Jovan Popović: ''Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu'',

Borba 5. siječnja 1946.

Stripovana ''literatura'' pokazala se i u našoj novoj narodnoj državi kao vrlo uporan korov, koji se
ponovo pomalja i pošto je iščupan, a njegovi plantažeri pokazali su se vrlo drski crnoberzijanci. U
našoj javnosti već je ukazano na otrovnost tog narkotičnog droga, čak se sa stripovanom pričom ''Tri
ugursuza za vreme okupacije'' pozabavio Okružni narodni sud u Beogradu, izrekavši pravilnu presudu.
No strip time nije sišao s dnevnog reda, ni s prodavačkih tezgi. Industrijalci i proturivači stripa
dovijaju se da pod novim etiketama i s novim ''sadržajem'' prokrijumčare svoj specijalitet, - tako da
ustvari iza imenovanih ''odgovornih'' izdavača naziremo čitavi anonimni koncern, koji kalkulišući
dobit već predviđa i eventualni gubitak zbog zabrana. No što je možda još važnije, za crnoberzijanska
erzac-roba još nije naišla na organizovani otpor a njeni fabrikanti na svesni bojkot, na kakav u
narodnoj državi treba da naiđe svaka crnoberzijanska rabota, pogotovu kad se radi o otrovnoj robi. Čak
ima urednika i ozbiljnih, narodno-frontovskih listova, koji smatraju da strip treba tolerisati i podržavat,
jer ''publika je navikla na strip''.
Crna berza se javlja tamo gde na legalnom tržištu postoji nedostatak robe te špekulanti hoće da
postignu veće od utvrđenih cena, a erzac-roba se javlja tamo gde fabrikanti i trgovci uživaju podršku
državnog aparata u sticanju profita na rasturanju veštačke zamene za prave artikle. Kod nas na
knjižnom tržištu ne vlada oskudica ni u kvantitetu ni u kvalitetu specifične robe – knjige -, koja nije
samo tržišna roba. Pa čak i na tržištu materijalne robe, gde zasad još vlada prilična oskudica, narodna
vlast uz podršku najširih narodnih masa postiže zavidne uspehe u suzbijanju crne berze, neuporedivo
veće uspehe nego vlasti u mnogim formalno demokratskim zemljama, što je i prirodno, jer je naša
demokratija neposredna vlast narodnih masa, vršena u sopstvenom interesu, a ne u interesu jedne
manjine profitera. Na književnom tržištu je tražnja, doduše, veća od ponude, ne zbog malo robe, nego
što je interes za tu osobenu robu vanredno porastao. Tu tražnju zadovoljava čitav niz državnih
izdavačkih zavoda i izdavačkih preduzeća, masovnih organizacija i to po smisleno razrađenom planu,
što je kod nas novina. U našoj zemlji je taj planski rad na izdavanju knjiga moguć zbog postojanja
narodne vlasti i zbog novoga karaktera države. I u nacrt novog Ustava ušla je tačka, u kojoj je
utvrđeno da država pomaže nauku i umetnost u cilju razvitka narodne kulture i narodnog blagostanja.
To država već sada čini i to će ona ubuduće činiti mnogo više. Zato valjda oni koji su ranije, kad narod
nije bio vlasnik kulture i kad država nije bila njegova, vukli nekontrolisane profite iz neodgovorno
izdavanih knjiga, videći da je teško konkurisati državi i milionskim masovnim organizacijama i
izdavačkom poslu. Sada umesto prave robe na književnom tržištu pokušavaju da plasiraju lažnu robu,
van ''konkurencije''. No takvu robu narodna država ne želi. Jer prvi put u svojoj istoriji naši narodi su
stekli pravo i mogućnost za kulturan život, a to velikim žrtvama stečeno pravo na kulturu zahteva da
se ono i zaštiti od antikulturnih špekulacija, koje su u isti mah samim tim i antinarodne. Zakonima
narodne republike Jugoslavije zagarantovana je sloboda književnog, naučnog i umetničkog stvaranja, a
zagarantovana je i sloboda štampe. No pod slobodom se ne može shvatiti i sloboda trovanja naroda.
Zar pravo na trgovinu uključuje i pravo prodavanja pokvarene hrane ili otrovnih droga? A zar pod
slobodu književnog stvaranja i objavljivanja može spadati i sloboda prodavanja krijumčarske šund-
robe, zaglupljujućih droga u književnom obliku? Razume se da ne. U samom zakonu o štampi
previđeno je da se može zabraniti rasturanje pojedinih knjiga, novina ili drugih štampanih stvari, pod
tačkom 10, ako sadrže ''tešku povredu morala i potsticanje na kriminal''.
Je li ta mera u odnosu na slobodu štampe opravdana? Potpuno. Bez nje to ne bi bila prava sloboda
štampe. A da li se u stripovanoj ''literaturi'', koja je počela da čiklja u našoj novostvorenoj narodnoj
državi kao korov u bašti narodne kulture, sadrže elementi koji zahtevaju tu meru? To je možda još
potrebno dokazivati , ne toliko narodnim sudovima, koliko još nedovoljno svesnim potrošačima te
robe, pa i nekim urednicima ozbiljnih listova koji potržavaju strip ''jer je publika navikla na njega''.
Možda je i delimično tačno da je jedan tip publike navikao na strip kao i na ostale vrste šund-literature
i pornografiju u raznom vidu. U bivšoj Jugoslaviji, centar strip literature bio je u Beogradu. I ona je
bila direktno poželjna protiv narodnim režimima, jer je zaglupljivala narod, jer ga je odvraćala od
akutnih životnih i društvenih problema jer ga je udaljavala od autentične književnosti i umetnosti, jer
je navikavanje publike na strip bilo direktna pomoć policiji, cenzuri i drugim dušebižničkim
ustanovama nenarodne države. A za vreme rata, strip je doživeo pravi procvat u pavelićevskoj ''NDH''.
I to svakako ne bez razloga. Jer ustaški režim se i pored podrške nemačke sile, mogao nadati svom
opstanku jedino ako uz teror primeni i sistematsko zaglupljivanje narodnih masa. A strip je jedno od
tih sredstava. Ako je nažalost nastala izvesna navika na strip kod jednog dela čitalačkih masa, je li to
navika koju narodna demokratija treba da podržava? Da li tu treba održavati ''kontinuitet''? Ako je radi
porobljivača naroda, bilo potrebno davati mu erzac-kulturu, jer je prava kultura nepomirljivi neprijatelj
fašističkog barbarstva i svake vrste reakcija, zar je danas, kad je narod zajedno sa slobodnom i svojom
vlašću stekao i pravo na istinsku kulturu moguće da mu se pod vidom kulture nesmetano podmeće
nešto što je izrazito antikulturno i što, zaglupljivanjem masa podriva narodnu državu? Razume se da
ne. Pred navikama narodna vlast ne može imati strahopoštovanje, jer su naročito za vreme okupacije
nastale razne navike koje sistematski treba uklanjati među ostalim i pravilnom kulturnom politikom.
Prva stripovana ''knjiga'' koja se pojavila u Beogradu posle oslobođenja, bila je ''Tri ugursuza za vreme
okupacije''. U toj knjizi, čija su tri nastavka izašla do zabrane, u odvratnim crtežima prikazane su tri
nakaze, Nosonja, Čoronja i Bradonja kao junaci neke ''borbe protiv okupatora'' koja je ovdje prikazana
ne samo lažno nego i klevetnički. Ova ''tri ugursuza'' koja su po zamisli izdavača ''simpatično smešni'',
postojala su u stripovanim ''knjigama'' vršili razne ugursuzluke po Beogradu. Izdavači, uz pomoć pisca
tekstova i crtača, pustili su ih posle oslobođenja Jugoslavije i stvaranja nove države da nastave svoje
ugursuzlke , samo su im dali ''narodno-oslobodilački'' karakter! Koliko je to čudovišno, nije potrebno
dokazivati onome koje video te odvatne sveske. Tu se, dakle, radi o ''kontinuitetu'', samo još treba da
se pojavi i blesavi Maksim iz strip-knjige ''Maksim na zapadnom frontu'', sada u partizanskoj uniformi.
No ima i druge vrste ''kontinuiteta''. U nekim zagrebačkim listovima, kao naprimer u ''Kerempuhu'',
javljaju se stripovi iz otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza, a u osječkom ''Glasu Slavonije'' se pojavio
''Ratko-udarnik'' , ''čelični partizan'' , ''organizator akcije'' u Zagrebu pod ustaškom vladavinom. Tu je
druga vrsta kontinuiteta. Naime, junaci su novi, ali se oni potpuno poklapaju s ranijim strip-junacima
Fleš Gordonom, Deksterom, Detektivnom Iks i drugim lepuškasto-neodoljivo-hrabrim junacima iz
američke policijske službe. Ovaj kontinuitet nije ništa manje čudovišan. ''Čelični partijac Ratko'' kao
''Detektiv Iks'' u skoro istim pozama, u isto tako neubedljivim situacijama, isto tako neukusno crtanim
slikama! Ne, otadžbinski rat i oslobodilačka borba naših naroda ne smeju biti poganjeni stripom!
Šta je ustvari strip? Strip je tekovina moderne kapitalističke industrije ''javnog mnenja'' , kapitalistički
organizovane publicistike, na koju je imala uticaja filmska industrija – pozajmljujući stripu neke od
svojih tehničkih elemenata, kao što su nepokretne pojedinačne slike, koje, pomicane, daju utisak slike
koja se vremenski razvija. Uz pomoć oskudnosg teksta, niz crteža poređanih jedan uz drugi, treba da
ispriča neku anegdotu, fabulu ili radnju. Kolevka tog novog roda ''publicistike'' ili ''umenosti'' je
Amerika zemlja ''nemogućih mogućnosti'' jurnjave za zaradom, serijske proizvodnje i serijskog života,
gume za žvakanje butlegerstva, kitnepinga, linča i kriminalnih filmova. Strip je naišao odmah ne samo
na potrošače, nego i na propagatore. Čitaoci, govorilo se, nemaju vremena, ni energije, ni strpljenja da
naširoko nadugačko čitaju nego hoće da dobiju lektiru sažeto, skraćeno pikantno, tako reći kao neku
začinjenu konzervu intelektualne hrane. Prosto čovek uz jelo ili uz kafu, jednim pogledom obuhvati
čitavu priču. Procvetala je industrija strip – ''literature'' , i ovdje kad vešto kad neiskusno crtanje,
kvazifilmske sličice, sa figurama iz čijih usta izviru napisani ''razgovori'' , a iz čijih glava se dime
''misli'', preplavile su dnevne listove a potom punile specijalne strip-''knjige'' i prešle u Evropu , te
stigle i u Jugoslaviju u ona blažena vremena kad je vlastodršcima bilo stalo da narod što manje misli i
razume. Divno bi bilo čovečanstvo koje bi se hranilo takvom intelektualnom erzac-hranom, koje bi
literaturu uzimalo u strip-pilulalma!
Ne može se ni reći da strip uopšte i u potpunosti mora biti antikulturan, i da se on u svakom pogledu
mora odbaciti. Postoje izvesni sižei koji se mogu obraditi u nizu crteža ako se time ne izopačuje neki
literarni tekst i ako te crteže radi pravi umetnik sa osećanjem odgovornosti. Ako se radi o nekoj bajci
za decu čiji bi se slikoviti deo mogao ilustrovati, razume se pod uslovom da je ilustracija u
umetničkom pogledu dostojna teksta, taj čisto ilustrativni deo može umetnik da da i u obliku stripa,
ako uz crteže stavi ne okrnjen sav onaj tekst u kome je izraženo ono što se samo poetskom reči ne
može izraziti. Pravi umetnik Volt Dizni na primer, dao je čitav niz sličica s figurama iz oblasti bajke,
koje su ušle u sećanje svih i stekle simpatije ne samo dece nego i odraslih. On je dao i svoje originalne
zamisli moderne bajke, a obradio je i neke klasične bajke, kako u crtanom filmu tako i u stripu. U
njegovim crtežima ima dražesne mešavine humora, ironije i istinske pesničke mašte. Oni daju poticaja
fantaziji dece i izazivaju poetski efekat, a odlično crtani, pogađaju karaktere ljudi i životinja. U ovome
vidu strip nije za odbacivanje. No kapitalistička industrija je čudovište, i strip na tekućoj traci profita
ždere sve na što naiđe, ne štedeći baš kao noj Oskar u Diznijevom stripu. Najpre su došle kriminalne
teme, o lepuškastim detektivima, nakaznim zločincima, seksepilastim polugolim damama i
nemogućim situacijama, pa razni pobačaji mašte pod maskom naučne fantastike, bez veze ne samo s
naukom nego i sa stvaralačkom fantazijom, a onda industrija stripa nije poštedela ni remek-dela
svetske literature koja je stavljala u promet sažvakana i ispljuvana u zalogajčićima neukusno crtanih
sličica, s natpisima koji izlaze iz usta ili iz glava junaka. Posle toga čitalac stripa više ne bi trebao da
čita ''dosadne'' pisce kao što su Tolstoj i Igo, Dikens i drugi, jer ih je dobio u ''skraćenom'' i
''zabavnijem'' obliku. U ovom pogledu predstavlja kriminal, falsifikat književnosti i trovanje čitalaca,
napad na intelekat i na duh. Čak i da su ti crteži crtački dobri, apsurdno je zamisliti da se kroz nekoliko
epizoda, fiksiranih, može, ma i u skraćenom obliku dati ma i približno ono što je izraženo u pravoj
literaturi. Neka od najvećih dela literature ni najveći crtači nisu uspeli čak ni da ilustruju (na primejr
Danteov ''Pakao''), jer poetska reč dostiže granice koje crtež ne može dosegnuti. A tu se radi samo o
onome što je u literaturi slikovito. A šta da se radi sa psihologijom junaka, s pesnički dočaranom
atmosferom, s prikazanim društvenim odnosima, s onim individualnim a tipičnim u isti mah što veliki
pisac daje, s onim heuhvatljivim tkanjem epike što se ravija kroz radnju u kojoj se ispoljavaju ličnosti,
s idejnošću književnog dela? Sve ono što je bitno u književnosti, strip prezrivo prenebegava, gazi
preko neocenjive vrednosti književnog jezika, ubija bogatu poetsku reč i prlja čisto vrelo jezičkog
izraza, na kome pokolenja treba da se napajaju. Kako je u stripu moguće, ma i u skraćenom obliku,
dati na primjer nezaboravni odnos između Bolkonskog i Nataše, ili ono neiscrpno bogatstvo situacija,
karaktera i psihologije u Tolstojevom ''Ratu i miru''?Ili složena psihologija Čičikova u Gogoljevim
''Mrtvim dušama''? I sve one situacije u koje on ulazi u potrazi za mrtvim dušama? Ili poetično
vizionarna slika trojke koja juri u budućnost? Razume se da je to uopšte nemoguće dati u crtežima, čak
i u dobrim, i zato je davanje literature u obliku stripa ustvari prodavanje erzac-pilula, bez ikakvih
sastojaka onoga što one treba da zamene.
Tako se kod nas u Beogradu, nedavno posle ''Tri ugursuza'' i posle ''Komete'', pojavila nova strip-
''knjiga'', u slikama prepiračni roman Stevana Srmeca ''Pop Ćira i pop Spira''. Sve i da crteži nisu tako
bezobrazno loši kakvi su, sve i da tekstovi nisu tako banalni kakvi su, ovo predstavlja povredu
kulturnog nasleđa naših naroda. Realističko delo odličnog humoriste Stevana Sremca unakaženo je.
Još veće skrnavljanje predstavlja stripovana ''Poštareva kći'' od Puškina, koju je šef triju ugursuza bio
najavio.
Isto tako je u Beogradu počeo da izlazi ''ilustrovani zabavni list'' – ''Vrabac'', sa odvratnom montažom
na naslovnoj strani, a s čitavom čudovišnom riznicom u sadržaju. ''Vrabac'' treba ni manje ni više da
bude neka vrsta kondenzovane enciklopedije. Tu su, radi garnirunga, i dve crtice od Turgenjeva i
Tolstoja (vrlo nereprezentativne), i ''naučni'' članak ''Kako je postao svet'', iz koga čitalac može da vidi
samo da to njegova tri pisca ne znaju, pa ''istorijsko otkriće'' o najstarijem slovenskom gradu
Biskupinu, razne ''naučne'' beleške, kojima je dodat i izvadak iz Iljina da bi stvar izgledala ozbiljnija, a
onda stripovi: ''Vasilica Prekrasna'', po ruskoj bajci i filmu. ''Pitekantropus'', ''Kolumbo'', ''Nasradni-
hodža'', i – naša narodna pesma ''Mali Radojica''!
Valjda ništa nije čudnovatije nego narodna poeziju u stihu. Narodne pesme je teško čak i ilustrovati jer
vanredno slikovita zamisao, sažeta u tako brižljivo merenim, zasićenim, savršeno nađenim rečima,
ostavljaju slobodu uobrazilji da doživi svu punoći nakaznoga. I najbolji crtež mora biti štur, kad se
radi o najstarijim poetskim snovima naroda, u kojima je još nemoćni narod priželjkivao divovsku,
magijsku snagu u borbi protiv zlih tirana i zlih sila, čak i dobri crteži moraju delovati lažno, jer u tim
poetskim slikama mi danas ne tražimo ono konkretno vidljivo, nego ono duboko a diskretno osećano
što je narod u krilate reči uneo. Isto tako se ne može čak ni dobro crtanim slikama prikazati onaj
diskretno-ponosno izraženi heroizam pred dušmaninom, ni onaj diskrentno nagovešteni momenat
ljubavi koji nadvaladava nacionalne i verske razlike i premošćuje provaliju između dva nepomirljiva
tabora, što je izraženo u lirski vizionarnoj epici ''Malog Radojice''. Reč, poetska reč naroda je ono što
je neocenjivo drago i neprolazno. I zar da naša deca upoznaju neuporedivu lepotu te pesme kroz
nakazne, karikaturalne crteže anonimnog ''Vrapčevog'' crtačkog nameštenika?
Još u leto 1939, povodom stripovanih anrodnih pesama ''Baš-čelik'' i ''Propast grada Pirlitora'' naš
napredni teorijski časopis za pitanja umetnosti, ''Umetnost i kritika'', zauzeo je bio odlučan stav u
obranu narodne poezije od nasrtaja industrije stripa. Tada smo mogli samo da protestujemo. Danas je
kultura svojina naroda, i narod ima u rukama vlast, kojom može da zaštiti i svoju kulturu. Radi se
naročito o našoj omladini, o našoj deci. Država je odgovorna za njihovu budućnost. Čitav narod je
zainteresovan da intelektualni i duševni razvitak dece teče pravilno, da se njihov um ne unakazi, da se
njihova mašta ne izopači , da se njihova duša ne deformiše raznim vidovima pornografije. A najzad tu
je i zakon, zakon koji je narod donio u svome interesu. Taj zakon treba poštivati. No ne treba sve
ostaviti samo vlastima, da one rešavaju administrativnim ili sudskim putem, nego i svesne napore
mase treba da dokažu onu svoju snagu i incijativu koju pokazuju po svim pitanjima gde se radi o
ugrožavanju interesa naroda. Na našem knjižnom tržištu ne sme biti crne berze erzac-robe, našem
narodu treba obezbediti pravo na kulturu i zaštitu od varvarstva svake vrste, pa i stripovanog.