Аспекти времена у књижевности: зборник радова, ур.

Лидија Делић, Институт за

књижевност и уметност, БГ, 2012

Бојан Ђорђевић, Ко господари временом у драми? Темпоралност у пролозима Дунда

Мароја, 473-483

473
Указује се на значај Негромантовог пролога као антиципирања тријумфа театарског
времена над друга два драмска времена – митским и реалним.

Иако је публика, према ренесансним узусима, очекивала да Негромант укаже на садржај

комедије, он их је, реверзибилним процесом, из реалног времена у коме се одигравала
представа Дунда Мароја – 1551. године – „превео“ у реално време у прошлости – 1548.
годину – у коме су се, пред очима те исте публике, одбијале две драме – комедија Помет и
пасторала Тирена. *

 Откриће првог штампаног издања Држићевих раних дела, из 1551. године,

исправило је досад уврежено мишљење да је Тирена /// изведена 1549. године. Она
је, међутим, изведена заједно са Пометом, о покладама 1548. године (Стипчевић
2007: 1057-1061).

474
Но као да ово указивање на сопствену способност управљања темпоралним
трансверзалама није Негроманту довољно. Он жели да покаже да је у стању, попут
Хермеса (Wind 1958> 106(, истовремено магијски „призове“ театарско време, а да одмах
затим демистификује ту нову стварност и постави је као пандан реалном времену (Košuta
1988; 1369).

Зато се прича о Негромантовом боравку у Старим Индијама тек на првом нивоу указује
као оспољавање моделираног митског (симболичког) времена. Она то у једну руку јесте
као слика аркадијског предела где влада „весело и слатко бријеме…“
475
Ипак, топос Аркадије увек носи собом двоструки смисао – митски и реални, а често
подлеже и театрализацији. Овакву аркадијску формализацију Држић је наговестио у
Тирени (има је, наравно – с обзиром на еклошки проседе – и касније, у Плакиру и вили и
Џуху Крпети), али је он тамо био готово лишен елемента темпоралности. У
Негромантовом прологу пак темпоралност игра важну улогу, па и у овој аркадијској слици
налазимо алузије на реално време Држићевог Дубровника. Врло вешто Негромант је
испољио критику дубровачких обичаја, тј. односа према женама. „Даница“ која може „на
свак час“ да покаже лице „на билому прозору“ сасвим је другачија слика од дубровачке
стварности у којој жене остају затворене у кући не могавши ни да се покажу на прозорима
својих домова!

Држићев Негромант пак зна да је то реално време омеђавајуће и нужно насилно, али исто
тако зна да се окови реалног времена не могу раскинути повратком у митско време, већ
само афирмацијом и доминацијом, макар и привременом, театарског времена. У том
успостављању превласти театарског времена и лежи прави повод за писање Дунда Мароја.

476
Смрт старца Сатурна у Негромантовој алегорији представља у ствари повлачење соларног
принципа.

Занимљиво је да се у литератури досад Држић углавном представљао као доследни

поборник мира, изразити противник сукоба, који је спознао да је рат „погуба љуцке
нарави“. То је, наравно, тално. Ипак, није примећено да исти тај Негромант који хвали
мир и проклиње рат, истовремено заговара потребу непрекидне и беспоштедне борбе
добра и зла, људи назбиљ против људи нахвао.

477
Театарско време, дакле, бива апсолутизовано, постаје активно на макротемпоралном
нивоу да би указало на микротемпоралне задатости којима су ограничени и писац и
његова публика!

478
Држић не само да је „својевољно“ повезао ове две комедије (((Дунда и Помета))), већ је то
напросто морао да уради да би доследно спровео театрализацију као нужан предуслов
промене на оси времена. Наиме, са равни сингуларизације он прелази на раван
плурализације.

Држић је, међутим, свестан сталне интеракције реалног и театарског времена, тзв. збиље и
њене сценске пројекције….

481
Основна Марова и Попивина грешка је та што су реално време, које по својој суштини
јесте микротемпорално (дакле увек ограничено) пробали, у тежњи да сачувају своју моћ,
да уздигну до апсолута макротемпоралности. Помет пак у такву замку није упао. Зато он
од почетка обитава у театарском времену и вукући конце са тог макротемпоралног нивоа
указује се као апсолутни господар времена!

*Кошута Лео, Прави и обрнути свијет у Држићеву Дунду Мароју, Могућности, XV, 11
* Стипчевић, Енио, Откривена прва издања Држићевих дјела у Милану, Форум, XLVI, 78.
10/12, 2007