćanskih naroda evropske
Turske, niko nije nasledio posle njegove smrti i sama Srbija ne može više da probudi kod saplemenika i
istovernika ono poverenje koje je imala, zahvaljujući jedino i isključivo imenu svoga vladara“.
Pošto se mogućnost izbijanja nemira većih razmera ipak nije mogla isključiti u ovim premisama, Kalaj u
prvi plan ističe opasnost od nezadovoljstva naroda zbog sputavanja njegovog ekonomskog razvoja i šikaniranja
njegovih verskih institucija od strane suviše krute, nesavremene, neuviđavne, feudalizmom opterećene turske
uprave. Da ne bi ovakvim nezadovoljstvima bili olakšani nepoželjni strani intervencionistički poduhvati,
prvenstveno sa strane Rusije, Kalaj dakle ukazuje, slično ranijim zaključcima, na potrebu da Austro-Ugarska
 690

podrži zahteve za upravne reforme u Turskoj i za osamostaljenje bugarske crkve.

U osvrtu na proputovanje kroz srpske krajeve Kalaj ističe svoje najpovoljnije dojmove i ocene. On je u
svim većim mestima – Negotinu, Zaječaru, Knjaževcu, Aleksincu – bio dočekivan od predstavnika vlasti i
naroda sa velikim uvažavanjem. Upoznao se sa lokalnim znamenitostima, video kako rade škole, razgledao
manastire, divio se lepotama zemlje. Zapazio je kako su ljudi još pod dojmom nasilne smrti velikoga kneza
Mihaila, ali se i uverio (kao prijatelj novog režima) da je narod odahnuo, postao vedriji otkako je nestala
omrznuta Mihailova konzervativna vlada.
Kalajevo zadovoljstvo sa stanjem duhova u Srbiji je toliko veliko da gotovo u svemu nalazi potvrdu za
pravovaljanost politike zbližavanja Austro-Ugarske i Srbije. Shodno takvom viđenju on i Bajstu u zaključku
ovog svog izveštaja kazuje da ukoliko se odnosi i dalje budu razvijali u započetom pravcu Austro-Ugarska neće
imati razloga da zazire od rešenja Istočnog pitanja, u kome će „samo Srbija igrati glavnu ulogu“. Podrazumeva
se Srbija pod austrougarskim zaštitništvom.

101
... a török integritásának biztosékait.

102
... bizonyita ezt Zágráb megyék köszönö felirata, a megyék közönsége pedig nem szokott mesterkélt
lenni.

103
Ovim izveštajem Kalaj demantuje izveštaj temišvarske Generalne komande, čiju kopiju mu je Bajst
dostavio na uvid, uz uputstvo od 26. septembra o situaciji u Granici i stremljenjima u Bosni, na relaciji austro-
srpskih odnosa. Opovrgavajući alarmantne i provokativne navode vojnih krugova Kalaj kazuje: „Nije to prvi put
da se izveštaji graničarskih vojnih vlasti ne podudaraju sa izveštajima beogradskog Generalnog konzulata, a ipak,
ako se ne varam, podaci koji su se odnosili na Srbiju pokazali su se barem uvek tačnim. Mi ovde u Beogradu,
naime, prema uputstvima Vaše Ekselencije situaciju i raspoloženja posmatramo sasvim objektivno, a pošto smo
sa ovdašnjim merodavnim krugovima gotovo u svakodnevnom kontaktu, to se možemo u našim izveštajima više
manje oslanjati na sasvim pozitivne činjenice. Konzulat mora konsekventno i striktno da sledi politiku koju mu
je Vaša Ekselencija propisala“.
Nasuprot tome: „vojne graničarske vlasti koje se pored svojih profesionalnih zadataka na diletantski način
bave i politikom“, rukovode se najčešće „ličnim simpatijama“. S obzirom da su udaljeni od područja o kojima
šalju izveštaje, uglavnom prenose ono što im serviraju njihovi obaveštajci, koji sa svoje strane ulagivajući se
poslodavcima čiji ukus poznaju, svoja obaveštenja oblikuju tako da se potonjima svide. Osim toga isti vojni
krugovi: „izgleda nisu ... sasvim napustili ... ideju“ da Bosna bude okupirana od Austrije i zato pri „ocenjivanju
ovdašnjih odnosa polaze samo sa tih pozicija“. Razumljivo je da takvi stavovi i rovarenja opravdano uznemiruju
javno mnenje i vladajuće ličnosti u Srbiji, otežavajući na taj način i njegovu (Kalajevu) misiju mira i dobre volje.
Oni su za osudu u toliko pre što upravljači Srbije, svesni rizika neće da ratuju i ne misle u postojećim uslovima
stvarno na „okupaciju jedne turske provincije“.
Kao u svoje vreme knez Mihailo, ni namesnici ne skrivaju svoje aspiracije na Bosnu, ali politika Austrije, i
prema instrukcijama samog Bajsta (Kalaju) ne ide za tim da negira opravdanost tih težnji, već da ih kanališe tako
da ne bi remetile postojeći red stvari. Tu politiku Kalaj sa uspehom zastupa – kako sam kaže – u tolikoj meri da
sa „sigurnošću“ može da tvrdi kako Srbija neće zbog Bosne da izazove nepoželjne ratne konflikte. Srbija će
zaratiti protiv Turske tek ukoliko dođe do jednog velikog rata između evropskih država. Onda će ona morati to
da učini – ponavlja se eksplicitno – pod pritiskom javnog mnenja i samih masa, kako onih u Srbiji tako i onih
pod Turskom, a i ostalih balkanskih zemalja i jugoslovenskih naroda. Ali dok takav evropski rat ne izbije, Srbija
ostaje mirna. Stoga zaslužuje da ne bude uznemiravana od nebuloznih vojnih krugova – gotovo je doslovna
zaključna Kalajeva misao koju on tako otvoreno iznosi pred svojim ministrom.

104
U tom već pomenutom kratkom izveštaju Teodorović je najpre slično Kalaju izložio zakonodavne
novine Namesništva na unutrašnjem planu i uveravanja o miroljubivosti namesničke spoljne politike u duhu
sporazuma sa Austro-Ugarskom. Nezgrapno je, međutim, izneo kao poruku Namesništva (a ne kao
samoinicijativni podsetnik za ono što će slediti ako događaji krenu nepoželjnim pravcem, kao što je to vešto
činio Kalaj u svojim izveštajima, uz insistiranje namesnika „u svakoj prilici uvek iznova na određenim
garantijama da Austrija odista ne razmišlja o okupaciji Bosne“, da bi Srbija samo u tom slučaju mogla „iskreno
želeti da Cislajtanija ubrzo srećno savlada sve nacionalne prepreke i da se snažno konsoliduje, a Ugarska ostvari
blagoslovenu nagodbu sa srpskohrvatskim narodom“.

104a
U uputstvu od 1. oktobra 1868. Bajst, podsećajući Kalaja na instrukcije kojima je bio ovlašćen da uveri
namesnike o tome da Austro-Ugarska nema nameru da okupira Bosnu, izražava svoje negodovanje povodom
pitanja kojima srpska vlada uzima sebi za pravo da „interpelira“ Austro-Ugarsku u vezi sa politikom koju će
voditi u određenom domenu, i da uz to svoju politiku uslovljava tim odgovorom. Kako bi bilo, pita Bajst, kada bi
Austro-Ugarska postavila pitanje srpskoj vladi o tome kako će se ona držati u „ovim ili onim okolnostima“ u
odnosima prema Vlaškoj i Moldaviji, Bugarskoj ili Bosni.
Moglo bi se primetiti da su se austrougarski predstavnici i te kako interesovali za eventualne korake Srbije
u određenim situacijama i prema određenoj zemlji, ali Bajstovo reagovanje ipak ne može se smatrati nesuvislim,
s obzirom na specifične diplomatske norme ophođenja i pri formulaciji nezgodnih pitanja. Zato i Bajst zaključuje
da je, imajući u vidu dosadašnje dokaze prijateljstva srpske vlade, uveren da će „samo jedan mali mig“ sa
Kalajeve strane biti dovoljan za eliminisanje ovakvih ispada u budućnosti.
 691

105
Kalaj je opet bio na visini zadatka. Opovrgavajući mogućnosti da se srpska vlada neuobičajenim
pitanjima upliće u unutrašnje stvari Austro-Ugarske, ali bez i najmanje aluzije na krivicu svoga zamenika u
formulaciji inkriminisanog dela izveštaja, on pitanje svodi na pravu meru. Priznaje „da je završni deo izveštaja
od 25. septembra ... suviše kratak, dakle verovatno i suviše nejasan, pa prema tome nije ni izrazio misao koju je
trebalo da izrazi. Ovaj deo imao ie samo da prikaže ličnu impresiju [izvestioca] na osnovu različitih razgovora i
saznanja, a ne odjek bilo kako izrečene stvarne izjave srpske vlade“.
Ali se Kalaj ne zaustavlja na tome. On priliku koristi da ponovi svoje sugestije – u formi koja neće uvrediti
Bajstovu taštinu već mu naprotiv laskati, o potrebi da se sa austrougarske strane više izlazi u susret željama i
potrebama Srbije.
Ukazujući na snagu Srbije sa velikim prirodnim bogatstvima, relativno snažnom vojskom, od oko 70.000
„manje više dobro naoružanih“ narodnih vojnika, izuzetnim autoritetom vodeće zemlje potlačenih balkanskih
naroda pod Turskom u borbi za pravedno rešenje Istočnog pitanja, on ističe miroljubivu politiku Namesništva.
Politiku koja je u skladu sa političkom linijom koju je trasirao sam Bajst, po laskavim Kalajevim rečima.
Ističući pravo Srbije na Bosnu Kalaj kazuje: „Srbija je jedina zemlja kojoj bi se hrišćani Bosne priključili sa
radošću i pod čijom bi se upravom čak i tamošnji Muslimani slovenskog porekla, ukoliko bi im se osigurala
slobodna veroispovest prema njihovim obredima – osećali zadovoljni. Bosna je takođe zemlja koju Srbi smatraju
prirodnim nastavkom svoje teritorije“. Knez Mihailo nije mogao da posedne Bosnu zbog otpora Porte koju je
podržavala većina velikih sila u Evropi. Namesnička vlada, odlažući ostvarenje plana nasilnog priključenja
Bosne Srbiji i za duže vreme, nada se da će je na kraju dobiti pomoću Austro-Ugarske. Po Kalajevim rečima koje
slede, proizlazi čak da Austro-Ugarska ne bi trebalo da je izneveri u tim nadanjima.
Priznajući da u srpskom narodu, ali ne i u njegovoj vladi, postoji još uvek izvesna averzija prema Austriji
(kako Kalaj i drugi predstavnici Monarhije i dalje najčešće nazivaju Austro-Ugarsku), on se čak ne ustručava da
veliki deo krivice za takva raspoloženja prebaci na austrijsku stranu, doduše s intonacijom na zbivanja u
prošlosti, pod upravom drugih ličnosti. Naime, pre nego što je Bajst, po vešto konstruisanim Kalajevim rečima
„preuzeo rukovodstvo nad političkom sudbinom Austrije“, u vreme kada su raniji austrijski upravljači davali
povoda za podozrenja. a u izvesnoj meri još daju takvog povoda, pošto neobuzdani vojni krugovi svojim
pretenzijama i ispadima potkrepljuju strahovanja u narodu, ne u vladi, od okupacije Bosne sa strane Austrije. Jer
„srpska vlada zna“ ali srpski narod može samo da „nasluti da pri novom redu stvari, koji je stvorio“ Bajst „u
Austriji visoka carska vlada neće nikada da misli na ovu okupaciju“.
Da bi se antiaustrijska raspoloženja u narodu umanjila, i vladi pomoglo u proaustrijskim nastojanjima Kalaj
na kraju ponovo apeluje da se ubrzaju očekivani sporazumi o poštanskoj konvenciji i jurisdikciji. Ne samo u
interesu Srbije već i Austrije, odnosno Austro-Ugarske.

106
To je Kalaj učinio prema Bajtovom telegramskom uputstvu od 1. oktobra.

107
Maurijev izveštaj koji sadrži „opšte poznate“ ali neproverene podatke o ustaničkim komitetima u Bosni,
napisan je na Kalajevo traženje (prema zabelešci od 1. oktobra). V. i napomenu 112.

108
... és ha lehet kihallgatásokat intézzen az illetökhöz.

109
... konok kifejezésü arczal.

110
Egyszerüen elküldtem.

111
U tom izveštaju Kalaj je napisao: „O faktičkom rezultatu suočenja, kao i o vrednosti pri tom datih
priznanja i izjava ne mogu da se izjasnim jer to konačno zavisi samo od shvatanja sudija. Ali što se tiče mojih
ličnih impresija, ne bih više ni za trenugak mogao posumnjati u to da je Karađorđević ne samo učestvovao već
bio i inicijator („Urheber“) u ubistvu kneza Mihaila. Ovo svoje mišljenje iznosim prirodno samo pred Vama,
Vaša Ekselencijo, pošto je moja dužnost da pred Vašom Ekselencijom ništa ne tajim, međutim, kod suočenja
držao sam se sasvim nemo i nijednom rečju nisam se umešao“.
Kalaj je još spomenuo povratak engleskog generalnog konzula Longvorta sa puta iz Carigrada, preko dela
Bugarske, Bukurešta i istočnog dela Srbije. Sa zadovoljstvom konstatuje da se Longvort vratio sa istim
zapažanjima kao i on sam, naime da nema tragova o nekom ozbiljnijem pripremanju ustanka u Bugarskoj ili u
susedstvu protiv turske uprave.
Povodom imenovanja Dimitrija Matića za ministra Kalaj dodaje svoje mišljenje o njemu: Matić uživa glas
„veoma obrazovanog čoveka“, član je Omladine „ali ne sanja o republici“, nekada je gajio izvesne simpatije
prema Rusima, ali je uspeo da se toga otarasi i sada sledi proaustrijsku politiku Namesništva. (Bericht Nr. 65.)

112
Zapravo „mint igen titkos“. U ovom izveštaju, na francuskom jeziku, stoji da imenovani komitet sa
sedištem u Bukureštu ima za cilj: „da organizuje opšti ustanak u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini protiv turske
dominacije. On se udružuje u ovom cilju sa provincijskim grčkim komitetima u Turskoj radi prihvatanja
zajedničke akcije“.
Po ovom izveštaju, za uspešno sprovođenje planova bili su osnovani podkomiteti u Srbiji, Bugarskoj, Bosni
i Hercegovini. Njihov zadatak bio je da pripremaju duhove, prihvataju pošiljke oružja i otpremaju ih u tajna
skladišta. „Ovi podkomiteti primaju direktna naređenja od centralnog komiteta i nemaju prava na vlastitu
 692

inicijativu“.
Onda slede imena predvodnika pojedinih podkomiteta. Imena su prilično iskrivljena, mnoga ne zvuče kao
domaća, pa je već i iz toga Kalaj zaključio da iznesena data nisu verodostojna. (Za beogradski komitet se kaže da
su mu šefovi: M. Nešović i Sazonović). Ukupno se navodi 20 mesnih podkomiteta, između ostalih i jedan u
Cetinju i jedan u Kotoru.
U odeljku izveštaja o depoima oružja ističe se da Centralni komitet u Bukureštu raspolaže velikom
količinom oružja i municije. Tri depoa oružja po ovim navodima nalazila su se u Srbiji blizu bosanske granice. U
Bosni i Hercegovini navodno je postojalo više takvih skladišta. U Bihaću jedno veliko, u suterenu neke
napuštene tvrđave. U Prozoru u ruševinama jednog dvorca. U hercegovačkom naselju Buni u jednoj usamljenoj
nenastanjenoj kućici, itd.
Prema bližim opštim obaveštenjima, u Bosni i Hercegovini plan za opšti ustanak bio je već pripremljen,
dispozicije su bile učinjene. Centralni komitet u Bukureštu primio je raporte svojih bosanskih podkomiteta sa
uverenjem da će ustanak sigurno uspeti. „Turske vlasti u Bosni i Hercegovini su u stanju spokoja i ustanak će ih
potpuno iznenaditi“. Da bi iznenađenje bilo što veće odlučeno je da se pažnja turskih vlastodržaca skrene na
drugu stranu, na Bugarsku gde će se u to vreme izvršiti planirane diverzije.
Izveštaj krcat ovakvim i sličnim obaveštenjima poslao je sekcijski šef Ministarstva inostranih poslova iz
Beča na uvid Kalaju sa primedbom: da mu se ne može „poreći izvestan značaj“, podaci u njemu sadržani
verovatno su istiniti iako ih Ministarstvo nije uspelo, ili dospelo da proveri. Kalaj, kao što smo videli, bio je
drugog mišljenja. Smatrao ih je izmišljotinama. (Ad Nr. 173. Organisation des Comités et des Souscomités
insurrectionnels en Turquie et en Grèce.)

113
U izveštaju od 23. oktobra Kalaj javlja Bajstu da je srpska vlada saznala da je Trifun Stojanović ponudio
svoje usluge bečkom Ministarstvu. Stojanović je svoj boravak u Beču (gde se podvrgnuo ili hteo da se podvrgne
operaciji očiju) nameravao da iskoristi i za uspostavljanje veze sa ministarskim faktorima da bi izdejstvovao
novčanu potporu za akcije u Bosni. Pritom je ubeđivao svoje sabesednike o simpatijama Bosanaca prema
Austriji. Da bi dao veću težinu svojim rečima pozvao se na austrijski Konzulat, odnosno Teodorovića, kao na
neku vrstu veze.

114
Izveštaj, u prekucanom tekstu preko 5 strana, u vezi je sa Bajstovim zahtevom od 22. oktobra, da proveri
navode saopštenja o aktivnosti srpske vlade u cilju povećanja pritiska na Portu (sa strane Bugarske, Rumunije i
Crne Gore, uz pokroviteljstvo Rusije) sa svrhom da se prisili da preda Bosnu na upravu Srbiji a Hercegovinu
Crnoj Gori. Kalaj taj navod, kao i one ranije ove vrste, na nama već poznati način najenergičnije pobija.
Ovom prilikom ističu se u Kalajevoj argumentaciji ovakvi odlomci: „Aspiracije Srbije na neke susedne
provincije Turskog carstva nisu nikakva tajna. Ove aspiracije nisu nastale u poslednje vreme, one se zasnivaju na
istorijskim tradicijama koje su živo sačuvane u svesti celog naroda kroz narodne pesme“. O njima vode računa
sve srpske vlade od kada je u vreme Miloša Obrenovića izvojevana izvesna državna samostalnost. Velika
popularnost kneza Mihaila, ne samo u Srbiji već i u svim slovenskim provincijama Turske i u krugu samih
jugoslovenskih naroda u Austriji stečena je zahvaljujući njegovim nastojanjima za realizaciju takvih težnji. „Na
nesreću ovakva nadanja i stremljenja [dodaje Kalaj] sa naše strane uvek su nekako grubo pobijana, dok ih je
Rusija, u čijem interesu uopšte ne leži njihovo ostvarenje, prividno stalno podržala, tako da smo u ovim
zemljama izgubili sve simpatije, dok je Rusija svoj uticaj svakim danom povećavala; ovakvo je stanje za nas
moralo da bude u izvesnoj meri neugodno, pošto se ovo dejstvo proteglo i na austrijske Slovene“. Tek se pod
knezom Mihailom, a sada još više pod namesničkom vladom, uvidelo u Srbiji da su uzaludne nade u pomoć
Rusije, i oslonac se počeo tražiti na austrougarskoj strani.
U prilog svojih tvrdnji o neučestvovanju Srbije u podrivačkim akcijama protiv Turske (i to pod uticajem
Austrije) Kalaj navodi pisanje praškog lista Korespondenc, koji u jednom članku (po Kalajevom mišljenju,
sigurno inspirisanom od strane ruskog Konzulata u Beogradu) preti namesnicima sudbinom kneza Mihaila
ukoliko oni „ne promene svoju ravnodušnu politiku prema Bugarskoj“.
Potrebu da Austrija podrži aspiracije Srbije na Bosnu u bližoj ili daljoj budućnosti, Kalaj ovde sa više
rečenica objašnjava. Po njemu: „Malena Srbija sama po sebi ne može nikada i ni na koji način da postane opasna
moćnoj Austriji. Ali ona je okružena različitim slovenskim narodima, čiji broj iznosi 6–7 miliona. Južnije žive
grčka plemena među kojima se iz Grčke vrši stalna agitacija. Ovamo dolaze još i Rumuni sa njihovim
naoružanjem koje nije za potcenjivanje“. Doduše kad bi svi oni i zajednički odjednom započeli svoje ustaničke
akcije u neprilici bi se u prvom redu našla samo Porta. „Neprijatnosti za nas počele bi tek onda kada bi i naši
Rumuni i Južni Sloveni započeli“ svoje akcije. „A da će se to dogoditi u slučaju jednog velikog ustanka u
Turskoj, u to se usled postojećih simpatija i rusko-pruskih agitacija jedva može sumnjati“. Zato je najbolje stanje
u kojem Srbija pod uticajem Austrije odbija da pruži podršku pokretima nemira. Jer bez te podrške ovi pokreti ne
mogu ni da izbiju na površinu.
Kopiju ovog izveštaja Kalaj je sledećeg dana. 30. oktobra, poslao Andrašiju sa molbom da nađe vremena
da ga „pažljivo pročita“. Navodeći da je priliku, u odgovoru na Bajstovo pismo, morao da iskoristi i radi
podržavanja srpskih aspiracija na Bosnu, Kalaj ukazuje Andrašiju, otvorenije nego Bajstu. na potrebu da se
pritiskom na Portu „na vreme“ (podvukao A. R.) izdejstvuje prepuštanje Bosne Srbiji. Ovde on kazuje da u
situaciji kada se očekuje rat na Istoku treba imati uza se Srbiju. Inače postoji opasnost da će se ona pridružiti
Rusiji (u ratu koji bi po ovim pretpostavkama trebalo uskoro da izbije između Francuske i Austrije s jedne strane,
i Rusije i Pruske s druge).
 693

115
U ovom duhovito sročenom članku objavljenom u 253. broju Pester Lojda, od 22. oktobra, na nišan je
uzeta ličnost austrougarskog ambasadora Prokeša u Carigradu, s motivacijom da je nedorastao za vršenje svake
visoke i odgovorne dužnosti. Prema obaveštenjima mađarskog lista Prokeš je bio sprečio naimenovanje jednog
turskog konzula u Pešti, odnosno Budimu. Zato što se kao veliki Austrijanac, a uz to prestar, da bi u svojoj 74.
godini mogao da se oslobodi svojih predrasuda s kojima je živeo i pravio karijeru 73 godine nije mogao pomiriti
sa postajanjem dualističke monarhije Austro-Ugarske, na mesto jedinstvene carske Austrije. Inače Prokešu se
priznaju svojstva šarmantnog kozera, velikog znalca, doslednog liberalnog istoričara čija je knjiga o raspadu
Grčke svojevremeno bila konfiskovana, da bi tada tek pre godinu dana bila puštena u promet. Ali on je toliko
mnogo i dugo radio u drugim uslovima da je prirodno nepodoban za rad koji iziskuju novi uslovi razvoja i to u
tako delikatnoj službi kao što je diplomatska. Vreme je da se smeni.
Zaključak je: on može i dalje da piše istoriju, ali da je pravi to više ne ide. „Da bi Austro-Ugarska
Monarhija na Istoku bila zastupljena na odgovarajući način potrebna joj je mlađa snaga koja je upoznata i
iskreno sprijateljena sa novijim odnosima. Neka se njoj prepusti na Istoku težak zadatak stvaranja istorije“.

116
Ovde omaškom stoji broj 1490, u originalu je (ne sasvim razgovetno) 1485 ili 1495. U broju 1490 od 23.
oktobra Noje Fraje Prese u kratkoj notici obelodanjuje (kao da je uspela verodostojno da otkrije, utvrdi) da je
Pester Lojd, tražeći da se stari Prokeš zameni nekim mlađim čovekom dobro upoznatim sa prilikama na Istoku,
mislio na beogradskog konzula Kalaja. Stoga bečki list saglašavajući se s tim da je vreme da prestari poslanik
napusti svoj položaj primećuje: „Mi moramo u najmanju ruku poželeti da Austro-Ugarska Monarhija u Carigradu
bude bolje zastupljena nego što je to slučaj sa gospodinom fon Kalajem u Beogradu, koji se gospodin kao
diplomata izgleda gotovo tako ponaša kao regrut koji ne može da podnese miris baruta, ili kao glumac koji drhti
od treme. Ako mi za Carigrad nemamo drugog izbora osim Prokeša ili Kalaja, onda bez daljega optiramo za
prvog“.
U replici na ova i druga reagovanja Noje Fraje Presa, Morgenposta i drugih bečkih listova, Pester Lojd u
večernjem izdanju 249. broja od 29 oktobra demantuje da je pledirajući za Prokešovo povlačenje imao na umu
Kalaja, ili čak da je pod Kalajevim uplivom članak sa takvim zahtevom napisan i štampan. Po Pester Lojdu,
„animoznost“ takve vrste je „objašnjiva činjenicom da su se izvesni ... krugovi, koji i u publicistici nalaze svoje
izdanke navikli da diplomatiju posmatraju kao prasvojstveni delokrug [ureigenste Domäne] nemačkog plemstva
u Austriji. U njihovim očima svaki onaj koji ne pripada mnogo spominjanoj dvadesetorici plemićkih kolenovića
koji su nekada u Austriji vladali, a sada je barem spolja predstavljaju, izgleda odozgo posmatrano kao parveni i
kao takav onda biva i u svojoj delatnosti ocenjen“.
Što se tiče Kalaja pisac članka navodi da nasuprot ovakvim ocenama postoje merodavna mišljenja, u prvom
redu Bajstova, koji smatra da je Kalajevim izborom, i to kao Mađara, srećno popunjeno veoma odgovorno mesto
beogradskog konzula. On je već tamo stekao i svestrano priznate zasluge zbog produbljavanja prijateljskih
austrougarsko-srpskih odnosa.
Iz ponovnog odgovora Noje Fraje Prese-a proističe: „da Kalaj možda ne saobraća direktno sa svima
ovdašnjim listovima, ali je jedan od njegovih prijatelja u jednoj drugoj ovdašnjoj redakciji sličan članak inicirao,
i tek kada u tome nije uspeo pojavio se članak u Pester Lojdu“. Zaključak se sam po sebi nameće. Dakle dopisnik
bečkog lista nema potrebe ni posle „demantija“ Pester Lojda da pruža opipljive dokaze za svoje ranije tvrdnje, a
kamo li da ih povuče. (Inland, Noch einmal die Affaire Kállay, Neue Freie Presse, Morgenblatt, Nr. 1498 – 31.
X 1868.)

117
... feltünést okozni.

118
Ezt lehetet irrodalmilag érteni.

119
Zapravo u Napretku bila je štampana kao najnovija vest iz Bukurešta notica o tom navodnom ugovoru.
Po njoj, u Bukureštu: „Govori se o učinjenom savezu među Pruskom, Rusijom, Rumunskom, Srbijom“, sa
glavnom odredbom „da Rumunija i Srbija drže Austriju u škripcu i da pokrenu Istočno pitanje, ako bi Austrija i
Francuska htele stati na put nemačkom jedinstvu. Zato će Rumunija i Srbija dobijati od Pruske topova, pušaka i
municije, a Rusija će ih braniti od Austrije ili Turske“. Kao ograda dodaje se: „Ovo ljudi neće da sasvim veruju
ali misle da ima nekih pogodbi među Rusijom, Pruskom, Rumunijom i Srbijom za slučaj nekih događaja, pri
čemu svi misle dobiti“. Neki čak smatraju „da će uz Rumuniju i Srbiju biti i Garibaldia“. (Najnovije, Napredak,
br. 96 – 16. X 1868.)
Već u to vreme, u očekivanju prusko-francuskog rata novine su redovno donosile izvanredne vesti o
„ugovorima“ kojima se naročito Pruska pripremala da stekne prednosti nad Francuskom, a time i nad Austrijom
koja je tada bila u prijateljstvu sa Francuskom. Kao saveznik Pruske u budućem ratu smatrana je Rusija, pa su
austrougarski krugovi prirodno najviše strahovali od ruskog prodora u savezništvu sa balkanskim zemljama, u
prvom redu sa Rumunijom (kao večitom neprijateljicom Ugarske zbog Erdelja), ali i sa Srbijom (u nedovoljno
osvedočenom prijateljstvu sa Austro-Ugarskom i pod namesničkom vladom).
Najčešće se nagađalo „da se među Rusijom i Pruskom načinio ugovor za savez na ovom osnovu: Rusija na
Istoku može raditi što joj volja, Pruska joj ništa neće smetati, ali zato će ona u slučaju rata pomagati Pruskoj
protiv Francuske sa svojom flotom i praviće u podunavskim kneževinama diverziju koja će Austriju primorati da
tamo pošalje većinu svoje vojske. Pruska pak uzeće zemalja od Austrije koliko može, isto tako i od država na
severnom moru, a zato će ustupiti Rusiji Poznanjsku“. (Novi Sad, 1. oktobra, Napredak, br. 90 – 2. X 1868.)
 694

120
Bajstu, u izveštaju od 3. novembra, br. 69, Kalaj (na 2 ½ kucane strane) izlaže glavne momente
Štrosmajerove posete, kao i u Dnevniku. Ističe da je pomenute manifestacije, koje su Štrosmajerovoj sujeti očito
godile, iako je (Kalaja) prethodno uveravao da bi hteo da ih izbegne – mogao sprečiti tražeći od namesnika da ih
zabrane. Ali je smatrao da je dovoljno da ne dozvoli da se one manifestuju pred Konzulatom. Pošto će
neometane na drugom mestu ko efemerne ubrzo biti zaboravljene, a Namesništvo biće još više obavezno na
zahvalnost Austro-Ugarskoj zbog ispoljene tolerancije.
Andrašiju, u pismu (broj 23) od 4. novembra, Kalaj nešto opširnije, na 4 prekucane strane, opisuje
Štrosmajerovu posetu. Ističe: da mu je u zdravici na ručku u Konzulatu, odao priznanje kao svešteniku i
književnom meceni, da bi pokazao da ga ne smatra političkom ličnošću. Iznosi čak da veruje: da je ovacije koje
su (Štrosmajeru) bile priređene, on (Štrosmajer) sam finansirao „pošto je glavni organizator ... bio Hrvat
Orešković, Štrosmajerov poverljivi čovek“. U vezi sa onom Štrosmajerovom frazom iz govora, pred
manifestantima, da je za misiju Srbije na Istoku „spreman da žrtvuje poslednju kap krvi“, Kalaj je rekao da se ta
misija mogla shvatiti kao književna. tj. duhovna „ali da ju je on [Štrosmajerj shvatio politički u to ne može biti
sumnje“. U Dnevniku 3. novembra nije bio tako decidivan, izgledalo je čak da naglasak stavlja na literarnu
motivisanost.
Na kraju ovog pisma Kalaj se posebno zadržao na razgovoru između Štrosmajera i Blaznavca, prema
Blaznavčevom pričanju. Pri tom je naglasio kako je Štrosmajer izražavao svoje nezadovoljstvo politikom srpske
vlade zbog njenog paktiranja sa mađarskom vladom „na račun Hrvata“, i kako je Blaznavac zastupao tu politiku
prijateljstva između ostalog sa argumentacijom da se ne sme dozvoliti da se ponove nesrećni događaji iz
1848/49.

121
V. saopštenje engleskog konzula Longvorta, 3. novembra, belešku u Napretku (pod napomenom 119), i
Bajstov telegram u vezi sa navodnim prusko-rusko-rumunsko-srpskim savezničkim ugovorom.

122
Zbog pasivizacije Srbije, naročito u stvari bugarskog ustanka, praška Korespondenc-a je u to vreme u
više navrata objavila članke, i na uvodnom mestu, protiv politike srpskog Namesništva, u obruču prijateljstva sa
Austro-Ugarskom. U broju 74, od 10. oktobra, na primer, pod naslovom Srpsko Namesništvo i bugarski ustanak
iznosi (a to još nije sve „što zna“) kako je Turska zaokupljena borbom sa bugarskim ustaničkim odredima, koji
nadiru sa svih strana, suočena sa teškoćama u Tesaliji i Epiru, pritegnuta sa strane Grčke, uznemiravana od
albanskih buntovnika, prisiljena na stanje pripravnosti u područjima prema Crnoj Gori, mogla i morala da bude
meta oslobodilačkih akcija Srbije. Ali srpska vlada i tamo gde je najpreča njena pomoć, u borbi bugarskih
ustanika, drži se više nego rezervisano. Da ne bi kompromitovala svoju pogrešnu politiku prema Austro-
Ugarskoj, a pod njenim uticajem i prema Porti, ona kompromituje sebe i svoju zemlju – smisao je toga članka.
U uvodniku sa naslovom Nacionalno pitanje u Ugarskoj ne govori se o srpskoj politici već o mađarskoj,
koja se iscrpljuje ugnjetavanjem manjinskih naroda, Rumuna, Srba, Hrvata, Slovaka, Rusina. Ali tu se predočava
neprijatna mogućnost, o kojoj je na drugom mestu reč, mogućnost saveza Rusije, Rumunije i Srbije, koji bi onda
povukao i nezadovoljne, ugnjetene narodnosti, i to u vremenu u kome se ne prestaje govoriti o ratnoj opasnosti sa
strane ovih i drugih država.
U ironično intoniranom, prilično dugačkom članku od dva petitom štampana stupca, u 101. broju
Korespondenc-a od 6. novembra, govori se o odnosima koji intrigiraju javnost u svetlosti posete Štrosmajera. S
obzirom na kritikovane suviše prijateljske odnose namesničke vlade sa Mađarskom, pisac članka iz Beograda
pominje i Kalaja kao uspešnog aranžera političkih poduhvata koji bi bolje bilo da su ostali bezuspešni. On je iako
„homo novus“, mlad i bez diplomatskog iskustva pokazao takve kvalitete da bi mnogi od „njegovih školovanih
prethodnika mogli ići u školu“ kod njega. Razvio je takvu aktivnost da je doprineo suđenju Karađorđeviću,
ućutkivanju Omladine, otuđenju Srbije od nacionalnih pokreta u Monarhiji, udaljavanju srpske države od pokreta
nemirnih balkanskih naroda, uplitanju Mađarske u Istočno pitanje. Zabrinut razvojem srpsko-hrvatskih odnosa
uoči mađarsko-hrvatske Nagodbe pomno je pratio i Štrosmajerove korake. Uspeo je diplomatskom igrom koja bi
zaslužila da „bude opisana perom jednog Servantesa“ da bar noću zadrži Štrosmajera u Zemunu, kako ga ne bi
budile „bakljade i serenade“ i kako bi u miru, od nikog neometan mogao da „razmišlja o utiscima koje je danju
stekao u Beogradu“.
Ipak „sa sudbinskim snagama ne mogu se sklapati večiti savezi“. Štrosmajer je i nevičan u diplomatskim
igrama uspeo da provede jedno veče u Beogradu. Desilo se ono što se htelo sprečiti. „Beogradska omladina
oduševljena zadatkom koji je poveren srpskom narodu, ispunjena bezuslovnim poštovanjem za čoveka našeg
hrvatskosrpskog bratskog naroda, koji kao niko drugi zastupa zajedničku pripadnost južnih Slovena u duhovnom
pogledu i zalaže se za duhovni i socijalni napredak južnoslovenskih naroda rečima i delima, priredila je u
njegovu čast bakljadu kakva u Beogradu nije viđena, pevala vatrene pesme i izvikivala nebrojene živeo uzvike“.

123
Razgovor sa Ristićem Kalaj ovde prenosi gotovo u celosti prema tekstu zabeleženom 6. novembra u
Dnevniku. U vezi sa člankom za koji je Ristić rekao da je napisan u Bukureštu sa ciljem da kompromituje srpsku
vladu, on podseća Bajsta da ga je pomenuo u svome izveštaju od 10. oktobra (kada je u Korespondencu izašao na
uvodnom mestu napis Srpsko Namesništvo i bugarski ustanak, čiji smo sadržaj već izložili). Za glasove o
navodnom tajnom ugovoru između Rusije, Pruske, Rumunije i Srbije kazuje da prva vest o tome potiče takođe iz
Bukurešta. Preneo ju je svojevremeno tamošnji engleski konzul Grin (Green) ovdašnjem konzulu Longvortu,
koji još uvek veruje u postojanje tog ugovora. Iako sve indicije govore za to da je nemoguće da bi takav ugovor
mogao postojati.
 695

124
O toku samog suđenja ovoj grupi okrivljenika Kalaj je podneo 4. novembra izveštaj, koji nije pomenuo
u Dnevniku. U tom je izveštaju izneo kako su se u međuvremenu, od procesa prvoj grupi zaverenika i ubica,
strasti stišale i da je sud zajedno sa tužiocem ispoljavao ovog puta nužnu dozu tolerancije. Verovatno i pod
uticajem iskustva stečenog na saslušanju Karađorđevića i njegovih saučesnika, na brodu kod Zemuna kome je
prisustvovao i tužilac Nedeljković.
U izveštaju koji Kalaj ovde pominje on ističe da je presudu samo Majstorović saslušao sa „lamentacijama“
(prirodno, on je jedini u ovoj grupi osuđen na smrt). U vezi sa Blaznavčevom ženidbom sa Katarinom
Konstantinović-Obrenović, izražava svoje zadovoljstvo kao i u Dnevniku, a ovde još dodaje: „Budućnost će,
međutim, pokazati da li će on sve prednosti koje mu ova ženidba može pružiti, umeti i da iskoristi“.

125
Ez az egyedüli ut a mentségre, ez okbol fájlalya hogy Magyarország nem elégitette ki a horvát
nemzettet, mert ez kielégitve csakhamar megszerezte volna Boszniát, s ez után jött volna Szerbia is.

126
U tom aktu, koji takođe ima karakter uputstva, s obzirom na ambasadorski položaj u Carigradu u odnosu
na konzulski u Beogradu, Prokeš odgovara na već izloženi Kalajev izveštaj (Bajstu i Prokešu) od 29. oktobra.
Izražava svoje čuđenje kako se može pretpostaviti da Srbija svoje neskrivene aspiracije neće pokušati da ostvari
na štetu Austro-Ugarske, ako je u prijateljstvu sa Austro-Ugarskom, ni onda kada bi okolnosti pogodovale za
ostvarenje tih aspiracija. (Kalaj tako daleko u svojim rasuđivanjima nije išao da se ne bi prerano suočio s
kontroverzama koje bi mogle da ometaju njegovu misiju u datim, postojećim okolnostima.) Prirodno je, po
Prokešu, a ne za žaljenje (kako je to predstavio Kalaj) što se Austrija odupirala aspiracijama stvaranja velike
Srbije, i time izazivala negodovanja u Srbiji. Kao što je prirodno da je Rusija iz svojih računa (ne simpatija) te
aspiracije podržavala.
Jasno, on ne dezavuiše politiku blagonaklonosti prema Srbiji, ali ga upozorava da se drži generalnog
uputstva koje je primio kad je naimenovan za generalnog konzula u Beogradu. Prema Prokešu, po tom uputstvu
Kalaj treba da se ograniči na davanje podrške i podsticaja namesničkoj vladi u politici prijateljstva prema Austro-
Ugarskoj i održavanju mira na Balkanu. Ništa više.
U izveštaju koji je istog dana, 10. novembra, poslao Bajstu Prokeš kazuje da je Kalajev izveštaj, na koji je
upravo odgovorio, „čitao sa izvesnom uznemirenošću“ jer Kalaj da bi pridobio simpatije Srbije prema Austro-
Ugarskoj, nalazi za prirodno da Austro-Ugarska predoči srpskoj vladi svoje „posredstvo ili pomoć“ za
priključenje Bosne Srbiji. „On izgleda [nastavlja Prokeš] da se vara u pogledu dve tačke. Prvo, u tome da
koncesije u administrativnim i jurisdikcijskim odnosima koje Srbija od nas traži, i koje mi „čini se prema njemu“
skloni smo da učinimo, nama odlučujući politički uticaj za stalno donose i obezbeđuju, i drugo, da smo mi
naklonjeni nacionalnoj želji Srba da prisajedine tursko-slovenske provincije“. Prilažući svoj odgovor na taj
izveštaj Prokeš napominje da se nije na Bosni posebno zadržao jer nije znao dokle može ići „bez
kompromitiranja“ i što on, Kalaj „ne izgleda da je mišljenja da njegova [Prokešova] naznačenja
(„Vorzeichnungen“) treba da smatra pravilom“.

127
Ovi napisi koji izazivaju Kalajeve proteste sa otupljenom oštricom upereni su protiv zagovornika
hegemonskih austrougarskih nastojanja u područjima unutrašnje i spoljne politike. Najčešće se koriste navodi
drugih inostranih listova i komentari odobravanja ili negiranja odnosnih navoda, štampanih u „nezvaničnom
delu“ zvaničnih novina. Obično u rubrici: „Politički pregled“. Tako tih dana u osvrtu na polemike hrvatskih i
rumunskih listova sa mađarskim i austrijskim, ističe se primedba „da se mađarski listovi slabo ili gotovo nimalo
ne razlikuju od svojih bečkih kolega u smotrenju misije koju jedni i drugi sebi namenjuju“. Ni jedni ni drugi ne
mogu „da se otresu svojih planova prema Istoku“ u ulozi predstraže ali straže evropske kulture, kojom teže da
prošire i osiguraju gospodstvo pripadnika nemačke i mađarske nacije pod okriljem Austro-Ugarske. (Srbske
novine, br. 144 – 2. X 1868.) U sledećem broju, pak, pri izlaganju Bajstovog govora u Rajhsratu u vezi sa
pretresom zakona o ustrojstvu vojske u okvirima Nagodbe, zaključuje se „da austrijska država životari pod
težinom tuđega upliva, umesto da unutarnjom snagom samostalno izvršuje upliv u čuvanju svojih interesa, koji
su s inostranskim svetom skopčani“. (Srbske novine, br. 145 – 5. IX 1868.) U broju od 19. novembra, kada je
Kalaj protestovao zbog „neprijateljskog tona“ u napisima Srbskih novina, list donosi komentar Moskovske
vjedomosti, povodom Bajstovog govora, po kome se da zaključiti „da Austrija namerava prisajuziti sebi
kneževine“ (rumunske) s primedbom „da bi posledice takvoga koraka bile ozbiljne i neposredne, jer bi Austrija u
takvom slučaju sama sebi grob iskopala“. (Srbske novine, br. 146 – 7. XI 1868.)

128
Zapravo: „ ... ne želim da reklamiram ni protiv jednog članka ... “

129
U vezi sa već ilustrovanom Štrosmajerovom posetom u dopisu iz Beograda, u 103. broju Korespondenca
od 8. novembra, na primer, ističu se ponovo manifestacije koje svedoče „da je jugoslovenska solidarnost porasla
u obimu i intenzitetu“. I da je „impuls za ovacije dala ovde živeća hrvatska emigracija“.
Svečano intonirani dopis sa biranim izrazima pozdrava velikom predstavniku bratskog hrvatskog naroda
nije ni ovog puta bez žaoke protiv namesničke vlade. Daje se na znanje da joj je „izgleda bilo nešto neugodno“
zbog ovakvih izliva narodnih osećanja, iako bi trebalo da „srpski triumvirati u njima nalazi snage za ostvarenje
velikih oslobodilačkih ciljeva.
U jednom od sledećih brojeva koji u Dnevniku neće biti notirani, nalazi se dopis kojim se između ostalih
vesti iz Beograda, u ironičnom tonu obelodanjuje kako „mađarski konzul ... Kalaj izgleda jedva može da se
oporavi od neprijatnih utisaka sjajnoga dočeka koji su ovdašnji patrioti i Omladina priredili slavenskom
 696

jugoslovenskom meceni biskupu Štrosmajeru“. Pritom se citiraju i reči „jedne opšte obljubljene ličnosti“ o tome
da namesnička vlada može da se ophodi sa Mađarima kako hoće ali srpski narod prema njima neće biti
prijateljski nastrojen sve dok oni ne budu prijateljstvom pokazali da priznaju prava hrvatskog, odnosno hrvatskog
i srpskog naroda u Ugarskoj. (Correspondenz, br. 116 – 21. XI 1868.)

130
Majd meglátjuk nem nönek a régrnce fején tul?

131
Odlomci iz austrougarske Crvene knjige počinju da se štampaju u broju 442 od 12/24. novembra 1868.
(kako sad znamo, po Kalajevom nalogu). Iz probranih, ovde štampanih odlomaka takođe nedvosmisleno
proističe da je Austro-Ugarska za status-kvo politiku, da zalažući se i dalje za integritet Osmanskog carstva
osuđuje sve ustaničke i prevratničke pokrete balkanskih naroda. Ali se probranim dokumentima ističu
blagonakloni stavovi prema istim narodima kroz podršku austrougarske diplomatije u njihovim umerenijim
zahtevima, za poboljšanje njihovog materijalnog i duhovnog stanja merama zakonskih koncesija. Pri tom se sa
posebpom pažnjom navode upotrebljeni prosrpski argumenti. Primera radi, da: „Događaji u Srbiji i njine
posledice potvrđuju pravilnost izložene politike. Da je za vreme vladavine „prosvećenoga kneza“ Mihaila Srbija
doživela „eru ponajviše nesmućenoga spokojstva i uspešnoga napretka“. Da je posle Mihailova ubistva „samo
dostojanstveno ponašanje srpskog naroda“ predupredilo katastrofu od „pogibonosne anarhije“. Ili još izrazitije u
formulaciji sveobuhvatnog austro-srpskog prijateljstva rečima koje kazuju da: „Prijateljsko-susedni odnošaji,
koji su svagda postojali između vlade Njeg. c. i kr. Apost. Veličanstva i kneza Mihaila, održani su neporemećeni
i s Namesništvom kneza Milana“ pa c. k. vlada „u saglasnosti s osećanjima Njeg. Veličanstva polaže najveću
vrednost na to da pokaže: da je austrijsko-ugarska monarhija najiskreniji i najnekoristoljubiviji prijatelj Srbiji.
Zbog toga i uzajamni odnošaji dišu duhom iskrene i prijateljske predusretljivosti, i upravo sad se vode pregovori,
koji će nekolike važne stvari od prirode trgovačko-političke i sudske privesti k uređenju, za obe susedne zemlje
podjednako poželnom“. (Istočni poslovi u Crvenoj knjizi, Vidov Dan br. 242 – 12. XI 1868.) U drugom,
poslednjem odlomku izlažu se blagonakloni stavovi prema rumunskoj, moldavsko-vlaškoj kneževini. (Br. 243 –
14. XI 1868.)

132
Ova je sumnja povećana time što je, prema navedenom dopisu, Honi bivši austrijski oficir, i što se među
već angažovanim mladim ljudima (njih 116) nalazio izvestan broj vojnika bivše meksikanske armije.

133
Ova, po Kalajevom (a verovatno i svakom drugom intelektualnom) kriterijumu „dosadna“ pozorišna
predstava bila je druga u treći put započetom pozorišnom životu Beograda. (Na prvoj predstavi 10/22. novembra
igran je komad „Đurađ Branković“.) Pošto još nije bila dovršena zgrada Narodnog pozorišta, ove predstave su
davane u sali kafane „Grčka kraljica“.
Na predstavi na koju se odnose Kalajeve reči prikazan je komad „Dva narednika“ od nekog italijanskog
pisca, u prevodu „zaslužnog radnika okolo srpskog pozorišta“ Đurkovića. Radnja se odvija u Splitu i na ostrvu
Braču. Prema sumarnom sadržaju: nad jednim od dvojice junaka, narednika, treba da se izvrši smrtna presuda,
zbog nekog sitnog vojničkog prestupa. Na kraju se sve dobro završava, hepiendom – kroz pravedni akt
pomilovanja. (Beogradske novine, Srbske novine, br. 146 – 7. XI 1868; Iz pozorišta, Srbija, br. 116 i 117 od 1. i
4. XII 1868.) Još samo da napomenemo: komad je prikazan 16/28. novembra, što znači da je Kalaj svoju
zabelešku sačinio još iste večeri posle predstave.

134
U ovom izveštaju najpre se, prema uputstvu od 27. novembra, dostavljaju dalja obaveštenja o navodnom
pokušaju srpskih agenata da se domognu elaborata Ministarstva rata u Beču o Srbiji. Pomenutim uputstvom,
naime, zatražene su bile nove informacije o ovim „nastojanjima“, iako je po izjavi samog ministra rata Kuna već
bilo utvrđeno, u istrazi koja je usledila posle prvog obaveštenja, da se odnosni elaborat (Landesbeschreibungs-
Elaborat von Serbien) koji se tamo nalazio u jednom primerku „dobro čuvaj i nikome nije dat niti se daje na
uvid, bilo u ustanovi, bilo izvan nje. Kalaj je, izgleda, u međuvremenu došao do zaključka da za alarmiranje onih
gore u Beču nije bilo dovoljno razloga. Pominje da nije običavao da izveštava o brojnim alarmantnim dostavama
koje često prima. Ovog puta je pravio izuzetak jer su mu saopštili da je i dr Šašin, lekar ruskog Konzulata i lični
knežev lekar sa velikom sumom novca otputovao u Beč radi pribavljanja ovog elaborata.
O drugom pitanju, vezanom za vrbovanje radnika za društvo Kondota, izveštava u odgovoru na uputstvo od
23. novembra. Potvrđuje da u Beogradu odista postoji nedavno osnovano transportno društvo pod imenom
Kondota. Cilj mu je da unapredi transport robe na putu između Beograda i Aleksinca. Raspolaže navodno već sa
kapitalom od 200 000 forinti. Za agenta koji je vrbovanjem radnika u Mađarskoj privukao pažnju tamošnjih
vlasti kazuje da se zove Horni (Horny) a ne Honi. On je ovde dobro poznat i cenjen, a smatra se za normalno da
je angažovan za vrbovanje stranih radnika kakvih u Srbiji još nema. Jedino što izgleda da društvo neće moći
opstati jer traži od vlade takve garantije za rad kakve ne može dobiti. (Bericht Res. Nr. 75.)

135
U odgovoru na telegrafski upit precizira se da su i „dosadašnji poštanski tatari“ srpski podanici a i
transportna sredstva pripadaju srpskoj vladi.

136
U ovom cirkularu od 25. novembra (po st. k.) na francuskom jeziku, kaže se da će Namesništvo
„posredstvom jednog od svojih članova“ primiti i uzvraćati posete inostranih konzula. Ostale uzajamne posete
namesnika i konzula smatraju se „posetama iz učtivosti i sledstveno tome sasvim ličnim“. Od žeranata,
privremenih zastupnika ne traže se ovakve zvanične posete i prema tome – dodaje se ovde – ne ustanovljavaju
 697

posebna pravila.

137
U ovom izveštaju ističe se Kalajevo mišljenje da zbog čitavog nepotrebnog incidenta oko uzvraćanja
posete konzulima odijum pada na Šiškina kao podstrekača, i Skovasa, kao začetnika. Simptomatično je,
naglašava se ovde, da Šiškin neće da se pomiri ni sa tekstom odgovora Namesništva, koji su ostali konzuli
prihvatili. Traži da žeranti imaju isti tretman u ovom pogledu kao i konzuli. (Samo je francuski Konzulat tada
imao žeranta.)
Zaključak i u ovoj prilici Kalaj koristi za poznata uveravanja o postojanosti proaustrougarskih antiruskih
raspoloženja Namesništva. Za čije vreme „Rusija ne može da računa na nikakav značajan uticaj u Srbiji“. Zbog
čega je veoma važno da se namesnička „vlada po mogućstvu podrži i da joj se što manje smetnje čine“.

138
Ostajući veran svojim shvatanjima Kalaj ovde iznosi da je velika šteta što je Rusija pretekla Austro-
Ugarsku u rešenju jurisdikcionog pitanja. Podseća Bajsta na reči koje je jednom pred njim (Kalajem) izgovorio:
„da su kapitulacije zastarele i da nikada više ne mogu doći do punog izražaja“. Ukazuje mu i na prednosti
sporazuma do kojeg mora doći, s obzirom na veliki broj austrougarskih podanika koji se ovde bave privrednim
poslovima, a čiji će osećaj sigurnosti novim odredbama ugovora biti povećan. Čak koncesije koje će Austro-
Ugarska učiniti napuštanjem prava Konzulata u suđenju svojih podanika biće nadoknađene koncesijama političke
prirode. Za to će se on svim silama zalagati. Zbog svega toga urgira da se pitanje reši dok još može u javnosti
izazvati željeni efekat.
U dopunskom izveštaju od 11. decembra koji se posebno ne spominje u Dnevniku, Kalaj dostavljajući tekst
rusko-srpskog ugovora o jurisdikciji, ukazuje na prava žalbe koja je „dvolična“ Rusija zadržala a koja kad se u
austrougarskom ugovoru izostave mogu da povećaju efekat predusretljivosti sa austrijske strane prema Srbiji.
Zato još predlaže da se animiraju bečke novine da prikažu ruske koncesije u stvarnim dimenzijama, kako bi se
više zapazili ustupci liberalnijeg duha, koji će biti sadržani – kako očekuje – u austrijsko-srpskom ugovoru.

138a
Kalaj je u ovom pismu (br. 25) Andrašija izvestio o nepostojanju navodnog rumunsko-srpskog ugovora,
prema verodostojnim Blaznavčevim kazivanjima, onako kao i u Dnevniku, 9. decembra. Priliku je, kao uvek
dosada, iskoristio da bi ukazao na potrebu stimuliranja prijateljstva Srbije (ubrzanjem sporazuma o jurisdikciji i
većom podrškom u bosanskom pitanju). U tom momentu toliko više što je novim Zakonom o narodnostima
povećano nezadovoljstvo srpskog (i ostalih manjinskih) naroda u Ugarskoj, pa se ne bi smelo dozvoliti da ono
bude podržano, zapravo raspirivano u Srbiji.
U pogledu Bosne dodao je da se većim angažovanjem u bosanskom pitanju izazivaju i zaoštravaju poželjne
surevnjivosti među Srbima i Hrvatima, pošto i Hrvatska pretenduje na Bosnu, a Štrosmajer je, prema Kalajevim
informacijama otputovao iz Beograda prilično nezadovoljan razgovorima s namesnicima, pa „kao da je sada
mnogo više spreman da stupi u kontakt s mađarskom vladom“.

139
Prema obaveštenjima bečkog Ministarstva inostranih poslova, koja se dostavljaju Kalaju informacije
radi, Uzelac je pre svog odlaska u Beograd bio u Cetinju, Atini, Skadru, Odesi, Bukureštu. Ima veze, po
sopstvenom kazivanju, sa Petrogradom i po ruskom nalogu sprema se za Vidin.
U Kalajevom odgovoru 14 dana kasnije, 30. decembra (notiranom u Dnevniku tog dana) ističe se da je
Uzelac zadržavajući se nekoliko dana u Beogradu ponudio svoje usluge srpskoj vladi. I ostalo što je saznao iz
razgovora sa Blaznavcem i Ristićem, prema Dnevniku 21. decembra. Dodaje samo: da je Uzelac „obična
varalica“ koji hoće da dođe do novca a da za njega „ne čini ozbiljnije usluge“. Sličnim karakterističnim crtama
opisao ga je nekoliko meseci ranije, u tada nenotiranom izveštaju od 27. juna.
U vezi sa Kalajevim privatnim pismom Bajstu (da bi mogao otvorenije izreći svoje misli nego u zvaničnom
izveštaju), koje se spominje pre obaveštenja o Uzelcu, napominjemo da je poslato tek sledećeg dana 17.
decembra. Veoma je dugačko, prekucano iznosi nešto preko 9 strana. U njemu je sa dramatičnom akcentuacijom
izložio sve što je saznao i zabeležio u Dnevniku poslednjih dana. Najviše o ruskim intrigama i pritiscima na
Namesništvo da napusti svoju proaustrijsku politiku. Zatim o povećanoj opasnosti od buntovničkih,
revolucionarnih vrenja u okolnim zemljama Balkana. Ne koristi više umirujuće informacije o slabostima
pokretača nemira već o njihovoj rešenosti da se oslobode turskih stega. Predočava da ako u tome uspeju pomoću
Rusije ugroziće i pozicije Austro-Ugarske.
Po ovom izlaganju: „Grčka i Vlaška čekaju samo na znak da stupe u akciju. Ne bi stajalo mnogo napora da
se otpočne revolucija u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i zemlji Skipetera [Albanaca]. Mirni Bugari takođe ne bi
izostali, kad bi jedna strana armija od kuda bilo prodrla u zemlju. Dogodi li se sve to ni Srbija uprkos
miroljubivosti svoje vlade ne može dugo da se odupre struji…“ Jer vlada koja bi se dugo suprotstavljala ovoj
struji bila bi „za tren oka oborena, ako ne drukčije – revolverskim mecima ili ubodima kame“. Ovakav sveopšti
ustanak, u koji bi se umešala i Rusija, doveo bi do raspada Turske carevine, a onda bi se mogli pokrenuti i
manjinski narodi Austro-Ugarske, podstrekavani „na jugu od Rusije, na severu od Pruske“.
Sa tako crno obojenim premisama Kalaj izlaže moguću opasnost od pokreta balkanskih naroda, da bi Bajsta
impresivnije uveravao o neophodnosti većeg angažovanja u politici prijateljstva prema Srbiji, kao najjačoj i
najuticajnijoj zemlji na Balkanu. I to takvog angažovanja koje bi dovelo – u bez okolišanja izrečenoj formulaciji
– do prepuštanja Bosne Srbiji, ali „prirodno“ i dalje pod suverenitetom Turske.

140
Tu je verovatno Kalaj mislio na pasus iz članka U čemu je naše spasenje, koji kazuje da: „U Staroj
Srbiji, Bosni i Hercegovini još stenje raja, a u Sremu, Bačkoj i Banatu, u Krajini [podvukao A. R.] i Primorju
 698

radili su i još rade prepredeni tuđinci da na veru i prevaru otmu i najmilije blago ... rade da mu oduzmu narodni
jezik, da ga ponemče, pomađare [podvukao A. R.] i potalijane“.
Mogao je da smatra neprijateljskim i pasus iz uvodnika pod naslovom Srbija, koji sadrži ove misli:
„Tuđinska obrazovanost, tuđinska radinost prete da nas poplave, a mi samo izdiremo i životarimo. Tuđinska sila
davi nam pleme na tri strane, a mi ne umemo da se razumno i bratski namestimo oko ovo malo svoga ognjišta, te
da složno rasplamtimo veliki sveti oganj slobode koji bi grejao i krepio iznemoglu dušu i najdaljoj braći našoj“.
(Jedinstvo, br. 1 – 6. XII 1868.)

141
Kalaj, pored sveg svog znanja i razumevanja, neće, i prema tome ne može, sa stanovišta jednostrano
sagledanih interesa Mađarske, da shvati razloge antiugarskih članaka, u ovom slučaju opozicionog liberalnog
lista Srbija. Razlozi su, međutim, jednostavni. Velikim delom zasnivaju se na hegemonskim odnosima
vladajućih mađarskih krugova prema pripadnicima manjinskih naroda u Mađarskoj. Antimađarski uvodni
politički pregled u broju od 22. novembra/4. decembra 1868, na primer, inspirisan je usvajanjem Deakovog
zakonskog predloga o narodnostima, protiv koga su gotovo svi srpski, rumunski, hrvatski i drugi manjinski
predstavnici u Parlamentu i van njega u javnosti digli svoj glas.
Sasvim logično, dakle, budimski odnosno peštanski dopisnik ovde pomenutog lista javlja čitaocima u
Srbiji: „Da ste“ kojim slučajem „mogli biti“ u ugarskom Saboru „prilikom te rasprave“ (o predlogu Zakona o
narodnostima) „vas bi moralo zaboleti, slušajući šta se navađa protivu pravednih želja vaše srpske braće s ove
strane. Izuzimajući jednoga ili dvojicu svi su srpski i rumunski poslanici ustali listom u odbranu svoje
narodnosti, ali se većina današnja tako ponašala naspram ovih boraca kao što se ponaša onaj kome je izvesna
pobeda. ,U Ugarskoj imade samo jedan politički narod‘, govore oni – ostale narodnosti, to su za njih pojedina
plemena; i tako naprosto i bez okolišanja ne može se drukče reći nego: u Ugarskoj imade Madžara, Srpsikih
Madžara, Rumunskih Madžara, Slovačkih Madžara i td. sve samih Madžara. Zar to nije lepo, dovesti tako sve
narode u skladnost?“ ...
Nije onda za čuđenje što je zaključak našeg lista u ovakvoj poruci: „Valjda ćemo se uskoro uveriti u
istinitost onih reči koje vele: Ovakvom raspravom pitanja narodnosti neće se rešiti to pitanje, nego će ostati; a
ako ga nestane, ono će samo s toga biti da ustupi svoje mesto većem pitanju što će da se nazove: Pitanje Ugarske.
Kamo proroka koji će rešiti to pitanje?“ (Pregled politički, Srbija, br. 117 – 22. XI 4. XII 1868.)

142
Porta je prekinula „diplomatske i trgovačke odnose“ sa Grčkom, pošto je grčka vlada odbila da ispuni
uslove koji su joj bili postavljeni u ultimativnoj formi zbog „neprijateljskih“ akata prema Turskoj. Usled te
odluke ona je povukla svoje predstavnike iz Grčke i proterala Grke iz Turske. Ta odluka je pretila da komplikuje
odnose i sa Srbijom (i Rumunijom) jer je prema Portinom tumačenju ovom odlukom trebalo da prestane
delovanje i grčkih predstavništava u zemljama pod njenim sizerenstvom.
Da se ne bi negativnim odgovorom srpske (i rumunske) vlade zaoštrila situacija velike sile su privolele
Portu da se zadovolji notom kojom će prosto obavestiti odnosne vlade o prekidu odnosa sa Grčkom, ne tražeći i
ne očekujući od njih nikakav odgovor. Austrijski otpravnik poslova Hajmerle u Carigradu, insistirajući na
ovakvom rešenju ukazao je i na to da je tadašnji „novi grčki konzul [Dosko] u Beogradu bio priznat od srpske
vlade pre nego što je ona primila egzekvatur“. (Bericht Nr. 83D, HHSA PA, Türkei, K. 92.)

143
Odnosi se na prvi pasus, odnosno prvu rečenicu. U Kalajevoj numeraciji u originalu (na mađarskom
jeziku) taj pasus nosi broj 927 i nalazi se na 169 strani Kalajevog rukopisa.

144
Notirano u drugoj rečenici (u originalu, rukopisu, u drugom pasusu na strani 167) pod datumom od 16.
decembra. Podrobnije u napomeni br. 139.

145
U izveštaju, skrećući Bajstovu pažnju na priloženi tekst Ristićevog govora članovima Nikoljskog odbora
Kalaj ističe da se Ristić ovde „pokazao kao mudar državnik koji zna na vešt način da uskladi različite interese“.
Njegove reči potvrđuju konstataciju (koju je on, Kalaj, toliko puta ponavljao pred Bajstom) da je „Namesništvo
prožeto pravom miroljubivošću i da hoće da se ozbiljno posveti reformama“ na unutrašnjem planu. Prema tome
nema mesta za strahovanje da će se izložiti riziku oružanih akcija u spoljnoj politici. Sve to Kalaj opet iznosi da
bi napokon naveo Bajsta na veću podršku srpskoj vladi. Podršku kojom će se ojačati pozicije Namesništva
prvenstveno u borbi koju ona vodi sa konzervativnom desničarskom i revolucionarnom levičarskom
omladinskom opozicijom.
U vezi sa Portinom odlukom o prekidu odnosa sa Grčkom Kalaj skreće pažnju na opasnost od eventualnog
zahteva Porte da srpska vlada udalji, protera grčkog konzula. Jer bi to izazvalo eksplozivno reagovanje u masama
naroda. Najbolje bi bilo i u interesu Porte, zaključuje Kalaj, da se u Carigradu zadovolje time što će Portin
predstavnik u Beogradu „jednostavno ignorisati prisutnost imenovanog konzula“ Grčke.

146
To je notirani izveštaj od 22. decembra, koji je u Dnevniku registrovan pod brojem 931. U vezi sa
privatnim pismom od 17. decembra Kalaj saopštava Andrašiju da ga je na ovakvo obraćanje Bajstu ohrabrio
sekcijski šef Ministarstva u Beču baron Orci. Situacija je prilično zamršena na Istoku, a „naši neprijatelji moćno
dejstvuju. Treba da se i sa naše strane čine odlučujući koraci. Bojim se samo da ne zakasnimo. Članovi
Namesništva, cela vlada, i bez sumnje deo naroda prema nama se najdobronamernije odnose, ali masa kao što i
Vaša Ekselencija zna ne gaji baš prijateljske simpatije prema nama; utoliko pre što se sa strane naših Srba
svakodnevno huška protiv ,mađarskog tiranstva‘ i ,ugnjetavanja‘. Na sličan način agituje Rusija. Srećno rešenje
 699

bosanskog pitanja i potpuno odvajanje Hrvatske od srpskih interesa mogu da nam osiguraju budućnost“. O tome,
na njegov zahtev spreman je još i „opširnije da piše“ – kazuje na kraju ovakvih izlaganja Kalaj Andrašiju.
Odista mu se ne može poreći revnost u zastupanju interesa Srbije kada se oni, prema njegovim uvek
pragmatičnim uverenjima poklapaju sa interesima Mađarske.

147
Teško je reći na koji članak se odnosi ova Kalajeva zabeleška, jer Zastava zapravo vrvi od
antinamesničkih napisa tih dana i meseci. Sa mnogo verovatnoće mogli bismo utvrditi da je Kalaj zapravo mislio
na odlomak uvodnog političkog pregleda u kome se notira kako „ruska presa drži da je u Srbiji ovladao upliv
Austrije, i da se srbska vlada povodi za Bajstovom spoljašnom politikom na Istoku“. U Zastavinom komentaru te
ruske tvrdnje samo se primećuje da bi odista bilo za žaljenje „kad bi jedan interes svojeodržanja toliko ovladao
nad drugim velikim interesima srbstva na istoku da se ovi onome žrtvuju“. Jer „Bajstova politika pored sviju lepi
reči“ ne želi drugo no da osujeti „oslobođenje... hrišćanskih naroda od Turaka i ujedinjenje prekosavskih Srbalja
u jednu ... državu, koja je jedino kadra, ne samo spoljašnju samostalnost naroda osigurati nego i uslove za
unutrašnji duhovni i materijalni razvitak ujamčiti“. Dodaje se da Bajst tu težnju balkanskih naroda, u prvom redu
srpskog naroda hoće svakako da spreči „ma i zbog toga samo, da za slučaj da se Nemačkoj ne revanžuje, na
Istoku predmete ,kompenzacije‘ za se zadrži“ Austrija, odnosno Austro-Ugarska. (U Novom Sadu, 10. decembra,
Zastava, br. 99-12/24. XII 1868.)
Zanimljivo je da je u Zastavi tada izašao prvi deo članka prvaka socijalističke opozicije Svetozara
Markovića Velika Srbija. U njemu se u osvrtu na velikosrpsku politiku kneza Mihaila žigošu sva velikodržavna
nastojanja ličnosti pojedinih zemalja na račun njihovih i njima podložnih drugih naroda. S obzirom na
velikomađarsku politiku vodećih mađarskih političara Deaka, Etveiga, Andrašija tu se postavljaju ovakva pitanja
i odgovori: „Šta dobijaju, npr., Mađari u Debrecinu ili u Pešti što je njihov kralj vladar nad 15 miliona podanika?
Hoće li stoga kod njih biti manja poreza, hoće li se od njih uzimati manje regruta? Hoće li im ostajati više
sredstava za obrazovanje, hoće li imati više slobode u pečatnim i javnim zborovima? Uopšte – hoće li imati
kakve olakšice? Dela što su nam pred očima pokazuju jasno: ne samo nikakve olakšice, već naprotiv, veće terete.
Većina naroda u Mađarskoj je nezadovoljna tom politikom“. (Zastava, br. 100 – 15/27. XII 1868.)

148
Napisi, beleške, dopisi, napomene u ironičnom tonu i kritičkom, napadačkom duhu protiv srpske
namesničke vlade u praškom Korespondencu (sa slovenskih nacionalnih konzervativnih pozicija) ne prestaju. U
dopisu sa obale Save, na primer, u broju 137 od 12. decembra, primećuje se: dok se „skipetarski“, albanski
odredi hrabro bore protiv turskih trupa, a Grčka nalazi u otvorenom sukobu sa Portom, i Bugari, svesni da od
Srbije sada nikakvu pomoć ne mogu očekivati, spremaju se da se ponovo uhvate u koštac sa Turcima, dotle je
„srpska vlada uzela za sebe kao primer politiku à la Guizot, hoće mir po svaku cenu, i kultivira na sve strane
prijateljstva i kordijalnu antantu“, prepuštajući rešavanje gorućih pitanja „dragome gospodinu Bogu“. Da bi na
na kraju došlo još i pitanje: „Šta bi Karađorđe i Miloš rekli kad bi tako videli današnju Srbiju i tada bi mogli da
čuju kako mladi Srbi u pariskom fraku bistre republikansku kavansku politiku?“ Sa zaključkom: „Svakako dobro
očešljana frizura biće tako bolje sačuvana nego u gudurama Balkana, ali da li će i srpsko ime i slava srpskog
junaštva biti, to je drugo pitanje“. U svakom slučaju zasada se želi borećim „skipetarima“ Albancima u Debru
veći uspeh „nego republikanskim Srbima“.
U članku 147. broja istog lista, od 22. decembra, pod naslovom Srpska zagonetka iznosi se sumnja, i to u
vidu nečega što se više zna nego što se sumnja, o zagonetnom saučesništvu sada vladajućih ličnosti u zaveri
protiv ubijenog kneza Mihaila. Pošto je „jasno“ da je „Namesništvo za nekoliko meseci dovelo Srbiju od
političkog značaja do političke nule“. I isto toliko „izvesno“ da će budućnost pokazati kako da se objasne mnoge
druge „zagonetne pojave“ iz ovog namesničkog razdoblja.
U broju (151) od 27. decembra obelodanjuje se dopis iz Beograda od jednog srpskog patriote sa
primedbom uredništva da se ne „identifikuje u potpunosti s njim“. Sadržaj tog napisa zasniva se na pretpostavci
(koja se neće pokazati realnom) da će doći do rata između Grčke i Turske, i da će u tom ratu morati na strani
Grka učestvovati i Srbija, po nesavladljivoj volji naroda. Ne zna se samo kakvo će biti držanje Austro-Ugarske,
posebno Ugarske, koja održava prijateljske odnose sa namesničkom vladom. Ali koja izgleda ne podržava borbu
grčkog naroda za slobodu i civilizaciju, već naprotiv hoće da ga u toj borbi izoluje od njegovih prirodnih
saveznika.

148a
U ovom takođe prilično dugačkom pismu (prekucano iznosi preko 4 strane), datiranom 27. decembra,
Andraši kazuje doslovno: „Svaka reč ovog govora [Ristića] dokazuje mušku odlučnost, pragmatično rasuđivanje,
istinsko rodoljublje i državnička rasuđivanja. Vlada koja tako govori ne može da se ponizi da kao slepo oruđe
priprema na Istoku teren za Rusiju. Što će na ovom putu izneti obezbediće Srbija sebi samoj a ne drugome“.
Ukoliko srpski narod usvoji ovaj pravac razvoja svi zainteresovani moraće da uvide da „Srbija više nije
predstraža“ ruska. Ipak i u kontekstu takve darežljivosti u pohvalama sledi upozorenje: da se ne smeju zatvarati
oči pred rizikom od tzv. „akcione stranke – koja je najopasniji protivnik svakoj slabijoj državi, zatim od ruskih
agitacija, i treće, od stranke novosadskih zvaničnih revolucionara koja se vaspitavala pod Šmerlingovim i
Bahovim sistemom“ a koju bi, navodno prema rečima samog pokojnog kneza Mihaila, najbolje bilo „u Dunav
podaviti“ usred oba naroda Srbije i Mađarske „pošto samo sprečava sporazumevanje ova dva naroda“.
Inače Andraši se slaže sa pismom koje je Kalaj uputio Bajstu da bi ga naveo na veću podršku Srbiji. Pritom
saopštava Kalaju da je sam već pokušao da navede Beč na energičniju politiku. Ukazao je čak na potrebu da se
iskoriste komplikacije sa Grčkom za veći pritisak na Portu. Ali bezuspešno. „Pored klavira sedi moj stari prijatelj
– uzalud mu tamo guram note – on ipak drugo svira“ – negoduje Andraši. Zbog nerazumevanja na koje nailazi
 700

kod Bajsta (zapravo zbog nepodudarnosti njihovih suparničkih pogleda) u ovom, kao gotovo u svakom drugom
političkom trenutku.

149
Ovde je izostavljen broj 948, pod kojim je Kalaj u rukopisu registrovao, 30. decembra, deo Andrašijeve
rečenice koju nije potpuno razumeo, zbog njene kontroverze. Taj odlomak je i u knjizi (kao i Dnevniku) istaknut
kurzivnim slovima, na prethodnoj, 136. strani.

150
Pomenuti Stratimirovićev članak štampan je kao uvodnik pod njegovim imenom. Njime se na
romantičarski, epski način veliča oslobodilačka borba Grka i poziva Srbija, srpska vlada, srpski narod u boj na
strani grčkih rodoljuba.
Ima tu rezonovanja koja nisu mogla goditi Kalaju. Kao, na primer, u odeljku gde se kazuje, kako: „Nikako
ne možemo verovati da u Beogradu veruju obećanjima koja samo na to idu da danas Grčku usame, kako će
možda već sutra ista sudbina Srbiju postignuti... Neka nam je uvek ovo na umu: na Istoku ne može biti odeljna
grčka,... odeljna srbska pitanja. Tamo ima samo jedna obšta stvar: stvar hristijanske prosvete protiv
muhamedovska varvarstva – stvar slobode protiv nečuvena tiranstva“. (Izvršimo amanet kosovski!, Napredak,
br. 122 – 15. XII 1868.)
Sa Politovim potpisom objavljena su dva velika članka u Zastavi. U jednom je glavna tema uloga Rusije i
ruskih stranaka u oslobodilačkim pokretima Slavena. U drugom ista tematika dopunjuje se u kontekstu položaja
Srba i Hrvata pod dominacijom Mađara. Kalaj je sigurno imao u vidu prvi članak, jer u drugom se uzgred iznose
ideje koje su u Dnevniku notirane kao antiruske, a bile su zapravo uperene protiv ruskih reakcionarnih,
uskogrudih vladajućih krugova. Taj prvi članak napisan je povodom najnovije zabrane lista ruskih slovenofila
Moskva u redakciji Aksakova. Ta zabrana uzima se za dokaz više da „ponašanje ruskog praviteljstva spram
slovenskoj ideji nije takovo da bi nam poverenje ulivalo, već naprotiv izaziva u nami najveće nepoverenje…“
U sumarnom pregledu odnosa vladajućih prema slovenofilima i drugim opozicionarima, uključujući i
nihiliste, kao i prema drugim Slavenima, posebno Poljacima najviše se osuđuje vladavina despotizma i
nazadnjaštva. U vezi sa zabranom Moskve ističe se čak da: „Taj list vođaše taku blagu opoziciju da blažija biti ne
može, upravo takvu opoziciju da se kod nas opozicijom ne bi mogla ni nazvati“. Ipak je nasilno obustavljeno
njeno dalje izlaženje.
U vezi sa putem srpskih izaslanika na čuvenu sveslovensku izložbu u Moskvi, tu se kazuje: „Mi ne odosmo
u Moskvu da se klanjamo despotizmu, već odosmo da potaknemo slobodu“ i „da izmirimo“ Ruse i Poljake.
Međutim, „i sloboda i izmirenje sa Poljacima sada gore stoji nego što je stajalo pre moskovske izložbe“. Pa se
čak precizira: „Za prvo je krivo praviteljstvo, a za drugo i praviteljstvo i Slavenofili“. Jer: „Što se tiče Poljaka, to
Slavenofili sa praviteljstvom s kojim su inače u opoziciji sasvim u jedan rog duvaju. O poljskom pitanju ne može
se sa Slavenofilima ni razgovarati“. Polit se ne ustručava da obelodani kako je „pokušao u Vilni za Poljake
govoriti“ pa je „zlo prošao“. Isto „Riger govoraše za Poljake u Moskvi, pa i on zlo prođe“.
Politovo slobodoumlje je ovde toliko izraženo da treba navesti (već i zato što ima čak istoričara koji za ta
Politova kazivanja ne znaju ili neće da znaju) kako on ovde istupa čak u odbranu nihilista, ističući da njihovi
protivnici kazuju za njih „da su bezbožnici, socialiste, komuniste, da neće da znaju ni za brak, ni za familiju, ni
za sobstvenost, već hoće da survavaju Rusiju u propast, u ništavnost (nihilizam)“. Politu doduše „težnje nihilista
nisu dovoljno poznate da bi o njima presudu“ mogao „izreći“. Ali zna toliko da i oni „hoće slobodu za Rusiju i
da drže da se sa sadašnjim praviteljstvom i sa sadašnjim strojem Rusije neda ništa učiniti, već da mora promene
iz temelja biti“.
Polit ide i dalje u osudi ruskih prilika, pa dodaje da nijedna stranka, uključujući i Slavenofile „nema pravog
korena u narodu“ ruskom. „Praviteljstvo vlada sveštenstvom; a sveštenstvo narodom. Pop propoveda narodu
dogmu o ruskom caru, narod se oslanja u svemu na cara, nema inicijative te živi u nekoj letargiji. To je vrlo
žalostno; to osećaju svi rodoljubi ruski“. Da bi to ilustrovao poverava kako: „Na ovogodišnjoj omladinskoj
skupštini u Bečkereku bio i jedan Rus [Rovinski]. Nebijaše to više mlad čovek, već čovek u zrelim godinama.
On se radovao kao malo dete kad je video omladinu srbsku kako zbori, kako se savetuje, kako u svemu javnost i
sloboda vlada. U jednom društvu bi mu napita zdravica, te među ostalom rečeno: da se srbski narod neuzda
toliko u rusko praviteljstvo koliko u ruski narod. Na što će isti Rus reći: ne nadajte se od nas ništa, mi se nadamo
od vas, mi smo veliki, ali nesretan narod, sloboda nam od vas doći mora, sloboda na poluostrvu Balkanskom
mora doneti i slobodu Rusije“.
Ovako intonirani članak mogao je na nekim od navedenih mesta i da se sviđa rusofobski obrazovanom
Kalaju. Ali Politova intencija proisticala je prevashodno iz nezadovoljstva zbog pasivnog odnosa Rusije prema
oslobodilačkim pokretima na Balkanu, konkretno u ovoj prilici prema Grčkoj u sukobu sa Turskom. Potvrđuje to
i zaključna poruka rusofilima kao i svim drugim ruskim rodoljubima: da stvore jednu zajedničku opozicionu
stranku koja će imati „korena u narodu i koja bi danom prilikom mogla praviteljstvu reći: il’ ovako il’ nikako“.
Jer kad dođe vreme da Rusija mora stupiti „u akciju“ za rešavanje Istočnog pitanja, „moraće praviteljstvo
apelovati na narod, na patriote ruske... al’ onda neka reknu patrioti ruski... mi hoćemo da smo slobodni Rusi, i
tada će doći ono bolje vreme na koje je Aksakov odložio izdavanje svoje Moskve“. (Slavenofili u Rusiji, Zastava,
br. 100-15/27. XII 1868.)
Iz drugog članka, da bismo ilustrovali istovrsne slobodarske i slobodoumne namere navodi se ovaj
odlomak: „Dok u Rusiji sadanje stanje traje, dokle tamo nema ni ustavnosti ni slobode već vlada apsolutizam,
dotle svaki slobodoumni čovek želiti mora da se gospodarstvo ruskog carstva što više od Evrope odstrani, a za
Slavene na Istoku bila bi bezdušnost ono želiti čega se sami Rusi ratosiljaju i protiv čega se oni sami bore. No
hoće li ovo stanje u Rusiji dugovečno biti? Neće li se i tamo skoro sunce slobode i ustavnosti roditi? Mi o tom
 701

nesumnjamo u kolko verujemo u napredak svakog evropskog naroda. Mi smo uvereni da se u Rusiji bilo s
porazom spolja ili inače velike promene dogoditi moraju koje će ruskom narodu slobodu doneti i onda protiv
slobodne Rusije, koja se bude držala u granicama elementa ruskog, ne može liberalna Evropa krstonosni pohod
pridikovati...“

1869.

150a
Kalaj u ovom pismu podrobnije izlaže kako bi situacija bila mirnija da njegov grčki i ruski kolega „ne
bi iskoristili svaku priliku za agitaciju“ protiv miroljubive namesničke politike, povodom tursko-grčkog
konflikta. Osim toga, novosadski emisari sve žešće traže da Srbija podrži Grčku, i nude čak, navodno,
dobrovoljačke odrede. U slučaju tursko-grčkog rata postoji – po njemu – opasnost da srpska vlada ne uspe
odoleti pritiscima, i da se ratno stanje proširi čak na ugarsku stranu, gde bi mogle da se rasplamsaju borbe kao
1848/9. Što bi onda iskoristile i Rusija i Pruska za akcije protiv Austro-Ugarske.
Osvrćući se na primedbe kritičara u Pešti i Beču da on u Beogradu „sve vidi u ružičastoj boji“, Kalaj ističe
da može i mora da ponovi samo ono što se u stvarnosti događa i što će se dogoditi u budućnosti, ukoliko se ne
promeni smer događaja.

151
U izveštaju Bajstu ponavlja (na nekim mestima čak doslovno) opis situacije u Srbiji, prema pismu koje
je tri dana ranije uputio Andrašiju. Logično, izostavlja odlomke o mogućim specifičnim ugarskim reperkusijama
u slučaju tursko-grčkog rata. Ali dodaje da se niti antinamesničkih i ratnohuškačkih rovarenja protežu do Praga i
ukazuje na činjenicu da praški Korespondenc gotovo svakodnevno objavljuje napise datirane u Beogradu.
Zanimljivo je da je na margini uporno ponavljanog uveravanja da se podrži zahtev za priključenje Bosne
Srbiji, jer će u protivnom njeni upravljači biti prisiljeni da se pridruže onima koji pripremaju opšti rat na Balkanu
– stavljena u Beču primedba sa znakom pitanja: a da li bi oni to učinili sa manjom verovatnošću kada bi Srbija
ujedinjenjem „sa Bosnom ojačala?“

152
Brojni antirežimski članci u praškom Korespondencu bili su raznovrsno napisani, zanimljivim stilom.
Privlačili su pažnju čitalaca i izazivali negodovanje vladajućih u Srbiji. U uvodniku broja 3 od 3. januara 1869,
na primer, pod naslovom Srbi u fraku iznosi se kako se vladajuća inteligencija obrazovala ne malim stipendijama
na univerzitetima u Parizu, Berlinu, Beču, Pragu, Kijevu i drugim centrima Evrope, da bi se usled nedovoljne i
neadekvatne kontrole, pod omamom raskalašno rafinirane zapadnjačke civilizacije odala lakom životu i vratila
odlikama poluobrazovanih ljudi. Narod ih je nazvao parizlijama, a oni su nepripremljeni za velike promene
počeli u fraku da izdaju ideale naroda koji je i dalje u gunju. Ali na tome neće ostati – upozoravaju se moćnici.
Doći će novi naraštaji koji će znati – kako treba služiti narod i odstraniti izrode. Samo i kod ove kritike lista
kakav je bio Korespondenc treba znati da se kritička misao odnosi prevashodno na spoljnu politiku Namesništva.
U dopisu iz Beograda, u broju 5, od 5. januara, stoji, između ostalog, da: „mađarski konzul vlada
situacijom, njegov dominantni uticaj može da se oseti na svakom koraku“ ...

153
Uvodnik koji je prema zabelešci u Dnevniku napisao sam Ristić posvećen je odjeku „besede kojom je ...
Namesništvo otvorilo sednice“ ustavnog odbora Skupštine Posebno u mađarskim režimskim listovima Pešti
Naplo i Pester Lojd. Listovima zemlje „s kojom ćemo mi“ – u karakterističnoj pompeznoj Ristićevoj stilizaciji
„svagda radosni biti kad se prijateljski susretnemo na polju misli i težnji narodnih“. Stoga se i ovom prilikom, na
uveravanje ovih listova o zainteresovanosti Ugarske za slobodan i nezavisan razvoj Srbije odgovara istom
uzvratnom zainteresovanošću. Konstatacijom: „da je unutrašnja konsolidacija sviju zemalja Stevanove krune ne
samo Srbiji korisna no i potrebna“. Ali se pritom da bi se izbegli dalji nesporazumi ukazuje na nerazumnost
pomenutih listova u isticanju miroljubivosti srpske politike nasuprot grčkoj i rumunskoj. Kao da se Srbija odriče
svoje osloboditeljske misije zadovoljavajući se preokupacijama unutrašnje politike radi izgradnje pravih temelja
„materijalne i duhovne kulture“ naroda. Dok se Grčka i Rumunija „po stranom uputstvu“ povodeći se „varljivim
senkama narodne sujete“ upuštaju „u agitacije i propagande preko granice“.
Da se ne bi kompromitovalo Namesništvo i ovakvim pohvalama, u očima sopstvenog naroda i naroda
susednih država mora se distanciranje obelodaniti. S obzirom „na grčku i rumunsku politiku“, u vezi sa njihovim
legitimnim težnjama, uveravanjem da Srbija i dalje želi „da svaka od njih što lakše do svoga dođe“. U tom
kontekstu dalje: „Srbija ne može i neće nikada ma čije narodne težnje pripisivati stranom uplivu već onom istom
duhu kojim je prirodno i sama proniknuta“.
Što se tiče same Srbije, zna se: ona pod Namesništvom, prema glasilu namesnika „očekuje svoju budućnost
od unutrašnjeg konsolidovanja, pa baš zato, čim se utvrdila u vojničkom pogledu, sad pristupa i političkom
utvrđenju“. Samo „prirodni zadatak svoj ona ne vidi na tome ograničen i svršen“ sve dok se narod i narodi
„bratskog jezika“ nalaze pod turskim jarmom. Zato i nedvosmisleni zaključak: „Ako to i u nas smatra ugarska
štampa kao varljivu senku, ako misli, da se Srbija mora zadovoljiti što je samo zbacila jaram s glave, dok su joj
ruke i noge još vezane, da se samo s jednim i to oslobođenim delom našeg naroda može simpatisati u ime
evropske kulture, a gledati da ostali delovi ostanu do veka pod pritiskom administracije Osman-pašinske, tad se
ni sa ugarskom štampom nećemo, na žalost, svagda susretati. Kao god što bi i svaka nada o iskrenom
prijateljstvu s Ugarskom morala bez povratka pasti, kad bi nam ova država htela ma kojim načinom otegoćavati
postiženje našeg pravednog zadatka, a ne bi mu se, naprotiv, faktično blagonaklono pokazala, ostavljajući
uviđavnosti i opreznosti, koju njena štampa našoj vladi priznaje, slobodan izbor u vremenu i načinu“. (Srbija, u
 702

Beogradu, 2. januara, Vidov Dan, br. 15 – 3. I 1869.)

Ma kako mnogima, poput Kalajevog agenta Rozena izgleda čudno Kalajevo saglašavanje sa ovakvim
člankom, ono u ovom momentu nije namešteno. U skladu je sa tadašnjim njegovim shvatanjima, kojima, doduše
iz različitih pobuda od Ristićevih, podržava oslobodilačke težnje Srbije u pravcu srpskih zemalja pod Turskom.

154
... elbámult.

155
I ovde Kalaj neumorno ponavlja svoje pretpostavke i postavke o situaciji koja će izbeći kontroli
Namesništva ukoliko se njegove pozicie ne ojačaju realnijom podrškom Austro-Ugarske u ostvarenju prirodnih
srpskih aspiracija na Bosnu. Trenutno se posebno ističe da se „sa ruske, vlaške i grčke strane stavlja sve u pokret
da bi se i Srbija uvukla u predstojeći [tursko-grčki] sukoba.

155a
Ima se u vidu kopija izveštaja, od prethodnog dana, Bajstu. Ponovljena uveravanja o potrebi da se
podrže zahtevi Srbije u pogledu Bosne, završavaju se u ovom kratkom pismu alarmantnim rečima: „Vreme je
kratko, opasnost je velika, a ova opasnost, avaj, u prvom redu zahvatiće Ugarsku“. On sve čini da se opasnost
otkloni, ali „sam, naoružan samo rečima“ ne može da zaustavi „bujicu istočnog pokreta“ koja će povući sa
sobom Srbiju, uprkos svim naporima Namesništva.

156
Noje Fraje Prese istupila je tu moglo bi se reći sa brutalnom otvorenošću protiv n e o d m e r e n o g
i s t u p a n j a p o l u z v a n i č n o g e g o c e n t r i č n o g Pester Lojda koji obično „govori u ime mađarske vlade“ i
praškog Korespondenca koji „misli da govori u ime češkog naroda“. Povodom već pomenutog i izloženog članka
u Jedinstvu, Prese zaključuje da „u Beogradu ponovo se počinju zanositi velikim snovima i misliti na osvajanje
kako Bosne tako i Hercegovine; opet se pretenduje na deo medveđe kože, dok ovaj još uvek stoji na nogama“.
Zbog povoljnog reagovanja Pester Lojda na članak Jedinstva bečki list se čudi smelosti i naivnosti
mađarskog lista. Prvo, jer se spoljna politika Monarhije još uvek ne vodi u Pešti, već u Beču „i možda baš zato
nije nikako i nipošto prosrpska već proturska“ („ganz und gar nicht serben, sondern türkenfreundlich“). Drugo,
jer je više nego kratkovidno očekivati da će ojačala Srbija, priključenjem Bosne i Hercegovine, ostati saveznik
Mađarske, koja inkorporira toliki broj nezadovoljnih Srba. Iako mađarski list insistira na razlici između
Rumunije koja vodi antimađarsku politiku (zbog Erdelja) i Srbije, koja je za prijateljstvo sa Mađarskom, po
ovom Presinom članku razlike nema. Samo što Rumuni u svojoj megalomaniji misle da mogu istovremeno voditi
borbu na dva fronta, protiv Turske i Mađarske, a dalekovidiji Srbi znaju da se protivnici savlađuju jedan po
jedan.
Poenta reagovanja uticajnog austrijskog lista protiv uglednog mađarskog je da se Mađarima pokaže da oni i
dalje najviše moraju da strahuju od Rusije. Pošto i Srbija i Rumunija, po Prese-u, samo su ruske prethodnice.

156a
Ovog puta ponovno urgiranje za rešenje bosanskog i jurisdikcionog pitanja Kalaj opravdava
obaveštenjem da Andraši za vreme poslednjeg svog boravka u Beču nije imao prilike ili nije stigao da govori sa
merodavnima o ovim stvarima. Dopušta da možda u preuveličanim dimenzijama vidi opasnost koja Mađarskoj
preti od istočnih pokreta – „možda baš zato što živi u sredini ovakvog pokreta. Ali opasnosti svakako ima i to
velike opasnosti“. Laskavom ubedljivošću dodaje da u mnogome od njega (Andrašija) „zavisi konačno
odstranjenje“ ove opasnosti. Zna se da je „otklonio ne jednu prepreku koja je možda izgledala nepobediva“ i zato
ga tako moli da se zauzme za izloženu stvar „savlađujući prepreke na koje bi tamo gore nailazio“.
Osvrt na nesporazum sa nemačkim konzulom je sličan onome u Dnevniku. Za turskog konzula Ali Nizama
Beja koji je iz Beograda premešten u Peštu kaže da je: „Retko poštena, učena i obrazovana ličnost, koji je veliki
deo svog života proveo u inostranstvu i ne jedanput učestvovao u teškim misijama, uvek umešno. Ima mnogo
takta, što dokazuje i činjenica da je uživao opšte uvažavanje i ljubav. Dobro poznaje“ prilike „ali šta zapravo
misli neće reći. Iako je po spoljašnošću potpuni Evropljanin, unutra je ostao Turčin, i to jedan od najfanatičnijih
Turaka, ne verski, u tom pogledu je mnogo prosvećeniji, već državno“...

157
Izveštaj ovakve sadržine Kalaj opravdava neadekvatnim interpretacijama pomenutog članka Jedinstva
od strane bečkih listova, iako taj članak „ništa više i ništa manje ne kazuje“ nego što je on „već češće“ u svojim
izveštajima rekao. Smatra da mu je dužnost da korigira mišljenja listova „kojima možda nisu tačno poznati
ovdašnji odnosi i shvatanja“. Zato obraća Bajstovu pažnju na najznačajnije delove članka, kojima se ističe „da je
u interesu Srbije da živi u dobrosusedskim odnosima sa velikim susedom i sasvim otvoreno i bez uvijanja
iskazuje da se srpske težnje ne prostiru preko Save i Dunava“. To po Kalaju, „još niko u Srbiji nije tako jasno
izgovorio“...
Dalje, pomenuti inkriminisani članak izlaže zadatke Srbije na Balkanskom poluostrvu i traži podršku
Austro-Ugarske, dodajući da ona ne može očekivati iskreno prijateljstvo sa srpske strane ako ne opravda nade
ulagane u nju. Priznaje se dakle ono najvažnije za Kalajevo tadašnje rasuđivanje, da se ciljevi, od kojih se nikada
nije odustalo i neće odustati, ostvare pomoću susedne Monarhije, a ne kao ranije, uz pomoć carske Rusije.

157a
U ovom pismu, prilažući kopiju izveštaja koji je poslao Bajstu, Kalaj napominje da teško da će se dalje
ovako razvijati odnosi sa Srbijom ako Austrija aktivnije ne pridonese rešenju izloženih problema. Dosada ona
nije bog zna šta učinila za Srbiju da bi zaslužila njenu zahvalnost. „Prepuštanje gradova bilo je već davno i to
nije samo pomoću Austrije izdejstvovano; a poštanska konvencija je sklopljena prethodno sa Rumunijom, dakle
ne može se smatrati specijalnom koncesijom prema Srbiji; Karađorđevićev slučaj pak više spada u nadležnost
 703

pravosuđa, dok na pitanje jurisdikcije ne možemo se baš pozivati, jer ono još zapravo nije rešeno“. Podseća
Andrašija da on (Kalaj) „deluje“ po njegovim „uputstvima“ i u njegovom „duhu“. Gotovo sa usklikom
predočava: „ne radimo mi u interesu Srbije već u našu sopstvenu korist“. Rešenje bosanskog pitanja prema
srpskim željama odgovara razvoju Mađarske (i Austro-Ugarske). Odlaganjem toga rešenja „ponovo bi se“ mogla
probuditi „sada samo zadremana sumnja da u stvari mi čeznemo za Bosnom“.

158
Izveštaj je sa datumom od prethodnog dana, 29. januara. Tu se ističe u odgovoru na notirano
telegramsko pitanje otpravnika poslova carigradske Ambasade, Hajmerlea, da razgnevljeni ruski konzul Šiškin,
zbog postojane proaustrijske politike Namesništva, traži saveznike u krugovima opozicije, za besomučnu
propagandu protiv upravljača Srbije. Njegovi pomoćnici u toj raboti, Garašanin, Marinović, veoma su aktivni.
Posebno Medaković, u ruskoj službi, „koji doduše ne stanuje u Konzulatu, u kome zvanično nije ni namešten ali
se ipak može smatrati njegovim članom“. On se ne libi govoriti i o „nužnosti“ eventualnog nasilnog zbacivanja
Namesništva sa vlasti. Ipak Kalaj ne veruje da su „ovi ljudi stupili u neki uži savez sa utvrđenim ciljevima“. Po
njemu su i dalje pozicije namesnika u narodu čvrste. Karađorđevićevi privrženici relativno su jaki samo u
smederevskom i požarevačkom okrugu. Nezadovoljstvo se uglavnom ispoljava u Beogradu. Seljaštvo, po svemu
sudeći, drži se vlade. Najneugodniju opoziciju, kao što je već više puta rečeno u Kalajevoj stilizaciji, čini
Omladina.

159
O Šiškinu notirano pod datumom od 1. februara. Podrobnije se opisuje kako je Šiškin izazvao opštu
„indignaciju“ svojim ponašanjem na jednoj predstavi u pozorištu, kada je okrenuvši glavu od kneza, koji je
ulazio u svoju ložu, ostao sedeći, sam.

160
U tom napisu Jedinstvo je, u broju 27, od 25. januara (po st. k.) reagovalo na pisanje zagrebačkog
Pozora (zapravo Novog Pozora, po tadašnjem naslovu) u vezi sa polemikom oko uloge Srbije u razvoju srpskog i
ostalih jugoslovenskih naroda pri rešavanju Istočnog pitanja. Na Pozorovo prebacivanje da se Srbija nedovoljno
angažuje u oslobodilačkim naporima saplemenika, Jedinstvo odgovara: „Mi smo ubeđeni da bi politikom
draženja u današnjim svetskim okolnostima Srbija manje no nikada pomogla interesima koje Pozor zastupa“.
Zaključak je da nema razloga gubiti poverenje u Srbiju. Njeni vodeći političari vode ne kapitulantsku već
razboritu politiku, da bi se bez suvišnih rizika ostvarili proklamovani ciljevi.

161
... ez nagyon üdvös volna.

162
... tuszkolná a menzetiségeket.

163
Ne može se precizno utvrditi na koji članak se ovde misli. Zbog ovakvih članaka ovom listu je tada više
puta zabranjivan ulazak u Srbiju. U broju od 29. januara (po n. k.) uvodnik je, na primer, posvećen kritici
namesničke vlade zbog toga što se daje zavesti od mađarskih upravljača i što odbija da Srbija u savezu sa
Grčkom i Rumunijom zagazi u oslobodilački rat protiv Turske. Članak se završava porukom koja je, na
uveravanja namesničkog lista Jedinstva: „Mi ne dangubimo, mi smo u poslu“ – sadržana u odgovoru: „Jeste, u
poslu ste – ali u kakvom, i kome taj poso u korist ide?“ (Srbija i zvanični listovi, Napredak, br. 8 – 17/29. I
1869.)
Sedam dana kasnije uvodnik Napretka razmatra četvrtu zabranu rasturanja lista u Srbiji, u poslednje vreme.
(Napredak od 24, januara/5. februara 1869.)

164
Sekcijski šef Hofman je kopiju ovog dopisa iz Praga, pod datumom 11. februara 1869, dostavio Kalaju
15. februara. Dopis na 9 rukom pisanih strana sadrži izvesne „zanimljive“ ali neproverene podatke. U njemu se
kazuje da je urednik praškog Korespondenca Skrejšovski bio preuzeo obavezu, ne izvestivši o tome šefove svoje
konzervativne partije, Rigera, Palackog i ostale, da u imenovanom listu zastupa interese Slovena, Rumuna i Grka
južne Evrope. U početku je navodno primao za tu uslugu redovnu subvenciju koja je obustavljena 1866.
Početkom 1868. subvencija je obnovljena. Ali ona je otada neredovna i nejednaka, prima je povremeno, u vidu
nagrade za određene poslove.
Po ovom, prema sadržaju i stilu veoma sumnjivom dokumentu, sigurno od nekog dostavljača koji mora da
liferuje takve podatke da bi opravdao pare koje traži i dobija, Korespondenc stoji iznad sličnih, srpskih, grčkih,
čeških, rumunskih, bugarskih opozicionih listova, Omladine, Naše listy, Illas, Občan i dr. Za Korespondenc – po
istim navodima – „šalju materijale“ i general Stratimirović, dr Miletić, Milovan Janković, koje posle obrađuje i
ekspeduje „izvesni Grujić“. Iz Bukurešta izveštava bivši urednik lista Politik Kotek.
Tu se spominje i ubistvo kneza Mihaila, uz „informaciju“ da se u Pragu znalo za zaveru nekoliko nedelja
pre nego što je sprovedena u delo, a možda kao vrhunsko otkriće: da nije epicentar buntovničkih akcija u Grčkoj,
Rumuniji ili Bugarskoj već u Srbiji.
Kalaj je dobro procenio ništavnu vrednost informativnog akta u kojem je kao jedinu „zanimljivu“ novost
našao ime Korespondencovog srpskog informatora (Grujića).

165
Od ovih članaka navodimo nekoliko njih. U 15. broju, od 15. januara, na uvodnom mestu, pod naslovom
Srbija i Ugarska, obelodanjuje se da je redakcija Korespondenca preplavljena dopisima iz Srbije, u kojima se
izražavaju negodovanja i strahovanja zbog politike koja se zasniva na pomoći, uzaludno očekivanoj, od
Mađarske. Ne može da ih sve objavi i ovde štampa samo jedan od kraćih ovakvih dopisa. Njime se uz ironičan
 704

komentar žigoše politika Namesništva, koja se zadovoljava izjavama mađarskih političara da su spremni da
podrže stvaranje „kraljevine“ Srbije sa Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Ali pod uslovom da se pričeka
dok uslovi ne budu povoljni i (samo za koga, verovatno za veliku Mađarsku) i da se ne pridruži akcijama
Bugarske, Rumunije, Grčke (znači, da se izoluje, prepusti sudbini kojom će upravljati Mađari). Nije teško
predvideti kuda bi mogao takav zajednički put odvesti. General Tir svojom aktivnošću pokazuje smer. Ne
fantazira više o dunavskoj konfederaciji već radi na predaji graničarske uprave Mađarskoj. Priča se da je u
razgovoru čak pomenuo „predstojeću aneksiju Bosne“ i obećao jednom prisutnom „srpskom larmadžiji iz
poznate porodice jedno veliko župansko mesto u Bosni“ (Tir je demantovao u br. 26 od 26. januara navode ove
vrste, ali je redakcija našla da je demanti neprecizan i ne odnosi se na rečeno. Posle toga je u broju 31 od 31.
januara objavio novi demanti u preciznijoj kategoričnoj formi.
U uvodniku 21. broja Korespondenca, od 21. januara 1869, pozdravlja se već više puta pomenuti članak u
Jedinstvu u kojem se od Mađara traže ne reči već dela. Ukoliko bi se ovim člankom Jedinstva mogao označiti
početak preokreta u politici namesničke vlade za budućnost Srbije ne bi trebalo više strepeti – poruka je ovog
uvodnika koji u očekivanju daljih povoljnih vesti predstavlja gotovo izuzetak svojim pomirljivim tonom u
odnosu prema Namesništvu.
Nedelju dana kasnije uvodnik Korespondenca opet je posvećen problemu mađarsko-srpskog prijateljstva.
Vraćajući se na već pomenuti demanti generala Tira o njegovim navodnim antisrpskim i antijugoslovenskim
izjavama i akcijama, uvodničar ovog puta ne dovodi u sumnju njegove antianeksionističke mađarske poglede pa
čak ni izjavu da je uvek bio i ostaje „prijatelj južnih Slovena“. Ali se koncentriše na opovrgavanje njegove
tvrdnje „da nijedan Mađar ne želi da vrši aneksije“. Dalje se dokazuje kako inkorporiranje Erdelja, odbijanje da
se Dalmacija preda na upravu Hrvatskoj, Nagodba sa Hrvatskom svedoče o protivnom.
Nije teško predvideti da se sa Dalmacijom povećavaju potrebe, a normalno pre toga već i želje za
bosanskim zaleđem. Zasada je Mađarskoj neophodno prijateljstvo Srbije da ne bi ona svojim akcijama ometala
etapne planove mađarskih političara, a kada vreme dođe za okupaciju Bosne Srbija će, izolovana od svojih
prirodnih saveznika, biti preslaba da išta preduzme. Šta više moraće da padne „sama od sebe kao zrela jabuka“ u
naručje Mađarske, kad ona postane toliko moćna da pod sobom objedini Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i
Hercegovinu.
Tako opet Korespondenc upozorava na opasnost od dvolične politike predstavnika Mađarske u odnosu na
Srbiju. (Zur magyaro-serbischen Freundschaft, Correspondenz, Nr. 27 – 27. I 1869.)
Desetak dana kasnije, u uvodniku se pozdravlja srpsko-rumunska saradnja u Ugarskoj u borbi protiv
velikomađarskog hegemonizma. Na osnovu bečkerečkog i temišvarskog programa odnosnih narodnosnih
stranaka. Sporazumom predstavnika srpskog i rumunskog naroda ugarske države predočava se mađarskim
državnicima da je nacionalna svest pripadnika pojedinih narodnosti u stalnom porastu i da njihova politika
denacionalizacije neće uroditi očekivanim plodom. Naprotiv, ugroziće same njihove pozicije. Narodnosti su
prozrele igru vladajućih Mađara koji ne priznavajući posebna nacionalna već samo građanska prava, za svoju
nacionalnost obezbeđuju izuzetne privilegije. „Ugarska država" u stvarnosti „nije ugarska, ona je mađarska“ iako
su Mađari u njoj u manjini. Zato se traži da se priznaju nacionalna prava svih naroda Ugarske, izvrši
decentralizacija državne uprave, obezbedi autonomija županija i opština. (Serbisch-rumänische Solidarität. Ein
Wort an die Magyaren, Correspondenz, Nr. 40 – 9. II 1869.)

166
Izveštaj Bajstu (naravno i Prokešu), od 6. marta, počinje sa podacima za koje je saznao „iz izvora sasvim
privatnog karaktera, u čiju verodostojnost“ nema „osnova da sumnja“. Sada znamo, prema notici u Dnevniku, da
je to njegov agent Mauri. Tu se ističu ponovna vrenja u Bugarskoj, ne samo pod impulsom agitacija i novca iz
Bukurešta, već i italijanskih macinista, kao i panslavističkih ruskih agenata (kakav se smatrao, u to vreme,
bosanski izbeglica Petar Uzelac, za koga se ovde kaže da je bio u Ruščuku gde ga je ruski Konzulat snabdeo
novcem i poslao u Vlašku). U vezi sa mirnijom situacijom na unutrašnjem planu napominje se da izgleda da se
Omladina i njeni listovi trenutno više bave pitanjem nacionalnosti u Ugarskoj (što u izvesnoj meri potvrđuje i u
prethodnoj napomeni izloženi uvodnik Korespondenca).

167
U Korespondencu od 10. marta (br. 69) je kratko obaveštenje od dopisnika iz Novog Sada, pod
datumom 4. marta, o predstojećem sporazumu „stranaka“ Zastave i Napretka, posredstvom generala
Stratimirovića i arhimandrita Dučića, u saglasnosti sa srpskom vladom. Prema ovom dopisu izgledalo bi da su
sporovi između ova dva stranačka organa proisticali „više iz ličnih motiva nego političkih“, principijelnih
razmimoilaženja, i zato taj sporazum treba pozdraviti. Njime se ujedinjuju nacionalne snage srpskog otpora u
Mađarskoj.

168
U avgustu na vest praškog Korespondenca (odnosno Korespondencije) o predstojećem izmirenju
stranaka Zastave i Napretka, Zastava u broju 27, od 2. marta (po st. k.) ističe da njoj „nije poznata nikakva
Napretkova stranka u Novom Sadu, osim ako se tako krsti nekolicina ljudi, što se ne može“, međutim ni
„strankom“ ni „frakcijom nazvati“. Demantujući navode u Korespondencu, Zastava korigira i navod o
„Zastavinoj stranci“, jer je Zastava samo organ Narodne slobodoumne stranke Srba u Ugarskoj. Za Dučića se tu
kazuje da je u Novi Sad došao drugim povodom. U razgovoru sa Zastavinim ljudima „ni rečice nije progovorio o
izmirenju“ sa Napretkom. Za ovde ironičnu Zastavu je „najčudnovatije“ što se u navedenoj vesti „Stratimirović
kao mesija fuzije predstavlja“ kad je on „pre vestnik konfuzije...“ Mirenja sa Napretkom i „njegovom klikom“ ne
može i neće dakle biti – zaključak je ovog Zastavinog reagovanja.
Sa svoje strane Napredak je isticao da je arhimandrit Dučić odista bio kod njih i da je „pitao za način kojim
 705

bi se do sporazumljenja između“ ova dva srpska lista došlo. (Novi Sad, 6 marta, Napredak, br. 28 – 7. III 1869.)
Ali je dobio odgovor iz kojeg je mogao zaključiti samo ono što je zaključio – da je ovaj sporazum nemoguć.
Razlike su bile odveć velike. Zasnivale su se na različitim klasnim interesima i divergentnim idejnim
shvatanjima nejednakih pripadnika jednog naroda.

169
Od članaka na koje se ovde u Dnevniku uopšteno ukazuje ističemo konkretno uvodnike Korespondenca
o stavu Srbije prema Istočnom pitanju i graničarskom problemu. U uvodniku o Srbiji u vezi sa Istočnim pitanjem
Korespondenc na svoj omiljeni ironični način opisuje kako je vladajućima u Srbiji odlaknulo što je „evropskoj
diplomatiji" velikih sila na konferenciji u Parizu uspelo da otklone ratnu opasnost od tursko-grčkog konflikta.
Sada, osim pojedinih „pljačkaških bandi“ na grčko-tesalijskoj granici, „vlada tišina mira u srećnim zemljama
Padišaha; ništa se ne ... pokreće u snežnim gudurama Balkana, i u čak poznatoj biljardi crnogorskog kneza ne
kazuje se sve što bi moglo biti rečeno“. Novinarska plaćena pera naviknuta na pisanje po narudžbi razmahala su
se da bi narodu njihovih zemalja, kao i okolnih država, pa i čitavog sveta zablude i laži jedne nenarodne politike
ostale neznane pod iluzijom velikih miroljubivih dostignuća, a „svet voli da se obmanjuje“.
Beogradski listovi doduše nemaju više od nekoliko stotina abonenata. Ali se vesti posle prenose nemačkim,
italijanskim, francuskim, engleskim listovima. Srpska vlada koja kao i većina drugih vlada „civilizirane Evrope“
ne voli da bude pročitana, stvorila je svoj Presbiro da bi svet pročitao o njoj samo što ona sama o sebi kazuje i
piše.
Presbirou, u odsustvu slobode štampe, ne može se postaviti pitanje kako je sadašnja vlada došla na upravu
zemlje posle ubistva kneza Mihaila, za koje su u najmanju ruku „znali da se priprema“ – po mnogim glasovima u
čiju verodostojnost Korespondenc, kao protivnik namesničke politike neće da sumnja – i neki od sadašnjih
upravljača. Ne može se od članova Presbiroa, kao vladinog organa, tražiti ni da istinito odgovore na pitanje: „Šta
je sadašnja vlada u Srbiji učinila?“ Jer bi u tom odgovoru, ukoliko bi sadržao istinu, trebalo da stoji: učinila je
toliko da njome ona sada može da vlada kako hoće, a više od toga nije nikada ni htela učiniti! (Die jetzige
Stellung Serbiens zur orientalischen Frage, Correspondenz, Nr. 70 – 11. III 1869.)
Uvodnikom o Vojnoj granici daje se podrška oponentima razvojačenja granice priključenjem Ugarskoj, ali
uz analitički pregled položaja graničarskog naroda, kojim se predočava neophodnost ukidanja vojnog statusa tih
krajeva, samo pod drugim uslovima i u drugim okvirima. U pogodnije vreme, u sklopu celovitog rešavanja
jugoslovenskog pitanja u Monarhiji, koje će se pre ili kasnije morati postaviti na dnevni red.
Iz opisa stanja Granice izlažu se ovde najilustrativniji odlomci (kojima se mogu demantovati i ružičaste
slike preostalih romantičara istoriografije). Prema tom opisu, posetioci Vojne granice pa i sam car koji je u to
vreme posećivao pojedina njena naselja: ne mogu u njoj da nađu drugo no one „iste primitivne bezoblične
brvnare onako kako su stajale već pre stotinu godina. Nema cvetajućih gradova, čak ni prometna trgovišta koja bi
im na putu pružila osveženja i razbila monotoniju zaostalosti“. Preovlađuju u celosti vojnici i seljaci. Strogo
vojno ustrojstvo deluje odbojno na eventualne industrijske preduzimače, ukoliko samo po sebi ne onemogućuje
razvoj industrije. Zakon o zemljišnom posedu sprečava razvijanje poljoprivrede. Jedino seljak-vojnik (nad čijom
se glavom nalazi vojni starešina) – uz retke izuzetke – može da poseduje i obrađuje zemlju. „Pored crkve i škole
nalaze se magacini oružja i uniformi, karaule i zatvori, retka koja zanatska radionica, tvornica uopšte nema“.
Uvodna i zaključna misao ovog, ovakvog opisa sadržana je u rečenici: „Da jedan narod koji je vekovima
živeo u ratu oko poseda sa susedima ili je ratni zanat vršio u drugim zemljama sveta, nije mogao da drži korak u
kulturi sa drugim susednim narodima je lako razumljivo i to se ne može poricati, ali da još dan danas zbog
njegovog svojevrsnog ustrojstva mora da se odrekne materijalnog i kulturnog uspona ostaje neshvatljiva
činjenica“. (Die jetzige Stellung Serbiens zur orientalischen Frage, Correspondenz, Nr. 70 – 11. III 1869.)
Napredak je moglo bi se reći redovno prenosio opozicionarske napise Korespondenca. U rubrici njegovih
„Pregleda“ preštampavaju se, na primer, Srpske zagonetke, Srbi u fraku, članak o sadašnjem položaju Srbije
spram Istočnog pitanja, itd. (Napredak, br. 27, 28, 29 – 1869.)
Napredak je inače krcat napisima u kojima se ređaju napadi protiv politike namesničke vlade. Prvenstveno
zbog njene pasivnosti u odnosima sa Turskom, ali i zbog napuštanja konzervativne linije kneza Mihaila. Prema
Napretku, namesnici su čak zaštitnici krajnjih liberala. Po nekim ovde objavljenim napisima moglo bi se
zaključiti da su opoziciona Srbija i režimsko Jedinstvo na istoj liberalističkoj anti Mihailovskoj liniji. (Budimo
na oprezu, Napredak, br. 23 – 23. II 1869.)
Povremeno ovaj list gotovo poput Zastave kritikuje namesničku vladu „koju ... zvanični mađarski listovi“
tada „glade i kao mudre političare štite“ – prema rečima Napretka. Međutim, kako i sam Napredak kazuje sva
ondašnja čitalačka publika zna da ovi listovi sa dijametralno različitih gledišta oponiraju srpskoj vladi. Napredak
– jer ne nastavlja tradicionalnu patriotsku politiku konzervativnih vladajućih ličnosti heroizirane prošlosti.
Zastava – što je izneverila očekivanja progresivnih liberalnih predstavnika naroda da će sprovesti tražene
reforme u zemlji i podržati svom snagom nacionalno-oslobodilačke pokrete u zemljama pod Turskom, pa i
Austro-Ugarskom.

170
... a szerbeknek azonban ez nagy megelégedésükre szolgálna.

171
Prokešovo neraspoloženje prema mađarskom diplomatskom skorojeviću u Beogradu sve više se
ispoljavalo u otvorenom nezadovoljstvu protiv njegovih (Kalajevih) prosrpskih istupanja. Prema Prokešovim
shvatanjima, u koliziji sa interesima Austro-Ugarske i neskladu sa samim uputstvima Ministarstva inostranih
poslova u Beču. U izveštaju koji je poslao Bajstu nedelju dana ranije može jasno da se vidi kako je u to vreme
reagovao na Kalajeve ekscese. Ovom prilikom u vezi sa Kalajevim informacijama o žestokom reagovanju
 706

namesnika na vest o nameri Porte da izgradnjom bosanske železnice oteža saobraćajne veze Srbije sa svetom.
Prokeš primećuje da Kalaj ne navodi kako se on suprostavio „u duhu dobijenih instrukcija primedbama
namesnika“. Trebalo je da ih podseti da su dosadašnji pokušaji (konkretno navodi ponudu grofa Zičija iz 1867.
godine) gradnje železnica kroz Srbiju bili osujećeni držanjem srpske vlade. Osim toga mogao im je dati do
znanja, prema podacima kojima raspolaže, da je i za Austro-Ugarsku važna železnica kroz Bosnu. „Njegovo
ćutanje“ navodi na misao „da se priključio namesnicima“ u gledanju i na ove stvari. Zato predočava Bajstu da se
posledicom ovakvog Kalajevog držanja raširilo mišljenje, kod Porte a i u samoj Ambasadi „da politika“ koju on
zastupa je drukčija od one koju vodi konzul u Beogradu. Iz toga onda proističe i zaključak da mora da postoji
razlika u gledanjima na spoljno-političke probleme između Beča i Pešte. Zaključak za čiji demanti njegove reči
nisu dovoljne. Zbog čega na Kalajev izveštaj neće ni da odgovori direktno njemu, jer zna da bi to bilo
„beskorisno“. (Bericht Nr. 16B, Konstantinopel 19. März 1869. HHSA, PA XII, Türkei, K. 94.)
U izveštaju od 26. marta, dakle dan ranije od Kalajeve zabeleške u Dnevniku o istupanjima u Carigradu
protiv njega, Prokeš obaveštava Bajsta da mu je veliki vezir sa ogorčenjem govorio o pretenzijama Srbije na
Bosnu, i to utoliko većom gorčinom što je dobio informacije o podršci koju Kalaj i u ovom pitanju daje
namesnicima. On (Prokeš) pokušao je da opovrgne tačnost ovih informacija, ukazujući na razboritost srpskih
namesnika i na instrukcije koje Kalaju ne dozvoljavaju da ovakvim držanjem kompromituje politiku Austro-
Ugarske. Ipak nije uspeo da ubedi vezira koji je izrazio mišljenje da verovatno postoji razlika između upustva iz
Pešte i onih iz Beča. Iako mu je dokazivao da bi takvu samoubilačku politiku mogao da vodi samo Košut, u
zabludi da bi tako lakše mogao zadobiti Srbiju, dok su današnji upravljači Mađarske svesni saznanja da „za
svojim leđima imaju Prusku i Rusiju a u zemlji milione Slovena“. (Bericht Nr. 17G, Vertraulich, Konstantinopel,
26. März 1869, HHSA, PA XII, Türkei, K. 94.)

172
Već 5. marta Prokeš je obavestio Bajsta o ovom Longvortovom izveštaju od 7. februara i dostavio mu
čak kopiju izvoda (na 5 prekucanih strana) koji mu je predao engleski ambasador u Carigradu, Eliot. S tim
izveštajem bio je upoznat i predstavnik Francuske Bure, koji je izjavio da je pisao Engelhardu (Anželaru) da se
distancira od ovog plana Srbije da dobije Bosnu. U Prokešovom obaveštenju stoji i to da je on opet pokušao da
opovrgne navode o Kalajevoj podršci stremljenjima Srbije prema Bosni. Uveravajući i engleskog i francuskog
ambasadora da Kalaj ni prema dobijenim instrukcijama, ni kao Mađar, koji mora da je svestan opasnosti od
slovenskih provincija, ne može da podrži ovakve srpske pretenzije.

173
... s nem ragadja meg erélyesen a dolgokat.

Tekst ovog promemorija, sačuvanog u Arhivu Mađarske, na nemačkom i mađarskom jeziku, ovde
174

štampamo in extenso prema nemačkom primerku.

VERBINDUNG DES ADRIATISCHEN MÉE RES MIT DEM UNGARISCHEN DONAUTHALE

Keine Nation kann darauf Anspruch machen, in dem Welthandel als Faktor zu gelten, die nicht ein
wohlausgestattetes, mit alien Theilen lhres Gebietes durch die modernsten Verkehrsmittel verbundenes,
bequemen, sichern, entwicklungsfähigen und in mehrfacher Anzahl vorhandenen Hafen versehenes Küstenland
besitzt.
Eine Bedingung ist für uns erfüllt. Das Kustenland ist vorhanden. Die austro-ungar. Monarchie ist am
adriatischen Mée re im Besitze elnes Küstenstriches von beinahe 90 geogr. Meilen. Dies ist also die Linie, auf
der sich der grosse vaterländische Sée handel zu stützen und zu entwickeln hat. Allein wie stehen heute unsere
Angelegenheiten hinsichtlich dieses Handels?
Der ganze internationale Sée handel von Oesterreich und Ungarn concentrirt sich in Triest und dort wieder
nur in der Hand einer einzigen Gesellschaft, im österreichischen Lloyd.
Wie die Interessen der Gesammt-Monarchie zufolge der Monopolisirung unseres Sée handels durch diesen
Hafen dritten Ranges gewahrt und befördert werden, ist allbekannt. – Die Verbmdung dieses Hafens mit den
Hauptstädten der Monarchie wird durch eine einzige Bahn bewerkstelligt und ist, selbst wenn diese Bahn von
ganz unzweifelhaftem Nutzen wäre, – was man jetzt von ihr in keiner Beziehung sagen kann – ungenügend für
unsere gegenwältigen Anforderungen geworden.
Gebieterisch und urgüend drangt sich die Nothwendigheit auf, diesem Landesübel durch schnell gefasste,
zulängliche und weitgreifende Massregeln abzuhelfen.

Nothwendigheit und Wichtigkeit sicherer, moderner Verkehrsmittel mit der Adria und dem Mittelméere

Wie viel Wichtigkeit alle grossen Nationen und Staaten der Welt in maritimer, merkantiler
staatsökonomischer und politischer Beziehung dem Mittelméere – dieser Quelle der kulturhistorischen
Entwickelung der Menschheit – beimessen, geht schon daraus klar hervor, dass alle diese obgedachten grossen
Staaten an den Küsten oder auf den Inseln dieses Mée res maritime Stationen mit grossen Opfern sich entweder
schon gesichert und aufrecht erhalten, oder solche zu erringen sich emsig angelegen sein lassen. – Grösser noch
als je wurde die Wichtigkeit dieses Mée res durch die Eröffnung des Kanals von Suez. Die Adria, dieser Arm
und integrirende Theil des Mittelmée res besizt in jeder Hinsicht alle Vortheile und die ganze Bedeutung, die
dem Mediterraneum selbst eigen sind. Moderne, sichere, billige und bequeme Verbindungsstrassen aller Art mit
dem adriatischen Mée e sind für uns so mehr zur Lebensfrage geworden, als die ominöse, gefahrdrohende und
 707

doch unausweichliche orientalische Frage einer entgiltigen Lösung villeicht nicht mehr sehr feme steht. Aber
abgesehen von alien Beziehungen der höheren Politik, sind solche Verbindungsmittel auch, und sogar villeicht
noch mehr vom Standpunkte der einfachtsten Staatsökonomie nothwendig und unentbehrlich.
Die nicht nur vielbesprochenen, sondern bewiesener Weise wirklich vorhandenen Schatze unseies
Vaterlandes, die indess zumeist noch brach liegen, können nur so zu nutzbringenden Quel'en für den Staat
umgeschaffen werden, wenn alle Theile des Landes untereinander und dieses mit den Weltmée ren – den
billigslen Verkehrsmitteln der Geschäftswelt – in sicherer und auf ununterbrechbare Weise, in jeder Richtung
hin, rationell verbunden werden. Je weniger in dieser Hinsicht noch geschehen, und je irrationeller alles dieses
Wenige bewerkstelligt wurde, um desto grösser ist die Aufgabe der Regierung, das Versäumte nachzuholen und
die geschehenen Fehler in deren Folge zu beschränken, oder sie möglicher Weise ganz wieder gut zu machen.
Die Gelegenheit ist noch immer günstig; aber es ist nicht viel Zeit mehr zu verlieien! Dieser Zeitpunkt
muss um so mehr benützt werden als fremde ausländische Thätigkeit mit der ganzen Wucht ihrer materiellen und
erfahrungsieichen Vorzüge bereits grosse Schritte gethan hat, um Handelsbeziehungen mit dem Orient
anzuknüpfen und sich dieselben zu sichern, – und die nahebevorstehende Eröffnung des Suezkanals eine
ungeheure Umwälzung nicht allein in den Lebensbedmgungen der orientalischen Völker, sondern unbedingt
auch auf unser Vaterland hervarrufen wird. Der austro-ungarische Staat steht gegenüber einer seine wichtigsten
Geschichtsperioden. Und wir würden geradezu das Unverzeihlichste begeben wenn wir nicht jene maritime
Macht und jenen handelspolitischen Einfluss im Orient uns rechtzeitig genug sichern sollten, welche wir zu
erringen berufen sind, und welche wir, wenn, was Gott gebe, Eintracht und harmonisches Zusammenwirken uns
besée len, auch ganz bestimmt und überreich befähigt sind.
Thatsache ist es. dass es keinen Flecken in der austro-ungar. Monarchie gibt, dessen Interessen direkt oder
indirekt durch leichte, in verschiedenen Gattungen und in mehrfacher Anzahl vorhandenen Verkehrsstrassen mit
dem Mittelmée re nicht befordert würden.
Thatsache ist es, dass wir mit Rücksicht auf moderne Verkehrsmittel noch sehr weit hinter der westlichen
Civilisation geblieben sind. Ein jeder Stein bei uns schreit nach Eisenbahnen und Kanäle.
Wir müssen also, um von den Umständen und einer etwa ungünstige Gestaltung politischer und national-
ökonomischer Conjunctur nicht überholt zu werden, rasch, eifrig und rationell unser Netz von Eisenbahnen und
Kanälen feststellen: denn es ist gewiss, dass die Macht und der Einfluss einer Nation oder eines Staates nicht
davon abhängt, ob und wie weit der öffentliche Staatssäckel gefüllt ist, sondern diese Macht und dieser Einfuss
lasst sich stets sicher nach dem Masse berechnen in welchen der durchschnittliche Wohlstand der Bevölkerung
angegeben ist.
Den Regierungen von England und den Vereinigten Staaten Amerika’s ist es noch nie bange geworden und
Niemand befürchtet für sie einen Bankerott, trotz den kolossalen Schulden, die der Staat in den beiden Ländern
kontrahirt hat. Frankreich ohngeachtet der ungeheuren Lasten, mit dennen sein jährliches Budget behaftet ist und
der nicht unbedeutenden Staatsschuld, steht in finanzieller Beziehung verhaltnissmässig noch immer gut, weil es
seiner Regierung den letzten zwei Decennien gelungen ist, den nationalen Wohlstand zu verfünffachen. Und was
Einfluss und Macht anbelangt, so nehmen diese drei Staaten gewiss eine nicht unbeneidenswürdige Stellung ein.

Dankbare Aufgabe und grossartiger Beruf des Monarchen und der Regierung des austro-ungar. Staates

Meines Erachtens ist nichts so gée ignet, das Andenken eines Monarchen zu segnen, und die Namen jener
Männer zu verewigen, die an der Spitze einer Regierung stehen, welche den Beruf fühlt und die es sich zur
freudigen Aufgabe macht, solche Werke in’s Leben zu rufen, die bestimmt sind, bis in die fernen Jahrhunderte
hinaus zu dauern, und die durch ihre monumentale Grossartigkeit und die segensreichen Wohlthaten welche sie
auf die Nationen und die Menschheit im Allgemeinen ausüben der spätern Nachwelt von der Intelligenz und
Thatkraft jenes Volkes Zeugniss ablegen, dessen Loyalität und Hingebung, Monarch und Nation gegenseitig zur
Ehre gereichen, und dessen Zutrauen von der Begabtheit und Superiority jener Männer Beweise liefert, die es an
die Spitze seiner Regierung gestellt hat.
Trotz traurigen Zeiten und verhältnissvollen Ereignissen ist schon so manches Grosses geschaffen worden.
Der Karst, der Semmering sind durchbohrt und mit eisernen Reifen beschlagen. Die Karpathen steht man im
Begriffe auf mehrfachen Punkten in gleicher Weise zu überwältigen. Vieles und Lobenswerth es, sage ich, ist
schon geschaffen worden, aber viel, sehr viel bleibt noch zu schaffen übrig wenn wir jene schöne Mission
erfüllen wollen, mit welcher uns die Vorsehung betraut hat, nämlich: als starkes, unzertrennliches, sicheres Glied
in jener Kette dazustehen, welche den Orient in seiner Bestimmung zum Fortschritt und Aufklärung, an die
westliche Zivi lisa lion enger binden soll.
Der Verfasser constatirt mit Freude und Bereitwilligkeit den Aufgeklarten Eifer und die umsichtige Energie
und Thätigkeit der Regierung, die Alles aufbiethet, um ihre schwierige Aufgabe brillant zu lösen: eben desshalb,
ja sogar gerade darum, weil er selbst weiss wie ungemein schwer es ist, auf Alles zu denken wenn die
Anforderungen zu so massenhafter Anzahl gewachsen sind, kann er es nicht unterlassen die Aufmerksamkeit des
Monarchen und der kön. Regierung auf die Idée zweier solcher Werke zu leiten, deren Begründung und
Inslebenrufen, den Stempel des Regenten sowohl als den der Männer, welche die Staats-Angelegenheit gebahren,
unverlöschbar, für ewige Zeiten auf den Grund und Boden dieses Landes zu drücken bestimmt sind.
Diese Werke sind:
a) Eine Eisenbahn-Verbindung mehrerer grosser Sée hafen I. Klasse von Dalmatien mit dem Herzen des
Landes, und
b) die moglichst directe Verbindung der Ponau mit dem Adriatischen Mée re mittelst eines schiffbaren
 708

Kanals.

Allgemeine Darstellung dieser zwei Werke

E i s e n b a h n . Eine Linie von Esseg nach Brod oder einem sonstigen Punkte an der Save, dann aufwärts
dieses Stromes bis zur Einmündung – und entlang des Flusses Verbass in Bosnien, über Banjaluka, Jaitze bis
Sokol; von da zwischen den Jadownik- und Witorgoer Gebirgen, die Dinarischen Alpen in der Gegend des
Gujáth-Berges übersetzend, – sodann, in Dalmatien angelangt, in mög ichst direkter Richtung, einerseits nach
Spalato und andererseits nach Sebenico geführt, und hieran etwa eine Zweigbahn nach Zara geknüpft.
W ü r d e n d r e i H a f e n ersten Ranges, (darunter Spalato! Einer der grössten, bequemsten und
vorzüglichsten Sée hafen der Welt), mit dem Innern des Landes in sichere Verbindung gebracht; ohne dem
Staate dadurch grosse Lasten aufzubürden; indem diese Bahn – ausserdem, dass sie dem grössten Theile unseres
Vaterlandes als Hauptader für den Welthandel dienen würde, und hiedurch allein schon auf eine grosse Zukunft
Aussicht hat, – durch die grossartigen Schätze Bosniens, denen sie Mittel und Wege an die Hand geben würde,
endlich aus der Muttererde herauszuwachsen, auf eine grosse Rentablitat mit Sicherheit rechnen dürfen.
S c h i f f b a r e r Ka n a l d u r c h B o s n i e n , z wi s c h e n d e r D o n a u u n d d e r Ad r i a . Inmitten seiner
verzweigten Beschäftigungen und Bestrebungen hat der Verfasser dieser Notiz, aus dem Kanal zwischen der
Donau und der Adria in den letzverflossenen 18 Jahren stets den Gegenstand seiner Musestunden gemacht, und
er glaubt sich daher berechtigt, die Ueberzeugung aussprechen zu dürfen, dass dieses Werk, wenn auch
schwierig, doch keineswegs unausführbar ist. In der That.
Die Möglichkeit einer Verbindung der Donau mit der Save mittelst einer Wasserstrasse zwischen Vukovar
und der Einmündung des Flusses Bosna in die Save bedarf keiner Demonstration. Des Wissens des Verfassers,
ist dieser Theil des in Rede stehenden Werkes bereits der Gegenstand einer Privat-Gesellschaft, welche auch
befähigt ist, diese Verbindung jedenfalls durchzuführen.
Die Regulirung und Herstellung in schiffbarem Zustande des Flusses Bosna, von der Stelae seiner
Einmündung in die Save bis in die Gegend des Ortes Wyssoka, werden scheinbar keine besondere
Schwierigkeiten geben.
Von diesem letzteren Punkte an bis zu den Quellen der Bosna wird jedenfalls eine Aufstauchung des
Wassers mittelst Schleussen, Dämme, etc. nothwendig werden. Aber einen besonderen Aufwand von Kosten
wird auch dieser Theil des Werkes nicht erheischen. Ummitte bar über diese Stelle hinaus jedoch gelangen wir
an die einzige wirkliche Schwierigkeit, den Knotenpunkt des vorgeschlagenen Werkes.
Denn wenn dieser Punkt einmal überwunden ist, kommen wir auf die südliche Seite der Bitownja Planina
auf den Fluss Narenta zu stossen und befinden uns daher, bis Fort Opus (Delta der Narenta) so ziemlich unter
denselben Bedingungen, wie jene, die uns die Schiffbarmachung des Flusses Bosna auferlegt.
Ein Tunnel von beiläufig einer geogr. Me:le indess, zum Zwecke eines schiffbaren Kanals, durch den
nordwestlichen Hauptausläufer der argentarischen Alpen, ist zweifelsohne eine Riesenaufgabe; grössere Werke
jedoch kann die Kunst und technische Wissenschaft bereits aufweisen – und Ziel und Zwecke dieses Werkes sind
so gross, dass kein Opfer zu schwer erscheinen dürfte, das solchem grossen Ziele und solch’ erhabenem Zwecke,
nicht gebracht werden sollte.
Uebrigens, um selbst diese grosse Schwierigkeit für das Enstehen des Unternehmens nicht als ein
Hemmniss gel ten zu lassen, und um diesen Kanal in Betrieb zu setzen bevor noch jener Tunnel eröffnet ist,
glaubt der Verfasser einen Modus operandi vorschlagen zu sollen, welcher bereits bei anderen Kanalbauten, wo
ebenfalls grosse Niveau-Unterschiede oder Wasserscheiden zu überwinden waren, – namentlich in den
vereinigten Staaten Amerikas – mit Erfolg befolgt wurde: namlich mittelst schiefen Ebenen auf beiden Abhängen
der Wasserscheide die Passage zu bewerkstelligen, so zwar, dass die Kanalschiffe mit ihren Ladungen sammt
und sonders ohne jedweglicher Transportirung, auf der einen Seite hinauf – auf der andern hinab, glelten können.
Ein grosses internationales Werk von unermesslicher Zukunft für die österr.-ungar. Monarchie könnte auf
diese Weise durch die Initiative ihres erlauchten Fürsten mit verhältnissmässig kleinen Opfem ins Leben gerufen
werden.
Der bei allen grösseren Untemehmungen vorkommende Reservefond müsste in diesem Falle, mit
besondeirer Berücksichtigung des zu erbauenden Tunnels, eine proportionirt breitere Basis erhalten, um auch in
einigen Jahren nach der Eröffnung des Betriebes des mit schiefen Ebenen ausgeführten Kanals, den Bau dieses
Tunnels, die Kompletirung und Krone des ganzen Werkes, in Angriff nehmen zu können.

Schluss

Die hier bloss in allgemeinen Umrissen dargestellten Projekte einer Eisenbahn und einer Kanalverbindung
des ungarisc hen Donautha es mit der Adria, für welch’ Letzteres der Verfasser sich die Priorität auszubitten
wagt, sind gewiss für die Gesammtmonarchie von so weit greifendem und unzweifelhaftem Nutzen, dass er die
Ueberzeugung hegt, bloss einen Akt der Loyalität und Vaterlandsliebe an den Tag zu legen, indem er zu deren
Ausführung die besondere Initiative und Protektion des erlauchten Monarchen und die wohlwollende
Unterstützung der kön. Regierung anzuflehen sich in vollkommenster Huldigung die Freiheit nimmt.
Was die Einwendung betrifft, welche dem Verfasser möglicher Weise gestellt werden könnte, als wäre –
insofern diese beiden Verbindungen zumeist auf türkischem Gebiete zu bewerkstelligen sind, – eigentlich die
hohe Pforte mit diesem Vorschlage anzugehen, so erlaubt er sich hierauf in Folgendem zu erwiedern:
Die persönlichen Verbindungen des Verfassers im osmanischen Reiche stellen ihm allerdings die
 709

vorthellhaftesten Concessionen zu diesem Ende in Aussicht. Allein es ist kein Geheimniss, dass weder der
Credit, noch der gute Wille und thatsächliche Unterstützung der türkischen Regierung genügen, um durch eine
isolirte Garantie jenes Reiches solche Werke, wie die die in dem Vorschlag des Verfassers sind, ins Leben zu
rufen.
Ueberdiess handelt es sich hier nicht um abgesonderte Interessen der Türkei. Im Gegentheil: es erheischt
keiner besonderen Erörterung, um den grossen Nutzen und die unermesslichen Vortheile, die diese
Verbindungslinien vorzugsweise für die öster. ungar. Monarchie brächten, darzuthun. Es müsste also vor Allem
die Versicherung vorhanden sein, dass die kön. ungar. Regierung von der ganzen Wichtigkeit dieser
Unternehmungen duichdrungen, – daher auch geneigt und entschlossen ist, zu deren Ausfuhrung und
Inslebenrufen, in einer den Interessen des Landes angemessenen Weise, beitragen werde.

Pest, November 1868. Stefan Türr.

(Országos Levéltár – OL-, R. 211- Türr István hagyatéka- csomo 13 IV – Türr értekezéseinek kéziratai, 2
461.)

175
U vezi sa ovim Oreškovićevim boravkom u Novom Sadu sledi i zabeleška pod datumom od 23. aprila.

U telegramu, datiranom u Vukovaru 15. aprila, stoji: da je Orešković u društvu dva Crnogorca i već
176

dobro poznatog dr Subotića, pa se zato pita kakvu on misiju može imati „pošto saobraća i konferiše sa jednom
prevratničkom strankom“.

Bajst je u vezi s tom vešću, koja se zasnivala na obaveštenjima engleskog konzula Longvorta,
177

dostavljenim baronu Blumfildu, uputio još ranije, 2. maja, pismeni nalog (tada već odsutnom) Kalaju da proveri
tačnost navoda. Po kome, da je došlo do sporazuma između namesnika i ruskog konzula Šiškina sudeći po
njihovim učestalim uzajamnim posetama, a i dolaskom proruski nastrojene kneževe majke i bake iz Rumunije.
(HHSA, PA XXXVIII, K. 183.)

Već predstavkom od 16. decembra 1868. Izraelska alijansa iz Pariza žalila se srpskoj vladi na
178

diskriminacione postupke prema Jevrejima. Po ovoj predstavci Jevreji u Srbiji tretirani su kao ravnopravni samo
pod knezom Milošem, za vreme njegove prve i druge vladavine, pošto je on umeo da ceni njihov doprinos u
razvoju srpske države, naročito na području trgovine. Posle Miloševe smrti neprijatelji Jevreja uspeli su da
izdejstvuju zakone kojima je ograničeno njihovo pravo na trgovinu, na vlasništvo nekretnina i čak na stanovanje
u unutrašnjosti zemlje. Hiljade njih su u stvari osuđeni na progonstvo samo zato što su predstavljali konkurenciju
nekolicini manje važnih domaćih trgovaca i privrednika uopšte – stoji u ovom aktu. Stoga se traži od namesničke
vlade u ime proklamovanih načela liberalizma da ukloni postojeće barijere i zakone o ravnopravnosti primenjuje
na svoje jevrejske građane takođe.

179
... egy különállo erös hadsereget.

Članak koji se ovde notira je takođe uvodni. Njime se u interesu prijateljske saradnje između Srbije i
180

Austro-Ugarske, a naročito zbog važnosti srpsko-mađarskog prijateljstva (s obzirom na potrebe srpske države)
Srbima u Ugarskoj savetuje da se drže politike kompromisa (podrazumeva se i na taj način što neće podržati
pustolovnu politiku Miletićeve stranke). Prihvata se primedba „da narodi u Ugarskoj imaju još poneku pravednu
želju nenamirenu, poneko pravedno zahtevanje neispunjeno“. Ali se dodaje da samo „putem pogodbe i pametnih
kompromisa mogu oni doći do svoje mete, i to tim pre, što ova meta leži u granicama ugarske državne celine,
moći i veličine“. Daje im se do znanja da Srbija svoju budućnost vidi u oslobođenju srpskih krajeva pod
Turskom, a ne i pod Ugarskom, jer ovi potonji su po merilima (mađarskim novcem subvencionisanog) Vidov
Dana – ugarski. Na taj način: „Izmirivši se s državnim stanjem, Srbi preko mogli bi osnažiti i sebe i nas:
prijateljska država susedna za Srbiju je u času velikog dela dobit od neiskazane važnosti. Po geografskom
položaju svome Ugarska, prijateljica Srbije i srpskog zadatka više za nas vredi nego aktivni saveznik ma gde na
drugoj točci“. Ukazuje se i na to da bi Srbi pod Ugarskom, samo da su malo uviđavniji, mogli lako doći do svojih
prava i postati čak elementom podsticaja prijateljstva umesto razdora u odnosima između Srbije i Ugarske. Jer
„od kako je Ugarska opet dobila svoje staro pravo“ Nagodbom od 1867. „i od kako ugarski političari sami jasno
uviđaju da je jemstvo za veličinu i opstanak njihove krasne otadžbine u bratskom izmirenju svih naroda krune sv.
Stevana, od to doba“ i „Srbi preko mogli bi nešto sa svoje strane doprineti, da se srpska misija na Istoku lakše
ostvariti može“. Ovakvo rezonovanje, mogli bismo mi dodati, jeste zapravo u duhu shvatanja kako Kalajevih
tako i Blaznavčevih. (U Beogradu, 16. maja, Vidov Dan, br. 106 – 17. V 1869.)

181
Erre aztán egy kis szováltas keletkezett.

182
U izveštaju Kalaj izlaže isto što je u Dnevniku tih dana zabeležio o navodnom padu uticaja Omladine,
neuspelom Miletićevom boravku u Beogradu i daljoj prijateljskoj politici Namesništva prema susednoj
Monarhiji. Na taj način je zapravo demantovao istinitost navoda koje je po Bajstovom navodu od 19. maja
trebalo da proveri. Prema tim navodima izgledalo je naime da je povećana opasnost za režim u Srbiji od
pojačanih akcija Omladine, emigrantskih i ustaničkih krugova susednih balkanskih zemalja, i Miletićevaca iz
 710

Vojvodine, o kojima su kolale vesti da su se povezali sa Košutom i Košutovcima u borbi protiv režima u
Ugarskoj.

182a
Dostavljajući kopiju Ali-pašinog odgovora u vezi sa pomenutim železničkim pitanjem Kalaj ističe da ju
je dobio od Blaznavca samo da bi se on (Andraši) lično mogao upoznati sa sadržajem. Koji je, i prema Kalajevoj
interpretaciji, tako iskićen frazama da ništa ne kazuje određeno i po kome se železnica u Srbiji nikada ne bi
mogla izgraditi.
Povodom Oreškovićevog susreta sa Vagnerom Kalaj upozorava Andrašija da prema ovom generalu treba
biti veoma obazriv. On ga dobro poznaje još iz Zemuna: „telom i dušom je austrijski vojnik, u duhu starog
sistema, u reakcionarnom smislu“, još dok je bio sa službom u Vojnoj granici „stalno je sanjario o Bosni“.
Skrećući mu pažnju na mogućnost saradnje Štrosmajera i Narodne stranke sa bečkim vojnim krugovima, Kalaj
napominje da je on u ovakvim stvarima veoma oprezan i tvrdnje ove vrste ne iznosi bez razmišljanja.

183
Zastava u broju 64 od 30. maja 1869. reaguje zapravo na jedan promađarski dopis u Vidov-Danu. Koji
(po Zastavi) „brani Kalaja i veli da su vazda pošteni ljudi išli konzulima u ,vizite‘ i da nam konzuli nisu nikad zlo
učinili“. Prema tome: „Kao što se vidi on neće da zna za zla koja su nam činjena od konzula...“ I to zato što
„onda ne bi bilo baš prijatno onome koga brani, a onda bogme mogli bi se uskratiti rukavi iz Pešte (vidi
subvenciju)“.
Reagujući na Vidov-Danov savet „braći preko Save i Dunava“ da se izmire sa Mađarima, Zastava u tom
savetu vidi samo izdajstvo. To i ne može biti drugo (prema Zastavi): „Kod takvog stanja stvari u Ugarskoj gde su
sve... narodnosti nezadovoljne, gde se opažaju neke osvajačke težnje upravljene poglavito na Bosnu, gde se u
većini čuju na samome Saboru [Parlamentu] protivljenja oslobođenju naroda na Balkanskom poluostrvu“. Da bi
valjda otkrivanje (javne) tajne o primanju subvencije od mađarske vlade bilo još otvorenije brutalno poručuje se
Zmajevim stihovima:

„Vi gladne mačke

Na slanini masnoj
Neverne vere
Svakog gospodara
Nema vama para! ! !“

184
Mađarska je vlada bila veoma zainteresovana za izvoz soli u Srbiju (i Bosnu). Ova trgovina solju išla je
preko peštanske firme braća Fleš koja je izvozila so iz marmaroških, erdeljskih i istarskih solana. So se u Srbiju
uvozila i iz Rumunije, preko poznatog preduzetnika Miše Anastasijevića (u manjoj meri i trgovaca Krsmanovića
i Paranosa) a mađarska so je vremenom počela da oseća i pritisak konkurencije iz Italije, Francuske, od 1868.
naročito iz Pruske.

185
U opširnom izveštaju Lonjaiju Kalaj ističe da pozicije mađarskog izvoznika još nisu ugrožene u Srbiji
uvozom soli iz drugih zemalja. Rumunska so je doduše omiljenija u narodu od mađarske, ali pošto je skuplja
manje se kupuje. Prevoz soli iz Rumunije skopčan je i s većim teškoćama, jer zavisi od vodostaja na Dunavu i
propusne moći Đerdapa. Francuska so je lošijeg kvaliteta pa se slabo troši. Ni od povećanog uvoza jeftinije
pruske soli ne treba još da se strahuje. Ona ima slabiju prođu, narod naviknut na rumunsku i mađarsku so i dalje
pretpostavlja potonje prvoj. Izvoznik iz Pešte dramatizuje opasnost od konkurencije, po Kalajevom mišljenju da
bi izdejstvovao veće olakšice od mađarske vlade.
Ipak mora se računati sa negativnim posledicama povećanog uvoza pruske soli, koja se ne prevozi
brodovima Dunavskog parobrodarskog društva, već jeftinijim malim lađama konkurenata. Zato Kalaj predlaže da
se predvidi pojeftinjenje mađarske soli. Istovremeno ukazuje i na potrebu usaglašavanja srpskih cena sa cenama
u Vojnoj Granici. Da bi se na taj način eliminisala i krijumčarska trgovina koja je cvetala u Srbiji nezakonitom,
bescarinskom preprodajom iz Austro-Ugarske uvezene soli u Austro-Ugarsku (i Tursku) s obzirom na razlike u
cenama usled tamošnjih visokih maloprodajnih cena.

186
Ovaj je izveštaj, od preko 13 prekucanih strana, istican kasnije u Ministarstvu inostranih poslova u Beču
kao primeran zbog svoje instruktivne sadržajnosti. U njemu se, shodno tadašnjim Kalajevim shvatanjima, najviše
zapažaju i hvale liberalne odredbe novog Ustava, tekovine slobodoumnog parlamentarizma pod Namesništvom.
„Ako se zna da je broj poslanika [u velikoj, ustavotvornoj Skupštini – 516] u odnosu na celokupno stanovništvo
koje broji oko 1,200.000 Srba, tako velik kao ni u jednoj zemlji sveta, pošto na svakih 2.400 Srba dolazi jedan
poslanik, dalje ako se uzima u obzir da su izbori svuda protekli u slobodi bez ikakvog pritiska sa strane vlade, što
je i Omladina, koja je propala sa svima svojim kandidatima, otvoreno priznala, onda se nemože poricati da Ustav
koji je na takav način postao, odista izražava želje celokupne nacije“. Objektivnijeg razmatranja radi dodaje se
samo da Ustav nije u celosti nova tvorevina. Sastavljen je od dopuna i izmena Ustava iz 1838, zakona nastalih
1859. i 1861. godine, kao i drugih zakonskih akata, koji u novim okvirima sačinjavaju organsku celinu.
Da bi se na pitanje koje je tada okupiralo pažnju inostranih vlada: da li Srbija, kao zemlja pod sizerensvom
Turske može sama da donosi svoj Ustav odgovorilo pozitivno, Kalaj navodi opet uglavnom one argumente koji
idu u prilog prava na ovakav samostalni akt. Među tim argumentima svakako se ističe činjenica: da su ranije
ustavne i institucionalne promene bile sprovedene u život bez obzira na stanovišta Porte ili garantnih sila. Znači,
 711

Srbija je imala stečena prava samostalnosti i za donošenje ustavnih odluka.

Najbolje bi bilo po nemerodavnom Kalajevom mišljenju da Porta prizna novi Ustav kao svršenu činjenicu.
Tim Ustavom ne dovodi se u pitanje sizerenstvo Turske, regulišu se samo unutrašnji odnosi u zemlji.
Da bi predočio opasnost od preteranih Portinih protest(a ili čak eventualnih intervencija, Kalaj podseća kao
i više puta ranije pri razmatranju delikatnih problema da Srbija raspolaže sa 70–80.000 naoružanih vojnika, ima
uza se privrženike ustaničkih pokreta iz okolnih balkanskih zemalja, da može čak da izazove nemire u Austro-
Ugarskoj preko svojih saplemenika i drugih južnoslovenskih i slovenskih naroda uopšte.
U argumentaciji kojom se pledira za austrijsku podršku Kalaj navodi: da je raniji Ustav, iz 1838, nastao pod
uticajem Rusije. Po odredbama toga Ustava ustanovljeni Senat (Državni savet) imao je za članove mahom ruske
privrženike. Novi Ustav je više zapadnoevropskog tipa. Za Austro-Ugarsku je od posebnog značaja – podvlači
Kalaj – da u njemu postoji i odredba kojom se predviđa mogućnost nasledstva na kneževskom prestolu i po
ženskoj liniji. S obzirom da su dve Miloševe ćerke (sestre ubijenog kneza Mihaila) udate za dva ugarska
podanika, Bajića i Nikolića, imale tada po dva sina u Ugarskoj.
Za zemlje kao što je Austro-Ugarska, koje su se držale status-kvo politike na Balkanu, Kalaj navodi
odredbe kojima se ustanovljavaju veće slobode na unutrašnjem planu razvoja. Jer „nepobitna je istorijska
činjenica da oni narodi koji mogu da učestvuju u legislaturi bivaju time tako zauzeti da im preostaje malo
vremena i volje za osvajačke misli“. Uz to u uslovima konstitucionalizma neminovno dolazi i do obrazovanja
stranaka, a samim tim i stranačkih sukoba kojima se razjedinjuju unutrašnje snage naroda i prema željama
spoljnih faktora.
Što s druge strane vladar zadržava toliko prerogativa da parlamentarna prava naroda, odnosno narodnih
izabranika postaju ili mogu da postanu ništavna – Kalaju ne smeta. Naprotiv, on i to koristi u svom pledoajeu kao
argument u prilog novog Ustava. Izuzetno velikim kneževim ovlašćenjima štiti se poredak od izuzetno velike
opasnosti stihijskih snaga primitivnog naroda sastavljenog preko 90% od neukih seljaka, bez krupnih posednika,
sa neznatnim srednjim staležom, i malobrojnom inteligencijom. Koja je uz to, nezadovoljna svojim položajem, sa
malim izgledima na dobro zaposlenje i brzo napredovanje, sklona revolucionarnom ekstremizmu.
Kao visokoobrazovani i tada još liberalizmom 60-ih i 70-ih godina prožeti procenjivač državnopravnih
odnosa i prilika Kalaj je primetio i to da je novi Ustav daleko od uzornog modela evropskog konstitucionalizma,
a kamo li još nekog radikalnije zamišljenog demokratskog parlamentarizma. Po njemu: „Na prvi pogled se vidi
da je delo političara koji jedva da su upoznati sa osnovnim ustavnim principima, i koji su kod stvaranja barem
nekoliko odredaba (članaka) ovog Ustava imali više pred očima momentane uske interese pojedinih ličnosti nego
opšte interese naroda“.
Upravo iz tih razloga primitivne sebičnosti – ovim su Ustavom utvrđena dva ograničenja koja Kalaj
posebno ističe. Prvo – da advokati ne mogu biti birani u Skupštinu. Što u civilizovanoj Evropi zvuči kao
svojevrsni kuriozitet. Drugo – da Jevreji ne mogu da se nastane u unutrašnjosti Srbije. Što je opet u „drastičnoj
suprotnosti sa duhom vremena“ zapadno-evropske civilizacije. Odredba protiv advokata proističe iz
instinktivnog revolta seoskog življa prema advokatskim zloupotrebama, zapravo štetočinskom delovanju tzv.
drvenih advokata. Zabrana koja se odnosi na jevrejsko stanovništvo delo je trgovačkih predstavnika sa ciljem da
se nepoželjna konkurencija eliminiše bar u unutrašnjosti zemlje. Zasluga je Namesništva – zaključuje Kalaj, i u
ovom domenu što su Jevrejima zagarantovana sva prava ravnopravnih građana bar u gradovima u kojima su
dotada živeli.
U celini uzev, krajnji je zaključak: Namesništvo zaslužuje zahvalnost srpskog naroda za ovaj i ovakav
Ustav koji predstavlja veliki napredak u odnosu na prethodni. Za ovo delo mora mu se odati priznanje i sa
austrougarske strane, posebno podrškom u slučaju konflikta sa Portom.

187
Mogućnost izbijanja rata između Turske i Grčke, rasplamsanja ustaničkih akcija na prostoru čitavog
Balkana, umešanja Srbije u rat, bila je tih godina tako velika da je šef uprave vojne kancelarije pukovnik Bek
(kasnije dugogodišnji Šef Generalštaba) između ostalih mera opreza ovlastio eksperta za Bosnu da u jednoj
promemoriji predvidi koji i kolike deo Bosne (podrazumeva se i Hercegovina i područje oko Novog Pazara)
mora u svakom slučaju, prilikom eventualnih pomeranja turskih granica da pripadne Austriji, odnosno Austro-
Ugarskoj. Sa zaključcima te promemorije složio se potom Bek u celosti, tako da su oni podastrti caru. I moglo bi
se reći postali merodavni za odluke koje bi tada bile donesene, da su se ostvarile pretpostavke od kojih se tamo
polazilo (i koji će zaključci kao takvi i dalje važiti da bi kasnije, u povoljnijim okolnostima za Monarhiju bili
ostvareni u maksimalnim razmerama).
Pošlo se od straha da bi za Tursku bilo najkomotnije da Bosnu prepusti Srbiji. Time bi se složila većina
velikih sila i Porta bi se i dalje bar formalno mogla smatrati gospodarom Bosne (pošto bi Srbija ostala pod
njenim sizerenstvom), a to se nije smelo dozvoliti. Uprkos javnim uveravanjima više ili manje uticajnih i
uvažavanih političara da Monarhija treba čak i da podržava prava Srbije na Bosnu. „Austrija mora po svaku cenu
da spreči da Srbija postane gospodar Bosne, jer bi time posed Dalmacije mogao biti veoma ugrožen a već sada
pažnje vredan moralni uticaj Srbije na pravoslavno stanovništvo Vojne granice mogao bi postati opasan“ –
zaključak je najmerodavnijih vojnih, i ne samo vojnih krugova.
Ukoliko bi se status-kvo politika na Balkanu izmenila i ukoliko odnos snaga ne bi dozvoljavao da se
Austrija sama domogne bosanskog poseda, granica na Drini trebalo bi da bude „8 sati ispod Višegrada, zatim
Sutjeska do Vojnika“. Na taj način bi Austriji pripalo oko 900 kv. milja sa 990.000 stanovnika, a Srbiji preko tri
puta manje – 260 kv. milja sa 240.000 stanovnika. Za slučaj da se srpskoj vladi mora ipak nešto više prepustiti,
Srbija ne bi smela da dobije više od 320 kv. milja sa 300.000 življa (240.000 pravoslavnih, 60.000 muslimana),
granicom na području vododelnice Drine. U tom slučaju bi se Austrija proširila za oko 840.000 kv. milja i
 712

930.000 stanovnika (360.000 muslimana, 185.000 katolika, 333.000 pravoslavnih).

Tako bi Austrija došla u posed najbogatijih predela Bosne sa dolinom Neretve, punih šuma, metala,
minerala, zavladala bi najvažnijim ekonomskim saobraćajnicama i vojno-strategijskim linijama za eventualne
ratne operacije. Istovremeno obezbedila i proširila dalmatinsko zaleđe. Otvorila novo tržište za tršćansku i bečku
veletrgovinu.
Da bi se parirale pretenzije Srbije zagovara se trenutni sporazum sa Crnom Gorom zadovoljavanjem
izvesnih njenih zahteva na račun srpskih granica, kod Morače. S obzirom na odnos snaga, širenju Srbije
pretpostavlja se proširenje Crne Gore. Najvažnije je da Austrija, po mogućstvu pristankom Porte (uz obećanje da
će Monarhija biti na njenoj strani pri odbijanju zahteva balkanskih zemalja za veće rasparčavanje Turske) a ne
Srbija dođe do poseda bar daleko najvećeg i najznačajnijeg dela bosansko-hercegovačke zemlje. Upozorava se:
stvaranje jedne snažne slovenske, srpske države pri postojanju tolikih slovenskih oblasti u Austro-Ugarskoj
moglo bi da ugrozi, i ugroziće, životne interese, uključujući i sam opstanak Austro-Ugarske. (Studien über eine
eventuelle Theilung Bosniens, HHSA PA, XII, Türkei, K. 95, Varia.)

188
Tim se člankom srpska vlada ponovo upozorava da gradnju železnica ne poveri Štatsbanu čiji je
poverenik, navodno, baron Nikolić. Ovaj je koncern pod uticajem austrijske države i ona bi na taj način još više
uz sebe vezala Srbiju oduzimajući joj mogućnosti samostalnog razvoja. Doduše ponude Štatsbana su
najpovoljnije, ali ne sme se smetnuti s uma da ono što je najjeftinije nije ujedno i najbolje – stoji dalje u članku.
Usredsređujući napad na Nikolića kao navodnog agenta Štatsbana Politik iznosi i Nikolićeve pretenzije, nažalost
i prava (s obzirom na red nasleđa) na srpski presto u slučaju da dinastija Obrenovića ostane bez muških
potomaka. Zato se postavlja i pitanje: kakva bi to vladarska kuća bila koja se bavi gradnjom železnice u svojoj
zemlji na račun jednog stranog koncerna, i to države koja uprkos svim poricanjima nije prijateljski raspoložena
prema Srbiji.
Zaključak je: najbolje bi bilo da se gradnja železnice poveri novoosnovanoj Srpskoj banci. Ona će se kroz
nekoliko godina osloboditi inostranih akcionara, raspolagaće sa akumuliranim domaćim kapitalom i biće najveći
jemac samostalnog razvoja Srbije u privrednom pogledu. (Serbien Eisenbahen, Politik Nr. 202 – 25. VII 1869.)

189
U ovom aktu stoji još i to da je veliki vezir Ali-paša izjavio austrougarskom ambasadoru da prema
Pariskom ugovoru, kojim je Srbija stavljena pod zaštitu garantnih sila, srpska vlada za promenu ustavnih
odredaba prethodno mora da ima pristanak Porte i navedenih sila. Međutim je Bajst, kao što je Kalaj zabeležio u
Dnevniku, bio drugog mišljenja, smatrajući da je Srbija svojim dosadašnjim razvojem pokazala da ima prava na
ovakve samostalne odluke kojima se ne menjaju njeni odnosi prema Porti. (HHSA, PA XXXVIII, Karton 183.)

190
Videti pod datumima 6, 10. i 20. avgusta. U odgovoru na Bajstova pitanja od 3. avgusta Kalaj ističe da
mu je bilo poznato da u Ruščuku rovare Petar Uzelac i Tumanski pošto su prethodno bili proterani iz Srbije. Isto
tako znao je da se u Ruščuku nalazi i Radovanović koji je jedini od braće, ubica kneza Mihaila, ostao u životu.
Bio je obavešten i o tome da srpska vlada motri na ova lica jer navodno nameravaju organizovati i atentat na
kneza i namesnike u Srbiji.
U informaciji o Mauriju Kalaj iznosi da je znao da je nekoliko godina bio agent srpske vlade, da ga je zatim
on koristio radi prikupljanja obaveštajnih podataka, ali kada se uverio u njegovu nepouzdanost i zapazio da se
odao piću prekinuo je svaku vezu sa njim. Za Čučkovića, naprotiv, navodi samo pozitivne odlike, podseća da se
kao ispravan austrijski službenik nalazi u Srbiji već oko 9 godina, da je i u situaciji u kojoj mu je život bio u
opasnosti snabdevao Ministarstvo rata u Beču dragocenim obaveštajnim podacima. Prema tome dovoljno je
obazriv i iskusan a da bi davao pripisane mu kompromitujuće izjave o stavovima Austrije prema buntovničkim
pokretima na Balkanu. Samo je na primedbu konzula Volfarta da za akcije protiv Turske Srbija oskudeva u
sposobnim oficirima, rekao: da, nažalost, u čitavom svetu, a naročito u Austro-Ugarskoj, ima i suviše otpuštenih
ili penzionisanih oficira koji bi u slučaju tursko-srpskog rata ponudili svoje usluge Srbiji. Prema tome, zaključuje
Kalaj, alarmantna vest o Čučkovićevom ispadu sigurno je potekla iz nesporazuma, u interpretaciji ovih njegovih
reči. (Bericht Nr. 39, PA, XXXVIII, K. 183.)

191
Taj članak spada zapravo u seriju članaka, pretežno uvodnih, koja je započeta više od mesec dana ranije,
još u broju 157 od 24. jula, protiv „radikalne“ opozicije na narodno-crkvenom Saboru u Sremskim Karlovcima.
U jednom od ovih napisa tvrdi se da Vidov-Dan „nije klerikalnih načela proizvod“, da je nadahnut „željom da i u
crkvenim našim stvarima proveje duh napretka“ (i najreakcionarnije stranke sveta, u svim vremenima,
deklarativno se u apstrakciji, zalažu za napredak) ali smatra da iskonski stubovi ne smeju biti porušeni, „da
budućnost“ treba da „izvire iz prošlosti“. (Da stubovi iz davnih vremena mogu biti natrunjeni, da prošlost može
biti nakaradna – to se ignoriše.) Liberali stoga za kritičara ove vrste već predstavljaju radikale – „koji hoće sve
da poruše“, koji neće da „znaju za istoriju ... za dogme i kanone ... za veru ... za politički razlog ... za zakon
oportuniteta“. Njima „su sveci slepci“ ... iako su se oni javljali u društvenom životu „kao uzakonjene veličine“.
(Vidov-Dan, br. 158 – 25. VII 1869.) Liberali su radikali koji hoće da presade običaje Zapada na ovo tle mada
„bar sada nema temelja, niti istorijske građe u našem narodu“ za ovakve „pomodarske“ stvari. (Isto, br. 163 – 1.
VIII 1869.)
Uvodnik, koji navodno potiče od samog Blaznavca, zadržava se na „razotkrivanju demagoških nastupa“
Miletića i Miletićevaca na proteklom crkveno-narodnom Saboru u Sremskim Karlovcima. Pored Miletića tu se
kao predvodnik narodnjaka apostrofira i Subotić. Za njih i njihovu stranku kaže se da im nije bilo dosta što su
destruktivnim opozicionarstvom ometali rad Sabora već su zatim sa još većom žestinom nastavili da se
 713

ustremljuju protiv njima neodgovarajućih saborskih rešenja. Ističe se sa emfazom: „Kad se karlovački sabor
razišao onda na jedan mah dizala se taka prašina sa strane Miletićo-Subotićevske stranke, da niko sa strane nije
mogao dobro kroz nju proviriti, i tu su priliku zastavovci upotrebili da zaslepe i strani a i ovaj svet gomilama
adresa, burnim potokom izjava nepoverenja prema svima koji su bili na Saboru za umerenost, za zrelost
mišljenja, pravičnost i državničko-pametni napredak; svaki bi onda mogao misliti – a mnogi su se toj
obmamljivoj misli i odavali – da je nazovi narodna stranka živa misao i snažna svest narodna, da se onostrani
srpski narod pretopio samo u Miletiće, Subotiće i drugare njihove.“ Ali kada – po daljem kazivanju ovog napisa
– „prođe prvi trenutak zaluđenosti“, pa i opčaranosti sa ovakvim delovanjem narodnjaka, dolazi momenat
neminovnog otrežnjenja. Najpre se Zemun „gomilom potpisa svojih najznatnijih rodoljuba – građana“
distancirao od svoga saborskog poslanika Subotića. „Zatim ustade i Novi Sad u licu 155 najznatnijih svojih
srpskih građana i dezavuiše dela i nedela svog zastupnika, koji niko drugi nije do – dr Miletić, veliki lama
Zastavine stranke!“ Članak se kako to i odgovara njegovoj sadržinskoj intenciji završava tonom atavističkih
bodrenja: „Napred dakle Srbine preko! Idi napred i osiguraj budućnost svoju, i poruši do temelja kovarne zamke
koje su ti od tvojih zalutalih sinova spletene“... (U Beogradu, 19. avgusta, Vidov Dan, br. 177 – 20. VIII 1869.)

192
U ovom izveštaju Kalaj ističe (sigurno da bi pokazao svom šefu kako zna šta treba da se radi) i svoje
zadovoljstvo što je još pre prijema u međuvremenu poslatog uputstva intervenisao kod namesnika u duhu
Bajstovih, kasnije primljenih, instrukcija. I da su ga namesnici poslušali, dostavivši Porti primerak Ustava.

193
... ha Milivoj hercegségre váigynék nem lenne e ellen, azt mondja ö nem bánja.

194
... már pedig én Bosznia egyesitését ohajtom, s ezért szükséges a hatarörvidék feloszlatása.

195
... mindazáltal majd tapogatózni fogok.

196
U izveštaju se izlaže poput zabeležaka u Dnevniku 21. avgusta, 12, 18, 19, 20, 21, 22, 24. septembra,
istorijat sastavljanja note predstavnika pomenutih sila u vezi sa jevrejskim pitanjem. Ističu se Kalajeva zalaganja
da ublaži prvobitni oštriji karakter i sadržaj note prema nacrtu francuskog i engleskog konzula, ali i njegova
nastojanja da uveri namesnike u potrebu ukidanja diskriminacionih mera u odnosu na Jevreje u Srbiji.
Naglašava se više nego u Dnevniku da je i on kao i njegove kolege ubeđivao vladajuće ličnosti da priznanje
ravnopravnosti Jevrejima nije samo stvar humanosti i civilizacije savremenog sveta već da je to i u interesu
Srbije iz ekonomskih razloga, radi unapređenja trgovine i drugih vrsta radinosti podsticajima jače konkurencije.
(Bericht Res. 126.)
U opširnom odgovoru na ovu notu 10. oktobra namesnička vlada je dokazivala da položaj Jevreja u Srbiji
nije tako neravnopravan kao što se iznosi u jevrejskim žalbama, a ukoliko postoje izvesna ograničenja koja važe
samo za njih, ona su uslovljena specifičnim uslovima razvoja. Njih vlada ne može ukinuti jer su Ustavom i
zakonom utvrđena u Narodnoj skupštini, prema ishodu glasanja narodnih poslanika, po želji i zahtevu većine
naroda.
Precizira se da je prema popisu stanovništva iz 1866. tada u Srbiji živelo 1.500 jevrejskih građana.
Većinom su bili nastanjeni u Beogradu. U ostalim središtima njihov mnogo manji broj je u srazmeri sa
mogućnostima njihovog življenja i trgovačkog zanimanja. U Smederevu bilo ih je 9, Kragujevcu 2, Požarevcu
73, Negotinu 5, Obrenovcu 15, Svilajncu 7, Ubu 6, i Šapcu 55.
Njihova ravnopravnost se najrečitije dokazuje slobodom veroispovesti, mogućnostima školovanja i
vaspitanja u jevrejskom duhu. Ograničenja koja su im nametnuta u vođenju trgovine u unutrašnjosti zemlje,
prema tvrđenju vladajućih, izazvana su prvenstveno ponašanjem njih samih. Knez Miloš im je bio priznao sva
prava, ali ostali vladari bili su primorani (nisu imali ni moć, ni pronicljivost Miloševu) pod pritiskom masa da
ograniče slobodu njihovog nastanjivanja. Oni su svojim ekskluzivnim držanjem, negujući svoje običaje,
nemešajući se sa autohtonim stanovništvom, insistirajući na svojim pravima, izazvali podozrivost i surevnjivost
mnoštva naroda. (U toj argumentaciji prenebregnula se psihološka uzajamna uslovljenost ljudskog ponašanja. U
prvom redu opšta netrpeljivost prema strancu – iz nepoznavanja njegovih osobina i straha od novog konkurenta u
egzistencijalnoj kompeticiji. Od retkih pojedinaca, koji su savlađujući otpore sa obeju strana napustili jevrejsku
sredinu da bi prešli u srpsku, samo su oni uspeli da steknu proklamovana svojstva nove sredine koji su se
nametnuli ili preobrazili uz pomoć i zaštitu uticajnih porodica, uključujući vladarevih.)
U svakom slučaju namesnička vlada je u svom odgovoru pokazala dobru volju, uveravajući Kalaja (i ostale
strane predstavnike) da će nastojati uticati na javno mnenje u duhu koji će omogućiti donošenje novih zakona o
potpunoj ravnopravnosti jevrejskih građana.
U skladu sa ovim i drugim uveravanjima Kalaj će u izveštaju, u Dnevniku nenotiranom, 16. novembra,
Bajstu izneti mišljenje da ne bi trebalo dalje insistirati na rešenju koje će se pre ili kasnije izdejstvovati. Ponavlja
da su ograničenja posledica surevnjivosti trgovačkog staleža koji je u Srbiji još toliko zaostao da se ne može
nositi sa stranom konkurencijom, pa je onda odstranjuje prisilnim merama zaostalosti. Ali je namesnička vlada, i
po Kalajevim uveravanjima, prožeta naprednim duhom liberalizma u tolikoj meri da će već na sledećem
zasedanju Skupštine, ili u Skupštini novog sastava učiniti sve da se i u Srbiji izglasaju zakoni u duhu savremene
ravnopravnosti. (Bericht Res. Nr. 141.)

197
Odista se tri dana kasnije, u broju 212 od 8. oktobra (po st. k.) u Vidov-Danu pojavio uvodni članak u
kojem se, polazeći od najčešće uočene činjenice da ono što je jeftino nije dobro (u društvu gde svaki hoće nešto
 714

da zaradi) kazuje: „Ukoliko jevtinije neko hoće da nam gradi [železnicu], utoliko lošiji će biti naš put. Kad ova
pretpostavka stoji [a tvrdi se da „stoji“] onda stoji bar za nas nepobitna istina da mi ne treba koncesiju da damo
onome koji će jevtinije nego onome koji će solidnije graditi naše puteve“. Još se dodaje: Ako se „ljudi i espap,
poštanski i trgovački saobraćaj“ u tranzitu, iz raznih krajeva sveta „ne osete sigurni na našoj pruzi, pa tok sveta
gledaće da nas obiđe ... mi ćemo izgubiti najmanje 90% od one koristi koju smo u pravu očekivati od našeg
puta“. U daljoj konzekvenciji: „ ... ako naš put izgubi kredita u Evropi, onda ćemo i najmanju garantiju sami
morati da plaćamo, i time ćemo naneti grdnu štetu i zemlji i državnoj blagajni.“

198
U jednom od informativnih dopisa iz Beograda, u broju 237, od 16. X 1869. večernje izdanje Pester
Lojda saopštava da su pored zajedničkog učešća Nikolićevog konzorcijuma, Štatsbana i Sidbana (Südbahn),
Kreditne banke (Kreditanstalt) i Vodianera u konkursu učestvovali i pojedini predstavnici raznih društava, dr
Štrusberg, princ Biron, Dumba i Piat (predstavnik jednog belgijskog društva). Inače može se potvrditi da napis u
Pester Lojdu protiv Štatsbana potiče od Stratimirovića, kako to proizlazi i iz zabeležaka u Dnevniku.

199
V. beleške iz prethodnih dana u vezi sa kompeticijom za gradnju prvih železnica u Srbiji.

200
U izveštaju Kalaj iznosi samo ono što je već zabeleženo u Dnevniku, pod datumom od 26. oktobra.

201
Pored sadržaja razgovora sa Blaznavcem prethodnog dana ovde se ističu Kalajevi zaključci da bi
eventualnim ulaskom austrijskih trupa u Hercegovinu, a naročito u Crnu Goru (radi lakšeg ugušenja bokeljskog
ustanka, kako se tada alarmantno pretpostavljalo) nastale na Balkanu komplikacije sa nepredvidljivim
posledicama. Izbili bi nemiri u svim slovenskim provincijama Turske. Motivisani ne samo nezadovoljstvom
naroda pod turskim jarmom, već i podsticani od Rusije i ruskih agenata. Srpska vlada ne bi mogla više ostati u
stavu iščekivanja. Morala bi se angažovati u oružanim akcijama na strani ustanika. Ali tada bi se pokrenuli i Srbi
u Ugarskoj. (Nastala bi situacija koju Kalaj ne sme dalje da razmatra ni u najboljoj hipotetičnoj varijanti.)
Krajnji zaključak je u upozorenju: ne sme se dozvoliti da austrijske trupe pređu granicu, ni pod kakvim
izgovorom. Prijateljstvo sa namesničkom vladom treba održati i stimulisati, blagonaklonim stavovima. Ona je
gotovo jedini, i svakako najveći garant mira na Balkanu u ovim nemirnim vremenima. (Bericht Res. Nr. 148.)

202
V. pod datumima: 29. maj, 29, 30. i 31. oktobar.

203
Apoteozu pod naslovom „Posmrtna slava kneza Mihaila“ napisao je Đorđe Maletić, a muziku za nju
komponovao je Dragutin Reša. Prema Vidov-Danu: „Prva predstava u Narodnom pozorištu ispala je sjajno i na
opšte zadovoljstvo“. U detaljnijem prikazu ističe se da je ona „u publici“ učinila „duboko upečatljenje“ naročito
sa predajom gradova, kada „se pokojni knez predstavlja kako na konju izlazi iz primljena grada“. – Jasno,
austrougarskog vicekonzula Teodorovića koji je bio obrazovan u promađarskom duhu i čiji je ukus bio profinjen
predstavama svetskog glasa, ovakva romantičarsko-patriotska apoteoza na nivou narodnih čuvstava nije mogla
impresionirati. Naprotiv, davala mu je obilje argumenata za kritička saopštenja.
Kritika naprednog opoziciono liberalnog lista je drukčija. Da bi se pokazalo kako je već i u Srbiji onog
doba bilo kritike na evropskom nivou, i to ne samo sa estetskog već i socijalno političkog i psihološkog
stanovišta navešće se podrobnije neki rečitiji odlomci. U osvrtu na Miletićevog „pegaza“ koji je na pozornici
stajao „kao ukopan u crnoj zemlji“, na primer, primećuje se: „Umesto da nas teši posle crnoga dana kome je
jedva prošla godinu [dana] ..., da nam ukaže na ništavnosti birokratskih i dinastičkih spletaka u svesnome
narodu, i da nas oduševi za novu naprednu radnju, on je gledao samo da nas uguši u očajničkom uzdahu“.
Dalje se konstatuje da autor ovog komada nije prikazao „posmrtnu slavu“ već otužno „opelo“, udarajući
naročito glasom na ono što smo izgubili sa pokojnim knezom, izvodeći pred narod proroke koji mu kazuju kako
će ljubiti „svilenoga skuta (!) sa prestola novoga Dušana“. Posebno „je iznenadilo što je... zaboravio na prvo
pravilo dramsko, zaboravio da dade junaku ikakve unutrašnje radnje …“ Kritičar postavlja i ovakva pitanja:
Zašto nije ostavio „kod svoje kuće i veštice i đavole i furije“ već ih je doveo na pozornicu? Kako to da „nije
umeo proračunati“ kada će „uzbuđenje“ izazvano dramom čina ubistva doći – „do vrška svoga“ i kada će „pri
daljem natezanju ili malaksalosti.... preći u grdobu“. (Što se videlo po reagovanju publike.)
A na pitanje koje se odnosilo na glumce odgovoreno je: „Glumci su u ovoj predstavi osuđeni bili da budu
proste lutke, kao što se one pojavljuju pri marionetama (karađozima), jer je svaki imao da postoji po nekoliko
trenutaka na jednome mestu bez ikakve prave radnje …“ Zapravo „ovakvo predstavljanje figura“ predstavljalo je
kaznu za glumce, među kojima su se nalazili nekoliko njih čiji se kreativni domet već mogao meriti u evropskim
relacijama. (Prvo veče u Narodnome pozorištu u Beogradu, Srbija, br. 130 – 6/18. XI 1869.)

204
Ta je vest zapravo objavljena u telegrafskoj notici iz Kotora, pod datumom od 7. novembra, u 1867.
broju večernjeg izdanja Noje Fraje Prese-a od 8. novembra. U toj belešci stoji „da se pronose glasovi da je
zarobljeno 80 ustanika, među kojima ... i dva srpska oficira“.
Pre toga, u broju od 3. novembra, objavljena je notica sa informacijom da u kotorskom kraju mnogi,
naročito iz redova inteligencije nose kape sa srpskim i crnogorskim grbom „čime se stvara jugoslovenska
atmosfera, koja strance tj. one iz drugih austrijskih provincija neugodno pogađa“. (Neue Freie Presse,
Abendblatt, Nr. 1862 – 3. XI 1869.)
Kasnije, kada je u jutarnjem izdanju Prese-a od 17. novembra objavljeno da se među zarobljenim
ustanicima navodno nalaze tri srpska oficira, ističe se da „i ovaj slučaj ne može se uzeti, nažalost, kao dokaz
 715

učešća Srbije“. Jer i u Srbiji „kao što najnoviji događaji pokazuju, stranka“ buntovničke „Omladine ne može da
bude savladana. Mi se borimo sa nevidljivim silama i moramo se pustiti iz državnih razloga vezati i ukočiti,
pošto su protiv nas pušteni duhovi revolucije i rasne mržnje neuračunljivi“. (Der Aufstand in Dalmatien, Neue
Freie Presse, Morgenblatt, No 1875 Mittwoch, den 7. November 1869.)

205
... mert ha egészen függetlenek volnának könnyen elnyelethetne általunk.

206
Teško je utvrditi na koji se članak ova zabeleška odnosi, zna se – Zastava je krcata antinamesničkim
napisima. Ipak najverovatnije se odnosi na odlomak nekoliko dana ranije objavljenog dopisa o pretnjama
Austrije protiv Crne Gore koja se otvoreno izjašnjava u prilog bokeljskih ustanika, dok Srbija vodi proaustrijsku
politiku. Tu na pitanje: „A šta je s Beogradom?“ sledi odgovor: „Štogod je, od njega su mirni Bajst i Andraši, a
ni trunka sumnje na njemu nemaju“. Došlo je dotle da se čak „zvanično Jedinstvo“ našlo u „neprilici“ zbog
preteranih pohvala od strane peštanskih i bečkih listova u vreme kada „Crna Gora hoće da se proguta“ pa se
ogradilo (kao što je to izloženo na drugom mestu) od ovakvih izliva prijateljstva. Međutim, Zastava poručuje:
„Gospodo, dajte im vi povoda i samoj sumnji pa se nećete prinuđeni naći da odbijete te hvale. Inače smešni
ostajete“. (Zastava, br. 129 – 31. X 1869.)

207
U Cukunftu članaka posvećenih pitanjima Granice ima gotovo u svakom broju. Među njima ne mogu se
naći napisi sa pozivom na ustanak u kategoričnoj formulaciji, kako bi se moglo zaključiti prema Kalajevoj
zabelešci u Dnevniku. Ali u njima se otvoreno brane prava graničarskog naroda na samoopredeljenje pred
opasnošću od razvojačenja Granice priključenjem Mađarskoj. Ustaje se u odbranu upotrebe narodnog jezika,
žigošu postupci silnika koji ne vode računa o zaslugama graničara. I to rečima koje sadržavaju pretnju gnjevom
naroda u otporu protiv tlačitelja. Na primer, u dopisu iz Granice objavljenom na uvodnom mestu o pogaženom
pravu upotrebe maternjeg „srpsko-hrvatskog jezika“, stoji i ovakvo upozorenje: „Poznaje li se naš“ čovek „tako
loše? Ne zna li se ... da je on, kada mu se uskraćuje pravo koje mu pripada, dovoljno brz i žestok da sam sebi
izdejstvuje svoja prava?“ (Zur Sprachenfrage in der Militärgrenze. Eine Stimme aus der Grenze. Zukunft, Nr. 238
– 16. X 1869.)
U članku o razvojačenju Granice ističe se da ovakva promena u statusu jednog naroda ne sme da se izvrši
dekretom, a da se prethodno ne upita za njegovo mišljenje. Apostrofira se čak ministar vojske fon Kun zbog
popustljivosti (iz straha da ne izgubi mesto) pred nasrtajima predsednika mađarske vlade Andrašija koji hoće da
se što pre ukine Granica i njena oblast priključi Mađarskoj, da bi uništio „žarište jugoslovenskih rovarenja i
agitacija“ te iskorenio institucije koje su, po njemu, služile „uvek samo reakciji i kamarili“. (Stimmen aus der
Militärgrenze, Zukunft, Nr. 241 – 20. X 1869.)
U prikazu tada štampane brošure (u Beču) protiv priključenja Granice Mađarskoj pod naslovom
Graničarsko pitanje i austrougarski konstitucionalizam, citiraju se rečenice kojima se najoštrije osuđuje
ugnjetavački mađarski režim i pozivaju graničari da se ujedine i „kao jedan čovek“ brane svoja prava. (Die
Militärgrenzfrage und der österreichisch-ungarische Konstitutionalismus, Zukunft, Nr. 247 – 27. X 1869.)
Na argumentaciju zagovornika razvojačenja, da je Vojna granica nesavremena institucija i da Austro-
Ugarska raspolaže sada sa savremenom armijom od 800.000 vojnika, odvraća se argumentom da razvoj ustanka
u Dalmaciji ne govori u prilog te teze, a i inače se ne može ostvariti nikakav plan o konsolidaciji Monarhije dok
se ne priznaju prava njenih nacija. Za Mađarsku se ponavlja da hoće da sebi prisajedini ne samo Granicu već i
Dalmaciju, pa Bosnu i Hercegovinu, i tako redom sve jugoslovenske zemlje. Ali da se Mađari ne bi mnogo
zavaravali iluzijama, upozoravaju se na reči jednog Bosanca koji je slušajući aluzije o mađarskim pretenzijama
navodno rekao: kada bi se to pokušalo ostvariti morala bi rekom „Savom proteći krv mesto vode“. (Stimmen aus
der Militärgrenze, Zukunft, Nr. 256 – 8. XI 1869.)
U brojevima koji su izlazili tih dana, kada je Kalaj u svom Dnevniku notirao buntovnički Cukunftov članak,
ovaj list reaguje na proglas komandanta Granice generala, feldmaršal-lajtnanta Vebera koji poziva graničarski
narod da ima poverenja u upravljače zemlje koji rešavaju pitanje novog ustrojstva Granice. Nema osnova „za
agitacije, za zabrinutost, za političke špekulacije“ – stoji u toj proklamaciji, koja je, po komentaru Cukunfta
neumesna i nepoželjna. Ona poriče elementarna prava na „samoopredeljenje“ i mora biti odbačena od naroda u
Granici. (Zukunft, Nr. 265 – 19. XI 1868, i dalje.)

208
Vidi pod 16. i 21. novembar 1869.

209
U članku datiranom u Beogradu 19. novembra iznosi se da se pobuna u Dalmaciji sa pažnjom prati u
Srbiji, ali se izrazite simpatije ne ispoljavaju, već i stoga što se smatra da je ona podržavana od ekspanzivistički
raspoložene Crne Gore, iza koje pak stoji Rusija. Crnogorski knez je posle ubistva kneza Mihaila čak
pretendovao na srpski presto, a podstrekavan od Rusije koja je izgubila svoje ranije pozicije u Srbiji, teži svim
silama da igra vodeću ulogu u jugoslovenskim nacionalnim pokretima. Što naravno deluje odbojno u javnom
mnenju Srbije kao i kod srpske vlade. (Abendblatt der Pester Lloyd, Nr. 269 – 24. XI 1869.)

210
Die Militärgrenzfrage und der österreichisch – ungarische Konstitutionalismus naslov je ove brošure,
na koju smo već ukazali pod napomenom br. 207 prema prikazu u listu Cukunft (br. 247 – 27. X 1869). U
jednom od kasnijih brojeva, povodom govora Svetozara Miletića u mađarskom Parlamengu u vezi sa Granicom,
Cukunft čak i primećuje da ni Miletić kao ni autor navedene brošure zahtev za ustanovljenje posebnog
skupštinskog tela za graničarsku oblast ne zasnivaju na dovoljno širokoj osnovi. Jer polaze samo sa stanovišta
 716

državnopravnih principa i kodeksa novijeg datuma, imajući pri tom u vidu prvenstveno oblasti koje treba da
budu priključene Hrvatskoj, a ne ukazuju i na carske patente od 7. aprila i 7. maja 1850. kojima se već predviđa
skupštinsko predstavništvo Granice, odredbom da ona ima pravo „na posebnu upravu i zastupstvo“. (Die Grenze
hat ein vollkommenes Recht auf einen Speziallandtag, Zukunft, Nr. 247 – 30. XI 1869.) Ne zaboravimo: Cukunft
je list protivnika austro-mađarskog Dualizma, pretežno iz austrijskih vojnih krugova koji potpiruju
nezadovoljstvo Srba (i ostalih Slovena), podsećajući ih na njihova veća prava, pre ili posle mađarske revolucije
1848/49, i Nagodbe 1867.

211
Nasuprot nekim ranijim izveštajima ovde se ističe povećani interes za ustanak u Dalmaciji. S obzirom
na sve veće želje, s jedne strane, i zebnje, s druge, da se ustanički pokret proširi (odnosno ne proširi) na okolne
oblasti pod Turskom. Ponavlja se da u slučaju nemira u Turskoj Srbija nikako ne bi mogla ostati po strani, bez
obzira na miroljubive težnje namesničke vlade. U toj situaciji povećanih strepnji Kalaj iznosi i svoja strahovanja
na osnovu nekih, još neodređenih indicija, da se odnosi između ruskog konzula i namesničke vlade poboljšavaju,
jasno na račun njegovih (Kalajevih) veza. Zato zaključuje da sa austrijske strane treba sve učiniti da ustanak u
Dalmaciji do proleća bude „po svaku cenu“ ugušen. (Bericht Nr. 43.)

212
Stratimirovićev list je Srbski narod. V. u Dnevniku pod 1. i 9. oktobar 1869.

213
U nenotiranom izveštaju Bajstu Kalaj prenosi uglavnom Ristićeve reči o stavu (nemešanja) srpske vlade
u odnosu na ustanak u Dalmaciji, onako kako su u Dnevniku zabeležene. Samo iz nešto podrobnijeg izveštaja
vidi se da je Ristić ukazao na moguće komplikacije ne samo ako austrijska vojska pređe tursku granicu, već
naročito, i crnogorsku. U vezi sa Crnom Gorom ima izvesne neujednačenosti u formulacijama tako da prema
Dnevniku ispada da se sprečava povratak Crnogoraca u Crnu Goru, a prema izveštaju sprečava dolazak
Crnogoraca u Srbiju.

214
... noha egy nagyszerü szédelgés.

215
Pod datumom 26. decembra: Adolfka Kalajevica. (I tamo i ovde na mađarskom: Kállay Adolfné.)

1870.

216
Zapravo u tim člancima ne govori se direktno protiv ruske politike. U jednom od njih, povodom
nekoliko dana ranije objavljenog povoljnog osvrta briselskog lista Le Nord na blagonaklone stavove Rusije
prema Istočnom pitanju, ističe se samo, sa jasnom aluzijom na Rusiju, da bi najbolje bilo da se velike sile,
rukovođene ciljevima svojih interesa, „nikako i ni pod kojim vidom“ ne mešaju u probleme oslobođenja
balkanskih zemalja. Jer „naš će interes, koji ne stoji u protivoslovlju s legitimnim interesima Evrope, najbolje
onda biti sačuvan kad sami svojom sopstvenom silom i svojim pravom rešimo staro pitanje, koje je upravo
pitanje života i smrti za narodnosti istočne“.
S pozivom na drevno iskustvo svakog naselja ovde se (moglo bi se reći licemerno) navodi kako: „Istorija
sviju naroda u svima vremenima uči nas, da samo onaj narod ima ozbiljnog temelja za samostalnost, koji sam
sebi, svojom inicijativom i svojom snagom, taj temelj položi. Ona sloboda ne vredi ni prebijene pare koja se
kome pokloni, jer životne sile za opstanak nema ta sloboda u samoj sebi, već u tuđim računima i u tuđim
kombinacijama“. Uz podsetnik kojim se oživljuju sećanja na prošlost, kada Rusija, i pored najbolje volje, nije
ništa mogla učiniti za narode pod Turskom, potvrđuje se u drukčijoj stilizaciji ista misao. Upozorava se da:
„Istok preobražen faktorima koji svoj izvor nemaju jedino i isključivo u istočnim narodima, ne bi bio Istok
slobodan, – ponajviše bi predstavljao promenu dekoracije i glavnih rukovatelja, ali lica, koja u sadašnjoj tragediji
igraju ulogu patnika i mučenika, ostala bi i u novoj drami ta ista, i to ne baš samo uzrokom jedne stihije i jednog
računa, već opštim nepremenim rezultatom podobne metamorfoze Istočnog pitanja“.
Zaključna misao pokazuje samo kako se i za neadekvatne svrhe mogu davati adekvatni saveti (kojima se
prikrivaju prave namere i pokazuje kako nije lako dokučiti ciljeve jedne političke argumentacije). Naime i tu se
(kao i u ma kojem drugom, ne proaustrijskom listu) ponavlja: „Tek Istok, preporođen svešću, radom i voljom
samih istočnih naroda, bio bi nov, slobodni Istok, tek ovakav Istok sahranio bi za svagda Istočno pitanje u grobu
prošlosti, koja ni jednim spomenom, a kamo li bitnom crtom, ne bi naličila na Istok sadašnjosti i budućnosti“. (U
Beogradu, 18. decembra, Vidov-Dan, br. 265 – 19. XII 1869.)
U drugom od dva u Dnevniku notirana „velika članka“ ističe se (sa aluzijom na Šiškina): „Posle ovoga što
smo rekli, i što je očevidno kao sama očevidnost, i gospoda diplomati [podvukao A. R.] kao i svaki drugi čovek,
mogli bi uvideti, da narodni državnici, npr. naši srpski, ne samo najbolje poznaju interese i potrebe svog naroda i
svoje zemlje, već i da najbolje sami znaju kako da sačuvaju prve i kako da namire druge. Ako to gospoda
diplomati [podvukao – A. R.] znaju, onda je prirodna posledica da našim državnicima ostave i ceo prostor rada i
stvaranje kombinacija, za koje smatraju da su za sreću naroda potrebne. Ko tome protivno radi, taj ili neće da
prizna da svak ljubi majku svoju – i majku svoje dece – otadžbinu – više nego što je ma ko drugi sa strane ljubiti
može, ili kad to prizna, onda ne priznaje onu posledicu koja prirodnim načinom iz toga proističe. To je za dotično
lice neprijatna dilema, jer se nalazi ili u protivslovlju sa samim sobom ili sa svojom boljom uviđavnošću“.
Članak sa ovakvom zaključnom porukom upućenom na adresu ruskog predstavnika (što bismo bez Kalajeve
zabeleške u Dnevniku mogli samo pretpostaviti), bio je prema Vidov-Danu izazvan: dugim redom „pojava iz
diplomatskog sveta [u ovom kontekstu podrazumeva se ruskog, ali s obzirom na dvojaku zavisnost Vidov-Dana,
 717

– ne samo od Kalaja već i od Ristića – ne treba isključiti mogućnost aludiranja i na austrougarskog konzula – A.
R.] o kome je jednom trebalo povesti reč“ ... (Vidov-Dan, br. 269 i 270 – 25. VII 1869.)

217
U sporu oko Veljeg i Malog Brda na tursko-crnogorskoj granici, koji je započet još krajem pedesetih
godina čim je tu povučena granična linija posredstvom međunarodne Evropske komisije, i koji je sada zaoštren
zahtevom Crne Gore da joj Porta ustupi u celini ova brda, austrougarski ambasador Prokeš u Carigradu bio je po
svom običaju na Portinoj strani. On je u izveštaju od 31. decembra 1869. Bajstu crnogorski zahtev predstavio kao
neosnovan i naivan, ističući da je svrha toga zahteva da se stvori „rupa na odbranbenoj liniji“ Turske i otvori
Crnogorcima put za Skadar. U podrobnijoj argumentaciji složio se sa navodima tadašnjeg velikog vezira Ali-
paše, čiji je dugačak odgovor (od preko 7 prekucanih strana) na predstavku kneza Nikole, ovom izveštaju i
priložio. (HHSA, PA XII Türkei, K. 95, Rapport Nr. 73C.)

218
Ova serija članaka u Jedinstvu počela je zapravo povodom ostavke austrijskih ministara Tafa, Potockog
i Bergera koji su bili za federalističko preuređenje Habsburške Monarhije. (Dve spomenice, Jedinstvo, br. 9 i 12
od 16. i 20. I 1870.) Kada su „svi vladini, a s malim izuzetkom i svi“ ostali mađarski listovi izrazili zadovoljstvo
zbog nastalih promena u austrijskoj vladi (naimenovanjem generala Vagnera za ministra odbrane, Banhansa za
ministra poljoprivrede, Štemajera za ministra prosvete namesto onih koji su bili prisiljeni na ostavku) Jedinstvo
je srpskoj javnosti otkrilo pozadinu te mađarske jednodušnosti. Mađari su zadovoljni jer se nastalom promenom
potvrđuje njihova hegemonija u Ugarskoj, kao i Nemaca u Austriji. „Koncesije koje se stavljaju u izgled ostalim
narodima ... ne mogu vredeti mnogo ni onda kad se ostvare, a najmanje sada dok su još u ,izgledu‘. One ne
podmiruju životnu potrebu slobode i samostalnosti“ svih naroda pošto „se mere dualističkim merilom“. (Mađari i
ministarska većina, Jedinstvo, br. 16 – 25. I 1970)
Naimenovanje generala Vagnera, bivšeg komandanta Granice i bivšeg guvernera Dalmacije naročito je
potenciralo kritičko raspoloženje. „Kad je Vagner pozvat naglo u Beč mišljasmo da će ministarstvo Giskrino
iskati od njega račune što je svojim postupcima izazvao ustanak u Boci, ali sada videći ga kao ministra zemaljske
odbrane ne možemo a da ne verujemo da je“ austrijska vlada odobrila „njegove postupke“, piše u jednom od
ovih uvodnika Jedinstva.
Na sve češće optužbe, naročito bečkih listova da su za bokeljski ustanak krive „jugoslovenske“ i „ruske
agitacije“ moralo se takođe reagovati. U uvodniku kojim se odgovara na ove insinuacije kaže se umesno: „Mesto
da vlada [austrijska] traži uzroke nezadovoljstva svojih naroda“ u njihovim životnim uslovima „njima se
podmeće tuđe podsticanje ... Ruske su agitacije male prema onom velikom agitatoru što živi u samome narodu.
Taj je moćni agitator uverenje koje ovlada naposletku narodom, uverenje da mu se valja izbaviti iz stanja koje
mu podriva opstanak“. (Ruske agitacije, Jedinstvo, br. 32 – 15. II 1870.)
U velikom članku, u šest nastavaka, kao glavni krivci tadašnjih nezadovoljstava naroda u Austro-Ugarskoj
apostrofiraju se oštrim polemičnim rečima Bajst i Andraši. Za njih se kaže da se i ustankom u Dalmaciji koriste
da bi skrenuli pažnju sa mogućih suštanstvenih pitanja. Kao da su zadovoljni što su dobili predaha u rešavanju
dualističke krize, shodno izreci „qui habet tempus habet vitam“. Međutim, poručuje im se odavde: vreme će
pokazati da računaju sa krivim premisama.
Zaključak Jedinstva ovde jeste: Neka u Austriji i Mađarskoj ne traže krivce za svoje nevolje u drugim
zemljama (Rusiji, Srbiji, Crnoj Gori). „Dualizam mnogo bi bolje učinio da potraži načina kojim „bi narode svoje
zadovoljiti i izmiriti mogao“, a što se tiče Turske, da je „spokojno puste ... prirodnom i neizbežnom raspadanju,
koje više“ ni jedna „sila svetska nije u stanju preduprediti i odugovlačiti“. Još nešto: da ne zaborave „da i Austro-
Ugarska ima svoju Bosnu i Hercegovinu“. (Povratni pogled na bokeljsko-srpski pokret, Jedinstvo, br. 33 – 38, od
17. do 22. II 1870.)
U uvodniku kojim se osvrće na Vagnerove optužbe, izrečene u Parlamentu, da je za bunu u Dalmaciji kriva
jugoslovenska propaganda, iako je primetio „da je ona prvenstveno usmerena protiv Turske“ – Jedinstvo navodi i
reagovanje urednika Zatočnika Vončine. Naime Vončina je preko svog lista pozvao Vagnera „da opozove što je
o jugoslovenskoj propagandi rekao, preteći mu da će izneti na videlo neke dogovore koje imađaše“ kao
„namesnik [guverner Dalmacije] s vođima Narodne stranke u Dalmaciji“ (Ministar u zabuni, Jedinstvo, br. 40 –
25. II 1870.)

219
U prvom opširnom izveštaju (od 5 prekucanih strana) posle tromesečnog odsustva (sa prekidom od
nekoliko dana), na početku i na kraju sumarno ocenjuje političku situaciju u Srbiji kao neizmenjenu. Iz opisa
pojedinih pojava, međutim, proizlazi da obraća veću pažnju nego ranije na uznemiravajuće sitnice. Na izvesna
neugodna reagovanja javnosti, odnosno štampe. Na vesti o gomilanju turskih trupa na granici prema Crnoj Gori
(usled spora oko Veljeg i Malog Brda). Zatim naročito u vezi sa naimenovanjem feldmaršal-lajtnanta Vagnera za
ministra odbrane i njegovom izjavom u Parlamentu o jugoslovenskoj propagandi, a još više njegovim navodnim
pregovorima sa predstavnicima hrvatske Narodne stranke, s nagoveštajima prepuštanja Bosne Hrvatskoj a ne
Srbiji. Iako i ovde napominje: da beogradski listovi nemaju onaj uticaj na obrazovanje javnog mnenja kao novine
na Zapadu, s obzirom da u proseku i najčitaniji jedva da imaju 500 pretplatnika (taj se broj slaže sa podacima
nekih domaćih izvora – npr. Vidovdan, br. 213, 3. X 1870. – ali prema našim procenama imali su ih više, 1000–
1500), da iz tog razloga nije običavao da protestuje zbog pojedinih neprijateljskih napisa, ovog puta ističe da je
intervenisao u vezi sa onim antiaustrijskim člancima u Jedinstvu, pošto je taj list „delimično subvencionisan od
vlade“.

220
... hogy el kellene választani a politikai panszlavizmust, a tudomá-nyoktol és szocialistol és ez ellen
 718

küzdeni ...

221
„Neka Kalaj preporuči Nikolićev konzorcijum i Kreditni zavod za zajam.“

222
Svetozar Miletić je na zasedanju ugarskog Parlamenta 22/10. marta 1870, upućujući jednu novu
interpelaciju na predsednika vlade Andrašija, ponovio i svoje ranije interpelacije na koje nije bio dobio
odgovore. U vezi sa austromađarsko-turskim odnosima Andraši je sada odgovorio: Austro-Ugarska Monarhija
nije „uglavila savez sa Turskom koji“ bi bio „upravljen protiv južnih Slovena. Takav savez za odbranu i napad
nije Turska nikad nudila“ – što bi, i dalje po Andrašiju, Miletić morao takođe da zna. Što se pak tiče zauzimanja
Bosne, u Andrašijevom odgovoru ističe se da on ne zna „šta je Vagner u vreme kad još nije bio ministar [odbrane
Austrije] u malom privatnom krugu govorio“. Svakako: „U nadležnim merodavnim krugovima nije ta namera
nikada ni za jedan časak vladala“. (Političan pregled, Srbske novine, br. 31 – 14. II 1870.)

223
U jednom od ovakvih napisa, datiranom u Beogradu, o raznim prilikama i neprilikama u Srbiji Zatočnik,
na primer, iznosi, u ironičnoj stilizaciji: „U nas sve ide po starom kalupu, samo pod novim imenom, a Bosna i
Hercegovina još u turskim rukama kao i lani“. Za „željno očekivani sukob s Turcima“ ne vrše se ni „nuždne
nabavke“. Namesnik Ristić se uz to predstavlja i kao reakcionar. Duh zaostalosti u državnim institucijama, na
primer, prikazuje se ovakvom prikladnom konstatacijom: „U Srbiji postoji pravni fakultet već od 25 godinah, a u
nekim sudovima sjede predsjednici mehanici“ ... (Zatočnik, br. 58 – 13. III 1870.) Zastava pak u vezi sa
pretnjama Turske protiv Crne Gore tih dana je pisala: „Jedinstvo, organ beogradske vlade, duva u isti rog sa
bečko-peštanskom štampom, te daje pisati iz Carigrada da se turska vojska povukla sa crnogorskih granica, i to
... usled – teneatis risu! – držanja beogradske vlade!!!“ (Zastava, br. 28 – 8. III 1870.)
U članke koji su mogli biti inspirisani od Oreškovića, bar po verovanju podozrivih vladajućih ličnosti u
Srbiji, u prvom redu ubrajaju se oni u vezi sa oslobodilačkim pokretima jugoslovenskih naroda, u okvirima
hrvatsko-mađarskih sukoba. U jednom od ovakvih Zastavinih članaka žigošu se izvesna nastojanja u kontinuitetu
„opravdanosti“ politike oportunizma da se knez Mihailo prikaže u krivoj svetlosti, kao protivnik oslobodilačkih
pokreta jugoslovenskih naroda. (Knez Mihailo i Mađari, Zastava, br. 10 – 25. I 1870.) U drugom jednom takvom
članku stoji, da „regenti u Beogradu primaju bečke ordene u isti mah kada je austrijska vojska Bokeze fizički, a
vlada i oficijozna štampa Crno Gorce moralno napadala“. (Jedva jedanput, Zastava, br. 13 – 1. II 1870.) Sprega
Zastave sa Zatočnikom utvrđuje se i napisom „Kako stoje stvari u Trojednoj kraljevini“ koji Zastava prenosi iz
Zatočnika. (Zastava, br. 20 – 18/30. II 1870.)

224
Austrougarski predstavnik u Carigradu Prokeš bio je međutim protiv toga da se pomenuta Brda prepuste
Crnoj Gori. (V. napomenu 217.) Bajst je isto bio na strani Turaka, samo je preko Prokeša upozoravao Portu na
potrebu temeljnijeg obrazloženja turskih prava i umerenijeg ispoljavanja njenih poznatih anticrnogorskih
stavova. Jer se zna da je Crna Gora u konfliktima sa Turskom na međunarodnom diplomatskom poprištu uvek
uživala izvesne simpatije velikih sila. Pa i sama Austro-Ugarska, morala bi se suzdržati od aktivnije podrške
turskoj politici, da ne bi izazivanjem nemira većih dimenzija među Slovenima otežala pozicije namesničke vlade.
(Weisung an Prokeschy 16. I 1870, HHSA, PA, XII, Türkei, K. 96.) Kasnija Bajstova uputstva u istom duhu teže
ka mirnom rešenju ovog spora, u interesu balkanske status-kvo politike Austro-Ugarske. (Weisungen, 2. III, 1.
IV 1870, K. 96 und 97.)

225
V. pod datumom 11. mart 1870.

226
U izveštajima (Bajstu i Andrašiju) ponavlja Kalaj uglavnom ono što je u Dnevniku zabeležio 26. marta.
Andrašija samo posebno upozorava na opasnost pregovora, ovog puta posredstvom Oreškovića, između hrvatske
Narodne stranke i austrijske vojne „stranke“, čijim se zastupnikom smatra general Vagner. „Vojna stranka“ –
ističe on – obećava Narodnoj stranci Bosnu za njenu podršku u nastojanjima da se spreči razvojačenje Granice.
Bosna bi vojnicima bečke reakcije svakako dobro došla. Ako se ne uspe sprečiti rasformiranje Granice u korist
Mađarske, bosanska oblast u granicama Hrvatske pod suverenitetom Austrije – i dalje prema Kalajevim
upozorenjima u pismu Andrašiju – postala bi nova Vojna granica, opet sa slovenskim stanovništvom,
neprijateljski raspoložena prema Mađarskoj.

227
U psihozi opšte sumnjičavosti netrpeljivih političkih protivnika godinama posle ubistva kneza Mihaila
nizale su se uzajamne optužbe (naravno ne preko sudova, već posredstvom stranački pristrasnih listova,
subjektivizmom prožetih pisanja, pa čak i memoarskih spisa) protiv vodećih vladajućih ili opozicionih ličnosti:
da su bili umešani u zločin, da su bar znali da se priprema, a ništa nisu učinili da se spreči! Bilo iz
antidinastičkih, bilo iz stranačkih i ličnih razloga. Ristićevi protivnici govorili su da je u pozadini ubistva stajala
čitava velikaška Hadži-Tomina porodica sa čuvenim zetovima na čelu ili začelju, Ristićem, Hristićem,
Milojkovićem, Bogićevićem. Ristićevci su pak sa svoje strane uveravali neupućene da su za ubistvo znali
Garašanin, Marinović, pa čak i pod Mihailom svemoćni Nikola Hristić. Jedan od vodećih opozicionara iz redova
svetoandrejskih liberala Stevča Mihailović u neobjavljenom delu svojih memoarskih beležaka (koji je u posedu
istoričara Fedora Nikića) tvrdi da je za ubistvo kriv i Blaznavac! On priča: „Evo neka se zna i to: mene je
kazivao Gaja Perišić da je kod njega govorio Blaznavac, kao kod kuma, da će se osvetiti tom Obrenoviću, makar
i umro i pepeo mu neće ostaviti. A kad pogibe knjaz, Gaju Perišića zatvoriše i neku bedu na njega baciše, te da
ne sme što progovoriti, ili ako progovori da izgleda kao za inat što je uhapšen“ ... (Stevča Mihailović,
 719

neobjavljeni deo Memoara, 1861–1879, prekucani tekst str. 16.)

228
O jonak tartaná ha az egész egyszerre feloszlattatnék, s azt h szi, hogy ezt Andrássy csak azért ellenzi,
mert fél, hogy ezáltal a horvát, országgyülésre egy oly többség jönne, mely ez miat felbontaná s talán
Cislajtániához ohajtana csatlakozni.

229
... egyetértés.

230
... vágyairol.

231
... igyekszem kimutatni a horvátok csalárdságát.

232
U izveštaju Kalaj se zapravo osvrće na razvoj odnosa Srbije i južnoslovenskih naroda u Turskoj.
Ponavlja već dobro poznata kazivanja o izvanredno velikom autoritetu pokojnog kneza Mihaila u
južnoslovenskim zemljama, što je omogućilo Srbiji da igra avangardnu ulogu u nacionalno-oslobodilačkim
pokretima svih balkanskih naroda u borbi protiv Turske. Posle njegovog ubistva pozicije Srbije na ovom terenu
političke borbe oslabile su. Rusija je iskoristila neočekivanu smenu na položajima vlasti u Srbiji da bi je
izolovala i predstavila u krugu nezadovoljnih naroda kao zemlju koja se pod upravom Namesništva priklonila
Austro-Ugarskoj odvojivši se od oslobodilačkih pokreta. Tek postepeno, ostajući na liniji prijateljstva prema
velikoj susednoj Monarhiji namesnici uspevaju da, razotkrivajući hegemonističke namere Rusije, povrate stare
pozicije svoje zemlje u zemljama južnoslovenskih naroda pod Turskom.
Ovako ponovljenim prikazom odnosa snaga u slovenskom svetu Kalaj je ponovo pokušao da ubedi Bajsta u
svrsishodnost pružanja veće podrške Srbiji u njenoj politici prema Turskoj. Jer vidi se (ono što je za Kalaja
važno da opet pokaže i dokaže svom ministru): da Namesništvo i dalje vodi proaustrijsku politiku, da uspeva da
odoli pritiscima Rusije, da pod njegovom upravom snage Srbije su u porastu. (Potonje ističe i posebnim
izveštajem o njenom naoružanju.)

233
Ovaj Politov članak napisan je povodom ugušenja bokeljskog ustanka. U romantičarsko-patriotskoj
stilizaciji sa epskom intonacijom tu se iznosi: „Bokeški ustanak beše jarka svetlost u dubokoj tmini što tada
pokrivaše srbski horizont, Srbski narod u Trojednici potišten od najveće samovolje, Srbi u Vojvodini u
čeljustima Mađara, tužna raja u Bosni i Hercegovini od patnje već iznemogla da i glasa više puštati ne može, a
Srbija? Nade, koje Srbstvo u srbski Pijemont stavljaše, izčezoše do ižice pored kukavne uloge što je Srbija pod
regenstvom igraše, i Srbinu krv se u obraz dizala, kad je na Beograd pogledao, gde se nečuje jauk raje bosanske,
već gde se traži na rukovanje prijateljska ruka Andrašijeva, ona ruka koja drži u zaptu slobodu Trojednice i
Vojvodine, a u Carigradu potpisuje šićar radi Bosne!..“
Zbog „ćutanja“ beogradske vlade i demantija Vidov-Dana „da bi koji srpski oficir mogao biti u redovima
bokeški ustaša“ – na još uvredljiviji način se napada Namesništvo. Iako sledi prihvatljiviji razuman zaključak da
Srbija „pri bokeškom ustanku“ nije smela da pređe Drinu, bez rizika rata, kome bi se suprostavile velike sile ili
bi izbio opšti evropski rat. Jer „zamašni ustanak srbskog naroda protiv Turske i Austrije – ne bi mogao Rusiju
ravnodušnu ostaviti; ona bi morala htela ne htela u akciju stupiti, a u tom slučaju morala bi kakvu alijansiju
zaključiti, pa kad bi to pruska alijansija bila, to bi rat na Neretvi i Drini značio rat čak na Rajni i Elbi. Za tako
veliki rat pak Rusija iz mnogo uzroka još pripravna nije. Najcelishodnije je dakle držala da kneza Nikolu od
svakog umešaja u bokeški ustanak uzdrži“ (Boka, od dr Polita-Desančića. Narod, br. 35 – 24. III 1870.)

234
Nečitko.

235
Satirični list.

236
U ovom članku doslovno stoji: „Dođe nam ovih dana do ruku jedna kolajna ili spomenarka, ili, pravije
da kažemo nešto što se upravo ni jednim ni drugim imenom nazvati ne može. Izgleda kao dukat cesarski, i
predstavlja na jednoj strani lik s napisom: „Dr. Svetozar Miletić“, na drugoj vidimo orla s dve glave i nad
glavama „krunu“, a u „kandžama skiptar“ i „šar zemni“ Gore više dvoglavog orla stoji napisano: „Crna Gora“, a
dole ispod repa njegova: „Srbija“ unaokolo u žirovom vencu na levoj strani: „Banat, Srem, Bačka, Zeta, Stara
Srbija“, i na desnoj strani: „Primorje, Hrvatska, Slovenija, Bosna, Hercegovina“. O ovom smešnom znaku
ozbiljnog napretka, koji je pređašnji demokrat a sadašnji cesar Miletić, opterećen svima znacima imperatorskog
autokratizma učinio, mi ćemo nekoliko sasvim prostih ali istinskih reči da progovorimo“. Potom se prelazi na
komentar ispunjen pogrdnim rečima na adresu Miletića koji se žigoše kao ne čovek, ne političar, ne Srbin, da bi
čitaocu bio prikazan kao „zla kob“ srpstva. (Vidov-Dan, br. 73 – 3. IV 1870.)

237
... jo egyetértés.

238
U liberalnom listu Srbija već od ranije branjeni su stavovi revolucionarnih opozicionara, naročito u
rubrici političkog pregleda, kada su izlagani događaji u Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji i dr. u vezi sa borbom
radničke klase i socijalnih revolucionara u tim zemljama. Napis koji je načelnim stavom u odbrani
revolucionarnih pokreta izazvao posebnu pažnju mnogih (pa i Kalajevu) kao i brzo reagovanje konzervativnog
Vidov-Dana bio je štampan u Srbiji od 5. juna (po n. k.). Tu se polazilo od pitanja: „Kojim očima valja da
 720

gledamo po širokome, burnome svetu i kakvom merom valja da merimo događaje koje viđamo oko sebe?“ Da bi
se u odgovoru nastavilo: „Bilo je do skora u nas vrlo smešnih političara koji su svako nazadnjaštvo hvalili i
zastupali kod svoje kuće, a čim se govorilo o tuđim državama odmah su se pojavljivali kao potpuno slobodnjaci.
Danas već vidimo kod tih istih političara malo poveći uticaj stranih konzulata, ... vidimo usred Beograda gde
koje listove koji na srpskome jeziku isto tako grde vođe opozicije francuske, opozicije italijanske, opozicije u
Španiji, opozicije u Irskoj, opozicije u Rusiji, opozicije u Austriji ... u Ugarskoj, isto ih tako redovno grde kao
god i najzvaničniji listovi onih vlasnika protiv kojih se oni bore.
Koliki je onaj prvi pojav smešan, toliko je ovaj poslednji žalostan i kratkotrajan. Koji smo to mi koji
hoćemo da se načinimo braniocima konzervativizma ili bar braniocima legitimnosti u svetu oko nas? Mi nismo
ništa drugo nego čeda revolucije. Da mi nismo podigli revoluciju protivu turskoga gospodara, zar bi se mi danas
u kneževini i koliko razlikovali od braće naše u Bosni i Staroj Srbiji? I ako se Turska ne skloni ... da nam učini
pravdu, da nam vrati ono što je naše, zar mi nećemo prinuđeni biti da pribegnemo načelu revolucije, onome
istome načelu po kome smo mi i iznudili ono što danas imamo“.
U tom kontekstu poručuje se i stranim vladama, da ako im se „ne dopada taj naš“ revolucionarni „karakter“
borbe „a ona neka nam pripomogne da što pre dođemo do svoje mete“ ...
U zaključku se ide još dalje. Konkretno se podržava revolucionarna borba Čeha i Slovenaca u austrijskoj
polovini dualističke Monarhije, Srba, Hrvata, Rumuna ... u mađarskoj polovini. (Pregled politični, Srbija, br. 59
– 24. V/5. VI 1870.)
Na reagovanje Vidov-Dana koji je negirao mogućnosti i nužnost revolucionarnih oslobodilačkih borbi
romantičarsko konzervativnom parolom: sve što se „s naše strane“ postiglo i što će se postići, postignuto je i
treba da bude postignuto: ne „putem revolucije, već ... strogom odbranom našega svetog, neprikosnovenog
prava“ – Srbija je reagovala u nastavcima pod naslovom Vidovdancima u još revolucionarnijem duhu. Polazi se
od činjenice da se revolucionarna borba vodi svim sredstvima buna i ustanaka, kada se mirnodopska sredstva
pokazuju neefikasnim pri rušenju onoga što predstavlja: „tiranija, despotizam, otimanje, podjarmljivanje.“ Inače
u alternativi može samo da se poruči: „Boji li se kogod nasilna prevrata ili krvave revolucije, on neka dade
savršene reforme pa će prestati svaka potreba koja je izazivala opoziciju i gonila je na revoluciju (Vidovdancima,
Srbija, br. 62 – 31. V/12. VI 1870.)
U daljem izlaganju ove teze prelazi se na istorijsku genezu nenarodnih režima u Srbiji. Počinje se osvrtom
na najslavnije Nemanjićsko doba srednjovekovne istorije Dušanovog carstva, da bi se već za to razdoblje srpske
istorije utvrdilo da: „Dušanova carevina nije bila carevina srpske književnosti i srpske nadmoćne obrazovanosti.
Dušanova carevina nije bila carevina silne i urođene kakve težnje naroda srpskog za gospodovanjem i
nametanjem narodnosti svoje. Dušanova carevina bila je izraz jedne dinastije, jednoga čoveka snažnoga umom i
telom, koji je imao za sobom narod mlad, svež i junačan, pa ga vodio u borbu u kojoj je rastao junački glas
naroda srpskog, u kojoj se je množilo bogatstvo srpskih vojnika i u kojoj se je hiljadio broj novih plemića srpskih
što ih je car podizao iz redova svoje vojske, bacajući im pred noge zemlje i gradove i seljačke robove. Ali sa
rastenjem junačkog glasa, sa množenjem bogataša i plemića venula je unutrašnja snaga srpskome narodu, venula
je njegova moralna svežost“ ... (Vidovdancima, Srbija, br. 63 – 3/15. VI 1870.)

239
Hotel kod “Carskog kupatila“

240
Članak, i to uvodni, napisan je povodom Štrosmajerove izjave u vezi sa navodima engleskog lista
Tajmsa, odnosno Tableta, da bi on u interesu ujedinjenja južnih Slovena bio spreman da radi na tome „da
katolička manjina pređe grčko-šizmatičkoj (pravoslavnoj crkvi istočnoj)“. Štrosmajer demantujući u svojoj izjavi
ove navode isticao je svoje zasluge na veličanju katoličkih ideja. Prema tome, po zaključku Vidov-Dana,
Štrosmajer je i dela kojima se proslavio u jugoslovenstvu zasnivao na ideji katoličkog integralizma. „Izvor dakle
radu g. episkopa gorak je za nekatolički deo srpsko-hrvatskog naroda, jer iz njega teku stvari koje imaju
neplemenitu, neliberalnu i nepolitičku svrhu, da pravoslavni deo naroda otuđe od njegove vere, i da u krilu
narodnom otvore struju verozakonske propagande“. I to u doba kada ni za Štrosmajera ne može „biti tajna da
vreme religioznih propagandi u Evropi odavno je prošlo i više se jamačno povratiti ne može“. (Vidov-Dan, br.
132 –19. VI 1870.)
Odnosna Štrosmajerova izjava londonskom Tabletu prema tekstu objavljenom u Vidov-Danu dva dana
ranije, in extenso glasi: „Pažnja se moja obratila na jednu primedbu u vašem listu [Tabletu] od 14/2. maja u kojoj
su navedene iz Tajmsa ove reči o meni: ,On je više nego jedan put dao razumeti, da, kad bi to za ujedinjenje
južnih Slovena nužno bilo, ne bi se ustezao propovedati, da katolička manjina priđe grčkošizmatičkoj
(pravoslavnoj) crkvi istočnoj i t d.‘ Ujedno je moljeno da ,koji katolik‘ to poreče. – Cela sadržina mog života,
kao i moja javna crkvena i politička dela za poslednjih dvadeset godina dovoljno uteruju u laž takva
potvrđivanja. Ja sam se vavek držao uverenja, da katolički deo mog naroda, kad jednom pocrpe osnove
svestranog izobraženja i duševne obrazovanosti, na to je određen, da ove osnove rasprostire i odlučeni sada deo
povrati katoličanskom jedinstvu. Jedno i samo da bih do ove svrhe došao, ja sam prizvao u život javne, od mene
osnovane zavode. Amo n. pr. spadaju: akademija za nauke i umetnosti; katolički univerzitet, koji je u Zagrebu,
glavnom gradu katoličke Hrvatske, osnovan; u mojoj vladičanskoj stolici (Đakovu) podignuti manastir za
vaspitavanje sveštenika iz reda franciskanskog, kojima je poziv, da jevanđelje i civilizaciju rasprostiru po turskoj
Bosni; obnovljenje propaloga ilirskog kaptola sv. Jeronima u Rimu, s namerom, da taj kaptol bude živ ugao, koji
će Svetu stolicu i južne Slovene među sobom skopčavati; na posletku pak i naročito velika saborna crkva, koju
usred oblasti, gde u nadmoćnoj većini prebivaju članovi grčke (pravoslavne) crkve, gradim, i božjom pomoću za
malo godina biće osobito posvećena sv. Petru, sredsredi katoličkog jedinstva. Sve ove stvari pokazuju dovoljno,
 721

da ono, što se gore o meni pripoveda, pakosno je opadanje.

U Rimu. meseca juna 1870.

Josif Đurađ Štrosmajer

vladika bosanski i sremski“

(Vidov Dan, br. 130-17. VI 1870.)

Na zlonamerne interpretacije ove Štrosmajerove izjave reagovao je i sisački Zatočnik. Polazeći od toga da:
„Protivnici sloge između jugoslovenske zapadne i istočne crkve prihvatiše oberučke pismo priobćeno nedavno u
londonskom listu Tablet-u, koje se pripisuje đakovačkom biskupu“ – da bi „razvrgli onu političku solidarnost
između Hrvatah i Srbaljah koja se je u novije doba učvrstila na užas zajedničkomu jim neprijatelju, i koju je
uprav đakovački biskup ponajviše utvrdio…“
U podrobnijem obrazloženju ističe se da: „Samo zlobnici mogu navoditi akademiju i sveučilište za polugu
nekakovu ,pošokčenju‘ pravoslavne nam braće. Objema je zavodima zadatak nauka“, a samo pomoću nauke – to
je ovde misao vodilja – mogu se „vremenom sve razmirice na duševnom i učenom polju izgladiti i izjednačiti ...“
(Zatočnik, br. 147 – 1. VII 1870.) Nakon dve sedmice u Zatočniku sa zadovoljstvom se konstatuje da je i list
Srbija osudio zlobne komentare pomenute Štrosmajerove „izjave“. (Zatočnik, br. 157 – 13. VII 1870.)

241
U odista dugačkom izveštaju (prekucan iznosi 11 strana) o „uzajamnim odnosima... Srba s jedne i druge
strane Save“, odnosno Srba u Srbiji i onih u Ugarskoj pažnja se obraća na sve momente koji su od važnosti u
ovakvoj prepisci. Kalaj ne obaveštava Bajsta samo o onome što on (Bajst) traži i treba da zna kao ministar
inostranih poslova već o svemu što iziskuje određena rešenja – prema njegovim (Kalajevim) uverenjima i
u v e r a v a n j i m a a za koja rešenja je (opet Bajst) nadležan kao državni kancelar.
Polazi se od postavke da: „Uzajamno dejstvo koje vrši Kneževina u političkom pogledu na Srbe Austro-
Ugarske Monarhije a ovi na Kneževinu jeste jedno od najvažnijih“ faktora „čije potpuno poznavanje jedino može
da vodi pravom razumevanju političke situacije u Srbiji“. I ujedno sagledavanju posledica tog dejstva na
austrougarske državne interese.
Pre svega, o političkim delovanjima Srba u Austro-Ugarskoj, usredsređenim u Novom Sadu,
rasprostranjenim svuda u srpstvu kroz akcije Omladine. Omladinska stremljenja se smatraju najekstremnijima.
Po Kalaju, imaju dva cilja: jedan je „demokratsko republikanski“, drugi „velikosrpski“. Ali zna se, sve je to
ostalo u uopštenim formulacijama deklarativne frazeologije. Sanja se „o preobražaju socijalnih odnosa i
ujedinjenju jugoslovenskih plemena“ a da se nije ni ozbiljno razmotrilo a kamo li utvrdilo „u kojoj formi, pod
kojim uslovima i kojim sredstvima bi se ovi ... snovi mogli ostvariti“. Međutim, Kalaj kao veliki političar i vešti
diplomata već zapaža da se uopštenim frazeološkim konstatacijama u raznim varijacijama ne umanjuje već
naprotiv povećava, bar u izvesnim momentima moć propovednika takvih stremljenja. Jednodušnost u negaciji
svega postojećeg ne remeti se razmimioilaženjima u pogledu na budućnost, pošto o njoj, u odsustvu jedne
jedinstvene šeme, formule, vizije, svaki može da ima i sačuva svoje ideale i ideje, prema svojim viđenjima i
interesima.
Za Miletića, kao najeminentnijeg vođu Omladine tu stoji: „da se njegova reč kod onostranih Srba poštuje
kao „jednoga proroka“. Po Kalaju: „Ne može se poreći da bi on, oslanjajući se na svoju popularnost, bio u stanju
u povoljnom trenutku da izazove čak pokret“ sa nezamislivim posledicama. Samo što su „Miletić i njegovi
stranački drugovi i suviše mudri da ne bi uvideli da svedeni na sopstvene snage ne mogu nikada računati na
uspeh. Zato su ... bacili pogled na slovenske ... pretežno srpske provincije Turske“. Međutim, u krajevima pod
njenom direktnom upravom nisu uspeli (i dalje po Kalaju) da pridobiju stanovništvo za svoje ideje, zbog
prisustva turskih vlasti, i niskog obrazovnog stupnja tamošnjeg naroda. Ali u Srbiji, s obzirom na postojanje sloja
nezadovoljne inteligencije oni su naišli na bolji prijem, a usled otpora Namesništva zadobili su i podršku Rusa.
Mada po ideološkim opredeljenjima za „slobodu, nezavisnost, nacionalnosti trebalo bi da predstavljaju snage,
koje se u autokratskoj Rusiji smatraju neprijateljskim.
U opisu centralnih ličnosti Srbije, koje se još uvek veličaju kao graditelji proaustrijske politike i zaslužuju
posebna priznanja zbog svojih antiomladinskih stavova, Kalaj je i dalje izdašan u pohvalama. Što mu, međutim,
ne smeta da uoči njihove odista karakteristične, pozitivne i negativne crte koje mogu biti od tolikog interesa da je
vredno da budu, bar delimično, prenesene i ovamo, za širi krug čitalaca.
O Blaznavcu se tu ističe da je „razborit čovek (besonnener Mann) sa čvrstim uverenjima i od velike iako
samo trenutne energije“. Njegova lična ambicija je zdrave prirode jer je u službi naroda. „Nažalost, zaista
izvanredna energija, kojom u kritičnim momentima raspolaže, kako je to dokazao, na primer, prilikom
Miloševog povratka a kasnije kod Mihailovog ubistva – nije istrajna. Ona, čim je jedanput opasnost prošla,
izgleda da popušta, a u pitanjima detalja on potčinjava ne retko svoje sopstveno mišljenje pogledima drugih, koji
su čak ponekad u protivrečnosti sa njegovim ubeđenjem“.
Za Ristića se navodi da je „lukav, nepoverljiv, sebičan karakter“. I dodaje da njegova „glavna
karakteristična crta je sitničava taština, koja ne može da podnese ni najmanju, protiv njegove ličnosti ili njegovih
radnji uperenu kritiku“. Iako je vanitas vanitatis u Ristićevoj ličnosti zastupljena u najvećoj mogućoj meri, Kalaj
preteruje (jer drukčije ne može) kad taštinom objašnjava njegove promenljive, čas pomirljive, čas odbojne
odnose sa Omladinom. Ti odnosi, kao i svi drugi ukoliko zavise od Ristića samog, menjali su se u zavisnosti od
njegovih vešto izvedenih taktičkih i strategijskih zamisli tokom političke borbe za postizanje postavljenog cilja.
 722

Iz zaključka proističe, međutim, ono još uvek najvažnije za Kalaja: da Namesništvo, posebno Blaznavac,
svojom postojanošću u odbijanju podrške Omladini koja rovari u Austro-Ugarskoj, zaslužuje podršku, i to
(podrazumeva se) veću nego što je dotle dobijala, od strane Austro-Ugarske.

242
... kissé megvannak ütközve.

243
...föbiro.

244
... savetnik poslanstva.

244a
Podržavajući Blaznavčevu molbu da se naručenih 50 000 zatvarača svakako pošalju, Kalaj pored još
jednom ponovljenog argumenta o potrebi da se izađe u susret potraživanjima prijateljske Srbije ovde navodi i
zainteresovanost Ugarske da Srbija nema svoju fabriku oružja već da se snabdeva oružjem u potpunosti ili
delimično, u Austro-Ugarskoj. Prema Kalajevim ubeđivanjima važno je i da Srbija ne oskudeva u oružju u vreme
kada će se možda morati poveriti Srbiji „da u nekim slovenskim pokrajinama Turske održi mir i spokojstvo i
potisne ruska huškanja“.
U insistiranju da se pomenuti zatvarači isporuče Srbiji, čak i u slučaju da se zabrana izvoza oružja (u vezi
sa ustankom u Dalmaciji) odnosi i na ovu pošiljku, Kalaj ide toliko daleko da predlaže Andrašiju njihovo
ilegalno otpremanje. Tajnim prenošenjem preko granice uz pomoć poverljivog šefa carine ili dozvolom koja je
bila izdata pre zabrane za isporuku (neisporučenog) oružja Crnoj Gori i koja bi se antidatiranjem i drugim
eventualno potrebnim preinačenjima mogla da iskoristi za prenošenje u Srbiju.

245
Tu svakako spada uvodnik u gotovo dva petitom štampana stupca u br. 171 Zatočnika, od 29. jula
(srpnja) pod naslovom Srbija u oči rata (autor potpisan inicijalom M.). Već u prvom pasusu ističu se ovakve reči
na adresu namesnika: „Šutismo dosada stalno o domovini name prekosavske braće, jer vesela nismo mogli ništa
kazivati, a tužno kazivanje nit bi bilo trudilo nit bi se u bratinsku ljubav upisivalo, odkako je sadanje regenstvo
zauzelo kormilo, Srbija i Hrvatska kano da nisu postojbina istoga naroda, kano da nemaju jednakoga velikoga
cilja za sretniju i slavniju budućnost, kano da nisu u najbližem susjedstvu, tako su jedna drugoj otuđene. Za našu
kraljevinu bijaše vrednije pitati što radi maršal Serano (Serrano) ili republikanac Kastelar, nego što radi regent
Milivoj Blaznavac ili Jovan Ristić“.
Iako se izričito kazuje da uzroke nezadovoljavajućih „indiferentnih“ odnosa između dve bratske zemlje
treba tražiti „u vlade a ne u srpskoga naroda“, u aluziji na nedavnu prošlost navodi se i uopštena zaključna misao
(koja naravno kao svaka uopštenost jednostrano je negativna ili pozitivna) na račun cele državne zajednice. Sa
argumentacijom: „da u Srbiji umiju pretjerati ili smaknuti kneza, kad im dodija, al ne umiju ujamčiti svoju
slobodu i zapriečiti absolutizam nove vladavine, koje steknu. Na oružju su odvažni junaci, u mirnoj ustavnoj
borbi slabe nevježe“.
Pasivni odnos Srbije, odnosno srpske namesničke vlade prema nacionalnim problemima Hrvatske u odnosu
na Ugarsku objašnjava se uticajem ugarske vlade. Zato se dokazuje štetnost tog uticaja u svakom pogledu.
Oslonac na Austriju i Francusku u očekivanom evropskom ratu protiv Rusije i Pruske smatra se pogubnim.
Sugerira se dakle vraćanje na savez sa Rusijom. „Ako je Francuskoj do toga stalo da se stvori jaka mađarska
Ugarska, mora Rusiji do toga stojati da se uz Ugarsku podigne snagom i silom istovetna država slavenska na
Balkanskom poluostrvu“.
Ali iznad svega su „nuždne Srbiji tople simpatije slavenskih naroda izvan nje živućih“ ... Ona je te
simpatije izgubila pogrešnom politikom Namesništva. Ukoliko se greška ne ispravi Ugarska će se dominacija
učvrstiti i proširiti nezadrživo – poruka je ovog napisa koji kao što se vidi nije bez razloga razgnevio namesnike.

245a
Insistirajući na isporuci naručenih zatvarača, Kalaj ukazuje i na to da ih Srbija može nabaviti iz druge
neke države, a u nuždi i sama preći na njihovu proizvodnju. U interesu je Austro-Ugarske da se Srbija kod nje
snabdeva oružjem, nema dakle razloga da se Andraši ne zauzme svojim autoritetom u Beču u traženom smislu.
Na kraju napominje još: pošto je ubeđen da bez njegove (Andrašijeve) intervencije ne može izdejstvovati
traženo, nije ovog puta ni pisao Bajstu. (Broj pisma 42.)

246a
... de nem fogja türni hogy a magyarok felettük tulsulyt gyakorolyanak.

247
Blaznavacz ugy látszik fel van nyerelve.

247a
Ponavljajući zabeleženo u Dnevniku (od prethodnog dana) Kalaj poverava Andrašiju da je zabrinut
razvojem odnosa. „Ona nesrećna stvar sa zatvaračima“ baš je dobro došla ruskim nastojanjima. Sad se može
desiti ono neprijatno – da se zatvarači nabave iz Rusije. U svakom slučaju Kalaj traži (u formulaciji urgentne
molbe) da mu odgovori, pa bilo i negativno, na pitanje: šta će biti sa isporukom zatvarača. Kod njega se ovde u
Beogradu „svaki dan i sa svake strane samo o tome raspituju“, pa se zainteresovani ne mogu i dalje držati u
neizvesnosti. (Broj pisma 43.)

248
Ova obaveštenja biće najnergičnije demantovana od strane ambasadora Prokeša. Videti o tome
podrobnije pod napomenom 249a.
 723

249
U izveštaju Bajstu Kalaj jednostavno ponavlja ono što je zabeleženo u Dnevniku o navodnoj Šiškinovoj
ponudi namesnicima da pod određenim uslovima Rusija dejstvuje kao garantna sila (eventualno zajedno sa
Engleskom) pri realizaciji plana o priključenju Bosne Srbiji. (Bericht Nr. 20.) U opširnijem pismu Andrašiju on
ga najpre obaveštava kako je upoznao namesnike sa njegovim (Andrajaševim) namerama u pogledu Bosne (u
korist Srbije) i kako su namesnici to obaveštenje primili sa zadovoljstvom, prema zabeleškama u Dnevniku 5. i 7.
avgusta. Ali to je još bilo uoči izbijanja francusko-pruskog rata. Sada je situacija donekle izmenjena. U Srbiji
posle poraza Francuske, (koja se i u Beogradu smatrala saveznicom Austro-Ugarske) naginje se već mišljenju da
su pozicije susedne Monarhije oslabljene u međunarodnim relacijama. S druge strane pojavila se, izgleda,
Engleska sa ponudom da podrži nastojanja Srbije, a Rusija se već gotovo i nametnula svojim inicijativama. Zato
Kalaj smatra da se mora na kraju krajeva nešto učiniti (sa austrougarske strane u pogledu Bosne u korist Srbije)
ako neće da se izgubi što je posle toliko zalaganja stečeno u politici protiv ruskih zahvata na srpskom terenu.
(Broj pisma 44.)

249a
Obaveštenja koja su u ovom izveštaju ponovljena o spremnosti Engleske da podrži pretenzije Srbije na
Bosnu Prokeš je posle u dopisu Kalaju, a naročito u izveštaju Bajstu 7. septembra, u celosti opovrgnuo. On je
ponovio da bi to bilo suprotno uveravanjima engleskog ambasadora u Carigradu Eliota da je Engleska u najvišem
stepenu zainteresovana za očuvanje integriteta Turske u postojećim okvirima. S obzirom da se i ruski ambasador
Ignjatijev obaveštavao o verodostojnosti ovih glasova, zapitao je direktno velikog vezira šta je njegovo mišljenje
o ovoj stvari. Veliki je vezir sa negodovanjem odbacio mogućnost ovakvog intervenisanja, a naročito sa strane
Engleske od koje je nedavno primio dokaze prijateljskog držanja. Uostalom, po vezirovim rečima: „Bosna je
najvažnija ... evropska provincija“ Otomanskog carstva. „Njenim gubitkom počeo bi raspad carevine“. Kako se
mogu turski državnici smatrati tako „glupim“ da neće shvatiti „kuda mora da vodi učešće Srbije u upravi Bosne“.
On je rekao i generalu Ignjatijevu da Bosnu „neće ispustiti iz ruku, i u slučaju potrebe boriće se za nju oružjem“.
Rekao mu je takođe „da ni ser Enri Eliot ni njegova vlada nisu nikada ni jednu reč govorili u smislu koji se hoće
podmetnuti Engleskoj. Engleska zna za našu odluku i nalazi da je pravedna i ispravna“. Ona je zato da Porta
bude u dobrim odnosima sa Srbijom, ali ne i da izađe u susret njenim nemogućim željama. (Bericht Nr. 66B,
HHSA, PA, XII, Türkei, K. 97.)
U izveštaju od 16. septembra Prokeš će preneti i uveravanja svog engleskog kolege Eliota, o nepostojanju
bilo kakve intervencije u pogledu Bosne. Eliot mu je čak pokazao odnosnu prepisku sa ministrom Grenvilom i
konzulom Longvortom, koja jasno dokazuje da je Engleska daleko od ovakve politike podrivanja integriteta
Turske. (Bericht Nr. 69A-C.)

250
Ovde se ponavlja obaveštenje o spremnosti Engleske da pomogne Srbiji da dobije od Porte upravu nad
Bosnom. Još se dodaje da bi se onda srpska vlada navodno obavezala da dâ Turskoj godišnji danak od 10
miliona piastera i kontingent od 30 000 vojnika. Kalaj, neznajući, naravno, da će ovi navodi biti u najdecidivnijoj
formi demantovani od Prokeša, kazuje Bajstu da je sigurno zapazio kako se trudi da u svojim izveštajima iznosi
samo proverene činjenice, izbegavajući neosnovane glasove, ali se ovog puta pomenuti glasovi šire sa toliko
upornosti ne samo u Beogradu već i u unutrašnjosti zemlje da mu ih mora preneti. Utoliko pre što, i po njemu,
postoje izvesne indicije (držanje konzula Longvorta, neobična uzdržljivost štampe u očekivanju ishoda navodnih
pregovora) koje daju naslutiti da u tim vestima neke istine ipak ima.
U pismu Andrašiju, u vezi sa propratnim glasovima da je do „angažovanja“ Engleske došlo inicijativom
Austro-Ugarske i da se tom prilikom „utanačilo“ i to da se turski deo Hrvatske prepusti Hrvatskoj (protiv čega se
ovde nema ništa) Kalaj još pita kako da se drži prema tim navodima. Da li tako, kao da se samo od sebe razume
da se i iza ove podrške krije Monarhija ili rezervisanije? (Pismo br. 45.)

251
U izveštajima Bajstu i Andrašiju ponavljaju se obaveštenja prema razgovoru sa Blaznavcem, kako je
zabeleženo u Dnevniku. U izveštaju za Andrašija ističe se molba za intervenciju kod suda za osuđujuću presudu
u procesu protiv Aleksandra Karađorđevića. (Pismo br. 46.)
U kraćem izveštaju Bajstu, naimenovanje Hristića (koji je poznat i po svojim engleskim vezama, pošto je
nekoliko puta boravio u Engleskoj) za kapućehaja u Carigradu, Kalaj objašnjava u velikoj meri posledicom
povećane aktivnosti Engleske, od koje Srbija sada očekuje veću podršku u bosanskom pitanju. (Beiricht Res. Nr.
87.)
U vezi sa pitanjem Bosne na ovom mestu još ćemo dodati, pošto se pod ovim datumom u Dnevniku
pominje naimenovanje Filipa Hristića za diplomatskog predstavnika u Carigradu, da je Hristić odmah po svom
dolasku od Ignjatijeva obavešten da su vesti o angažovanju Engleske netačne ili bar preuveličane. Ignjatijev je
najpre sekretaru Predstavništva Bogićeviću, a onda i njemu lično ponovio ono što su mu rekli Eliot i Ali-paša,
onako kako je bilo izloženo prema Prokešovom izveštaju u napomeni broj 249a. Eliot je kasnije još dodao i da će
Longvorta, koji je svojim pristrasnim držanjem davao povoda za navedene glasove smeniti zbog neodgovornog
ponašanja u Beogradu. (Pisma Filipa Hristića Jovanu Ristiću, 1868–1880 str. 6, 8; pisma od 4. i 8. septembra
1870. po st. k.) . U Ristićevom odgovoru od 13/25. septembra nalaže se Hristiću da uzme „u zaštitu Longvorta“.
Iako se po Ristićevim rečima, mora „priznati da zaista ima krivice g. Longvorta što je stvar ebruitirana, jer on se
sam počeo hvaliti svojim kolegama i davao svojim koracima veću važnost no što su je oni imali“. Jedino što se
namesnici nisu dali obmanuti nadama u njegov uspeh, pa nisu bili ni iznenađeni negativnim reagovanjima.
(Pisma Jovana Ristića Filipu Hristiću, 1870–1873, 1877–1880, 1–2.)
U stvari čak ni Longvort nije bio za to da se Bosna preda na upravu Srbiji, već samo „bosanske crkve i
škole“ da pređu u nadležnost Srbije, odnosno srpskog mitropolita. Kasnije, kao što je poznato, Longvort je
 724

pismom od 30. (18. po st. k.) septembra po Eliotovom nalogu demantovao da je davao izjave o prenošenju
bosanske uprave, i prema tome „sličan projekat nije nikada ni posredno sugerisan niti odobren“ od engleske
vlade. Po Longvortu (u nastaloj situaciji) glasovi koji su imali za cilj da obmanjuju javnost i izazovu
komplikacije u diplomatskim odnosima potekli su od Šiškina. (Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaja Srbije, III,
1868–1872, 310 i dalje.)

252
Sa preciznošću dobrog posmatrača i izvrsnog poznavaoca prilika u zemlji u kojoj je vršio svoju misiju,
Kalaj predviđa obrt koji će nastupiti u odnosima Srbije prema Austro-Ugarskoj posle ove oslobađajuće presude.
„Usled lojalne politike koju je... Namesništvo dve i po godine vodilo kako u odnosu na Austro-Ugarsku tako i
prema Porti njegovi neprijatelji su postali i pripadnici Omladine i privrženici Rusije“. Pošto će oslobađajućom
presudom baza stranke Karađorđevićevaca ojačati, namesnički režim će se verovatno prikloniti zahtevima onih
koji traže da se Srbija pretežno osloni na Rusiju. Na taj način bi „slovenski Orijent potpao u celosti pod ruski
uticaj, usled čega bi sva dostignuća ... dosadašnje politike [Austro-Ugarske] bila izgubljena“ – zaključuje ovde
Kalaj pesimistički, ali sa stanovišta austrougarskih interesa realno. (Bericht Nr. 28.)

253
Videti o ovim pismima (koja, prema dosadašnjim istraživanjima sudeći, nisu sačuvana) i pod datumom
10. novembra, na strani 338.

254
U Jedinstvu, broj 202 od 13. oktobra 1870. nalazi se uvodnik u kome u osvrtu na pisanje Pester Lojda,
koji je po Kalajevoj sugestiji (zabeleženo 7. oktobra) pokušao da ublaži nepovoljan utisak Karađorđevićevog
oslobođenja od kazne za ubistvo kneza Mihaila, ima mnogo oporih reči. Na Lojdove utešne rečenice da još nije
sve izgubljeno, da ima da se čeka na presude Apelacije i Kasacije, Jedinstvo ogorčeno odvraća: „Kao što Srbija
nije tražila vaš prvi sud, tako i sad ne traži ni drugi ni treći. Ona u vašim dugim parnicama, a još manje u vašim
presudama, niti je tražila niti traži dokaze za ,dobra susedska raspoloženja‘. Dokaz se nikako i ničim ne može
dati dokle god na austrougarskoj zemlji slobodno hodaju ubijce kneza Mihaila“. Što se tiče samog Karađorđevića
„on je moralno mrtav i od 1868. godine ni za koga nije više opasan“ dodaje se po šablonu režimskih listova pri
obračunu sa protivnikom. I dalje: „Srbiji je sve jedno hoće li on živeti u Ugarskoj ili u Americi, ali joj nije
svejedno hoće li Ugarska i dalje pristati da bude ognjište na kom se kuju zavere protivu mira i sreće Srbije“.
(Citirane delove naveo je i Vidov-Dan sledećeg dana u broju 222, od 14. X 1870) Za samu presudu kazuje se
rečima jednog ogorčenog „državnika“ da je u skladu sa tokom suđenja u vidu farse, komedije „koja je uvredila
narod srpski na neodgovoran način u njegovim najsvetijim osećanjima“.

255
Deo članka koji je izazvao ovaj Kalajev prekor naveden je u prethodnoj napomeni, kako je tamo i
zabeleženo.

256
U tom napisu, datiranom u Kragujevcu gde je tada zasedala Narodna skupština, notira se takođe
nepovoljan odjek oslobađajuće presude peštanskog suda u procesu protiv Aleksandra Karađorđevića. U vezi sa
Kalajevom „ulogom“ i „držanjem“ tu se ističu ove reči dopisnika: „Čujem od neke gospode da je mađarski
konzul Kalaj jako lice oborio, a kako da i ne kad je svakom prilikom jedno govorio a drugo u Pešti preporučivao.
[Što kako vidimo iz Kalajevog dnevnika i Kalajevih izveštaja nije tačno – A. R.] Govori se, da će iz Beograda
premešten biti no međutim to nije ni neponjatno; jer neznam kako može našoj gospodi i u oči pogledati, kad je
sud mađarski sasvim drugu presudu doneo i time se vlada mađarska sasvim na drugo zemljište stavila nego što je
konzul taj na merodavni mesti u ime vlade svoje uveravanja davao“. (Kragujevac, 2. okt. Srbski narod. br. 108 –
9. X 1870.)

256a
U tom neobično dugačkom pismu od 24. oktobra 1870. (na skoro 13 prekucanih strana) u kome su zbog
strogo poverljivog sadržaja pojedini delovi cifarskim šiframa ispisani, Andraši pre svega izražava čuđenje kako
srpska vlada može da promeni pravac politike svoje zemlje zbog jedne oslobađajuće presude. Po Andrašiju, za
takvu promenu ukoliko se stvarno dogodi biće to verovatno samo povod, izgovor a ne „usmeravajući razlog“.
Zato on pokušava da odobrovolji namesnike konkretnijom ponudom savezništva „sa obostranim koristima“,
kako je to zabeležio Kalaj ovde u Dnevniku. Međutim, on je tražio od Kalaja i da objasni namesnicima
novonastalu međunarodnu situaciju posle pobede Pruske nad Francuskom u svetlosti odnosa koji neće ići u
prilog saveza Srbije sa Rusijom (kako to zamišljaju „naivni“ srpski političari) već će poprimiti takve oblike da će
Srbija, pre ili kasnije opet morati da uvidi, da je njena budućnost u osloncu na velikog suseda. Jer, prema
realističkim predviđanjima (realističkim, naravno, sa stanovišta razvoja međudržavnih odnosa velikih sila, stalno
preokupiranih zahvatima za proširenje svojih interesnih sfera i granica) Rusija više neće moći računati na
podršku „savezničke“ Pruske kao što je to bio slučaj pre njene pobede nad Francuskom. Kada je ona u strahu od
francusko-austrijskog saveza morala da obezbeđuje rusko prijateljstvo i podržavanjem ruskih pretenzija na
Balkanu. Za pobedonosnu Prusku, pošto je eliminisala Francusku, Austrija ne predstavlja više takmaca, nego
naprotiv prirodnog saveznika. I to u antiruskom smeru, s obzirom na nemačke aspiracije prema Baltiku, i
austrijske interese na Balkanu.
Da srpski državnici ne bi zazirali baš od tih austrijskih interesa političkim majstorijama vični Andraši
predočava da Srbija, kao i sve druge slovenske zemlje jugoistočne Evrope imaju razlog da strahuju od velike
Nemačke koja bi u svome sastavu imala i Austriju. Sama Austrija sa relativno velikim procentom slovenskog
stanovništva nema interesa da taj cifarski odnos pogorša priključenjem turskih provincija. Položaj Ugarske u tom
pogledu još je izrazitiji. Ona ima već toliko teškoća sa svojim Slovenima, da nikako ne može biti za povećanje
 725

broja Slovena u granicama Austro-Ugarske.

Perspektiva priključenja Bosne i Hercegovine Srbiji pod okriljem Austro-Ugarske povećava se i
argumentacijom da se evropske države drže status kvo politike u odnosu na turske provincije iz straha od ruskog
nadiranja. Jer preovladava mišljenje da narodi evropskog jugoistoka i istoka dejstvuju pod patronatom Rusije.
Ako se Evropa uveri da se te zemlje, a među njima Srbija kao jedna od vodećih, oslanjaju na savezništvo sa
Austro-Ugarskom, najuticajnije evropske države podržaće oslobodilačke zahteve ugnjetenih naroda Turske.
Onda će se i Bosna sa Hercegovinom relativno lako priključiti Srbiji.
U podrobnijem zaključku sumira se da Srbija uzalud čeka na intervenciju Engleske. To se potvrđuje
pomenutim izjavama njenog ambasadora u Carigradu. Što se tiče Rusije ona je suviše zauzeta svojim
problemima da bi mogla priteći u pomoć Srbiji. Pored toga preslaba je, ne može ni da zadovolji svoje potrebe u
naoružanju. Njen konzul u Beogradu obmanjuje srpske političare neostvarljivim obećanjima. Uputstva
Gorčakova ispunjena su upozorenjima da se ne naruši mir napadima na Tursku.
Svi dotadašnji glasovi o nastojanjima raznih sila da se inicira rešenje bosanskog pitanja u prilog Srbije
lišeni su prema tome svake osnove. Jedino je on, Andraši, ističe se, ovde pokušao „sa znanjem Ministarstva
inostranih poslova“ u Beču, ali ne u njegovo već u svoje ime da u razgovoru sa Hajder Efendijom, i njegovim
naslednikom Halil-begom „jasno i odlučno“ pokrene ovo pitanje. Ukazao im je na primer Venecije koju Austrija
nije htela da prepusti Italiji ni za milionske sume otkupa, da bi zatim bila prisiljena da ostane bez nje, iako je čak
pobedila u bici protiv italijanske armade. Govorio je posle i sa bivšim francuskim ambasadorom Bureom koji je
preneo poruku velikom veziru Ali-paši. Rezultat svega zasada je sadržan: u odgovoru „non possumus“ i u
ohladnjenju odnosa „prema nama“ sa turske strane. To je „pravo stanje stvari“.
Andraši ne krije ovde prave razloge svog angažovanja. Ne može se ni pretpostaviti da je on kao predstavnik
Ugarske i Austro-Ugarske bio za pripojenje Bosne Srbiji imajući pred sobom interese Srbije. Za njega je bilo
najvažnije da u situaciji kada je očekivao rat sa Rusijom Srbija ne bude na strani Rusije. I da antiruski
raspoložena Turska ne bude oslabljena napadom Srbije.
Za Andrašija preokupiranog mislima neizbežnog rata sa ruskim gigantom sitni zahvati na račun malih
susednih zemalja u ovim momentima nisu uzimani u obzir ni za planove daleke budućnosti. On, koji će biti
poznat po svojim ekspanzionističkim projektima i ostvarenjima na Balkanu, sada piše: „Nema potrebe ni za
povećanje teritorije, ni za umnožavanje naših narodnosti“ ... Šta više, još dodaje: Kad se jednom svako uveri u to
da naslednik turskog gospodstva neće biti Rusija „onda ni nama ni drugim evropskim silama neće biti u interesu
sprečavanje prirodnog preobražaja Istoka, onda hrabro možemo poveriti sudbinu Istoka njegovim sopstvenim
narodima“.
Ponuda pomoći za dobijanje Bosne i Hercegovine ima dve varijante. Jedna se predviđa u okvirima pritiska
na Portu da uz odštetu u novcu i kontingentu vojske dobrovoljno ustupi Bosnu Srbiji (u granicama srpske
autonomije i dalje pod turskim suverenitetom). Druga varijanta, saopštena u šiframa, očigledno sadrži i
austrougarske aspiracije, pošto se predviđaju ratni napori za prisiljavanje Turske na odstupanje.
Za svaki slučaj, ne radi „impresioniranja“ razložnih namesnika već nerazumnih rusofilski raspoloženih
masa, i ova miroljubiva prijateljska ponuda zaključuje se uputstvom da Kalaj po potrebi ukaže i na snagu Austro-
Ugarske. Ona bez honveda – domobrana raspolaže sa 840.000 vojnika, njeno poverenje malena Srbija ne bi
smela da proigra.

257
Az utobbi körülményt illetöleg ... Na brzinu formulisana nepotpuna rečenica odnosi se na Andrašijevo
saopštenje „da je srpska vlada odala Turskoj njegove nacrte planova u pogledu Bosne“.

258
Ovaj Kalajev izveštaj ponovo je prožet optimističkim konstatacijama. Oslobađajuća presuda
Karađorđeviću nije imala za posledicu drastičnu promenu kursa namesničke spoljne politike. Uveravanja o
kontinuitetu prijateljstva prema Austro-Ugarskoj vraćaju mu uverenje da se i dalje zazire od Rusije. Doduše ne
insistira, kao ranije, na pomoći za priključenje Bosne, ali napominje da se namesnička vlada i dalje nada da će
njene bosanske aspiracije biti ostvarene pomoću Austro-Ugarske.

259
... egy megszoritot uj alkotmányt.

260
Ragaszkodik azonban határozottan a Verbászig terjedö rész átengedéséhez.

261
Ristić je u 3. tomu svoje knjige, Spoljašnji odnošaji Srbije (str. 141–2) obelodanio tekst istog predloga u
tri a ne u dve tačke (kako je ovde u Dnevniku Kalaj zabeležio)! Prva i druga tačka po smislu su istovetne kod
Kalaja i Ristića, iako se i one razlikuju po formulaciji pojedinih odredaba. Trećom tačkom, međutim, bitno se
menja domet predloženog sporazuma. Mogućnost prestanka suvereniteta Turske i proglašenja nezavisnosti Srbije
(sa posedom Bosne, Hercegovine i Stare Srbije) po Kalajevoj zabelešci nije bila predviđena u Andrašijevom
predlogu, već u ad hoc izloženom Ristićevom aneksu (koji je, prema Dnevniku, Kalaj sa čuđenjem i rezervom
saslušao). A po Ristićevoj verziji tu mogućnost je Andraši, i to prema Kalajevim rečima, formulisao u 3. tačci.
Ona glasi: „Ako bi se za vreme rata u koji bi Austro-Ugarska bila upletena, porodili nemiri u označenim
provincijama, Srbija i Austro-Ugarska sporazumeće se da uđu u one krajeve koji bi u predviđenim slučajevima
obrazovali sastavne delove njihovih država.
Ako bi u slučaju ove intervencije Porta napala na srpsku vladu bilo u Srbiji, bilo u svojim provincijama,
onda pada uslov Portinog sizerenstva, i Austro-Ugarska se obvezuje da prizna Srbiju kao nezavisnu državu i da
dejstvuje u istome smislu i kod drugih sila da to isto učine“. (Ristić, nav. delo, III, 142.)
 726

Ristić je naveo i kako je došlo do tekstuelnog notiranja ovog predloga za sporazum („pod jesen 1870“, u
stvari zimi te godine, 27. je decembar po n. k.). Po njemu: „Na jednom sastanku u sali Ministarstva inostranih
dela“ Kalaj mu je razložio „ceo projekt“ koji je on „odmah u njegovom prisustvu, pod njegovim diktandom
pisaljkom zabeležio“.
Nije suvišno, s obzirom da je Ristićeva knjiga kao raritet teško pristupačna mnogim čitaocima, navesti kod
ovog predloga izložene njegove misli o Andrašiju (o kome će i on i drugi izreći mnoga kontradiktorna mišljenja).
Po Ristiću ovom prilikom: „Nema sumnje da je grof Andraši prema nama iskreno mislio sa svojim predlogom.
On je, uopšte, poznat kao državnik iskren i istinit. Od državnika jednoga ne može se ni zahtevati da svoje misli i
namere svakome potpuno iskaže, ali ako uopšte ima državnika kojima se u spoljašnjim odnošajima može
potpuno na reč verovati, takvu veru neposredno zaslužuje Andraši. On je čovek pun razuma, dosta stalan, jasan u
svojim pogledima i pravcima, i pravi madžarski kavaljer i s dobre i rđave strane. On tera to kavaljerstvo do
afektacije.“ (Str. 143–4.)

1871

262
Postojao je samo ugovor od 23. septembra 1866. a u 1870. godine najpre (odbijeni) poziv kneza Nikole
Namesništvu da se Srbija udruži sa Crnom Gorom u slučaju rata sa Turskom zbog sukoba oko Veljeg i Malog
brda. Potom (neprihvaćeni) predlog Namesništva knezu Nikoli, 26. avgusta 1870, za tajnu konvenciju o
zajedničkim vojnim obavezama u mogućem ratu protiv Turske. (J. Ristić, nav. delo, III, 54–118.)

263
U pitanju je Bajstovo uputstvo od 23. novembra 1870. upućeno predstavnicima u Bukureštu i Beogradu
povodom otkaza ugovora, od 30. marta 1856. o neutralizaciji Crnog Mora od strane Rusije. U osudi jednostranog
ruskog akta tu se ističe da bi on mogao da „opasno uzbudi duhove u zemljama koje neposredno ili posredno
pripadaju Osmanlijskom carstvu i da tamo izazove krivo mišljenje kao da je ugovorom utvrđeni red stvari na
Istoku sada prestao da postoji“. Iako se na diplomatski kurtoazni način dodaje da se od srpske (pa i rumunske)
vlade koja je više puta dokazala svoju mudru obazrivost ne očekuju nerazumni postupci, nalaže se Kalaju (i
konzulu u Bukureštu) da upozori odgovorne na opasnost od ovakvog reagovanja. Jer je Monarhija spremna da
svim svojim snagama brani stanje koje je utvrđeno ugovorima iz 1856. i 1858. kao i drugim konferencijskim
zaključcima. U komentaru tog uputstva koji je posle toliko uzbudio srpsku javnost da je smatran jednim od
razloga za promenu kursa namesničke politike, Ristić je primetio: „Beogradski austrougarski agenat bio je u
toliko mudriji od svoga šefa što od ove note nije učinio nikakve upotrebe kod srpske vlade, ali je sujetni i laki
ministar pohitao da je preda javnosti“. (Rottes Buch, Auswärtige Angelegenbeiten, Correspondent des k. k.
gemeinsamen Ministeriums des Äussern, No 4, (Nachtrag), III. Orientalische Angelegenheiten, Wien 1871 10–
11. J. Ristić, nav. delo, III, 147.)

264
U prethodnom, za austro-srpske odnose važnijem izveštaju, kojim odgovara na Bajstovo pitanje o
verodostojnosti glasova o nacrtu savezničkog ugovora između Srbije i Crne Gore (v. pod 17. januar) Kalaj
negirajući mogućnost sklapanja takvog ugovora opet izražava svoje apsolutno poverenje u antirusku
proaustrougarsku Blaznavčevu politiku. Provera Bajstovih informacija bila je otežana okolnošću da su u
Beogradu „političke razgovore i pregovore sa stranim predstavnicima isključivo vodili namesnici, jedan ili drugi
od namesnika, bez prisustva drugih ličnosti, uključujući i resornog ministra“ tako da su za tajne ovih vrhunskih
rasprava i eventualnih dogovora znala samo dva sabesednika. Ipak na osnovu jedne krajnje poverljive i pouzdane
informacije (za koju Kalaj, naravno, ne kaže Bajstu, da potiče od Blaznavca!) kao i niza delujućih faktora on
nastoji da uveri Bajsta u lažnost vesti pa i „dokumenata“ o pripremanom ugovoru koji bi slabio pozicije Austro-
Ugarske na Balkanu. U prilog svoje argumentacije Kalaj i ovde iznosi mišljenje zasnovano na poznavanju psihe
srpskog naroda, da će Srbija radije odustati od ostvarenja svojih oslobodilačkih ciljeva, nego prihvatiti da se
nužna pomoć jedne ili druge velike sile (misli se prevashodno na Rusiju, ali i na Austro-Ugarsku) uslovljava
ugovorima koji involviraju njenu potčinjenost toj sili. Zato on u zaključku ovog razmatranja izražava ubeđenje
da ukoliko se iza pokušaja, ponovnog pokušaja nagodbe Srbije sa Crnom Gorom ne nalazi od Blaznavca manje
pouzdani Ristić, onda je čitava stvar sa ovim ugovorom podmetnuta od ruskog predstavnika Šiškina, sa namerom
da izazove podozrivost vodećih ličnosti Austro-Ugarske prema Srbiji i tako natera namesnike u vode ruske
politike. (Bericht Nr. 3 – 25. I 1871.)
U izveštaju Bajstu o železničkom pitanju, uz priloženu notu, sa potpisom ministra Matića (v. pod 23.
januar u Dnevniku) podržava se molba srpske vlade da se uz pomoć Austro-Ugarske izdejstvuje kod Porte veza
buduće srpske železnice sa turskom prugom Niš–Aleksinac pre odluke o gradnji bosanske pruge, i da Ugarska
takođe pretpostavi beogradsku vezu bosanskoj. U priloženoj noti od 9/21. januara upućenoj Kalaju (na
francuskom jeziku) sa srpske strane ističe se da linija Beograd–Solun najviše odgovara ne samo interesima Srbije
već i Turske (podrazumeva se i Austro-Ugarska.) (Bericht Res. Nr. 9, HHSA, Eisenbahnangelegenheiten; prepis
y Arhivu Mađarske, Kalajeva zaostavština, Országos Levéltár, Kállay Béni hagyatéka. Másolatok a Belgrádi
konzulátus irattárábol 1848–1875, XXIV, 377 c/c 18.)

265
To je uvodni članak kojim se na odgovarajući način reaguje na Bajstov akt o kome Kalaj, iz taktičkih
razloga, nije obavestio namesnike, i za koji su oni tek sada saznali „putem javnosti“. Stoga se i reaguje javno. Da
ne bi „ćutanje“ odvelo kancelara Bajsta „još u veće zablude“.
Daje se otvoreno na znanje sledeće: „U njegovom aktu ogleda se strogost konzervativnog pravca u istočnoj
politici i ta strogost ide čak dotle da se prema narodima na donjem Dunavu izmeće u pretnju“. Iako „brinući se
 727

na taj način za Tursku više nego i sama Turska“ (u vezi sa notom ruske vlade o daljem nepriznavanju njoj
nametnutog crnomorskog sporazuma) opovrgava i one svoje reči kojima je obeležio početak „svoga
ministrovanja u Austriji“. Kada je „osuđujući istočnu politiku svojih prethodnika kao ubitačnu po interese
Monarhije, izjavio da neće dopustiti da Austrija i na Istoku plaća pogrebne troškove kao što ih je u Italiji
plaćala, no da će protivnim pravcem okrenuti“ ...
Kod reagovanja na Bajstov ton, koji je po ovoj interpretaciji preteći, ističe se: „Pretnja je vrlo nezgodno
oruđe u rukama ma kog diplomate, njom se retko što postizava“. Za svaki slučaj dodaje se da Bajst neće moći
nikakvim pretećim aktima „obustaviti prirodni razvitak istočnog procesa“. Iako bi čak uspeo, u izvesnim
okolnostima, da „zadrži“ Istočno pitanje ne bi imao snage da ga „uguši“ – „jer da se ono moglo ugušiti to bi bili
učinili Osmanlije još onda kad su Hrišćane gomilama sekli i tamanili gde su ih god nailazili; to bi bili učinili
predhodnici Bajstovi koji su u povoljnijim za to okolnostima živili i radili“.
Zanimljivo je da se u ovom obračunu sa Bajstom upotrebljavaju i doskočice sa obrtima prikladnim ovom
slučaju: „Mi bi želeli videti da kakva čarobna sila pretvori plemenitog grafa u raju bosansku, pa posle da ga
vidimo na stolici carskog kancelara“. Uz pitanje: „Da li bi on i onda tako raskošno zalagao „svu snagu
monarhije“ da tu raju u ropstvu održi?“
Još je upečatljiviji zaključak kojim kao da se anticipira vreme budućeg raspada Monarhije. Pod
pretpostavkom „da bi se moglo dogoditi to“ kada bi se ovako ocenjenom Bajstovom politikom prisilili narodi
Balkana na neprirodna rešenja nasilja sa posledicama svetskih razmera. Uz upotrebu gotovo proročanskih reči
kojima se upozorava da bi tada postalo moguće i to da „Austrija plati pogrebne troškove na Istoku pre no što je
istočni bolnik i pogreben“. (U Beogradu, 15. januara, Jedinstvo, br. 11 – 16. I 1871.)

265a
Kalaj ovde iznosi i Oreškovićevu molbu u vezi sa finansiranjem njegove agitacije u Granici, prema
zabelešci od 21. januara. U pogledu železnice moli Andrašija za intervenciju da se bosanska pruga ne izgradi pre
pruge Kikinda–Beograd–Niš–Solun i da se veza sa graničnom austrougarskom i turskom linijom ugovorno što
pre utvrdi. Prema željama izraženim u priloženim aktima srpske vlade, i u skladu sa interesima Mađarske da se
preko Soluna uključi najkraćim putem u trgovinu koja ide preko Sueckog kanala.
Zadržavajući se na izlaganju negativnog dejstva Bajstovog cirkulara koji je objavljen u Crvenoj knjizi,
Kalaj otvoreno negoduje protiv njegove političke linije. Sa ogorčenjem konstatuje da se na taj način ruše sva
njegova nastojanja u Beogradu za učvršćenjem prijateljstva Srbije prema Austro-Ugarskoj, a samim tim i prema
Ugarskoj, i da je u Bajstovom postupku izražena stara pripravnost da se brani austrijska politika po koncepcijama
Noje Fraje Prese-a. i sličnih grupacija.

266
U ovom izveštaju koji je napisan u sasvim drugom stilu nego onaj upućen Andrašiju Kalaj predočava
Bajstu vešto biranim izrazima kako je sprovodeći njegove mudre, dalekovide intencije u politici zadobijanja
poverenja srpskih državnika, postigao željene rezultate, koji sada mogu biti poništeni dejstvom obelodanjenog
cirkulara od 23. novembra 1870. Jer, zna se: „Svaki korak koji udaljava Srbiju od nas ima nužno za posledicu
njeno približavanje ruskoj politici“.
U reagovanju na ovaj izveštaj koji je, kao i obično, bio dostavljen i Prokešu, stari je ambasador opet po
svom običaju izrazio svoje neslaganje sa Kalajevim držanjem. Po njemu, pomenuto uputstvo „bilo je
dostojanstveno kako po formi tako po sadržaju, proizašavši jasno iz dobro procenjenih interesa politike c. k.
vlade i dobronamerno prema“ kneževini Srbiji (kao i Rumuniji). Mučan utisak koji je proizveo mogao je dakle
da proističe samo iz shvatanja lišenog svake opravdanosti „da Austro-Ugarska svoje životne interese ima da
potčini planovima budućnosti Srbije“. U izveštaju kojim je propratio priloženu kopiju za Bajsta Prokeš još
dodaje da je hteo Kalaju da ukaže i na neumesnost isticanja preteće opasnosti od približavanja Srbije Rusiji
ukoliko ne dobije podršku od Austro-Ugarske za ostvarenje svojih aspiracija. (Bericht Nr. 11 D, HHSA, PA XII,
Türkei K. 98.)

266a
Zanimljivo je kako Kalaj u komentaru diplomatski sročenog pisma koje je bio uputio Bajstu u vezi sa
onim nezgodnim uputstvom, napominje Andrašiju da je muku mučio dok ga je onako sastavio. Nada se da mu
Andraši neće zameriti što je Bajstu tako podilazio. Iako takav način pisanja ne odgovara ni njegovim „pogledima
ni načelima“, morao je pribeći tom stilu, da bi Bajstu mogao dati do znanja negativne posledice njegovog
postupka.
Preporučujući pomenutog Živkovića za napredovanje, Kalaj ukazuje da Živković kao unionistički
opredeljeni Srbin može mnogo učiniti za odvraćanje Srba u Sremskoj županiji od uticaja novosadske Miletićeve
stranke i udaljavanje od gravitiranja prema Srbiji. (Pismo br. 50.)

267
U vezi sa depešama o zasedanju Evropske komisije u Landonu, odnosno radova na regulisanju toka
Dunava, u uputstvu od 12. februara 1871. traži se od Kalaja da na svaki način izdejstvuje neophodni pristanak
srpske vlade na radove koje Austro-Ugarska hoće da sprovede kod Đerdapa. Da bi se Kalaj zainteresovao i sa
svog nacionalnog, mađarskog gledišta, Bajst ovde ističe: sama „mađarska kraljevska vlada koja u prvom redu
učestvuje [u poduhvatu] polaže ne samo veliku važnost na konačno izvođenje rečnih radova na Đerdapu, već
smatra i za čast da preduzima izvršenje jednog tako velikog međunarodnog dela na vlastiti rizik, vlastitim
sredstvima, a takoreći u ime i po nalogu svih pribrežnih zemalja“. (HHSA, PA, XXXVIII, K. 191.)
Srpska vlada (ovde izuzetno u saglasnosti sa Portom) bojeći se nekontrolisane i prevelike austrijske
penetracije, usteže se, međutim, da dâ tražena ovlašćenja. Što će biti predmet ponovnih, u tom intenzitetu već
godinama neispoljavanih sumnjičenja, sporova, razlaza. Po Ristiću: „Ovoga puta beše nam Bajstov korak
 728

dvogubo nemio, jer ne dolazaše samo od bečke već i od peštanske vlade, i beše ne samo po svojoj važnosti vrlo
zamašan, no prelazaše već preko granica pretnje na polje pozitivne radnje“. (J. Ristić, nav. delo, III, 152.)
U drugom pomenutom pismu, napisanom u prijateljskom duhu u odgovoru na Kalajev izveštaj od 4.
februara o nepovoljnom odjeku uputstva od 23. novembra, objavljenog u Crvenoj knjizi, Bajst kazuje da nije bio
mnogo iznenađen reagovanjem srpskih predstavnika. Posle Stratimirovićeve interpelacije u ugarskom
Parlamentu očekivao je tako nešto. On neće u opovrgavanju opravdanosti srpskih negodovanja da se poziva (ali
ipak to čini) na usluge koje je Austro-Ugarska dotada učinila Srbiji u sporu sa Turskom: da bi joj bili prepušteni
gradovi na upravu, priznato pravo nasledstva vladajućoj dinastiji, prihvaćen bez protesta novi Ustav od strane
Porte. A u daljem objašnjavanju ističe da je akt od 23. novembra bio izazvan sticajem nepovoljnih okolnosti,
kada je odluka ruske vlade o otkazivanju sporazuma o moreuzima mogla da deluje zarazno na zemlje u sukobu
sa Portom. I srpska namesnička vlada imajući u vidu opasnost od novih komplikacija delovala je mirotvorno –
naglašava se u ovom Bajstovom aktu, sa ciljem da se izgladi neugodni nesporazum. Zato se Kalaj upućuje da
uveri namesnike da je sam akt od 23. novembra imao pre svega da doprinese očuvanju ugovornih obaveza
kojima su prvenstveno zagarantovana prava Srbije na samostalni unutrašnji razvoj. Prema tome „samo
protivnicima Namesništva“ je u interesu da zlonamernim interpretacijama izvrgavaju smisao u suštini
dobronamernog novembarskog akta. Od Kalaja se dakle očekuje da će uspeti da uveri srpske vodeće ličnosti u
dobru volju austrougarskih predstavnika i prilikom sastavljanja spornog akta. (Weisung, Wien, 12. II 1871, Res.
Nr. 13.)

268
Namesnička vlada poslala je na Londonsku konferenciju Čedomira Mijatovića da kao čovek „bistar,
naučen, ekonomskim pitanjima posvećen, a povrh toga vičan jeziku i običajima engleskim“, zastupa stvar Srbije.
Bilo je dogovoreno da i rumunska vlada pošalje svoga poverenika, s obzirom da je i Rumunija imala istovetne
interese „da se brani od Austrije“. (J. Ristić, nav. delo, III 153–4.)

268a
Oklevanje namesničke vlade da odgovori na Andrašijev predlog sporazuma u vezi sa bosanskim
pitanjem Kalaj objašnjava nedostatkom odlučnosti iz straha da se vezivanjem za jednu silu ne izgubi poverenje
druge. Zaboravio je da doda ono što će Ristić u svojim reminiscencijama istaći: rizik je bio isuviše velik, a
izgledi dobitka premali da bi se priključenjem Austro-Ugarskoj u otvorenom sukobu sa ogromnom slovenskom
Rusijom smeo izgubiti prostor za manevrisanje, izazvati talas nepoverenja u narodu, revolt slovenskog življa u
Austriji i Ugarskoj, itd. (Kalajevo pismo br. 53. J. Ristić, nav. delo, III, 144–6.)

269
... csak egy töredék.

270
Liberalni i liberalno radikalni opozicioni srpski, pa i hrvatski listovi, Zastava, Narod, Pančevac,
Zatočnik bili su protiv razvojačenja Granice na osnovu pripremanih dekreta i zakona kojima će se graničarski
krajevi priključiti provincijama Ugarske i Hrvatske pod Ugarskom. U tim i nekim drugim opozicionim listovima
isticani su zahtevi za samoupravnim opredeljenjem graničarskog naroda i autonomnom upravom u okvirima
predlaganog Sabora za te krajeve. Protiv razvojačenja, ali iz drugih motiva, sa drukčijom intonacijom, bili su i
listovi bečke „vojne kamarile“. S druge strane mađarske i prougarske srpske (naravno i hrvatske) novine bile su
za bezuslovno razvojačenje. Srbski narod je u tom pogledu spadao u najrevnosnije, stoga je Orešković pomišljao
da ovde objavi članak kojim će pobijati argumente Zatočnika. Da li je to učinio, nismo mogli utvrditi. Članci u
kojima se u obračunu Srbskog naroda sa „protivnicima razvojačenja“ pominje i pisanje Zatočnika nisu potpisani.
U napisu koji je objavljen prilično kasnije, na uvodnom mestu, Srbski narod kazuje da su Zatočnik i
Pančevac i dalje protiv razvojačenja, dok je Zastava koja je sa tim listovima duvala u isti rog trenutno u zavadi
sa njima jer je „napokon“ i ona uvidela neophodnost čina da se Granica razvojači. Dodaje da je Srbski narod bio
prvi „među svim slovenskim listovima“ koji se zalagao za razvojačenje, parlamentarnim putem preko hrvatskog
Sabora u Zagrebu i srpskog, narodno-crkvenog u Sremskim Karlovcima, odnosno ugarskog Parlamenta u
Budimu. Ali nije naišao na podršku drugih listova i merodavnih faktora, pa je nastupilo ono neminovno, da se
razvojačenje rešava i reši odlukom vladara i vlada. U tom kontekstu napominje se: „Mi istina taj način ne
odobravamo, ali kad pomislimo što bi bilo, i kako bi bilo, da je Vojna krajina Sabor za sebe dobila, kad
pomislimo na upliv koji bi od bečke kamarile na naše kraišnike pri izboru vladao; kad predstavimo sebi kako bi
taj tako sklopljeni Sabor izgledao i čemu bi izraza dao, onda od dva zla svagda manje birati moramo. – Sabor taj
kraišnika bio bi otvoren rat protiv ustavne slobode – braća bi naša u Kraini od zlih duhova na korake navedena
bila, za koje bi se isto onako kajali mi, svikoliki, kao što to posle 1848 beše.“ (Novi Sad, 15. aprila, Srbski narod,
br. 39. – 16. IV 1871.)
Dve nedelje kasnije u uvodniku povodom napisa u listu ministra rata Kuna Kamerad, da se graničarskom
narodu prepusti putem glasanja odluka o budućem statusu Granice, Srbski narod vraća se na ovu temu istim
argumentima. Tako se ističe: „U tom [vojnom] listu predlaže se neki krajiški sabor – kao god što su u svoje
vreme Pančevac, Zatočnik, Zastava i Narod predlagali a i danas još za taj kongres u vatru idu“. Očigledno vojni
krugovi hoće po svaku cenu da održe Granicu iako je „nesmisleno ... misliti da Vojna krajina kao izolirana
vojnička institucija u današnjem veku smisla ima“. (Sabor krajišnika, Srbski narod, br. 44 – 30. VI 1871.)
Sledeći uvodnik posvećen je istom pitanju, iz istog povoda. Precizira se da austrijski militaristi hoće da
zadrže Vojnu granicu da bi je u bliskoj budućnosti iskoristili kao odskočnu dasku za osvajanje Bosne. Dalje se
primećuje: „Diviti se čovek mora kako je vešto klopka nameštena. Kamerad – organ bečke kamarile, seća se
ujedared zasluga vernih graničara, vernog srbskog naroda, kao da mu nisu despote i vođe za te svoje zasluge kod
te iste gospode glavom plaćati morali“. (Obrazinu dole, Srbski narod, br. 45 – 2. V 1871.)
 729

Vratimo li se na još jedan napis Srbskog naroda, koji je bliži po datumu zabelešci o Oreškovićevoj nameri
da u ovom listu objavi članak u prilog razvojačenja Granice, padaju u oči i ovakvi ispravni argumenti: „ ...
domobranska sistema čini sredovečnu ustanovu Vojne krajine izlišnom“ ... „Godina 1848. svima nama je
poznata“, sa svim njenim poukama. Iako bi u razvojačenim krajevima Mađari zloupotrebili svoju vlast, sa njima
se Srbi mogu uhvatiti u koštac. Ali sa velikom Austrijom – ne. (Samo ne zaboravimo ni kod ovakve
argumentacije, da je ona inspirisana interesima tadašnjih upravljača Mađarske u sprezi sa Austrijom. Prema
tome, u krajnjoj konsekvenci, i ovakvo pisanje dezorijentisalo je mase kao i ono militarističko austrijsko koje se
ovde pobijalo!) (Nedajmo se varati, Srbski narod, br. 34 – 28. III 1871.)

270a
Ristić je dobro primetio: Negativnim reagovanjem Srbije na zahtev da se dâ pristanak za austrougarske
radove na Dunavu povređeni su ne samo interesi Austrije (kao u ranijim otporima) već i Ugarske. Odsad će
mađarski i austrijski predstavnici biti složni u nastupanjima protiv srpske vlade. Konkretno ovde se to ogleda u
Kalajevom ponašanju. Njegovi pretežno preko očekivanja dobronamerni izveštaji počinju od tog vremena da se
inspirišu drastično ispoljenim pritiscima na namesnike, a sve više i neočekivanom zlonamerom. U ovom pismu
od 24. marta u vezi sa strepnjama: kakva će biti konačna presuda Kasacionog suda u procesu protiv
Karađorđevića – on odjedanput istupa sa predlogom da se odluka odloži za nekoliko meseci. „Presijom ove
preteće opasnosti“ treba, po njemu, pokušati da se namesnička vlada prisili da pristane na radove na Dunavu, na
izgradnju železnica prema ponudama iz Pešte i Beča, itd. Ukoliko bi odlaganje presude bilo nemogućno, on je
još za osudu. Ali samo sa obrazloženjem: da će se na taj način ipak možda privoleti upravljači Srbije da ispune
austrougarske zahteve. (Pismo br. 55.)

271
Prema članu V u Komisiji su bile direktno zastupljene samo četiri suverene države: Austro-Ugarska,
Turska, Bavarska i Virtemberg. Ali pojedinim klauzulama garantovana su prava dunavskih, pribrežnih
kneževina. Ne baš mnogo ubedljivim argumentima Bajst sugeriše Kalaju da uveri namesničku vladu da je u
njenom interesu da autonomna prava Srbije obezbeđuje u direktnim pregovorima sa Austro-Ugarskom, a ne
preko poverenika u četvoročlanskoj komisiji. (Karton 191.)

271a
Kalaj u pismu poverava Andrašiju da Orešković dolazi k njemu s ovom misijom samo pod uticajem
njegovih (Kalajevih) nagovaranja. Oreškovića ne interesuju ni proces protiv Karađorđevića, ni obećanja
namesnika. Za njega je trenutno najvažnije pitanje Vojne granice i u vezi s tim nova Andrašijeva uputstva. U
pogledu procesa Kalaj ponavlja da bi najbolje bilo odlaganjem presude produžiti pritisak na namesnike.
Objašnjava zašto nije za oslobađajuću presudu: strahuje da bi mogla izazvati pad namesničke vlade, koja je
„uprkos svojim greškama i kolebanjima“ još uvek najbolja sa stanovišta austrijskih i ugarskih interesa. (Pismo
br. 56.)

272
Najpre je telegramskom noticom iz Beograda u praškoj Politici objavljena vest da se šire glasovi da je
srpsko Namesništvo poslalo Oreškovića kod Andrašija radi utanačenja akcionog programa protiv slovenske
narodnosne opozicije u Monarhiji, (Politik, Prag, Nr. 93 – 3. IV 1871.) U sledećem broju Politike u telegramskoj
notici iz Pešte obelodanjeno je da je „agent“ srpske vlade Orešković pregovarao sa Andrašijem o „zajedničkom
programu“ uperenom protiv „jugoslovenske opozicije“ u Ugarskoj i slovenskih federalista u Austriji. I pritom
obećao za početak podršku srpske vlade u akciji za razvojačenje Granice. (Politik, Nr. 94 – 4. IV 1871.) Zatim se
u opširnijem napisu beogradskog dopisnika razmatraju uzaludni napori za ostvarenje ovakvog jednog
sporazuma. Ističe se da Oreškovićeva misija pri utanačivanju sporazuma namesničke i Andrašijeve vlade za
zajedničku akciju protiv opozicije koja ugrožava njihove pozicije neće uroditi plodom. Prema Andrašiju u toj su
opoziciji podjednako opasni slovenski federalisti u Austriji i jugoslovenski nezadovoljnici u Ugarskoj. Za
namesnike nosioci jugoslovenskih i južnoslovenskih oslobodilačkih pokreta, koji uživaju potporu Crne Gore,
predstavljaju takve protivnike s kojima se namesnička vlada ne može sama nositi. Ali ni savez sa mađarskom
vladom neće joj pomoći. Zbog takvog saveznika ona je i izgubila poverenje ne samo srpskog, već i svih
južnoslovenskih, kao i slovenskih naroda uopšte – zaključuje anonimni beogradski dopisnik (iza kojeg se, po
Kalajevim informacijama, krije Stratimirović) u listu praških federalista. (Politik, Nr. 95 – 5. IV 1871.)
U redakcijskom komentaru večernjeg izdanja Politike povodom ovog dopisa iz Beograda, izražava se nada
da će namesnička vlada uvideti da je poslednji čas da se trgne i oslobodi zamke koju je pripremio Andraši. Jer
samo najveća „solidarnost sa ostalim južnim Slovenima može Srbiji biti od koristi“. U tom pogledu mogu se
dobiti jedinstveni odgovori „iz Zagreba i Cetinja, od Bugara kao i od Bosanaca“ – upozoravaju se namesnici.
Ukazuje se na tadašnja vrenja u Rumuniji i situaciju u Evropi uopšte da bi se upravljači Srbije podsetili kako su
već jednom, šezdesetih godina, propustili povoljnu priliku za oslobodilačku akciju. Ne bi trebalo da se u tom
pogledu istorija ponavlja – poručuje list čeških opozicionara. (Politik, Nr. 95 – 5. IV 1871.)

273
Nekem ugy tetszett bogy némi feszültséget találtarn Blaznavacznál irányban, vagyis inkább hogy nem
volt oly ömlengö, mint rendesen.

274
Ovo je saopšteno u rubrici kratkih telegrafskih vesti ne samo u listu Politik (v. napomenu 272) već i u
Faterland-u, a posle odavde u Zidslaviše Cajtung-u koji je izlazio u Sisku. Pošto je u notici stajalo da bi po tom
akcionom sporazumu Srbija podržala zahtev Ugarske za razvojačenje Granice, graničarski list iz Siska izražava
nevericu u istinitost navoda. Očekuje da će „nacionalna srpska vlada preko svojih organa“ ovu vest „kategorički
demantovati“. Jer valjda neće da podrži radnju kojom treba da se prošire srpska i hrvatska, jugoslovenska
 730

područja mađarskog ugnjetavanja. (Südslavische Zeitung, Nr. 40 – 6. IV 1871.)

Desetak dana kasnije objavljeno je u ovom listu u Dnevniku pomenuto Oreškovićevo pismo sa datumom od
12. aprila. Tu Orešković najpre opovrgava pravo listu koji izlazi u drugoj državi i nema nikakve obaveze
solidarnosti prema srpskoj vladi, da je direktno apostrofira tražeći od nje nekakav demanti. I to za vest koja već
na prvi pogled odaje tendencioznost zlonamerne izmišljotine.
Naglašava da je njegov put bio privatnog karaktera, ali da je naravno priliku iskoristio, kao i uvek, da nešto
učini za zajedničku stvar hrvatskog i srpskog naroda u njihovim oslobodilačkim stremljenjima. Ono što može da
izaziva posebnu pažnju jesu hiperbole kojima na ovom mestu veliča namesničku vladu, pa i na račun hrvatske
Narodne stranke. Po njegovim rečima „protivnici jugoslovenske solidarnosti više poštuju nacionalnu srpsku
vladu, ukoliko ona uzvisuje nacionalnu volju, i više se plaše nje, nego što to čine u odnosu na celu Narodnu
stranku Trojedne Kraljevine. Ova vlada, koja je stvorena opštom voljom i poverenjem naroda, ispoveda i dalje
javno ideju jugoslovenske solidarnosti, izlaže javno u svom ... organu Jedinstvo program za unapređenje i
ostvarenje jugoslovenske ideje; nije li to dovoljan razlog za napad i sumnjičenja da bi se lišila poverenja onih za
koje upravo sve čini i uvek je spremna da sve čini, i tako izolovala i učinila bezopasnom“.
U direktnom obraćanju redakciji lista još izrazitije: „Ovde se misli, mogu vas uveriti, liberalnije i
patriotskije nego što mnogi od vas zamišljaju, pa zasada čak i žele. Vi u Trojednoj Kraljevini svađate se još uvek
oko samog imena ,da li Hrvat ili Srbin‘ mi međutim mi smo ovo stanovište već odavno prevazišli i radimo na
stvar. Da li će jugoslovenstvo biti unapređeno i sprovedeno u delo od Hrvata ili Srba nama je svejedno, samo da
postane stvarnost.“
Kao neka vrsta zaključka: „Kneževina Srbija postavila je dakle sebi zadatak da unapredi i sprovede u delo
jedinstvo Jugoslovena [ili Jugoslovenstva] na Balkanskom poluostrvu, da učini slično u Austriji je, prema svim
zakonima razuma, stvar Hrvatske.
Ovde Srbija, tamo Hrvatska ... živeći i delajući u harmoniji jedna pored druge, mogu vremenom dovoljno
ostvariti, pod pretpostavkom da nam je stalo do stvari a ne do golog i slučajnog naziva“.
U kraćem propratnom komentaru redakcija izražava svoje neslaganje sa stanovištem da ona nije imala
pravo da kritički apostrofira srpsku vladu. Vlada Srbije, ukoliko odista predstavlja egzekutivu voljom srpskog
naroda, ima obaveze i prema „jugoslovenskoj naciji“. A što se tiče hrvatske Narodne stranke njoj je poznata
snaga srpske vlade „kada iza nje stoji srpski narod“ ali isto tako zna da ceo hrvatski narod ide sa svojom
Narodnom strankom i da je pred njom budućnost. (Serbien, Kroatien und die Idée der Einigung der Südslawen,
Südslavische Zeitung, No. 45 – 18. IV 1871.)
Praška Politika nije objavila Oreškovićevo pismo, ali je u komentaru njegovog pisma, u sisačkom
graničarskom listu, iznela njegove karakteristične crte u ulozi agenta namesničke i Andrašijeve vlade. Podseća
usto čitaoce kako je oficir Orešković uspeo 1862. da umakne svojim austrijskim goniocima i pređe u Srbiju kao
hrvatski i jugoslovenski patriota. U Srbiji knez Mihailo mu je poverio komandu nad 5.000 ljudi. Dobio je priliku
da se istakne u borbi za oslobođenje jugoslovenskih naroda, borbi koja je usled ustanka u Bosni i Hercegovini i
drugih izvanredno povoljnih okolnosti tada mogla da se rasplamsa i pobedonosno okonča. Ali umesto toga on se
počeo prilagođavati karijerističkim situacijama, najpre u službi Ilije Garašanina, zatim Milivoja Blaznavca, onda
i beogradskog konzula Kalaja, mađarskog predsednika Andrašija itd. Njegova životna staza podseća na Hajneove
reči: „Za otadžbinu lepo je umreti, ali za otadžbinu živeti je slatko“. (Politik Nr. 110 – 21. IV 1871.)

275
... kisült Miletics árulkodása.

276
Reč je verovatno o uvodniku objavljenom četiri dana ranije, 5/17. maja 1871. Tu se povodom brošure
jednog Bugarina u Moskvi o potrebi ujedinjenja svih Slovena „pod hegemonijom Rusije, kao prve ... države
slovenske“ citiraju i dopunjuju protestne propratne reči cetinjskog lista Crnogorac. Između ostalog i ovakvim
reagovanjem: „O hegemoniji, o predaji vlasti nad sobom kome drugome – ma ovaj drugi bio naš brat Rus – naš“
– ovde s obzirom na pisca inkriminisane brošure Bugarina kazuje – „naš srpsko-bugarski narod [istakao A. R.]
neće ne samo da zna, već neće da čuje ni propovedi o tome“. I dalje. „Nema ni najmanje sumnje, da pre nego što
bi“ Srbi, ili Bugari „pristali da svoj vrat metnu u nov jaram, oni bi voleli snositi još za neko vreme jaram stari;
ovaj je istrošen, i mora se skoro rasprskati, dok onaj, kao novi, bio bi jak i dugog veka“. Zato se kritikovani autor
raskrinkava kao „oruđe političkih panslavističkih težnji“ Veliko-Rusa pa mu se poručuje da se ni južni Sloveni ne
bore za to da bi promenili „ime ugnjetača“. Kao i svi narodi sveta: „Mi hoćemo da se borimo za potpunu
slobodu, za potpunu samostalnost“. (U Beogradu, 4. maja, Vidov-Dan, br. 96 – 5. IV 1871.)

277
U oceni studenata i studentskog pokreta u vezi sa tadašnjim demonstracijama na Velikoj školi, Kalaj
usvaja stanovišta vladajućih krugova. Znači i po njemu: „Autoritet profesora je sasvim podriven, predavanja su
slabo posećena, studenti se viđaju uglavnom po kafanama i uopšte su se odali neradu“. Lako se prepuštaju
uticaju „nekolicine usijanih glava, pa nije ni čudo da se beogradska školska omladina sve više i više prepušta
nihilizmu, koji teoretski vodi socijaldemokratskim razglabanjima, ali praktično“ završava se ekscesima neradnog
života. Kao najveći krivac za ovakvo stanje označava se ministar prosvete Dimitrije Matić, koji se kao bivši član
Omladine ne može osloboditi obzira prema studentima. Inače u celini namesničku vladu Kalaj i dalje visoko
ocenjuje. Ona, po njemu ovde, nastavlja da vodi samostalnu spoljnu politiku koja izaziva nezadovoljstvo
proruskih krugova i Rusije. Iako ne ističe kao ranije proaustrougarska nastojanja namesnika i ne insistira na
uslugama i protivuslugama, zaključuje gotovo neizmenjeno: „Situacija je“ za Austro-Ugarsku „povoljna“ treba je
„samo na odgovarajući način... iskoristiti“... (Bericht Nr. 17.)
 731

278
... és kéri a bosnyák és a szerb vonalak egyenlitését.

279
U Jedinstvu (br. 101 od 16. maja, no st. k.), u rubrici „Politički pregled“ bila je štampana poduža beleška
o merama pritiska u Hrvatskoj u vezi sa izborima. Tu se, s pozivanjem i na vesti iz bečkih listova navodi kako je
vlada naredila „u interesu slobode izbora“ da se policijske patrole udvostruče, da vojska bude na oprezi i sl.
Činovnicima je naređeno da glasaju za vladine kandidate i izdato uputstvo kancelarijskim šefovima da svoj
personal kolektivno povedu na biralište kako bi se obezbedilo njihovo lojalno glasanje. U vezi sa glasovima o
predstojećoj ostavci bana Bedekovića dodaje se da su ti glasovi verovatno lišeni osnova. Jer „ban Bedeković vrlo
dobro zna u kakav bi položaj njegovo odstupanje dovelo grofa Andrašija“, a i Narodna stranka, u očekivanju
njegovih posredničkih usluga u pregovorima sa Mađarima, zato je da on zasada ostane na banskom položaju.

280
Ovde je iz Dnevnika isečen jedan list i umesto njega umetnut komad hartije ispisan rukom, mastilom. Sa
ovim tekstom: „Bercel. 28. XII 1924. Drage moje ćerke! Radi umirenja svoje savesti istrgla sam ovde jedan list,
na izričiti savet čike Drekslera. Možete biti uverene da sam vas time poštedela mnogih boli.
Vaša mama, koja vas mnogo voli“.

281
... azt hálásan elismerni fogják a Skupstinán.

282
Némely reményt nyujt az hogy a felmentés probák elégtelensége folytán történt.

283
... hogy részt vehet e a bevonulási ünepélyen.

284
... hogy ragaszkodjanak szilárdul az uniohoz.

285
Vidi sadržaj članka pod napomenom br. 279.

286
... mert a horvát választások következtében a magyar kormány hatása meg van bénitva.

287
Odista prvobitni pronarodnjački članci od pre više nedelja, povodom izbora za hrvatski Sabor, kojima su
u Jedinstvu podržavani zahtevi Narodne stranke za autonomno preustrojstvo Hrvatske i upravljanje Dalmacijom
u sklopu hrvatske države, ali uvek sa naglaskom na privrženost i ove stranke istorijskim idejama i institucijama
Nagodbe sa Ugarskom – u poslednje vreme počeli su da se menjaju, akcentuacijom samih hrvatskih narodnjačkih
zahteva. U jednom kratkom pregledu političke situacije u Hrvatskoj navode se, na primer, reči organa Narodne
stranke upućene na adresu peštanskih glasila, po kojima Narodna stranka smatra, da ako u jedinstvu Hrvatske i
Ugarske ne može da postigne proklamovane ciljeve slobodnog razvoja, onda joj to jedinstvo i ne treba. Ona će se
u tom slučaju „pobrinuti da drugim načinom“ obezbedi „narodni i politički opstanak“. (Politički pregled.
Jedinstvo, br. 109 – 28. V 1871.)
Drugom prilikom, u jednom uvodniku ističe se kao primarno – nerešeno dalmatinsko pitanje. Otvoreno se
kazuje: „Poznato je da je to pitanje u pravu i u svesti dalmatinskoga i hrvatskoga naroda već davno rešeno, jer po
pravu Dalmacija pripada Trojednoj kraljevini, a dalmatinski i hrvatski narod jednodušno ište da se ujedinjenje
već jednom izvrši“. Zaključuje se čak da će na kraju morati i Austrija i Ugarska da pristanu na traženo rešenje.
Ni njima ne može više biti svejedno „da li je dalmatinski i hrvatski narod zadovoljan ili ne – a da zadovoljan
neće biti dok njegove pravedne želje ne budu ispunjene, to je sasvim jasno“ ... (Jedinstvo, br. 118 – 9. VI 1871.)
Na dan kada se Kalaj žestio u razgovoru sa Blaznavcem i Ristićem protiv pronarodnjački prohrvatskih
napisa njihovog glasila, u ovom listu je rubrika političkog pregleda većim delom ispunjena vestima o hrvatsko-
mađarskim razmimoilaženjima u interpretaciji kojom se podržavaju zahtevi hrvatske Narodne stranke. Navode se
reči lista narodnjaka Branika da se traži da: „Trojedna kraljevina ne bude podčinjena Ugarskoj, nego da se
odnosi prema njoj kao ravnopravna prema ravnopravnoj zemlji ... da zemaljska finansija prestane stajati pod
mađarskom upravom, no da hrvatsko-srpski narod sam raspolaže sa svojim sredstvima; ... da se ban Trojedne
kraljevine ne postavlja na predlog predsednika ugarskog ministarstva, već ovoga da kandiduje Sabor a kralj da ga
potvrdi“. Kod notiranja protesta mađarskih glasila zbog ovakvih zahteva oseća se su simpatije Jedinstva na strani
hrvatskog lista. A u notici o pripremama za izbore u Vojnoj granici naglašava se da vladinovci računaju na
neukost i nevičnost naroda „ustavnom životu“, ali veće šanse za pobedu daju se onima „koji se bore za stvar
slobode i pravde na strani Narodne stranke“. (Politički pregled, Jedinstvo, br. 134 – 2. VII 1871.)

288
Pomenuti članak zapravo je ispunjen polemičnim reagovanjima na antimiletićevske ispade
„Andrašijevog lista Reform“. U vezi sa optužbama više puta isticanim i u Reformu, da je Miletićeva Narodna
stranka bila umešana u zaveru protiv ubijenog kneza Mihaila, uzvraća se protivoptužbom da postoje indicije koje
govore o saučesništvu mađarske vlade u činu zavere i ubistva. Ovakvim, tada često upotrebljavanim rečima: „Šta
se krvave žrtve tiče, to smo mi već u pređašnjem odgovoru mađarskoj Reformi kazali: da ne traži zaveru u
Novome Sadu, gde bi Mađari, da je trunka bila dosada balvana našli, i od nji napravili vešala i za Miletića i za
druge, u ,veću slavu‘ sloge između susedni vlada – nego da je traži u Budim-Pešti, u krugovima svoji patrona; i
kad Andrašijev list, i opet ima obraza, taku senku na Novi Sad baciti, to mu evo jasnije i glasnije kažemo: da mi
imamo osnovanu sumnju, da su patroni Reforme pomešani u rečenu zaveru, i da između ostali zbog toga ne bi ni
smeli, baš da im je vrhovni sud goditi hteo, Karađorđevića osuditi dati“. Dalje, u direktnom obraćanju: „Kad
imate kuraži, na nevine sumnju bacati zašto nemate kuraži da podignete tužbu protiv ovake optužbe koju vam
 732

Zastava pred celim srbskim narodom u oči baca? Nije li dakle i Голос imao pravo što je kazao da je zavera
protiv kneza Mihaila bila maslo susednih vlada?“
Pri tome ide se još dalje. Iznose se „psihološko-politički motivi“ mađarske vlade za nasilno uklanjanje
kneza Mihaila sa kormila Srbije. Knez Mihailo, po izjavama koje je navodno dao, bio je „spreman“ da zarati sa
Turskom radi oslobođenja srpskih zemalja i samo je „vrebao priliku“ da to učini. S druge strane, Austro-Ugarska
kao protagonista politike status-kvoa bila je spremna da svim mogućim sredstvima spreči ovaj oslobodilački rat.
A u Austro-Ugarskoj posebno ugarska vlada bila je odlučna u nameri da spreči „rešenje Istočnog pitanja“ pre
„konsolidovanja Ugarske“ po „svaku cenu“.
Ima tu još teških, u političkom smislu još i težih reči protiv mađarske vlade uopšte, kao i dodatnih optužbi
sa posebnom pretećom argumentacijom protiv srpske namesničke vlade zbog savezništva sa njom. „Današnja
vlada mađarska, sa Andrašijem na čelu turkoljubiva je“ – nastavlja se sa brutalnom otvorenošću – „ko s takvom
vladom prijateljuje pa ma on bio i knez srbski, vlada srbska, to je neprijatelj srbskog naroda, neprijatelj
oslobođenja slovenski plemena na Istoku; taka će vlada a pre a posle, i bez našeg suticanja proći kao što je
prošao i Karađorđević i njegova vlada, pridržavajući se turkoljubive Austrije“ (Dakle Front! Mađarskoj Reformi,
Zastava, br. 74-27. VI 1871.)

289
Teško je utvrditi na koji se članak ovde misli. Možda samo na napis u kojem se na tvrdnju Srbskog
naroda da je „Vidov Dan lajbžurnal generalnog konzula Kalaja a ne regenta Blaznavca“ – kako je to pisalo u
Zastavi i Reformu, – odvraća: „Mi smo organ srbskih interesa, i kao što ne priznajemo nad sobom ničiji drugi sud
osim onoga dela javnog mišljenja koji je pod našom zastavom, tako ni težnje ni volje nemamo ni najmanje da se
ma u kakav kolosek oficioznosti vratimo. Mi smo zvaničnim inspiracijama jedan put za svagda rekli s Bogom, i
više za njih nikad ne ćemo da znamo, a to ćemo tim pre moći da učinimo što naša samostalnost u svakom
pogledu prinosi koristi i nama i načelima koja mi zastupamo. A što se nekakovom Srbskome narodu, u mreže
svakovrsne poluzvaničnosti upletenome, prohteva o nama govoriti, na to mi ne obraćamo nikakve pažnje, i ova
nepažnja biće i jedini odgovor koji s naše strane možemo njemu i njegovim patronima dati.“ (Vidov Dan, br. 142
– 4. jula 1871.)
U obzir dolazi i uvodnik sledećeg broja Vidov Dana u kojem se u vezi sa predstojećim izborima
upozoravaju birači da „dobro porazmisle koga će na Skupštinu poslati“. Sugeriše im se da izaberu „samostalne,
slobodoumne ljude“ sa karakternim osobinama nesebičnih, uviđavnih političara – kako se to već obično radi u
ovakvim prilikama. Ali tako da se nameće misao da ne treba birati one koji su se već kompromitovali na vlasti.
(U Beogradu, 5. jula, Vidov Dan, br. 143-6. VI 1871.) Da se kritička primedba namesnika mogla odnositi na ovaj
članak pokazuje i jedan od kasnijih napisa u vezi sa izborima. U tom kasnijem članku, za razliku od prethodnog,
sigurno pod dejstvom jedne direktne intervencije, ističu se vladini ljudi kao najpogodniji poslanički kandidati.
Oni su na „upravi“ zemlje, u skupštinskim telima i drugim vladajućim institucijama već dokazali da im na srcu
leži stvar naroda. (S puta, Vidov Dan, br. 155-20. VII 1871.)

290
... mert részeltetni lehetne benne a horvát oppositio tagjait, kik ennek fejében elállanák az ellenzéktöl.

290a
Zanimljivo je da je Zastava, desetak dana ranije, prethodno Belimarkovićevo putovanje u Berlin na
paradu, a sada u Beč, na ovu konferenciju propratila ovim ironičnim rečima: „Mora biti da se u Srbiji na vrat na
nos ratna oprema nabavlja [tj. obratno, i ne pomišlja se na tako nešto – A. R.] kad ratni ministar ima vremena da
ide pre u Berlin na ,paradu‘, pa sad u Beč na konferenciju gde se osobitim razumevanjem stvari [istakao A. R.]
neće bog zna kako odlikovati“. U svakom slučaju, ako i ne dobije orden u Beču, može za „naklonost“ dobiti
„koju manguru u džep“. (Novi Sad, 1. jula, Zastava, br. 76 – 2. VII 1871.)
Ipak, prema zapisniku sa same bečke konferencije ne može se zaključiti da se Marković „nespretno
ponašao“. Naravno, njegovo „ponašanje“ nije u tom dokumentu tako reprodukovano da bi se u celosti mogao o
njemu doneti sud. Izgleda čak da se umesnim primedbama suprotstavljao argumentaciji zastupnika jednostranih
interesa Turske, i Austrije. Pri tom je najviše podržavan od Andrašija koji je otvoreno branio teze predstavnika
Srbije, naravno i zato što su se uklapale u planove Ugarske, pod njegovim predvodništvom. S obzirom na
izdiferenciranost stavova u pogledu gradnje železnice kroz Srbiju, o čemu se u Dnevniku mnogo govori i koji se
neposredno najbolje mogu pratiti zapisnikom (iako prilično šturo vođenim) i taj zapisnički akt se ovde štampa in
extenso.

Procès-verbal

de la Conférence international réunie à Vienne à l'Hôtel du Ministère des Affaires étrangères pour
déterminer le point de raccordement des chemins de fer de l’Austriche-Hongrie avec ceux de l’Empire Ottoman
et en particulier de la Serbie.

I.

Séance du 16 Juillet à l’heure de l’a m.

Son Excellence Mr. l’Ambassadeur de la Sublime Porte propose de confèrer la présidence à S. E. le
Chancelier de l’Empire Austro-Hongrois et Ministre des Affaires Etrangères.

Comte Beust
 733

présents:

S. E. Khalil Bey, Ambassadeur de Turquie, Mr. de Markowics, Ministre serbe, Mr. le Colonel de Zach, dé
égué serbe, S. E. Mr. de Lonyay, S. E. Mr. le Comte Andrássy S. E. Mr. le Comte Hohenwart, S. E. le Docteur
Schäffle, S. E. Mr. de Tisza S. E. le Baron Prokesch Mr. le Baron Orczy, Mr. le Baron de Gagern, Mr. le Baron
de Vesque, Mr. le Baron de Hirsch, Mr. Earl, Mr. Ditl.
Secretaire: Comte Goluchowski.

Le Comte Beust ouvre la séance dans les termes suivants: „Messieurs, je m’estime heureux d’être appelé à
ouvrir une discussion dont l’importance j’en ai la conviction intime ne doit pas se mesurer aux proportions
mesquines d’une simple Conférence sur les chemins de fer. Pour en apprécier la portée exceptionelle il suffit
d’embrasser d’un seul coup d’oeil toute l’etendue du réseau dont il s’agit d’assurer l’exécution et l’avenir, de se
représenter les résultats immenses d’une entreprise destinée faire disparaître les distances qui nous séparent de
l’Archipel et du Bosphore et qui dans un avenir plus ou moms rapproché doit ouvrir devant nous le chemin des
Indes. Je dirai plus. Depuis bien des année s l’Europe a été à habituée à mettre l’ordre du jour ce qu’on appele la
question d’Orient sans trop se rendre compte de ce que c’est qu’une question et sans demander si l’Orient se
soucie d’être l’objet d’une question. Aussi en est-il résulté que la question n’a fait qu’engendrer des questions
sans amener des solutions et que les résolutions qu’on a prises, n’ont produit, la plupart du temps, que des
irrésolutions. Si nous parvenons à nous entend; e, si nous réussissons à concilier les divers intérêts se trouvant en
jeu, si nous ariivons au but que nous nous proposons d’atteindre ncus aurons fait faire beaucoup de chemin à
cette question d’Orient, non eu y donnant une solution, car ce n’est pas là le problême que nous avons à résoudre,
mais en la faisant entrer dans de nouvelles voies, dans des voies éminemment pacifiques et conservatrices, tout
autant que vivifiantes et productives, – enfin en faisant intervenir que deux grandes puissances, le travail et le
progrès.
Le Gouvernement de Sa Majesté le Sultan dans sa constante sollicitude pour le bien-être de ses sujets, s’est
attaché à entreprendre une grande oeuvre digne de nos sympathies, digne des sympathies de l’Europe.
Il s’agit d’établir un réseau complet de voies ferrées devant rallier Constantinople et Salonique aux
frontières septentrional es de l’Empire. La Principauté de Servie avec l’activité qui caractérise son administration
consacre des efforts égaux à un but analogue. L’Austriche-Hongrie ne ferait que méconnaître ses intérêts vitaux
si elle se refusait à prêter un concours sincère et empressé aux nobles aspirations de ses voisins.
Il est naturel qu’une entreprise pareille, conçue sur une si grande échelle, rende indispensable la solution de
maintes questions se rattâchant à des intérêts spéciaux, à des intérêts plus ou moins locaux mais les difficultés
qui en peuvent résulter, disparaitront je l’espe e, devant la grandeur de la pensée qu’il s’agit de réaliser, elles
s’amo nedriront surtout en mesure que nos pourparlers feront ressortir qu’aucune des parties délibérantes ne
cherche à sauvegarder ses propres avantages aux dépens des autres. C’est le contentement mutuel qui seul amène
l’accord je ne doute pas, Messieurs, que l’issue de nos délibérations ne constate une fois de plus cette vérité, et
dans un sens plutôt affirmatif. Avant de laccorder il faut accorder.“
Son Excellence déclare enfin que les membres de la Conférence seront libres de se servir de la langue qui
leur conviendra.
Son Excellence Khalil Bey répond qu’il est heureux de recevoir de la part du Président une fois de plus
l’assurance des dispositions amicales du Gouvernement de 1’Austriche-Hongrie.
Le Gouvernement de Turquie, dit l’Ambassadeur, est également conciliant. La Porte à voue une attention
toute particulière à l’execution des chemins de fer du réseau Ottoman. La ligne qui traverse la Bosnie est très
avancée et avant la fin de l’année courante, elle sera achevée jusqu’à Banialuka; c’est done le raccordement de
cette ligne avec réseau Autrichien qu’il s’agit de déterminer avant tout.
L’Ambassadeur croit que Sissek est le point de jonction le plus convenanable aux intérêts des deux états.
Le Comte Andrássy déclare en général que la construction des deux lignes, dont l’une traversera la Bosnie
l’autre la Servie, est de haute importance, et qu’il serait fort désirable que les deux lignes fussent achevées dans
le plus, court espace de temps.
Mais avant de pouvoir se prononcer sur le point de jonction et donner des déclarations satisfaisantes au
nom du Gouvernement hongrois par rapport à ce sujet, le Ministre président demande qu’on lui accorde le délai
nécessaire pour examiner de plus prés l’état dans lequel se trouve actuellement la question.
Mr. de Markowics appuie la proposition du Comte Andrássy.
Le Comte Beust fait la remarque que le président de la société des chemins de fer Ottomans est à meme de
donner tous les renseignements nécessaires et il mvite le Baron de Hirsch à tracer en peu de mots l’exposé
historique des travaux exécutés par la Compagnie Impériale des chemins de fer ottomans.
Le Baron de Hirsch s’acquitte de cette tâche.
Il se prononce pour le raccordement de la ligne de Bosnie avec le réseau autrichien. Cette ligne forme une
sorte de tronc commun qui partant de Novi se ramifie ensuite en quatre lignes divergentes aboutissant aux quatre
ports; de Salonique, de Constantinople, de Bourgas et d’Enos.
La ligne de Serbie anéantirait comp étement celle de la Bosnie en lui créant une concurrence tellement
sérieuse que celle-ci tomberait du rang d’une ligne internationale et cesserait de répondre par son produit, aux
difficultés de sen exécution. La premiére ayant 200 Kilomêtres de longueur, – l’autre au delà de 600, il n’est pas
difficile de prévoir les conséquences.
La ligne de Serbie étant plus courte elle peut être rongée parmi les tracés les plus simples, tandis que la
ligne de Bosnie rencontre des difficultés naturelles notables rendant l’exploitation plus couteuse et nécessitant
 734

des tarifs élevés pour permettre de couvrir les frais.

Il est évident que le commerce prendrait la direction de la premiére ligne.
La compagnie Impériale a donc reclamé le raccordement avec la ligne de Bosnie – d’autres voix se sont
élevées pour la jonction avec celle de la Serbie.
C’est pour concillier ces intérêts contraires qu’il a paru nécessaire de proposer la réunion d’une conférence
internationale.
Le Comte Andrássy ne voit pas que les intérêts soient contraires, les deux lignes peuvent exister; l’une pour
faciliter le commerce des Indes avec la partie orientale du continent européen, l’autre pour celui de la partie
occidentale.
On demande la jonction du côté de Sissek. Le Gouvernement hongrois ne s’oppose pas à ce qu’une ligne
soit conduite par la Bosnie, mais il reclame que la jonction de la ligne serbe avec le réseau ottoman soit
également garantie. Du reste la Porte a prévu cette dernière eventualité car en accordant la concession du réseau
ottoman elle s’est reservé le droit de le réunir quand la nécessité se présentera au chemin de fer de la Serbie.
Le Baron Prokesch. L’état dans lequel les deux lignes se trouvent actuelement doit être pris en
considération. L’intérêt principal de la Turquie était d’avoir une ligne qui traverse la Bosnie. Le Grand Vizir l’a
déclaré plus d’une fois.–
„La Serbie désire-t-elle aussi une ligne, je serai charmé de la lui offrir, mais mon point de vue essentiel est
la ligne de Bosnie“. Celle de Serbie, continue le Baron Prokesch, est encore à l’état de projet tandis que l’autre
est en grande partie achevée. Elie sera terminée avant la fin de cette année entre Banialuka et la Save.
Il y a réalité pour la ligne de Bosnie et projet pour celle de la Serbie. Il est donc essentiel de marquer avant
tout le point de raccordement de la premiére ligne.
Der serbische Delegierte Herr von Markowics glaubt die Anschauung nicht zutreffend daß die bosnische
Linie durch die Conzessionirung der serbischen viel leiden vürde.
Zwei Wege würden dann gegen Indien führen der eine aus dem westlichen Europa durch Bosnien, der
andere aus dem nördlichen Theile des Festlandes durch Serbien.
Durch statistische Daten ließe es sich unterdessen nachweisen, daß der Ost-Indische Transitohandel so groß
ist, daß er beide Linien beschäftigen würde.
Schließlich macht der Herr serbische Delegierte die Bemerkung, daß er darin, daß die bosnische Linie mit
grossen Kosten gebaut wurde noch keinen rechten Grund findet, die seibisehe Linie vollkommen ausser Acht zu
lassen.
Son Excellence Khalil Bey assure que S. M. le Sultan a le plus grand désir de voir la ligne serbe construite;
Sa Majesté désire la prospérité d’un pays qui est placé sous sa suzeraineté. La Porte est parfaitement disposée à
accorder la concession pour cette entreprise. Mais ce n’est pas la question du moment et comme le disait tout à
l’heure le Baron Prokesch la ligne de Bosnie étant en grande partie achevée il s’agit avant tout de s’entendre sur
le raccordement de cette ligne avec le réseau des chemins de fer autrichiens.
Der serbische Delegierte Herr von Markowics bemerkt: Seine Excellenz der türkische Botschafter macht
keine Einwendung gegen den Ausbau der serbischen Linie. er betrachtet jedoch die Bestimmung des bosnischen
Anschlußpunktes als den einzigen Gegenstand mit dem die Conferenz sich vorläufig zu beschäftigen hat.
Diese Fragen lassen sich aber von einander nicht trennen.
Freiherr von Prokesch erwidert darauf, daß sie getrennt werden müssen, weil man doch nicht verlangen
kann, daß eine Staatsbahn auf den Ausbau der serbischen Linie warte.
Serbien hat zwar in Constantiinopeft um die Bestimmung des Anschlußpunktes nachgesucht, die Pforte
verlangte aber, daß ihr zuerst die Pläne der Bahn vorgelegt werden und diesem Wunsche wurde bis jetzt noch
nicht entsprochen. Übrigens wird einmal die serbische Linie ausgebaut, so wird es sehr leicht den Anschlußpunct
zu bestimmen. Er wird ungefähr bei Nissa stattfinden.
An der bosnischen Eisenbahn wird bereits mit Eifer gearbeitet, in der kürzesten Zeit wird sie fertig; wie
könnte nun die Pforte den Unternehmen zurufen: „wartet bis auf die serbische Bahn ausgebaut sein wird.“
Der serbische Delegierte Herr von Markowics behauptet, daß dieser Umstand nie eintreten werde, weil die
seibische Linie, welche kürzer ist, schneller zum Ausbau gelangen müsse.
Freiherr von Prokesch wünscht es, hat aber Mühe daran zu glauben, da er schon öfters den Serben
zugerufen hat: „legt vor eure Projekte“, bis jezt jedoch ohne Erfolg.
Der serbische Delegierte Herr von Markowics erklart, daß er auf diese Äusserung des Freiherrn von
Prokesch in seine Antwort nicht eingehen will und glaubt, daß die Befürchtungen denen der Vorredner Ausdruck
gegeben hat, dadurch behoben werden können, daß man der serbischen Regierung die Verpflichtung auferlegt,
ihre Eisenbahn innerhalb einer gewissen Zeit vollständig auszubauen.
Le Comte Andrássy appuie cette proposition.
Le Baron de Hirsch. Si j'ai bien compris le comte Andrássy il désirerait que le raccordement en Bosnie ne
fût pas accordé avant celui de Serbie.
Le Comte Andrássy approuve.
Le Baron de Hirsch explique qu’il faut pourtant prendre en considération les deux intérêts distincts; ceux
du royame de Hongrie et les intérêts également vitaux de l’autre partie de la Monarchie.
Monsieur de Thisza dit que ces intérêts ne peuvent pas être séparés comme le croit le Baron de Hirsch.
La ligne qui traversera la Serbie pour se diriger vers Pest est de la plus grande importance non-seulement
pour le Royaume de Hongrie mais pour des trois quarts au moins de la Monarchic entière.
On a dit que la Porte était désireuse d’accorder la concession pour la ligne de Serbie.
Pour que cette ligne puisse être construite en son temps, il faudrait avant tout faciliter autant que faire se
 735

peut les études et travaux préliminaires.

La Staatsbahn a demandé la permission d’entreprendre ces etudes.
Son Excellence Khalil Bey doute que cette demande ait été adressée.
Le Comte Andrássy assure que la proposition a été faite mais il ne sait pas si elle a été accordée .
Le Baron de Gagern confirme qu’une pareille demande a été presentée sans que la sublime Porte ait jugé
convenable de l’agréer à cette époque.
Son Excellence le Comte de Beust remarque que cette affaire qui parait tres compliquée – est simple
lorsqu’on la sonde et l’examine de plus près.
Le Gouvememet Ottoman a résolu de faire construire un réseau complet dont l’exécution a été confiée à
une société.
La Porte à mis un grand prix à la ligne de Bosnie tout en déclarant le desir d’accorder la concession pour la
ligne serbe et elle à même imposé la condition à la compagnie Impériale savoir: qu’elle devrait consentir au rac-
cordement du réseau ottoman avec les chemins de fer de la Serbie, du moment que le Gouvemement l’exigera.
Son Excellence n’envisage pas la ligne de Bosnie comme on le fait habituellement.
Cette ligne est d’une haute importance pour la partie occidentale de l’Empire d’Autriche et aura un jour un
grand avenir.
Une fois tout le réseau exécuté deux lignes ne seront pas de trop.
Mais il ne faut pas oublier que la ligne la plus courte a le plus de chance de gagner. On comprend done que
la Compagnie Impériale craint la concurrence de la ligne serbe si on ne lui donne pas de garanties et des
compensations conformes aux pertes qu’elle aura à subir.
C’est precisement pour que tous ces intérêts puissent être sauvegardés que le président de la Compagnie
des chemins de fer ottomans a proposé la reunion de cette conférence.
Le Gouvernement Hongrois à son tour est disposé à accorder le raccordement qu’on lui demande, mais il
veut avoir l’asisurance que les deux lignes seront construites. Cette assurance la Porte la lui donne, et la difficulté
est d’une nature toute pécuniaire.
Son Excellence l’Ambassadeur de Turquie rend la même déclaration au nom de son Gouvernement. Mais il
désire que la ligne de Bosnie fût egalement raccordée au réseau autrichien „car supposant par exemple, dis
l’Ambassadeur, que l’on construise d’une côté un troncon de chemin de fer jusqu’ à la frontiere sans
raccordement croyez vous pouvoir résister aux reclamations de toute une population qui voudra obtenir la
jonction.“
Le Comte Andrássy: „Je trouve là deux questions – le procédé et le resultat. Quant à la question du procédé
il me parait qu’il ne serait pas correcte en autant que le Gouvernement hongrois voulant obtenir un point de
jonction de la part du Gouvernement des principautés danubiennes a concédé deux points à son choix pour
obtenir le troisiéme. Diriger une ligne vers un point d’ou la continuation serait pour ainsi dire impossible, serait
je le répète un procédé peu équitable. Pour ce qui concerne le résultat je me permet d’adresser à Son Excellence
la meme question – pourrait on resister aux reclamations de toute une popu ation qui demandera la jonction.
Quant à la question des compensations elle n’est pas de notre tâche. Nous désirons que le raccordement se fasse.
Nous demandons que le commerce ne soit pas violente.
Laisser le cours aux choses et les deux chemins de fer iront parfaitement.“
Le Baron de Hirsch répond que la concurrence n’est pas possible.
La ligne serbe étant plus courte transportera à mei leur marché. Les tarifs de Bosnie seront toujours élevés
pour pouvoir couvrir les frais de construction qui sont très considérables. Il n’y aurait pas une seule tonne qui
traverse la Bosnie.
Son Excellence le Comte de Beust invite le Baron de Hirsch à soumettre les differents projets de
raccordement. Cela ne préjudice en rien.
On examine la carte.
La seance est levée à 3 heures et demie.
Fait et approuvé à Vienne le dix huit Juillet mille huit cent soixante onze.

Beust Khalil Beli-Markowics

Andràssy Prokesch Osten Hohenwart
Schaeffle Tisza Lajos Lonyay
Orczy Vesque M. Hirsch
Earl M. Gagern

Seance du 17 Juillet à 2 heures de l’après-midi.

Sous la présidence de Son Excellence le chancelier de l’Empire Austro-Hongrois et Ministre des affaires
étrangères etc. etc.

Comte de Beust

Sur la proposition du Président il est donné lecture du protocole de la seance précédente. Son Excellence
engage ensuite le Baron de Hirsch à soumettre aux membres de la conférence la proposition qu’il à redigée pour
servir de base aux délibérations.
Le Baron de Hirsch annonce qu’il à tâché de concilier tous les intérêts en mettant la question de
 736

concurrence de côté.
Il donne lecture de sa proposition dont voici le texte:
„Le Gouvernement Hongrois accorde à la Société Impériale le raccordement entre Novi et Kostainitza dans
les environs de cette dernière ville et prendra dans le plus bref délai les mesures nécessaires pour accorder la
concession de la ligne de raccordement partant de Sissek.
Par contre la Sublime Porte et la Société Impériale prennent l’engagement d’assurer le raccordement du
réseau de la société jusqu’a la frontière Serbe de manière que le raccordement se trouve construit au plus tard
simultanément avec l’ouverture de la ligne continue internationale al’ant de Constantinople et de Salonique à la
frontière austro- turque sur l’Unna.“ Le Comte Andrássy: „Pour ce qui conceme la première partie de cette
proposition où le Gouvernement Hongrois est invité à preciser le point qui lui semblera le plus convenable pour
effectuer la jonction de la ligne de Bosnie avec le réseau autrichien, je puis assurer que la Hongrie acceptera le
raccordement proposé par les parties les plus intéressées.
Quant au second artice je le trouve conҫu dans des termes très vagues, le point de raccordement de la ligne
serbe avec le réseau ottoman n'étant pas exactement fixé“.
C’est précisément là dessus dit. Son Excellence qu’il s’agit de s’entendre avant tout.
Le Baron de Hirsch répond que la Compagnie Impériale à projeté trois différents tracés; mais elle est
encore indécise et ne sa.it pas lequel elle suivra.
Il est donc impossible de fixer aujourd’hui le point de raccordement.
Der serbische Delegierte Herr von Markowics bemerkt daß es am zweckmäßigsten wäre, zwei Punkte
anzugeben, zwischen welchen der Übergang stattzufinden hätte. Anders wäre der Vorschlag unbestimmt,
illusorisch. Der Anschluß kann nur an drei Punkten bewerkstelliget werden und zwar zwischen Alexinatz –
Nissa, Jankova – Clissure and an der Iber, andere Durchgangspunkte sind unmöglich.
Oberst von Zach glaubt, daß die Bahn durch das Morawa-Thal am leichtesten zu führen wäre.
Baron Hirsch erwidert, daß man doch die Gesellschaft nicht zwingen könne jene Linie gerade zu bauen, die
deshalb der serbischen Regierung genehm ist, weil die Weiterführung derselben durch ihr Gebiet mit geringen
Schwierigkeiten verbunden ist.
Übrigens ist die Gesellschaft bereit Serbien den Anschluß zu garantieren.
Der serbische Delegierte bemerkt, daß eine Eventualität in Betracht zu ziehen ist nämlich: die türkische
Linie könnte eine Richtung einschlagen, in welcher die Weiterführung derselben auf serbischem Gebiété
unmöglich wäre.
Graf Beust glaubt daß diese Eventualität nicht vorauszusehen ist, sobald die Gesellschaft der serbischen
Regierung den Anschluß garantiert. Man müßte ihr anders eine eigene Böswilligkeit zumuthen.
Baron Hirsch: „Bei uns sind die Linien studirt, nur die Anschluß-puncte noch nicht bestimmt. Heute
können wir der serbischen Regierung die Zusicherung geben, daß ein den Interessen beider Theile
entsprechender Anschluß gewählt wird, nur können wir noch nicht den Anschlußpunkt bestimmen. Auch haben
wir mit grossen Schwierigkeiten zu kämpfen und können aus diesem Grunde keinesfalls zulassen, daß man uns
zwinge ohne Rücksicht auf unsere eigenen Interessen eine Linie zu wahlen die uns zu Schaden bringen würde.“
Der serbische Delegierte Herr von Markowics verwahrt sich gegen eine solche Zumuthung. Er will nur,
daß man den natürlichsten Weg befolge, nämlich einen solchen der den Handelsinteressen Rechnung trägt.
„Bezeichnet man zum Beispiel den Anschluß Jankowa Clissura – wir nehmen ihn an, wiewohl in militärischer
Hmsicht eine andere Linie vorzuziehen wäre. Die eben gedachte Linie wird in ihrer weiteren Ausfiihrung eine
Gegend durchschneiden wo kein christliches Dorf sich befindet und nur deßhalb weil wir die commerciellen
Interessen hoch zu schätzen wissen, werden wir einer solchen Wahl zustimmen.“
Graf Hohenwart ist der Meinung, daß die Gesellschaft die Richtung der Linie mehr oder weniger angeben
könnte, in welcher sie dieselbe zu führen gedenkt ohne sie gerade genau zu fixiren.
Le Baron de Hirsch propose d’ajouter au texte de la proposition dont il a fait lecture, ce qui suit:
Par contre la Sublime Porte et la Société Impériale prennent l’engagement d’assurer le raccordement du
réseau de la Société jusqu’a la frontière serbe, „en tenant compte de la situation topographique des pays sans
porter toutefois préjudice à la ligne de Bosnie“ de manière que ...
S. E. Khalil Bey annonce qu’il prend l’amandement du Baron de Hirsch ad referendum et qu’il fera son
possible pour engager la Sublime Porte à l’accepter. Mais l’Ambassadeur déclare d’avance quil doute qu’on
l’agrée si la ligne proposée porte préjudice à celle de Bosnie.
Le Comte Andrássy: „Je ne crois pas qu’elle puisse être préjudiciable.“

La seance est interrompue pendant 20 minutes.

Le Comte Beust: „La Conférence a pris connaissance de la proposition du Baron de Hirsch. Cette
proposition a été l’objet d'une discussion pour ainsi dire particulière qui s’est occupée principalement de
questions locales.“
Son Excellence rappelle en peu de mots le cours de laffaire.
„Le Gouvernement Ottoman a demandè le raccordement de la ligne de Bosnie avec le réseau autrichien.
Le Gouvernement Hongrois a consenti à condition que la jonction de la ligne serbe avec les chemins de fer
de la Turquie fût également accordée. Le Baron de Hirsch a formulé sa proposition et le Comte Andrássy a
déclaré qu’il n’avait pas d’objection à faire contre la première partie, mais qu’il trouvait la seconde conҫue dans
des termes trop vagues. Ceci nous avance beaucoup. Je suis d’avis, dit le Président , qu’une discussion générale
ne pourra pas amener de résultat favorable, Je suppose qu’une discussion particulière entre le Comte Andrássy,
 737

MM. les Délégués serbes et le Baron de Hirsch serait plus profitable.

Si nous nous réunissons demain nous aurons j’espère, devant nous une proposition qui fera entrer la
question dans une phase plus proche d’une solution définitive.“
Le Comte Andrássy est d’accord.
Le Président du Cabinet hongrois ainsi que Mr. de Tisza ayant demandé au Baron de Hirsch p’usieurs
explications par rapport à sa première proposition, le président de la Société des chemins de fer ottomans déclare
que la rédaction n’occasionnera pas de difficuléts du moment que le point de raccordement en Serbie sera fixé.
Le Comte Andrássy invite le Baron de Hirsch à formuler par écrit sa nouvelle proposition, mais il déclare
en même temps ne pas être à même de donner une réponse définitive avant d’avoir examiné de plus près la
motion du Baron de Hirsch.
Le Président de la Compagnie Impériale en donne lecture a’nsi que suit:
„Le Gouvernement Hongrois accorde à celui de la Sublime Porte le raccordement entre Novi et Kostainitza
dans les environs de cette dernière ville et prendra dans le plus bref délai les mesures nécessaires pour accorder
la concession de la ligne de raccordement partant de Sissek.
Par contre la Sublime Porte prend l’engagement d’assurer le raccordement du réseau ottomans jusqu’a la
frontière serbe de manière que le raccordement se trouve construit au plus tard simultanément avec l’ouverture
de l'’une des deux lignes continues internationales allant soit de Constantinople soit de Salonique à la frontiere
austroturque sur l’Unna.“
Son Excellence le Comte Andrássy s’est declare d’accord avec la proposition qui vient d’être formulée ;
sous la réserve toutefois que le raccordement de la ligne de Bosnie défine comme il vient d’être dit, ne se
trouvera définitivement accordé que lorsque le point de jonction de la ligne serbe avec le réseau ottoman sera
mieux précisé et accepté par le Gouvernement Hongrois.
S. E. I’Ambassadeur de la Sublime Porte s’est déclaré prêt à soumettre 1’arrangement proposé à
l’approbation de son Gouvernement.
S. E. le Comte Beust: „J’invite les membres de la Conférence à se réunir demain à deux heures, en
attendant il y aura pourparlers.“

Accepté.

La séance est levée à 4 heures moins un quart.

Fait et approaivé à Vienne le dix huit Juillet mille huit cent soixante onze.

Beust Khalil Markowics

Andràssy Prokesch-Osten Hohenwart
Schaeffle Tisza Lonyay
Orczy Vesque M. Gagern
Hirsch Earl

Séance du 18 Juillet à 2 heures de l’après-midi.

Sous la présidence de S. E. le Chancelier de l’Empire Austro-Hongrois et Ministre des affaires étrangères

Comte de Beust

Presents les membres de la Conférence qui ont assisté à la prèmiere et à la seconde séance, à l’exception de
S. E. Mr. de Lonyay et de Mr. de Markowics délégué serbe.
Le Président annonce que Mr. Markowics s’est fait excuser.
Il est ensuite donné lecture du Protocole de la séance précédente.
Le Comte Andrássy ouvre la discussion dans ces termes:
„La séance d’hier a fini par là que le Baron de Hirsch à soumis une proposition dont j’ai exactement étudié
la teneur.
Je veux donner mon opinion sur le nouvel amendement du Président de la Compagnie Impériale.
Or, je suis obligé de déclarer que je ne puis pas Гaccepter. La proposition du Baron de Hirsch dit d’abord
que la société s’engage à effectuer la jonction, puis elle y met des restrictions qui pourraient facilement rendre
tout l’arrangement illusoire. Je repétè encore une fois que le Gouvernement Hongrois est prêt à accepter le point
de raccordement avec la ligne de Bosnie, que fixera le Gouvernement Ottoman de concert avec la Compagnie
Impériale, dès que la Sublime Porte aura également accordé un pomt de jonction avec la ligne serbe soit celui
Jankowa – Clissura, soit celui d’Alexinatz.
Telle a aussi été la déclaration que j’ai faite à la diète de Pest à la suite d’une interpellation qui m’a été
adressée . Nous considérons la ligne de Serbie comme une continuation de la ligne hongroise. Il nous importe
done beaucoup que cette ligne soit relativement courte et d’une construction facile.
Si le Gouvernement turque n’est pas en état de déterminer exactement aujourd’hui le point de raccordement
qu’il propose, nous sommes prêts à lui donner 6 mois pour faire les études nécessaires et pour le fixer
définitivement“.
S. E. Khalil Bey répond qu’une telle proposition aurait pour conséquence une perte considerable de temps.
Chaque retard porte préjudice aux intérêts de la Compagnie Impériale et occasionne des dommages
 738

considérables. Il serait done fort désirable dit l’Ambassadeur que le Gouvernement Hongrois renonce à ce que le
point de jonction fut exactement fixé avant de consentir au raccordement de la ligne de Bosnie.
Le Comte Andrássy réplique, qu’il est obligé d’insister après avoir donné une telle déclaration à la Diète.
Le Baron de Hirsch remarque que le Comte Andrássy à dit qu’il n’y avait que deux points où le
raccordement est possible.
„J’en connais encore un troisième, dit le Président de la Compagnie Impériale, qui serait le plus naturel
pour nous, bien que la construction de la ligne serbe à partir de cet endroit ne serait pas aussi facile.
Si nous passions par la vallée de l’lbar nous n’aurions que 20 à 25 kilomêtres à bâtir.
Toutes les autres lignes que l’on veut nous imposer sont beaucoup plus longues.“
Le Comte Andrássy assure que ce n’est pas son intention d’imposer une ligne au Gouvernement Ottoman à
preuve: la Hongrie a laissé à la Porte le choix entre deux points de raccordement croyant faciliter par là l’entente.
En déclarant à la Turquie qu’il acceptait d’avance le point de jonction qui paraitra le plus convenable à la
Compagnie Impériale le Gouvernement Hongrois aurait droit d’exiger qu’on observe envers lui le même
procédé. Ce n’est que par égard pour la Sublime Porte qu’il y a renonce et qu’il lui a proposé ces deux lignes.
Son Excellence Khalil Bey répond: que toutes deux sont contraires aux intérêts de la Turquie.
Le Colonel Zach dit que connaissant exactement la situation topographique de son pays il peut assurer que
la construction de la ligne traversant la Vallée de l’lbar serait pour ainsi dire impossible.
Le Baron de Hirsch replique que cette ligne est plus longue que les autres mais non impossible.
M. de Tisza s’adressant à Son Excellence Khalil Bey déclare qu’il ne comprend pas comment le délai
propose par le Comte Andrássy pourrait occasionner de si grandes pertes de temps dans la construction de la
ligne de Bosnie.
Ce chemin de fer étant encore loin d’être achevé sur tout son parcours, le Ministre pense qu’on trouveia
bien des endroits où l’on pourra coutinuer de travailler pendant les six mois.
Le Comte Beust prend la parole: „En proposant hier, dit Son Excellence, un entretien particulier entre les
parties les plus intéressées, je croyais que cela faciliterait l’entente et amenerait un résultat favorable.
La discussion d’aujourd’hui me prouve le contraire. Si nous ne sortons pas du dédale où nous tournons
continuellement, l’affaire n’avancera pas de beaucoup. Je crois done qu’il serait très-profitable d’engager le
Comte Andrássy à rédiger par écrit la contre-proposition qu’il vient de faire pour qu’elle puisse être soumise au
Gouvernement Ottoman.“
Le Baron de Hirsch propose une redaction commune.
Le Comte Andrássy y consent.
Aprés une interruption de quelques minutes le président de la Compagnie Impériale donne lecture de la
proposition suivante:
„Le Gouvernement de la Sublime Porte demande au Gouvernement Hongrois ’le raccordement entre Novi
et Kostainitza, dans les environs de cette dernière ville et demande en même temps au Gouvernement Hongrois
de prendre les mesures nécessaires pour accorder la concession de la ligne de raccordement partant de Sissek.
Le Gouvernement Hongrois se déclare prêt à accorder cette jonction mais demande de son côté que
simultanément le Gouvernement de la Sublime Porte accorde à la Principauté de Serbie le raccordement, soit aux
environs d’Alexinatz par la vallée de la Morawa, soit par la vallée de Jankowa-Clissura. Le Gouvernement
Hongrois ajoute que, si le Gouvernement de la Sublime Porte n’était point encore suffisamment fixé poair
accorder la jonction dans un de ces deux points, il lui proposalit un délai de six mois pour se fixer à cet égard et
que par suite dès que la Sublime Porte se serait décidée pour un de ces deux points de jonction, les deux
raccondements, celui de la ligne de Bosnie et celui de la ligne de Serbie seraient accordés simultanément par les
Gouvernements respectifs.
Le Gouvernement de la Sublime Porte déclare accepter le délai ainsi propose pour faire examiner les tracés,
à condition que la Société Impériale soit invitée à étudier et à presenter dans le même délai aux différentes
parties intéressées une combination qui permette de concilier le plus possible les deux intérêts concurrents que
mettent en présence la ligne de Bosnie d’une part et la ligne Serbo-Hongroise de l’autre la Société Impériale
déclarant par l’organe de son Président du Conseil d’administration que dans l’hypothèse d’un pareil accord elle
pirendrait l’engagement de terminer la ligne de la frontière Serbe à Salonique dans un délai de trois ans.“
Son Excellence Khalil Bey: „Si les autres parties sont d’accord sur la proposition dont lecture a été donnée
je me charge de la soumettre à mon Gouvernement.“
Le Comte Andrássy déclare être d’accord avec la rédaction.
Le colonel Zach demande une copie de la proposition pour pouvoir la soumettre au Gouvernement Serbe.
Le Comte Beust remercie l’Ambassadeur de s’être chargé de transmettre cette proposition au
Gouvernement de la Sublime Porte.
„Nous désirons tous une solution satisfaisante, esperons qu’elle n’est plus éloignée .
Pour le moment notre tâche est finie“.
L’Ambassadeur de Turquie ayant remercié le président d’avoir convoqué la conférence Le Baron Hirsch dit
qu’il à maintenant la conviction que dans trois ans au plus tard on pourra aller de Salonique à Pest.
La séance est levée à 4 heures.
Fait et approuvé à Vienne le dix neuf juillet mille huit cent soixante onze.

Beust Khailil Andrássy

Prokesch Osten Schaeffle Hohenwart
Tisza Lajos Orczy B. de Hirsh
 739

Vesque M. Gagern Earle

Le soussigné, représentant de Serbie, empêché par une indisposition d’assister à la dernière séance de la
conférence, a pris connaissance de la déclaration faite de la part du Gouvernement Hongrois relativement au
raccordement simultané des lignes de Serbie et de Bosnie, ainsi qu’au délai de six mois proposé à la Sublime
Porte pour se fixer définitivement sur l’un des deux points mentionnés de jonction à la frontière Serbe.
De son cote le représentant de Serbie déclare: que son gouvernement se reservé de continuer les
negociations qu’il a déjà entamée s à Constantinople, et de s’entendre avec la Sublime Porte au sujet du
raccordement de la ligne de Salonique avec celle de Serbie, raccordement à effectuer soit près d’Aleksinatz, soit
à Yankowa-Clissoura
Vienne le 26 Juillet 1871.
Beli Markowics.

290b
Zabeleženo 2. jula. Ali u pismu kategoričnije, kao svoj savet, Kalaj izlaže kako su graničari oduvek
šume smatrali svojim vlasništvom i negodovali zbog njihove prodaje. Utoliko više što se novcem od prodatih
drva nisu zadovoljavale potrebe Granice i graničara, već drugih područja i ljudi. Zato bi trebalo, i po Kalaju, da
mađarska vlada pristane na prodaju samo uz uslov da se prihod koristi za unapređenje graničarskih oblasti. Na taj
način bi se pridobile simpatije stanovništva Granice i dobila mogućnost da se hrvatska Narodna stranka
(zainteresovana za kupovinu drva preko „svog“ konzorcijuma) izvesnim koncesijama novčane prirode navede na
političke koncesije.

291
Oreškovićevo otvoreno pismo odnosi se na jednostrano, po srpski i hrvatski živalj štetno rešenje
graničarskog pitanja. Prema tom planu: „U razgovorima i pregovorima“ koje je Orešković vodio sa Andrašijem u
više navrata, a „zadnji put 1. aprila o. g. radi Granice, njenog novog uređenja i spojenja sa materom zemljom a
oni su „tu stvar drukčije ugodili, no što je ona sada sa carsko-kraljevskom naredbom od 8. lipnja ove godine
rešena“. Najpre su utanačili – po ovde iznesenoj Oreškovićevoj tvrdnji – „da se Granica ujedno, i to što skorije sa
materom zemljom spoji“. Prvenstveno iz razloga da se ne bi imalo vremena izneti iz Granice sve što se još izneti
dâ, posebno da se ne bi mogao sprovesti „plan po kojem se imađaše krajiške šume u veliko rasprodavati, tako da
pošto se koja pukovnija njenih šuma liši da se onda ukine i provincijališe“. Orešković se, prema ovom izlaganju
sa prizvukom patetične ispovesti: „Za osujetiti tu po graničarski narod ubitačnu namjeru, za sačuvati narodu
šume, to jedino blago što ga jedna, inače u svakom obziru zanemarena Krajina još ima“ nije čak „ustručavao
raskinuti sa znatnim djelom“ svojih „dojakošnih političkih prijatelja koji nikako nemogoše se na to rešiti“ da u
Andrašija „veruju“.
Tom prilikom Orešković je navodno obezbedio pristanak bar jednog dela Narodne stranke (sastavljenog od
„prijatelja“) na Nagodbu uz uslov da Andraši pomogne „da se postigne ... ujedinjenje hrvatsko-slavonske
granice, onda Dalmacije sa Hrvatskom u jedno državno tjelo i ako se izmene neki paragrafi Nagodbe koji
unutrašnju samostalnost Trojedne kraljevine suviše sprečavaju“. – U Oreškoviću svojstvenom stilu dodaje se, u
kontekstu direktne korespondencije: „Naša pogodba istina ne bijaše odobrena saborima, nepotvrđena krunom,
ali ona beše odobrena našom savešću, potvrđena našom čašću, primivši mi obaveznost na se da ćemo
nastojavati: Vi kod krune, da se po pogodbi reši, ja kod naroda Trojednice, da uz nju pristane“.
Verovatno da bi pokazao kako je pogodba odista postojala Orešković navodi od reči do reči jednu tačku
(devetu) koja se odnosi na tada aktuelnu temu prodaje graničarskih šuma. Prema toj tačci bilo je ovako navodno
utanačeno: „Dosadašnje šume graničarske, tako zvane državne, podeliće se tako da će svojom polovinom postati
neposredno dobro dotičnih krajiških opština, a samo druga polovina da će ostati kao državno dobro, i dok su
finansije hrvatsko-ugarske zajedničke, pod upravom zajedničkog ministra finansija, ali pod tim uslovima da se
od tog državnog dobra neće smeti ništa, ni jedno drvo na šta drugo upotrebiti ili prodati, osim samo na cjeli
prosvetne, komunikacijone, industrijalne i td. – ali nipošto na vojničke – granice, i to svaki put samo sa
odobrenjem graničarskog povereništva, od naroda slobodnog izabranog, koje će se od slučaja do slučaja u
Zagreb pozivati, pitati i njegovo odobrenje zahtevati. Izuzetno moći će se državne krajiške šume upotrebiti i za
komunikacijone cjeli ovih predela provincijalne Hrvatske i Slavonije koji su neposredno sa Granicom
komunikacijono vezani, razume se sa odobrenjem pomenutog graničarskog poverenstva.“
Tada „raspisano natjecanje za rasprodaju 14;000 jutara krajiške šume“ bilo je očigledno u suprotnosti s
pogodbom. Zato se od Andrašija traži da obustavi ovo „natjecanje“. S pozivom na „posledice“ koje bi „mogle ...
biti svakojake; za Trojednicu možda ne najbolje, ali za Ugarsku ... izvestno žalosne“.
Pismo je datirano u Beogradu 5/17. jula 1871. (Obzor, br. 5 – 1871).
Radi ilustracije bar jednog od brojnih reagovanja na ovo otvoreno pismo navodi se i odlomak komentara
opozicione Zastave. Prema tom komentaru: „G. Oreškoviću nije bilo puta pačati se u poslove koje ne razume. Ko
je njemu dao punovlast da on ugovara o novom poravnjanju trojne kraljevine sa Ugarskom ... Tu se toliki ljudi u
domovini sa rizikom svoga položaja, svoje slobode, svog materijalnog stanka i obstanka trude i muče da narodnu
svest razviju, i da u nju prekale pojedine tačke prava narodnog – a gospodin Orešković iza leđa šuruje sa
protivnikom ... ulivajući mu nadu da će se Narodna stranka sa manjim zadovoljiti“. (Orešković protiv Andrašija,
Zastava, br. 88 – 30. VII 1871.)

292
Ovaj članak u obliku velike političke rasprave ima dva dela. Prvi deo koji zadire u teme od direktnog
 740

interesa za našu istoriografiju ovde se u prevodu štampa u celini. Iz drugog dela, pod naslovom Česi i
federalizam Cislajtanije, ukazujemo samo na značajnije odlomke. Tu se polazi od toga da bi se moglo postaviti i
pitanje zašto se misli samo na Češku kad je reč o federalnom preuređenju Austrije, a ne i na ostale zemlje,
odnosno narode: deo Poljske, Bukovine, Korušku, slovensko Primorje, Dalmaciju i dr. Dolazi se, međutim, do
zaključka da u navedenim zemljama ili oblastima narodi nisu dovoljno zainteresovani, pa ni zreli za ostvarenje
ovakvih federalističkih planova! Dok, naprotiv, Češka kao jedna od najrazvijenijih zemalja Evrope sa retko
visoko obrazovanom građanskom klasom, ima sve uslove za nove državnopravne odnose razvoja. Iako mnogi u
Mađarskoj, zadojeni idejama političkog tradicionalizma, smatraju da Česi bez dovoljno političkih tradicija
takođe još nisu zreli za državnu autonomiju, ili čak samostalnost većeg dometa! Kalaj u izvesnoj meri deli isto
mišljenje, ali raspolažući sa većim fondom znanja i instinktom realnijeg političara, ukazuje na opravdanost, i
bezopasnost čeških zahteva po interese Mađarske. Utoliko više što Mađarsku sa Češkom vezuje zajednička
sudbina. U Češkoj kao krunskoj tvorevini trećina stanovništva je nemačko, tamo će prema tome problem
slovenskog partikularizma i integracionalizma morati takođe biti potiskivan.
Izdvajajući i ističući iz zahteva čeških federalista pitanja vezana za državnost a ne za jezikoslovnu
nacionalnost Kalaj nalazi u njima sličnost sa težnjama i ostvarenjima mađarske državnopravnosti, u čijim se
okvirima narodnostima priznaju prava da se identifikuju svojim autentičnim kulturnim obeležjima ali ne i
državno političkim posebnostima. Kalajeva rezonovanja idu za tim da se ukaže na probitačnost podrške češkim
zahtevima sa mađarske strane (čemu se vladajuća većina protivila) da bi se Češka pridobila za odnose u kojima
će Česi biti nezainteresovani posmatrači, ili čak biti na strani političkih predstavnika Mađarske, pri rešavanju
pitanja jugoslovenskih nezadovoljnika u granicama krune svetog Stevana! (Reform, br. 224 – 15. VIII 1871.)

Prvi deo Kalajevog članka:

PANSLAVIZAM, FEDERALIZAM I ČESI

Pokušaji nagodbe grofa Hoenvarga s takozvanom državno-pravnom opozicijom ma koliko da su bili

pokazali malo stvarnih rezultata sada su kako zbog pravca koji su obeležavali, tako i zbog mogućnosti uspeha
koji bi možda ipak mogao uslediti, izazvali živ pokret u svim političkim krugovima Cislajtanije. S jedne strane,
stavljajući u izgled ostvarenje odnosno gajenih želja, s druge budeći bojazan i strah u pogledu sigurnosti stanja za
koje se verovalo da je skoro učvršćeno. Posle mnogih osujećenih pokušaja takozvane narodnosti Cislajtanije
prate nastojanja Hoenvartove vlade iako ne s bezuslovnim poverenjem, na svaki način sa nadom koja se meša sa
radošću, dok ustavu verna stranka vidi u eventualnoj nagodbi ugrožavanje najvažnije tekovine Nove Austrije:
sâm ustav.
Kada zaključimo da ustav u Cislajtaniji neosporno obezbeđuje prevlast Nemaca, da, nadalje, redove
opozicije koje podržava dosadašnja vlada sačinjavaju isključivo Sloveni, postaje razumljivo da ustavu verna
nemačka stranka sa strepnjom posmatra novi pravac Hoenvartove vlade. A po shvatanju te stranke za to ima još
više razloga. Državnopravna opozicija na teritoriji Cislajtanije ne pojavljuje se naime kao rascepkana politička
stranka već se u pojedinim pokrajinama celovito ističe, kao da te pokrajine sačinjavaju posebne državne jedinice.
Nema sumnje prema tome da se zadovoljenje opozicije koja se javlja u raznim oblicima može postići samo
ostvarivanjem pokrajinske samostalnosti u manjoj ili većoj meri, dakle žrtvovanjem sadašnje jedinstvenosti
Cislajtanije; to pak, nije drugo do federalizam. Ali, s druge strane, ako bi oblik vlade Cislajtanije postao
federalistički, pošto broj slovenskih pokrajina znatno nadmašuje nemačke, učvršćenje slovenske prevlasti,
sledstveno tome panslavizam, mogao bi se smatrati samo pitanjem vremena. Federalizam i za njim panslavizam
je, dakle, dvostruki bauk koji obespokojava Giskru i njegove pristalice.
Izgleda da su bojazni nemačke ustavu verne stranke našle živog odjeka i u Mađarskoj. Organi raznih
stranaka se više-manje s neodobravanjem izjašnjavaju o Hoenvartovim nastojanjima, a naročito o zahtevima
Čeha koji se sada mogu smatrati predstavnicima državnopravne opozicije. Čak i oni mađarski listovi koji usled
načela koja ispovedaju ne mogu u potpunosti da osude nacionalna stremljenja ni jednog naroda, pa ma koliko on
bio tuđ, nisu u stanju da kriju svoju zabrinutost u pogledu cilja i rezultata tih nastojanja. Otkako je nagodba s
Česima stavljena na tapet, Mađarskom, kao i Cislajtanijom kruže aveti panslavizma i federalizma. I to možda u
Mađarskoj s više prividnog opravdanja nego s one strane Lajte. Nemci u Austriji mogu smatrati majorizaciju
Slovena opasnom po sebe, ali samo dotle dok čine dopunski deo Austrije. Nemački element, ako bi to postalo
nužno, uvek može naći siguran zaklon u krilu velike Nemačke. To, međutim, ne važi za mađarsku rasu koja
okružena Slovenima na ovoj zemlji nema takvog rođaka na koga bi u trenutku opasnosti mogla da računa.
Prirodno je, dakle, da i samo ime panslavizma ispunjava užasom grudi svakog mađarskog rodoljuba; prirodno je
što federalizam, koji bi ovome samo utirao put, nailazi na tako jako protivljenje u Mađarskoj. Ali da li je
opasnost stvarno toliko preteća kao što to izgleda da javno mnenje veruje, da li bi federalizam u Cislajtaniji
nužno povukao za sobom i federalizam u Mađarskoj, i da li bi, najzad, federalizam u Austriji neizostavno imao
za posledicu panslavizam? Neka nam bude dopušteno da prozborimo malo opširnije o ovim pitanjima, i
pokušajmo da iz veće blizine pogledamo u oči ovim dvema avetima: panslavizmu i federalizmu.

I. Panslavizam

Otkada se ovaj izraz: panslavizam, prvi put pojavio na stupcima zapadnoevropske štampe (jedva pre
nekoliko decenija) imamo prilike da se s njim sve češće srećemo. Pojam, međutim, koji ovaj izraz predstavlja,
izgleda da čestim pominjanjem nije ništa dobio u čistoti i određenosti. Ako se ne varamo, pod panslavizmom se
 741

obično podrazumeva želja svih slovenskih plemena za ujedinjenjem i nastojanjem da stvore jednu veliku
univerzalnu imperiju. Detaljnom analizom i kritičkom ocenom ove želje i ovih nastojanja zapadna se štampa,
međutim, bavi upravo onako malo kao i upoznavanjem onih naroda, tj. Slovena, koji u stvari čine subjekt tog
pojma. Sloveni i panslavizam, kao svaka zapravo nepoznata stvar pojavljuju se pred širokom javnošću Zapadne
Evrope još i u našim danima u donekle mitskom svetlu. Pošto je, međutim, ipak toliko poznato da Sloveni,
brojčano posmatrano čine jednu ogromnu masu, nije čudo da nasuprot njihovim navodnim nastojanjima za
ujedinjenjem, Zapad sa sve življom zabrinutošću sagledava nastupanje vremena kada će, po ostvarenom
ujedinjenju, otelotvoreni panslavizam zapretiti da proguta ne samo najbliže susede, već možda i jedan veliki deo
Evrope.
One razne slovenske vrste koje sada delom čine samostalnu državu a delom žive u okvirima drugih država,
nesumnjivo su potekle isto onako iz jednog plemena kao sada već toliko razgranati germanski narodi. Međutim,
između tri glavne grane iranske ljudske vrste koje trenutno vladaju Evropom: Romanima, Germanima i
Slovenima pokazuju se bitne razlike u pogledu razvoja i grananja. Ne upuštajući se ovde u opširnije razlaganje
ovog pitanja, neka nam bude dopušteno da pomenemo samo pojedine glavne crte.
U razvoju germanskih i romanskih naroda u novom veku možemo tačno i opredeljeno odrediti ne samo
nastajanje političke nacije, nego i narodnosti i jezika. Pred našim očima odigrava se (prema neoporecivom
svedočanstvu povesti) onaj rasni i jezički hemijski raspad i hemijsko spajanje, tokom kojeg su, s jedne strane, iz
keltskih, germanskih i skandinavskih elemenata nastali severni, a s druge strane, iz latinske, germanske i keltske
vrste jugozapadni narodi i jezici. Ovde se, dakle, ne može poreći amalgamizirajuća sposobnost različitih vrsta i
jezika.
Sloveni izgleda da slede drugi pravac i način u svom razvoju. Sada postojeći različiti slovenski jezici svi su
čisto slovenskog porekla i u njihovom nastajanju ne može se primetiti uticaj drugih jezika. Uza sve to, mada su
im koreni potpuno istovetni, među slovenskim jezicima mogu se zapaziti takve bitne razlike da smo prinuđeni da
ih smatramo odvojenim jezicima a ne dijalektima jednog zajedničkog maternjeg jezika. Istorija je zatekla
slovenska plemena već odvojena i u pogledu jezikâ, i nije u stanju da označi ni vreme ni prajezik kada i iz koga
su sada živi slovenski jezici nedvojbeno potekli. Rusi, Poljaci, Česi, Bugari, Hrvati i Srbi pojavili su se kao
odvojena plemena sa jezicima koji u mnogome odstupaju jedan od drugog kada još engleski, francuski,
italijanski narod nisu ni postojali. Dok su, dakle, kod ovih potonjih jedne od drugih udaljene vrste bile u stanju da
putem stapanja stvore nove vrste i jezike, dotle su se kod onih prvih uprkos najtešnjem srodstvu zadržale razlike.
Praistoriju Slovena pokriva mnogo gušća tama, a s druge strane, i ne usuđujemo se da sebi pripišemo takvu
upućenost na polju slovenske lingvistike i istorije da bismo pokušali da se upustimo u iscrpno objašnjenje ovog
osobenog fenomena. Uza sve to, ako pažljivo ispitamo drevne običaje Slovena i njihove institucije možemo u
njima naći pojedine crte koje možda mogu unekoliko poslužiti kao putokaz za razumevanje te pojave.
Navikli smo da kao glavnu karakternu crtu naroda koji su srušili rimsku imperiju i na njenim ruševinama
stvorili nove države, smatramo osećanje individualnosti, koje je u suprotnosti sa državnošću staroga veka koja
sve proguta. I možda ne bez osnova. Jer zaista, iz čega se drugog ako ne iz snažnog osećanja individualnosti ili,
ako hoćete, iz tog nagona razvila najveličanstvenija institucija srednjeg veka: feudalizam? Ova karakterna crta,
međutim, nije isključiva osobina germanskih plemena, nalazimo je i kod Slovena, samo u donekle
modifikovanom obliku; ako smem tako da se izrazim: zgusnuto.
Dok se u Zapadnoj Evropi osvajači sa podjednakim ovlašćenjima visoko uzdižu iznad velike mase naroda
koji čami u potpunom ropstvu, dotle kod Slovena već u najstarije vreme možemo zapaziti izvesnu vrstu
opštinskog sistema koji je, obuhvatajući ceo narod, iako je jedinku potisnuo u okviru opštine, davao samoj
opštini, pa tako i narodu, više slobode nego što su građanstvo i seljaštvo Zapadne Evrope imali čak i u daleko
kasnije doba. Ovaj sistem uhvatio je tako jakog korena i tokom vekova tako prodro u sve slojeve narodnog života
da kasnije, kada su delom strani osvajači, delom iz samog naroda ponikli vladari podvrgli i slovenski svet
najdubljoj despotiji, ovu instituciju nikad nisu bili u stanju da svuda potpuno iskorene. Ostatke tog sistema,
naravno na mnogo načina osakaćene i možda već u obliku koji ne odgovara tekovinama novog veka, još uvek
pronalazimo u strukturi ruskih opština i u zadrugarstvu Južnih Slovena.
Uzani okvir ovih redova ne dozvoljava da se upustimo u šire raspravljanje ovog predmeta, ali to nam i ne
može biti sada cilj. Moramo se zadovoljiti jednostavnom konstatacijom ove pojave, da bismo posle iz nje mogli
izvući onaj zaključak koji je najpodesniji da na potreban način osvetli naša gledišta. Nema ovde mesta ni
istraživanju razloga zbog kojih se iz zdrave drevne institucije nije u krugu ni jedne slovenske nacije razvio
samoupravni sistem koji bi obuhvatio celu državu. Činjenica je da se to nije dogodilo. Ali upravo zato što se to
nije dogodilo, pošto Sloveni nisu razvili ili nisu mogli da razviju dalje ovu svoju instituciju, može se, s jedne
strane iz ove okolnosti, a s druge strane iz opštinskim sistemom hranjenog i zapaženog osećanja lokalne
solidarnosti, rešiti enigma pojave da su se Sloveni, zapuštajući svuda pojam državnosti radije ograničili samo na
pojam uže rasne pripadnosti. Time se, možda, može objasniti da su slovenska plemena kroz tolike vekove tako
čisto očuvala svoju individualnost kako u pogledu rase tako i u pogledu jezika, i to ne samo u dodirima sa
strancima već čak i između sebe.
Dok su se, dakle, Franci i Gali pretvorili u Francuze, Langobardi i Latini u Italijane, Goti i Iberci u Špance,
Normani, Britanci i Sasi u Engleze, dotle je Rus ostao Rus, Poljak – Poljak, Čeh – Čeh, iako ova različita
slovenska plemena povezuje mnogo bliže srodstvo nego one sastavne elemente iz čijeg su stapanja u jedno
nastale države Zapadne Evrope. U ovom snažno razvijenom osećanju vrste treba tražiti razlog zbog koga se
svako pojedino slovensko pleme tako istrajnom žilavošću drži sopstvene nacionalnosti, zbog koga svoju
nacionalnost ne bi zamenilo ne samo za jednu sasvim stranu nacionalnost nego ni za nacionalnost jednog
srodnog slovenskog plemena. I kad je čak i pod pritiskom često najnepovoljnijih uticaja stvarnih prilika svaki
 742

pojedini slovenski narod mogao tako verno da sačuva svoju osobenu nacionalnost, kako se može pretpostaviti da
bi sada oni odbacili ovo svoje osećanje, žrtvovali svoju vrstu jednom nepostojećem idealu: panslavizmu!
Romanizam i germanizam raspolažu istorijskom prošlošću i oba su se javila vekovima ranije kao
otelotvoreni pojam, koji se tokom vremena pretvorio i modifikovao u one različite vidove u kojima ga danas
možemo posmatrati. Ali kod Slovena, kao što smo već pomenuli, istorija nije u stanju da pokaže još jedinstvenu,
nerazdvojenu slovensku naciju. Ona je nesumnjivo postojala, ali njeno postojanje gubi se već u mitu. Sada
postojeća slovenska plemena, ma koliko i da osećaju svoje zajedničko poreklo, oduvek su znali za sebe kao za
već razdvojene jedinice. I ova svest je jača od spone koja može poticati iz zajedničkog porekla koje se gubi u
tami drevnih vremena. Posle svega ovoga mogu smelo da izreknem gledište da je panslavizam bauk od koga se
mogu uplašiti samo oni na koje se mogu primeniti Mefistofelesove reči: Wo Begriffen fehlen, da stellt ein Wort
zu rechter Zeit sich ein.
Ujedinjenje svih slovenskih plemena u jednu imperiju može se zamisliti samo u jednom slučaju i samo na
jedan način, naime, ako jednom slovenskom plemenu uspe da stvori tako moćnu državu da bi ona bila u stanju da
pokori ostale. U tom slučaju, međutim, ostala slovenska plemena bila bi prinuđena da preuzmu užu narodnost
osvajačkog slovenskog plemena, gubeći svoju dotadašnju sopstvenu nacionalnost. Da li bi to Sloveni učinili rado
ili ne bi li se pre svim silama suprotstavili ovakvom nasilnom amalgamiziranju, to su već takva pitanja o kojima
raspravljati ne spada u okvire našeg predmeta. Neka bude dovoljno da ovde napomenemo da postoji jedno
slovensko pleme koje već sada predstavlja jedno od najmoćnijih imperija sveta. Mislim da nije potrebno da ga
imenujem. Panrusizam, dakle, svakako može postojati i možda je pozvan da još odigra u istoriji veliku ulogu.
Kao što se, međutim, iz prednjega vidi, panslavizam i panrusizam dva su jedan od drugoga nadasve različita
pojma. Ovo razlikovanje ima praktično veliki značaj. Jer panslavizam, kada ne bi postojao, usled prirode stvari
pre ili posle bezuslovno bi nastao i ne bi se drukčije ni mogao sprečiti osim potpunim potlačivanjem Slovena.
Nasuprot tome panrusizam, ako bi jednom stupio u prvi plan, verovatno bi se najuspešnije mogao suzbiti upravo
uzdizanjem ostalih slovenskih plemena i razvijanjem njihove uže nacionalnosti.
Neka mi sada bude dopušteno da pređem na drugi deo našeg predmeta.

(Reform, br. 222 – 13. VIII 1871.)

293
U ovom dugačkom izveštaju Kalaj se zadržava na padu popularnosti namesničke vlade. Razloge
rastućeg nezadovoljstva naroda nalazi u politici previše velikog laviranja između „preteranih“ liberalističkih
reformnih mera, proklamacija i zakona, pod uticajem ekstremnih omladinskih zahteva i prekrutih restrikcionih
zakonskih dopuna i objašnjenja, usled nerazumnosti primitivističkih masa, nezrelih za reforme evropske
obrazovanosti. Zaključak: „Namesništvo ... nije umelo za vreme svoje [dotada] trogodišnje vladavine da održi ili
čak da poveća popularnost koju je imalo prilikom preuzimanja vlasti [smenivši prethodni režim birokratskog
apsolutizma]. Nezadovoljstvo je svuda u porastu, a ugled vlade iz dana u dan biva sve manji“.
Ni ovu gotovo prvu objektivnu konstataciju o oslabljenim pozicijama Namesništva u narodu ne treba,
međutim, smatrati rezultatom objektivnih razmatranja (što se od jednog političara i diplomate, nažalost, ne traži)
već više rezultatom razočaranja (samog Kalaja) u politiku namesničke vlade u odnosu na Austro-Ugarsku. Kalaj
već predoseća, i oseća (dokaze još nema) da se namesnici (čak i Blaznavac, naročito ozlojeđen zbog konačne
oslobađajuće presude u peštanskom procesu protiv Karađorđevića) udaljavaju od politike austrougarskog
prijateljstva da bi se približili Rusiji. Moglo bi se dakle reći da je lišen obzira prevelikih simpatija prema
namesničkoj spoljnoj politici, počeo da zapaža i nedostatke namesničke unutrašnje politike.

294
Prema ugovoru „ugodbi“ između Austrije i Srbije 1855. u Srbiji je bila podignuta prva telegrafska linija
Beograd–Aleksinac, koja je posle povezana sa turskom linijom Carigrad–Jedrene–Niš. Na osnovu pomenutog
ugovora telegraf je počeo da radi 1857. na liniji Zemun–Beograd–Aleksinac.

294a
Ovo je pismo opet prožeto izvesnim optimizmom. Još nema sigurnih znakova skretanja namesničke
politike u pravcu ruskih sfera. Zahlađenje u odnosima Srbije prema Austro-Ugarskoj je doduše neosporno. Ali
Blaznavac je i dalje antiruski nastrojen i postoji mogućnost da se namesnici ponovo impresioniraju snagom
Austrije (naročito posle njenih neočekivanih prijateljskih odnosa sa Nemačkom) pošto strahuju od mogućeg
rusko-turskog saveza. Pored toga ima znakova da bi se dali navesti na stari kolosek prijateljstva ukoliko im se
ispuni bar zahtev za interniranje ili proterivanje Aleksandra Karađorđevića, i pruži nova podrška u spornom
bosanskom pitanju. (Pismo br. 58.)

294b
U pismu koje je tog dana uputio Andrašiju (u Dnevniku nije notirano), Kalaj u vezi sa Oreškovićevim
pismima napominje da ih je napisao verovatno iz straha da ne bude dezavuisan od hrvatske Narodne stranke (u
hvalisanju da ima Andrašijevu potporu za rešavanje pitanja Hrvatske i Vojne granice) ili pod pritiskom
„hrvatskog konzorcijuma“ zainteresovanog za kupovinu graničarskih šuma. U svakom slučaju Kalaj ovde
izražava žaljenje što se Orešković tako onemogućio pred mađarskom javnošću. Jer uprkos njegovoj „nemirnoj“ i
preterano ambicioznoj prirodi, mora se priznati da je „veoma spretan“ i da se još mogao „veoma dobro iskoristiti
za izvesne ciljeve.“ (Pismo br. 59.)

295
Uz napomenu da je brošura (pod naslovom Graničari i carski reskript. Jedna reč u pravo vreme)
štampana u oko 7.000 (u izveštaju Bajstu 14. septembra navešće se cifra od 3.000) primeraka, ovde se ponavlja
ono što je zabeležio u Dnevniku 6–8. septembra. Samo se Blaznavčeve reči prenose kao vladini pogledi. I ističe
 743

mišljenje: da je brošura napisana po Ristićevom uputstvu, uz Oreškovićevo učešće, i saglasnost ili „bodrenje“
ruskog konzula. Okomivši se protiv Ristića zbog njegovih sve intenzivnijih nastojanja da se promeni kurs srpske
spoljne politike, Kalaj navodi da Ristić naročito iz straha da ne bude potisnut na stranu kada punoletni knez bude
preuzeo kormilo države, hoće po svaku cenu da stekne popularnost, posebno akcijama kojima se dodvorava
Omladini, hrvatskoj Narodnoj stranci i Rusima. Što se tiče same brošure, smatra da neće imati naročitog dejstva
u Granici, iz jednostavnog razloga: „narod ne čita“, a pojedinci koji prate pismena saopštenja mogu ovakve i
slične poruke naći skoro svakodnevno u srpskim listovima. (Pismo br. 60.)

295a
Nastavljajući izlaganja o mogućim predstojećim koracima Namesništva u orbiti ruske politike, Kalaj
ovde poentira uverenje da namesničkoj vladi ne preti nikakva opasnost od strane nezadovoljnog naroda. Na
predstojećoj Skupštini opozicija ne može biti izrazitija pošto u predstavničkom telu Srbije još uvek preovlađuju
„neobrazovani seljaci koji imaju da odlučuju o pitanjima koja uopšte ne razumeju“. Preostaje nada, iako u sve
manjoj meri, da će se razmimoilaženja između Blaznavca i Ristića zaoštriti i da će prvi uspeti da spreči
realizaciju proruskih planova potonjeg. Ali se i tu već uviđa da je Blaznavac, pokoleban već više puta navedenim
zbivanjima u svojoj proaustrougarskoj politici, preslab za efikasnije oponiranje. U međuvremenu, mora se
priznati da u narodu rastu protivaustrijska raspoloženja. Sada u tim raspoloženjima Kalaj ne traži i ne nalazi više
dejstva pogrešnih, anahronističkih političkih poteza sa strane Austrije. Vide se jedino uticaji proruskih političara
i ruskih predstavnika koji zloupotrebljavaju osećanja prošlosti, kada je u narodu ime Rusije izazivalo ljubav ili
bar poštovanje, a ime Austrije samo strah. (Bericht Nr. 29.)

296
U tom relativno kratkom izveštaju (prekucan iznosi 1 1/2 stranu) ističe se najpre da izlaganja
namesničke vlade u Skupštini „ni najmanje ne odgovaraju stvarnim odnosima.“ U pogledu sadržaja tada
objavljene srpske Plave knjige iznosi se mišljenje da su pojedina akta (br. 26, na str. 18, br. 30, na str. 22)
antidatarana i napisana tek „u poslednje vreme“ da bi odgovarala promenjenim nastojanjima u spoljnoj politici
Srbije.

297
V. pod datumima 31. avgusta do 10. septembra i 17. septembra 1871. Ne samo hrvatski zvanični list,
već i neki opozicioni listovi, među ko ima naročito srpska Zastava negativno su ocenili ovu brošuru, odbacujući
u njoj izlagane teze, poglede i poruke. Zastava neće da se bavi pitanjem: ko se skriva iza anonimnog autora
brošure? Mada i ona ističe da je „pitanje: ko piše, od velike važnosti ... naročito kad se savet daje i to takav koji
ili pravce ili u posledicama krvave žrtve ište“. Važnije je znati (radi pravilnog orijentisanja u lavirintu političkih
stremljenja) kako se u Zastavi, stegonoši pokreta protiv mađarskog hegemonizma, navodi: „Pisac [anonimne
brošure] savetuje braći našoj u trojednoj kraljevini da za vavek prekinu svaku dalju svezu i odnošaje sa
Mađarima; da Sabor u Zagrebu odbaci najnoviji reskript o razoružanju granice, i da stupi u užu svezu sa
Štajerskom, Kranjskom, Istrijom, Dalmacijom, da s njima zajedno organizuje Jugoslovensku državu sa
odgovornim ministarstvom i ustavom, koji će dotičan Sabor za sebe izraditi i da primi na sebe srazmeran deo
državnog duga. Srbima pak u Ugarskoj savetuje da na osnovu svoga ugovornog prava sa Leopoldom“, znači na
osnovu privilegija, traže svoja prava direktno od cara u Beču. Pritom im se još prebacuje da u prošlosti nisu bili
dovoljno uporni u traženju tih prava, pa su tako potpali i svojom krivicom pod hegemonsku Ugarsku. Očigledno,
u skladu sa propovedima tadašnje Hoenvartove vlade, iskazuje se u brošuri poverenje austrijskoj vladi „koja traži
izmirenje sa Slavenima“ i „spremna je“ da ispuni i pravedne zahteve Srba za samostalni nacionalni razvoj (jasno
u sklopu Habsburške Monarhije).
„Kao što se vidi“ – zaključuje otvoreno Zastava – „pisac [anonimne brošure] bi hteo srbski i hrvatski narod
opet Beču da okrene i povede“ ma da ne poriče da u prošlosti bečka kamarila mnoga zla nanosila i Srbima i
Hrvatima. Međutim, poručuje Zastava stanovišta Srba su nepromenljiva u tom pogledu. Odmah posle ukidanja
srpske Vojvodine i priključenja Ugarskoj oni su svima dali do znanja da su sa Bečom „račun svršili“ i „pri tome i
sad, posle tolikog pritiska mađarskog ostajemo“ – kazuje se odlučno. Jer pripadnici bečke kamarile „samo su
kožu a ne ćud promenili ... Vojnička sablja, ultramontanski krst i birokratska vlada“ to je njima „ljubav, vera i
nada. Ne, tamo nećemo mi“.
Miletićevci neće takvu „svezu“ jugoslovenskih zemalja „kojoj bi čvor bio u Beču“. Tek „kad se uzmognu“
jugoslovenske zemlje „pod drugim auspicijama, pod drugim uslovima spojiti“ krećući u pravcu istoka a ne
zapada, ideja zajedništva moći će biti prihvaćena i ostvarena od svih. A „donde dosta nam je i ono kvasca
međusobnog trvenja što ga srbsko-hrvatski narod u sebi i među sobom ima“.
Zna se: „piscu brošure pred očima je slavenska Austrija“. A Slaveni Habsburške Monarhije već imaju
toliko iskustva da su svesni toga da ni Slovenska Austrija ne bi mogla opstojati „bez vlade soldatije, katolicizma,
aristokratije i birokratije u raznoj smesi, jer se slobodom, pa uz to demokratičnom slobodom ne da održavati
vlast nad milionima Nemaca, Mađara i drugi neslovenski narodi, kao što se bez toga ne može da održava ni
nemačka, ni mađarska vlada“ ...
Osim toga postavlja se i pitanje: otkud verovanje da bi Hoenvart „prigrlio misao ujedinjenja“ Srba, Hrvata i
Slovenaca u Habsburškoj Monarhiji kad neće da dozvoli ni „da se Dalmacija sa Hrvatskom i Slavonijom
ujedini“, a „ne usvaja ni misao ujedinjenja Slovenaca u Kranjskoj, Koruškoj i Štajerskoj“.
Stanje je u Ugarskoj gore biti ne može – zaključak je Zastavin. Ali ipak u ime svih tamošnjih Srba poručuje
nećemo „da se vraćamo u stari jaram“. (Graničari i carski reskript, Zastava, br. 111 – 22. IX 1871.)

298
Razlozi putovanja kneza Milana ruskom caru na poklonjenje u Livadiju (gde je bila letnja carska
rezidencija na Krimu) bili su po Kalajevom rasuđivanju ovde spoljno i unutrašnjopolitičke prirode. U spoljno-
 744

političke razloge navodi sve one koje je pojedinačno u svoje vreme, kada su iskrsli pomenuo: pobeda Pruske, kao
saveznice Rusije, nad Francuskom koja se smatrala saveznicom Austrije; otkaz Crnomorskog sporazuma od
strane Rusije, kojim su opet ojačane ruske pozicije u međunarodnim razmerama; potom rusko-turski sporazum
koji je u srpskoj sredini tako interpretiran da se na Tursku odsad može najviše uticati preko Rusije (a ne
Austrije); napokon oslobođenje Karađorđevića presudom peštanskog Kasacionog suda; a kao stalno rastuća
komponenta – pritisak predstavnika srpskog, jugoslovenskog i slovenskog življa Austro-Ugarske koji se svakom
zgodom i nezgodom povećava da bi se oslonom na Rusiju ojačale pozicije Srbije i Srba, i radi jačanja
jugoslovenskih pokreta otpora. Unutrašnjo-politički razlozi obuhvaćeni su u činjenici sve većeg nezadovoljstva
naroda, koje je ispoljeno i u opozicionom držanju poslanika u Skupštini (za koju je još prilikom njenog otvaranja
rekao da je zbog svog seljačkog ignorantskog sastava nesposobna za oponiranje). Zanimljivo je da Kalaj,
verovatno da bi akcentuirao „nesposobnost i neumešnost“ namesničke vlade (pod predvodništvom prevrtljivog
Ristića, koji je uspeo da obrlati i poštenog ali nedovoljno istrajnog Blaznavca) smatra: da su pogoršani
„unutrašnji odnosi“ primarni, oni su „najviše“ uticali na iznenadnu odluku da se putuje u Krim na podvorenje
ruskom caru.
U kratkom propratnom pismu Andrašiju Kalaj dodaje da njega intimno ne zabrinjava toliko promena u
spoljno-političkom kursu Srbije koliko motiv da su ruske pozicije ojačane mogućom podrškom pobedonosne
Pruske. Srbija je suviše mala i slaba da bi mogla prouzrokovati veće neprilike, ali Rusija u savezu sa Pruskom
odnosno Nemačkom menja odnos snaga u evropskoj konstelaciji velikih sila. Stoga pita Andrašija da li još stoji
njegova verzija o približavanju Nemačke i Austrije udaljavanjem prve od Rusije. Jer ako Nemačka i Austro-
Ugarska zajedno idu onda je zaokret Srbije beznačajan. (Pismo br. 62.)

299
U proceni odjeka krimskog puta Kalaj ističe da je minimalnih razmera. Zadovoljeni su zahtevi mnoštva
da se oslonom na Rusiju savladaju prepreke unutrašnjeg i spoljnog razvoja. Ali pravi razlozi nezadovoljstva
ostaju. Već se vidi da na unutrašnjem planu neće biti promena, ili ukoliko ih bude, biće konzervativnog smera,
čime se nedaće mogu samo povećati. Spoljnopolitički ciljevi ne dostižu se pak ovakvim koracima već
promenama evropskih razmera.
Pri ocenjivanju unutrašnjo političkih odnosa ističe se zaostalost primitivističko-egoistične sredine koja
onemogućuje stvaranje efikasnih kompaktnih političkih stranačkih organizacija, kakve u evropskim razvijenijim
zemljama već odavno postoje. Svi su zaokupljeni „ličnim interesima“, primarne su „ambicije i prednosti“ lične
prirode. Političke ličnosti se ujedinjuju i razilaze najčešće u borbi za ugledne i unosne položaje, a ne u
stremljenju ka uzvišenijim ciljevima. Kalaj, naravno, neće ovde da se udubljuje u odnose, pa da vidi kako i zašto
u Srbiji, zaostaloj pod sizerenstvom Turske, još nisu sazreli uslovi za stvaranje savremenih političkih stranaka.
Kao što neće da uvidi da i tamo gde stranke postoje i gde se ciljevi opredeljuju i objašnjavaju najučenijim
formulacijama u pozadini preovlađuju motivi klasne i lične dominacije. (Bericht Nr. 34).

300
... mely ráfogás egy idegen álam kormányzoja ellen méltatlan.

301
Reči u zagradi napisane su ćirilicom, na srpskom i u Dnevniku.

302
Tu se iz Cukunfta prenose odlomci koji se odnose na putovanje kneza Milana u Livadiju a navode, s
očitim predumišljajem, od reči do reči mesta na kojima se žigoše Kalajevo delovanje u Beogradu. Između
ostalog: „Put knežev znači pre svega da je austro-ugarska diplomatija u Srbiji sasvim propala. Austrijski
diplomati poslali su u Srbiju Kalaja s nalogom da kod vlade protiv Rusije agituje i da je obrlati za namere i
planove bečkih i peštanskih državnika“. Pravac kojim se, potom, posle ubistva kneza Mihaila, namesnička vlada
kretala da bi obezbedila svoju vladavinu, počeo je onda Kalaj da smatra „u svom naivitetu za nekakav“ lični
„uspeh, koji je svojom dejatelnošću postigao. Hvaleći se, kazivao je celom svetu da je Srbija u njegovom džepu“
... I „kroz peštanske i bečke novine trubilo se da srpski državnici nisu ništa drugo do bečko i peštansko oruđe i da
onako igraju kako Nemci i Mađari sviraju“.
Što je najgore, njihovi predstavnici nisu ni pomislili da treba nešto i da učine za tu Srbiju. Naprotiv, kada je
Rusija pokrenula „crnomorsko pitanje“ Bajst je uputio na adresu Srbije onaj preteći akt (o kome je već bilo reči).
„Pa šta su ta gospoda postigla? Da su srpski državnici uvideli da nikakve koristi nemaju otuda što se za ljubav
Austrije drže u rezervi prema Rusijia. Oni im sada čak i preko Jedinstva poručuju da Srbija u budućnosti neće
„tražiti prijateljstvo Austrije, niti će u njeno prijateljstvo verovati dokle su god austrougarski Srbi i Sloveni
uopšte ugnjeteni“ ... a „što se naposletku tiče diplomatske veštine g. Kalaja“ – opet prema Cukunftu – „to neka se
zna da on u pogledu srpske politike nikakve izvesnosti imao nije, da ga je vest o putovanju kneza Milana više
nego ikoga iznenadila. On siroma mislio je da su mu srpski državnici u džepu, a kad tamo a ono oni njega po
nosu zvrckaju!“ (Jedinstvo, br. 225 – 3. IX 1871.)

303
U dugačkom izveštaju (prekucan ispunjava 7 strana) prenose se nešto malo opširnije nego u Dnevniku
(10. novembra) Ristićeva kazivanja o putu u Livadiju. Tu se pominje kako je Ristić, opovrgavajući priče o svom
rusofilstvu, uveravao Kalaja da „ne gaji naročite simpatije ni prema jednoj državi, on je realan političar i njegova
glavna stremljenja usmerena su jedino i samo k tom da se Kneževini sačuva što je bolje moguće njena
nezavisnost“. Posle izlaganja i Blaznavčevih uveravanja (kao u Dnevniku) Kalaj ovde zaključuje da se uprkos
tim tvrdnjama put u Livadiju ne može smatrati običnim korakom, već demonstrativnim zaokretom u spoljnoj
politici Srbije. Zato strahuje da će odsada namesnička vlada svoje poglede usmeravati prema zbivanjima u
Hrvatskoj i pokretu Srba u Ugarskoj, potpirujući tamošnja nezadovoljstva. (Bericht Nr. 36.)
 745

304
U jednom od velikih članaka mađarske Reforme o odnosima južnoslovenskih naroda prema Mađarskoj
ističu se ovakva uvodna rezonovanja: „Između Mađarske i južnih Slovena trebalo bi da postoji čvrsto
prijateljstvo. Među njima nema nikakvih suprotnih interesa, a u mnogom su pogledu jedni na druge upućeni.
Izuzev nekoliko stotina hiljada preko Dunava nastanjenih Srba, ne naseljavamo istu zemlju i ne možemo zavideti
jedan drugome hleb; Hrvatima je granica Drava, naša je takođe na Dravi, mi se ne možemo prostirati preko
Dunava i Drave, oni se ne mogu širiti prema gore; velike reke nas razdvajaju i spajaju, preplitanjem saobraćajnih
veza naroda; njihov procvat nama otvara mirna tržišta, njihovo oslobođenje stvara nam susede, njihovo
učvršćenje obezbeđuje nam saveznike; ovakva su načela, ovako lepa i ohrabrujuća. A ipak kolika je averzija
protiv nas među južnim Slovenima, koliko neopravdanih optužbi, koliko nepoverenja? Razlog tome je teško
pronaći. Kakav može biti razlog mržnji? Prošlost nam nije bila prošlost mržnje već prijateljstva. Koliko ratova
nismo zajednički vodili? A da li smo vodili ratove jedan protiv drugog? Jedva da istorija takve može da
ilustruje.“
Ova poetična slika prijateljstva i ljubavi nakarađena nerazumnim izlivima netrpeljivosti nosi na sebi
nevidljivi pečat svih slično izlaganih pojava romansirane prošlosti u spletu surovo realistične stvarnosti. Najgore
je što neće da se vidi kako je čudno da je strana koja izlaže nadahnuta samo lepim, uzvišenim, visokorazumnim
ciljevima, a da se nasuprot njoj nalaze oni čija su dela prožimana samo nerazumno netrpeljivim porivima. U
vreme kada su ovaj i mnogi drugi ovome slični članci pisani, Mađari i južni Sloveni suprotstavljeni jedni
drugima bili su podjednako nepoverljivi. Međutim, na mađarskoj strani zaštićenost bedemima snažne države
dominirala su osećanja agresivne oholosti, dok su na tlu južnoslovenskih naroda u granicama nepotpuno
samostalnih, i tuđih državnih granica mogli tada da preovladavaju samo elementi otpora.
Za Južnoslovene se kaže u ovom članku da uobražavaju da ih Mađari hoće mađarizirati, zaokružiti,
potčiniti. A čitav mađarski državni sistem vladavine na područjima uprave, privrede, vaspitanja, obrazovanja,
kulture, civilizacije, zasnivan na temeljima istorijskog prava, izgrađivao se duhom i materijom mađarske
supremacije. Da bi se ta supremacija ovekovečila, i u ovome članku koji počinje sa apoteozom blagorodnosti
najviše prostora zauzima argumentacija o neostvarljivosti ujedinjenja južnoslovenskih naroda u jednu državnu
zajednicu. I zato što u toj zajednici ne bi postojale kohezione snage „zajedničke veroispovesti, zajedničkog
jezika, zajedničkih običaja, jednakog obrazovanja“. Kao da u Austriji i Ugarskoj nisu živeli narodi različitih
nacionalnosti, vera, jezika i običaja i to u nesrazmerno većoj disproporciji nego u „neostvarljivim“
južnoslovenskim ili jugoslovenskim državnim okvirima. (Reform, br. 229 – 20. VIII 1871.)
U jednom od članaka posle livadijskog susreta u kome se raspravlja o planovima ženidbe kneza Milana sa
jednom ruskom knjeginjom strelice zlobe uperene su direktno protiv Srbije. Navode se navodne reči ruskog
velikog kneza na čiju su kćer bacili oko provodadžijski državnici: da on ne bi hteo da mu kćerka postane
vladarka države u kojoj od njenog osnivanja nijedan vladalac nije do prirodnog kraja doživeo svoju vladavinu,
Karađorđe je ubijen, Miloš prisiljen na izgnanstvo, Aleksandar proteran, Mihailo ubijen. Ali za slučaj da se ovaj
brak ostvari, predviđa se da će onda Srbija postati ruska provincija. Ne preostaje dakle drugo no da se
austrougarska diplomatija upozori da ne dozvoli ovu mogućnost. Andraši se direktno apostrofira da bi posvetio
veću pažnju nego njegovi prethodnici problemima ovog dela Istoka. (Reform, br. 239 – 28. XI 1871.)
Jednim drugim antinamesničkim člankom uzima se na nišan Ristić. Njemu se priznaju samo kvaliteti
kratkovidnog prakticističkog političara. Predstavlja se kao politička ličnost bez državničkih sposobnosti, sa
nedovoljnim znanjem, površnim pogledima, neprodubljenim sudovima, naklonostima ka diplomatiziranju sa
početničkim diplomatskim manirima. On čini sve da ostane na vlasti i posle kneževog punoletstva. Zna se,
međutim, da će se moći održati samo „ako tačno i strogo bude sprovodio naređenja Rusije“, tako da u Mađarskoj
ima da se poremeti mir, a u Vojnoj Granici i Hrvatskoj rasplamsa nemir. Zato se preteći upozorava: „Jedna
velika susedna država ne može da otrpi sitna ubadanja iz kojih bi mogla da se izrodi opasna oteklina, Austro-
Ugarska Monarhija će sigurno preduzeti odgovarajuće mere, – a onda Srbiji neće cvetati ruže“. Ristić se direktno
opominje: da bi dobro bilo za njega da ne zaboravi „da će i on još da dočeka dan obračuna“. (Reform, br. 341 –
10. XII 1871.)

305
... állomást is kap.

1872.

306
Kalaj ovde izlaže isto kao u Dnevniku 25. i 26. decembra Ristićeva i Blaznavčeva reagovanja na
njegove primedbe u vezi sa putem u Livadiju. U svome zaključku sugeriše Andrašiju krute mere
nezainteresovanosti ili čak odmazde, da bi se namesnici, u prvom redu Ristić, urazumili i uvideli da bez oslona
na Austro-Ugarsku Srbija ne može prosperirati. Kakva sudbonosna razlika između onih preko tri godine
ponavljanih mnogobrojnih dobronamernih i već ovih prvih zlonamernih sugestija, mogao bi da usklikne
objektivno zainteresovani posmatrač! Za Kalaja, kao i za mnoge njemu slične izdanke mađarskog visokog
društva – opsednutog idejama strahovanja od ruskog kolosa, međutim, nije bilo ničeg važnijeg od poduhvata da
se male jugoslovenske i slovenske zemlje odvrate od politike približavanja Rusiji. Ukoliko to nije išlo milom,
moralo se sve učiniti da ide silom. Kalaj je sada smatrao da će energičnim represivnim i restrikcionim merama,
naročito u područjima gde su u pitanju životni materijalni interesi Srbije (u trgovinskom prometu) upravljači
srpske države biti ubrzo prinuđeni da se vrate politici isključivog oslonca na Austro-Ugarsku. I to
samoinicijativno, uz pokajničke deklaracije, ali nedeklarativne već opipljive dokaze da će se ubuduće sa više
istrajnosti i vernosti ta politika sprovoditi u život. (Bericht Nr. 2.)
 746

307
... középpontja és gyupontja leend ... U zaključnoj besedi Namesništva zapravo je isticano da će Srbija
voditi opreznu, trezvenu, realnu politiku i neće se dati zavesti agitacijama koje bi je odvele „u vrtlog potresa“. Na
taj način: „Idući ovako izmerenim koracima napred na putu svoga opreznog i pouzdanog razvijanja, Srbija će
ostati stožer [istakao A. R.] svojih suplemenih naroda na našem poluostrvu a obrazac [istakao A. R.] državama
na Istoku. To je položaj koji je ona sebi osigurala svojom snagom, svojim rastućim blagostanjem i svojom
dobrom upravom“. (Srbske novine, br. 152 – 16. XII 1871. Prema Protokolima Narodne skupštine, Jedinstvo, br.
226 – 4. XI 1871.)

308
Članak koji je izazvao notirano negodovanje nemačkog konzula Rozena bio je objavljen na uvodnom
mestu Vidov Dana nekoliko dana ranije. U njemu se govori o mahinacijama i malverzacijama pruskog
preduzimača Štrusberga u vezi sa gradnjom rumunskih železnica. On se, kao što se to može konstatovati i po
Dnevniku, javlja kao jedan od prvih takmaca i u kompeticiji za gradnju prve srpske železničke pruge,
ugrožavajući pri tom najviše šanse mađarskih i austrijskih preduzetnika okupljenih oko Fedora Nikolića i
Štatsbana. Očigledno iz tih razloga saopštava se našim čitaocima da: „Doktor Štrusberg, ovaj ,kralj gvozdenih
puteva‘, kao što su ga Englezi s puno ironije nazvali, jedan je od onih smelih i elastičnih spekulanata kojima je
do održanja svoje obaveznosti vrlo malo stalo, koji ugovore prave bez ozbiljne volje da ih izvrše, koji u svakom
preduzeću smatraju samo sredstvo da presto ,zlatnome teletu‘ podignu, a ne da koristeći sebi koriste i kome
drugome“. Ali „rumunska vlada, poveravajući svečanim ugovorima i obećanjima preduzimača“ dala se obmanuti
od njega. „Ova pogreška ... stala je skupo rumunski narod. Ona ga je stala grdnih miliona a i više meseci mira,
spokojstva i pravilnog napretka“.
Odlomak koji je morao izazvati protest nemačkog konzula odnosi se na deo krivice koja se otvoreno
svaljuje na samu prusku vladu na čelu sa Bizmarkom. „Berlinski kabinet navukao je na svoju politiku senku koja
dugo na Istoku iščeznuti neće“ – stoji ovde. Za Bizmarka koji je spasavao kompromitovanog Štrusberga kaže se
da je „bio pod uplivom onih sitnih, ali jakih materijalnih interesa, koji su se oličili u imaocima Štrusbergovih
obligacija na berlinskoj berzi“. Pa se čak dodaje da je ipak mogao „da je samo hteo potražiti načina, kako bi se
interesi nemačkih podanika mogli složiti s pravednim interesima rumunskog naroda“. Međutim „na Spreji
ispovedaju načelo snage koje je tamo u svemu pretežnije od načela pravde. Da je slučajno ulogu Rumunije imala
Engleska ili Rusija, nemačka diplomatija za celo ne bi bila tako heroična, ne bi za celo tako namigivala na – mač.
Onda bi se našlo, da dotična zemlja ima zakone, pa po tim zakonima može neko pitanje da se reši“. – Ovako, pod
spoljnim pritiskom, rumunska vlada je morala da popusti i da se nagodi sa Štrusbergom. (U Beogradu, 29.
decembra, Vidov Dan, br. 279 – 30. XII 1871.)

309
Očigledno Kalaj u ovom izveštaju svoje nezadovoljstvo sa iznenadnim obrtom namesničke spoljne
politike izražava prevashodno kritičkim razmatranjem unutrašnje političke situacije. Napade vojvođanske srpske
štampe, koji se nastavljaju (iako u ređim intervalima) uzima za dokaz da približavanjem Rusiji Namesništvo nije
uspelo da pridobije naklonost Omladine. Sa Hrvatskom, u kojoj Narodna stranka napokon pregovorima
normalizuje svoje odnose sa predstavnicima Mađarske, Srbija će tek od sada imati teškoće. Postojeća obostrana
surevnjivost povećaće se podjednakim aspiracijama na Bosnu. Na unutrašnjem planu pak rastuće nezadovoljstvo
slabo plaćenog činovničkog staleža i uznemirenog trgovačkog reda, zbog recesije u trgovini sa Austro-
Ugarskom, zasićuje atmosferu nezadovoljstva. Namesnička vlada prisiljena je da pooštri represivne mere kako bi
se bar površinski posmatrano mir sačuvao. (Bericht Nr. 5 – 20. I 1872.)
U pismu Lonjaiju toga dana Kalaj iskazuje podrobnije svoje ubeđenje o nejednakim prilazima i ciljevima
srpskog i hrvatskog jugoslovenstva (koje ubeđenje on naravno ne zasniva na poznavanju zakona sveopštih
ljudskih razmimoilaženja podsticanih prvenstveno klasnim razlikama i suprotnostima u tadašnjim nacionalnim,
društvenim i državnim relacijama, već samo na posmatranju uskogrudih srpskih i hrvatskih pogleda) koje
mađarska strana treba da iskoristi za svoje ciljeve. Da bi što više istakao dimenzije uskih nacionalnih
surevnjivosti Srba i Hrvata njegovi mađarski pogledi sa nipodaštavanjem prelaze preko pojava šire
dimenzioniranog jugoslovenstva i zadržavaju se na propovedima onih koji sanjaju o ujedinjenju srpskih i
hrvatskih, jugoslovenskih zemalja, sa hrvatske strane pod dominacijom Hrvatske, sa srpskog vidokruga pod
predvodništvom Srbije. S obzirom da se integracioni procesi ubrzavaju elementima podjednake ugroženosti, u
datim okolnostima, po Kalaju, Mađarska treba da pothranjuje osećaj sigurnosti Hrvatske izlaženjem u susret
njenim pravednim zahtevima u okviru Nagodbe i podržavanjem njenih pretenzija na Bosnu. Kalaj dakle sada
savetuje Lonjaiju da u pregovorima oko revizije Nagodbe bude što popustljiviji, insistirajući samo na sponama
unije. Da bi se sprovela izolacija Srbije i eliminisala opasnost od srpskih elemenata u Monarhiji i izvan nje.

310
U zaključku komentara namesnikovih dopunskih uveravanja da se glavna linija spoljne politike Srbije
ne menja putem u Livadiju, u što Kalaj naravno neće da veruje na reč, Kalajeva nastojanja usredsređuju se na
potrebu da se od „nepouzdanih“ namesnika iskamdže dokazi njihove stare privrženosti. On se pritom striktno
drži, kako sâm navodi, Andrašijevih instrukcija. Prema kojima namesnicima se mora dati do znanja da se preko
livadijskog puta ne može tek tako preći, ali im se ostavljaju vrata otvorena za „pokajnički“ povratak. (Bericht Nr.
6.)

311
… nem akarja elömozdatni a szerb Schwindelt.

312
Desetak dana kasnije, slučajnom podudarnošću isto 15. februara, ali po starom kalendaru, Ristić je na
 747

Hristićevo pitanje iz Carigrada demantovao glasove da je namesnička vlada dozvolila održanje tog kongresa u
Beogradu. Potvrđuje se „da su se Česi preko svojih vođa zaista obraćali“ na Namesništvo da im se dozvoli
održavanje kongresa ovde, ali su dobili „izbegavajući“ odgovor argumentom „da bi se oni stavili na zemljište
nezakonitosti, otišavši u tuđu zemlju, gde bi protiv svoje kao konspiratori izgledali“. Zapravo, namesnici nisu
hteli da „taj kongres bude ovde, jer bi time bacili rukavicu Austro-Ugarskoj, a to ne bi ni mudro ni korisno bilo“.
S druge strane nisu mogli odmah obelodaniti da su odbili da dozvole održavanje kongresa pošto bi time otkrili da
se i suviše boje Austrije, a došli su do zaključka (kao i Kalaj u drugim slučajevima u obrnutom smeru) da je bolje
Austrijance držati „u neizvesnosti“. (Pisma Jovana Ristića Filipu Hristiću, 100–1.)
Drugi razlog prikrivanja odrečnog odgovora, koji Ristić nije pomenuo, bio je sigurno strah od eksplozivnog
reagovanja srpske vojvođanske i druge jugoslovenske i slovenske štampe uopšte, koja bi, kao što će to i učiniti,
taj akt proglasila znakom ponovne kapitulacije Namesništva pred Austro-Ugarskom.

313
Tom prilikom širile su se vesti i o buni u Srbiji. Po jednoj Ristićevoj verziji „glas“ se širio iz Sarajeva jer
se tamošnji austrougarski konzul „telegrafom obraćao na Kalaja za ... objašnjenje“. Ovakva lažna alarmantna
vest ljutila je naročito Ristića i on je Hristiću oštro prebacio kako je mogao da bude tako naivan pa da u nju
poveruje, i odmah potrči „u biro telegrafski“ da se izveštava. „Da je išta u stvari bilo zar toliki poslanici ne bi
dobili izveštaja od svojih konzula makar i iz Zemuna pre no što bi veliki vezir mogao biti izvešten, koji ovde
nema svoga agenta, pa je morao sa strane dobiti telegram“. (Pisma Jovana Ristića ..., 97–8.)

314
Kalaj obaveštava Andrašija da je vlada odobrila održanje slovenskog Kongreea pod određenim uslovima
(zabeleženim u Dnevniku 15. februara). Prema Kalajevom komentaru Namesništvo veruje da će klauzulom
uslovljenosti (da se na Kongresu raspravlja samo o stvarima koje se tiču odnosa austrijskih Slovena u granicama
Austrije uz moguću kritiku austrijske i ugarske vlade, ali ne dovodeći u pitanje temelje austrijske države) izbeći
nepovoljna reagovanja od strane Austro-Ugarske. Međutim, po Kalaju, ni preko ovako formulisane odluke ne
treba preći bez odgovarajućih represalija. Iako on, kao dobar poznavalac igre koja je u toku, već zna, računicom
sigurne pretpostavke, da pomenuti Kongres, ni pod kojim uslovima, neće da se održi u Beogradu. Ali sama
činjenica da mogućnost njegovog održavanja nije odmah eliminisana kategoričkom zabranom, za Kalaja je sada
dokaz više zlobnog raspoloženja i neprijateljskih namera Namesništva pod zlokobnim Ristićevim uticajem, u
odnosima Srbije prema Austro-Ugarskoj. (Bericht Res. Nr. 12.)

315
V. pod 21. jul 1871. napomena 288. Presudom peštanskog prvostepenog porotskog suda Stevan
Popović, odgovorni urednik Zastave bio je osuđen zbog navedenog inkriminisanog članka na 18 meseci zatvora i
500 forinti novčane kazne, uz plaćanje sudskih troškova. Sud nije uvažio razloge odbrane da je tim člankom
novosadska Zastava samo reagovala na izazovno, klevetničko pisanje peštanske Reforme. Mađarski režimski list
optužio je Omladinu i Miletićevce za saučesništvo u ubistvu kneza Mihaila, a srpski list odvratio mu je
protivoptužbom, u kojoj se, bez pomena Andrašijevog imena, poručuje Reformi „da ne traži konce zavere u
Novom Sadu već u Pešt–Budimu u krugu svojih patrona“. Sud se nije hteo upuštati u motive inkriminisanog
članka i pošto je Reforma smatrana listom Andrašija usvojio je argumentaciju tužioca da je tim člankom učinjeno
kažnjivo delo upereno protiv ličnosti tadašnjeg predsednika mađarske vlade. (Zastava, br. 20 – 16. II 1872.)

316
Pod nacionalistima ovde se kao i na drugim mestima, podrazumevaju „narodnjaci“, pripadnici hrvatske
Narodne stranke. U prevodu, osim na nekoliko mesta, kao na ovom, zato stoji adekvatno značenju: narodna a ne
nacionalna (stranka).

317
Pavlović, urednik Pančevca. Sve što je ovog dana u Dnevniku zabeležio, Kalaj je sledećeg dana preneo
u ovde nenotirani izveštaj Andrašiju. Naravno, ne navodeći izvor obaveštenja i ne zaboravljajući uz navode o
pregovorima oko rusko-turskog sporazuma, da primeti da njihovu verodostojnost nije uspeo da proveri. U
izveštaju je još dodao da se u Beogradu „ne sumnja“ da u eventualnom rusko-austrijskom ratu kao pobednik
može izaći samo Rusija, a pritom se gaji nada da će i Srbija za svoj antiaustrijski stav biti nagrađena, možda čak i
na račun austrougarskog područja. (Bericht Nr. 15 – 26. II 1872.)

318
Posle konačnog iseljavanja Turaka iz Srbije 1867. godine, u Malom Zvorniku Turci su ostali. Pošto je
Namesništvo nameravalo da izgradi put duž Drine između Malog i Velikog Zvornika zatraženo je da se Mali
Zvornik prepusti srpskoj jurisdikciji. Što se tiče knjige o Bombardovanju Beograda 1862, Ristić je dostavljajući
primerak Filipu Hristiću u Carigrad napomenuo da će Kalaj, a poput njega i drugi, verovatno „pripisivati toj
knjizi nameru da se narod razdražava protiv Turske“, i da knjiga potiče od njega (Ristića). Iz tih razloga treba da
se rasprostre glas „da je delo ostalo u rukopisu Miloja Lešjanina, [bivšeg načelnika Ministarstva inostranih dela,
koji je umro 1867] pa ga je sad izdala njegova familija, a štampa je slobodna“ u Srbiji, i izdavanje knjige nije se
moglo sprečiti. U pismu Hristiću 22. februara Ristić ističe: „Knjiga [Bombardovanje Beograda] učinila je
neopisanu senzaciju koju niko nije predviđao“. Njome se diskredituje Ilija Garašanin i njegova „koterija“. Na
upozorenje Garašaninovih pristalica da će Ristićevi navodi (jer se odmah otkrilo da je on autor knjige) biti
opovrgnuti, Ristić odvraća da će onda uslediti „drugo umnoženo izdanje“. Ono je i tako neophodno pošto je prvo
„na jagmu otišlo tako da knjigovezac nije imao vremena da knjigu prošije već je listove samo prilepljivao jedan
uz drugi“.
U daljoj prepisci, navraćajući na pitanje Malog Zvornika, Ristić je samouvereno predviđao da se ono mora
rešiti prema srpskim zahtevima. Ako treba, Srbija će ga sama posednuti. Niko neće hteti da zarati zbog tog malog
 748

graničnog mesta. „Što Ludolf [novi austrougarski ambasador u Carigradu] larma, to je njegova priroda (jer ja ga
znam kad je tamo bio savetnikom Poslanstva); iz njegove vike ti ćeš svagda znati na čemu si“ – poručuje
direktno Ristić Hristiću. Zato mu i preporučuje da ne prekida kontakte sa Ludolfom, kako bi po njegovim
reagovanjima saznavao kakve su reakcije Beča. To je u ovom momentu probitačno u toliko više – precizira
Ristić: „što nam Kalaj sad nikako i ne dolazi pa ne znamo šta misli ova visokoumna diplomacija madžarska“.
(Kao što se vidi ni Ristić ne bira reči kad govori o Kalaju koji mu postaje sve antipatičniji. Pošto su antipatije
uzajamne, i ocene koje daju jedan o drugome u trenucima neslaganja i konfrontacije u njihovoj zlobnoj
akcentuaciji podjednako su negativne.) U pobijanju Kalajevih argumenata protiv rešenja Zvorničkog pitanja u
korist Srbije, Ristić će ispoljiti kvalitete iste visprenosti. (Pisma J. Ristića..., 96 – 115, i dalje.)

319
... zavart elöidézni Bosniában.

320
Za obaveštenja o toku pregovora oko Zvornika, koja prenosi prema Rozenovim informacijama
(zabeležena u Dnevniku dan ranije), Kalaj kazuje u izveštaju da potiču iz „vladinih krugova“. Dodaje da bi sada
trebalo da Austro-Ugarska bude najviše zainteresovana da se spreči prepuštanje Zvornika Srbiji. Jer će se inače
dobijanjem Zvornika ojačati već poljuljani autoritet namesničke vlade, povećati „nimbus“ Rusije i sl. Ukoliko se
više ne bi moglo sprečiti rešenje Zvorničkog pitanja prema srpskim intencijama, onda bi trebalo pokušati –
sugeriše Kalaj – da se bar odloži do kneževog punoletstva. U tom slučaju, naime, ne bi se Namesništvo, koje od
Livadije vodi antiaustrijsku politiku, moglo pohvaliti uspehom izdejstvovanim u postojećoj konstelaciji snaga.
(Bericht Nr. 18.)

321
Propusnica.

322
... jo egyetértés szükségét...

323
U pitanju su propusnice za austrijske oficire. (Videti pod 14. mart.)

324
U komentaru ovih obaveštenja, izloženih kao i u Dnevniku, naglašava se: „da bi popuštanje od strane
Porte u ovom pitanju i u ovom trenutku moglo da ima najštetnija dejstva, jer bi se njime samo ojačao ugled
Namesništva koje je toliko neprijateljski nastrojeno“ kako protiv Turske tako i protiv Austro-Ugarske, dok bi se
uticaj Rusije neizmerno povećao. Po još ozlojeđenom Kalaju: Porta baš sada sa lakoćom može odbiti zahtev
Srbije jer u slučaju preduzimanja ma kakvih mera od strane srpske vlade raspolaže sa dovoljno snage da je
urazumi. Prema Kalajevim procenama u tom trenutku, u raspoloženju u kojem se nalazi: „ma šta bi Porta
preduzela protiv Namesništva, ne bi imala da se plaši nikakvog ozbiljnijeg otpora sa strane srpskog naroda,
budući da je nezadovoljstvo i mržnja protiv postojeće vlade u celoj zemlji tako opšta, da bi obaranje ove vlade
ma sa koje strane ono bilo izazvano, verovatno bilo pozdravljeno sa radošću“. (Bericht Res. Nr. 23 – 4. IV 1872.)

325
Za Ahmeda Vefik-efendiju, pomoćnika velikog vezira Mahmud-paše, Hristić je tih nedelja pisao:
„Vefik-efendija nije ministar kao što znate, ali viđa po kadkad Sultana i kod njega je u velikom poštovanju. Pa
kako je i on odsudan protivnik cele politike Aali-pašine, koji je mimo cara radio šta je hteo, i kako osim toga
Vefik prezire ceo svet pa i sve sadanje ministre sem jedinog Mahmud-paše, to je on više no iko drugi partizan
Sultanove svemoćnosti i drži da Sultan jedini može spasti carevinu. Sultan neće da zna ni da čuje za kakvo
popuštanje; s toga mi je i Vefik s najvećom odsudnošću kazao da nećemo uspeti. Vous ne réussirez pas; tenez
ceci pour certain. [Nećete uspeti, smatrajte to kao sigurno.] To mi je Vefik-efendija nekoliko puta ponovio“ ...
(Pisma Filipa Hristića,... 121. Pera, 8/20. III 1872.)

327
U pitanju su već više puta pomenute propusnice (videti zabeleške od 14. marta i 2. aprila).

328
... egy a Jedinsztvoban megjelent cikk folytán, mely a porosz kormányzat ellen Romániához volt intézve
...

329
Prenoseći Ristićeve kurtoazne reči čestitanja carskoj porodici (u Dnevniku zabeležene dan ranije) Kalaj
za Andrašija dodaje: da iako se ovaj uobičajeni akt učtivosti ne može smatrati promenom srpske politike u
željenom pravcu „ipak isti dokazuje dovoljno da je Namesništvo uvidelo da je u njegovom interesu kao i u
interesu Kneževine da bar formalističkim izjavama [durch äusserliche Kundgebungen] krutost svog dosadašnjeg
neprijateljskog držanja ublaži, makar samo na izgled“. Kao predstavnici Austro-Ugarske: „Mi možemo dakle“
ovaj „korak Namesništva u pogledu stava koji treba ispoljiti smatrati kao nesvesno veličanje moći Austrije i
njenog vladara“. (Bericht Res. Nr. 27.)

330
U ovom odista velikom članku na preko 4 stupca, koji ispunjava celu prvu stranu i deo druge raspravlja
se o „položaju i o budućnosti istočnih naroda“ pod Turskom, u sklopu polemike sa Pester Lojdom. Ugarska u to
vreme više nije, kao nekada, ispoljavala blagonaklone stavove prema Srbiji i drugim balkanskim zemljama u
njihovoj borbi protiv Turske. Na izazove Jedinstva mađarski režimski list mogao je, pa je to i učinio, da otvoreno
brani teze o potrebi očuvanja integriteta Osmanlijskog carstva. Prema Jedinstvu, on je tom prilikom ponavljao
čak tvrdnje kojima se negiraju i u Mađarskoj široko rasprostranjena uverenja „da u muhamedanskoj stihiji nema
životne snage, da je ona bolesnik koji umreti mora ... da su Turci varvari a da hrišćani nisu“. I to s
 749

obrazloženjem: „da se na Istoku civilizacija ne uslovljava hrišćanstvom, šta više da se sumnjati može da li ima
više životne snage, više moralnog obrazovanja u Muhamedanaca ili u Hrišćana“.
Jedinstvo se, opovrgavajući ove i ovakve teze, zadržalo na neprijateljskim stavovima austrougarske vlade u
poslednje vreme u odnosima prema Srbiji nasuprot korektno ispoljenim stremljenjima predstavnika srpske
države. U kategoričnoj formulaciji: „da je Austro-Ugarska u londonskim konferencijama htela iz ruku“ Srbije
„izvući Đerdap i našu dunavsku obalu; ... da prilikom crnomorskog pitanja, ona nam je zapretila celom silom
Monarhije, ako se samo maknemo; ... da oni koji su skovali usred prestonice Ugarske svoju paklenu zaveru
protiv Srbije, te okrvavili srpski prestol, još se i danas slobodno po Ugarskoj razmeću, čime je dokazano da
Ugarska može biti ognjište nekažnjenih konspiracija protiv Srbije“.
Da bi u reagovanjima na reagovanja bio što ubojitiji naš list je dao do znanja austro-mađarskoj strani i to da
Austrija, odnosno Austro-Ugarska ne bi trebalo da se razmeće snagom koju više ne poseduje, odkako su je
Nemačka i Italija istisnule iz područja na kojima je zasnivala veliki deo svoje moći. Bez uvijanja se za Austriju
kazuje da je „po broju žiteljstva slovenska“ i prema tome ne bi trebalo da igra ulogu nemačke velesile. „Uloga
nemačke sile nije više u rukama Austrije, ona je posle Sadove prešla sa Austrije na nemačko carstvo“. Dalje se
precizira da: „Ni jedna država, koja bi danas imala da podudara svoje interese sa interesima nemačkog naroda,
neće za celo u toj celi ići u Beč ili Peštu, već u Berlin. Hteti pak velesilu predstavljati sa mađarskim življem, i
protivu Slovena u Austriji pa čak i u Turskoj, to je – kako da kažemo? – suviše naivno za svakog današnjeg
ozbiljnog političara. Nema danas u celoj Evropi ozbiljna političara, koji bi uzimao Madžarsku za predstavnicu
čega većeg do 4 1/2 miliona Madžara, a to nije baš nikakova sila da merodavno može uticati na sudbu Istoka“.
Posle još nekih ovde nenavedenih argumenata uperenih specijalno protiv Ugarske Jedinstvo je, vraćajući se
na civilizatorska natezanja, postavilo i ovakvo provokativno pitanje: „Pa ako je to muslimansko pleme tako
civilizatorno, ako je to alkoranovo zakonodavstvo tako blagodetno, zašto Austro-Ugarska neće da ustupi Turskoj
jurisdikciju i da dopušta da kadija po alkoranu sudi austrijskim podanicima?“
Da bi valjda oštrina zaključka odgovarala oštrini sadržaja na kraju se još poručuje: „Ne varajte se, gospodo
u Pešti; ako ne trpite slobodu na Istoku, izgubićete je i kod svoje kuće“. (U Beogradu, 13. aprila, Jedinstvo, br.
82 – 14. IV 1872.)
Od ovako formulisanih kontraargumenata, prirodno je da su se srpski državni funkcioneri (kao što je i u
Dnevniku zabeleženo) ograđivali prilikom razgovora sa mađarskim i austrijskim funkcionerima. Kao što su i ovi
pri susretima sa srpskim predstavnicima izražavali svoja neslaganja sa preteranim prebacivanjima i otporima
mađarskih i austrijskih listova.

331
U ovom članku, štampanom u uvodniku, praška Politika kroz kritički osvrt na politiku predstavnika
Srbije, njenih vladara i vodećih političara, počev od Ustanka, usmerava kritiku na namesničku vladu. Uobičajena
jednostranost političkog kritikovanja i ovde je očigledna. Zapaža se dobro da se državno ustrojstvo Srbije
izgrađivalo po uzorima evropskih država. Ali se kao nesimpatična specifičnost srpskih državnika (a ne svih
političkih ličnosti sveta kao takvih, motivisanih sticajima okolnosti) ističu: suviše velika laviranja između
raznorodnih interesa velesila, da bi se pridobila njihova naklonost; sitna lukavstva koja se uzdižu kao
diplomatske veštine; izbegavanje principa trajnije opredeljenosti.
Uvažavani kvaliteti postojanosti priznaju se samo knezu Mihailu. Njime „počinje“, zapravo trebalo je da
počne „nova era srpske politike“. On „je bio veoma obrazovan čovek, a što je još značajnije čovek od principa,
čvrst, izgrađen karakter“. Imao je „svoje sopstvene ideje i čvrstu volju da ih sprovede. Uništenje turske vladavine
u Evropi, stvaranje nezavisnih hrišćanskih država na njenom mestu, povećanje Srbije, to je bio, ukratko rečeno,
njegov politički program“. Doduše, i on je pomoću Austrije hteo da ostvari istaknute ciljeve, ali bi po ovom listu
čeških federalista to bila „slovenska Austrija“, u ulozi „protektora novih južnoslovenskih država“. Izazvao je,
međutim, protiv sebe političare naviknute na metode laviranja, podvaljivanja, na „sisteme klackalice“ a i na otpor
„politički nezrele Omladine“. Ubijen je. „Istorija njegovog ubistva još nije napisana, ali je sigurno da ona neće
povećati slavu onih koji su posle njega rukovodili sudbinom srpske države“. (Ovim poslednjim argumentom
aludira se, kao i mnogim drugim insinuacijama Ristićevih i Blaznavčevih protivnika, na saučesništvo namesnika
u ubistvu kneza Mihaila.) Pod Namesništvom vaskrsnula je u Srbiji opet politika bezidejnosti i
besprincipijelnosti. Blaznavac i Ristić, po ovoj slici Politike, zapravo su prevashodno zaokupljeni borbom oko
primata. Preostaje jedina nada da će se punoletstvom kneza Milana Srbija vratiti na kolosek koji je trasirao knez
Mihailo. (Serbische Politik Politik, Nr. 115 – 26. IV 1872.)

332
Izloženi članak u Jedinstvu Kalaj je priložio, mimo svog običaja (kako sam ističe, nije voleo da se
poziva na novinske članke) izveštaju koji je tog dana dostavio Andrašiju. Neka Andraši vidi kako ona čestitka
povodom veridbe austrijske velike knjeginje ne označava željenu „promenu u srpskoj politici“.

333
U izveštaju Kalaj naglašava da Namesništvo po svaku cenu hoće da izdejstvuje rešenje Zvorničkog
pitanja. Namesnici su prilikom preuzimanja vlasti obećali da će kad prođe njihov mandat predati punoletnom
knezu upravu nad zemljom koja će u međuvremenu biti unapređena i proširena. Pošto nisu uspeli da je unaprede
(po Kalaju sada „nezadovoljstvo naroda „postaje iz dana u dana“ sve veće) moraju da je bar prošire,
priključenjem Malog Zvornika. Zato Kalaj ponavlja da treba podržati Portu u odluci da se Mali Zvornik ne
prepusti Srbiji. Namera srpske vlade da od 40.000 # tributa plati samo 1.000 # ne bi smela ni da zavara ni da
pokoleba tursku vladu. Namesništvo je isuviše slabo da bi nešto efikasnije moglo preduzeti. S pozivom na članak
praške Politike o srpskoj politici, za koji Kalaj kaže da je napisan sa velikim poznavanjem srpskih prilika i da je
izazvao u vladinim krugovima mučan utisak ukazuje se i na to da je Srbija izgubila poverenje Slovena iz
 750

Austrije. U svakom slučaju kompromitovanom Namesništvu su dani odbrojani i ono ne zaslužuje da bude
rehabilitovano eventualnom popustljivošću Turske. Ukoliko se već hoće prepustiti Mali Zvornik Srbiji neka se to
učini kada knez Milan bude vladao zemljom – zaključak je Kalajev u ovom trenutku. (Bericht Res. Nr. 30.)

334
Tekst „note“ prema Faterlandu glasi:

„Monsieur le Consul-général! Ce n’a pas été sans un vif sentiment de surprise, que j’ai vu figurer mon nom
dans des pièces officielles relatives à l’agitation électorate en Croatie, et qui ont été récemment livrées à la
publicité! Cette surprise a été d’autant plus désagréable que l’un de ces documents le 4e a été precisément déclaré
par l’organe officiel du gouvernement royal-hongrois. C’est celui ou l’on affirme que j’aurais fourni une somme
de 27.500 fl. dans un but politique, aux chefs de l’agitation nationale en Croatie. Je crois absolument superflu de
refuter une pareille allégation, mais, en même temps, j’espère, monsieur le consul-général, que vous voudrez
bien provoquer de la part de monsieur le président du conseil des ministres en Hongrie une explication
satisfaisante au sujet aussi grave dirigée contre un gouvernement ami.

Veuillez agréer etc ...

Belgrad le 22. avril (4. mai 1872.)
Ristics“.
(Vaterland, Beilage zu Nr. 125 – 8. V 1872.)

Ova je „nota“ u vezi sa poznatim „promemorijama“ banskog „namjesnika“ Antuna Vakanovića posle
raspuštanja hrvatskog Sabora, kojima je svrha bila da se Narodna stranka kompromituje pred vlastima tako da se
njeni predstavnici mogu izvesti pred sud pod optužbom da su izvršili delo veleizdaje. Od optužujućeg
„materijala“ sadržanog u četiri „promemorije“, za koje se posle utvrdilo da su ispunjene lažnim podacima,
četvrta „promemorija“ sadržala je „podatak“ na koji se odnosila gornja Ristićeva „protestna nota“. U ovoj je
„promemoriji“ – „izveštaj“ o sumama novca koje je glavni odbor Narodne stranke „primio“ od svojih inostranih
mecena radi podmirenja troškova agitacije za predstojeće izbore. Prema tim „podacima“ od ukupno 193.260
forinti, 60.000 je poticalo od zajma, dobijenog od jedne češke banke, 18.000 – od priloga Petrogradskog
slovenskog komiteta, 15.000 od priloga Moskovskog slovenskog komiteta, 35.000 od Slovenskog komiteta iz
Odese, posredstvom Bogišića, i 27.500 iz dispozicionog fonda srpske vlade, preko Ristića. Prema rečima Ivana
Vončine, člana glavnog odbora Narodne stranke ovakvim i sličnim, ovde nenavedenim lažnim podacima
pokušavalo se na zločinački način onemogućiti Narodnu stranku, da bi se sprečila njena pobeda na predstojećim
izborima. (Das Vaterland, Nr. 119 – 2. V 1872.)
U izveštaju koji se pominje u poslednjem pasusu Dnevnika izlažu se pomenuta obaveštenja onako kako su
zabeležena prethodnih dana, 8. i 9. maja, u Dnevniku. Samo se još napominje da za tačnost ovih informacija ne
može da jemči. (Bericht Res. 81, Prepis iz Državnog arhiva u Budimpešti – Országos Levéltár.) Zanimljivo je da
u većini slučajeva, kao što smo već isticali, za vesti dobijene od istog poverljivog obaveštača, dr Rozena, Kalaj
kazuje da potiču iz verodostojnih izvora.

335
V. pod 22. i 23. aprila, 21. maj (c), 6. i 8. jun. Navodna pruska intervencija u korist Srbije odnosi se na
spor oko Zvornika.

336
Za ovu Oreškovićevu brošuru, objavljenu pod naslovom Slavenska zadruga, Ristić kaže da je dobro
došla Mađarima i Austrijancima koji se takmiče u besomučnim napadima protiv Namesništva. Pošto se u ovoj
brošuri propagira „panslavizam ili upravo panrusizam“ na osnovu nje oživele su tvrdnje da je Srbijom ponovo
zagospodarila Rusija. „Opet graknuše na nas novine madžarske i austrijske, podmetajući je [brošuru]
Namesništvu, a u poslednjoj analizi meni, dokle ja nisam ništa o njoj ni znao a za celo ni jedna duša iz
Praviteljstva“. Što je najgore „tome ne malo doprinosi i sam Orešković. Ovaj smutljivi čovek, da bi sebi dao
važnosti, šapuće svakome na uvo: čas da je brošuru pisao u sporazumljenju sa Namesništvom, čas da ju je
pregledao Šiškin, a čas opet da ju je odobrilo rusko Poslanstvo u Beču. Razume se, da je sve to najprostija laž.
Jedino što je istina, to je da ju je čitao u rukopisu Garašanin – misleći ... da se preporuči Rusima, premda sam
uveren, da će je i sam kabinet petrogradski osuditi kao delo koje je u stanju doprineti da se grupiraju neprijatelji
slavenski protiv Rusije i sviju nas. Kalaj usklicava od radosti što mu je Orešković naterao vodu na vodenicu, a
štampa austrougarska dobija novu rânu za svoje napadaje. Da su naši odnošaji drugačiji prema Austro-Ugarskoj,
razume se, da se to sve ne bi ni opazilo, no od vremena Livadije traže se zakačke u svemu i svačemu. Misli se, da
bi se to sve moglo poremetiti – da nije mene u vladi. U toj celi i upravljene su protiv mene strele. Misle da ovde
zaplaše, da izazovu protivu mene opštu oluju po Evropi te da se ja uklonim, pa se onda nadaju da bi povratili
intimitet spram Austro-Ugarske“ – poverava se Ristić Hristiću.
Pošto se plaši da bi i Hristić mogao doći do zaključka da je suviše krut, da deluje „oporo“, da bi se većom
elastičnošću odnosi „mogli ublažiti“ i prema Ugarskoj, Ristić još dodaje: „No ne treba držati, da bi se Madžari
zadovoljili da budu s nama pored Rusije na dobroj nozi. Oni su isključivi; oni bi hteli da ovde isključno zauzmu
teren i tada tek mogli bi se zadovoljiti, a pre toga oni se smiriti neće“. (Pisma Jovana Ristića ..., 129 – 130.
Beograd, 30. maja 1872.) Dodali smo ovaj tekst Ristićevog reagovanja u prilično opširnom citatu da bi se čitalac
uporedo upoznao sa autentičnom argumentacijom druge strane u sporu koji se i ovom prilikom preko Kalaja i
Ristića vodi u okvirima državnih mađarsko srpskih razmirica, posle livadijskog puta kneza Milana.
 751

337
Kalaj o Oreškovićevoj brošuri, koja zapravo negira sposobnost samoodržanja u granicama sopstvene
samostalne države malih slovenskih naroda, uključujući srpskog (što je u Kalajevim rasuđivanjima do Livadije
smatrano kao nešto apsurdno sa argumentacijom da se do gordosti samosvesna Srbija ne bi dala „ukrotiti“
jarmom potčinjenosti ni od Rusije) – sada piše Andrašiju: da je verovatno napisana sa znanjem Namesništva pod
pritiskom Rusa, posebno ruskog konzula Šiškina. Jer Orešković još prima platu od srpske vlade, a i cenzura je
toliko efikasna da je nezamislivo štampati ovakvu brošuru bez njenog znanja ili čak odobrenja. Po Kalaju:
„Brošura je dakle novi dokaz da je Namesništvo potpuno“ pod ruskim uticajem, „da ono čak i kazivanja koja
poriču Srbiji i Srbima svaku životnu sposobnost, mora da pusti da budu obelodanjena uprkos svom unutrašnjem
ubeđenju“. Da je brošura napisana po sugestiji Rusa proističe i iz informacije da „od nekog vremena“ Orešković
održava najprisnije odnose sa ruskim Konzulatom. Međutim, u svim slojevima naroda brošura je naišla na
negodovanja. Izuzetak predstavlja kneževa okolina (misli se prvenstveno na kneževu majku i rodbinu), koja je u
potpunosti proruski nastrojena – prema Kalajevim informacijama. (Bericht Res. Nr. 35.)

338
... kétségkivül a Sz. Pétervári orosz követség által.

339
U jednom od ovde notirana dva članka Jedinstva reaguje se na demanti vesti o „spremnosti“ nemačke
vlade da u Carigradu posreduje na strani Srbije u sporu oko Malog Zvornika. (V. napomenu 335. Jedinstvo, br.
109 – 20. V/l. VI 1872.) I drugi članak, objavljen dan ranije u Jedinstvu (broj 108 – 19/31. maj 1872.) odnosi se
na Zvorničko pitanje. Za taj članak, napisan u vidu dopisa iz Sarajeva, Kalaj kazuje da je sigurno isfabrikovan u
Beogradu. On je uopšte uveren da glasove o nemačkoj intervenciji u zvorničkom sporu pronose agenti
namesničke vlade, sa namerom da uvere srpsku javnost da se na Balkanu sučeljavaju interesi Nemačke (u
savezništvu sa Rusijom) i Austro-Ugarske, i da Srbija u sukobu sa Turskom i Austro-Ugarskom može računati
pored Rusije i na podršku Nemačkog Carstva sa središtem u Berlinu. (Bericht Res. Nr. 97.)
O novim carinskim tarifama Kalaj obaveštava Andrašija u posebnom izveštaju napisanom istog dana. Dok
je ranije pri razmatranju nagoveštenih novih carinskih stopa za uvezene potrošačke artikle u Srbiji insistirao na
tome da treba imati razumevanja za potrebe države koja je u razvoju i da nije svrsishodno protestacijama
otežavati položaj namesničke vlade, sada sugeriše Andrašiju energične protivmere, kojima treba sprečiti
nameravana povišenja u carinama. Ukazuje se čak na nužnost da se pridobiju garantne sile za intervenciju, sa
obrazloženjem da Srbija kao zemlja pod sizerenstvom Turske nema prava na ovakva jednostrana akta. (Bericht
Res. Nr. 98.)

340
allvidék.

341
Kao što je Kalaj, do Livadije, dobrim poznavanjem istorijskih fakata, na sve moguće načine dokazivao
prava Srbije na zahteve u pogledu Zvornika, koje je tada namesnička vlada upućivala na adresu Porte, tako je
sada, posle Livadije, opet kao vrsni poznavalac činjenica, osporavao njihovu osnovanost! U ovom iscrpnom
izveštaju (na preko 6 prekucanih strana) on je tačku po tačku pokušavao da obori srpske navode (formulisane u 6
tačaka). Primera radi, tačku 1 tvrđenjem da fakat što se Mali Zvornik i Sakar nalaze na desnoj obali Drine ne
znači da su ta mesta delovi graničnih srpskih srezova Jadra i Rađevine, kako je to stajalo u dokumentu uručenom
Porti. Ili tačku 3. zasnivanu na kopiji topografske karte jadarskog i rađevinskog sreza, iz 1831. godine
konstatacijom, da je ova kopija bila sačinjena po ruskom originalu koji je bio dat jednom srpskom službeniku na
1/2 sata, za koje se vreme ne može verno prekopirati kartografski dokument minuciozne izrade. Argumenat da se
Mali Zvornik nalazi na Drini, tj. na srpskoj granici prema Bosni, osporava se argumentacijom da ni u jednom
dokumentu do kojih je došao ta granica nije tako fiksirana. A i kad bi bila ne bi podrazumevala pripadnost Malog
Zvornika Srbiji s obzirom da je Mali Zvornik prvenstveno deo turskog odbrambenog pojasa oko Velikog
Zvornika. Pozivanje srpske vlade (pod tačkom 5) na Hatišerif iz 1833, gde se među srezovima koji se predaju
Srbiji na upravu navode i pomenuti srezovi, kojima pripadaju tražena mesta, po Kalaju takođe je neumesno. Jer
tamo se pored pojedinih srezova navode i pojedina značajnija mesta, među kojima se ne nalaze ova dva sporna,
iako nisu manje značajna od nekih navedenih. Na kraju, (ad tačke 6) navodna izjava bivšeg, u međuvremenu
umrlog velikog vezira Aali-paše da Srbija ima pravo na Mali Zvornik i Sakar, sa pravnog stanovišta je ništavna,
jer notica u kojoj je to zabeleženo napisana je rukom Jovana Ristića, tadašnjeg kapućehaja u Carigradu, bez Aali-
pašinog potpisa. Zaključak: „iako se pravo Porte na Mali Zvornik ne može dokazati na apsolutno jasan način“
prava Srbije u tom pogledu su još mnogo nejasnija. Dakle Porta „bi mogla“, što sada za Kalaja znači i morala ne
samo iz političkog oportuniteta, već i „prilično verodostojnih zakonskih razloga“ da odbije zahtev Srbije.
(Bericht Res. Nr. 40.)
Kada je Ristić poverljivim putem saznao za neke od Kalajevih argumenata, da Srbija nema pravo na Mali
Zvornik, on je u vezi sa pozivom na Hatišerif pisao Hristiću u Carigrad: Ukoliko, po Kalaju „Hatišerif od 1833.
ne opredeljava dokle ide Rađevina“ utoliko „bolje za nas. Rađevina ili ide do Drine ili preko Drine. Ako je ono
prvo slučaj, onda smo mi u pravu da tražimo Mali Zvornik; ako li ide preko Drine, mi ćemo“ i više „primiti.
Nikako pak ne može se pomisliti, da Rađevina ide do obale Drinske, pa obalu tu samo na jednoj tački ostavlja
Turskoj a celu dužinu nama“. (Pisma Jovana Ristića ..., 111. Beograd, 20. III 1872, po st. k.)

342
Videti pod 8. jun, odnosno pod sledećom napomenom.

Članak je napisan povodom prohrvatskih napisa mađarskih opozicionih listova iz redova liberala pod
343

vođstvom Tise, posle pobede hrvatske Narodne stranke na izborima. Povod se koristi da bi se ukazalo na veličinu
 752

opasnosti koja preti mađarskoj državnoj ideji sa strane Hrvata, podržanih od Namesništva u Srbiji, u okvirima
južnoslovenskog (ili jugoslovenskog) nacionalnog pokreta. Za hrvatsku Narodnu stranku, sastavljenu od
„seljaka, obućara, mornara, seoskih popova, malih trgovaca, nekoliko otpuštenih činovnika i advokata“ – kazuje
se ovde da je u toku proteklih izbora kapom i šakom delila pare, sumnjivog porekla (aludira se na „novce“ od
ruskih panslavističkih društava i iz Dispozicionog fonda srpske vlade, prema obaveštenjima ranije pomenutih
Vakanovićevih „promemorijala“). Za Srbiju se ističe kako je iz Beograda inspirisano „obaveštenje“ nemačkih
listova, na prvom mestu Augsburger Algemajner Cajtung-a o navodnoj spremnosti pruske vlade (uz sadejstvo
ruske) da pomogne Namesništvu u dobijanju Malog Zvornika. Podsećaju se čitaoci da je samo nemačko
Ministarstvo inostranih poslova moralo da ovu bezočnu vest (po kojoj je Bizmark uputio ambasadora Radovica u
Carigradu da posreduje u korist srpske vlade) demantuje preko službenog Rajhsancajger-a. Sve se to izlaže da bi
se mađarska javnost uverila o onome „što svaki vidi – izuzev mađarske opozicije“: „da je stvarni centar
hrvatskog opozicionog pokreta u Beogradu, i da huškanja u Hrvatskoj stoje u tesnoj vezi sa južnoslovenskim
rovarenjima na Balkanskom poluostrvu“. (Pesti Naplo, reggeli kiadás – jutarnje izdanje, br. 126 – 2. VI 1872.)
Austrijski opozicioni listovi takođe su reagovali na ovaj, po tonu veoma agresivan članak, smatrajući da je
inspirisan od Andrašijevog Ministarstva inostranih poslova i da može izazvati neželjene komplikacije u
odnosima sa Srbijom, i razume se sa Rusijom. Pešti Naplo je naravno energično protestovalo protiv optužbe da
je njegov prethodni članak delo narudžbe Ministarstva iz Beča. (Pesti Naplo reggeli kiadás – jutarnje izdanje, br.
129 – 6. VI 1872.)

344
U reagovanju na tvrdnje nekih mađarskih listova da je poslednja Oreškovićeva brošura inspirisana od
srpske vlade, Jedinstvo je izašlo sa tvrdnjom da je verovatnije da je ona delo mađarskih ličnosti. Argumentacija u
pobijanju peštanskih navoda je sigurno na mestu. „Brošura g. Oreškovića odriče životnu sposobnost skoro svima
granama slovenskog naroda napase, i sadrži pogrde protivu sviju njih, a naročito protivu Srbije. Jasno je da spis
ovakvog sadržaja ne može biti delo nikakvog dobrog Srbina, niti odobravanja srpske vlade. Ako je ta brošura
postala ma čijom inspiracijom, kao što tvrde madžarske novine, onda je mnogo verovatnije, da će ona biti kakav
podmetnut madžarski mućak“ – zaključak je Jedinstva. (Broj 115 – 28. V 1872.)

345
Nismo uspeli da pronađemo ovaj putopis. Ostaje otvoreno pitanje da li je stigao da ga napiše kako je
predvideo.

346
Videti pod 9. jul. Pismo će biti poslato Andrašiju ne 7. već 10. jula.

347
Začuđujuća vest, s obzirom da je ovaj „šaljivi list“ koji je izlazio već 7 godina, od 1865. imao renome
konzervativno reakcionarnog ili režimski povodljivog glasila.

348
V. pod 4. jul. U izveštaju se izlaže tok razgovora sa Matićem onako kako je zapisano u Dnevniku.
Pritom se izražava i uverenje da je njegov umirujući odgovor Matiću u skladu sa intencijama kako Andrašija
tako i mađarske vlade. U prilog stava da se bez smetnje dozvoli odlazak pozvanih na svečanosti u Beogradu
navodi se: ubeđenje da će mali broj biti onih koji će se odazvati pozivu; da će se dobiti obaveštenja o „izjavama i
ponašanju“ onih koji će tamo otići; da će se gosti iz Monarhije kao i iz drugih zemalja moći uveriti o nezdravim
odnosima koji u Srbiji vladaju; da se zabranom ne bi mogao sprečiti odlazak bar izvesnog broja pozvanika i
napokon da bi zabrana mogla da ima suprotno dejstvo od očekivanog, jer bi dala samoj stvari veći značaj nego
što je ima u stvarnosti. (Bericht Res. Nr. 129.)
U dugačkom pismu (prekucano iznosi preko 8 strana) Andrašiju, koje je počeo da piše 7. a otpravio tek 10.
jula, precizira da je razgovor sa Blaznavcem trajao oko 3 sata. Blaznavac se najpre raspitivao za rezultate
proteklih izbora u Mađarskoj, da bi mogao izraziti svoju averziju prema Miletiću, koji, po njemu, već počinje da
gubi privrženike, uprkos tome što je izabran u Bašahidu (ali veruje – sa manje glasova nego 3 godine ranije).
Zatim je izrazio nadu da će se mađarska vlada „u sopstvenom interesu“ nagoditi sa predstavnicima Hrvatske tako
da obe strane budu zadovoljene. Čime bi se smanjio i domet novosadskih subverzivnih elemenata u Mađarskoj.
Uostalom protiv njih sugeriše energičnije mere u savezu sa pravoslavnom crkvenom organizacijom na čelu
jednog „lojalnog i energičnog patrijarha“. Ponavlja opet, navodno rečima kneza Mihaila, da bi najbolje bilo kada
bi se Miletićevci (doslovno svi „mađarski Srbi“) pritisnuti sa obe strane, i mađarske i srpske, udavili u Dunavu.
Najviše je insistirao na uveravanjima da namesnička vlada ni posle Livadije nije prestala da suzbija
delatnost antimađarskih stranaka Ugarske. Hrvatima je stalno savetovala da ne preteraju u svojim zahtevima pri
traženju platforme za istinsku nagodbu sa Mađarima.
U nacionalnoj politici najviše je, i putem tajnih instrukcija organima vlasti, upozoravao na opasnost od
Rusije. Sa austrougarske strane je uvek očekivao i još očekuje podršku za ostvarenje jedine srpske aspiracije u
pravcu turskih provincija, kojom će se ujediniti Bosna i Hercegovina sa Srbijom.
Pristanak na put u Livadiju kao i ranije opravdavao je činjenicom da je posle oslobađajuće presude u
procesu protiv Karađorđevića njegova promađarska politika bila toliko kompromitovana da radi spasavanja
ugleda nezavisnog političara nije imao drugog izlaza. Na taj način uspeo je da reafirmiše i kneževo poverenje u
tolikoj meri da će mu knez (to poverava Kalaju kao tajnu) kad punoletan preuzme vladarsku funkciju poveriti
vlast predsednika vlade i ministra vojnog. Tako će opet biti u mogućnosti da vodi politiku prijateljstva prema
Austro-Ugarskoj.
Kalaj je u replici bio, po svom običaju u to vreme, uzdržljiv. Naglasio je da bez obzira na motivisanost
ostaje činjenica da se Srbija, i pod njegovim namesništvom, približila Rusiji udaljavajući se od Austro-Ugarske.
 753

Od toga je, po Kalaju, štetu pretrpela samo Srbija. Jer bi uz austrougarsku pomoć ako ništa drugo već dobila Mali
Zvornik.
Iščekivanja vezana za eventualne ratne sukobe među velesilama nerealna su – uveravao je Kalaj Blaznavca.
„Francuska još dugo neće imati snage za pokret, Nemačka želi mir“ (posle pobede), Austro-Ugarska neće „rat“,
Rusija pak, bez obzira na preteće vesti izvesnih listova, sigurno nije za to da se zarati. Istočno pitanje, po ovom
Kalajevom rezonovanju, moglo bi da se reši, u postojećoj konstelaciji snaga, jedino mirnim putem. Za rešenje
koje bi zadovoljilo interese Srbije, velike zapadne države će se, i dalje po Kalajevim uveravanjima, angažovati,
međutim, tek ako se uvere da se pod srpskim nacionalnim interesima ne podrazumevaju i ruski.
Kada je Blaznavac opet uzeo reč, priliku je ponovo iskoristio samo za ponovljena uveravanja da Srbija nije
nikad vodila bezrezervnu prorusku politiku sem u slučajevima kada je na to bila prisiljena politikom
nerazumevanja ili protivljenja sa strane zapadnih sila.
Kalaj je na kraju stekao uverenje, koje je preneo Andrašiju, da je Blaznavac uznemiren velikom pobedom
Deakove vladajuće stranke na izborima u Mađarskoj, kao i fuzijom hrvatskih stranaka, te putem cara Franje
Josipa u Berlin, došao kod njega da izvidi mogućnosti ponovnog približavanja Austro-Ugarskoj. Ipak ostao je pri
ubeđenju da Blaznavac, iako je i dalje antiruski nastrojen, ni pod upravom kneza Milana neće imati dovoljne
snage da se suprotstavi uticaj antiaustrijskih Ristićevih pogleda. (Pismo br. 9.)

349
Dnevnik (putopis) sa ovog putovanja po Bosni objavio je mađarski istoričar Lajoš Taloci u prilogu
druge Kalajeve knjige Istorija srpskog ustanka 1807–1810, Budimpešta 1909, 315–346. Samo je greškom
(štamparskom ili redakcijskom) tamo ustanovljeno da je to dnevnik (putopis) sa njegovog prvog putovanja po
Bosni 1871. godine. U ovde objavljenom Dnevniku tačno je zabeleženo, kao što se vidi, da je na ovom putu
Kalaj bio od 12. jula do 12. avgusta 1872. godine.

350
Videti pod 22. i 23. april, 21. i 26. maj, 6. i 8. jun 1872.

351
U uvodnom delu intervjua sa Blaznavcem (koji Noje Fraje Prese, list sa renomeom protivnika
„preterano privilegisovanih“ Mađara, objavljuje zbog svoje „interesantnosti“ doslovno, onako kako je tekao)
redakcija upoznaje čitaoce sa istorijatom incidenta oko poziva na svečanosti proglašenja punoletstva kneza
Milana. Ističe se da su obe vlade, austrijska i mađarska, bile u pravu kada su zabranile odlazak pozvanih
(slovenskih, jugoslovenskih, srpskih) delegacija (iz Praga, Ljubljane, Kotora, Pešte, Zagreba, Novog Sada i
pojedinih srpskih opština) u Beograd. Direktna opštenja jedne strane države sa predstavnicima austrougarskih
institucija i državljana smatraju se „prekršajem međunarodnih pravila“. Osim toga u javnom mnenju stvarao se
utisak da se tim pozivima potvrđuje panslavistička težnja male srpske kneževine u ulozi „jedne slovenske Pruske
ili Piemonta“. Međutim, pravi, glavni krivac otkriva se u ličnosti austrougarskog generalnog konzula Kalaja. On
je „svojim nespretnim dvoličnim držanjem“ naveo namesničku vladu na postupak koji je „za osudu“.
Sam intervju je navodno započet Blaznavčevim antiaustrijskim uveravanjima: „Austrija se uvek pokazala
kao neprijatelj Srbije. Početkom stoleća ona je Srbe u Turskoj denuncirala kao buntovnike, i Rusija se morala
založiti za Srbiju. Celokupna Meternihova delatnost bila je usmerena protiv Srbije, čitav vek su naši hrišćanski
narodi trpeli od neprijateljstva Austrije. Ni u najnovije vreme nije se ništa u tome promenilo. Nasuprot tome, što
se tiče Rusije Srbija ima mnogo njoj da zahvali“.
Na to je dopisnik Noje Fraje Prese-a upitao: „Zar i za sedam utvrđenja!“
Blaznavac: „Ne, tu je Austrija najzad uvidela, da je ranije grešila“.
Srbija je u znak zahvalnosti tri godine vodila bezrezervnu politiku prijateljstva prema Austro-Ugarskoj.
Nije zazirala ni od toga što je time navukla na sebe neprijateljstvo Čeha, Hrvata i Srba iz južne Ugarske. A onda
su naišli događaji koji su opet otkrili pravo lice velikog suseda: oslobođenje Karađorđevića i Bajstova nota od
23. novembra 1870, kojom se Srbija pretećim tonom upozorava da se drži status kvo politike prema Turskoj.
„Status-kvo na Istoku! Status-kvo je za hrišćane smrt“ – u Turskoj – nastavio je ovaj provokativni razgovor
Blaznavac.
Rekapitulacija poznatih spornih postupaka poentira se kazivanjima o „inkriminisanom“ pozivu na
svečanost kneževog punoletstva. Da bi se izbegli mogući nesporazumi pre odašiljanja tih poziva Dimitrije Matić
u svojstvu ministra inostranih dela otišao je na konsultaciju kod Kalaja. Na njegovo pitanje da li može austrijska
odnosno mađarska vlada imati nešto protiv tih poziva Kalaj je odvratio: „Ni najmanje! U Austro-Ugarskoj
postoji takva sloboda da svaki može da ide kuda hoće“. Na Matićevo insistiranje da ipak telegrafiše u Beč da bi
se dobio „precizan“ odgovor, Kalajeva uveravanja ostala su istovetna. Rekao je doslovno: „Ja ću već pisati
svojoj vladi. Ipak Vas mogu uveriti da ako se pozivi pošalju onu neće naići na prigovor“. Tek posle ovog
odgovora vlada je odlučila da pošalje odnosne pozive. Ne može se dakle prigovoriti da je postupila nekorektno.
Blaznavac je ipak napomenuo, da je uveren da je i Kalaj onu izjavu dao „bona fide“.
Ali zaključak dopisnika bio je drukčiji. Prema njegovim zlobnim rečima: Iz izloženog razgovora jasno
proizlazi „u kakvim se izvrsnim rukama nalazi zastupništvo ... Monarhije na Istoku. Sa jednog opskurnog
seoskog plemićskog poseda iznenada u diplomatsku karijeru bačeni gospodin fon Kalaj, ovaj genije koga je
mađarski šovinizam odredio skoro za internuncijusa u Carigradu rečiti je primer toga“. (Neue Freie Presse,
Abendblatt, Nr. 2866 – 17. VIII 1872. Rubrika: ,,Ausland“.)
Sledećeg dana list je čak svoj veliki uvodnik posvetio pitanjima koja je nametao intervju sa Blaznavcem. Iz
„dečačko-naivnih“ Blaznavčevih razglabanja o razlozima prijateljstva i neprijateljstva Srbije prema Austro-
Ugarskoj, izvodi se omiljeni (ne manje „naivni“ ali to se ovde neće da vidi, i prema tome ne vidi) zaključak o
prevazi instinktivnih prijateljskih stremljenja srpskih predstavnika prema Austriji i dominaciji njihovog ne bez
 754

osnova formiranog strahovanja i otpora prema ugarskoj državnosti. Tu se zaključuje: „Srbija nije panslavistička,
dakle nije ruska“. Njena pijemontska i pruska nastojanja nisu na liniji velikoruskih ciljeva. (Osim toga smatraju
se nerealnim jer Srbija ne raspolaže privlačnom snagom civilizatorske, kulturne premoći Pruske ili Piemonta.)
Njeni emancipatorski programi, međutim, mogu se ostvariti jedino pomoću Austrije. Zato se ona u mnogim
prilikama prirodno okreće prema velikom susedu. Teškoće na ovom putu iskrsavaju ponajčešće sa mađarske
strane, usled neodmerenih istupanja favorizovanih Mađara. I ovog puta glavni krivac za pogoršanje austro-
srpskih odnosa nalazi se u ličnosti iz Mađarske. Zato se za Kalaja kazuje čak da nema ni potrebnog obrazovanja
ni takta za tako odgovorno, konzulsko mesto, da je tamo postavljen na insistiranje mađarskih državnika, koji u
svojoj nadmenosti uobražavaju da je Istok njihovo područje, i koji ni posle Nagodbe nisu prestali da sanjare o
dunavskoj konfederaciji sa Mađarskom na čelu! Zaključak je jasan: traži se da Kalaj bude zamenjen jednom
pogodnijom, spremnijom i sposobnijom ličnošću. Uz upozorenje da se to ne bi smelo sprečavati i dalje vezama
rodbinstva i kumstva. (Neue Freie Presse, Nr. 2867 – 18. VIII 1872.)
Kao što se moglo očekivati, mađarski listovi nisu ostali dužni odgovora na ovaj i ovakav članak. Naročito
je Mađarski Lojd bio odlučan u odbrani Kalajevih kvaliteta, zgražavajući se nad insinuacijama o njegovoj
neobrazovanosti i nespremnosti. Ali je bečki list ostao, naravno, pri svome. Za njega je merodavna činjenica:
„Srbija je 1867. [pre Kalajevog dolaska] bila austrofilska, danas je oruđe Rusije“. Ubedljivije svedočanstvo o
Kalajevoj „diplomatskoj nesposobnosti“ ne treba tražiti, po Noje Fraje Prese-u (jutarnje izdanje, br. 2870 – 21.
VIII 1872).

352
Prema Kalajevoj interpretaciji u ovom izveštaju srpska vlada ga je upoznala sa odlukom o pozivima na
svečanost kneževog punoletstva prosto reda radi, a ne da bi sačekala odgovor kojim je uslovljeno upućivanje
odnosnih poziva. Odluka je bila već doneta, i ako bi se odgovorom sa austrougarske strane pokušalo sprečiti
njeno izvršenje, prilika bi se koristila za protestne deklaracije kao što se i sada čini. Uostalom, Kalaj podseća
Andrašija da ga je svojim „reskriptima od 22. jula ovlastio da srpskoj vladi saopšti da će se pozivi ukoliko budu
upućeni samo od beogradske opštine prećutno prihvatiti. Jedino zahvaljujući srećnoj okolnosti da on onda nije
bio u Beogradu, ovo je saopštenje ostalo nepoznato. Znači, postojao je nesklad između prvobitne intencije
Ministarstva inostranih poslova i uskoro zatim izdate zabrane od strane mađarske vlade. (Bericht Res. Nr. 51.)

352a
Ovde se podrobnije izlaže ono što je već pomenuto u izveštaju o protivrečnosti Andrašijevog akta o
prećutnom prihvatanju, odnosno ignorisanju poziva iz Srbije, i vladine zabrane odziva na taj poziv.
U sledećem pasusu notirani razgovor sa dopisnikom Prese-a imaće izgleda očekivani efekat. Već u broju
od 20. avgusta u ovom listu, koji se smatrao organom Ministarstva, obelodanjen je bio dopis kojim se izražava
sumnja u verodostojnost Blaznavčevih izlaganja dopisniku Noje Fraje Prese-a. S obzirom da je Kalaj „poznat
kao oprezan čovek“ koji se ne izjašnjava olako. (Die Presse, Nr. 228 – 20. VIII 1872.)

353
U izveštaju se naglašava da je zabrana učestvovanja predstavnika srpskih opština na svečanostima u
Beogradu izazvala revolt stanovništva. „Ispadi i pretnje“ bile su uperene u prvom redu protiv njegove (Kalajeve)
ličnosti, ali i protiv mađarske odnosno austrougarske vlade kao takve. Samo srpska vlada je, po Kalaju, učinila
što je mogla, preko novinskih članaka i svojih agenata, da ionako veliko ogorčenje naroda bude što veće. Njemu
lično upućene su brojne pretnje i savetovano mu je sa više strana da ne napusti svoj dom. On je, međutim, baš
zato tih dana izlazio više nego što je inače običavao. Znajući da se na one, koji se razmeću pretnjama najviše
deluje time što se na njih ne obraća pažnja. I kada se na svečanostima pojavio u crkvi osećao je da ga okolna
masa prati pogledima sa većim uvažavanjem nego ikad ranije.
Ono što bi moglo da začudi neupućenog u tajne Kalajevih karakternih crta jeste njegovo saglašavanje sa
merama zabrane protiv koje se prvobitno, ali pre nego što je usledila, tako rečito izjašnjavao. Sada je on, i u
komentaru držanja najviših predstavnika Srbije, potvrđivao ne samu umešnost već i nužnost te zabrane. U skladu
sa tim „štreberskim“ karakternim svojstvima koja su kod njega potencirana neizmernim ambicijama kolenovića,
on je sebi dozvoljavao obrte u ponašanju koje je kod predstavnika malog naroda osuđivao sa aristokratskom
indignacijom pripadnika „velike“ nacije. Posle osude drskih ispada odgovornih i neodgovornih, on je sa istom
osudom propratio i snishodljivo ponašanje najodgovornijeg za sve izloženo, Ristića. Iako je Ristić u toj prilici, u
kurtoaznoj poseti kod njega samo ponavljao neizbežne reči političara, diplomate i državnika o potrebi daljeg
razvijanja dobrosusedskih odnosa između Austro-Ugarske i Srbije, bez obzira na trenutne nesuglasice.
Inače sa čisto informativnog stanovišta posmatrano, ovaj izveštaj spada u najiscrpnije. Opisuju se dočeci i
ispraćaji pojedinih delegata, procenjuju pozdravi i nazdravice, analiziraju efekti svakovrsnih istupanja, od
bezazleno kurtoaznih do izazivački demonstrativnih. (Bericht Res. Nr. 165.)

354
... s most a szlávok fognak Austriában felülkeredni.

355
Videti pod napomenom 351.

356
Kalaj ističe da je priložena litografisana slika u kojoj se prikazuje vizija oslobođenja Bosne,
Hercegovine i Stare Srbije verovatno bila izrađena uz znanje i saglasnost, pa možda čak i po nalogu srpske vlade,
iako ona to naravno demantuje. Prema Kalajevim obaveštenjima, čak je knez Milan nagradio njegovog autora,
studenta, crtača sa sumom u vrednosti od 20 forinti. (Bericht Res. Nr. 58.)
755
 756

357
Povodom učestalih napisa u bečkim i peštanskim listovima o neprijateljstvu Srbije prema Austro-
Ugarskoj, u ovom tada mnogo čitanom nemačkom listu iz Augsburga razmatraju se austrougarsko-srpski odnosi
iz ugla objektivnijeg posmatrača. Iz udaljenije Nemačke (kako to izgleda običnom čitaocu prema mestu izlaska
lista) ili iz same Srbije (po proceni uvek podozrivog analitičara, kakav je bio Kalaj). Polazi se od pretpostavke
iskazane u formulaciji činjenice da u Srbiji po prirodi stvari i ljudi ne bi trebalo da se vodi i ne vodi se
antiaustrijska politika. Za antiaustrougarska raspoloženja, međutim, krivi su Mađari koji usmeravaju politiku
Austrije protiv Srbije i potplaćeni a nesposobni izveštači Presbiroa koji štetočinski deluju na javno mnenje.
Navodi se kako su mađarski političari bili već protiv prepuštanja gradova Srbiji 1867, tako da se zasluge za taj
čin pripisuju Bajstu. Za njega se ovde kazuje da je uvidevši da će srpski zahtevi biti podržani od Rusije, Pruske,
Italije, Francuske (koja je tada naročito „koketirala“ sa narodima u borbi za nacionalno oslobođenje), pa čak i
Engleske (koja je zazirala od posledica mogućeg novog bombardovanja Beograda) i strahujući sâm od
mogućnosti proširenja tadašnjeg ustanka sa Krita na čitavo balkansko područje odlučio da prednjači u podršci
Srbije pritiskom na Portu.
Pri prikazu navodnog mađarskog otpora za prepuštanje gradova Srbiji navode se reči i jedne anonimne
mađarske političke ličnosti u ogorčenom protestu protiv ovog nerazumnog čina. Da bi se odmah zatim dodalo: i
„godinu dana kasnije, 10. juna 1868. knez Mihailo bio je ubijen“. (Sa očigledom aluzijom da su u ovom činu bili
verovatno umešani i mađarski prsti!) Zatim se iznosi kako su u Mađarskoj optužili Omladinu za kneževo ubistvo,
iako su listovi Omladine zaverenički čin protiv kneza Mihaila najžešće osudili. Pa se prelazi na nabrajanje već
dobro poznatih akata neprijateljstva prema Srbiji: oslobođenje raskneza Karađorđevića; Vakanovićeve
„promemorije“; huškanja povodom Oreškovićeve brošure; zlonamerne interpretacije odluke da knez Milan ne
ide, zbog prisustva turskog izaslanika, na podvorenje caru Franji Josipu prilikom njegovog boravka u blizini
srpske granice; represalije zbog poziva i učešća na svečanostima kneževog punoletstva; restrikcije u graničnom
železničkom i parobrodarskom saobraćaju; ispadi štampe čak i kod opisa kneževih svečanosti. Na kraju
podsećaju se kulturni susedi sa nekulturnim manirima da i Srbija više nije tako zaostala kao što se misli. Ona
troši petinu svog godišnjeg budžeta za obrazovanje, stipendira oko 80 svojih studenata (od kojih oko 20
medicinara) na svim većim univerzitetima Evrope; nemački se čitaoci podsećaju da srpskih studenata ima i u
Hajdelbergu, Berlinu, Getingenu, srpski oficiri školuju se u čuvenim školama nemačkog Generalštaba ...
(Serbien und Österreich-Ungarn, Allgemeine Zeitung, Augsburg, Nr. 242 – 29. VIII 1872.)
Replika sa mađarske strane naravno nije izostala. Dopisnik iz Pešte opovrgavajući navode o krivici
predstavnika Mađarske za pogoršanje odnosa sa Srbijom insistirao je najviše na ap-surdnoegi aluzije u vezi sa
ubistvom kneza Mihaila. Knez Mihailo je bio prononsirani prijatelj Mađara, žena mu je bila Mađarica, najradije
se družio sa Mađarima iz redova visokog plemstva. Neće valjda predstavnici Mađarske počiniti akt koji je uperen
ne samo protiv života jednog njenog osvedočenog prijatelja već i protiv samih njenih životnih interesa?! Za
oslobađajuću pak presudu u Karađorđevićevom procesu, u Mađarskoj u kojoj su sudovi nezavisni i ne sude po
osvetničkim principima „primitivizma“ ne može se ni u kom slučaju okriviti mađarska vlada. (Ova poslednja
tvrdnja nije zvučala tako ubedljivo, bar ne za one koji su znali da se princip sudske nezavisnosti u praksi nije
sprovodio kad nije bio u skladu sa intencijama zvanične politike.) A u vezi sa navodima Vakanovićevih
„promemorijala“ ponavljaju se čak argumenti o subverzivnim akcijama na relaciji Beograd, Zagreb, Novi Sad,
Bečkerek, Pančevo, itd., da bi se dalo do znanja da se uprkos svim demantima i protivdokazima veruje u tačnost
tamo obelodanjenih „podataka“ o srpskim prilozima za hrvatsku Narodnu stranku. (Ungarn und Serbien Eine
Entgegnung. Allgemeine Zeitung, Augsburg, Nr. 247 – 3. IX 1872.)

358
U kratkom izveštaju Kalaj ponavlja u Dnevniku zabeleženo, o Ristićevoj poseti prethodnog dana.
Dodaje samo da je svojim hladnim reagovanjem hteo da mu da do znanja da se demantijem demonstracija do
kojih stvarno nije došlo ne opovrgavaju ona demonstrativna istupanja za koja se zna da su se ostvarila. (Bericht
Res. Nr. 176).

359
U originalu u mesto „jučerašnjeg saopštenja“ stoji saopštenje pod brojem 740, tj. brojem koji označava
odnosni pasus.

360
Ova fusnota je prazna – [prim. prir.].

361
Naimenovanje Halil-paše za ministra inostranih poslova Turske propraćeno je u Srbiji sa zebnjom.
Ristić je na njemu svojstven način reagovao u pismu upućenom Hristiću u Carigrad: „Sad znamo da nas čekaju
teški trenuci. Moramo biti na oprezu, ali se ne moramo bojati. Ti si impressionable pa ćeš u svakoj reči nalaziti
opasnost, no kuraž! Budi, kao obično što si, učtiv, ali ne ostaj dužan odgovora“. (Pisma Jovana Ristića ... 156.
Beograd, 14. IX 1872.)

362
... hogy az orosz befolyást fitogtassék.

363
Miletićeva interpelacija u vezi sa zabranom učešća srpskih predstavnika i hapšenjem pojedinih učesnika
na svečanostima punoletstva kneza Milana, 22/10. avgusta, u kontekstu Kalajeve uloge i držanja, bila je upućena
22. septembra/4. oktobra na adresu ministra unutrašnjih poslova i predsednika vlade Ugarske. U prvom delu ove
interpelacije pita se, doslovno, ministar unutrašnjih poslova: „Je li mu poznato da li je ili ne austro-ugarski
generalni konzul g. Kalaj u Beogradu dao srbskoj kneževskoj vladi u Beogradu uverenje da učešću predstavnika
kako politički tako i crkveni obština, na svečanosti stupanja kneza Srbije na vladu, ništa na putu ne stoji?
Ako jeste, kako je već prema tome mogao izdati zabranu učešća?
Ako i nije, kojim je povodom, i na kom osnovu uopšte izdao zabranu od 11. avgusta o. g.
 757

U oba pak slučaja, ili mu postupanje generalnog konzula poznato bilo ili ne, i bilo zabrani osnova ili ne,
zašto je zabranu izdao tako kasno, kad je od poziva do izbora mnogo vremena prošlo, i ovi na mnogim mestima
obavljeni behu?“
Drugi deo, zapravo druga varijanta iste interpelacije sadrži pitanja koja su upućena predsedniku vlade ovim
rečima: „Je li mu poznato da je austro-ugarski konzul u Beogradu g. Kalaj na pitanje srbske vlade o raspoložaju
austro-ugarski državni vlasti prema učešću izaslanika politički i crkveni obština iz Ugarske u svetkovini,
odnosno časti beogradske obštine povodom i prilikom stupanja kneza Milana na vladu odgovorio, i uverenje dao
da austro-ugarske državne vlasti ništa nemaju protivu toga?
Ako je on to uverenje dao sa predhodnim znanjem ili posljedovavši odobrenjem svoje predpostavljene
vlasti, a ako nije, kako se njegov postupak prema posljedovavšoj zabrani može opravdati i korektnim nazvati?
Ako jeste, kako je mogla zabrana učešća sljedovati?
I u jednom i u drugom slučaju kako se dalji obstanak generalnog konzula u Beogradu, koji je vladu
kompromitovao, ili koga je vlada kompromitovala, može složiti sa održanjem dobri susedni snošaja sa Srbijom?“
(Zastava, br. 114 – 27. IX 1872.)
Pošto moramo, radi utvrđivanja stepena odgovornosti ili krivice za ono što se ovom prilikom dešavalo u
mađarsko-srpskim odnosima, znati i za argumente (altera pars) predstavnika Ugarske, navode se ovde i reči
predsednika vlade Lonjaija. U odgovoru na „drugu Miletićevu interpelaciju“ koja je na njega bila upućena.
Prema Lonjaijevim rečima, dakle: „Vlada [ugarska] nikom nije zabranila učešće u svetkovini, no pošto je u
smislu postojeći zakona u svim snošajima sa inozemstvom ministar spoljašnji poslova pozvan da Monarhiju
predstavlja, i pošto je od strane ministra spoljašnji poslova učinjena naredba da austro-ugarski generalni konzul
predstavi Monarhiju prilikom svetkovine, zato se korporacijama, svetskim i crkvenim vlastima, kao takvima nije
moglo dopustiti da budu predstavljene. Ovo izjaviti vlada je tim više za nužno našla pošto je u tom pogledu ne
samo u ugarskom ministarstvu [ugarskoj vladi] nego i u drugoj polovini Monarhije isto svatanje vladalo. Sve
naredbe u tom pogledu učinjene su u suglasju sa Ministarstvom spoljašnji poslova, što objašnjava ono pitanje,
koje je u interpelaciji, kao da su postupak i izjava generalnog konzula bila u suprotnosti sa naredbama vlade. Iz
interpelacije izlazi kao da bi između kneževine i vlade joj i između naše Monarhije i vlade odnošaji bili
nepospešni i neprijateljski. Našto izjavljujem, da je to svatanje ili ta tvrdnja bez osnova. Vlada održava
prijateljske odnošaje sa susedima, i tako isto i sa Srbijom, počemu ne svaćam tu predpostavku narodnog
zastupnika. Da je u rečenom slučaju učinjeni postupak umestan bio, i da generalni konzul sa svojim postupkom
nije mogao doći u sukob sa vladinim naredbama to već ta okolnost pokazuje što su ove naredbe učinjene sa
znanjem zajedničkog Spoljašnjeg Ministarstva“.
Očigledno, sa ovako diplomatskim odgovorom Miletić nije mogao biti zadovoljan. On je u replici „naglasio
... da ono predstavništvo, na koje su korporacije pozvane bile, nije one spoljašnje diplomatske prirode na koje se
g. ministar-predsednik neumesno poziva, i koga bi organ bio generalni konzul u Beogradu. Ono je predstavništvo
druge prirode, na koje je ne samo crkvene nego i političke obštine pozvala obština beogradska, i to na banket
povodom svetkovine. Srbska kneževska vlada pre nego što je ovlastila beogradsku obštinu, da razašlje pozivnice,
upitala je generalnog konzula da li ima u tom pogledu kakve prepreke? Ovaj je odgovorio da nema, i usled toga
odpravila je beogradska obština pozivnice i kad su ove već razaslane bile, i kad je već i sama peštanska varoš
predstavnike izabrala, onda je došla zabrana, koju“ Miletić nije mogao „za umesnu naći, jedno, jer je črez
diplomatskog konzula rečeno bilo da neće biti prepreke, a drugo što je zabrana posle dugog vremena izdana.
Zato sa odgovorom“ nije bio „zadovoljan... “ (Zastava, br. 117 – 4. X 1872.)

363a
Ova fusnota je prazna – [prim. prir.].

364
Prema mađarskom tekstu ove „strepnje“ bi mogle da se odnose i na Hrvatsku:... „Deák nem volna ellene
annak, hogy Horvátország sokkal nagyobb autonomiát kapjon, ha némely e részben létezö agodalmait meg tudná
szümtetni.“

365
Proveravanjem tačnosti ovog navoda ne može se sasvim potvrditi da su baš „jedno tri nedelje“ ranije u
Jedinstvu, kao i u drugim nekim listovima, ponovo počeli oštriji istupi protiv Mađarske. Ali je simptomatično da
se baš u ovo vreme (u broju od 10. oktobra po n. k.) pažnja u rubrici političkog pregleda koncentriše na napise
vojvođanskih srpskih listova „protivu postupaka madžarske vlade sa srpskim crkvenim opštinama“. (Jedinstvo,
br. 229 – 26. X 1872.) Ipak, tek posle 8 dana se opet prenose vesti o daljim restriktivnim merama mađarskih
vlasti na račun autonomnih prava srpskih opština. (Jedinstvo, br. 235 – 3. XI 1872.) Napisi koji se od tada
objavljuju s vremena na vreme o Srbima pod Mađarskom preuzeti su iz Zastave (u br. 237 od 7. novembra, pa br.
242 – 14. novembra) ili su sadržani u nekom dopisu iz Preka. Većih članaka posvećenih austrougarsko-srpskim
odnosima u tim sedmicama nemv. Prostor lista ispunjen je pretežno napisima o aktuelnim unutrašnjim pitanjima
same Srbije.
Tačno je, međutim, da se u pomenutim napisima mahom govori o teškom, gotovo nesnosnom položaju
Srba pod Mađarskom. Prenosi se, na primer, da: „Nova ,slobodna‘ ugarska vlada kao da je sistematski namerila
da tlači i uništava Srbe u Ugarskoj“. Što se potvrđuje delima komesara Majtenjija u Novom Sadu, komesara
Skudijera u „banacko-bačkoj vojenoj krajini Ugarske“ itd. (Politički pregled, Jedinstvo, br. 242 – 14. XI 1872.)
Ili dopisom, koji Kalaj mora da je pročitao baš na dan kada je zapisao belešku koja se ovde dopunjava. Taj dopis
(u br. 225 od 17/29. novembra 1872.) na skoro dva stupca, sadrži presek žalosne istorije Srba pod Ugarskom, od
dolaska u ove krajeve sa Arsenijem Čarnojevićem na čelu, do dana Majtenjijevih komesarskih nasilja. Zaključak
je u nadi da će i mađarskoj tiranskoj vladavini, kao i svim tiranijama doći kraj. Konstatacije, upoređenja i
 758

zaključci koji se samo u ovom jednom dopisu ističu, mogli bi već biti dovoljan razlog za ovde notirana Kalajeva
neraspoloženja i negodovanja.
O bugarskom crkvenom pitanju, o kojem se srpski listovi, posebno Jedinstvo, po Kalaju, poslednjih nedelja
navodno određenije izjašnjavaju, po želji ruskog predstavnikga, jedva da se nešto podrobnije može naći. Tek u
broju od 5/17. novembra naišli smo na jednu poveću noticu o ovome. Sadržaj njen je u saopštenju da ovo pitanje
još uvek nije rešeno, iako je bugarski egzarh već postavljen. „Grci i njihova jerarhija“ naime ne prestaju
osporavati kompetencije, po njima „šizmatičnog“ bugarskog egzarhata – stoji ovde. I to je sve. (Politički pregled,
Jedinstvo, br. 236 – 5. XI 1872.)
U Pravdi je sa potpisom u Dnevniku pomenutog Đorđevića u vezi sa napadima mađarskih režimskih
listova na njegovu ličnost zbog onog otvorenog pisma Majtenjiju takođe objavljen jedan napis. Tu je između
ostalog Đorđević napisao: „Vladini listovi austrougarske države pokazali su dosad uvek da ne mogu pravdati
svoju stvar a da druge ne kaljaju“. Tako su i njega napali zbog bekstva iz Mađarske i „kukavičkih napada“ na
Majtenjia. Zato im odvraća: „Moje begstvo nije dokaz nevinosti komesarovoj. Ko će napuštati svoju kuću, svoj
položaj i vinuti se u nedogledne okolnosti izvan tog kruga svog bez velike nevolje, da može prosto jednog
čoveka oklevetati ... Moje begstvo nije nikakav dokaz protiv mene, već samo pokazuje jednu ustavnost u
Ugarskoj u kojoj ne može biti otvorene borbe“. (Na novinarska napadanja, Pravda, br. 26 – 31. X 1872.)
Pravda takođe ima uvodnik i druge veće članke (originalne i preštampane iz drugih listova) u kojima se
žigošu antisrpski ispadi mađarskih vlasti posebno ekscesi koji se pripisuju komesaru Majtenjiju. Ima i u ovim
napisima mnogo preteranosti, vređanja, prostih uopštavanja složenih pojedinosti. Ali ima i tačnih zapažanja. Na
primer, u konstataciji: „Madžari su umeli da zadobiju ... dosta veliku konstitucionu slobodu, ali“ u mnogim
„odnosima oni ostaju ... u prvobitnom stanju, sa staleškim duhom u kome preovlađuje aristokratizam, sa slabim
naseljavanjem varoša, sa slabom industrijom, sa lošim putevima saobraćaja, sa neobrazovanim masama... “ (Mi i
braća Sloveni, Pravda, br. 32 – 14. XI 1872.)
Od ostalih listova navodimo i pisanje Ujedinjenja. Još u broju od 20. oktobra (po st. k.) objavljeni napisi
ovog po ideološkoj usmerenosti socijalističkog lista, protiv komesarske uprave Majtenjija u Novom Sadu,
privukli su pažnju mađarskih vlastodržaca. (Zbog tih članaka listu Ujedinjenju će posle biti zabranjen „prelazak“
u zemlje krune svetog Stevana.) U tom broju u uvodniku posvećenom nedelima komesara Majtenjija (povodom
otvorenog pisma vojvođanskog političara dr Milana Đorđevića Majtenjiju, koje se pismo preštampava iz
Zastave) odista se ne štede reči protiv nasilnih metoda mađarskih vlasti nad srpskim življem „Pod vidom
ustavnih sredstava, pod vidom zakonitosti srpskom narodu duša u podgrlac dođe“. Sa ovom „ustavnošću“ sa
ovakvim „zakonima koji tamo vladaju, srpski narod „nije i ne može biti saglasan. Gde ćef jednog komesara vlada
tamo i ne može biti reči o ustavnosti i zakonitosti. Jevropa se mora smejati takvoj ustavnosti, narodi moraju
prezirati takvu zakonitost“ – stoji u jednom pasusu ovog inkriminisanog uvodnika. (Baron Majtenji, Ujedinjenje,
broj 8 – 20. X 1872.)
U uvodniku u kome se žigoše zloupotrebljeni parlamentarni sistem vladavine u susednoj Monarhiji ističe se
između ostalog, kako: „To polje [parlamentarizma] ne poznaje seljak srpski isto tako kao što ga nezna nemački i
mađarski, a oni su ipak krvni neprijatelji (što pokazuju izbori za zemaljski Sabor). Politika sile i nasilja prisvojila
je dakle još jedno sredstvo – ustavnost. Ustav državni – vele – to je narodni temelj, jer on daje prostora samoj
masi da sve sa vladom zajednički urade i poprave. U ustavu ugarskom sve su narodnosti jednake i ravne pod
zakonom; sve narodnosti imaju na uživanje ista prava, kao god što moraju zajednički snositi opšte terete. Ustav
ugarske zemlje izgleda prema svojoj spoljašnjosti kao da je svima narodnim potrebama odgovorio“. Ali u
stvarnosti je drukčije: „Srbi [a s obzirom na idejni pravac lista podrazumeva se i druge narodnosti, kao i radnički,
siromašni slojevi samog mađarskog naroda] u Austro-Ugarskoj nemaju ... slobode sa kojom bi se mogli istinski
koristiti, oni su sa današnjim ustanovama skučeni da im je nemoguće razvijati se ni na materijalnom ni moralnom
zemljištu ...“
Ovaj uvodnik nije uperen samo protiv mađarskog parlamentarizma, već i srpskih stranaka, zapravo Srpske
liberalne stranke pod Miletićevim predvodništvom Jer se stoji na stanovištu borbe revolucionarnim sredstvima za
potpuni preobražaj društva. A po tom pogledu na svet: „Uzalud gubiti vreme, naprezati izvesni deo društveni da
prati borenje parlamentarno – greh je“. I zaključak je u tom duhu sročen, pa se poručuje: Ako „hoćemo lični
razvitak svakog pojedinca“ u srpskom narodu (kao i u svakom drugom) „onda treba da priznamo da je u slobodi
[prema kontekstu podrazumeva se: i u blagostanju] srpstvo a ne u Srpstvu sloboda“ (i blagostanje).
(Parlamentarna borba u Austro-Ugarskoj, Ujedinjenje, br. 12 – 29. X 1872.)
U broju od 8/20. novembra na uvodnom mestu velikim slovima štampanom noticom obaveštavaju se
čitaoci da prema najavi Pester Lojda (u br. 261) mađarska vlada priprema naredbu o zabrani Ujedinjenja zbog
napisa u broju od 20. oktobra. S tim u vezi list dodaje: „Nas ne može ništa da iznenadi od strane jedne vlade koja
je neprijateljski raspoložena prema celom narodu srpskom kako u Ugarskoj tako i van ...“ (Ujedinjenje, br. 16 –
8. X 1872.)

366
U izveštaju Kalaj precizira da se listovi Jedinstvo, Pravda, Ujedinjenje, Istok takmiče u
antiaustrougarskim napisima. Prema istoobraznom logiciranju svih tih napisa, on zaključuje da mora da potiču
„iz iste glave“ ako već ne „iz istog pera“. S obzirom da je autor u mnogim slučajevima Milan Đorđević koji
svakodnevno „sprovodi nekoliko sati kod ministra Ristića“, može se zaključiti da je ubeđen da je Ristić
inspirator svih tih članaka. U vezi sa antisrpskom kampanjom koja se rasplamsala u Bugarskoj, povodom pitanja
egzarhata, za Kalaja je važno da se ukaže na to da je ova kampanja podsticana od predstavnika Rusije, da bi se
ostali južnoslovenski narodi odvojili od Srba i da bi se Srbija naterala da se stavi ne samo pod zaštitu Rusije već
da se „potčini isključivom vođstvu ruske politike“. (Bericht. Res. Nr. 83.)
 759

367
Prvi izveštaj, na preko 5 prekucanih strana, sadrži podrobnu analizu spora oko priznanja novoizabranog
bugarskog egzarha. Povod je priloženi članak Jedinstva (u nemačkom prevodu) koji pledira za sporazum između
egzarha i carigradskog patrijarha, u interesu pravoslavlja i naroda koji treba da se zajedničkim snagama bore za
ostvarenje svojih oslobodilačkih ideala. Srbija, preokupirana svojom misionarskom idejom, u ulozi Pijemonta,
neće da se otvoreno suprotstavlja stvaranju autonomnog bugarskog egzarhata, da ne bi izazvala ili produbila
rascep sa susednom Bugarskom. Ali ona ne može ni jednostavnim priznavanjem svršenog čina u Bugarskoj, da je
priveže za sebe. Jer bi tako navukla neprijateljstvo uticajnog carigradskog patrijarha i njegovih privrženika u
redovima bogatog grčkog stanovništva, i fanariotskog sveštenstva, čiji je upliv na materijalni i duhovni razvoj
pravoslavnih Slovena, uključujući Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, veoma velik.
U analizi surevnjivih odnosa Srbije i Bugarske, koje „raspiruje“ Rusija da bi se taktikom divide et impera
nametnula i jednoj i drugoj, Kalaj, za razliku od ranijih svojih analitičkih nalaza, do Livadije, prenaglašava
uopštene kvalitete bugarskog življa na račun srpskog. Dok se kod Bugara zadržava na odlikama njihove
radinosti, i radinošću stečenog blagostanja, dotle kod Srba sada, razlaže njihovu psihološku „preopterećenost“ u
nastojanju da održe nimbus potencijalnog osloboditelja južnoslovenskih naroda. O čemu se ne prestaje govoriti
„u listovima i u kafanama, u ministarstvima kao i u seoskim birtijama“. Kalajev je zaključak prema tome u
sugestiji da se crkvene prilike na Balkanu gde još uvek „religiozna pitanja sačinjavaju stvarnu osnovu i srž
političkih odnosa“ – prevashodno iskoriste za podsticanje protivurečnih interesa samih balkanskih zemalja i
njihovih odnosa prema Rusiji. Sa ciljem da se stvori stanje permanentne zategnutosti koja će se koristiti za
konačno rešenje Istočnog pitanja na način koji neće odgovarati ruskim pogledima i stremljenjima. (Bericht Res.
Nr. 84.)

1873.

368
Čuveni restoran bečkog hotela, gde je običavao da odseda knez kasnije kralj Milan.

369
U izveštaju posvećenom navodnom planu srpske vlade za podržavanje i isticanje zahteva za
osamostaljenje bosanske pravoslavne crkve, stvaranjem autonomnog egzarhata po ugledu na bugarski, najpre se
Andraši podseća na izveštaj od 21. decembra 1872. gde je podrobno govoreno o značaju bugarskog egzarhata, u
svetlosti srpsko-bugarskih odnosa. Ponavlja se da će crkvena autonomija Bugarske doprineti povećanju
nacionalne svesti Bugara, a samim tim i pogoršanju njihovog odnosa prema Srbiji. Zato taj zahtev treba da bude
podržan od Austro-Ugarske, bez obzira što ga trenutno iz oportunizma, i Srbija podržava. Nasuprot tome, kroz
egzarhat stvorena autonomna bosanska pravoslavna crkva ojačala bi spone Bosne sa Srbijom, s obzirom da bi se
tu njome ubrzavao razvoj srpske nacionalne svesti. To je dovoljan razlog, da se Austro-Ugarska svim silama
suprotstavi eventualnom njegovom stvaranju. (Bericht Res. Nr. 2 – 12. I 1873.)
Izveštaj o političkoj situaciji zasniva se na nepovoljnim podacima i mišljenjima o namesničkoj vladavini.
Ističe se: „bezgranična samovolja nižih činovnika“ koju vlada toleriše; „egoizam i gramžljivost“ vladajućih, koja
se u svakoj prilici ispoljava; „demoralizacija stanovništva“, usled sistema međusobnog špijuniranja; kitnjasto
prezentirana „prazna obećanja“ političkih ličnosti; „nerazumno slaba administracija“, kojom se koriste
podobnosti javašluka, malverzacija i razbojništva; velike šupljine u pravosuđu uz „notornu potkupljivost sudija“
– čime se sve povećava nezadovoljstvo naroda u masama. Ekonomske nedaće koje su izazvane „nerodnim
godinama“, ne mogu se pripisati vladi, ali se i one ovde navode da bi se pokazalo kako su se pod Namesništvom
ustalili činioci siromaštva i bede. Čak se i za dinastiju Obrenovića, koja je, prema izveštajima do Livadije,
uživala bezgraničnu narodnu ljubav i poverenje – sada kazuje da gubi u popularnosti. U očekivanju boljih
vremena pod drugom dinastijom (Karađorđevića) za koju su vezane uspomene na velikog vožda Prvog ustanka.
Navodni preokret u dinastijskom opredeljenju mnoštva ilustruje se neraspoloženjima koja su se manifestovala za
vreme kneževog puta po unutrašnjosti zemlje. Kada je, na primer, u Požarevcu načelnik jedva mogao da skupi
dovoljan broj građana za ukrašavanje javnih zgrada.
Za ilustraciju neuspeha u spoljnoj politici dobro dolaze obaveštenja: o daljoj odlučnosti Porte da ne popusti
u pitanju Zvornika i ne izađe u susret zahtevima za davanje železničke veze, bez koje se ne može početi gradnja
u Srbiji. Znači prusko prijateljstvo za koje je Namesništvo žrtvovalo austrijsko – nije se pokazalo spasonosnim,
kako se to očekivalo u javnosti. Zaključak je, da će verovatno kneževska vlada morati da se vrati na stari kolosek
ponovnim približavanjem Austro-Ugarskoj. Zato, i po Kalaju, ne bi trebalo da se ona obeshrabri suviše krutim
držanjem sa austrijske strane. Ali se ne bi smelo odustati ni od traženja garancija za iskrenost ponovnog srpskog
prijateljstva. (Bericht Res. Nr. 4 – 15. I 1873.)
U odgovoru na izveštaj o mogućim agitacijama i zahtevima za osamostaljenje bosanske pravoslavne crkve
odvajanjem od carigradske patrijaršije, Andraši se u svom uputstvu, koje će uslediti nekoliko nedelja kasnije, 30.
januara, saglašava sa Kalajevim mišljenjem. Andrašijeve instrukcije svode se na pažljivo praćenje situacije u
Beogradu i na intervenciju u Carigradu, preko ambasadora Ludolfa, kod Porte, da bi ona svim sredstvima suzbila
sve pokušaje stvaranja bosanskog egzarhata. (HHSA, PA, XXXVIII K. 199.)
U vezi sa izveštajem o političkim prilikama u Srbiji napominjemo da je Andraši i ovog puta sa
interesovanjem pratio Kalajeva izlaganja. Pritom se složio i sa stavom da se pri eventualnim koracima kneževske
vlade u pravcu ponovnog uspostavljanja ranijih odnosa, traže izvesne garantije, sa puno takta i bez preciziranja u
čemu bi trebalo da se one ispolje. (Karton 199.)

370
U originalu, prema mađarskom, odnosno nemačkom imenu, stoji: Karlo.
 760

371
... amikor ö még felülkerekedik.
372
Kaločanjski biskup.
373
Megpenditem elötte ...

374
U tom uvodnom članku, napisanom po Kalajevom nalogu protiv njega samog i države koju zastupa da
bi imao razloga za protest, reč je o posledicama austrougarskih ograničavajućih mera u parobrodskom
saobraćaju. Povodom verodostojnih glasova da „lađe prvog dunavskog cesarsko-kraljevskog povlašćenog
parobrodskog društva neće“ više „pristajati“ na srpskoj obali, i da će uopšte carinski pregledi na samim lađama
sa austrougarske strane biti obustavljeni da bi se isti vršili samo u Zemunu. Zna se, tim merama hoće da se oteža
trgovina sa Srbijom, smanji granični promet, zaustavi u mnogome tok neophodne razmene dobara i ljudi. Što bi
sada, u jednoj od „nerodnih godina“ i pod depresijom ciklične „novčane krize“ naročito teško pogodilo pojedine
privredne grane u Srbiji.
Izražavajući žaljenje zbog ovakvih pretećih mera, i Vidovdan ukazuje (na čuđenje znatiželjnog sveta, koji
se tek ne bi mogao načuditi kada bi saznao da se to ovde čini po uputstvima samog austrougarskog konzula) na
mogućnost da „ovaj mač“ ima „dvogubu sečenicu“, pa da rani „više onoga koji ga je pronašao nego onoga za
koga je pronađeni. Direktno se čak upozoravaju ugarska vlada i „austrougarski zastupnik g. Kalaj“ (za koga se
kaže da je „po svoj prilici“ on taj koji je tu vladu naveo na takvu meru) da bi navedenim ograničenjima mogli
„veću štetu sebi naneti nego nama“. Naime, ukoliko te mere stupe na snagu i duže potraju, srpska vlada će u
interesu normalnog razvoja svoje zemlje biti prisiljena da „potraži“ i nađe „načina da se od tuđeg parobrodskog
društva emancipuje, oslobodi“. Verovatno će to skupo stajati, ali će „svaki srpski građanin, pa i svaki seljak“
rado doprineti nabavci sredstava kojim će i izdejstvovati samostalniji privredni razvoj zemlje. Pokazaće se, da ne
samo veliki već i mali narodi mogu da brane svoje životne interese – poručuje se u zaključku na adresu
„protivnika“. (U Beogradu, 10. februara – po novom 22. februara, Vidov-Dan, br. 31. – 11/23. II 1873.)

375
Ova primedba sigurno se najviše odnosi na uvodni članak odnosno uvodne članke u nastavcima o
spoljnoj politici Srbije. Tu se polazi od pretpostavke da srpska „spoljašnja politika može dobiti višeg poleta na
međunarodnom polju tek ako se na delu pokaže da Srbija hoće i ume da bude stožer za prikupljanje narodne
snage Srba i južnih Slovena, pa i za bratski savez sa Grcima, sa Rumunima i drugim bliskim narodima“.
Međutim, „spoljašnja politika nije se stidela dokazivati [u sklopu zahteva za demokratska prava naroda u
unutrašnjoj politici] da joj sve to pravi tegobe kod stranih konzula [ova aluzija očigledno se odnosi u prvom redu
na Kalaja] i prosto da sve to zabraniti treba! Ona se ponašala kao da joj ne bi bio poziv baš da se protivu
spoljašnjih tegoba bori, nego kao da bi bila opredeljena da na mekome dušeku sa stranim agentima duvan puši i
kavu pije ... Pod izgovorom takta u diplomatskim odnošajima i nezrela ploda u narodnome pitanju, ona je
podizala hajku na slobodne sastanke i zborove, pa je i pesnicama zatvarala usta patriotima“ ...
Zaključak je u oportuno formulisanoj nadi (zbog cenzure) „da se primeri takve kratkovidosti i drskosti neće
više ponavljati u ovoj zemlji“. S pozivom na zvanične izjave zastupnika „nove“ vladine politike „da hoće
slobodnu i veliku Srbiju“. Samo se dodaje isto tako brižljivo formulisana opomena: da za „načelo“ koje svi
prihvataju, da bi se pretvorilo u delo „nije dovoljna pamet, energija, i kontrola jednoga ili dvojice i trojice ljudi,
nego je nužno da se svi umovi, sve sposobnosti, sve energije, i sve snage u narodu saglasno pokrenu – nužno je
pokrenuti svest, javnu kritičku i ... patriotično učenje sviju“. I zaključak, karakterističan za taj slobodoumni
opozicioni akt: „A kako drukčije da se razvije opšta svest, javna kritika i patriotska saradnja sviju nego na
osnovu slobodne reči, javnoga sastanka i zbora, uzajamne razmene misli, bratskog obaveštenja i dogovora?“
(Kako stojimo na polju međunarodne borbe. Naša spoljna politika, Budućnost, br. 21 – 24. II 1873.)

376
U vezi sa dankom Kalaj ističe da bi srpska vlada bez teškoća mogla da nabavi i isplati iznos od 60.000
dukata, ali da ona to neće. Iz straha da bi se diskreditovala u očima masa, kojima je ponavljala da će istrajati u
opstrukciji dok Porta ne popusti u pitanju Zvornika. Prema Kalajevom izlaganju, pozicije vlade u narodu toliko
su slabe da bi ona u slučaju novog diskreditovanja mogla biti čak oborena. Zato on preporučuje Andrašiju da
utiče na Portu, da ona insistira na isplati danka bez odlaganja, i pod pretnjom da će oružjem prisiliti srpsku vladu
na izvršenje „tributskih“ obaveza. (Bericht Res. Nr. 14.)

377
Tada Štajnbrik (Steinbrück).

378
U izveštaju se ponavlja ono što je zabeleženo u Dnevniku prethodnog dana, prema Rozenovim
saopštenjima. Samo se dodaje primedba da: „Rusiji nije stalo do toga da hrišćanskim narodima izdejstvuje
olakšanja kod Porte; ona koristi simpatije slovenskih žitelja Turske za učvršćenje i proširenje svog uticaja u
Carigradu“. Najlakše na taj način što dokazuje turskoj vladi da Rusija „u potpunosti može da računa na Slovene
pod Turskom, ali da ona“ svoj uticaj na njih upotrebljava samo utoliko ukoliko to odgovara turskim interesima.
(Bericht Res. 16.)

379
Blaznavac se ovde naziva najvernijim privrženikom dinastije Obrenovića, kakvog mladi knez Milan ne
može više naći među srpskim političarima, pretežno preokupljenim „ličnim interesima“. Izuzetkom se još smatra
stari Garašanin, ali pored Ristića on nema izgleda da se ponovo vrati na vlast. Ristić se opet ističe kao suviše
ličan političar koji se rukovodi najviše svojim „simpatijama ili antipatijama“. Po Kalaju, on je „u celoj zemlji
tako ... omražen, uprkos svojoj proruskoj politici“ da bi njegova vlada, sastavljena od beznačajnih ličnosti, koje
 761

se ne usuđuju da mu se suprotstave, ukoliko bi uspela da se duže održi mogla postati vinovnikom otvorenog
pokreta nezadovoljstva. (Bericht Res. Nr. 19.)

380
Pojedinosti o ovom članku ostale su nepoznate, jer se list Jedinstvo iz 1873. godine prema
istoriografskim podacima kojima se sada raspolaže nije sačuvao ni u jednom primerku.

381
Posle dužeg razmaka opet jedan iscrpni izveštaj (prekucan iznosi skoro 7 strana) o političkim prilikama
u Srbiji. Najpre se iznosi kako su oficiri na jednom sastanku, odmah posle Blaznavčeve smrti, odlučili da pošalju
svog predstavnika kod kneza da bi sprečili eventualno naimenovanje Belimarkovića ili potpukovnika Ranka
Alimpića za ministra vojnog. Potom se opovrgava kako je knez pred „prebledelim“ Ristićem pocepao spisak
predložene vlade, na kome su se nalazila imena Jevrema Grujića, Radivoja Milojkovića i pomenutog Ranka
Alimpića. Pri opisu Marinovićevog prijema kod kneza ističe da je Marinović ukazao na to da je put u Livadiju
bio pogrešan politički potez, kao i sve ostalo što se u poslednje vreme dešavalo pod dejstvom Ristićeve politike.
Navodi se da je knez bio impresioniran tim prikazom, ali je ipak, ne mogavši se odjednom osloboditi Ristićevog
upliva, zatražio od Marinovića da sastavi vladu u kojoj bi bilo mesta i za Ristića. Međutim, po Kalaju, Ristić je
uspeo da pokoleba kneza demagoškom argumentacijom: da većina naroda nije za restauraciju konzervativnog
režima.
Vladu je sastavio Ristić. Međutim, već je Marinović nagovestio, a naručeni članak (sa najvišeg mesta) koji
je tog dana izašao u Jedinstvu to potvrđuje da će Ristićeva vlada, usled neuspele proruske politike a najviše po
zahtevu samog kneza, pokušati da se ponovo približi Austro-Ugarskoj. Kao posrednik za otklanjanje Kalajevih
averzija prema Ristiću angažovan je čak italijanski konzul Joanini, koji je, navodno potkupljen sa 300#, pokušao
i sve da učini da bi Kalaja uverio o Ristićevoj iskrenosti pri vraćanju srpske politike na stari proaustrijski kurs.
Ali je Kalaj još ostao rezervisan, u stavu iščekivanja. Iako je već bio uveren da Ristić odista hoće, pod moranjem,
da uspostavi stare odnose u novim okolnostima. (Bericht Res. Nr. 20.)

382
… és igyekezzék... kölcsönös megállopodást hozni létre és barátságos egyetértést alapitani meg.

383
U telegramskom izveštaju ponavlja se u Dnevniku zabeleženo. Dodaje se samo mišljenje da je Ristićev
korak ka ponovnom približavanju Austro-Ugarskoj prožet iskrenim namerama, pošto ga okolnosti prisiljavaju da
opet pokuša da izdejstvuje od Porte pomoću moćnih suseda ono što nije uspeo podrškom Rusije. Ipak Kalaj
preporučuje da se za vreme Ristićevog boravka u Beču pažljivo motri na njegove kontakte sa ruskim
predstavnicima. Jer se kod lukavog i nikad potpuno pouzdanog Ristića u dvoličnoj politici teško otkriva njegovo
pravo lice. (Chiffre Telegramm, Nr. 6254/1042, HHSA, PA XXXVIII, K. 199.)

384
... dacára barátságos képeinek csak lehetelenül viseli az állarcot.

385
... nagyon barátságos ...

386
Komisija pribrežnih zemalja.

387
U izveštaju Kalaj u celosti prenosi Ristićeva izlaganja onako kako ih je zabeležio četiri dana ranije (5.
maja) u Dnevniku.

388
U zvaničnim Srpskim novinama, očigledno u vezi sa ovom „uvredom“ objavljen je tada „raspis ministra
finansija [Pante Jovanovića] đumrucima i načelstvima okružnim kraj Dunava i Save, i upravi varoši Beograda“ o
obaveznom predusretljivom ponašanju njihovog personala. U tom raspisu stoji da je: „u interesu trgovine“ što
znači istovremeno za „unapređenje i razvitak materijalnog blagostanja zemlje“ neophodno „da se plovidba održi
i potpomogne“ na najvažnijim saobraćajnicama Srbije, na Dunavu i Savi. „U toj celji nužno je, da se
parobrodima koji pristaju uz našu obalu čini svaka olakšica, a činovnicima i ostalom osoblju parobrodarskom da
se ukazuje svaka predusretljivost koja je potrebna svuda, a naročito u međunarodnim odnošajima, kako bi se
izbegle sve smetnje, koje bi mogle sprečiti trgovini saobraćaj.“
Zaključak: „Đumruk (načelstvo – uprava varoši Beograda) će svojski nastojavati da se od njegove strane, i
odnosno od strane dotični njegovi organi svagda postupa i radi u duhu ovog raspisa“ ... (Srpske novine, br. 96 –
1/13. V 1873.)

389
Zapravo: ne prijateljski postupak (... barátságtalan elyárását). U izveštaju Kalaj izlaže razgovor sa
Ristićem onako kako ga zabeležio u Dnevniku. Pri tom obraća Andrašijevu pažnju na poznatu Ristićevu
dovitljivost. Cirkular je naime tako sastavljen da prema Ristićevom rezonovanju ima za učinak: vraćanje
austrougarskih brodova u srpske luke, ali ne i negodovanje srpske javnosti (koje bi usledilo kad bi cirkular tako
bio sastavljen da bi se mogao protumačiti kao akt poniženja pred vlasti Austro-Ugarske). Pošto se u cirkularu ne
spominje Austro-Ugarska, on se u slučaju napada opozicije može odbraniti tvrdnjom da odnosno uputstvo nema
veze sa austrougarsko-srpskim sporom. (Bericht Res. Nr. 73.)

390
... trula država.

391
Prvi izveštaj od 30. maja (Res. Nr. 25) ispunjen je sadržajem Kalajevog razgovora sa knezom Milanom,
 762

prema tekstu Dnevnika (na strani 537, 22. maj). Dodaje se samo, razjašnjenja radi, da se u odgovoru na kneževa
razlaganja držao ranije dobijenih instrukcija, pošto u međuvremenu posle Ristićevog boravka u Beču, nije primio
nova uputstva za eventualne nove stavove u odnosima sa predstavnicima Srbije.

392
O navodno promenjenom spoljno-političkom kursu Austro-Ugarske na liniji njene balkanske politike
tada se mnogo pisalo u vezi sa boravkom ruskog cara Aleksandra II i kancelara, ministra inostranih poslova
Rusije Gorčakova u Beču. Tom prilikom isticane su, kao što se to obično čini u takvim prilikama, nerazdvojne
prijateljske veze dveju velikih država, i u odnosima kojima se iskazuje prijateljska blagonaklonost prema
potrebama malih, poluslobodnih i neslobodnih hrišćanskih naroda na Balkanu. Čak u jednom od velikih
uvodnika Noje Fraje Prese-a, u kojem se sa ironijom opovrgavaju sva nagađanja i sve konstatacije o novoj
proruskoj, proslavenskoj, probalkanskoj i sl. politici Habsburške Monarhije, pošto je zvanično ta politika bila i
ostala neizmenjena (pod Andrašijem kao i pod Bajstom) u odnosima sa prijateljskom Rusijom i narodima čija se
budućnost zasniva na austro-ruskom prijateljstvu – nova nota pri razjašnjavanju tekućeg političkog kursa jasno
se razabire. Posebno na mestima gde se objašnjavaju prilike u Turskoj.
Dokazuje se kako su posle razboritih velikih vezira: Fuad-paše (umrlog 1869.) i Ali-paše (umro 6.
septembra 1871.) koji su umeli da se prilagode zahtevima vremena u spoljnoj i unutrašnjoj politici, zavladali
nesposobni ili nemoćni veliki veziri. Za, u međuvremenu najurenog Aali-pašinog naslednika, konzervativnog
staroturka Mahmud-pašu navodi se da je za manje od godinu dana uspeo da uništi plodove svojih prethodnika (i
uzgred napominje da je bio „nezgrapno oruđe“ u rukama ruskog ambasadora Ignjatijeva). Učestale personalne
promene na položajima vlasti, finansijske neprilike, kruti stavovi prema „polusuverenim državnim oblastima“, uz
tadašnje razmirice oko prestolonasledstva otkrivaju se kao simptomi bolesti Osmanlijskog carstva. Za godinu i
po smenjena su „tri velika vezira ... pet ministara finansija, sedam unutrašnjih poslova, tri ministra inostranih
poslova“, a broj iznova razmeštenih guvernera iznosio je čitavu „legiju“. Za Midhad-pašu koji je došao posle
„omrznutog“ Mahmud-paše nalaze se reči priznanja, zbog njegovih „sposobnosti“. Ali on je prisiljen na ostavku
posle 2 ½ mesečne vlade usled „intriga staroturaka, ćudi sultanove i uticama ruske Ambasade“. Ni
„dobronamerni“ ali prestareli Mehmed-Rušdi-paša nije se mogao dugo održati. „Pometnja u finansijama,
rasipanje državnih regala, zaduživanje civilne liste kod državne blatajne, neredovna isplata službenika“, pored
ostalih negativnih pojava očigledno podrivaju temelje ionako već trošne turske države.
Pod takvim uslovima „polusuverene države, Egipat, Tunis, Rumunija i Srbija dobijaju za diplomatiju
povećano značenje“. Daje se na znanje, sa razumevanjem a ne osudom kao ranije, da će one „bez sumnje
iskoristiti prvi povod da zbace“ teret sizerenskih odnosa. Za Srbiju se posebno kazuje da kao: „najuređenija
država“ na balkanskom području „veruje ne bez razloga da je pozvana da igra vodeću ulogu“ sa autoritetom
slovenskog Pijemonta. U istom kontekstu ređaju se i: Rumunija, kao „zemlja u kojoj prevratnički elementi ne
miruju“, Albanija „privilegovana zemlja ustanaka“, Bugarska „prorivena agitacijama“, Crna Gora, „mezimče
Rusije“. Zaključak je u poruci Andrašiju da u složenoj situaciji, ostajući na liniji status kvo politike
(podrazumeva se zbog održavanja Osmanlijskog carstva do vremena kada će Habsburško carstvo sticajem
povoljnih okolnosti moći da ga nasledi tamo gde to nalažu životni interesi Austrije) ubedi narode Balkana da je
Austro-Ugarska, u najmanju ruku isto kao i Rusija, na njihovoj strani u borbi za ostvarljive ciljeve. (Neue Freie
Presse Nr. 3161 – 12. VI 1873.)

393
Kao u ranijim ovakvim izveštajima ni ovde se ne pominje odakle potiču izložene informacije. U osvrtu
na Ristićeve navode u vezi sa putovanjem u Bosnu Kalaj u izveštaju kazuje da je taj put bio preuzeo isključivo
radi proširenja svojih znanja o slovenskim provincijama pod Turskom. Prema tome tvrdnje o njegovoj političkoj
aktivnosti u bosanskim naseljima radi pridobijanja tamošnjih žitelja za stvar Austrije neosnovane su. Engleski
konzul u Sarajevu, Holms, koji je svojim izjavama potvrđivao verodostojnost alarmantnih vesti, po Kalaju je
suviše lakomislena osoba da bi zaslužio veću pažnju pri demantovanju njegovih navoda, A sam Longvort,
engleski konzul u Beogradu kome Ristić može poturiti sve što hoće, sa svojih 75 godina za Kalaja je ishlapela
ličnost. Po Kalajevoj predstavi on je toliko podetinjio da Ristića smatra „za najpoštenijeg čoveka na svetu“.
Ostaje ipak i u ovom izveštaju upečatljiviji onaj deo zaključka u kojem Kalaj izražava svoje zadovoljstvo
što srpska vlada mora da se suoči sa činjenicom da hrišćanski žitelji turskih provincija više ne očekuju spas od
Srbije onako kako se to ovde zamišlja. Jer, po Kalajevoj predstavci sada oni počinju da se okreću prema Austriji
u ubeđenju da će ih jedino ona moći spasti. (Bericht Nr. 29.)

394
Opet se po običaju u izveštaju ne kazuje da su informacije dobijene od Rozena, već uopšteno da potiču
iz verodostojnih izvora. Ovde se još saopštava u Dnevniku od 26. juna nezabeležena vest: da se ministar
Jovanović priprema za put u London da bi informisao „engleske kapitaliste“ o projektima izgradnje srpskih
železnica, a i radi „rekognosciranja terena“ za eventualnu posetu kneza Milana. (Bercht Nr. 31.)

395
U izveštaju je najavljena kneževa poseta Beču drukčije determinisana. Tu se precizira da ukoliko
Andraši ne bi imao ništa protiv, knez bi proveo nekoliko dana u Beču „u zvaničnoj poseti“. U slučaju da se takva
poseta pre zvaničnog poklonjenja sultanu u Carigradu smatra nezgodnom, knez bi samo „inkognito dotaknuo
Beč“. Shodno ovakvoj formulaciji i Kalajev je zaključak određenije formulisan. On ovde izražava mišljenje da bi
trebalo pristati na zvaničnu kneževu posetu pošto je to u interesu Austro-Ugarske, a Porta, upoznata sa ovim
putem, nije mu se usprotivila. (Bericht Res. Nr. 34.)

396
U povezanijem Andrašijevom izlaganju od 14. avgusta 1873. ističe se da je, u uverenju da je Porta
 763

saglasna sa pomenutim putem kneza Milana, obećao Ristiću da će preko ambasadora Ludolfa izdejstvovati da se
u Carigradu odustane od zahteva da prilikom kneževog predstavljanja caru (Franji Josipu) bude prisutan i turski
ambasador (Kabuli-paša). Pošto se ispostavilo da obaveštenje o Portinoj saglasnosti nije bilo tačno, Andraši je
morao insistirati na kneževoj poseti turskom ambasadoru u Beču pre nego što će se obaviti ceremonija zvaničnog
predstavljanja na bečkom dvoru. On je mogao da ostane pri prvobitnom planu nezvanične posete, ali je smatrao
da je iz razloga prestiža probitačnije ne menjati pristanak na zvaničnu posetu; po obrazloženju koje je dao
Kalaju, „da se ne bi kompromitovao ugled“ kneza Milana, pošto se u javnosti već znalo za predstojeći knežev
put.
Radi izvesnog razjašnjenja kontroverznih interpretacija Ristićevih manevarskih poteza pri sondiranju terena
za ovo kneževo putovanje navešćemo da je sâm Ristić u početku, dok se još nadao da će pitanje Zvornika biti uz
izvesno zakašnjenje ipak blagovremeno rešeno i da Portu ne treba mnogo izazivati demonstrativnim istupanjima,
bio za nezvaničnu posetu Beču. U uputstvu Filipu Hristiću 18/30. juna 1873, on je naložio diplomatskom
predstavniku Srbije da ukoliko ne može u roku, koji se ne može u nedogled pomicati, izdejstvovati pomenuto
rešenje onda neka izjavi turskim veledostojnicima, velikom veziru, ministru inostranih poslova „i drugim
ministrima od upliva“: „da će Knjaz u tečaju leta ići u ilidže nemačke ili francuske, pa ne imajući drugoga puta
no preko Beča, da će i tu svratiti, ali da se to nikojim načinom nema smatrati kao podvorenje“. Knez će prema
tome „prvo pravo podvorenje“ učiniti sultanu. Samo „je pitanje vremena“ (podrazumeva se u zavisnosti od
ishoda spora oko Zvornika) kada će to biti učinjeno. (Pisma Jovana Ristića ..., 237.)

397
Ristić je kao iskusni političar, diplomata i državnik izbegavao reči kojima se zatvaraju vrata za
pregovore i dogovore. Već u uputstvu od 7/19. juna te godine, na primer, on predočava Hristiću kako se ne smeju
(suviše kruto koncipiranom notom) zaoštravati odnosi. „Treba izbegavati akta“ koja znače „prekidanje, ili bolje
reći kidanje“ osnova za razgovore. Iako „se usmeno može u prilici i reći što ... tonom“ koji deluje izazivački,
pošto se to posle drugom prilikom da poreći drukčijom intonacijom. I u pismu koje je 10 dana ranije od pisma
pomenutog u prethodnoj napomeni upućeno diplomatskom predstavniku u Carigradu, stoji kako treba izvestiti
Portu o predstojećem privatnom putu kneza Milana. Tu se čak samo kazuje: „da će Knjaz poći u Evropu, da se
malo prohoda, jer za pet godina poslednjih nije se nikuda iz Srbije makao. On to ne čini da ma kom stranom
suverenu čini podvorenja, jer ako se s kim na putu nađe to da se ne može smatrati kao podvorenje“. (Pisma J.
Ristića ..., 233.)
Hristić je poricao ispravnost ovakvog diplomatiziranja, ne samo iz konvencionalnog oportunizma u
razgovoru sa Kalajem, već i zato što je takvim primedbama podrivao Ristićeve pozicije. Da bi ga posle mogao
istisnuti i zauzeti njegov položaj u rukovođenju državnim poslovima.

398
U prilično opširnoj rekapitulaciji (na 4 prekucane strane) događaja koji su prethodili putu kneza Milana
u Beč, uglavnom prema zabeleškama u Dnevniku ističu se nepovoljni komentari Ristićevih nekorektnih
postupaka. Najpre u dvojakom pripremanju terena za knežev put u Beč. (Kod velikog vezira uveravanjima o
nezvaničnoj poseti, kod Andrašija – argumentacijom zvanične posete.) Potom u vezi sa pozivom (da prati kneza
u Beč) koji mu je kasno upućen, sa namerom da ostane bez odziva. Zato moli Andrašija da ga svojom
saglasnošću ne prisili na put jer onda ne bi mogao demonstrirati svoj prezir prema Ristićevim mahinacijama.
Dodaje da Ristić pokušava da mu oteža položaj u Beogradu na sve moguće načine. Saopštava, na osnovu
informacija „iz pouzdanih izvora“ da je on preko svog predstavnika u Carigradu (Hristića) zamolio čak tamošnje
ambasadore i poslanike da nalože svojim predstavnicima u Beogradu da se ne daju obmanjivati od njega
(Kalaja). Stoga uverava Andrašija da se neće dati obeshrabriti „sitničavim intrigama gospodina Ristića“.
Naprotiv, te intrige će mu poslužiti kao podsticaj za revnosnije praćenje i otkrivanje Ristićevih ujdurmi. (Bericht
Res. Nr. 36.)

399
U izveštaju se navedeni razlozi ostavke ministra finansija Jovanovića izlažu nešto opširnije. Dodaje se
da njegovim degradirajućim penzionisanjem (sa prinadležnostima načelnika a ne ministra Ministarstva finansija)
zemlja „apsolutno ništa ne gubi“ jer je on spadao u red „najnesposobnijih i najlenjih službenika“. Raspolagao je
samo sa mnoštvom srodničkih veza, pa je njegovo penzionisanje izazvalo zapaženo čaršijsko reagovanje kojim
se u stvari izražava rastuće nezadovoljstvo protiv Ristićeve vlade. Na kraju se još primećuje da otkrivene
zloupotrebe i pronevere u Ministarstvu vojnom (u vrednosti sume od 24.000 forinti) neće usled vladajućih
običaja zataškavanja i odsustva uticajnijeg javnog mnenja dovesti do adekvatnog kažnjavanja krivaca. (Bericht
Res. Nr. 38.)
400
Obaveštenja dobijena od Rozena prenose se onako kako su zabeležena u Dnevniku 3. i 6. septembra, uz
primedbu da potiču iz „sasvim pouzdanog izvora“. Za pančevački list Graničar dodaje se da je naslednik
obustavljenog Pančevca. Ne propušta se prilika da se ukaže i na ponovne antiaustrijske i ugarske članke u listu
Istok koji uživa „naročitu zaštitu“ Ristićevu. Tako se ilustruje „sitničarska intrigantska igra“ predsednika vlade
Ristića u vreme kada bi javnost trebalo još da bude pod utiskom „sjajnog dočeka“ kneza Milana u Beču i
njegovih verovatno iskrenih uveravanja o politici prijateljstva prema Austro-Ugarskoj kojom će se njegova
vladavina odlikovati u budućnosti. (Bericht Res. Nr. 40.)

401
U Andrašijevom uputstvu od 11. septembra, koje nije notirano u Dnevniku s obzirom da je Kalaj već 13.
ujutro krenuo na put, nalazi se podrobniji opis povoljnih impresija i poruka sa puta kneza Milana u Beč. Tu se
saopštava kako je Milan ostavio utisak „razboritog i pametnog mladog čoveka“, sa prirodom više „indolentnog
nego energičnog“ vladara, koji možda neće uspeti do kraja da sprovede svoje koncepcije ali u čiju iskrenost nije
 764

oportuno sumnjati i čija stremljenja treba podržati sa austrougarske strane. Za austro-srpske nesporazume u
vreme Namesništva on je rekao Andrašiju da verovatno snose krivicu obe strane. Na njemu svakako ne leži
nikakva odgovornost budući da je bio maloletan bez vladajućih prerogativa. Smatrao se krivim samo za propust
da nije išao „na podvorenje“ caru (Franji Josipu) prilikom njegovog putovanja kroz južnu Ugarsku, na granici
prema Srbiji. Od nerešenih pitanja kojima se pogoršavaju srpsko-turski odnosi, a za čija bi rešenja najviše mogla
doprineti Austro-Ugarska, pomenuo je spor oko Malog Zvornika i oko priključenja budućih srpskih železnica
železničkim prugama u Turskoj. Kao zajedničke protivnike podjednako opasne po režim u Srbiji i Austro-
Ugarskoj imenovao je Omladinu i Narodnu stranku pod predvodništvom Svetozara Miletića. Složio se pritom sa
Andrašijevim predlogom o potrebi preduzimanja energičnijih mera protiv ovih smutljivaca. Obećao je da će se
svim silama založiti za ponovno uspostavljanje i dalje razvijanje najprijateljskijih odnosa sa Austro-Ugarskom.
Dodajući da se pritom ne smeju prevideti ni potrebe Srbije, kao malene zemlje, da održi i neguje postojeće
prijateljske odnose sa drugim državama (misleći prvenstveno na Rusiju). Sa čime se dakako Andraši složio! I pri
povratku kneževom u Beogradu požurio da preko svog predstavnika Kalaja ponovi uveravanja o upečatljivom
utisku koji je knez Milan učinio na austrijskog cara i o spremnosti Austro-Ugarske da prihvati inicijativu za
vraćanje srpske politike na kolosek oprobanog prijateljstva. (HHSA, PA XXXVIII, K. 199.)

402
U memorandumu koji se ovde pominje turska vlada reaguje na nedozvoljive istupe, akcije i reakcije
austrougarskih predstavnika slovenskog porekla u Bosni. U vezi sa demonstrativnim povlačenjem vicekonzula
Dragančića iz Banja Luke, koga bosanski paša nije hteo da primi povodom tadašnjih sukoba Hrišćana i
Muslimana, kao i žalbi hrišćanskih izbeglica u Beču na postupke turskih vlasti, list Noje Fraje Prese koji se
teško miri sa „dominacijom“ mađarskih predstavnika (imenovani diplomati slovenskog porekla smatraju se
Mađarima) Ministarstva inostranih poslova na čelu sa Andrašijem, – koristi priliku da ukazujući na osnovanost
pojedinih navoda iz memoranduma žigoše ponašanje dotičnih konzularnih funkcionera.
Citiraju se navodi memoranduma, po kojima: „bosanski nemiri nikada nisu prekoračili značaj lokalnog
događaja“; izjave izbeglica o progonima hrišćana pune su preterivanja; proganjana lica obično su pripadnici
grupa slovenskih i panslavističkih revolucionara, podstrekavanih naročito od srpskih agenata, itd. Za vicekonzula
Dragančića bečki list dodaje da je očigledno zloupotrebio svoj položaj iz simpatija prema sunarodnicima i tako
prouzrokovao neugodnosti Austro-Ugarskoj. Zato se ovde, nasuprot mađarskom Pester Lojdu koji je ustao u
Dragančićevu odbranu, traži njegov definitivni opoziv.
S obzirom da se u memorandumu obelodanjuju i ispadi konzula Teodorovića, koji je u vezi sa procesom u
Banja Luci davao izjave o podjarmljivanju Hrišćana od strane Muslimana, Noje Fraje Prese ne zazire ni od
komentara kojima se savetuje Andrašiju da bolje pripazi i na ovog austrougarskog predstavnika. „Jer našim
državnicima ne bi smelo da se dogodi, da austrijska politika na Istoku, čija je osnova prijateljsko-susedsko
sporazumevanje sa Turskom, bude ometana ličnim sklonostima pojedinih članova konzularnog kora i mora da se
spreči strogošću da austrijski predstavnici u Turskoj podržavaju panslavističke smutnje“.
U zaključku se naglašava da se moraju pročistiti redovi austrougarskih konzularnih predstavnika na Istoku.
Ne sme se dozvoliti da neki od njih sebi dozvole da se ponašaju tako kao da „zastupaju politiku i interese
Rusije“. (Wien 9. Oktober, Neue Freie Presse, Nr. 3280 – 10. X 1873.)
Dopune radi dodajemo: da je ovaj memorandum izazvao različita reagovanja javnosti. Neki listovi tražili su
od Andrašija energične protestne mere. Drugi, naprotiv, kao Noje Fraje Prese zgražali su se nad mogućnosti da
Andraši gestovima antiturske politike podupire one koji zastupaju interese Rusije i teže proširenju granica Srbije,
danas na račun Turske, a sutra i Austro-Ugarske. (Osterreich und der Orient. Neue Freie Presse, Nr. 3289 – 19.
X 1873.)

403
V. pod 7. jun 1871. str. 386.

404
Za obaveštenja koja se izlažu prema Rozenovim kazivanjima prethodnog dana u Dnevniku Kalaj u
izveštaju kazuje kao i uvek kada je uveren u tačnost navoda, da potiču „iz sasvim pouzdanog izvora“. Pre toga je
precizirao u vezi sa nameravanim putovanjem kneza Milana u Rim da je po nagađanjima jednih trebalo da on
tamo otputuje da bi izrazio italijanskom kralju Viktoru Emanuelu zahvalnost za primljeni orden. A po mišljenju
drugih da bi se sreo sa kćerkom crnogorske knjeginje Darinke radi eventualnog utanačenja veridbe. (Bericht Res.
Nr. 44.)

405
Hristić je, osećajući kneževu averziju prema Ristićevoj ličnosti sigurno doprineo potkopavanju pozicija
predsednika vlade. To je predosećao i znao po izvesnim indicijama i sam Ristić. Zato prema kazivanjima
liberalnog političara i istoričara (Ristićevog prijatelja) Živana Živanovića: kad mu je Hristić, vrativši se s kraljem
u Beograd, „poslao sa svojom posetnicom“ par čizama, koje je kupio na putu za njega, on „ne primi poklon ... sa
propratnicom na svojoj posetnici da zahvaljuje na pažnji, ali čizme ne može primiti, jer su... ,mnogo potkovane‘.
A potkovati kome opanke zna se u nas šta znači!“ (Ž. Živanović, Politička istorija Srbije, I, 277.)

406
U ovom prvom izveštaju o novoj Marinovićevoj vladi Kalaj se zadržava na prinudnoj ostavci Ristićeve
vlade. Prema kazivanjima Mijatovića (po običaju ne imenujući informatora, već samo precizirajući da
informacije potiču od jednog ministra) on saopštava Andrašiju kako je knez Milan, odmah po svom povratku sa
puta dao do znanja ministrima da nije zadovoljan sa njima. (U Dnevniku zabeleženo 31. oktobra.) Rezimira da je
kneževo i narodno nezadovoljstvo sa Ristićevom vladavinom bilo u mnogome izazvano: zastojem u rešavanju
železničkog pitanja, Belimarkovićevom proneveraškom aferom, lošim finansijskim stanjem usled deficitarnog
 765

budžeta. Dodaje da je i Filip Hristić, iskoristivši priliku u pratnji kneza Milana na njegovom evropskom putu,
svojim intrigantskim sugestijama sigurno doprineo kneževoj odluci da smeni Ristićevu vladu (koja je dala
ostavku pošto je prethodno knez pozvao k sebi Marinovića i poverio mu sastav nove vlade!). (Bericht Res. Nr.
170.)
U sledećem, u Dnevniku nenotiranom, dugačkom izveštaju (na 6 prekucanih strana) kojim dopunjava posle
nekoliko dana ovaj izveštaj od 3. novembra, Kalaj usredsređuje pažnju na karakteristična svojstva nove vlade u
celini i njenih pojedinih članova. Za ministra predsednika Marinovića ističe da je „evropski obrazovan sa ne
malo znanja“. Poznat je po dosad neokrnjenom poštenju – „što nije mala zasluga“ u ovoj zemlji, dodaje se
pomalo maliciozno. Ali se isto tako kazuje da ima „malo energije i odlučnosti“. Njegova konzervativna politička
pripadnost u družbi sa Garašaninom, koja implicira aspiracije ka proširenju granica Srbije, ne smeta Kalaju, kao
što mu ne izazivaju glavobolju ni njegove proruske spoljnopolitičke koncepcije. Zna se da je on suviše obazriv da
bi se upustio u rizične poduhvate, da kao svi konzervativni staro-Srbi veliku budućnost više očekuje od sticaja
povoljnih okolnosti nego „od sopstvenih akcija“. Osim toga zazire od Omladine, a bez nje se ne mogu ni
koncipirati, a kamoli sprovesti planovi jedne ekspanzivne politike.
Za Filipa Hristića, novog ministra prosvete Kalaj kazuje da je „pašenog ali ne i prijatelj“ Ristićev, da je
sigurno, prateći kneza na njegovom nedavnom putovanju, doprineo padu vlade Jovana Ristića. Kao čovek on je
po Kalaju: „slab, dobroćudan i pošten“. Kao političar bolje prolazi, pošto se smatra da više naginje Zapadu nego
Rusiji.
Đorđe Cenić, ministar pravde, poznat je po svojim jurističkim znanjima, ali za Kalaja je važnije da je
„prononsirani neprijatelj Rusije“ koji je svoje antiruske poglede javno izlagao, u dve brošure.
Potpukovnik Protić, ministar vojske prema Kalajevom opisu je „jedna nula“. Svoj položaj može da zahvali
jedino knezu čiji je „štićenik“ i koji ga forsira.
O ministru finansija Mijatoviću već je ranije izveštavao, pa je sada samo podvukao da „njegov talent i
poštenje ne mogu biti osporeni“, a što je sigurno ovde opet najvažnije: „da je i odlučni prijatelj Zapada“.
Kod Čumića, ministra unutrašnjih dela Kalaj izlaže i njegov čudni curriculum vitae slobodoumnog
profesora Velike škole, opozicionog gradonačelnika, buntovnog seljačkog tribuna, sa karakteristikom
konzervativca koja mu omogućuje i položaj omrznutog policijskog čuvara režima. Dodaje se da je obrazovan ali
težak karakter, a uz to se ističe i ukorenjenom mržnjom „prema svim strancima“.
Iz karakteristike ministra građevina (po Kalaju – saobraćaja) Magazinovića, ranije diplomatskog
predstavnika Srbije u Rumuniji, proizlazi da svoju karijeru može pre svega zahvaliti odanosti u prijateljstvu
prema Marinoviću „čije poglede i mišljenja u potpunosti deli“ tako da se mora obeležiti i kao pristalica Rusije.
U celini uzev Kalaj ne smatra novu vladu ni konzervativnom, ni proruskom, već fuzionaškom. A za Austro-
Ugarsku u svakom slučaju pogodnijom nego raniju Ristićevu. Iz tri razloga: 1. Zato što Marinović u svojoj
pomirljivosti neće praviti smetnje pri rešavanju učestalih administrativnih i sudskih sporova austrougarskih
podanika: 2. „Jer pri svojoj poznatoj obazrivosti i razboritosti“ neće sigurno da se odluči na iznenadne političke
obrte (kao što je bilo ono famozno kneževo putovanje u Livadiju); i 3. „Jer se sa sigurnošću može pretpostaviti“
da neće podržati Omladinu, sa središtem u Vojvodini. Ovo potonje je najvažnije. Njime se uslovljava i potreba
iskazivanja prijateljske predusretljivosti sa austro-ugarske strane prema novoj Marinovićevoj vladi.
Što se tiče perspektive – zna se da su vladine pozicije slabe. Finansijska i uopšte privredna situacija u
zemlji je krajnje nepovoljna. Prema Kalajevim rečima: „Narod usled nerodnih godina koje su sledile jedna za
drugom osiromašen je i prezadužen, kredit potpuno ukočen, Prva srpska banka jedva da će se moći spasiti,
mnoge od najviđenijih trgovačkih kuća najavile su stečaj, loša privredna politika Ristićeve vlade kao i velike
pronevere u Ministarstvu vojnom nisu samo ispraznile blagajne već i iscrple sve pomoćne izvore države i učinile
deficit neizbežnim. Korupcija činovnika postala je opšta rak rana zemlje, koju narod teško podnosi. Sve su to
nevolje koje čak ni najskrupuloznije poštenje, najprosvećenije, najpoštenije namere, neprekidna, neumorna
aktivnost ne mogu otkloniti jednim udarcem, samo se vremenom i samo postepeno može očekivati poboljšanje
žalosnog sadašnjeg stanja“.
Narod, i dalje po Kalajevom opisu, radosno je pozdravio novu vladu, u nadi da će ona sve dovesti u red. Ali
pošto ni nova vlada „ne poseduje čarobnjačku moć“, nije teško predvideti da će njena popularnost splasnuti kad
se bude utvrdilo da tereti nisu umanjeni, da je od blagostanja i dalje daleko. Iza vlade još ne stoji jedna svesna
klasa, sa inteligencijom i strankom koja bi, prema Kalajevim pogledima na svet, mogla da utvrdi i objasni tokove
napretka, radi dobijanja trajnije podrške naroda (u objektivnoj proceni: radi odbrane pozicija vlasti njegovih
gornjih klasnih zastupnika). Zato se u zaključku gotovo predviđa da će opet doći Ristićevo vreme, da Ristić
sigurno neće mirovati, iskoristiće sve Marinovićeve neprilike da ne bi propustio ponovnu priliku za vlast.
Jedino što Kalaj u strahovanju od Omladine za najefikasnije Ristićeve pomagače pogrešno smatra
predvodnike omladinskog pokreta. Jer oni to nisu bili, i što je još karakterističnije za Kalajeve zablude,
zasnovane ovde na predubeđenjima, njihove snage, i njihov uticaj na mase već su u opadanju. U svakom slučaju
zaključak ostaje realan: nova vlada garantuje Austro-Ugarskoj pogodnosti kakve nije imala u poslednjim
godinama Ristićeve vladavine. Prema tome, Marinović zaslužuje onu predusretljivost koja je Ristiću bila
uskraćena. (Bericht Res. Nr. 49.)

407
Zahvalnica je objavljena u zvaničnim Srpskim novinama. Njome se izražava kurtoazna „blagodarnost“
za Ristićevu dotadašnju „odličnu radnju na polju državne službe“. Istovremeno i žaljenje što stanje njegovog
„zdravlja ne dozvoljava“ da produži „poleznu aktivnu službu“. (Ž. Živanović, Politička istorija Srbije, I, 278.) S
obzirom da je u javnosti Ristićeva ostavka bila motivisana bolešću, a ne voljom autokratskog vladara, ovako
izrečena vladareva blagodarnost prihvaćena je s razumevanjem.
 766

408
U ovim izveštajima ponavljaju se opisi razgovora i zbivanja sa zapažanjima izloženim u Dnevniku od 5.
do 13. novembra. (Bericht Res. Nr. 50, 51 i dr. HHSA, PA, XXXVIII, K. 199.) U izveštaju od 10. novembra
ističe se da je pomenuto preteće pismo iz Novog Sada „izgleda učinilo na kneza kao i na ministre dubok utisak“.
Jer je svojevremeno i knez Mihailo primao takva pisma pa se na njih nije osvrtao, i bio je ubijen. Stoga Kalaj
koristi priliku da se još jednom zauzme za oštrije mere protiv Miletićevaca.
U dugačkom izveštaju, 13. novembra, o predstojećem povišenju carinskih stopa, prema Marinovićevim
preliminarnim informacijama i objašnjenjima, da bi se izbegle protestacije sa austrougarske strane (v. pod 7. i 10.
novembar) Kalaj sa razumevanjem komentariše ovu meru kao neminovnu, s obzirom na ekonomsku situaciju u
zemlji. Ukazuje i na to da se pozivom na kapitulacije koje su limitirale uvozne carine u zemljama pod Turskom
na stopu od 3% neće moći ništa učiniti jer su u praksi manipulacijama carinskih činovnika već odavno ove tarife
dostigle cifru od 5–10%, pa čak i 15–20%. Ne smatra poželjnim ni da se represivnim povišenjem carina za
proizvode iz Srbije neutrališu carinska povišenja na austrougarsku robu u Srbiji. Predlaže, kao najbolje rešenje,
da se prećutno prihvate nove tarife i kasnije usaglašavaju sa tarifama koje će biti utvrđene pripremanim
trgovinskim ugovorom. (Bericht Res. Nr. 181, po opštoj konzularnoj arhivskoj numeraciji, prema kopiji u Arhivu
u Budimpešti; u Arhivu Ministarstva inostranih poslova u Beču original u dosijeima koje se odnose na trgovinska
i carinska pitanja – Handels und Zollangelegenheiten.)

409
Izveštaj o Marinovićevim strahovanjima, zabeleženim u Dnevniku prethodnog dana, prema razgovoru s
njim, Kalaj završava zaključkom da su ova strahovanja preterana. Uprkos „opštoj demoralizaciji“ masa pod
Ristićevim režimom, po Kalaju, Skupština u kojoj preovlađuju seljački poslanici (osim u izuzetnim prilikama)
deluje pod impresijom autoriteta vlade, tj. vlasti u tolikoj meri da vladajućoj garnituri ako uživa podršku
autoritativnog vladara, kao što je sada slučaj, ne preti opasnost od ekstremne opozicije. (Bericht Nr. 55.)

410
Na ove članke Kalaj se više puta navraća, očigledno mnogo su delovala na njegova neraspoloženja
prema Ristiću. V. pod 2, 3, 5. maj, 29. i 30. jul, 6. novembar.

411
Kalajeva misao ovde nije potpuno jasno iskazana. U svakom slučaju opoziciona adresa nije mogla
nikako da konvenira vladi. Naprotiv. Ona je ubrzala njen pad. Imala je takvu težinu da se o njoj moralo voditi
računa. Većina Skupštine bila se opredelila za tu adresu tražeći njome ne samo ranije zahtevane, u izvesnoj meri
i obećane političke reforme u liberalnom duhu već i nove, radikalnog, radikal-socijalističkog, po nekima čak
socijalističkog smera, prema doktrinama Svetozara Markovića.

412
U odista veoma dugačkom izveštaju (oko 12 strana, preciznije 23 polustrane, sitnim slovima ispisanog
teksta na jednoj strani savijenog lista, i uz to kao prilog tekst skupštinske adrese u nemačkom prevodu) najviše se
govori o ranije nezamislivoj opoziciji u Skupštini, koja otkriva sve slabosti Marinovićeve vlade. Ističe se
naročito harangiranje Miloja Blaznavca, brata umrlog namesnika Milivoja. Iz sadržaja njegovog pisma knezu
saznaje se da je on po ondašnjim običajima političkog diskreditovanja denuncirao čak Marinovića kao
prikrivenog pristalicu dinastije Karađorđevića s kojima je bio u rodbinskim vezama (sinovac raskneza
Aleksandra Đorđe bio mu je šurak). Đorđa Cenića ministra pravde takođe je prikazao kao Karađorđevca, pošto je
pripadao grupi bivših kajmakamaca, itd. Inače sam Kalajev izveštaj ne sadrži neke nove detalje o opoziciji.
Ponavljaju se samo izvodi iz skupštinskih govora brojnih opozicionih poslanika, Velikića, Kostića, Jovanovića,
Kasijana, Kaljevića i dr., te poznate informacije o tajnom zasedanju Skupštine, o radu finansijskog odbora i sl.
(Bericht Res. Nr. 59.)

413
U izveštaju se ističe kako je kriza vlade izazvana neočekivano velikom opozicijom logična posledica
preterane demokratizacije parlamentarnog režima vlasti, u narodu koji još nije sazreo za demokratske reforme.
Zakon o slobodi govora i štampe donosi svoje očekivane plodove, u uslovima zaostalosti – kazuje Kalaj. „Seljaci
smatraju da oni sasvim dobro mogu da obstoje bez ministara i uopšte bez činovnika, opštine treba da se same i
samostalno administriraju, i ako se naiđe na teškoće onda bi se moglo obratiti knezu kao što je to bilo u vreme
Miloševo“. Ponavljajući svoje omiljene teze o razuzdanosti primitivnih seljačkih masa, Kalaj još jednom ukazuje
i na Marinovićevu osnovnu slabost u oskudici energije za gvozdenu pesnicu kojom bi se brzo povratio red. A ako
i knez izgubi svoj autoritet, onda se može svašta očekivati u opštem metežu koji će stihijski izbiti u slučaju da se
tako nastavi – zaključuje se u ovom trenutku Marinovićeve borbe za opstanak na vlasti. (Bericht Res. Nr. 60.)

1874.

414
V. i pod 18. avgusta 1874. Kalajevo istoriografsko delo o genezi i početku srpskog ustanka, srpske
ustaničke revolucije, objavljeno je tada u nastavcima na ovim stranicama Budapesti Szemle: V kötet, 1874. 1–36,
321–361; VI kötet 1874, 67–101, 276–321. Szerbia és a forradalom kezdete (1780–1805), Kállay Bénitöl.

415
U izveštaju koji će napisati, ali neće notirati u Dnevniku sledećeg dana (pošto više nije ažuran u vođenju
Dnevnika) Kalaj najtoplije preporučuje Andrašiju Cukića. Ističe da se za položaj srpskog diplomatskog
predstavnika u Beču ne bi mogla naći u Srbiji „pogodnija ličnost“. Pod knezom Mihailom bio je ministar
finansija, potom predstavnik Srbije u Bukureštu. Neko vreme, 1868. godine, kao izaslanik srpske vlade
učestvovao je u Beču u pregovorima oko rešenja jurisdikcijskog pitanja. Tada je tamo stekao glas poštenog,
 767

razboritog čoveka koji je proaustrijski raspoložen. Kao takvom dodeljeno mu je, posle povratka u Beograd,
visoko austrijsko odlikovanje komandirskog krsta Leopold ordenja.

416
Ovo famozno pismo, za koje su Ristićevi protivnici uporno tvrdili da je autentično, a Ristić ponavljao da
je apokrifno, obelodanjeno je tokom kampanje koja se sada vodila protiv bivše namesničke vlade pod Ristićevom
dominacijom. Prema Srbskom narodu sadrži ovaj tekst: „Ljubezni g. Ristiću. Pozvavši i naimenovavši Vas za
moga ministra inostranih dela, ja sam u tom uveren bio, da ću u Vami naći najveću gotovost, da mi svim Vašim
silama pritečete u pomoć, da mi se teško breme državnih poslova, koga sam ja nosio, što više olakša. Nadao sam
se u Vama naći toliko patriotizma, da sa njime ugušite Vaše lične mržnje prema nekim osobama, članovima
moga praviteljstva.
Ja se na žalost prevari i nađo umesto očekivanoga, u Vami najveće uporstvo prema moim svim sovetima
blagovolitelnog raspoloženja; nađo u Vami, meni do sad nepoznato jogunstvo, nađo u Vami nepobedimu mržnju
prema svima onim licima, za koja Vi tek samo predpostavljate, da budi u čemu ne dele Vaše mišljenje.
Sa ovim i ovakim crtama Vašeg karaktera, sa koim ćete mimomašiti sebi pred oči postavljenu celj:
popularnost u nekim izvesnim krugovima, Vi niste za mene, niti ja za Vas. Bog blagoslovio Srbiju, da bi takvi
karakteri u njoj posve izčezli.

U Beogradu 21. novembra 1867.

Vaš blagn.
M. M. O.“

(U Beogradu 20. januara, Srbski narod, br. 9 – 30. I/11. II 1874.)

Navedeno pismo odnosi se na vreme – pomenuto u Dnevniku odmah na početku – kada je Ristić bio
naimenovan za ministra pa njegovo naimenovanje povučeno, pošto je došao u sukob sa knezom Mihailom oko
programa i ličnosti nove vlade.

417
Ceo razgovor sa knezom Milanom izložio je Kalaj u opširnom izveštaju 29. marta na skoro 6 prekucanih
strana. Tu iznosi podrobnije nego u Dnevniku kako je izrazio u Andrašijevo ime zadovoljstvo sa politikom
Marinovićeve vlade, pošto je pod njenom upravom prestala subverzivna srpska agitacija u graničnim područjima
Monarhije podstrekavana iz Srbije. I kako je knez opisujući faktore trajnog nezadovoljstva u narodu naglasio da
od dve uticajne klase u Srbiji, jedna se ističe svojstvima zaostalosti, a druga iskvarenosti. Seljak koji sačinjava
prvu klasu je: „siromašan, lenj, neobrazovan i nepoverljiv“. Činovnik, predstavnik druge klasne formacije u
nedostatku čvrstog bogataškog sloja posednika, ističe se gramzivošću koja demoralizuje. „Nažalost ne mogu se
činovnici svi od reda ... oterati, jer se ne bi mogli naći bolji“. Izlaz je u vladavini čvrste ruke. „Protivnik“ sa
instinktom primitivca ne može se pridobiti metodima „ubeđivanja i blagonaklonog ophođenja“. On će ustuknuti
samo pred silom, da ne bi stavio na kocku lične interese do kojih mu je jedino stalo. U vezi sa srpsko-turskim
odnosima naglašava se da knez insistira na zahtevu za dobijanje železničke veze od Porte; pitanje Malog
Zvornika u kontekstu izloženog smatra manje važnim.
Na kraju Kalaj napominje da se zadržao na predmetu razgovora sa knezom Milanom da bi što vernije
predočio kako knez dobro poznaje prilike u svojoj zemlji i kako ume da se iskreno izjašnjava o austrougarsko-
srpskim odnosima u duhu propovedanog prijateljstva. (Bericht Res. Nr. 27, HHSA, XXXVIII, K. 202.)

418
To su dopisi iz Beograda, kojima se na stranicama konzervativnog Srbskog naroda nastavlja obračun sa
bivšom namesničkom vladom, pod predvodništvom liberala, Ristića, Milojkovića i dr. Tri sedmice ranije tu je
bilo objavljeno pod napomenom 416 štampano Mihailovo pismo Ristiću. Sada se povodom postavljanja
dotadašnjeg sekretara Kasacionog suda Stanoja Ilića za predsednika suda u Gornjem Milanovcu ovde
obelodanjuje kako su svojevremeno ubice kneza Mihaila teretili i Ilića da je bio u dosluhu sa njima, ali je
tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radivoje Milojković naredio istražnim organima da se akta u vezi sa Ilićem
unište i da se Ilić ostavi na miru. (B. u Beogradu 14. februara, Srbski narod, br. 16 – 23. II/7. III 1874.) Dalje se
navodi da je to Milojković učinio da bi se i sam spasao od tereta optužujućih materijala. Precizira se da su on i
Ilić zajedno bili na topčiderskom brdu 29. maja, da bi sačekali vest o ubistvu kneza Mihaila, da je pre toga bio u
kontaktu sa ubicom Marićem, da se očekivalo da će biti izveden pred sud, a umesto toga postao je ministar, itd.
(§. §. U Beogradu 2. marta, Srbski narod, br. 20 – 9/21. III 1874.) Jasno je, možemo dodati, da se i ove optužbe
kao i sve slične, stranački inspirisane i dokumentovane, u tom razdoblju uzajamnog klevetanja zasnivaju samo na
informacijama iz arsenala rekla-kazala.
Kao karakterističnu zanimljivost u ovom kontekstu reagovanja, od strane vojvođanskog opozicionog lista
iznosi se tu na račun Ristića i to što je običavao da naziva „Srbe sa te strane, prekobarcima, kao što ih negda
Vučić nazivaše Švabama“. Pa se postavlja pitanje: „Zar je to inteligentan i prosvećen čovek“ koji se na taj način
„podruguje ... nad braćom“ umesto da rečima i delima njihovog uvažavanja doprinosi da Srbija u zajedničkoj
borbi sa njima izvrši misiju srpskog Pijemonta. (Srbski narod, br. 16 – 23. II/7. III 1874.)

419
V. pod 28. mart, kao i prethodnu napomenu.

420
Prema ovom opisu Marinović je najpre upoznao tadašnjeg velikog vezira sa zahtevom da se Mali
Zvornik prepusti Srbiji odlukom sultana, odnosno Porte, a koja će biti obelodanjena dok se još knez Milan nalazi
 768

u Carigradu. Međutim, veliki vezir se usprotivio tome sa primedbom da nije oportuno ovaj zahtev podastreti
sultanu u momentu protivljenja turske javnosti i srdačnog prijema koji je priređen knezu Milanu. Ipak, kada je
Marinović isti zahtev ponovio tadašnjem turskom ministru inostranih poslova Rašid-paši ovaj se pokazao
predusretljivijim. Predložio je čak da se ustupanje Malog Zvornika izvrši u okviru razgraničavanja Srbije i
Bosne, pored toka reke Drine, da ne bi izazvalo veći publicitet i samim tim žešći otpor u Turskoj. Marinović se
složio sa ovim predlogom, ali je tražio pismenu obavezu sa rokom izvršenja dogovorenog sporazuma. Rašid-paša
je, međutim, odbio da ovakvo utanačenje potvrdi odgovarajućim aktom. Nije imao ni ovlašćenja za tako nešto.
Prilikom ponovnog isticanja zahteva pred vezirom, ovaj se posle izvesnog kolebanja izrazio spremnim da zbog
zajedničkih tursko-srpskih interesa predvidi mogućnost prepuštanja Malog Zvornika Srbiji, ali tek nakon odlaska
kneza Milana, i opet bez pismenog potvrđivanja ove rešenosti. Veliki vezir nije se pokazao spremnim da
izdejstvuje posebnu audijenciju za kneza u svrhu upoznavanja sultana sa ovim pitanjem. Knezu Milanu preostalo
je samo da u toku završne oproštajne audijencije pomene nerešeno zvorničko pitanje. Kada je sultan reagovao
diplomatskim odgovorom: da će videti šta se u ovoj stvari može učiniti.
U zaključku ovog prikaza Kalaj primećuje da se ne može poreći da je položaj Marinovićeve vlade usled
ovog neuspeha u pitanju Zvornika postao još teži nego što je bio. Njeni protivnici sigurno će iskoristiti novi
argumenat protiv nje da bi je što pre prisilili na odstupanje. (Bericht Res. Nr. 35.)

421
U toku tog razgovora Kalaj navodi reči ogorčenja kneza Milana zbog bezuspešnog pokušaja da se za
vreme njegovog boravka u Carigradu, Porta privoli na to da prepusti Mali Zvornik Srbiji. „Da li se ono nekoliko
bednih brvnara Sakara i Malog Zvornika nalaze u Srbiji ili Bosni je samo po sebi potpuno svejedno“ – rekao je
pri tom knez. Ali priključenjem ovih mesta Srbiji dobilo bi se mnogo u moralno-političkom pogledu. I Srbija bi
bila vezana više za Tursku obavezama zahvalnosti. Na ovaj način ni garantne sile neće imati više pravo da traže
od Srbije veću uzdržanost u politici protiv Turske.
Kalaj je saučestvovao u kneževom nezadovoljstvu ali se nije ustručavao da primeti kako ne bi bilo u
interesu Srbije da preduzme neke akcije koje u postojećim okolnostima ne bi mogle da se završe sa uspehom.
Knez ga je odmah umirio uveravanjem da na tako nešto nije ni mislio.
Tom prilikom knez Milan je još precizirao da će prilikom svog predstojećeg putovanja na Zapad u Beču
boraviti inkognito uprkos spremnosti cara Franje da ga primi i ugosti sa svim počastima ukoliko se odluči na
zvaničnu posetu. Odluku da putuje privatno doneo je da ne bi morao da u austrijskoj prestonici poseti i
predstavnika Turske Kabuli-pašu u trenutku kada situacija nalaže da se zaoštre odnosi sa Turskom. (Bericht Res.
Nr. 36.)

422
Prema Kalajevom izlaganju u ovde pomenutom izveštaju Marinović ga je najpre upoznao sa odlukom da
putuje zajedno sa knezom u Beč, Rim, Pariz i Berlin. Jer smatra za neophodno da upozna vodeće državnike
garantnih sila sa ništavnim rezultatima kneževe posete Carigradu i da se informiše o njihovim pogledima na dalji
spor oko Malog Zvornika. Nastojaće da se sretne i sa Gorčakovim, a ako u tome ne uspe, da bar sa jednim od
ruskih ambasadora pretrese pitanja koja su od životne važnosti za Srbiju. Protiv ovog kneževog i Marinovićevog
putovanja u vladi se izjasnio jedino ministar prosvete Hristić smatrajući da bi put trebalo odložiti do momenta
koji će biti pogodniji za dobijanje podrške garantnih sila pri raščišćavanju odnosa sa Turskom.
Za Kalaja je bilo važnije pitanje daljeg opstanka Marinovićeve vlade, pa je hteo da ga nagovori da
skupštinske izbore sprovede što pre, po mogućstvu pre puta u inostranstvo. Ali je Marinović smatrao da je
najbolje da se izbori obave po kneževom povratku, zapravo najviše osam dana pre otvaranja Skupštine, da se ne
bi u međuvremenu poslanici iskvarili pod uticajem delovanja raznoraznih opozicionih elemenata.
Prilikom tog razgovora Marinović je ispoljio svoju zabrinutost zbog tada kolajućih vesti o vojno
inspekcionom putu nadvojvode Albrehta u Hrvatskoj i delu Vojne granice u vezi sa glasovima da Austro-
Ugarska priprema zaposedanje izvesnih graničnih oblasti pod Turskom. Kalaj ga je uverio u neosnovanost takvih
glasina i argumentacijom da petrovaradinski garnizon (za koga se govorilo da je stavljen u stanje ratne
pripravnosti) nema jačinu ni jednog puka, pa se valjda neće ići u osvajačke pohode sa takvim snagama. Za svaki
slučaj, da bi se raspršila svaka Marinovićeva sumnja i podozrivost u pogledu austrougarskih namera Kalaj
sugeriše Andrašiju da i on sa svoje strane umiri Marinovića uveravanjima o miroljubivosti Austro-Ugarske i
posebno njenom prijateljstvu prema Srbiji.
S druge strane Marinović je morao da umiri Kalaja i njegove pretpostavljene uveravanjem da su
neosnovani glasovi o postojanju nekog savezničkog ugovora između Srbije i Rumunije. Pri tome je Marinović
izneo da je prilikom kneževe posete Bukureštu rumunski knez Karlo nabacio i ovakvo pitanje: „Uvek se govori o
nezavisnosti ovih kneževina, zašto ne bismo pokušali i stvarno postati nezavisni?“ Ali mu je Marinović navodno
odgovorio: „postoji dvojaka nezavisnost, faktična, koju kako Rumunija tako i Srbija poseduju, mada nominalno
još uvek od Turske zavise, i koja im je osigurana evropskim ugovorima, i ona istovremeno i nominalna
[nezavisnost] koju bi one možda lako mogle izboriti ali jedva i održati“. Knez Karlo je na to odvratio da je i on
samo na garantovanu nezavisnost mislio.
U svakom slučaju nije došlo ni do kakvog usmenog a kamoli pismenog ugovora o savezništvu. Ostalo se na
demonstrativnom manifestovanju prijateljstva u političkim akcijama protiv Turske. U tom kontekstu govori se o
posetama rumunskog kneza Karla i crnogorskog vladara Nikole Beogradu. I za Kalaja sa razumljivim,
opravdanim nastojanjem, da se posle neuspeha u pregovorima oko Zvornika povrati autoritet vlade unutar i izvan
zemlje, bar manifestacionim snagama zajedničkih turskih protivnika. (Bericht Res. Nr. 38.)

423
Izveštaji koje je Kalaj u međuvremenu slao Andrašiju ne spominju se, kao što se vidi, u Dnevniku ovih
 769

dana. Da bismo i dalje bili u toku sa Kalajevim podrobnijim rasuđivanjima o političkim prilikama i odnosima
Srbije navešćemo ovde nekoliko obaveštenja i iz tih izveštaja. U izveštaju od 21. juna, na primer, u vezi sa
unutrašnjom situacijom ističe se da vladine pa i kneževe perspektive nisu baš sjajne. Za Marinovićevu vladu se
kaže da je „doduše poštena ali slaba; njoj u potpunosti nedostaju snage da bi se mogla suprotstaviti intrigama i
napadima sa svih strana. Ukoliko se ... još duže vremena održi onda će to moći da zahvali jedino i samo
nespretnosti ili apatiji njenih protivnika“. (Bericht Res. Nr. 43 – 21. V 1874.)
Na Andrašijevo pitanje zašto je došlo do odlaganja pomenutog kneževog puta Kalaj je u drugom jednom
izveštaju odgovorio da je, prema informacijama dobijenim iz pouzdanih izvora, to učinjeno zbog nedostatka
novca. Knez je bio prisiljen da zatraži, i sada „očekuje jednu veću sumu od jednog od svojih ujaka iz Rumunije,
ali izgleda da se novac samo sa mukom može da sakupi“. (Bericht Nr. 44 – 23. VI 1874.)
Povodom smrti Ilije Garašanina koju je zabeležio u Dnevniku 22. juna, u izveštaju je istakao njegove
odlike velikog čoveka, političara i državnika. Od 1867. kada je prisiljen da se povuče u privatan život na svom
malom imanju u Grockoj, posle 30 godina aktivnosti na rukovodećim položajima u službi obeju suparničkih
dinastija, smatrao se najopasnijim protivnikom vlada kojima se suprotstavljao autoritetom „popularnog, lukavog
ali energičnog i sposobnog čoveka“. A možda i nada sve glasom izuzetno poštenog političkog poslenika, („umro
je kao što je i živeo siromašan“) u zemlji u kojoj se, najčešće, uopšteno posmatrano „svaki zvanični položaj
iskorišćava za unapređenje sopstvenih interesa“. Predviđa se da će se i onako slaba Marinovićeva vlada još teže
održati posle smrti Garašanina, koji je bio poznat kao najpouzdaniji Marinovićev savetnik i prijatelj. (Bericht Nr.
45 – 24. VI 1874.)
U izveštaju u kojem će referisati o ovde notiranoj Marinovićevoj nameri da oženi kneza Milana, za vreme
njegovog puta, u Francuskoj, ističe se važnost tog čina sa političkog stanovišta. Knez Milan sve više ispoljava
osobine neukrotivog, tvrdoglavog i rasipnički raspoloženog vladara. Od oca bio je nasledio samo jedno
prezaduženo imanje u Rumuniji. Delom nasledstva koji su mu prepustili rođaci ubijenog kneza Mihaila, Fedor
Nikolić i Bajići, u kućama, vinogradima, livadama (sa godišnjim prihodom od oko 7.000 dukata) i ruralnim
obligacijama poseda u Vlaškoj, u vrednosti od 140 000 dukata (sa 10% dobiti), raspolagao je godišnje sa oko
21.000 dukata. Civilna kneževska lista iznosila je 40.000 dukata u godini, a ta suma bila je dovoljna za njegovo
dvorsko kućanstvo samo dok je bio maloletan. Od punoletstva nije mogao da živi sa nešto preko 60.000 dukata,
pa je ubrzo potrošio i osnovni kapital od ruralnih obligacija (140.000 dukata). Preostali su mu dakle neveliki
posedi u Srbiji i relativno malo imanje u Rumuniji (sa 4–5.000 dukata prihoda u godini). Izlaz je dakle u bogatoj
ženidbi. Najpre se pokušalo da mu se nađe odgovarajuća žena iz ruske carske porodice. Kada se uspostavilo da je
to nemoguće, izbor je pao na „navodno veoma bogatu“ rumunsku knjeginju iz porodice Sturza. Iz Kalaju
nepoznatih razloga i ovaj plan je morao da padne u vodu. Trenutno se traži žena iz neke stare aristokratske kuće
u Francuskoj, pošto se uvidelo da je nemoguće orođavanje vazalnog kneza sa jednom od vladajućih kraljevskih
ili carskih porodica.
Kalaj zaključuje da bi ostvarenje tog plana najbolje odgovaralo rezonovanjima predstavnika Austro-
Ugarske. S obzirom da bi kneginja iz Rusije ili Nemačke, država čiji se interesi ukrštavaju sa austrougarskim
interesima na Balkanu, konkretno u Srbiji, donosila prednosti suparničkim zemljama. Dok se Francuska, u ovo
vreme, nije smatrala silom specijalno zainteresovanom u ekspanzivnim poduhvatima na ovom području Evrope.
(Bericht Res. Nr. 46.)

424
Reč je o demantiju alarmantnih vesti o namerama Austro-Ugarske da okupira Bosnu. Povodom
„zlonamernih“ interpretacija puta nadvojvode Albrehta u vreme uobičajene inspekcije trupa u jugoslovenskim
graničnim oblastima Monarhije. V. pod 10. i 28. jun.

425
Szerbiátol azonban egyenesen tartanak.

426
U izveštaju se podrobnije govori o predstojećem putu kneza Milana i mogućnosti sklapanja trgovinskog
ugovora sa Srbijom (i Rumunijom) izvan okvira ugovornih akata sa Turskom, s obzirom da Porta i dalje
osporava zemljama pod njenim sizerenstvom pravo da posebnim ugovorima regulišu svoje trgovinske odnose sa
drugim državama. (Bericht Res. Nr. 119.)

427
U izveštaju koji je sutradan napisao Andrašiju Kalaj iznosi u Dnevniku zabeleženo sa neznatnim
izmenama u formulaciji. Na primer, da knez, po sopstvenim rečima, nije mogao da se ponizi time što bi morao
da poseti turskog ambasadora u Londonu jer bi to „pri velikoj osetljivosti“ srpskog naroda u odnosima prema
Turskoj „moglo da ima samo nepovoljne posledice“. I još nešto: prema zabelešci u Dnevniku ove informacije
potiču od Marinovića, a po navodu u izveštaju saopštio ih je Kalaju sam knez. (Bericht Res. Nr. 51.)

428
Na strani 597 pogrešno stoji Graničar umesto Grencbote. Tamo pomenuto Ristićevo pismo, datirano u
Karslbadu 27. juna, sadrži demanti vesti da se u poznatu austrijsku banju sklonio kao politički izbeglica. Po toj
vesti, objavljenoj sa rezervom dve sedmice ranije u zemunskom listu Grencbote (odakle ju je preštampao bez
rezerve bečki list Neues Wiener Tagblatt Nr. 173 gde ju je Ristić pročitao) njemu je u Beogradu dat mig da
napusti zemlju, da bi izbegao neugodne posledice optužbe da je i on u neku ruku bio umešan u zaveru koja se
završila ubistvom kneza Mihaila.
U pismu Ristić kazuje da mu je zdravstveno stanje već odavno iziskivalo banjsko lečenje, ali ga je zbog
prezauzetosti državnim poslovima morao stalno odlagati, sve dok se nije oslobodio tereta društvenih obaveza.
Njegovi neprijatelji, doduše počeli su odmah posle njegove demisije da tvrde kako namerava da napusti Srbiju i
 770

da se nastani u Gracu, ali njegova namera nije nikada bila „da ih sa te strane“ uspokoji. „Moj put nikako ne vodi
preko Save u Grac, no ako bi bilo potrebe, pre bi vodio preko Avale u Kragujevac“ – poručuje uredniku
Grencbota, a preko njega svima svojim protivnicima u vlastoljubivosti uvek samouvereni Ristić. (Der Grenzbote,
Nr. 25 – 21. VI 1874, Nr. 27. – 5. VII 1874.)

429
Ovo je jedan od najdužih Kalajevih izveštaja, prekucan iznosi 15 1/2 strana. Otpremljen je sa datumom
od 26. jula. Tu se odaju priznanja Marinoviću i Marinovićevoj vladi gotovo apologetskim rečima. Za
Marinovićevu vladu se kazuje da je „neosporno jedna od najboljih koju je Srbija ikada imala“. A za samog
Marinovića da je „skroz i skroz pošten čovek, sa ne manjom duhovnom obdarenošću i nadahnut najboljim
namerama“. I „njegove kolege, iako posedujući manje sposobnosti, ističu se u poređenju sa ranijim vladajućim
ličnostima jednim striktnim poštenjem“. Izgleda, da baš zato ova vlada nije mogla „da uhvati čvrstog korena u
zemlji“ u kojoj preovlađuju, po omiljenom negativnom uopštavanju kritičara, ljudi od poroka i neznanja.
Naročito od povratka kneževa sa neuspelog puta u Carigrad osećala se, prema Kalaju, ta opšta nelagodnost
koja se uzima kao predznak neodrživosti stanja u kome se vlada nalazila. Ranije, u vreme namesničkog režima
masovno nezadovoljstvo naroda nije ugrožavalo pozicije vlade. Namesnici, naročito Ristić, znali su „majstorski,
delimično energičnom bezobzirnom upotrebom vlasti, ali delimično krajnje nesavesnim podržavanjem privatnih
interesa svojih pristalica“ da podriju delovanje javnog mnenja. „Za vreme Ristićeve vlade cenzura se
primenjivala sa najvećom strogošću“. Osim toga „špioniranje“ je postalo metod upravljanja neslućenih razmera:
„na javnim mestima vrvelo je stalno od vladinih agenata, koji su svaku nesmotrenu reč prenosili svom gospodaru
i često se dešavalo da je neka za vladu nepovoljna izjava“ donosila nekom jadniku 25–50 batina ili čak
višegodišnji zatvor. Ali se nije prezalo ni od drastičnijih sredstava. Kalaj to potkrepljuje primerom ubistva
sinovca čuvenog seljačkog predvodnika Vučića-Perišića. On je bio dospeo u požarevački zatvor zbog rasturanja
jedne „neprijateljske“ brošure a posle, prilikom prividnog puštanja na slobodu prorešetan je puščanim mecima
pratećeg žandarma, po nalogu Ristićevog šuraka ministra unutrašnjih dela Radivoja Milojkovića. Od perfidnijih,
mirotvornih Ristićevih metoda navodi se: pothranjivanje gramzivosti brojnog staleža malih trgovaca, špekulanata
i stimuliranje revnosne birokratske sputanosti (prema onima gore) i neobuzdanosti (u odnosima sa onima dole)
probranog kadra nedoučenog činovništva.
Ristić je znao (po Kalaju tako ispada) bolje nego drugi na njegovom položaju da iskoristi tanak sloj slabo
plaćenih i večito nezadovoljnih ljudi. U uslovima kada se većina njih morala zadovoljiti sa minimalnom, za
prostu egzistenciju čak nedovoljnom godišnjom platom od 3–500 forinti (prema mađarskom novcu
preračunatom), i kada se svako avanzovanje moralo zaslužiti dokazanom revnošću u službi režima a ne
sposobnošću pokazanom na radnom mestu. Slaba plaćenost državnih službenika pod Ristićem kompenzirana je
ne samo u administraciji već i u sudstvu u nepamćenim razmerama, prema Kalaju, sumama novca stečenim
sredstvima korupcije, podmićivanja, iznuđivanja i sl. Skupštinska vladavina svedena je pod Ristićem na krajnju
formalnost. Skupštinari, većinom neuki seljaci, ućutkivani su ukoliko nisu mogli biti navedeni na odobravanje
sredstvima obećanja, potkupljivanja ili zastrašivanja. Ristić bi, po Kalaju tako mogao još dugo da vlada da ga
nije knez otpustio. Ristiću nije pretila opasnost od revolucije (toliko je umeo da iskoristi slabosti mnoštva da se
nije morao plašiti od naroda) već u najgorem slučaju od nekog individualnog atentatora. Ili od samog vladara
(kome nije bilo teško da ga obori u momentu kada je došao do zaključka da to treba da učini u interesu svoje
vladavine).
Marinović je hteo da se prekine sa praksom koju je forsirao Ristić. Ali on nije poznavao psihologiju čoveka
(po Kalaju: naroda) naviknutog na sticanje prednosti sredstvima primenjivanim u praksi, a ne onima
propovedanim u principu. Ili, tačnije, nije hteo ni mogao da izmeni svoja idealnija shvatanja o upravljanju i
upravi u normalnim okolnostima. Dok je, po Kalaju, Ristić terorizirao Skupštinu, Marinović je pustio da se
skupštinari slobodno izjasne o svakoj vladinoj meri. Posledica je bila neshvatljiva kritika svega i svačega što je
vlada sprovodila ili pokušala da sprovede. On je opomenuo sudije da se strogo drže zakona, a oni iz bojazni da
ne izgube svoje nuz zarade od podmićivanja počeli su takođe da negoduju. Postavljao je ili ostavljao na dužnosti
i na visokom položaju i svoje političke protivnike, ali su zato njegovi jednomišljenici nagrnuli da protestuju zbog
zapostavljanja njihove karijere. Tako su na sve strane sve više odjekivale reči oponiranja umesto odobravanja.
Teškoće su se ipak najviše gomilale i dalje, po Kalaju, zbog Marinovićeve „neergičnosti“. On se nije
mogao odlučiti na efikasne mere kojima bi prinudio protivnike na povlačenje.
Dok je ranije u svojim optimističkim dijagnozama i prognozama ponavljao da su pozicije vladajuće
dinastije Obrenovića čvrste, sada u pesimističkom raspoloženju Kalaj ističe kako u narodu raste prikrivena
popularnost svrgnute dinastije Karađorđevića. U protivnike kuće Obrenovića ubraja čak i ministra unutrašnjih
dela Čumića, pa predvodnika liberala starog kova, Stevče Mihailovića. I Ristića žigoše kao kneževog
neprijatelja, sa argumentacijom da se ne može nadati da će ga on vratiti na vlast. (Što će se očigledno pokazati
kao netačno kad Ristić bude ponovo pozvan od kneza da preuzme položaj predsednika vlade.)
U ocrnjivanju Ristića i njegove stranke Kalaj ide tako daleko da ponavlja (tvrdnju Ristićevih najljućih
protivnika) kao konstataciju do koje je sam došao, poznavajući činjenice i činioce, kako je: „Sada skoro
dokazano da su Ristić i njegov šurak Milojković učestvovali u zaveri koja je stala života kneza Mihaila, ili bar
znali za nju“. U prilog toj tvrdnji navodi: da ih jedan beogradski list već mesecima okrivljuje za kneževo ubistvo,
a oni nisu podigli glas protiv toga, niti podigli tužbu po Zakonu o štampi zbog klevete. Dodaje, da mu je i
Marinović saopštio „nekoliko data koja dokazuju sukrivicu pomenutih ličnosti u ubistvu kneza Mihaila ako ne sa
pravnog a ono sa moralnog stanovišta“. Pa ipak se protiv njih ne preduzima ništa. Milojković je i dalje
potpredsednik Državnog saveta (po Kalaju – senata). Takva, za Kalaja u ovom raspoloženju neshvatljiva
tolerantnost delovala je na Ristića ohrabrujuće u tolikoj meri da se usudio čak štampati preteće pismo u
 771

zemunskom listu Grencbote (notirano 9. jula). Kao i na Stevču Mihailovića koji se čak ne ustručava da govori
protiv vladajućeg kneza Milana jezikom koji bi „u svakoj drugoj zemlji povukao za sobom tešku kaznu“.
Marinović je znao i za to, a ipak se nije usudio da preduzme odgovarajuće mere protiv „starog zaverenika“, koji
još „uživa prilično veliki ugled“ ne samo u krugu Omladine već i u masi naroda.
Zanimljivo je kako ovde Kalaj upoznaje Andrašija „sa čudnom pojavom“, da pored ekstremnog
republikanskog dela Omladine postoje i komunisti. U zemlji u kojoj se stanovništvo skoro isključivo bavi samo
zemljoradnjom i stočarstvom, gde uopšte nema industrije. Prodor „komunističkih ideja“, po Kalajevom
tumačenju, ovde je omogućen propagandnom akcijom privrženika koji potiču iz donjih slojeva činovništva, čije
je materijalno stanje skoro na nivou „izgladnelosti“, tako da sačinjava svojevrsnu klasu „pravog proletarijata“.
Objašnjavajući položaj mladog kneza Milana u sredini takvih protivrečnosti, sa nasilničkim obrtima
(podseća se – da su za 30 godina dva vladara proterana, a jedan ubijen) Kalaj ističe njegovu usamljenost. Nema
za sobom jednu koherentnu dinastijsko-režimsku stranku. Ispoljava doduše nadprosečne intelektualne
sposobnosti. Ali i poroke. Lakomislenost nasleđenu od majke Rumunke „bivše metrese umrlog kneza Kuze“ i
bezobzirnu samovoljnost, kojom se odlikovao (na primitivnom nivou) njegov ded knez Miloš. Milanova
„nepopularnost“ potencirana je rasipništvom, zauzimanjem za kompromitovane ličnosti (kakav je bio bivši
ministar Beli-Marković, koga je spasao od zatvora, zbog pronevere), proganjanjem „ispravnih“ ljudi (na primer,
poslanika Nikolajevića, koji se zamerio kneževim štićenicima u Belimarkovićevoj aferi). Osim toga toliko je
osetljiv da pri savlađivanju otpora protivnika već počinje da razmišlja o dobrovoljnom napuštanju prestola i
odlasku u inostranstvo. U tom pogledu gotovo da je još manje istrajan Marinović koji sve češće govori „o
mogućnosti da odstupi“ pošto je gotovo nemoguće sarađivati sa „neobuzdanim i samovoljnim“ knezom koji se
suprotstavlja i najdobronamernijim vladinim predlozima.
Zaključak je u skladu sa izlaganjem – prilično pesimistički. Smatra se da bi predstojeća skupština, koja
neće, prema Marinovićevim kazivanjima, više da zasedava u Kragujevcu, već u Beogradu (gde je „ognjište
subverzivnih elemenata“) mogla da bude presudna u „kobnom“ preokretu. Uzima se kao sigurno da će vlada
morati odstupati, a ne isključuje se ni mogućnost da „pri tom i knez izgubi svoj presto“. Ostaje nada, da će se
opozicija, po običaju, istrošiti u „tajnim intrigama“, u oskudici revolucionarne hrabrosti, i tako omogućiti bar za
jedno dogledno vreme spas Obrenovićevog režima. (Bericht Res. Nr. 55 – 26. VII 1874.)

430
Karagyorgyevics féle ármánykodásoknak vélnek nyomára jöhetni.

431
Na Bizmarka je tada izvršen neuspeo atentat.

432
Stojković Arsenije, budimski pravoslavni episkop bio je tada na crkveno-narodnom Saboru u Sremskim
Karlovcima izabran za patrijarha, ali njegov izbor nije potvrđen na nadležnom mestu, od vladara, zapravo od
ugarske vlade, pošto su ga podržavali privrženici Miletićeve Narodne stranke i pokreta Omladine.

433
Kalaj u izveštaju iznosi da je „čudnovato“ da se vlada Srbije odlučila da pošalje svoje zvanične
predstavnike, i to dva bivša ministra iz redova visokih oficira, da pozdrave patrijarha Ivačkovića u Sremskim
Karlovcima „koji ipak stoji na čelu jedne potpuno autonomne i nezavisne crkve“ u Austro-Ugarskoj. S obzirom
da je jedan od predviđenih izaslanika bio Ranko Alimpić, koji se smatrao prijateljem Jovana Ristića i imao veze
sa Omladinom, prema Kalaju, taj „korak“ se ne može posmatrati samo kao akt učtivosti. On u njemu u svakom
slučaju vidi demonstrativni nacionalni gest, kojim vlada izložena sa svih strana napadima, pokušava, hvatajući se
i „za slamku“, da povrati poverenje prečanskih Srba. A na taj način da dobije i u popularnosti u Srbiji. (Bericht
Res. Nr. 61.)

434
U izveštaju koji će sledećeg dana otpremiti Andrašiju Kalaj je naveo i inkriminisani odlomak iz
navodnog Novakovićevog govora, prema Голосу (br. 219). Pri tome je primetio da je Novaković u Kijevu
predstavljao srpsku vladu, tako da bi se za sadržaj njegovih reči u javnom istupanju mogla smatrati odgovorna i
sama vlada u Srbiji. Podsećajući Andrašija na vladine izaslanike koji su imali zadatak da pozdrave
novoizabranog patrijarha Ivačkovića u Sremskim Karlovcima (preko čega je mađarska vlada „suviše olako
prešla“), Kalaj ukazuje na provokativan karakter oba čina. Da li se na taj podrivački način srpska vlada meša u
unutrašnje poslove Mađarske iz sopstvenih pobuda ili pod uticajem moćnijih subverzivnih elemenata – ostaje
nerazjašnjeno. Ali za Mađarsku u ovom slučaju motivi su irelevantni – opet u suviše podozrivom raspoloženju
zaključuje Kalaj. (Bericht Res. Nr. 68 – 10. IX 1874.)

435
U Andrašijevom uputstvu u vezi sa prethodnim Kalajevim izveštajem od 10. septembra potvrđuje se da
mađarska vlada u delegaciji koja je u ime srpske vlade pozdravila novog patrijarha u Karlovcima nije našla ništa
provokativno. Po njenoj oceni (za razliku od Kalajeve), to je bio običan kurtoazni akt. Sa tom ocenom se složio i
Andraši. Međutim, za Novakovićev govor o teškom stanju Srba pod Ugarskom slaže se sa Kalajem da i srpska
vlada snosi bar u izvesnoj meri odgovornost. Zato ga ovlašćuje da srpskoj vladi ukaže na neistinost navoda (što
se tiče položaja Srba u Ugarskoj) i štetnost (s obzirom na postojeće „prijateljske odnose“) istupanja njenog
zvaničnog izaslanika na jednoj javnoj manifestaciji. Uz napomenu da će pri eventualnom ponavljanju ovakvog
istupa uslediti energičniji protest. (Weisung, 18. IX 1874, HHSA, PA, XXXVIII, K. 202.)

436
U izveštaju koji je sledećeg dana napisao ponavlja se ono što je o ovome zabeleženo u Dnevniku. Samo
se još precizira da je Novaković poznat kao razborit čovek i neprijatelj ekstremne Omladine, pa je odista
 772

neverovatno da bi se dao navesti na govor koji mu pripisuje pomenuti ruski list. Uostalom Kalaj nije imao
mogućnosti da proveri Novakovićevo izjašnjenje, pa se morao zadovoljiti odgovorom predstavnika srpske vlade
– kako sam napominje na kraju ovog izveštaja. (Bericht Res. Nr. 69.)

437
U ovde nepomenutom izveštaju ponavlja se u Dnevniku zabeleženo o teškom položaju vlade, čiji se kraj
predviđa po povratku kneza Milana (posle skoro tromesečnog odsustvovanja!). Samo za razliku od onog
iscrpnog izveštaja, od 26. jula, na čiji se sadržaj podseća Andraši (sa primedbom da je situacija ostala ista) ovde
se napominje da će Marinović sve učiniti da ostane na vlasti, pošto „ne bi hteo da napusti položaj“ predsednika
vlade. (Bericht Res. Nr. 71 – 27. IX 1874.)

O notiranom razgovoru sa knezom i Marinovićem obavestio je Kalaj i Andrašija isto tako kratko. U
438

redovnom izveštaju koji ovog puta šalje 5–6 dana posle prethodnog. (Bericht Res. Nr. 72 – 2. X 1875.)

439
... csak hogy jelenleg eféléröl szolni sem lehet.

440
Članak koji je najpre izazvao zaplenu Budućnosti žigoše Austro-Ugarsku kao inicijatora promene
dinastije i zarobljivačkih planova u odnosu na Srbiju. Pošto je posle zabrana poništena za sadržaj članka saznala
je i javnost po kasnije objavljenom tekstu. Prema istome: „Od vremena sastanka triju careva [ruskog, nemačkog i
austrijskog] u Berlinu, Austro-Ugarska više nego igda, baca svoje željne poglede na Srbiju. Ona od svojih
političkih agenata, koji su po celoj Srbiji pod raznim vidom rastureni, dobija o stanju stvari kod nas i o političkim
težnjama našeg naroda najpodrobnija izvešća ... Državna celj kao politička aksioma svagdašnje vlade u Austro-
Ugarskoj jeste, da se Dalmaciji zadobije hinterland (Hinterländer) tj. Bosna i Hercegovina. Da bi se to postiglo
valja se prema Srbiji osigurati“. I to na taj način što bi se ona stavila pod austro-ugarsko okrilje, pomoću novog
vladara sa kraljevskom titulom, izabranog iz redova austrijskih prinčeva, i to u ličnosti velikog kneza toskanskog.
Navodno je on već savladao i znanje srpskog jezika da bi sa većom lakoćom vladao nad Srbijom. Međutim,
njemu i svim austrougarskim predstavnicima koji bi se zanosili ovakvim planovima ovde se poručuje: „ne
potpaljujte susednu kuću da vaša sopstvena u plamen ne ode“. (Zavera protiv Srbije, Budućnost, br. 83 – 29. XI
1874. Prvobitno je članak otštampan u broju 77 koji je zato zaplenjen. Mora da je dejstvo antiaustrijski
raspoloženih faktora bilo izuzetno snažno kada je takav članak ipak ugledao sveta.)

441
U ovom dopisu stoji da iako u Srbiji listovi nemaju takav uticaj na javno mnenje da bi njihovim
napisima trebalo da se dâ širi publicitet, pomenuti članak Budućnosti pod naslovom Jedna zavera protiv Srbije
zaslužuje da se na njega skrene pažnja svetske javnosti. Za tamo izložene planove o stvaranju jedne kraljevine od
Srbije, Bosne i Hercegovine, pod okriljem Austro-Ugarske kazuje list opozionara da nisu plod mašte.
Obelodanjeni su verovatno inicijativom dobro upućenih merodavnih vladajućih krugova koji su koristeći se
stranicama jednog opozicionog lista (kakva je bila Budućnost) hteli da skrenu pažnju naroda na opasnost takve
vrste. Već se od vremena Nagodbe zna da Habsburška Monarhija uz pomoć Mađara teži, u nadoknadi za
izgubljene nemačke zemlje, da proširi teritorije pod njenom kontrolom na račun balkanskih zemalja, u prvom
redu Srbije. Trenutno, prema praškoj Politici, Bizmarkova imperijalna politika, koja ide za tim da uvuče Austriju
u poduhvate kojima će se u krajnjoj konzekvenci Nemačka koristiti, ohrabruje zagovornike ekspanzivnih planova
prema srpskim zemljama. Stoga se kao oprobani Bizmarkov prijatelj ovde imenuje Andraši, da bi se otkrilo kako
je on u stanju da pokuša realizovati planove koji su, međutim, neostvarljivi i mogli bi pre da označe kraj
Monarhije nego propast naroda protiv kojih su usmereni. (Ein, Zeitungs-Artikel, Belgrad, 27. Oktober, Politik,
Nr. 301 – 3. XI 1874.)

442
O političkoj situaciji u vezi sa izborima napisao je Kalaj dva dana kasnije, 14. novembra, (kada u
Dnevniku nije ništa zabeležio) podroban izveštaj (preko 5 prekucanih strana). Uprkos pobedi vladinih kandidata
gotovo u svim izbornim srezovima i varošima (od izabranih opozicionih predstavnika ističu se samo Ljubomir
Kaljević i Jevrem Marković) on predviđa da će Marinovićeva vlada i u novoj Skupštini naići na veću opoziciju
nego što se misli. Smatra da je Marinović pogrešio što je iz indolentnosti ili kompromisne računice dopustio da
se među kneževim poslanicima iz redova inteligencije nađu i eminentni protivnici vlade. (Bericht Res. 77.)
U sledećem izveštaju, od 15. novembra, kojim se dopunjuje izlaganje o Marinovićevim nedostacima iznosi
se kako je čak hteo da među imenovane kneževe poslanike uvrsti i samog Ristića i kompromitovanog Beli-
Markovića, pa onda pokušao da sprovede naimenovanje „zagriženog“ pripadnika Omladine Kaljevića za
državnog podsekretara. Što u tim ekstravagantnim nastojanjima nije uspeo ima se, po Kalaju, zahvaliti otporu
ostalih članova vlade.
Uporedo sa tim sumnjivim ponašanjem predsednika Marinovića na planu unutrašnje politike Kalaj notira i
ispade u području spoljne politike (u vezi sa onim čudnim antiaustrougarskim i antinemačkim člankom u
Budućnosti i praškoj Politici za koje sve više veruje da potiču iz Marinovićeve kuhinje, možda posredstvom
Stratimirovića koji je navodno opet dobio subvencije, 300# od srpske vlade). Oni ga navode na misao da i
Marinović počinje da vodi dvoličnu politiku, poput one koju je vodio Ristić, samo sa manje efikasnosti pošto
nema dovoljne energije i istrajnosti. (Bericht Res. Nr. 79 – 15. XI 1874.)

443
Marinovićev pad izazvan nepovoljnim ishodom glasanja o skupštinskoj adresi opisuje podrobnije u
izveštaju koji je tog dana poslao Andrašiju. Tu sa očitim samozadovoljstvom napominje kako je već u
prethodnim izveštajima predvideo skupštinsku opoziciju s kojom će slaba Marinovićeva vlada teško izaći na
 773

kraj. Odlike dobrog poznavaoca demonstrira i pri opisu karakternih osobina novog predsednika vlade Čumića.
Za njega kazuje da je „zatvorenog, čak zagriženog karaktera sa čudnovatom mešavinom liberalne i despotske
požude“. Još dodaje kako Čumić „sebe samog smatra neobično energičnim“, ali se njemu (Kalaju) čini „da bi se
on mogao doduše pokrenuti za jedno smelo delo, ali da mu potpuno nedostaje ona prava energija koja se sastoji u
doslednoj, neumornoj aktivnosti, koja se ne dâ zastrašiti nikakvom preprekom“. Predviđa: da će se još teže
održati nego Marinović, jer će se svi oni koji su doprineli Marinovićevom obaranju okrenuti i protiv njega, i to sa
većom žustrinom nego protiv Marinovića, jer ga bije glas da raspolaže i većom energijom. (Bericht Res. Nr. 81.)

444
Istog dana je Kalaj napisao i izveštaj (koji kao i većinu ostalih u poslednje vreme nije notirao u
Dnevniku) o novoj vladi. Pošto je već u više navrata o nekim od novih ministara izlagao svoja osnovna
zapažanja, sada ukazuje samo na neke njihove karakterističnije crte. Za predsednika Čumića nalazi da se ne sme
zaboraviti da je on „principijelni protivnik stranaca a najviše Austro-Ugarske“. Ministri „Protić, Ivanović i
Bogićević“ ne zaslužuju posebnu pažnju. Oni su „beznačajne individue“. (Bogićević je postao ministar zato što
je u srodstvu sa knezom.) Kvaliteti Stojana Novakovića dobro su poznati, samo treba znati da se on trenutno
ubraja u Ristićeve poštovaoce, u čijoj vladi je zauzimao isti položaj – ministra prosvete. Kod Piroćanca, ministra
inostranih dela, navodi se da je „skroz i skroz dvoličan, nepouzdan karakter, rukovođen jedino i samo svojom
bezgraničnom sujetom; on će sledstveno uvek nastojati sve da žrtvuje momentanoj popularnosti“. Kalaj je
upamtio da je Piroćanac kao beogradski advokat galamio protiv spoljne politike Marinovićeve vlade smatrajući
da je njena lojalnost u odnosu na Tursku i Austro-Ugarsku za Srbiju ponižavajući izraz nesamostalnosti. Ipak
najviše štrči novi ministar finansija Ljubomir Kaljević. Ne zbog neke „svoje vrednosti ili sposobnosti već zbog
svoje prošlosti i ličnih veza. On je uvek bio prononsirani pripadnik Omladine i još je u prijateljskim odnosima sa
Miletićem, kao i sa svim drugim ultrašima s ove i one strane Save. Godine 1868. optužili su ga ... za saučesništvo
u zaveri koja je stajala život kneza Mihaila“. Po Kalaju „sa puno prava“, a izvukao se nekažnjen samo
„zahvaljujući prijateljstvu sa Ristićem“. Jasno je prema tome da je Kaljević „ispunjen usijanom mržnjom protiv
Austro-Ugarske“.
Zaključak je u skladu sa rečenim: Austro-Ugarska od ove vlade može da očekuje samo najgore. Na pitanje:
kako je knez Milan posle onakvih gostoljubivih dočeka u Beču i prijateljskih izjava u odnosu na Austro-Ugarsku
mogao ovakvim ličnostima poveriti vladu? – odgovor je jednostavan. „Knez Milan je uprkos svojim neospornim
sposobnostima krajnje jogunast, kolebljiv mlad čovek, koji uopšte ne poznaje ljude i odnose, koji ustukne pred
svakom teškoćom i daje se rukovoditi svojim trenutnim domišljanjima i to u toliko više ... što u celoj zemlji
nema ni jednog iskrenog pristalice kome bi se u teškim trenucima mogao obratiti za savet“.
Scenu sastavljanja vlade u kneževom dvoru Kalaj je Andrašiju ispričao onako kako je 7. decembra
zabeležio u Dnevniku, ali u dramatičnijoj akcentuaciji. (Na primer, detaljnije je izložio kako je mlađi sin
pokojnog velikog državnika Garašanina odbio da uđe u Čumićevu vladu kada je saznao da njen član treba da
bude Kaljević. Rečima: da je rado spreman da žrtvuje život za svog kneza, ali sa Kaljevićem koji je
„konspirisao“ protiv kneza Mihaila ne može da sarađuje.)
U pogledu smera nove vlade predviđa se, prema izloženom, da će više nego pređašnja podsticati: srpske
nacionalne aspiracije; južnoslovenske agitacije, naročito među Srbima Južne Ugarske; zahteve za ograničavanje
ugovornih prava stranih državljana u Srbiji; napore za povećanje državnih prihoda, „ali ne nepopularnim
povećanjem poreza već samovoljnim povišenjem uvoznih tarifa“. Pri takvoj rekapitulaciji ostaje kompenzacija u
zlobi kod proricanja da će nova vlast dati veće slobode koje će dovesti do anarhije. A to u datim prilikama ne bi
bilo baš loše sa stanovišta predstavnika Austro-Ugarske. (Podrazumeva se: imalo bi se razloga za intervenciju.)
Za svaki slučaj napominje se da se povišenje uvoznih taksa i povećanje agitacije među ugarskim Srbima neće
smeti dozvoliti. U tom duhu očekuju se i uputstva od Andrašija. (Bericht Res. Nr. 83 – 9. XII 1874.)

1875.

444a
U privatnom poverljivom pismu Andrašiju na mađarskom jeziku (zvanična su na nemačkom), dva dana
kasnije, Kalaj potvrđuje da je vest Pester Lojda o pozivu koji su velikoškolci uputili srpskim studentima u Beč
da se vrate u Beograd istinita. Ali oni nisu pozvani da bi učestvovali u očekivanom ratu protiv Turske, pošto se
zna da tako nešto ne predstoji. Njih zovu ovamo – prema Kalajevim obaveštenjima – komunistički ekstremisti da
bi učestvovali u nemirima koji će – kako zamišljaju ovi nezadovoljnici uskoro izbiti.
Kalaj upoznaje Andrašija sa značajnom okolnošću „da u Srbiji učeća omladina gotovo bez izuzetka sledi
komunističke smerove, koji su uostalom u drugom obliku rasprostranjeni i u narodu“. Velika većina
stanovništva, sastavljena od seljaštva traži samo dekret o najširoj opštinskoj autonomiji i neplaćanju dugova.
„Ne treba dokazivati da bi eventualnim ispunjenjem ovih narodskih želja u najvećoj meri nastupila anarhija i
konačno se srušio osećaj poštovanja prema pravu vlasništva“. Ipak, kako je čuo „učenici su već pripremili govore
za seljačke članove Skupštine, naravno u komunističkom duhu“.
Opis nemogućih manira kneza Milana dat je sa više razumevanja. Uočava se u uslovljenosti ambijenta kako
knez rukovodeći se „svojim kapricima otpušta i postavlja svoje ministre“, kako voli intrige pa u svojoj naivnosti
ili bezobzirnosti priča „ministrima na položaju kako je intrigirao protiv njihovih prethodnika“ ... Ne ustručava se
čak da sa „omalovažavanjem i prezirom govori o Srbiji i srpskom narodu“ i to kako pred stranim predstavnicima
tako i pred samim Srbima. Na taj način „duboko vređajući nacionalne“ osećaje „otuđuje svakoga od sebe“ – i
prema Kalajevom zaključku.
U osvrtu na srpsko-hrvatske odnose posle dolaska na vlast Narodne stranke u Hrvatskoj, Kalaj otkriva kako
sada smatra važnim da se raspiruju strasti nepoverenja i surevnjivosti između Hrvata i Srba, odnosno Srbije i
 774

Hrvatske. Zna se, između ova dva naroda postoje latentne ili akutne razmirice oko prikrivene vodeće uloge u
jugoslovenskom pokretu. S obzirom da su u to vreme kroz polemičke rasprave srpskih i hrvatskih listova,
otvoreno izbile u javnost nesuglasice u većim razmerama, dobro odmerenim potezima austrougarskih
predstavnika – trebalo bi, po Kalajevim zamislima, produbiti jaz među njima.
Najdalje je Kalaj otišao u svojim hegemonističkim pogledima na kraju ovog izveštaja kada je sugerisao
Andrašiju da u Zemun pošalje topove. Sa namerom da se u slučaju potrebe sa zemunske obale usmereni prema
Beogradu koriste bar za ciljeve zastrašivanja. Jer se predviđa mogućnost izbijanja nemira u kojima bi rastuće
neraspoloženje prema svemu što je austro-ugarsko moglo da izazove potrebu odbrane 6000 ugroženih podanika
Austro-Ugarske. (Pismo br. 19/1875.)

445
U opširnom izveštaju o zahtevu nemačkog konzula Rozena da bude tretiran po rangu starešinstva koji
mu pripada prema rangiranju njegovog, Nemačkog ministarstva inostranih poslova, a ne prema rang listi koja je
nametnuta (u zlonamernoj interpretaciji – od srpske vlade, u stvari – od predstavništava ostalih sila)
Beogradskim protokolom. – Kalaj iznosi i istorijat tog rangiranja. Kada je on 7 godina ranije došao u Beograd
najstariji po rangu među stranim predstavnicima, njihov doajen bio je engleski generalni konzul Longvort. Iza
njega se nalazio Šiškin, pa Rozen itd. Od njih je samo Longvort već imao pored titule generalnog konzula i titulu
diplomatskog agenta koja se smatrala višom od one konzulske, a kojom se odmah po svom dolasku u Srbiju i
Kalaj izdvajao od ostalih predstavnika. Tako dolaskom Kalaja izmenjena rang lista. Iza doajena Longvorta došao
je Kalaj, pa onda ostali po pređašnjem redu. Smatralo se da je to u redu i niko se nije protivio. Posle izvesnog
vremena i drugi su predstavnici dobili od svojih vlada titule diplomatskih agenata (pored titule general-konzula),
osim nemačkog. Tako se desilo da je Rozen zauzeo poslednje mesto na ovoj rang listi. Niko na to nije obratio
pažnju, pošto je izgledalo da on sâm tome ne pridaje značaj. Sedam godina nije protestovao, verovatno iz
uverenja da tako mora biti (po Rozenovoj kasnijoj interpretaciji – iz skromnosti).
Posle Longvortovog odlaska mesto doajena zauzeo je Kalaj. Kada je napokon Rozen zatražio od srpske
vlade da mu se priznaju prava koja mu pripadaju po starešinstvu, s obzirom da njegova vlada ne priznaje razlike
između titule generalnog konzula i diplomatskog agenta, Kalaju se pričinilo (u animoznosti prema vladi u
Beogradu i nemačkom konzulu Rozenu – normalno) da se na taj način pokušavaju okrnjiti prava konzularnog
kora. Ustuknuo je, kao što se vidi iz Dnevnika, tek kad je dobio uputstva kojima se priznaju prava nemačkog
generalnog konzula na rang diplomatskog agenta u međunarodnim protokolarnim relacijama. (Bericht Nr. 1 – 15.
I 1875.)

446
Ovo Andrašijevo uputstvo, datirano u Budimpešti 12. januara 1875, u vezi je sa Kalajevim izveštajem
(Res. Nr. 84, koji nije notiran u Dnevniku) o uveravanjima kneza Milana (v. pod 12. decembar 1874.) da će nova
vlada, bez obzira što se mislilo o njenom sastavu, nastaviti, morati da nastavi, po njegovim direktivama,
nepromenjenu politiku prijateljstva u odnosima sa Austro-Ugarskom. Andraši prenoseći ovu Milanovu poruku
caru opunomoćen je da preko Kalaja izrazi carevo poverenje u njegovu (Milanovu) ličnost, koja se smatra
garantom prijateljske politike, inaugurisane od njegovog velikog prethodnika, kneza Mihaila. Dalje se nalaže
Kalaju da saopšti knezu da će austrougarska strana voditi računa o teškoćama kojima je izložen, kada pod
pritiskom javnog mnenja u svojoj zemlji nije uvek u stanju u punoj meri da sprovodi proklamovanu politiku
prijateljstva. Zato se i u slučaju da neki od njegovih ministara, u neskladu sa linijom te politike bude izazvao
podozrenje austrougarskih predstavnika neće reagovati dok se prethodno ne pokuša otkloniti nesporazum u
neposrednom kontaktu sa njim. Da do takvih situacija ne bi ipak došlo, očekuje se od Kalaja da na adekvatan,
diplomatski kurtoazan način saopšti knezu da se veruje da će on uspeti da uveri sve svoje ministre da je pre svega
u interesu Srbije da ostane na liniji prijateljstva u odnosima sa blagonaklonom Austro-Ugarskom. (HHSA, PA
XXXIII, K. 205.)

447
U izveštaju o ovom razgovoru (Bericht Nr. 2), koji u sve neredovitije vođenom Dnevniku nije zabeležio
ni u najkraćoj verziji (v. pod 21. januar), izlažu se kneževe reči o politici prijateljstva na kojoj će svakako istrajati
u odnosima sa Austro-Ugarskom. Pri sprovođenju te politike – uveravao je Kalaja – onemogućiće delovanje
usijanih glava koje propovedaju rat protiv Austro-Ugarske kao i protiv Turske. Po njemu, Srbija nema šta da
traži s one strane Save pošto je od „austro-ugarskih južnih Slovena zauvek razdvojena tokovima istorijskog
razvoja, geografskim položajem i političkim institucijama“. Budućnost Srbije on vidi u granicama srpskih
zemalja koje su pod Turskom. Za njihovo oslobođenje založiće se svim raspoloživim snagama. Ali je svestan da
su bar još za izvesno vreme ove snage nedovoljne za vođenje jednog pobedonosnog rata protiv Turske. Prema
tome nastaviće se mirnodopskom politikom i u odnosima sa Portom.
Prelazeći na liniju unutrašnje politike knez je uveravao Kalaja da su promene nastale uvođenjem poznatih
liberalnih opozicionara u vladu i vladajuće krugove samo taktičke prirode. Na taj način proređuju se redovi
opozicionih prvaka, pošto se zna da se u zemlji kao što je Srbija ljudi najlakše pridobijaju unosnim i uglednim
položajima na vlasti. S obzirom na javno mnenje pristaće i na izvesne liberalne reforme. A da se ne bi i dalje
kršio autoritet vlade suviše čestim promenama, nastojaće da ovu, Čumićevu vladu zadrži bar do kraja
skupštinskog zasedanja. (U čemu kao što znamo neće uspeti.)

448
U izveštaju o političkoj situaciji ponavlja se zabeleženo u Dnevniku 31. januara i 1–2. februara.
Detaljnije se iznosi slučaj sa opozicionim poslanikom Boškovićem, čiji je izbor vlada pokušala osujetiti i
njegovim hapšenjem, ali u tome nije uspela zbog otpora naroda njegovog izbornog kraja kao i većine poslanika u
Skupštini. Ostavka Čumićeva ovde se obrazlaže ne samo unutrašnjim razmiricama već i neraspoloženjem koje je
 775

izazvano Gorčakovljevom notom o nezadovoljstvu koje je u Rusiji izazvao pad Marinovićeve vlade. Zaključak
Kalajev je da je situacija tako teška da se postavlja i pitanje opstanka same dinastije Obrenovića. (Bericht Nr. 5.)
U dužem pismu privatnog karaktera (kao uvek, na mađarskom jeziku) dramatizuje se opasnost koja preti
dinastiji zbog opšteg nezadovoljstva i pritiska sa svih strana. „Ministarska kriza koja nije slučajno i neočekivano
ali u akutnom obliku tek juče nastupila ... u svakom pogledu izgleda da je početak još mnogo većih komplikacija,
koje veoma lako mogu da ugroze presto, pa čak i život kneza Milana“ – kazuje Kalaj odmah na početku. Da bi u
istom tonu nastavio: „Skupština sastavljena većinom od seljaka izgleda da je usled uzastopnog pada dve vlade
pobesnela, svaki autoritet je nestao i iz dana u dan sve više preovlađuju lični interesi i mržnje. To nije borba
stranaka već bitka svakog pojedinca protiv svih onih koji streme drugom cilju, bellum omnium contra omnes,
kada se kidaju i poslednje niti društvenog i državnog ustrojstva“. Najgore je, po Kalajevoj proceni, što vladar nije
dorastao ovakvoj situaciji. Knez Milan koji nalazi zadovoljstvo u lukavstvima prožetom ophođenju sa ljudima,
svojim ciničkim držanjem i kao kolebljiva i nepouzdana ličnost ne može da okupi oko sebe potreban broj
sposobnih i dobronamernih savetnika. Bez energičnih svojstava i bez iskustva, lišen dobrih savetodavaca on
donosi brzoplete odluke od kojih posle zavisi sudbina zemlje i naroda.
Za Kalaja je izgleda najgore što Milan pokušava da pridobije predvodnike krajnjih liberala, zapravo
svetoandrejske staro-liberale Stevču Mihailovića i Jevrema Grujića. A oni su po Kalajevim informacijama (iz
krugova njihovih konzervativnih protivnika) i trenutnim ubeđenjima, protivnici dinastije Obrenovića, pa sada
rade na tome da dovedu na srpski presto crnogorskog kneza Nikolu. I to uz podsticaj i podršku Rusije, sudeći po
indicijama koje mu se u raspoloženju u kojem se nalazi ne čine onako neodređenim i nepouzdanim kao što to
jesu.
Na kraju opisujući u Dnevniku zabeleženi razgovor sa Šiškinom koji mu je poverio da bi najbolje bilo kada
bi imenovani austrijski princ postao srpski knez, ističe kako je odbio tu mogućnost. Ne samo zato da bi ruskom
predstavniku dao do znanja da Austro-Ugarska nije za ovakvo rešenje, već i stoga što je ubeđen da bi u
postojećim okolnostima najbolje bilo kad bi se u stvar umešala Porta. Ukoliko ne bi ipak mogla da se postigne
saglasnost između Rusije, Nemačke i Austro-Ugarske u tome da se Srbija priključi Austro-Ugarskoj. S obzirom
da „nema dvojbe da je ova zemlja prirodom predodređena da pripadne nama“ – po zaključku koji se sada
otvoreno predočava Andrašiju, jer nema više razloga da se prikriva i jer se zna da se podudara sa Andrašijevom
logikom zaključivanja!

449
U izveštaju koji je tog dana napisao pregovori oko sastava nove vlade izlažu se u nešto opširnijem
obliku onako kako su u Dnevniku zabeleženi prethodnog dana. Za nove ministre ističe se da su izuzev Stojana
Novakovića „koji se usled svojih svakako umerenih omladinskih pogleda ne može smatrati sasvim pouzdanim“ –
„svi verne pristalice Marinovića“ tako da bi se moglo reći da je zapravo Marinović šef nove vlade. Iako je Kalaj
zadovoljan sa takvim ishodom krize, pošto su privrženici proruske politike iz redova ekstremnih liberala
eliminisani iz vlade, on i dalje mračnim pogledima predviđa nove komplikacije. Jer, po njemu, sve dok se ne
uklone sa političke pozornice ljudi kao što su Stevča Mihailović i Jevrem Grujić, (koji su u stvari već davno
prešli svoj zenit na političkom podneblju Srbije, ali to Kalaj zaslepljen strastima netrpeljivosti ne može da vidi)
opasnost po režim kojim bi se mogla zadovoljiti diplomatija Austro-Ugarske nije minula. Strepi se (u preteranom
strahovanju) da će liberali Srbije u dosluhu sa Miletićevim liberalima u Vojvodini nastaviti da rovare dok ne
ugroze temelje režima i obore vladajuću dinastiju. (Bericht Nr. 6.)

450
Kneževo pismo odnosi se na spor sa Nemačkom u vezi sa demonstrativnim odsustvom konzula Rozena
zbog neodgovarajućeg vrednovanja njegovog diplomatskog ranga. Knez se (kako je i u Dnevniku zabeleženo
pod datumom 8. februara) tim pismom obraća Andrašiju za intervenciju kod Bizmarka radi što bržeg
uspostavljanja normalnih odnosa na nemačko-srpskoj diplomatskoj relaciji povratkom konzula Rozena. Protiv
čijeg rangovanja, prema samim njegovim zahtevima srpska vlada nije nikada ništa ni imala (već se ravnala
prema merilima samih konzula u Beogradu).
Pošto je pri raščišćavanju političke situacije u Srbiji novi francuski konzul u više navrata pokušavao da
utiče na tok događaja u suprotnom smeru od onog kojim je austrougarski predstavnik nastojao da usmerava
politiku vladajućih ličnosti Srbije, Kalaj je svoj sledeći izveštaj (sutradan, kada u Dnevniku nije ništa zabeležio)
posvetio podrivačkom delovanju konzula de Bena.
De Ben, koji je nekoliko meseci ranije bio najavljen od francuskog ministra inostranih poslova Dekaza u
razgovoru sa Marinovićem kao veoma sposoban diplomata, „na čiju će podršku srpska vlada moći da računa u
svakom pogledu“ pokazao se u stvarnosti, u Beogradu – po Kalaju – veoma netaktičnim i nespretnim u kontaktu
sa odabranim ličnostima da bi im po svaku cenu skrenuo pažnju na opasnost od austrougarskog hegemonizma.
Najpre je uzalud huškao samog Marinovića, tada predsednika vlade, protiv trgovinske konvencije Srbije sa
Austro-Ugarskom. Zatim je sa istom argumentacijom bezuspešno harangirao kod rumunskog diplomatskog
predstavnika Sturze. Posle je s pozivom na obaveze svih garantnih sila nastojao da pridobije Šiškina za
intervenciju u odbrani ugroženih interesa zemlje pod dominacijom Austro-Ugarske, u savezu sa Nemačkom.
Uspeo je jedino da obrlati Piroćanca svojim uveravanjima da su samo Francuska i Engleska iskreno
zainteresovane u samostalni razvitak Srbije. Zato se angažovao i u akciji da Piroćanac ostane ministar inostranih
dela i u vladi Danila Stefanovića. Ali i tu su mu se izjalovile nade.
Andrašijeva pažnja obraća se na takvu aktivnost francuskog predstavnika najviše zato što se on drznuo, po
Kalaju, da seje seme razdora među predstavnicima zemalja trojecarskog saveza (Rusije, Nemačke, Austro-
Ugarske). Što se potvrđuje iskazima rumunskog i ruskog predstavnika, Sturze i Šiškina. (Bericht Nr. 9.)
 776

451
Ovaj besomučan članak napisan po direktivi samog kneza Milana u pogromaškom duhu izazvan je
prethodnim Zastavinim člankom koji je bio uperen protiv kneževe uprave tvrdnjom da je „beogradskim dvorom
ovladao strani [austrougarski] upliv“ u borbi protiv pravih predstavnika naroda. U Vidovdanovom članku se opet
insistira na staroj insinuaciji da se u Zastavinom „uredništvu kovala zavera protivu kneza Mihaila“ 1868. godine.
U daljem kontekstu ističe se u besomučnom gnevu da je Zastava zapravo „zastava lažova, ubica, robijaša,
komunaca“... Ne preza se ni od toga da se kao saučesnici takve Zastave imenuju prvaci liberalne i radikalne
opozicije u Srbiji. Jevrem Grujić, Ljubomir Kaljević, Adam Bogosavljević, Milan Kujundžić i dr. Njihovo
saučesništvo potvrđuje se navodom da „primaju moralnu ,potporu‘ novosadskog bekrije i što se njome ponose“.
(Dole s obrazinom Zastavovci, sa potpisom „Jedan Beograđanin“, Vidovdan, br. 30 – 7. II 1875.)

452
U izveštaju toga dana kojim se Andraši upoznaje sa poslednjim zbivanjima u Srbiji Kalaj šalje i prevod
u prethodnoj napomeni izloženog Vidovdanskog članka. Ali njime se ovde ne dokazuje niti besomučnost niti
doslednost u kneževim inspiracijama, već samo nekonzekventnost! Jer se i posle ovakvog članka koji je napisan
po njegovom diktatu (u njegovom kabinetu, uz njegovo učešće u sastavljanju teksta – kako saopštava Kalaj) on
ne odlučuje za definitivni obračun sa liberalnim smutljivcima kako je prvobitno zamislio već opet pokušava sa
kombinacijama koje će da vrate na vlast čoveka kao što je Ristić (koga Kalaj i dalje smatra patronom
neprijateljskih liberala). Situacija pak je, po Kalaju, takva da se čitava zemlja nalazi u „latentnom
revolucionarnom stanju“.
Većina u Skupštini izjašnjava se protiv vlade. „Opozicija prestala je da bude obična opozicija, ona pod
plaštom zakona i imuniteta sačinjava organizovanu zaveru koja i izvan Skupštine, među činovnicima i oficirima
ima brojne pristalice“, čiji krajnji, još neizgovoreni ali svima jasni cilj jeste: obaranje kneza Milana sa prestola –
zaključuje Kalaj. (Bericht Res. Nr. 10.)

453
Protiv Jovana Boškovića, trgovca iz Loznice, koji je izabran za narodnog poslanika uprkos tome što je
bio zatvoren kao neprijatelj kneževskog režima, vodila se i dalje istraga. Prema optužbi, on je javno govorio da
treba srušiti „monarhičnu formu vladavine“ i uvesti „republikansku“. Ali prema njegovom iskazu, „delo“ zbog
kojeg se nalazio u pritvoru bilo je „podmetnuto“ od strane tamošnjih vlasti. Na kraju je vlada, da joj se u napetoj
situaciji ne bi prebacivala pristrasnost iznela slučaj pred kneza. Knez je pak da bi odobrovoljio skupštinare
„naredio da se pređe preko ove stvari, da se smatra kao da ništa i ne postoji, da se Bošković iz zatvora pusti i
odma pozove telegrafom u Skupštinu“. (Većina poslanika je ovu kneževu odluku oduševljeno pozdravila, Srpske
novine, br. 59 – 13. III 1875.)

454
Označena reč je i u originalu, Kalajevim rukopisom, napisana ćirilicom.

Neuspeo pokušaj izmirenja konzula Rusije i Nemačke Kalajevim posredstvom izložen je u izveštaju
455

uglavnom kao i u Dnevniku (samo bez propratnih izliva ličnih emocija).

456
Tih dana Kalaj je napisao više izveštaja o „bezizlaznoj“ političkoj situaciji. Osamnaestog marta
obavestio je Andrašija, da je vlada Danila Stefanovića ostala na položaju. „Ali u kneževom dvoru skoro
svakodnevno fabrikuju se i odbacuju nove ministarske liste“. Knez Milan usled svoje ćudljivosti izgubio je
poverenje ljudi, a zbog rasipničkih manira proćerdao je za protekle 2 ½ godine, otkako je postao punoletan, ne
samo celo svoje imanje već je načinio i velike dugove u Beču, Parizu i Bukureštu. Sada troši i deo dispozicionog
fonda Ministarstva inostranih dela. A Narodna skupština se još uvek bavi jalovim interpelacijama, „smešnim
peticijama i nemogućim predlozima“. (Bericht Res. Nr. 13.)
U pismu koje notira u Dnevniku 22. marta, Kalaj ističe da se u svojim službenim izveštajima trudi da što
vernije opiše kritičnu situaciju. Ona je po njemu bremenita velikim opasnostima naročito iz razloga što se knez
Milan sve više nosi mišlju da vrati Ristića i njegove pristalice na pozicije vlasti. A „u tom slučaju“ on ne veruje
da će se knez Milan dugo održati na prestolu! Pitanje naslednika mu se dakle čini prirodnim. Ne izgleda mu više
realnom mogućnost dovođenja crnogorskog kneza na presto Srbije pomoću Grujićeve stranke. Narod bi više
voleo da se vrati dinastija Karađorđevića. Ali ni njeni izdanci nisu na odgovarajućoj visini. Rasknez Aleksandar
je, po Kalajevoj karakteristici: „nesposoban starac, najstariji njegov sin Petar pravi ,lump‘ sinovac Đorđe pak
iznad svega slab karakter“. Nije čudo što su neki politički prvaci došli do zaključka da bi najbolje bilo dovesti na
srpski presto nekog stranog princa. Pošto se u poslednje vreme šire glasovi da Čumić i njegovi ljudi misle na
ruskog kneza Lojhtenberga (sinovca ruskog cara), on žuri da o tome obavesti Andrašija. Jer sigurno ne bi
odgovaralo interesima Austro-Ugarske da vladarom Srbije postaje princ iz Rusije. (Pismo br. 10.)

457
Kovačević je bio opozicioni poslanik iz liberalne stranačke grupacije. Svojim predlogom „u ime
skupštinskog odbora“ hteo je da prisili vladu na postupak kojim bi se kompromitovale vodeće ličnosti
konzervativaca. Pošto u tome nije uspeo trebalo je da bude isključen iz Skupštine. Nastale su burne scene
međusobnog optuživanja i nadglasavanja. Stvar je okončana raspuštanjem Skupštine!
Deset dana ranije kao neku vrstu dopunske dokumentacije o političkim neprilikama u Srbiji, Kalaj je imao
priliku da zatraži Andrašijevu intervenciju kod tršćanskih vlasti preko austrijskog Ministarstva unutrašnjih
poslova, povodom smrti socijalističkog prvaka Svetozara Markovića, da bi mu se na osnovu molbe srpskog
ministra inostranih dela Bogićevića dostavile sve hartije koje bi se našle u Markovićevom prtljagu. S obzirom na
interes koji u istoriografiji pobuđuje Markovićeva ličnost i na njegov značaj u istoriji, ovde se štampa in extenso
akt kojim ministar Bogićević traži od Kalaja da interveniše kod austrijskih vlasti radi dobavljanja Markovićević
 777

revolucionarnih spisa za koje se pretpostavlja da ih mora biti među zaostalim stvarima pokojnog revolucionara.
Akt upućen Kalaju na francuskom jeziku glasi:

Belgrade, le 27. Fevrier/11 Mars 1875, Confidentielle.

Monsieur l’Agent, Nous apprenons que Svetozar Markovitch l’un de ces hommes qui travaillent au renve
sement de l’état de choses actuel en Serbie et dont nous n’avons pas encore pu pénétrer les agissements, vient de
mourir à Trieste.
Selon toute probabilité Svetozar Markovitch avait en vue dans son dernier voyage la réalisation de plans
révolutionnaires et a dû entretenir une correspondence avec ses amis politiques de Serbie. II serait de plus grand
intérêt pour le Gouvernement de Son Altesse de posséder quelques renseignements positifs sur les manoevres de
ces personnes et comme nous supposons que les papiers de Svetozar Markovitch doivent renfermer sur ce sujet
des données suffisantes je prends la liberté, Monsieur l’Agent, d’en appeler à votre bienveillante inte vention afin
que les papiers recueillis au domicile de Svetozar Markovitch après sa mort soient transmis au Gouvernement de
Son Altesse si toutefois aucun empéchement légal n’y mettait obstacle.
Agréez, Monsieur 1’Agent, l’expression de ma considération la plus distinguée.
M. M. Boghitchevitch

Odgovor Ministarstva iz Beča:

Präsidial-Section
des Ministeriums des Äussern
203
Dep. II Wien 17. März 1875.
Wohlgeborener Herr!

Laut eingelangter Mittheilung des k. k. Ministers des Innern wurden unter den zurückgelassenen Effekten
des Svetozar Markovitch keine Schriften sondern nur das beigelegene Notizbuch gefunden, welches Ihnen mit
Bezug auf das Telegramm vom 13. 1. M. zur weiteren Veranlassung übermittelt wird.

Für den Minister

Sectionsschef Hofmann
(Ad Res. Nr. 40.)

458
U izveštaju kojim će Kalaj dva dana kasnije, 6. aprila, obavestiti Andrašija o daljem razvoju političke
situacije ističe se kako se posle raspuštanja Skupštine i smenjivanja ministra pravde (mesto dobroćudnog Đoše
Milovanovića zauzeo je beskompromisniji konzervativac Dimitrije Radović) pooštravaju mere protiv
„destruktivnih“ elemenata opozicije. Napominje se da su neki listovi već opomenuti i među njima se navode:
„Istok koji je zastupao Ristićeve interese, zatim organ socijalista Oslobođenje i ... Budućnost“. Posle ovih
opomena, prema Zakonu o štampi očekuje se da će ubrzo biti obustavljeno dalje izlaženje navedenih listova.
Ipak, uprkos tim merama i aktivnijem kneževom angažovanju na strani konzervativaca uoči novih izbora, Kalaj
ne prestaje sa proricanjem kobnih zaokreta. On predviđa da će Ristić „kome se ne mogu poreći energičnost i
istrajnost i koji pri ostvarenju svojih ciljeva ne zna za obzire“ preduzeti sve da se opet domogne vlasti. U tim
nastojanjima moći će čak da računa sa više istaknutih političkih osoba nego pre, zbog Milanovih grešaka u
ophođenju sa ljudima. A iznad svega, kao uvek u takvim situacijama, zbog podrivačke delatnosti „novosadske
Omladine“ čiji se uticaj nesmanjenom aktivnošću proteže na tle Srbije. (Bericht Res. Nr. 18.)

459
U pismu koje je tog dana Kalaj poslao Andrašiju ponavlja se pod ovim datumom zabeleženo u
Dnevniku. Samo u vezi sa intrigama nekih rumunskih opozicionara da se na mesto vladajućeg kneza Karla u
Rumuniji izabere knez Milan, u pismu (privatnog, poverljivog karaktera), dodaje se da izgleda da se Milanu ovaj
plan sviđa. Iako Kalaj zna da se ovakvi fantastični planovi ne mogu ostvariti, on je (kazuje Andrašiju) o tome
obavestio svog rumunskog kolegu Sturzu. Za Austro-Ugarsku može biti samo od interesa ako proklija seme
razdora između dva susedna kneza. (Pismo br. 23.)

460
Od oba lava samo repovi.

461
Kluž.

462
Ovaj orden Kalaj je izradio Sturzi. U izveštaju od 22. marta on je Andrašija upoznao sa velikom
Sturzovom željom da od cara dobije neko veće austrijsko odlikovanje. Već 1857. kao ministar inostranih dela
Moldavije car Franja ga je odlikovao prilikom svog puta u Bukovinu ordenom gvozdene krune II klase. Na
mestu predstavnika Rumunije u Beogradu on je u više navrata dokazao svoju privrženost politici prijateljstva
malih dunavskih kneževina prema moćnoj Austro-Ugarskoj. Po Kalaju: „U celoj Rumuniji nema nikoga ko bi bio
odaniji pristalica austrijske politike“ od Sturze. Zahvaljujući njemu, Kalaj se nada da Srbija i Rumunija bar u
dogledno vreme neće na međunarodnoj sceni zajednički istupati kao saveznici koji su međusobno vezani
ugovornim obavezama. Zato i interveniše za njega s molbom da mu Andraši kod cara izdejstvuju visoki orden
 778

velikog krsta (i s obzirom na njegove funkcije, pošto je bio dva puta ministar inostranih poslova u svojoj zemlji).
Intervencija je u potpunosti uspela. Sturza je dobio od Kalaja predloženi orden. (Bericht Res. Nr. 14.)
 779

REGISTRI
 780

Andrejević, stari, potpredsednik Srpske banke.

REGISTAR LIČNOSTI Andrejević Stevan, iz Zemuna.
Andrić Aleksandar (1816–1876), štampar i
izdavač lista Svetovid.
Abele, austrougarski general.
Antonieti, lekar u Zadru.
Avakumović Jovan (1841–1928), sekretar
Antonije, plemenski glavar iz Grahova.
Ministarstva unutrašnjih dela, kasnije višestruki
Antonović Milan.
ministar i predsednik vlade (liberal, u srodstvu sa
Antonović Kosta, saučesnik u ubistvu kneza
moćnom bogataškom porodicom Babadudića).
Mihaila.
Avramović Jevtimije, sekretar Ministarstva
Antula Kosta, trgovac, narodni poslanik.
inostranih dela.
Aponji Albert, grof, mađarski političar.
Aziz-paša, vidinski paša.
Aponji Rudolf, mađarski grof, austrougarski
Ajzenberger.
ambasador u Londonu.
Ajhman, nemački poslanik u Carigradu.
Arifi-paša.
Aksakov Ivan Sergejevič (1823–1886), ruski
Arkadije, bivši Milošev poverenik.
publicista, političar, panslavista.
Arnim Hari, bivši nemački poslanik u Parizu.
Aksentijević Hrista.
Asifi-bej, turski diplomatski predstavnik u
Alavantić, iz Šapca.
Beču.
Albreht (1817–1895), nadvojvoda, glavni
Ast Ferdinand, ugarski kraljevski komesar u
inspektor austrougarske vojske.
Novom Sadu.
Aleksandar II (1818–1881), ruski car (1855–
Atanacković, bankarski činovnik.
1881).
Atanacković Nikola, načelnik kragujevačkog
Aleksandar Karađorđević, v. Karađorđević
okruga.
Aleksandar.
Aćimović Đoka, trgovac.
Ali-Nizami-bej, turski konzul u Beogradu.
Ahmed-Vafi-efendi, pomoćnik velikog vezira
Ali-paša (ili Aali-paša), veliki vezir (rođen
Mahmud-paše.
1815, umro 6. septembra 1871).
Ahmed-Razim-paša, guverner Ruščuka.
Alimpić Ranko (1826–1882), potpukovnik,
Ašer.
odnosno pukovnik, okružni načelnik (u Negotinu pa
u Požarevcu), ministar građevina (1873), član
B
Državnog saveta (1874).
Altman, železnički preduzimač.
Babić, sveštenik austruougarskog konzulata.
Altman, iz Dalmacije.
Babenek Ana, glumica.
Alfonz XII (1857–1885), španski kralj (od 30.
Babrinski, grof.
decembra 1874).
Badovski, dragoman francuskog konzulata u
Ambrozi, pisar austrougarskog konzulata u
Beogradu.
Beogradu.
Bajgl Herman, lekar.
Anastasijević Miša (1803–1885), jedan od
Bajići (braća Miloš i Anastas, nećaci kneza
najbogatijih preduzimača u Srbiji, kulturno-prosvetni
Mihaila Obrenovića).
mecena.
Bajić Miloš.
Anger, zemunski auditor, posle šef kancelarije
Bajić Petka (Petrija, 1808–1865), starija kći
austrougarskog Konzulata u Beogradu.
kneza Miloša Obrenovića, sestra kneza Mihaila, žena
Andraši Đula (1823–1890), grof, predsednik
Todora Bajića, majka Miloša i Anastasa Bajića.
vlade Ugarske (1867–1871), ministar inostranih
Bajza Lenka.
poslova Austrougarske (1871–1879).
Bajst (Beust) Fridrih Ferdinand (1809–1886),
Andrejević, mladi.
grof od 1867, ministar inostranih poslova
Austrougarske do 1871, posle ambasador u Londonu

Tehnički deo registra je izradila Radmila (kasnije u Parizu).
Krasić, iz Istorijskog instituta, i ovim
putem joj izražavam zahvalnost – A. R. Bakadi Tivadar.
 781

Bakenen, engleski ambasador u Beču. Bering, bankar.

Baldvajn, činovnik Parobrodarskog društva u Bering iz Rusije.
Zemunu. Beonar (Br Bernard).
Baligo, sekretar rumunskog kneza Kuze. Bertl Đerđ (György), advokat.
Ban Matija (1818–1903), književnik, publicista, šef Besarović, sarajevski trgovac.
Presbiroa (1861–1880). Betan Karlo, sekretar za stranu korespondenciju u
Banfi Albert. Ministarstvu inostranih dela Srbije.
Banhans, austrijski ministar. Betlenovi, mađarska grofovska porodica iz Erdelja.
Barb, personalni referent Ministarstva inostranih poslova u Betlen (Bethlen) Andraš.
Beču. Betlen Aurel.
Barbek, iz Beča. Betlen Vilma, videti Kalaj Vilma.
Barber, zakupnik jednog rudnika zlata. Betlen Joži.
Barbolani, grof, italijanski poslanik u Istambulu. Betlen Karolj.
Barić, kapetan. Betlen Margita.
Baring. Betlen Šandor.
Barišić Vasilije, pomoćnik načelnika u Negotinu. Bibikov, grof.
Barlovac Mihailo, upravnik grada Beograda, (šef policije Bizmark (Bismarck) Oto (1815–1898),
Beograda do Namesništva), posle jedan od predsednik Vlade Pruske, kancelar Nemačke (do
zapaženijih opozicionara. 1890).
Barlovčevi. Bilov (Bülow) Bernard Ernst (1815–1879),
Barcai Eden (Bárczay Ödön). državni sekretar za inostrane poslove Nemačke.
Bah Aleksandar (1813–1893), ministar unutrašnjih Biron, kurlandski knez, predstavnik jednog
poslova u Austriji u vreme apsolutizma (1849–1859). koncerna za gradnju železnica.
Bah Vjekoslav (1845–1871), urednik lista Hrvatska, jedan Bito.
od predvodnika Rakovičke bune Blaznavac Katarina, videti Konstantinović
Begović, hrvatski oficir Katarina.
Bedeković Koloman (1818–1889), ministar za Hrvatsku i Blaznavac Milivoj Petrović (1824–1873),
Slavoniju u Beču, posle hrvatski ban, pa opet ministar vojni (1865–1868), prvi namesnik (1868–
ministar. 1872), predsednik vlade i ministar vojni (1872–
Beeti Akoš (Beöthy Akos). 1873).
Beeti Leon (Beöthy Leon). Blaznavac Miloje, bratić namesnika Blaznavca.
Bek Fridrih (Beck Friedrich, 1830–1920), grof, pukovnik, Blajvajs (Bleiweis) Janez (1808–1881),
šef careve vojne kancelarije (1867–1874), carev slovenački publicista i političar.
general-ađutant 1874, kasnije, 1881–1906, šef Blajhreder, nemački bankar u Berlinu.
generalštaba austrougarske armije. Blaškovićevi, porodica Kalajeve majke.
Beke (Becke), baron, ministar finansija u Beču. Blašković Amalija (1814–1902), majka
Bekelai iz Mađarske. Benjanina Kalaja.
Beker (Bekert?), ruski potpukovnik. Blašković Erne.
Belanović Jovan. Blašković Mikloš.
Beldi, honvedski oficir. Blašković Šandor.
Belimarković (Marković) Jovan, (1827–1906), Blejn (Blane), engleski pukovnik.
potpukovnik, pukovnik (1869–1877, posle general), Bloh, apotekar iz Beča.
ministar vojni i zastupnik ministra građevina (1868– Blumfild (Bloomfield) 317.
1872), posle član Državnog saveta, senator. Bobaj, Štrusbergov poverenik.
Benoni, savetnik Ministarstva pravde. Bogićević Antonije, ađutant kneza Milana.
Berger, potpukovnik, ruski vojni ataše u Carigradu. Bogićević Milan (1840–1929), sekretar
Berger dr Johan Nepomuk, austrijski ministar. predstavništva Srbije u Carigradu, potom sekretar
kneza Milana (1872), ministar pravde (u Čumićevoj


vladi, X 1874 – I 1875), ministar inostranih dela (u
Treba: Božić.
 782
Stefanovićevoj vladi, od januara do avgusta 1875).
Bogićević, školski savetnik u Granici.
Bogićevićka, žena Antonija Bogićevića, kći
Hadži Tome.
Bogišić, sudija u Pešti.
Bogosavljević Adam (1844–1880), poslanik
radikalne opozicije, seljački tribun.
Bodi Guta.
Bodnar, advokat u Pešti.
Bodroški.
Boeresku, ministar inostranih poslova
Rumunije.
Bozović Agop, dragoman Srpske agencije u
Istambulu.
Bojović Todor, ađutant kneza Milana.
Bolfart.
Bontu, predstavnik koncerna Generalne unije.
Borić.
Borota, zagrebački sveštenik.
Bošen, bečki bankar.
Bošković, Jovan (1834–1908), filolog, liberal
po političkom ubeđenju, profesor Velike škole u
Beogradu (1868–1872), posle otpuštanja iz državne
službe u Srbiji izabran za nadzornika srpskih škola u
Ugarskoj, urednik Letopisa Matice srpske (1871–
1875).
Bošković Jovan, trgovac iz Loznice, narodni
poslanik.
Bošković Stojan (1833–1908), političar
liberalnog smera, publicista, profesor (istorije),
sekretar, savetnik, načelnik odeljenja Ministarstva
inostranih dela (postavljen 1868), jedno vreme
urednik Jedinstva. Profesor Velike škole (postavljen
1872).
Brajterka, iz Sent Andreje, Kalajev „korteš“ na
izborima za ugarski Parlament.
Brand, Hiršov poverenik.
Branković.
Bratianu Jon (1827–1891), rumunski politički
vođ liberala.
Brašan, član jednog železničkog konzorcijuma.
Brejer (Bräuer), banjski lekar u Francensbadu.
Breson Leopold, direktor društva austrijskih
Državnih železnica (Staatsbahn).
Brigljević, katolički sveštenik austrougarskog
konzulata u Beogradu.
Brik (Brück) dr.
Brlić Ignjat (1834–1892), hrvatski političar.
Bron, Hiršov agent.
Bronco, baron, ađutant bavarskog kneza Ota
Brunov Filip, baron, ruski ambasador u
Londonu.
Bubenik, šef kancelarije (kancelar), otpravnik
poslova austrougarskog konzulata u Beogradu.
Budorovski, poljski grof.
Buda Šandor.
Budlova, ruska grofica, dvorska dama.
Budn 170.
Bure (Bourré), bivši francuski ambasador u
Carigradu, XIX.
V
Vagner, austrijski general, komandant Vojne
Granice, sa sedištem u Zemunu, posle guverner
Dalmacije, zatim ministar odbrane (Landwehr-a)
Austrije.
Vakanović Antun (1808–1894), hrvatski
političar, predsednik hrvatskog Sabora, predsednik
hrvatskog odbora za pregovore sa Mađarskom.
Vakaresku, diplomatski predstavnik Vlaške
(Rumunije) u Beogradu, (posle Joneskua, od avgusta
1871)
Valdštajn Paul, pruski agent.
Valenta Jovan, lekar, profesor gimnazije, član
Srpskog učenog društva.
Vali-bej
Varberthajm, bečki bankar.
Vasal, francuski preduzimač, predstavnik
jednog belgijskog konzorcijuma.
Vasić, načelnik u Ćupriji.
Vasiljević Alimpije (1831–1911), političar
(liberal), publicista, književnik, profesor filozofije na
Velikoj školi.
Vaske, baron, odeljenjski savetnik Ministarstva
inostranih poslova u Beču.
Vasojevići.
Vatman, baron, penzionisani pukovnik, agent
Franko-austrijske banke.
Vatson, engleski vicekonzul u Beogradu.
Vatson, sestra (?) vicekonzula Vatsona.
Vaclik Jan (1830–1918), češki publicista,
panslavista.
Veber, pseudonim Oreškovića.
Veber Jozef (Weber Joseph), general,
feldmaršal-lajtnalt, komandant graničarskih trupa u
Petrovaradinu.
Veker Goter, nemački konzul u Pešti.
 783
Velikić, skupštinski poslanik.
Velimirović Petar (1848–1921), inženjer,
socijalista, istaknuti sledbenik Svetozara Markovića.
Veljković Stojan (1830–1925), pravnik po
struci, političar (umereni liberal, ristićevac), ministar
pravde (1871–1873).
Veninger, direktor Međunarodnog zavoda za
gradnju puteva, železnica i dr. 421.
Venkhajm Bela (Wenckheim Béla), baron,
ministar unutrašnjih poslova u Mađarskoj (1867–
1869), ministarski predstavnik Mađarske kod cara u
Beču (1871–1879).
Vera, ruska velika kneginja, ćerka velikog
kneza Konstantina, brata ruskog cara.
Verovac, sudski tumač i zapisničar u
peštanskom procesu protiv Aleksandra
Karađorđevića.
Vertern (Werthern) Karl (1809–1894), nemački
poslanik u Carigradu.
Verteši Šandor, delegat mađarske vlade za
izradu ugovora o jurisdikciji.
Vertheimer (Wertheimer) Eduard, istoričar,
XIX.
Veher, pruski konzul u Pešti.
Vidaković Stefan, trgovac u Vrdniku.
Vidač, predstavnik jedne peštanske firme
Viktor Emanuel II (Vittorio Emanuele, 1820–
1878), kralj Sardinije, potom Italije (1849–1878).
Vila, italijanski železnički preduzimač.
Vilani, emigrant iz Mađarske, učesnik
mađarske revolucije 1848/49.
Vilotijević Andrija, saučesnik u ubistvu kneza
Mihaila.
Vilhelm I (Wilhelm von Hohenzollern, 1797–
1888), pruski kralj, potom nemački car (1861–1888).
Vilhelm Habzburški (Wilhelm von Habsburg),
austrijski nadvojvoda.
Vikeli, preduzimač za izgradnju železnice.
Vilhart, austrougarski konzul u Sarajevu.
Vinter, inženjer austrijskih Državnih železnica.
Viskonti Venosta (Visconti-Venosta Emilio,
1829–1914), markiz, ministar inostranih poslova
Italije.
Vitković Gavrilo (1829–1902), profesor, bavio
se istorijom.
Višnjić.
Vlajković Đoka (1833–1883), oficir iz
austrougarske vojske, prešao u Srbiju 1862.
Vodianer, bavarski konzul u Pešti.
Vodianer, iz austrijskog koncerna Državnih
železnica (Štatsbana).
Vojnović, oficir.
Volfart (Wohlfarth), austrijski konzul u
Ruščuku.
Vončina Ivan (1827–1885), hrvatski političar i
publicista, urednik lista Zatočnik.
Vorsak, katolički crkveni velikodostojnik.
Vranicani (Vraniczany) Dobrinović Anton,
savetnik u Ministarstvu inostranih poslova
Austrougarske, Bajstov sekretar.
Vranicani Ambroz (1801–1870), hrvatski
političar.
Vranješević, trgovac u Pančevu, član
Omladine.
Vranjican, vidi Vranicani Ambroz.
Vrbanić.
Vrbica.
Vukalović Luka (1823–1873), vođ
hercegovačkog ustanka 1861–1862.
Vujić.
Vukosavljević Jovan, Crnogorac, oficir.
Vukotić Petar (1826–1890), crnogorski
vojvoda, tast kneza Nikole
Vučić Toma Perišić (1788–1859), čuveni
predvodnik seljačkih buna 644.
Vučićević-Perišić Stevan, jedan od optuženih u
procesu protiv ubica kneza Mihaila i njihovih
saučesnika.
Vučković Vojislav, istoričar, XVIII.
G
Gablenc (Gablenz) Ludvik KarlVilhelm (1814–
1874), austrijski general, feldmaršal-lajtnant,
komandant trupa u Hrvatskoj i Slavoniji (1867–
1869), u Ugarskoj (1869–1871).
Gavrilović Jovan (1796–1877), treći član
Namesništva posle ubistva kneza Mihaila.
Gavrilović Moša, član Kasacije.
Gagern Maks, baron, savetnik u Ministarstvu
inostranih poslova u Beču.
Gagern mlađi, sin Maksa Gagerna.
Gadon, dopisnik Nord Vesta.
Gađanski dr Ljubomir, advokat u Pančevu,
(šurak Stevče Mihailovića).
Galgoci, direktor osiguravajućeg zavoda
„Viktorija“.
Galini, austrijski general.
 784
Galfi, doktor, lekar.
Garašanin Ilija (1812–1874), vodeća politička
ličnost konzervativnih shvatanja, višestruki ministar.
Garašanin Milutin (1843–1898), sin Ilije
Garašanina, političar, za narodnog poslanika prvi put
izabran 1874.
Garašanin Svetozar, sin Ilije Garašanina, oficir,
ađutant kneza Mihaila.
Garibaldi Đuzepe (Garibaldi Giusepe 1807–
1882), organizator i predvodnik oružanih odreda
revolucionarnog pokreta za oslobođenje i ujedinjenje
Italije, u savezu sa porobljenim narodima okolnih
zemalja.
Gedel (Godel), bivši austrijski konzul u
Beogradu (1864–1866).
Gelasteltan, francuski konzul u Pešti.
Gervai (Gervay), direktor pošta u Mađarskoj.
Germanović (Đermanović) Miloš, poručnik
garde kneza Milana.
Geršić Gliša – Giga (1842–1918), pravnik,
političar liberalni, kasnije radikalni, profesor Velike
škole.
Gizela, vojvotkinja.
Gija, bečki bankar.
Gika Jon, jedno vreme rumunski diplomatski
predstavnik u Carigradu.
Giskra Karl (1820–1879), austrijski ministar
unutrašnjih poslova (1867–1870), prvak austrijske
liberalne stranke – Verfassungspartei.
Gledston (Gladstone William Evart, 1809–
1898), engleski političar, predsednik liberalne vlade
u Engleskoj (1868–1874)
Gligorović, član bande falsifikatora novčanica
(mađarskih).
Gligorovićka, žena falsifikatora novčanica.
Glišić, valjevski poslanik.
Gorove Ištvan (Gorove Istvan, 1819–1881,
Ministarstvo trgovine, potom Ministarstvo
saobraćaja u Ugarskoj.
Godmanka.
Golesko.
Goria, grof, ataše italijanskog konzulata u
Bukureštu.
Gorčakov Aleksandar Mihailovič (1798–1883),
knez, ruski ministar inostranih poslova (od 1856.) i
kancelar (1867–1883).
Gramon (Gramont) Antoan (1819–1880),
francuski ambasador u Beču (1861–1870).
Greguš Agošt, dopisnik agencije Rojter u Pešti.
Grenvil (Granville George, 1815–1891), lord,
jedan od lidera engleske Liberalne stranke, ministar
inostranih poslova Engleske (1870–1874, posle
1880–85).
Grivišić, graničarski oficir, austrijski general.
Grin (Grün), engleski konzul u Bukureštu.
Grin (Grün) violinista iz Pešte.
Grinjan (Grignan), francuski publicista.
Grković Pavle, ubijeni poslanik iz Gornjeg
Milanovca.
Grozdanović Steva, vidi Nečajev.
Grolo (Grollo).
Groman, poslanik.
Groman Irma.
Gros Lajoš, lekar.
Grosinger Karolj, apotekar u Novom Sadu
Gruber, pekar u Beogradu.
Gruber, vlasnik firme u Pešti.
Grujić Jevrem (1826. ili 1827 – 1895), jedan od
prvaka doslednijih, pedesetosmaških liberala, u
vreme o kome je reč – diplomatski predstavnik
Srbije u Carigradu (1869), potom član Državnog
saveta (senata), potpredsednik Narodne skupštine
(1874).
Grujić Jovan, zvani Jota (1844–1907),
vojvođanski novinar konzervativnog smera,
protivnik Miletićeve Narodne stranke.
Grujić Jovan, beogradski advokat.
Gubastov, lekar, ruski vicekonzul u Vidinu.
Gutan-Biro (Goutant-Biro).
D
D’Alsan.
Danilo, iz Dalmacije.
Danilo (1826–1860), knez crnogorski (1851–
1860).
Daničić Đura (1825–1882), brat Miloša
Popovića, urednika Vidovdana, filolog, u vreme o
kome je reč sekretar Jugoslavenske akademije
znanosti i umjetnosti u Zagrebu, potom (1873–77)
profesor Velike škole u Beogradu.
Darinka, crnogorska kneginja
Daud-paša.
Deak Ferenc (1803–1876), mađarski političar,
vođ nagodbene stranke u Mađarskoj.
De Ben (de Ben, De Bain), francuski konzul u
Beogradu, posle Engelharta (Anželara), (od oktobra
 785
1874. godine).
Dević Đorđe, načelnik aleksinačkog okruga.
Dekaz (Decazes Louis Charles Elie, (1819–
1886), vojvoda, francuski ministar inostranih
poslova (1873–1877).
Delakroa, sekretar nemačkog Konzulata u
Beogradu
Del Mazo, španski poslanik u Beču.
De Lone, italijanski poslanik u Berlinu.
Demelić.
Dežof, savetnik nemačkog poslanstva u Beču.
Depon (De Pon, De Pont Alphons) baron,
savetnik Ministarstva inostranih poslova u Beču.
Derviš-paša, bosanski valija.
Derok Jovan, profesor gimnazije.
Deferenski.
Deševfi (Dessewffy).
Di Gid (Du Guide), trgovac iz Engleske.
Dilgskron (Dilg von Dilgskron Carl) sekretar u
Ministarstvu inostranih poslova u Beču.
Dimić Dušan.
Dimić Miša, činovnik.
Dimitrijević.
Dimitrijević Mihajlo.
Dinić Kosta, velikoškolac.
Dipon Kamije, grof.
Ditl, iz Ministarstva inostranih poslova u Beču
Ditlsas, sekretar ruskog konzulata u Beogradu.
Ditrih, tajni savetnik iz Berlina.
Dobiecki, iz mađarske policije.
Dobrojević, advokat.
Dolgoruki, knez, oficir, izaslanik ruskog cara.
Dozar (Dora ili Doras) 52.
Dosko, grčki konzul u Beogradu.
Dravevici Irma, (Dravevitzy Irma).
Dragančić, srpski oficir.
Dragančić, austrougarski vicekonzul u Bosni.
Dragović, austrougarski konzulu Ruščuku.
Dreksler.
Dumba, bankar u Beču.
Dučić Nićifor (1832-1900), arhimandrit.
Dušan (1308(?)–1355), kralj, odnosno car
Srbije (1331–1355).
Đ Živković.
Đene Gusti (Gyene Guszti).
Đenđeši Matilda.
Đirki Abriš, (Gyürki Abris), grof.
Đorđević Vladan (1844–1930), publicista,
političar, po struci lekar, (kasnije po zlu glasu čuveni
predsednik jedne neparlamentarne vlade).
Đorđević Marinko.
Đorđević Milan, publicista iz Novog Sada,
saradnik liberalnih listova.
Đorđević, penzionisani pukovnik.
Đorđević, oficir iz Srbije u Crnoj Gori.
Đorđević.
Đujto, savetnik u Ministrarstvu finansija
Ugarske.
Đuković.
E
Eber.
Evgenije, negotinski episkop.
Ejbl, iz Engleske, predstavnik jednog koncerna
zainteresovanog za izgradnju železnica.
Eliot Henri, (Elliot Henry Georg, 1817–1907),
engleski ambasadoru Carigradu.
Elst.
Emih Gustav (Emich Gusztáv), činovnik
Ministarstva trgovine Ugarske.
Engelhart (Engelhardt, Anželar) Eduar,
francuski konzul u Beogradu (1867–1873).
Erl (Earl) Ralf, poverenik Hiršovog koncerna
za gradnju železnica.
Erlater, bankar, jedan od osnivača banke
Franko-Austrijana.
Esterhazi Pal (Esterházy Pál, 1786–1866),
knez, predstavnik mađarske vlade na bečkom dvoru
(1848).
Etveš Jožef (Eötvös Jozsef, 1813–1871), baron,
književnik, publicista i političar, ministar prosvete u
Ugarskoj (1867–1871).
Eškenazi, trgovac.
Ž
Žabarac Dragutin, potpukovnik, posle
pukovnik, komandant beogradske tvrđave.
Živanović Živan (1852–1931), politički
publicista, istoričar, istaknuti član Liberalne stranke.
Živković Jovan (1826–1902), pravnik i
političar u Hrvatskoj, predsednik Banskog stola,
odjelni predstojnik za unutrašnje poslove (1873).
Žigmondi Vilmoš, rudarski savetnik iz
 786
Budimpešte.
Žirarden E, suvlasnik jednog francuskog
koncerna.
Z Ikskil (Üxküll) Alfred, grof, austrougarski
Zarmit, grčki političar.
Zah Franja (1807–1892), pukovnik, upravnik
artiljerijske škole (1868–1874), potom prvi ađutant
kneza Milana.
Zaško, sveštenik iz Crne Gore
Zdravković Stevan, inženjerijski major.
Zdravković Aleksa, narodni poslanik.
Zdravković Stanko, saučesnik u ubistvu kneza
Mihaila.
Zederl (Sederl), vlasnik fabrike oružja.
Zetlaukel (Zetlaukel), austrijski pukovnik.
Zehanj.
Zec, iz Boke Kotorske.
Ziči (Zichy) Viktor, grof, suvlasnik jednog
novčanog zavoda, zainteresovanog za gradnju
srpskih železnica.
Ziči Edmund, grof.
Ziči Jožef (Joži), grof, guverner Rijeke, potom
ministar trgovine (od 1872).
Ziči Laci, grof, upravnik Komorinih dobara u
Starom Budimu.
Ziči Nandor.
Ziči Ferenc, grof, austrougarski ambasador u
Carigradu.
Zlotinski, sekretar rumunskog diplomatskog
predstavništva u Beogradu.
Zografa.
Zuherhandl (?), misionar Engleskog biblijskog
društva.
I Jekelfaluši (Jekelfalussy) Lajoš, šef mađarske
Ivanović Ljubomir, major, potpukovnik,
ministar građevina u Čumićevoj vladi od novembra
1874. do januara 1975, posle upravnik Vojne
akademije.
Ivanović Tasa, iz Jagodine.
Ivanovićka, kći starog Franasovića, sestra
poručnika (kasnije čuvenog generala) Dragutina
Franasovića.
Ivačković Prokopije, mitropolit, posle patrijarh.
Ivić, advokat u Zemunu.
Ivković Vidoje, jedan od osuđenih na smrt
zbog ubistva kneza Mihaila.
Ignjatijev Nikolaj Pavlovič (1832–1908), ruski
poslanik, odnosno ambasador u Carigradu (1864–
1877).
vojni ataše u Carigradu.
Ilić Jovan (1824–1901), pesnik i političar, član
veća Kasacionog suda, ministar pravde (od jula
1869. do januara 1871), državni savetnik (od 1873),
pedesetosmaški liberal, sekretar prelomne
Svetoandrejske skupštine, koji evoluira u pravcu
konzervativnijeg nacionalizma.
Ilić Stanoje, napadan zbog navodnog
saučesništva u zaveri protiv ubijenog kneza Mihaila.
Ilić, bivši požarevački kaznačej.
Ipsilanti, grčki diplomatski predstavnik u Beču.
Iponji Arnold, katolički sveštenik.
Irmenji Maks – Mikša (Ürményi Max Miksa).
Istrija (D’Istrija), otpravnik poslova francuskog
konzulata u Beogradu.
J
Jakšić Vladimir (1824–1899), načelnik
statističkog odeljenja u Ministarstvu finansija.
Jakšić Grgur (1871–1955), istoričar, XVIII.
Janković Živko, pravo ime Cukić, osoba
sumnjivog zanimanja, 494. Vidi Cukić.
Janković Julije, grof, veleposednik, političar u
Hrvatskoj.
Janković Milan, načelnik crnorečkog okruga,
posle načelnik kragujevačkog okruga, (mlađi brat
liberalnog političara Milovana Jankovića).
Janković Milovan (1828–1899), jedan od
prvaka doslednijih, pedesetosmaških liberala u
Srbiji.
policije.
Jelačić Josip (1801–1859), hrvatski ban u
vreme sučeljavanja revolucionarnih i
kontrarevolucionarnih snaga 1848/1849.
Jelena, ruska kneginja, ćerka velikog kneza
Meklenburga Sterlica, ruskog artiljerijskog generala.
Jelisaveta, kneginja, (Erzsébet hercegné) 486.
Jelić, u službi prevodioca.
Jeremić Gavrilo – Gaja, državni savetnik 371.
Joanini, italijanski konzul u Beogradu.
Joanini Leon, brat konzula Joaninija.
Jovanović.
 787
Jovanović, graničarski pukovnik.
Jovanović, sveštenik u Irigu.
Jovanović Anastas (1817–1899), upravnik
dvora (1858–68).
Jovanović Vladimir (1833–1922), političar i
publicista, istaknuti liberal, jedan od vodećih članova
Omladine, emigrant u Novom Sadu, sekretar
Ministarstva unutrašnjih dela Srbije
Jovanović Jovan – Zmaj (1833–1904), pesnik,
vatreni pobornik Miletićeve srpske Narodne stranke,
XXXII.
Jovanović Kosta, opunomoćenik srpske vlade u
pregovorima sa Mađarskom u vezi sa železničkim
pitanjem.
Jovanović dr Milan.
Jovanović Milija, iz Paraćina, Kalajev doušnik.
Jovanović Mita.
Jovanović Nikifor (Nićifor), artiljerijski
potpukovnik.
Jovanović Nikola – Okan, bosanski emigrant.
Jovanović Panta, ministar finansija.
Jovanović Čedomir.
Jovanče, krojački majstor iz Bugarske.
Jović Stevan – Ištvan.
Jonesku Radu, rumunski diplomatski
predstavnik u Beogradu.
Jordan, dopisnik lista Faterland.
Jote, inženjer koncerna austrijskih Državnih
železnica.
Juliani, predstavnik jednog ruskog
konzorcijuma.
Jurenak Karlo, advokat.
K Karađorđev, knez Srbije (1842–1858), u emigraciji u
Kabul-paša, turski ambasador u Beču.
Kajdel, baron, nemački poslaniku Carigradu
(do 1873)
Kajzelring, pruski konzul u Bukureštu.
Kalaj Adolfka (Kállay Adolfé).
Kalaj Andraš.
Kalaj Vilma, rođena grofica Betlen, žena
Benjamina Kaliaja (od 2. aprila 1873).
Kalaj Žermina (Kállay Gema) sestra
Benjamina Kalaja, udata za grofa Gustava Telekija.
Kalaj Ištvan (1790–1845), otac Benjamina
Kalaja.
Kalaj Ištvan, istoričar arhivista, VI.
Kalaj Marta, kći Benjamina Kalaja.
Kalaj Melisa, sestra Benjamina Kalaja.
Kalaj Peter.
Kalinić, oficir.
Kaliče, austrougarski ministar-rezident,
generalni konzul u Japanu i Kini.
Kalnak, lekar.
Kaljević Ljubomir (1841–1907), političar i
publicista liberalnog smera, urednik opozicionog
lista Srbija (1867–70), narodni poslanik (izabran
1871), pokretač lista Budućnost (1873), ministar
finansija u kratkotrajnoj Čumićevoj vladi (1874–
1875).
Kaljevićka.
Kanedunski.
Kamper, iz Pruske.
Kampo, grof, italijanski vicekonzul.
Kampo Akabi, žena vicekonzula Kampa.
Kand Kalman.
Kanic (Kanitz) Feliks Filip (1829–1904),
mađarski putopisac, arheolog i etnograf.
Kantakuzen, rumunski diplomatski predstavnik
(posle Joneskua) u Beogradu.
Karabiberović Živko, beogradski trgovac,
predsednik upravnog odbora Prve srpske banke,
predsednik Narodne skupštine (u srodstvu sa
moćnom bogataškom porodicom Babadudića).
Karavelov Ljuben (1835–1879), bugarski
emigrant u Novom Sadu, saradnik srpske Omladine,
izdavač emigrantskog lista Svoboda u Bukureštu.
Karađorđe Petrović (oko 1768–1817), vođ
Prvog srpskog ustanka.
Karađorđevići.
Karađorđević Aleksandar (1806–1885), sin
Pešti (u vreme o kome je reč).
Karađorđević Đorđe (Đoka), sinovac
Aleksandra Karađorđevića.
Karađorđević Persida (1813–1873), žena
raskneza Aleksandra Karađorđevića, unuka
ustaničkog vojvode Jakova Nenadovića.
Karađorđević Petar (1844–1921), sin
Aleksandra Karađorđevića, (posle ubistva
Aleksandra Obrenovića 1903. kralj Srbije).
Karačonji, mađarski grof.
Karlo, v. Franc Karlo.
Karlo Ludvig (Karl Ludvig, 1833–1896),
austrijski nadvojvoda, mlađi brat cara Franje Josipa
(otac kasnijeg prestolonaslednika Franca
Ferdinanda).
 788
Karnelin, urednik jevrejskih novina u
Bukureštu.
Karol (Karlo) Hoencolern (1839–1914),
rumunski vladalac, knez (od 1866, posle proterivanja
kneza Aleksandra Kuze), kralj (od 1881).
Karolji Eduard Ede (1821–1879), grof,
suvlasnik koncerna Franko-mađarske banke.
Karolji Ištvan.
Karolji Šandor (1831–1906), grof, član
koncerna Franko-mađarske banke.
Karuta, bankar u Beču.
Kasija (Kasijen, Cassia) direktor
austrougarskog Dunavskog parobrodarskog društva.
Kasijan, poslanik.
Kasnar, trgovac.
Kasnarka, žena Kasnareva.
Kasnper, inženjer jednog ruskog konzorcijuma.
Kastelar.
Katanić Marko, major.
Katarina Mihajlovna, ruska kneginja, kći
velikog ruskog kneza Mihaila Pavloviča.
Katardži, rumunska bojarska porodica u
srodstvu sa knezom Milanom Obrenovićem po
majci, koja je Katardžijeva.
Katkov Mihail Nikiforović (1818–1887) ruski
publicista, panslavista.
Kaćanski Stevan, profesor gimnazije u
Kragujevcu, počasni član Srpskog učenog društva
Kackovski (Kaczkowsky) iz poljske plemićke
porodice, zastupnik stranih, u prvom redu francuskih
novčanih ustanova, zainteresovanih u poslovima
gradnje železnice u Srbiji.
Kvaternik Eugen (1825–1871), pravaški
opozicionar, protivnik austrougarske vlasti i prevlasti
nad Hrvatskom, predvodnik Rakovačke bune.
Kelendorfer (Kellendorfer).
Kemenj Žigmond (1816–1875), baron, pisac,
političar.
Kenesejeva (Keneszeyné).
Kenig (König), pukovnik, rukovodilac
graničarskog odeljenja Ministarstva rata u Beču.
Keresteši (Keresztessy), carinski činovnik.
Kerkapolji (Kerkápolyi), državni podsekretar
mađarskog Ministarstva unutrašnjih poslova.
Kerler (Kerler).
Kiba, lekar.
Kibek (Kübeck).
Kiko, vojni lekar.
Kir-Dinjan (ili Kir-Denjan), ruski vicekonzul u
Vidinu.
Kiriko, iz Carigrada.
Kis (Küss), francuski ministar.
Kiš, konspirativno ime Oreškovića.
Kiš, direktor peštanskog osiguravajućeg
zavoda Haza (Dom).
Kiš Žigmond (Kiss Zsigmond), član jednog
konzorcijuma zainteresovanog za gradnju železnica.
Kiš Mikloš.
Klap (Klapp), dopisnik lista Noje Fraje Prese.
Klapka Đerđ (1820–1892), general, jedan od
vojnih komandanata mađarske četrdesetosmaške
revolucije, predstavnik jednog konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju železnice u Srbiji.
Klauber, železnički inspektor u Bazjašu.
Kletcer, virtuoz na čelu.
Kleh Ištvan (Kléh István), advokat.
Kluzeman, zakupnik jednog rudnika u Srbiji.
Knežević Uroš, narodni poslanik.
Knežić Vučko.
Knićanin Antonije, konjanički major,
komandant beogradske tvrđave.
Kovalerik.
Kovarac Đura, profesor u Valjevu.
Kovač dr Jozef, lekar.
Kovačević, iz Austrije.
Kovačević, prebegli graničarski oficir.
Kovačević Aksentije, narodni poslanik.
Kogalničanu (Cogalniceanu) Mihail (1817–
1891), rumunski političar, u vremenu o kome je reč i
predsednik Vlade Vlaške (1868–1870, pre toga
1860–l.
Koen Albert, jedan od predstavnika izraelske
Alijanse.
Kokanović, iz Hrvatske.
Koložvari, kapetan broda.
Kon, stariji, otac zakupca Kalajevog imanja
Biri.
Kon, mlađi, zakupac Kalajevog imanja Biri.
Kon, doktor.
Kondoroši Đerđ – Đorđe (Kondorossy
Gyöigy), narodni poslanik u Novom Sadu.
Konstantin Nikolajevič, ruski veliki knez,
carev brat.
Konstantinović, stari.
Konstantinović, mlađi.
Konstantinović Anka (1821–1868), kćerka

Treba Kozarac.
 789
Tomanije i Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša
Obrenovića
Konstantinović Katarina, kći Anke
Konstantinović, žena Milivoja Blaznavca (1868–
1873), posle žena Mihaila Bogićevića.
Konstamuen, sekretar rumunskog
diplomatskog predstavništva u Beogradu.
Kopelj, član jednog konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju železnica u Srbiji.
Kormoš Bela, iz Novog Sada.
Korf, baron, nemački major.
Kosanovićka, služavka kod bivšeg kneza
Aleksandra Karađorđevića.
Kosta, pseudonim (Milovana Jankovića).
Kostafor, rumunski ministar inostranih
poslova.
Kostić Laza (1841–1910), književnik i
političar, veliki beležnik, većnik, predsednik suda
novosadskog magistrata, rođak žene austrougarskog
vicekonzula Teodorovića, XXXII.
Kostrenčić Ivan, (1844–1924), bibliotekar u
dvorskoj biblioteci u Beču (posle dugogodišnji
upravnik Sveučilišne knjižnice u Zagrebu).
Kotek, češki publicista, bivši urednik lista
Politik.
Kotur Vasa, iz Siska 516.
Kohmajster, direktorski savetnik Mađarskog
kreditnog zavoda.
Koški (Koski).
Košut Lajoš (Kossuth Lajos, 1802–1894), vođ
mađarske revolucije (1848–49), IX–XV.
Krajter (Kreuter), inženjer.
Krančević, iz Pančeva.
Kremer (Kramer), iz Ministarstva inostranih
poslova u Beču.
Krestić Vasilije, istoričar, VI, XVI.
Krestić Nikola (1824–1887), hrvatski političar.
Krestić iz Vojvodine.
Križ (Křiž), austrijski general, vojni komandant
u Zemunu.
Krištofi, sveštenik.
Krsmanović, trgovac, narodni poslanik 540.
Krstić.
Krstić dr Nikola (1829–1902), član (1865–
1875), potom predsednik (1875–84) Kasacionog
suda u Beogradu.
Kubinji Agošton (Kubinyi Ágoston).
Kuza Aleksandar (1820–1873), rumunski knez
(1858–1866).
Kuza, rođak bivšeg rumunskog kneza.
Kuzmanović Dimitrije, saučesnik u ubistvu
kneza Mihaila.
Kuzmičev, ruski panslavista.
Kujundžić Milan – Aberdar (1842–1893),
publicista, književnik i političar, urednik organa
Omladine Mlada Srbadija, sekretar Ministarstva
unutrašnjih dela (1868), profesor Velike škole
(1873–82), sekretar Narodne skupštine (1874).
Kumani, prvi savetnik ruskog poslanstva u
Istambulu
Kumanudi Jovan, beogradski bankar.
Kumanudi, mladi.
Kun (Kuhn Franz von Kuhnenfeld, 1817–
1896), baron, feldcajgmajster, ministar rata
Austrougarske (1868–74).
Kuri Gergelj (Kury Gergely), činovnik
Parobrodarskog društva.
L
Lazarević Marko, ministar unutrašnjih dela,
potom ministar pravosuđa (u prvim vladama pod
Milanom Obrenovićem, posle njegovog
punoletstva).
Lajhtenberg Nikola Maksimovič, ruski knez
Romanovski (1843–1890).
Lanji (Lányy), direktorski savetnik Franko-
mađarske banke.
Lebl (Lobl), urednik pruskog lista Nacional
Cajtung (National Zeitung).
Lebreton (Le Breton), francuski trgovac.
Levenzon, trgovac u Beogradu.
Levi, izaslanik pariske Izraelske alijanse.
Ležan Gijom (Lejean Guilleaume, 1871),
francuski geograf.
Leka, srpski đak u Cirihu, drugovao sa ruskim
revolucionarom Nečajevim.
Lenk August fon Volfsberg, austrijski konzul u
Beogradu pre Kalaja (1866–1868).
Leopold I (1640–1705), austrijski car (1658–
1705).
Letić.
Lešjanin Milojko (1830–1896), oficir, za
kapetana proizveden 26. X 1862, za pukovnika 4. I
1875, upravitelj Vojne akademije (22. IX 1865. – 1.
X 1868), načelnik opšteg odeljenja Ministarstva
vojske (7. XI 1868. – IV 1873), ministar vojni (2. IV
1873. – 24. V 1874), opet upravitelj Vojne
 790
akademije (24. V 1874. – 22. VII 1875).
Lešjanin Ranko (1826–1872), ministar pravde
(1861–1868).
Lipovnicki, katolički biskup.
Liptai Bela (Lipthay Béla), baron.
List.
Lihtblau.
Longvort (Longworth), engleski konzul u
Beogradu (1860–1873).
Longo, italijanski general.
Lonjai Janoš (Lonyay János).
Lonjai Menjhert (Lonyay Menyhért, 1822–
1884), grof, mađarski ministar finansija (1867–
1870), zajednički austrougarski ministar finansija
(1870–1871), predsednik mađarske vlade (1871–
1872).
Ludaši Mor (Ludassy Mór).
Ludvig Đula, inspektor železnica u mađarskom
Ministarstvu saobraćaja.
Ludvig Janoš (Ludvigh János 1812–1870),
emisar mađarske emigracije pod predvodništvom
Lajoša Košuta, u Beogradu 1859.
Ludolf, grof, austrougarski ambasador u
Carigradu (posle Prokeša).
Lukić Arsa, narodni poslanik.
Lupa Peter (Luppa Péter), iz Sent Andreje.
Luteroti, austrougarski diplomatski agent u
Sofiji.
Ljotić Dimitrije.
Ljočić Đura, socijalista, izdavač prvog
socijalističkog lista Radenik, pod uredništvom
Svetozara Markovića.
Ljubenović, pisar austrougarskog konzulata u
Beogradu.
M Milana.
Magazinović Kosta, diplomatski predstavnik
Srbije u Bukureštu (1863–1869), ministar građevina
(od novembra 1873. do maja 1874. po novom
kalendaru), diplomatski predstavnik (kapućehaja)
Srbije u Carigradu (od maja 1874).
Mađarević, sudija.
Mažuranić Ivan (1814–1890), hrvatski
književnik i političar, ban Hrvatske i Slavonije
(1873–80).
Majer (Mayer) iz Ministarstva inostranih
poslova Austrougarske, savetnik, otpravnik poslova
austrougarske ambasade u Carigradu.
Majer dr Edvard (Mayer Edvard), advokat.
Majerhofer Ferdinand, general, bivši
austrougarski konzul u Beogradu (1848–1849).
Majerfi Đula – Karolj, (Mayerffy Gyula
Károly), mladi, sin starog Karolja Majerfija, agent
grofa Gide Radaija u Novom Sadu.
Majerfi Karolj, stari, agent grofa Gide Radaija
u Novom Sadu.
Majsner Josif, profesor (jezika) u artiljerijskoj
školi.
Majstorović Antonije, bivši član Državnog
saveta, osuđen na smrt zbog saučesništva u ubistvu
kneza Mihaila.
Majtenji Vali (Majthényi Váli), načelnik u
zajedničkom austrougarskom Ministarstvu finansija.
Majtenji Laslo – Laci (Majthényi Lészlo –
Laczi, 1820–1908), baron, kraljevski izvanredni
komesar u Novom Sadu.
Makanec Milan (1843–1883), hrvatski
političar.
Mak-Mahon (1808–1893), francuski vojvoda,
maršal, predsednik francuske republike (1873–
1879).
Maks (Max), Štrusbergov agent.
Maksimilijan Ferdinand Jozef (1832–1867),
austrijski veliki knez, mlađi brat cara Franje Josipa,
car Meksika (1864–1867).
Maksimović Mita, iz Smedereva.
Maksonovica (Mahonná), Kalajeva gazdarica.
Maler, agent Miše Anastasijevića, trgovac soli.
Maletić Đorđe (1816–1888), književnik.
Malnai Đula (Málnai Gyula), kapetan
peštanske lađe.
Margetić.
Marija Katardži Obrenović, majka kneza
Marinek, dr, lekar u Beogradu.
Marinović Jovan (1821–1893), političar
konzervativnog smera, predsednik Državnog saveta
(1861–73), predsednik Vlade i ministar inostranih
dela (od X 1873. do 25. XI 1874. po starom
kalendaru).
Marinovićka, žena Jovana Marinovića.
Marinović Kristina, kćerka Jovana Marinovića.
Marić, zemljoposednik iz Kamenice.
Marić Lazar, bivši predsednik požarevačkog
suda, jedan od izvršilaca ubistva kneza Mihaila.
Marić Manojlo, direktor rudnika u Krupnju,
ministar građevina (nadležan i za saobraćaj) u vladi
 791
Danila Stefanovića (1875).
Marković Ilija, bivši carinski činovnik u
Ljubiji.
Marković Jevrem, oficir i političar, brat i
saborac socijalističkog prvaka Svetozara Markovića,
narodni poslanik.
Marković Jovan, v. Belimarković Jovan.
Marković Svetozar (1846–1875), prvi ideolog i
predvodnik socijalističkog pokreta u Srbiji.
Marković, advokat.
Marković, mladi.
Marković, potporučnik.
Marović, graničarski general u Karlovcu.
Masimin (?), ruski agent.
Matanović, emisar iz Crne Gore.
Matanović, pop iz Crne Gore.
Matić Dimitrije (1821–1884), ministar prosvete
(1868–72), član Državnog saveta (1872–84).
Mauri Ferenc, bivši franjevac, Kalajev agent
(ranije, jedno vreme, Garašaninov agent).
Mahmud-paša, veliki vezir (1872).
Mačai, lekar u Knjaževcu, mađarskog porekla.
Mašin dr Jovan, lekar.
Medaković Milorad (1824–1897), publicista,
činovnik ruskog Konzulata u Beogradu.
Mekon, lord.
Meklenburg Sterlic, ruski artiljerijski general.
Mengels, član jednog železničkog
konzorcijuma.
Mensdorf, knez, komandant vojne komande u
Zagrebu.
Meran – Valet, vlasnici transportno-
špediterskog preduzeća.
Mesei (Mészey), honvedski potpukovnik.
Meternih Klemens Lotar (Metternich Klemens
Lothar, 1773–1859), knez, ministar inostranih
poslova (od 1809), državni kancelar Austrijske
carevine (od 1821. do 1848).
Meternih Rihard (1829–1895), sin bivšeg
kancelara kneza Meterniha, austrijski, odnosno
austrougarski ambasador u Parizu (1859–1870).
Mehmed Rušdi-paša, veliki vezir (posle Mitad-
paše).
Mijaković, kapetan.
Mijatović Aksentije, urednik Istoka.
Mijatović Čedomilj (1842–1932), političar,
publicista, finansijski ekspert, profesor Velike škole
(1866–1869), načelnik u Ministarstvu finansija
(1869–1872), kao nezadovoljnik napušta zemlju i
odlazi u Englesku, vraća se 1873. i postaje ministar
finansija (od 2. IV u vladama Jovana Ristića, Jovana
Marinovića i Danila Stefanovića.
Mijatovićka, žena Čedomilja Mijatovića.
Milan Obrenović (1854–1901), knez Srbije (od
1868. do 1882, posle kralj do 1889).
Milanković Maksa, trgovac.
Milekić, baron, graničarski major.
Miler Karl (Müller Karl), urednik nemačkog
bulevarskog lista u Pešti.
Miler (Müller), sveštenik u Černi.
Miletić Svetozar (1826–1901), prvak
opozicione srpske Liberalne stranke u Vojvodini,
poslanik u ugarskom parlamentu (od 1865), vodeća
ličnost liberalnog dela Omladine i srpskog
nacionalnooslobodilačkog pokreta, 16, 27, 34, 39,
42, 47, 70, 75, 85, 109, 118–9, 130, 132–172, 181–5,
187, 192, 205, 214, 216–20, 222, 227, 230, 285, 91,
299, 302, 305–7, 311, 322, 328, 330, 373–5, 377,
380, 382, 408–9, 414, 416, 425, 434, 438, 442, 466,
490, 500, 516, 531–2, 535, 568, 583, 589, 598, 618,
658, 661–2, 667.
Miletićka, žena Svetozara Miletića.
Milin, činovnik telegrafa u Pančevu.
Milinković Jovan, advokat u Šapcu.
Milovanović Đorđe – Đoša (1813–1885),
ministar pravde (1875. u vladi Danila Stefanovića).
Milovuk Milan, direktor realne gimnazije u
Beogradu, redovan član Srpskog učenog društva.
Milovukovi (Milovuk Katarina i Milan).
Milojević Lazar.
Milojković Radivoj (1832–1888), političar,
šurak Jovana Ristića, ministar unutrašnjih dela
(1868), predsednik Ministarskog saveta i ministar
unutrašnjih dela (1869–1872), član Državnog saveta
(od 1872).
Milojkovićka, žena Radivoja Milojkovića
Milosavljević, doktor.
Miloš Obrenović, knez Srbije (1815–1839.
Milutinović, apotekar.
Miljutin Dimitrij Aleksejevič (1816–1912),
grof, ministar vojni Rusije (1861–1881).
Minster (Munster), grof, nemački poslanik u
Londonu.
Mirković Arkadije.
Mirković Stevo, vlasnik gostionice kod

Na str. 528, pod datumom 14. april 1873.
pogrešno je Rozenovo obaveštenje da ministar
finansija „ostaje Panta Jovanović“.
 792
„Srpskog kralja“.
Mirkovićka.
Mita, lični sluga kneza Mihaila Obrenovića.
Mitad-paša (Midhad-paša), veliki vezir (posle
Mahmud-paše).
Mitrović.
Mihail Pavlovič, ruski veliki knez.
Mihailo Obrenović (1823–1868), knez Srbije
(1839–1842.
Mihailović Stevča (1804–1888), političar,
prvak svetoandrejskih liberala.
Mihajlović.
Mihailović Pavle – Paja, socijalistički
jednomišljenik Svetozara Markovića, sinovac Stevče
Mihailovića.
Mihajlovski, inženjer ruskog konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju železnica u Srbiji.
Mihalović, nadbiskup u Hrvatskoj.
Mihanović, graničarski major u Gradiški.
Mićin, austrijski graničarski oficir.
Mlinar, katolički sveštenik iz Dalmacije.
Mojsije, episkop šabačke eparhije.
Moldenhauer, zainteresovan za gradnju
železnica u Srbiji.
Molinari Anton (Mollynáry Anton, 1820–
1904), komandant Generalne komande u Zagrebu.
Morengo, inženjer u konzorcijumu Štatsbana.
Morze.
Mošeles Ignac (Moscheles Ignaz, 1794–1870),
poznati nemački pijanista, kompozitor, tast pruskog,
odnosno nemačkog konzula Rozena u Beogradu.
Mrazović Matija (1824–1894), hrvatski
političar.
Mrcajlović Đorđe, oficir u činu kapetana,
osuđen na smrt i streljan zbog saučesništva u zaveri
protiv ubijenog kneza Mihaila.
Musafija.
Musurus-paša, turski poslanik u Londonu.
Mušicki Lukijan (1777–1837), književnik,
filolog i pesnik.
N 721,
Nadler Ferenc, iz Višegrada.
Nađ Mikloš (Nagy Miklos), iz Tokaja.
Napoleon III (1808–1873), francuski car
(1852–1870), XVII.
Napoleon Žerom Bonaparta (1822–1891),
princ, sin najmlađeg brata Napoleona I Žeroma,
oženjen kćerkom italijanskog kralja Viktora
Emanuela, isticao se kvazilevičarskim političkim
idejama, u tajnim inostranim misijama 1868–1869,
kao lični poverenik cara Napoleona III.
Natošević Đorđe (1821–1887), prosvetni
radnik.
Natoševićevi.
Naumović, načelnik u Knjaževcu.
Nevres-paša.
Nedeljković Nikola, državni tužilac i delovođa,
islednik komisije.
Nedić Uroš, iz Užica.
Nenadovići, poznata ustanička porodica, u
srodstvu sa Karađorđevićima.
Nenadović Kosta, u emigraciji u Beču.
Nenadović Mladen, oficir, osuđen na smrt i
streljan zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila
Obrenovića.
Nenadović Svetozar, osuđen na smrt i streljan
zbog ubistva kneza Mihaila Obrenovića.
Nenadović Sima, osuđen na smrt i streljan zbog
ubistva kneza Mihaila Obrenovića.
Neftre (Nefftre), baron, poručnik.
Nečajev Sergej Genadijević (1847–1882), ruski
revolucionar (imao pasoš pod imenom Grozdanović
Steva).
Nešović.
Nikić Fedor, istoričar.
Nikola (Petrović Njegoš, 1844–1921),
crnogorski knez, posle kralj (1860–1918).
Nikola, arhimandrit.
Nikolajević Aleksandar, narodni poslanik u
Požarevcu.
Nikolajević, vlasnik kafane.
Nikolajević.
Nikolić Aleksandar, oficir u činu kapetana.
Nikolić Arsenije.
Nikolić Jovan od Rudke, iz Ugarske, (otac
Fedora Nikolića).
Nikolić Mihajlo, iz Ugarske (brat Fedora
Nikolića).
Nikolić Fedor (1836–1903), baron,
rođak Obrenovićevih po majci, već umrle Savke
Obrenović, sestre kneza Mihaila Obrenovića,
predstavnik koncerna u kooperaciji sa austrijskim
Državnim železnicama (Staatsbahn).
Nikolić Radisav, pukovnik, komandant stajaće
vojske u Beogradu.
Nikolić Tihomir (Tihomilj, 1832–1886), major,
 793
potom potpukovnik, pa pukovnik (kasnije general,
ministar vojni), u srodstvu sa dinastijskom
porodicom Obrenović, prvi ađutant kneza Milana,
komandant stajaće vojske u Beogradu.
Nikolić, gradski kapetan u Pančevu.
Nikolić, svedok u procesu protiv bivšeg kneza
Aleksandra Karađorđevića.
Nikolić Šandor, poslanički kandidat u
pardanjskom srezu Ugarske.
Nikolići (otac Jovan, sinovi Fedor i Mihailo), u
srodstvu sa kneževskom porodicom Obrenović.
Nikšić, Kalajev agent.
Nina, Kalajeva tetka.
Novaković Ilija, prota.
Novaković Stojan (1842–1915), publicista,
naučnik, političar, izdavač i urednik lista „za zabavu
književnost i nauku Vila“ (1865–1868), bibliotekar i
kustos muzeja, ministar prosvete i crkvenih dela
(1873. u Ristićevoj vladi, 1874. u Čumićevoj vladi).
Novakovićka, dvostruki špijun (Kalajev i
Blaznavčev).
Novikov Jevgenij Petrovič (1826–1908), ruski
ambasador u Beču (1870–80).
Novoselcov, činovnik parobrodarskog društva
„Oversi“.
Norman, grof, sestrić grofa Zičija Jožia.
Nugent Artur, grof.
Nj
Njari (Nyáry).
O sekcije Ministarstva inostranih poslova u Beču.
Obrenovići, vladajuća dinastija u Srbiji (1815–
1842.
Obrenović Ana, druga žena Jovana
Obrenovića, tašta kneževog ađutanta Tihomilja
Nikolića.
Obrenović Anka, v. Konstantinović Anka.
Obrenović Jevrem (1790–1856), brat kneza
Miloša Obrenovića.
Obrenović Marija, vidi Marija Katardži
Obrenović.
Obrenović Julija, v. Hunjadi Julija.
Obrenović Milan, v. Milan Obrenović.
Obrenović Miloš, vidi Miloš Obrenović.
Obrenović Mihailo, v. Mihailo Obrenović.
Obrenović Petrija (Petka), kći kneza Miloša,
žena Todora Bajića, majka Miloša i Anastasije Bajić,
v. Bajić Petka.
Obrenović Savka, mlađa kći kneza Miloša,
majka Fedora Nikolića, v. Nikolić Fedor.
Obrenović Tomanija (1796–1881), žena
Jevrema Obrenovića, mati Anke Konstantinović i
Miloša Obrenovića, oca kneza (kralja) Milana.
Ohanović, trgovac.
Okoličanji Šandor (Okolicsányi Sándor),
sekretar u predsedništvu vlade Ugarske (Hof-und
Ministerial Sekretär).
Oldenburg, kneginja.
Olive, češki političar.
Openhajm, suvlasnik konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju srpskih železnica.
Opujović, trgovac iz Dubrovnika.
Opujović, trgovac iz Trsta.
Orešković Antonije (1829–1906), iz Hrvatske,
oficir u činu kapetana austrijske vojske do 1862,
zatim major u srpskoj vojsci, u Srbiji ističe se kao
publicista, politički emisar u javnim i tajnim
misijama pretežno na relaciji srpsko-hrvatskih
odnosa (kasnije se proslavlja kao vojni komandant u
činu pukovnika), 19–20, 27–8, 32–3, 36, 38, 45, 71–
2, 78, 87, 104–7, 111, 114, 116, 118, 123, 127–8,
134, 143, 153, 157, 165, 172–3, 187, 193, 199–202,
204, 209, 218, 224, 234–5, 246, 261, 274–5, 285–8,
291–4, 296–T.
Orlov Nikolaj Aleksejevič (1827–1885), knez,
ruski poslanik u Beču (1869–70).
Orosi Roza (Oroszi Roza), iz Pešte.
Orci Bela, (Orczy Béla, 1822–1917), baron, šef
Osman-paša, guverner Bosne.
Ostoja Mihailo, profesor francuskog jezika.
Oto, bavarski knez.
Oton, (1815–1867), grčki kralj (1832–1862).
P
Pavković, bivši vicekancelar austrijskog
konzulata u Beogradu.
Pavković.
Pavle, pop iz sela Brze Vode.
Pavličić, krušedolski arhimandrit.
Pavlović Aleksa, činovnik.
Pavlović Đorđe (1838–1921), profesor Velike
škole (1864–1871).
Pavlović Jovan (1843–1892), publicista i
političar, urednik radikalno-liberalnog Pančevca.
 794
r
Pavlović Nikola iz Bosne.
Pavlović Stevan (1829–1908), književnik i
publicista, narodni poslanik u narodno-crkvenom
Saboru i u ugarskom parlamentu.
Pavlović Toma, službenik ruskog konzulata u
Beogradu, Ristićev dostavljač.
Paić (Peić), adlatus kod guvernera Dalmacije
feldmaršal-lajtnanta Radića.
Pajor Titus, predsednik mađarskog suda.
Pajsije, vladika.
Palacki František (Palácky František, 1798–
1876), češki istoričar i političar, vođ staročeha u
okvirima češke Liberalne stranke.
Palković.
Pamjutin, ruski činovnik.
Panajot, iz Bugarske 261.
Panajotović.
Pap, iz peštanskog suda.
Papafi, konstruktor jednog tipa telegrafa.
Paranos.
Parčetić, sremski podžupan.
Pauers (Powers), preduzimač iz Engleske,
zainteresovan za gradnju železnica u Srbiji.
Pauler Teodor, (Pauler Tivadar, 1816–1886),
ministar prosvete, posle pravde u Ugarskoj.
Paulini, pevač.
Pejović, oficir.
Pejčinović Nikola, upravitelj Konaka.
Pejčić dr Konstantin, lekar u Pančevu, tast
Teodorovićev.
Pejčić Sofija, žena Konstantina Pejčića.
Pejčić, mladi, sin Konstantina Pejčića.
Pelagić Vaso (1833–1899), revolucionarni
demokrata, socijalista.
Pepoli, markiz.
Peraković Tereza, (kuzina Ivanovićke).
Pere, italijanski konzul u Sarajevu.
Perišić Gaja, sinovac seljačkog tribuna Vučića
Perišića.
Perišić Stevan, v. Vučićević.
Perović, iz Crne Gore.
Petenji Oto, predstavnik jednog osiguravajućeg
zavoda i jednog konzorcijuma zainteresovanog za
gradnju železnica u Srbiji.
Peteri (Péteri), mađarski sudija.
Petrović Vukašin (1847–1925), publicista i
političar, urednik režimskog, poluzvaničnog
Jedinstva (kasnije višestruki ministar konzervativno-
naprednjačkih vlada).
Petrović Emil, iz Novog Sada.
Petrović Jovan, činovnik u Ministarstvu
unutrašnjih dela.
Petrović Miša.
Petrović Nikola, VIII.
Petrović Paja, paroh iz Sent Tomaša.
Petrović Sofija, Čumićkina sestra.
Petrović Filaret, teolog.
Petrović, agitator.
Petrović, hrvatski poslanik, otac direktora
Beogradske banke.
Petrović, predsednik Kasacije.
Petrović, arhimandrit iz Hopova.
Petrokonino Đovani, trgovac u Beču iz
Rumunije.
Petronijević Milan (1830–1914), političar,
ministar inostranih dela (1868).
Petronijevićka.
Piat, inženjer.
Pinks, trgovac, dragoman i privremeni
rukovodilac austrijskog konzulata u Vidinu.
Pirka Josif, gradonačelnik Pančeva.
Piroćanac Milan (1837–1897), publicista i
političar, po struci pravnik, načelnik odeljenja
Ministarstva inostranih dela, predsednik suda, član
Kasacionog suda, ministar inostranih dela u
Čumićevoj vladi (1874/75), (kasnije jedan od
osnivača i vođa konzervativne Naprednjačke
stranke).
Plamenac Ilija (1821–1917), crnogorski
vojvoda.
Plener Ignac (1810–1908), austrijski ministar
trgovine (1867–1870).
Plehajšek, dragoman austrijskog konzulata u
Sarajevu.
Polak, dr, lekar u Beogradu.
Polit-Desančić Mihailo (1833–1920) publicista
i političar, jedan od prvaka vojvođanske srpske
Liberalne stranke.
Popov Nil (1833–1891), ruski istoričar,
publicista, panslavista.
Popović, trgovac.
Popović Arsa (Aca), iz Novog Sada.
Popović Joca, advokat.
Popović Milorad.
Popović Miloš (1820–1879), konzervativni
režimski publicista, urednik Vidovdana, (ranije
Srpskih novina).
Popović Nikola, sarajevski trgovac.
 795
Popović Sima (1844–1921), urednik
Zemunskog glasnika (kasnije levičarskog Narodnog
prijatelja, a zatim Glasa Crnogorca, na Cetinju).
Popović Sreta.
Pocović Stevan, urednik novosadske Zastave.
Poselak, činovnik.
Potenburg, austrougarski diplomatski
predstavnik u Atini.
Potovdi Adam (1817–1889) grof, član Vlade
Austrije, jedno vreme predsednik Vlade (1870).
Poca, Tončićev poznanik u Zagrebu.
Pranger Vilmoš, direktor radova za izgradnju
železnica u koncernu Štatsbana.
Prendić, u Aleksincu, bivši kurir engleskog
predstavništva.
Presel, direktor radova izgradnje turskih
železnica.
Pretiš, načelnik odeljenja u Ministarstvu
trgovine Austrije.
Pržić Julka, žena Đoke Simića.
Prokeš Osten (Prokesch Osten, Anton, 1795–
1876), baron, austrougarski predstavnik u Carigradu
(1855–1861, u rangu poslanika, 1861–1871. u rangu
ambasadora).
Protaš, gradonačelnik Pančeva.
Protić Kosta (1831–1892), ovde kao major,
potpukovnik, pukovnik, Vladin opunomoćenik u
pregovorima oko železničke veze sa
Austrougarskom, ministar vojni (1873–1875, u
vladama Jovana Marinovića, Aćima Čumića i Danila
Stefanovića).
Pucić Medo (1821–1882), iz dubrovačke
patricijske porodice sa kneževskom plemićkom
titulom, publicista, pesnik, javni radnik, vaspitač
kneza Milana (1869–72).
Pulski, istaknuti član Deakove stranke.
Purić, advokatski pisar.
Pušibrk Vasa, gimnazijski profesor, direktor
novosadske srpske gimnazije.
R Rajner Pal (Reiner Pál, 1823–1879), ministar
Rabatinski Mari, čuvena operska pevačica, u
Pešti i Beču.
Radai Gedeon (Ráday Gedeon), savetnik u
Ministarstvu unutrašnjih dela Ugarske, grof.
Radai Gedeon, mlađi.
Radai Laslo.
Radak Đorđe, advokat u Kikindi.
Radaković Konstantin, sinovac graničarskog
majora Radakovića.
Radaković Simeon, graničarski major.
Radvanski Antal, član jednog konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju železnica u Srbiji.
Rade, inspektor zemunske pošte.
Radić Đorđe, sekretar privrednog udruženja.
Radnoti Faj.
Radovanović Aleksandar, iz Sremskih
Karlovaca.
Radovanović Đorđe, najmlađi od braće
Radovanović, propali trgovac, jedan od četiri
učesnika u ubistvu kneza Mihaila, osuđen na smrt i
streljan.
Radovanović Pavle, advokat u Beogradu, jedan
od glavnih organizatora ubistva kneza Mihaila,
osuđen na smrt i streljan.
Radovanović Svetozar, inženjer, jedini od
braće (njih pet) koji je uspeo da se spase bekstvom iz
zemlje.
Radovanovići (Pavle, Ljubomir, Đorđe, Kosta,
Svetozar), braća, organizatori i učesnici ubistva
kneza Mihaila, osuđeni na smrt i streljani (njih 4).
Radović Dimitrije, ministar pravde u
rekonstruisanoj vladi Danila Stefanovića (1875).
Radovski.
Radovic, pruski otpravnik poslova u Carigradu,
posle referent odeljenja za Istok Ministarstva
inostranih poslova Nemačke.
Radojević Janko, iz Crne Gore.
Radojković Mladen, izaslanik srpske vlade u
Pešti na pregovorima o poštanskoj konvenciji.
Radonić Stevo, ađutant crnogorskog kneza.
Radosavljević Teodor – Teja, graničarski
general, bivši austrijski konzul u Beogradu, VII.
Rajevski (Раевский Михаил Федорович,
1811–1884), sveštenik pri ruskom poslanstvu u
Beču, agent Sveslovenskog panslavističkog društva.
Rajnbot Amalija, devojačko prezime žene
Gustija Đenea.
unutrašnjih poslova Ugarske (1869–70).
Rajović Dragomir (1836–1911), sin Cvetka
Rajovića, pravnik po struci, sekretar srpske
diplomatske agencije u Carigradu (kasnije poznati
konzervativni državni funkcioner i političar).
Rajović Cvetko (1793–1873), potpredsednik
Državnog saveta
Raje (Reü?), knez, nemački ambasador u
 796
Petrogradu.
Rajhercer (Reichherzer), saradnik hrvatskih
Narodnih novina.
Rajhovica.
Raketić, oficir.
Rakić, član Omladine.
Rakičić.
Rakoši, urednik lista, peštanske Reforme.
Ramadanović, serdar.
Rasim-bej, dragoman bosanskog paše Derviš-
paše.
Rasponi, italijanski grof.
Rauh Levin (1817–1890), baron, ban Hrvatske
(1868–71).
Rački Franjo (1828–1894), zagrebački
kanonik, istoričar, politički pregalac, jedan od prvaka
hrvatske Narodne stranke, prvi predsednik
Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti.
Rašid-paša, turski ministar inostranih poslova.
Reverter, grof, sekretar u austrougarskom
Ministarstvu inostranih poslova.
Revicki, Andrašijev sekretar.
Rezebovica.
Rezner (Rosner), odeljenjski savetnik
Ministarstva finansija Ugarske.
Rek (Röck).
Rekn, austrougarski diplomatski predstavnik u
funkciji žeraita u Skadru.
Reš Dragutin, muzičar, kompozitor.
Reševka (Resné).
Ribari, opunomoćenik mađarske vlade.
Riberi.
Riger František Ladislav (1818–1903), jedan
od staročeških prvaka češke Liberalne stranke.
Rigondo (Rigondaux) Luj, francuski publicista.
Riđluki, inženjer.
Rizo, Joneskov sekretar.
Ristić Jovan (1831–1899), po struci istoričar,
jedan od najistaknutijih političkih ličnosti tog
razdoblja, umerenog liberalističkog smera,
predstavnik Srbije u Carigradu (1861–1867),
kneževski namesnik (1868–72), ministar inostranih
dela (od avgusta 1872. do marta 1873), predsednik
Vlade i ministar inostranih dela (od početka aprila do
početka novembra 1873).
Ristićka, žena Jovana Ristića.
Rovinski Pavel Apostolovič (1831–1916),
ruski naučnik i publicista, revolucionar po
opredeljenju i organizovanoj aktivnosti.
Rogulja, austrijski potporučnik.
Rodić Gavro (1812–1890), baron (od 1860),
guverner Dalmacije (1870–1881).
Rozelka.
Rozen dr Mihajlo, po struci lekar, publicista, u
Srbiji od 1863, saradnik srpskog Presbiroa i
konzervativnog Vidovdana, kao i nekih mađarskih i
austrijskih listova.
Rozen, pruski konzul u Beogradu (otac kasnije
poznatog diplomate i ministra inostranih poslova
Nemačke, Fridriha Rozena).
Rozencvajg, general.
Rotšild, bankar.
Ruvarac Dimitrije (1842–1931), sveštenik u
Zemunu, istoričar 38.
Rumbold, sekretar jednog engleskog
poslanstva.
Rumbold Keri, žena engleskog diplomate.
R
Sabo dr Jožef, profesor geologije iz Pešte.
Sabo Mikloš, predsednik Apelacionog suda u
Pešti.
Sabo Mihalj, ministarski savetnik.
Sabri-paša, guverner Ruščuka.
Sava, arhimandrit.
Sazonović.
Sajc, slikar iz Rima.
Samarski, urednik lista Ruskije Vjedomosti.
Sandvit, predstavnik jednog engleskog
konzorcijuma.
Sarvadi (Szarvady Frigyes, 1822–1882),
publicista, Košutov emisar u emigraciji, IX.
Sarvaši, mađarski državni tužilac.
Sapari Đula (Szapáry Gyula, 1832–1905), grof,
ministar unutrašnjih dela u Ugarskoj.
Safet-paša, ministar inostranih poslova
Otomanskog carstva.
Svetić.
Svetov, grofica.
Sever Gavrilo, šef stanice u Deču.
Seđenj Laci (Szögyëny Laczi).
Seđenj Laslo, mlađi.
Seđenjevi.
Sekač, protestantski sveštenik.
Seker (Széker).
Sekulić, apotekar.
Sekulićka, apotekarka.
 797
Semere Mari (Szemere Mari).
Sen Valije (ili Sen Palije).
Sen Džon, jedan od sekretara engleske
ambasade u Beču, vicekonzul engleskog
predstavništva u Beogradu.
Sendi (Szendi).
Sentkiralji Berci (Szentkirálji Berczi).
Serano, maršal.
Server-paša, turski ministar inostranih poslova.
Sertić, poručnik.
Sečenji Imre (Széchenyi Imre), grof,
predstavnik Austrougarske na Londonskoj
konferenciji.
Silađi Deže (Szilágyi Dezsö), odeljenjski
ministarski savetnik.
Silađi Pap (Szilágyi Pap).
Simeon, bankar u Berlinu.
Simić Aleksa (1800–1872), kneževski
predstavnik (predsednik Ministarskog saveta) i
ministar inostranih dela za vreme vladavine
Aleksandra Karađorđevića.
Simić Đorđe (Đoka, 1843–1921, sin Stojana
Simića, političara, visokog državnog funkcionera i
poslovnog čoveka), činovnik u Ministarstvu
inostranih dela, kasnije višestruki predsednik Vlade i
ministar.
Simić Julka, žena Đorđa Simića, v. Pržić Julka.
Simić, porodica Đorđa Simića.
Simić, šurak Belimarkovića.
Simić, graničarski general u Vinkovcima.
Simka.
Simonović Evgenije, episkop u Negotinu.
Skovaso (Scovasso) Nikolo, italijanski konzul

u Beogradu (1861 –1868).
87.
Skrejšovski (Skrejšovský) Jan Stanislav
(1831–1883), češki publicista i političar, urednik
praškog Korespondenca i izdavač lista Politika.
Skudie (Scudier Anton), zapovednik
Temišvarske vojne komande.
Skutarić, biskup.
Slavi Jožef (Slávy Jozsef 1818–1900), državni
podsekretar u mađarskom Ministarstvu unutrašnjih
poslova, ministar trgovine (1869–72), predsednik
Vlade (1872–74).
Sokolaj, dragoman pruskog, odnosno
 Stojisavljević Miloš, poručnik, ordonans oficir
U registru knjige T. Jakšića i V.
Vučkovića, Spoljna politika Srbije za vlade
kneza Mihaila, pogrešno stoji 1863.
nemačkog konzulata u Beogradu.
Sol, pisar u austrougarskom konzulatu u
Vidinu.
Sonlajtner (Sonnleitner), poslanik u
diplomatskoj službi.
Sopron, štampar u Zemunu, izdavač
Zemunskog glasnika (1867–1869).
Soretić, austrijski konzul u Istambulu, posle u
Sarajevu.
Sofija, austrijska princeza.
Speltetić.
Spirić.
Spirta, trgovac u Pančevu.
Sprenić.
Srećković Pantelija (Panta 1834–1903),
profesor istorije, liberalni političar.
Stanišić Đorđe, carinski činovnik, beogradski
đumrugdžija.
Stanković Dimitrije, brat Filipa Stankovića.
Stanković Joca, u Irigu.
Stanković Filip, pristalica dinastije
Karađorđevića, u emigraciji u Mađarskoj, optužen
zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila
Obrenovića.
Stanojević Dragiša (1844–1918), profesor
Velike škole, publicista, republikanac,
prosocijalistički nastrojen.
Stevča, v. Mihailović Stevča.
Stevča, Bugarin.
Stežnovi.
Stejin Đorđe, austrijski oficir, poručnik (sin
graničarskog majora Dimitrija Stejina).
Stejić, činovnik Ministarstva inostranih dela.
Stejnkop, predstavnik jednog engleskog
konzorcijuma zainteresovanog za gradnju železnica
u Srbiji.
Stefanović Velimir, artiljerijski major u
Kragujevcu.
Stefanović Danilo (1815–1886), političar, član
Državnog saveta, 1875. predsednik Vlade i ministar
unutrašnjih dela.
Stefanović, penzionisani major iz Vojvodine.
Stefanović, štampar.
Stefanović.
Stojanović Jefta, direktor državne ergele u
Požarevcu.
Stojanović Trifun, Bosanac.
kod austrijskog generala Filipovića.
 798
Stojković Arsenije (1804–1892), episkop, posle
smrti patrijarha Maširevića administrator Karlovačke
mitropolije (1870–1872), na crkveno-narodnom
Saboru u Sremskim Karlovcima godine izabran za
patrijarha (posle 1881. opet), ali je vladar (Franja
Josif) na predlog mađarske vlade odbio da potvrdi taj
izbor (zbog toga što su ga kandidovali privrženici
Miletićeve Narodne stranke).
Stojčević, trgovac, sekretar podružnice
Mađarskog osiguravajućeg zavoda Haza.
Stratimirović Đorđe (1822–1908), general u
penziji, političar, publicista.
Stremouhov Pjotr Nikolajevič (1828–1885),
načelnik Azijskog departmana Ministarstva
inostranih poslova Rusije (1864–1875).
Strozonov, ruska grofica.
Strokai (Sztrokay), državni tužilac u
Mađarskoj.
Stronski.
Struzberg, v. Štruzberg.
Sturza, bivši ministar inostranih poslova
Moldavije, rumunski diplomatski predstavnik u
Carigradu, potom u Beogradu (posle Kantakuzena
1874).
Sturza, kneginja.
Subotić Jovan (1817–1886), političar i
publicista, sudija Stola sedmorice u Zagrebu,
poslanik u hrvatskom Saboru, predsednik Matice
srpske u Novom Sadu, poslanik crkveno-narodnog
Sabora u Sremskim Karlovcima.
Sundečić Jovan (1825–1900), pravoslavni
sveštenik iz Zadra, publicista, pesnik i političar,
sekretar crnogorskog kneza Nikole (1864–1874, sa
prekidom 1867–1868, kada je bio u Beogradu).
T Nagodbe u Mađarskoj ističe se kao političar i
Tais Elek (Thaisz Elek, 1821–1892), upravnik
policije u Pešti.
Taler, lekar u Zemunu.
Talirević, sarajevski trgovac.
Taloci Lajoš (Thallóczy Lajos), mađarski
istoričar, XIV, XXIV.
Tanarki (Tanárky), mađarski državni sekretar.
Tančić (Táncsics Mihály (1799–1884),
mađarski publicista i političar, seljački tribun
socijalističkog smera, XII.
Taf (Taaffe) Edward (1833–1895), predsednik
vlade Austrije.
Teleki Arved, grof, šurak Benjamina Kalaja.
Teleki Domici.
Teleki Gustav, grof.
Teleki Mikloš.
Teleki Šandor (1821–1892), grof.
Teodorović Svetislav, otpravnik poslova, šef
kancelarije (kancelar), potom vicekonzul
austrougarskog konzulata u Beogradu, posle konzul
u Sarajevu, 7, 11–12, 14–8, 20–7, 33–5, 37, 41, 43,
45, 48–51, 53–4, 56, 64, 66–75, 81–2, 84–5, 88, 93–
7, 99, 102–3, 106, 108, 115, 117–20, 123, 127–8,
137, 141–8, 150, 152–5, 157, 160–6, 168–73, 175–8,
181–4, 187–8, 190, 197–9, 201, 203–5, 207–12,
214–5, 217, 223–4, 227, 231–2, 235–7, 239, 244,
246, 248, 250–1, 253–4, 259, 261, 264, 266, 268–70,
272–6, 280–1, 283–4, 292, 295, 297, 299, 2, 308–9,
313–4, 318, 322–4, 331, 333, 337, 345, 365, 376,
38G 389.
Teodorović Ištvan, sudija u Sent Andreji,
(mlađi brat vicekonzula, odnosno konzula
Teodorovića).
Teodorović Šandor, sin vicekonzula
Teodorovića.
Teodorovićka, žena vicekonzula Teodorovića.
Teržbek, umetnik na flauti.
Terzibašić Mihailo, poslanički kandidat na
izborima 1874.
Tile (von Thile), državni podsekretar u
nemačkom Ministarstvu inostranih poslova.
Tešt (Test).
Tir Ištvan (Türr István, 1824–1908), istaknuti
učesnik u mađarskoj revoluciji 1848/49, u
italijanskom izbeglištvu organizator mađarske legije
u odredima garibaldinaca, u Italiji stekao čin
generala i bio ađutant kralja Emanuela II, posle
publicista, preduzetnik u planiranjima i gradnji
vodenih saobraćajnica, kanala i dr.
Tisa Kalman (Tisza Kálmán, 1830–1902), vođ
mađarske liberalne opozicije do 1875, ministar
unutrašnjih poslova u vladi Bele Venkhejma, posle
predsednik vlade (1875–1890) u Ugarskoj.
Tisa Lajoš (1832–1898), grof, ministar
saobraćaja u Ugarskoj posle Gorovea.
Todorović (Teodorović) Velimir (1849–1898),
vanbračni sin kneza Mihaila.
Todorović Kuzman (1787–1858), austrijski
general, komandant srpskih jedinica u Austriji posle
Šupljikca.
 799
Todorović Stevan (1832–1926), profesor,
slikar, zet Matije Bana.
Todorović, pop iz Kovačevca kod Smedereva.
Tolstoj Dmitrij Andrejevski (1823–1899),
ministar prosvete i vere u Rusiji, jedan od vodećih
članova Slovenskog komiteta u Petrogradu.
Toma, v. Pavlović Toma.
Tomanija, v. Obrenović Tomanija.
Tolvai, predsednik mađarske vlade na
Konferenciji o železnici.
Tončić Josip, iz Dalmacije, saradnik Presbiroa
u Beogradu
Topuzović Đorđe, političar konzervativnog
smera, predsednik Narodne skupštine (1874/5).
Toskanac Janoš (Toskana Johann, 1852–1890,
nestao), austrijski nadvojvoda (veliki knez).
Tot Vilmoš (Tóth Vilmos, 1812–1898),
političar, ministar unutrašnjih poslova Ugarske,
posle Pala Rajnera, u Andrašijevoj vladi.
Touozen (Towosen), član jednog konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju srpskih železnica.
Trebič.
Trifković, vojni snabdevač.
Trifković Pavle, sekretar bivšeg kneza
Aleksandra Karađorđevića.
Trifković Lazar, beogradski trgovac.
Trojanski, sekretar ruskog konzulata u
Beogradu.
Trubeckaja, ruska kneginja.
Tuminski, saradnik srpskog Presbiroa.
Turi.
Turijak.
Tucaković Jakov (1828–1889), upravnik varoši
Beograda (od avgusta 1868. do aprila 1873), posle
ministar unutrašnjih dela.
Ć ugarskom parlamentu.
Ćamil-bej.
Ćelović.
U Fičo, sekretar dragoman engleskog konzulata u
Ubičini Žan (Ubiccini Jean, 1818–1884),
francuski publicista, autor više rasprava o Srbiji u
vezi sa Istočnim pitanjem, počasni član Srpskog
učenog društva

U Dnevniku pogrešno stoji Tomčić.
Uvarov, grof, sin bivšeg ruskog ministra
prosvete.
Udl, čelista iz Pešte.
Uzelac Petar, bosanski politički emigrant,
jedan od vodećih učesnika u buni.
Ulman Šandor.
Utješenović Ostrožinski Ognjeslav (1817–
1890), hrvatski književnik i publicista, visoki
državni funkcioner.
Uhtonski, ruski preduzimač.
F
Fabri.
Fadejev Rostislav Andrejevič (1824–1884),
ruski general i publicista, panslavista, autor knjige
Mišljenja o Istočnom pitanju (1869).
Faj Lajoš (Fáy Lajos).
Falk Mikšga (1828–1908), urednik Pester
Lojda.
Fekete, v. Mauri.
Feldvari Jožef (Földváry Jozsef).
Feldvari Mikloš (Földváry Miklos), član
konzorcijuma za gradnju srpske železnice.
Feldhajm (Feldheim), dr, baron, kapetan.
Ferari, italijanski advokat.
Ferdinand V (1793–1875), austrijski car
(1835–1848).
Ferenc Jožef.
Ferenčević, otpravnik pošte u Zemunu.
Fešt, državni sekretar.
Feštetič Đerđ (Festeticz György, 1815–1883),
grof, ministar Ugarske na dvoru vladara u
Andrašijevoj vladi (pre Bele Venkhejma).
Filipović Josip (1819–1889), austrijski general.
Filipović, advokat u Vukovaru, poslanik u
Filipović, advokat u Beogradu.
Fitingov, baron, ruski preduzimač iz
Petrograda.
Fiča, turski konzul u Zemunu.
Beogradu.
Fišer, austrijski pukovnik, potom general,
komandant zemunske brigade (posle generala Križa).
Flat Andreas (Flatt Andras, 1815–1885), veliki
župan u Novom Sadu.
Fleš (Flesch) Alajoš, predstavnik jednog
inostranog konzorcijuma 157–8.
 800
Fleš, braća, vlasnici preduzeća za trgovinu
solju.
Forgač Eliz (Forgach Eliz).
Forović, brodovlasnik.
Fraknoi, mađarski istoričar.
Franasović, stari, otac Ivanovićkin i poručnika
Dragutina Franasovića.
Franasović Dragutin (1842–1914), poručnik
(kasnije čuveni general i ministar vojni).
Frank, krojač kneza Milana u Beču.
Franc Karlo (Franz Karl), austrijski
nadvojvoda, mlađi brat cara Ferdinanda, otac cara
Franje Josifa.
Franja Josif (Franz Joseph, 1830–1916), car
austrijski, kralj ugarski, hrvatski itd. (1848–1916).
Fridrih Karl (Friedrich Karl), pruski knez.
Fuad-paša (1815–1869), veliki vezir, ministar
inostranih poslova Turske.
Furnije, inženjer austrijskih Državnih železnica
(Staatsbahn).
H Hijet, vaspitač maloletnog kneza Milana.
Hadija Konstantin (1809–1888), trgovac,
bankar, u srodstvu sa kneževom porodicom, preko
žene, kćerke Jevrema Obrenovića.
Hajdar-efendi, turski ambasador u Beču.
Hajmerle Henrih (Haymerle Henrich, 1828–
1881), baron, savetnik, otpravnik poslova austrijske
ambasade u Carigradu, kasnije ministar inostranih
poslova (1879–1881).
Hajnald Lajoš (Haynald Lajos, 1816–1891),
biskup.
Hajne Henrih (Heine Heinrich, 1797–1856),
nemački pesnik.
Hajoš, direktor banke.
Halas Imre (Halász Imre), odeljenjski savetnik
predsedništva vlade u Budimu.
Halas, urednik lista Kozerdek.
Halil-beg, posle paša, turski ambasador u Beču,
potom turski ministar inostranih poslova.
Halfon, braća, trgovci.
Hamer (Hammer) Anton, savetnik u
Ministarstvu inostranih poslova u Beču.
Han, konzul.
Harah Janoš (Harrach Janos), grof.
Harvat (Čarvat – Charwat), ministarski
savetnik.
Harkanji (Harkanyi), poslanički kandidat u
Sentandrejskom izbornom srezu.
Hartštajn (Hartstein).
Hadži Dimitar, komita.
Hadži Toma (1798–1885), jedan od
najimućnijih ljudi u Srbiji, tast Jovana Ristića.
Hadži Toma, mladi, Ristićev šurak.
Hadžić Toša.
Hemfling (Hemphling), vicekonzul u
Filipopolju.
Hendsej (Hendsey), član konzorcijuma
zainteresovanog za gradnju železnica u Srbiji.
Hepke (Heppke), načelnik odeljenja za štampu
Ministarstva inostranih poslova u Berlinu.
Herbst Eduard (Herbs Eduard, 1820–1892),
austrijski ministar pravde (1867–1870).
Herington (Harrington) Roza.
Herington (Harrington) M. iz Amerike, tast
italijanskog konzula Joaninija.
Hercl (Herzl), direktor Franko-mađarske
banke.
Hercfeld, austrijski konzul u Sarajevu.
Hijeronimi, ministarski savetnik.
Hirš, baron, austrijski finansijer, zainteresovan
za gradnju srpskih železnica.
Hoenvart (Hohenwart Karl Siegmund, 1824–
1899), grof, od februara do oktobra 1871. austrijski
predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova.
Hoenloe (Hohenloe Chlodig, 1819–1901),
knez, nemački ambasador u Parizu (1874–1885, sa
prekidom u 1880, kada će biti ministar inostranih
poslova Nemačke, posle i kancelar Nemačkog rajha
1894–1900).
Holan (Hollan), Ernst, državni sekretar
Ministarstva odbrane Ugarske.
Holender (Holländer).
Holms (Holmes), engleski konzul u Sarajevu.
Holugetan.
Horbanji Friđeš (Horbányi Frigyes), poslanički
kandidat u sentandrejskom izbornom srezu.
Horvat Boldižar (Horwath Boldizsar, 1822–
1898), ministar pravde Ugarske (1867–1871).
Horvat, pisar turskog komesara.
Horvatović Đura (1835–1895), oficir u činu
kapetana, potom majora (od avgusta 1872, kasnije
poznati general, vojni komandant, ministar vojni
itd.).
Hornbost (Hombosth), direktorski savetnik
bečkog Kreditnog zavoda (Kreditanstalt)
 801
Hornbast (Hombasth), direktor bečkog
Kreditnog zavoda.
Horni Osvald (Horny Oswald), bivši ausgrijski
oficir.
Horski (Horsky), pruski poručnik angažovan u
artiljeriji srpske vojske u činu kgapetana
Hofman (Hoffman Leopold Friedrich), baron,
načelnik odeljenja, potom Sectionsschef u
Ministarstvu inostranih poslova u Beču.
Hofman Feliks, zakupnik rudnika zlata u
Kučevu.
Hohšteter (Hochstätter), profesor geologije u
Beču.
Hodža Todor, bugarski „glavar“.
Hristić Nikola (1818–1911), političar
konzervativnog smera, predsednik Vlade i ministar
unutrašnjih dela pod knezom Mihailom
Obrenovićem (posle 1883. opet reaktiviran u istim
funkcijama).
Hristić Filip (1819–1905), političar,
diplomatski predstavnik Srbije pri Porti u Istambulu
(1871. postavljen), potom ministar prosvete
(1873/74. u Marinovićevoj vladi).
Hrist.
Hunjadi Julija (Hunyady Julia, 1831–1919),
mađarska grofica, žena kneza Mihaila Obrenovića
(1853–1865).
Hunjadi Laslo (Hunyady Lászlo, 1826–1898),
grof, šurak kneza Mihaila.
Hus Jan (1369–1415), češki crkveni reformator
i rodonačelnik nacionalnooslobodilačkih pokreta
Čeha.
Hus (Huss), inženjer.
Husar Imre (Huszár Imre).
Husar Karolj (Huszar Károly).
C Čumić Aćim (1836–1901), političar u
Capkai, konzul SAD u Bukureštu.
Cvetković.
Cenić Đorđe (1825–1903), političar, po struci
pravnik, predsednik Vlade i ministar pravde (1868–
1869), ministar pravde (1873–1874, u Marinovićevoj
vladi).
Cenić Mita (1851–1888), pobornik socijalizma.
Cenićka, žena ministra Cenića.
Ceops Antal (Czeops Antal), ayetrijski oficir u
činu kapetana.
Ceretelev, sekretar ruskog konzulata u
Beogradu.
Ceh (Czeh).
Cehanj (Czehany), predstavnik Nikolićevog
konzorcijuma za gradnju srpskih železnica.
Cehmajster (Zechmeister), činovnik
Parobrodarskog društva u Zemunu.
Cirakijevi (Czirákyék).
Crnobarac Dimitrije (1818–1872), ministar
prosvete u Hristićevoj vladi pod knezom Mihailom
Obrenovićem.
Cukić, osoba sumnjivog zanimanja.
Cukić Kosta (1826–1879), ministar finansija u
vladi Nikole Hristića pod knezom Mihailom, potom
(od 1869) diplomatski predstavnik Srbije u
Bukureštu, od 1874. u Beču.
Cukićka, žena ministra Koste Cukića.
Culauf (Zulauf), austrougarski konzul u
Bukureštu.
Č
Čavlović Paja (1821–1877), publicista,
angažovan u političkim akcijama Srba i Hrvata.
Čarnojević Arsenije.
Čartoriski Adam (1770–1861), knez, vođ
poljske političke emigracije.
Čatek (Chatek).
Čelebonović, trgovac u Beogradu.
Čemović (Csemovics).
Černović (Čarnojević) Arsen.
Čingrija (Csingria), austrougarski vicekonzul u
Beogradu (od aprila 1872).
Čolak-Antić, oficir.
Čorba (Csorba), lekar.
Čuić Rade, vojni predvodnik ustanka u
Rakovici (1871).
opoziciji, predsednik beogradske opštine (smenjen),
ministar unutrašnjih dela (u Marinovićevoj vladi
1873/74), predsednik Vlade i ministar unutrašnjih
dela (1874/75).
Čumićka, žena Aćima Čumića.
Čučković, austrougarski otpravnik pošte u
Aleksincu, agent obaveštajac.
Dž
Džon (John) inženjer Štatsbana.
Džonson (Johnson), član konzorcijuma
 802

zainteresovanog za gradnju železnica u Srbiji. Šmit Sepl (Schmidt Szeppl).

Š Šnirer Đula (Schnierer Gyula), sekretar
Šaguna Andrej (1809–1881), rumunski
mitropolit u Austrougarskoj.
Šampoazo (Champoiseau), francuski konzul u
Vidinu.
Šarčević Radoica, načelnik Poštansko-
telegrafskog odeljenja u sklopu Ministarstva
unutrašnjih dela.
Šafarik dr Janko (1814–1876), lekar po struci,
istakao se kao istoričar, radio u Narodnoj biblioteci i
Narodnom muzeju, član Državnog saveta (od 1869).
Šafarik, mlađi, sin Janka Šafarika, oficir.
Šašin, dr, lekar ruskog Konzulata u Beogradu.
Švajnic Hans (Schweinitz Hans, 1822–1901),
general, nemački ambasador u Beču.
Švarc (Schwarz), falsifikator novčanica.
Švarc Filipina (Schwarz Philippiné).
Švegel (Švegl, Schwegel), baron, funkcioner
Ministarstva inostranih poslova u Beču.
Švrak, sveštenik.
Ševčik, policijski činovnik.
Šemsei (Šemšei – Semsey).
Šenjei Pal (Sennyey Pál, 1824–1888), baron,
mađarski političar konzervativnog smera
Šefl (Schaffle Albert, 1831–1903), austrijski
ministar.
Šil (Schiel), glavni urednik litografskog bečkog
Korespondenca.
Šilić, advokat iz Novog Sada.
Šilter (Schülter), činovnik društva austrijskih
Južnih železnica (Südbahn)
Šina Šimon (Sina Simon, 1810–1876), baron,
bankar.
Šiškin Nikolaj Pavlovič (1830–1912) ruski
konzul u Beogradu (1863–1875).
Šiškin, žena ruskog konzula.
Šlehte (Schlehtó), baron, 506 (negde Šlehta).
Šmerling (Schmerling) Anton (1805–1893),
svemoćni ministar Austrije (12. XII 1860. – 27. VII
1865).
Šmit (Schmidt), lekar.
Šnajder (Schneider) austrijski general.
Ministarstva trgovine Ugarske.
Šol, bankar iz Pariza
Šolten, baron, tast generala Vagnera.
Špadijer Đoko, paroh u Ugrinovcima.
Šplenji Bela (Splenyi Bela), baron.
Šraber (Schreibeir), predsednik suda u
Zemunu.
Štajnlehner (Steinlechner) Josif, građevinski
preduzimač, po planovima poznatih arhitekata
izgradio Kapetan Mišino zdanje, zgradu Narodnog
pozorišta i druge velike građevinske objekte u Srbiji.
Štakelberg Ernest Gustavovič, grof, ruski
poslanik u Beču (1864–1868).
Štemajer, austrijski ministar.
Štern (Stern), austrijski potporučnik.
Štrosmajer (Strossmayer) Josip Juraj (1815–
1905), biskup, politička ličnost, prvak hrvatske
Narodne stranke, ideolog jugoslovenstva u Hrvatskoj
u drugoj polovini XIX veka.
Štrusberg (Strousberg, Strousberg), pruski
preduzimač, jedan od učesnika u kompeticiji za
gradnju železnica u Srbiji.
Šuvalov Pjotr Andrejevič (1827–1889), grof,
šef žandarmerije u Rusiji (1866–1874), ruski
poslanik u Londonu (1874–1879).
Šulc Adolf (Schulz Adolph), austrougarski
konzul u Vidinu.
Šuselka, izdavač češkog lista Reform, 572.


U registru knjige Spoljna politika Srbije za
vlade kneza Mihaila, Prvi balkanski savez
(od Grgura Jakšića i Vojislava J. Vučkovića)
i zbirke dokumenata Svetozar Miletić i
Narodna Stranka (od Nikole Petrovića), I i
II knjiga, pogrešno stoji da je Šiškin bio
konzul u Beogradu do 1874.
 803

REGISTAR USTANOVA I PUBLIKACIJA G

A Glas Crnogorca, list.

Golos, ruski list.
Agencija Rojter. Granica, vidi Vojna granica.
Alijans izraelit (Alliance isaraelite). Graničar, list za politiku, prosvetu i privredu,
Algemajne cajtung (Allgemeine Zeitung), izlazio u Zemunu (1874–1876).
Augsburg. Graničari i carski reskript, Jedna reč u pravo
Anglobanka. vreme, Beograd, 1871, brošura.
Anglo-austrijska banka. Gencbote (Grenzbote), list, izlazio u Zemunu
Augsburger Algemajne Cajtung (Augsburger (1869–1874).
Allgemeine Zeitung) „Grčka kraljica“, kafana u Beogradu.
v. Algemajne cajtung.
D
B
Debate, list.
Bank de Devi. „Deligrad“, srpski brod.
Bankferajn. Die Militärgrenzfrage und der österreichisch-
Batali Džamija. ungarische Konstitutionalismus, Wien 1869, (brošura,
Bogoslovija. anonimus – Utješenović).
Bombardovanje Beograda, brošura, anonimni Domišljan, list za satiru i zabavu, izlazio u
autor Jovan Ristić. Beogradu (1874–1875).
Boršsemjanko (Borsszemjanko), list za šalu i Državne austrijske železnice, vidi Štatsban.
satiru. Dunavsko parobrodarsko društvo.
Budapešti Kezlenj (Budapesti Közlöny), list. E
Budućnost, list.
Bukovo, manastir kod Negotina. „Erchercog Karl“, hotel u Beču.
Burgteatar. „Evropa“, kafana u Pešti.
Branik, list iz Hrvatske.
Bugarski komitet u Beogradu Z

V Zavod za zemljišne kredite.

Zastava, list srpske Liberalne stranke u
Vanderer (Wanderer), list. Ugarskoj, počeo izlaziti 1866.
Velika škola. Zatočnik, hrvatski list, izlazio u Sisku (1869).
Vidovdan, konzervativni list, subvencionisan od Zemljak, list izlazio u Zadru (1873–1876).
mađarske vlade. Zemljišni kreditni zavod, v. Zavod za zemljišne
Viktorija, osiguravajući zavod. kredite.
Vila, list. Zidban (Südbahn), koncern austrijskih Južnih
Vindobona, bečka banka. železnica.
Viner abendpost (Wiener Abendpost), list. Zidslaviše cajtung (Südslavische Zeitung).
Viner Agrarbank (Wiener Agrarbank).
Wiener Nationalbank (Nacionalna banka u I
Beču).
Viner cajtung (Wiener Zeitung) 672. Izraelska alijansa, v. Alijans izraelit.
Vojna akademija. Ilas (Illias), grčki list.
Vojna granica. Internacionala.
Vojna Krajina, v. Vojna granica.. Istok, list.
 804

J Narodna banka u Srbiji (planovi za njeno

osnivanje).
Jedinstvo, list režimskih liberala (1868–1873). Narodna skupština u Srbiji.
Južne železnice, v. Zidban. Narodna stranka u Hrvatskoj.
Narodna srpska slobodoumna stranka u
K Vojvodini, pod predvodništvom Svetozara Miletića.
Naše listy.
Kamara (rumunski parlament). Narodne novine, u Zagrebu.
Kamerad (Kamerad), list austrijskih vojnih Nacional Cajtung (National Zeitung), nemački
krugova. list.
Kezerdek (Közérdek – Javni interes), list u Pešti. Nikoljski odbor Narodne skupštine (1868/9).
Kondota, transportno društvo u Beogradu. Nemzeti sinhaz (Nemzeti szinház), Narodno
Koncern Elst i Ziči. pozorište u Pešti.
Korespondenc (Korrespondenz), bečki list. Nojes Viner Tagblat (Neues Wiener Tagblatt),
Korespondenc (Correspondenz), list čeških list.
federalista, izlazio u Pragu. Noje Fraje Prese (Neue Freie Presse), bečki list.
Korespondenc biro (Correspondenz Bureau) u Nord (Le Nord), belgijski list, izlazio u Brislu.
Beču, austrijska novinska telegrafska agencija. Nord-Est, list na francuskom jeziku, izlazio u
Korespondentni biro (novinska agencija) u Parizu, (Correspondance du Nord-Est).
Londonu. Norddojče Algemajne Cajtung (Norddeutsche
Kreditanštalt (Kreditni zavod u Beču). Allgemeine Zeitung).
Krouli, engleski koncern.
„Kruna“, svratište. O
Krušedol, manastir.
Obzor, hrvatski list 396.
L Občan (Občan), češki list.
Oversi (Owersee) parobrodarsko društvo.
Levant Herald, list. Omladina, vidi Ujedinjena omladina srpska.
Leopold orden. Omladina, list.
Liberalna stranka Srba u Vojvodini, v. Narodna Orden Leopolda.
srpska slobodoumna stranka. Orden Franje Josipa.
Lojd, vidi Pester Lojd. Orenštajnov zavod za vaspitanje.
Mađar politika (Magyar Politika), list. „Orijent“, lađa.
„Maksimilijan“, brod. Oslobođenje, socijalistički list, izlazio u
Manastir Svetog Arhanđela. Beogradu (1875).
Manastir Svetog Romana. Osnova, udruženje Slovena u Beču.
Maten (Matin) francuski list.
Militärgrenzfrage (die) und der österreichisch- P
ungarische Konstitionalismus, v. Die
Militärgrenzfrage. Pančevac, list liberalne levice pod uredništvom
Morgenpost (Morgenpost), list. Jovana Pavlovića.
Moskva, list. „Pariz“, kafana u Beogradu.
Moskovskije vjedomosti, ruski list. Parobrodarsko društvo.
Pevačko društvo.
N Pester korespondenc (Pester Correspondenz).
Pester Lojd (Pester Lloyd).
Napredak, list, izlazio u Novom Sadu (1863– Pešti naplo (Peštanski dnevnik).
69). Plava knjiga (Ministarstva inostranih dela
Narod, list, izlazio u Novom Sadu (1870–1872). Srbije).
 805

Pozor, hrvatski list. „Srpski kralj“, gostionica u Beogradu.

Pozorište u Beogradu. „Srpski car“, kafana u Beogradu.
Politik(a) (Politik), češki list na nemačkom
jeziku, u Pragu. T
Porta.
Pravda, list, izlazio u Beogradu (1869–1872). Tablet, engleski list.
Prvi maj, praznik proleća. Tagblat (Tagblatt), austrijski list.
Presbiro u Beogradu. Tajms (Times), engleski list
Presbiro u Beču. Tirki (Turquie), list.
Prese (Die Presse), bečki list.
U
R
Ujedinjena omladina srpska.
Ravanica, manastir. Ujedinjenje, list socijalističkog smera, izlazio u
Radenik, prvi socijalistički list u Srbiji i na Beogradu (1872).
Balkanu, izlazio u Beogradu 1871–1872. Ungarišer Lojd, peštanski list.
Rajhsrat, austrijski parlament. Union banka.
Rakovica, manastir.
Reform, peštanski list. F
Reform, praški list pod uredništvom Šuselke.
Rešeto, list. Faterland, bečki list.
Rimaj, nemačka pozorišna trupa u Beogradu. „Feliks, brod.
Rokuš, bolnica u Pešti. Franko-austrijska banka.
Ruža, list konzervativnog smera. Franko-mađarska banka.
Ruskije Vjedomosti, list.
H
S
Haza (Hazank), mađarski osiguravajući zavod.
Saborna crkva u Beogradu. Hajdučka česma.
„Saher“, hotel u Beču. Hrvatska, list.
Svetovid, list konzervativnog smera.
Semle (Szemle), list. C
Sveslovenski komiteti:
u Moskvi. Crvena knjiga, Ministarstva inostranih poslova
u Odesi. Austrougarske.
u Petrogradu. Crnogorac, list, izlazio u Cetinju (1871–1872).
Slovenska zadruga, brošura od Oreškovića. Cukunft, bečki list.
Slovenski mir, list u Pragu.
Srbija, list liberalne opozicije (1867–1870). Č
Srbija i početak revolucije, istoriografska
rasprava, od Benjamina Kalaja. „Časarfirde“ (Császárfürdö), gostionica „Carsko
Srbske Novine, zvanični list Srbije, izlazio od kupatilo“ u Pešti.
1834. Čitalište, u Beogradu.
Srbski narod, list konzervativnog smera, izlazio „Čobanica“, gostionica u Pančevu.
u Novom Sadu (1869–1884).
Sremska županija. Š
Srpska diplomatska agencija u Carigradu.
Prva srpska banka, v. Srpska banka. Šifsbanka (Schiffsbank), banka u Beču.
Srpska banka. Štatsban (Staatsbahn), koncern austrijskih
 806

Državnih železnica.
 807

GEOGRAFSKI REGISTAR Birika.

Bihać.
A Bjelovar.
Bodrog.
Avala. Boka Kotorska.
Avlija, grad. Boleč.
Ada Kale. Borča.
Ada ciganlija. Bosna.
Azija. Bosna i Hercegovina.
Albanija. Bosfor.
Albanci. Braila.
Aleksandrija. Brač.
Aleksinac. Brze vode, selo.
Alzas. Brindizi.
Amerika. Brisel.
Amsterdam. Brod.
Apatin. Bruk, pored Beča.
Aranđelovac. Brčko.
Atina. Bugarska.
Augsburg. Bugari.
Austrija. Budim.
Austrougarska. Budimpešta.
Buenos Aires.
B Buđeovice, banja.
Bukovina.
Bavarska. Bukurešt.
Baden-Baden. Buna.
Bazjaš. Burgas.
Balkansko poluostrvo. Burna.
Baltik.
Banat. V
Banja.
Banja Luka. Valjevo.
Barselona. Varaždin.
Bačka. Varješ.
Bašahid. Varšava.
Bela Crkva. Vac.
Belgija. Veliki Zvornik.
Belosavac, selo. Velje i Malo Brdo.
Berlin. Venecija.
Bern. Veslau.
Bercel. Vidin.
Betlen (Bethlen), u Erdelju. Vizbaden.
Beč. Vilna.
Bečkerek. Vinkovci.
Bijeljina. Virtembsrg.
Biri. Višegrad.
Viši, grad u Francuskoj.
Višnjica, selo.

Tu se nalaze i imena po nacionalnoj pripadnosti.
 808

Vlaška. Đer (Gyor).

Voznesenjsk, u Rusiji. Đerdap.
Vojvodina.
Vojnik. E
Vragoranica.
Vračar. Evropa.
Vrbas. Egipat.
Vrdnik. Elba.
Vršac. Elzas.
Vukovar. Engleska.
Epir.
G Erdelj.

Galac. Ž
Galicija.
Gamzigrad. Ženeva.
Gastajn.
Getingen (Götingen). Z
Glina, u Lici.
Gornji Milanovac. Zagreb.
Gradiška (Gerc) 13. Zadar.
Grahovo. Zaječar.
Grac. Zala
Gromada. Zemun.
Grocka. Zeta.
Grčka. Zvornik, v. Mali Zvornik.
Grci. Zidani Most.
Gununden.
I
D
Ibar.
Dalmacija. Ivanka.
Debar. Indija.
Debling (Dabling). Irska.
Debrecin. Irig.
Deligrad. Istambul, v. Carigrad.
Dinara Istra.
Deč. Italija.
Dorćol Išl.
Drava.
Drač. J
Drina.
Dubravica. Javorak.
Dubrovnik. Jagodina.
Dunav. Jadar.
Jadovnik.
Đ Jadransko more.
Jajce.
Đakovo. Jalta.
 809

Janina. Krupanj.
Jankova Klisura. Kruševac.
Japan. Krf.
Jaši. Kučevo.
Jedrene.
Jevreji. L
Jugoslavija.
Lajpcig.
K Lajta, reka.
Laškopolje.
Kairo Livadija (u Rusiji).
Kalafat. Linc.
Kalemegdan. Lipovo.
Kamenica. Loznica.
Kan. Lom Palanka.
Karaburma. London.
Karanovac. Lotaringija.
Karlovac. Lucern.
Karlovci (Sremski).
Karlsbad. Lj
Kezepfalu (Középfalu).
Keln (Köln). Ljubija.
Kenđel (Kengyel). Ljubljana.
Kenigrec (Königrätz). Ljubovija.
Kijev.
Kikinda. M
Kina.
Kisela Voda, kod Aranđelovca. Mađarska.
Aranđelovačka banja. Makedonija.
Kišinjev. Mako.
Kladovo. Mali Zvornik.
Klek. Marijenbad.
Klenak. Mediteran.
Knjaževac. Mezetur.
Kovačevac, kod Smedereva. Mehadija.
Kovin. Mec.
Koložvar. Mitrovica.
Koprivnica, kod Zaječara. Miškolc.
Koruška. Mokra Gora.
Kostajnica. Mokri Lug.
Kotor. Moldavija.
Košice. Morava.
Košutnjak. Morača.
Kragujevac. Moskva.
Krakov.
Kranjska. N
Krivošijani.
Krim. Nađsombat (Nagyszombat).
Krit. Negotin.
 810

Nemačka. Prater, u Beču.

Neretva. Prahovo.
Niš. Primorje.
Novi. Prizren.
Novi Sad. Priština.
Novi Pazar. Prozor.
Promontor.
NJ Pruska.
Prut.
Njeguši.
R
O
Radujevac.
Ober St. Fejt (Ober St. Veith). Rađevina.
Obrenovac. Rajna.
Ogulin. Rajhenhal (Reichenhall), banja.
Odesa. Rakovica, kod Beograda.
Oroš. Rakovica, u Hrvatskoj.
Oršava. Rac.
Osijek. Rača.
Raška.
P Rijeka.
Rim.
Palanka. Ruma.
Palilula, beogradski kvart. Rumelija.
Pančevo. Rumunija.
Panjoli, u Kalajevom posedu. Rumuni.
Paraćin. Rusi.
Pardanj. Rusija.
Pariz. Ruščuk.
Petrinje.
Petrovaradin. S
Petrograd.
Sava, reka.
Petročani, ostrvo.
Sava Mala (beogradski kvart).
Pešta. Sakar.
Pijemont. Salcburg.
Pišpek Ladanj (Püspök Ládány). Sarajevo.
Ploešti. Sardinija.
Podgorica. Svilajnac.
Podunavlje. Segedin.
Požarevac. Sentandreja.
Požega. Sentomaš (Szent Tamás – Tomaševac).
Pozorišni trg u Beogradu. Sisak.
Poljaci. Sjedinjene Države, v. Amerika.
Poljska. Sjenica.
Pošćane (Pöstyén). Skadar.
Prag. Skoplje.
Pragerhof (Pragersko, Slovenija). Skuleni.
 811

Slavonija.
Sloveni. Filipopolj.
Slovaci. Firenca.
Slovenija. Frankfurt.
Slovenci. Francensbad (Franzensbad).
Smederevo. Francuska.
Sokol. Futog.
Solnok.
Solun. H
Sofija.
Split. Hajdelberg.
Srbobran, v. Sentomaš. Hamburg.
Srem. Hanover.
Sremski Karlovci, v. Karlovci. Hercegovina.
Suec. Holandija.
Surčin. Hopovo.
Sutjeska. Hrvatska.

T C

Tamiš. Carigrad (Istambul).

Tanger. Cegled (Czegléd).
Temišvar. Cer.
Terazije. Cetinje.
Terebeš. Cigani (Romi).
Tesalija. Cirih.
Tešen. Cislajtanija.
Tisa. Crna Gora.
Titel. Crna Reka.
Tokaj. Crno More.
Topčider.
Torino. Č
Trst.
Tunis. Časarsalaš (Csáśzár-Szállás).
Tur. Čačak.
Turn Severin. Česi.
Turska. Češka.
Čoo (Csóó).
Ć
Š
Ćuprija.
Šabac.
U 498.
Šamac.
Ub. Šatoraljaujhelj (Sátoraljaujhely).
Una. Švajcarska
Ugrinovci. 460.
Užice. Šopron. 446.
F Špandau.
 812

Španija.
Štajerska.
Štajnbrik (Steinbrück).
Štokholm.
Šumadija.